Silviji…

I mom voljenom Venetu

Prvi deo

LJUBAV
(Jun-jul 1755)
 1

IGRA OBEŠENOG

Krilati lav sa jedne strane. Sveti Teodor sa druge.

Masa razjareno zaurla. Uznemirena i tamna plima besa u kojoj lebde prljava i jadna
lica, face na kojima se ocrtavaju grimase i podrugljivi osmesi, našminkane oči i nosevi
beli od pudera. Trgovci, kazandžije, gostioničari i prodavci parfema, sluškinje i
konobari, kurve, bogata gospoda i dame snežnobelog lica, zatim prosjaci, mesari, pa čak
i deca: barem jednom svi jednaki, svi spremni da ne propuste ni trenutak te jezive i
neodoljive igre.
Osuđenik se nalazio ispred njih. Stopalima je dodirivao drveni podijum.
Neko iz gomile podiže pesnice ka nebu, neko drugi uzviknu i izrazi gađenje.
Bela jata galebova načičkanih iznad vešala kliktala su svoje iskrivljene litanije.
Predosećali su hranu, pun stomak onoga što će taj čovek postati: đubre i govna.
Oči osuđenog bile su razrogačene: suze su mu lile niz obraze i prekrivale lice
prljavo od šlajma i blata. Iza njegovih leđa jezivo su poigravale gondole u basenu
Svetog Marka; sa njegove desne strane, iznad ljudi koji urlaju, isticali su se beli lukovi
Duždeve palate.
Prolećno sunce odsutno se njihalo, poprimajući narandžastu boju, da bi zatim
utonulo u lagunu, zapalivši je tako da izgleda poput tečne smole. Osuđenik skrenu
pogled na stranu. Na otrcanom stolu ugleda gvozdeni lavor u kom su se nalazila tamna
klešta oblivena krvlju. U crvenoj barici plutali su zubi.
Njegovi.
Hteo je da ispljune. Pa ipak su mu usta ostala zatvorena u obliku mekane kugle
mesa, dok mu se jezik očajnički izdužio u jamama što su ostale nakon vađenja očnjaka.
Strah mu je izjedao dušu. Hteo je da zaurla, ali mu je poodavno nestaio vazđuha.
Umesto toga, neki tamni kamen mu je oduzimao dah.
Patrljak besno zaigra. Bol se širio u talasima koji su mu kidali meso kao harpuni:
od ručnog zgloba do ramena, a onda i do ostatka tela.
Kada su mu berberin i žandarmi odsekli ruku, ono što mu je preostalo od nje zavili
su u odvratnu krpu kako ne bi umro tako što bi iskrvario.
 Barem ne odmah.
Omča mu se nestrpljivo stezala oko vrata i kao da ga je podsećala na ono što će
uslediti. Ugleda državne inkvizitore kako ga ćutke posmatraju sa podijuma umotanog u
crno: stisnutih usana, očiju koje su podsećale na pukotine nastale nakon uboda noža.
Fiksirali su ga prezrivo kao ptice zloslutnice.
Baklje i ložišta, kao i snopovi sveća, jarkocrvenim jezicima lizali su vazduh što je
postajao taman, poprimajući bakarnu boju predvečerja.
Crveni inkvizitor spusti glavu u znak odobrenja.
Podiže ruku.
Dželat poče da gura drvenu rešetku.
Gomila zatutnja radosnim pokličima.
Osuđenik začu kako zupčanici točkova zlokobno zaškripaše i počeše da slog po
slog najavljuju trenutak njegove smrti.
Uže se zateže. Osuđenik izgubi oslonac na daskama podijuma.
Čvor mu preseče dah. Noge počeše da se koprcaju uprazno.
Dok se pred njegovim očima svet pretvarao u karneval smrti, prinese zdravu ruku
užetu. Ispusti mukli krik. Ugleda kako se patrljak uvijen u odvratnu navlaku batrga u
vazduhu, bio je gotovo van sebe.
Dok se pelo naviše, povučeno užetom, čitavo mu telo očajnički uzdrhta u pokušaju
da se održi nogama na zemlji.
Vrhovi njegovih čizama zaigraše u vazduhu.
Zahvatiše ga poslednji grčevi, i on uzdrhta.
Oseti kako mu truli miris lagune poslednji put dopire do guše, ali već je bilo kasno.
Venecija mu je upravo iscedila život iz tela i sad ga je onako kao kurva, kakva je inače
bila, gledala kako umire, isisavajući mu poslednje trenutke života.
Sve dok ne ostade da visi, mirno, sad već staklastog pogleda.
Obešen.
Na Trgu Svetog Marka.
 2

POVRATAK U VENECIJU

Dugačka kosa boje uglja padala mu je na lice u neurednim i blistavim pramenovima.

Oči, delimično sakrivene iza nestašnog čuperka, blistale su u drskoj svetloplavoj boji i
isticale nesvakidašnju energiju. Lice mu je presecao odsutan osmeh dok se udobno
smeštao za drveni rasklimatani sto.
Zabavljao se jednom goto, staklenom čašom, neodlučan da li da uživa u malvaziji
svetlih nijansi koju su mu upravo nasuli.
Smeštena u gradskoj četvrti San Polo, u blizini Rijalta, kantina Do mori sigurno
nije bila najbolji bacaro1 u Veneciji, štaviše uživala je vrlo loš glas i kao takva bila je
stecište protuva i avanturista najgoreg soja. Međutim, bila je to najstarija krčma u gradu
i svi su se slagali u jednom: u njoj su služena najbolja vina Mletačke republike. Vino iz
Do morija nije moralo da se boji konkurencije.
Pored toga, još jedna karakteristika činila ju je jedinstvenom: mogla je da se
pohvali sa dva kao poručena ulaza, jednim sa Ulice Do mori, drugim sa Ulice Galeaca. I
s obzirom na to kakav je čovek bio Kazanova, dvostruki ulaz, ili bolje rečeno dvostruki
put ka izlazu, bio je nešto najkorisnije što je moglo da se traži od jedne kafane.
Par drvenih buradi što su služila kao stolovi, nekoliko stolica obloženih slamom i
dugački šank od hrastovog drveta stvarali su sliku jednostavnog i otvorenog mesta koje
je na autentičan način odražavalo karakter krčmara, Marka Spinacija, gromade od
čoveka žilavog izgleda, sa repićem premazanim katranom, koji je delovao kao da je
iskrsnuo iz ostave kakvog piratskog broda.
Pa ipak, tog popodneva stalni gosti Do morija mogli su da razgovaraju o mnogo
tema, a ne samo o tome koliko je vino dobro ili o nevoljama koje su se sručile na
Veneciju u najmračnijem i najsloženijem periodu njene izuzetne istorije.
Pošto je bila činjenica da su neki među njima znali po čuvenju tog čoveka duge
kose koji je malopre ušao i sad odlučio da prinese piće usnama.
I baš zato što su ga znali po čuvenju, bili su svesni da njegov povratak može samo
da donese nesreću.
1Tipična venecijanska taverna; (prim. prev.)
 Neki od njih potajno uputiše popreke poglede ka njemu.
Imao je na sebi divan frak jarke kestenjaste boje, preko elegantnog prsluka i košulje
ukrašene širokim čipkastim rukavima. Na nogama su mu bile čizme od sjajne kože. Nije
nosio periku i skupio je kosu u rep pomoću crne somotske kićanke.
Avanturista, zavodnik, mačevalac i kockar – taj čovek se osećao kao riba u vodi
kada je reč o izazovima i dvobojima, porocima i prevarama. Njegovo ime bilo je
sinonim za nevolje, i ako bi se neko usudio da previše dugo ukršta pogled sa njegovim,
to se moglo pokazati fatalnim.
Da su posetioci gostionice znali šta ih uskoro čeka, nestali bi odatle istog trena.
Za ono što se dogodilo bila je kriva samo nepovoljna sudbina i jedina osoba koja je
u pogledu nesreće mogla da nadmaši čak i tog apsolutnog šampiona.
Ta. osoba bila je jedna žena.
Uz to izuzetno privlačna.

Kada je ušla, izgledalo je kao da je iznenada dunuo vetar. Njena lepota bila je toliko
upadljiva da se graničila sa drskošću, a ona skoro da se zabavljala izazivajući sve u
svojoj okolini. Nosila je smaragdnozelenu haljinu, koja je bila u potpunom kontrastu sa
njenom blistavom kestenjastom kosom, skupljenom u kitnjastu i istovremeno diskretnu
frizuru što je blistala odsjajima boje čokolade. Njene pune crvene usne bile su prirodno
razvučene u osmeh, a pogled je izražavao bezbrižnost i lukavstvo, što ju je činilo
trenutno poželjnom.
Krčmar neprimetno baci pogled na plafon, predosećajući lavinu nevolja.
Koje upravo stigoše.
Neki čovek sa snežnobelom perikom i arogantnog pogleda, koji je već neko vreme
razgovarao sa svojim drugarima, nije propustio da pokvari tu čaroliju i da je razbije u
komade.
„Znači, nisu svi tvoji stalni gosti besposličari i šegrti, zar ne, Marko?“, reče i, dok
je to govorio, saučesnički namignu krčmaru, koji je strogo vodio računa da mu ne
odgovori na taj komentar.
Koristeći novonastalu tišinu, taj čovek nastavi: „Gospođo, ja sam kavaljer Andrea
Canon i molim vas da me od sada smatrate svojim poniznim slugom. Preklinjem vas da
ne oklevate da zahtevate od mene sve što vam je potrebno.“
Žena ga prostreli blistavim pogledom, kao da je očekivala tu vrstu dobrodošlice.
Onda ćutke za trenutak osmotri ostale goste krčme, dok joj sive oči snažno zablistaše.
Najzad odgovori:
„Ljubazni kavaljeru, zovem se Grečen Fasnauer i u službi sam grofice Margarete
fon Štajnberg. Tražim osobu sa kojom moja gospodarica želi da razgovara.“
Te reči zalepršaše čežnjivim notama promuklog glasa i otkriše odličan italijanski
jezik sa upadljivim austrijskim naglaskom.
Canon se nervozno zakašlja, isturi grudi i krenu prema njoj.
 „Ah, kakva divna vest“, našali se. „Onda, ako smem sebi da dozvolim da vas
posavetujem, predložio bih vam da zajedno potražimo tu osobu. Venecija je takav
lavirint da bi jedna tako otmena dama koja ne poznaje grad došla u opasnost da se izgubi
bez vodiča.“
Uprkos tome što je kavaljer činio sve da se pokaže ljubaznim i predusretljivim, glas
mu je zvučao neprijatno i udvorički. Činilo se da žena ne pridaje značaj tome i samo se
osmehnula.
„Hvala“, izgovori pomalo vragolasto, „ali ja savršeno dobro znam gde da tražim.“
Canon se pretvarao da nije čuo i prostački joj se primakao.
Gosti kafane su bili samo nemi posmatrači, kao munjom ošinuti Grečeninom
pojavom, što je bio najčudniji mogući događaj koji se mogao desiti: kantina Do mori
nikako nije bila odgovarajuće mesto za pojavu jedne ljupke dame. Uz to i strankinje. Pa
ipak se, uprkos nedostatku bontona i pristojnosti, baš to događalo tu u tom trenutku.
Svesni njene ekstravagancije, svi su delovali kao da su ostali bez daha, uvidevši na koji
način će se sve završiti. Kao da je kavaljer Canon u svom pokušaju da joj priđe na tako
neotesan način u krajnjoj liniji odražavao opštu želju.
Jedini koji nije delovao impresioniran tom scenom bio je čovek dugačke crne kose.
Završavao je svoju malvaziju, lagano i bez žurbe uživajući u njenoj aromi, pošto je za
njega vino predstavljalo veliko zadovoljstvo. Samo mu se otrže osmeh ispod čuperka.
„Dakle, da čujemo“, navaljivao je Canon, „ko je osoba koja je zaslužila vašu i
grofičinu pažnju?“
U njegovom glasu se opet oseti prizvuk podrugljivosti, pomešane sa neskrivenim
nestrpljenjem. Nakon toga grubo položi mlitavu i naduvenu šaku na njenu negovanu
ruku. Kleknu i prinese je usnama, pa onda duže nego što je pristojno poljubi tu belu
kožu, kao sazdanu od alabastera.
Grečen se ovog puta ne osmehnu. Pokuša da se oslobodi, ali nije uspela u tome.
Canon ju je stezao za ručni zglob. I tako joj je nanosio bol.
„Hrabro, prijatelji moji“, reče kavaljer, obraćajući se dvojici drugara. „Zašto ne
podučimo ovu slatku gospođu veštini kretanja kroz ulice Venecije?“
Ova dvojica prasnuše u neobuzdan smeh.
Grečen, očigledno iznervirana, pokaza znake prezira.
„Ostavite me na miru!“, uzviknu. „Nisam ovde došla zbog vas, tražim gospodina
Đakoma Kazanovu! Sigurno znam da ga mogu pronaći ovde.“
Canon se zapanji. Ime mu je bilo poznato i nije spadalo u kategoriju onih koja se
izgovaraju laka srca.
Kao da je samo to očekivao, gospodin duge crne kose odloži čašu i ustade sa
stolice. Nakon toga krenu ka Canonu, upućujući mu veseo pogled.
„Gospodine, savetujem vam da pustite devojčinu ruku.“
Izgledalo je da Canon ne veruje sopstvenim ušima. Ko je ovaj kicoš koji misli da
sme da mu kaže šta treba da radi?
„Inače?“
„To ćete ubrzo videti.“
 „Stojim vam na raspo…“
Canon nije uspeo da završi rečenicu.
Čovek crne kose mu opali šamar posred lica. Kavaljer oseti kako ga ruka na koju je
bila navučena rukavica raspali po obrazu. Udarac ga natera da uzmakne glavom unazad.
Onda, pre nego što je shvatio šta se događa, udarac pesnicom izveden na
besprekoran i uspešan način dospe do njegove jetre i uskomeša mu utrobu. Canon se
iznova presavi, ali ovog puta napred. Oseti u ustima gorak ukus žuči. Jedva da je imao
vremena da se zagleda u izglancane vrhove napadačevih čizama, kada ga ova furija
uhvati za vrat i tresnu mu glavu o jedno od buradi u krčmi i posla u vazduh sve što je
stajalo na njemu.
Staklene čaše, zdele i flaše završiše na zemlji uz snažan zveket pečene gline i
kristala.
Canon poče da balavi po drvetu, dok je levom rukom očajnički mlatarao po
vazduhu. Na kraju umaza snežnobele manžetne tečnom i krvavom brazdom koju je
ostavio na buretu pre nego što se srušio na pod.
Čovek crne kose se osmehnu i izvede besprekoran naklon.
„Đakomo Kazanova, gospođo“, izgovori zagledan u Grečenine oči boje sivih
bisera, „vama na usluzi.“
Devojka je upravo prinela ruku lepim ustima, jedva zadržavajući krik čuđenja, kada
dvojica kavaljerovih drugara ustadoše sa svojih mesta.
Pretila je opasnost da u gostionici nastane haos.
Marko Spinaci neće morati da još dugo čeka: ono što je bila njegova kafana samo
što nije bilo uništeno. Dalje čekanje moglo bi da znači grešku veka.
„Gospodo, molim vas, prestanite da se svađate“, jedva da je stigao da kaže.
Prekasno.
Jedan od dvojice drugara već je razbio flašu o ivicu šanka i sad je kao nožem
zamahivao staklom sa oštrim i prozirnim vrhovima, spremnim da pocepaju meso; dok je
drugi dohvatio svoj štap za šetnju, a iz korica izvukao kratak mač blistave oštrice.
Počeše da prilaze, kezeći se i pokazujući zube kao u grabljivice.
Đakomo Kazanova se ne uzbudi zbog toga.
Osmehnu se Grečen.
„Molim vas da me izvinite za trenutak“, promrmlja.
Dok je to govorio, okrenu se. Krenu ka dvojici ljudi ispred sebe: sa jedne od
obližnje buradi desnom rukom dohvati glinenu posudu, a levom viljušku koja se tu
zadesila.
 3

DRŽAVNI INKVIZITOR

Velelepna Duždeva palata u obliku kovčega sadržala je u sebi početak i kraj političkog
života Venecije, mešajući u jedan unicum2 precizni jezik upravljanja i reda, uz svu
spiralu onih koji su bili spremni na sve, samo da se uspenju strmim zidovima karijere i
lične koristi. Njen dvostruki duh, savršeno izvajan i u isto vreme pokvaren okolnostima,
delovao je kao da se otkriva u zamagljenim senkama na kraju dana, kada baklje i fenjeri
svetlucaju svuda okolo poput očiju koje izviruju iz pakla.
Izgledalo je da je krilati lav Svetog Marka postavljen za čuvara palate. Svetle kugle
ispuštale su jarkocrvene trzaje na moćni i elegantni niz stubova i uzdignutih lođa, čineći
još upečatljivijim mermerne četvrtaste ploče fasade u beloj i crvenoj boji. Zupčasti
bedem u obliku trouglastog roga hitro i zadivljujuće promicao je duž dve glavne strane:
jedne koja gleda na Trg Svetog Marka, druge što gleda na pristanište.
Sam, u skromnoj Sali inkvizitora na drugom spratu palate, Pjetro Garconi je
završavao pismo.
Ukrućen i ispršen, sedeo je na stolici od obrađenog drveta, laktovima oslonjen na
elegantni pisaći sto. Zbog perike poprskane srebrom i crnog fraka ukrašenog zlatnim
širitima ličio je na kakvog grobara; izdužene, gramzive oči iznad okrutnih usta
nagoveštavale su njegov neumoljivi karakter i gvozdenu volju.
Miris voska sa sveća ispunjavao je prostor, dok je prigušena svetlost samo
delimično nagoveštavala sumornost i strogoću kojima su odisali nameštaj i zidovi
potpuno obloženi tamnim drvetom ariša.
Državni inkvizitor potpisa pismo ispisano gustim i nervoznim rukopisom. Sačeka
da se mastilo osuši, pa dunu u list papira, zatim ga uze u ruku i zamahnu njime kako bi
ga vazduh što brže osušio. Onda stavi pismo u koverat. Uze sveću i rastopi pečatni
vosak. Sačeka da se onako gust i crven razlije po papiru. Na kraju stavi pečat. Uzdahnu,
odbacujući koverat rukom i puštajući ga da sklizne na uglačano drvo velikog pisaćeg
stola.

2Lat. jedinstven slučaj, nešto što je jedno u svojoj vrsti. (Prim. prev.)
 Iza njegovih leđa pojavljivale su se prve zvezde na nebu, uokvirene velikim
prozorima koji gledaju na vrt.
Uz osećaj dosade lupnu prstima po stolu, onda zgrabi zvonce, skoro kao da će ga
zdrobiti, i snažno zazvoni.
Za koji tren pojavi se njegov lični paž. Garconi mu pokaza na koverat. Čovek ga
uze i zastade.
„Šta je sad?“, progunđa inkvizitor mrzovoljno.
„Ekselencijo“, promrmlja ovaj isprekidanim glasom koji je delovao kao da će se
svakog trenutka raspući, „traži vas jedan čovek, kaže da se zove Cago. Tvrdi da želi da
vam saopšti vesti od najveće hitnosti.“
Naravno, Cago, onaj baksuz, pomisli inkvizitor. Uzdahnu. Uprkos svim manama,
bio je to jedan od njegovih najpouzdanijih ljudi.
„Uvedi ga“, zaurla, „šta čekaš?“ Napravi ljutit izraz lica, skoro kao da želi da što
brže udalji paža od sebe.
Hodajući unazad, čovek se u više navrata nakloni i promrmlja reč ekselencijo, pa
izađe kroz vrata i zatvori ih za sobom.
Garconi odveza okovratnik i stavi ruke na lice, te zatvori oči u trenutku tišine. Ako
je Cago odlučio da ga poseti, mora da se dogodilo nešto značajno.
Začu se kucanje na vratima.
„Napred!“, povika.
Vrata se otvoriše i Cago uđe u prostoriju.
Imao je dugu plavu kosu, toliko prljavu i umazanu da je delovala kao požutele
stabljike mokre trave. Bila je skupljena u rep, ali mu se jedan prljavi čuperak spuštao niz
lice, padajući sve do prljavog okovratnika košulje. Tirkizne zle oči, tanak nos i usta puna
crnih i pokvarenih zuba bili su sve što je njegovo lice nudilo sagovorniku.
Garconi je morao da prizove svu samokontrolu da istrpi svu tu aljkavost. Taj čovek
mu je izazivao mučninu. Jedva se uzdrža da ne povrati. Zadrža mir pošto je, uprkos
izgledu, taj smetenjak bio zlata vredan.
„Ah!“, započe zatim. „Cago… Dakle, kakve mi vesti donosite?“
Čovek kao da se za trenutak zamislio, počešao se po bledoj koži boje sirišta, pa
onda jedva prozborio dve reči, koje kao da su mu na silu iščupali iz usta:
„Nisu dobre.“
Državni inkvizitor se zagleda u tavanicu, sa nadom da će na njemu pronaći
podršku. Njegove krupne kestenjaste vodnjikave očne dužice plutale su opčinjene
velelepnošću i slavom Tintoretovog dela Povratak bludnog sina: zelenila vrta u daljini,
radosnih ligura, zagrljaja oca i sina – sve to uokvireno u pozlaćenom osmougaonom
okviru.
Ali, koliko god bila lepa, ni ta slika nije mogla da ga zaštiti od osećaja brige koju su
Cagove reči ocrtale u vazduhu.
Vrati se pogledom na tu olupinu od čoveka.
„Govorite onda“, podstače ga.
 „Vaša ekselencija neće biti time zadovoljna“, nastavi Cago, tvrdoglavo
nastavljajući da ništa ne otkriva.
Garconi je sav treptao od nestrpljenja i besa. „Pa dobro, šta to još može biti gore od
goreg? Zar stvarno mislite da možete đa me impresionirate? Više nego što su učinile
vesti koje dopiru iz sveta?“ Nakon te salve pitanja, inkvizitor uze daha, zatim nastavi,
nabrajajući brojne nesreće što su mu stezale srce: „Izgleda da su Austrija i Francuska
bile osuđene na jedan, koliko novi, toliko teški savez: grof Fon Kaunic čini sve da
pospeši prekid savezništva između Luja XV i Fridriha II. Sa druge strane, Rusija i
Engleska su sledeće koje će parafirati sporazum. Pruska razmišlja da to učini. Situacija
je napeta, dragi Cago. Marija Terezija od Austrije čezne o Šleziji, hoće da je pripoji
svojoj već prostranoj monarhiji, a Venecija će dobro paziti da ne mrdne prstom u korist
bilo koga, bez obzira na stanje na terenu. Uostalom, šta drugo može da uradi? Ne može
ništa da dobije. Pošto, ne zvao se ja Pjetro Garconi, naša budućnost nije u ratu, već u
sposobnosti vođenja dijaloga. Ali šta se sve to vas tiče u krajnjoj liniji? Vas koji ste moja
ukleta duša? Vas što radite u senci i izvršavate sve moje zamisli?“
Inkvizitor napravi pauzu. Onda nastavi, zato što je osećao potrebu da sebi da
oduška i zato što je krajnje iskreno mislio da se ne može dogoditi ništa gore od onog što
je već znao.
„Vremena su zlosrećna, dragi Cago. Dužd Frančesko Loredan je nemoćan čovek,
sasvim običan, oskudne kulture i vrlo male, gotovo najmanje moguće odlučnosti. I sada,
dok razgovaramo, moram da kažem da pati od bolesti koja ga je prikovala za krevet, još
više dajući za pravo njegovim klevetnicima da ga ismevaju u javnosti. Stoga, recite mi
šta može biti još gore od toga?“
Cago duboko uzdahnu, kao da mu je za ono što se sprema da kaže potreban sav
vazduh koji njegov uzani nos može da prihvati.
Onda prekide oklevanje.
Izgovori samo četiri reči.
„Đakomo Kazanova se vratio.“
I tu se desi početak kraja.
Pri samom spomenu tog imena, Pjetro Garconi skoči na noge i skoro da razbi
mastionicu o pod.
Još više opusti uštirkani okovratnik, plašeći se da neće moći da udahne i otkopča
dugmad na dugačkom crnom fraku.
Đakomo Kazanova: kakva drskost!
Taj čovek je bio pravo prokletstvo. Njegovi poroci, njegov loš uticaj na žene,
glasine koje su kružile o njegovom biću opsednutom mračnim silama… Poslednje vesti
su govorile da je u Beču! Pomisli na nekoliko prethodnih godina kada je Đakomo
Kazanova napustio Mletačku republiku: Garconi je tada uzdahnuo od olakšanja, pošto je
taj čovek bio kao kuga i oskudica zajedno. Pretvarao je u smrt i žalost sve što dodirne.
Naravno, narod ga je voleo, žene su pravile ludosti zbog njega, književni i umetnički
krugovi su ga videli kao jednu vrstu buntovnog antiheroja, a samim tim i kao model i
uzor. Međutim, Kazanova je bio prokletstvo za red i disciplinu. A samo je bog znao
koliko su red i disciplina neophodni u gradu kao što je Venecija. Republika, koja je uz
sva tajna sastajališta i hazarderske igre, pozorišta i javne kuće, salone i krčme, delovala
kao bure baruta spremno da eksplodira. Bila je poželjan grad i podatan kao voda lagune
na kojoj je nastala, kao pohotna žena, spremna da se prepusti onom ko bolje od svih
poznaje njene naglašene poroke i osobenosti.
Sve u svemu, od takvog čoveka se moglo očekivati svašta. Stoga je vest o
njegovom povratku bila dobrodošla onoliko koliko i najava epidemije velikih boginja.
„Jeste li sigurni?“, upita Garconi, gotovo s nevericom. „Jeste li ga videli? Je li to
stvarno bio on?“ Ispitivanje ga ožari kao vatra. „Govorite, dođavola!“
Cago se nervozno zakašlja. „Video sam ga svojim očima.“
„Gde je bio?“
„U kantini Do mori, u San Polu, u blizini Rijalta. Vaša ekselencija zna gde je to?“
„A ko još ne zna tu straćaru za pokvarenjake i besposličare?“ Državni inkvizitor je
prosto oslepeo od besa.
„Susreo se sa jednom ženom.“
„Jednom ženom?“
„Da, ali ne sa nekom odavde.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Bila je to neka Austrijanka, družbenica. Odvela je Kazanovu u kuću svoje
gospodarice.“
„Znate li o kome je reč?“
„O grofici Margarete fon Štajnberg.“ Garconi je znao za to ime. Ali naravno da to
neće otkriti Cagu. Neke tajne su morale to i ostati. Pa ipak mu nije bio jasan razlog zbog
kojeg se Kazanova vratio u otadžbinu da bi se sreo sa nekom austrijskom plemkinjom.
Zbog čega?
„Ima još nešto, vaša ekselencijo.“
„Još?“ Garconi skoro da nije mogao da poveruje.
„Da.“
„Slušam vas.“
Inkvizitor ponovo sede za pisaći sto. Bolje rečeno, skljoka se na stolicu, toliko ga je
ta vest izmoždila. Njegove oči obuzete besom razvodnile su se od umora i saznanja o
tome kakvi će dani doći: puni skandala i ludila. Pošto je taj prokleti Kazanova svaki put
pripremao neku od paklenih ujdurmi, sve se neizostavno završavalo nizom očajnih
devojaka, obešćašćenih očeva, udvarača spremnih da mu se osvete i upadanjem Venecije
u haos.
„Došlo je do tuče“, nastavi Cago.
„Da li je bilo mrtvih?“ Za trenutak se tračak nade uvuče u inkvizitorove misli.
Priterati Đakoma Kazanovu uza zid zbog ubistva bio je njegov neostvareni san.
Međutim, Cagov neutešni pogled bio je suviše rečit.
„Ništa od toga, vaša ekselencijo. Samo nekoliko polomljenih zuba i par slomljenih
ruku. Ne računajući da su ovi drugi ugrozili devojku.“
„Austrijsku gospođicu?“
 „Tačno.“
„Pa naravno! Mogu da zamislim!“ Garconiju se otrže bujica očajničkih povika dok
se obuzdavao da ne napravi nešto gore. „A ko su bili ti drugi?“
„Kavaljer Andrea Canon i dvojica njegovih drugova.“
„Jesu li bili od neke koristi?“
„Ne vidim kako.“
„Da.“
„Osim što nisu u nastupu besa uklonili tog čoveka“, nastavi špijun.
Garconi odmahnu glavom. „Ne, Cago, uopšte nije tako. Moramo da budemo
pažljivi. Kazanova je nepouzdan i opasan. Može da nanjuši zasedu na daljini od jedne
milje. Nego, da li je imao oružje sa sobom? Zakon to zabranjuje.“
„Nikakvo. Osim ako se to ne odnosi na jednu zdelu i viljušku.“
Inkvizitor prasnu u smeh. Za trenutak je izgledalo kao da se obradovao. Ali nije
bilo ničeg prijatnog u tom njegovom peskovitom kreštanju, samo gorkog zvuka nemoći i
predaje. I protiv svoje volje osećao je izvesno divljenje prema tom čoveku što se rugao
zakonu i pravilima. Možda je cenio bezbrižnu ležernost kojom je podvrgavao život
svojim željama, a ne obratno. Samo je njemu, Kazanovi, bilo sve oprošteno u ime lepog
izgleda i onog njegovog drskog i šašavog načina života. Da, verovatno je Garconi u
dubini duše zavideo tom čoveku kojem je Venecija sve dopuštala, u inat ustaljenom
građanskom mišljenju i uprkos pravnim normama.
Ali bio je to samo trenutak slabosti. Onda se u njegov pogled vratiše odlučnost i
pouzdanost. On je bio inkvizitor, zaštitnik tih pravila i običaja, i neće se nikada saviti
pred izveštačenošću poroka i požude, čiji je Kazanova bio neosporni glasnik.
Još nešto?“
„Ništa.“
Garconi umorno odmahnu rukom. Ručni zglob uvučen u izvezeni rukav ošamari
vazduh.
Ispusti dug uzdah. Onda iz džepa fraka izvuče sićušni srebrni ključ. Zavuče ga u
bravu jedne od fioka stola. Ključ se okrenu i mehanizam škljocnu.
Inkvizitor izvuče iz fioke somotsku vrećicu.
Dobaci je Cagu, koji je uze u ruke.
„Za tebe“, reče. „Tu je sto cekina.“
Pusti da protekne neophodno vreme da upravo izgovorene reči ostave utisak. Hteo
je da naglasi njihov značaj. Zatim zaključi svoja uputstva:
„Bićeš senka tog prokletog Kazanove. Otkrićeš šta radi, gde ide, sa kojim ženama
se viđa, kako provodi noći i dane i potanko ćeš me izveštavati o svemu. Nećeš ništa
propustiti. Jesam li dovoljno jasan?“
„Da.“
„Da li sam bio jasan?“, ponovi još glasnije državni inkvizitor. Sad su mu oči sevale
kao žestoki plamenovi.
„Da, vaša ekselencijo.“
„Vrlo dobro. Možeš da ideš.“
 I dok se Cago kretao ka vratima, Garconi opet ustade od stola, počisti rukom
njegovu površinu i sruši na pod sve što se na njemu nalazilo: pera za pisanje, pisma,
dokumente, pečatni vosak, pečate, noževe za hartiju.
„Neka sam proklet ako te ovog puta ne dokrajčim, prokleti Đakomo Kazanova!
Uskoro ćeš završiti na vešalima na Trgu Svetog Marka!“, zaurla.
Cagu se sledi krv u venama.
 4

GROFICA

„Sačekajte ovde“, došapnu mu Grečen i uputi mu pogled praćen namigivanjem i

bleskom srebrnastog sjaja u sivim očima. „Grofica će vas uskoro primiti.“
Đakomo klimnu glavom uz osmeh. Ova devojka mu se sviđala, a još više neobična
tajnovitost kojom je odisala. Bilo mu je prijatno dok su se vozili kroz kanale – svi oni
odblesci što su se prelivali u raznim bojama predvečerja na zelenkastoplavetnoj vodi
lagune, sjaj Velikog kanala i uvojci bele pene, a na poseban način njeno prekrasno
društvo.
Grečen ga zamoli da se smesti u prostoriji koja mu se učini kao raskošna
biblioteka: tamne police, gomile knjiga na' čijim su koricama bili urezani ukrasi,
prefinjena izdanja i posebno naslovi što nagoveštavaju da su posetioci skloni čitanju
dobrih knjiga.
Đakomo nije mogao da skrene pogled sa izuzetno visokih plafona i fresaka na
zidovima. Na šarenim staklima polukružnih prozora palate odražavala se svetlost sveća
u velikim svećnjacima koja je bleštala u obliku jarkocrvenih jezika.
Dok je čekao, zadrža pogled na imenima koja su se na policama ređala jedno za
drugim: Volter, Lorens Stern, Homer, Aleksandar Poup, a zatim i Karlo Goldoni, Vilijam
Šekspir, Anton Ulrih fon Braunšvajg… Pogled mu se na kraju zadrža na čarobnom
izdanju Guliverovih putovanja Džonatana Svifta.
Đakomo uze u ruke tu knjigu i smesti se u somotsku fotelju. Poče da je prelistava,
procenjujući slova, čvrstinu papira, finoću poveza.
Mnogo je voleo književnost, a naslućivao je da je isti slučaj i sa groficom, koja je, s
obzirom na to da poseduje tako bogatu i raznovrsnu zbirku knjiga, verovatno gajila istu
strast. Ta činjenica je odmah učini privlačnom u njegovim očima i, u trenutku kad je prvi
put ugleda, učini mu se da u njoj prepoznaje veliki i zavodljivi duh.
Nije bilo ničeg diskretnog u njoj: Margarete fon Štajnberg je bila autentična
lepotica, a posebno u svoje vreme. Đakomo oseti neki neodređeni magnetizam na tom
licu markantnih, ali šarmantnih crta: činilo se da je volja te žene u stanju da veže za sebe
svakog čoveka, pretvarajući želju u opsesiju, zadovoljstvo u ushićenje, sukob u izazov.
 Bila je lepa i na određeni način opasna. Iz njenih zelenih očiju sevale su iznenadne
munje, dugačka plava kosa joj je bila uvijena u mekane kovrdže, usne pune i savršene…
sve u njoj je bilo sama suština zavodljivosti, pa čak i ta pojedinost koja je još više
isticala njenu privlačnost: vragolasti mladež iznad usne.
Pa ipak, uprkos toj ljupkosti, bilo je u njoj nečega što je izazivalo izvesnu
zabrinutost. Možda je to bila svetlost u tim očima što su se trzale brzo i nepredvidivo i
koje kao da su nagoveštavale karakter uobličen u dragocenoj sprezi upornosti i energije.
„Dakle, vi ste taj Đakomo Kazanova…“ Grofičin glas bio je promukao i dubok.
„Vaš sam sluga“, odvrati on kratko i elegantno se nakloni.
Učini se da ga Margarete proučava i odmerava pogledom, skoro kao da proverava
da li je čovek koji stoji ispred nje na visini slave što ga je pratila.
„Pa, gospodine Kazanova“, reče, „priznajem da mi se ono što vidim mnogo sviđa.
Osim toga, umeli ste da stvorite ličnost daleko iznad onoga što izgled obećava.
Avanturista, zavodnik, mačevalac, književnik, pa čak i alhemičar, ako sam dobro
obaveštena.“
„Onda možda zaslužujem mrežu špijuna?“, osmehnu se Đakomo.
Margarete se otrže tračak zadovoljstva. „Zar i vi sami niste špijun, verovatno u
službi carstva kom pripadam? A šta je potrebno jednom špijunu, uz to sposobnom, ako
ne splet pogleda i reči koje poluglasno izgovaraju drugi špijuni? Smatrate li možda da
nisam u pravu?“
Đakomo je na trenutak bio iznenađen, ali ta emocija u trenu nestade, brzo kako se i
pojavila. Ova žena ga je izgleda poznavala mnogo više nego što je on znao o njoj. Što je
zaista bilo malo ili ništa. Reče sebi da mora da je poštuje, ako ne i da je se boji, ili će se
izložiti riziku da napravi najozbiljniju grešku u životu. Ne samo da je to očekivao već je
to počelo i da ga obuzima… I uz to sa savršenim osećajem za vreme. Nije mogao da
shvati do čega će dovesti ovaj poziv da je poseti, pa je nakon početne radoznalosti počeo
da oseća rastuće nestrpljenje.
Grofica je imala na sebi raskošnu haljinu bisernosive boje. Dekolte, širok i izdašan,
isticao je njene velike snežnobele dojke. Sjajni rubin koji je delovao kao da će joj usijati
grudi odbijao je svetlost što je na njega padala u sjajnim odblescima. Minđuše, posute
sitnim rubinima, isticale su tu agresivnu, gotovo divlju lepotu.
Đakomo oseti da mu krv sve više vri. Dopusti sebi da mu se pogled zadrži na
njenom koji trenutak duže, ali zar to na kraju krajeva nije bilo ono što se od njega
očekuje? Pored toga, bio je siguran u jedno: niko ga nije smatrao džentlmenom, pa zašto
onda da se muči da bi se prikazao takvim?
Margarete kao da nije primećivala to njegovo zadržavanje pogleda ili to barem nije
pokazala. Nastavi razgovor tamo gde ga je prekinula.
„U svakom slučaju, gospodine Kazanova, pored vaše nedavne prošlosti, ono što mi
je u ovom trenutku najviše na srcu jeste vaša neposredna budućnost. U kojoj lično vidim
jedno od najizuzetnijih osvajanja u čitavoj Veneciji.“
 „Stvarno?“, upita Đakomo, gotovo ne verujući u da grofica u njemu vidi samo to.
„Jeste li me zbog toga pozvali? Da mi kažete da će se u mojoj neposrednoj budućnosti
desiti neko ljubavno osvajanje?“
Margarete napravi pokret rukom kao da želi da sa dozom prezira odbaci tu tvrdnju.
„Gospodine Kazanova, ako smem da sebi dozvolim, vi ste takvo razočaranje!“,
izgovori podrugljivim glasom, što ne promače Đakomu. „Ne, stvarno. Nisam vas dovela
ovde, u biblioteku moje palate, da vam proreknem ono što je očigledno…“
„Zahvaljujem vam na tome, grofice“, prekide je on. „Dakle, čemu dugujem
zadovoljstvo što ste me pozvali?“
Margarete uzdahnu kao da razgovara sa detetom. Razvuče usne u neku vrstu blagog
mrštenja koje joj omekša crte lica.
Đakomo još jednom oseti da je opčinjen tolikom lepotom. Mada je znao da je
grofica usavršila veštinu tog izraza i tako postigla željeni efekat, nije mogao da se otrgne
od uživanja. Prepusti se da ga obuzme taj osećaj, ne brinući šta bi ona mogla da pomisli.
Bolje da se pokaže nezaštićen i kao žrtva njene ljupkosti, ranjiv bez stida. Tokom tolikih
godina naučio je da mu nimalo ne priliči da bude škrt i proračunat u osećanjima. Bolje
da im se prepusti.
Nakon dugačke pauze, Margarete otkri motiv njihovog susreta.
„Gospodine Kazanova, neću mnogo okolišati. Vaša slava, zaslužena ili ne, čvrsta je
i u stalnom usponu, stoga ako je polovina onoga što se priča o vama tačno, onda
nameravam da vam uputim jedan izazov.“
„Izazov?“, upita Đakomo. „Priznajem da me takva perspektiva zabavlja… Ali,
ukoliko smem da dozvolim sebi da pitam, zašto bi trebalo da ga prihvatim?“
Grofica sačeka neki trenutak pre nego što odgovori. Onda ga pogleda ispod
dugačkih trepavica i izgovori nešto što mu se mnogo svidelo.
„Iz najjednostavnijeg od svih razloga: zato što nećete moći da mu odolite.“
Kazanova je bio iskreno dirnut. Izgledalo je kao da ga ta žena poznaje u dubinu
duše. Ta činjenica ga je u isto vreme zabavljala i iznenađivala. A za njega su zabava i
iznenađenje činili dragocenu mešavinu.
„Pa, recite mi onda o čemu se radi, kako bih mogao da shvatim da li ste u pravu ili
ne.“
Grofica je samo to čekala. Uprkos tome poče da okleva nekoliko trenutaka, kao
žena iskusna u kreiranju svoje sudbine. Pošto je i najglupljem od svih muškaraca bilo
očigledno da njena stručnost u pregovaranju ne poznaje ograničenja i poraze. Ko god da
je naspram nje.
Ali Kazanova nije imao strahove te vrste. Prihvatao je život takvim kakav jeste: to
je bilo njegovo pobedničko oružje, ta neizvesnost koja mu se ogledala u očima na način
koji je sadržao nešto magično i sa kojom će se suočiti sa izazovom.
„Pa neka vam onda bude!“, popusti grofica. „Poznajete li Nikola Erica?“
Đakomo se za trenutak zamisli: to ime mu je stvarno nešto govorilo.
„Naravno. Porodica je plemićka, a Nikolo je čovek višestrukih apetita. Njegova
čežnja za vlašću je poznata, ako ne i legendarna, prijateljstva su mu mnogostruka,
politički njuh znatan, ali, na kraju krajeva, nije ništa drugo nego jedan od onih
bezbrojnih lešinara, čovek koji uvek cilja na to da napuni sopstvene džepove onim što
preostane od Venecije.“
„Svakako da je to način na koji se on može definisati, ali me on sada ne interesuje.
Vidite, gospodine Kazanova, Nikolo Erico ima jedno mnogo dragocenije dobro od
novca i nešto izuzetnije od vlasti: ima Frančesku, slatku i nevinu ćerku, zelenih očiju i
riđe kose, koja će vrlo brzo doći u godine za udaju.“
Đakomu se ocrta kez na licu. „Mislim da počinjem da shvatam šta se spremate da
mi predložite..
„Sačekajte sa proglašenjem pobede, gospodine Kazanova. To što nameravam da
zatražim od vas je ništa više i ništa manje od onoga što očekujem od vas: da zavedete
Frančesku i da mi donesete potvrdu njene izgubljene vrline, kada je budete osvojili.
Računate li sa tim da ćete uspeti?“
„A ja bi trebalo da prihvatim vaš izazov i teškoće koje iz njega proizilaze samo zato
što to vi tražite od mene? Zar vam se ne čini da preterujete, gospođo?“
„Ne, gospodine Kazanova“, nastavi grofica, s mukom skrivajući osmeh. „Vi ćete
prihvatiti, zato što ćete, ako uspete u tom malom poduhvatu, jednoj običnoj sitnici za
zavodnika vaše slave, pa dobro… dobiti mene kao nagradu.“
„Vas?“, upita Đakomo, podižući obrvu pokretom koji je izražavao nepoverenje i
čuđenje. Ovo počinje da biva stvarno interesantno.
„Upravo tako! I nemojte mi reći da smatrate da ovaj predlog zaista nije vredan
pažnje.“
„Polaskan sam time, gospo moja. Ali i… iznenađen?“
Bio je začuđen tako otvorenom agresivnošću. Ova žena se spremala da ga kupi kao
robu. Kada dobro razmisli, pomisao da će biti iskorišćen nije mu pružala nikakvo
zadovoljstvo, ali je u isto vreme u tom predlogu bilo nečeg toliko neobičnog i čudnog da
je zbog toga bio jedinstven.
„Ah, da? A zašto?“, upita ga grofica.
„Pa dobro, zato što bi za mene i samo udvaranje vama bilo razlog za izuzetnu
radost. Znači da bi dobijanje vas kao nagrade za jedno tako lako osvajanje, kakvo
predviđam da će biti ono sa Frančeskom Erico, za mene značilo skoro kao poništenje
zadovoljstva.“
„Morate da čujete i drugi deo izazova.“
„Ah! Ima još nešto?“
„Ako slučajno ne uspete da zavedete Frančesku, ne samo da nećete dobiti nikakvu
nagradu već ćete dobrovoljno prihvatiti i pomisao da me nikada više nećete imati.“
„Znači, sve moramo da svedemo na kockanje?“
„Ne, gospodine Kazanova“, zaključi Margarete. „Recimo da bih želela da vam
ukažem poverenje. Uzdam se u vaše kvalitete i očekujem da ću ubrzo dobiti tu noć
zadovoljstva koja će raspaliti moj venecijanski boravak. Verovali vi ili ne, ja sam žena
naviknuta da dobija ono što poželi, zato dobro pazite da me ne razočarate, gospodine.
Da li ste za kafu? Slatkiše?“
 I Margarete pusti da te poslednje reči poteku kroz vazduh, da skoro zvuče kao
odsutan, pa čak pomalo običan završetak.
Ova žena je neverovatna. Ponudila mu se na tacni i sad mu nudi kolače? Naravno,
bila je Austrijanka, praktična i veoma direktna žena, a Đakomo tokom tolikih godina
avantura i preokreta sudbine nikad nije bio toliko zbunjen. Sa druge strane, bio je svetski
čovek, i ako je ovo šarmantno stvorenje htelo da mu predloži dvostruku nagradu a da ne
traži ništa zauzvrat, u redu, za njega je to bilo prokleto dobro. Nema sumnje da se nešto
krije iza toga, ali će tokom vremena i uz prava pitanja izaći na kraj sa tom pričom i vrlo
verovatno pronaći način da se zabavi.
A zar u krajnjoj liniji zadovoljstvo ne čini smisao života? Barem njegovog?
Zato se predade, ne lupajući mnogo glavu. Za trenutak. I prihvati predlog te
izuzetne žene.
„Naravno“, odgovori. „Zaista bih popio vašu kafu.“
 5

CAGO

Nakon susreta sa državnim inkvizitorom Cago je pokušao da što bolje organizuje mrežu
špijuna. A taj veliki probisvet pohlepnih očiju bio je u stanju da ih unajmi poprilično. Za
nekog kao što je on bila je to dečja igra. Stari mornari, besposličari, berberi, domaćice,
gondolijeri i kazandžije bili su u njegovoj službi, i to iz samo jednog razloga: plašili su
ga se.
Zato što je Cago bio jedan od onih upornih sinova naroda koji je, malo po vokaciji,
malo po zanatu, izgradio sebi reputaciju za svako poštovanje. I ta reputacija ga je učinila
dragocenim, štaviše neophodnim za učestale i mračne spletke Pjetra Garconija i
doprinela da postane njegov doušnik.
Uostalom, prošlost lakog konjanika u konjičkom puku venecijanske kopnene
vojske podučila ga je u oblasti ratovanja i torture više nego što bi mu bilo dovoljno za
čitava dva života. Nije bilo važno to što je dezertirao iz tog korpusa i završio u
zavičajnim zatvorima. Istini za volju, njegovo duboko poznavanje oružja i suptilna
veština varanja u više prilika doveli su do toga da se pokaže dragocenim i neophodnim
elementom.
Zbog toga ga je Pjetro Garconi pozvao kada je postao državni inkvizitor, pošto ga
je smatrao savršenim čovekom za akcije po potrebi, koji je u stanju da kao štuka pliva u
mutnoj reci politike. A u jednoj Veneciji podeljenoj između porodica i stranaka, u kojoj
su preokreti bili svakodnevni i gde se naklonost jednog ili drugog glavešine menjala kao
morski povetarac, Cagov lik je bio na ceni zato što je bio obdaren vernošću nastalom iz
ucena i hijerarhije moći.
Garconi mu je obezbedio otmen smeštaj i više nego zadovoljavajuću platu, ali mu
je zauzvrat tražio apsolutnu tajnost i odanost. Samo malo oklevanje i za tren oka bi ga
poslao u Pjombi.3

3Stari zatvor koji se nalazio u Duždevoj palati i do koga su osuđenici stizali preko Mosta uzdaha. (Prim. prev.)
Cago se u tom trenutku nalazio u gradskoj četvrti Santa Kroče, u nekom starom
napuštenom skladištu koje je nedavno kupio, što je bilo kao stvoreno za ostvarenje
njegovih ciljeva, istini za volju ne previše jasnih i časnih.
Držao je u rukama zarđala klešta, dok mu se na bledom licu ocrtavao surov osmeh.
Kroz pokvarene zube mrmljao je nešto malo reči, ograničavajući se na to da
bledoplavim očima strelja lice nesrećnika koji mu je dopao šaka.
„Samo hrabro, Kandijane, reci mi ono što znaš!“, izgovori kratko i poče da maše
kleštima ispod nosa nesrećnika. „Inače, tako mi boga, iščupaću ti ta tri patrljka od zuba
što su ti preostala u ustima.“
Pred njim se nalazio debeo čovek, crven u licu. Ispod isflekane i otkopčane košulje
izvirivao mu je beli stomak koji je podrhtavao zajedno sa njegovim vlasnikom svaki put
kad bi začuo neku reč.
„Go… gospodin Kazanova..promuca, „ušao je u palatu malo nakon zalaska
sunca…“
„I onda?“
„I onda je iz nje izašao posle dva sata, gospodine.“
Cago raširi ruke. Šta je, kog đavola radio tako dugo? Taj bezvredni zavodnik je
imao ljubavnu vezu sa tom lepom Austrijankom? Naravno, moglo je da bude i to, ali
koliko se sećao, grofica je bila suviše prepredena da bi se spetljala sa takvim ološem.
Mora da je postojao neki razlog. Možda su se to dvoje dogovarali o nečemu na
štetu Venecije, ali bilo je prilično jasno da to otpada kao pretpostavka. Pored toga, nekog
kao što je Kazanova stalno su držali na oku, a on je bio dovoljno inteligentan da bude
svestan toga. Ako je zaista kovao spletke sa jednom od najuglednijih ličnosti austrijskog
plemstva, onda bi bio stvarno glup da se razmeće okolo takvim prijateljstvima.
Ne, verovatno se radilo o nečem drugom.
„Tvrdiš mi da se radi o palati koja je u vlasništvu grofice Fon Štajnberg?“
„Da, gospodine.“
„Znaš šta sad moraš da uradiš, zar ne?“
„Moram da držim na oku gospođicu Grečen.“
„Grečen, znači. Vrlo dobro. Često dolazi u tvoju mesaru, zar ne, Kandijane?“
„D… da, da“, promrmlja nesrećnik.
„Bravo, Kandijane. Pokušaj onda da otkriješ nešto više. Reci tvojim mangupima da
se uzveru na prozore, da uđu u kuću, da se bace na posao. Ili znaš šta ću da uradim
sledećeg puta sa tom tvojom trbušinom, zar ne?“
„Da, gospodine.“
„Da, da ne zaboravim… Ostaješ i dalje mesar.“
Kandijan instinktivno klimnu glavom, skoro kao da želi da smiri Caga i uveri ga da
će se baciti na posao sa još većom revnošću nego pre.
„Zahvali bogu što ti nisam izvadio zube. Idi sada.“ Dok je to govorio, Cago pomisli
da je previše pričao. Mrzeo je da to čini. Voleo je tišinu ili u najboljem slučaju šuštanje
vode u kanalima. Ali je umesto toga protiv svoje volje morao da se troši u glupim
govorancijama, začinjenim pretnjama, kako bi naterao tog prokletog imbecila da govori.
 Osećao je nostalgiju za vojskom. Naravno, to što je radio za Garconija
omogućavalo mu je da živi u određenoj udobnosti i poprihčnom izobilju, ali ga je
strahovito zamaralo što mora da daje uputstva, prikuplja glasine, sastavlja pretnje.
„U redu, onda“, zaključi. „Možeš da ideš, ali upamti: očekujem tačnije vesti ili, ne
bio ja konjanik venecijanske vojske, sledećeg puta ću ova klešta iskoristiti da ti iščupam
jezik.“
Kandijan gotovo da nije mogao da poveruje. Klimnu glavom, udari se po grudima,
kao da ga srce steže. „Da, gospodine, gospodine Cago, držaću otvorene oči, obećavam.“
Nakon toga uvuče košulju u pantalone i nesigurno se otetura ka vratima.
Idiote, pomisli Cago, biće ti bolje da to uradiš ili će ovaj grad imati potrebu za
novim mesarom.
 6

KLOPKA SUDBINE

Đakomo podiže glavu i iznad sebe ugleda noćno nebo poprskano zvezdama. Onda
skrenu pogled na vodu: hiljade srebrnastih tačaka ogledalo se na mirnoj površini vode u
kanalima.
Delovalo je kao da na raspolaganju ima dva neba: ono iznad njega i
zelenkastoazurnoplavu ploču lagune. Nije postojao nijedan drugi grad sa takva dva
svoda, i uprkos beskrajnim manama, Venecija je bila apsolutni i jedinstveni kovčeg
sjaja.
Osmehnu se: grofica Margarete fon Štajnberg uputila mu je najčudniji izazov,
kakav odavno nije primio. Znao je da se u njemu kriju nekakva zamka i prevara, ali su
mu one, u određenom smislu, predstavljale iskušenja koja mu pružaju zadovoljstvo i
pozivaju ga da izvede najluđa i najlakoumnija, pa samim tim i najromantičnija dela.
U duši je osećao da se neće predati. Još se nije odrekao ljubavi da bi se borio za
ideal moći i ugleda. Oni mu u krajnjoj liniji nisu značili ama baš ništa: bio je slobodan
čovek, i to više nego što je dovoljno. Nije imao gazde i gospodare, njegova zaštita se
nalazila u ženama što su ga volele, kao i u tom gradu koji je poznavao napamet i koji mu
je toliko puta pružio utočište među svojim krovovima i ulicama.
Neće se odreći želje da živi. Uprkos zavidljivosti i izgnanstvima, bez obzira na
tolike probleme, među kojima nije najmanji onaj finansijski. Uprkos njegovom
neizlečivom poroku da rasipa zlatnike što su mu na raspolaganju, život je za njega bio
čudesan, a Mletačka republika najbolji saučesnik za njegove avanture.
Prepusti se ljuljuškanju Velikog kanala.
Jedan prijatelj mu je ostavio stari brodić Kanalu Sveti Toma i on ga je izvukao iz
jedne od svojih brojnih plutajućih kuća. Tako je bio uvek spreman da krene, samo kad je
to potrebno. Pa dobro, možda ne baš uvek. Neke od tih starih taljiga na vodi bile su u
toliko lošem stanju da bi potonule kroz samo par čvorova. Istinu govoreći, bio je to
samo način da ima mnogo kuća i u isto vreme nijednu. I da se nikada ne odluči da ovde
pusti korene. Ali njemu je bilo dobro tako jer je savršeno dobro znao da ga, otkako je
kročio nogom u Veneciju, državni inkvizitori drže na oku i samo čekaju trenutak da
napravi grešku.
Nije nameravao da im pruži to zadovoljstvo, pa je zato morao da se kreće na
vrhovima prstiju, a to je nešto što mu uopšte nije polazilo za rukom. Zato će prihvatiti
ono što će doći: bio je suviše instinktivan da bi se bavio proračunima. Sudbina mu je
bila već negde zapisana, stoga je valjalo da se suoči sa njom licem u lice, bez straha.
Dobro je znao da je ne može promeniti i da će možda ovog puta zauvek izgubiti.
Prilikom susreta sa Margarete fon Štajnberg osećao je dah fatalnosti, obuzeo ga je neki
neumoljivi osećaj koji nije umeo da objasni, ali je bio toliko jasan, gotovo opipljiv.
Povetarac na goloj koži izazva mu jezu na rukama. Udahnu miris soli, dok mu se
duga kosa pod naletima vetra podizala kao da je sastavljena od buntovnih zmija.
Onda se pojavi neka ruka na grudima, tanki prsti, dve požudne i mekane usne, zubi
koji se pohlepno zarivaju u potiljak.
Okrenu se.
Grečen.
Bila je ispred njega, potpuno naga. Blistava.
Đakomo se prepusti njenim poljupcima.
Uze joj lice među ruke, stavi usne na njene, pa ih onda ugrize. Prošiklja joj malo
krvi dok je pokušavala da se otrgne od njegove pohotljivosti, a u isto vreme je želela još.
On je poljubi kao da mu je poslednji put i kao da će Venecija morati da izgori u tom
trenutku.
Sami na palubi tog starog brodića, sjedinjeni u zagrljaju čiste strasti i životinjske
radosti, na svetlosti koja se poigrava na tamnoj vodi kanala, naspram palata koje čine
krunu njihovog susreta… Može li uopšte da postoji nešto lepše od toga?
Đakomo je mislio da je to nemoguće.
 7

FRANČESKA

Bilo je na tim slikama nečeg lirskog i u isto vreme senzualnog, fantastičnog, gotovo
uzvišenog, kao da je majstor slikar preko slika prikazao iluziju magije: na njegovim
delima stvarnost je bila raznobojni, pa ipak verni odraz savršenstva.
Frančeska se izgubila u tim bojama: azurnoplava je bila toliko snažna da je kod nje
izazivala vrtoglavicu, crvena je odražavala rumenu put, a oker je delovala kao da će
svakog časa zapaliti likove.
Đambatista Tjepolo nije bio samo izvanredan slikar, bio je čarobnjak, iluzionista,
veštac koji je bio u stanju da kistom i bojama zarobi svu fantazmagoriju umetnosti i
prenese je na platno gotovo kao da je neka nadmoćna ruka vodila njegovu. Kada je u
pratnji svog oca boravila u slikarevom ateljeu, za Frančesku je to izgledalo kao da
posmatra neki kutak raja.
A sad je imala privilegiju da je portretiše jedan takav umetnik. Neki su govorili da
je njegovo slikarstvo toliko preplavljeno strašću da je čak bilo opasno.
Frančeska oseti kao da joj duh lebdi dok je pokušavala da ostane nepomična, iako
je to činila već nekoliko sati. Mada je poziranje bilo mukotrpno, u slikarevom je stilu
bilo toliko ljupkosti, istrajnosti i životnosti da je osećala da je sve to naprosto
preplavljuje. Da li je to on slikao nju? Ili je zapravo ona bila ta koja posmatra njega u
činu slikanja?
Pozlaćeno sunce promicalo je kroz velika stakla džinovskih prozora sa šest otvora,
smeštenih na glavnoj fasadi Palate Erico, poput vazdušne reke preplavljujući salon do
plafona, bogato ukrašenog gipsanim reljefima i freskama.
Maestro je odlučio da njenu sliku smesti u središte tog izuzetnog salona, umotanu u
najbolju svilu iz Damaska i preplavljenu kišom svetlosti.
Dok ju je posmatrao, lica koje je zbog divljeg pogleda izgledalo zastrašujuće,
Tjepolo je hitro radio na platnu. Njegovi su potezi bili u potpunom kontrastu sa izrazom
lica, gracioznim i skoro filozofski mirnim, kao da je slikarstvo u stanju da obuzda
nemire koji su se odigravali u njegovoj duši.
 Kao da je neka podzemna energija delovala kroz protok tečnog i nevidljivog
plamena koji nastoji da raspali Frančeskino srce.
Tjepolo je zatražio od nje da zauzme neuobičajenu i senzualnu pozu, grudi blago
isturenih napred kako bi pokazala snežnobele okruglaste dojke: izazovnu, čak
nepristojnu pozu, ali koja joj se veoma sviđala, pošto je oslikavala njen buntovni i
strastveni karakter, koji se nije mnogo obazirao na bonton i lepe manire, u inat njenom
ocu, plemiću Nikolu Ericu.
Frančeska je bila neprekidno nepomična, sa jasnim ali intrigantnim osmehom, baš
kako je zahtevao Tjepolo, ali je zapravo osećala strašan umor. Gušila ju je tesna ženska
bluza, dok su je uski rukavi stezali poput malih klešta. Osećala je kao da se pipci stežu
oko njenog života, kao instrument za mučenje.
Suknja od sjajne plave svile, široka koliko je to zahtevala moda, činila je blistav
kontrast sa njenom punđom od uvojaka boje crvenog mahagonija, što su podsećali na
vodopad sazdan od kovanog bakra.
Maestro ju je zamolio da ne stavlja periku. Bio je to neobičan, čak ekstravagantan
zahtev, s obzirom na to da se perika smatrala neophodnim pratećim elementom,
pogotovo za portret. Ali Tjepolo svakako nije bio poznat po klasičnom načinu
razmišljanja, što je dokazivalo i njegovo ponašanje suprotno pravilima.
Frančeska je bila najpre iznenađena, ali je kasnije izuzetno cenila tu odluku:
kontrast između haljine u boji plavog mora i nijanse njene kose koja je podsećala na
crveno zlato na drevnim slikama bio je smeliji i strastveniji nego što se moglo sanjati.

Pjetro Garconi je bio uznemiren. Ne, još gore: bio je zabrinut. Cago mu je otkrio da su
se Kazanova i grofica Margarete fon Štajnberg susreli.
Izgleda da se taj dripac predugo zadržao u grofičinoj palati. Postojale su mnoge
pretpostavke u vezi sa tim, ali je grofica bila čuvena kao krepka i smirena žena koja nije
navikla na lake običaje, zbog čega se Garconi nadao da se odgovor nalazi u
najskrovitijem kutku njegove svesti. I za koji se nikad ne bi usudio da prizna, osim kada
bude došao pravi trenutak za to.
Ali nije imao ništa sigurno u ruci. Znači, morao je da čeka, sa nadom da ta situacija
neće izaći na svetlost dana, inače bi gotovo sigurno izazvala međunarodni skandal.
To je poslednje što je Veneciji bilo potrebno.
Sa druge strane, bilo mu je prosto nepodnošljivo da ne bude obavešten o čemu su
njih dvoje razgovarali. On, koji je bio uvek obavešten o svemu, morao je sada da
prihvati neizvesnost, utoliko opasniju zato što je opterećena mogućim katastrofalnim
posledicama.
Mučen nemirom, Garconi je proveo gotovo besanu noć, a onda je nakon brzog
doručka izjurio napolje. Palo mu je na pamet da bi mogao da zabrani grofici Fon
Štajnberg da se sastaje sa Kazanovom upravo zbog toga što je zakon zabranjivao viđanje
sa strancima. Pa ipak mu je neki glas sugerisao da to ne čini. Utoliko pre što nije imao
nikakve dokaze. I svakako se uzdao u to da će se taj sastanak na kraju okrenuti u
njegovu korist.
Ali sada nije imao vremena za tu beskorisnu spodobu zvanu Kazanova. Značajnija
pitanja od kojih je zavisila sudbina same Mletačke republike zvala su ga u kuću doktora
Đovanija Spinelija, sposobnog mladića, oštroumnog, jednog od najotmenijih ljudi iz
oblasti medicine. Zahvaljujući toj svojoj izuzetnoj sklonosti ka umetnosti, koju je
studirao na Univerzitetu u Padovi, Spineli je uspeo da se vine tako visoko da postane
duždov lični lekar. Ipak, živeo je u jednoj od onih skromnih kuća i bio je primljen u
venecijansko plemstvo samo zahvaljujući bednom sitnišu koji je priložio za okrepljenje
kase Mletačke republike nakon katastrofalnog Morejskog rata4.
Inkvizitor je svakako mogao da zahteva da lekar dođe u njegovu kuću ili još bolje u
Duždevu palatu, ali su ga nestrpljenje i radoznalost, njegove stare slabosti, terale da
dobije obaveštenja iz prve ruke, i to uz prvo jutarnje svetlo.
Kada je stigao pred Spinelijevu kuću na malom trgu Pestrin u gradskoj četvrti
Kanaređo, Garconi nije oklevao da udari o gvozdeni zvekir na kapiji.
Dočeka ga jedan sluga, grbav koliko sumnjičav i drzak, pa ga uvede u mali salon sa
poprilično iskićenim šandelijerima, sa staklom i svećama kakve se ne seća da je ikada
video.
Doktor Đovani Spineli ga je sačekao na nogama, trljajući tamni vrh koji mu je
uokvirivao bradu.
„Ekselencijo!“, uzviknu, „kakva čast što vas vidim u mojoj skromnoj kući!“
„Hajde da skratimo priču, doktore“, reče Garconi grubim glasom. „Savršeno dobro
znamo zašto sam ovde, zato se manimo formalnosti i odmah mi recite šta se događa.“
Spineliju kao da je bilo neprijatno, te se nervozno zakašlja i nagovesti napetost koja
je postajala sve opipljivija, pa onda iznese ono što je znao:
„Njegova ekselencija dužd Venecije je još slab, gospodaru moj.“
Pjetro Garconi napravi grimasu, ali su obojica znali da je to samo nameštena poza.
„Zaista?“
„Tako je. Pokušavajući da smirimo bunilo njegove ekselencije, primenili smo
kašaste obloge. Dužd upada u stanje velike iznemoglosti i smenjuju mu se faze potpune
malaksalosti koje se završavaju nesvesticom sa trenucima nekontrolisane agresivnosti.“
„Prokletstvo! Dakle, još se nije povratio?“
„Ne, ekselencijo… Može se reći da je veoma daleko od toga da se povrati, tako da
savetujem da ni po koju cenu ne ustaje iz kreveta.“
„Jeste li sigurni, doktore Spineli? Pošto je očigledno da grad trpi zbog njegovog
odsustva. Uprkos svemu, ne smemo dozvoliti da Venecija dospe u haos zato što je
Frančesko Loredan postao senka samog sebe.“
„Razumem, ekselencijo.“
Garconi odmahnu glavom, dok mu se na licu ocrta pakleni kez, ovog puta
autentičan.
4Ratkojije 1684. godine povela Mletačka republika protiv Osmanlijskog carstva kako bi povratila svoje poseđe
na Peloponezu. (Prim. prev.)
 „Kome dugujete vašu brzu i vrtoglavu karijeru, doktore Spineli?“
Lekar nije ni trenutka oklevao: „Vama, ekselencijo.“
„Lepo rečeno, doktore“, naglasi inkvizitor. „A kome ste se, ako smem da pitam,
zakleli na vernost?“
„Opet vama, ekselencijo.“
„Da, Spineli, upravo tako. Gledajte da se toga setite i da se ne kolebate u vezi sa
tim.“ Garconi namerno napravi pauzu i ispusti uzdah. „Setite se da je Veneciji potreban
čvrst i nepopustljiv vođa, koji se ne plaši da na strog način primeni zakone i kazne.“
Spineli potvrdno klimnu. Podiđoše ga žmarci po leđima, ali to ne pokaza, mada ga
ništa nije više užasavalo od ovog čoveka. Nikada nije bio siguran kakve sve planove
može da osmisli njegov um.
„Znači, doslovno rečeno, setite se da će moja karijera, a sa njom i vaša, nastaviti da
napreduje stvaranjem uslova da Loredan i dalje ostane u krevetu.“
Spineli je za trenutak bio potpuno zbunjen.
„Jesam li bio jasan?“, navaljivao je Garconi.
„Šta sugerišete, ekselencijo?“
„Doktore Spineli, ja ne sugerišem, ja naređujem.“
„Naravno, ekselencijo.“
„Ono što želim jeste da se pobrinete da Frančesko Loredan što duže ostane u svom
udobnom krevetu. Venecija počinje da se navikava na njegovo odsustvo, a novi poredak
postepeno uspostavlja ravnotežu.“
„Novi politički poredak, ekselencijo?“
Garconi pogleda lekara kao da se radi o nekom majmunu.
„Postoji li možda neki drugi pored ovoga?“
„Naravno da ne, ekselencijo.“ Spineli prokle sebe zbog sporog razmišljanja.
„Onda tako postupite, doktore. Molim vas, znajte da od vašeg posla zavisi vreme
duždovog ozdravljenja. Da ono bude sporo, čak izuzetno sporo, a ako slučajno ne dođe
ni kakvog poboljšanja zdravlja, pa dobro, onda ćemo to prihvatiti kao iznenadnu zlu
kob… Jesam li dovoljno jasan?“
„Savršeno, ekselencijo.“
Pjetro Garconi se osmehnu. „Vrlo dobro, onda. I ovo je odrađeno.“ Bez oklevanja
se okrenu na petama i uputi se ka vratima.
 8

ZABAVA POD MASKAMA

„Biće to velika zabava, Frančeska, najlepša od svih.“ Laura se zadovoljno osmehnu.

„Moji roditelji će sve to uraditi u velikom stilu, sigurna sam u to. Učestvovaće čitava
Venecija, a biće prisutni i strani gosti. Zabavićemo se, videćeš! Priča se da će doći i…
znaš na koga mislim, zar ne?“ Frančeska je pogleda iznenađeno: ne, ona to zaista nije
znala. Kako bi i mogla? Bila je tako daleko od svih tih mondenskih događaja, ona, živa
zakopana među knjigama i slikama, dvema njenim velikim strastima, i sigurno nije
imala pojma na koju osobu cilja Laura. Nije želela da razočara prijateljicu koja joj je bila
izuzetno draga, tako da nije znala šta da odgovori.
Oči joj ispuni blistavo zelenilo koje raste u vrtu Palate Kontarini dal Cafo i zanese
se tim izuzetnom prizorom. Onda je ipak morala da prizna: „Ne, Laura, stvarno nebih
znala…“
Njena prijateljica poče da se glasno smeje. „Ali kako? Nemoj mi reći da nisi čula za
njegov povratak, čitava Venecija priča o tome!“
„Pa dobro, ali ja to ne znam, zato mi reci.“ Njen glas je odavao laganu notu očaja.
Laura zafrkta. „Dođavola, Frančeska, ponekad uopšte nisi zabavna!“, uzviknu
smejući se. I odmah dodade: „Hajde, šalim se! Govorila sam o Đakomu Kazanovi,
naravno. Izgleda da se vratio kući nakon dugotrajnog boravka u Beču.“
Kazanova. To ime joj probudi radoznalost.
„Jesi li ga nekada videla?“, upita. „Priča se da je tako lep i šarmantan…“
„Nisam ga nikad srela, ali moja majka gaji posebnu naklonost prema njemu. Ako je
samo polovina onoga što priča tačna, moram da zaključim da se radi o jedinstvenom
čoveku: ima prelepe oči i dugu crnu kosu. Voli književnost i poeziju i upoznao je svaki
kutak sveta… A žene, Frančeska, žene mu bukvalno padaju pred noge. Izgleda da
poznaje sve vrste ljubavne igre, a što se tiče lukavstava u zavođenju, pa, kažu da je
ovladao svim. Sve u svemu, zar nije divan? Ali ima tu još toga!“
„Stvarno? Više nego što si mi rekla do sada?“ Frančeska jedva da je verovala.
„Da. Moja majka, žena prefinjene i suptilne inteligencije, mislila je da na zabavi
bude obavezna maska. Zamisli: moraćemo da naslutimo crte lica, a da ne možemo da ih
vidimo. I isto će važiti i za njega, naravno… Zar to nije divno? Sanjam o tome da ga
sretnem.“
Frančeska odmahnu glavom i njeni lepi vatrenocrveni uvojci zaigraše u vazduhu.
„Ne razumem sve to oduševljenje čovekom kog i ne poznaješ. A ukoliko se pokaže
da je manje šarmantan nego što se priča? Ako to bude razočaranje?“
„Uh, Frančeska, prava si dosada!“, prasnu Laura. „To znači da ću morati da
pokušam da to saznam sama…“
„Nisam htela da te naljutim“, požuri da se izvadi prijateljica, „samo sam se pitala
ima li sva ta velika priča o Kazanovi smisla. Nisam želela da te razočaram, naprotiv,
stvarno sam srećna zbog tvog poziva… Možda će taj čovek umeti da pokaže neke
aspekte koji obično deluju nemoguće kada su u pitanju muškarci. Već sama činjenica da
čita i da je mnogo putovao čini ga najboljom mogućom partijom, uzimajući u obzir šta
nudi ovaj grad.“
„Hajde; Frančeska, ne preteruj! Venecija je takva fantazmagorija boja i oblika…“
„Naravno da nisam mislila na to, Laura!“, ispravi se Frančeska. „Venecija je
čudesna i veličanstvena. Ne, htela sam da kažem da, uprkos tome što je još najizuzetniji
grad na svetu, nisam sigurna da su njeni najšarmantniji predstavnici dostojno
vrednovani: Tjepolo, Goldoni, Kanaleto, Kazanova… Ponekad pomislim da majka
zaboravlja svoje najbolje sinove.“
„Umetnici i avanturisti, Frančeska… pa naravno!“
„Nasuprot njima, naši očevi i plemići kao da se očajnički trude da se popnu
stepenicama društvene lestvice ne bi li stekli naklonost ovog ili onog političara i da onda
dopru… da dopru ko zna gde! I na kraju krajeva, koga se to tiče!“
„Ali baš zato sam srećna zbog zabave koju ćemo prirediti, Frančeska. Moja majka
nastoji da što bolje vrednuje sve ono što venecijanska umetnost i kultura mogu da
ponude. Naravno, ja nisam kao ti opsednuta filozofima i književnicima, slikarima i
muzičarima, ali nemoj da strahuješ, imaćemo i takve, i to u znatnom broju. Na kraju
krajeva, Kazin delji spiriti je na dva koraka odavde, zar ne? I zar se tamo ne sastaju
intelektuaki i umetnici? Ali ja tražim avanturu, Frančeska, i hvata me jeza zbog toga…
Znaj da sam mnogo lakoumnija od tebe“, prasnu u smeh Laura.
„Potpuno si u pravu“, reče Frančeska i pridruži joj se u smehu. „Ponekad umem da
budem teška, oprosti mi.“
„Koješta. Ponekad pomislim da je tvoj momak previše tužan, i zato se bojim da
može da te uništi.“
Pri pomisli na Alvizea Cagurija, čoveka za kog će jednog dana morati da se uda,
Frančeskin pogled se zamagli.
Alvize je bio trgovac ruskom kožom, čija je delatnost rasla, mada se još nije moglo
definisati da je u procvatu. Ali samo je pitanju vremena kada će se to desiti. Njen otac
Nikolo smatrao ga je odličnom prilikom, pošto bi on mogao da joj garantuje siguran i
pošten život.
Alvize je nesumnjivo bio promišljen poslovni čovek, do te mere da se može
definisati kao škrt. Zato što je, uprkos zaradi, živeo u maloj palati bez ukrasa i grbova. A
što se tiče šarma i avanturističkog duha, pa tu je stvarno malo toga moglo da se kaže.
Frančeska je osećala da joj je dalek kao one Amerike o kojima se ispredaju bajke. Ako bi
morala da traži reč da ga definiše, pronašla bi samo jednu jedinu: nepodnošljiv.
Laura je verovatno suviše dobro shvatila tu prijateljičinu iznenadnu melanholiju,
pošto promeni temu razgovora.
„Kao što sam rekla“, požuri da nastavi, „samo si izgubljena u svom svetu. Ali kroz
samo koji dan i tvoj će svet biti prisutan na zabavi. Zar nisi zadovoljna?“
Učini se da se Frančeska povrati. „Kako da ne budem? Uvek si tako ljubazna prema
meni. Imati tebe za prijateljicu za mene je istinska privilegija.“
„Ne pričaj gluposti“, uzvrati Laura, vrdajući. „Znaj da sam ja zahvalna Bogu zbog
tvog prijateljstva, jer možda ćeš uliti malo zdrave pameti u ovu moju praznu tikvu.“ Dok
je to govorila, kucnu se po glavi, dodirujući zlatne uvojke svojim sitnim prstima. Iz
plavih očiju izvirala je svetlost, a usne su joj se razvukle u nagoveštaj osmeha. „Ali
veruj mi kada ti kažem da je među svim zvezdama na nebeskom svodu ljubavi,
književnosti, umetnosti i zavođenja najblistavija ona Đakoma Kazanove.“
„Pa dobro“, saglasi se Frančeska. „Onda će naš zadatak biti da ga razobličimo i
ukrademo mu poljubac.“
Laura pljesnu rukama od uzbuđenja, obrazi joj se zarumeneše, a sitni savršeni zubi
opet zablistaše snežnobelim osmehom, kao biseri ispod koralnog talasa usana.
„A možda i nešto više“, prokomentarisa ona sa dozom nestrpljenja i lukavosti.
„Ura!“, uzviknu zatim zadovoljno. „Baš sam to želela da čujem, mala moja
bezobraznice, ali bismo morale da obratimo pažnju da se ne zaletimo previše… pošto bi
Alvize mogao da se naljuti, a Kazanova je u krajnjoj liniji jedan veliki pokvarenjak.“
„Da možda to nije razlog zbog kog nam se sviđa?“, dodade Frančeska, dok je
otvarala lepezu i počela da blago osvežava lice. Popodnevno sunce nije prestajalo da
prži.
„Potpuno si u pravu“, zaključi Laura, a oči joj zablistaše od ushićenja dok je
spuštala pogled na zelene krunice suncokreta. „Dakle, tako je odlučeno. Naš zadatak će
biti da prepoznamo zavodnika i da ga nadmašimo u drskosti.“
„Imaš moju reč“, obeća Frančeska. „A sada, pošto si mi izmamila ovakvu zakletvu,
ako ti ne smeta, želela bih da se sklonim u senku čempresa i da se malo zaštitim od
sunca.“
„Imaš moje dopuštenje“, odgovori prijateljica i skoči na noge, pa poče da trčkara
duž malog drvoreda posutog šljunkom.
„Pazi da ne padneš, ludice“, doviknu joj otpozadi Frančeska. Onda odmahnu
glavom i krenu za njom.
 9

PRIPREME

Dragi moj Đakomo,

Nadam se da vas Beč nije previše izmorio i da je Venecija umela da vas još
jednom primi u naručje onako kao zaslužuje čovek vašeg talenta i šarma.
Upravo da ne bih nanela nepravdu vašoj slavi i tolikim vašim vrlinama,
dala sam sebi za pravo da kroz deset dana priredim zabavu u palati u
Kanaređu.
Pretpostavljam da ne biste želeli da izostanete, pošto će, to je suvišno
reći, vaše prisustvo biti najsjajnija zvezda zabave. Da bi anonimnost i
diskrecija koju vaša ličnost zaslužuje bile zagarantovane, dopustila sam
sebi da zahtevam obaveznu upotrebu maske.
Na taj način moći ćete da budete prisutni, a da vas ne uznemiravaju
eventualni fićfirići koji žele da svojim neizbežnim prisustvom pokvare
atmosferu i zasene vašu veličanstvenost, dragi moj prijatelju i šampione.
Uostalom, da li jedna zabava može da bude dostojna svog renomea a da
među svojim zvanicama nema osobu dubljeg osećanja slobode i antikom
formizma, kojima se ovaj grad, sada bolestan i umoran, oduvek dičio?
Obaveštavam vas da nećete biti sami i da sam odlučila da ujedinim, ako
prihvate, sve velike duhove koji još prolaze ulicama ove naše gospođe
sazdane od vode i mermera: mislim na Đambatistu Tjepola, njenog sina
koji je nedavno oslikao jednu od sala u našoj palati, a isto tako na
Đovanija Antonija Kanala, Karla Goldonija i Frančeska Gvardija,
Baldasara Galupija i Đuzepea Tartinija. Sve u svemu, želela bih da budu
prisutni svi oni, mada naravno ne mora da znači da če prihvatiti. Pa ipak
se uzdam u dobru reputaciju koju sam postepeno sticala u krugovima
umetnika i intelektualaca.
Međutim, kako sam rekla, ja i sve žene Venecije, dajem sebi za pravo da
dodam, čekamo vas.
Nemojte da me razočarate, Đakomo, ne bih mogla to da podnesem.
 Ovim putem vas pozdravljam, sa nadom da ču vas uskoro videti.
Beskrajno i zauvek vaša prijateljica,
Katerina Kontarini dal Cafo

Pismo se šepurilo na pisaćem stolu radne sobe.

„Ne bih smeo da to kažem, prijatelju moj, ali ovaj poziv, mada ljubazan i prijatan,
mogao bi da se pokaže kao nehotična zamka.“
Mateo Bragadin je bio iskreno zabrinut.
Đakomo se vratio u Veneciju pre samo nekoliko dana, a već su pisma i pozivi
obožavateljki počeli da zasipaju njegovu palatu kao papirna oluja. U stvari, kuda god da
je išao, njegov je lik pratio svojevrsni oreol legende.
„Pre koliko vremena je stiglo?“, upita Đakomo.
„Pre osam dana.“
„To znači da je zabava..
„Prekosutra.“
„Prokletstvo, jedva da ću imati vremena.“
„Da uradite šta, ako smem da pitam?“
„Da pribavim masku i prigodnu odeću.“
„Ali vi me uopšte ne slušate!“
„Prijatelju moj, znam na šta mislite i zahvaljujem vam na vašoj brizi“, naglasi
Đakomo, iskreno zahvalan starom, oronulom plemiću na neprekidnoj brizi oko njega.
Ali kocka je bačena. Svakako da nije mogao izostati sa takvog susreta. Štaviše,
njegov dolazak morao je da bude trijumfalan. I ne samo to: morao je da smisli nešto
nezaboravno. Ne računajući da će uz malo sreće možda čak sresti Ericovu malu i na taj
način postaviti temelj da dobije opkladu sa groficom Fon Štajnberg. Vreme je prolazilo,
a on uopšte nije nameravao da se obruka.
„Ne smem da izostanem, Mateo, znate, to bi značilo da priznajem da se plašim.“
„Barem mi obećajte da nećete biti nepromišljeni.“
„To ne mogu, ali ću pokušati da samo rizikujem… ograničeno.“
Mateo Bragadin odmahnu glavom: kada bi Đakomo tako govorio, uvek se
događalo nešto neverovatno.
„Molim vas, Đakomo, razmislite.“
„Već sam odlučio. Bolje je da novac koji sam zaradio radeći u službi
Habzburgovaca konačno nečemu posluži, ne želim više da opterećujem vašu kasu.“
„Koja je, istini za volju, sve praznija.“
„Tačno. Zato, pored austrijskog blaga, moramo nešto da smislimo.“
„A to je?“
„Razmišljam o jednoj spiritističkoj seansi.“
„Da li ste poludeli?“
„Pa, zašto da ne?“
 „Pa zato“, izgovori očajno Bragadin, „što nam samo nedostaje da vas optuže za
vračanje i da budete uništeni. A i ja zajedno sa vama.“
Đakomo se zamisli. „U redu, prijatelju moj. Video sam da se među pismima nalazi
i nekoliko onih ispisanih rukom pomalo vremešnih dama što zahtevaju moju pažnju i
moj serum večne mladosti, onu bezopasnu mešavinu koju pripremam, što je zaslužna za
očuvanje večne lepote“, reče uz osmeh.
„S nekoliko flašica mogao bih da izvučem više nego što je dovoljno za ono što vam
je potrebno da pregurate još neki mesec. Tako ću moći da iskoristim novac
Habzburgovaca za prikladno odelo, nove cipele i masku za gornji deo lica.“
„Zar baš ne postoji drugi način?“, upita Bragadin tihim glasom.
„Ništa drugo što bi moglo da deluje. Štaviše, valja mi pohitati gospođama kako bih
sačuvao njihovu naklonost.“
Mateo Bragadin uzdahnu. Nije bio oduševljen tim rešenjem, ali ostava je bila
prazna, njegova palata se raspadala, a on je bio suviše u godinama da bi razmišljao o
nekoj novoj karijeri. Postojali su skromni prihodi od njegove uloge člana Malog saveta,
ali nisu bili dovoljni da garantuju pristojnu egzistenciju. Uz to, otkako je postao zaštitnik
Đakoma Kazanove, gotovo svi koji su nešto predstavljali u Veneciji okrenuli su mu leđa.
„Pa dobro“, otrže mu se. „Neću se suprotstavljati tom nestašluku. Radite šta god
hoćete, ali budite uverljivi. I vodite računa da ne upadnete u osinjak. Čuo sam da će crni
inkvizitor Pjetro Garconi ovog puta učiniti sve da vas pritera uza zid. Čuvari reda u
gradskim četvrtima i žandarmi patroliraju po ulicama danju i noću, zato se pazite, molim
vas, Đakomo. Čitava Venecija zna za vaš povratak, a polovina koja je ljuta na vas, ona
muška, sanja da vas prikuje kao leptira u insektarijumu.“
„U redu, u redu, biću pažljiv… obećavam, ali me pustite da se malo zabavim, važi?
Neću se izlagati nikakvoj opasnosti, verujte mi. Šta god da Garconi uradi, neće uspeti da
se približi mojoj malenkosti. Barem sam tri poteza ispred njega.“
„Ako tako kažete…“
„Prijatelju moj, sada ću se oprostiti od vas, ali obećavam da ću postati pobednik do
predvečerja“, kratko preseče Kazanova.
Dok je to govorio, nakloni se i odmah zatim se okrenu, dok njegov laki ogrtač
zaleprša u vazduhu.
Kada je izašao iz Palate Bragadin, navuče trorogi šešir dublje na čelo kako bi
učinio manje jednostavnim zadatak da ga čuvari, pešadija i špijuni prepoznaju.
Napraviće malu šetnju Bragadinovom gondolom i tako će stići do Palate Kontarini dal
Cafo. Hteo je da gospođi Katerini predloži jednu ideju koja bi zabavu učinila
nezaboravnom, ako se sprovede u delo.
 10

DESETORICA

Sala Veća desetorice u Duždevoj palati bila je okupana jutarnjim suncem. Kroz velika
staklena vrata prodirali su sunčevi zraci koji su delovali kao da raspaljuju život na
slikama Đovanija Batiste Ponkinija, Paola Veronezea i Đambatiste Celotija. One su
činile jedinstveno delo od dvadeset četiri slike, urezane na plafonu i ukrašene zlatom.
Mermer na podu je blistao, skoro kao da je izvajan u ćilibaru.
To mesto bilo je apsolutna manifestacija venecijanske moći, izuzetna kutija takve
raskoši i tradicije da je bilo teško i pomisliti da je sav taj sjaj smešten na istom mestu. Pa
ipak se taj sjaj savršeno uklapao u najuzvišeniji zadatak što je morao da ispuni: da ugosti
organ vlasti koji odgovara na ime Veće desetorice.
Tih dana je spomenuta institucija morala da donosi odluke u nekompletnom
sastavu, pošto je nedostajao dužd, prinuđen da se odmara zbog ozbiljne bolesti što mu je
ugrožavala zdravlje. Takva situacija otvarala je put interesima i apetitima raznih
plemićkih porodica koje su težile budućem postavljenju na položaj dužda. I naravno da
nije bilo verovatno da među tim kućama postoji realna ravnoteža vlasti. Bila je
opštepoznata činjenica da formalna jednakost u praksi propada kada porodice menjaju
parametar procene bogatstva i moći prelaskom sa trgovačke aktivnosti na
zemljoposedništvo, a samim tim na profit od rente.
Nije više bilo trgovanja i novca za brojanje, već su tu bile vile i palate, posedi.
Činjenica utoliko neverovatnija ako se uzme u obzir sama priroda grada sagrađenog na
vodi. Veleposedi su istisnuli trgovinu, a stare hijerarhije su delimično promenjene. Oni
što nisu umeli da na vreme iskoriste priliku da steknu posede sada su bili osuđeni na
poraz. A porodica Pjetra Garconija sigurno nije bila među najcenjenijim u tom smislu.
Zato je bilo neophodno da on vodi igru sklapanja saveza, obećavajući koristi koje će
najverovatnije teško uspeti da obezbedi.
Baš iz tih razloga crni inkvizitor je od početka pokušavao da vodi svoju bitku
protiv Kazanove. Taj čovek je uspevao da podstakne mržnju i zavist mnogih uglednika.
Međutim, Kazanova je imao neke značajne prijatelje, među kojima nije toliko značajan
Bragadin, taj jadni stari senator skromnih kvaliteta, koliko ’dva Marka’: Marko Dandolo
i Marko Barbaro. Ta imena pripadala su dvema najviđenijim porodicama u Mletačkoj
republici, u isto vreme veoma blisko povezanim sa onim ko je iz hiljadu razloga bio
jedan od najmoćnijih ljudi u Veneciji: Alvizeom IV Đovanijem Močenigom.
Garconi se u nedostatku istih takvih blistavih bogatstava i zemljoposeda morao
pomiriti sa neizbežnim, odrediti zajedničkog neprijatelja i udružiti sa ostalima u nameri
da se upusti u očajničku trku za poziciju dužda. Ali Močenigu nije bilo potrebno da
smišlja takva lukavstva da bi se dokopao duždevske krune. Ne računajući to da mu je
raspolaganje ogromnim bogatstvom, stečenim zahvaljujući zemljišnoj renti, omogućilo
moć gotovo beskrajnog podmićivanja plemića barnabota, koji su u tim vremenima ostali
praznih džepova i čija se nesigurnost neprekidno povećavala.
Pjetro Garconi je znao da će morati da bude ubedljiv, pošto nije imao dokaze za to.
Sa druge strane, pretnja je bila očigledna.
Ujede se za usnu zapazivši da Močenigo i Grimani deluju posebno loše
raspoloženi, u potpunom kontrastu sa tim blistavim danom. Pa ipak, nije više smeo da
okleva. Sačeka pravi trenutak da ostali članovi Veća koji su se zadržali u razgovorU u
predsoblju, u Sali kompasa, uđu i zauzmu svoje mesto na visokim stolicama.
Zatim krenu u napad, a to je bilo ono što mu je najbolje uspevalo.
„Gospodo iz Veća, oprostite mi zbog razdražljivosti u ovom mom istupanju, ali ne
nameravam da odugovlačim sa pitanjem od najveće hitnosti“, započe.
Močenigo podiže gustu obrvu, ali se Garconi ne zbuni. Stavi ruku na crni pojas,
koji se isticao na crvenoj togi, i nastavi:
„Verovatno je do vas doprla vest o povratku u Veneciju one opasne osobe što se
odaziva na ime Đakomo Kazanova. To je čovek kojem upućujem sav svoj prekor zbog
razuzdanog ponašanja, šarlatanstva i nasilništva svojstvenih njegovom stilu života. Tako
sam, visokopoštovane kolege, od nekih mojih pešadinaca saznao da se spomenuta osoba
nedavno srela sa groficom Margarete fon Štajnberg, austrijskom plemkinjom najvišeg
ranga. Nije moguće znati o čemu su to dvoje razgovarali, ali je očigledno koliko
ozbiljne, moguće prevratničke posledice može da ima takav rendezvous5. Sigurno znamo
da je Kazanova nedavno radio za austrijske tajne službe i, mada ne možemo to da
dokažemo, jasno je da bi dalja neaktivnost sa naše strane bila utoliko opasnija, pošto bi
ostavila mogućnost da to dvoje kuju zaveru koja bi, bojim se, mogla da bude fatalna za
Veneciju.“
Močenigo zafrkta.
Garconi je ovog puta reagovao: „Shvatam da se ove činjenice mogu pokazati
štetnim za nekoga…“
Ali nije uspeo da završi rečenicu.
„Žao mi je što moram da podsetim ovde prisutnog crnog inkvizitora“, prekide ga
Močenigo, „đa uprkos bujici reči, on nije trenutno u stanju da iznese dokaz ili neki
dokument kao potvrdu svojih optužbi. Da li možda grešim? Postoje li svedočenja koja su
dale vođe gradskih četvrti?“

5Sastanak. (Prim. prev.)

 „Ne“, odgovori Garconi.
„Izveštaji ili tajne prijave ostavljene u lavljim ustima?“
„Ni to.“
„Pa onda, dragi moj Garconi, mada sam saglasan sa vama oko opasnosti od
Kazanove, pitam vas: kakve su vaše namere? Pošto možemo reći da rebus sic stantibus6,
čini mi se da je jasno da su nam vezane ruke.“ Državni inkvizitor duboko uzdahnu i
natera sebe da ostane miran. Morao je da nastupa obazrivo, ako je hteo da postigne
rezultat koji je sebi zadao.
„Visokopoštovani kolega, vi ste savršeno u pravu“, saglasi se.
Močenigo pokroviteljski klimnu glavom.
„Pa ipak sam sam prinuđen da vas zamolim da obratite pažnju“, nastavi Garconi.
„Kazanova se sprema da povuče svoje poteze i, ma koliko oni mogu izgledati besmisleni
i hiroviti, po mom mišljenju kriju precizan plan. U svakom slučaju, ostavljajući po strani
da li se radi o zločinačkom planu za rušenje postojećeg utvrđenog poretka ili ne, ostaje
činjenica da će njegovo ponašanje gotovo sigurno izazvati metež i neprijatnost u
visokim krugovima. A ako se tome doda dužđova bolest…“
U tom trenutku i ostali članovi Veća desetorice počeše da obraćaju pažnju na
njegove reči.
Grimani se nervozno zakašlja. Dandolo kihnu. Morozini se umeša, govoreći tihim
glasom ono što su svi mislili.
„A šta vi znate o tome, Pjetro Garconi?“
„Gospodo“, nastavi državni inkvizitor, „poznata je činjenica da dužd Frančesko
Loredan pati od neizlečive bolesti. Dakle, ostavljajući po strani govorkanja, baš danas
mi je doktor Spineli, njegov lični lekar, potvrdio loše zdravstveno stanje njegove
ekselencije. Doktori se zalažu da mu ublaže patnju, ali uprkos kataplazmama 7 i običnim
oblogama, izgleda da se situacija ne poboljšava.“
„A kako vi sve to znate, a mi ne?“, navaljivao je uvređenim tonom Morozini.
„Zato što je moj zadatak u svojstvu državnog inkvizitora da budem u toku ukoliko
nešto može da bude pretnja za bezbednost Mletačke republike. Zbog toga vas pitam: šta
to može da bude opasnije od Kazanovinog povratka istovremeno sa lošim zdravstvenim
stanjem dužda Loredana? Dakle, zar i vi ne vidite koliko je eksplozivna mešavina koju
sam vam malopre opisao?“
Močenigo duboko uzdahnu. Nekakva zlokobna svetlost za trenutak blesnu u
njegovim dubokim crnim očima, ali kako se pojavila, tako i nestade. Stavi dva prsta na
bradu, što je činio kada je smišljao neko lukavstvo.
„Garconi, setite se da je, svaki put kada gajite neku sumnju u vezi sa mogućom
opasnošću za bezbednost Mletačke republike, vaš prvi zadatak da u to uključite ostala
dva državna inkvizitora, to jest onog crvenog i onog crnog, u konkretnom slučaju
Stefana Gritija i Đulija Morozinija. Da li je to možda tačno?“
Dvojica spomenutih ne propustiše da Garconiju upute mrk, neprijateljski pogled.
6Tako stoje stvari. (Prim. prev.)
7Obloge od tople kaše. (Prim. prev.)
 „Naravno“, saglasi se ovaj, „pa ipak sam upoznat sa Kazanovinim povratkom tek
sinoć, zato mi nije bilo moguće da to uradim ranije. Sad kad su dvojica inkvizitora ovde
prisutna, mislio sam da ih obavestim o svim nedavnim potezima.“
„U redu, onda. Prihvatiću tu vašu tvrdnju. Šta predlažete?“
„Ono što tražim od vas jeste da mi date potpunu slobodu u vezi sa ovim
specifičnim pitanjem. Stoga tražim podršku i od dvojice ostalih inkvizitora i njihove
mreže pešadinaca.“
„Nema nikakvih problema… Hoću da kažem, to se već događalo u prošlosti“,
našali se Morozini.
„I želim da ovom slučaju date apsolutni prioritet. Stražari i upravnici gradskih
četvrti, Veće četrdesetorice, pešadija: svi moraju biti alarmirani. Kako bismo mogli, čim
Kazanova počini bilo kakvo delo koje krši zakon, odmah da ga pošaljemo u Pjombi i
tako ga sprečimo da učini nešto još ozbiljnije.“
„Slažem se, ali ne zaboravite da ne sme da postoji ni najmanja sumnja – neću
nikakva samovoljna hapšenja, lišena osnova. Uvek imajte na umu da ga jedan deo grada
obožava i da ima moćne prijatelje“, primeti Močenigo uz dozu jetkosti.
Garconi se nakašlja. I te kako je to imao na umu. Imao je prijatelje i u Veću
desetorice!
„Molim vas da shvatite da je ono što sam rekao u cilju dobra. Zaustavljajući ga
unapred, želeo bih da ga sprečim da napravi nešto ozbiljnije. Pređostrožnost pre svega.
Da ne govorimo o tome da mi nisu nepoznati problematični kvaliteti tog čoveka. I ne
isključujem mogućnost da ih iskoristimo u svoju korist u budućnosti.“
„U redu, onda“, zaključi Močenigo. „Imaćete podršku svih nas: Desetorica će držati
na oku Đakoma Kazanovu. Možemo li nastaviti sa dnevnim redom, molim vas lepo?“
 11

ZABAVA

Frančeska pogleda ka nebu, imitirajući sve one koji su to učinili uz žamor.

Vrt Palate Kontarini dal Cafo predstavljao je istinsku raskoš, zeleno i pulsirajuće
srce života. Fenjeri, sveće i mangali ispuštali su bleskovitu svetlost u večernji mrak, a
stotine plemkinja i uglednika, umetnika i velike gospode, odevene u najbolju odeću,
razgovarale su ili flertovale zahvaljujući anonimnosti koju su obezbeđivale maske,
kakav je bio običaj. Iz kristalnih čaša srkutale su belo vino koje je podsećalo na vodene
bisere.
Ali nešto je iznenada svima privuklo pažnju i svaku reč svelo na prigušeni šapat.
Iznad njih je bila zategnuta providna sajla koja se protezala sa jednog od tornjeva
palate do krova susedne zgrade. A po toj sajli čovek, odeven u predivni frak svetloplave
boje i sa crnom maskom na licu, hodao je bos, lebdeći u vazduhu. Nije imao nikakvu
pomoć u svom poduhvatu osim štapa koji je držao u rukama, njihao se sa jedne na drugu
stranu i na taj način održavao ravnotežu.
Frančeska nikada nije videla nešto slično. Zaigra joj srce u grudima. Nesumnjivo da
je taj čovek izazivao smrt, pošto nije imao nikakav oblik zaštite: konopce ili bilo kakav
pojas kojim bi se vezao. Visio je na pedeset aršina iznad zemlje, naoružan samo
neverovatnom hrabrošću i drskošću. Šta ga je podstaklo da to učini? Preziranje
opasnosti? Avanturistički duh? Sujeta? Pitanja su joj se gomilala u svesti jedno za
drugim, dok su se stotine zvanica stopile u nemi krik koji se peo do grla i nije hteo da
izađe, već se gušio iz straha da ne poremeti najveći stepen koncentracije koju je taj
poduhvat zasluživao.
Akrobata je stigao do sredine puta. Učini se da u tom trenutku poče da okleva,
skoro da se zaustavi.
Jedna žena nije uspela da zadrži krik „Pazite se, Đakomo!“ Zatim briznu u tihi plač.
Njeno sveže i ljupko lice ispod maske postade crveno od suza, šminka se istopi i crna
boja joj se razmaza po jagodicama lica.
Laura priđe Frančeski i steže je za ruku.
 Akrobata nastavi svoj vazdušni put, gotovo lebdeći ka nebu. Onda polako, ali ne
ispoljavajući bojazan, stiže do drugog kraja sajle. U tom trenutku masa ljudi koja je
ispunila vrt ispusti urlik olakšanja i poče gromoglasno da aplaudira.
Kazanova, zato što je samo on mogao biti taj čovek sa maskom, izvede elegantan
naklon, pa dobaci bele ruže damama koje su ga opčinjeno gledale iz zelene kutije vrta.
Vrlo brzo nakon toga veštinom mačke nestade u unutrašnjosti jednog od prozora
Palate Kontarini dal Cafo.

Bila je to sjajna egzibicija. Taj izazov je impresionirao gledaoce. Sada su sve žene bile
njegove. Mada nije imao potrebe za tim, ali je to bio majstorski potez, poduhvat koji
ostaje u večno prijatnom sećanju. Sigurno nije bilo jednostavno, pomisli Đakomo, dok
mu je u jednom od salona palate sluga pomagao da obuje elegantne cipele, pribavljene
baš za taj dan u jednoj od radnji pored Rijalta.
Bio je siguran da će uspešno izvesti akrobaciju, pošto se već duže vreme u Pragu
družio sa družinom lutajućih artista koji su izvodili poduhvate poput ovog. Dolazili su iz
Transilvanije, a jedan od njih, akrobata, postao mu je prijatelj. I tako su se mesecima
najpre dogovarali, pa onda stalno zajedno vežbali, pošto se Đakomo zainatio da nauči tu
veštinu koja je u njemu izazivala radoznalost i neobuzdano divljenje.
Ono što je upravo izveo bio je istinski rizik, ali jeza i zanos koji su sledili iza toga
delovali su mu toliko dragoceni da je poželeo da što pre ponovi taj eksperiment.
Osećao se živim u dubini duše kao nikada pre. Izveo je nešto što je bilo ne samo
neverovatno već i opipljivo i konkretno: hodao je po sajli. Koliko ljudi bi moglo da učini
to isto?
Kada siđe niz stepenice palate i dođe u unutrašnje predvorje, a odatle u dvorište,
držeći crnu masku na licu kako bi obezbedio onu formalnu anonimnost, koja je zvučala
mnogo čarobnije sad kad su svi znali ili su pretpostavljali ko je mogao da izvede tako
lud i smeo poduhvat, Katerina Kontarini dal Cafo baci mu se oko vrata, onda skide svoju
masku moretik, pa podiže njegovu i obasu ga poljupcima.
„Đakomo, bili ste neverovatni!“, šapnu mu u trenutku ushićenja.
Zabava će biti zaista nezaboravna. Kada joj je Đakomo dan ranije predložio tu
ludost, ona je u početku ostala bez reči, ali je zatim sa oduševljenjem prihvatila,
pomišljajući koliko će se o tom izuzetnom događaju pričati u godinama koje dolaze. Bila
je sebična, naravno, ali ne mnogo, zato što ju je Đakomo odmah razuverio u pogledu
svoje veštine u toj posebnoj umetnosti. Uostalom, bio je prekaljeni mačevalac, imao je
atletsku građu, bio je mršav: ko bi, ako ne on, mogao da uspe u takvom poduhvatu?
Kada začu Katerinine reči, Đakomo poče da vrda: „Hajdete, lepa moja prijateljice,
bila je to dečja igra. Pre bi trebalo da ja vama zahvalim zato što ste to učinili mogućim!“
Katerina se zacrvene iza morete kojom je iznova prekrila lice i prinese lepezu
grudima koje su delovale kao da će svakog trenutka eksplodirati u korsetu što joj je
stajao kao saliven.
 Kada se Kazanova saže, nakloni se i poljubi joj ruku, oseti kao da će buknuti.
Nakon toga, kada se povratila, taj izuzetni čovek ponovo spusti masku na lice i nestade
među gomilom zvanica.
Misterija i iznenađenje. Neponovljivi Kazanova. Kao da u tom svom svetloplavom
kompletu naravno nije prošao neprimećen. Bilo je u njemu neke magije, što je izazivalo
beskrajne uzdahe onih koje nisu mogle da mu odole.
Dve žene najčistije ljupkosti čvrsto su se držale za ruke, još u neverici zbog onoga
što su upravo videle.8
Đakomo krenu prema njima. Naravno, brojne dame mu priđoše i on svakoj od njih
pokloni pažnju: razmeni poneku šalu, udeli milovanje, ali je imao oči samo za dve
devojke u središtu vrta. Jednu sa slatkim plavim loknicama u crnoj haljini, drugu sa
dugim zažarenim kovrdžama i u haljini beloj kao sneg.
Upravo ona ga je fascinirala čim ju je ugledao.
U srcu se ponada da se radi o Frančeski Erico.

8Ovalna maska sa crnim baršunom i velom. (Prim. prev.)

 12

ĐAVO I KOBALTNOPLAVA BOJA

Kada je Kazanova uze za ruku, Frančeska oseti da će se onesvestiti. Mada nije mogla da
mu vidi lice, bilo je u ponašanju tog čoveka nečeg tako otmenog i u isto vreme duboko
muškog da ju je to ostavilo bez daha.
Njegov glas je delovao potmulo i teško zbog maske što mu je sakrivala lice.
„Gospo moja, ne poznajem vas, ali nemam reči kojima bih mogao da izrazim svoje
divljenje. Vaša kosa izaziva plamen u mom srcu, to je ona ista što je spalila moj strah i
pretvorila ga u pepeo dok sam hodao po sajli. Molim vas da prihvatite ovaj mali dar kao
znak divljenja vašoj neodoljivoj lepoti, prekrivenoj mračnim detaljima jedne glupe
maske.“
Dok je to govorio, Đakomo joj pruži ruku u kojoj se stvori ruža toliko jarke crvene
boje da je delovala kao sama suština ljubavi.
Frančeska uze ružu i oseti uzbuđenje i nemir. Onda se priseti koga ima pred sobom.
Možda ovaj čovek ovako govori svim ženama. Zaista, bio im je idol. Bilo je dovoljno
pogledati okolo i videti kako svaka od njih drhti ispod maske, prikrivajući osećanja iza
laganog mahanja lepezom.
„Ne verujem da je tako posebna“, odgovori mu tihim, ali smirenim glasom.
Prevladali su iskrenost i buntovni duh. „Zašto biste poželeli baš mene, a možete da imate
svaku ženu?“, upita ga, pridržavajući moretu rukom.
Đakomo nije očekivao takav odgovor, ali odmah uzvrati. Uprkos njenim rečima,
bilo je u toj devojci nečeg nedokučivog i prelepog.
„Vi ste jedina kojoj sam dao crvenu ružu. Za sve ostale će biti dovoljna bela boja
duhovne ljubavi.“
Bilo je to kockanje, ali osećao je da je ona Frančeska. Nije odustajao. Ako bude u
pravu, njegova nagrada će biti bliže. A onda, dođavola i nagrada, ova devojka je bila
toliko lepa koliko nikada ne bi mogao ni da zamisli.
„Možete li barem da mi kažete svoje ime?“, upita je. „Na kraju krajeva, vi znate
moje. Tako ću moći da ga utvrdim u sebi i da ga ponavljam u beskrajnoj dosadi
svakodnevice, dok se prisećam vašeg osmeha… Barem će mi to biti uteha.“
 Očarana Laura, pošto je ostala bez reči zbog ovakve izjave, udalji se i ostavi ih
nasamo.
„Istina je, gospodine Kazanova, da će moj skromni ugled kod vas nestati u tren oka
ako vam poverim svoje ime.“
„Iz kog razloga to kažete? Šta sam vam učinio, osim što sam ljubazan prema
vama?“
To naivno pitanje pogodi u cilj. Zato što Frančeska shvati da je bila previše gruba.
„Vi ste šarmantan čovek, nemojte me pogrešno razumeti, ali bi trebalo da znate
bolje od mene da je kobaltnoplava boja zapravo boja đavola i da akrobata dok lebdi
između neba i zemlje sjedinjuje dva suprotna elementa, i to ona prožeta demonom. Kako
bih uopšte mogla da imam poverenja u čoveka koji se na najlepšoj zabavi godine
pojavljuje na tako poguban način?“
Uprkos oporim rečima, Kazanova shvati da je devojka izgovorila te rečenice sa
izvesnom blagonaklonom veselošću.
Možda se i ona poigravala sa njim?
„Gospo moja, znam da ne zaslužujem vaše poverenje, učinio sam mnogo toga da ga
izgubim pre nego što se i pojavilo… Ipak vas molim da mi pružite jednu mogućnost! Šta
možete da izgubite… Frančeska?“
Đakomo je pokušao da veruje u sudbinu. Nije bio siguran, pa ipak je bio uveren da
pred očima ima Frančesku Erico. Ako je u pravu, osvojiće dve nagrade odjednom. Sa
jedne strane, počeće da zavodi to božansko biće, a sa druge će imati groficu Fon
Štajnberg. Naravno, bilo je nečeg što bi moglo da zakomplikuje tu izvanrednu
jednačinu, a to je činjenica da počinje da oseća neodoljivu privlačnost prema toj devojci
kose boje vatre. I to ga je plašilo. Ali o tome će razmišljati nakon ovog događaja. U
međuvremenu je hteo da sazna da li je imao sreće.
Sudeći po zbunjujućoj tišini u koju je utonula njegova dražesna sagovornica,
izgleda da je pogodio u centar.
„Kako je moguće da znate moje ime, gospodine Kazanova?“
Đakomo oseti kako mu srce lebdi u trijumfu.
„Čista intuicija, moja prelepa prijateljice“, odgovori joj, uzimajući je za ruku.
Frančeski to objašnjenje nije bilo dovoljno, ali nije navaljivala. Oseti neku
neobičnu toplinu dok su joj njegovi snažni prsti dodirivali dlan, isti oni prsti koji su pre
nekoliko minuta stezali štap pomoću kog je izazivao ponor ispod sebe. Htela je da se
povuče, ali nije uspevala u tome, zadržana nekom muklom tišinom.
U tom trenutku se vrati Laura. I na taj način razbi nelagodnost… ali i čaroliju.
„Gospodine moj“, reče, „da li biste smatrali da je neučtivo ako vas zamolim da nam
ispričate kako ste naučili veštinu akrobacije?“
Dok je to govorila, Laura skide moretu i zabaci glavu unazad, pa prasnu u zvonki
smeh. Bila je umorna od sakrivanja.
Frančeska postupi na isti način.
Kazanovine oči boje mora sevnuše kao munja ispod maske.
 „Uopšte nije u redu da držim masku pred tako divnim ženama koje su imale
hrabrosti da se odreknu sopstvene anonimnosti… I uz to još pred nekim lošim kao što
sam ja.“
Dok je to govorio, Đakomo se oslobodi tamnog ogrtača i bele maske.
„Dakle, pitate me za akrobaciju?“
Lauri se ote još jedan šeretski osmeh. Nasuprot njoj, Frančeska nastavi da ga
posmatra očima koje su delovale kao da ispuštaju smaragd.
„Vidite, moje gospe, obećao sam sebi da nikada neću popustiti pred ucenom da se
odreknem onoga što jesam, pogotovo ne zbog nekih sitnih privilegija.“ Đakomo zastade,
kao da želi da odmeri težinu svojih reči. Onda nastavi: „Takav stav mi nije nikada
obezbedio mnogo prijatelja i zbog toga sam se u više navrata našao u situaciji da uprkos
svojoj volji ’menjam klimu’, da tako kažemo. U jednom od mojih nedavnih lutanja
dogodilo se da se nađem u Pragu. Divan grad, prepun kafana i salona, trgova i kula, i uz
to u punom preporodu, naročito ako se uzme u obzir da je baš krajem prošlog veka
uništen u velikom požaru. U tom gradu vlada atmosfera koja toliko vrvi od života da nije
retka pojava da se na njegovim trgovima nađu ulični artisti, skitnice, glumci, komičari,
pa čak i akrobate. Onaj kog sam sreo dolazio je iz zemlje šuma, Transilvanije.“
„Stvarno?“ Laura razrogači krupne plave oči.
Đakomo napravi veseo pokret. „Naravno! Imao je dugu crnu kosu, dva opuštena
brka i mršavo i okretno telo. Bio je vešt kao mačka i u stanju da se uzvere do vrha kula i
zvonika samo pomoću ruku i nogu, poput pravog majstora veštine akrobacije. Zvao se
Dan.“
„I od njega ste mnogo naučili, koliko smo svi videli danas“, napomenu Frančeska.
„Da…“
Dok su razgovarali, Đakomo krajičkom oka zapazi nekog čudnog čoveka koji nije
obećavao ništa dobro. Duga pepeljastoplava kosa i mršava figura davali su njegovom
liku neku neprijatnu crtu. Imao je široka ramena kao u nekog vojnika i, sve u svemu,
odavao je osobu sumnjivog kvaliteta. Mada su bile zaklonjene iza maske, njegove
svetloplave oči otkrivale su suviše naglašeno interesovanje za njega.
Nije bilo vremena za gubljenje.
„Razgovor sa dve gospe vaše lepote zahteva najveću diskreciju. Da li biste me
smatrale neučtivim ako bih vas zamolio da odemo do međusprata, u salu koju je oslikao
Tjepolo?“, upita iznenada. I ne čekajući odgovor, ponovo stavi masku i udalji se.
Laura se iznenadi, oči joj se ispuniše čuđenjem i divljenjem. Frančeska je mislila da
sanja.
Dve prijateljice se duboko zagledaše jedna u drugu i uz osmeh se uputiše prema
predvorju palate, prolazeći kroz lepi vrt ispunjen slavnim gostima, koji su odjednom
postali neprimetni nakon pojavljivanja Đakoma Kazanove.
 13

DRSKI MLADIĆ

Đakomo je u trenutku krenuo ka ulazu u Palatu Kontarini dal Calo. Elegantno je izbegao
dame i veliku gospodu, uprkos tome što su svi pogledi bili uprti u njega.
Čovek pepeljaste kose je krenuo za njim i bilo je jasno da nešto traži. Nekog
špijuna?
Sad je već trčao prema stepeništu, kad mu neko prepreči put i svojim ramenom
udari u njegovo. Ne vodeći računa o uglađenom ponašanju, Kazanova, visok i
suvonjavog, snažnog tela, protiv svoje volje nalete na fićfirića što mu prepreči put i
posla ga na zemlju, dok su mu se noge zakoprcale u vazduhu.
Mladić se sruši na tlo od belog šljunka i svetlom prašinom uprlja frak i prsluk.
Zatim naglo ustade, skide masku i upre prst na Kazanovu: „Vi!“, zaurla grubim i
uzrujanim glasom, „vi mi, dragi moj gospodine, dugujete objašnjenje!“
Da bi se zaštitile od tih krika, dame otvoriše lepeze, a oni najhrabriji među
džentlmenima napraviše im štit sopstvenim telima.
Đakomo nije želeo da gubi vreme, pa ipak nabaci osmeh i odgovori tom
neotesancu:
„A šta bi to bilo?“
Ovaj nastavi svađalačkim i ružnim tonom kojim je sve započeo: „Morate da mi
objasnite zašto ste dosađivali mojoj verenici!“
„O kojoj verenici govorite?“, upita Đakomo, koji nije bio u stanju da prikrije gest
iznenađenja.
„Mislim na Frančesku Erico, dragi moj Kazanova, zato što su vaše namere jasne.“
„Koliko ja znam, dragi moj gospodine, ona mi uopšte nije ukazala na vas. I ko ste
vi, na kraju krajeva?“
„Alvize Caguri, trgovac ruskom kožom!“, odgovori ovaj ljutito.
„Ah, kakva divota…“, otrže se Đakomu sa usana. „Ruska koža, stvarno?
Očaravajući argument. Pa dobro, dragi moj Caguri, bojim se da ću morati da vas
ostavim, zato što mi vazduh na ovoj zabavi postaje sve teži. Nadam se da me nećete…“
 Đakomo krenu da prođe pored Cagurija, koji mu to ne dozvoli i primače svoje lice
njegovom, režeći mu šapnuvši: „Tu se sve ne završava, dragi Kazanova.“
„Stojim vam na raspolaganju kako i kada želite, ali sada, ako dozvoljavate, hitni
poslovi traže da im poklonim pažnju.“ Đakomo tako završi razgovor, smerno se nakloni
i nastavi put stepeništem.
Krajičkom oka ugleda kako su se čoveku prljave pepeljastoplave kose pridružila još
trojica nasilnika i sada se sva četvorica ustremiše na njega. Međutim, bio je dovoljno brz
da se popne stepenicama, stigne do sale na međuspratu i zatvori vrata za sobom.
Tu pronađe Frančesku i Lauru. Dve devojke ga pogledaše sa dozom zabrinutosti.
„Brzo!“, povika Đakomo. „Moram da stignem do krova.“
Laura je bila zatečena, ali Frančeska nije izgubila prisustvo duha.
„Ovuda“, reče, pokazujući na vrata na desnoj strani sale.
„Da“, dodade Laura gotovo instinktivno.
Đakomu nije trebalo dva puta ponoviti.
U međuvremenu je neko počeo da lupa na vratima. „Otvorite!“, čulo se kako viče.
Ali je Đakomo već bio u drugoj sali, a zatim u onoj pored nje. Za trenutak pogleda
Lauru i Frančesku, koje su ga neobično umesno pratile. Na crvene usne ove poslednje
položi najkratkotrajniji od svih poljubaca.
„Kazanova…“, promrmlja Laura.
Za razliku od nje, Frančeska ne reče ništa.
„Vratiću se“, obeća Kazanova i pomilova Lauru po obrazu. Zatim skoči na prvi
stepenik uskih stepenica, a odatle, nakon jednog odmorišta na stepeništu, za tren oka
stiže do krova Palate Kontarini dal Cafo.
U međuvremenu se nastavilo lupanje po drvenim vratima sale na međuspratu.
Đakomo potrča duž krovne linije. Začu glasove i galamu stražara iz gradske četvrti
koji su se širili salom. Struganje cipela po stepenicima, uzvikivanje psovki, odzvanjanje
naredbi i sve one zvuke što su se rasplinjavali u vrtlogu isprekidanih povika.
Kada dođe do ivice krova, izvede čudesan skok.
Oseti kako mu vetar šiba lice i utonu u noć ispunjenu svetlucanjem vatre i
fenjerima. Noge počeše da mu mlataraju uprazno i pripremi se za udar o tlo. Bio je vešt,
uspeo je da se koncentriše i ublaži pad izvođenjem salta.
Nađe se na nogama, nakon što je prošao sa nekoliko ogrebotina, dok su crepovi
klizili naniže, pa se potom slupali i rasprsnuli na kamenoj površini ulice uz žestoku
buku.
Ali nije se tu zaustavio.
Morao je da stvori što više prostora između sebe i tih grobara. Državni inkvizitori
su morali da deluju izuzetno brzo. Istina, nije učinio ništa da sakrije svoj dolazak,
štaviše, kako je govorio Mateo Bragadin, njegov povratak u Veneciju bio je ne samo
očekivan već čak i slavljen kao najprijatniji od svih događaja. Ni susret sa groficom
Margarete fon Štajnberg nije mogao da prođe nezapaženo.
Dok je razmišljao o tome, Đakomo izvede još jedan skok i doskoči na drugi krov.
Ovog puta, dok je ublažavao pad, izgreba ruku. Crvena boja krvi zablista pri svetlosti
koju je stvarao fenjer. Ali sada je mogao da kaže da je na sigurnom. Zakloni se iza nekog
velikog dimnjaka, u očekivanju da se par krovova dalje pojave stražari iz gradske četvrti
na samoj liniji vrha krova Palate Kontarini dal Cafo, držeći dlan ruke na nosu. Bilo je
nemoguće da ga ugledaju dok je stajao tako sakriven među noćnim senkama, pod
prigušenim svetlima fenjera i iza velikog dimnjaka gde se sklonio.
Uprkos tome, ono što začu sigurno mu neće olakšati san.
Najpre je to bilo samo nekoliko povika prožetih čuđenjem. Onda, pošto obrati
pažnju, jasno razazna reči:
„Pobegao je, presvetli.“
„Izgledao je kao furija, gospodine Cago“, dodade jedan drugi žandarm.
„Rekao sam ti da ne izgovaraš moje ime, idiote!“
Taj glas je verovatno pripadao mršavom čoveku dugačke prljave kose. Đakomu se
učini da ga vidi sa onom ispijenom psećom njuškom, kako je verovatno izgledala ispod
maske, dok je streljao svoje ljude očima iz kojih je zračilo ludilo. Glas je savršeno
odražavao to njegovo aljkavo i u isto vreme neprijatno biće: ličio je na zvuk lomljenja
zuba.
„Silazimo!“, naredi taj čovek. „Ovde više nemamo šta da tražimo. Kazanova
sigurno nije ostao da nas ovde sačeka. Da li je neko uzeo ime onog imbecila koji mu je
preprečio put?“
„Toni?“, zareža. „Bio je red na tebe, sećaš li se?“
Ovaj nešto promrmlja u znak odgovora.
Đakomo nije mogao jasno da čuje šta je usledilo posle toga. Nastade prepirka. Na
kraju začu krik i potmuo udarac, kao kada se zrelo voće raspadne na tlu i pretvori u baru
od soka i pulpe.
Neko drugi, glasom iz kog su izbijali užas i strah, promrmlja: „Presvetli…“
„Utoliko gore po njega“, zagrakta prepoznatljivi i jezivi glas. „Onaj ko pogreši kod
mene nema drugu šansu.“
Đakomo pogleda ispod sebe.
Nasred ulice ležao je razbijeni leš čuvara reda iz četvrti, čiji se mozak pretvorio u
kašu i razlio se po tlu.
Lokva krvi blistala je pri svetlosti iz nekog ložišta.
 14

PRVO PISMO

Dragi moj gospodine Kazanova,

Proteklo je svega nekoliko dana od našeg susreta i već mi nedostajete, a
da, istinu govoreći, ne bih znala da vam objasnim zašto. Možda je to
magija zbog opklade ili, da budem iskrena do kraja, naplata nagrade
kojaje koliko moja toliko i vaša. Mogu li da vam nešto kažem? Venecija je
divna, naravno, ali isto tako ponekad toliko dosadna: u redu, ima tu
zabava, prijema, ogovaranja, spletki, ali nedostaje strasti.
Sreća da ste došli vi i stvorili malo pometnje, to vam priznajem. Vest o
vašoj akrobaciji, prilika je da to kažem, proširila se gradom i sada se samo
o tome priča. Zato znajte, dobri moj prijatelju, da mi, ako ništa drugo,
pravite društvo i dok ste odsutni.
Ipak moram da vam savetujem više pragmatizma. Ali kako? Sreli ste se
sa malom Erico, a još niste ubrali zabranjeno voće? Znajte, gospodine
Kazanova, da sam očekivala veću brzinu sa vaše strane. Zar Frančeska u
krajnjoj liniji nije tek nešto više od adolescentkinje? Jedna od onih
devojaka koje će vas nesumnjivo obožavati ijedan od onih cvetova toliko
lakih da se jedan sasvim lak plen?
Međutim, ništa od toga! Vi odugovlačite, lutate i skačete po gradskim
krovovima, volite da se oblačite u frak nebeskoplave boje i onda izvodite
demonsku veštinu kakva je zapravo akrobacija. I koliko je nepromišljeno
gubiti vreme u aktivnostima koje nose rizik da vas pri samom njihovom
spominjanju osude za jeres i prevratništvo? Znajte da je za neke vesti
dovoljan samo tren, pa da počnu kružiti gradom.
Kažem vam ovo samo da bih vas upozorila koliko je vaše ponašanje
neoprezno. Ako takve vesti dopru do ušiju državnih inkvizitora, dopustite
mi da to kažem, ne bih se kladila ni za jedan šiling na vaš život.
Oprezno, prijatelju moj!
 I budite praktičniji, ponavljam! Vremena je sve manje, a moje srce je u
nemiru zbog očekivanja da vas imam u svom krevetu. Ili možda treba da
pomislim da vas moj predlog više ne interesuje? Želim da se nadam da nije
tako, odbijanja su mi posebno neprijatna.
Hrabro, onda, obavite brzo tu ljubavnu dužnost i vratite se meni. I
prestanite da se upuštate u teškoće: u kantini Do mori razbili ste tri glave,
u Palati Kontarini dal Cafo nakon vaše lepe predstave niste pronašli ništa
bolje nego da navučete mržnju mladog Alvizea Cagurija, udvarača male
Ericove. Morate biti mudriji, prijatelju moj: malo više diskrecije i
lukavstva, molim vas.
Očekujem vas ubrzo, i to kao pobednika! Obećavam vam da ćemo
proslaviti vaš trijumf na najprijatniji način. U međuvremenu, čujte – dajem
vam slobodu da tražite od Grečen sve što želite: njena efikasnost i stručnost
su besprekorni. Niste se mogli naći u boljim rukama, verujte mi.
U očekivanju vašeg odgovora, upućujem vam najbolje želje i želim vam
mnogo sreće.
Margarete fon Štajnberg, grofica od Tirola

„Grofica Fon Štajnberg ne gubi vreme, zar ne?“, reče Đakomo, okrećući pergament
između prstiju.
„Ne sme to sebi da dozvoli. Inače ne bi bila žena kakva jeste.“
„Da, pretpostavljam.“
Đakomo zaćuta za trenutak. Grečen je i tog dana zračila neodoljivom lepotom.
Ali da nije možda Frančeska zgrabila njegovo srce? Ne bi znao da to tačno kaže.
Naravno, bila je lepa, ali tako mlada i neiskusna! Međutim, bilo je nečega u njoj, u
njenom pogledu, odlučnosti njenog glasa, što ga nije ostavljalo ravnodušnim.
Razmišljao je o prethodnoj noći, iako je prizor koji je imao pred sobom počeo lagano da
bledi.
Naravno, Grečen je bila prava žena, i njeno tako otmeno i u isto vreme senzualno
držanje nije moglo a da ne ostavi utisak na njega. Štaviše, trebalo je da zahvali svojoj
srećnoj zvezdi što mu je omogućila da se sretne sa tako privlačnom damom.
Jasno je da je grofica očekivala odgovor. Dok je Đakomo krupnim koracima
prelazio preko salona, razmišljajući šta da joj napiše, Grečen se smesti na sofi. Među
tankim prstima boje alabastera držala je porcelansku šoljicu izuzetne izrade.
Čim popi čokoladu, njena usta se obojiše i poprimiše tamnu nijansu. Bez ikakvih
skrupula pusti da joj se jezik zadrži na usnama.
Đakomu ne promače taj pokret, koji je predstavljao vrhunski izazov. Oseti kako
počinje da mu vri krv u žilama. Grečen se ne zadovolji tom količinom smelosti, već
otvori vlažna usta i zagrize kolačić intenzivne žute boje. Učini to na još izazovniji način,
nagoveštavajući lakome aluzije.
 Đakomo se potrudi da bude smiren i oprezan. Nije smeo da dopusti da ga privuku ti
slatki nagoveštaji. Barem ne u tom trenutku.
„Imam osećaj da se naš mesar malo previše interesuje za nas“, reče Grečen.
„Molim?“ Đakomo nije bio siguran da je dobro razumeo.
„Jutros sam išla kod mesara. Dok me je usluživao, ćaskajući o koječemu, postavio
mi je, moram da kažem, nekoliko prilično nespretnih pitanja u vezi sa grofičinim
boravkom u Veneciji. Isprva nisam tome pridavala značaj, ali mi je kasnije sve to
izgledalo suviše nasrtljivo. Ovaj grad ima previše očiju i previše ušiju za moj ukus.“
„Dobro došla u Veneciju, lepa moja prijateljice. Tako znači, čak se i mesar
interesuje za vas. Pa dobro, Grečen, ako smem da dopustim sebi da vam dam jedan savet
– promenite ga. Nemojte više da se snabdevate kod njega.“
„Učiniću tako.“
„Grofici izgleda nije stran ni svet veštičarenja. To je nešto što me veoma
iznenađuje“, nastavi on.
„Pa dobro, što se tiče toga, osećam da…“ Lepa Austrijanka kao da je oklevala.
Đakomo se intenzivno zagleda u nju. Bila je neodoljiva.
„Molim vas, govorite, preslatka moja Grečen, sav sam se pretvorio u uši.“
Grečen ispi još jedan gutljaj tople i guste čokolade. Izvrsne. Onda kao da poče da
okleva, kao da se dvoumi, skoro kao da se pita da li da ostane verna gospodarici ili da se
prepusti strahovitoj privlačnosti koju oseća prema tom čoveku pred sobom.
„Osećam da mi je dužnost… poče opreznim glasom, „da vas upozorim…“
„Na šta?“
„Na groficu“, procedi.
Đakomo nije verovao u ono što je upravo čuo: grofičina družbenica ga upozorava
na svoju gazdaricu? Da li je svet odjednom poludeo?
Ovo je ipak imalo neki uvrnuti šarm.
„Šta hoćete da kažete?“
„Ono što sam rekla, Đakomo. Znam da ste svetski čovek i samim tim više ste nego
navikli da izbegnete zlu kob na neverovatan način. Ali grofica je opasna žena, verujte
mi, ikako sam razumela, sada želi da vas iskoristi za neku od svojih mutnih spletki, pa
mogu samo da vam savetujem da obratite pažnju.“
„Pa, ne mogu da kažem da sam iznenađen, barem ne sasvim, ali šta vas navodi da
verujete da je tako… I u krajnjoj liniji, zbog čega rizikujete zbog mene?“
„Sviđate mi se, Đakomo. Zašto da to poričem? Vi ste hrabar čovek dobrog srca,
uprkos zlim jezicima koji vas vređaju. Utoliko gore za njih! Znarn da ne mogu da vas
imam… to je nemoguće, svesna sam toga. Kako bih mogla da žudim da imam za sebe
zavodnika kakav ste vi? Toliko šarmantnog čoveka koji može samo da pucne prstima i
da ima sve žene Venecije? Ali isto tako znam da mi se uopšte nije svideo način na koji
mi je grofica uručila pismo. Kada mi ga je dala, nije zaboravila da naglasi da će morati
da vas poduči i bilo je neke mračne svetlosti u njenim očima. Ne bih vam ovo rekla da
mi niste zaista dragi i priznajem da mogu sve da izgubim a da ništa ne dobijem. Nemojte
da igrate tu igru, Đakomo, molim vas. Rizikujete da vas skupo košta.“
 „Grečen… Grečen moja, zahvaljujem vam na vašoj iskrenosti, ali ne bojte se: nije
tako lako poigrati se sa mnom.“
„Ne sumnjam u to, ali obećajte mi da ćete voditi računa o ovome što sam vam
rekla.“
„Učiniću to, budite sigurni. I hvala vam na iskrenosti i lepim rečima koje ne
zaslužujem. A još manje zaslužujem da nešto rizikujete zbog mene…“
„Đakomo, nemojte to govoriti ni u šali!“
„Nas dvoje ćemo biti dobri prijatelji. Brinućemo jedno o drugom, ne očekujući
ništa više od onoga što možemo da pružimo“, predloži joj iskreno. „Da li vam to
odgovara kao dogovor?“
U Grečeninim očima se za trenutak pojavi blesak. „Ne tražim ništa više od toga.“
Nakon što je stavila šoljicu i tanjirić na lakirani stočić, Grečen se zavodnički zavali
na sofi.
Đakomo joj priđe i obasu je poljupcima.
„A pismo?“, upita ga ona tobože naivno.
„Pismo će sačekati.“

Nakon što se odvojio od nje, Đakomo ostade poduže zagledan u nju. Znao je da ga
Grečen želi, ali baš iz tog razloga je pusti da ga proždire očima.
Onda joj opet priđe i poče da joj šapuće na uvo nešto što je delovalo neodoljivo
zavodnički.
Možda nije bio zaljubljen u nju, ali je u tom trenutku mislio da je lepša nego ikada.
„Divni ste, Grečen! Kunem vam se da vaše lice može da pomuti razum svakom
muškarcu.“
Ona ga pogleda dubokim očima, obasjanim snažnom i posebnom svetlošću.
Kazanova se prosto ogleda u tim očnim dupljama, očaran tolikom iskrenom umilnošću,
gotovo kao da su te sive zvezde mogle da u tišini ispričaju sve ono što se komešalo u
Grečeninoj duši.
Onda, dok se ona prepuštala njegovom zavođenju, a njene dojke se nadmoćno
podizale od uzbuđenja i dahtanja, Đakomo uze jednu čokoladicu sa stočića.
„Pripremaju ih u Lenjagu“, šapnu joj. „Zovu se venerine bradavice zbog oblika i
izvrsnog ukusa. Mislim da je ovo savršen slatkiš za ženu vaše lepote.“
Onda, bez daljeg oklevanja, prinese usta njenima.
Grečen se najpre pretvarala da pruža otpor, stežući usne, ali Đakomo nastavi, sve
dok ih ne otvori kao latice. Njena usta počeše da se postepeno ispunjavaju okruglom i
slatkom čokoladicom.
Đakomo oseti da ga preplavljuje talas zadovoljstva. Grečen je bila neverovatno
prepuštena njegovoj volji i pratila ga je tako savršeno da je čežnju učinila još jačom, i
ona ga onda obuze celog kao vatreni talas.
Kada čokoladica nestade u Grečeninim ustima, on onda obmota oko Grečen tanki
snežnobeli šal od batista.
 Zatim poče da je svlači. Polako. Naslađujući se u svakom trenutku.

Grečen je bila potpuno naga.

Osećala je Đakomovo disanje, njegov topli dah na koži, ruke koje su je istraživale u
bujici žarkih milovanja.
Onda je položi na kolena i svilenom trakom joj veza ruke iza leđa.
Dok joj je lepa glava bila položena na jastuke, Grečen je bila potpuno na
raspolaganju Đakomu, i baš u tome se sastojalo njeno čisto zadovoljstvo. Osećala se kao
da je robinja tog čoveka, u potpunoj vlasti suštine njegovog bića, izložena i spremna da
prihvati sve što će joj on učiniti.
Kada bič napravi prve ledene pruge na njenim uzdrhtalim i senzualnim guzovima,
ona zaplaka.
U znak zahvalnosti.
A kad je pogodi drugi blagi udarac bičem, zari zube u usne. Dok joj je iz sitne
posekotine isticala krv, oseti blaženstvo koje je bilo utoliko jače jer je prožeto bolom.
On je udari opet, pa opet.
Dok joj je srce ludački lupalo, Grečen oseti kako je podilaze žmarci od
zadovoljstva, kao da je odjednom preplavljuje plima zadovoljstva i podiže je na vrh
džinovskog talasa.
Još više mu se otvori. Želela ga je kao život i smrt zajedno. Poče da se nestrpljivo
bacaka, spremna da ga primi i da ga obaspe tečnom vatrom.
Onda Đakomo prodre u nju.
Iznenadno, hitro, nemilosrdno.
Ali je ona u tom trenutku već svršila.
Ostatak noći predstavljao je ekstazu i delirijum.
 15

SRAMOTA

„Dođavola, kćeri moja! Da li si svesna šta radiš?“

Crven u licu, sa raščupanom perikom nakon što je iz očaja zavukao ruke u nju i
glasom promuklim zbog neverice, plemić Nikolo Erico nalazio se u jadnom stanju. Da
ga je neko video u tom trenutku, mogao bi pomisliti da je lud, pošto je od glave do pete
delovao kao ludak.
Udari nogom u ormarić, koji se za divno čudo ne razbi.
Frančeska je sedela za čembalom, dok su joj prsti leteli po crnim i belim dirkama.
Tog popodneva je dugo vežbala dve sonate Domenika Skarlatija, za koje je smatrala da
su čarobne. Međutim, sada joj je ova svađa pokvarila čitav dan. Bila je sigurna u to.
Nije obraćala pažnju na očev pogled ispunjen besom, što je plemića Erica još više
rasrdilo.
Zar se njegova ćerka usuđivala da ga izaziva? Nakon svega što je učinio za nju?
„Neću ti dozvoliti da uništiš povoljan brak iz hira, da li ti je jasno? Neću više ni da
čujem da se ta osoba spomene! Nemoj da me primoravaš da ti zabranim da se viđaš sa
onom balavicom Kontarini, jesi li razumela?“
Frančeska više nije mogla da ga podnese. Nije joj nedostajalo poštovanja prema
ocu, ali mu smireno odgovori. Nije ga se plašila. Nikada.
„Oče, ne možete me naterati da se udam za Alvizea Cagurija protiv moje volje.
Mrzim ga, on je arogantan i glup čovek, zaljubljen u samog sebe i svoj novac. Nisam
učinila ništa loše, samo sam učestvovala u jednoj zabavi na kojoj je bilo pola Venecije.
Normalno da je i Kazanova prisustvovao.“
Erico nije verovao svojim ušima. „Kako se usuđuješ da razgovaraš sa mnom tim
tonom? I od kada ti odlučuješ šta je bolje za tebe? Da je tvoja sirota mama još živa..
„Mama mi je želela dobro! Nije pravedno da mi namećete čoveka koga ne želim ni
po koju cenu.“
Bilo je to previše.
Nikolo Erico priđe ćerki i, pre nego što toga postade svestan, njegova ruka pogodi
Frančesku u obraz.
 Devojčina glava odskoči unazad, skoro kao ošinuta bičem. Bol je bio žestok, a
poniženje još bolnije.
Čim shvati šta je učinio, njen otac pocrvene u licu.
„Frančeska…“, izusti tihim glasom, ali nije uspeo da završi rečenicu.
„Nadam se da ste zadovoljni, sad kad ste mi dokazali svoju ljubav. Sada bih se
povukla, ako dozvolite.“
Dok je to govorila, Frančeska ustade. U grobnoj tišini priđe vratima i izađe.
Erico ostade da je gleda, čvrsto stežući ruku, zanemeo.
Potrošio je sve reči.

Frančeska se baci na krevet.

Oseti kako joj suze peku obraze. Reči njenog oca su je zabolele. Bila je umorna od
toga da se ni o čemu ne pita. Skoro da su i njena osećanja mogla biti prodata na pijaci
pored Rijalta, kao bilo kakav komad tkanine.
Nije to bilo pravedno.
Misli joj se gotovo prirodno vrate na prethodno veče. Bilo je tako lepo. Prvi put je
srela zaista šarmantnog muškarca. Akrobatu, svetskog putnika, rođenog zavodnika,
čoveka od akcije, briljantnog govornika. Đakomo Kazanova je bio sve to zajedno, pa
čak i više od toga! Neosporna privlačnost je čak bila poslednja od njegovih vrlina.
Ponovo ugleda crvenu ružu što joj je dao. Stajala je u vazi sa vodom. Pade joj na
pamet kako ju je gledao i nalet krvi u srcu koji je osetila u trenutku kad je prvi put videla
tog čoveka dok se suočavao sa gotovo nemogućim izazovom.
Kazanova je bio buntovnik. Naravno da ga se Venecija plašila. Bio je sve ono što
taj grad nije želeo. To je i on sam rekao: nikada neće podleći uceni da se odrekne samog
sebe, pogotovo ne zbog neke sitne privilegije. Bilo je toliko ponosa u toj rečenici da je to
naprosto izazivalo strah. Eto, baš u tome je bila poenta: Venecija se plašila Kazanove i
zbog toga su ga državni inkvizitori, svi pešadinci i stražari iz gradskih četvrti držali na
oku.
Oseti duboko divljenje prema njemu. I u tom divljenju odbaci sve loše misli i
razočaranje koje joj je priredio otac. Spremala se da se suoči sa opasnim izazovom, ali
neće dozvoliti da joj se život raspadne u ime društvenih normi i očinskih opsesija. Bila
je potpuno svesna koliko je otac voli, a i ona njega. Ali otkako joj je majka umrla, on
više nije bio isti. I mada j e sa j edne strane mogla da ga shvati, sa druge strane j e bila
razočarana zbog načina na koji je reagovao: gušeći je, pružajući joj život u zatočeništvu.
Naravno, to je radio kako bi je zaštitio. Ali je u tom njegovom trudu bilo toliko drskosti i
lošeg raspoloženja da je Frančeska ostajala bez reči. Otac ju je oduvek držao pod
staklenim zvonom, obećanu onom bezličnom čoveku Caguriju. Nije mogla i nije
uspevala da mu oprosti.
Ali je isto tako znala da mora da se čuva Kazanove. Bilo je savršeno jasno koliko
on voli samog sebe i taj njegov stav romantičnog heroja mogao je da se pokaže kao
fasada, opravdanje. Ali je u njemu bilo nečeg toliko dekadentnog i u isto vreme
uzvišenog da ju je to zaslepilo. Činilo se da se iza tih očiju boje mora kriju vatra, glad za
životom i emocija što raspaljuje srce i dušu i zbog koje će se život razbuktati samo kada
mu se pruži prilika za to.
Zbog toga je bila zahvalna Kazanovi. Otkako se pojavio, osetila je da trepti od
strasti. Takođe je shvatila će se i ona boriti da ostane to što jeste, ne popuštajući
ucenama. Ni po koju cenu.
Obrisa oči nadlanicom. Priđe toaletnom stočiću azurnoplave boje. Jednom od onih
venecijanskih chinoiserie9, toliko dragih njenoj majci.
Pogleda se u ogledalu. Ugleda devojku koja se pojavljuje na ivici te provalije zvane
život i oseća strah da poleti i iskusi zanos.
Nikada više neće biti takva.
Nikada više, ponovi u sebi.
U odrazu ogledala ugleda svoje omiljeno čembalo u najudaljenijem kutku sobe. U
čitavoj palati imali su čak tri, ali je Frančeska zahtevala da barem jedno bude smešteno u
njenoj sobi: nisu joj bili važni nesavršena akustičnost i neuobičajeno okruženje. Toliko
je volela taj instrument da je želela da jedan od njih bude što bliže njoj. A njen otac, koji
je u krajnjoj liniji pokušavao da je učini srećnom, udovoljio joj je.
Odmori oči gledajući predivni nakit i ruže naslikane na kovčegu. Sede za
klavijaturu. Duboko udahnu. Onda stavi prste na dirke i blago ih pritisnu. Začu se
zvonki i kristalni zvuk, tečna bujica nota koje su počele da se postepeno poigravaju u
vazduhu dok su njeni vešti prsti prelazili preko klavijature.
Toga dana želela je da svira odlomke iz Skarlatijevih dela, ali je sada osećala
potrebu da se izgubi u Sonati broj jedan za čembalo Benedeta Marčela. Osećala je u
delu velikog venecijanskog kompozitora svu magiju i veliku ljubav prema svom gradu:
delovalo je kao da Venecija diše kroz tu božanstvenu muziku. A Frančeski nikada nije
bilo dosta. Spori tempo prvog stava, koji se zatim pretvara u osmeh alegra, sve dok ne
eksplodira u dražesnom zaletu brzog, da bi se zatim opet malo smirio na kraju. Delovalo
je da se note smenjuju jedna za drugom u magiji ukradenoj od vremena, a sonata izgleda
kao šum večnosti.
Ta je melodija uspevala da joj povrati osmeh na usne. I u njenoj treperavoj
eleganciji i radosti, koje kao da su se spojile, Frančeska je udisala samu esenciju i
veličanstvenost kompozitorove duše. Činilo se da joj kroz te note priča o slobodi što se
postiže putem muzike, koja kao kroz neki fantastični prozor ukazuje na život sazdan od
dužnosti i zadataka u službi Mletačke republike. Sve je pomalo izgledalo kao da život
Benedeta Marčela čini sam sažetak Venecije: slavljen i zarobljen u raskoši političkog
života, ali istovremeno genijalan i u stanju da oslobodi izuzetnu energiju kroz umetnost,
a posebno kroz muziku.
Pa ipak, u tom trenutku, u tim teškim godinama u kojima je bila očigledna njena
učmalost, očajnička potreba plemićke klase da ovekoveči samu sebe, govoreći o
prosvećenosti i filozofima samo iz učtivosti, ali ne koristeći sve širu i sve jaču

9Grana stila rokoko, koja je koristila motive i stilske tehnike kineske umetnosti srednjeg veka. (Prim. prev.)
inovatorsku snagu, i Venecija, kao i sam Marčelo, odašiljala je iskre genijalnosti i
hrabrosti, a jedna od njih se zvala Đakomo Kazanova.
Te misli je ohrabriše.
Dok se približavala završetku odlomka, Frančeska zaključi da još ima nade. Morala
je da se prepusti toj silovitoj reci koja se zove život, ne poklanjajući sebe prvom ko
naiđe, već boreći se za svoja osećanja i onu strast zbog kojih je osećala kako joj venama
teku krv i vatra.
Bila je srećna.
I dok je završavala sonatu, zahvali Benedetu Marčelu zato što ju je još jednom
spasao.
 16

ODGOVOR

Draga moja grofice Margarete fon Štajnberg,

Sa beskrajnim zadovoljstvom pročitao sam vaše pismo, koje još jednom
pokazuje svu snagu i odlučnost kojima raspolažete, što naravno samo
povećava čežnju koju osećam da vaše srce učinim svojim. I ne samo to.
Srećan sam što su se moji skromni poduhvati pročuli po gradu i uzdam se
da će mi posledice te popularnosti pomoći da prikrijem stvarni cilj.
Nemojte se plašiti zbog onog gnjavatora Alvizea Cagurija, kojije samo
trgovac ruskom kožom. Znaću da to pitanje rešim na primeren način. Što se
tiče male Ericove, budite sigurni da sam postavio čvrste osnove da uhvatim
devojku u svoju mrežu.
Međutim, pokazujete mnogo nestrpljenja! Javlja mi se sumnja da ste više
detinjasti nego odlučni, skoro da bez prestanka gorite od želje da dobijete
ono što želite. Pa dobro, onda, pokušaću da skratim vreme što je više
moguće. Ali mi dopustite barem nekoliko dana da pružim sebi malo
zadovoljstvo da zavodim Frančesku Erico.
Naravno da prihvatam vaše mišljenje u vezi sa akrobacijom i
kobaltnoplavom bojom, ali to je samo folklor, bajka, simfonija mašte, osim
ako vaše reči kriju više nego što želite da kažete i da ja onda moram da
očekujem sa vaše strane neku dvostruku igru… Ali, istinu govoreći, u to
uopšte neću da verujem. Da budete toliko bedni da obavestite državne
inkvizitore o nedavnim događajima koji se tiču mojih avantura? Naravno
da ne! Vi ste snažna žena, šarmantna i, želim da verujem, lojalna! Pored
toga, kada se bolje pogleda, venecijanski špijuni su već obavestili Pjetra
Garconija i ostale inkvizitore o tim činjenicama. Tom čoveku ne može ništa
da promakne i moja je akrobacija nesumnjivo već u domenu njegove
pažnje. I pažnje Trojice mudraca za jeres, koji procenjuju verska pitanja.
Strpite se, dakle, još malo i imajte vere, draga prijateljice. Računam sa
tim da ću za kratko vreme osvojiti srce mlade Ericove. Zapravo, potrebno
 mije nekoliko dana da konačno steknem njenu milost i ugrabim povoljnu
priliku da se oslobodim onog prostaka Cagurija koji, koliko vidim, nastoji
da je prati i da bude blizu nje i kad bi ona želela da bude što dalje od
njega.
Jadničak. Pomalo mi ga je žao.
U svakom slučaju, uskoro ćete imati vesti od mene.
Od sada, pa nadalje, izvolite me smatrati vašim strastvenim i vernim
obožavaocem.
Đakomo Kazanova

Stojeći nasred prostranog salona tapaciranog goblenima, Margarete skoro da nije

mogla da veruje sopstvenim očima. Pocepa pismo u hiljadu komada i papirne konfete
prekriše mermer.
Onda za trenutak ostavi bes po strani i, da bi se smirila, zadrža pogled na predivnim
divanima i stolicama sa krivim nogarima, ogledalima sa dvostrukim korenom duboreza
ukrašenih zlatom i spoljašnjim ogledalima. Volela je da se okružuje lepim pokućstvom i
vrednim nameštajem. To joj je odmaralo mozak i omogućavalo da povrati trezvenost,
neophodnu za ostvarenje njenih ciljeva.
A ona joj je u tom trenutku zaista bila neophodna.
„Kakav bezobrazluk“, izgovori na kraju. „Gospodin Kazanova se sigurno ne ističe
otmenošću. Pa ipak, priznajem da ima hrabrosti da me izaziva ovakvim sarkazmom. U
redu, onda. Znaću da ga iznenadim u pogodnom trenutku, ali istovremeno moram da
priznam da ga ta reputacija čoveka od duha u izvesnom smislu čini još poželjnijim. Šta
vi mislite o tome, Grečen? Kakvu ste predstavu stekli o našem venecijanskom
avanturisti?“
Dok je govorila, grofica Fon Štajnberg upre pogled svojih skoro smaragdnih
prodornih očiju u lice družbenice. Iz njenih očnih duplji sevale su munje.
„Mogu da kažem da je sposoban čovek i da sigurno neće razočarati vašu
ekselenciju“, odgovori Grečen.
„Jeste li baš sigurni, devojko moja?“
Ledena senka u grofičinom glasu natera je da uzdrhti od jeze. Nije imala pojma
kako je to moguće, ali se bojala da Margarete nešto sumnja i, što je još gore, misli da
ona nešto oseća prema Đakomu Kazanovi.
„Oklevate? Baš vi?“, navaljivala je grofica. „Postali ste odjednom nemi?“
„Ne, zaista“, požuri da je smiri Grečen. „Ali, ako sam dobro razumela, gospodin
Kazanova je imao nekih neprilika. Naravno da mu je potrebno još nekoliko dana.“
„Stvarno?“ Kao da se doza sumnje pojavi u Margaretinim rečima. „A kako to vi
znate?“
„Kruže glasine, gospođo, a Kazanova čini sve da ih pothrani, zato što on iz
konfuzije i umnožavanja tračeva crpi životni sok kako bi progonitelje naveo na krivi put.
Ali vaša ekselencija treba da zna da mi je on jednom već priznao da oseća apsolutnu
strast prema vama.“
Margarete je delovala iznenađeno. I na neki način zadovoljno.
„A kada vam je to rekao?“
„Upravo poslednji put, kada sam mu predala pismo na koje vam je sada
odgovorio.“
„Jeste li sigurni u to?“
„Savršeno dobro se sećam.“
„A koje su bile njegove reči?“
Grečen se pretvarala da se za trenutak zamislila. Đakomo joj u stvari nije ništa
rekao u vezi sa groficom. Ali je sada igrala svoju igru i valjalo je ići do kraja.
„Rekao je da voli vaš neukrotivi duh i neodoljivu senzualnost koja nemirno
podrhtava u vašem telu“, izmisli ona u trenu.
„Stvarno?“ Grofica podiže obrvu.
„Sigurno“, potvrdi Grečen, hvatajući se za tu tvrdnju kao za sidro spasa.
„Uostalom, zar Kazanova nije čovek jakog i neobuzdanog karaktera? Naravno da u
vama prepoznaje ženu koja je ne samo lepa već i šarmantna i odlučna.“
Margarete se osmehnu. „U redu, uostalom, piše nešto tako i u pismu“, izgovori sa
dozom popustljivosti. „Želim da verujem u ono što kažete. Ali se nadam da će sledeći
put on lično izgovoriti takve ocene. Možda preda mnom.“
Dok je govorila, Margaretin pogled i glas se umekšaše. Grečen je stekla jasan
osećaj da je uspela laskanjem da umiri gospodaricu. Bilo joj je jasno koliko je njen
zadatak ne samo nezahvalan već čak i opasan. Kretala se po tankom ledu i morala je da
bude jako pažljiva da joj se on ne raspukne pod nogama.
Ideja sa komplimentom, ma koliko popravila situaciju, pokazala se kao diskretna
intuicija. Utoliko više što je potkrepljena rečima koje je Đakomo napisao u pismu. Ali
koliko dugo će moći da se izvlači iz neprilike na ovaj način? I do kada će njena
gospodarica ignorisati njenu slabost prema Kazanovi? Ili je već to shvatila i poigrava se
njome kao mačka sa mišem?
Čim joj grofica najavi da će se povući u svoje odaje, Grečen ispusti uzdah
olakšanja.
Dok je Margarete izlazila iz salona, Grečen ostade da posmatra početak letnje oluje
što se obrušavala na Veneciju.
Munje su parale nebo. Grečen izađe na balkon i udahnu miris julske kiše koja je
padala u dragocenim kapljicama, osvežavajući vlažni i mlaki vazduh lagune.
Pomisli na Đakoma i oslušnu svoje srce, gajeći osećanje što joj je snažno raslo u
grudima i koje nije mogla da kontroliše. Znala je da on nikada neće biti njen. Uprkos
tome što se sve u vezi sa prijateljstvom dobro odvijalo, u suštini joj to nije bilo dovoljno.
Nije znala kako će moći da nastave, istini za volju za to nije postojala nikakva
mogućnost, ali je to što može da se zadovolji uvek bilo bolje od toga da nema ništa. Nije
mogla da shvati kako je takav čovek mogao da toliko uđe u suštinu njenog bića, skoro
kao bolest od koje se ne može ozdraviti. Nastavi da netremice posmatra kišu, sa nadom
da će prigušiti zbrku osećanja, kao da hladne suze zvezda mogu da ugase muku u njoj.
Ali nije uspela u tome. Uzdahnu, osećajući ukus ljubomore i gorčine u ustima.
Zaštitiće ga, reče u sebi. Od same sebe i od svih onih koji ga vole. Nije uspevala da
shvati koliko je u njemu jak osećaj samouništenja kojem je davao oduška nesvestan
činjenice da je ta njegova nesmotrena hrabrost prvi i osnovni uzrok njegovih teškoća.
Ali zar baš ta hrabrost nije bila razlog zbog kog je postao simbol?
Grečen prekrsti ruke i pogleda Veliki kanal ispred sebe: svetla velikih lampi u
palatama, predivne fasade, vatre koje obasjavaju vodu, tamne obrise gondola i brodića
što seku talase.
Dok je posmatrala grad koji lagano uranja u san te letnje noći, oseti kako joj suze
brazdaju obraze.
 17

SVE BLIŽE DVOBOJU

Gondola je lenjo klizila po zelenoj vodi Kanala Barkaroli. Tog jutra je sunčeva svetlost
bila zaslepljujuća. Vlažan i topao vazduh bio je ublažen blagim povetarcem, jedva
primetnim, ali ipak nikad tako prijatnijim.
Đakomo se ugodno smestio na stolicu postavljenu ljubičastim somotom, uživajući
u veselom ljuljuškanju na vodi. Bio je to jedan od onih trenutaka u kojima uspeva da
otera misli, lutajući kroz lepote Venecije. Poče da uživa u pogledu na most Kuoridoro,
kojem se približavao.
Malopre je napustio Palatu Barbaro i Marka, svog zaštitnika i prijatelja, koji je bio
toliko ljubazan da zamoli jednog od porodičnih gondolijera da ga odveze gde god želi.
Jadni Marko! Izlagao se debelom riziku time što mu je prijatelj. Sa druge strane,
postojalo je nešto među njima: neka vrsta zajedništva ideja i sklonosti, što je podsticalo
uzajamnu simpatiju. Bilo je tu poštovanja i ljubavi prema buntovništvu. Da nije bilo
Marka Barbara, Matea Bragadina i Marka Dandola, njegov život bi bio zapečaćen,
pomisli.
Pa ipak su se Desetorica zainatila da veruju da njih četvorica pripremaju neki
monstruozni prevratnički projekat, usmeren da sruši Veneciju. Gajili su bezumnu ideju
da su ovi ljubitelji okultizma. I sve to zato što je on u prošlosti bio posvećen čitanju
nekih dela koja je kasnije spalio da bi izbegao naknadne probleme i zato što se, s
vremena na vreme, služio svojim serumom večne mladosti da bi vremešne dame
koristile njegove usluge. Ali to su bile jednostavne šale, nevine laži koje očaravaju
plemkinje i omogućavaju mu da 'zaradi neki cekin.
Prokleti licemeri!
Đakomo se osmehnu. Kada je stigao do mesta za iskrcavanje, okrenu se ka Toniju,
gondolijeru kuće Barbaro, zahvali mu klimanjem glave i iskoči iz plovila, pa se uputi ka
gradskoj četvrti Kastelo.
Nije imao vremena ni da stigne do malog trga ispred Crkve San Moize i krene
ulicom ka Palati Erico, kada mu se neko obrati grubim i arogantnim glasom.
„Kakva sreća, gospodine, upravo sam vas tražio!“
 Nije uspeo ni da skrene pogled, kad oseti kožu rukavice koja ga dva puta udari
posred lica.
Okrenu se. Ugleda ispred sebe onog imbecila sa zabave. Kako se ono zvao?
Napisao je njegovo ime u odgovoru grofici. Caguri! Ali pretvarao se da ga se ne seća,
zato što je znao da će na taj način iznervirati sagovornika. Ako se postarao da ga ošamari
rukavicom, sa očiglednom namerom da ga natera da prihvati dvoboj, nadao se da će ga
barem iznervirati arogantnim držanjem.
„Ah“, ograniči se na samo tu jednu reč.
„Dakle, prepoznajete me?“, reče Caguri.
Đakomo još sačeka pre nego što odgovori. Dugački neposlušni čuperak pade mu na
oči.
„Sećam se da sam vas sreo, ali bih lagao ako bih rekao da mi pada na pamet vaše
ime. Međutim, čini mi se da se sećam da trgujete ruskom kožom. Da li sam možda u
pravu?“
„Naravno, naravno… Kazanova!“ Caguri izgovori to ime kao da je u pitanju
uvreda. „Vas svi poznaju, dok se mog imena niko ne seća, pošto naravno nisam čuven
kao vi, zar nije tako? Da li možda na to sugeriše vaša zaboravnost?“
Kazanova zafrkta. Ugleda vernike kako zadihani hodaju ka lepoj baroknoj Crkvi
San Moize. Bila je nedelja. Ponada se da su previše zaokupljeni željom da stignu na
vreme da bi mogli da obrate pažnju na ono što se upravo dogodilo između njega i
Cagurija.
Onda odluči da prekrati tu nezgodnu raspravu.
„Govorimo jasno, nemam vremena za gubljenje. Recite ono što imate da kažete i
završimo sa tim.“
„Da, to sam i pretpostavio!“ povika Caguri. „Izazivam vas na dvoboj. Vi ste me,
gospodine“, nastavi podižući prst u pravcu Đakoma, „uvredili, i to na drzak način. Svi su
videli kako ste dosađivali mojoj verenici.“
„Pa, ako je samo zbog toga, mogu da vam ponovim da to uopšte nisam znao.“
„Kažete da biste izbegli da to učinite da ste znali?“
Kazanova u Cagurijevim rečima zapazi dozu ponosa.
„Ni za šta na svetu“, požuri da odgovori. „Frančeska je toliko lepa da mislim da je
nemoguće da neki čovek ne oseti privlačnost prema njoj.“
Zbog ove moćne tvrdnje trgovac kožom se izbeči.
„Kako se usuđujete..prosikta.
„Dobri moj prijatelju“, prekide ga Kazanova, „prihvatam vaš izazov, ukoliko je to
ono što želite. Ali znajte da zakon Mletačke republike zabranjuje dvoboje“, dodade
stisnutih zuba, „zato bi bilo dobro da to obavimo u apsolutnoj diskreciji. Imate li već na
umu neko mesto? Pošto bih, ako nemate, dozvolio sebi da vam predložim napušteni stari
mlin u blizini Dola. Kako vam se to čini?“
Caguri je bio dvostruko iznenađen. Ali sam je započeo, zato sada nije mogao da se
povuče. Proceni da se radi samo o Kazanovinom razmetanju, ali je u glasu tog
prokletnika bilo neke iznenađujuće, čak zabrinjavajuće mirnoće.
 „U redu“, reče. „Povedite vašeg sekundanta. Boričemo se mačevima.“
„Do prve ili poslednje kapi krvi?“
Pitanje zateče Cagurija potpuno nespremnog. Odgovori bez razmišljanja, a kad mu
reči već izleteše, bilo je prekasno da ih povuče.
„Do poslednje kapi krvi.“
Kazanova se osmehnu.
„Zaboga, baš ste ljuti na mene kada ste se odlučili za takav izbor. Pa neka vam
bude!“, uzviknu. „Do poslednje kapi krvi. Ali sada moram da idem, ako dozvolite.
Kada?“
„Sutra, malo pre zalaska sunca.“
„I neka bolji pobedi. Ah, vaša rukavica“, reče Đakomo i saže se da je pokupi, pa je
onda uz naklon pruži Caguriju.
Čim je ovaj uze, Kazanova se uputi ka Crkvi San Martino, u blizini Frančeskine
kuće. Da je Alvize to znao, odmah bi udario na njega, pomisli. U stvari, bilo je ironije u
onome što se dogodilo.
Dvoboj do poslednje kapi krvi bio je ozbiljan posao. Sa druge strane, nije on to
želeo.
Taj čovek je bio običan imbecil. Naravno da će ga poštedeti, nije bilo nikakve
sumnje. Nije želeo da sebi stvara još više teškoća sa Inkvizicijom nego što ih je već
imao. Ona bačena rukavica na trgu ispred Crkve San Moize svakako nije bila sjajan
način da ostanu neprimećeni. Ako ništa drugo, bilo je dobro to što ni Caguriju nije bilo u
interesu da se sazna da se borio u dvoboju, s obzirom na izričitu zabranu.
Daće mu lekciju. Kraj priče.
Dok je prilazio Palati Erico, činilo mu se da će prosto poleteti.
 18

LJULJAŠKA EMOCIJA

Znao je da može da je sretne ispred Crkve San Martino.

Zastade da osmotri lepu fasadu od crvene opeke i osobe koje izlaze sa mise. Malo
se skloni, tako da ne otkriva svoje prisustvo. Čim je spazi u pratnji oca, koji je bdeo nad
njom kao kobac, pobrinu se da krene da je prati tako što se pomeša sa vernicima koji su
se zadržali u razgovoru u porti crkve.
Natuče trouglasti šešir na čelo, zauze pristojno odstojanje, ali čim ona skrenu
pogled, na brzinu joj dade znak, pokazujući na usku uličicu u blizini.
Kako će se odvojiti od oca?
Đakomo to nije znao, ali joj dade znak da će je čekati.
Da li će doći ili ne?
Čekanje je uvek predstavljalo rizik, dragocenu neizvesnost koja mu je pružala
osećaj da je živ. Svaki put je bilo tako: u trenucima prvih ljubavnih susreta izgledalo mu
je kao da je opet dečačić. Opklada sa Margaretom fon Štajnberg samo je pojačala taj
osećaj izazova, prožet suptilnom igrom zavođenja. Ali da li je to i dalje bila samo igra?
Ili je postajalo nešto sasvim drugo? Možda osećanje?
Već neko vreme je postavljao sebi to pitanje. A ako se izgubio u tom čudnom i
neobičnom osećanju, pa neka. U čemu se u krajnjoj liniji sastojala njegova reputacija?
Slava čudesnog zavodnika? A sada se uz njega prilepila osoba koja postaje utoliko
neprijatnija zato što se okrenula protiv njega, sprečavajući ga da bude onaj pravi. Možda
postaje neki novi on?
Dođe do uličice koja nakon samo nekoliko koraka izlazi na prekrasan trg.
Sačeka.
Niko ne naiđe.
Julska sparina kao da je zalepila krovove za nebo.
Proveri bunar u centru trga. Stavi ruke na kamenu ploču iz Istre i naže se nad
središnji stub. Čovek kojem je tog jutra platio da ostavi kotaricu sa cvećem unutra
uradio je kako je zahtevao. Dobro potrošen novac, ponada se.
 Kroz nekoliko trenutaka začu sitne korake koji su velikom brzinom prelazili preko
uske uličice.
Okrenu se i – ugleda je.
Bože, kako je bila lepa!
Osmehnu se pri pomisli kako su dani protekli od bekstva po krovovima učinili crte
tog lica manje jasnim u njegovom sećanju. Pokušao je da prizove konture njenog lica u
mislima, ali je samo delimično uspeo u tome. Kada je sad ugleda sa svim onim dugim
opuštenim crvenim kovrdžama i dubokim zelenim očima, ostade ushićen.
„Đakomo“, reče ona, „šta radite ovde?“
„Nisam više mogao da čekam“, odgovori on. „Ili bih poludeo!“
Priđe joj i poljubi joj ruku, zatim vrat, usta…
„Đakomo“, zaustavi ga, stavljajući mu svoje lepe prste na usne. „Nećete valjda da
vas ubiju?“
On se nasmeja. „Ne, stvarno, a zašto?“
„Ne možete da zamislite šta sam morala da izmišljam da bih pobegla od pogleda
mog oca!“
„Šta? Hoću da znam!“, povika Kazanova.
„Rekla sam da sam obećala prijateljici koja stanuje u blizini da ću je posetiti posle
mise.“
„Odlična ideja. Nisam očekivao ništa manje od žene kao što ste vi.“
„Oh, pa naravno, vas to zabavlja..osmehnu se ona, pa joj se onda lice oneraspoloži.
„Ali nemate pojma kakav je pakao moj život! Otac me nadgleda i saleće me onaj
maloumnik Alvize Caguri, koji me ni najmanje ne privlači!“
Đakomo primeti kako preko njenog bistrog pogleda počinje da prelazi senka.
„Možda to neće biti jednostavno, ali kunem vam se da ću vas razveseliti,
Frančeska“ obeća on.
„Stvarno?“
„Sigurno. Gledajte!“
I odvede je do bunara u centru malog trga. Dok Frančeska nije shvatala šta se
događa, Đakomo poče da povlači uže i da podiže kotaricu.
Onda ubrzo steže u rukama veliki buket mirisnih ruža. Nakloni se i ponudi ih
Frančeski, koja razrogači oči.
„Za mene?“, upita ona, začuđena i srećna u isto vreme.
Đakomo poče da se pretvara, osvrćući se okolo. „Čini mi se da ne vidim nikog
drugog. Da li se varam? Hrabro, uzmite ih, naravno da su za vas!“
Ona uze buket i omirisa ga.
„Divne su.“
„U pravu ste, ali skoro da su izbledele pored vas.“
Frančeska se zacrvene. „Previše ste velikodušni, Đakomo. Ili moram da pomislim
da se poigravate sa mnom?“
„Uopšte ne, Frančeska. Moje srce je vaše od prvog trenutka kada sam vas ugledao.“
 „Jeste li sigurni? I dalje mislim da je jedan deo vas iskren, ali da onaj drugi govori
tako što sledi akorde sujete.“
„Stvarno?“, upita Đakomo, promuklim glasom i sa notom neverice i gorčine. Onda
prinese lice njenom.
„Pogledajte me sada u oči. Šta vidite?“
„Hrabrost“, odvrati ona bez oklevanja. „A isto tako i strast, ludost, odvažnost,
neodgovornost!“
On potvrdno klimnu glavom.
„Ono što ste uradili u Palati Kontarini, gospodine Kazanova, bilo je izvanredno: čin
hrabrosti i izlaganja opasnosti, osećaj koji je u meni izbrisao sve i svakoga. Da ne
govorim o poljupcu i bekstvu preko krovova: kako mogu da ne budem zadivljena svim
tim? I sada ova čudesna ideja!“ Frančeska onda neumoljivo nastavi: „Ali koliko je to
zbog mene, a koliko zbog vas samog? Zbog te potrebe da se osetite kao osoba kakva svi
žele da budete? Koliko je iskreno vaše srce?“
Đakomo gotovo da nije verovao svojim ušima. Daleko od toga da je želela da ga
iznervira, ali je morao da se suoči sa tim direktnim pitanjima i sa onim što je postao.
Bilo je kao da se odjednom probudio iz učmalosti u koju je njegov osećaj za spektakl,
zato što se radilo i o tome, izgleda odavno zapao. Ta potreba da se pokazuje i da po
svaku cenu izaziva divljenje bilo je ono što mu je omogućavalo da izrazi jedan deo sebe,
ali da u isto vreme premaši granice iskrenosti, sve dok ne izbledi.
I sada mu je Frančeska, koja ga je jedva poznavala, ali ga je izgleda čitala u dušu,
postavljala sasvim opravdana pitanja i, mada ju je privlačio, ponašala se prema njemu
uzdržano.
„Frančeska, kao što sam vam već jednom rekao, znam da nisam učinio mnogo da
zaslužim vaše poverenje. Kako jedna tako mudra i posebna devojka može da se pouzda
u neozbiljnog čoveka kao što sam ja?“, izreče Đakomo glasom punim gorčine. „Eto, da
li me čujete? U tome je poenta! Nekada nisam govorio o sebi na ovaj način… Vi imate
dar da me shvatite bolje od bilo koje druge žene i navedete me da razmislim o onome šta
sam postao. Dolaženje do takvog saznanja je pobeda koju sam ostvario ovih dana, i to
isključivo zahvaljujući vama.
„Ali ja se divim svemu u vezi sa vama“, prekide ga ona, „to sam vam već rekla.
Međutim, moram da budem iskrena sa vama i sa samom sobom. Ne bih mogla da
podnesem da vas izgubim. Znači, ukoliko niste spremni da me volite svim srcem, onda
odustanite. Ako ne možete da me volite sada i uvek, molim vas da me ostavite na miru.“
Frančeska napravi pauzu, udahnu, pa onda nastavi: „Razmislite dobro, Đakomo, zato što
neće biti povratka od onog što budete odlučili. Mrzim ovo što se spremam da učinim, ali
je to za vaše i moje dobro, verujte mi.“
Frančeska to reče, okrenu mu leđa i ode, ostavljajući mu buket ruža u ruci.
On ostade gledajući je bez reči.
Iznenađen.
U neverici.
I srećan.
 I dok ju je netremice posmatrao, dok mu je sunce udaralo u oči, osećao je da je to
za njega najlepši prizor tih dana.
 19

U SUMRAK

Ubrzo će Dolo biti ispunjen plemstvom. Kao i veći deo Venecije. I zaista se u toku leta
plemićke porodice, a sa njima i njihova posluga, smeštaju u vilama duž Rivijere del
Brenta. Počeće proslave i prijemi, a mondenski život Mletačke republike doživeće jedan
novi raznobojni epicentar. Mira, Orijago, Fjeso d’Artiko, Dolo i Stra predstavljaće jednu
vrstu pojasa lepote duž reke. Vile, koje se kao kraljevski dvorci nadnose nad kristalnom
vodom Brente, kao da svedoče o sjaju Mletačke republike. Ovog puta na kopnu.
Ali trenutak proslava još nije došao. Barem ne sasvim.
Kada je gondolom Matea Bragadina, koji mu je bio sekundant, stigao u Fuzinu,
Đakomo se uputio pravo u Dolo, vodeći računa da to uradi na najdiskretniji mogući
način. Samo mu je još trebalo da neko sazna u šta se upleo.
Zajedno sa svojim zaštitnikom zakoračio je na obalu na mestu za iskrcavanje i tu se
popeo na kočiju bez oznaka kojom se prevezao duž obale Brente.
Dok je u očekivanju dvoboja utonuo u misli, ipak nije mogao da izbriše ono što je
video pred sobom: vodu Brente, pravi-pravcati nastavak Velikog kanala, od koje se
odbijaju sunčevi zraci poput kakve vrste tečnog zlata, dok fasade plemićkih vila
ocrtavaju neverovatne oblike na ogledalu reke. Iza obale su se nizale varošice jedna za
drugom, smenjujući se sa poljima jarkozelene boje koja je odisala svežinom.
Kad najzad stigoše na odredište, Đakomo i Bragadin se, umotani u tamne ogrtače,
uputiše kroz livade ka šumici od topola iza koje su se nalazile ruševine nekog mlina
iznad malog kanala.
Čekali su, sa nadom da će protivnik biti tačan. Zbog trorogih šešira i crnih ogrtača
podsećali su na gavranove koji čekaju lešinu na ivici polja. Onda skidoše ogrtače mokre
od znoja, jer je bilo izuzetno toplo.
Bragadin uputi upitni pogled prijatelju, ali se ne usudi da bilo šta kaže. Smatrao je
da je svaka priča istinska ludost.
Nasuprot njemu, Đakomo sa izvučenim mačem pokuša da izvede nekoliko uboda,
da razmrda noge, pritom vodeći računa da to učini u unutrašnjosti napuštenog mlina i da
tako ostane nevidljiv za svakoga.
 Konačno stiže i Caguri u pratnji svog sekundanta. Izgledao je vrlo loše i delovao je
kao čovek koji ide u susret smrti.
Nebo se prekri purpurnom bojom, a svetli oblaci kao da su odskočili sa okrvavljene
pozadine.
Spuštao se sumrak.
Kad su se sva četvorica našla u unutrašnjosti mlina sa oronulim krovom kroz koji
se nazirao nebeski krug što naginje ka crvenilu sutona, započeše dvoboj bez oklevanja.
Oštrice mačeva sevnuše u vazduhu, pa se onda međusobno sudariše. Zaigraše
plavičaste varnice dok se Đakomo sa lakoćom branio od Cagurijevih žestokih ali
predvidivih naleta.
Držeći se malo podalje od dvoboja, Mateo Bragadin se molio Bogu za Đakomovu
dušu. Imao je strašno predosećanje: sudeći po tome kako se trgovac borio, činilo mu se
da rukom dodiruje neposrednu nesreću. Sa druge strane, bio je apsolutno svestan
činjenice da ovaj dvoboj nije mogao da se izbegne. Ali mu upravo ta neizbežnost nije
dala mira.
Naspram njega Gastone Skjavon, trgovac kao i Caguri, okretao je rukavice
gužvajući ih tako jako da su mu pobeleli zglobovi na rukama.
Bragadina je oblivao hladan znoj.
U slučaju dvoboja, zakoni Mletačke republike predviđaju lišavanje plemićke titule,
oduzimanje dobara i doživotno izgnanstvo. Kako god se uzme, pitanje je bilo u
najmanju ruku nezgodno: ako bi se doznalo za dvoboj, bila bi to prava tragedija. Zato
niko od prisutnih neće govoriti o tome, bez obzira na to kakav bude ishod. I to je već
neki rezultat, moglo bi tako da se kaže. Još jedan pozitivan detalj, mada mu se pri samoj
pomisli na to ježila koža, bio je izbor mesta dvoboja. Kazanova je barem u tome bio
oprezan. Stari mlin je bio udaljen od naseljenog mesta, delimično sakriven šumicom
topole. Osim sudaranja oštrica mačeva, ništa drugo nije navodilo na pomisao da se u tom
trenutku odvija dvoboj na rivijeri Brente.
Caguri nespretno izvede fintu, Kazanova ne nasede i sa lakoćom izbeže udarac koji
je usledio. Onda krenu u kratak kontranapad, a zatim pokuša da iznenadi protivnika,
izvodeći iznenadni uzlazni udarac.
Oštrica krenu naviše, iznenadi Cagurija, koji je bio u niskom gardu i umalo ne
izgubi oslonac. Mač zaigra u Kazanovinoj ruci i njegova oštrica zaseče ugao usta
žestoko zadihanog trgovca.
Pojavi se obilan mlaz krvi, umaza mu okovratnik snežnobele košulje i poteče u
svim pravcima.
Čim ugleda kakav je efekat ostavio njegov udarac, Đakomo podiže ruke.
„Da se zaustavimo“, reče. „Caguri, sve ovo nema smisla!“
Ali muk je bio jedini odgovor. Onda Cagurijeva oštrica opet sevnu, dok mu je
pogled bio zaslepljen besom i povređenim ponosom.
Kazanova se odbrani zauzimanjem srednjeg garda.
Caguri nastavi da ga napada, ali su njegovi udarci bivali sve slabiji, sve neprecizniji
i izvedeni naslepo.
 Posle dvostruke odbrane Kazanova odskoči u stranu, napravi fintu i zadade silazni
udarac. Iznenađen tim iznenadnim trzajem, Caguri jedva neutralisa taj udarac niskim
gardom, ali mu pri sledećem naletu Kazanovine oštrice mač ispade iz ruke i on ostade
nenaoružan.
„Vrlo dobro“, zaključi Đakomo, „uopšte ne nameravam da nastavim sa ovom
ludošću. Poštedeću vam život. Ali vas molim da odsad pa nadalje promenite pravac
kretanja svaki put kada me vidite i držite se podalje od mene. Jesmo li se dogovorili?“
Ne čekajući odgovor, prinese balčak mača grudima, pozdravi protivnika i okrenu
mu leđa.
Mateu Bragadinu se otrže uzdah olakšanja. S obzirom na to kako je počela ova
priča, završila se na najbolji mogući način.
Ali tek što je počeo iznova normalno da diše, uvide koliko Caguri nije spreman da
pusti da dalje sve ide svojim tokom. Pošto se, dok se Kazanova spremao da vrati mač u
korice i krene svojim putem, Caguri uz životinjski krik baci na Kazanovu.
„Đakomo“, kriknu Bragadin pre nego što je bilo suviše kasno.
Kazanova se munjevito okrenu, izvuče mač i u punom trku ga zari u Cagurija kao u
drozda.
Ovome oštrica raspori grudi, dok se snežnobela košulja prekri krvlju.
Caguri pade na kolena. Kazanova priguši kletvu. Izvuče mač iz protivnikovih grudi,
ali dok ga je gledao u lice, shvati da se ovaj neće izvući živ.
Caguri se bez reči sruši i završi s licem na utabanoj zemlji.
Mrtav.
 20

IGRA

Sve je išlo savršeno. Sa mesta na kom se nalazila mogla je da vidi šta se dogodilo.
Kazanova je stigao sa sekundantom. I onaj imbecil Caguri je učinio isto. Ali su na kraju
iz napuštenog mlina izašla samo trojica. A da se pre toga čulo sudaranje mačeva.
Nedostajao je Alvize. Bilo je previše lako naslutiti šta se dogodilo.
Margarete se osmehnu.
Osećala je divlje zadovoljstvo diktirano činjenicom da drži u šaci svog čoveka.
Kazanova je bio uništen.
Ubio je Cagurija, i to u dvoboju! Borio se za jednu ženu. Kakva divota! Ali i kakvo
rasipanje energije. A povrh svega, ona nije bila ta dama koja je u centru pažnje, što ju je
mnogo iritiralo. Mada joj u krajnjoj liniji to nije bilo mnogo važno, pošto je cilj čitave
priče bio nešto sasvim drugo. Taj fićfirić Kazanova ni izdaleka nije pretpostavljao koju
vrstu igre je igrala sa njim. Čak se nije ni zapitao zašto je među svim venecijanskim
ženama izabrala baš Frančesku Erico.
Pa ipak je sve bilo jednostavno. Frančeska je bila lepa, naravno, ali isto tako
povučena, buntovna i sa hiljadu glupih mušica u glavi. Kao da je jedina privlačna ženka
u Mletačkoj republici. Međutim, bila je upravo ono na šta je računala Margarete:
savršena da se na nju upeca čovek kakav je Đakomo Kazanova. A ideja o opkladi je
predstavljala genijalan potez. Taj glupak se nije zapitao za razlog jednog takvog
predloga. A i da je to učinio, ne bi mogao ništa da dokuči.
A ona je tu zamku pripremala odavno. Znala je koliko žestok može da bude
Frančeskin udvarač, jedan od onih glupih i ljubomornih muškaraca, spremnih da
usplamte na jedan pogrešan pogled, smelo približavanje, suvišnu reč upućenu njegovoj
lepotici. Koja ga je uz to mrzela. Caguri je bio idealan kandidat za njene naume. Zato je
mogao da bude iskorišćen bilo kao nesvesni ubica, ukoliko pobedi u dvoboju, bilo kao
razlog za optužbu ako bude ubijen.
Margarete je bila zadovoljna. Smislila je čudesan plan. I sve je išlo baš kako je
zamislila u svojim najoptimističnijim očekivanjima.
 Malo se protegnu, obučena u lovačku odeću da bi se lakše kretala kroz polje. Kao i
da ne bude prepoznata. Skupila je dugu plavu kosu i koliko-toliko je vezala mašnicom
od plavog somota. Imala je na sebi kabanicu i pantalone uvučene u čizme od štavljene
kože koje su joj dosezale do kolena.
Dade znak Draganu, svom slugi i plaćeniku srpskog porekla, da ide ispred nje,
osvetljavajući put velikim fenjerom koji je poneo sa sobom. Sad kad je pao mrak, a
Kazanova i ostali otišli, morali su da dođu do starog mlina.
Kretali su se u tišini, sve dok ne stigoše do ulaza u ruševine.
Noćni vazduh je bio topao i smetao joj je. Sparina u tim mestima je bila pravo
prokletstvo. Mnogo joj je nedostajao Bolcano i zelene alpske doline njene Austrije. Ali
ubrzo će se tamo vratiti. Još nekoliko dana i ta prokleta misija će doživeti neizbežni
epilog.
Uđoše.
„Samo hrabro“, reče Draganu, „hajde da pronađemo leš.“
Čovek izvuče još dve uljne lampe iz torbe koju je nosio sa sobom, upali ih i
brižljivo osvetli prostor. Stavi ih na zemlju tako da formiraju trougao. Čim svetlo razbi
inače ne previše gust mrak, pošto su zvezde sa neba odašiljale snopove svetlosti kroz
oronuli krov, bilo je odmah jasno gde su Kazanova i ostali sahranili leš.
„Ovde“, reče odmah Dragan, „ovde je zemlja nedavno prekopana.“
Margarete pri svetlosti lampi ugleda četvorougao tamniji od ugažene zemlje.
Dragan se bez oklevanja baci na kopanje lopatom. Grofici se svideše njegovi polet i
energija. Imao je široka ramena, razvijene grudi, dugu tamnu kosu koja mu je padala na
lice u obliku čuperaka sa kojih je kapao znoj. Nastavi da ga gleda sve dok neki neobični
neprijatni zadah ne poče da ispunjava vazduh.
Tu, ispod zemlje, malo-pomalo, nakon udarca za udarcem, izroni lice Alvizea
Cagurija.
 21

SVETI MARKO

Nakon što se navrat-nanos vratio iz Dola, najpre kočijom, a onda gondolom Matea
Bragadina, Đakomo je zatražio da ga ostave kod Palate Bembo, blizu Kanala San
Salvador, a odatle je kao neki prokletnik počeo da luta uličicama, sve dok nije stigao na
Trg Svetog Marka. Ni sam nije znao zašto, možda je želeo samo da udahne malo
vazduha, a možda i da razmisli o fatalnom ishodu dvoboja.
Pod zajedničkim uticajem frustracije i nepodnošljive vrućine tog nemilosrdnog leta,
otvorenih očiju je doživljavao neku vrstu košmara. Ali je osećao da se nešto promenilo.
Opklada sa groficom Fon Štajnberg, avantura sa Grečen, njegovi akrobatski poduhvati –
sve to će se završiti, bilo je samo pitanje vremena.
Ubio je čoveka, ali je bilo malo važno kako se to dogodilo. Njegova istinska, jedina
briga bila je to neobično osećanje prema Frančeski što ga je obuzelo i koje ni na koji
način nije uspevao da smiri, ni da sasvim razume. Što je još gore, bilo je to osećanje
kojem sada nije mogao da se odupre. Šta će se dogoditi nakon što je prekinuo Cagurijev
život? Da li će ga ona mrzeti ili, što je još gore, ignorisati još više nego pre?
Odmahnu glavom. Razum poče da mu luta po mračnom moru misli.
Podiže glavu.
Trg Svetog Marka je i u to vreme bio toliko pun sveta da je bio prinuđen da se krije
između tremova. Nije imao volje za dodatnom pažnjom. To što je bio izazvan na dvoboj
ispred Crkve San Moize bio je prokleti baksuzluk, a Caguri se, sve u svemu, ponašao
kao krajnji idiot. Da ga ne bi prepoznali, Đakomo je sada bio prinuđen da gotovo
neprekidno nosi masku.
Trg je blistao u desetinama vatrometa. Grupice pijanaca koje su upravo izlazile iz
gostionica psovale su na crvenoj svetlosti. Neke su bile na ivici tuče, druge su se
udaljavale prema Prokurativama. Ulični prodavci hrane i vina pravili su zlata vredan
posao: redovi plebejaca i patricija, međusobno pomešanih, čekali su da budu posluženi.
Centar trga su ispunjavale grupe plemića i dama sa licima prekrivenim bautama i
moretama. Upravo izašli iz foajea javnih kuća i pozorišta, ćaskali su naglas, tako da ih
svi čuju. Plemići sa onom arogancijom diktiranom osećanjem svemoći zbog dobitka u
igri ili još bolje zbog nekog putenog susreta; dame – možda samo zbog novog, tek
namamljenog ljubavnika koji će se pobrinuti da zadovolji njihove potrebe. I samo je bog
znao. koliko te potrebe dave grad proračunima i intrigama, tu Veneciju, sada blizu
kolapsa, rastrzanu porocima i pohlepnom politikom Desetorice. Đakorno je znao da je
nemali broj tih plemkinja bio prinuđen da se noću prostituiše po gondolama koje su
vrvele Velikim kanalom, da šire noge pred klijentima, dok su njihovi makroi veslima
održavah stalni ritam veslanja, usaglašavajući ga sa samim činom.
Špijuni i pešadinci su verovatno bili prisutni u velikom broju i korišćeni su upravo
da prate poteze plemića. Grad je postao velika javna kuća: ta trka za hvatanjem vesti
koje su mogle da dovedu do upadanja u zamku i ucena onih koji su bili žrtve pukih
govorkanja predstavljala je istinsku ludost.
Kako je on mogao i da se nada da će izaći na kraj sa čitavom tom pričom?
Ugleda gomile prostitutki kako, uz bučno kloparanje cipela, zajedno sa makroima
idu u susret novim sastancima. Jedna dama je koketno proveravala periku, da bi onda
izgrdila svog slugu i okrivila ga da joj je presporo doneo mladež od tkanine da ga stavi
iznad usne.
Kazanova se osmehnu, ali nije bilo ničeg veselog u njemu. Samo ogromne gorčine,
pošto je uvideo koliko nisko je pala njegova voljena Venecija. Slaba, nepristojna,
korumpirana i učmala, dok ostatak Evrope oštri oružje, unapred uživajući u danu kada
će na Mletačkoj republici biti napisana reč „kraj“.
Velika tamna masa bazilike u dnu trga ocrtavala se u noći, uznemirujuća i strašna.
Đakomo oseti da je živa i pulsirajuća, gotovo kao da u katedrali postoji srce čiji otkucaju
prelaze preko trga i dopiru do njega.
Imao je jasan osećaj da ona podrhtava i skoro ga obuhvata u tom krvavom
otkucaju.
Da li je možda počeo da ludi?
Đakomo je suviše dobro znao koliko je mračna legenda utemeljena u mitu o
Svetom Marku. Možda je njegova svest u tom trenutku radila grozničavo. Ili mu je
možda sva ta nesnosna vrućina udarila u glavu. Obrisa lice. Držanje baute i maske bilo
je gotovo nepodnošljivo. Ali bi njihovo skidanje bilo još gore.
Pomisli na venecijanske trgovce koji su prokrijumčarili telo jevanđeliste Marka iz
crkve koja je njemu posvećena u Aleksandriji u Egiptu, gde je čuvano. Buono da
Malamoko i Rustiko da Torčelo uspeli su da ga krišom otmu, tako što su telo sakrili
ispod komada svinjskog mesa, koje muslimani nisu smeli da diraju. Lukavstvo je
nadvladalo silu.
Narod pobunjen protiv dužda Pjetra Kandijana zapalio je venecijansku baziliku prvi
put 976. godine. Obnovljena je najmanje tri puta u beskrajnoj istoriji promena i
dopunjavanja što su doprineli da postane primer istinske lepote, plod spleta stilova i
ulepšavanja. Ali i živa i drhtava kreacija.
O njoj su cvetale i druge legende, kao i neverovatne anegdote.
U junu 1094. godine, dok su radovi na trećoj potpunoj obnovi još bili u toku, telo
Svetog Marka je nestalo. Grad je grcao u suzama i stanovništvo se podvrglo postu
danima. Dirnut sažaljenjem zbog tolike ljubavi i vernosti, svetac je otkrio mesto na kom
se nalaze njegovi posmrtni ostaci: pored dužda, plemića i čitavog naroda, sjedinjenih sa
bazilikom, ispružio je ruku u obliku stuba i crkva se odjednom ispunila prijatnim i
veličanstvenim mirisom.
Toga dana su počele pobožne proslave, dužd Falijer je naredio da se ostaci čuvaju u
jednom sarkofagu i počeli su da dolaze hodočasnici iz čitavog sveta da proslave slavu
sveca. Bila je to očaravajuća priča i, bila ona istinita ili lažna, samo je još jednom
ukazivala na to koliko je izuzetna i divna ideja o živom kamenu, kako je uostalom tvrdio
Andrea Paladio u šesnaestom veku.
Đakomo u tom trenutku pomisli da uopšte nije lud. Možda su ga samo strah i bes
zbog te smrti koju nije želeo da prouzrokuje i sve ono što joj je prethodilo naveli da
razmisli o tome koliko je jadna njegova ličnost, kao i svih onih koji promiču ispred
njega. A svetac sazdan od kamena i mesa želeo je da ga podseti na vreme kada su
osećanja naroda prema onome što je sveto bila sasvim drugačija.
Oseti led u srcu, uprkos tome što je julski vazduh bio vruć i vlažan. Lepeze su
cvetale u rukama lepih dama koje su njima mahale bez prestanka. Ali, koliko god su to
činile, dah smrti se nadnosio nad svima njima.
Đakomo oseti da želi Frančesku kao nijednu ženu do tada. Možda je ona bila
njegova poslednja mogućnost izbavljenja.
Morao je da je ima.
Odjednom shvati da je spreman da sve žrtvuje zbog nje. I sam svoj život, ako je
neophodno.
Odmahnu glavom. Nije mogao da veruje. Kako je moguće da je ta devojka uspela
da zaposedne njegovu svest i njegovo srce do te mere da ga za tako kratko vreme toliko
promeni? Pa ipak mu je bila stalno u glavi, osećao je gotovo fizičku neminovnost, kao
da je ona groznica koja mu razdire udove.
Ali što se više opirao toj nepoznatoj moći, sve više se osećao pobeđenim. I mada se
sa jedne strane plašio – bio je to pravi termin – da sledi tu ludost, sa druge strane je
osećao da bi bilo oslobođenje ako joj se prepusti jednom, i to samo jednom. Gotovo kao
katarza.
Dakle, da li je to ljubav? Ona iskra što mu raspaljuje čula i oduzima ono malo
trezvenosti koja mu je preostala?
Ne može da tako nastavi, pomisli.
I u trenu zatim shvati da pokušava da se odupre jednoj previše velikoj sili.
U toj noći vatrometa i poluglasnih ćaskanja, bazilika se sada divno isticala pored
zvonika.
Đakomovo srce je bilo iskidano. Bio je iscrpljen i vid je počinjao da mu se
zamagljuje. Osim pomisli da Frančesku učini svojom, nije imao nikakav plan.
Uputi se ka Palati Bragadin. Ponada se da će mu šetnja prijati. Bila je to vrlo
mršava nadoknada za njegovo lutanje po pomračenom umu!
Kada stiže do niza stubova na Trgu Svetog Marka, nešto mu oduze dah. U osnovi
tog niza stubova čuvari su izložili glavu nekog čoveka.
 Đakomo je znao da su obesili nekoga onoga dana kada se vratio u Veneciju.
Zadah smrti bio je opor, a glava je pokazivala znake raspadanja. Galebovi su tu
napravili gnezda od slame i sada ga je ta maska užasa gledala kao da je on najbedniji
među ubicama.
Neko mu se prišunja i stavi mu ruku na nadlakticu. On zamalo ne kriknu, unervozi
se, poče da ga obliva znoj, dok mu se košulja lepila uz grudi. Okrenu se i ugleda jednu
ocvalu i umornu prostitutku, koja mu ponudi usluge za nekoliko cekina.
On se oslobodi ljutitim pokretom, pa onda krenu pored niza stubova u noč, da
najzad stigne do kuće i pronađe malo mira.
Drugi deo

OSUDA
(Jul 1735)
 22

KOŠMAR

Gondola se sporo kretala kroz magle lagune. Onda se odjednom pojavi neka stara
ruševina. Pružala se ka nebu olovne boje u obliku niza okrnjenih i tamnih cigala, poput
kakve razbijene olupine.
Obuze ga strah, te se sklupča u uglu čamca.
Krv koja mu je tekla iz nosa uprljala mu je košulju i ruke. Baka Marcija je pokušala
da je zaustavi, ali bez uspeha. Zato je odlučila da ga odvede kod vračare. Ona će se
pobrinuti za to vradžbinama.
Onda je on ugleda prvi put: bila je mršava kao štap, hodala je sva iskrivljena na
komadu zemlje koja je plutala u mirnoj vodi.
Đakomo oseti jezu: ona mu se učini izuzetno visoka, mnogo viša od neke obične
osobe.
Ledeni znoj mu orosi čelo, dok su se beli i ugojeni galebovi šepurili na onome što
je ostalo od neke paklene građevine.
Đakomo ugleda vračaru kako razrogači oči dok je Điđi, čamdžija, motkom
pristajao uz mol, a onda vezao gondolu za jedan drveni stub poboden u vodu i ostavio je
u sidrištu.
Primeti da vračara ima jedno oko potpuno belo, kao da joj je neko izbrisao dužicu
oka i zenicu, možda da bi je oslepeo ili samo da bi je učinio još strašnijom.
„Ne boj se“, šapnu mu baka Marcija na uvo, „ponekad đavo nije tako crn kao što ga
opisuju. Videćeš da će vračara znati da ti pomogne.“
Dok je to govorila, uze Đakomovu ruku, otvori je i iz nje ispade plava somotska
vrećica. Onda opet sklopi njegove male bucmaste prste.
Čim je bok čamca bio dovoljno blizu mostića, uze mališana ispod pazuha i podiže
ga, pa ga onda spusti na drvene grede.
Đakomo se nađe na trulom drvenom molu izglodanom solju i algama. Tu naspram
njega, na razdaljini od samo nekoliko koraka, stajala je strašna starica, koja ga pogleda
onim jedinim zdravim okom, crvenim i crnim kao usta đavola. Dugačka kosa boje kore
kestena, prošarana sedim vlasima, padala joj je na lice u vidu prljavih čuperaka, dok je
nekoliko zlatnih zuba krasilo njen ionako odvratan osmeh, čineći ga neobuzdanim i
lažnim.
Baka Marcija ga pozva: „Đakomo! Molim te daj vračari somotsku vrećicu. Videćeš
da će sve biti dobro.“
Umesto odgovora, on se zatetura napred, izazivajući škripanje greda i krećući se
nesigurnim koracima. Krv mu je i dalje curila.
Užas mu je naprosto razdirao grlo.
Kada se nađe ispred vračare, shvati da ona nije toliko visoka kako mu je izgledala u
početku. Žena izvuče koščatu ruku ispod širokog tamnog šala, pokazujući dugačke
nokte, tamne kao rđa.
Raširi dlan.
„Vrećica“, izgovori glasom koji je delovao kao škripa kostiju.
Đakomo joj predade somotsku kesu. Prvi put shvati da ona zveči.
Vračara zgrabi kesu uz gramziv osmeh.
„Prati me“, naredi mu.
Đakomo okrenu glavu prema baki.
„Idi!“, reče mu ona, ohrabrujući ga. „Nemoj da se plašiš.“
Onda skrenu pogled ka Điđiju, naslonjenom na motku, mršavom kao ekser,
umotanom u crni ogrtač sa otrcanim šeširom kog su pojeli moljci. Tog čoveka se užasno
plašio. Popeo se na čamac samo zato što je baka Marcija bila tu da ga štiti.
Posluša.
Krenu za vračarom.
Kada dođoše do vrata kule, začu kako galebovi grakću i odskoči unazad: bio je na
ivici nerava.
Vračara otvori drvena vrata, čije šarke zaškripaše.
Đakomo se nađe ispred gomile praznih flaša, upaljenih sveća, lobanja, busenja,
raznobojnih fenjera i drvenih maski… kao i staklenih vaza, raštimovanih violina,
ramova bez slika, čak i nekog razboja i srebrnog servisa za čaj na okruglom stolu od
masivnog drveta. Svuda gomile knjiga koje kao da su oduzimale vazduh, čineći ga
teškim i žutim kao što su bile i ispucale stranice što su sačinjavale te iste knjige.
Đakomo razrogači oči, iskreno zadivljen i zapanjen takvim prizorom.
Vračara ga prvi put veselo pogleda. Iskrivi usta i zacereka se. Onda teatralnim
pokretom širom otvori neki otvor na podu.
Uze Đakoma i odvuče ga unutra pre nego što je imao snage da krikne i očajnički
zatraži da ga oslobodi…

Probudi se sav mokar od znoja.

Instinktivno prinese ruke nosu. Očekivao je da će ih videti prekrivene krvlju, ali su
bile snežnobele i drhtave.
Košmar ili bolje rečeno sećanje. Na to kada ga je baka, dok je još bio dete, odvela
kod vračare na Murano da bi mu ova zauvek zaustavila krvarenje nosa.
 Ali nisu mu ruke drhtale zbog toga.
Setio se da su mu pre nekoliko sati bile uprljane krvlju: krvlju Alvizea Cagurija,
kome je njegov mač rasporio grudi.
Bila je to nužna odbrana, ali mu niko neće verovati. Utoliko pre ako se uzme u
obzir da je to bilo u dvoboju.
Učini mu se da oseća gorak ukus krvi. Opet proveri ruke, ali su mu dlanovi, prsti i
nadlanice mirisali na sapun, a on je sedeo na krevetu sa snežnobelim čaršavima.
Cagurijeva senka ga je proganjala kao utvara. Prokleće ga zauvek.
Zla kob.
Obuzela ga je kao groznica.
Bio je to predosećaj. Neki neodređeni i skoro neprimetni glas, ali ništa konkretno u
šta bi trebalo poverovati.
Stvarno se nadao da se vara. Ali je u srcu osećao da je tu nešto pogrešno, prokleto
nepravilno i da nikada neće moći da se oporavi.
Nikada više.
Oduzeo je jedan život, bila je to realnost. I uprkos tome što je to uradio da bi spasao
sopstveni život, sada ga je grizla savest.
Da li bi bilo dovoljno da ubedi sebe da je barem spasao Frančesku od osećanja
nesreće? Đakomo nije verovao da je tako. Naravno, Caguri je bio jedan glupak i sam je
sebe odvukao u smrt, pa ipak bi sigurno više voleo da zaleči tu ranu i da se sve na tome
završi.
Dođavola! Desilo se to što se desilo i niko tu nije mogao ništa da učini. Držaće to
breme u sebi i naučiti da živi s njim.
Što se tiče mogućih posledica, znao je da su Mateo Bragadin i Gastone Skjavon
mogli da izgube isto koliko i on, samo kada bi neko od njih progovorio. Tajna o dvoboju
bila je na sigurnom i ta priča je bila mrtva zajedno sa onim ko ga je želeo, zaključi.
Bragadin!
Đakomo pomisli na starog prijatelja koji ga je još jednom ugostio u svojoj palati
upravo onda kada bi se svako drugi dobro pazio i izbegao da mu bude prijatelj.
Bila je to noć puna nemira. Stigao je u Palatu Bragadin nakon što je kao poput
kakvog nesrećnika lutao sa Trga Svetog Marka do Ulice Skaleta.
Morao je da razgovara sa Markom, da sazna kako je. Da mu obeća da će mu
pokloniti pažnju. Ali, pomišljajući na ono što se dogodilo, ta dužnost mu je zvučala kao
strahovito neumesna.
Neko pokuca na vrata.
Odgovori.
Sluga mu najavi posetu.
„Biću spreman za neki minut. Recite da se strpi“, dreknu grubo.
Koji bi đavo mogao da bude u ovo doba, zapita se uz dozu zabrinutosti.
Jedva je čekao da siđe i da to otkrije.
 23

PTICA ZLOSLUTNICA

Kada uđe u biblioteku, nakon što se oprao i obukao, Đakomo naiđe na nekoga koga ne
bi nikada očekivao da vidi.
Odmah ga prepozna po dugoj prljavoj pepeljastoj kosi. Neodređen, ali smrdljiv
miris, skoro kao da je upravo izašao iz groba, širio se oko te osobe odvratnog izgleda.
Čim Đakomo uđe, taj čovek se okrenu i ukazaše se njegovi pohabani i prljavi frak i
lice sa retkom i neurednom bradom. Njegove svetloplave oči, u koje kao da je ubrizgana
iskra surovosti, zlokobno su sevale.
Kad otvori usta da se predstavi, Đakomo je morao da prizove svu savoir faire10 da
izbegne da ga išutira i izbaci napolje. Čovek pokaza niz crnih i pokvarenih zuba, a
njegov smrad, tako sličan zadahu smrti, vrtoglavo se pojača.
„Gospodine Kazanova..započe.
„Sa kim imam zadovoljstvo da razgovaram?“, upita Đakomo, da bi postavio sve na
svoje mesto.
„Gospodine Kazanova, moje ime je Jakopo Cago. Radim za račun inkvizitora
Pjetra Garconija.“
Čovek je izgovorio te reči gotovo kao da su vrhovi strelice. Ali daleko od toga da je
mogao da prepadne Đakoma. Naravno, s obzirom na ono što se dogodilo dan ranije,
vremensko podudaranje je bilo stvarno začuđujuće, čak zabrinjavajuće.
„A razlog vaše posete? Ako smem da pitam?“
„Ljubaznost.“
„Ljubaznost?“, ponovi Đakomo, misleći da nije dobro razumeo.
„Tako je“, reče Cago. „Vidite, gospodine Kazanova, bio sam prisutan na zabavi u
Palati Kontarini dal Cafo pre neki dan.“
„Sećam se.“
„Naravno da se sećate“, nastavi Cago uz crtu veselosti u glasu. „I ako dobro
pamtim, vi ste onda otišli vrlo brzo preko samih vrhova krovova.“
„Tačno“, podrža ga Kazanova, ne lišavajući se zadovoljstva da mu se naruga.
10Umešnost, snalažljivost. (Prim. prev.)
 Cago nije uspeo da zadrži nešto što je podsećalo na smeh, koji gotovo odmah
priguši iskašljavanjem šlajma. Uze iz džepa žućkastu maramicu i prinese je ustima da
očisti usne.
Kazanovi nije mogao da se odupre osećanju gađenja. Ovaj čovek je bio tako
prost… i uspevao je u nimalo zanemarljivom poduhvatu da dosegne najviše nivoe
aljkavosti.
„Trebalo bi da više brinete o sebi“, skrenu mu pažnju.
„Može biti, gospodine Kazanova, ali… mogao bih da to isto kažem za vas.“
„U kom smislu?“
„Vidite: sva ta vaša razmetanja sa užadima, akrobacije, uvrede upućene
džentlmenima… Svi ti vaši trikovi, sve to je vrlo opasno za čoveka na vašem mestu, ne
znam da li sam dovoljno jasan.“
„Savršeno ste jasni.“
„Čestitam, gospodine Kazanova. Priznajem da vam se jedan deo mene divi.“
„Stvarno?“ Đakomo podiže obrvu i pokaza dozu neverice.
„Apsolutno. Sa druge strane, taj vaš neobuzdani temperament nosi rizik da donese
skandal i nered u naš grad, koji je već previše ogrezao u kocku i porok.“
„Šta ste vi, Cago, neka vrsta neostvarenog sveštenika?“
„U nekom smislu…“, Cago kao da rukom otera misao koja kao da mu je odjednom
pala na pamet. Onda nastavi: „Ono što hoću da kažem, gospodine Kazanova, jeste da
vas držimo na oku.“
„Vi mi pretite?“
Cago prasnu u smeh. Smeh mu je bio opor, od njega se ledila krv. Đakoma podseti
na vračarin glas.
„Pretim, kažete? Ne, zaista. Po mom mišljenju, baš nimalo. Već suviše dobro
stvarate opasnost sami sebi, sigurno da vam ja nisam potreban. Ne, gospodine
Kazanova, problem je u nečem drugom. Zujite nad pogrešnim cvetom i, tako mi boga,
pre ili kasnije ću vas uhvatiti na delu.“
„Možete li da budete jasniji?“
Cago poče da malo okleva. Hteo je da pusti Kazanovu da se bar malo kuva u
sopstvenoj čorbi. Napravi par koraka. Pretvarao se da na brzinu pregleda knjige na
policama, pa se onda zagleda u predivne fotelje delikatne tamnocrvene boje sa
zaobljenim naslonima, a onda u stolice i sto od drveta tamnog oraha sa savijenim
nogarima.
„Niste me čak ni pozvali da sednem“, izgovori uz dozu zlobe. Zapravo se nadao da
će tako naljutiti sagovornika.
Đakomo ne nasede. „Uprkos vašim zadivljujućim naporima, ne smatram da je ovo
ljubazna poseta.“
„Žao mi je ako je ne smatrate takvom.“
„Ne okolišajte. Bolje da pređemo na stvar.“
„Pa dobro. Poenta je, gospodine Kazanova, u tome što ono što radite ovih dana
može da stvori ozbiljne neprijatnosti mnogim osobama.“
 „Budite precizni… ili treba da pomislim da nemate ništa u ruci? I da je ono što vas
je dovelo ovde, gospodine Cago, očaj zato što nemate ništa protiv mene? Možda ste baš
zbog toga došli ovde da bljujete optužbe sa uzaludnom nadom da ću se odati, da će mi se
otrgnuti nešto što može da me diskredituje. Pa dobro, igrajte slobodno vašu igru,
gospodine, ali me odmah oslobodite vašeg prisustva.“
„Da li me vi to terate?“
„Zar niste shvatili? Pokazujete da ste manje inteligentni nego što sam mislio.“
„Još me i vređate, gospodine Kazanova… za sada! Ali znajte da vas držimo na
oku!“
„Ne sumnjam u to. A sad napolje, pre nego što vas išutiram!“ Đakomo širom otvori
vrata biblioteke i sa hladnom elegancijom pozva Caga da napusti Palatu Bragadin. sluga
mu otvori vrata.
Ali njegove pretnje ostaše da lebde u vazduhu zajedno sa paklenim smradom
njegovih pokvarenih zuba.
 24

POLOMLJENE IGRAČKE

Okrenu je. Onda joj pomilova butine, penjući se rukom sve do guzova.
Ona oseti kako joj izvezene pufne rukava i vrhovi manžetni miluju kožu. Đakomo
je imao na sebi košulju raskopčanu na grudima.
„Nameravam da vas opet imam“, reče joj glasom koji nije prihvatao replike.
Ona oseti da drhti. Obožavala je kada ju je tako tretirao: kao neku kurvu, kao ženu
sa ulice.
Ne čekajući odgovor, Đakomo je primora da se sagne prema napred i gurnu je
naniže.
Zari joj glavu u jastuke.
Levom rukom je uhvati za dugu kosu, umota je oko nadlanice, pa je stisnu u
pesnicu, kao da je griva hirovite ždrebice.
Grečen oseti njegov ud kako postaje nabrekao, kako izrasta u erekciji i onda se
prislanja uz njeno bedro.
Đakomo zavuče prste u nju, zatim poče da joj istražuje usmine i lagano joj
pomilova klitoris, opisujući male krugove.
Jezikom joj okrznu uvo.
Grečen zaječa.
Đakomo skliznu u nju, uzimajući je otpozadi, kao da je robinja ili životinja.
Bio je to vrhunac zadovoljstva. Poče da zamahuje, najpre sporo, pa onda sve brže,
tako da zamasi postadoše pomamni, skoro kao da želi da je uzme na silu, nanoseći joj
tako jak bol da se zauvek seća da je bio u njoj. Još jednom.
Grečen se oseti obeleženom.
Dovede je do ludila.
Ona je već svršila tri puta.
Đakomo je delovao nezajažljivo, ali isto tako i očajno. Dok ju je uzimao, poče da je
vređa. Grečen u početku nije obraćala pažnju na to i mislila je samo kako da uživa u tom
divljem seksu. Ali zatim, dok joj je pritiskao lice u jastuke, poče da oseća oštricu
nesigurnosti. Njegovi snažni prsti su joj besno čupali kosu. Što je još gore, skoro sa
srdžbom.
Uprkos tome, Grečen je cvilela uz jastuke. Osećala je nekakvo bolesno uživanje,
apsurdno, ali ipak stvarno. Niko od muškaraca sa kojima je bila, a bilo ih je mnogo,
nikada je nije ponižavao na taj način. Neki su bili nesigurni zato što su bili neiskusni,
drugi bezobzirni, ali niko je nije posedovao tako svesno, sa tako suptilnom surovošću,
proučenom do detalja, niti joj je na taj način neko sasuo u lice tu njenu tajnu potrebu da
bude ponižavana.
Đakomo joj je pružao zadovoljstvo, ali je ono bilo perverzno. Mada je bila svesna
toga, osećala je beskrajno uzbuđenje. Ali je u isto vreme bila obuzeta neobičnim
osećanjem: delovalo je kao da Kazanova želi da izvuče sve iz nje, uzimajući sve ono što
ona može da pruži, da bi je onda prepustio samoj sebi kao polomljenu igračku.
Uprkos tome, želela je da ne zastane.
Dok je svršavao uz krik, ona zaplaka.
Ali ne reče ništa.
Bila je savršeno svesna igre koju je vodila njena gospodarica i kakva su pravila.
Mogla je da uzme sve zadovoljstvo koje je želela, ali nikada neće moći da ima ljubav.
Đakomo joj je nikada neće pružiti. A čak je i zadovoljstvo moglo da bude samo tajno.
Kada bi grofica saznala za njihove sastanke, dala bi da je izbičuju.
Bilo je jasno da Đakomo prema njoj ne gaji tako duboka osećanja kakva su bila
njena i to mu je otvoreno rekla. Da se radilo o nekom drugom, naravno da za Grečen ne
bi bilo problema. Uvek je bila nezavisna žena, čak hrabra. Ali on je bio tako lep i
neodoljiv…
Nisu ga takvim činili ni njegova dugačka kosa boje uglja ni savršena krivina širokih
ramena, ni svetloplave oči, ni živahna muskulatura. Već baš ta mešavina samouništenja i
romantike koja ga je činila jedinstvenim. Bilo je u Kazanovi neke aure čudesne
dekadencije, nagoveštaja beskrajne melanholije u pogledu, a sve što je radio bilo je
prožeto nekom neobičnom svetlošću, prepunom šarma.
Nije tu bilo najvažnije to što je umeo da je baci u zanos kao što joj se nikada pre
nije događalo, što je mogao da joj pruži neobuzdano zadovoljstvo, ne vodeći računa o
pristojnosti, da isprobava sa njom nove oblike perverzije, pa ni sama činjenica što je bio
najveštiji ljubavnik kog je ikada imala. Pre bi se reklo da je to taj predivni osećaj poraza
i pobune što mu je blistao u očima, pomešan sa gorčinom koja sigurno nije bila
pokoravanje, već čežnjiva svest o onome što je neizbežno.
Bio je najšarmantniji i najintrigantniji muškarac kog je ikad upoznala.
Ali nije mogao biti njen.
Već je shvatila da Đakomo počinje da gubi glavu za Frančeskom. I da se možda sa
njom sastaje samo da bi u samom sebi negirao tu privlačnost.
Ta misao izazva u njoj bolno probadanje.
Kada se on odvoji od nje nakon što ju je zasuo svojim tečnostima, Grečen ostade
nepomična, ležeći na trbuhu.
Onda oseti kako se nešto razbija u komade.
 Okrenu se i ugleda Đakomovo lice u odrazu venecijanskog ogledala koje je stajalo
na polici, a sad je bilo ispresecano šarama i naprslinama. U okrvavljenoj šaci je stezao
krhotine stakla koje su mu se zarile u ručne zglobove. Njegove bistre oči su se tresle od
besa u providnoj paučini što se ocrtavala na površini ogledala.
„Ne možemo više da se viđamo, Grečen.“
Ona oseti dubok i iznenadan bol.
„Zašto?“, upita tihim glasom.
„Zato što ovo što radimo nema smisla.“
„Ali to nije moguće. I ako želite… šta će biti sa opkladom sa groficom Fon
Štajnberg?“, pokuša da prigovori.
Đakomo poče da urla. „Prokletstvo!“, razbesne se.
Grečen prvi put oseti strah od njega.
„U redu“, dodade zatim mirnijim glasom, „u redu. Ali moramo da prestanemo sa
ovim.“
„Zašto?“, upita ga ona opet, dok su joj suze neprestano lile niz obraze.
„Zato što ću vas inače odvući sa sobom u pakao.“
 25

SASLUŠANJE

Pjetro Garconi izađe iz Sale inkvizitora. Pope se uz dva strma stepeništa i dođe do
potkrovlja Duždeve palate. Onda pređe preko dva dugačka hodnika. Njegovi koraci
muklo odjeknuše po podu zatvora Pjombi. Trebalo je da poseti jednog zatvorenika u
jednoj od ćelija. Iskreno govoreći, nije bio baš pravi zatvorenik, već osumnjičeni od kog
su se nadali da će izvući priznanje. Zbog toga je odlučio da ga zatvori tu.
Prostorije su bile usijane zbog nesnosne vrućine i olovnih ploča na krovu. Postale
su prave zidane peći. Ali bile su prostranije od Pocija, mesta u prizemlju palate,
sastavljenog od niza ćelija u najstrašnijem od svih zatvora.
Garconi dođe do prostranog tavana, na čijem kraju su se nalazila velika metalna
vrata.
Zatrese klatno zvona i vrata se otvoriše.
Kada je ušao, prizor koji ga dočeka bio je upravo onakav kakav je očekivao.
U uglu ćelije spazi drvenu konstrukciju kreveta, pohabanog vremenom. Naspram
nje stajala je kibla za izmet sa poklopcem.
Na sredini prostorije nalazio se čovek čvrsto vezan za stolicu. Njegove oči
ispunjene užasom kao lude su streljale Cagove instrumente za mučenje, koji su
svetlucali na kožnoj kutiji, položenoj na drvenom stolu što je istrulio od vlage.
Cago je držao dlan na obrazu. Delovao je nesigurno, ne znajući šta da radi, i
prstima trljao zapuštenu bradu.
Čim vezani čovek ugleda Garconija, kao da ga je obuzeo tračak nade.
„Ekselencijo“ zaciča kao pacov, „molim vas, ekselencijo, ne znam ništa!“
Inkvizitor je delovao iskreno iznenađen. „Dođavola“, izgovori s nevericom, „tek se
spremam da vam postavim pitanje, a vi mi već to govorite? Hajdete, gospodine..reče i
upitno pogleda Caga, koji promrmlja prezime tog čoveka skoro kao da ga je kleštima
izvukao iz usta.
„Candomenegi.“
Garconi podiže glavu prema tavanici. Zašto je Cago uvek tako odrpan i bezvoljan?
I manje pažljivo oko zapazilo bi da je njegov somotski prsluk na više mesta isprskan
mrljama od vina. Košulja bez pufni na rukavima imala je čipku na grudima koja kao da
je upravo izašla iz odžaka, toliko je bila prljava.
A to još i nije bilo ono najgore.
Zaneme i pri samom pogledu na njegove pokvarene zube. Garconi se ipak trudio da
mu krišom odobrava lepu mesečnu nadoknadu. Mogao je slobodno da poseti zubara!
Njegov izgled bio bi tako manje odvratan.
Odmahnu glavom i opet se koncentrisa na čoveka vezanog za stolicu. Čak je i on, a
bilo je očigledno da je običan građanin, bio toliko pristojan da obuče čistu košulju!
„Candomenegi, naravno… vrlo dobro! Kao što rekoh, kako to da tvrdite da nešto
ne znate, a još vam nisam ni postavio pitanje?“ Pjetro Garconi sede na drvenu hoklicu i
primače lice zarobljenikovom.
Ovaj klimnu glavom, pun nade. Inkvizitorova tvrdnja nije ostavljala prostora
nikakvoj sumnji.
„Onda smo saglasni. Ipak, pre nego što odgovorite na pitanje koje ću vam postaviti,
dozvolite da vam sugerišem da budete oprezni. Ako ja ili ovde prisutni gospodin Cago
budemo imali makar najmanji osećaj da nešto krijete, znajte da nećemo oklevati da
iskoristimo instrumente poređane na stolu. Ja sam državni inkvizitor i moj jasno
određeni zadatak jeste da obezbedim da naša voljena Mletačka republika bude dobro
zaštićena od eventualnog curenja potencijalno štetnih vesti za sigurnost zajednice, u bilo
kojem vidu da se ono pojavi, pa čak i u pogledu nedostatka priznanja. Da li sam
dovoljno jasan?“
Zatvorenik ponovo potvrdno klimnu, ali ovog puta drugačije nego malopre, nimalo
siguran u svoju budućnost. Štaviše, u očima poče da mu se pojavljuje senka potpunog
užasa.
„Vrlo dobro, onda. Evo prvog pitanja, gospodine Candomenegi: poznajete li čoveka
koji se odaziva na ime Đakomo Kazanova?“
„Ne poznajem ga, kunem se životom“, odgovori očajni zatvorenik.
„Ah“, uzvrati inkvizitor razočarano. „Znači li to da ste vi naš neprijatelj,
Candomenegi?“
„N… ne, naravno da nisam“, promuca ovaj.
„Pa zašto onda lažete?“
Cago je u međuvremenu zgrabio trpezarijski nož i prišao zatvoreniku. Na sjajnoj
oštrici zaigraše crveni plamenovi koji kao da su potekli iz nekog ložišta.
„Molim vas, molim vas“, zakrklja očajnički Candomenegi. „Da, čuo sam da se
spominje izvesni…“
„Ah, konačno počinjemo normalno da rasuđujemo!“
„… Ali ga nisam nikad lično upoznao.“
Cago je počeo da upire oštricu u grudi zatvorenika, ali ga Pjetro Garconi zaustavi
pokretom ruke.
„Naravno, gospodine Candomenegi, shvatam, niko ne misli da se vi družite sa
takvim osobama. Ipak, pouzdani izvori nam govore da ste ga nedavno videli u blizini
Crkve San Moize. Da li možda grešim?“
 „Ja… ja…“
„Vi?“, navaljivao je Garconi.
„Ja… ja..promuca opet Candomenegi.
„Šta vi? Govorite, dođavola!“, povika ljutito Garconi.
„Ja… ja se ne sećam…“
„Šta? Da li se vi to zafrkavate sa mnom, gospodine Candomenegi? Mislite da
možete da mi pričate ono što vam je volja? Mislite da možete da mi sakrijete istinu?“
Candomenegi ne odgovori.
Cago nije gubio vreme. Zaseče mu košulju sečivom noža. Ono je bilo toliko oštro
da je bilo dovoljno da ga samo položi na tkaninu, pa da se ova rastvori na dva dela na
grudima. Samo mu ovlaš dodirnu kožu, a krvava traka poče da teče na
Candomenegijevim kržljavim grudima, pa ovaj zaurla od bola.
„Hajdete, hajdete“, smirivao ga je Garconi, „sve ovo vam se ne bi događalo ako
biste nam učinili uslugu da sarađujete. Dobro znate koliko je velika moja moć. Da li
možda mislite da će nam biti problem da vam presečemo grlo i da vaš leš bacimo u neki
od venecijanskih kanala? Hajdete, ne budite glupi, prijatelju moj, ispraznite vreću!
Bićete mi zahvalni zbog toga, to vam garantujem.“
Candomenegi je sada cvokotao zubima i činilo se kao da je video predvorje pakla.
Garconi shvati da je to najbolji trenutak koji treba da iskoristi.
„Samo hrabro, prijatelju moj. Dobro znamo da ste priznali mesaru Kandijanu da ste
videli Kazanovu baš toga dana ispred Crkve San Moize. Zašto nas onda ne poštedite ove
krvave farse? Ili ću morati da zamolim gospodina Caga da nastavi da vam seče grlo?“
„N… ne, molim vas“, zajeca Candomenegi. „Govoriću, govoriću…“
„Onda dobro, svi smo se pretvorili u uvo!“, reče inkvizitor, dajući znak Cagu da se
udalji, „Recite slobodno, dobri moj prijatelju.“
„Baš tog jutra sam video kako neki čovek udara šamar Kazanovi rukavicom.“
„Jeste li sigurni u to?“
„Kao što vas sada gledam, ekselencijo“, zacvile zatvorenik tihim glasom.
„Vrlo dobro. Mislite li da se radilo o izazovu na dvoboj?“
„Tako mi se učinilo.“
„A znate li vi da su dvoboji izričito zabranjeni zakonom Mletačke republike?“
„D… da, ekselencijo.“
„A zašto onda to niste prijavili upravniku vaše gradske četvrti ili barem niste
ubacili anonimnu dojavu u lavlja usta?“
„Z… zato što sam se plašio, gospodine moj, i zato što…“, Candomenegi je za
trenutak oklevao, „ne umem da pišem.“
„Ah, pa da“, reče u tom trenutku inkvizitor. „Onda vidite koliko toga znate, mada
ne znate da pišete?“
Candomenegi klimnu glavom, razrogačenih očiju.
„Da nastavimo. Znate li slučajno kako se zove osoba sa kojom se juče ujutru sreo
gospodin Kazanova ispred Crkve San Moize?“
„M… mislim da znam.“
 „Da li biste izvoleli da nam to kažete?“
Candomenegi zaćuta, ali čim ugleda kako Cagove svetloplave oči blistaju i kako
mu se usne razvlače u surov osmeh, konačno istrese vreću.
„Zove se Alvize Caguri“, reče, „i on je trgovac ruskom kožom.“
„Stvarno?“
„Upravo tako!“, potvrdi Candomenegi, sada sa mnogo više sigurnosti u glasu.
„A gde stanuje taj trgovac?“
„U… San Polu.“
„Možete li da budete precizniji?“
„Iza Palate Korner, u Ulici Larga, broj četiri.“
„Vrlo dobro, dobri moj prijatelju, zaista vrlo dobro. Vidite li da je na kraju krajeva
najbolje da se kaže istina? Onda: šta mislite da ćemo sada učiniti?“
„P… povredićete me“, zacvile Candomenegi.
Pjetro Garconi ga pogleda začuđeno. Onda prasnu u bučan smeh.
„Da vas povredimo?“, upita, „a zašto bismo to učinili, dragi moj prijatelju? Zar
smatrate da sam toliko nezahvalan?“
„Uopšte ne, ekselencijo“, pobrinu se da odmah objasni siroti čovek.
„Pa sigurno da ne, gospodine Candomenegi. Mi uopšte nismo divlji.“
I dok je fo govorio, Garconi dade znak Cagu da odveže zatvorenika. Ovaj preseče
konopce i oslobodi Canđomenegija, koji ga je gledao razrogačenih očiju.
„Ah, ali moramo da učinimo nešto bolje, prijatelju moj“, nastavi Garconi, pa izvuče
iz džepa somotsku vrećicu i pruži je zatvoreniku.
Candomenegi je uze u ruke i začu prijatan zveket.
„I dodajem hiljadu izvinjenja sa moje strane i zahvalnost što ste na odlučujući način
doprineli da uhvatimo čoveka opasnog po državu“, zaključi Garconi.
„Šta… Ekselencijo, stvarno to kažete?“ Čovek nije mogao da veruje.
„Naravno, dobri moj Candomenegi. Žao mi je što ne mogu da učinim više za vas,
možda da vam dam novu košulju, ali vreme je tiranin, kako se kaže.“
„Šalite se?“
„Nimalo. Cago će vas otpratiti odavde. Zato vas pozdravljam i kažem vam
doviđenja’ jer želim da se nadam da ćete nas i ubuduće posećivati ako budete imali za
nas još vesti koje se odnose na onog prokletog Kazanovu.“
„Pa naravno, ekselencijo“, reče ohrabreni Candomenegi. „I hvala vam na vašoj
velikodušnosti.“
„Hajdete, ne preterujmo. Onda, do skorog viđenja“, pozdravi ga Garconi, dajući
znak Cagu da izbaci tog gnjavatora, koji je sad već postao špijun u njegovoj službi, i da
ga isprati izvan Pjombija.
Njegovog najboljeg čoveka nije trebalo moliti, već podiže Candomenegija na noge
i nevoljno ga otprati iz Duždeve palate.
 26

GOLDONI U POZORIŠTU

Foaje pozorišta San Luka vrveo je od posetilaca.

Pre dve godine su njegovi vlasnici, porodica Vendramin di Santa Foska, uspeli da
sklope ugovor sa Karlom Goldonijem i ugrabili su ga od konkurencije. Od tog trenutka
je slavni dramaturg počeo da postavlja na scenu svoje zadivljujuće komedije na
pozornici San Luke. Kad god bi bila prikazana neka, bilo koja, uvek je postizala silovit
uspeh.
Kavaljeri i dame, plemići i sluge, paževi, buržuji, lopovi, kurve i portiri tiskali su se
te večeri ispred ulaza i postepeno pronalazili mesto u parteru i u četiri reda loža.
Istinu govoreći, tih dana je Goldoni nameravao da napiše naoko manje komične a
više misaone tekstove koji ipak nisu lišeni izvesne tragičnosti, baš kao što se dogodilo sa
Torkvatom Tasom, prikazanim na karnevalu.
Međutim, izgleda da publika nije rado prihvatila tu promenu pravca i nastavljala je
da od njega zahteva prećutni sporazum koji nije mogao ignorisati, već je morao
prikazivati one tekstove što više navode na smeh i imaju glavne ženske likove, kao što
su La Pamela, La dama prudente i La locandiera, koju je vratio na scenu baš te večeri.
Uostalom, pre tačno pet godina Goldoni je prihvatio izazov publike i sastavio
šesnaest komedija za samo godinu dana. Toj neverovatnoj kategoriji pripadalo je
nekoliko njegovih najuspešnijih, i gledaoci i čitava Venecija bili su očarani do te mere
da više nisu mogli da ih se odreknu.

***

Đakomo je sedeo u loži koju je rezervisao. Odavno je poznavao Antonija i Frančeska

Vendramina, koji su ga poštovali.
Čekao je da se pogase svetla. Svetiljke su sijale kao zvezde i osvetljavale predivne
detalje tog pozorišta u italijanskom stilu: drvo, somot, ukrase, elegantne zavese. Sve to
bio je sjaj od koga zastaje dah.
 Đakomo je bio nestrpljiv. Veče ne bi moglo da se definiše kao takvo ako ne dobije
ono što je želeo po svaku cenu.
Upravo u trenutku kad se pogasiše svetla, Antonio Vendramin lično uvede u ložu
mladu i lepu damu kakva te večeri tu nije viđena.
Brava na vratašcima lože škljocnu i Frančeska zauze mesto pored Kazanove.
On je ćutao. Uživao je u trenutku, možda neponovljivom, u kojem svetlo vene,
bledi i ustupa mesto senci, i najzad mraku. Nekoliko kratkih trenutaka uživao je
pogađajući kakve su njene obline: gipki vrat, savršena krivina dojki, predivna ramena,
pa onda kaskada crvene kose, onaj mekani plamen koji je delovao kao da je skinut sa
nekog Ticijanovog platna.
Hoće li ikada imati trenutak kao što je ovaj? Odmahnu glavom, dok se nevidljivi
osmeh ocrtavao na njegovim usnama. Dođavola sa zavođenjem i igrama…
Bio je zaljubljen!
I nije postojalo ništa lepše od toga!
Uzdrhta od tog novog saznanja. Osećao se živim, srca punog odvažnosti i avanture.
Da li je bilo važno ako ga osude na smrt i udave u venecijanskim kanalima? Nakon
neočekivanog poklona koji je dobio, suočiće se i sa večnim prokletstvom.
„Hvala što ste došli, ljubavi moja. Spasli ste mi život“, šapnu joj prepun radosti.
Osećao je da ovog puta to nisu poluistinite reči, delimično izrečene iz želje da
zavodi, već onako kako nalaže srce. Onda joj nežno, jedva primetno poljubi lepe ruke.

Frančeska je bila srećna.

Nikada ne bi očekivala da će se naći tu u tom trenutku.
Iščekivanje da ponovo vidi Đakoma prosto ju je izjedalo. Nakon što je pre neki dan
gotovo sa žaljenjem odbila ruže, srce je počelo da joj se raspada.
Na sve načine je pokušala da stavi na probu njegove stvarne namere. Ali pogled
koji joj je Đakomo uputio kad je odlazila bio je iskren i vredeo je više od hiljadu
obećanja. Videla je ljubavnu melanholiju stavljenu po strani, a taj pogled i te oči ostali
su utisnuti u njoj. I malo-pomalo, dan za danom, i ustalili su se u njoj kao zver u potrazi
za plenom. Tako je, kako su prolazili sati, pokušavala da smisli način da ga ponovo vidi.
Ali on ju je preduhitrio tako što joj je tajno dostavio poziv.
Đakomo joj opet steže ruku. Koža mu je bila meka, ali stisak čvrst, snažan, siguran.
I sada, u mraku pozorišta, dok je pokušavala da nazre crte njegovog lica i da sa njim
podeli disanje i sitne, gotovo neprimetne pokrete, Frančeska se osećala zaštićenom i
potpuno osvojenom.
Za to vreme je pred njima, u magiji pozornice, počela komedija Karla Goldonija.
Frančeska ugleda Mirandolinu, a zatim i njenu krčmu, grofa Di Albaijorita i
markiza Di Forlipopolija, zaljubljene u krčmaricu i ubeđene da mogu da je zavedu,
jedan putem novca, drugi titulom. Ali lepa krčmarica, inteligentna žena, nije popuštala ni
grofovom ni markizovom udvaranju, puštajući ih da obojica stalno pokušavaju da osvoje
njeno srce, a da im ona to nikada ne dopusti.
 Frančeska je već gledala ovu komediju. Otac ju je vodio u pozorište Sant’ Anđelo u
Veneciji pre dve godine na premijeru. I već tada ju je ovaj tekst očarao lepotom zapleta i
naročito neodoljivim lukavstvom glavne junakinje Mirandoline. Od toga dana je Karlo
Goldoni postao njen omiljeni autor, koji je talenat umeo da iznese na scenu, prikazujući
hiljadu nijansi ženske duše.
Kada ju je Đakomo preko jedne prijateljice pozvao u San Luku, povodom
prikazivanja njene omiljene komedije, Frančeska nije oklevala, još jednom shvatajući
koliko je taj čovek poseban baš zbog sposobnosti da razume ne samo njeno srce već i
njen um.
Početkom drugog čina, kada se na sceni pojavio vitez Di Ripafrato, Goldonijev
pozorišni komad se odjednom razbuktao: odbojnost prema ženama novodošlog, to
njegovo izdavanje naređenja levo i desno i Mirandolinina odlučnost u želji da mu
uzvrati na poseban način, tako da se taj koliko nedokučiv toliko arogantan čovek zaljubi
u nju. I kada se dobro pogleda, ređanjem dosetki i scena lukavstva, laži, Mirandolinine
suze, manje ili više istinite, postigle su željeni efekat, pa je vitezova odbrana počela
postepeno da popušta i on na kraju upada pravo u mrežu lepe krčmarice.
Frančeska u tom ljubavnom menuetu koji dostiže vrhunac u vitezovom porazu
uviđa svu inteligenciju beskrupulozne žene, verne samoj sebi i svesne sopstvene
vrednosti. Konačna odluka kojom je Mirandolina odlučila da se uda za Fabricija, vernog
konobara, na veliku sramotu njenih plemićkih kandidata, bio je iznenađujući zaključak
koji je u stanju da razbije narativne geometrije svih pozorišnih komedija što su
prethodile onima koje potpisuje Karlo Goldoni.
Dok se komedija bližila kraju, Frančeska pomisli da bi želela da doživi takvu
ljubav sa Đakomom Kazanovom. Bio je to jedini način da ostane verna sama sebi i
sopstvenim uverenjima. Zašto da popusti pred ponudama ljudi lišenih karaktera i strasti,
kada može da ima ljubav sa nekim kome je izgleda više od svih bila na srcu njena sreća.
Zadubljena u te misli, skrenu pogled na Đakoma. Bila je srećna i iznenađena
opazivši u mraku sjaj njegovih očiju. Otkad ju je gledao? Pocrvene. Naravno, on to nije
mogao da primeti. Ili možda jeste?
Izgledalo je da Đakomo čita šta joj je u srcu.
„Frančeska..prošaputa.
Ona prinese kažiprst njegovim usnama, kao da želi da ga ućutka. Onda mu, sledeći
neki iznenadni nagon, zatvori usta laganim poljupcem.
Začuđen, Đakomo oseti kao da će mu srce iskočiti iz grudi. Pomilova je po glavi i
privuče je sebi, produžujući trenutke te slatke, prećutne senzualnosti. Sami, u mraku
pozorišta, pa ipak pred svima.
Frančeska je osećala neko nepoznato uzbuđenje. Podiđoše je žmarci dok se njen
jezik sjedinjavao sa njegovim. Opet i opet.
Ali onda Đakomo zastade. „Ne ovde, ljubavi moja“, reče joj, „komedija samo što
se nije završila. Bežite sada.“
„Neću“, odgovori ona, pitajući se u isto vreme da li je poludela.
 Je li posle svoje preduzimljivosti u vezi sa poljupcem želela da izgubi ono malo
dostojanstva koje joj je preostalo? To je ipak bilo jače od nje. Prvi put je bila obuzeta
strašću. I umesto da je odagna, prihvatila ju je sa radošću i bez ikakve bojazni.
„Ne, Frančeska, ne sada. Molim vas, poslušajte me“, nagovarao ju je Đakomo.
„Pronađite neki način da se oslobodite i da mi ostavite cedulju u bunaru na našem
malom trgu. Pronaći ćete onu istu kotaricu. Biće dovoljna dva napisana retka bez
potpisa. Pročitaću ih i biću tamo gde budete poželeli. Onda ću vas odvesti na sigurno
mesto.“
„Na malom trgu, rekli ste?“
„Da, ali sada idite ili ćemo morati da pružamo brojna opravdanja, dajem vam reč.“
Dok je to govorio, još jednom je poljubi sa beskrajnom, vrelom strašću.
„Volim vas, Đakomo“, otrže joj se odjednom.
„Volim i ja vas, Frančeska. Ali sada idite. Za vaše dobro.“
Ona ustade. Osećala se nesigurno, zaneseno, skoro razdirana groznicom.
Antonio Vendramin otvori vratašca lože a da ga nisu ni pozvali.
Frančeska iskliznu napolje, dok je mrak počinjao da bledi pri svetlosti svetiljki, a
pozorište se orilo od aplauza.
U loži, ispred pozornice, Karlo Goldoni je uz naklon primao komplimente, cveće i
obećanja večne ljubavi.
 27

ISPITIVANJE

„Grečen, da budemo jasni: ne mislite valjda da mi je promakla vaša zaluđenost za

Kazanovom, zar ne? Zato što bi me to, devojko moja, učinilo još više besnom nego što
več jesam!“
Grofica Margarete fon Štajnberg uputila je to pitanje na najhladniji mogući način,
skoro kao da je njen glas oštrica bodeža na ledenoj ploči.
Grečen oseti kao da gori. „Gospođo moja?“, upita zabezeknuto.
„Čuli ste me“, nastavi grofica, gledajući prema Velikom kanalu. Široki prozori
palate bili su širom otvoreni i miris lagune je nezadrživo ulazio, spojen sa povicima
gondolijera, lenjim žuborenjem vode, graktanjem galebova i vrelim mirisima tog
suncem raspaljenog jula.
„A… ali…“, promuca Grečen, „vi sami ste mi rekli da sa Kazanovom mogu da
radim šta hoću“, pokuša da se odbrani.
Grofica nastavi da posmatra Veliki kanal. Onda odmahnu glavom, kao da hoće da
kaže da to svakako nije odgovor koji je očekivala.
„Da. Ali to naravno ne podrazumeva mogućnost da se zaljubite! Mogla sam da
shvatim lagano uzbuđenje, čak i blagu privlačnost, jer šarm tog beznačajnog avanturiste
nije potpuno lišen efekata, svesna sam toga… Ali izgubiti glavu zbog takvog čoveka,
Grečen, to je nešto sasvim drugo. Ne smete sebi to da dozvolite, je li jasno? Onda,
vidite, mogla bih da to i prihvatim, ako to nije ljubav koja će vam oduzeti razum do te
mere da biste čak mogli da me izdate samo da ga zaštitite. Posle svega što sam učinila za
vas. Da li možda grešim?“
Grofica se okrenu. Izraz njenog lica predstavljao je pravu masku okrutnosti. Lepa i
gorda, ipak nije uspevala da zadrži nemilosrdni blesak u pogledu, a osmeh koji je
pokazivala bio je samo fasada, laki i lepi veo koji prikriva čudovište što boravi u njoj.
„Savršeno dobro znate ko sam i šta želinf, nastavi. „Zato vam savetujem da se ne
mešate u moje planove ili neću imati milosti, kunem vam se. Ni prema vama.“
Grečen pokuša da nešto kaže, ali je grofica odmah ućutka.
 „Još nisam završila!“, povika, prilazeći joj. „Hoćete da ga zavedete? Za mene je to
u redu. Da li ste se parili? Ništa mi ne bi pričinilo veće zadovoljstvo! Ali nemojte da ste
se usudili da se zaljubite u tog čoveka, Grečen, ili će to biti poslednja greška koju ste
napravili u životu, dajem vam reč! Ne bih želela da vas podsećam gde sam vas pronašla.
Bili ste samo jedna mala, beznačajna, bedna kurva. A sada ste družbenica jedne
plemkinje. Ali ste, na kraju krajeva, moja sluškinja!“
I onda grofica bez reči izvuče iz izreza svoje haljine blistavo sečivo, steže ga za
dršku i prinese ga devojčinim očima. Pusti da vrh čelika sklizne duž njenih jagodica, a
onda i obraza. Oči su joj sevale zloslutnom svetlošću.
Nisu bile potrebne reči. Grečen oseti da će joj se prekinuti dah u grudima. Primeti
kako beli prsti smrti klize nad njom: lagani, oštri, ubistveni.
„Gospođo“, reče tihim glasom, „moju vernost prema vama ništa i niko ne može da
ugrozi.“
Grofica se zagleda u nju i to potraja neko vreme. Pogledom ju je ispitivala sve do
najdubljih i najskrivenijih mesta njene duše.
Grečen je znala da nema nikakvih šansi protiv ove žene čija je volja bila iskovana u
disciplini i mržnji. Nije je poznavala u detalje, ali pošto je bila pored nje tokom svih
ovih godina, savršeno dobro je shvatila da grofica Fon Štajnberg verovatno zauzima
značajan položaj kod carice Marije Terezije od Austrije i da je njena uloga uz to od
izuzetnog značaja. Margarete je bila čuvar spletki i tajni, mraka koji njoj nije bio
dozvoljen da istražuje i od kog je nameravala da se drži što je dalje moguće.
Grečen je do pre nekog vremena uvek sledila njene instrukcije, a njena slepa
vernost bila je nagrađena velikodušnošću i pažnjom. Ali otkako je došla u Veneciju i
upoznala Đakoma Kazanovu, nešto se u njenom srcu promenilo. Izgledalo je da joj je
venecijanski avanturista ispunio život bojama, nakon što je poznavala samo belu kao
nešto redovno i crnu kad se radilo o spletkama.
A sad je vodila život u kom su se smenjivali izobilje i hladna tišina sa bolnom
strašću, svetlostima Venecije i njenom zavodljivošću, sakrivenom između mostova i
uličica.
Ta promena je nosila rizik da je košta svega.
Grofica je verovatno suviše dobro opažala taj metež koji vlada u njoj. Ali možda
zbog naklonosti što je gajila prema njoj ili, što je verovatnije, zbog sažaljenja koje je
odlučila da pokaže, rešila je da je poštedi. U svakom slučaju, možda će joj još poslužiti u
budućnosti.
Sečivo se polako povuče, sevajući još koji trenutak, sve dok se ne vrati iza čvrste
tkanine prsluka.

Cago nije znao gde udara glavom. U redu, otkrio je mesto gde živi Alvize Caguri, ali
čitava ta priča smrdela mu je na milju udaljenosti. Štaviše, imao je jasan osećaj da će se
ona još više iskomplikovati. I ta pomisao mu je zadavala ne baš male brige.
 Sa druge strane, Garconi je bio jasan: morali su da saznaju šta se dogodilo, zato se
Cago bez oklevanja bacio u potragu za trgovcem kože.
Došao je u blizinu stana koji je tražio. Caguri je živeo blizu Rijalta. Nije bilo
potrebno biti genije da se to shvati, s obzirom na njegovu profesiju. Baci pogled na Ka
da Mosto, tu u blizini. Dvojica kočijaša su se svađala dok je svaki od njih istovarao
svoju robu ispred niza stubova na ulazu. Na sve strane su letele kletve i uvrede zato što
se svaki od njih dvojice borio za svoje pravo da prvi razgovara sa mušterijama koje su
zahtevale isporuku.
Cago skrenu pogled iznad njih i zapazi skromnu palaticu trgovca kožom. Posetioca
je dočekivala gotovo ogolela fasada, veoma jednostavna i skoro neugledna arhitektura u
odnosu na izvajane zdele na kojima su isklesane slike koje prikazuju životinje iz Ka da
Mosta: nijedne dekorativne ploče ili grba, samo je par ukrasa oplemenjivalo omanju i
skromnu zgradu.
Cago nije oklevao. Zatrese klatno zvona na kapiji i sačeka.
Potraja neko vreme pre nego što se na ulazu pojavi služavka izuzetno izdašnih
oblina. Imala je krupne kestenjaste oči i tamne neuredne kovrdže koje su joj padale na
ramena i grudi.
Otvori kapiju samo dopola, ali ono što je Cago video bilo je dovoljno.
Nažalost, vrlo brzo postade svestan da mu njeno ne baš ohrabrujuće držanje neće
pomoći u tom razgovoru. U stvari, ta žena ga je gledala ispitivački.
„Gospodine?“, upita ona bez oklevanja grubim i neotesanim glasom koji je bio
posebno u kontrastu sa prijatnim crtama njenog lica i punačkom figurom. „Šta želite?“
„Gospođo, zovem se Jakopo Cago“, odgovori on, nakloni se, u očajničkom
pokušaju da ostavi dobar utisak. „Hitno mi je potreban vaš gazda, gospodin Alvize
Caguri, da se nešto posavetujem s njim.“
„Razlog?“, upita žena podižući obrvu, nimalo zbunjena.
„Dolazim u ime državnog crnog inkvizitora Mletačke republike. Neophodno je da
odmah razgovaramo…“
„Shvatila sam“, preseče ga ona odmah. „Ali vidite, ekselencijo, činjenica je da moj
gospodar nije ovde.“
„Imate li ideju gde se nalazi?“
„Kamo sreće da imam.“
„Ne znate?“
„Baš ništa. Izašao je pre dva dana i ni o čemu me nije obavestio.“
„I vama to ponašanje deluje normalno?“
Žena raširi ruke, ali ne promeni izraz lica. Cago bi je najradije išamarao. A to bi i
učinio kad time ne bi izazvao sumnju. Bilo je u toj ženi toliko drske tupavosti da se
jedva uzdržavao.
„Ekselencijo, da, to se već događalo ponekad.“
Cagu se ote ljutit pokret. Nije sve išlo kako treba. Nadao se da će rešiti tu gnjavažu
običnom šetnjom, ali to je bila samo puka iluzija.
 Pomiri se sa neizbežnim. „U redu, u redu“, zaključi. „Znate li barem ko bi mogao
da ima vesti o njemu? Njegova žena? Poslovni partner? Neki prijatelj?“
„Gospodin Alvize Caguri živi sam. Ja sam jedina osoba u njegovoj službi, ali…“
Cago samo što ne zadavi tu ženu svojim rukama, ali se uzdrža zato što se na osnovu
njenog glasa moglo naslutiti da tu postoji i nešto drugo.
„Ali?“, podstače je on.
„Ali gospodin Gastone Skjavon mogao bi da ima više informacija od mene.“
„Da li biste znali da mi naznačite gde se nalazi njegova kuća?“
Izgledalo je kao da se žena zamislila.
Shvativši da ne može da je ubedi, Cago pokuša da joj uputi pogled pun mržnje,
prikriven zavesom hladnoće.
Žena kao da je nastavljala da mu se ruga. Zatim se konačno odluči:
„Pronaći ćete ga u njegovom trgovačkom centru, na Riva delji Skjavoni, blizu
Ponte dela Palje. Ali vam ja nisam ništa rekla.“
Žena onda odjednom grubo zatvori vrata, čineći uslugu samoj sebi i Cagu, koji
svakako nije žalio za njenim društvom.
 28

OPASNA SPLETKA

Dragi moj Kazanova,

Moram sa gorčinom da konstatujem da ispred vaše sporosti stoji samo vaša
oholost. A što je još gore, do menesa višestrana dopiru glasovi da ste se
predali najglupljoj od svih ljubavi. Ne mogu više da vas prepoznam! Znači
li to da je dovoljno da se pojavi sveze lice nekog devojčurka, pa da se
pretvorite u crva? Činjenica je da već danima očekujem povoljne vesti od
vas, ali umesto da mi ih pošaljete, vi se kao lopov krijete po uličicama a da
me pritom ne udostojite ni najbednijeg obaveštenja.
Kakvo razočaranje!
Nikada ne bih očekivala takav tretman. Sa druge strane, pokušavam da
sagledam i dobru stranu svega ovoga. A toje da sam, kako stoje stvari,
dobila opkladu i mogu da se smatram oslobođenom bilo kakvog obećanja,
s obzirom na vašu nesposobnost. Moja čast je spasena, a istovremeno je
očigledno koliko je vaša slava nezasluženo stečena.
Dajem vam još dva dana, ali to činim iz sažaljenja, zbog samilosti koju
gajim prema poraženom i možda zato što mije drago da dam živahnu notu
mom sivom boravku u Veneciji.
Nadala sam se da ćete ulepšati moje dane, a vi ste se umesto toga
potrošili u toj neslavnoj i nimalo zabavnoj priči. A baš sam ja bila uzrok
svega!
Smejem se pri pomisli da sam gubila vreme sa ovakvom opkladom.
Ali svejedno!
Ako vas ne vidim ovde u roku od dva dana, smatraću da je opklada
konačno dobijena i postaraću se da raširim vest koliko ste sramno izgubili.
Nemam ništa drugo da vam kažem.
Vaša Margarete fon Štajnberg
 Đakomo nekoliko trenutaka zadrža pismo u rukama. Otrže mu se gorak osmeh. Bio
je umoran od te uzaludne prepiske. S obzirom na nedavne događaje, čitava priča o
opkladi izgledala mu je besmislena i daleka, osim naravno dramatičnih posledica koje su
iz nje sledile. Savi pismo i stavi ga u džep prsluka: nije hteo sebi da pokvari dan.
Sedeo je za stočićem na Trgu Svetog Marka, dok su se sunčevi zraci lenjo pružali
po krovovima palata.
Izvuče iz džepa par knjižica koje je štampao Aldo Manucio i pažljivo prelista
njihove stranice. Sviđala mu se konzistencija papira koji je osećao ispod jagodica prstiju.
Bio je to jedan od onih osećaja što su imali moć da ga smire.
Spusti pogled na dve knjižice koje je držao u ruci. Zapazi elegantna kosa slova,
najelegantnija kojih je mogao da se seti. Onda primeti prefinjenu štamparsku tehniku
štampara Alda Manucija: sidro i delfin, iznad kojih stoji naziv ALDVS.
Libelli portatiles informam enchiridii pisalo je na naslovnim stranama Aldovih
knjižica, prenosivih pamfleta za ručnu upotrebu: rezultat ogromne intuicije Aida
Manucija.
Kazanova se nasmeši pri pomisli na velikog štampara poreklom iz Lacija, čija je
druga domovina bila Venecija. Koliko mu je samo bio zahvalan što može da u
džepovima fraka drži Horacijeva dela, od kojih se nije nikada odvajao. Prema legendi,
Manucio je čak savetovao Bartolomeu d‘Avijanu, velikom vrhovnom komandantu
venecijanskih trupa, da se za vreme svojih vojnih kampanja nikada ne odvaja od
latinskih klasika štampanih u malom formatu.
Utešen tim mislima, Đakomo naruči kafu i nastavi da uživa u svežini senke trema
jedne od tri zgrade Prokurative.
Florijan je tih dana bio najneverovatniji kafe-restoran koji se mogao zamisliti.
Đakomo nastavi da posmatra nijanse drveta od kog je bio napravljen nameštaj. Onda mu
se pogled zaustavi na blistavim odsjajima letnjeg svetla na srebrnom poslužavniku i
escajgu.
Snežnobeli stolnjak mirisao je na lavandu. Kazanova prinese šolju usnama,
uživajući u jakom i slatkom mirisu kafe. Bio je to ritual kog nije umeo da se odrekne,
njegov način da sebe počasti još jednim zadovoljstvom više.
Mada zaista nije imao mnogo razloga za radovanje: Cagurijeva smrt, sad već
nepovratno izgubljena opklada sa groficom Fon Štajnberg, progon kom će ga sigurno
podvrgnuti inkvizitor Garconi, sa nadom da će ga jednom zasvagda priterati uza zid.
Postojala je samo nedoumica šta će izabrati. Ali, kada dobro razmisli, sve su to bile
samo sporedne nezgode u toj veličanstvenoj ljubavnoj priči koju je sudbina odlučila da
mu konačno pokloni.
Mateo Bragadin, koji mu se u međuvremenu pridružio, izgleda nije bio istog
mišljenja. Čak ni u sjaju tog sunčanog popodneva obasjanog svetlošću nije propustio da
mu ukaže na njegovu odgovornost i rizike kojima se izlagao.
Ali se Đakomo nije mnogo brinuo oko toga. Štaviše, hteo je da ga zamoli da
prekine, ali nije želeo da bude tako neučtiv, prihvatajući njegove nedoumice kao jedinu
mrlju u tom inače savršenom popodnevu.
 „Jeste li pronašli nešto u bunaru?“, upita ga.
Bragadin zafrkta. Njegovo lice je odavalo izraz koji je bio nešto između umornog i
očajnog. Stara pohabana perika nije mu pomagala da prikrije neugledan i pomalo
preplašen izgled.
„Đakomo, ne možete da nastavite na taj način. Na kraju ćete se ubiti, verujte mi.“
„Zar zbog ovakve sitnice?“
„Ne bih rekao da je sitnica.“
„A zašto?“
„Zamislite da je neko otkrio to skrovište i došao u posed cedulje koju imam u
ruci…“
Đakomu se ote jedva primetan osmeh. „Ali to se nije dogodilo, stari moj?“
„Pitam se kako uspevate…“, reče Bragadin.
„Kako uspevam, šta?“
„Da budete tako srećni. Ali imam odgovor.“
„Ah, je li? A koji bi to odgovor bio?“
„Vaša dečačka neodgovornost.“
„Možda ste u pravu, prijatelju moj. Ali to je ono zbog čega nameravam da živim.“
Bragadin podiže glavu ka nebu, kao da ima posla sa ludakom. „Plašio sam se da
ćete to reći.“
„Hoćete li mi dati to što ste pronašli?“
Stari senator bez reči izvuče iz džepa izlizanog fraka čvrsto savijenu ceduljicu.
Kazanova je uze u ruku. Otvori je i na brzinu pročita njen sadržaj.

Sutra ću biti slobodna. Moj otac će zbog posla ostati van grada do
narednog dana. Neću moći da izađem. Dođite na krov susedne palate,
ponesite sa sobom uže i pričvrstite ga za dimnjak. Odatle ćete se spustiti i
doći do otvora na krovu, što će biti jednostavno za akrobatu kao što ste vi.
Držaću vrata otvorena.
Očekujem vesti od vas.

Kazanova se osmehnu. Frančeska je brzo učila.

Pozva livrejisanog konobara.
Čim mu ovaj priđe, upita: „Imate li pero za pisanje i mastilo? Moram nešto da
napišem.“
Konobar ćutke potvrdno klimnu glavom i nestade, pa se onda kroz nekoliko
trenutaka opet pojavi sa svim što je potrebno da se rukom napiše čitav roman. Kazanova
je bio rado viđen gost i vlasnica, koja je bila spremna da zadovolji svaki njegov zahtev,
veoma ga je cenila. On i Karlo Goldoni uživali su tu privilegiju.
Đakomo zahvali pokretom glave. Uze pero sa velikom peruškom, umoči ga u
mastilo i nažvrlja odgovor.
Biču tamo.
 Samo toliko. Bolje da ne ostavlja previše tragova. Može da bude neoprezan, ali ne i
samoubica.
Nakon toga vrati pero i mastilo konobaru i pogledom se obrati Mateu Bragadinu.
„Saslušajte me“, reče mu, „moram da vas zamolim za još jednu uslugu.“
Osmehnu se zato što je shvatio da oseća skriveno zadovoljstvo što muči sirotog
prijatelja kojem je toliko dugovao. Ali je donekle znao da je to između njega i plemića
Bragadina neka vrsta igre i da ovaj, uprkos stalnom i neprekidnom frktanju, prekorima i
jadikovkama, uživa u tome što se izazivanjem iskušenja oseća živim.
Sigurno življim od velikog dela Venecijanaca.
 29

POSLEDICE JEDNE OPKLADE

Površina ogledala bila je tako savršena i providna da je izgledala poput ledene ploče.
Bila je tako velika kao da je želela da svojim sjajem pomrači raskošni zid prekriven
pozlaćenim draperijama. Veliki ram krasio je toaletni sto sa ogledalom. Drvo emajlirano
pozlaćenom prašinom bilo je bogato izrezbareno, a lavlja glava na vrhu rama kao da je
posmatrala salon očima grabljivice.
Margarete pogleda samu sebe u ogledalu. Svide joj se ono što ugleda: pozlaćeni
uvojci, crvena krivina usana, koža bela kao sneg, pogled iz kog su sevale munje.
Ali, ma koliko bila zadovoljna izgledom, nije mogla da to isto kaže za izraz lica
koje je odavalo brigu.
Nije znala može li da se pouzda u Grečen.
Mogla bi da je ubije, ali šta onda?
Duboko udahnu. Ta pomisao je još jednom podseti koliko mrzi Kazanovu i koliko
će biti teško da pronađe tako uspešnu, savesnu i pažljivu služavku.
Ne. Rizikovaće.
Đakomo je bio toliko obuzet svojim glupim igrama, sitnim ljubavnim egoizmima,
da nikad neće moći da zamisli stvarne posledice opklade koju je prihvatio.
Mreža je bila na putu da se zatvori.
Taj prokleti venecijanski gnjavator nije ni sanjao u kakav se osinjak upleo.
Osmehnu se.
Oduvek je bila prelepa, pomisli, dopuštajući sebi još jedan pogled u ogledalo.
Onda se zagleda u plafon, puštajući da joj pogled luta među gipsanim reljefima,
prošaranim ukrasima treperavih i jakih boja što pričaju dionizijske mitove. Učini se da
se za trenutak zanela u blistavom prizoru iznad sebe.
Onda nerado odvoji pogled sa tog prizora koji ju je oduvek očaravao i skrenu ga na
pisaći sto od drveta u duborezu, ukrašen zlatom i srebrom.
Pogleda u pismo sa čijim je pisanjem završila pre nekoliko trenutaka. Ponovo ga
pročita. Da vidi da li ono što je napisala verno odražava sve što se događalo tih dana.
Koristila je reči iz šifrarnika, tako da je tekst koji bi nesrećnim slučajem mogao da padne
u neprijateljske ruke bio lišen smisla.

Draga moja prijateljice,

Pišem vam ovo pismo, sigurna da ću vam pružiti vesti koje će vam ispuniti
srce radošću i nadom.
Kavaljer Di Rokabruna nastavlja da kuje spletku, baš kako je
dogovoreno. On je krenuo sa izvršenjem zadatka da Naš Neprijatelj završi
tako što će trunuti u zatvorima Gorgone i da mu dani budu izbrojani. On
još ne zna detalje moje stvarne namere, ali mislim da ih sada naslućuje.
Ja sam, sa svoje strane, ispunila plan sledeći vaše instrukcije. Mačkica
je upala u džak, a Trgovac od pre nekoliko dana više nema načina da je
zaštiti.
Uzdam se da će kavaljer Di Rokabruna umeti da ukloni i Časovničara.
Taj čin ne bi trebalo da bude previše komplikovan, ako je tačno da je ovaj
poslednji, kako se priča okolo, krajnje lošeg zdravlja i da izgleda da čak ni
njegov lekar ne gaji posebne nade u pogledu njegove budućnosti.
Ako kavaljer Di Rokabruna, kako se nadam, bude umeo da se oslobodi
Našeg Neprijatelja zahvaljujući dokazima koje ću mu pribaviti, i na taj
način povući na dno i one najznačajnije među Očevima zbog njihovog
kompromitujućeg prijateljstva sa njim, ne ustručavam se da poverujem da
će toliko priželjkivana Gorgona konačno biti vaša.
Zadržaću se ovde još neko vreme kako bih se uverila da se sve odvija u
pravom smeru.
Sa nadom da ću u najskorije vreme moći da vam odam poštovanje, još
jednom vam šaljem najiskrenije pozdrave.
Vaša sluškinja

Nakon što je zatvorila pismo, grofica sačeka da se pečatni vosak istopi na plamenu
jedne od sveća ispred nje. Onda pusti da nekoliko gustih crvenih kapljica padne na papir
i tako zapečati pošiljku. Zatim iz središnje fioke pisaćeg stola izvuče zlatno zvonce,
zazvoni njime i sačeka.
Ne prođe mnogo vremena, a u salonu se pojavi Dragan Lukić. Mada je navikla da
ga ima blizu sebe, Margarete je morala da prizna da je bilo u njemu nečeg što ju plašilo.
I privlačilo u isto vreme.
Dragan je bio čovek izuzetnog izgleda, koji je delovao kao da je rođen u mraku,
toliko je tamna bila njegova kosa, dugačka do ramena, što je uokvirivala njegove
markantne crte na bledom licu. Bio je potpuno odeven u crno, skoro kao da je želeo da
naglasi čudni smisao pripadnosti mračnim silama. Iznad usana, upravo ispod gustih
opuštenih brkova, neprekidno mu je lebdela neprirodna grimasa cerekanja.
 Margarete ga pogleda. Znala je da je Dragan obožava. Zato u njegovom prisustvu
nije pokazivala ni najmanje uzbuđenje i uvek je nastojala da deluje gordo i nedostižno.
Pa ipak je bila savršeno svesna koliko je Dragan opasan.
I možda se baš u tome sastojala draž da pored sebe ima čuvara kakav je on, u
pomisli da nije uspela da potpuno ovlada njim, da u njemu ima nečeg toliko divljeg i
nepouzdanog, što bi, ako se otkači, moglo da se pretvori u ubistvenu mašinu. Dragan bi
sve učinio da zaštiti svoju gospodaricu i sigurno se ne bi odrekao surovosti vuka i
lukavstva gavrana, samo da do kraja obavi takav zadatak.
„Dragane“, reče grofica, „imam za vas zadatak od najveće važnosti.“ Čovek ćutke
klimnu glavom.
„Ako ovo pismo padne u pogrešne ruke, vrlo verovatno bih bila izgubljena. Zato
ćete postupiti tako što ćete se kretati manje prometnim putevima, birajući da putujete
noću. Ukoliko bi vam neko preprečio put, lično bih vas zamolila da ga ubijete. Ipak se
uzdam da će vaše poslovično obraćanje pažnje na detalje biti najbolja garancija
uspešnog obavljanja ovog zadatka.“
„Gde treba da se uputim?“
„Stavićete ovo pismo u ruke monarhinje Marije Terezije od Austrije. Ničije druge,
molim vas. Možete li da mi to obećate?“
Dragan potvrdno klimnu glavom.
„Ne mogu da vam kažem ništa više. Zbog vaše sigurnosti, moje, i sigurnosti upravo
spomenute osobe koja je naravno svetlost prema kojoj svi moramo da gledamo. Mislim
da ne moram da trošim još reči, zar ne?“
„Naravno, gospođo moja.“
„Dobro. Krenite onda. Nemamo ni trenutka za gubljenje.“
Dragan Lukić se nakloni. Onda priđe vratima i prepusti se da ga proguta isti onaj
mrak iz kog se činilo da se stvorio pre nekoliko trenutaka.
Margarete ostade zadubljena u misli.
Kocka je bačena. Njena spletka se širila silovito i nemilosrdno, kao zaraza koja sve
zatruje i pokvari.
Ne samo što će uništiti Kazanovu već će, uz malo sreće i odgovarajuću
promućurnost, uspeti i da Venecija padne u ruke Austrije. I sve to bez ispaljenog
topovskog metka.
Bilo je dovoljno da osoba određena da baci seme razdora održi obećanje dato
njenoj carici.
Ali nije imala previše poverenja u tog čoveka. Prema onome što je znala, razdirala
ga je ambicija i bio je spreman da izda svoju otadžbinu. Međutim, bio je to prljav posao
i nije se moglo zahtevati da na svojoj strani ima nekog sa visokim moralnim načelima.
Sada je samo mogla da sačeka ishod te svoje mahinacije.
Uz malo sreće, Venecija će ubrzo postati austrijska.
 30

MUČENJE I ČEŽNJA

U Sali inkvizitora Pjetro Garconi je bio sav iscrpljen jer ga je mučila neizvesnost.
Naspram njega je stajao Cago i gledao ga ispraznim pogledom i neutešnog izraza
lica. Učinio je sve što je moguće, pa ipak to nije bilo dovoljno.
„Znači, niste ga pronašli?“
„Ekselencijo, radnja je bila zatvorena.“
„I jeste li sigurni da taj prokleti Gastone Skjavon nešto zna?“
„Tako je tvrdila služavka Alviza Cagurija.“
„Pokojnog Alvizea Cagurija“, naglasi inkvizitor uz pokret gađenja. „Dozvolite da
podsetim vašu milost da za sada nemamo nikakvu sigurnu potvrdu o smrti trgovca…“,
primeti Cago, nadajući se da će ublažiti srazmere svog neuspeha.
Ali to ispade loše. Izgleda da Garconi nije ništa drugo ni očekivao. „Dođavola,
Cago, šta to kažete? Očigledno je da je Kazanova zatvorio usta tom prokletom imbecilu.
Inače, kako je uopšte nestao? Niko ništa ne zna o tome. I vidi slučaja, njegov vredni
drugar je spakovao prnje!“
„Shvatam vaše razočaranje, ekselencijo… Sa druge strane, išao sam do Rive delji
Skjavoni, blizu Ponte dela Palje…“
„… I šta onda? Hoćete li možda unapređenje? Mogli ste da odete i na kraj sveta, što
se mene tiče! Baš me briga za vaša hodočašća. Hoću rezultate, Cago! A vi mi ih ne
donosite. Ovo se komplikuje svaki dan sve više i nikako ne uspevamo da izađemo na
kraj sa tim!“ Inkvizitor steže pesnicu i obori flašu sa napitkom za jačanje koja je stajala
na stolu.
„Kazanova se video sa austrijskom groficom? Možda kuje zaveru protiv nas? To ne
znamo! Izazvao je na dvoboj trgovca … i ubio ga je? Prokletstvo, bilo bi to savršeno,
samo kada bismo mogli da to dokažemo! Ali ne možemo. Imamo samo zabave, hodanje
po užetu, bekstvo preko krovova, sluškinju koja možda nešto zna. O, bogovi, ne
možemo ništa da izvučemo, shvatate li? Kako mislite da mogu da pobedim u Veću uz
čitavu simfoniju neuspeha kao što je ova? Zašto se, po vašem mišljenju, bavim svim
tim? Hej? Znate li vi to?“
 „Vaša ekselencijo, pretpostavljam: zato što vam je Venecija u srcu i ne možete da
podnesete da dolazak tog fićfirića Kazanove može da izazove zbrku…“
„Dođavola sa zbrkom! Cago, radi se o kompleksnom planu! Promiče vam složen
plan, širi projekat, perspektiva! Ali kako to da još niste shvatili? Niste shvatili zašto sam
u Veću snažno istakao da je neophodno da se Kazanova zaustavi? Zašto sam želeo da
ukažem na prijateljstvo Močeniga, Danđola i Barbara sa tim bezvrednim zavodnikom?
Zato što ću se, ako budem mogao da ga pošaljem u Pjombi pod optužbom za vračanje i
ubistvo, ne samo osloboditi najgore nedaće koja se sručila na Veneciju u poslednjih
godinu dana već ću moći i da dokažem da će oni koji su mu danas prijatelji sutra biti
neprijatelji naše voljene Mletačke republike. Zato što su se pokazali kao popustljiva
sabraća čoveka koji je zakleti neprijatelj ovoga grada! I onda?“
Cagu se otrže blesak mržnje u očima. Po drugi put je prekinut, a on je mrzeo što ne
može da završi rečenice; naročito ga je to stalno postavljanje novih pitanja dovodilo do
ludila. Mrzeo je da se prema njemu ponašaju kao prema idiotu, kao što je to činio sa
njim Pjetro Garconi u tom trenutku: tretirao ga je kao da je mentalno zaostao. Ali se
odmah pribra. Zato što je savršeno dobro znao koliko snažan može da bude bes crnog
inkvizitora pri samoj pomisli na bilo kakvu neposlušnost prema njemu.
Strpljivo se saglasi i trijumfalno odgovori na pitanje koje mu je Garconi postavio:
„Znači da ćete vaše neprijatelje prikazati u lošem svetlu. Oslabićete im ugled u Veću.“
„Naravno, Cago, naravno. I što naš trijumf bude izrazitiji, to će žešći biti poraz onih
koji se danas pokazuju kao prijatelji jednog jeretika i ubice, samom činjenicom što mu
dozvoljavaju da vedri i oblači po Veneciji. Osvojiću potrebne glasove. A sa duždom u
onakvom stanju… pa dobro, nema potrebe da vam govorim šta bi moglo da se dogodi.“
Eto dakle celokupnog plana, tog šireg projekta: Garconi je ciljao direktno na
položaj dužda. Sada je sve bilo jasno. Nije mu bilo stalo koliko do suve smokve da
uhapsi Kazanovu zbog pobune i remećenja ustavnog poretka, samo je hteo da ga
iskoristi da oslabi sliku i ugled svojih neprijatelja i da ojača savez sa onima koji su ga
prepoznali kao oličenje moralnosti i čestitosti. Ako Kazanova ne bude optužen za
ubistvo, vračanje, jeres ili bilo šta drugo, neće moći da bude osuđen. A ukoliko ne bude
osuđen, nikada neće moći da bude poslat u zatvor. Shodno tome, Garconi nikada neće
moći da obruka i uhvati u laži one koji su Kazanovini prijatelji i da se tako prikaže kao
zaštitnik Mletačke republike.
A to je naravno udvostručavalo ulog.
I srazmeru eventualnog neuspeha.
Bio je to svakako žestok problem.
Cago podiže obrvu. Učini mu se da u magli neizvesnosti konačno vidi svetlost.
Možda je postojalo neko rešenje.
Za ime boga! Bio je pravi kreten što nije ranije pomislio na to.
„Vaša milosti, savršeno razumem vaše jadanje. Ipak, možda nije sve izgubljeno.“
Garconi se snažno zagleda u svog doušnika. „Sav sam se pretvorio u uvo“, reče,
„ali vas obaveštavam da, ako vam je namera da bacite u okove njegovog dobrog
prijatelja i zaštitnika Matea Bragadina, koji verovatno nešto zna, moram da vam kažem
da ne nameravam da to učinim. Ni ja sam nisam toliko moćan da opravdam hapšenje
jednog senatora Mletačke republike na osnovu obične sumnje.“
„Nije to ono što sam imao na umu. Vi ipak želite dokaze. Oni vam služe da osudite
Kazanovu i shodno tome oslabite one koji su mu prijatelji.“
Inkvizitor samo potvrdno klimnu.
Cago, osokoljen, nastavi sa svojim rezonovanjem. „Pa dobro, dok se mučimo da
pronađemo one od kojih bismo mogli da eventualno nešto izvučemo, tek sada uviđam da
smo, ili bolje rečeno da sam baš ja nepažnjom zanemario osobu što bi možda mogla da
bude rešenje svih naših problema.“
„A to je?“
„Grofičina služavka! Dođavola, ona će znati čak i gde se krije Kazanova i koji je
razlog njegovog dugotrajnog sastanka sa njenom gospodaricom. Ispitaću je i pokušaću
da na svaki način od nje iznudim sve moguće informacije. Siguran sam da ću otkriti
nešto što će se pokazati korisnim.“
Čuvši te reči, oči Pjetra Garconija poprimiše zloban sjaj. Opet klimnu glavom.
Cagovom rezonovanju nije se mogla naći zamerka.
„To mi se čini kao dobra ideja. Da onda postupimo u tom pravcu. Idite sada“,
zaključi crni inkvizitor, „svakog trenutka koji prolazi naš uspeh postaje sve dalji.
Moramo ostvariti rezultate odmah!“
„Naravno, vaša milosti. Ostavljam vas.“
Cago se uputi ka vratima i šmugnu napolje.
Čim isprati pogledom njegov izlazak, inkvizitor ustade. Poče krupnim koracima da
prelazi preko sale. Uprkos onome što je rekao, znao je da je prećutao Cagu veliki deo
stvarnog plana. Uostalom, naravno da nije smeo da sebi dozvoli da otvoreno prizna
svoje ciljeve.
Uprkos vernosti, Cago ne bi shvatio. To verovatno niko ne bi mogao da shvati, ali
inače nije bilo drugog rešenja. Njegova porodica je bila moćna… ali nedovoljno. Ne do
te mere da bi mogla da mu omogući da bude izabran za dužda. Bilo je potrebno mešanje
spolja. Neko ili nešto što će potpuno promešati karte na stolu.
A ta priča o Kazanovi bila je samo prvi korak ka jednom ambicioznijem planu.
Venecija je bila osmo svetsko čudo, ali je isto tako bila umorna, na izdisaju,
malaksala već duže od jednog veka zbog ludosti i odsustva pravila, posvećena tom
večnom crnom karnevalu koji ju je na silu uvukao u prosto odelo i od nje napravio
sopstvenu kurtizanu.
Garconi je bio umoran od te parodije od republike, od tog očajničkog batrganja, pre
nego što se možda zauvek ugasi. Odavno je imao na umu nešto bolje. Za sebe i za
njegov voljeni grad. Naravno, morao je da prihvati sporazum, bez obzira na to što će se
verovatno naći oni koji će urlati na sav glas da je reč o izdaji, nije sumnjao u to, ali
radilo se samo o ubrzavanju jednog procesa koji je već bio u toku, da stavi reč „kraj“ na
rastući raspad. Bilo je više dostojanstva u tome da se nešto ugasi zauvek nego da se
nastavi sa tumaranjem u mraku pri slaboj i bledoj svetlosti.
 Dakle, naredni korak u ostvarenju tog cilja bio je da obavesti onu koja se u svemu i
za sve pokazala kao prijateljica. U pismu što mu je stiglo upravo tog jutra, Marija
Terezija od Austrije mu je potvrdila koliko je sve do tog trenutka sumnjala. I to da li je
Margarete fon Štajnberg na njenoj strani.
Zato će je obavestiti da je neophodno da naredi svojoj družbenici da izađe kako bi
obavila neke važne nabavke. Bilo bi savršeno da to učini u sumrak.
Na taj način će Cagov zadatak biti jednostavniji, a akcija njenog praćenja će postići
nesumnjiv uspeh.
 31

POLJUPCI I SENKE

Kada je Đakomo poljubi u usta, Frančeska oseti da će se onesvestiti. Opasnost,

uzbuđenje, laži, polumrak, noćna tišina – sve su to bili detalji koji su naoko činili sastav
jedne fantazije tajne i iznenađenja, jedna toliko moćna mešavina što podstiče želju i
obuzima čula.
Gola u njegovom naručju, osećala se zaštićeno, voljeno kao nikada pre, srećna zbog
do tada nepoznate i neodoljive sreće. Đakomo je predstavljao sve ono o čemu je oduvek
sanjala. A onda te njegove oči boje mora, živahne, blistave, koje su joj izazivale jezu
zadovoljstva kada je bio iznad nje. Držao ih je zatvorene kao oštrice leda. Bilo je
nemoguće opisati tu divotu, Frančeska je naprosto želela da se utopi u njima.
Tako j e bilo j oš od početka, bila j e sigurna u to, otkako ga j e prvi put ugledala u
vrtu Palate Kontarini dal Cafo. Još tada je zapazila taj magnetizam, tu neodoljivu moć,
pa je tako i sada, dok je bila zagledana u njegove oči, sve drugo gubilo važnost.
Oseti kako joj njegove ruke miluju guzove, a usne mu se zadržavaju na njenim
nabreklim bradavicama na dojkama.
Onda je iznenada prodro u nju.
Frančeska kriknu.
Taj zvuk je poticao iz dubine njenog bića, skoro kao da joj je Đakomo razgolitio
dušu.
Pohlepno je ispijala njegove poljupce, udovi su joj bili napeti kao strune, a njegovi
zamasi postepeno su postajali sve žešći, dok su se njene požudne usne sjedinjavale sa
njegovim: jednom, dvaput, triput, pa onda opet i opet.
Đakomova karlica je udarala u njene bokove u vidu slatkog sudara, dok ju je
uzimao lagano, sporo, produžujući zadovoljstvo svakim pojedinačnim pokretom u tom
trenutku večnosti.
Ona je bila Jerihon, bila je Kartagina, Rim, bila je zapaljeni grad, opljačkan i
pokoren voljom nepobedivog osvajača.
Frančeska mu je ušla u vene kao vatra koja proždire i Đakomo se gubio u njoj
onako kako nikada nije mogao da zamisli. Slep i gluv na ostali svet, prepuštao se
zadovoljstvu i u njemu se poništavao. Bez daha, zaboravi na ozlojeđenost, strah i misli,
prepusti se lutanju i ljuljuškanju na vrelom talasu koji ga je obuhvatao i podizao na
klackalici te tako savršene ljubavi.
Čuo ju je kako šapuće „da“ sa toliko žarkom željom kao da ga se neće nikada
zasititi i kako ječi stežući ga između vitkih i čudesno lepih butina.
Dok ju je slušao kako ponavlja taj jednostavni slog, Đakomo je osećao da je njen
poziv prefinjena omča kojom ga je vezala i pretvorila u izuzetnog roba. Zato što je
Frančeska bila ljubav i slast zajedno, nešto najlepše što je ikada video i dodirnuo.
I to njeno neprekidno ponavljanje želje umnožavalo je Đakomovo zadovoljstvo,
nagonilo ga da pojačava nalet, sve dok je ne zgrabi u zagrljaj i stavi na sebe, dok mu je
ona šaputala na uvo svoju muku i zadovoljstvo istovremeno.
Onda je odjednom ugleda kako se povija kao rogoz na vetru i u poslednjem divljem
kriku se prepušta orgazmu koji gotovo u istom trenutku dožive i on.
Na kraju ostadoše da leže jedno pored drugog isprepletenih prstiju, zatvorenih
očiju, toplih tela koja su se spojila u vlažnoj julskoj noći, dok kapi znoja kaplju na
njihovu svetlu kožu i čine mokrim platno čaršava.

Nešto ju je plašilo u tami te letnje noći. Možda nije bilo mudro da izlazi, ali joj je njena
gospodarica naredila da nešto nabavi.
Najpre je pomislila da to nije istina. Grečen je uvek nastojala da provede van kuće
najveći deo vremena, zato je opravdanje da izmakne grofičinoj kontroli bilo nešto
najbolje što joj se moglo dogoditi. Bojala se da ostane u palati, mada Margarete nije
pokazala nameru da je ubije i možda to nikada neće učiniti, ih se radilo o jeđnostavnoj i
čistoj slučajnosti.
Dok se u toj uzanoj uličici, gotovo potpuno utonuloj u mrak, kretala samo sa
fenjerom koji je bacao prigušenu svetlost na okolni prostor, opazi nekakav gotovo
puzeći korak iza sebe, kao da je neki gmizavac izmileo iz iagune i krenuo da je prati, sa
željom da zadovolji dugo potiskivanu glad.
Dva puta je pogledala preko ramena u pokušaju da primeti neko obličje, senku,
utvaru nekog čoveka. Ali uprkos tim naporima, njene su oči videle samo prazninu.
Kada skrenu iza ugla, začu lagano šuštanje obližnjeg kanala, oseti oštar miris
ustajale vode, blago, gotovo neprimetno ljuljuškanje lagune, pa onda opet ono
neprimetno i jezivo vučenje koraka. Ponovo se okrenu, ali ne ugleda ništa. Ubrza hod,
skrenu ulevo i dođe do malog trga, pa onda uđe u uličicu sa desne strane.
Svest joj je radila kao da po njoj kruže poludele ptice i prave vrtlog slika i
uznemirujućih fragmenata. Iznova ugleda Đakomovo lice kada ju je prvi put uzeo, začu
svoje jecaje dok ga moli da nastavi, a zatim i njegovo odustajanje, one reči koje
poništavaju strast što ju je obuzela i onda je obuze dubok osećaj brige u srcu.
Učini joj se da čuje neko škripanje.
Strah joj okova noge.
 Shvati da je loše postupila zato što je prihvatila da izađe u to vreme. Da li je možda
poludela? Koga će pozvati u pomoć, ako bude napadnuta?
Oseti da joj uličica postaje sve teskobnija, skoro da je vodi u samo središte njenih
strahova, koji su se sada obavijali oko nje kao pipci neke džinovske hobotnice.
Sva malaksala, nasloni se na fasadu neke palate.
Nije imala pojma gde se nalazi.
Izgubila se.
Čelo joj je bilo orošeno znojem. Vid joj se odjednom zamaglio, kada začu
neprijatan i izveštačen glas kako joj šapuće na uvo. Glas koji kao da je pripadao
stvorenju što je porodio sam taj mrak te julske noći.
„Draga moja Grečen, osećam dužnost da vam kažem da ste sada u mojim rukama.“
Zadah pokvarenog mesa napade joj čulo mirisa. Gruba ruka zgrabi je za lice,
zatvori joj usta i prinese joj vratu hladno sečivo.
Onda ne oseti više ništa.
 32

SKLADIŠTE

Bila je prava lepota. Čak je i nekom kao što je on, ko je obično u stanju da kontroliše
sopstvene nagone, ta žena delovala beskrajno poželjna.
Ali nije smeo da podlegne takvim iluzijama. Zato primora sebe da je smatra onim
što jeste: mogućom pretnjom za Mletačku republiku, austrijskom špijunkom i, što je još
gore, služavkom žene koja nedostupna u svojoj palati kuje zaveru protiv Venecije.
Primora sebe da ne obraća pažnju na sive oči iz kojih je sevala jasna i prodorna
svetlost i nestašnu kosu što je njeno ovalno lice činila još zavodljivijim.
Odagna te misli odmahivanjem glave, kao da želi da se oslobodi roja dosadnih
muva.
„Znam vaše ime“, reče joj ljutito.
Rečenica odjeknu kao presuda. U situacijama kao što je ova Cago nikada nije bio
umeren sa rečima. Znao je da će ona iskoristiti glas kao poslednje oružje za zavođenje,
zato odluči da bude direktan.
„Imam za vas jedno jednostavno pitanje: sa kim se viđa Đakomo Kazanova?“, upita
kratko.
Zena je sedela ruku vezanih za naslon drvene stolice. Uputi mu uvređen pogled,
kao da je ovo zatvaranje bilo samo ko zna koje naličje sudbine što se odavno ostrvila na
nju.
Gorčina koja se naselila u njene predivne oči nije propustila da ostavi utisak.
Skoro kao da želi da se odbrani od tog tužnog i preslatkog pogleda, Cago je
podstače: „Govorite!“
Ali je izgledalo da Grečen okleva. Da nije bilo tog izraza njenog lica, Cago bi
mogao da pomisli da namerava da ga izazove, ali je u njoj bilo nečega što nije uspevao
da odgonetne.
Grečen sačeka da joj se oči priviknu na prigušenu svetlost sveća, pokušavajući da,
koliko god je to moguće, odmeri prostor oko sebe, ali ne pronađe nikakve korisne
detalje. Nalazili su se u nekom skladištu, onom u kom je Cago voleo da obavlja svoja
ispitivanja, a osim plesni po zidovima, oronulog drvenog stola i para stolica obloženih
slamom, malo toga je tu moglo da se otkrije.
„Gde se nalazim?“, prošaputa Grečen promuklim glasom, isprekidanim od straha.
„Ne postavljate vi ovde pitanja.“ Cago odmahnu glavom. „Samo hrabro, odgovorite
na ono što sam vas pitao!“
Učini se da ga je Grečen tek sada primetila, gotovo kao da je bila slepa do tog
trenutka. Uzdahnu.
„Zašto bih morala?“
Cago nije uspeo da se uzdrži a da joj se ne iskezi: „Zato što bih inače bio prinuđen
da uništim to vaše lepo lice.“
„Ako mislite da možete da mi pretite…“
Pre nego što je uspela da završi, Cago izvuče nož iz korica. Oštro sečivo zablista
pri svetlosti sveća i trenutak kasnije Grečen ga opet oseti prislonjenog uz vrat.
Onda začu kako Cagov glas zapara vazduh i opet oseti kako onaj miris smrti izlazi
iz usta njenog napadača.
Bila je gotovo šokirana.
„Ako mi presečete vrat, nećete saznati ama baš ništa“, izgovori uz dozu prezira.
„Nemate pojma koliko dugo mogu da vas održavam u životu pre nego što umrete“,
odgovori on jezgrovito.
Potom, skoro kao da želi da najjače potkrepi svoje pretnje, pretvori se kao da će da
ode, a onda joj odjednom nadlanicom opali šamar. Na prstima je nosio prstenje, pa joj
ono zaseče obraz.
Grečen oseti žestok bol, dok joj glava odskoči unazad zbog žestine kojom ju je
čovek udario. Na njenoj beloj koži pojaviše se crvene brazde i po njoj poče da obilno
šiklja krv.
Kada je opet bila u stanju da govori, njeno držanje se nije nimalo promenilo: „Bože
moj“, reče, „kakva ste vi kukavica!“
Cago pocrvene a da nije znao šta je razlog tome. Kao da su ga njene reči duboko
dirnule. Nije mogao da objasni razlog, ali gledajući jednu tako lepu, nezaštićenu,
povređenu ženu, obuze ga sasvim novi osećaj za koji je bio potpuno nepripremljen.
Oseti se kao crv. Prvi put u životu imao je jasan osećaj šta je postao: ljudski
otpadak, kasapin spreman da koristi nasilje nad najnemoćnijima.
Nije mogao da objasni to iznenadno osećanje koje ga je zbog to malo reči
odjednom obuzelo svom snagom, počevši da ga šiba kao ledeni vetar.
Oseti hladnoću.
Strah.
Gađenje.
I tu uznemirujuću mešavinu osećanja koja je stigla ko zna odakle i počela da mu
razdire stomak.
Zatetura se. Prinese ruku trbuhu i bi primoran da se nasloni na površinu stola kako
bi se zadržao na nogama. Onda opet podiže glavu i pogleda Grečen.
Bože, kako je bila lepa! Bila je to još više sad kad joj je krv zarumenela obraz.
 Shvati da neće uspeti da ostane trezven, uprkos svim naporima koje je ulagao. Taj
prizor Grečen sprečavao ga je da postupi kako bi želeo. Bilo je najvažnije da se skloni
pre nego što ona to shvati, kako ne bi doveo u pitanje mogućnost da pribavi obaveštenja
koja su mu bila potrebna.
Ostaviće je da istrune na ovom mestu, pomisli. Bez vode i hrane. On će u
međuvremenu možda uspeti da se oslobodi te neobične vrtoglavice što ga je spopala
tako neočekivano, silovito i nemilosrdno.
„Ostaćete ovde“, zaključi gotovo drhtavim glasom, „i vrlo brzo će vam se razvezati
jezik.“
Ne čekajući odgovor, dohvati se vrata i uz tresak ih zatvori za sobom.
Bio mu je potreban vazduh.
 33

ZORA NADE

Svanula je zora. Sedefaste nijanse curile su kroz prozor.

Frančeska je bila zagledana u njega. Njene smaragdne oči blistale su retkom
svetlošću što je postala još jača zbog ljubavi i strasti koje su rasplamsale njihove
zajedničke trenutke.
Đakomo se osmehnu. Nije spavao, ali nikad nije proveo slasniju noć od ove.
Međutim, sada, sa prvim sivim jezičcima što presecaju poslednji crni noćni plašt
nametala se obaveza da ode. Nikada odlazak nije bio gorči. Želeo bi da ostane što duže
sa Frančeskom, ali to nije bilo moguće.
„Moram da idem“, izusti teška srca.
Ona oćuta, ali je njen pogled govorio više od hiljadu reči. Onda pusti da iz nje
progovori istina: „Ne želim.“
„Ni ja.“
„Volim vas, Đakomo.“
„I ja volim vas, ali baš zbog toga ne smem da ostanem.“
„A zašto? Šta bi se dogodilo? Ja sam ćerka venecijanskog plemića i…“
„I baš zbog toga ne smete da se družite sa nekim lošim kao što sam ja“, prekide je
on, svestan gorke istine. „Osim toga, obećani ste nekom drugom“, dodade, a njegovo
raspoloženje se smrači pri pomisli na ono što je učinio.
Zbog kukavičluka i egoizma još nije otkrio Frančeski da j e ubio Cagurija. Znao je
da rizikuje da je izgubi ako progovori, a to nije smeo da dozvoli. Sve dok Frančeska ne
bude ništa znala o tome, moći će da je voli, mada tajno. Krišom, daleko od svih, vodeći
računa da tajna ne procuri, ali nije tražio ništa drugo osim da bude sa njom. Prvi put je
osećao da mu je zaista stalo do nekoga, da želi da zaštiti tu ljubav i da zaštiti Frančesku.
„Ne osećam ništa prema tom čoveku, on je prost i nasilan, nikada se neću udati za
njega.“
Te reči za trenutak ublažiše gorčinu koju je osećao u ustima. „Vaš otac nije istog
mišljenja…“
 „Oh, dođavola i sa mojim ocem!“ Ovog puta ona njega prekide. „Ne može tako da
odlučuje o mojoj budućnosti. Nikada se neću udati za čoveka kakav je Caguri, radije ću
se obesiti.“
Kazanova je uze za ruke. Spoji ih i onda ih poljubi. „Nemojte to nikada da govorite,
Frančeska! Ubio bih svakog ko ne želi vašu sreću.“
„Zaista?“, upita ona uz neodređen izraz lica, koji je bio nešto između osmeha i
plača, dok su odsjaji zore rasplamsavali blede bleskove u njegovim svetlim očima.
Đakomo potvrdno klimnu glavom.
Nikada potvrda nije bila iskrenija od ove.
„Da pobegnemo?“, predloži ona.
„Da li to stvarno želite?“
„Naravno“, reče Frančeska.
„Jeste li sigurni da se ne biste pokajali? Ne bih mogao da vam ponudim ništa osim
besposličarskog duha i niza avantura.“ Đakomo je znao da je to malo, suviše malo za
zajednički život.
„Ne tražim ništa bolje od toga“, odgovori ona odlučno, dok se u njenom glasu i na
njenom licu ogledala toliko ozbiljna i snažna crta da je delovala blago. Oči joj se
ublažiše u pogled prepun nade i obećanja. „Znate li nešto bolje što treba doživeti?“
Kazanova se osmehnu. Možda je to bila istina. Možda je postojala neka mogućnost,
neko rešenje za tu prokletu priču.
Kog đavola je imao da još radi u Veneciji? Zar nije pronašao sve ono što je tražio?
Voleo je svoj grad, ali je još više voleo Frančesku.
Brodić! Sveti Toma!
Mogao je da odveže uže od sidra i da odu. Iz Velikog kanala mogli bi da stignu do
Đudeke11. A odatle da uđu na otvoreno more. Tada bi bili spaseni. I zajedno.
„Možda bismo mogli da uspemo!“, reče joj. „Ali morate da uradite tačno kako vam
kažem.“
Frančeska u neverici razrogači oči.
Znači, bilo je moguće da pobegnu? Ništa joj ne bi pružilo više radosti. „Samo
govorite, ljubavi moja.“
Izgledalo je da Đakomo okleva, pa je onda uputa: „Kada će se vaš otac vratiti sa
službenog puta?“
„Vrlo brzo.“
„Onda imamo malo vremena.“ Đakomo za trenutak razmisli, pa onda reče: „Doći
ćete sami. U Kanal Sveti Toma. Tamo gde je vezan moj brodić. Nemojte nositi prtljag.
Reći ćete da idete da prošetate u sumrak.“
„U redu. Sačekaćete me tamo?“
„Naravno! Gde bih drugo mogao da odem bez vas?“
„Zašto u sumrak?“, htela je da zna.
„Zato što će zatim pasti veče i po mraku će biti lakše prevariti ljude na carini.“

11Jevrejska četvrt. (Prim. prev.)

 „Razumem.“
„Jeste li sigurni da želite da to uradite?“, upita je opet.
„Još me pitate? Đakomo, jedino što mi je važno jeste da budem sa vama.“
Kazanova uzdahnu.
Činilo se da Frančeska okleva: „Ne želite da pobegnete sa mnom?“ Njeno lice je
počinjalo da se ispunjava beskrajnom gorčinom.
„Šalite se? Sa vama bih otišao na kraj sveta, Frančeska. A od kada sam vas video,
moje srce kuca za vas. Vi ste vazduh koji udišem, jutarnji poj ptica. Vi ste Venecija, moj
dan i moja noć, moja prva radost, moja poslednja misao pre nego što zaspim…“
Na devojčino lice se povrati neodoljiv osmeh.
„Moraćemo da budemo oprezni“, napomenu on. „Ali sada moram da idem.
Videćemo se kroz dva dana, na mostu mog brodića u Kanalu Sveti Toma.“
„Kako ću moći da ga prepoznam?“
„Biću na palubi.“
„Hvala bogu.“
„A sada će biti bolje da odem“, reče Đakomo, dok je oblačio košulju sedeći na
krevetu.
U tren oka se nađe na nogama. Obuče čakšire, čarape i cipele. Azurnoplavom
svilenom trakom skupi kosu u dugačak konjski rep, pa onda obuče frak.
Nakloni se uz osmeh.
Frančeska pljesnu rukama u znak aplauza, ali ne praveći buku. Nije želela da
posluga zakuca na vrata.
Đakomo joj priđe. Uze joj lice u ruke i poljubi joj usne.
 34

GORČINA

Grečen je bila malaksala.

Duže od jednog dana je ostala bez vode i hrane. Niko nije došao da je oslobodi.
Štaviše, njena smrt bi u neku ruku bila veliko olakšanje za sve.
U početku je htela da prećuti ono što je znala, ali sada više nije bila toliko sigurna u
to. Šta joj donosi ćutanje? Grofica, šta god da uradi, jeftino će se izvući. I ona glupa
devojčica koja ju je koštala ljubavi njenog života takođe.
Zašto bi trebalo da ih štiti?
Mora da misli na samu sebe.
Više nije imala volje da bude pion u igri drugih. Da nikada ne bude važna. Da mora
uvek da razume druge kada niko ništa nije uradio za nju!
Bio je u pitanju njen život. Ništa je nije vezivalo za te osobe koje ni za trenutak
nisu oklevale da sve uzmu, a da nikada ništa ne vrate.
Mrzela je groficu. I Frančesku Erico. Jedini koga nije mogla da mrzi bio je
Đakomo. Tako bi to želela, ali nije uspevala, bilo je to jače od nje. Samo da je i on nju
želeo, makar još jednom, ne bi oklevala da mu se baci pred noge.
Eto pravog razloga zbog čega je ćutala. Nije želela da mu nanese zlo. Đakomo je
bio nešto najbolje što joj se ikada dogodilo. Bio je ljubazan prema njoj. Pružio joj je
zadovoljstvo. Strast. Nežnost. A kad je shvatio da bi je zbog toga doveo u opasnost,
odlučio je da je zaštiti. Zbog toga ju je udaljio od sebe. Zbog toga je ona ćutala.
Ali sad je morala da pokuša da se izvuče iz ove situacije.
Reći će ono što zna. A onda će iskoristiti jedino oružje koje joj je preostalo: lepotu.
Nije joj promaklo da je onaj čovek, uprkos svom uznemirujućem izgledu, u više navrata
oklevao da je udari. Primetila je neki čudan sjaj u njegovim očima, osećaj nesigurnosti
koji traži samo da bude pothranjen, pa da postane strast.
Još je mogla da pobedi, pomisli.
Zavešće ga. Pozvaće se na njegov osećaj za milost, u isto vreme zadovoljavajući
svoju želju za osvetom.
Napraviće od tog čoveka svoje oružje.
Kada je Cago odlučio da se ponovo spusti u skladište, pronašao je potpuno drugačiju
ženu.
Gorčina koju je prethodnog dana pročitao u njenom pogledu nestala je, a u njenim
krupnim sivim očima blistala je neka svetlost. Opet se uplaši da će se izgubiti u njoj.
Priđe joj, držeći u ruci posudu sa svežom vodom. Ne oslobađajući joj ruke, napuni
čašu i dade joj da pije. I pri slabašnoj svetlosti sveća ugleda istureni vrat, predivno belo
grlo, crvene vlažne usne.
Još jednom okrenu glavu ka njemu. Uprkos tome što je protekao dan, za njega je
sve ostalo kao pre.
Rez koji joj je napravio na obrazu samo je učinio da njena lepota bude još žešća.
Žena ga pogleda. I pre nego što on otvori usta, obrati mu se onim glasom što ga je,
kako izgleda, opčinio.
Cago gotovo siđe s uma, našavši se na onoj nedefinisanoj klackalici, potčinjen
hrapavoj i zavodljivoj boji njenog glasa.
„Hvala, gospodine. Ispričaću vam ono što želite da znate“, reče.
Cago klimnu glavom.
„Ali morate mi obećati da ćete mi poštedeti život ako progovorim.“
„Kunem vam se“, odgovori on.
I dok je to govorio, pitao se šta je to, kog đavola, sebi uvrteo u glavu. Da li je
možda poludeo? I da je hteo, ne bi mogao da je poštedi.
Da je čuo te njegove reči, Pjetro Garconi bi mu živom odrao kožu. Kako je samo
mogao i da pomisli da je neće ubiti? Ako to ne učini, ona će jednoga dana sve izbrbljati.
A on bi onda završio u zatvoru. U najboljem slučaju.
„Znam o čemu razmišljate“, nastavi žena, upirući u njega onaj magnetski pogled,
„ali vam obećavam da ću učiniti sve što želite ako me poštedite.“
„Sve?“, upita je Cago, ne znajući šta govori.
Ona potvrdno klimnu glavom.
Zagu se otrže uzdah. Ponašao se kao savršeni idiot. Ali barem je mogao da prekrši
sve što je obećao. Naravno da mu to ne bi bio prvi put. Zato je ohrabri, nadajući se da će
kasnije imati dovoljno smelosti da joj preseče vrat.
„Kao što sam vam rekao, imate moju reč“, izgovori i nastavi da je gleda kao da je
plen on sam, nezaštićen pred tim zavodljivim pogledom.
„Zovem se Grečen Fasnauer“, započe ona. „Ja sam pratilja grofice Margarete fon
Štajnberg, jedne od najmoćnijih žena u službi Marije Terezije od Austrije, diplomate i
špijuna. Nedavno je dobila zadatak da eliminiše Đakoma Kazanovu, okrivljenog da je
naneo štetu narodu kojem pripadam. To je njeno jedino interesovanje u ovoj priči. Iz tog
razloga je moja gospodarica smislila pakleni plan. Opkladila se sa Venecijancem da
zavede mladu devojku iz jedne od najboljih porodica u Mletačkoj republici: Frančesku
Erico.“
„A kako bi on to učinio?“, insistirao je Cago, koji je reč po reč sve manje shvatao
taj izuzetno zamršeni slučaj.
„Zato što devojčin verenik, ljubomorni trgovac… ne bi mogao da se pomiri sa tim.“
 „Alvize Caguri?“
„Upravo on.“
„Onaj kog je Kazanova izazvao na dvoboj?“
Ovog puta Grečen pokaza iznenađenje. „Znate za to?“
„Verovali ili ne, imam svoje izvore.“
„Pretpostavljam“, ispravi se ona, „inače ne biste smeli da me držite nekažnjeno
ovde.“
Kada začu te reči izgovorene na tako drzak način, Cago kao da se za trenutak
otreznio od sve te čarolije u koju ga je ona duboko uvukla.
„Draga moja Grečen', reče joj, „ispričajte mi nešto što ne znam ili ću biti primoran
da vas opet povredim.“
Ali mu te reči ne pružiše nikakvo zadovoljstvo. Samo pre dva dana izgovorio ih je
sa svom prezrivom radošću što može da ostvari najgnusnije namere, ali mu se u ovom
trenutku učini da neko drugi govori u njegovo ime, kao da pravi Cago samo sluša sa
nekog mesta udaljenog od skladišta čoveka koji se usuđivao da pita i odgovara.
„Sveti Toma“, otkri najzad devojka. „Kazanova svoj pien odvodi na jedan brodić,
usidren u Kanalu Sveti Toma. Idite na to mesto i mislim da nećete imati problema da
pribavite dokaze koji su vam potrebni.“
„Na šta konkretno aludirate?“
Ali Grečen nije nameravala da kaže ništa više. „Iskoristite maštu. Sigurno ćete
nešto pronaći.“
Cago podiže obrvu. „Jeste li sigurni da to kopile tamo odvodi žene koje obrlaćuje?“
Umesto odgovora, Grečen ga ošinu pogledom. „Vodio je i mene.“
„I uzeo vas je?“ Cago začu kako njegov glas prati osećaj prezira i besa, neke
neobjašnjive mešavine, skoro kao da je odjednom ođlučio da zaštiti čast ove žene koja
mu je sada već zarobila srce.
„Šta vi mislite?“, upita ona drhtavim glasom. Onda briznu u plač.
Taj plač je za Caga imao sasvim poseban ukus.
On se skameni. Nemoćan pred scenom za koju nije verovao da će ikad videti.
Pomisli da prvi put ima priliku da učini nešto dobro. Osvetiće čast ove žene, te
lepote što je oteta i oskrnavljena.
I uništiće tog prokletog Đakoma Kazanovu.
 35

NOĆ NAKLONJENA ZLOBNICIMA

Pjetro Garconi je odlučio da provede mirnu noć. Nalazio se u biblioteci i pažljivo

pregledao pozlaćene korice savršeno poređanih knjiga na policama.
Među stranicama knjiga nalazio je mir koji nije mogao da oseti svakodnevno.
Inkvizitor nije bio čovek sklon zadovoljstvima i mondenskom načinu života, štaviše,
igrao je svoju ulogu drakonski, nikada se ne prepuštajući taštini i poroku. I u jelu je bio
štedljiv i umeren, a te večeri je upravo večerao laganu čorbu, dozvolivši sebi sveže voće
na kraju obroka.
Kada mu se dešavalo da se prepusti grešnim mislima, nije oklevao da muči telo, a
isposnička košulja od grube dlake grizla mu je bokove i tih dana kao stalna opomena da
mora da se ponaša ispravno.
Jedino zadovoljstvo kojem se inkvizitor rado prepuštao bilo je čitanje. Do te mere
da je tokom godina uspeo da sakupi ogroman broj knjiga.
Uspeo je u tome zahvaljujući venecijanskim knjigoveznicama i štamparijama, mada
su one po broju i kvalitetu bile samo senka raskošnog sjaja onih kakve su bile pre sto
pedeset godina.
Odmahnu glavom pri pomisli koliko je Spisak zabranjenih knjiga imao odlučujuću
ulogu u tom sumraku štamparija Mletačke republike. Naravno da nije bila tajna koliko
Kurija isuviše otvoreno potpomaže rimske štampare, niti koliko je Španija oduvek
davala podršku štamparskoj aktivnosti flamanskih štamparija.
Molitve i uporne molbe mnogih intelektualaca uspele su da tokom godina ublaže
strogost mera preduzetih Spiskom zabranjenih knjiga, ali nisu bile dovoljne da spreče
propadanje te divne venecijanske umetnosti kakva je bila štampanje knjiga.
Uprkos tome, Garconi je preko pouzdanih štampara i intelektualaca uspeo da
sakupi čitavo malo blago, na koje je bio posebno ponosan.
Voleo je da pregleda ta pozlaćena slova što su se isticala na koricama knjiga. Baš
kao u tom trenutku. Osećao je čak fizičko zadovoljstvo dok dodiruje tu sjajnu kožu
korica, da bi zatim prelistavao snežnobele i guste stranice, njušeći njihov jaki miris koji
mu je skoro udarao u glavu. Puštao je da mu se oči trzaju između istorijskih naslova. Oči
bi mu zablistale pri pogledu na neprimetne ogrebotine na koricama neke knjige i nije
propuštao da jagodicama prstiju proverava stanje poveza.
Dekameron Đovanija Bokača, Govor o dostojanstvu čovekovu Pika dela Mirandole,
Šekspirove komedije, tragedije, istorijske drame, O umeću ratovanja Nikola
Makijavelija, Dijalog o dva glavna sistema sveta Galilea Galileija, Knjiga o dvoraninu
Baltasara Kastiljonea, kao i Prose, nelle quali si ragiona della Volgar Lingua Pjetra
Bemba – sva ta dela ređala su se pred njegovim očima, i uprkos tome što je napamet
znao njihov redosled, inkvizitor se radovao, pošto je voleo da svaka stvar bude na svom
mestu i poređana onako kako je to on utvrdio i da se to ne menja.
A što se tiče reda, pomisli, ubrzo će uspeti da stvori taj novi politički poredak
kojem je težio. Uz malo sreće i smelosti.
Bio je još utonuo u te snove o slavi, kada mu jedan sluga najavi posetu Jakopa
Caga.
Začuvši to ime, inkvizitor uzdahnu. Ali ako se njegovplaćenik usudio da ga
uznemirava čak u miru njegove kuće, verovatno je imao odličan razlog za to. Zato dade
znak slugi da uvede gosta i sede u foteljicu od izrezbarenog drveta ofarbanog u crveno,
sa pozlaćenim porubima. Nasloni laktove na oblikovane naslone i ispreplete prste na
plemićki način. Bila je to njegova omiljena poza kada je morao da razgovara sa Cagom.
Znao je da se od njega može očekivati potpuni nedostatak pristojnosti, pa kada ga
ugleda onako raščupanog, izbečenih svetloplavih očiju i sa onim ustima sa pokvarenim
zubima, podiđe ga jeza, prinese ruku čelu i spusti glavu, skoro kao da želi da se oslobodi
tog uznemirujućeg prizora.
„Poslužite se kolačićima, dobri moj prijatelju“, reče pokazujući na poslužavnik na
kom su bili lepo raspoređeni fini žuti kolačići. „Ima i toplog krema.“
Požele da Cago prihvati, u očajničkoj nadi da će pomoću slatkih mirisa
venecijanskih kolačića ublažiti smrdljivi zadah.
Iznenađen, ali očigledno gladan, Cago ručerdom zgrabi kolač, umoči ga u zdelu sa
kremom i ubaci ga u usta.
„Ekselencijo“, progovori punih usta, „imam da vam saopštim dobre vesti.“
Inkvizitor podiže glavu ka plafonu. Konačno neki obrt. Pri samom pogledu na Caga
naslućivao je da je ovaj zaista uspeo da ostvari neki odlučujući rezultat. Pogleda ga
ispitivački, nestrpljivo, dok je njegov čovek uterivao u usta još dva kolača sa kojih je
curio krem i tako zamazao usne na odvratan način.
„Dama pratilja“, reče. „Imam damu pratilju austrijske grofice.“
Munjevit trzaj preseče inkvizitorov pogled. Znači, njegov plan je delovao? Grofica
je postupila po njegovom savetu? Pre dva dana ju je obavestio da treba da naredi pratilji
da izađe radi nabavke.
„I..ohrabri ga inkvizitor.
„I otkrila mi je tajnu.“
„Eto. Sada učinite napor i otkrijte je i vi meni“, izgovori Garconi uz dozu
nelagodnosti. Nije podnosio tu škrtost na rečima. Ne u trenutku kao što je ovaj.
„Grofica je austrijski špijun.“
 „Ah!“
„I zadužena je da likvidira Kazanovu.“
„Stvarno?“
„Stvarno.“
„A kako je mislila da uspe u tome?“
„Tako što se opkladila sa njim“, potvrdi lakonski Cago, koji, iznenađujuće
proždrljiv, umoči još jedan kolač u krem i halapljivo ga proguta.
„Ispričajte mi sve! Sada! Ili ću vas, tako mi boga, poslati pravo u Pjombi“, zagrme
ljutito inkvizitor, koji više nije mogao da podnese te rečenice sa punim ustima.
Cago sažvaka kolač. Za to mu je bila potrebna čitava večnost, dok Garconi samo
što ga nije zadavio sopstvenim rukama. Onda se najzad odluči da isprazni vreću:
„Grofica je znala da će Kazanova prihvatiti opkladu da pokuša da zavede mladu
ćerku jednog vrlo uglednog venecijanskog plemića: Nikola Erica. Takođe je naslutila da
zavodnikovovo udvaranje neće promaći vereniku pomenute devojke.“
„Alvizeu Caguriju.“
„Tačno. To je čovek koji je izazvao na dvoboj Đakoma Kazanovu. Pretpostavljam
da se grofica nadala da će ga ubiti tokom sukoba.“
„Ali izgleda da nije bilo tako.“
„Zaista.“
„Ali je Caguri nestao.“
„Sumnjam da je ubijen“ primeti Cago i zagrize još jedan kolač.
„Ah! Sa zadovoljstvom zapažam da ste promenili mišljenje u vezi sa tim. Ostaje
činjenica da za sada ne možemo da to dokažemo.“
„Da! Ipak mi je grofičina pratilja priznala da se Đakomo sastaje sa Frančeskom u
Kanalu Sveti Toma.“
„U Kanalu Sveti Toma?“
„Tamo drži privezan za sidro neki stari neugledni brodić toliko pun buva da ne
izaziva sumnju.“
„I na tom brodiću upražnjava svoje putene sastanke sa lepom Ericovom?“
„Izgleda da je tako.“
„Onda u redu. Uradićemo ovako.“ Dok se zagrevao za zamisao svog plana,
inkvizitor ustade na noge. „Vi ćete, Cago“, zagrme, „sačekati da Kazanova odvede svoju
lepoticu pod čaršave na brodiću. Zauzećete mesto u Kanalu Sveti Toma i sačekati ga da
se pojavi. Noću i danju, ne tiče me se koliko će to trajati. Bićete tamo stalno, počev od
sada. Kada budete sigurni da ga imate u šaci, intervenisaćete zajedno sa četvoricom
čuvara iz četvrti koji će vam biti na raspolaganju.“
„Ekselencijo“, odgovori Cago punih usta, „spreman sam da to učinim… Ali za šta
ćemo optužiti Kazanovu? Plemić Erico sigurno neće biti srećan kada otkrije da se
njegova ćerka zabavlja sa zavodnikom najgoreg soja, ali takav čin, ma koliko
nedostojan, ne predstavlja krivično delo.“
„Naravno, Cago. Očekivao sam takvu primedbu. I dodajem, sve dok nismo u stanju
da dokažemo ubistvo, pod uslovom da se ikada dogodilo, imaćemo vezane ruke.“
 Cago potvrdi klimanjem glave, mada nije shvatao kuda vodi to razmišljanje.
„Zato je potrebno da imamo izvršenje nekog krivičnog dela i potrebne dokaze za to,
jesam li u pravu?“
„Bolje ne može biti“, saglasi se plaćenik.
„Pa dobro, šta biste rekli na to ako biste na brodiću gospodina Kazanove pronašli
provereni dokaz njegove krivice u vezi sa krivičnim delom jeresi?“
„To bi bilo divno. Pitam se kako je moguće biti takve sreće.“
„Sreća se stvara, prijatelju moj.“
I onda inkvizitor bez reči priđe jednoj od polica svoje velike biblioteke. Iz nje
izvuče dve knjige i svežanj rukopisa.
„Kada budete iznenadili Kazanovu, izvešćete to tako što ćete pronaći na njegovom
brodiću ove dve knjige i rukopise koje vam dajem. To će biti više nego dovoljno da se
postigne osuda za jeres. Strpaćemo Kazanovu u Pjombi i on nikada neće izaći odatle.“
Cago podiže obrvu u neverici. „Stvarno?“
„Sumnjate u mene?“
„Nikada to ne bih sebi dozvolio, ekselencijo…“, reče Cago ponizno. „Samo ne
razumem.“
„Ne plaćam vas da razumete, dobri moj Cago. Biću jasniji: Besni Orlando
Lodovika Ariosta i Plutarhovo delo O negovanju duševnog mira i zadovoljstva su knjige
stavljene u Spisak zabranjenih knjiga. Dakle, zabranjene su, smatraju se prethodnicama
jeresi. Ali rukopisi koje vam dajem su to još više. U njima su magijske postavke kao što
su Ključ kralja Solomona, Talismani i Kabala. Biće dovoljno da ih ostavite u
Kazanovinom brodiću, pretvarajući se da ste ih tu pronašli, kako bismo imali dovoljno
materijala da podignemo nepobitnu optužbu. Je li sada sve jasno?“
Cago ga pogleda začuđeno.
„Pitate se otkuda takva dela u mom posedu? Zato što je moj jasno određeni zadatak
da poznajem ono što je zabranjeno, tako da mogu da to razlikujem od onog što je
dozvoljeno. Naravno da nećete progovoriti ni reč o našem dogovoru. U dogledno vreme,
kada budete pronašli ove tekstove na Kazanovinom brodiću, postaraću se da ih
podnesem na uvid Trojici mudraca za jeres, tako da mogu da sastave službenu optužbu
koja će omogućiti da se sprovede suđenje i postigne osuda. Utoliko pre što ćemo taj
zločin pripisati Kazanovinom razuzdanom ponašanju. Tako ćemo imati krivično delo
protiv javnog reda, koje je, kao što znate u mojoj nadležnosti.“
Učini se da se na te reči Cago smirio. Klimnu glavom.
Inkvizitor onda bez reči otpusti svog doušnika.
 36

SASTANAK

Đakomo je čekao. Imao je puno poverenje u Frančesku, ali je ipak osećao nešto čudno u
vrelom vazduhu te letnje noći. Bilo je to predosećanje, nekakav osećaj uznemirenosti,
kao da će se ubrzo rešiti njegova sudbina.
Možda je bio na putu da siđe sa scene. Možda sva ova sreća nije bila zaslužena i
život se spremao da mu zatraži da podnese račun. Ubio je čoveka i ta pomisao ga je
mučila, uprkos tome što je bezbroj puta ponavljao sebi da nije imao nameru da to učini,
da je morao da se brani kako bi zaštitio sopstveni život. Sa mosta brodića osmotri Veliki
kanal. Oseti oštar miris, koji je postao još jači zahvaljujući sparini. Podizao se sa mirne
tamne vode. Bio je to miris venecijanske lagune. Pogled mu se gubio dok se divio
svetlucanju baklji koje su obasjavale kanal. Među tim bleskovima prepozna fasade
plemićkih palata.
Lenjo zapljuskivanje vode o bok brodića u sidrištu uljuljkivalo mu je misli. Nije ih
učinilo manje zabrinjavajućim, ali se u svakom slučaju učini da ih je za trenutak
potisnuo u najudaljeniji kutak svesti.
Sa iznenađenjem i zahvalnošću oseti kako ga dodiruje neka laka ruka i nežni prsti
se prepliću sa njegovim. Okrenu se i kao čudom se nađe ispred lica ljubavi.
Frančeska se popela na brodić. I prišla mu s leđa.
Bio je prosto očaran njenom preduzimljivošću. Koliko žena bi se odvažilo da se
popne mostićem brodića a da ne zatraži pomoć?
Ali ona nije bila kao druge. Zbog toga se ludo zaljubio u nju. Frančeska je bila
drugačija od svih žena koje je upoznao. Bila je najbolja. Jedinstvena.
„Kako ste uspeli da…“
Frančeska mu ne dozvoli da nastavi. Naglo ga poljubi. Đakomo oseti njene vrele
usne i nemir nestade, izbrisan strašću i ljubavlju što je i najnepodnošljiviji teret činila
lakšim. Uze je u naručje i odnese u potpalublje.
Nađoše se u prostoru koji je bio mnogo veći nego što bi se očekivalo. Sofa sa fino
izrezbarenim naslonima za ruke i zlatnom bojom obojenim naslonima, četiri foteljice
obložene crvenim somotom, kovčeg sa naslonom koji je u sebi sadržao ko zna koliko
tajni, polica prepuna knjiga, sto sa krivim nogarima.
Svaka druga osoba bi se zapitala kako je taj nameštaj dospeo tu, ali ne i Frančeska.
Umesto da zatraži objašnjenje, pusti da joj se pogled zadrži na tom nizu predmeta koji je
obuhvatao i diskretan broj mapa, par trorogih šešira, demode jaknu, smotane tepihe
bačene u jedan ćošak, nekoliko uljnih svetiljki.
Đakomo primeti kako se ona smeje dok ju je polagao na sofu sa takvom blagošću
da je izgledalo da je prosto ushićena zbog toga. Opet je pokazao punu pažnju prema
njoj. Radio je to nagonski. A kada samo pomisli da je pre samo nekoliko dana sumnjala
u njegovu ljubav do te mere da je odbila njegove ruže. Ali sada je sve bilo savršeno.
Izgledalo je isuviše lepo da bi bilo istinito.

Osoba koja se popela na palubu brodića verovatno je bila neka žena. Nosila je dugačak
ogrtač sa kapuljačom, ali oblici, ma koliko prikriveni odećom, bili su nedvosmisleni.
Cagu se otrže ružna grimasa.
Bio je tu skoro čitav dan. Čekao je u zasedi kao ptica zloslutnica. Bio je umoran.
Neprekidno je mislio na Grečen i na činjenicu da ne zna da li da se zaljubi u nju ili da je
ubije. Njena slika, zajedno sa nepodnošljivom vrućinom, učinila je da bude definitivno
sluđen. Mrzeo je što mora da bude tu nepomičan, a da ne može ništa da uradi. Pomisli da
će mu Kazanova skupo platiti i iz tog razloga.
Kada ga je video kako dolazi, Cago nije uspeo da zadrži uzdah olakšanja. Konačno
će se nešto dogoditi. Ali morao je da sačeka sumrak, a onda i da padne veče, pa da vidi
kako se pojavljuje devojka.
U međuvremenu su mu se pridružila četvorica čuvara iz četvrti. Ugledavši ih u
uniformama, misao mu se vrati u neko skorašnje vreme kada mu je Kazanova pobegao
verući se po krovovima, da bi kasnije iščezao. Ili kada mu je pretio da će ga izbaciti iz
palate Matea Bragadina tako što će ga šutnuti nogom u dupe.
Neće napraviti grešku da ga potceni. Ne ovog puta. Zauvek će završiti sa tim.
Sakrio je ispod ogrtača dve knjige i rukopise koji će predstavljati neoboriv dokaz za
optužbu za jeres.
Dade signal svojima. Svako od njih držao je u ruci baklju. Napredovali su ka molu,
gde su bile usidrene razne gondole i brodići.
Cago se uputi ka Kazanovinom brodiću.
Taj čovek sigurno nije očekivao njegovu posetu. Baš je imao smelosti da se posluži
tim jednostavnim lukavstvom, tako da bude nevidljiv za kontrolu špijuna i pešadije,
pomisli Cago: da bude toliko na vidiku, a nevidljiv, pošto niko ne bi očekivao da će ga
pronaći baš na njegovom brodiću.
Vešto skoči na mostić. Dade znak svojima da idu ispred njega stepenicama koje
vode u potpalublje, dok će on iskoristiti metež koji će nastati da stavi dve knjige u ugao
kabine.
 Kada siđe niz stepenice, shvati da veče još nije završeno. Stavljanje Kazanove u
okove biće mnogo komplikovanije nego što je mislio.
 37

OBRAČUN – POLAGANJE RAČUNA

Čim ih ugleda kako ulaze, Đakomo shvati da je situacija očajna.

„Gospodine Kazanova, uhapšeni ste!“, uzviknu čuvar. „Morate da pođete sa nama,
milom ili silom.“
Ta tvrdnja zazvuča kao najgori početak.
Ne gubeći vreme, Kazanova odgura Frančesku u ugao prostorije. Ispod tepiha
izvuče korice, a iz njih mač baš u trenutku kada čuvari uradiše isto.
„Gospodine Kazanova, savetujem vam…“
Čovek nije uspeo da završi rečenicu, pošto se Đakomo baci na njega i drškom mača
ga udari u bradu. Čuvareva glava odskoči unazad i on se sruši na čoveka koji se nalazio
iza njega. Zajedno i uz veliku buku padoše na gomilu stolica i nameštaj.
Treći čuvar odskoči u stranu i napade. Ugledavši kako ovaj potrže mač, Đakomo je
imao toliko vremena da izbegne njegov udarac. U međuvremenu zauze visoki stav. Čelik
poče zlokobno da škripi. Ali dok se čovek pitao kako je Kazanova mogao da odbije taj
napad, Đakomo je već izvukao napunjeni pištolj, pokupivši ga ko zna odakle, povukao
oroz i iznenada opalio. Nije želeo da ubije protivnika, pa je onda pucao tako da mu samo
okrzne rame.
Čuvar kriknu, ispusti mač i prinese ruku okrvavljenom mestu.
Kazanovi nije bilo teško da ga definitivno razoruža i nogom odgurne mač, koji
zvečeći završi u uglu kabine.
Azurnoplavi oblak dima ispuni okolni prostor, a odjek pucnja kao da je zaglušio
čuvare. Đakomo to iskoristi da razoruža i četvrtog čoveka, udarivši ga drškom pištolja u
čašicu kolena.
Cago u međuvremenu nije bio neaktivan. Izvukao je dve knjige i rukopise ispod
ogrtača i stavio ih među ostale tomove na prvoj polici koju je pronašao.
Dva čoveka što su pala na tlo za to vreme su se pridigla i izvukla mačeve.
Kazanovin pištolj je sada bio ispražnjen i Frančeska ga je gledala užasnuto.
Cago je imao jednog lakše ranjenog čoveka i jednog ugruvanog. Izvuče svoj
napolitanski mač, čija je drška bila ukrašena srebrom. Ta oštrica je bila jedna od
njegovih omiljenih. Na licu mu se ocrta najzlokobnija moguća grimasa i onda izdade
naređenje o kom je odavno sanjao: „Predajte se, nemate nikakvih šansi da se izvučete.“ I
kao da je hteo da naglasi tvrdnju, napravi trzaj mačem u pravcu tog đavola od Kazanove,
sa željom da ga probode poput drozda.
Dok su njegovi plaćenici stezali obruč oko tog fićfirća, primoravajući ga da se nađe
leđima uz drvenu oblogu kabine, Cago iskrsnu ispred njega.
„Hajde, predajte oružje, nemate nikakvih šansi. Učinite to i sačuvaćete život. Želite
li da se devojci dogodi nešto loše?“
Đakomo ga pogleda sa najvećom mogućom mržnjom, ali se Cago ne zbuni.
„Predajte se, uhapšeni ste.“
„Stvarno?“, reče Kazanova podrugljivo. „A zašto? Zato što sam se branio od
petorice ljudi koji su se sručili na moj brodić, pokušavajući da smaknu mene i ženu koju
volim?“
Cago odmahnu glavom. „Nemate nikakve nade. Savršeno dobro znate zašto sam
ovde.“
Onda bez reči pruži ruku prema polici, gde je pre samo nekoliko trenutaka stavio
zabranjena dela.
Trijumfalno i uz zloban osmeh izvuče Plutarhovo delo O negovanju duševnog mira
i zadovoljstva i pokaza ga pred očima Đakoma Kazanove.
„Znate li šta ovo znači?“, upita, ali uopšte nije imao nameru da sačeka odgovor.
„Ovo je knjiga koja se po Spisku zabranjenih knjiga smatra jeretičkom, ne znam da li
sam dovoljno jasan. Nema potrebe da još nešto objašnjavam.“

***

U trenutku kada ugleda tog čoveka pepeljastoplave kose i pokvarenih zuba kako uzima
knjigu u ruke i izgovara apsurdne optužbe, Frančeska više nije mogla da ćuti. Primetila
ga je i samo neki trenutak pre: upravo on je stavio tu knjigu na policu, a sad je pokazuje
kao dokaz nekakve Đakomove krivice.
Nije mogla da to prećuti.
„Vi, gospodine“, izgovori uzrujano, „vi ste doneli tu knjigu i sakrili je u biblioteci,
iskoristivši napad čuvara. Ja sam vas videla, nemojte da to poričete!“
Cago se nije dao zbuniti. „Zabavlja me kada vidim sa koliko revnosti branite ovog
razbojnika. Dopustite mi da vam kažem ono što mislim: vi lažete da zaštitite svog
ljubavnika. Razumem to, ali to vaše reči ne čini istinitim.“
„Vi, gospodine“, uzviknu Frančeska snažno, „vi ste najveći lažov…“
„Po mom mišljenju“, prekide je Cago, „nikada nisam sreo toliko bezobraznu i
drsku devojku. Nažalost, postoji vaša reč protiv moje, ja na svojoj strani imam državnog
inkvizitora, dok vi… pogledajte se: vi ste samo devojčica zaljubljena u najvećeg
ženskaroša Venecije.“
„Ovo će vas koštati života“, reče Kazanova.
 „Stvarno?“, upita Cago. „Vi mi pretite?“
„Nije to pretnja“, uzvrati Đakomo, „to je obećanje.“
„Da sam na vašem mestu, sačuvao bih dah za dželatovu omču. Pošto je, dragi moj
Kazanova, u ovom trenutku sigurno da ste vi krivi za jeres zbog držanja dela koja su na
Spisku zabranjenih knjiga, i isto tako je tačno da pored Plutarhovog dela na policama
držite i ovu drugu ludoriju“, i na te reči Cago zgrabi knjigu Besni Orlando Ludovika
Ariosta, pa poče da je pokazuje kao trofej.
„Obojica znamo da nisam nikada imao među svojim knjigama ni jednu ni drugu.“
„Stvarno? A kako objašnjavate njihovo prisustvo? A šta tek kažete na ovo?“ Cago
baci rukopise Kazanovi u lice. Onda, sav zadovoljan pogleda u svoje ljude i upita ih: „Ja
sam dakle sve ovo sanjao, je li tako prijatelji moji?“
Čuvari gradske četvrti između jauka od bolova i uzbuđenja promrmljaše da su
saglasni sa svim što on kaže. Jedan od njih, marljiviji od ostalih, progovori u ime svih:
„Uopšte niste, gospodine Cago. Kriv je Đakomo Kazanova zato što na svom brodiću
drži zabranjene knjige.“
Čovek sa pokvarenim zubima se ushićeno nasmeja. Ovoliko mu je bilo dovoljno.
„Kao što vidite, gospodine Kazanova, četvorica čuvara iz četvrti spremni su da potvrde
moju verziju. A rukopisi u vezi sa kabalom, amajlijama i ostalim ludostima usmerenim
na prizivanje đavola biće nadgrobni kamen na vašem grobu!“ Onda odmahnu glavom:
„Da ne govorimo o tome da ste se opirali hapšenju, ranili dvojicu mojih ljudi i tako
pokazali da imate u svom posedu mač i pištolj kojima ste zapodenuli dvoboj, uprkos
tome što zakoni Mletačke republike to izričito zabranjuju.“
„Drsko ste nas napali, šta je drugo mogao da uradi?“, povika Frančeska, koja nije
podnosila nepravdu na koju je ovaj čovek počeo da biva osuđen.
Kao odgovor na tu optužbu, oštrice mačeva se podigoše u visinu Đakomovog vrata.
„Samo smo zaustavili jednog opasnog jeretika. I to baš na vreme! Sada vam je moj
savet, gospođice, da izbegavate da izigravate saučesnika ovakvom čoveku. Ovo kažem
ozbiljno“, presudi Cago zaštitnički.
Oštrice mačeva se udaljiše na pola hvata od vrata Kazanove, koji uze Frančesku za
ruku.
„Ljubavi moja, pustite to. Sada ne može ništa da se uradi. Jedino što želim da znate
jeste da sam zahvaljujući vama konačno proveo trenutke dostojne da zbog njih vredi
živeti.“
„Kakve dirljive reči“, naruga se Cago. „A sada, ako biste bili ljubazni da nam
učinite čast da nas sledite do Duždeve palate, možda ćemo konačno staviti tačku na ovo
sramotno pitanje.“
Ne pružajući otpor, Kazanova ispusti mač, koji zlokobno zazveča na drvenom
podu. Stavi na sto ispražnjeni pištolj. Ispruži ruke, dok mu je jedan od čuvara stavljao
okove.
„Nemojte da me pratite“, reče najzad Frančeski, „zaboravite ovu priču, nemojte da
se uvlačite u ovu tragičnu farsu.“
 Ali Frančeska uopšte nije nameravala da tako postupi. „Kako možete i da pomislite
da ću vas tek tako ostaviti? Volim vas, Đakomo!“
Dok je izgovarala te reči, stade između njega i čuvara. „Nečete se usuditi da mu
nanesete zlo. Kazanova nikada nije posedovao te knjige. Vi ste mu ih stavili na policu u
biblioteci! Imajte barem toliko hrabrosti da to priznate!“
Ali nije imala vremena ni da završi rečenicu, kada je jedna orlovska ruka kao
kandža ptice grabljivice zgrabi za ručni zglob.
„Očigledno je da se nismo razumeli, devojčice moja.“ Cago se izbečenih očiju
unese Frančeski u lice. „Ako tako nastavite, bićete sudski gonjeni i bačeni u zatvor, da li
je jasno?“, i dok je izlajavao te reči, zadah iz njegovih usta ispuni vazduh.
Frančeska oseti zadah smrti. Ali se ne zaustavi i pljunu ga u lice.
Cago se nasmeja, ali je sad već izgubio smirenost. Nadlanicom udari Frančesku.
Devojčino lice istog trena od siline udarca odskoči u stranu.
Videvši tu scenu, Kazanova se istrže i baci se na Caga.
Zajedno završiše na stolu.
Đakomo, čije su ruke bile u okovima iskoristi ih kao mesnati čekić i zglobovima
prstiju udari u lice tog kukavicu što se usudio da udari ženu koju on voli. Onda obojica
padoše na zemiju uz zveket polomljenog stakla.
Cagov nos je postao prava fontana krvi.
„Skinite ga sa mene“, zaurla.
Kazanova oseti da ga dohvatiše neke nervozne ruke.
Na glavu mu se sruči drška pištolja.
Svetlo se odjednom ugasi, sve se pretvori u krhotine i on utonu u mrak.
 38

OPTUŽBE

Dok su sedeli na visokim stolicama, sa belim perikama ispod beretki, Desetorica su se

nadnosili nad njim. Na crvenim togama su im se isticale crne trake, blistave kao flor u
znak žalosti: trake smrti za čoveka koji je imao nesreću da naleti na njihovo suđenje.
Đakomo se nalazio u sredini i s mukom ih je gledao. Vidik mu je bio zamagljen
krvlju zbog rane koja mu se otvorila u vidu rascepa na glavi.
Zapita se gde li je Frančeska. Nije mu bio važan njegov, već samo život žene koju
voli, sada otrgnute od njega. Možda zauvek. A to što ne zna gde je ona razdiralo mu je
srce.
Sa rukama u okovima, sedeći za stolom u sredini sale, gledao je lica tih plemića
koji su ga fiksirali pogledima. Neki od njih nisu uspevali da sakriju žaljenje, neki su za
njega imali samo ravnodušan pogled, dok se neki nisu ni ustručavali da otvoreno pokažu
srdžbu i gađenje.
Naspram njega se nalazio samo jedan čovek, koji je sišao sa visoke stolice i
pripremao se da iznese činjenice: crni inkvizitor, Pjetro Garconi.
Kazanova ga je znao po čuvenju. Znao je koliko je moćan i ambiciozan, ali je do
tog trenutka verovao da može da ga nadmaši u lukavstvu.
Koliko se samo prevario!
Pa ipak, niko nije znao za njegov brodić u Kanalu Sveti Toma. Bio je siguran u to.
Očigledno da je neko progovorio.
Da… aliko?
Svest poče da mu luta po lavirintu pitanja na koja nije uspevao da pruži neki
odgovor. Ko je mogao da otkrije njegovu tajnu? Mateo Bragadin? On to nikada ne bi
uradio! Njegova lojalnost je bila van svake diskusije. Neko od njegovih uticajnijih
prijatelja? Marko Dandolo, koji ga je sada gledao sa gorkom rezignancijom? Ali kako bi
on mogao da zna? Nije to bilo prihvatljivo.
Onda mu, baš u trenutku kada se inkvizitor spremao da počne svoj govor, pade na
pamet ko bi mogao da zna za brodić u Kanalu Sveti Toma.
Grečen!
 Koju je, nepromišljeno, tamo odveo pre samo neki dan.
Ali zašto bi baš ona, koja ga je stalno štitila, morala da ga izda na taj način? Možda
zato što se osetila odbačenom? Da li je želela da mu se osveti zato što je izabrao
Frančesku?
Ma koliko da je razbijao glavu, njegove misli su morale da pričekaju, zato što poče
da grmi inkvizitorov snažni i arogantni glas.
„Gospodo iz Veća, evo ovde nevolje koja razdire Veneciju: to je Đakomo
Kazanova. Optužen je za jeres, a pored toga i za opiranje hapšenju. Pre nego što
pristupim izlaganju činjenica i istražnom postupku, onako kako mi nalaže odežda
državnog inkvizitora, zahtevam da ovde prisutni optuženi bude izveden iz ove sudnice i
da tako ni on ne sazna za našu presudu sve dok ona ne bude saopštena. Moj zahtev je u
potpunosti u skladu sa procedurom koju predviđa naša Mletačka republika.“
Pre nego što je Garconi morao da doda još bilo koju reč, pojavi se nekoliko sudskih
poslužitelja.
Đakomo je želeo da se usprotivi, ali nije imao snage za to. Osećao je pulsirajući bol
u glavi koji nikako nije prestajao. Mišići su mu goreli, a telo je izgledalo kao plamen.
Osećao je da su mu usta zapečaćena, gotovo kao da ga je neka kugla od šlajma i mesa
sprečavala da otvori usta. Nastavljao je da ispod oka, iza ružičaste koprene, gleda
Desetoricu, koji nisu skidali pogled sa njega.
Poslužitelji ga uhvatiše ispod pazuha i odvukoše napolje.
Đakomo primeti kako članovi Veća postaju sve udaljenije tačke u njegovom
pogledu: Desetorica su se sada ocrtavala pred njim kao likovi sa neke slike.
Kad se na kraju velika vrata zatvoriše za njim, začu kako brava škljocnu i on se
nađe u nekom mračnom i smrdljivom sobičku.
U najpotpunijoj tišini ostade da čeka da upozna sopstvenu sudbinu. Pitanja iznova
počeše da mu razdiru dušu.
Ali ma koliko pokušavao da pronađe odgovore, nijedna pretpostavka nije mogla da
ublaži njegov nemir.
Poče da mrmlja Frančeskino ime, kao ludak u molitvi, čvrsto se hvatajući za
sećanje na nju kao za sidro spasa.

Garconi se osmehnu. Sada je sve zavisilo od sposobnosti da bude uverljiv. Ali dokazi
koje je imao u rukama bili su neoborivi. Onda nastavi, jasno izlažući činjenice:
„Đakomo Kazanova je ove noći iznenađen u brodiću u njegovom vlasništvu dok se
pripremao da pregleda dva dela sa Spiska zabranjenih knjiga.“ Garconi napravi pauzu
kako bi ostavio što jači utisak. Onda nastavi: „I evo ih.“
Dok je to govorio, priđe stočiću na kom su bile poređane knjige i podiže ih. „Besni
Orlando Lodovika Ariosta i Plutarhova knjiga O negovanju duševnog mira i
zadovoljstva! Paganske, prevratničke knjige što savršeno pristaju liku Đakoma
Kazanove. Ali naravno da ti tekstovi nisu jedini koji potkrepljuju početak optužbe.“
Onda, zgrabivši svežanj rukopisa, nastavi: „Ovde pre svega mislim na ove dokumente
što otvoreno nude saznanja o opojnim mirisima i prizivanju duhova koji se koriste sa
ciljem obavljanja razgovora sa demonima najrazličitijih klasa i kategorija: Ključ kralja
Solomona, Talismani, Kabala! Nema potrebe da vam sada objašnjavam koliko su ovakvi
rukopisi opasni za javni poredak i načela ove naše Mletačke republike. Hitno su sazvani
papski legat, inkvizitor i Trojica mudraca za jeres, koji su prepoznali zločin i potvrdili da
treba da bude predmet ovog postupka.“
Garconi pokaza omot sa listovima pergamenta što nose pečat Inkvizicije i potpise
članova stručnog saveta. U strastvenom nadahnuću pravog katoličkog vernika poče da
maše dokumentom kao da se radilo o maču arhanđela Mihaila. „Ali to nije sve!“,
nastavi. „Kazanova je iznenađen dok je bludničio sa ćerkom uglednog venecijanskog
plemića, čije ime iz pristojnosti i poštovanja neću navesti. Suvišno je ako vam kažem da
je ona već bila obećana jednom trgovcu kožom, a o tom čoveku se više ništa ne zna.
Nestao, iščezao, verovatno ubijen, ukoliko je tačno ga je Đakomo Kazanova pre
nekoliko dana izazvao na dvoboj, kako tvrde neki svedoci. U tom smislu se ovom skupu
prilaže izjava gospodina Antonija Candomenegija, koja je data pre nedelju dana.“
Članovi Veća su ga pažljivo gledali. Garconi nije mogao da poželi ništa bolje.
Štaviše, da ne bi bilo zabune, pojača dozu:
„Znam šta mislite: da nemamo dokaze za ubistvo. I u pravu ste, ali je činjenica da
su tekstovi više nego dovoljni da se gospodin Kazanova smatra krivcem za jeres. Onako
kako je potvrđeno presudom nadležnog saveta.“
„Ko nam garantuje da su ovi tekstovi zaista pronađeni na brodiću koji je njegovo
vlasništvo?“, upita Močenigo.
Ali je Garconi bio spreman. Štaviše, jedva je čekao da mu to pitanje bude
postavljeno.
„Tačna primedba!“, uzviknu. „Sa ciljem da raspršim svaku sumnju, dopustio sam
sebi da prikupim izjave gospodina Caga, kapetana čuvara iz gradske četvrti, kao i
četvorice ljudi što su bili sa njim koji su uhvatili gospodina Kazanovu u vršenju
krivičnog dela!“
I onda, u stilu najveštijeg mađioničara, Garconi izvuče iz rukava toge istovetne
listove papira koji su sadržali priznanja njegovih ljudi. Pokaza ih i stavi na sto pored
jeretičkih tekstova, pred radoznalim očima članova Veća.
„Sa ciljem da vam pružim puno saznanje o činjenicama, pristupiću čitanju
svedočenja koje je dao gospodin Cago. Ono se pokazalo kao kompletno i iscrpno. Ostali
ponavljaju, mada na sažetiji način, potpuno isti sadržaj, a autentičnost možete da
proverite jednostavnim zapažanjem. Stojim vam na raspolaganju da ih možete
pregledati. Ali, kao što sam rekao, pristupam čitanju izjave kapetana Caga.“
Močenigo se saglasi klimanjem glave.
Garconi ispusti uzdah olakšanja.
Kada je pripremao pretkrivični postupak, sama pomisao da mora da uvede Caga
među taj skup uglednih ljudi izazvala mu je grimasu užasa. Utoliko pre što je u trenutku
kad se pojavio kod njega da ga obavesti da je hapšenje izvršeno, Cago na sebi imao
otrcanu košulju, umrljanu na više mesta, čarape i čizme prekrivene blatom. Pohabana
kabanica kompletirala je prljavu i izlizanu odeću. A kada je Cago otvorio usta i pokazao
crne zube i zagadio vazduh, Garconi je u sebi zamislio Desetoricu, koji neće moći da se
uzdrže od povika gađenja i pogleda punih prezira.
Zato je stvarno bila sreća što po zakonu niko nije morao da bude prisutan na
procesu koji vodi Veće. Nije tu bio ni optuženi, pa taman posla da to bude slučaj sa
svedocima. Na osnovu utvrđene procedure, svedočenja su priložena u pisanoj formi, a
rasprava je samim tim bila brža i što neformalnija.
Dokazni materijal je imao odlučujuću ulogu za donošenje neoborive odluke Veća i
osude. U tom smislu je Garconijeva moć u svojstvu državnog inkvizitora bila
ograničena. Još više s obzirom na odsustvo dužda, koji ni tog dana nije mogao da
prisustvuje zbog bolesti. Zatvoren u odajama Duždeve palate, Frančesko Loredan je
uveliko bio odsutan prilikom ove i mnogih drugih tragedija.
Znači da je Garconi mogao da bude miran. Kazanova je bio prva prepreka ka
osvajanju Venecije. Ljudi kao što je Dandolo, krivi što su poklonili prijateljstvo takvoj
osobi, odmah će završiti u njegovom džepu. Mogao je da zatraži njihovo savezništvo ili
da barem ne pokazuju otvoreno neprijateljstvo. A sa duždom svedenim na utvaru,
njegove nade da će ga naslediti povećavale su se. A zajedno sa njima i plan da Veneciju
odvede pod austrijsko pokroviteljstvo. Pošto je on, uprkos onome u šta su svi verovali,
sklopio vrlo jasan savez sa Marijom Terezijom sa ciljem da dobije podršku u vreme
izbora za dužda.
Razvratnik je u svakom slučajubio samo moneta za potkusurivanje. Ni više ni
manje od toga. On će ga kazniti slanjem u Pjombi, a Beč će njemu zauzvrat pomoći da
pronađe glasove potrebne prilikom izbora.
Međutim, sada je morao da ostane trezven i da završi istražni postupak tako da
obezbedi sigurnu kaznu.
„Dakle, pristupam čitanju izjave kapetana Caga“, nastavi Garconi. Nakašlja se i
zauze čvrst stav, gotovo kao da je general koji komanduje svojim ljudima da krenu u
osvajanje neke male tvrđave. 'Ja, dole potpisani Jakopo Cago, kapetan straže gradske
četvrti, izjavljujem da sam na dan 9. jula 1755. godine za vreme noćnog obilaska izvršio
kontrolu brodića u vlasništvu gospodina Đakoma Kazanove, usidrenog u Kanalu Sveti
Toma. Razlog za to ležao je u činjenici da mi je sa više strana dojavljeno u vezi sa
njegovim bavljenjem jeresi. Tokom pretresa, kom se gospodin Kazanova opirao do te
mere da je to preraslo u otvoreno nasilje, tako da je jedan od mojih čuvara zadobio
ozbiljnu ranu u rame nakon pucnja iz pištolja iz neposredne blizine, pronašao sam u
njegovoj biblioteci tekstove koji se po Spisku zabranjenih knjiga smatraju jeretičkim.
Oni su bili vešto sakriveni među papirima biblioteke, zajedno sa rukopisima što sadrže
niz simulacija magije. Čim sam ih pokazao kao potvrdu uz nalog na osnovu kog sam
nameravao da ga odvedem u Duždevu palatu, Kazanova je tvrdio da su mu ti tekstovi
potpuno strani. Ipak, nije bio u stanju da objasni njihovo poreklo. U tom trenutku je
počeo da mi preti smrću. Nasrnuo je na mene i moje ljude, tako da smo bili primorani da
primenimo silu. Tek tada smo bili u mogućnosti da gospodina Kazanovu odvedemo u
Duždevu palatu, gde će mu biti suđeno zbog njegovog ponašanja.“
 Nakon što je gotovo u jednom dahu pročitao pisano svedočenje Jakopa Caga,
Garconi zastade.
„Da li je ta izjava autentična, državni inkvizitore?“, upita Alvize IV Đovani
Močenigo, koji je, kako izgleda, još gajio sumnje u Kazanovinu krivicu. Ali onda se
umešaše drugi umesto Garconija:
„Pobogu, zar niste svesni ozbiljnosti onoga šta je uradio ovaj čovek? Šta je još
potrebno da se uverite u to?“, upita Andrea Tron izbečenih očiju, koji nije mogao da se
uzdrži. „Poznata nam je vaša poslovična neutralnost, ali mislim da ona nema pravo u
mučnoj situaciji kao što je ova. Osim ako ne postoji nešto drugo što vas vezuje za
njega!“
„Stvarno, Močenigo!“, podrža Trona Marko Foskarini, upućujući ledeni pogled ka
Močenigu i Dandolu, njegovom stalnom savezniku. „Nije prihvatljivo kolebanje pred
dokazima koji su ovde izneti i toliko su potanko opisani da ne ostavljaju nikakvu
sumnju. Hajde da što je pre moguće odlučimo o Kazanovinoj sudbini, ah znajte da ja
zahtevam njegovo zatvaranje u Pjombi. I da to bude doživotno!“
Posle tih reči svi ostali počeše da mrmljaju reči pristanka. Čak se i Marko Dandolo
dobro pazio da ne izgovori neku reč u oabranu prijatelja.
Uspelo je! Pjetro Garconi nije pokazivao zađovoljstvo, ali je likovao u sebi. Ne
samo da nije imao teškoća da ostvari presudu i primerenu kaznu nego je i tim
maestralnim potezom uspeo da većinu članova Veća prevede na svoju stranu, prvi put
ostavljajući Močeniga u manjini.
Ništa ne ujedinjuje ljude tako snažno kao mržnja. A ta zloba, zavist, ta bedna
osećanja koja gaje u dubini svoje mračne duše – sve to je naravno bilo moćno oružje
protiv Kazanove, ali isto tako protiv struje što mu je naklonjena.
Sa duždom u teškoćama i ovim suđenjem koje se odvijalo povoljno za njega, Pjetro
Garconi je bivao sve bliži ostvarenju svog cilja.
Pusti da članovi Veća malo prodiskutuju između sebe, sve dok on sam ne odluči
kada je dosta:
„Visokopoštovane kolege, u svetlu dokazanih rezultata, među kojima je i sam
postupak koji je sproveo skup nadležan u oblasti jeresi, a onda i na osnovu svega što je
rečeno i dokazano, ja, Pjetro Garconi, zahtevam osudu na doživotnu kaznu zatvora za
Đakoma Kazanovu zbog krivičnog dela jeresi i ponašanja koje u celini predstavlja
opasnost za javni red Mletačke republike.“
Njegove reči zazvučaše u sudnici kao ledene oštrice.
Razgovor između članova Veća odjednom utonu u potpunu tišinu.
Nazirao se očekivani ishod.
Garconi se pokazao kao čovek koji je od početka verovao u krivicu zavodnika i
avanturiste, čak i kada su ga neki od Desetorice gledali prilično sumnjičavo, sa smešnom
popustljivošću, kao da je ludak ili vidovnjak.
Ali sve se promenilo.
Sada je bio novi čovek, vitez – čuvar moralnog kodeksa i pravila. I Venecija će se
promeniti.
 Dok su se članovi Veća došaptavali među sobom, državni inkvizitor pomisli da nije
mogao da zamisli sjajniju pobedu.
 39

TEŠKA NOĆ

Poslaše po njega. Cago ga izvede iz sobička u koji je bio zatvoren. Đakomo je i pri
prigušenom svetlu svećnjaka uspeo da razazna njegovo mračno i zversko cerekanje. Taj
čovek ga je mrzeo. A ovo je bila njegova osveta. Cagova kosa je pri plamenu sveće
poprimala srebrnaste nijanse, a njegove proklete bledoplave oči delovale su kao užareno
drago kamenje.
Cago nije bio nimalo uznemiren što mora da saopšti Kazanovi kakva je presuda.
Kakve je to veze imalo sada? Bilo je očigledno da će biti smešten u zatvor.
U okovima, u pratnji četvorice čuvara, Đakomo je bio odveden kroz niz hodnika i
radnih soba. Naposletku se pope dugačkim uskim stepenicama, na čijem kraju se ukaza
prostran salon, gde ga je čekao neki elegantno odeveni gospodin.
Tek tu Cago obavesti Kazanovu o njegovoj sudbini: „Sud je izrekao osuđujuću
presudu. Doživotni zatvor, gospodine Đakomo Kazanova. Ovde prisutni sekretar
gospode inkvizitora, Domeniko Kavali, pobrinuće se oko vašeg boravka. Uzdam se da
će on biti bolan i prepun mučenja!“
„Znajte da ću vas jednog dana ubiti. Kao što sam rekao, to je obećanje“, odgovori
Kazanova.
Cago se osmehnu. Bez odgovora se okrenu na petama i ode. Njegovi koraci tupo
odjeknuše po podu.
Državni sekretar zajedno sa četvoricom čuvara sprovede Đakoma, popeše se uz dva
stepeništa, onda uđoše u neki tunel, pa još jedan, pa onda i treći, na čijem kraju su se
nalazila zatvorena vrata. Domeniko Kavali izvuče veliki svežanj ključeva, otključa
bravu i otvori vrata.
Kazanova se nađe na prostranom i prljavom tavanu, dugačkom šest hvatova i
širokom dva, sa prozorčetom napravljenim tako visoko da je bilo nedostižno.
Odaja je bila potpuno prazna. On za trenutak pomisli da je to ćelija koja mu je
namenjena, ali onda shvati da se prevario. I zaista, čuvar Pjombija prođe kroz tavan i
dođe do još jednih vrata obloženih gvožđem, visokim skoro četiri stope i sa rupom u
sredini, prečnika od oko osam palaca. Izvadi veliki ključ iz svežnja i otvori vrata.
 „Uđite!“, reče, obraćajući se Kazanovi.
Čuvari ga uzeše ispod miške i ubaciše u ćeliju.
U trenu kad je završio ispružen na prljavom podu, Kazanova začu kako se vrata iza
njegovih leđa zatvoriše uz tresak.
Nastade mrak.
I briga.
Prvo svetlo zore probijalo se kroz prozorče sa rešetkama, toliko malo da nijedan
čovek nikada ne bi mogao da prođe kroz njega.
Đakomo se šćućuri uza zid i utonu u mračne misli, a neke čudovišne drevne utvare
kao da počeše da mu razdiru svest.

„Nemam reči da ti kažem šta mislim o tebi! Ali je sigurno da ćeš od sada, pa nadalje,
imati sav moj prezir!“
Nikolo Erico je bio besan. Pošto se vratio sa poslovnog puta pre nego što je bilo
predviđeno, iznenadio je ćerku, koja se kasno noću vraćala kući u pratnji dvojice čuvara
iz četvrti. Kao lopov. Kao neka kurva.
Kad je saznao šta se dogodilo, Nikolo je izgubio razum.
Frančeska nije mogla da zadrži suze. Ali, za razliku od onoga u šta je verovao njen
otac, razlog sigurno nije bio u kajanju zbog onoga što je učinila.
Izgubila je Đakoma. Možda zauvek.
Nakon što ga je videla kako pada, pošto su ga udarili drškom pištolja i odvukli u
besvesnom stanju, dok mu se krv razlivala u obliku velike tamne mrlje i oblila mu lice,
pala je na kolena i briznula u plač. Tako je želela da bude jaka i pokaže tim ljudima da
će preživeti, da će ona i Đakomo ponovo biti zajedno i da će njihova ljubav pobediti.
Ali izgubili su. Bili su osuđeni na smrt. Državni inkvizitor, plemićke porodice
Mletačke republike – svi su bili očajnički gladni moći, a da bi je imali, kontrola i
represija bile su od suštinskog značaja. A ko je, ako ne Đakomo, bio istinsko oličenje
pretnje tom mrskom uspostavljenom poretku? Video je tog groznog čoveka duge
pepeljastoplave kose, pokvarenih zuba i surovog cerekanja koje mu se ocrtavalo na licu.
Delovao je kao razbojnik, a ipak je radio. za državnog inkvizitora. I takav čovek je
pobedio. Postigao je to mučki i prevarom. On je pripremio dokaze protiv Đakoma,
sakrivši ih u biblioteci na njegovom brodiću. Da bi ih onda trijumfalno izvukao. Bila je
to samo paklena farsa, odvratni trik da se oslobode najboljeg sina Venecije.
Venecije! Izdane, uvređene, okaljane ovim pogrešnim ljudima, spremnim na sve
samo da kao psi zagrizu poslednje ostatke jednog rastrgnutog grada, opljačkanog i
prepuštenog da umre. Frančeska je i iz tog razloga briznula u plač.
I još je plakala. U kući svog oca. Oca što nije razumeo, koji možda nije bio kao ti
ljudi, ali se ponašao kao oni. Oca koji je želeo da je drži u kavezu da bi je voleo.
„Nemate pojma šta se dogodilo“, reče ona, sva ojađena.
„Ne, zaista, kako bih mogao? Zar misliš da je moguće to objasniti? Ti, moja ćerka,
iznenađena sa najbednijom od svih perverznih osoba! I nemoj mi reći da je to ljubav! Ne
sa čovekom kao što je on. Bludnik! Kurvar… Đakomo Kazanova, čovek koji u sebi krije
svu trulež što postoji u ovom jadnom gradu!“
„Ne znate koliko se varate“, promrmlja Frančeska.
„Dugo sam mislio na tebe dok sam bio na poslovnom putu“, priznade njen otac sa
gorčinom. „Na tvoju drskost, na način kako se odupireš svakoj mojoj odluci, na tvoju
mržnju prema Caguriju. Sada, posle svega što si učinila i rekla, ne vidim drugo rešenje.
Poslaću te u manastir. Možda će te tamo vaspitati da imaš više poštovanja prema sebi i
prema drugima. Izolovana u ćeliji, imaćeš sve vreme da razmisliš o svojim greškama.“
Frančeska prinese ruku ustima. Kao da je primila udarac bičem. Ne, još gore od
toga.
Manastir!
Oseti kako malaksava. Nije čak uspela ni da krikne.
Kao da svet poče da se okreće pred njenim očima.
 40

GREČEN

Kad shvati da je počeo da je odvezuje, Grečen pomisli da možda još postoji nada.
Pokuša da ustane, ali iznova sede na stolicu. Koliko dugo nije jela?
„Vode“, prošaputa, dok su joj usta gorela. Grečen halapljivo ispi vodu, ona joj
ovlaži usta i delimično joj pokapa niz belo grlo, izloženo požudnim pogledima
tamničara.
Uprkos tome što su joj se na licu ocrtavali znaci gladi i patnje, još je prelepa,
pomisli Cago, gotovo kao da je njena ljupkost bila stvarno neokrznuta. Ugledavši taj
bistri tečni potok koji je kvasio Grečenino grlo, uplaši se da če definitivno izgubiti
kontrolu nad sobom. Ali znao je da to ne sme sebi da dozvoli. Osećao je prema toj ženi
žestoku strast, ali koliko god osećao kako u njemu raste neizrecivo uzbuđenje pri samom
pogledu na nju, morao je da po svaku cenu zadrži kontrolu.
Odreći će se zadovoljstva, opsesivno je ponavljao u sebi. Njegova svest samo što
nije eksplodirala, toliko je bila zavodljiva moć koju je ta žena manje ili više svesno
imala nad njim.
Još jednom, dok je ona gutala vodu smirujući žeđ što se činila beskrajnom, Cago
opet poče da mašta o njoj: nije mu promakla savršena oblina njenih čvrstih krupnih
dojki, predivna krivina vrata, polugola ramena ispod pocepane haljine. A možda je
posekotina na obrazu, prekrivena zgrušanom krvi, činila da izgubi moć rasuđivanja.
Gotovo da dođe u iskušenje da ispruži ruku i dodirne joj grudi, ali onda prizva svu
snagu volje koju je imao i povuče se.
Kada prestade da pije, Grečen podiže glavu i pogleda ga, upućujući mu pogled pun
zahvalnosti i nežnosti, tek neprimetno prožet pakošću. Naravno, bilo je neverovatno da u
takvom trenutku pomišlja da ga zavodi, ali poenta nije bila u tome. Senzualnost je bila
nešto što je bilo urođeno Grečen, čak nehotično, a baš ju je činjenica da toga nije bila
svesna činila još poželjnijom.
Cago oseti kao da je nag pred njom, potpuno nezaštićen, nepripremljen na takav
pogled.
Šta je, kog đavola, mogao da uradi?
 Ledene kapi su mu kvasile košulju. Da li je možda mogao da je poštedi? Da
pobegne sa njom? Zato što je to značio njegov pogled: obećanje neke druge mogućnosti.
Možda mu se, umesto da živi ubijajući hrišćane, mučeći ih, ponižavajući ih, predajući ih
u ruke svoga gazde, prvi prokleti put u životu pružila takva mogućnost.
Hoće li uspeti da je ugrabi? A ako to ne učini, da li će mu se ikada pružiti neka
druga prilika? Taj crv mu je razdirao mozak.
Iznova pokuša da izbegne njen pogled. Oči počeše da mu lutaju po senkama
ocrtanim u prigušenoj svetlosti sveća. Njegovo skladište je predstavljalo pravo rasulo.
Baš kao i njegov život.
Lagano udalji posudu od Grečeninih usta.
Gotovo mehanički zavuče ruku u džep fraka. Za tren oka je imao u ruci predmet
koji je poneo sa sobom da učini ono što je morao: veliku drvenu brojanicu sa kuglicama
što su mu ispunile dlan i poigravale se u vazduhu.
Pogleda Grečen.
Ona nije shvatila. Kakve su bile njegove stvarne namere? Pitanja su joj se
neprimetno ocrtavala na usnama. Blesak nesigurnosti zaigra u njenim očnim dupljama.
Cago joj zađe iza leđa i ispruži ruke, skoro kao da hoće da je privije uz sebe.
Onda obmota brojanicu oko tog predivnog vrata. Steže ga svom snagom, dok su mu
suze zamagljivale pogled.
Cago zaplaka.
A brojanica je zasecala Grečeninu kožu. Snažne i teške ubilačke ruke su je davile.
Grečen oseti kako joj se prekida dah. Njeni prsti počeše da se hvataju za vazduh u
trenutku kada poslednjim dahom života pokuša da se oslobodi. Na usnama koje su od
crvenih postajale modre i prožete mirisom smrti pojavi se ropac.
Cago steže još jače. Kuglice brojanica pritiskale su meso.
Grečen primeti kako svet ispred nje poprima mutne nijanse, sve dok ne oseti kako
se strmoglavljuje u tamnu svetlost. Oči joj se ispuniše prazninom i onda nije mogla da
primeti više ništa.
Za trenutak spazi lice smrti, čega nije bila potpuno svesna, ali oseti kako vetar
podiže crni plašt, a onda i hladne kosti njegove ruke kako joj dodiruju prste.
Upravo u trenutku kada je umirala, brojanica se prekide, kuglice se rasprsnuše i u
fontani drvenih bisera otkotrljaše se po zemlji. Odskočiše, štrcnuše kao delovi slike što
završava u krhotinama.
Ubica se nadnese nad nedužnom žrtvom.
Suze, jedine koje je Cago prolio u čitavom životu, bile su kapi otrova: svakim
danom će ih ispijati njegovo trulo srce. Nikada neće zaboraviti šta je uradio, a to sećanje
će ga progoniti i u plamenu pakla.
Onda se osmehnu. Zato što je smatrao da je ova kazna neophodna: bila je nešto
najbliže pravdi što mu se ikada dogodilo.
Izabrao je. I još jednom je svesno prihvatio zlo.
Dok je gledao ovu tako lepu ženu kojoj je upravo prerezao vrat, ponada se da će
neko imati dovoljno smelosti da mu jednog dana slomi srce.
 41

SAMA SUŠTINA ZLA

Grofica Margarete fon Štajnberg je došla u baziliku. Nebo je počelo da od bledosive

boje zore poprima nijansu vrlo jake azurnoplave boje.
Iako u te jutarnje sate Santa Marija Glorioza dei Frari nije bila posebno posećena,
Margarete je bila jednostavno odevena, tako što je odabrala neupadljivu haljinu i dugi
sivi ogrtač.
Kada je ušla u crkvu, bila je potpuno opčinjena, našavši se naspram tri crkvena
broda sa šiljastim lukovima. Trajalo je to samo trenutak. Imala je mnogo toga drugog da
obavi umesto da se nepomična divi stubovima ili trakama bistre svetlosti koja curi kroz
velika polukružna staklena vrata i svetlom obasjava čitav taj prostor.
Pa ipak, dok se kretala duž centralnog broda, nije mogla da ostane bezosećajna
prema takvom prizoru, utoliko pre što se činilo da je Ticijanovo Uspenje Bogorodice
posmatra sa visine. Bilo je nemoguće da ne bude opčinjena tim Marijinim uspenjem na
nebo između uzbuđenih anđela i uznemirenih apostola, a isto tako da se ne divi
iznenadnom sjaju slika na platnu, naizmeničnom svetlu i tami što veličaju kontraste
između neba i zemlje.
Ovo je istinska moć Venecije, pomisli Margarete: ta čarolija, taj trijumf lepote i
umetnosti koji je obasjavao grad sa hiljadu fantastičnih svetala. Ne politika, spletke,
vojna moć, flota. Nego kultura snažna kao dragulj, blaga prepuna čari i magije što
blistaju u crkvama, u pozorištima, gotovo kao da su kovčezi sa dragim kamenjem. A zar
i sama Santa Marija Glorioza del Frari nije bila istinska divota?
Ali drugi zadaci su je zvali.
Nije bilo vremena za gubljenje.
Kad stiže do južnog transepta, priđe vratima sakristije.
Pokuca.
Vrata se otvoriše.
Njen dolazak bio je očekivan.
Onaj ko se nađe ispred nje sasvim se razlikovao od onoga što je očekivala.
 Pjetro Garconi je bio krupan čovek. Uprkos besprekorno napuderisanoj perici i
crnom fraku sa zlatnim širitima koji su ga činili naročito otmenim, inkvizitor je imao
snažnu građu, široka ramena i grudi. Sasvim suprotno od miša iz biblioteke, što bi
očekivala. Bilo je u njemu neke očigledne, drske surovosti što se širi iz izduženih i
grabljivih očiju koje otkrivaju snažan i autoritativan karakter.
Marija Terezija od Austrije znala je da odabere svoje ljude, pomisli Margarete,
pošto je baš on, inkvizitor, bio pozvan da uzme Veneciju u svoje ruke, da njome zavlada
i učini je pokornom i zalogajem Austrije.
„Hvala što ste došli, grofice“, izreče Garconi tihim glasom. „Priznajem da se nisam
pripremio za vašu lepotu, uprkos tome što ste učinili sve da je vešto i mudro sakrijete.“
Margarete klimnu glavom, ne pokazujući emocije. Svakako da nije došla u te
jutarnje sate da bi joj se neko divio.
„Zahvaljujem vam. Jeste li sigurni da je ovo mesto bezbedno?“, kratko preseče ona
sa zabrinjavajućim pragmatizmom i, gotovo kao da želi da istakne oštricu sumnje,
skrenu pogled.
Naoko nije bilo ničega što bi moglo da predstavlja pretnju, pa ipak u gradu kao što
je ovaj, gde se špijuni kriju svuda, počev od ispovedaonica, bilo je mudro biti na oprezu.
Dobro shvatajući njene sumnje, Garconi požuri da je smiri. „Ne bojte se, sakristija
je vlasništvo porodice Pezaro, sa kojom sam oduvek dobar prijatelj. To su pouzdani ljudi
i nikada me ne bi izdali.“
„U redu. Sada mi ispričajte o onome što nam je oboma na srcu. Kao što ste tražili,
našla sam način da se moja pratilja uputi venecijanskim uličicama nakon sumraka.
Nisam je videla već tri dana. To me zabrinjava, pošto ne shvatam da li je pobegla ili je…
razumeli smo se“, reče grofica.
„Naravno“ potvrdi Garconi. Onda, u znak najbolje garancije apsolutne diskrecije,
priđe vratima sakristije, izvuče ključ iz džepa i okrenu ga dva puta. u ključaonici. Onda
pogleda Margarete i započe svoju priču.
„Sami smo. Vrlo dobro. Drago mi je što smo se najzad upoznali. Priznajem da sam
u početku, kada mi naša zajednička prijateljica Marija Terezija još nije pisala o vama,
loše protumačio vaš dolazak. u grad. U svakom slučaju, od pre nekog vremena mi je sve
jasno. Da odgovorim na vaše pitanje: moj čovek je pratio vašu mladu gospu. Uhvatio ju
je i odveo u svoju jazbinu. Poštedeću vas detalja. Dovoljno je da znate da je otkrio gde
se krio Kazanova i, pošto je otkrio Kazanovu u toku jednog od njegovih putenih
sastanaka sa jednom mladom Venecijankom, istom onom koju ste mu vi svojevremeno
bacili u naručje oštroumno smišljenim lukavstvom sa opkladom, uhapsio ga je.“
„Sa optužbom za…“, upita grofica.
„Jeres i zločin protiv javnog poretka.“
„Sa kojim dokazima?“
„Moj čovek je kod njega pronašao dve knjige sa Spiska zabranjenih knjiga, kao i
svežanj rukopisa što u sebi sadrže simuliranje postupka magije i okultizma. Nakon toga
je sledila osuda Inkvizicije. Ta mera, zajedno sa Kazanovinim ponašanjem koje
predstavlja pretnju za javni red Mletačke republike, pokazala se kao više nego dovoljan
element. Suvišno je reći da je na osnovu takvog ishoda bilo jednostavno postići osudu na
Pjombi.“
„Umreće?“
„Ne. Ne mogu isposlovati da bude osuđen na smrtnu kaznu za krivično delo sa
ovakvim dokazima, ne u Veneciji. Taj čovek je još voljen i ima moćne prijatelje, iako je
ova osuda oslabila nama protivničku struju i predstavila u lošem svetlu sve one koji nisu
otvoreno optuživali tog prokletog razvratnika. Ali to nije dovoljno. Bilo bi drugačije
kada bismo mogli da ga optužimo za ubistvo. Međutim, kao što vi to znate bolje od
mene, bez priznanja i bez dokaza ruke su mi vezane.“ Grofica zastade da razmisli.
„A ako bih vam dala Cagurijevu glavu?“
„Šta hoćete da kažete?“
„Ono što ste čuli“, izreče Margarete bez imalo senke u glasu.
Garconi je prvi put delovao uzbuđeno. Ali reči koje su mu se otrgle nisu bile
namenjene da pruže zadovoljstvo grofici.
„To neće biti dovoljno. Naravno, otklonilo bi svaku sumnju o tome da je taj čovek
ubijen. Ali u nedostatku priznanja…“
„Mogla bih ja da priznam. Videla sam svojim očima kako Đakomo Kazanova
probada Cagurija.“
„Ni govora o tome“, odgovori joj Garconi. „Vi ste Austrijanka, dakle strankinja, i
niko vam neće poverovati. Kazanova je Venecijanac, uz to veoma voljen. Jedina
mogućnost koju imamo jeste da pronađemo Cagurijevog sekundanta i da ga nateramo da
govori. Ako bi on dao izjavu, onda bismo mogli da optužimo Kazanovu za ubistvo i
donesemo smrtnu presudu.“
„Da onda sačekamo“, zaključi grofica.
„Šta?“
„Da sačekamo da se taj prokletnik oseti sigurnim, da bude uveren da se izvukao.“
„Ali ko?“
„Cagurijev sekundant!“
„Gastone Skjavon?“, upita Garconi.
„Tačno. Pre ili kasnije vratiće se u svoj grad. Pustimo da se sve stiša, nema potrebe
za žurbom. Kako budu proticali meseci, taj čovek će pomisliti da može da se vrati kući,
uveren da je bilo dovoljno da se Kazanova optuži i osudi za jeres. Nađite način da se
sazna da je zatvoren u Pjombiju za to krivično delo i nijedno drugo. Da tako smirimo
Skjavona. Kazanova će u međuvremenu ostati da trune u ćeliji. Ja ću se pobrinuti da
držim na oku kuću i radnju trgovca. Kada se vrati, bićemo tamo da ga dočekamo. I onda
ćemo ga priterati uza zid.“
Garconi je ostao bez reči. Margarete shvati da ga je iznenadila. Bila je srećna zbog
toga: želela je da on zna koliko je ova utakmica ozbiljna za nju i za Mariju Tereziju.
„U redu, onda“, saglasi se državni inkvizitor, „uradićemo tako.“
„Naravno!“
„A što se tiče Venecije?“
„Jeste li pridobili za vašu stvar deo Desetorice?“
 „Mogu da kažem da je Marko Dandolo ublažio svoje neprijateljstvo prema meni
nakon što je čuo šta smo pronašli kod Kazanove. Uostalom, nije imao izbora. Činjenice
su bile tako očigledne… Međutim, Močenigo će uvek biti protiv mene, šta god da
uradim. Ali su ostali među Desetoricom na našoj strani. Mrze tog razvratnika i smatraju
me vođom jednog novog moralnog duha koji nameravam da uvedem u ovaj zlosrećni
grad.“
„Imamo li nešto čime bismo mogli da ucenimo Močeniga?“
„Nemam pojma. To kopile je izgleda nedodirljivo.“
„Uvek se nešto nađe. U svakom slučaju, da bismo bili potpuno sigurni, naći ću
način da sinovi Trona i Foskarinija dobiju dužnosti na carskom dvoru, tako da se pojača
podrška vama. A dužd?“
„Bolest napreduje. Ali istina je da bi njegova figura bila potpuno bez uticaja i da je
zdrav. Frančesko Loredan je izabran kao zastupnik. Ovog trenutka ne moramo da
gledamo u položaj dužda. Ili bolje rečeno moramo, ali da prethodno učvrstimo naš
položaj i nađemo način da, kada postanem dužd, sa lakoćom obnovim tu ulogu, tako da
ostvarim onaj politički ugled i na međunarodnom planu što omogućava častan savez koji
priželjkujemo.“
„Vi ćete odgovarati carici, imajte to na umu.“
„Niko neće biti srećniji od mene, to vam garantujem.“
Margarete nije verovala ovom čoveku ni reč, ali je smatrala da u njemu postoje
ambicija i pohlepa koje su dovoljne da ga jednog dana učine moćnim duždom, u isto
vreme podložnom ucenjivanju. Dovoljno je znati da se pritisnu prave tačke.
„Austrija će uskoro ući u rat“, dodade inkvizitor. „Da li možda grešim?“
Grofica se dugo zagleda u njega. Koliko je smela da otkrije čoveku kao što je ovaj?
Ali Garconi ne sačeka odgovor.
„Dobro znam da će se Marija Terezija pre ili kasnije latiti oružja protiv Fridriha II
Pruskog, to je samo pitanje vremena. Nema plemića na dvoru koji ga ne definiše onim
što on jeste: bandit iz Potsdama. Da li možete to iskreno da negirate? Da ne govorimo o
tome da Fon Kaunic čezne da Šlezija bude vraćena Habzburgovcima, nakon što je
Sporazumom iz Ahena otrgnuta od Austrije. I ne osećam potrebu da mu ne dam za
pravo. Zato, saglasili se vi sa mnom ili ne, predosećam da će uskoro doći do sukoba.
Ako mora da dođe do toga, Venecija će biti neutralna, to vam unapred najavljujem. Ali
na način koji omogućava da se što bolje pomogne carici. Sa tog stanovišta, ukoliko
narudžbine oružja i neophodne opreme za austrijsku vojsku budu poverene ljudima koji
su članovi moje političke stranke, onda bi to omogućilo lakšu kontrolu glasova u vreme
izbora za dužda. Naravno… čim Frančesko Loredan bude preminuo.“
U grofičinim očima se primeti trzaj: zar nema granica ambiciji ovog čoveka?
Međutim, došao je trenuta:k da se ovaj razgovor završi.
„Ako nema ništa drugo…“
„Rekli smo sve jedno drugom“, zaključi Garconi. Nakon čega priđe vratima, uvuče
ključ u bravu i okrenu ga dva puta.
 Margarete se spremila da izađe, kada državni inkvizitor, koji nije mogao da se
uzdrži, izjavi: „Ako vam ubuduće budem potreban, znajte da će mi pričinjavati radost da
vas ponovo vidim.“
Grofica zastade na vratima. Osmehnu se, ali nije bilo nikakvog sjaja u njenom
pogledu.
„Ne sumnjam u to, ali biće bolje za vas da se to ne dogodi. Sve što mi se približi –
umire, ekselencijo. Setite se toga.“
 Treći deo

OSVETA
(Oktobar-novembar 1756)
 42

ĆELIJA

Koliko su joj bili potrebni njegovi poljupci! Đakomo joj je toliko nedostajao. Koliko je
vremena prošlo?
Nije znala.
Živa zakopana u mraku vlažne, ledene ćelije, lišena svetlosti ili vidika, ostala je da
trune, poništavajući sve ono što je bila.
U početku se opirala pomisli da će biti izolovana u nekom manastiru. Kada ju je
otac poverio monahinjama iz Santa Marija delji Anđeli u Muranu, mislila je da će
poludeti. Ali onda je shvatila da će samo tako preživeti. Odričući se same sebe. Jer, kada
je ispoljila želju za slobodom i strašću, život joj je to naplatio otimanjem i jednog i
drugog.
Tražila je da joj bude zabranjeno da izlazi sve dok se njena ljubav ne vrati jednoga
dana. Zato što je ona, za razliku od ostalih, imala poverenja u Đakoma.
Možda zbog potpune samoće, već neko vreme je čula čudne glasove u glavi i
opsesivno se sećaia trenutka kada je čovek pepeljastoplave kose, mračnog osmeha i
pokvarenih zuba, ubio njihovu ljubav.
U početku je želela da se osveti, ali je sada njena volja bila potpuno uništena.
Ležala je u jednom uglu, razdirana bolom i gladovanjem, sa nokširom punim izmeta
pored sebe. Oštar smrad mokraće ispunjavao je vazduh.
Sestre su je ostavile ko zna koliko dugo, zaboravile na nju, baš kako je sama tražila.
Uostalom, znala je da ih je oslobodila dosadne dužnosti, dok su one bile jako revnosne
da prime mesečnu nadoknadu za pansion, ne hajući za njene muke ili makar za njenu
ličnu higijenu.
Ali je Frančeska baš u mučenju svog tela i poništavanju same sebe osećala
perverzno zadovoljstvo.
Nasmeja se kao da je poludela. Oseti sitne nožice bubašvaba koje su joj prelazile
preko tela, svedenog na kost i kožu.
 Kriknu, ali ne da bude oslobođena, već jednostavno da čuje da njen glas nadjačava
ostale glasove. One što šapuću u njenoj glavi, gotovo kao da pripadaju pacovima ili
gmizavcima, spremnim da joj cičanjem i šištanjem unište razum.
Pokuša da se dodirne po kosi. Ona joj se na dodir učini kao vuneno klupko prašine i
čađi. Osećala je da su joj usne pune posekotina i rana i da gotovo više ne može da otvori
oči, koje su, prinuđene na stalni mrak, postale skoro slepe.
Vrata ćelije se odjednom otvoriše. Najpre joj se učini da je zapala u delirijum, ali
joj onda buka nastala okretanjem ključa i škljocanjem brave ne ostavi nikakvu sumnju.
Gvozdena vrata zagrebaše pod i neko uđe, noseći u ruci ono što bi možda moglo da
bude uljana svetiljka. Ubrzo zatim beličasta mrlja svetlosti se kao tečnost raširi u mraku
ćelije.
„Dođavola, kako ovde smrdi!“, promuca neki grubi glas. „Odmah ću vam zameniti
nokšir, pre nego što osoba koja je došla da vas poseti kroči ovde.“
Onda figura te osobe što je ušla gotovo krišom, i koja je verovatno pripadala jednoj
od sestara iz manastira, nestade isto onako kako je došla, ostavljajući svetiljku da
osvetljava prostoriju.
Frančeska, mada s mukom, poče postepeno da navikava oči na polumrak.
Onda najzad još neko uđe u ćeliju.
Pokuša da podigne glavu i uputi pogled, ali s mukom fokusira posetioca. Njene oči
počeše da razlikuju neko neodređeno obličje, ali joj se ipak učini da ono pripada nekoj
visokoj ženi vitke figure. Zajedno sa njom uđe talas parfema i već samo zbog toga joj je
Frančeska bila zahvalna.
Ipak, koliko god se naprezala, uopšte nije mogla da prepozna lice koje je imala pred
sobom.

***

Njena pobeda je bila skoro potpuna.

Videvši na šta je spala mlada Ericova, grofica Fon Štajnberg je morala da prizove
svu samokontrolu da ne ispusti krik gađenja.
Tražila ju je čitavu godinu dana i sada ju je, zahvaljujući prikupljenim
informacijama, pronašla. Shvativši kakav je tragičan kraj Frančeska doživela, osećala je
skriveno zadovoljstvo. Ni u najsmelijim snovima nije mogla da se nada tome.
Mrzela ju je: zato što je bila devojka plemićkog porekla, razmažena, što je bacila
niz vetar svoj život zbog čoveka koji nije ništa valjao i zato što joj je pred oči iznela ono
što ona nije nikada imala od rođenja. A što je toliko želela. Nisu to bili novac, dragulji,
prihod koji je grofica sticala bez kapi znoja na čelu. Naravno, i ona je bila plemkinja po
krvi, ali je njen opaki otac dobro promislio i od ranog detinjstva je ostavio samu i bez
prebijene pare, sa titulom kao jedinim dobrom. Njen život je dugo bio prazniji od ćelije
u koju je upravo ušla.
 Iz tog razloga je izabrala baš Frančesku kao Kazanovin mogući plen. Sve je
isplanirala do detalja. A opklada joj je poslužila ne samo da tog razvratnika pritera uza
zid već i da se osveti svim mladim devojkama što su imale srećno detinjstvo koje je njoj
bilo uskraćeno.
Kada je postigla cilj, ta pomisao da može Frančeski da oduzme svaku nadu učinila
joj se neodoljivom.
Njena pobeda se mogla definisati takvom samo pod jednim uslovom, a da bi je
ostvarila, Margarete nije oklevala da podmićuje i zavodi, samo da otkrije gde je devojka
zatvorena.
I baš zbog toga se nalazila ovde.
Shvativši na šta je Frančeska spala, svako bi se smilovao na nju.
Ne i grofica Fon Štajnberg.
Margarete je posmatrala Frančesku dok je ova pokušavala da je prepozna ne
uspevajući u tome. Uze pomander u ruku. Bio je to predivan privezak od srebra i zlata
koji je nosila oko vrata. Stavila ga je baš tog jutra kada je nameravala da obavi ovu
posetu. Dobro je učinila, zato što ju je užasan smrad od raspadanja, izmeta, buđi i
prljavštine napao od prvog trenutka kako je kročila u ćeliju u kojoj je bila zatočena
devojka.
Esencije kleke i kamfora pružiše joj barem malo ugodnosti. Onda pusti da joj
ispitivački pogled sažaljivo obuhvati ono što je preostalo od devojčice koja je nekada
bila ljubavnica Đakoma Kazanove.
Ugleda ženu upalog lica, isturenih jagodica na obrazima. Gnezdo koje je činilo
njenu crvenu kosu, što je postala nerazmrsivo klupko, još više je isticalo njenu belu,
bolesnu kožu. Oči su bili nešto što najviše zabrinjava: zelene dužice u očima izbledele
su kao u nekog slepca.
Frančeska je imala na sebi platneni džak umesto haljine. Crni redovi bubašvaba
bežali su od nje da bi se sklonili u jednom od brojnih udubljenja u zidovima.
Margarete duboko udahnu esencije iz pomandera. Prstima steže mali, fino izrađeni
kovčežić.
„Frančeska, vi me ne poznajete, pa ipak mi morate verovati, ja sam vam
prijateljica“, reče.
„Stvarno?“, upita devojka tiho, a glas joj je klizio kao sečivo po staklenoj ploči.
„Upravo tako. Ne mogu da shvatim kako je vaša porodica mogla da vas napusti na
ovaj način.“
„Ko ste vi?“, bilo je sve što je Frančeska uspela da izgovori umesto odgovora.
„Stara prijateljica jednog čoveka koji vam je drag.“
Začuvši te reči, Frančeska razrogači oči.
„Đakomo…“, promrmlja u nekoj vrsti ropca, skoro ne verujući u ono što se događa.
„… Kazanova“, dopuni umesto nje grofica.
 43

RAZGOVORI O POLITICI

Izbio je rat. Pruska je izvršila invaziju na Saksoniju bez službene objave, ali šta je
Fridrih II mogao da učini, s obzirom na situaciju? Uprkos tome što se prvi okršaji nisu
odvijali u korist Austrije, nije se moglo reći da carica Marija Terezija gubi vreme.
Pjetro Garconi je pokušavao da istakne razloge svoje vernosti. Andrea Tron i
Marko Foskarini sa svoje strane nisu propuštali da naglase značaj neutralnosti Venecije u
sukobu koji je nagoveštavao da će poprimiti zabrinjavajuće razmere.
Trojica su raspravljala tačno na sredini Stepeništa divova. Mars i Neptun, dve
kolosalne statue od belog mermera koje je izvajao Sansovino, kao da su se rugale
njihovim rečima: statue boga rata i boga mora bile su modeli na koje su potpuno
zaboravili ljudi zaneti do te mere da potkrepe značaj toga da ne uzimaju udela u sukobu
koji je upravo zapalio Evropu.
Ali Garconiju ta ikonografija nije bila vredna pišljivog boba. Ono što je njemu bilo
potrebno bio je apsolutni uticaj na one što će pre ili kasnije jednoga dana glasati za
novog dužda. A s obzirom na stanje zdravlja Frančeska Loredana, trebalo je kovati
gvožđe dok je vruće.
Iz tog razloga se te poslednje godine mnogo angažovao da podrži porodice Tron i
Foskarini, zahvaljujući dogovoru sa Austrijom. Ništa eksplicitno i očigledno, naravno,
ali su moćnoj monarhiji kao što je ova koju vodi carica Marija Terezija bili potrebni
oružje, municija, dobre tkanine, ručni radovi svih vrsta, pa su neke od najznačajnijih
narudžbi bile poverene direktno velikim venecijanskim porodicama da iskoriste svaku
priliku, oslobođene od moguće konkurencije u posebnom režimu monopola koji je
postao još efikasniji u novonastalom sukobu.
Dok je tako rezonovao, Garconi je uživao u bledom jesenjem suncu. Bio je to vrlo
neobičan oktobar u kom su se smenjivali lepi dani sa oštrom hladnoćom i mogućnost da
se što je više moguće razgovara na otvorenom bila je privilegija koje članovi Veća
desetorice nisu hteli da se odreknu.
 Tron je prevalio četrdesetu: bio je čovek velike harizme i moći. Kao ambasador u
Beču, u poslednje vreme stekao je toliku podršku od austrijskog dvora da nije oklevao
da predvidi blistavu budućnost za monarhiju Marije Terezije.
Što se tiče Marka Foskarinija, bio je to stari mudrac, čovek ispred svojih godina
koji je ipak održavao zavidnu fizičku formu zahvaljujući zaista izuzetno snažnoj građi.
„Austrija nije u tolikim teškoćama kako bi se to moglo pomisliti“, tvrdio je Tron.
„Tačno je da je Fridrih II Pruski postigao prvi uspeh u Lovosicama, ali je to, može se
slobodno reći, njegov očajnički poduhvat. Preovlađuje osećaj da prisustvujemo zasedi tri
zveri koje kruže okolo u potrazi za mesom.“
Marko Foskarini ga pogleda prodorno: „Kažete?“
„Ne samo da kažem, to energično tvrdim. Zar vam se ne čini da Austrija, Francuska
i Rusija opkoljavaju njegovo carstvo?“, uzvrati Tron.
„Naravno, lično se nadam da će Austrija na kraju pobediti. Na kraju krajeva,
činjenica da Pruska postaje sila ogromne snage neće doneti nikome ništa dobro. Štaviše,
to bi imalo veoma destabilizujući efekat. Budući da, hteli ili ne hteli, naša pozicija mora
biti umerena, tako da se pred svima pokaže kao neutralna“, dodade Marko Foskarini
tačno, odmereno i mudro.
„Poznata su nam vaša uverenja, prijatelju moj“, reče Garconi pomirljivo, „i u
potpunosti ih delimo.“
„Da“, saglasi se Tron. „Uostalom, sudeći po tome koliko naši trgovci zarađuju
prodajom oružja, ostaje nam da se nadamo da će se sukob produžiti, a da to barem bude
koliko god je moguće dalje od nas.“
„I da tako bude zauvek“, naglasi Foskarini.
Dok su njih trojica razgovarali, priđe im, penjući se uz stepenište, Alvize IV Đovani
Močenigo.
Njegovo lice je, kao i uvek, izražavalo ono osećanje koje se moglo definisati kao
nešto između nadmenosti i samozadovoljstva, što je za neposredni efekat imalo da se
Pjetro Garconi razgoropadi.
Ipak, ovaj poslednji obeća sebi da neće popustiti pred provokacijama koje bi mogle
da stignu na njegovu adresu.
Močenigo je slušao ćuteći. Državni inkvizitor je iznosio svoje viđenje situacije,
potpuno u saglasnosti sa mišljenjem Trona i Foskarinija.
Ne prođe dugo, a Močenigo poče da odmahuje glavom. Onda, kada je smatrao da je
to zgodno, pomisli da je dobro da iznese svoje mišljenje: „Teško mi polazi za rukom da
poverujem da je Austrija favorit u ovom sukobu. Naprotiv, ubeđen sam da su monarhije
kao što su Engleska i Pruska toliko dobro opremljene da mogu da pobede.“
Umesto bilo kakvog odgovora, Garconi prasnu u smeh.
Kada je završio, ne propusti da pruži objašnjenje: „Po mom mišljenju, Močenigo,
ne vidim kako Fridrih II Pruski može da pobedi. Teritorija koju drži Marija Terezija pet
puta je veća od njegove, broj podanika carice Jelisavete isti je kao u austrijskoj
monarhiji i barem dvaput veći od pruskih, tačno koliko imaju nemačke države, spremne
da se eventualno umešaju na strani Marije Terezije. Da ne govorimo o Francuskoj.
Švedska i Danska su se svrstale na stranu Habzburgovaca. Zato, da budem iskren, ne
vidim baš kako Fridrih može i da pomisli da postoji mogućnost da pobedi. Pored toga,
raspoređivanje vojske u Bohemiji bio je potez retke vojne strategije.“
Močenigo je delovao zgađeno. „Prosto lukavstvo“, reče, „dostojno učenja čoveka
kao što je Kaunic.“
„Može biti“, uzvrati Garconi. „Ali u ratu nema mesta za eleganciju i
sentimentalnosti. Dvosmislena izjava koju je dala Marija Terezija u pogledu razloga
invazije na Bohemiju? Možda! Ali uništavanje i pljačkanje koje je izvršio Fridrih u
Šleziji su vandalski činovi, zato, vidite, mislim da će sada Austrija reagovati na način
koji će ostaviti traga.“
„Razumem vaše poglede, Garconi, i shvatam razlog nekih vaših tvrdnji“, uzvrati
Močenigo uvijenim tonom što je nagoveštavao mnogo više nego što je rekao.
Nakon te ko zna koje po redu provokacije, državni inkvizitor ljutito upita:
„Stvarno? A koji bi to bio?“
„Molim?“ upita Močenigo, očigledno zatečen tom neočekivanom agresivnošću.
„Razlog. Koji bi to razlog bio?“
„Ah, shvatam. Dakle, želite da budem jasniji?“
„Naravno! Više bih voleo da mi kažete sve u lice, umesto da pravite aluzije,
nemajući hrabrosti da govorite otvoreno.“
„U redu, onda, sami ste to hteli. Razlog leži u činjenici da ste putem guste mreže
vaših špijuna uspostavili veze sa Austrijom. Zbog toga unapređujete odnose koji su
sasvim diskutabilni, zato što su sporazumi zaključeni neprom'išljeno, da ne kažem
otvoreno zločinački.“
„Šta?“ Garconi nije verovao svojim ušima.
„Čuli ste me“, odgovori Močenigo staloženo.
Tron i Foskarini su bili preneraženi.
„Dopustite, onda da ja vama nešto kažem“, reče državni inkvizitor, pokazujući sve
moguće neprijateljstvo. „Vi ste uništili poslove u vezi sa javnim poretkom sleganjem
ramena kada sam predlagao da se obrati pažnja na rastući raspad morala i društvenih
običaja. Kada sam zahtevao maksimalno obraćanje pažnje na, po našim saznanjima,
moguće prevratničko ponašanje jednog razvratnika, preko čega ste vi jednostavno i sa
osmehom prešli, da biste se onda razuverili kada smo otkrili da je uključen u koješta sa
crnom magijom. Čak i u tom slučaju ste se opirali, uprkos očiglednim dokazima. Kao
što se i sada baš vi usuđujete da bez trunke dokaza formulišete optužbe koje u mojim
ušima zvuče prilično neobično. Gospoda Tron i Foskarini su mi svedoci: vi mene
vređate!“
„Pa dobro“, reče Tron, obraćajući se Močenigu, „u stvari, vaše reči mi deluju kao
nepromišljene. I utoliko mrskije, pošto nisu rezultat neke pažljive istrage, već vašeg
starog prijateljstva sa čovekom kojeg niko nikada nije podnosio: Đakomom Kazanovom.
Poznajemo vaša ubeđenja, vašu nameru da pružite privilegiju reformističkoj struji,
dogovarajući se sa prevratničkim misliocima i mogućim pristalicama novog kursa, ali
kod nas nećete naići na otvorena vrata za vaše poglede, Močenigo. Pomirite se sa tim.“
Dok je to govorio, Tron nabaci zavodljiv osmeh, koliko da da na znanje na čijoj je strani.
„Mogu samo da se saglasim sa svojim kolegama“, kratko i oprezno reče Foskarini,
koji je čak i u situacijama u kojima je mogao da bude pobednik uvek zastupao
umerenost i oprez.
„Pa neka vam bude!“, zagrme onda Močenigo. „Dovoljno mi je. Ali nemojte ni za
trenutak da pomislite da ste nedodirljivi!“
Na te reči se okrenu, siđe niz Stepenice divova i vrlo žurno se udalji.
 44

PJOMBI

Protekli meseci razgolitili su sve Đakomove utvare i strahove. Skoro da je poludeo pri
pomisli šta je moglo da se dogodi Frančeski, ništa drugo mu nije bilo važno. Gde li je
završila? Kakva je njena sudbina? Da li je saznala za Cagurijevu smrt? Je li još
zaljubljena u njega?
Noći su mu bile ispunjene snovima u kojima je zamišljao da vodi ljubav sa njom,
ali su se onda njegove fantazije svaki put pretvarale u pepeo i bledele u izmaglicama
košmara. Činilo se da se Frančeskino lice iskrivilo u masku užasa, a njeno savršeno telo,
belo, gipko, postajalo je iskrivljeni rogoz koji se raspada i postaje oblak prašine, a među
prstima ne ostaje više ništa osim podrugljivog zavijanja vetra.
Galebovi na nebu: čuo ih je kako dolaze u jatima, pakosno grakću, kao da žele da
ga još jednom podsete na njegovo zatvoreništvo. Dan za danom, mesec za mesecom,
borio se sa ludošću, gajeći nadu da će se osvetiti onima koji su ga pretvorili u žrtvenog
jarca, piona u mnogo većoj igri, čije je nijanse jedva uspevao da nasluti.
Ali to saznanje ga je nateralo da reaguje. Nije izgubio dušu, i dok je sada
osluškivao dobovanje kiše po krovu, mislio je samo kako da ode odatle. Bekstvo iz tog
zatvora bilo je jedini način da postane slobodan: slobodan da diše, da se bori za svoju
osvetu, da pronađe Frančesku.
Pomilova se po tamnoj bradi koja mu je uokvirivala lice. Porasla mu je i postala
gusta, a dok ju je dodirivao, to mu je pomagalo da razmišlja. Verovatno izgleda
zastrašujuće, pomisli. Ali nije bio trenutak da nameće sebi problem kako izgleda pred
svetom, s obzirom na to da ga je svet zatvorio u kavez i bacio ključeve.
Proceni situaciju. Bio je zatvoren u potkrovlju Duždeve palate. Ime zatvora Pjombi
poticalo je iz činjenice da krov nema škriljaca, pa čak ni cigle, već je sastavljen od
običnih olovnih ploča širokih oko tri kvadratne stope i debljine od četiri do pet palčeva.
S obzirom na to kako je zatvor smešten, nije postojao nikakav način da se popne u
zatvor ili spusti iz njega a da se ne prođe kroz Salu inkvizitora. Đakomo je iz tog razloga
isključio mogućnost bekstva iznutra.
 Ključevi ćelija su se nalazili kod sekretara zatvora, koji ih je svako jutro predavao
tamničaru. Postojalo je sedam ćelija, od kojih su tri okrenute ka jugu, a četiri ka istoku.
Streha što se pružala dužinom i ispod krova prvih gledala je na dvorište palate; druga se
završavala vertikalno iznad kanala.
Đakomo pogleda ćeliju; tu primeti kiblu za izmet, fotelju, koju je uspeo da
izdejstvuje od zatvorskih čuvara, i njegove omiljene knjige, razbacane po podu u
gomilama i bez reda što su mu pomogle da ne poludi u danima zatvoreništva. Blizu njih
je svetlucao gvozdeni šiljak koji je uspeo da pribavi na vratoloman način.
U stvari, nakon prvih nekoliko meseci, tamničari su mu dopustili pola sata šetnje po
prostranom tavanu što je činio predsoblje ćelije. U tim dnevnim pauzama zapazio je
nekoliko predmeta koji su mogli da mu posluže ukoliko bude planirao bekstvo. U prvo
vreme pažnju mu je privukao kovčeg prepun svežnjeva papira i guščje pero za pisanje.
Onda je zapazio ploču od crnog mermera, uglačanog i čistog, koju je krišom uzeo
prilikom povratka sa šetnje i sakrio ispod odeće u ćeliji.
Popodneva su se smenjivala, tih pola sata na tavanu takođe, i onda je jednog lepog
dana Đakomo primetio neki stari katanac ostavljen pored gomile starog nameštaja.
Zgrabio ga je i sakrio ispod skuta sada već izlizanog fraka.
Kada se vratio u ćeliju, setio se mermerne ploče i počeo je da struže katancem uz
kamen. U toku nekoliko sedmica uspeo je da ga zaoštri, dobije vrh, to jest šiljak, savršen
za ono što je imao na umu.
Dan za danom i uspeo je da napravi na podu dovoljno široku rupu da se može proći
kroz nju. Sakrio ju je tako što je iznad nje postavio fotelju. Komade maltera kao
proizvod njegovog rada izmrvio je u prašinu, koju je kasnije prilikom šetnje po tavanu
rasuo iza starog nameštaja i gomile svezaka.
Nažalost, za vreme jednog pretresa tamničari su otkrili rupu i preselili su ga u novu
ćeliju. U tom trenutku su se sumnje u njegovo moguće bekstvo potvrdile i kontrole su se
umnogostručile.
Srećom da Lorenco, tamničar zadužen za njega, nije pronašao šiljak. A ni sekretar
državnih inkvizitora Domeniko Kavali. I on je pokušao da otkrije da li Đakomo nešto
krije. Uzalud.
Sad kad je njegova ćelija pretresana svakodnevno, više nije bilo moguće da napravi
nikakvu rupu.
Ali novi plan za bekstvo već je uveliko bio smišljen. Postojao je samo jedan jedini
problem: neće biti moguće da pobegne sam. Bio mu je potreban još jedan čovek, neko u
koga nisu sumnjali da će pobeći. Morao bi da njemu dostavi svoj šiljak. Na taj način će
taj čovek uspeti da u toku noći probuši plafon svoje ćelije. Odatle, pošto otpuzi u
međuprostor ispod krova palate, moći će da dopre do plafona Đakomove sobe i da ga
probuši. Kazanova će izaći kroz tu rupu i tada će moći zajedno da probuše krov palate
na jednom mestu, da onda pomere olovne ploče, da se odatle spuste napolje i pobegnu.
U Pjombiju se nalazio jedan zatvorenik sa kojim je održavao vezu putem pisama
uvučenih ispod korica knjiga. Zvao se Marino Balbi i bio je je fratar somaskanac. Njihov
način razmene informacija bio je jednostavniji nego što je moglo da se zamisli: jedan od
njih dvojice bi zamolio dežurnog tamničara da odnese knjigu onom drugom i iskoristio
bi omot knjige kao neku vrstu koverte u koju mogu da se smeste poruke.
Da li će biti moguće da se neka od knjiga iskoristi da se šiljak doturi onom
drugom? Njegovo bekstvo je zavisilo od toga. Naravno, taj plan je delovao očajnički i sa
malim šansama za uspeh, ali šta mu je još preostalo, osim da otvoreno izaziva opasnost?
Još mesec dana u zatvoru i poludeće, pa na kraju krajeva i umreti. Zbog toga je trebalo
sve izvesti u velikom stilu. Ako ništa drugo, ukoliko bude ubijen u toku bekstva,
njegovo ime će opet nešto vredeti. Možda će neko obavestiti Frančesku o njegovom
činu, gde god da se ona nalazi.
Zar to ne bi bila dostojanstvena smrt? Umesto da ostane da tu trune kao crv,
izmučen čekanjem i željom da se dočepa slobode i da je jednog dana ponovo vidi?
 45

OČAJ

Margarete fon Štajnberg dugo je čekala taj trenutak. Gledala je Frančesku sa beskrajnom
blagošću i pretvarala se da se sažalila videvši je na šta je spala.
„Gospođo, šta vas muči?“, upita je devojka.
Grofica joj ne odgovori.
„Molim vas, govorite. Đakomova prijateljica je i moja prijateljica. Jedina koja mi je
preostala.“
„Vi ste anđeo, draga moja“, grofica Fon Štajnberg je nastavljala svoju predstavu. „I
pošto to znam, moj zadatak je još teži.“
Neprijatno predosećanje poče da se širi Frančeskinom ćelijom. Odjednom poče da
se javlja nemir, gotovo podstaknut senkom crvenom kao krv koju je uljana lampa bacala
na tamne zidove prožete vlagom.
„Govorite“, reče odlučno devojka. Bila je sigurna da je ova koliko čudna toliko
neočekivana poseta uvod u skoru tragediju.
Grofica se pretvarala kao da je konačno skupila hrabrost. „Zovem se Grečen
Fasnauer“, slaga, „i veoma sam potištena što moram da vam prenesem volju Đakoma
Kazanove. Mislim da sada nije važno da vam kažem kako sam ga upoznala, dovoljno je
da vam saopštim da je sve vreme dok smo razgovarali samo spominjao vas. Zbog
dubokog prijateljstva koje osećam prema njemu, nisam oklevala da preuzmem
najnezahvalniji od svih zadataka…“
Dok je to govorila, Margarete primeti da je Frančeska briznula u plač.
Bio je to tihi, ali bolan plač, tako da grofica možda prvi put oseti da za trenutak
klonu duhom. Ipak se odmah povrati. I nastavi: „U trenutku dok vam ovo govorim,
Đakomo Kazanova je mrtav, osuđen za ubistvo Alvizea Cagurija. Pre nego što se suočio
sa gubilištem, zamolio me je da vam kažem da će vas zauvek voleti i da je njegov jedini
bol to što neće moći nikada više da vas vidi na ovoj zemlji…“
Margarete zastade, podmuklo puštajući da reči prodru kao ubodi noža u
Frančeskino mršavo telo na izmaku snaga.
 Devojka se savila napred, ta vest gotovo da ju je prekinula na dva dela. Njeno
prljavo gnezdo od crvene kose razvezalo se i sada joj je kosa padala na lice u vidu
užarene paukove mreže. Činilo se da će joj se bela koža, požutela kao alabaster, raspasti
pod bleskom fitilja svetiljke.
Skljoka se na zemlju, ćutke, vraćajući se u mrak, odakle je za trenutak pomislila da
je izronila.
„Gospođo, vreme je da idete“, prozbori jedna od sestara otvarajući vrata ćelije.
„Žao mi je, draga moja“, opet smognu toliko drskosti grofica Margarete fon
Štajnberg.
Uze svetiljku i izađe, pa monahinja zaključa vrata ćelije.
Frančeska ostade na zemlji. Plač joj je zamaglio vid. Srce joj je razdirao žestoki
bol.
„Đakomo“, prošaputa poslednjim dahom. Opet se uhvati za to ime, dobro znajući
da se čak i nada raspršila u komade.
„Đakomo! Đakomo! Đakomo!“, ponavljala je sve jače, sve dok to ime ne postade
krik: protiv sveta koji ju je obeležio kao najgoru od svih kurvi, protiv ljudi što su se
urotili protiv nje, ubijajući to čisto, iskreno, nevino osećanje, protiv Venecije, koja joj je
ubila ljubav života.
I njeni krici se odbiše od zidova i nastaviše tako čitave noći, sve dok ovi ne
uzdrhtaše.
Niko nije hteo da je čuje.
Ostaviše je tu sve dok više nije imala glasa da urla.
Sve dok onako malaksala ponovo ne nastavi da vegetira u ćeliji.
Poražena.
Zauvek.
 46

OTKRIĆA

Vratio se nakon godinu dana. Smatrao je da se voda smirila. Njegove trgovačke

aktivnosti bile su dobrim delom ugrožene, ali barem nije navukao sebi omču na giavu.
Što je bilo mnogo bolje nego što je mogao da se nada.
Kazanova je bio zatvoren u Pjombiju, ali sudeći po optužbama sa kojima je završio,
niko nije sumnjao u činjenice koje su se zaista dogodile.
Gastone Skjavon otvori kapiju palate. Otpustio je poslugu istog dana kada je otišao,
pa zato nije očekivao da će pronaći urednu kuću.
Dvorište je bilo u bednom stanju. Biljke ogoljene i uvele u vazama. Mermer
obložen ledom te jeseni, koja je delovala kao da je već zima.
Skjavon še pope stepenicama što su vodile na sprat za gospodu. Svetlost fenjera
koji je držao u ruci slabašno zatreperi. Kada se pope na vrh stepenica, okrenu ključ u
bravi, otvori vrata i uđe u salon. Nameštaj je bio prekriven lanenim platnima i izgledao
je kao pokućstvo kralja utvara. Ugleda ispred sebe veliki kamin. Neka dobra duša stavila
je drva u ognjište, spremno da bude upaljeno.
Dodirnu cepanice. Bile su nekim čudom suve. Uze luč, upali ga plamenom uljane
svetiljke i baci na drva. Vatra poče da se vrlo brzo širi u obliku narandžastih jezičaka.
Čim pulsirajuća kugla plamenova obasja prostoriju, Gastone, ne bez iznenađenja,
ugleda nekog čoveka kako sedi na jednoj od fotelja u salonu.
Skoro da poskoči od iznenađenja.
Kao da nasluti Gastoneovo čuđenje, čovek podiže glavu, skide otrcani i okrpljeni
trorogi šešir i prinese ga grudima. Izgledalo je kao da se nekome zahvaljuje.
Pri svetlosti vatre Gastone Skjavon ugleda dva tirkizna izuzetno svetla i hladna oka
koja mu zapečatiše sudbinu pre nego što se ta osoba postara da ga optuži. Što je još gore,
taj čovek skoči na noge i uspravi se u svoj svojoj pozamašnoj visini. Kosa mu je bila
pepeljastoplava, toliko svetla da je delovala kao srebro.
Pakleni osmeh otkri njegove namere.
„Ko ste vi?“, upita Skjavon drhtavim glasom.
„Šta mislite?“, uzvrati čovek dvosmisleno.
 „Lopov ili neki razbojnik.“
„Da je zaista tako, zar mislite da bih vas čekao ovde u kući?“
Na to pitanje Skjavon nije umeo da odgovori.
Čovek odmahnu glavom, stavljajući trorogi šešir na fotelju. „Naprotiv, nemate
pojma koliko dugo vas tražim“, izgovori lakonski. Govorio je nekako bezvoljno, skoro
kao da ga je to koštalo mnogo napora.
Gastonea Skjavona podiđoše žmarci. A njegov užas se pojača kada čovek izvuče iz
korica blistavi mač i podnese mu ga pod nos.
Oseti hladni gvozdeni vrh uz Adamovu jabučicu.
Pogled tog čoveka delovao je kao da će se zapaliti. Možda je to bio odsjaj vatre iz
kamina, možda zbog zadovoljstva koje je taj čovek osećao što ima Gastona u svojoj
vlasti, ali nisu bile potrebne reči ili objašnjenja da Skjavon shvati da ta osoba uživa da
nanosi zlo: izgledao je poput zlikovaca iz lakih petparačkih romana. Nije Gastone bio od
onih posebno strastvenih čitalaca, ali se sećao da je osećao izvesno zadovoljstvo čitajući
o erotskim avanturama neke devojčice čijeg se imena nije sećao… Fani… Tako nekako,
Fani. A ta osoba koju je imao ispred sebe delovala je kao pravi koncentrat izopačenosti i
pokvarenosti, počev od čudovišnih zuba i odvratnog zadaha kojim je zatrovao vazduh
čim je otvorio usta.
„Šta nameravate da učinite?“, promrmlja Skjavon tihim glasom. Vrh mača je bio
neprekidno uperen u njegovo grlo, a užas koji je osećao sprečavao ga je da govori.
Čovek nije uspeo da se uzdrži od cerekanja. „Zovem se Jakopo Cago“, reče. „Ja
sam kapetan čuvara iz četvrti, zastupnik u službi državnog inkvizitora Mletačke
republike, Pjetra Garconija.“
Skjavon proguta pljuvačku. Učini mu se da ima šljunak u grlu. Pljuvačka nikako da
krene. Mučnina mu se pope do očiju.
„Uhapšeni ste“, reče Cago. „Možete da izaberete da me dobrovoljno sledite ili da
dopustite da moj mač odluči. Šta više volite?“
Dok je izgovarao te reči, zamahnu dva puta mačem po vazduhu, puštajući da
oštrica opiše zamišljeni krst. Dvostruki oštri zvižduk delovao je kao predznak smrti.
Naravno da Gastoneu Skjavonu nije bio potreban podstrek u tom smislu. Podiže
ruke. „Uopšte ne nameravam da vam se odupirem. Samo mi dozvolite da vam postavim
dva pitanja: Kako ste ušli ovde i za šta ću biti optužen?“
Cago klimnu glavom, kao da je očekivao ta dva pitanja.
„Više nego ispravno. Vama na usluzi.“ Dok je to govorio, priđe prozoru i širom
otvori njegove kapke. „Neko je ostavio otvoren prozor. Kada sam došao do njega, više
nije bilo komplikovano. Što se tiče mojih ovlašćenja i razloga vašeg hapšenja, evo
izvolite“, reče i izvuče iz džepa prljavog fraka papirni omot i baci ga na sto.
Skjavon ga uze u ruku: nosio je pečat državnih inkvizitora. Pocepa pečatni vosak,
koji mu zapucketa u rukama dok je završavao u komadićima. Otvori omot i pročita.
Kad je završio, shvati da nema nade.
Cago po ko zna koji put napravi užasnu grimasu. „Kao što vidite, moram da vas
sprovedem u Duždevu palatu kako bi državni inkvizitor mogao da vas ispita.
Svedočićete u vezi sa činjenicama koje su se dogodile pred vašim očima i o kojima ste
sve ovo vreme izbegavali da pružite informacije od životnog značaja za Mletačku
republiku.“
Dok ga je slušao, Skjavon izvuče iz džepa maramicu od najfinijeg batista i njome
pokri nos. Bila je natopljena kolonjskom vodom i jak i oštar prijatan miris za trenutak
mu pruži olakšanje od smrdljivog Cagovog daha.
„U redu“, izgovori, „ne vidim kako mogu da to izbegnem.“
„Stvarno ne možete“, podseti ga njegov mučitelj uz munje u očima. „I ako
dozvolite, gospodine Skjavon, mogu da dodam da ste vi prava kukavica, ukoliko vas
uporedim sa jednom ženom sa kojom sam nedavno imao posla. Ne znate koliko mi je
zadovoljstvo da vas odvedem pred državnog inkvizitora.“ Dok je to govorio, Cago
zapucketa prstima. „Hrabro, vreme je da krenemo.“
Skjavon baci pogled po salonu i shvati da ga više nikada neće videti. Gajio je
uzaludnu nadu da će spasti život, ali ne i imovinu. Ipak, otkako je prisustvovao onom
prokletom dvoboju, njegova sudbina je bila zapečaćena.
Baci poslednji pogled na sto, vatru u kaminu, fotelje. Uzdahnu.
Onda se lagano uputi ka vratima.
 47

PLAN

Đakomo se ponada će uspeti.

Bio je to naravno rizik, ali je i čitav njegov život bio isto to. Uostalom, nije imao
izbora.
Tako je zatražio od Lorenca, tamničara koji je bio zadužen za njega, da vrati
Marinu Balbiju jednu Bibliju. Naglasio je da mu je to što ju je pročitao predstavljalo
veliku utehu. Sadržala je predivne ilustracije i pružala mu je malo olakšanja u tim
sumornim zatvoreničkim danima.
Izgleda da je tamničar bio zadovoljan objašnjenjem i obećao mu je da će predati
knjigu.
Kazanova ga je neusiljeno zamolio da zajedno sa Biblijom odnese Balbiju i veliki
tanjir makarona posutih parmezanom i topljenim maslacem. Želeo je da se na taj način
zahvali fratru koji je pokazao toliko ljubaznosti da mu pozajmi tu divnu knjigu.
Tamničar ni na tu molbu nije imao prigovor.
Naoko neobična ideja sa tanjirom makarona nije bila lišena logike. Đakomo je znao
koliko je Lorenco halapljiv. Prizor topljenog maslaca i sira parmezana na makaronima
prikovaće mu pogled za tanjir i možda će biti manje pažljiv prilikom kontrole knjige
koju je koristio kao poslužavnik. Vrlo je verovatno da neće posvetiti pažnju koricama
Biblije i nadao se da neće primetiti šiljak koji je Kazanova u njima sakrio.
Đakomo ispreplete prste. Ako Lorenco zaista isporuči knjigu, Balbi će imati u
rukama pogodno oruđe da ostvari plan bekstva, koji su nizom pisama dogovorili tih
poslednjih dana: da najpre probuši plafon i da se onda popne iznad njega, da zatim prođe
kroz potkrovlje, dođe tačno iznad Đakomove ćelije i da odozgo izbuši plafon. Kada se
obojica nađu u potkrovlju, moći će da pomere olovne ploče krova, a kad se nađu na
otvorenom, stići će do vrha Duždeve palate. I odatle će zajedno pobeći usred noći.
Ali je Đakomo naučio da na ovom svetu ništa nije sigurno. Znao je da je Balbi
odabrao da deluju noću: dan kasnije je bio praznik Svih svetih, pa će zgrada od sumraka
pa nadalje biti pusta. Nisu se slučajno odlučili za trenutak bekstva. Sve je bilo proučeno
do detalja.
 Sada je samo bilo potrebno da se nada da će Balbi imati poverenja u njegov plan i
da će održati obećanje da će ga podržati. Ali Đakoma je u srcu grizao crv sumnje i
sugerisao mu suprotno. Sa druge strane, Marino Balbi je uvek bio od reči, bio je veseo i
vedar fratar, ne bez slabosti koje su ga mnogo podsećale na njegove, pogotovo što je
završio u Pjombiju zato što je oplodio tri žene. To delo je Đakomu više delovalo kao
zasluga, a ne greh, ali pošto je Venecija sada bila u rukama šačice svevidećih ljudi na
vlasti, uvek spremnih da radije osuđuju nego da propovedaju slobodu, onda to nije bilo
nimalo čudno.
Kazanova je upravo utonuo u svoje misli, brojeći sate koji su ga delili od večeri,
kada mu najaviše posetu.
To ga zateče potpuno nespremnog. Tokom toliko meseci tamnovanja nikada niko
nije došao da razgovara sa njim. Ko bi to mogao biti?
Ubrzo škljocnu katanac i vrata se otvoriše. Pred njim se pojavi elegantna figura
Alvizea IV Đovanija Močeniga.
Đakomo ga pogleda, iznenađen i zadivljen u isto vreme, zato što je taj političar koji
se nalazio ispred njega bio jedan od najuticajnijih i najotmenijih ljudi u Mletačkoj
republici. Štaviše, činilo se kao da njegova prefinjenost u oblačenju širi njegov ugled i
kredibilitet.
Besprekorna i savršeno čista perika bila je u potpunom kontrastu sa dubokim crnim
očima. Močenigo je nosio elegantnu mekanu jaknu sa odgovarajućim manžetnama,
ispod koje se video blistavi svileni prsluk, poprskan zlatnim dugmadima i dragim
kamenjem. Svilene čarape i elegantne cipele kompletirale su njegovu besprekornu
odeću.
Dok ga je gledao, Đakomo oseti da mu zavidi. On, koji je verovatno izgledao kao
neki divljak što više nema ništa osim svog duha u koji se uzda i koji će mu pomoći da se
dovoljno potrudi da pobegne sa tog prokletog mesta.
Alvize IV Đovani Močenigo nije nameravao da gubi vreme. Nakon kratkog znaka
glavom, gotovo da je naslutio zatvorenikovu zbunjenost i radoznalost, pa onda pređe
direktno na stvar:
„Gospodine Kazanova, vi se sigurno pitate za razlog ove moje posete. Shvatam to.
Dovoljno je da znate da sam oduvek bio protiv vaše osude, ali nedovoljno moćan da je
sprečim.“
Đakomo je bio iskreno začuđen. „Istinu zborite? Teško da mogu da vam
poverujem, ekselencijo. Vaša porodica je najznačajnija u Veneciji, pa ako čak ni vi niste
uspeli da sprečite čin kao što je ovaj, znači da je naša voljena Venecija izgubljena“,
izreče uz grimasu koja je bila nešto između veselosti i gorčine.
„Vi još imate hrabrosti da se šalite. Priznajem, gospodine Kazanova, da ste veoma
hrabri. Ali nije vaša neosporna vrednost ono o čemu nameravam da sa vama razgovaram
ove večeri. Radije bih vas obavestio o nečemu što mi je na srcu i što bi moglo da vam
znači više nego što i vi sami verujete.“
Tajna je postajala sve složenija. Đakomo požele da sazna nešto više. „Budite
jasniji.“
 „Mislim da Pjetro Garconi ima sporazum sa Austrijom da Venecija postane
provincija carstva Marije Terezije. On bi se na taj način dokopao zvanja dužda kojem
teži i u isto vreme garantovao proaustrijsku vlast bez ispaljenog metka.“
Kazanova razrogači oči. Ali Močenigo još nije završio:
„Šta me navodi na ovakve tvrdnje? Razni elementi. Na prvom mestu to što je pre
izvesnog vremena u grad došla grofica Margarete fon Štajnberg. Ali vi je poznajete, zar
ne? Na drugom mestu, vaše hapšenje. Na taj način je Garconi udaljio sumnje od sebe:
prijavljujući zločin koji vi niste nikada počinili poveo je kampanju u korist pristojnosti i
moralnosti, a u tom pogledu je, dragi moj Kazanova, vaše ponašanje uvek bilo sramno.
Tako je stekao nove saveznike i u isto vreme mogao da potpuno nesmetano nastavi sa
svojim aktivnostima. Na trećem mestu, novcem koji će Austrija omogućiti našim
trgovcima da zgrću zahvaljujući trgovini oružjem i opremom za njene trupe – u vezi sa
tim vas podsećam na činjenicu da je Evropa u ratu – Garconi će uveliko proširiti krug
svojih najvernijih pristalica. Savršeno dobro znate koliko mu je glasova potrebno kako
bi mogao da se nada pobedi u slučaju izbora za dužda.
Kazanova nije mogao da odoli pomisli da prekine tu bujicu razmišljanja. „U redu.
Evropa je u ratu. A Venecija?“
„Venecija se na odgovarajući način drži neutralno. Ali, kako sam rekao, ne odriče
se da sklapa poslove sa jednom od strana uključenih u rat.“
„Ah! Iskreno sam začuđen slušajući vaš izveštaj. Žao mi je što nisam ništa shvatio
još od samog početka, između ostalog i zbog toga što bih tako izbegao zatvor“, reče
Đakomo uz primesu gorke ironije. Onda dodade: „Ali budući da ne znam ništa o tome
što mi pričate, pitam vas: na šta ciljate?“
Močenigo klimnu glavom. „Odmah ću vam reći“, pa onda nastavi svoju analizu:
„Dobro vam je poznato koliko je složena procedura u vezi sa izborom dužđa. Trideset od
Četrdesetorice glasaće kuglicama, onda će se devetorica od prethodnih trideset vratiti u
Veliki savet, u koji će ih biti izabrano četrdeset. Četrdesetorica će onda biti svedena na
dvanaestoricu, a ovi će sa svoje strane izglasati dvadeset petoricu. Ovi će opet biti
svedeni na devetoricu koji biraju četrdeset petoricu. Koji će, opet svedeni na devetoricu,
najzad nominovati stvarne birače za dužda na broj od četrdeset jedan. Zašto vam
iznosim sve ovo? Zato što je očigledno da će Garconi, ako hoće da pobedi, morati da
kupi glasove velikog broja osoba… A to me navodi na ono poslednje.“
„A to bi bilo?“, upita Đakomo.
„Ono na osnovu čega se očigledno može izvući zaključak da Garconi mora da
deluje brzo ako želi da ima šansu, s obzirom na loše zdravstveno stanje u kom se nalazi
dužd Frančesko Loredan. Ukoliko naš voljeni dužd bude preminuo, kako mnogi
pretpostavljaju, državni inkvizitor će biti spreman da zauzme njegovo mesto. A to je
četvrta tačka moje analize. Stoga, gospodine Kazanova, razlog mog dolaska jeste da
vam predložim sporazum.“
Đakomo razrogači oči. Sada je shvatao. Osećanje da je bio pion u jednoj većoj igri
sada je postalo izvesnost. Grofica Margarete fon Štajnberg je čudesno odigrala svoje
karte i on je upao u zamku kao muva u paukovu mrežu, progutan sopstvenom potrebom
da zadivi, do te mere da je potcenio protivnicu. Bio je pravi idiot! Iako je u isto vreme i
njenim posredstvom upoznao ljubav. A Frančeska je i te kako bila vredna svega kroz šta
sada prolazi.
Njegov odgovor je bio oprezan: „Pitam se zašto bi uopšte trebalo da prihvatim
sporazum, s obzirom na to da sam zatvoren na ovom groznom mestu duže od godinu
dana.“
Močenigu se otrže trzaj u očima: „Zašto bi trebalo da prihvatite? Zato što biste
zahvaljujući ovome što ću vam reći imali mogućnost da opet budete ono što ste bili.“
„A šta sam to po vama bio?“
„Razvratnik, buntovnik, čovek velikog duha! Dobri moj Kazanova, kako sam u
početku rekao, ja vam nisam neprijatelj. Štaviše, verujem u vaš pristup životu, mada ne
mogu da se saglasim sa nekim vašim nepromišljenim postupcima. Ali zar nije tačno da
danas niko bolje od vas ne predstavlja duh Mletačke republike? Republike nikada
nepokorene, nezavisne, što je u stanju da veruje samo u sopstvene snage, koja uspeva da
unapredi svet zahvaljujući preduzimljivosti i prisustvu duha? Pa zašto onda ne bih
pronašao način da pomognem čoveku kao što ste vi?“ Đakomo nije delovao ubeđeno.
Upravo je otkrio da je bio predmet paklene obmane. Zbog čega bi trebalo da se pouzda u
ovog čoveka?
„Ne razumem zašto očekujete da mogu da imam poverenja u vas, nakon svega što
mi se dogodilo?“, reče, ne bez doze ozlojeđenosti.
„Shvatam to“, uzdahnu Močenigo. „Više je nego razumljivo što ste nepoverljivi.
Ipak mislim da bi trebalo da saslušate ono što ću vam reći. Ne tražim da ovaj sporazum
prihvatite zatvorenih očiju, pa ipak vas molim da razmotrite uslove koje vam
predlažem.“
„Slušam vas“, uzvrati Đakomo neuverljivo.
„Vrlo dobro. Dakle: znamo pouzdano da nameravate da što pre pobegnete…“
„Zašto govorite u množini?“
„I Marko Dandolo je sa mnom. Nisu vas svi napustili, verujte mi.“
„Ta vest me ohrabruje. Dakle, prijateljstvo još vredi u Veneciji? Ali recite mi kakve
su vam namere“, podsticao ga je Đakomo, propuštajući da komentariše Močenigovu
tvrdnju da namerava da uskoro pobegne. Štaviše, oseti kako mu u srcu raste zabrinutost.
Ako je ta njegova želja bila toliko očigledna, kakve konkretne mogućnosti za uspeh je
imao njegov plan za bekstvo?
„Ne možemo da vam pomognemo da pobegnete, ali ćemo pronaći način da u
narednim satima ne bude nikoga u palati, koristeći se činjenicom da je noć Svih svetih.
Ako to iskoristite, Dandolo i ja ćemo se odmah potruditi da vam budu ostavljeni sveži
konji u Mestreu, a da druga promena bude tamo gde mi vi naznačite. Postaraćemo se da
vam koliko danas kod osobe od vašeg poverenja ostavimo sumu od dvesta cekina. Na taj
način će vam bekstvo biti olakšano. Naravno, ne isključujem mogućnost da će Garconi
preduzeti kontramere, štaviše imam neprijatan osećaj da uporno smišlja način kako da
vas osudi na smrt.“
„Razlog više da izađem odavde“, progunđa Kazanova.
 „Naravno. Kao što sam rekao, ne isključujem mogućnost da je Garconi uzbunio
svoje uhode i svoju pešadiju da vas progone i da vas smaknu. To ne mogu da sprečim.
Ipak, da doprinesem da vaše bekstvo bude uspešno, da vas podržim i da vam pružim
mogućnost da se možete jednog dana vratiti u Veneciju – to mogu da vam garantujem.“
„Da li biste mogli da ostavite prvu zamenu konja u krčmi Ale kampane u Mestreu?“
„Naravno.“
„A drugu, zajedno sa kesom sa cekinima na poštanskoj stanici u Trevizu? Onoj
odmah ispred zidina grada, na Putu za Teraljo?“
„Naravno.“
„A šta želite zauzvrat? Zato što mi, znajte, ni do čega nije više stalo nego da se
jednog dana vratim u Veneciju, ali znam da ovo što mi govorite nije plod širokogrudosti.
Previše sam puta u životu platio dvostruko ono za šta sam smatrao da je prijateljstvo.“
Močenigo se osmehnu. „Pa dobro, uslov koji vam postavljam ne bi trebalo da vam
bude posebno mrzak.“
„Mislite?“ Đakomo uopšte nije bio ubeđen.
„Tražim od vas da pronađete groficu Margarete fon Štajnberg, koja se, koliko
znam, sprema za povratak u Tirol. U Bolcano, da budem precizniji. Kada saznate gde se
nalazi, moraćete da joj se približite. Izvući ćete od nje priznanje u vezi sa planom koji je
smislila zajedno sa Garconijem. Ništa više ne tražim od vas.“
Đakomo se gorko nasmeja. „Naravno, kada tako kažete, sve izgleda lako.“
„Kazanova, govorimo otvoreno. Nije moja stvar kako ćete pribaviti takvo
priznanje. Možete da koristite sve veštine koje odaberete, mada je, da budemo jasni,
grofica izvršila veliku podvalu od samog početka…“, izreče uz osmeh. „U svakom
slučaju, složićete se sa mnom da vaše ime danas vredi manje od bezvredne pare. Dok
ćete uz moju podršku ponovo biti heroj Venecije. I u isto vreme, uz malo sreće, jednoga
dana uspećete da se vratite u grad. Ono sa čim bih hteo da vas upoznam jeste činjenica
da ćete od ovog trenutka raditi za Mletačku republiku u svojstvu tajnog agenta. A vaš
prvi zadatak biće da pobegnete iz ovog zatvora.“
Đakomo se zamisli. Sve u svemu, bio je to najbolji predlog koji je dobio u
poslednjih petnaest meseci. Pun nepoznanica, počev od bekstva. Močenigo nije mogao
da mu pruži nikakvu garanciju, ali se potrudio da mu stvori najbolje moguće uslove. Na
kraju krajeva, gde bi bez njega pronašao konje i novac? Ovaj čovek mu pre svega nudi
na srebrnoj tacni mogućnost da se rehabilituje u očima Venecije. A mogućnost da se
jednog dana vrati u voljeni grad bila je nešto što mu je najvažnije. Kako bi inače mogao
đa ponovo pronađe Frančesku? Pod uslovom da je još tamo…
Usudi se da postavi pitanje: „Ekselencijo, pitao sam se… znate li nešto o Frančeski
Erico?“
„Mislim da nisam razumeo…“
„Devojci koja je bila sa mnom u noći mog hapšenja.“
„Ah… shvatam. Iskreno, Kazanova, njena sudbina mi je nepoznata. Ali bih mogao
da se diskretno i oprezno raspitam o njoj. Uostalom, ako budete tajni agent Mletačke
republike, kao što se nadam, ne samo da ćemo morati da se dopisujemo već čak i da se
viđamo, naravno izvan granica Mletačke republike. Jednoga dana ćete, kao što sam
rekao, moći da se vratite, pa valjda i da pronađete vašu voljenu.“
Ta činjenica je menjala sve.
Đakomo potvrdno klimnu glavom: „U redu, onda“, reče odlučno, „učiniću ono što
tražite od mene. Ali mi je potrebno garantno pismo, neki pisani dokumenat koji me
ovlašćuje da budem ono što kažete.“
„Evo ga, već je spreman. Držite ga uvek kod sebe i nećete imati problema. Sva
vrata će vam biti otvorena.“
Močenigo izvuče iz novčanika koverat sa olovnim pečatom dužda i pruži mu ga.
Kazanova uze dokument, pokida pečat i otvori koverat. Razvi list pergamenta i
pročita dva reda pisana lepim rukopisom:

Ono što je učinio donosilac ovog dokumenta – učinio je u moje ime i za

račun i dobro Mletačke republike Venecije.
Frančesko Loredan, CXVI dužd Venecije

Pismo je nosilo duždov originalni potpis. Ovakvo ovlašćenje bilo je zlata vredno.
Đakomo ga vrati u koverat i zavuče ga u džep fraka koji je stavio na fotelju.
„Na sve ste mislili, je li? U redu“, saglasi se. „Odgovara mi.“
„Divno. Da stegnemo ruku jedan drugom? Kao što rade džentlmeni.“
Umesto odgovora, Đakomo mu pruži desnicu. Močenigo je steže tako energično da
se činilo da na taj način želi da povrati snagu i nade buntovnika.
„Onda“, zaključi član Veća desetorice, „pozdravljam se sa vama i želim vam svu
moguću sreću u poduhvatu koji vas očekuje.“
Kazanova klimnu glavom.
Trenutak kasnije Močenigo pokuca na vrata ćelije.
Ona se otvoriše.
Nakon što je zatvoreniku uputio još jedan pogled preko ramena, izađe.
Kazanova poče da očekuje dolazak Marina Balbija.
 48

BEKSTVO

Čim je pao mrak, Đakomo začu snažno kucanje na plafonu. Ponada se da je ne samo
zatvor već i čitava palata zaista prazna, inače bi te udarce čuo i gluv čovek.
Ali odmah zatim buka prestade. Onda se u oblaku maltera pojavi veselo i krepko
lice Marina Balbija.
Đakomo nije uspeo da zadrži trzaj radosti. Uze uže, koje je napravio tako što je
isekao veš, čaršave, platno od dušeka, peškire, pa onda nadovezao parče po parče i
napravio najduže što je mogao. Uvi ga, zavuče u njega desnu ruku i stavi ga preko
ramena. U levoj ruci je nosio svežanj sa košuljama, čakširama, frakom i šeširom.
Nakon toga, ne gubeći vreme, stade na fotelju koju je postavio ispod rupe i pope se.
Balbi spusti ruke i Đakomo ih zgrabi. Onda se odgurnu nogama i ubrzo je bio prosto
odbačen do plafona ćelije. Odatle se, uz pomoć svog druga, osloni na mišice i najzad
četvoronoške dospe iznad plafona, pa otpuza napred.
Sledio je Balbija, sve dok zajedno nisu uspeli da stignu do mesta gde pipajući
šiljkom primetiše da su grede krova trule, znači popustljivije na udarce, i odmah počeše
da podrhtavaju.
Krenuše polako napred. Na kraju su uspeli da rasture noseću drvenu strukturu. U
tom trenutku počeše pomoću šiljka da podižu krajeve jedne olovne ploče, da je zajedno
guraju, upirući svom mogućom snagom, i najzad je podigoše. Onda je pomeriše i
napraviše dovoljno širok otvor da mogu da prođu kroz njega.
Đakomo opet pričvrsti na brzinu pripremljeno dugačko uže preko desnog, a svežanj
sa odećom preko levog ramena. Onda izađe na krov, dok ga je fratar pratio.
Čim se uspravi u svoj svojoj visini, Venecija mu se učini predivnom ispod
mesečevog srpa, ali ipak nije dozvolio da mu taj prizor odvrati pažnju.
Morao je da se na brzinu odluči za jednu od dve mogućnosti.
Prva je bila da se spusti sa strane krova koja gleda direktno na kanal. On i Balbi bi
plivajući stigli na suprotnu obalu, ali bi, kada stignu tamo, potpuno mokri od vode,
morali da potraže zaklon barem dok ne svane dan, rizikujući da budu prepoznati i
ponovo smešteni u zatvor. Druga mogućnost je bila da se spuste u unutrašnje dvorište,
kroz koje su noću patrolirali čuvari.
Gotovo naslućujući njegovo razmišljanje, Marino Balbi dobro promisli pre nego što
iznese razumne i sve samo ne ohrabrujuće procene: „Ne možemo da se spustimo sa
strane dvorišta zbog čuvara. Što se tiče kanala, rizikovali bismo da polomimo vrat,
okliznuvši se na olovnim pločama. Baš ste to lepo smislili!“, reče mu podrugljivo, dajući
oduška svojoj frustraciji.
Kazanova se jedva uzdrža da ga ne baci sa krova.
„Prijatelju moj“, odgovori, prizivajući sve svoje strpljenje, „tako mi nećete nimalo
pomoći. Umesto što mi nabrajate razloge našeg mogućeg neuspeha, hajde da pronađemo
neko rešenje. Pre svega, da bismo dobili što tačniju sliku situacije, moramo pokušati da
se popnemo.“
Đakomo onda bez reči zavuče šiljak između sastava olovnih ploča, slobodnom
rukom se uhvati za jedan od krajeva i pope se na samu strminu krova.
„A sada? Ostavljate me ovde?“, požali se fratar.
Kazanova ga pogleda odozgo preko ramena i uzdahnu. Pošto mu ništa bolje nije
padalo na pamet, reče mu: „Uhvatite se za moj kaiš.“
Dolazak na najviši vrh krova bio je gotovo džinovski poduhvat. Đakomo je morao
da upotrebi svu energiju, pošto je pored svoje težine morao da preuzme na sebe i onu
Marina Balbija. Ali postepeno, nakon što je prešao preko petnaest ili šesnaest olovnih
ploča, uspeo je da stigne na odredište. Dok se Balbi hvatao za oštru ivicu strmine krova,
Kazanova se najpre oslobodi težine svog druga, pa onda sa lakoćom prebaci jednu nogu
preko vrha krova i opkorači ga.
Ledeni znoj mu je orosio čelo, a kapi znoja padoše na olovne ploče. Isprekidano
disanje i mučnina ispuniše mu grudi vrelinom koja je delovala kao živa vatra.
Balbi je bio iza njega i izgledalo je da se moli Bogu.
Ali Đakomo nije znao šta da radi sa molitvama. Njemu se otrže kletva kroz stisnute
zube kad ugleda kako Balbijev šešir pada duž desne strane krova, poče da se kotrlja
naniže, onda odlete pored strane krova i pade u kanal.
„Dobro je ispalo“, procedi Đakomo, „što nije pao na levu stranu, jer bi inače
završio usred dvorišta! Hoćete li da nas obese? Obratite pažnju!“
Balbi je delovao postiđeno, ali nedovoljno da bi ćutao: „Nesreća, prokleta nesreća:
to je jasan loš predznak koji nas progoni.“
Umesto odgovora, Đakomo poče da se kreće duž vrha krova, napredujući polako i
oprezno. Nameravao je da istraži dve strane strmog krova i da pronađe rešenje za ovo
bekstvo koje je tako loše počelo.
„Sačekajte me ovde“, reče u pravcu Balbija, „pokušavam da odredim put izlaska
odavde.“
Nakon vremena koje mu se učini beskrajno dugim, nađe se blizu samog kraja
krova. Zahvati ga lagana izmaglica nekog jedva primetnog, nestvarnog plašta koja mu
sigurno nije bila prijatna, mada ga je sakrivala od pogleda čuvara.
 Situacija mu se učini očajna, sve dok mu se, dok je po ko zna koji put istraživao
stranu krova koja gleda na kanal, ne učini da zapazi ispust na krovu, nešto što je
izgledalo kao nagnuta zaravan.
Sigurno da nije moglo da se radi o jednoj od ćelija zatvora, pošto se nalazilo u
suviše nisko u odnosu na Pjombi, što znači da je odgovaralo nekoj mansardi ili stanu u
okviru Duždeve palate.
Onda se usudi da sklizne duž kose zaravni i dođe do ispusta krova.
Spuštanje je proteklo iznenađujuće lako, s obzirom na to da su olovne ploče postale
klizave zbog izmaglice. Pogled na kanal koji se nalazio ispod njega izazva mu jezu duž
kičme.
Kad dođe u blizinu ispusta krova, zastade u njegovom nivou. Uhvati se za ivicu,
naže se napred i baci pogled. Zapazi metalnu rešetku široku nešto više od dve stope koja
je štitila stakla nekog prozora.
Dok je razmišljao šta da uradi, začu teški zvuk zvona Crkve Svetog Marka koje je
otkucavalo vreme. Podseti ga da je dan Svih svetih. Dok su se odjeci smenjivali, skoro
instinktivno poče da šiljkom čupa drvene okvire koji su uokvirivali rešetku ispusta
krova. Udarao je velikom žestinom kako bi odvojio žičanu prepreku od njenih nosača. U
tom trenutku je razbijanje stakla bilo dečja igra, uprkos tome što su mu krhotine stvorile
posekotine po rukama.
Đakomo malo razmisli i uveri se da će uz malo sreće i pomoću improvizovanog
užeta uspeti da se spusti sa ispusta krova do poda tog potkrovlja.
Ne gubeći vreme, opet poče da se penje do vrha krova, onda oprezno produži dalje
i ponovo dođe do mesta na kom je ostavio Balbija.
Dobri fratar nije bio čovek od avanture. Čim ga ugieda, poče da ga zapitkuje gde je,
kog đavola, nestao.
Ali Kazanova kratko preseče: „Mislim da sam pronašao rešenje. Sada me pratite, pa
da pokušamo da se sklonimo odavde.“
Pošto je pokupio svežanj sa odećom, Đakomu je ovog puta bilo potrebno samo
nekoliko minuta da se vrati tamo gde je prethodno bio došao, i opet se klizanjem spusti
duž te strane krova. Ne bi se isto moglo reći i za Balbija, ali nakon nimalo kratkog
vremena, konačno i on stiže na ivicu ispusta krova.
„Evo šta ćemo sada da uradimo“, reče Kazanova. „Vi ćete se spustiti unazad i ući
unutar ispusta. Ja ću vam ovde držati protivtežu, pošto ne znam gde bih inače mogao da
pričvrstim uže. Držaću se za olovne ploče. Vi ćete u međuvremenu uzmicati unazad,
privezani za drugi kraj. Na taj način ću vam, postepeno popuštajući uže, pomoći da
stignete do poda potkrovlja.“
Balbi razrogači oči: „Ne mislite valjda…“
„Ako više volite da ja idem prvi, samo recite… osim što u tom slučaju nemam
pojma kako biste uspeli sami.“
„A vi?“, upita Balbi, pokazujući tračak altruizma.
„Još nemam ideju. Ali ću smisliti neki način. Napred, hrabro, uđite unutar ispusta“,
podstače ga Đakomo, čiji je jedini cilj bio da se otarasi tog druga u avanturi koji je ne
samo beskoristan već ga i neprekidno iritira. Ne gubeći vreme, odmota uže i obavi ga
oko Balbijevog pazuha i grudi, tako da ga što bolje obezbedi.
„Ali… šta ako ne bude funkcionisalo?“, upita sve neodlučniji fratar.
„Kažem vam da će funkcionisati“, brzo i ljutito ga prekide Kazanova. „Sada se
oslonite laktovima o ispust i odatle ubacite noge kroz prozor.“
Uzdrhtao, ali podstaknut tolikim navaljivanjem, fratar se spusti na mali krov, dok je
Đakomo pridržavao svu njegovu težinu, obmotavajući oko ruku kraj užeta i ostajući
pripijen uz olovne ploče.
Kada ge Balbi konačno do pazuha nađe u unutrašnjosti prozora, Kazanova sačeka
da se okrene i čvrsto se uhvati za ono što je ostalo od okvira ispusta krova.
„Sada se opustite, ja vas držim“, reče.
Dok se Balbi spuštao sve dok nije dodirnuo pod, Kazanova poče da postepeno
popušta uže, tako da se čovek spusti što blaže.
Kada fratar konačno dodirnu pod, poče da natenane odvezuje uže, onda nabaci
njegov kraj naviše, tako da dopre do ispusta krova, gde ga Kazanova pokupi.
U tom trenutku sede. Bio je iscrpljen. Noge su mu drhtale od napora, mišići su ga
boieli, gotovo kao da su goreli.
Ostao je jedan problem: nije imao ni najbleđu ideju kako da dopre do Balbija. Za
šta da pričvrsti uže? Osvrnu se okolo, ali ne primeti nikakav oslonac. Onda nastavi da
hoda održavajući nesigurnu ravnotežu, pretražujući deo krova gde to još nije učinio.
Malo zatim nalete na balkon ispod ispusta krova, gde je neko ostavio merdevine.
Pade mu na pamet jedna ideja.
Kad je došao do balkona, veza u čvor jedan kraj užeta, koje je u međuvremenu opet
obavio oko ramena, iznova se pope na ispust i poče da odmotava uže.
Opet opkorači ispust i povuče naviše merdevine koje počeše da se polako penju u
njegovom pravcu. Kada je najzad uspeo da ih privuče do sebe, uhvati ih za krajeve i
pokuša da ih ubaci unutar ispusta.
Krajnje razočaran, ugleda kako zapinju, ulaze samo do šeste prečage i zaglavljuju
se u okviru prozorčeta.
Tiho opsova.
Barem sat vremena motao se po tom prokletom krovu, a još nije uspeo da pronađe
rešenje.
Mada se osećao frustrirano, napravi još jedan pokušaj. Čvrsto se držeći, pokuša da
se spusti sa krova ispusta i, podižući kraj merdevina koje su virile, poče da ih gura
naviše, kako bi potpuno ušle u otvor.
Uloži strahovit napor. Mišići skoro da su mu se upalili ispod kože oblivene znojem.
Bio je na izmaku snaga.
Bilo je to baš kada merdevine konačno počeše da ulaze do poslednje prečage kad
izgubi kontakt, stavi nogu uprazno i skliznu naniže.
U tom trenutku merdevine upadoše unutar potkrovlja.
Đakomo oseti da se strmoglavljuje naniže, sve do samog kraja krova, dok je
uzaludno pokušavao da se noktima zakači za olovne ploče. Kad je sve izgledalo
izgubljeno, pade mu na pamet šiljak, stavi ruku u džep, uze ga i zavuče u spojeve
između olovnih ploča, zarivši ga svom snagom koja mu je preostala.
I najzad… zaustavi se.
Onda poče da se praćaka nogama uprazno, dok je gledao u tamni i smrdljivi kanal
na mnogo stopa ispod sebe.
Pomoli se Bogu.
 49

MERE PREDOSTROŽNOSTI

Državni inkvizitor pogleda u plamen sveća boje krvi. Soba je bila baš onakva kakvu je
zahtevao: prostran i udoban krevet, posteljina koja miriše na oprano rublje. Poslužili su
mu predivan obrok od povrća i sada je u toku noći imao više nego interesantan program.
Sve se odvijalo na najbolji mogući način. Grofica se vratila u svoj voljeni Tirol,
Cago je doveo pred njega Gastona Skjavona, koji se nije libio da iznese kompletno
priznanje u vezi sa dvobojem. Još nije stigao da otkrije da je Kazanova ubio Cagurija, ali
će mu par dana u Pociju osvežiti pamćenje. Tada će mu iznuditi priznanje kojim će
zapečatiti sudbinu svog zakletog neprijatelja i na kraju izvršiti preinačenje osude na
zatvor u smrtnu kaznu.
Zbogom, Kazanova.
Obavešten je o Kazanovinom pokušaju bekstva iz Pjombija. Ali je osujećen baš na
vreme. Smatrao je da je nemoguće da razvratnik opet pokuša. Ali je bilo bolje da ostanu
pripravni i tako izbegnu da ih uhvati nespremne. Zato je rasporedio ljude na svim
pomorskim i kopnenim stanicama. Posebno je zahtevao od Caga da sa nekoliko čuvara
patrolira i obrati pažnju na onu u Mestreu, u blizini krčme Ale kampane. Ako bi se
Kazanova eventualno pojavio, što je bilo donekle neverovatno, u svakom slučaju bi ga
dočekali kako je zaslužio.
Pjetro Garconi je bio miran. Osećao je da je preduzeo sve neophodne mere. Ali nije
želeo da propusti da ispoštuje tradiciju i odlučio je da se zajedno sa ostalom dvojicom
državnih inkvizitora povuče na kopno, kao što su činili svake godine za vreme Svih
svetih i Dana mrtvih. On se posebno zadržao u Dolu, u jednoj krčmi koju je voleo zbog
dobrog jela i zato što krčmar nije nikada propuštao da mu doturi u sobu neku od onih
kršnih seoskih devojaka, izdašnih i poželjnih oblina, koje ostavljaju lep utisak na ljude
kao što je on, do te mere da su bile spremne da mu ugađaju u svemu i po cenu da se
pretvore u prave kurve.
I baš tom vrstom aktivnosti se bavio Pjetro Garconi u tom trenutku.
 Na kraju krajeva, semel in anno licet insanire12, stalno je ponavljao. I samo se
jednom godišnje državni inkvizitor, obično posvećen umerenosti i trezvenosti, prepuštao
putenim zadovoljstvima.

Cago je upravo izašao iz konjušnice, gde su on i njegovi ljudi predali svoje konje.
Preporučio je da njegov dorat dobije duplu porciju žita. Kada ga je video da je zagnjurio
lepu glavu u jasle, to mu je bilo dovoljno.
Ne bi se reklo da je bio naročito zadovoljan što se tu nalazi. Krčma Ale kampane
sigurno nije bila rajsko mesto, već krajnje neuredan prostor gde su služeni najgora riba i
najgore vino u čitavom kraju, čiji je vlasnik bio škrti krčmar nezgodne naravi, čije ime je
bilo u skladu sa tim: Kaja… to jest tvrdica. Cago nije znao šta je razlog tome, ali činilo
se da taj čovek oseća tajno zadovoljstvo da šikanira mušterije. Ali pošto je tu bila prva
poštanska stanica na koju se nailazi nakon mola u Mestreu, krčma je bila uvek puna.
U očajničkom pokušaju da ubije vreme, Cago je ušao i seo za sto zajedno sa
dvojicom drugara.
Prvi j e bio visok, mršav kao ekser, crvene kratke kose koj a j e delovala kao
kučina. Nepouzdan i osvetoljubiv čovek, gajio je urođenu pakost, zahvaljujući čemu je
tokom godina stekao nadimak Dezio13, zbog svoje sposobnosti da napravi zbrku kada
nešto nije išlo u pravom smeru ili što je verovatnije kada odluči da zapodene svađu sa
nekim.
Drugi je imao mekane obraze i isturen stomak, kestenjastu kosu i oči tamnije od
mastila. Bio je snažne građe, širokih ramena i izgledao je kao konj za vuču.
Njemu Cago naredi da izađe. Ako su već morali da drže na oku one koji dolaze i
odlaze, nije bila dobra ideja da ostanu da piju vino i dodiruju donji deo leđa konobarica.
„Mašo, idi napolje“, reče mu ljutito. „Moramo da kontrolišemo mol, čamce koji
pristaju u luku, putnike namernike i pustolove koji dolaze ovde ili idu direktno u
konjušnicu. Šta mislite… da sam vas poveo da bančite?“
Div ustade bez reči. Dade znak glavom, okrenu se na petama i krenu ka izlazu.
„Ubistveno je hladno!“, primeti Dezio.
„Da“, složi se Cago. „Mislim da ću otići da zagrejem ruke kod peći.
Jesi li uočio nešto za jelo?“
„Čorbu od pasulja.“
„Ništa drugo?“
Poenta i musso.
„U redu. Naruči mi oboje. I balon raboza.“

12Jednom godišnje dozvoljeno je da se poludi. (Prim. prev.)

13Ital. desiderio – žudnja, želja. (Prim. prev.)
 50

DUŽDEVA PALATA

Morao je da uspe po svaku cenu.

Obešen o šiljak, Đakomo je ulagao poslednje atome snage da se opet popne do
ispusta krova, gde je konačno uspeo da zavuče one proklete merdevine koje su
predstavljale njegovu jedinu mogućnost za spas. Ali se skoro ubio pokušavajući da to i
ostvari.
Poče da duva ledeni vetar. Činilo se da će mu njegovi hladni naleti iseći lice. Ruke
prekrivene ogrebotinama i poderotinama prosto su ga pekle zbog hladnoće.
Za trenutak zatvori oči, onda napravi zamah leđima i naglo se pope. Duboko
udahnu, a njegovo telo pripijeno uz olovne ploče skliznu kao po ledenom ogledalu i
potrese se od jeze. Kao što je i prethodno radio, zavuče šiljak u spoj između dve ploče,
slobodnom rukom dohvati jednu od njih i započe sporo i dugo penjanje do ispusta krova.
Bilo je to pravo mučenje. Činilo mu se da napreduje dve stope, pa da onda pada tri.
Ipak, nakon nekog vremena tog pakla iznova se nađe u nivou ispusta krova. Opet se
pope na njega, i to tako da se nađe na prozorčetu krova.
U tom trenutku se okrenu na leđa i ostade nepomičan nekoliko trenutaka. Duboko
udahnu. Pomisli da nikada nije bio tako umoran kao sada.
Glasom koji je postao slabašan od umora pozva Balbija. Ponada se da je još tamo.
Fratar mu uz krajnje olakšanje odgovori gotovo istog trenutka:
„Kazanova! Gde ste se, dođavola, denuli?“
Đakomo opet obeća sebi da će zadaviti ovog čoveka čim bude imao mogućnosti za
to.
„Jeste li učvrstili merdevine? Mogu li da siđem?“
„Skoro su me ubile kad su pale! Ali sad je sve u redu. Čekam vas!“
„Stižem odmah!“
Zastade da uzme vazduh. Onda, baš kako je uradio njegov drug u ovoj avanturi,
poče da puzi naniže, oslanjajući se na mišiće i držeći se za olovne ploče. Potom krenu
unazad, sve dok nogama ne pogodi otvor ispusta. Kada je uspeo da osloni noge na prvu i
drugu prečagu merdevina koje je Balbi u međuvremenu naslonio na zid potkrovlja,
prinese ruke drvenom okviru prozorčeta, pazeći da se ne povredi staklom. Nije uspeo da
to potpuno izbegne, ali je barem bio u stanju da se drži. Onda stavi prvu ruku na
merdevine. Zatim i drugu. Sada su okretanje i silazak niz merdevine sa prečagama bili
dečja igra.
U trenutku kad oseti da mu noge dodiruju tlo, oseti beskrajnu radost.
„Konačno!“, povika. „Više nisam mogao da izdržim.“
Gotovo nesvesno zagrli fratra, koji je delio sa njim ovu ludost. Onda, malaksao,
sede na zemlju i zaspa.
Probudi se nakon nekog vremena koje nije znao da odredi, ali prvi zraci svetlosti
koji su curili kroz ispust krova nagoveštavali su da nebo počinje da poprima bledilo
zore.
Ta slabašna svetlost što je prodirala kroz prozorče nije mogla da osvetli potkrovlje,
ali se širila u stidljivim bleskovima, što je pomoglo Kazanovi da se orijentiše.
Nije bilo vremena za gubljenje. Sad kad je uspeo da prodre u palatu, nameravao je
da ode odatle što je pre moguće.
Nastaviše nasumice, sve dok se Đakomu ne učini da je zapazio neku bravu. Pokuša
da spusti kvaku, ali se vrata ne otvoriše: verovatno su bila zakijučana spolja. Onda
zavuče šiljak i sa dva dobro odmerena udarca razvali bravu.
Nađoše se u nekom podzemnom hodniku. Đakomo po policama zapazi sveske.
Verovatno su dospeli u Salu arhiva.
Skoro poče da trči, tolika je bila njegova želja da napusti ovu prokletu palatu koja
mu je više ličila na lavirint nego na duždovu rezidenciju.
Stiže do još jednih vrata. Spusti bravu i ovog puta je imao sreće. Ulete u još jednu
sobu. Čuo je eho Balbijevih koraka za sobom. Ispred sebe ugleda neke stepenice. Siđe
niz prva dva sprata. Onda prođe pored malog kupatila, pa zatim niz još jedan sprat i
potom dođe do jednih staklenih vrata. Ona od duždeve pisarnice. I ona su bila otvorena.
Kroz blago razgrnute zavese od muslina prodirali su slabašni snopovi svetlosti. Đakomo
ugleda rezbarene drvene pisaće stolove, od kojih je jedan bio pretrpan pečatima i
plombama. Primeti neko gvožđe sa zaobljenim vrhom i drvenom drškom koje je služilo
za bušenje pergamenta.
Zgrabi ga.
Kada dođe ispred još jednih vrata, spusti kvaku i pokuša da ih otvori, ali ovog puta
nije imao sreće.
Ubaci šiljak u bravu, ali nije uspeo da je razvali. Onda poče da udara po vratima
gvožđem koje je pronašao u pisarnici. Nije vodio računa o tome što pravi buku, samo je
želeo da ode odatle.
„Svi će nas čuti!“, zacvrkuta Balbi uzrujanim i očajnim glasom.
„Ne tiče me se“, odgovori mu Đakomo. „Jedino što sada želim jeste da izađem
odavde. Ako nas neko čuje i ponovo odvede u ćeliju, pa neka. Barem ću moći da kažem
da sam pokušao.“
Ohrabren tim rečima, Balbi istrže šiljak iz Đakomovih ruku i poče snažno da udara
po drvenim vratima.
 Ubrzo su uspeli da naprave toliko široku rupu da je fratar mogao da prođe kroz nju.
Kazanova ga pogura i ovaj se nađe sa druge strane. Odmah zatim isto to uradi i Đakomo,
dok ga je drug vukao za ruke. Završiše ispruženi na podu, ali su uspeli da savladaju
prepreku.
Čim su uspeli da ustanu na noge, počeše da trče prema susednoj prostoriji. Hodnik,
pa opet stepenice između dva sprata i nađoše se ispred Gran porta delo Skalone reale, što
je u stvari bila kapija ojačana gvožđem, velika kao vrata nekog grada. Ovoga puta šiljak
ili gvožđe nisu mogli ničemu da posluže.
„Dosta“, reče Đakomo. „Ne postoji nikakva mogućnost da ih otvorimo. Jedino što
možemo da uradimo jeste da sačekamo da dođu čistači palate, pa da, čim otvore,
pokušamo da zbrišemo napolje a da nas ne vide.“
„Ali to je ludost!“
„Dosta!“, povika iznervirani Kazanova. „Vi ste najgori slučajni drug koji je mogao
da me zadesi. Niko vas ne obavezuje da idete sa mnom. Ako hoćete, možete mirno da
pustite da vas uhapse i vrate u ćeliju!
Jedina usluga koju tražim od vas je da to uradite nakon što ja pobegnem. Tražim li
mnogo?“
„Ne, ali…“
„Hajde da obučemo našu najbolju odeću, bićemo manje upadljivi. Onda ćemo
videti šta će se dogoditi.“
Odmota svežanj koji je nosio na ramenu i skide krvavu odeću što se pretvorila u
dronjke, pa onda navuče belu čipkastu košulju, svilene čarape, čakšire i lepi frak. Potom
stavi na glavu šešir sa belim perom. Uze otrcanu odeću i iznova se pope do pisarnice. Tu
je baci u mračni ugao.
Onda se vrati nazad.
U tom trenutku mu pade na pamet najbolja ideja koju je mogao da smisli.
Obučen od glave do pete, priđe prozoru i otvori ga. Primeti nekoliko besposličara u
dvorištu palate, a ovi se, kada ga videše tako skockanog, zapitaše ko je.
Onda ga jedan od njih, možda najpreduzimljiviji, upita: „Ekselencijo, zašto ste tu?
Možda čuvar Andreoli nije znao da ste ostali unutra, pa vas je zaključao?“
Kazanovi se otrže trzaj u pogledu. Njegovo lukavstvo je delovalo.
„Baš tako, prijatelju moj, pitao sam se… da li biste ga mogli pozvati da dođe da nas
oslobodi?“
„Učiniću to odmah, ekselencijo!“ I čovek nestade.
Kazanova se vrati u sobu i zatvori prozor. Imao je taman toliko vremena da namesti
šešir i da kako-tako pokrije par ogrebotina improvizovanim zavojem koji je dobio tako
što je pocepao neku krpu, a već se pojavi čuvar i poče da naveliko petlja sa ključevima u
bravi.
Kazanova i Balbi se ubrzo nađoše ispred mršavog čoveka živahnih očiju. Ali
Đakomo nije gubio vreme u davanju objašnjenja i pozdravljanju. U tren oka izlete kroz
vrata i dođe do Stepeništa divova, između kipova Marsa i Neptuna. Siđe niz stepenice i,
kada stiže do Porta dela karta, pređe preko malog Trga Svetog Marka.
 Ne osvrćući se za sobom, zaustavi prvu gondolu koja je prolazila pored obale i
uskoči u nju.
Dok je Balbi radio sve što i on, Đakomo pogleda gondolijera: „U Mestre“, reče i
zazveča sa nešto malo cekina koje je imao u džepu fraka.
Čovek klimnu glavom i poče da vesla iz sve snage.
 51

SANTA MARIJA DEL ROZARIO

Gondola je grabila napred. Đakomo je gledao plemićke palate kako promiču pred njim.
Prvi put shvati da upravo odlazi iz Venecije. Možda zauvek. Kada će opet videti
svoj grad? A Frančesku?
Pri samoj pomisli na nju učini mu se da će mu se srce raspući. Iako je Močenigo
želeo da mu dodeli ulogu tajnog agenta i špijuna za Mletačku republiku, ono što je
osećao dok je odlazio iz svoga grada i daleko od svoje ljubavi, i to na ovakav način, bio
je gorak osećaj izgnanstva.
Nije bilo nikakve pobede u ovom njegovom bekstvu. Da, naravno, pričaće se o
njemu, ali šta je mrvica slave u odnosu na ono što mu je oduzeto?
Međutim, nije želeo da utone u melanholiju i tugu. Posle tolike nesreće, sudbina
mu se osmehnula i sad je najzad ponovo bio slobodan. I mada su šanse bile male, ipak je
smatrao da nije nemoguće da stigne u Bolcano. Ako ništa drugo, čekaće ga sveži konji i
dvesta cekina.
Da je mogao da izmeri svoje emocije, najrazornija od svih bila bi žestoka želja za
osvetom koja mu je sve više narastala u duši. Zato što je shvatio da ga je ta žena
promenila. Možda zauvek.
Margarete fon Štajnberg!
Oduzela mu je sve, ostavljajući ga zaljubljenog i daleko od svih. Mrzeo je što se
oseća tako ranjivim, slabim, bačenim u ćošak. Iz tog razloga je sada sanjao da jednoga
dana, kada zaleči rane, iščupa srce toj ženi.
Bio je stvarno idiot kada je prihvatio opkladu i odigrao svoju ulogu na najgori
mogući način, potcenjujući je i ne znajući da ga je grofica, za koju se nikako ne bi
moglo reći da nije privlačna, u stvari mrzela i nije oklevala da žrtvuje Frančesku i
Cagurija, samo da ostvari svoj cilj.
A Grečen? Kakav li je kraj doživela lepa Grečen? Nije bilo granica svireposti
Margarete fon Štajnberg. Ako je potrebno, ne bi oklevala da se oslobodi svoje pratilje.
Ako je grofica uspela da ga nasamari na takav način, sigurno je bila u toku sa svim
što se ticalo njih dvoje, ljubavi koju je Grečen osećala prema njemu, činjenice da su
svoju strast ispoljavali na najneobuzdaniji i najgrešniji način. I verovatno je odlučila da
naplati Grečen njeno neverstvo.
Grofica je uništila život najmanje tri osobe, kao što je sve što dodirne bilo osuđeno
da umre ili da postepeno uvene.
I zaista, to što mu je Močenigo dodelio ulogu tajnog agenta bilo je nešto najbolje
što je moglo da mu se dogodi.
Omogućiće mu da izravna račune.
Bože, koliko je to želeo!
Gondola je u međuvremenu prošla kulu carine i brzo stigla u kanal Đudeka.
Đakomo ostade očaran pogledom na fasadu Santa Marije del Rozario, koja se ogledala u
svetloj i hladnoj vodi lagune. Pogled na kipove četiri osnovne vrline uvek mu je stvarao
taj utisak.
Mudrost.
Pravednost.
Čvrstina.
Umerenost.
Znao je da ne poseduje nijednu od njih četiri.
Zato se osećao blagoslovenim zbog ljubavi koju je Frančeska osećala prema njemu.
Zato što je uopšte nije zasluživao.

Ugleda Grečen ispred sebe. Dojke stisnute u haljini boje zelene vode, svetla koža, kosa
na vetru kao krošnje drveća u jesen. Vatrene oči, skoro kao plamteći biseri.
Onaj pogled koji ga kopka. Optužuje ga.
Strmoglavi se u provaliju krivice i greha.
Želeo je da je dodirne, ali kada joj priđe, nešto ga spreči da to uradi. Preseče ga bol
u trbuhu i prekinu ga na dva dela. Osećao je kako ga razdiru groznica i jak, oštar grč,
kao vrelo sečivo koje mu seče utrobu.
Suze mu potekoše iz očiju.
Oseti kao da traži oproštaj.
I uprkos tome što to učini jednom, dva, tri, hiljadu puta, ona ga je i dalje gledala
istim onim očima.
Nije prestajala. Uprkos njegovim izvinjenjima, njegovim rečima, ona nije
prestajala. I nikada neće prestati.
Želeo je da bude zajedno sa njom. Ali bilo je prekasno!
Ugleda kako se crni prsten ocrtava na Grečeninom vratu.
Začu zvuk drvenih kuglica kako se neprekidno kotrljaju po podu. I taj zvuk mu
ispuni uši, sve dok mu od njega glava ne eksplodira.
Kriknu. To ničemu ne posluži.
Kleknu na kolena, moleći je, kao pagansku ikonu, kao boginju ljubavi.
Ali kuglice nastaviše da se kotrljaju.
Ka njemu. Sve dok ne naleteše na njegova kolena.
 Pokupi jednu.
I… ne poverova u ono što ugleda.
U njega je bila netremice zagledana lopta u obliku oka.
Ponovo kriknu i ispusti ono što je držao u ruci.
Pogleda Grečen.
Ona se opet zagleda u njega. Ali sada je imala dve velike, ogromne crne rupe
umesto očiju.
Krvave zvezde oko praznih očnih duplji.
Cago se naglo probudi, sav znojav. Mokar kao da je upravo stajao na kiši. Prinese
ruku pojasu u potrazi za pištoljem. Prstima steže drveni kundak i napipa srebrne i
sedefaste intarzije. I koliko god da je stezao oružje poput kakve relikvije, to ga nimalo
ne umiri.
Otkako je ubio Grečen, svako veče je bilo isto. Nije uspevao da zaspi zbog tog
košmara koji se ponavlja, kao da ga je ona urekla, bacila na njega prokletstvo što ga
progoni, podsećajući ga na ono što je učinio.
Nekako bi mogao i da se umiri, da nije bilo tog užasa koji mu je oduzimao san i od
koga su mu se tresle noge. Bio je nervozan, nemiran, nesiguran.
A to nije smeo da dozvoli sebi. Kada je uhapsio Skjavona, sve je bilo kako treba.
Njegov izgled je bio dovoljan da zaplaši tog neotesanca. Ali šta bi se dogodilo sa nekim
ko bi pokušao da mu se odupre?
Postao je takav čovek kakav je bio iz vrlo jednostavnog razloga: tamo gde su se
drugi dvoumili, on nije oklevao. Radio je ono što je trebalo; bez čekanja, ne pitajući se
zašto. I tako je malo-pomalo odgajio demona koji ga je uzeo za ruku i pokazao mu
lepotu jednog čistog posla.
Ali sada se sve promenilo.
I svako jutro je bivalo sve gore.
Ustade na noge. Spavao je obučen u sobi koju je rezervisao u krčmi. Priđe prozoru i
otvori kapke. Ugleda kako bela zora para nebo.
Uputi se ka vratima.
Otvori ih i siđe niz stepenice.
U glavnoj sali su stalni gosti doručkovali na brzinu. Nije imao vremena da uradi
isto. Morao je da zameni Maša, koji je bio na nogama i kontrolisao put i mol dok je on
spavao.
Ponada se da se Kazanova neće pojaviti.
Zato što je možda prvi put rizikovao da, sa nekim kao što je on, izgubi glavu.
 52

ALE KAMPANE

Đakomo je sišao sa gondole sa svim samopouzdanjem jednog slobodnog čoveka. Platio

je gondolijeru još tokom vožnje, i zato je samo iskočio na mol i krupnim koracima
uputio se ka krčmi Ale kampane. Poznavao je starog Kaju i, mada mu nije bio naročito
simpatičan, smatrao ga je čovekom od reči. Zato će, ako se Močenigo nije prevario, naći
obećane konje u konjušnici krčme, prvoj poštanskoj stanici na putu koji je vodio od
Mestrea za Trevizo. A upravo je Trevizo bio mesto u koje je Đakomo želeo da se odmah
uputi, jer će tamo moći da se okrepi, nakon što odmakne dalje od Pjombija. U Trevizu će
takođe dobiti kesu sa dvesta cekina.
Cilj mu je bio da ne gubi vreme i da izbegne da ga prepoznaju. Na poseban način se
uzdao u čitav pedalj gustu bradu koju je pustio da mu poraste u zatvoru i zahvaljujući
kojoj je sada pre ličio na gusara nego na nekog vlastelina.
Ako bi se slučajno tu našao neko od plaćenika državnog inkvizitora, biće u
prednosti što ga neće odmah prepoznati. Da bi kompletirao to improvizovano
prerušavanje, skide šešir, baci ga i ovaj odlete na ogoljene grane drveta, pa onda raspusti
dugu kosu koja je bila vezana plavom somotskom trakom i pusti je da mu pada na
ramena, isto onako kako bi učinio kakav pirat ili razbojnik.
Eto, pomish, izgledao je tako neobično da će možda biti na sigurnom.
Marino Balbi se vukao iza njega. Ali i fratar će poslužiti u slučaju potrebe. Čuvari
su tražili jednog čoveka, a njih su bila dvojica.
„Sada“, reče Kazanova, „šta god da bude rečeno, pustite mene da govorim.“
„U re… redu“, promuca fratar, pomalo od straha, pomalo od umora. Kazanova
onda bez reči krenu glavnim putem.
Već je video krčmu ispred sebe.

Bože, što je bilo hladno! Vazduh je bio leden. Na putu nije bilo žive duše. A ako neko
bude naišao, moraće da prođe tuda. Nije postojao drugi put.
 Na kraju krajeva, ući će samo da popije toplu čokoladu. Sa mnogo šećera. Provešće
tek toliko vremena da je srkne i vrati se napolje, ali će za to vreme barem zakratko
uživati u toplom. Noć je bila ledena i okolna polja su bila prekrivena injem. Sa ponekog
drveta su se umorno pružale gole grane prema olovnom nebu.
Da, pomisli Cago, uradiće tako. Utoliko pre što su slatkiši bili jedini porokkoji je
sebi dopuštao. Taman toliko vremena za jednu čokoladu, i biće opet napolju. Štaviše,
ako dobro razmisli, naručiće i parče duždevske vekne. Svog omiljenog slatkiša.
Pripremali su ga u Vili del Doze, u Polezineu, otkako se Silvestro Valijer naselio tu. Bila
je to izuzetno ukusna vekna, napravljena od maslaca i jaja i napunjena smokvama,
medom i orasima, to nešto malo voća što uspeva na ovoj gruboj i prostoj zemlji oblasti
kakva je Polezine. Cago je iskreno voleo te pustare, i kada god je mogao, sklanjao se u
mesta Frata ili Arkva, da se uljuljka u sporom ritmu života koji je vrlo retko mogao sebi
da dopusti.
Odluči tako i ode da doručkuje.

Kazanova uđe u konjušnicu. Između smrada urina i bala sena, nekoliko posetilaca je
psovalo igrajući partiju neke igre sa kockicama.
Kazanova krenu u potragu za slobodnim konjušarom. Pronađe jednog koji je bio
tek nešto malo stariji od dečaka i delovao kao kost i koža, ali prepredenog pogleda. Čak
previše.
„Dečko, moram da preuzmem dva konja. Ovde imam dokument što potvrđuje moje
ovlašćenje“, reče pokazujući pismo koje je potpisao Loredan i koje je nosilo duždov
pečat.
Videvši grb, dečak skoro da nije mogao da poveruje svojim očima.
„Naravno, ekselencijo, to mora da su ova dva koja su jutros tražili da osedlam, evo
ih“, saopšti pokazujući na krupnog riđana sa sjajnim pokrivačem i savršeno istimarenog
i manjeg šarca, koji je delovao snažno i hitro.
„Vrlo dobro. Riđana uzimam ja, stari moj“, reče Kazanova obraćajući se Balbiju,
srećan što drži tako lepog konja i još veseliji zbog činjenice da barem za sada nije bilo
prepreka.
Ali očigledno sve nije moglo da ide tako glatko kao što se zanosio.
Baš u trenutku kad se popeo na konja, zapazi na ulazu u konjušnicu čoveka
srebrnastoplave kose i crnih zuba. Hodao je, onako visok i trapav, kao da ima nešto lično
protiv tog dana, ali kad se bolje pogleda,. imao je bistar pogled koji je delovao kao u
gavrana što namerava da istera plen iz jazbine.
Kazanova shvati da mora brzo da dela. Imao je malo sreće da ga onaj još nije
prepoznao, tako da se pope u sedlo i dade znak Balbiju da uradi to isto.
„Budite spremni da krenemo“, naredi mu stisnutih zuba, „i pripremite se da
poterate vašeg konja u galop.“
Pošto nije bilo potrebno da mu se kaže dva puta, fratar se uz određene teškoće pope
u sedlo šarca.
 Tačno na vreme.
Zato što je Cago upravo usmeravao gramzivi pogled ka Kazanovi. Za trenutak se
zagledaše jedan u drugog. Kazanova onda skrenu pogled, pretvarajući se da proverava
sedlo. Sa velikim olakšanjem primeti da je Močenigo ili neko u njegovo ime mislio na
sve, što su dokazivale dve drvene futrole, u kojima se nalazio par pištolja sa žlebovima
izbrazdanim cevima i drvenom drškom ukrašenom sedefom.
„Gospodine..izgovori u međuvremenu čovek crnih zuba, koji mu krenu u susret
cerekajući se.
Možda ga je prepoznao.
Đakomo nije gubio vreme. Izvuče pištolj iz kutije i mamuznu konja. Riđan se dade
u galop.
Cago zaurla iz sve snage kojom je raspolagao: „Dezio, Mašo, ovamo! Kazanova je
ovde!“, i pokuša da se skloni sa puta konju koji je krenuo trkom.
Đakomo uze oružje za cev i, dok je prolazio pored plaćenika, snažno ga udari
drškom pištolja po glavi.
Cago u poslednjem trenutku odskoči da izbegne konja, ali ga drška pištolja snažno
pogodi u rame, izbaci ga iz ravnoteže i posla ga na zemlju. Pade usred čabra sa žitom uz
veliki tresak.
Kazanovin konj podiže mlaz balega i slame i izlete iz konjušnice praćen šarcem sa
Balbijem, koji samo što se nije onesvestio.
Neko je verovatno čuo Cagov urlik. Dok je riđan navratnanos pojurio putem za
Trevizo, Đakomo ugleda čoveka crvene kose, mršavog kao ekser, kako je uperio pištolj
u njegovom pravcu. Primeti varnice i začu eksploziju. Instinktivno se saže i još više
podstače riđana. Kugla polete, ali ga promaši. Začu kako metak prozvižda iznad njega.
Plaćenik opsova.
To mu je dobro išlo!
U međuvremenu je još jedan čovek, krupan kao hrast, izašao iz krčme, ali je sada
Kazanovin konj bio suviše daleko. Div kao da je to shvatio, pa poče da trči prema
konjušnici.
„Napred, napred!“, vikao je Kazanova, pa popusti uzde i kao strela pojuri putem.
Balbi ga je pratio u stopu.
Sa obe strane su promicala sela Veneta, crna od zemlje i bela od strnjike.
 53

PUT ZA TERALJO

Kazanovin konj je galopirao kao da mu je vojska đavola za petama. Đakomo i Balbi su

imali malu prednost nad goniocima, stoga je imao sve vreme da stigne na poštansku
stanicu u Trevizu i pripremi se da im priredi dobrodošlicu.
Odložio je oružje u kutije i obezbedio da municija bude na suvom, pošto je počela
da pada kiša. Đakomo je osećao da mu je kosa potpuno mokra. Ipak je to bila sitna i
bistra kiša i nije mu nimalo smetala dok su pored njega promicale lepa venecijanska
ravnica i njive.
Možda su samo predivne vile mogle da oplemene situaciju što je bila sve samo ne
vesela, zato što je njihova elegantna ali uzdržana arhitektura bila harmonično povezana
sa seoskim pejzažem, kroz koji su proticali tokovi najčistije zelene vode od kojih prosto
zastaje dah.
Đakomo je već velikom brzinom prošao pored nekoliko lakih dvokolica kojima su
upravljali seljaci. Onda je došao na red konvoj zaprega koje vuku volovi. Konvoj je
sporo napredovao ka brodogradilištu. Tamo su predavali drvnu masu lučkim radnicima
na reci Sile koja će u luci Trevizo biti presložena u male brodove i vodenim putem
dostavljena u Veneciju.
Kazanovi je bilo potrebno poprilično vremena da prođe pored konvoja. Vikao je,
tražeći prolaz, ali je bilo lakše reći nego učiniti.
Gubio je dragoceno vreme.
Kada je konačno uspeo, naišao je na plemićku kočiju. Jedna lepa devojka, drska
koliko je bilo dovoljno, pojavila se na prozorčetu i, uprkos kiši, prosto ga progutala
očima.
Đakomo se opet osvrnuo iza sebe. Ali nije video nikoga. Ponada se da je uspeo da
izmakne Cagu i njegovima.
Da li su odustali? Bilo je to malo verovatno. Možda bi najbolje bilo da se zaustave i
puste ih da prođu. Do kada će on i Balbi moći da drže ovaj ritam? Fratar je već počeo
pomalo da zaostaje, ali uprkos tome što je već dugo bio u sedlu, držao se bolje nego što
je Kazanova očekivao.
 U nivou Moljano Veneta Đakomo prepozna Vilu Morozini. Na tom mestu se put
prostirao duž reke Deze. Baš tu primeti kako se Cago i njegovi pojavljuju na putu. I ne
samo to! Videli su ih i činilo se da su udvostručili napore da ih sustignu.
Kazanova proceni situaciju: on i Balbi su još bili u prednosti. Na desnoj strani
jedan puteljak odvajao se od puta za Teraljo i vodio ka nekoj lipovoj šumici. Bez
oklevanja natera riđana u galop u tom pravcu. Brzo stiže do drveća sa požutelim
jesenjim lišćem. Na puteljku se formirao tepih boje zlata.
Sjaha iz sedla, uze uzde i veza riđana za stablo jednog drveta. Utom stiže i Balbi.
„Šta nameravate da uradite?“, upita Kazanovu drhtavim glasom.
„Da se oslobodim ovih gnjavatora.“
„Jeste li poludeli?“
„Radite šta hoćete. Sakrijte se. Ali mi pre toga pokažite da li je tačno ono što
mislim.“ Priđe Balbijevom šarcu. „Držite ga da bude miran', reče.
Uveri se da je i Balbi imao pištolje sa kremenom. Bili su potpuno isti kao njegovi. I
napunjeni.
Đakomo u sebi blagoslovi ime Alvizea IV Đovanija Močeniga. Uze pištolje i stavi
ih za pojas. Onda udari šarca po sapima i ovaj se velikom brzinom uvuče duboko u
šumicu, dok je Balbi počeo da viče od iznenađenja i straha. Njegov glas se izgubi u
daljini.
Đakomo se vrati do svog konja. Izvuče preostala dva pištolja iz futrola. I oni su bili
već napunjeni. Uze ih u ruke i zauze busiju između lipa, u očekivanju da tuda naiđu
Cago i njegova dva druga.
Mreža grana i gomila narandžastožutog lišća stvorile su prirodnu barijeru koja mu
je omogućavala da se sakrije od pogleda onih koji prolaze puteljkom.
Sačeka.
Učini mu se da to potraja čitavu večnost. Znoj mu je orosio čelo. Kosa mu se
zalepila za slepoočnice. Uperi cevi pištolja. Njihova usta su se neprimetno pojavila
među zlatnim lišćem lipa.

Konačno ih začu kako dolaze. Topot kopita odjekivao je po puteljku.

Počeli su da usporavaju. Đakomo ugleda kako nailazi Cago.
Čim iza njega primeti čoveka džinovske građe koji je jahao isto tako impozantnog
vranca, otvori vatru iz pištolja u desnoj ruci. Povuče oroz, koji udari u kremen. Prah se
upali u ležištu i kugla krenu uz bučnu grmljavinu.
Kroz vazduh se raširi azurnoplavi oblak.
Pogođen u bedro, čovek jezivo zaurla. Pade sa konja i ostade na zemlji, ritajući se
od bolova, ali nemoćan da ustane, toliko je velika bila njegova patnja. Njegov gromki
glas ubrzo bio prigušen tutnjavom drugog pucnja.
Trenutak kasnije i plaćenik crvene kose prinese ruku ramenu, dok mu je fontana
krvi umazala kabanicu.
 Da bi dobio na vremenu, Kazanova ispusti pištolje koje je držao u rukama i zgrabi
druga dva zadenuta za pojas, spreman da drži u domašaju preostalu dvojicu što bi još
mogli da mu se odupru.
Izađe iz grmlja lipa.
Džin nije bio u stanju da ga zabrine: bio je u agoniji. I crvenokosi nije prošao
dobro. Sišao je sa konja i seo na zemlju, naslonivši se na stablo neke lipe.
Đakomo uperi pištolje na čoveka crvene kose i na Caga, koji je u međuvremenu
zategao uzde. Njegov konj se uznemirio, i pošto se propeo uz glasno njištanje, ponovo je
stao na četiri noge. Cago ga je naterao da se okrene.
Sad se polako kretao prema Kazanovi uz cerekanje.
„I onda?“, reče Cago. „Ko ne umre, taj se opet pojavi!“
„Baš tako! Sećate li se mog obećanja?“

***

Idi dođavola, Kazanova, pomisli Cago. Iznenadio ga je najbanalnijim lukavstvom i bio

je u apsolutnoj prednosti. Sačekao ih je u lipovoj šumici da ih raskomada. Ali ko je
mogao da očekuje da će imati više oružja od patrole čuvara?
Naravno, mogao je da dohvati pištolj i da pokuša da puca u Kazanovu. Ali imao je
dva pištolja uperena direktno u svoje lice i ishod ovog sukoba bio je gotovo izvestan,
samo ako napravi pogrešan pokret.
Čovek je morao da shvati kada je izgubljen. Ostala mu je jedna jedina mogućnost
da uspostavi ravnotežu u ovom sukobu: da se pozove na Kazanovino viteštvo. Ako ga
bude izazvao na dvoboj, ovaj će mu to verovatno dozvoliti.
Vredelo je pokušati.
Najzad odluči: „U redu, gospodine Kazanova, iznenadili ste me.“
„Ah, baš se radujem zbog toga. Ukoliko mislite da se tako izvučete, onda nemate
pojma šta osećam prema vama!“
„Ne, stvarno, ali… s obzirom na to da se nalazimo u delikatnoj situaciji, možda
bismo mogli da je rešimo jednom zasvagda dvobojem…“, odvaži se Cago.
„A zašto to?“
„Zato što se to tako radi među džentlmenima.“
Kazanova odmahnu glavom. „Neću vam omogućiti dvoboj, ako je to ono što
tražite.“
„Ah, je li?“, reče Cago, koji se ponadao u protivnikovu velikodušnost.
„Ne vidim zašto bi trebalo da se odreknem prednosti koju sam obezbedio dobro
odigranim potezom. Na kraju krajeva, vas je trojica i svi ste nas gonili. I ne bih želeo da
vas podsećam na koji način ste me odveli u Pjombi. Vi ste stavili one tekstove na police
moje biblioteke. Oduzeli ste mi sve mučki i na prevaru. I ja bi sada trebalo da vam
omogućim dvoboj?“
 Đakomo povuče oroz. Iz pištolja eksplodira pucanj. Olovna kugla pogodi Caga
tačno ispod ramena i raskomada mu meso. Metak ga probi, dok krv poče da šiklja svuda
okolo, u svim pravcima, u obliku jarkocrvene fontane.
Iz pištolja se podiže azurnoplavi dim.
Cago razrogači oči. Nije očekivao takvu hladnokrvnost. Pokuša da ostane u sedlu,
ali ga oštar bol spreči u tome. Polako skliznu i skljoka se na zemlju.
Nije mogao da zamisli da će doživeti ovakav kraj. Kazanova se promenio. Pucao je
bez ikakvog oklevanja, bez traga nesigurnosti u očima. Cago je poznavao taj pogled. Bio
je to isti pogled koji je imao on dok nije sreo Grečen.
Kao crv otpuza do gomile lišća, koje se umaza crvenom bojom njegove krvi.
Osloni se nogom na zemlju i pokuša da ustane, ali baš kad je gotovo uspeo u tome,
Kazanova ispali još jedan metak iz pištolja. Odjednom oseti da mu se izmiče tlo pod
nogama. Metak mu je probio nogu. Verovatno ju je polomio.
Zaurla od bola kakav nikada ne bi poverovao da može osetiti.
„Džentlmeni se izazivaju na dvoboj, naravno“, reče Kazanova. „Ali vi to niste, a ja
sam prestao da to budem onoga dana kada ste uništili Frančesku i mene. A sada,
gospodine Cago: obećao sam vam da ću vas ubiti“, nastavi Đakomo, dok je čizmom
gazio ruku poslušnika državnog inkvizitora i natera ga da zaurla iz sve snage. „Međutim,
poštedeću vas zahvaljujući mojoj bezgraničnoj velikodušnosti. Daću vam mogućnost da
umrete tako što ćete iskrvariti, ali vas neću ubiti. Možda ćete uz malo sreće uspeti da
ubedite ove dve prostačine da vam pomognu. I ko zna, možda uspete da se vratite u
Veneciju. Naravno, ne biste bili ništa više od običnog bednog bogalja. Ali će vam ove
telesne mane pomoći da se sećate šta ste učinili. Svakog dana vašeg života.“
„Platićete mi za ovo, Kazanova!“, zareža Cago i ispljunu puna usta krvi. Ali nije
mogao da doda ništa više. Kakva nesreća, pomisli. Prvi put kada je imao na umu par
zamisli koje bi ovog čoveka navele da pati, nije mogao ni da govori.
Pogleda ga sa mržnjom. Crnih i crvenih zuba. Mehur krvi mu se raspuče na modrim
usnama.
„Štedite dah, prijatelju moj“, nastavi Kazanova. Okrenu ga i zgazi mu ranu nogom.
„Aaaah…“, Cago ispljunu bolan krik iz sebe.
„Onda, pozdravljam vas“, reče buntovnik.
Niko od ostalih prostaka ne usudi se da se pomeri.
Kazanova pokupi pištolje, jedan par stavi u futrolu, a drugi zadenu za pojas ispod
fraka. Popusti uzde konju i opet se pope u sedlo.
Podbode konja.
Cago ga ugleda kako odlazi, dok kopita njegovog riđana podigoše vrtlog lišća.
Začu kako se topot udaljava.
Okrenu se na leđa nasred staze. Ogoljene krošnje lipa lelujale su iznad njega. Kiša
je prestala da pada. Na nebu se pojavilo sunce, bleštavo kakvo nikada nije bilo, uprkos
hladnoći.
Pomisli kako venecijansko selo poseduje zapanjujuću lepotu. Uokvireno
crvenožutim trakama lišća, azurnoplavo nebo je ličilo na čudesno platno.
 U toj ovalnoj liniji ugleda Grečenino lice. Osmehivala se isto onako kao kada je
pokušala da ga zavede.
Nije mu bilo važno da li ga je u stvari mrzela. Požele da se samo seća da mu se ipak
osmehnula.
Raširi ruke na tom krevetu od lišća.
U krajnjoj liniji, bio je to baš lep dan za umiranje.
Četvrti deo

ŠPIJUN
(Novembar 1756)
 54

BOLCANO

Bio je Dan mrtvih.

Nakon što se oslobodio Caga i njegovih, Đakomo je konačno stigao na poštansku
stanicu Trevizo i tu čekao Marina Balbija.
Ali fratar se nije pojavio. Verovatno je odlučio da nastavi sam. Ta pomisao donela
je Kazanovi prvi pravi trenutak olakšanja u toku tog dana.
Pošto je preuzeo dvesta cekina, popeo se u sedlo svežeg konja i velikom brzinom u
sumrak stigao u Bolcano. Onda se odmorio u nekoj krčmi i, nakon što se lepo naspavao,
u rano jutro pribavio je adresu palate u vlasništvu grofice Margarete fon Štajnberg.
Bar jednom da ima sreće. Kada je stigao u palatu, pronašao je guvernantu. Mlada i
sveža žena, prijatna, iako ne i lepa. A kad joj se obratio na njenom jeziku, iako ne baš
savršeno, objasnio joj je da je italijanski trgovac po imenu Alvize Caguri i da traži svoju
prijateljicu Margarete. Bio je uverljiv do te mere da mu žena otvori kapiju.
Po ulasku u dvorište, udeli joj nekoliko komplimenata i ona omekša. Onda,
uvidevši da se predaje, brzo izvuče iz džepa jakne fino izvezenu maramicu.
Bila je natopljena smesom koju je naučio da priprema dokje proučavao
Paracelzusova dela.
Prinese je guvernantinom licu.
Nekoliko trenutaka kasnije devojka lagano zatvori oči i poče da pada. Đakomo je
pridrža.
Štiklom čizme zatvori kapiju.
Podiže devojku, uze je u naručje gotovo je njišući i odnese u kuću, nadajući se da
će sreća nastaviti da ga prati.
Pređe preko ulaza i nađe se u omanjem saionu.
Ugleda dve somotske fotelje sa naslonom od fino izrezbarenog drveta i prekrasno
ukrašen stočić sa krivim nogarima. Kroz zavese od azurnoplavog muslina prodirala je
blaga svetlost.
Priđe jednoj od dve fotelje i na nju položi devojku.
Onda izađe i zatvori vrata za sobom.
 Smesa će delovati dovoljno dugo da mu omogući da u potpunom miru obavi ono
što je naumio.
Osim ako nema još nekoga u kući.

Bolcano je zaista predivan grad, pomisli.

Uprkos tome što je Marija Terezija ušla u rat, Margarete se tu osećala kao kod kuće.
Pomalo zato što je Tirol pripadao Habzburškoj monarhiji, naravno, ali oduvek je
predstavljao neku vrstu magične enklave, gde su različite trgovačke kulture pronalazile
istinski slobodno utočište. Nije Trgovački magisterijum slučajno bio jedna od
najznačajnijih institucija u gradu. Pre samo neku godinu neke od najviđenijih porodica,
kao što su Hepergerovi, Mencovi, Aufsnajteri, naručile su izgradnju Trgovačke palate u
Laubengaseu, to jest u Ulici Portiči. Taj zadatak je poveren jednom Italijanu, veronskom
arhitekti Frančesku Perotiju, koji je palatu zamislio u umerenim i elegantnim linijama
kako bi se obezbedio savršen sklad sa predivnom okolinom.
Unutrašnjost palate predstavljala je pravi trijumf nizova stubova, draperija,
dekoracija iznad vrata, i čitav niz fino izrezbarenog nameštaja u duborezu, izrađenog
zahvaljujući talentu Antona Kaclera.
Grofica Margarete fon Štajnberg je izašla iz Magisterijuma, pa onda prošla kroz
Laubengase i stigla na Kornplac, žitnu pijacu. Volela je da se pojavi na pijaci u hladnom
ali vedrom danu kakav je bio ovaj. Tanak sloj snega zabeleo je puteve i pružio gradu
dodatnu magiju.
Kada je stigla na Kornplac, bila je sva opčinjena: na tezgama su u pravom trijumfu
oblika i boja bile izložene sve vrste proizvoda. Margarete prođe pored tezgi sa vinom i
uljem i zastade da se divi venecijanskoj i firentinskoj svili. To je bilo možda jedino što
joj je nedostajalo iz Mletačke republike. A sama lepota Bolcana bila je u tome što su se
tu skupili trgovci iz Austrije, Venecije, Šlezije, Švajcarske Konfederacije. Margarete
dodirnu tkanine da im proveri mekoću i proceni savitljivost. Obeća sebi da će se vratiti
da uzme nekoliko hvatova svile jake azurnoplave boje koja joj je zapaia za oko.
Onda nastavi da se kreće između tezgi sa suvim voćem, primeti poslednje pečurke
u sezoni, izložene u grozdovima u kotaricama boje meda, pa zatim crveni kupus i beli
luk. Omirisa vazduh, tako bogat miomirisima da ostade prosto omamljena. Učini joj se
cla je opet devojčica.
Nakon venecijanskih dana, tako intenzivno proživljenih i prožetih nasiljem i
spletkama, Margarete je uživala, opuštajući se u miru svog Tirola.
Imala je predivnu palatu u Zilbergaseu i, za razliku od onog što bi mogla da
očekuje, nije joj nedostajala Grečen. Uglavnom se nije vezivala za osobe, pogotovo za
poslugu, do te mere da je više volela da neke poslove obavlja sama, počev od nabavki.
Ali u Grečen je pronašla razboritu, nikada nametljivu devojku, koja je umela
zarazno da se smeje i postojao je jedan period kada je bila srećna što ju je imala pored
sebe. Ali ono što se dogodilo sa Kazanovom duboko ju je razočaralo. Bio je dovoljan
jedan glupi izazov, pa da se Grečen odluči ne samo da deli tog čoveka već i da ga čak,
najlascivnije i najkukavičkije, uzme za sebe.
Zbog svega toga joj nije bilo nimalo važno šta se dogodilo sa njenom pratiljom.
Jednostavno je prihvatila pomisao da je više neće videti.
Upravo je kupovala lepo parče slanine, kada joj nešto privuče pogled. Krajičkom
oka primeti senku neke utvare. Ili joj se samo tako pričinilo.
Ali kako je to bilo moguće?
Naglo se okrenu. Ne ugleda nikoga. Pa ipak je bila sigurna da je upravo zapazila
lice Đakoma Kazanove.
Taj glupi razvratnik je bio u Pjombiju. Baš kao što je Frančeska bila zatvorena u
Muranu, u manastiru Santa Marija delji Anđeli.
Verovatno sam samo umorna, reče u sebi. Verovatno su je uzbuđenja koja je
proživljavala u poslednje vreme zamorila više nego što je htela da prizna. Pobedila je
šampiona Venecije, čoveka koji je u skutima svog ogrtača sakrivao sve trikove i
smicalice najpaklenijeg i najneodoljivijeg zavođenja, Đakoma Kazanovu. Onda je na
odlučujući način doprinela da za državnog inkvizitora stvori uslove da bude izabran za
novog dužda Venecije posle smrti Frančeska Loredana, koji je već bio jednom nogom u
grobu. Sve u svemu, uspela je da slomi buntovnički i razvratnički naboj Venecije,
pripremajući je da postane cvet na reveru Austrije.
Dok je plaćala slaninu, pomisli da bi trebalo da ode kući i da se odmori.
Upravo je ulazila u Zilbergase, kad joj se učini da na samom uglu, pored tezge sa
ribom, opet ugleda ono lice. Trajalo je to samo tren, ali nije mogla da zaboravi dugu
kosu boje uglja i one neponovljive oči boje mora. Učini joj se da ga vidi kako se smeši,
gotovo kao da joj se ruga.
Da li se to priroda šegači s njom?
Zato što se Kazanova, pod uslovom da je to on, opet pojavio.
Verovatno je sve to bilo plod njene mašte.
Odluči da se vrati kući.
Bila je stvarno umorna.
 55

POSLEDNJE REČI

Češljala je dugu plavu kosu i gledala se u ogledalu. Ugleda svoju još svežu kožu, belu
kao sneg. Njene su zelene oči još blistale i skrivale u sebi čežnjivu senzualnost što joj je
toliko koristila u prošlosti. Savršeno dobro je znala kako da je upotrebi. Nije bilo
muškarca u Austriji koji je nije želeo. Ali zašto da primorava sebe da odabere jednog,
kada je mogla da ih ima sve, svaki put kada to poželi?
Oko njoj je lebdela zlokobna fama. Pričalo se da je žderačica muškaraca, da ih
koristi kao da se radi o petparačkim lutkama.
Osmehnu se.
Prijala joj je ta aura lepote i podmuklosti u isto vreme. Naravno da je nisu
interesovali ljubav ili seks, već zadovoljstvo koje joj je pružalo to što može da se
odrekne tih sentimentalnih kaveza. Nije imala ništa protiv da pruža i prima zadovoljstvo,
savršeno dobro je znala kako da pruži uživanje muškarcu. Ali je smatrala mnogo
zavodljivijom moć koju njena lepota može da vrši na njega, taj menuet pogleda i
zavođenja što mogu da ga dovedu dotle da se zanese i poludi za njom.
Zar, na kraju krajeva, to nije bila strategija koja je Kazanovu, najubistvenijeg od
svih zavodnika, navela da upadne u njenu mrežu?
Bilo je lako. Baš se zabavljala. Uživala je mnogo više nego da se sa tim muškarcem
plemenitog roda parila do iznemoglosti.
Zato što je zadovoljstvo koje pruža seks prolazno i kratkotrajno, dok je svest o
moći dugotrajnija i pruža više zadovoljstva. Tu nema spora, pomisli Margarete.
Pogotovo sa neumitnim protokom godina. Sada je još bila lepa, ali koliko dugo će to
biti?
Odlično je znala legendu o grofici Eržebet Batori, ugarskoj plemkinji koja se nije
ustručavala da žrtvuje lepe, mlade device kako bi, kupajući se u njihovoj krvi, održavala
večnu mladost. Barem tako se šuškalo po dvorovima carstva. Ti glasovi doprli su čak do
ušiju Marije Terezije od Austrije, koja nije oklevala da pre tačno godinu dana donese
zakon i pismenu naredbu o vampirima, sa ciljem da se negira postojanje natprirodnih
bića i da se zaustavi ta paganska ludost koja se širila na teritoriji između Ugarske i
Srbije. Pričalo se da muškarci i žene ustaju iz grobova da utole žeđ krvlju ljudi iz
okolnih sela.
Bilo je nečeg đavoljeg i čudesnog u Eržebet Batori, nečeg što je, sudeći po onom
što se o njoj pričalo, podsećalo i na njenu samu žeđ za krvlju i moći. Bila je to duboka
želja, neugasiva potreba, nastala verovatno iz neophodnosti da poraste i postane jaka pre
vremena.
Dok joj se misao zadržavala na tom krvavom okviru glasina, Margarete spusti
pogled dok je stavljala četku za kosu na toaletni stočić.
Kada iznova podiže glavu i pogleda se u ogledalu, ugleda ga.

On joj uperi oštricu bodeža u vrat. Pojavi se crvena kap krvi, opisujući tanku
jarkocrvenu brazdu na snežnobeloj koži.
„Pokušajte da nešto kažete i prerezaću vam grlo“, reče Kazanova.
„Vi!“, prosikta grofica stisnutih zuba, a u očima joj se pojavi blesak iznenađenja i
zadovoljstva u isto vreme. Znači da Kazanovu ipak nije bilo lako pobediti!
„Hoćete li da se opet kladite sa mnom?“
„Za vas je to samo igra, zar ne?“
„Konačno ste to shvatili.“
„I zbog toga neću imati milosti.“
„Vodite računa šta pričate. Osim ako ne nameravate da održite..
Kazanova umesto odgovora pritisnu oštricu na vrat još jače. Posle prve kapi poteče
još nekoliko i posekotina postade još dublja.
„Sada“, nastavi Đakomo, „evo šta hoću.“
Pogledom joj pokaza na pisaći sto koji je primetio iza vrata radne sobe. „Napisaćete
i potpisati jedno priznanje. Ispričaćete sve što ste učinili. Objasnićete kako ste sklopili
pakleni sporazum sa državnim inkvizitorom Pjetrom Garconijem da Austrija pokori moj
voljeni grad.“
„Sigurni ste?“
„Kao što sam siguran da ću vam prerezati vrat ako to ne učinite.“
„Vi ste niko i ništa, Kazanova.“
Đakomo pogleda Margarete fon Štajnberg u oči.
„Ja sam Venecija.“
 56

BEZ IMALO MILOSTI

Kazanova sakri u džep elegantnog fraka listove pergamenta sa Margaretinim

priznanjima. Vratio je bodež u korice i izvukao mač, koji je uperio u grofičin vrat, tako
da je drži na što večoj razdaljini.
Nije joj verovao.
Do sada ju je suviše potcenio.
„Šta još hoćete?“, upita ona. „Da me ubijete?“
„Šta bih drugo mogao da uradim? Nakon što ste mi oduzeli ženu koju volim?“
„Kakav nezahvalnik! Ja sam vam je bacila u naručje.“
„Za vas je Frančeska bila samo pion. Ja takođe. I Grečen. Pa čak i Caguri!“
„I onda ste došli ovde! Sada nemojte ni za trenutak pomišljati da me vaša oštrica
plaši. Dala sam vam ono što želite. Ako nameravate da me ubijete, a da ne održite reč,
možete slobodno da to uradite. I to brzo.“
Đakomo nije očekivao takvu drskost i hrabrost. Ova žena je imala retku sposobnost
da mu stvara nevolje. Ali ubiti nju nije isto kao pucati u Caga. Ona je ipak žena. I mada
je to nije činilo manje krivom i okrutnom, nije mogao da se odluči na to.
Upita je ono što je stvarno želeo da sazna. Nije znao šta da uradi ako mu ne
odgovori. Možda će početi da je muči.
„Gde je Frančeska?“
Grofica prasnu u smeh.
Đakomo oseti kako duboki bes počinje da raste u njemu. Delovalo je to kao plima,
kao da ga preplavljuje džinovski talas i oduzima mu svaku trezvenost.
Zatvori oči. Pre nego što je udari da je ubije.
A onda se dogodi.
Začu kako je nešto zazvečalo. Da li je to bilo zvono?
Đakomo otvori oči: zid na koji je Margarete bila naslonjena poče da se zatvara pred
njim.
U istom trenutku kad je nestala, Đakomo začu škljocanje metala. Verovatno neka
poluga, skriveni mehanizam koji aktivira otvaranje zida.
 Baci se na njega. Pokuša da potraži rukama, udarajući branikom drške mača po
zidu.
Sve dok ne začu da se odnekud otvaraju vrata.
A ono što ugleda nije mu se nimalo svidelo.
Naspram njega je stajao čovek zastrašujućeg izgleda. Viši od njega, a on sigurno
nije bio nizak. Imao je izuzetno široka ramena i dugu, opuštenu crnu kosu. Impozantna
ali suvonjava građa očigledno je pokazivala da je taj čovek ratovao u vojsci nekog
kraljevstva. Na prvi pogled Kazanovi se učini da je Ugarin ili Poljak, ali ga divlja
surovost u strančevom pogledu odvuče negde na istok, u neku nepristupačnu i
nemilosrdnu oblast. Možda u neki grad na granici sa Osmanskim carstvom.
Međutim, nije ga interesovalo da utvrđuje poreklo tog džina, s obzirom na to da je
ovaj izgleda nameravao da mu otkine glavu sa ramena.
Čovek se postavi ispred njega. Izvuče elegantni mač jednostavne linije. Možda
malo previše težak. Ta činjenica ga izgleda nije mnogo zabrinjavala.
Nakon što je njime zaparao vazduh, čovek zauze stav.
Đakomo uradi to isto.
Čim ovaj drugi napade kako bi isprobao njegovu otpornost, Kazanova postade
svestan protivnikove snage.
Udarci su izvođeni sa izuzetnom energijom i morao je da prizove sve svoje
mačevalačko iskustvo da bi odbio prve napade, moćne koliko i precizne. Oštrice su
zviždale, da bi se potom sudarile i ukrštale kao metalni jezici gladni mesa neprijatelja.
Kazanova se odbrani od drugog i trećeg napada, oštrice mačeva se priljubiše jedna
uz drugu. Pokuša da održi telo u ravnoteži kako ne bi bio savladan naletom protivnika,
onda se oslobodi i odskoči u stranu iznenađujućom brzinom, pa pokuša da zada udarac
tako što usmeri oštricu uz nagli pokret i zamalo pronađe prolaz kroz protivnikov
odbrambeni stav.
Ali ovaj čovek bio je strahovit ratnik. Odbrani se od uboda. Bilo je nečeg drevnog,
nasleđenog u njemu, kao da je veština vođenja dvoboja i ratovanja uopšte zacrtana u
njegovoj krvi.
Čovek dopusti sebi zadovoljnu grimasu. Klimnu glavom.
„Svaka čast“, reče kratko, pokuša da izvede kontranapad i da ubode Kazanovu.
Ovaj se odbrani od četvrtog i petog udarca koji je stigao ko zna odakle.
Zastadoše, gledajući se u oči.
„Dragan Lukić“, predstavi se njegov protivnik glasom koji je zvučao potmulo kao
noć krvi i užasa.
„Đakomo Kazanova.“
Čovek onda odjednom krenu u novi napad. Napravi fintu, zadade uzlazni
dijagonalni ubistveni udarac. Đakomo skoro da ga nije video. Uspeo je da ga izbegne u
poslednjem trenutku, mada ne sasvim, pa mu oštrica zaseče jaknu i košulju. Krv
prošiklja na sve strane, dok je rana, mada ne duboka, počela da se otvara, izmamivši mu
grimasu na licu i škrgutanje stisnutih zuba.
 Ali je Kazanova bio daleko od toga da bude poražen. Vežbao je sa najboljim
majstorima mačevanja u Francuskoj i Italiji. I mada je njegov protivnik bio strahovito
opasan, nije bio spreman za njegove poteze.
Naglo promeni ruku i prvobitni stav. Krenu u napad i sruči na protivnika
iznenađujući udarac.
Lukić je prvi put bio iznenađen. Nije očekivao takav potez. Ali Kazanovina oštrica
pogodi cilj i napravi rascep među rebrima, mnogo dublji od onog koji je ovaj njemu
napravio.
Međutim, Lukić je u odgovoru na kontranapad uspeo da svom snagom pogodi
Đakoma u nadlakticu, zbog čega je ovom ispao mač iz ruke.
Oštrica zazveča na podu prostorije.
 57

KADA SVE IZGLEDA IZGUBLJENO

Nije više smeo da igra po pravilima.

Uze prvu stvar koja mu se nađe nadohvat ruke i baci je na Lukića: bila je to lampa
koju čovek izbeže, onda pisaći sto, pa stolica i na kraju kristalni pehar, koji se razbi o zid
i raspade se u gomilu sitnih prozirnih krhotina.
Od kojih jedna završi pravo u oku njegovog protivnika.
Lukić prinese ruku u rukavici oku u očajničkom pokušaju da skloni krhotinu, držeći
mač u desnoj ruci kako ne bi dozvolio da bude iznenađen.
Ali nesvesno spusti gard i Kazanova munjevito iskoristi priliku. Zalete se i baci se
na njega iz sve snage.
Obojica završiše na podu.
Lukić zaurla zbog krhotine.
Kazanova prvi ustade i udari protivnika nogom u bubrege. Ali je Lukić uspeo da
zakači Kazanovu nogama i ovaj ponovo pade.
Iz Lukićevog oka tekla je krv. Džin se pridiže na kolena uprkos zadobijenom
udarcu, ali je Kazanova bio brži i zasu ga serijom udaraca pesnicama u lice i razbi mu
najpre usnu, a zatim i nos.
Čovek se sruši na zemlju.
Kazanova zgrabi protivnikov mač, prekide ga na dva dela i baci patrljke u ugao
sobe. Onda pokupi svoj mač, kleknu na kolena i prinese mač Lukiću ispod brade.
„Ne nameravam da vas ubijem“, reče mu na jeziku grofice. „Dobro ste se borili,
čak bolje od mene. To što sam živ mogu da zahvalim neobičnoj sreći. Zato, evo šta ćemo
da uradimo: vi ćete ostati da ležite tu. I nećete mrdnuti prstom. Ne pokušavajte da mi
dosađujete smišljajući način da me pratite. To vam savetujem.“
Ovaj ga mrko pogleda zdravim okom. Promrmlja nešto na jeziku koji Đakomo nije
razumeo. Zamisli da se radi o nekoj uvredi.
„Ne krivim vas, ali ako postupite drugačije nego što sam vam rekao, biću primoran
da vas ubijem.“
 To reče i ustade, priđe grofičinom krevetu i oštricom mača iseče čaršav na komade.
Od njih napravi dovoljno snažnu traku za Lukićeve ruke. Povuče ih, uze ih u svoje ruke i
onda ih obmota lanenom trakom. Napravi vrlo čvrst dvostruki čvor.
Isto to uradi i sa nogama.
„Shvatite, ne smem da rizikujem.“ Onda ga pozdravi dok se spremao da krene:
„Žao mi je, bojim se da ćete izgubiti oko.“
Ali ga ovaj više nije slušao.
Đakomo zatvori vrata za sobom.
Uzviknu Margaretino ime.
Onda opet.
I opet.
Ali koliko god se trudio, ne dobi odgovor.
Otišla je ko zna gde. A sa njom i tajna koju je zadržala za sebe. Nade da će pronaći
Frančesku sada su zavisile od Močeniga.
Morao je da pobegne, i to vrlo brzo. Ipak je bio Venecijanac na austrijskoj teritoriji.
I sve dok se situacija između dužda i Marije Terezije ne razjasni, sigurno neće moći da
bude smiren.
Bolje da se voda smiri. Da pronađe neko skrajnuto mesto gde će neko vreme
boraviti.
Ugarska mu je delovala kao lepo mesto da se skloni. Nije bila u ratu sa Pruskom,
barem ne formalno, mada je savez sa Austrijom bio praktično izvestan.
Da, Ugarska se činila kao baš lepo mesto.
 EPILOG

(Novembar 1756)
 58

UGARSKA

Kad ga ugleda kako ulazi u krčmu u tom zabačenom ugarskom selu, Đakomo ispusti
uzdah olakšanja.
Nije bio siguran da će ovaj doći. Prošlo je dvanaest dana otkako je napustio
Bolcano i nije imao nikakvu garanciju da će se taj čovek ikada pojaviti.
Kurir kog je poslao da mu brzo donese vesti verovatno je žestoko iznurio
svogkonja. Ni Močenigo se sigurno nije štedeo. Naravno, ulog u igri je bio veliki, s
obzirom na to da je od grofičinog priznanja zavisila sudbina Venecije.
Krčma je bila puna dima. Paprika obešena o kuke visila je u crvenim grozdovima.
Širio se miris sušenih butkica stavljenih da porumene na vatri, masti koja je cvrčala na
smeđoj površini i hrskavog mesa na ražnju. Krčmar je bio krupan čovek čija su ramena
bila šira od tvrđave.
Dok je Močenigo sedao za sto, konobarica izdašnih grudi i mangupskog osmeha
donese dva glinena bokala puna tamnog piva. Kazanova dopusti da mu se pogled ukrsti
sa njenim duže nego što je dozvoljeno i bio je srećan što je u njenom pogledu pronašao
znak pristanka.
Čim se devojka vrati do šanka kod krčmara, Đakomo izvadi iz džepa grofičino
priznanje i predade ga Močenigu.
„Tu je sve što vam je potrebno da Garconija priterate uza zid“, reče.
„Izgleda kao da će ti papiri da vam opeku ruku.“
„Možete li da me okrivite zbog toga?“
„Nikako! Da vidimo“, reče Močenigo i pri svetlosti koja je curila kroz prozor
pročita priznanje.
„Na francuskom je…“
„Vidim. I veoma je jasno. Ne ostavlja mesta sumnjama…“, Močenigo se udubi u
čitanje.
Bilo mu je potrebno neko vreme, pa onda opet uputi pogled ka Đakomu. „Vrlo
dobro“, reče najzad. „A grofica?“
„Pobegla je.“
 „Pretpostavio sam. Donekle je tako bolje.“
„Možda jeste“, saglasi se Kazanova. „Inače bih je ubio.“
Močenigo mu se zagleda u oči: shvati da se ne šali.
„Frančeska?“, upita Đakomo odjednom.
Veliki političar uzdahnu. „Nažalost, još nemam nikakvih vesti. Njen otac je otišao.
Kažu da mu je to što se dogodilo slomilo srce. Niko ne zna gde je njegova ćerka. Palata
Erico je prazna, ali tražimo svuda. Počeli smo da pretresamo sve manastire i samostane
Venecije. Frančeska je vrlo verovatno zatvorena kod jednog od verskih redova. U
svakom slučaju, obećavam vam da ćemo je pronaći, ako je ostala u gradu. Samo je
pitanje vremena.“
„Da li biste mi se zakleli?“ Đakomo mu uputi pogled koji nije prihvatao replike.
„Kunem vam se. Imate moju reč.“
„Što se tiče ostalog?“
Močenigo se zakašlja, skoro kao da je želeo da smiri napetost što se stvorila.
„Kao što sam rekao, zahvaljujući ovom priznanju, Pjetro Garconi je gotov. I to
zajedno sa čitavom svojom gomilom špijuna, poslušnika i pešadije. Venecija će biti
spasena i sve to… zahvaljujući vama. Naravno da ću se pobrinuti da opet uspostavim
diplomatske odnose sa Austrijom, s obzirom na to da smo osujetili pretnju. Uostalom, ne
smemo sebi dozvoliti da imamo zvanično Mariju Tereziju za neprijatelja. Utoliko pre što
je rat u toku, a prema njemu smo se izjasnili kao neutralni.“
„Ne tražim ništa bolje, s obzirom na to gde se nalazim.“
„Sačekajte da najpre proglasimo pobedu. Još ne znate šta želim da vas pitam.“
„Treba li da se zabrinem?“
Močenigo zaćuta nekoliko trenutaka pre nego što odgovori: „Verovali ili ne, svi
pričaju samo o vašem podvigu. Ne prođe dan a da se ne priča o vašem bekstvu iz
Pjombija. I to, istinu govoreći, u čitavoj Evropi.“ Onda se opet zagleda u Đakomovo
lice. „Uzgred, lepo vam stoji brada“, dodade.
„Mislio sam da mi može pomoći da budem manje prepoznatljiv.“
„Slažem se.“
„Ali… šta je to što ste hteli da me pitate?“, zanimalo je Đakoma.
„Mislio sam na Austriju. Činjenica da smo osujetili jednu zaveru ne znači da
moramo postati neprijatelji. Štaviše, u vezi sa tim dužd…“
„Njegovoj ekselenciji je bolje?“, prekide ga Kazanova.
„Da, izgleda da njegova bolest popušta na najbolji mogući način, pa je ovih dana
srećom uspeo malo da predahne.“
„Nastavite.“
„Da. Kao što sam rekao… S obzirom na vašu bezgraničnu stručnost, a mi imamo
potrebu da obnovimo odnose sa Austrijom, dužd Frančesko Loredan nedavno je obećao
Mariji Tereziji da ćete biti uključeni kao posmatrač u jednom poslu od najvećeg
značaja.“
„Kako je mogao da to učini, s obzirom na ono što se dogodilo?“
 „Dragi moj Kazanova, ne budite naivni. Činjenica da tek sad imamo neophodne
dokaze za razotkrivanje pokušaja državnog udara ne znači da ne možemo da upozorimo
caricu. Pored toga, poverenje u vas je bilo potpuno. Znali smo da ćete pribavili ovo
priznanje. Duždu je bilo lako da unapred da na znanje carici šta se događa. A Marija
Terezija, koja je svetska žena, nije propustila da u letu shvati taj predlog za mir. Venecija
nema vremena za osvete, ne može baš to sebi da dozvoli. Zato, uz sav mogući
pragmatizam, eto objašnjenja razloga za taj zahtev.“
„O čemu bi se radilo?“
„Kazanova, biću otvoren. Stvar je zaista škakljiva. I samo vi možete da sa tim
izađete na kraj. Čovek koji poznaje medicinu, alhemiju i astrologiju, što je slučaj sa
vama, čovek koji ne odbija akciju i spletku, eto, takav čovek je zaista savršen za ono što
ću vam reći.“
„Okolišate, ekselencijo.“
„U pravu ste“, Močenigo se saglasi, dok dugmad na njegovom fraku zablista na
sunčevoj svetlosti. „Neko u Moravskoj rastrže ljude u jednom selu na obalama reke
Bistrice. Uzroci i razlozi za takav pokolj su potpuno nepoznati, Ali modaliteti kojima se
osobe ubijaju navode na pomisao da se radi o svirepoj zveri ili o čoveku zastrašujuće
okrutnosti. Austrija ni u svojim najgorim košmarima nije nikada upoznala ubicu koji je u
stanju da vrši takvo nasilje.“
Kazanova sleže ramenima. „Ne bih znao šta da kažem.“
„Naprotiv, trebalo bi da to saznate ili bolje rečeno da to otkrijete.“
„Molim?“
„Dobro ste me čuli.“
„Ali… zašto bi uopšte trebalo da to učinim?“
„Zato što zaštita Venecije zavisi od toga.“
„Zaštita…“
„Ona koja vam je omogućila da dođete dovde.“
„Šta bi to trebalo da znači?“ Đakomo se spremi da ustane. Močenigo ga zadrža.
„Hajde, ne ljutite se. U redu, znam da smo mogli da učinimo mnogo više, ali
verujem da će ovih trista ugarskih forinti pomoći da pristanete.“ I dok je to govorio, baci
prema Kazanovi kožnu, poprilično tešku vrećicu. Ali Kazanova nije nameravao da se
preda.
„I poslednji put ste mi rekli isto.“
„A šta ste mi vi tada obećali?“
Kazanova zafrkta.
Počeo je da pomišlja da je potcenio preuzetu obavezu. Ali možda, na kraju krajeva,
u svakom zlu ima i nešto dobro. Pričalo se da su žene iz Moravske najtajanstvenije i
najzgodnije na svetu.
„U redu“, reče onda i odjednom se nasmeši. „Ipak sam još živ, zar ne?“
„Eto, takvog vas volim! Rešite to za mene, pa onda idete u Pariz… Jeste li
zadovoljni?“
 „Pariz!“ Činilo se da Kazanova prosto uživa u toj reči na usnama: samo
spominjanje toga grada pružalo mu je gotovo fizičko zadovoljstvo. „I onda? Šta treba da
radim narednih dana?“
„Moraćete da odete u varoš Bistrica u severnoj Moravskoj. Ona nosi isto ime kao
reka koja protiče kroz tu oblast. Tamo ćete se sresti sa dvorskim lekarom carice Marije
Terezije, Gotfridom van Svitenom. On će vam predstaviti osobu koja će se zajedno sa
vama pozabaviti istragom oko tajanstvenih smrti što šokiraju lokalno stanovništvo.“
„I kao što rekosmo, nemam nikakve moći da se oduprem.“
Močenigo se osmehnu. „Tačno.“
„Onda u redu. Kada moram da krenem?“
„Sutra ujutro.“
„Pretpostavio sam.“
„Slaćete mi nedeljne izveštaje. Sve dok misija ne bude završena.“
„U redu.“
„Delovaćete u ime i za račun Mletačke republike. Kao što sam vam rekao, ideja je
da ova misija, koja će biti obavljena u najvećoj tajnosti zajedno sa austrijskim agentom,
predstavlja goluba mira između Beča i Venecije. Ja ću se u međuvremenu postarati da
Garconi i njegovi završe na dnu nekog kanala vezanih ruku.“
„Tako da nikada više ne izrone na površinu“, zaključi Đakomo. „Sada ćete me
izviniti, ekselencijo, ali osećam potrebu da udahnem malo vazduha. Shvatate, zar ne?“
„Naravno. Ja ću to vreme iskoristiti da uživam u ručku.“
„Mudra odluka. Ako smem da vam predložim…“
„Šta?“
„Perkelt.“
Močenigo razrogači oči.
„Juneći gulaš sa kimom i crnim lukom. Jak, ali jednostavno divan ukus.“
„Učiniću tako.“
Đakomo ustade i krenu ka vratima. Kada ih otvori, zapahnu ga ledeni vazduh.
Ali mu ne zasmeta.
Voleo je Ugarsku.
Bilo je neke beskrajne blagosti u toj ravnici prekrivenoj snegom, u ogoljenom
drveću što se pruža prema nebu ukrašenom jarkim suncem. Osećao je tišinu. Ispunjavala
mu je srce i govorila mu da ostane tu i gleda čistu prirodu, misleći na Frančesku, znajući
da će se jednoga dana vratiti u Veneciju i ponovo je stegnuti u zagrljaj.
Bio je siguran da će se to dogoditi.
Selo je utonulo u podnevnu jesenju hladnoću. Taljige napunjene slamom lenjo su se
kretale duž blatnjavog puta. Seljakkoji je sedeo na mestu kočijaša imao je opuštene
brkove i šešir oivičen krznom. Povremeno je podsticao životinju, tresući uzdama i
izgovarajući grube reči. Iz usta su mu izlazili beli oblaci pare.
Jato gavranova ispuni nebo kao živo mastilo.
Đakomo opet ugleda Frančesku u ovom čudotvornom danu. U pahuljama snega što
su lenjo padale i kao da su igrale uz muziku koju je stvarao vetar, u blistavim šarama
leda po stablima drveća, u dahu stanovnika sela što su se suočavali sa takvim danom, u
zvuku sekire koja preseca drvo, u zavijanju vuka, dubokom i prepunom nevine i
primitivne snage, što dopire iz šume u zaleđu ravnice.
Uzdahnu.
Kako bi voleo da je vidi.
Čekaće. Znao je da ga čeka dugo izgnanstvo kamuflirano putovanjem, avanturom,
prožeto slobodom, koju se usudio tako da nazove, a ona u krajnjoj liniji nije bila ništa
drugo do dugo i neumoljivo izgnanstvo.
Ponada se u sebi da će mu Močenigo sledećeg puta kad ga vidi isporučiti pregršt
Frančeskine ljubavi. Ako je pronađu. Ali nije sumnjao da će se to dogoditi.
U međuvremenu zamisli njeno lice. Sećao ga se uokvirenog dugom kosom koja je
delovala kao tečni plamen, sećao se njenih zelenih očiju, bistrih i blistavih kao vodeno
ogledalo, njene kože bele kao sneg što je upravo pao.
Opet pomisli na strastvenu noć provedenu s njom, na vatru u kojoj su goreli, na
trenutke u kojima je pročitao čuđenje iza vela opreznog iščekivanja u njenim očima, na
poljupce ukradene u mraku pozorišta.
Frančeska je boravila u njegovom srcu. Nikada je neće zaboraviti. I ako bude
zavodio i voleo druge žene, nijedna neće biti kao ona.
Čekala ga je Moravska.
Osmehnu se.
Na kraju krajeva, da li je život uopšte zavređivao toliko pitanja?
Đakomo je verovao da nije.
Toliko je vredelo da ode da umre tamo gde je naređivala Venecija.
Venecija koja ga je proterala.
Venecija koja ga je slavila kao legendu.
Venecija za koju bi poginuo, ako je neophodno.
 ZABELEŠKA AUTORA

Najpre bih istakao da se ovaj roman zasniva na velikim avanturističkim romanima,

posebno delima The Luck of Barry Lyndon Vilijama Mejkpisa Tekerija i Mol Flanders
Danijela Defoa. Da nikako ne zaboravimo slobodoumne iskre Pjera Šoderloa de Lakloa,
autora Opasnih veza, i najavu novog hirovitog osamnaestog veka romanom All insegna
del buon corsiero Silvija D’Arca. Dakle, u pitanju je avanturistički i tek u drugoj
instanci istorijski roman, pošto se u ovom slučaju radilo o pokušaju sagledavanja
činjenica iz Kazanovinog života koje se smatraju mogućim. Trudio sam se da istražim
sive zone njegove autobiografije, što mnogo govori o njemu i ostaje kao izvor
informacija, ali u isto vreme uveliko prevazilazi razloge za proveru ostalih činjenica, a
tu se posebno misli na vreme njegovog tamnovanja u zatvoru Pjombi. I to zato što je
sam glavni junak tog slučaja bio u potpunoj senci stvarnih motivacija koje su odredile
sam tok događaja. Moj roman se iz tog razloga preobražava u avanturistički i
zaverenički ključ tog slučaja, pokušavajući da osvetli kakvi su bili stvarni odnosi između
Austrije i Venecije, ne zaboravljajući da postoje teze, koje su sve samo ne retke, da je
Kazanova završio u Pjombiju zato što je nehotice saletao ljubavnicu jednog državnog
inkvizitora.
Uostalom, treba reći da je poslednji deo romana snažno inspirisan činjenicama,
onako kako su iznete u autobiografiji najčuvenijeg razvratnika u istoriji, sa posebnim
akcentom na deo sakupljen u knjizi Storia della miafuga dai Piombi.
Naravno, pokušao sam da se sa najvećom pažnjom pobrinem za izbor mesta
događaja tako što sam obimno istražio arhiv i sam teren. Suvišno je reći da je Storia
della mia vita Đakoma Kazanove bila glavna polazna tačka, zajedno sa nekim
biografijama i knjigama koje su mu posvećene, kao što su Vita di Casanova Luiđija
Bakola, Milano, 1972; II mondo di Giacomo Casanova. Un veneziano in Europa
17251798, AA.VV, Venecija, 1998; Vita di Giacomo Casanova Elija Bartolinija, Torino,
2004; Giacomo Casanova. Avventuriero, scrittore e agente segreto Đampjera Rorata,
Godega di Sant’Urbano (TV), 2012; I viaggi di Casanova: dalla“Storia della mia vita”
Edizione Illustrata Đakoma Kazanove, Milano, 2014; pored toga bezbroj monografija
posvećenih Mletačkoj republici, među kojima posebno ukazujem u najmanju ruku na
dela L’inquisizione a Venezia Rikarda Kalimanija, Milano, 2003; La Repubblica del
Leone, storia di Venezia Alvizea Corcija, Milano, 2011; Venezia ’700 Masima Favile i
Ruđera Rugola, Venecija, 2011; Ualba dei libri: quando Venezia hafatto leggere il
mondo Alesandra Marca Manjoa, Milano, 2013; Leggende veneziane e storie
difantasmi, Venecija, 2011, La Venezia segreta dei Dogi, Rim, 2015, I tesori nascosti di
Venezia, Rim, 2016. i Un giorno a Venezia con i Dogi, Rim, 2017. (sve sa potpisom
Alberta Toza Feija); I servizi segreti di Venezia. Spionaggio e controspionaggio ai tempi
della Serenissima Paola Preta, Milano, 2016; a onda i II doge di Venezia Đorđa
Ravenjanija, Bolonja, 2013; Storie segrete della Storia di Venezia Frančeska Feračina,
Rim, 2017; L’Inquisizione a Venezia Đan Nikole Pitalisa, Kastelfranko Veneto (TV),
2017.
Bilo je to, sve u svemu, čudesno putovanje, prepuno očaranosti i divljenja koje mi
je nametnulo i neka prilagođavanja u fazi pisanja. Tu, na primer, mislim na neophodnost
uspostavljanja venecijanskog sistema računanja vremena sa čitljivošću i brzim
razumevanjem teksta.
Stoga pažljivijem čitaocu sigumo nisu promakli potkrepljeni, gotovo opsesivni
osvrti na sumrak ili predvečerje. Ta činjenica, koja je daleko od toga da predstavlja
stilsku figuru, ali na diskretan način naglašava kada zalazi sunce, značajna je za
Venecijance koji su u svom kalendaru računali vreme ne od ponoći, već od sumraka,
pogotovo između pet i osam posle podne, zavisno od sezone. Tako da se prvi sat nije
određivao odmah u jednom satu nakon ponoći, već u onom prvom posle zalaska sunca.
Prihvaćeno je pravilo da računanje vremena počinje oko četrdeset pet minuta nakon
sumraka. Nije slučajno da, kada Kazanova u svojim sećanjima spominje petnaest sati ili
petnaesti sat, uopšte ne misli na tri posle podne, već na jedanaest ujutro. I upravo da bih
izbegao preterane komplikacije u fazi pisanja i radi lakšeg razumevanja teksta, više sam
voleo da određujem vreme opisnim izražavanjem kao: ’Odmah po zalasku sunca’ ili ’Od
sumraka, pa nadalje’ tako da čitaocu omogućim brzo i efikasno razumevanje teksta,
održavajući tu istorijsku verodostojnost u znak počasti venecijanskom računanju
vremena.
Opredelio sam se za ovo i mnoga druga prilagođavanja kako bih omogućio
jednostavno, direktno, tipično uživanje u naraciji koja me je više interesovala, a
karakteristična je za književni i u isto vreme popularni roman.
Jezik je prikladno sročen da omogući čitaocu da proceni određeni tip atmosfere, ali
da rad na istorijskoj obradi ne ugrozi uživanje, i biva stopljen sa pristupom koji je, što je
više moguće, vezan za akciju i zaplet, tipično za avanturistički/e/jton, bez
nipodaštavanja pismenih uticaja i erotsko-ljubavnih spletki razvratničkog romana.
Naravno da nisu izostali izleti po laguni, šetnje i razgovori sa mojim dobrim
prijateljem Frančeskom Feračinom, izvanrednim romanopiscem i scenaristom koji
duboko poznaje venecijansku istoriju, kao ni hodočašća po bibliotekama i arhivima, što
je više nego očigledno.
 Na kraju, moram da kažem čitaocu da ne traži savršenu podudarnost sa
činjenicama, koja ipak ne izostaje u pojedinim delovima, pošto je zadatak ovog romana
upravo preobražaj sveta, slavljenje boja i atmosfere, ponovno čitanje nekih događaja
koji su se stvarno dogodili, uz pokušaj da ukažem na zaplete i perspektive koje sigurno
nešto više duguju špijunskoj priči.

Padova-Venecija, 1. januar 2018.

 ZAHVALNICE

Oduvek sam želeo da posvetim veliki roman liku Đakoma Kazanove – zato što ga
smatram jednim od najneverovatnijih antiheroja u istoriji. A bio je: razvratnik, zavodnik,
književnik, buntovnik, alhemičar, mačevalac, avanturista i putnik.
Stoga zahvaljujem Mondadoriju, savršenom izdavaču za jedan ovakav projekat.
Zatim prvo džinovsko HVALA ide Karlu Karabi zbog toga što je tako mnogo
verovao u ovaj roman pre svih i jače od svih. Suočiti se sa ovim izazovom zajedno sa
njim bile su velika čast i radost. Zato što su, pored retorike, zaista važni detalji
zajedničkog života, pogotovo kad vam ništa ne ide i kada ste utučeni. Sa Karlom delim
duboko prijateljstvo. Poštovanje je obostrano i iskreno, stvarno kao u XVIII veku, kada
je časna reč imala smisla.
Osim njemu, zahvaljujem i velikim autorima, izvanrednim prethodnicima bez kojih
nikada ne bih smeo da se upustim u ovakvu avanturu, a to su: Sebastijano Vasali, Artur
Šnicler i Šandor Marai, prema kojima se osećam kao dužnik i učenik, kako zbog moje
strasti prema određenoj vrsti literature, tako i zato što znam da sam proučavao njihove
romane želeći da zadržim u sebi onu aromu XVIII veka koju su oni umeli da tako dobro
ovekoveče na besmrtnim stranicama svojih dela.
Pored izdavača, zahvaljujem mojim agentima Moniki Malatesta i Simoneu
Markiju, koji su oduvek veličanstveni, odlučni, otmeni, stručni – poseduju sve one
nezaobilazne vrline karakteristične samo za najbolje književne agente.
Beskrajno zahvaljujem čitavoj ekipi Mondadorija na izuzetnoj profesionalnosti.
Tokom stvaranja ovog romana gotovo do iscrpljenosti slušao sam sonate za
čembalo Benedeta Marčela. One su se smenjivale sa najlepšim baladama Vilija Devila i
Masima Bubola, melodijama punim soula i meiodrame, zaista savršenim za atmosferu
koju sam pokušavao da stvorim. I njima ide moja beskrajna zahvalnost.
Naravno da zahvaljujem Šugarpulpu, koji nikad nije propustio da navija za mene:
Đakomu Brunoru, Valeriji Finoci, Andrei Andreei, Izi Banjasko, Masimu Kamataru,
Kjari Testa, Matei Bernardiju, Pjeru Mađoniju, Karlu (Čarliju Braunu) Odoriciju.
 Hvala Lučiji i Đorđu Strukul, koji su mi usadili ljubav prema literaturi.
Hvala Leonardu, Kjari, Aliče i Greti Strukul zbog toga što su uvek bili pored mene!
Hvala Đorđijevima: Ani i Odinu, Lorencu, Marti, Alesandru i Federiku.
Hvala Marisi, Margeriti i Andrei Bul Kamporeze.
Hvala Katerini i Lučanu jer su oduvek i zauvek životni uzor.
Hvala Odoneu i Terezi, kao i Silviji i Anđeliki.
Hvala Jakopu Masiniju i Dasti aju. Hvala Marku Bergamaskiju. Vaše fotografije
razbijaju, nema tu šta da se doda.
Hvala Marilu Olivi, Nikolaju Lilinu, Marčelu Simoniju, Frančeski Bertuci,
Frančesku Feračinu, Đan Paolu Serinu, Simoneu Sarasu, Antoneli Latanci, Alesiju
Romanu, Romanu de Marku, Mirku Cilahiju de Đurđokaju zato što bi bez vas italijanska
literatura bila manje lepa.
Da zaključim: beskrajno hvala Aleksu Konoru, Viktoru Gišleru, Sari Pinboro,
Džejsonu Staru, Alanu Gatriju, Gabrijeleu Makjetu, Elizabeti Caramela, Lidi Patituči,
Meri Laino, Andrei Kaisu Alibardiju, Roseli Skarso, Federiki Belon, Đanluki Marineliju,
Alesandru Cagrandu, Frančeski Visentin, Ani Sandri, Leonardu Barsotiju, Serđu Frigu,
Masimu Ciliju, Kjari Ermoli, Đuliju Nikolaciju, Đulijanu Ramacini, Đampjetru
Spigolonu, Eriki Vanuco, Tomasu Havijeru Buratiju, Marku Akordiju Rikardsu, Raulu
Karboneu, Frančeski Noto, Danijeleu Kutaliju, Stefaniji Barako, Pjeru Feranteu, Tatjani
Đorčeli, Đuliji Girardelo, Gabrijeli Ciraldo, Marku Pivi aka Gran Balivu, Paolu Donori,
Masimu Boniju, Alesiji Paduli, Enriku Barizonu, Federiki CagoFancago, Nauziki
Skarparo, Luki Finciju Kontiniju, Ani Mantovani, Lauri Ester Rufino, Renatu Umbertu
Rufinu, Liviji Friđoti, Klaudiji Juliji Katalano, Pjeru Melatiju, Čečiliji Serafini, Ticijani
Virđili, Dijegu Loređanu, Andrei Fabrisu, Sari Boero, Lauri Kampion CagaCagato, Eleni
Rama, Đanluki Morociju, Alesandri Kosti, Va Tvinu, Eleonori Forno, Mariji Graciji
Padovan, Davideu de Feličisu, Simoneu Martinelu, Atiliju Brunu, Kiki Rozi Kazalini,
Fabiju Minjeku, Stefanu Cateri, Marijani Boneli, Andrei Đuzepeu Kastrioti, Patriciji
Segeci, Eleonori Arakri, Mauru Falčaniju, Federiki Beleri, Moniki Konseroti, Roberti
Kamerlengo, Anjezi Menegel, Marku Tavantiju, Paskvaleu Ruju, Marizi Negrato, Sereni
Bakarin, Martini de Rosi, Silvani Bataljoli, Fabiju Kjezi, Andrei Trali, Suzi Valpreda
Mičeli, Ticijani Batajuoli, Eriki Gardin, Valentini Bertuci, Valteru Okuleu, Lučiji Garajo,
Kjari Kalo, Marčelu Bernardiju, Paoli Rancato, Davideu Đaneliju, Ani Piva, Enriku
Oziju Rosiju, Kristini Čekini, Jaji Bruni, Marku Kileru Mantovaniju Pivi Badiju
Đovinacu, Đezine Đovinaco Tot, Karlu Skarabelu, Eleni Krešentini, Simoneu Pivi i
Violi Veluto, Ani Kavalijere, An Kler Pi, Frenci Karou Ket, Paoli Rambaldi, Alesandru
Berseliju, Danilu Vilaniju, Marku Buzati, Ireni Lodi, Mateu Bjanki, Patriciji Oliva,
Margeriti Koradin, Albertu Botonu, Albertu Amoreliju, Karlu Vanini, Valentini
Gambarini, Aleksandri Fišer, Tomasu Tonu, Ilariji de Tonji, Masimu Kandotiju, Martini
Sartor, Đorđu Pikaroneu, Kormaku Koru, Lauri Muri, Đovaniju Kanjoniju, Đilbertu
Moretiju, Beatriče Bjondi, Fabiju Ničareliju, Jakubu Valčaku, Lorencu Skanu, Dijani
Severati, Marti Riči, Ani Lorefiče, Karli Vmar, Davideu Avancu, Sači Aleksandri Osti,
Emanueli Mariji Kvinto Fero, Veramones Kuper, Albertu Vedovatu, Ejijani Albertin,
Elizabeti Konvento, Mauru Ratiju, Mauru Bjaziju, Nikoli Điraldiju, Alesiji Menin,
Mikeleu di Marku, Sari Taljente, Vi Lidiji Andersen, Eleni Bigoni, Koradu Artaleu,
Marku Guljelmiju, Martini Mecadri.
Sigurno sam nekoga zaboravio… kako govorim već neko vreme… biće u sledećoj
knjizi, obećavam!
Zagrljaj i beskrajna zahvalnost svim čitateljkama, čitaocima, knjižarkama,
knjižarima, promoterkama i promoterima koji su ukazali poverenje ovom mom romanu,
tako punom strasti, spletki, moći, lepote, ljubavi, dvoboja i izdaja.
Ovaj roman posvećujem svojoj ženi, Silviji: moj život sa tobom blistavi je san,
najveća nagrada kojoj jedan čovek može da se nada i da je ima.
I Venetu, koji je oduvek i zauvek u mom srcu.
 O AUTORU

Mateo Strukul je italijanski pisac i scenarista, pravnik sa diplomom iz oblasti evropskog

ugovornog prava. Njegovi romani objavljeni su u 20 zemalja, a poznat je i kao autor
stripova. Umetnički je direktor nekoliko međunarodnih književnih festivala i piše za
rubriku kulture za Il Venerdi di Rebubblica. Živi na relaciji Padova-Berlin, zajedno sa
suprugom Silvijom.