NAPRATE

VOJNIK

iveli baba i deda, a bili su,

kau, mnogo zli ljudi: krali su sve
to bi im dolo pod ruku. Metani
su znali gde nestaje letina sa
njihovih imanja, i stoka iz torova,
ali prevejanim lopovima nikako
nisu uspevali da doskoe. Kasno
uvee, kada tama prekrije
bregove i polja, upregnu baba i
deda volove u kola i krenu u
poharu.
Godinama tako.
Jednom u jesen, u vreme
berbe kukuruza, sitna, dosadna
kia rominjala je danima. Tu
priliku, kad poten domain ne
izlazi u polje, starci ne htedoe
da propuste: zaputie se da
kradu duleke. Od njive do njive,
lako napunie kola, pa poterae
volove nazad. Nikog ne videe,
ne sretoe. Tek pred zoru, bled i
pokisao, u uniformi stare srpske
vojske, pored puta, ukoen kao
krajputa, stoji vojnik. Kada ga
kola mimoioe, on iznenada
hitro priskoi odostrag i sede na
sranicu. Kako sede, volovi stadoe. Uplaeni baba i deda poee da ibaju volove, ali
ivotinje nikako da povuku kola. Zapinjale su, rikale i penuale, meutim, ni da maknu.
Dok se deda na kraju ne doseti jadu: sede na rudu, uhvati volove za repove i cimnu ih k
sebi. Kako to uini, volovi malo kretoe, ali se opet zaustavie. On isto, te mic po mic,
dokotrljae se nekako do kue. A kad prooe kroz kapiju, vojnik ripi sa kola, osmehnu se
starcima i, bez glasa, nestade.
Ubrzo svanu.
Ali ne i babi i dedi. Padoe u postelju i nedugo zatim, jedno za drugim pomree.
Nikada se nije saznalo ko im je nesreu napratio.

RIBOLOV
Sveti Nikola je najea slava u Srba. Pada u vreme velikog Boinog posta, pa se za tu
priliku, umesto peenice, na trpezu iznosi riba. Davno, dok se ribom nije trgovalo, slavari
su masovno silazili na reku, u ribolov, koji je esto trajao i po nedelju dana
Na obalama Velike Morave sakupio se silan svet. Na levoj umadinci, neki ak od
Topole, na desnoj Vlasi iz okolnih sela i sa Homolja. Lovili su ribu mreama, crpcima i
guzarima domiljatom napravom ispletenom od prua. Dovikuju se preko vode
umadinci s Vlasima, nadgovaraju jedni druge, a u itavoj toj gunguli i meteu nije se
oseao ni umor, ni pospanost.
Jedne noi, na desnu obalu, dooe meu ribare tri mlade Vlajne, obuene u bogato
ukraenu narodnu nonju. Svaka je sa sobom o ramenu nosila po jednu veliku torbu.
Raskomotie se, sedoe meu mukarce, alei se i smejui. Bile su ivahne, vesele naravi,
stasom privlane, pa oko vatre zavlada vedro raspoloenje. Tek, u neko doba noi, jedna
od njih unese strepnju meu prisutnima. Ree:
Treba nam amdija da nas odveze na sredinu reke, da tamo zavrimo jedan posao.
Ima li koga meu vama koji bi hteo da nas prati?
Podstaknut znatieljom, javi se jedan mladi.
Ali vodi rauna upozorie ga da ni glasa ne pusti dok se ne vratimo.
Dohvati momak poveu motku i veslo, uoe u amac i zaplovie.
No vedra, okolo tajac. Na sredini reke momak pobode aklju u muljevito dno i uhvati
se za nju, da matica ne bi odnela amac.
Jedna Vlajna s glave smae kajicu, rasplete kosu i poe da baje na vlakom. A iz torbe
vadi nekakve belutke i baca ih po vodi, oko sebe. Potraja to prilino. Otar Severac zaljulja
amac, voda se uznemiri i iz dubine zaleluja senka.
U isti mah, dve ruke, sline kandama, izronie na povrinu. Za njima i glava vojnika sa
srpskom ajkaom natuenom preko ela. Bled u obrazima, usne pomodrele, oi mutne.
Matica ga prinese amcu, on se akama uhvati za stranicu i ostade u vodi, do ramena.
amdija ustuknu a Vlajna mirno pokupi kosu.
Ustade druga, ponovi obred, svojim belucima prizva jo jednog vojnika. I on se akama
prihvati za amac. Uini tako i trea.
Mladi jedva da je i disao kad mu napokon Vlajne dadoe znak da ih vrati na obalu. On
to jedva doeka, pusti aklju i zavesla iz sve snage.
Krstili su se ljudi i udili vojnicima izvuenim iz vode, koji, im su zakoraili na obalu,
odoe pod jednu staru vrbu, podalje od vatre.
Vlajne sve ponovo okrenue na alu i oko vatre se vrati amor. Iz onih svojih torbi
izvadie arave, prostree ih, pa na njih iznesoe razne akonije i pie, obilato pogostie
ribare. Kada se ljudi najedoe, rakijom i vinom napie, amdija se odvai da upita,
pokazujui na vojnike:
Je li, snajke, a koji su vam ovi svatovi?
Eh, brajko slatki, odgovori mu najlepa meu Vlajnama, to su ti slavne vlake
naprate
Na polasku, Vlajne prebajae na strukove i mree, poelee ribarima dobar ulov, pa
odoe. One napred, a naprate za njima.
Do jutra slavari nahvatae silnu ribu, napunie dakove i kola, i jedva je oterae do
kua. Ali na tim strukovima i mreama nikada vie nita ne ulovie.

TRI VOJNIKA

Tekao rat, a seljacima sve gore i gore. Teko se dolazilo do para, a kazne za crnu berzu,
koju je vlada Milana Nedia zabranila, behu surove. Ali, kad nevolja pritisne, nema druge
nego upustiti se u rizinu trgovinu, pa kom opanci, kom obojci.
Negde u okolini Gornjeg Milanovca doli nakupci po groe. Metani sela Blaznava, blizu
Topole, spremili se na put da bi jo pre sunca stigli na otkupno mesto. Napunili kanate
groem i s prvim sumrakom krenue. Meu putnicima naao se i deak Milan, koga su
otac i deda posadili izmeu sebe na volovska kola.
Kolona je mirno i bez zastoja putovala itavu no. Pred zoru, kad nebo tek to pone da
bledi a mrak jo ne poputa, uoe u jedno malo selo, kua rasutih po blagoj padini povie
puta. Ba uz put samo jedno domainstvo, zgrilo se i spava. Milan najednom uzdrhta i
blie se privi uz oca. Prstom pokaza prema staji.
Pogledaj, tajo! proaputa.
I otac i deda zakiljie kroz pomrinu, i kad se kolima primakoe blizu, ugledae trojicu
vojnika u starim srpskim uniformama kako stoje u stavu mirno pod tremom ispred staje, i
gledaju u put. Sva trojica bledi, pomodrelih usana, praznih pogleda. Ukipljeni, ni najmanji
pokret da naine, s kiselim, jedva primetnim osmehom.
Prolaze kripom kola jedna za drugim, seljaci duvane i razgovaraju, neki dremaju.
Ovo nee da izae na dobro ree deda, sie sa kola i izdvoji ih iz kolone. Okrenu
volove i potera ih nazad, putem otkuda su i doli.
Pa, evo smo skoro stigli, a vi se vraate? uzbunie se komije, ne znaju ta je
starcu, ta ga je spopalo.
Ni da uje on da im objanjava ta je video. Smejali bi se, rugali, rekli da je izlapeo kad
mu se, eto, i aveti priviaju. Zna ih dobro, vek vekuje s njima.
Ostade deda tvrdoglav, ponovo se pope na kola i sa svojima, hajde, polako, kui. Sin
njegov ne htede da mu se suprotstavlja.
Kad uvee, poee u Blaznavu polako da pristiu i ostali metani: peke, pocepani,
modri i ranjavi. Nevoljno ispriae ta im se desilo: nadomak cilju kolona je upala u
zasedu. Borei se protiv crne berze, vlast je napravila raciju i estoko je udarila po
seljacima. Jedne je pohvatala, druge isprebijala, preostali se razbeali. Tek poneko je
uspeo da kui vrati kola i zapregu.
NAPRAENO-VRAENO

Pred kuom Stevana

Petrovia, velikoplanjanskog
zemljoposednika na glasu, na
prostranoj verandi okupio se
silan svet, sve njegovi roaci i
prijatelji iz blie i dalje okoline,
oko bogate trpeze kojom
domain proslavlja mesnu
zavetinu Vrtalomu, kako je u
narodu nazivaju, odnosno
znamenite svece Vartolomeja i
Varnavu. Meu gostima poasno
mesto zauzima suvonjava
Stevanova posestrima Melanija,
sitna enica iz nekog vlakog
sela preko Morave. Vreme letnje,
milina Boja za lenstvovanje u
hladovini, uz dobar mezetluk i
ukusno domae vino.
ujem, domaine, da si
nedavno kupio bika ree u
kasno popodne jedna od
prisutnih starina, iz mladosti prijatelj Stevanov. Priaju da je snaan i od plemenite rase.
Za seljaka nema lepe nego kada mu pohvale stoku. Stevanu veselo zaigrae gusti,
ekinjasti brkovi, jer stoku od soja su mogli da imaju samo bogati ljudi, a on je bio navikao
da ga cene i potuju po imanju. Odmah pozva jedno od unuadi i kaza mu da iz tale
izvede bika i proeta ga napolju, pred kuom.
Neto kasnije, iza maliana je tekim korakom gazio krupan bik, mrke dlake i britkih,
zlatnih rogova.
Nikada nisam video ovakvog! ree neko.
Vredi kesu dukata! javi se drugi.
U srezu nema boljeg!
Ne bee urokljivih oiju meu gostima, ali dok su se oni jo divili priplodnoj ivotinji, bik
odjednom riknu, ukopa se u mestu, a iz usta i nozdrva pokulja mu krvava pena. Svom
teinom se srui na zemlju, u ropcu, i ne pomae se vie.
Uzalud pritrae, nesrea je zaogrnula dom gazda Stevana Petrovia kada joj se
najmanje nadao.
 Odvukoe bika, a na mestu gde je pao ostala je da stoji samo posestrima Stevanova
Melanija. Pobola je koi u povaljanu travu i, zabrinuto vrtei glavom, rekla:
Ovuda vie ne gazite. Rekla bih da je to bila naprata.
Zatim se okrenu Stevanu:
Sluaj me sad dobro, pobratime. Da mi spremi za veeras jednu peenu kokoku,
veliku gibanicu, raznu drugu hranu i kolae, i sve to da uvije u arav, kao boaluk.
Noas u pokuati da ti skinem prokletinju s vrata.
Velika nesrea nagna oveka i za slamku da se uhvati. Pripremie sve kako je Melanija
naloila.
Vidi ti nje apatom e ene, s nevericom, ostala gladna, pa e negde u pomrini
sita da se najede.
No pritisla, poee gosti jedan za drugim da se razilaze, a domain sve ee pogleda
u sat. I pored sve muke, u njemu preovlada radoznalost odlui da poe za posestrimom,
da je uhodi. Ba da vidi ta e da radi.
Kad izbi pono sakri se iza jednog plota blizu senjaka i stade da eka. A Melanija zae u
vonjak, prostre arav, pa isee gibanicu, iskomada kokoku, i sve lepo porea kao za
gozbu. Onda smae konu s glave i rasplete kiku, isprui ruke ispred sebe i poe neto
jedva ujno da zbori; doziva nekoga iz tame, a okolo baca svoje ini i vradbine. Potraja to
prilino. Visoko se podigao Mesec, ini se sjajniji no ikad, nemo trepere zvezde, i Stevan
jasno ugleda kako se oko vraare najednom navue prozirna, fina, plaviasta izmaglica. A
potom oko nje poee da sleu golubovi, itavo jato krupnih belih ptica, niotkuda, kao iz
neke rupe na nebu doleprae. epurei se, trkarali su po belom platnu od jedne do
druge posude, kljucajui hranu. Povremeno su zastajkivali, podizali glave i oslukivali ta
im Melanija govori svojim bajalicama, prastarim nemutim jezikom. Gostili su se obilato, a
kad iza njih ne ostade ni mrvica hrane, prhnue svi u jedan mah uvis i izgubie se iza
kronji stabala. Melanija ih paljivo isprati pogledom, pazei na koju e stranu. Zatim
pokupi prazne inije, zavi ih u arav, a Stevan, zgranut prizorom, utee pre nje u kuu.
Pobratime pozva ga ona im se vratila, sutra se nadaj onome to ti je poslao
napratu. Doi e da od tebe trai oprotaj. Bilo je namenjeno da ti nastrada neko iz kue,
na sreu, bik je nabasao na zlo mesto.
Posle onoga to je video, Stevan je bio siguran da e se njene rei obistiniti. Besanu no
je proveo iekujui da svane, razmiljajui. Bio je poten i dobar ovek, u nevolji uvek
spreman da priskoi kome u pomo. Nije smiljao zlo, i bi mu krivo, raalosti se to je
morao da vrati milo za drago. A morao je.
Sunce je doekao duvanei. im se prvi zraak promoli iza dalekih brda, otvori se kapija
i ue mu u avliju kominica, podnadula od suza. Pade na prag kue ridajui i upajui
kosu, a kad joj domain izae u susret, jo nie se povi pred njim.
Joj, Stevo! vrisnu. to mi, Stevo, umori erku!
Ki njena, ve devojka u punoj snazi, zdrava i bez mane, naprasno je umrla te noi,
odmah poto su golubovi odleteli od Melanije.

(Dogodilo se ovo 1938. godine.)

Milane Markovi
(Prie su objavljene u zbirci Senovite prie)