Стара православна црква у Сарајеву

-Једно значајно културно-историјско огњиште за туђинских владавина-

(Текст објављен у Политици, 15. априла 1931. год. на страницама 1. и 2.)

Није то каква монументална немањићка грађевина, него скромна од камена зграда.

И да није звоника, који је доцније дограђен, више изгледа по својој спољашњости
као мала тврђава укопана један метар дубоко у земљу, него једна богомоља.
Међутим то је са црквеном општином матица православља и српства у Босанском
Пашалуку зљ 400 година и њена важна културно-национална жижа која је много
допринела и значају Сарајева у прошлости.

Поред Скопља Турци су уочили важност тада познатог местамцета Врхбосне, рано
је освојили и ту пренели седиште свога крајинског намесника. Због намесничког
двора, сараја, најпре је прозвано Сарај-Босна, а после Сарајево. И по народном
предању место где је Сарајево-звало се Златни До и било је без насеља. Јер кад га је
освајао султан Мехмед Освајач, није било ни куће да се склони од зла времена.
Лале и везири склоне га у некакву сеоску колибу, извињавајући се што немају у што
боље да га уведу. Онда је на то рекао: „Сарај је ово мој, сарај, само кад могу где
главу склонити“. И тако од цареве речи „сарај је ово“, постаде Сарајево („Босанска
Вила“ за 1911, с.119).

Рано су у Сарајеву православни имали своју богомољу. Историјске, критички

проверене, податке о тој богомољи изложио је г. Влад. Скарић, у својој књизи
„Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17 и 18 вијеку“. Ја ћу да
пропратим народна предања о постанку старе цркве у Сарајеву која су очувана у
народним песмама и прози, а која су и штампана.

Значајно је да је ктитор цркве, која је посвећена Св. Арханђелу Михаилу, по

народном предању Андрија Краљевић, брат најлегедарнијег јунака на Балканском
Полуострву Краљевића Марка. Научно је утврђено да је постојао Андрија, син
краља Вукашина, који је оставио и задужбину, своју лепу цркву, саграђену 1389 г. у
скоро неприступачном крају ждрела реке Треске код Скопља, а посвећену Св.
Андрији чије име носи ктитор. Цркви је толико тешко прићи да је њено проучавање
стало главе једног нашега ревног испитивача немањићких грађевина, покојног
Жарка Татића. После погибије Краља Марка на Ровинама иселила су му се браћа
Димитрије и Андрија преко Дубровника и Приморја у Угарску, где се Андрији губи
сваки траг око 1403 г.

Предање о томе да је Андрија подигао стару цркву у Сарајеву толико је било опште,
да га је чак један турски кроничар пре 140 година забележио: то је Мула Мустафа
Башескија, сарајевски кроничар из 18 века. Црква је поправљана 1793, иза пожара и
поменути кроничар је те године забележио: „У Сарајеву није било ни једне цркве
све до времена Гази Хусрев-бегова, а Хусрев-бег, на молбу свога роба Матијаша,
брата Марка Краљевића, дозволи да се сагради једна од плота, те така била дуго
година. Године 1726 кад је Ахмет-паша Бошњак градио сарајевску тврђаву, одреди
мајсторе да је саграде од камена. После пожара дође опет дозвола концем шевала
(9/VI 17933) те се поче поправљати“. –Мита Живковић забележио је предање да је
слуга код Хусрев-бега добио од свога господара на једно земљиште колико може да
захвати бивоља кожа да подигне себи цркву. Кад је била готова Бегова џамија,
Андрија је кожу исекао на кајише и захватио велик простор (слична легенда о
подизању старе Картаге Ханибалове). –Селих Мувекит у својој „Историји Босне“
у рукопису спомиње, да је црква подигнута на 7 година после Бегове џамије, која је
саграђена око 1530 године, али не наводи да ли је то по каквом писаном документу
или по народном предању.

Омиљен је и раширен мотив наших народних песама где Марко тражи свога брата
Андрију у ропству: у Стамболу, Турској ордији, Сарајеву, Вргорцу, Удбини и
Славонској Пожези и избавља га из ропства или га освећује ако је погинуо. Чак је
тај мотив употребљен 1535 (слабо видљив текст), на острву Хвару у
Хекторовићевом „Рибању“. Код народне песме из околине Софије место Андрије
спомиње се Милинко (слабо видљив текст) и да су се завадила браћа око „убаве
моме“; у Хекторовићевом „Рибању“ заваде се око деобе плена. У песмама које су
забележене у централним стаографским нашим областима, препиру се који је од
њих двојице бољи јунак и који може да издржи жеђу. Марко се показује јачи и
Андрија плаћа животом јер не слуша Марка.

У околини Сарајева много се певају уз гусле, нарочито о славама, народне песме

како је Андрија саградио цркву у Сарајеву. Никола Т. Кашикович штампао је три у
„Босанској вили“ од којих је једна „Краљевић Андрија у ропству“ (год. 1896 с.11,
42 и 78) има 623 стиха. Њен је садржај:

Прозорац кадија кори Русанбега због роба Андрије кога држи у своме конаку,
обилазе с њиме земље и градове, а он уходи Босну гради цркву у Сарајеву, на
Бендбаши држи механу и све Сарајево за себе окрену. У механи су све аге
сарајевске и Андрија ћари: „турско благо на гомиле слаже, благо слаже на крсту
помаже, о окреће Србе отачаству“. Кад би се потурчио дао би му кћер Златију за
љубовцу и израдио у цара тимаре. Русанбег му рече да је седам пута покушавао да
га потурчи али није успео јер је: „Од памети мудар и паметан, од љепоте стасан и
прикладан“. Има, вели, од њега што држи механу годишње прихода 1500 кеса.
Договоре се да кадија настоји да га потурчи. Бег га посла тобож по цареве фермане.
Обуче се сав у сухо злато, а на главу војводску челенку, узјаха вранчића „прекрсти
се и Бога спомену“. У Сарајеву се за њим окреће и мало и велико. Кад је наишао
крај куће кадијине у Прозору зауставља га Златија са пенџера -јер не беше кадије
дома- и кори га што је не води кад јој је задавао веру и дао прстен и пита га:

„Зар не жалиш златан прстен с руке,

 На коме су три српска имена.

Једно Марко, а друго Андрија,

А треће је Краље Вукашине“.

Кори га зашто је рода Краљевића, кад његов брат Марко жени момке на јунаштво.
Андрија је уверава да је чвршћа вера од камена, него да је ово разлог колебању:

„Ја сам скоро саградио цркву,

На Вароши више Сарајева,

За спомена и онога свијета,

По чем’ ће ме Срби спомињати,

Да сам био Турцим’ у рукама,

Код велике своје бановине,

Није лако начинити цркву

Заробљеном једноме јунаку“.

Цркву је, вели, саградио на вересију и кад исплати све дугове, доћи ће по њу па
макар и главу изгубио.

То вече позове кадија хоџу и мудериза и саветовао се с њима како ће Андрију или
потурчити или погубити. Њихов разговор чула робиња Софија и дојави Златији која
јој даде своју огрлицу од дуката да Андрији каже да га Злата чека. Робиња јавља
песмом која почиње:

„Чека сунца свијезда даница...“

Андрија се учини да га боли глава и дадоше му одају да спава. Преобуче се и дође

Златији под пенџер. Ту га спопадају душевне муке:

„Жао му је цркву оставити,

И Златију виђену дјевојку,

Јера ће је погубити бабе,

Још му је жао вјеру мјењати“.

Напути га Злата, да слуги Хусеину, који је намислио да се одметне у хајдуке, даде
своје златне токе да им оседла коње и отвори капију. Андрија се преломи да беже и
крену према Шумадији. У тому стиже глас из Сарајева да се мора повратити кући
или ће му Турци цркву сагорети. Предомисли се и са болом у души посла Златију
стојном Биограду, побратимима браћи Јакшићима, да се уда за Шћепана лепшега
јунака:

„А ја, Злато, робље у Турака,

Јер ја морах Шехер-Сарајеву,

Цркву ће ми Турци запалити.

Обећах се њима потурчити,

Не би ли ми живот оставили,

И вјечиту моју задужбину“.

Браћа Јакшићи дају „Ниша и Видина и рудничка два мајдана златна“ за откуп
Андрије из ропства. Андрија поручује да њему није суђена девојка и „ја се нећу
никад избавити, за цркву је глава уложена“. Ожени се Златијом Шћепан Јакшић, а:

„Оста јадан у ропству Андрија,

На Бендбаши у вјаној механи,

Зарад цркве Турком у тугију“ (слабо видљив текст).

У песми „Краљевић Марко тражи брата у Сарајеву“ („Босанска Вила“ 1808 с. 26

и 42): Марко не иде на позив царев у Стамбол, него крене да тражи брата Андрију и
нађе га у Сарајеву. Зове га кући, али Андрија не може да остави цркву. На то ће му
Марко:

„А не бој се за бијелу цркву,

Ја ћу бегу абер учинити,

Да не смије цркву разорити

Без изума цара честитога“.

Расрди се султан на Марка што није дошао на позив против Арапа и наређује да
погубе Андрију:

„Слободно је погубит Андрију,

 Прије него разорити цркву“.

Андрију Турци погубе, а султан пошаље Марка у сургун.

У другој песми „Смрт Краљевића Андрије“ („Бос. Вила“ 1808 с. 232) поручује
Андрији ћерка Страорац мушира да се договарају Турци како ће да га погубе. Кад
то чуо Андрија, све имање на теламе даје:

„Три су зграде Краљевић Андрије,

Једна зграда млин и воденица,

Друга зграда пивничка механа,

Трећа зграда црква у Сарајеву“.

И млине и механу продају и оснива црквени вакуф. Даљне зграде распродаје и

купује земљиште око цркве. Најкарактеристичнији су, по народном схватању верске
толеранције, ови стихови у којима Андрија поручује муслиманској девојци да јој
оставља три ћемера блага да може себи саградити турбе у Сарајеву:

„Ђе ћеш бити по земену, душо,

Нека знају обе царевине,

Немањића и Отмановића,

Куд је прош’о Краљевић Андрија,

И куда се расипало благо“.

Тако народни певач пева уз гусле ову чудну драму ктитора, по легенди, старе
православне цркве у Сарајеву.

Споменућемо неколико чињеница из историје цркве и црквене општине: До 1727

године црква је била од плота и скромних димензија: дужине 7,5 м., а ширине 6,82
м. За дивно је чудо да је и црква на Трески историјског Андрије скоро петих
димензија-кад се издвоји препрата према скици Жарка Татића и то 7,42 м. у дужину,
а 6,9 м. у ширину. Сарајевска стара црква озидана је од седре 1727 године. Шест је
пута горела и поправљана. Трошкови око дозволе за поправљање цркве износили су
често пута више него сам поправак. До 1717 г. Митрополит је стајао у манастиру
Бањи. Кад је долазио послом, није улазио у варош него у селу изнад Сарајева
примао људе у послу епархије. Сарајевска црквена општина била је у великом
уважењу код пећских Патријараха. По неки је од њих месецима боравио у Сарајеву
и био гост општине. Повластице које су сарајевској општини дали пећски
Патријарси користиле су после, кад је укинута по други пут Пећска Патријаршија, у
борби са грчким владикама. Општина је била све имућнија завештајима и добром
управом са имовином. Издржавала је српску школу, позајмљивала новац
Патријаршији и манастору Студеници, и чинила дела хришћанског милосрђа:
откупљивала робље од Турака и пуштала их својим кућама; преко еснафских
организацијам слала храну сужњима у тамнци: давала помоћ сиротим девојкама за
удају и помагала самохране у старости.

Национална српска свест била је јака. На почетку главног црквеног дефтера стоји
„Поменик посподе српске“ почевши од Стевана Немање до задњег деспота.
Нарочито прослављају Св. Саву и моле једног од Пећских Патријараха да им
пошаље службу Св. Арсенија српског. Пред крај турске владавине у Босни
саградила је огромну нову Саборну цркву чија је градња стајала 36.000 дуката.
Натецање звоника у висину са витким мунарама многобројних сарајевских џамија
био је најбољи знак како и раја диже главу. Тако је могла сарајевска црквена
општина за аустријске владавине у Босни-позивајући се на свој црквени устав који
су потврђивали Пећски Патријарси-доћи на чело покрета свих босанско-
херцеговачких црквених општина за црквено просветну аутономију, после чега се
распламсао онај познати националистички, нарочито омладински покрет.

Иза ослобођења решена је општина издатака за издржавање школа. Заслужни вођ.

осамдесетогодишњи старац Глигорије Јефтановић, повлачи се са председништва
општине због старости. Општина бира за свога председника касанционог судију г.
Танасију Иковића, који за 10 година наставља са видним успехом користан рад:
обнавља обе цркве, купује земљиште за ново гробље и на њему подиже капелу Св.
Марка. Издатци за то износе преко 5,000,000 динара. Помажу све српске културне
установе и друштва знатним сумама; уступају бесплатно општинске зграде за
отварање трга на ком се подиже споменик Краљу Ослободиоцу. Општина подиже
„Дом српске сиротиње“ и „Дечије забавиште“ и помаже Добротворној задрузи
Српскиња на отварању Домаћинско-занатске школе. Одене о Божићу сваке године
око 200 сиромашне деце. Старање и бригу у Дечијем дому, Забавишту и
Сиротињској кухињи воде скромне и побожне калуђерице на челу са монахињом
Ангелином, коју је у овај посао увела кувеждинска игуманија Меланија. Ту је
збринуто 20 сиромашне деце без родитеља, 36 сиромашних добива бесплатно
здраву и топлу храну, а 54 деце посећује забавиште, за које се одавно осећала
потреба у Сарајеву. На помагање овога и културних установа троши сарајевска
црквена општина годишње на стотине хиљада динара. тиме даје најбољег доказа да
је и даље потребна њена Светосавска мисија која је од великог културног значаја.

Милан Карановић

Стара српска православна црква (у народу позната као Стара црква), налази се на
Башчаршији у старом дијелу Сарајева. Храм је посвећен Светим Архистратизима
(Архангелима) Михаилу и Гаврилу. Она спада у најстарије сакралне објекте у граду
и околини и као таква представља један од најбогатијих и најважнијих културно-
историјских споменика прворазредног значаја опште културне баштине. До рата
(1992-1995), Стару цркву је годишње посјећивало до 70.000 страних туриста као и
велики број домаћих гостију и посјетилаца.

По предању и археолошким подацима Стара српска православна црква Св.

Архангела Михаила у Сарајеву потиче из средњег вијека. Писаних трагова о њеном
постојању у то вријеме нема јер су, највероватније, пропали за време турских
освајања наших земаља. Пошто нема писаних трагова упућени смо да њену старост
утврђујемо на основу индиректних доказа. Необична основа и облик цркве, одвојен
средњи део храма (наос) ступцима и двоспратним аркадама, зидана олтарска
преграда, камени свијећњаци пред олтаром, два слоја на најстаријим иконама са
иконостаса и надгробни камени споменици нађени око цркве (који упућују на
период до доласка Турака), разни обичаји и предања, одлике су српских
средњевјековних задужбина XII - XV вијека.

На основу цариградских дефтера из 1485. и 1489. године може се претпоставити да

је у то вријеме постојала црква у Сарајеву, иако се она у дефтерима не спомиње. У
првом дефтеру се каже да у Сарајеву има 42 муслиманске куће, 103 хришћанске и
осам дубровачких. Вјероватно је тако јако хришћанско насеље имало богомољу. У
другом дефтеру се помиње Ђуро, син поповски, што указује да је у Сарајеву у то
вријеме био свештеник, а вјероватно и црква.

Ко је ктитор цркве није познато. Народно предање је приписује Андријашу, брату

Краљевића Марка.

У XVI веку има више података о свештеницима, док је у XVII веку црква три пута
страдала од пожара. Пошто су саниране посљедице посљедњег пожара из 1656.
године цркви је поклоњен полијелеј, два камена свијећњака пред олтаром и нови
дрвени иконостас у резбарији. Крајем XVII века опљачкан је један дио имовине
Старе цркве приликом провале Евгенија Савојског у Босну и Сарајево.

У XVIII вијеку црква је два пута оштећена у пожарима и то 1724. и 1788. године.
После првог пожара обновљена је 1730. а четири године касније обновљен је доњи
део иконостаса. У другом пожару изгорио је кров цркве. Поправљен је 1793. године.
Од тада па до 1982. године није било значајнијих радова на цркви осим што је 1881.
подигнут зидани звоник са западне стране, а 1982. године црква је генерално
реновирана. Осветио је на Цвети исте године митрополит Владислав.

Стара црква је добрим делом укопана у земљу. Правоугаоне је основе, без олтарске
апсиде, дуга је 14,5, широка 16,5, а висина унутрашњости је осам метара. Зидови су
грађени од камена кречњака, дебљине преко 100 цм., а сводови од седре (сиге,
бигра). На спољашњим зидовима су широке фуге а унутрашњост је омалтерисана.
Покривена је ћерамидом. Улази су са каменим луковима и довратницима а прозори
су правоугаони са каменим первазима и демирима. Подјеељена је на олтар и наос
(средњи дио цркве) који је ограничен зиданим ступцима и луковима на два спрата.
Око средњег дијела, са сјеверне и јужне стране су два споредна брода а са запада
затворена припрата (нартекс). Сви ови простори су засведени полуобличастим
сводовима. Приликом оправке 1730. године бочни бродови и нартекс хоризонтално
су предвојени патосом, таваницом и тако је начињено горње одељење – женска
црква. Мали олтар у источном делу северног брода начињен је 1730. или 1849.
године и посвећен је празнику Покрова Пресвете Богородице.

Иконостас

Велику вриједност Старе цркве чини и дрвени иконостас у резбарији. Њега чине
иконе познатих српских средњовјековних сликара: Радула из XVII вијека и
Максима Тујковића из 1734. године, као и других непознатих иконописаца.

Радул је најзанимљивији и спада међу најобдареније српске сликаре друге половине

XVII вијека. Савршено је владао византијским иконографским изразом (византијско
сликарство касног XIV и прве половине XV вијека из чега се створио један особени
стил српског сликарства XVII вијека), одбијајући свако сазнање о стваралаштву
Западне Европе тог времена и окрећући се српском средњовјековном сликарству.

Његов рад је тијесно везан за период столовања пећког Патријарха Максима, који је
дуже вријеме, од 1665. до 1672. године, био у непосредној вези са сарајевском
Старом црквом, тако да је вјероватно он и препоручио Радула да изврши обнову
иконостаса који је изгорио 1665. год.

На иконостасу Старе цркве у Сарајеву Радул је радио 1674. год. (горњи ред на
иконостасу и велики крст). Обзиром да црква никада није била живописана, Радул
није морао да води рачуна о усклађивању унутрашње декорације цркве, већ је могао
пуну пажњу посветити раскошном дуборезном иконостасу.

Горњи ред икона на иконостасу (Тајна вечера, Скидање са крста, Прање ногу и
Зачеће) поклонио је Сарајлија Јован Милетић из Трста у другој половини XVIII
века.

Максим Тујковић, монах цетињског манастира («Максим иконописац од манастира

Цетиња», тако се потписао на надверјима у селу Будисавци код Пећи), један је међу
најбољим српским зографима прве половине XVIII вијека. У Старој цркви налазе
се његови репрезентативни радови гдје је осликао престолне иконе и три иконе
надверја за иконостас, као и неколико икона (доњи ред на иконостасу). На
престолној икони Богородице са пророцима, Тујковић се потписао именом и
презименом и ставио датум 15. фебруар 1734. год. Наиме, 1724. год. је у близини
Старе цркве избио велики пожар који је захватио и храм. Том приликом је
вјероватно и страдала доња зона икона главног иконостаса, па је иконописцу
Тујковићу било повјерено да изради нове иконе за ту зону.

У храму се, такође, налазе многобројне иконе других домаћих и страних мајстора
XV-XIX вијека, од врло значајне умјетничке и археолошке вриједности, разних
школа и стилова. По љепоти, издваја се збирка икона рађених у итало-критском
стилу. Ту су и кујунџијски радови: кандила, оквири и окови икона (специфичност
ових простора).

***

Многе значајне црквене личности су посјетиле Стару цркву. Поред њих, цркву су
посјећивале и познате личности из политичког живота. Године 1985. цркву је
посјетио шпански краљ Хуан Карлос са супругом Софијом.

За Стару цркву је везана српска основна школа. Први податак о њој је из 1539/40.
године. У документима има података о учитељима који су радили у овој школи од
XVII до XIX вијека. Школа је била при цркви до 1858. године. Уз основну школу,
основана је педесетих година XIX вијека виша школа, доцније претворена у реалку,
која је радила до 1883. године када су је аустријске окупационе власти затвориле.

Нарочиту духовну вриједност Старе цркве представљају свете мошти које се

вијековима чувају у овој најстаријој сарајевској богомољи.

Музеј Старе српске православне цркве у Сарајеву настао је из њене ризнице. За

отварање Музеја посебно је заслужан црквени тутор Јефтан Деспић. На идеју да се
ризница претвори у Музеј Деспић је дошао 1889. године после отварања Земаљског
музеја у Сарајеву. Да би се ова идеја реализовала преуређен је горњи спрат магазе у
црквеној порти, с десне стране од југоисточног улаза у авлију према улици.
Просторију у коју су смјештени музејски експонати осветио је у недељу 13. маја
1890. године митрополит Ђорђе Николајевић. Тим поводом је прочитана објава
Црквене општине у којој се између осталога каже:

„Музеји су од врло велике важности и за изучавање и проучавање прошлости и

историје народне. Већ ми у овом нашем музеју у Старој цркви имамо лијепих
ствари, које нам казују прошлост сарајевску. Но да би музеј баш потпуно
одговорио своме имену, нужно је, да и народ притекне у помоћ, јер кад сваки по
крајцару дарује за часак се набере форинта, – тако исто ће бити и овдје. Ако
свако по нешто приложи, ми ћемо имати красан музеј, који ће нашем српском
народу у Сарајеву на дику и понос служити, а страни свијет увидјеће, да смо
имали лијепу прошлост, а ми сви ћемо се онда трудити, да створимо још љепшу
будућност. Но овај наш музеј има још једну страну, што други музеји немају, а то
је: ово је црквени музеј, и когод што приложи, не дарује само музеју, него прилаже
нашој цркви, а тиме чини добра дјела и милостињу нашој светој цркви.”

У првобитној просторији Музеј ће остати до 1939. године. Тада је једна црквена

магаза у комплексу црквених зграда око Старе цркве преуређена за потребе Музеја.
У нову просторију пренјети су дотадашњи музејски предмети и придодати нови из
цркава и од приватних приложника. Предмете су стручно обрадили, уредили и
изложили Владимир Скарић, директор Земаљског музеја у Сарајеву уз сарадњу са
проф. Ђоком Мазалићем и Даринком Деспић. Попис експоната извршио је
Владимир Скарић.
За вријеме Другог свјетског рата Стара црква и Музеј нису страдали нити
опљачкани, захваљујући бризи др Јоза Петровића, ондашњег директора Земаљског
музеја.

Пошто просторија у којој је смјештен Музеј није задовољавала почело се

размишљати 1954. године да се за потребе Музеја адаптира бивша српска основна
школа, са улазом из црквене порте. Међутим, од овог плана се одустало па је
извршено проширење музејских просторија у приземљу. Радови су завршени крајем
1958. године када је Музеј поново отворен са другом музеолошком поставом, коју
су приредили Петар Момировић, тадашњи кустос музеја и проф. Светозар
Душанић, управник Музеја СПЦ.

Ново проширење Музеја извршено је 1975. године. Те године је денационализована

зграда тзв. „Даире” а потом је адаптирана за потребе Музеја. Поставку Музеја
извршио је протојереј-ставрофор Слободан Радовић, парох сарајевски и историчар
умјетности. Музеј је посвећен св. Првомученици Текли.

Предмети који се чувају у црквеном Музеју могу се подијелити на: старе

умјетничке сликарске радове, старе рукописне и штампане књиге, црквене тканине
и вез, металне предмете, богослужбене утвари, стари новац, етнографске реквизите
вотивног карактера, старинско оружје, рукотворине дуборезачке вештине и збирку
обрађеног камена.

Најбројнији предмети у Музеју су сликарски радови домаћих и страних сликара.

Поменућемо неке: десно крило царских двери манастира Бање код Прибоја са
ликом Св. Богородице из XVI века, Св. Киријак Отшелник ремек-дело из XVII века,
оштећена икона Св. Јована Претече од Максима Тујковића, Св. Стефан Дечански,
рад барокног мајстора Јована Хаџи-Петровића из 1797. године. Иконе италокритске
школе: Деисис – Мољење, читав низ икона Св. Богородице, радови непознатих
италокритских мајстора, Поклоњење мудраца, рад непознатог мајстора
венецијанског или далматинског сликарства итд.

У музеју се чува већи број рукописних и штампаних црквених књига велике

историјске и умјетничке вриједности. Ту је прије свега Сарајевска Крмчија на
пергаменту из прве половине XIV вијека, затим Силоаново Јеванђеље крај XIV
вијека, Живот Св. Саве од Теодосија, преписао га дијак Владислав 1508. године у
Милешеви. Од штампаних књига сачувана су два Цетињска октоиха Ђурђа
Црнојевића из 1493/94. године као и Псалтир из манастира Милешеве. Од
текстилних ствари има доста везова, одежди од златног броката, црквених
драперија, везених и тканих појасева са пафтама. Метални предмети: оковани
крстови из XVII и XVIII века, ручне кадионице, панагијари, петохљебнице, домаћа
и млетачка кандила. Што се тиче новца у Музеју се чува приличан број ситног
дубровачког, турског, млетачког и новијег аустријског и српског новца. Предмети од
дрвета и обрађеног камена су малобројни.
Прве писане податке о Ризници у Сарајеву изнео је Гиљфердинг а прву
монографију посвећену Ризници Старе цркве написао је 1936. године др Лазар
Мирковић, професор Богословског факултета у Београду.

(Кориштен текст са сајта дабробосанске Митрополије)

на врх странице

Погледајте фото галерију са музејским експонатима.

ПРИПРЕМЕ

У циљу санације и реконструкције Комплекса обављене су припремне радње:

- Успостављен је чврст контакт са „Кантоналним заводом за заштиту споменика

културе” у Сарајеву. Први разлог је да Ц.О. Сарајево одријешене руке када је у
питању санација и реконструкција а други разлог је да овај Завод да своју подршку
пред другим институцијама у Федерацији БиХ када је у питању скупљање
неопходних новчаних средстава за санацију и реконструкцију Комплекса.

- Окупљен је тим стручњака, архитеката који су дали своју процјену ситуације те

неопходне смијернице за санацију Комплекса. Направљен је план санације и
реконструкције и одређени су кораци у реализацији тог плана.

- Наш тим стручњака у сарадњи са Кантоналним заводом за заштиту споменика

дефинисао је начин санације и одређене радње које ће овај Завод дозволити.

- Први корак је била израда пројектне документације коју је израдио г. Филип

Чондрић, архитекта већ познат и признат пред различитим институцијама у БиХ.

- Други корак је био припрема фото документације тренутног стања са анализом

тренутног стања те обједињавање ове документације са пројектном
документацијом, молбом Ц.О.Сарајево и обраћање различитим институцијама у
циљу тражења неопходних новчаних средстава.

- Ц.О. Сарајево је са овом документацијом тражила новчана средства а

„Кантонални завод за заштиту споменика културе” је пред различитим
институцијама конкретно подржао ову молбу.

- Све ове радње конструктивно су утицале на прву фазу пројекта а то је

прикупљање средстава. Позитивно су одговориле различите институције – од Владе
Кантона Сарајево до Федералног Министарства културе и спорта који су пристали
да сегментирано у одређеном временском периоду финансирају чишћење, санацију
и реконструкцију Комплекса.

Под припремним радњама подразумијевали смо и чишћење Комплекса од

различитог кабастог смећа и непотребног материјала те његово довођење у ред.
Ово је било неопходно да би пред другима посвједочили своју озбиљност у намјери
санације Комплекса.

Дио затеченог стања Комплекса

Чишћење Комплекса

У првом дијелу рада било је неопходно очистити Комплекс Старе цркве од смећа и
непотребног материјала.

Највећи дио ових непотребних кабастих ствари налазио се испод западног тријема.
У два дана организовано је припремање смећа ( сијечење и паковање) и његов
одвоз. Кабасти материјал смо сјекли како би што више могли натоварити на камион
и са тим уштедјети средства. У пет камиона ово спаковано смеће одвезено је на
градску депонију.
 Стање испод западног тријема

Санација простора у углу источног и јужног тријема

Простор испод угла источног и јужног тријема служио је као остава дуги низ
година. Овај простор, такође, годинама није био покривен, тако да су киша и снијег
нањели огромну штету самој кунструкцији простора, тријем и одложеним разним
стварима. Носива, хоризонтална греда је пукла (струла од влаге) и била је пријетња
да се дио источног тријема сруши. У овој првој фази источни тријем је осигуран
постављањем једне вертикалне греде.
 Мјесто пуцања хоризонталне греде Простор између два тријема

Потом се приступило привременом покривању овог дијела простора, јер је било

прољеће и кише су биле честе. Након тога се приступило чишћењу овог простора и
његово серђивање како унутрашње тако и спољно.

Привремено покривање

Привремено покривање простора каналицом како би се простор испод заштитио од

падавина и даљег пропадања. Постављање вертикалне греде са циљем заштите
конструкције источног тријема.

Постављање скела и почетак

Избацивање пропалих
санације. Отворена су врата
ствари из простора и
која су била закована и тиме
чишћење истог.
је враћен аутентичан изглед.
 Унутрашњост простора након чишћења

Сређивање објекта споља. Ојачана је дрвена конструкција. Постављена је мрежа и

преко ње урађена нова фасада. Дрвене површине око прозора и испод тријема су
обрађене по аутентичном изгледу од раније.

Прије санације Изглед послије радова Старе и пропале дрвене степенице

замијењене су аутентичним каменим.

Санирани простор изнутра. Доведена је вода, струја. Намјена простора је чајна

кухиња за разне госте и посјетиоце.
 Сређивање камених и металних површина

Велики дио калдрме око у Комплексу губио се испод земље и траве. Одређени дио
калдрме на источној страни био је насут ситним шљунком преко којег се годинама
наталожила земља из које је поникао коров. Са циљем враћања аутентичног изгледа
приступили смо чишћењу калдрме, одн. вађењу земље и корова између камења.

У олтарском дијелу цркве са горњег мјеста одљепљен је стари и пропао итисон.

Горње мјесто је потом обрађено и окречено у бијело. Камене површине у цркви –
под цркве, очишћен је / шамониран специјалним средством за чишћење камена.
Својвремено (прије рата), су све металне површине биле префарбане темељном
бојом. Та боја је временом спадала и појавила се хрђа. Да би заштитили ове
површине урадили смо ново префарбавање. Црном мат бојом смо вратили
аутентичан изглед кованог гвожђа.

РУШЕЊЕ ЗГРАДЕ ГОРЊЕГ ДИЈЕЛА КОМПЛЕКСА

Дио горњег дијела Комплекса био је већ увелико пропао и представљао је пријетњу
осталом дијелу Комплекса. Постављање новог тријема било би несигурно док се
зграда у гоњем дијелу не би уклонила. Размишљали смо да штете на овој згради
некако санирамо. О томе смо разговарали и са стручњацима из Завода за заштиту
споменика културе. Након свега смо установили да је то немогуће. Зграда била од
ћерпића који је годинама киснуо а зидови су се у одређеним дијеловима већ сами
срушили. Дрвена конструкција ове зграде била је трула.
Договорили смо се са Заводом за заштиту споменика културе да нам на прећутан
начин дозволе да уклонимо ову рушевину, на што су они и пристали јер су се и
сами увјерили у стање на лицу мјеста. Такође смо се договорили да се овај процес
води под називом „САНАЦИЈА” јер би у супротном морали чекати на став четири
министарства за рушење, што би потрајало мјесецима.

Отворили смо понуду за разне понуxаче / фирме које би урадиле овај посао.
Међутим ријетко ко је хтјео да се прихвати оваковог посла. Разлог је првенствено у
неприступачности терена, Ни један машина неможе прићи објекту ни са које
стране. То значи да се цијели објекат од 20 метара дужине и 7 метара ширине морао
ручно рушити и шут потом носити у камионе изван Комплекса – до улице.

Најозбиљнији пунуxач био је СЗР Ракова нога из Рогатице, власника Вељка Тадића,
чија је понуда на крају и прихваћена а на основу чега је сачињен и потписан
Уговор.

Објекат је ручно рушило и 20 радника (15-20), мјесец дана. Отпад су возила 2

камиона, величине да могу стати на тротоар. Одвежено је 80 камиона шута и
отпадног материјала који је у тачкама морао бити довежен до камиона. Отпадни
материјал и шут су одвожени на депонију Пале јер је иста за дупло јефтинија од
градске депоније у Сарајеву.

У рушевини је било депоновано и разно смеће и кабасти отпад који је морао бити
такође изнешен и одвежен на депонију. У крову објекта пронашли смо надгробни
крст Митрополита Круља, који је сачуван.

Ц.О. Сарајево је у административном смислу подузела све активности на

информисању надлежних органа у Кантону Сарајево о овим радовима.
Министарство промета и комуникација додијелило је Старој цркви дозволу да може
за потребе санације и реконструкције Комплекса за камионе користити тротоар
испред цркве.

Електродистрибуција на жалост ни поред три упућена дописа није изашла на

грађевину да искључи струју. Тако су радници морали сами премоштавати жице са
струјом и вјешати их о мердевине и друге носаче како би могли радити. Исто је
било и са водом.

Док су трајали радови рушења, град Сарајево је започео и обнову трамвајских

шина. То је увелико отежало наш рад јер су камиони морали кружити кроз град да
би одвозили отпадни материјал и враћати се назад.
Стање у којем се налазио објекат у горњем дијелу Комплекса. Овај дио објекта
чинио је три стана. У објекту је било доста ствари које су временом и годинама
уништене. Дужина објекта који се рушио износила је 20 метара а ширина 7 метара.
Материјал од којег је грађен био је черпић.

Кровна конструкција објекта

Објекат прије рушења са јужне
прије рушења са јужне
стране.
стране.
 Један од унутрашњих зидова Објекат јужне стране у почетној
објекта прије рушења. фази рушења.

Рушење је трајало близу

мјесец дана од краја
Откривање објекта (труле
августа до краја септембра. Рушење маљем дио по дио.
греде).
На сликама су приказане
последње фазе рушења.
 Шут и отпадни материјал.

Између 15 и 20 радника је сваки дан радило на

грађевини. Све што су рушили спуштали су у
доњи дио Комплекса.

Након рушења, ручно је изнешено из

Комплекса око 80 камиона шута те разног
другог отпада који се затекао у објекту и око
њега.

Из доњег дијела Комплекса, радници су отпад

товарили у тачке и кроз порту возили до
камиона који је стајао ван ограде на тротоару.

Камиони за одвоз шута били су мањи. Ширина

тротоара условљаала је и величину камиона.
Већи камиони би реметили саобраћај у Граду,
првенствено трамвајски.

Објекат је срушен до зида који чине степениште којим се излази у горњи дио
Комплекса. Слика испод приказује радове на трамвајским шинама, а које је изводио
"Град", што је увелико успоравало и отежавало реализацију извођења нашег
пројекта.
 РУШЕЊЕ СТАРОГ ТРИЈЕМА И МОНТАЖА НОВОГ

Најкритичнији дио тријема налазио се на јужној страни комплекса (јужни тријем).

Овај дио тријема није био покривен те је тиме био изложен утицају времена, кише,
сњега итд. Труле даске су саме отпадале. Велика оштећења наносила је рушевна
зграда која се с времена на вријеме обрушавала на њега. Черпић од зграде
наталожио се на лијевом дијелу тријема и ту је почео расти коров.

Централни дио јужног тријема био је скроз попуцао. По оцјени статичара, он би у

врло кратком року пукао што би довело до рушења тријема. У том случају били би
повучени и источни и западни тријем што би довело до још веће штете. Све ово је
био разлог да ургентно дјелујемо.

Посао рушења старог и монтаже новог тријема повјерен је фирми д.о.о. Рајак-воб,
Соколац, власник г. Душко Рајак. Истина понуђени су и други, зашто је била
заинтересована једна фирма из И.Сарајева, али су они одустали.

Г. Рајаку смо понудили овај посао из разлога досадашњег повјерења и могућности

контроле квалитета дрвета од којега је направљен нови тријем.

По предмјеру радова Г. Рајак је обезбиједио грађу која се потом пар мјесеци сушила
код цркве у Сокоцу. Демонтирање старог тријема вршено је у сегментима, као се
неби оштетила црква нити други објекти (гроб митрополита Круља те два простора
испод тријемова).
Услови рада су ограничавали извоxач. Допремање нових греда морало се вршити
ноћу како се не би заустављао градски саобраћај.

Стара дрвена грађа била већином трула и приликом демонтирања пуцала је и

расипала се.

Потешкоћа је било и приликом монтирања новог тријема. Наиме, стари тријем у

времену у којем је грађен, није прављен тачно по мјери. Ако би се нова дрвена
конструкција поставила са љева на десно по математички правој линији, тај нови
тријем био би око пола метра одмакнут од угла у којем се требао спојити са старим
тријемом. Потом, ни једна греда на старом тријему није била исте дужине. То је
бринуло извоxача и умјесто планираних 7 дана за монтирање новог тријема,
извоxач је утрошио мјесец дана.

Проблем различитих мјера је ријешен тако што се са монтажом тријема кренуло из

средине. Све греде су биле подвргнуте тесарским радовима како би се могле
уклопити.

Нови тријем је морао бити идентичан старом. Из тог разлога су извоxачу урађени
цртежи и фотографије разних облика на старим гредама које су морале бити
идентичне и на новим.

По договору и потписаном Уговору са извоxачем, његова обавеза је била да кроз

рад нови тријем доведе до љепенке, што је и учињено. Извоxач се није сусретао са
постављањем цријепа каналице и није желио да тај посао преузме на себе.

Црквена Општина је имала намјеру да г. Рајак преузме на себе и рад на мање

захтијевнијем западном тријему, али он је већ имао заказан други посао.
Договорено је да се рад на западном тријему, ако Бог да, настави на прољеће
2006.год.
Стање тријема прије демонтаже и постављања новог. На сликама се налази и објекат који је
срушен.

Труле и пукнуте носеће греде биле су пријетња обрушавањем цијелог тријема.

Демонтажа старог тријема је започела када су радови на рушењу горњег објекта били при
крају.
 Демонтирање старог тријема
радило се сегментирано и пажљиво
како се неби пореметила
конструкција источног и западног
тријема или нанијела штета
споредним просторима (лијево и
десно), или другим објектима у
Комплексу (гроб Митрополита
Круља).

Већина греда старог тријема биле су труле

и нису се могле поново употребити.
 Грађа за нови тријем довожена је
истоварана ноћу, између 03:00 и 06:00
Истоварена и заштићена грађа.
часова, како се неби ометао градски
превоз (трамваји) и саобраћај.

Постављање нове конструкције од средине тријема ка истоку и западу, да би се исти уклопио.

 Постављање нове конструкције
започето је од западне стране ка
источној. Но, тада се утврдило да би
нови тријем на другом крају
мимоишао источни за око 30 цм.
Првобитни градитељи старог
тријема произвољно су узимали
мјере за градњу.

Произвољност у мјерамаи специфичност

у раду првобитних тесара, која је
произвела полулучни стари тријем
имала је за резултат и то, да је свака
греда друге дужине. Ово је условило
поновну обраду сваке греде како би се
иста уклопила у конструктивну цјелину
тријема и друге тесарске радове који су
посао монтаже са 7 дана продужили на
близу мјесец дана. Нови тријем је на
крају монтиран задржавајући
аутентичан изглед старог тријема.
На основу урађених фотографија и цртежа разних облика у дрвету, исти су урађени на гредама
новог тријема. Ово је било неопходно како би се задржао аутентичан изглед старог тријема.

Након низа потешкоћа

демонтажа старог и монтажа
новог тријема приведена је
крају.

Извоџач д.о.о. Рајак - воб, имао

је за обавезу да на крају стави
љепенку на кров, што је и
учињено.

Будући да извоџач није имао

искуства у стављању цријепа
кана-лице, он се и није
прихватио тог посла.

Црквеној Општини остало је

даље да са новим извоџачем
уради ли-марске радове, олуке и
покривање тријема.

Са д.о.о. Рајак-воб начелно је

дого-ворено да од прожећа
започне сана-цију западног
тријема, који је у конструкцији
очуванији, али се његово стање
тек треба испитати.
 Нови тријем је ураћен од висококвалитетног дрвета и прекривен, такође квалитетном
лепенком.

ЛИМАРСКО ПОКРИВАЧКИ РАДОВИ И ГРАДЊА ЗИДА

ЗИД

Након окончања рада на монтажи новог тријема и стављања љпенке, требало се

приступити изради олука и покривању цријепом. Но, прије тога било је неопходно
у дијелу гдје је стајала срушена зграда направити један зид.

Овај зид је требао повезати у врху велики камени зид који креће од доњег дијела
Комплекса. Зид је раније повезивао објекат који је уклоњен. Велики камени
потпорни зид сада није био везан на врху и под утицајем влаге или неке друге
деструкције могао је бити растрешен – што би утицало и на конструкцију тријема
који се веже за њега.

Овај нови зид требао је заштити и пролазак воде и оштећење новог тријема – јер
горњи крај тријема прелази ниво горњег платоа.

Зид је такође требао бити направљен да буде основа изградњи новог објекта,
идентичног старом, срушеном објекту. У циљу рјешавања овог проблема
грађевински инжињер, статичар г. Жељко Ковачевић је направио нацрт – како треба
да изгледа овај зид од армираног бетона. Активност статичара је била неопходна и
из разлога ријешавања питања коју тежину може да поднесе доњи, потпорни зид и
каквог облика треба да буде нови зид како би задовољио све функције.
Израђен је нацрт и на основу њега направљен нови зид. Сав материјал је ручно у
кантама изнешен у горњи дио Комплекса, као и остале потребштине (мјешалица
итд.)

ПОКРИВАЊЕ ЦРИЈЕПОМ

Након дуже потраге (нема га у БиХ), цријеп каналица је купљен од фирме Тондах и
транспортован из Ђакова у Хрватској. Купљено је 57 палета, око 300 квадратних
метара. Разлог куповине веће количине је западни тријем, којег мислимо на
прољеће 2006 санирати и мањи порез (прије увођења ПДВ-а).

Посао покривања понудили смо фирмама Кулина и Марвел из И.Сарајева, тражећи

од њих понуде. Из фирме Кулина на објекат су дошли представници који су видјели
шта се од њих захтијева. Понуду нису послали, јер су одустали од посла. Разлог је
неприступачност терена и посебни услови постављања цријепа каналице. Фирма
Тондах је захтијевала посебно квалитетно постављање: фарбање/заштита летви,
постављање летви у два нивоа, стављање малтера и везивање цријепа жицом. То је
уједно био и услов за добијање гаранције од ове фирме, за цријеп на 30 година.
Фирма Марвел ради преузетих обавеза од раније није могла прихватити посао.
Вријеме је одмицало, зима је долазила и овај дио посла се морао што хитније
ријешити.

Из Федерације БиХ добили смо 3 затворене понуде, које смо у ужем кругу Одбора
размотрили заједно са једним архитектом. Као најбољу понуду прихватили смо С.З
л. радњу, власника Суада К. из Сарајева. Овај извоџач се Уговором обавезао да ће
направити зид, те извести лимарско покривачке радове.

У нови зид утрошено је нешто више од 8 кубика бетона. На тријему у постављању

цријепа утрошено је 3600 килограма малтера за везивање каналице која је додатно
везана и жицом. Испоштована је у свим сегментима фирма Тондах и оставерни су
услови за добијање гаранције.

И овај дио посла је, Богу хвала, завршен.

 Нацрт зида.

Материјал који је довожен и ручно у кантама ношен на горњи дио комплекса. И овај дио
пројекта био је најављен надлежним органима ради паркирања и повременог заустављања
саобраћаја.

Арматура за зид. Утрошено је око 8

кубика бетона који је направљен у
горњем дијелу Комплекса.
Могућност црпке која би пумпала Врх доњег каменог зида, мјесто
бетон из доњег дијела је отпала ради прављења новог зида.
немогућности уласка машине у
порту.
Слике изливеног зида. Исти је на врху као вијенац повезао доњи камени зид. Новитет је да је
анкерима још јаче осигуран нови тријем од помјерања на начин фиксирања греда за зид.

Све летве су морале бити заштићене - због

тога су премазане сандолином (60 литара).
Ово није уобичајено, али је сигурније и
дуготрајније. Премазивање је захтијевала и
фирма Тондах.
За постављање каналице морале су бити
набављене, са свих страна обрађене, летве
различитих дужина.

Летве су постављане по посебном систему у
више редова. Ово је такође налагала фирма
Тондах. По овом систему, ваздух циркулише
испод каналице, нема конденза, снијег се
отапа постепено.
Овај дио грађе (око 302 метра) набављен је код
д.о.о Рајак-воб Соколац на Сокоцу. Горе су ове
летве исјечене по мјери, обрађене потом
достављене.
 Стављање каналице на
дрвену конструкцију
захтијевало је посебан систем
рада. Сва каналица се
везивала жицом, малтером и
ексерима.
Овај систем мајстори ријеђе
практикују зато што је
захтијевнији и троши пуно
времена, али је сигурнији и
дуготрајнији. То је такође
захтијевала фирма Тондах.
 Приликом рада, замијењен је и
привремени цријеп у углу
јужног и источног тријема.
Свеукупно је на покривање
тријема од додатног материјала
утрошено, 3600 кг малтера, 50
кг ексера, 5кг паљене жице, 60
л сандолина. Све ово је био
услов добијања гаранције али и
представља дуготрајност
урађеног посла.

Обрада дрвета на степеништу, столарски радови и фасада

Након завршетка радова на тријему, пропала фасада преосталог објекта у горњем

дијелу Комплекса је одударала и кварила цјелину урађеног посла. Исто је и са
дијелом старог цријепа на њој. Како би се добила компактна цјелина санираног
стања, приступило се сређивању фасаде и замјени цријепа на средишњем дијелу
објекта.

Оно што је још неопходно урадити јесте фасада између кратких стубова горњег
дијела тријема изнутра. Ту је наиме постојала стара фасада урађена на даскама
испод којих се налазила трска, али је приликом демонтаже старог тријема она
морала бити уклоњена. Дуго смо размишљали да на овом дијелу испод тријема не
вршимо враћање фасаде и да оставимо камен. Међутим, овај камен није исти као
онај од којег се правио зид. Лошијег је квалитета и није обрађен. Његова обрада,
чишћење и фуговање не би знатно више доприњели његовом изгледу. У наредном
периоду на овом дијелу зида биће поново враћена фасада.

Приликом реконструкције старог тријема, ограда и греде на степеништу којим се

пење у горњи дио Комплекса су као здраве остављене и нису мијењане. Ово дрво је
ипак с поља изгубило квалитет од многобројних наноса разних лакова који је
понегдје и отпао. У одређеним дијеловима ограда је пукла, сломљена или је
једноставно испала.
Посматрајући јужни тријем као цјелину приступили смо обради ових дрвених
површина те тесарској изради дијелова који су недостајали. Дрво је паљено,
стругано, надомјештано у одређеним дијеловима новим и на крају фарбано.

Цијелокупна стара дрвена површина степеништа је рестаурисана, заштићена и

враћен јој је првобитан изглед.

Физички обрађене дрвене површине прије наношења заштите и фарбања.

Рад на обради дрвених површина трајао

је више дана. За физичку обраду
кориштени су кишни дани, одн.
неповољно вријеме када радници нису
могли бити на грађевини.
Данас су ове површине доведене у
првобитно стање и у цјелини са
тријемом јако лијепо изгледају.
 На одређеним дијловима, првенствено ограде, недостајали су дијелови дрвета. Столарском
обрадом дрвета направљени су ови дијелови по аутентучним мјерама и изгледу већ постојећих.
Исти су уметнути у дио ограде гдје недостају. Они су, након уметања третирани заштитом и
бојом, тако да се сада уопште не разликују од цјелине ограде.

Фасада на дијелу зграде у горњем дијелу комплекса увелико је пропала. Вода

(киша и снијег), је нањела велика и видљива оштећења, првенствено из разлога
што нису постојали одводи / олуци. Тако се вода слијевала са крова низ зид.
Овај дио фасаде знатно се разликовао и од сређеног дијела фасаде истог објекта
у наставку. Приликом покривања тријема приступило се и обновљању фасаде
на овом дијелу зграде.

Поред обнављања фасаде било је неопходно замијенити и цријеп који се

налазио на средини објекта. Ова средина је мало извучена напријед у односу на
горњу кровну конструкцију и на њу се слијева вода са главног крова на објекту.
Тај стари и разломљени цријеп уједно је представљао и опасност за нови цријеп
на тријему јер га је приликом пада могао физички оштетити. Поред ових
радова, направљени су од пластичних олука и привремени одводи.
 Санација простора у углу јужног и западног тријема

У углу, испод јужног и западног тријема налази се простор у двије етаже. Простор
свеукупно има око 44 квадратна метра. Својевремено овај простор је служио за
топљење свијећа и дијелом за радионицу. То је разлог што простори има и димњак.

На жалост овај објекат је јако пропао. Слаб кров и мноштво земље из које је растао
коров ослабили су горњу дрвену конструкцију. Влага је продирала са свих страна.
Строп у објекту који се везао за даске је скроз пропао и највећим дијелом отпао.

У објекту је било јако пуно смећа и кабастог ђубра, које је изнешено ван и одвежено
на депонију. Многе ствари су неповратно пропале од влаге. Ствари које су се
употребљавале у цркви су сачуване. Раритетне старине, и поред тога што су добро
начете пропадањем, су сачуване.

Како је и ово неодвојиви дио Комплекса, приступило се санацији.

Прво је у два дана изнешено смеће и угрубо очишћен простор. Након тога је
размонтирана кровна конструкција коју чине кровови два тријема. Направљен је
нови кров и покривен. На усјеку је стављен бакар, као на свим другим дијеловима
тријема. Очишћен је и одвежен сав шут и отпадни материјал. Након тога се
приступило зидарским, молерским и столарским радовима, како би се вратила
витална функција овог објекта. Доведена су струја и вода. Санација простора још
увијек траје и биће комплетно завршена до краја мјесеца јануара 2006.год.

Жеља Ц.О. Сарајево је да у овом простору оспособи једну већу радну кухињу која
ће задовољавати потребе спремања хране за великих црквених празника и других
потреба (фарбање јаја, спремање зимнице итд.) – не само Ц.О.Сарајево, него и
Митрополије дабробосанске и других сарајевских цркава.
Предметни објекат у двије етаже, свеукупне површине око 44 квадратна метра. На слици се
види само половина његове дужине.

Изношење разних ствари, већином неупотребљивих. Слике другог дана чишћења.

Изглед објекта након изношења смећа.

 Након чишћења објекта приступило се санацији . Демонтирана је и скинута стара кровна
површина. Ни једна греда ни даска нису могле бити поново искориштене. Објекат је у горњем
дијелу скроз откривен.

Након тога урађена нова конструкција и постављен нови кров. На мјесту гдје се спајају два
тријема стављена је бакарна увала. По коначном завршетку крова, прешло се на унутрашњу
санацију простора.

Обрађене су зидне површине. Направљени су прозори. Сређене су дрвене површине. Урађен је

строп у горњем дијелу објекта. Стављена је изолацоја и ламперија. Доведена је струја и вода.
Прочишћен је димњак и саниране штете на њему. Направљена је вентилација за сутрашње
кориштење простора. Санација још увијек траје

Сређивање свијећаре
Кроз свијећару/радњу годишње прође јако много људи. У периоду када је хладно,
ово је уједно и улаз за Музеј.

Временом је овај простор доста пропао, не само у изгледу него и у

функционалности. Дешавало се, када дођу веће групе (поготово за обилазак Музеја)
да људи чекају вани, у дворишту.

Било је неопходно уредити овај простор и довести га у стање функционалности и

чистоће. Због тога смо направили мале измјене у организацији намјештаја,
окречили га, ставили нову расвијету и уредили патос.

Изглед радње прије санације.

Свијећара / радња, након санирања. Пулт је скраћен, колико је довољно да задовољи потребе
радника. Дрво пулта је обрађено и лакирано. Простор је окречен. Урађене су полице за књиге.
Стављена је мрежа за слике. Завршено уређење улазних врата.
 Санација Пирга

Пирг у Дому Св. Текле заузима битно мјесто у Комплексу Старе цркве са Музејом.
Битан је ради његове првобитне историјске функције која је посебно и упечатљиво
осликана на његовом стропу.

Зуб времена је нагризао и овај простор, почевши од прозора, зидова до патоса. У

циљу очувања ове драгоцијености урадили смо основну санацију. Коначна санација
простора ће се реализовати када се стекну услови да се изврши рестаурација и
конзервација стропа.

Ми смо урадили серђивање зидова и молерске радове, серђивање прозора и врата.

На под ставили изолацију и прекрили га бродским подом. Направили смо нову
електроинсталацију и расвијету.

Осликани строп пирга на којем се налазе грбови разних народа и сарајевских српских
породица. Овај строп неопходно је рестаурисати и конзервирати. То је пројекат који је у плану.
Будући да је строп за сада заштићен од даљег физичког пропадања, неопходно је реализовати
друге ургентније пројекте.
 Обрађене су зидне површине, посебно пукотине које су се јавиле, вјероватно од трења
(трамваји). Извршени су молерски радови - кречење. Сређене су дрвене површине, прозори и
врата. Посебна пажња обраћена је прозорима, како би се нормално могли затворити и добро
дихтовати.Урађено је додатно освјетљење стропа. Такође су изведени електро радови.
Стављени су изолација и бродски под. Такође је урађено и купатило које се налази у склопу са
пиргом.

Метални дио прозора, обрађени су и заштићени. Они су префарбани као што је то учињено и
са свим другим металним површинама у Комплексу. Округли прозор у ходнику није имао окно
са стаклом, тако да је било неопходно направити ново окно, што није било једноставно ради
његовог облика. Дуго смо размишљали какав под треба да направимо. Нашли смо за сходно
као најаутентичније да се стави бродски под мало рустикалнијег изгледа.

Санација Дома Свете Текле

Дом Свете Текле је најчешће кориштен простор у току године, када је у питању
организација црквеног живота. Поред молерских и фарбарских радова уњели смо и
одређене измјене које смо сматрали функционалнијим и кориснијим.

Посебну пажњу смо посветили мокрим чворовима, који су захтијевали детаљно

санирање и довођење у ред.

Почели смо од улазног ходника из порте. Након што смо њега средили, скинули
плочице, окречили, ставили плафоњере, оправили врата, лакирали столарију,
прешли смо на први мокри чвор. Он је био јако пропао и неугледан. Већина
вјерника, туриста и гостију користи овај тоалет и то је био првенствени разлог
зашто смо га детаљно средили. Скинули смо старе плочице које су већином
испуцале. Замјенили смо стару и пукнуту шкољку, као и стари водокотлић. Исто
смо урадили и када је у питању умиваоник и огледало. Урађена је столарија и
простор је на крају окречен.

Друга фаза рада је била степениште у Дом. Њега смо такође окречили. Ишмирглали
стару боју на свим металним површинама (рукохвати, и сл.) и ивршили ново
лакирање. Замолили смо иконописце који су радили у Преображењској цркви да
нам иконопишу на зиду Свету Теклу. Они су то учинили и по завршеном послу
нису хтјели наплатити свој рад. Жељели су да то буде њихов дар.

Сале Дома Св. Текле смо такође окречили. Средили / лакирали, смо столарију,
прозоре и врата. На прозоре у Сали до улице смо ставили мраз стакла. Старе цијеви
плиновода који више није био у функцији , а које су заузимале простор преко
зидова, смо демонтирали и уклонили.

Урадили смо нове расвјетне уређаје – плафоњере и рефлекторе, јер су старе

плафоњере већином испуцале, а понегдје их није ни било.

Уредили смо кухињу. Окречили је и оправили водоводну инсталацију, која је била

проблем јер је успоравала доток воде.

Окречили смо ходник и ставили нове плафоњере. Уредили мокри чвор који се
налази на спрату и довели га у функционално стање.

Сви итисони који су остали, су скинути и детаљно опрани и враћени на мјесто.

Мокри чвор прије Санација мокрог

Санација ходника.
санације. чвора.

Доњи дио Дома је најпрометнији, првенствено ради мокрог чвора. Дјелимична санација није
била могућа из простог разлога што је све било, мање више, пропало и неусловно са
немогучношћу редовног одржавања хигијене.
 Све је замијењено и створени су услови за
нормално, лакше и редовно одржавање
хигијене. Стари слојеви фарбе на зидовима
су скинути. Посебно су обрађене пукотине
настале трењем саобраћаја (трамваји).
Урађена је столарија, лакирана. У дијелу
ходника скинуте су пропале плочице. Оне
сту некад стављене из разлога што се и
данашњи магацински простор дијелом
користио као тоалет. Данас су изгубиле
фунцију јер овај ходниг служи искључиво
за пролаз на горњи спрат.

Санација на спрату. (ходник и тоалет)

Чајна кухиња на спрату прије санације. Почетак радова у кухињи и салама.

Степениште у Дому Свете Текле је такође уређено. Обрађене су зидне површине и извршено је
кречење. Такође су обрађене и све металне површине које су по том лакиране. На молбу
Ц.О.Сарајево иконописци који су осликавали храм Св.Преображења иконописали су и велику
икону Св. Текле у централном дијелу ходника. Они свој рад нису наплатили, него су жељели
да то буде њихов прилог Старој цркви у Сарајеву. Стакла на прозору су замијењена и
стављена су мраз стакла. Она ће у скоријој будућности бити дијелом украшена витражом.
Степениште смо украсили сликама из историје живота наше Цркве у Сарајево од прије Другог
свјетског рата. На овај начин свим посјетиоцима желимо представити богату историју наше
Цркве и нашег народа у Сарајеву.

Сале у Дому Свете Текле су окречене и

стлорија сређена. У међувремену од трења
- док су трајали радови на постављању
нових шина (вадиле се старе и постављале
нове), отпао је дио плафона у сали до
улице. То је био додатни посао који је
завршен.

На прозорима до улице стављена су мраз

стакла. Старе и попуцале плафоњере
замијењене су новима. Сав итисон са пода
 је одљепљен, изнешен напоље и детаљно
опран.

Плинске цијеви које су прелазиле зид у

сали до улице а које више нису у функцији
јер је од раније уведено гријање, су
демонтиране. Остаје још да се уради у н у
т р а ш њ е у р е ђ е њ е простора.

На тај начин ове сале које покривају

потребе црквеног живота у Сарајеву биће
поново у функцији.

Додатни радови у току године

Након зиме 2005.год. снијег је приликом отапања повукао

око 40% цријепа са кровова Музеја и дијела горњих станова.
Стални разлог оваквих дешавања јесте то што цријеп
каналица на овим крововима није прикуцана за подлогу, одн.
цријеп је слободан (није фиксиран) а самим тим и покретан.

Приликом ове природне деструкције, искривљени су и

сњегобрани. По отапању снијега санирали смо настале штете
тако штосмо на мјесто срушених и полупаних цријепова
ставили нове. Такође смо вратили на мјесто сњегобрани и
учврстили их, колико смо могли. Ово је проблем који ће
трајати све док се поново не изврши прекривање кровних површина којом ће се
приликом фиксирати цријеп.

Цријеп каналица на улазу у порту цркве је био добро постављен и фиксиран али га
је зуб времена увелико оштетио. Ради изгледа црквеног Комплекса с поља,
замијенили смо и овај цријеп новим.
 Цријеп на улазима (капијама) прије и послије санације.

Остваривање задатог и други пројекти

На жалост у току 2005.год. нисмо успијели завршити рад на западном тријему. Тај
посао ће се ако Бог да, урадити на прољеће 2006.године. Фирма Рајак-воб, г. Рајак је
начелно прихватио овај посао. Неопходно је извршити испитивање дрвета на
постојећем западном тријему. Овај тријем дјелује очуваније него што је то био
јужни, но код њега постоји један други проблем.

Наиме зид који га држи је изгубио на чврстоћи, тако да је овај тријем цијелом
дужином пошао напријед/ према цркви. То се види по хоризонталним гредама на
зиду и по томе што су главне вертикалне греде тријема испале из свог лежишта и
благо заокренуле на каменим постољима.

Покретање тријема и могућност његовог обрушавања утврдио је и статичар који је

радио зид и стабилност јужног тријема. Засигурно је да ће се овдје морати
ријешити питање стабилности и чврстине постојећег зида и враћање западног
тријема. Са тим ће се, ако Бог да, заокружити пројекат јужног и западног тријема у
цијелости.

Остаје временом још сређивање источног тријема, који није давно рађен, но
међутим на њему нису фиксирани цријепови, што ће у зимским периодима правити
проблем. Исто је и са кровним површинама на музеју и дому Св.Текле.

Циљ Ц.О.Сарајево, под обавезно, је враћање пријашњег изгледа горњем дијелу

Комплекса, одн. озидавање идентичног објекта који је морао бити уклоњен. Палн је
да исти у овој години буде бар грубо озидан и доведен под кров. У овом објекту су
постојале три стамбене јединице.
Нови објекат с поља мора бити идентичан старом, али унутрашњи распоред и
намјена могу бити промијењени. Ц.О.Сарајево још увијек нема прецизну идеју о
намјени тог објекта. Пријашњи Архијерејски замјениг протојереј-ставрофор
Милојко Топаловић је препоручивао да ту буде обданиште за дијецу. Мјесто за
обданиште ми смо већ планирали на мијесту срушене куће (национализовано
црквено власништво), породице Вујић Панић. У сваком случају Ц.О. Сарајево ће
тражити и чекати став ЕУО Митрополије дабробосанске по овом питању.

Можда је као најпримарнији циљ прављење одвода у Комплексу. Наиме у

Комплексу цркве уопште не постоје одводи који су повезани са градским одводом.
Постоје ископана мијеста у земљи, али нема одвода. Тако да се воде са свих
кровних површина слијевају у порту и ту остају. Сви олуци са тријемова и
испуштају воду на земљу. Вјероватно је то основни разлог влаге у Старојх цркви.

Један од ургентних пројеката је и санација и конзервација иконостаса у Старој

цркви, којег већ дуже вријеме оштећују црви. Штете од активности црва у дрвету
би временом могле бити велике и погубне. У том смислу Ц.О.Сарајево се обраћала
Дејтонској Комисији за заштиту споменика, подносећи молбу за хитно ријешавање
овог проблема и изналажење неопходних средстава. Проблем је презентован и
Кантоналном заводу за заштиту споменика културе.

Захвалница

Богу хвала, Црквена Општина у Сарајеву успјела је у току 2005. године извести
различите пројекте а у циљу сређивања Комплекса Старе цркве са Музејом, на
понос свих.

Различити људи, различитих професија и опредјељења су у доброј вољи на разне

начине дали свој допринос.

На крају овог извјештаја, ја парох сарајевски јереј Вања Јовановић желим да се

захвалим:

Његовом Високопреосвештенству Митрополиту дабробосанском Г.Г. Николају,

на очинској подршци коју нам је несебично давао;
Члановима Ц.У.О. Ц.О. Сарајево, који су поред разумијевања, схватајући брзину
времена у којем живимо и радимо увијек били спремни да конструктивно помогну
у изношењу мишљења и ставова;

Предсједнику Ц.У.О. Ц.О. Сарајево, г. Милану Милидрагу, који је дијелио све

терете послова;

Свим упосленима на пожртвованости у помагању приликом различитих потреба;

Архитекти г. Невену Ибрахимпашићу на пожртвованости, доброј вољи и сталној

присутности у ријешавању проблема;

Архитекти г. Слободану Анђелићу на конструктивним идејама у ријешавању

одређених проблема;

Архитекти г. Филипу Чондрићу на пројектима санације;

Фирми Рајак-ВОБ, Соколац, г. Душку Рајаку на домаћинском односу према

Комплексу;

Фирми Ракова нога, Рогатица г. Вељку Тадићу и његовим радницима на

разумијевању ситуације и услова у којима се налазимо и радимо;

Г. Авди Џафо и његовим радницима на квалитетном раду, поштовању и увијек на

спремности да се на неки начин уљепша Комплекс;

Кантоналном Заводу за заштиту споменика културе, на свесрдној помоћи и

разумијевању;

Влади Кантона Сарајево, на схватању потребе санације Комплекса и материјалној

помоћи, те Федералном Министарству културе и спорта, г. Гаврилу Граховцу,
такође на схватању потребе санације Комплекса и материјалној помоћи.

ИЗВЈЕШТАЈ О РАДОВИМА (ЧИШЋЕЊУ, САНАЦИЈИ И

РЕКОНСТРУКЦИЈИ) КОМПЛЕКСА СТАРЕ ЦРКВЕ ОД МАЈА ДО
ДЕЦЕМБРА 2005. ГОД.
 САДРЖАЈ
- Припреме
- Чишћење Комплекса
- Санација простора у углу источног и јужног тријема
- Сређивање камених и металних површина
- РУШЕЊЕ ЗГРАДЕ ГОРЊЕГ ДИЈЕЛА КОМПЛЕКСА
- РУШЕЊЕ СТАРОГ ТРИЈЕМА И МОНТАЖА НОВОГ
- ЛИМАРСКО ПОКРИВАЧКИ РАДОВИ И ГРАДЊА ЗИДА

- Обрада дрвета на степеништу, столарски радови и фасада

- Санација простора у углу јужног и западног тријема
- Сређивање свијећаре
- Санација Пирга
- Санација Дома Свете Текле
- Додатни радови у току године
- Остваривање задатог и други пројекти

- Захвалница

Преузмите комплетан извјештај у PDF формату:

I. дио од 1 до 7 стр
(534 Kb)

II. дио од 8 до 21 стр

(1279 Kb)

III. дио од 22 до 36 стр

(1109 Kb)

IV. дио од 37 до 49 стр

(549 Kb)