Терпентинско уље, петролеј, тешки бензин и

остали растварачи: алкохоли (етанол и метанол), ацетон,

угљен тетрахлорид, амил ацетат и бензен, толуен и
ксилен
 Растварачи служе за:
- разређивање уљане боје (што није идеална варијанта)
- растварање смола и воска и разређивање балзама
- омекшавање и чишћење старих лакова
- растварање осушених премаза уљане боје
- прање прибора
- припрему:
- медијума
- темперних емулзија
- лакова
- фиксира

 Разликују се по снази растварања, брзини испаравања, мирису, отровности и запаљивости.

 Уколико се изузме вода, сви остали растварачи, који се користе у сликарству, су отровни!
 Степен токсичности, међутим, може значајно да варира. За неке се сматра да, код правилне
употребе, не могу да изазову значајније физиолошке промене, док су други токсични у тој мери
да услед дуготрајне (хроничне) изложеност могу да изазову озбиљна обољења (канцерогена),
па чак и смрт!
 Код оних који се најчешће користе (терп уље, петролеј, тешки бензин) први симптоми су
најчешће главобоља и несвестица. Уколико се јаве било какве сметње треба правити
периодичне прекиде у коришћеу одређеног растварача, а ако су сметње учестале треба га
заменити неком алтенативом.
 Најзначанија мера предострожности је спречавање настанка превелике концентрације
испарења одређеног растварача у ваздуху. Овоме умногме доприноси кубатура простора
(површина и висина плафона), а најбитније је да простор увек буде добро проветрен. Када је
топло препоручљиво је да се омогући континуалан проток ваздуха (блага промаја) – најбоље
отварањем свих прозора. Када је хладно не треба никако оставити одшкринут прозор, јер то не
омогућава замену ваздуха у просторији, већ се она само хлади (хладе се зидови који акумулирају
топлоту). Најбоље је, макар једном у сат времена, отворити све прозоре – довољно је некада и
тридесетак секунди - како би се сав ваздух у просторији заменио. Након тога се ваздух у
просторији брзо поново загреје.
 Када се користе најтоксичнији растварачи неопходно је користити рукавице и заштитне маске,
и то оне са активном хемијском заштитом, а апсолутна је препорука да се са њима барата
искључиво напољу, на отвореном.
 Не треба заборавити ни да су, уколико изузмемо воду и угљен тетрахлорид, сви остали
растварачи запаљиви, а неки чак и експлозивни!
 Извори топлоте, и нарочито отвореног пламена, па чак и жар цигарете, не смеју никада да буду
у близини растврача.
 Све раствараче треба чувати, далеко од било каквог извора топлоте, (нарочито отвореног
пламена), у добро затвореним флашама, и у просторији која има вентилацију, како се
(потенцијално) не би створила опасна концентрација испарења у ваздуху.
 Познато је да су га користили још стари Египћани, а као сликарски материјал се помиње тек од
средњег века. Данас је најчешће коришћено средство за разређивање уљане боје.
 На почетку је неопходно направити напомну што се тиче потенцијалне терминолошке
забуне. Овај растварач, који сви колоквијално зовемо „терпентин“, правилно би било називати
„терпентинско уље“. Терпентин је заправо балзам (погледати претходно предавање), који у себи
садржи 15-30% етеричног уља (терпентинског) и 60-85% смоле колофонијум.
 Терпентинско уље се, дакле, добија дестилацијом (издвајањем) из балзама ТЕРПЕНТИНА , уз
помоћ водене паре, при чему се као остатак добија смола колофонијум. Најстарији сачуван опис
дестилације потиче из Александрије (III век). Као сировина се користи балзам стотинак врста,
најчешће европсих и североамеричких, четинара. Најлошије врсте не треба користити –
добијају се, не из балзама, већ искувавањем дрвета богатог смолом – дрвно терпентинско уље
(руско, пољско, финско...).
 Квалитетно терп. уље је дупло ректификовано (пречишћено) и бледо је жуте боје, некада готово
безбојно, и пријатног мириса четинара. Ври на 153 - 175⁰C.
 Меша се, наравно, са масним оксидирајућим уљима (ланеним), као и тешким бензином,
бензолом...
 Као спој незасићених угљоводоника (пинена) и извесне количине смолних киселина, суши се
поред хлапљења и оксидацијом, као и масна оксидирајуће уља (пре свега ланено). Када се
уљаној боји дода терп. уље оно се понаша као катализатор сушења, јер једно друго потпомажу у
оксидирању чиме се убрзава сушење, и по дубини бојеног наноса.
 Терп. уље нема везивну моћ, односно, ако није ректификовано, може је имати у минималном
проценту и потиче од око 0,5% смоле. Када се капне на бели папир остаје, након испаравања,
танак смоласти траг на бордури флеке, док код пречишћених врста не остаје никакв траг.
 Када се користи за разређивање уљане боје то има позитивне (убрзавање сушења), али и
негативне последице. Додатак мале количине терп. уља уљаној бојој јој повећава сјај, међутим,
код веће разређености, наноси боје почињу да личе на темперу – добијају мат карактер. Код
превелике разређености се умањује везивна моћ уља до те мере да се пигмент чак и отире са
платна након сушења. Увек је боље је комбиновати га са медијумом.
 Терп. уље је најбоља опција за растварање меких смола, примарно дамара (али и мастикса), јер
се са њима хемијски идеално уклапа, а раствара и восак. Компонента је медијума, лакова,
фиксира, темперних емулзија (има и улогу конзерванса), а присутно је, у малој количини, и у
уљаној боји – као конзерванс. Иако се кристи за прање прибора, бољи су петролеј и тежак
бензин, јер не остављају смоласти траг.
 Квалитет терп. уља се препознаје по боји, мирису и вискозности. Неквалитетан је хладног тона
– плавичасто-зеленкасте боје. Мирис је код квалитетних врста пријатан, на четинаре, а код
лоших је јак, одбојан и непријатан. Уколико је почело да се угушћује (вискозно је) и тамни,
значи да полимеризује и тада постаје неупотрбљиво.
 Терп. уље стајањем на светлу полимеризује и тамни, што се дешава и када је изложено светлу,
али и и старењем, па треба увек користити што свежије. За разлику од ланеног уља треба га
чувати на тамном месту или у тамним флашама, које би требало да буду пуне до врха, како не би
било довољно кисеоника за оксидирање.
 Отровност терп. уља зависи од врсте и од степена пречишћености.
 Алергијска реакција се најчешће јаља од непречишћеног терп. уља, које саджи штетна
једињења, којих нема ни у пречишћеном терп. уљу, ни у медитеранским и америчким врстама.
 Може да изазове иритацију коже и алергијску реакцију (појава екцема), а нарочито ако је
старије. Треба, генерално, пазити да не дође у контак са кожом, а препоручљиво је и заштитити
руке кремом. Испарења изазивају иритацију дисајних органа, слузокоже и очију. Уколико су
реакције на терп. уље учестале најбоље је заменити га тешким бензином.
 Друге врсте етеричнх уља, која се помињу у литератури као компонента медијума и темперних
емулзија (данас их све мења терпентинско уље) су: лавандино уље (код Рубенса и Ван Ајка),
рузмариново уље, а каранфилово, ружино и камфорово се примарно помињу као конзерванси у
темперним емулзијама.
 Познато је да су га употребљавали ренесансни италијански сликари, попут Леонарда да Винчија,
као замену за терпентинско уље. Наводи се у литератури као компонента медијума и лакова.
Коришћен је, иначе, од средине XIX века за осветљење – петролеј лампе. Данас је ретко у
употреби као сликарски материјал (јефтинија замена за терп. уља), али ако се користи мора да
буде пречишћен од хемијски активних састојака.
 Има врло интензиван и специфичан, делимично пробадајући, мирис и жуту до жуто-зелену боју
и испарава спорије од терп. уља.
 Добија се фракцином дестилацијом из нафте, на 150-275⁰C.
 Као угљоводоник, то је течности потпуно другачијег порекла и својстава у односу на терп. уље. За
разлику од њега се не суши ни оксидацијом ни полимеризацијом, већ се у ланеном уљу понаша
инертно.
 Петролеј (а нарочито лошије, непречишћене, врсте) помешан са уљаном бојом даје наносе који
остају дуже времена лепљиви, масњикави, и временом тамне (некада и драстично).
 Може да раствори меке смоле (дамар потпуно, а мастикс само делимично), али није са њима
хемијски компатибилан (није поларан), као терп. уље, па се растворена смола временом слегне
на дно посуде, док се горњи део раствора делимично избистри.
 Практичнији је од терп. уља за прање прибора, јер за разлику од њега не осавља смоласти траг.
 Спада у нервне отрове, а испарења могу да изазову вртоглавицу и несвестицу. Штетно делује и
на кожу.
 Данас je тешки бензин, као најпознатији минерални растварач, најчешћа и најквалитетнија
алтернатива терпентинском уљу. Када се користи као сликарски материјал мора, као и
петролеј, да буде пречишћен, без примеса (ароматични угљоводоници и слично).
 Истог је порекла и понаша се, као растварач, врло слично петролеју, али се видно разликује по
боји и мирису. Петролеј има врло интензиван мирис и жуто-зелену боју, док тешки бензин,
попут његове анемичне варијанте, нема готово никаквав мирис и скоро је безбојан. Многи
познати произвођачи сликарског материјала га продају управо као „pастварач без
мириса“(odourless solvent, low odour solvent, и слично).
 Тешки бензин се, као и петролеј, добија фракцином дестилацијом из нафте, на 14о-200⁰C.
 Као угљоводоник се у ланеном уљу понаша инертно (као и петролеј), јер се, за разлику од терп.
уља, не суши ни оксидацијом ни полимеризацијом.
 За разлику од терп. уља нема ни трагова смоле у себи и стајањем на ваздуху не оксидише ни
полимеризује, па нити тамни, нити постаје вискознији стајањем.
 Слабији је растварач од терп. уља, јер је мање поларан (као и петролеј), па од меких смола
раствара потпуно само дамар, а мастикс делимично.
 Ако се користи за разређивање боје разлика је у мањој вискозности (делује „течније“ од терп.
уља), па дубље продире у најситније поре, али је и боја ређа.
 Важна напомена: чињеница да нема, односно има јако слаб мирис, не значи да његова испарења
нису штетна!! Спада у нервне отрове и може да изазове вртоглавицу и главобољу, па се сматра се
да је само незнатно мање штетан од терп. уља.
 Осим терп. уља, тешког бензина и петролеја остали растварачи су јачег дејства, па не служе за
припрему медијума ни за разређивање уљане боје (има изузетака). Уколико би се налазили у
медијуму током рада би нови наноси боје растварали већ осушене премазе уљане боје, па би се
понашала слично плакатној темпери. Слично томе – ако би се четком наносио лак који садржи
јачи растварач, он би растварао уљану боју као мокра четка којом се прелази преко плакатне
темпере. У том случају је, некада, могуће нанети лак са брзо испарљивим растварачем уз помоћ
распрскивача/прскалице.
 Основна намена јачих растварача је омекшавање и скидање старих лакова, растварање (по
потреби) осушених премаза уљане боје (осушени линоксин) – које више не могу да растворе
терп. уље, тешки бензин и петролеј.
 Јачи растварачи, а нарочито они који брзо испаравају (ацетон, етанол, амил ацетат...), често се
користе и као компонента фиксира за пастел.
 У ове раствараче се убрајајау:
 АЛКОХОЛИ – МЕТИЛ И ЕТИЛ (и шпиритус)
 АЦЕТОН
 УГЉН ТЕТРАХЛОРИД
 АМИЛ АЦЕТАТ
 БЕНЗЕН, ТОЛУЕН И КСИЛЕН
 Алкохоли (метанол и етанол) спадају у релативно јаке раствараче лакова, док осушене премазе уљане
боје омекшавају. Растварају шелак, колофонијум и неке синтетичке смоле.
 Мешају се са водом, ацетоном и тешким бензином.
 МЕТАНОЛ као најлакши алкохол – има један угљеников атом (CH3OH) – брзо испарава, а ври на 68⁰C.
 Најчешће се добија сувом дестилацијом (дрвета, дрвног угља и катрана), дестилацијом сирћетне
киселине или синтетички.
 Уколико се, као прва фракција код печења воћних ракија, нађе у алкохолном пићу, изазива срчане
грчеве, сметње у виду, а у већим концентрацијама и трајно слепило, па чак и смрт! Једина предност
метанола, као растварача, у односу на етаноло је што је јефтинији. Чак и испарења су јако штетна, па би
гатребало избећи по сваку цену.
 ЕТАНОЛ има два угљеникова атома (C2H5OH), и ври на 78⁰C, а добија се, најчешће, врењем шећерних
раствора.
 Ово је алкохол који се (као друга фракција) у мањим концентрацијама налази у пићима – углавном 4-
40%. Ако је јачине 70% продаје се као медицински алкохол за дезинфекцију, а ако се користи као
растварач онда треба да буде скоро чист (96%). Овај најјачи је могуће наћи као средство за чишћење у
продавницама које држе кућну хемију. Један је од најмање штетних растварача.
 Безбојна је течност благог али препознатљивог мириса.
 Користи се, најчешће, за припрему фиксира, за олакшавање квашења неких пигмената, као конзерванс
у емулзијама и за одмашћивање неких подлога.
 Како би му се појачала снага растварања денатурише се (онечисти, помеша са мањом количином)
пиридином, метанолом, ацетоном, бензином и слично. Овако се добија ШПИРИТУС алкохол, који
спорије испарава од етанола, жућкасте је боје, специфичног мириса, и знатно је отровнији од њега.
 Иако спада у врло јаке раствараче, код правилне употребе се не сматра штетним по здравље, па је
најбезбеднији од јаких органски растварача. То је разлог његове лаке доступности – најчешће
као растварача лака за нокте (често помешан са неким етеричним уљем).
 Безбојна је, лако испарљива, течност, специфичног и лако препознатљивог мириса.
 Добија се сувом дестилацијом дрвета или специфичном ферментаијом скроба.
 Меша се са водом, алкохолом, тешким бензином...
 Раствара шелак, меке, па чак и тврде (фосилне) смоле, а синтетичке само делимично, док восак
не раствара. У комбинованим растварачима има јачу моћ растварња.
 Раствара у потпуности осушене премазе уљане боје, смолне и нитроцелулолозне лакове. Током
рестаурације омекша стари лак, али се он, због велике испарљивости, брзо поново стврдњава. Да
би спорије испаравао често меша са тешким бензином.
 Због брзине испаравања одличан је за припрему фиксира, па чак и лакова, ако се наноси
прскањем у танком слоју (тада не оштећује наносе уљане боје).
 Испарења ацетона су штетна за дисајне органе, па га треба користити у проветреној просторији,
и тада је нешкодљив. Треба бити опрезан с њим јер је јако запаљив!
 Прерадом (хидрирањем) ацетона се добија ИЗОПРОПАНОЛ, исто тако јак растварач, који
примарно служи за скидање старих лакова.
 Ово је јачи органски растварач из групе хлорираних угљоводоника. Раствара осушене премазе
уљане боје и тврде смоле.
 Безбојна је и лако испарљива течност, која има слаткаст мирис.
 Специфичан је по томе што је једини од свих угљоводоника који је незнатно растворљив у води,
и притом је незапаљив. Меша се са алкохолом и тешким бензином.
 Продаје се углавном као средство за чишћење, а као сликарски материјал служи за уклањање
масних мрља. Због незапаљивости се користи као средство за гашење пожара.
 Препоручљиво је потпуно га избећи јер је јако токсичан. Спада у наротике, а његова испарења
изазивају обољења јетре и бубрега. Опасан је до те мере да од њега, распадањем на високој
температури и светлу, настаје бојни отров фосген, коришћен на европским ратиштима током
Првог светског рата.
 Ово је растварач јачег дејства, који раствара осушене премазе уљане боје, смолне лакове и
нитроцелулозу.
 По хемијском саставу је амилни естер сирћетне киселине.
 Безбојна је течност, ароматичног мириса, који подсећа на арому крушке.
 Незнатно је растворљив у води, а најбоље се меша са алкохолима.
 Најчешће се користи као разређивач за нитро лакове и за припрему квалитетнијих фиксира за
пастел.
 Лако је запаљив, а испарења су му јако штетна по здравље – изазива вртоглавицу и кашаљ.
 Спадају у најјаче раствараче.
 То су ароматични угљоводоници, који сви у основи имају бензенов прстен са 6 угљениковх атома
 То су безбојне бистре течности јаког, карактеристично ароматичног, мириса, некада чак и
пробадајућег (толуен).
 Постоји ТЕХНИЧКИ БЕНЗЕН, који представља смешу сва три једињења, а постоји и хемијски
чист бензен. Толуен је мало сложенији – метил бензен, а ксилен – диметил бензен. Исто тако је
и испарљивост распоређена: најбржа је код најлакшег молекула – бензена, а најспорија код
најтежег – ксилена. Снага растварања је најмања код првог – бензена, а највећа код другог –
толуена.
 БЕНЗЕН је врло јак растврач осушених премаза уљане боје.
 Сликари су га (углавном средином XX века) користили за разређивање уљане боје, као медијум,
најчешће у комбинацији са воском, зато што матира наносе уљане боје, омогућавајући при
томе врло танке наносе.
 Иако је бензен најслабији растварач од сва три, он је убедљиво најотровнији! Верује се да је
наш сликар Лазар Возаревић (1925-1968), услед хроничне изложености испарењима бензена
(кога је користио у великим количинама, а при томе није проветравао атеље), оболео од
леукемије.
 Једини, иоле оравдан, разлог да се данас користи бензол је због матирања наноса уљане боје и то
треба чинити сипањем мале количине у медијум. Мат наносе, додуше другачијег карактера је
могуће постићи и са воском, тако да ову опцију са бензолом треба избећи по сваку цену.
 Иако су толуен и ксилен јачи растварачи, такође јако токсични, ипак се не сматрају толико
штетним и канцерогеним као бензен, па се данас много чешће користе.
 ТОЛУЕН се најчешће продаје као компонента комбинованих раствача, од којих је најпознатији
НИТРО разређивач. Његов састав варира зависно од произвођача, па најчешће садржи 40-70%
толуена, а остало је, рецимо, етил ацетат. Раствара осушене премазе уљане боје и тврде смоле.
 КСИЛЕН се најчешће продаје као средство за чишћење (Talens) и као растварач синтетичких
смола. Користи се у рестаурацији за скидање старих тврдих лакова које није могуће скинути
слабијим растварачима. Постоји и могућност да се користи за припрему лака, који, због спорије
испарљивости, може да се наноси четком. То није најбоља опција, нарочито ако су у питању већи
формати, јер може да почне да раствара наносе боје, тако да је боље користити
распрскивач/прскалицу.
 Са сва три растварача, а нарочито бензолом, је препоручљиво радити или на отвореном или у
јако добро проветреној простроији, са рукавицама и маском. Рад са њима захтева и додатан
опрез јер су сва три јако лако запаљива, а бензен се чак сматра експлозивним!