V

Veliki inkvizitor

– Eto, ni ovde ne ide bez predgovora – to jest bez literarnog predgovora, pih! – nasmeja se Ivan – a
kakav sam ja pisac! Vidiš, moja radnja se zbiva u XVI stoleću, a tada – ti bi to, uostalom, morao da
znaš još iz škole – tada je bilo uobičajeno da se u pesničkim delima dovode na zemlju nebeske sile. O
Danteu da i ne pričam. U Francuskoj su sudski pisari, a takođe i monasi po manastirima, priređivali
čitave predstave u kojima su izvodili na pozornicu Madonu, anđele, svece, Hrista, pa i samog Boga.
Tada je sve to bilo vrlo bezazleno. U pariskom Notr Damu, kod Viktora Igoa, u čast rođenja
francuskog prestolonaslednika, u Parizu, za vreme Luja XI, u gradskoj većnici daje se poučna i
besplatna predstava narodu, sa naslovom „Pravedni sud presvete i premilostive Deve Marije“, gde se
pojavljuje ona lično, i izgovara svoj bon jugement. Kod nas u Moskvi, pre Petrove vladavine, takođe
su se ponekad izvodile gotovo iste takve pozorišne predstave, naročito iz Starog zaveta, ali osim tih
pozorišnih predstava, po celom svetu su kružile mnoge pripovesti i „stihovi“, u kojima su, prema
potrebi, učestvovali sveti anđeli, i sve sile nebeske. U našim manastirima su se takođe bavili
prevodima, prepisivanjem, pa čak i sastavljanjem takvih poema, i još kad – za vreme tatarske najezde.
Postoji, na primer, jedna manastirska poemica (naravno, sa grčkog) „Hod Bogorodice po mukama“, sa
slikama i sa smelošću ne slabijim od danteovskih. Bogorodica posećuje pakao, a „po mukama“ je vodi
arhanđeo Mihail. Ona vidi grešnike i njihova mučenja. Tamo se, između ostalog, nalazi jedna
izuzetno zanimljiva kategorija grešnika, u vatrenom jezeru: oni koji su potonuli u to jezero tako da
više ne mogu isplivati, „njih već i Bog zaboravlja“ – veoma dubok i snažan izraz. I, eto, potresena i
uplakana Mati Božja pada pred prestolom božjim i moli milost za sve koji su u paklu, za sve koje je
tamo videla, bez razlike. Njen razgovor s Bogom izvanredno je zanimljiv. Ona preklinje, ona ne
odstupa, a kad joj Bog ukazuje na probijene ruke i noge njenog sina, i pita: kako ja da oprostim
njegovim mučiteljima, ona naređuje svim svetiteljima, svim mučenicima, svim anđelima i
arhanđelima da padnu zajedno s njom i da mole oproštaj za sve bez razlike. Završava se tako što ona
izmoli od Boga da prestanu mučenja svake godine od Velikog petka do Duhova, a grešnici iz pakla se
tu odmah zahvaljuju Gospodu i vape mu: „Pravedan si, Gospode, što si tako sudio.“ I moja poemica
bila bi takve vrste da se pojavila u ono vreme. I kod mene na scenu izlazi on: istina, on u poemi ništa
ne govori, samo se pojavljuje i prolazi. Petnaest vekova je prošlo od onog vremena kad je on dao
obećanje da će doći u slavi svojoj, petnaest vekova otkako je njegov prorok napisao „Doći ću uskoro“.
„Taj dan i čas ne zna čak ni sin, samo otac moj nebeski“, kao što je on sam rekao još na zemlji. A
čovečanstvo ga čeka sa nekadašnjom verom i sa nekadašnjom ganutošću. O, čak sa još većom verom,
jer je već petnaest vekova prošlo od onog doba kad su čoveku prestala jemstva sa nebesa:

Veruj onome što ti srce kaže:

nema jemstva sa nebesa.

Dakle, postoji samo vera u ono što srce govori! Istina, bilo je tada i mnogo čudesa. Bilo je
svetitelja koji su čudesno isceljivali bolesnike; nekim pravednicima, što svedoče njihovi životopisi,
silazila je sama carica nebeska. Ali đavo ne spava, i čovečanstvo poče da sumnja u istinitost tih
čudesa. Baš tada se pojavila na severu, u Nemačkoj, strašna nova jeres. Ogromna zvezda, „slična
kandilu“ (to jest crkvi), „pala je na izvore voda i oni postadoše gorki“. Te jeresi počeše bogohulno da
poriču čudesa, ali su tim vatrenije verovali oni koji su ostali verni. Suze čovečanstva podižu se ka
njemu kao i pre, čekaju ga, vole ga, uzdaju se u njega, čeznu da stradaju i umru za njega, kao i
ranije… I gle, toliko se vekova molilo čovečanstvo sa verom i žarom: „Gospode, javi nam se“, toliko
vekova ga je pozivalo, da je on, u svom neizmernom sažaljenju, poželeo da siđe onima koji su ga
molili. On je snishodio, on je dotle posećivao neke pravednike, mučenike i svete pustinjake, još na
zemlji, kao što je zapisano u njihovim „žitijima“. Kod nas je Tjutčev, koji je duboko verovao u
istinitost svojih reči, objavio:

Klonuo pod teretom krsnim,

čitavu te je, zemljo rođena,
 u ropskom liku obišao car nebeski,
blagosiljajući te.
– Da je sigurno i bilo tako, to ti ja kažem. I, gle, on zažele da se pojavi makar na trenutak u narodu
– u narodu koji se mučio, koji je patio, koji je bio smradno grešan, ali koji ga detinjski ljubi. Radnja se
kod mene zbiva u Španiji, u Sevilji, u najstrašnije vreme Inkvizicije, kad su u slavu božju u zemlji
svaki dan gorele lomače i kad su na veličanstvenim ceremonijama spaljivali opasne jeretike. O, to
naravno nije bio onaj silazak u kome će se javiti on, po obećanju svome, u poslednja vremena, u svoj
slavi nebeskoj, i koji će biti iznenadan „kao munja koja sine od istoka do zapada“. Ne, on je želeo da
na trenutak poseti decu svoju, i to baš onde gde su tada buktale lomače. Po bezmernom milosrđu
svom, on dolazi još jednom među ljude u onom istom liku čovečjem u kome je trideset tri godine
hodao među ljudima, pre petnaest vekova. On silazi na „vrele trgove“ južnog grada, u kojem je baš
uoči tog dana, na „veličanstvenoj ceremoniji“, u prisustvu kralja, dvora, vitezova, kardinala i zanosnih
dvorskih dama, pred mnogobrojnim stanovništvom cele Sevilje – kardinal, veliki inkvizitor, spalio
skoro čitavu stotinu jeretika ad majorem Dei gloriam. Pojavio se tiho, neprimetno, ali začudo – svi su
ga odmah prepoznali. To bi moglo biti jedno od najboljih mesta poeme – to jest zašto su ga svi
prepoznali. Narod mu juri u susret nezadrživom silom, okružuje ga, skuplja se oko njega u gomilama,
sledi ga. On ćuteći prolazi između njih sa tihim osmehom beskonačne samilosti. Sunce ljubavi gori u
njegovom srcu, zraci Svetlosti, Prosvećenosti i Sile izviru mu iz očiju, i, izlivajući se na ljude,
potresaju njihova srca ljubavlju koju mu uzvraćaju. On pruža prema njima ruke, blagosilja ih, i iz
dodira s njim, čak samo sa haljinama njegovim, izliva se lekovita sila. Tada iz gomile kliče jedan
starac, slep još od detinjstva: „Gospode, isceli me, da te i ja vidim!“ I gle, kao da neka ljuska spade sa
očiju njegovih, i slepi ga ugleda. Narod plače i ljubi zemlju kojom on korača. Deca bacaju pred njega
cveće, pevaju i kliču mu: „Osana!“ „To je on, to je baš on!“, ponavljaju svi. „To mora biti on, to nije
niko drugi nego on.“ On zastaje u porti Seviljske katedrale, baš u trenutku kad u hram plačući unose
otvoren beli dečji mrtvački kovčežić; u njemu leži sedmogodišnja devojčica, jedinica ćerka nekog
važnog građanina. Mrtvo dete leži u cveću. „On će vaskrsnuti tvoje dete“, dovikuju iz gomile
uplakanoj majci. Katedralni sveštenik, koji je izišao u susret detinjem kovčegu, gleda u nedoumici i
mršti obrve. Ali, gle, razleže se vapaj majke umrlog deteta. Ona se baca pred njegove noge: „Ako si to
ti, vaskrsni dete moje!“, uzvikuje ona, pružajući prema njemu ruke. Sprovod zastaje, kovčežić
spuštaju na zemlju do njegovih nogu. On gleda sa sažaljenjem, a njegova usta tiho, i još jednom
izgovaraju: „Talifa kumi“ – „i usta devojka.“ Devojčica ustaje u kovčegu, seda, gleda oko sebe,
smešeći se zadivljenim otvorenim očicama. U rukama joj je buket belih ruža s kojima je ležala u
kovčegu. U narodu zbunjenost, uzvici, ridanja; i gle, baš u tom trenutku, odjednom, prolazi pored
katedrale preko trga sam kardinal, veliki inkvizitor. To je skoro devedesetogodišnji starac, visok i
prav, sa isušenim licem i upalim očima, ali iz kojih još izbija žar, kao vatrena iskrica. O, nije sad u
svojim raskošnim kardinalskim haljinama u kojima je blistao juče pred narodom, kada su spaljivani
neprijatelji rimske vere – ne, sada je on samo u svojoj staroj, gruboj monaškoj mantiji. Na izvesnom
rastojanju prate ga mračni njegovi pomoćnici i sluge, i „sveta“ straža. On zastaje pred gomilom
naroda i posmatra iz daljine. Sve je video, video je kako su spustili kovčeg pred noge njegove, video
je kako je vaskrsla devojčica, i lice mu se smračilo. Mršti svoje sede guste obrve, a pogled mu seva
zlokobnim plamenom. Pruža prst, zapoveda straži da ga uhvate. I gle, takva je njegova moć, i toliko je
već naučen, pokoran i u strahu poslušan narod, da se gomila sveta onoga časa razmiče pred stražom, a
stražari, usred grobne tišine koja naglo nastupi, stavljaju ruke na njega i odvode ga. Gomila, u trenu,
sva kao jedan čovek, obara glave do zemlje pred starcem inkvizitorom; ovaj ćuteći blagosilja narod i
prolazi dalje. Straža dovodi zarobljenika u tesnu i mračnu tamnicu sa svodovima, u starodrevnoj
zgradi Svetoga suda, i tu ga zatvara. Prolazi dan, nastaje tamna, vrela i mrtva seviljska noć. Vazduh
„na lovor i na limun miriše.“ Posred dubokog mraka odjednom se otvaraju gvozdena tamnička vrata, i
starac, veliki inkvizitor, sa svetiljkom u ruci polako ulazi u tamnicu. On je sam, vrata se za njim
odmah zaključavaju. Zastaje na ulazu, i dugo se, čitav minut ili dva, zagleda u lice njegovo. Najzad
tiho priđe, stavi svetiljku na sto i reče mu: „Jesi li to ti? Jesi li ti?“ Ali kad ne dobi odgovor, brzo
dodaje: „Ne odgovaraj, ćuti! A i šta bi ti mogao da kažeš? Isuviše dobro znam šta ćeš reći. Pa ti nemaš
ni prava da nešto dodaš onome što si već ranije rekao. Što si sad dolazio, da nam smetaš? Jer ti si
došao da nam smetaš, to i sam znaš. A znaš li šta će biti sutra? Ja ne znam ko si ti, niti hoću da znam:
da li si to baš ti, ili samo slika njegova, ali ja ću te sutra osuditi, i spaliću te na lomači kao najgoreg
jeretika, a ovaj isti narod koji je danas ljubio tvoje noge, već sutra će, samo na jedan moj znak,
poleteti da zgrće žeravicu oko tvoje lomače, znaš li ti to? Nego, ti to možda i znaš“, dodade on u
dubokom razmišljanju, ni na trenutak ne skidajući pogled sa svog zarobljenika.
– Ivane, ja ne razumem sasvim jasno šta je to? – osmehnu se Aljoša, koji je čitavo vreme ćutke
slušao. – Da li je to nekakva beskrajna fantazija, ili nekakva greška starčeva, neko nemoguće quid pro
quo?
– Pa uzmi ako hoćeš to poslednje – nasmeja se Ivan – ako te je već tako razmazio savremeni
realizam, pa ne možeš da podneseš ništa fantastično – hoćeš pro quo, neka tako i bude. Ono, istina –
nasmeja se on opet – starcu je devedeset godina, i on je odavno mogao od svoje ideje da poludi. A
zarobljenik je mogao da ga začudi svojom spoljašnjošću. To je, na kraju krajeva, moglo biti prosto
bunilo, priviđenje devedesetogodišnjeg starca pred smrt, još raspaljeno jučerašnjom ceremonijom
spaljivanja stotine jeretika. Ali zar nije meni i tebi svejedno da li je quid pro quo ili beskrajna
fantazija? Stvar je samo u tome što je starcu potrebno da iznese svoje mišljenje, što najzad iznosi
svoje mišljenje posle punih devedeset godina, i sad glasno govori ono o čemu je čitavih devedeset
godina ćutao.
– A zarobljenik takođe ćuti? Gleda u njega i ni reč ne progovara?
– Pa tako i treba da bude, u svakom slučaju – opet se nasmeja Ivan. – I sam starac mu napominje
da nema ni prava da bilo šta dodaje onome što je već pre rečeno. Ako hoćeš, u tome baš i jeste
najosnovnija crta rimskog katoličanstva – bar po mome mišljenju: „Sve si“, kažu, „predao papi, sve
je, znači, sada kod pape, i ti sad možeš i da ne dolaziš, ili nam bar ne smetaj pre vremena.“ U tom
smislu oni ne samo da govore nego i pišu, bar jezuiti. To sam čitao kod njihovih bogoslova. „Imaš li ti
pravo da nam objaviš makar jednu od tajni onoga sveta iz koga si došao?“, pita ga moj starac i sam
mu umesto njega odgovara: „Ne, nemaš pravo, da ne bi dodavao onome što je već pre rečeno, i da ne
oduzmeš ljudima slobodu, koju si tako zastupao dok si bio na zemlji. Sve što opet proglasiš
predstavljaće napad na slobodu ljudske vere, jer će se javiti kao čudo, a sloboda njihove vere tebi je
bila dragocenija od svega – još tada, pre hiljadu pet stotina godina. Zar nisi ti tada tako često govorio:
’Učiniću vas slobodnim.’ Pa eto, sad si video te ’slobodne ljude’“, dodaje odjednom starac sa
zamišljenim osmehom. „Da, to delo nas je skupo koštalo“, nastavlja on, strogo gledajući u njega, „ali
mi smo najzad dovršili to delo, u tvoje ime. Petnaest vekova mučili smo se s tom slobodom, ali sad je
to dovršeno, i dovršeno solidno. Ti ne veruješ da je dovršeno solidno? Gledaš u mene krotko i ne
udostojavaš me čak ni negodovanja? Ali znaj da su sad, i to upravo sad, ti ljudi više nego ikad uvereni
da su potpuno slobodni, a međutim, oni su nam sami doneli svoju slobodu i pokorno je položili pred
naše noge. To smo mi učinili, a da li si ti to želeo – da li takvu slobodu?“
– Opet ne razumem – prekide ga Aljoša. – Da li on govori ironično, podsmeva se?
– Uopšte ne! On baš pripisuje u zaslugu sebi i svojima što su najzad uništili slobodu, a učinili su to
da bi ljude usrećili. „Jer je tek sad (to jest, on, naravno, govori o Inkviziciji) postalo moguće pomisliti
prvi put o sreći ljudskoj. Čovek je bio sazdan kao buntovnik; zar buntovnici mogu biti srećni? Tebe su
upozoravali“, govori mu on, „bilo je dovoljno opomena i uputstava, ali ti nisi poslušao opomene, ti si
odbacio jedini put kojim je bilo moguće učiniti da ljudi budu srećni, ali srećom, kad si odlazio, ti si
stvar predao nama. Ti si obećao, ti si utvrdio svojom rečju, ti si nam dao pravo da vežemo i
razvezujemo, i, naravno, sad ne možeš ni pomisliti da nam to pravo oduzmeš. Zašto si sad došao da
nam smetaš?“
– A šta znači: bilo je dovoljno opomena i uputstava? – zapita Aljoša.
– Pa u tome se baš sastoji glavno što je starac hteo da kaže. „Strašni i pametni duh, duh
samouništenja i nebića“, nastavlja starac, „veliki duh govorio je s tobom u pustinji, a nama je predano
u knjigama da te je navodno on ’iskušavao’. Je li tako bilo? I je li bilo moguće saopštiti nešto istinitije
od onoga što ti je saopštio u tri pitanja, i što si ti odbacio, a što je u knjigama nazvano ’iskušenjem’?
Međutim, ako se ikada na zemlji dogodilo pravo, gromovito čudo, onda se to desilo toga dana, na dan
ta tri iskušenja. Baš u pojavi tih triju pitanja i sastojalo se čudo. Kad bi moguće bilo pomisliti, samo
za probu i kao primer, da su ta tri pitanja strašnoga duha bez traga izgubljena u knjigama, i da ih treba
obnoviti, ponovo izmisliti i sastaviti, da se opet unesu u knjige, pa zbog toga skupiti sve mudrace
zemaljske, vladare, prvosveštenike, naučnike, filozofe, pesnike i dati im zadatak: smislite, sastavite tri
pitanja, ali takva koja ne samo što bi odgovarala veličini događaja nego bi, osim toga, u tri reči samo,
u tri rečenice ljudske, izražavala svu buduću istoriju sveta i čovečanstva – misliš li ti da bi sva
premudrost zemaljska, sabrana u jedno, mogla izmisliti bilo šta slično po snazi i dubini onim trima
pitanjima koja ti je tada postavio moćni i mudri duh u pustinji? Već samo po tim pitanjima, po
čudesnosti njihove pojave, može se razumeti da imaš posla ne sa običnim ljudskim umom, nego sa
večnim i apsolutnim. Jer u ta tri pitanja kao da je skupljena u jednu celinu i predskazana sva potonja
istorija čovečanstva i data tri oblika u kojima će se spojiti sve nerazrešive istorijske protivrečnosti
čovečje prirode na celoj zemlji. Tada se to još nije moglo tako videti, jer je budućnost bila nepoznata,
ali sad, kad je prošlo petnaest vekova, mi vidimo da je u ta tri pitanja sve u tolikoj meri pogođeno i
predskazano i da se tako ispunilo da im se ništa više ne može dodati ni oduzeti. Zaključi, dakle, sam,
ko je bio u pravu: ti ili onaj koji te je tada ispitivao. Seti se prvog pitanja. Iako ne bukvalno, ali njegov
smisao je sledeći: ti hoćeš da ideš u svet, i ideš goloruk, sa nekakvim obećanjem slobode, koje ljudi, u
svojoj prostoti i u svojoj urođenoj nepristojnosti, ne mogu ni da shvate, i kojega se oni boje i plaše –
jer ništa i nikada nije bilo za čoveka i ljudsko društvo nepodnošljivije od slobode! A vidiš li ovo
kamenje u ovoj goloj i usijanoj pustinji? Pretvori ga u hlebove, i za tobom će potrčati čovečanstvo kao
stado, zahvalno i poslušno, mada večno u strahu da ćeš povući ruku svoju od njih i da će im nestati
tvojih hlebova. Ali ti nisi hteo da lišiš čovek slobode i odbio si predlog, jer kakva bi to bila sloboda –
zaključio si ti – kad bi poslušnost bila kupljena hlebovima? Ti si odgovorio da čovek ne živi samo od
hleba, ali znaš li da će se u ime tog istog hleba zemaljskog dići na tebe duh zemaljski, i sudariće se s
tobom, i pobediće te, i svi će poći za njim, kličući: ’Ko je ravan ovoj zveri, on nam dade oganj
nebeski!’ Znaš li da će proći vekovi, i čovečanstvo će proglasiti ustima svoje premudrosti i nauke: da
nema zločina, pa dakle, nema ni greha, nego ima samo – gladnih. ’Nahrani, pa tada od njih zahtevaj
vrlinu!’ – eto šta će napisati na zastavi koju će podići protiv tebe, i kojom će razrušiti tvoj hram. Na
mestu tvoga hrama podići će se nova zgrada, podići će se opet strašna Vavilonska kula; i mada se ni
ona neće dovršiti, kao ni nekadašnja, ali ti bi ipak mogao izbeći tu novu kulu, i za hiljadu godina
skratiti patnje ljudske – jer oni će i tako doći kod nas, pošto se hiljadu godina namuče sa svojom
kulom! Oni će nas tada opet pronaći pod zemljom, u katakombama, gde se skrivamo (jer ćemo opet
biti gonjeni i mučeni), naći će nas i zavapiće: ’Nahranite nas, jer oni što nam obećaše oganj nebeski,
ne dadoše nam ga.’ I tada ćemo mi i dozidati njihovu kulu, jer će je dozidati onaj ko ih nahrani, a
nahranićemo ih samo mi u tvoje ime, i slagaćemo ih da je u tvoje ime. O, nikad, nikad oni neće sebe
bez nas nahraniti! Nikakva nauka neće im dati hleba dok god ostanu slobodni, nego će se završiti time
što će oni svoju slobodu doneti pred naše noge, i reći će: ’Nahranite nas, pa makar nas i zarobili!’
Shvatiće najzad i sami da se slobode i hleba zemaljskog, dovoljno za sve, u isto vreme, ne može ni
zamisliti, jer oni nikad, nikad neće biti sposobni da ih među sobom podele! A uveriće se takođe i u to
da ne mogu nikad ni biti slobodni, jer su slabi, grešni, ništavni i buntovnici. Ti si im obećao hleb
nebeski, ali ponavljam opet, može li se on, u očima slabog, večno poročnog i večno nezahvalnog
ljudskog plemena, uporediti sa hlebom zemaljskim? I ako za tobom, u ime hleba nebeskog, pođu
hiljade i desetine hiljada, šta će biti sa milionima i sa desetinama miliona bića koja neće imati snage
da prezru zemaljski hleb radi nebeskog? Ili su tebi dragocene samo desetine hiljada velikih i jakih, a
ostali, kao pesak morski mnogobrojni milioni slabih, ali koji tebe ljube, treba da posluže samo kao
materijal za velike i jake? Ne, nama su dragoceni i slabi. Oni su poročni i buntovnici, ali na kraju
krajeva, baš oni će postati poslušni. Oni će se nama diviti i smatraće nas bogovima zato što smo im se
stavili na čelo i što smo pristali da podnosimo slobodu i da njima vladamo – toliko će im najzad biti
strašno da budu slobodni! Ali mi ćemo im reći da smo poslušni tebi i da vladamo u tvoje ime. Mi
ćemo ih obmanuti opet, jer tebe više nećemo pustiti među nas. U toj obmani će se i sastojati naša
patnja, jer ćemo morati da lažemo. Eto šta je značilo ono prvo pitanje u pustinji, i eto šta si ti odbacio
u ime slobode, koju si stavio iznad svega. Međutim, u tom pitanju se nalazila velika tajna ovoga sveta.
Da si primio ’hlebove’, ti bi zadovoljio ljudsku čežnju, kako pojedinog bića, tako i čitavog
čovečanstva, a ona glasi: ’Kome da se potčinimo’. Nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka nego
da, čim postane slobodan, što pre nađe onoga kome će se potčiniti. Ali čovek traži da se potčini
onome što je već neosporno, toliko neosporno da se svi ljudi odjednom saglase da se tome svi potčine.
Jer briga tih bednih stvorova ne sastoji se samo u tome da se pronađe ono čemu ću se ja ili neko drugi
potčiniti, nego da se nađe nešto takvo u šta bi svi mogli da poveruju i da mu se potčine, i obavezno svi
zajedno. Eto, ta potreba da potčinjavanje bude zajedničko i jeste najveća muka svakog čoveka
pojedinačno, kao i celog čovečanstva od postanka sveta. Zbog sveopšteg potčinjavanja oni su jedan
drugoga uništavali mačem. Oni su stvarali bogove i pozivali jedni druge: ’Odbacite svoje bogove pa
dođite da se poklonite našim, inače smrt i vama i bogovima vašim!’ I tako će biti do skončanja sveta,
čak i kad u svetu nestanu bogovi: svejedno, potčiniće se idolima. Ti si znao, ti nisi mogao da ne znaš
tu osnovnu tajnu ljudske prirode, ali ti si odbacio jednu apsolutnu zastavu, koja ti se nudila da bi sve
primorao da ti se potčine bez pogovora – zastavu hleba zemaljskog, a odbacio si je u ime slobode i
hleba nebeskog. I pogledaj šta si dalje učinio. I sve opet u ime slobode! Kažem ti, čovek nema
mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre mogao predati taj dar slobode s kojim se to
nesrećno biće rađa. Ali slobodom ljudskom ovladava samo onaj ko umiri njihovu savest. Sa hlebom ti
se davala sigurna zastava: daš hleb, i čovek ti se potčini, jer nema ničega sigurnijeg od hleba; ali ako
istovremeno neko ovlada njegovom savešću mimo tebe – o, tada će on odbaciti čak i hleb tvoj, i poći
će za onim ko pridobije njegovu savest. Tu si ti bio u pravu. Jer tajna ljudskog bitisanja nije samo u
življenju, nego u tome za šta da živi. Bez čvrste predstave o tome za šta da živi, čovek neće pristati da
živi, i pre će uništiti sam sebe nego što će ostati na zemlji, pa makar oko njega bili sve sami hlebovi.
To je tako, ali šta je ispalo: umesto da ljudskom slobodom ovladaš, ti si im je još uvećao! Ili si
zaboravio da je spokojstvo, čak i smrt, čoveku draže nego slobodan izbor u poznanju dobra i zla?
Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove savesti, ali nema ničeg ni mučnijeg. I eto,
umesto čvrstih osnova za umirenje čovekove savesti jednom zauvek, ti si izabrao sve neobično,
zagonetno i neodređeno, izabrao si sve što prevazilazi ljudske snage, i zato si sa ljudima postupio kao
da ih uopšte i ne voliš, i ko je sve to učinio: onaj koji je došao da i život svoj žrtvuje za njih! Umesto
da ovladaš ljudskom slobodom, ti si je umnožio i zauvek opteretio njenim mukama duhovno carstvo
čoveka. ti si poželeo slobodnu ljubav čovekovu, da on slobodno pođe za tobom, zanet i opčinjen
tobom. Umesto čvrstog starodrevnog zakona, čovek je sad morao slobodnim srcem da sam rešava šta
je dobro i šta je zlo, imajući samo tvoj lik ispred sebe – ali zar nisi pomislio da će on najzad odbaciti i
osporiti čak i tvoj lik i tvoju istinu ako ga pritisne tako strašan teret kao što je sloboda izbora? Ljudi će
na kraju uskliknuti da nije u tebi istina, jer bi bilo nemoguće više ih zbuniti i mučiti nego što si učinio
ti, ostavivši im toliko briga i nerešivih zadataka. Na taj način, ti si sam položio temelj za rušenje svog
carstva, i ne krivi za to više nikoga. Međutim, zar ti se to predlagalo? Postoje tri sile, jedine tri sile na
zemlji koje su mogle zauvek da pobede i zarobe savest tih nejakih buntovnika, za njihovu sreću – te
sile su: čudo, tajna i autoritet. Ti si odbacio i jedno, i drugo, i treće, i sam si dao primer za to. Kad te
je strašni i premudri duh odveo na vrh hrama i rekao ti: ’Ako hoćeš da saznaš jesi li ti sin božji, baci
se dole, jer je rečeno za onoga: da će ga anđeli prihvatiti i poneti, i neće pasti niti će se ozlediti, pa ćeš
tada saznati da li si ti sin božji, i dokazaćeš kakva je vera tvoja u oca tvoga’, ali ti si to saslušao, i
odbacio si ponudu i nisi popustio, niti se bacio dole. O, ti si, naravno, postupio ponosno i
veličanstveno, kao bog, ali ljudi, to slabo buntovničke pleme – da li su i oni bogovi? O, ti si tada
shvatio da bi, ako napraviš samo jedan korak, samo jedan pokret da se baciš dole, time onoga časa
kušao Gospoda, i svu bi veru u njega izgubio, i razbio bi se o zemlju koju si došao da spasavaš, i
obradovao bi se mudri duh koji te je iskušavao. Ali ponavljam, koliko ima takvih kao što si ti? I zar si
ti stvarno mogao pomisliti, makar jedan trenutak, da će i ljudi imati snage da izdrže takvo iskušenje?
Zar je ljudska priroda tako stvorena da odbaci čudo, i da se u tako strašnim životnim trenucima, u
časovima svojih najstrašnijih, osnovnih i teških duševnih kolebanja, preda samo slobodnoj odluci
srca? O, ti si znao da će se tvoj podvig sačuvati u knjigama, da će stići do dubine vremena i do
poslednjih granica zemaljskih, i nadao si se da će, prateći tebe, i čovek ostati s Bogom, nemajući
potrebe za čudima. Ali ti nisi znao da će čovek, čim odbaci čudo, odmah odbaciti i Boga, jer čovek ne
traži toliko Boga koliko čuda. Pa pošto čovek nije sposoban da ostane bez čuda, on će sebi nastvarati
nova čudesa, sad već svoja, i pokloniće se čudu vradžbina, bapskim mađijama, makar sto puta bio
buntovnik, jeretik i bezbožnik. Ti nisi sišao s krsta kad su ti vikali, rugajući se i izazivajući te: ’Siđi s
krsta, pa ćemo poverovati da si to ti.’ Nisi sišao zato što ipak nisi želeo da čudom pokoriš čoveka,
žudeo si za slobodnom verom, a ne za čudom. Žudeo si za slobodnom ljubavlju, a ne za ropskim
ushićenjima sužnja pred silom koja mu je jednom zauvek uterala strah u kosti. Ali i tu si o ljudima
sudio isuviše visoko, jer, naravno, oni su robovi, iako su stvoreni kao buntovnici. Osvrni se i prosudi.
Prošlo je petnaest vekova; idi, pogledaj ih: koga si uzvisio do sebe? Kunem ti se, čovek je stvoren
slabiji i niži nego što si ti o njemu mislio! Može li on izvršiti ono što i ti? Uvažavajući ga toliko, time
kao da si prestao da sa njim saosećaš, jer si suviše mnogo od njega zahtevao. I to ko, onaj koji je
čoveka voleo više nego samoga sebe! Da si ga manje poštovao, ti bi manje od njega i tražio, a to bi
bilo bliže i ljubavi, jer bi njegov teret bio lakši. On je slab i nizak. Šta s tim što se on sad na sve strane
buni protiv naše vlasti, i ponosi se time što se buni? To je gordost deteta i đačića. To su mala deca
koja su se pobunila u razredu i isterala učitelja. Međutim, doći će kraj i oduševljenju dečjem, i ono će
ih skupo koštati. Oboriće hramove i zaliće zemlju krvlju, ali će se luda deca najzad dosetiti da su
nemoćni buntovnici, koji ni sopstvenu pobunu ne mogu da izdrže. Lijući glupe suze, ona će priznati,
najzad, da im se onaj koji ih je stvorio kao buntovnike sigurno rugao. Ona će to reći u očajanju, i to
što bude rečeno biće hula na Boga, od koje će postati još nesrećnija, jer priroda ljudska ne podnosi
bogohuljenje, i na kraju krajeva se sama sebi za njega uvek osveti. Dakle, nemir, zabuna i nesreća – to
je današnja baština ljudska, pošto si ti onoliko pretrpeo za njihovu slobodu! Tvoj veliki prorok u viziji
i u alegoriji govori da je video sve koji će biti učesnici prvog vaskrsenja, i da ih je bilo iz svakog
pokolenja po dvanaest hiljada. Ali ako ih je bilo toliko, ni oni kao da nisu bili ljudi, nego bogovi. Oni
su izdržali krst tvoj, oni su istrpeli desetine godina gladi i golotinje u pustinji, hraneći se skakavcima i
korenjem, i, naravno, ti sad sa ponosom možeš ukazati na tu decu slobode, slobodne ljubavi, njihove
slobodne i veličanstvene žrtve u ime tvoje. Ali imaj na umu da je njih bilo svega nekoliko hiljada, pa i
to bogova – a ostali? Šta su krivi ostali slabi ljudi što nisu mogli da izdrže ono što i oni jaki? Šta je
kriva slaba duša što nije u stanju da primi toliko strašnih darova? I zar si ti zaista dolazio samo
izabranima i radi izabranih? Ali ako je tako, onda je to tajna, i mi je ne možemo razumeti. A ako je
tajna, onda smo i mi imali pravo da propovedamo tajnu i učimo ljude da nije važna slobodna odluka
njihovih srdaca, niti ljubav, nego tajna kojoj se oni moraju slepo pokoravati, pa čak i protiv svoje
savesti. Tako smo i učinili. Ispravili smo podvig tvoj, i zasnovali smo ga na čudu, tajni i autoritetu. I
ljudi su se obradovali što su ih opet poveli kao stado, i što je, najzad, sa njihovih srdaca skinut strašni
dar koji im je doneo toliko patnje. Jesmo li bili u pravu što smo tako učili i radili, reci? Zar nismo
voleli čovečanstvo kad smo tako smerno priznali njegovu nemoć, kad smo sa ljubavlju olakšali njegov
teret, i kad smo njegovoj nejakoj prirodi dopustili da makar i greši, ali sa našim odobrenjem? I zašto si
sad došao da nam smetaš? I zašto ćuteći i tako prodorno gledaš u mene svojim blagim očima? Naljuti
se, meni ne treba tvoja ljubav, jer ni ja tebe ne volim! I šta imam da krijem od tebe? Ili ne znam s kim
govorim? Ono što imam da ti kažem, sve ti je već poznato, to čitam u tvojim očima. I zar ću ja sakriti
od tebe našu tajnu? Možda ti baš hoćeš da je čuješ iz mojih usta, onda čuj: mi nismo uz tebe, nego uz
njega, to je naša tajna! Mi već odavno nismo s tobom, nego s njim, već osam vekova. Pre tačno osam
vekova mi smo od njega uzeli ono što si ti negodujući odbacio, onaj poslednji dar koji ti je on nudio
pokazavši ti sva carstva zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mač ćesarov, i proglasili same sebe
za careve zemaljske, za careve jedine, iako nam sve dosad još nije pošlo za rukom da potpuno
dovršimo naše delo. Ali ko je kriv? O, delo je to i sada još u početku, ali ono je započeto. Dugo će se
još čekati na završetak njegov, i zemlja će još mnogo postradati, ali mi ćemo svoj cilj postići, i bićemo
ćesari, i onda ćemo razmišljati o sveopštoj ljudskoj sreći. A ti si mogao već tada da uzmeš mač
ćesarov. Zašto si odbacio taj poslednji dar? Da si primio taj treći savet moćnoga duha, ti bi ispunio
sve što čovek na zemlji traži, to jest: kome da se potčini, kome da preda svoju savest, i kako da se
najzad svi ljudi ujedine u neosporan opšti i složni mravinjak, jer je potreba za sveopštim ujedinjenjem
treća i poslednja muka ljudska. Čovečanstvo je oduvek u celini težilo da svoj život uredi obavezno
jedinstveno. Mnogo je bilo velikih naroda sa velikom istorijom, ali što su viši bili ti narodi, tim su bili
i nesrećniji, jer su jače od drugih osećali potrebu za sveopštim ujedinjenjem ljudi. Veliki osvajači,
Timuri i Džingis-kanovi, prohujali su zemljom kao vihor, stremeći da osvoje vaseljenu, ali i oni su,
mada nesvesno, izražavali tu istu potrebu čovečanstva za svetskim i sveopštim ujedinjenjem. Da si
primio ovaj svet i ćesarevu porfiru, ti bi osnovao svetsko carstvo i pružio svetski mir. Jer ko da vlada
ljudima ako ne oni koji vladaju njihovom savešću, i u čijim su rukama njihovi hlebovi? Mi smo uzeli
mač ćesarov, i kad smo ga uzeli, naravno, tebe smo odbacili, i pošli smo za njim. O, proći će još
vekovi nedela slobodnog uma, ljudske nauke i ljudožderstva – jer su počeli da dižu svoju Vavilonsku
kulu bez nas, oni će završiti u ljudožderstvu. Ali tada će zver dopuzati do nas, i lizaće nam noge i
kvasiće ih krvavim suzama iz očiju svojih. A mi ćemo uzjahati zver, i podići ćemo čašu, a na njoj će
biti napisano: ’Tajna!’ Ali tada, i samo tada će za ljude nastati carstvo mira i sreće. Ti se ponosiš
svojim izabranicima, ali ti imaš samo izabranike, a mi ćemo dati svima sve. A pomisli još i ovo:
koliko li se njih između tih tvojih izabranika – između jakih koji bi mogli postati izabranici – umorilo
očekujući tebe, pa su preneli, i još će prenositi sile duha svoga i žar srca svoga na neku drugu njivu, i
završiće tako što će baš protiv tebe podići svoju slobodnu zastavu. A ti si sam podigao tu zastavu. A
kod nas će svi biti srećni i neće se više buniti, niti će uništavati jedan drugoga, kao u tvojoj slobodi. O,
mi ćemo ih uveriti da će tek onda postati slobodni kad se odreknu svoje slobode radi nas, i kad se
nama pokore. I šta, hoćemo li tada biti u pravu, ili ćemo lagati? Oni će se sami uveriti da smo u pravu,
jer će se setiti do kakvih ih je strahota ropstva i zabuna dovodila tvoja sloboda. Sloboda, slobodan um
i nauka zavešće ih u takvu prašumu i staviće ih pred takva čuda i nerazrešive tajne da će neki od njih,
nepokorni i svirepi, sami sebe istrebiti; drugi nepokorni, ali slabi, istrebljivaće jedni druge; a treći,
koji ostanu, nejaki i nesrećni, dopuzaće do naših nogu i zavapiće: ’Da, vi ste bili u pravu, samo ste vi
vladali njegovom tajnom, i mi se vraćamo vama – spasite nas od nas samih.’ Dobijajući od nas hleb,
oni će, naravno, jasno videti da mi njihove hlebove, njihovim rukama zarađene, uzimamo od njih, da
bismo ih opet njima razdali, bez ikakvog čuda; videće da mi ne pretvaramo kamenje u hlebove, ali
više nego hlebu, radovaće se što ga dobijaju iz naših ruku! Jer će se previše dobro sećati da su im se
ranije, bez nas, zarađeni hlebovi u njihovim rukama pretvarali u kamenje, a kad su nam se vratili,
onda se kamenje u njihovim rukama pretvorilo u hlebove. I te kako će proceniti šta znači potčiniti se
jednom zauvek! I dok ljudi to ne shvate, biće nesrećni! Ko je najviše potpomagao to nerazumevanje,
reci? Ko je rasterivao stado i rasuo ga po neznanim putevima? Ali stado će se opet prikupiti, i opet će
se pokoriti, i tada jednom zauvek. Tada ćemo im mi dati tihu, smirenu sreću, sreću slabačkih stvorova,
kakvi su i stvoreni. O, mi ćemo ih na kraju uveriti da ne budu oholi zato što si ih ti uzdigao, i time ih
naučio da budu oholi, dokazaćemo im da su slabi, da su samo jadna deca, ali da je dečja sreća
najslađa. Oni će postati bojažljivi i počeće da gledaju u nas i da se u strahu uz nas privijaju, kao pilići
uz kvočku. Oni će nam se diviti i užasavati se gledajući nas, i ponosiće se što smo mi tako snažni i
tako pametni da smo mogli umiriti nemirno stado od hiljada miliona. Oni će nemoćno drhtati od
gneva našega, umovi će im se uplašiti, oči će im se napuniti suzama kao kod dece i žena – ali isto će
tako lako, na naš znak, prelaziti u veselje i smeh, u svetlu radost i u srećnu dečju pesmicu. Da,
nateraćemo ih da rade, ali u časove slobodne od rada mi ćemo im organizovati život kao dečju igru, sa
dečjim pesmama, horom, sa nevinim igrama. O, mi ćemo im dopustiti i da greše, oni su slabi i
nemoćni, i oni će nas voleti kao deca zato što ćemo im dozvoliti da greše. Reći ćemo im da će svaki
greh biti iskupljen ako bude učinjen sa našom dozvolom. Dopuštamo im da greše zato što ih volimo, a
kaznu za te grehe neka mi preuzmemo na sebe. I uzećemo je na sebe, a oni će nas obožavati kao
dobrotvore koji su pred Bogom uzeli na sebe njihove grehe. I neće pred nama imati nikakvih tajni.
Dozvoljavaćemo im, ili zabranjivati, da žive sa svojim ženama i ljubavnicama, da imaju ili da nemaju
dece – sve u zavisnosti od njihove poslušnosti – i oni će nam se pokoravati rado i veselo. Najmučnije
tajne njihove savesti, sve, sve će to pred nas iznositi, a mi ćemo o svemu odlučivati, i oni će sa
radošću poverovati našoj odluci, jer će ih ona osloboditi velike brige i strašnih sadašnjih muka ličnog
i slobodnog odlučivanja. I svi će biti srećni, svi milioni stvorova, osim stotine hiljada njihovih
upravljača. Jer samo mi, mi koji čuvamo tajnu, samo ćemo mi biti nesrećni. Postojaće hiljade miliona
srećne dečice, i sto hiljada stradalnika koji su na sebe uzeli prokletstvo spoznaje dobra i zla. Oni će
tiho umirati, tiho će se gasiti u ime tvoje, i s one strane groba će nalaziti samo smrt. Ali mi ćemo
sačuvati tajnu, i radi njihove sreće mamićemo ih nebeskom i večnom nagradom. Jer, sve i kad bi čega
i bilo na onome svetu, onda, naravno, ne za takve kao što su oni. Priča se i proriče da ćeš ti doći i da
ćeš opet pobediti, da ćeš doći sa svojim izabranicima, sa svojim gordima i snažnima; i mi ćemo reći
da su oni spasli samo sebe same, a mi smo spasli sve. Kažu da će osramoćena biti bludnica koja sedi
na zveri i u rukama svojim drži tajnu, da će se slabi iznova pobuniti, da će razderati njenu porfiru i
razgolititi njeno ’gadno’ telo. Ali ja ću tada ustati, i ukazaću ti na hiljade miliona srećne dečice, koja
nisu znala za greh. I mi smo uzeli na sebe grehe njihove, za sreću njihovu, mi ćemo stati pred tebe i
kazaćemo: ’Sudi nam, ako možeš i smeš.’ Znaj da te se ja ne plašim! Znaj da sam i ja bio u pustinji,
da sam se i ja hranio skakavcima i korenjem, da sam i ja blagosiljao slobodu kojom si ti blagoslovio
ljude. I ja sam se spremao da stanem u broj izabranika tvojih, u broj snažnih i jakih, sa žudnjom ’da
ispunim broj’. Ali sam se prenuo, nisam hteo da služim bezumlju. Vratio sam se i pridružio sam se
redu onih koji su popravili tvoj podvig. Odoh od gordih, i vratih se smernima, radi sreće tih smernih.
To što govorim tebi, zbiće se, i carstvo će se naše sazdati. Ponavljam ti, već sutra ćeš ugledati to
poslušno stado, koje će, na prvi znak moje ruke, poleteti da prigrće žeravicu oko lomače na kojoj ću te
spaliti zato što si došao da nam smetaš. Jer ako postoji iko ko je više od svih zaslužio našu lomaču, to
si ti! Sutra ću te spaliti. Dixi!“
Ivan ućuta. Bio je pao u vatru i govorio je sa zanosom, a kad je završio, odjednom se osmehnu.
Aljoša, koji ga je neprestano slušao ćuteći, i koji je pred kraj u izuzetnom uzbuđenju više puta
pokušavao da prekine bratov govor, ali se očigledno uzdržavao, sad odjednom progovori:
– Ali… to je besmislica! – viknu on crveneći. – Tvoja poema je pohvala Isusu, a ne hula… kao što
si ti hteo. Ko će ti poverovati to o slobodi? Zar tako, zar tako nju treba razumeti? Zar je to shvatanje
pravoslavlja? To je Rim, ali nije ni sav Rim, to nije istina, to su najgori u katoličanstvu, inkvizitori,
jezuiti… A i ne može uopšte postojati tako fantastična ličnost kao što je tvoj inkvizitor! Kakvi su to
gresi ljudski koje su oni uzeli na sebe? Kakvi su to nosioci tajne, koji su primili na sebe nekakvo
prokletstvo radi ljudske sreće? Kad ih je iko video? Mi znamo jezuite, o njima se govori rđavo, ali zar
su oni takvi kao što si ih ti opisao? Uopšte nisu takvi… nipošto nisu. Oni su prosto rimska vojska za
buduće svetsko zemaljsko carstvo, sa imperatorom, rimskim prvosveštenikom na čelu… to je njihov
ideal, ali bez ikakvih tajni i uzvišene tuge… Najprostija želja za vlašću, za zemaljskim prljavim
blagom, za potčinjavanjem… neka vrsta budućeg kmetstva, s tim što će oni biti vlastela… eto, to im
je sve. Oni možda ni u Boga ne veruju. Tvoj inkvizitor koji pati – to je samo fantazija…
– Ama čekaj, čekaj – smejao se Ivan – kako si se ražestio. Fantazija, kažeš – pa dobro! Naravno,
fantazija. Ali ipak, dozvoli: zar ti zaista misliš da je čitav taj katolički pokret poslednjih vekova
stvarno samo puka želja za vlašću, jedino radi prljavih blaga? Da te to otac Pajsij nije tako učio?
– Ne, ne, naprotiv, otac Pajsij je jednom govorio čak nešto slično kao ti… ali naravno, ne tako, ni
izdaleka ne tako! – trže se odjednom Aljoša.
– Ipak je to dragoceno obaveštenje, bez obzira na to tvoje „ni izdaleka ne tako“. Ja te sad pitam:
zašto bi se tvoji jezuiti i inkvizitori ujedinili samo zbog prljavih materijalnih blaga? Zašto se među
njima ne bi mogao naći nijedan stradalnik koga muči velika tuga i koji voli čovečanstvo? Vidiš:
pretpostavi da se našao bar jedan između svih tih koji žele samo materijalna i prljava blaga – bar samo
jedan takav kao moj starac inkvizitor, koji je sam jeo korenje u pustinji, u besu pobeđujući svoje telo
da bi učinio sebe slobodnim i savršenim, ali koji je ipak celog svog života voleo čovečanstvo, ali koji
je odjednom prozreo i uvideo da nije nikakvo veliko moralno blaženstvo ako neko postigne
savršenstvo volje, a istovremeno se uveri da su milioni ostalih bića božjih ostali sazdani samo za
ruganje, i da oni nikad neće biti u stanju da izađu na kraj sa svojom slobodom; da od jadnih
buntovnika nikad neće postati nekakvi divovi za dovršenje kule; i da veliki idealist nije zbog takvih
ptica maštao o svojoj harmoniji. Kad je sve to razumeo, on se vratio i pristupio… pametnim ljudima.
Zar se to nije moglo dogoditi?
– Kome je pristupio, kakvim pametnim ljudima? – skoro ljutito uzviknu Aljoša. – Ne postoji kod
njih nijedan takav um, nemaju oni nikakvih tajni… Osim, možda, bezbožnost – to im je sva tajna.
Tvoj inkvizitor ne veruje u Boga, i to je sva njegova tajna!
– Pa neka je i tako! Najzad si pogodio. I zaista je tako, zaista samo u tome i jeste sva tajna, ali zar
to nije patnja, makar i za čoveka kao što je on, koji je sav svoj život utukao kao isposnik u pustinji, i
nije se izlečio od ljubavi prema čovečanstvu? U predvečerje svog života on se jasno ubeđuje da bi
samo saveti velikog strašnog duha mogli koliko-toliko da obezbede snošljiv poredak za slabačke
buntovnike, ta „nedovršena bića, koja su stvorena samo za porugu“. I gle, uverivši se u to, on vidi da
treba ići po uputstvu mudrog duha, strašnog duha smrti i uništenja; a zato treba prihvatiti laž i
obmanu, i svesno voditi ljude u smrt i propast, i pritom ih varati čitavim putem, da ne bi nekako
primetili kuda ih vode, kako bi se ti jadni slepci makar usput osećali srećnim. I još imaj na umu: to je
obmana u ime onoga u čiji je ideal tako strasno verovao starac čitavog svog života! Zar to nije
nesreća! Kad bi se bar jedan takav našao na čelu cele te vojske „koja žudi za vlašću jedino zbog
prljavih blaga“, zar nije dosta bar jedan takav pa da ispadne tragedija? I ne samo to, dosta je jedan
takav, koji stoji svima na čelu, da bi se najzad našla prava rukovodeća ideja čitavog rimskog
poduhvata, sa svim njegovim armijama i jezuitima, viša ideja tog poduhvata. Ja ti otvoreno kažem da
čvrsto verujem da taj jedini čovek nikad nije nedostajao onima koji su stajali na čelu pokreta. Ko zna,
možda je i među rimskim prvosveštenicima bilo tih pojedinaca. Ko zna, možda taj prokleti starac, koji
je tako uporno i toliko na svoj način voleo čovečanstvo, postoji i sad u obliku čitavog reda mnogih
takvih staraca, i to uopšte ne slučajno, nego postoji kao sporazum, kao tajni savez, koji je odavno
sklopljen radi čuvanja tajne, da bi se ona očuvala od nesrećnih i nemoćnih ljudi, s tim da ih učini
srećnim. To sigurno postoji, i treba tako da bude. Slutim da slobodni zidari imaju u svojoj osnovi
nešto slično toj tajni, i da katolici zato toliko mrze slobodne zidare, jer u njima vide konkurente, vide
komadanje jedinstva ideje, dok treba da bude jedno stado, i jedan pastir… Uostalom, braneći svoju
misao, ja izgledam kao pisac koji nije izdržao tvoju kritiku. Dosta o tome.
– Ti si, možda, i sam slobodni zidar! – ote se najednom Aljoši. – Ti ne veruješ u Boga – dodade
on, sad već veoma tužno. Njemu se još, osim toga, učini da ga brat podsmešljivo posmatra. – Pa čime
se završava tvoja poema? – zapita on, gledajući u pod. – Ili je već završena?
– Hteo sam da je završim ovako: kad je inkvizitor ućutao, on neko vreme čeka da čuje šta će mu
zarobljenik odgovoriti. Teško mu pada njegovo ćutanje. On je video kako ga je sužanj sve vreme
slušao, pronicljivo i mirno mu gledajući u oči, očigledno ne želeći ništa da mu odgovori. Starac bi
želeo da mu ovaj nešto kaže, pa makar i nešto gorko, strašno. Ali on se iznenada, ćuteći, približava
starcu, i tiho ga ljubi u njegova beskrvna devedesetogodišnja usta. I to mu je sav odgovor. Starac
uzdrhti, nešto zaigra na krajevima njegovih usana, on ide prema vratima, otvara ih i govori mu: Idi, i
ne dolazi više… ne dolazi nikako… nikada, nikada! I pušta ga „u tamne gradske ulice“. Zarobljenik
odlazi.
– A starac?
– Poljubac mu gori na srcu, ali on ostaje pri svojoj ideji.
– I ti zajedno s njim, i ti? – tužno uzviknu Aljoša. Ivan se nasmeja.
– Ma to je glupost, Aljoša, to je samo besmislena poema besmislenog studenta, koji nikad ni dva
stiha nije napisao. Što ti to tako ozbiljno uzimaš? Ne misliš valjda da ću ja sad poći pravo onamo,
jezuitima, da stupim u red ljudi koji ispravljaju njegov podvig? O, Gospode, šta se to mene tiče! Pa
već sam ti rekao: meni da je samo da se do trideset godina dovučem, a posle – pehar o pod!
– A lepljivi listići, a dragi grobovi, a plavo nebo, a voljena žena! Kako ćeš živeti, čime li ćeš ih
voleti? – tužno je uzvikivao Aljoša. – Zar je to moguće sa takvim paklom u grudima i u glavi? Da, ti
baš ideš da im se pridružiš… a ako ne, ubićeš sam sebe, nećeš izdržati!
– Postoji takva sila koja sve može da izdrži – progovori Ivan, sad već s hladnim osmehom.
– Kakva to sila?
– Karamazovska… Sila karamazovske podlosti.
– To znači utonuti u razvrat, ugušiti dušu u sramu, je li, je li?
– Pa možda i to… Samo do trideset godina ću, možda, izbeći to, a posle…
– A kako ćeš izbeći? Čime ćeš izbeći? To je nemoguće sa tvojim mislima.
– Opet na karamazovski način.
– Je li onako – „sve je dozvoljeno“? Sve je dozvoljeno, je li tako, je li tako?
Ivan se natmuri i odjednom nekako čudno preblede.
– A, ti si se uhvatio za jučerašnju reč, zbog koje se Miusov onako uvredio… koja je tako naivno
izletela bratu Dmitriju, koji ju je ponovio? – osmehnu se on kiselo. – Pa neka bude – „sve je
dozvoljeno“, kad je već pala reč. Ne odričem se. A ni Mitjenjkina redakcija nije loša.
Aljoša ga je ćutke gledao.
– Ja sam, brate, pred odlazak, mislio da na čitavom ovom svetu imam bar tebe – reče Ivan
neočekivano osećajno – a sad vidim da ni u tvom srcu za mene nema mesta, moj mili pustinjače! Od
formule „sve je dozvoljeno“ ja se ne odričem. A hoćeš li se zbog toga ti mene odreći, a, a?
Aljoša ustade, priđe mu i ćuteći ga tiho poljubi u usta.
– Književna krađa! – povika Ivan, prelazeći iznenada u nekakvo ushićenje. – To si ukrao iz moje
poeme! A ipak, hvala! Ustaj, Aljoša, hajdemo, vreme je i meni i tebi.
Oni izađoše, ali zastadoše na ulazu gostionice.
– Još nešto, Aljoša – progovori Ivan odlučnim glasom. – Ako stvarno budem uspeo da uživam u
lepljivim listićima, onda ću ih voleti samo sećajući se tebe. Dovoljno mi je da znam da si ti tu negde,
pa još neću izgubiti volju za život. Je li ti to dosta? Ako hoćeš, uzmi to i kao izjavu ljubavi. A sad: ti
desno, ja levo – i dosta, čuješ li, dosta! To jest, ako ja sutra i ne bih otputovao (ali izgleda da ću
sigurno otputovati), i ako bismo se opet nekako sastali, sa mnom na čitavu tu temu više ni reči! To te
veoma molim. I što se tiče brata Dmitrija, takođe te izričito molim da i ne započinješ razgovor, nikad
više – dodade on najednom jetko – sve je iscrpljeno, sve je ispričano, je li tako? A ja ću tebi, sa svoje
strane, takođe dati jedno obećanje: kada, oko tridesetih godina, zaželim da „tresnem pehar o pod“, ja
ću, gde god ti bio, doći, da još jednom popričam s tobom… makar čak iz Amerike, to da znaš. Doći ću
baš zbog toga. Biće vrlo zanimljivo da i tebe vidim u to vreme, kakav ćeš tada biti. Vidiš, dosta
svečano obećanje. A možda se sad stvarno opraštamo na sedam, pa i na deset godina. E, sad, idi
svome Pateru Serafikusu, jer on umire, a ako umre bez tebe, još se možeš i naljutiti na mene što sam
te zadržao. Doviđenja, poljubi me još jednom, eto tako, i idi…
Ivan se odjednom okrenu i ode svojim putem, više se ne osvrćući. To je bilo slično onome kad je
juče od Aljoše otišao brat Dmitrij, mada je ono juče bilo na sasvim drugi način. To čudno zapažanje
prolete kao strelica rastuženim umom Aljošinom – tužnim i zabrinutim u tom trenutku. On malo
pričeka, gledajući za bratom. Uočio je da brat Ivan ide nekako klateći se, i da njegovo desno rame,
kad se gleda straga, izgleda niže od levoga. Nikad ranije to nije primetio. I on se odjednom okrenu i
skoro potrča prema manastiru. Već se jako smrkavalo, i njemu je bilo gotovo strašno, u njemu je raslo
nešto novo, što ne bi mogao da razjasni. I sad se, kao i juče, podiže vetar, i stoletni borovi turobno
zašumiše oko njega kad uđe u skitski šumarak. Skoro da je trčao. „Pater Seraphicus – odakle je uzeo
to ime, odakle?“, promače Aljoši kroz glavu. „Ivane, jadni Ivane – kad li ću te opet videti… Evo i
skita, Gospode! Da, da, on, Pater Seraphicus će me spasti… od njega, i zauvek!“
Kasnije, nekoliko puta u svom životu, on se sa velikim čuđenjem sećao kako je mogao, kad se
rastao sa Ivanom, da potpuno zaboravi na brata Dmitrija, iako je jutros, pre samo nekoliko sati,
nameravao da ga obavezno pronađe, i da ne ide dok to ne učini, pa makar se te noći i ne vraćao u
manastir.