ОДАБРАНА ДЕЛА

ВИРГИЛА ГЕОРГИУА

књига друга
БЕСМРТНИЦИ АГАПИЈЕ

ПРОЛОГ
Врњачка Бања

КОПНО
Нови Сад

Наслов оригинала:

Virgil Gheorghiu
LES IMMORTELS D’AGAPIA

роман

Уредништво:
Јован Георгиевски
Дејан Лучић
Душко ВУКАДИНОВИЋ

Илустрација на насловној страни

Ignat Bednarik
“The enigma of life” (детаљ)

2
 Виргил Георгиу

БЕСМРТНИЦИ АГАПИЈЕ

Са француског превела
СЛАВИЦА В. НИКОЛИЋ

КОПНО
ПРОЛОГ
2007

3
 1

АГАПИЈА, ГРАД У ВЕЛИКОМ ПРЕДГРАЂУ ЕВРОПЕ

На три хиљаде километара од Париза, у великом предграђу

Европе, на источној падини Карпата, тамо где почиње
пространа равница, степа која се простире кроз Русију и
губи се далеко у Азији, налази се градић Агапија.
Током преподнева, ту је уведен у дужност један судија.
Први је четвртак у месецу марту. На другим местима је
пролеће. У Агапији, зима је у пуном јеку. Град је завејан већ
месецима. Судија се зове Козма Дамјан. Ово му је прво
намештење. Тек што је завршио студије и одслужио војну
обавезу. Кажу да има двадесет пет година, али у то је тешко
поверовати. Изгледа као студент. Мршав је, стидљив, и
упиње се да са свима буде љубазан. Око њега, могу се видети
само људи у годинама. Међу осталим представницима
власти у граду, он изгледа као неки средњошколац кога су
примили у друштво професора.
О његовом доласку се говори већ одавно. Његово
званично постављење на дужност до детаља је
припремљено. Сада је то свршена ствар. Агапија има свога
судију. Првог кога је град икада имао. Постављењу су
присуствовали префект, председник суда, управник
полиције, заповедник жандармерије и сви представници
градске, војне и црквене власти области Петродаве.
Званичници су стигли тог јутра, на станицу у Агапији,
ванредним возом. Било је ту двадесетак особа одевених у
црно или у униформама, с капама и великим крзненим
оковратницима. Неки су довели и своје жене. Пешке су
отишли до цркве, која је сасвим близу станице, с друге
стране Пута заљубљених. Након верског обреда, судија
Дамјан је за мање од пола сата уведен у дужност – у великој
дворани палате правде.

Затим је уследио пријему салонима исте Палате.

4
 Затим је уследио пријему салонима исте Палате.
Званице су биле изненађене лепотом посуђа, прибора за
јело и намештаја. Мировни судија Козма Дамјан био је тиме
затечен више од гостију.
После пријема, представници власти су отишли, својим
ванредним возом. Оставши сам, судија Дамјан је ушао у свој
стан. Смештен у самој Палати, овај се састоји од простране
трпезарије, једног великог салона, и пет соба. Све
просторије су опремиле занатлије које знају свој посао и
којима није наложено да шкртаре.
Та лепа и раскошна кућа, у којој ће живети судија
Дамјан – за сада сам, јер је само верен –, саграђена је да би
послужила као зграда среског начелства. Готово је нова.
Има томе неколико година, син извесног министра вратио
се из иностранства веома уморан, с почетним обликом
сушице. Да би поправио здравствено стање свога сина,
пазећи при том да овај остане активан – будући да
санаторијуми за плућне болеснике лоше делују на душевно
расположење младих и остављају на њима трагове за читав
живот –, тата министар измисли положај среског начелника
у Агапији, ту где је ваздух благотворан за плућне болеснике.
Он наручи изградњу те лепе зграде за среско начелство и
постави свог сина за среског начелника. Када је син
оздравио и више му није био потребан тај боравак у
Агапији, среско начелство је укинуто. Министров син је
постављен на положај амбасадора у Јужној Америци, а
среско начелство остаде празно. По предлогу општинских
одборника и градоначелника Агапије, у Палату је смештен
мировни судија. Агапији није био потребан мировни судија,
као што јој није било потребно ни среско начелство. Али,
кад су већ имали једну тако лепу зграду, помислили су да је
ваља искористити на најбољи могући начин.
Први судија, Козма Дамјан, стигао је пре два дана. Он
није имао ни времена ни смелости да подробно разгледа
свој стан. Данас, након одласка достојанственика, пошто је
званично господар зграде, и пошто је сасвим беспослен, он
одлучује да је обиђе, као прави власник.

5
 Једина ствар која му у том стану смета јесте што је
заједно са намештајем, постељином, стоним посуђем и
уметничким предметима, добио и послугу. Њу плаћа
држава. Раније је припадала Министарству правде. На челу
послуге налази се госпођа Евдоксија. Она је бивша
гувернанта господина среског начелника. Она се налази
изнад судије, по дужини свог боравка у кући, по годинама, и
по страху који улива послузи и људима у граду. У почетку, и
судија се такође бојао госпође Евдоксије. Није то страх у
правом смислу. Једноставно, радије се сусреће са
гувернантом у најмањој могућој мери. Тако су односи
између Козме Дамјана и госпође Евдоксије засвагда
утврђени од првог дана.
Судија Дамјан је син убогог школског учитеља. Отац му
је умро убрзо након његовог рођења. Мајка му је умрла кад
му је било пет година. Козму је одгајала једна милосрдна
стара тетка. Након њене смрти, две године доцније, поверен
је једном сиротишту. Ту се од почетка толико истакао међу
својим друговима по невољи да су га послали у гимназију.
Проводио је, дакле, распуст у сиротишту, а остале месеце у
средњошколском интернату. Читавог живота, живео је у
заједници. После матуре, становао је у студентском дому.
То је био још један интернат. Када је одатле изишао, са свим
својим дипломама, отишао је у војску. Отпуштен је из војске
неколико седмица пре наименовања за мировног судију у
Агапији. За њега, први дани слободе, независности и у
правом смислу грађанског живота, били су управо ови што
их је провео у Агапији, у том стану.
Његов први дан у Агапији био је уторак. Пошто је ујутро
устао, судија је, по навици, наместио кревет. Као што је то
радио од најраније младости, сваког јутра, у сиротишту, у
средњошколском па у студентском дому, и у касарни. Када
му је гувернанта, госпођа Евдоксија, донела доручак,
пренеразила се. Погледала је кревет, но, како је судија био
сасвим млад, није га грдила. Мајчински дирнута, гђа
Евдоксија је поруменела, и разнеженим гласом рекла:

– Господин судија се мора навићи на чињеницу да више

6
 – Господин судија се мора навићи на чињеницу да више
није школарац који мора сам намештати кревет… Господин
судија не сме заборавити да је он градски судија,
најугледнија личност Агапије.
Сат касније, гђа Евдоксија је сва узнемирена поново
дошла код младог судије, свог господара:
– Нека господин судија изволи да убудуће више не
гланца сам своје ципеле!
Читавог живота, Козму Дамјана су корили што је
заборавио да очисти ципеле, да намести кревет и да очетка
одећу. Одједном, мора се од тога одвићи. Одучити се од
свега што је научио. До овог намештења дошао је путем
конкурса. Ниједан од педесет четворице кандидата на
конкурсу за истражног судију никада није чуо за град
Агапију. Били су изненађени што Министарство правде
сматра Агапију за најбољу службу и што је ова додељена
најуспешнијем кандидату на испиту. Козма Дамјан сада
схвата зашто је тако. Служба је сматрана најбољом управо
због те куће. Ту је, затим, положај града. Ту су надморска
висина, прекрасне борове шуме, планине, кристално чист
ваздух, и мир. Живети у Агапији значи бити на сталном
годишњем одмору. Због свега тога је деспот пет година
раније створио среско начелство у Агапији, намењено
његовом сину, плућном болеснику.
Пошто је завршио свој стидљиви обилазак зграде, судија
Козма Дамјан се враћа у свој уред. Чека га господин
Филарет, начелник полиције. Седећи пред радним столом, у
наслоњачи од црвене коже, он посматра фотографију
судијине веренице, Елене.
– Опростите ми што сам ушао код вас овако ненајављен
– каже начелник.
Он је дебео, низак, ћелав човек, лице му је црвено и
масно, и рекло би се да му је око педесет година.
Начелник је врло немарно одевен. Нимало не личи на
полицајца, па ни на државног службеника; другим речима,
нема на њему ничег што би указивало на представника
„власти“. Он је пре „трбоња“ и добричина. Поглед му је

7
отворен, насмејан, и мора бити да је крајње добар и
побожан.
– Опростићете ми, – каже начелник, – што вас, не
занемарујући поштовање које дугујем судији, доживљавам
као свога сина. Ја нисам ожењен. Живим сам. Али, да имам
деце, била би старија од вас. Разуме се, ви сте мој
старешина. Мој претпостављени. Па ипак, док сам се
вечерас после прославе враћао кући, помислио сам да су
сви отишли, и да се свакако досађујете, сасвим сами.
Мислио сам на вас као на сина. Пожелео сам да вас позовем
код себе. Онда сам узео свој капут и дошао сам овде. Ви
немате ни породице, ни пријатеља. Не познајете никога у
овом граду. Мора да се осећате изузетно усамљеним у овој
великој кући.
Начелник Филарет разгледа зидове, намештај. Поглед му
се поново зауставља на фотографији госпођице Елене.
– Ускоро ћете се оженити?… То је добро. Са женом, овде
ћете се осећати веома добро.
– Моја вереница не воли мој посао – каже судија. – Више
би волела да сам постао неки велики адвокат. Каже да
умире од стида при помисли да ће бити жена човека коме је
посао да себи сличне шаље у подземне затворске ћелије и
на робију. Она се стиди при помисли да има мужа који своју
браћу баца у окове, подвргава мучењу, шаље на вешала,
пред стрељачки вод, да буду обешени, стрељани, да им
одрубе главу…
– Агапија је онда савршен кутак! – каже одушевљено
начелник.
И додаје:
– Напишите својој вереници да судија у Агапији, све и да
живи сто година, никада неће имати прилику да макар и
једног јединог човека пошаље у затвор. Не бисте имали
прилику за то чак и кад бисте одлучили да останете овде
читавог свог живота. Нећете имати прилике чак ни да
неком ставите лисице. Агапија је изузетно непокварен,
честит град. Читава планинска област Петродаве је
непокварена. То је област без судске картотеке. Откад људи

8
памте, и свакако откад је света и века, нико код нас није
починио убиство, крађу, злочин. Ја сам тридесет година
начелник полиције града Агапије. Ни ја нисам желео бити
полицајац. Када ми је било осам година, родитељи су ме
одвели у манастир, у Њамцу. Требало је да будем монах. Ми
људи из овог краја много волимо да будемо монаси. Научио
сам да читам и пишем, и завршио школовање у
манастирској школи. Када сам изишао из манастира да бих
одслужио војску, послали су ме у жандармерију. Тамо сам
ишао на обуку за полицајце. Био најшколованији међу
регрутима. Из војске сам, дакле, изишао са чином
потпоручника полиције. Па су ме молили да се прихватим
службе у Агапији, уместо да се вратим у манастир.
Уверавали су ме да на положају старешине полиције
Агапије нећу водити ништа другачији живот од господина
свештеника. Барем наизглед. Стварно, оно што радим већ
тридесет година, као полицајац у Агапији, нимало се не
разликује од делатности учитеља, градоначелника, или
господина свештеника. Сва моја дужност као полицајца
остаје на томе да грдим домаћице када бацају ђубре на
улицу, окасне са чишћењем снега испред своје куће,
забораве да почисте плочник испред радње. Укоравам људе
који увече певају по улицама, прегласно вичу, или суседе
који се свађају. Има, разуме се, ситних крађа; но то и нису
праве крађе, више су несташлуци… Има и недозвољеног
лова. Али то је већ у природи горштака. То се не рачуна.
Истина је и да се пре више од године овде догодила једна
насилна смрт – али то није било убиство. То је била једна
несрећа, једна незгода. Можда сте чули за то… Агапија је
честит крај. Савршен град за полицајца и за судију. То је
град без посла за судство. Ако волите да јашете, пецате
пастрмку, или да учите, онда сте у нашем граду нашли рај.
Овде је ваздух оштар и благотворан за здравље, чист као
суза, толико добар да вам се чини да се храните док га
удишете. Овај ваздух јача организам. Мишићи постају као
од челика.

– А зима? Не траје ли она пет месеци у овом крају? –

9
 – А зима? Не траје ли она пет месеци у овом крају? –
пита судија.
– Ах, зима, господине судијо!… Када се добро упозна
зима, овде, на висини, у шуми, када се доживи белина
овдашње зиме, та чистоћа – онда се она воли. Све ствари –
куће, дрвеће, земља, путеви, реке – више нису обичне
ствари, него постају бисери, кристали, дијаманти… Када
човек доживи овдашњу зиму, онда је воли више од свих
осталих годишњих доба. Јер се ништа на земљи не може
поредити с величанственом белином зиме на високој
планини. Овде сте стварно у Краљевству небеском.
– Зашто сте тражили да се у Агапији установи мировни
суд и постави судија ако немате посла за судство, ако овде
никада нема ни злочина ни прекршаја?
– То је сасвим једноставно – одговара начелник Филарет.
– Када је укинуто среско начелство, дуго се расправљало о
томе на који начин да се употреби зграда. Ово је најлепша
кућа у граду. Било би штета у њу сместити општину или
полицију. Уосталом, полиција, општина и друге службе
имају своје зграде. Одлучено је да се у Агапији отвори нека
угледна установа. Затражено је да се у Агапији установи
мировни суд. Задовољни смо. Имамо суд и палату правде. У
Агапији, све су ствари настале као среско начелство и као
мировни суд. Има томе скоро једно столеће, наши деспоти –
наши политичари – видели су да читав Запад има
железнице. Одлучено је да се она изгради и код нас. Да би се
пратила мода. Мале земље морају опонашати велике. Да би
стекле углед. Позвани су, дакле, страни инжењери.
Французи. Наручена је, за почетак, једна железничка линија
која се протеже кроз читаву земљу, од једне до друге
границе, од југа до севера, попут пречника. И добили смо,
дакле, ту линију. Она се простире кроз земљу и пролази
кроз престоницу. Она пролази кроз Агапију. Како се воз
мора зауставити с времена на време, и како, дуж читавог
пута, нема ни градова ни села, одлучено је да се воз
заустави у Агапији. Па је овде саграђена железничка
станица. Затим хотел. Онда је доведен кочијаш. Јер, тамо

10
где постоји станица, потребни су кочијаш и хотел. После
тога, отворена је полицијска станица. И једно пореско
одељење. Па општина. И мало-помало, изграђен је читав
један град. Због железничке станице. Овде два воза пролазе
у поноћ и два у подне. То су возови са севера који возе ка
југу и возови с југа који возе ка северу. Они се сусрећу у
Агапији, у подне и у поноћ. Пре него што је постала
станица, Агапија је имала само једну стазу – која је данас
постала главна улица – и која се звала Пут Агапљанки. То је
једина улица у нашем граду. Била је то тек једна стаза којом
су се из равнице према планинским врховима успињали
пустињаци, монахиње и агапљанке1. Горе, у шумама, на
стенама и у скривеним гудурама, било је пустињачких
уточишта, скита, манастира и места погодних за осаму и
молитву, за жене које су се повлачиле из света. Када су
силазиле или се пењале, оне су ишле том стазом коју су
назвали „Пут Агапљанки“. Пут је дуго задржао то име, иако
агапљанки на њему више нема. Оне које су још увек у
манастирима, у скитима и пустињачким скровиштима, да
би сишле и попеле се, иду једним осамљенијим путем; на
овом је одвећ велика гужва, по њиховом мишљењу. Пре
тридесетак година, општински одбор је одлучио да се
кућама доделе бројеви, а улицама имена, као што се то ради
у градовима. Постоји само једна улица. Пут Агапљанки.
Тражило се нешто боље. Нарочито стога што је то једна
једина улица… Тражило се неко звучно и поетично име.
Није се могло наћи. Учествовао сам у тим расправама, у
својству начелника полиције. Не знате колико је тешко наћи
лепо име за улицу, кад постоји једна једина у читавом
граду! Када је требало одштампати плочице и бројеве,
одлучено је да се остави старо име: Пут Агапљанки. А онда
се родила сјајна помисао: једноставно оставити старо име,
али га превести. Уместо „Пут Агапљанки“, рећи „Пут
заљубљених“. Јер агапљанка значи заљубљена. Наравно,
изворно, у питању су биле монахиње заљубљене у Бога…
Била је то врло добра замисао. Данас се сви диве плочицама
са именом улице. Странци говоре: „Како је то поетично,

11
имати улицу која се зове Пут заљубљених!“ Видевши успех
постигнут превођењем имена улице, хтели смо такође
превести име града, Агапија, и назвати га Љубав: јер, на
грчком, агапи значи љубав. Али, ту се нисмо могли сложити.
Неки су сматрали да је простачки да се један град зове
Љубав. Једнога дана, можда ће наши синови или унуци,
променити то име, превести га с грчког на наш језик. И онда
ће се наш град звати Љубав.
Начелник Филарет о свом граду говори надахнуто.
У њему је рођен. И његови преци такође. Изузетно је
поносан што у његовом граду, како каже, никада није било
ни злочина ни прекршаја. У тренутку када се начелник
поздравља са судијом, већ је мрак. Овде ноћ почиње раније
него на другим местима. И траје пуже. Пада снег. Јер, у
Агапији, снег пада готово без престанка пет месеци
годишње. Данас је први четвртак месеца марта. Ваља дакле
рачунати на још један дуг месец снега и зиме.
Пре но што ће лећи, судија Козма Дамјан пише љубавно
писмо својој вереници. Објашњава јој да, иако је судија,
никада неће имати да осуђује себи сличне на казну затвора,
на робију, ни да их баца у окове; јер овде, у Агапији, од када
људи памте, није било ниједног прекршаја. Затим одлази на
починак у великом четвртастом кревету.

12
 2

УБИСТВО У ЗАМКУ

Судија Козма Дамјан је заспао чим је утонуо у прекрасни

велики кревет, као да је заронио у беле таласе беспрекорно
чисте чипкане и везене постељине и перина. За једног
судију, дан његовог уласка у службу јесте дан за памћење,
али и један напоран дан. Поврх тога, Козма Дамјан је крхке
грађе. Живот у сиротишту, у средњошколском и
студентском дому и у касарни, са оброцима у мензама и
спавањем у заједничким спаваоницама, даривао га је
осетљивим здрављем.
Дамјан је увек био први међу својим вршњацима, од
предшколског доба све до конкурса за судију, пре неколико
седмица. Његови професори и другови увек су га држали за
човека изузетне интелигенције.
Сада је завршио своје школовање; али пламен
генијалности, што су га код њега сви очекивали, није избио.
За разлику од својих професора и колега, Дамјан је одувек
био свестан да је обдарен тек просечном интелигенцијом.
Ако је увек био најбољи и ако је без грешке одговарао на
питања у школи, то је било само зато што је сироче. Сироче,
као и сва сиротиња, мора радити напорније од осталих.
Приморано је да све што ради схвата озбиљно. Козма
Дамјан је своје школовање схватао озбиљно, али није био
генијалан, нити је чак био човек изузетне интелигенције.
Једнога дана, на универзитету, срео је Елену. Она је прва
девојка која га је уопште приметила. Елена га је
благонаклоно слушала. Управо због тога се он везао за њу,
једном захвалном љубављу. Козма Дамјан не зна да ли је
његова вереница лепа, да ли је паметна, да ли је нежна; али
он је обожава. То је прва жена на свету која га је погледала
нежно, очима жене. Тако је он одлучио да се њоме ожени. У
тренутку када је упознао Елену, сањао је да постане велики

13
адвокат, мајстор бранилаштва, чија ће се фотографија
појављивати у новинама. Еленин отац, државни службеник,
прижељкивао је зета који ће имати утврђену плату, сталан
посао, сасвим одређене задатке и обезбеђену пензију. У
униформи, ако је могуће. На пример, официра, полицајца,
судију.
Еленин отац је занимање адвоката стављао у исту раван
са занимањем глумца, музичара или сликара, у којима се
свакога дана почиње из почетка, која су заправо
пустоловине, јер је у њима будућност увек неизвесна. Посао
адвоката је посао човека који ради на ногама, који се стално
бори. Адвокат, као и уметник, свакога дана мора измислити
нешто ново, и свакога дана мора кренути неким путем
којим још нико није прошао. Док се, у другим занимањима,
свакога дана иде истим путем. Адвокати и уметници су као
тркачи на стадиону, као коњи на хиподрому. За њих, исход
трке није известан, и они се свакога дана морају издвојити
од осталих, при чему избацују једни друге са стазе, без
милости.
Положај судије је потпуно другачији. Бити судија, то
значи, пре свега, радити седећи. И то удобно заваљен, у
наслоњачи. Наслоњача је средство за рад и обележје
судијског посла. Судији није потребан стваралачки дух.
Насупрот устаљеном мишљењу, судија никада нема
проблем савести. Јер судија никада не ради по својој
савести. Он вага списе, сведочења, чињенице. Он их
проучава, да би утврдио да ли су истинити или лажни, као
што бакалин проверава квалитет своје робе. Затим поново
вага, за и против. Мери тежину преступа, и тражи, у закону,
– као што се прегледа попис цена истакнут на тржници –
цену тог преступа, изражену у дужини робије, затвора, у
годинама забране, у прогону. Посао судије састоји се од
мерења чињеница записаних у списима у досјеу, као што се
мери нека роба, а потом од тога да кривцу наплати.
Кривични законик је ценовник. Судија не треба да
процењује. Не треба да употребљава своју савест. Ништа
више од бакалина. Савршени судија – судија једног научног

14
друштва – био би једна електронска машина која би, пошто
је средила образложења за и образложења против, што су их
на листићима забележили браниоци и тужиоци, све то
помешала и одатле извела број казне. Правда коју би тако
делили електронски апарати, имала би ту предност што би
избегла утицаје који се могу вршити над судијама од крви и
меса – који имају своја мишљења, предрасуде, који подлежу
атмосферским утицајима, који су осетљиви на топлоту и на
хладноћу. Једнога дана, постојаће дакле електронске
теразије правде, електронске судије. За сада, у Агапији, још
увек се употребљава судија од крви и меса. Да не би изгубио
Елену, Козма Дамјан је удовољио жељи свог будућег таста.
Постао је судија. И сада је уснуо, у великом кревету, свој
први сан као судија.
За три месеца, то ће рећи на пролеће, Клена ће доћи у
Агапију, и спаваће крај Козме, у великом кревету. Пре него
што се венчају, она мора положити своје испите на
Филозофском факултету. Своје последње преостале испите.
Можда ће једнога дана бити професор у Агапији. Јер,
једнога дана, у малом граду ће постојати и средња школа за
девојке. То би било природно, у једном граду у којем постоје
железничка станица и мировни суд. Елена се нада да ће њен
муж, радећи у миру, у Агапији, свој посао судије, написати
своју докторску тезу. Ко зна, можда ће онда направити
универзитетску каријеру! Млади судија се не заноси. Он зна
да су, у његовој земљи, места на универзитету наследна.
Професор на правном факултету постаје се само ако то
место наследиш од оца или од таста. Од када постоји
Универзитет, никада није било никаквог спољног мешања у
универзитетске кругове. Има неколико деспотских
породица, и из њих потичу професори, преносећи
предавачко место са оца на сина. Потом, Козма Дамјан не
мисли да су мали градови места погодна за умне
делатности. Умни радник у граду у унутрашњости је као
пешак који иде блатњавим путем. При сваком кораку, он
све дубље упада у блато које му се лепи за ђонове и све
више и више му отежава ход. Умни рад је као гвожђе од

15
којег се кује сабља; потребно је да умни радник буде бачен у
ужарену пећ великих градова, као што се гвожђе ставља у
усијане пећи топионица да би се добио челик. Никада
велика дела нису била написана у мирним малим
градовима. Судија Дамјан спава и сања – осмехујући се –
како му начелник Филарет понавља слатку реченицу:
„Агапија је рај за судију. Од када људи памте, овде никада
није почињен ниједан злочин. У овом крају и овом граду,
судска картотека осуђеника је празна“.
Управо у том тренутку сна, судија Дамјан се буди. Сва
светла у његовој соби су упаљена. Крај кревета стоје два
странца. Један од њих снажно тресе судијино раме, не би ли
га пробудио. То је начелник полиције Филарет. Начелник
није очински расположен, какав је био током вечери и у
судијином сну. Начелник је намргођен, груб, а поглед му је
зао. Иза начелника налази се друга особа, два пута већа од
њега, у крзненом огртачу, и спремна да се умеша. То је
кочијаш Исмаил Липован.
– Пробудите се, господине судијо. У граду се десило
убиство – каже начелник.
Он стеже судијино раме, као да жели да га извуче из
кревета.
– Пробудите се, за име Бога! Кажем вам да се у граду
десило убиство. Убиство у Агапији!
Судија скаче из кревета. Без икаквог питања. Навикао је
да га буде ноћу, и да се облачи у журби. У сиротишту,
васпитач је будио децу усред ноћи, уз наређење да се обуку
и изиђу у двориште. То је била казна. За неки преступ који
ђацима најчешће није био познат, или су га већ заборавили.
Од његове седме године, Козму Дамјана су тако будили
безброј пута. Уз наређење да се брзо обуче. У
средњошколском дому је било исто. У студентском дому,
нису га будили ни васпитач ни управник дома, него
краљевска полиција. Полиција и жандарми су будили све
студенте по студентским домовима, и терали их напоље, у
двориште или на улицу, ради претреса. Од када је код једног
од њих пронађен спис у којем студенти траже правду за

16
народ, претресали су их сваке ноћи, као што се претресају
убице. После сиротишта, средњошколског и студентскога
дома, уследиле су ноћне узбуне у касарни. И опет је било
исто.
За тренутак, судија Козма Дамјан заборавља да је судија.
Да га је пробудио подређени, и да је у питању службена
ствар. Чини му се да је још увек ученик. Сиромашни ученик.
Јер добростојеће ученике никада нису извлачили из кревета
усред ноћи.
– Жао ми је што вас будим прве ноћи на положају судије,
господине судијо! – каже начелник. – Жао ми је. Али закон
то захтева.
– Десио се злочин? – пита судија.
Везује пертле. Спава му се.
– Могао сам и сам изићи на лице места. Али, од данас у
подне, ја више нисам главни. Главни у вођењу истраге је
судија. То сте ви. Ја не смем ништа предузимати без вашег
наређења.
– Ко је убијен? – пита судија.
Скоро је потпуно обучен.
– Нисам вам рекао? Убијен је млади Антон Тунијаде.
Убили су га ватреним оружјем. Испред замка његове мајке.
Треба брзо отићи тамо.
– Тунијаде, кажете?
– Антон Тунијаде, син госпође Патриције Тунијаде.
Господарице замка.
Судија се налази у граду од пре три дана. Али име
Тунијаде му је познато. То је прво име које је чуо кад је
сишао с воза.
– Злочин је почињен пре пола сата – каже начелник. –
Исмаил ме је обавестио. Скочио сам у његове саонице.
Погледајте, нисам се ни обукао!… Послао сам човека да
пробуди доктора Пилата. Обична формалност, јер доктор
може још само установити смрт. Страшна несрећа!
– Млади Тунијаде није живео овде – каже судија.
– Био је војник.

– Заиста је тако, господине судијо. То, дакле, знате?…

17
 – Заиста је тако, господине судијо. То, дакле, знате?…
Дошао је у Агапију ненадано. И убијен је у тренутку док је
пролазио кроз капију замка. Пушчаним метком.
– Синоћ, када сам се враћао са станице, сусрео сам у
књижари госпођу Патрицију Тунијаде – каже судија.
– Сирота, несрећна мајка жртве – каже начелник.
Стојећи иза начелника, непомичан, додирујући
главом таваницу, с раменима ширим од ормана, градски
кочијаш Исмаил Липован се крсти на помен жртвиног
имена.
– Госпођа Тунијаде ми је рекла да је њен син од пре
неколико месеци у војсци.
– Од пре пет месеци, господине судијо – каже начелник.
– То је тачно.
– Управо је куповала књиге за њега. Причала ми је да јој
је син затворен у касарни. Свим војницима је већ недељама
забрањено да излазе из својих касарни, зато што се у граду
појавила епидемија тифуса.
– Јесте, господине судијо. Било му је забрањено да
излази из касарне. Али, вечерас, боље рећи ноћас, дошао је
кући, упркос забрани изласка. И убијен је пред замком.
Умро је на лицу места. Исмаил и мајка су установили да је
одиста мртав. Идемо ли, господине судијо?
Кочијаш Исмаил Липован се склања испред судије како
би овај изишао први. Иза судије излази начелник. За њим
Исмаил, још увек гологлав, носећи крзнени огртач у руци.
Госпођа Евдоксија – судијина гувернанта
– налази се пред вратима. Отвара их. Без иједне речи.
Три човека излазе из зграде. Пада снег. У крупним
пахуљама, попут лептира. Један по један, осветљавају се
прозори по кућама. По читавој Агапији са ужасом се шири
вест о убиству; преноси се шапатом од уста до уста. За
неколико минута, читав градић ће сазнати за страшан
догађај. Више нико неће моћи спавати. Сви ће остати будни
до јутра, како би бдели за несрећног војника Антона
Тунијадеа, убијеног те ноћи пред замком. На улици, судија
се присећа како је стигао на станицу у Агапији. Када је

18
сишао са воза, због хладног ваздуха у граду учинило му се,
као и сада, да је заронио у неку залеђену реку. Његово
градско одело није било довољно да би се суочио са
хладноћом Агапије. Ветар је дувао кроз његову одећу као
кроз мрежу. У том тренутку, судија је подигао главу, како би
боље наместио шал. Пред собом, на стени истуреној над
градом, угледао је замак, налик на орлово гнездо или на
осматрачницу, окачен између неба и земље, изнад
провалије.
– То је замак породице Тунијаде – објаснио је тада
кочијаш.
Прва ствар коју је судија упознао у Агапији била је
хладноћа која вам када ту стигнете обузима тело, хладноћа
налик на кљешта. Друга ствар је био замак породице
Тунијаде, трећа – кочијаш, Исмаил Липован. То је човек
висок два метра, са шубаром на глави, одевен у неку врсту
мантије од плавог сомота, стегнуте кожним каишом у
струку, попут капута козачких коњаника, и са огртачем од
јагњеће коже пребаченим преко рамена. Четврта слика
којом је био затечен судијин поглед била је појава
начелника Филарета. Све те четири прве представе
присутне су сада у овом догађају са убиством почињеним у
поноћ. Ту су хладноћа, замак, Исмаил и начелник Филарет.
– Попните се на саонице и добро се покријте. Ноћу је
веома опасно. Можете назепсти.
Судија допушта да га умотају у крзнене покриваче.
Присећа се појаве госпође Патриције Тунијаде: то је висока,
витка жена, изразито плава и охоло, надмено лепа. Но,
заиста веома лепа.
– Убица је свакако још увек у близини, господине судијо.
Морамо бити обазриви. Послао сам двојицу полицајаца у
замак. Ако дозволите, скренућемо најпре на станицу. Треба
упозорити шефа станице. Ако жели утећи, убица мора ући у
воз. Без воза, неће далеко стићи. Ухватићемо га као у
мишоловку. Током зиме, нико не може изићи одавде. Све
везе са светом су прекинуте. Нико не може изићи, нико
осим птица. Ухватићемо убицу.

19
 3

ПРВИ ИСКАЗ О ЗЛОЧИНУ

Од палате правде до станице има стотинак метара. Али они

прелазе ту раздаљину на саоницама. Судија и начелник
Филарет су пустили да их кочијаш умота у крзнене
покриваче. Као бебе које умотавају у повоје. Топло
ушушкати муштерије у саоницама овде представља
саставни део кочијашевог посла. Оба коња су бела. Ношен
ветром, снег витла попут белих пламенова који жаре лице.
Пењући се на своје седиште, Исмаил Липован се крсти.
Огроман је. Тело му је слоновско, мамутско.
– Пођите, децо моја – каже кочијаш коњима.
Судија се осврће около. Сви који чују Исмаила Липована
кад проговори, окрећу главу, као сада судија, и траже
погледом девојчицу коју су чули. Јер Исмаил има пискутав
глас девојчице, слабашан и танушан. Нико не може
поверовати да је тај сасвим слаб гласић изашао из тог
огромног тела, из тих груди ширих од коњских сапи. То је
као да је слон родио миша.
– Први пут га чујете? – пита начелник судију.
– Чујем га сваког дана, од када сам овде. Али не могу
веровати да један див може имати тако танак глас.
Непријатно је за чути.
– Он је scoptzy2 – објашњава начелник. – Отуда његов
глас девојчице. Али он је човек-светац. Савршен човек.
– Станите, децо моја – каже Исмаил коњима, истим
оним гласом.
Саонице се заустављају испред железничке станице. То
је правоугаона зградица. Приземна. Лаке конструкције. Сва
светла су погашена.
Судија, начелник полиције и кочијаш иду један иза
другога по станичном перону. Станица није већа од кућице
неког чувара железничке рампе. Сав саобраћаj је сведен на

20
воз са севера и воз са југа, који се ту укрштају у подне и у
поноћ. Ниједан путник у возу не запажа станицу у Агапији.
У железничкој мрежи, Агапија је мала и безначајна, као
један зарез у великом роману. Нико на њу не обраћа пажњу.
Ништа више него што се обраћа пажња на кућу чувара
рампе. Возови, чак ни теретни возови, не сматрају се
обавезним да на време стижу на једну тако малену станицу.
Зими, има теретних возова који стижу са два и три дана
закашњења.
– Били сте на перону када је жртва стигла? – пита судија.
– Наравно да је Исмаил био ту! – одговара начелник. –
Готово да је увредљиво питати га то. Исмаил је присутан
приликом свих долазака и свих одлазака. Увек.
Станица у Агапији има само једног службеника. Он се
зове Никола Инимиора. То је необично име, деминутив
речи Инима, што значи срце. Службеник се дакле зове
Никола Мало Срце или Никола Срдашце. Званично, он је
шеф станице. Али, пошто је сасвим сам, он такође ради
посао заменика шефа, телеграфисте, шалтерског радника,
чистачице, носача и поштанског чиновника. Никола
Срдашце је веома млад. Има двадесет и неку годину. У
Агапији, сви шефови станице су млади и смењују се једном
или два пута годишње. Ту их шаљу на праксу, одмах пошто
заврше школу. Господин шеф Никола Инимиора носи
брадицу, свира мандолину и испева песме. Спава на
пољском кревету, у уреду. То је једини кутак станице који се
греје. Ту стоји једна пећ од ливеног гвожђа. Осим господина
Николе Инимиоре, на перону се може видети Исмаил
Липован, приликом свих полазака и свих долазака. Нико не
обавезује Исмаила да буде на станици. Али он је кочијаш,
једини у граду. Он сматра да је његова дужност да буде
присутан приликом доласка сваког воза. Он помаже шефу
станице – не зарад користи, него зато што је ту – да пренесе
пакете, да помете снег. Пошто воз оде, Исмаил се враћа
кући, са своја два бела коња и чека следећи долазак или
следећи полазак. Исмаил зна да никада неће имати
муштерије. Јер, ко може изићи у Агапији? Но, он не долази

21
да би нашао муштерије; он долази зато што је кочијаш, и
зато што се један кочијаш мора наћи на станици. Понекад,
лети, путници фотографишу станицу, с њеним малим
пероном, њеним младим шефом с брадицом, и њеним
кочијашем вишим од светиљки, у мантији од плавог сомота.
– Испричај ми како је било – каже судија.
– Испричао сам господину начелнику – одговара
Исмаил. – Био сам на станици. Разглас је објавио да воз са
севера касни четрдесет минута. Требало је, дакле, да стигне
четрдесет минута после поноћи. Ушао сам у уред. Остао сам
с господином Инимиором, обојица смо седели крај пећи.
Господин Инимиора је свирао мандолину. Четрдесет
минута је брзо прошло. Када је стигао воз, с вагонима
прекривеним снегом и ледом, обојица смо били на перону.
Пре него што се и зауставио, отворила су се једна врата, на
вагону прве класе. На степенику се појавио господин Антон
Тунијаде у војничкој униформи, с коферчићем у левој руци.
Искочио је и потрчао ка мени: „У замак, Исмаиле – рекао је.
– Пожурите“.
„Нисте у карантину, господине Антоане?“ упитао сам.
„Јесам“, одговорио је. „Мој пук је у карантину. Због
епидемије тифуса. Али, упркос карантину, добио сам
одсуство. Четири дана“. Младић је био весео. И веома
срећан што је на одсуству. Питао сам га: „Господине
Антоане, нисте ваљда направили глупост и побегли?…
Дезертирати значи навући себи на врат грдне невоље!“
– Хајдемо код шефа станице – каже начелник.
Никола Инимиора се већ пробудио. Чуо је кораке и
гласове пред вратима. Он позива судију, начелника
полиције и кочијаша у свој уред, тамо где спава, где кува. Та
просторија исто тако служи и као чекаоница за путнике, и
пећ у њој је усијана. Унутра је веома топло. Будући у ноћној
кошуљи, господин Инимиора жели да се обуче. Начелник га
спречава у томе.
– Мали Тунијаде, син госпође Патриције, убијен је. Не
губимо време. Одговарајте нам брзо и тачно. Јесте ли
видели младога Тунијадеа, када је изишао из воза са севера?

22
 – Видео сам га – одговара шеф станице.
Пребледео је. Пита:
– Како су га убили?… Ко и где?
– Испред његовог замка. Ватреним оружјем. Ко?… То
ћемо сазнати. Сазнаћемо ко и зашто. Због тога смо овде.
Реците нам све што знате, што сте видели, и чули.
– Видео сам га како излази из вагона прве класе. Затим
сам га видео како трчи према Исмаилу. Пре него што ће
изићи из станице, носећи коферчић у левој руци, сетио се
да ме није поздравио, окренуо се, дотрчао до мене, врло
журно ми стегнуо руку и рекао ми: „До сутра. Срдашце.
Имам четири дана одсуства. Извините ме што сам у журби,
али гладан сам, поспан и хладно ми је. До сутра“. И отишао
је.
– Били сте пријатељи?
– Другови – каже шеф станице. – Били смо скоро истих
година. И добро смо се слагали. Али због чега су га могли
убити, господине начелниче?
– То је све што знате о доласку жртве? – пита начелник.
– То је све – одговара шеф станице. – Видео сам га како
се пење у саонице. Исмаил га је умотао у покриваче. Онда
су отишли.
Шеф станице је врло потресен. Не усуђује се да пита за
појединости убиства. Али веома би волео сазнати нешто
више о томе.
– Господине Инимиора, обратите пажњу на моје питање,
јер је оно изузетно важно за наставак истраге. Јесте ли
уверени да осим господина Антона Тунијадеа нико више
није изишао из воза са севера?
– Нико – одговара шеф станице.
– Хвала – каже начелник. – А сада, једна препорука:
будите веома будни ноћас. Убица ће се свакако вратити на
станицу. Он не може отићи одавде на други начин осим
возом. Могао би вас напасти; будите на опрезу. Ми идемо
горе у замак. Послаћемо вам једног полицајца. Брзо ћемо се
вратити.

Судија, начелник и кочијаш поново седају у саонице.

23
 Судија, начелник и кочијаш поново седају у саонице.
Полазе Путем заљубљених. Према западу и према горе.
Замак породице Тунијаде налази се изнад града. На крају
Пута заљубљених. Иза замка нема више пута, ни кућа.
Замак је крајња тачка.
– Исмаиле, – пита начелник, – да ли сте ћаскали с
господином Тунијадеом за време вожње?
– Нисам – одговара Исмаил својим непријатно
пискутавим гласом.
Да би га чули, Исмаил се окреће читавим телом. Попут
вукова, он нема врата. Мора окренути читаво тело да би
погледао иза себе.
– Шта је радио господин Тунијаде током вожње?
– Једно време је звиждао. Онда је рекао да је гладан.
Потом је покушао да отпева једну сада модерну песму, али
је од тога одустао. Па је наставио да звиждуће до краја пута.
– А ти, шта си ти радио за то време? Ниси постављао
питања господину Антоану?… Ништа га ниси питао?
– Нисам га ништа питао, – каже Исмаил, – дувао је фен.
Молио сам се.
– Молио?… Зашто? – пита начелник.
– Молио сам се, господине, за људе који су се ноћас
нашли на путу и које је изненадила олуја. То је једино што
могу да учиним за те сироте несрећнике. Молити се за њих.
– Убица није из Агапије, господине судијо – каже
изненада начелник. – Незамисливо је да би неко одавде
могао починити убиство. Несрећа међутим хоће да се
убиство догодило. И да је потекла крв и умрљала наш град
чист попут снега. Затим, та несрећа се догађа прве ноћи од
кад сте постављени за судију! Да се догоди злочин управо
ове ноћи, код нас, где га никада није било!…
Начелник полиције је бесан. Врпољи се испод
покривача. Па каже:
– Убица ће бити ухваћен, господине судијо. То је неки
странац. А странац не може изићи одавде током зиме. То
само птице могу. Али убица није птица. И ми ћемо га
ухватити. Будите уверени у то.

24
 Два бела коња кораком се успињу Путем заљубљених.
Према западу и горе. Небо је изузетно ниско. Испред њих је
густа завеса од снега. Не види се на два корака. Па се има
утисак да се саонице пењу ка небу. Јер је успон веома
тежак. Снег допире коњима до груди. Бео је као и они.

25
 4

ЗАМАК ДОБИЈЕН НА КАРТАМА

Убиство почињено у поноћ, његове прве ноћи на положају

судије, једва да је погодило судију Козму Дамјана. Он још
увек не увиђа озбиљност догађаја. Непријатно му је што
ништа не осећа. Жртва је странац, житељ града који му је
стран, у који судија тек што је пристигао. Да бисмо одиста
осетили тежину некојег догађаја, потребно је да се одигра у
нашој близини; на пример, аутобус који се преврне у центру
Париза оставља много јачи утисак на Парижане него
железничка катастрофа на Филипинима. Париске новине
јављаће на првој страни о преврнутом аутобусу, а тек на
трећој или четвртој о катастрофи на Филипинима, мада у
овој има на десетине мртвих. За судију Дамјана, Агапија је
један стран и непознат свет, као што су Филипини за
Европљане. Он се мора напрегнути да би осетио трагичност
овог убиства. Убиства младог човека који је дошао на
одсуство. Један овакав злочин дотиче судију утолико што је
судија. То му је посао: да расветли околности и мотиве тог
убиства, да открије убицу. За начелника полиције Филарета,
ово је нешто сасвим друго: он је из Агапије. Њега овај
догађај погађа лично. Готово телесно. Јер град у којем је
рођен, земља којој припада, за сваког човека су као физички
продужетак његовог тела.
Ово је прва истрага судије Козме Дамјана и он је збуњен.
Управо као некада у школи, кад би га професор извео пред
црну таблу да га пропита нешто што није знао. У таквој
прилици, он је ћутао. Будући најбољи у разреду, није могао
себи дозволити да говори макар шта, као што су то чинили
осредњи ђаци. Али, веома је тешко ћутати. И тренуци
тишине су дуги као столећа. Сада када је судија, мора
ћутати, у друштву кочијаша и начелника, као што је ћутао

26
пред црном таблом. Не зна одговор на питање. Ништа не
зна. А мора да води истрагу.
– Требало би да су моја два полицајца стигла у замак –
каже начелник.
Падају крупне пахуље снега. Рекло би се – бела сомотска
завеса, сасвим мека, сасвим густа. Снег брише трагове
саоница чим прођу. Кад би неко ишао иза њих, не би ни
помислио да се једне саонице са упрегнутим белим коњима
које носе три човека такође успињу према замку породице
Тунијаде, Путем Агапљанки, „Путем девица заљубљених у
Бога“.
– Начелниче, рекли сте да од станице до замка, било да
се иде саоницама или пешице, треба двадесет минута. Јер
Путем заљубљених може се успети само кораком.
– Тако је – каже начелник.
– Како онда можете тврдити да су ваша два полицајца
већ стигла у замак? Они би могли бити горе само у случају
да сте их послали пре него што сте сазнали да је почињен
злочин.
– Не, господине судијо. Њих двојица су се попели до
замка другим путем. Има један директан пут. Једна пречица
за пешаке. Једна стазица. За десет минута, дакле за упола
мање времена, стиже се од станице до замка. Е, том стазом
су се попела моја два полицајца. Требало би, дакле, да су
горе. Ако је убица пошао истим путељком, нашао се очи у
очи с мојим полицајцима. Ако силази Путем заљубљених,
пашће нама у шаке.
– Нема трећег пута? – пита судија.
– Нема – одговара начелник. – Ту је Пут заљубљених,
који пролази кроз град и пење се до замка, и тамо се
завршава. Не води никуда даље. Лети се може отићи даље
према западу и попети се изнад замка, али верући се по
стенама. Сада су сви излази према западу затворени. Од
замка се може или спуштати једним од два пута, или
успињати према небу. Нема другог излаза. Зими је одавде
теже изићи него из неког утврђења. Снег све поравнава, а

27
овде је он дубок као провалија. Тешко ономе ко крочи ван
стазе. Он одатле више не излази. Као да је пао на дно мора.
Два човека ћуте. Часак касније, начелник пита:
– Посетили сте замак?
– Нисам – одговара судија. – Видео сам га из даљине. А
онда додаје: – Чудан је то замак, зар не? Пре би се рекло,
планинска брвнара. А начин на који је саграђена тамо горе,
на стени која виси над градом и читавом долином, попут
неке терасе, пре јој даје изглед куле стражаре. То није замак
него осматрачница.
– То је замак добијен на картама – каже начелник. – Не
зна се тачно да ли је добијен на покеру, на рулету или на
некој другој игри. Али добијен је на коцки, у некој
коцкарници на Западу. То је поуздано! Добио га је на
картама неки од предака младог човека који је ноћас
убијен. То је породица Тунијаде. Деспоти фанариоти.
Подељени, као вукови, у чопоре које зову политичким
партијама, они прождиру сироту земљу столећима и
столећима. Тунијаде, као и сви деспоти фанариоти, проводе
зиме у Паризу и другим удобним местима Запада. Код нас
долазе лети. Како би присуствовали жетви. Сељацима који,
на њиховој земљи, беру воће и грожђе стављају металне
брњице, као псима. Да им сељаци не би јели грожђе. Потом
продају узбране плодове и враћају се тамо одакле су дошли.
Фанариоти презиме у коцкарницама, у луксузним
хотелима и казинима на Западу, као што медведи зиму
проведу у својим јазбинама. Силазе у наше крајеве
почетком лета, попут гладних вукова. Стижу овде бледи од
живота који су водили у ноћним клубовима и кабареима.
Једне зимске ноћи, у некојем казину на италијанској
ривијери, неки Тунијаде је на коцки добио ову брвнару.
Раставио ју је и донео је овде са Тирола, Шварцвалда или из
Швајцарске, где је била. Пренео ју је овде, на ово земљиште,
и поново је саставио на стени, ту где се и данас налази.
Замак добијен на картама, то је сасвим чудно. И одвратно.
Уосталом, све што се тиче деспота фанариота сумњиво је,
нејасно и изопачено…

28
 – Ипак, они код нас нису странци – каже судија. Они су
наше крви, ако ме сећања на школско градиво не варају.
– Они за нас нису странци, ако паразит није стран кожи
на коју се закачио и крви коју сиса… С те тачке гледишта,
деспоти су наше крви. Они сисају крв нашег народа толико
дуго лаје она напослетку постала њихова крв такође. Да
бисмо открили онога ко је ноћас убио малог војника
Тунијадеа, биће потребно прочепркати по животу
фанариота. А то је горе него чепркати по канализацији, по
ђубришту или по јавном нужнику. Можда ће бити потребно
проучити њихова породична стабла. Заронити у њихове
навике и њихове пороке. То није пријатан посао. Ти људи
имају само једну делатност – да нанесу зло другоме. Они
прождиру наш народ већ столећима, као што гладан човек
халапљиво гута хлеб. Они су наше пијавице. Наше
пантљичаре. Наши вампири. Наши паразити. Наши
министри. Наши кнежеви. Наши деспоти. Упознаћете их.
Читали сте о њима у књигама. Али те књиге су они
написали. Књиге о повести лажу.
– Прилично сте превратнички настројени, за једног
полицајца! – каже судија.
– Ја сам човек овдашњи. Да би живело, сваком људском
бићу потребни су корени. Ми немамо где да посадимо
наше. Немамо места у друштву. Повест је за нас забрањена.
Она припада деспотима. Ја и сви моји, ми смо дакле бацили
своје корене у безграничност. У безграничности ми
налазимо опстанак. Из ње извлачимо своју снагу.
Безграничност је грубља од стене. Али то је било једино
место где смо могли посадити своје корене. Истина је наш
једини хлеб. Но, другим људима истина мирише на
преврат…
Саонице се нагло заустављају. С леве стране, кроз
прозрачну снежну завесу, полу-провидну, полунепровидну,
виде се два жуто-црвена светла, као два ока која су пуно
плакала. То су прозори салона, у замку породице Тунијаде.
Ту се налази убијени војник.

– Овде је сишао млади господин – каже Исмаил

29
 – Овде је сишао млади господин – каже Исмаил
Липован.
Кочијаш поново окреће према судији своје дивовско
тело, попут неког медведа.
– Ваша муштерија је тражила да се овде зауставите ? –
пита начелник. – Зашто нисте ишли до замка?
– Господин начелник зна да се Пут заљубљених овде
завршава. Даље одавде нема пута. Зауставио сам се овде и
замолио сам младог господина да настави пешке. Бојао сам
се да са својим коњима не пропаднем у неку провалију. А
затим, снег је био сувише висок. Преморио бих коње. Пешке
је било једноставније. Нарочито за једног тако младог
човека.
– Сиђи, Исмаиле, и понови сваки покрет, као да се све то
сада дешава – наређује начелник.
Ноћ, снег, тишина, два црвена светла и три човека
застала крај својих саоница, представљају, са те крајње
тачке, тајанствен призор. Траје други сат петка.

30
 5

ПОСЛЕДЊИ ТРЕНУЦИ ЖИВОТА ВОЈНИКА АНТОНА

ТУНИЈАДЕА

– Било је један и пет када смо стигли овде – каже Исмаил

Липован.
– Како то да толико тачно знаш да је било један и пет? –
пита начелник.
– Вожња од станице до замка породице Тунијаде, Путем
заљубљених, траје двадесет минута. Безброј пута сам се
успињао Путем заљубљених. Воз је стигао са четрдесет
минута закашњења, дакле у двадесет минута до један;
вожња је трајала двадесет минута; рачунам да је пет минута
прошло у силаску с воза. Било је један и пет када смо стигли
овде.
– Јеси ли погледао на сат? – пита начелник.
– Нисам – одговара кочијаш. – Због чега гледати на сат
када тачно знаш колико је сати? На сат се гледа када не
знаш колико је сати, а не када знаш.
– Настави – тражи начелник.
– Саонице сам зауставио овде, управо на истом овом
месту где сада стојимо. Да није нападао снег, могли бисте
видети трагове. Са десне и леве стране налази се провалија.
Ви је не видите зато што је сасвим испуњена снегом. Но, ако
се померите неколико сантиметара, на десно или на лево,
одосте са овога света, неповратно. Нема ни човека, ни
саоница, ни коња. Дакле, ја морам пазити.
Исмаил Липован стоји. Тако усправљен, крај својих
коња, са својом шиљатом шубаром и покривен пахуљама,
наликује на јелу по којој пада снег. Свака реч коју изговори
изазива запањеност. Немогуће је навићи се на помисао да
један такав гласић може изићи из једног таквог брда меса и
костију.

– Од ове тачке па до замка, више нема пута. Ви то добро

31
 – Од ове тачке па до замка, више нема пута. Ви то добро
знате. Овде се заустављају возила. Замолио сам, дакле,
младог господина да овде сиђе. Имао је да пређе још две
стотине метара пешке. Кажем вам, било ми је жао коња.
Нисам их хтео приморавати да пливају кроз снег њихове
висине… Једва да сам довршио реченицу, а млади господин
је већ устао. Скочио је са саоница. Спреман да потрчи
према замку. Пре но што ће појурити према кући, хтео је да
плати вожњу. Наместио је свој малецни кофер између
колена, да га не би спуштао на снег, и почео је да тражи
новац. Сећам се да је зубима стргао своје вунене војничке
рукавице, толико је био у журби. Није хтео губити ни трена.
Није знао да трчи у смрт. „Оставите паре, млади мој
господине – рекао сам му. – Немојте превртати џепове.
Идите у замак. Платићете ми вожњу сутра.“ У међувремену,
он је нашао свој новчаник. Узео је новчаницу од двадесет
франака и дао ми ју је, рекавши ми да задржим остатак као
напојницу. Онда је, не стављајући рукавице, полетео према
замку, попут неке утваре.
– Испричао си ми да ти је, када си му рекао да више не
тражи новац, одговорио: „Кад бих умро ноћас, Исмаиле, ко
би ти платио вожњу?“ Је ли тачно да ти је то рекао? – пита
начелник.
– Рекао је то: „Да ноћас умрем, ко би ти платио вожњу?“
Али није то мислио.
– Јеси ли уверен, Исмаиле, да није мислио на неку
смртну опасност у тренутку кад ти је рекао: „Да ноћас
умрем?“
– Није на то мислио, господине – одговара Исмаил. –
Момак је то рекао да се нашали. Увек се каже „да умрем“
кад си уверен да нећеш умрети. Кад имаш двадесет година.
У тим годинама, убеђен си да никада нећеш остарити. Рекао
је: „Да умрем“ као што би рекао нешто што му се никада
неће догодити. Био је убеђен, несрећник, да је његова смрт
нешто немогуће. А три минута касније био је мртав. Мртав,
господине! На снегу. Његово двадесетогодишње тело, гипко

32
попут тела веверице и без капи крви… С метком у глави…
Пред замком.
Исмаил Липован застаје. Побожно се крсти. Лица
окренутог ка истоку.
– И онда? – пита начелник.
– Већ сам вам испричао – каже Исмаил.
Кочијашу је тешко да дира у та крвава сећања. Али
наставља: – Кренуо је трчећи ка замку. С рукавицама међу
зубима. Трчао је као да плива. Снег му је допирао до струка.
Носећи свој мали кофер изнад главе, као што се носи неки
драгоцени предмет кад се прелази река. Ишао је у правцу
врта.
– А ти?
– Ја сам направио полукруг са својим саоницама. Потом
сам се прекрстио, молећи Бога да се срећно вратим у град.
Бацио сам поглед ка својој муштерији. Он је већ био пред
оградом замка.
– Замак има ограду? – пита судија.
– Ограду од гвоздених решетака – одговара Исмаил. –
Видећете је ускоро.
– Да ли је та ограда обично затворена?
– Капија на огради замка увек је закључана. Но, млади
Тунијаде је имао кључ. Видео сам га како отвара капију и
улази у врт. Није звонио. На капији има једно звоно. Велико
звоно, тек незнатно мање од онога на цркви у Агапији. Да је
звонио да му отворе, чуо бих то.
– И никога ниси видео? Ниједног другог живог створа?
– Ниједног живог створа – одговара Исмаил.
– Још једно питање, господине Исмаиле – каже судија.
– O, господине судијо, немојте то радити! Зовите ме
Исмаил, или Липован, као сви остали. Не „господине!“ За
име Божије! Изгледа ми смешно да ме тако зову у мојим
годинама. Мене, кога нико никада није звао господином. Ја
сам кочијаш, липован. Нисам вам ја господин.
– Добро, Исмаиле. Да ти угодим, више те нећу звати
господином. Али, и ти мени мораш учинити нешто:

33
одговори ми сасвим искрено, јер има једна ствар коју не
разумем. Како то да си ти, пошто си завршио вожњу, уместо
да одмах сиђеш, остао овде, усред олује, на страшној
хладноћи, и гледао своју муштерију док трчи према својој
кући? По таквом времену се не стоји непомично са
саоницама, зар не?
– Не, господине.
– Ти си ипак остао неколико минута, након што је твоја
муштерија отишла.
– Остао сам, господине.
– Зашто?… Шта си чекао? Да ли си имао неки разлог
који те је спречавао да се спустиш у град?
– Да, господине, имао сам разлог.
– То мора бити неки изузетно важан разлог – каже
судија. – Јер, не би човек тек за ситницу остао овде, на врху
планине, на четрдесет степени испод нуле, и усред снежне
олује.
– Није била ситница – каже Исмаил. – Остао сам због
својих коња. Попели су се до краја Пута заљубљених.
Успињали су се двадесет минута. Кроз снег до трбуха.
Тврдите да је требало да се спустим одмах, не оставивши им
неколико минута да предахну. Коњ који иде узбрдо задише
се. Загреје се. Пре него што крене низбрдо, ваља га покрити.
Ставити му на леђа покривач. Приликом силаска, коњу буде
хладно. Пустио сам своје коње да се овде одморе, пошто сам
их окренуо леђима ветру. Јер коња треба неговати. То је
створење Божје.
– Знате да је Исмаил ушкопљеник – објашњава начелник.
– То је један врло побожан човек. Његова вера га учи да
негујући створења Божја, човек велича свога Творца.
Свакако познајете њихову веру.
– Површно – одговара судија.
Обраћа се Исмаилу:
– Волети и пазити животиње веома је добро. Али,
причајте ми даље. Видећемо већ да ли је то једини разлог
због којег сте се задржали овде.
– Дакле, био сам у саоницама. – каже Исмаил.

34
 – спреман да кренем. Коњи су били окренути за силазак.
Зачуо сам два пуцња. Један за другим. Врло брзо. Окренуо
сам главу. Ништа нисам видео. Али био сам уверен да сам
чуо пуцње. И коњи су их чули. И они су окренули главе
према замку. У истом том тренутку, зачуо сам још два или
три пуцња. Истовремено, видео сам нешто као муње изнад
ограде, у врту. Затим поново тишина. Мир. Само ветар и
снег. Скочио сам са саоница и потрчао према замку. Био
сам уверен да се догодила нека несрећа. Да је у врту неко
рањен или мртав. Пливао сам кроз снег, према замку.
Молио сам се. И нисам мислио ни на шта. Капија је била
широм отворена. Иза ограде, видео сам, испружено на
снегу, људско тело. И свуда унаоколо, крв. Једну црвену
мрљу. У ноћи, пре се чинило да је црна.
– Испричаћете то на самом месту – каже начелник. –
Хајдемо, господине судијо.
Они се пењу на саонице. Кочијаш се не помера.
– Дао сам знак за полазак, Исмаиле – каже начелник. –
Шта чекаш?
– Господине судијо и господине начелниче, могу ли вас,
уз дужно поштовање, нешто замолити?
– Питај, али пожури – каже начелник.
– Да ли бисмо могли оставити саонице овде и отићи
пешке до замка? Коњима је веома напорно да иду по овом
земљишту. А и уморни су. Ове ноћи, коњи су се попели
Путем заљубљених већ два пута. Коњ не би учинио оно што
је ноћас учинио човек: убио свог брата. Треба коње
поштовати због тог преимућства над људима. И не треба их
замарати уколико то није одиста неопходно.
Судија и начелник силазе са саоница, без иједне речи.
Иду према замку, по снегу. Исмаил их прати. Иза њих, два
бела коња гледају, радознало, за тројицом људи што иду ка
замку породице Тунијаде, на којем сијају два прозора:
прозори просторије у којој се налази мртвац. Два прозора,
као два ока црвена од јарости и суза, иза завесе од снега.

35
 6

СНЕГ НЕМА СЕЋАЊА

Капија замка је отворена. Снег више не пада. Веома је

мрачно. Сада је два и тридесет ујутру. Три човека – судија,
начелник и кочијаш – улазе један за другим у врт који
окружује замак. У дну врта – као на неком белом листу –
два осветљена прозора. То је замак породице Тунијаде.
Чувени замак добијен на картама, у некој коцкарници. У
стварности, то је обична планинска брвнара. Има безброј
сличних њој у Тиролским Алпама,у Швајцарској, у
Шварцвалду. Ову кућу прозвали су замком зато што има
неуобичајен обрис, другачији од кућа у том крају, и зато
што су њени власници деспоти. Иста ствар се десила с
краљевском планинском кућом у Синаји. Зову је синајски
замак, зато што у њој живи краљ. У основи, то је обична
планинска кућа каквих има у Шварцвалду.
– Отворени прозори су прозори салона – објашњава
начелник. – Ту се налази тело жртве.
Исмаил Липован застаје и бичем показује једну тачку у
снегу.
– Ено, господине, тамо је био када сам стигао.
– Покажи нам тачно место где је лежало тело наређује
начелник.
Онда виче на Исмаила:
– Бојиш се да приђеш?
– Да – каже кочијаш.
– Ти си луд, Исмаиле! Чега се бојиш?
– Страх ме је да не станем у крв сиротог момка одговара
Исмаил. – Велики је грех газити по човековој крви.
– Доста измотавања! – виче начелник. – Покажи нам где
је било тело? Видиш и сам да нигде нема ни једне једине
капи крви.

– Када сам стигао, тело је лежало у снегу. Лежало је на

36
 – Када сам стигао, тело је лежало у снегу. Лежало је на
десном боку. Склупчано. Као тело детета у мајчиној утроби.
Руке су му биле на коленима, као да спава. Сав снег около
био је црвен од крви. Сада, видите, више нема крви. Снег је
све прекрио. Снег не воли крв. Ни било какву мрљу. Снег је
чист. Снег је свет. Свет је због своје белине.
Исмаил премешта бич у леву руку. И крсти се. Као да се
моли Богородици.
– Био је, дакле, мртав, када си стигао до њега? – пита
начелник.
– Био је мртав, господине. Десни образ му је био
приљубљен уз снег. Као што деца приљубе образ уз мајчине
груди. О, Боже мој! Кад људи умиру, у последњим
тренуцима свога живота поново заузимају исти положај,
праве исте покрете и понашају се исто као у првим
тренуцима живота, на рођењу! Људско тело има исти,
склупчани положај, у првим и последњим тренуцима свога
постојања. Тако је било и с господином Антоном
Тунијадеом. Пришао сам му. Клекнуо сам поред његове
главе. Желео сам да му помогнем, да причам с њим.
Схватио сам да је прекасно. Био је мртав. Више није дисао.
Крв више није текла. Само се цедила с војничког мундира.
Момак је био сасвим бео. Лице му је било као снег.
Додирнуо сам га по лицу и врату; још увек су били топли.
Веровали ви мени или не, али, иако мртав, био је још увек
топао. Пахуље снега које су му падале на образе и на чело
топиле су се. Исто је било и са пахуљама које су му падале
на усне. Топиле су се јер је тело било топло.
– Објаснићеш то доктору – каже начелник. – За мене, то
што кажеш не може бити. Ако је човек био мртав, морао је
бити хладан. Ако кажеш да је био топао, то значи да није
био мртав.
– Био је мртав, али је био топао – одговара Исмаил. –
Младим људима тело остаје топло неко време након смрти.
С друге стране, старцима је тело хладно чак и док су живи.
То је просто тако.
Исмаил губи нит своје приче.

37
 – А затим? – пита начелник.
– Затим, пошто сам схватио да је стварно мртав,
прекрстио сам се и потрчао према замку. Да упозорим
несрећну мајку. Пре но што сам се уопште попео уз
степенице и покуцао, на прозору трема се појавило светло и
отворила су се врата. Госпођа Патриција Тунијаде је изишла
с кратком пушком ослоњеном о раме. Спремна да пуца.
Чула је пуцње, као и ја. Дохватила је пушку и стала иза
прозора. Но није се усудила да изиђе. Нити да упали светло.
Није знала ко пуца ни због чега. Уплашила се. Када ме је
видела и препознала, ставила је светиљку на прозор и
изишла. Спремна да пуца из пушке. Повикала је да станем и
упитала ме: „Исмаиле, ти си, препознајем те! Не прилази, и
реци ми одмах шта радиш овде код мене у врту, усред
ноћи“. „Возим вашег сина са станице, госпођо Патриција“,
одговорио сам. Застао сам.
У грлу су ми запели јецаји. Али суздржавао сам се. „Како
то довозиш мог сина са станице? – питала је она. – Где је
он?“ „Мртав је, госпођо, – одговорио сам.
– Неко је пуцао на њега. Убио га је. Он је овде. Иза
мене.“ „Антон, мртав?“ – повикала је она. Потрчала је
према мени. Показао сам јој тело њеног сина. Бацила се на
њега, у снег. Бацила је пушку. Пољубила је свог сина као да
је сасвим мали. И као да је жив. Онда се испружила крај
њега, у снегу. Стегла га је у свом наручју. Нисам то више
могао гледати. Узео сам их обоје у наручје, мртваца и мајку.
Нису били много тешки. Чак ни обоје заједно. И пренео сам
их у салон. Било ми је жао сироте госпође Патриције, много
жао!… Но, нисам могао више ништа учинити за њу. У
салону, она је сама хтела пренети тело свога сина на лежај,
али је тело било претешко за њу. Срушила се с њим, усред
салона. Онда сам ја спустио мртваца на лежај. Склопио сам
му капке. Упалио сам свећу и ставио му је крај главе.
Ставио сам му икону на груди. Као што то ваља учинити
једном хришћанину. Потом сам оставио несрећног мртваца.
Оставио сам га с његовом мајком, која је клечала крај

38
лежаја, и плакала и љубила га. Потрчао сам да вас
обавестим.
– Хајдемо у замак – каже начелник.
– Тренутак – каже Исмаил. – Када сам изишао, видео
сам убицу. Видео сам га својим очима. Бежао је ка рубу
шуме. Тамо.
– И то тек сада кажеш? – на то ће начелник.
Бесан је.
– Да ли поуздано знаш да си видео убицу?
– Поуздано – одговара Исмаил. – Излазећи из замка, да
вас обавестим о убиству, видео сам човека који је бежао ка
шуми. Ка рубу шуме…
Исмаил прстом показује место где је био човек који је
бежао. „Било је то тамо. У правцу јелове шуме. На неколико
стотина метара западно, изнад замка.“
– Шта си учинио? – пита судија. – Ниси потрчао за њим?
– Позвао сам госпођу Патрицију. Повикао сам: „Убица!
Ено човека који је убио!“ Он је бежао ка шуми.
– А онда?
– Не знам да ли сам добро учинио што сам позвао
госпођу Патрицију – каже Исмаил.
– Позвао си госпођу Патрицију – каже судија.
– Али, зар сте га пустили да побегне, након што сте га
открили?
– Не – одговара Исмаил. – Госпођа Патриција је изишла.
Као вихор. Видела је човека. Тресла се као трска. Вратила се
у кућу и поново изишла с пушком. Ослонила се на мене.
Пуцала је на човека који је бежао. Пуцала је, опет и опет.
Све док није испразнила пушку. Човек је још увек трчао.
Био је као нека црна тачка на снегу. Покушао сам отети
оружје из руку госпође Патриције. Али она га је пустила тек
када га је испразнила.
– А човек који је бежао? – пита судија. – Шта је било с
њим?
– Не знам. Госпођа Патриција је отишла да потражи
неку другу пушку. Одмах се вратила. Није тешко наћи друго
оружје у кући чији су зидови прекривени збиркама бираног

39
оружја – све саме ловачке пушке, кратке пушке, пиштољи.
Све напуњено. То је успомена од њеног мужа. Антена
Тунијадеа старијег. Тај није могао живети без ватреног
оружја. Држао га је око свога кревета, око стола. Дакле,
госпођа Патриција се вратила с другим оружјем. Но, када је
поново потражила човека који је бежао, да би га убила,
више га није видела. Нестао је, као да га је снег прогутао.
Све је било бело.
– Мислиш ли да је мртав? – пита судија.
– Можда – каже Исмаил. – Госпођа Патриција никада
није промашила. Она пуца још боље од свог мужа. Пуца на
птицу у лету, и не промаши… Можда је човек који је бежао
мртав у снегу. Можда је рањен. У том случају, исто је као да
је мртав. Затрпан снегом. Можда је успео побећи. Ако је
ушао у шуму, која му је била на мање од сто метара, нико га
више неће видети…
– Зашто ми ниси одмах рекао да си видео убицу? – пита
начелник. – То је прво што је требало да кажеш. Зашто си
оволико чекао?
– Не знам – одговара Исмаил. – Ово ме је веома
узнемирило.
Два полицајца које је начелник стазицом хитно послао у
замак стижу пред капију. Шубаре и огртачи су им бели од
снега. Ужасно су закаснили. Већ је одавно требало да буду
ту.
– Дангубе једне, – каже начелник Филарет, – где сте се
развлачили до сад?
– Снег је био превисок – каже један од њих. – Право је
чудо да смо уопште овде. Мислили смо да нећемо успети да
се пробијемо.
– Исмаиле, пођи с полицајцима! – наређује начелник. –
Највећом брзином. Пођите сва тројица на место где се
човек који је бежао налазио у тренутку кад је госпођа
Патриција пуцала на њега. Ако је мртав или рањен,
донесите га у замак. Погледајте да ли има трагова, било
каквих трагова. И вратите се што пре.

Два полицајца, – два седа човека, – сасвим задихани,

40
 Два полицајца, – два седа човека, – сасвим задихани,
пошто су их нагло пробудили и пошто су гацали кроз дубок
снег до замка, бришу чело и одлазе предвођени Исмаилом.
Немају никаквог изговора да би одбили. Умор није довољан
разлог у овом случају.
Док се Липован, крупан као јела, удаљава у правцу
шуме, у пратњи два чувара, судија и начелник прегледају
место где је пао млади војник. Крви више нема. Ни
најмањег трага. Два човека не налазе више чак ни своје
сопствене трагове, ни отиске које су њихова стопала
оставила ушавши у врт. Снег све изједначава. Бео. Све
поравнава, као да се ништа није догодило.
– Да ли је Исмаил намерно убици оставио времена да
побегне? – пита судија. – Невероватно је да је то прећутао.
Видео је убицу и ћутао о томе, више од једног сата. Да би
убица могао утећи. То је саучесништво. Шта мислите о
томе?
– Не знам – каже начелник.
– Прво што је требало да каже јесте да је видео убицу. Да
је убица бежао. И у којем правцу је бежао. Да би нам
омогућио да пронађемо његове трагове. То је основно.
– Не знам – одговара начелник, који међутим зна једно:
Када су у питању машине, увек се тачно зна њихова
реакција. Ако се волан окрене десно, и точкови се окрећу на
десну страну. Ако се притисне папучица за гас, кола иду
брже. Чак и са животињама, човек зна шта да очекује. Ако
повучете пса за реп, он вас угризе. Животиња увек реагује
на исти начин, попут машине. Са људима се никад не зна.
Људи нису створени сви исти, као што су то машине,
животиње и биљке. Сваки човек је начињену само једном
примерку. Његова душа је јединствено дело. Управо као што
је Бог јединствен и нема му сличног. Тешко је схватити
зашто Исмаил није почео од почетка, то јест од податка који
се тиче злочинца.
– Не доказује ли то кочијашево прећуткивање да је он
саучесник? – пита судија.

– Треба о томе размислити – одговара начелник. –

41
 – Треба о томе размислити – одговара начелник. –
Можда да, можда не. Хајдемо у замак.
Два човека улазе у замак породице Тунијаде. Чувени
замак добијен на картама. Са надом да ће ту наћи неки знак
који ће их довести до убице. Јер, на месту злочина, остала је
само беспрекорна белина снега. Снег нема сећања, он све
брише, све прекрива белином. Он је милостив према свима
и за све. Милост није саучесништво. Снег је толико бео да не
крије бегунце, него им пружа помиловање. Свети снег, како
га зове Исмаил.
Но, има ли Липован право да помилује убицу, као што то
чини снег? Снег има право да помилује захваљујући својој
јединственој и светој белини. Но да ли је Исмаил довољно
свет да би имао исто право да помилује? Јер, ако нема ту
белину, он је тек обичан саучесник, који је омогућио убици
да побегне.

42
 7

ПАТРИЦИЈА ТУНИЈАДЕ,

МАЈКА УБИЈЕНОГ ВОЈНИКА

Судија Козма Дамјан и начелник Филарет улазе у салон
замка. У средини просторије налази се лежај. На том
лежају, мртвац. Патриција Тунијаде, умотана у некакав
огртач, клечи и плаче, челом наслоњена на тело свога сина.
Не примећује долазак два човека. Салон замка породице
Тунијаде је попут некаквог музеја лова. Зидови од дрвета,
главе дивљег вепра, јелена, вукова, медведа, окачене на све
стране.
– Госпођо Патриција, ово је наш судија. Знате га – каже
начелник. – Исмаил нас је обавестио о ужасној несрећи.
Примите наше саучешће.
Патриција Тунијаде подиже главу. Гледа двојицу људи
као у некаквом полусну. Жена плаве косе, веома белог и
бледог лица, плавих очију. Изузетно је лепа, лепотом
романтичних гравира. Нико не би помислио да је та лепа
уплакана жена мајка младог војника што мртав почива на
лежају, са две упаљене свеће над главом, са иконом на
грудима, откопчане униформе умрљане крвљу.
– Доктор Пилат ће стићи сваког трена – каже начелник.
– На жалост, моћи ће једино да утврди страшну чињеницу.
Што се нас тиче, морамо вам поставити само неколико
питања. Тек о неким основним стварима.
– Слушам вас – каже лепа госпођа Патриција Тунијаде.
Још увек је на коленима, крај мртваца.
– Да ли је истина да сте видели убицу и да сте пуцали на
њега?
– Видела сам га – одговара Патриција Тунијаде.
Глас јој постаје грубљи. Стеже зубе. Као кад се шкрипи
зубима од беса, после промашаја.

43
 – Послали смо Исмаила и два полицајца да претраже
место. Мислите ли да сте га погодили? Мислите ли да је
мртав или рањен?
– Не – одговара госпођа Патриција Тунијаде. –
Испразнила сам пушку. Али промашила сам га. Рука ми је
дрхтала. Читаво тело ми се тресло. Била сам потрошена
болом. Нисам га погодила. Међутим, био је сасвим близу.
Био је на мање од хиљаду метара. Нисам га погодила зато
што сам се тресла. Ово ми је први пут у животу да сам
промашила мету. Авај, први пут када је требало да погодим!
– Ваша изјава се слаже са Исмаиловим сведочењем. Но
хтео сам вас упитати следеће, изричито: да ли сте уверени,
потпуно убеђени, да је било човека који је бежао ка рубу
шуме? Падао је снег, било је мрачно. Били сте под
страховитим ударом осећања и боли, и можда сте за неку
сенку, неко дрво, или неку животињу у трку помислили да је
обрис човека…
– Био је то човек – одговара Патриција Тунијаде.
– И не само било који човек. Убица мог сина. Нико други
није могао бити овде. У околини замка, никада никога нема.
– Кад сте већ уверени…
– Потпуно уверена – понавља Патриција Тунијаде.
– Ја сам жена која је живела и живи у шуми. Ја сам
ловац. Не варам се. То је био прилично млад човек, човек из
града. По начину на који је бежао, видело се да није човек с
планине. Трчао је брзо, али неспретно. Био је неспретан као
неко ко нема обичај да хода по снегу. Истина је да сам
дрхтала од боли. Када сам угледала убицу, очи су ми биле
замагљене сузама. Али, када у рукама имам пушку и када
нишаним, чак и ако дрхтим и ако су ми очи пуне суза, тачно
видим оно што нишаним. Поврх тога, хтела сам га убити по
сваку цену. Нанишанила сам га као што никада нисам. То је
био убица мога сина. Ви знате да осим свога сина, ја немам
никога на свету. Немам ни оца, ни мајке, ни брата, ни
сестре, ни мужа. Имам свога сина Антоана. А сада, ни њега
више немам.

Патриција Тунијаде плаче. Не зна се да ли јој је теже од

44
 Патриција Тунијаде плаче. Не зна се да ли јој је теже од
беса или од боли. Не зна се да ли више пати што је изгубила
сина или што је промашила убицу.
– Исмаил нам је рекао да је убиство почињено
револвером жртве.
– То је тачно – каже госпођа Тунијаде. – Мој син је
убијен властитим револвером. Ево га овде.
На столу се налази војни револвер који је носио млади
Тунијаде. Крај револвера, три чауре. Ту је и кофер, онај
коферчић што га је држао у руци и што су га поменули сви
сведоци… Затим, једна марамица, смеђе рукавице. Све је
умрљано крвљу.
– Исмаил је покупио све што је нашао на месту злочина
– каже госпођа Тунијаде. – Донео је све предмете и оставио
их овде.
– Претпоставка да је реч о самоубиству по вашем
мишљењу је искључена? – пита судија.
– А човек који је бежао? – одвраћа госпођа Тунијаде. –
Догодило се убиство. И то убиство најгоре врсте. Кукавичко
убиство. Убица је заскочио мога сина када је овај отворио
капију. На препад му је отео револвер. И кукавички га је
убио. Његовим сопственим револвером. С леђа. Једним
метком у потиљак…
Патриција Тунијаде показује крагну жртвинога
војничког капута. Крагна је пробушена. Недалеко од десног
ува, са задње стране главе, налази се рана.
– Погледајте опекотину – каже госпођа Тунијаде. Она
подиже војничку кошуљу свога сина. – Погледајте
опекотину. Пуцано је из непосредне близине. С леђа. То је
бедан и кукавички ударац.
– Немате никакву представу о томе ко је убица?
– Не – одговара госпођа Тунијаде.
– Да ли бисте нам рекли како се све догодило?
– Синоћ сам сишла у град, да потражим француске
романе које ћу послати своме сину.

– Нисте, дакле, очекивали сина ове ноћи? – пита

45
 – Нисте, дакле, очекивали сина ове ноћи? – пита
начелник.
– Не, нисам га очекивала. То сам вам већ рекла,
господине судијо. Рекла сам вам то синоћ, у књижари.
Знала сам да мој син има забрану изласка, због епидемије
тифуса. Писао ми је да се ужасно досађује и да ме моли да
му пошаљем романе. Карантин је могао потрајати још
недељама… Купила сам, дакле, неколико књига. Потом сам
се вратила у замак. Ишла сам пешке. Знате, фêн је јуче био
ужасан. Тај проклети ветар ми је кидао живце. Када сам
стигла у замак, више нисам могла издржати. Попила сам
лек. Написала сам једно писмо Антоану. Најавила сам му да
ћу му послати књиге и покушала сам га мало охрабрити. У
међувремену, фêн је постао неподношљив. Било је горе него
морска болест узрокована невременом. Тај вам ветар –
упознаћете га, господине судијо – преврће утробу и кида
живце. Већ двадесет година живим у овом замку и нисам се
успела навићи на фен, на тај проклети усправни ветар, који
дува од доле на горе и од горе на доле. Позвала сам Флору,
своју служавку – господин начелник је зна – и рекла сам јој
да ништа нећу вечерати. Да може ићи кад заврши шта има.
Дала сам јој писмо за мога сина, да га убаци у поштанско
сандуче на железничкој станици. Подсетила сам је да, као и
обично, добро закључа врата при изласку. Рекла сам јој да
ћу узети још две кесице лека и да ћу онда отићи да легнем.
Што сам и учинила. Спавала сам дубоким сном када су
одјекнули пуцњи. Сасвим близу замка. Упалила сам свећу.
Узела сам кратку пушку. Било је један и седам, осам
минута. Не још један и десет. Напољу се проломио још
један рафал од три пуцња. Овога пута била сам убеђена да
неко пуца у врту. Угасила сам свећу и пришла прозору.
Вребала сам, спремна да пуцам, с пушком ослоњеном на
раме. Изненада, видела сам неког дива како иде ка замку.
Био је то Исмаил Липован.
– Одмах сте га препознали?
– Препознала сам га и више се нисам плашила. Када
видите Исмаила, страх вас напушта. То је најпобожније и

46
најбоље створење које постоји. Чим се Исмаил налазио у
врту замка, ја сам се смирила. Брзо је прилазио. Стварно је
то био Исмаил. Ко једном види Исмаила не може га више
помешати с неким другим. Већи је од свих осталих људи,
нема врата, као медведи; прса су му широка, као у коња…
Стварно је био он. Када је пришао трему, одшкринувши
врата довикнула сам му: „Шта радиш овде, Исмаиле?“
„Довезао сам вашег сина, госпођо Патриција“, одговорио је
он. „Мога сина?… Где ми је син?“ „Мртав је, госпођо. Убили
су га. Овде, код капије.“ Излетела сам из куће. Не знам
више тачно шта се догодило. Исмаил ће вам то испричати
боље од мене.
– Исмаил нам је све испричао сасвим исто тако.
Захваљујемо вам, госпођо Патриција. Пошто је, дакле,
пренео тело, Исмаил је изишао, кренуо да нас обавести, и
видео убицу. Позвао вас је и ви сте пуцали на бегунца.
– Јесте, господине. И промашила сам га – каже
Патриција Тунијаде.
– Хвала вам – каже начелник. – Однећемо ове предмете,
јер морају бити прегледани у лабораторији.
Он узима револвер, марамицу, сат, новчаник, и све
ставља у једну ташну. Онда пита: – Исмаил је све ово
покупио напољу?
– Јесте, пре него што је отишао. Рекао је да, ако се те
ствари оставе напољу, више их нећемо наћи, због снега. А
могле би послужити полицији као трагови. Убица је јамачно
оставио отиске.
На одшкринутим вратима појављују се два полицајца, за
њима и Исмаил.
– Онда?… Јесте ли нешто пронашли? – пита судија.
– Ништа – одговара један од полицајаца.
Други наставља:
– Никакав траг. Ни мртвог. Ни рањеног. Ни крви. Нема
никаквог трага људске стопе. Само снег… Свуда снег.

47
 8

ТРАГОВИ У СНЕГУ

Пет сати ујутру. Први петак месеца марта. Протекла су

четири сата од убиства младога Антена Тунијадеа. У уреду
судије Козме Дамјана, има их троје. Трећи је месни лекар,
доктор Пилат. Дуго је прегледао тело жртве. Објашњава
судији и начелнику:
– Нема говора о самоубиству! Млади Антон Тунијаде је
убијен. Што се тога тиче, нема никакве сумње. Смртоносни
ударац дошао је с леђа, пуцњем у потиљак. Немогуће је,
такорећи, да човек пуца из револвера сам себи у потиљак.
Убиство је почињено жртвиним револвером. После
прегледа, то је скоро све што ја, као лекар, могу поуздано
потврдити.
– Убица, дакле, није био наоружан – примећује судија.
– Чак и ако је био наоружан, употребио је жртвино
оружје. Можда је то смишљено учињено. Ко то може знати?
– Дакле, ствари су се морале догодити на следећи начин
– каже начелник. – Антон Тунијаде неочекивано стиже на
станицу. Узима саонице. На крају Пута заљубљених, на
кочијашеву молбу, силази са њих, и трчи према замку. Тек
што је отворио капију и закорачио у врт, неко га напада с
леђа, отима му револвер и пуца му у потиљак.
– Пронађене су четири чауре на месту злочина. Убица је,
дакле, пуцао четири пута. Само један метак је погодио
жртву. С те стране, има још ствари које ваља разјаснити.
Али, за сада, можемо само правити претпоставке. Да ли је
млади Тунијаде убијен првим или четвртим метком, то не
мења суштину проблема. Након убиства, убица оставља
оружје и бежи према шуми. Неколико минута касније,
примећује га Исмаил. Исмаил дозива госпођу Тунијаде. Она
испразни пушку на бегунца. Но, убица успева да побегне.
Тражили смо га на показаном месту, али нисмо нашли

48
никакав траг. Због снега, који је након злочина изобилно
падао и који је прекрио све трагове.
– Још нешто – каже лекар. – Убица ништа није украо.
Крађа није покретач злочина.
Пред њима, на судијином столу, стоје сви предмети које
је жртва имала у џеповима: новчаник, новац, сат, марамица;
крст који је носио око врата, наруквица са плочицом. Све је
ту. Убица није претресао жртвине џепове. Ништа није
украо.
– То негира претпоставку да је злочин починио
ловокрадица или разбојник који је младића напао да би га
опљачкао.
– Претпоставка о разбојнику је искључена од самог
почетка – одговара начелник. – У Агапији нема разбојника.
Ни ловокрадица. Нарочито око замка и на преко 30 степени
испод нуле, усред ноћи.
– Ако није реч о разбојнику, може се замислити неко ко
би дошао да украде не знам већ шта из замка.
– Немогуће, господине судијо. Види се да не познајете
овај крај. Никада се нико не би усудио да украде било шта
из замка деспота. У овом замку, као што сте видели, сви
зидови су прекривени што ватреним што хладним оружјем.
Онај ко би се усудио да се примакне замку, примакао би се
смрти. То знају сви људи овде, и у читавом округу. Нико се
никада није усудио украсти било шта од породице Тунијаде.
Патриција Тунијаде ће вам убити врапца на километар,
држећи пушку једном руком. Сви у породици Тунијаде су
изузетни ловци. Они проводе свој живот пуцајући у мету.
Њихова животна радост је убити птицу у лету. Они уче ту
игру од самога детињства. Не, одиста, ниједан човек из краја
никада се не би усудио да покуша крађу у замку. Негде
другде треба тражити убицу. И неки други покретач
злочина, другачији од похлепе.

– Кад бисмо имали макар један отисак, неки траг – било

какав! Али снег је све обрисао. А међутим, никада убица
није оставио дубље трагове на месту злочина. Убичине стопе

49
су упадале и у метар дубок снег. Оставио је дубоке трагове,
трагове од једног метра свуда око тела и све до руба шуме.
Али, за два минута, све је прекрио снег. Својим велом
невиности, својом девичанском белином, покрио је све
убичине трагове.
Сва три човека размишљају о тој повластици коју пружа
снег, покривајући све злочине. Ни за једног убицу није
искључена милост коју дарује снег. Сви уживају исте
повластице. Кад би неки човек избрисао трагове убице,
онако како то чини снег, том човеку би била досуђена
једнака казна као самом убици. Али снег се не може
ухапсити. Снегу се не може судити и не може се осудити.
Ни сада, ни за векове векова. Упркос свом технолошком
напретку. Упркос свим силама које ће се употребити,
упркос аутоматском оружју, авионима, оклопним возилима,
радарима – снег је нерањив. Снег скрива све бегунце – и
људе и звери. Он их штити и чисти им трагове…
– Да смо само имали кишу, уместо снега! – каже
начелник. – Киша не чисти место на које пада; она земљу
претвара у блато. А онда чува отиске у блату, да их покаже
полицији. Киша је брбљива. Она је узаврела, раздражљива,
срдита, била једнолична или силовита. Снег је ћутљив и
нем, без сећања и достојанствено доследан сам себи. Киша
је световна, снег је побожан. Снег који пада је као служба
Божја. Киша доноси блато, поплаве, али и плодност. Снег не
производи ништа. Његова улога је да буде бео, без сећања на
овоземаљско, и да буде милостив према свему и према
свима. Као Бог. Снег и киша су брат и сестра. Киша је у
времену, световна; а снег је изнад овоземаљског, побожан.
Људи овдашњи, и читав живот овдашњи, сасвим су попут
снега – каже начелник. – Од њих не треба очекивати
сарадњу с полицијом. Као што се то не може очекивати од
снега. Доле, у великом граду, у равници, људи и живот су
као киша: богати су и ништа друго не траже до да сарађују с
полицијом, да чувају све отиске и да их покажу. Овде, наша
истрага биће мучна. Овде је владавина снега. Ми смо у
области која је ближа небу него земљи. А ту полиција нема

50
приступа. Никада она није имала приступа небу. Запазите
име града. то значи „заљубљена“. Али заљубљена у духовно.
„Агапљанке“ су онолико далеко од чулне љубави колико је
снег различит од кише. Киша је чулна. Снег је платонски.
Једно воли телом, а друго духом. Овде и сада, ми морамо
наћи убицу и спровести полицијску истрагу. То ће бити
тешко. Ово је царство Агапљанки и снега.

51
 9

УБИЦА ЈЕ СТИГАО ВОЗОМ СА СЕВЕРА

Доктор Пилат се повлачи. Чекају га његови болесници.

Судија и начелник полиције остају лицем у лице. Устежу се.
Судија се осећа нелагодно због своје младости. Тек је
неколико сати на положају судије, а већ има задатак да
реши једну полицијску загонетку! Начелнику Филарету је
нелагодно зато што је рођен у том крају и познаје га као
себе самога. Али не може, ни у чему, помоћи младоме
судији.
– Читате ли ви полицијске романе? – пита судија.
– Не.
– Ни ја. Покушао сам. Али никада нисам успео да уђем у
игру. Нисам разумевао како се полицајци могу окомити на
неколико прогоњених несрећника. Јер сваки злочинац је, у
суштини, очајник. А ево, сада, имам само један циљ: да
пронађем убицу! Као у романима. Не да бих видео убицу у
оковима. Желим да нађем убицу да бих знао ко је он и
зашто је убио младога Антона Тунијадеа. Уверен сам да ћу
решавањем загонетке овога убиства открити нешто ново о
ономе што лежи похрањено у сваком човеку, па и у мени
самом. Јер једино у крајњим случајевима – убиства,
злочина, самоубиства – откривају се тајне живота и човека,
тајне које у обичним околностима остају скривене дубоко у
нама…
– Једно вам поуздано могу рећи, господине судијо: убица
није из овог краја. Нису ми потребни отисци његових
прстију да бих вам то потврдио. Нису ми потребни ни corpus
delicti, ни остали саставни делови истраге да бих знао ко је
убица. Ја знам да је убица неки момак који није одавде,
неки странац. Познајем људе, жене и децу из читавог града,
онако како се познају они са којима се живи под истим
кровом. Агапија је као једна велика кућа. Мало нас је.

52
Током зимских месеци, ми смо готово сасвим одсечени од
остатка света. Живимо заједно. Као једна велика породица.
Има међу нама добрих и лоших, драгих људи и непријатних
људи, људи способних за узвишена дела и других, способних
за гнусна дела. Ни једни ни други немају прилике да их
изврше. Позорница је одвећ мала за велика дела. Таква је
судбина малих градова – у њима се могу остварити само
мала дела. Све то ја знам. Но знам исто тако да убити с леђа,
метком у потиљак, младића од двадесет година, док се овај
враћа кући да загрли мајку, то, господине судијо, нико из
нашег града није у стању да учини. Нешто друго, да, ако им
се пружи прилика. Али то не. Човек који је починио ово
убиство није житељ Агапије. Све сам их проверио у мојој
глави. Прочешљао сам, у мислима, сваку породицу, сваку
кућу, сваког човека и сваку жену. Нико није у стању да то
учини. Убица није одавде. Нико из нашег краја није ноћас
могао убити младога Тунијадеа.
Начелник говори о својим суграђанима с љубављу која
прожима човека када говори о својој браћи. Он наставља: –
Сви мали градови су као мале породице. Чак и тамо где се
људи мрзе, њихова мржња је породична. Код нас, то није
велика мржња људи и жена који живе у великим градовима.
Јер овде, онога кога воли или кога мрзи, човек познаје у
душу, као што познаје само своје тело. Код нас, љубав и
мржња још увек су човечне, зато што је предмет љубави или
мржње неко кога познајете као самога себе; мржња и љубав
нису нечовечне, неодређене као што су у градовима.
Мислећи на све то и на још понешто, изричито тврдим да
убица није човек или жена одавде… Желим пронаћи убицу
да бих одагнао сумњу која је пала на наше људе, да бих
доказао да је човек који је убио дошао однекуд са стране.
Убица је странац.
Начелник позива једног полицајца и каже му: – Иди на
станицу и најхитније ми пошаљи господина шефа станице.
Ти остани тамо и одговарај на телефонске позиве, ако их
буде. Јер на станици увек треба да има некога. Хајде,
пожури.

53
 Неколико минута касније, господин Инимиора,
господин Срдашце, са својом брадицом и својим
романтичним погледом, сав задихан стиже у уред. Трчао је,
као што су му заповедили.
– Седи, Инимиора – каже начелник. – Седи и испричај
ми, још једном, како је стигао млади Тунијаде.
– Стигао је возом са севера, у поноћ и четрдесет, са
четрдесет минута закашњења. Пре него што се воз сасвим
зауставио, млади Тунијаде је искочио из вагона прве класе.
Трчећи је пошао ка Исмаилу. Пре но што ће изићи са
Исмаилом, видео мe је. Кренуо је ка мени, стегао ми руку и
рекао да има четири дана одсуства и да ће следећег дана
доћи да проћаскамо. Онда је отишао трчећим кораком. Био
је нестрпљив да стигне кући.
– То си нам већ исприповедио – каже начелник.
– Све то знамо. Оно што не знамо јесте да ли је Антон
Тунијаде једини путник који је сишао с тог воза.
– Он је био једини путник – одговара шеф станице.
– Већ сам вам то рекао.
– Инимиора, добро припазите – каже начелник.
– Млади Тунијаде је убијен. Мртав је.
– Знам то – одговара шеф станице.
– Убиство је извршено на гнусан начин. Лекар нам је то
управо потврдио, господину судији и мени. Убица се бацио
на сиротог младића с леђа, у тренутку док је овај улазио у
врт. Отео му је револвер и убио га из велике близине.
Испалио му је метак у потиљак, наслонивши му цев
револвера на врат. Крагна униформе је нагорела. Пуцао је
као да га је избо ножем. Разумеш ли, Инимиора?
– Разумем, господине начелниче – одговара шеф
станице.
Веома је потресен.
– Такав злочин не може починити човек из Агапије –
каже начелник. – Онај ко је извршио једно такво убиство је
звер, кукавица и убица најгоре врсте. Не постоји таква
личност у нашем малом граду. Убица је странац. Убица је
дошао однекуд. Разумеш, Инимиора?

54
 – Да, господине – одговара шеф.
– Признајеш, дакле, да је убица стигао споља?
– Да, господине.
– Ако је убица дошао споља, дошао је возом.
– Не, господине. Једини путник који је изишао из воза са
севера, у поноћ, био је Антон Тунијаде.
– Како би убица дошао, ако није сишао са воза? Сви
путеви су завејани већ месецима. Најближа станица се
налази на четрдесет километара удаљености. Убица је
морао стићи у Агапију или ваздухом или железничком
пругом, али он није птица – јер птице не пуцају из
револвера. Онај ко може да пуца из револвера и да убије –
није птица. А ако није птица, онда не може стићи ваздухом.
Дакле, у наш град је стигао возом.
– Нико није стигао возом осим господина Тунијадеа. То
вам може потврдити Исмаил Липован који је стајао на
перону, близу мене.
– Инимиора, гледај ме у очи, јер ово је изузетно
озбиљно.
– Гледам вас, господине начелниче.
– Инимиора, да ли се можеш заклети, пред Богом и пред
људима, да други путник није сишао са воза у поноћ?
– Кунем се – одговара Инимиора.
– Ниси видео никога да силази са воза, је ли тако?
– Нисам, господине.
– Убеђен си, дакле, да нико није сишао са воза?
– Сасвим убеђен.
– Јеси ли једнако убеђен да нико није сишао са воза са
друге стране, у поље?
– Врата на вагонима отварају се само према перону.
– Јеси ли убеђен, Инимиора, да нико није отворио нека
врата или неки прозор, и да нико није сишао са воза у поноћ
на супротну страну?
– Поуздано знам да нико није сишао на перон. И да
путници не могу силазити са воза на супротну страну, јер
врата су са те стране закључана.

55
 – Инимиора, ако је био у стању да зверски убије младог
Тунијадеа, тај други путник је исто тако био у стању да сиђе
са воза са забрањене стране. Онај ко може одузети људски
живот, и тако починити највећи грех на свету, може такође
лако прекршити правила железнице. Шта ти мислиш о
томе?… То ми се чини логичним.
– Логично је – каже шеф станице.
– Признајеш, дакле, да је неки други путник могао сићи
са воза у поноћ, на супротну страну, пре или после поласка
воза са севера, а да га ни ти нити ико други не примети?
– Могуће је – каже Инимиора.
– То сам хтео да знам. Да ли је неки други путник могао
изићи из воза са севера, у поноћ, на станици у Агапији, а да
га ти не видиш. Јер ја сам уверен да је убица младога
Тунијадеа управо тај други путник. Један житељ Агапије
није могао извршити убиство. Откада људи памте, у Агапији
није почињено убиство. Убица је странац. Реци ми, сада, да
ти није млади Антон Тунијаде испричао како је могао
добити четири дана одсуства, кад тифус хара градом и кад је
свим војницима забрањено да напуштају касарне?
– Не. Ништа ми није рекао.
– Мислиш ли да је стварно имао дозволу?… Или да је
дезертирао?
Уместо да одговори, шеф станице се насмеши. Осмех му
је горак, болан, разочаран.

– Пуштају ли војника да изиђе из касарне заражене

тифусом?… Одговори ми.
– Ако си богат, ако припадаш породици деспота
фанариота, можеш шта хоћеш. За њих нема закона. Све је
могуће. Да сам вечерас видео младога Антона Тунијадеа
како силази са воза у униформи капетана, након пет месеци
војног рока, не бих био изненађен. Фанариоти код нас имају
већих овлашћења од самога драгог Бога. Богатима је све
могуће. Могуће је да су пустили Антона Тунијадеа да изиђе
из касарне заражене тифусом на четири дана одсуства. Чак
и ако постоји опасност да зарази тифусом читав град,

56
читаву земљу и читав свемир. Он је богаташ. Он је румунски
деспот. За њих нема забране.

57
 10

ДРУГИ ПУТНИК НЕ ПОСТОЈИ

Млади судија Козма Дамјан отишао је да се обрије и умије.

Начелник Филарет се не брије свакога дана, као ни остали
житељи тог краја. Он, дакле, наставља да ради. Тражи
знакове који би му открили ко је убио Антона Тунијадеа.
Филарет је убеђен да је убиство извршио странац. Жртва,
Антон Тунијаде, био је готово непознату Агапији. Да би неко
био вољен или омражен, да би био омиљен или убијен, треба
да га познају; то је логично. Треба да буде из тог краја.
Млади Тунијаде није имао ништа заједничко с људима из
Агапије. Само му је неко са стране могао желети добро или
зло. Само су га странци познавали. Рођен је у Паризу, у
некојем раскошном породилишту. Хранили су га млеком
неке странкиње. Научио је да чита и пише на страном
језику, учили су га страни учитељи, имао је стране другове,
у некојој страној школи. Управо као и сви његови преци,
долазио је у Румунију само лети, како би надзирао жетву,
што су је убирали молдавски сељаци, којима стављају
брњице, као псима, да не би јели грожђе и воће што га беру
за своје деспоте. С првим јесењим данима, Тунијаде је,
заједно с ластама, напуштао Агапију. Враћао се у своје
интернате. Пре пет месеци, поново је дошао у земљу само
да би одслужио војску. Требало је да касније постане
сенатор, посланик, дипломата или министар. Било му је
стало, дакле, да испуни своју војну обавезу. То је једна од
жртви на које деспоти пристају, да би се касније китили
одликовањима и почастима, да би за говорницом могли
рећи како су велики родољуби и очеви румунске отаџбине.
Жртвини пријатељи и непријатељи налазе се, дакле, у
иностранству. Међу онима који му желе добро или зло,
нема никога из земље. Убица може бити, на пример, неки од
другова младог деспота из касарне.
Или неки други војник с којим се знао. Таквих овде
58
 Или неки други војник с којим се знао. Таквих овде
нема.
Док судија улази у уред, обријан и брижљиво обучен,
начелник му додаје телефонску слушалицу и каже:
– Позвао сам касарну. Још није шест сати, али војници
су ранораниоци; можеш их звати дању исто као и ноћу.
Можда ћемо сазнати нешто што ће нас усмерити на добар
траг. Ништа не кошта да питамо.
Неколико тренутака касније, телефон звони. Јављају се
из касарне пешадије у којој је жртва служила војни рок.
Дежурни поручник подиже слушалицу.
– Овде је начелник полиције града Агапије, комесар
Филарет. Зовем вас у име господина судије Козме Дамјана.
У питању је убиство. Ево – сасвим укратко – о чему је реч.
Један од ваших војника, Тунијаде Антон, на одслужењу
војног рока у вашем пуку од пре пет месеци, станује у граду
Агапија, где је ноћас изненада стигао. Нико га није
очекивао. Породица је знала да је младићу забрањено да
напушта касарну. Стигао је, дакле, неочекивано. Изишао је
из воза са севера у поноћ и четрдесет и тражио је од
станичног кочијаша да га саоницама превезе до куће.
Чинило се да је у великој журби. Једва да је, у пролазу,
стегао руку шефу станице. Док је улазио у врт замка у којем
станује његова мајка, неко га је напао с леђа и убио га
једним метком у потиљак, из велике близине. Крагна његове
униформе је нагорела, као да је пробушена усијаним
гвожђем… Да, господине, младић је мртав. Лекар је
прегледао тело. Убиство је извршено жртвиним револвером;
оружје је пронађено на месту злочина. Не знамо ко је
убица. Такорећи очевидац злочина, то јест кочијаш који је
довезао младога војника са станице у замак, и жртвина
мајка тврде да су видели убицу, а госпођа Тунијаде је чак
пуцала на њега. Али он је успео да побегне. По овом снегу,
који не престаје да пада, немогуће је открити било какав
отисак. Нисмо нашли никакав траг. Због свега овога,
молимо вас да нам што је пре могуће дате извесна
обавештења. Можда ће нам то олакшати истрагу и помоћи

59
да нађемо убицу младога војника. Господин судија и ја
лично захваљујемо вам унапред.
– Бележим ваша питања – каже дежурни официр. –
Колико је код вас сати?… Мој сат показује двадесет до шест.
Слушам вас.
– Да ли је ваш пук у карантину? – пита начелник.
– Јесте – одговара официр.– Наш пук је у карантину од
пре осамнаест дана. Остаће затворен у касарни док не
стигне нова наредба, док војна лекарска комисија не донесе
нове одлуке. Да не буде забуне, додајем да смо ми у
карантину зато што у граду влада епидемија тифуса. У
нашој касарни, нема ниједног случаја.
– За време карантина, може ли или не може војник из
ваше касарне добити одсуство?
– Да, може добити одсуство, под условом да га проведе у
некојем другом граду, а не у нашем – који је заражен.
– Можете ли нам рећи да ли је Антон Тунијаде, ноћашња
жртва, добио уредно одсуство? Или је можда дезертирао?
– Војник Антон Тунијаде је добио одсуство по свим
прописима, које је одобрио лично пуковник, а потписао сам
ја, будући да сам био дежурни официр у тренутку његовог
одласка.
– Поручниче, захваљујем вам на драгоценим
обавештењима. Она су битна за нашу истрагу. По мом
мишљењу, убица није човек из овог краја. Жртва је рођена у
иностранству, и читав свој живот, све до војне службе,
живела је у иностранству. У овом крају, био је нека врста
посетиоца. Он овде нема ни пријатеља, ни непријатеља.
Претпостављамо да је убица дошао споља. Можда истим
возом којим и његова жртва. И питамо се, да није овај
злочинац неко ко га је пратио, од изласка из касарне па све
до његове куће. Да ли бисте могли истражити међу његовим
друговима и међу његовим познаницима ван касарне?
Можда му је неко претио смрћу? Можда вам наведу, у вези
с њим, неке сукобе, љубавне свађе, љубоморне испаде, или
неке друге. Претпостављамо да је убица неко с ким се
повезао у војсци, неко из вашег града.

60
 – Не, господине начелниче – одговара дежурни официр.
– Убица војника Тунијадеа није човек из нашег града.
Тражите вашег убицу негде другде. Он није одавде.
– Јесте ли толико уверени у то? У вашем граду има
преко сто хиљада житеља. Сам Бог зна шта је свако од њих
радио протекле ноћи.
– Ја то знам исто као и драги Бог, господине начелниче.
Ниједан житељ нашега града није убио војника Тунијадеа.
Нико га није пратио на станицу, у возу и до куће, да би га
убио. То је сасвим поуздана чињеница. Тражите убицу код
вас.
– Уз свако поштовање које ми, цивили, дугујемо војсци,
дозволите ми да вам скренем пажњу на то да само Бог може
поуздано знати да ли је извршилац злочина из нашег или из
вашег града. Ми, сироти људи, било да смо цивили или
војници, можемо једино настојати да откријемо истину.
– Господине, ја сам официр. Носим исту униформу као
и краљ. Када ја нешто тврдим, то је истина. Никоме не
дозвољавам да ми противречи, а ја сам вам потврдио да
убица којег тражите није човек из нашег града. Да би пратио
војника Тунијадеа одавде до његове куће, и да би га убио,
убица је најпре морао знати да је Тунијаде добио одсуство.
Међутим, и сада добро пазите, ниједно људско биће у
читавом свемиру није знало да ће Тунијаде синоћ изићи из
касарне и отићи на одсуство. И сам ја, као дежурни официр
који зна све, али у потпуности све што се догађа у касарни,
сазнао сам за то тек неколико тренутака пре но што се
десило. У девет сати увече, нико није знао да ће Тунијаде
ићи на одсуство. У девет сати увече, сви војници су били у
својим креветима. Пет минута после девет сати, скоро сви
војници су спавали.
Млади Антон Тунијаде је такође спавао. У то сам се
лично уверио. Нико није знао да ће четврт сата касније
Тунијадеа пробудити и послати на одсуство. Чак ни
пуковник, који је то одсуство одобрио, није знао у девет сати
да ће га одобрити. Тунијадеови другови који спавају у истој
спаваоници с њим, чији се кревети налазе тик уз његов, још

61
увек не знају да је он устао и отишао. Тунијадеови другови
приметиће његово одсуство кроз четврт сата, када буду чули
јутарњу трубу. Све се догодило на следећи начин.
Заповеднику нашега пука, пуковнику Сперанцији, пре
неколико дана у госте је дошла његова стара и уважена
мајка, госпођа Персијанци. Мајка нашега пуковника је
надалеко позната личност; она је власница великих
виноградарских поседа Персијанци, чије се име појављује
на свим винским боцама. Ти поседи налазе се на пола пута
између нашега града и Агапије.
„Уважена госпођа Персијанци, која има готово
осамдесет година, требало је синоћ да се врати кући, возом
у девет и тридесет. Имала је резервисан купе у службеном
вагону. Управо сам јој ја, по пуковниковом наређењу,
резервисао тај купе у току послеподнева.
„За време вечере, пуковник је преко радија сазнао да је
снег који изобилно пада у читавој земљи зауставио више
возова, те да ће наставити да пада. Да се могу очекивати
нови поремећаји у железничком саобраћају. Да ће, током
ноћи, снег вероватно онемогућити кретање још неким
возовима.
„Пуковник је покушао да задржи своју мајку још један
дан. Препоручио јој је да одложи путовање за сутрадан,
надајући се да ће снег престати да пада и да ће возови
нормално саобраћати. Али уважена госпа није хтела ни да
чује. Желела је кренути по сваку цену. Пуковник је онда
одлучио да својој мајци додели пратњу. Да је не пусти да
путује сама. Како нико од чланова породице није могао
пратити уважену госпу, одлучено је да се с њом, као
пратилац, пошаље неки војник, из добре породице, добро
одгојен, образован, који зна лепо да се понаша и да говори
француски… Таквог војника смо тражили у читавом пуку,
да би пратио многоуважену госпу, те да би је разонодио у
току путовања, помогао јој и разговарао с њом, у случају да
воз буде заустављен у снегу, више дугих сати, усред поља.
„Пуковник је послао по мене. Био сам сам у касарни.
Сви остали официри су отишли. Пуковник ми је објаснио

62
шта тражи. Ја сам одмах помислио на Антона Тунијадеа. Он
је одиста био отмен човек. Младић који је, у оваквом
случају, могао забавити уважену госпу. Рођен је у Паризу,
завршио школу у Паризу. Зна управо тако да се понаша и да
разговара да може разонодити једну старију госпу током
путовања. Послао сам, дакле, да га одмах пробуде. Чврсто је
спавао. Наређено му је да се обуче у највећој брзини. Затим
смо га сместили у пуковникова кола и послали на станицу,
где му је пуковник објаснио шта треба да ради, и у знак
захвалности, допустио му да настави путовање до куће,
након што уважена госпа стигне на своје одредиште где су је
очекивали. Од тог тренутка, дакле, њој више није био
потребан пратилац. Одатле до Агапије, младићу је требало
још свега сат и по вожње. Речено му је да иде у Агапију, на
четири дана одсуства. Ето, то је све, господине начелниче.
„Ја сам пробудио младога војника, као што сам вам
рекао. Полудео је од среће када сам га обавестио да по
задатку излази из касарне. Још му нисам рекао све
појединости. Пошао је с једним малим кофером, у који је,
умом присуству, спаковао свој прибор за хигијену, карте за
игру, и један роман. Нико од његових другова још не зна да
је он отишао. Сви су спавали. Када се у шест сати пробуде,
његови другови ће истовремено сазнати за његов одлазак и
његову смрт. То ће за њих бити тужна вест. Јер, волели су га.
Али, војници морају научити да подносе смрт својих
другова и да се не плаше своје смрти. Смрт је саставни део
војничког заната. Видите да осим мене и пуковника, нико
овде не зна да је млади Тунијаде синоћ отишао. Чак је и
пуковникова мајка сазнала да ће имати пратњу тек пошто се
сместила у свој купе. Била је изузетно дирнута што јој је син
послао пратиоца, и то младог, углађеног, лепог, отменог и
који говори француски. Тунијаде је био савршена особа да
јој прави друштво у случају застоја проузрокованог снегом.
Надам се да вас сада више не чуди што са сигурношћу
тврдим да убица није ни из наше касарне, ни из нашега
града.

– Заиста, признајем да сам погрешио што сам сумњао у

63
 – Заиста, признајем да сам погрешио што сам сумњао у
ваше тврдње. Али, биле су тако изричите!… Сада сам уверен
да убица није дошао из вашега града. Још нешто, ако
дозволите. Уважена госпођа и млади Тунијаде путовали су,
кажете, у резервисаном купеу. Нико од путника није могао
разговарати с војником, током путовања?
– Господине начелниче, нико не улази у службени вагон.
Убица јамачно није повезан с путовањем. Ако
претпостављате да мајка пуковника румунске војске може
путовати у истом возу с неким убицом, ви вређате ту војску.
Тражите негде другде, молим вас… Узгред, ако вас то
занима, пренећу вам још једну појединост: у један сат
ујутру, – дакле, у самом тренутку када кажете да је убијен
млади Тунијаде, примио сам телефонски позив. Назвала ме
је уважена пуковникова мајка. Желела је пренети пуковнику
– своме сину – своју захвалност, и обавестити га да је добро
допутовала кући. Друштво младога Тунијадеа ју је очарало.
То је све што вам могу рећи. Сада вас остављам, јер, за
неколико тренутака, следи буђење. Јутарња труба ће се
огласити, и ја морам бити у касарни.
– Хвала вам у име господина судије Козме Дамјана, који
води истрагу, и у моје лично име. Захваљујући вама, из
истраге смо одстранили једну погрешну претпоставку. Сада
смо уверени да убица није путовао истим возом којим и
жртва.
– Начелниче, будите љубазни и, у име пуковника,
официра и другова војника Тунијадеа, пренесите наше
најискреније саучешће жртвиној мајци.
– Свакако ћу то учинити, и захваљујем вам.
– Не прекидајте везу, начелниче – каже поручник.
Пошаљите пуку, што је пре могуће, званичан извештај о
убиству. Како бисмо војниково име избрисали из наших
спискова, због смртног случаја.
– Послаћу вам га колико данас – каже начелник.
– Још нешто. Молим вас, пошаљите нам и војнички веш
и униформу преминулог војника. Такви су прописи. Ако

64
породица преминулог жели да војник буде сахрањен у својој
војничкој униформи, има право на то, но мора нам послати
званично уверење и попис, службено оверен од стране
месних власти, којим се потврђује да је војник одиста
сахрањен у војничкој одећи наведеној у попису. Још једном,
моје саучешће породици преминулог. И немојте више
тражити убицу у нашем граду, у касарни или у возу. Убица
је зацело ту, сасвим близу вас. Готово увек се управо тако
дешава.
Разговор је завршен. Начелнику Филарету је тешко.
Ужасно тешко. Злочинац није стигао возом. Поуздано је да
други путник не постоји. Начелник мора, против своје воље,
тражити убицу међу својим суграђанима. А то га боли.

65
 11

УБИЦА НИЈЕ БИО НАОРУЖАН

Судија Козма Дамјан није задовољан начелником

Филаретом који је прилично замрсио ствари. Начелник
чудно поставља питања. Филарет није доследан. А једна
полицијска истрага не може се спроводити без доследности.
Филарет је пре занесењак. Ево, сада је изненада сасвим
утучен. Главу је загњурио у руке и са ужасом гледа на зидни
сат.
– За сат и по свиће – каже начелник.
– Није вам добро, начелниче? – пита судија.
Пред њим, начелник стоји скрхан, веома блед; а тако
необријан, подсећа на неко лице са иконе.
– Нисам болестан – одговара начелник.
– Веома сте бледи. У сваком случају, не осећате се добро.
Хоћете ли да узмете један сат, да предахнете?
– Бојим се, господине судијо.
– Чега се бојите?
– Бојим се да убица не буде неко из нашег града. Био сам
уверен да је тај злочинац неки странац. Неко од жртвиних
познаника из војске. Дежурни официр је одбацио ту
претпоставку. Био је изричит. И зацело је говорио истину.
Нико није знао да ће млади Тунијаде отићи на одсуство.
Даме, нико га није могао пратити да би га убио. Шеф
станице и Исмаил такође су изричити: осим жртве, нико
није изишао из воза са севера. Дакле, убица није стигао
возом. Убица је неко одавде. То је за мене невероватно.
– Зар су овдашњи људи толики свеци да су неспособни за
било какав грех?
– Не – одговара начелник. – Ми смо велики грешници.
Можда већи грешници неко што су неки други људи. Али
нико од нас није у стању да убије свог брата, као што се то
ноћас догодило. Ниједан човек одавде не може учинити

66
једну такву ствар. Међутим, пошто убица није стигао возом,
мора бити да је одавде. То превазилази моју моћ поимања.
– Можда је у питању неки странац који овде станује.
– Нема странаца у Агапији. И стога смо приморани да
убицу тражимо међу нама. А то ме боли.
– Тај вам задатак толико тешко пада?
– Не, није тешко тражити га! Ако је злочинац одавде,
његово хапшење је лако као игра за децу. Тежак задатак
јесте прихватање те истине.
– Дакле, ако је одавде, ви га можете открити и ухапсити
кад вам се то свиди? Па то је онда сјајно!
– Ако је убица човек из Агапије, он ће се наћи пред нама
пре свитања. За сат и по, најкасније за два сата, он ће бити
ухапшен.
– Како ћете то извести?
– Послаћу Пантелејмона, добошара града Агапије, да
ударајући у свој добош прође дуж читавог Пута заљубљених
и прочита један проглас, у уобичајеном стилу: „Грађани и
грађанке Агапије, чујте и почујте моје речи. Житељи и
житељке хришћанскога града Агапије, ужасна је вест коју
вам желим саопштити: прошле ноћи, око један сат ујутру,
млади Антон Тунијаде, син госпође Патриције Тунијаде,
убијен је једним револверским метком у потиљак. Младић
је мртав. Пао је пред капијом, на улазу у замак. Младић је
стигао у поноћ, возом са севера, на четвородневно одсуство.
Убијен је пошто је прекорачио праг на уласку у замак, док је
трчао ка својој кући да пробуди и загрли мајку. Моле се
житељи града да без икаквог одлагања обавесте нашег
судију, господина Козму Дамјана, ко је убио младога
Тунијадеа. Одиста је немогуће да неко не зна убицу, ако је
из нашег града. А он јесте из нашег града, будући да возом
код нас нико није стигао. Нека Бог награди све оне који ће
помоћи судији, кога од јуче имамо, у његовом задатку
откривања убице! Наш град не може бити саучесник једног
убице, јер је грех човекоубиства највећи грех који једно
људско биће може починити на земљи; Бог га кажњава

67
вечним боравком у паклу, а овдашњи закони доживотним
заточеништвом и бацањем у окове, у рудницима соли“.
– И ви озбиљно мислите да ће људи похитати да нам
сами доведу убицу, овде, у уред?
– Уверен сам у то – одговара начелник.
– У том случају, решили смо проблем – каже судија. –
Мора да сте због тога срећни.
– Не, господине судијо. Ми смо овде, у Агапији,
хришћани. А ја сам такође одавде. Чак су и име града –
Агапија – и име главне улице имена с верским значењем.
Агапи значи Љубав. Наш град је један честит град.
Одговоран град, зато што је хришћански. Овдашњи људи су
веома несрећни, убоги и угњетени. Увек су били несрећни.
Нису имали среће у Повести. Али сви су честити. Бити
честит, то пре свега значи не подносити мрље. Никакву
мрљу. А мрља од крви је најпрљавија од свих. Чим житељи
буду чули градског добошара како обавештава о ноћашњем
убиству, свако ће доћи овде да нам каже шта зна. Ако нешто
зна. Људи ће нам све рећи. Ако се неки муж вратио касно
пијан, његова жена ће нам то рећи. Ако је нека девојка била
несрећна и читаве ноћи оставила упаљену лампу, она ће
доћи да нам то каже. Људи ће нам рећи имена оних који су
лоше спавали, који су променили постељу и који су се
пробудили у ноћи да се моле или да плачу. Увек има некога
ко види и ко чује, ако се ко пробуди, ако ко устане из
постеље, ако ко отвори врата, ако ко иде улицом или ако ко
плаче у јастук. Нико неће чувати никакву тајну. Ако је
убица житељ нашега града, сазнаћемо ко је он. Ако он сам
нема храбрости да дође и то нам призна, доћи ће други. Но,
уверен сам да ће убица, ако је одавде, доћи лично код нас.
Пре него што га други пријаве.
– И то само зато што су људи хришћани?
– Да, господине судијо. Бити хришћанин значи бити
искрен, не варати. Хришћанин ништа не схвата олако. За
хришћанина, сваки чин има своје последице не само овде, у
овоземаљском животу, него и у вечности, у векове векова. У
томе је разлика између оних који не верују и верујућих.

68
Када почини неку грешку, атеиста полаже наду у људски
заборав, у вештину адвоката, у ублажавајуће дејство
времена. За човека који верује, ништа не може бити
заборављено или сакривено. Божје око види све. Атеиста
може бити лицемер. Јер зна да има ствари које може
сакрити од очију света. Побожном човеку лицемерје је
сасвим страно. За хришћанина, и само значење лицемерства
је незамисливо, јер се ништа не може сакрити од Божјег
ока. Хришћанин не рачуна на заборав, јер Бога памћење не
издаје, као људе. Не, Он не заборавља. За хришћанина, нема
помиловања, рехабилитације, ни застарелости злочина, као
за оне који не верују. Хришћанин зна да ће се његовом чину
судити. И нада се милости и опроштају. То је једино чему се
нада. Живот онога који не верује наизглед је лак. Човек
може варати, крити, претварати се. Живот хришћанина је
одговоран, напоран и целовит.
– Све је то теорија – каже судија. – Шта ће се стварно
догодити?
– Оно што сам рекао. Ако је убица овдашњи човек, у
зору, он ће бити пред нама.
– Као полицајац и као судија, ми морамо бити
задовољни и срећни – каже судија. – И као људска бића,
имамо разлога да се радујемо ако се ствари тако развијају.
Јер кривац ће бити пронађен и кажњен.
– Убица је човек одавде. За мене је то озбиљно. За све
нас.
– Не разумем. Само је једна особа починила злочин.
Остали су невини. Немају се чега плашити. Нити имају
ишта себи да замере.
– Напротив, господине – одвраћа начелник.
– Довољан је само један грех, попут оног Адамовог, да се
окаља читав свет. Од сада, Агапија више неће бити честит
град. Изгубили смо своју чистоту. Губимо своје обележје ако
је убица одавде. Као град Агапија, не остајемо више у
Повести с празном судском картотеком ако немамо
обележје чистоте. Јер ми имамо то обележје. Довољна је
само једна мрља да се више не буде чист. А крвава мрља,

69
убиство, озбиљна је љага. Ако је крв пролио један од нас,
више никада нећемо моћи опрати ту мрљу. Мрља од крви
никада се не опере. Умрљала је девичански снег. Падајући
преко те мрље, да је сакрије, да је покрије, снег је само
повећава. На снегу, пред дворцем, најпре је била само једна
крвава мрља од неколико центиметара. Сада је десет пута
већа. И непрестано расте, јер свеж снег који пада је као бели
болнички завој; он упија крв и, упијајући је, увећава мрљу.
Када се снег буде отопио, мрља од крви, која је на почетку
била сасвим мала, биће велика неколико метара. Неће бити
једнако црвена, али ће још увек бити мрља од крви. И рашће
како се снег буде топио. На крају, сасвим ће изгубити своју
црвену боју. Али биће још већа. И то ће још увек бити мрља
од крви. И отопљени снег ће носити крв младога војника
Тунијадеа у потоке, у врела, у кладенце. Вода ће носити
крваву мрљу све до дубине гробова. Крв ће продрети до
корења дрвећа, до стабљика и латица цвећа, до лишћа и
воћа. И читав град биће окужен крвљу младога човека
убијеног прошле ноћи. И цвеће које ће људи брати у својим
баштама биће заражено крвљу убијеног. Наравно, у свакој
прилици биће сасвим мало крви. Али то ће увек бити крв
убијеног, у јоргованима и у белим радама, у воћу и у
поврћу. Крви ће бити у води кладенаца, у соку грожђа и
воћа, и у ваздуху. У читавом крају. Сви ми који живимо
овде, ми знамо те ствари. По мишљењу других, гледати на
ствари на овај начин, права је лудост – осећати и мислити
као што ми то чинимо. Али чуђење других наликује чуђењу
оваца и магараца, који сажаљевају рибе, јер ове, уместо да
живе на земљи, живе у воденим дубинама. Странци не знају
да нас чуди њихов начин живота, управо онако како се рибе
чуде што виде магарце и овце да дишу и живе на чврстом
тлу.
“Кажем вам, чистота је наше обележје. За нас, она је
суштаствена. Реците да је то луд задатак. Реците да сте
налетели на човека који бунца. Но, ми не можемо бити
другачији. Ми се не желимо китити цвећем у чијим је
латицама крв убијеног човека. Ми не желимо јести воће,

70
пити воду и дисати ваздух који садрже крв убијеног човека.
Код нас нико не жели имати везе с крвљу убијеног човека. И
онај ко зна нешто о убиству, доћи ће да нам то каже. Овде.
Одмах. Не чекајући крај објаве добошара Пантелејмона.
Пре него што дан осване, имаћемо убицу. Јер ми знамо да
грех може загадити читав крај. Ветар ће понети крв греха, и
она ће се попети до неба, и облаци ће је разнети даље.
Ношена ђоновима путника, загадиће читав свет. Прашина
ће је преносити даље. Падаће заједно с кишом. Не само
људи него и биљке, животиње и минерали, читава природа
понеће одговорност за грех. Опрати грех?… То је људима
немогуће. Постоји само Божји опроштај. Људи могу само
исповедити свој грех, покајати се. Сваки човек и свака жена
доћи ће овде да нам исповеди оно што зна. Тако се овде
одувек поступало. Наш град се зове Агапија. Љубав према
Богу, дакле, љубав према истини; према лепом; према
чистоти; према оном што је правично и трајно. Грех је за
нас гори од клица и микроба тифуса, куге и колере. Нисмо
се ми случајно настанили овде. У Агапији нема или готово
да нема обрадиве земље. Овде је све камен. Нису се дакле
због плодности земље наши преци настанили овде. Они
нису тражили изобиље, ни удобност, ни мир. Они су се овде
настанили да би били што је даље могуће од света, и што је
ближе могуће небу. Јер, географски, ми смо овде ближи
небу него земљи. Добар део године, ми смо изнад облака,
који увек пролазе испод висине града Агапије. Сада
разумете зашто патим кад помислим да је убица човек
одавде. Сада за то имам додатни доказ.
– Све до апсолутног доказа, не можемо бити уверени у то
– каже судија.
– Убица је одавде – каже начелник. – Убица није био
наоружан. Отео је жртви оружје да би је убио. А овде људи
нису, нити су икада били, наоружани.
– Нико нема никаквога оружја?
– Не, А међутим, ми живимо усред шуме. Оружје би нам
било потребно да се одбранимо од вукова, медведа, дивљих

71
вепрова. Нарочито зими. Дивље звери стижу све до наших
кућа. Али деспоти су нам одувек одузимали оружје. Већ
вековима и вековима, са овдашњим становништвом поступа
се управо као са затвореницима и сужњима: одузима им се
свако средство за побуну. Дању и ноћу, једини задатак снага
реда јесте да заплене и одузму оружје. Људи су овде робови
и заробљеници деспотских влада. Немају дакле право да
држе оружје. Јер, заробљеници и робови не би се могли
држати у заробљеништву и у ропству да имају оружје. Стога
су људи овде људи празних руку. Људи без оружја. А убица
од прошле ноћи је исто тако човек без оружја, човек
празних руку, дакле, човек одавде. Ниједан странац не
усуђује се да зађе код нас, у планину, без оружја. Осим људи
одавде, нико се то не усуђује.
Још мало, и биће дан. Млади судија је изузетно
знатижељан да види шта ће се догодити. Јер овде се све
дешава другачије него иначе. Ово је један град одвојен од
земље, и дословно и у пренесеном смислу. И људи из овога
града више су грађани неба него земље. Филарет је небески
начелник полиције. То је смешно. Али је истинито.

72
 12

БРОД КОЈИ СЕ УСИДРИО НА НЕБУ

Седам је сати ујутро у Агапији. Протекло је шест сати од

убиства војника Тунијадеа испред његовог замка добијеног
на картама. Месни добошар Пантелејмон обилази град
ударајући у свој добош. Застаје на сваких педесет корака и
извикује свој говор, убацујући сопствене речи: „Људи и
жене града Агапије… У један сат после поноћи, млади
Антон Тунијаде је убијен револверским метком испред
свога замка…“
Начелник Филарет се налази у судијином уреду. То је
средиште операције чији је циљ да се ухвати убица. Тачније,
судија очекује да му ту доведу убицу. Jep, како тврди
начелник Филарет, довољно је послати добошара у потрагу
за убицом, и овај ће доћи сам, или ће га већ његови
пријатељи довести.
У ишчекивању убице, стојећи пред прозором начелник
Филарет смирено приповеда судији своје успомене.
– Прошле године, када је убијен Тунијаде старији…
– Шта кажете? – узвикује судија. – „Прошле године када
је убијен Антон Тунијаде старији“, јесте ли то рекли?
– Да, господине судијо.
– Како? … Отац Тунијаде је такође убијен?
– Да, господине.
– И ви све до сада ништа нисте рекли! … Али читава
истрага полази одатле! Убијен је син, као што је убијен отац.
То је готово иста истрага. Зашто сте то крили, начелниче?
– Нема никакве везе између смрти оца и смрти сина –
каже начелник.
– Када је и где убијен отац Тунијаде? – пита судија.
На ивици је гнева.
– Антон Тунијаде старији је убијен има томе тачно
четрнаест месеци. Убијен је у јеловој шуми, на два

73
километра од замка.
– Како и ко је убио Тунијадеа старијег?
– Антена Тунијадеа старијег ударцем секиром убио је
дрвосеча из Агапије по имену Саванарола Молд, звани Сава.
Тај човек је сада на робији. Осуђен је на доживотни
принудни рад.
– Ругајући се мени, ви се ругате правди, господине
начелниче. Прекинућу сарадњу с вама, а од врховног
тужиоца захтевам другог начелника. Ваше понашање је
сасвим недопустиво.
– Са свим дужним поштовањем, господине судијо, шта
налазите да је недопустиво у мом држању?
– Зашто сте ми тврдили – понављајући те тврдње као
папагај – да, од када је света и века, у вашем граду није било
злочина, да је град Агапија град с празном судском
картотеком?
– То је сушта истина, господине судијо. Откада људи
памте, није било злочинца у Агапији.
– А убиство Тунијадеа старијег, кога је пре четрнаест
месеци у близини замка убио један овдашњи дрвосеча? То
убиство ви не рачунате?
– Не, господине судијо. То није било убиство. То је пре
било самоубиство.
– А тај човек који је на робији? Зашто је осуђен на
принудни рад? Да ли је, или није, убио Тунијадеа старијег?
– Да, Саванарола Молд је убио Тунијадеа старијег.
Разбио му је главу својом секиром, као што се разбија
лубеница. Због тога је на робији, до краја живота.
– Упркос томе, ви још увек тврдите да у вашем граду
никада није било злочина?
– Смрт Тунијадеа старијег је пре било самоубиство него
убиство.
– Тај Сава или Саванарола, да ли је он, или није, секиром
разбио главу Тунијадеа старијег?
– Да, господине судијо. Сава је разбио Тунијадеову главу
секиром. Својом секиром, која је била сасвим нова, он му је

74
разбио главу као што се разбија лубеница. Али то није било
убиство. То је пре било самоубиство, или несрећа. Знао сам
да ви нећете разумети. Ето, због тога вам нисам о томе ни
говорио. Ниједан странац не разуме да је то било
самоубиство. Тунијаде старији се сам убио. Иако му је Сава
секиром разбио лобању, то није било убиство.
– Човек који је убио осуђен је на робију, дакле, признао
је кривицу. Или је можда неправедно осуђен?
– Сава је признао кривицу. Испричао је како је својом
секиром разбио главу господина Тунијадеа старијег. Али то
није било убиство.
– Доста – каже судија.
Он излази из уреда залупивши вратима. Каже себи лаје
начелник луд. Раније, судија то није примећивао. Сада је
убеђен да је читав град луд. То је као неки брод лудака,
усидрен на небу; као неки брод лудака насукан на снег.
Судија се боји. Одлучује да телефонира врховном тужиоцу и
префекту. Да га ослободе од свих тих лудака који га
окружују. Тражиће другог начелника, и жандарме. Да би
могао телефонирати, најпре жели да начелник изиђе из
његовог уреда. Улази у кухињу да повери ту мисију госпођи
Евдоксији.
– Не сметам вам, госпођо Евдоксија? – пита судија.
У лепој кухињи, Евдоксија штрика.
– Уђите, господине судијо – каже.
Нуди столицу младоме судији. Каже му:
– Господин судија је побегао овде зато што страхује да је
начелник Филарет луд.
– Има ли разлога да у то поверујем?
– Извините, господине судијо. Мислим да ви држите
начелника Филарета за лудака зато што вам је затајио да је
и Тунијаде старији такође убијен. И зато што вам је
начелник пре тога понављао да у граду Агапији никада није
било злочина. Сада вам открива да је прошле године, у
јеловој шуми, Сава убио Тунијадеа старијег. Реците ми, зар
вас није то нагнало да побегнете, господине судијо?
– Јесте, госпођо Евдоксија.

75
 Судија црвени у лицу.
– Налазим да су све те ствари заиста веома
узнемирујуће. Чак и забрињавајуће. Због тога сам побеснео.
Као што видите. Ван себе сам од беса… То је крајње
озбиљно!
– И дошли сте овде, у кухињу, зато што сте се помало
уплашили и пре свега да би ме замолили да вас ослободим
начелника, како бисте могли молити тужиоца и префекта да
вам пошаљу некога другог полицајца, који није луд, као и
добро појачање жандарма. Није ли тако, господине судијо?
– Јесте, госпођо Евдоксија, тако је… Али како знате све
то? Нисте прислушкивали пред вратима… Чак и да јесте
прислушкивали, не бисте могли читати моје мисли. Нити
знати да ме је страх, и да желим да изведете начелника из
мог уреда. Нити знати да се не осећам безбедно крај
начелника, кога сматрам за лудака… Нити знати да желим
телефонирати тужиоцу.
– А поред мене вас није страх, господине судијо?
– О, не, госпођо Евдоксија! Како бих се плашио, поред
вас! Плашим се начелника, зато што је он луд. Он каже да…
– Грешите, господине судијо. Требало би да се и мене
плашите. Јер ја, ја бих вам рекла исто што и начелник.
Тачно је да је Саванарола Молд секиром разбио главу
старога Тунијадеа, као што се разбије диња, али тачно је
такође да то није био злочин. То је истина.
Судија Козма Дамјан је веома блед. Боји се. Обузима га
ужасан страх, какав се може осетити само у ноћним
морама. Поново види главу лудога начелника, види главу
госпође Евдоксије, и схвата да је то глава луде жене.
Присећа се гласа и погледа Исмаила Липована. То је
прототип лудака. Чак је и шеф станице, са својом брадицом,
луд. И госпођа Патриција Тунијаде је луда… Судија је
уверен да су сви људи у том граду луди. Агапија је као неки
брод лудака. Брод лудака насукан на снег, између неба и
земље – ни на небу, ни на земљи…
Испред кухињског прозора промиче добошар
Пантелејмон, који дуго удара у свој добош и потом,

76
дирљивим изразима, позива убицу да се преда градском
судији… „Људи и жене града Агапије… Људи и жене града
Агапије… Обратите пажњу, јер ужасне су ствари које ћу вам
сада рећи…“
Судија бежи из кухиње. Не зна куда да иде. Улази у уред.
Одлучио је да тражи помоћ од префекта. Тим горе што је
начелник присутан! Овакво стање више се не може
настављати.
Док судија тражи именик, начелник Филарет га
сажаљиво гледа. Начелник гледа судију са истим онаквим
сажаљењем с каквим рибе гледају магарце и овце на
обалама потока, јер, за рибе, живот је могућ само у воденим
дубинама; наћи се на чврстој земљи значи изгубити живот…
Нико од нас није у стању да замисли живот другачији од
свог. Тако је и са рибама, које не могу замислити да је
живот могућ и на сувом.

77
 13

ЖИВОТ И СМРТ ЈЕДНОГ МОЛДАВСКОГ ДЕСПОТА

Судија се спрема да телефонира краљевском тужиоцу, да

тражи другог полицајца и жандарме. Начелник Филарет га
прекида:
– Нема потребе да телефонирате, господине судијо!
Опустите се. Не налазите се у граду у којем су сви луди.
Нико у граду Агапији није луд. Ми чак нисмо ни по чему
необични. Наш живот је тежак, то је све. Патњу добијамо у
великим дозама. А када је доза прејака, патња поприма
другачији вид. Крајња немаштина изгледа другачије од
обичне немаштине. Немојте се бринути. Испричаћу вам, у
најкраћим могућим цртама, како је убијен стари деспот
Антон Тунијаде, има томе четрнаест месеци. Кад чујете ту
причу, разумећете зашто вам је нисам раније испричао.
Није било сврхе. Сами ћете то схватити. Иако је Саванарола
Молд секиром располутио главу старога деспота, у питању
је самоубиство. То није убиство. Несумњиво, као што сам
вам већ рекао, да сте били међу судијама, и ви бисте такође
оптужили Савонаролу Молда за убиство. Било ко да је у
питању, оптужио би га за то. Да сам ја био судија, и ја бих га
оптужио. Jep, судија нема право да суди. Он утврђује
чињенице и одређује одговарајућу казну, прописану
законом.
– Ви сте водили истрагу поводом убиства? – пита судија.
– Истрага је била излишна. Све је било јасно.
Једноставно сам направио записник и послао Саванаролу
Молда пред преки суд. Да му се пресуди.
– Како је убијен Тунијаде старији? … Молим вас да
пређете на чињенице… Ноћас је почињено убиство, треба
пронаћи убицу. Немамо времена за губљење.
– Прелазим на чињенице, али почињем од почетка. Овде,
на источној падини Карпата, некада је живео један народ

78
који је сам себе звао „Народ Бесмртника“.
– Пређите одмах на Тунијадеово убиство, молим вас.
– Ви, господине судијо, тврдите да не можете истражити
убиство Тунијадеа сина ако вам не испричам О убиству
Тунијадеа оца. Ја вам не могу причати о Сави Молду и о
свима нама ако вам не испричам о Бесмртницима. Они су
наши праоци. Онај ко не зна ништа о прецима никада неће
знати целу истину о потомцима. Те Бесмртнике, који су
живели овде и који су наши преци, други народи су звали
Гети или Дачани. Но они су сами себи наденули име
Бесмртници, зато што су веровали да никада не умиру.
Смрт је само промена боравишта. Они који умру напуштају
тело да би прешли на небо, где ће живети вечно. Наши
бесмртни оци живели су пре Исуса Христа. Током I столећа
наше ере, Римљани су освојили земљу у којој су живели
Бесмртници. Тамо где је данас Пјатра-Њамц, главни град
наше области, налазио се велики град Бесмртника, назван
Петродава. Као и свуда широм земље, и овде, када су
Бесмрници увидели да су изгубили рат, да су их поразили и
освојили Римљани, они су се окупили око својих вођа и
извршили масовно самоубиство. Сви. До последњег. Сви
способни људи су мртви. Боље је умрети него бити роб. То
су људи одувек знали. Нарочито у несрећна времена. Исто
тако, – посвуда и у свим временима – без обзира на то које
су вере били, људи су знали да њихова душа не умире.
Дакле, продирући у земљу, римски освајачи су ту нашли
само жене, децу, старце и немоћне. Римљани су населили
земљу Бесмртника. Сви су морали говорити латински.
Бесмртници су били последњи плен Римљана на земљи.
Једва једно столеће након освајања, из дубина Азије, са
краја степе која почиње овде, у дну Петродаве, у самој
Агапији, појавише се сви варвари са истока, и попут мора
без краја преплавише земљу Бесмртника, крећући се ка
Западу. Хуни, Татари, Атила, Тамерлан, Џингис-кан… Сви
су они прошли овуда. Преко Атапије. И трава више није
расла, тамо куда су они прошли. Остајала је само спржена
земља. Пустиња. Последњи од њих беху Турци. Овдашњи

79
људи су се, као и обично, повукли у планине. Преживели су,
тамо горе, на стенама. Наставили су да говоре румунски
језик, и наставили да верују, без икакве сумње, да су
Бесмртници. То ће рећи, људи. Имали су разлог више да се
сматрају бесмртнима, будући да су били хришћани. Живот
је био толико тежак да су нестрпљиво ишчекивали тренутак
преласка у своју праву отаџбину, на небо, где сви људи
имају једнака права, где нико није роб, нити само једну
половину или само четвртину грађанин, као на земљи.
„Током готово две хиљаде година, сви варвари су
прошли овуда, као што плажом пролазе морски таласи.
Никада се нисмо супротставили организованим оружаним
отпором. Људи се супротстављају јачем непријатељу, чак и
када је два, три, или сто пута јачи. Но, када је непријатељ
хиљаду пута јачи, повлаче се. Одустају од пружања отпора.
Као што се одустаје од супротстављања и пружања отпора
мору. Давид се супротставио Голијату, то је био чудесан
подвиг. Ми смо пред собом имали не само једног, него
милионе Голијата. Ништа се није могло учинити.
„Током тих миленијума, Бесмртници Петродаве и
Агапије су подносили надљудска искушења. Видевши да им
је земља забрањена, Бесмртници разапеше своје шаторе на
небу. Управо онако како то раде орхидеје у тропским
прашумама. У немогућности да пусте корење у земљу, оне
га избацују изнад својих глава, и изнад дрвећа, у облаке. Ови
наши Бесмртници учинили су исто. Пуштали су корење у
небу, све дубље и дубље. И преживели су. Из неба су црпели
своју суштину, своју снагу, своју правду, своју паду, и све
оно што им је било потребно за живот. Сасвим исто онако
како орхидеје из Бразила црпе свој сок и своју храну из
облака који промичу изнад прашума. Код нас, небо је
заменило земљу. Небо је било наше поље, наша башта, наше
коначиште, наш воћњак, наше стадо. Због тога, када су
Турци – након година опсаде питали овдашње људе да ли
желе постати муслимани, и добити сва права и повластице у
отоманском царству, или желе остати хришћани и плаћати
тежак данак, они су сви одговорили да ће плаћати данак.

80
Желели су остати хришћани. Плаћали су двоструки,
троструки данак – у меду, у семењу, у коњима, у воћу, у
стоци; али пре свега, плаћали су стравичан данак у крви. То
је био данак који су тражили Турци – узимали су децу
најнежнијег узраста, мушког пола, да од њих направе евнухе
и јаничаре, и женског пола, да од њих направе курве и
харемске милоснице. Свака наша мајка је морала једног
дана платити данак дајући своје рођено дете. То се
спроводило редовно, током готово пет столећа. Без
посустајања. Ти људи који су прикупљали овај данак, који су
отимали децу са мајчиних груди, да би их послали у
Константинопољ, били су деспоти фанариоти. Они су били
извршитељи. Стога су били оно што је најподлије и
најгнусније на земљи. За тај ужасни, тај одвратни, тај
прљави посао бирали су их међу олошем Византиона, на
годину или на шест месеци. Та дужност прикупљања деце и
добара стављана је на јавну дражбу; и они који би је купили
носили су титулу кнеза за време трајања своје дужности.
Већина деспота никада се није вратила у озлоглашена
предграђа Византиона из којих је поникла. Они су остали у
овим крајевима, након што су их похарали, обешчастили,
понизили. Спустили су своје шапе на све, присвајајући све:
земљу, шуме, људе и стоку. Када је турској владавини дошао
крај, деспоти су остали господари. Као власници земље.
Западне земље, које су нас ослободиле Турака, нашле су у
деспотима фанариотима, влашким и молдавским
деспотима, савршене слуге, управитеље и сакупљаче
богатства. Фанариоти више нису носили титулу кнеза, бега
или војводе, као у време Турака; постали су сенатори,
министри, посланици, дипломати, генерални директори.
Радили су сасвим исти посао као и раније. Предмет
трговине више нису била деца, него одрасли. Улога и једино
занимање Фанариота састоји се у сисању крви ове земље.
Под Турцима као и под Западом. Организовани су у
политичке странке. Сви ти деспоти фанариоти одлазе у
јесен, као медведи, да презиме у дворовима, у јавним
кућама и у коцкарницама Запада. У пролеће, поново се

81
појављују. Управљају радовима. Деспоти доводе људе до
просјачког штапа. Када беру грожђе, радници носе брњице,
као пси. Али ми све подносимо, зато што смо хришћани.
Прави хришћани, који немају другог поља осим неба да из
њега црпе своју храну. Ми немамо начина да поседујемо
нешто на земљи. Ми не можемо посадити своје корење –
корење свог живота – у Повести. Нити у земљи. Ни у
вековима. Под претњом смрти, ми смо приморани да своје
корење пуштамо у небу. У вечности. Небо је наш једини
посед, једино добро које нама припада. Све што имамо нама
долази не са земље, него са неба. Као што су Јевреји, после
Изласка3 добијали ману са неба, јер су ходили по пустињи.
Испосници, калуђери, пустињаци својевољно се
присиљавају на велика одрицања да би стигли до тог ступња
хришћанства, до тог степена одсутности из времена и света,
те да би се приближили небу, у апсолутном и у вечности…
Ми, са својим телом, живимо на небу. Сви; како је свега
неколико десетина светаца успело учинити, на један тако
потпун, тако целовит начин. Породица Тунијаде је
деспотска. Отац је био генерални директор Управе за
шумарство и водопривреду. Као да су му припадале све
планине и све шуме! Он више није био онолико богат
колико су то били његови преци, који су освојили замак на
картама. Но живео је на сасвим исти начин.
– Дакле, отац је убијен зато што је био тлачитељ?
– пита судија.
– Ни случајно, господине судијо! – одвраћа начелник. –
Ми своје тлачитеље никада не убијамо.
– Могли бисте ми то признати – каже судија.
– Учитељи хришћанске Цркве у неким случајевима
одобравају тираноубиство. Понекад, оно се чак и
препоручује.
– Код нас то није случај. Понављам вам, ми не убијамо
тлачитеље. Ми, то јест они и ми, живимо у одвојеним
одељцима. Они живе на земљи и у повести, а ми живимо на
небу и у вечности. Међу нама нема ничега заједничког.

82
Нема повода за неспоразуме између нас и наших
тлачитеља. Ми смо потпуно одвојени једни од других.
– Због чега је, онда, убијен?
– Ускоро ћете разумети. Као што сам вам говорио, ми
никада не убијамо своје тлачитеље. Ми чувамо њихов
живот. Код нас, полиција, правосуђе и војска, сви заједно
имају само један задатак: да штите живот, поседе и
повластице деспота. Ви, као судија, и ја као полицајац – то
је услов под којим нас је Запад ослободио Турака – ми само
то радимо: штитимо тлачитеље који народу сисају крв и
коштану срж.
„Рекао сам вам да људи из Агапије зими живе у шумама.
С првим снегом, мушкарци напуштају своје куће. Одлазе
дубоко у шуме. Тамо секу дрвеће за деспоте, све до пролећа.
Себи за становање копају јендеке, ровове, у којима ложе
ватру, и ту спавају и станују читаве зиме. Готово под ведрим
небом. По хладноћи од четрдесет степени испод нуле од
које мрзне храст и пуца камен. Исечено дрвеће одвлачи се
по снегу до обала река. У пролеће, дрво из Петродаве плута
по рекама, и, напослетку, на бродовима који плове по
Црном мору, доспева до најудаљенијих земаља света.
Градови попут Византиона, Константинопоља и Атине,
после сваког пожара поново су подизани од дрвета из
Петродаве.
„Ми, дакле, имамо дрвета. Но дрво је такође потребно
нама, који настањујемо ове пределе. Само, ми немамо
новаца да га купимо. Код нас, новаца нема да се купи било
шта. По статистикама, овде се годишње купује по једна
једина кутија шибица у читавом селу. Ово показује да су
наша средства крајње ограничена. Непостојећа. Трговина се
углавном своди на робну размену. Новаца имају само
деспоти и државни службеници. Будући да је, у једној тако
хладној земљи каква је наша, дрво питање живота и смрти, –
и будући да нема новаца да се оно купи, грађани дрво за
себе траже у шумама око своје куће. Дрво припада
деспотима и Држави. Упркос томе, ми га узимамо. Ми
знамо да су те шуме наше. Да су нам отете на силу. Ништа

83
не приговарамо. Али из шума које су нам отете, украдене,
узимамо дрво зато што нам је потребно. Да се скува
мамаљуга, кукурузна каша – наша једина храна, потребно је
дрво. Човеку је дрво потребно да подигне зидове и кров
своје куће. Да се направи плуг, потребно је дрво. Дрво је
такође потребно да се сагради заклон за стоку, да се направе
виле, лопата, колица. Све што сељаци имају – од дрвета је.
Непрестано ропство, жалосна беда човека из Агапије, чине
да он то дрво, које не може купити, а без којега не може,
краде од оних што су га од њега украли. Краде га по
шумама. Ако би деспоти – то ће рећи владари – сместили у
затвор оне који краду дрво по шумама – за две седмице свих
двадесет милиона сељака било би у затвору. Ускоро ни један
једини не би остао напољу, на слободи. Како је деспотима
немогуће да читав један народ сместе у затвор, одлучено је
да се о преступима какви су криволов и крађа само направи
обичан записник. Суди се и пресуђује, али сви остају на
привременој слободи. Сви су осуђени. Код тих кривичних
дела – које људи називају „шумским прекршајима“, не
примењује се затворска казна, али се преступнику увек
одузима секира. То је страшна казна. Сви би радије провели
неколико месеци у затвору него да изгубе секиру. Цена
секире представља изузетно велику вредност за овај народ
који чак не може приуштити себи шибице и со. Секира
представља вишегодишњу уштеђевину. Човека који је имао
несрећу да изгуби секиру, сматрају великим страдалником.
Гледају на њега отприлике као да му је кућа нестала у
пожару. Човек који више пута изгуби секиру више се не
може опоравити. Уништен је, до краја живота. Неће успети
да купи другу, и биће дакле у положају некога ко је изгубио
обе руке. Без секире, нико не може наћи посао. Без посла,
нема мамаљуге, нема кукурузне каше. Без секире, нема
живота. Ни за кога.
„Секира је неопходно средство за живот. Секиром човек
гради кућу, и ништа му друго за то није ни потребно.
Секиром он сече дрвеће. Секиром обликује дрво. А наше
куће су прекрасне. Управо секиром се израђују сви украси

84
на њој. Но није ту само кућа. Сви радни алати које људи
овде имају направљени су помоћу секире. Јарам за волове,
колски точкови, дрљача, плуг, теретна колица, лопата,
ведро, разбој, виле, виљушка, преслица, вретено, игле за
плетење… Секиром човек прави себи кревет, сто, столицу,
ормар, дечју колевку, оставу у којој чува храну, чашу из које
пије, кашику којом једе, тањир… Све направи сам, секиром.
„Секиром човек гради мост који му омогућава да
прелази реке, ограду која брани, њега и његове домаће
животиње, од вукова и шумских звери. Секиром човек
подиже цркве, прави иконе, распећа, надгробне крстове,
мртвачке сандуке, часни престо, олтар и светилиште…
Секира је једино оружје за одбрану од дивљих звери. Онај ко
нема секиру, улазећи у шуму неизбежно доводи свој живот
у опасност.
„Секира служи као помоћник и као штап. Онај ко нема
секиру, зими умире од жеђи, са својим животињама, јер
секиром се разбија лед на реци и залеђена вода у ведру.
Секира је живот. За онога ко нема секиру, нема места међу
живима. Секира се ничим не може заменити. Као што се не
могу заменити руке.
„Из тих разлога, одузети секиру човеку, неком
овдашњем Бесмртнику, то значи обогаљити га. То значи
одсећи му десну руку. Или ноге. Тунијадеу старијем је
представљало задовољство да сељацима одузима секире. Он
је био прави деспот: надмен, суров, неправичан,
немилосрдан, нечовечан. Шибао је људе својим бичем као
да удара по дрвету. Имао је косу зализану, напудрану,
намирисану, каква је коса свих деспота фанариота. Глава
му је била као издубљен кокосов орах, углачана,
намирисана, напудрана и сасвим празна. У свакој његовој
реченици била је по нека презирна реч, на француском.
Подељени по политичким странкама, као вукови, деспоти
фанариоти наизменично држе земљу у својим шапама. Сви
они наликују једни на друге. Сви издалека миришу на
козметику, парфем и мирис курви. Једнога дана, око подне,
деспот Тунијаде је сусрео Савонаролу Молда у шуми. Сава

85
је био овдашњи дрвосеча. Људина. Најсиромашнији од свих.
Изгледао је као медвед, са своја два метра висине, са својим
трупом широким попут стабла некојег храста, својом
брадатом главом и својом медвеђом тежином. Но, у том
огромном телу грубијана, налазило се срце детета, срце
нежно и осетљиво. Саванарола Молд је управо – не давно
пре тога – био остао без секире. Управо му ју је Тунијаде
био одузео. Када је угледао деспота Тунијадеа, Сава је
покушао сакрити своју нову секиру, коју још није био ни
отплатио у целини. Било је прекасно! Сава није ништа
посекао у шуми, није био ухваћен на делу. Али Тунијаде га
је издалека упитао: „Шта радиш у шуми, простачино?“
„Шетам“, одговорио је Саванарола Молд. Није знао лагати.
Додао је: „Шетам и гледам да ли ћу наћи неку јелкицу, да
направим жени преслицу. Треба да преде, а стара преслица
јој се сломила“.
„Направити преслицу је изузетно тежак посао. Најпре
треба заћи по шумама. Међу хиљадама малих јелки, које
морају бити око метар високе, треба одабрати једну која је
танана као трска и као кошчица пилета, а чврста као
гвожђе. Осим тога, и савршено равна. Треба имати
увежбано око да би се нашла јела од које се може направити
преслица. Треба ићи и тражити је по стенама. Затим, ту је и
посао сушења, који траје две-три године. Дрво ваља
надимити или ојачати на пламену. Ето, такву јелку је
тражио Сава Молд у шуми. Док је одговарао деспоту, Сава је
осећао воњ помаде који је лебдео око фанариота, и мирис
његове одеће. У шуми, тај воњ је подсећао на грех и пакао.
„Дај ми своју секиру“, наредио је деспот.
„Тунијаде је био на коњу. Сјахао је. Затражио је секиру.
Олабавио је узде. „Ништа нисам посекао“, побунио се Сава.
„Јеси ти глув?“, повикао је деспот. Тунијадеов бич је опалио
Савонаролу Молда по лицу. По лицу поцрнелом од сунца и
ветра, који потамњују ствари једнако као угаљ и дим. По
лицу поцрнелом од беде, глади и патње. Сава је примио
ударац бичем и стиснуо зубе. Болно је зашкргутао. Али је
секиру сакрио рукама, држећи је на грудима. Управо као

86
што мајка сакрива своју бебу, у присуству опасности. Као
што квочка крилима сакрива своје пиле. Ето тако је, с
рукама прекрштеним на грудима, Сава заштитио и сакрио
своју секиру.
„Антон Тунијаде је ударио својим бичем, други, трећи,
десети пут. Лице Саве Молда било је обливено крвљу. Кожа
на образима била је искидана. Али Сава је – као неки храст
– остао непомичан. Стезао је секиру на својим грудима.
Није се бунио против удараца који су му цепали кожу;
столетни храст се не буни против бура и града који га
опустошују, који му кидају и ломе гране. Сава је стајао
попут храста, стрпљиво подносећи буру. Сава је чекао да
ударци умину, заједно с деспотовим гневом. Као што храст
чека да прође бура.
„Видевши да се човек не повија под бичем, деспот је
сјахао. Дограбио је мочугу. Држећи је обема рукама, ударио
је главу Саве Молда. Али Саванарола се, са своја два метра,
чинио још вишим и остао усправан. Чинило се да је у том
страдању само још порастао. Али тај утисак није дуго
потрајао. Пошто му је деспот, из све снаге, нанео више
удараца мочугом по глави, Сава се заљуљао. Сасвим исто
као неки велики храст што су га претестерисали па се руши.
Срушио се као посечено дрво. Није повикао. Није опсовао.
Ништа није рекао. Пао је у тишини. Чуо се само звук какав
прави претестерисано дрво док читавом својом огромном
тежином пада на суво лишће у шуми. Падајући, Саванарола
Молд није испустио своју секиру. Тунијаде је покушао да му
је отме. Но, дрвосечини згрчени прсти су били срасли са
секиром. Руке и секира сада су биле једно. Требало је
одсећи руке да би се та секира истргла. „Дај ми секиру“,
наредио је Тунијаде, лица помодрелог од јарости.
„Сава долази себи, полако, слабашно. Има само један
нагон, да се окрене ка земљи, да сакрије секиру испод себе,
и да је брани тежином свога тела.
„Деспот се, у својим чизмама, успиње на испружено тело
Саве Молда, као кад се неко пење на дебло некога обореног
дрвета. Гази га и удара. Савине кости и месо одолевају. Као

87
умртвљени. Сада када га снага напушта и када, лицем према
земљи, осећа под својим грудима заштићену секиру, једина
мисао Савонароле Молда је да одоли колико је најдуже
могуће. Жели да поднесе ударце све док се бес Фанариота
не истутњи. Све док се Фанариот не изнури од ударања.
Саванарола Молд има потпуно поуздање у своју способност
да издржи ударце. Његове кости и његово тело су увежбани.
Током векова и векова, припадници породице Молд примају
ударце и научили су да их подносе. Он покрива главу и
секиру. Само главу и секиру. Главу, да не би примио
смртоносан ударац, зато што би тако његова жена остала
удовица, а његова деца сирочићи. Секиру, зато што је
секира сам живот. Без секире нема живота.
„Од једног ударца Фанариота по кичми, испод потиљка,
Савино крупно тело се преврће у болу. Сада је испружен на
леђима. Фанариот скаче на њега. На његов трбух. И својим
гвожђем окованим чизмама, Тунијаде гњечи – као што се у
муљачи гњечи грожђе – мошнице Саве Молда. То је
превелик бол. Сава губи свест. Осећа како му се мишићи
опуштају. Његове велике руке више не стежу секиру
довољно снажно. У некаквом полусну – као да је заспао од
изнурености – Саванарола Молд тада осећа како му деспот,
у исто време док му петама дроби мошнице, из руку отима
секиру. Секира је изгубљена. У очајању, Сава прикупља сву
своју снагу и подиже се на колена. Секире више нема. Он
љуби мучитељеве чизме и каже му: „Туците ме колико год
желите, али ми не узимајте секиру, преклињем вас,
господару! Чините са мном шта вам је воља, само ме не
убијајте и не узимајте ми секиру“.
„Услед једног ударца жешћег од осталих, ударца нанетог
управо Савином секиром, дрвосеча поново пада колико је
дуг. Пада на леђа. Влага из шумског тла продире у његово
измрцварено тело, као што продире у стабла дрвећа. Она
буди човека, у једном поскоку који су осетили сви паћеници
света у предсмртној агонији. Сава се придиже, подиже се на
колена. Читавом тежином свога тела, он се попут пантера
баца на деспота који стоји пред њим. Из деспотових руку,

88
Саванарола Молд отима секиру. У њему више није било
живота, но он је васкрсао, само да би повратио секиру. Сада,
Сава држи секиру, али зна да је неће моћи дуго држати.
Само што се није поново онесвестио. Озбиљно је рањен и
измрцварен. Више неће моћи да одбрани своју секиру. Да
му је деспот не би поново отео, он уклања оног који га
угрожава. Он одстрањује оног ко би искористио његову
немоћ да му одузме живот и секиру. Прикупивши своју
последњу снагу, Саванарола Молд располућује деспотову
главу, са више удараца и држећи секиру обема рукама.
Разбија је као лубеницу. Та напарфемисана, напудрана,
науљена, наковрчана, а изнутра празна ћупа – што
деспотова глава јесте – распрштава се на делиће. Сава Молд
не види шта чини. Он удара главу која се распукла као неки
велики орах. Зверски злочин… То су рекли судије и штампа.
Размрскавајући намирисану ћупу која је служила као
деспотова глава, Сава је изгубио и последњу снагу. Срушио
се преко деспотовог трупла. Шест сати је био без свести.
Више мртав него жив. На земљи. Када се повратио у живот,
Сава је узео секиру, пошто ју је обрисао. Дошао је у станицу
и испричао ми све како се тачно догодило. Ништа не
скривајући. Као што сам сада ја вама све испричао. Отишао
сам, са Савом, на место несреће. Потврдио сам чињенице.
Све је било тачно. Онако како је Сава пренео. Доктор Пилат
је прегледао Савине изгњечене мошнице. Рекао је,
дословно: „Изгњечени као грожђе у муљачи. Исцеђени“.
Телефонирао сам тужиоцу. Наложио ми је да му пошаљем
Савонаролу Молда. Са два полицајца и са јаком пратњом.
Послао сам га. Но нисам му ставио лисице. Сматрао сам да
то није ни правично, ни умесно, ни неопходно. И Сава Молд
је био осуђен на принудан рад у рудницима соли,
доживотно. И сада је тамо.
– И то није злочин? – пита судија Козма Дамјан.
– Није – одговара начелник Филарет. – То је несрећа. А
Тунијадеова смрт је самоубиство. Изазивање је било толико
застрашујуће, толико ужасно и није остављало могућност да
се избегне, да би чак и секира, да је била сама, премда од

89
гвожђа, располутила деспотову главу. Деспот је сам тражио
да му секира смрска главу. Све је учинио да умре. По мом
мишљењу, када човек изазива своју смрт, он извршава
самоубиство. Антон Тунијаде старији је сам изазвао своју
смрт, врло брижљиво, с пакленом одлучношћу. Изазвао је
против самога себе Савину секиру, као што је могао на
самога себе подићи неко ватрено оружје. Из тог разлога,
Сава се не може оптужити да је починио злочин. То није
убиство. Осим, можда. Господа нашега Исуса Христа – који
је Бог – и само зато што је Бог – сваки светац из календара
поступио би као Сава Молд. Јер није то човек Сава Молд
руковао секиром. То су били његови мишићи, његово месо,
његове кости, затровани патњом, отровани неправдом и
изазивањем.
– Зашто сте ме лагали до сада? – пита судија. Прошле
ноћи, убијен је Тунијадеов син. Логично је да постоји нека
веза између убиства оца и убиства сина.
– Нема никакве везе између те две ствари. Знао сам да
ћете ви – као сваки човек који се управља искључиво по
органону4, оруђу званом разум – направити ту везу. Но то је
погрешан траг. Нема ту никакве сличности. Смрт оца је
једна несрећа, коју је он сам изазвао. Несреће се, попут
вулканских ерупција, не понављају.
– Где је убица Тунијадеа старијег? – пита судија.
– На робији. Већ сам вам то рекао. Осуђен је на преком
суду.
– Нема ли он некога од породице у крају?… Да нема у
граду деце, браће, рођака или пријатеља, који би га хтели
осветити? И који би, да га освете, убили Тунијадеа
млађег?… То је главни траг. Свакако треба истраживати у
том смеру. Штавише, у том смеру је требало повести
истрагу.
– То је губљење времена – каже начелник. – Код нас
нема убица. Саванарола Молд то није био. Али ако вам је
стало да водите истрагу у том правцу, стојим вам на
располагању. Реците ми шта треба да радим, и ја ћу то
радити.

90
 – Треба да истражимо у породици Саве Молда. Морамо
испитати његову жену, његову децу, све робијашеве рођаке
и пријатеље. Управо је неко од њих, неоспорно, убио
Тунијадеа млађег. Јер син је убијен годину дана после оца.
– Пратим вас – каже начелник. – Опростите ми због
брбљања. Упозорио сам вас да сам ја човек из Петродаве.
Бесмртник овдашњи. Случајно сам уз то и полицајац.
Постављен сам за полицајца зато што сам већ сам вам то
рекао – одлужио војску у жандармерији. Поврх тога,
школован сам. Било је пожељно да овде постоји полицајац
из краја. И мене су замолили да се прихватим. Ја сам једини
наоружани човек међу овим људима без оружја. Али, чак и
са оружјем, ја сам исти као остали овдашњи Бесмртници.
Бесмртник. Човек.

91
 14

ПОЛИЦИЈА У КУЋИ БЕЗ СЕКИРЕ

Млади Козма Дамјан није претерано ганут начелниковом

причом. Бесан је.
– Ваш најосновнији задатак, начелниче, био је да ме
упознате са случајем Саве Молда – каже судија.
Добро утопљен, он се пење у саонице Исмаила
Липована, полазећи у робијашев дом, на испитивање.
Начелник се, без речи, намешта поред судије. Судија
наставља:
– Ваше ћутање је неопростиво. Отац и син су убијени у
истој години. Готово на исти начин. Логично је
претпоставити да их је уморила иста рука. Јамачно је у
питању одмазда. Попут крвних освета. Ланчаних злочина
какви се дешавају у свим заосталим крајевима. Морали сте
ми испричати о том догађају одмах на самом почетку. Не
тиче ме се што, у овом крају, Савонаролу Молда сматрају
жртвом и мучеником. У очима закона, он је убица. Требало
је да будем у току, од првих тренутака овог догађаја.
Саонице с белим коњима лагано се успињу Путем
заљубљених. Јер робијашева кућа није далеко од замка. Са
обе стране Пута заљубљених, прозори на белим кућицама су
осветљени. Скоро је дан. Али нико не гаси петролејске
лампе. Током часова зебње, људи осећају потребу да оставе
светло упаљено. Сада се Пут заљубљених боље види. Тај
путељак који се увија, и попут беле траке оивичене зеленим
тачкама – јелама, успиње кроз град. Трака која таласа изнад
града, према горе и према западу. Агапија је попут неке
луке; планине се спуштају до железничке пруге, где се
спајају с равницом. Управо као да се срећу са морем. Јер
област која се налази на источној страни пруге је исто
онолико различита од области на западној страни колико је
море различито од земље.

92
 На истоку, земља је црна, богата, плодна, равна. На
западу, планине стоје као зид, а земља је каменита и тврда.
На истоку, лети има комараца, прашине. На западу, на Путу
заљубљених, никада нема прашине. Ветар брише све и баца
прашину ка равници. С времена на време, пролазе облаци,
ношени ветром, и слични огромним влажним сунђерима
чисте камење, куће, ваздух. Људи са једне и са друге стране
се такође разликују као две области. На источној страни
пруге, у плодној, прашњавој, блатњавој и богатој равници,
људи су здепасти и пуначки, добро заобљени, румених
образа; воле новац и живот, а очи су им насмејане. На
западној страни, у кућама које оивичавају Пут заљубљених,
мушкарци и жене су крупни, мршави, скоро као костури, а
погледи су им озбиљни. Придају врло мало важности
овоземаљском животу и чулним уживањима. Они сањају о
једном бољем царству.
Горштаци који живе дуж читавог Пута заљубљених, и
људи из равнице, сусрећу се у граду Агапији, управо као
што људи с мора у некој луци сусрећу људе с копна.
– Отац и син Тунијаде убијени су из истих побуда – каже
судија. – То је јасно. Они су убијени зато што су били
угњетачи. Били су деспоти крвопије. То је друштвени
злочин. Тираноубиство.
– Не, господине судијо – одговара начелник. – Већ сам
вам рекао да ми не убијамо своје угњетаче. Није то зато што
смо кукавице, или што се осећамо добро у безакоњу и
ропству; али ми не живимо у истом свету као наши
угњетавачи, премда непрестано осећамо њихов бич на својој
кожи. Наше корење, преко којег нам стиже животни сок,
налази се на небу, изнад Повести и поседа деспота; као што
је Пут заљубљених којим идемо изнад равнице…
– Убица Тунијадеа је ипак неко одавде – каже судија. –
Пропала је ваша претпоставка о странцу који је стигао
возом. Убица је неки овдашњи човек, који има нешто да
освети, нешто озбиљно да замери породици Тунијаде.

– Сви овде имају нешто озбиљно да замере породици

93
 – Сви овде имају нешто озбиљно да замере породици
Тунијаде. Већ вековима они чине само зло. Њихово дело је
зло, за све и посвуда.
– Породица Саве Молда, на пример, имала би такође
разлога да ове ноћи убије младога Тунијадеа, зар не?
– Не, господине судијо – каже начелник.
Исмаил Липован зауставља саонице. Пред њима, на
стени, замак освојен на картама. Десно, наједном
пропланку, готово затрпана у снегу, једна брвнара.
– То је кућа Саве Молда – каже начелник. – Кућа у којој
хоћете да тражите убицу. Још увек желите тамо?
– Наравно да желим! – одговара судија.
Скаче са саоница. Каже:
– Управо овде треба тражити кључ загонетке и убичине
трагове.
– Ово је неумесна посета. И ово нас неће никуда
одвести, верујте ми.
– На мени је да одлучим да ли је неумесна. А ја сам
одлучио супротно.
– Господине судијо, деца несрећног Савонароле Молда
подивљала су. Потпуно су отупела од физичке и духовне
беде. Одавно се више не облаче. Немају ни чиме да се
огрну, ни чиме да покрију своју голотињу. Живе гола као
животиње. И мајка те деце, жена Саве Молда, такође је
сведена на нељудско стање. Она са својом децом живи као
звери. Чак је и часном свештенику, нашем светом попи, оцу
Никодиму тешко да говори с њима. То је као да причате са
животињама. Не треба ићи тамо, господине судијо!
– Напред, господине начелниче – каже судија.
Начелник Филарет силази. Још једном покушава
зауставити судију:
– Најзад, зашто вам је толико стало да идете код
Молдових? Шта хоћете од тих несрећника? Зашто их
желите мучити? Сувишно је то зло које им чините. Зло које
ничему неће послужити. Жена је скоро луда, и веома
болесна. Живи затворена са своје шесторо деце која су сва
млађа од дванаест година. Ни мајка ни деца никада не

94
излазе из куће. Сви живе голи и боси. Како мислите да
изиђу по овој хладноћи и убију младога војника? Они нису
људи који би убили војника. У тој кући су једна луда жена и
шесторо деце налик на дивље звери. Нема смисла ићи
тамо!… Хоћете ли међу њима да тражите убицу, господине
судијо?
– Треба отићи тамо и видети их – одговара судија. – То
су најљући непријатељи породице Тунијаде. Истрага мора
почети од њих. Убица је без сумње неко од њихових
ближњих.
– Како хоћете – каже начелник.
И полази, по снегу, за судијом. Испред њих, једна
усамљена кућица. Од дрвета, као све остале куће у крају.
Лепа кућа. Такве се могу наћи само у Петродави и у
скандинавским земљама. Украшена је као нека луткина
кућа. Саванарола Молд ју је сам својим рукама саградио,
служећи се само секиром. Под првим зрацима бледог сунца,
кров светлуца као дијаманти и бисери.
Густ дим излази из крова и извија се дуж читаве његове
ивице.
– Запалили су кућу? – пита судија.
– Не, наше куће немају димњака, господине судијо. Оне
немају димњака због деспота фанариота. Не знајући више
какав намет да узимају од народа, деспоти су смислили
порез на димњаке. Веома тежак намет. Свако ко има
димњак мора платити један додатни порез који је назван
порез на дим. Сувише сиромашни да би плаћали нови
намет, људи у Петродави су порушили димњаке са кровова
својих домова. Од тог времена, ниједна кућа више нема
димњака. Дим излази на таван, а са тавана излази кроз
пукотине на које наиђе, и пре свега преко ивице крова. Као
што видите.
Два човека се приближавају кући. Око куће, никаквог
трага човека ни животиње. Снег је висок готово колико и
кућа.

– Видите лепо, господине судијо, нема никаквог трага

95
 – Видите лепо, господине судијо, нема никаквог трага
стопа. Нико не улази у ту кућу и нико из ње не излази.
Прозори и врата допола су покривени снегом. Прозорска
окна су прљава, непрозирна и закрпљена новинским
папиром. Кроз њих се ништа не види. С великом муком,
начелник стиже до врата.
– Ево, господине судијо. Ово је кућа Савонароле Молда.
Он отвара врата. Без куцања. Док покушава отворити
смрзнута врата, затрпана снегом, начелник каже судији:
– Штета што губите време долазећи овде!
Врата се не померају. Начелник их гледа с дивљењем и
поносом. Каже:
– Саванарола је био најбољи столар у крају. Погледајте
како је добро направио ова врата. Чврста, а лепа. Одлично је
обрађивао дрво, тај несрећни Сава!
Начелник уздише:
– Сава је толико волео да сече дрво! А сада копа со,
несрећник!
Начелник свом силином гура врата. Она се отварају. Два
човека улазе у кућу. Ова се састоји од само једне
просторије. Огњиште заузима једну њену половину. На
огњишту је велика ватра. Крај ње, једно старо буре допола
напуњено водом; оно се ту ставља да вода током ноћи не би
смрзла. Над ватром виси огроман црни лонац. У лонцу се
кува мамаљуга, кукурузна каша. То је мешавина воде,
кукуруза и соли. То је свакодневна храна, једино јело, које
замењује хлеб, месо и све остало. Поред лонца стоји жена
седе и проређене косе. Коса у нереду, поглед унезверен. На
себи има изузетно прљаву и исцепану ланену кошуљу, те
сукњу начињену од вреће. Лице јој је страшно жуто,
мршаво, кошчато и изборано.
Рекло би се – позоришна маска лудила. Маска очаја,
такође. Поглед јој је прљаво бео, као и неочешљана и
неопрана коса. Њена прилика нема јасних обриса, јер у
просторији лебди нека густа пара, помешана с димом.
Уосталом, прозори су непрозирни. У тој средини загушеној
паром, светлост које допире споља, упрљана прозорским

96
окнима и измешана са светлошћу ватре, вређа очи. Веома је
топло. Топлота је загушљива, влажна, неподношљива. Човек
би помислио да је у парном купатилу. И то са смрдљивом
паром. Прозорска окна, скоро сва изломљена, закрпљена су
новинама. То је нестваран декор трагедије, беде, глади,
патње и пропасти.
Уза зид, крај огњишта, деца. Скривају се. Некада
избељени кречом, зидови су сада црни, влажни и масни.
Једно од деце бојажљиво се приближава. Умотано у дугачку,
прљаву кошуљу направљену од вреће, оно има веома дугу и
неуредну косу. Страховито је мршаво. Прави костур. Ноге
су му две кости, танке и прљаве. Дете има злобан и изгубљен
поглед. Поглед зверчице која хоће да науди, али се плаши.
Salve, виче дете изненада. Прасне у смех. Као да је бацило
петарду. У дугачким кошуљама, попут врећа, подједнако
бојажљиво, једно за другим, прилази шесторо деце –
мршаве, прљаве, босоноге, и међусобно различите само по
величини. Сва застају на тренутак, преплашена. Потом
прасну у смех, својим пискавим гласовима, који шкрипе као
сломљено стакло.
Salve. После тог крика, они вриште у лудачком смеху,
пробадајући погледом као жаоком начелника и судију, па
гурајући се нестају иза огњишта. Исто онако како нестају
пацовчићи, кад кроз неку рупу ускоче у земљу. Само, ово
нису пацовчићи него људска бића. Они не знају ни за
чешаљ, ни за сапун, ни за фризерске маказе. Крајње је
необично чути из њихових уста поздрав којим су се међу
собом поздрављали некадашњи господари читаве земље,
Римљани. Salve римских освајача нестало је са Римским
царством. Данас више нико не употребљава тај поздрав,
осим деце робијаша Савонароле Молда и људи из
Петродаве.
– Salve, децо – каже судија.
Нико не одговара. Наступа неколико тренутака тишине.
Као на гробљима. У тој просторији, тишина је гора од дима
и од смрдљивих испарења. Деца Саве Молда су преплашена.

97
Због тога, она ћуте. Нису навикла да им се неко обраћа.
Након првог тренутка страха, околности им се чине толико
смешним – јер јесте смешно обраћати се деци робијаша – да
сва одједном почињу да се лудачки смеју пискавим гласом.
Тај смех је сличан звуку стакла које се ломи под окованим
чизмама. Гласне жице ове деце и њихова изгладнела грла не
производе уобичајени звук дечјих гласова, њихову анђелску
боју.
– Нису то деца, господо – каже жена. – То су мале змије.
Отровнице.
Жена захтева тишину. Подиже дрвену оклагију умазану
врелом кашом којом се служи да меша храну у лонцу. Деца
више не дишу. Поново је тишина. Шесторо малих, који су
гамизали као црви у рани по смрдљивој и загушљивој
просторији, стискају се једно уз друго. Боје се. Не виде се,
али се дају замислити; стиснути једно уз друго као зрна
грожђа у грозду.
Овде, мајчина тојага није празна претња. Уплашена
врућом тојагом, деца застају непомична и ћуте, као пилићи
у тренутку опасности. Начуљених ушију, очију црних,
грозничавих и ужагрених. То је поглед малих кошута
суочених с ловцем. Поглед веверица пред пушчаном цеви
која их нишани. Као да су очекивали пуцањ. Али данас неће
бити пуцња. Никаквог удара. Ту су само начелник и судија
који траже ноћашњег убицу.
– Шта желите, domnii mei, господари моји? – пита жена.
Спушта оклагију у лонац у којем кључа мамаљуга.
Никада латински језик није звучао чудније него у устима те
жене унезверене од патње, која прича као древни Римљани,
говорећи domnii mei. Она каже cruse за крст, она говори salve
и vale... Она употребљава стотине речи, пристиглих од
Римљана, господара света, речи које се више нигде на
земљи не користе, осим на овоме месту. То је исти онај
латински језик из славних времена Римског царства.
Окамењен језик. Ништа се овде није променило. Осим беде
и неправде које са сваким столећем постају све веће…

98
 – Шта желите, domnii mei те? – пита жена поново.
Сада се боји. Још више него њена деца. Дрхти читавим
својим костурским телом. Али је одлучна да се брани, шта
кошта да кошта. Њен страх је оправдан. У ту кућу, из
спољног света стизале су само лоше посете. Лоше вести.
Никада добро није стигло споља. Последња посета се збила
четрнаест месеци раније. Стигли су жандарми са оцем,
мужем, Савом Молдом. А он – отац деце и женин муж – он
је носио окове на рукама и ногама. Сава је био у ланцима,
као све тешке убице. Довели су га кући ради претреса и
истраге. Та последња посета, посета оца у оковима,
преплашила је децу за читав живот. Тај призор оца у
ланцима, свог у ранама и скореној крви, одредио је став
који ће за читав свој живот заузети деца Саве Молда према
друштву, према људима споља, према свету у целини. Од
тога дана, та деца знају само једно: да су деца једног убице.
Да је њихов отац злочинац. Да је њихов отац својом секиром
разбио на хиљаде парчића главу деспота фанариота
Тунијадеа, као што се разбије лубеница. Учинио је то
затворених очију, омамљен од бола, зато што више није
могао поднети деспотове ђонове који су му разарали
утробу.
– Шта желите, domnii mei? – пита жена по трећи пут.
Ратоборна, спремна да скочи, истурених ноктију, као
накострешена квочка када јој странци уђу у легло у којем
гаји младе. Насртљива као птице када су гладне и уплашене.
Смаранда Молд је све ратоборнија, све више птица, а све
мање жена. Чак јој и лице добија птичије црте, а губи
женствене одлике. Смаранда Молд никада није имала
ружичаст живот. Но, од деспотове смрти, њен живот је
прешао сасвим под земљу. Њен муж је радио у шуми. Био је
дрвосеча. Радио је горе, у шумама, током читаве зиме. Јер
се дрвеће сече само зими, како би се могло по снегу
отклизати до реке.
Сваке зиме током целог свог живота, Саванарола Молд је
спавао у рововима, на 40 степени испод нуле – као све
дрвосече. Готово под ведрим небом. Као и они, оболео је од

99
болести својствених том занимању: костобоље, пелагре,
сушице, имао је промрзлина… У кући дрвосече, живот је
увек туробан. Али од убиства деспота и одласка свога
човека, Смаранда Молд је почела сматрати тај ранији живот
за рај. Сваке суботе увече, или сваке недеље ујутру, њен муж
је силазио из шуме. Долазио је кући. Сава је био ту, у тој
соби, и тај долазак сам по себи био је веома велик празник.
Присуство Саве Молда, то је био рај. Доносио би неколико
новчића и нешто за јело. Врло мало новаца. И врло мало
хране. Никада се нико није сасвим наситио у тој кући. Но то
је ипак био веома велик празник. Сава је био присутан; он –
глава куће, отац, муж! Он је био као сунце. Сада, сунце је
оковано у срцу земље. Сахранили су сунце.
– Domnii mei, да! – узвикује Смаранда Молд, изненада.
– Шта је било? – пита начелник.
– Да, сахранили су сунце! Моје сунце. Сунце је сада у
оковима, у срцу земље.
Смаранда Молд се удара песницама у чело. Она јеца,
њена бол избија на површину. Онда се нагло зауставља.
Исправља се, и опет је ратоборна.
– Питала сам вас шта желите?
Она се хвата за врућу тојагу у лонцу. Чека одговор.
Судији Козми Дамјану је крајње нелагодно. Каје се што
је дошао. Каје се што није послушао савете господина
Филарета. Радије би био негде другде, било где. Јер призор
беде, патње и пропасти људских бића, било којег људског
бића, понижава све остале. Пониженост једног јединог
човека или једне скупине људи вређа, прља и позлеђује све
остале људе. Судија то схвата и жели говорити. Али сусреће
се са жениним погледима, погледима који пеку као капи
сумпорне киселине, оштри као врх мача. Судија осећа како
му пробадају груди. У истом тренутку док женини погледи
рањавају судију, попут окованог копља, он осећа и друге,
једнако оштре. То су погледи деце. Она су сва изишла, и
гледају судију. Као да би га желела распети, својим
погледима који су попут усијаних клинаца.
– Имате ли вести од свога мужа? – пита начелник.

100
 Он види да судија не може говорити. Сасвим пребледео,
судија мисли о томе како истрага о ноћашњем убиству није
требало да залази у овај кутак. Ова жена није могла убити
младога деспота испред његовог замка. Ова жена никада не
излази из куће. Она нема одеће. Читаве зиме, она је
заточена у својој кући због хладноће. Управо онако као што
је њен муж, по правди, заточен у срцу земље. Једно и друго
затворени под земљом, где сунце никада не допире. И деца
су исто тако заточеници, али заточеници који су у
повлашћеном положају. Старија међу њима, она која знају
ходати, излазе с времена на време. Али само по једно. Оно
иде да проси код оца Никодима. Деца могу излазити само
једно по једно јер у кући има само један капутић за шесторо
деце. Има један пар ципела за шесторо. Само једна капа за
шесторо. Једне једине панталоне за шесторо. Носе их,
дакле, на смену. Она су изузетно срећна што имају макар
то. Отац Никодим им је дао то необично одело, једно једино
за њих шесторо. Како би барем једно од њих могло изићи и
просити.
– Имаш ли новости о своме мужу? – понавља начелник.
– Какве новости? – пита жена.
Њене очи су поново као копља, као капи сумпорне
киселине. Смаранда Молд је поново спремна да скочи на
непознате људе. На опрезу је, спремна да брани себе и своју
децу.
– Је л’ ти писао? – пита начелник.
– Ко би ми писао?
– Сава, твој муж. Да ли ти је писао?
– Сава, мој човек, не зна да пише – одговара жена. – Ви
добро знате да он не зна да пише. Зашто ме то питате?
Реците ми шта желите.
– Питао сам те да ли ти је писао зато што је могао
замолити неког друга да ти пише, по његовом диктату. То се
редовно ради. Када неко не зна да пише, нађе се неки друг
да пише уместо њега.
– Зашто би ми неки Савин друг писао?
– Да ти јави како је.

101
 – Ја не знам да читам. Зашто би ми слао писма, кад зна
да ја не знам да читам?
– Да ти јави шта ради. Ти можеш, са своје стране,
замолити некога, оца Никодима, на пример, да ти прочита
писмо.
– Сава зна да ја знам шта он ради. Вади со под земљом.
Сви знају шта он ради. Зашто писати о томе, кад се то већ
зна?
– Може такође питати како сте ви, ти и његова деца.
– Он врло добро зна шта ми овде радимо. Он добро зна:
ми чекамо смрт. Да свршимо са овим. Али смрт, грофица,
воли да је чекају! Касни смрт, та отмена госпођа!
Смаранда Молд крије лице обема рукама и бризне у
плач. Она плаче извикујући речи бола, неразговетно.
Стојећи крај огњишта, деца у тишини гледају своју мајку.
Неколико секунди. Као да деле њену бол. И чак као да их
плаши. Затим, све шесторо одједном праскају у лудачки
смех. Дечји смех се меша са кукањем мајке. И склад је
савршен. Нема никаквог несклада. Смех и плач су врхунци
очајања, истог очајања, дечјег и мајчиног. Очајања оне која
плаче и очајања оних који се смеју.
– Ни деца не знају да пишу – каже жена.
Она изненада престаје плакати.
– Најстарији има дванаест година. Требало би да може
написати писмо своме оцу. Али моје дете није деспотски
син, да би знало писати!
Жена прасне. Не у смех. Не у сузе. То је излив гнева.
– Зашто хоћете да деца пишу свом оцу? Реците ми
зашто? Њихов отац је под земљом. Са мртвима. Зашто
хоћете да моја деца пишу мртвима?
Следи нова тишина. Та тишина која је, у кући Саве
Молда, гора од кукања на смрт осуђених. Судија жели
изговорити неколико речи утехе. Но, овде, све је препуно
беде, очаја, напуштености. Усамљености. Нема места ни за
најмању реч утехе.
– Госпођо, зар немате никога ко би вам могао помоћи? –
пита судија.

102
 Реч „госпођо“ обасјава лице Смаранде Молд као зрак
сунца, као одсјај злата, као небеска светлост. Читава кућа је
њоме обасјана. Као да је Смаранда добила шаку златника,
сасвим нову хаљину, блиставе украсе, брилијанте, бисере.
На тренутак, она зрачи, блиста, срећна је попут краљице.
Али, онда се враћа у стварност. Мислећи да жена није
разумела његово питање, судија понавља реченицу, али,
овога пута, не изговарајући чаробну реч, реч „госпођо“:
– Нико вам не помаже? – пита он.
– Не – одговара жена. – На читавој земљи, ми смо сами.
Нас седморо. Ја и шест заметака Савиног семена. Саву ја
више не рачунам међу живе. Он више није на земљи. Он је
под земљом, са мртвима. Сахрањен дубље од мртвачких
сандука.
– Узмите овај новац – каже судија.
Он трпа новчанице жени у руку, све новчанице које је
нашао у џепу. Жена их узима. Чак их ни не гледа. Даје их
деци. Да се њима играју. Има један степен патње у којем
новац више нема вредности.
– Ви немате зимске одеће? – пита судија.
– Ни зимске ни летње – одговара жена. – Но, мени одећа
није потребна. Кроз неколико седмица, нећемо више имати
чак ни кошуља. Ни ја, ни замеци. Кошуље ће се сасвим
подерати. Бићемо голи. Док год зима буде трајала, остаћемо
голи у кући. Нећемо излазити. Када дође лето, ни онда
нећемо излазити, зато што ће нас убити, ако нас виде голе
на улици. Остаћемо цело лето затворени овде. Можда ћемо
излазити ноћу. Само око куће. Благо животињама, које могу
излазити без одеће! Јер ми, ми то не можемо. Благо
свињама! Јер свињама нису потребне сукње. Нико не убија
краве зато што излазе без кошуље. Али мене, мене би убили,
мене би каменовали да изиђем без кошуље. А ускоро ја
више нећу имати кошуље. Благо дакле кравама! И
крмачама! Да, господине: благо крмачама!… Тешко мени
што сам жена, а не крава!
– Послаћу ти пакет – каже судија. – Већи ћу својој
гувернанти да ти спреми нешто одеће. Свакако ћу је

103
послати.
– Зашто мени слати одећу? – пита жена. Веома је
зачуђена судијином понудом. Сасвим је збуњена.
– Да бисте имали шта да обучете.
– Али зашто бих се облачила?
– Да бисте могли изићи из куће.
– Ја да изиђем из куће?
Жена прасне у смех.
– Лепо се види да ви овде ништа не разумете! Ја никада
не могу изићи из куће. Ма и да ми пошаљете хаљине од
броката и плиша. Да ја изиђем, ко би чувао децу?… Она би
скочила у ватру. Чим бих изишла, она би запалила кућу. То
нису деца. То су змије. Црви. Отровнице.
Мајка плаче. Каже:
– То нису деца. О, не!… То су дивље и разјарене звери.
Глупаци. Малоумници. Одговорите ми, господине: Какво
бисте хтели да буде дете од оца убице и робијаша?
Тренутак је изузетно озбиљан и мучан. Ова људска бића
живе на најудаљенијим жалима патње и очајања. Судија
више не може поднети тај призор. Жали што је дошао.
Одлази одатле у журби. Слика те породице прогањаће га
читавог живота, до смрти. Јер нема ништа страшније од
патње када премаши ступањ иначе подношљив за људску
природу.
Наравно, судија Козма Дамјан је потпуно заборавио да је
ту дошао да тражи убицу! Чини му се бесмисленим да води
истрагу на једном таквом месту.
Судија излази, погођен до сржи. Јер, у веома тешким
тренуцима живота, човек открива братство, осећање које му
је непознато у нормалним временима. У озбиљним и
тешким тренуцима, људска бића су као спојени судови. Због
тога, патња жене Саве Молда притиска груди младога
судије, као да је његова властита. Он схвата да је људско
биће, као и то шесторо деце, које мајка назива замецима.
Њихова патња га боли. Поврх тога, они су Молдавци.
Молдавци нису ниже вредности од осталих народа на
земљи. Но они су поднели и подносе несрећу без престанка,

104
од када су се појавили на земљи. Током дугих столећа,
окупљени у политичке скупине, у странке, деспоти се, као
црви паразити, увлаче у тело молдавског народа и
прождиру га изнутра и споља. И сироти народ је спреман да
испусти душу. Да умре прождран.
Пред вратима куће стоји Исмаил Липован. Чека. Кад
судија изиђе, Исмаил скида шубару и каже:
– Дозвољавате ли да уђем на тренутак? Одмах ћу вам се
придружити код саоница.
– Шта то носиш? – пита начелник.
– Даћу им ово – одговара Липован.
Ногом показује врећу. Објашњава:
– Мало кукуруза. Рекли су ми да сте пошли код ових
људи. Носим ово тим несрећницима.
Исмаил улази у кућу. Оставља врећу кукуруза крај
огњишта. У тренутку кад Исмаил креће ка излазу, једно дете
га погађа у главу парчетом цигле. Исмаил застаје. Приноси
руку челу. Пројектил га је погодио посред лица. Са чела му
изобилно цури крв. Згрчен од бола, с бундом и образима
сасвим умазаним крвљу, Исмаил полази ка саоницама. Деца
су изишла испред куће и довикују му увреде. Бацају на њега
још пројектила.
Исмаил им је дао нешто за јело. Она га позлеђују и
терају бацајући се на њега камењем, поганим речима. Деца
би каменовала сиротог Исмаила, да су само могла. Злоћа те
деце изазива сажаљење. Као и њихова беда. Јер постоји
једно подручје у којем злоћа и доброта, суровост и нежност,
смех и плач имају исто значење. И једно и друго су
производи истог очајања дотераног до крајности. На том
врхунцу патње, добро и лоше, пољупци и ударци, смех или
бол једна су и иста ствар. Свака ствар је изнад сваке
вредности и сваког значења. Док судија и начелник
покушавају својим марамицама превити Исмаилову рану,
мајка излази и почиње тући децу. Мајчини узвици стижу до
судијиних ушију:

– Децо убице! – виче она. – Синови робијаша! На крају

105
 – Децо убице! – виче она. – Синови робијаша! На крају
ћете убити своју рођену мајку, и исто ћете ићи на робију!
Као и ваш отац убица. Ах, ви, синови убице!
Судија покрива уши. Саонице лагано полазе. Прошло је
осам сати. Начелник каже:
– Упозорио сам вас, господине судијо, да убица не може
бити у кући Савонароле Молда.
– Заиста – одговара судија. – Убица није овде. Али, убица
је међу људима без оружја. Дакле, међу људима из овога
града. Он није стигао са стране.

106
 15

ФЛОРА И ПРЕТПОСТАВКА О ЗЛОЧИНУ ИЗ СТРАСТИ

Судија Козма Дамјан и начелник Филарет враћају се

празних шака у Палату правде. Одлазак представника
правде у кућу робијаша Савонароле Молда био је погрешан
потез. По повратку, истражитељи доживљавају још један
пораз: позив добошара Пантелејмона онима који могу одати
убицу, није уродио плодом. Убица се није појавио, није се
предао, као што је то прижељкивао начелник. Исто тако,
није дошао нико с било каквим обавештењем. Госпођа
Евдоксија је узалуд чекала обавештења. Јер, док су судија и
начелник били одсутни, она их је замењивала. Сада је осам
и тридесет.
– Зар не би било могуће да је нека жена починила
злочин? – пита изненада судија. – Када жртва има двадесет
година, најпре треба помислити на злочин из страсти. Када
убију милијардера, врло је вероватно да је новац повод
злочина. У случају младога Тунијадеа, пљачка није повод.
Ништа му није украдено. Сви његови лични предмети су ту.
Није се завадио с другарима. Нема љубоморе. Нико га није
пратио у возу. Освета некога одавде остаје могућ повод, али
ниједна чињеница то до сада не потврђује. Остаје нам
претпоставка о злочину из страсти. Да вам није позната
нека љубавна веза младога Тунијадеа? Макар и
краткотрајна?
– Није ми позната – одговара начелник. – Он је код нас
живео као туриста. Није имао никаквих односа са
овдашњим људима.
– Али, зар у Агапији нема младих и лепих жена?
– Има их. Као и свуда у свету. А најлепшу од свих позвао
сам овде. Не као могућег убицу. Чак ни као осумњичену.
Позвао сам је ради неких обавештења. Зове се Флора

107
Валеверде. Од смрти Тунијадеа старијег, она је слушкиња у
замку.

– Начелниче, зашто одмах на почетку нисте рекли да у

замку постоји једна млада и лепа жена? Од ње бисмо
покренули истрагу. То би нас поштедело посете породици
Молд. Јер све сам више уверен да то, ако није злочин из
освете, тираноубиство, јесте злочин из страсти.
– Не, то није злочин из страсти. Ни освета. Уверићете се
у то.
Флора Валеверде чека већ један сату кухињи госпође
Евдоксије. Позивају је у судијин уред. Она улази. Држи се
изразито усправно. Као нека геометријска фигура. Веома је
лепа, висока и веома витка. Уз бокове јој приања лепа
сукња: то је катринца, сукња на преклоп какву носе жене из
Петродаве. Бела женска блуза, с везеним рукавима и
крагном. Три-четврт капутић од белог крзна. Од преврнуте
јагњеће коже. Црн шал, велик као пелерина. Црне чизме.
Флора носи плетенице. Поглед јој је непосредан, отворен,
поносит.
– Зовете се Флора Валеверде, и у служби сте госпође
Патриције Тунијаде, је ли тако? – почиње судија.
– Јесте, господине.
– Од када сте у служби у замку?
– Од пре четрнаест месеци, господине – одговара Флора.
Има веома лепе зубе, блиставо беле, правилне као
бисере.
– Флора, слушајте ме пажљиво – каже судија. – Чули сте
вест: ноћас, у један и пет, господин Антон Тунијаде, син
госпође Патриције, ваше газдарице, стигао је на одсуство, и
убијен је пред капијом замка. Мртав је. Желимо да нађемо
убицу господина Антоана.
Флора покушава остати непомична. Али сузе почињу
тећи из њених очију. Њени порцеланско бели образи
поруменели су. Она плаче из дубине душе. Читавим телом.
Али отворених очију. Непомична. Ненадано, она више не

108
може задржати своју бол. Пошто је прстима обрисала сузе,
она се прекрсти. И кроз сузе каже: – Нека му је лака земља!
То је поздрав који су Римљани упућивали мртвима.
Данас, једино Бесмртници Петродаве још увек користе тај
израз, да поздраве своје мртве. Флора упорно гледа судију,
потом начелника Филарета, па пита: – Ко је убио господина
Антоана ?
– Управо то ми желимо знати – каже судија.
– Хоћете ли нам помоћи да нађемо убицу господина
Антоана, вашег младог господара?
– Хоћу радо, господине – одговара Флора.
Мисли су јој негде другде. Одговара у пола гласа.
Одмах затим додаје:
– Али, госпођа, сирота госпођа мора бити скрхана од
бола. Морате ми дозволити да се што пре попнем у замак.
Данас сам јој свакако потребнија него икада. А данас, ја
касним. Држите ме овде већ више од сата.
– Моћи ћете се попети у замак – каже судија.
– Морате нам најпре рећи све што знате. Да бисмо могли
наћи убицу.
– Не знам ништа. Како бих могла нешто знати?… Ја сам
слушкиња у замку. Шта једна слушкиња може знати више
од вас?
– Где сте били ноћас, у тренутку злочина? – пита судија,
изнебуха.
– Код куће – одговара Флора. – Била сам у својој кући.
– Зашто ноћас нисте били у замку?
– Никада не спавам у замку. Сваке вечери силазим и
преспавам у својој кући. Моја кућа је на Путу заљубљених.
Сасвим близу вас. Господин начелник Филарет може то
потврдити. Он зна моју кућу.
– Због чега не спавате у замку? – пита судија.
– Мислим да то није због недостатка простора. Има ли
посебног разлога да силазите да преспавате код куће?…
Неки љубавник?
– Не, господине – одговара Флора. – Немам љубавника.
Имала сам мужа, који је страдао у несрећи, у шуми, три

109
месеца након нашега венчања. На њега је пало дрво, и
смождило га. Нека му је лака земља!
Флора отире нове сузе са својих лепих капака. Поново се
крсти.
– Зашто силазите да преспавате код куће ако немате
љубавника?
– Ради свога цвећа и својих птица, господине.
– Истина је, господине судијо – каже начелник Филарет.
– Флорина кућа је пуна цвећа и птица. То је врло лепа
кућица, господине судијо. Треба да је посетите једног дана.
То је једна сасвим мала кућа, сасвим бела, са цвећем на
свим прозорима. Права кућа за лутке и за заљубљене.
– Силазите, дакле, сваке вечери да бисте нахранили своје
птице и неговали своје цвеће?
– Да, господине.
– И идете горе у замак ујутру, зар не?
– У освит дана, пењем се у замак. Свакога дана. Осим
данас, зато што сте ме задржали овде.
– Да ли је ваша газдарица, госпођа Патриција Тунијаде,
драге воље прихватила такво стање?… Није од вас тражила
да спавате у замку, као што је обичај?
– Госпођа ми је понудила собу у замку. Али сам одбила
да тамо проводим ноћи. Све сам објаснила госпођи. Морам
се старати и о свом цвећу и својим птицама. Не могу их све
време остављати саме. Морам их свакога дана хранити.
Дати им воде. Јер, не могу се ни ја одвојити од њих. Ни од
цвећа, ни од птица. Они су једини сведоци мога брака, моје
љубави, моје среће. И то ми је довољно у животу. Јер сећање
на срећу једнаке је снаге као срећа сама. Није било разлога
да ми госпођа порекне право да спавам код своје куће.
Уосталом, свакога дана морам сићи у град, ради набавке.
Силазим, дакле, увече, пошто завршим посао у замку. Ако
преостане још времена, идем у куповину за следећи дан.
Ако је одвише касно, куповину обављам сутрадан ујутру пре
но што се попнем у замак.

– Зар се ваша газдарица не боји да ноћу остане сасвим

110
 – Зар се ваша газдарица не боји да ноћу остане сасвим
сама у замку?
– Не, господине. Госпођа је навикла да живи сама у
замку. Док је био жив, њен муж је готово све време био
одсутан. Госпођин син је ту боравио само лети. Она је
одувек живела сама. Чак и да се боји, моје присуство ту не
би ништа изменило. Госпођа савршено добро зна да у
случају опасности две удовице не могу учинити ништа више
од само једне удовице.
– Испричајте ми како је протекло јучерашње вече, пре
злочина.
– Јуче, читаво поподне дувао је фêн – каже Флора
Валеверде.
– И госпођа Патриција Тунијаде ми је такође причала о
фêну који је дувао у ноћи злочина. Ја уопште нисам осетио
ветар.
– Фêн се, господине судијо, не осећа као обичан ветар
који носи увело лишће, савија дрвеће и баца вам снегу лице.
Фêн је ветар који се осећа у себи, који се осећа утробом,
живцима. То је неподношљив ветар који вам понекад голица
крајеве живаца, а понекад вам пролази телом као
електрична струја. Госпођа је одувек имала тегоба у време
фêна. Тај ветар је неподношљив за осетљиве особе, за
болеснике, за трудне жене… Док дува, он вас раздражује и
тресе вам живце као што обични ветрови тресу телеграфске
жице. Чак ни животиње не могу тренути током ноћи и дана
у којима дува фêн. Има мачака, које су се, слуђене њиме,
бацале у реку. Све вам ово причам, господине судијо, зато
што сте тек стигли у Агапију. А на тему фêна знам све,
будући да сам слушала јадиковања сироте госпође
Патриције. Она је неизмерно патила од фêна.
Флора Валеверде стоји. Одбила је да седне. То је жена у
пуном сјају своје лепоте. Њено тело је као амфора, њен глас
је као музика, а њени покрети одражавају срамежљиву и
хитру гипкост кошута и веверица. Лепа удовица с птицама и
цвећем, Флора се пред двојицом мушкараца држи усправно
као нека јела високо у планинама, и једнако тако поносито.

111
 – Госпођа каже да фêн није ветар који се осећа на кожи
него на души. Јер тај ветар мучи људску душу како то само
грижа савести може чинити. Фêн није ветар, то је сам дах
ђавола. Због тога, много је несрећа и драма у време фêна.
Госпођа је причала да у земљама Алпа стари закони нису
кажњавали ниједан злочин почињен док је дувао фен, јер
људи нису одговорни за своје поступке када по њима дува
тај ђавољи ветар.
– А синоћ, у вечери злочина, фêн је дувао? – пита судија.
– Читаво поподне, читаве вечери, све до касно у ноћ,
осећао се јак фен. Госпођа је сишла у град да купи неке
књиге. Вратила се веома раздражена. Покушала је писати.
Но, након неколико сати, госпођа ме је позвала и рекла ми
је: „Флора, заврши свој посао и немој ме узнемиравати када
кренеш. Вечерас не могу ништа јести због овог проклетог
ветра. Узећу две-три кесице лека и покушаћу да заспим.
Добро затвори сва врата, Флора. И убаци ово писмо у
поштанско сандуче на станици“.
„То је све што ми је госпођа синоћ рекла. Ево писма које
ме је замолила да убацим у сандуче“.
Судија отвара коверту. Чита гласно, како би начелник
могао чути. То је писмо господарице замка своме сину.
Обавештава га да ће му послати књиге и саветује му да буде
стрпљив и миран. Једно уобичајено писмо. Каква су она што
их мајке пишу својим синовима.
– Око колико сати је она писала ово писмо? – пита
судија.
– Око пет сати увече.
– А ви, када сте отишли из замка?
– Пола сата касније. Био је мрак.
– И јесте ли се вратили право кући?
– Право кући – одговара Флора.
– И нисте видели никога, и нисте разговарали ни са ким,
све до јутрос?
– Причала сам само са својим птицама и својим цвећем,
све док није стигао чувар који ме је позвао да хитно дођем у

112
суд. Код вас.
– Нисте излазили из куће током ноћи?
– Нисам, господине судијо. Кућну набавку сам хтела
обавити овога јутра. Ево списка. Написаног госпођином
руком. Морам отићи у куповину када будем изишла одавде.
Судија баца поглед на списак. Враћа га Флори.
– Флора, погледај ме у очи и реци ми искрено. Није ли
између господина Антоана и тебе било искрице љубави?
– Није, господине – одговара Флора без оклевања.
– Али, господин Антоан Тунијаде те је јамачно волео –
каже судија. – Сваки човек који те види диви ти се и жели
те. Ти си веома лепа. Антоан је имао двадесет година.
Морао је бити лудо заљубљен у тебе. Је ли тако?
– Нисам приметила – одговара Флора.
– Било је нормално да се он заљуби у тебе – каже судија.
– Имао је двадесет година. Ти си лепа. Обоје сте били у
замку. Живели сте по читав дан под истим кровом.
Непрестано сте се виђали. Реци ми истину. Је ли био
заљубљен у тебе?
– Није – одговара Флора.
– То „не“ је сумњиво – каже судија. – Пролазили сте
двадесет или сто пута на дан једно поред другога, и тела су
вам се додиривала. Ваша тела од двадесет година. Јер вас
двоје сте били готово вршњаци. И ти кажеш да ништа ниси
осетила?… Да он никада није показао никакво занимање за
тебе, као жену?… То није нормално!
– Нормално је да ништа не приметим – одговара Флора.
– Чак и да је било као што ви кажете. Чак и да је био
заљубљену мене, не бих ништа осетила. Ми нисмо говорили
исти језик. Он је био попут свога оца, попут свих деспота:
насилан, надмен, жесток, заповеднички настројен,
диктатор… Говорио је језик силе и насиља. Његове речи су
биле наредбе. Ја говорим неки други језик. Ја сам жена,
биће које, на земљи, следи своје срце, као што кућица свуда
следи пужа. Читаво моје биће је зависно од мога срца.
Говорити мени, значи говорити моме срцу. Отворити моје
биће, то значи отворити моје срце. А срце се не отвара као

113
што се отвара неко утврђење, на силу. Не може се освојити
срце као што се осваја тврђава. Срце није гвоздени сандук
који се може обити да би се похарао. У срце се не може
продрети на силу, надменошћу и насиљем. А млади
Тунијаде знао је само језик насиља. Ништа ми није могао
рећи. Јер ја разумем само језик срца, супротан ономе који
је он говорио. Виђали смо се по сто пута на дан, али смо се
гледали као што се гледа кроз прозор воза који пролази.
Били смо једно поред другога као што могу бити један крај
другога два странца на истом плочнику. Дакле, нисам га
познавала. То је као да га никада нисам видела… Или као да
сам га видела на некој слици на зиду.
– Добро се слагао са својом мајком?
– Људи који живе без икакве топлине не долазе у
опасност да се посвађају. Куварица која не ставља своје јело
у врућу пећницу никада не долази у опасност да јој јело
загори. Породица Тунијаде је водила живот који наликује на
неко јело у које је стављено све што треба, јело којем не
недостаје ни со, ни бибер, ни било шта. Али јело које је
послужено сирово, које није било у пећници. Они су
устајали ујутру, читали, шетали, ловили; играли су карте,
слушали музику, шалили се, писали и одлазили на спавање.
То је био попуњен живот. Беспрекоран живот. Свега је било
у њиховом животу, осим живота. Живот! Ето, то је
недостајало у читавом њиховом животу.
– Госпођа Патриција је имала пријатеља?
– Никога у крају. Можда у иностранству, одакле је
долазила. Јер, можда то знате, она је дошла из
иностранства, као све ствари које је имала породица
Тунијаде.
– Ко је посећивао замак?
– Нико – одговара Флора. – Ни док је Тунијаде старији
био жив, ни после његове смрти. Нико никада није долазио
у замак.
– Немаш никакву идеју које могао убити господина
Антоана Тунијадеа?
– Не, господине судијо.

114
 – Иди сада у куповину и горе у замак – каже судија. – У
салону замка видећеш мртвог господина Тунијадеа. Да ли
ће ти бити тешко? Реци ми искрено.
– Увек је тешко видети младог човека мртвог – одговара
Флора. – Али нисам изненађена што је умро насилном
смрћу. Он и сви његови превише су се играли насиљем да не
би умрли насилном смрћу. Ко се служи мачем, од мача ће и
страдати5. Ко се игра ватром, опече се. Увек сам се чудила
како људи из те породице могу живети толико дуго, сејући
посвуда насиље, мржњу и неправду. Јер увек нас погубе
наша сопствена дела, као што неке змије умру отроване
сопственим отровом. Но, жао ми је господина Антоана.
Нека му је лака земља!
Флора Валеверде излази из уреда, усправна као кад је
ушла. Сада је судија готово убеђен да убиство младога
Тунијадеа није злочин из страсти. Породица Тунијаде је
породица мучитеља. А мучитељи не знају за страсти.
Мучитељи су хладна бића.

115
 16

ИСМАИЛ ЛИПОВАН И ЊЕГОВА СТРАШНА ВЕРА

„А шта ако је Исмаил Липован убио младога Тунијадеа

прошле ноћи?“ – пита се судија Козма Дамјан. Помисао да
је Исмаил убица пролази му кроз главу попут муње, у
тренутку кад пред палатом правде опази дивовску прилику
кочијаша, непомичног у својим саоницама. Претпоставка да
је Исмаил убица чини се прихватљивом. Судија прилази
прозору. Напољу чекају Исмаилове саонице с белим
коњима. Виђен са те удаљености, онако велик као медвед,
огрнут јагњећом кожом, са својом огромном шубаром од
овчије коже по којој пада снег, кочијаш изазива језу.
Исмаил би могао задавити медведа, само снагом својих
руку. Те ноћи, посматрајући Исмаила док је на месту
злочина склањао снег својим рукама великим као две
лопате, са песницама крупним попут маља, судија је осетио
исту језу од страха и исту сумњу као и сада. Судија се такође
присећа како се Исмаил грчио при погледу на крв, којој је
одбијао да се приближи.
– Гледате сиротог Исмаила? – пита начелник.
Управо је завршио свој извештај о злочину, извештај који
телефоном мора послати својим претпостављенима.
– Јадни Исмаил, – наставља он, – веома ми га је жао!…
Он страшно пати, због фена. Пати више од свих овде. Не
може ока склопити, ни на трен, све док тај ветар дува. Ако
фêн не престаје током три дана и три ноћи, током тих три
дана и три ноћи Исмаил не склопи очи. То је један
несрећник.
– Зар један толики див, велик као мамут, може осећати
последице једног тако слабог ветра? – чуди се судија.
– То је због његове страшне вере.
Начелник и судија гледају кочијаша, по коме падају
крупне пахуље снега, као по неком кипу.
Исмаил Липован, кочијаш града Агапије, висок је два
116
 Исмаил Липован, кочијаш града Агапије, висок је два
метра, коса му је углачана и златаста као мед који тече и
као зраци сунца. Очи су му стакласто сјајне и плаве као
споменак. Увек носи своју чудну униформу. Има на хиљаде
плавих дивова какав је Исмаил, са плавим очима, и
сомотским капутом, који обављају посао кочијаша у готово
свим молдавским градовима. Сви су ушкопљеници. Сви су
избеглице са истока, и припадници исте тајне и страшне
секте, секте ушкопљеника.
Ти људи су се појавили у свету има томе једно столеће.
Стигли су из степа на северу Црног мора. Тамо, у земљи
њиховог порекла, њихова вера је строго забрањена, а онај ко
је исповеда осуђен је на смртну казну или на доживотно
изгнанство у ледени Сибир. Ни пред једним судом, никада
није било олакшавајућих околности за ушкопљенике.
Острвљеност према њима је неумољива и општа. Због тих
крвавих прогона, они су бежали према западу. Виђени су
чак у Канади, Сједињеним Америчким Државама и на
Аљасци. Малих скупина ушкопљеника има у Берлину, у
Паризу, у Прагу и у готово свим градовима Запада.
Углавном раде као кочијаши. Могу се препознати издалека,
због својих капута од плавог сомота, дугачких попут
мантије. Носе кожни каиш, чизме, шубаре или сомотске
капе. Пре него по њиховом полу-ратничком, полу-
свештеничком оделу, препознају их по њиховој изузетној
чистоћи. Њихови коњи, њихове запреге, и сви предмети које
имају су сјајни, улаштени, излакирани, блистави. Они живе
у четвртима предграђа, у ниским кућама опасаним високим
зидинама, иза којих влада гробна тишина. Ушкопљеници
говоре веома мало, и никада не говоре O својој вери.
– Ја сам – каже начелник Филарет – становао близу
четврти ушкопљеника, док сам био у школи за полицајце.
Том приликом сам их темељно упознао. Потом сам, пошто
су ме заинтересовали тајновитошћу којом обавијају свој
живот, потражио обавештења о њима у полицијским
архивама у Јашију. Већ једно столеће, ти људи стижу са
истока у редовним таласима. Сви пролазе кроз нашу земљу.

117
Никада не говоре из којег тачно краја долазе. Али увек је у
питању место на северу Црног мора. То је крај у којем
јереси ничу као печурке после кише. Људи који се рађају на
обалама Црног мора увек су имали врло тежак живот.
Одувек их је гушила људска судбина, као што се човек дави
кад му гурну главу испод воде. Људска судбина, судбина
човека на земљи је нешто што они не могу прихватити. Они
се, дакле, гуше у тој судбини, и покушавају да се из ње
ишчупају. Слични су човеку који је упао у реку и покушава
да се домогне обале. Они осећају једну наследну жеђ, једну
неутољиву, сурову, нељудску жеђ за апсолутним. И стога
смишљају разне врсте јереси, покушавајући да утекну од
људске судбине, да се издигну изнад земље и изнад људског
живота. Они сањају, и то их раздире, о свеопштем братству,
о превазилажењу човека, о изравним односима човека са
Богом, са анђелима и свецима… Једна од безбројних секти
које се даноноћно појављују на обалама Црног мора јесте
она којој припада наш сироти Исмаил: секта ушкопљеника.
Они су хришћани, слични свим хришћанима света, али
између осталог, они одстрањују своје полне жлезде. Они се
тако осакаћују не би ли одстранили сваку опасност да падну
у грех телесне љубави и блуда. Нашли су један текст у
Јеванђељу по Матеју да то оправдају. Хируршким ножићем,
они примењују 12. стих 19. главе тог Јеванђеља. На свом
властитом телу. Како би остали чедни и чисти. Њихова
замисао је да је пол у корену сваког греха. Пол спречава
човека да стигне у виша стања, за која је створен. Пол
човеку проузрокује свакакве потешкоће и невоље.
Одстрањујући полне жлезде, они мисле да ослобађају
човека сваког робовања нагонима и телесном. Ослобођен од
служења полу и телу, човек је способан да достигне стање
анђела. Јер анђели су изнад људи по томе што немају ни
пола ни тела. Читава вера ушкопљеника заснована је на тој
теорији. Они мисли да полни орган није неопходан као што
су то око, ухо или срце. Они мисле да је полни нагон као
фен: када он бесни, сваки ред, сваки здрав разум и свако
расуђивање пољуљани су. Човек је у власти пола као што

118
пада под утицај тог ветра лудила. То је један глуп и
испразан нагон, који спопада и раздражује птице свега
једном или два пута годишње, али човека дражи
непрестано, дању и ноћу, током већег дела његовог живота.
Ушкопљеници су, дакле, одлучили да хируршким ножем
исправе ту несавршеност људске природе. Они одстрањују
корене тог нагона који човека спречава да достигне
савршену чистоту анђела. Они мисле да поступајући тако
праве врло добар посао. Јер је глупо изгубити вечност,
краљевство небеско и анђелско стање због једног пољупца,
једног загрљаја или четврт часа ниског задовољства додира.
Ушкопљеници приступају том малом захвату – неупоредиво
безазленијем од операције слепог црева – након што су
поседовали жену и након што су добили само једно дете.
Одмах после рођења тог детета, отац постаје евнух, и живи
остатак својих дана и ноћи поред своје супруге као поред
сестре.
– И Исмаил је одиста ушкопљеник?
– Јесте, господине судијо.
– Ожењен је и има једно дете?
– Да, али је жену и дете изгубио. Они су умрли пре
његовог доласка овде. Чини се да су његову жену и дете
убили полицајци, док су прелазили границу, по залеђеном
Дњестру. Он овде живи сасвим сам.
– То је суморна прича – каже судија.
– Суморна, али ви не можете замислити, господине
судијо, који степен чистоте достижу ти прости и неписмени
људи. Јер Исмаил, као скоро сви ушкопљеници, не зна ни
читати ни писати. Они писање сматрају безбожном
делатношћу. Упркос својој необразованости, они негују
морал, углађеност, и придржавају се беспрекорних правила
понашања. Њихов начин понашања је профињенији од оног
на краљевском двору. У четврти коју насељавају
ушкопљеници нису потребни ни полиција, ни судија, ни
лекарска служба. Они не краду, не лажу. Не варају. Они
дословно поштују десет заповести. У њиховом домаћинству
влада тишина као у манастиру.

119
 – Јесу ли успели да достигну чистоту о којој су сањали?
Јесу ли срећни?
– Не, господине. Њихове четврти, њихове куће и њихово
постојање притиска тешка туга. Чистота коју су достигли за
човека је тежа од телесног греха. Они су изузетно радишни,
највреднији од свих људи. Спавају четири или пет сати, а
остатак времена раде без престанка. Тачни су, јер тачност
је, не знам да ли сте то приметили, једна врста уредности на
плану времена. Они се никада не забављају. Не иду ни у
биоскоп, ни у позориште, ни на прославе било које врсте.
Никада не пију алкохол, не пуше, не певају, не играју, не
звиждућу. Не читају ни књиге, ни новине. Не слушају радио.
Немају никаквих уметности. Бог замењује све. Њихова
телесна чистоћа је дотерана до крајности. Нема никакве
мрље, никакве прљавштине, ни на њиховом телу, ни на
њиховој одећи, ни на кући, ни на предметима, ни на
њиховим животињама. Мада га њихова вера не забрањује,
они никада не једу меса. Не једу ни бели, ни црни лук, ни
зачине, да би им и дах био исто тако чист. Према
животињама се односе као да су и оне људска бића.
Животиња је Божје створење, и поштујући његово дело, они
поштују Ствараоца. Недељом и празничним данима,
ушкопљеници никада не упрежу своје коње. И коњи такође
користе дан одмора. Недељом, све животиње су ослобођене
ношења конопца или ланца који их везује. Слободне су. Од
суботе увече до понедељка ујутро, све животиње
ушкопљеника су на слободи. Телад и јагњад имају право да
узму све млеко својих мајки. Јер ниједан ушкопљеник не
музе краве и овце недељом, остављајући тако све млеко
младима. Они никада не псују. Не носе никакво оружје, чак
ни перорез. Они празне и четкају своје џепове, свакога
јутра, како у њима не би остало нечистоће. Чак ни на својој
обући не подносе никакву прашину, никакву мрљу од блата,
никада. Они не покрећу парнице, никада не подижу никакве
тужбе, ма каква штета да им се нанесе. Никада не јашу
коња. Никада коњима не стављају ђемове, сматрајући да је
гвоздена жвала која се ставља коњу у уста насиље према

120
коњу и увреда за једно Божје створење, дакле за Бога.
Возити кола са коњима упрегнутим без ђемова, по
неравним планинским путевима, за кочијаше липоване је
игра. Удеси су ипак врло чести. На низбрдици, коњи без
ђемова се залете и смрскају кола и кочијаша. Ушкопљеници
сахрањују мртве, страдале под крхотинама својих кола, али
и даље не прихватају да коњима ставе ђемове. Сви имају
бич у десној руци. Скоро све време. Али никада ниједан
ушкопљеник није тим бичем ударио своје коње. Бич је за
њих тек обележје њиховога кочијашког заната. Бич није
употребни предмет. Они се њиме не служе да би ударали.
Сазнавши да Исмаил Липован никада не употребљава свој
бич, деца из Агапије, сурова као сва деца, направила су
један опит. Напујдала су све опасне псе у граду на Исмаила.
То изазивање имало је за циљ да искуша Исмаилову веру.
Управо као што је Бог кушао веру праведног Јова. Пошто су
их мали неваљалци напујдали, пси су опколили Исмаила да
га растргну. Пси су већ искидали сомотски капут на дроњке,
и више њих је зарило зубе у кочијашево тело. Исмаил се
скаменио од страха. Око себе је видео само псеће њушке
спремне да га растргају. Имао је бич у десној руци, као и
обично. Да би се одбранио, морао је ударити на псе. Али, то
он није желео. То је било противно његовим верским
начелима. Ушкопљеници су се сами осакаћивали, секући
своје властито тело, из верских убеђења. Да би посведочио
своју веру, Исмаил је прихватао да, ако је то било потребно,
и пси откину од његовог тела и растргају га. У тренутку када
Исмаил више није могао да подноси бол и изнад свега
страву, он је начинио знак крста и заклопио очи,
прихватајући мученичку смрт. То је био врхунац кушања.
Тада су се деца умешала и спасла Исмаила. Од тога дана,
људи из Агапије, укључујући и децу, знају да је Исмаилова и
вера ушкопљеника нешто веома озбиљно и врло дубоко.
Поштовање које им се указује једнодушно је. Чак и отац
Никодим, наш свештеник, мада ушкопљеницима не
дозвољава да приђу светом причешћу, показује дивљење
према њима.

121
 „Њихове жене су плаве, са плавим очима, и изузетно
светлом кожом. Њихова пут чини се као слика од млека и
крви. Жене ушкопљеника су веома лепе. Коса им је боје
меда и сушеног дувана. Док су младе, носе хаљине и огртаче
небеско плаве боје, какве су им и очи. После тридесете
године, облаче се искључиво у црно. Увек су крајње уредне
и неговане. Готово никада не говоре, а гледају попут
монахиња.
„Њихове куће су беле, чисте и сунцем окупане. Њихова
дворишта и улице њихових четврти су поплочани, и перу се
водом и сапуном више пута на дан. Стаје су им подједнако
осунчане, проветрене и чисте као и домови. Њихова коњска
опрема блиста попут војничких опасача на паради, јер
ушкопљеници свакога дана глачају своју опрему и бакарне
украсе. Рекао сам вам да, већ једно столеће, од када су
побегли из својих степа и прошли кроз нашу земљу, на путу
према Западу, никада нису направили ниједан једини
преступ.
– Али зашто их власти осуђују на тако сурове казне, ако
не чине зло и ако су тако савршени грађани?
– То је загонетка – одговара начелник. – Друштво је
трпело грубе јереси и секте, али је увек гушило у крви и
истребљивало јереси чистих, савршених, као на пример,
јереси богомила, катара и осталих чистунаца.
Уз то, жестина са којом су се власти обрачунавале са
ушкопљеницима била је изазвана тајанственошћу у којој
ови живе. Најзад, они су и веома ревносни у преобраћању
других у своју веру. Заводе нарочито младиће, које наводе
да постану евнуси. Барем су тако потврдиле власти у крају
из којег долазе. Код нас никада није било потешкоћа. Оно
што код њих изазива радозналост јесте њихов тајанствен
начин живота. То побуђује знатижељу људи. Свака кућа
ушкопљеника је опкољена оградама или високим зидинама.
И најсиромашнија кућа је скривена иза тако високих зидина
да се са улице једва може видети димњак. Зелено обојена
врата увек су забрављена катанцем. Никада не шетају
улицом, ни они, ни њихове жене, ни њихова деца. Та њихова

122
склоност ка повлачењу, ка осамљивању и тајанствености,
изазива око њих радозналост других људи. Никада ниједан
странац не улази у кућу ушкопљеника. Иза њихових зидина
и њихових забрављених врата, никада се не чује никакав
глас, повик, никаква бука. То је нека тајанствена тишина.
Као да су сви житељи изненада преминули. Но, поред тог
смиреног вида њиховог живота, постоји и узбудљива страна.
Њихово сакаћење чини их изразито осетљивим и
раздражљивим. Дакако, они се савлађују. Али њихов је
живот једна страшна патња. Смета им и најслабија промена
времена – фêн их нарочито излуђује. У данима док дува
фен, они не могу ни јести ни спавати. Тада проводе бесане
ноћи у молитви и покајању. А чак и кад нема фена, ни
промене времена, без икаквог спољашњег повода, они
понекад падају у стање безграничне туге и очајања. Падају у
то стање као у неки понор, као у неку провалију без дна. И
не могу одатле изићи. То је Божја казна, господине судијо.
Зато што су покушали да преправе и поправе Божје дело, то
ће рећи, своје сопствено тело. Људи не могу надмашити
драгога Бога. А пошто су ушкопљеници покушали
надмашити Бога, Бог их кажњава тако што падају под удар
великих прогона споља и, изнутра, у бездане туге, сете и
бескрајног безнађа, у те мрачне поноре. Има чак и оштријих
казни које им одређује Бог.
– Злочини? – пита судија.
– Никада нема злочина код ушкопљеника! Али избијају
код њих драме по ужасу равне убиству. Сваке две-три
године, из њихових мирних кућа и четврти чује се тако
силна галама да се пробуди читав град. Узбуне се све
полицијске станице. Све ватрогасне екипе долазе у четврти
ушкопљеника. Житељи суседних четврти пробуде се и
дојуре. Галама траје читаве ноћи. Као неки велики пожар. А
узрок је увек исти. Неки млад ушкопљеник, један од оних
недавно осакаћених, запада у врло тешко стање побуне и
очајања. То је горе од лудила. Бунтовни млади ушкопљеник
излази насред улице и чини све оно што је забрањено
чинити. Цепа своју одећу и остаје наг. Улази у ноћне локале

123
на лошем гласу и у јавне куће, из пуког задовољства да буде
тамо где је грех. Опија се, виче, псује, хули на Бога и своју
веру. Риче као рањена и окрвављена дивља звер. Туче
самога себе. Повређује се. Ваља се у блату. Унеређује се.
Ломи све на шта наиђе: излоге, намештај, возила, натписе
изнад радњи. Бори се да утекне прогонитељима, и увек
утекне, зато што не зазире ни пред каквом опасношћу, као
кандидат за самоубиство. Пење се на кровове, на уличне
светиљке, качи се о телефонске жице, сасвим високо, попут
некаквог пеливана. Обнажује се у средишту града. То је
потпуна побуна, кажем вам. Безусловна. Употпуњена
дивљачком жудњом за јавним самоуништењем.
„Након неколико сати потере, полиција, ватрогасци и
болничари ухвате бунтовника. Обуздају га. Најчешће му
обуку лудачку кошуљу. Бригу о бунтовнику одмах преузме
заједница ушкопљеника која плати сву штету, понуди
кауцију за бунтовниково пуштање на слободу, и намири све
новчане казне. Читава њихова заједница учествује у томе.
Пребацују бунтовника код себе, у своју четврт, иза високих
зидина. Он ту добија дозволу да пије, да виче, да све изломи.
Онда га остављају да спава. Док спава, попаљене су све
свеће и све лампе по кућама, где ушкопљеници бдију и моле
се. Сутрадан ујутру, нико не подсећа бунтовника на оно што
се догодило. Напротив, помажу му да све заборави. Готово
су се сви, у извесном тренутку, срели с тим бунтовницима.
Поново почиње животу заједници, као и обично. Али једна
претња остаје да лебди, опасност од нове побуне. Та несрећа
се догађа изненада, незаустављиво, попут вулканске
ерупције. За побуне нема правила. Не могу се предвидети.
Нема времена да се спрече. Ништа више него што се могу
предвидети земљотреси. Те побуне су највећа патња и
највеће понижење чисте заједнице ушкопљеника. Они сви
пате због побуна прошлих и побуна које долазе, као због
општег зла и покоре. То је такође казна Божја. Зато што, у
тим тренуцима, ти чистунци, који желе да се надмећу са
анђелима, падају ниже од свиња. Истина је да орлови често
падају ниже од кокошака, док кокошке никада не лете више

124
од орлова. Но, то је утеха само за кокошке, али не и за
орлове. Највеће грехове увек су чинили највећи људи. То је
закон.
– Ноћас, у тренутку злочина, дувао је фêн ?
– Ужасан фêн – одговара начелник. – Мислим да читаве
ноћи сироти Исмаил није склопио очи ни на један трен. Чак
ни животиње у граду нису имале мира током читаве ноћи.
Пси су лајали, мачке су трчале тамо-амо, као да их је убола
оса, а певци су кукурикали у неуобичајено време. Рекао сам
вам: фêн је као дах лудила, као дах ђавола.
– Мислите ли, начелниче, да је Исмаил ноћас могао бити
обузет тим веома тешким стањем лудила, због фена?
– Исмаил је увек у веома тешком стању док дува фен. То
сам вам већ рекао. Сви ушкопљеници нарочито тешко
подносе дејство фена. Посебно ноћу.
Јер последице фена страшније су током ноћи него током
дана. Тама му појачава дејство.
– А шта ако је Исмаил починио злочин?
– Који злочин?
– Злочин у замку. Шта ако је Исмаил убио младога
Тунијадеа?
– Немогуће – каже начелник.
– Близу жртве није било никога осим Исмаила. Он је
пренео тело у замак. Он је први видео убијеног. Управо је
Исмаил подигао узбуну. Главни осумњичени је Исмаил.
– Заборављате да је убица трчао према шуми. Госпођа
Патриција Тунијаде је пуцала на убицу.
– Исмаил је тај који уверава да је неки човек трчао ка
шуми. Немамо никаквога доказа да је заиста било неког
човека који је бежао из замка. Само Исмаил то каже. Нема
трагова. Оно што је госпођа Патриција, у свом нервном
растројству, под ударом јаких осећања, могла видети или не
видети, не рачуна се. Исмаил јој је рекао, у мраку: „Госпођо,
ено убице!“ И сирота жена је, луда од бола, видела неку
сенку и пуцала на њу. Да је то био човек од крви и меса,
госпођа Тунијаде би га убила. Она никада није промашила

125
мету. Ако госпођа Патриција Тунијаде није убила убицу, то
је сасвим једноставно зато што њега тамо није ни било.
– Ниједан ушкопљеник никада није извршио убиство –
каже начелник. – Чак ни у свом веома тешком стању
лудила, ниједан ушкопљеник никада није нанео зла никојем
људском бићу, нити било ком живом створу. Исмаил није
могао починити то убиство. Чак ни под утицајем фена.
– Ви сте, начелниче, сами рекли да орлови понекад
падају ниже од кокошака… Да су највеће злочине починили
најчистији. Исмаил је главни осумњичени. Тим пре што
припада једној веома опасној секти. Најопаснији су они
људи који, као Луцифер, покушавају превазићи Створитеља.
Икар, Фауст, Прометеј, сви замеци надљуди и супарници
Божји, сви су они најопаснији грешници. Надчовек и човек-
Бог, или човек-анђео, већ је, сам по себи, грех. Злочин.
Исмаил је за мене осумњичени број један. Млади човек га је
раздражио, и он га је убио, безразложно. Убица је Исмаил.
Пред вратима палате правде, снег пада у крупним
пахуљама на кочијаша, Исмаила Липована, који чека у
својим саоницама, као неки кип на постољу. Чека, од јутрос,
да га осумњиче за убиство. И чуди се што му судија још увек
не тражи да положи рачуне.

126
 17

УБИЦА ЈЕ ОТКРИВЕН

Протекло је дванаест сати од убиства младога војника

Антона Тунијадеа. Сада је један сат поподне. Први је петак у
месецу марту. Није откривен никакав траг. Истрага тапка у
месту. Нико младоме судији није дао ни једно једино
корисно обавештење. Прошло је двадесет четири часа од
када је постављен за мировног судију у том граду. Козма
Дамјан пада од умора. Госпођа Евдоксија му је послужила
нешто за јело. Потом гa је посаветовала да мало одспава.
Tor јутра, у један сат, пробудили су га, па је отишао у замак,
на место злочина. Од тада, није предахнуо ни на тренутак.
Судија леже у свој велики кревет. Преплављује га тежак
умор какав још никада није осетио. Схвата да је то утицај
фена. Чувеног усправног ветра. Док тај ветар дува – као сада
– ниједна гранчица се не помера. Све изгледа непомично.
Но ветар због тога није мање присутан; притиска главе,
силази с висина, са својим телом од вате и паре, попут
облака. Не чује се кад силази. Једноставно, дисање постаје
отежано. Небески свод силази тако ниско да свако осећа
његову тежину на својој глави, као тежину оловног
поклопца. Небо све притиска. И судија тоне у сан, свом
тежином. Тек што је заспао, пробудили су га. Неко виче:
– Пронашли су убицу! Господине судијо, убица је
откривен!
Вест доноси госпођа Евдоксија.
– Убица је управо сишао с воза. Нема ни пет минута
откако је воз ушао у станицу. Деца су ме обавестила. Убица
је под јаком стражом у уреду шефа станице. Тамо вас
чекају. Траже и начелника Филарета да и њему пренесу
вест, али га не могу наћи. Није у уреду.
– Али ко је ухапсио злочинца, ако начелник не зна
ништа O томе? – пита судија.
– Људи су га нашли – одговара госпођа Евдоксија. –
127
 – Људи су га нашли – одговара госпођа Евдоксија. –
Видећете.
На станици, судија сусреће гомилу људи, нарочито деце
и жена. Сви су дојурили да виде убицу. Овај се налази у
уреду шефа станице. Лежи на кревету господина Инимиоре
умотан у покривач обележен почетним словима
железничког друштва. Види се само убичина глава. Обла
глава; кожа је спржена ветром, боје цигле, с брадом од
неколико центиметара, више седом него црном. Чело је
испупчено, као стена нагнута над провалијом. Злочинцу су
очи затворене; изгледа пре мртав него уснуо. У малом уреду
господина Инимиоре, присутни су и један машиновођа, сав
црн од угља, и његов помоћник, млад шегрт. Машиновођа и
његов помоћник су странци.
– Ево убице – каже машиновођа.
Он је радник, висок, мршав, са црним брковима
дугачким све до ушију. Има очи црне као мрље од угља
којима су му умазани лице, руке и одећа. Његов помоћник
показује судији убицу испруженог на кревету.
Инимиора телефоном одговара својим
претпостављенима који су га позвали управо у тренутку кад
се, у његовом малом уреду, одвијају тако значајни догађаји.
Притискајући носевима прозорска окна, на перону се
тискају градска деца. Све их је више.
– Како знате да је он убица? – пита судија. – Он вам је то
рекао?
– Не, – одговара машиновођа, – он није уста отворио.
Више је мртав него жив. Господин шеф станице и овдашњи
људи, кочијаш и деца, они су га препознали. Они су
изричити: ово је убица. Ми нисмо одавде. Али они, сви
овдашњи, одмах су га препознали.
Судија не разуме баш најбоље како то људи из Агапије
знају ко је убица младога Тунијадеа. Дан раније, нико није
изговорио ни једно име. Раздражен је, али се савладава.
Тражи од машиновође да му исприча како се све догодило.

– Зовем се Спиридон. Ја сам машиновођа теретног воза

128
 – Зовем се Спиридон. Ја сам машиновођа теретног воза
који видите овде на станици. У локомотиви радим са својим
помоћником, кога видите овде. Он може потврдити да је све
што вам говорим истина. Возио сам веома полако, између
десет и двадесет километара на час. Иако је локомотива
опремљена чистилицом за снег, ваља возити полако. А
нарочито треба гледати док возиш, непрестано надзирати
стање пруге. Понекад се наилази на препреке које
чистилица не може одстранити; онда обојица морамо сићи,
с лопатама, и уклонити снег са пута. Десет минута пре него
што ћемо стићи у Агапију, било је тачно један и пет минута,
опазио сам на путу неку црну тачку, међу трачницама
испред нас. Зауставио сам да бих боље видео. Најпре сам
помислио да је то неки вук, или медвед, који је рањен и
лежи у снегу. Када се воз зауставио, осмотрио сам још
једном. И мој шегрт – Кристофор – је такође погледао.
Заиста је то била нека црна мрља која се мрдала. Пришли
смо возом што смо ближе могли. Онако затрпана у снегу,
звер се налазила на пет метара испред нас. Спремали смо се
да сиђемо и дотучемо је лопатама за угаљ. Били смо
убеђени да је то нека звер. Али нисмо знали да ли је у
питању медвед, дивљи вепар или нека друга велика
животиња. Јер, била је превелика за вука или лисицу.
„То је човек – повикао је Кристофор. – То није
животиња! Нема длаке. Има капут.“ И због тога га нисмо
умлатили, у снегу у којем је био затрпан. До тог трена, били
смо спремни да га тучемо. Јер то је могла бити једино нека
рањена звер, и требало ју је убити пре него се она баци на
нас. Рањени медвед или вепар посебно су опасни. Чак и кад
су на смрт рањени, раскомадају вас. Неке колеге су често
наилазиле на рањене звери на прузи. Били смо дакле
спремни да ударамо, пре него што смо и знали која
животиња је у питању. Али нисмо ударили, захваљујући
Кристофору, који је на време видео да је то човек. Онда смо
пажљивије пришли. Но, са лопатама још увек спремним… –
Јер, човек не зна на кога наилази. Каква то може бити особа
кад се налази насред пруге, затрпана снегом? На неком

129
друму, могло би се помислити да је то неки унесрећени
путник. Али, на прузи, човек је неповерљив. Можда је човек
покушавао да нас намами, претварајући се да је мртав, па
да нас убије. То се често дешава.
„То је неки путник испао из воза!“ – рекао је Кристофор.
„Зацело је тако – рекао сам ја. – Иначе, не би могао бити
овде. Километрима далеко од најближег пута. Испао је из
воза“. И, мање смо се бојали. Примакли смо се. Судећи по
његовој одећи, то је био неки сиромашан и стар човек. Без
кошуље. Није имао чак ни џемпер. Одмах смо помислили
да је то неки слепи путник, без карте, који се склонио на
степенице вагона, да га не би нашли и ухватили, па је одатле
пао. На први поглед се видело да је то човек који не може
платити карту. Па смо се сажалили. Тако је то са
сиротињом: одмах осећају да зависе једни од других. Када
се богаташи сусретну, они узајамно изазивају и осећају
мржњу и завист. А сиротиња се радо зближава. То су деца
исте мајке. Деца Богородице заштитнице убогих.
„Да је била ноћ, ја бих био убио човека, мислећи да је
животиња. Спустио сам своју лопату поред њега и рекао му:
„Испао си из воза, несрећниче? Путнички воз је прошао пре
један сат“.
„То је могао бити само неки путник који је испао из воза
са југа. Питао сам га шта му се догодило. Али човек ме није
чуо. Схватио сам да је прилично изубијан. Није могао
проговорити. Више се није мицао. Сагнуо сам се. Још је био
топао и дисао је. Врло успорено. Био је пре хладан и млак
него топао. Али жив. Схватио сам да сам стигао сат или два
сата касније, нашао бих га сасвим укоченог. Спремног за
дрвени капут. Покушао сам га извући из снега. Но, било је
тешко. Несрећник је био пет пута тежи од мене. Погледајте:
то је слон!… Стена!… Трудио сам се четврт сата да га
померим и пренесем у локомотиву. Није се мицао. То ме је
плашило. Чудан осећај… Али сада сам задовољан што сам га
извукао оданде. Не пружа се сваког дана прилика да спасете
човеку живот. Чак сам био врашки поносан. Моја жена и

130
моја деца ће исто тако бити задовољни. И поносни на свога
оца, што је спасао живот једном човеку.
„Човек је сад лежао испружен у локомотиви. Крај ватре.
Али није могао бити свестан да је топло. Возили смо
полагано. Пошто смо стигли у Агапију, предали смо нашег
човека шефу станице. Нисмо га могли возити даље, био је
скоро мртав. Погледавши га, шеф станице је повикао: „То је
убица из замка!“
„Рекао нам је да је човек кога смо довели одбегли
робијаш. Да је убио човека – секиром – има томе једна
година. И да је ноћас убио другог човека. Потресао сам се.
Али, рекао сам себи да то не умањује чињеницу да сам
спасао човека. Робијаш или не, био је човек. И био сам
задовољан што сам га спасао. Но, био сам збуњен. Нисам
очекивао да је несрећник убица. Шеф станице је затим
позвао кочијаша. Питао га је: „Ко је ово?… Препознајеш ли
га?“ Кочијаш се прекрстио, и рекао је: „То је заиста он.
Нема грешке. То је несрећни Саванарола Молд. Он је дакле
ноћас убио младога Тунијадеа“.
„Објаснили су нам да се, од рано јутрос, у читавом крају
трага за убицом једног младог човека. И да смо га ми
нашли!“
Судија, Инимиора, машиновођа и његов помоћник, и
злочинац Сава Молд, испружен на кревету, сви ћуте.
– Ми смо испунили своју дужност спасавши човека
затрпаног у снегу на прузи – каже машиновођа. Нисмо
имали разлога да га питамо да ли је злочинац, крадљивац
или поштен човек. Наравно, погодило нас је када смо
сазнали да је тај човек, кога смо носили на својим рукама
као неко болесно дете, робијаш који је дванаест сати раније
убио човека чија је крв још свежа на његовим рукама.
Машиновођа и његов помоћник гледају теретни воз.
– Можемо ли ићи? – пита машиновођа. – Више вам
нисмо потребни?
– Можете ићи.

Два човека стежу руку судији и господину Инимиори.

131
 Два човека стежу руку судији и господину Инимиори.
Желе стегнути руку Савонароли, али он је непомичан. Као
мртав. Машиновођа и његов помоћник излазе на перон.
Тамо, почињу да се расправљају. Млађи човек нарочито
жустро маше рукама. Потом, старији куца на врата и враћа
се у уред. Стидљиво каже:
– Ми нисмо знали, господине судијо, да је то неки
сурови убица. То смо дознали овде, као што сам вам рекао.
Али сада када смо то учинили, можемо ли вас, са највећим
поштовањем, упитати за једно обавештење?
– Реците.
– Постоји новчана награда за људе који ухвате робијаша
и суровог убицу. Значајна награда. Од те награде, може се
чак направити кућа. А ми смо ухватили убицу.
Судија је блед. Машиновођа наваљује:
– Онај ко ухвати убицу понекад добије тако високу
новчану награду да она премашује моју укупну плату до
краја мог живота. Виђао сам износе које су нудили за главе
уцењених убица. Врло високе износе. Објаве и новине тако
кажу. Дакле, ако бисмо могли добити ту награду?… Јер,
ипак смо га ми ухватили.
– Да, ви сте – каже судија. – Али, за хватање овог овде
убице. Држава не плаћа ништа. Барем колико је мени
познато.
– Његова глава, значи, не вреди ништа? – пита млади
Кристофор. – Има убица који вреде читаво богатство. Сви
овде кажу да је наш убица један сурови убица. Одбегли
робијаш. Зашто његова глава не вреди ништа?
– Не знам – каже судија. – Али, колико ми је познато,
Држава не плаћа ништа за ову главу. То је као да сте донели
неку цепаницу нађену на прузи. Цена је иста; ништа. Но,
оставите ми своје адресе. Послаће вам новчану награду, ако
је има. Али то би ме зачудило.
Два железничара одлазе, незадовољни. Ухватили су
убицу који ништа не вреди. Не зна се зашто ништа не вреди.
Док други вреде милионе. Теретни воз полази, дувајући,
полагано, а начелник улази у трку. Деца су нашла

132
полицајца. Обавестила су га да је Тунијадеов убица на
станици. Да га је донео теретни воз.
У уреду шефа станице, начелник Филарет гледа човека
на самрти, испруженог на пољском кревету.
– Да, господине судијо – каже он. – Да, то је Саванарола
Молд. То је убица Тунијадеа старијег.
– И убица Тунијадеа млађег – додаје судија.
– Без сумње – каже начелник.
Он се удара по глави обема рукама. Бесан је, не може се
више обуздавати. Виче на Саву:
– Ти си, дакле, несрећниче, ноћас убио и сина?
Сава Молд ништа не чује. Једва дише. Колеба се између
живота и смрти.
– Није било довољно једно убиство, један злочин, јадни
мој, несрећни мој Саве? – јеца начелник.
Окреће се према судији:
– Окончали смо нашу потеру – каже. – Сада је злочин од
протекле ноћи решена ствар. Позваћемо доктора Пилата.
Он ће се побринути да несрећника поврати у живот. А онда
ћемо чути његову изјаву. Испричаће како и зашто је
побегао, и зашто је убио сина, након што је убио оца.
Сироти несрећник! Два убиства! Отац и син, у истој години!
Начелник излази из уреда. Направи неколико корака у
снегу. Враћа се. Обраћа се строго шефу станице:
– Инимиора, ти буди стражар. Добро га чувај. Да не би
несрећник, ако се поврати у живот, починио и треће
убиство. Јасно?
– Зар не би било боље ставити му лисице? – пита
господин Инимиора.
Начелникове речи су га уплашиле. У својој глави, већ
види Саву како се диже са кревета и дави га својим
огромним рукама, чим судија и начелник оду.
– Треба само да му ставиш лисице, ако желиш одговара
начелник бесно. – Ако немаш лисице, свежи га канапом.
Или ланцима. Канапа и ланаца имаш. Ја не стављам лисице
мртвима, ни самртницима. Као што Исмаил не ставља

133
коњима ђемове. Но, ти си слободан да то учиниш. Снађи се
како знаш.
Начелник, бесан, излази на перон. Судији каже:
– Затворићемо га у једну собу у палати правде,
господине. Сместићемо га у кревет. Послаћу полицајце да
га пренесу. И позваћемо доктора. Тако је правилно. А онда
ћемо чекати да се поврати у живот. Да нам каже како је
могао побећи, и урадити тако нешто…
Одмах потом, начелник додаје:
– Али боље би му било да се никада не поврати у живот!
За њега би боље било, у сваком случају, да што је пре могуће
пређе на други свет. Овде, нема више ништа добро да
учини! Нек’ се губи с наше земље, несрећник! Убити оца и
сина, једнога за другим!
Начелник Филарет је сасвим ван себе. Не престаје да
грми, против свега и против свих.
– Убити оца и сина! Два убиства у једној истој години! То
је слуга ђаволов. Сава више није човек. Човек то не може
учинити.
Испред станице, Исмаил седи у својим саоницама с
белим коњима. Непомичан, моли се. Начелник му довикује:
– Иди по злочинца. Одвези га својим саоницама у палату
правде. Он је скоро мртав. Добро пази док га превозиш.
Господин Филарет се затим обраћа судији:
– Нема потребе слати полицајце да га одведу. Мртвима и
онима на самрти нису потребни полицајци, јер их они не
могу спречити да побегну на други свет. Једини кутак у
којем још могу наћи уточиште… Госпођа Патриција
Тунијаде, која се хвали да никада у животу није протраћила
ни један једини метак, боље да их је протраћила све, али да
није промашила ноћас. Хвали се да може убити врапца у
лету… Боље јој је било да је ноћас добро нишанила, када је
из своје пушке пуцала на Саву. И да га је убила на месту.
Учинила би добро дело. Прво добро дело које би људи из
замка икада учинили на земљи. Али она га није убила, мада
би тако свет ослободила једног несрећника. И поштедела би
нас чепркања по прљавштини. Сада треба питати како и

134
зашто, што је излишно, будући да Сава није способан да
објасни своје поступке. Све што буде рекао биће безвредно.
Он ништа не зна. Баш ништа. Он је само био оруђе у рукама
Сатане. Ђаво је убио ноћас, пред замком. Човек то није
могао урадити. Добро познајем Савонаролу Молда. Он није
у стању да почини једно такво дело. И ко би то урадио?…
Ђаво је отворио робијашницу, нагнао Саву да побегне, довео
га овде и убио, Савином руком. Јасно је да ноћашње убиство
није дело човека. То је дело ђавола. То је један одвратан
злочин, одвише ђаволски да би био дело човека. Нарочито
убогог Саве.
– Ви толико волите своје ближње, своју земљу, свој град,
да поричете најнеоспорније и очигледне чињенице.
– Али ту земљу, то небо, то дрвеће, господине судијо, ја
њих познајем зато што су они ја сам. Они су моје тело и
моја душа. Ниједно људско биће није само тело од крви,
меса и костију. Ниједан човек не може живети само својим
телом, својом крвљу, својим костима и својом душом. Кожа
није препрека између човека и његове браће из читавог
Свемира, било мртвих или живих. Човек чини саставни део
једне земље, једног неба, заједнице свих људи. Ако се одсече
једна града, осакаћено је свако дрво. Ако се нанесе зло
једном човеку, рањен је читав свемир. Ја знам да Сава није
то урадио. Ђаво је убио.
– Начелниче, човек није добио само лице по обличју
свога Створитеља. Од Бога је исто тако добио и слободну
вољу. Човек увек може бирати. Може чинити зло, као што
може чинити добро. Он је неприкосновени владар својих
поступака.
– Али ја вам управо то сада говорим! Ја знам шта је Сава,
и шта смо сви ми овде изабрали. Због тога, ја знам да он
није могао убити. Па ипак, он је ноћас убио. Ђаво је, дакле,
његовим рукама, извршио тај злочин. Но, ђаво се не може
ухапсити! Због тога, биће осуђен Сава Молд. Али он није
извршио то дело.

135
 18

УБИЦА И ЊЕГОВЕ БОМБОНЕ

Савонаролу Молда су пренели у судијину кућу. У Агапији

нема затвора. Ни болнице. Ни амбуланте. Саву су сместили
у собу која се налази крај одаје за претрес. Испред врата су
поставили једног полицајца. Но то је сувишно. Доктор
Пилат је стигао око три сата. Постарао се за Саву Молда.
Дао му је инјекције које су га повратиле у живот. И сада,
испружен на белом кревету – у судијиној постељини – Сава
Молд се одмара.
– Треба позвати берберина Штрула, да му обрије браду –
каже начелник улазећи у собу.
Јер, на белом јастуку почива једна чекињава глава, са
неуредном, прљавом, застрашујућом брадом.
– Треба посећи тај рашчупани жбун. То је човек, а не
неки медвед – гунђа начелник.
Сава Молд је побегао из робијашнице пре три дана.
Превалио је незамисливу раздаљину, по снегу, ходајући дан
и ноћ, да би стигао у Агапију, свој крај. Путовао је
искључиво пешке, до појаса утонуо у снег. На 30 степени
испод нуле. Није јео од када је напустио робијашницу.
Стопала и руке су му промрзли. На пролеће, ако га доживи,
прсти на рукама и ногама, нокти и комади коже отпашће с
његовог тела, као што увело лишће опада с дрвећа. Но није
извесно да ће преживети. Чак би било боље да Саванарола
Молд не остане у животу. Има тренутака када је смрт
пожељнија, и једино решење. Лекар је прегледао
Савонаролино промрзло тело. Човек је неухрањен,
исцрпљен; само с великим напором, и уз помоћ лекова које
му је дао лекар, може померити језик и прозборити
неколико речи. После тога је уморан као да је подизао
камење. Начелник, Исмаил и други из тог краја питају се
чему то – окрепити тело које ће, у сваком случају, бити

136
закопано у некојем руднику соли. То је тело које никоме
није потребно. Али овде, у овој православној земљи, чувају
се и кожа и кости, зато што је и човеково тело бесмртно,
исто као душа. Написано је да ће Бог поново доћи, и да ће
онда свакоме дати његово тело. Дакле, и тело је такође
вечно. Преображено. Оно ће живети до Парусије, до другог
доласка Христовог. Човеково тело ће васкрснути. И због
тога се оно не презире. И мртви настављају да буду саставни
део заједнице живих, са којима ће бити поново уједињени
на дан Парусије. Тело покојника, мртво тело, не уништава
се, будући да је употребљиво. Оно ће бити васкрснуто. И
мртви су невидљиво присутни у цркви, уз живе, за време
Литургије. Њихови гробови су привремена пребивалишта, и
такође чине саставни део заједнице. O Васкрсу и другим
празницима, код покојника се одлази као што се посећују
суседи.
– Зовеш ли се заиста Саванарола Молд? – пита судија.
Сам је крај узглавља злочинца.
– Да – одговара Сава.
Бере судијин осмех као јагоду. Осећа укус тог осмеха
управо као да куша јагоду, јер је гладан и жедан. Већ једну
годину – на дну рудника – нико Сави није понудио осмех.
Судија није свестан дара који је управо пружио
гледајући Молда и осмехујући му се, као болеснику,
сажаљиво и пријатељски. Он пружа Молду руку. Али Молд
не може стегнути судијину руку. Молдова рука је промрзла.
Мртва.
Сава не може поверовати да му се сасвим млађани
судија насмешио. Очекивао је да ће бити жестоко
испребијан. Испсован. Изгажен, као што је то био приликом
прве истраге. А ево, судија му се осмехује као ма којем
болеснику! Сави то прија више него шоља чаја, више него
чаша топлог млека и више него одело од плиша. Желео би
да затвори очи и умре, јер је срећан. Због тог осмеха.
– Ти си Сава? – понавља судија.
– Да, господине.

137
 – Чујеш ли оно што говорим?
– Да, господине.
– Ја сам истражни судија, Дамјан.
– Salve Domnu – каже Сава.
Римски поздрав, реч salve, је иста она реч коју је судија
тог јутра чуо из уста деце овог сиротог несрећника. А сада
ето он, отац дивље деце, убица, изговара ту реч! Сазнавши
да је млади човек који се осмехује судија, Сава се напреже,
покушавајући да се исправи.
– Остани тако – каже судија.
Сава изненада пребледи. Схвата да је човек који се
налази пред њим – и на коме је запазио само осмех – судија.
А речи „судија, полицајац, стражар“ наносе бол. Због те
речи, он, несвесно, пребледи.
– Сиво, слушај ме добро.
– Слушам вас, господине судијо.
– Немој ме се плашити. Нећу ти наудити. Разумеш?… Ја
нисам ни џелат, ни хапсанџија. Ја сам истражилац,
разумеш?… Тражим истину у овом случају, као што се
тражи крај нити у клупку.
Сава је све блеђи. Од чињенице да је човек који седи на
столици крај његовог кревета судија, власт, њега подилази
језа и обузима слабост.
– Смири се, стари мој – каже судија.
То није из доброте. Него зато што он још увек није прави
судија. Понаша се као студент. Као човек. Занимање је као
кожа на лицу, најпре глатка, а потом наборана, с разним
белегама. Овај судија је посве нов судија, те није огрубео
кроз посао. Он понавља: „Смири се, стари мој“. Он спушта
руку на Савино раме. Савино раме подрхтава, попут неке
литице коју подрива узаврела бујица. У Савиним грудима
исто тако кључа једна бујица. Додирујући раме робијаша
двоструког убице, судијини прсти откривају да овај нема
кошуљу. Само памучни капутић, своју робијашку
униформу. И преко тога неки стари војнички шињел.

У том памучном капутићу и том избушеном мантилу је

138
 У том памучном капутићу и том избушеном мантилу је
човек ходао по снегу четири зимска дана и четири ноћи.
Судија је тронут до сажаљења.
Сава осећа судијину руку на свом рамену. То више није
рука једног судије. Рука која удара. То је сасвим једноставно
рука једног човека који сажаљева другог човека. Одавно већ,
одавно, још од свог детињства, Сава Молд није осетио
пријатељски додир руке на свом рамену. Чак ни у
детињству! Никада! Нико никада није спустио руку на
његово раме човечно, братски.
Робијашеве очи су као очи смртно рањеног медведа који
гледа свога ловца. Ловци знају да су пред смрт очи рањених
кошута, дивљих вепрова, па чак и вукова, очи испуњене
тугом, безнађем, а не мржњом. Савин поглед је истоветан.
Судија је његов ловац, али Сава га не гледа с мржњом. То је
као поглед звери које умиру пред очима ловца.
– Саве, причај ми.
– Шта да причам?
– Све ми причај – каже судија. – Испричај ми како су се
ствари одвијале.
Сава стиска усне. Судија онда понавља:
– Реци ми.
– Ако вам кажем, нећете ми веровати – одговара Сава
Молд.
– Знаш ли чије су речи које си управо изговорио?
– Моје су – одговара Сава Молд. – Рекао сам вам: „Да
вам кажем, не бисте ми веровали“.
То је, од речи до речи, оно што је рекао Христос,
опкољен непријатељима. Речи које је записао свети Лука у
двадесет другој глави свог Јеванђеља.
– Одговорио си сасвим исто као Исус Христос. И ниси то
знао?
– Не, нисам знао. Знам да ми нећете веровати ако вам
кажем истину.
– Пробај, Саванарола. Видећеш. Ако кажеш истину, ја ћу
ти веровати.

139
 Судија Козма Дамјан жали што је изговорио те речи. Он
вара Саву. Извесно, вероваће му. Али чињеница да му
верује неће нимало променити положај Саве Молда. Оно
што један судија мисли, оно што један судија верује и што
осећа, нема никаквог значаја. Судија је особа која
примењује ценовник: тој и таквој кривици одговара та и
таква казна. Није његово да има мишљење. Судијино је само
да захтева тачну цену за почињено дело. Он мери на ваги.
Попут апотекара. Он не мери на својој савести. Ни на
својим осећањима. Ни на својим убеђењима, као песници
или као свештеници. Не. Он ради један механички посао. Да
ли судија верује или не верује Савиним речима нема
никакве стварне важности. Али то поверење, искрено
поклоњено унапред, чини добро. Оно је као неки мелем за
срце прогоњеног човека, убице. Судија понавља: – Вероваћу
оно што кажеш, Саве. Видећеш. Имам у тебе поверења,
унапред.
– Било је страшно – каже Сава. – Не можете знати
колико је било тешко.
Када каже да је „било врло тешко“, лице Саве Молда се
открива. Показује се, као да је дотада било скривено. Сава је
див. Али његова телесна исцрпљеност је потпуна. Он је
мамут. Или пре, костур мамута. Његово огромно тело је
сасвим уништено. Изнурено. Истрошено. Од места Таргул
Окна – где се налази робијашница – све довде, до близу
куће, до места где је изнурен пао, он је, не заустављајући се,
прешао толики пут, кроз тако дубок снег, и то готово наг,
изгладнео, по ужасној хладноћи, да то ни неки коњ не би
могао учинити. Сава је ходао три дана и три ноћи,
непрестано. Потукао је све рекорде. Његов подвиг је
надљудски. Која је његова тајна?… Тај подвиг није могао
бити изведен само мишићима и телом. Управо због тога то
није могао извести коњ. Коњ трчи својим мишићима,
жилама, срцем. Али тело, мишићи, месо, све је то само
омот. Потребан је дух да се направи покрет. Савини воља и
дух су направили тај изузетни подухват. Тело је било
ношено духом, као што коњ носи неки товар. Због тога је

140
речено да дух никада не умире. Јер је способан за дела за
која је тело преслабо. Тело умире. Умара се. Посрће.
Распада се. Човеков дух се може борити у недоглед. Снагом
јачом од свих сила свемира – снагом људског духа, Сава је
изишао из дубина рудника. Из пакла из којег нико никада
није жив изишао. И успео је да превали раздаљину коју само
птице у лету могу прећи. Зими нико споља не може доћи до
Агапије кроз снег; као што се ни море не може прећи
пешке.
То је успео да учини Сава Молд, неписмен човек,
грубијан, убица. Јер је човеков дух – чак и дух дивљака и
неуких – непобедив. Он може прећи преко океана,
савладати бране од снега и деда. Као што је Мојсије пешке
прешао Црвено море. Као што је Исус Христос ходао по
води.
– Испричај ми – каже судија.
Сами су. Никога око њих. Чак ни полицајца пред
вратима.
– Шта желите да вам испричам?
– Све што има да се исприча.
– Немам ништа да испричам, господине судијо.
Савином телу годи што је у заклону. Напољу, хладноћа је
касапила тело, до кости, као нож. Овде, тело не гори под
белим пламеновима снега, горим од црвених пламенова
ватре.
– Испричај ми како су се ствари одвијале – понавља
судија.
– Било је страшно – каже Сава.
Кожа на његовој глави је спаљена белим пламеновима
снега и хладноће. Савина глава је боје цигле од које су
начињена стара огњишта. Поцрнела је као цигла, не од
дима, него од муке. Јер од муке поцрни човекова кожа,
више него од дима и од угља. Сава понавља: – Било је
страшно. Не могу лагати: ја сам убио.
Сава Молд показује своје руке. Каже:
– Овим рукама сам убио, господине. Често сам пожелео
да их одсечем и да их бацим. Да су моје руке били једини

141
кривци, ја бих њих био одсекао већ одавно. Али, чак и да их
одсечем и да их бацим – што бих био спреман учинити, кад
бих сматрао да би ме то опрало од греха и од крви – не бих
био разрешен грехова. Разрешење грехова је немогуће. Грех
није само на мојим рукама. Грех је у читавом мом телу. У
мом мозгу. У мојој крви. У мојој пљувачки. Грех је у мојим
сузама. Свуда. Мој грех је продро у цело моје тело, и читаво
моје биће је подмукли убица.
Саванарола Молд скрива своју главу боје надимљене
цигле у јастук, и плаче.
– Мој ум је био помрачен, знам то. Због бола. Бол
помућује разум, више него алкохол. Бол опија. И ја, ја сам
био сасвим пијан од бола. Када је деспот Тунијаде почео да
ме удара бичем по глави, рекао сам себи: „Саве, стари мој,
поднеси све! Одоли! Издржи све, не узбуђуј се. Најважније
је да сачуваш секиру. Чврсто стегни своју секиру и поднеси
ударце не трепнувши. Јер секира је живот. Секира је хлеб
насушни. Секира је храна твојој деци. Боље ти је умрети
него изгубити секиру… Деспот ће ударати. Онда ће се
уморити. Главно је да будеш јак. Не испуштај секиру, шта
год да се деси. Имаш жену и децу. Деспот ће те тући. Кожа
ће ти пући. Али, драги мој Саво, твоја кожа је кожа
молдавског сељака. Створена је да пуца. Под утицајем
сунца. Од хладноће. Од пелагре. Од бола… Твоја кожа је
створена да пуца. Издржи дакле!“ Но, почео сам осећати
ударце. Не на кожи: у телу. То је било теже. Потом сам
осетио ударце у костима. Рекао сам себи, да бих се утешио:
„Саво, стари мој, тело нема неку велику вредност. Тело је
трошно. Човеково тело је будућа храна за црве. Човеково
тело ће иструлити у гробу. Не обраћај пажњу на тело.
Поднеси све. И чувај своју секиру. Не посрћи.“ И издржао
сам. Нисам се затетурао. Када су ударци стигли до кости,
рекао сам себи: „Човекове кости су створене да држе тело.
Кости су као нека вешалица за тело. Није важно ако ти
поломе кости. Вешалице немају вредности“. Стезао сам зубе
од бола и говорио сам себи: „Човекове кости нису ништа

142
вредније од вешалице. Не узнемиравај се ако ти поломе
кости. Издржи све, храбри мој, стари мој, јадни мој Саво!“
„Одолевао сам. Онда сам осетио ниске ударце. Деспот је
хтео да смрви органе који нам служе да правимо децу. То је
био најжешћи бол. Бол на кожи, бол у месу, бол у костима,
то су били слаби болови. Док су дробили моје органе, бол је
преплавио мој мозак и помрачио ми ум. Ударце у предео
који никада није био изложен сунцу нисам успео поднети. И
пао сам опијен болом. Затим, када је покушао да ми отме
секиру, полудео сам. И убио сам. Постао сам убица.
Овде Сава застаје.
– А потом? – пита судија.
– Потом? Убио сам га. Разбио сам му главу. Секиром. На
делове. Као што се разбија лубеница.
Сава покрива очи јастуком. Да не би опет видео призор.
– А како си успео да побегнеш? – пита судија.
Савине очи изненада обасја нека светлост. Очи су му
осветљене изнутра. Као два пројектора.
Прича, умало речи, како је био осуђен на принудни рад.
Како је отишао на робију. Како се помирио са својом
судбином. Ниједна казна није му се чинила неправичном
нити одвише суровом. Јер је знао да је убица. Ниједна казна
није преоштра за убицу.
– Добро сам знао да то што сам кажњен на доживотни
принудни рад у рудницима соли није моја права казна –
каже Сава. – Моја истинска казна доћи ће на дан Страшног
Суда. Јер уништити једно људско створење значи уништити
Бога. Човек је слика Божја. Убити човека исто је што и
убити Бога. Препустио сам се, дакле. Свакога дана су ме
тукли, изгладњивали, вређали. Ниједна казна и ниједна
патња нису ми изгледале превелике, јер сам знао да сам
убица…
Сава Молд застаје и почиње плакати. Као дете. Крупне
сузе му се сливају низ лице од поцрнеле цигле, а затим на
белину јастука.
– Шта ти је? – пита судија.

– О, господине судијо, знам да сам ја само молдавски

143
 – О, господине судијо, знам да сам ја само молдавски
сељак. Да од живота не треба ништа тражити када си рођен
као сељак и Молдавац. Све нам је забрањено, на земљи.
Осим патње. Навикли смо да подносимо све и да се не
бунимо. Уверавам вас да се нисам бунио против своје казне.
Све сам подносио помирљиво. Да будем сасвим искрен,
нисам жалио што сам осуђен да теглим под земљом, све до
смрти. Да никада не видим сунца. Да никада не видим неба.
Не, помирио сам се са судбином. И нисам жалио за
животом на земљи. Није било ствари у моме животу за
којима бих жалио. Једино, након неколико седмица у
рудницима соли, почео сам мислити на своју жену и децу.
Били су напуштени. Али, Бог је тако хтео. Ја ту ништа нисам
могао учинити. Пребацио сам себи да нисам добро хранио и
облачио своју жену и децу. Но, кад сам O томе добро
размислио, увидео сам да им нисам могао дати више да
једу, нити их боље обући. Код нас, ниједно дете није сито.
Свима је хладно. Тешио сам се, дакле, говорећи себи да
ниједан молдавски сељак није могао учинити више од мене
за своју децу и своју жену. Али, господине, једне ноћи,
пробудио сам се сасвим обливен знојем. Рекао сам себи, са
ужасом: „Саво, зашто си био тако строг према својој деци?
Зашто си био тако строг према својој жени?“ Први пут сам
постао свестан да никада нисам пољубио своју децу у чело.
Никада их нисам помиловао по образу. Није по нашим
сељачким обичајима да милујемо и љубимо децу. Руке су
нам сувише грубе за миловање. Живот нам је сувише тежак
да бисмо љубили дете у чело. Ни своје жене, своје супруге –
никада их не милујемо. Никада их не љубимо. Своје
пољупце дајемо само иконама у цркви, недељом. Ја знам све
те ствари. Такав је наш живот! Сви су увек чинили тако. Али
тамо, у дубинама рудника соли, једна мисао ме је мучила и
дању и ноћу. Осећао сам се кривим што никада нисам
помиловао ниједно од своје деце. Но, себи сам говорио: „Не
буди глуп, јадни мој Саво! Нема разлога да се узнемираваш
због тога. Ниси ти крив. Нико код нас никада не милује
децу. Нико код нас не љуби своју децу. Ни твој отац тебе

144
никада није пољубио ни помиловао. Помисао да помилује и
пољуби своју децу никада није прошла кроз главу ниједног
сељака. Не брини се. Такав је живот у Петродави! Живот
суров, без нежности. Живот без миловања и без пољубаца“.
„Тек што бих сам себи то рекао, поново бих се
узнемирио помисливши: „Саве, ништа зато што ниси
пољубио своју децу, пошто нико то не ради. Али – с времена
на време – тек малчице помиловати руком образ своје деце
– као што милујеш коње или волове, зар им то ниси могао
пружити?“ Да, то сам могао. А нисам то урадио. Никада. И
сада сам патио. Сећао сам се како сам увек миловао сапи
свога коња, кад бих га купио. Миловао сам по њушци тек
рођено теле. Миловао сам новорођене јагањце, али никада
нисам миловао своју децу. И то себи нисам могао
опростити. Као што себи нисам могао опростити убиство
које сам починио. И муке које сам осећао због миловања
ускраћених мојој деци биле су горе од мучења којима сам
искајавао проливену крв. Сетио сам се да сам често тукао
своју децу. А да нису заслужила било какву казну. Само зато
што сам био лоше воље. То сам себи могао опростити. Такви
су обичаји. Јер ми смо сурови, као планине и као зиме. Али,
себи сам говорио: „Имаш шесторо деце. Да ли си им икада
донео бомбона? Од оних што не коштају скоро ништа… Које
су доступне сиротињи…“ Не, ја никада нисам купио
бомбоне својој деци! Чак ни најјефтиније бомбоне. Мени их
је мој отац дао два или три пута. Другој деци такође њихови
очеви их понекад дају. Ја их својој деци никада нисам
донео. Био сам веома сиромашан, али не до те мере да
нисам могао, једном или два пута у свом животу, купити
својој деци бомбоне. Деца имају право да их понекад добију.
Нисам извршио своју дужност. То више нисам могао
поднети. Постојала је нека нежност коју сам дуговао својој
деци, а коју им никада нисам пружио. Ни један једини пут.
Да сам им дао макар једну бомбону, могао бих себи
опростити. Али, не, ни један једини пут! Никада. То је био
злочин. За убиство деспота, знао сам да ме је закон казнио.
Био сам на доживотној робији. Но, за злочин против моје

145
сопствене деце, ниједан закон ме није осудио. И ниједан
закон то неће учинити. И можда ме чак ни добри Бог неће
казнити за тај злочин. А опет, он ми се чинио горим од
злочина човекоубиства, управо зато што га нико никада
неће казнити. И људски закони и закони Божји оставили су
ме самог са тим злочином почињеним над мојој децом;
требало је да сам себи судим и да сам себе казним. А то је
најтеже од свега. Био сам кривац и судија. Обоје. Нисам се
могао надати никаквом опроштају, споља или одозго. А
своју грешку нисам могао поправити. Био сам затворен.
Недељом су у затворској кантини продавали бомбоне и
хлеб. Видети човека с бомбонама у руци било ми је
неподношљиво. Жалостило ме је. Бог и људи ми нису могли
опростити моје дело. Не знам како сам дошао на ту
помисао, али, сваке недеље сам трчао као луд у кантину, и
за неколико новчића које смо добијали, куповао сам
бомбоне. Знао сам да ћу у рудницима соли остати до краја
живота. А ипак сам куповао бомбоне за своју децу.
Сакривао сам их у поставу своје одеће. Као што неки
скривају новац. Сва моја робијашка одећа била је испуњена
бомбонама. Знао сам да никада нећу моћи послати те
бомбоне својој деци, говорио сам себи да сам луд што их
тако купујем и што их ушивам у поставу одела. Једнога
дана, рекао сам себи: „Саве, ти мораш изићи одавде, и
однети те бомбоне својој деци. То је казна на коју си осуђен,
што их никада ниси помиловао ни пољубио. Мораш побећи.
Мораш им однети бомбоне које си сакрио у својој одећи.
Само због тога мораш побећи. Да би одслужио своју казну
за злочин почињен над њима. Потом ћеш бити ухваћен,
ухапшен, можда стрељан. Али ћеш се искупити за
нечовечност према својима. Не смеш, ни по коју цену, бити
ухапшен пре него што стигнеш кући. Даћеш им бомбоне.
Помиловаћеш их по глави. Даћеш им очински пољубац. И
тада ће твоја казна и твој задатак бити окончани. Све ће то
потрајати пет минута. Но, ти мораш побећи и обавити то“.
– А онда? – запита судија.

– Шта, онда?… Продао сам свој хлеб, своју супу, и купио

146
 – Шта, онда?… Продао сам свој хлеб, своју супу, и купио
сам бомбона колико год сам могао. Припремио сам све за
своје бекство. Моја замисао је била да побегнем. Да отрчим
у Агапију. Да дам деци бомбоне, заједно с миловањима. А
затим да пустим да ме поново одведу у робијашницу. Кад је
протекла једна година, успео сам побећи. Трчао сам четири
дана и четири ноћи кроз беле пламенове хладноће.
Стигавши надомак Агапије, на неколико километара од
своје куће и своје деце, срушио сам се. Превалио сам читав
пут пешке, по прузи. Напослетку, нисам више могао ходати.
Срушио сам се. Сасвим близу куће.
Судија зна да су у Савиној одећи нашли бомбоне.
Мислили су да их је украо. Да је понео те бомбоне како би
се прехранио, у недостатку нечег другог. Истина је да Сава
није начео бомбоне купљене у затворској кантини. Иако
није имао ништа да једе, иако се срушио од изнурености,
како је то лекар рекао, исцрпљен од глади, он није узео ни
једну једину бомбону. То су биле бомбоне намењене његовој
деци.
– Верујете ли ми, господине судијо? – пита Сава.
– Верујем ти, јадни мој Сави – одговара судија.
– Можете потражити бомбоне у мојој одећи.
– Нашли су их.
– Трчао сам као коњ, господине. Знао сам да ћу убрзо
после те трке умрети. Али хтео сам им однети бомбоне. То
је била једина и најважнија ствар коју сам желео у животу.
Одједном, Сава промени боју. Смркне се, и каже:
– Одузели су ми бомбоне?
– Нису, не брини. Нису их одузели.
– Зашто су однели бомбоне, ако ми их нису одузели?
– Нису знали да су то бомбоне. Хтели су видети шта то
кријеш у одећи.
Судија устаје. Одлази у свој уред и одатле доноси
смотуљке од новинског папира у које су умотане бомбоне
нађене у постави одеће злочинца.
Савино лице се разведри кад угледа смотуљке које је
спремао током једне године, под земљом. Смотуљке због

147
којих је побегао.
– Сада ми верујете, зар не?
– Верујем ти, несрећниче… Сада, када сам ти поверовао,
можеш наставити.
– Наставити шта?
– Твоју причу.
– Нема више приче – одговара Сава. – Пао сам у снег. И
више ништа не знам. Знам да сам пао сасвим близу Агапије.
То је све.
– Како су се одиграле ствари код замка? – пита судија.
– Испричао сам вам – каже Сава. – Био сам опијен
болом. Патња ми је помрачила разум. Због тога сам ударио.
– То је кад си убио Тунијадеа старијег. Али, како си убио
Тунијадеа млађег?
– Тунијаде је био сасвим сам у шуми. Његов син није био
тамо.
– Саве, не треба се играти речима. Ти знаш да је
Тунијаде млађи убијен ноћас, пред својим замком. Знаш
то…
– Не – одговара Сава. – Не знам.
– Нико није могао убити Тунијадеа млађег осим тебе.
– Не – одговара Саванарола. – Никада нисам видео
Тунијадеа млађег. Никада.
– Била је ноћ. Могао си га убити, а да га не видиш.
– Ви ми, дакле, не верујете? – узвикне Саванарола Молд
у очајању. – Моје бомбоне вас нису увериле?… То није доказ
да сам рекао истину?
– Верујем ти – одговара судија. – Оно што се тиче
бомбона. Није нарочито уобичајено, није нарочито
уверљиво, али је могуће. Не говоримо о томе. Хоћу да ми
кажеш зашто и како си ноћас убио Тунијадеа млађег.
– Нисам убио Тунијадеа млађег. Ово је први пут да чујем
да је тај младић убијен.
– Саво, реци ми истину!
– То је истина, господине судијо. Кунем се. Свим што ми
је најмилије на земљи.

Сава застаје. Очи су му приковане за смотуљке бомбона.

148
 Сава застаје. Очи су му приковане за смотуљке бомбона.
Тај поклон који носи, то му је најмилије на свету. Али не
куне се бомбонама. Било би излишно. Не желе му веровати.
То је све. Као што нису хтели веровати Исусу Христу који је
одбио да говори. „Ако вам и кажем, нећете веровати“. Зашто
онда говорити?
– Лепо разговарам с тобом – каже судија. – Заиста
желим да ти верујем. Али има ствари које се не могу
веровати. Ноћас је убијен Тунијаде млађи. Није га могао
убити нико осим тебе. Побегао си, и нашли су те на месту
злочина, овде, у Агапији. Ти си убио оца. Немогуће је не
мислити да си ти такође убио и сина.
– Нисам убио младога Тунијадеа. Никада га нисам
видео.
– Хоћеш да ти помогнем? – предлаже судија. – Добро,
верујем ти кад кажеш да га никада ниси видео. Ноћас си
убио човека, не знајући да је то Тунијаде.
– Не – одговара Саванарола.
– Слушај ме, хоћу да ти помогнем да испричаш. Побегао
си из робијашнице. Ходао си три дана и три ноћи, без хране,
без пића, без сна. Стигао си овде, у свој град, близу своје
куће. Прошао си крај замка породице Тунијаде. Мало си
тумарао око замка. Можда си хтео нешто украсти. Можда
си хтео украсти нешто за јело. Није важно због чега си се
нашао код замка. Тек, био си у врту. И изненада се неки
човек појавио пред тобом. Неки човек у претећем ставу, с
револвером у руци. Питао те је шта радиш у врту. Ударио те
је, можда. Ухватио те је за гушу. Уплашио си се. Отимао си
се и покушао си побећи. Но, био си уморан, исцрпљен. Онај
други је био млад и јак. Држао те је, ударио те је. Можда је
запуцао из револвера. Ти си му га отео, пре свега да би се
одбранио. Онда си га убио. Бацио си револвер и побегао си.
Је ли тако?
– Нисам био код замка. Нисам никога убио ноћас –
одговара Сава.
– Излишно је лагати! На крају ћеш свакако бити
принуђен да кажеш истину.

149
 – Ја не лажем – одговара Саванарола Молд.
У његовом одговору нема снаге. Он схвата да ништа не
вреди порицати. Жали што је судији испричао чудесну
причу о свом бекству. И о свом путовању кроз беле
пламенове зиме. Жали због тога. Јер, судија му више не
верује. Сава Молд га гледа с неповерењем. Његов поглед је
сасвим исти као поглед уловљених кошута стављених у
кавез. Заробљена кошута је немоћна. Она гледа, као Сава
Молд. Погледом равнодушним. То је поглед свих
Молдаваца. Стари Молдавци, а исто тако и млади, жене,
мушкарци, чак и деца гледају као Сава и као заробљене
кошуте. У њиховим очима има најпре помирености са
судбином. Помирености заробљених кошута. Затим, има
неповерења. Мржње?… Можда! Али једне равнодушне
мржње. Која уопште не личи на праву мржњу. Они осећају
ону врсту мржње која зна да се неће моћи задовољити на
земљи. Чак је ни не покушавају задовољити овде, у
овоземаљском животу. То је мржња што је код њих
изазивају они који су их заробили, и који их држе у кавезу, и
који их вређају, и који им нимало не верују. Али, у погледу
Молдаваца, као и у погледу Савонароле Молда, постоји још
нешто чега нема у очима заробљених кошута. Молдавац
јасно показује тамничарима и мучитељима који су га
заробили да је помирен са судбином, да се покорава, али да
се не предаје. Извесно је да ће неправда коју подноси бити
искупљена на небу. Извесно је да ће правда бити
задовољена. То ће учинити велики судија одозго. Све
неправде претрпљене у повести, биће искупљене у вечности.
На земљи, непријатељи Молдаваца су били сувише бројни и
сувише моћни. Молдавац је, овде доле, био поражен. Али,
освету ће добити на небу. А има и паду да ће, чак и на
земљи, једнога дана доживети задовољење правде. Он не
искључује могућност освете на земљи. Та земаљска освета
није му неопходна. Али је могућа. Није искључена. Јер
човекова крв није као снег. Снег не памти; он све прашта.
Али крв никада ништа не заборавља. Крв има памћење
моћније од текстова записаних у камену споменика. Крв

150
никада ништа није заборавила. Синови увек настављају
побуне очева. Неправду нанету родитељима освећују
синови, унуци. А ако унуци немају начина да изврше освету,
онда ће унуци унука тражити да се положе рачуни. Раније
или касније, неправда ће бити исправљена. Јер сваки син се
рађа са жалбама очева записаним у својој крви, као у неком
досјеу. Неправде забележене у повесним књигама и у
летописима, нестаће. Али неправда записана у крви синова,
унука, праунука и чукунунука никада неће бити избрисана.
Чак ни за векове векова. Оживеће једног дана, на земљи. И
на небу. Свуда.
– Испричај ми како си ноћас убио Тунијадеа млађег –
каже судија.
– Зашто ми постављате питања када не верујете мојим
одговорима?
– Нико осим тебе није могао убити Тунијадеа млађег. Ти
си нађен на месту убиства.
Саванарола Молд стеже зубе. Као у тренутку када га је
деспот бичевао и цепао му кожу лица. Сава Молд више не
жели говорити. Излишно је говорити! Као што је речено:
„Ако вам кажем истину, нећете ми веровати“.
Ћутим. Моје речи су излишне.

151
 19

ПОНОЋНИ ДЕТЕКТИВИ

Двадесет четири часа након убиства Антона Тунијадеа, два

детектива из покретне јединице су стигла на станицу у
Агапији, истим поноћним возом, који долази са севера. Они
су стручњаци за најтеже злочине. Сишли су из вагона прве
класе, као жртва, Тунијаде, претходне ноћи. Обојица су
млади, прилично добро одевени. Упутили су се ка шефу
станице.
– Ми смо из полиције – каже један од њих. Тражимо
неке саонице, да стигнемо до суда.
Исмаил Липован, који је стајао иза шефа станице, повео
је са собом два полицајца. У саоницама их је ушушкао у
покриваче, као што то чини са свим својим муштеријама.
Оставио их је код мировног судије. Пробудили су судију.
Исмаил је отишао по начелника Филарета.
– Долазимо по робијаша одбеглог из рудника соли –
каже судији један од детектива. – Да ли је признао убиство
које је починио прошле ноћи?
– Није. Тврди да је пао у снег, на железничкој прузи, пре
но што ће стићи у Агапију.
– Није сасвим неопходно да призна – каже други
детектив. – Он је свој злочин потписао. Нађен је на месту
убиства. Бегунац је. То је довољно. Али, признаће. Ми
познајемо ту врсту људи. Убице су као бебе. Најпре говоре с
великим потешкоћама. Но, ако покажете стрпљење, све вам
испричају. Где је он?
– Желите одмах да га видите?
– Најуспешнија полицијска испитивања су она поноћна
– каже први детектив. – А права признања су она која се
догоде у рану зору. Између три и четири сата. Да ли може
да говори?
– Говори, али не може устати.
– Треба такође довести доктора, тако је боље. Имате
152
 – Треба такође довести доктора, тако је боље. Имате
лекара, овде?
– Лекар га је прегледао.
– Имамо обичај да радимо руку под руку са лекарима –
каже други. – У ислеђивању, лекар је као мрежа за акробате.
Ако добричина падне, лекар га одмах може поново
поставити на ноге, једном инјекцијом. И представа се
наставља. Уштеди се време.
– Хоћете да га мучите? – пита судија.
– Не – каже први детектив. – Али злочинци су
мушичави. Не причају ако им не помогнете да причају. Ви
сте веома млади. Колико дуго сте судија?
– У подне ће бити четрдесет осам сати од како сам
постављен за судију.
– Прво намештење?
– Прво.
– Убица вам је јамачно причао дирљиве приче. Да вас
гане. Зар не? Када пред собом виде младог човека, они
играју на осећајност. Смишљају поезију. Увек је тако. Кад
вас је видео тако младог, зацело вам је испричао неку бајку.
Зар не?
– Није бајку – одговара судија. – Али, тачно је да ми је
испричао једну врло дирљиву причу. Потресну. Причу о
бомбонама. Ви ћете је такође чути.
– Убица који нам прича о бомбонама! – узвикују оба
детектива. – То је прича за малу децу. То је успаванка. Ми,
господине судијо, живимо са злочинцима и убицама.
Даноноћно. Пред собом имамо само злочинце. Ми
припадамо покретној криминалистичкој јединици. Чим се
негде деси неки злочин, ми идемо тамо. Готово да смо
заборавили да постоје и људи који нису убице. Дакле, ми
познајемо њихов језик. И унутрашњи склоп њиховог мозга.
Због тога, гледајући судију који је спроводио истрагу, ми
унапред знамо шта му је испричао убица. Вама су дали
једну дирљиву и добро зашећерену причу. Причу о
бомбонама. Зато што сте млади и сасвим нови у послу.
– Мислите да је оно што ми је испричао неистина?

153
 – Наравно! – кажу оба детектива у један глас.

Потом траже да их одведу код злочинца.

У просторији крај одаје за претресе лежи Савонарола
Молд. Испружен на леђима, отворених очију. Не спава. Као
да је предосећао да су ту двојица стручњака за злочине.
Читаве вечери, Сава Молд је тражио да пије. Сада се осећа
крајње слабашно. Спава му се, али не може заспати. Плаши
се нечега. А његов страх постаје јасан у тренутку када у собу
уђу два детектива. Они га гледају као што се гледа неки
камен одбојник украј пута. Прочитаће шта је написано и
отићи ће. Ка другим злочинима.
– Ти си Саванарола Молд? – почиње први детектив. –
Обавештени смо о твом бекству пре три дана. А данас у
подне смо обавештени да си починио још један злочин у
Агапији. Близу своје куће. Дошли смо брзо, да би нам рекао
колико си злочина починио од када си побегао, осим
наравно овог који си починио овде.
Саванарола ћути. Оба детектива се смеју.
– Лепу си бајку испричао господину судији. Зато што је
млад. Сада, с нама који не верујемо у бајке, мораш се
држати стварности. Строго стварности. Без замајавања.
Морамо брзо завршити с тим. Да бисмо могли мало
одспавати и отићи сутра у подне. Јасно?
Сава Молд одједном постаје тврд. Као стена. Поспаност
и умор га напуштају. Јак је као док је ходао три дана без
престанка.
– Можеш почети – наређује први детектив.
Оба човека седе на столицама крај кревета. Судија стоји
поред врата.
– С чим хоћете да почнем?
– Не с причом о бомбонама – каже један детектив.
– Радије бисмо попричали о злочину. О убиству, о
мучком убиству. За нас су то уобичајене теме. Слажеш се?
– Слажем – одговара Сава Молд.
Више није осећајни човек који је неколико сати раније
причао судији причу о својој деци и бомбонама.

154
 Сава је тврд и одлучан. Лице му је згрчено и камено као
што је морало бити док је примао ударце бичем, мочугом и
нарочито ударце деспотовом петом.
– Хајде, Сако – каже први детектив. – Причај као на
исповести.
– Све сам испричао господину судији – одговара Сава.
– Ако желиш да пођеш у том правцу, добро, ми те
пратимо. А онда ћеш ти нас пратити. Нек’ ти буде. Испричај
нам још једном то што си испричао господину судији. Од
овог трена па све до краја свог живота, ништа друго нећеш
радити – само ћеш причати своју причу. Све док нам не
кажеш истину.
– Истина је то што сам испричао господину судији.
– На нама је да проценимо да ли је оно што кажеш
истина или лаж. Почни.
– Одакле хоћете да почнем?
– Почни од бекства. Шта си радио пошто си побегао из
робијашнице?
– После бекства сам ходао – прича Саванарола Молд. –
Ишао сам кроз снег. Све време кроз снег. Ноћу сам пратио
пут пруге. Дању сам ишао кроз шуму. Но снег је био исти.
Висок до струка. И хладан. Пошавши из Таргул Окна, где је
робијашница, ишао сам стално према северу. Мислим да
сам превалио преко сто километара. Можда двеста. Не знам
тачно. Знам само да сам ходао без престанка. Нисам себи
дозволио никакво застајање. Ни дању, ни ноћу. Стално сам
ходао. Три дана и три ноћи.
– А храна? – пита први детектив. – Ко ти је давао да
једеш?
– Нико ми није давао да једем – одговара Сава.
– Јео сам снег. У рудницима соли су нас увежбали да
подносимо глад. Да би снег имао укуса, понекад бих убрао
парченце храстове коре и жвакао га. Више пута сам пробао
маховину са дрвећа. Но, то је веома горко. Био сам гладан
као вук. Али сам настављао да ходам. Ка северу. Ка Агапији.
Ка својој кући. Трпео сам као дивља звер, од глади и од
хладноће.

155
 Саванарола Молд плаче. Брише сузе својом руком
огромном попут лопате.
– Живот робијаша је кратак, господине. Рекао сам себи
да морам пожурити. Кад сам већ извео то чудо, да сам
побегао из рудника соли одакле, од када људи памте,
ниједан осуђеник није жив изишао, морао сам ходати. И
ходао сам. Желео сам да својим малишанима дам бомбоне,
да их посадим на своја колена, да их помилујем по глави.
После тога сам могао отићи и сачекати смрт. Али те сам
ствари морао урадити. Јер то никада нисам урадио.
Прича Саве Молда је испричана из дубине душе. Не
само са усана, ни из грла; речи излазе из најдубљих слојева
његовог бића. Због тога, његова прича није бљутава, ни
сладуњава, ни невероватна. Јер све што човек уради
доследно самоме себи и искрено природно је. Сава је
сувише велик, сувише гломазан, сувише тежак и сувише
тврд да би му речи биле сладуњаве. Песничка сладост
његове приповести има пуну постојаност његовог тела. Сузе
и речи нежности при помињању његове деце теку из очију и
са усана Саве Молда као што смола тече из стогодишње јеле
кад јој се скине кора. Савине сузе и речи су јаке као смола.
Два детектива се дошаптавају. Размишљају како је прича
о бомбонама пукотина кроз коју могу ући у робијашеву
душу и победити га. Јер сваки човек – као Ахил – има
рањиву пету, неку слабу тачку кроз коју се може продрети у
дубину његове душе и покорити.
Док детективи, већајући међу собом, одлучују да
прошире рупу кроз коју ће продрети у робијашеву душу,
Сава плаче. Сава је као нека хридина. На хридима нема
извора; оне су голе и тврде. Очи људи какав је Сава сличне
су хридима. Ти људи у свом животу не плачу. Што је човек
више мушкарац, мање плаче. Али ако мушкарац – прави
мушкарац, какав је Сава Молд – заплаче, његове сузе су
густе. Од једне сузе мушкарца, може се направити Један
литар суза жене или детета. Толико су сузе једног мушкарца
јаке. Нарочито сузе Саве Молда. Оне пеку као сумпорна

156
киселина; оне сијају као топљени метал док теку, усијане,
низ његове образе.
– Узми своје бомбоне и лизалице – каже први детектив.
Враћа Сави смотуљке бомбона који су нађени у постави
његове одеће.
– Твоје су. Чувај их. Нико нема права да узме слаткише
које си наменио својим малишанима.
Саванарола Молд гледа бомбоне. Оне суружичасте,
плаве, жуте. Најјефтиније бомбоне које постоје! Али од
оних које деци која их добију доносе највећу радост на
свету.
– Глупа је ова моја прича – каже Сава Молд. Казаћете да
то није мушка прича. Али, да сте ви били у мом положају, и
да имате душу, осетили бисте исту бол као ја. Побегли бисте
из рудника соли. Изишли бисте из дубине земље да однесете
неколико бомбона својој деци. Чак знајући да је то глупо. То
је тако, није другачије, чак и ако доводите у опасност свој
живот. Да, господине, нормално је угрозити свој живот да
бисте однели својој деци неколико лизалица за две паре.
– Побегао си само зато да однесеш бомбоне својој деци?
– Да, господине. Зато. И да их помазим. И да им кажем
нежне речи. Да их пољубим. Њих и њихову мајку.
Сава је срамежљив. Али говори, да би избегао сваку
двосмисленост:
– Ми сељаци смо груби. Сувише смо сиромашни да
бисмо били меки и нежни. Знате ли, господине, да ми
никада не милујемо своје жене? Никада их не љубимо. А
толико је важно, једно миловање! Миловање једног
мушкарца, то вам је као једна наруквица, као пар наушница,
као ниска бисера, за жену која га прима.
Да, једно миловање, једна нежна реч, један пољубац, за
жену је то као један драгуљ. А не кошта ништа. А ето, ми
сиротиња, који не можемо никада ништа пружити својим
женама, никада им не подаримо ни миловање, ни пољубац,
ни лепу реч! Јер нежне речи су као златници. Жене се могу
њима китити, као накитом. А ми им их чак ни не нудимо. То
ме је болело, као три када уђе у месо, као нож у леђима.

157
 – Колико си времена рачунао да ћеш остати код куће? –
пита један детектив.
– За оно што сам желео донети и учинити, није ми
требало више од сата – одговара Сава. – Једном једносатном
посетом био бих усрећио своје до краја њиховог живота. И
ја бих исто тако био срећан, чак и у средишту земље. Због
тог сата који бих провео код куће, са својима.
Сава додаје:
– Знао сам да ће ме после бекства на првом месту
тражити код куће. Знао сам да ће доћи ту да ме траже. Да
моје бекство неће дуго трајати. Журио сам, да жандарм не
би пошао у потрагу за мном пре него што стигнем. Због тога
сам ходао што је најбрже могуће.
– Било би могуће да ти дозволимо да оствариш свој сан –
каже први детектив. – Могли бисмо ти дозволити да одеш
кући. И да проведеш један сат са својима.
Сава гледа, неповерљиво, без речи.
– Шта мислиш о нашем предлогу?
– Ништа – одговара Сава Молд. – Сувише је лепо да би
било истинито.
– Озбиљно ти говорим – каже детектив. – Ако нам лепо
испричаш како си прошле ноћи убио младога Тунијадеа,
сутра ујутру ћеш добити дозволу да одеш да видиш своје и
да им однесеш бомбоне које си им наменио. Слажеш се?
– Ја нисам убио младога Тунијадеа – одговара Сава
Молд. – Не могу препричати убиство које нисам извршио.

– Имаш слободу да одбијеш – каже детектив. – Али ми

смо у журби. Морамо поћи сутра, возом у подне. Од сада до
сутра ујутру, ти мораш проговорити. Мораш нам рећи како
си убио тог младог човека испред замка.
– Нисам га ја убио.
– Претрешћемо то до појединости и до краја каже први
детектив.
Тражи од судије Дамјана да их остави саме са Савом.
– Хоћете да га мучите? – каже сасвим тихо судија. –
Противим се мучењу затвореника.

158
 – Нећемо га мучити, господине судијо – каже гласно
други детектив. – Ваш затвореник, Сава Молд, је један
срамежљивац. Стидљив је и бојажљив као девица. Не жели
се јавно исповедити. Желимо дакле с њим поразговарати
упола гласа. Иза затворених врата. Да његова стидљивост не
буде повређена.
Судија излази. Два детектива остају у просторији са
Савом Молдом. И одмах затим, зачују се јауци. Ударци.
Крици. Козма Дамјан жели да се умеша, да прекине
мучење. Али врата просторије су закључана. Детективи неће
да отворе. Ни судији, ни начелнику Филарету. Крици Саве
Молда, као крици неке дивље звери, парају ноћну тишину.
Чују се са улице, свуда око мировног суда. Људи који
станују на Путу заљубљених устају, на крике мученог
човека. Пале се лампе и свеће. Нико више не може ићи на
спавање. Прозори остају осветљени. Сви бдију. И то траје
два сата. С времена на време, крици, јецаји, ударци и псовке
престају. Тада се зна да се сироти Сава Молд онесвестио.
Доктор Пилот је био позван четири пута. Улазио је и
указивао помоћ несрећном Сави, враћајући га у живот; но,
сваки пут, детективи су потом гасили живот у дивовском
Савином телу. Напослетку, доктор је одбио да се одазове.
Отишао је, јаростан. Рекао је да не вреди враћати човека у
живот да би га неко поново погубио под ударцима.
Детективи су се снашли без доктора.

То су стручњаци. Сами су оживљавали мученика, сваки

пут када би изгубио свест. И настављали су да га муче, до
следећег губитка свести. И то је трајало читаве ноћи. Све до
јутра. Када је сва бука и када су сви крици престали, људи су
помислили да је Сава Молд мртав. У свим кућама су се
молили за његову душу и за опрост његових грехова. У
читавом граду Агапији. Једини житељи града Агапије који
не знају шта се дешава су деца и жена Саванароле Молда.
Они живе одсечени од света. Они чак ни не слуте да је
њихов отац у граду и да је све пробудио, испуштајући крике
бола. Крици и јауци Саве Молда пробудили су читав град

159
осим његове деце и његове жене, због којих је побегао.
Затрпани бедом, они спавају у шумској кућици.

160
 20

ЧУДОТВОРНА ПОЛИЦИЈА

Саванарола Молд је мучен читаве ноћи у палати правде.

Нико у граду није ока склопио. Жене су се молиле, на
коленима, за мученика. Мушкарци су седели будни у својим
постељама. И они су се такође молили. Полиција је најгора
пошаст нашег времена.
У свим земљама, нарочито у просвећеним. Пошаст
нашег времена није ни глад, нису ни ратови, ни куга. То је
полиција. Полиција извршава десет пута више убистава и
злочина него све злочиначке банде заједно. И злочини
полиције никада се не кажњавају. Некажњено убиство, које
насред улице изврше полицајци, то се не може поднети.
Људи из Агапије имали су утисак да је Исус Христос поново
распет, усред њиховог града. И нису могли ока склопити.
Ујутру, пре но што се разданило, када су сви одахнули,
мислећи да је несрећник предао душу своју Богу, да је
најзад умакао мучењу, позвали су Исмаила Липована у
палату правде. Нису му рекли зашто. Људи су вребали са
својих прозора. Мислили су да ће полицајци-дошљаци
однети далеко од града Савин леш, да га баце у воду, да
нестане. Али, није било то у питању. У Исмаилове саонице
се попео Сава Молд, у пратњи два детектива. Није мртав.
Штавише, Сава Молд хода. Корак му је жустар. Глава му је
прекривена убојима и модрицама, но брада му је густа и
скрива ожиљке и ране.
– Воде Саву у шуму, да га стрељају – каже нека жена.
И сви се плаше. Плаше се још више него током ноћи.
Али, није ни то. Исмаилове саонице, у којима се налазе
два детектива дошљака и Сава Молд, полазе Путем
заљубљенику правцу трговачког средишта града и
заустављају се пред бакалницом Ицига Аврама.

– Кочијашу, сиђи и пробуди трговца – наређује један од

161
 – Кочијашу, сиђи и пробуди трговца – наређује један од
полицајаца.
Отвара свој новчаник. Лаје Исмаилу једну новчаницу.
Крупну новчаницу…
– Шта желите да купим? – пита Исмаил.
– Саванарола наручује – одговара детектив.
Обраћа се Сави:
– Реци му шта желиш да купиш?
Сјајних очију, као опијен срећом, Сава Молд гледа
новчаницу у Исмаиловој руци.
– Купи бомбоне за децу – каже.
– Колико бомбона?
– Имам шесторо деце, знаш то! Купи за све. Да једу
колико им воља. Док их трбух не заболи. Кад сам био дете,
увек сам маштао да једем бомбона колико год желим.
Двадесет бомбона, четрдесет бомбона, сто бомбона
одједном. Увек сам прижељкивао да једем бомбона док ме
трбух не заболи. Мислио сам да бол у трбуху изазван
бомбонама мора бити један пријатан бол. Да то није прави
бол, пошто га изазивају бомбоне. Бомбоне су тако добре!
– Колико фишека треба да купим? – пита Исмаил. –
Хоћеш ли шест фишека?
– Више – одговара Сава. – Мислим да можеш купити
више, новцем који су ти дали. Купи читаву теглу бомбона од
Ицига. Купи их све. Имаш довољно новца. Чак ће ти
вратити кусур.
Као пијан, Саванарола Молд се обраћа полицајцима,
Исмаилу. Но, пре свега прича сам са собом:
– Никада нисам донео бомбона својој деци. Данас ће
добити читаву теглу. То ће их обрадовати, толико да се та
радост не може замислити. А тек мене!… То задовољство, да
их видим како једу до миле воље, да им дајем пуне шаке
бомбона!… Највеће задовољство у мом животу. Остварио
сам свој сан. Бог је велики. Ја сам им оданде донео
неколико фишека. Али добиће читаву теглу. Остварио сам
оно што сам желео. Више него што сам желео. Јер, ради
тога сам изишао. Ради тога сам ходао кроз снег, без хлеба и

162
без воде, три дана и три ноћи. Да им то дам. А онда, да их
узмем на своја колена. Да их помилујем по глави. И затим
да помилујем рамена моје добре старе, моје тако драге
Смаранде…
„Мора да јој је било тешко! Мора да је патила! Није ни
сањала да ћу се вратити. Моја драгана, моја вољена!…
Никада јој то нисам рекао. Али данас ћу јој рећи, мојој
драгој, мојој најдражој, мојој много вољеној Смаранди. И
она ће се радовати. Као у неком сну. Сви ће бити срећни. И
анђели са неба погледаће на нас и исто ће тако плакати од
среће. Сви анђели!
– Пожури, Саво – наређује детектив.
– Господине, желим још нешто – каже Сава. – Има новца
и за то. Ова новчаница је велика пара.
– Реци брзо шта још хоћеш – понавља детектив
мрзовољно.
– Дозвољавате ли да Исмаил купи и једну боцу вина? Да
попијем са својом старом, са Смарандом… Док наша деца
буду јела бомбоне… Дозвољавате ли то?
– Добро – каже детектив. – Али пожури с поруџбином.
Немамо времена за губљење.
– Бићемо заједно само један сат – каже Сава. – Но,
човеку је један сат среће довољан да поднесе пакао читавог
живота.
– Купи му боцу вина – наређује детектив.
– Да, господине – одговара Исмаил.
– Црног вина, Исмаиле – наглашава Саванарола Молд. –
Купи целу једну боцу црног вина. Никада нисам попио целу
боцу црног вина са својом женом. Пили смо вина, али не
целу боцу. Заједно смо пили црно вино на своме венчању.
Свети наш отац Никодим дао нам је обома да пијемо црно
вино из исте чаше. Била је лепа тога дана, моја Смаранда!
Пили смо црног вина исто тако недељом, на Божанственој
Литургији. Али из кашичице за причешћивање. Данас ћемо
Смаранда и ја попити целу једну боцу. Црног вина.

Као на венчању. Као на причешћу. За наше венчање и

163
 Као на венчању. Као на причешћу. За наше венчање и
заједничарење са смрћу. То ће бити наш последњи сусрет на
земљи. То ће бити вино нашег венчања на небу. Далеко од
земље!…
– Пожури, стари мој. Нисмо овде да држимо говоре –
каже детектив.
Исти детектив. Јер други је готово заспао. Изморен. На
небу, тачно изнад Агапије, диже се сунце. Једно бело,
платинасто сунце. Није то оно златно сунце, као обично.
– Купи, добри мој Исмаиле, један бели хлеб. Један добар
бели хлеб. Никада нисам са Смарандом јео белога хлеба.
Цео хлеб. Реци Ицигу да ћу га јести са својом женом. И
реци му да ти да шест переца. Шест, за моје шесторо деце.
Неке повелике. Переце, ето, то је све.
Исмаил одлази по вино, бомбоне, бели хлеб и переце.
– Остварио сам свој животни сан, domnii mei, господо –
каже Сава Молд.
Срећан је. Леп је. Сада је леп као неки младић.
– Зар није овако боље, domnii mei? – пита
Саванарола Молд. – Имао сам један сан. Када човек има
неки сан – неки прави – и када га сања свом душом – увек га
оствари. Ништа га не може спречити у томе. Чак ни да му
кости поломите. Чак ни да му кожу одерете. Чак ни да му
одсечете парче меса. Ма чак ни да га убијете. Јер његова ће
деца остварити оно што отац није успео. Остварио сам сан
ради којег сам побегао. И срећан сам. Остварио сам и више
од свог сна. Не носим својој деци само фишеке бомбона,
носим им целу теглу Ицигових бомбона. И бели хлеб. И
вино за своју жену. И переце. То је више од сна. Бог ми је
допустио да не умрем са неоствареним сном. Живео сам
само за то. То можда није богзна шта, али мени је довољно.
А то је добро и за вас, такође. И ви сте направили добар
посао, domnii mei.
– Како то? – пита детектив.

– Да сте ме убили, шта бисте добили? Ништа. Наравно,

нико вам то не би замерио. Полицајцу се никада не замера

164
ако убије човека. Никада, у просвећеним земљама, а још
мање у Агапији. Али, не бисте ништа добили. Убили бисте
још једног човека. Знам да сте убили много њих. Нема
полицајаца који нису извршили више убистава. Чим се
полицајци не кажњавају за убиство, могу себи дозволити
оно што је забрањено убицама без униформе. Сада сте
добили. Зато што ме нисте убили. Напротив, допустили сте
ми да остварим свој животни сан. Да видим своје на један
сат. Да будем нежан с њима. А ја сам вам, са своје стране,
дао потпуно признање. За неколико сати, ви ћете разрешити
тајну убиства почињеног код замка. Добићете одликовања.
Добићете новчану награду. Унапређење. На добитку сте.
Скоро да смо квит. Зар не?
– То је тачно – одговара детектив. – Али пожуримо. Ми
ћемо се одморити један сат. И кренућемо возом у подне. На
посао.
Саонице са Исмаиловим белим коњима заустављају се
пред палатом правде. Судија још увек спава. Позвана је
госпођа Евдоксија. Она излази на плочник. Два детектива су
у саоницама са Савонаролом Молдом.
– Реците судији да ћемо, за један сат, приступити
реконструкцији убиства. Ми идемо да извршимо претрес
куће оптуженог. За тачно један сат, дакле, у девет сати,
молимо судију да буде у замку, на реконструкцији злочина.
Обавестите такође и начелника полиције. До виђења и
хвала. Реците судији да одлазимо подневним возом.
Јешћемо у вагон-ресторану. Нема потребе сметати људима.
Обавестите и судског лекара. Онога који је радио аутопсију.
Нека буде на реконструкцији убиства Тунијадеа.
Сава Молд је, дакле, признао свој злочин? Од те вести
задрхти мали град. Не зато што је признао. Него зато што је
побегао из рудника соли, зато што је превалио више од
двеста километара пешице. А због чега? Да би починио
највећи грех на свету! Да би убио човека. Поврх свега,
једног младог човека, Антена Тунијадеа, кога никада није
видео. Да би га убио као пса.

Тај чисти град је узрујан. Подрхтава на својим

165
 Тај чисти град је узрујан. Подрхтава на својим
темељима. И свако се осећа погођеним, упрљаним. Кривим.
Крв коју је пролио Сава Молд, свако осећа на својим
рукама. За то време, на Путу заљубљених заустављају се
Исмаилове саонице. Полицајци и Сава силазе. Истим путем
којим су претходног дана пошли судија и Филарет, упућују
се ка кући убице.
Кућа Савонароле Молда је готово сасвим нестала под
снегом. Кућа без димњака на крову. Један од детектива
отвара врата. Гледа унутра. Унутра се види жена, готово
луда, огњиште, ватра, лонац с кукурузном кашом, деца која
се скривају. Детектив устукне. Узима Саву за руку и гура га
унутра. У његову кућу. Затим се два детектива удаљавају.
Намештају се довољно близу куће да Сава не може побећи,
а довољно далеко да не чују крике, јецаје, смех, налик на
мумлање заробљених звери. Јер појава Саве Молда је
изазвала радост, смех и плач код његове старе жене и
њихово шесторо деце.
Полицајци чекају напољу. Шетају. Пуше. А највише од
свега гледају на сат.
Сава Молд има дозволу да проведе један сат са својима.
Протекло је четрдесет минута. Изненада, врата се отварају.
Сава излази. Ни његова жена, ни његова деца га не прате.
Излази из своје куће сасвим сам. Иде ка полицајцима. Зна
да је у његовом овоземаљском животу то последњи пут да је
ушао у ту кућу и да из ње излази. Из те своје дрвене кућице,
где је мислио да ће окончати свој век. Мора је напустити
заувек, да је више никада не види поново.
– Готово – каже Сава Молд.
Прилази полицајцима, лелујавим кораком. Помало
тешким, али одлучним. То је корак човека који је радио
неки напоран посао, неки исцрпљујући и користан рад, и
који је, сада, завршио.
– Можеш још остати – каже детектив. – Имаш још
двадесет минута.
– Нема потребе – одговара Сава Молд.

Иде према Исмаиловим саоницама. Иза саоница, он

166
 Иде према Исмаиловим саоницама. Иза саоница, он
види робијашницу под земљом у коју ће ући. Затим смрт.
Затим небо. И вечни живот у којем ће поново срести своје
шесторо деце и своју Смаранду.
– Чујеш ли, Саво?… Можеш остати још двадесет минута.
Врати се у кућу.
– Нема потребе, те:.
Сава се пење на саонице. Два полицајца седају поред
њега. Сава се не осврће за собом, ни један једини пут. Не
окреће главу према кући. Гледа горе, према свом новом
одредишту: небу. Но, да би се попео на небо, мора још
боравити у средишту земље.
– Зашто ниси остао читав сат? – пита детектив.
– Готово је – одговара Сава. – Није било потребе дајеш
останем.
Поезија увек кратко траје. Све што у себи има снаге,
кратко траје. Вадећи со под земљом, Сава је често мислио
како је нежност у животу људи као со у кухињи. Ако у
јелима недостаје соли, нису укусна. Ако у животу недостаје
нежности, све што човек предузима је отужно. Као јело без
соли. Једно миловање, осмех, загрљај, бомбона, то су оне
ствари које дају укус животу. Те су ствари со у животу. Те
ствари је Сава Молд пропустио у току свога живота, пре но
што ће отићи у робијашницу. Сада је исправио свој пропуст.
Није му требало много времена за то. Чак ни један сат.
Четрдесет минута је било довољно да подели оно што је
недостајало у животу. Сада је Савин живот употпуњен. Био
је сачињен од патње, неправде, немаштине. Али од тренутка
када је ту додата једна кап нежности, укус живота се
променио.
– Силазимо, domnii mei? – пита Исмаил.

– Не, пењемо се у замак породице Тунијаде – одговара

детектив. – Направићемо реконструкцију убиства.
Сава Молд не чује. Гледа изнад шума, да их не види. Те
шуме, које су као наставак његовог тела и које више никада
неће видети. Растаје се од свих ствари, заувек, као да иде у

167
смрт. Јер, отићи ће на још дубље место, тамо где мртви
почивају. Робијашница је дубље у земљи од гробова умрлих.

168
 21

ПРИЗНАЊЕ САВАНАРОЛЕ МОЛДА

Тачно је девет сати изјутра. Исмаилове саонице заустављају

се пред замком породице Тунијаде. Саванарола Молд и два
детектива силазе. У истом тренутку, судија Дамјан,
изишавши из замка, иде према капији – према месту где је
нађено тело жртве. Прате га начелник Филарет, доктор
Пилат, и један младић који до сада није виђен и који врши
дужност судског записничара. Попели су се у замак Путем
заљубљених, док су Саванарола Молд и детективи били у
Савином дому. Сви су присутни. Сви су стигли на
реконструкцију злочина на време. Прва је субота у месецу
марту. Злочин је почињен у ноћи између четвртка и петка, у
један сат ујутру. То је највећа брзина. За мање од тридесет
сати, убица је ухапшен и сада се изводи реконструкција
злочина. Умотана у крзнени огртач, госпођа Патриција
Тунијаде се придружује окупљенима. Веома је бледа. Очи су
јој црвене. Детективи говоре са судијом. Потом, један од
њих прилази госпођи Патрицији Тунијаде и каже јој:
– Госпођо, овај призор је сувише болан за вас. Било би
боље да не присуствујете реконструкцији убиства. Не може
се мајци показати како је убијен њен син. Можете се
вратити у кућу. Пре него што одемо, доћи ћемо да одамо
почаст вашем преминулом сину и да вам искажемо своје
поштовање. Жалимо што не можемо остати на погребу.
Морамо кренути возом у подне. Погреб ће се одржати у
једанаест сати, зар не?
– Да, господине. Мој син ће бити сахрањен у једанаест
сати на малом гробљу у Агапији. Крај свог оца и својих
предака.
Госпођа Патриција Тунијаде пушта да јој неколико суза
склизне низ образе беле попут порцелана.

– До скорог виђења, госпођо. И верујте да сви саосећају с

169
 – До скорог виђења, госпођо. И верујте да сви саосећају с
вама у вашој страшној несрећи. А кад помислите да то
људска бића шире те несреће! Бића какав је овај Сава
морају бити истребљена, као друштвени коров.
Док се госпођа Патриција Тунијаде враћа у замак,
ситним гипким корацима, као да стопалима пише по снегу,
судија и полицајци почињу реконструкцију убиства
извршеног на самом том месту. Ништа се више не види на
тлу осим отисака стопа службених лица.
– Господине судијо, мислим да би било боље, с вашим
допуштењем, да мој колега и ја сами постављамо питања
оптуженом. Ми смо га читаве ноћи саслушавали. Ми дакле
можемо прећи право на чињенице. Ако нам, наравно, ви то
дозволите. Јер ви руководите реконструкцијом злочина.
– Драге воље – каже судија. – Ви имате искуства. Ја сам
судија једва четрдесет осам сати.
– Хвала, господине судијо – каже детектив.
Затим се обраћа младићу, који држи некакву бележницу.
– Ви сте записничар, зар не?
– Зовем се Јон Ксенија – каже младић. – Да, ја сам
записничар.
Висок је, тамнопут, веома отмен. Има црне очи. Говори
цвркутавим гласом.
– Молим вас да стојите сасвим близу мене и да бележите
питања која постављам и одговоре злочинца, тачно како вам
их будем диктирао. Да се не збуњујемо излишним речима.
Сви су окупљени иза капије врта. У круг. Као у некој
позоришној сцени.
– Приђи, Саве – наређује детектив који води
саслушавање. – Дођи овде код мене. И гласно одговарај на
моја питања, тако да сви чују оно што кажеш, и да господин
записничар може то забележити. Јер све што кажеш биће
записано. Прво питање: Ти си побегао из робијашнице, где
си служио своју казну доживотног принудног рада, досуђену
за убиство господина Тунијадеа старијег, власника овог
замка?
– Да, господине – одговара Сава.

170
 – Зашто си побегао?
– Да видим своју децу.
– То разумемо – каже детектив. – То је поступак који ти
се не замера, с људске тачке гледишта. Напротив, то је један
племенит поступак. Побећи, да видиш и помилујеш своју
децу! Изложити се толиким опасностима!… Ми увиђамо
племенитост твог чина. Само затворска управа ти може
замерити бекство. И такође они који су задужени за
обезбеђење. Они не могу допустити да убице шетају међу
пристојним грађанима. Но, у погледу човечности, твоме
поступку не мањка величине. Јер, ти си хитао ка својој
дечици – замецима, како их називаш – угрожавајући свој
живот. Изложио си се опасности да умреш на путу, зар не?
– Да, господине – одговара Сава Молд.
– Мучиле су те глад, хладноћа, жеђ. И превалио си преко
сто километара пешице, кроз снег, без заустављања, да би
још једном видео, на неколико минута, заметке, својих шест
заметака.
– Да, господине.
– Ако си побегао да видиш своју децу, да им донесеш
неколико бедних бомбона и да их помилујеш, шта си
тражио овде, пред капијом замка, где се сада налазимо?
– Пролазио сам овуда – одговара Сава Молд.
– Замак ми је био на путу. Нисам желео пролазити ниже,
кроз село и Путем заљубљених, где сам био у опасности да
ме препознају, ако некога сретнем.
– Твоје објашњење је прихватљиво – каже детектив.
Лепи записничар – Ксенија – бележи врло брзо. Има леп
краснопис, искошен рукопис с крупним отменим словима.
Рекло би се – цртеж.
– Сада ме добро слушај – каже детектив. – Ово је
суштинско питање. Схватам – и сви ми разумемо – да си
побегао и да си пролазио крај замка. Али зашто си убио
младога Тунијадеа?
– Нашао ми се на путу – одговара Сава Молд, веома
сметен.
– Ако ти се неко нађе на путу, мораш да га убијеш?

171
 – Не, господине – одговара Сава Молд.
– Онда нам објасни зашто и како си га убио.
– Дакле, долазио сам са јужне стране. Од изласка из
робијашнице, све време сам пратио исти правац. Док сам
пролазио крај капије дворца, зачуо сам прапорце. Затим
гласове. Људске гласове.
– Да ли су ти гласови допирали из замка?
– Не, господине. Гласови су долазили споља. Они што су
говорили, налазили су се испред мене. Да их не бих срео,
сакрио сам се иза зида врта. Близу капије. Ту где се налази
господин записничар. Чекао сам да се особе које
разговарају удаље. Плашио сам се. Мислио сам да су
послали жандарме да ме траже код моје куће. Осим гласова,
чуло се звецкање прапораца. Саонице су стајале. Али коњи
су се мрдали. И њихови прапорци су звецкали, звец-звец.
Чуо сам то савршено јасно. А срце ми се сасвим стегло од
страха. Срце ми није било веће од буве.
– Да ли си то чуо жртвин глас?
– На почетку, био је то Липованов глас. Његов пискутави
глас, који ми је шкрипао у ушима. Као кричање пацова у
робијашници. Потом сам чуо и глас господина Тунијадеа.
– Чуо си оба гласа. Који од њих је више говорио?
– Кочијаш – одговара Саванарола. – Нисам препознавао
глас господина Тунијадеа. Мислио сам да је кочијаш
довезао жандарме Путем заљубљених. Да ме ухапсе. Остао
сам сакривен. Овде. На истом месту где се сада налази
господин записничар.
– Чуо си шта говоре?
– Не све. У једном тренутку, јасно сам чуо кочијаша
Исмаила како каже: „Нека, господине, немојте више
превртати џепове“. Затим сам чуо кораке по снегу. Неко је
трчећи ишао ка замку. Чуо сам кључ у брави на капији.
Онда сам видео како неки војник улази у врт. Још увек сам
се скривао. Он ме је видео. И тада сам покушао да
побегнем. Али он ме је ухватио. Отимао сам се. Истргао сам
се. Тада је он узео свој револвер и више пута запуцао на
мене. Мислио је да сам крадљивац или неко ко је дошао у

172
замак да убије његову мајку. Због тога је пуцао. Био сам
ухваћен. Покушао сам да прескочим зид. Али сам пао право
у младићеве руке. Обојица смо пали у снег. Рвали смо се.
Он је запуцао. Узео сам му револвер, да га спречим да пуца.
А онда сам осетио како тече његова топла крв. Схватио сам
да сам га убио. Бацио сам оружје и побегао.
– У којем правцу си побегао?
– Изишао сам из замка и потрчао према шуми.
– Да ли је госпођа Патриција Тунијаде пуцала на тебе?
– Не знам ко је пуцао – одговара Молд. – Али пуцали су
на мене.
– А затим?
– Онда сам пао. Више нисам могао наћи своју кућу.
Више нисам знао где сам. Све је око мене било бело. Вртело
ми се у глави. Срушио сам се у снег.
– Знаш да си убио господина Тунијадеа притиснувши му
цев револвера уз потиљак, као нож. Жртва је тако убијена.
Зар не, докторе?
– Тако је – одговара доктор Пилат.
– Шта кажеш на то?
– Могуће је – одговара Сава. – Отимали смо се, гушали
се, и ја сам му отео револвер. Могуће је да је тако како
кажете. Не сећам се више добро. Гушали смо се обојица, у
снегу. И имао сам револвер у руци. Његов револвер.
Извесно, пуцао сам у потиљак. Ви боље од мене знате где
сам пуцао и како сам га убио. Оставио сам мртваца, не
гледајући где је рана.
– Ниси помислио да му помогнеш?
– Нисам – одговара Сава. – Бојао сам се. Побегао сам.
– Настави.
– То је све.
– И ја такође мислим да је то све – каже детектив. –
Осим ако господин судија има да постави још нека питања.
Нико нема питања. Све је јасно. Најтиши од свих је
начелник Филарет. Није уста отворио. Слушао је Молдову

173
исповест као да не чује речи. Мисли су му биле негде
другде. Блед је, као да је болестан.
Док представници власти иду према замку, два
детектива везују Саву Молда ланцем за ограду, близу врата.
– Није то пас, да га тако везујете! – каже судија.
– Не можемо га повести у замак, код госпође Тунијаде.
Та свирепа звер је убила мужа и сина те уважене госпође.
Пошто је везао Саву Молда ланцем за ограду, као пса,
детектив, онај који је водио реконструкцију, почиње да га
удара по глави. Киша удараца. Сава пада на колена. Судија
Дамјан јури Сави у помоћ. Виче:
– Зашто га тучете, господине?
– Тај проклети дивљак је требало раније да проговори!
Превише времена му је требало да се одлучи.
Детективова пета удара Савину главу, јер је овај пао, са
својим ланцем, близу ограде.
– Зашто си толико одуговлачио да нам све ово кажеш? –
пита детектив. – Видећеш шта те чека! Суд те не може
осудити за убиство младога Тунијадеа. Већ си осуђен за
убиство оца. А на несрећу, немаш два живота, да би био два
пута доживотно осуђен на принудни рад. Мислиш, дакле, да
твој други злочин не може бити кажњен. Али ми, полиција,
ми ћемо те натерати да платиш оно што суд не може.
Са лица Саве Молда тече крв, црвена на снегу као рубин.
Сава лежи непомично, као мртав. Везан за ограду замка.
Док у малом салону, крај собе у којој лежи тело Антона
Тунијадеа, госпођа Тунијаде и лепа служавка Флора
Валеверде послужују чај представницима власти. Све је
спремно за погреб, који ће се обавити у једанаест сати.

174
 22

ДРВЕНА ЗВОНА

Недеља ујутру. Трећи дан од убиства младога Тунијадеа.

Прва недеља у месецу марту. Сунчано је. Град Агапија
изгледа сасвим мален, шћућурен у дну планине, на белој
страници снега.
У сеоској цркви почиње служење Божанствене
Литургије. Звоне дрвена звона. Клепала. Под турском
окупацијом, хришћанима Византијског царства било је
забрањено да звоне звонима. Црквена звона су одузимана.
Да би позвали хришћане на Литургију, тада су се служили
дрвеним звонима. У стварности, у питању је даска по којој
се удара двама дрвеним чекићима, пратећи ритам неке
мелодије. Сада византијске цркве могу имати звона. Али све
оне чувају и користе и дрвена звона. Јер људи знају да у
будућности нови прогони нису немогући. Боље је сачувати
традицију дрвених звона, за времена када звона од бакра,
бронзе и других метала буду поново забрањена и одузета.
У тренутку док дрвена звона одјекују кроз град Агапију,
јер је девет сати ујутру, начелник Филарет улази у судијин
уред. Још увек је блед. Још увек уморан. Изгледа болесно.
Млади судија избегава да с њим говори O злочину. Филарет
је тврдио да ниједан житељ Агапије не може извршити
злочин. Међутим, јуче су чули потпуно признање убице и
присуствовали су реконструкцији убиства. Убиства које је
извршио Сава Молд. Човек из Агапије. То значи да је
начелник погрешио. То значи да и људи из Агапије такође
могу убити. И они могу бити злочинци, мада их начелник
воли и има добро мишљење о њима.
– Шта има ново, господине начелниче?
– Дошао сам да вас замолим да пођете са мном у цркву.
– Са задовољством – каже судија. – У колико сати?
– Тамо можемо ићи кад год пожелимо.

175
 – Има још нешто? – каже судија.
– Да, господине – одговара начелник. – Ноћас је у
општину стигао телеграм. Саванарола Молд, звани Сава,
одбегли робијаш, преминуо је услед срчаног удара, у возу
којим је у пратњи два детектива ишао у престоницу, где је
требало да му се суди за друго убиство.
– Можда је тако боље за несрећног Саву – каже судија. –
Боље је умрети него живети у робијашници. Нарочито са
два убиства на савести. Он није био одбојан. Није био лишен
извесне величине, мада је био двоструки убица. И вама је
био драг, зар не?
– Да, господине – одговара начелник. – Треба да га
избришемо из пописа грађана, у општини.
– И коначно затварамо досје. Свршена ствар. Убица је
дао потпуно признање. Обављена је реконструкција
злочина. Онда је човек преминуо, од срчаног удара.
– Убили су га детективи који су га спроводили.
– То ништа не мења – каже судија. – Мртав је. У некој
другој земљи, зацело би био осуђен на смрт и погубљен. За
два убиства заслужио је смрт, чак и ако је био драг и
несрећан.
– Полицајци који су га пратили докрајчили су га да
Саванарола Молд не би рекао истину. Јер, он није убио
младога Тунијадеа. То што је признао злочин, и што нам је
показао како се убиство догодило, то је само зато да би имао
један сат слободе и да би однео неколико бомбона својим
малишанима, да би загрлио своју луду жену. Да би добио тај
сат, он је признао злочин који није починио.
– То није могуће – каже судија.
– Сава је желео само једно: да на тренутак оде код
својих. За то је био спреман да плати било коју цену.
Признао би било шта. Да би могао остварити свој сан. Дао је
свој живот у замену за једно миловање које је пружио својој
деци.
– Дао је живот?
– Наравно! – одговара начелник. – Детективи су га убили
да би били сигурни да Сава у току суђења неће порећи своје

176
признање. Лакше је било убити га. Што се Саве тиче,
мислим да не би имао примедбе, чак и да су га питали. Било
му је свеједно. За пандуре, било је безбедније убити га.
– Полако, начелниче! – каже судија. – Сада почињем да
вас упознајем. Ви ствари видите онакве какве желите да
буду. Ви желите да Сава није починилац злочина. И ви
дакле изјављујете да он то није. Нарочито сада када је
мртав… Али он је јуче говорио! Показао нам је, покретима
који не могу заварати, да је он заиста убица младога
војника.
– Сава је то учинио да би удовољио детективима и да би
имао један слободан сат да проведе код куће. Само ради
тога. Али он није убио.
– Ко је онда убио младога Тунијадеа?
– Убица младога Тунијадеа је странац – Јон Ксенија. Ваш
поштовани записничар.
– Како то знате?
– Сам поштовани, млади и лепи записничар ми је
признао злочин. Гризла га је савест. Дошао је да се преда.
Он је љубавник госпође Патриције Тунијаде. Сваке ноћи је
одлазио у замак. У петак, изишао је из њене куће у један сат
ујутру. Сусрео је Тунијадеа млађег, који се ненадано појавио
пред њим. Млади војник је био склон бесу, напрасити
насилник, налик на свога оца. Пуцао је на лепога господина
Ксенију који је изишао из кревета његове мајке. Ксенија је
покушао побећи. Када је схватио да не може побећи, зато
што му је млади Тунијаде препречио пут, отео му је
револвер. А када је војник покушао да преотме револвер,
Ксенија је пуцао. Ето целе приче.
– Где је Ксенија?
– У чекаоници. Жели да вам да писмену изјаву.
Судија отвара врата. Пред вратима, прав, леп, гибак
попут мачке, стоји млади записничар, Јон Ксенија. Xeni
значи „странац“. А он је заиста странац у граду. Раније је
био службеник у среском начелству у Агапији. Остао је у
граду након што је среско начелство укинуто. Потом је
прешао у судску управу, и постао судски записничар. Да се

177
не би удаљавао од своје љубавнице, госпође Патриције
Тунијаде. Пре свега, она га није хтела пустити. Нико није
сумњао да међу њима постоји љубавна веза.
– Ваше држање, Ксенија, је толико одвратно да је равно
убиству – виче судија Козма Дамјан. Можда још и
одвратније од убиства, за које постоји објашњење да је било
изазвано. Како сте могли присуствовати јучерашњем
признању несрећног Саве, који нам је показао како је
извршио тај злочин чији сте ви починитељ?… Како сте
могли гледати како се један невин човек самооптужује за
убиство које није починио?… Одговорите!
– То ми је стварно веома тешко пало – одговара лепи
Ксенија.
– Пошто долазите и признајете свој злочин, иако нико на
вас не сумња, то значи да ипак имате нека осећања.
– Надам се, господине – одговара лепи Ксенија. – Сви
налазе да сам прави племић, витешког духа.
– Зашто се нисте предали пре него што је несрећни Сава
био мучен и присиљен да призна злочин за који није крив?
– Било је то питање части – одговара Ксенија. Нисам се
могао предати и признати да сам ја убица Антена Тунијадеа,
а да не обавестим о својој одлуци своју љубавницу и
пријатељицу, хоћу рећи Патрицију Тунијаде.
– Да ли је она знала да сте ви убили њенога сина?
– Јесте, господине – одговара Ксенија. – Знала је и да то
није била моја кривица. Да ме је Антон изазвао. Моја
кривица је незнатна. Судије ће то схватити, надам се. Због
тога ми драга Патриција, узвишена душа, опрашта мој
поступак. У том догађају, прави кривац нисам ја. Било би
недолично према мојој драгој Патрицији да сам се предао, а
да са њом о томе нисам разговарао. Тако нешто нисам
могао учинити. Ја сам џентлмен. То што се налазим овде, у
Агапији, као обичан службеник, то је зато да бих био поред
жене коју волим. Читав мој живот је доказ да сам углађен
човек. Нисам дакле могао рећи истину пред лицем правде а
да се не посаветујем са женом коју волим. А нисам имао
могућности да дођем до ње све до ноћас. Увек је било света,

178
код ње или код мене. Видите, то је био озбиљан разлог. Био
сам у обавези да будем уздржан. То сам обећао Патрицији.
Да сам отишао код ње пред свима, направио бих страшну
несмотреност на штету једне жене. То нисам могао
учинити, господине. То је супротно мом одгоју.
– А видети човека осуђеног за злочин који није починио,
то није супротно вашем одгоју?
– Био сам одлучан да се предам. Али, уверавам вас да су
ме околности спречиле у томе. Сада, пошто сам разговарао
са Патрицијом, дошао сам да вам дам своју изјаву.
– Да ли жртвина мајка, хоћу рећи ваша љубавница,
одобрава вашу одлуку?
– Она каже да правим глупост. Да Сава ништа не ставља
на коцку. Он је већ осуђен на најтежу казну. Не може бити
још строже кажњен. Али ни ја не стављам на коцку ништа
озбиљно, јер постоји изазов и нужна одбрана. Зацело ћу
добити ослобађајућу пресуду. Госпођа Тунијаде ме је питала
да ли ми је много стало да се предам и ја сам одговорио да
јесте. Она је увек удовољавала мојим ћудима; ово је такође
схватила као ћуд. И удовољила јој је.
– Начелниче, пошаљите полицајца по Патрицију
Тунијаде. Дa ми је доведу! Оптужићује за саучесништво у
убиству и за лажно сведочење.
– Нема потребе – каже Ксенија. – Госпођа Патриција је
ноћас напустила Агапију. Возом за југ. Продаће замак. И
наћи ћемо се у иностранству. Можда ћемо се чак и венчати.

– Заборављате да сте извршили убиство.

– Мој бранилац стиже данас, возом у подне. Рекао ми је
да нисам ни у каквој опасности.
Млади судија је бесан. Познато му је понашање
молдавских деспота. То је понашање Јона Ксеније и
породице Тунијаде.
– Сада сам вам све рекао, господине судијо. Могу ли вам
упутити један захтев?… У питању је нешто што ми не
можете одбити.
– Шта још хоћете? – пита судија, јаростан.

179
 – Истовремено тражим да ме ухапсите и да ме пустите
на слободу. Желим да присуствујем ручку који приређујем
за свог браниоца. Он је пријатељ мога оца и префињени
сладокусац. Познајем његов укус. Замерио бих себи ако
препустим куварици да сама припреми тај ручак. Тако бих
се огрешио о своје обавезе домаћина. Ако одбијете да ме
пустите на слободу пре подне, остварићу то после подне,
посредством свога браниоца. Али то би ми представљало
неугодност, до чега вам није стало, надам се; један уништен
обед; обед за веома драгог пријатеља. Могу ли ићи?
– Одлазите, и то што пре – каже судија.
Он отвара прозоре. Све прозоре. И слуша дрвена звона.
Румунска звона. Звона убогих. Убогих…

180
1)
агапљанке – у првобитној Цркви, младе
девице посвећиване Богу (прим. прев) ↵

2)
Припадник секте ушкопљеника. Види
главу 16. ↵

3)
из Египта (прим. прев) ↵

4)
органом, грч. фил. оруђе, средство за
сазнање истине (прим. прев) ↵

5)
(… јер) сви који се маше за нож, од
ножа ће погинути. (Мт 26, 52) ↵

181