Silviji,

koju volim oduvek i koju ću zauvek voleti,

i Rimu,
zato što me njegova lepota svaki put dirne.
Antoniju Forčelinu, poštovanom učitelju.
 JESEN 1542.

MAČEL DEI KORVI

Osećao se umorno i slabo. Pogleda u svoje ruke, pobelele od mermerne prašine, snažne
prste koji su sve vreme pratili žestinu duha, tražeći figure u kamenu, istražujući materiju
znanjem stečenim proučavanjem tela, mišića, izraza lica.
Uzdahnu. Njegova kuća bila je jednostavna i prazna. Kao i uvek. Bilo je to njegovo
sklonište, sigurna luka u kojoj je pronalazi olakšanje. Pogleda kovačko ognjište.
Jarkocrvene plamičke svetlucali su ispod pepela. Nekoliko komada alata bilo je bačeno
bez reda na radni sto.
Ustao je i širom otvorio vrata, pa izašao. Ispred njega bila je Mačel dei Korvi:
prljava četvrt u kojoj živi običan svet, čije kuće izgledaju kao da rastu jedna iz druge,
skoro kao da su nastale erupcijom na sivoj koži nekog leša.
Rim je izdisao pred njegovim očima, ali ono što je video bilo je samo odraz još
većeg zla, bola duše koji kao da je razdirao grad. Dan za danom, deo po deo. Potčinjen
volji papa, vladara sveta koji je izgubio svaki dah duhovnosti.
Pogleda u pahuljice snega, padale su na kosture rimskih trgova i na zasvođene
prolaze Koloseuma, izniklih iz zemlje kao nepravilni svodovi pećina i kamenoloma.
Uvelo drveće, ubijeno tom ledenom i nemilosrdnom jeseni, bilo je poprskano belinom.
Tišina koja je vladala u tom trenutku širila je nestvarnu auru na tu scenu.
Mikelanđelo je ipak u tom jadnom i otrcanom prizoru pronalazio smisao stvari,
suštinu grada koji su porazili sopstveni demoni i koji se još drznuo da ostane na nogama.
Rim je pokazivao blaga prošlosti kao blistave ožiljke, zaboravljene, ali još uvek blistave
tragove u vrtlozima snega koji je nemilice padao. Stubovi Saturnovog hrama uzdizali su
se ka nebu kao prsti ranjenog, ali još ne i ubijenog džina.
Dok je sneg nastavljao da pada, oseti kako ga obuzima seta i širi mu se u grudima
kao da je tečna, a ipak neugasiva vatra. Savršeno dobro je znao da je deo te rastuće
plime sposobne da pokvari svaku stvar u tom gradu koji je preuzimao ime od Crkve.
Štaviše, ona je bila njeno najefikasnije i najsuptilnije oružje koje je u stanju da zaslepi
oči siromašnih i napuštenih, da im skrene pogled i zamagli vid putem velelepnosti tih
njegovih tako traženih dela. Svod Sikstinske kapele, Strašni sud, vatikanska Pijeta,
umeli su da opčine i zavedu, i baš zbog toga su svojim sjajem prikrivali pravu suštinu
moći i vladavine.
Bio je iluzionista i ništa drugo, uzimao je novac papama i stavljao svoju umetnost u
njihovu službu. Slavio je njihovu moć i na taj način širio glas o njima. Dok je gledao
kako sneg pada na prljave krovove, shvatio je da uspeh koji su stvorile njegove
skulpture, njegove freske, čitav njegov život, nisu ništa drugo do zločin, tamna senka
jednog zla koje se hranilo samim sobom.
I postide se zbog toga.
Zaplaka.
Zato što shvati da je ono što radi pogrešno.
Verovao je da može da se približi bogu modeliranjem mermera, vajanjem najlepše
forme, da korišćenjem četkica i boja skoro stvori pesmu prirode. Ali ta nada mu se
raspršila u komade. Popustio je pred zavodljivošću novca i što je još gore, slave. Koliko
se samo zadovoljio time što je postao apsolutni šampion umetnosti? Bio je potkupljen!
Dobro je to znao. I uprkos tome što je pokušavao da ubedi sebe u suprotno, u srcu je bio
svestan koliko gaji tu svoju preteranu ambiciju.
Činio je to do te mere da je rizikovao da izgubi samog sebe.
Stegnuo je pesnice i obećao sebi da će pokušati da se iskupi. Po svaku cenu. Pošto
mu je bilo potrebno i nešto više od tog čistog i hladnog vazduha koji mu je sada sekao
kožu lica.
Novi vetar duvao je sa severa Evrope. Reci jednog nemačkog sveštenika zapalile su
vazduh kao iznenadna žarišta požara. Njegova shvatanja bila su cenjena u okviru
crkvene zajednice, poput eksera su cepala meso i sjaj nekadašnje slave sveštenstva koje
je previše dugo bilo posvećeno materijalnoj moći, izopačenosti, seksu i trgovanju
oprostom grehova, negujući onaj kult o sebi koji je sada već izgubio izvorno značenje
reci kao što su vera, milosrđe, samilost, žrtvovanje.
A ta vatra, mada slaba, u samom Rimu je pothranila novu veru, stalno razmišljanje
u tom zlosrećnom vremenu, kao mlaki povetarac koji samo traži da postane vetar, tako
što će se obratiti svim muškarcima i ženama dobre volje.
Toj spokojnoj i iskrenoj snazi posvetiće godine koje dolaze. Zaštitiće to malo blago,
nosiće ga kao buktinju u noći, pokušavajući da osvetli ono što mu je ostalo od života.
Prestaće da se plaši.
Skupi ramena. Počeo je da oseća hladnoću, ali mu je taj beli, mekani, čisti sneg
izgledao kao poruka s neba, znak mira poslat da unese spokojstvo u srca ljudi. Voleo je
tu tišinu, sposobnu da izbriše gradsku buku.
Učini mu se da se u tom snežnobelom ogrtaču obmotanom oko četvrti Mačel dei
Korvi nalazi ispred boga, da mu čuje veliki i pravilni dah, da oseća njegov glas u obliku
dubokog, pa ipak mirnog, gotovo blagog žagora.
 Daleko od Kaštel Sant’Anđela, ostrva na Tibru, od onog dela Rima gde su
Bramante i Rafaelo tokom godina sagradili i ukrasili palate veličanstvene lepote, bele i
blistave, čiji su zidovi ukrašeni skupocenim kamenom tesanikom, kao i izduženim
stubovima živahnih boja, Mikelanđelo se zakle samom sebi da nikada više neće slepo
slušati naređenja raznih papa.
Da će koristiti vreme koje mu je preostalo da istraži sopstveno srce, da uhvati
njegove otkucaje i molitve. I da će odraz svega toga preneti na mermer. Više nego što je
ikada pre učinio.
Na kraju se vrati u kuću.
 2

RIMSKA INKVIZICIJA

U blizini Crkve San Roko, u palati Svete stolice u Ulici Ripeta, kardinal Đan Pjetro
Karafa gnječio je dugu tamnu bradu. Zdepastim prstima nervozno je uvijao njene
pramenove. Monsinjor ispusti dubok uzdah. Bio je nervozan.
Drago kamenje, optočeno u veliku količinu prstenja na rukama, presijavalo se u
raznim bojama u trenucima kada su se od njih odbijali zraci jesenjeg sunca. Slabašna i
bleda svetlost curila je kroz teške somotske zavese na velikim prozorima. Između rubina
i smaragda, veličine lešnika, možda najmanje blistav kamen bio je baš onaj na
biskupskom prstenu, koji gotovo kao da je hteo da istakne neprozirnost koja je tih dana
zahvatila Crkvu.
Odeven u kardinalsku odeždu, sa mocetom, kratkim ogrtačem crkvenih
velikodostojnika, jarkocrvenom biretom na glavi i svešteničkom stolom iste purpurne
boje, prošaranom zlatnom žicom, Đan Pjetro Karafa je sedeo na visokoj stolici, u
očekivanju da uvedu njegovog najboljeg čoveka. Poslužitelji su ga upravo najavili.
Onda stade na noge, siđe sa sedišta od fino izrezbarenog drveta i osvrnu se oko
sebe. Salon je bio prostran, do te mere da se svaki posetilac koji tu uđe oseti
izgubljenim. Barem onaj naviknut na skromno i jednostavno. Sve u svemu, osećaj je bio
kao da lebdite u praznom prostoru. A upravo to je bio osećaj koji je kardinal Karafa
želeo da prenese na svakog svog sagovornika: osećaj izgubljenosti.
Sa izuzetkom još pet visokih stolica i velikog kamina, jedini nameštaj u toj velikoj
sali sastojao se od ormana za knjige prepunih rukopisa i knjiga koje su ležale duž
čitavog tog prostora.
Kardinal, prvi čovek rimske inkvizicije, priđe jednoj od polica. Uze jednu malu
svesku i poče da je okreće po rukama. Omirisa joj poleđinu i stranice i poče da ih
odsutno prelistava. Nije čak ni pogledao naslovnu stranu. Bio je to jednostavan način da
ima nešto čime će se zabaviti u tom trenutku. Osećao je potrebu za tim. Postojao je rizik
da bi mogao da izgubi strpljenje, pa je tako barem imao knjigu u rukama koju će moći
da stegne.
Uzimajući u obzir njegov temperament i razdražljivost koju je s mukom
obuzdavao, takva mera predostrožnosti bila je svakako sve samo ne neobična.
Sekretar najavi posetioca.
Nakon toga uđe Vitorio Korsini, kapetan garde Svete stolice i duboko se nakloni.
Kardinal mu pruži ruku i Korsini sa obožavanjem poljubi biskupski prsten. Zatim se
uspravi u svoj svojoj pozamašnoj veličini.
 „Eminencijo“, reče, „slušam vas.“ Kapetan nije bio mnogo govorljiv čovek, ali je
posedovao magnetski šarm. Čvrste građe, širokih ramena, živahnih sivih očiju i brkova
namazanih voskom, sa vrhovima okrenutim naviše. Govorilo se da je mnogo vremena
rasipao na žene, ali kardinalu uopšte nije bilo važno da se bavi tim detaljima. Imao je na
sebi kožnu jaknu crvene boje ukrašenu ključem sa jednom zlatnom i jednom srebrnom
žicom, čakšire purpurne boje, dugačke tamne čizme koje su mu dopirale do kolena.
Slamni šešir širokog oboda i teški ogrtač obrubljen krznom kompletirali su njegovu
odeću. Za pojasom mu je visio pištolj sa burencetom i mač sa balčakom u obliku korpe i
mrežastim branikom ukrašenim zlatom i srebrom.
Kardinal pročisti grlo. Steže rukama knjigu i obavesti Vitorija Korsinija o tome šta
ga muči tih dana. „Kapetane, verovali vi to ili ne, ovo su zlosrećna vremena. I dobro je
učinio naš dobri papa Pavle III što je osnovao ovu Svetu kancelariju sa ciljem suzbijanja
jeresi, pošto se ona širi ne samo u Svetom rimskom carstvu, već klija kao najotrovnija
biljka čak i ovde, u srcu Papske države!“
„Stvarno, eminencijo?“, upita Vitorio Korsini uz dozu iskrene neverice.
„Naravno! Usuđujete se da sumnjate u moje reči?“
„Ne, zaista!“
„Vrlo dobro. Uostalom, jasno ćete se setiti onoga što se dogodilo pre samo koji
mesec, ili možda grešim?“ reče kardinal i za to vreme još jače steže knjižicu koju je
držao u rukama. Da ga je neko posmatrao u tom trenutku, shvatio bi da želi da je iskida
prstima.
Vitorio Korsini je bio pažljiv sagovornik i nije propustio da to zapazi. Zato uzvrati
na isti način: „Vaša eminencijo, aludirate na slučaj Bernardina Okina? Propovednika?“
„Upravo tako!“ prosikta ljutito kardinal.
„Ako me sećanje ne vara, vaša milost mu je naredila da se pojavi u Svetoj stolici, a
Okini se postarao da ne ispoštuje naređenje, do te mere da je, nakon što je stigao u
Firencu, krenuo za Švajcarsku.“
„Tačno tako. Nakon što je grmeo protiv katoličke vere sa propovedaonice Crkve
svetih apostola u Veneciji i otišao da zagrli onog jeretika Kalvina! Ali to nije sve!“
„Stvarno, monsinjore? Šta vas muči? Recite mi i ja ću doskočiti tome.“
Kardinalu se otrže surov osmeh.
„Dobri moj kapetane, vaša posvećenost i vera dostojni su svake hvale. Predanost
koju ste uvek ispoljavali u zadacima koje sam vam poveravao dragocenija mi je od
ljubavi sina i, dodajem, nikada tako neophodna. Stvarno morate da znate, ali ste to
sigurno naslutili da ima mnogo političkih struja u okviru Svete stolice. Svaka od njih je
okrenuta različitim ali preciznim usmerenjima i interesima, bilo onim cara Karla V, koji
je naklonjen Francuskoj, što odgovara ambicijama Fransoe I, ili na kraju onim
poslednjim, ali sigurno ne po značaju i meri, onim prokletim Medičijima iz Firence. Ne
zanemarujući ni to da Venecija, kao bludnica mora, kakva jeste, sigurno ne namerava da
sve to samo mirno posmatra. Pa ipak, sva ta ponašanja nisu ništa u odnosu na ono da je
jedan i samo jedan kardinal među tolikima, odlučio da bude u otvorenom kontrastu sa
beskompromisnim stavom za koji sam se opredelio.“
 „Vaša milosti, mislite na kardinala Redžinalda Poula?“
Kada začu to ime, Dan Pjetro Karafa zatvori oči, skoro kao da želi da naglasi
značaj tog trenutka, trenutka istine. Kada ih je ponovo otvorio, delovalo je kao da mu
pogled blista vatrenim sjajem, poput crvenih plamenova u kaminu u dnu sale.
„Dobro ste rekli, prijatelju moj. Upravo on. Pošto baš kardinal Redžinald Poul
predstavlja trn u oku, nevernu zmiju, ojačanu svojim poreklom i neizbežnom drskošću
poteklom od toga što je pod zaštitom kralja Engleske, koja u svom brlogu gaji tajno
leglo jezivih demona!“ U tom trenutku je glas kardinala-inkvizitora postao promukao i
drhtav od besa, i on bez reci baci knjigu na pod.
Vitorio Korsini je ostao da stoji nepomično, ne pokazujući ni najmanju emociju.
Navikao je na nalete besa Njegove eminencije i uopšte nije imao nameru da mu se dalje
suprotstavlja. Bilo je u kardinalu nekog prikrivenog besa i činilo se da ga brižljivo gaji,
skoro kao da je srdžba za njega bila oblik veštine, božanski dar koji nikada neće nestati i
koji uz to svakodnevno neguje i pothranjuje, izoštrava ga i čini ubistvenim, kao da je
oštrica, najnepogrešivija od svih.
„Šta onda mogu da uradim da ublažim vašu uznemirenost, eminencijo?“ Korsini je
savršeno dobro znao da mora da se ponaša udvorički i ljigavo, potpuno posvećen volji
kardinala-inkvizitora, samo da se ne izloži njegovom gnevu, a samim tim i osveti, koja
bi ubrzo i neizbežno usledila.
„Mislite li vi da sam ja lud, Korsini? Da me zabavlja da se ponašam na ovaj način?
Da jedva čekam da se naljutim?“
„Uopšte ne, vaša milosti. Ja mislim da ste poslednji bedem ispred silovite plime
jeresi.“
Karafa klimnu glavom. „Još jednom ste dobro rekli, kapetane, štaviše, niste mogli
da mi bolje odgovorite. Upravo je tako! Pošto je činjenica da su Luterovi stavovi imali
izuzetnog uspeha u nemačkoj zemlji. I u Holandiji, Flandriji, a bojim se da mogu da
zahvate i Francusku, mada u ovom trenutku izgleda da Fransoa I Valoa uspeva da drži
pod kontrolom centrifugalne sile koje kritikuju katoličku religiju. Ali do kada će to biti u
stanju? Kada je u Engleskoj uvek postojala zbrda-zdola skupljena banda nevernih
pokvarenjaka. Vidite li, dakle, koliko smo u lošoj situaciji? I šta onda da uradim? Da
sagnem glavu? Da pustim da budem poražen bez borbe? Nikako! Zbog toga sam, dobri
moj Korsini, poslao po vas. Zato što izgleda da jeres o kojoj sam vam govorio ne klija
samo na usnama kardinala Redžinalda Poula, već ona cveta i na koralnim usnama jedne
žene.“
„Žene?“ upita kapetan garde, ovog puta stvarno iznenađen. Znači, kardinal ga je
zbog toga pozvao? Zbog jedne žene? Prebija je dobijala tajanstvenu notu.
„Tačno. Vitorija Kolona, dobri moj Korsini. Ona je žena o kojoj vam govorim.“
„Markiza od Peskare?“
„Upravo ona!“
„U čemu se sastoji njena krivica, ako smem da pitam?“
„Još ne znam tačno. Ali mi doušnici i špijuni nagoveštavaju da je u dosluhu sa
Redžinaldom Poulom. Ne uspevam da shvatim sa kojim ciljem, naravno da mogu da
pretpostavim, ali su mi potrebne informacije, dokazi. Dakle, razlog zašto sam poslao po
vas je ovaj: dajte nalog da bude praćena. Hoću da je nadgledate danju i noću. Da jedan
špijun posveti čitav svoj život samo i jedino njoj. Barem dok ne saznam ono što želim.
Brižljivo odaberite osobu koja će moći da se pobrine za to. I to tako da ona ne zna da je
drži na oku, a još manje da može da poveže sa nama špijuna koji će joj biti za petama.“
„Razumeo sam“, reče Korsini.
„Vrlo dobro. Znam da imate mnogo toga o čemu morate da razmišljate, ali vodite
računa da ovo bude apsolutni prioritet. Onda, nastojte da odaberete vašeg najboljeg
čoveka. Da li je dovoljno jasno?“
„Kristalno jasno.“
„Sjajno. Dakle, ako je tako, molim vas da odmah započnete istragu. Očekujem vaš
izveštaj krajem nedelje. Je li to u redu?“
„Biće tako.“ I dok je to govorio, kapetan garde se zakašlja. Ponada se da će na taj
način skrenuti pažnju kardinala na jedan detalj za koji mu se činilo da mu isuviše često
izmiče. Očigledno da je ta vrsta amnezije bila namerna.
„Još ste ovde?“, upita grubo Karafa, ne shvatajući zašto se Vitorio Korsini nije već
izgubio.
„Postoji jedna zaista malo važna stvar, ali sa kojom se moramo neizbežno suočiti,
vaša milosti…“
Oči kardinala-inkvizitora iznenada zasijaše. „Ah! Pa naravno! Shvatio sam.“ I bez
reči izvuče iz džepa odela somotsku vrećicu koja zazveča. „Petsto dukata. Sigurno ne
očekujete nijedan više, Korsini?“
Nakon toga Karafa dobaci vrećicu kapetanu. Kapetan garde je zgrabi hitro,
pohlepnim pokretom ruke u rukavici.
„Dobro, a sada idite“, reče kardinal i, zatvarajući se u tišinu koja nije trpela replike,
otpusti Korsinija pokretom glave.
Dok je kapetan žurio da se dočepa vrata, Dan Pjetro Karafa se vrati ka visokoj
stolici. Skljoka se u nju, skoro kao da je bio ranjen nekom nevidljivom olovnom
kuglom. Sa rukama lagano opuštenim na naslone stolice, pogleda uprtog uprazno.
Partija je započela.
U dubini duše je znao da ne sme da dozvoli da je izgubi.
 3

SUSRET

Kada ju je ugledao, Mikelanđelo je bio zaslepljen ljupkošću kojom je zračila, čineći je

neodoljivom.
Vitorija Kolona je i tog dana bila jednostavno rečeno veličanstvena. Duga
kestenjasta kosa bila joj je skupljena u blistavu punđu. Živahne oči prožete nekom
neodređenom melankolijom blistale su na svetlosti sveca. Vrat joj je bio ukrašen
jednostavnom ogrlicom, sa biserima koji su delovali kao da su istrgnuti od zore. Na sebi
je imala haljinu nebeskoplave boje. Dekolte, koliko god tesan, nije bio dovoljan da joj
prikrije grudi.
Mikelanđelo je bio opčinjen tom misaonom i inteligentnom lepotom, koja je bila
pre duhovna nego fizička. Kada je provodio vreme sa njom, osećao je njenu neodoljivu
unutrašnju snagu, plamen koji može da zapali srce svakog sagovornika koji joj se
približi.
Već neko vreme se viđao sa njom u pravilnim vremenskim razmacima, zato što su
njihovi razgovori predstavljali zadovoljstvo kojeg nikako nije želeo da se odrekne.
Vitorija je umela da odabere reči, a pre nego što bi to učinila već je znala šta on
misli i to nije bila samo obična intuicija, već zajednički osećaj, bliskost, jednom rečju
nešto natprirodno.
„Vidim da ste umorni, gosparu Mikelanđelo“, reče mu šapatom, „pa ipak sam
mislila da ste najzad zadovoljni, umireni onim što ste ostvarili u ovom vašem
zemaljskom nastanjenju.“
Mikelanđelo ne odgovori, već samo odmahnu glavom. Koliko bi samo želeo da
Vitorija ne primećuje taj bes koji mu razdire grudi!
„Međutim“, nastavi ona, „primećujem u vama nemir, ozlojeđenost koja se ni u kom
slučaju ne odnosi na druge, već je uvijate protiv samog sebe kao gvožđe mača, skoro
kao da ste sami tvorac vaše nesreće. Da li možda grešim?“, upita ga i za to vreme mu
uze lice među ruke i primora ga da je pogleda.
On oseti kako se njeni snežnobeli i tanki prsti zarivaju čitav pedalj u njegovu
dugačku bradu koju je pustio da naraste, a zatim mu stežu lice skoro do bola. Opet ga je
iznenađivala, kao što je činila svaki put kada bi ga srela. Odlazila je i tamo, u tu njegovu
praznu, hladnu kuću, gde je kako izgleda samo kovačko ognjište odavalo dah vatre. Ali
mermer skulptura koje je pokušavao da završi, čekić, gvožđe, klesarska dleta, sve je to
činilo gvozdene rešetke tog kaveza koji je nazivao bes, u kojem je završio i zatvorio se u
njega.
 „Pustite ga da izađe iz vas, sav taj bol. Šta vas razdire? Pričajte mi, molim vas, zato
što ne mogu da vas gledam takvog!“
Mikelanđelo se za trenutak zagleda u njene oči i prepusti se da bude odveden do
dna tečne ambre njenih ženica: toplih, slatkih, očaravajućih. „Možda ću jednog dana
moći da vam to kažem“, odgovori on, spuštajući pogled „Ali sam toliko zauzet
sažaljevanjem samog sebe da sam skoro zaboravio da želim da vam nešto dam.“
„Stvarno?“, reče Vitorija, širom otvarajući oči.
Mikelanđelo uze njene ruke i nežno ih udalji od svog lica. „Sačekajte ovde“, reče i
ode do sobe koja je bila pretvorena u radionicu. Pored jedne statue prekrivene čaršavom
– naziralo se da je impozantna – nalazilo se nekoliko blokova belog mermera, štafelaj,
radni sto, avani za mrvljenje praha i pripremu boja i laka, pripremni kartoni, crteži i
raznobojne olovke, tučak u avanu, tegle, četke i četkice, kao i čitav niz ostalih drangulija
koje je njegov pomoćnik Urbino, lenj kao uvek, zaboravio da sredi.
A tamo u jednom ćošku, skoro sakriven u toj hrpi predmeta i alata, stajao je
zavežljaj, omot od tkanine, čiji je oblik i prirodu bilo teško pogoditi.
Mikelanđelo mu priđe, uze ga u ruku i, držeći ga krajnje pažljivo i brižno, ponese
ga sa sobom i vrati se u sobu gde ga je Vitorija Kolona čekala.
„Je li to ono što mislim?“, upita ona u neverici.
„Pogledajte sami“, odgovori on, pružajući joj omot.
Vitorija poče da odmotava tkaninu u kojoj je bio sakriven predmet. Otkri urolani
list papira za crtanje, vezan kanapom. Odveza čvor i razvi ga ispred sebe. Kada se nađe
pred njim, trže se.
Njen ushićeni pogled bio je prikovan na sliku malih dimenzija, ali takve neopisive
lepote, da joj protiv njene volje suze potekoše niz obraze. A ona nije uspevala da ih
zadrži.
Držala je u rukama crtež. Uprkos smanjenim dimenzijama, Vitorija zapazi toliko
moćan prizor, da joj za trenutak ruke zadrhtaše. Ugleda Isusa, prikovanog za krst: mišići
savršeno oblikovani i napeti do bola, vene zategnute kao strune, izraz lica prožet tolikom
patnjom, da se kida srce.
U podnožju krsta stajala je lobanja, a dva mala anđela, koji su tek poprimili obličje,
gledala su u Hrista u odlučujućem trenutku raspeća.
Delovalo je da je Mikelanđelo, zato što je on bio autor tog čudesnog dela, želeo da
iskoristi Isusovo telo kao prikaz bola i samilosti, a da se pritom ne izgubi barem tračak
nade. Ta želja nazirala se u pogledu, skoro kao da je neko fiksirao pogledom Vitoriju
ispod bistre i nemirne površine vode.
Oseti kako je duž kičme podilaze ledeni žmarci. Učini joj se da je odjednom hvata
groznica.
Uzdahnu.
Nije mogla da se privikne na tu savršenu lepotu. Pa ipak se činilo da je za
Mikelanđela duboko razmišljanje o božanskom bilo pravilo, nešto svakodnevno. Ali ovo
nije delovalo tako, on je prvi bio začuđen, ali je lakoća kojom je slikao, crtao i vajao ono
što je savršeno, ostavljala njegove obožavaoce potpuno bez reči.
 Ipak, ono što je najviše ostavilo bez daha Vitoriju bio je taj središnji položaj u
kojem je bila smeštena figura Isusa ili bolje rečeno njegovo biće svedeno na samu
suštinu, gotovo do apstrakcije, kao da je Mikelanđelo želeo da je oslobodi svakog
mogućeg poštovanja i slavljenja, svodeći sve na posebno skroman, jednostavan i ličan
prizor.
U toj suštini bio je smešten sav duboki bol, sva ljubav i sav unutrašnji rat koji je
najveći umetnik svog vremena preživljavao.
Sada je Vitorija videla šta ga muči, šta mu svakodnevno razdire srce.
I s obzirom na to da joj je ovaj crtež otkrio sve ono što je trebalo da sazna, sada su
reči koje je pre htela da izgovori bile izbrisane, gotovo su se osušile na ledenom suncu
tog jesenjeg jutra.
„Hvala“, bilo je sve što je rekla, ne uspevajući da odvoji pogled sa tog crteža. I ako
je sa jedne strane shvatala da joj je bog poklonio veliki dar da razume Mikelanđelovu
dušu, sa druge joj se činilo da je on nadahnut božanskim dahom, pošto je bila činjenica
da te njegove figure, tako ogoljene, tako nage i usamljene, uživaju novu ikonografsku
snagu, koja je, kako izgleda, odgovarala skromnom jeziku kojim je govorio njen dobar
prijatelj, kardinal Redžinald Poul.
Stoga, svesna te činjenice, skupi hrabrost i pokuša da o tome porazgovara sa njim.
„Gosparu Mikelanđelo“, reče, „vaš poklon mi je toliko drag, zato što u njemu
vidim ne samo vašu, već i muku muškaraca i žena koja ih je u ovim vremenima
zahvatila kao epidemija poroka koja želi da proguta Rim. Znam da će vas ono što ću
vam reći iznenaditi, ali u isto vreme verujem da niste sasvim nesvesni toga da
odnedavno neke osobe uz veliko lično požrtvovanje pokušavaju da se bore za jedan novi
i drugačiji pogled na svet: skromniji, jednostavniji, suštinskiji.“
„Zar stvarno postoje takve osobe osim vas, dobra moja Vitorija?“ upita je
Mikelanđelo skoro s nevericom.
Markiza od Peskare klimnu glavom. „Naravno“, reče, „a ako nemate ništa protiv,
bilo bi mi drago da vas upoznam sa njima.“
Mikelanđelo je pogleda. Po prvi put tog dana Vitorija zapazi kako se spokojna
svetlost širi u njegovim očima, skoro kao da mu je ova vest sada posle dužeg vremena
podarila prvi srećan trenutak.
„Ništa lepše ne bih mogao da poželim“, odgovori on.
„I ako to može da predstavlja opasnost?“
Mikelanđelo uzdahnu. „Vitorija“, reče, „ja sada imam šezdeset osam godina. I sami
vidite u kakvoj bedi živim. I tu ne mislim na moje ekonomsko stanje, na koje sigurno ne
mogu da se požalim, već na sve drugo. To je kao da sam se u ime vajarstva i slikarstva
odrekao samog sebe. A u izvesnom smislu je upravo tako. Umetnost zahteva strogost i
apsolutnu posvećenost i najljubomornija je i najekskluzivnija od svih ljubavnica.
Darovao sam joj svoj život, ali sam sada u ovim godinama usamljen i umoran, povređen
u telu i duši, i nije mi preostalo ništa drugo osim zadovoljstva zbog vašeg društva,
najveće utehe za gorčinu kojoj sam se prepustio kao nemoćni čovek kakav jesam. Zato
vam odgovaram: naravno! Iako osobe kojima ćete me predstaviti mogu da predstavljaju
opasnost, molim vas da mi omogućite da se sretnem sa njima, pošto ste vi, Vitorija,
jedina svetlost koju poznajem.“
Kada začu te reči, markiza od Peskare oseti štrecanie u srcu. „U redu, onda. Ubrzo
ću vam se ponoyo javiti. Sada moram da idem“, reče.
 4

SKLONIŠTE

Vladala je hladnoća. Hodao je dugo, dok je sneg padao u šumi. Drveće sa svojim
ogoljenim granama kao da je kandžama zgrabilo neko neodređeno nebo, skoro kao da je
neki rasejani prodavač starina tu postavio srebrnu izglačanu šipku.
Mikelanđelo je osećao miris zime: bilo je to teško objasniti, ali ju je donosio blagi
miris drveta, aromu dima i snega, i vraćao u čulo mirisa tu čudnu mešavinu koju je čak
savršeno osećao u prošlosti među kamenjem i stazama tog mesta, među strmim
klancima brda Altisimo u blizini Seravece. Ti kameniti planinski vrhovi bili su Apuanski
Alpi i oni su ga svojom divljinom i strminama podsećali na dane Karare, kada je odlazio
u pećine da odabira tesanik od mermera koji će kasnije lično obrađivati i na kraju
oblikovati. Bila su to nepristupačna mesta, puna ispupčenja, čiji je svaki ugao posećivao,
zajedno sa kopačima mermera i kamenorescima.
I mada je sada bio gotovo proteran iz Karare, kada je greškom Đulija de Medičija
morao da otkaže jednu toliko značajnu narudžbu da je rizikovao da upropasti sve one
izvanredne zanatlije zajedno sa njihovim porodicama, ipak nije mogao da se odrekne
zadovoljstva da u toku zime poseti šumu i kamenjare. Bila je to jedna vrsta rituala, teške
navike, koje, i sada kada su mu udovi i mišići umorni, kada je već delovao ošamućeno
zbog udaraca čekićem koje je izvodio tokom čitavog života, nije imao nameru da se
odrekne i da se preda.
Ti njegovi izlasci u prirodu koju je jesen ogolila i pokorila približavali su ga
osećanju žrtvovanja i odricanja koje mu je oduvek pomagalo da ne postane rob
ovozemaljskih zadovoljstava.
Tako se tokom godina nalazio u jednom drugom skloništu, drugom području za
istraživanje koje je davalo čist i kompaktan mermer, kao što je onaj iz Karare i bio je
odličnog kvaliteta i pre svega se nalazio u nepristupačnim i isto toliko pustim predelima,
garantujući mu tišinu i mir, koji su predstavljali jedinu moguću hranu za njegovu
slomljenu dušu.
Zato je bez oklevanja krenuo na put.
Jahao je velikog crnog konja. Zvao ga je Mastilo, zbog tih njegovih blistavih
tamnih sapi.
Kretao se vijugavim putem koji vodi za Kararu. Bat kopita Mastila odjekivao je
kroz pusti klanac u muklom i odlučnom ritmu. Mikelanđelo zapazi neku malu zaravan,
nepravilni krug koji se otvarao sa desne strane puta. Pružao se u dužini od nekoliko
koraka u obliku neobične brazgotine u toj pustari od ogoljenog drveća i golih i sivih
stena prekrivenih snegom.
 Kada dođe u njeno središte, siđe sa konja. Uze Mastilo za uzde i veza ga za stablo
nekog drveta.
Zatim poče da priprema vatru za noć.

Pojede meso ispečeno na ražnjiću. Proveri mu čvrstinu i jak, gotovo oštar miris. Ispi
gutljaj jakog vina i pri svetlosti jarkocrvenih plamenova poče da zapisuje.
Nešto kasnije, umotan u ćebe, podiže glavu ka nebu. Učini mu se da će ga svetlost
zvezda zaslepeti. Ostade za trenutak bez daha i nastavi da posmatra grubu lepotu tog
prizora, tamni svod načičkan stotinama bisera.
Začu zavijanje vukova u daljini, koje kao da je htelo da ga podseti koliko je surov
život izvan velikih gradova, kao što su Rim, Firenca, Bolonja. Upoznao je žestinu života
u njima, gužvu i njihov karakter, ali uprkos tolikim uspesima, narudžbama koje su mu
donele slavu, uvek je sanjao da se u svakom slučaju vrati u te divlje zemlje koje su
delovale kao da u noći otkrivaju tajne jednog iskonskog i neukroćenog duha.
Pusti da pero zapiše još nekoliko reči.
Tamne linije ukrašavale su papir koji je postao skoro crven pri svetlosti plamenova.
Mikelanđelo u blizini vatre oseti tako prijatnu i snažnu toplinu da lagano zadrema, sve
dok onako umoran i zahvalan bogu ne zaspa.
Ali ga nešto odmah probudi.
Začu škripanje drveta, a zatim i iznenadno tiho režanje koje je dopiralo između
ogoljenog drveća i stena i ispunilo malu zaravan.
 5

DIVLJA PRIRODA

Ugleda ispred sebe dva žuta svetla kako se pale u mraku. Blistala su poput zlatnika.
Rezanje postade glasnije, ispuni šumu, navali se na kamenje, zaravan. Činilo se kao
da se umnožava u vremenu i prostoru.
Zatim se začu njištanje, glasno, snažno, ispunjeno užasom.
Mastilo! Mora da ga zaštiti.
Mikelanđelo skoči na noge, zgrabi jedno nagorelo drvo i osvetli prostor oko sebe.
Usijane brazde ocrtane plamenovima delovale su kao da hvataju ta okolna sićušna svetla
koja blistaju u noći.
Ne gubeći vreme, Mikelanđelo zari ugarak u sneg. Iz logorske vatre pokupi ostale
zapaljene grane pa i njih zari u beli pokrivač, sve dok za nešto više od jednog trena ne
napravi vatreni pojas oko svog bivaka. Sada je mogao da vidi mnogo bolje. Ono što je
otkrio uopšte mu se nije svidelo. Ispred njega je stajalo pola tuceta vukova. Ne baš
čopor, ali dovoljno da ga rastrgnu na komade, zajedno sa konjem, ako se desi da
napadnu svi zajedno.
Poče da pretura po putnoj torbi i izvuče malj koji je koristio u radu. Voleo bi da ima
nešto sa dužom drškom, kako bi držao zveri na većem odstojanju, ali nije imao ništa
bolje. Zgrabi zažareno drvo iz ognjišta, najveće koje je mogao da pronađe i pripremi se
za odbranu.
Vukovi počeše da se približavaju. Napredovali su sa svih strana, opkoljavajući
prostor sa vatrom koji je Mikelanđelo navrat-nanos pripremio. Bili su krupni, imali su
gusto krzno. Oči koje prodiru kroz noć, nemilosrdne.
Ugleda zdepaste njuške i bele čeljusti, istaknute ljubičaste desni, pljuvačku koja
teče iz izgladnelih usta.
Jedan od njih, bliži vatrenom krugu od ostalih, odskoči napred i poče da trči punom
brzinom, vrebajući plen.
Mikelanđelo oseti kako mu hladan znoj obliva čelo. Za trenutak mu se učini da su
mu udovi sazdani od mermera. Odmahnu glavom, oseti da mu dugačka kosa lebdi u
vazduhu. Baš u trenutku kada se veliki vuk spremio da skoči među visoke plamenove
nagorelih cepanica zabijenih u sneg, Mikelanđelo steže čekić, podiže baklju koju je
držao u drugoj ruci i kada se vuk pojavi pred njim, udari ga u glavu svom snagom koju
je posedovao.
Začu jedno jasno i uznemirujuće krak, dok su se kosti potiljka raspršile pod
udarcem čekića izvedenog neviđenom silinom. Zver završi u snegu razbijene lobanje.
Trag krvi prošara beli prekrivač.
 Začu se još jedno strašno zavijanje i dok se drugi vuk bacao na njega, Mikelanđelo
je uspeo da se izvije i nabode ga nagorelim drvetom, rasporivši mu ždrelo. Vuk je bio
odbačen na stranu, ali je, dok je padao na zemlju, uspeo da zamahne i nasumice zakači
šapom. Kandže pocepaše Mikelanđelovu vunenu tuniku, i otvoriše duboku ranu na
ramenu. Pojaviše se krvave brazde na mesu.
Oseti kako mu telo gori, ali nipošto nije smeo da dozvoli da izgubi koncentraciju.
Mastilo je njištao, poludeo od užasa, ogromnih očiju, širom otvorenih kao fenjeri,
ritnu se i udari ranjenog vuka pocepanih čeljusti, smrskavši mu glavu svodeći je na masu
kostiju i krvi.
Mikelanđelo u međuvremenu zgrabi jednu od nagorelih cepanica zarivenih u sneg i
poče da zamahuje njom kao bakljom.
Izgledalo je kao da zveri uzmiču.
Režanje postade slabije.
Mikelanđelo pokupi još jednu cepanicu, istovremeno bacajući onu koju je držao u
ruci i koja je brzo dogorevala. Nastavi da zamahuje improvizovanom bakljom,
ocrtavajući svetlosne tragove po vazduhu. Zaravan obasjana plamenovima vatre
delovala je kao da je okupana vatrenom kišom. Mikelanđelo se ponada da će zveri na taj
način odustati.
Rana mu je pulsirala od upornog, užasnog bola. Imao je utisak da mu je nešto iz
vučjeg duha prodrlo u meso, ostavljajući svu svoju glad i nagon u njegovoj krvi.
Zaurla.
Sve jače.
Znao je da ga niko neće čuti.
Onda, malo-pomalo, i vukovi se povukoše. Dva su ostala nepomična u snegu,
polomljenih kostiju.
Čim ih ugleda kako beže podvijenog repa, Mikelanđelo priđe Mastilu. Pomilova
mu mišićavi vrat, poigra se sa njegovom grivom, kovrdžajući mu prstima dugačke tamne
pramenove, pa mu stavi dlan desne ruke na njušku.
Učini se da se Mastilo postepeno smiruje. Udari kopitima prednje desne noge po
tvrdoj zemlji poprskanoj snegom i prepusti se tihom njištanju. Pošto ga je opet
pomilovao, Mikelanđelo uze sneg u obe ruke, istopi ga, napravi od dlanova ’pehar’ i
prinese ga Mastilovoj njušci. Sačeka da konj ispije do poslednje kapi. Kada oseti veliki i
hrapavi jezik na svojim dlanovima, potapša ga po njušci i onda ga pomilova po sapima.
Na kraju odluči da ponovo raspali vatru.
Naravno da neće uspeti da zaspi nakon onog što se dogodilo. Morao je da skloni
kosture ubijenih vukova i da nadgleda bivak u očekivanju da svane zora. Takođe će
morati da pregleda ranu, kako ne bi došlo do gangrene.
Bio je umoran. A Mastilo još više od njega.
Ponada se da će ponovo zaspati. Ako narednog dana bude previše umoran, sigurno
će postojati rizik da se povredi, a sama ta pomisao ga je užasavala.
 6

KAMENOLOM

Dok je prilazio kamenolomu, držeći Mastilo za uzde i oprezno se krećući kroz kamenjar
brdskom stazom prekrivenom ledom, misli mu se vratiše unazad i on se priseti slika koje
su ga progonile kao opsesija. Uvek je, kada se nalazio na brdima, mislio na Julija II,
papu kralja, ratnika koji je držao Rim u šaci, što bi se pre očekivalo od nekog monarha, a
ne čoveka od vere.
Uostalom, on je bio taj ko je pripojio Bolonju Crkvi, naterao Francuze u bekstvo i
primorao ih da se vrate iza Alpa. On je zahtevao od Firence da protera gonfalonijera
Pjera Soderinija, okrivljenog da mu je uništio trupe za podršku i na taj način pomogao
omrznutom Luju XII. I tako, zapretivši im isključenjem iz crkve, naterao ih je da ga
proteraju.
Otada je proteklo dosta vremena, ali posao koji je nastavljao da obavlja i koja ga je
koštao skoro četrdeset godina mučenja i nevolja činilo se da se nikada neće završiti:
grobnica Julija II. On je bio mrtav, ali njegovi naslednici, članovi porodice Dela Rovere,
a posebno Gvidobaldo II, nisu se odricali tog nadgrobnog spomenika. Štaviše, nije
prošao nijedan mesec a da mu ne traže izveštaje o radovima i koliko nedostaje do
njihovog završetka. Mikelanđelo je mogao da shvati njihove razloge, ali sa druge strane,
nakon tog beskrajno dugog perioda sa mnogo više napora je posvećivao pažnju i
energiju projektu koji ga više nije oduševljavao, kog je smatrao zamornim i odvratnim, a
i nalazio se u sasvim drugačijem stanju duha.
I sada, kada se možda nalazio u situaciji da se suočava sa njim poslednji put na
osnovu šestog ugovora, ta pomisao mu je ponovo bubnjala u slepoočnicama kao
neprekidni urlik, povik bez kraja koji mu uskraćuje san i mir.
Upravo iz tog razloga, čim je odabrao i grubo oblikovao mermerne blokove, morao
je da se odmah popne na Mastilove sapi i natera ga u trk, da što je pre moguće stigne u
Rovigo. Tamo će se sresti sa Gvidobaldom II dela Rovereom, kapetanom plaćenika i
komandantom venecijanske kopnene vojske, da sa njim prodiskutuje poslednje klauzule
i uslove ugovora.
Julije II je bio težak čovek, žestokog temperamenta, uvek spreman da plane, a
prepuštanje besu i gnevu bili su njegov neiscrpni izvor životnog nadahnuća. Sećao se
njegovih sitnih očiju, spremnih da se zapale od besa i da istražuju i razotkrivaju i ono što
je najbrižljivije prikriveno, šiljatog lica sa onim tankim usnama, na kojima se
neprekidno ocrtava grimasa gađenja.
Naravno, strahovita energija, entuzijazam koji bi ga povremeno naterali da se
postidi i bude blagonaklon prema onima koje je voleo i koji su predstavljali nadoknadu,
utoliko dragoceniju pošto je to retko sebi dopuštao, pa je tako i Mikelanđelo mogao da
slobodno kaže da pripada kategoriji onih koje Julije II štiti. Barem neko vreme. Ali je
bio nepouzdan čovek, uvek spreman da promeni mišljenje, ali ne da udovolji nečijem
raspoloženju ili popusti nečijoj volji. Tako da je projekat koji je on smatrao neodložnim i
naručio ga da bude hitan, mogao da bude napušten pre nego što je završen, zato što je on
već poželeo jedan drugi, potpuno različit, smeliji i luđi od prethodnog.
Mikelanđelo odmahnu glavom.
Siđe duž blage udoline na krševitom terenu.
Rana ga je bolela. Postarao se da je očisti sirćetom, kako se ne bi upalila i na taj
način stvorila rizik da dođe do infekcije i gangrene. Onda ju je detaljno oprao, pa zatim
zatvorio ivice posekotine, koristeći iglu i konac. Da bi to ostvario, poslužio se malim
ogledalom koje je uvek nosio sa sobom. Na kraju je napravio zavoj, iskoristivši komad
finog lana.
Napravi još nekoliko koraka i dođe do neke kamenite čistine. Onda primeti da mu u
susret dolaze dvojica prijatelja.
Radilo se o Pjeru Menkoniju i Lorencu Čekareliju. Prvi je bio kopač, a drugi klesar,
kamenorezac. Bili su to ljudi koji su malo govorili i koje je isklesao život sazdan od
žrtvovanja i ćutanja. Prvi je imao azurnoplave prodorne oči, izuzetno kratku kosu i usne
iskrivljene u jednu vrstu stalne namrštene grimase. Bio je iskren i dragocen čovek.
Lorenco je bio mršav kao pauk, suvonjav ali vest, istreniran poslom zbog kojeg je
skoro uvek bio pripijen uz glatki zid neke stene, sa zadatkom da čisti beli mermer od
hrapavih nanosa i oštrih i tvrdih peščanika koji bi, ako se otkače sa visine, mogli da
zdrobe i ubiju kopače koji rade ispod. A to je bila sve samo ne retka mogućnost. Koliko
ih je samo poginulo tokom godina!
A kada bi sudbina pokazala samilost, uvek se sve završavalo sa osakaćenom rukom
ili nogom, oštećenom, raskomadanom.
Mikelanđelo se pozdravi sa njima kao sa braćom, zagrlivši ih.
Lorenco se pobrinu za Mastilo. Nežno ga pomilova po njušci, smireno uhvati đem i
uzde i povede ga za sobom, strogo vodeći računa da vranac ne nagazi pogrešno i ne
polomi nogu.
Kada uđoše u kamenolom Mikelanđelo ostade bez daha: bledo zimsko sunce
odbijalo se o strme i snežnobele zidove, svetlucave kao da se radi o prirodnim
ogledalima. Mermerni blokovi koje je trebalo još obrađivati ležali su nabacani jedni
preko drugih na dnu džinovske provalije. Bili su složeni na ivici tog neverovatno
prostranog i dubokog klanca koji se otvarao u jednu vrstu prirodnog amfiteatra.
Mikelanđelo bi zanemeo svaki put kada bi se našao naspram tog čuda, posmatrajući beli
mermer, potpuno lišen žila: bio je gladak, čist i zaslepljujuć.
Na vrhu zida sa izbočinom radnici su brižljivo omeđavali blok koji je trebalo
izvući. Već su mu označili dimenzije i debljinu putem brazde duž koje će kasnije vršiti
obradu alatom, sve dok ga ne odvoje.
U podnožju kamenoloma, oko najvećih komada, još uvek neobrađenih, pa ipak
divnih u njihovoj sirovoj i gruboj lepoti, desetine kamenorezaca su se trudili da očiste
ćoškove, zaseku i oblikuju mermer, sve dok ti komadi izvučeni iz zida ne postanu
savršeno glatki. Bili su to mršavi, suvonjavi ljudi, koje je oblikovala muka, koji su u
stanju da rade od jutra do mraka, a da se nikada ne žale i da se uvek potrude da pronađu
linije koje će omogućiti da se izvede najbolji mogući crtež.
Mikelanđelo se zagleda u Pjerove oči. Njegov prijatelj klimnu glavom.
Ništa mu nije pružalo više radosti od pogleda na prozračni mermer dok poprima
oblik pod znalačkim udarcima čekića i dleta.
Bilo je to iskonsko rođenje, postanje koje je mirisalo na Bibliju. Mikelanđelo pusti
da mu pogled padne na mermer, na njegove savršene blokove, zamišljajući kako
istražuje njegove najintimnije žice i nabore.
Onda stavi ruku na Pjerovo rame. „Dobro“, reče, „da pređemo na posao.“
 7

BIRANJE PLAĆENIKA

Đulija ga je čežnjivo gledala. Od prvog dana otkako ga je srela osetila je kako je razdire
strast koja prosto ključa u telu i stvara tako snažnu uznemirenost i želju kojima se ne
može upravljati.
To mu je rekla. A te reči koje su delovale kao da su natopljene samom esencijom
požude laskale su mu.
Korsini je znao da se sviđa ženama. Majka priroda je bila izdašna prema njemu,
podarivši mu široka i snažna ramena, mišićavo telo, prepuno snage i života. A ta njegova
životinjska senzualnost, tako očigledna da se pokazivala kao drska, nije propuštala da
privuče pažnju kako devojaka iz plemićkih porodica, tako i kurtizana i dama u poznijim
godinama, ali baš zbog toga iskusnih i željnih da mu pruže zadovoljstvo na hiljadu
načina kojima ih je život podučio.
A u tom trenutku devojka očiju tamnih kao šuma u jesen bila je nešto
najneodoljivije što je mogao da poželi da ima. Njena bela koža, gusta crna kosa,
mirišljava, toliko blistava da je delovala kao perje gavrana, sve je to obećavalo da će se
gotovo neminovno izgubiti dok je gleda.
Imala je male dojke, šiljaste i napete bradavice, koje su prosto žudele da ih dodirnu
njegove snažni i nemilosrdni prsti i pruže im zadovoljstvo.
Istraživao je po tom mladom telu, glatkom, lepo oblikovanom. Primače svoje usne
Đulijinim i ovlaš ih dodirnu. Onda, pretvarajući se da se udaljava, ponovo svojim
usnama dodirnu njene, jedva dočeka da ih se dočepa, pa ih onda ugrize gotovo do krvi.
Zasladi se slatkim mirisom krvi, pa onda zapalaca jezikom, skoro bičujući njen.
„Uzmite me, ljubavi moja.“ Đulija je bila nestrpljiva i to je kapetana Korsinija
činilo još zadovoljnijim. Uzbuđenje poteče njegovim telom, ispunjavajući mu grudi i
stomak hladnom žestinom koja ipak buknu kao vatreni led baš u trenutku kada uđe u
nju.
Zahvati ga njeno tečno i sladostrasno blago u vrtlogu emocija.
Đulija ga primi u sebe i skoro oseti da će se onesvestiti baš u trenutku dok joj je ta
dražesna kuka gorela između nogu kao kljun u plamenu.
Uživala je u isto vreme u bolu i u zadovoljstvu, kao u nekoj vrsti divlje mešavine.
Obavi noge oko njega i svojim malim petama pritisnu njegove guzove tvrde kao
mermer. Želela je još. I više od toga.
Pusti da njegov ud pretražuje sva njena najtajnovitija udubljenja, uzimajući sve
zadovoljstvo koje je mogla. Onda, kada se učini da se on zasitio, prinese ruku među
noge i dohvati veliki i pulsirajući penis u korenu i izvuče ga iz sebe.
 Kleknu na kolena i požudno ga uze u usta. Kada oseti da kapetan ječi od
zadovoljstva, za stade.
Natera ga da se ispruži na leđa, pa ga onda zajaha kao mlada divlja Amazonka. On
je uhvati rukama za savršene guzove. Bili su mali i tvrdi kao breskve, vreli od toplote i
neobuzdane strasti.
Ona svojim rukama prekri njegove, želela je da se njegovo meso potpuno slepi sa
njenim, da se na svaki mogući način sjedini sa njim.
Nastavi da se pokreće iznad njega, namećući spor, gotovo odsutan ritam, lenj ali
uporan. Ujede se za usnu, savijajući leđa, pokušavajući da iz kapetanovog tela iscedi
svaku kap tečnosti, osećajući se najzad preplavljena vrelom kišom, dok se on prepuštao
krkljanju toliko promuklom i dubokom, da je izgledalo da se davi u oluji zavođenja i
požude.

Bilo je to zahtevno jutro.

Mala Đulija je bila stvarno gladna njega. Pa ipak, uopšte nije imao nameru da joj
pruža više od onog što je mogao. Seks i zadovoljstvo bili su njegov jedini cilj. Što se tiče
traženja njene ruke, o tome nije bilo ni govora.
Korsini je bio od onih ljudi koji žive samo za to da zadovolje sve svoje apetite. U
suštini ih je imao dva: oružje i žene. Ali oba su bili toliko duboka da su se pokazala
nedokučivi. Zbog toga je brizi o svom telu i odevanju poklanjao ne baš beznačajan deo
vremena koje je imao na raspolaganju. Umeo je da razgovara i imao je imao u izobilju
strastvenih i smelih epizoda i nije propuštao da se razmeće po rimskim salonima, kao i
tavernama, prilagođavajući priču svojim pratiocima.
Kao dobar zavodnik, poznavao je svoje jake tačke i pokazivao ih je na sve načine:
lice aristokratskih i snažnih crta, oči svetle kao kišne kapi, brkovi savršeno učvršćeni
smolom. Čvrsta građa i nadmeno držanje kompletirali su neodoljivu sliku za sve žene
koje su makar za trenutak imale posla sa njim.
U svakom slučaju, kapetan garde je već znao kuda da se uputi toga dana. Savršeno
dobro je znao ko može da pronađe špijuna pogodnog da prihvati zadatak koji mu je
poverio kardinal Karafa. Bila je možda jedina žena koja, za razliku od svih drugih, nije
podlegla njegovom šarmu. I to ju je u njegovim očima činilo vrlo opasnom.
Vratimo se špijunu: to naravno nije mogao da bude plaćeni vojnik, landskneht ili
lanco, jedan od onih koji banče po krčmama i zapodevaju kavgu sa prvim ko naiđe
ulicama grada. Ako bi markizu od Peskare pratila takva osoba ili nasilnik bilo koje vrste,
bio bi to najbolji način da se izazovu sumnje. A kada bude razotkriven, njegov čovek bi
postao potpuno neupotrebljiv. Ne, postojao je suptilniji i inteligentniji način da se dođe
do tog cilja.
Pa ipak, rešenje njegovih problema je uvek i u svakom slučaju polazilo iz neke
krčme. Kada je stigao na Kampo dei Fjori, pošto je prošao pored pijace konja, gde su se
sjajni primerci blistave dlake i snažnih hrbata prodavali po ceni suvog zlata i ostavio iza
leđa Palatu Orsini, kapetan garde nastavi ka Parioneu, sve dok se ne zaustavi ispred
poznate krčme-pansiona.
Na tabli je bila prikazana figura bele guske na crvenom polju.
Čim uđe, Vitorio Korsini se nađe među svetom koji je dobro poznavao i beskrajno
cenio kada je mogao da skine odeću kapetana garde i posveti se aktivnostima koje su mu
najviše prijale: da pije vino i razdevičava mlade devojke. Sve u svemu, bio je čovek
kojem nije stran porok, ali je u tom trenutku morao da vodi računa iz kog se razloga
našao tu.
Onda sa izvesnog odstojanja osmotri posetioce koji su u tim jutarnjim satima pili
crveno vino i jeli pečeno meso. Bilo je tu plaćenika, džeparoša, švercera, lopova, slikara,
studenata, prosjaka, koji su trampili svoje živote za jednu jedinu mogućnost opijanja.
Kao uvek, pričali su o papi i o caru, koliko Crkva pljačka zemlju porezima i koliko su
plate njihovih gospodara veće u odnosu na obične bednike. Svaki od njih je na svoj
način predskazivao da su Rimu odbrojani dani, pošto nije bilo sumnje da je rasulo kojem
su ga pape u ime Boga izložile samo predsoblje pakla koji će sve progutati.
Ne obrati previše pažnje na dvojicu razbojnika koji su ga gledali popreko,
prepoznajući u njemu udarnu pesnicu rimske inkvizicije. Ne bi se reklo da ih je to
naročito zabrinulo, pošto, da je Korsini zaista mogao da uhapsi sve one koji
svakodnevno krše božji zakon, možda u ovoj krčmi ne bi niko ostao. Međutim, budući
da su bili lanci, plaćenici, osećali su mržnju prema svemu onom što ima veze sa
katoličkom verom. Imali su dugačku kosu i opuštene brkove, kabanice drečavih boja i
lopovske oči, ali su strogo vodili računa da ne izgovore nešto neprijatno ili da prete, što
su obično radili. Njihovo razmetanje savršeno je funkcionisalo sa slabima, ali je bilo
sasvim neadekvatno sa nekim kao što je on.
Samo da bi im izbio iz glave bilo kakvu čudnu pomisao, Korsini mahnu glavom u
njihovom pravcu, da im stavi do znanja da se ne usude da dodirnu mačeve sa velikim
branikom koje su držali za pojasom. Ta dvojica prećutno poslušaše i nastaviše da se
gledaju međusobno i da tiho razgovaraju na tom iskvarenom jeziku kakav je nemački.
Kapetan dopusti sebi više od po jednog pogleda ženama koje su posluživale za
stolovima. Bilo ih je pet, bile su lepe i izazovne, zato što je tako želela gazdarica kuće,
imale su na sebi haljine sa dubokim dekolteom i znale su kako da privuku poglede
posetilaca onim što pokazuju. Sve to je bilo dobro proučeno i smišljeno, samo da se
izmami što više srebrnjaka svetini koja tu jede i pije.
Pošto prođe pored stolova i šanka, gde je krčmar posluživao sir i pršutu, Korsini
stiže do stepenica koje su vodile na sprat.
Nakon dva kratka odmorišta na stepenicama nađe se na nekoj vrsti balkona. Na
njega se nastavljao hodnik duž kojeg se video niz vratašaca. Prođe pored svih i stiže do
dna. Teška somotska zavesa nagoveštavala je da se radi o ulazu u ono što je uz malo
mašte moglo da se definiše kao radna soba.
Kada se nađe ispred zavese, nakašlja se, da se tako najavi.
Trenutak kasnije pojavi se čovek izuzetnog izgleda i pomeri zavesu. Imao je tamne
oči i dugačku crnu kosu. Nosio je prsluk fine izrade, boje bivolje krvi. Dugačke čizme su
mu dopirale do kolena, a mač sa balčakom u obliku korpe landarao mu je za pojasom.
Da nije bilo gotovo divljeg izgleda njegove kose, moglo je da se pomisli da se radi o
nekom džentlmenu.
„Kapetane“, reče iskreno iznenađen, „priznajem da vas nismo očekivali“, i sa tim
rečima njegov glas skrenu ka veselom tonu, kao da je nakon trenutka uzbuđenja povratio
savršenu kontrolu nad situacijom.
„Graminja!“, uzviknu kapetan garde. „Kako ste? Nadam se da niste učinili ništa
zbog čega biste mogli da se kajete.“
„Uopšte ne, uopšte ne!“, požuri da uzvrati ovaj uz dozu uštogljenosti. „Vidite, ovde
sam u službi naše zajedničke prijateljice. Kako bih mogao da idem okolo i da pravim
štetu?“
„Pobogu, Graminja! Govorite kao neka štampana knjiga! Primite moje čestitke. Vaš
nemački naglasak skoro da se više ne prepoznaje. U svakom slučaju, čuvajte se
preduzimanja nepromišljenih inicijativa. Zato što ću to saznati, možete biti sigurni“,
zaključi Korsini, prekorevajući ga.
Učini se da Graminja odmerava tu tvrdnju. Ne zbuni se. „Tražite lepu Imperiju?“
„A koga drugog?“
„Dajte mi samo trenutak i bićete najavljeni“, reče Graminja, „na kraju krajeva, radi
se o jednoj dami.“
Kapetan garde Svete stolice bi se najradije sam najavio, ali pusti da stvari idu
svojim tokom. Ovaj put je njemu bila potrebna jedna od najmoćnijih gradskih kurtizana,
zbog čega je vredelo ostati u igri. „U redu“, reče, „sačekaću.“
Graminja dade znak glavom i nestade iza zavese.
Korsini nije morao da dugo čeka.
Ubrzo se nasilnik opet pojavi, pomeri tešku somotsku zavesu i pozva ga da uđe.
 8

KURTIZANA

Čim je ugleda, Vitorio Korsini se osmehnu. Imperija je još uvek bila privlačna žena.
Naravno, nije se moglo reći da joj je koža sveža, a bore na licu su se isuviše jasno
videle, ali nisu oduzimale ništa od njene lepote. Štaviše, dodavale su joj iskusnu životnu
crtu koja sigurno nije propuštala da privuče pažnju sagovornika. Kaskada kestenjastih
uvojaka uokvirivala je njeno savršeno ovalno lice, oči boje tamnog meda pažljivo su
sevale, a senzualne usne, sjajne i poželjne, opravdavale su glas o njoj kao o kurtizani i
ženi koja nudi usluge mušterijama. Na sebi je imala haljinu boje akvamarina. Sedela je
za radnim stolom. Sada, kada ga je ugledala, opustila se na naslon omanje fotelje.
Korsini je pogleda bez imalo zaziranja: zadivi se njenim lepim golim ramenima, pa
onda izdašnim dojkama koje su se podizale dok je disala. Sada Imperija privuče njegovu
pažnju, pretvarajući se da se zakašljala.
Kapetan se pogledom vrati na kurtizanino lice. Nekada žena za pružanje
zadovoljstva, savršena u veštini simuliranja odbijanja, koja se prepuštala mnogim
klijentima tek kada na pravi način isprazni njihove novčanike, pošto su bili privučeni
njenom slavom prelepe žene, sada je bila uspešan preduzetnik koji kupuje i prodaje
krčme, konfiskuje ih i ubira profit, ostvaruje korist i na kraju kupuje imanja i palate.
Imperija je tako postala jedna od najmoćnijih i najuticajnijih žena Rima. I to iz dva
razloga: sa jedne strane, zato što su njene devojke razmenjivale ono najdragocenije što
imaju za informacije iz prve ruke, a nije bilo velikodostojnika ili plemića, ambasadora ili
političara koji nije posećivao krčme i javne kuće u vlasništvu lepe Imperije. Sa druge
strane, Imperija je koristila te informacije da ucenjuje i kompromituje na tržištu reči koje
seku bolje od oštrica ili vojničkih arkebuza.
Bilo je u njoj neke gotovo divlje prepredenosti, navikla je na život u kojem
savršeno vlada veštinom obmana i intriga, što je bilo prvo i najneophodnije da je učini
bogatom i imućnom, a samim tim i poštovanom.
Ali se njeni apetiti uopšte nisu iscrpljivali sa patinom pristojne žene, poštene
kurtizane, već su naprotiv bili nepromenjeni, zbog čega je Imperija bila savršeno svesna
da ne sme ni za pedalj popusti i prepusti se neuspehu, da ponovo obuče otrcanu odeću
kurtizane na izdisaju. U tom slučaju ne bi bila u stanju da izbegne četiri etape
propadanja: vlasnik javne kuće, njen zakupac, pralja i prosjakinja na stepeništu neke
crkve.
To je nešto što ju je najviše plašilo i iz tog razloga je držala širom otvorene oči i
načuljene uši i onda kada se moglo pomisliti da je neki razgovor uopšte ne interesuje.
Morala je da strogo vodi računa o svakoj svojoj reči, a kada bi nešto izgovorila, to je
moralo da bude sa vrlo određenim ciljem.
Korsini je dobro poznavao Imperijin temperament, a još bolje njene veštine, i zato
se dobro čuvao da je ni za trenutak ne potceni.
„Onda, lepi moj kapetane“, reče ljubaznim i prepotentnim glasom lepa kurtizana,
„čemu dugujem zadovoljstvo zbog vaše posete?“ Dok je izgovarala te reči, oči joj
zaigraše.
Korsini se osmehnu. Bilo je u toj ženi nečeg magnetski privlačnog, što neminovno
zavodi onoga koga je imala pred sobom. Znao je da mora da bude oprezan, ali ne do te
mere da se to zapazi. Ako bi napravio takvu grešku, Imperija bi odmah shvatila da nešto
nije u redu i da tu ima još nečeg pored zadatka koji je zahtevao. Istinu govoreći,
verovatno bi to shvatila u svakom slučaju, s obzirom na to ko je on, ali kapetan garde
Svete stolice je želeo da se zanosi osećajem da makar za trenutak može da bude nešto
više od otvorene knjige pred lepom kurtizanom.
„Moja božanstvena Imperijo“, započe uz izvesnu uštogljenost, „dolazim da vas
ovog jutra deranžiram, sa nadom da možete da mi pomognete u jednom mom malom
poduhvatu, koji, koliko god jednostavan, mora biti vođen u punoj diskreciji i uz oprez.“
Kurtizana klimnu glavom i prikova ga onim svojim sladunjavim i pakosnim
pogledom. Pokretom glave ga pozva da nastavi.
„Vidite, nedavno mi se dogodilo da bacim oko na jednu ženu plemićkog porekla,
markizu tako visoke loze, da ne smem ni da se ponadam da joj zarobim srce..
„Molim vas, Korsini“, reče Imperija, „nemojte da vređate moju inteligenciju,
trudeći se da izvedete laž tako niskog profila. Ispričajte mi činjenice, onakve kakve
jesu.“
Kapetan uzdahnu. Da li je zaista bio toliko nespretan u svom pokušaju? Imperija
mu se sa zadovoljstvom nasmešila. A taj osmeh je uspeo da ublaži istinu.
„U redu“, reče on. „Od vas se stvarno ništa ne može sakriti“, priznade on nemoćno.
„Počeću iz početka.“
„Hvala vam.“
„Osoba za koju radim, nema potrebe da vam govorim o kome se radi, pošto to
savršeno dobro znate, naredila mi je da pratim jednu od najviđenijih plemkinja u Rimu.
Danju i noću. Oprezno i sa diskrecijom, razume se. Dolaziću kod vas jednom nedeljno
da se informišem oko ostvarenog napretka. Za prvi mesec ćete dobiti sumu koju sam
spreman da vam dam za vaš trud. Nijedan dukat više.“ Dok je to govorio, Korsini izvuče
ispod ogrtača somotsku vrećicu. Stavi je na radni sto. Kurtizana je žurno uze i kapetan
garde u tom trenutku primeti kako joj se pogled menja, postaje pohlepan, nemilosrdan,
hladan. Odmah zatim oči joj ponovo postadoše mirne i blistave, kao tečni ćilibar.
„O kome se radi?“ upita ona.
„O markizi od Peskare.“
„Mislite na Vitoriju Kolonu?“
„Tačno tako.“
 Imperija ukrsti pogled sa kapetanom. „Verovatno se radi o nečem stvarno
ozbiljnom.“
„Jeste ozbiljno. U vezi sa tim, pitam vas: imate li nekog ko je dovoljno sposoban da
uspešno vodi takav poduhvat?“
„I te kako. I verujte mi da neće omanuti.“
„Jeste li sigurni? Pošto u slučaju kao što je ovaj ne smemo da pogrešimo, uveravam
vas.“
Imperija se namršti: uprkos tome što se to ne bi očekivalo od žene njenih godina,
još uvek je uspevala da bude neodoljiva. „Jesam li vas ikada razočarala svih ovih
godina?“
Korsini se pretvarao da razmatra to pitanje, ali je to bila čista gluma.
„U stvari, ne“, zaključi.
„Onda, vrli moj kapetane, prepustite to meni.“
„Dakle, dogovorili smo se?“
„Ne biste mogli biti jasniji. Vidimo se kroz nedelju dana?“
„Tačno“, i dok je to govorio, plašeći se da ne zapadne u iskušenje da se još zadrži
na tom mestu greha i propasti duše, a znajući da to ne može da sebi dozvoli u tom
trenutku, dodade: „Sada moram da pođem. Bilo je zadovoljstvo videti vas. Kao uvek,“
„Zahvaljujem vam na vašoj poseti, kapetane. Čekaću vas ovde kroz sedam dana sa
svim novostima u vezi sa ovim slučajem“, isprati ga kurtizana.
Podižući somotsku zavesu, Vitorio Korsini napusti sobu.
Dok je odlazio, imao je razdražujući osećaj da ga Graminja gleda podrugljivo,
gotovo kao da mu se Imperijin sluga ruga.
Obeća sebi da će raspršiti to njegovo dobro raspoloženje prilikom budućeg susreta.
Mada će morati da bude oprezan.
Zato što je Graminja, Korov, uprkos svom nadimku bio lanco, i pripadao je
najkrvoločnijoj i najnemilosrdnijoj lozi ratnika poznatih u svetu.
 9

MALASORTE

Toga dana je Imperija poslala po nju.

Bilo je nekog đavola u toj ženi. Bila je sigurna u to. Nije mogla da postane to što
jeste ako nije odlazila u krevet sa demonom. I nakon prvog puta, ostaje se njena kurva
zauvek. Ali je Imperiji dugovala sve. Zato je izašla ne gubeći vreme i uputila se u krčmu
Crvena guska.
Malasorte je hodala uskim ulicama Trasteverea, spletom krivudavih uličica gde je
jedva mogao da prođe jedan čovek. Uprkos tome što je sunce visoko odskočilo, uličice
su bile puste u jutarnjim satima, pošto zaprege nisu mogle da se kreću tako tesnim
ulicama. Pored toga, u dnu puteljaka je vladao veći nered nego što se moglo zamisliti:
nešto malo opeke postavljene u obliku riblje kosti, pokupljene ko zna gde, bile su
najbolji način da se slupaju točkovi zaprega.
Malasorte se naravno nije uzbuđivala zbog toga. Volela je da se izgubi u tim
sokacima, da se divi palatama sa impozantnim fasadama, da bi zatim iskrsla na nekom
trgu ili kod neobične i iznenađujuće lepe crkve kao što je Santa Marija in Trastevere.
Kakav prizor! Uprkos tome što je skoro bila zima, sunce je sijalo na nebu i zaslepljujuća
svetlost preplavila je trg. Ostade zadivljena dok je gledala red stubova, a zatim i figure
mozaika u gornjem delu fasade: grupa žena je stajala oko Device Marije dok doji Isusa.
Svaka od njih nosila je svetiljku. Malasorte nije znala zašto, ali te su joj figure
ulepšavale dan svaki put kada bi ih pogledala. Oživljavale su u njenoj svesti. Zabavljala
se zamišljajući ih kako se kreću, razgovaraju, odaju počast detetu u jednoj vrsti nemog
ceremonijala.
Bila je to njena tajna, da se gubi u neverovatnim fantazijama. Dok je sanjala
otvorenih očiju, pogled joj pade na kioske sa uličnim prodavcima, na tezge sa voćem i
povrćem i natpise taverni. Trg je bio prepun. U crkvenom dvorištu su se u povećim
grupama tiskali obični ljudi i trgovci i tako prolazak činili gotovo nemogućim. Glasovi
su se stapali u vrelom žagoru, koji kao da je izazivao jutarnju hladnoću. Beli oblaci pare
ispunjavali su vazduh.
Neko joj uputi zvižduk. Malasorte se ote stidljiv osmeh. Zviždanje je bilo sve
glasniji i počelo je polako da joj stavlja do znanja kakav utisak ostavlja na muškarce. Ne
bi se mogla definisati kao neka lepotica, ali je znala da ima svežu i preplanulu kožu,
guste crne kovrdže i duboke zelene oči. Želela je da su joj grudi bujnije, ali njene duge
noge nisu prolazile neprimećene, a haljinica na rese i šal preko ramena upotpunjavali su
njenu figuru.
 Ali je znala da donosi nevolje. Njena majka joj je to uvek govorila, još dok je bila
devojčica, kada je morala da čuva svoju manju braću i kada bi, makar po majčinim
rečima, nešto zabrljala. Zato je pobegla od kuće, zato što je bila umorna od grdnji i
udaraca po leđima. Zasluživala je bolje.
Neko vreme je živela od danas do sutra, izvodeći poneku krađu i pridružujući se
bandama dečaka. Smatrali su je dovoljno sposobnom da može da bude primljena među
Miševe sa Trasteverea. Spavali su gde su stigli, retko su se prali i živeli su od sitnih
krađa. Delili su sve ono na šta su uspevali da stave šapu na bilo koji način.
Prošle su tri godine. Jednog prolećnog jutra na pijaci na Trgu Navona, koristeći
zbrku i gužvu, Malasorte je pokušala da opljačka jednu vrlo lepu ženu, dopadljivo
odevenu. Bila je ubeđena da je uspela, kada je naletela na jednog visokog i krupnog
čoveka koji ju je samo pogledom primorao da vrati ono što je ukrala. Odmah je shvatila
da ima posla sa žestokim profesionalcem, telohraniteljem.
Tako je upoznala Imperiju. Ali na njeno krajnje iznenađenje, kurtizana je nije
kaznila ili, što je još gore, predala vlastima, nego je preuzela brigu o njoj. Dala joj je
krov nad glavom i neophodna sredstva da preživi. I poklonila joj blage i ljubazne reči,
čak i u vezi s tim njenim imenom koje je prihvatila, ma koliko bilo nesrećno, i čudesno i
uznemirujuće, baš kao i njeno lice.
Malasorte joj je bila beskrajno zahvalna zbog toga. Volela je što zna da ima barem
nešto lepo. Imperija je bila u pravu: nije poznavala nikoga sa imenom kao što je njeno i
ma koliko se krstili svi čim bi ga čuli, ipak nisu mogli da tvrde da u njoj nema nekog
neobičnog šarma. Pogotovo dok gledaju tu devojčicu svežeg i pakosnog lica u isto
vreme.
Zato se osmehnu na zvižduk tog čoveka koji je netremice gledao u nju. Malasorte
prasnu u smeh i ubrza korak.
Kada ostavi Crkvu Santa Marija in Trastevere iza leđa, uputi se ka mostu Sikst.
Prođe pored Crkve San Lorenco de Kurtis i nastavi pravo duž uličice Del Činkve, pa
onda stiže na trg ispred mosta Sikst.
Zatim nastavi dalje i stiže u nivo gardista koji su patrolirali na ulazu na most.
Stajali su tu i delovali zaista impresivno sa onim njihovim velikim mačevima za
pojasom, blistavim šlemovima i drečavim kabanicama. Ali je Malasorte često bila u
prilici da prolazi tuda i poznavala je čitavu postavu. Nisu izostali oni koji su, koristeći se
činjenicom da je sama, pokušavali da joj se približe, ponekad i agresivno, ali je
Malasorte uvek uspevala da ih stavi na njihovo mesto i niko nije dopustio sebi da je
izaziva. Rad u krčmi naučio ju je da se brani od nasrtaja, a devojka je imala dugačak
jezik i dovoljno hrabrosti da pljune u lice đavolu. Zbog toga se proširio glas da je bolje
ostaviti je na miru. Da ima nekog ludila u glavi i da joj to ime, tako neuobičajeno i
ćaknuto, baš dobro pristaje.
Malasorte je čak sa jednim od gardista uspostavila neku vrstu čudnog prijateljstva.
Možda je za njega to bilo nešto drugačije. Ali je bilo bitno da skoro da nije morala da se
zaustavlja kada bi on bio tu.
I tog jutra je bilo tako.
 On je pogleda kao da bije živu pojeo, ona mu uputi neodoljiv pogled i mladić joj
dade znak da prođe.
Devojka u trenu prođe napred i odmagli. Ako požuri, mogla bi da za tren oka stigne
do Ulice Cokolete, na suprotnoj obali Tibra.
Njene oguljene papuče grebale su po kaldrmi mosta, kada iznenada začu kako joj se
neko iza leđa obraća glasom koji kao da je dopirao iz pakla. Nije je pozvao po imenu, ali
je imala jasan osećaj da se obraća njoj. Pretvarajući se kao da se ništa ne događa, ona
nastavi da hoda, sve dok ne stiže do sredine mosta, a onda oseti kako se nečija ruka
spušta na njeno rame tako besno i energično, da je primora da se okrene. Oseti da je
vuče unazad. Nestabilna na nogama kakva je bila, pomeri se u stranu, pokušavajući da
se osloni na drvenu ogradu, ali nije uspela u tome i na kraju se sruši.
Onda ga ugleda.
 10

GVIDOBALDO II DELA ROVERE

„Gosparu Mikelanđelo, verujem da ne moram da vas podsećam koliko vam je moja

porodica uplatila u toku ovih godina za izgradnju groba mog voljenog deda-strica
Đulijana. Da ne govorimo o tome da se, istini za volju, sumama koje ste zgrabili mogu
dodati sve narudžbe koje ste primili i od njega i koje su od vas stvorile jednog od
najbogatijih ljudi Rima! Ja sada ne zahtevam da napravite sve statue grobnice! Moja
porodica se odrekla takve pretpostavke već dugo vremena unazad. Ne verujem da smo
slučajno prihvatili da Bogorodicu, Sibilu, pa čak i Proroka uradi Rafaelo da Montelupo.
Učinili smo to da bi smo vam olakšali posao. Ali baš zbog toga i utoliko pre, morate da
sve dovršite u naredne dve godine! Ovaj projekat čeka čitavu večnost da bude završen!“
Gvidobaldo II dela Rovere bio je modar od besa. Jedva je zadržavao srdžbu koju je
gajio i pothranjivao svih ovih godina. Videlo se da mrzi da se bavi tim poslovima. Bio je
vojnik i kao takav manje pogodna osoba za poslove kao što je ovaj. Sa druge strane, bilo
je jasno koliko je želeo da zadatak koji je umetnik dobio od njegovog čuvenog pretka
bude po svaku cenu ispoštovan.
Mikelanđelo ga pogleda pravo u oči. Bio je umoran i znojav. Jahao je čitav dan bez
prestanka. Više bi voleo da se ne sreće sa Dela Rovereom, ali je isto tako znao da ne
može da ga večno izbegava.
Zato se, pošto je odabrao i grubo oblikovao mermer, hitno uputio u Rovigo. Taj
sastanak je poodavno dogovoren i znao je da ne može da ga izbegne. Nije se plašio
Gvidobalda niti je nameravao da spušta glavu zbog same činjenice da je primio i zadržao
dogovorenu uplatu. „Razumem to što govorite“, odgovori, „ali znate da je baš vaš stric
tražio od mene da započnem projekat grobnice, da bi kasnije naručio potpuno drugačiji.
Zamislili smo veličanstvenu grobnicu, impozantnu, koja će pronaći mesto u Bazilici
Svetog Petra, a kroz manje od godinu dana upravo on je promenio mišljenje, napuštajući
prvi projekat, procenjujući ga kao loš predznak. I sve to uprkos tome što je baš on to od
mene tražio! I sve to nakon što sam otišao u Kararu da lično odaberem i kupim mermer,
grubo ga obradim i doteram u Rim!“
„Sa novcem koji vam je platio papa!“
„Naravno! Sa kojim drugim novcem bih mogao da to uradim?“
„Gosparu Mikelanđelo, vi ste zaista čudan čovek! I kada bih hteo da prihvatim da
je ono što kažete tačno, to ne opravdava ponovljeno neispunjenje obaveza! Podsećam
vas da vas je naredni ugovor, drugi po redu, obavezao da završite posao u roku od sedam
godina od prihvatanja novog zadatka. A ni u tom slučaju niste u stanju da ispoštujete
obavezu.“
 Mikelanđelo odmahnu glavom. Nije u redu, pomisli. Gvidobaldo je sve svodio na
njegovu uopštenu nemarnost u izvršenju obaveza, ali je situacija bila složenija nego što
je pričao! „Čak i da je onako kako vi kažete, a uopšte nije tako, podsećam vas da mi
predviđeni novac nije omogućavao ni da preživim. Bio sam glup što sam prihvatio
obavezu ekskluzivnosti u ugovoru, utoliko više u svetlu činjenice da je početna suma
bila u velikoj meri smanjena. Bio sam prinuđen da preuzmem nove poslove, zato što sa
grobnicom sigurno nisam mogao da prehranim moju porodicu. I vi to dobro znate.“
„Ne razumem“, reče Gvidobaldo II dela Rovere, podižući glas, „vi se žalite da malo
zarađujete, uprkos tome što vam je moja porodica tokom ovih godina uplatila na hiljade
dukata! Neki drugi čovek bi sa takvom sumom bio princ. A pogledajte, vi ste odrpanac“,
dodade, gledajući ga sa prezirom. „Pojavljujete se ovde sa prljavom bradom i
raščupanom kosom. I uprkos tome što ste okrivljeni, čak ispoljavate nezamislivu
ozlojeđenost. Čitam vam to u očima!“
Bila je to kap koja je prelila čašu.
„Brada mi je prljava, naravno! Kosa raščupana! A znate li zašto? Zato što sam se
hitno uputio ka vama, žestoko podbadajući mog konja, nakon što sam bio na brdu
Altisimo i opet odabrao mermer sa kojim ću izraditi kipove. Opet! Baš kao pre četrdeset
godina!“
Gvidobaldo ga prezrivo pogleda. Tog dana je imao na sebi predivni kožni oklop
ukrašen zlatom, ispod koga se nazirala crvena svilena košulja. Naduvene čakšire, i one
jarkocrvene boje, kompletirale su tu njegovu tako brižljivo odabranu i lepu odeću, koja
je više pristajala čoveku koji učestvuje na paradama, a ne u ratu. Uprkos tome,
Mikelanđelo se ujede za usnu, zato što je znao da ne sme da napadne vrhovnog
komandanta venecijanske kopnene vojske više nego što je to već učinio. I salon u kojem
je primljen odavao je nedvosmislenu raskoš u kojoj je živeo Gvidobaldo: nameštaj od
fino izrezbarenog hrastovog drveta, bogato postavljen sto, biste od belog mermera iz
Karare i freske po zidovima! I to ga je posebno iritiralo, to pokazivanje bogatstva i moći
delovalo mu je nemoralno, kao uvek, uvredljivo u odnosu na sve one koji nisu imali ni
da jedu. A u Polezini je bilo mnogo siromašnih. Još više nego u Rimu, ako je to uopšte
moguće, oni su naseljavali sela, ulazili u velike seoske kuće, živeli ograđeni u sićušnim i
smrdljivim sobama, osuđeni na svakodnevni pakao, sasvim nepoznat porodicama kao
što je Dela Rovere.
Zafrkta, zato što je svim srcem želeo da se nalazi negde drugde. Ali nije mogao.
Ovaj projekat je sada postao velika tragedija njegovog života i bilo je nemoguće da se iz
nje izvuče. Bilo je to prokletstvo, osuda, zadatak koji kao da mu je dodelio demon lično.
„Ovaj put pape neće moći da vas spasu, da li sam dovoljno jasan? Više puta ste
rizikovali da završite sa procesom zbog vaših sramotnih neispunjenja obaveza. Zato
očekujem da oblikujete kipove iz vaše nadležnosti i da nadzirete vaše saradnike da na
vreme završe grobnicu. Biću vaš pas čuvar, da li vam je jasno? Neću vas gubiti iz vida,
imate moju reč!“
Mikelanđelo klimnu glavom. Bio je tako umoran. Osećao je kako mu noge drhte,
dok su mu ledeni žmarci zaledili kičmu. Morao je da prizove svu preostalu energiju da
se zadrži na nogama. Groznica mu se slivala u oči i vid mu je postajao sve zamagljeniji.
Stisnu zube tako jako da oni zacvokotaše.
„Kunem se da ćete imati ono što tražite. Sada, ako nemate ništa drugo da mi kažete,
molim vas da me pustite da odem.“
Izgledalo je da Gvidobaldo želi da ga sprži pogledom. Verovatno je naslutio da
daljnje zadržavanje predstavlja muku za njega, pa zato poče da dugo okleva pre nego što
mu dozvoli da ode. Mikelanđelo ostade miran, nepomičan. Mogao bi i da okrene leđa
svom sagovorniku i da se dokopa vrata, ali bi takva odluka značila objavu rata, a on nije
hteo da pogoršava odnose, barem ne do te mere da rizikuje da mu dopadne šaka.
Znao je da Gvidobaldo sada sanja samo da ga izvede pred sud ili još više od toga,
da ima izgovor da mu stavi dva pedlja gvožđa oko nogu.
Bio je očajan.
Čitalo mu se to na licu.
Kapetan se na kraju verovatno smilovao na njega, zato što mu dade znak glavom.
Mikelanđelo se okrenu i u trenutku kada dođe do izlaza, Gvidobaldo ga zadrža.
„Sačekajte“, reče, „moram još nešto da vam kažem.“
Zastade.
„Mojsije“, reče. „Želim ga za grobnicu mog strica.“
Mikelanđelo se bez razmišljanja prepusti besnom očaju: „Pa kako možete da to
tražite od mene? Pored toga, kao što dobro znate, statua je isuviše velika, nikada neće
moći da uđe u udubljenja krovnog venca!“
„U pravu ste, naravno, baš zbog toga je hoću za centralni ispust. Ako ne bude
mogla da stane, prilagodićete je. Kako ćete u tome uspeti, nije moj problem u ovom
trenutku! Zar vam se ne čini da je tako? Već ste izuzetno smanjili vrednost posla,
poverivši tri statue Montelupu! A ako je tačno da smo imali dogovor za četiri vaše
statue, onda kao poslednju hoću Mojsija i nijednu drugu, jesmo li se razumeli? Ako opet
odbijete, znajte da ću doći da vas potražim i to ću učiniti samo iz jednog razloga: da vas
ubijem. Nije mi važno šta će se dogoditi posle toga. Dovoljno mi je da budem siguran da
sam otkinuo tu blesavu glavu sa vašeg vrata.“
Mikelanđelo pogleda Gvidobalda kao da hoće da ga zakolje. Mrzeo ga je.
Nedvosmisleno. Da je mogao, potražio bi mu vrat i prerezao ga bodežom.
Umesto toga, zaćuta.
Sveža rana mu je pulsirala kao da se radi o živom stvorenju, spremnom da ga
proždere iznutra. To mu pričini zadovoljstvo. Pošto ga je taj bol, tako snažan, oštar, još
jednom podsetio kakav pakao je postao njegov život. Čvrsto se držao te patnje, zato što
je bila dobrodošla, zato što je poslednji pogled koji je uputio Gvidobaldu sadržao svu
ozlojeđenost koju je taj toliko svež, neposredan i prodoran bol usadio u njega.
Onda mu okrenu leđa.
Dođe do vrata i dok je izlazio, zalupi ih tako jako da se ona samo čudom ne razbiše
u komade.
 11

BODEŽ

Malasorte oseti da je neka džinovska ruka steže za rame. Trenutak kasnije tresnu o
ogradu mosta Sikst. Tibar joj za trenutak ostade u očima, utisnut kao plava krhotina,
traka koja nestade trenutak kasnije, kada je bol dopro do svakog dela njenog tela.
Čim je udarila o kamen, vazduh joj je izašao iz usta u ledenom dahu. Osetila se
beskrajno loše zbog oštrog bola u leđima, dok je padala na zemlju. Nije imala snage ni
da razmišlja.
Onda se uz veliki napor pridiže na kolena, dok ju je neko iznad zasuo rečima
izgovorenim na nekom tvrdom i oštrom jeziku. Nije razumela njihovo značenje, ali joj je
bio poznat taj pakleni dah: bio je to jezik plaćenika, lancija, narečje koje je mnogo više
ličilo na lavež psa nego na ljudske reči.
Baci pogled preko ramena i ugleda vojnika odevenog na upadljiv način. Na kratkoj
jakni od naduvene kože isticale su se najmanje četiri razne boje: žuta, azurnoplava,
crvena i zelena. Imao je velike spuštene brkove i dugačku prijavu kosu na koju je bio
natučen slamnati šešir širokog oboda sa četiri pera iste boje kao jakna. Streljao ju je
svojim svetlim i okrutnim očima, vodnjikavim zbog opijenosti vinom.
Čovek joj priđe, dodirujući se po međunožju kroz pamučne pantalone, a prostački
izraz njegovog lica jasno je govorio šta mu je namera.
Pošto joj se grlo blokiralo od užasa, Malasorte nije uspela ni da krikne. Iz usta joj
se začu promuklo krkljanje. Ruka joj očajnički krenu ka unutrašnjem džepu prsluka.
Lanco se odmah baci na nju. Ispruži ruku, a u tom trenutku Malasorte zamahnu
naslepo bodežom u ruci, nadajući se da će ga tako zadržati daleko od sebe.
Sečivo zasvetluca. Na lancovom levom dlanu ocrta se jarkocrveni luk. Krv stade da
šiklja na sve strane i kao purpurna kiša poprska kamen mosta. Desetine i desetine
crvenih kapljica prošaraše ogradu mosta i Malasortino lice.
Vazduhom se prolomi urlik, dok se lanco polako udaljavao, stežući svojom desnom
rukom levu. Oči su mu izražavale nevericu, gotovo da nije hteo da prihvati ono što se
upravo dogodilo. Zubi, stisnuti zbog bola, delovali su kao u neke zveri. Malasorte poče
da staje na noge, držeći ga na oku. Devojka je držala levu ruku ispruženu ispred sebe:
oštrica joj je svetlucala u ruci. Bila je mršava kao rogoz, skupljena i spremna da odskoči.
Sada kada je pogodila lanca, strah je ustupio mesto neočekivanoj i iznenađujućoj
agresivnosti, nečemu što je bilo potpuno strano njenoj ličnosti, a što ju je izgleda u tom
trenutku obuzelo. Lice joj se potpuno izmenilo, nemirna grimasa joj se ocrtavala na
usnama, pogled joj se sledio. Bes je rastao oko ledene aure, skoro kao da ju je iznenada
zahvatio hladni vazduh tog jesenjeg jutra, vođen rukom neke boginje ratnice.
 Lanco desnom rukom izvuče teški kacbalger iz korica, dok mu je leva i dalje
krvarila. Malasorte ustuknu. Protivnikov mač je imao široku i znatno dužu oštricu od
one koju je imao njen bodež. Lanco se kretao napred, dok mu se na licu ocrtavao osmeh.
Pijunu na zemlju. Znao je da je ta prokleta devojčica sada prepuštena njegovoj milosti.
Spremi se da se baci na nju, ali baš kada je hteo da zamahne i zada prvi udarac oštricom
mača i iseče je na komade, neko ga zaustavi.
„Da se niste usudili da je dotaknete“, zaurla neki glas. Malasorte razrogači oči, a
lanco se okrenu i učini isto. Ka njima potrčaše dvojica gardista. Devojka prepozna
Merkurija koji ju je malopre pozdravio.
Bili su na samo nekoliko koraka od lanca. Uperiše mačeve u njega. Merkurio
takođe smireno uperi u njega cev pištolja sa burencetom. Lanco ugleda pred očima cev
koja samo što nije ispalila olovnu kuglu pravo u njegovo čelo.
„Ostavite je na miru, gosparu“, zaurla Merkurio, „ili se kunem da ćete zažaliti što
ste se rodili! Video sam šta ste učinili i ne postoji način da se izvučete!“ Drugi gardist
krenu ka njemu, izvlačeći mač, čija oštrica kao da se izdužila ka njegovim grudima.
Treći čovek pristizao je sa druge strane mosta Sikst.
Činilo se da je Lanco pomislio da je ovaj zaurlao na Merkurija. Za trenutak je
izgledalo da diže ruke od svega, ali baš kada je gardist pomislio da će se Merkurio
predati, ovaj se baci napred, odskoči u stranu, izbeže ubodni udarac koji mu je uputio
protivnik i zari mu kacbalger pravo u grudi. Mač prođe kroz njih, s kraja na kraj. Gardist
uz neljudski krik stavi levu krvavu ruku na grudni koš. Bio je presečen na dva dela.
Onda pokuša da jurne napred. Desnom izvuče mač čija je oštrica na uznemirujući način
prolazila kroz meso i jaknu od teške vune.
Gardist bez jauka pade na kaldrmu mosta Sikst. Upravo u trenutku kada se njegovo
beživotno telo skljokalo na zemlju, Merkurio otvori vatru.
Malasorte ugleda narandžasti blesak pucnja, začu huku u obliku grmljavine, dok se
siva traka dima uvijala u vazduhu, stvarajući mali oblak.
Kugla pogodi lancovu viličnu kost, raznese mu pola lica, u eksploziji koja je
ogolila crveno meso i bele kosti.
Merkurio izvuče mač, ali shvati da neće biti potrebe za tim. Njegov protivnik
ispusti kacbalger koji završi na kaldrmi uz zlokoban zveket, pa se otetura do ograde.
Desnom rukom pritiskao je odvratnu ranu, potpuno raznesenog lica i čitave desne strane
vilične kosti pretvorene u prah.
Lanco pogleda Malasorte. Promrmlja nešto kroz mehure krvi i delove kostiju, pa ga
onda noge odjednom izdadoše. Uhvati se rukama za ogradu i s krajnjim naporom se
ispravi. Za trenutak se zatetura i na kraju pade i strmoglavi se u Tibar.
Malasorte ostade bez reči. Stojeći na mostu mirno, nepomična, pogleda Merkurija.
„Idi“, reče joj on, „idi! Pustite je da prođe!“ doviknu odmah u pravcu ostalih gardista na
suprotnoj obali.
Oni se saglasiše.
 „Idi!“, povika opet Merkurio prema Malasorte, „nema ovde ničeg dobrog za tebe,
jesi li razumela? Samo nesreća i mučenje! Baš kao što kaže tvoje ime!“ Reči mladog
gardiste kao da su želele da dopru do azurnoplavog neba Rima.
Učini se da se devojka povratila. Svetlost se vrati u njene zelene oči. Vrati bodež u
korset haljine. Okrenu se i poče da trči koliko god je daha imala u sebi.
 12

OPSEDNUTOST

Plesan je počela da zahvata malter.

Nije mogao da shvati zašto, ali bilo je tako. Sam pogled na nju bio je dovoljan da se
shvati da u tim uslovima neće moći da naslika nijedan lik. Pa ipak je brižljivo odabrao
ekipu koja će raditi sa njim: Frančesko Granači i Đulijano Buđardini, Aristotel da
Sangalo i Anjolo di Donino. Bili su Firentinci i savršeno su poznavali zamke slikarstva
fresaka. Mikelanđelo je sa nekima od njih rastao u Girlandajovoj radionici u Firenci.
Naročito je Granači bio njegov dobar prijatelj i ušao je u sve tajne slikarstva, zbog čega
je postao jedan od najtraženijih umetnika na dvoru Lorenca Veličanstvenog. Isto tako je
kasnije, uprkos klackalicama vlasti, došao do mnoštva komitenata i tako uspeo da
napreduje.
Mikelanđelo je i iz tog razloga bio ubeđen da može da pobedi demona slikarstva.
Nije to priznao papi, ali je bio užasnut. Sve ono što je Bramante šapnuo na uvo Juliju II
bilo je tačno. Medenim rečima, da pokrije otrov koji je sipao kap po kap kao zmija
kakva je bio, Bramante je pokušao da mu ukrade narudžbinu, tvrdeći da je on vajar, a
sigurno ne i slikar. I bio je u pravu. Uprkos skelama, nosećim konstrukcijama,
pripremnim kartonima, naborima na svodu, Mikelanđelo sada nije znao kako da nastavi
dalje.
Plesan je počela da zahvata malter.
Video je kako se likovi kvare. Onaj Potop koji ga je tako mnogo koštao, zbog koga
je gubio vid i skoro polomio ruke u pokušaju da premesti likove zamišljene na tom
prokletom svodu.
Podelio je scenu na trideset delova, malter na trideset delova, razvučenih na isto
toliko dana. Ali je završio Biblijski potop i bilo je očigledno da malter ne drži boju i da
buđ razdire pigmente. To se pojačavalo kao smrdljiva senka i gutalo njegov rad.
Mikelanđelo nije shvatao zašto.
Plesan je počela da zahvata malter.
I da mu razjeda dušu, srce i mozak, a strah je rastao u njemu kao najezda koja mu
zaglušuje čula. I samo je želeo da spava, da se odmori u svojoj kući u Mačel dei Korvi.
Ne bi nikada prihvatio taj posao koji mu skraćuje život, koji ga svakodnevno razdire u
kapeli koja je bila samo zatvor, kavez u koji se povukao, sa jedinim ciljem da demantuje
Bramantea.
Kakav je samo idiot bio.
Plesan je počela da zahvata malter.
 I to je potvrđivalo njegov poraz, njegov neuspeh, sramotu koja ga je gušila i koja
dovikuje svetu da Mikelanđelo nije u stanju da slika.
Plesan je počela da zahvata malter.
Firenca je bila problem. Napravio je grešku, verujući da može da se suprotstavi
Rimu sa grupom Firentinaca.
Ali Rim je trebalo osvojiti iznutra.
Plesanje počela da zahvata malter.
I posao je stao. A ruke su ga bolele kao nikada do tada. Noge su mu bile mlitave i
umorne. Činilo mu se da mu se leđa raspadaju.
Šta će sada biti sa njim?
Bio je očajan.

Probudi se mokar od znoja.

Pogleda oko sebe. Bio je u kući. Uspavao se na gvozdenom ležaju u radionici. Opet
je bio u Sikstinskoj kapeli. Opet je sanjao one trenutke čistog užasa koji je osećao
godinama unazad kada je na sopstvenoj koži osetio da je u svemu pogrešio, kada je
mešavina pucolanske zemlje i travertinskog kreča pokazala džinovske razlike u
proporcijama i kvalitetu u odnosu na pesak iz reke Arno i laporac. Kada je morao da
otera Firentince koje je tom prilikom pozvao da rade. A sada je otvorenih očiju fiksirao
svoju novu opsednutost: kip Mojsija. Trampio ju je zajedno sa ostale tri i za sumu od
hiljadu četiri stotine srebrnjaka, da se oslobodi tragedije sa grobnicom.
Bio je tako ponosan na svoj rad: nabori na haljini, strog pogled oslobodioca naroda
Izraela od Egipta, dugačka brada koja je toliko podsećala na njegovu. Mikelanđelo je
gledao taj kip i dok je to činio, osećao je da želi da uradi isto što i Mojsije: da bude
moralna statua, da ima unutrašnju snagu, poverenje naroda u svojim rukama. Ali je
umesto toga osećao da je izdao svoje ideale još pre nego svoje prijatelje.
Tih dana mu je Vitorija Kolona pružala mogućnost da se izbavi, da spase sopstvenu
dušu, stavljajući umetnost u službu Boga na način kako to nikada nije u potpunosti
prihvatao, a koji je sada ipak nameravao da sledi svim srcem.
Iz tog razloga se uputio u Kararu, kada se čak suočio sa vukovima i kasnije grubo
obradio blokove belog mermera. I sada se opet, uvek sa istim ciljem hitro uputio ka
Gvidobaldu II dela Rovere, da parafira taj šesti ugovor.
Poslednji.
Radiće na tim kipovima na drugačiji način: jednostavnije, iskrenije, čistije. Biće to
prilika da se ponovo približi Bogu.
Osećao je beskrajnu potrebu za tim.
Nakon što je osetio da zavidi Leonardu kada je prvi put video pripremni karton
Bitke kod Angijarija i zapitao se da li će ikada moći da crta bolje od toga, nakon što je
zamrzeo Peruđina zato što se usudio da kritikuje gola tela njegovih vojnika u Bici kod
Kašine, nakon što je Rafaelo slavljen kao šampion rimske umetnosti, a on svrstan u
drugi plan, kada se još uvek mučio među zidovima Sikstinske kapele, Mikelanđelo
obeća samom sebi da će slikati samo i jedino u slavu Boga, a nikada, nikada više da bi
dokazao samom sebi i svetu da je najbolji umetnik svog vremena.
Samo Bog će biti nemi svedok njegove ljubavi prema umetnosti. Njemu će ponuditi
plodove svoga rada. Ničemu i nikom drugom. Nijednom papi, princu, vladaru. Ni
samom sebi. Toj glupoj sujeti koja ga kao demon gleda u oči i navodi da radi ono što ona
želi. Čineći ga robom najgorih nagona i najnižih podlosti.
Zagleda se u Mojsijeve oči.
Na kraju se osmehnu, zato što se smirio prvi put posle mnogo vremena.
 13

SMIŠLJANJE PREVARE

Imperija ju je gledala ispod oka. Njene krupne i pakosne ženice blistale su ispod
dugačkih crnih trepavica. Malasorte je znala da kurtizana želi da vidi kakva je njena
reakcija, uprkos tome što se pretvarala da je interesuju karte koje je imala na radnom
stolu.
„I onda“, reče, „kako to da ste se tako dugo zadržali?“
„Imala sam nezgodu“, odgovori Malasorte koja je pred očima još uvek imala lice
lanca razneseno pucnjem pištolja, kašu sačinjenu od crvene krvi i belih kostiju koja je
pljuštala svuda okolo. Zatvori oči u očajničkom pokušaju da odagna tu misao.
„Nešto ružno?“ upita Imperija, verovatno naslutivši devojčinu uznemirenost još
otkako je ušla u prostoriju i sada se poigravala njom. Kurtizana je na taj način
ispoljavala svoju moć: dajući na znanje svojoj sluškinji da zna da nešto nije u redu, ali
držeći je na mukama, sve dok ne postavi pitanje direktno kao ubod mača.
Malasorte odluči da nema volje da čeka i pređe na stvar: „Napadnuta sam dok sam
dolazila ka vama!“
„Ko vas je napao?“
„Jedan lanco.“
Imperija podiže obrvu. „Ni manje ni više?“
Malasorte klimnu glavom.
„Ali ste živi, koliko vidim.“
„Čudom.“
„Čemu sam vas podučavala svih ovih godina?“
„Da čuda ne postoje.“
„Vrlo dobro. I onda?“
„Odbranila sam se.“
„Čime?“
„Ovim“, reče Malasorte, i dok je to govorila, izvuče bodež iz korseta.
Imperija se osmehnu. „Bravo, devojčice moja, brzo ste naučili. Znala sam da ste
prava osoba za zadatak koji se spremam da vam poverim.“
Sada dođe red na Malasorte da uputi upitni pogled lepoj kurtizani.
„Juče me je posetio kapetan garde Svete stolice, Vitorio Korsini“, nastavi Imperija.
Malasorte nije znala ko je on. „Šta je hteo?“ upita kratko.
„Tražio je od mene da organizujem vešto i mudro praćenje markize od Peskare.
Želi osobu izvan svake sumnje, nekog koga je nemoguće otkriti, izuzetnog i ćutljivog,
kakav samo jedan lopov može da bude. Savršeno dobro znamo kakvo je bilo vaše
zanimanje pre nego što ste došli pod moju zaštitu, zar ne, devojčice moja? I zar vam baš
to vaše zanimanje nije obezbedilo spremnost refleksa i prisustvo duha da se jutros
suprotstavite vašem lancu?“
„Ne, bilo je to veliko prijateljstvo sa jednim od gardista na mostu Sikst.“
Imperija ostade bez reči. Onda pljesnu rukama. „Malasorte, kunem vam se da
predstavljate stalno iznenađenje, ovo ću morati da ispričam i onoj staroj vrani od
Graminje! Iskreno sam začuđena… I zadovoljna, moram da vam priznam. Bravo dva
puta! Onda, jeste li spremni?“
„Da pratim markizu od Peskare?“
„Da je pratite i izveštavate me o svemu šta ona radi, gde ide, sa kim se sreće, koje
su joj navike i aktivnosti, sve u svemu sve ono što se tiče nje.“
„Vaše je samo da naredite, gospodarice moja.“
Imperija na te reči ustade, pomeri elegantnu foteljicu na kojoj je sedela i napravi
krug oko radnog stola.
Priđe Malasorte. Pomilova je po obrazu. „Tako ste lepi, devojčice moja“, reče joj.
„Niko neće moći da vam odoli, bilo da je žena ili muškarac. Ali da bih vas učinila
šarmantnom i veštom u isto vreme, pripremila sam vam dve sitnice kod mog ličnog
krojača.“ Dok je to govorila, Imperija pokaza devojci kovčežić sa ukrasom u vidu malog
reljefa. „Okrenite ključ i otvorite ga.“
Malasorte učini kako joj je rečeno.
Kada podiže poklopac, ugleda tkanine sjajnih boja koje joj zablistaše pred očima.
„Samo hrabro“, reče joj Imperija. „Šta čekate? Uzmite ih!“
Malasorte zavuče ruke u kovčežić i pokupi odeću koja je bila tu stavljena. Bile su
to dve predivne haljine ili, bolje rečeno, prva je to bila i sastojala se od lanene bluze,
korseta i dugačke suknje od nebeskoplavog satena i cipele iste boje. Malasorte nije znala
da tačno odredi šta je ono drugo. Da bi joj pomogla, Imperija ga uze u ruke i razvi ga na
radnom stolu.
Kada ga ugleda, devojka primeti da se radi o jednoj vrsti kompleta, crnog kao noć:
bluza, somotski žaket i par pripijenih pantalona sa čizmama do kolena, prsluk takođe
crn. Imperija na kraju pokaza na somotsku masku iste boje.
„Bićete u tamnim bojama, zato što ćete delovati u mraku. Ali ćete imati i haljinu
nebeskoplave boje za dan, da se pokažete na sunčevoj svetlosti, budete lepi i da ne
izazivate preterane sumnje kod osoba koje ćete sretati. Ali za nju, za Vitoriju Kolonu,
moraćete da ostanete nevidljiva senka.“
Malasorte ćutke klimnu glavom. Ali je u sebi pevala svim srcem. Dve predivne
haljine i to obe za nju, bile su blago koje nikada nije posedovala.
„Ah“, nastavi Imperija, „naravno da ima još nešto.“ Dok je to govorila, vrati se za
pisaći sto i duplim ključem koji je nosila oko vrata otvori neobični mehanizam koji otkri
bravu. Kada zavuče drugi ključ, Imperija otvori mala tajna vratašca. Trenutak kasnije
kurtizana izvuče poveliki omot. Kada odmota tkaninu kojom je bio obavljen, Malasorte
otkri dva bodeža blistave lepote.
 „Evo“, reče Imperija, „sada je vaša oprema kompletirana. Nemojte da mislite da mi
je promakla vaša ratnička veština. Pre nego što sam vas uvela u moju službu, posmatrala
sam vas i saznala da ste hitri na oružju, mada nisam verovala da imate hrabrosti do te
mere da se suprotstavite jednom lancu. Samo hrabro, pokažite mi vaš stari nož!“
Malasorte bez reči izvuče bodež iz unutrašnje strane prsluka i on odjednom
zablista.
„Ali uopšte nije loš“, uzviknu Imperija, okrećući oštricu među rukama, „čak je i
naoštren!“ zapazi uz dozu zadovoljstva. „Nisam bila sigurna da ćete položiti ispit, ali
ovo je surov svet, kao što ste mogli da shvatite. Živeti ili umreti: onaj ko nije u stanju da
reši nepredviđene situacije u životu, taj nastrada!“
Malasorte razrogači oči. „Mogao je da me ubije! Zar ne shvatate?“ reče, sva van
sebe.
Ali se kurtizana ne zbuni. „Nikako, rekla sam mu da vas samo uplaši.“
„Uveravam vas da uopšte nije bilo tako!“
Imperija odbaci tu primedbu treptajem oka i šamaranjem vazduha šakom, pa onda
reče: „Nemojte da mi tu cmizdrite.“
„Pa ipak je jedan čovek ubijen.“
„Jedan lanco manje… znate li kakav je to gubitak?“ Imperijin glas zazvuča
podrugljivo. „Morala sam da budem sigurna da ste u stanju da se suočite sa teškoćama.“
„Bio je i gardist!“
„Ako bude neophodno, sve ću zataškati. Ne postoje usta koja se ne mogu kupiti
novcem.“
Malasorte uzdahnu. Izgleda da je Imperija imala odgovor na sve.
„Kao što sam vam rekla, pomogao mi je jedan od gardista“, bila je uporna.
„Pa šta onda? Utoliko bolje! Znači da ste u stanju da pronađete saveznike čak i u
zakonu. Ali izvinite, može li bolje od toga? A sada ćutite i saslušajte me!“
Malasorte posluša. Pogleda u bodeže koje joj je Imperija dala. Bili su prelepi, imali
su dugačka i zaoštrena sečiva, drške su im bile fino izrađene, a svaka od njih bila je
optočena rubinom.
„Pitate se zašto činim sve ovo za vas, zar ne?“
„Kad me već pitate, odgovor je da“, kratko potvrdi devojka. Shvatila je da Imperija
smatra da je pitanje lanca zatvoreno, a kada je već tako, bolje da joj ne protivreči.
„Zato što mi se sviđate, devojčice moja. Zato što u vama vidim nešto moje kada
sam bila mlada. I otkrićete da su sažaljenje i nežnost elementi tipični za starost. I samo
Bog zna koliko sam sada stara.“
„Uopšte niste stari.“
„Naprotiv, jesam. S obzirom na to kakav sam život morala da vodim, godine vrede
dvostruko. I nadam se da će se to dogoditi i vama, ali ćete barem još neko vreme biti
mladi. Pored toga, želela bih da vas spasem od svega onoga kroz šta sam ja morala da
prođem. Ako budete oprezni, uzdajući se u vašu veštinu i koristeći blagodeti koje je
dobri Bog prepoznao u vama, možete da čak postanete bogati. Uzmite ovo“, nastavi
Imperija, otvori joj ruku i stavi u nju zvečeću kožnu vrećicu. „Da se iskupim i da mi
oprostite… zbog vrlo lošeg poduhvata kojem sam vas jutros izložila. Tu je pedeset
dukata. Dobro ih iskoristite. Kada ih potrošite, biće toga još.“
„Hvala, gospo moja.“
„Nemojte da mi zahvaljujete, zaradili ste ih. Pored toga, poslužiće vam za zadatak
koji vas očekuje.“
„U redu.“
„Sada je vreme da odete, draga moja. Vratite se kroz nedelju dana. Očekujem da
ćete imati vesti. Svi su korisni, ali niko nije nezamenjiv, zato se bacite na posao, zato
što, verovali mi ili ne, imam čitav niz plaćenika spremnih da rade za mene za mnogo
manje. Dakle, nemojte da me razočarate, ovo što sam vam pružila je velika šansa, ali
ako ne uspete, ne možete ni da zamislite šta vas čeka.“
Malasorte ćutke klimnu glavom. Nije bilo nikakve koristi od daljnje priče sa
Imperijom u ovakvim trenucima. Nakloni se, pa se uputi ka izlazu.
Dok ju je gledala kako se udaljava, kurtizana ugleda bodež na radnom stolu.
Devojka je zaboravila svoj stari bodež.
Ništa strašno, pomisli Imperija, pre ili kasnije ću joj ga vratiti. Njen radni sto joj je
delovao kao savršeno mesto gde da ga ostavi. Ko zna, možda će se taj bodež pokazati
korisnim.
 14

SVETI PETAR U OKOVIMA

Statue oko spomenika kao da su ga gledale. Ali Mikelanđelo nije uspevao da zapazi
život u njihovim očima. Koliko god se trudio, Montelupo nije uspeo da ulije u njih ni
kapljicu ljudskosti. A Urbino još manje od njega.
Nasuprot tome, statua posvećena papi ratniku koju je Mikelanđelo nedavno uspeo
da dovrši, imala je izdvojen središnji položaj i u njenom pogledu se ogledala sumnja,
koja je na nedvosmislen način odražavala pitanja i nesigurnosti koje su tih dana
sazrevale i u njemu samom.
Mikelanđelo shvati da je u lik koji se pripremao da podigne uneo toliko nemira i
straha, što Gvidobaldo II, kada ga vidi, neće propustiti da otkrije.
Ili se njemu barem tako učinilo.
Koliko je Julije II bio drugačiji u ovom prikazu!
Taj čovek je zaseo na stolicu svetog Petra sa nesvakidašnjom odlučnošću i
autoritetom. Ali uz obilno korišćenje nepotizma i korupcije. Ukinuo je trgovinu
crkvenom imovinom, naravno. Ali se u isto vreme nije libio da prodaje kardinalske
funkcije za deset hiljada dukati za svaku, kada je morao da finansira sopstveni rat protiv
Francuza.
Pa ipak, Mikelanđelo je osećao da je u toj nesigurnosti u pogledu izvajanoj u belom
mermeru uhvatio suštinu Rima i krhku veru njega samog. Pošto ga je upravo to plašilo:
nije uspevao da pronađe Boga u tim vremenima krvi i ludosti.
A kako je i mogao? Pre samo nekoliko dana, kada se vratio iz Roviga u Rim, na
zahtev pape Pavla III sreo se sa kardinalom Đovanijem Marijom Čoki del Monte, koji je
već dugo želeo da razgovara sa njim. Imao je neku molbu za njega.
Čim ga je video, Mikelanđelo je shvatio ko je u stvari čovek koga ima pred sobom.
Sve ono što je sakupio u svom stanu odavalo je, bolje reći urlalo o njegovoj skarednosti.
Još više kad je video dečačića lepih dubokih očiju i punih usana kako mu se mota po
kući. Čim se pojavio Inočenco, sve je postalo jasno. I sam je shvatao šta znači imati
mlado i dobro građeno telo, stalno pred očima i nadohvat ruke. Urbino, njegov
pomoćnik, sigurno nije bio manje dopadljiv od ovog dečaka, a bio je barem mladi
čovek. Uzimajući u obzir i to da je Mikelanđelo uz žrtvovanje i odricanje uspevao da se
kontroliše. Nikada nije dotakao Urbina, uprkos njegovoj pažnji i širokim, lepo
oblikovanim ramenima, prema kojima sigurno nije bio ravnodušan. Mikelanđelo je
prezirao samog sebe i pri samoj pojavi takvih misli. I habao je svoja leđa pod žestokim
udarcima biča kojima je kažnjavao sopstvenu nepristojnost.
Zato što, na kraju krajeva, nije bio drugačiji od ovog kardinala.
 Mnogi su tvrdili da je Inočenco sin kojeg je Đovani Marija dobio sa jednom ženom
sa ulice i kojeg je on kasnije doveo u kuću, dodelivši mu očinstvo brata Baldovina.
Mikelanđelo nije bio siguran u to, ali nije propustio da vidi istinu i baš u trenutku
kada se to saznanje usadilo u njegovo srce, nije uspeo da zadrži duboko gađenje prema
tom čoveku.
Zato je ta sramotna požuda, uglačana balavljenjem i umilnim rečima, sakrivena iza
zvučnih i uvijenih formula, mogla samo da mu potkrepi saznanje da je on biće u službi
jedne Crkve koja je izgubila samu sebe.
Dakle, bilo je tačno ono što se priča o Del Monteu? Skoro kao u znak potvrde tih
njegovih odvratnih i konfuznih misli, Mikelanđelo na zidu lepe sale u kojoj je primljen
otkri jedno veliko platno. Na njemu je bio prikazan neki kardinal kako sedi na drvenoj
stolici, bogato izrezbarenoj i prožetoj zlatom, sa dvojicom mladih đakona sa strane.
Imali su svetle i mekane obraze, čija je zarumenjenost nagoveštavala gotovo prikrivenu
čednost, kao i usne u obliku pupoljaka i okretna i lepa tela.
Mikelanđelu nije bilo potrebno mnogo da zapazi kako se kardinal zagledao u tu
sliku. I što je još gore, savršeno dobro je shvatio koliko je Đovani Marija davao sve od
sebe da udovolji Inočencu, kada se ovaj pojavio.
Omrznuo ga je od tog trenutka pa nadalje, a kada je konačno mogao da ode, obećao
je sebi da će dobro upamtiti ono što je video.
I sada kada je naspram sebe imao statuu Julija II, shvatao je da je skoro poput
reakcije na to oblikovao lik kome je u suštini želeo da povrati izgubljenu meru,
jednostavnost uskraćenu u tim godinama poroka i propadanja duše.
Tako je smislio da papska kruna nikako ne sme da bude ukrašena sa mnogo dragog
kamenja koje je Julije II dodao na kraju kako bije učinio bogatijom, već da zadrži svoju
umerenu otmenost, baš onakvu kakva je bila na grbu Dela Rovereovih. Isto tako je bilo i
sa odećom: lagana mekana tunika, pripijena uz široka ramena i mišićavi grudni koš.
Trup figure bio je stavljen u pozu koja je kao efekat trebalo da ima moćniju statuu nego
što je ona to mogla da bude zbog svojih dimenzija, zbog toga što su naslednici Julija II
želeli da se spomenik smanji. Dakle, u odobrenom prostoru, skučenom u odnosu na onaj
koji je prvobitno zamišljen, Mikelanđelo je osmislio smela rešenja.
Ali, u svakom slučaju, tih dana nije bio nezadovoljan zbog svođenja dela na pravu
meru i to ne samo zato što je na taj način obim njegovog posla smanjen, već zato što mu
je takva, manje trijumfalna proporcija, manje impozantna, omogućavala da nastavi u
tom novom pravcu koji je osećao da želi da sledi.
Kada se dobro pogleda, lice Julija II imalo je ozbiljan izgled, utonulo u
razmišljanje, gotovo kao da papa namerava da uputi javni prekor zbog propasti i
izopačenosti u koje je Crkva tonula.
Dakle, imao je izraz čoveka spremnog da opomene, da se odrekne, da prigrli
jednostavnu papsku krunu, kao i sandale na nogama, što je samo naglašavalo povratak
poniznosti, samoj suštini Crkve. Mikelanđelo nije izvajao svileni fanon na papskoj
odeždi, kao ni stolu od krzna, i to ne zbog zaboravnosti ili lenjosti, već baš da bi pojačao
taj osećaj skromnosti i većeg približavanja duhu nego zemaljskoj raskoši.
 Bio je to njegov prvi nagoveštaj pobune protiv onog što se događa u Večnom gradu,
sve rasprostranjeni]oj najezdi pokvarenosti i razvrata, koji su dopirali do palata i
opsedali srca njihovih stanovnika.
Isto je uradio i sa dugačkom bradom koja je uokvirivala lice. Mikelanđelo ju je
modelirao u mermeru u obliku dugačkih i mekanih kovrdža. Želeo je da podseti, ukoliko
to bude potrebno, na dane tokom kojih se Julije II borio protiv kralja Francuske, kada je
u periodu od jeseni 1510. i marta 1512. godine odlučio da je ne skraćuje, kao zavet i
simbol sopstvenog kajanja i poniznosti, u čast svoje iscrpljujuće borbe protiv Luja XII.
Obrijao ju je tek kada je sa sigurnošću shvatio da je kralj Francuske napustio italijansku
zemlju koju je nekažnjeno okupirao.
Tako, prikazujući ga kao pokajnika, lišenog ovozemaljskih i prolaznih
zadovoljstava, kao monaha-ratnika u činu uzdizanja, Mikelanđelo je uspeo da uhvati
čast i dostojanstvo čoveka svesnog da se prikazuje Bogu sa svim svojim nesigurnostima,
ali i sa svešću da se odrekao svega onog što je prolazno i da može da teži večnom
spasenju.
Dok je bio duboko zagledan u njega, Mikelanđelo shvati da je dobro učinio. Bio je
to njegov način da okaje greške koje je svakodnevno sakupljao na svojim leđima.
Želeo je da se oslobodi tog bremena, tog uzaludnog tereta jada i žaljenja, i da
mermeru podari oblik na drugačiji način od onog kako je to činio do tada.
Gledajući kip Julija II, shvati da je dobro postupio.
To novo saznanje zapali mu iskru nade u očima.
 ZIMA 1542-1543.

15

UTUČENOST

„Molim vas, vaša svetosti, preklinjem vas, oslobodite me ove obaveze koja me razdire
kao groznica, zauzmite se za mene i kunem vam se da ću onda moći da se posvetim
samo vama, vašim ispravnim zahtevima. Sve dok budem morao da posvećujem svoj rad
samo da zadovoljim Gvidobalda II dela Roverea, savršeno dobro znate da neću uspeti da
uradim ništa bolje nego do sada. Polovičan je to posao, shvatam, ali ne može drugačije.
Kada bih mogao da budem razrešen izrade dve poslednje statue za grobnicu Julija II,
mogao bih da svoje vreme koristim samo za kapelu. Star sam, svetosti. I umoran sam.“
Mikelanđelo je govorio nekako setno. Zato što je bio uistinu iscrpljen neprekidnim
zahtevima. Poznavao je papinu narav. Bio je to čovek zaljubljen u samog sebe i u moć.
Bio je nepotista do te mere da potčini Novaru i preda je sinu Pjer Luiđiju, kapetanu
papske vojske, mladom perverznjaku koji je u Fanu, za vreme jednog od osvojih
oružanih pohoda poklonio, ozbiljnu pažnju lokalnom svešteniku. Kada je ovaj odbio da
legne sa njim, nije oklevao da ga veže i zatim ga siluje pod pretnjom bodeža.
Upravo iz tog razloga Mikelanđelo je odavno pokušavao da obezbedi papinu
intervenciju: znao je da bi Pavle III mogao da ga oslobodi obaveze da lično završi
grobnicu Julija II, samo ako od toga zavisi savršen uspeh fresaka kapele koja je njemu
namenjena. Papa je poznavao jedino jezik ličnog prestiža i odbrane svoje navodne
veličine. I ne samo to. Poveravao se Mikelanđelu svaki put kada je mogao, a onda se
rado upućivao kuda god mu papa naredi i to je radio iz mnogo glupljih razloga od onih
koje je izneo tog dana.
Mrzeo je što mora to da čini, ponižavajući se pred čovekom koji je, mada ljubitelj
kulture i obdaren dubokom inteligencijom, tolerisao da njegov sin čini neopisive
skarednosti, ostavljajući ga uz to nekažnjenog. Ali, da li je i on sam, na kraju krajeva,
bio bez krivice? Pribra se i ponovo ga pogleda, pokušavajući da izgleda što je moguće
više ubedljiv i smiren.
 Pavle III se zagleda u njega svojim prodornim očima. Jednom rukom pomilova
dugačku snežnobelu bradu. U tom trenutku je čak mogao da izgleda kao prorok, samo da
nije imao na sebi svilenu mantiju i predivnu svečanu odeću.
Izgledalo je kao da odmerava zahtev. Pri prigušenoj svetlosti sveća koje su
osvetljavale pojedina mesta crkvene lađe, njegova odluka je izgledala još ozbiljnija, kao
breme koje može da ga svakog trenutka zdrobi.
„Prijatelju moj“, reče, „razumem vaše razloge, a što se tiče teškoća koje nosi
starost, savršeno razumem i njih, pošto čak imam više godina nego vi. Pa ipak je svako
od nas pozvan da ispoštuje svoje obaveze. Vi ste čovek velikih sposobnosti i neiscrpne
energije. Sigurno ćete pronaći način da oslikate kapelu i da završite nadgrobni spomenik
Dela Rovereovih. Naravno, videću šta mogu da uradim, ako to može da vas uteši,
zamoliću mog sinovca, kardinala Farnezea koji dobro poznaje Gvidobalda II, da se
založi za vaš slučaj, ali ne mogu da garantujem za nešto što nije pod mojom kontrolom.
Vidite, Mikelanđelo, i ja imam težak zadatak: da branim katoličku crkvu od mračnih
spletki protestanata. Dok mi razgovaramo, u ovom trenutku u Trentu, tačno na sredini
puta između Rima i Nemačke, neki ljudi od vere verovatno samo što se nisu sastali da
strasno raspravljaju i na taj način dođu do izmirenja zbog raskola do kojeg je jedan
nemački sveštenik doveo sasvim nepromišljeno, smatrajući da treba da podeli vernike
stavovima potpuno lišenim svakog osnova.“
„Razumem to, vaša svetosti, i savršeno shvatam koliko su visoki zadaci koje
obavljate svaki dan. I sigurno je da su moje nevolje samo gluposti, ugovorne tričarije. Pa
ipak vas preklinjem da podržite ovaj moj zahtev i da ga prenesete Gvidobaldu II.“
„Učiniću to. Ali morate da nastavite da radite, prijatelju moj. Kako napreduje
Preobraženje Svetog Pavlau maloj kapeli?“
Mikelanđelo se uzdrža da napravi pokret kojim bi izrazio gađenje. Da li je moguće
da pape misle samo na ono što može da proširi i istakne njihovu slavu? Mala kapela se
nalazila u Apostolskoj palati. Prihvatio je zadatak pre nepunih mesec dana, a papa ga već
pita dokle je stigao. I dok to čini, ne ustručava se da uz sve licemerje spominje kapelu
kao da mu je u krajnjoj liniji dao zadatak u interesu crkve. Baš zbog tog licemerja, u
Mikelanđelovim venama krv poče da ključa.
Kako su proticale godine, dolazio je do zaključka da je ta otrovna mešavina
samohvalisanja i lažne papske skromnosti najdublji i najvulgarniji zemaljski porok koji
neki čovek može da gaji. A jedini razlog zašto je prihvatio da oslika dve kapele bio je taj
što je sa primljenom sumom mogao da izdržava svoju porodicu: oca i brojnu braću. I tu
mladu propalicu Urbina koji mu se vraćao u sećanje češće nego što bi to želeo. Sa druge
strane, taj mladić mu je bio utoliko neophodniji u tim danima slabosti i teškoća:
pomagao mu je u svakodnevnim poslovima, vodio mu knjigovodstvo i priskakao u
pomoć u poslu, mešajući boje i naplaćujući potraživanja.
Uzdahnu. Kako što je odavno naučio, ne bi bila dobra ideja da pokaže otvoreno
neprijateljstvo prema papi. Kada se to događalo u prošlosti, uvek je snosio posledice
zbog toga. A u trenutku kao što je ovaj bilo mu je bolje da se prilagodi situaciji. Utoliko
pre što mu je savezništvo sa Pavlom III pružalo mogućnost da se oslobodi poslednjih
obaveza u odnosu na porodicu Dela Rovere.
„Vaša svetosti, uprkos tome što sam star i umoran, osećam da mogu da kažem da
još uvek uspevam da radim u kontinuitetu. Lagao bih ako bih vam rekao da ne osećam
hiljadu bolova u telu, ali je duh još uvek čvrst, a volja jaka. Bolovi na koje se pozivam
oni su do kojih dolazi kada se nađem na skelama. Kao što ste zahtevali, počeo sam da
slikam Preobraženje svetog Pavla. Koristim svoje najlepše boje: prah od lazurnog
kamena za azurnoplavu, zatim crveni oker i belu sanđovani za lica i kožu. Svaku fresku
sam precizno podelio na osamdeset dana rada. Ali dokle god budem morao da dovršim
tu prokletu grobnicu za Dela Rovereove, neću moći da garantujem poštovanje rokova.“
Te poslednje reči mu izleteše iz usta na način za koji je želeo da je manje grub. Naprotiv,
izgovorene su kao učena, uprkos tome što je učinio sve da ne ostavi takav utisak.
Ako je papa to i primetio, ovaj put je elegantno izbegao da to pokaže. Osmehnu se.
I potrudi se da na najbolji način prihvati ono što mu je Mikelanđelo upravo rekao. „Teši
me saznanje da su volja i duh ostali netaknuti, prijatelju moj. I radujem se što znam da
su boje koje su korišćene iste one koje ste upotrebili za vaše veličanstveno delo Strašni
sud. Niko ga ne ceni više od mene.“
„Ostalima su se te scene smučile: Bjađo da Čezena, Pjetro Aretino su ih
procenili…“ Mikelanđelo nije uspeo da zadrži srdžbu koja mu je odjednom nagrizala
dušu.
„Čuo sam o tome“, prekide ga papa, „ali trebalo bi da znate, prijatelju moj, samo
jedno mišljenje je bitno. Barem dok dobri Bog bude milosrdan da me drži u životu.“
„Hvala vam, vaša svetosti.“
Papa se zakašlja, milujući belu bradu. „Ja sam zahvalan vama, gosparu
Mikelanđelo, pošto je vaš talenat beskrajan i spreman da se ponekad zapali zbog sitnice,
samo zbog vašeg karaktera i ničeg drugog.“
Mikelanđelo pokuša da se opravda.
„Ne morate ništa da mi objašnjavate“, preduhitri ga papa. „Razumem i prihvatam
to. Ali sada stvarno moram da vas zamolim da me ostavite samog. Imam molitve, a
zatim bezbroj dužnosti koje moram da obavim.“
Mikelanđelo bez reči kleknu na koleno i poljubi papin ribarski prsten.
Nakon toga ode.
 16

POGLEDI U CRKVENOJ LAĐI

Malasorte kleknu na kolena. Zagleda se u raspeće sa toliko revnosti da bi svako mogao

da je smatra bogobojažljivom mladom devojkom. Mrmljala je neke reči, tiho, kao da ih
ljulja na ljuljašci. Dohvatila se molitvi, šapućući ih jednu za drugom, prekrštenih ruku.
Bio je to najbolji način da ostane tu gde je i da ispod oka gleda scenu koju je imala pred
sobom.
Tog dana se markiza od Peskare u Crkvi Santa Marija sopra Minerva srela sa nekim
čovekom. Čim je ušao, Malasorte je odmah zapazila u njemu nešto posebno: bio je
mršav, prilično visok i snažan, ali pre svega, mada star, tako očigledno je pokazivao
svoju prepotenciju i drskost. A tek taj sjaj u očima! Zaslepljivao je svakog ko bi se
usudio da ga pogleda u lice. Neko bi tu mogao da prepozna zrnce ludosti, ali je
Malasorte, ma koliko to bilo čudno, savršeno dobro znala da čovek koji je upravo ušao
uopšte nije lud.
Čak je i ona znala za čudesa koja je izveo Mikelanđelo Buonaroti u Rimu. Imperija
joj je ispričala o bojama Sikstinske kapele, toliko neverovatnim da su stvarale
fantastičan prizor, i o mermeru koji njegov čekić čini takvim da deluje kao da je mekši
od somota, pa onda stvori hiljade nabora na Marijinoj haljini u Pijeti. Te priče su je
potpuno očarale i dok su jednom prilikom šetale po Trastevereu, Imperija joj je
pokretom glave pokazala na njega, govoreći joj da je taj čovek dugačke i guste brade
najveći umetnik svog vremena.
Malasorte se duboko zagledala u to lice uz iznenadno i neobjašnjivo interesovanje i
pomislila da je ono šarmantno i posebno, do te mere da nije mogla da odvoji pogled od
njega. Kada je Mikelanđelo nestao sa njenog vidika, najzad je shvatila šta ju je to
dirnulo: sjaj u očima.
I sada ga je opet spazila. Uprkos godinama koje su protekle, izbelele mu bradu a
lice ispunile borama, Mikelanđelo Buonaroti se nije promenio. Svuda bi ga prepoznala.
Šta radi na mestu kao što je ovo, a uz to se susreće sa markizom od Peskare, ostala
je tajna. Njih dvoje su se dugo zadržali u razgovoru. On je držao njene ruke u svojima i
ushićeno je posmatrao.
Malasorte nije shvatala kako čovek kao Mikelanđelo može da oseća privlačnost
prema ženi kao što je ona. Bila je otmena, naravno. Ali je niko ne bi definisao kao
stvarno lepu. Lice joj je bilo isuviše grubo, mada, kada se bolje pogleda, ne bez jedne
vrste autoritativnog šarma. Figura nesumnjivo visoka, ne bi se mogla smatrati vitkom.
Pa ipak je nešto u njoj pokoravalo Mikelanđela ili, bolje rečeno, delovalo je kao da ona
sa njim deli neku tajnu strast. Ništa fizički ili još manje puteno, pre bi se reklo neka
duhovna saglasnost. Malasorte je to zapažala jasno, nedvosmisleno.
Mikelanđelo i Vitorija nisu bili previše udaljeni od nje, ali su govorili tiho i
Malasorte je uspevala da izvuče samo delove razgovora, reči koje, kada se povežu,
mogu da navedu na pomisao da se radi o temi koja je oboma bila prilično na srcu.
Raspravljali su o veri i religiji. Ona je više puta spominjala slavu Boga i povratak
jednostavnosti. Rekla je mnogo toga što Malasorte nije potpuno shvatila, ali je u jedno
bila sigurna: markiza je spominjala neki sastanak koji će se održati kroz nekoliko meseci
u Viterbu.
Još je u nešto Malasorte bila sigurna: uhvatila je ime kardinala Redžinalda Poula.
Nije imala pojma ko je to tačno, ali to ime sigurno neće zaboraviti. On je bio taj ko je
insistirao da se vidi sa Mikel anđelom, potvrdila je Vitorija.
Malasorte je u tom trenutku smatrala da je dovoljno čula. Nije želela da previše
traži od svoje srećne zvezde. Sa tom svojom predivnom haljinom nebeskoplave boje bila
je oličenje nevinosti i ma koliko se nije osećala prijatno, morala je da prizna samoj sebi
da joj Imperija nije samo dala veličanstven poklon, već je kao dobar poznavalac ljudske
duše smislila jednostavan ali izuzetno efikasan trik da u svojoj službi ima najpouzdaniju
špijunku u čitavom Rimu. Pošto je Malasorte, mada dostojno odevena, veoma dobro
znala da se pokaže onakvom kakva jeste, to jest kao obična žena iz naroda, a sigurno ne
kao neka sofisticirana dama niti prosta i upadljiva žena sa ulice. Ne, spašavala ju je
umerenost, ona savršena mešavina urođene ljupkosti i diskrecije koju joj je haljina i
njena jednostavna i sveža privlačnost garantovala.
I baš ta vrsta igre ju je dovodila do ludila. Savršeno je bila svesna rizika kojima se
izlagala, ali je uprkos tome uspevala da doživljava taj zadatak sa svim oduševljenjem i
smirenošću koje je posedovala. Nikada ne bi pomislila da sve to može biti tako lako. I,
zaista, do tog trenutka nije imala problema ili iznenađenja bilo koje vrste. Ni kada se pre
neko veče, koristeći svoju poslovičnu veštinu i spretnost, verala po krovovima grada i
potpuno odevena u crno špijunirala markizu sa rimskih visina.
Prekrsti se dok su joj se te misli motale po glavi. I čim je bila sigurna da ni Vitorija
ni Mikelanđelo ne gledaju u njenom pravcu, šmugnu prema vratima crkve.
 17

TVRDNJE I SUMNJE

Ono što mu je Imperija ispričala bilo je izvan svih očekivanja. Dok je razmišljao o
rečima lepe kurtizane, kapetan garde shvati da sekta o čijem postojanju mu je kardinal
Karafa dao nagoveštaj ima mnogo više ogranaka nego što je uopšte moglo da se
pretpostavi.
Savršeno dobro je shvatio da Redžinald Poul nije samo Karafin politički protivnik
u okviru Crkve, već i glasnik novog načina mišljenja, čovek koji bi mogao da pronađe
kompromisno rešenje između protestantskih stavova i katoličke vere. Ali nedavna
otkrića su ga činila, malo je reći apsolutnim neprijateljem.
Pošto se preko Vitorije Kolone, koja mu je predstavljala produženu ruku, longa
manus, pripremao da iskvari duh čoveka koji je u pravom smislu reči bio prvak
katoličke Crkve: Mikelanđela Buonarotija.
Ta činjenica je bila jasna kapetanu Korsiniju kao zrak zimskog sunca koji je
zlatnom svetlošću obasjavao kupole Rima. Ako je sekta, kako izgleda, okupljala oko
jedne od istaknutih figura Crkve ne samo nekoliko visokih velikodostojnika i jednu od
najmoćnijih žena Rima, već i najviđenijeg umetnika svih vremena, vajara koji se otkrio i
kao slikar i koji je bez senke sumnje ostvario najveličanstvenija i najprepoznatljivija
dela Rima, onda je bilo očigledno da ne samo da je Karafa bio u pravu već je morao da
obrati pažnju da ta bolest ne postane epidemija. Pošto je Poul mogao da računa na
crkvenu moć, na svetovnu iz plemstva, ali i na ogromni kapacitet uticaja umetnosti.
Veličina Mikelanđela Buonarotija bila je poznata u Rimu i u čitavom svetu.
Njegova dela govorila su jezikom raskoši i apsolutne lepote i ništa nije bilo moćnije od
takvog viđenja.
Na to je mislio kapetan Vitorio Korsini kada mu talas odvratnog smrada zahvati
nozdrve. Upravo je ušao u palatu u kojoj se nalazilo sedište Svete stolice u Via Ripeta,
najavio se jednom od poslužitelja koji ga je odveo u istočno krilo, gde su bili smešteni
kavezi i zatvorske ćelije. I upravo tu mu je kardinal Karafa zakazao sastanak.
Utonuo u misli, odstranio je iz glave bedne i užasne uslove u kojima borave
zatvorenici. Onda ga iznenada zahvati odvratan smrad nokšira punih izmeta, neefikasne
kanalizacione mreže, nepostojećih higijenskih uslova i izazva mu gađenje. Sigurno da
nije bio čovek koji lako podnosi nelagodnosti i koji je navikao samo na finoću i
udobnost, ali je taj užasni smrad koji prodire do grla i oduzima dah postajao toliko jak
da mu je preplavljivao čula, što se više približavao ćelijama.
Korsini se za trenutak uplaši da će, onako smušen, izgubiti ravnotežu. Zašto je, kog
đavola, Karafa naredio da se sastanu tu?
 Poslužitelj ga predade u ruke jednog tamničara.
Po zidovima niša razlegali su se raspomamljeni urlici, povici koji nisu imali ničeg
ljudskog. Kapetan zakorači po uskom hodniku duž kojeg su se pružale tesne i smrdljive
ćelije. Savijene ruke crnih i polomljenih noktiju hvatale su se za rešetke. Trzale su se
iznenadno, kao da su se iznedrile iz mraka u kojem su se nalazili zatvorenici.
Baklje na zidovima širile su zlokobnu i treperavu svetlost, dok se činilo da njegov
hod prati zlokobna buka svežnja tamničarevih ključeva koji su zvečali za pojasom pri
svakom koraku.
Tamničar se na kraju zaustavi ispred poslednje ćelije na hodniku. Vrata su bila
otvorena i Korsini odmah shvati da ga upravo tu čeka kardinal Karafa.
Uprkos onome što je očekivao, kapetan primeti da je ćelija prilično duboka, toliko
da se na nekoliko hvatova od njega nalazio jedan zatvorenik sa okovima na rukama i
nogama, klonuo na stolici. Izgleda da se tamničar žestoko potrudio da mu iznudi
priznanje, o čemu su svedočila gvozdena klešta koja je držao u ruci i par žutih zuba koji
su se valjali u barici krv u metalnom lavoru.
„Kapetane!“ pozdravi ga kardinal. U svojoj odeždi purpurne boje, sa dugačkom
bradom i prstenjem od rubina koje je blistalo pod svetlošću sveca, Karafa je imao u sebi
nešto uznemirujuće, mada je Korsini dobro pazio da to ima na umu. Kardinal je stezao u
ruci pomander, u pravilnim intervalima ga prinosio nosu i udisao kamforne mirise,
pošteđujući tako svoje nozdrve nasrtaja smrada koji je ispunjavao prostor oko njih kao
najmoćnije od svih prokletstava. Korsini je tako želeo da i on ima jedan. Činjenica da je
vojnik nije značila da mora da gaji strast prema prljavštini i odvratnim miomirisima.
„Zapitaćete se zašto sam tražio da mi se pridružite na ovom mestu koje je i Bog
zaboravio.“
Korsini samo pogleda Karafu u oči, ne nagoveštavajući nikakve jadikovke.
„Pa ipak sam zadovoljan vašom izdržljivošću“, nastavi kardinal. „Neka vam to
služi na čast. Posebno me raduje što se radi o čoveku sa takvom ulogom i tako čestitom
kao što ste vi. U svakom slučaju, zatvorenik kojeg vidite na stolici nije niko drugi do
Henri Vilkinson, čovek od poverenja onog jeretika Henrija VIII Tjudora, kralja
Engleske. Nakon što je boravio u Veneciji i Padovi, kao pravi ljubitelj protestanata
održavao je veze sa kardinalom Redžinaldom Poulom i pomogao mu da se smesti u
jednoj od najlepših palata u Viterbu, gde naš protivnik uspostavlja bazu tog pokreta o
kojem sam vam govorio. Dakle, zbog toga sam zahtevao da mi se pridružite ovde. Da
zajedno razmotrimo informacije koje prikupljamo. Šta kažete na to?“
Korsini je oklevao. Da li je bilo mudro da otkriva kardinalu ono što je saznao od
Imperije u prisustvu tamničara?
Ali se učini da mu Karafa čita misli. „Ako se plašite da će gospodin Vilani izvestiti
bilo koga o onom što se spremate da mi kažete, uveravam vas od sada pa nadalje: neće
to učiniti. Imam slepo poverenje u njega. Oduvek je uz mene u borbi protiv jeresi. A što
se tiče gospara Vilkinsona, pa dobro, kao što možete da vidite, on nije u stanju da
nikome naškodi.“
 Ohrabren tim rečima, Korsini ispriča ono što je saznao. „Vaša milosti, nosim vesti
koje bi mogle da vam se ne svide. Evo šta sam otkrio: kao što ste upravo ustvrdili,
Redžinald Poul ima nameru da iskoristi Viterbo kao centar sopstvene jeretičke crkve.
Izgleda da je njegova mreža kontakata posebno razgranata, pošto se proširila na neke
značajne ličnosti katoličke Crkve i na plemkinju Vitoriju Kolonu, a izgleda da sada
dopire i do sveta umetnosti i do njene apsolutno najistaknutije figure.“
Karafa podiže obrvu: „Nemojte da se izražavate u enigmama, kapetane, ne sa
mnom.“
„Mikelanđelo Buonaroti“, reče Korsini, „mogao bi biti uključen u plan protiv
Crkve.“
 18

SENKA STRAHA

„Jeste li sigurni u to što tvrdite?“

„Moj izvor je pouzdan.“
„Onda, ako je tako, situacija je ozbiljnija nego što se može pomisliti“, uzviknu
Karafa, iskreno zabrinut.
„To sam i ja pomislio.“
„Ne samo da Crkva gaji demona unutar sebe, ne samo da se jeres širi među
plemstvom, pošto je prilično jasna sposobnost uticaja predstavnika porodice Kolona na
najmoćnije porodice Rima, već ako čak Mikelanđelo Buonaroti, čovek koji je od papa
dobio slavu i bogatstvo, stiže dotle da se odriče sopstvenih pozicija, onda moć zavođenja
te misli apsolutno ne treba potceniti.“
„Koliko sam shvatio, izgleda da markiza od Peskare snosi glavnu odgovornost za to
iznenadno uključivanje umetnika“, primeti Korsini.
„Hoćete da mi kažete da je Mikelanđelo zaljubljen u nju? To bi bila vest! Sve do
sada sam mislio da je taj čovek bezosećajan u odnosu na sve zemaljske čari, utoliko
manje na žensku prirodu.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Hajdete, kapetane, nećete valjda da me ubedite da ne znate šta šapuću zli jezici“,
nagovesti kardinal.
„Aludirate na one što tvrde da Buonaroti isu više ceni oblike nekih svojih
pomoćnika i učenika?“
„Ja ne aludiram. Samo iznosim ono što se priča okolo. A ako u tome što se tvrdi
postoji podloga istine, onda sam posebno dirnut činjenicom da žena kao što je Vitorija
Kolona, pa ni previše dražesna, istinu govoreći, može da se pokaže toliko privlačnom za
grubog i strogog čoveka kao što je Mikelanđelo. Osim ako…“ Karafa zastade, skoro kao
da namerava da dobro razmisli, pre nego što završi rečenicu.
„Osim ako?“, Korsini ponovi njegove reči.
„Osim ako sve to nema nikakve veze sa ljubavlju. Barem ne fizičkom. Može biti da
je u pitanju duhovno osećanje, što još jednom dokazuje nepokolebljivu snagu
religioznog verovanja koje propagira Poul“, reče kardinal Karafa i primače kažiprst čelu.
Zatim se obrati tamničaru i naredi mu: „Nećemo mu izvući ništa više, gospodine Vilani.
Dovedite u red vaše gvožđe i budite na raspolaganju. Ja ću u međuvremenu nastaviti
razgovor sa kapetanom na manje neprijatnom mestu. Dođite“, reče obraćajući se
Korsiniju i, prinoseći pomander nozdrvama, još jednom udahnu jaki miris kamfora.
Nakon toga izađe iz ćelije i krenu kroz hodnik kojim je malopre došao kapetan garde.
 Radujući se u srcu zbog tog iznenadnog preseljenja, Korsini pokretom glave
pozdravi tamničara i krenu za kardinalom.
Kada je stigao na kraj hodnika, Karafa uđe u prostrano predsoblje. Zaustavi se
ispred velikog platna na kojem je bilo prikazano raspeće, pa onda skliznu u udubljenje
gde se ukazaše neka vratašca. Zavuče srebrni ključ u bravu i otvori mala vrata. Pozva
Korsinija da uđe i zatvori vrata za sobom tako što dva puta okrenu ključ. Onda krenu
stepenicama ispred njega. Stepenici su bili uski i strmi i posle prvog odmorišta sledilo je
još jedno, na čijem kraju njih dvojica izađoše na prilično prostran balkon, na kojem su se
nalazila dvoja vrata.
Ne oklevajući ni za trenutak, Karafa izvuče još jedan ključ i otvori vrata sa leve
strane.
Uđe.
Korsini učini isto i nađe se u nečemu što je mogla da bude monaška soba.
„Evo, kapetane, ovo je moje skrovište“, reče Karafa, ne čekajući odgovor, „mesto
na koje se povlačim da pokušam da pronađem mir. Kao što možete da vidite, nema
ničega što nije nadahnuto strogošću i suštinom molitve.“ Dok je to govorio, kardinal
teatralnim pokretom pokaza na klupu sa daskom za klečanje od pohabanog drveta, klupu
koja je i sama izlizana i potrošena vremenom, par jednostavnih i pohabanih stolica
obloženih slamom, kao i na malu zavetnu sliku na zidu. „Vidite onda koliko su lišene
osnova optužbe koje Poul i ostali upućuju protiv mene pre svega kod pape i tolikih
drugih ljudi iz Crkve koji dostojno svake hvale svakodnevno pokušavaju da vrate
razumu, a pre svega veri, izgubljene ovčice iz Božjeg stada.“
Korsini klimnu glavom. Šta je drugo mogao da učini? Znao je u sebi da je to samo
predstava, savršeno smišljena da se okolo širi uverenje da Sveta stolica i Crkva uopšte
nisu samo jedno veliko leglo grešnika, ljudi posvećenih prizemnim zadovoljstvima i
udobnostima uglađenog i otmenog života, a u stvari su to bile.
„Ono što ste mi rekli danas, prijatelju moj, zaista me je ostavilo bez reči.
Mikelanđelo Buonaroti! Umetnik koji je postao ono što jeste samo zahvaljujući
zauzimanju i blagonaklonosti papa, sada održava veze i pravi dogovore sa tom
protestantskom sektom čiji je vođa Poul? Upravo on koji je više od ostalih napravio
skandal sa svojim skarednim slikama, nepodnošljivim aktovima one pornografske i
vulgarne predstave kakva je Strašni sud? On koji poskoči od radosti svaki put kada
portretiše muški akt i vaja oblike u mermeru sa neobuzdanom požudom i samo zbog
toga zaslužuje doživotni zatvor? I takav čovek, Firentinac koga štite sve pape jedan za
drugim, koga Crkva štiti i povlađuje mu u svoj toj njegovoj čudnovatosti, da ne kažem
ludosti… čovek kao što je on želi da se priključi mišljenju koje propoveda povratak
jednostavnosti, suštini, isključivom odnosu čoveka sa Bogom, nasrćući na nas?
Optužujući nas da smo popustili pred putenim zadovoljstvima i novcem? Zar već nema
dovoljno odricanja i mere u našim životima? I ko mu je dodelio dozvolu da bude sudija?
Kakva bahatost! Nečuveno!“ I dok je tako govorio, kardinal Karafa uze srebrni rezač
papira koji je bio položen na površini malog pisaćeg stola smeštenog u najudaljenijem
uglu sobe.
 „Vaša milosti…“ prošaputa Korsini.
Ali nije stigao da završi rečenicu kada kardinal oštricom zareza dlan ruke i to tako
duboko da se otvori crveni rez i iz njega poče da kapa krv. Karafa steže prste u pesnicu,
sve dok nekoliko tamnih kapljica ne poče da pada na stepenik ispovedaonice i umrlja ga
desetinama okruglih tačkica boje vina.
„Savršeno mi je jasno kakva je namera Vitorije Kolone i preko nje Redžinalda
Poula“, nastavi Karafa. „Vidite, kapetane, razlog zbog kojeg mi je papa Pavle III poverio
ovaj zadatak da budem na čelu rimske inkvizicije, vezan je za činjenicu da Njegova
svetost odlično zna da ja uspevam da vidim daleko iza onog što je očigledno. A to što
zapažam u onom što ste mi rekli jasan je pokušaj Redžinalda Poula da propagira jedan
novi i drugačiji pogled na Boga preko umetnosti najuticajnijeg i najizuzetnijeg umetnika
našeg vremena. Pogled koji ima samo jedno ime: jeres!“
Kada začu na koji je način Karafa izgovorio tu reč, Korsini oseti kako mu se ledeni
žmarci spuštaju niz kičmu.
Bilo je nečeg preteranog i duboko uznemirujućeg u načinu na koji je kardinal
reagovao na njegova nedavna otkrića. Da je kapetan morao da izabere jednu reč koja
definiše to držanje, izabrao bi jednu jedinu: fanatizam.
Ali pomisli da je bolje da podrži svog sagovornika: „Šta želite da uradim? Da ga
odmah uhapsim?“
„A sa kojim dokazima? Zar stvarno mislite da je to rešenje koje sam zamislio?
Nikako, kapetane, nikako“, prekori ga Karafa. „Umesto toga, moramo da nastavimo da
ga pratimo i prikupljamo informacije, detalje, sve ono što može da nam pomogne da
napravimo istragu dostojnu tog imena. Tada i tek tada ćemo moći da pristupimo
hapšenju. Mikelanđelo je moćan čovek, omiljen kod pape i naroda. Pripada onoj
posebnoj, usudio bih se da kažem jedinstvenoj kategoriji umetnika koji koristi u isto
vreme blagonaklonost duhovne i svetovne moći sa jedne strane i podrške naroda, što ga
u ovom trenutku čini nedodirljivim. Moraćemo da budemo krajnje oprezni. Ali baš zbog
toga će vaša špijunka morati da se uputi u Viterbo, da nas izvesti o onome što je
saznala.“
„Biće tako učinjeno, eminencijo“, obeća Korsini, sve zabrinutiji.
„Verujte mi da ćemo samo tako uspeti da savladamo tu sektu jeretika!“ I dok je
iznosio tu tvrdnju, Karah se otrže pogled koji je delovao tako ludački da se kapetanu
garde zaledi krv u venama.
 LETO 1543.

19

VITERBO

Sunce je pržilo zemlju čitavog dana. Mikelanđelo je na konju prošao kroz selo
zahvaćeno letnjom vrelinom. Zlatno žito koje kao da se smešilo po poljima, livade
blistavozelene boje, masline čvornovatih i snažnih stabala i vinova loza koja će na jesen
dati skupoceno vino: priroda je bila u punom sjaju i zaslepljivala mu je pogled.
Mikelanđelova kosa je bila sva u znoju i osećao se umorno, iscrpljen dugim
jahanjem. Sparina mu je oduzimala dah. Osećao je da mu se tkanina tunike lepi za telo.
Široki ogrtač koji je uvek nosio na sebi kada jaše postao mu je nepodnošljiv. Nastavio je
žurno, zato što nije želeo da stigne sa zakašnjenjem, pa nije štedeo Mastilo.
Malo je poznavao grad, ali mu je Vitorija objasnila gde da joj se pridruži, a kako je
shvatio, mesto na kojem će je pronaći nije ni bilo toliko komplikovano da se zapazi.
Tako je stigao do kapije Svetog Mateja.
Masivni zidovi Viterba nadnosili su se iznad hodočasnika i putnika namernika u
njihovoj impresivnoj veličini. Stražari su ga pustili da prođe čim je Mikelanđelo
pokazao papski pečat koji je uvek nosio sa sobom, po savetu Pavla III. Da bi mu
omogućio da se slobodno kreće, papa mu je obezbedio propusnicu koju je Mikelanđelo
pokazivao po potrebi, skoro kao amajliju.
Kada je prošao kroz kapiju, skrenu prema istoku i nađe se u neposrednoj blizini
Trga Dante Aligijeri, u čijem središtu se uzdizao Manastir Svete Katarine.
Osnovan pre samo koju godinu i brzo sagrađen zahvaljujući novčanim prilozima
plemića iz Viterba Nikole Bonelija i Đanbatiste Kordelija, manastir se isticao svojom
neoklasičnom fasadom. Prvi sprat se uzdizao iznad skupocenog niza stubova sa
polukružnim lukovima. Skromni uokvireni prozori ređali su se jedan pored drugog.
Mikelanđelo sjaha sa konja i zakuca na vrata. Dok je jedna od monahinja spuštala
drveni zvekir ojačan gvožđem, on se predstavi.
 Čim je saznala ko je, monahinja pozva nekog momka. On preuze Mastilo i odvede
ga u štalu.
Monahinja je imala strogo lice i čelični pogled, ali pokaza ljubaznost. „Gosparu,
čekaju vas“, reče. „Dozvolite da se predstavim: ja sam majka Kristina i pre nego što vas
odvedem kod gospođe Vitorije, povešću vas da se za trenutak osvežite, tako što ćete
sprati prašinu i sunce od puta.“
„Zahvaljujem vam“, jedva da je imao vremena da kaže Mikelanđelo. Majka
Kristina ga bez daljnjeg čekanja povede kroz dvorište sa jednostavnim štabovima. Kada
stigoše do nekih vrata, uđoše, a kada se popeše do jednog odmorišta na stepeništa,
monahinja pokaza Mikelanđelu omanje kupatilo.
„Raskomotite se i osvežite se“, reče. „Pronaći ćete čistu odeću koju je markiza od
Peskare odabrala za vas. Vratiću se brzo da vas odvedem kod nje. Čeka vas u biblioteci
zajedno sa jednim prijateljem.“
Majka Kristina ništa više ne dodade i ode, baš onako kako se pojavila.
Mikelanđelo se osvrnu oko sebe. Kupatilo je bilo malo, ali udobno. Neko je na
stolici složio čistu odeću od snežnobelog lana. Odveza tamni ogrtač, skide znojem
natopljenu i iznošenu tuniku. Golih grudi priđe lavoru. Ugleda lep komad sapuna iz
Alepa na svetlom lanenom platnu i pošto je napunio lavor svežom vodom iz krčaga,
zaroni glavu u njega. Oseti beskrajno olakšanje. Ponovo zaroni glavu sa koje se cedila
voda. Obrisa se lanenim platnom, dohvati komad sapuna, omekša ga vodom i protrlja
kožu. Onda se ispra i skide sav umor od tog dana.
Brzo se obrisa. Uze staklenu flašu sa toaletnom vodom i isprska se po grudima.
Svežina losiona bila je opojna. Obuče lanenu odeću. Savršeno mu je pristajala. Jedva da
je imao vremena da savije prljavu odeću, kada neko zakuca na vrata.
Mikelanđelo otvori i ugleda pred sobom markizu od Peskare.
Vitorija je nosila jednostavnu ali elegantnu gamuruboje žalfije. Ispusti na bluzi
delovali su kao snežnobele cvetne krunice oko njenih zglobova. U levoj ruci je držala
maramicu svu okićenu čipkama i kićankama, jedinu sitnicu koju je dopuštala ženska
sujeta, dok je desnom mahala polukružnom lepezom, sa drškom od slonove kosti
ukrašene srebrom.
„Najzad ste stigli, prijatelju moj“, reče, nežno ga grleći.
Mikelanđelo joj se prepusti, za trenutak se utopi u njoj. Ponekad je, ipak, kada ga
dodiruje, osećao nešto što je prevazilazilo obično prijateljstvo. Bio je to neobičan i
neodređen osećaj. Pričinjavao mu je zadovoljstvo, naravno, ali se u dubini duše plašio da
se taj kontakt može previše otrgnuti i na taj način uništiti savršeni spoj koji ih je vezivao
mnogo dublje od bilo kog zagrljaja. Sa jedne strane je svim svojim bićem jedva čekao
taj trenutak, a sa druge, upravo kada se to događalo, gotovo je osećao strah da taj njihov
blagosloveni prećutni dogovor može biti razbijen kao nekom čarolijom.
Kada se Vitorija izvuče iz zagrljaja, pogleda ga u oči.
„Odeća je savršena. Dođite, gosparu Mikelanđelo, dozvolite da vas odvedem do
jednog prijatelja.“
 Tako ga uze za ruku, povede stepenicama i izađoše u dvorište. Pošto su prešli sa
jedne na drugu stranu, stigoše do jednih vrata. Spusti kvaku i otvori ih. Nađoše se u
nekom kratkom hodniku. Dođoše do njegovog kraja, gde se nalazila manastirska
biblioteka.
Mikelanđelo u prostranoj sali zapazi veliki hrastov sto u obliku potkovice. Svud
okolo, duž zidova, stajalo je na hiljade knjiga, savršeno poređanih u visokim policama
od orahovine. Veliki prozori bili su širom otvoreni i gledali su na prostrano dvorište sa
stablima voćki.
Za stolom je sedela jedna osoba: crkveni velikodostojnik, verovatno kardinal,
sudeći po purpurnoj boji njegove odežde. Lice mu je imalo aristokratske crte, visoke
jagodice i plave oči, vrlo živahne, zašiljenu bradicu i raščupanu kosu ispod crvene
birete.
Vitorija ih upozna. „Eminencijo“, reče, „evo čoveka koji će moći da učini mnogo
za Ecclesia Viterbiensis1. Poznata vam je vrednost Mikelanđela Buonarotija i znam da
osećate neograničeno divljenje prema njegovoj umetnosti. Baš kao ja. Sa druge strane,
znam da bi on mogao da se prepozna u načelima ove nove zamisli vere koju propagirate,
tako da ne bih mogla da zamislim promišljeniji susret od ovog.“
Mikelanđelo priđe, dok je Poul ustajao sa drvene stolice na kojoj je sedeo. Tako se
upoznaše i stegnuše ruku jedan drugom, pošto kardinal uopšte nije želeo da primi počast
koju mu je njegov položaj prirodno nametao, već je nameravao da se odmah suoči sa
Mikelanđelom na sasvim otvoren i direktan način, bez formalizama vezanih za uloge i
titule. „Maestro“, reče, „vi nemate predstavu koliko mi je drago zbog ove prilike koja mi
se pružila.“
„Vitorija mi je mnogo pričala o vama, eminencijo“, reče Mikelanđelo i, dok je to
govorio, ne bez iznenađenja pogleda tog mladog kardinala koji ga je pozdravljao sa
toliko naklonosti.
„To isto je učinila sa mnom u vezi sa vama. Strastveno volim vaša dela i Vitorija
ima veliku zaslugu za to. Ne postoji osoba koja bolje od nje poznaje vaš rad, možete mi
verovati.“
„Ni najmanje ne sumnjam u to.“
„Dozvolite mi da vam kažem da sam srećan što konačno mogu da vas upoznam.
Mislim da znam napamet svaku crtu čudesne slike Raspeće koju ste poklonili Vitoriji.
Kao da ste u nju smestili svu patnju naše jadne Crkve, iznoseći jednostavnim potezima
na svetlo dana sve ono što bi trebalo da bude u srcu dobrog hrišćanina: skromnost,
ljubav, praštanje. Zar to, na kraju krajeva, nisu vrline na kojima bi morala da se zasniva
vera? Naprotiv, Mikelanđelo, Crkva se danas prepušta svetovnoj moći, putenim
zadovoljstvima, novcu, politici!“ Poul to izgovori sa toliko snažnim prezirom da je
delovalo kao uvreda. „A kada samo pomislim da sam upravo bio u Trentu, u očajničkom
pokušaju da se nekako usaglasim sa katoličkim pogledom, isuviše udaljenim od
originalnih vrednosti, strogim i žestokim suprotstavljanjem protestantskim stavovima.
1 Grčka reč eklesija označava skupštinu ili sabor pozvanih (od Boga). U širem smislu, predstavlja vernike,
duhovnu zajednicu. (Prim. prev.)
Ali moram da vam priznam da se bojim raskola. Pored toga, moram da kažem da ćemo
morati da još sačekamo da bismo mogli da održimo Crkveni sabor.“
Kada začu te Poulove reči, Vitorijino lice se skameni.
Ali Mikelanđelo nije uspeo da sakrije zbunjenost i radoznalost u isto vreme.
„Crkveni sabor, naravno. Ili, bolje rečeno, njegovo sazivanje. Pošto ste u ovom trenutku,
ako sam dobro razumeo, u pripremnoj fazi. Pa ipak vas pitam: zašto čujem reči tvrde
kao čelik, izgovorene sa vaših usana?“ upita.
Kardinal odmahnu glavom. „Nedavno sam se vratio iz Trenta. Bio sam pozvan na
Crkveni sabor u svojstvu papskog izaslanika. Kao što ste dobro rekli, Pavle III ga je još
jednom sazvao, ali neće moći da to radi stalno i baš zato što namerava da dođe
pripremljen, prikuplja glasove svojih sveštenika i kardinala. Znao sam šta će se dogoditi,
ali sigurno nisam bio pripremljen za borbu. Samo sam želeo da pokušam da promovišem
način ponašanja koji može da dovede do ispravljanja raskola koji je nastao između
Rimske crkve i nove protestantske konfesije. A to je način na koji se ponašaju neki naši
prijatelji, kao na primer kardinal Morone. Imam ogroman dug u odnosu na našeg papu i
poznajem ga onakvog kakav jeste: dobar čovek koji samo pokušava da ponovo dovede u
okrilje katoličke crkve sve one koji su se udaljili da bi sledili Luterove razumljive
zahteve. Ali da bi to učinio, mora da je obnovi iz osnova, pokušavajući da u isto vreme
ne produbi podele. Ali ako je to njegova namera, ne može se reći isto za ostale kardinale
koji su, mada su dobili važne zadatke baš od njega, izgleda želeli da slede liniju
drakonske strogosti.“
„Bojim se da gajite previše poverenja u Pavla III“, reče lakonski Vitorija, dajući
tako oduška zbunjenosti Mikelanđela koji je veoma dobro poznavao papine slabosti.
„Razumem šta hoćete da kažete, Vitorija, a znate kakvu odanost gajim prema vama,
naklonost i pažnju koju imam za vaše reči. To je ono što sin oseća prema sopstvenoj
majci. Ali mislim da je u ovom slučaju vaša lucidnost pomračena nepravednim
pretresanjem kojem je bila izložena vaša porodica. Pavle III se prema porodici Kolona
ponašao na nedostojan način…“
„Nedostojan?“ prasnu Mikelanđelo u neverici. „Vi se šalite? Ono što je papa učinio
protiv porodice Kolona ne može da se definiše manje nego bedno! Askanio Kolona je
opravdano odbio da plati porez na so: imao je izričitu privilegiju koju mu je priznao
Martin V! Pa ipak papa, ojačan tim odbijanjem, nije oklevao da krene u bespoštednu
borbu protiv njega, sravni sa zemljom tvrđavu u Palijanu i primora ga da potraži utočište
u Napulju…“ Mikelanđelo se odmah svrstao u odbranu markize od Peskare.
Ali je upravo Vitorija počela da ga smiruje. „… Prijatelju moj, zahvaljujem vam na
vašim rečima, ali sada je to sve prošlo. Nemojmo da dozvolimo da nam dan bude
uništen ovakvim sitnicama. Pored toga, sa papom smo postigli ponovno uspostavljanje
mira.“
„U pravu ste, Mikelanđelo, ali mi verujte ako vam kažem da u ovom trenutku ne
treba da se bojimo pape, već mišljenja koje se širi kao lepra među kardinalskim
krugovima i koje neki od njih propagiraju na odgovarajući način“, saopšti mu Poul.
„Budite jasniji!“
 „Znam da često posećujete sale Vatikana. To shvatam i mislim da je dobro. Ali
morate da se čuvate jednog čoveka.“
„Koga?“, ohrabri ga Mikelanđelo.
„Đan Pjetra Karafe.“
To ime, izgovoreno gotovo iznebuha, ostade da lebdi u vazduhu kao smrtna
presuda.
„Čovek koji je na čelu Svete stolice?“
Poul potvrdno klimnu glavom, uz ozbiljan izraz lica. „Nemate pojma sa kim imamo
posla.“
„Ne uspevam da shvatim.“
„Otkako ste postali Vitorijin prijatelj, potpisali ste sebi presudu“, reče Poul
zabrinutim glasom.
Mikelanđelo razrogači oči. „To nije moguće!“ uzviknu. „A i da jeste, ne tiče me
se.“
„Vi ne poznajete tog čoveka.“
Mikelanđelo u tim rečima prepozna tako veliku opasnost, da je prvi put bio siguran
da će pokloniti najveću moguću pažnju onom što će se događati od tada pa nadalje.
 20

NOĆNA AVANTURA

Reči Redžinalda Poula ostavile su u njemu blagu senku zabrinutosti. Bilo je nečeg
fizičkog, krhkog nemira koji mu je prodirao kroz kožu, skoro kao groznica.
Izađe iz manastira usred noći. Ulice grada bile su mračne, slabo osvetljene
bakljama i plamenovima sa ložišta.
Mastilo je lagano kaskao.
Mikelanđelo je obećao Vitoriji i kardinalu da će ih posetiti sutradan. Osećao je da
će pronaći odgovore koje je tražio. Pitanja su ga mučila odavno, već dugo vremena. Ali
je osećao potrebu da legne, da se odmori do jutra u nekom dobrom krevetu. Tako se
uputio prema centru grada, da pronađe neku krčmu.
Stiže do izvora Sipala. Zastade za trenutak i pusti Mastilo da se napije. Začu kako
voda žubori u noćnoj tišini. Bio je to toliko lep i neobičan osećaj, da je skoro uspeo da se
smiri. Okolo je vladala tako duboka tišina da mu padoše na pamet njegova razmišljanja
na svetlosti meseca na Apuanskim Alpima.
Povrati se. Nastavi laganim kasom i izađe na Ulicu Mačel Mađore, duž koje se
nalazilo mnogo zatvorenih mesarskih radnji.
Onda nešto iznenada privuče njegovu pažnju.
To je delovalo kao pogrešna nota u toj savršenoj melodiji sazdanoj od mira i tišine.
Povuče uzde i zaustavi se nasred ulice.
Za trenutak je bio siguran da je začuo korake.
Imao je jasan osećaj da ga neko prati.

Da li ju je video? Malasorte nije bila sigurna, ali sudeći po tome kako je zaustavio konja,
nešto nije bilo kako treba. Skliznu u senku i ostade nepomična. Uspela je da se zavuče
iza niskog zida neke kuće. Neko je tu prislonio praznu drvenu burad. Verovatno ih je tu
ostavio za stalno. Miris vina nije ostavljao sumnju šta se prethodno nalazilo u njima. To i
otpaci mesa koje je neki nemarni mesar ostavio da se tu raspadnu skoro je nateraše da
povrati. Malasorte izdrža koliko je mogla. Radilo joj se o glavi. Šta će se dogoditi ako je
Mikelanđelo primeti? Sigurno će hteti da sazna za razlog zbog kojeg ga prati. I uz to na
takav način!
Noć je bila vlažna, a nepodnošljiva vrućina širila smrad ukiseljenog grožđa i
pokvarenog mesa koji joj je ispunjavao dah, skoro da se je mogla da se uguši od toga.
Osećala je da joj se tkanina haljine lepi uz kožu, a znoj orošava čelo. Gotovo prestade da
diše. Pomoli se u sebi da se veliki vajar ne vrati istim putem nazad. Ako ništa drugo,
crna maska koju je nosila neće mu dozvoliti da je lako prepozna.
Kada je izašao iz manastira, Mikelanđelo je prošao Ulicom Mačel Mađore, da bi se
zatim uputio ka Trgu San Pelegrino. Malasorte je u prvom trenutku bilo lako da ga prati,
ali je sada Mikelanđelo verovatno nešto primetio. Nije joj se činilo da se odala, da je
napravila pogrešan korak. Ko zna kako je kod Mikelanđela sazrelo uverenje da ga neko
prati. Možda ga je neko upozorio?
Ipak se ona kretala kao mačka, pazila je da ne oda svoje prisustvo.
Začu kako su konjska kopita ponovo počela da odjekuju po pločniku. Ne usudi se
da pogleda sve dok nije bila sigurna da je Mikelanđelo nastavio svojim putem.
Ali kada izađe napolje iz svog skrovišta, da se vrati i vidi šta se dogodilo, razrogači
oči od iznenađenja.
Mikelanđelo je nestao. Sada je tu bio samo konj koji je stajao nasred ulice.
Gde se zavukao, dođavola?
Malasorte nije imala vremena da shvati o čemu se radi kada nešto zapucketa pored
nje. Nikako nije mogla da sazna šta je to, ali je stekla jasan osećaj da je otkrivena,
gotovo da je srce shvatilo istinu pre mozga.
Instinktivno se okrenu i, ne gubeći ni trenutka, poče da trči kao bez duše. Nestade
ispod nekog kamenog luka, odakle skoči na balkon, pa onda na krov neke zgrade. U
međuvremenu je čula da se neko ispod nje penje spoljnim kamenim stepenicama.
Ne potrudi se da otkrije šta se događa, skoči dole sa krova i otkotrlja se praveći
kolut. Izađe na neku usku uličicu, dok je iza sebe čula bat koraka koji su se sve više
približavali, što je bio dokaz da se njen progonitelj verovatno nije predao.
Potrča koliko su je noge nosile. Skrenu desno, gde se ukaza uska i krivudava
uličica. Protrča kroz nju do njenog dna.
U tom trenutku joj se učini da čuje da se koraci udaljavaju.
Prođe ispod još jednog kamenog luka i sa desne strane uličice ugleda spoljne
stepenice. Pope se uz njih bez oklevanja. Kada dođe do spoljašnjeg balkona, spusti se do
odmorišta stepeništa koje je vodilo na drugu stranu. Kada dođe do još jedne uske uličice,
nastavi sve dok ne primeti neka drvena vratašca. Bila su otvorena. Uđe bez razmišljanja
i vrlo brzo završi u nekom dvorištu. Jedna baklja je prigušeno osvetljavala okolni
prostor. Prođe kroz nešto što je delovalo kao neka vrsta neobrađene njive. Učini joj se da
se na njenom kraju nalazi srušeni zid.
Pojača ritam dugačkim koracima, trčeći kao luda, naslepo, po mraku, misleći samo
da se što je moguće više udalji od progonitelja. Uze zalet, skoči, ispruži ruke i pope se
do vrha zida. Uz pomoć tankih i mišićavih nogu uspela je da se u jednom skoku i veštom
akrobacijom leđa popne gore.
Pre nego što se opusti da padne na drugu stranu, uputi pogled preko ramena iza
sebe.
Učini joj se da je više niko ne prati. Naravno da u to nije bila nimalo sigurna, s
obzirom na mrak koji ju je obavijao. Ali više nije čula nervozno struganje koraka njenog
progonitelja. Ipak se nikada ne zna. Bolje da se ne izlaže riziku. Mikelanđelo je mogao
da se pojavi svakog trenutka, s obzirom na to kako ju j e iznenadio kada j e sišao sa konj
a, da bi kasnij e naleteo na nešto, sudeći po pucketanju koje je čula.
Ohrabrena tim ubeđenjem, skoči uprazno.
Kada pade, zahvali Bogu što je završila na nečem mekanom. U mraku nije odmah
shvatila o čemu se radi, ali je zatim miris slame umiri.
Na kraju začu režanje.
I u tom trenutku se razuveri.
 21

KRČMA

Mikelanđelo se vratio odakle je došao, to jest kod Mastila. Popeo se u sedlo i lagano se
uputio prema Trgu San Pelegrino.
Sumnje koje su pobudile reči Redžinalda Poula dobile su svoju potvrdu. Neko ga je
špijunirao. I ko zna od kada. Sveta stolica je već znala za njegovo putovanje u Viterbo i
prijateljstvo sa Vitorijom Kolonom.
Ali on do tog trenutka nije ni pomišljao na to. Bilo je sasvim razumljivo da se
Kuriji posebno ne sviđa Vitorijino mišljenje, kao ni njegovo, istinu govoreći. Ali
činjenica da to podrazumeva istinsko nadgledanje plaćenika i špijuna Svete stolice
menjala je sve. Naravno, možda se varao. Ali kada je bacio kamen u pravcu odakle se
čuo šum, pri crvenkastoj svetlosti baklji i buktinja koje su slabo osvetljavale raskrsnicu
puteva, jasno je primetio da neka senka klizi između kuća.
A to je odagnalo svaku neizvesnost. Naravno da to možda nije bio čovek
inkvizicije. Ali ko je onda mogao da ga prati? Zbog čega?
Mora da je bilo tako. I u tom trenutku je njegova prirodna, trenutna reakcija bila
takva da je osetio još jaču mržnju prema toj Crkvi, zastrašujućoj, nepouzdanoj,
udvoričkoj, koja se bavi kontrolom svoje dece, sa jedinim ciljem da ih kazni,
podvrgavajući ih svojoj volji, umesto da se pogleda iznutra i makar jednom pokuša da
sagleda sopstvene protivrečnosti i očigledne neuspehe koji je sve više potresaju iz
osnova.
Ako je gajio i najmanje sumnje oko opravdanosti i čestitosti mišljenja Ecclesia
Viterbiensis Redžinalda Poula, ovo otkriće ih je odmah izbrisalo i učvrstilo Mikelanđela
ne samo u njegovom pogledu, već isto tako i u želji da učini sve što je u njegovoj moći
da razmotri naoko neoborive stavove papa.
Dok je Mastilo napredovao pospanim i klatećim kasom, Mikelanđelo se zapita koje
su stvarne namere inkvizicije. Nije uspeo da vidi lice špijuna. Jedva da je bio u stanju da
uhvati senku onog ko ga je pratio. I uprkos tome što je sproveo u delo efikasno
lukavstvo ostavljanjem konja na ulici i tako pokušao da iznenadi plaćenika, starost i
umor su ga sprečili da dugo prati tu vrstu crne mačke koja je šmugnula između kamenog
luka i stepeništa.
Nije se rastužio više nego što je neophodno. Bio je sasvim siguran da će se pre ili
kasnije opet pojaviti i tada će biti spreman.
Do tog trenutaka će nastaviti da radi ono što je smatrao ispravnim: bio je isuviše
star da se brine za svoj život. Ali neće moći da toleriše da se iskrena prijateljica kakva je
Vitorija Kolona boji za sopstvenu bezbednost. A ta tako čista, ljubazna, inteligentna žena
već je previše platila i nije zasluživala da da još pati. Koliko god bude bilo moguće, biće
uz nju.
Kada prođe pored jednog kamenog luka, stiže do Manastira San Belardino i trga
koji je nosio njegovo ime. Odatle najzad nastavi pravo i dođe do Merkato Vekjo.
Već je bio gust mrak, jedva prošaran svetlostima baklji. Dok je prilazio jednom
kraju trga, zapazi natpis na nekoj krčmi: „Kod crnog petla“. Učini mu se da bi to mesto
moglo da mu odgovara. Koliko je mogao da vidi, bilo je to ne previše posećeno mesto,
dakle posebno pogodno za čoveka kao što je on koji ne traži ništa drugo osim čistog
kreveta i boce jeftinog vina.
Uputi se iza krčme, nakon što je nekoliko puta doviknuo nadajući se da će se neko
pojaviti, pa ga onda primi jedan prilično bezvoljan momak i prihvati Mastilo. Pre nego
što ostavi konja u njegovim rukama, Mikelanđelo se uveri će ga momčić tretirati na
adekvatan način. „Ovo je pola dukata“, reče, ostavljajući mu novčić. „Ako pronađem
konja u boljem stanju nego što sam ga ostavio, kada dođem da ga preuzmem, imaćete
još jedan novčić.“
Momak klimnu glavom. „Naravno, gospodine moj, videćete da vas neću
razočarati.“ Uprkos prvobitnoj apatiji, učini se da će momak dobro obaviti svoj zadatak.
Mikelanđelo mu dade znak glavom, pa se udalji, upućujući se ka ulazu u krčmu.
Čim uđe, ono što ugleda prilično mu se dopade. Ambijent je delovao uredno i ne
previše posećeno. Krčmarica izdašnih grudi i širokih bokova stajala je iza šanka. Nosila
je snežnobelu kecelju, pogled joj je bio otvoren i direktan, a crna kosa skupljena u
punđu. Za stolovima je sedelo ne više od pola tuceta gostiju. Svaki od njih je gledao svoj
bokal ili tanjir koji je imao pred sobom. Mikelanđelo priđe šanku, zatraži da jede i sobu
za noć.
Krčmarica odgovori teatralno, ali uljudno. „Gospodine moj, soba košta deset para.
Za večeru mogu da vam ponudim crveno vino, hleb i paštetu od divljači.“
„Biće u redu“, odgovori Mikelanđelo.
Stavi na drveni šank pare neophodne da plati sobu. Krčmarica klimnu glavom uz
blesak pohlepe u pogledu. Mikelanđelo se uputi za jedan sto.
Vrlo brzo je bio poslužen i halapljivo pojede paštetu. Ne dodirnu hleb i ispi vino.
Onda nasu još jedan bokal, ustade i priđe klupi ispred ognjišta. Nasloni se leđima na zid
i dok je gledao crvene plamenove boje krvi, postepeno se prepusti tišini, prekidanoj
samo ponekim iznenadnim pucketanjem žeravica. Savladaše ga toplina i umor i on
zaspa.

Ugleda kako veliki krugovi ispunjavaju pod. Izgledalo je da se okreću, sporo i

neprekidno, u jednoj vrsti večitog kretanja. Kao da su bili potčinjeni zakonima čarolija.
Nije mogao da odvoji pogled od tog prizora, sve dok mu uz izuzetan napor pogled
ne pade na mermernu ogradu sa ukrasima u obliku venaca i nagih dečačića, na kojoj se
nalazio neki grb. Izgledalo je da ga taj prizor savladava: prepozna freske sa pričama o
Hristu na desnoj i Mojsiju na levoj strani. Bile su divne i tako impozantne da ga to
uplaši. Oseti se nemoćnim, zaslepljen tolikim sjajem. Nije mogao da ga podnese:
Peruđino, Botičeli, Girlandajo, Kozimo Roseli, Bjađo d’Antonio, Sinjoreli. Noge mu
zadrhtaše, dah u grlu se oduže, znoj mu orosi čelo.
Želeo je da pobegne, ali ga je nešto sprečavalo i guralo da nastavi, uprkos tome što
mu je taj prizor, mada predivan, stvarao osećaj neizrecive krivice.
Ispod Priča se pružala lažna zavesa sa grbom Siksta IV, dok su iznad bile poredane
pape, raspoređene u parovima unutar udubljenja pored prozora. Stekao je utisak da
nameravaju da mu sude, gotovo da arogantno odmeravaju njegovu vrednost.
Na oltarskom zidu, Peruđinova freska posvećena Vaznesenju Bogorodice. Sliku
predivnog nebeskog svoda prekrivenog lazurnim kamenjem i zlatom izradio je Pjer
Mateo d’Amelija.
Onda se dogodi: nebesko mastilo poče da se razliva i da kaplje, pa se onda pretvori
u tako jaku kišu da mu se učini da će se utopiti u boji. Oseti da se guši, dok je kao
brodolomnik pokušavao da ostane na nogama, uprkos tome što je nivo te neobične
azurnoplave vode brzo rastao.
Zatim iznenada nestade i ponovo se nađe na zemlji, sa zvezdama iznad sebe koje su
još uvek blistale na nebeskom svodu. Svetlucale su kao da su skoro prave, istrgnute u
rimskoj noći.
I u tom njihovom svetlucanju Mikelanđelo ponovo poče da diše i priseti se kako
sjaj umetnosti može da zarobi samo jedan komadić božanskog, praveći most, jedinstven
i neponovljiv, između Hrista i ljudi.
Ostade dugo zagledan u to nebo Pjera Matea d’Amelije i ponovo ugleda Pjera
Roselija koji je isticao veličanstveni svod, spreman da ga promeša i zatim ponovo
pretvori u malter. Izabrao je njega, pošto je baš on demantovao Bramanteove gnusne
insinuacije o njegovoj nesposobnosti da oslika svod.
Bramantea koji mu je savetovao da koristi vazdušne skele koje vise na konopcima,
samo da bi ga naveo da pogreši! Učini mu se da ponovo vidi njegovo lice u odsjaju
nebeskog svoda. Ali je on pronašao rešenje: most čvrste strukture koji se izdiže sa
bočnih zidova. Na taj način su izbegnute rupe koje je Bramante nameravao da ugradi na
nebeski svod, da na njih pričvrsti strukturu skela.
Koliko ga je mrzeo!
Ustade. A zvezdano nebo iznad njega razbi se u komade koji se raspršiše kao
krhotine obojenog stakla, odražavajući njegove strahove: ponovo ugleda Julija II koji
traži od njega da oslika svod sa dvanaest likova apostola podeljenih geometrijskim
motivima u središtu. Zatim ponovo ugleda samog sebe kako se umnožava u obliku tela,
scena, sekvenci. Podelio je svod u mrežu sastavljenu od tri reda elemenata: okvira
frizova, perjanica i lineta. A unutar toga nastanak muškarca i žene, Potop, pa onda
proročice i proroci: oni koji su predskazali dolazak Hrista. Zatim generacije koje su
prethodile tom dolasku: muškarci i žene koji stoje kao u nekoj veličanstvenoj povorci,
nesvesni glasnici. I na kraju uplitanje Boga među narod Izraela, kao kada je David srušio
džina Golijata ili kada se Judita uvukla u vavilonsko polje da odseče glavu generalu
Holofernu.
 Osmehnu se.
Bio je to grandiozan projekat. Gotovo nemoguć. Ali je volja bila ključ svega. Pošto
je sada njegov stvarno jedini cilj bio da slavi veličinu Boga i Crkve i u krajnjoj liniji
veličinu Rima.
Rim, taj predivni grad koji je baš tada ponovo počeo da blista u bojama fresaka i
sjaju mermera. Rim koji je do pre nekog vremena bio leglo vukova i stecište pastira
ponovo počinje da blista kao džinovski hram sjaja i raskoši.
Onda, odjednom zvezdano nebo poče da opet postaje ono što jeste i on ugleda ono
što je učinio…

… Naglo se probudi.
„Gosparu, kasno je“, reče mu krčmarica zabrinuto. „Šta vas muči?“, upita,
gledajući ga u oči.
Mikelanđelo obrisa suze koje su mu tekle niz lice.
„Zločin koji smo počinili, verujući da možemo da se izdignemo iznad Boga“,
odgovori.
Ona klimnu glavom kao da je shvatila njegovu uznemirenost.
Ali je žena bila u pravu: bilo je kasno. A sutra će morati da se vrati i da razgovara
sa onima koji su mu obećali nadu.
Ustade i onako umoran se uputi prema stepeništu koje je vodilo na gornji sprat i ka
sobama.
 22

NEMIRNA NOĆ

Činilo se da režanje neće nikada prestati, bilo je to muklo skičanje od koga se ježila
koža.
Malasorte na nekoliko koraka razdaljine od sebe otkri dve svetle tačke, žute kao
komadi ćilibara. Gledale su je. Oseti se ogoljena, skoro da su mogle da joj otkriju dušu.
Savršeno je shvatala o čemu se radi. Pogotovo imajući u vidu ovo tiho režanje, koje je
izgledalo kao da je svakog trenutka spremno da eksplodira.
Malasorte nije imala pojma gde se nalazi. Mrak ju je sprečavao da vidi bilo šta. Ali
nije smela da gubi vreme. Ipak joj se nešto nije uklapalo: zver koja se nalazila pred njom
već je mogla da se baci na nju i rastrgne je na komade. Ali nije to učinila. Kako to?
Nešto ju je sprečavalo? Naravno da se nije plašila nje. Pokuša da ostane hladnokrvna i
lucidna koliko je to bilo moguće. Ne obrati pažnju na ledene žmarce koji joj prođoše niz
leđa. Pokuša da se smiri, uprkos tome što su joj noge drhtale. Zato što je strah koji je
osećala u tom trenutku bio nešto toliko neopisivo i snažno da ju je sprečavalo da
razmišlja. Ali je ipak morala da to učini, ponovi u sebi.
Odluči da se pouzda u osećaje. Slama na koju je pala bila je suva. A kresivo od
kremena koje je držala na sigurnom u svojoj kožnoj torbi bilo bi savršeno da je zapali.
Uz malo sreće, moći će da izradi sebi neku vrstu baklje i pri svetlosti vatre sazna nešto
više. Naravno, rizikovaće da probudi nekoga i da se suoči sa zveri licem u lice, ali zar je
to važno? Kada je već došla do tačke u kojoj je bila, svaki trenutak više bio je jednak
daru od Boga.
Rezanje nije prestajalo i strah je nastavljao da joj razdire dušu.
Ako je neko tu pronađe, sigurno joj neće dati nagradu za to.
Skupi snagu. Poče da nervozno pretura po torbi od zečjeg krzna, sve dok ne
pronađe kresivo. Izvuče ga. Udari u kremen. Pokuša više puta, uporno, i odjednom
izazva kišu varnica. Zapali se slama koju je imala oko sebe i koju se postarala da sakupi
u neku vrstu neuredne gomile. Plamenovi buknuše kao krvavi jezici.
I ono što se dogodilo poče da biva jasnije.
Ugleda ispred sebe ogromnu zver. Nije se naročito razumela u pse, ali je njen izgled
govorio da se radi o dogi. Krzno joj je bilo crno i sjajno. Imala je džinovsku građu, a
neko ju je iz razloga koje Malasorte nije znala, zatvorio u veliki gvozdeni kavez.
Ko god da je to bio, nesvesno joj je spasao život.
Ambijent u kojem se nalazila bilo je neko dvorište. Njegove tri strane bile su
okružene golim zidovima, četvrta je gledala direktno na nešto što je delovalo kao štala
ili skladište, gde se iza rešetaka nalazila doga, ispršena na mišićavim šapama.
 Dok je zagledala okolo, Malasorte pokuša da zapazi neki put izlaza. Nije smela da
se vraća nazad, zato što je zid sa koga se prethodno bacila bio previše visok. Ali je slama
dogorevala, plamen je postajao sve slabiji.
Dodade žute vlati da ponovo sastavi snop, krenu ka skladištu i to držeći se podalje
od kaveza u kojem se doga sada izgleda primirila. Malasorte je pogleda. Imala je sitne
oči boje lešnika i uprkos izuzetno snažnoj građi, bila je strahovito mršava. Koža joj je
bila sjajna i tamna i prekrivena ožiljcima. Bele i crvenkaste pruge izbrazdale su joj
kratku i gustu kožu. Verovatno rane koje joj je neko naneo, pomisli Malasorte.
Gotovo kao da je po prvi put prepoznala nekog ko može da joj pomogne, doga poče
da cvili, grebući noktima po zarđalom gvožđu kaveza. Životinjski glas koji je ispuštala
sada je izgledao kao da pripada nekom drugom stvorenju, a ne zveri koja je malopre
želela da je svakog trenutka rastrgne.
Uprkos tome šta je prethodno osećala, Malasorte se sažali na nju. Činilo se kao da
plače. Oseti da je nešto grize u stomaku. Pas joj je sada izgledao kao blago stvorenje,
žrtva nečijeg besa i surovosti. Kao u znak potvrde te njene poslednje misli, doga poče da
vrti repom.
Malasorte se u tom trenutku zapita zašto vlasnik psa kao što je ovaj drži u kavezu
umesto da ga pusti da bude slobodan u dvorištu. Utoliko pre što bi bio savršen čuvar
poseda!
Nije imalo nikakvog smisla.
Baš kao ni ono što se spremala da uradi.
Plamen je postajao sve slabiji. Pogleda okolo i u jednom uglu skladišta primeti
šupu za drva. Naslagane cepanice su se srušile i završile u nesređenim gomilama, možda
ih je tako ostavio onaj ko je otišao. Priđe im. Pregleda ih na brzinu i među cepanicama
ugleda nekoliko štapova. Zgrabi jedan. Od mokre krpe ostavljene u čabru koji je delovao
kao da je napunjen uljem ili nekom drugom gustom tečnošću oporog mirisa napravi
neku vrstu baklje i polako je zapali vatrom od slame. Vrlo brzo buknu crveni vatreni
jezik.
Doga poče da grebe noktima rešetke kaveza. Sve jače je cvilela i imala ganutljiv
pogled. Sudeći po mršavom izgledu i tragovima na telu, verovatno je prošla kroz mnogo
nevolja. Baš kao i ona.
To mesto je delovalo napušteno i ako je sa jedne strane moglo da bude savršeno da
ostane sakrivena barem dok se Mikelanđelo bude zadržao u Viterbu, sa druge sigurno
nije bilo udobno. Ali Malasorte sada nije bila u stanju da tog jadnog dobrog džina ostavi
zatvorenog u gvozdenom kavezu.
Zbog toga sa bakljom u ruci pokuša sa pronađe način kako da ga otvori. Poče da
petlja oko brave i otkri da je neko na nju stavio lanac sa katancem. Ništa što ne može da
se otvori, samo da ima čekić ili neku gvozdenu šipku.
Kao da naslućuje njene namere, doga priđe vratima kaveza.
„Plašio si se“, reče Malasorte, „zbog toga si režao kada sam došla po mraku. Neko
te je verovatno istukao do krvi, sudeći po posekotinama i ranama koje imaš po telu.“
Onda pogleda katanac. „Ali ako te je neko zatvorio unutra, verovatno je to učinio
pomoću ključa“, pomisli naglas.
Ne čekajući, poče da traži. Nije delovalo verovatno da će ga pronaći, zato što je
bilo gotovo sigurno da ga je vlasnik poneo sa sobom. Sa druge strane, ako je odlučio da
napusti ovo mesto, kako je stvarno izgledalo, mogao je isto tako da ga baci negde unutar
ovog haosa.
Poče očajnički da tumara pri svetlosti baklje. Ugleda zarđale posude, okrnjeni crep,
nekoliko starih potkovica. Shvati da je taj prostor mnogo prostraniji nego što je u
početku mislila. Nalete na kovačnicu, primeti nekoliko mehova razbacanih po zemlji, pa
malo dalje pronađe neki stari nakovanj, a u jednom uglu otkri poveću količinu zarđalih
eksera i na kraju na zidu niz alatki za potkivanje, okačenih o kuke: turpije, klešta za
vađenje eksera i čekiće. Izabra jedan od njih, najveći i najjači koji je uspela da pronađe.
U tom trenutku na nekoliko hvatova ispred sebe ugleda kapiju. Uputi se prema tome što
je trebalo da bude ulaz u radionicu. Posebno joj zapade za oko da se duž dva velika krila
od grubog drveta pruža teška gvozdena šipka koja je služila da se zavuče u bočne šarke.
Malasorte zatim na jednoj strani zida primeti svežanj ključeva.
Možda će uz malo sreće među njima pronaći i ključ za otvaranje kaveza.
 23

PREMA MANASTIRU

Jutarnje svetlo je obasjavalo radionicu.

Oseti se kao da ju je probudila kaskada kovanog zlata. Uprkos tome što je duvao
blagi povetarac, vrućina nije dozvoljavala predah. Malasorte u prvom trenutku nije
shvatila gde se nalazi, ali joj je onda modrikasti i hrapavi jezik doge koju je nazvala
Režanje pomogao da se priseti. Lizala joj je prste na ruci. Ipak se iznenadi kada ugleda
njenu veliku i tamnu njušku, vlažne nozdrve, sitne i tužne oči.
Odmah se seti avanture od prethodne noći: bekstva, otkrića doge u kavezu i
napuštene radionice. Pošto je pronašla svežanj ključeva, konačno je uspela da otključa
bravu. Pas je izašao polako, obazrivo, i ona se još jednom zapitala da li je možda
napravila glupost. Ali je on sedeo na zadnjim šapama, sa velikom glavom nagnutom na
stranu i cvileo od sreće. Zato je Malasorte skupila hrabrost i počela da ga miluje iza
ušiju, a pas ju je u tom trenutku polizao, pun zahvalnosti.
Malaksala od vrućine, straha i gladi, sakupila je malo slame i napravila ležaj. Doga
ju je sledila, a kada se ispružila u pokušaju da malo zaspi, ona se šćućurila ispod njenih
nogu.
Pre nego što se prepustila snu, Malasorte je pogledala psa i rekla mu: „Zvaću te
Režanje, zato što je to bilo prvo što sam čula od tebe“, pa je onda uz osmeh, srećna što je
stekla novog prijatelja, zaspala na slami, dok se on prepustio tihom cviljenju koje je
ličilo na pozdrav za laku noć.
Sada kada se probudila i kada joj je Režanje poželeo dobar dan, Malasorte je
postala svesna da mora da uradi mnogo toga. Pre svega da umije lice i da kupi nešto za
jelo za sebe i za psa.
Pade joj na pamet Ulica Mačel Mađore. Tamo će sigurno pronaći nešto za Režanje.
Priseti se velike česme koja se nalazila u centru ulice, gde će moći da umije lice.
Srećom, u torbi je još uvek imala haljinu. Bila je siva i obična, ali čista.
Nameravala je da ide u Manastir Svete Katarine i da se tamo nekako uvuče. Nije
otkrila ništa interesantno, a novac je bio na izmaku. Uz malo sreće, uspeće da prikupi
neke informacije, da onda pokupi svog konja kojeg je ostavila ispred jedne krčme van
grada i onda će moći da se vrati u Rim i saopšti novosti Imperiji.
Ako otkrije nešto važno, kurtizana će sigurno biti izdašna prema njoj.
Onda ustade na noge. Mirišljavi vazduh, jutarnja tišina, lagano cviljenje Rezanja,
ispuniše je dobrim raspoloženjem. Izvuče haljinu iz torbe i obuče je. Oseti se kao uvek
bi kada obukla čistu haljinu: laka tkanina joj je milovala kožu, pružajući joj zanos koji ju
je gotovo opio. Osmehnu se. Osećala je potrebu da umije lice, ali nije smela da vodi sa
sobom psa, mada bi to želela, Naravno, ne bi prošla nezapaženo. Mlada žena sa takvim
psom, kojeg je neko mogao i da prepozna. Nije to bila dobra ideja.
„Moraš da ostaneš ovde“, reče mu. „Vratiću se, obećavam ti, i doneću ti nešto za
jelo.“
Doga je pogleda svojim sitnim očima boje lešnika. Zalaja. Ona pokuša da je smiri,
milujući joj veliku glavu. Režanje se šćućuri na slami sa isplaženim jezikom, zadihana
od vrućine.
Malasorte to ponašanje protumači kao poslušnost i uputi se prema kapiji. Pokupi
ključeve i pošto je skinula dugačku drvenu rešetku i malo petljala oko brave, izađe. Dok
se krilo vratnice otvaralo ka ulici, začu dogino muklo cviljenje.
„Sačekaj me“, reče joj opet. „Vratiću se brzo.“
 24

MANASTIR

Umila je lice na jednoj velikoj fontani i voda joj je pružila osveženje koje ju je
preporodilo. Nahranila je Rezanje mesom koje je kupila u jednoj od mesarskih radnji
koje su se nalazile duž ulice. Onda je sačekala popodne. Izašla je opet sama i uputila se
ka Trgu Dante Aligijeri i Manastiru Svete Katarine. Nije tačno znala kako da se uvuče u
njega, ali kako bude proticalo vreme, smisliće neku vrstu plana.
Znala je da će Mikelanđelo sigurno ubrzo krenuti da se dogovara sa markizom od
Peskare. A bile su joj potrebne informacije koje treba da proda. Imperija je bila umorna
od čekanja i ona nije želela da je razočara. Pored činjenice koja nije bila zanemarljiva, a
to je da joj uopšte ne smeta ovakav način gotovo slobodnog života.
Ali da bi ga vodila, bili su joj potrebni zveckavi dukati. Znala je da to njeno
špijunsko delovanje nosi nemali rizik. I da aktivnost kojom se bavi nije od onih
najdostojnijih. Ona zaista nije bila ništa drugo nego lopov u službi jedne kurtizane. Ali s
obzirom na to šta je morala da radi ranije da bi preživela, ovo što se dogodilo
predstavljalo je neočekivanu sreću.
Utonula u takve misli, Malasorte stiže u manastir.
Nakon što je pokucala, sačeka.
Najzad jedna monahinja proviri, gledajući je sa izvesnim iznenađenjem kroz
prozorčić na kapiji.
Upita je šta želi, a ova je bila uporna da razgovara sa njom. Reče da joj je potrebno
mesto gde da provede noć, zato što ne zna kuda da ode. Dodade da je pobegla iz kandži
nekog čoveka koji je pokušao da je zlostavlja. U tome joj pomože neočešljana kosa i
lice, mada čisto, ali umorno od putovanja prethodnog dana i gotovo besane noći.
Kada sestra najzad otvori vrata, pretvarala se da se ne oseća dobro, pa se opusti i
pade joj u naručje, simulirajući slabost.
Monahinja, mlada skoro kao Malasorte, bila je mlada iskušenica dobrog srca i
možda je videla nešto svoje u toj skoro izgubljenoj devojci. Iz tog razloga pozva druge
sestre i one joj pomogoše da je odvede u jednu malu ćeliju. Ispružiše je na omanjem
gvozdenom krevetu sa dušekom od grubog platna napunjenog slamom. Zatim joj
donesoše svežu vodu. Po mišljenju sestara, odmor će učiniti ostalo i da je to najbolji
način da povrati svoju uzdrmanu dušu. Kada se bude osetila bolje, odvešće je u
manastirsku trpezariju da večera, odmah posle večernje službe i pre večernje molitve.
Čim to bude moguće, igumanija će razgovarati sa njom da sasluša njenu priču i da onda
odluči šta će da uradi.
I tako se Malasorte sada našla u unutrašnjosti manastira.
 Nema vremena za gubljenje, pomisli.
Čim je ostaviše samu, skupi kosu, skide odeću sa sebe i obuče tuniku sa belim
skapularom i crnim velom koji su joj ostavili u dnu kreveta. Steže oko struka kožni kaiš.
Znala je da se izlaže velikom riziku, ali nije imala izbora. Pouzda se u činjenicu da
će je ostaviti na miru barem do večernje službe. Pored toga, sa velom i monaškom
odećom, na neki način je mogla da se nada da će proći neprimećeno.
Bez oklevanja otvori vrata i šmugnu napolje.
Malasorte prođe kroz dugački hodnik. Bio je pust, svež i mračan. Na kraju izađe na
predivno malo dvorište. Voćke i cveće jakih boja bili su zahvaćeni raznobojnim oblakom
male fontane u središtu dvorišta. Za trenutak ostade opčinjena tom čudesnom lepotom.
Cvrkut ptica joj podari još jedno uzbuđenje od sreće.
Ali nije bila tu da se zabavlja.
Onda joj sreća priteče u pomoć i to na način da prosto nije mogla da poveruje.
Pošto baš u tom trenutku nalete na markizu od Peskare.
Odmah je prepozna. Hodala je duž reda stubova.
I dolazila ka njoj.
Bile su same.
Priđe joj. „Sestro“, reče joj bez uvoda i sa učtivom užurbanošću, „da li bih tražila
previše ako vas zamolim da odete do kuhinje, uzmete krčag sa svežom vodom i pet čaša
i onda to donesete u biblioteku?“ Dok je to govorila, pokaza joj na vrata koja su izlazila
na dvorište.
„Naravno“, odgovori Malasorte uz ljubazan osmeh.
To reče i uputi se ka ulazu odakle je dopirao prijatni miris svežeg hleba.
Nađe se u manastirskoj kuhinji. „Uzeću krčag vode i čaše za markizu od Peskare“,
reče. Bila je sredina popodneva i ubrzo shvati da nema nikoga.
Nadstojnica kuhinje se odmarala ili je možda izašla sa pomoćnicom da obavi
nabavku.
Malasorte napuni krčag vodom. U naćvama pronađe čaše od pečene gline. Sve to
stavi na drveni poslužavnik i, trudeći se da ne privuče previše pažnje, uputi se ka
dvorištu, dok je pritom zaboravila koja joj je vrata pokazala markiza od Peskare.
 25

HRISTOV BLAGOSLOV

Toga dana je zajedno sa Vitorijom i kardinalom Redžinaldom Poulom bilo još osoba.
Njegova lepa prijateljica mu ih je predstavila.
Mikelanđelo steže ruku Alvizeu Priuliju, venecijanskom plemiću koji uzvrati gest
srdačno i sa naklonošću. „Maestro, to što vas danas vidimo u ovoj biblioteci ima za nas
ukus blagodeti. Nismo se nadali takvoj sreći“, reče ovaj poslednji.
Mikelanđelo izbeže odgovor i samo sleže ramenima. „Meni je čast“, odgovori.
Onda dođe red na Markantonija Flaminija. Imao je duboke crne oči i tamnu bradu
izbrazdanu sedim vlasima. Kosa je imala razdeljak po sredini, pravilno mu je padala na
ramena i uokvirivala mršavo lice sa izraženim jagodicama. I on je imao samo reči
prepune zahvalnosti i povlađivanja.
Mikelanđelo nije mogao da shvati razlog za toliku naklonost. Možda zbog njegove
prirodne podozrivosti, u početku mu se učinilo da su sve te osobe previše izveštačene,
barem u odnosu prema njemu, ali kasnije postepeno u njemu sazri drugačiji osećaj. Do
te promene je došlo delom zahvaljujući Vitorijinim pogledima, koja ga je držala za ruku,
delom zaslugom Poula, koji je imao prirodni dar da pridobije osobe. Posedovao je
sasvim posebnu ljupkost koju je izgleda stekao još od rođenja i koja se širila iz tog
njegovog mršavog tela, otmenog držanja, smirenog i ljubaznog ponašanja, ali nikada do
te mere da to preraste u nadmenost.
Tako se dogodi da Mikelanđelo postepeno poče da oseća toplinu i iskrenost i one ga
osvojiše.
Bio je radoznao da sazna za razlog sazivanja tog sastanka.
Sa Vitorijom i kardinalom Poulom se dogovorio da se vide narednog dana, naravno,
ali kada ga je to upitao, učinilo mu se da je Poul želeo da on bude tu sa njima da bi
mogao da mu saopšti neku značajnu vest.
Mikelanđelo nije imao ni najbleđu ideju o čemu se radi, no donekle zato što je
želeo da uzvrati Poulovu ljubaznost, donekle zato što je Vitorija insistirala, prihvatio je
taj drugi sastanak.
Dan je bio manje vreo od onog prethodnog, mada se nije mogao definisati kao svež.
Kardinal je jedva imao vremena da ih pozdravi i upita: „Moji najdraži prijatelji, da
li znate za Hristov blagoslov?“ kada neko pokuca na vrata. Kardinal zastade. „Napred“,
reče, uz dozu ljutnje.
Trenutak kasnije u prostoriju uđe jedna monahinja. Nosila je poslužavnik sa
staklenim vrčom sa vodom i pet čaša. „Izvinite“, reče, „nosim nešto da se osvežite u
ovom vrelom danu, kako je tražila gospođa Kolona.“
 Vitorija klimnu glavom.
„Hristov blagoslov?“, upita Priuli.
Kardinal potvrdi pokretom glave.
Monahinja stavi poslužavnik na sto, opet se izvini zbog upada i uputi se ka vratima.
Dok se spremala da izađe, Mikelanđelo ukrsti pogled sa njom i za trenutak ostade
bez reči. Ugleda zelene oči tako snažne i duboke boje da mu zastade dah. I ne samo to.
Izazvaše u njemu neki čudan osećaj koji u početku nije mogao da precizno odredi.
Vrati se da sasluša Poula.
Kardinal sačeka da monahinja izađe i onda, umesto da govori, teatralnim pokretom
iz džepa kardinalske odežde izvuče neku knjižicu.
„Evo ovde“, reče skoro trijumfalnim glasom, „imam u rukama Vrlo korisnu studiju
o Blagoslovu Isusa Hrista, razapetog prema hrišćanima, koja je dospela do nas uz
veliku hrabrost gospara Flaminija.“
„Andrea Arivabene ju je u Veneciji odštampao za nas.“
„Neka bude hvaljen Bog zbog ovog čuda“, reče kardinal. „Vidite, prijatelji moji,
ovaj mali tekst mi je mnogo drag, pošto nam pokazuje novi život u veri. Život sazdan od
zajednice čoveka sa Hristom koji je sišao među nas na krstu i pustio da bude ubijen i
postane smrtan da bi nas učinio besmrtnim.“ Kardinal u tom trenutku napravi pauzu, kao
da hoće da tišinom naglasi tu tvrdnju, pa zatim nastavi: „Ali sada vas pitam: čemu služe
korisna dela inspirisana i smišljena na osnovu činova milostinje, blagosti, poštovanja
zakletvi?“
I dok je izgovarao te reči, Poul upre pogled svojih svetlih očiju u Mikelanđelove.
Ovaj tada zapazi u kardinalu energiju koju nije osetio do tog trenutka. Učini se da
ga njegov nemilosrdni pogled za trenutak izaziva, da bi zatim zapao u vrtlog
melanholije.
Zaista, Mikelanđelo je savršeno razumeo pitanje.
„Zar ljubav i smernost ne bi morali da budu sama suština vere?“, upita sada i on,
zbunjen onim što je Poul propovedao.
„Tačno, gosparu Buonaroti! Štaviše, toliko ste u pravu da ja verujem da činovi
obožavanja i druga dela, onakva kakvim ih je zamislila aktuelna Crkva, nisu ništa drugo
nego način da se sa Bogom uspostavi trgovina, jedna vrsta razmene koja bi ga stavila u
istu ravan sa čovekom. A to, kao što dobro znate, uopšte nije moguće.“
Priuli i Flaminio se saglasiše klimanjem glave.
To isto uradi Vitorija, prekrstivši ruke sa toliko žustrine da to skoro iznenadi
Mikelanđela. On je sa svoje strane osećao zapanjujuću snagu u onom što je tvrdio Poul!
Kako čovek uopšte može i da pomisli da može da bude očišćen od sopstvenih grehova
pred Bogom iskazivanjem milosti i blagosti, kao da su ti činovi u stanju da uzvise neko
grešno srce? Naprotiv! Ako ta dela potiču iz grešnog ljudskog srca, onda i ona sama
mogu da budu grešna.
„Ali šta to onda znači, vaša milosti?“, upita prostodušno Mikelanđelo. „Da dobra
dela ničemu ne služe?“
 „Nipošto!“, smiri ga Poul, smešeći se, „nipošto, prijatelju moj. Ali saslušajte ono
što hoću da vam kažem: vera, zamišljena kao zajednica duše sa Bogom, ne sme da
odvoji sebe od dobrih dela, tako da, kako kaže Hristov blagoslov, ova poslednja ne
predstavljaju sam nastavak vere, njima ne upravlja ono što će se desiti kasnije, kao
posledica, već će onaj ko ima veru u Boga moći da dobro postupa na osnovu same
činjenice da mora da bude dobar hrišćanin. Eto“, reče Poul, „saslušajte“, i dok je to
govorio, otvori knjižicu koju je držao u ruci i pročita melodičnim glasom:
Dakle, vera je kao plamen i kao takva blista. Plamen zapali drvo bez pomoći
svetlosti, pa ipak je svetlost nerazdvojno vezana sa plamenom. U isto vreme vera sama
po sebi gasi i spaljuje grehe bez pomoći dela. Ali ne može da postoji bez njih, inače bi
bila samo kao naslikani plamen, a samim tim i uzaludna.
Te reči mu uzdrmaše svest. Mikelanđelo zapazi njihovu razornu moć, oseti njihovu
obnoviteljsku funkciju i u isto vreme mu postade jasno da ta misao vodi samo vraćanju
vere u Hrista i suštini prošlosti. Ali se ne uzdrža da ne kaže: „Ali, vaša milosti, zar takav
pogled nije onaj koji bez senke sumnje zastupa baš sveti Pavle?“
„Naravno! I, zaista, ova knjižica koju imamo sreće da prelistavamo samo
propoveda ljubav i izmirenje Crkve sa rečima svetog Pavla i ubeđenje da su vernik i Bog
ujedinjeni u veri i da ona može da se izrazi samo putem dobrih dela.“
Mikelanđelo klimnu glavom, ohrabren tim rečima.
Pogleda u Vitoriju koja mu se osmehnu.
Sada je shvatao zašto je njegovoj prijateljici bilo toliko stalo da on dođe da se nađu
u Viterbu. Kardinal Poul je bio veliki čovek i zaista je mogao da leći rane njegove
uzdrmane duše. Odjednom se sve njegove sumnje, nagađanja, strah i njegova zabrinutost
vezana za papino mondensko ponašanje, prodaju crkvenih oprosta greha, korišćenje
njegovih dela u slavu svetovne snage koja nema nikakve veze sa čistom i jednostavnom
verom, raspršiše i on konačno pronađe mir.
Sa samim sobom i onima koji ga okružuju.
Bilo je to oslobođenje. Mikelanđelo prosto nije mogao da poveruje kako Poulove
reči sadrže u sebi sve ono što je služilo ponovnom uspostavljanju pravog životnog
ponašanja: od sada pa nadalje imaće na umu šta mu je rekao. Pronaći će svoje
iskupljenje u smernosti, ljubavi prema Bogu i bližnjem svom. I neće se više brinuti o
tome da izvršava samo ono što smatra ispravnim. Činiće to sasvim prirodno, pošto je to
jedini način da može da živi sa Bogom.
Shvati da je život kao vajarstvo: da bi se shvatila prava lepota, bilo je neophodno
odricanje, a ne zgrtanje. Otkrivanje te lepote koja se krije u suštini, baš kao što čekić i
vajarsko dleto, ako se dobro koriste, mogu da otkriju savršenstvo jedne više forme,
oblikovane putem punoće i praznine, označene nevidljivim linijama koje kao tajanstvene
i zagonetne žile prolaze kroz čistu materiju belog mermera.
Oseti se ohrabren i u isto vreme shvati skučenost svog delovanja. Sve treba smestiti
u jednu novu, veću perspektivu: spojiti strogost i umerenost kao nove izvore života.
Uvek se njih pridržavao i uvek je pokušavao, ukoliko je to mogao, da pomogne drugima,
ali sada odluči da će tome pokloniti još više pažnje.
 Neće biti lako, znao je to. Mogao je samo da teži tom savršenstvu, ali se
zahvaljujući ovim svojim novim prijateljima osećao jačim. Još više, osećao se
nepobedivim. Zato što su mu kardinal Poul i Vitorija konačno pokazali da je njegova
umetnost takva ne zato što je slave pape, već zato što je izraz njegove ljubavi prema
Bogu, nezaobilazan način da komunicira sa njim.
Samo ako bude u meo da ga sasluša.
Skoro kao da mu čita misli, kardinal Redžinald Poul ga pogleda. Zatim reče:
„Imajte vere u Boga, Mikelanđelo, i bićete još bolji nego što već jeste. Sve će vam biti
jednostavnije.“
Onda, kada te reči utihnuše, nešto mu pade na pamet. Osmotri svoje nove prijatelje,
pa onda pusti da mu pogled lebdi ukršten sa Vitorijinim. Onda shvati ono što je u
zabačenom kutku svoje svesti tražio, što je kao crv nagrizalo onaj mir za kojim je tako
dugo tragao i koji je možda po prvi put otkrio.
Oči monahinje! Već ih je negde video!
Nije mogao da pogreši.
To saznanje mu skoro oduže dah. Ustade iz fotelje u pokušaju da uzme čašu vode.
Zatetura se. Uhvati se za naslon fotelje da ne padne.
„Mikelanđelo!“, povika Vitorija, sva uznemirena.
„Gosparu Mikelanđelo“, Priuli ponovi njene reči.
„Žena koja je ušla malopre…“ promrmlja on tihim glasom.
„Ko?“, upita Poul.
„Monahinja… koja nam je donela da pijemo… već sam je video“, uzviknu.
„Gde?“
„U Crkvi Santa Marija sopra Minerva“ reče, ohrabren Vitorijinim pogledom.
„Jeste li sigurni?“ upita ga Poul.
„Nemam nikakve sumnje. Nikada ne bih zaboravio te oči. Pored toga…“
„Špijunka?“ upita kardinal uz sve veću uznemirenost.
„Bojim se da jeste“, potvrdi Mikelanđelo. „Pored toga“, nastavi, „pored toga, neko
me je prethodne noći pratio dok sam odlazio u krčmu.“
Kada začu te reči, Alvize Priuli jurnu ka vratima.
„Gosparu Priuli, šta to radite?“, upita zabrinuti Markantonio Flaminio.
„Pokušavam da zaustavim tu ženu“, glasio je odgovor. Venecijanski plemić je već
širom otvorio vrata i navrat-nanos jurnuo kratkim hodnikom koji je vodio u manastirske
dvorište.
 26

VRATOLOMNO BEKSTVO

Hristov blagoslov! Nije imala pojma o čemu se radi, ali neće zaboraviti te reči. I znala je
da su one same za sebe bile vredne ovog putovanja.
Sada je morala samo da pokupi konja, uzme Režanje i da ode.
Odevena kao monahinja, stiže do kapije i zahvaljujući prerušavanju i spuštenom
pogledu, šmugnu iz manastira. Monahinja na ulazu u manastir ju je pustila da prođe bez
većih teškoća. Ostavila je svoju haljinu u ćeliji, ali sa onim što će joj dati Imperija kao
nadoknadu za ovaj posao, kupiće najmanje tri nove haljine.
Smatrala je gotovo čudom to što monahinje nisu otkrile njeno malo lukavstvo da se
uvuče u biblioteku pre nego što bude previše kasno.
Sve je išlo isuviše glatko. Ali zašto da se barem jednom i njoj ne osmehne sreća?
Zbog toga se spuštene glave, vodeći računa da ne ukrsti pogled sa nekim i da što
bolje iskoristi prerušavanje, opet uputi ka napuštenoj radionici, gde je znala da će
pronaći Režanje.
Ideja joj je bila da sačeka noć i da se pod okriljem mraka zajedno sa dogom uputi
ka Rimu. Zaustaviće se u krčmi na ulazu u Viterbo, gde je ostavila konja, i pohitati da se
vrati u grad.
Krenu putem prema radionici.
Kada je prethodne noći pronašla ključeve, shvatila je da su vezani kožnom vrpcom.
Zato ih je stavila oko vrata, kao brojanicu. Kada je stigla u blizinu kapije, ne upadajući
previše u oči, okrenu masivni gvozdeni ključ u bravu i otvori krilo vrata.
„Fuji“, reče neki glas, hrapav kao prašina od rđe, „dakle ti si ta koja je oslobodila
ovo šugavo pseto? Monahinja?“
Malasorte najpre nije uspela da shvati. Osećala je samo metalni ukus krvi u ustima.
Taj ko je to govorio ju je odvukao unutar radionice, gurnuo je u jedan ugao, gde je
udarila u nešto.
I sada je imala razbijene usne.
Ispljunu nešto crveno.
Kada bi samo mogla da pronađe svoju torbu.
Gde ju je stavila, dođavola?
Malasorte nije uspevala da razmišlja.
Ali je morala da to učini… i to brzo.
„Ti si ta koja se pobrinula da oslobodi psa, zar ne?“
 Gotovo kao da želi da potvrdi te njegove reči, Režanje tiho zareža. Malasorte
podiže glavu i ugleda dogu u jednom uglu. Bila je prekrivena ranama i sedela je mirno
oslonjena na šape. Neko ju je verovatno batinao do krvi.
Onda, pokušavajući da opet stane na noge, obrati pažnju na taj promu kli glas koji
kao da je pripadao samom đavolu izašlom iz zemlje. Ugleda ispred sebe nekog visokog,
snažnog čoveka krupnih i nervoznih ruku, dugačke crne brade i ćelave glave, bez kose.
„Zaboga, skoro me je ubilo ovo kopile!“
Začuvši te reči, Malasorte primeti da taj čovek steže u ruci toljagu. Druga ruka mu
je bila prekrivena komadom rastrgnutog rukava i izgledalo je da je upravo ujeden.
Verovatno ga je Režanje napao. Čovek se zaštitio podizanjem ruke i to je bio rezultat
toga. Ali je verovatno uspeo da više puta udari psa ogromnim štapom, sudeći po krvavim
tragovima koji su svojim crvenilom prekrili telo jadne životinje. Vezao ga je lancem za
gvozdenu alku.
„Hoću da znaš da ćeš mi skupo platiti…“ zagrme čovek, zamahujući ujedenom
rukom.
Besni lavež prekide tu pretnju.
„Samo pokušaj da se pokreneš!“ zaurla čovek u pravcu psa, „i videćeš da ću ti
otkinuti glavu.“ Dok je to govorio, poče da zamahuje okrvavljenim štapom.
Malasorte je znala da ima samo jednu mogućnost. Morala je da priđe šupi za drva.
Zato što je tamo sakrila torbu. Samo da uspe da je otvori.
Ali joj čovek priđe, uhvati je za noge i povuče prema sebi. Ona se nađe licem na
zemlji. On joj strže veo sa lica. Malasorte onda oseti hladnoću oštrice. Čovek ju je
uperio u njen vrat. Zatim je zgrabi za ivicu tunike, nožem je zaseče duž leđa i otvori je
tačno po sredini.
Opet oseti sečivo uz kožu. Podiđoše je ledeni žmarci.
„Sada ćemo da vidimo da li si lepa kao što izgledaš“, zaurla čovek.
Onda kao da Režanje odjednom shvati šta se on sprema da uradi.
Doga iznenada skoči, pokida lanac kojim je bila vezana i kao furija se ustremi na
napadača.
Malasorte shvati da joj je to poslednja šansa. Ne gubeći vreme, baci se ka šupi za
drva.
Začu pseće skičanje iza sebe, ali je znala da će biti mnogo više od koristi Režanju i
samoj sebi da se dočepa onoga što je imala na umu.
Skloni cepanice i zgrabi torbu od zečje kože, zavuče ruku unutra i pronađe ono što
je tražila.
Tog trenutka je čovek opet uhvati za nogu i povuče je nazad.
Ali su se ovaj put stvari promenile. Malasorte je bila brza. Udarcem noge se
oslobodi stiska i trenutak kasnije se okrenu i baci se na njega. Oštrice bodeža blesnuše u
vazduhu. Zari prvi u grudi svog napadača. Onda drugi. Oseti neku vrstu dvostrukog
cepanja, čelik koji kida meso. Čovek je pogleda razrogačenih očiju, činilo se da ne
veruje u ono što se upravo dogodilo.
 Ispusti toljagu koju je jedva držao u povređenoj ruci. Zatim i nož. Ispljunu puna
usta krvi.
Malasorte se udalji, ostavljajući bodeže zarivene u grudi čoveka. Njihove drške su
virile iz kabanice kao čudovišni dodaci od srebra i sedefa.
Čovek ispusti još jedan krik, podižući ujedenu ruku. Ali nije uspeo da uradi ništa
više. Noge mu popustiše kao da su od gline.
Završi na kolenima.
Onda se skljoka na bok, sa licem na zemlji i vlatima slame.
Malasorte ostade da ga gleda, užasnuta.
Upravo je ubila čoveka.
Nastavi da stoji na nogama, dok joj se grlo stezalo od straha. Oseti da se guši.
Opazi da joj se vrtoglavica penje u glavu. Onda joj se mučnina pokrenu ka usnama kao
rastuća plima. Činilo joj se kao da joj se stomak čepa od nagona za povraćanje. Naže se
napred i povrati u neki nokšir.
Poduže se osećala kao da je mrtva.
Sve dok ne oseti da je Rezanje liže po licu.
Vrućina je bila nepodnošljiva.
Kada ponovo sede, ugleda kako roj muva zuji iznad leša čoveka kojeg je upravo
ubila.
 27

NOVA ISKUŠENICA

Dve monahinje su ih fiksirale skrušenim pogledom.

„Nisam mogla da pretpostavim da ta devojka može da bude špijunka. Meni je
delovala kao devojka u nevolji. I moje sestre to mogu da potvrde“, reče nova iskušenica
sa dozom žaljenja.
Igumanija je pogleda sa odmerenom strogošću. „Nemojte da okrivljujete sebe,
draga moja“, reče, „ali sada pokušajte da se setite kako je izgledala. Pokušajte da je
opišete.“
„Imala je duboke zelene oči“, započe monahinja.
Mikelanđelu zastade dah. Bile su to baš one tako posebne ženice koje su izazvale
alarm u njemu. Samo da se pre setio gde je video taj pogled.
„Crna kosa joj je uokvirivala sveže i ljupko lice. Bila je prilično visoka i nije mogla
da ima više od dvadeset godina, čak mislim da je i mlađa.“
„Pada li vam još nešto na pamet?“, pokuša da je upita Poul.
„Rekla je da beži od surovosti nekog čoveka. Zbog toga sam smatrala da treba da je
pustim da uđe.“
„Gotovo sigurno vas je lagala“, zaključi Flaminio uz pokret glavom.
„Imala je na sebi vrlo skromnu haljinu“, dodade monahinja.
„Onu koju sam vam pokazala“, reče igumanija, obraćajući se Poulu.
Kardinal klimnu glavom.
„A kada pomislim da sam je srela pre nego što je došla u biblioteku“, priznade
tužno Vitorija.
Mikelanđelo iznenađeno pogleda svoju prijateljicu. „Stvarno?“
„Da, upravo sam ja tražila od nje da donese krčag sa vodom i čaše.“
„Sećate li se nečega na toj ženi? Još nečega pored onog što je upravo rekla sestra?“
upita Poul.
„Nažalost, ne“, reče Vitorija uz uzdah. „Bila je vrlo ljubazna, ali je nosila monašku
odeću i nisam uspela da uočim ništa više od onog što je do sada rečeno. Vi ste u pravu“,
dodade markiza od Peskare u pravcu sestre, „imala je oči vrlo lepe i intenzivne boje.
Nije mogla da prođe nezapaženo.“
Redžinald Poul uzdahnu. „Nažalost, sada ne možemo ništa da uradimo. Ali da sam
na vašem mestu, ne bih se previše brinuo. Dobili smo potvrdu, priznajem, ali ne mora da
znači da je to sigurno, da nas neko špijunira.“
„Ko bi se toliko usudio?“ upita igumanija.
 „Radije bih da ne oklevamo previše, majko. Ono što je bitno jeste da je ta špijunka
napustila manastir. Od sada pa nadalje bićete oprezniji sa namernicima koji traže
utočište, a što se tiče mene i mojih prijatelja i naših bezazlenih sastanaka“, nastavi Poul,
„oni će se održavati u tvrđavi gde sam ugošćen sa ogromnom velikodušnošću. Tako vam
više nećemo stvarati neprilike.“
Nadstojnica potvrdno klimnu glavom. Onda dodade: „Eminencijo, vi nam ne
stvarate nikakve neprilike, naš manastir je vaša kuća.“
Ali kardinal je imao poslednju reč. „Ne sumnjam u to i na tome vam zahvaljujem.
Ali je očigledno da je onaj ko je danas upao u vaš manastir zainteresovan za naš susret,
ako se postarao da izvrši prerušavanje samo sa ciljem da uđe u biblioteku.“
Igumanija ne uzvrati.
„Hvala na informacijama koje ste nam dali.“ Poul pokretom glave pokaza svoju
zahvalnost i mladoj iskušenici. Na kraju ustade i uputi se ka izlazu, praćen Alvizeom
Priulijem i Markantoniom Flaminijem.
I Mikelanđelo ustade i zajedno sa Vitorijom dođe do vrata.
Kada se nađoše u dvorištu, Poul izrazi zabrinutost: „Nažalost, onaj ko je ušao
verovatno je uhvatio spominjanje Hristovog blagoslova. Sveta stolica će ubrzo biti
obaveštena o našim okupljanjima. To je naravno loše, ali je sada šteta već napravljena.“
„Eminencijo, stidim se“, reče Priuli. Njemu se otrglo naivno pitanje koje je u
pogrešnom trenutku otkrilo više od hiljadu reči.
„Nemojte da se previše mučite, prijatelju moj“, smiri ga Poul. „To bi se ipak
dogodilo pre ili kasnije. Nego, od sada ćemo pokušati da budemo pažljiviji. Sumnjam da
će dobre monahinje pustiti da neko ubuduće uđe ovako lako. Što me čini mirnim zbog
Vitorije“, reče Poul, „ali ne mogu isto da kažem i za vas, gosparu Buonaroti.“
Mikelanđelo sleže ramenima: „Eminencijo, kao što sam vam već rekao, ja nemam
čega da se plašim. Imam mnogo godina, sada već previše. Vratiću se u Rim i pokušaću
da držim otvorene oči.“
„Shvatam. Vi ste slavni, maestro. I veoma voljeni. Koliko znam, papa vas voli.
Uzvratili ste mu na najbolji način. Vašim radom. Pa ipak, nemojte ni za trenutak da
pomislite da ste bezbedni. Od trenutka kada ste počeli da posećujete ovo naše sastanke
sigurno ste izloženi strogom posmatranju.“
Poul se tim rečima pozdravi sa njim. Onda zagrli Vitoriju.
I Priuli i Flaminio se oprostiše. Nameravali su da se vrate u tvrđavu.
Kada se opet nađoše sami, Mikelanđelo i Vitorija ostadoše u dvorištu još neko
vreme, da se dive drveću i cveću, obasjanim crvenilom predvečerja. Voda iz male i
predivne mermerne fontane kao da je svojim mlazom razbijala tu inače savršenu tišinu.
To je ipak bio prijatan i skladan zvuk diskretne blagosti i Mikelanđelo, slušajući ga, uze
svoju prijateljicu za ruku. Prinese njene prste usnama i poljubi ih.
Vitorija ga pogleda sva opčinjena, pa se onda njeno lice malo smrači:
„Mikelanđelo, dovela sam vaš život u opasnost. Nikada to sebi neću oprostiti.“
„Prijateljice moja“, reče on, „šta to govorite?“
 „Da to niste učinili zbog mene, sada se ne biste našli u ovoj situaciji. Sada će neko
izvestiti o vašoj pripadnosti grupi kardinala Redžinalda Poula.“
„Vi ne možete da shvatite koliko ste mi važni. Beskrajno sam vam zahvalan što ste
me upoznali sa Njegovom eminencijom. Njegove reči, tako ispunjene energijom i
dobrotom, najbolji su lek za ovu moju dušu bez nade. Čak vas molim da mi pribavite
primerak Hristovog blagoslova, kako bih mogao da ga što pre pročitam, pošto mi
stavovi u njemu izneti veoma prijaju.“
„Jeste li sigurni?“
Mikelanđelo potvrdi klimanjem glave.
„Onda mi ne treba ništa više od toga“, odgovori markiza od Peskare.
„Zauzvrat“, reče joj on, „naslikaću Pijetu za kardinala. Da mu se odužim. Biće lepa
kao nikada, pošto ću dati sve od sebe da je izradim i on će moći da se moli pred njom.“
„Stvarno? Priredili biste mi tako veliko zadovoljstvo? Ipak je to mnogo više nego
što mi je dopušteno da se nadam. Zato što to što radite za kardinala, radite za mene.
Vidite, Mikelanđelo, njegove mlade godine, dobrota njegove duše, njegova hrabrost, sve
to ga u mojim očima čini sinom kojeg nikada nisam imala. Taj čin, zajedno sa vašim
čudesnim prijateljstvom, nadoknađuje mi sve gorčine koje mi je život priredio.“
„I još me to pitate? Učinio bih sve za vas, Vitorija. Ove vaše tvrdnje prosto
pojačavaju moju volju da odmah izradim malu sliku koju imam na umu.“
Ona u tim rečima oseti uzvišenost i hrabrost njegovog velikog duha.
Zaćuta. Učini joj se da lebdi na dašku povetarca koji se najzad podigao. Osećaj da
može da leti sa velikim zažarenim krilima na crvenom nebu dodirnu je svom
neodoljivom snagom tog priznanja koje je upravo izgovorio.
Onda gotovo krišom izvuče neki zavežljaj. Mikelanđelo nije znao gde ga je držala
do tog trenutka.
„Ovaj put“, reče Vitorija, „ja imam poklon za vas.“
Mikelanđelo htede da nešto kaže, ali mu Vitorija kažiprstom zapuši usta.
„Gledajte“, reče i, dok je to govorila, odmota tkaninu.
Trenutak kasnije pojavi se sjajna lupa postavljena na srebrno postolje.
„Naručila sam je za vas kod jednog venecijanskog stakloresca. Znam koliko napora
morate da uložite da prepoznate likove i boje koje treba da primenite u kapeli Paolina,
kako biste izradili fresku. Pored toga, pretpostavljam da vas isti problem čeka prilikom
rada na doterivanju mermera. Vaš vid nije isti kao nekada, istrošili ste ga svakodnevno
na svodovima Sikstinske kapele i na oltarskom zidu sa Strašnim sudom. Stoga primite
ovaj moj mali dar, kako biste mogli da sebi omogućite da se opet istim oružjem borite sa
preprekama koje vam vaša umetnost nameće svakog dana.“
Mikelanđelo je pogleda zadivljeno. Uze lupu iz ruku prijateljice. Dugo i bez reči ju
je pažljivo razgledao. Kako je bila lepa! Tako blistava i savršena, postavljena na to
sjajno srebrno postolje, blistala je pod poslednjim zracima sunca.
Obuze ga osećaj zahvalnosti i neizrecive nežnosti prema Vitoriji. Da je samo
mogao, voleo bi je i više nego što već jeste. Nije se usuđivao da je pita da li je ikada
poželela nešto više, a Vitorija mu sigurno ni u snu to nikada ne bi rekla. Ali je osećao
snagu te njihove uzajamne naklonosti koja je u tom trenutku ispunjavala dvorište i činilo
se da šiba stubove i leti do neba.
Ali je to bilo daleko od one groznice koja ga proždire u prisustvu Urbina i što
dovodi do toga da se postidi samog sebe, kako to nikada ne bi pomislio. Sa njim je
morao da se uzdržava da ne izvede neki skaredni, mrski čin.
Onda još jednom u njenim očima primeti tako izuzetno spokojstvo, da se bez borbe
prepusti onom što je osećao, predade se blagosti tog osećanja i pusti ga da se pokaže na
najispravniji i najiskreniji način, ne zahtevajući od sebe više od onog što je mogao da
pruži.
Imati pored sebe Vitoriju bila je najveća nagrada koju je čovek kao što je on mogao
da sanja.
I dok ju je posmatrao, ona zaplaka.
„Vitorija?“ upita je, „šta vam se događa? Čemu te suze?“
„Nemojte da brinete, prijatelju moj“, reče ona, „ovo su suze zahvalnosti, pošto je
moj plač zbog radosti i vama i samo vama dugujem predivan trenutak kao što je ovaj.“
On je uze u naručje i poče da je nežno ljulja.
 JESEN 1543

28

STARI ŠTAMPAR

Dakle, Hristov blagoslov je knjiga?

I da li je predmet kao što je taj mogao da sadrži toliku moć? Malasorte nije bila
sigurna u to. Naravno da je volela književnost, reći i priče koje bi joj se našle pod rukom
kada je imala vremena da čita. Imperija ju je pre nekoliko godina podučila toj vrsti
magije i ona je sada obožavala što može da sebi dozvoli taj predivni luksuz čitanja. Bila
je to njena tajna strast i predstavljala joj je prijatnost i olakšanje za dušu.
Pripovetke i pesme: ne bi znala da kaže koju vrstu više voli, ali je bilo jasno da voli
da pogledom luta kroz stranice neke dobre knjige čim za to ima priliku.
Sećala se da je očajnički volela Hodočasnika Jakopa Kavičea, pošto je u toj priči,
više nego u bilo kojoj drugoj, pronašla magiju avanture, strasti, osećanja koje stvara
metež u srcu glavnih junaka i koja kao da ispunjava stranice nemirom ostavljajući
čitaoca bez reči. Knjiga govori o velikoj ljubavi između Ginevre i Hodočasnika. Samo
da bi razgovarao sa ženom svog srca, ovaj poslednji, nakon što je izbegao teškoću sa
pravdom i izigrao budnost rođaka, presvlači se u običnog seljanina, dimnjačara,
prosjaka. I onda prati svoju draganu po raznim svečanostima, upadajući u kuću Polisene,
bolesne rođake, ili se krijući u mraku podruma jednog prijatelja ili čak ispod oltara u
crkvi. Sve to da bi je video i izrazio joj svoju žestoku strast. Koliko je pomamne strasti
bilo u tom zaljubljenom mladiću! I sa koliko je odmerene i učtive harmonije Ženeva
pokušavala da suzbije te napade, mada izgara od ljubavi prema njemu. I u tom zapletu,
tako punom iznenađenja i dramatičnih preokreta, Malasorte je pronašla toliko sreće i
blaženstva, da je želela da sve vreme koje je imala na raspolaganju posveti toj čudesnoj
aktivnosti.
A kada ga je imala, nije oklevala da ga otrgne od noći sna. I taj njen svet je bio
toliko naseljen pričama i likovima koji su ponekad uspevali da je odvuku što dalje od
tog tako opasnog života koji je bila prinuđena da vodi.
 Zahvaljujući čitanju, zamajavala se tako što je ponovo preživljavala u glavi život
Hodočasnika i Ženeve ili podržavajući prevare koje vrše žene preljubnice na štetu
posesivnih i nasilnih muževa, što je opisano u pripovetkama Mazuča Salernitana. Ali joj
je možda priča o Romeu i Juliji i njihovoj zabranjenoj ljubavi u Veroni, koju je napisao
Luiđi da Porto, možda više od svih opčinila srce. Bilo je u njoj toliko ljubavne čežnje,
toliko surovog i ogorčenog sukoba na štetu dvoje zaljubljenih, da Malasorte, dok ju je
čitala, nije mogla da zadrži suze.
Bili su to njeni heroji. Zahvaljujući njima i njihovim avanturama, devojka je
osećala podnošljivijim život koji je živela svakodnevno, sazdan od laži i noćnih
bekstava, od špijunaže i obmane. Iako je neprekidno smirivala sebe da u tome što radi
nema ničeg lošeg, ipak je imala jasan osećaj da narušava intimnost jednog dobrog
čoveka velikog talenta i podstiče iskrenu patnju jedne otmene i ljubazne žene.
A nije želela da to čini.
Koliko su bila daleka vremena u kojima je još na početku svojih istraživanja
dozvolila da bude zavedena čarima zabranjenog. Sada je, naprotiv, mrzela samu sebe što
je prihvatila i nije uspela da se oslobodi jarma da mora da bude špijunka.
Zato je tih dana nastojala da se dokopa priča. Bilo da se radi o dvobojima i bitkama
ili ljubavima i obećanjima, Malasorte ipak nikada neće poverovati da se književnost
može poistovetiti sa oružjem.
Ostala je bez reči kada je prikupljene informacije prenela Imperiji. Njena
gospodarica čak nije ni pokazala uzbuđenje. Naravno! Reči mogu da povrede više nego
mač, rekla je. Naročito u vremenu kao što je ovo, u kojem Crkvu razdiru unutrašnje
borbe. A ako je ta mala knjiga – Hristov blagoslov – dospela u Viterbo, utoliko pre je
mogla da se pronađe u Rimu.
To joj je priznala Imperija: da je Hristov blagoslov bila u to vreme jedna od
najmoćnijih i najopasnijih knjiga na svetu.
I zbog te činjenice, za informaciju koju joj je donela iz Viterba odobrila joj je
najpozamašniju sumu koju je ikada dobila.
Malasorte, ma koliko u neverici, postala je svesna da taj tekst verovatno izaziva
veliko interesovanje kod osoba kojima je Imperija obećala izveštaje.
Tako da ju je, ne gubeći vreme, kurtizana poslala kod jednog štampara od njenog
poverenja, da pribavi dva primerka knjige koja je bila u pitanju.
I sada se Malasorte našla baš na vratima štamparije Antonija Blada na Kampo dei
ijori.
Pogleda Režanje koji ju je pratio dotle. Doga joj je ostala verna od dana povratka u
Rim i ona je vrlo brzo otkrila koliko su ljudi, pa i oni najbezobrazniji, postajali oprezni
istog trenutka kada je vide kako prolazi sa tom krupnom životinjom pored sebe.
Pomilova ga po velikoj njušci. „Sačekaj me ovde“, reče mu, „zadržaću se kraće
nego što misliš.“
Režanje zadovoljno zacvile, poslušno ode u ćošak i sede na zadnje šape. Malasorte
mu se osmehnu. Vernost te životinje bila je toliko dirljiva, da ju je svaki put
iznenađivala.
 Nakon toga zakuca na vrata i uđe.
Čim pređe preko praga, ostade bez reči kada ugleda ono što se najpre ukaza pred
njom. Odmah posle ulaza nalazio se veliki pult od orahovog drveta koji je delio javni
ulaz od radionice. Iza njega se odvijala živa aktivnost. Malasorte se naravno nije
razumela u štampu, pa ipak bez teškoća razazna velika štamparska kućišta natrpana
pokretnim slovima izrađenim od skupocene legure olova, kalaja i antimona. Ugleda
džinovsku štamparsku presu i oseti jasan miris mastila i papira koje su stavljali u bele
gomile listova, slične snežnobelim kulama iz nekih dalekih vremena. U samom središtu
čitave te gomile uređaja i materijala zapazi radnika na presi kako namešta papir na
bubanj, vršače koji kožnim tamponima natopljenim mastilom ispunjavaju i trljaju
štamparske oblike, dok jedan slovoslagač izvlači slova iz kućišta, pravi razmake i
simbole, da bi ih onda raspoređivao na jednu vrstu malog lenjira.
Malasorte je na sve to samo razrogačila oči, izgubljena u tome što joj je izgledalo
kao pravo čudo.
Skoro poskoči kada joj priđe stari štampar Antonio Blado i obrati joj se piskavim i
neprijatnim glasom. „Kakva lepa devojčica! Pa šta vi radite ovde danas, u radionici
jednog štampara, vi koji možda ne umete ni da čitate?“
Malasorte se odjednom povrati i gotovo instinktivno odgovori starom štamparu:
„Naprotiv, umem da čitam i volim priče Jakopa Kavičea i Luiđija da Portoa!“ Te reči
izgovori sa ubeđenjem i jačinom koji nemalo iznenadiše gospara Blada.
Kada začu te tvrdnje, ovaj skupi prodorne oči i one se svedoše na pukotine, skoro
kao u grabljivice, napete da razaznaju plen na nebu. Ali nakon tog trenutka neverice, kao
da se primiri, rado prihvatajući da je shvatio malo toga što je izgovorila njegova
sagovornica.
Gospar Blado je nosio bluzu i kecelju. Ruke su mu bile uprljane mastilom, a nokti
toliko crni da su izgledali kao da su oivičeni crnom bojom. Tanka snežnobela brada
uokvirivala mu je šiljasti podbradak, a gusta raščupana kosa davala njegovom licu
luckast izgled, baš kako je verovatno bilo i njegovo raspoloženje. Uprkos tome, on je bio
čovek dobrog srca i to što u svojoj radionici vidi mladu ženu ga je nakon početnog
nepoverenja odobrovoljilo, dovoljno da postane ljubazan.
„Izvinjavam se što sam posumnjao u vaše kvalitete, gospo moja, nema mnogo žena
koje umeju da čitaju u ovim vremenima. Pa ipak se pitam šta vas je danas dovelo u moju
skromnu štampariju. Ako mogu da nešto učinim za vas..
„Šalje me gospa Imperija“, reče Malasorte, ne gubeći vreme. „Označila mi je vaše
ime, pošto je bila sigurna da ćete bez ikakvog oklevanja zadovoljiti moje molbe, toliko
ste poznati na polju štamparstva. I evo me ovde!“, zaključi devojka.
Sada dođe na red gospar Blado da razrogači oči od iznenađenja. Bio je to samo
tren, naravno, ali mu je bilo poznato ime čuvene kurtizane koja se s vremenom uzdigla
tako visoko na društvenoj skali da je postala jedna od stalnih klijentkinja. Znači da ova
devojka dolazi kod njega za račun tako moćne gazdarice? Onda bi bilo dobro da drži oči
otvorene, pošto je dobro znao da tamo gde je Imperijino ime, onda ni onaj Graminja,
strašni nemački plaćenik u njenoj službi, nije mogao biti daleko.
 Naslućujući štamparevu zabrinutost, Malasorte nije oklevala da ga smiri: „Sama
sam.“
Blado je pogleda sa očiglednim olakšanjem i upita je: „Šta mogu da učinim za
vas?“
„Koliko za početak, prestanite da buljite u mene na taj način“, reče Malasorte, koja
nije podnosila sumnju koju je stari štampar izrazio čim je ušla. „Onda mi pribavite dva
primerka knjižice koju moja gazdarica traži za račun jednog svog prijatelja.“
„A taj prijatelj je?“, upita Blado koji naravno nije bio u stanju da zadrži za sebe
svoju radoznalost.
„To se vas ne tiče.“
Štampar se popustljivo saglasi. „Naravno“, reče tonom koji odjednom postade
pomirljiv. „Mogu li barem da vas pitam o kojoj knjizi govorimo?“
Malasorte klimnu glavom. Učini se da se zamislila, pa onda reče: „Hristov
blagoslov“
Učini se da gospar Blado za trenutak ne veruje svojim ušima.
Onda se povrati. „Mislite na religiozni tekst koji je napisao monah Benedeto
Fontanini, a nedavno pregledao i proširio Markantonio Flaminio?“
„Upravo taj.“
„Jeste li sigurni? Znate li o čemu govori?“
Malasorte uopšte nije imala nameru da se uvlači u versku raspravu koju sasvim
sigurno ne bi mogla da izdrži. Želela je tu prokletu knjigu, zato što joj je to naredila
njena gazdarica. Nije imala nameru da je pročita! Bila je toliko daleko od te vrste teme.
„Gospođa Imperija mi je nešto nagovestila o tome…“
„Nagovestila vam je, kažete?“, gospar Blado odmahnu glavom u neverici. „Ne čini
mi se da je baš tako, s obzirom na to koliko neoprezno izgovarate taj naslov. I to glasno!
Tako da svako može da ga čuje.“
„Imate li je ili ne?“, navaljivala je Malasorte, ali već je počela da se oseća
neprijatno.
Blado podiže obrvu. Onda uzdahnu. „Taj tekst je štampan u Veneciji.“ Kada začu te
reči, učini se da Malasortine oči prekri senka i ljutnja.
„Ali“, nastavi Blado, koji kao da je osećao tajno zadovoljstvo da je muči
neizvesnošću, „upravo mi je stiglo nekoliko primeraka iz Mletačke republike. S pravom
ili ne, taj pamflet doživljava neočekivan uspeh. Svi ga hoće i sam bog zna da li će doći
kraj Rimu, papi i Crkvi kakvu poznajemo.“ Uzdahnu, kao da u tim njegovim rečima
odiše sve predskazanje kojim su bile prožete.
Malasorte spusti glavu. Znači, štampar je imao neophodne primerke… Osmehnu
se.
Ponovo ga pogleda. Zaćuta.
Blado nasluti smisao te tišine. I dok su njegovi radnici nastavljali da rade na presi i
sa slovima, udalji se za trenutak. „Ako možete da me sačekate ovde“, reče, „vratiću se sa
onim što tražite.“
Malasorte klimnu glavom.
 Dok je čekala, ponovo skrenu pogled na naslovne strane knjiga položenih na pult.
Bila je očarana krivinama slova, otmenošću napisa, zrnastom strukturom papira. Duboko
udahnu taj miris, tako oštar i snažan u isto vreme.
Kada se gospar Blado vrati, nosio je sa sobom dve knjižice.
„Evo ih“, reče stari štampar. „To košta deset novčića, po pet svaki primerak.“
Malasorte poreda novčiće na pultu.
Blado ih ščepa pohlepno i brzo ih strpa u kesu za novac. „A sada“, reče, „ako želite
moj savet, predlažem vam da nestanete u trenu i da se što je pre moguće oslobodite ovih
primeraka knjige ili se, verujte mi na reč, ne bih kladio ni u dukat na vašu glavu.“
Pošto nije bilo potrebno da joj se to dvaput kaže, Malasorte se dokopa vrata.
 29

ZDRUŽENO VEĆE

Đan Pjetro Karafa je znao da neće biti jednostavno. Uprkos to me što je bio čovek
zaljubljen u moć, papa je pokušao da uravnoteži razne stavove koji su se u tom trenutku
suočavali u Crkvi.
Zato nisu svi kardinali koji su činili Veće Svete stolice bili skloni liniji ponašanja
koja je delovala izuzetno beskompromisno. Znao je da može sigurno da računa na
Bartolomea Gvidičonija, radikala koji je i više od njega bio za borbu protiv protestantske
reforme, toliko da je nedavno sastavio listu od dvadeset tačaka za pobijanje luteranskih
stavova. Pobornik Francuske po političkoj orijentaciji, pored toga što je posedovao
prvorazrednu pravnu i teološku stručnost, gajio je strast prema književnosti, što je
značilo da je značajan saveznik koji kao da skoro unapred uživa u onom svom
podrugljivom kezu i sangviničkom temperamentu, ubijanju ulovljenih tuna do koga će
uskoro doći.
Nasuprot tome, Tomazo Badija, maestro Lateranske palate, službeni teolog papskog
dvora, bio je čovek sasvim drugačijeg kova. Odmeren, promišljen, otvoren, potpisnik
Consilium de emendanda ecclesia i autor Consilium Quattuor delectorum a Paulo III
super reformations S.R. Ecclesiae, dokumenata na osnovu zamišljene reforme kakvu želi
papa, taj čovek je bio sav predan građenju mostova između katoličke crkve i
protestanata, na šta su ukazivala njegova nedavna putovanja u Vorms i Regenzburg.
Karafa je to teško podnosio, ali je mogao malo toga da uradi. Ako ništa drugo, a na
njegovu sreću, pre tačno godinu dana je preminuo kardinal Dionizio Laurerio, generalni
namesnik servita, i on pripadnik one proklete miroljubive struje koja je, kako izgleda,
želela da po svaku cenu pronađe izmirenje posle raskida koji su želeli protestanti.
Što se tiče čoveka koga je imao pred sobom u tom trenutku, ne bi znao da kaže
kako će se ponašati. Huan Alvarez od Toleda, brat vicekralja Napulja Pedra od Toleda.
Naravno, bio je čovek Karla V, naravno da se ne može reći da je pobornik Francuske, i
Karafa je znao da se u krajnjoj liniji može očekivati ako ne otvoreni sukob, ono barem
sistematsko ometanje. Ali je De Toledo bio čovek luckastog raspoloženja koji zastupao
nepomirljive stavove. A naročito je mrzeo Redžinalda Poula.
Karafa će dodirnuti taj taster, tako što će pre svega obeležiti Ecclesia Viterbiensis i
tako obezbediti podršku De Toleda i Gvidičonija. A ako i poslednji od članova Veća,
Pjetro Paolo Parizio, bude zastupao liniju najmanje strogosti, ipak će imati glas više.
Situacija u svakom slučaju nije bila od onih najjednostavnijih. Poslednje otkriće do
kojeg je došao kapetan Vitorio Korsini, malo je reći da je bilo šokantno.
 Čim je otkrio postojanje novog izdanja Hristovog blagoslova, kardinal Karafa je
zatražio da ima jedan primerak. Kapetan garde je odmah uslišio njegovu želju i pribavio
mu ga.
Požurio je da odmah pročita. A ono što je saznao zabrinulo ga je do te mere da je
sazvao Veće.
I sada su svi bili pred njim.
„Najdraži moji“, započe Karafa, „okupio sam vas danas, pošto se nesreća obrušila
na nas i to na najopasniji način, ostvaren na prevaru, mračno. Dok smo se mi trudili da
pronađemo način da se zaštitimo i gde god je to moguće sprečimo raskid sa našom
Crkvom za koji se zalažu protestanti, nesmetano se širi epidemija u okrilju naroda i
plemstva, od Milana do Napulja, od Venecije do Đenove, kao nova zastrašujuća
epidemija, ubistvenija od kuge, nemilosrdnija od tifusa pegavca.“
Kada začu te reči, Gvidičoni razrogači oči. De Toledo samo zažmuri, kao da nešto
iščekuje.
„Šta vas muči, prijatelju moj?“, upita iskreno Pjetro Paolo Parizio, koji je imao
najblažu narav od svih kardinala i uvek bio spreman da prihvati stavove drugih,
pokušavajući da izmiri pozicije, da se tako izbegnu sukobi koji po njegovim rečima
samo doprinose slabljenju ionako već previše podeljene i umorne Crkve.
„Moć štampe“, odgovori zagonetno Karafa. Zatim, posle efektne pauze nastavi:
„Pretpostavljam da znate kakve misli pothranjuju kardinali Đovani Morone i Redžinald
Poul! Uostalom, bili ste papski izaslanik zajedno sa njima pre samo koji mesec prilikom
pripremnih sastanaka za predstojeći Crkveni sabor u Trentu, koji uprkos naporima našeg
pape dostojnim svake hvale, nikako da počne.“
„Teškoće su ogromne, kardinale. Što se tiče Moronea i Poula, mogu da vam
potvrdim naše zajedničko putovanje, mada ne razumem na šta ciljate.“
„Dakle, da li ste svesni da se kardinal Redžinald Poul ovih dana nalazi u Viterbu?“
„Naravno! Baš gde bi trebalo da bude od trenutka kada je imenovan za upravnika
imovine svetog Petra, a to znači u onoj državnoj provinciji crkvene države koja
obuhvata Viterbo i Čivitavekiju.“
„Molim vas da me poštedite tog beskorisnog cepidlačenja, kardinale!“, povika
ljutito Karafa, naglašavajući te reči pokretom ruke.
Pjetro Paolo Parizio ostade zatečen.
Ali se Karafa tu ne zaustavi. Znao je da je to samo početak njegove salve prekora i
ako se nadao da može da trijumfuje nakon što je posejao tajnovitost i iznenađenje,
morao je da odmah zarije nož.
„Da!“, reče uz neprimetno cerekanje, razmišljajući o onom što se spremao da kaže,
„ali biste morali da znate da pored toga što pokriva taj položaj, Poul u velikoj tajnosti
pothranjuje Ecclesia Viterbiensis, koja okuplja oko sebe sledbenike Huana de Valdeza,
krug intelektualaca, plemića, kardinala, visokih dostojanstvenika i na kraju umetnika,
koji se u vidu nove neprikosnovene jeresi sprema da kao lepra širi svoju misao!“
Kada začu te reči, Parizio je reagovao hladno i odlučno: „Možete li da budete
jasniji i kažete nam potanko o čemu govorite?“
 Ostale reakcije su bile manje staložene.
„Znao sam!“, zagrme Gvidičoni, ustajući, „onaj Englez mi se nikada nije sviđao.“
„Šta ste drugo očekivali od sina rođaka onog jeretika Henrija VIII?“, podrža ga De
Toledo.
„Smirite se, prijatelji moji, smirite se“, pokuša da ih smiri Tomazo Badija. Ali to
nije bilo jednostavno. Gvidičoni je delovao kao da je opsednut: razrogačene oči, tanke
usne, crvene i nervozne, kao da su povređene nožem. De Toledo sa svoje strane nije
davao nagoveštaj da će odustati i nastavi: „Poul je neodgovoran, potpuno neadekvatan
za ulogu koju pokriva.“
„On i njegov drug u avanturama, kardinal Morone, osudiće ovu našu svetu Crkvu
da bude sluškinja protestanata!“, pooštri optužbu Gvidičoni, koji je nakon neobuzdanog
gneva ponovo pronašao reči da izrazi sve svoje gađenje.
„Bilo kako bilo“, saopšti Karafa, „postoje činjenice koje govore najtačnijim
jezikom“, i grubim pokretom baci na veliki sto od hrastovog drveta primerak Hristovog
blagoslova.
 30

BES I SRDŽBA

Mikelanđelo je bio iznerviran. Još više, bio je ljut. Gvidobaldo II dela Rovere je banuo u
njegovu kuću bez najave, kao oluja. Stajao je tu pred njim sa oklopom blatnjavim od
dugog putovanja, u dugačkim čizmama i sa onim pogledom prepunim okolnosti koji
svakom ko se nađe ispred njega kaže da je bednik. Pratio ga je jedan njegov sekundant,
naoružani čovek, ćutljiv, pretećeg pogleda.
Gvidobaldo je iznosio zahteve i nije propustio da bljuje osude od prvog trenutka
otkako je ušao u kuću. Do te mere da je ta njegova dreka prizvala Urbina, koji se
odmarao u sobi koju je završio pored Mikelanđelove, i tako te godine proširio svoj stan,
da ustane i da sazna ko diže svu tu galamu.
„Ne razumem, gosparu Buonaroti, kako možete da živite u ovakvoj straćari, u tako
jeftinom kraju i u tako lošem stanju, da izgleda kao sklonište za siromahe i beskućnike.
Ali nisam ovde zbog toga. Vaša je stvar gde ćete živeti, među pacovima i prosjacima.
Ono do čega mi je stalo da vam kažem u ovom trenutku jeste to da sam upravo video
statuu koju ste posvetili mom duboko poštovanom dedi-stricu i uzaludno je ako vam
kažem da me je ostavila malo je reći razočaranim!“
Bilo je to previše! Sada se ovaj kondotijer razume i u umetnost?
„Stvarno?“, reče Mikelanđelo hladno. „Dakle, vi sada znate da raspravljate i o
umetnosti? Imate li vi pojma šta znači oblikovati mermer? Koliko drskosti vam je
potrebno kada mislite da možete da dođete u moju kuću da mi kažete kako da izvajam
statuu vašeg dede-strica! To bi bilo kao da ja želim da vas podučim kako da postrojite
trupe!“
„Nije poenta u tome!“
Baš u tom trenutku u prostoriju uđe Frančesko Amadori zvani Urbino. Imao je lepu
raspuštenu plavu kosu, široka, lepo oblikovana ramena i široki i snažni grudni koš koji je
do pucanja zatezao lanenu tuniku.
„A ko ste sad vi?“, upita iskreno začuđeni Gvidobaldo II.
„Ko sam ja? A ko ste vi, gospodine? Vi koji upadate ovde nepozvani i nemate druga
posla nego da vređate maestrov i moj rad. Koliko vremena i koliko znoja posvećujemo
projektu vašeg dede-strica! Ali vama to nije važno. Nije važno što je moj maestro uprkos
godinama prinuđen da troši vid i ruke u savijanju mermera i njegovom modeliranju,
samo da bi vas učinio srećnim. Zato što vi imate nešto drugo na umu..
„Kako se usuđujete da mi se obraćate na ovakav način!“, prekide ga Dela Rovere.
„A vi, gosparu Buonaroti“, reče, obraćajući se Mikelanđelu, „dozvoljavate ovom vašem
šegrtu da meni govori šta smem ili ne smem da radim. Vidim, vi prepuštate da vas on
brani! Ah, eto dakle objašnjenja za dilemu…“
„… Vi mislite samo na vašu ličnu računicu, da vidite završenu grobnicu, ne znajući
ništa o tome šta se dogodilo u prošlosti. Vi dajete sud o radu jednog maestra sa toliko
sramotnom lakoćom, da mi se zbog toga okreće u stomaku!“, nastavi hladnokrvno
Urbino, kao da Dela Rovere nije uopšte govorio.
Mikelanđelu ipak ne promače poslednji mig koji je napravio kapetan Venecijanske
kopnene vojske. I to mu se učini posebno uvredljivo. „Dosta, Frančesko!“, reče. Cenio je
žustrinu sa kojom se ovaj mladi čovek, njemu veran već trideset godina, umešao da ga
uzme u zaštitu, ali nije uspeo da bude najznačajniji umetnik svog vremena dopuštajući
drugima da ga brane. „A što se tiče vas, gosparu Dela Rovere“, ton njegovog glasa nije
prihvatao replike, „uopšte me ne interesuje da saznam vaše mišljenje o mom radu, pošto
vi nemate sposobnost da sudite o njemu. Tražili ste četiri statue i četiri ćete ih imati.
Prva je završena. Urađena je na taj način, jer su se, kao što ćete videti, geometrija i
prostor za spomenik potpuno promenili, a pošto sam morao da vodim računa o
udubljenjima i obimu, smatrao sam da je pogodno da statuu koja prikazuje papu
postavim u središtu, zadržavanjem srazmere sa ostalim statuama. Ne očekujem da to
shvatite i nije mi ni važno. Štaviše, da budem iskren, vidim u vama nestabilno
raspoloženje, kakvo je bilo i kod Julija II. To vaše neprekidno menjanje ideja u vezi sa
vašim planom, ta šlepa ljubav prema ratu, stalna potreba za novim poduhvatom, sve to
sa jedinim ciljem da me naterate da ga napustim. Vaša grobnica, pa onda ponovno
podizanje Bazilike Svetog Petra, sve su to neostvareni i neostvarljivi projekti, zato što
vam odmah dosade!“
„Vi ste tako nezahvalni!“, zagrme Dela Rovere zakrvavljenih očiju. „Lako
zaboravljate da vas je moj deda-stric ovenčao neprolaznom slavom, poveravajući vam
oslikavanje Sikstinske kapele!“ Dok je to govorio, pijunu na zemlju.
Frančesko više ništa nije video od besa. Izvuče nož iz pojasa. Oštrica sevnu pri
svetlosti sveca.
„Recite ovom vašem ljubavniku da vrati nož u futrolu ili će završiti sa odsečenim
uvetom. Jesam li dovoljno jasan?“
„Samo pokušajte da me dotaknete i videćemo šta će se dogoditi! Samo još jedna reč
upućena mom maestru i tako mi Boga, gosparu, ovaj bodež će se napiti vaše krvi.“
Sada je i čovek koji je pratio Dela Roverea izvlačio mač iz korica okačenih za
pojasom. Mikelanđelo nije smeo da rizikuje.
„Dosta! Da niko nije dodirnuo oružje. Kao što sam rekao: uopšte nemam nameru da
raspravljam sa vama oko načina na koji sam uradio statuu, uzimajući u obzir da ugovor
jasno govori o tome. Obavezujem se da vam isporučim četiri statue, izvajane na način da
skladno i dosledno kompletiraju spomenik posvećen uspomeni na vašeg dedu-strica.
Prva je već postavljena, ostale slede. Što se tiče slave vezane za narudžbe Julija II, ja
ipak mislim da je ona zaslužena ne zato što mi je zadatak poveren, već zato, gosparu
Dela Rovere, što je oslikavanje Sikstinske kapele ostvareno na način koji je sve učinio
zadovoljnim. I najzad, ovo što tvrdite da je Frančesko moj ljubavnik, što ste izrekli sa
arogancijom i drsko, vas se ni na koji način ne tiče. Smatram da je ta vaša tvrdnja
sramna, pogotovo što ste došli ovde bez ikakvog poziva sa moje strane.“
Mikelanđelo zastade, dade znak Urbinu da vrati bodež u korice. Kada vide da je
ovaj to uradio, nastavi: „Uopšte ne osećam potrebu da se pravdam čoveku mlađem od
mene, koji mora još mnogo toga da pokaže, koji pljuje na moju kuću i optužuje me za
ponašanje koje je, da budemo iskreni, više pripadalo vašem pretku nego meni!“
Kada začu te reci, Frančesko Amadori nije uspeo da zadrži osmeh.
Gvidobaldo II razrogači oči u neverici. „Vi se usuđujete da tvrdite da je Đulijano
dela Rovere, papa, bio homoseksualac? Jeste li svesni teške uvrede koju nanosite ne
samo meni već i čitavom Rimu? Ne znate sa kim imate posla, prokleti drzniče! Vi
mislite da možete da se ponašate kako vam se sviđa zbog same činjenice da ste dobili
malo kredita za vaše skaredne slike i isto tako vulgarne skulpture?“
„Pričajte šta hoćete“, reče Mikelanđelo, „ali ono su vam vrata.“
„Neka vam bude! Idem zato što više ne mogu da podnesem ovaj prostački
razgovor. Ali nemojte da mislite da ste nedodirljivi, gosparu Buonaroti. Uprkos vašem
uverenju, mojoj zvezdi je suđeno da sve blistavije šija. Dok vi niste ništa drugo do
običan izanđali starac. Nije daleko dan kada će me papa imenovati za komandanta
papske vojske i onda, prijatelju moj, ni vi nećete biti dovoljno zaštićeni da umaknete
mojoj osveti!“
„Odlazite! Odmah!“, zagrme Mikelanđelo, na vrhuncu sopstvenog besa.
Bez reči, ali sa paklenim osmehom na licu, Gvidobaldo II dela Rovere i njegov
pratilac krenuše ka izlazu.
 31

MOĆ IDEJA

„Hristov blagoslov?“, promrmlja nemalo iznenađen kardinal Badija.

Karafa popustljivo klimnu glavom. „Štampan u Veneciji.“
„Svetovna Venecija“, dodade De Toledo.
„Jeretička Venecija“, naglasi sa dozom ozbiljnosti Gvidičoni. „Grad koji se oduvek
pokorava našoj vlasti, kao da je nešto drugačiji, stran Božjim zakonima.“
„Bilo kako bilo“, prekide kratko Karafa, „ova mala knjiga počinje da doživljava
strahovito širenje neslućenih razmera, od Milana do Venecije, od Padove do Firence i
Napulja, među plemstvom i plebsom, među bogatim i siromašnim svetom, reči Benedeta
Fontaninija na tajanstven način odražavaju stavove Martina Lutera.“
„Jeste li sigurni?“ upita kardinal Badija uz dozu zabrinutosti.
Umesto odgovora, Karafa uze knjižicu u ruke, otvori je i pročita prvu stranicu na
koju mu pade pogled:
Ovo je ona sveta vera bez koje je nemoguće svideti se Bogu i zbog koje su se svi
Sveti iz Novog i iz Starog zaveta spasli, o čemu svedoči Sveti Pavle zapisom o Avramu
koji kaže: „I poverova Avram Bogu, a on mu primi to u pravdu.“ I zato malo kasnije
kaže: „Verujmo dakle da se čovek opredeljuje za veru i bez zasluge zakona.“
Kada se začuše te reči, oko stola zavlada grobna tišina. Pošto svako od njih
prepozna koliko taj mali tekst može da nosi u sebi potencijalno rušilačku i prevratničku
snagu. Zato što su to sigurno bile reči svetog Pavla, mada stavljene u bilo čije ruke i bila
je to moć širenja pamfleta kao što je Hristov blagoslov: dozvoljavao je verniku da
izgradi sopstveni odnos sa Bogom, u potpunosti isključujući „zasluge zakona“, a samim
tim i zadatak Crkve, dodeljujući joj ulogu koja nije mogla da se definiše ni kao
podređenost.
Onda kardinal Badija prvi razbi tešku zavesu koja se stvorila. To učini najviše za
ljubav istine. Karafa je znao da će njega najteže ubediti. Isto tako shvati smisao njegovih
reči: „Prijatelji, savršeno shvatam koliko rečenice kao ova mogu da prekinu nesigurnu
ravnotežu koju s mukom pokušavamo da uspostavimo, s obzirom na raskid uslovljen
protestantskim stavovima. Sa druge strane se pitam da li je upravo pročitani pasus jedan
jedini ili – a priznajem da je to ono čega se bojim, poznajući stavove Benedeta
Fontaninija – postoje i drugi koji mogu, ako se nađu u pogrešnim rukama, da izazovu
pobunu koja bi, suvišno je to reći, dovela do kraja naše voljene Crkve.“
Gvidičoni je bio spreman da govori, ali ga Karafa zaustavi, pre nego što pročita još
jedan pasus: … Tvrdeći da sveti Pavle smatra da je sama vera dovoljna za pravednost,
tako da čovek samim verovanjem postaje pravedan, iako nije učinio nikakvo delo, dolazi
se do toga da lopov bude opravdan bez delovanja zakona, zato što Gospod ne istražuje
ono što se zbilo u prošlosti, niti ono što će se zbiti u budućnosti pošto veruje, opravdavši
ga samim priznanjem, pa ga tako prihvatili za druga i dozvolih mu da uđe u Raj.
Izgledalo je kao da je u sali zavladala još dublja i manje ohrabrujuća tišina. Karafa
je znao da je to trenutak da deluje. Morao je da iskoristi brigu i strah koje je ovo malo
reči uspelo da izazove samom činjenicom da su bile izgovorene.
„Ja mislim da je ovaj tekst toliko opasan da mora biti zabranjen. Još nemam ideju
kako se to može učiniti, razmisliću o tome, ali to sada nije najozbiljniji problem.
Dozvoljavam sebi da podsetim sve nas da je Crkveni sabor pred vratima, da će papa
pokušati da sa svojim najboljim ljudima postigne izmirenje sa protestantima, da ih
dovede u okrilje katoličke crkve i to me raduje. Ali je i naša dužnost da vodimo računa o
zadatku koji nam je poveren. I nema nikog među nama ko ne vidi koliko je za Crkvu
opasan i škodljiv jedan ovakav tekst.“
Karafa nasu sebi vode. Znao je da mora da ubedi svoje sagovornike, a da bi to
učinio, mora da postupa oprezno, do te mere da mu se činilo da mora da hoda kroz
pustinju. Ispi, dok se niko nije usuđivao da ga prekida. Voda mu ne ugasi žeđ. Želeo je
da pije još, ali nije smeo da previše čeka pre nego što nastavi.
„Međutim, situacija je još ozbiljnija. Pošto, vidite, ako je tačno da je Benedeto
Fontanini autor takvog teološkog upropašćavanja, isto tako je neosporno da je
Markantonio Flaminio njegov izdavač i da ga je nedavno obogatio primerima i
razmišljanjima koja nesumnjivo naginju Luterovim stavovima i koja uistinu dovode do
drskog pristupa kardinala Redžinalda Poula, pošto upravo sa njim Flaminio održava
veze. Dok vam ja ovo govorim, kardinal čita ovo delo u Viterbu, okuplja oko sebe neke
od najuticajnijih ličnosti ovog vremena, tako da Ecclesia Viterbiensis postaje crkva u
Crkvi i sa koje god strane da se sagleda ta stvar, očigledno je da se radi o nečemu što se
ne sme tolerisati.“
„Najuticajnije ličnosti?“ upita kardinal Pjetro Paolo Parizio, očigledno dirnut onim
što je Karafa upravo pročitao.
„Hoćete li neko ime?“ upita ovaj poslednji.
Parizio klimnu glavom.
„Vitorija Kolona, pre svih.“
„Markiza od Peskare?“ upita Badija.
„I pesnikinja, intelektualka, sledbenica Huana de Valdeza i Bernardina Okina,
sestra Askanija Kolone, onog koji se pre samo dve godine pobunio protiv pape,
podstičući pobunu protiv njega.“
„To je strašno“, prokomentarisa De Toledo.
„Koje su druge ličnosti?“
„Kardinal Đovani Morone.“
„Stvarno?“
„Njegovo prijateljstvo sa Redžinaldom Poulom je neosporna činjenica, čini mi se“,
reče Karafa, „da ne govorimo o tome da su ga prilikom njegovog naimenovanja za
nuncija u Gentu, njegovim učestvovanjima na saborima u Hagenu, Vormsu,
Regenzburgu i Spiri uvek viđali kako teži da potraži sporazum sa protestantima.“
Kardinal Badija uzdahnu.
Karafa ne obrati pažnju na to. „Ali naročito na osnovu preciznih istraga, neosporno
i bez senke sumnje se pokazuje da se tom krugu priključio jedan od najvećih umetnika
ovog vremena, čovek čija su slava i popularnost tako velike da bi, ako se ta vest proširi,
to za nas bilo kao osma egipatska pošast.“ Karafa zastade. Nasu sebi još vode. Ispi. Pusti
petoricu kardinala da čekaju.
Najzad izgovori ime koje će promeniti ovaj dan: „Mikelanđelo Buonaroti.“
 32

SUSRET U SIKSTINSKOJ KAPELI

Svaki ulazak u Sikstinsku kapelu stvarao mu je neobičan utisak. Uprkos tome što ju je
osećao kao svoju, za njega je uvek predstavljala jednu vrstu tajne, alhemičarskog suda,
mistično mesto koje kao da je bilo živo i disalo je.
Svaki put je bio opčinjen dok posmatra njen nepravilni oblik, zato što je njena
osnova bila četvorougaona, a dve dugačke strane sve samo ne paralelne, konvergirale su
ka pozadini i, kao da sve to nije dovoljno, ova poslednja se pokazala iskošenom.
Razlog za takav čudan postupak bio je vezan za činjenicu da ju je njen autor,
arhitekta Bačo Ponteli, zaštitio i podigao iznad prethodne, sada u ruševinama, kao
gornju kapelu. Da bi je sagradio, želeo je da uzme kao model Solomonov hram u
Jerusalimu i tako je primenio iste mere sa dužinom od sedamdeset aršina, tačno duplom
širinom i trostruko većom visinom koja je dostizala dvadeset tri aršina. Sa druge strane
Bačo Ponteli je isto tako morao da zadovolji zahteve Siksta IV, zbog čega su zidovi bili
izuzetno debeli, pet i po aršina, a iznad svoda su iskopana boravišta i spojni hodnici za
stražare, puškarnice za strelce, niz odbrambenih delova, čineći je pravom-pravcatom
vojnom tvrđavom.
Ali unutar nje, ljupkost i lepota fresaka, Peruđina i Botičelija pre svega, ostavljale
su ga bez reči. Kada je razbijao leđa danju i noću, u pokušaju da privede kraju poduhvat
oko svoda, sjajni Botičelijevi likovi su mu pričinjavali beskrajno zadovoljstvo. A
činjenica da ne može da ih vidi dok je na skelama, a to znači najveći deo vremena,
predstavljala je za njega pravo mučenje.
Zato mu sada, dok je ulazio uputivši se da se pojavi pred papom, pogled još jednom
pade na one zaslepljujuće boje i to lice žene koju je Botičeli umeo da prikaže sa toliko
ljupkosti na freski posvećenoj Kristovom iskušenju. Ženski lik je nosio naramak drva na
ramenima, lice joj je bilo blistavo, koža snežnobela, haljina u beloj i svetloplavoj boji:
bila je Proleće i svaki put kada bi je pogledao, Mikelanđelu je padala na pamet Vitorija.
Ali je toj čaroliji bilo suđeno da se razbije, pošto je papa čekao i, sudeći po tome
kako je hodao, kršeći ruke, nije imao ništa dobro da mu kaže.
Mikelanđelo mu se bezvoljno pridruži u sredini kapele, kleknu, po ljubi mu najpre
skute odežde, pa onda prsten. I ono što ugleda nimalo mu se nije svidelo.
Pavle III je odmahivao glavom, a gorak osmeh mu je presecao lice. „Mikelanđelo,
prijatelju moj, nemate pojma koliko mi je žao, zbog vas i zbog mene.“ Izgledao je
stvarno utučeno. „Ne poričem da sam dugo razmišljao šta da radim i naravno odlučio da
budem na vašoj strani. Ipak, priznajem da vi činite sve da privučete strele svih mogućih
neprijatelja, moćnih neprijatelja koji će na kraju izazvati vaše konačno uništenje, ako
nastavite sa ovim ludim ponašanjem. Pa ipak, vidite, zar vi niste autor ove divote?“, i
dok je to govorio, papa mu pokaza na oltarski zid naspram njih.
Mikelanđelo ga je dobro poznavao. Završio je Strašni sud pre nešto manje od
godinu dana i znao je koliko ga je rada i koliko strahova koštao. Pa ipak zaćuta, zato što
je naslućivao da papa nije završio. Isuviše dugo ga je poznavao da bi se prevario. Ovo je
bio samo početak.
„Vi ste čovek sposoban da napravi sve ovo“, nastavi papa, „anđele koji podižu
Hristov krst i drže krunu od trnja, pokazujući na blažene, dok oni nose sa sobom stub za
koji je Hristos vezan i bio bičevan i štap sa sunđerom natopljenim sirćetom. Ali centar,
težište, srce čitave te divote bili su Isus i Marija, umotani u oreol svetlosti. Svaki put
kada ih pogledam osećam da mi se oči zakrvave, zato što sam, kada ih vidim, spreman
da hiljadama puta gledam takvu lepotu“, reče papa i uzdahnu. Delovalo je kao da prvi
put iz dubine srca govori Mikelanđelu ono što stvarno misli o njegovom delu. Ali to
njegovo odugovlačenje u pohvalama i divljenju kao da je prikrivalo i nešto neprijatno i
udvoričko, što će pre ili kasnije procvetati na njegovim usnama.
Mikelanđelo se nadao da nije tako, ali je taj osećaj bio jasan i neumoljiv. Štaviše,
slušanje reči Pavla III samo je potvrđivalo njegova najgora očekivanja, i tako se našao u
situaciji da bude još zabrinutiji i na oprezu da je otvoreno optužen.
„Ništa ne kažete, prijatelju moj?“, pokuša da ga ohrabri papa.
„Slušam vas“, odgovori lakonski Mikelanđelo.
„Shvatam. Ali morate da mi verujete, ne možete ni da zamislite koliko ja volim ovo
vaše remek-delo. Među svim čudesima koje ova kapela sadrži najdraži mi je Strašni
sud. Toliko je tu raskoši, da moje oči ne znaju gde da gledam. Hristova desna ruka
podignuta iznad glave, pogled uprt naniže, gde se u ustima pakla muče prokleti, dok
levom, neprimetno savijenom na samu liniju Marijinog pogleda, kao da želi da ohrabri
pravednike. Ima toliko ljubavi u toj freski, toliko trijumfa da gotovo ne može da se
podnese tolika veličina. Pa ipak…“
I te poslednje reči kao da zaškripaše na papinim usnama, pošto je bilo jasno da će
ga ono što se spremao da kaže verovatno mnogo koštati. Čak i čoveka kao što je on.
„Pa ipak?“, ohrabri ga Mikelanđelo. Ako je papa hteo da mu objavi rat, valjalo je da
to učini odmah. Kakvog smisla je imalo ovo odugovlačenje?
„Pa ipak ne propuštate priliku da me zabrinete. Da li je tačno ono što sam čuo da se
priča o nekim vašim viđanjima?“
„Na šta vaša svetost aludira?“
Pavle III mu je bio okrenut leđima, očiju još uvek uprtih u Strašni sud, ali
odjednom se okrenu i prosto ga sprži pogledom.
„Ja ne aludiram. Ja tvrdim. Znam za vaše veze sa Vitorijom Kolonom. I sa
Redžinaldom Poulom, Markantonijem Flaminijem, Sebastijanom Priulijem… i ko zna sa
kim još? Pa da li ste vi svesni onog što činite? Moram da vas upozorim, Mikelanđelo,
pošto se na taj način sukobljavate sa Crkvom, onom koju pokušavam da zaštitim od
protestantskog shvatanja, koje samo što se poput plime nije sručilo na Rim. Skoro da je
gore od Apokalipse. A vi, vi, Mikelanđelo, koji ste naš prvak, tako nas napuštate?“
 „Ali upravo ste vi prepoznali u Redžinaldu Poulu svog izaslanika za zakazivanje
Crkvenog sabora u Trentu!“
„Ne igrajte se sa mnom! Savršeno dobro znamo da je kardinal čovek velike
obdarenosti i da je koliko je to moguće pokušao da unapredi dijalog sa Luterom. Ali to i
stvaranje jedne ecclesia koja, kako se čini, odražava stavove našeg žestokog neprijatelja,
ne ide jedno uz drugo, zar ne? A to je baš ono što radi Poul.“
„Dakle, pratili ste me?“
„Ja ne. Ali ko god da je to odlučio bio je u pravu, prema onom što vidim.“ Pavle III
ponovo uzdahnu. Bilo je u njemu nekog neizrecivog i iskrenog razočaranja i gorčine,
koje nije uspevao da prikrije.
„Šta bi po vama trebalo da radim?“
„Koliko za početak, da prestanete da se viđate sa njima. Iz toga ne može da izađe
ništa dobro.“
„Pretite mi?“
„Ja da vama pretim? Kako možete i da pomislite? Vi sami ste uzrok vašeg zla! Ja se
brinem za vašu dobrobit otkako sam postao papa. Ko vas je imenovao za vrhovnog
slikara i vajara svetih Vatikanskih palata i tako vam omogućio da dobijete platu od sto
dukata mesečno? Ko vas štiti sada, uprkos tome što činite sve da se svrstate na stranu
neprijatelja Crkve?“
„Savršeno dobro znate da nije novac ono što tražim!“ Mikelanđelo izgovori te reči
tako da zazvučaše kao uvreda.
„Siguran sam u to. Ipak, to ništa ne menja, shvatate li? Ne možete da mislite da je u
redu da posećujete neke osobe i da budete naš prvak, glasnik Rimske hrišćanske crkve.“
„Zašto? Zašto?“ prasnu Mikelanđelo, sav očajan. „Zato što vam više nisam dobar?
Zato što ne pronosim zemaljsku slavu na dovoljno pompezan način?“
„Slavu Boga, Mikelanđelo.“
„Zaista, svetosti? Ili će pre biti da je ova vaša Crkva u ovim vremenima zaboravila
da je sluškinja našeg Gospoda? Zato što, kao što vidite, postoji mnogo božjih ljudi koji
svakodnevno vrše najgroznije zločine koje s mukom prihvatam kao tobožnji moralni
prioritet. Bave se trgovanjem crkvenom imovinom, prodajom oprosta grehova,
homoseksualnošću, silovanjima, korupcijom, pedofilijom!“
„Kako se usuđujete?“ Pavle III se osloni o naslone svog prestola. Skoro se zatetura,
toliko su ga ove reči povredile, došle bez najave, takve kakve jesu: ogoljene,
nemilosrdne, strašne.
„Kako se usuđujem? Vaša svetosti, ja se uopšte ne usuđujem, ja tvrdim nešto što su
pouzdane činjenice. Da li možda možete da poreknete da je vaš sin Pjer Luiđi Farneze
zajedno sa nemačkim plaćenicima landsknehtima ne samo učestvovao u pljački Rima
već nakon što je odbranio porodičnu palatu, sutradan izvršio nedela pokolja, pljačke,
skrnavljenja i ubistava u selima u okolini Rima, do te mere da je zaslužio izopštenje i
anatemu pape Klimenta VII? A šta reći za pokolj koji je pre samo neku godinu izvršio u
Fanu, silujući popa pod pretnjom noža? I šta ste vi učinili da ga opomenete? Darovali ste
mu feudalno dobro vojvodstva Kastro!“ Mikelanđelo je bio na vrhuncu besa. Znao je da
se usudio previše, ali je bio umoran da bude talac ljudi koji mu prete, proglašavajući se
za sluge Boga, kada ništa od toga nije bilo istina.
Pavle III, skrhan težinom tih reči, oštrih kao vrhovi strela, sav iscrpljen sede na
svoju drvenu papsku stolicu.
Saže glavu, pošto nije mogao da porekne istinu. „Vi nemate nimalo poštovanja,
gosparu Buonaroti.“
Ali Mikelanđelo nije imao nameru da popusti. Bio je razjaren. „Ne tiče me se šta
mislite o meni. Umoran sam da se plašim, umoran da povlađujem ludosti koja razdire
ovaj grad!“
Pavle III podiže ruku. „Vi ne shvatate. Zbog toga želim da za vrhovnog
komandanta papske vojske imenujem Gvidobalda II dela Roverea. Moj sin ne zna za
meru. Možda ni za disciplinu. Tu ste u pravu. Ali šta radite vi? Svađate se i sa Dela
Rovereom. Još pre neki dan su mi iznesene njegove žalbe da ste ga napali…“
„Što je mnogo, mnogo je svetosti, nisam ja taj ko je napao Dela Roverea, već on
mene! On je banuo u moju kuću, ocenjujući moj rad kao neodgovarajući, klevećući moje
delo, smatrajući da je statua posvećena Juliju II neprildadna slavi i veličini njegovog
deda-strica!“
„Dosta, Mikelanđelo, molim vas, povređujete mi uši“, reče papa, sada već
malaksao.
„U redu! Samo znajte da sam se pouzdao u vas da ćete mi prirediti olakšanje tako
što ćete me osloboditi tog zadatka. A ja bih samo želeo da se posvetim freskama male
kapele, da bih mogao da pronosim slavu Boga. Umesto toga, trošim vreme na vajanje
statua za nadgrobni spomenik Julija II!“
„Umoran sam, Mikelanđelo. Idite. Vaše prisustvo me je toliko iscrpio danas“, reče
papa, „pa vas molim da sada odete, pre nego što mi se povrati snaga i odlučim da vas
kaznim kao što vaša drskost zaslužuje! Bolje razmišljajte kako da završite freske u
kapeli.“
Papa to reče i zaćuta. Njegovo lice postade maska patnje i ozlojeđenosti.
Crven od besa koji je sevao u njegovom pogledu, Mikelanđelo kleknu na zemlju.
„Biće učinjeno kako vaša svetost naređuje.“ Poljubi skut papine odežde, pa onda prsten.
Zatim stade na noge i bez ijedne reci izađe iz Sikstinske kapele ispunjene teškom i
muklom tišinom.
Znao je da će nakon ovog što je rekao papa strogo voditi računa da ga izbegava.
Svojim nepromišljenim ponašanjem doveo je Vitoriju u još veću opasnost od one u
kojoj je već bila.
Ako joj se nešto dogodi, nikada to sebi neće oprostiti.
 33

SRDŽBA

Ne, nikada im neće oprostiti!

Pratili su njega i Vitoriju, a nisu učinili ništa loše. Nisu ga zaštitili od zahteva Dela
Roverea, koji ne samo da mu je nametao završetak te proklete grobnice već je dovodio u
sumnju kvalitet njegovog rada, kao da se ikada imalo razumeo u umetnost!
Štitili su svoje poroke i privilegije proglašavajući tu izopačenost Božjom voljom.
Bio je umoran!
Bio je zgađen.
Možda nikada nije bio do te mere zgađen kao sada.
Bio je preplavljen gorčinom. Kao da se džinovski crni talas uzdiže iznad njega, da
bi se zatim strmoglavio u kaskadi vode i na kraju ga ostavio skrhanog i slomljenog na
obali života, da više nema šta da kaže ili da se nečemu nada. Bio je relikt, polomljeni
trup broda, drvo brodske ograde u komadima, sveden u stanje blisko najpotpunijoj
ruševini.
Zaplaka, zato što se osećao izdanim. Zaplaka, zato što je znao da se uzdao u
poštenje ljudi, u njihovu iskrenost, a umesto toga svuda skretanje pogleda, sve sama
korupcija, računica, trgovina. A Rim, taj Rim za koji se nadao da će ga učiniti lepim kao
da je neka kraljica, Rim koji blista od snežnobelih stubova i šarolikog sjaja freski, Rim
koji se ponovo rađa na Tibru sa mermernim stubovima, Rim koji je jedna fatamorgana,
škrinja lepote, njegov Rim, sada je bio samo osramoćena ljubavnica, povređena,
prekinutog daha, plen apetita i pohlepe izdajnika i lopova, ubica i lažova.
Nadao se da će ovaj papa biti drugačiji od ostalih, ali on to uopšte nije bio. I on je
mislio samo i jedino na svoju porodicu, kako da pokloni posede onim svojim
vanbračnim sinovima koje je dobio sa nekom kurtizanom i koji nisu bili ništa drugo
nego silovatelji, lopovi, homoseksualci, bogohulne osobe. A prebacuje njemu da ima
vrlo loš karakter, da ne razume Božju volju, da se druži sa jereticima. Ali oni su bili
Filistejci, izdajnici prave vere. Oni su bili ti koji obožavaju zlatno tele. Ne on. On koji
živi u ubogoj i običnoj kući, i pomaže svoju porodicu radom i delima koja pravi u ime
Boga. A tog novca nikada nije dovoljno! I osuđuje ga da mora da vaja i opet vaja
mermer i oslikava kapele, uprkos tome što mu vid slabi i više ne može da dobro
razlikuje ivice likova.
Oni za to vreme progone Poula, progone Vitoriju koja mu je poklonila ono iepo
venecijansko staklo kojim vraća vid da bi mogao da radi! I ispunjavaju grad lažima,
razdiru Rim deo po deo i samo ponavljaju da mora da se istrgne od greha.
 Pavle III je osnovao ustanovu koja se bavi tim progonima: Svetu stolicu, koju vodi
čovek kojeg Mikelanđelo nije poznavao, ali kojeg Poul nije oklevao da definiše kao
demona žednog krvi: kardinal Karafa.
Mrzeo je da se tako oseća. Zašto i on ne bi mogao da barem jednom ima trenutak
mira. Odmahnu glavom.
Pogleda statuu Mojsija. Visoku, džinovsku, tu ispred njega. Mojsija koji je poveo
svoj narod u obećanu zemlju. Mojsija koji sa sobom nosi tablice na kojima je ispisano
Deset božjih zapovesti. Mojsija koji je udario štapom i tako učinio da se voda skloni.
Mojsija koji se popeo na obronke Sinaja i ostao tu četrdeset dana i četrdeset noći.
Koliko je samo sebe žrtvovao za svoj narod, podržan verom u Krista? Pri samoj toj
pomisli, Mikelanđelo se oseti bedno i nemoćno. Mogao je samo da se zabrine za samog
sebe. Uvredio se zbog uvreda upućenih njegovoj umetnosti, uvredio se zato što ga Crkva
špijunira. Kako je samo mogao i da pomisli da gubi vreme sa tako glupim pitanjima?
Zar Mojsije nije savladao sasvim drugačija iskušenja? I da li je uvek imao veru u svog
Gospoda? I da li ga je Gospod ikada izdao? Zar nije Bog otvorio vodu Crvenog mora da
spase njegov narod? I zar je nije zatim ponovo zatvorio da proguta faraona i njegova
bojna kola? Zar Bog možda nije doveo do toga da se spusti hrana sa neba kada narod
Izraela više nije imao šta da jede?
U veri se nalazio odgovor na sva njegova pitanja. Srdžba koja ga je proždirala kao
vatra morala je da se pretvori u led i smiri energiju u službi umetnosti. Doprineće slavi
Boga svojim radom i tako slaviti njegovu veličinu.
Pogleda Mojsija u oči i oseti da mora nešto da uradi.
Neko je zakucao na vrata. Mikelanđelo nije imao predstavu ko bi to mogao da
bude.
Ode da otvori i nađe se oči u oči sa Tomazom de Kavalijerijem.
U prvom trenutku ostade zatečen. Dugo se nisu videli. Mikelanđelo je dugo prema
njemu gajio neizreciva osećanja, do te mere da je Tomazo bio jedini pravi razlog zbog
kojeg je otišao iz Firence i vratio se u Rim pre deset godina.
A ovaj je toga dana bio lepši nego ikada: duga kosa boje bakra, lice sa visokim i
jakim jagodicama, svetle oči, bistre kao komadi neba.
Zagrli ga i učini mu se da se topi: njegova snažna ramena, mišićave ruke. A kako je
tek obučen! U tamni somot sa izvezenim zlatnim nitima.
„Uđite, Tomazo“, reče Mikelanđelo, „ili ćete se smrznuti.“
Plemiću De Kavalijeriju nije bilo potrebno da se dvaput ponovi.
Tomazo stade ispred peći da malo ugreje ruke i okrenu leđa maestru. Mikelanđelo
ga je gledao, sav opčinjen.
„Kako ste, gosparu Buonaroti?“, upita mladić blagim i vrlo skladnim glasom.
„Kao starac, što i jesam, Tomazo. Priznajem da ste mi nedostajali. Ovo je
komplikovano vreme.“
„Stvarno?“
 Mikelanđelo uzdahnu. Kada je video Tomaza, s mukom je pronalazio reči. Bio je
tako elegantan, veličanstven, nedostižan za njega. Osećao se zbunjeno. Skupi hrabrost:
„Zatekli ste me u teškom trenutku.“
„A zbog čega?“, upita Tomazo, okrećući se. Imao je na licu osmeh dečaka.
„Zato što osećam da statua Mojsija, ona koju ste videli u prolazu, nije onakva
kakva bi trebalo da bude.“
„A to je?“
„Ne znam. Kao da se nalazi u pogrešnom položaju.“
Tomazo razrogači oči. Nije shvatao. „Nije mi jasno, zar je niste vi izvajali?“
Mikelanđelu se učini da je pogrešio u svemu. Poodavno nije video Tomaza, a prvo
o čemu mu priča su njegove sumnje u vezi sa Mojsijem. Nije mogao naići u gorem
trenutku, ni da je želeo. „Želite li nešto? Vina? Činiju supe, da se povratite od
hladnoće?“
„Ne, hvala“, odgovori Tomazo, „dobro mi je ovako. Ne odgovarate na moje
pitanje?“
„Naravno. To je samo zato što vas odavno nisam video. I smatrao sam da je
neučtivo i glupo da vas opterećujem mojim sumnjama.“
„Ne brinite zbog toga. Prolazio sam i učinilo mi se ispravnim da dođem da vas
pozdravim. Nego, zašto ne pogledamo zajedno ovog Mojsija? Ako vas toliko muči,
možda ćemo zajedno moći da pronađemo neko rešenje.“
Mikelanđelo se osmehnu. U duši zahvali Tomazu za tu njegovu blagost. „Naravno“,
reče mu, listajući, „hajdete sa mnom“, i dok je to govorio, odvede ga u atelje.
U sredini je stajala predivna, prozračna i u savršeno uglačanom mermeru izvajana
statua Mojsija.
Kada je ugleda, Tomazo se nije štedeo u pohvalama. „Kakvo ste zadivljujuće čudo
napravili“, reče, obraćajući se maestru. „Teško je poverovati da vas ovakva divota još ne
zadovoljava.“
„Naravno da je dobro uspela, ali mi se čini da svetlost ne dopire do nje u položaju u
kojem se nalazi.“
„Svetlost?“
Mikelanđelo odmahnu glavom. „U pravu ste, Tomazo, moram najpre da vam
objasnim. Vidite, u Svetom Petru u okovima, gde se nalazi grobnica Julija II, dva
prozora se gledaju simetrično zdesna nalevo. Oni omogućavaju da kroz njih protiče
zadivljujuća svetlost. Statua će biti postavljena na donje postolje grobnice. Po onom
kakva je u ovom trenutku, gledajući pravo ispred sebe gledala bi u oltar, ali na taj način
ne bi mogla da presretne zrak svetlosti koji dolazi kroz prozor sa leve strane, prema
kojoj bi mogla da bude okrenuta gotovo prirodno.“
„Mislim da shvatam“, reče Tomazo, „i moram da vam priznam da sam, kada sam je
video, i ja pomislio da bi statua bila još lepša nego što već jeste, ako bi Mojsije gledao
na stranu. Ali ako je već tako, ne verujem da je moguće da se nešto menja.“
Mikelanđelo ga pogleda. U tom trenutku shvati šta treba da uradi, ali odluči da
prećuti Tomazu ono što ima na umu. Kako bi bilo lepo da ga iznenadi tako što će
napraviti nešto izuzetno? Stoga ne oda ništa u vezi sa time. Zatim mu reče: „Da li bi vam
pričinilo zadovoljstvo da me posetite kroz dva dana?“
„Naravno. A sada bih stvarno morao da idem. Kao što sam vam rekao, žurim. Rado
bih se zadržao duže, ali…“
„Ne brinite. Potpuno vas razumem. Videćemo se prekosutra i tada ćemo imati više
vremena.“
Dok je to govorio, isprati ga do vrata.
 34

VAJANJE U IME SVETLOSTI

Uze dleto.
Udari čekićem. Udarac je imao takvu snagu da se učini da mu čitava ruka zavibrira
i da se oslobođena energija penje do ramena a zatim do vrata, pa onda naviše, sve do
glave.
Voleo je statuu Mojsija, izvajao ju je nadajući da će mu barem malo ličiti. Ali je
sada odlučio da takva kakva je, više nije dobra.
Gledajući napred, oči proroka će se zadržavati na samom znamenju katoličkog
sujeverja, taj oltar sa lancima koji će predstavljati kamen temeljac ovozemaljske moći
koje Crkva nikako nije želela da se odrekne. A on nije želeo da doprinese ovekovečenju
takve sramote.
Ali je znao da će baš sa leve strane statue, po onom kako je postavljena, jedan
prozor obezbediti svetlost neophodnu da osvetli prorokov pogled, svetlost čistu, jasnu,
očišćenu od svih prolaznih i ovozemaljskih nesavršenosti.
Zbog toga je morao da pronađe način da Mojsije okrene pogled sa oltara ka
svetlosnom izvoru.
I eto razloga da još jednom obradi mermer.
Prvi udarac čekića ga je probudio iz učmalosti u koju ga je ta ogromna mreža laži
zarobila. Poče da radi energično. Znao je da mora da iskoristi masu mermera sa leve
noge, morao je da je savije unazad i na taj način dobije dovoljno prostora za stopalo.
Nije bilo druge mogućnosti.
Dok je udarao, a komadići mermera počeli da se dižu u snežnobelom lepršanju
prašine, pomisli kako da razreši problem levog kolena, koje će se osetno smanjiti u
odnosu na desno. Obradi kamen sve dok nije prekrio koleno Mojsijevom tunikom.
Napravi jedan nabor, i nabora odeždu. Na taj način je uspeo da prikrije nesrazmeru i
prevari oči posmatrača.
Dok je dleto napadalo mermer, a njegove još uvek snažne ruke podrhtavale zbog
udaraca čekića, po čelu poče da mu curi znoj.
Pa ipak, što je više menjao položaj statue, sve više je osećao da je u pravu, i kao da
mu se u grudima javlja pesma, oslobođenje od svih onih nametanja i prinuda koje je
diktirala jedna licemerna Crkva i koje su postojale godinama unazad, kada je morao da
ih odbije na odlučniji način.
Nije znao odakle dopire ta nepoznata muzika, možda iz ciganskog ugla duše.
Možda je počeo da ludi, ili je taj očajnički pokušaj da vrati dostojanstvo simbolima,
figuri proroka koja drži tablice sa zapovestima i koje kao da samo što mu ne ispadnu iz
ruku, klizeći u stranu, sada bio jedina stvar do koje mu je stalo.
Odluči da oblikuje bradu pomeranjem mermera u dugačkom nizu sleva nadesno,
puštajući da se desna ruka skoro zaplete. Posvetio se tom delu posla polako ali precizno,
pristupajući narednim doterivanjima, milujući veličanstveni i sjajni mermer, udarajući
koliko je neophodno, ali vodeći računa da povlađuje materiji, gotovo kao da je živa stvar
koja prosto treperi od strasti.
Nije bio svestan koliko je vremena utrošio, ali onda odjednom odluči da se
zaustavi, malaksao od umora.
Ali je sada znao da je prekasno da napusti tu nedovršenu transformaciju. Nastaviće
sve dok posao ne bude završen. Zatetura se i ispusti čekić iz ruke. Iscrpljen, gotovo
hramajući uđe u drugu sobu u kući. Skljoka se na jednu stolicu. Zadihan, gorućih očiju,
osećajući kao da su mu ruke u plamenu. Na stolu je stajao bokal sa vodom. Uze jednu
čašu i nasu malo vode. Ispi. Voda mu donese okrepljenje i osveženje. Ostade sa čašom u
ruci da posmatra tečnu i nepostojanu površinu u kojoj se ogledao njegov pogled.
Sačeka nekoliko trenutaka.
Ustade, morao je da nastavi da radi sve dok ne završi.

***

Osmotri ono što je uradio.

Sada je Mojsije gledao na svoju levu stranu. Daleko od oltara na kojem se odaje
duboko poštovanje okovima svetog Petra i gde se odobrava oprost grehova. Daleko od
jedne Crkve koja je izgubila samu sebe.
Učini mu se da je izvajao svoju sliku, blistavi odsjaj onoga što će moći da postane
ili bolje rečeno projekciju onoga što bi stvarno želeo da bude. Želeo je da sazna kakve su
Mojsijeve misli, ovog Mojsija koji mu toliko liči i koji je bio čak bolji od njega, zato što
je umeo da udalji pogled od idola i iluzija.
Mikelanđelo bi dao ruku, samo da sasluša šta ovaj ima da kaže. Ali nije mogao.
Nije mogao i ta činjenica, ma koliko normalna, donosila mu je apsurdno, bizarno
razočaranje koje poče da se širi u njemu, da se širi se kao groznica i navodi ga da zanemi
u tišini prožetoj znojem i mukom koja je obavijala njegovu kuću.
Pogleda ga, pokušavajući da mu uhvati pogled koji je sada, kako se činilo, bežao
ulevo.
Priđe mu, stežući čekić u ruci. Oseti njegovu toplu, vrelu dršku zbog vibrirajućih
udaraca koje je izvodio do pre nekoliko trenutaka.
Onda odjednom, gotovo nesvestan onog što radi, podiže čekić iznad glave i spusti
ga poslednjim očajničkim udarcem na mermerno koleno statue.
„Zašto ne progovoriš?“ upita.
 35

MOJSIJE

Mikelanđelo ga je očekivao.
Tomazo de Kavalijeri je znao da veliki umetnik ima nešto na umu, čim ga je
pozvao da ponovo naiđe da ga pozdravi.
Nije znao razlog ili, bolje rečeno, u početku je mislio da ga je naslutio:
Mikelanđelo je dugo gajio jednu vrstu strasti, skoro zaljubljenosti u njega. Crteži koje
mu je dao na poklon pre deset godina bili su dosta smeli i u neku ruku zbunjujući, takve
nikada nije video. Naročito je ostao bez reči kada je dobio Otmicu Ganimeda. Crtež je
bio divan, ali u neku ruku šokantan: izražavao je toliku erotsku moć da je Mikelanđelova
osećanja prema njemu činio prilično dvosmislenim, pa je Tomazo koji je mislio da ga
maestro smatra samo dobrim društvom za razgovor vrlo brzo shvatio da je želja koju
ovaj oseća nešto mnogo jače i strastvenije.
Orao koji odnosi Ganimeda visoko ka nebu zamrsio je svoja krila u naručju dečaka
i naslonio mu snažni i jaki vrat na grudi i to na način koji bi se bez oklevanja mogao
definisati kao skaredan. Tomazo je tada ostao da dugo posmatra kako velika glava i jaki
i kukasti kljun grabljivice kao da žele da kljucaju bradavice na grudima mladog čoveka,
peharnika bogova.
Legenda je govorila da se u tog dečaka neodoljive lepote zaljubio vrhovni bog
Zevs, oteo ga i silovao, da bi ga učinio svojim slugom.
Danima se divio se sjajnom crtežu, do te mere da je osetio da u njemu raste razorna,
nekontrolisana želja. Lepota poteza, punoća pokreta i oblika, energija likova, bili su
gotovo omamljujući. Tomazo nije mogao da odvoji pogled od onog što je video, zanesen
neobjašnjivom čarolijom koja ga napada kao poriv, kao nezadrživi nagon da popusti
pred onim što je u tom trenutku osećao. A osećao je neodoljivu želju da se prepusti
divljim osećanjima koja teku njegovim telom, raspaljena tom iznenađujućom i u isto
vreme prokletom maštom. Gajio je u duši toliko duboku potrebu da bude silovan, da ga
je to činilo gotovo ludim.
Pomislio je da gubi samog sebe. Do te mere da se više nije odvajao od tog crteža i
čuvao ga je među najdražim stvarima koje je imao. Posle njega sledila su još tri. Svi su
bili isto tako sjajni i imali isti smisao. Činilo se skoro kao da Mikelanđelo ispoljava
svoju želju prema njemu sa toliko neobuzdanom perverzijom da mu nanosi bol, tako da
se Tomazo, nakon što ih je gledao, osećao iscrpljenim, preplavljen nezadrživom i
izražajnom snagom.
Pa ipak, nakon tih mučnih meseci, prožetih čudnom i u isto vreme izuzetno
moćnom strašću, u kojima je video kako mu maestro pada pod noge, očekujući neki
znak nežnosti, ohrabrenja da nastavi, postao je svestan da je taj neobuzdani nagon u
njemu oslabio: Mikelanđelo je mudro zadržao u sebi svaku dalju ponudu, i nikada je
više nije nagovestio.
Sada nije imao osećaj da se tako nešto ponavlja, ali je ipak u Mikelanđelovom
pogledu osetio tako duboku želju da ga iznenadi, da ga ostavi bez reči, baš kao što se
dogodilo pre deset godina.
I zaista, kada je ušao, Mikelanđelo ga je dočekao i bez reči, čak i bez pozdrava,
odveo ga u atelje. Kada je ušao, Tomazo je shvatio da je kolosalna Mojsijeva statua
potpuno drugačija od one kakvu je ostavio pre samo dva dana.
„Jeste li videli?“, reče mu Mikelanđelo, „Mojsije se okrenuo.“ Nikakve nadmenosti
u tim njegovim rečima, nikakve arogancije. Štaviše, samo jedna vrsta tajanstvene
ekstaze, kao da je Mojsije zaista uspeo da se okrene.
Bilo je neshvatljivo kako je Mikelanđelo uspeo da na statui izvrši tako savršeno
uvrtanje glave i poprsja za tako kratko vreme.
Ipak, uprkos tome što se naprezao da poveruje u to, Tomazo je morao da zaključi da
je bilo upravo tako.
Sada prorok više nije gledao ispred sebe. Njegove oči su tražile svetlost na svojoj
levoj strani. Ali nisu samo lice i čitava glava bili potpuno okrenuti u odnosu na stanje od
pre dva dana, pošto je sada na primer leva noga bila savijena unazad i izvijena gotovo do
bola. Prikaz nabora na kolenu bio je potpuno drugačiji, a dugačke i prelepe kovrdže
brade klizile su kao talasi mora na desnu stranu, prekrasno zapletene između kažiprsta i
srednjeg prsta.
Kako je sve to moglo da bude izvedeno u toku dva dana, ostala je tajna.
Potraži potvrdu u očima maestra, ali tu zateče samo mirno ogledalo njegovog
nekako neodređeno zadovoljnog izraza.
To ga je uznemirilo. Ali u isto vreme i neodoljivo privlačilo. Znao je da, i ako ga
pita, neće uspeti da dobije više informacija nego što ih je već imao, tako da ništa ne reče.
„U pravu ste, Mojsije se okrenuo. I sada je zaista u položaju koji mu je najviše po
volji.“
Mikelanđelo klimnu glavom.
Obojica ostadoše da pažljivo razgledaju statuu.
Ali u toj tišini i nagloj promeni lika Tomazo je nazirao nešto nadljudsko i preteče,
do te mere da vrlo brzo oseti potrebu da izađe. Gušio se. Zato što je veličina ovog
čoveka bila prevelika. Mikelanđelov talenat mu je oduzimao dah.
„Potreban mi je vazduh“, reče.
„Slobodno izađite“, odgovori mu Mikelanđelo, „čekaću vas ovde.“
I u tim jednostavnim rečima Tomazo oseti maestrovu apsolutnu moć, gotovo kao da
je Mojsije bio on.
I odjednom ugleda, bio je to samo tren, ali više nije bilo sumnje: učini mu se da u
očima statue primeti Mikelanđelov vatreni pogled.
Izađe, jer više nije mogao da izdrži.
 ZIMA 1543-1544.

36

IZNENAĐENJE

Bilo je hladno.
Rim je bio prekriven ledenom zavesom. A praćenje, tako da ostane neprimećena,
pokazalo se izuzetno opasnim. Malasorte je morala da obrati pažnju da ne napravi
pogrešan korak. Bila je okretna i s vremenom je stekla značajnu veštinu, ali zima i
vunena odeća joj sigurno nisu pomagale u izvršenju zadatka. Odvojen od nje, Rezanje je
ni za trenutak nije gubio iz vida.
Vreme koje su proveli zajedno učinilo ga je toliko vernim, da Malasorte ni u
snovima nije mogla da zamisli da može da ima takvog telohranitelja. Znala je da sa njim
ne može da joj se dogodi ništa loše. Naučio je da je prati svuda, pa čak i kada se pentra
po krovovima.
Bilo je to nešto začuđujuće.
Malasorte je videla Mikelanđela kako izlazi iz svoje kuće u Mačel de Korvi. Od tog
trenutka mu je bila za petama, sa namerom da otkrije kuda se zaputio.
Držala se na određenoj udaljenosti, kako bi izbegla ono što se dogodilo u Viterbu,
kada ju je on otkrio, pa čak pokušao i da je prati.
Mikelanđelo ovaj put nije uzeo konja.
Ta činjenica ju je iznenadila, zato što je, barem prema onom što je mogla da
proveri, gotovo uvek odlučivao da jaše kada negde krene.
Nasuprot tome, toga dana je odlučio da pešači. To je zaista bilo čudno u trenutku
kada su hladnoća i mraz grizli jače nego ikada.
Mikelanđelo je vrlo žurno prešao preko čitavog Trga Sant Eustakio, na kojem se
nalazila crkva sa prostranim tremom sa stubovima i visokim zvonikom sa mermernim
stubićima na vrhovima. Na desnom boku crkve isticala su se još dva mnogo veća stuba,
koji su se kao bele stabljike uzdizali prema nebu u predvečerje.
 Dok je nastavljala da hoda, primetila je da je, umesto da se uputi na Kampo dei
Fjori, kako je u početku nameravao, Mikelanđelo nastavio prema Ulici Monte dela
Farina.
Pošto ga je Malasorte pratila na priličnom odstojanju, uplaši se da će ga izgubiti, pa
zato ubrza korak.
Čim dođe u situaciju da skrene iza ugla, dok je Rezanje bio malo podalje, nalete
pravo na grudi nekog čoveka. Bila je u tolikom zaletu da je izgubila ravnotežu i pala na
zemlju. Kada je podigla glavu, ugledala je Mikelanđela kako je posmatra odozgo.
Razrogači oči od iznenađenja i u tren oka shvati da je ta dugotrajna šetnja smišljena
sa jedinim ciljem da je natera da je istera na čistac.
Mikelanđelova kosa je bila raščupana, a dugačka čvrsta brada ga je činila sličnim
nekom proroku. Uprkos tome, nije delovao naročito srećno što je vidi. I on je u prvom
trenutku pokazao nevericu, pa se zatim toliko namrštio da je sveo oči na pukotine dok ju
je besno posmatrao.
Rezanje joj je pristigao u pomoć, lajući i otvarajući čeljusti, pokazujući modrikaste
desni i zašiljene očnjake, ali to izgleda ne uplaši mnogo čoveka kojeg je imala pred
sobom.
Mikelanđelo se nadnese nad njom. „Recite vašem psu da ne pokušava da me
napadne. Ili ćete se pokajati“, bilo je jedino što je rekao.
Mirnoća sa kojom je izgovorio te reči navede Malasorte da naredi Rezanju da se
smiri.
„Budi dobar!“, reče sa svom odlučnošću koju je uspela da pronađe u sebi, dok je
pokušavala da uzmakne, neprimetno klizeći na laktovima i tako ih guleći po kaldrmi.
Ali Mikelanđelo izgleda nije bio spreman da je pusti da ode na taj način.
„Znači, to ste vi!“, reče. „Nešto malo više od devojčice. Ljudi iz Svete stolice
umeju dobro da odaberu svoje špijune. Oči su vas izdale! Imaju tako lepu boju da ne
mogu biti zaboravljene. Sada hoću da mi ispričate sve, od trenutka kada ste počeli da me
pratite otkako sam pre skoro godinu dana došao u Viterbo, da mi kažete ko ste i šta znate
o meni i o mojim prijateljima“, insistirao je on.
Malasorte oseti da joj se grlo steže od straha. Ako otkrije razlog zbog kojeg ga
prati, ne samo da će izgubiti prvi izvor svoje zarade, već vrlo verovatno i život.
Poznavala je Imperiju i znala je da ona ne prihvata greške. Koliko god je bila izdašna
prema onima koji uspešno izvršavaju njene zadatke, toliko je bila nemilosrdna prema
onima koji ne uspeju.
A ona je sada napravila kolosalnu grešku.
„Nemojte da se nadate da će neko doći da vam pomogne! Sada ćete, tako mi boga,
ustati i pratiti me do skladišta koje je u mom posedu. Tamo niko neće moći da vas čuje i
imaćete priliku da mi ispričate sve što znate!“
 37

OPASNO OBEĆANJE

Mikelanđelo upali nekoliko sveća.

Malasorte se ubrzo nađe u prostranom prostoru, pretrpanom štafelajima, stolovima,
kartonima, četkicama, čekićima, klesarskim dletima, gomilama listova za crtanje,
kalkanjolima, olovkama, rezbarskim dletima i svim vrstama pribora i instrumenata za
vajanje, crtanje i slikanje. Sve je bilo razbacano bez reda, kao da se radi o napuštenom
mestu ili onom koje posećuje neki ludi umetnik. I kada se bolje pogleda, taj nered, ta
papazjanija od drveta, gvozda i kamena u potpunosti je odražavala njenog vlasnika.
„Onda“, reče joj Mikelanđelo kada je sela i kada joj svetlost uljane svetiljke dobro
osvetli lice, „hoću da znam kako se zovete i od koga ste dobili zadatak da me pratite.
Nemojte da me terate da vam ponavljam.“
Malasorte shvati da ne postoji nikakva mogućnost da pobegne niti da laže. Pored
toga, bila je umorna od svih tih laži, tih noćnih proganjanja i što mora da se stidi zbog
toga što radi. Nije imala druge mogućnosti nego da isprazni vreću.
„Zovem se Malasorte. Pre godinu dana sam dobila zadatak od moje gospodarice da
vas pratim i da je izveštavam šta radite.“
„Kako se zove vaša gospodarica?“
Malasorte poče da okleva, ali to potraja samo trenutak. „Moja gospodarica je
kurtizana Imperija.“
„Vlasnica krčme Crvena guska?“
Malasorte potvrdno klimnu glavom.
„A zašto bi to uopšte učinila?“
„Ne bih znala, mislim da radi za račun kapetana garde Svete stolice.“
„Kapetana Vitorija Korsinija?“
Malasorte sleže ramenima.
Nije bila sigurna da joj je poznato to ime. Više je volela da ne zna ništa o
kurtizaninim komitentima. Bila je to njena stvar i uopšte joj nije bilo po volji da ide i da
sakuplja detalje koji bi na kraju mogli da je dovedu do vešala. I kada bi priznala da je
čula to ime, sigurno nikada nije srela čoveka koji ga nosi, tako da to u krajnjoj liniji ništa
nije menjalo.
„Hoćete da mi kažete da ne znate ko je?“, bio je uporan Mikelanđelo.
„Upravo tako!“
„I očekujete da vam poverujem?“
 „Ne tiče me se da li mi verujete. Ponavljam vam da ne znam ko je. Možemo da
budemo ovde do sutra i moj odgovor se neće promeniti“, reče i njene oči zablistaše od
osećaja odlučnosti.
Nešto je verovatno impresioniralo Mikelanđela, pošto prestade da insistira kada
začu te reči. Štaviše, u znak potvrde podiže ruke.

Bilo je u toj devojci nečeg što ga iznenađuje i ostavlja bez reči. Lepota njenih očiju i sjaj
crne kose skoro da su mu oduzimali dah. Bio je potčinjen tolikoj ljupkosti i osećao je
sažaljenje prema njoj, zato što je naslućivao da je nešto prećutala zbog stida, bojazni da
pokaže jedan deo sebe kojeg se stidela. Ipak nije mogao da ohrabruje to prećutkivanje.
Zbog toga je imao još više razloga da pokuša da je natera da govori.
„Zašto ste poslušali vašu gazdaricu, saglasivši se sa takvim planom? Jeste li srećni
što me špijunirate? I kakvu korist imate od toga?“
Devojka odmahnu glavom. A kada je progovorila, delovalo je kao da želi da se
oslobodi tereta koji joj je na duši. „Vi strogo sudite o meni. Ne krivim vas zbog toga, ali
vi ne znate šta je beda, šta to znači kada rastete sami, prinuđeni da kradete da biste
preživeli. Ja… pogrešila sam, naravno, ali nisam imala izbora. Špijunirala sam vas i
markizu od Peskare i onog kardinala koji boravi u Viterbu i koji se sreo sa vama u
manastiru…“
„Da, znao sam da ste to bili vi!“
„Naravno. A sve što znate je da optužujete! Da pretite! Da me nazivate špijunkom. I
u pravu ste. Ali nisam imala izbora. Imperija mi je dala posao, novac, odeću da se
pokrijem. Dala mi je dom! Šta sam drugo mogla da uradim? Da dođem kod vas? Da li
biste mi pomogli?“ Dok je to govorila, devojka pijunu na pod. Bila je besna i uopšte se
nije plašila. Nastavi da govori, dajući oduška svom besu i očaju. „Ja ne znam ništa da
radim, gosparu Buonaroti, osim da zadovoljavam ljude i da kradem. Podigla me je ulica
i nisam naučila da radim ništa drugo osim da gajim ljubav prema pričama, čitajući, ali to
nije važno nikome i ničemu ne služi, kao što možete da pretpostavite!“ Uprkos srdžbi i
odlučnosti, jedna suza joj pokvasi lice.
Kada začu te reči, Mikelanđelo bi iznenađen po drugi put za kratko vreme. Ova
devojka je znala da čita?
I dok je razmišljao o tome, uze platnenu maramicu i pruži joj je. „Prestanite da
plačete. Ne želim da vas vidim u takvom stanju.“
Dok je to govorio, doga koja se u početku poslušno šćućurila ispod nogu svoje
gospodarice, poče da tiho reži.
„Recite vašem psu da se smiri“, reče on. Onda, dok je devojka uzimala maramicu u
ruku i davala znak psu da se smiri, Mikelanđelo nastavi: „Dakle, vaše ime je je
Malasorte. Zla sudbina. Stvarno posebno. Takođe zvuči melankolično. Znate da čitate i
volite priče. Znajte da ih i ja mnogo volim i u pravu ste, život mi nije bio težak kao vaš,
a ipak sam i ja morao da zarađujem za hleb.“
Uzdahnu. Nije očekivao ovakvu situaciju.
 „Želite li da nešto pojedete?“ upita je mrzovoljno. „Imam negde kompot od dunja i
hleb.“
Malasorte klimnu glavom, dok su njene oči, sada suve, ponovo počele da blistaju.
Delovala je neodlučno, ali Mikelanđelo ipak shvati da je vrlo blizu da stekne poverenje
u njega. „Samo hrabro“, reče joj, „nemojte da se ustežete. Izvinjavam se zbog onog što
sam rekao, ali morate da shvatite da ste i vi napravili svoj deo greške.“
Devojčino lice se ozari. Osmehnu se.
„Onda, da li je u redu kompot?“, navaljivao je.
„Bilo bi to ljubazno od vas“, priznade ona.
Mikelanđelo ustade i uputi se ka dnu sobe. Poče da petlja oko nečega, a kada se
vratio, nosio je tanjir sa sobom.
Devojka ugleda beli hleb, koji je delovao sveže, i čašicu kompota. Prijatni miris joj
skoro oduže dah.
„Nemam vode, ali mogu da vam dam vina, ako hoćete.“
Malasorte klimnu glavom.
Mikelanđelo opet ustade i ubrzo se vrati sa dopola napunjenim bokalom vina.
„Pijte polako.“
Vino je bilo crno i jako. Ali to Malasorte uopšte nije smetalo. Mesto je bilo toliko
hladno i ledeno da joj je ovo piće bilo potrebno.
„I šta ćemo sada da radimo?“, upita tiho Mikelanđelo. „Mislite Ii da možete da
čuvate našu tajnu? Pošto je činjenica da će vam Imperija i Korsini vrlo lako naneti zlo,
ako je otkriju. Možda bi bilo najbolje da pobegnete.“
„I gde da odem?“ upita Malasorte.
Mikelanđelo odmahnu glavom. „Da“, priznade uz dozu neprijatnosti.
„Ne, nećemo uraditi ništa slično“, reče devojka“, reče devojka. „Ostavićemo sve
kao pre.“
„Jeste li sigurni?“
„Ne vidim drugu mogućnost. Za sada je bitno da mi povremeno date nešto što
mogu da iskoristim, nešto što vam neće naškoditi, ali će meni omogućiti da imam
informacije kojima ću ih zavaravati da nisam otkrivena i da radim za njih, a na vašu
štetu.“
„Da, ali šta?“
„Informacije.“
„Ali tako…“
„Ne u smislu kako vi mislite“, prekide ga ona. „Potrebne su mi novosti, detalji koji
su možda beskorisni ili poznati, ali koji na neki način potvrđuju kontinuitet mog rada i
što je još bolje, činjenicu da sam na njihovoj strani.“
Učini se da se Mikelanđelo zamislio. „U redu“, reče, „smislićemo nešto.“
 38

NEOČEKIVANA POSETA

Tog hladnog januarskog jutra kapetan garde Vitorio Korsini bio je veseo i razočaran u
isto vreme. Saznao je da će baš toga dana Vitorija Kolona stići u Rim kočijom, jer se
uputila u benediktinski Manastir Svete Ane u Svetom Eustahiju i to ga je u izvesnom
smislu radovalo, zato što mu je omogućavalo da priredi lepo iznenađenje toj dami koja
je gajila simpatije prema neprijateljima Crkve.
Sa druge strane je osećao izvesno razočaranje, zato što mu ta vest nije stigla od
njegovog izvora i istini za volju Imperija ga već poduže nije snabdevala korisnim
pojedinostima o duhovnicima i Ecclesia Viterbiensis Redžinalda Poula.
Ta činjenica sama po sebi nije predstavljala problem u apsolutnom smislu, kardinal
Karafa i naravno on imali su i druge špijune raštrkane po čitavom Rimu i unutar Papske
države, ali je činjenica da je razlog takvog Imperijinog ćutanja trebalo ispitati i kazniti.
U svakom slučaju, na osnovu onoga što mu je rekao kardinal, kočija će stići vrlo
brzo, i zato Korsini svojski prionu na posao i stade da čeka. Sjaha sa konja i skupi se u
ogrtaču koji je ogrnuo preko ramena.
Hladan vetar duvao je po gradu i u trenutku kada je saznao da mora da još malo
sačeka, pomisli da bi bilo dobro da uđe u obližnju krčmu. O nadgledanju manastira i o
tome da bude obavešten o dolasku kočije misliće njegovi ljudi.
Uopšte nije imao nameru da ni trenutka više ostane tu i smrzava nos!
Bez oklevanja natuče na glavu šešir sa velikim perom i pošto dade znak svojima,
dokopa se vrata krčme Zlatno dugme.

Vitorija je bila zabrinuta. Ne toliko zbog puta, stigla je skoro na vreme, već zbog
nelagodnosti koja joj nije dala da predahne. Tih dana se osećala malaksalo, iznureno od
umora, i jedva je čekala da stigne u Manastir Svete Ane da se odmori. Kočija je sporo
napredovala kroz zapuštene rimske ulice i nije bila pošteđena naglih potresa i iskliznuća.
Ipak, bio je to njen najmanji problem. Osećala je kako joj hladan znoj vlaži čelo, a
ledeni žmarci joj izazivaju drhtavicu, skoro kao da je smrt došla da joj okrzne kožu
svojim koščatim rukama.
Zapita se gde je Mikelanđelo i ponada se da će ubrzo doći da je poseti. Osećala je
nostalgiju prema njemu, njegovoj snazi, odlučnosti njegovog pogleda. Nije ga videla još
od leta, od onih dana u Viterbu, kada je Ecclesia Redžinalda Poula još bila jedinstvena i
snažna. Ali se mladi kardinal koji joj je bio odan kao sin bojao da će ga papa još jednom
pozvati da u svojstvu izaslanika prisustvuje predstojećem Crkvenom saboru u Trentu. A
ta činjenica ga je na ovaj ili na onaj način unapred mučila.
Ipak, kako Mikelanđelo, tako i Poul, obećali su joj da će je posetiti baš u Svetoj Ani
i ona ih je očekivala kako bi se mogla očekivati dva anđela. Osim toga, u manastir je
stigla njena davnašnja najbolja prijateljica Julija Gonzaga. Zato se ponada da će joj sa
tim malim krugom pouzdanih prijatelja boravak biti manje bolan.
Bila je obuzeta tim mislima kada oseti da se kočija zaustavlja.
Trenutak kasnije prozorče na kočiji se otvori i ona ugleda Gaspara, svog kočijaša,
bledog lica i skrušenog izgleda, koji joj saopšti najbizarniju od svih vesti.
„Vaša milosti, oprostite mi na smelosti, ali kapetan garde Svete stolice, gospodin
Vitorio Korsini, želi da razgovara sa vama.“
Vitorija je bila toliko iznenađena da skoro nije uspela da izgovori ni reč, ali nakon
trenutka zbunjenosti povrati prisustvo duha i odgovori: „Odlično, Gaspare. Recite onda
kapetanu da mi se pridruži ovde u kočiji, pošto se ne osećam dovoljno dobro da
silazim.“
Kočijaš klimnu glavom.
Trenutak kasnije se jedan čovek lepog izgleda pope na stepenik kočije, pa onda uđe
unutra i sede naspram nje, zatvorivši vratašca. Skide šešir širokog oboda i sa velikim
perom, i pokaza lice otmenih crta, sa sivim i mangupskim očima, izraženim jagodicama
i brkovima, savršeno namazanim voskom od vrhova naviše. Duga, opuštena
tamnokestenjasta kosa, sjajna i lepo očešljana, činila ga je još privlačnijim, štaviše,
delovalo je kao da sve na njemu ukazuje na vrcavi i prokleti šarm i Vitoriji nije bilo
teško da zamisli kako žene luduju za njim. Nosio je elegantnu somotsku jaknu
purpurnocrvene boje, ukrašenu simbolom Crkve i Rima, dva ključa: jedan izvezen
zlatom, drugi srebrom. Čakšire do kolena, dugačke čizme i veliki ogrtač sa krznenim
okovratnikom kompletirali su njegovu odeću. Dok joj je kapetan upućivao najljubazniji
od svih svojih osmeha, Vitorija nije mogla a da ne zapazi mač sa velikim branikom na
dršci i pištolj sa burencetom za pojasom.
„Vaša milosti, dozvolite da se predstavim: ja sam kapetan garde Svete stolice,
Vitorio Korsini. Molim vas da mi oprostite što sam na tako prost način poremetio vaše
putovanje, ali je to, kako ćete razumeti, bilo neophodno.“
Vitorija se nije zbunila. „Kapetane, ne brinite, slušam vas.“
Činilo se da je Korsini gotovo iznenađen tolikom učtivošću, zato što onda nastavi:
„Vidite, gospo moja, dopustio sam sebi da uradim ono što sam uradio zato što sam
zabrinut za vas.“
„Za mene?“, upita markiza uz dozu čuđenja. „A zašto to uopšte, kapetane?“
„Odmah ću vam objasniti“, reče on i u tom trenutku Korsinijev osmeh nestade. „Sa
više strana mi dopiru glasovi o tome da se vaša milost druži sa opasnim osobama.“
„Stvarno?“ upita opet Vitorija, podižući obrvu. „A od kada su moja druženja
predmet javne pažnje?“
Korsini se zakašlja.
 Markizi nije bilo jasno da li je to zbog prikrivanja zbunjenosti ili želje da napravi
efektnu pauzu. Nije poznavala kapetana, ali mišljenje koje je imala o njemu pogoršavalo
se svakog trenutka.
„Od kada se vaša milost viđa sa kardinalom Redžinaldom Poulom, intelektualcima
Alvizeom Priulijem i Markantoniom Flaminijem i čita Hristov blagoslov koji je nedavno
štampan u Veneciji, tekst koji se opasno približava protestantizmu. Tako da, u svojstvu
zaduženog od strane kardinala Đan Pjetra Karafe, glavnog inkvizitora Svete stolice,
imam sva prava, štaviše dužnost da vas upozorim na neka druženja, sa ciljem da vas
sprečim da izgubite sebe.“
Kada začu te reci, Vitorija ostade preneražena. Dakle, Poul je bio u pravu: rimska
inkvizicija zna sve! Pokušala je da zaboravi ono što se dogodilo pre nekoliko meseci u
Viterbu u Manastiru Svete Katarine, ali ma koliko se svim snagama trudila da to učini,
sada je shvatala koliku štetu je nanela peseta one proklete špijunke.
A sada i ovaj kapetan! Došao je da joj preti u njenoj kočiji. Vitorija skupi snagu.
Neće popustiti pred ovom zloupotrebom vlasti.
„Dragi moj kapetane, sa kim se viđam u svom životu moja je stvar, a naravno ne
vaša. Ne želim ni da znam na koji način ste dobili te informacije o meni. Naravno, ako je
ono na šta ciljate to da sam jeretik, onda ste zaista na pogrešnom putu. Kao što možete
jasno da vidite, uputila sam se u benediktinski manastir Svete Ane da tamo provedem
neko vreme u miru i pokajanju. Isto tako da ublažim nelagodnost koja mi ovih dana ne
da mira.“
„Žao mi je zbog nelagodnosti koja vas muči“, reče Korsini, mada je kez koji mu se
ocrtavao na licu otvoreno odavao suprotno, „u svakom slučaju, nikada ne bih sebi
dopustio da nagovestim da ste u dosluhu sa jeresi. Barem ne bez odgovarajućih dokaza“,
zaključi.
Vitoriji ne promače koliko je ova pretnja nepouzdana, ali strahovito stvarna.
„Recite to što imate da kažete i onda izađite iz moje kočije“, preseče ona kratko.
Korsini podiže ruke. „Završio sam“, izjavi i dok je izgovarao te reči, otvori vrata
kočije. „Ali upamtite“, dodade, „da vas držimo na oku. Nemojte da me primoravate da
vas ponovo potražim, zato što bi sledeći put to moglo da se dogodi da vas odvedeni u
sedište Svete stolice i da vas ispitam na sasvim drugačiji način. Da li je to jasno?“
„Izlazite odavde!“, zagrme Vitorija razdraženo.
Kapetan bez odgovora siđe iz kočije, zatvorivši vrata, ali je njegov pogled govorio
više od hiljadu reči.
Dok ga je gledala kako se udaljava pod kišom koja je počela da pada u tom
hladnom danu kao teskoba koja joj je rasla u grudima, Vitorija se skljoka na somotske
jastuke.
Kočija nastavi dalje.
Vitorija oseti stezanje u grudima. Dakle, sve je izgubljeno! Napad kašlja je skoro
preseče na dva dela. Savi se napred, prinoseći ruku ustima.
Kada se povrati, ugleda dlan svoje ruke crven od krvi.
 39

STRAHOVITO KOMPLIKOVANO PITANJE

Barem se prvi deo posla dobro završio!

Korsini je znao da taj dan uopšte nije završen. Zbog toga, nakon što se sreo i
zapretio markizi od Peskare, uputio se u krčmu Crvena guska.
Bilo mu je potrebno malo više vremena da stigne do nje, ali kada uđe u lokal i nađe
se ispred Graminje koji kao obično podiže zavesu da ga pusti prođe, ono što ugleda
ostavi ga iznenađenog. Imperija je bila lepa, elegantna, inteligentnog pogleda, ali ono što
ga začudi i pomalo zadivi bila je ljupkost mlade žene koja je bila sa njom.
Nije mu se često događalo takvo čudo, ali kada bi se dogodilo, nije propuštao da ga
zapazi.
A devojka koju je imao pred sobom, mada ne preterano napadna, posedovala je
iznenađujuću ljupkost. Bila je to jednostavna i smirena, a samim tim neodoljiva lepota.
Barem za njega.
Imala je na sebi divnu haljinu od damasta boje breskve. A čipka bluze nabrana u
obliku svetlog oblaka, gotovo neopipljiva, nagoveštavala je jedva naglašenu krivinu
njenih dojki u dekolteu, što je doprinosilo da se stvori što jači efekat.
Ali nije to bila prava lepota. Već tako melankolična i divna, i upravo to iznenadi
kapetana.
Lice snežnobele boje delovalo je kao da je izvajano od snega, onog koji će uskoro
pasti na Rim. Zelene, duboke, snažne, magnetski privlačne oči očaravale su pogled
svakog ko se usudi da se suoči sa tim licem. Kapetan je bio siguran u to. Nije mogao da
skine pogled sa nje. Dugačka crna kosa, umesto da bude skupljena, padala je u
neposlušnim kovrdžama, gotovo kao da su u pitanju noćni ljiljani. Bilo je u njoj ne samo
lepote, već aure fatalnosti.
„Gospo moja“, reče Korsini, obraćajući se Imperiji, „svaki moj dolazak kod vas za
mene je izvor velike radosti.“ Napravi pauzu pa nastavi: „Ipak, nisam siguran da
poznajem ovu divnu devojku koja je danas ovde sa vama.“
Imperija ne nasede na kapetanove reči izgovorene nekako nadmeno i sa dozom
afektiranja. Savršeno dobro je znala od kakvog je testa sazdan Korsini, pa kratko
preseče: „Dragi moj kapetane, kako sam već imala prilike da vam kažem, ne
pokušavajte da me odobrovoljite vašom preteranom učtivošću. Savršeno dobro znamo
zašto ste ovde. Ovde prisutna osoba je Malasorte, mlada devojka koja mi verno služi već
nekoliko godina i u koju polažem puno poverenje. Ali uprkos onom što vidite, znajte da
je ona špijunka o kojoj sam vam svojevremeno pričala. Sećate li se? Pričala sam vam,
ako se dobro sećam, o nekom ko je izvan svake sumnje.“
 „Malasorte…?“, reče Korsini, gotovo u neverici, kao da nagoveštava da očekuje
prezime.
„Samo Malasorte“, odgovori mu devojka. „Ime govori sve o meni. I sigurno nije
doprinelo da stvorim mnogo prijatelja.“
„Imaš one koji su ti potrebni, devojčice moja“, reče Imperija majčinskim tonom.
Kada začu te reči, Korsini postade još radoznaliji. Znači, ona je ta špijunka?
Naravno, sa izgledom kao što je njen, može da izbegne svaku sumnju. U tome je
Imperija bila potpuno u pravu. Ko bi gajio sumnje prema tako lepom stvorenju? Ali nije
samo njena ljupkost ono što dotiče čoveka, nego ta razoružavajuća jednostavnost nekog
kome nisu potrebne nikakve đinđuve ili nakit da zablista punim sjajem. Korsini je to
shvatio u letu i zahvaljujući činjenici da je gospa Imperija sumnjala u njegovu iskrenost,
ponada se da ju je barem jednom prevario. Pošto je zaista priželjkivao da ponovo vidi
ovu devojku. U svakom slučaju je morao da pokuša da ispita koliko još može da sazna o
duhovnicima i da li će uopšte biti u stanju da mu pribavi nove informacije u odnosu na
one koje je već imao. U suprotnom će morati da se suoči sa srdžbom kardinala Karafe, a
istinu govoreći, to mu uopšte nije bila namera.
„Gospo moja, naravno da ste u pravu“, skrenu pogled ka Malasorte. „Što se vas
tiče, draga moja, nemojte da budete tužni zbog imena kao što je vaše, pošto je ono, to
vam garantujem, koliko čudno, toliko i posebno, i na način koji ne bih umeo da
objasnim, pristaje vam, zato što potvrđuje vašu ljupkost.“
Malasorte se osmehnu bez reči.
Imperiji su počele da dosađuju sve te sladunjave reči i ona požele da pređe direktno
na stvar. „Vrlo dobro, kapetane. Pošto smo sve to utvrdili, evo mene da vam saopštim
novosti koje imam za vas. Zar nije tako, draga moja?“ Dok je to govorila, Imperija
odape pogled koji za trenutak nagovesti dogovor između nje i Malasorte.
Bio je u pitanju samo tren, ali Korsini to uoči.
„Nadugačko i naširoko sam pratila gospara Buonarotija, kapetane“, reče devojka, „i
otkrila sam da će baš danas u Rim stići markiza od Peskare i da će boraviti u
benediktinskom manastiru Svete Ane.“
„Pa, već ovo para vredi, zar ne, kapetane? Ne mogu se uvek za kratko vreme otkriti
i pribaviti upravo izvršena dela prepuna stavova sa jasnim protestantskim nadahnućem,
kako smo činili ranije. Nekada se ima više sreće, nekada manje. Ono što je sigurno jeste
to da jednom utvrđena nadoknada mora da ostane takva. Onda vas pitam kako to da
novac dobijen za poslednje istrage nije ostao identičan, nego se naprotiv sve više
smanjuje?“
Korsini shvati da, iako je ova devojka bila toliko lepa da je privukla njegovu
pažnju, nije smeo da zaboravi da je ona postala plen Imperijinih suptilnih igara. Zato
odgovori na isti način: „Sume su smanjene zato što rezultati više nisu bili na visini. Do
te mere da sam baš danas došao da tražim objašnjenje, pošto se ovako više ne može
nastaviti.“
„Nije tačno“, bila je odlučna Imperija, „preseci su urađeni još ranije, kada su
informacije koje smo vam dostavljali bile od neprocenjive vrednosti. I sada, mada je
jasno da nameravate da umanjite naš rad, nema sumnje oko toga da su tajne koje je
prikupila Malasorte od apsolutne koristi.“
„Što se tiče ove vaše poslednje tvrdnje, dozvolite mi da kažem da ona zvuči u
najmanju ruku smelo za moje uši.“
„Tako kažete?“, upita ljutite Imperija.
„Ne samo da kažem, već ponavljam: a znate li zašto?“
„Ne, zaista“, odgovori Imperija, jer nije imala pojma na šta Korsini cilja.
„Pa dobro, pustite me da vam nešto razjasnim. Baš jutros mi se dogodilo da se
zajedno sa mojim ljudima zaustavim ispred benediktinskog manastira Svete Ane u
četvrti Sant’Eustakio. Da li možete da pogodite razlog?“ upita opet Korsini.
„Ne igrajte se sa mnom, kapetane“, odgovori ljutito Imperija. „Recite mi to što
hoćete i onda se pobrinite da mi date novac koji potražujem.“
„Kao što sam vam rekao, smatram da to nije moguće. U svakom slučaju, jutros sam
bio u Crkvi svete Ane. Morao sam da zaustavim jednu kočiju. Što sam i učinio, naravno.
Nikada ne biste pogodili ko je bila osoba koja se nalazila unutra.“
„Markiza od Peskare.“
„Divno. Kako ste uspeli da to saznate?“
„Radije bih da vam ne odgovorim.“
„Ah!“
„Nego, kada nameravate da mi donesete onih petsto dukata koje mi još dugujete?
Ili moram da pošaljem Graminju da ih podigne?“
„Samo izvolite“, reče kapetan, ne pokazavši ni najmanje uzbuđenje, „ako želite da
dođete da ih uzmete u Svetoj stolici, samo mi recite!“
„To je baš ono što neću učiniti: da vam to kažem.“
„Usuđujete se da mi pretite?“
„Udariću na vas kada to najmanje očekujete.“
Razgovor je počeo da poprima neočekivani obrt. Nije očekivao toliki otpor.
„Možda vam nije dovoljno poznato sa kim razgovarate. Ja sam kapetan garde Svete
stolice.“
„A ja sam Imperija, cenjena kurtizana, vlasnica krčmi i hotela, zemljoposednica. Ne
izazivajte me, jer ćete se pokajati, tako mi Boga. Štaviše, savetujem vam da, ako vam je
život mio, izmirite račun sada, dok još imate mogućnosti za to.“
„Ako mislite da možete da me zastrašite na taj način, grdno se varate. Smatrajte da
je naš odnos završen.“
„Biće kada izmirite dug.“
„Taj novac vam nismo dužni. Što se tiče vašeg Graminje, čekam ga. I zahvalite
mom lepom vaspitanju ako vam ne pošaljem gardiste da vam prevrnu krčmu“, zaključi.
„Ne bi vam se isplatilo da to uradite. Ili bih morala da kažem da ste zatražili moju
pomoć da pratim i uhodim najznačajnijeg umetnika Rima i jednu od najviđenijih
plemkinja grada.“
Korsini se uzdrža da odgovori na tu poslednju provokaciju. Stavi šešir na glavu,
okrenu leđa, grubo podiže somotsku zavesu i nestade.
 40

U BENEDIKTINSKOM MANASTIRU SVETE ANE

Mikelanđelo nije verovao da će pronaći Vitoriju u takvom stanju.

Ugleda je omršavelu, ispijenu, upalog lepog lica, toliko isturenih jagodica, da su
ličile na njegove. Lice joj je delovalo kao da je od voska, sa izuzetkom obraza koji su
goreli. Zapletene kovrdže njene lepe kestenjaste kose neposlušno su izvirivale ispod bele
i jednostavne kapice.
Vitorija je sedela u foteljici, umotana u ćebe od grubog pamuka. Ispod njega su
izvirivale koščate ruke, a prsti su delovali kao svetli štapovi, osuđeni da se svakog
trenutka raspadnu. Markiza od Peskare je bila krhka i umorna, kakvu je Mikelanđelo
nikada pre nije video.
Kameni kamin širio je prijatnu toplotu po sobi, vatra je snažno gorela i bila je
možda jedina slatka crta tog inače gorkog popodneva.
Ipak je u tom licu malaksalom od patnje i upalom od bolesti Mikelanđelo zapažao
priviđenje čistote. Svetlost u njenim zenicama se nije izgubila, naprotiv, blistala je kao
da je pojačana groznicom koja ju je razdirala. I u toj patnji koju je preživljavala Vitorija
je u njegovim očima bila veća i lepša nego ikada.
Zagrli je, uprkos tome što je markiza pokušavala na sve načine da se istrgne, zbog
straha da ga ne zarazi. Ali on, onako velik i još uvek snažan, stezao ju je kao ptičicu
polomljenih krila. Poljubi je u čelo. Bilo je vruće, vrelo.
U tom trenutku uđe jedna od sestara, noseći ledene obloge od mente i nevena.
Monahinja je ispruži na krevetu prekrivenom snežnobelim čaršavima i udobnim
ćebadima. Onda joj stavi hladne obloge, nadajući se da će na taj način ublažiti nalet
groznice.
Kada sestra završi, ostavljajući ih opet same, Mikelanđelo pokuša da razgovara sa
svojom, obolelom prijateljicom.
„Moja obožavana Vitorija“, reče joj, „koliko ste mi nedostajali. Nisam
pretpostavljao da ću vas zateći u ovakvom stanju i zato se nadam da vam ono što sam
vam doneo može pružiti malo utehe.“ Dok je to govorio, uze torbu i iz nje izvadi paketić
i smotani list papira.
Razvi list papira i pruži ga Vitoriji koja je u međuvremenu sela na krevet,
oslanjajući leđa na jastuke.
„Za vas“, reče kratko Mikelanđelo.
Ono što markiza ugleda ostavi je bez reči. Bila je to Pijeta neizmerne lepote, a
sama pomisao da je objasni ili ispriča bio poduhvat iznad njenih mogućnosti.
 Devica je podizala oči prema nebu u molitvi sazdanoj od milosrđa i vere zajedno.
Njeno lepo, srdačno, iskreno lice, još neodoljivije zbog izraza melankoličnog
spokojstva, skoro kao da ne želi da ispituje nego da posmatra Boga u nemom monologu.
Njene ruke sa otvorenim šakama, jednostavna haljina sa naborima, a onda Isus koji
pomiren sa sudbinom leži mrtav u njenom pognuto, sa bradom na grudima, kosa mu je
bila kovrdžava i neposlušna, jedan pramen se pružao po predivnom krstu na desnoj
strani grudi, a široki i lepo oblikovani grudni koš privlačio je pogled na to snažno telo,
moćne muskulature, a ipak pokoreno voljom smrti.
Eto, taj centralni položaj Hristovog tela, osnova čitave kompozicije, sve to je
delovalo kao da je na sliku preneto samo verovanje u Hristov blagoslov i u reči
Redžinalda Poula. Suština, skoro ogoljena tim čudesnim crtežom, nimalo izobličena
anđelčićima koji rukama pridržavaju Isusa dok leži na majčinim nogama, kao da je
izražavala misao Crkve iz Viterba: približiti zemaljsko nebeskom.
Isus koji je preuzeo ljudski lik bio je u zajednici sa Bogom, a još više sa Marijom
koja kao da rukama skoro dodiruje oblake na nebu.
Vitorija zaćuta i to potraja poduže.
Mikelanđelo nije hteo da je uznemirava. Ostavi joj na raspolaganju sve vreme koje
je želela. Nije žurio. Mogao je da tu ostane čitavu noć. Mogao bi da spava u dvorištu,
pod vedrim nebom, samo da bude blizu Vitorije.
Kada mu se obratila, učinila je to tihim glasom.
Te reči izgovorene tiho, možda zbog bolesti, možda zbog uzbuđenja, skoro kao da
će se razbiti, probole su Mikelanđelovo srce onako kako bi to učinilo sečivo mača.
„Vi mi činite čast, Mikelanđelo. Vi hvalite Boga i pronosite njegovu slavu vašim
uzvišenim znamenjima. Ja ću vam biti večno zahvalna na ovoj veličanstvenoj
kompoziciji i na onoj drugoj koju ste mi poklonili pre nekog vremena. Ne mogu da
pronađem još reči da vam izrazim svu svoju ljubav i odanost…“ reče, ali u tom trenutku
kašalj poče da joj prekida dah i glas.
Mikelanđelo joj priđe, obgrli je, dok su joj ramena podrhtavala. Kada joj se kašalj
smiri, on uze sa stola krčag pun vode, nasu malo u čašu i dade joj da popije. Malo-
pomalo i ona se smiri. On joj pomože da se ispruži.
„Vitorija, to što mi govorite ispunjava me radošću. Znate koliko mi je stalo do
vašeg mišljenja, koje mi je najdragocenije od svih. Hvala vam na vašim rečima, zato što
samo kada ih čujem pronalazim snagu da idem napred.“
Uprkos tome što se tek smirila, Vitorija se osmeli da ponovo sedne.
„Molim vas, odmorite se“, reč on.
„Ne bih uspela sve i da hoću. Nego, dopustite mi još jedno pitanje: zašto je Marija,
koja je ipak Isusova majka, još uvek tako mlada na ovoj vašoj Pijeti?“
Mikelanđelo nije razmišljao ni trenutka. „Zato što je beskrajno čista, Vitorija, i
onda njena lepota, njena ljupkost ni na koji način ne može biti okrnjena godinama
starosti. Baš kao što je slučaj sa vašim lepim licem koje ne poznaje loše delovanje
vremena.“
 Kada začu te reči, Vitorija zaćuta, preplavljena svom tom ljubavlju. Skoro da
pomisli da ne zaslužuje toliko.
„A sada se odmorite“, bio je uporan Mikelanđelo.
„Ne mogu, prijatelju moj.“
„Ozbiljno mislite?“
„Moram da razgovaram sa vama.“
„A šta je to tako značajno da zaslužuje vaše reči u trenutku kao što je ovaj? Kada bi
bilo bolje za vas da vas pustim da zaspite?“
„Dogodilo se nešto strašno“, reče Vitorija gotovo mrmljajući.
Mikelanđelo joj se zagleda u oči i kada začu te reči, učini mu se da opaža nešto,
kao da je neki zli i preteći duh odjednom zaparao vazduh.
 41

TRG NAVONA

Dok je hodala prema Trgu Navona, Malasorte je razmišljala o lepom kapetanu. Znala je
da je ostavila utisak na njega, ali svakako nije mogla da kaže da ne važi i obrnuto.
Uprkos hladnoći i oštrom vetru, osećala je da joj telo gori. Otkako ga je videla,
njom je ovladala neugasiva žudnja. Ne bi mogla da to objasni, a ipak je osećala kako u
njoj raste želja kao neutoljiva glad, koja za jedini cilj ima da joj šapuće na uvo kako bi
bilo divno da je kapetan zavede.
Nikada joj se do sada nije dogodilo nešto slično. Naravno, imala je nekoliko
muškaraca, ali nikada nekog ko joj je raspalio čula.
Alije u tom trenutku osećala da gori od strasti i to tako što jasno i neodložno oseća
potrebu da istražuje samu sebe, da dotakne svaki najskriveniji tajni kutak svog tela.
Pomislila je da će samo tako moći da ugasi tu žeđ koja je razdire još od trenutka kada ga
je ugledala.
Dok se gubila u tim mislima, maštajući o Vitoriju Korsiniju, Malasorte je stigla na
Trg Navona. Pored nje, Režanje ju je pratio kao senka.
Uprkos hladnom jutru, bledo i slabašno sunce počelo je da osvetljava nebo i
pokretne tezge koje su ispunjavale trg i blistale obasjane mlečnom i gotovo nestvarnom
svetlošću.
Pijaca na Trgu Navona bila je jedna od najznačajnijih u gradu. Malasorte je volela
da je posećuje, gubeći se između tezgi. Gde bi inače mogla da se tako izgubi među
prijatnim mirisima začina i povrća? Za nju je ta pijaca uvek bila slavlje.
Tako i tog dana poče da odsutno luta između tezgi, diveći se vezama cikorije jarke
zelene boje, narandžastoj boji šargarepe, blistavocrvenoj repi, kao i glavicama zelene
salate, spanaću i brokoliju. Osećala je jake mirise začina: slatki miris cimeta, svežeg i
oštrog mirisa bibera, cvetne arome karanfilića, zatim đumbir, muskatni orah, šafran.
Opijena, prođe ka tezgama sa voćem. Ugleda pomorandže sa Sicilije, kestenje braon
boje, grozdove crnog grožđa. Kada primeti plodove nara presečene napola, prepune
ukusnog crvenog zrnevlja, priđe tezgi i zatraži da joj daju jedan. Plati i bez previše
razmišljanja pojede dobar deo. Bilo je to kao da je pojela čitav svet odjednom ili je
barem takav bio osećaj koji joj je pružalo to voće, kada je imala sreće da ga priušti.
Onda poče da razgleda tezge sa grnčarijom, vage bakalina, pa onda vreće sa stipsom, čiji
su vlasnici pravili zlatan posao sa tom izuzetno traženom supstancom, neophodnom za
češljanje pamuka.
U tom trenutku je obuze osećaj da je neko prati.
 Jasno opazi da se nečiji pogled spušta na nju. Ne okrenu se. Produži ka tezgi sa
mesom. Kada se nađe ispred pršuta i junećih odrezaka, Režanje poče da skiči od
nestrpljenja. Bio je gladan. Čeljusti mu se ispuniše pljuvačkom koja poče da curi.
Malasorte kupi nekoliko kobasica, pa onda produži ivicom ogromne pijace, praćena
dogom koja je išla iza nje, omamljena čarolijom mirišljavog mesa.
„Drži, Režanje“, reče na kraju, bacajući na zemlju prvu kobasicu. Doga je proguta
u trenu. Čim je završio, pogleda u svoju vlasnicu sitnim, širom otvorenim očima, dok
mu je dugački jezik visio iz čeljusti. Balavio je od sreće. Malasorte ga pomilova po
velikoj crnoj glavi. Onda mu dade drugu kobasicu, koju Režanje pojede u samo jednom
zalogaju.
„Baš je ogladneo“, reče neki glas.
Malasorte podiže glavu i ugleda kapetana Korsinija. Srce joj se pope do grla. Bože
sveti!, pomisli. Verovatno je izgledala katastrofalno, usana zamazanih sokom od dunje,
neočešljane kose i dlanova uprljanih crvenim zrnevljem koje je prethodno pojela.
Pa ipak se kapetan osmehnu kada je pogleda.
Režanje poče da tiho cvili. Malasorte je savršeno dobro znala da kada to radi, oseća
opasnost, ali tu zaista nije bilo nikoga ko hoće da joj učini nažao.
„Da se ne radi o jednoj sjajnoj dogi, kladio bih se da vaš pas ispoljava izvesnu
ljubomoru“, reče nasmejani kapetan. I dok je to govorio, prinese ruku Režanju, koji na
sve to odgovori lajanjem na njega, podižući se na šape i odmeravajući ga kao da želi da
ga svakog trenutka rastrgne.
Korsini podiže ruke: „Neću te dotaći, neću te dotaći, obećavam ti.“
„Režanje, budi dobar“, reče Malasorte i još jednom ga pomilova po velikoj glavi.
„Nemoj da propustiš da ukažeš poštovanje kapetanu garde Svete stolice.“
„Ovaj vaš pas je baš prelep.“
„Da“, reče Malasorte uz mangupski osmeh, dok su joj zelene oči blistale. Bože,
kako je kapetan lep, pomisli. I na kraju krajeva, da li bi došao tu da je ravnodušan? Baš
u trenutku kada ta pomisao poče da se nastanjuje u njoj, odmah je odbaci u skriveni
ugao svesti, iz straha da gaji čudne iluzije.
Pored toga, mora da bude oprezna! On je bio taj ko je naručio Imperiji praćenje
Vitorije Kolone i Mikelanđela Buonarotija, a sada kada je sklopila tajni dogovor sa
vajarom, više joj je odgovaralo da izbegava poigravanje sa čovekom kao što je on, iako
je bio beskrajno lep. Malasorte nije uspevala da se smiri. Taj moćni osećaj koji joj je
slao vatru u vene se vratio, hraneći se njom i čineći je pokornom, spremnom da bude
njegov plen, njegova robinja. Podala bi mu se i u tom trenutku, tu na pločniku Trga
Navona, pred svima, samo ako bi joj on to naredio. Povrh svega, kapetan je bio moćan.
Ulazak u milost takvog čoveka garantovao bi joj sigurnu budućnost. Nikada više ne bi
morala da brine za nju. Ipak, da li bi uspela da zavede a zatim i kontroliše takvu osobu?
Ona? Devojčica bez porodice?
Pri toj pomisli, Malasorte nije uspela da zadrži gorak osmeh.
„Prelepi ste“, reče joj kapetan, „verujte mi, nikada nisam video lepšu ženu od vas.“
„Kako možete da kažete tako nešto? Usne su mi prljave, i ruke…“
 „Crvenilo na usnama čini vas naprosto neodoljivom. Priznajem da sam duboko
zbunjen. Nisam mogao da se kontrolišem, ali otkako sam vas video, samo mislim na vas.
Iako u izvesnom smislu osećam da biste mogli da predstavljate moju propast, ne
uspevam da ignorišem vašu lepotu.“
„Vi mi se rugate, kapetane.“
„Nimalo.“
„Zaista?“ upita Malasorte, podižući obrvu.
„Sve bih dao da vam to dokažem.“
„Vi mi laskate.“
„Uopšte ne“, reče kapetan i uzdahnu. „Ne mogu da se dalje zadržavam, ali ako to
dozvolite, želeo bih da znam gde mogu da se nađem sa vama?“
„Jeste li sigurni da je dobra ideja da dođete da me potražite?“
„Ne bih znao da kažem da li jeste, ali mi ne pada na pamet nijedna bolja.“
Malasorte ga pogleda ispod oka. Možda je do ovog susreta u krajnjoj liniji došlo
namerno. Pored toga, šta je imala da izgubi u situaciji u kojoj se našla?
„U redu. Dođite prekosutra u predvečerje u Crkvu Santa Marija in Trastevere.“
„A ako ne budem mogao?“
„Onda ćete me izgubiti zauvek.“
 42

UNAKRSNA PRIČA

„Kapetan Korsini me je čekao.“

„Molim?“
„Baš tako.“
„Kako je mogao da sazna za vaš dolazak?“
„Ne znam“, prošaputa Vitorija.
„Samo trenutak…“ prekide je Mikelanđelo, „ja vam još nisam rekao šta se desilo
meni… ali najpre dovršite vašu priču.“
„Bila sam u kočiji. Samo što nismo stigli u manastir. Bila sam umorna od puta u
Viterbo, ali još više zbog ove bolesti koja mi ne da mira.“
Mikelanđelo joj prinese čašu vode.
Vitorija ispi. Razgovor joj je pričinjavao ogroman napor.
„Kočija se odjednom zaustavila i moj kočijaš je došao da me obavesti o poseti
kapetana garde Svete stolice. Vitorio Korsini se popeo, seo naspram mene… i… pretio
mi je.“
Vitorija zatim napravi pauzu.
„Neka je proklet!“ reče Mikelanđelo, a njegov glas je odavao beskrajnu nemoć i
frustraciju.
„Rekao je da zna za nas, za Poula, za mene, pa čak i za vas. Za Hristov blagoslov. I
da se neće zaustaviti.“
„Vitorija“, reče Mikelanđelo, „obećavam vam da, dok sam živ, nemate ničega da se
bojite.“
„Verujem vam, prijatelju moj. Ali niste videli tog čoveka. Njegove oči su ledene. To
je moćan čovek, pun mržnje.“
„Bilo kako bilo, sada štedite snagu, Vitorija. Što se mene tiče, mogu da vam kažem
ovo. Proverio sam lanac špijuna koji su nam na tragu. Pre neki dan, dok sam išao u
skladište koje je u mojem vlasništvu i nalazi se u blizini, opet sam primetio da me neko
prati. Primenio sam najjednostavnije od svih lukavstava i uhvatio sam špijunku na delu.“
„Mladu devojku iz Viterba? Onu što se prerušila u monahinju?“
„Upravo tako.“
Mikelanđelo uzdahnu. Onda nastavi: „Prepoznao sam je po očima. Zove se
Malasorte.“
„Malasorte?“, upita Vitorija u neverici.
„Da. I meni je to ime zvučalo čudno, štaviše, ako shvatate na šta mislim, rekao bih
proročanski.“
 Vitorija klimnu glavom.
„U svakom slučaju, devojka mi je priznala da radi kao špijun za račun jedne
prilično poznate kurtizane i, koliko znam, spremne da koristi ne baš ograničena sredstva.
Zove se Imperija i, kao što verovatno znate, vlasnica je krčmi i raznih nepokretnosti.
Mislim da je zahvaljujući svojim višestrukim preduzetničkim aktivnostima u stanju da
ucenjuje i drži u šaci mnoge među plemićima i ostalim rimskim dostojanstvenicima.
Imperiju je angažovao upravo Korsini i znajući da je tako, prilično je očigledno ko je
poslednja i najvažnija karika u lancu.“
„Karafa.“
„Tačno.“
„Šta možemo da uradimo?“
„Ne mnogo, bojim se. Vi sigurno morate da čuvate svu svoju snagu i da ozdravite.
Ja ću pokušati da budem oprezan. Previše sam star da bih se suprotstavljao više nego što
sam već učinio. Samo se nadam da će kardinal Poul uspeti da ojača svoj položaj na
Crkvenom saboru u Trentu. Ako bude morao da pređe crtu beskompromisnosti, onda se
bojim da bi kardinal Karafa, koji je već na čelu Svete stolice, mogao da postane opasan
kandidat u Papskoj državi. Pavle III je u dubokoj starosti i ne znam do kada će živeti. U
poslednje vreme mi deluje slabašno i krhko. Nadajmo se onda da će ta privremena
ravnoteža moći da odoli. Dok ste ovde, bićete na sigurnom. Inkvizicija se neće usuditi
da dođe da vas uznemirava u manastiru. Od sada pa nadalje morate samo da mislite na
to da se odmarate, Vitorija.“
I dok joj je pomagao da se udobno namesti, pomilova joj čelo. Nije bila vruća kao
pre, groznica je počela da jenjava. „Doći ću kod vas svaki put kada budem mogao.“
Markiza od Peskare mu se osmehnu, dok joj se na licu ocrtavao izraz zahvalnosti.
„Skoro da zaboravim. Ostavljam vam poklon za Redžinalda Poula. Nadam se da će
mu se svideti. Spavajte sada.“
I pozdravi je poljupcem u čelo.
Onda uze njene ruke u svoje.
Kada na kraju primeti da je Vitorija počela da tone u san, ustade.
Uputi joj još jedan pogled, prepun nežnosti. ’
Onda krenu ka vratima.
 PROLEĆE 1544.

43

NEOČEKIVANA PRIJATELJICA

Mikelanđelo je bio iznenađen koliko se vezao za tog devojčurka. A pogotovo za tako

kratko vreme. Susretali su se u njegovom skladištu u Ulici Monte dela Farina. Ako bi to
činili u njegovoj kući u Mačel dei Korvi, bilo bi to neoprezno.
U početku, gotovo da opravda te za njega neobjašnjive večernje susrete, rekao je
sebi da to čni iz sažaljenja prema toj devojci koja je postepeno počela da to shvata.
Ali, dan za danom, sastanak po sastanak, kod njega je sazreo osećaj poštovanja i
uvažavanja prema njoj, toliko da ga je to gotovo plašilo. Zato je vrlo brzo shvatio da to
nije zbog sažaljenja, već zbog zahvalnosti što se sastaje sa Malasorte. A isto tako zato
što više nije mogao da se toga odrekne.
Naravno, bilo je to čudno, s obzirom na to da je baš ona prikupljala mnoge
kompromitujuće detalje vezane za njegove poteze. Kao i one o Vitoriji i o Ecclesia
Viterbiensis Redžinalda Poula. Ali je Mikelanđelo takođe shvatio da nema drugog
izbora. Dugovala je sve Imperiji i taj zadatak, ma koliko za osudu, za nju je bio jedini
način da preživi. Bila je žrtva jednog većeg sistema i, uprkos svemu, on nije mogao da je
mrzi. Naprotiv!
Ta devojka dugačke crne kose i dubokih zelenih očiju imala je prelep glas i to što ju
je slušao dok čita priče nekih izuzetnih pisaca, pri toplini vatre, ponekad sa ćebetom
preko kolena u hladnim zimskim noćima, a kasnije i u proleće, postalo je trenutak
zabave, još bolje rečeno nežnosti koju je Mikelanđelo nameravao da sebi priušti što je
duže moguće.
Ta čitanja su bila milovanja koja mu je devojka poklanjala.
On se zauzvrat trudio da joj pruži poneki dukat, da bi zatim utonuo u taj fantastični
svet koji je ona stvarala kroz mnoge knjige i autore koje je naučila da prepoznaje. Bio je
to prelep način da se zaboravi zemaljska beda, tamo napolju. Mikelanđelo je naročito
zavoleo priču o Tristanu i Izoldi, koju je Malasorte obožavala da mu čita.
 On je pokušavao da uzvrati ponekom pesmom Vitorije Kolone. Malasorte ga je
gledala širom otvorenih očiju, prepunih čuđenja i pažnje. Ispod njenih nogu, pod
toplotom plamenova sa ognjišta, Režanje nije propuštao da se prepusti ponekom
zahvalnom cviljenju i u toj atmosferi topline i saučesništva Mikelanđelo je pronalazio
dimenziju koja skoro kao da je visila u prostoru i vremenu. Zato što ga ništa nije
smirivalo kao čitanje i pisanje.
Uvek je voleo da pokušava da priča o sebi pomoću mastila i papira, da stalno piše
pisma na adresu rođaka i braće, ali je sada doživljavao tu novu dimenziju da sa nekim
deli zadovoljstvo otkrivanja sveta sazdanog od avanture, ljubavi, delovanja i osećanja,
savršen način da se zaboravi sve i svako.
Naravno, voleo je Dantea bespoštednom strašću, koji se sa tom njegovom visokom
i nedostižnom poezijom urezao u njegovo srce. Među njegovim stranicama je pre ovoga
provodio mnoge večeri, koncentrišući se i pronalazeći sebe u poeziji, vraćajući se
samom sebi nakon sati rada i napora. I sa Danteom je onda sazrela sklonost prema
slobodnim sastavima kojima nije oklevao da se prepusti sa žestinom i nadom onog ko
traži oslobođenje. Ali je sada to čitanje bilo drugačije, neobično, puno čarolije i ritma, i
to ga je zabavljalo. Osećao je svu nežnost nekoga ko mu barem jednom ne traži ništa
zauzvrat, već se naprotiv posvećuje strasti koju namerava da podeli sa njim.
I sa Vitorijom se dogodilo isto. Naravno, sa njom je duhovnost spajala njihove
duše, ali zar je to važno? Da li je možda bilo manje važno to što mu Malasorte pruža
svaki put kada dolazi kod njega?
Kada dobro razmisli, možda je razlog zbog kojeg ju je očekivao sa tolikim
nestrpljenjem bio taj što se zahvaljujući tim večerima osećao manje star i manje
usamljen. Ta devojka mu je pružala energiju, mir i osmehe.
Sada je i Rezanje postao njegov prijatelj.
U tim prilikama su se njih dvoje obaveštavali o Imperijinim potezima. Malasorte je
za trenutak uspela da sačuva svoju poziciju, pomalo laganjem i pomalo izmišljanjem.
Veština s kojom je devojka izgovarala reči sprečavala ga je da razume, ali je ona koliko-
toliko bila na sigurnom.
On joj je rekao da se ne usteže da mu zatraži pomoć, šta god da se dogodi od tada
pa nadalje.

Malasorte se osećala baš dobro sa tim starim ludim umetnikom. Trenuci proživljeni sa
njim bili su među najboljim kojih je mogla da se seti. Naravno, zajedno sa onima sa
kapetanom. Ali to je bila sasvim drugačija priča.
Oni sa kojima je razgovarala o Mikelanđelu opisali su ga kao čoveka u poznim
godinama, vrlo teškog karaktera, sklonom srdžbi i nasilju. Ali njoj uopšte nije tako
izgledao. Više joj je delovao vrlo usamljen, delimično svojom voljom, ali i zato što je u
toj želji da se izoluje u umetnosti ponekad rizikovao da izgubi samog sebe.
Bio je čovek koji je izuzetno mnogo čitao. Sa njim je upoznala svu lepotu Dantea
Aligijerija, njegovu ljubav prema Beatriče, silazak u Pakao i potom uspon u Raj.
Mikelanđelo joj je čitao svoje omiljene delove iz Biblije, kao onaj u kojem Jošua traži
od Boga da zaustavi sunce, da bi imao više vremena da sruši zidove Jerihona i da osvoji
grad.
Bile su to čarobne priče koje su potpaljivale njenu maštu i omogućavale joj da
plovi u snovima.
Kada se onda ujutru vraćala kući, na maloj mansardi na Trastevereu, gde se
preselila, ti trenuci su joj toliko nedostajali da nije mogla da se smiri. Pokušavala je da
umiri Mikelanđela u vezi sa svojim položajem kod Imperije, ali mu je govorila
poluistine. Znala je da će pre ili kasnije njena gospodarica primetiti tu dvostruku igru.
Štaviše, vrlo je verovatno da je to već odavno shvatila.
U tim trenucima ju je obuzimao ružan predosećaj.
Ali se onda ponovo viđala sa Mikelanđelom i više nije mislila na to. Uzdahnu.
Znala je da se samo zavarava.
Platiće za to.
Bilo je samo pitanje vremena.
 44

VOĐA INKVIZICIJE

Đan Pjetro Karafa je loše spavao. Istini za volju, već nedeljama nije oka sklopio. Ali nije
mogao ništa da učini. Uprkos tolikim glasinama i prikupljenim novostima, nije imao
ništa u rukama.
Korsini je predano radio, to sigurno nije mogao da porekne, ali uprkos objektivnom
napretku u vezi sa istraživanjima o Poulu i njegovim duhovnicima, vođa rimske
inkvizicije je bio svestan da ima šaku muva u ruci.
I to ga je mučilo.
Dugo je smišljao da prihvati taj zadatak, sklapajući saveze, sastavljajući tekstove i
podsetnike, čekajući, okružujući se strpljivo i odlučno ljudima koji su mogli da prate
obrazac ponašanja koji je krajnje brižljivo izgradio.
Ali to nije bilo dovoljno. Nedostajala mu je žrtva. Zato što je Sveta stolica stvorena
da se bori protiv jeresi. I uprkos tome što nisu nedostajali neki sporedni slučajevi, još se
nije pojavio toliko ozbiljan čin, gde bi se pokazalo da ta institucija ima moć i da je u
stanju da je primenjuje na životima vernika, tako da njihovu strepnju pretvara u strah.
Bila je neophodna neka smrtna kazna. Ništa ne bi bolje poslužilo njegovoj težnji.
Ali je dobro znao da su svi oni koji su umešani u događaje vezane za Ecclesia
Viterbiensis isuviše moćni da bi bili dodirnuti.
Redžinald Poul je kardinal. Baš kao i on. Papski izaslanik na onom prokletom
Crkvenom saboru u Trentu koji nikako da počne! Pavle III je gajio prema njemu veliko
poštovanje i koliko god se on zalagao da ga prikaže u lošem svetlu, nije uspevao da bilo
šta postigne. Utoliko pre zato što je i Pavle III, uprkos tome što nije otvoreno priznavao,
nameravao da se što je duže moguće drži kompromisa, što je upravo miroljubivi stav
engleskog kardinala nagoveštavao.
Vitorija Kolona je sa svoje strane bila primer odanosti, pored ugleda koji je uživala
kod svih moćnika u zemlji zbog svog prefinjenog poznavanja književnosti i filozofije.
Mikelanđelo je bio praktično nedodirljiv. Uprkos svom teškom karakteru, uživao je
papinu zaštitu, a uspesi koje je postigao sa ostvarenim delima obezbedili su mu divljenje
svih, kako kralja i kraljice, tako i naroda.
Dakle, ruke su mu bile vezane. Osim ako se sudbina ne okrene u njegovu korist i
donese mu u miraz neki predlog, ideju, plan za ulivanje straha od jeresi, nešto toliko
strahovito užasno da je prosto neobjašnjivo.
Ali do ovog trenutka nije imao sreće.
 Zato je čekao i u tom iščekivanju se grizao, dobro znajući da će morati da deluje. I
baš ta prinudna neaktivnost ga je ozlojedila, poklonila mu besane noći i trenutke potpune
nemoći.
Uzdahnu.
Možda će Korsini pre ili kasnije uspeti u svojoj nameri.
 LETO 1544.

45

KADA ISTINA IZAZIVA STRAH

Malasorte se plašila. Posle mnogo vremena taj osećaj uznemirenosti zbog kojeg je stalno
bila ošamućena vratio se i nastanio u njoj, rastrzanoj kakva je bila, između žestoke
ljubavi prema kapetanu Vitoriju Korsiniju, koja je poput plamena proždire već nekoliko
meseci, prijateljstva sa Mikelanđelom i obavezom odanosti koju je osećala da duguje
Imperiji.
I u tom trenutku se nalazila baš u njenoj radnoj sobi.
Imperija ju je gledala svojim prodornim očima, pokušavajući da joj dopre do misli.
Malasorte nije bila sigurna da li je naslutila njene stvarne namere. Naravno, kao okorela
umetnica obmane kakva je bila, Imperija se odmah pokazala ljubazna i razumna, ali je ta
činjenica uopšte nije smirivala. Naprotiv, što se kurtizana ljubaznije ponašala, to je
Malasorte sve više opažala nemilosrdnu nameru da nešto kuje.
Vrlo verovatno na njenu štetu.
„Onda, devojčice moja“, obrati joj se Imperija, „kako napreduju poslovi u krčmi
koju sam vam dala na upravljanje?“ Taj glas, taj umiljati glas koji aludira na nešto,
Malasorte je i te kako poznavala. I tako bi želela da ga ne čuje.
„Vrlo dobro“, odgovori i bez reči stavi vrećicu novca koju je držala u ruci na
Imperijin radni sto.
Kurtizana je otvori, a iz nje poteče mala oluja zlatnih dukata i za trenutak potpali
blesak pohlepe u njenim očima. Ali kako je došao, tako nestade.
Malasorte ne propusti da to zapazi. Ponada se da će to makar malo ugasiti žeđ za
moći i kontrolom ove žene, ali trenutak kasnije bila je demantovana.
„Vidim da nosite prelepu laku gamuru indigo boje koja još više ističe vaše lepe oči.
Pretpostavljam da vas je mnogo koštala.“
„Mali poklon koji sam učinila samoj sebi“, Malasorte izbeže direktan odgovor.
 „Naravno“, saglasi se Imperija, „mali kao taj zlatni pomander koji držite oko vašeg
belog vrata.“ Ne libeći se svojih aluzija, Imperija nastavi: „Da ne govorimo o predivnom
mirisu koji osećam… je li to ono što mislim?“
„Sivi ćilibar“, odgovori joj odmah ona i tako je preduhitri. Nadala se da će na taj
način prekinuti dalji razgovor.
„Prokrčili ste sebi put, devojčice moja.“
Malasorte zaćuta.
„Šta se događa? Ne govorite?“
„Ne bih znala šta da kažem.“
„Koliko je mudrosti u vama, devojčice moja. Zbog toga ste mi se uvek sviđali. I
zbog toga vam preporučujem da ne gajite sumnje baš sada, u pogledu strane koju ćete
odabrati.“
„Mislim da ne razumem.
„Odmah ću vam objasniti“, prekide je Imperija. „Molim vas da ni za trenutak ne
pomislite da mi je promakao način na koji vas je gledao kapetan Vitorio Korsini pre
nekoliko meseci. Tako biste uvredili vašu lepotu, a naročito moju inteligenciju, a to je
nešto što ne bih mogla da tolerišem, što verujem da vam je potpuno jasno“, zaključi
Imperija i nabaci na lice osmeh čiste pakosti. „Ali želim da se pouzdam u vas i da
verujem da ćete mi, uprkos svemu, ostati verni. Na kraju krajeva, činjenica da vas lepi
kapetan želi ne znači da to nužno važi i obrnuto.“
„Ne osećam apsolutno ništa prema njemu“, požuri da kaže Malasorte.
„Jeste li sigurni u to?“, upita je odmah Imperija.
Devojka potvrdno klimnu glavom.
„U redu. Onda nemam čega da se plašim. Ni vi. Taj čovek mi duguje novac. Nije
hteo da mi plati koliko duguje, verujući da može da se jeftino izvuče u svojstvu kapetana
garde Svete stolice. Ali žena kao ja nikada ne bi stigla tu gde je opraštajući onima koji
ne mogu da plate. Nezavisno od društvenog položaja i porekla. Da li je to jasno?“
„Savršeno.“
„To me raduje. Onda, devojčice moja, puštam vas da odete, srećna zbog tačnosti
kojom mi uplaćujete ono što ste mi dužni i zbog načina na koji upravljate krčmom
Sunce na Trastevereu. Ako tako nastavite, ne samo da nikada nećete imati čega da se
bojite, već ću naprotiv umeti da vam stvorim bogatstvo. Dakle, očekujem vas sledeće
nedelje na našem uobičajenom razgovoru.“ Dok je to govorila, Imperija dade znak
rukom i otpusti Malasorte.
Pre nego što krenu, ona napravi dubok naklon, nakon čega pomeri somotsku zavesti
i ode.

„Usuđuje se da laže“, reče Imperija, gledajući Graminju u oči.

Lanco ne reče ništa.
 „Držaćete je na oku. Pošto, kao što znamo, ima ljubavnu vezu sa kapetanom garde
Svete stolice, uradićete ono o čemu smo raspravili. Na taj način ćemo biti izvan svake
sumnje i samo jednim udarcem sklopiti prijateljstvo sa najmoćnijim čovekom Rima.“
„Kako želite, gospođo moja.“ Graminjin glas je bio dubok i promukao, zvučao je
neprijatno i odmah je otkrivao da je taj čovek izvajan od samog nasilja.
„Nemojte da me razočarate, stari prijatelju.“
„Neću to učiniti.“
„Vrlo dobro. A onda ćemo videti šta će se dogoditi. Koliko vidim, Malasorte će
moći da se drži dogovorenog u svoje ime, iako možda…“
I dok je izgovarala te reči, Imperija otvori jednu fioku svog radnog stola. Iz nje
izvuče bodež kojim se Malasorte svojevremeno branila od napada na mostu Sikst.
Poče da ga okreće u rukama. Najzad, uz zlokobno sevanje ženica, pusti da joj se
otrgne još jedno mišljenje: „Treba uvek obratiti pažnju na ono što se ostavlja za sobom.“
 46

GUBLJENJE RAZUMA

Noć je bila vlažna, vrela, oduzimala je dah.

Malasorte je osećala kako kapetanovi snažni prsti istražuju najintimnije od svih
njenih blaga. Savi leđa od uzbuđenja. I te noći je došao kod nje i već su vodili ljubav. Ali
je ona bila nezasita. A i on. Osećala je potrebu da je ponovo uzme.
Više od svega ju je iznenađivala njegova sposobnost da sluša njeno telo. Činilo se
kao da je kapetan, zato što ga je tako zvala i u intimnosti spavaće sobe, još pre nego što
ju je sreo, znao šta će je zavesti, navodeći je da izgubi svaki osećaj ustezanja.
Nije znala kako da mu odoli: bukvalno će mu se predati, puštajući ga da radi sa
njom šta god želi.
Osećala je njegovu životinjsku energiju još pre nego što ga vidi, kao da oličava
samu suštinu čoveka i grabljivice u isto vreme.
Oseti kako se bolno trza, kako je užarena jeza šiba bez milosti, raširi noge da ublaži
bol i zadovoljstvo koji su zajedno bili nepodnošljivi, savi se još više, pa on onda polako,
malaksalo izađe iz nje.
Pomilova joj dugačku crnu kosu, beskrajno nežno joj poljubi očne kapke, pa je
onda iznenada okrenu na krevetu i još jednom se zari u njenu najdragoceniju škrinju.
To smenjivanje slasti i mučenja dovodilo ju je do ludila.
Noktom koji je blistao kao da je od alabastera dodirnu se po malim grudima,
trljajući nabrekle bradavice, napete kao vrh okrvavljenog dijamanta.
On ju je uzimao otpozadi, stežući joj bokove rukama, nastavljajući sporo,
neumoljivo, omogućavajući joj da upije sve što ima, sve ono što je trebalo otkriti u
razoružavajućoj jednostavnosti duboko doživljenog i neodoljivog pokreta, sposobnog da
je istražuje i dovodi je do toga da ječi kako nikada ne bi smela ni da pomisli.
Osećala je kako joj se strast komeša u srcu, kako strasno zadovoljstvo eksplodira u
njoj i odražava se u naletu vrele energije, tresući je kao odbijanje talasa na okeanu, kada
se izvrće, pluta uz neko snažno i nedužno stablo belog rogoza.
On je nastavljao da je uzima uzastopnim zamasima. Ona savi leđa i još više mu se
ponudi, stavi ruke na svoje guzove, zatim siđe ka usnama i raširi ih. Kapetan ispusti
promukli jecaj od zadovoljstva. Ona prinese svoje male i tanke prste na njegov ud koji je
prodirao u nju i oseti ga onako napetog i kako pulsira od života. Meso i krv. Onda
zavuče svoj kažiprst i srednji prst među usne, ispunjavajući usta, kao da je u tom
trenutku jedino što želi da bude ponovo ispunjena njim na svaki mogući način.
Okrenu se. On pogleda njene vlažne prste u mesnatim usnama i ispusti jauk,
uzbuđeniji nego ikada. Gotovo opčinjen, zavuče svoj kažiprst u njena usta.
 Malasorte posisa svoje i kapetanove prste. On zaurla i još jače zari ud. Ona oseti
kao da je robinja zadovoljstva. Saže se, dok su joj usta opet bila slobodna. Sva zadihana,
zabi glavu među jastuke.

Nikada mu nije bilo ovako ni sa jednom ženom.

Korsini nije shvatao kako je moguće da jedan devojčurak, tako svež i mlad, može
da mu pruži toliko zadovoljstva. Možda zato što je sve na njoj bilo prirodno,
jednostavno, u izvesnom smislu nevino. Nije bilo tu nikakvog pokušaja da ga zavede,
samo iskrene i neodoljive potrebe da mu se prepusti bez odbrane i bilo kakvih
kalkulacija.
I to njeno biće, spremno da uzima i pruža zadovoljstvo, činilo ga je euforičnim.
Naravno, Malasorte je posedovala prirodno lukavstvo, bila je izazovna i imala je divno
telo: mršavo, suvonjavo, naglašenih oblina, blago preplanule kože. Imala je male i čvrste
dojke, dugačke i živahne noge i najlepši donji deo leđa koji je ikada video u životu. A
onda i to lice koje kao da ga je vodilo pravo u ludilo. Oči su joj bile sjajne zvezde, duga
crna kosa mirisala je na mentu i koprivu i padala joj u kaskadi noćnih talasa, mesnate
usne boje krvi.
Poljubi joj bokove, pa onda nastavi uz leđa naviše, sve do širokih ramena.
Pomilova je u polutami prošaranoj slabom svetlošću desetina sveća.
Onda se ispruži pored nje.
„Nisam verovao da mogu da ovako volim“, reče on, „ali ste me vi zaista zaludeli.“
Dok je izgovarao te reci, uzdahnu, u neverici, ali srećan.
Malasorte zaćuta. Bila je ozarena. Ali je isto tako znala da se svaki put kada je to
bila, dogodi nešto što pokvari sve.
Bilo je to njeno ime. Njena sudbina.
Prepusti se noći, tajni mraka koji je zahvati, omami je, porazi je, posle sve ljubavi
koju je doživela.
Vrhovima prstiju dodirnu kapetanove grudi. Dodir je bio blag, neosetan: nije htela
da ga probudi.
Nastavi da ćuti, iz bojazni da ne naruši tu krhku ravnotežu koju su njihova srca
uspela da stvore.
 47

ZARAZA

Osećao je kako mu boja curi niz lice.

Oči su mu bile poluzatvorene, svedene na pukotine, ali toliko da ipak može da
gleda ono što slika.
Pokušavao je da četkicom što bolje razmaze boju, jednom izmenom uspeo je da
podigne skele dovoljno da može da ostane na kolenima, da savije leđa unazad i da bude
dovoljno usredsređen na ono što slika. Ali sada više nije znao kako da radi: ruke i oči su
mu bile utrnule, do te mere da je poželeo da se iščupa iz svega toga i zauvek utone u san.
Noge su mu drhtale zbog napora, koji god položaj da zauzme: na kolenima, ispružen na
leđa, na stranu.
Brada mu je bila potpuno natopljena farbom. Isto tako lice i odeća. Nije se skidao
već dve nedelje. Nije spavao više od tri sata noću, i to na skeli. Slikao je bez prestanka,
od rane zore do sumraka, pa onda opet tako. Napravio je sebi jednu vrstu uljane svetiljke
za glavu, pripremio kartonsku kapu, na koju je montirao sveću. Na taj način je
obezbedio svetlo neophodno za rad u bilo koje doba. Prosto se rastrzao od posla, freske
Sikstinske kapele su ga iscrpljivale do maksimuma. Želeo je da nestane, izbrisan,
uništen tim večitim radom, beskrajnim, zastrašujućim. Nikada ovo neću završiti,
pomisli. Utapao se u mukama zbog tog rada koji je sve više ličio na mučenje. Vrućina je
bila nepodnošljiva.
Onda je bio prinuđen da se odjednom zaustavi, pošto se bojao da će ostati zauvek
šlep.
Završio je Nojevu žrtvu i kada se vraćao kući u retkim prilikama u kojima je imao
energije i kada je uspevao u tome, radio je na pripremnom kartonu Zemaljskog raja.
Bio je na izmaku snaga.
Toliko da se uplašio da neće uspeti da ga završi.
Osećao je da mu čelo gori. Telo su mu prožimali ledeni žmarci. Zapita se da nije
navukao neku bolest.

Naglo se probudi. Opet je zamišljao dane Sikstinske kapele. Taj izazov ga je iscrpeo
zauvek. Kao i Mojsije. Nije uspevao da misli na bilo šta drugo. Ali se u tom trenutku
oseti nemoćnim kao nikada do tada. Bio je sav u znoju i drhtao je svakim udom. Činilo
mu se da milioni mrava vrve od života ispod njegove kože i jedu ga iznutra.
 Osećao je oštar bol u kuku. Grizao ga je bez prestanka, nanoseći mu patnju za koju
je mislio da neće moći da je podnese. Danima je osećao iznenadna probadanja, ali im
zbog posla nije pridavao preveliku važnost.
Sveća je bila još uvek upaljena. Koliko dugo leži? Možda ne više od sat vremena.
Usta su mu bila suva, usne gorele, ali je osećao kako mu žestoka hladnoća lomi kosti.
Da li je možda počeo da ludi?
Ustade sa ležaja i čim napravi prve korake da dođe do stola, na kojem je zaboravio
upaljenu sveću, opet oseti strahovito probadanje u kuku i noge popustiše pod njegovom
težinom. Skljoka se na zemlju. U pokušaju da ostane na nogama, nespretno se uhvati za
sto i povuče za sobom tanjire, čaše, ostatke večere, razbijajući u hiljade komada terakotu
i keramiku.
Ali koliko god to želeo, nije uspeo da ustane.
Možda je smrt konačno stigla.
Ili ga je možda zahvatila zaraza. Nije znao šta da radi. Sada se skoro nesvesno
prepustio mučnom jadikovanju zbog osećaja ošamućenosti koji ga je obuzeo.
U tom trenutku začu spore korake u drugom delu kuće. Odatle se kroz nekoliko
trenutaka pojavi Urbino, koji razrogači oči kada ga ugleda: zapanjeno lice, strah kao da
poče da se penje sve do korena kose, kao senka koja pruža ruke iz povijenih kandži.
„Maestro“, promrmlja.
„Fr-Frančesko“, promuca ovaj, „vode…“ Onda zaćuta, zato što oseti da je iscrpeo
svu snagu.
Urbino otrča do bunara i u tren oka mu prinese čašu usnama.
Mikelanđelo pokuša da ispije. Najpre mu se učini da mu je bolje, ali mu onda
nadražaj za povraćanje ispuni grlo i on povrati ono što je pojeo uveče.
Na kraju zabaci glavu unazad, preblede i izgubi svest.
Sve postade tama.
I u tom ništavilu, prvi put nakon mnogo vremena učini mu se da se konačno
odmara.
 48

PROKLETSTVO

Kapetan je izašao pre zore. Tog jutra je imao da obavi niz zadataka, što je značilo da je
morao da se što pre pojavi kod kardinala Karafe. Nije hteo da zakasni, a s obzirom na to
da je noć proveo izvan kuće, nameravao je da se vrati na vreme, da se umije, presvuče i
pojavi se odeven na prikladan način kod upravnika Svete stolice.
Bio je umoran, ali srećan. Nije ga brinulo to što je uzeo nekoliko slobodnih dana u
tom periodu. Na kraju krajeva, pronašao je valjanog zamenika u mladom Merkuriju
Kafareliju, mladiću koji je u te poslednje dve godine umeo da prokrči sebi put među
gardistima posvećenošću i vrednoćom i koji ga je sada zamenjivao u svemu i po svim
pitanjima. U izvesnom smislu bio je mnogo odgovorniji i marljiviji od njega.
Ali je Korsini prethodno uradio svoj deo posla. Sigurno nije baš žudeo za tim što
mora da predvodi patrole i hapsi krivce. Pored toga, taj njegov rad za Karafu ga je zaista
učinio nedodirljivim.
Karafa je bio spreman da ga pokrije i zaštiti u slučaju bilo kojeg prigovora ili
kritike. A ta činjenica sigurno nije bila nebitna. Sa druge strane, njegova vernost
kardinalu bila je van diskusije i Korsini je bio spreman da obavi svaku vrstu zadatka,
uključujući tu i tamo neminovna odstupanja od pravila. Zato što je pripremljeni
mehanizam u neku ruku malo je reći savršen. On je obavljao prljavi posao za Karafu i
kardinal mu je garantovao slobodu manevrisanja. I na kraju krajeva on je još uvek bio
kapetan garde Svete stolice i isto tako nije bilo mnogo onih koji mogu da ospore njegov
rad.
I šta onda? Zašto neprekidno u sebi ponavlja tu glupu pomisao? Naravno, mogao je
da radi šta god želi. Uključujući to da sebi dopusti nekoliko noći da pomazi taj svoj novi
plamen. Veoma dobro je to znao.
Ali je u toj nepobitnoj istini ležala jedna jedina prava slaba tačka: nikada ne bi
očekivao da će izgubiti glavu zbog Malasorte. Pa ipak je bilo baš onako kako se
dogodilo.
Bila je prelepa, u to nije bilo nimalo sumnje, a kada ju je prvi put ugledao, shvatio
je da ne može da kaže da je upoznao žensko telo pre nje. Ali onda, kada ga je ljubav
jednom savladala, ta devojka je prodrla u njegovu dušu kao stalna melanholija od koje
ne može da ozdravi. Zato što je otkrivao u sebi da je želi u najneobičnijim trenucima i da
je bez nje tužan, usamljen i prazan. I onda je morao da je ponovo pronađe svaki put kada
je mogao i da je ima sve vreme koje mu je noć dopuštala.
I u toj navici se gubio. Obasuo ju je poklonima, a da ih ona nije tražila, i pružio joj
svu pažnju i nežnost. Sama pomisao na te reči izazivala mu je osmeh na licu. Do pre
godinu dana bile su nezamislive za njega. Pa ipak? Ipak sada nije oklevao da ih zamisli i
izgovori, ako je potrebno. Možda je baš u tome tajna Malasorte: nikada ništa nije tražila.
A on je osećao da želi da joj da sve.
Koliko je bilo istine u tom imenu?
Da li će mu doneti nesreću?
Kapetan nije imao ni najblažu predstavu o tome, ali je odlučio da prihvati ono što
će doći, iz prostog razloga što nije mogao da spreči sebe da je voli.
Naravno da je takva svest srušila njegove prioritete i sada je po svaku cenu morao
da nametne sebi drugačije ponašanje. Nikada nije bio dobar u tome, barem ne u
poslednje vreme, ali je sada postojao rizik da ga to tako vatreno i neodoljivo osećanje
kompromituje i u očima jedine osobe koja je zaista imala moć života i smrti nad njim.
A uz to, imajući u vidu sve ono što se događa: predstojeći Crkveni sabor u Trentu,
tajni savez sklopljen među duhovnicima, čijim prevratničkim nabojem počinje da bude
obojeno Mikelanđelovo delo, a koji, prema onome što se pričalo, nije propuštao da
potvrdi svoj bunt prema Crkvi Pavla III, moć koju je sve više sticao Redžinald Poul,
papski izaslanik koji je možda čak u stanju da sruši sudbinu hrišćanske katoličke vere.
Tako, utonuo u te misli, ogrnut mrakom, Korsini se uputi ka mostu Sikst.
Ali tek što je napravio nekoliko koraka kada mu nešto ili bolje rečeno neko prepreči
put.
Uprkos uskoj uličici i gotovo potpunom odsustvu osvetljenja, sa izuzetkom para
baklji koje su slabašno žmirkale ispred njega, Korsini shvati da čovek koji je stajao pred
njim ima čudesan izgled.
Iznenađen njegovom arogancijom i drskim stavom, kapetan je smatrao prikladnim
da opomene ovog drznika kako zaslužuje.
„Ne poznajem vas, ali vas molim da oslobodite prolaz. Žurim i, ako ne poslušate,
mogao bih i da pomislim da vas išutiram.“
Umesto odgovora, Korsini dobi ništa drugo do uzdah, skoro kao da je njegovom
protivniku bilo dosadno da sluša te reči.
Čovek se onda bez reči pomeri ispod snopa mlečne svetlosti jedne od dve baklje.
Podiže slamnati šešir i u tom trenutku sve postade jasno.
Ono što kapetan ugleda uistinu ga je uplašilo.
 49

GRAMINJA

Imperija uopšte nije dobro prihvatila odbijanje plaćanja poslednje rate dugovanja. A
kurtizana je imala dobro pamćenje. I nije poznavala granice vremena za osvetu.
Zato se, pošto je proteklo nekoliko dana otkako je Korsini odbio da joj da novac,
postarala da ga prati njen najverniji čovek, Graminja. I dok je to činio, lanco je otkrio
dosta interesantnih stvari.
Na primer, da se kapetan viđa sa devojkom Malasorte. Imperija ju je sklonila sa
ulice, nahranila i godinama štitila. A ona joj uzvraća na taj način. Došao je do saznanja
da se njih dvoje viđaju u određeno vreme, u njenoj mansardi na Trastevereu. Onoj koju
je Malasorte mogla da priušti sebi zahvaljujući Imperiji.
I tako, dan za danom, dok je njena štićenica smišljala laži i izgovore da se oslobodi
svojih obaveza, kršeći malo-pomalo špijunske zadatke koji su joj povereni, kurtizana je
smislila paklenu spletku da im naplati oboma.
Pravila se naoko popustljivom, čak srdačnom, i u izvesnom smislu reči se
iznenadila kada je utvrdila koliko je Malasorte malo toga shvatila o njoj.
Tako se pretvarala, ponašala se kao dobra pomajka, kakva je u stvari i bila. Sve dok
prethodnog jutra nije izdala naređenje. A Graminja je znao da takva komanda ne sme
ostati neuslišena.
„Bićemo izvan svake sumnje i samo jednim udarcem ćemo sklopiti prijateljstvo sa
najmoćnijim čovekom Rima“, rekla je Imperija.
A on, tačan kao smrt, sada se nalazio ispred kapetana garde Svete stolice,
ošamućenog seksom, sporog i pospanog, spremnog da postane meso i krv pod oštricom
njegovog kacbalgera.
Gledao ga je, izazivajući ga pogledom. Nalazio se u oblaku svetlosti baklje,
iščekujući da vidi šta će učiniti.
Tek da bi mu stavio do znanja da se uopšte ne šali, izvuče mač koji zlokobno
zasvetluca.
Od svih protivnika, ovaj je bio stvarno najgori kojeg je mogao da dobije. Nije bilo
nikakve sumnje kada su u pitanju njegove namere.
Izvuče svoj mač iz futrole i zauze odbrambeni stav.
Nije imao vremena ni da zaurla, kada se onaj drugi baci na njega. Kacbalger je bio
kratak, ali izuzetno težak mač. Graminjin udarac sruči se na njegovu oštricu snagom
malja.
Uspeo je da nekako zaustavi taj napad, izvuče se iz ukrštanja i koristeći svoju
najveću veštinu i ležernost, pokuša da rani neprijatelja u bok iznenađujućim ubodom. Ali
se Graminja naglim skokom odbrani u poslednjem trenutku i unese toliko energije u
udarac da odbije napad, da Korsini umalo ne završi u prašini. Kapetan nije pao, ali
postade svestan protivnikove strahovite snage. Nije baš osećao potrebu da mu to i
otkrije, ali ta reakcija odmah otera i najmanju sumnju.
Nije imao vremena ni da povrati dah, a Graminja je već fintirao ubod, pokušavajući
da izvede napad pun mržnje, zadajući uzlazni ukršteni udarac sa leve na desnu stranu.
Korsini odskoči na stranu i svojom oštricom se odbrani od protivnikovog nasrtaja. Kiša
plavičastih varnica za trenutak osvetli polutamu. Zatim se dvojica protivnika pomeriše i
dvoboj se nastavi u mraku. Čulo se samo njihovo disanje. U pokušaju da bolje vidi,
Korsini osvoji prostor i uvuče se ispod samog slabog snopa svetlosti koji je poticao iz
jedne od baklji.
Učini se da lanco ne može da odoli tom pozivu i učini isto, ali Korsini u istom
trenutku uzmače i pusti da ga opet proguta mrak i koristeći pogodnost da jasno vidi
protivnika, napravi fintu, pre nego što zada uzlazni udarac sa leve na desnu stranu, da bi
ga pogodio ubodnim udarcem u visini bedra.
Graminja je uspeo da se izvije u poslednjem trenutku, kako bi izbegao udarac koji
je stigao niotkud, ali sa trenutkom zakašnjenja, tako da mu oštro sečivo mača ostavi
crvenu brazgotinu iz koje poče da curi krv.
Taj udarac ohrabri Korsinija koji je strogo vodio računa da ne progovori, ali svom
snagom nastavi sa nizom napada koji primoraše protivnika da uzmakne, odbijajući kišu
udaraca, ali nije bio u prilici da preuzme inicijativu.
Nakon tog dugog niza pretećih uboda i odbrana, kapetan poče da oseća umor.
Pokušavao je da uhvati Graminju u grešci, ali delom zbog teškoća vezanih za nedostatak
svetla, delom i zato što je protivnik bio nepredvidiv i jak, stekao je jasan osećaj da je na
putu da preda dušu Bogu. Možda je to ime, Malasorte, stvarno donosilo nesreću.
Pokuša da odagna te misli iz glave, dok je slušao svoje isprekidano disanje,
svedeno na prigušeni ropac u rimskoj noći. Te misli mu sigurno nisu pomagale da ostane
trezven, već mu je, naprotiv, bila potrebna sva moguća koncentracija.
Graminja se povukao u senku, u najmračniji ugao uličice i sada Korsini nije mogao
da razlikuje ni konture protivnikove figure.
Nije mu se nimalo žurilo da otkrije šta ga očekuje. Ostade da stoji tu i da čeka.
Odjednom mu se čak učinilo da je protivnik već otišao. Ali ni za trenutak nije smeo
da poveruje u to. Podiže gard i pripremi se da dočeka Graminju, zato što će se ovaj
pojaviti. Pre ili kasnije će izaći iz te vrste skrovišta i on mora da bude spreman kao
nikada u svom životu.
 50

PREDOSEĆAJI

Nešto nije bilo u redu.

Naglo se probudila i imala predosećaj da se dogodilo nešto strašno. Pogleda pored
sebe i ugleda prazan krevet, kapetan više nije bio tu. Znala je da je morao brzo da ode,
zato što je imao niz obaveza, ali taj crv sumnje joj je nagrizao mozak i bio neprestano tu,
i nije nagoveštavao da će otići, već da u izvesnom smislu postaje sve uporniji.
Bila je topla, vrela noć. Skupi u rep kosu koja joj se od znoja slepila za slepoočnice.
Preko košulje obuče prvu gamuru koja joj se nađe nadohvat ruke.
Izađe iz sobe. Rezanje ju je čekao uz molećiv pogled, kao da je u srcu gajio istu
sumnju.
Pomilova ga i onda zajedno izađoše.

Morao je da prekrati ovaj dvoboj. Neko će pre ili kasnije primetiti šta se događa kada
začuje to zlokobno sudaranje oštrica. Za trenutak je mesto još bilo pusto, ali to neće
večno potrajati.
Onda Graminja izađe iz senke i baci se iz sve snage na kapetana Vitorija Korsinija.
Zamahnu svom raspoloživom snagom da zada par ubodnih udaraca. Njegov protivnik
odbi prvi udarac, pa onda i drugi. Graminja nije gubio prisustvo duha i uporno je
nastavljao: jedan ukršteni silazni udarac, jedan povratni horizontalni, a onda, kada je
kapetan u poslednjem trenutku odbio njegov pokušaj da ga ubode, po ko zna koji put
ukrsti oštricu sa protivnikom. Ali je Graminja bio spreman. Iz mraka se u njegovoj levoj
ruci stvori bodež. Primeti iznenađenje u Korsinijevim očima, pa onda senku
melankolične pomirenosti sa sudbinom, gotovo kao da je ovaj baš u tom trenutku
shvatio da mu nema spasa.
Trenutak kasnije tanko sečivo prodre u njegovu vratnu žilu. Krv prsnu na sve strane
i ispuni vreli noćni vazduh.
Korsini popusti stisak. Njegov mač pade na pločnik uz zlokobni zveket. Desnom
rukom pokuša da se osloni na bilo kakvu čvrstu površinu. Zavitla rukama uprazno, sve
dok ne naiđe na nešto. Ivica bureta? Nije imao pojma o čemu se radi, ali se opusti i pade
uz to.
Onda se sruši na zemlju, dok je pogled počinjao da mu se gasi, a levom rukom je
prekrivao ranu iz koje je liptala krv.
Malasorte je nešto čula. Zastrašujuću buku, sudaranje metala koje je ukazivalo da se radi
o dvoboju. Sa Režanjem pored sebe, krenu u pravcu tih zlokobnih nota koje su imale
ukus bitke i krvi. U ruci je stezala baklju. Treperava svetlost u obliku lopte osvetljavala
joj je put. Sada je buka metala postajala sve bliža.
Izbi na neku uličicu, usku i mračnu, i shvati da je stigla.
U tom trenutku se dogodilo.
Priđe dovoljno blizu da može da jasno razazna scenu. Upravo u tom trenutku se
njen svet okrenu naglavačke.
Ugleda Graminju, džinovskog nemačkog plaćenika u Imperijinoj službi, kako
probada kapetana u visini vratne žile, kako mu vrat eksplodira u jarkocrvenoj krvi, dok
se oštrica mača zariva do balčaka.
Korsini je očajnički vitlao rukama, u potrazi za nekim osloncem. U međuvremenu
Režanje poče da ludački laje i baci se na lanca.
Malasorte začu sebe kako viče: „Režanje… ne!“ Učini joj se da prisustvuje toj
sceni, a da je ne doživljava onako kako se u stvari događa. Skrhana od bola i neverice,
ostade nepomična, nesposobna da spreči ono što joj se događalo pred očima.
Suze počeše da joj liju niz lice baš u trenutku kada doga krenu u napad na čoveka
koji je upravo ubio njenu jedinu, veliku ljubav.
S leđa ugleda Graminju kako izvlači pištolj sa burencetom iz kapetanovog pojasa.
Okrenu se i uperi ga u Rezanje. Otvori vatru. Pojavi se blesak pucnja. Grmljavina
odjeknu u uličici.
Primeti Rezanje ispred sebe kako usporava trk, sve dok se ne zaustavi baš ispred
plaćenika koji ga je nepomično čekao u svoj svojoj džinovskoj veličini.
Režanje zastade, a zatim pade, pogođen.
Ispusti još jedan jauk, mukli lavež koji kao da poče da bledi u noćnom vazduhu.
Kada shvati šta se dogodilo, Malasorte oseti da joj noge drhte. Onda potrča prema svoje
dve ubijene ljubavi, ne hajući šta će se dogoditi. Ugleda Graminju kako joj ide u susret.
Kada se nađe blizu njega, spremi se da ga udari i povredi ga bakljom.
On je uhvati za ručni zglob, uvrnu joj ga. Ona kriknu, baklja završi na zemlji u
obliku treperave svetlosti koja poče da se gasi. Nastade mrak.
U tom trenutku Graminja izvede nešto najčudnije u čitavoj toj noći. Zagrli je.
I dok je ona pesnicama prekrivala njegove velike i snažne grudi, on je privi uz sebe.
„Žao mi je, malena“, reče, „ali pogrešila si u svemu od početka.“
Malasorte začu te reči. Bile su poslednje što je čula.
Onda oseti da joj se oči zatvaraju, potamnele u toj oluji mastila koje joj prekriva
lice, brišući sve ono što se upravo dogodilo.
 51

NEMOĆ

Osećao se slabim, nemoćnim. Činilo se da je kuća živa, kao srce koje kuca i udara u
paklenom ritmu, skupljajući se i ponovo se šireći. Ta buka mu je ključala u glavi i kao da
je želela da mu je raseče na dva dela.
Ležao je u krevetu, nesposoban da se pomeri. Malaksao od umora i strepnje da li će
sve završiti do kraja. Urbino je morao da izađe i on je sada bio sam, sa svim svojim
strahovima, sumnjama, osećajem da je ostavio hiljadu nezavršenih stvari. Da nije uradio
dovoljno. Gde li je Vitorija? Da li je ozdravila? Otkad nije išao da je poseti? I šta se
desilo sa Malasorte? Uprkos svemu, osećao se odgovornim za nju.
To ime je nagoveštavalo nesreću, bedu. I bilo je u neverovatnom kontrastu sa tom
izuzetnom lepotom.
A šta ako je to bio neki znak? Na kraju krajeva, činilo se da se tih dana sve urotilo
protiv njega. Pokuša da ustane, ali čim nije mogao da se podigne na ruke, shvati da
nikada neće uspeti u tome. Zato ponovo klonu na ležaj. Mrzeo je te čaršave natopljene
znojem, osećaj izgubljenosti, zadah bolesti koja kao da se odomaćila u vazduhu, zadah
njegovog pokvarenog mesa, koje samo što se svakog trenutka ne raspadne. Ipak nije
imao rane ili povrede.
Bio je samo iznemogao. Prinuđen da bude u krevetu te letnje noći. I one prethodne
i onih koje će doći. Lekar mu je rekao: potrebni su mirovanje i strpljenje.
A njemu je i jedno i drugo nedostajalo.
Okrenu se na leđa, ispruži ruku i pipajući dohvati krčag koji mu je Urbino u naletu
milosrđa ostavio blizu ležaja.
Mora da pije mnogo vode, rekao mu je lekar. Naročito one sa fontane koja se nalazi
na šezdesetak kilometara od Rima. Pričalo se da ona može da razbije kamen u bubregu,
upravo ono od čega je patio. Danima je pio samo nju. Urbino mu je pribavio veliku
zalihu.
Nasloni se na lakat i uz napor za koji mu se učinilo da će ga prepoloviti, uspeo je da
se osloni leđima na jastuke.
Gutta cavat lapidem, kapljica dubi kamen, presudio je mladi lekar koji je studirao
na Univerzitetu u Padovi, prateći predavanja Andree Vezalija.
I tako je Mikelanđelo sledio njegova uputstva. Danima je pio što je više mogao. Ali
su ga vrućina, groznica i osećaj malaksalosti činili slabim i skrhanim. Kada je morao da
mokri, osećao je neopisiv bol. Tečnost je bila crvena od krvi. Lekar mu je objasnio da se
neki kamenčić zaglavio u kanalu koji omogućava izlučivanje mokraće i delimično ga
zapušio. Što više tečnosti bude pio, izbacivanje kamenčića je bilo verovatnije.
 Kamen je uvek bio njegovo prokletstvo.
Bilo je gorke ironije u toj priči. Osmehnu se protiv svoje volje. Podiže krčag,
prinese ga ustima ispi halapljivo.
Nažalost, voda nije bila hladna, naprotiv, bila je vruća kao ta prokleta letnja noć.
Pređe rukavom košulje preko usana. Sa brade su mu se slivale kapi vode i padale na
tkaninu.
Opet ispi.
Onda uz pažljivo odmereno izvijanje trupa stavi krčag na pod.
Uzdahnu.
Pomisli na pretnje upućene Vitoriji. Na kapetana garde koji joj je obećao da će je
držati na oku. Na papu koji je odbio da mu pomogne, podstičući ga da se baci na posao i
da što je brže moguće završi freske za kapelu koja nosi njegovo ime.
Bog zapravo nikoga nije interesovao. Kako će biti ocenjeni kada dođu pred njega?
Mikelanđelo se zapita šta bi moglo da se kaže za njega. Da li je zaista bio sposoban
umetnik? Da li je stvarno pronosio slavu Gospoda? Ili je samo odmeravao snagu sa
izazovima koji su služili da ga uzdignu i učvrste njegov lični prestiž? Da pojača svoju
nadmenost? Svoju želju da se afirmiše i zablista kao najveća zvezda umetnosti?
Da li je to bilo ono što ga interesuje?
Ne, zaista.
Redžinald Poul i Vitorija Kolona, a sa njima i svi ostali koji su pristupili krugu
duhovnika, pokazali su mu da je moguć i jedan drugačiji put. Da postoji put ka spasenju.
Najjednostavnija dimenzija, ona iskrena: dovoljno je osluškivati. Čuti volju Boga koji je
uvek sa nama. I tako je Mikelanđelo preduzeo izgradnju preostale dve različite statue za
grobnicu Julija II. Pošto je došao do saznanja da želi da mermeru podari oblik i da ga
izvaja tako da odražava sliku i sličnost sa tom novom svešću koja je u njemu sazrevala.
Život, onaj koji možda počinje da beži iz njegovog tela, morao je da se suoči sa
svojom dvostrukom dimenzijom. Sada je bio siguran u to. Kao što je govorio Poul, bilo
je to pozitivno, aktivno ponašanje, zahvaljujući dobrim delima i dubokom razmišljanju o
Bogu koji predstavlja savršenstvo kojem treba težiti svom mogućom odanošću i
poniznošću.
I tako je već danima odlučio da predstavi taj dvostruki pogled kroz dve prelepe
žene koje će krasiti nadgrobni spomenik Julija II.
I dok su sati prolazili, to njegovo biće prikovano za postelju razdiralo ga je kao
najsvirepije od svih očekivanja. Želeo je da ustane na noge, zgrabi čekić i dleto i
modelira mermer, da iz blokova oslobodi prelepe žene koje je imao na umu. Ali nije
mogao, još uvek nije imao dovoljno snage.
Bilo bi pravo čudo kada bi uspeo da stane na noge.
 52

SMRT I SPLETKARENJA

Đan Petro Karafa nije verovao svojim ušima.

„Jeste li sigurni?“, upita oficira garde koji je stajao pred njim. „Neko je imao
hrabrosti da počini takav zločin? Da ubije kapetana garde Svete stolice? Kapetana mojih
gardista? A ko bi se po vama usudio na tako nešto?“
Merkurio Kafareli, Korsinijev zamenik, nije znao odakle da počne. Pronašao je
Malasorte prethodne noći u blizini kapetanovog leša. Izgledala je kao da je jedva svesna.
I mada mu se to činilo neverovatnim, nije bilo sumnje oko njene krivice. Nož zariven u
Korsinijev vrat pripadao je devojci.
„Koliko smo mogli da utvrdimo“, reče tihim glasom, „ubica je jedna žena.“
Kardinal Karafa podiže obrvu u neverici. „Tako kažete? A ko bi to bio?“
„Malasorte.“
„Malasorte…?“
„Samo Malasorte, eminencijo. Devojka koja radi za Imperiju, kurtizanu.“
„Vlasnicu krčme… Crvena guska? Ona u gradskoj četvrti Parione?“
Kafareli samo Himnu glavom.
„Ona stara drolja!“, zagrme Karafa. „Čak se i u ovo umešala! Znači, ona je
naručilac ubistva?“
„Nisam uopšte to rekao, vaša milosti!“, reče Merkurio Kafareli.
„Stvarno? Budite onda jasniji, dođavola! Neko je ubio vašeg nadređenog! Kapetana
velike sposobnosti i hrabrosti! Pravog čoveka, kakvog je više teško naći. Hoću da
smesta vidim tu kurtizanu, Imperiju! Neka bude dovedena pred mene, Kafareli.“
„Već sam dao nalog da je privedu, eminencijo. Verovatno je već tu“, reče zamenik
kapetana.
„Kakva revnost, Kafareli! Na kraju krajeva, bolje što je tako! A osumnjičena? Ta…
Malasorte?“
„Dao sam nalog da je zatvore u jednu od ćelija zatvora Tor di Nona.“„Ah!“
Kafareli opet klimnu glavom.
„Pa, dobro ste postupili! U redu, onda, sačekaću kurtizanu.“
„Kada to poželite, eminencijo, uvešću je pred vas. Kao što sam vam rekao, ona je
već ovde.“
„Vi stvarno ne gubite vreme, je li? U redu! Uvedite je onda, da vidimo šta ima da
ispriča. A vi u međuvremenu izađite! Kada mi opet budete potrebni, poslaću po vas.“
Dok je to to govorio, kardinal Karafa pokretom ruke otpusti zamenika kapetana.
„Ah, još nešto…“
 „Eminencijo?“ reče Kafareli dok se spremao da izađe.
„Kada ste ga već zamenjivali… pa dobro, gardisti Svete stolice ne mogu da ostanu
bez kapetana. Kafareli, od danas ste vi novi kapetan. Mojim postavljenjem.“
Merkurio se nakloni. „Eminencijo.“
„Gledajte da zaslužite takvu počast.“
„Potrudiću se.“ I dok je to govorio, Kafareli se izgubi.

Kada ugleda Imperiju kako ulazi, Karafa nije mogao da ne prizna da je ta žena, uprkos
tome što više nije u cvetu mladosti, još uvek puna šarma. Pomisli da je u tome tajna
njenog uspeha. Do te mere da je, kao što su svi znali, postala jedna od najmoćnijih žena
Rima. Karafa pomisli da je poslednje što treba da uradi da zarati sa njom. Mnogo je
bolje ako sazna da li postoji mogućnost da sa njom sklopi jednu vrstu prećutnog i
diskretnog saveza.
„Eminencijo“, reče Imperija odevena u haljinu jarkocrvene boje, skoro kao da je
htela da uskladi odeću za taj dan sa Karafinom purpurnom odeždom, „za mene je
privilegija da se sretnem sa vama, iako okolnosti koje me ovde dovode sigurno nisu od
onih najsrećnijih. Tužna sam zbog onog što se dogodilo vašem kapetanu, cenjenom i
sposobnom čoveku koji će nedostajati čitavoj hrišćanskoj zajednici ovoga grada.“
Imperija se duboko nakloni, ljubeći veliki sjajni rubin koji je blistao na kardinalovom
kažiprstu.
Karafa klimnu glavom. Ostavljajući po strani to što je otkrio toga dana, jedno je
bilo sigurno: ova žena je znala kako da se ponaša, a to nije bilo malo u zlosrećnim
vremenima kao što su ova.
„Sedite“, reče kratko.
Imperija sede na jednu omanju fotelju od ljubičastog somota. Njen pogled nije
odavao ni najmanje uzbuđenja i ako je bilo poštovanja u njoj, ono se nikada neće
pretvoriti u strepnju, pošto je bila u stanju da ga uravnoteži ogromnim poverenjem u
samu sebe.
„Gospo“, započe Karafa, koji sigurno nikada ne bi namenio druge titule Imperiji,
koja je uprkos svemu uvek ostala kurtizana, „savršeno dobro znate razlog zbog kojeg ste
ovde. Zato vas molim da mi kažete šta znate o ženi optuženoj za ubistvo kapetana
Vitorija Korsinija.“
„Naravno“, odgovori Imperija, „ništa vam neću prećutati. Dakle, optužena devojka
se zove Malasorte. Od pre nekoliko godina je u mojoj službi. Obavlja za mene razne
zadatke. Bavi se računovodstvom u jednoj krčmi u mom vlasništvu i nadgleda razne
aktivnosti, kao…“
„Molim vas, svakako mogu da zamislim koje to aktivnosti mogu da budu“, kratko
preseče Karafa, „usredsredite se na ono što znate o njoj kao osobi i naročito na to kakvi
su njeni odnosi sa kapetanom Korsinijem.“
„Bila je preduzimljiva devojka, lepog izgleda, sve u svemu sigurno nije prolazila
nezapažena, mada su neki muškarci, pretpostavljam zbog glupih predrasuda, kada bi
saznali za njeno ime, imali osećaj fatalnosti i zabrinutosti i možda su se radije družili sa
nekom drugom ženom. To se u svakom slučaju nije dogodilo sa kapetanom Korsinijem.“
„Stvarno? Šta hoćete da kažete? Budite precizniji!“
„Koliko znam, Korsini je bio zaljubljen u nju“, reče Imperija bez dlake na jeziku.
„Jeste li sigurni?“ Činilo se da Karata ne želi da poveruje u to.
„Organizovala sam njeno praćenje, zato što sam želela da odstranim sumnje.“
„Ko ju je pratio?“
„Moj telohranitelj.“
„Shvatam. I taj bi mogao da potvrdi da su se kapetan i… ta devojka, Malasorte,
viđali?“
„Naravno.“
„Dozvolite mi jednu primedbu“, reče u tom trenutku kardinal. „Zar vam se ne čini
da bismo pre nego što okaljamo uspomenu na jednog kapetana garde Svete stolice
morali da imamo neki siguran dokaz?“
„Ne sumnjam u to, vaša eminencijo. Ja sam samo odgovorila na vaše pitanje. Mada
mi je stalo da naglasim da, kao što znate i bolje od mene, vojnici, plemići, pa čak i ljudi
Crkve ne preziru greh…“
„… molim vas.“
„Činjenica da zahtevate od mene da prećutim detalje ne čini ih manje istinitim.
Videla sam to svojim očima.“
Kardinal uzdahnu. „Gospo, u pravu ste i baš to je razlog što se nevolja reformacije
sručila na nas. Da nas kazni. Da prosudi da smo nedostojni Božje milosti, počev od
Crkve koju predstavljam. Predstavite sebi da ne znam o čemu govorite!“
„Istinu govoreći, mislim da su razlozi zbog kojih je Malasorte opasna vezani za
sasvim druga pitanja.“
„Pitanja koja su važnija od smrti jednog kapetana garde Svete stolice?“
„Eminencijo… a ako bih vam rekla ovu reč: duhovnici?“
Kada začu ono što je Imperija upravo izgovorila, kardinal Karafa ostade bez reči.
Poul je znači dopro sve do Svete stolice, a da on to uopšte nije primetio?
 53

AKTIVNI I MISAONI ŽIVOT

Mikelanđelo se tek oporavio. Sada se držao na nogama i mada se još uvek osećao
slabim, već se usudio da se vrati poslu.
Pred sobom je imao veliki mermerni blok, beo, prozračan, savršen. Rukama mu je
opipavao ivice, osmatrao ga da mu otkrije najtajanstvenije žile. Učini mu se da je opet
dečak, pošto su ti prisni pokreti predstavljali njegovu divnu naviku, njegov svakodnevni
dar, razlog zbog kojeg ujutru ustaje i uveče leže.
A zamišljanje onoga što taj blok krije u svom snežnobelom oklopu bila je uvek
lepota, čudo koje je Mikelanđelo voleo da otkriva svaki put, pošto je sa ogromnim
nestrpljenjem otkrivao oblike koji se nalaze u njemu.
I tog jutra mu je srce pucalo od uzbuđenja, kao da mu je prvi put. Prošlo je već
mnogo vremena otkako nije dotakao mermer.
Otkako je učinio da Mojsije skrene pogled.
Sećao se začuđenosti Tomaza de Kavalijerija kada je video ono što je smatrao
jednom vrstom magije i u izvesnom smislu bio je u pravu: bila je to magija, dar koji mu
je učinio Bog. Da ga neko pita na koji način obrađuje mermer, Mikelanđelo ne bi znao
da odgovori. Tehnika naučena i usavršena godinama, strast kojoj se predavao u ličnom
odabiru blokova, poniznost u radu kamenoresca koji je proučavao i praktično primenio,
a da nikada ne potceni tu grubu jednostavnost, sve su to bile stanice na putu koji je
smatrao prirodnim. I baš u toj želji da vrši odabir od samog početka, od vađenja
mermera iz kamenoloma, plemenita umetnost vajarstva je imala svoju osnovu. Pošto se
jedna statua, skulptura, pijeta, profeta, raspeće, rađaju znatno pre nego što se počne sa
njihovim skiciranjem, urezivanjem, oblikovanjem.
Bilo je neophodno pre svega uočiti pravi blok, ovlažiti ga vodom, otkriti njegove
nesavršenosti i težiti apsolutnoj čistoti. Mikelanđelo se iz tih razloga svih tih godina
verao iz Karare na brdo Altisimo i na Apuanske Alpe. Zato što je tamo pronalazio
najčistiji kamen.
Onaj koji je sada imao pred sobom.
Dani bolesti su ga isušili, i zato je znao da ne može da uradi ništa od onoga što je
bilo potrebno, a to je da se suoči sa mermerom, koristeći čekić i dleto. Ali mu je u tom
vremenskom razmaku mozak grozničavo radio i u snu su mu se pojavile dve žene,
otkrivajući se u njihovim dražesnim oblicima, delikatnim crtama, mekanim naborima
haljina.
 Učini mu se da vidi kako se mermer topi kao led pred njegovim očima i poprima
obličje te dve uzvišene žene, alegoriji svih onih vrlina koje je opisao Redžinald Poul u
Viterbu.
Jedna, Rahilja, biblijska heroina, oličavaće misaoni život: Mikelanđelo je
nameravao da je prikaže ogrnutu u teški ogrtač, pogleda uprtog u nebo, lica okrenutog
Gospodu, sklopljenih ruku, sa gotovo šlepom verom u Boga. Želeo je da uhvati suštinu
odnosa sa božanskim, lišenog bilo kakvog posredovanja.
Druga, Lija, oličavaće naprotiv aktivni život, svetlost neophodnu plamenu koji gori
onako kako kazuje Hristov blagoslov. Ona koja pronalazi spas kroz sopstveno delovanje,
bez posredovanja Crkve, ali ukorenjeno u veri.
Mikelanđelo je znao da će na taj način ostvariti jednu vrstu konačnog uravnoteženja
između principa protestantske reforme i normi katoličke crkve, rešenje koje nije imalo
nameru da negira razornu snagu aktivnog života, mada je imalo uporište isključivo u
odnosu čoveka sa Bogom.
Lija, i ona sama biblijska heroina, biće ugledna rimska gospođa koja u desnoj ruci
drži broš za skupljanje duge kose u punđu, ali če taj broš poprimiti oblik baklje, simbol
svetlosti i zapaljene vatre. Na kraju će staviti dijademu na Lijinu glavu.
To je bilo ono što je nameravao da uradi: da kompletira nadgrobni spomenik koji
predstavlja prikaz sopstvenih ubeđenja u mermeru, toliko različitih u odnosu na to
vreme, nastalih na osnovu reči Vitorije i Redžinalda Poula, nevinih žrtava jedne
inkvizicije, toliko gluve na njihove molbe, koja jedino igra ulogu udarne pesnice u
službi pape. Inkvizicije pod vođstvom čoveka koji sasvim verovatno cilja na mesto pape
i računa na hijerarhijsku reformu i zatvorenost Crkve, isuviše spremne da pratnjama
zbog jeresi kažnjava siromašne i bespomoćne i isto tako spremne da prihvati sve one
koji su bliski moći i bogatstvu.
Znao je da će na taj način produbiti jaz i dovesti do raskola između sebe i Crkve,
nastalu ranu učiniti još bolnijom i kužnijom, ali nije video drugo rešenje. Posle toliko
vremena imao je mogućnost da vaja ono u šta veruje, koristeći drugačiji jezik, u
izvesnom smislu prikriveniji, zaštićeniji ili možda jednostavno jasniji od bilo kojeg
drugog, ali jedini kojim je imao hrabrosti da stvarno pogleda u oči svoje statue: Mojsija,
Rahilju, Liju i Julija II.
Neće to biti slike za svakoga, u izvesnom smislu će zadavati strah i odbijati pogled
onog ko ih zagleda, ne osećajući potrebu da došapnu ohrabrenje i utehu.
Eto, odlučio je.
Boriće se oružjem koje poznaje i koje mu je Bog dao, da njime gromoglasno iznosi
svoju istinu.
 54

SVETO I BEZBOŽNO

Imperija je bila sigurna da je privukla ne samo kardinalovo interesovanje, već i njegovu

pažnju. Znala je da je ono što je čula iz usta kapetana Vitorija Korsinija kada ju je
posetio, bilo samo deo čitave priče.
Đan Pjetro Karafa se uzdigao do zvanja vođe rimske inkvizicije voljom pape. Pape
Pavla III, koji nije bio najgori kojeg su imali poslednjih godina, ali koji iz hiljadu
razloga neće živeti večno i koji je otvorio put dijalogu između protestantske reforme i
katoličke crkve sa previše popustljivim stavom. Stavom koji je čovek kao što je Karafa
loše podnosio.
Čak je i ona to shvatila, bilo je dovoljno da ga pogleda u oči. Njegova eminencija je
bio čovek nadahnut čudovišnim apetitima, koji svoju sadašnju ulogu upravnika Svete
stolice vidi kao neophodnu, ali nedovoljnu odskočnu dasku da se dokopa papske vlasti.
Kao vrlo preduzimljiva žena, Imperija je naredila svojim špijunima da obave neka
istraživanja i ustanovila da je mržnja koju Karafa gaji prema Redžinaldu Poulu
legendarna, što se pokazalo kao očigledno već na osnovu informacija koje je prikupljala
Malasorte, ali da ima duboke korene i jasnu motivaciju: Poul je bio glavni protivnik
kojeg je šef rimske inkvizicije imao na svom putu, putu koji vodi direktno do položaja
pape, a koji može da ugrozi taj prokleti engleski kardinal, štićenik Pavla III, do te mere
da ga imenuje za svog izaslanika na predstojećem Crkvenom saboru u Trentu.
Sada, kada je Imperija imala šta da ponudi i da na konkretan način prikaže u lošem
svetlu Poula i duhovnike, predajući mu žrtvenog jarca u obliku veštice, jeresi, koja je
rasla u senci Poulove reci i njegovih pristalica, zar joj kardinal Karafa neće biti večno
zahvalan zbog toga?
A ko bi bolje od Malasorte mogao da preuzme na sebe taj zadatak? Ta nezahvalna,
uobražena devojčica koja ju je odbacila zbog para lepih ramena i muževnog lica, bila joj
je u svakom slučaju propusnica na putu uspona ka moći.
Zato odluči da zarije nož, tako što će navesti kardinala da učestvuje u njenom
paklenom planu.
„Eminencijo“, reče mirnim glasom, „mislim da se današnji susret može pokazati
povoljnim za vas, s obzirom na ono što ću vam reći.“
Kardinal je pogleda, dajući joj na znanje da je sluša, zbog čega nije bilo potrebno
da ga dalje ubeđuje.
„Pa dobro, Malasorte nije kriva samo za čin koji joj se pripisuje, smrt kapetana
Vitorija Korsinija, već je ona, kao što ćete ubrzo otkriti, jeretik i iz tog razloga je učinila
ono što je učinila.“
 „Ah.“
„Mogu to da dokažem: ne samo da ja lično sigurno znam da se sastajala sa
duhovnicima kardinala Redžinalda Poula i to bih mogla da potvrdim na sudu, već što će
jedan moj štampar od poverenja moći da posvedoči da joj je prodao primerke Hristovog
blagoslova u izdanju koje je pregledao i proširio Markantonio Flaminio iz Ecclesia
Viterbiensis, nedavno štampanog u Veneciji, svetovnom gnezdu najprikrivenije jeresi.
Pored toga, vaš sadašnji zamenik kapetana garde, mladi Merkurio Kafareli, moći će bez
teškoća da potvrdi da ta devojka oduvek ima vrlo loš karakter, da je tačno, a tačno je, da
je pre nepune dve godine, da bi se odbranila, ranila jednog lanca i to istim bodežom
kojim je prethodne noći ubila kapetana Korsinija. Sve to, naravno, podržava svedočenje
o kojem vam govorim..
Kardinal Karafa je bio zaista iznenađen, jer mu se to sigurno nije događalo tako
često. „Zaista sam zadivljen količinom informacija kojima raspolažete, gospo“, reče uz
iskrenost blisku divljenju. „Prosto da se čovek zapita gde pronalazite tako efikasne
špijune. Rado bih vam zatražio da mi pozajmite nekog, možda bi mogao da poduči
nečem korisnom ove moje“, reče, milujući otmeno nadlanicu ruke.
„Moj posao mi nameće takva saznanja, vaša milosti.“
„Shvatam.“
„Ako smem da dozvolim sebi…“
„Molim vas, nastavite, učinilo mi se da najinteresantniji deo vašeg predloga samo
što nije došao.“
Imperija klimnu glavom. Kardinal ju je ohrabrivao. Utoliko je vredelo rizikovati i
tvrditi i ono što je neizrecivo. Na kraju krajeva, šta je imala da izgubi? U najgorem
slučaju, Karafa će joj zapretiti da nikome ne zucne ni reč o onom što se usudila da kaže.
Ali kako je sve nagoveštavalo, kardinal je izgleda imao nešto sasvim drugo na umu.
„Kao što sam rekla, eminencijo, ovakav slučaj bi mogao da vam ponudi primer koji
ste, kako pretpostavljam, tražili. Da bolje objasnim: devojka koju više niko neće,
optužena i prepoznata kao krivac za ubistvo kapetana garde, sa imenom koje deluje kao
da ga je iskovao sam đavo i protiv koje verodostojna svedočenja ne oklevaju da ukažu
na jeres na osnovu pročitanih tekstova i ljudi koje je posećivala… zar ne bi mogla da baš
ona bude žrtveni jarac koji bi vam omogućio da trijumfujete nad Poulom? Zar vam
njeno pogubljenje ne bi pribavilo potvrdu da je izvršeno baš na onom ko je imao
hrabrosti da poseje seme zla? Razmislite: ko čita Hristov blagoslov, udaljava se od Boga
i čak ubija kapetana garde, čoveka postavljenog da vodi brigu o vašoj sigurnosti? I to
nije nešto što je izmišljeno, već se zasniva na preciznim i iscrpnim iskazima. Nije li to u
krajnjoj liniji mogućnost koja vam se nudi da trijumfujete nad tom miroljubivom
strujom koja je toliko protiv vas?“
Pošto je čuo te reči, kardinal Karafa zaćuta, duboko zagledan u Imperijine oči.
Kurtizana je vrlo teško mogla da sazna o čemu razmišlja i za trenutak se uplaši da je
previše sebi dopustila. Možda kardinal nije bio nemilosrdan čovek kakvim ga je
zamišljala ili možda nije bio spreman da ide toliko daleko, samo da bi zadovoljio
sopstvenu žudnju za vlašću.
 Ali je ona bila upravo taj tip osobe i istovremeno nadahnuta željom da se osveti toj
maloj drolji Malasorte, da je to bilo nemoguće opisati rečima. Zbog toga se nadala da će
kardinal dati pozitivan odgovor, zato što joj se učinilo da joj liči po temperamentu i
ubeđenjima.
Nakon vremena koje joj se učini beskrajno dugim, Đan Pjetro Karafa progovori:
„Vi ste stvarno žena širokih nazora i predlažete mi briljantno rešenje.“ Imperija
uzdahnu, početak je bio obećavajući.
„Kao što ćete verovatno saznati, ta Malasorte je zatočena u zatvoru Tor di Nona u
očekivanju pogubljenja. Pošto smo to razjasnili, sasvim je očigledno da je ono što
govorite od apsolutne koristi za Crkvu koju predstavljam, ne samo zbog primene
najpravičnije kazne za užasan zločin koji je počinjen, a što je u nadležnosti svetovne
vlasti, već i zbog onog kasnijeg i još ozbiljnijeg, o čemu mi govorite. Neću ulaziti u
detalje vezane za unutrašnje teološke pozicije u Rimskoj crkvi i o tome šta mislimo o
nedavnoj protestantskoj pobuni za koju se Luter usuđuje da je nazove reformacijom, ali
je ipak činjenica da ja sa najvećom poniznošću i posvećenošću pokušavam da zavedeni
red u ovoj nesrećnoj situaciji. Da bih to učinio, potrebno mi je da ojačam moju poziciju,
a ona je utoliko ubedljivija koliko je slabija kod onih drugih. Zato prihvatam ono što mi
nudite, mada me je život podučio da niko nikome ništa ne poklanja i zato vas pitam: šta
tražite zauzvrat?“
„Petsto dukata“, odgovori Imperija, ne oklevajući ni za trenutak. Bila je to upravo
suma koju joj je dugovao Korsini i u krajnjoj liniji, kardinal. Nije nameravala da traži
previše od svoje srećne zvezde. Ovim sporazumom se oslobađa opasnog svedoka:
dokazi koje je imala protiv Malasorte bili su neosporni, ali što pre ta drolja završi ispod
zemlje, to će pre biti mirna i zadovoljna. Mrzela je samu pomisao da je ona živa. Ne
toliko zbog toga što se zaljubila u Korsinija, koliko zato što joj to nije priznala, već je
pokušavala da je nasamari, lažući je, možda spletkareći za njenih leđa, da bi možda
jednog dana izvela neki poguban čin na njenu štetu.
Imperija nije postala ono što jeste čekajući poteze protivnika. Naučila je da korov
mora da se iščupa odmah ili će zagaditi sve ono što je stvarala godinama uz beskrajan
napor i žrtve.
„Onda je dogovoreno. Priznajem da je vaš zahtev prilično uzdržan, ali je bolje što
je tako. Imaću na umu tu vašu izuzetnu umerenost, što će nam možda omogućiti da u
budućnosti pravimo nove sporazume. Onda, kao što je dogovoreno, očekujem da u toku
procesa date svoj udeo.“
„Neću izostati, upravo sam vam ja to predložila.“
„Naravno. Čim date svoje svedočenje, izdaću kreditno pismo u vašu korist. Onda,
doviđenja, gospo“, reče, pružajući ruku Imperiji.
Kurtizana kleknu ispred Njegove eminencije i poljubi prsten. Onda se nakloni u
znak poštovanja i praćena kardinalovim budnim i gramzivim pogledom, krenu ka izlazu.
 55

TOR DI NONA

Malasorte je osećala da joj glava bubnji. Bol se širio u kružnim talasima, obuzimajući joj
čitavo telo. Imala je osećaj stalne ošamućenosti. Graminja ju je žestoko udario. Više bi
volela da ju je ubio. Zato što je život bez kapetana i Rezanja bio najgora kazna koju je
mogla da zamisli.
I zato što je ono što je očekuje prevazilazilo svaku maštu.
Nije imala prijatelja osim Mikelanđela, ali je on bio čovek u godinama i neće moći
da učini mnogo toga za nju.
Sve u svemu, osim njega nije imala više nikoga. Imperija ju je na kraju prodala kao
komad mesa na pijaci. Malasorte je znala da će se sve završiti na ovakav način. Toga se
oduvek plašila. Pa ipak nije uspela da spreči svoje srce da se zaljubi u kapetana.
Prihvatila je rizik. I izgubila je. Ali je barem upoznala ljubav. A ta radost, ma koliko
kratko trajala, vredela je hiljadu puta više od onog što će doživeti. Ti detalji joj nisu bili
važni u tom trenutku.
Osvrnu se oko sebe. Bacili su je u tesnu, prljavu ćeliju. Goli kameni zidovi bili su
sve što je videla. Primeti neko prozorče, toliko usko da nije omogućavalo protok
vazduha.
Krevet je bio samo ležaj od trulog drveta i slame.
Kibla za izmet širila je odvratan smrad, zato što su tamničari dobro pazili da je ne
očiste.
Dođe joj da povrati.
Okrenu se prema zidu. Stalno prisutni bol još jednom je podseti na ono što je
izgubila u samo jednoj noći. Oseti kako joj suze potekoše, izbrazdaše obraze i izgubiše
se ko zna gde. Grlo ju je bolelo, skoro da nije mogla da guta, pljuvačka joj je bila kao
staklo. Zaječa.
Želela je da se ohrabri, ali to nije bilo moguće, ne u tom trenutku.
Prepusti se bolu, zato što je to bilo sve što je želela.

Mikelanđelo je čekao. Želeo je da sretne Poula u tom delu grada, zato što je on za njega
predstavljao srce Rima.
Konstantinova bazilika se pripremala da postane Bazilika Svetog Petra, najveća
crkva na svetu. Pa ipak, videti je bila je samo jedna fatamorgana, prostor izbrazdan
ožiljcima vremena i ljudskim delom. Bramante ju je zamislio sa osnovom u obliku
grčkog krsta i zaista ju je postavio na četiri kolosalna pilona sa spojnim lukovima. Ali
sve okolo bilo je niz ruševina i srušenih zidova, zato što posle smrti velikog arhitekte,
najpre Rafaelo a zatim Antonio da Sagalo, nisu uspeli da nastave sa radovima.
Dakle, ona koja je trebalo da postane Bazilika svetog Petra bila je samo očaravajući
kostur strukture neprolaznog šarma, izložen besu vetra i kiše, upozorenje od kamena koji
je delovao kao da želi da podseti stanovnike na veličinu jednog izgubljenog vremena
koje se možda nikada neće vratiti.
Ipak, Mikelanđelo je gajio nadu za to mistično područje Duha.
Stajao je sa uljanom svetiljkom u ruci i čekao. Čuvari su ga pustili da prođe čim su
ga prepoznali kao vrhovnog vajara i slikara Vatikanskih palata, kako ga je nazvao papa.
Mikelanđelo je čekao Redžinalda Poula u tom sumraku, prožetom nostalgijom i
veličinom. Engleski kardinal je tražio da se sretnu, nakon što mu je preko Vitorije
Kolone dostavio pismo u kojem je istaknuta tolika hitnost i neophodnost da to nikako
nije mogao da ignoriše.
Vitorija! Išao je da je poseti i ponovo ju je video u dobrom stanju. Možda se ne
može reći da je ozdravila, ali je njena svetla koža opet poprimila ono bledo rumenilo
koje je imala uvek kada joj je bilo dobro. Zatražila je da je odvede na konju na Apuanske
Alpe. Želela je da još jednom vidi divlju i grubu prirodu u kojoj je provodila svoje
najintimnije trenutke, kada je osećala da je u zajednici sa Bogom.
Mikelanđelo joj je to obećao. Čim dani postanu svežiji, krenuće zajedno.
Dok je maštao o tome, a varnice sa nekog ložišta letele u vazduhu kao svici, pozva
ga neki glas. Bio je blag, dobro moduliran, neponovljiv. Mikelanđelo za trenutak oseti
nešto natprirodno, kao da ga je sam Bog poslao. Ali se onda povrati, usmeri snop
svetlosti iz uljane lampe ispred sebe i iz senke se pojavi kardinal Redžinald Poul.
Imao je na sebi svešteničku odeždu purpurne boje. Pogled mu je bio zabrinut, a lice
mršavije nego obično.
„Gosparu Mikelanđelo“, reče mu mladi Englez, „ne znate koliko sam srećan što vas
vidim.“
„Čast je moja, eminencijo.“
„Nažalost, razlozi koji me dovode da se sretnemo na ovom mestu nisu među onim
najsrećnijim“, reče.
„Pretpostavljao sam“, odgovori Mikelanđelo. „Zbog toga sam vas zamolio da mi se
pridružite na ovako posebnom mestu.“
„Da. Priznajem da sam bio nemalo začuđen kada sam saznao da ste odabrali
baziliku.“
Mikelanđelo se osmehnu. „Shvatam. Ali vidite, eminencijo, volim da gazim po
travi i zemlji onoga što s pravom definišem prividom, reliktom, napuštenim mestom,
pošto su Baziliku svetog Petra zaboravili naručioci i autori, baš kao i ovaj grad i njegova
Crkva. Ali ipak nije sve izgubljeno, vreme ima milosti za čoveka i njegova dela kada su
praćena lepotom. Pogledajte sebe“, reče, osvetljavajući put ispred njih uljanom
svetiljkom. Kardinal Poul ostade bez reči kada ugleda pred sobom mozaik neuporedive
lepote. Blistao je na zlatnoj pozadini. Pri slabašnoj svetlosti sveće prepozna Hrista u
činu spašavanja apostola, okupljenih na nekom brodiću sa velikim jedrom, naduvenim
vetrom.
„Ovo je Doto, gospodine moj. Autor jedne toliko sjajne divote koja blista i u
kontrastu sumraka, baš kao zvezde, gore na nebu“, reče Mikelanđelo dubokim glasom.
„Vidite li apostole na brodiću? I Boga koji pruža ruku Petru? Talase i grad na obali
mora?“
Poul prinese ruku usnama, šokiran tim jedinstvenim sjajem. Ali Mikelanđelo nije
imao nameru da se zadržava pred tim prizorom. Imao je na umu nešto sasvim drugo. Ne
čekajući, prođe pored nasipa na sredini dvorišta i opet uljanom svetiljkom osvetli prostor
ispred sebe. Kardinal ga sustiže i ugleda kako se pred njegovim očima stvori kapelica i
unutar nje kip koji prikazuje svetog Petra kako blagosilja.
„Izvajao ju je neki grčki umetnik izuzetnog talenta“, nastavi Mikelanđelo. „Ne zna
mu se ime. U početku je kip predstavljao nekog filozofa, ali ga je Arnolfo di Kambio pre
dva veka izmenio i evo, kao čudom, pred nama se pojavljuje sveti Petar: kosa, brada,
ključevi nebeskog carstva“, nastavi Mikelanđelo, osvetljavajući uskim snopom svetlosti
apostolovu levu ruku. „Vidite, eminencijo, kako to da sećanje ostaje, ako se pouzda u
umetnost? Kao kovčeg koji čuva sećanja i ovekovečuje ga u okeanima vremena?
Međutim, danas ne želimo da se bavimo svim tim“, i dok je govorio na taj način,
Mikelanđelo napravi luk uljanom svetiljkom, rizikujući za trenutak da vazduh sumraka
potamni, „sve to da se sledi sujeta, želja za moći, slava koja kvari i zaslepljuje, novac
koji nas čini gorim od samog demona. I Crkva koja je shvatila kako umetnost može da
slavi Boga i njegovu veličinu, sada se zatvara u salonskim sukobima, komercijalizuje
titule putem trgovanja crkvenom imovinom, prodaje oproste grehova, da spase bogate i
moćne na Zemlji, kupujući im visoke stolice u Raju, postavljajući se u isti nivo sa našim
Gospodom!“
„Mikelanđelo…“ prošaputa Poul.
Ali činilo se da ga Mikelanđelo nije čuo. „Pratite me, vaša milosti, molim vas“,
reče i produživši dalje, uputi se ka glavnom oltaru. Sada su svuda okolo blistale desetine
uljanih svetiljki. Prigušena i slabašna svetlost kao varljivi plamen osvetljavala je volute
koje je želeo Lav X i krstasti svod. U pozadini, naspram oltara malog hrama koji je
napravio Bramante kao zaštitu glavnog oltara i groba svetog Petra.
„Evo Rima, evo našeg sećanja, eminencijo“, nastavi Mikelanđelo, koji je u tim
ostacima i očajničkom pokušaju za preporodom koji su izveli arhitekti svog vremena,
video spoj prošlosti i budućnosti, spregu umetnosti i vere, što je za njega u tom trenutku
predstavljalo više jedinstvenu nego retku zajednicu svega, alfu i omegu, centar sveta.
„Julije II je naslutio značaj svega ovoga. A posle njega Lav! Ali, avaj, muškarac je
isuviše glup da bi voleo tu beskrajnu lepotu! I žena, pa i ona najsenzibilnija,
najpažljivija, najobdarenija, nema snage da se uzdigne u odbrani takve lepote. Njene reči
ostaju nesaslušane. I sve se završava ratom, invazijom plaćenika, u bolu i gladi za
pokoljem.“
Dok je to govorio, neka ruka ga uhvati za podlakticu. Mikelanđelo skrenu pogled i
ugleda oči kardinala Redžinalda Poula. Primeti u njima nepokolebljivu veru i crtu
melanholije koja kao da je poigravala u dnu ženica. „Mikelanđelo, vi umete da
prepoznate Boga kada ga imate pred sobom, Ali malo nas uspeva u tome. Slušao sam
vaše reči. Video sam ono što ste mi pokazali i priznajem da ste u svemu u pravu i da
nikada kao sada moramo da se borimo da postignemo pomirenje. Pavle III je potvrdio da
ću biti papski izaslanik u Trentu i verujte mi da ću se boriti da dođe do dogovora između
protestanata i katolika. Ali naši neprijatelji se nalaze i uspešni su u samom srcu Crkve.
Dok mi razgovaramo, Dan Pjetro Karafa spletkari da ja ne uspem, a uz ono što se
dogodilo njegov trijumf postaje sve bliži.“
„Zašto?“, upita Mikelanđelo, „šta se još dogodilo?“ upita kao da do tog trenutka
nije saznao da se vratio u realnost.
„Malasorte, devojka koja nas je špijunirala ovih godina za račun Svete stolice,
optužena je da je ubila kapetana Vitorija Korsinija.“
„Molim?“ reče Mikelanđelo tihim glasom.
„Čuli ste me“, nastavi Poul. „Ja ne verujem u tako nešto. Bojim se da je žrtva
spletke. I ne samo to! Karafa tvrdi da je ona moja štićenica, sledbenica, a po rečima
kardinala, Ecclesia Viterbiensis sada ozbiljno rizikuje da protiv nje bude pokrenuta
optužba za jeretičko udruživanje.“
„Ali to je apsurdno!“
Kardinal klimnu glavom. „Znam. Ali je sada bitno da odvedete Vitoriju iz
manastira. Znaju da se tamo nalazi. I ona je prva na koju će pokušati da udare čim budu
imali dovoljno dokaza da to učine.“
„A devojka?“, upita Mikelanđelo, osetivši krivicu što nije mogao da pomogne toj
tužnoj i nesrećnoj devojci koja je sigurno pogrešila, ali isto tako sigurno nije zaslužila to
što joj se događa. U sećanju su mu se opet javile slike večeri provedenih sa njom ispred
vatre.
„Brinete zbog nje?“
„Mnogo mi je stalo do Malasorte. Kao što ste rekli, ona je žrtva. Nije kriva za ono
što je učinila. Primorana je na to.“
Kardinal Poul klimnu glavom. „Ja ću se pobrinuti za nju. Vi odvedite Vitoriju na
sigurno. Postaraću se da Malasorte u vašem odsustvu ne zafali dlaka sa glave. Barem do
vašeg povratka.“
„Obećavate?“
„Imate moju reč. A sada idite! Nemamo ni trenutka za gubljenje.“ Mikelanđelo
poljubi kardinalovu ruku. Onda se okrenu i poče da trči. Znao je kuda da ide.
Iza njega, uljane svetiljke koje su sijale oko glavnog oltara ubrzo postadoše daleke
zvezde.
 JESEN 1544.

56

U BEKSTVU

Mastilo je jurio kao raspomamljeni at. Uprkos dvostrukoj težini, nije usporavao kroz
kamenje i jutarnju poledicu. Njegova kopita udarala su o put Karare, a njihov jednolični
zvuk širio se između strmih klanaca Apuanskih Alpa. Uprkos tome što je još bila jesen,
pao je prvi sneg. Hladan vetar zviždao je kroz vazduh, a slabašno sunce bacalo svetlost
kroz rombove koje su formirale grane.
Uđoše u bukovu šumu. Žute i narandžaste trake opalog lišća šuštale su pod
Mastilovim kopitima.
Vitorija je ostala bez reči, očiju uprtih u tu divotu koju je posmatrala. Onda je
uzbuđenje postalo previše jako. „Hoću da siđem“, reče uz oduševljenje devojčice koja je
upravo otkrila novu igru.
Sjaha iz sedla i odjednom se nađe nogama na lišću i snegu. Osmehnu se.
Mikelanđelo uze Mastilo za ular i krenu peške. Vitorija je išla ispred njih, dok su joj oči
bile ispunjene svim onim što je videla: svetlu koru drveća, azurnoplavo nebo, belinu
snega koja se na mahove pojavljivala na crvenom i žutom tepihu opalog lišća i pečurki
sa tamnim i punim kapicama njihovih glavica.
Mikelanđelo poče da ih sakuplja i da ih stavlja u jednu malu korpu koju je poneo sa
sobom. Vitorija je bila ošamućena čudesnim prizorom prirode. Oseti snažan, gotovo
puten miris tih pečuraka sa svetlim i čvrstim stabljikama, ponekad iste boje kao kapica,
koje su povremeno izvirivale iz tepiha od lišća.
Malo kasnije Mikelanđelo je napunio korpu dopola.
Onda šuma koja se pružala na zaravni postade strmija. Penjanje je sada bilo manje
udobno. Ali Vitorija nije bila umorna, priroda joj je pružala ugodnost i žarila joj lice
prelepim crvenilom zbog hladnog i čistog vazduha i napora koji je ulagala dok je
koračala. Mikelanđelo se ponudi da joj pomogne, ali ona odbi. Iako joj je poneka kap
znoja orosila čelo, ovo penjanje joj je bilo lagano posle slabosti koju je osećala zbog
bolesti i melankolije izazvane tesnom manastirskom ćelijom.
Onda stigoše do skloništa. Bila je to kamena kućica koja se uzdizala nasred
proplanka. Pre nego što stiže do skloništa, Vitorija se uputi ka središtu tog čudesnog
mesta, blago nagnutog, sa čijeg je vrha bilo moguće nadgledati čitavu dolinu.
Dok je ona pristizala u središte proplanka, Mikelanđelo odvede Mastilo iza
skloništa. Trenutak kasnije se opet pojavi.
Hodao je prema njoj. Vazduh je sada postao još hladniji. Vitorija se skupi iza
krznenog okovratnika teškog ogrtača. Zbog njegovog milovanja, zadrhtala je od
zadovoljstva.
Mikelanđelo je skoro došao do nje. Ona ga je posmatrala krajičkom oka, okrenuta
leđima, opčinjena predelom od kojeg zastaje dah: dolina, u isto vreme strma i blaga, iz
odžaka nekih kuća uzdizao se dim tog popodneva, dok su se tanke grane ogoljenog
drveća kao utvare pružale prema nebu. Poče da se diže blaga izmaglica, lenja, mekana,
uvijena. Jato crnih gavranova ispuni čisti vazduh. Leteli su onako veličanstveni, kao
gospodari vazdušnih struja, mahali su krilima tako živahno da su stvarali utisak da se
izdužuju kao mrlja mastila koje je neko nepažljivo dete prosulo na bledo platno.
Zatim bele snežne pahuljice počeše da padaju kao zvezde sa neba. Mikelanđelo joj
priđe iza leđa. Obgrli je oko struka. Ona mu se prepusti, oslanjajući se na njegove grudi.
Oseti njegov topli dah.
Sada je shvatala zašto voli ovo mesto. Bila je sigurna da u tom trenutku udiše samu
esenciju Boga. Zato što nije postojalo ništa lepše. Dragocenije i čudesnije.
„Kada bismo mogli da ostanemo ovde. Kada bi ovo moglo da traje zauvek.“
„To nikada ne traje“, odgovori joj on.
„Zašto tako kažete?“
„Zato što je to život. Lepota je u trenucima. U njihovom prepoznavanju i otimanju
od vremena, u nadi da možemo da ih produžimo i koliko god je moguće ispunimo sa
dovoljno ljubavi i sećanja.“
Vitorija uzdahnu, ali nije u njoj bilo gorčine, već uživanja u slušanju ovog prijatelja
koji ju je voleo iz dubine duše.
„Držite me čvrsto, Mikelanđelo.“
On je još jače zagrli.
 57

BESKOMPROMISNI I MIROLJUBIVI

Đan Pjetro Karafa uopšte nije shvatao zašto ga je papa pozvao. Mada jeste imao neku
ideju o tome. Ili bolje rečeno predosećaj. I on nije obećavao ništa dobro. Dok je čekao
da ga Pavle III primi, poče da se nervozno igra zlatnim zrncima brojanice koju je nosio
oko vrata. Bio je toliko nestrpljiv da sazna razlog za taj poziv, da umalo ne pokida
lančić.
Na kraju mu jedan od švajcarskih gardista koji su čuvali papine odaje dade znak
glavom. Uvedoše ga u salu za prijeme, Heliodorovu sobu.
Pavle III je stajao. Držao je ruke iza leđa i čim uđe, Karafa primeti da je namršten.
Za trenutak, mada su mu okolnosti nametale nešto sasvim drugo, ostade zadivljen
Rafaelovim veličanstvenim freskama: božanski glasnik na konju, prikazan u liku
sveštenika Onije, koji nadvisuje sirijskog ministra Heliodora sa svom njegovom svitom,
okrivljenog za skrnavljenje Jerusalimskog hrama, Rafaelova misa u Bolseni sa naforom
umrljanom crvenom bojom, zatim oslobađanje svetog Petra iz zatvora, sve to ispričano u
igri svetlosti i senki, koja jednostavno oduzima dah.
Bio je to samo trenutak, ali Karafa nije uspeo da spreči sebe da popusti pred tom
magijom slikarstva tog diva umetnosti. Čim se povratio od tog prizora, pohita prema
papi, kleknu na koleno i poljubi prsten. Nakon toga ustade i uspravi se u svoj svojoj
pozamašnoj visini i primeti da nešto nije u skladu tog jutra koje je nagoveštavalo da će
biti izuzetno zahtevno. Iz ugla lepe sale, skoro kao da je namerno ostao sakriven od
pogleda, pojavi se njegova eminencija kardinal Redžinald Poul.
Karafa jedva zadrža krik. Znači da je papa želeo da mu namesti zamku? Niko mu
nije spomenuo razlog sastanka. Da je samo saznao za ime drugog pozvanog, pripremio
bi se adekvatno.
To njegovo razmišljanje verovatno nije promaklo papi, koji ga pogleda još strože
nego malopre, ako je to uopšte bilo moguće.
Zato, sa ciljem da izbegne trenutne prekore, Karafa nabaci najlažniji od svojih
osmeha, okrenu se Poulu i odape pozdrav: „Vaša milosti.“
„Vaša milosti“, stiže mu odgovor sa istom hladnoćom.
Pavle III istog trenutka oseti zlu krv koja poteče između ove dvojice i pokuša da
doskoči tome. „Dragi moji prijatelji, hajdete, kakav je to način! Pozvao sam vas u jednu
od najlepših prostorija ove predivne palate koju je oslikao Rafaelo Sancio, princ
umetnosti. Svaki zid ovog mesta prepun je svetlosti i lepote, a ipak jasno primećujem
ledenu oštricu koja vas deli. I sve to zbog čega? Zbog vašeg različitog načina na koji
gledate na našu Crkvu? Ipak je trebalo da do sada shvatite da ste mi obojica dragi kao
omiljeni sinovi i da prema obojici gajim beskrajno poštovanje. Na kraju krajeva, zar
nisam možda jednog postavio za šefa Svete stolice, s ciljem da rukovodi odbranom
crkvenih kanona, a drugog imenovao za mog izaslanika, da uskoro sa predstavnicima
protestantskog verovanja raspravi o pravom putu da se dođe do izmirenja zbog mogućeg
raskola koji bi mogao da znači naše uništenje, ako pronađe plodno tlo za hvatanje
korena? Možete li možda to da negirate? Dakle“, nastavi papa, „koji je razlog vaše
netrpeljivosti?“
„Svetosti“, reče Poul onim svojim blagim glasom, „razlozi koji dele mene i
kardinala su mnogostruki, ali je sigurno onaj koji naše stavove čini najudaljenijim
apsolutna volja da se negira bilo kakvo upoređenje između njegovih ubeđenja i onih
koja pripadaju bilo kome drugom. On sebe smatra, s pravom ili ne, jedinim čuvarem
istine.“
Bilo je to previše! Neće više tolerisati takve uvrede. Kako se usuđuje ovaj Englez,
taj rođak najvećeg jeretika poznatog u svetu, da njemu morališe?
„Vi niste svesni šta govorite, eminencijo. Usuđujete se da se rugate mom načinu
postupanja, tvrdite da moja ubeđenja zasnovana na dostojanstvu naše Crkve i na
shvatanju o zabludama protestanata, nisu ništa drugo do hvalisanje, glup i šlep način da
se negira jedna mogućnost! A Luter nas je nazvao trgovcima crkvenom imovinom i
otpadnicima, bludnicima i bezbožnicima! On je taj koji je želeo cepanje i rasturanje
Crkvene zajednice, da bi je sveo na gomilu zagnojenih rana koje je on zagadio! I sada
mi treba da popustimo pred takvim čovekom? Monahom koji koristi sopstvene prekore
sa jedinim ciljem da širi svoju jeres kao zarazu? I vi nameravate da tražite dijalog?“
Papa podiže ruke. „Prijatelji moji, molim vas da ne razgovarate na taj način! Ne
preda mnom, molim vas. Već je dovoljno teško svakodnevno se suočavati sa razdorom
koji stvaraju protestanti, da bih morao da ih slušam i u našoj crkvi! Znam da imate vrlo
različite stavove na tu temu, ali ono što pokušavam da vam kažem jeste da oba mogu da
koegzistiraju i čak da se pokažu korisnim jedan za drugi.“
Pavle III uzdahnu. Onda nastavi: „Šta mislite, zašto sam vas pozvao danas ovde?
Naravno, ovo se smatra mojom salom za prijeme, ali vi dobro znate da meni nije mnogo
stalo do određenih pravila ponašanja, nisam taj tip čoveka. Ne, prijatelji moji, naredio
sam da vas dovedu ovde iz sasvim drugog razloga. Zato što ova prostorija koju je
ukrasio Rafaelo, sa četiri njegove slike, predstavlja način na koji Bog brani Crkvu. Prva
slika govori o odbrani crkvenog nasleđa imovine, na kojoj božji anđeli love Heodorusa,
koji je oskrnavio hram da ukrade blago iz njega. Drugo je odbrana vere putem
čudotvorne mise u Bolseni kao početka proslave Corpus Domini, kada se osvećena
nafora umrlja crvenim: Kristovom krvlju na njegovom telu!“
Treće je odbrana Crkvene države kada papa Lav Veliki sreće Atilu, vođu Huna,
moleći da varvarski kralj ne napada Italiju.
Na kraju odbrana duhovnog vođe, odbrana pape, putem alegorije na bekstvo svetog
Petra.
Dakle, to je ono što ja danas tražim od vas. Da branite veru, crkveno nasleđe,
Crkvenu državu i vođu Crkve, Boga na Zemlji. I kao što sam već rekao, potreban mi je
duh i intelekt obojice, specifičan svaki za sebe. Ali da su ujedinjeni! Zar ne vidite,
prijatelji moji, da su Rafaelova umetnost i njegove alegorije odolele čak i životinjskoj
mržnji nemačkih plaćenika? Ni oni, sa svim njihovim rušilačkim besom, nisu mogli da
unište ovakvu divotu! Naravno, uništili su boje, svetla, ali nisu uspeli da nadvladaju nad
delom koje slavi Boga i našu Crkvu! I onda se pitam, zar ne biste mogli i vi da pred tim
čudotvornim činom ostavite po strani vaše rezerve i zajedno radite na istom cilju?“
Posle tih reči, nekoliko trenutaka nastade duboka tišina. Karafa se zapita da li je to
što propoveda papa moguće. Ali je situacija bila isuviše neprijatna. Poul se previše
drznuo, a on sigurno neće ostati da to mirno gleda. To što je govorio papa imalo je
smisla, naravno, ali stavovi beskopromisnih i miroljubivih unutar Crkve bili su
nepomirljivi, raskol je bio proizvod nepopravljive distance.
Poul se prvi oglasi: „Ne vidim kako, svetosti“, reče, „sigurno znate da me je
kardinal Karafa pratio svih ovih godina, špijunirao i ko zna šta sve još. Koristio je nekog
nevinog da bi to učinio, jednu devojčicu, i sada kada mu više nije potrebna, odlučio je da
je baci u ćeliju u Tor di Nona, optužujući je za ubistvo i jeres, i sigurno namerava da je
nakon mučenja živu spali na Kampo dei Fjori, zar ne, kardinale?“ Dok je to govorio,
Poul besno pokaza na Karafu, uperivši kažiprst u njega, kao da će ga svakog trenutka
spržiti.
„Kakva drskost, vaša milosti“, Karafa izgovori ove poslednje reči sa svim prezirom
za koji je bio sposoban. „Usuđujete se da me optužite za nemoral kada savršeno dobro
znate da ste baš vi smišljali spletku sa sramotnim vezama, usmerenim ka stvaranju još
jedne crkve unutar Crkve. Vaša Ecclesia Viterbiensis je samo skup jeretika, hranjena
mlekom gnusnih i neizrecivih dela kao što je Hristov blagoslov, zabranjeni plod
muškaraca i žena iskvarenih kugom reformacije. I među tim osobama, koje neću
navoditi iz milosrđa prema vama, nalazi se i Malasorte. Ta devojčica, kako je vi zovete,
ubica je kapetana Vitorija Korsinija, kapetana garde Svete stolice, čoveka velike
vrednosti i časti koji je uvek verno služio ovoj Crkvi. I upravo je ona bila u posedu
knjiga o kojima sam ranije…“
„Tišina!“, zagrme Pavle III. Njegov pogled je plamteo. Pogleda obojicu kardinala
očima u kojima se sevale žeravice. „Kakav bedan prizor priređujete onom ko vas
poznaje!“ Onda zaćuta i nasloni se na veliki prozor, gledajući dvorište ispred sebe.
Karafa je sledio njegov pogled. Oči mu postadoše opčinjene ljupkošću
neverovatnog fantastičnog prizora dvorišta Belvederea.
Prođe neko vreme. Kao da je papa želeo da svojim ćutanjem istakne sve
razočaranje i gorčinu koju mu je ovaj razgovor priredio. Na kraju odvoji pogled sa
lepote dvorišta od koje zastaje dah i opet se zagleda u kardinale.
„Nemate pojma koliko je za mene bilo ponižavajuće da slušam vaše reći. Sada
uviđam da je problem za koji sam mislio da se svodi na sukob između katolika i
protestanata mnogo ozbiljniji i složeniji. Mi sami smo krajnje podeljeni! Možda je
Mikelanđelo u pravu!“
„Mikelanđelo?“, upita Karafa. Začuvši to ime, nije uspeo da zadrži jezu koja ga
podiđe.
 „Da!“, reče Pavle III. „Upravo on mi je rekao koliko je Crkva izgubila samu sebe.
A ja nisam hteo da mu verujem. A znam da nije oslobođena greha. I ja sam pravio greške
i bio lakomislen. Ali je sada kasno da se to popravi. Previše sam star, prijatelji moji. Ali
ono što me danas još više boli jeste kada vidim da mlađi od mene ponavljaju greške koje
sam ja napravio.“
„Mikelanđelo“, ponovi sada i Poul, „izvanredan je čovek i umetnik. I ima svoju
ulogu u ovoj priči. Karafa će možda pokušati da ukalja njegovo ime, ali se uzdam da
vaša svetost poznaje bolje od bilo koga drugog čoveka kojeg ste imenovali za vrhovnog
vajara i slikara Vatikanskih palata. Imam samo jednu molbu: da nađete način da do
njegovog povratka Malasorte ne fali ni dlaka sa glave, devojke zatočene u Tor di Nona.
Mikelanđelo se udaljio na nekoliko dana, ali će ubrzo opet biti u Rimu.“
„A zašto bismo uopšte morali da čekamo dolazak tog čoveka?“ upita Karafa uz
dozu sarkazma u glasu. „Možda ima neku moć da oslovljava odluke Svete stolice?“
„Mislim da samo poznaje tu devojku i da želi da je vidi poslednji put.“
„Neka bude tako“, preseče kratko papa, koji više nije mogao da podnese ovu
prepirku.
Nakon tih reči, tišina koja nastade između Karafe i Poula bila je, ako je to uopšte
moguće, još teža. Reči izgovorene pred Pavlom III bile su tvrde kao čelik. I ako je ikada
bilo moguće neko izmirenje, ovaj razgovor je ugrozio svaku mogućnost.
Karafa duboko udahnu. Uopšte nije imao nameru da popusti. Znao je da je
prihvatio neke kompromise, počev od svedočenja jedne kurtizane kao što je Imperija, ali
ono što je upravo činio bilo je u interesu višeg cilja, bio je siguran u to. Papa je
potcenjivao pretnju koju je predstavljao Poul, ali on, kome je upravo Pavle III poverio
odbranu katoličke crkve, nije nameravao da uzmakne ni za korak.
On je poslednji bedem u zaštiti vere.
On je anđeo na konju koji udaljava Heodorusa od hrama. On štiti veru od
skrnavitelja i jeretika. Bio je spreman da umre za tako veliki i plemeniti cilj kao što je
taj.
A ako je ta devojka, Malasorte, imala nesreću da nabasa u jednu priču veću od nje,
onda će snositi posledice. Sada je bio siguran: ona će poslužiti kao primer!
Imao je svedočenja, imao je dokaze. Ta devojka je bila isuviše lepa da bi bila i
nevina. Pored toga, ubila je kapetana garde! I pribavila je za sebe primerke Hristovog
blagoslova! Šta je još bilo potrebno da se osude ubice i jeretici?
Ali Pavle III još nije završio. „Kardinale Redžinalde Poule“, reče hladno,
„potvrđena vam je uloga papskog izaslanika. Nije preostalo još mnogo do početka
Crkvenog sabora, pa vas zato pozivam da se spremite za odlazak u Trento. Poznati su mi
vaši stavovi i podržavam ih. Sada idite.“
Karafa ugleda kako mu engleski kardinal upućuje pogled prožet otrovom i
srdžbom. Priđe papi i nakon što je kleknuo i poljubio prsten, ustade i krenu ka izlazu.
Kada Poul izađe, Pavle III se obrati njemu. Karafa prepozna u njegovim očima
ledeni bes, ali i nešto još razornije: beskrajnu tugu, kao da je na kraju ovog razgovora
izgubio svako poverenje u njega, u Crkvu i grad Rim.
 58

BRIGE KARDINALA KARAFE

„Priznajem da nisam očekivao da ću prisustvovati tako mučnom prizoru“, reče Pavle III.
Odmahnu glavom. „Samo hrabro“, reče, „ispričajte mi sve. Da li ste zaista uvereni da je
jedna devojčica ubica kapetana Vitorija Korsinija? Naravno, činjenica je sama po sebi da
je u pitanju istinska tragedija, s obzirom na to da govorimo o sposobnom čoveku,
odvažnom sa oružjem, koji je uvek hrabro služio Crkvi. Ubijen na Trastevereu u zoru!
Šta li je radio tamo? Zašto je bio bez pratnje? Kakve dokaze imate? Ali pre svega: šta
vam govori, kardinale, to da ga je ubila baš ta devojka?“
Karafa je ćutao. Onda, kada je pribrao misli, progovori. Znao je da ne sme ništa da
prepusti slučaju. Morao je da izbriše emocije i da bude što je moguće više logičan i
ubedljiv.
„Vaša svetosti“, započe, „evo činjenica. Kao što ste i sami rekli, kapetan je
pronađen mrtav u jednoj uličici na Trastevereu, blizu mesta gde stanuje ta devojka,
Malasorte.“
„Malasorte?“, upita papa.
„Da, to je ime te devojke.“
„Melankolično i fatalno.“
„I ja tako mislim. U svakom slučaju, oružje koje je zadalo smrtni udarac jeste
bodež u vlasništvu te Malasorte. To je potvrdio zvanični zamenik kapetana Korsinija i
aktuelni vođa garde Svete stolice.“
„Ko bi to bio?“
„Merkurio Kafareli.“
„A kako on to može da zna?“
„Zato što je video to isto oružje pre izvesnog vremena.“
„Kojom prilikom?“
„Kada se Malasorte branila od napada nekog lanca i ubola ga njime.“
„Ma šta kažete!“
„Da. Ali to nije sve.“
„Ispričajte mi, molim vas.“
„Devojka je pronađena u blizini žrtve. Njen pas je ubijen metkom iz pištolja.
Korsini se verovatno branio od napada i ubio je dogu, ogromnu zver. Zatim ga je ona
udarila bodežom.“
„A zašto bi to učinila?“
„Devojka je radila za račun Imperije, kurtizane, žene poštovane u gradu, koja se
uprkos svojoj profesiji uzdigla dotle da postane jedna od najmoćnijih i najbezobzirnijih
poslovnih osoba. Imperija tvrdi da je razlog ubistva onaj najstariji na svetu: ljubav.
Naravno, shvaćena kao interes i garancija za budućnost. Devojka odrasla na ulici, koja
ima mogućnost da stekne naklonost kapetana garde Svete stolice…“
„Kardinale, vi dobro znate da bi bilo dobro da ova priča ne procuri.“
„Naravno.“
„Ne samo da bi svako mogao da se oseti ovlašćenim da napada noćne patrole, već
bi slika o Svetoj stolici in primis bila izuzetno ugrožena! Dakle, ako bi to i bila istina, mi
nikada ne bismo smeli da je potvrdimo.“
„Iz tog razloga sam mislio da bi ispravnija motivacija mogla da bude ona o jeresi.“
„Na šta aludirate?“
„Na činjenicu da bi neke osobe bile spremne da potvrde da je Malasorte pripadala
toj crkvi unutar Crkve…“
„Shvatio sam“, prekide ga papa, „ali ne smemo da uvlačimo kardinala Poula u to.
Kao što sam vam rekao, neću da ohrabrujem podele.“
„Da se onda vratimo pretpostavci o ubistvu.“
„Ne možemo, ne na taj način. Moramo da pronađemo neki drugi način.“
„Svetosti, molim vas, devojka je čitala Hristov blagoslov…“
„Venecijanski tekst koji, držeći se pisama svetog Pavla, podržava sporazumni
pogled između katoličke i protestantske vere?“
„Upravo tako.“
„I neko bi bio spreman da potvrdi takav stav? Činjenicu da je devojka pročitala
Hristov blagoslov?“
„Kurtizana Imperija i neki štampar!“
„Onda je rešenje možda pred vašim očima.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Ono što ste čuli, kardinale. Sada, ako biste hteli da me izvinite, moram da se vidim
sa još nekim osobama. Ako ste dovoljno inteligentni, kao što verujem da jeste, pronaći
ćete prihvatljiv i pravi put rešenja za ovaj slučaj. Vi sami ste ga predložili pre nekoliko
trenutaka. Jedina ljubaznost koju tražim od vas jeste da je ne pogubite bez dokaza i da to
nikako ne uradite pre Mikelanđelovog povratka. Moramo da mu pružimo mogućnost da
razgovara sa njom, tako da budemo van svake sumnje.“ Tim rečima papa dade na znanje
Đan Pjetru Karah da je njihov sastanak završen.
Kardinal kleknu, poljubi prsten i uputi se ka izlazu.
 59

JUTRO

Upravo se probudila.
Spavala je tako dobro, što joj se odavno nije dogodilo. U kaminu su poslednje
žeravice kašljucale u pepelu. Mikelanđelo ih razgori, dodajući tanka drvca koja se brzo
upališe. Onda stavi par cepanica da pojačaju vatru.
Kopači i pastiri držali su ovo mesto savršeno funkcionalnim. Drva su bila suva i
isečena. Savršeno čist dimnjak kamina vukao je tako dobro da je to bila prava divota.
Soba je bila prostrana i topla. Pozadi je bila dodata jedna mala štala. Mastilo je pasao i
onda uživao u zasluženom odmoru.
Dok je pripremao doručak, Mikelanđelo pogleda Vitoriju. Kako je bila lepa!
Snežnobela koža, prekrivena blagim crvenilom, kestenjasta kosa koja joj je u kovrdžama
padala niz lice, duge i guste trepavice, usne kao od korala.
To što je ima pored sebe pružalo mu je mir, onaj koji je tražio čitavog života i
nikada ga nije pronalazio. Zbog te njegove očajničke potrebe da stalno radi, da bude
aktivan po svaku cenu, da upošljava ruke vajanjem mermera. Pogleda ih. Kako su se
smanjile! Znao je to, naravno, i toga se stideo. Ali sada nije mogao ništa da uradi.
Izgledale su savijene kao grane bukve na jesenjem vetru. A ipak su mu služile tokom
njegovog života. Pade mu na pamet kada je slikao i vajao levom rukom, a onda, da bi
navikao da radi sa obe, počeo je da drži četkicu i čekić desnom.
Pored toga, leva je bila ruka đavola! Naravno da nije smeo da dopusti da ga
njegove prednosti osude pre vremena.
Crni hleb je lepo mirisao. Kao i pekmez od dunja koji je poneo sa sobom.
Uveče će jesti nabrane pečurke. Želeo je da pripremi nešto ukusno za Vitoriju. Zato
se obukao da ide u lov.
Za trenutak se zagleda u nju, pa je onda nežno poljubi u čelo.
Ona zažmuri i on je pomilova po obrazu. „Odmorite se koliko god želite. Ja idem
da pribavim zalihe. Hleb je na stolu, kao i sir, a pronaći ćete i nešto slatko. Ima i vode.
Vratiću se posle podne.“

Nije mogao da zaspi. U tome je bila poenta. Papa mu je na suptilan način sugerisao da
pronađe verski motiv koji bi omogućio da se devojka žrtvuje. Bila je to od samog
početka za njega najprihvatljivija ideja koja mu je padala na pamet, a sada je imao
potvrdu od pape. Baš ono što mu je bilo potrebno. Sa takvim ovlašćenjem mogao je da
ukloni svaku prepreku. Dobro je učinio što se pretvarao da nije tako mislio. Njegova
pozicija je sada bila mnogo jača. Malasorte će postati žrtveni jarac, ali ne kao
Korsinijeva ljubavnica, već kao fanatični pristalica vere koja se udaljava od katoličke.
Kapetan garde je bio žrtva i ubijen je baš zato što je vođa gardista Svete stolice.
Na taj način, ne optužujući otvoreno miroljubivu struju, slao je jasnu poruku onima
koji se prepuštaju čitanju teksta kao što je Hristov blagoslov, hraneći se idejom da je
vera nešto između čoveka i Boga bez posredovanja Crkve i zasnovana na dobrim
delima.
Udaranjem na jednu vešticu, ženu koja je popustila pred iluzijom jeresi, devojku
koja je odrasla na ulici, poslata je jasna poruka svima koji ga je u sebi slična ubeđenja i,
ne udarajući na njih direktno, moglo je da im se zapreti na tako efikasan način koji će se
pokazati pobedničkim.
To je ono što se događa svima onima koji negiraju ulogu Crkve u odnosu između
čoveka i Boga. Na kraju krajeva, Karafa je imao mnogo elemenata u svoju korist.
Neobično i uznemirujuće ime: Malasorte. Zla sudbina. Devojka melankolične i
neodoljive, sigurno đavolske lepote. I koja je, kada se dobro razmisli, mogla da namami
kapetana garde, zavede ga pogledom, uhvati ga u nepažnji i koristeći svoju privlačnost,
nahuška na njega svoju dogu, da bi ga zatim udarila bodežom koji je držala kod sebe.
Zašto bi uradila nešto tako? Zato što je kapetan bio sve ono što je ona mrzela u rimskoj
Crkvi: čestit čovek, talentovan ratnik, oficir garde Svete stolice. I naročito zato što je
ona bila fanatična mlada devojka, indoktrinirana čitanjem tekstova kao što je Hristov
blagoslov, očarana sugestijama protestantske reforme i desetinama svih onih
pseudoreligija koje se odazivaju na imena Kalvin, Cvingli, Huan de Valdes, Okino.
Na taj način će on moći da iskoristi tu devojku kao upozorenje za sve one koji iz
senke ga je demona jeresi. Bilo je to ono što je oduvek tražio. Neće to biti otvorena
optužba u odnosu na duhovnike, ali će Vitorija Kolona, Alvize Priuli, Markantonio
Flaminio, pa i sami kardinali Poul i Morone videti šta može da se desi onima koji
ohrabruju takve stavove. Ne uzimajući u obzir da će se ovi poslednji u najskorije vreme
naći u Trentu i da će se baviti raspravom o crkvenim pitanjima, daleko od onog što se
događa u Rimu.
Na kraju krajeva, čekanje je moglo da bude najbolje rešenje. Držače devojku
zatvorenu u Tor di Nona. Ispitivače je, mučiti, ako je potrebno da se na taj način iznudi
priznanje. Najpre će se postarati da pribavi iscrpno svedočenje Imperije i rimskog
štampara.
I sa takvim dokaznim materijalom njegova pozicija će biti neprikosnovena. Zatim
će moći da spali tu pristalicu jeresi na Kampo dei Fjori.
I u tom trenutku, bio je siguran u to, antikatolički porivi će se utišati, kao upaljeno
ognjište nakon snežne vejavice.
Bog mu je dao zadatak i da bi ga obavio, morao je da se posluži jednom
kurtizanom. Ali zar i Marija Magdalena nije bila prostitutka? Pa ipak se pokajala,
iskupila. I sada se isto dogodilo sa Imperijom.
Njegov zadatak nije bio jednostavan, već jasan kao nebo u zoru. I prihvatio ga je na
najbolji način.
 60

OSEĆAJ ODSUTNOSTI

Čekala ga je tog jesenjeg popodneva. I opet se iznenadila što želi da on dođe. Sati
provedeni bez njega stvorili su joj žestok bol u srcu. Kao da je neki bodež probada.
Čekanje, znajući da će ga uskoro videti kako dolazi na ivicu šume, pričinjavalo joj je
neizmernu radost.
Smešila se bez nekog konkretnog razloga.
Ili je razlog možda bio onaj oduvek najveći i najlepši.
Da li je to ljubav?
Vitorija je verovala da jeste, pod uslovom da se shvati na najnežniji, najčistiji,
najplodonosniji način. U izvesnom smislu je to bilo deljenje nada, osluškivanja,
suočavanja, zajedničko gledanje udoline ili ostajanje da čeka Mikelanđela koji napreduje
kroz lišće i prvi sneg u tom kutku raja.
Ljubav kako ju je ona doživljavala bilo je držanje za ruke i posmatranje sunca na
zalasku u obliku zlatne potkovice u sumrak.
Čim je tog jutra ustala, pomolila se. Onda je jela ono što je on pripremio za nju.
Bilo je toliko brige i pažnje u tom gestu. Ta njegova briga o njoj duboko ju je dirnula,
zato što je u toj pažnji zapažala svu njegovu ljubaznost i dobrotu duše, uprkos onom što
su neki zli jezici govorili u prošlosti.
Mikelanđelo sigurno nije uživao dobar glas. Uvek mu se zameralo da ima plahovit,
nemiran, mučan karakter. Kao umetnik je bio neprikosnoven, ali kao čovek, tako škrt i
nabusit, obuzet naoko nesavladivom nepristupačnošću, uvek spreman da se svađa i kada
mu se nešto kaže na najljubazniji način, nije uživao istu naklonost. Protokom vremena,
po nekim mišljenjima, to se uopšte nije poboljšalo.
Ipak, ono što su drugi definisali kao naprasitost za nju je bila obična doslednost,
škrtost je bila promišljenost, da se ne govori o tome da je Mikelanđelo veliki deo onog
što je zarađivao davao braći, zadržavajući za sebe manji deo i nikada ne propuštajući da
čini dobra dela koja su mu bila toliko prirasla srcu, i to ne da bi obezbedio sebi mesto u
raju, već da samo na konkretan način učvrsti veru u Hrista koju je svakodnevno gajio.
Trošio se u umetnosti i u njoj je pronalazio svoju sreću. Ne da bi proslavio svoje
ime, već da pronosi slavu Boga.
Pored toga, to njegovo traženje i otkrivanje mesta kao što je ovo u kojem se nalazio
beskrajno ga je očaravalo: lepota prirode, jednostavnost tog života u kojem ostvaruje
samog sebe, odričući se raskoši i luksuza koje je sigurno mogao da sebi priušti. Bio je
jedinstven, neponovljiv čovek.
 Uspeh mu je pružio moć, više nego što je mogao da zamisli, ali on to ipak nije
zloupotrebljavao, bolje rečeno, uopšte nije vodio brigu o sebi, uprkos tome što je, bez
senke sumnje, bio najslavniji umetnik svog vremena.
I ona se svemu tome neizmerno divila.
Zbog toga je prema njemu gajila duboka osećanja. I u tom trenutku joj je
nedostajao više nego ikada.
Međutim, baš u tom trenutku je pronalazila lepotu u odsutnosti, onom osećaju
nesigurnosti, beskrajnom i privremenom u isto vreme. I dok je to činila, primeti kako
pahulje snega ponovo počinju da padaju.
Snežnobele zvezdice padale su sa neba i onako mekane završavale na zemlji,
stvarajući jedinstveni, mekani tepih.
Osećala se sigurnom u njegovoj blizini. Zato što je, uprkos godinama, još uvek bio
snažan čovek, ali je pre svega to bio u principima, autoritativnosti, u onoj strogoći koju
je ispoljavao u svom ponašanju i koju je tražio i u drugima, pošto je u krajnjoj analizi to
smatrao jednim oblikom ljubavi.
A bila je to još više u svetu koji je isuviše lako izgubio vrednosti kao što su
skromnost, diskrecija, nežnost, altruizam, velikodušnost, hrabrost.
Možda su ona i Mikelanđelo pripadali jednom izgubljenom svetu koji se zainatio
da izdrži u gradu lepom kao boginja, ali svakodnevno nagrizenom beskrajnom žudnjom
za moći. I u toj podeljenosti na dva dela, toj džinovskoj protivrečnosti, Večni grad se
ogrnuo veličanstvenim velom umetnosti, zahvaljujući prosvetljenoj crkvi i ljudima
osetljivim na lepotu dela koja je čine besmrtnom, a koja u isto vreme poprima mračne
boje, kao pohlepa onih koji nameravaju da tu divotu potčine sopstvenoj slici i da tako
zadovolje želju za ličnom slavom.
Da li je onda rešenje bilo u bekstvu? Vitorija uopšte nije mislila tako. Znala je da
ovo zlatno izgnanstvo u koje se upustila sa Mikelanđelom ne može da potraje. To što se
dogodilo kapetanu garde bilo je jednostavno užasno, uprkos tome što joj on sigurno nije
delovao kao svetac. Ali da li je ta devojka mogla da ga ubije? Naravno, bila je u stanju
da ih prati, uhodi i da o tome izveštava Svetu kancelariju. Ali kakav je razlog imala da
ubije čoveka kao što je Korsini? Koji je pre svega bio njen nalogodavac, svakako ne
neprijatelj, ponajmanje čovek kojeg je morala da ubije.

Jeli su meso pečeno na ražnjiću i pečurke. Mikelanđelo se vratio kasno u sumrak i sada
je zajedno sa Vitorijom uživao u crvenom vinu pored vatre u kaminu.
Sedeli su blizu jedno drugom, leđa uz leđa. Plamenovi su živahno poigravali.
Prijatna toplina širila se po čitavoj sobi.
„Ne verujem da ga je ubila“, reče Mikelanđelo.
„Jeste li sigurni?“
„Videli ste je, Vitorija, ona nema pogled ubice. Da ste mogli da joj se makar za
trenutak zagledate u oči, i vi biste se uverili u to. Pored toga, u poslednje vreme sam je
pustio da dolazi kod mene. Čitali smo ponešto zajedno, pokušavao sam da razgovaram
sa njom i otkrio sam bistar um, razoružavajuću nežnost. Malasorte je žrtva i ništa
drugo.“
Vitorija zatvori oči. Prepusti se toploti vatre. „Meni nije potrebno da me neko
ubeđuje. Ja verujem u ono što govorite. Zašto bih sumnjala?“
„Oprostite mi. Svestan sam da ovu moju tvrdnju zasnivam na osećajima. Na kraju
krajeva, ta devojka je uspela da nas uhodi ko zna koliko vremena i da o našim potezima
izveštava Svetu stolicu…“
„Da“, prekide ga ona, „i koji bi onda motiv mogla da ima da ubije prvog gardistu
kardinala Karafe?“
„Nema smisla…“ Mikelanđelo je razvlačio reči, šaputao i puštao ih da lebde u
vazduhu sobe. Za trenutak se učini da traži neku ideju, kao da nije uspevao da je uhvati,
skoro da ju je naslutio i uzalud se trudio da je definiše. „Zbog toga želim da je vidim. Da
saznam da li mogu da joj pomognem. Zato što nema više nikoga i zato što mi se učinilo,
kada smo razgovarali, da se pokajala do te mere da rizikuje svoj život, samo da dalje ne
ugrožava naš položaj. I kada se dobro pogleda, užasnom šalom sudbine… to je baš ovo
što sada radi. Naravno, to je ono što znam, ali…“ Onda shvati koja je ideja koju je
odavno tražio u uglu svesti. „Osoba za koju radi je kurtizana po imenu Imperija, vlasnica
Crvene guske i mnogih drugih krčmi u Rimu.“
„Mislite da je posetite?“
Mikelanđelo klimnu glavom.
„Ne mogu da tvrdim da niste u pravu. Na vašem mestu bih i ja to isto uradila.
Štaviše, ako dozvolite, želim da idem sa vama.“
„Nemam nameru da pristanem na to, Vitorija. Setite se da ste najsumnjivija žena u
Rimu, znači da ste u opasnosti. Pozvao bih vas kod sebe da ne smatram da je manastir
najsigurnije mesto. Uprkos tvrdnjama Korsinija, kojeg uostalom sada više nema, niko se
neće usuditi da oskrnavi ženski manastir. Ili barem ne više nego što bi uradio sa mojom
kućom.“
„Znači, dotle smo došli?“
Pitanje završi bez odgovora. Mikelanđelo sada oseti da se guši. Osećao je da će se
uskoro ostvariti mračna i nemilosrdna sudbina. I želeo je da se vrati u Rim, ostavljajući
nešto lepo u Vitorijinim očima. Na kraju krajeva, zar nisu došli ovde iz tog razloga?
„Sledite me“, reče i pomože joj da ustane. Nežno je uhvati ispod ramena. Poljubi je u
vrat, onda joj namesti ogrtač, da je što bolje zaštiti od hladnoće. Zagrli je. „Dođite, hoću
da vam nešto pokažem.“
Vitorija uradi kako je tražio.
Mikelanđelo uze vreli ugarak iz peći.
Izađoše i nađoše se na proplanku. Sneg je prestao da pada. Improvizovana baklja je
svuda okolo širila zlatnocrvenu svetlost.
„Pogledajte“, reče on, pokazujući pogledom na nebo.
Vitorija se zagleda u nebeski svod i u mraku ugleda hiljade i hiljade srebrnih
svetala. Ostade bez reči. Zastade joj dah u grlu. Sneg je blistao svud okolo. Vladala je
apsolutna tišina. Izgledalo je da priroda diše pre njih. Ostadoše da u mislima veličaju
Boga.
Mikelanđelo steže Vitoriju u naručje. I ona potonu u nežnosti tog gesta.
 61

POČETAK STRADANJA

Vezali su joj konopac oko ručnih zglobova. I sada su je podizali. Malasorte oseti trzaj i
oštar bol koji se od ruku proširi duž podlaktice, sve do ramena, da bi onda zahvatio leđa
koja postadoše kao da su od leda.
Otrže joj se tihi vrisak i ništa više, pošto je odjednom u njoj isplivala sva ona
duboka i razorna patnja i skoro joj nije dala vremena ni snage da sve to eksplodira u
jednom urliku.
Počeše da joj teku suze. Želela je da ih zaustavi, ali nije bila u stanju. Sada je sve
bio samo bol. I bio je preveliki da bi mogla da ga podnese. Očima zamagljenim od plača
zagleda se u čudovišni točak koji poče da se okreće.
Ugleda lice čoveka ispod sebe. Nije imala pojma ko je, ali sudeći po načinu kako je
bio odeven, verovatno je bio kardinal. Bio je duboko zagledan u nju. Tanak kez mu se
pružao duž usne naviše i Malasorte u tom izrazu otkri sve ono istinsko zadovoljstvo koje
je taj čovek osećao videvši je kako pati.
Samo da je bila dovoljno jaka, pljunula bi ga. Ali nije uspela.
„Kako se zovete?“, upita kardinal.
„M… Malasorte“, promrmlja ona između dva uzastopna bolna grča.
„Dakle, ovo danas je samo jedna proba, način da vam se ukaže na bol koji vas
očekuje. Ali, među nama rečeno, nadam se da nećemo morati da dođemo dotle.“
Kardinal onda dade znak glavom čoveku pored točka. „Meštre Vilani, vratite je lagano
dole. Onda je odvežite i pružite joj mogućnost da se preobuče.“
Kada je sela naspram šefa Svete stolice, Malasorte zbog bola nije mogla da drži
otvorene oči. Nije više osećala ruke i skljokala se kao krpena lutka uz naslon stolice.
Inkvizitor nije delovao posebno impresionirano. Gledao ju je, a da se u njegovim
očima nije pojavila ni trunka milosti.
Ona je čula njegove reči kao da dolaze izdaleka. Osećala je da joj zujanje ispunjava
uši, a u pozadini toga inkvizitorova pitanja.
„Jeste li poznavali kapetana Vitorija Korsinija?“
„Da“, promrmlja ona.
„Zašto ste ga ubili?“
„Nisam to bila ja.“
Inkvizitor odmahnu glavom. Uzdahnu. Poče da miluje svoje ruke i dok je to činio,
nabaci još jedno od svojih užasnih cerekanja. „Mislim da vam nije jasan vaš položaj.
Ovako ćemo: počeću iz početka, formulišući pitanje iz druge perspektive. Poznajete li
kardinala Redžinalda Poula?“
 „Da“, reče Malasorte bez oklevanja: bio je to onaj mladi visoki sveštenik kojeg je
videla u manastiru u Viterbu.
„Šta znate o njemu?“
„Da se u Viterbu sastaje sa nekim osobama.“
„Ah! A zašto?“
„Da čitaju stranice jednog teksta.“
Inkvizitor klimnu glavom kao da tačno zna sve ono što je Malasorte otkrivala. „Da
li se sećate njegovog naslova?“
Malasorte se zamisli. Pokušavala je da kaže ono što neće ugroziti Mikelanđela
Buonarotija i markizu od Peskare.
„Hristov blagoslov.“
„Vrlo dobro. Recite mi, kako to da znate sve te stvari?“
„Kurtizana Imperija me je zadužila da otkrijem te informacije.“
„I to ste učinili spontano, svojom voljom?“
„Ne, bila sam plaćena.“
„Ko vas je plaćao?“
„Kapetan“, reče i istog trenutka kada je izgovorila tu reč, shvati da je napravila vrlo
ozbiljnu grešku.
Inkvizitor odmahnu glavom. Opet onaj prokleti kez. Sve sličniji osmehu đavola.
„Nemojte da lažete“, reče.
„Ne lažem. Kapetan je tražio pomoć od Imperije i ona je meni poverila zadatak da
pratim Redžinalda Poula.“
„Uopšte nije tako.“
„A-ali, ali…“, reče Malasorte trudeći se da shvati, „… naprotiv, bilo je baš tako.“
„Sada stvarno počinje da mi bude dosadno.“ Brzim pokretom lica inkvizitor izdade
naređenje.
Trenutak kasnije Malasorte oseti da je nešto žestoko udari po glavi. Zapazi kako joj
se bol širi sve do korena vrata i kiša ledenih žmaraca joj zaledi leđa.
„Molim vas da ne ostavljate vidljive tragove, meštre Vilani“, reče podmuklo
inkvizitor.
 ZIMA 1544-1545.

62

UZALUDNOST

Mikelanđelo nije pretpostavljao da će zateći Malasorte u takvom stanju. Odmah shvati

da ono što je obećao Poul nije bilo dovoljno. Iako nije imala vidljivih povreda, devojka
je bila uništena. Verovatno ju je nešto šokiralo.
I verovatno ju je povredilo. Duboko. I dostiglo tačku iz koje više nije imala snage
da se pridigne.
Smrad ćelije izazivao je nadražaj za povraćanje.
Nije video podlive na njenoj svetloj koži. Pa ipak Malasorte nije mogla da stoji na
nogama, a još manje je bila u stanju da pokrene desnu ruku koja joj je visila duž boka,
kao da ju joj je neko prethodno istrgao pa onda zakačio o rame, tako što ju je zašio
iglom i koncem.
Njene oči, obično lepe kao blistavi dragulji, sada su izgledale nepokretne i bez
života, prebledele, samo što ne pobele od proživljenog užasa. Od njene predivne crne
kose ostalo je samo tamno gnezdo, klupče smotano u toku noći i kučina koja je izgubila
uobičajeni sjaj koji je izmamljivao poglede svih muškaraca grada.
Pomilova je po obrazu i učini mu se da dodiruje staklo. Bio je leden, skoro kao da
je od belog mermera koji je on tako dobro poznavao.
„Gosparu Mikelanđelo“, promrmlja ona tihim glasom, progovorivši po prvi put,
„nisam rekla ništa, kunem vam se, nisam prozborila ni reč o onom što smo poverili
jedno drugom onog dana.“
Kada je začu kako šapuće na taj način, Mikelanđelo oseti probadanje u srcu. Znači,
to je bila njena prva briga? Njena prva misao?
„Obećala sam vam, zar ne? Kada ste me otkrili…“, i dok je to govorila, napregla se
da se skoro nasmeje. Onda zatvori oči i skljoka se na ležaj od drveta i trule slame koji je
predstavljao krevet u toj bednoj prostoriji.
 Mikelanđelo je imao osećaj da je Malasorte iscrpla svu energiju koju je sačuvala do
tog trenutka.
Bila je potpuno iznemogla.
Tako bi želeo da joj odgovori. Da je ohrabri. Ali što je više tražio pogodne reči, sve
manje ih je pronalazio. Bile su sakrivene zbog stida koji mu se peo do ramena, kao da
mu se ruga zbog toga što je doživeo brzometni šah-mat. Oseti se bedno i nedostojno.
Zato što uprkos svim svojim tvrdnjama, svojoj umetnosti, molbama i bekstvima, nije
znao kako da zaštiti ovu devojčicu.
Nije čak ni znao odakle da počne.
Štaviše, da budemo iskreni, ona je bila ta koja je u tom trenutku štitila njega, Poula
i sve ostale.
Mikelanđelo je savršeno dobro shvatao koja je stvarna namera te džinovske
nameštaljke. Inkviziciji je bio potreban primer, neki tipičan slučaj. Možda još nije smela
da dotakne njega ili Vitoriju, mada je slučaj sa Malasorte prilično jasno pokazivao da ne
bi oklevala samo kada bi mogla.
Ali ipak, uprkos pretnjama i uhođenjima, ni njemu ni markizi od Peskare se stvarno
nije ništa dogodilo.
Za razliku od ove devojke, iskorišćene najpre za špijuniranje, a sada bačene u
prljavu vodu i pretvorene u žrtvenog jarca čitave ove gnusne priče.
Nije imao pojma zašto se to dogodilo, kako je moguće da jedna tako lepa i ljubazna
devojka završi kao osumnjičena za ubistvo kapetana garde Svete stolice. Utoliko pre što
Vitorio Korsini sigurno nije bio neiskusan vojnik i sigurno je o mačevima i pištoljima
znao mnogo više od nje.
Ne, optužba je jednostavno bila apsurdna. Ali koji god da je mračni razlog u
pitanju, bilo je jasno da Sveta stolica sigurno neće doći da to njemu kaže.
Bio je toliko zgađen da je odlučio da učini jedino što mu je palo na pamet. Nije
znao da li će uspeti u svojoj nameri.
Opet joj pomilova lice.
Onda je ostavi da se odmori.
Udari gvozdenom alkom o vrata.
Dođe da mu otvori neki džinovski stražar loše obrijane brade i daha koji je mirisao
na vino.
Mikelanđelo ne obrati pažnju na njega. Siđe niz stepenice kule i izađe na hladni
rimski vetar.

Od svih osoba koje je očekivao da će primiti, kardinal Karafa nikada ne bi poverovao da

će se naći ispred onog ko je stajao pred njim u tom trenutku.
Toliko puta je to ime manje ili više otvoreno završilo u njegovim razgovorima. On
prvi ga je izgovarao sa osećanjem gneva i straha, besa i gađenja. Zato što je Mikelanđelo
od Crkve dobio sve ono što je mogao da poželi jedan čovek i umetnik: narudžbine,
novac, ime i neprolaznu slavu.
 Šta je uradio sa brdom para koje je dobio, Karafa nije imao predstavu. Sigurno ih
nije upotrebio da kupi sebi odeću prikladnu svojoj ulozi, već se nalazi pred njim u
otrcanoj, da ne kažemo pocepanoj odeći, toliko da izgleda kao da je strgnuta sa nekog
umirućeg vojnika na bojnom polju.
Mikelanđelo je ušao u palatu kao oluja. Zahtevao je da se sretnu i sada je bio
uzdrhtao od besa i vatre u sebi. Izgovarao je reći kao da želi da pljune na njega.
„Eminencijo“, reče, „osudili ste jednu devojku za ubistvo kapetana garde Svete
stolice, Vitorija Korsinija. Ostavljajući po strani činjenicu da jednostavna pomisao na to
zvuči apsurdno u ušima svakog čoveka obdarenog zdravim razumom, nameravam da
vam kažem da je takav čin malo je reći bizaran, s obzirom na to da je upravo kapetan
garde zadužio kurtizanu po imenu Imperija da uhodi jednu moguću jeretičku sektu.“
„Duhovnike Redžinalda Poula“, reče prezrivo Karafa.
„Da!“ Mikelanđelo se saglasi sa njim.
„Koje poznajete, ako se ne varam.“
„Znate to. Šta tražite onda da uradim? Ali nije poenta u tome. Pokušavam da vam
kažem da je lišeno svakog smisla da špijunka koju je angažovao kapetan kasnije postaje
njegov ubica…“
„Ta devojka, kako je ono zovete…“ prekide ga Karafa.
„Molim vas, eminencijo, pustite me da završim“, nastavi Mikelanđelo. „Ono što
nameravam da vam obećam nema nikakve veze sa tim da li je Malasorte kriva ili ne.“
„Dakle, nameravate da mi date neko obećanje? Iskreno sam iznenađen. Da čujemo
koje su vaše namere, gosparu Mikelanđelo, zato što, da vam iskreno kažem, ne znam šta
ću da radim sa vašim obećanjima.“
Karafa primeti kako umetnik na trenutak zatvara oči, dok priziva svu svoju
kontrolu samo da začuti. Savršeno dobro je znao koliko ga to verovatno košta. Ali je u
tom trenutku Mikelanđelo izgledao kao neko ko oseća obavezu da nešto postigne.
Stvarno je voleo tu glupu devojku. I ta činjenica je zabavljala kardinala, a ono što je
imao na umu da uradi činilo još slađim.
„Ono što želim da vam kažem, eminencijo, jeste da poštedite život Malasorte, a ja
ću otići iz Rima i vratiću se u Firencu. Ja ću se pobrinuti za nju. Nećete više čuti za
mene, o mom nemoralnom i raskalašnom delu, mojim aktovima, o mojim skandaloznim
slikama, niti o mojim neprikladnim viđanjima. Odvešću sa sobom i markizu od Peskare,
Vitoriju Kolonu, i na taj način ćete se osloboditi čitavog tog jeretičkog šljama koji toliko
ometa vaše planove.“ Mikelanđelo je ove reći izgovorio sa toliko strasti i užurbanosti da
je kardinal Karafa morao da mu prizna da je makar za njegove uši ovo izlaganje zvučalo
iskreno.
Ali i ako prihvati da će ovaj učiniti to što govori, kako je mogao da pusti devojku
da ode? Kada su već došli do te tačke, ona je bila najbolja garancija za čitav njegov plan.
Znači da uopšte nema nameru da je preda ovom glupom, starom umetniku. Žalosno ga je
i gledati, istinu govoreći. Istrošen svojom razuzdanom umetnošću, nije ni imao vremena
da stvori pravu porodicu. Ni žene, ni sina, kuće dostojne tog imena. Pričalo se da živi u
jednoj vrsti straćare u Mačel dei Korvi, zajedno sa svojim pomoćnikom bez kvaliteta.
 Štaviše, slušajući ga kako ovako govori, skoro da se činilo da Mikelanđelo gaji san
o normalnosti nakon tolikih uspeha i muka u isto vreme.
Ali on uopšte nije imao nameru da mu dopusti da to doživi.
Štaviše, to što može da ga spreči pričinjavalo mu je ogromnu radost, i zato što će na
taj način još više izoštriti onaj osećaj krivice za koji je Karafa znao da je veoma prisutan
kod firentinskog maestra, do te mere da okarakteriše čitav njegov život. I ko je on da ga
oslobodi takvog stradanja?
Odmahnu glavom.
„Dragi moj Mikelanđelo. Cenim vašu ponudu, verujte mi, ali ono što tražite stvarno
ne mogu da vam odobrim.“ Dok je to govorio, odmah zapazi kako u njegovom
sagovorniku raste neprijateljstvo. Kao da je nalet ledenog vetra izazvao Mikelanđelovo
bledilo. Koža mu postade svetlija. Sa uništenim rukama, oteklim prstima poče da uvija
dugačku prljavu bradu. Učini se da njegove duboke oči plamte, postajući užarene crne
jame. „Vidite, ostavljajući po strani ono što vam se možda čini, ta mlada devojka je
zaista ubila kapetana garde Vitorija Korsinija. A razlog zašto se to dogodilo vrlo je
jednostavan: bila je jeretik iz Ecclesia Viterbiensis Redžinalda Poula, čitala je Hristov
blagoslov i mrzela čoveka kao što je Korsini, koji je za nju predstavljao oličenje nekog
ko se bori za slavu jedne pogrešne Crkve, krive zato što je izdala Hrista, propovedajući
vršenje dobrih dela, preporučujući hrišćanima da slede i slave pričešća, posećujući Svetu
misu. Dakle, vidite da ne mogu da udovoljim vašem zahtevu, mada bih želeo.“
Bled kao smrt, Mikelanđelo kao da nije čuo reči koje mu je ovaj uputio.
„Molim vas, eminencijo“, ponovi, „učiniću sve što želite. Ali mi dozvolite da
preuzmem brigu oko te devojke.“
„Već sam vam rekao ne.“
Mikelanđelo kleknu. „Preklinjem vas“, bio je uporan.
„Žao mi je, ali imam samo jedan odgovor“, reče i zagleda se umetniku u oči.
Ugleda kako u njemu raste bes, ali ne dopusti da ga to zastraši, već mu uz izvesnu
nadmenost dade znak: „A sada bih vas zamolio da odete.“
Mikelanđelo ustade. Opet se zagleda u njega pogledom punim mržnje.
„Jednoga dana“, reče, „skupo ćete platiti ovo odbijanje.“
Nakon toga izađe, ostavljajući Karafu u najmanju ruku zapanjenog drskošću kojoj
je upravo prisustvovao.
 63

AJANT

Bio je očajan.
Video je Karafu i prepoznao u njemu ono što jeste: grabljivicu. Nije pokazao milost
ni prema Malasorte, ni prema Vitoriji, niti prema bilo kome drugom.
Mikelanđelo je znao da nema nikakve nade. Mislio je da zatraži audijenciju kod
pape, ali ako je ovo bila odluka šefa Svete stolice, papa je morao da zna za to i svaka
njegova molba bila bi sasvim uzaludna. Utoliko pre što je upravo Pavle III postavio
kardinala na čelo rimske inkvizicije.
Dakle, šta da radi? Da razgovara sa Poulom? On je međutim bio zauzet sasvim
drugim poslovima pred Crkveni sabor. Pored toga, Poul je već obećao da će se
zainteresovati za slučaj, a jedino što je postigao bilo je da je video Malasorte svedenu na
sopstvenu senku. Ne, morao je da pronađe neki drugi način.
Našao se u dvorištu Belvederea, hodajući bez cilja. To mu se često dešavalo kada se
osećao izgubljenim. Bio je to način da zaboravi na sve ono što se događa okolo. I u
najmračnijim trenucima, u prilikama kada je osećao najveću gorčinu, uspevao je da
barem za trenutak ostavi iza sebe razočaranje i bol. Hodao je kroz tremove, između
stubova, kipova i vrtova i u tom fantastičnom prizoru okupanom jesenjom svetlošću,
neminovno je završavao pred izuzetnim delom, onim koje je oduvek bilo u stanju da
privuče njegovu pažnju.
I tako je i toga dana ili možda baš toga dana ponovo bio tu, ni sam ne znajući kako,
ispred Torza, okrnjene antičke statue tolike lepote da Mikelanđelo nije umeo da pronađe
reći da je opiše.
Uvek je ostajao zadivljen kada se nađe pred Torzom. Masa savršenih mišića,
apsolutna veština kojom ju je umetnik definisao u mermeru, uspevajući da učini
veličanstvenim osećaj pokreta, zanosa kojim odiše figura koja samo što ne oživi.
Koža mu je bila toliko sjajna i napeta, mišići tako živahni, da je on mogao samo da
ostane tu i da sve to gleda. Koliko puta je odlazio da se divi ovoj statui kada je radio
Strašni sud. Koliko je nadahnuća tu otkrio! Baš na te grudi i na te mišiće je mislio kada
je slikao Isusa na slici koja mu je donela najveću moguću slavu i glas o njemu!
Ali koga je predstavljala ova okrnjena statua? Kome je pripadalo to tako moćno i
izuzetno telo? Pošto je ta anatomija oblika, skladna i zastrašujuća u isto vreme,
istovremeno izražavala osećaj tragičnosti, preteče drame koja dotiče Mikelanđelovu
dušu.
Iznošene su mnoge i različite teorije koje su pokušavale da reše tu misteriju.
Najpotkrepljenija je bila ona koja je tvrdila da se radi o Herkulu koji je odlučio da se
odmori posle svojih dvanaest podviga, dok su drugi smatrali da je u pitanju Polifem.
Neki su čak neuverljivo sugerisali da predstavlja Prometeja, titana koji je, izazivajući
Boga, darovao ljudima vatru, dok Mikelanđelo nikada nije imao sumnje u vezi sa tim i
svima koje je poznavao stalno je govorio isto: to je mogao da bude samo legendarni
grčki junak Ajant Telamonski.
To njegovo mišljenje nije imalo sigurnu potporu, neku dokumentovanu osnovu, niti
neki drugi očigledan dokaz, a ipak je Mikelanđelo gotovo fizički osećao da je u pravu.
Izgledalo je kao da mu se kip obraća.
S vremenom je shvatio zašto nije moglo da postoji drugačije rešenje od onog koje
je zamišljeno. U tom torzu se videla sva ona tragična fatalnost i napetost koja se odrazila
na sudbinu nesrećnog junaka. Možda zato što je u Ajantu video samog sebe. U izvesnom
smislu se osećao baš kao princ iz Salamine. Oduvek mu se divio iz dubine duše. Zato što
je Ajant bio odvažan, najveći grčki ratnik posle Ahila. Ali za razliku od ovog poslednjeg,
on nije uživao nepovredivost, niti je ikada mogao da sebi dozvoli da napusti svoje
drugove, kakav god da je bio razlog.
Kada je Ahil posle svađe sa Agamemnonom ostavio Ahajce same, on je branio
brodove koje su napali Trojanci i sam izašao Hektoru na dvoboj i odbacio ga na
džinovsku gromadu, tako da ga je zamalo ubio.
U istom trenutku kada je Patroklo bio smrtno ranjen, a Hektor pokušavao da uzme
njegov leš, Ajant je bio taj ko je do kraja štitio palog junaka i naterao trojanskog prvaka
na beg. Onda je podigao Patrokla koji je nosio Ahilovo oružje, stavio ga na svoja kola i
odneo ga do Ahilovog šatora. Ovaj ga je dugo oplakivao i onda se, zaslepljen besom,
najzad vratio na bojno polje da se bori. Kao hirovito i povređeno dete. Dete koje nije
htelo da se preda pred ubijenom ljubavi.
Ali je kasnije i Ahil ubijen. Ubio ga je Paris. Najnesposobniji od svih ratnika. A
kada je Odisej pokupio njegove posmrtne ostatke, Ajant je sa svojom džinovskom
sekirom držao Trojance u šahu, omogućivši Laertovom sinu da prenese junakov leš u
ahajski logor. Zatim je potamanio neprijatelje, ubio Glauka, i teško ranio Eneju i Parisa.
I nakon tog i mnogih drugih poduhvata, nakon što se uvek našao na pravom mestu
baš u trenutku kada se zahuktava najžešća bitka, kada je posvetio celog sebe megdanu,
izazivajući smrt, nakon što mu je Hektor poklonio mač na kraju jednog od najsurovijih
okršaja svih vremena, nakon što je stavio svoju mišicu u službu prijatelja ili bolje rečeno
onih za koje je mislio da to jesu, kako su mu Grci za sve to zahvalili? Koja je bila
njihova nagrada za pokazanu hrabrost i heroizam?
Složili su se da Odisej, a ne on dobije Ahilovo oružje, eto kako su mu se odužili!
Oružje koje je on sigurno zaslužio više od svih. Ali varkama i prevarama, praveći od
zlata reči i trikove, u čemu je bio majstor, Odisej je uspeo da ubedi drugove da njemu
dodele Ahilovo oružje.
A bogovi koji su voleli Odiseja uspeli su da Ajantu prirede najciničniju i
najstrašniju sudbinu koja se mogla zamisliti. Kada je utonuo u san, Atena ga je proldela
čarolijom, i kada se probudio, poludeo zbog trika boginje, Ajant je zaklao stado ovaca,
ubeđen da je ubio Agamemnona i Menelaja, spartanske vođe ahajske ekspedicije, krivce
za neopravdano privilegovanje Odiseja u dodeljivanju oružja.
Kada je došao sebi, videvši šta je učinio, prekriven krvlju životinja i obuzet
neizmernom sramotom, Ajant se odlučio za samoubistvo, da izbriše izgubljenu čast,
onda uzeo mač koji mu je poklonio Hektor i prerezao sebi grlo. Zemlja je popila njegovu
krv, a iz jarkocrvene barice iznikao je crveni cvet.
Mikelanđelo je plačući pročitao Sofokleovog Ajanta, da se upozna sa njegovom
tragičnom smrti. Onda se setio pasusa iz Odiseje u kojem se Odisej upućuje u Had, gde
mu govori slatke rečenice, iz kojih curi med, u pokušaju da izbriše njegovu srdžbu. Znao
je da mu je na prevaru oteo oružje koje je ovaj više nego zasluživao.
Ali taj napor mu nije vredeo, pošto ga Ajant, u svojoj bezgraničnoj hrabrosti i
dostojanstvu pravednika, nije udostojio odgovora, potisnuvši Ahila u tišinu, koja je
postala još gorča od te njegove bedne i smešne odbrane.
I tako je Mikelanđelo u tom torzu ponovo video izdanog junaka, najčistijeg,
najiskrenijeg, onog ko uvek drži reč, a da mu to nikada nije ničemu poslužilo. Zato što
su ljudi sitni, razdirani željom i sujetom, i ne znaju šta su to principi. Znaju samo da
izgovaraju reči koje odlaze u vetar. Njihova obećanja bila su satkana od najbednije
legure, sačinjene da bude razbijena.
Zbog toga, skrhan bolom, razočaran u svet koji odjednom više nije razumeo, pošto
je na prevaru izgubio čak i čast koja mu je bila nešto najdragocenije što je imao, Ajant je
seo, nakon što je zaklao životinje, i to one najnevinije i najnemoćnije. Video je bele
jaganjce, raskomadane, belinu oskrnavljenu crvenilom krvi. Otkrivši po prvi put šta je
stvarno učinio, briznuo je u plač. Stao je na noge, baš kao što govori ova skulptura, i
otišao da uzme mač i oduzme sebi život.
Tako je u toj tragičnoj, prelepoj, okrnjenoj statui, Mikelanđelo video Ajanta i u
njega projektovao samog sebe i sve ono što je osećao u tom trenutku: da je izdan,
ucenjen, pogođen u ono malo nežnosti što mu je preostalo. Sveta stolica, znajući da ne
može da ga napadne direktno, zato što se plašila onoga ko je svojim radom i
posvećenošću uspeo da sve to stvori i postigne u tom vremenu, nije se ustezala da preti
ženama i da ih muči. I ta činjenica je za njega bila utoliko nepodnošljivija.
Iskoristili su tu devojčicu, čija je jedina krivica bila što je najpre napuštena, a
kasnije odrastala kod jedne kurtizane i postala špijunka. Kada je kasnije situacija
izmakla iz ruku, zato što je neko ubio kapetana garde, onda je Malasorte postala
problem, cena koju Sveta stolica nije smela da sebi dopusti.
Ipak, u toj surovoj spletki, u tom sramotnom i ogavnom planu, Karafa je verovatno
prikupio dokaze koji potkrepljuju činjenice. Mikelanđelo je dobro znao da rimskoj
inkviziciji sigurno nije potrebno da obelodanjuje priznanja i svedočenja, ali je nešto, ili
bolje rečeno neko, verovatno podržao tu paklenu igru.
A ko je bolje od Imperije mogao da zna šta se stvarno dogodilo? Zar je nije ona
podizala? I odabrala je za onaj zadatak? Njoj je Malasorte dugovala sve… možda čak
zatočeništvo i torturu.
 64

IMPERIJA

Kada je upitao za Imperiju, krčmar mu je dao znak da se popne uz stepenice u dnu sale.
Kada se popeo na sprat, Mikelanđelo je naišao na hodnik koji je prešao svom dužinom,
sve dok nije naleteo na džinovskog čoveka sa surovim kezom na licu, odevenog u odeću
drečavih boja, sa visokim čizmama i mačem i pištoljem za pojasom. Imao je očigledan
izgled telohranitelja. Pored toga je imao opuštene brkove, svetle oči, namršten zverski
izraz, a sve to ga je svrstavalo u kategoriju plaćenika koji su se zvali landsknehti, lanci, i
bili su najsvirepiji od svih.
Najverovatnije je bio u Imperijinoj službi i postao njen čovek od poverenja. Nije
imao pojma kako da prođe pored njega, ali je bio siguran da će iza te somotske zavese
pronaći ono što traži.
Zato, da bi se predstavio sigurnijim nego što je bio, Mikelanđelo se obrati lancu bez
previše okolišanja.
„Ja sam Mikelanđelo Buonaroti, vajar i slikar Vatikanskih palata, bilo bi mi
zadovoljstvo da razgovaram sa vašom gospodaricom Imperijom, o nečemu što mi je
posebno na srcu.“
„Mikelanđelo!“, reče ovaj, dok mu se pojavi sjaj u očima. „Umetnik! Maestro, iako
je moj posao ono što jeste, nemojte da mislite da sam ravnodušan prema vašim delima!
O vama se govori i van granica Rima!“ Onda, manje snishodljivim i jasnijim glasom,
upita: „Dakle, želite da vidite moju gospodaricu! U vezi sa čim?“
„Ako dopustite, voleo bih da zadržim za nju i samo za nju razlog ove moje posete.“
„Shvatam“, uzvrati ovaj. „Onda, ako je tako, sačekajte ovde za trenutak“, reče i
nestade iza zavese od crvenog somota.

Nije čekao previše dugo. Nasluti da neko razgovara iza zavese. Ali se plaćenik ubrzo
pojavi i teatralnim gestom, simulirajući naklon, pusti Mikelanđela da prođe.
Umetnik se nađe u skučenom ambijentu: samo par somotskih foteljica i iza pisaćeg
stola žena, ne više mlada, ali još uvek lepa, na kojoj su briga o izgledu i sazrelo iskustvo
u znatnoj meri nadoknađivali već precvetalu svežinu. Na sebi je imala haljinu sa
dekolteom, ali ne previše istaknutim, od turskog brokata koji je bio u savršenom
kontrastu sa tamnom bojom kože i očiju, kosom skupljenom u istančanu punđu sa nitima
od bisera i dragulja za oblikovanje kovrdža.
 Savršeno dobro shvati da žena kao što je ona može da drži u svojim rukama
sudbinu nekog čoveka. I zapita se da li je i Korsini, koji je sigurno prethodno razgovarao
sa njom, podlegao njenom neospornom šarmu.
Imperija ga pogleda uz mešavinu iznenađenja i nepoverenja. Naravno, on nije
odavao lep utisak sa tom svojom braon tunikom umazanom bojom, dugačkom bradom,
ugašenim očima i prljavom kosom. Verovatno je svemu tome dugovao svu moguću
odbojnost. Ali on nije mnogo brinuo zbog toga. Nije mu bilo važno da bude prefinjen u
odeći i ponašanju, naprotiv, ta njegova potpuna nezainteresovanost za spoljnu urednost
bila je način da izrazi koliko mu je sve to nebitno i prizemno. Za njega su postojali samo
umetnost, Bog i malo prijatelja koji su mu preostali. I na neki čudan, neobjašnjiv,
apsurdan način upoznao je Malasorte i počeo da se oseća odgovornim za nju, čak
umešan u nešto što mu je oduzelo i ono malo sna kojem je uspevao da se prepusti u
jednom delu noći.
Nije imao dece, baš zato što je umetnost uzimala od njega sve, svu moguću
energiju, ali mu je ta devojčica posebnog imena, žrtva udarca sudbine, postepeno ušla u
dušu i sada je želeo da joj pomogne po svaku cenu.
„Onda, gosparu Mikelanđelo“, reče Imperija, „priznajem da sam prilično
iznenađena videvši vas u ovoj mojoj radnoj sobi, a ipak to prihvatam i pitam vas: šta vas
je dovelo u Crvenu gusku?“
Izgledalo je kao da se Mikelanđelo zamislio. Onda shvati da uopšte nije u stanju da
primenjuje bilo kakvu strategiju sa ovom ženom naviknutom da manipuliše lažima,
prepredenu i spremnu da jednostavno i lako barata intrigama i spletkama. Zato pređe
direktno na stvar: „Gospo, odmah ću vam reći koji je razlog ove moje posete. Želeo bih
da vas pitam za novosti u vezi sa jednom mladom devojkom u vašoj službi, po imenu
Malasorte, koja je završila u ćeliji u Tor di Nona.“
U Imperijinim očima sevnu munja. „Novosti? A kakve prirode? Koliko znam,
Malasorte je uhapšena pod optužbom da je ubila kapetana garde Svete stolice, Vitorija
Korsinija.“
„Ništa drugo?“, bio je uporan Mikelanđelo, ne uspevajući da sakrije neprijatnost
koja je rasla u njemu, uvidevši sa koliko nadmenosti Imperija namerava da stavi tačku
na tu stvar.
„Hajdete“, izbaci iz sebe, „zar je to sve što znate da mi kažete u vezi sa devojkom
koja je odavno radila za vas?“
Na tu nimalo prikrivenu aluziju Imperija odgovori osmehom potrošene glumice
kakva je bila. „Vidite, gosparu Mikelanđelo, ono što kažete je toliko tačno, da ja prva
kada sam saznala za to nisam uspevala da se smirim. A onda su iskrsli zabrinjavajući
detalji. Otkrila sam da Malasorte čita… neprikladne knjige koje mirišu na jeres, da se
druži sa pogrešnim osobama, da gaji jednu vrstu zaluđenosti za kapetana i da je to
osećanje verovatno samo maska da odvede Korsinija u svoj krevet i da ga zatim ubije.
Malasorte je kružila okolo sa psom, dogom žednom krvi…“
„To što govorite je toliko lažno, da skoro ne mogu da vas slušam!“ uzviknu
Mikelanđelo. „Vi ste primorali Malasorte da prati mene i markizu od Peskare, pošto su
vam bili potrebni dokazi protiv kardinala Redžinalda Poula i njegove Ecclesia
Viterbiensis. Ovo što kažem je tačno do te mere da je kapetan stigao čak da preti Vitoriji
Koloni dok je odlazila u Manastir Svete Ane u Rimu. Što se tiče doge, i ja sam je video i
ona je, uprkos izgledu, bila pas kojeg je Malasorte umela da drži tako da bude krotak.“
„Naravno!“ zagrme Imperija. „A u isto vreme je sigurno bila spremna da ga
nahuška na svoje neprijatelje! Recite mi, gosparu Buonaroti, kakve dokaze imate na
osnovu kojih može da se utvrdi njena nevinost? Pošto, znajte da postoje mnoge osobe,
ne znam im ni broja, koje su spremne da posvedoče o njenoj krivici. Ono njeno
jogunasto gajenje buntovnog duha samo joj je donelo nevolje… i ja znam ponešto o
tome. Na neki način liči na vas kada je u pitanju narav, kao i da je obdarena raznoraznim
talentima. Dok je vaš dar malo je reći grandiozan, toliko veliki da je prosto neobjašnjiv i
uznemirujući za nas obične smrtnike. Ali zapamtite da niko nije nedodirljiv za Svetu
stolicu, pogotovo pošto je vođa garde divljački ubijen. A činjenica da vi u ovom trenutku
dolazite kod mene, jedne jadne kurtizane, toliko udaljene od pitanja vezanih za vlast, da
to ovu vašu posetu čini čak grotesknom, sigurno vam ne ide u prilog. Nego, zašto je
branite? Šta vam govori da tvrdite da je nevina? Naravno, ako ostavimo po strani vaša
nagađanja?“
„Nisu to uopšte nagađanja“ zareža Mikelanđelo. „Vitorija Kolona, Redžinald Poul,
Alvize Priuli, Markantonio Flaminio i mnogi drugi mogu da potvrde ovo što govorim!“
„Naravno! Udruženje jeretika kojima su dani odbrojani. Ponavljam vam da je ono
što po tom pitanju možete da dokažete vi i ono što mogu da dokažem ja smešteno u dva
tasa na vagi koja preteže u moju korist. Moj vam je savet da se vratite odakle ste došli, a
ja ću se ponašati kao da nisam čula ništa od onog što ste mi danas rekli! U
suprotnom…“
„Šta će se dogoditi u suprotnom? Usuđujete se da mi pretite?“
„Ja? Nije mi ni na kraj pameti. Poznata mi je vaša slava, moć koju ste stekli, blisko
prijateljstvo koje vas vezuje sa našim voljenim papom. Kao što vidite, savršeno sam u
toku odakle i koliko visoko možete da doprete. Ono što vam savetujem jeste da se
informišete sa kim se srećete pre nego što ispljunete optužbe. A sada, molim vas da me
izvinite…“ Imperija spusti pogled i Mikelanđelo ugleda kako se iza njenih leđa
pojavljuje siledžija od malopre.
„Maestro, uopšte nemam nameru da vas dotaknem, osim ako me ne prisilite da to
učinim.“
Mikelanđelo se naglo okrenu, brzinom koja iznenadi i samog Graminju. „Vi!“,
uzviknu uz sav bes koji je imao u sebi. „Dobro ste rekli! Čuvajte se da me ne dotaknete.
Star sam, ali ako stvarno mislite da se plašim jednog strašila od lanca, onda ne znate sa
kim imate posla.“
Umesto odgovora, Graminja pogladi brk. Izraz njegovog lica se ne promeni,
zadržavajući senku vesele neuljudnosti, mada Mikelanđelo iza te senke jasno zapazi
ledenu žestinu, spremnu da eksplodira.
 I tako, ne želeći da otkriva da li je još uvek u stanju da se suoči sa čovekom kao što
je ovaj, uputi se prema crvenoj zavesi, ne udostojivši Imperiju nijednog pogleda.
Plaćenik mu podiže somotsku zavesu i skloni se u stranu.
Dok je prelazio preko hodnika, Mikelanđelo shvati da situacija postaje sve
kritičnija.
 PROLEĆE 1545.

65

MEŠTER VILANI

Mešter Vilani je bio tamničar, kao i njegov otac pre njega. I njegov deda pre njegovog
oca. I tako dalje, sve dok se ne dosegne do šest generacija unazad. Bio je to posao koji
su Vilaniji poznavali u najintimnijim nijansama, veština kojom su mudro vladali,
zahvaljujući znanju usavršavanem u više od veka i po iskustva.
I ne samo da to zanimanje nije nikada palo u nemilost tokom čitavog tog perioda,
već je naprotiv donosilo pozamašne naknade svakom od njih šestorice, utoliko pre što je
svaki od njih zahvaljujući revnosti i istrajnosti uspeo da postane upravnik zatvora u
kojem je obavljao službu.
Pored toga, s vremenom je posao tamničara sve više dobijao na važnosti, pogotovo
u ovom poslednjem periodu, pošto su institucija Svete stolice i naknadno rađanje rimske
inkvizicije neizbežno zahtevali od poslužitelja i tamničara iskustvo i veštinu nanošenja
bola koja je prevazilazila sve dotadašnje poznate običaje.
Svaki oblik aktivnosti u zatvoru, od snabdevanja hranom do mučenja, pratila su
stroga pravila ponašanja na osnovu kojih su se sprovodili postupci koje je predložio
Nikolas Ejmerih u svom Directorium inquisitorum. U vezi sa tim kardinal Đan Pjetro
Karafa nije prihvatao greške, pošto je povoljan ishod nekog procesa mogao da se pokaže
ozbiljno ugroženim nedisciplinom i aproksimacijom u primeni principa. Još više kada se
isti odnose na fazu procesa koja je nosila naziv strogo ispitivanje’. Ali pre nego što se
stigne dotle, postojali su razni domišljati postupci i korišćeno je veliko iskustvo, što je
sve moglo da garantuje zadovoljavajući rezultat za inkvizitora, naročito za nekog koga
karakteriše besprekorna nepopustljivost, kao što je bio slučaj sa Karafom.
Na primer, on je pre više nedelja odlučio i na vreme zahtevao od meštra Vilanija da
optuženu devojku ostavi u potpunoj izolaciji i to tako da izbegava da joj i na trenutak
uputi ijednu reč i da vodi računa da bude hranjena što oskudnije, tako da ne izazove
njenu smrt od gladi, već da je učini nemoćnom, podložnom bolu i dovoljno zaplašenom
zbog onog što može da joj se dogodi.
Te preporuke nisu bile obične stilske klauzule, već dragocena domišljatost sa ciljem
da se ovlada pobunjenom voljom mlade devojke jeretika, koja je, prema utvrđenim
činjenicama, čak ubila kapetana garde Vitorija Korsinija. Čoveka kojeg je Vilani
upoznao u raznim prilikama i koji je uvek bio ljubazan sa njim. Nije mogao da kaže da
su razgovarali baš kao prijatelji, ali da je bio džentlmen, to je bio spreman da se zakune.
Možda je pokazivao previše neozbiljnosti kada su u pitanju žene i lepa odela, ali na
kraju krajeva, ko nema svoje slabe tačke?
I gledajući tu devojku, Malasorte, Vilani nije imao nikakve sumnje da jedan čovek
izgubi glavu za njom. I on sam je otkrio da je gleda više nego što bi bilo dopušteno.
Imala je dugu crnu kosu, oči tamnozelene boje, kožu boje snega. Pa ipak i ta privlačnost,
tako sveža, snažna, očaravajuća, precvetala je u danima iščekivanja i lišavanja.
Malasorte je postajala sve mršavija, slabija. Pogled joj je sada bio ugašen, a ona senka
one prelepe devojke kakva je bila pre nego što su je gardisti Svete stolice bacili u Pakao,
najmračniju i najbedniji ćeliju u kuli. Uostalom, svi kavezi zatvora imali su ime:
Čistilište, Raj, Šepavica, Mlada monahinja, Bunar i kao poslednja Buđenje, gde se, na
zahtev inkvizitora, izvodilo mučenje.
To jutro, dobro znajući da Karafa namerava da obavi strogo ispitivanje Malasorte,
pripremio je konopac, prekontrolisao točak, proverio da li sve funkcioniše kako treba sa
svom revnošću i pažnjom za koju je bio sposoban. Ne sme da se improvizuje, bio je
njegov moto. Sam postupak mučenja nije smeo da se sprovodi na način koji dovodi do
potpunog onesposobljavanja. Bilo je to nesumnjivo bolno iskustvo i moralo je da bude
tako prihvaćeno, budući funkcionalno do priznanja, ali nije smelo da se reši nanošenjem
neizdržive patnje i da bude cilj samo sebi.
U svakom slučaju, mešter Vilani je sve proverio i osećao se spremnim. S obzirom
na to da nije znao da li će konopac biti dovoljan, opremio se za eventualno iskušenje
vodom i vatrom. Nijedno od to dvoje nikada nije korišćeno, ali s obzirom na ozbiljnost
spornog krivičnog dela, tamničar sigurno nije smeo da isključi da će inkvizitor hteti da
se posluži svim sredstvima kako bi došao do zadovoljavajućeg rešenja putem rigoroznog
ispitivanja. Zato je pripremio levak i gvozdene lavore pune vode za mučenje. Tu je bila
još i tegla sa svinjskom mašću, cepanice i upaljena peć za eventualno pristupanje
poslednjem iskušenju sa vatrom, koje je bilo najstrašnije i najbolnije.

Đan Pjetro Karafa je prikupio dokumentaciju. Imao je pismene prijave Imperije i

štampara Antonija Blada. Obe su se na jasan i nedvosmislen način odnosile na jeretičku
prirodu i ponašanje Malasorte u životu, počev od tog prokletog imena. Ipak, sa čisto
tehničko-pravnog aspekta, prijava starog štampara bila je detaljnija i iscrpnija: odnosila
se na tačan dan, precizan tekst – Hristov blagoslov, čak na upornost kojom ga je devojka
tražila, uprkos tome što joj je bilo poznato kakvu opasnost sa sobom nosi to delo. Što se
tiče Imperijine prijave, ona je bila neodređenija i izvesnom smislu zamagljenija. Ticala
se materije srca pored one vezane za jeres, činjenice da razlog zbog kojeg je Korsinijevo
ubistvo izvršeno leži u nameri da ga kazni zato što je na čelu garde Svete stolice, dakle,
na neki način šampion hrišćanstva u pravom smislu reći. Ali je prijava bila puna ličnih
mišljenja, pretpostavki, tendencioznih tvrdnji. Naravno, biće dovoljna, ali bi priznanje
bilo najbolja stvar.
I eto zašto je sada Karafa ulazio u kulu, praćen dvojicom lekara sa univerziteta,
ljudima koji će prisustvovati strogom ispitivanju i koji će moći da se uvere da
zatvorenica nije nepovratno onesposobljena.
Popeše se stepenicama koje su vodile do ćelije Buđenje, određene za mučenje.
Uprkos blagom prolećnom danu, hladni kameni zidovi, strme i uske stepenice, slaba
svetlost koja prodire kroz tako uske i duboke prozore kao da su puškarnice, davali su toj
složnoj predstavi inkvizitorske moći izgled delegacije iz pakla: kardinal u mantiji
purpurne boje, lekari u njihovim crnim togama, sa sivim okovratnicima, što ih je činilo
još sličnijim pticama zloslutnicama.
Stigoše do ćelije. Vrata su bila otvorena.
Mešter Vilani ih je čekao.
Devojka je bila potpuno naga, vezana konopcima oko ručnih zglobova i obešena o
kuku kao četvrt juneta u mesari.
„Sve je spremno, eminencijo“, reče tamničar sa svom mogućom revnošću i
prilježnošću.
Karafa klimnu glavom. Mešter Vilani mu se sviđao, zato što je uvek bio tačan,
pažljiv, obavljao je svoj posao brižljivo, odmeravajući prave trenutke, znajući tačno kada
da popusti sa vučenjem konopca, do kada da sipa vodu u levak, a da ne udavi
osumnjičenog za jeres, kako da namaze tabane stopala tako da se upale i počnu da
stvaraju nesnosan bol, usmeren da natera zatvorenika da prizna. Bila je to iskrena strast
prema svom poslu, uravnoteženost, pažnja, a da marljivost nikada, baš nikada ne
ustukne pred fanatizmom.
Divio mu se zbog tog njegovog stručnog pristupa.
Sa ljudima kao što je Vilani sigurno bi mogao da cilja na položaj pape. Bila mu je
potrebna ta vernost, ta revnost, to poštovanje prema svom zanimanju.
Osmehnu se. „Da počnemo“, reče.
Ne čekajući, mešter Vilani poče da zateže konopac.
 66

PATNJA JEDNOG MAESTRA

Oslikaće kapelu na način koji će svi razumeti. Ako je grob Julija II sada bio spomenik
koji je kipovima i korišćenjem svetlosti na svaki način odavao njegovu misao, njegovu
veru u Boga shvaćenu kao direktan odnos, bez mešanja Crkve koja je izgubila samu
sebe i koja preti ženama kao što je Vitorija ili ih osuđuje kao što je slučaj sa Malasorte,
onda mala kapela svakako to nije. Zar nisu baš sveti Pavle i njegove reći predstavljali
kamen spoticanja? Zar baš to nije govorio Hristov blagoslov? A onda će u njegovom
Preobraženju, onom zbog kojeg mu je Pavle III zadavao muke da ga završi na vreme, a
da ne bi zanemario one koji stvarno pate, izvesti neke izmene.
Papa bi najradije da to bude azurnoplavo, prazno nebo, samo sa Bogom u sredini. A
on bi ga, naprotiv, ispunio figurama: svecima, časnim muškarcima, pravim ženama.
Onima koji mogu da vode direktan dijalog sa Bogom, bez ikakvih filtera, bez
posredovanja.
Zar nije imao potpunu umetničku slobodu? Onda će je on svima pokazati.
Kako je život nepravedan, pomisli obeshrabreno. Pogađa one najslabije, koristi
žene, ruga im se. Kako je mogao to da prihvati? U srcu je isplakao sve suze koje su mu
preostale. Zato je želeo da izleći Vitoriju kojoj se povratila bolest, ali nije znao kako.
Zato je želeo da oslobodi Malasorte, koja je svakodnevno umirala u svojoj ćeliji u Tor di
Nona, ali nije znao kako. Zato je pokušao da zamoli Poula da se vrati, ali ni on nije
mogao da dopusti sebi takav luksuz zbog Crkvenog sabora u Trentu koji je bio pred
vratima.
I evo njegovog revanša! Jedinog koji je mogao da preduzme.
Neće to biti dovoljno, znao je to. Osećaj krivice i nemoći proganjaće ga zauvek. Ali
će barem pokušati da učini nešto konkretno. Nameravao je da razgovara sa papom,
barem da pokuša, ali nije gajio velike nade. Želeo je samo da učini sve što je u njegovoj
moći. Da skrene pažnju na to da se optužbe na račun Malasorte zasnivaju na rečima
jedne kurtizane. Poštene prostitutke, naravno! Ali ipak žene koja je stekla položaj
prodajom sopstvenog tela! Dakle, Crkva je dotle došla?
Briznu u plač, dok je levom rukom slikao lik nekog sveca. Desna ga je bolela već
nekoliko dana. Onda je na neviđeno nastavio da radi korišćenjem svoje druge ruke. Znao
je da rizikuje, pogotovo uzimajući u obzir izuzetnu moć koju je Karafa sticao u Kuriji,
ali su ga ostavili samog i u tajnosti kapele mogao je da koristi ruku đavola, onu kojom je
počeo da radi pre mnogo vremena.
Do maksimuma će proširiti niz mučenika i prvih Kristovih sledbenika koji su se
okupili oko njega, okruženi povorkom anđela. Bio je to način da potkrepi ono što je već
uradio u Strašnom sudu, a pre svega da istakne onu volju da ukloni ideju o stvarnosti
koja se nalazi između čoveka i Boga. Bio je to njegov način da negira funkciju Crkve, da
javno žigoše njeno delovanje.
Nije nameravao da kritikuje instituciju samu po sebi, već naravno ono što je postala
u rukama ljudi kao što su Dan Pjetro Karafa ili Pjer Luiđi Farneze.

Teologija, Filozofija, Poezija i Pravna nauka gledale su ga svaka sa svog zida. Rafaelo je
napravio izuzetno vredno delo. Uprkos svemu, morao je da prizna da taj veseli i
bezbrižni, skoro nebeski Urbinac ima izvanredan dar i talenat. Podiže glavu, opčinjen
lepotom svoda: grb Dela Rovereovih u sredini, četiri prestola na kojima sede četiri vrline
humanističke kulture, pored svake kratak biološki prikaz koji odgovara određenom zidu.
Bila je to prava oluja boja u kojoj se gubi pogled: azurnoplavo bistro nebo, skoro
zaslepljujuće, fantazmagorija u koju su ubačeni ključevi Dela Rovereovih, medaljoni
optočeni zlatom i u ramovima, crvena, ljubičasta, plava i opet azurnoplava boja haljina
četiri žene prikazane kao četiri vrline humanističke kulture.
Mogao bi da ostane tu i da čitav dan pogledom fiksira svod. Prepozna gracioznost
poteza, taj istančani, prefinjeni ukus, gotovo kao da je sam Bog uneo svoje nadahnuće u
te boje i oblike.
„Onda, prijatelju moj, koji je razlog koji vas je naterao da mi danas dođete u
posetu?“
Dugačka bela brada, živahne oči, ispitivački pogled: Pavle III bio je radoznao da
sazna što je podstaklo Mikelanđela na ovaj neočekivani razgovor. Primio ga je u sobi
Signatura, zato što je znao, mada se nije previše trudio da to pokaže, da Mikelanđelo gaji
veliko poštovanje prema Rafaelu. Dokaz za to je bio njegov opčinjeni pogled na svod u
sali. Ipak je strogo vodio računa da to ne izrazi. Ta strana njegovog karaktera nije mu
uvek služila na čast. Izgledalo je prilično logično da umetnici doživljavaju rivalstvo
među sobom, a Mikelanđelo je u tom pogledu bio među najnemilosrdnijim, ali je Pavle
III znao da je između njega i Rafaela oduvek postojalo, gotovo nevidljivo, ali ipak
prisutno, međusobno divljenje. Istinu govoreći, Rafaelo to nikada nije krio.
Mikelanđelo, zbog svog nepristupačnog karaktera, posebno škrtog u komplimentima,
mnogo manje se prepuštao rečima kojima izražava poštovanje.
Zato ta njegova zagledanost u svod i očigledna opčinjenost prilično obradovaše
papu. Strogo je pazio da ne pravi nikakve aluzije, zato što je znao da bi to bio najgori
način da se započne razgovor sa Mikelanđelom, koji ga pogleda u oči i najzad odluči da
mu odgovori:
„Svetosti, zahvaljujem vam što ste me primili. Izvinjavam se ako bi ono što ću vam
reći moglo da vas uznemiri, ali ne znam sa kim drugim bih mogao da razgovaram.“
Papa shvati da nešto nije u redu, ali se ponada da nije ništa ozbiljno.
„Najiskrenije vas pitam da li smatrate da je moguće da devojka zatočena u Tor di
Nona zaista može da bude ubica kapetana Korsinija? Pored toga, da li ima smisla da se
ona može proglasiti za jeretika, kada pouzdano znam da ju je baš Sveta stolica postavila
da uhodi mene i Vitoriju Kolonu, zbog nekih mojih druženja koja su smatrana opasnim.
Mislim, svetosti, na kardinala Redžinalda Poula, koji se, dok mi razgovaramo, u Trentu
zalaže za težnje naše voljene Crkve, u svojstvu papskog izaslanika koje mu je dodelila
upravo vaša svetost.“
Dakle, to je bio razlog? Znao je da će sepre ili kasnije to dogoditi. I sada mora biti
svestan odluka koje je doneo. A bile su to neopozive odluke. Naravno, bio je papa,
najveći autoritet u toj oblasti i bilo je previše neuobičajeno da mu se Mikelanđelo obraća
na ovakav način. Ali sa druge strane, njihovo prijateljstvo zasnivalo se baš na tome, pa
onda Pavle III neće moći da izbegne to pitanje, ni ako bi to želeo. Znao je da je dopustio
veliki manevarski prostor kardinalu Karah, ali su činjenice jasno govorile i svi dokazi su
govorili protiv devojke.
„Prijatelju moj“, reče, „mogu da razumem šta vas muči. Verovali ili ne, to i mene
beskrajno rastužuje, ali je isto tako tačno da je sve ono što se stavlja na teret devojci
nepobitno: prijave, ubistvo, jeretička ubeđenja potvrđena iz spisa.“
„Ali prijavu je podnela jedna kurtizana! Kako je moguće da rimska Crkva ukazuje
poverenje ženi kao što je ona?“
„Ako mislite na onu Imperiju, mogao bih i da shvatim i da se složim sa vama. Ali
to nije jedina prijava koja je pribavljena.“
„Stvarno?“
„Upravo tako. Postoji barem još jedna savršeno opširno izložena i savesna.
Najznačajnija, istinu govoreći.“
 67

PUSTI ME DA ODEM

Malasorte je toliko želela da izdrži. Ali je bila toliko umorna, mnogo umorna, da bi
najradije zamolila Boga da odmah umre, samo kada bi to mogla. A čemu će poslužiti
opiranje bolu, pitanjima, mučenju? Osećala je da joj telo popušta pod trzajima konopca.
A kada je Karafa na kraju, iznerviran njenim ćutanjem, naredio iskušenje sa vodom,
zapitala se zašto da ne progovori, da ne prizna i ono što nije uradila, bilo šta, samo da ih
navede da prestanu.
Bila je nevina. Nije ona ubila Vitorija Korsinija. Ali da li je istina zaista nekome
bila važna? Ili se Karafa plašio baš te istine? I ako bi lagala, samo da privede kraju ovo
mučenje, kakve bi koristi imala od toga? Možda bi mogla da učini da bol prestane, ali
šta posle? Kako će stići na nebo? Sa kojom hrabrošću će pogledati kapetana u oči? A
kakav će biti pogled Rezanja? Zato što je bila sigurna da je i on odnekud posmatra. On,
koji nije oklevao da bude raskomadan, samo da je zaštiti. Toliko je dostojanstva bilo u
tom hrabrom i vernom psu, da niko od ljudi u tom prokletom gradu nije mogao ni da mu
se približi.
Niko osim jednog. Mikelanđelo ju je posetio. Jedini. Čovek kojeg je uhodila, o
kojem je u poslednje dve godine svašta pričala njegovim neprijateljima.
Nije bila nevina. Naravno da nije. Uradila je stvari kojima zaista nije mogla da se
ponosi.
I možda je ovo bio kraj kakav je zasluživala. Zato što nije umela da pronađe pošten
način da zasluži da živi.
Ali ono zbog čega je najviše patila bilo je to što se osećala usamljeno. Jedino joj je
bilo važno da se pridruži kapetanu i Režanju, negde u nekom drugačijem svetu, boljem,
čistijem i pravednijem. Iz tog razloga, umesto da se bori sa bolom, prepusti mu se,
prihvati ga svim svojim bićem, zaljulja ga u sebi, napravi od svog tela katedralu u kojoj
će bol koji su joj drugi naneli biti dobrodošao.
Zato, kada hladna voda poče da joj ispunjava usta, kada kroz vrh levka zarivenog u
njeno grlo koji joj je širio usta poče da nadire tečnost i da je naduvava skoro dotle da
eksplodira, dok je vazduh koji joj je ponestajao izazivao kašalj, eto, baš u tom trenutku
Malasorte zatvori oči, prepusti se da je sve to preplavi, skoro kao da je plaža, spremna
da prihvati bes zahuktale plime.
U izvesnom smislu se odvoji od sebe same. Ništa joj više nije bilo važno. Šef Svete
stolice i njegov tamničar mogli su da rade sa njom šta god su hteli, bilo je bitno samo da
pređe na drugu stranu, bilo gde da je, sa ubeđenjem da nije izdala one koji je vole. Bilo
ih je zaista malo, kada bolje razmisli, zato što joj je Imperija nekoliko godina bila kao
majka, ali ju je kasnije prodala inkviziciji sa jedinim ciljem da povrati novac i da joj se
osveti zbog njene izdaje. A kakva je bila njena krivica, ako ne to što je izgubila glavu za
tako lepim i ljubaznim čovekom? Dakle, to je bila izdaja. Ona uopšte nije verovala u to.
I da je mogla da se vrati unazad u vremenu, da ponovo proživi svaki trenutak i da
bira između Imperije i kapetana, ne bi imala nikakve sumnje i izabrala bi ljubav, ljubav
zbog koje se osetila živom, vatrena kao plamen u noći, sveža i poželjna kao majska ruža.
I u tom jedinstvenom, čudesnom osećanju, sada se prepuštala ljuljuškanju,
zaboravljajući sve zlo koje ovi ljudi sipaju u nju.
Sada su njeni mučitelji skoro osećali sažaljenje za nju. Mogla je da zamisli njihova
lica: grimasu razočaranja kardinala Karafe, potpunu koncentraciju meštra Vilanija,
tamničara, izraze čuđenja i neverice lekara. Kada su stigli do te tačke, možda se svako
od njih ponadao da će ovo mučenje prestati, zato što nije vodilo ničemu. Koliko god bili
surovi nagoni inkvizitora, možda je i on, kada je već dotle došlo, bio umoran da gleda
kako se njene usne najpre opiru, a sada više ne mogu da izgovore ni reč.
Karafa potcenjuje hrabrost žena, pomisli Malasorte. Shvatila je da mogu da nastave
ovako čitav dan i da će se prepustiti smrti, ali neće progovoriti.
Bila je to njena osveta, njen način da im naplati.
Neće im pružiti zadovoljstvo.
Ionako je već bila mrtva.
Bila je mrtva kada su joj ubili kapetana.
Bila je mrtva kada je olovna kugla raznela grudi Režanja.
Bila je mrtva kada je shvatila da će je okriviti.
I kada je videla Mikelanđela koji je želeo da je spase, ali nije znao kako da to uradi.
 68

POSLEDNJA NADA

Štampar. Možda je on nešto znao. Na kraju, nakon što je uporno navaljivao, papa mu je
otkrio ime onoga ko je svojom prijavom potvrdio tu zaveru. I sada je Mikelanđelo trčao
prema radionici Antonija Blada na Kampo dei Fjori. Morao je da bude brz. Svaki
trenutak je mogao da bude poslednji. Dok je on pokušavao da poveže delove ovakve
zavrzlame, verovatno je postojao rizik da Malasorte umre.
Kada je saznao za to ime, pojurio je iz papinih odaja, pa iz Apostolske palate i
trčeći se uputio prema Kampo dei Fjori. Nije imao vremena da skrene do kuće i uzme
Mastilo. Izgubio bi dragocene trenutke.
Osećao je kako mu grudi gore, kako mu se ukus gvožđa penje do usta, da ga bole
noge tvrde kao drvo, ali je davao sve od sebe da ne misli na to. Šta je na kraju krajeva
bio taj bol u odnosu na ono šta u tom trenutku trpi Malasorte?
Pomisli na to kako se promenila njegova životna priča. Verovao je da može da
pruži neki svoj pogled na umetnost i možda je u tome i uspeo, ali nije bio u stanju da
doprinese pomirenju u okviru Crkve. Nimalo.
Davao je celog sebe onome što je radio, niko nije mogao da ozbiljno tvrdi suprotno.
Nije bio kao Bramante koji je manipulisao rečima sa svojim sagovornicima, ni kao
Leonardo koji je svakoga gledao s visine, nije prihvatao nametanja kao mnoge njegove
kolege koji, samo da bi ugodili nekome i za to dobili nadoknadu, spuštaju glavu i
pretvaraju se da se raduju! Ne, zaista nije: uvek je govorio ono što misli, ne brinući za
posledice, zato što je verovao da je iskrenost najbolji način da se iskaže jasnoća, poštene
namere.
Ali je onda shvatio da ta nepodnošljiva podvojenost postepeno ubija čoveka. Ta
distanca koja razdvaja reci i dela, to držanje govora, pisanje papskih poslanica,
proklamovanje stavova, a da sve to ne znači apsolutno ništa, dok su za utvrđivanje mira
bile potrebne akcije i volja.
Volja je bila jedina stvar koja je mogla da promene učini mogućim, a samim tim i
dela koja se na njoj zasnivaju. Ali deo Kurije uopšte nije imao nameru da se menja,
uprkos tome što je on želeo da veruje u to, uprkos tome što se nadao da je svaki papa
jači, pravedniji, milosrdniji.
Ali nikada nije bilo tako.
Nije uopšte bilo tako.
Nikada neće ni biti.
 Pape su bili ljudi i kao takvi nesavršeni, puni poroka i sa ponekom vrlinom. Baš
kao on. Baš kao Malasorte. Koja je pogrešila, naravno, ali koja sada plaća neuporedivo
više od onoga što bi morala.
Srce mu je snažno lupalo u grudima, ritalo se kao mazga. Nije imalo nameru da se
zaustavi, ali je osećao da neće moći dugo da izdrži. Uprkos tome, natera sebe da nastavi
da trči.
Stigao je do Ulice Kapelari, dugačke i uske, koja je odvajala četvrti Regola i
Parione. Ulica je bila mračna i zbog svoje prirode uska, natrpana raznim materijalima,
prodavnicama šešira pored puta, pa je onda sledilo nekoliko otmenijih kuća.
Mikelanđelo je video u dnu Kampo dei Fjori.
Morao je da požuri.
Samo ako bude mogao da ubedi štampara da povuče prijavu i da prizna da je bio
primoran da je podnese, moći će da obori presudu. Ali najpre mora da stigne. Ako bude
neophodno, može da iskoristi novac, ako ništa drugo, bilo je to jedino što mu nije
nedostajalo. Platiće štamparu, samo da ga navede da promeni verziju činjenica.
Sada više nije mogao da trči.
Nastavi da hoda, najbrže što je mogao.
Kada najzad stiže na Kampo dei Fjori i zapazi štamparevu radionicu, ispusti uzdah
olakšanja.
Sada je sve zavisilo od njegove sposobnosti ubeđivanja.
Čim uđe, ugleda pred sobom pult. Odvajao je ulaz za posetioce od radionice. Iza
njega Mikelanđelo ugleda radnike na presi i one koji su ispunjavali mastilom štamparske
kalupe. Kretali su se brzo i tačno između beskrajnog broja mašina: od štamparskih
kućišta na presama do gomile papira i raznih vrsta slova, rasutih po stolovima.
Odjednom se iza pulta pojavi čovek srednjih godina. Imao je crnu kosu, prošaranu
sedim vlasima, kvrgave ruke umrljane mastilom, živahan pogled blistavih očiju boje
tamnog kestena.
„Gosparu Buonaroti, vi me ne poznajete“, reče on ozbiljnim i zabrinutim glasom,
„ali možete da mi verujete da je samo saznanje da ulazite u ovu radionicu za mene zaista
velika čast.“
„Poznajete me?“, upita Mikelanđelo iznenađeno, dok je pokušavao da se povrati od
dugog trčanja, pa onda ne čekajući reče: „Moram svakako da vidim gospara Blada,
vlasnika štamparije.“
Kada začu te reči, čovek obori glavu.
Mikelanđelo nasluti da nešto nije u redu. Šta je bilo pogrešno u njegovom pitanju?
„Oprostite, gosparu…“
„… Riči, Fabio Riči“, dopuni ovaj.
„Oprostite mi što vas nisam ni pozdravio, to je zato što, nažalost, moram da
razgovaram sa vlasnikom radionice, gosparom Bladom.“
Čovek poprimi ozbiljan izraz lica. Onda, uz veliki napor, reče: „Nažalost, gosparu
Buonaroti, i nemate pojma koliko mi je teško da vam ovo kažem, gospar Blado je
mrtav.“
 Mikelanđelo nije mogao da veruje svojim ušima. „Molim?“, upita, šokiran tom
vešću.
„Ni ja nisam hteo da poverujem u to! Ali kada sam video kako ga izvlače iz vode
Tibra…“ Fabio Riči nije mogao da nastavi. Glas mu se prekinuo od iskrenog bola. Onda
nastavi: „Kažu da se okliznuo i pao u reku“, nastavi, „ali ja ne verujem u to.“
Mikelanđelo se zagleda u njega, ne znajući šta više da kaže ili učini.
Dakle, sve je izgubljeno.
 69

KAMPO DEI FJORI

Trg je bio prepun ljudi. Svi su želeli da obezbede mesto što je moguće bliže gubilištu:
običan narod, plemići i trgovci, zanatlije, kurve i plaćene ubice. Očevi su držali decu na
ramenima. Žene su čavrljale među sobom.
Bilo je hladno, ali su oko Kampo dei Fjori bila načičkana ognjišta u obliku
ustreptalih loptastih plamenova, tako da je to mesto skoro podsećalo na samo ždrelo
pakla.
Svi su hteli da vide vešticu.
Karafa je bio zadovoljan postignutim rezultatom. Bio je potreban veliki masovni
ritual, pogubljenje koje pročišćava, koje može da uplaši grad i opomene narod da ne
popušta pred iluzijama jeresi.
Crkva je morala da afirmiše samu sebe i utvrdi svoju moć i ulogu, koje su previše
puta bile predmet rasprave. To je zahtevao leš kapetana Korsinija, naravno, ali i
nepomirljiva struja Kurije koja je – pošto su oni miroljubivi bili daleko, na Crkvenom
saboru u Trentu, gde su provodili vreme u traženju izmirenja sa protestantima koje
nikada neće pronaći, Karafa je bio siguran u to – mogla da iskoristi priliku da prevlada. I
ne samo to. Izgleda da im se sreća neprekidno osmehivala, pošto Pjetro Paolo Parizio,
inkvizitor Glavnog saveta Svete stolice koji je pripadao miroljubivoj struji, tih dana nije
bio dobrog zdravlja. Uz malo sreće, Pavle III će pronaći zamenu za njega i Karafa će
onda imati sve mogućnosti da ostvari jačanje položaja nepomirljive struje unutar
Glavnog saveta.
I zaista, Parizio nije bio prisutan tog popodneva.
Nadležnost za pogubljenje pripadala je naravno svetovnom krilu i njim je u stvari
rukovodio upravo novi kapetan garde, ali su kako Karafa, tako i Merkurio Kafareli
savršeno dobro znali da je, bez obzira na formalnosti, u suštini kardinal osudio
Malasorte na lomaču.
I iz tog razloga je zahtevao da se pogubljenjem pozabavi njegov najpouzdaniji
čovek: mešter Vilani.

Mešter Vilani je bio napet kao nikada do tada. Ili bolje rečeno, možda je jedan od
njegovih predaka imao isti osećaj kada je na tom istom trgu spalio vešticu Finičelu.
Takvo pogubljenje je predviđalo brižljivu i preciznu pripremu, moralo se voditi računa o
svakom detalju. Drva su morala da budu suva, stub za koji se vezuje veštica čvrst i
pozamašnih dimenzija, cepanice postavljene u određenom položaju, tanka drva i slama,
sve to je brižljivo pripremljeno. Natopio je krpu uljem, a žarač kao da je samo čekao na
njegovu ruku.
Njegovi pomoćnici će dovesti devojku pristalicu jeresi do podijuma između dva
krila gomile.
Trg je bio polukružni svod pakla. Sivo i hladno februarske popodne bilo je
načičkano vatrom iz ložišta, radnje na trgu su ustupile mesto bleštavoj koreografiji
pogubljenja.
Ugleda četvoricu glavnih inkvizitora kako sede na visokim stolicama na drvenom
podijumu koji je pripremio lično, gradeći ga dan za danom, sekući komade borovine i
nameštajući ih zajedno sa svojim pomoćnicima. Izabrao je drvo intenzivnog mirisa, zato
što je želeo da kardinal Karafa ne pati zbog smrdljivog zadaha koji će širiti meso veštice
dok bude živa spaljivana. Udahnu hladan vazduh. Bilo je neke čistote u tom trenutku,
koja će vrlo brzo biti izgubljena. Mešter Vilani natuče kožnu kapuljaču na glavu.
Kardinal Karafa je želeo da on tog dana bude dželat. Nije to bio njegov posao. Ali je kao
glavni tamničar u Tor di Nona dovoljno dobro znao šta treba da radi. Dva dana je u sebi
ponavljao radnje koje ga očekuju. Osećao je da je spreman. Sada je nedostajala samo
devojka jeretik.

***

Mikelanđelo je posmatrao muškarce i žene kako pevaju hvalospeve lomači. Želeli su je

kao da od toga zavisi budućnost Rima. Nisu znali ništa o životu Malasorte, nisu joj čak
znali ni ime i vrlo je verovatno da su baš zbog toga bili tako spremni da je vide kako
gori.
Odavno se osećao kao olupina. Ovaj događaj ga nije samo uplašio, prosto ga je
pokorio.
Zvezda kardinala Karafe bila je u usponu i niko, pa ni on, nije mogao da to spreči.
Tog jutra je otišao da poseti Vitoriju u Manastiru Svete Ane i video da je slaba i umorna.
Bolest ju je razdirala. Jedva je hodala. Tako je želela da ga prati tog dana, ali joj on to
nije dozvolio. Morala je da se odmara. Rekao joj je da previše zahteva od same sebe i
zakleo se da će doći da je poseti i sutra i prekosutra.
Sada je bila jedina prijateljica koja mu je preostala.
Osećao je da se njegov svet razbija u komade. I u izvesnom smislu je imao jasan
osećaj da želi da umre. Šta je radio tu? U gradu koji više nije razumeo? U svetu koji ga
je odbijao? Koji je slavio njegovu umetnost, ali nije imao nameru da ga sluša? Skoro da
su njegova dela, skulpture, freske, crteži, bili nešto drugo u odnosu na njega. Čemu je
služilo to što ih slave ako njegova volja vredi tako malo? Ali, kada bolje razmisli, zar
nije uvek bilo tako? Zar to nije bio razlog zbog kojeg je na svaki način izbegavao da
zavoli nekoga u životu? Zato je posvećivao celog sebe uvek i samo umetnosti, baš zato
da ne pati, da ne trpi razočaranja koja mu je ljubav uvek donosila. Uvek. Pored tog što je
vajanje nekog kipa, oslikavanje nekog svoda, zida, projektovanje trga ili palate, bilo
nešto što ga je potpuno zaokupljalo, čemu je posvećivao sve svoje vreme.
Ipak, u poslednje vreme više nije bilo tako. Ili, bolje rečeno, nije bilo samo to.
Najpre Vitorija, a zatim Malasorte, razbili su taj savršeni sistem, stvoren da se izoluje u
jednom drugom svetu koji pripada samo njemu.
Kada ugleda Malasorte na taljigama, stisnutu u pocepanoj odeći, svedenu na kost i
kožu, sa crnom kosom koja joj je padala preko lica, i rukama u okovima iza leđa, kako
kleči na kolenima, prekrivena porugama i pljuvanjem mase koja urla zaslepljena
žudnjom za smrću i nasiljem, Mikelanđelo nije mogao da zadrži suze.
I dok je gomila pravila prolaz taljigama koje je vukla siva i umorna mazga, zari
nokte u šaku. Ugrize se za usne, sve dok ne prokrvariše. Ali ni to nije bilo dovoljno.
Nikada neće ni biti. Zato što je znao da je pokušao da učini sve što je mogao, a da nije
uspeo da je spase lomače. I uprkos tome je osečao da je morao da da celog sebe, i život
ako je potrebno.
A nije to učinio.
Bio je poražen. Baš kao Rim koji je pod kapom nebeskom gledao papske luksuzne
palate, mostove, lukove i stubove, sva ta čudesa koja su izgradili oni poput njega:
umetnici. I dok su se oni trudili da grad ispune lepotom, rastao je strah, pothranjen
čežnjom za moći. Zato što se neko usudio da ubije kapetana garde Svete stolice i
šmugnuo, kroz prevoje zla, u senku kupola. I sada je trebalo pronaći nekog krivca, nije
bilo važno kog. Što je žrtva nemoćnija i nezaštićenija, to bolje za sve.
A Malasorte je bila savršena žrtva. I dželat. I veštica.
Jednim jedinim sramnim pogubljenjem Rim se oslobađa sopstvenih strahova.
Barem malo ih udaljava. Do sledećeg karnevala smrti, do sledeće lomače.
Pogleda ispred sebe: dželat je skinuo okove Malasorte. Onda uze nož dugačke
blistave oštrice, njime preseče pocepanu odeću i obnaži je. Mikelanđelo ugleda belu
kožu, prošaranu modrikastim podlivima. Nije bilo krvi spolja. Bol je ostao zatvoren u
telu, onako kako je to propovedala inkvizicija. Ali su je verovatno udarali tako jako da
se, uprkos svemu, isuviše dobro zapažalo to što joj se događalo.
Pri pogledu na tu mladu ženu koju su potpuno upropastili, pomisli da će poludeti,
ali baš kada se Malasorte pokaza u svojoj nagosti, gomila riknu još jače. Ruke se
podigoše, ispružiše se, kao da žele da je dodirnu, prokunu, povrate po njoj svu mržnju i
strah koji su se međusobno mešali i postajali opasna i eksplozivna mešavina. A ta
mešavina bila je potrebna Dan Pjetru Karafi. Mikelanđelo je to znao. I mrzeo ga je zbog
toga. A mrzeo je i sebe, zato što nije umeo da spreči sve to što je imao pred očima.
Dželat povuče devojku.
Odvede je do gubilišta i veza je za drveni kolac.
Malasorte nije imala snage ni da se opire. Dželatovi pomoćnici su se u
međuvremenu rasporedili u neku vrstu tvrđave, dok su se oko devojke i njenih nogu
nalazile cepanice, slama i grančice, komadi tankog drveta natopljeni uljem, koji će vrlo
brzo biti zapaljeni.
 Svetina riknu u znak odobravanja. U Mikelanđelovim očima ta slika poče da se
okreće kao poludeli karusel: urlici, psovke, pljuvanje, kletve, podignute ruke,
zakrvavljene oči, usta iskrivljena od gneva, tela koja se pripijaju jedno uz drugo i tiskaju
se u plimi ljudi, gomili mesa koja se uzdiže nad trgom, uvećavajući se kao jedinstveni
ogavni organizam.
Dželat dohvati žarač i steže dvema gvozdenim štipaljkama krpu natopljenu uljem.
Prinese je ložištu i zapali je. Onda je bez oklevanja prinese drvima, a zatim i njih upali.
Slama i tanke grančice odjednom počeše da gore. Odmah zatim plamen zahvati
čitavu piramidu od drva i onda se izduži onako uzvišen i strašan, sve dok ne zahvati
noge i bokove Malasorte.
Mikelanđelo nikada nije čuo da neko urliče na taj način. Bio je to zvuk koji para
uši. Koji svakoga podseća na nepravednost jednog nehumanog i čudovišnog bola. Kada
devojka kriknu na taj srceparajući način, učini se da dopire do srca gomile i onda ga kida
na komade. Svi zaćutaše i odjednom plašt sramote i tišine izbrisa bahato samopouzdanje
prisutnih.
Jedini koji je držao pogled uprt u lomaču, posmatrajući plamenove kako pucketaju i
kao pakleni jezici se uvijaju oko Malasorte, bio je kardinal Karafa. Na njegovom licu
ocrtavao se izraz zadovoljstva.
Mikelanđelo nikada neće zaboraviti taj pogled.
Kada miris pečenog mesa ispuni vazduh, inkvizitor prinese pomander licu, da
udahne miris kamfora, kao da je iznerviran tom nevoljom.
Urlici koje je ispuštala Malasorte nisu više imali ničeg ljudskog i ona je sada bila
samo komad crnog mesa koje urla i uvija se između jarkocrvenih plamenova.
Tišina proguta trg kao neka zver. Muškarci i žene više nisu govorili. Oči su im bile
staklaste, usta zapušena, a maske užasa zamenile su njihova lica.
Neće zaboraviti taj nakazni prizor.
Čvrsto će se držati rimske Crkve iz straha da ne završe na ovakav način.
Kardinal Karafa je to znao.
Znao je to oduvek.
 ZIMA 1546-1547.

70

PISMO REDŽINALDA POULA

Nadao se da pismo koje mu je toga dana uručio Urbino nikada neće stići.
Ali loše vesti uvek dolaze zajedno. Ujutru je išao da poseti Vitoriju i video je kako
toliko pati, da je gotovo poželeo da što pre umre. Bila je užasna i sama ta pomisao, ali je
ona upravo to želela.
Nije podnosio da je vidi u tom stanju. Bledu, bez snage, pravu utvaru. S mukom je
govorila. Jedva je uspevala da sedi. Situacija se postepeno pogoršavala u poslednjih
godinu i po dana. Otkako je Malasorte živa spaljena na lomači, kao da se prokletstvo
sručilo na sve koje voli.
Obećao je monahinjama da će se vratiti sutradan.
Odmahujući glavom, otvori pismo koje je nosilo pečat kardinala Poula i pročita šta
je napisao.

Dragi moj Mikelanđelo,

Pišem vam ovo pismo, svestan gorčine koja se neizbežno uvlači u vaš
dan. Pre svake druge tvrdnje, molim vas da mi zagrlite markizu od Peskare,
Vitoriju Kolonu, koju smatram majkom zbog njenog beskrajnog strpljenja i
milosti koje mi je oduvek velikodušno darivala. Znam za njenu bolest i
nema dana da se ne molim za nju.
Sa nadom da ću moći da vas uskoro vidim i uzdajući se u Gospoda da će
ona pronaći put ozdravljenja, vraćam se na vas i na spomenutu gorčinu koju
nosi ovo moje pismo.
Razlog ćete ubrzo saznati: na Crkvenom saboru u Trentu ovih poslednjih
meseci situacija se naglo pogoršala. Posebno to da su oni koji kao vi i ja
oduvek pokušavaju da dođu do sporazuma sa protestantima sa ciljem da
izleče unutrašnji lom u okviru Crkve, izgubili.
 Sve to je dovelo do toga da sam upravo ovih dana odlučio da napustim
Crkveni sabor, ne videći nikakvu mogućnost da se pronađe umereni put.
Ne ulazeći u detalje, mogu da vam kažem da su stavovi koji podržavaju
vrednost dela pored vrednosti vere protiv protestantskih stavova za spasenje
samo putem vere, uveliko prevladali, tako da je pobednički ishod odnela
dogma koja predviđa objektivnu vrednost sedam ispovedi. I isto to bih
mogao da vam kažem i o priznavanju latinske verzije kao jedne jedine
verzije Biblije.
Uprkos mojim naporima i naporima kardinala Moronea, potvrđena je
pozicija onih koji su izabrali otvoreni raskid sa Luterovim stavovima,
opirući se svim mišljenjima koja su odabrala srednji put. I ne samo to.
Crkveni sabor će odlučiti o pobedi i proglašenju pravih pravcatih glavnih
dogmi: onih o opravdanju i otkrovenju. Na taj način nepomirljivi stvaraju
nenadoknadivu distancu između katoličke i protestantske Crkve, zbog čega
bilo kakav pomiriteljski stav biva sasvim neprihvatljiv i smatra se direktno
jeretičkim. Ta šačica izuzetno moćnih ljudi namerava da disciplinuje
sveštenstvo iz manastira i parohija, sa ciljem da na svaki način isključe
moguće lične interese, registrujući osobe i na nepopustljiv način ih
podvrgnu hijerarhiji. Žele da indoktriniraju propovednike, diktirajući im
teme i modalitete izlaganja i tako ih vežu za precizne teološke formalizme.
Nastoje da vrše sve strožu kontrolu nad sveštenicima i lokalnim
inkvizitorima, da bi se jeres kažnjavala jedinim mogućim instrumentom:
vatrom.
Imajte u vidu da paralelno s tim načelima koja pronalaze izvanredan
prijem na Crkvenom saboru u Trentu postoji jedna druga snaga koja brzo
uzima maha u Evropi, a naravno i u Italiji. Tu posebno mislim na Društvo
Isusovo koju je osnovao Ignasio de Lojola, a koja je, kako možete da jasno
shvatite, verski red međunarodnog karaktera sa vojnim nadahnućem. Oni
koji mu pripadaju na neki način sebe smatraju Hristovim vojnicima i
povinuju se samo papi. Takva posvećenost je vezana za ličnost Lojole koji
se, pre nego što se zamonašio, posvetio vojničkoj karijeri kao naoružani
vitez i za to vreme je upoznao i primenjivao gvozdenu disciplinu.
Jezuitski red nailazi na priličnu blagonaklonost pape i na neki način
postaje dopunski element nepomirljive struje u okviru Kurije.
Iz tih razloga vam kažem da se na stavove kao što je naš, koji oduvek
pokušavaju da pronađu put pomirenja, danas loše gleda, do te mere da se
okrivljuju za nikodemizam, tako da se oni koji iznose takve stavove
smatraju onim koji se javno prikazuju kao katolici koji učestvuju u verskim
dužnostima, ali privatno vrše jeres. Drugim rečima, idolopoklonici i u
krajnjoj liniji jeretici.
Suvišno je reći da sam odavno ušao u kategoriju neprijatelja Crkve. I
mada papa i dalje gaji izvesno poverenje u moju ličnost, moji neprijatelji
 jedva čekaju da me sruše. Zato vam pišem ovo pismo da vam kažem da se
držite što je moguće dalje od mene.
Na moju sreću, funkcija papskog izaslanika koju sam obavljao do pre
nekoliko dana garantovala mi je zaštitu, ali sam morao da iznesem
opravdanje u vidu iznenadne slabosti da bih mogao da se udaljim sa Sabora,
dobro znajući da više neću moći da se tamo vratim.
Kao što sam rekao, neće vam uopšte biti od koristi da se još viđamo, a to
je razlog zbog kojeg vam preporučujem da za vaše i Vitorijino dobro ne
pokušavate da stupate u kontakt sa mnom.
To ću učiniti ja čim bude moguće.
Na kraju vam zahvaljujem na vašem predivnom poklonu koji mi je
Vitorija svojevremeno donela. Slika je jednostavno izvanredna.
Zamislite, kardinal Erkole Gonzaga mi je zatražio da mu pribavim jedan
primerak za Đulija Romana, ali, kao što vam je sigurno jasno, sada ću više
nego ikada izbegavati da dajem takve saglasnosti.
Zahvaljujući vam i izvinjavajući se još jednom zbog vesti koje sam vam
saopštio ovim pismom, šaljem vam moje najsrdačnije i najiskrenije
pozdrave.
Vaš Redžinald Poul

Mikelanđelo nije verovao u ono što je pročitao. Đan Pjetro Karafa je stalno držao u
šaci Kuriju i na taj način bio spreman da zada fatalni udarac Poulu, Moroneu i svima
onima koji od tog trenutka pa nadalje budu osumnjičeni za jeres.
Dakle, to je bila perspektiva. Da se krije. Da se pretvara da nema svoj stav. Da
obrati pažnju. Znao je da u papi ima prijatelja. Ali do kada će trajati ta njegova
nedodirljivost? Mora li da se nada da će Pavle III živeti što je duže moguće? Verovatno
da, s obzirom na ono što se događa. A zatim?
Za trenutak se nije osećao lično ugrožen tom olujom koja kao da se nadnela nad sve
osim na njega. Baš tih poslednjih meseci papa ga je, uprkos njegovim upornim
odbijanjima, imenovao za arhitektu Fabrike Svetog Petra 2. Naravno, bila je to više
nesreća nego čast, sudeći po onom što se dogodilo svakom od onih koji su mu
prethodili, ne računajući da se na pragu sedamdesete godine stvarno osećao isuviše
starim za taj zadatak. Uz to i projekat za Trg Kampidoljo!
A ipak je sve očigledno ukazivalo da papa ima puno poverenje u njega i da je
spreman da ga zaštiti.
Stideo se zbog svog kukavičluka. U trenutku kao što je ovaj, nakon onog što se
dogodilo Malasorte i s obzirom na Vitorijinu bolest koja je pretila da će je odvesti u
smrt, instinkt mu je još jednom govorio da preispita sopstvenu sudbinu, da gaji osećaj
samoodržanja, što je zvučalo groteskno.
Ustade i baci pismo u vatru peći.

2 Popularan naziv za gradilište na kojem je nicala Bazilika Svetog Petra. (Prim. prev.)
 Plamenovi progutaše papir. Listovi se uviše u crnu spiralu i vrlo brzo nestadoše.
Na kraju krajeva, možda je bila istina: kako čovek stari, postaje sve veća kukavica,
postaje isuviše sličan Nikodemu, onom koji je po Jevanđelju po Luki slušao Isusove
propovedi noću, a danju se izjašnjavao kao farisej.
 71

SMRT VITORIJE KOLONE

Vitorija ga je gledala suznih očiju.

„I tako“, reče, „i danas ste došli.“
„To sam vam obećao.“
Markiza od Peskare klimnu glavom. Onda je obuze napad kašlja. Delovalo je kao
da će je preseći na dva dela. Savi se napred, dok su joj se leđa tresla i podrhtavala, a
nervozni pokreti jedan za drugim kao da su izazvali ubodi zarđalog noža.
Mikelanđelo priđe da joj pomogne. Vitorija se grčevito uhvati za njega. Pogleda ga
molećivim očima: „Molim vas, izvedite me odavde, hoću da vidim dvorište.“
On pokuša da se odupre, ali ga ona steže za mišicu iznenađujuće snažno.
„Obećavam vam da će to biti poslednji put“, reče.
Te reči ga pogodiše do srži.
Klimnu glavom. I gorčina mu zagrize srce. Zato što je shvatio da Vitorija umire.
Uze je u naručje i podiže je, čvrsto je držeći, skoro kao da je ptičica slomljenih
krila.
Izađe. Pređe preko hodnika, sve dok ne dođe do vrata koja vode u dvorište. Kada
joj se oči susretoše sa svetlošću sunca tog februarskog jutra, bila je skoro zaslepljena.
„Kako je lepo“, reče, „za trenutak mi se čini da se vraćam u dane na Apuanskim Alpima.
Sećate li ih se?“
„Kako bih mogao da ih zaboravim?“ odgovori on tihim glasom.
„Hvala za taj sjajni poklon“, nastavi ona, „ti dani bili su nešto najlepše čega mogu
da se sedam i biće mi utoliko dragoceniji na ovom mom poslednjem putovanju.
„Vitorija, molim vas, nemojte da to govorite“, šapnu on.
Ali mu ona stavi prst na usta, kao što je činila toliko puta pre toga. „Molim vas,
Mikelanđelo, saslušajte me. Saslušajte ono što ću vam reći, pošto je vremena malo i ja
sam… ja sam jedna od onih koja je pokušala da vas voli, možda ne dovoljno, ali sigurno
svom snagom za koju je ovo moje jadno srce bilo u stanju. Ponovo vidim onaj vaš gest,
kada umorni i još uvek nezadovoljni brišete čelo dok se iscrpljujete sa mermerom i
bojama. Ponovo vidim dane u Viterbu, vaše veličanstvene crteže koje uvek držim uz
sebe, zato što je dovoljno samo da ih pogledam pa da se opet rodim, a vraća mi se u
svest i onaj trenutak beskrajne radosti u dvorištu Svete Katarine kada sam vam dala
venecijansko staklo da zaštitite oči.“
Mikelanđelo nekako zadrža suze. Nije želeo da se pokaže tužnim. Ako već mora,
Vitorija je zaslužila da napusti ovaj svet sa osmehom u očima. „To što još uvek mogu da
radim dugujem tome, vašoj velikodušnosti, uvek okrenutoj da shvati potrebe drugih, a
nikada vas same. Kakav ste vi bili primer za mene, Vitorija! A ja sam opet pogrešio,
pošto vam nisam pružio dovoljno, nisam shvatio duboku prirodu vaše ljubavi, možda
baš zato što je bilo tako, sakrio sam je u sebi da se zaštitim od kukavice kakva jesam.“
„Ne, ne“, reče ona u jednom dahu blage ljubavi, „nemojte da govorite tako. Niko
me nikada nije voleo kao vi! Vi, koji ste me razumeli, štitili, slušali. Vi, Mikelanđelo,
koji ste mi vratili nadu i bili mi prijatelj kada sam za druge bila samo sestra jednog
izdajnika, koji ste mi učinili dar od srca putem vaše umetnosti koja beskrajno lepo slavi
Boga i Zemlju.“
„Vitorija…“
„Pogledajte sunce, Mikelanđelo, pogledajte ga i recite mi šta vidite.“
„Vidim vaše lice, Vitorija, svetlost koju stalno širi vaš pogled, tako pažljiv, strastan,
snažan.“ Dok je to govorio, pomilova je po obrazu držeći je u naručju, i na kraju joj
nežno prisloni usne na svoje.
Oseti da su hladne. Kao latice tek procvetale noćne krunice. Kao prozirni dragulji
leda. Kao vazduh tog meseca februara, tako čist i pun svetlosti.
I onda shvati.
Vitorija, njegova Vitorija, bila je mrtva.
I nikada više se neće vratiti.
Držao ju je u naručju, dok su mu suze lile u tišini pustog manastirskog dvorišta.
 72

TRG KAMPIDOLJO

Zimski vetar zavijao je između velikih palata oko njega.

Hladna i sitna kiša ritmički je padala po kamenju.
Mikelanđelo pogleda bronzanu statuu Marka Aurelija. Sam je zahtevao da bude
preneta iz Laterana, gde je čuvana, i da bude postavljena u središtu Trga Kampidoljo. Na
taj način ju je pretvorio u arhitektonski stožer čitavog prostora. Lično je izvajao postolje
u mermeru koje je podržavalo kip konjanika.
Pogleda Arakoeli i brdo Kaprino3, brežuljak na Kapitalu, tako nazvan zato što su
donedavno pastiri tu dovodili koze i ovce na ispašu. Baš iz tog razloga ga je papa molio
da osmisli trg ex novo i da mu daruje nekadašnji sjaj, kada je u vreme Rimskog carstva,
pre dve hiljade godina, tu bilo sedište Jupiterovog hrama, krajnje odredište za
trijumfalne ceremonije, posvećene pobedonosnim generalima.
Samo on, rekao je Pavle III, može da uspe u tom titanskom poduhvatu.
Pošto se trg nalazio u dolini između dva vrha Kapitola, Arakoelija i Kapitolina,
Mikelanđelo je morao da vodi računa o razlici u nivoima. Zato je nacrtao dva stepeništa,
jedno naspram drugog i gotovo savršeno simetrična, koja su, koristeći različit nagib,
vodila identičnoj idealnoj visini tri tačke koje su smatrane bitnim: vrh stepeništa
Senatske palate i ta dva stepeništa koja je sagradio.
Upravo je Senatska palata imala novu monumentalnu fasadu koja više neće biti
okrenuta ka Rimskom forumu, već će naprotiv gledati na Svetog Petra. Projektovao ju je
sa džinovskim štabovima ugrađenim u zid i izvanrednim velikim stepenikom do glavnog
sprata. Nameravao je da tu ubaci fontanu sa bistrom vodom i tri statue u heraldičkom
položaju dvaju reka, Nila i Tibra, u podnožju Palate konzervatora, a u sredini antički
spomenik boginji Minervi koja sedi.
Palati konzervatora će dodati novi trem, koji će učiniti još elegantnijim nizom
korintskih stubova. Pošto je ona po svom položaju blago odstupala od idealne linije
povučene iz središta Senatske palate sa bronzanom statuom Marka Aurelija, odlučio je
sagradi palatu blizanca koja će dobiti ime Nova palata i da tako kompletira trapezoidni
nacrt koji je u stanju da garantuje simetriju, onako kako ju je on zamislio. Na taj način
će moći da zatvori trg, izmeštajući Crkvu Svete Marije od nebeskog oltara.
Za popločavanje će izvesti igru isprepletanih elipsi, tako da tu dole osvetli
kompaktnost ostvarenu nacrtima iz vazduha koji oduzimaju dah. Izabrao je tu posebnu
formu, ne samo iz arhitektonskih i dekorativnih razloga, već i zato što je ona

3 Na italijanskom se koza kaže capra.(Prim. prev.)

simbolizovala pupak sveta. Na taj način je mogao da izvrši osveštanost tog jedinstvenog
mesta za Rimljane, a pre njih za Etrurce, i da uspe da barem na zamišljenom nivou
ponovo poveže Večni grad sa svojim najdubljim korenima u prostoru i u vremenu.
Ostade da sluša vetar koji nije prestajao da zavija između palata. Činilo se kao da
nosi glasove onih koji su pevali slavopojke konzulima i generalima, imperatorima i
papama.
Onda za trenutak nastade tišina. I u tom trenutku odsutnosti Mikelanđelu se vratiše
sećanja. A sa njima i volja.
Oduzeli su mu Malasorte.
Proganjali su Vitoriju.
Nisu mu uzeli i Rim. Boriće se do kraja za njega, za taj divni i ranjeni grad,
obavljen sjajem umetnosti, ali i rastrzan pohlepom za vlašću, slavljen u epovima i
ucenjen političkim računicama, ubijen sto puta, ali uvek preporođen i slavljen u
vremenu, u istoriji, u sećanju generacija.
Per aspera ad astra, kroz trnje do zvezda, kaže se.
Prođe pored kipa Marka Aurelija i dođe do kraja trga. Baš tu će napraviti
monumentalno stepenište koji će voditi od Svetog Petra direktno do Senatske palate.
Na kraju pogleda ispod sebe.
Ugleda Rim.
 ZABELEŠKA AUTORA

Inkvizicija Mikelanđelo je bila daleko najteži roman koji sam ikada napisao. Pre nego što
sam ga započeo, bio sam jednostavno smrtno preplašen. Dok sam ga pisao, strah me
uopšte nije napuštao. Teme kojih sam se doticao bile su apsolutno teške, a glavni junak
romana možda je najneverovatniji, najkontroverzniji, najiskreniji, najkinjeniji umetnik u
istoriji umetnosti. Ne uzimajući u obzir da je ovaj roman morao da na neki način prikaže
šampiona katoličke crkve u potpuno novoj perspektivi, različitoj, pokušavajući da
razume i prenese na stranice svu njegovu patnju i gorčinu koje su se verovatno nastanile
u njegovom srcu u periodu kada je morao da završi grobnicu Julija II, onu za koju se on
sam nije ustezao da je definiše kao tragediju svog života. Takva perspektiva polazi od
preciznih stavova koje je iznosila posebna struja umetničke kritike a odazivala se na
imena Antonio Forčelino, Adrijano Prosperi i Marija Forčelino. Moj roman svom
svojom poniznošću staje u red za izučavanje koje Mikelanđela svrstava u takozvanu
sektu duhovnika, Ecclesia Viterbiensis Redžinalda Poula, i sugeriše da poslednji deo
maestrovog stvaralaštva treba čitati u svetlu te pripadnosti. Rad navedenih izučavalaca
bio je dakle prva zvezda vodilja za ovaj roman. Što se tiče Antonija Forčelina, već
odgovornog za nedavnu restauraciju grobnice Julija II i najvećeg autoriteta u toj oblasti,
nabrojaću neke od njegovih najznačajnijih dela: Mikelanđelo, jedan nemirni život, 2005;
1545, Poslednji dani renesanse, 2008. i na kraju Pronađena samilost. Priča o remek-
delu koje je pronašao Mikelanđelo, 2010. Što se tiče Adrijana Prosperija – profesora u
penziji Moderne istorije u Visokoj školi u Pizi – ne možemo a da ne navedemo njegovo
fundamentalno delo Predstavljanje, sadržano u Mikelanđelo, priča ojeretičkoj strasti,
Antonija Forčelina. Više uopšteno ću podsetiti na Crkveni sabor u Trentu, istorijsko
predstavljanje. Na kraju ću spomenuti nezaobilazno delo Marije Forčelino, istražiteljke i
docenta na univerzitetu: Mikelanđelo, Vitorija Kolona i duhovnici. Religioznost i
umetnički život u Rimu (1540-1550).
Zbog toga je ovog puta proučavanje bilo temeljno kao nikada pre.
Naravno, da bih što bolje shvatio misao velikog umetnika, čitao sam i ponovo čitao
njegova pisma i njegove stihove, nedavno ponovo objavljene u izuzetno brižljivo i
pažljivo obrađenoj zbirci: Mikelanđelo Buonaroti, Stihovi i pisma, koju su izdali
Antonio Korsaro i Đorđo Mazi. Ovo zato što, to moramo da istaknemo, ne postoji ništa
što se može uporediti sa glasom glavnog junaka koji je spreman da priča.
 Sa ciljem da odstranim sumnje, priznajem da sam se odmah uputio na mnoge
tekstove. Pre svega na klasike: Đorđa Mazarija, Životi najboljih slikara, vajara i
arhitekata, i Askanija Kondivija, Život Mikelanđela Buonarotija. Pored njih Čarlsa de
Tolnija, Mikelanđelo. Uz ova tri fundamentalna stava dodaju se mnogi napisi. Među
njima bih odmah naveo zbirku studija u dva toma, koju potpisuju Čarls de Tolni,
Umberto Baldini, Roberto Salvini, Giljermo de Anđelis d’Osat, Lučano Berti, Euđenio
Garin, Enco Noe Đirardi, Đovani Nenčoni, Frančesko de Feo, Peter Meier, pre svega
Mario Selmi: Mikelanđelo. Umetnik, mislilac, pisac; Majki Hirst, Mikelanđelo, crteži.
Pored toga sam konsultovao: Franka Zelnera, Mikelanđelo. Kompletno delo,
ilustrovano izdanje; Bruna Nardinija, Mikelanđelo. Biografija jednog genija; Kostantino
d’Oracio, Mikelanđelo. Ja sam vatra; Đulio Buzi, Mikelanđelo: mit i samoća renesanse.
I za Vitoriju Kolonu sam pošao od originalnih tekstova, počev od Vitorija Kolona,
Stihovi. Ovome su se kasnije pridodali Marija Serena Sapenjo koja je objavila: Na
raskršću istorije. Poezija, religija i politika kod Vitorije Kolone;Augusto Galasi,
Mikelanđelo i Vitorija Kolona. Ljubav u renesansnom Rimu.
Složenost teme kao što je osnivanje i delovanje Svete stolice ili rimske inkvizicije
zahtevalo je jednu vrstu proučavanja tolikih i mnogih problema, poteza vlasti, likova
koje treba razmotriti, posebno zato što sve to treba postaviti u odnos sa instancama koje
su nastale iz buntovničkog raspoloženja protestantske reforme. A odatle nastaje bujica
monografija. Među njima: Kristofer F. Blek, Istorija inkvizicije u Italiji: sudovi, jer etici,
cenzura, Rim, 2013; Andrea Vani, Marljivo obavljanje inkvizicije: Đan Pjetro Karafa i
poreklo pravih teatinskih klerika, Rim, 2013; Irena Fozi, Preobraćenje stranca: stranci i
inkvizitori u Rimu u moderno doba. (Papski dvor), Rim, 2013; Mašimo Firpo,
Preuzimanje vlasti od strane Rimske inkvizicije: 1550-1553, Bari, 2014; Anđela
Santanđelo Kordani, Živa istina. Procesi protiv jeretika i rimska inkvizicija između
šesnaestog i sedamnaestog veka, Milano, 2017; Klaudio Rendina, Tajna istorija Svete
inkvizicije, Rim, 2014.
Činjenica koja me je dotakla na poseban način i smatrao sam da je prikladno da je
obradim i uključim u zaplet romana je ubistvo kapetana garde, koji je u Rimu nosio ime
Barđelo. To se jasno vidi iz napisa Petera Blastenbraja, Kriminalitat in Rom 1560-1585
(Bibliothek des Deutschen Historischen Instituts in Rom, Band 82), Berlin, 2016, koji
predstavlja detaljnu i strašnu, ali apsolutno istinitu priču, zbog toga još više
uznemirujuću. U vezi sa tim, ali i sa ciljem da odbacim sumnje, posebno ističem da je
ličnost kapetana Vitorija Korsinija postavljena na čelo jedne družine gradskih gardista,
one koja je bila zadužena za zaštitu i odbranu Svete stolice i koja je delovala kao jedna
vrsta policije, naoružani ogranak rimske inkvizicije, koji je želeo Pavle III i na čije čelo
je postavljen kardinal Đan Pjetro Karafa. Gardisti su uostalom bili snaga potčinjena
namesniku Rima. Imenovao ga je direktno papa svake dve godine, objedinjavao je u sebi
tri različite funkcije: redovni sudija, šef policije i zamenik komornika apostolske
Komore. Sud kojim je on predsedavao sudio je u građanskoj i krivičnoj oblasti. Barđelo
je bio kapetan gardijskog Korpusa ili gradskih gardista. Eto objašnjenja zašto ste u
romanu čuli kako se gotovo uvek govori o kapetanu garde Svete stolice: da bi se
razlikovao od Barđela.
Naravno da nije bilo moguće suočiti se sa ovakvim romanom a da ne postoji barem
uopšteni pojam o papskom Rimu, tom neverovatnom gradu koji je bio prestonica pre, za
vreme i posle pljačke koju su izveli Landsknehti, najkrvaviji i najnasilniji plaćeni
vojnici, a koji su u velikom broju bili prisutni u Večnom gradu. Upravo oni, zajedno sa
kurtizanama, predstavljaju najneverovatnije ljudske vrste u istoriji Rima tih godina.
Nije izostalo ni čitanje tema kao što je ova: Andre Kaštel, Pljačka Rima. 1527,
Torino 2010; Antonio di Pjero, Pljačka Rima: 6. maj 1527, napad Landsknehta, Milano
2015; Žak Hirs, Svakodnevni život upapskom Rimu u vreme Bordžija i Medičija, Milano
2017; Pol Larivel, Svakodnevni život kurtizana u Italiji u vreme renesanse, Milano 2017;
Gabrijela Hebič, Tajni Rim papa, Rim 2017. Sa posebnom pažnjom se na navike i
ponašanje Landsknehta osvrnuo Rajnhard Bauman, Landsknehti. Njihova istorija i
kultura kasnog srednjeg veka u tridesetogodišnjem ratu, Torino 1997.
U terminima narativnih modaliteta nastavio sam sa usvajanjem priča po slikama,
namećući sebi što je moguće uži vremenski okvir. Roman pokriva period od oko sto
godina, to je zato što se u dugom okviru Mikelanđelovog života – skoro devedeset
godina – period koji se odnosi na grobnicu Julija II, pristupanje krugu duhovnika i
duboko prijateljstvo sa Vitorijom Kolonom, pokazalo da su to petogodište romansijeri
zaista posebno i malo obradili. Treba reći da nisu plod mašte tolike priče posvećene tom
neverovatnom šampionu istorije umetnosti. U svakom slučaju, hteo sam da ispričam o
Mikelanđelu ono što u izvesnom smislu o njemu nije objavljeno u literaturi. Dakle,
posvetio sam pažnju onom delu njegovog života kada počinje da menja svoja ubeđenja u
svetlu neizbežnih posledica širenja protestantskih stavova. Prijateljstvo sa Vitorijom
Kolonom i pristupanje Ecclesia Viterbiensis Redžinalda Poula odrediće promenu
njegovog stava po pitanju vere i umetnosti, tako da baš on koga su oduvek smatrali
šampionom katoličanstva, u izvesnom smislu to postaje još više i u izvesnoj meri
beskompromisniji i drakonskiji, s obzirom na način kako shvata tu veru kao povratak
suštini, odnosu sa Bogom. Čitav roman prožet je tim pogledom koji proističe iz čitanja
tekstova i potkrepljenog i snažnog proučavanja jedne struje kritike umetnosti.
U ovim godinama je u meni sazrela neobuzdana strast prema Rimu, prema njegovoj
beskrajnoj i bleštavoj lepoti. Stalno i zauvek zahvaljujem tolikim prijateljima i
prijateljicama koji su me upoznali sa njegovim lepotama.
Neka mi bude dopušteno da na ovom mestu zahvalim i posebno spomenem
Federika Meskinija, pošto sam se žestoko plašio suočavanja sa Viterbom, gde se odvija
ne baš zanemarljiv deo čitavog romana. On se pokazao kao dragocen konsultant i
prijatelj, odbacujući neke sumnje zbog kojih sam izgubio jednu noć sna.
I zbog toga, kao i u prethodnim romanima, istorijski roman u nastavcima je model
za koji sam se apsolutno vezao. Među mnogima se lako setiti Grofa Monte Krista
Aleksandra Dime, Agonija i ekstaza Irvinga Stouna, ali i nepoznate retkosti apsolutne
lepote kao Ispod crvenog ogrtača Stenlija Dž. Vajmana. Ali ne treba zaboraviti ni
izvesna scenska dela, tu posebno mislim na romantizam prožet gnevom i melankolijom
Fridriha Šilera. Ovo važi za oba njegova najpoznatija dela: Razbojnici i Marija Stjuart.
I ovaj put sekvence dvoboja vrlo mnogo duguju priručnicima mačevanja: Đakomo
di Grasi (Razlog za sigurnu upotrebu oružja kako za napad, tako i za odbrana; Studija o
varki i načinu vežbanja na samom sebi, za sticanje snage, moći rasuđivanja i brzine,
1570) i Frančesko di Sandro Altoni (Monomacchia – Rasprava o veštini mačevanja, koji
su priredili Alesandro Batistini, Marko Ruboli, Jakopo Veni, 2007).

Padova-Rim, 15. septembar 2018.

 ZAHVALNICE

S vremenom sam otkrio da čitaoci vole ovaj deo sa zahvalnicama. I meni se mnogo
sviđa, zato… da zapnemo iz sve snage.
Dakle, pre svega zahvaljujem mom izdavaču Newton Compton, najboljem kojeg
sam mogao da imam za ovaj izazov i za one koji će doći.
Još jednom moja najdublja i najiskrenija zahvalnost ide gospodinu Vitoriju
Avanciniju koji me je uvek na najbolji način velikodušno savetovao. Razgovor sa njim
je za mene razlog za radost i snažno zadovoljstvo. Tolike anegdote, priče, epizode koje
mi svaki put sugeriše čine roman uspešnijim.
Ogromno hvala Mariji Graciji Avancin, zato što me je prihvatila sa beskrajnom
nežnošću i ljubaznošću.
Rafaelo Avancini: kapetane, moj kapetane. Hvala, uvek. Pobede nikada ne dolaze
slučajno. Pokušao sam da dobro iskoristim tvoje sugestije i primedbe. Uvek sam dirnut
inteligencijom, hrabrošću i energijom koje krase tvoj rad. Zbog toga je pisanje za
Newton Compton privilegija.
Zajedno sa izdavačima zahvaljujem i mojim agentima. Monika Malatesta i Simone
Marki su svakodnevno pored mene, slušaju me, razumeju me, savetuju me. Vi ste moje
nezamenjive vođe!
Alesandra Pena, moj izdavač: rad sa njom za mene je svaki put prava divota. Hvala
što mi je pomogla da pronađem najispravnije note među partiturama literature. Glas i stil
se gaje dan za danom. Saznanje da mogu da to radim sa tobom najbolja je moguća
nagrada.
Hvala Marini Donati koja je od prvog trenutka verovala u ovaj roman. Zamislila ga
je zajedno sa mnom kada je tek trebalo da nastane. Kako je lepo što mogu da računam
na izuzetnog profesionalca kao što si ti.
Hvala Antoneli Sarandrea koja se svaki dan uz osmeh bori za moje priče. Kakva
klasa!
Hvala Kleliji Fraska, Federiki Kapeli i Gabrijeleu Anibali za tačnost i strast.
Najzad zahvaljujem čitavoj ekipi izdavača Newton Comptonna neverovatnoj
profesionalnosti.
Moja beskrajna zahvalnost ide Fabriciju Ruđirelu, režiseru čudesnog
dokumentarna: Mikelanđelo, jedna jeretička strast.
 Zahvaljujem Sofiji Luvara iz Doklab-a što mi je dozvolila da dođem do te kopije i
tako je pogledam. Malo je reći da se nadam da u programu RAI ponovo vidim takav rad.
Sva moja zahvalnost ide zatim Knjižari antikvarnici Minerva iz Padove. Hvala
Kristijanu Amedeiju i Davideu Sakumanu, jer su mi pribavili nekoliko divnih knjiga,
posebno jedno zadivljujuće ilustrovano Mikelanđelovo delo u dva toma, koje je
praktično nemoguće pronaći.
Hvala maestru i prijatelju koji me svakodnevno podržava: Mauro Korona.
Naravno, zahvaljujem Šugarpulpu u sastavu: Patron Đakomo Brunoro, Valerija
Finoći, Andrea Andreeta, Iza Banjasko, Mašimo Zamataro, Kjara Testa, Mateo Bernardi,
Pjero Mađoni, Karlo ’Čarli Braun Odorici.
Hvala Lučiji i Đorđu Strukul, zato što su me hranili od malih nogu, mene i mog
demona.
Hvala Leonardo, Kjari, Alisi i Greti Strukul, ponosan sam što sam ovde sa vama!
Hvala Đorđijima: Ani i Odinu, Lorencu, Marti, Alesandru i Federiki.
Hvala Marizi, Margeriti i Andrei ’Bul’ Kamporeze.
Hvala Katarini i Lučijanu, Odoneu i Terezi i Silviji i Anđeliki.
Hvala Jakopu Maiziju i Dusty Eye.
Hvala Marilu Oliva, Titu Faračiju, Nikolaju Lilinu, Frančeski Bertuci, Valentini
Bertuci, Barbari Baraldi, Ilariji Tuti, Marčelu Simoniju, Frančesku Feračinu, Mirku
Zilahiju de Đerđokaj, Romanu de Marku, Đan Paolu Serinu, Simoneu Sarasu, Antoneli
Latanci, Alesiju Romanu, svi oni su moje sestre i braća po oružju.
Da zaključim: beskrajno hvala Aleksu Konoru, Viktoru Gišleru, Sari Pinboro,
Džejsonu Staru, Alanu Gitriju, Gabrijeleu Makijeteu, Elizabeti Zaramela, Lidi Patituči,
Meri Laino, Andrei Kais Alibardiju, Roseli Skarso, Federiki Belon, Đanluki Marineliju,
Alesandru Zangrandu, Framčeski Vizentin, Ani Sandri, Leandru Barsotiju, Serđu Frigo,
Masimu Ziliju, Kjari Ermoli, Đuliju Nikolaciju, Đulijanu Ramacina, Đanpjetru
Spigolonu, Eriki Vanuco, Tomasu Ksavijeru Buratiju, Marku Akordi Rikardsu, Raulu
Karboneu, Frančeski Noto, Danijeleu Kutaliju, Stefaniji Barake, Pjeru Feranteu, Tatjani
Đorčeli, Đuliji Girardelo, Gabrijeli Ziraldo, Marku Piva a.k.a. Il Gran Balivu, Paolu
Donora, Masimu Boniju, Alesiji Padula, Enriku Barizonu, Federiki Fanzago, Nauziki
Skarparo, Luki Finciju Kontiniju, Ani Mantovani, Lauri Ester Rufino, Renatu Umbertu
Rufinu, Liviji Frigoti, Klaudiji Đuliji Katalano, Pjeru Melatiju, Čečiliji Serafini, Ticijani
Virdžili, Dijegu Loređanu, Andrei Fabris, Sari Boero, Lauri Kampion Zagato, Eleni
Rama, Đanluki Morociju, Alesandri Košta, Va Tvin, Eleonori Forno, Mariji Graciji
Padovan, Davideu de Feličis, Simoneu Marinelu, Atiliju Brunu, Kiki Roza Kazalini,
Fabiju Minjeko, Stefanu Zatera, Marijani Boneli, Andrei Đuzepe Kastriota, Patriciji
Segeci, Eleonori Arakri, Mauru Falčijaniju, Federiki Beleri, Moniki Konseroti, Roberti
Kamerlengo, Anjes Menegel, Marku Tavantiju, Paskvaleu Ruju, Marizi Negrato, Sereni
Bakarin, Martini de Rosi, Silvani Batalju – oli, Eriki Gardin, Valentini Bertuci, Valteru
Okuleu, Lučiji Garajo, Kjari Kalo, Marčelu Bernardiju, Paoli Rancato, Davideu Đanela,
Ani Piva, Enriku ’Ozi’ Rosi, Kristini Cekini, Jaji Bruni, Marku ’Kiler Mantovao’ Piva,
Badiju Đovinacu, Đezine Đovinaco Tot, Karlu Skarabelu, Eleni Krešentini, Simoneu
Piva i Violi Veluto, Ani Kavaliere, En Kler Pi, Frensi Karou Ket, Paoli Rambaldi,
Alesandru Berseliji, Danilu Vilaniju, Marku Buzata, Ireni Lodi, Mateu Bjankiju, Patriciji
Olivi, Margeriti Koradin, Albertu Botonu, Albertu Amoreliju, Karlu Vaninu, Valentini
Gambarini, Aleksandri Fišer, Tomazu Tonou, Ilariji de Tonji, Masimu Kandotiju, Martini
Sartor, Đorđu Pikaroneu, Kormaku Koru, Lauri Mura, Đovaniju Kanjoniju, Đilbertu
Moretiju, Beatriče Bjondi, Fabiju Nikareliju, Jakubu Valčaku, Lorencu Skanu, Dijani
Severati, Marti Riči, Ani Lorefiće, Karli Vmar, Davideu Avancu, Saki Aleksandri Osti,
Emanueli Mariji Kvinto Fero, Veramones Kuper, Albertu Vedovatu, Dijani Albertin,
Elizabeti Konvento, Mauru Ratiju, Mauru Bjaziju, Nikoli Điraldiju, Alesiji Menin,
Mikeleu di Marku, Sari Taljente, Vaj Lidija Andersen, Eleni Bigoni, Koradu Artaleu,
Marku Guljelmiju, Martini Mecadri.
Sigurno sam nekog zaboravio… Kao što govorim već neko vreme… biće u
sledećoj knjizi, obećavam!
Beskrajno veliki zagrljaj i zahvalnost svim čitateljkama, čitaocima, knjižarkama i
knjižarima, promoterkama i promoterima koji su ukazali poverenje ovom mom novom
romanu.
Posvećujem ovaj roman mojoj ženi Silviji, zato što svaki dan koji provedemo
zajedno kao da je prvi. I ta magija se ponavlja. Sjaj u tvojim očima nikada se nije
zamaglio, snaga tvog srca je sve veća. Hvala ti što si izabrala mene, hvala što si mi
poklonila nebo po kojem mogu da letim.