KONSTANTIN FILOZOF : ITIJE DESPOTA STEFANA LAZAREVIA

itije i podvizi uvek spominjanoga, slavnoga, blagoastivoga gospodina despota Stefana,

napisano po zapovesti i zahtevu najsvetijeg patrijarha srpske zelje Kir Nikona i dvorskih
naelnika, i vienjem trisvetoga javljanja, dok je sam Stefan (despot) traio da ovo bude.
Blagoslovi oe!
O poreklu despota Stefana Lazarevia
Ovaj (despot), dakle, zasija od zemlje Dalmatije Dakije, (zemlje) sada nazvanih Srba, gde
mnogi u poslednja vremena procvetae, o kojima e rodoslov rei. I ova (zemlja) ne samo
da, slino onoj obeanoj, toi med i mleko, nego kao da (je) u sebe primila i vezala etiri
vremena i vazduh, i iz sebe (ih) daje ostalima...
O ulozi kneza Lazara u izmirenju crkava
Na ovom mestu treba poeti svima slatku i za sluanje milu povest. Ovde raa ta zemlja
dostojan plod sebi, kojim se mnogo vremena ponosila ne samo kao gospodinom, nego i
kao milim ocem i hrabrim drugom, mudrim i po svemu najkrotkijim. Poto je ta zemlja bila
kao pusta i kao isuena, ekae da se napoji vodom, i izmenjena mnogim gresima,
udostojava se mnogo najboljeg nasledstva.
To je ovaj veliki i slavni Lazar, kome je ime kao i sinu njegovu. Jer on ne bee u jednom za
pohvalu a u drugom oskudan, niti se u ovom isticao a u drugom bivao pobeen, nego u
svemu divan bee; a da sve ostalo ostavim, jer je veina od onoga to u ja rei svima
poznata.
Neka odsada ne bude vie razlike (meu) crkvama, a tako je bilo pre; mislim od dana cara
Stefana, zvanoga Duan, srpska crkva otcepi se od saborne crkve i (stade) tonuti u zlo,
kao to se mnogo puta od male iskre razgori veliki oganj. Drugo, ismailanski rod, koji se
na nas izlivae kao neki skakavci - jedne su odvodili, druge zarobljavali, jedne plenili, duge
klali, kao oganj lomei i sve satirui gde god se nalaahu i uvek se nametahu - ili su da
ono to je ostalo pojedu i nemilostivo pogube. I beznadean je bio izgled da se ovo izmeni
za nas koji greimo i koji se ne obraamo ka jedinome koji menja sve. Prva briga njemu
(Lazaru) bee da je tano ono to se tie neba (briga) za crkveni mir i ustrojstvo, jer vide
njezino (tj. crkveno) rascepljenje i da je (to) nezgodna stvar. Kao veliki mudrac, uzima
slavu u samim stvarima; i gde je potreban nesavladiv podvig, sam uzima stvar u ruke; i
gde je potrebno domiljati se, nije prenebregao ni jednu stvar; i odmah ustroji da budu
drugarice jedna drugoj obe sestre (crkve), koje su ve mnogo vremena plakale razdvojena
jedna od druge. Ima li to vee kod vladara na zemlji ili ta je Bogu ugodnije?
Kada je ovo dobro utvrdio, prelazi na druge stvari: gde god je video ma koje vrste gradove
i oblasti i obitelji i crkve blagoastivih, gde su jedne ognjem popaljene, a druge poruene, i
mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slino. Jer odavno je ve grka mo
opadala, a Ismailani su se umnoavali i razlili tako da su doprli ak i u zapadne krajeve, i
imali su sa sobom i Perse...
O Kosovskom boju

A kada je umro i Orkan, podie se najmlaih sin Orkanov, zvani Amurat, i pokori mnoge
krajeve na zapadu. Najposle se podie na blagoastivoga kneza Lazara. Ovaj ne otrpe da
vie eka i da prenebregne svoje udove, a uz to jo Hristove, da se seku i kidaju, nego
(odlui) ili da ukloni sramotu njihovu od sviju, ili sam da umre i jo da (to) posvedoi
muenjem. Obuzet ovakvim mislima, ustane on i poe na Ismailjane, i sukob je bio na
mestu zvanom Kosovo. Meu vojnicima koji su se borili pred (vojskom), bee jedan veoma
blagorodan (Milo), koga ocrnie zavidljivci pred gospodinom i osumnjiie kao neverna. A
ovaj, da pokae vernost, a ujedno i hrabrost, nae zgodno vreme, ustremi se ka samome
velikom naelniku, kao da je prebeglica, i put mu otvorie. A kada je bio blizu, iznenada
pojuri i zari ma u toga samoga gordoga i stranoga samodrca. Tu i sam pade od njih. U
prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeivali su. Ali ve ne bee vreme za izbavljenje.
Stoga i sin toga cara ojaa opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se i
ovaj veliki (Lazar) i oni koji su s njim sveu vencem muenitva. ta je bilo posle toga?
Postie (Lazar) blaenu smrt tako to mu je glava poseena, a njegovi mili drugovi molili
su usrdno da poginu pre njega, da ne vide njegovu smrt.
O prilikama u Srbiji posle Kosovske bitke
Ova bitka bila je godine 6897 (1389), meseca juna, (u) 15 (dan). A on (Lazar) primi
mueniku smrt i vidi se sada kao iv u velikoj obitelji zvanoj Ravanica, koju sam sazda,
javno uzet od njih (muenika) i s njima zboruje na nebesima. A tada, tada ne bee mesta u
itavoj toj zemlji gde se nije uo tuni glas ridanja i vapaj, koji se ne moe ni sa ime
uporediti, tako da se vazduh ispunio, tako da je u svima ovim predelima Rahila plakala i ne
htede se uteiti - ne samo zbog (pobijene) dece svoje, nego zbog bogoizbranog
gospodina, jer ga (Lazara) nema i jer ih (dece) nema. / Knjiga proroka Jeremije, 31, 15;
Jevanelje po Mateju, 2, 18./
I on stie u dobrostojea i vena (mesta), a da ostavimo (njegova) ljuboasna zdanja
crkava i manastira, putanje zarobljenika i milostinju, koja kao iz izvora izliva oblik svake
vrline i (njegovo) izvrenje zapovesti.
U svome ivotu sazda tvrde gradove, sazda i (grad) zvani Kruevac, u kome podie
najkrasniju crkvu velikome prvomueniku arhiakonu Stefanu, radi molitve za uvek
spominjanoga sina svoga (despota Stefana). Toliko o tome.
A lav onaj, koji je na svom jeziku nazvan i munjeviti (Bajazit), brzo se vraa na istok da
sedne na presto oev i da utvrdi carstvo odasvuda. A ako mi ko prigovori zbog ovoga,
zbog ega ovo upliem, takvi neka pogledaju u carstvene letopisne knjige i videe da one
izlau vrlo mnogo i opirno o vladaocima, bilo da govore u Jerusalimu, bilo u Carstvujuem
gradu, / Misli se na Carigrad (Konstantinopolj). / a ujedno i ivote (vladalaca) okolnih
zemalja, da bi time bolje poznatim uinili ivot blagoastivih i svetih gospodara naih.
Dosta je ako se to samo spomene.
A oni koji ostadoe (behu) siroti i uasnuti od njihove pljake, jer nije pretila beda samo od
Ismailjana, nego se i zapadni susedi (Ugri) spremie na rat. Uz to dooe i meusobne
borbe onih koji su im bili podruni; drugi su, meutim, bili kao samostalni, tako da se moe
sa Mardohejem / Mardohej je, zajedno sa persijskom caricom Jestirom, u vavilonskom

ropstvu titio jevrejski narod od progona. / u zagonetkama i prorokim snovima rei: "I gle
glas i vapaj, nemiri, gromovi i zemljotres, i pobuna na zemlji, i gle sada ne dva zmaja no
mnogi sa gmizavcima, koji dooe da se bore. I bi glas i sve se smuti od glasa vike
njihove, o svima ljudima (bee) danju tama i sumrak i bure i ratovi, i spremi se svaki narod
da se bori." / Knjiga o Jestiri, 1.1. / I zavapismo ka Gospodu zbog glasne vike njihove i bi
od maloga izvora mnoga voda; i velika reka (potee), svetlost i sunce zasija i reke se
uzvisie i progutae slavne. Poto je ovo ovako bilo, dooe im glasnici od velikoga
(turskog cara) i on ree, kao Navuhodonosor u svome umu: "Obuhvatiu vaseljenu kao i
jaje rukom mojom." Glasnici su se saglasili sa blagoastivom gospoom (Milicom) o
najmlaoj keri njezinom Oliveri i po savetu patrijarha i celoga sabora svetenih lica i
celoga sinklita, dade je za enu Amiru velikom (Bajazitu), da bi bilo spaseno hristoimenito
stado od vukova, koji su ga klali. A tada poe i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka
samodrcu sa sestrom. I od tada bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa
bratom svojim Vukanom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine
dolaziti mu na poklonjenje. A veliki car od tada se nije kao Maksimijan varljivo krasio
ljuboaem prema velikom Konstantinu kako bi ga pogubio nego se prema ovome
odnosio iskreno i sa istom ljubavlju kao prema ljubljenom sinu, to e nai u (odreenoj)
glavi, i pred svima istonima ovim se (Stefanom) diio kao nekim drugim suncem ili kao
zvezdom danicom.
O kneginji Milici
Dostojna slave i veoma mudra mati (Milica), koja je prevazilazila mnoge izabrane matere,
ostavi, kao to kae Solomon, hrabra ena, imala je sve vrline, kao to znaju svi oko nje
koji su pocrpli milost iz njezine ruke i koji su se nadali da je prime. Ali budui u tolikoj vlasti,
znala je i svetske (stvari) u kojima je teko snai se: i po lepoti bee ne samo ena, nego i
Disejs mnogi u savetima. A ko e pobrojati boanstvene i svetene ukrase i darove
crkvama i manastirima? Ko se nee zadiviti gledajui takvu (njezinu) spregu sa onima koji
gledaju ka jedinom Bogu i kako delima prevazilazi zapovesti; i ila je napred na sve vea
(dela).
O mladosti despota Stefana Lazarevia
A ta da kaem o onome (Stefanu) koji je od (Lazara i Milice) zasijao, pokazavi u sebi
premnogo od njihovih osobina, i prevashodno i sam pobedivi sve koji su doli? Trebalo je
da bude svestran i iznad prirode plod drvea zasaenih pri izvoru voda.
Prelazei (na to) da dogovorim o njemu, mislim da sebe bacim kao u okeanske struje koje
se ne dadu preploviti i koje su neispitane; ali, ipak, makar i iban valima ivota, pooh na
plovidbu, drei se kraja; jer nismo doli u slubu njemu od detinjstva - a ovo je bilo ranije i govoriti o njemu u to doba nismo u stanju.
On bee izuzetan jo kao mlad; i bio je vaspitavan od blagoastivih i iz dana u dan
pokazivae se da e u svemu biti obdaren: ugovoru, i u delu, ime se isticao. Kao to kau
za Aleksandra Filipova da kada je otac negde ratovao, tuan govorae svojim vrnjacima:
"Otac moj sve vrline izvrava, a ja neu imati ta." Tako i ovaj, kao dete, gledajui na crkvu
(koju je otac podigao), govorae: "Veu i lepu ja u podii." O ratovima slino; i druge rei

sline prorotvu (govorae); prosto u svakoj vetini, bilo (ona) boanske ili oveanske
premudrosti - ega god se dotakao, ubrzo se pokazivao bolji od svojih uitelja.
Bilo (da je re) o ratovanjima, borbi i umetnosti, koja mnogima nije laka, u svemu ovome
bio je prvi i druge upuivae. U svemu bee savren. I po lepoti tela i snage bio je meu
vrnjacima kao sunce posred zvezda, a (u) besedama izvanredan, kao niko dotle; i bee
kao Solomon kada kae: "Iznad sviju koji su bili pre mene u Jerusalimu," / Knjiga
propovednikova, 1, 16./ (takav bee u) svim obiajima i reima, kojima se mnogo puta
dobivaju mnoge (stvari) i osvajaju se bez krvi.
Gde vie puta nisu uspele vojske, koje su se potrudile, i oruje mnogih laa, tu je uspevala
jedino prosveenost. Mnoge primere za ovo imamo svuda: zauzee velikih i predivnih
gradova Vavilona i Troje; Kir kada brzo napade na Asirce i Jeline; kada radi ene
Menelajeve Jelene Troju razorie, i Temistokle pobedi Persijance laama i natera Kserksa
u beg, komarac estokoga onoga lava, i mnogo takvoga moe se nai. Poto istota isti
duu a hrabrost (je) zgodno spojena sa dobrom uenou te stopivi se ujedno (to) ostaje
nedeljivo, uvek uspeva i tako rei ostaje uroeno. Sve ovo se (u Stefanu) sastavi kao
istota i sveukupnost vrlina. Toliko o ranoj mladosti.
Kada je postao punoletan, kao pokrivaem zaborava pokrio je ono to je bilo, dodajui
velikim stvarima jo vee, i ako bi ko drugi postigao koji deo (od ovoga), mudrovao bi da je
velik, budui podloan strasti ljudskoj. A ovaj ne samo da ne (bee) podloan ovome, nego
i u tolikoj veliini vladarskoj ne izostavi nita korisno, ostajui nepokolebljiv, beei od
onoga emu se Bog protivi, to je nezgodno onima koji vladaju, tako da su se i aneli divili.
Ne odstupi ni od jednoga puta pravoga i carskoga.
O odlascima na Portu
U poetku vladavine odeva se materinskim molitvama i nasleuje oevo dostojanstvo, i
javlja se kao najsvetliji vladar sveta. Ali ne bee sve savreno, jer avo koji oduvek seje
kukolj, podjari veliku borbu nekih velikaa, koje otac njegov pokori pod svoje noge - oni su
gledali da se sa njime izjednae i izmaknu ispod njegove vlasti; i izmislie mnoge teke
krivice protiv njega, iznosei ih pred Bajazita, jedni govorei kako podie Ugre protiv njega,
a drugi su govorili da su samostalni i da hoe da slue njegovoj (Bajazitovoj) dravi. I
poslae glasnike od kojih jedan bee po imenu Mihailo, uvek budui blagorodan i veran
Stefanu, i naao se oi u oi sa onima koji su na njega klevetali i bunu podizali.
A ovi behu Nikola Zoi i Novak Belocrkvi sa drugim nekim. I Novak pozvan (od Stefana)
doe, ne znajui nikako da se saznalo za dela njegova. Njega smrti predadoe i (to) po
pravdi. A Nikola pobee u utvrenje grada zvanoga Ostrovica; videvi da mu nije mogue
umai iz ruku gospodara svojih, postrie vlasi i primi na se inoki obraz, sa svojom enom
i decom - sa etiri keri. I tako, smilovavi se, ovaj blagoastivi (despot Stefan) sa svojom
materom ostavi ih u svakoj sigurnosti.
A zbog ovoga poe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospoa (Milica); imala je sa sobom
roaku svoju, bivu enu despota Ugljee, a ker nekoga esara. /Despotica Jelena (u
monatvu Jefimija), ki kesara Vojihne, ena despota Jovana Ugljee. / Ova u mnogim
reima i stvarima budui najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki

stub i pomo, naroito u takvoj stvari koja se dogodila. Kada su bile prizvane k caru
(Bajazitu) a (Milica) bila u uasu to e videti cara. (Jefimija) joj ree: "Odbaci svaki strah,
kada nas (samo) udostojie da ga vidimo." One mudro tada svrie sve svoje potrebe
pomou Bogomatere, u koju i poloie svoju nadu.
Posle otide zbog ovoga i blagoastivi i uvek spominjani knez Stefan i jo u strahu poto po
savetu nekih bee pristao da bude prijatelj sa Ugrima. I kada vide da e njegova namera u
budunosti biti nemogua, on se posavetova sa blagoastivom materom; doavi
istonom (caru Bajazitu), ovde je po Solomonu bilo "srce carevo u ruci Bojoj", / Prie
Solomonove, 21, 1. / od dobrote tvoje, Vladiko, zbog stvari od koje trepetae i uasavae
se; zato je sve svrio povoljno i neukrotiv gnev ka milosti i ljubavi izmeni (tako) da ga je
kao najslaeg sina savetovao i uio najljubaznijim reima.
Kada doe k Bajazitu (bee) obiaj da svi sabrani posle jela odlaze; ovaj ne htede izii, no
stavi stojae. I kada je bio zapitan od cara za uzrok, odgovori: "Gospodaru, umesto da
me ko ocrnjuje (pred) tvojom moi, sam u izneti sagreenje moje, koje carstvu Tvome
neki za mene behu saoptili kako sam odstupio od slube tvojoj dravi i da sam drug
Ugrima. Rasudivi opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moi i zakletve i
dooh. Evo, ivot je moj pred Bogom u tvojoj ruci; ta hoe, uini." A on malo poutavi,
divei se, odgovorio je slatkim reima: "O mili! ta si hteo da uspe sa Ugrima? Jer ja sam
hteo zemlju uzeti kao svoju. A ta e ti tamo uiniti? Ko je od onih koji vladaju a (koji)
priklonie glavu (pred) Ugrima postigao to u svome gospodstvu?" I pomenuo je po imenu
bugarske careve i ostale. "A ti, ree, budui sa mnom i ako ide tamo gde ja ne idem,
zaista se smuuje. A ako ide sa mnom gde sam ja, ne treba da se smuuje. Mi smo
vladari, i ako mi ne poemo na druge, drugi na nas nee. Jer vojskom se najjaa carstva
odravaju i ire. Tebe sada smatram kao najstarijega i vazljubljenoga sina i javljam pred
svima - mojima i istonima. Jer ko je kod mene u takvoj asti kao ti? Ja sam ve u starosti.
Zato ili u u boju ili od bolesti umreti. A t ovako sa mnom ivei (u) vremenu e tada
dobiti. Mnogi moji sinovi ustae brat na brata i svaki od njih slae ka tebi molioce za
pomo, ili samo za ljubav, a ne neprijateljstvo. Doekavi ovo vreme, odrae ne samo
svoje krajeve, nego (osvojie) i druge predele oko cele svoje zemlje, i nazvae se veliki i
preslavni vladar. I sada e drati svoju zemlju u svojoj granici. Posluaj mene i ja u ti
kazati ta treba da ini. Dok sam ja u ivotu, potrudi se i satri svoje silne i dovedi na svoju
volju, jer tada (posle smrti moje) e hteti i nee nita uspeti. Zato bilo blagorodne, bilo
nite od svojih ljudi izdigni, i uini slavnima te da zajedno s tobom vladaju. A kletvenike sve
uutkaj i njima sline." Ovakvim i mnogim reima pouie (ga) car, otide Stefan svojoj kui,
i, o uda! Ko je takvo to gde uo ili video? On, koji je doao kao okrivljen i gotov na smrt,
primio je kao sin od cara vlast! I kakve savete i to ne od jednovernih! Ko je takvo prorotvo
kada uo od jezinika?! Jer sve se zbilo u nae dane tako da su svi po svima krajevima
mogli i videti, poto nije sakriveno niti se potajno dogodilo, nego se izvri pred licem
vaseljene. I da niko ne misli da je to neobino to rei oveka Ismailjanina uporeujemo
sa prorotvima; takav neka pogleda na prorotvo Kajafe, koji ree: "Bolje je da jedan umre
za ceo narod." / Jevanelje po Jovanu, 18, 14. / A vrhovni (apostol Petar) kae: "Ni jedno
slovo pisma ne biva po svome skazanju, niti ovek prorokova kadgod po svojoj volji." /
Druga saborna poslanica sv. apostola Petra, 1, 20. /

O pogibiji kralja Marka i Konstantina Dragaa

Posle ovoga zamisli ovaj gordi i veliavi (car Bajazit) rat protiv Ugrovlaha; i podigavi se sa
svima silama svojim doe i preavi Dunav 6903 (1394) sukobie se u bitkama sa velikim i
samodravnim vojvodom Jovanom Mirom, u kojima je bila neiskazana mnoina krvi
prolivena. Tada pogiboe kralj Marko i Konstantin. A tu se, u ovoj bici, nae sa ovim
gospodarima i knez Stefan o kome mi govorimo. Jer svi ovi behu sa Ismailjanima, ako i
ne po (svojoj) volji, a ono po nudi, tako da kau za blaenog Marka da je rekao
Konstantinu: "Ja kaem i molim Gospoda da bude hrianima pomonik, a ja neka budem
prvi meu mrtvima u ovom ratu." / Mnogo upravo u ovom svedoenju Konstantina Filozofa
trae korene velike popularnosti Marka Kraljevia u junoslovenskoj usmenoj tradiciji. /
Vrativi se svojoj kui, car (Bajazit) izmiri se sa njima.
O Stefanovom junatvu u bici kod Angore
A da nastavimo priu o velikoj bici. / Bitka kod Angore voena je 28. jula 1402. godine
izmeu mongolske vojske koju je predvodio Timur (Tamerlan), i turske vojske, na elu sa
sultanom Bajazitom. Turci su u ovom boju poraeni, a Bajazit zarobljen i odveden u
ropstvo, gde je umro 8. marta 1403. godine. / Ima, dakle, neka zemlja, na mei Indije, koja
lei na severnoj i istonoj strani ove, zvana Orar. I taj kraj je meureje koji okruuju dve
reke. U toj zemlji prebivae neki ovek, sin stareine nekoga mesta. I taj mu, imenom
Demir, bee svirep i veliki nasilnik. Ovaj, idui razbojniki, nae neke pastire, pobedi ih i
uze njihove ovce, gde je bio i ustreljen u nogu, od ega je i hrom bio. I ovako ustremivi se
stee imanja. Sakupi i tisuu ljudi pod sobom i sa ovima prevarom napade na nekoga
poglavara zemlje kome je ime Kamaradin, koji je imao pod sobom deset tisua vojnika. I
pobedivi ga zauze tu zemlju i najedanput sa tih deset tisua napade na samoga vou
Persijanaca, takoe na prevaru ue u samu Persiju, gde voa persijski pope se na kulu,
uhvati ovoga i najedanput vladae svim Persijancima, i imao je svega vojske sto i pedeset
tisua. Posle ovoga i sve okolne zemlje pokori i otuda, plenom osilivi se, prevazie i
Darija, a okolo drei, razli se kao mnogotoni izvori, ubijajui sve to se nalo...
... Ovako se ukrepivi i ojaavi, posla poslanike ka munjevitom caru (tj. Bajazitu), koji se
hvalio da e uskoro osvojiti i Carstvujui grad (Carigrad), traei od njega danak i
poslunost, koji je istok i zapad izjedao i izmodavao. A ovaj, uvi ovakve (rei) i
razljutivi se, objavljivae rat i spremae se za borbu, zlo govorae i iljae estoke rei,
"ako, ree, ne doe u boj"...
... Ali persijski (car Tamerlan) /Timur (Tamerlan) - mongolski vladar (1336-1405)./ razljutivi
se od zlih rei, estoko se razjarivae, pokrivajui gore i polja vojskom. A Bajazit sabra svu
svoju vojsku i (od) istonih i (od) zapadnih (vladara) i posla ka uvek spominjanom knezu
Stefanu da koliko je mogue doe sa svojom izabranom vojskom. I Tamerlan, dakle,
uavi u krajeve plenjae. A ovaj (Bajazit) gonei, ne znajui proe (Tamerlana), i naavi
ga u Ankari, udari na njega. Pri sudaru gazili su jedan drugoga. A izabrana persijska vojska
odelila se i udari na uvek spominjanoga (despota Stefana); jer, kako je jo pre bilo
odreeno, udari na njega; i onim, uskliknuvi glasovima, udarie i odmah pobeeni bie i
poginue od otrica maa i kopalja srpske vojske. A videi gde su mnoge desetine hiljada
opkolile cara (Bajazita), neiskazana mnoina, i (Stefan) hotei ga kao osloboditi, tri puta

ulaae u borbu, sasecajui i pobeujui. A kada vide da se smanjuje broj njegove vojske,
vrati se. Jer ta je mogao i uiniti u tolikim tisuama i desetinama tisua bez Boje volje! A
(o) veliini njegove tadanje pobede svi su priali i dosta je uvena. I vrati se poto su se
varvari rairili i poto su se napred svuda razlili; pobeivae pojedine gonioce i imaae
okrvavljenu desnicu...
O dobijanju despotskog dostojanstva i enidbi
Ali mi emo se vratiti na prethodno. Blagoastivi knez Stefan stigavi, dakle, u Carstvujui
grad zajedno sa bratom svojim Vukom, od sviju sluae ljubazne rei i (svi) miljahu kao
da gledaju u neko sunce. Tada dobi i despotsko dostojanstvo od blagoastivoga cara
Jovana. /U Carigradu, avgusta 1402. godine, vizantijski regent Jovan VII Paleolog
dodeljuje Stefanu Lazareviu visoku titulu despota. Car Manojlo II Paleolog potvruje ovu
titulu 1410. godine./ Jer ovoga svoga neaka bee ostavio car kir Manojlo mesto sebe,
pritenjen napred pomenutim Bajazitom; bee otiao ka Rimljanima staroga (Rima) radi
sjedinjenja crkve (kao) i da die vojsku na odmazdu i izbavljenje. Jer ve mnogo godina
drae Carstvujui grad zatvoren jer propada od gladi. neki nou izbegavahu, a ostalim
siromanim zapovedahu da iziu.
Ovaj, dakle, blagoastivi Jovan imao je ne malo sukoba sa stanovnicima Galate
(enovljani); kada vide (Stefana) u Carstvujuem gradu, veselei se sa njim u carskim
(dvorima) dade (mu) venac despotskog dostojanstva koji bee sam sebi ispleo svojim
hrabrim delima i dobrostradalnim podvizima. Car Jovan ga posla da ode s laama
njegovom tastu na Mitilensko ostrvo da ga sa laama sprovede u Arbanase. Jer ovaj
nameravae da tamo ide. A ovaj (tast) preduze (sve) jer mu se ukaza prilika da vidi svetlu
danicu u svome gradu; i u ovom najizabranijem i krasnom gradu Mitileni ne bee mesta
gde ga ovaj Kateoluz nije gostio, spremajui provode i gozbe u svojim batama i vrtovima
uz klicanje: "Mnogaja leta, Vladiko", kao to je obiaj vladalakom inu.
Tada je ovaj previsoki (Stefan) o kome je re, ugledao i ker ovoga vladara, koju posle uze
za enu. /Stefan se 1405. godine oenio Jelenom, keri Franeska II Gatiluzija, gospodara
Lezbosa, bliskom srodnicom dinastije Paleologa./ Jer po materi je i ova neaka caru
Manuilu, od koga se i gospoda i taj rod nazivaju Paleolozi. Tada mu ree ovaj Kateoluz:
"Koju hoe od mojih keri, uzmi sebi za enu." A ovo se dogodi uz savet i sudelovanje
carice Jovanove, njezine sestre.
I dok je istoimeni despot (Stefan) ekao na ostrvu da se spreme lae, i dok je sa bratom
svojim Vukom bio u njima (tj. laama), doe do zapadnih strana car grki Manojlo ka
Kalipolju; tu doe sa istoka posle Angorske bitke i najstariji sin ovoga munjevitoga, tj.
Bajazita. Tu, dakle, ovaj (Manojlo) na moru (tj. na lai), i ovaj (Sulejman) na suhu, uinie
krepko prijateljstvo, kao otac sa sinom.
Tada se i Solun vrati u ruke Grcima. A ovoga Sulejmana cara sva dela behu dobra i
dobrorazumna, samo inom pobeen bivae vie od sviju drugih vladalaca i nikada ga ne
ostavljae, tako da se posle zbog vina i carstva liio.
Radosno, dakle, bie se carem grkim, dostojni jedan drugoga.

Doe, dakle, grki car u Carstvujui grad, a (car) Jovan, pokoravajui mu se kao ocu,
skloni se u Solun; jer ovaj (Solun) mu tada dade na upravu. A tada se Carstvujui grad
prostirao do Vize i dalje po Crnom moru do silivrijske strane, i ostalo, a jo i po ahajitskim
stranama sa solunskim stranama i po Svetoj gori Atonskoj. A kau i to da mnogi govorahu
o Kantakuzinu: "Ustani i uzmi dravu svoju, kao potomak blagorodnijih i svetlijih starijih
grkih careva." Jer njega tada, umesto vazljubljenoga brata, bee ostavio car sa Jovanom;
ali on ne htede ruke podii na blaenoga Manojla. I car, dakle, izabrani ovaj sede na svoj
presto, blagodarei Boga za sve to se dogodilo, koji ga je proveo kroz oganj i vodu u mir.
I bi, dakle, velika bitka kod Angore, godine 6911 (1403). / Treba 1402./ A deca Bajazitova
odrae se u istonim (predelima): Mehmet sultan u gornjoj zemlji, koji najposle carstvova
bolje i svetlije od svoje brae; i Musa (pribee) Tatarima, Asebeg u Anatoliju, dok ga ne ubi
Sulejman. A Mustafa umre.
O vladavini despota Stefana Lazarevia
Ko e iskazati tada neiskazanu radost kada je zemlja, vaistinu zapustela, opet primila
takva pastira! Doavi u svoje otaastvo kao Koil, (koji), iziavi iz dubokih uma, straan
dolazi, oganj izbacujui i uasavajui blinje i daljnje; ovako iziavi i obiavi, kao munja
sijae grmei, zbunjujui nepokorne (koji to behu) zbog mnogih metea. I svako beae
bi zgaeno i ustrai se: odsekoe se ruke onih koji su inili nepravdu i koji streme ka zlu, a
pravda je procvetala i plod donosila. Ne izgonjae brzi sporoga niti bogati ubogoga, niti je
moni uzimao predele blinjih, niti je vaen ma silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti
je postojao zli i glupi govor, niti laganja protiv naelnika, niti preziranje preslavnih po inu,
niti slino tome. I ta je sve tada po svetu ara (Bajazita) uinio. Ako je ko zbog nevere
svoje (to) izgubio ili (zbog) loeg sluenja ili kojim drugim nainom postade siromah, njih
(despot) postavljae na prvo dostojanstvo i potovanje pa makar da su bili u bednim
prilikama - da se niti ne lii mesta otaaskoga ili dedovskoga ili pradedovskoga. Jer
prema sudbinama boanstvenim govorae o onima koji su sagreili - da ne treba da budu
dvaput kanjeni. A onoga koji nije sagreio, kao siromaha, solomonski volei potovae.
Bee podigao, od poetka tako rei, svoj veliki vrt krsni: jedne kao naelnike nad
poslovima (postavi), druge kao telohranitelje svoje to bee i najpoverljiviji j(unutranji) in.
A onda (postojao je i) drugi in. Zatim trei, spoljanji, da su trei u zajednici sa drugima i
drugi sa prvima, tako rei po anelskom inu, i mogla se videti Aeropagitova slika. /
Konstantin Filozof uporeuje vladavinu despota Stefana Lazarevia sa delom O crkvenoj
jerarhiji Dionisija Aeropagita, odnosno nepoznatog autora s kraja IV i poetka V veka. / Jer
i Bog po svojoj slici urui ljudima dravnu vlast. A o stvarima doma carskoga, mnoina ovih
bee u svakom inu, tako da ih bude dovoljno u svako vreme, da ih ima dosta (pa) i
suvie. I svi sa strahom behu kao aneli gledani oima onih koji dolaze u udivljeni
pobonou, a svi su se jedan prema drugom (ponaali) kako dolikuje i sa lepom
uzdranou; jo vie oni, unutranji, koje je ova zraka (Stefan) nadgledao, odreivao i
osijavao. Vika, lupanje nogama, smeh ili nespretna odea nije se smela ni pomenuti, a svi
behu obueni u svetle odee, koju je razdavao lino despot. I u svakoj carskoj naredbi
sijahu carske (rei). Sa strahom su svi gledali na njega. A treba da se i ovo zna da niko
nije mogao sagledati oiju njegovih, ak ni oni najvii. Ovo ne govorimo samo mi, nego
svedoe i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da e ih ugledati, nije se mogao

ovoga udostojiti. A ovo je jo udnije od prvoga: u takvoj vladavini poneko izbee ponekad
od enske ljubavi i svirke. A ovaj je mrzio oboje, pa ta vie i odbacio. Samo koliko treba
muzike za rat, ree, da se nae.
O etovoi Karaljuku - Novaku
Bee neki mu po prirodi slian lavu (neki Novak); / Karaljuk (Novak) - etovoa u
oblastima pod Despotovom vlau koji je svojim upadima nanosio velike tete turskim
posedima. / i taj (je bio) od presvetlih iz davnine, (kao i) pod rukom istoimenoga (Stefana) i
pre ovoga; i on na hajduki nain uznemiri srca ismailjanskih zemalja. I zato ga je traio
car (Sulejman) da ga pogubi. Odgovor (Stefanov) bee da on kao razbojnik u gorama
obitava. A i gradovi bugarski behu se pobunili (pod vostvom) sinova careva bugarskih.
Zato pre ovoga podie se car Musulman i doavi na Temsko, zauze ga u boju. I posla
poslanike ka blagoastivom ovom despotu rekavi: "Samo hou da proem kroz predele
tvoje bez ikakve tete." Jer jo ne bee zemlja razdeljena. Nju, polazei ka Ovem polju
Toplicom, napred reeni mu, Karaljuk mu je ime (odn. Novak), uzevi neke stvari od
carskih stanova donese, a despot opet ove vrati.
O oporuci despota Stefana
Blagoastivoga despota Stefana hvatae sv vie nona bolest od koje odavno stradae.
Zato, veoma se pobojavi smrti, posla po svoga sestria, gospodina ura, i ovaj doe u
mesto zvano Srebrnica; i tu (despot) sazva sa patrijarhom sabor od asnih arhijereja i
blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih i na saboru blagoslovi njega (ura) na
gospodstvo, govorei: "Od sada ovoga smatrajte gospodinom mesto mene." Uinie i
molitvu nad njime sa polaganjem ruku; i sve zakle da mu budu verni. A prokle one koji bi
podigli kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega samoga da nee prezreti njegovo vaspitanje,
"nego kako sam ja samo o svemu mislio, tako ini i ti. Jer mnogi su mi posluili kojima ne
uspeh dati nagrade." I mnogo (ga) poui o pobonosti i zapovestima. Zato od tada mnogo
vernije se priklanjahu mladom svome gospodinu nego ranije. A blagoastivi, ozdravivi od
one bolesti, hodae dobro inei.
O smrti Despotovoj
Ali blaeni (Stefan), s jedne strane obilje i darove caru iljae, a s druge strane obilazio je
zemlju kako bi jo podigao boanstveni hram. I odatle u da je to ostrvo (ugarsko)
zauzeto. Podigavi se iae ka Beogradu. Kada je bio na mestu zvanom Glavica,
obedovavi, izie da lovi; i dok je jo lovio, uzeo je kragujca na ruku svoju. Uzevi ga nije
(ga) nosio kako treba, on, koji je dosada sve kako treba i na udivljenje izvodio i inio; i
nagibao se na jednu i drugu stranu kao da e sa konja pasti. Obuhvativi ga sa obe
strane, voahu ga do stana. I kad je bio u atoru, on leae - a to bee svima dirljiv prizor ispustivi samo jedan glas: "Po ura, po ura" - govorae. I tako nita nije govorio do
ujutro, kada i duh svoj predade Gospodu.
Prestavi se godine 6935 (1477) u 19. dan, meseca jula, u subotu, u 5. as dana.
O udima u asu smrti Despotove
Kada je sa konja bio skinut, bio je u gradu najedanput takav straan grom iznenada, kakav

nikada nismo uli; od toga asa i tama bi u celom tom kraju tako da se mislilo da je no
koja se u zalazak sunca malo prosvetlila. A ovo bee u podne...
... I u ostalom, dakle, moglo se sa Jeremijom prorokom oplakivati opustenje Novoga
Siona, kao on tada (to oplakivae). Jer, vaistinu, gde se najedanput dede sve svetlo i
krasno to je unutra i napolju? Gde su kola onih koji igraju, gde crkvena sabranja? Gde su
saborne sveanosti i molitvene litije u okolna (mesta)? Najedanput sve postade gadost
pustoi, sve se preobrazi, sve postade kao da niega i nema, sve se ispuni gorinom;
humke se raspadahu i sagorevahu, a narod je jedanput bio izgonjen, a drugi put se
useljavae; esto se dogaahu neke nove i neugodne (stvari) onima koje vladaju i videlo
se ono to se zaista pre ovoga u snovienju predskazivae: od zapada kao da stari orao,
pokislog perja, ovde od kule na kulu preletae i obladae.
A dogodi se i drugo znamenje. Kada je pala duboka no, a mi nismo spavali, vaistinu
Hristovu dolaae sa zapada, s one strane reke (Save), kao jeanje trube i po malo se
povisivae dok nije izgledalo da je na Savi (na polovini Save), zatim pred kulom, a onda po
celom gradu, od vrata do vrata. A ovo nije brzo prolazilo, nego (je trajalo) dva ili tri asa
tako da je izgledalo kao da dolazi istoimeni (Stefan) kada (glas) ne bi dolazio od Zapada,
ili (kao) da je neka vojska, tako da smo izili da vidimo ta se dogaa i upalili smo oganj.
Dogodi se i ovaj prizor: iz gradske velike crkve u vazduh podigle su se asne ikone, i, gle,
kao po inu koji e biti prilikom drugoga dolaska (stranoga suda): Carica, dakle, i
Vladiica i Jovan Pretea sa obe strane lika Spasitelja; i ikone dvanaest apostola - po est
kako treba sa svake strane - to smo mislili da je u slavu i zatite grada. A ono bee u
asu smrti, jaoj!
Dogodi se pre prestavljenja istoimenoga (Stefana) 17. dan toga meseca; pustio je vazduh
s neba kao iskre na grad koje i paljahu, a onda se ugasie. A pre ovoga - uzvitlani vihor
skinu krovove crkvene u gradu i svre (ih) na zemlju i porui mnoge kue i kuu sestre
despotove.
O postanku ovog dela
A mi, iako primismo zapovest koja prevazilazi nae snage od sveosveenoga kir Nikona
patrijarha, srpskih i pomorskih zemalja, (da napiemo ovo itije), (a) on je tada tamo
doao; pa jo i od vojskovoe i ostalih izabranih (ovo primismo), ali poto je tada takvo
vreme bilo, ostavismo da se (oko ovoga) potrudimo. etvrte godine od njegova (tj.
Stefanova) odlaska Gospodu, on se sam javio i kao kaznom je pretio da e biti kanjen (ko
(ovo) ne izvri). Posle ovoga, opet, kada sam sa svima svojima bio u stranstvovanju,
doao je u moju kuu, gde sam bio nedostojan da ga primim, i zapovedi mi da izvrim
obeanje. Zato ako i nismo bili u mogunosti, potrudismo se izloiti (njegov) ivot.
Ako postoje neki koji vie znaju (Stefanova dela) i koji su tamo bili saitelji njegovi, ili su
veoma pismeni i otroumni, dobro je zaista. A ako se do danas niko ne potrudi i ovde
(nae) koje nedostatke ili (to) izlino, to nije potrebno ili je grubo, poto je dola
zapovest i odreen nain (rada), neka se (kasnije) sve dovede na svoje mesto.