Филозофски факултет

Универзитет у Београду
Одељење за историју

Историја српског народа

у средњем веку
(1371-1459)

Београд, 2018.
САДРЖАЈ
1. Историјски извори...................................................................................................- 1 -
1.1. Повеље......................................................................................................................- 1 -
1.2. Писма........................................................................................................................- 3 -
1.3. Простагме.................................................................................................................- 4 -
1.4. Натписи....................................................................................................................- 5 -
1.5. Записи.......................................................................................................................- 7 -
1.6. Печати.......................................................................................................................- 7 -
1.7. Житија.......................................................................................................................- 9 -
1.8. Родослови...............................................................................................................- 11 -
1.9. Летописи.................................................................................................................- 13 -
1.10. Дубровачки архив..................................................................................................- 14 -
1.11. Архив и библиотека манастира Хиландара........................................................- 19 -
1.12. Которски Архив.....................................................................................................- 22 -
1.13. Млетачки архив.....................................................................................................- 24 -
1.14. Ватикански архив..................................................................................................- 26 -
1.15. Мавро Орбин..........................................................................................................- 26 -
1.16. Законодавство цара Стефана Душана.................................................................- 28 -
1.17. Запис страца Исајије о Маричкој бици...............................................................- 36 -
1.18. Новобрдски законик о рудницима, деспота Стефана Лазаревића из 1412......- 36 -
1.19. Кoнстантин Филозоф............................................................................................- 38 -
1.20. Константин Михаиловић......................................................................................- 52 -
2. Расправе..................................................................................................................- 55 -
2.1. Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровчани (Константин Јиречек).......- 55 -
2.2. О Николи Алтомановићу (Михаило Динић).....................................................- 65 -
2.3. Дубрвачка средњовековна караванска трговина (Михаило Динић)................- 71 -
2.4. Душанова царска титула у очима савременика (Михаило Динић).................- 76 -
2.5. Сугуби венац (Сима Ћирковић)..........................................................................- 82 -
2.6. Поклад краља Вукашина (Сима Ћирковић).......................................................- 90 -
 2.7. О времену увођења младог краља Стефана Душана у управне надлежности у
Зети (Дејан Јечменица)....................................................................................................- 94 -
2.8. Мотив издаје (Раде Михаљчић)..........................................................................- 97 -
2.9. Држава српских деспота (Андрија Веселиновић)...........................................- 102 -
........................................................................................................................ Војска
...............................................................................................................................- 102 -
................................................................................................................. Финансије
...............................................................................................................................- 109 -
2.10. Државна управа у српским земљама средњег века (Милош Благојевић)......- 116 -
................................................................................................................... Логотети
...............................................................................................................................- 116 -
................................................................................ Протовестијари и ризничари
...............................................................................................................................- 120 -
................................................................................................................... Кефалије
...............................................................................................................................- 122 -
2.11. Измирење српске и византијске цркве (Димитрије Богдановић)..................- 125 -
2.12. Путовање преко мора (Бертрандон де ла Брокијер)........................................- 129 -
3. Политичка историја............................................................................................- 132 -
3.1. Доба обласних господара...................................................................................- 132 -
3.2. Косовска битка.....................................................................................................- 134 -
3.3. Године кризе и превирања..................................................................................- 136 -
3.4. Велики преокрет..................................................................................................- 138 -
3.5. Немирно доба.......................................................................................................- 145 -
3.6. Снажење деспотовине.........................................................................................- 153 -
3.7. Далмација.............................................................................................................- 154 -
3.8. Привредни успон.................................................................................................- 160 -
3.9. Врховна власт и државна управа.......................................................................- 165 -
3.10. Припајање Зете Деспотовини и ширење млетачке власти у Приморју.........- 176 -
3.11. Доба привидног мира..........................................................................................- 182 -
3.12. Почетак владавине Ђурђа Бранковића..............................................................- 189 -
3.13. Први пад Деспотовине........................................................................................- 196 -
3.14. Дуга војна и обнова државе................................................................................- 205 -
 3.15. Србија, мајдан сребра и злата.............................................................................- 214 -
3.16. Султан Мехмед 2 Освајач и Србија...................................................................- 219 -
3.17. Пропаст срске средњовековне државе..............................................................- 228 -
3.18. Кретање према северу.........................................................................................- 234 -
3.19. Српска властела у борби за обнову Деспотовине............................................- 241 -
4. Историографија...................................................................................................- 246 -
4.1. Синтетички прегледи..........................................................................................- 246 -
4.2. Михаило Динић...................................................................................................- 249 -
4.3. Константин Јиречек.............................................................................................- 249 -
4.4. Љубомир Ковачевић............................................................................................- 250 -
4.5. Стојан Новаковић................................................................................................- 251 -
4.6. Јован Рајић...........................................................................................................- 252 -
4.7. Иларион (Јован) Руварац...................................................................................- 253 -
4.8. Станоје Станојевић..............................................................................................- 254 -
4.9. Сима Ћирковић....................................................................................................- 256 -
4.10. Владимир Ћоровић..............................................................................................- 256 -
5. Мапе......................................................................................................................- 259 -
 1. Историјски извори

1.1. Повеље

Истријски извори се деле на наративне и документарне. Повеље спадају у

документарне изворе и припадају групи документарних извора. Циљ повеље је био да се у
писаном облику сачува сведочанство о некој правној радњи. Повеље су најзначајнији и
најверодостојнији извор чијим се проучавањем бави дипломатика, Повеља као писано
сведочанство, састављено у одрђеном облику, као сведочанство о некој правној радњи
која је проистекла из правних односа. Ова дипломатичка исправа има три елемента:
писмо, правни чин и облик.

Сачувано је мало световних а више манастирских повеља тј. даровница. Највише

има повеља владара и обласних господара. Код повеље су важни:

 ACTIO, правни чин

 CONSCRIPTIO, записивање правног чина
 AUCTOR, извршилац
 DESTINATARIUS, корисник

Домаћи називи за повеље су: писмо, писаније, лист, књига, запис. Док су грчки
назив за повеље: хрисовуља (златопечатно слово), простагма (царска наредба). Српским
канцеларијама извор су биле византијске исправе. Византијска исправа је имала логос
формулу, која је исписивана црвеним мастилом у три падежа: номинативу, генитиву и
акузативу. Црвеним мастилом се исписивала и титула и реч крст.Разноврсност садржаја
омогућава проучавање друштва, привреде, политике, уређења и организације државе.

Повеље српских владара су датиране годином од стварања света и индиктом, а

неретком месецом и даном. Неке свечане манастирске повеље су у облику књиге (Бањска,
2. и 3. Дечанска), док су неке у облику свитка (1. Дечанска, дуга 5,2 метра и широка 39
цм). Ако је повеља настала између 1. Јануара и 31. Августа, од године се одузима 5508, а
уколико је настала између 1. Септембра и 31. Децембра она се одузима 5509.

1
 Спољна обележја (оно што се види голим оком):

 материјал повеље (пергамент или папир)

 мастило (црвено или тамна нијанса сиве) и тамно плава
 потпис и датум (црвено мастило) у лигатурама

Структура повеље:

 Протокол, уводни део

 Корпус, текст, садржај
 Есхатол, завршни део

Протокол:

1) Инвокација (чини је врло кратка формула, призивање имена Бога)

a) Симболичка (крст)
b) Вербална (углавном у босанским повељама, У има Оца, и Сина и Св. Духа)
2) Интитулација (навођење имена и титуле онога ко издаје повељу-ауктор)
3) Инскрипција (навођење онога коме је повеља упућена)
4) Салутација (поздрав ономе коме је повеља упућена, Бог вам дао здравље)

Корпус:

1) Аренга (овде влада износи и образлаже мотиве доношења повеље, често се

цитирају делови Светог Писма)
2) Промулгација-Нотификација (обзнањује се садржај документа, даје се на знање
свима)
3) Петиција-Интервенција (експлицитно се износи на чији је подстицај повеља
издата)
4) Експозиција (нашироко се износе аргументи и околности правног чина)
5) Диспозиција (износи се суштина и сам правни чин повеље ондосно шта је урађено)
6) Санкција (образлаже се шта ће се десити у случају прекршавања воље владара из
дипозиције)
a) Материјална – poena materalis
b) Духовна (проклетство) – poena spiritualis
7) Короборација (наводи се начин на који је повеља озваничена)

Есхатол:

1) Датум (место и време написане повеље)

2) Апрекација (ретка у домаћим повељама, изражава жеље за срећан свршетак
правног чина)
3) Потпис (изведен црвеним мастилом, крупним словима, украс повеље)

2
 Српске повеље су ризница података за историју, географију, топографију. У њима
се помињу међе села и властелинстава, а некад и зависно становништво.

Издавање повеља, не постоји јединстве корпус српских повеља.

1) Франц Микллошић, Monumenta Serbica, Беч, 1858.

2) Љубомир Стојановић, Стари српских хрисовуљи, акти, биографије, око 30 повеља,
1890.
3) Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, 1912.
4) Љубомир Ковачевић, спремио издање Хиландарских повеља и употпунио С.
Новаковића,
5) Александар Соловјев, Одабрани споменици српског (XII-XIV) Београд, 1926.
6) Александар Соловјев и Владан Мошин, Грчке повеље српских владара, Београд,
1936.

Писмо којим су повеље писане:

 канцеларијски брзопис (Карактеристика су ХАСТЕ, праве линије, оштри потези)

 књишко писмо – Уставно (слова рађена из више потеза)

1.1. Писма

Писма су врста дипломатичких извора, по вредности се налазе одмах иза повеља.

Састављена су у сањетијем облику од повеља, мада има и повеља које су мање од писама.
Обично садрже потпуни протокол:

1) Инвокација (симболична)
2) Интитулација
3) Инскрипција (дестинатар)
4) Салутација

Корпус писама садржи:

1) Промулгација (кратка синтагма, нама је знано)

2) Диспозиција

Есхатон садржи:

1) Датум (неретко га и нема)

2) Потпис (обично српска писма)

Писма су најчешће писана на папиру, али их има и на пергаменту. Оверавана су

печатом, а на полеђини се исписивала адрса, која по смислу одговара инскрипцији!

Врсте писама:
3
 1) Веровна писма, она су саставни део средњовековне дипломатичке праксе, и служе
као документ. Дају могућност да посланик заступа свог повериоца без његовог
присуства. Садрже изјаву владара која је представљала оквир у коме је посланик
деловао. Важила су за само једну мисију посланика и не садрже детаље мисије.
Дипломатичка формула је: Молим Вас да верујете , јер јер то су наше речи!
Пример: веровно писмо краља Твртка I Котромањића Дубровчанима, пре 18. 9.
1388. Писмо владара потврђује да посланик Марко делује у његово име.
2) Трибутна писма, пуноважни документ без кога није могуће подићи ниједан
доходак. Издавао га је владар и садржи пуномоће и тачан опис посла повериоца
(писмо потврђује статус владајућег племства) Пример, трибутно писмо краља
Милутина, пре 28. 10. 1313. признање Светодмитарског дохотка. Такође важи за
само једну мисију. Српска писма су била додатно заштићена уском траком у виду
крста. Старешина владарске канцеларије Рајко, логотет краља Срефана Дечанског,
из Приштине
3) Разрешна писма, проистичу из пословног односа владара и физичког лица или
трговачког друштва. Разрешницу на крају пословног односа издаје владар.
Разрешнице имају два дела:
a) Повеља, акт који потврђује правни чин, доказно средство, доказно средство
које се брижљиво чува.
b) Разрешно писмо, владар њиме обавештава дубровачке власти о обављеном
чину, пример, владар издаје царинику кога после једне године давања царине у
закуп, разрешава поверене дужности. Цариник би требало да чува ово писмо у
својој архиви. Пракса издавања разрешница је пренета из дубровачког статута,
књига III, гл. 56. Писмо је убацивано у књигу, а повеље су углавном
преписиване код примаоца, најпре на староиталијанском а онда и на
старосрпском.
4) Писма обавештења, настала су са намером да се дестинатару прикажу одрђена
обавештења. Намена им није да служе као трајна сведочанства, пример краљ
Твртко I Котромањић, 17. 9. 1380. обавештава Дубровчане да је његов посланик
донео доходак, под Спужем у Зети.

1.2. Простагме

Две основне врсте византијских правних аката су хрисовуље и простагме.

Простагме су краће административне наредбе упућене чиновнику упућене чиновнику или
лицу од поверења то јест царска наредба чиноцнику или неком поверљивом лицу, издавао
их је и слао цар. Писане су обично на папиру, немају печа, док се на крају уместо потписа
налазио менологем. Садржи реч месец, име месеца и индикт када је она издата.

По угледу на византијску царску канцеларију, краљ Стефан Душан почео је да

издаје простагме на грчком језику. Од септембра до децембра 1345. Сачуване су три

4
простагме, које је владар оверио кратким потписом стефан краљ а не менологем. Након
царског крунисања, цар Стефан Душан је наставио са издавањем простагми, и сачуване су
још четири и само она од фебруара 1349. Има византијски менологем. Након Душанове
смрти простагме на грчком су издавли и цар Симеон-Синиша и син му Јован Урош.
Постојао је и такозвани крњи менологем, где недостаје индикт и број индикта. Овај начин
се пре свега јавља код писама обавештења, а ређе код простагми.

Издања писама и простагми:

1) Медо Пуцић, Споменици српски I, 304 писма и II 138 писама

2) Руско Христифоровић, преписао писам слана из Дубровника у залеђе 1395 до 1425.
3) Константин Јиричек, Споменици српски, 1892, 100 писама
4) Љубомир Стојановић, Српске повеље и писма 1096 дела, први део 1929 други 1934
5) Александар Соловјев и Владан Мошин, Грчке повеље српских владара, Београд
1936.

Визуелне карактеристике:

 Вержери – паралелне линије настале у процесу израде папира од жица на које се

ставља папир
 Водени жиг – служи као поуздано средство за датовање докумената, водени жиг се
стално мењао, готово сваке године

1.3. Натписи

Натписи су врста документарних извора, краћи текстови исписани на тврдом

материјалу различитим техникама. Они су по правилу примарни извори а записи
секундарни, па се третирају као наративни извори. Вредност натписа је тешко оспорити, а
распрострањеност неког језика се одређује на основу натписа а не записа јер се књиге лако
преносе. Помоћна историјска наука која проучава натписе је Епиграфика.

Подела натписа се врши на основу места на коме су писани и чиме су писани.

1) Натписи на надгробним споменицима, садрже основне податке о покојницима,

поруку за потомство, углавном су уклесивани на камену. Споменици са натписима
се називају епиграми. У посебн групу спадају стећци, то су камени споменици у
виду крста, куће, стуба или сандука. Стежци се називају и мраморје, обележавају
вечну кућу покојника. На стећцима су урезане представе куће, сцене из лова,
двобоји, портрети, украси. Уметност стећака цвета од XIII до XVI, а од укупно око
60 хиљада познатих стећака, само 30 има натписе. Највише их је сачувано на
простору БиХ, Црне Горе, западне и југозападне Србије.
2) Ктиторски натписи, на каменом надвратнику цркве Св. Богородице у Призрену,
уписан је натпис Марка, младог краља, сина краља Вукапина, што је извор за

5
 институцију савладара. Постоји и један број натписа од опеке тамноцрвене боје,
уграђених у зидине тако да чине натпис, пример зид куле манастира Раваница,
зидине Смедерева. Један бро натписа је урезан и на материјалним предметима,
иконе, звона, новац, печати, прстење и други накит. Има и натписа на дрвеним
предметима, који су веома ретки, али и на тканинама одежде и плаштови, пример
Похвала кмезу Лазару, из 1402. на црвеној тканини златним везом. Постоје и
натписи у фресо-техници, где се натпис исписивао на свежем малтеру, исписивани
су текстови повеља Жича, Грачаница. Овај обичај исписиваља повеље на
пергаменту и на зиду вуче корене још од Стефана Немање.

Изворна вредност натписа, примери нам показују да је вредност велика. Из натписа

деспота Јована Оливера у мнастиру Лесново сазнајемо о његовом успону, али и о
хијерархији титула у српској држави (велики челиник, велики слуга, велики војвода,
велики севастократор, велики деспот) Ћирилични натписи се срећу у Србији, Црној Г.
БиХ и Далмацији. Латинични натписи се срећу у приморским градовима. У манастиру
Витовница се среће двојезични натпис из 1218. На старосрпском и на јерменском језику.
Тројезични натпис се среће у цркви Св. Јована Владимира Карла Топије у Елбасану, на
грчком, латинском и старосрпском. На Косову је постојао један мраморни стуб са почетка
XV века који је говорио о страдању косовских јунака, који у песничком духу говори
састављач можда деспот Стефан.

Датирање натписа, најчешћа одредница је година од стварања света. Док мањи број
натписа има месец и годину, понекад има и датум, али велики број натписа нема
хронолошку одрдницу. Облик уклесаних слова се није мењао као код рукописа, па је на
основу тога могуће одредити време настанка натписа, са могућом грешком од 10 до 20
година. Због ограниченог натписног поља и начина утискивања натписи су краћи од
записа.

Издања натписа, у старијој литератури није прављена разлика између натписа и

записа. Љубомир Стојановић, Владан Ђорђевић, Петар Момировић и Божидар Шекуларац
заједно изчавали натписе и записе.

6
 1.4. Записи

Записи су краће или дуже углавном целовите белешке које на белинама папира или
маргинама рукописа оставља власник, преписивач или дародавац. Записи се серћу још у
Мирослављевом јеванђељу, око 1180. А значајни су за истраживање развоја старе српске
књижевности. Када су житија престала да се пишу, затим постају израз да се нешто
запише и сачува од заборава. Од XII до XV века ја сачувао око 20 хиљада записа. Записи
су књижевни израз турског периода српске историје. Имају карактеристике наративног
извора, а понекад се могу и хронолошки одредити. Најједноставнији записи су потписи
писара.

У записима где преовлађује верски садржај има мање података, аутори не

остављају много података о себи, а све из своје монашке скромности.Они који означавају
власништво важан су извор о старим српским библиотекама.

Садржај записа су људске животне приче, лична стања, расположења, опште

невоље, ратови и пустошења. Аутори записа се често представљају негативним епитетима,
грешни. Аутори су поправилу савременици или очевици догађаја које описују. Датирање,
највећи број записа је датиран од стварања света. Мањи број има месец и дан, има чак и
набрајања индикта.

Издања, Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, у 6 томова.

1.5. Печати

Употреба печата јавља се још код старих Словена о чему сведочи исти назив печат
код свих словенских народа то јест није позајмљеница. Латински назив за печат је Sigilum,
а Sfragis је грчки назив. Поред стандардног термина печат користе се још и прстен и
знамење. Сврха печата је као средство за затварање докумената и као средство за оверу.
Групе исправа тј. докумената:

1) Документи који имају печат као једино средство овере, потписа нема, то су
најчешће исправе босанских банова и српских обласних господара;
2) Документи оверени потписом без печата, то су писма и пословни документи;
3) Докумети који имају и печат и писмо, то су повеље и хрисовуље;

Сфрагистика или сигилографија је помоћна историјсак наука која се бави

изучавањем печата на јавним и јавно-правним документима.

Да би печат настао, морао је постројати калуп или матрица којим је утискиван

тапир или печатник, који су садржали текст у виду легенде, лик одређене личности и
знамење. Текст и целокупна представа су урезивани у негативу да би се приликом

7
печаћења добио правилан облик. Типари су најчешће рађени од бронзе, месинга или
бакра, а ако се раде од злата ту се ради о прстену печатнику.

Подела печата:

1) Према материјалу на коме се утискују:

a) Воштани (Утиснути у пчелињем воску, који је некад обојен у црвену или мрку
боју)
b) Метали (утиснут племените метале, сребро злато, полаћено сребро или олово)
 Була је висећи печат у Западној Европи
 У Византији су неке хрисовуње оверене златин печатима
 Аргировуље, документа оверена чисто златним или сребрним печатима у
Византији
 Српски срењовековни владари имају метални печате чија је основа сребро, али
је оно било позлаћено
2) По начину печаћења:
a) Висећи печати (сигилум пенденс, воштани и метални)
b) Утиснути (сигилум импресум, увек воштани)

Висећи су причвршћени за документ врпцом (зелене или црвене боје). Како се

печат не би откинуо, јављала се пракса пресавијања доњег дела документа где се
пресецају два места кроз која се провуче врпца. Дпњи део документа се потом савије на
горе и ту се прорежу рупице на којима печат виси. Тако је доњи део ојачан ради тежине
печата а то се зове плика.

Најпростији начин печаћења је био да се на месту печата налије топао восак и да се

типаром потом отисне печат. Кад се охлади он стврдне. Ипак је постојао ризик од лаог
отпадања овог печата. Сигурнији начин је било отискивање помоћу прореза, где је
провлачен комад папира (уска трака) на чије се крајеве наливала воштана маса, пошто се
крајеви папирне траке савију ка унутра. Онда се ту отисне печат и боље се држи.

Постојао је и типично српски начин печаћења. Прављена си два усправна прореза

(паралелне линије), а онда је део воска уливен са задње стране и гура се да восак прође са
лица документа, а потом се улије већа воштана маса са те стране (предње). Након краћег
хлађења маса се стврдњавала. Сврха је била да се печат добро причврсти за прорезан део
папира.

8
 3) Према броју печатних слика
a) Једнистрани (често у воску, имају аверс а реверс је неправилан)
b) Двострани (сигилум дуплекс)често у металу, код Срба је на аверсу владар а на
реверсу свети архиђакон Стефан
4) Према садржини
a) Владарски тип
 Владар са инсигнијама седи на трону
 Владар у стојећем или клечећем ставу
b) Коњанички тип, представња тешко наоружаног коњаника у покрету или
двобоју
c) Хералдички тип, има грб или знамење власника печата
d) Хагиографски тип, представа светитеља, код Срба обично на реверсу
e) Монументални тип, представа града или утврђења где власник борави
f) Печати са натписом и монограмом, без других натписа

У српској владарској канцеларији легенда је била по ободу печата, уоквирена са

два концентрична круга тачкица (симболи бисера). Унутар поља је име, титула
власника.Печатник кнеза Стројимира је био у Минхену на акуцији купљен за 20 хиљада
евра, а сад се налази у историјском музеју Србије. Натпис на њему пише Боже помози
Стројимиру, а у средини је крст. Печат Св. Саве на Карејском типику.

1.6. Житија

Житија су врста наративних извора, који припадају књижевном роду хагиографија.

Она имају дугуносторију, још од првих векова хришћанства, а развијају се у оквиру
источне цркве, а на западу су Vita.

У српској средњовековној књижњвности житија се зову живот и жизњи-живот и

подвизи. Житија се настављају на мартирија, која су списи о страдању и прогону
хришћана, оскудни подаци, настали на основу података о мучењима, обично почињу са: за
царевања ...... у епархији..... приведен је човек ....... због хришћанста. Мартирије су
завршаване пресудом и описом скончавања хришћанина. Светитељи су оци цркве
(монаси, епископи, архиепископи). Свеци мучеици и црквени оци. Структура мартирија:
а) догађаји до мучења, б) саслушање и пресуда, в) опис смрти,

Облик житија дао је Анастасије Александријски у IV веку, који је написоа Житије

преподобног оца Антонија, које постаје узор за писање источних житија.

9
 Композиција житија:

1) Заглавље, дан и месец споменакада се светац преставио (умро),

2) Предговор, предмет приповедања, говори о родитељима и прецима јунака,
3) Име светога, порекло имена, етимологоја имена,
4) Посвећење, Богу или светитељу,
5) Школовање,
6) Однос према браку, већина јунака га избегава,
7) Аскеза, живот у манастирима или пустим местима,
8) Историјски део, историјске напомене су разбацане по читавом житију,
9) Поруке потомцима на самрти,
10) Смрт, већина их прижељкује смрт, како би се што пре састали са Христом,
11) Чуда,
12) Закључак,
13) Похвале, на пример ћитије Св. Саве Св. Симеону,

Утицај Светог писам на житија је велики. Житија представљају наставак

апостолских дела. Ово излаже старе српске књижевности – Димитрије Богдановић.

Писци житија пишу да би подстакли верника на одређену намену, религијски

живот светаца. Општа места locicomunes, у житијима када би се уклопила са цитатима из
Библије, остао би врло мали део текста.

Хагиографи су писали две врсте житија:

1) Пролошка или синаксарска, кратка су и читају се на богослужењуна дан упокојење,

2) Опширна, читају се у трпезарији у време обедам често виише дана јер су дуга,

Најстарија словенска житија су: Житије Св. Ћирила после 869. и Житије Св.
Методије после 895. Мајстарије житијне трагове срећу се у Барском родослову (Летопис
попа Дукљанина, после 1018.) У њему јежитије Св. Кнеза Владимира. Писац Барског
родослова је испред себе имао неко дело које је убацио у своје.

Прво наше житије је Житије Св. Симеона, које је саставио Св. Сава у првој глави
Студенучког типика, 1208. Године 1216. краљ Стефан Првовенчани је написао Житије
Св. Симеона. По жељи краља Уроша I, Доментијан пише Житије Св. Саве, сердином XII
века као и Житије Св. Симеона. Хиландарски монах Теодосије пише Житије Св. Саве
Житије и Петра Корушког.

У XIV веку домаћа књижевност се развија са делима архиепископа Данила II који

је стварао у Пећком манастиру. Он пише житије неколико владара: Уроша I, Драгутина,
краљице Јелене и Милутина. Такође пише и житија епископа: Арсенија I, Јоаникија,
Јевсатија. Ученици архиепископа Данила II пишу житија: архиепископа Данила II, краља

10
Стефана Дечанског, краља Сетфана Душана (1331 до 1335). Анонимни настављачи пишу и
житије архиепископа Никодима I, као и белешке о прва 3 српска патријарха, Јоаникију,
Сави и Јефрему. На основу свега наведеног настаје Зборник – Животи краљњва и
архиепископа српских. У последњој деценији XIV века настају:

 Пролошко житије о кнезу Лазару

 Слово о кнезу Лазару
 Житије Св. кнеза Лазара

Епископ Марко пише Житије патријарха Јефрема 1401. Године. Григорије

Цамблак, игуман Дечана од 1402 до 1402. пише Житије Стефана Дечанског, веома му је
наклоњен за разлику од претходног писца који пише у време цара Стефана Душана.

Константин Филозоф, од 1433. до 1439. Пише Житије Деспота Стефана, које је

најверодостојније од свих српских житија, без библијских цитата. Анонимни монах из
Купинова 1486. до 1506. пише Житије деспота Стефана Бранковића. Амонимни монах
из Крушедола написао је после 1523. Житије деспотице Ангелине и деспота Ђорђа.
Пајсије Јањевац је 1628. Написао Житије Стефана Првовенчаног као и Житије цара
Уроша 1642.

1.7. Родослови

Родослови или генеалогије су сликано-писани или писани приказ породичног

стабла владара или властелинске породице. У време Немањића не постоје као књижвна
врста али се у то време јављају фреско-слике у задужбинама-врста сликанописаних
родослова у слици и речи.

Родослови могу бити:

1) Сликани родослови (сликанописани):

a) хоризонтални
b) вертикални
2) Писани

1) Сликани родослови (сликанописани):

a) Хоризонтални, они су старији и настају у време када породично стабло
Немањића није било толико разгранато, обично се приказују поворке
Немањића где се на почетку издваја Св. Симеон који води своје потомке
Христу. Овакви радови су очувани у Студеници, у припрати краља Радослава,
Сопоћанима и Милешеви. Поред портрета владара писано је име а понекад и
титула.

11
 b) Вертикални, јављају се на здинама немањићких задужбина од првих деценија
XIV века, за време краља Милутина. Обично се називају Лозе Немањића.
Имају практичну намену да прикажу светородну лозу и да прикажу која грана
има предност након Дежевског споразума, 1282. На почетку се као корен
приказује Стефан Немања, од кога лоза иде ка небу, док је на врху представа
Христа који благосиља породицу. Од Св. Симеона иде главна грана владараа на
врху је владар-ктитор задужбине. У главној лози су приказани и други чланови
породице, као пупољци лозе. Овакве лозе су проказане у Грачаници, Дечанима,
Пећкој патријаршији, Матејичу.

Лоза у Грачаници је рађена око 1321. На врху вретикалне главне гране налази се
краљ Милутин, а изнад њега Христос и два анђелакоји му дају инсигније, што је
симболика и власт долази од Бога. Блиска сарадња краља Милутина и архиепископа
Данила II, ктитора Богородичине цркве у Пећи, што је довело до животописања још једне
лозе тој црквиоко 1330. У пет вертикалаје приказано 20 чланова породице, у стојећем
ставу и три личности са попрсјем.

Лоза у Сопоћанима, на крају приказује краља Милутина, јер је Манастир завршен у

време његове владавине. Лоза у Дечанима је завршена око 1330. а на кају је краљ Стефан
Душан, а чије десне стране седи Урош, а са леве отац Стефан дечански. Наспрам ове лозе
приказана је лоза Јесејева, Преци Христови.

2) Писани родослови

Нису настајали у славу Немањића, већ настају након изумираља главне гране.
Основни циљ је био да се овим родословима друге породице повежу са Немањићима, како
би се стекао нов легитимитет власти са светородном династијом. Први познати покушај
оваквог родословарадио је родослове као књижевну врсту када је бан Твртко посегао за
краљевском титулом, морао је да истакне своју везу са Немањићима. Ово није било тешко
јер је веза постојала. Родослов краља Твртака је први писани родослов, који настаје
између 1374. и 1377. По њему је твртко праунук краља Драгутина, чија је кћер Јелисавета
била удата за бана Стефана I, а њихов син Владислав је имао сина Твртака, то јест краља
Твртака I.

Овакви родослови настају и током XV века, а имају за циљ повезивање Лазаревића

са Немањићима, преко предака књегиње Милице, и њеног чукундеде Вукана. Измишља се
и следећа генеалогија по Константину Филозофу по којој су Нмеањићи повезани са царем
Константином Великим, који је своју сестру удао за Лицинијачији су потомци Немањићи,
а потом и Лазаревићи. Ово је урађено највише због угарског двора.

У славу сремских Бранковића, настала су још два родослова на прелазу XV и XVI

века. У другој половини XVI века последњи пут се прерађују српски родослови да би се
показало сродство Јакшића са руским царем Иваном IV Грозним. Наиме, ћерка Стефана

12
Јакшића, Ана, удала се за литванског кнеза Василија Лавовича Глинског, а њихова ћерка
Јелена је била мајка цара Ивана IV Грозног.

Издања: Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд, 1927.

1.8. Летописи

Летописи су врста наративних извора у којима је излагање организовано по

годинама и догађајима. Оваква књижњвна врста се на западу назива Анали. Узори
српским средњовековним летописима налазе се у византијским хроникама, пре свих
Јована Зонаре. Летописи се деле на:

1) Старији летописи
2) Млађи летописи

1) Старији летописи, они су састављени до послење четвртине XIV века, у њима

догађаји нису организовани око године, већ око личности. Издато је пет преписа
кратких житија то јест историја краљева и царева, сврстаних у старије летописе:
a) Копорињски,
b) Пећки,
c) Студенички,
d) Цетињски,
e) Врхобрезнички,

Извор за старије летописе су житија српских владара и они немају сев

карактеристике летописа, а претходе млађим летописима као књижевној врсти. Крај
Копирињискох и Врхобрезничког летописа најише одговарају летопису. Пећки и
Студенички се завршавају преносом моштију кнеза Лазара из Пећу у Раваницу (Пећки има
додатак о српским патријарсима и архиепископима закључно са Спиридоном 1389.)

2) Млађи летописи они одгоцварају књижевној дефиницији ове књижевно-историјске

врсте. Сачувано је око 50 преписа ових летописа, а један је преведен на латински, и
то је Бранковића летопис, а име је добио по грофу Ђорђу Бранковићу из XVII века.

13
 У уводном делу се обично наводе општи догађаји. Код једне групе млађи летописи
почињу са Стефаном Немањом а код друге царем Душаном. Подаци из млађих летописа
говоре о:

a) Владарима
b) Истакнутим личностима
c) Ратовима
d) Небеским појавама, помрачење сунца
e) Елементарним ннепогодама, суша, поплава

Изворна вредност, подаци који се ондосе на последње године летописа, летописац

је могао да запише као савременик или очевидац па је то прворазредни извор.
Летописачке белешке, један од основних извора података код млађих летописа (нпр
калуђер на некој белини књиге остави неки податак који му се учини
занимљивим)Љубомир Стојановић је назвао ове белешке зачњтком летописајер се
њиховим прикупљањем и хронолшким организовањем ствара летопис.

Издања: Љубоми Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд, 1927.

1.9. Дубровачки архив

По броности архивске грађе истиче се Државни архив у Дубровнику, који пружа

могућности за откривње бројних извора. Сличних архива на подручју српских
средњовековних земаља нажалост нема. Не постоје сачувани у Котору, Скадру, Призрену,
Новом Брду...

О државном и друштвеном уређењу Дубровника, од оснивања па до 1205.

Дубровник је углавном био под влашћу Византије, док је у неколико случајева признавао
и власт других политичких субјеката:

 од 1081 до 1085 у рату Венеције и Византије против Нормана, признавао је врховну

власт Нормана,
 1171 доспео је под власт Венеције, али 1172 признаје власт Нормана из јужне
Италије,
 1186 до 1190 Дубровник је признавао власт Нормана, а након IV крсташког рата
окончана је Византијска власт над Дубровником,
 1205 до 1358 био је под врховном влашћу Млечана,
 1358. Задарски мир којим је Венеција потиснута из Далмације, а Дубровник потпада
под врхону власт Угарске све до 1526. године,
 1526 до 1808. прзинаје Турску власт, након тога под влашћу Наполеона који укида
Републику, а након тога под влашћу Хабзбурга,

14
 Званичан назив је Дубровачка општина односно Comunitas Aragusina, који се први
пут јавља 1181. године. Поред града, општину чини и Астареја (копно), од жупе
Жрновнице на истоку до Запона на западу, овај појас је дуг око 10 км, поред овга ту се
убрајају и Елафитска острва (Кологеп, Лопуд и Шипан). Средином XIII века под власт
долази и острво Ластово (1252). Године 1333. добијен је Стонски рат (данас Пељешац).
Средином XIV века општина је стекла острво Мљет. Од краља Остоје Општина добија
1399. године Сланско приморје. Године 1419. и 1426. године купљени су Конавли, чиме су
заокружени оквири Дубровачке општине, и такви ће остати све до 1808. године. Бечким
конгресом, 1815. године, ове територије присједињене су Хабзбуршкој монархији, тако
настаје нова аустријско-турска граница, а данас је то граница између Хрватске и БиХ.

Друштвене класе у Дубровачкој општини:

1) Властела (патрицијат), то је повлашћени слој који има сву власт,

2) Грађанство, то су трговци, занатлије, рибари, лекари, не учествују у власти,
3) Сељаштво (Пук), без политичких права,
4) Робље, јављају се као радна снага, забрањени су у XV веку,

Грађански слој није био скроз обесправљен политички, они су за свој рад добијали
и могли с се обогатити као успешни па чак постати богатији од властеле.

Од 1205. до 1358. године Општина је била уређена по угледу на Венецију. На челу

општине налазио се кнез односно comes, представник врховне власти и њеног
суверенитета. Најпре је биран у Венецији и затим слат у Дубровник на дужност, по
правилу није био Дубровчанин. Он има обавезу да председава трима већима.

Стварни носилац врховне власти било је Велико веће односно consilius maius.
Чинили су га пунолетни представници властеле. Припадала му је законодавна власт у
Општини. Бира чланове других већа, и састаје се једном месечно.

Мало веће или consilium minus, чини га 11 члановаса мандатима од једне године
које бира Велико веће, а бира их од чланова властела. Овај орган са кнезом чини извршну
власт. По потреби се састаје више пута у току седмице.

Веће умољених или consilium vogatorum, сачињава га 45 властелина изабраних од

стране Великог већа, са мандатом од готину дана. У његов састав улазе сви чланови Малог
већа. Састаје се по потреби, више пута у току седмице. Има сву извршну власт у
Општини. Чинило је Дубровачку владу, ова установа у Венецији је Сенат.

Године 1358. долази до одређених промена. Кнез се бира из редова дубровачке

властеле са мандатом од месец дана. У латиничним документима се не бележи као comes
већ као Ректор. Седиште градске и општинске администрације били су канцеларија и
нотаријат, а администрацију најпре чине локални свештеници до XIII века.

15
 Државни архив у Дубровнику, сви списи из реда нотаријата и канцеларије били су
темељи Дубровачког архива. Почеци овог архива, често називаног и Хисторијски архив,
налазе се у ризници катедрале Св. Марије Велике, где ус дуго чувани документи. Према
месту чувања докумената збирка се називала Acta Sauctae Mariae Maioris. Најстарије
сачуване исправе потичу из XI и XII века, а исправе за српску историју потичу још од
краја XII века, 1186. године Уговор великог жупана Стефана Немање, кнеза Мирослава и
Страцимира са Дубровчанима, на ћирилици, затим повеља бана Кулина 1189. године на
ћирилици, уговор хумског кнеза Мирослава са Дубровчанима из 1190. године на
латинском.

Године 1277/78. Дубровачка општина је све нотарске списе прогласила државном

својином уместо дотадашње приватне својине. Ово је архив који служи за проучавање
земаља у залеђу са којима су дубровчани одржавали различите врсте веза. Архивска грађа
је страдала у више наврата:

a) Пожари (1296, 1463, 1667, 1706, 1817)

b) Земљотреси (1520, 1667, овај други из темеља уздрма Дубровник)

Године 1815. Дубровник је дошао под власт Аустрије, потом је у два наврата 1818.
и 1833. Велики број докумената око 5 хиљада пренет у Беч, а међу њима и докумети
писани ћирилицом. У време Првог светског рата један део грађе је из Беча пренет у Грац.
Године 1920. документа су пренета у београд, и та грађа се између два светска рата налази
у росторијама Српске краљевске академије, а у време Другог светског рата је опет пренета
у Беч. Након окончања Другог светског рата сва грађа је враћена у Дубровник. Грађа се
једно време налазила у приземљу и сутерену кнежевог двора, касније је пренета у палту
Спонза, некадашњу царинарницу, где се и данас налази.

Састав Дубровачког архива

Има два неједнака дела по обиму, а то су:

1) Грађа из доба Дубровачке републике (средњи век) и француске окупације до 1813,

око 413 метара докумената,
2) Грађа из доба аустријске окупације и каснијег преиода, око 3 хиљаде дужних
метара грађе

Од када је 1277/78. Општина прогласила документа државном својином, њихов

број се повећава, а из тог периода потичу прве службене књиге. Сви званични акти вођени
су на латинском и староиталијанском језику. Постоје и изузеци, јер постоје и преписивани
ћирилични документи, на пример разрешнице српских владара. Радом општинских органа
настала је оснивна серија Дубровачког архива, записници одлука трију већа односно
Reformaciones, књиге од 1301. до 1414. године са осетним празнинама за XIV век. Од 1415.

16
године записници одлука трију већа вођени су у једној истој књизи, а од исте 1415. серије
записа се дела на посебне књиге, па настају серије:

1) Одлуке великог већа односно Acta consilium maius у 67 књига,

2) Одлуке малог већа односно Acta consilium minus у 117 књига,
3) Одлуке већа умољених односно Acta consilium vogatorum у 211 књига,

Овима се још додају и архивске серије:

1) Одлуке дубровачког кнеза односно Parecepta Rectoris у 15 књига

2) Тајни записници већа умољених односно Secreta Rogatorum у 5 књига

У записницима Већа после 1415. године бележе се не само донете одлуке, већ и
предлози и број гласова за усвојени или одбијени предлог. Ток саме расправе није
бележен.

У серији Писма и упутства дубровачке републике, унешене су копије свих писама

које је општина слала из Дубровника. Серија је сачувана за период од 1359. до 1808.
године.

Издавање одлика већа, најстарији записи одлука већа из периода од 1301. до 1378.
године штампани су у зборнику Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу,
књиге I-IV, Monumenta Ragusina,

САНУ је објавила две збирке одлука, за период од 1380. до 1389. године, приредио
је Михаило Динић, Одлуке већа Дубровачке републике, 1964. Године.

Завод за повјесне науке наставио је издавање одлука за периоде од 1390. до 1392. и

од 1395. до 1397. додине, док су одлуке за 1393. и 1394. изгубљене.

Јорјо Тадић је у збирци Писма и упутства дубровачке републике, Београд, 1935.

године приредио преписку са представницима у иностранству

Андрија Веселиновић је приредио Одлуке малог већа о Србији, од 1415. до 1460.

Београд, 1997. године

Друге серије записа садрже податке за привредну историју,

Серија дубровачке канцеларије односно нотаријата:

1) Diversa Cancellarie, садржи 235 архивских књига

2) Diversa Notarie, садржи 147 архивских књига, списи нотаријата
3) Testamenta Notarie, садржи 94 архивске књиге, тестаменти дубровачких грађана
4) Delita Notarie, садрђи 98 архивских књига, бележени су кредити већи од 10
препера, зову се и књиге задужења,

17
 Издања канцеларијских списа:

1. Грегор Чремошник, Канцеларијски и нотарски списи, од 1278 до 1301. Београд,

1932.
2. Грегор Чремошник, Списи дубровачке канцеларије, 1278 до 1282. Загреб, 1951.
3. Јосиф Лучић, Списи дубровачке канцеларије, 1282 до 1284. Загреб, 1984.
4. Јосиф Лучић, Списи дубровачке канцеларије, од 1284 до 1286; од 1295 до 1297.
Загреб, 1988.

Дубровачки закони, најстарији дубровачки закони су забележени у статуту

дубровника, из 1272. године, као и стуту царинарнице из 1277. године. Књига свих одлука
општине настала је 1355. године. Зелена књига или Liber Viridis закони између 1358. и
1460. године. Од 1460 образована је нова књига у коју су бележени сви закони до 1808.
године, такозвана Жута књига.

Ћирилични документи, најстарији потичу из времена пре 1277. на 78. годину и

чувани су у ризници катедарле Св. Марије, већи део је сачуван у оригиналу, што повећава
њихову вредност. У њима су обрађена питања царине, слободне трговања, имовинске
сигурности. Део оригиналних ћириличних докумената сачуван је у серијама Diversa
Cancelarie и Diversa Notarie. Ћириличне исправе су чуване као доказна срдства о исплати
трибута, подизању или остављању поклада, разрешним писмима. Изгубљена су готово сва
оригинална писма слата из Дубровника у залеђе. Сачувани су преписи неких писама, од
1395. до 1423. која је Општина слалау залеђе. Ову грађу је објединио у посебној књизи
Руско Христифоровић, по коме се и зове Руска књига.

Издања ћириличних докумената:

1) Српски поп у Дубровнику, Ђорђе Николајевић, тајно је у Дубровнику преписао 180

ћириличних докуменатаи преко Трста их послао у Србију. Документи су стигли у
Србију где их је објавио Павке Каранотвртковић под насловом Српски споменици,
Београд, 1840. Не помиње се поп Ђорђе.
2) Франц Миклошић је у Бечу користио грађу из Дубровника и издао збирку која
саджи 497 докумената под насловом Monumenta Serbica или Споменици српски,
Беч,1858.
3) Медо Пуцић, Споменици српски, I и II део, 304 и 138 докумената, Београд, 1858. и
1862.
4) Константин Јиречек, Споменици српски, Споменик Српске краљевске академије,
обрадио 100 докумената, 1892.
5) Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, I део 1929. а II 1934. овде има
недостатака јер је унео само ћириличну коресподенцију, а није разрешавао
скраћенице,
6) Стари српски архив, збирка, од 2002. до 2016. до сад објављено 14 томова

18
 1.10. Архив и библиотека манастира Хиландара

Света Гора и манастир Хиландар налазе се на полуострву Халкидики, на

најисточнијем прсту званом Атос. На том простору су постојала паганска светилишта, на
пример Аплоново, то пре почетка Хришћанства. Према византијској традицији први
манастир на Светој Гори основала је Богородица, која се после Христовог васкрсења
упутила на Кипар, али ју је бура донела на Свету Гору. Када је стигла на место днашњег
манастира Ивирона, стигла јој је порука да је то њен врт. Године 843. Први пут се помињу
монаси на Светој Гори, анахорети односно пустињаци. Авато је забрана приступа женама
на Свету Гору. Златопечатне повеље Василија I, 883. и Лава VI, 896. године гарантована је
потпуна неприкосновеност Свете Горе као монашке територије, што је и потврђено 934.
године. Године 963. основана је Лавра Светог Атанасија или Велика Лавра, чиме се
потискује пустињачко монаштво и предност добијају киновије у оквиру манастира.
Манастир Ивирон је основан 989. године док је 985. године основан манастир Ватопед.

На месту данашњег манастира Хиландара налазио се грчки манастир из Х века, а

његов ктитор је био Георгије Хиландири, који се помиње и као први игуман., 985. године.
Последњи помен Хиландара пре него што је доспео и српске руке је из 1169. године а тада
се као игуман помиње Герасим. Године 1198. Стефан Немања и Св. Сава добијају од цара
Алексија III управу над запустелим манастиром и околним местима, чиме је Хиландар
организован као самоуправни манастир, Србима на вечни поклон. Стефан Немања издаје
повељу којо, Хиландар одређује као српски манастир и ктиторско наслеђе Немањића.

Краљ Стефан Милутин је око 1293. године подигао главни манстирски храм, док је
око 1302. године подигао и један приг. Године 1347/8. Цар Стефан Душан је са породицом
боравио на Светој Гори, Богато дарујући манастир Хиландар. За своје владавине цар му је
издао 10 повеља, које су сачуване до данас. Кнез Лазар је наставио традиције Немањића и
подигао спољашњу припрату а дарује и манастиру болницу. Након 1389. године односи
Хиландара и српске државе су поремећени, јер јача утицај Вука Бранковића. Књегиња
Милица и кнез Стефан укидају новобрдски доходак српском манастиру. Тек након смрти
Вука Бранкковића и брата му Герасима, игумана Хиландара, манастир је поправио односе
са Лазаревићима. Године 1405. Деспот Стефан је повељом обновио новобрдски доходак
манастиру у износу од 100 литара сребра. Када је средином XV века опусте српски
манастир Светих Архангела у Јерусалиму, који је од 1350. године примао Стонски
доходак у износу од 500 перпера, монаси који су преостали дошли су у манстир Хиландар
и тако се тибут пренео на овај манстир, и он добија ново име Хиландарска свећа, за јер је
постојала једна свећа која је увек горела за добробит Дубровника. Овај доходак је
исплаћиван све до 1808. године. Пожар, 4. Март 2002. године.

Од свих места на Балкану, само се у Дубровнику и Хиландару чувају архивски

документи погодни за проучавање срењовековне историје српског народа. Први српски
истраживач у манастиру Хиландару био је Јован Рајић, око 1758. године, где је проучавао

19
грађу коју је искористио за писање свог дела, Историја разних словенских народов,
наипаче Булгаров, Хорватов и Сербов, а азтим су истраживали и:

 Василије Барски, 1725. и 1744. године,

 Порфирије Успенски, 1845. и 1858. године,
 Виктор Григорович, 1844-45. и 1877. године,
 Сликар Димитрије Аврамовић, 1847/8. године,
 Архимандрит Нићифор Дучић, 1884. године,
 Љубомир Ковачевић, 1894. године преписао је 95. Српских повеља,
 Истаживања настављају и Владимир Ћоровић, Александар Соловјев, Владан
Мошин, Димитрије Богдановић. Петар Севастијанов је направио прве
фотографије аката на Светој Гори.

Библиотека манастира Хиландара

Тешко је замислити мансатир без библиотеке. У повељи краља Милутина, 1302.

године, у Хиландарском и Карејском типику помињу се књиге. У Хиландарској
библиотеци су сачувани стари рукописи међу којима и Карејски типик, сматра се за
аутограф Светог Саве, затим Хиландарски типик сачуван у препису из врфемена монаха
Саве, Мирослављево јеванђеље које је до 1896. године чувано у Хиландару, када је краљ
Александар I Обреновић од монаха добио на поклон јеванђеље и оснивачку повељу Св,
Симеона, која је данас изгубљена.

У Хиландарској библиотеци постоје бројни српски ћирилични рукописи. У

Хиландару су живели и писали Св. Сава, Теодосије, игуман Данило, Доментијан и монги
други. Један број рукописа пренет је у Хиландар из других манастира, а понајвише из Св.
Пантелејмона. Цела рукописна збирка садржи данас 1 150 рукописа, и то 1076 на папиру и
74 на пергаменту. Димитрије Богдановић је 1978. године приредио Каталогћириличних
рукописа манастира Хиландара.

Архив манастира Хиландара

Монах Сава Хиландарацм пореклом Чех, у XIX веку, уводи ред у Хиландарском
архиву увођењем сигнатура, које су се задржале до данашњих дана. Манастирски архив је
разврстан у више фондова:

1) Средњовековне хрисовуље и повеље,

2) Архивске књиге, од 1780. до 1930. године,
3) Српски списи, од 1702. до 1930. године,
4) Грчки списи, од 1615. до 1930. године,
5) Списи на Турском-Turcica, од 1464. до 1912. године,
6) Списи из келија преминулих монаха,
7) Лични фонд Саве Хиландарца,
20
 8) Лични фонд епископа Мелентија Вулића, од 1892. до 1919. године,
9) Збирка фотографија,
10) Збирка Љотић,
11) Збирка Рош,
12) Различити спис- Vavia,

Средњовековне хрисовуље и повеље се могу разврстати:

1) Српска акта, од 1198. до 1685. године, укупно 154 повеље,

2) Грчка акта, од 1009. до 1768. године, 171 документ,
3) Влапка акта, од 1488. до 1694. године, повеља,
4) Руска акта, од 1556. до 1658. године, 9 докумената
5) Бугарска акта, две повеље, из 1259. и 1348. године,

Сачуван је и један Практик, то је попис имања и рпихода са њих.

У време Првог светског рата, приликом евакуације, на железничкој станици у

Нишу, нестао је сандук са документима, у ком се налазила и оснивачка повеља манастира
Хиландара, а о њој се данас говори само на основу фотографије. Опис српских докумената
сачинио је Душан Синдик, у Хиландарском зборнику бр.10, Српска средњовековна акта у
манастиру Хиландару, 1998. године.Све Хиландарске повеље су снимане у више наврата,
и пре и после Другог светског рата, афотографије се чувају у Сану, Народној библиотеци
србије и Архиву Србије. Након пожара 2004. године братство манастира је одлучило да
дигитализује грађу свих библиотечких фондова.

21
Збирке Хиладарских повеља су приредили:

1) Франц Миклошич, Monumenta Serbica, Беч, 1858. године, два пута прештампана у
Грацу и Београду, 2004. године,
2) Љубомир Стојановић, Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи,
типици, споменици, записи и друго, Српска краљевска академија у III тома, 1890.
године,
3) Стојан Новаковић, Законски споменици српске државе средњег века, Београд, 1912.
године,
4) Александар Соловјев и Владан Мошин, Грчке повеље српских владара, Београд,
1936. године,
5) Драгутин Анастасијевић, Српски архив Лавре Атонске, Београд, 1922. Године
6) Михаило Ласкарис, 10 Аката манастира Ватопеда, 1935. године,

Архимандрит Рус, Леонид, обезбедио је фотографијеиз манастира Св.

Пантелејмона и послао их са преписима у Србију, а то је објављено у Гласнику српског
друштва, с тим што је главну рецензију извршио Јанко Шафарик, и објавио их под
Леонидовим именом. Средњовековни српски акти могу се наћи и у манастирима Великој
Лаври, Есфигмену, Св. Пантелејмону и Ватопеду.

1.11. Которски Архив

Старо име града Котора је Akruvijum, док га цар Константин VII Порфирогенит
назива и Dekateron. Константин Јиричек је реч котор превео као брег од речи кодер. До IX
века Котор је био у саставу Византије, а од 927. године улази у састав српске државе кнеза
Часлава, до друге половине Х века, када улази у састав државе цара Самуила. Пото, је био
под влашћу Стефана Војислава (1018-1043), и његовог сина кнеза и краља Михаила, до
1080. године.

Котор у састав државе Немањића улази 1186. године и тако остаје све до 1371.
године. Од 1371. До 1385. Године бива под врховном влашћу Угарске. Затим је био под
врховном влашћу краља Твртка I од 1385 до 1391 године када стиче независност и такво
стање се задржава све до 1420. Године када потпада под власт Венеције све до 1797.
године. Под власт Аустрије долази 1806. Године, затим наредне 1807. Године долази под
власт Русије, па потпада под власт Француске до 1813. Године. Након ових збивања
поново долази под врховну власт Аустрије све до 1918. Године.

Уређење града Котора у време Немањића, на првом месту је велико веће које има
законодавну власт, у њега улази пунолетна властела града Котора. Затим следи Мало веће
са највишом извршном влашћу, најпре је његов кворум чинило 12 већника и которски
кнез, а од 1372. године број чланова се смањује на 6. Служба већника траје годину дана, па
се због злоупотреба исто лице могло бирати за већника тек након четири године. Веће

22
умољених, уведено је 1372. Године и састојало се од 15 чланова. Његове чланове је бирало
Велико веће, а ово веће је са кнезом бирало чланове малог већа. Кнежева служба је од
1372. Године трајала годину дана, само је по части био први међу једнакима,а од 1372.
Године председава већем умољених. Судије су биране међу знаменитим чиновницима а
бира их Мало веће на Ђурђевдан а од 1372. Године бира их Веће умољених.

Први помен нотаријата у Котору је с краја XII века. Службу су у почетку вршили
свештеници, а од средине XIII века то су искључиво световњаци, лаици, домаћи или
странци. Дужности нотара су многобројне, пре свега да присуствује седницама которских
већа, затим да седи у суду у време судске расправе и тумачи законе, води записнике.
Ангажован је око састављања исправа, као на пример тестамената. Све документе је
преписивао и то је прегледано свих 6 месеци. Из рада нотара проистекла је серија књига,
то су извори за средњи век Котора.

Которски статут односно Statuta et leges civitatis Cathari , позната су три рукописа,
а штампан је само једном у Венецији, 1616. године. Састоји се из четири дела:

1) 44 поглавља, где се налази и староиталијански превод фалсификоване повеље цара

Душана о которским границама, најстарије поглавље је из 1301. године а најмлађе
из 1425. године,
2) Одлуке которских већа, од 1383. до 1420. године,
3) Документи из времена предаје града Венецији 1420. године,
4) Одредбе донете под Млетачком влашћу, након 1420. године,

Заштитник Котора је Св. Трифун, коме је посвећена и истоимена црква у граду.

Которска бискупија је била под јуриздикцијом у Барију. Једна од најстаријих грађевина у
Котору је црква Св. Луке, из 1195. године, чији су ктитори према натпису били велики
жупан Стефан Немања и син му Вукан, краљ Длмације, Дукље, Хвосна и Топлице.

Которски архив или Историјски архив у Котору, основан је као посебна установа
1949. године, а од 1967. године носи име Историјски архив у Котору, све до данас. У
архиву се чува укупно око 1 300 метара архивске грађе, односно 237 фндова и 40 збирки.
Најстарији документ из архива је из 1309. године и садржи име нотара, Вита Петра. У
старе се убраја и документ (1326-1337) ноатара Филипа из Осма. Нотарске књиге су
сачуване за период од 1326. године али са великим празнинама. Најстарија је прва
архивска књига за период од 1326. До 1335. године. Већина књига из XIV века је
изгубљена, а сачувани су неки појединачни документи.

Фондови архивске грађе су подељени на:

1) Судско-нотарски списи, (1326-1795, 1812-1944), укупно 182 књиге,

23
 2) Дипломе, (1309-1822), дукали и листине,
3) Архивалије, (1452-1945)
4) Збирка братовшзина-занатлија, (1398-1528)
5) Збирка грбова и натписа, (XV-XVIIIвек)

Истраживачи, исправе которског архива први је озбиљније проучавао 1857. године

Иван Кукуљевић, који је утврдио да има мало средњовековних извора, али је купио
рукопис. Аустријске власти су велики део архивске грађе пребациле из Котора у Задар,
где ју је касније прегледао Константин Јиричек. У време италијанске окупације, управа је
1943. године пренела велики део грађе у Италију. После Другог светског рата грађа је
враћена у Котор. Артун Маргер је објавио рад Которски споменици, једна књига
которских нотара, од 1326. до 1335. године, Загреб, 1953. године

1.12. Млетачки архив

Званични назив овог архива је Државни архив у Венецији. Основан је 1815. године
под аустријском владавином, а смештен је у зграду некадашњег фрањевачког самостана
Св. Марије односно Sauctae Mariae dei Frari. У њему се чува богата грађа, то су нотарски
архиви, личне и породичне збирке, што чини око 70 километара архивске грађе у 800
фондова, распоређених у 300 просторија, што га чини једним од највећих архива у свету.
Још од XIII века могу се пратити настојања да се у Венецији сачувају списи државних
органа. Грађа је пропадала највише због људског немара, пре свега пожара (976, 1479,
1483, 1577)

Власт у Венецији је била подељена на следеће органе:

1) Велико веће или Maior consilio, чини га 480 чланова из редова млетачког патриција,
они бирају друге чланове већа и кнежеве. Одлуке великог већа сачуване су за перио
од 1232. до 1799. године,
2) Веће умољених односно Consilio dei rogati, или Сенат, Утврђивало је политику,
администрацију. Све одлуке Већа умољених регистроване су у серији Мисти, која
је постојала до 1440. године. Све књиге су уништене у пожару, стога се чувају само
за период од 1332. до 1440. године. Од серије Мисти се 1401. Године настаје нова
серија Секрети, поверљиви документи. Од 1440. Године серија Мисти се дели на:
 Senato terra, сенат-копно
 Senato mare, сенат-море,

Серија Comisioni, од 1318. До 1639. Године, су различити налози и упутства

млетачким чиновницима и посланствима,

3) Мало веће, чини га шест већника којима председава дужд. Уз три председника
четрдесеторице Мало веће је чинило Пресветло господство-Сињорија. Сињорија је

24
 председавала свим већимаприпремала је дневни ред за седнице већа. Серија
настала из рада Сињорије је Колегиј, и иде до 1327. године,
4) Веће четрдесеторице, је успостављено почетком XIII века. Имало је удела у
тешким деликтима, у суђењима. Назива се Qvarantia criminal, сачувана је за период
од 1342. Године,
5) Веће десеторице, највиши орган за ред и мир, напредак државе и заштиту грађана.
Одлуке овог већа су сачуване за период од 1310. године.
6) Општинско правобранилаштво, брине о заштити закона, за правилност састава
великог већа. Ово веће је чувало један примерак одлуке великог већа. Одлуке овог
већа сачуване су од 1232. године,
 Comemoriali, архивска збирка,
 Катастих, књига где су преписиване друге исправе, за период од 1300.
године,
 Libri Pactorum, су књиге уговора Венеције, сачуване у 7 пергаментних
свезака, за период од 883. до 1496. године,

Истраживања млетачког архива, владика Петар Петровић Његош 1846/7. годину

борави у Венецији и на Цетиње доноси много докумената, који се непосредно односе на
збивања везана за подручје Црне Горе. Иван Кукуљевић Сакцински борави у овом архиву
1853. године, то је прави почетак истраживања, пронашао повеље цара Душана. Друштво
српске словесности је 1852. године изабрало Јанка Шафарика за одлазак у Венецију.
Шафарик у Венецију одлази 1857. године и том приликом прави списак од 1 800
докумената. Његов рад је објављен у Гласнику друштву српске словесности 11-15, (1859-
1862). Симеон Љубић критикује Шафариков рад, из простог разлога што овај није знао да
млетачка нова година почиње 1. Марта, па је погрешно датовао документа из јануара и
фебруара. Константин Јиречек борави 1890. године у Венцији. Лајош Талоци, Константин
Јиречек и Милан Шуфлај објављују Actabet diplomata Albaniae, Беч, 1913. и 1918. Године.
Затим, Ружа Ћук, Србија и Венеција у XIII и XIV веку, Београд, 1986. године. Момчило
Спремић Србија и Венеција, од VI до XVI века, Београд, 2014. Године.

25
 1.13. Ватикански архив

Званични назив овог архива је Тајни ватикански архив. Као засебна установа први
пут се јавља средином XVII века као приватни папин архив. У овом архиву се чува око 85
километара архивске грађе. У време папе Дамаса I, IV век, помиње се папски архив, а од
времена Иноћентија I, V век, у изворима се редовно среће помен ватиканског архива. Од
1291. године почиње инвентарисање архивске грађе. У време папе Сикста IV, XV век,
подигнута је нова зграда папске библиотеке, у оквиру које је био смештен и архив. У
време папе Павла V, XVII век, почиње оснивање архива као посебне институције. Године
1783. долази до обједињавања докумената, грађа из Авињона се преноси у Рим. Папа Лав
XIII је 1881. године дозволио научни рад у архиву, што је до тада било немогуће.

Најстарији документи из овог архива потичу из VIII века, са парзнинама до XII

века. Од 1198. године архивске серије су сачуване без већих празнина.

Фондови Ватиканског архива садрже и документе значајне за српску срдњовековну

историју, а са објављивањем тих докумената почело се и пре одобрења истраживања.
Филипо Речепути, Данијеле Фарлати и Јаколо Колети, Illiricum Sacrum, I-VIII, Рим, 1751-
1819. године, обрађени документи који су везани за историју Балкана. Иван Кукуљевић
Саксински је 1856. године у Риму пронашао препис писам Јована VIII упућеног 878.
године Petro comiti, кнезу Петру Гојниковићу. Године 1863. Августин Тајнер, Стари
споменици за илустривану историју јужнословенских народа, Рим, објавио је писма
политичким и црквеним чиниоцима на јужнословенском подручју (1081-1549). Исти
аутор је објавио, Стари споменици за познаваоце мађарске историје, Рим, 1859. године.

Српска медиавистика никада није посветила пажњу систематиком изучавању овог

архива, што сотавља простора за нова и крупна истраживања. Архив Анжујаца у Напуљу
је уништен у целости приликом бобмардовања током Дргог светског рата, 1943. године, а
у њему се налазио замашан број докумената значајних за српску средњовековну историју.

1.14. Мавро Орбин

Мавро Орбин је пореклом из Котора. Његов отац био Вицко Николе Орбин,
угледни трговац у заједници. Он се 1561. оженио Пором, кћерком Франа Радовог. Мавро
Орбин је рођен 1563. Крштено име му је било Франо-другорођени син.

Године 1578. Мавро је ушао у бенедиктински манастир и провео период новицијата

у манастиру свете Марије на Мљету. Као монах добио је име Мавро. Пре 1590. написао је
прво дело О последњем циљу људског живота, посвећено Марину Бобаљевићу.
Бобаљевић је због убиства 1576. и 1589. био прогнан из Дубровника. Живео је у Напуљу,

26
Риму, Венецији и Фиренци, а од 1595. у Пезару. Бобаљевић је био мецена Орбиновог
главног дела.

Орбин је најкасније од 1592, а можда и раније постао приор манастира св. Андрије
на острвцету недалеко од Дубровника. Од 1593. је опат манастира Св. Михаила у Пакљени
на острву Шпану. Папа Климент 8 именовао га је 2. јануара 1597. за опата манастира у
Бачу, у Калоћкој дијецети. Једно време био је код стонског бискупа Хризостома Бањиног.
1.марта 1601. написао је посвету, а неколико месеци касније дело је завршено. 1603. сели
се у манастир Св. Јакова у Вишњици. 1599. год је отишао у Италију, где ради у
библиотеци урбинског војводе Франческа.1606. био је опат манастира Св. Андрије.
Између јуна 1609. и априла 1610. заувек се разишао са бенедиктинцима. Након тога је био
опат малог манастира на Стону, код бискупа Миха Ристића. Краљевсво Словена штампано
је у Пезару 1601. у штампарији Ћиролама Конкордије, на италијанском језику. Састоји се
из три дела:

1) Порекло Словена и развој њиховог царства-Словени су потомци Јафата, старијег

Нојевог сина; 1460. год пре Хр почели сеобу из Скаднинавије. За овај део
искористио је дело Винка Прибојевића, а његово име не наводи у списку
литературу.
2) Италијански превод Летописа попа Дукљанина-историја краљевине Далмације и
осталих суседних земаља Илирика од 495. до 1161.
3) Историја јужнословенских народа:
1. Поглавље о Немањићима (244-272.стр)
2. Краљ Вукашин од 1365. до 1395. (274-79)
3. Никола Алтомановић од 1367. до 1373. (281-83)
4. Балшићи 3 генерације од 1360. до 1421. (286-309)-историја Котора
5. Кнез Лазар и деспот Стефан и период до пада Деспотовине (311-342)
6. Босанско краљевство од XII до XV века (344-378)
7. Косаче крај XIV до 1483. (380-89)
8. Хумска кнежевина крај XII до средина XIVвека (390-93)
9. Хрватско краљевство од 1290. до 1345. (394-96)
10. Бугарско краљевство од VII век до османског освајања (398-473)

Списак литературе садржи 286 имена. Око 50 дела је користио, а није их навео.
Користио је и домаће изворе који нису сачувани: Историја хумских господара (друга
половина XIV века), Историја Котроманића од доласка Немца Котромана до смрти
краља Твртка, Породична историја Балшића, Породична историја Бранковића,
историјско дело о Николи Алтомановићу, Текст о Перасту.

У трећем делу књиге много је суздржанији приликом навођења извора. Преписивао

је некада по целе стране. У 19.веку ово дело је било мост између несачуваних извора које
оно преноси и зачетка критичке историографије.

27
 1.15. Законодавство цара Стефана Душана

Владавина цара Душана није обележена само по освајањима и ширењу територије

српске државе, већ и по обимној законодавној делатности, која се не исцрпљује
доношењем законика. Издат је велики број манастирских повеља којима се уређују
сложена питања свакодневног живота у Србији, као и справе Дубровнику, којима се
уређују обавезе и права трговаца. Поједине манастирске повеље садрже праве законе са до
десет и више чланова. У хрисовуљи коју је цар Душан издао маанастиру Светих арханђела
саопштена су два значајна закона: Закон србљем и Закон влахом, а нешто краћи, сличне
садржине унети су у повељу цркви Св. Николе у Врању. Законим србљем и влахом
утврђена су основна права и обавезе како зависних земљорадника, тако и сточара (влаха)
на влсателинствима. Слично су чинили и краљ Милутин и Стефан Дечански.

На државном сабору у Скопљу, о Спасовдану, 21. маја 1349, на коме је био

присутан патријарх Јоаникије, високи представници цркве, и царева властела, велика и
мала, донет је Закон благовернога цара Стефана, Душанов законик, који је имао важно
место у развоју српског права, у организацији државе и регулисању феудалних
друштвених односа. Тада је донет први и главни део кодекса који се данас сматра
Душановим закоником. Према нумерацији Призренског преписа из 16. века, првих 135
чланова. Други део, до 201 чланова, донет је облику новела и кодификован на државном
сабору у Серу 1354. Тако је добијен кодекс који је сматран једним од основних извора
српског права и као правни извор коришћен и примењиван. Законик, ипак, не стоји сам за
себе, нема ни сасвим независан ни апсолутно врховни положај у средњовоковном српском
праву. Он је један од главних елемената, али само као део једног система правних извора
који је кодификован у Душаново време, део Душановог законодавства. У томе систему
имају своје место и византијски правни извори, преведени на старословенски језик и
модификовани-у избору и систематизацији-према потребама српске државе и цркве. Пре
свега, Номоканон или Крмчија светог Саве, навођен као Закон светих отаца, затим Закон
Јустинијанов и најзад Синтагма Матије Властара. Целини Душановог законодавства
припадају и повеље, и међународни уговори, појединачни правни акти којима се гради
правни обичај, једна општа законска норма.

Душаново законодавство је у таквој целини свог система израз нове етапе у развоју
српске државе. Тиме је, пре свега, имала да буде потврђена царска власт: законодавна
власт, по византијским схватањима, припадала је само цару:доношење јединствених
закона, као и ревизија или укидање старих прописа, посматрало се као једна од главних
функција Царства, израз његове моћи, која је одсјај божанске силее, врховног извора сваке
власти у средњем веку. С друге стране, припајањем Романије, српска држава је наследила
једно правно подручје са утврђеним старијим и новим правним изворима и обичајима.
Прогласивши се за цара Срба и Грка , Душан је истакао претензију на легитимно владање
поданицима Византијског царства. Стога су се и византијски закони, као и канони и

28
правна правила византијске цркве, морало преузети као своји, а том сопственом
кодификацијом имале су се разрешити противречности и разлике у правном поретку
између Романије и старих српских земаља, где се до тада владало по обичајима српским.
Отуда је Душанова кодификација у исто време била и правна унификација, уједињење
правног поретка у читавој држави. Тиме је византјско право коначно уграђено у темеље
читавог система средњовековног српског права.

Византијско право је и пре Душана и његовог законодавство важило у Србији и

било заступљено у Номоканону светог Саве. То је био једини законик у Србији који је
регулисао правни живот цркве и државе и био у основи свих осталих правних аката који
су били за то време издати. Ту су главно место заузимала специфично црквена правила
(канони) са тумачењима канониста, али је било и грађанских, градских закона: читав
Прохирон и део Јустинијанових новела. Номоканон је и у Душаново време задржао свој
угледни положај у систему српског праваи није ниједним другим правним актом, па ни
Душановим закоником, поништен.

Међутим, у Византији су се јавили нови зборници. Значајна је појава Синтагме

солунског монаха и канонисте Матије Властара, написане на грчком 1335. Властарева
Синтагма је номоканонски зборник: ту је обухваћена грађа црквеног и грађанског права.
Сви прописи су у грчком оргинали Синтагме груписани у тзв. Саставе, њих 24 по реду
грчког алфабета. Има укупно 303 главе, односно предмета. У навођењу се првенство даје
канонима, после којих долазе грађански закони, па и то углавном ако се на неки нначин
тичу цркве. Од византијских правних коменатора Матија Властар користи тумачење
Јована Зонаре и нарочито Теодора Валоамона.

Грчки оригинал Синтагме сачуван је у две редакције-цариградској и охридској, али

нема већих разлика. И једна и друга редакција изражавају хегемонистичку византијску
политику и на државном и на црквеном плану. Цариграду се даје изузетан положај. Ту је
изражена идеја свемоћи византијског владара, његовог духовног, не само политичког
доминијума; царска власт је господар и над црквом, битно ограничавајући самосталност
аутокефалних цркава. Властарева Синтагма није признавала српску и бугарску
аутокефалију, а уз то је одрицала и право других народа да свој државноправни ранг
уздигну на степен царства. Тиме се она, у тој својој грчкој оригиналној редакцији
директно супротставља интересима српске цркве и државе, а Српског царства посебно.
Због тога интегрални превод Синтагме (Пуна синтагма), није могао бити прикључен
зборнику у којем се налазио Душанов законик.

Појава Властареве Синтагме на српском језику, не може се приписати иницијативи

дворских кругова или самога цара Душана. Преведена са предлошка охридске редакције
убрзо после сасављања и публикације у Византији 1335, Пуна синтагма је изражавала
ставове и тежње оних византофилских кругова који су се противили проглашењу Царства
и уздизању цркве на ранг архиепископије. Она није ушла у састав Душановог

29
законодавства. У овај правни систем ушла је као извор српског пава једна нарочита
редакција Синтагме, које нема у грчким рукописима и која је оригинална српска ревизија
састава и садржаја овог номоканонског зборника. Уз извесно одстрањење чисто црквених
правила, главном су интервенцијом погођене све оне одредбе и коментари који изражавају
идеологију царско-византијске власти која је била у директној супротности са Српским
царством и патријаршијским претензијама српске цркве. То је самостална српска и по свој
прилици, на цареву иницијативу извршена ревизија Властареве Синтагме, којом се добила
Скраћена синтагма, чији је пречишени текст ушао углавном у све зборнике Душановог
законодавства, уз сам Законик и уз Јустинијанов закон.

Ревизија Синтагме извршена је у оквиру целокупне Душанове кодификације у току

припрема за доношење Законика 1348-9 или после тога, а вероватно још за живота цара
душана. За српску верзију Синтагме искоришчен је већ начињени превод њене пуне,
охридске редакције. Пуна редакција је сачувана у мало преписа, а најстарији потичу из
око 1380-Пчињски и Дечански препис. Употребљавана је првенствено у црквеној средини
као потпунији извор црквеноправних правила, без обзира на све теоријске супротности.
Уз Крчмију, пуна Синтагма је давала црквеној управи и судовима историјску и позитивну
канонску грађу у веома употребљивој систематизацији, мада се алфабетски поредак
текстова приликом преношења на старословенсски језик изгубио. Канони и закони су
остали груписани тематски , па се за један предмет све могло наћи на једном месту.
Скраћена Синтагма, с друге сране, очишћена не само од сувише византофилских правних
одредаба и тумачења него и од већине чисто црквених прописа. Ревизијом су испуштене и
све одредбе које немају законску санкцију, а остављени су готово без промена сви закони
византијских царева који су у Романији важили као закон, а у Србији до тада познати
преко Номоканона светог Саве.

Синтагми су у Душановој кодификацији додата Правила Јована Посника,

цариградског патријарха (582-595). Та су правила, у ствари, прерада оригинала
Посниковог приручника за духовнике, коју је извео опат Матија Властар, те имају
претежно црквени карактер. Важније место имао Закон Јустинијаов, који представља
компилацију византијских световних закона, претежно у областима аграрних односа.
Добар део овог кратког избора узет је из Земљорадничког законика из краја 6. или почетка
7. века, а преведеног на старосрпски језик, а остали су прописи из Василка, Прохирона и
Еклоге. И ова компилација Земљорадничког законика је самосталан подухват српских
правника из времена пре цара Душана, када је избор византијског аграрног права важио и
у српским аграрним односима.

Душанов законик је комплементарни законодавни акт. Њиме се попуњавао и

усавршавао систем права и правних извора на основу којих су имали да буду регулисани
правни односи у читавој држави. Његове оредбе треба посматрати у склопу целине
правног система, онако како су и примењиване у пракси.

30
 Законик садржи у мањој мери одредбе црквеног и грађанског права, а знатно више
кривичног и државног односно судског процесног права. Целину за себе представља први
основни део донет на сабору 1349. који садржи 135 чланова, сложених по извесном
систему. Прва група чланова садржи одредбе које се тичу цркве. Утврђена су судска права
цркве и предвиђене су мере и санкције за сузбијање утицаја латинске цркве и разних
јереси у православној средини. Црква у целини има, по Законику, велике друштвено-
економске повластице и имунитете, али се истичу и њене каритативне дужноси у старању
о сиромасима и сопственим зависним сељацима, меропасима.

Црквено право средњовековне Србије је, иначе, заступљено у другим изворима

далеко више него у Законику-као у Номоканону, основном извору у овој области, а затим
у Синтагми, где се сачувало доста одредаба о брачном праву и црквеној организацији.
Одредбе Душановог законика не понављају прописе наведене у Синтагми, али се оне
налазе у вези са Синтагмом. Уводе се институти којих нема у византијском праву-
протпопи као архијерејски помоћници по градовима и трговима. Тенденција строжег
нормирања примећује се и у црквено-брачном праву, остављајући да се односи у овој
области регулишу непосредно Синтагмом, Душан је само неке празнине грчких закона
попунио у духу строжег православља.

Права и обавезе властеле и сељака заузимају више место у Законику и чине

садржину друге, веће групе чланова. Права и обавезе властеле утврђују се члановима од
39. до 62, али и у многим другим члановима. Феудално устројство државе и друштвено-
економских односа овде је добило свој највиши правни израз. Одређен је и утврђен статус
сваког сталежа. При томе се нарочито истиче идеја правног континуитета у припојеним
областима: сва права и повластице, добијени од византијских царева, остају
неприкосновено на снази. Правни институт баштине, наследног права својине, налази се у
средишту, као предмет особите пажње законодавца. Баштине су слободне од свих работа и
данака, али уз обавезу да војујуј војску по закону и да владару дају соће у новцу или
житарицама.

Регулисано је и право проније, уведене у српску државу свакако за време краља

Милутина, а можда и раније. Закоником је стварна друштвена неједнакост сталежа и класа
санкционисана као правна једнакост, што се посебно запажа у казненим одредбама у
кривичном и процесном праву.

Повлашћени положај властеле у Законику није допуштао самовољу тога сталежа:

поред обавеза према цару и држави, властела се има покоравати суду и закону. Меропси
су били бар правно заштићени од самовоље и насиља својих господара, али су строго
везани за посед под претњом веома сурових санкција за сваку непослушност и побуну.

31
 Грађанског права је у Душановом законику сасвим мало, јер су главне одредбе из
те области у Синтагми. То важи и за наследно право, регулисано скоро у целости
Синтагмом, а пре тога и Номоканоном Светог Саве, у Прохирону.

Процесно право заступљено је у Законику бројним одредбама у трећој групи

чланова, о сеоским парницама око поседа, међа, паша. Томе се придружују
кривичноправне одредбе, којима је извршена темељна ревизија и замена дотадашњег
обичајног права, које је почивало на појму противправности у материјалном, тј у
физичком смислу, као нападу на појединца или друштво. Преступ је не само нарушавање
државног закона, него и сагрешење о морални, божански закон. Највеће су новине у
систему казни. Законик је начинио одлучан корак ка потпуном преузимању византијскох
система јавноправне казне. Законник се опредељује за византијске јавноправне казне-
смрт-вешањем и спаљивањем, сакаћење, жигосање, батињање, као у Прохирону и
Синтагми. Неке специфичности српског обичајног права су остале, као вражда, новчана
казна за убиство. Строгост византијског права и овде је ублажена правом азила, тј
уточишта у цркви, на царевом двору, и могућношћу изрицања царске милости,
помиловања.

Посебну групу чине они чланови Душановог законика из 1349. којима су

регулисани односи градова, грађана и трговаца. Утврђене су повластице саских и грчких
градова, заштићен је трговачки сталеж, а важност царског закона протегнута и на градско
подручје и његово становништво.

Допуна законика из 1354. од 136. члана изазвана је развојем друштвених односа

после доношења првог дела Законика из 1349. када су уочене празнине и ситуације које је
требало регулисати. Обновљене су одредбе о пороти из времена краља Милутина.
Предвиђене су строоге казне за разбојништво.

Закон је изнад цара: у случају да између царске одлуке и одредбе законика, царска
одлука не сме да буде примењена. Првенство увек има писани закон.

На основу законика не може се до краја реконструисати судски систем у српским

земљама средином 14.века. Из претходног периода су наслеђени неки судови: црквени и
феудални судови, специјални судови за странце. Сваки слој је имао сопствене судске
органе. Црква је у оквиру свог унутрашњег правног поретка имала потпуну независност

О државном судству у ужем смислу говори се у Душановом законику, где се

појављују и спомињу судије Царства ми, тј судије врховне царске власти. Душан је
извршио озбиљну реорганизацију судства, али њен домашај није познат.

Сталешки моменат дошао је до изражаја у судском поступку пороте. Душанов

законик обнавља одредбе о њој из времена краља Милутина, али тек другом
кодификацијом. У допуни порота се јавља са свим правима. Порота према члану 152.

32
порота суди за велико и мало, а утврђен је њен састав-за велико дело 24, за мању криицу
12, а за мало дело 6. Поротници се именују из оног сталежа коме припада оптужени-из
велике властеле, из средњих људи, из себрдије, а у случају да је окривљени странац,
порота је мешовита. Задржани су елемнти старе српске пороте са заклетвом. Помоћник
судије називао се пристав.

Зависно становништво није у средишту пажње Законика,али се на више места

говори о његовим правима и обавезама. Значајан простор посвећен је судском поступку,
кажњавању криваца и изрицању многобројних казни. Законик је у правни систем српске
државе увео многе казне из византијског законодавства. За најтежа кривична дела
предвиђена је смрт, спаљивањем или вешањем, а за мања телесне казне: сакаћење,
жигосање и батињање. Законик је прихватио и неке казне, укорењене по обичајном праву,
као што је случај са враждом (крнином)-новчаном или материјалном казном за почињено
убиство. Из старије судске праксе задржана је порота, као и установа пристава, мада
нешто измењена.

У Душановом законику је наглашено начело законитости. Закон се увек и свуда

мора поштовати, закон је изнад сваког представника власти, па чак и изнад цара. Судије су
дужне да суде по правди и закону. Пред законом су сви једнаки, али та једнакост не
искључује могућност постојања различитих категорија становништва. Кривично дело се
обавезно кажњава, без обзира на то ко је починио, но казна се одмерава различито, у
зависности од тога да ли је реч о припаднију властеотског или невластеотског сталежа.
Али, сваки сиромашан човек могао покренути парницу и против својих феудалних
господара, па и против цара.

33
 Рукописи

Законик постаје познат широј јавности крајем 18.века — 1794/5, када је у Бечу
изашла Историја разних словенских народа Јована Рајића. Овој књизи, без Рајићевог
знања, придружена је штампана форма млађег и непоузданог рукописа Душановг
законика који је тада био у власништву браће Текелије. Јован се одрекао овога,
ссматрајући Текелијин рукопис лошим.

Оригинал Душановог законика није сачуван. Најстарији је Струшки рукопис са

краја 14.века. Из овога века су и Атонски, Студенички, Хиландарски и Бистрички.
Најпознатији је Призренски рукопис из прве половине 16.века. Један је од најбогатијих по
броју чланова. Послужио је као основа за многа издања.

Од млађих је битан Раковачки рукопис, препис из око 1700, једини у коме су

сачувани последњих 12 чланова и реч цара Душана.

Старији рукописи су важни за реконструкцију оригинала, а млађи за праћење

примене Душановог законика и по паду Деспотовине.

Издања

Стојан Новаковић је издао Душанов законик 1870, али ово издање је бескорисно,
јер је Новаковић нарушио композицију законика, ређајући догађаје по логичном следу.
Критике су биле негативно, посебно Јиречек. Стога, Новаковић издаје друго издање 1898,
користећи за подлогу Призренски рукопис, док је последњих 12 узео из Раковичког
рукописа.

Никола Радојчић је изучавао рукописну традициију, посебно Струшки, Атонски и

Бистрички рукопис, па је на њима спремио издање из 1960.-Законик је превео на данашњи
језик.

Члан 3- И ниједна свадба да се не учини без венчања. Ако ли се учини без

благослова и питања цркве, такви да се разлуче.

Члан 8-И поп латински ако се нађе да је обратио хришћанина (православног) у

веру латински, да се казни по Закону светих отаца.

Члан 26-Све цркве што се налазе у земљи Царства ми ослободи Царство ми од

свих работа, малих и великих.

Члан 39-Властела и властеличићи, који се налази у држави Цартва ми, Срби и

Грци, што је кому дало Царство ми у баштину и у хрисовуљи и држи до овог сабора,
баштине да су тврде.

34
 Члан 42-И баштине да су слбодне од свих работа и данака Царства мо, осим да
дају соћу, и да војску војују по закону.

Члан 59-Властела крајишници: кад која војска пређе границу и плени земљу цареву,
па опет прође кроз њихову земљу, све да плате та властела кроз чију земљу прође.

Члан 48-Када умре властелин, коњ добри и оружје да се дају цару, а свиту велику
бисерну и златни појас да има син његов, и да му цар не узме.

Члан 50-Властелин који увреди и осрамоти властеличића да плати 100 перпера, а

властеличић ако увреди властелина да плати 100 перпера и да се бије штаповима.

Члан 55-И ако властелин или властеличић увреди себра да плати 100 перпера, а
ако ли себар увреди властелина или властеличића да плати 100 перпера и да се осмуди.

Члан 64-Сирота преља да је словодна исто као и поп.

Члан 68-За меропахе закон у целој целој земљи: у недељу да работају два дана
пронијару и да му дају годишње перперу цареву, и заманицом да му косе сено један дан, и
виноград један дан; ако нема винограда, а они да му работају друге работе дан. И што
уработа меропах то све пронијар да задржи и ништа друго мимо закона да не узме.

Члан 145-Ко се нађе да је убио светитеља, или калуђера, или попа, тај да се убије
и обеси.

Члан 171-Наредба царска: Ако цар пише писмо или из срџбе, или из љубави, или из
милости за некога, а то писмо нарушава Законик и није по правди и по закону, како пише
Закон, судије том писму да не верују, само да суде и врше по правди.

Члан 172-Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а да не суде по
страху од цара.

35
 1.16. Запис страца Исајије о Маричкој бици

У пуној мери се поклапа са оним што је рекао Мавро Орбин. Прича о бици, али и
њеним непосредним последицама по само становништво (нема ко да обрађује земљу...).
Остала су четири сина краља Вукашина, али ниједан од њих није успео да издејствује
завештање свога оца. Убрзо после нестанка мрњавчевића долази до распада њихове
територије. Солски деспот Манојло заузима серску област. Оне области које су остале под
контролом краља Марка, Андрејаша и Дмитра неће дуго опстати. Остаје она област која се
издвојила, а којом господаре деспот Јован и Константин Драгаш... У овом тренутку се не
зна ко признаје власт Османлија, логично је да су то први учинили Драгаши као њихови
први суседи. Само на основу приче Мавра Орбина знамо шта се десило са четвртим
Вукашиновим сином Иванишом – погинуо је у бици на Сауском пољу 1385. ратујући
заједно са Балшом против Турака. Остала тројица браће ће још десетак година покушавати
да се изборе за свој положај.

1.17. Новобрдски законик о рудницима, деспота Стефана Лазаревића из 1412.

На основу овог законика можемо реконструисати снагу Србије.

Ново Брдо, рударско место

Утврђење је подигнуто на вулканском подручју Велике планине близу Приштине.

Прва рударска насеобина је настала у XIV веку, први помен је из 1319. године.
У месту је била и саска рударска колонија. Била је ту и дубровачка трговачка
колонија. Како XIV век пролази, тако се и Ново Брдо успиње на свим мере вредним
лествицама. Нагли процват је уследио у време деспотовине, у XV веку.
Управа Новог Брда

Војну власт, Стефановом реформом, има војвода.

Цивилну власт имаху кнез и кефалија.
Беше и Веће од 12 пургара - самоуправно тело унутрашњег уређења града –
управни и судски послови су били у његовом домену. Имали су приходе од овога.
Цека – градска ковница.

36
 Рударство

Саси га доносе у Србију. Постоје две приче о њиховом доласку:

 Побегли од Монгола;
 Довео их краљ Урош из Немачке.
Постоји више немачких рударских права: алпинско, саско и франачко. У Србији је
остало пуно немачких рударских израза, али извор НЗоР * није само немачки закон. Ту су и
византијски рударски утицаји.
Рукопис Новобрдског закона о рудницима у САНУ

1959. је откупљен на аукцији, па је уступљен САНУ, где га је проучавао Никола

Радојчић (објавио га је 1962., без превода). Доказ постојања Новобрдског закона о
рудницима је „Саски закон“ из доба Сулејмана I (1520-1566) који баштини терминологију
и одредбе Новобрдског закона о рудницима. Фехим Спахо је објавио „Саски закон“ 1913.
Овај рукопис је настао после 1557. Према мишљењу Николе Радојчића, рукопис су
наручили Турци и био је у турском власништву – види се по оријенталном повезу, слици
текста и записима у њему.
Чланови нису нумерисани, одвојени су насловима исписаним црвеним словима.
Новобрдски закон о рудницима је обнародован у Некудиму 29. I 1412.
Према воденом жигу на рукопису, настао је у другој половини XV века овај
препис/рукопис (филигранологија заслужна за ово сазнање).
Рукопис из Ћипровца

1638. је сачињен у бугарском рударском месту Ћипровцу, нашао га је академик

Петар Колендић у градској библиотеци у Сплиту. Место преписа сведочи о каснијој
примени закона ван граница српске државе.
Није са рукописа исте редакције на основу којег је сачињен ћирилички препис
(горепоменути из САНУ), а написан је латиницом. Према Н. Радојчићу, предложак који је
коришћен за овај препис је старији.
Подељен је на 35 глава, нумерисаних арапским бројевима. Нема цео текст
(уређење Новог Брда није преписано).
Турски превод

Преводи рударских закона на турски су рађени ради обнове, подстицања и

побољшања рударске производње у османском царству. Турски превод НЗоР нађен је у
оквиру турског акта о Новом Брду из 1494. године и у њему нема одредаба о уређењу
Новог Брда, као ни у Ћипровачком.

37
 Садржај НЗоР

1412. је изашао и састоји се од:

Уводне деспотове речи.
Правног текста о рударству од 52 члана.
Закона Новог Брда од 23 члана.
Завршне речи деспотове којом потврђује Законик.
Хронологија

У ћириличком тексту стоји записан датум, 6920. година, индикт 13, јануар 29.
Година 6920. била би 1412., с тим што постоји проблем у вези навођења индикта (броја у
петнаестогодишњем циклусу). 6920. године је био 5 индикт, а 13 индикт у периоду
владавине Стефана Лазаревића би одговарао само за године 1390., 1405. и 1420. У тексту
пише да је Стефан деспот, што значи да је настао после 1402. Израђен је до 1411. а
објављен 1412.
Први слој – може бити да је 13 индикт везан за 1390/91. кад је изашла (можда)
несачувана прва верзија законика.
Други слој – Стефан држи Ново Брдо до 1409. па га узима Вук. Већ 1410. Вук је
убијен, Ново Брдо је опет Стефаново, па је могуће да је „13. индикт“ механички преузет.
Значај НЗоР

Стефан га није писао, наложио је да се уради, односно да се образује тело од 24

„добра човека“ из других места (изван Новог Брда) који ће утврдити закон и донети га на
потврду. Овиме је установљено важеће рударско право. Саставили су га стручни људи из
других рударских места, упознати са правном термино-логијом и односима у рударству.

1.18. Кoнстантин Филозоф

Прилике у којима се нашла српска држава после Косовске битке нису угасиле
писменост и књижевност. Деспот Стефан се трудио да очувао како политичке, тако и
културно-књижевне темеље старе немањићке државе. Он помаже учене људе не само из
Србије, већ и стране монахе, писце, уметнике, који су у Србију стигле.

Међу њима био је и Константин Филозоф или Константин Костенечки. Рођен је у

Бугарској, у месту Костенец, недалеко од Бачкова. Из његовог ортографско-граатичког
трактата Сказаније о писменима сазнајемо да је стицао знање код Андроника, ученика
бугарског патријарха Јефтимија Трновског.

Константин је дошао у Србију између 1410. и 1413, како каже у Сказанију, бежећи
од ричуће звери. Вероватно је мислио на султана Мусу, који је познат по пљачкашким и
разбојничким походима. Како су његови походи почели 1410, а погинуо је 1413, из тога се
изводи закључак када је Константин стигао у Деспотовину.

38
 Константин је у Србији наишао на веома срдачан пријем код деспота. Он му је
омогућио да усаврши образовање код патријарха, а слао га је и у дипломатске послове на
исток-код Тамерлана, Мусе, Мехмеда. Био је и у Палестини.

Највероватније је у Београду водио школу. Бавио се превођењем и знао је српски,

бугарски, грчки, румунски и руски језик. Након враћања Београда Угарској 1427,
Константин одлази код кесара Угљеше. Умро је после 1439, али се не зна где.

Најзначајнија књижевна дела Константина Филозофа су Сказаније о писмених и

Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина деспота
Стефана.

Постоји и скраћена верзија Сказанија, чији је аутор вероватно неки Србин,

Константинов ученик. Из преводилачке делатности познат је његов превод Тумачења
Песме над песмама Теодора Кирског из 5.века. а

За нас је свакако најзначајније Житије деспота Стефана. Оригиннални текст није

сачуван. Преписи потичи из периода од 15. до 18.века. Јагић је 1875. издао пуну
текстолошку верзију према цетињском препису Житија, под насловом Константин
Филозоф и његов живот Стефанан деспота српског по двијома српскословенским
рукописима.

Житије је писано за владара који још увек није био канонизован, па стога није
написано као стандардно светачко житије, него се осим о деспотовој личности говори и о
другим историјским догађајима и личностима, а пошто је писац савременик догађаја, дело
има и мемоарски карактер. Извори које је користио Константин нису познати.

Житије се састоји од увода, садржаја и закључка. Завршава се похвалним словом

деспоту Стефану. Увод се састоји од десет глава, од којих је свака почињала словом
азбуке са бројном вредношћу. Увод има 13 глава код Јагића, садржај има 93 главе. Житије
деспотово је од прворазредни извор, јер га је писао савременик догађаја непосредно после
деспотове смрти.

У житију је и део оснивачке повеље града Београда, у 51. глави. Град Константин
поред са Јерусалимом.

39
 Житије деспота Стефана Лазаревића

Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина деспота

Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха српске зеље Кир
Никона и дворских начелника, и виђењем трисветога јављања, док је сам Стефан
(деспот) тражио да ово буде.

Благослови оче!

(О пореклу деспота Стефана Лазаревића)

Овај (деспот), дакле, засија од земље Далматије Дакије, (земље) сада названих
Срба, где многи у последња времена процветаше, о којима ће родослов рећи. И ова
(земља) не само да, слично оној обећаној, точи мед и млеко, него као да (је) у себе
примила и везала четири времена и ваздух, и из себе (их) даје осталима...

(О улози кнеза Лазара у измирењу цркава)

На овом месту треба почети свима слатку и за слушање милу повест. Овде рађа та
земља достојан плод себи, којим се много времена поносила не само као господином, него
и као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по свему најкроткијим. Пошто је та земља
била као пуста и као исушена, чекаше да се напоји водом, и измењена многим гресима,
удостојава се много најбољег наследства.

То је овај велики и славни Лазар, коме је име као и сину његову. Јер он не беше у
једном за похвалу а у другом оскудан, нити се у овом истицао а у другом бивао побеђен,
него у свему диван беше; а да све остало оставим, јер је већина од онога што ћу ја рећи
свима позната.

Нека одсада не буде више разлике (међу) црквама, а тако је било пре; мислим од
дана цара Стефана, званога Душан, српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде)
тонути у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ. Друго,
исмаилћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци - једне су одводили, друге
заробљавали, једне пленили, дуге клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се
налажаху и увек се наметаху - ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе.
И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо ка
јединоме који мења све. Прва брига њему (Лазару) беше да је тачно оно што се тиче неба
(брига) за црквени мир и устројство, јер виде њезино (тј. црквено) расцепљење и да је
(то) незгодна ствар. Као велики мудрац, узима славу у самим стварима; и где је потребан
несавладив подвиг, сам узима ствар у руке; и где је потребно домишљати се, није
пренебрегао ни једну ствар; и одмах устроји да буду другарице једна другој обе сестре

40
(цркве), које су већ много времена плакале раздвојена једна од друге. Има ли што веће код
владара на земљи или шта је Богу угодније?

Када је ово добро утврдио, прелази на друге ствари: где год је видео ма које врсте
градове и области и обитељи и цркве благочастивих, где су једне огњем попаљене, а друге
порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично. Јер одавно је
већ грчка моћ опадала, а Исмаилћани су се умножавали и разлили тако да су допрли чак и
у западне крајеве, и имали су са собом и Персе...

(О Косовском боју)

А када је умро и Оркан, подиже се најмлађих син Орканов, звани Амурат, и покори
многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај не
отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, а уз то још Христове, да се секу и кидају,
него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију, или сам да умре и још да (то)
посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб
је био на месту званом Косово. Међу војницима који су се борили пред (војском), беше
један веома благородан (Милош), кога оцрнише завидљивци пред господином и
осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно
време, устреми се ка самоме великом начелнику, као да је пребеглица, и пут му отворише.
А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога
самодршца. Ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали
су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици
и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу
венцем мучеништва. Шта је било после тога? Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му
је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде
његову смрт.

(О приликама у Србији после Косовске битке)

Ова битка била је године 6897 (1389), месеца јуна, (у) 15 (дан). А он (Лазар)
прими мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи званој Раваница, коју
сам сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима зборује на небесима. А тада, тада не
беше места у читавој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може
ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима овим пределима
Рахила плакала и не хтеде се утешити - не само због (побијене) деце своје, него због
богоизбраног господина, јер га (Лазара) нема и јер их (деце) нема. /Књига пророка
Јеремије, 31, 15; Јеванђеље по Матеју, 2, 18./

41
 И он стиже у добростојећа и вечна (места), а да оставимо (његова) љубочасна
здања цркава и манастира, пуштање заробљеника и милостињу, која као из извора излива
облик сваке врлине и (његово) извршење заповести.

У своме животу сазда тврде градове, сазда и (град) звани Крушевац, у коме
подиже најкраснију цркву великоме првомученику архиђакону Стефану, ради молитве за
увек спомињанога сина свога (деспота Стефана). Толико о томе.

А лав онај, који је на свом језику назван и муњевити (Бајазит), брзо се враћа на
исток да седне на престо очев и да утврди царство одасвуда. А ако ми ко приговори због
овога, због чега ово уплићем, такви нека погледају у царствене летописне књиге и видеће
да оне излажу врло много и опширно о владаоцима, било да говоре у Јерусалиму, било у
Царствујућем граду, /Мисли се на Цариград (Константинопољ)./ а уједно и животе
(владалаца) околних земаља, да би тиме боље познатим учинили живот благочастивих и
светих господара наших. Доста је ако се то само спомене.

А они који остадоше (беху) сироти и ужаснути од њихове пљачке, јер није претила
беда само од Исмаиљћана, него се и западни суседи (Угри) спремише на рат. Уз то
дођоше и међусобне борбе оних који су им били подручни; други су, међутим, били као
самостални, тако да се може са Мардохејем /Мардохеј је, заједно са персијском царицом
Јестиром, у вавилонском ропству штитио јеврејски народ од прогона./ у загонеткама и
пророчким сновима рећи: "И гле глас и вапај, немири, громови и земљотрес, и побуна на
земљи, и гле сада не два змаја но многи са гмизавцима, који дођоше да се боре. И би глас
и све се смути од гласа вике њихове, о свима људима (беше) дању тама и сумрак и буре и
ратови, и спреми се сваки народ да се бори." /Књига о Јестири, 1.1./ И заваписмо ка
Господу због гласне вике њихове и би од малога извора многа вода; и велика река
(потече), светлост и сунце засија и реке се узвисише и прогуташе славне. Пошто је ово
овако било, дођоше им гласници од великога (турског цара) и он рече, као Навуходоносор
у своме уму: "Обухватићу васељену као и јаје руком мојом." Гласници су се сагласили са
благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезином Оливери и по савету
патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру
великом (Бајазиту), да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали.
А тада пође и увек спомињани брат њезин (Стефан) ка самодршцу са сестром. И од тада
би поробљена српска земља (тако) да је сам Стефан са братом својим Вуканом и са
благороднима својима и са осталима морао сваке године долазити му на поклоњење. А
велики цар од тада се није као Максимијан варљиво красио љубочашћем према великом
Константину како би га погубио него се према овоме односио искрено и са чистом
љубављу као према љубљеном сину, што ћеш наћи у (одређеној) глави, и пред свима
источнима овим се (Стефаном) дичио као неким другим сунцем или као звездом даницом.

(О кнегињи Милици)

42
 Достојна славе и веома мудра мати (Милица), која је превазилазила многе
изабране матере, оставши, као што каже Соломон, храбра жена, имала је све врлине, као
што знају сви око ње који су поцрпли милост из њезине руке и који су се надали да је
приме. Али будући у толикој власти, знала је и светске (ствари) у којима је тешко снађи
се: и по лепоти беше не само жена, него и Дисејс многи у саветима. А ко ће побројати
божанствене и свештене украсе и дарове црквама и манастирима? Ко се неће задивити
гледајући такву (њезину) спрегу са онима који гледају ка једином Богу и како делима
превазилази заповести; и ишла је напред на све већа (дела).

(О младости деспота Стефана Лазаревића)

А шта да кажем о ономе (Стефану) који је од (Лазара и Милице) засијао,

показавши у себи премного од њихових особина, и превасходно и сам победивши све који
су дошли? Требало је да буде свестран и изнад природе плод дрвећа засађених при извору
вода.

Прелазећи (на то) да договорим о њему, мислим да себе бацим као у океанске
струје које се не даду препловити и које су неиспитане; али, ипак, макар и шибан валима
живота, пођох на пловидбу, држећи се краја; јер нисмо дошли у службу њему од
детињства - а ово је било раније - и говорити о њему у то доба нисмо у стању.

Он беше изузетан још као млад; и био је васпитаван од благочастивих и из дана у

дан показиваше се да ће у свему бити обдарен: уговору, и у делу, чиме се истицао. Као
што кажу за Александра Филипова да када је отац негде ратовао, тужан говораше својим
вршњацима: "Отац мој све врлине извршава, а ја нећу имати шта." Тако и овај, као дете,
гледајући на цркву (коју је отац подигао), говораше: "Већу и лепшу ја ћу подићи." О
ратовима слично; и друге речи сличне пророштву (говораше); просто у свакој вештини,
било (она) божанске или човечанске премудрости - чега год се дотакао, убрзо се
показивао бољи од својих учитеља.

Било (да је реч) о ратовањима, борби и уметности, која многима није лака, у свему
овоме био је први и друге упућиваше. У свему беше савршен. И по лепоти тела и снаге
био је међу вршњацима као сунце посред звезда, а (у) беседама изванредан, као нико
дотле; и беше као Соломон када каже: "Изнад свију који су били пре мене у
Јерусалиму," /Књига проповедникова, 1, 16./ (такав беше у) свим обичајима и речима,
којима се много пута добивају многе (ствари) и освајају се без крви.

Где више пута нису успеле војске, које су се потрудиле, и оружје многих лађа, ту је
успевала једино просвећеност. Многе примере за ово имамо свуда: заузеће великих и
предивних градова Вавилона и Троје; Кир када брзо нападе на Асирце и Јелине; када ради
жене Менелајеве Јелене Троју разорише, и Темистокле победи Персијанце лађама и

43
натера Ксеркса у бег, комарац жестокога онога лава, и много таквога може се наћи. Пошто
чистота чисти душу а храброст (је) згодно спојена са добром ученошћу те стопивши се
уједно (то) остаје недељиво, увек успева и тако рећи остаје урођено. Све ово се (у
Стефану) састави као чистота и свеукупност врлина. Толико о раној младости.

Када је постао пунолетан, као покривачем заборава покрио је оно што је било,
додајући великим стварима још веће, и ако би ко други постигао који део (од овога),
мудровао би да је велик, будући подложан страсти људској. А овај не само да не (беше)
подложан овоме, него и у толикој величини владарској не изостави ништа корисно,
остајући непоколебљив, бежећи од онога чему се Бог противи, што је незгодно онима који
владају, тако да су се и анђели дивили. Не одступи ни од једнога пута правога и царскога.

(О одласцима на Порту)

У почетку владавине одева се материнским молитвама и наслеђује очево

достојанство, и јавља се као најсветлији владар света. Али не беше све савршено, јер ђаво
који одувек сеје кукољ, подјари велику борбу неких великаша, које отац његов покори под
своје ноге - они су гледали да се са њиме изједначе и измакну испод његове власти; и
измислише многе тешке кривице против њега, износећи их пред Бајазита, једни говорећи
како подиже Угре против њега, а други су говорили да су самостални и да хоће да служе
његовој (Бајазитовој) држави. И послаше гласнике од којих један беше по имену
Михаило, увек будући благородан и веран Стефану, и нашао се очи у очи са онима који су
на њега клеветали и буну подизали.

А ови беху Никола Зоић и Новак Белоцрквић са другим неким. И Новак позван (од
Стефана) дође, не знајући никако да се сазнало за дела његова. Њега смрти предадоше и
(то) по правди. А Никола побеже у утврђење града званога Островица; видевши да му није
могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са
својом женом и децом - са четири кћери. И тако, смиловавши се, овај благочастиви
(деспот Стефан) са својом матером остави их у свакој сигурности.

А због овога пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са
собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. /Деспотица Јелена
(у монаштву Јефимија), кћи кесара Војихне, жена деспота Јована Угљеше./ Ова у многим
речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као
неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к
цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара. (Јефимија) јој рече:
"Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо." Оне мудро тада свршише
све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду.

44
 После отиде због овога и благочастиви и увек спомињани кнез Стефан и још у
страху пошто по савету неких беше пристао да буде пријатељ са Угрима. И када виде да
ће његова намера у будућности бити немогућа, он се посаветова са благочастивом
матером; дошавши источном (цару Бајазиту), овде је по Соломону било "срце царево у
руци Божјој", /Приче Соломонове, 21, 1./ од доброте твоје, Владико, због ствари од које
трепеташе и ужасаваше се; зато је све свршио повољно и неукротив гнев ка милости и
љубави измени (тако) да га је као најслађег сина саветовао и учио најљубазнијим речима.

Када дође к Бајазиту (беше) обичај да сви сабрани после јела одлазе; овај не хтеде
изићи, но ставши стојаше. И када је био запитан од цара за узрок, одговори: "Господару,
уместо да ме ко оцрњује (пред) твојом моћи, сам ћу изнети сагрешење моје, које царству
Твоме неки за мене беху саопштили како сам одступио од службе твојој држави и да сам
друг Угрима. Расудивши опет да је ствар неумесна, сетих се васпитања, твоје моћи и
заклетве и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци; шта хоћеш, учини." А он
мало поћутавши, дивећи се, одговорио је слатким речима: "О мили! Шта си хтео да успеш
са Угрима? Јер ја сам хтео земљу узети као своју. А шта ћеш ти тамо учинити? Ко је од
оних који владају а (који) приклонише главу (пред) Угрима постигао што у своме
господству?" И поменуо је по имену бугарске цареве и остале. "А ти, рече, будући са мном
и ако идеш тамо где ја не идем, заиста се смућујеш. А ако идеш са мном где сам ја, не
треба да се смућујеш. Ми смо владари, и ако ми не пођемо на друге, други на нас неће. Јер
војском се најјача царства одржавају и шире. Тебе сада сматрам као најстаријега и
вазљубљенога сина и јављам пред свима - мојима и источнима. Јер ко је код мене у таквој
части као ти? Ја сам већ у старости. Зато или ћу у боју или од болести умрети. А т овако са
мном живећи (у) времену ћеш тада добити. Многи моји синови устаће брат на брата и
сваки од њих слаће ка теби молиоце за помоћ, или само за љубав, а не непријатељство.
Дочекавши ово време, одржаћеш не само своје крајеве, него (освојићеш) и друге пределе
око целе своје земље, и назваћеш се велики и преславни владар. И сада ћеш држати своју
земљу у својој граници. Послушај мене и ја ћу ти казати шта треба да чиниш. Док сам ја у
животу, потруди се и сатри своје силне и доведи на своју вољу, јер тада (после смрти
моје) ћеш хтети и нећеш ништа успети. Зато било благородне, било ниште од својих људи
издигни, и учини славнима те да заједно с тобом владају. А клетвенике све ућуткај и њима
сличне." Оваквим и многим речима поучише (га) цар, отиде Стефан својој кући, и, о чуда!
Ко је такво што где чуо или видео? Он, који је дошао као окривљен и готов на смрт,
примио је као син од цара власт! И какве савете и то не од једноверних! Ко је такво
пророштво када чуо од језичника?! Јер све се збило у наше дане тако да су сви по свима
крајевима могли и видети, пошто није сакривено нити се потајно догодило, него се
изврши пред лицем васељене. И да нико не мисли да је то необично што речи човека
Исмаиљћанина упоређујемо са пророштвима; такав нека погледа на пророштво Кајафе,
који рече: "Боље је да један умре за цео народ." /Јеванђеље по Јовану, 18, 14./ А врховни
(апостол Петар) каже: "Ни једно слово писма не бива по своме сказању, нити човек
пророкова кадгод по својој вољи." /Друга саборна посланица св. апостола Петра, 1, 20./
45
 (О погибији краља Марка и Константина Драгаша)

После овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха; и
подигавши се са свима силама својим дође и прешавши Дунав 6903 (1394) сукобише се у
биткама са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом, у којима је била
неисказана множина крви проливена. Тада погибоше краљ Марко и Константин. А ту се, у
овој бици, нађе са овим господарима и кнез Стефан о коме ми говоримо. Јер сви ови беху
са Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако да кажу за блаженог
Марка да је рекао Константину: "Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима
помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату." /Много управо у овом
сведочењу Константина Филозофа траже корене велике популарности Марка Краљевића у
јужнословенској усменој традицији./ Вративши се својој кући, цар (Бајазит) измири се са
њима.

(О Стефановом јунаштву у бици код Ангоре)

А да наставимо причу о великој бици. /Битка код Ангоре вођена је 28. јула 1402.
године између монголске војске коју је предводио Тимур (Тамерлан), и турске војске, на
челу са султаном Бајазитом. Турци су у овом боју поражени, а Бајазит заробљен и одведен
у ропство, где је умро 8. марта 1403. године./ Има, дакле, нека земља, на међи Индије, која
лежи на северној и источној страни ове, звана Орар. И тај крај је међуречје који окружују
две реке. У тој земљи пребиваше неки човек, син старешине некога места. И тај муж,
именом Демир, беше свиреп и велики насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке
пастире, победи их и узе њихове овце, где је био и устрељен у ногу, од чега је и хром био.
И овако устремивши се стече имања. Сакупи и тисућу људи под собом и са овима
преваром нападе на некога поглавара земље коме је име Камарадин, који је имао под
собом десет тисућа војника. И победивши га заузе ту земљу и наједанпут са тих десет
тисућа нападе на самога вођу Персијанаца, такође на превару уђе у саму Персију, где вођа
персијски попе се на кулу, ухвати овога и наједанпут владаше свим Персијанцима, и имао
је свега војске сто и педесет тисућа. После овога и све околне земље покори и отуда,
пленом осиливши се, превазиђе и Дарија, а около држећи, разли се као многоточни
извори, убијајући све што се нашло...

...Овако се укрепивши и ојачавши, посла посланике ка муњевитом цару (тј.

Бајазиту), који се хвалио да ће ускоро освојити и Царствујући град (Цариград), тражећи
од њега данак и послушност, који је исток и запад изједао и измождавао. А овај, чувши
овакве (речи) и разљутивши се, објављиваше рат и спремаше се за борбу, зло говораше и
шиљаше жестоке речи, "ако, рече, не дођеш у бој"...

...Али персијски (цар Тамерлан) /Тимур (Тамерлан) - монголски владар (1336-

1405)./ разљутивши се од злих речи, жестоко се разјариваше, покривајући горе и поља

46
војском. А Бајазит сабра сву своју војску и (од) источних и (од) западних (владара) и
посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да колико је могуће дође са својом изабраном
војском. И Тамерлан, дакле, ушавши у крајеве плењаше. А овај (Бајазит) гонећи, не
знајући прође (Тамерлана), и нашавши га у Анкари, удари на њега. При судару газили су
један другога. А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога
(деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и оним,
ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и
копаља српске војске. А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита),
неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу,
сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је
могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље! А (о) величини
његове тадање победе сви су причали и доста је чувена. И врати се пошто су се варвари
раширили и пошто су се напред свуда разлили; побеђиваше поједине гониоце и имађаше
окрвављену десницу...

(О добијању деспотског достојанства и женидби)

Али ми ћемо се вратити на претходно. Благочастиви кнез Стефан стигавши, дакле,

у Царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију слушаше љубазне речи и
(сви) мишљаху као да гледају у неко сунце. Тада доби и деспотско достојанство од
благочастивога цара Јована. /У Цариграду, августа 1402. године, византијски регент Јован
VII Палеолог додељује Стефану Лазаревићу високу титулу деспота. Цар Манојло II
Палеолог потврђује ову титулу 1410. године./ Јер овога свога нећака беше оставио цар кир
Манојло место себе, притешњен напред поменутим Бајазитом; беше отишао ка
Римљанима старога (Рима) ради сједињења цркве (као) и да диже војску на одмазду и
избављење. Јер већ много година држаше Царствујући град затворен јер пропада од глади.
неки ноћу избегаваху, а осталим сиромашним заповедаху да изиђу.

Овај, дакле, благочастиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате

(Ђеновљани); када виде (Стефана) у Царствујућем граду, веселећи се са њим у царским
(дворима) даде (му) венац деспотског достојанства који беше сам себи исплео својим
храбрим делима и добрострадалним подвизима. Цар Јован га посла да оде с лађама
његовом тасту на Митиленско острво да га са лађама спроведе у Арбанасе. Јер овај
намераваше да тамо иде. А овај (таст) предузе (све) јер му се указа прилика да види
светлу даницу у своме граду; и у овом најизабранијем и красном граду Митилени не беше
места где га овај Катеолуз није гостио, спремајући проводе и гозбе у својим баштама и
вртовима уз клицање: "Многаја лета, Владико", као што је обичај владалачком чину.

Тада је овај превисоки (Стефан) о коме је реч, угледао и кћер овога владара, коју
после узе за жену. /Стефан се 1405. године оженио Јеленом, кћери Франческа II
Гатилузија, господара Лезбоса, блиском сродницом династије Палеолога./ Јер по матери је

47
и ова нећака цару Мануилу, од кога се и господа и тај род називају Палеолози. Тада му
рече овај Катеолуз: "Коју хоћеш од мојих кћери, узми себи за жену." А ово се догоди уз
савет и суделовање царице Јованове, њезине сестре.

И док је истоимени деспот (Стефан) чекао на острву да се спреме лађе, и док је са

братом својим Вуком био у њима (тј. лађама), дође до западних страна цар грчки Манојло
ка Калипољу; ту дође са истока после Ангорске битке и најстарији син овога муњевитога,
тј. Бајазита. Ту, дакле, овај (Манојло) на мору (тј. на лађи), и овај (Сулејман) на суху,
учинише крепко пријатељство, као отац са сином.

Тада се и Солун врати у руке Грцима. А овога Сулејмана цара сва дела беху добра
и доброразумна, само ином побеђен биваше више од свију других владалаца и никада га
не остављаше, тако да се после због вина и царства лишио.

Радосно, дакле, бише се царем грчким, достојни један другога.

Дође, дакле, грчки цар у Царствујући град, а (цар) Јован, покоравајући му се као
оцу, склони се у Солун; јер овај (Солун) му тада даде на управу. А тада се Царствујући
град простирао до Визе и даље по Црном мору до силивријске стране, и остало, а још и по
ахајитским странама са солунским странама и по Светој гори Атонској. А кажу и то да
многи говораху о Кантакузину: "Устани и узми државу своју, као потомак благороднијих
и светлијих старијих грчких царева." Јер њега тада, уместо вазљубљенога брата, беше
оставио цар са Јованом; али он не хтеде руке подићи на блаженога Манојла. И цар, дакле,
изабрани овај седе на свој престо, благодарећи Бога за све што се догодило, који га је
провео кроз огањ и воду у мир. И би, дакле, велика битка код Ангоре, године 6911
(1403). /Треба 1402./ А деца Бајазитова одржаше се у источним (пределима): Мехмет
султан у горњој земљи, који најпосле царствова боље и светлије од своје браће; и Муса
(прибеже) Татарима, Асебег у Анатолију, док га не уби Сулејман. А Мустафа умре.

(О владавини деспота Стефана Лазаревића)

Ко ће исказати тада неисказану радост када је земља, ваистину запустела, опет

примила таква пастира! Дошавши у своје отачаство као Коил, (који), изишавши из
дубоких шума, страшан долази, огањ избацујући и ужасавајући ближње и даљње; овако
изишавши и обишавши, као муња сијаше грмећи, збуњујући непокорне (који то беху)
због многих метежа. И свако бешчашће би згажено и устраши се: одсекоше се руке оних
који су чинили неправду и који стреме ка злу, а правда је процветала и плод доносила. Не
изгоњаше брзи спорога нити богати убогога, нити је моћни узимао пределе ближњих,
нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је постојао зли и глупи
говор, нити лагања против начелника, нити презирање преславних по чину, нити слично
томе. И шта је све тада по свету ара (Бајазита) учинио. Ако је ко због невере своје (што)

48
изгубио или (због) лошег служења или којим другим начином постаде сиромах, њих
(деспот) постављаше на прво достојанство и поштовање па макар да су били у бедним
приликама - да се ништи не лиши места отачаскога или дедовскога или прадедовскога. Јер
према судбинама божанственим говораше о онима који су сагрешили - да не треба да буду
двапут кажњени. А онога који није сагрешио, као сиромаха, соломонски волећи
поштоваше. Беше подигао, од почетка тако рећи, свој велики врт крсни: једне као
начелнике над пословима (постави), друге као телохранитеље своје што беше и
најповерљивији ј (унутрашњи) чин. А онда (постојао је и) други чин. Затим трећи,
спољашњи, да су трећи у заједници са другима и други са првима, тако рећи по анђелском
чину, и могла се видети Аеропагитова слика. /Константин Филозоф упоређује владавину
деспота Стефана Лазаревића са делом О црквеној јерархији Дионисија Аеропагита,
односно непознатог аутора с краја IV и почетка V века./ Јер и Бог по својој слици уручи
људима државну власт. А о стварима дома царскога, множина ових беше у сваком чину,
тако да их буде довољно у свако време, да их има доста (па) и сувише. И сви са страхом
беху као анђели гледани очима оних који долазе у удивљени побожношћу, а сви су се
један према другом (понашали) како доликује и са лепом уздржаношћу; још више они,
унутрашњи, које је ова зрака (Стефан) надгледао, одређивао и осијавао. Вика, лупање
ногама, смех или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у светле
одеће, коју је раздавао лично деспот. И у свакој царској наредби сијаху царске (речи). Са
страхом су сви гледали на њега. А треба да се и ово зна да нико није могао сагледати очију
његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то
искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити. А ово
је још чудније од првога: у таквој владавини понеко избеже понекад од женске љубави и
свирке. А овај је мрзио обоје, па шта више и одбацио. Само колико треба музике за рат,
рече, да се нађе.

(О четовођи Караљуку - Новаку)

Беше неки муж по природи сличан лаву (неки Новак); /Караљук (Новак) -
четовођа у областима под Деспотовом влашћу који је својим упадима наносио велике
штете турским поседима./ и тај (је био) од пресветлих из давнине, (као и) под руком
истоименога (Стефана) и пре овога; и он на хајдучки начин узнемири срца
исмаиљћанских земаља. И зато га је тражио цар (Сулејман) да га погуби. Одговор
(Стефанов) беше да он као разбојник у горама обитава. А и градови бугарски беху се
побунили (под вођством) синова царева бугарских. Зато пре овога подиже се цар
Мусулман и дошавши на Темско, заузе га у боју. И посла посланике ка благочастивом
овом деспоту рекавши: "Само хоћу да прођем кроз пределе твоје без икакве штете." Јер
још не беше земља раздељена. Њу, полазећи ка Овчем пољу Топлицом, напред речени
муж, Караљук му је име (одн. Новак), узевши неке ствари од царских станова донесе, а
деспот опет ове врати.

49
 (О опоруци деспота Стефана)

Благочастивога деспота Стефана хваташе св више ножна болест од које одавно

страдаше. Зато, веома се побојавши смрти, посла по свога сестрића, господина Ђурђа, и
овај дође у место звано Сребрница; и ту (деспот) сазва са патријархом сабор од часних
архијереја и благородних свију власти и свију изабраних и на сабору благослови њега
(Ђурђа) на господство, говорећи: "Од сада овога сматрајте господином место мене."
Учинише и молитву над њиме са полагањем руку; и све закле да му буду верни. А прокле
оне који би подигли какво неверство. Затим закле и њега самога да неће презрети његово
васпитање, "него како сам ја само о свему мислио, тако чини и ти. Јер многи су ми
послужили којима не успех дати награде." И много (га) поучи о побожности и
заповестима. Зато од тада много верније се приклањаху младом своме господину него
раније. А благочастиви, оздравивши од оне болести, ходаше добро чинећи.

(О смрти Деспотовој)

Али блажени (Стефан), с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге
стране обилазио је земљу како би још подигао божанствени храм. И одатле чу да је то
острво (угарско) заузето. Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом
Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју.
Узевши га није (га) носио како треба, он, који је досада све како треба и на удивљење
изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти.
Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше - а то
беше свима дирљив призор - испустивши само један глас: "По Ђурђа, по Ђурђа" -
говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу.

Престави се године 6935 (1477) у 19. дан, месеца јула, у суботу, у 5. час дана.

(О чудима у часу смрти Деспотове)

Када је са коња био скинут, био је у граду наједанпут такав страшан гром изненада,
какав никада нисмо чули; од тога часа и тама би у целом том крају тако да се мислило да
је ноћ која се у залазак сунца мало просветлила. А ово беше у подне...

...И у осталом, дакле, могло се са Јеремијом пророком оплакивати опустење Новога

Сиона, као он тада (што оплакиваше). Јер, ваистину, где се наједанпут деде све светло и
красно што је унутра и напољу? Где су кола оних који играју, где црквена сабрања? Где су
саборне свечаности и молитвене литије у околна (места)? Наједанпут све постаде гадост

50
пустоши, све се преобрази, све постаде као да ничега и нема, све се испуни горчином;
хумке се распадаху и сагореваху, а народ је једанпут био изгоњен, а други пут се
усељаваше; често се догађаху неке нове и неугодне (ствари) онима које владају и видело
се оно што се заиста пре овога у сновиђењу предсказиваше: од запада као да стари орао,
покислог перја, овде од куле на кулу прелеташе и обладаше.

А догоди се и друго знамење. Када је пала дубока ноћ, а ми нисмо спавали,

ваистину Христову долажаше са запада, с оне стране реке (Саве), као јечање трубе и по
мало се повисиваше док није изгледало да је на Сави (на половини Саве), затим пред
кулом, а онда по целом граду, од врата до врата. А ово није брзо пролазило, него (је
трајало) два или три часа тако да је изгледало као да долази истоимени (Стефан) када
(глас) не би долазио од Запада, или (као) да је нека војска, тако да смо изишли да видимо
шта се догађа и упалили смо огањ.

Догоди се и овај призор: из градске велике цркве у ваздух подигле су се часне

иконе, и, гле, као по чину који ће бити приликом другога доласка (страшнога суда):
Царица, дакле, и Владичица и Јован Претеча са обе стране лика Спаситеља; и иконе
дванаест апостола - по шест како треба са сваке стране - што смо мислили да је у славу и
заштите града. А оно беше у часу смрти, јаој!

Догоди се пре престављења истоименога (Стефана) 17. дан тога месеца; пустио је
ваздух с неба као искре на град које и паљаху, а онда се угасише. А пре овога - узвитлани
вихор скину кровове црквене у граду и сврже (их) на земљу и поруши многе куће и кућу
сестре деспотове.

(О постанку овог дела)

А ми, иако примисмо заповест која превазилази наше снаге од свеосвећенога кир
Никона патријарха, српских и поморских земаља, (да напишемо ово житије), (а) он је
тада тамо дошао; па још и од војсковође и осталих изабраних (ово примисмо), али пошто
је тада такво време било, остависмо да се (око овога) потрудимо. Четврте године од
његова (тј. Стефанова) одласка Господу, он се сам јавио и као казном је претио да ће бити
кажњен (ко (ово) не изврши). После овога, опет, када сам са свима својима био у
странствовању, дошао је у моју кућу, где сам био недостојан да га примим, и заповеди ми
да извршим обећање. Зато ако и нисмо били у могућности, потрудисмо се изложити
(његов) живот.

Ако постоје неки који више знају (Стефанова дела) и који су тамо били сажитељи
његови, или су веома писмени и оштроумни, добро је заиста. А ако се до данас нико не
потруди и овде (нађе) које недостатке или (што) излишно, што није потребно или је
грубо, пошто је дошла заповест и одређен начин (рада), нека се (касније) све доведе на
своје место.

51
 1.19. Константин Михаиловић

Константин Михаиловић је рођен око 1435. у Островици недалеко од Новог Брда.

Учествовао је у српском одреду који је, под командом Јакше Брежичића, помагао Турцима
приликом освајања Цариграда 1453. Две године касније, 1455, нашао се у Новом Брду,
које су Турци опседали. Константин Михаиловић и два његова брата били су заробљени и
одведени у Турску. Михаиловић говори како су младићи на путу покушавали да се
ослободе, помишљали и да убију своје пратиоце и ослободе се, али нису успели, јер су
били млади. По доласаку у Цариград, Константин Михаиловић је постао јаничар. Ислам
вероватно није примио, а није променио ни своје иммеКонстантин је био свестан своје
верске и етничке припадности. Свакако му је у памћењу остало предање о прошлости
државе коју су Турци покорили. У турској тамници остао је од 1445-1463.

Часно је обављао своју војну дужнност. Због својих способности, напредовао је у

војној служби и после освајања Босне 1463. постао је заповедник утврђења Звечај на
Врбасу. Након повлачења турске војске, угарски краљ Матија Корвин предузео је поход
јужно од Саве. Осим Јајца и Звечаја, угарске трупе су лако заузеле ќрајеве недавно
покорене босанске државе. Посада Звечаја дуго је одоловела. Топовима порушене зидине,
ноћи су обнављали. Након предаје Јајца, предао се и Звечај. Највећи део посаде, међу
њима и Константина Михаиловића, угарски краљ је одвео са собом. А Константин је
захваљивао Богу што га је вратио међу хришћање. Из Угарске је доспео у Пољску.

Константин Михаиловић је своје дело Јаничареве успомене или Турска хроника

написао у Пољској, између 1467. и 1501. Ово дело је упућено пољском краљу Јану
Олбрехту. Први пут је шампано 1565. на чешком језику, а 1828. на пољском. На српском
језику штампано је у Београду 1865. Са чешког га је превео Јанко Шафарин.

Овај спис не садржи податке само о ширењу турско државе од пада Цариграда до
1463. Као султанов поданик, упознао је обичаје, вештину, али и прошлост Османлије.
Збивања из своје прошлости везује за ранију српску и турску историју. Али, када излази из
оквира свог деловања, његово излагање није темељно. О ранијој српској и турској
историји обавештава се из предања. Тамо где мемоари прелазе у историју, Константин
није поуздан.

Константин излаже историју Османског царства. Међутим, његов циљ нису

мемоари, ни хроника, ни историја. Његово дело је војно-политички спис, спис о ратној
вештини Турака, о предности и недостацима њиховог ратовања. Он је писао са јасним
циљем, да његово дело послужи као извор обавештења и да подстрек хришћанима у борби
против Турака. Он позива хришћане на слогу, јер су Турци разједињене хришћанске
државе лако покоравали. Он ту наводи примере из прошлости. Најпре наводи како је
Мехмед 2 покорио једног по једног арбанашког властелина, јер је један посматрао док је
други покораван. Разједињење српске снаге Турци су потукли у бици код Трепање 1454.

52
 Константин осуђује сукобе хришћанских владара. Угарски краљ Матија је ратовао
против Чеха. Константин наводи да је са половином снага које је употребио против Турака
могао истерати Турке преко мора.

Константин увек осуђује издају, наводећи примере из садашњости или прошлости.

Као султанов поданик, уверио се у последице издаје. Од заробљених дечака из Новог
Брда, султан је изабрао 8 за своје коморнике. Њих осморица су одлучила да убију султана.
Један од њих, Димитрије Томашевић, открио је заверу. Завереници су мучени и убијени, а
другови су их сахранили. Издајних је постао велики господин на двору, али је убрзо умро
од сушице. Бивши јаничар казује да је неки лупеж за колач открио Турцима да се босански
краљ налази у Кључу.

Константин нарочиту пажњу посвећује издаји на Косову. Издаји је претходила

неслога српске властеле, која траје још од времена цара Уроша, али се по њему наставља и
у време кнеза Лазара, кога сматра налседником Немањића. Он наводи да кнез није имао
општу подршку. Они који су били наклоњени кнезу јуначки су се борили, а они други су
посматрали битку. Због њихове невере, по њему, битка је изгубљена у петак у подне.
Издајници су, по султановом наређењу били погубљени. Пораз на Косову, Константин
тумачи издајом.

Јаничареве успомене сведоче да је средином 15.века кружила још једна прича о

издаји у бици на Марици. Наиме, два брата (Вукашин и Угљеша) пришли су султану, а
њима је цар Урош дао на управу бугарско царство. Српска војска је до ногу потучена у
близини Једрена и од тада је то место названо рашко уништење. Ту је, према јаничару,
завршио и цар Урош, коме је господ одузео разум. Два брата која су била против свог
господара, погубљена су по наредби султана због невере према своме владару.

Константиу је увек пред очима издаја и невера, којима супротставља јунаштво,

верност и слогу. Његово дело је издашан извор о етичким назорима његовог времена.

Треба веровати Константину да му је тешко пала битка за Цариград, јер је био у

одреду који је деспот послао у помоћ султану. Пошто је заробљен, на путу је покушао
бекство, али није успео. Из успомена следи да није променио веру ни име. Али, уврштен у
ред јаничара, витешки је обављао ратнички позив. Ипак, поклисарима босанског краља
одавао је намере Турака, али тек пошто је сазнао да су Турци са њима склопили лажно
примирје, које су намеравали да погазе.

Све издајнике чека смрт. То је порука колебљивим, јер поганици не трпе издајнике.
Казна смрћу је заједнички именитељ чина издаје у Јаничаревим успоменама. Њега је аутор
преузео из предања. Прве појмове о прошлости он је стекао управо из предања. Он је
одрастао у патријархалној средини, у којој су се по строгим назорима обликовале
неисторијске приче са стварним догађајима и личностима.

53
 Читаво дело има предговор и 49 глава. У главама од 1 до 8 Константин приказује
све муслиманске народе, њихову веру, празнике, верске организације и обичаје. Од 9 гаве
говори о турској историји, од Османа па до времена када је Кантакузин позвао Турке у
Византију.

Од 15. главе говори о првом сукобу Срба са Турцима, затим говори о српској
историји од в ремена краља Милутина, преко Дечанског и Душана, говори о Урошевој
смрти, па широко говори о кнезу Лазару и боју на Косову.

Од 16-18. главе говори о деспоту Стефану. У 19. глави говори о грађанским

ратовима Бајазитових синова.

Од 20-24. о деспоту Ђурђу, бици код Варне и војевању Јанка Хуњадија.

Од 25. главе почиње турска историја под Мехмедом 2 и његова освајања

Цариграда, Новог Брда, борбе за Београд, Трапезунт, Мореју, Влашку и Босну 1463.

Посебно су значајне главе од 26-34, јер Константин ту говори о догађајима у којима

је сам учествовао.

Од 34-40 говори о турској историји након свог одласка.

Од 40-48. о административној и војној организацији турског царства.

У 49. глави Константин се обраћа мађарском краљу Владиславу и пољском краљу

Јану Олбрахту да се сложе и покушају начинити савез за борбу против Турака.

54
 2. Расправе

2.1. Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровчани (Константин Јиречек)

Од времена Јована Рајића до ове расправе усталило се мишљење да је цара Уроша

2.децембра 1367. убио великаш Вукашин, који се потом прогласио за српског краља. Ову
тврдњу први је довео у питање Иларион Руварац 1868, али је то остало незапажено. Десет
година касније Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић тврдили су да Вукашин није убио
Уроша и да је Урош њега надживео, али проф. Панта Срећковић оспорио је ово учење, као
и руски научник Владимир Качановски.

Ови научници углавном су користили старе српске летописе. Најстарији родослови

из 14.века кажу да је Урош доделио Вукашину деспотско достојанство и управу у грчким
областима, а он је потом збацио цара, узео круну српског краљевства, а брату Угљеши
предао титулу деспота и управу у грчким областима, и даље настављају да су Вукашин и
Угљеша погинули у Маричкој бици, а Урош умро у децембру исте године. Данилов
настављач, писац најстарије биографије кнеза Лазара и монах Исаија ниједном речју не
помињу да је Вукашин убио Уроша, и тек каснији писци Мавро Орбин, Јаков Лукаревић и
патријарх Пајсије описују убиство.

Аутор није поставио за циљ да доказује да ли је Вукашин убио Уроша, већ приказ
српско-дубровачких односа од 1355.до 1378. Извори које је аутор користио:

 Libri Reformationum - решења Великог и Малог већа и Већа умољених;

 Lettere e commissioni di Levante - писма
 Diversa Cancellarie

24.децембра (20!) 1355.умро је цар Стефан Душан оставивши престо

осамнаестогодишњем сну Урошу. Дубровник се тада налазио под врховном влашћу
Млечана, а на његовом челу се налазио кнез, а у урављању су му помагали домаћи
властелини, као судије или чланови Већа.

Сувоземна територија Дубровника звала се Астареја и обухватала је жупе:

Жрновница, Шумет, Ријека, Затон и Груж. Граница није допирала до гребена планина, јер
су се изнад Жрновнице и Шумета налазила српска насеља, које су Дубровчани настојали
да купе од српског цара. На мору, Дубровник је држао острва: Шипан, Лопуд, Колочеп и
Ластово. Држали су и полуострво Стонски рат са градом Стоном, које су стекли
1333.добивши као феуд српског краља. Иако је Мљет готово цео био имовина
бенедиктинског манастира, српски цареви су у повељама из 1349 и 1362 задржавали сва
права на то острво.

55
 Дубровник се налазио на граници двва српска краја: Хум (од Дубровика до
Неретве) и Травунија (од Дубровника до Бококоторског залива). Хум у доба Душанове
смрти није био у српским рукама, већ је приморје од Дубровника до Стона припадало
бану Твртку, у чије име је управљао Санко Милтеновић. У Попову су били Николићи,
подређени Санку. Конавоско примроје јужно од Дубровника и требињске планине биле су
у српским рукама, и крајем Душанове владавине намесник је био војвода Ненад
Страхињић.

Дубровчани су својим суседима плаћали годишње дохотке:

Србима:

1. светодмитарски или српски доходак=2000 перпера (до 26.10)

2. стонски доходак=500 перпера (1348 цар Душан га је уступио монасима
српског манастира у Јерусалиму, св. Михаило и Гаврило)

Босанцима:

1. босански стонски доходак=500 перпера на дан Св. Влаха

2. могориш=60 перпера на дан св. Михаила

Могориш је био најамнина за дубровачке винограде у Затону и Ријеци и према

Константину Порфирогениту, још у 10.веку Дубровчани су захумским кнежевима плаћали
36 нумизма. Сличан могориш плаћали су и за винограде и Жрновници и Шумету, али је у
13.веку замењен светодмитарским.

Највећи део трговине на копну обављао се у српским крајевима и то караванима

преко Требиња и Пријепоља или морем до Котора, Бара и Улциња, преко Св. Срђа, а
одатле у унутрашњост.

Након смрти владара Дубровчани су слали посланство његовом наследнику ради

потврде привилегија. У овом случају прошло је више од годину дана, а цар Урош није
потврдио привилегије (!). Разлог су били унутрашњи немири у Србији, како сведоче Јован
Кантакузин, Нићифор Гриогора и Јанинска хроника (!), као и рат Венеције са Угарском,
где су Срби били на страни Венеције. Сва три извора говоре о Смеоновом покушају
узурпације и успостављању његове власти у Епиру и Тесалији.

11.августа 1356.одлучено је да се пошаље посланство српском цару са решењем да

се припреме коњи за пут. Али, посланици Марин Бунић и Живе Николин Гундулић нису
одмах кренули и 9.12. им је наређено, под претњом казне, да одмах крену на пут. У то
време српски великаш Жарко је на тргу Св. Срђ задржао робу дубровачких трговаца, те је
Велико веће одлучило да 22. 10. пошаље специјалног посланика Жарку, из породице
Болачић, ради ослобођења робе.

56
 9.јануара 1357. Велико веће је одлучило да посланици Марин Бунић и Живе
Цријевић треба да отпутују што пре, без дарова и заклетве. Али, тек 29.јануара кнез и
Мало веће добили су задатак да саставе инструкције за посланство, и оно је кренуло тек
5.марта. Пре одласка посланства у Дубровник су стигла два писма цара Уроша. Прво од
10.јануара 1357 (!1356) је општа објава страним трговцима, Дубровчанима и Млечанима о
слободи трговине у земљама царства и обећање да ће цар надкнадити штету трговцима.
Друго није датовано, али свакако из 1357, упућено је кнезу и Општини, где их позива да
му предају Жарка како би им надокнадио штету седмоструко и каже да је послао
властелина Вукшу, да брани интересе Дубровчана.

Дубровачко посланство стигло је цару у априлу, који је 10.априла 1357 био у

Скопљу и Которанима, Василију Биволићу и Трифуну Бучићу преписао острво Мљет у
наследну баштину. Из увода повеље види се да се сабор састао у Скопљу 1357.
Дубровачки посланици Марин Бунић, Живе Гундулић и Живе Чријевић нашли су цара у
Призрену, а резултат њихове посете било је 5 хрисовуља, које је цар издао у Рибнику, под
руководством логотета Драгослава:

1. потврђује слободу трговине;

2. потврђује привилегије цара Стефана Душана из 1349;
3. потврђује даривање стонског дохотка манастиру у Јерусалиму;
4. позива Дубровчане да помогну Которанима у држању Мљета;
5. цар дарује општини земљу од реке Љуте до Петрова села

У већу је 12.маја изабрана комисија од 6 члаова за примање земље из руку царевог

посланика.

У јесен 1357. у Дубровник је стигао и Симеонов посланик Василије и Дубровчани

су поручили да ће радо бити посредници за измирење стрица и синовца и да желе мир
између њих.

Задарским миром од 18.2.1358. Дубровник је потпао под врховну власт Угарске и

последњег дана фебруара у граду је уведена привремена управа, тако да се свакога месеца
бирао кнез-ректор. 28.јула 1358. Босански бискуп Павле донео је у Дубровник повељу
краља Лудовика 1, издату 27.маја у Вишеграду, којом је Дубровник, у замену за 500
дуката годишње добио потпуну самоуправу и право трговине са Србијом, било да је
угарски краљ са њом у рату или миру. Краљ Лудовик даривао је Дубровчанима приморје
од села Курила до Стона, што је било под влашћу босанског краља, и тек су је стекли
1399.

Дубровчани су били у тешком положају. Њихов врховни господар био је у сукобу

са Србијом, а у њиховом суседству јача жупан Војислав Војиновић, господар Трбиња,
Гацка, Оногошта, Сенице, крајеве око Дрине и Лима. Војислав је 1343, као велможа

57
српског краља био гошћен у Дубровнику, а 1358 у месту Железник у кучеву запленио
олово дубовачких трговаца.

20.2.1358. Симе Ристић је упућен Војиславу, а 17.марта Велико веће је решило да

упути посланике цару Урошу, који је био у околини Зете и 27.марта изабрани су Марин
Менчетић и Климе Држић са поклоном од 1000 перпера за цара. 23.маја решено је да се
посланици пошаљу кнезу Војиславу и Санку.

Пријатељски односи Србије са Дубровником трајали су до јесени, када је угарски

краљ упао у Подунавље; у септембру су Дубровчани имали неспоразуме са Котором, а
кнез Војислав је у октобру иступио непријатељски према Дубровнику. У децембру је
склопљен мир, а страже на Стону и Астареји су распуштене. Током зиме односи са
Војиславом били су пријатељски и када је јануара 1359 боравио у Конавлима, дубровачки
посланици Живе Гундулић и Јаков Менчетић предали су му дар од 400 перпера и звали га
у посету граду, што је одбио. Према царевом писму, светодмитарски доходак исплаћен је
1358 Војиславу.

Пролећа 1359. Лудовик је предузео поход против Србије, о чему говори Матео
Вилани. Један од великаша који су се сукобљавали у Подунављу, затражио је помоћ од
Мађара, постао њихов вазал и омогућио мађарској војсци прелаз преко Дунава. Мађарска
војска је продрла до Рудника и Ужица, али како је цар избегавао битке и повукао се у
планинска утврђења, угарска војска се повукла преко Дунава.

Након вог упада, српски цар је променио однос према Дубровчанима. Војислављев
севаст у Конавлима отео је сву робу и имовину Дубровчана, а Војислав је тражио да му се
преда непријатељ Руја. Живе Гундулић је отпутовао Војиславу и нашао га у Гацку, када је
Дубровчанима претио да ће кренути на Железну Плочу, пленити дубровачке жупе и узети
Стонски рат, јер он је жупан хумски, а Стон је њихово седиште. Наредио је да се заплене
сви каравани који су ишли ка Пријепољу, а већ 6.августа 1359 његове чете су пустошиле
дубровачку територију и заробиле Климента Држића.

Дубровчани су се обратили угарском краљу и тражили помоћ хрватско-

далматинског бана Николе и бана Твртка, али Војислав је већ био на граници. Половином
августа Дубровчани су уговорили мир са Војиславом и за откуп платили 4000 перпера.
Становници Будве су нападали бродове и Дубровчани су позвали Млечане да униште град
као седиште разбојника. Крајем августа стање је било уобичајено и Дубровчани су
послали кефалији Милману у Конавлима посланика, да преговара о куповини жита.

Војислав зиме 1360 прети, а у јануару у град су стигла два посланика царице Јелене
и тражили су новац и накит који је цар Душан оставио код Мароја Гучетића. Поссланици
царице су позвани у Мало веће, где им је прочитано писмо цара Дупана из Сера из 1354,
по коме је М. Гучетић тај новац предао Николи Паштровићу и једном монаху. Поред
писма, прочитана им је повеља од 5.децембра 1355 под Бером, у којој цар каже да му

58
Гучетић нема ништа дужан и да ни госпођа царица ни краљ немају ништа од њега
тражити. Али, Урош је 19.априла 1361 послао 3 писма и тражио депозит. Дубровчани су
послали посланство угарском краљу, како би посредовао, али је све покварено због
непријатељства.

Прилика за зближење са српским двором указала се 1360, у време женидбе цара

Уроша са Аном, кћерком влашког војводе Александра. Посланици су били Михо Држић и
Јаке Манчетић. Цара су срели на Сеницама. Поред честики, посланици су се цару жалили
на многе царине које раније нису постојале, па је цар Урош 29.септембра 1360 издао
повељу у којој укида све царине које нису постојале у време његовог оца и деде и узимао
је под своју заштиту дубровачку трговину. У овој повељи се посебно наглашава да
повластице важе у држави кнеза Војислава и у Зети Балшића. У лето 1360 је закључен
мир између Будве и Дубровника, уз јемство српског патријарха.

У зиму Дубровник опет прети Дубровнику, због чега су се писмом жалили цару и
царици. Из ових несугласица изродио се рат 1361/2. Јуна 1361. Цар Урош је наредио да се
затворе сви дубровачки трговци у Србији, а Војислав је окупио своје савезнике и спремао
се да освоји Дубровник и Стон. Которани су постали непријатељи Дубровчана и
потпиривали сукоб.

Дубровчани су Стон обезбедили уз помоћ хрватско-далматинског бана и босанског

бана, али околинаа Дубровника је жестоко страдала. Кефалија Милман је опљачкао
Жрновницу, а на Петровдан су Војислављеве снаге опустошиле читаву Астареју, али
Дубровник нису нападали. Дубровчани су забранили трговни соли од Неретве до Зете,
расписали награду за паљење Војислављевих амбара у Сјеници и Гацку, и упорно
блокирали Которски залив. Которани у Дубровнику били су затворени, као и српски
трговци из Призрена.

Дубровчани су нашли савезнике у Балшићима, Ђури и Страцимиру, господарима

Будве, Бара и Скадра. Они су уптуили посланика, на почетку сукоба, у Дубровник и
понудили савез и постали су почасни дубровачки грађани. Јуна 1361. Климе Држић ишао
је њима да прими грађански заклетву и склопи савез. Позвани су да помогну операције
против Котора пустошењем територије и речено им је да се Војислав спрема да заузме
Будву и да га добро обезбеде. Дубровчани су ступили у присне односе са кастеланом
Будве, Површком.

Ово је побудило цара Уроша да покуша да склопи мир преко посланика. На

заседању Великог већа 29.јула 1361 наређено је кнезу и Малом већу да одговоре
посланству цара, а да пишу цару и Вукашину и патријарху и царици. Царев посланик био
је Марко и њему је враћен депозит и њему је враћен његов депозит, као и Вукашинове
жене, под условом да не сме куповати робу за извоз. 2.августа посланику је одговорено на

59
његово заузимање за призренске трговце и они су 22.августа ослобођени, али роба им није
враћена.

Први пут у дубровачким записима срећемо имена краља Вукашина и краља Марка.
Први помен Вукашина је из 1350., када се помиње као жупан македонског краја око
Прилепа, а други из 1355 у привилегији града Котора, где се као милосник помиње челник
Вукашин. Вукашинов брат Угљеша помиње се јула 1346.као Душанов намесник у околини
Дубровника (!!!). Од времена Мавра Орбина они су називани Мрњавчевићима и додаје да
су пореклом из Хума, што се не може потврдити у изворима, осим што се у периоду од
1280-89 помиње казнац Мрњан, као намесник краљице Јелене у Требиње. Јиречек истиче
брз успон ове породице, који је тешко осветлити.

Марко је у Дубровник стигао са Богданом Хиризмом из Призрена, каснијим

протовестијаром краља Вукашина. Депозит у Дубровнику имао је и логотет Ђурађ и његов
брат челник Милош, али су Дубровчани њихов новац присвојили.

У јесен су покушали да посредују Босанци. Властелин Санко је понудио посланика

Милоша Упорница. Дубровчани су послали Николу Сарачића ради детаља, али
Војислављеви захтеви су прекинули преговоре после месец дана. Покушао је и да
посредује бан Твртко. Иако мир није постигнут, Дубровчани су дозволили Србима да
тргују, осим Которанима и Војислављевим поданицима.

На молбу Которана, Млечани су 1362 послали посредника Павла Квирини у Котор,

Дубровник и Војиславу. Решено је у Дубровнику да се са Војиславом преговара на
Санковој земљи или у Котору. У марту су преговори почели у Котору, уз присуство
млетачког посредника Павла Квирина и угарског Бијељака Андришпана, али је после 3
недеље прекинуто. Дубровчани је преостало да покушају да утичу на цара преко
Вукашина и царице Јелене. 28.априла је у Већу умољених одлучено да се пише цару,
царици, велможама и патријарху. Упутили су Радослава Чимбића Вукашину и царици.
Ови покушаји су били успешни и 6.јуна посланик српског цара Иван Голубић, коме су у
Цавтат упућена двојица дубровачких посланика: Влах Лучић и Андрија Бенчулићем. У
Малом већу, Иван је разговарао са представником хрватско-далматинског бана Филипа
Задарског. Голубић је уговорио примирје са Требињанима и Конављанима, добио је
дарове од Дубровчана, и заједно са братом Гргуром добио дубровачко грађанство.

Са Голубићем је отишао дубровачки посланик Домања Искрица, ка српском цару,

који се налазио у близини мора, а Веће умољених је одлучило да посланик прати цара на
путу у унутрашњост Србије. Али, 8.јула дознали су у Дубровнику да се цар приближио на
два дана од града. Вероватно је био са војском, јер су се Дубовчани плашили напада на
стонска утврђења. Али, већ 9.јула у Великом већу је одлучено да се пошаљу Живе Бунић и
Живе Гундулић са пратњом, цару. Посланици су се 30.јула вратили у град са два српска
посланика, логотет Дејан и кесар Гргур Голубић. За случај мира, цару је обећан поклон од

60
5000 перпера у тканинама и крзнима, посланицима по 100 перпера, као и дворанину
Лазару посебан поклон.

Након одласка курира цару, у царски логор су упућени Никола Соркочевић и Живе
гундулић. Њих двојица, са канцеларом за словенске послове, Живе Пармезан, са српским
посланицима отпловили су до Конавла, а одатле цару у Оногошт, где је склопљен мир
22.августа 1362, под руководством логотета Дејана. Дубровчанима се обнављају све
повластице из ранијег периода, обе стране су дозволиле слободно узимање депозита, а о
штете и крвне освете су опроштене. Тада је цар потврдио дариање Жрновнице и истакао
своје право на Мљет. Сукоби Дубровчана са поданицима цара, мора се решавати пред
судом. Војислав је послао писмо у коме истиче своју заклетву и других велможа, и наводи
да је Соркочевићу и Гундулићи дао у закуп кумерк солски за 900 перпера годишње.
Крајем године дошло је до измирења са Котором и размене заробљеника.

Како би обезбедили мир, Дубровчани су 20.1.1363 упутили посланике Жива

Гундулића и Јака Менчетића кнезу Војиславу, са даром од 500 перпера. Пријатељство са
Војиславом трајало је до његове смрти 23.септембра 1363, кога је наследила удовица
Гојислава, и 17.12.њени и посланици цара били су у Дубровнику.

Дубровчанима је главни циљ био да обезбеде слободу трговине. Али, због свађа
велможа то је било изузето тешко. Стога су, маја 1363 упутили Јунија Бунића браћи
Балшићима, када се помиње и трећи брат Балша, да замоли браћу за безбедност путева.
Дубровчани су трговали и у северној Албанији, где је власт цара била формална. Стварну
власт имали су три господара: Балшићи око Скадарског језера, Блажа Матаранга, господар
краја око Врега и Девола и Карло Топија, који се у дубровачким споменицима помиње
1363. Драч су држали Анжујци. Канину и Валону држао је деспот Јован Комнин Асен,
кога је наследио син Александар. Борба за превласт на овом простору водила се између
Балшића и Карла Топије. 1364. Карло је заробио Ђурађа Балшића. Дубровчани су упутили
посланике Карлу да пусти Ђурађа. Између Балшића и Карла је склопљен мир 1366, али је
трајао до 1368, када су сва три брата Балшића била у логору на реци Међи, у походу на
Карла. 1366. Балшићи су опсели Котор, који је тражио помоћ од Млечана.

После мира у Оногошту српско-дубровачки односи за замагљени. 20.јануара 1364

Велико веће је решило да шаље посланике Балшићима и Вукашину, а за посланика је
изабран Јаке Менчетић. Он није кренуо 11.фебруара, када је у Дубровник стигао логотет
Драгослав, али се не зна разлог. Октобра 1364. Цар Урош је опуномоћио кнегињу
Гојиславу да прима трибут. Из 1365 цар се помиње само на повељи о даривању
Хиландару, које су учинили синови севастократора Бранка.

4.октобра 1366.стонски трибут за 1365. исплаћен је монаху Серапиону на основу

писма српског цара. 26.октобра је дошао посланик кнегиње Гојиславе за светодмитарски
доходак. Када је монах показао пуномоћје од цара Уроша са висећим печатом на коме је

61
утиснут лав, Дубровчани нису оклевали да му предају суму од 2000 перпера. Али,
половином новембра 1366 долазе посланици због овог трибута и то од краља српског и од
цара. 23.новембра Веће је одговорило цару да је трибут за ту годину предат кнегињу.
27.11. одлучено је да се цару пошаље поклон од 200 дуката преко Мароја Смалатице. Ко је
био краљ уз цара сазнаје се на из записа седнице Већа умољених, где се 3.јуна 1367 говори
о одговору који писмено треба дати краљу Вукашину, док садржина писма није позната.

На основу ових фрагмената види се да се у октобру 1366 поред цара Уроша у

српској држави појавила још једна крунисана личност, краљ Вукашин и да је тражио од
Дубровчана светодмитарски доходак. Такође, на основу захтева за поклон, види се да је
Урош запао у тежак положај. О томе да је светодмитарски доходак исплаћиван Урошу све
до смрти сведоче занимљиве вести из каснијег периода, где се говори да је цар изгубио све
што је имао, осим дохотка и да су му га Дубровчани исплаћивали све до смрти, сећајући
се доброчинства његовог оца.

6.јула 1367. поново су дошли монаси са царевим писмом и доходак је исплаћен. На

босанско-дубровачкој граници беснеле су борбе између бана Твртка и његовог брата Вука,
и види се да се током тих борби Твртко склонио у Дубровник, где је издао граду повељу
1.јуна 1367.

Убрзо се појавила нова опасност на српско-дубровачкој граници. Прва вест о

жупану Николи Алтомановићу потиче из 1366, када су му се Дубровчани обраћали због
неког Дубровчанина који се склонио на његовој територији, у коју је спадао и Рудник. Већ
у јесен 1367 Никола је упао у Приморје и заузео Требиње и Конавле. Од 5.октобра 1367
потиче последња вест о Гојислави. Већ 31.октобра тражена је помоћ од хрватско-
далматинског бана за одбрану Стона и Пељешца, јер су страховали од Николе, али
5.новембра у град је стигао Николин посланик са писмом. Да није било непријатељско
сведочи податак да су Дубровчани убрзо писали хрватско-далматинском бану да је
опасност прошла. У то време жупан Санко Милтеновић се одметнуо од бана и пришао
жупану Николи. Дуборвчани су у неколико наврата покушавали да посредује да дође до
измирења између Санка и бана, и новембра 1367 и јануара 1368 слали Влаха Градића као
посредника. 13.јануара 1368 одлуком Већа, исплаћен је светодмитарски доходак цару
Урошу за прошлу годину.

За период од 1368-1378 изгубљене су вести дубровачких саветских књига, и овај

период донекле осветљавају кореспонденција и нотарски записи.

1368.и 1369. Цар Урош се обраћао Млечанима због Ђурађа Балшића. 1368 истиче
да је Ђурађ његов поданик, а 1369 позива Млечане да узму у заштиту Котор, који је опсео
и са копна и са мора Ђурађ Балшић. Млечани су послали посредника за мир који је
успеошно обавио свој задатак.

62
 3.августа 1369 монах Методије Јерусалимски добио је 500 перпера на име стонског
дохотка на основу царевог писма. Односи са Србијом су били добри. 10.11.1369. жупан
Никола је потврдио да му Дубровчанин Брајан Ненадић није остао ништа дужан, а
Цријепа Рогатић је отишао у град за кумерк солски.

1370. Дубровчани су тражили од краља Вукашина потврду привилегија које им је

дао цар Стефан Душан 20.9.1349. и због тога су послали Мишу Бобаљевића и Јакета
Соркочевића. Они су издејствовали потврду привилегија и краљ Вукашин им је издао
повељу 5.априла 1370. у Поречи на Броду (двор). Ни ова повеља није утицала на
Дубровчане да не испуњавају своје обавезе према цару Урошу. 5.фебруара 1370 исплаћен
је Јовану Стехату 2000 перпера на име светодмитарског дохотка за 1369.

Жупан Никола Алтомановић тражио је за светодмитарски доходак још када је

завладао Требињем и Конавлима. Али, Дубровчани су му одговорили да доходак припада
цару. Свој захтев поновио је и 1369 и поново је добио одричан уговор. Након тога је
започео са озбиљним претњама и припремао војску на Дубровник. Дубровчани су
покушали да га умире даровима, али нису успели, јер док је још посланик боравио код
њега он је наредио напад на дубровачку територију. Николин војвода Радин Дубравчић
изјављивао је да Дубровчани имају да плате његовом господару трибут. Након поновног
одбијања, Никола је жестоко напао и пустошио дубровачку територију, заробљавао и
убијао становнике. Откуп за заробљенике износио је 4000 перпера, а штета процењивана
на 30 000 дуката. Након жалбе угарском краљу, он је нааредио мачванском бану Николи
де Гара да опомене жупана, што није уродило плодом, па су Дубровчани слали посланике
угарском краљу.

Дубровчани су пружили отпор на мору блокадом Николиних земаља од жупског

залива до Рисна, без непријатељства према Котору, мада је он био на страни Николе.
22.маја учињен је покушај да се склопи мир са Николом, преко посланика Лона Држића
кефалији Обраду, без успеха.

Трговина се одвијала преко земље Балшића и даље ка Призрену. Али,

протовестијар краља Вукашина, Богдан почео је да уводи разне новштине, због чега је
требало да иде посланство краљу Вукашину, са молбом за накнаду штете и обезбеђење у
будућности. Да ли је посланство отишло се не зна, јер тих дана је стигла вест да краљ
Вукашин, Ђурађ Балшић и краљ Марко са војском стоје под Скадром, са намером да ударе
на жупана Николу. Дубровчани су послали посланике Андрији Паштровићу, који је
извештавао о овом походу, да се распитају када треба лађе да буду спремне за превоз и
захтевали од Ђурађа Балшића да прекине сва непријатељска са Котором, због угаарског
краља. Међутим, до овог похода није дошло, иако су дубровачке лађе биле спремне за
превоз. Пажњу краља Вукашина привукли се догађаји на истоку.

63
 Средином 14.века Византија је све више била угрожена од Турака, који су 1354
заузели Галипоље и наставили надирање, освајањем Димотике и других градова.
Галипоље је Византији вратио Амадео Савојски 1366 и Димитрије Кидон је саветовао
Византинцима да не предају Галипоље Турцима, што су они постављали као услов за мир.
Кидон подсећа Византинце на српски позив на заједничку борбу против Турака. Свакако
реч је о понуди деспота Угљеше. Подстицај за борбу против Турака дошао је након пада
Једрена (!!). Краљ Вукашин и деспот Угљеша кренули су током августа 1371 са војском на
Једрене. На дан пута испред једренских капија, недалеко од десне обале Марице, Турци су
их до ногу потукли 26.9.1371, када су погинули и краљ Вукашин и деспот Угљеша.

Цар Урош је надживео краља Вукашина. Две недеље након Маричке битке, у
Дубрвник је стигао јерусалимски монах Роман и са дозволом спског цара примио стонски
трибут у две рате, 15. Октобра и 3.новембра 1371. Свакако је цар Урош био жив
15.октобра, али и 3.новембра, јер се не користи реч quondam. То је последња вест о цару
Урошу у дубровачким записима. Цар Урош је умро у децембру 1371. Пећки рукопис из
16.века говори да је цар Урош умро 6880, месеца децембра, 4 дана. Неки летописи говоре
да је умро 2 децембра, у дан четвртак, али 4.децембар 1371 пада у четвртак.

У писму папе Гргура 11 од 14.маја 1372. краљу Лудвигу говори се да је нека српска
господа, свакако краљ Марко и браћа Драгаши признали турску власт. Вукашинов пораз
искористио је Ђурађ Балшић који је заузео град Призрен, када су му Дубровчани предали
поклон-4 панцира. Град је био и у рукама Ђурађа Балшића 1374.

Сукоб Дубровника и Николе Алтомановића се смирио. 1372.год Николин кефалија

у Требињу и Конавлима, Обрад Зорка, послао је писмо у Дубровник, нудећи мир.
Дубровчанин Влакота Водопић уговорио је са њим примирје до Ускрса, који је продужен
до Ђурђевдана. Дубровчани су пристали да плаћају светодмитарски доходак Николи.
27.10.1372 Стјепош Масновић и Добровој Зубец, као посланици Николе су примили 2000
перпера на име тог дохотка.

1373. дошло је до промене врховне власти над Требињем и Конавлима, вероватно

по добровољном споразму Николе Алтомановића и Ђуре Балшића. 16.маја Дубровчани су
писали угарском краљу како Млечани преговарају са Николом и Ђурађом о савезу против
њега, и за то Николи обећавају Стонски рат, а Ђурађу Котор и Дубровник. До напада није
дошло, али Требиње и Конавли дошли су под власт Ђурађа Балшића, и он је
30.11.1373.издао повељу у Дубровнику и заклео се на верно пријатељство и заштиту у име
своје и брата Балше, а Дубровчани су му исплаћивали светодмитарски доходак све до
1378.

Владавину Ђурађа Балшића над Требињем и Конавлима окончао је краљ Твртко 1,

али су вести фрагментарне. Свакако је краљ Твртко уз помоћ чиновника Хрсоја, подстакао
побуну на овом простору. Године 1378 господар целог Примрја све до Котора био је

64
Стефан Твртко. У повељи коју је издао 10.априла 1378 издату у Жрновници, Дубровчани
се обавезују да ће исплаћивати 2000 перпера Твртку док он буде господар Требиње,
Конавла и Драчевице.

О краљу Вукашину и цару Урошу последњи пут је реч у двема посланичким

комисијама из 1403, у којима Дубровчани потсећају суседне господаре на разне примере
из историје. Посланик Павле Гундулић требало је да напомене краљу Остоји многе ствари
о бану Сефану, Ђурађу Балшићу, о српском цару Душану, о жупану Санку, о цару Урошу,
који је све изгубио, али му је Дубровник до краја исплаћивао светодмитарски доходак,
иако је због тога трпео бројне тешкоће од жупана Николе. Такође, требало је да говори и о
синовима краља Вукашина који су се склонили у Дубровник и тамо преузели очев
депозит, који им је био у њиховим потребама од велике користи. Слично је требало да
говоре посланици Михаило Рестић и Франко Бавжелић војводи Хрвоју, према
инструкцијама од 16.11.1371.

2.2. О Николи Алтомановићу (Михаило Динић)

Први који је обратио већу пажњу на Николу Алтомановића био је Мавро Орбин,
који му је у свом Краљевству Словена посветио посебну главу, као једном о четири барона
рашка, на које је прешла власт по смрти цара Душана. Јуније Ристић је опширно приказао
односе жупана Николе са Дубровником. Доста пажње му је посветио и К. Јиречек у
расправи Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровни, као и Владимир Ћоровић у
монграфији о Твртку 1. Извори за ову расправу су необјављени извори из Дубровачког
архива.

Војвода Воин, истакнути велможа Стефана Дечанског, имао је три сина. Први који
се спомиње био је Милош, вероватно најстарији. он је играо важну улогу у преговорима
Дубровника и краља Душана 1332, који у се следеће године завршили уступањем стонског
рата. Милош је један од потписника на повељи којом Душан уступа Стон Републици, и ту
се јавља са титулом ставиоца. Он се помиње и у повељи цара Душана Котору из 1351, али
се не може са сигурношћу рећи да ли је заиста Милош тада био жив, јер је ова повеља
можда фалсификат. Милош је умро млад.

О Алтоману се зна веома мало. У октобру 1347.тражио је од Дубровчана бродове за

женидбу, што му је одобрено. Алтоманов захтев да му се позајми извесна сума новца на
име стонског дохотка за идућу годину био је одбијен, из чега следи да је доходак
исплаћиван њему до 1350, када га је Душан уступио манастиру у Јерусалиму. 17.10.1347.
кнез и Мало веће су овлашћени да дарују Алтомана и његову мајку. На надгробном
натпису мајке Николе Алтомановића, пронађеном у манастиру Св. Николе у Бањи код
Прибоја, види се да је Алтоман био ожењен Витославом, кћерком војводе Младена,
родоначелника Бранковића. Жупан Никола је рођен око 1348.године. Последњи податак о
Алтоману је из 1348.год.

65
 Највише се зна о Војиславу, трећем Војиновом сину. Он је десетог децембра 1333
примио доходак? на основу царевог писма, а у Дубровнику је боравио и десет година
касније, у јуну. Из записа од 14.јануара 1345. види се да је Војислав тада имао своју
област, а посебно се помиње место Свињарево. 1350. био је ставилац. Тек за време
Владавине цара Уроша, Војислав је постао један од најмоћнијих људи у Рашкој, када је
добио на управу област од горње Дрине до Јадранског мора и титулу хумског кнеза (!!).

Милош је вероватно био најстарији, јер се 1333. помиње са титулом ставиоца, а

Војислав тек 1350. Алтоман је био старији од Војислава, јер је 1347. носио титулу жупана.

По смрти кнеза Војислава 23.9.1363. његовом облашћу је завладала његова удовиа

Гојислава са малолетним синовима, али свакако поодраслим, јер су Дубровчани још 1361.
уцењивали њихову главу са по 1000 дуката.

Гоислава је примала од Дубровчана закупнину за солски кумек од 900 перпера

годишње, а и цар Урош јој је препуштао светодмитарски доходак 1364. и 1366, а 1365.
кнез Гргур Голубић је примио доходак за цара.

Североисточно од кнегиње Гојиславе владао је њен синовац, жупан Никола

Алтомановић. Први пут се спомиње у новембру 1366, а у јулу 1367. помиње се као
господар Рудника. Одмах је почео са акцијама да прошири своју територију и најпре је
напао своју стрину, која није могла очекивати помоћ ни од цара Уроша, ни од бана
Твртка, као ни од Балшића. Сукоб је вероватно почео у августу 1367, када се очекивало у
Дубровнику да ће кнегиња окупљати војску и трајао је годину дана. У мају 1368 кефалије
Крајша и Руја из Требиње, људи госпође кнегиње, примили су 900 перпера за кумерк
солски. У октобру 1368. Гоислава је држала Требиње, јер су се Дубровчани жалили
кнегињи на оне из Требиња. Крајем октобра била је готово истиснута од стране синовца,
јер су Дубровчани страховали за област Републике и тражили помоћ од хрватско-
далматинског бана. Али, убрзо су стигле вести да Алтомановић нема намеру да удари на
град.

Али. већ 5.новембра у град је стигао поклисар жупана Николе са захтевом на који
општина није могла даодговори, па је поставила капетана за мобилизацију људи у Ријеци
и Жупи. Овај неспоразум је убрзо решен и 13.новембра су распуштене дубровачке чете.

Никола Алтомановић је већ 18.новембра био удаљен од Дубровника и веће је

донело одлуку да пренесе оружје са Стона у град. Алтомановић се сада спремао за борбу
са баном Твртком, због Санка Милтеновића.

По Орбину, Гоиславу и њена два сина, Стефана и Добровоја, Алтомановић је

утамничио и они су, по једној верзији умрли у тамници након седам година, а по другој,
убрзо их је отровао. Међутим, 28.новембра 1368 одлучено је да се племенита госпођа из

66
Дубровника превезе у Алабанију. Вероватно је у питању Гојислава, која можда пореклом
из Албаније, а за њене синове зна само Орбин.

Од почетка Дубровник је био у лошим односима са Николом Алтомановићем и на

све начине покушавао да врати Санка под власт бана. У ту сврху су бану упутили
посланика Блажа Гредића. Он није успео, па је јануара 1369 упућен Михаило Бобаљевић
како би упозорио Санка да се окане пријатељства са жупаном, јер је његов тријумф само
тренутан, а босански банат вечан. Преко њега, Дубровчани су нудили посредништво код
бана и били су спремни да приме Санка у град, уколико би га, у случају измирења, напао
Никола. Гледајући своје интересе, Дубровчани су ставили Бобаљевићу у здатак да сазна,
да ли је Никола обећао Радославу Јамомету, слободу трговине за Дубровчане на његово
територији.

Санко је пристао на преговоре са твртком. За ново посланство изабран је Блаж

Гредић, који је требало да оде у Стон и сачека Санков одговор, а потом, уколико Санко
пристане, упути се код бана Твртка и посредује за мир. Требало је да нагласи Твртку да му
је најбољи начин да се освети Николи, мир са Санком. Бобаљевић није имао овлашћење да
било шта гарантује у име Републике, осим да Дубровник неће примити Санка, уколико он
не испуни дата обећања.

Међутим, ови покушаји нису уродили плодом, а ново посредовање покушшано је

исте године, када је Живко Длшић путовао у Угарску, преко босанске територију. Твртко
је послао војску на Санка и он је са породицом тражио уточиште у Дубровнику, а Твртков
захтев Дубровчанима да му предају Санка био је одбијен.

Санко се измирио са Твртко, по Орбину и Растићу, али се не зна када. Према

Орбину, погинуо је у боју са Николом Алтомановићем, док је предводио босанску војску,
која је дошла у помоћ Дубрвнику. Ово је можда тачно, јер се Санко последњи пут жив
помиње јула 1370, а мртав новембра 1372. Да се Санко измирио са баном сведочи и
податак да се његов син Бељак, почетком 1373, помиње као господар Невесиња.

Крајем 1369. жупан Никола је био у Приморју и у Конавлима се споразумео са

Дубровчанима да му исплаћују кумерк солски, те је послао Црепа Рогатића у Дубровник
да преузме 900 перпера. Алтомаовићев покушај да присили Републику да му исплаћује
светодмитарски доходак није успео и одговорено му је да се тај доходак исплаћује владару
Рашке, а не властели.

У августу 1370.дошло је о споразума између бана Твртка и Николе, па су

Дубровчани очекивали да ће бити потписан и мир. Бану су упутили Мароја Гружића, како
би пирдобили бана да укључи и Дубровник у мировни уговор. Ћоровић закључује на
основу држања Дубровчана према Алтомановићу, када су портив њега спремали поход
краљ Вукашин и Балшићи, да Дубровчани нису били обухваћени овим уговором.

67
 Након окончања рата са Босном, жупан Никола је почео одлучније да тражи
светодмитарски доходак за себе. Како би умирили разљућеног жупана, Дубровчани су
слали поклоне, али док је код жупана још боравио поклисар, жупан Никола је послао
војску, под командом Радина Дубравчића, да опустоши дубровачку територију. Како је
његов захтев за исплатом 6000 перпера (доходак за три године) одбијен, дубровачка
територија је жестоко страдала, а како је било време бербе, штета је била огромна.
Угарски краљ Лудовик захтевао је од Николе да ослободи заробљене Дубровчане, али
његов заштиник је био Никола Горјански Старији, мачвански бан. Он је послао посланика
Николи, да се заузме за Дубровчане, али само привидно.

Алтомановић је мучио заробљенике како би од општине изнудио што већи откуп

(сипао им врелу маст на голо месо). Тако је Алтомановић изнудио 4000 дуката за откуп, а
штета нанета општини је била око 30000 дуката.

Док је жупанова војска боравила у Приморју, кнез Лазар му је 1370. преотео

Рудник, најважнији и најбогатији Алтомановићев град.

Пролећа 1371. Алтомановић је наставио пустошење дубровачке територије, те су

Дубровчани упутили Добреа Калића и Ивана Гредића угарском краљу, који је тада
приспео у Далмацију. Они су имали задатак да обавесте краља о подршци коју пружа
Горјански жупану Николи и да замоле краља да се то реши на двору. Чак су имали и
наређење да замоле Филипа 2 Тарентског да утиче на угарског краља. Мачвански бан је,
почетком маја, био спреман да се заузме за дубровачке грађане, али је добио одговор да су
многи умрли у мукама, а други ослобођени и да се готово нико не налази код жупана.

Снаге жупана Николе су наносиле штету Дубровчанима и на мору. 20.маја упућен

је Никола из Анконе са наоружаним бродом у Боку Которску, како би продро до Рисана и
тамо нанео штету жупановим људима, али да пази да не дође до сукоба са Котором.
Дубровачка влада била је потпуно задовољна његовим радом.

Убрзо је дошло до неповољних околности по жупана. Краљ Вукашин и Балшићи ,

уз пријатељско држање бана Твртка и кнеза Лазара, одлучили су да ударе на
Алтомановића. Никола је у мају знао за ове планове и покушао је да се измири са
Дубровчанима. Његов кефалија у Конавлима, Обрад Зорка,преко Лона Држића, да
Република пошаље поклисара жупану Николи. Република је била спремна да прихвати
примирје са Обрадом, за време преговора.

Услови примирја су били:

1. Обрадови људи не смеју долазити у Дубровник, ни обрнуто;

2. Република ће обуставити нападе на Обрадове људи;
3. Примирје ће трајати 3 дана по повратку кефалијиног човека од жупана;
4. Држић ће положити заклетву у име Дубровника, а Обрад у жупаново име.

68
 Преговори нису завршени, јер се већ 10.јуна приближавала Вукашинова војска, а
20.јуна се он, са сином Марком, налазио под Скадром, одакле су намеравали да ударе на
Оногошт, где их је чекао жупан. Балшићи су захтевали од Дубровчана флоту за превоз
своје војске на територију жупана. Као услов за ову услугу, Дубровчани су захтевали од
Балшића да положи заклетву да неће ударити на Котор.

Алтомановића су од ове опасности спасили Турци, који су запретили деспоту

Угљеши, па је краљ Вукашин повукао своју војску и у јулу је у Приморју било стање као
пре Вукашиновог појављивања. Алтомановићеви људи ометају дубровачку трговину, а
Дубровчани нападају Алтомановићеве људе на копну.

У бици код Марице погинуо је краљ Вукашин, а два месеца касније умро је цар
Урош. До тада су се Дубровчани надали да је опасност од Николе само пролазна, али
након ових догађаја, Дубровчани су морали успоставити нормалне односе са жупаном, јер
је држао територију која је била од великог значаја за њихову трговину.

Почетком 1372.обновљени су преговори за закључење мира. Поклисар Блаж

Водопић, пролећа 1372 привео је преговоре крају, пошто је Република била спремна да
прихвати захтев жупана да се њему исплаћује светодмитарски доходак. 27.октобра
1372.године исплаћен је светодмитарски доходак жупану Николи, као и кумерк солски за
ту годину.

Јасно је да је жупан Никола потпуно самостално исупао и да цар Урош није имао
утицаја на њега. Између њих двојице није дошло до отвореног сукоба, нити до оцепљења
Алтомановића. Орбин прича о боју на Косову 1369, где су се удружили кнез Лазар и
Никола Алтомановић са царем Урошем. Наводно, кнез Лазар се повукао и војска Николе
Алтомановића је жестоко страдала. Да Алтомановић није формално раскинуо са царем
сведочи натпис на гробу његове мајке:постави син мој, жупан Никола, у дане цара
Уроша. Фактичку самосталност Николе Алтомановића показује податак да је ковао новац
у Руднику, са натписом ,,у Христа Бога благоверни жупан Никола“.

Никола је успео да врати Рудник крајем 1371, или почетком 1372. Након погибије
краља Вукашина, покушао је да заузме Призрен, који је претходно заузео Ђурађ Балшић,
али није успео.

После сукоба око Призрена, жупан Никола се, посредством Млетака, придружио
Балшићима. Писмом од 16. маја 1373. Дубровчани су обавестили краља Лудовика да су
Млечани послали галију са изласаником, који је требало да преговара са Алтомановићем и
Балшићем. Касније су Дубровчани упутили још једно писмо Лудовику, у коме га
обавештавају да су Млечани понудили Ђурађу Балшићу Котор и Драч, за помоћ против
Угарске, а Николи Алтомановићу Стонски рат, за исту услуге. Млечани су, по тврдњама
Дубровчана, требало да ударе на град са мора, а Никола и Ђурађ са копна.

69
 Зближење Алотамновића и Балшића објаснио је Јиречек као одбрамбени савез
против кнеза Лазара и бана Твртка, за који је Балшић добио Требиње, Конавле и
Драчевицу. Међутим, ово вероватно није тачно. Будући да је Алтомановић за себе тражио
Стонски рат, он то не би могао да чини уколико је склопио савез са Балшићем по цену
поменутих области, јер би тиме жупан био сасвим потиснут из Приморја. Остаје
чињеница да је крајем новембра 1373 Ђурађ господар помеутих територија, али могао их
је и заузети у општем метежу за земљама Николе Алтомановића.

О коалицији против жупана Николе и његовом паду највише говори Мавро Орбин.
Пошто је приликом једног састанка са кнезом Лазром, жупан Никола покушао да га убије
(снег, крст...), кнез Лазар је упутио посланике угарском краљу, тражећи савезништво
против жупана, обећавајући 10000 литара сребра и да ће му бити веран и послушан слуга.
Преговарао је и са баном Твртком. Угарски краљ је послао 1000 копљаника под командом
Николе Горјанског, а бан Твртко је дошао лично са војском. Удружени, упали су у земље
жупана Николе и ставили све под огањ и мач. Никола је почео да се повлачи ка Приморју.
Властела Зорка га није пустила у град клобук. Након тога се упутио у Приморје, али ни
тамо није радо примљен. У Дубровник није хтео да иде, па се вратио у Ужице. Ту га је
кнез Лазар опсео и тукао, највише ватром. Након тога, жупан се предао и предат је на
чување Стефану Мусићу, који га је, уз прећутно одобрење кнеза Лазара, ослепео. Након
тога, жупан Никола се потуцао и отишао код Балшића, где је умро 1374. Од области и
земаља које је држао жупан, сваки од савезника узео је оно што се са њим граничило, док
је Требиње, Драчевицу и Конавле је заузео Балшић.

Најпоузданији летописи датирају пропаст Николе у 6882, тј од 1.септембра 1373. до

31.октобра 1374. Пад жупана Николе треба ставити пре 30.новембра 1373, када је Ђурађ
Балшић издао повељу у Дубровнику. Догађаји су се одиграли великом брзином, те их је
могуће ставити између 1.септембра до 30.октобра 1373.

О судбини жупана Николе после његовог пада до ове расправе није се знало ништа.
Да је преживео ослепљење и расап сведочи белешка у Diversa Cancell. од 4.августа 1376.
Из те белешке се види да је жупан имао и тада своје људе и водио трговину са
Дубровником. Из тога се закључује да му је остављена нека мања област. Изгледа да је
био жив и 23.јанура 1395 и 7.децембра 1395. када је писано кнегињи Милици и кнезу
Стефану ради депозита жупана Николе.

Судбина Николе Алтомановића није оставила трага у народној поезији. Мада,

постоји предање о бољару Николу, које се доводи у вези са проклетом Јерином-прочање
сељака Надрља.

Када је и како Твртко 1 завладао Требињем, Конавлима и Драчевицом?

Око овог питања у историографији су постојала различита мишљења. По К.

Јиречеку то се десило 1376. Вјекослав Клаић наводи крај 1375 или почетак 1376. Касније

70
је К. Јиречек рекао да је то било одмах по смрти Ђурађа Балшића, јануара 1378. В.
Ћоровић каже да је то било у јануара 1378. Нико од ових историчара није се послужио
Орбином, који каже да је између Твртка и Ђурађа Балшића дошло до запетих односа око
Алтомановићевог наследства.

Међутим, Динић је утврдио да је дошло до побуне у Требињу, која је избила у

јануару или у првој половини фебруара 1377. Твртко је завладао Требињем, Конавлима и
Драчевицом пре свог крунисања за краља Рашке и Босне. Овај успех га је још више
утврдио да се прогласи за краља Рашке. Орбин говори о састанку између Ђурађа Балшића
и Твртка 1, као и о рату између њих двојице, у којем је учествовао Карло Топија.
Састанак на Локруму не помиње само Орбин, већ и Ристић. До овог састанка је могло
доћи и Дубровчани би предузели мере да не дође до немилих догађаја. Ништа више се не
може рећи о поменутом рату, осим закључка да је Ђурађ Балшић свакако покушао да
поврати територије, а Орбин каже да се његов поход на Хум завршио три месеца пре
његове смрти.

2.3. Дубрвачка средњовековна караванска трговина (Михаило Динић)

Због планинског рељефа западног дела Балкаснког полуострва, трговина на том

простору морала је бити караванска, као и због недостатка путева. Ни речни токови се
нису могли користити за промет робе у унутрашњости Балкана. Стога, коњ је био главно
превозно средство за балканске трговце, а Власи су, као власници коња, били богом дани
поносници робе и знатно су допринели процвату караванске трговине.

Да је дубровачка трговина била од почетка караванска нема директне потврде, али

то је сигурно. О томе се може наслутити уз уговора Дубровника са суседним земљама од
последње четвртине 12.века, а што се дубље иде у 14.век број уговора са Власима је све
већи и у архиву их има око 300. Али, ту је реч углавном само о караванима који су
одлазили из Дубровника, док о онима који су долазили у град има мало података.

На основу броја уговора не може се изводити закључак о интезивности караванске

трговине, јер неки каравани нису били регистровани у књигама, неки делови књига су
изгубљени.

Дубровачки трговци су преко Србије и Босне одлазили у Угарску, Румунију и

Бугарску. Међутим, поносници који су преузимали робу у Дубровнику никада нису ишли
тако далеко. Границе до којих су ишли била је долина Лима, горња Дрина, Борач,
Врхбосне, Високо и Олово. Чак ни до Новог Брда се није ишло без претовара робе. 1428. у
Босни је један караван дошао до Зворника. Поносници из Дубровника су код Вишеграда,
Гласнице, Рогатице уступали место другим поносницима до Зворниика, или неког другог
места.

71
 Најстарије вести о дубровачкој караванској трговини односе се на Брсково, које је у
другој половини 13.и у првој половини 14.века било главно упориште приморских
трговаца у Рашкој. Било је и рударско средиште и трг, одакле се даље односила роба у
унутрашњост, а вероватно је било и полазна тачка за караване ка Приморју.

Од средине 14.века његово место заузима Пријепоље, које се у уговору помиње

први пут 1343. Из Пријепоља је роба даље преношена за Сјеницу, Трговиште, Ново Брдо,
Пећ. Дубровачке караване су привлачили и српски манастири у Полимљу, те су трговци
често истоварали своју робу у Милешеви. Значајна караванска станица био је манастир
Св. Петра у Бијелом Пољу, као и Бања код Прибоја.

У долини Лима, после Пријепоља, највише се помињу Комарани код Бродарева,

који су припадали деспоту Ђурађу пре него што је ступио на власт, а одатле је био и
Прибил Кућинић, властелин Вука Бранковића. Неки каравани заустављали су се у Брези,
где је била граница деспотовине и земље Сандаља Хранића.

Од Пријепоља низ Лим значајни су били Буковица, поред манастира Св. николе,
Равно и Дренова. Циљ јеедног каравана из 1365. било је село Црнча, које је припадало
патријарху. Реч је о селу које је још Стефан Првовенчани даривао манастиру Жичи.

У уговорима некада није назначено директно место на коме треба истоварити робу,
већ се само каже код Лима. Из Дубровника су два пута водила у Полимље. Први је ишао:
Требиње-Билеће-Гацко-Чемерно-Тјентиште-Фоча до Пљеваља, или Дрином до Лима. Овај
пут је познат као Дрински или Босански. Други је био Језерски пут, који је ишао преко
Оногошта, у изворну област Пиве и преко Таре избијао на Лим. Коришћен је и пут од
Оногошта, преко Жупе, Мораче и Колашина ка горњем Полимљу.

За Пријепоље се ишло преко оба пута, а помиње се и караван који је из Видина,

Језерским путем преносио робу у Дувбровник. За Комаране се ишло преко оба пута.
Некада је избор пута зависио од Влаха, који су због својих потреба настојали да прођу што
ближе својим катунима. За Трговиште се ишло преко Језера.

Горње Подриње било је значајно за караване. Фоча је била завршна тачка пута
преко Чемерна и долине Сутјеске и самим тим караванска станица. Горажде је имало исти
значакј као Фоча. Вишеград је често посећиван у периоду од 1433-7. Рејон трговаца који
су преузимали робу у Подрињу обухватао је доље Полимље, слив Западне Мораве и Ибра,
средње Подриње, Колубару и Рудник.

Најпосећеније место у Босни био је Борач, град Павловића. Из њега се даље могло
ићи у североисточну Босну. Овај Борач се налазио на Прачи, а не крај Власенице, како је
Јиречек тврдио.

72
 Подручје око горњег тока Босна било је од велког значаја за дубровачку караванску
трговину. Врхбосна се јавља у уговорима једном, а каравани су пристајали највише у
Гласинцу, код неке цркве, одакле су узимани нови поносници за Сребреницу, Зворник. На
самој реци Босни, главна тачка је била Високо.

Нека места се не могу сигурно убицирати. Љубсково се 13 пута наводи као циљ
каравана из Дубровника, а из уговора се може лоцирати, само се на једном месту помиње
као станица на путу за Сребреницу. Љубсково треба тражити у босанском Подрињу, где се
налазило племенито Дињичића. У близини Љубскова налазила се и Ликорда, за коју је
Јиречек нетачно сматрао да је у Рађевини у Србији. У септембру 1413 један караван је
имао циљ место Жлеби, вероватно данашњи Жлијебови, на путу од Гласница и из долине
Праче за Подриње.

За Олово су водила два пута, преко Коњица или Загорја, даље ка Зворнику и
Сребреници. Сребреница је са Дубровником била повезана преко Подирња и Чемерна.
марта 1435.кастелан Владислав Мрђеновић опљачкао је караван који је долазио из
Сребренице. Преко Загорја ишло се и у Борач, Прачу и Рогатицу.

Било је и каравана који нису полазили из самог Дубровника, већ места у околини.
Караван од 80 коња кренуо је 1401. из Цавтата за Полимље. 1426. један караван кренуо је
из Слана за Пријепоље. Ван територије Дубровника, помиње се караван из Билеће ка
Пријепољу и Моска ка Вишеграду. Из Дријева и Некрања кретали су каравани ка Врбацу
и Коњицу.

О караванима који су долазили у Дубровник вести су изузетно оскудне. сачуван је

уговор из 1377. о олову које је требало донети из Праче у Дубровник, из Каменице,
Дежевице и Бродарева, као и 25 товара воска из Фоче. Не зна се о уделу Влаха у
караванима који су стизали у Дубровник, али свакако се нису враћали празних руку након
испоручене робе.

О караванима који су крстарили Балканом остало је трага у архивиским кињгама

уколико су били нападнути. У земљи сремског краља Драгутина 1313. једна турма имала
је неприлике са рудничким цариницима. 1455. један караван са сребром из Смедерева, био
је нападнут код Перне, близу Босанске Крупе.

Дубровачка трговина, као и каравани, стајали су под надзором државних власти.

Постојале су извесне обавезе о којима је влада морала водити рачуна, нпр по уговору са
царем Душаном, Дубровчани нису смели да превозе оружје преко српских земаља.
Интеревенција државних власти била је потребна посебно у немирним временима прве
половине 15.столећа, када је власт прешла на поједине великаше.

Крајем 13 и почетком 14.века од владе је постављан заповедник каравана, који се

обавезивао да ће бранити караван, одређивати коцком ко ће први прећи реку, а сви

73
учесници каравана су му се морали покоравати. Имао је право да изриче казне, мада
можда је то право припадало кнезу. Капетан је некада носио повељу у којој су одређене
повластице, као 1302, када је капетан носио повељу краља Милутина, ка Брскову.

Капетан се последњи пут помиње 1332, а после тога је његову дужност преузео
трговац који је склапао уговор са крмарима. Капетан се поново помиње тек 1464, као
караван-баша. Можда је, услед турске опасности, поново уведен капетан. Само 1302.
помиње се писар у каравану.

Примићур или крамар био је старешина поносника. Назив примићур је византијскг

порекла и код нас је обично означавао катунара. Био је познат Власима у Херцеговини. По
њему је и напојница крамарима називана примићурина. Реч крамар спада у старе немачке
речи позајмљење од Саса. И оријентални утицај осећао се још од 1359. када се помиње реч
караван у дубровачким књигама, а стигла је преко Византије, где се први пут помиње у
списима Константина 7. Из Приморја је продрла латинска реч турма.

Крамар склапа уговор са трговцима, организује караван и вода га ка циљу. Првих

деценија 15.века караване су углавном водили Хлапац Станковић, Херак милошевић и
Дубравац Милићевић. Крамари и поносници су били Власи из Херцеговине и Црне Горе:
Бањани, Дробњаци, Малешевци, Мириловићи, Пилатовци.

Нема података о изгледу каравана, али се он свакако није много разликовао од

данашњег. На челу каравана јахао је крамар, на најбољем коњу са звоном око врата, а
остали коњи су били повезнаи уларом за репове или самар. Темпо и правац одређивао је
калауз. Пут се прелазио без журбе, путовало се само по дану. У почетку се ноћило под
шатором, а у већим местима каравани су свраћали у стан, а бригу о роби преузимао је
стањанин.

Награда за понос одређивана је у новцу, и то по товару, врло ретко глобална цена

за караван. Различите околности су утицале на цену: врста роба, годишње доба, сигурност
путева, углед крмара. Цена расте од краја 13.века због опадања цене новца. Само се за со
плаћало у натури, и то половина товара давана је Власима, било у Дубровнику или на
тргу. Новац се исплаћивао пола у Дубровнику, пола на тргу, мада је било случајева када су
добијали све унапред или по извршеном задатку.

Уговор између трговаца и крмара садржавао је прецизне обавезе за обе стране.

Али, нека правила су се током времена усталила да нису уношена у уговор. Крамар се
обавезивао да ће довести одређен број коња да натовари робу. Трговац је био дужанда
спреми робу за све унајмљене коње. Некада је било предвиђено колико коња мора имати
седло за јахање.

Задржавање на путу трговци нису волели, захтевали су да се иде најкраћим путем,

а власима је забрањено дуже задржавање у својим катунима. Крамар је узимао пуну

74
одговорност за робу, морао је да је чува и брани. Како су путеви постајали несигурни, од
средине 14.века у уговор је, све чешће, уношена одредба да Власи, на захтев трговаца,
склоне робу на безбедно, или чак да је врате у Дубровник. Власи су били одговорни за
штету услед пада робе са самара. Крамар није сносио одговорност уколико би неко од
великаша напао караван или војска. Нека места су означена као опасна-Винчац у
Невесињу.

Хлапац Станковић је прихватао да гарантује безбедност при пролазу кроз земље

Павловића и Косача. Некада су крамари пристајали да трговцима плате половину отете
робе.

Каравани су највише страховали од Турака. Ниједан крамар није прихватао

надокнаду штете коју би начинили Турци, али су били дужни да спроведу караван на
сигурно место, у случају њихове појаве. Каравани су више страдали од Турака на земљи
која није била турска, а по речима Дубровчана, у њиховој земљи је владао мир, а пљачке
су строго кажњаване. Али, било је ту тумачењу закона на штету хришћанских трговаца.

Неки уговори предвиђавају да трговци не смеју примати робу трговаца која није
обухваћена уговором. Уговором је некада одређено да крамар мора повести одређен број
људи да прати караван. Трговци су некада захтевали велики број људи да прати караван
због несигурности пута или велике вредности робе.

Сваки уговор је садржао клаузулу о санкцијама у случају неиспуњења обавеза.

Одређивана је новчана казна за обе стране, мада често само за Влахе; у случају да не дођу
по робу, да угине коњ на путу или ако се не држе правог пута. Предвиђени су и јемци који
су гарантовали за Влахе да ће испунити обавезе.

Спорови између Дубровчана и Влаха решавани су пред дубровачким судом.

Дубровчани нису имали честе сукобе са Власима. Крамари су били људи који су уживали
поверење код Дубровчана. Поред ситних крађа, било је и великих недела. За време
конавоског рата, приликом једног напада људи Радослава Павловића на Дубровчане,
Власи једног каравана, њих 170, збацило је товаре соли са коња, и почел да пљачка
разбијене Дубровчане.

Примићури су пристајали и да их трговци изведу пред туђи суд, као Херак

Милошевић, који је пристао да га изведу пред суд било где у Србији и Босни. Постојала је
и казна за крамаре која је, у случају необављеног посла, ишла господару Влаха.

Дубровчани су некада захтевали да им се верује само на реч, без полагања заклетве.

Велика брига за каравае биле су царине и дажбине при пролазу река, јер је често
долазило до злоупотреба. Царине су углавном плаћали трговци, мада има и случајева када
то чине крамари (један крамар је плаћао све царине до Олова, али је добио још 10 гроша

75
по товару, затим трговци су плаћали, једном приликом, царине краљу Босне, а Власи
кнезу Павлу Раденовићу). Царине које нису раније постојали трговци су преносили на
крамаре, можда и по налогу владе да не би створили незгодан преседан.

Каравани који су кретали ка унутрашњости Балкана нису били велики. Мали

проценат каравана имао је више од 50 коња. Највећи каравани који су кренили из
Дубровника су: 337 товара соли до Коњица или до Брадине, 442 товара соли до Горажда и
600 товара соли до Подвисоког. Каравни који су из Србије и Босне приспели у Дубровник
били су нешто већи.

Караванска трговина није престајала током целе године, а најактивнија је била у

септембру, октобру и новембру, мају и јуну. Децембар, јануар и фебруар су најслабији
месеци, а април и март нешто бољи од њих.

О роби која је превожена караванима нема пуно вести. Ту јее било разне робе:
тканина, со, усољена риба, уље, вино, шалитра, калај. Новчана вредност товара тканине
процењена је једном на 100, а други пут на 130 дуката. Товар олова износио је три стотине
либара, калаја 414 либара. Со је преношена у врећама, и једном је забележено да су власи
дали своје вреће, па се не зна да ли је то правило или изузетак. Товар соли имао је три
мерице.

2.4. Душанова царска титула у очима савременика (Михаило Динић)

Према античком схватању, које је прешло на средњи век, на земљи је могло

постојати јединствено васељенско царство, које би обухватило целу хришћанску екумену.
Прво такво царство била је Византија, која се ове теорије није одрекла све до своје
пропасти, о чему сведочи писмо цариградског патријарха Антонија 1393. московском
кнезу Василију.

Према овом систему, све државе нису биле равноправе и постојао је хијерархијски
систем држава, на чијем челу је била Византија, испод које су биле остале државе. Само
такво царство могло је издавати законе универзалног карактера, a остале државе заколе
локалног значаја. Хијерархијском схватању ранга државе, одговара и схватање да
владаоци чине породицу краљева. На челу је византијски цар. Остали владари, у односу на
ранг своје државе, били су разврстани у различите категорије: деца царева (владар
Бугарске), браћа (владаоц Немацаца, Француза), пријатељи. На крају је била група владара
која није ушла у породицу владара. При одређивању овог односа, године нису играле
никакву улогу. Формално, чланови породице бли су обавезни на послушност према
старешини.

Византија није остала неспоран носилац идеје васељенског царства. Прво је то

право присвојио Карло Велики, па бугарски владари од Симеона, а затим и цар Душан.

76
Свако узимање царске титуле, Византија је сматрала узурпацијом. Али, и сама Византија
је морала чинити извесне уступке. Попустили су пред Карло Великим 812, кога су
признали само за цара Франака.

Притешњена од Симеона, Византија је била приморана да му призна царску

титулу, ограничивши је на Бугарску. Његовом наследнику Петру, Византија је признала
право да се назива царем Бугарске, а био је ожењен унуком Романа Лакапина. Владаоци
обновљене бугарске државе називали су се царем, а они најмоћнији називали су се царем
Бугара и Грка (Иван Асен, Иван Александар, Иван Шишман).

Хијерархијско схватање о односу држава рано је продрло у Србију, а најјасније је

изражено у повељи Стефана Немање Хиландару, где се наводи да Бог утврди Грке
царевима, Угре краљевима, а њега постави да влада српским земљама као велики жупан.
Али, већ његов наследник Стефан Немањић, премда на почетку своје владе, у повељи
манастиру Хиландару понавља речи свог оца, изједначиће Србе са Угрима.

Развој односа између Византије и Србије до средине 14.века довео је да краљ

Душан пође даље и покуша да уздигне Србију у ранг царства. Али и до Душанових дана
било је присутно схватање да то место припада Византији. Још за архиепископа Данила,
византијски цар је васељенски, па чак и за његовог настављача.

Нема вести о реакцији властеле и свештенства на проглашење царства. Крунисање

Душана за цара извршено је на државном сабору. Из каснијих извора, када нема Српског
царства, наилазимо на осуду Душанових поступака. Први пут то срећемо у биографији
патријарха Саве 1, где се наводи да Душан уздигну архиепископа у ранг патријарха без
благослова цариградског патријарха. Ово мишљење је настало после анатемисања Душана
и патријарха Јоаникија од стране цариградског патријарха. И цар Душан је схватао тежину
ове пресуде, али је умро оставивши ову злобу непогребену.

Ово схватање се одржало и касније. Биоград деспота Стефана наглашава да се краљ

Душан самовољно прогласио за цара и наводи да је крив за расклол српске и византијске
цркве. Природно је да је ово мишљење настало у време када је Србија одавно напустила
претензије да замени Византију и када су њени владари носили титулу која је добијена од
византијских царева, чиме је српски владар признао врховни положај византијског цара.
Како је деспотску титулу кнез Стефан добио од Јована 7, који је замењивао Манојла 2,
приликом борвака у Цариграду 1410, и Манојло му је потврдио ту титулу.

Уздизање Србије на ранг царства, није наилазило на општу осуду свих учених
људи. Писац житија старца Исаијее, говори оДушану са поштовањем и симпатијама, а
ћутке прелази преко разлога шизме.

Патријаршија

77
 Царство без патријаршије није се могло замислити. Питање на које је аутор
одговорио јесте коју је титулу добио патријарх Јоаникије. Постојало је мишљене да је он
проглашен само за патријарха Срба, не и Грка, да се би вређала осећања грчког
свештенства. Објашњење су проналазили у томе што се Јоаникије за живота нигде не
спомиње са овом титулом. Тек његов наследник, Сава 4, узео би титулу патријарха Срба и
Грка, као одговор на анатему.

Међутим, на основу записа расодера Калиста, Динић је доказао да је титула

патријарха од почетка била патријарх Срба и Грка. Наиме, у овом запису се наводи да је
Калист преисао четвороблаговестник у дане првог патријарха Срба и Грка, Јоаникија
6863. год. Јоаникије је умро 3.септембра 1354 у Полумиру на Ибру. Како је 6863.год
трајала од 1.9.1354-31.8.1355, овај запис је могао настати или прва три дана септембра,
или непосредно после тога, када вест о његовој смрти још није била стигла до манастира
Св. Теодора код Скопља, где је Калист радио. Како год, овај запис је значајан јер показује
патријархову титулу и сведочи да је он од почетка био патриајрх Срба и Грка.

Проглас Душана за цара Срба и Грка највише се тицао Византије, али она измучена
грађанским ратом, није могла преузети одлучне мере. Једино је црква, погођена као и
држава, на челу са патријархом Калистом анатемисала цара, патријарха и архијереја.
Душан је настојао да среди ситуацију, али без успеха. Византијски Нићифор Григора и
Јован Кантакузин осуђују Душанов поступак и обојица га називају само краљем.

Став Грка

Постоји документ издат од Србина, написан од Грка, који јасни одражава став Грка
према проглашењу царства и патријаршије. То је документ који је издао деспот Јован
Угљеша о измирењу са цариградском црквом, очигледно написан од Грка. То се види и
по томе што је Душаново име погрешно наводи, као Стефан Урош, а и по начину на који
се говори о њему. Потписујући ову осуду, Угљеша је заборавио да захваљујући Душановој
политици носи титулу деспота и држи област.

Али и у случају Србије, Византија је морала да тражи компромисно решење.

Преседани су постојали и могли су се применити. Као што је бугарски владар био цар
Бугарске, тако је и Душан могао бити цар Србије, што је и учињено. Постоји повеља цара
Јована 5 Палеолога од јула 1351, којом он на молбу преузвишеног цара Србије и љубазног
ујака кир Стефана потврђује поседе Хиландару. Невоља је натерала Јована 5 да учини
уступак Душану, како би га придобио за борбу против Кантакузина.

Поступак Јована 5 је у супротности са анатемом коју је бацио Калист. Ово се

објашњава неприликима у Византији. Калист је изабран за патријарха 10.јуна 1350. и
остао до почетка лета 1354, када га је Кантакузин збацио, али када је Јован 5 заузео
Цариград 22.новембра 1354, Калист је враћен. Како је Јоаникије умро 3.9.1354, анатема је

78
свакако изречена пре његове смрти, а највероватније у време слоге између Јована
Кантакузина и Јована 5 Палеолога.

Душан је био крунисан за цара благословом прота Свете Горе, игумана и

истакнутих монаха. То је последица доласка Свете Горе под српску власт и Душанове
дарежљивости манастирима. Издајући повељу Светогорцима, у новембру 1345, када је
одлука о проглашењу царсва пала, Душан је присајао да се прво помиње име византијског
цара у манастирима. Не зна се да ли је ово настављено и после Душановог царског
крунисања, вероватно јесте. У својим актима, Светогорци називају Душана царем.

Пред крај Српског царства, Света Гора није била непосредно њему потчињена, већ
деспоту Угљеши, који је 1368. вратио цркве и манастире на својој територији под власт
васељенске патријаршије. Међутим, то није изазвало промене у титулисању српских
царева. У документу из 1369-1370 српски и византијски цареви се помињу напоредо.
Овоме су допринели и дарови које су светогорским манастирима даривали српски
владари. Ни када је Света гора дошла поново под византијску власт, Душан је и даље
називан царем, мада приметно је да они Душана никада не називају царем Срба и Грка,
већ само наш цар или цар Србије. Само се у једном хиландарском акту игумана Доротеја
помиње се благочастива и христољубива царица Срба и Грка, кир Јелена.

Царигаадска црква задржала је свој став према Душановом крунисању и уздизању

патријаршије све док је Царство постојало и док није дошло до измирења цркава 1375.
Али, када су се цркве нагодиле, а Царство нестало, патријарх Нил октобра 1386. говори о
доброчинствима цара Србије.

Поред цара Уроша, на то достајанство претендовао је и његов стриц Симеон.

Одмах по Душановој смрти прогласио се за цара и безуспешно покушавао да збаци
Душана. Његова власт је била ограничена на Епир и Тесалију. Титула му је била цар
Ромеја и Срба. Како су се Симеон и Урош односили један према другом у погледу титула
нема података, али вероватно су сматрали један другог узурпаторима. За Симеона се зна
да је Душана сматрао као славнох и блаженог господара и брата ми цара кир-Стефана.

О Симеоновом покушају узурпације говоре византијски извори, у којима се може

видети и како су Грци гледали на његово царско достојанство. Кантакузин га нигде не
помиње са царском титулом. Другачији став према Симеону имају писци Јанинске
хронике, Комнен и Прокло. Не нарочито образовани, они нису схватали значај царске
титуле, а и пишу доста после Душановог крунисања. О њему говоре са титулом цара. О
Симеону говоре да је од стране војске проглашен за цара, да су му Етолци клицали за
цара, да је Трикалу изабрао за царско седиште, о његовој жени Томаиди говоре као о
августи, о сину као о цару Јоасафу. И после Симеонове смрти, једна монахиња се сећа
вчаде благочастивог цара Симеона 1388.

Став Запада

79
 Став западног цара према цару у Србији, открива писмо Карла 4, упућено самом
Душану, 19.фебруара 1355. Писмо је писано у Пизи, и Карло у њему Душана назива
драгим братом, поздравља његову намеру да се придружи католичкој цркви, нуди му
посредништво за мир са Угарском и помоћ у даљим освајањима Византије. Али, писмо је
упућено Стефану, краљу Рашке. Тако Карло 4 назива Душана и у писму упућеном Јовану
5 Палеологу.

Како је и на западу била раширена идеја о универзалности царства, разумљиво је

зашто Карло 4 назива Душана краљем. Ипак то није спречило да се на Западу рашири
употреба царске титуле за српске владаре, као Петар Сухенвирт.

Бугарска

Бугарска се није устезала да приизна Душану царско достојанство. Њена црква је

дала пристанак за уздизање архиепскопије на ранг патријаршије. Бугарски патријарх
Симеон крунисао је Душана, заједно са патријархом Јоаникијем. Свечаности је присуствао
вероватно и бугарски цар Иван Александар, кога Душан у повељи манастиру Зографу
назива братом. Овакво држање Бугарске проистекло је из присних односа две државе.
Душанова жена Јелена, била је рођена сестра цара Ивана Александра. Ипак, идеја о
универзалности царства нарочито је истицана у време цара Ивана Александра, и он је увек
приказиван у пуном орнату васељенског цара.

Папство

Случај папе Иноћентија 3 и Бугарске јасно показује став курије према

претендентима на царско достојанство на Истоку. Од 1200. вођени су преговори да
Бугарска приступи унији са католичком црквом. Бугарски владар Јоханица, који је себе
називао царем Бугара и Влаха, тражио је од папе, као цену за унију, царску круну и титулу
патријарха за старешину бугарске цркве. Папа у писмима избегава да Јоханицу назове
царем и даје му титулу господар Бугарске. Молбу за царску круну, посматра као молбу за
краљевску круну, а старешини бугарске цркве је спреман да да титулу примаса.

Другачије Курија није могла поступити ни према Душану. Ни Душану ни Урошу

они не признају царску титулу. Чак и у време када Душан обећава унију, папа га никада у
писму не назива царем, а када се патријарху Јоаникију обраћа да се заузме за унију,
наглашава да је он незаконито постао царем. Колико је у католичким круговима било
немогуће да владар Србије носи царску титулу сведочи и следећа епизода. Наиме, према
Филипу Мезијеру, када је папски легат Петар Тома био у Србији ради преговора о унији,
одржао је мису на коју је позвао католике. И поред тога што је цар Душан, наводно под
претњом смртне казне забранио католицима да дођу на мису, то је учинио витез Палман са
300 својих најамника. Када је позван на одговорност, рекао је цару: ,,Краљу. теби војну
службу дугујемо, а Богу веру католичку!“

80
 Угарска

Угарски краљ је унео Србију у своју титулу почетком 13.века и никада је није више
избацио, а кроз читав средњи век Угарска је настојала да оствари своје претензије и
овлада Србијом. Она ниије радо гледала на уздисање Србије на ранг краљевине, што је
према Теодосију довело до рата. Премда се временом помирила да владар Србије носи
титулу краља, од претензија није одустајала. Природно, Угарска није признавала
Душаново царско крунисање, јер би тиме Србија заузела више места у хијерахији од саме
Угарске. У томе је Угарска врло доследна и увек и Душана и Уроша помињу као краља
Рашке.

Занимљиво је како су Дубровчани прилагођавали српску титулу у зависности коме

су се обраћали.

Дубровник није имао разлога да се уплиће у питање легитимности прогласа

Царства, и послао је једно посланство да присуствује свечаном крунисању краља Душана
за цара.У писмима и актима они увек Душана и Уроша називају царевима. Међутим, када
се обраћају Угарској, они и Душана и Уроша увек називају краљевима Рашке.

Пред смрт цар Душан је издао разрешницу Мароју Гучетићу да му није остао
ништа дужан. Међутим, цар урош је упорно тражио неки дуг од Гучетића, због чега су се
Дбровчани обраћали угарском краљу за заштиту. У писму Лудовику, оба цара називају
краљевима Рашке, а и одлуци већа називају оба владара царевима.

Дубровник

На Душанову и Урошеву титулу Дубровчани су водили рачуна и у односима са

анжујском краљицом Јованком. Цар Душан је одредио да од дохота који су Дубровчани
исплаћивали цару, сваке године се одвоји 200 перпера за капитол у Барију. Република то
није чинила без посебног овлашћења српског цара. У писму краљици Јованки,
Дубровчани Душана називају краљем. Ово је одговор на Јованкино писмо, тако да су
Дубровчани вероватно преузели титулу из писма за Душана. То открива да ни Анжујци
нису признавали Душанову царску титулу, јер су они били титуларни латински цареви.

Дубровчани су водили рачуна и о Симеоновој титули. Када је он посало посланика

са неким захтевом у Дубровнику, о чему се расправљало у Већу умољених, Симеон је
означен само као господар. Али, изгледа да су и Дубровчани у одговору избегавали да
назову Урош царем.

Венеција

Однос Венеције према Душановом крунисању био је равнодушан. Они нису

избегавали да га признају за цара, али нису ни ревносно водили рачуна о његовој титули.
Када их је Душан обавестио да спрема крунисање за цара, они су му се захвалили што их

81
је обавестио и да се радују његовим успесима, али посланство нису послали. Такође,
Душан је у одлуци назван краљ Рашке.

У Венецији су српске владаре називали час краљевима час царевима, или и

краљевима и царевима. Међутим, када су се Душану директно обраћали, користили су
титулу цара. Када дужд Андрија Дандоло издаје повељу о примању Душана за млетачког
грађанина назива га царем и краљем.

Босна

Мало је познато како је Босна гледала на Душанову царску титулу. Односи између
две земље били су затегнути због хумског питања, а поред тога, босански бан је отворено
признавао врховну власт Угарске. Није искључено да се Стефан Котроманић устезао да
Душана назива царем. Директне потврде нема, али када Млечани резимирају молбу бана
за посредовање код Душана, говоре о краљу Србије. Ипак, постоји једна повеља у којој
бан Стефан награђује свог властеилина за верну службу када ми беше рашки цар узел
Нови мој гради. Босна је вероватно поступала као Дубровник, у зависности од сиуације.

Када се Тврко 1 сремао да се прогласи за наследника Немањића, морало је за њега

исрснути питање коју ће титулу узети, царску или краљевску. На крају је крунисан венцем
краљевства српског. У својој првој повељи, у којој говори о свом крунисању, Твртко
избегава да помене цареве српске. Тек касније се у једној његовој повељи помиње господе
српске краљеви и цареви. Разлог због кога је Твртко заобишао царску крунну може бити да
ије хтео да изазива Угарску, можда зато што је у Србији у то време у Србији Душаново
крунисање осуђивано, али свакако и карактер универзалности царства. Твртко је увиђао да
Босна не може претендовати на наслеђе Византије као Душанова славна Србија на три
мора, а то му нису дозвољавали ни верски односи у Босни. Чак и у преузимању
византијских звања на српском двору, Твртко се ограничио само на она која су постојала у
време краљевства-казнац и логотет. Чак и место крунисања било је повезано са
краљевством. У Милешеви је почивао Св. Сава, коме је српска црква приписивала заслуге
у уздизању српске државе на ранг краљевства. И први наш родослов настао је у вези са
Твртковим крунисањем. Састављчу родослова било је познато схватање да је св. Сава нека
врста небеског чувара лозе Немањића, јер се у житију патријарха Саве каже да се краљ
Вукашин дрзнуо на каљевство, не обазревши се на проклетство Св. Саве. Твртку, који је
себе сматрао наследником Немањића, као природно место крунисања наметала се
Милешева, где се налазио Савин гроб.

2.5. Сугуби венац (Сима Ћирковић)

О смислу Твртковог крунисања за краља, највише говоори аренга логотета Владоја

из Рашке у повељи за Дубровчане од 10.априла 1378. Није случајно што је то истакнуто у
овој повељи, јер се њоме преносе права српских владара према Дубровнику на Твртка.

82
 Сугуби венац се у овој повељи употребљава фигуративно: он је двоструко, јер
одговара двема државама-Србији и Босни, које су дошле под Тврткову власт. Међутим,
када се говори о круни у даљем тексту користи се богомдаровани венац. Питање је откуд
венац у апстрактном и државносимболичком значењу.

Термин венац упућује на старије српске споменике где се јавља венац мученика,
венац победника, венац младенаца, царски и краљевски знак. А. Соловјев је показао да је
српски венац подразумевао све што и грчки стефанос и да се само изузетно покушавало
са одвајањем инсигније од осталих значења, увођењем речи дијадима. Као термин за
круну, у Византији се усталила реч стема, која се употребљавала и у срској канцеларији.

Венац и венчање имали су важност у Србији већ од 12.века. Стефан Немања,

предајући власт свом сину, венча га и благослови. Крунисање Стефана Немањића у том
погледу има преломан значај. Већ од првих наследника за њега је коришћен надимак
Првовенчани. Са круном са запада, допрле су и неке запдањачке теорије о круни, попут
светог венца, који се јавља код Доментијана, а који нема паралелу на западу.

Од Милутиновог времена, венац се често помиње у повељама, као знак краљевске

власти, што је резултат утицаја Византије. У Византији венац није имао апстрактно
значење. И у време Стефана Дечанског и краља Душана венац се помиње као знак
краљевске власти. Ипак, у санкцији повеље за манастир Св. Николе у Хвосну, венац се
одваја од личности која га носи и припада низу владалаца. Овде се сусрећемо са круном
као трансперсоналном симболу владарског достојанства.

У Душановој повељи од 2.маја 1355 прети се проклетством од свих светих

православних царева и од богодарованоог светог венца царства ми. Термином царства ми
повлачи се разлика између владара и његове личости. Византијским схватањима не
одговара тервин свети венац. У повељи цара Душана за Богородичин манастир у
Архиљевици помиње се први венац, који одговара српском краљевству и подразумева
други, који одговара освојеним византијским земљама. Од овог првог венца до сугубог
венца је само један корак.

Ово доказује да се схватање о венцу у Србији жилаво одржавало. Ово схватање је,
посредством логотета Влаткаприлагођено тренутним потребама. Пронађена је јединствена
формула о двоструком венцу, који је Бог даривао Твртку за две државе којима је завладао.
Учење о двострукој круни ослањало се на тезу да је бан наследник српских Немањића. Он
је то могао постати само након што је завладао делом српских земаља. Зато у аренги се
наглашава да су се његови прародитељи у царство небеско и да српске земље немају
пастира. Твртко је могао да се сматра сродником Немањића, али његова веза је била
танка.

Да би се што јаче нагласила Тврткова веза са Немањића, настао је први српски

родослов. Састављен је, вероватно, у Милешеви. У аренги из 1378. Немањићи се узимају у

83
целини као владајући род и они су сви прародитељи Твртка. То показује да се није толико
инсистирало на генеалошкој повезаности, колико на немањићком светородном пореклу. У
једној раној Твртковој повељи срећемо генеалогију од Пирјезде, а учење да су
Котроманићи готског порекла, забележено је у 15.веку, као и име породице. У сваком
случају, наслеђе босанских прародитеља давало је право да се венац господе српке,
удвостручи и назове сугубим венцем.

Предуслови за изграђивање доктрине о двострукој круни створени су осамдесетих

година 14.века. Непријатељство са Николом Алтомановићем довело је Твртка у додир са
српским земљама. Резултат тог непријатељства био је савез са кнезом Лазаром, а након
расапа Николе Алтомановића, део српских земаља, од Лима до Неретве и од горњег
Подриња до мора, нашли су се под Твртковом влашћу.

После расапа Николе Алтомановића, карта српских области постала је једноставна.

Областима су господарили кнез Лазар, Вук Бранковић, Ђура Балшић, Радич Бранковић и
бан Твртко. Свест о државној целини није се лако угасила, што говори повеља Ђурађа
Балшића из 1373, где је исплаћивање светодмитарског дохотка условљено обновом
српског царства. Нико од ових велликаша није се могао наметнутити другом, нити је имао
већа права од другог.

Тврткова власт над делом српске земље није се разликовала од осталих господара.
Али, његов положај се разликовао, јер он је био владар једне државе, припадао
владарском роду и био далеки рођак Немањића. То му је омогућила да обнови српску
монархију, а том циљу је имала послужити и теорија о сугубом венцу.

Своје краљевање, као владање над Србијом, подвлачи Твртко у помеунтој аренги,
као и о укидању кумерка солског у Драчевици, где себе представља као једног у низу
српских владара. Твртко преузима и права која су припадала српским владарима, као и
односе са Дубравником. Кад се бори за Котор, подвлачи да је то град његових претконика,
када шаље војску на Косово он сматра да његова држава тамо бије битку. Дубровчани су
прихватили Твртка за српског краља и њему исплаћивали данак.

Не зна се колики је био Твртков утицај у Србији. Балшићи нису признавали

Твртково крунисање, а о држању кнеза Лазара и Вука Бранковића нема података. У
прилог да су признали Твртка може ићи чињеница да су билиу добрим односима. Лазар и
Твртко заједно помажу хрватске великаше, противнике угарских краљица и Жигмунда. О
томе можда и сведочи податак да Лазар и Вук не склапају споразуме са Дубровчанима се
до 1387, а Балшићи то чине већ 1379. Уколико су га Лазар и Вук признали за врховног
господара, у Твртковој земљи можемо разликовати три дела: старе босанске земље, српске
земље под Твртковом влашћу и српске земље којима су господарили српски феудалци под
врховном Твртковом власти. Оно што се налазило у Твртковим рукама, постепено је
срастало у једну целину.

84
 Ипак, јерусалимски митрополит Михаило 1387. обраћа се кнезу Лазару, како би му
Дубровчани исплатили доходак. То показује да се на Твртка као краља у црквеним
круговима није озбиљно рачунало, што је ослабило његове позиције на делу српских
земаља.

Српски обласни господари се осамостаљују када Твртко почиње да води

актиивнију политику на Западу. Утисак је да реалност Тврткове српске краљевине губила
временом. Међутим, косовкса битка показује да су Тврткове амбиције још увек жива, мада
дешавања из те године су веома замршена. Твртко је у огорченом непријатељству краљем
Жигмундом, а Лазар се почетком те године мири са њим, а док су Лазарева и Тврткова
војска ратовале на Косову, Жигмунд спрема поход на босанског бана.

Али, после Косова је откривена сва нереалност Твртковог крунисања. Лазареви

наследници су постали турски вазали, а Вук пришао Жигмунду. Ако се одржало и до
тада, Твртково признање за српског краља, тада је свакако престало. Ипак, краљевства се
није одрекао ниједан Твртков наследник. Остала је титула, али држава је постала
искључиво босанска. За време Дабише и Јелене, српске области су коначно одвојене.
После ангорске битке, две државе воде потпуно другачију политику према Угарској, а
када деспот Стефан добије од угарског краља Сребреницу, дошло је до трајног
непријатељства Србије и Босне.

Бледело је и сећање на Твртково крунисање. У повељи краља Остоје за

Дубровчане, у аренги је изостављено место о сугубом венцу, али остало је место које
говори о господи српској као краљевим прародитељима. Твртковој концепцији остао је
највернији Жигмунд, који је 1408. и 1410. захтевао да буде крунисан као Твртко. Жигмунд
је био врховни господар обе државе које је подразумевао сугуби венац, те је његова тежња
за крунисањем разумљива.

О месту крунисања говори једино Орбин, који каже да је Твртка у Милешеви

крунисао српске митрополит. У прилог ове тврдње наводило се да је манастир био под
српском влашћу и да је тамо био гроб св. Саве. Датум је био 26. октобар 1377. Међутим,
Ћирковић упозорава на речи у аренги, где се каже идох у српску земљу, те поставља
питање да ли је можда у питању Жича. Према аренги из 1378. Твртко је ишао у српску
земљу да учврсти престо својих родитеља и тамо је крунисан на краљевство својих
прародитеља. Појам српска земља не мора да се односи на територије ван Тврткове
власти. Будући да се за области око Дубровника у Твртковој канцеларији користио појам
поморске, онда је сасвим могуће да се и за земље у унутрашњости, под Твртковом влашћу
користи назив српска земља. Посебно, што је и немањићка титула била српске земље и
поморске, а тако је и у изворима бележено.

О обреду крунисања се не може ништа рећи. Н. Радојћић је у књизи о Твртковом

крунисању тврдио да је морао да се подвргне православном обреду.

85
 У повељи из 1378. забележена је и краљевска титула: У ХРИСТА ИСУСА
БЛАГОВЕРНИ И БОГОМ ПОСТАВЉЕНИ СТЕФАН КРАЉ СРБЉЕМ И БОСНИ И
ПОМОРЈУ И ЗАПАДНИМ СТРАНАМА. У овој титули је недвосмислен израз Тврткове
концепције о обновљеном српском краљевству. Јасно је да је Твртко узео српску титулу.
Твртко је заобишао Душанову царску титулу и определио се за краљевску из бројних
разлога, а најважније је то што је морао имати сагласност угарског краља.

Узео је краљевску титулу, али са елментима царске. Пре свега израз Србљем, стоји
у вези са Душановом титулу цар Србљем и Грком. Додата је Босна. Поморје у његовој
титули није значило поморске немањићке земље из краљевске титуле, већ области
освојене од Визатније. Поморје није одговарало ниједној територији коју је држао краљ
Твртко, већ је резултат преузимања српске титуле. Али, покушало се идентификовати са
приморским областима под Твртковом влашћу, што се одразило употрем Приморја уместо
Поморја, што се јавља у повељи из 1382.

Исто тако и Западне стране су преузете из српске царске титуле. У последњим

годиама Твртка, у титулу је укључена Хрватска и Далмација. Већ Стефан Дабиша
обнавља стару босансску титулу, задржавајући и српску титулу, па је он:краљ Србљем,
Босни, Приморју, Хумској земљи, Доњим крајем, Усори, Подрињу, Соли, Западним
странама и к тому. Уз Зпадане стране се почела везивати нека област којом је босанскии
краљ стварно владао. Јавља се и краћа титула-краљ Србљем, Босни, Приморју и к томе.

Уз краљевску титулу Твртко је узео и име Стефан, које је у Србији имало

државносимболичко значење. За Твртка ово име је постало важније од личног, те се увек
потписивао као Стефан Твртко, а неретко и само Стефан. Сви његови наследници су
носили име Стефан: Стефан Дабиша, Стефан Остоја, Стефан Остојић, Стефан Твртко
твртковић, Стефан Томаш и Стефан Степан Томашевић.

Твртко је на свом двору прихватио титуле које су постојали у Србији у доба

краљевства: протовестијар, логотет, ставилац, али не и оне из доба царства. Преузети су и
обичаји српске канцеларије: босанске повеље су добиле аренгу, а почела се употребавати
српска минускула, која је добила име босанчица. Ипак, у повељи Дубровчанима се
настављају традиције обе канцеларије, па се у српском делу налази формула створи
милост краљевство ми, а у босанском делу краљ се заклиње Дубровчанима. Вероватно је
и лав, који се јавља на печатима цара Уроша, преузет је на великом златнику бана Твртка.

Документи показују да је краљевски ранг признаван босанским краљевима. Нешто

компликованије било је са Угарском, али важније је питање какоо је околни свет разумео
Твртково крунисање као обнављање српског краљевства.

Дубровчани су примили Твртка као наследника српских земаља, пристали да му

исплаћују светодмитарски доходак, тражили потврду ранијих српских повеља и признали
га за краља. У њиховим документима, Твртко је бележен као краљ Рашке, краљ Рашке и

86
Босне. Али, већ под Дабишом Босна избија у први план и он је у дубровачким
документима бележен као краљ Босне.

Венеција је такође прихватила Твртково крунисање, као и титулу коју је он

наметао. Међутим, код његових наследника увек стоји титула краљ Босне, а Рашка се
додаје само када се репродукује титула.

У процесним актима инквизиције у Торину постоји занимљив податак. У том акту

је наведена једна комбинација. Знало се да је Босном раније владао бан, а наводи се да
сада њоме влада рашки краљ. Овај документ је важан јер показује да је краљевство у
Босни обновљено српско краљевство, па чак и за оне који нису имали појма о стварном
значењу.

Угарски краљ Лудовик је свакако био обавештен и сагласан са Твртковим

крунисањем и обновом српског краљевства. То се види у писму Дубровчана из 1378, где
моле краља Лудовика да се заузме код рашког краља и свог рођака, да спречи довоз
намирница у Котор, да не би постао млетачко упориште. Да није Лудовик био сагласан са
крунисањем, не би Дубровчани употребили титулу краља.

О мотивима краља Лудовика може се само нагађати. Твртковим крунисањем у

односима према Угарској није се ништа мењало. И после Лудовикове смрти, између
Твртка и краљица остали су неко време стари односи. Краљице су ишле даље у
признавању Твртка као српског краља, јер је он сматрао да му град по праву припада.
Међутим, када је Твртко почео да пружа подршку властели у Хрватској и Далмацији,
стање се променило. Жигмунд Луксембуршки оспораво је Твртку краљевску титули и у
акту из 1389. наводи да се спрема за поход против босанског бана. После потчињавања
нееких далматинских градова, Твртко је у своју титулу унео Хрватску и Далмацију. Пред
крај Твртковог живота, поведени су преговори између Босне и Жигмунда, али није
познато како су завршени. Жигмунд је тада вероватно признавао Тврткову титулу, као
што је признавао и Дабишину.

Жигмунд је био спреман да призна босанско краљевство, али да га што пре пренесе
на себе. Крунисање за краља Босне, ставио је Жигмунд у свој програм. Његове тежње се
могу пратити у етапама.Први траг пада у лето 1393. када је Жигмунд резервисао само за
себе верност и верну службу војводе Хрвоја, после Дабишине смрти. Када је 1394. под
Добором потчинио краља Дабишу, натерао је босанску властелу да, после Дабишине
смрти, њега прихвати за краља. Ипак, после Дабишине смрти 1395. Жигмунд није
остварио свој циљ, па је на босанснком престолу остала Јелена, Дабишина удовица.

1398. на власт је дошао Стефан Остоја и крунисао се 1399, тако да је успостављено

стање из времена Твртка. Ладислав Напуљски је 1406. потврдио Босни границе из времена
Кулина бана, које су Босанци очигледно тражили. Далмацију и Хрватску, Ладислав је
држао преко Хрвоја, свог намесника.

87
 Након покоља под Добром, Жигмунд је приморао властелу да га прихвати за
босанског краља. У повељи за Иваниша Нелипића, тражио је да га крунишу онако како је
Твртко крунисан. У пролеће 1409. Жигмунд се спремао да из Србије оде у Босну и тамо се
крунише за краља. Али, ништа није обављено. Жигмунд је поставио за вицекраља Босне
херцега Хрвоја. Најближе крунисању био је Жигмунд у јесен 1410, када су Дубровчани
спремали поклоне и повеље на потврду, али и тада је план пропао.

Од тада је Жигмунд одустао о планова ка Босни. Изабран је за римског цара, а у

Босни је прихватио Стефана Остоју за краља, као вазала са традиционалним обавезама, То
је и потврђено 1415.

Поново се Жигмунду пружила прилика да решава судбину босанског краљевства у

време Твртка 2, кога је наговорио да препусти краљевство рођаку Херману Цељском, у
случају да остане без наследника. Иако тешко остварива, ова одлука створила је проблеме.
После смрти Твртка 2, Урлих Цељски се појавио као претендент на круну, и ометао је
угарском двору потврђивање Стефана Томаша, који је изабран почетком децембра 1443.
Захваљујући Јанку Хуњадију, спор је решен у корист Стефана Томаша, коме је Томаш
обећао данак.

За време Стефана Томаша, центрана власт била је слаба у Угарској, па је он

настојао то да искористи и ојача позицију босанског краљевства. У повељама из 1446. и
1458. помињу се Хрватска и Далмација у титулама босанског краља. Он је чак тражио и од
папе круну. Али, до доласку Матије Корвина сређени су односи и босански краљ је за
њега био вазал.

Стефан Томашевић је такође тражио од папе круну и бискупе. Папа му је изашао у

сусрет у обе ствари, што је изазвало оштру реакцију Матије Корвина. Подсећао је папу на
срамну предају Смедерева. Због тога је Стефан Томашевић једва добио опрост, а
добијањем круне од Рима и крунисањем од стране папских легата, босански краљ се
изједначава са угарским краљем. Ипак, и овај спор је решен споразумом, по коме је све
остало по старом. Утврђен је вазални однос, а после погибије краља Стефана, као
наследник његових добара у Дубровнику, појавио се краљ Матија Корвин.

Босанско краљевство је у очима савременика било независно и од династије и од

територије. тако су 1490. прављене комбинације да Матијин син, Иваниш Корвин посане
босански краљ, премда се само мали део некадашње бсанске краљевине налазио изван
турске власти.

Постоје две теорије о круни којом је Твртко крунисан: Јиречек је сматрао да је то

круна Стефана Прововенчаног, а Владимир Ћоровић да је рећ о некој новој круну.
Занимљив податак појваљује се о круни у време босанско-угарских ратова почетком
15.века. Краљ Жигмунд у повељи за мачванског бана Ивана Моровића спомиње
заузимање Бобовца, као града у коме се налазила круна босанског краљевства.

88
 Овај податак је важан јер се види да је у Босни посебну улогу играла нека круна,
која је била обавезна у обреду крунисања. Тој круни се обично приписивала велика
старост и порекло од најстаријих и најславнијих владара. Она се чувала као реликвија на
једном месту. Помињање Бобвца као града у коме је чувана круна указује да је и у
поступању са круном, Босанцима узор била Угарска. Круна Св. Стефана (угарског) чувана
је у Вишеграду. Све ово говори у прилог Јиречековој тврдњи.

Једном збачени босански владари, по повратку на власт били су поново крунисани,

што је случај са Твртко 2, који је 1421. поново крунисан. Ово сведочи о високом угледу
круне и обреда крунисања.

Обред крунисања задаје велике потекоће. За краља Томаша се зна да је крунисан у

Милима, у централној Босни. Питање је ко је обавио крунисање, јер католичких
свештеника није било, а место крунисање је далеко од праволсавних центара. Сама
босанска црква тешко да је учествовала у обреду крунисања, јер је то далеко од њеног
учења и схватања. Можда сакрална страна крунисања није била битна, али са том тврдњом
је у супортоности изјава краља Твртка 2 у повељи Венецији, где спомиње своје свето
крунисање.

Томашево тражење круне из Рима сведочи о прибијању државе уз католичку цркву,

али оно је било уперено и против турске и угарске врховне власти над Босном. Евгеније 4
је послао круну Томашу, али је она враћена у Рим, а то је Стефан Томашевић оправдавао
страхом од Турака и тиме да није истерао из своје државе јеретике и манихеје.

Маја 1446. очекивало се да ће Томаш и краљица Катарина, ћерком Стефана

Вукчића Косаче, крунисати у Милима. Легат Томозини издао је признаницу за круну која
није послужила. Изгледа се остало при старој круни, а разлози нису познати. Можда став
Стефана Косаче, страх од Турака, босанска црква.

Стефан Томашевић је затражио круну од папе Пија 2, и њоме је био крунисан од

стране легата, и уз сагласност босанске цркве, у Јајцу, вероватно на дан св. Гргура
Чудотворца, 17.11.1461. Сакрални карактер је дошао до пуног изражаја, али детаљи нису
познати. Ово крунисање имало је за циљ да искаже јаче везивање Босне за хришћански
свет.

О одјеку Твртковог крунисања у земљи сазнајемо нешто од Мавра Орбина. Из

његовог казивања се наслућује да је Твртко настојао да и однос према властели уреди
према немањићком узору. Међутим, сачувана је само једна повеља властели од Твртка,
тако да се скоро ништа о томе не може рећи.

Твртково крунисање је утицало на изграђивање схватања о држави, сасвим

различитог од оног у доба бановине. У периоду банова, Босна је и као политичка целина и
као територијални оквир била неодвојина од личности владара. Држава је била владаније

89
босанских банова. Разликовање јавне и приватне власти се није још наметало
савременицима.

Босна је чувала патримонијалне црте дуго, када их у суседству није било.

Титулисање Вука као млађег бана је вероватно резултат прилагођавања босанских
концепција. При даривању и потврђивању поседа, при задавању и потврђивању вере, са
владарем се јављају и чланови породице.

После крунисања за државу се почиње употребљавати тремин краљевство. Касније

се помиње и краљевство босанског. Овај термин је код Дубровачна некада означавао
државу, а има примера и када се односи само на краља-краљевства и велможа русага
босанског.

Русаг се први пут јавља у документу краљице Јелене из 1397. Реч је мађарског
порекла. Русаг босански или русаг краљевства босанског је босанска држава, али од
почетка 15.века, то је и босански државни сабор.

Венац је у току времена уступио место круни, почтеној босанској круни, који се у
нашим изворима ретко јавља. Али, дубровачки документи показују да се често користио.
За круну се везују трибути, градови, поседи. Све што је припадало круни било је недељиво
и прелазило је на наследника. Од Твртковог крунисања у Босни се не помире никада
савладарство, што сведочи да је круна недељива.

Схватање да су власништва круна недељива јасно се запажа када се упореди са

територијама обласних господара, где су задржани патримонијални односи. Њихове
територије су се могле делити, земље су се наслеђивале по приватном праву.

У изворима срећемо и да се круни дуговала и послушност службеника и верност.

Истицање круне није ослабило краљевски положај. Наравно, и краљеви су имали

ауторитета који је уживала непролазна и вечна круна. Круна је наспрам станка, сабора
властеле, који је себе сматрао русагом. И станак и круна учинили су много за очување
Босне као јединстевеног политичког оквира. А у том очувању, имао је удела и сугуби
венац.

2.6. Поклад краља Вукашина (Сима Ћирковић)

Први који је упозорио на дубровачко казивање о покладу краља Вукашина био је

Константин Јиречек. О овом покладу и дубровачкој лојалности према синовима краља
Вукашина говорили су и дубровачки полсници код војводе Сандаља Хранића 1423.год:И
дошли су у Дубровник, а властела су их добро примила и вратила им онај депозит који је
био положио њихов отац у време свог благостања, о коме нити су знали, нити су га

90
тражили. Јиречек је саопштио о томе депозиту податке којима је располагао:знао је да се
о покладу водила парница, али није знао њену садржину.

Главни извор за расправу јесу документа из серије Sinteze di Cancellaria, где се

говори о парници између општине и наследника властелина Павла Барабића, у којима се
налазе најбитнији подаци о покладу краља Вукашина.

Краљ Вукашин је поклад оставио код властелина Павла Барабића, а не код

општине. Код њега је оставио 295 литара финог сребра, тј 96,73 кг сребра, чија је вредност
5600 перпера. Вредност депозита зависио је од цене сребра у појединим раздобљима, због
чега су искрсли одређени проблеми, захваљујући којима је остао траг о покладу.

Павле Барабић је свакако био човек од краљевог поверења. Та породица се до

Павла називала Витанићима. Они су били у пословним односима са Вукашиновим
протовестијаром Богданом Кирзмићем. Вукашин је поклад вероватно оставио неку годину
пре смрти, и он није у вези са депозитом који је Марко подизао 1361.

На основу других примера може се закључити да је Вукашин, уз поклад, оставио и

упутства шта треба чинити са покладом после његове смрти. Може се закључити да
Вукашин није тражио камату, јер ни Дубровачка општина ни Барабићи нису имали у том
погледу обавеза према Вукашиновим синовима.

Након Вукашинове смрти депозит је остао код Павла Барабића. Тврдње

Дубровчана да је тај поклад заборављен нису тачне. Први поменнастао је три године после
Вукашинове смрти. Павле, који је умро пре 8.јуна, диктирао је свој тестамент 7.априла
1374, у присуству Никше Гучетића и Јакете Проданелића. У тренутку смрти, Павлова
деца, ћерка Маруша и син Макоје били су деца, па су се о имовини бринули епитропи,
жена Првула и властела Стефан Соркочевић, Никола Менчетић, Михаило Мартинушић,
Марин Бенешић и Климе Гучетић. Њима се пре 8 јуна обратио Дабижив, протовестијар
или логотет Вукашинових наследника. Дабижив је прегладао рачуна депозита и примио 30
дуката за своје трошкове.

Међутим, пре новембра 1375. Велико веће је донело одлуку да Општина преузима
бригу о Вукашиновом покладу. Општина је примила од епитропа 5000 перпера и о томе
начинила исправу, коју су чували Барабићеви наследници.

Тих 5000 перпера није била потпуна вредност Вукашиновог поклада. И општина и
епитропи очекивали су да може доћи до прецизнијег обрачуа. Од тада, поклад је био у
рукама општине 20 година, и она се служила тим новцем. Општина је имала извесних
заплета са наследницима Павла и његовим синовцем Луком, јер је и део њиховог новца
примљен у општину. 1383. извршен је обрачун обавеза опшине према Павловим
наследницима и о Вукашиновом покладу.

91
 Прелом је настао 1394, када су се Вукашинови синови, Андрејаш и Дмитар
појавили у Дубровнику, тражећи свој део поклада. Не зна се када су дошли у Дубровник,
јер су за 1394. изгубљене одлуке већа. Парница између Општине и тутора Павлових
наследника почела је крајем јула. На основу преуде, види се да су Вукашинови синови
били у Дубровнику 27.јула, када им није био исплаћен цео износ. До 10.августа њихови
делови били су исплаћени и они су кренули у Угарску, где се Андрејашу губи траг, а
Дмитар је ступио у службу угарског краља.

Заплет је настао јер је краљ Вукашин оставио поклад у фином сребру, чија се цена
мењала. Вредност поклада била је другачија у тренутку када га је краљ предао, другачија
када га је општина преузела, а другачија када је требало да га исплати.

У лето 1394.Општина се осећала обавезном да Вукашиновим наследницима

исплати поклад у односу на цену коју је тада сребро имало у граду, што је било више од
5000 перпера, па је општина захтевала од Барабићевих наследника да надокнаде разлику.
Адвокати епитрома су трвдили да код њихових клијената није ништа остало и да је у
тренутку предаје поклад вредео 5000 перпера због цене сребра других трошкова, где су
као пример наводили 30 дуката датих логотету Дабиживу. Општина је тврдила да у
нотарској исправи о предаји поклада општини није наведено да је поклад у потпуности
исплаћен.

Суд је пресудио да вредност сребра треба обрачунавати по цени у тренутку предаје

поклада Општини. Наследници Барабића били су дужни да надокнаде разлику између
5000 перпера и тако обрачунатих 295 литара сребра, одбивши 30 дуката датих Дабиживу.
Општина је била дужна да надокнади разлику услед неједанке цене у тренутку
преузимања и исплате поклада.

Кнез и судије су утврдиле 10.августа 1394. да је литар сребра 1383 вредео 19

перпера. Вредност поклада у тренутку када га је преузела општина била је 5605 перпера.
Барабићеви наследници су дуговали још 561 перпер и 9 гроша, а од тог дела Андрејашу и
Дмитру исплаћено је 374 перпера и 6 гроша, а трећа трећина је остала у Дубровнику,
резервисана за краља Марка.

О том делу говори и Јиречек. У августу 1399. у Дубровнику се појавио Дмитар,

тражећи део МАрковог поклада. Веће умољених је одлучило да му исплати под условом
да докаже да Марко нема законитих наследника и да се обавеже да ће он платити уколико
се неко појави да тражи Марков део поклада. Износ је могао бити исплаћен у сребру или
да се литар сребра обрачунава у вредности од 7 и по дуката. Износ од 187 дуката и 3
гроша исплатио је Мартинузије, син Павла Барабића. Он је у исто време узео 93 перпера и
7 дуката од налседника Луке Барабића и тиме су заплети око Вукашиновог поклада били
завршени.

92
 Вукашинова жена је надживела свог супруга и налазила се уз синове три године
после очеве смрти. Занимљив је податак да је она имала логотета и протовестијара и да се
бринула о Вукашиновом покладу. Како је Марко био млади краљ још за очева живота, за
очекивати је да је он наследио његове земље и сва права. Дубровачки податак се може
објаснити на два начина. Први, да су Вукашинови синови и жена живели заједно и да је
Марко у првим годинама био под мајчиним старатељством. Друго тумачење је да је Марко
био на једној, а Јелена са осталим синовима на другој страни. Тако би Дабижив био само
њен логотет или протовестијар.

С. Димитријевић је приказао нумизматичку грађу и из ње се види да се у

Вукашиновој области и после 1371. ковао новац и да су то чинили благоверна краљица
(70 примерака), благоверни краљ Марко (30) и благоверни Андрејаш (26). Хронолошки
оквир датовања новца је од 1371. до 1395. Димитријевић је претпостављао да је Јелена
вршила регентску и владарску функцију у време интерегнума и владавине краља Марка.

Ћирковић тврди да је Андрејаш могао бити господар једног дела Вукашинових

земаља о чему може сведочити и његова задужбина, црква св. Андреје на Тресци. О
заједничкој политици краља Марка и Андрејаша нема савремених података. Мислило се
да су Марковом погибијом и Андрејаш и Дмитар изгубили ослонац у Македонији и
отишли. Међутим, на основу хронологије се види да су се браћа разишла: Марко је остао
турски вазал, а Андрејаш и Дмитар су прешли најљућим турским противницима, Угарској.

Не зна се зашто су Андрејаш и Дмитар напустили Македонију. Али, њихов одлазак

је хронолошки близак догађајима из зиме 1393/4, када је Бајазит окупио своје вазале у
Серу са првобитном намером да их побије, од чега је одустао. Манојло Палеолог спомиње
да су састанку присуствовали још Теодор Палеолог и његов синовац Јован, а за остале
владаре уопштено говори као владари хришћана. Лаоник Халкокондил наводи и кнеза
Стефана Лазаревића и Константина Драгаша. Након одустајања од убиства својих вазала,
Бајазит приморао Теодора Палеолога да писмом нареди предају неких градова у Мореји.
Фебруара 1394. Бајазит је заузео грофовију Салону. У Тесалији га је напустио Теодор и
отишао да организује одбрану којих је требало да преда Бајазиту на Мореји. Бајазит је
потом опсео Манојла у Цариграду. Лаоник говори да су се неки хришћански владари у
Серу заверили да више неће долазити на Порту. Ово свакако не важи за кнеза Стефана,
краља Марка и Константина Драгаша. Међутим, то нису били сви хришћански владари, а
међу њима је заиста дошло до подела 1394. Ђурађ 2 Страцимировић Балшић управо тада
нуди своје поседе Млечанима, а Константин Балшић, верни Бајазитов вазал, постиже
успехе и заузима Кроју. Вук Бранковић није међу Бајазитовим вазалима после 1394, а губи
земље 1396.

Можда је дошло и до раскола међу Вукашиновим синовима у погледу политике

према Бајазиту и да су стога напустили земље и преко Дубровника отишли у Угарскку.

93
 Услед нетаччног тумачења једне дубравечке инструкције из 1403, мислило се да је
Андреаш тадда био жив. Међутим, са сигурношћу се може тврдити да је он умро између
1394. и 1399, јер те године сам Дмитар тражио део Марковог поклада, који би свакако био
подељен да је Андрејаш тада био жив, а и од Дмитра се тражило да докаже да Марко нема
других законитих наследника.

Намеће се питање о Вукашиновом четвртом сину Иванишу. Код Орбина,

Вукашинови синови су наведени следећим редом: Марко, Иваниш, Андријаш и Митар. По
Орбину, Иваниш је отишао код Балше 2 и погинуо је у бици код Саурског поља 1385. Ако
је овај податак тачан, разумљиво је зашто се његово име не помиње у дубровачким
документима о Вукашиновом сребру. Међутим, теже је разумети зашто га нема у повељи
краља Вукашина Дубровчанима од априла 1370. Можда је био дете, као и Дмитар и
кћерке, који се не помињу.

2.7. О времену увођења младог краља Стефана Душана у управне надлежности у

Зети (Дејан Јечменица)

У Дечанској хрисовуљи истакнуто је да је краљ Стефан Урош 3 венцем краљевства

српког био венчан у један дан с богом дарованим сином Стефаном, на Богојављење
6.јануара 1322. Тада је Душан, уз име Стефан, понео и титулу младог краља. Такође, и
Данилов ученик истиче да исте године када Урош 3 прими очев престо, у то време венча
на краљевство сина својега вазљубљенога, нарекавши га Стефан млади краљ.

Иако је установа младог краља подразумевала и део територије којом би њен

носилац управљао, то у случају Стефана Душана се није догодило одмах. Тако је сматрао
Константин Јиречек, који не наводи годину, али смешта тај догађај пре сукоба Стефана
Дечанског са братом Владислов. Слично су сматрали и Михаило Динић, Сима Ћирковић.
Ћирковић ипак додаје да млади краљ због свог узраста није могао сам да управља, па су
му вероватно били додељљени саветници. Раде Михаљчић навди да се млади краљ првих
година није одвајао од оца.

Најважнији извор за ово питање је сведочанство биографа краља Стефана Уроша 3.

Он наводи да је краљ свом сину обећао дати и до по државе свога краљевства, али додаје
да се то догодило пошто су прошле многе године и када је млади краљ доспео да
савршеног узраста. Из житија се види да је Стефан Душан постао млади краљ 1322, а да је
у управне надлежности уведен тек пошто је прошло више година. Из овога се види да
Стефан Душан у тренутку крунисања није имао довољно година да управља делом
државне територије.

На основу овога се намеће питање када је Стефан Душан добио на управу одређену
област државе?

94
 Да би се одговорило на то питање најпре треба кренути од значења синтагме
савршени узраст. Контекст у коме је ова синтагма употребљена јасно упућује да је реч о
пунолетству. У средњем веку, када је реч о мушкарцима, пунолетство се стицало са 14
година.

На основу овог податка и године рођења Стефана Душана могло би се доћи до

податка када је он уведен у управне надлежности у Зети. У науци се усталило мишљење
да је Стефан Душан рођен 1308, у време када је његов отац започињао службу у Зети. Овај
податак засниван је на вести Нићифора Григоре да је Душан у време битке код Велбужда
имао 22 године. Ако се ово прихвати, савршен узраст Душан је стекао у време крунисања,
што је у супротности са оним што говори Данилов ученик.

Међутим, српски летописи (Копорињски, Студенички, Загребачки) једногласно

сведоче да је Душан рођен 6820. године од стварања света, што пада између 1.9.1311. и
31.8.1322. На основу овога, Душан би до савршеног узраста доспео између јесени 1325. и
лета 1326. О овоме може сведочити и заједнички портрет краља Стефана Уроша 3 и
младог краља Стефана Душана на икони поклоњеној цркви св. Николе у Барију 1325. где
се виде промене у односу на раније портретисања оца и сина.

Ипак, на основу свега овога било би смело донети закључак када је уведен млади
краљ у управнеадлежности у Приморју.

У дубровачким изворима млади краљ Стефан Душан се среће тек у време сукоба са
Брановијевићима, када су Дубровчани са мора, а босански бан са копна притисли хумску
властелу, која није могла да пружи отпор. Тада се као значајна личност из залеђа
појављује млади краљ. Он се до 17.априла 1326. писмено обратио Дубровчанима,
узимајући у заштиту Бранка Бранивојевића, називајући га својим човеком и захтевајући
од Дубровчана да прекину поморску акцију против њега.

На Великом већу 17.априла 1326. разматрана су писма која су била недавно послата
од сина краљевства. Занимљива је чињеница да Дубровчани Душана не ословљавају као
младог краља, већ као сина краљевства. То упућује да Дубровчани нису разумели у ком
својству им се обраћа краљев син. На основу извора види се да Дубровчани до тада нису
били упознати са титулом младог краља у српској држави. Дубровчани вероватно из тог
разлога ословљавају Душана као сина краљевства, јер су знали да је то сигурно исправно.

На питање зашто Дубровчани нису били упознати са променом у њиховом залеђу,

може се одговорити да је до ње дошло недавно. За највише осам дана Дубровчани су били
упознати са променом у њиховом залеђу, па 25.априла 1326. званични списи оптине
бележе господина младог краља.

На основу наведених података могуће је доћи до прецизног времена када је млади

краљ уведен у управне надлежности у Зети. Крајем марта 1326. краљ Стефан Урош 3 је

95
боравио у Зети, где је у Дању, 25.марта издао тројици дубровачких посланика, Јунију
Вукосавићу, Јунију Држићу и Јунију Лукаревићу издао повељу за Општину о слободи
трговине и другим посланицима, у присуству три сведока, војводе Младена, тепчије
Владоја и челника Ђураша. Војвода Младен се ускоро среће као најближи сарадник
младог краља.

Сасвим је могуће да је млади краљ Стефан Душан уведен у надлежности у Зету

крајем марта или почетком априла 1326. и да је то био разлог боравка српског краља у
Зети.

Након утврђивања године увођења младог краља у надлежности у Зети, може се

говорити и о његовом рођењу. Ако се прихвати податак Нићифора Григоре да је млади
краљ рођен 1308, излазио би да је Стефан Душан до савршеног израста и управе у Зети
доспео тек са 18 година, када се и престо могао наследити. Из засноване тврдње да је
млади краљ управу у Зети добио 1326, долази се до податка да је Стефан Душан рођен
1312, како бележе српски летописи.

Чињеница да млади краљ Бранка Бранивојевића назива својим човеком сведочи да

је Хум био у управној надлежности младог краља. Зета, где се налазио двор младог краља,
под Скадром, на обали реке Дримца, Требиње и Хум ччиниле су приморске земље у
краљевској титулатури и оне су биле дате на управу младом краљу Стефану Душану
почетком пролећа 1326.

Од краја владе краља Милутина као управник у Зети јавља се Илија, забележен са
титулом кефалије 1321. Положај је задржао и после промене на српскм престолу, па се
среће податак да је крајем августа 1322. боравио у Дубровнику као посланик краља
Стефана Уроша 3. У трибутном писму краља Стефана Уроша 3 пре 25.октобра 1325,
остављена је могућност да кефалија Илија подигне светодмитарски доходак. Његов син
Ђураш, помиње се са титулом челника у краљевој повељи издатој у Дању 25.марта 1326.

Кефалија Илија се среће у изворима и 25.априла 1326, када је Младо веће

оддлучило да га дарује сребрном чашом у вредности од 25 перпера. Раније се мислило да
је кефалија Илија остао на дужности до 1325, али из овог податка се види да је на тој
дужности био и 1326. Из овога се види да је он на положају кефалије остао и у првим
месецима управе младог краља. Тај податак не чуди, ако се има у обзиру да је област
младог краља обухватала све приморске земље, па је присуство искусног чиновника било
и неопходно.

У пролеће 1326, бар на територији Зете, може се говорити о три нивоа у

хијерархији државне управе. На најнижем је био кефалија, изнад њега млади краљ, а на
врху краљ свих српских и поморских земаља. Колико се ова структура одржала не зна се,
али у наредним годинама кефалија се не помиње, па је можда млади краљ одлучио да
непосредно управља старом историјском облашћу у Приморју.

96
 2.8. Мотив издаје (Раде Михаљчић)

Средњовековни писци догађаје тумаче вољом божијом, а последице казном-због

наших грехова. Збивања и историјске покрете тумаче предестинацијом. Судбина је била
предодређена. Стога се у косовским култним списима не може очекивати рационално
тумачење српско-турског сукоба и погибије кнеза Лазара. Ту су до изражаја дошла
фаталистичка расположења повлашћеног слоја посткосовске Србије. Неки су спас
тражили у монашкој ризи, неки обезбеђивали уточишта у светогорским манастирима,
куповином аделфата или примајући граанство Млетачке Републике. Према ккултним
списима, сукоб са Турцима био је предодређен-Након што је прошло мало сремена
постиже нас грехова ради наших богомпустна стрела-Измаилћани. Непознати аутор
Слова о кнезу Лазара упада Турака објашњава завишчу због благостања у Србији. Српско-
турски сукоб тумачио се неисторијски. У Житију и начелству кнеза Лазара, односно
Пећког летописа, наговештава издају као могуће решење погибије кнеза, али у наставку
додаје да су небеска знамења три године пре битке наговестила ове догађаје и смрт
кнежеву (крвав Месец, помрачење Сунца). Чињеница да се издаја помиње као узрок,
вероватно се у њој говорило у то време.

За разлику од Пећког, Студенички и Цетињски летописи изричито говоре о

бекству војску, из страха или невере.

Један запис из 15.века говори да су Срби у почетку надвладали, али да због

бекства неких српских чета надвладаше Турци. Овај податак о издаји дописан је касније
на иструганом месту, чиме је изворна вредност овог податка знатно смањена. И ово
објашњење српског пораза одговара предању.

Мотив издаје дуго није био забележен. Њега не помиње ни Константин Филозоф у
Животопису деспота Стефана Лазаревића. Он говори о ратнику који је убио султана, о
почетној предности Срба, али потом је султанов син ојачао и надвладао. За овај преокрет
лако се могла везати прича о издаји. Константин Филозоф нас обавештава о оклеветан
ратнику, који је, да би доказао своју верност, кренуо у сигурну смрт и доказао верност.
Под утицајем касније легенде, стиче се утисак да је Константин Филозоф остао недоречен
о косовској бици. Пометња о пометњи у српским редовима се наслућује, али о издаји нема
ни речи. У томе се тражила чињеница за држање Вука Бранковића у косовској бици. Као
историограф на двору деспота Ђурађа Бранковића, он није могао говорити о ономе што би
теретило породицу врховног господара. Међутим, Константина Филозофа косовска битка
интересује због деспотовог оца кнеза Лазара, односно због светородног порекла деспота.
Остали учесници мање га интересују, те он у житију наводи имена личности одређеног
друштвеног ранга. Од недовољних података Константина Филозофа речитије говори
податак да је деспот Стефан, Вуковог сина Ђурађа одредио за наследника.

97
 О издаји отворено пише Константин Михаиловић из Островице крајем 15.века у
делу Јаничареве успомене или Турска хроника. Код њега се мотив издаје подудара са
основним намерама његовог списа.

Константина Михаиловића су Турци заробили приликом освајања Новог Брда

1455, са два брата. Две године раније био је у српском одреду који је помагао у освајању
Цариграда. Убрзо је уврштен међу јаничаре, а ислам вероватно није примио. Константин
је био свестан своје верске и етничке припадности. Свакако му је у памћењу остало
предање о прошлости државе коју су Турци покорили. У турској тамници остао је од
1445-1463.

Часно је обављао своју војну дужнност. Због својих способности, напредовао је у

војној служби и после освајања Босне 1463. постао је заповедник утврђења Звечај на
Врбасу. Након повлачења турске војске, угарски краљ Матија Корвин предузео је поход
јужно од Саве. Осим Јајца и Звечаја, угарске трупе су лако заузеле ќрајеве недавно
покорене босанске државе. Посада Звечаја дуго је одоловела. Топовима порушене зидине,
ноћи су обнављали. Након предаје Јајца, предао се и Звечај. Највећи део посаде, међу
њима и Константина Михаиловића, угарски краљ је одвео са собом. А Константин је
захваљивао Богу што га је вратио међу хришћање. Из Угарске је доспео у Пољску, где је
крајем 15.века написао Јаничареве успомене. Ово је дело упутио пољском краљу Јану
Олбрахту.

Овај спис не садржи податке само о ширењу турско државе од пада Цариграда до
1463. Као султанов поданик, упознао је обичаје, вештину, али и прошлост Османлије.
Збивања из своје прошлости везује за ранију српску и турску историју. Али, када излази из
оквира свог деловања, његово излагање није темељно. О ранијој српској и турској
историји обавештава се из предања. Тамо где мемоари прелазе у историју, Константин
није поуздан.

Константин излаже историју Османског царства. Међутим, његов циљ нису

мемоари, ни хроника, ни историја. Његово дело је војно-политички спис, спис о ратној
вештини Турака, о предности и недостацима њиховог ратовања. Он је писао са јасним
циљем, да његово дело послужи као извор обавештења и да подстрек хришћанима у борби
против Турака. Он позива хришћане на слогу, јер су Турци разједињене хришћанске
државе лако покоравали. Он ту наводи примере из прошлости. Најпре наводи како је
Мехмед 2 покорио једног по једног арбанашког властелина, јер је један посматрао док је
други покораван. Разједињење српске снаге Турци су потукли у бици код Трепање 1454.

Константин осуђује сукобе хришћанских владара. Угарски краљ Матија је ратовао

против Чеха. Константин наводи да је са половином снага које је употребио против Турака
могао истерати Турке преко мора.

98
 Константин увек осуђује издају, наводећи примере из садашњости или прошлости.
Као султанов поданик, уверио се у последице издаје. Од заробљених дечака из Новог
Брда, султан је изабрао 8 за своје коморнике. Њих осморица су одлучила да убију султана.
Један од њих, Димитрије Томашевић, открио је заверу. Завереници су мучени и убијени, а
другови су их сахранили. Издајних је постао велики господин на двору, али је убрзо умро
од сушице. Бивши јаничар казује да је неки лупеж за колач открио Турцима да се босански
краљ налази у Кључу.

Константин нарочиту пажњу посвећује издаји на Косову. Издаји је претходила

неслога српске властеле, која траје још од времена цара Уроша, али се по њему наставља и
у време кнеза Лазара, кога сматра налседником Немањића. Он наводи да кнез није имао
општу подршку. Они који су били наклоњени кнезу јуначки су се борили, а они други су
посматрали битку. Због њихове невере, по њему, битка је изгубљена у петак у подне.
Издајници су, по султановом наређењу били погубљени. Пораз на Косову, Константин
тумачи издајом.

Јаничареве успомене сведоче да је средином 15.века кружила још једна прича о

издаји у бици на Марици. Наиме, два брата (Вукашин и Угљеша) пришли су султану, а
њима је цар Урош дао на управу бугарско царство. Српска војска је до ногу потучена у
близини Једрена и од тада је то место названо рашко уништење. Ту је, према јаничару,
завршио и цар Урош, коме је господ одузео разум. Два брата која су била против свог
господара, погубљена су по наредби султана због невере према своме владару.

Константиу је увек пред очима издаја и невера, којима супротставља јунаштво,

верност и слогу. Његово дело је издашан извор о етичким назорима његовог времена.

Треба веровати Константину да му је тешко пала битка за Цариград, јер је био у

одреду који је деспот послао у помоћ султану. Пошто је заробљен, на путу је покушао
бекство, али није успео. Из успомена следи да није променио веру ни име. Али, уврштен у
ред јаничара, витешки је обављао ратнички позив. Ипак, поклисарима босанског краља
одавао је намере Турака, али тек пошто је сазнао да су Турци са њима склопили лажно
примирје, које су намеравали да погазе.

Све издајнике чека смрт. То је порука колебљивим, јер поганици не трпе издајнике.
Казна смрћу је заједнички именитељ чина издаје у Јаничаревим успоменама. Њега је аутор
преузео из предања. Прве појмове о прошлости он је стекао управо из предања. Он је
одрастао у патријархалној средини, у којој су се по строгим назорима обликовале
неисторијске приче са стварним догађајима и личностима.

Порази код Једрена и на Косову, према забележеном предању, не тумаче се

истоветно. У оба је дошло до издаје, али последице овог чина нису имале исту тежину.
Пораз код Једрена тешко се могао избећи, јер војсци цара Уроша, и поред завидног броја,
недостајао је прави војсковођа. Имена браће која су прешла на султанову страну лако је

99
закључити. Међутим, имена господе која је надгледала бој на Косову, не може се ни
наслутити. Италијанска прерада дела Јована Дуке доноси имена виновника, али их не
опужује за издају. Преводилац је знатно проширио Дукин текст, располагајући и неким
новим вестима.

Он бележи да је први налет Срба на Турке био успешан, након чега је дошло до
пометње у хришћанској војсци, јер се проширила непроверена вест о издаји Драгослава
Пробишића, деспотовог капетана. Када је за то сазнао Влатко Влађевић, са својом
дружином се повукао са бојишта.

Држање Драгослава Пробишчића остаје нејасно, јер га не оптужује директно за

издају, док је држање Влатка Вуковића јасно-узмакао је на почетку битке, иако ју је он
започео успешно. Глас о побуни пронео се у тренутку када је Влатко Влађевић, по
кнежевом наређењу, спремао нови напад. Из текста произилази да се Влатко Влађевић
није сам повукао, јер се каже да је кнез напуштен од својих војсковођа, жив пао у руке
Турака.

Косовкса легенда у италијанскомм преводу Дуке састоји се из два деела. Први део
описује припрема кнеза Лазара за битку, Муратова преписка са Милошем Кобилићем,
кнежева вечера, здравица, убиство султана и погибија славног витеза, знатно се
приближио завршном облику и није се мењао.

Други део легенде садржи неразрађен мотив издаје. У предању име Драгослава
Пробишчића се више не помиње. Држање Влатка изазива недоумице, као и Драгослава
Пробишчића. Ликови који изазивају недоумице немају места у предању, што је један од
разлога зашто су потиснути из косовске легенде. Влатко Влађевић и Драгослав нису
познате историјске личности. Александар Соловјев је сматрао да је његово презиме
Пробиштитовић. Та породица је живела у околини Дубровника у 15.веку, а након
косовксе битке неки Пробистито је држао Кроју у Албанији. Родоначелник им је био
Иванко Пробиштитовић, коме је цар Душан потврдио баштину у Штипу и околини 1350.
Влатко Влађевић је историјска личност, човек Павла Раденовића и савременик косовксе
битке. Баштина му је била у Лађевини код Рогатице, а деловао је у крају око Требиња.
Спомиње се и Твртко Влађевић, ставилац Твртка 1. У Требињу је до 1392. деловао и
Влатко Вуковић, који је предводио босански одред, али о томе нема савремених податак.
О учешћу Влатка Вуковића сведочи дубровачки летописац са краја 15.века, као и Мавро
Орбин. Нема основе да се ови подаци оспоре, нити да се прихвати излагање Дукиног
преводиоца. До замене имена је могло доћи, о чему сведочи и препис Тврткове повеље од
10.априла 1378, где се уместо Влатка Вуковића помиње Влатко Влађевић. Можда су
обојица учествовали на Косову.

Рукописи Константина Михаиловића из Островице и Дукиног преводиоца били су

дуго непознати јавности, па је питање колико су утицали на ширење косовске легенде.

100
Верзије издаје који су они забележили не среће се код њихових савременика Дубровчана
Феликса Петанчића и Лудовика Цријевића Туберона. У делу Историја Турске Петанчић
нашироко пише о косовској бици. Његова пажња усмерена је на први део косовксе
легенде, чије језгро чини подвиг ратника и смрт султана. Са доста појединости, први део
легенде описује и Лудовик Цријевић Туберон. Оба писма разрађују давнашњу вест о
подвигу оклеветаног ратника, коју је први посведочио Константин Филозоф, за коју се не
зна када је и како стигла у Дубровник.

Путопис Бенедикта Курипечића, који је 1530. пролазио Косовом, бележи причу о

подвигу Милоша Кобилића, који је убио султана, након чега су Турци побегли. Према
њему до битке није ни дошло. Француски путописци из 16.века, Филип Дифрен-Кане и
Жан Палерн Форезјен бележе подвиг ратника и смрт султана, што се објашњава или
њиховим интересовањем за Милошево јунаштво или тиме да мотив издаје није био
довољно раширен.

Мотив издаје у косовској легенди усталио се почетком 17.века, после објављивања

Краљевства Словена Мавра Орбина, где се Вук Бранковић први пут оптужује за издају.
Према овом делу, Вук Бранковић се изваукао са свим својим људима, пошто је имао
тајнне преговоре са Муратом да изда таста, што је и учинио и потом се докопао дела
његових земаља. Њега је сустигла освета, о којој Орбин бележи две верзије. Према првој,
отровала га је ташта, а према другој, за издају му се осветио Ђурађ Балшић, који га је
ухватио и наредио да му одрубе главу.

Код Орбина се први пут наилази на све основне мотиве косовског предања, мада
нису спојени у чврсту целину. Али, захваљујући популарности Краљевства Словена и
усменом предању, мотив издаје се усталио у косовској легенди. Код Орбина је остало доса
ствари недоречено. Не зна се када је напустио битку, али по Орбиновим речима се спасао
са свим људима, што говори да је то учинио на почетку.

Списи који су настали пре Орбиновог дела не садрже друга имена издајника. За
Константина из Островице то су неверна господа која је надлегала бој, за Дукиног
преводиоца Драгосалв Прибишчић и Влатко Влађевић, али и војсковође који су напустиле
кенза. Избор је пао и усталио се на Вуку Бранковићу. Јакета Лукаревић, који је у опису
косовксе легенде користио Орбина, пише о Вуковом издајству. Лукаревићеви Обилни
изводи из дубровачких анала бележе да када је деспот Стефан покушао да у Зети као
намесника постави Ђурђа Бранковића, али Зећани су га одбили због љаге издајства оца
Ђурђева.

101
 2.9. Држава српских деспота (Андрија Веселиновић)

Војска
Војска је у средњем веку била главни ослонац државе, од њене величине, снаге и
организованости зависила је и снага, величина и стабилност државе, као и њен углед
заједно са угледом владара и династије.

О српској војсци и њеној организацији у средњем веку мало се писало, постоје два
обимнија рада посвећена феудалној војсци, први Стојан Новаковић, крајем 19.века, други
Никола Стијеповић, средина 20.века - јако марксистички погледи, оба су превазђена, више
корисних расправа на ову тему објавио је Гавра Шкриванћ, циљ овог рада је да укратко
прикаже развој војске и војне организације у доба Немањића, и до извесних промена у
периоду Деспотовине.

Организација српске средњовековне војске базирала се на два утицаја, једно је

словенско наслеђе, други је близак византијски утицај, и такође западноевропска искуства
која су дошла преко приморја, овај утицај ће касије бити јачи преко Угарске.

У време досељавања на Балкан Срби су имали племенско војно уређење, то је била

нека врста војне демократије, у рат су ишли они способни мушкарци, то је била „народна
војска“, родом је управљао најспособнији члан, племеном жупан, он је био војвода
племенске војске, истовремено и судија, најважније му је било управљање војском, ово
звање остаје и у феудалној Србији, претпоставља се да је и у војсци постојало подела по
декадном систему као и у Византији.

Жупани или војводе су на племенским скупштинама одабирали способне људе за

рат и они су називани ратници, у Летопису попа Дукљанинаналазимо трагове старе
словенске војничке организације, групе око вође и групе сродника, па тек онда долази
народ, сродници су морали чинити читаве мале војске.

У већим ратним сукобима у војску су ступили сви способни чланови заједнице,

једини критеријум је био способност ношења оружја, у изузетним приликама су
учествовале и жене. На словенску војску је утицај оставио и савез са Аварима, са којима
су заједно нападали Византију. Помогло је да се ослободе родовско-племенског уређења.
Ослобађањем од Авара образује се кнежевска власт и почиње организовање на иметку,
тада се ствара феудално друштво, а уз то је и христијанизација што утиче на стварање
новог друштва и војске.

Тада је на територији некадашњег Римског царства формирано феудално уређење

засновано на земљорадничкој баштинској својини, тако се и српска држава, која се
развијала на територији Византије, развијала на истој осннови, како каже Јиречек „Срби
су у очима суседа важили за храбар и ратоборан народ са којим су тешко ратовали и много

102
јаче државе, наводи низ примера од Манојла I Комнина па до цара Душана“. Димитрије
Кидон каже да Срби нису волели да ратују у далеким земљама.

Војска у доба Немањића добија устаљени организациони и формацијски изглед

који у основи остаје исти до пада под Турке, војска се састојалаиз пешадије и коњице, али
одлучујућу улогу има коњица, и то тешко оклопљена, у прво време Немањића војска је
организована по декадном систему: војводе → тисућници → сатници → педесетници и
десетници. Више чинове држало је крупније, а ниже ситније племство. Овај систем у
наредном периоду ишчезава.

Војска је почела да се организује по феудима зависно од величине поседа, декадна

организација се могла задржати у оквиру јединица баштина тј. пронијара.Ови су имали
обевезу према владару да опреме одређени контигент војника, тако је земљишни посед
остао основица за војну организацију земљишне или народне војске. Тај систем чиниће
основицу организације и у Деспотовини. Изван овог система, била је једино најамничка
војска. Постоји условна подела војске у средњовековној Српској земљи, на баштинску,
порнијарску, најамничку, крајишку и заманичку. Последње две су за период Деспотовине.
Постојао је и трећи род војске, пред коњице и пешадије, то су помоћни одред који се
брину о снабдевању.

Војску су, ако занемаримо најамничку, сачињавала два социјална слоја, крупна
властела са својом пратњом, ситна властела и властеличићи (баштиници и пронијари)
чине тешко оклопљену коњицу, најелитнији део војске; док су наоружани зависни сељаци
и Власи чинили бројчано већи део војске, лако наоружани пешадију и стрелци, као и разне
помоћне службе.

Баштинска војска

То је био основ за највећи део војног потенцијала, баштинска својина је основа

феудалног уређења - према 42. члану Душановог законика властелин је морао сопственим
средствима да врши војну обавезу, када то нареди владар. Ту дужност су дуговали и
зависни сељаци. Властелин се одазивао на позив владара, а насељеници са баштине су
војну службу вршили на позив свох господара, власника баштине.

Властелин се у одређеном року морао доћи на позив владара у пуној ратној опреми
и са одређеним бројем опремљених људи, све о свом трпшку. Стога је баштини дат
економски имунитет, ослобођена је осталим дажбинама.

Из члана 42. никаква санкција није предвиђена уколико властелин не изврши војну
обавезу, али из одредбе „Јустинијановог законика“ види се да је властелин дужан да се
одазове позиву, а уколико се не одазове биће лишен живота, а посед припада цару. Такав
поступак се сматра неверством. Члан 144. говори о властелину побеглици, поред
неверства највећи злочини су силовање и убиство и за ова три прекршаја судио је лично

103
цар. Осим најамника, у Српској земљи није постојала стална војска. Војска се скупљала по
потреби, али неку врсту сталне војске чинила је наоружана властела, стално присутна на
двору, ради личне одбране и друге потребе. То је била својеврсна школа за властелинску
омладину . Њих су обучавали искуснији ратници. Ово је било стално језгро владареве
војске, а баштинска војска се окупљала према потреби. „Војску војевати“ – оновремени
термин значи ићи у војни поход. Властелин је морао обучавати своје зависно
становништво за рат.

Колико је војна обавеза трајала тешко је рећи; Јиречек тврди да је трајала месец
дана, а Шкриванић сматра да је трајала 3 месеца. Ако је ситуација захтевала држала се
дуже на окупу. Владар се трудио да то што краће траје због материјалне производње.
Властелину је рат основно занимање, живот је проводио у витешким играма, лову и
припремама за рат. Обично је споро прикупљао људство у случају рата, обично је трајало
око месец дана; у изванредним случајевима се кретао са главнином војске у поход, а
остатак трупа се успут укључивао.

Црква и црквени поседи су били ослобођени свих обавеза у доба Немањића, пошто
је црква један од највећих земљопоседника ове повластице су утицале на војну моћ
државе. Свештеници су учествовали у походима за одржавање ратног морала, ишли су у
позадини са занатлијама. Неко од виших црквених достојанственика увек је ишао уз
владара (Стефан Дечански, кнез Лазар).

Али неки од црквених баштиника војника били су дужни да врше стражарску

службу у манастирским утврђењима (градобљуденије), оправку манастирских утврђења
(градозиданије); игумани су имали своју оружану пратњу.

И у периоду Деспотовине манастирска властелинства су била ослобођена војне

обавезе; ово ослобођење помиње се и у повељама деспота Стефана и деспота Ђурађа, али
се повлачи клаузула о давању војске; манастирски поседи се не ослобађају војне обавезе.

У време Деспотовине јављају се веће финансијске потребе; тај нови „данак

господски“ или „унче„ уведен је крајем 14.века. Зависно становништво ову обавезу је
исплаћивало у два рока, лети и зими, једна обрачунска унчаизносила је 20 динара. Новац
се сливао у владареву благајну за војне потребе. Тако су Стефан и Ђурађ могли имати
приличну најамничку војску, увек спремну и мобилну.

Већа пажња се поклањала летњим унчама. Ако би некога ослободили, то би била

зимска умча. Неки манастири су потпуно или бар делимично били ослобођени ове
дажбине.

На основу величине баштине и браја зависног становништва на тој баштиник је

владару дуговао одређени број војника. Вероватно је на Деспота Стефана утицао угарски
регрутни систем.

104
 Војне обавезе имали су и приморски градови, из Будванског статута се види да је
град давао 50 наоружаних људи под командом капетана, ако цар иде лично у поход,;
десети део ратног плена би давали цару; ове обавезе су важиле у доба Деспота.

Регулисан је био и положај странаца; у време краља Милутина Дубровчани су

издејствовали да не иду у војску, да не дају коње, ослобођени су и чувања утврђења, али
се у време Деспотовине мењају; забаштињени Дубровчани су сада добили обавезу
градозиданија и градобљуденија. Важила је за све градове Деспотовине где живе
Дубровчани (нпр. Опсада Н. Брда).

Деспот Стефан је наметнуо 1 дукат годишње Дубровчанима, намењен војним

потребама. Из Сребренице је на ове дажбине добијао 700 дуката годишње. Обрачунска
унча је износила 20 српских сребрних динара, док је за 1 дукат 12 динара.
Дубровчанима је у случају рата остављан рок да се повуку из земље, у
повељи из 1349. Тај рок је 6 месеци; раније је био краћи . У том року могу да прикупе
имање и дугове, заштите послове.

Пронијарска војска

Ово је војска која је прикупљана и опремана на пронијарским земљишним

поседима и само се по врсти поседа разликују од баштинске војске. Пронија је земљишни
систем који је стигао из Византије у време краља Милутина и све до пада под Турке
пронијом је располагала држава, могао је наследити само војноспособни наследник и не
може се ни продати ни купити, ни поклоити цркви, али се дешавало да владари поклањају
манастирима пронију.

Војничким законом, који је уведен у време Стефана Немање, штитио се властелин

и војник од других обавеза које се не тичу војне службе.

За уступљену пронију био је дужан да се одазове позиву владара и испуни војну

дужност. Одазивао се сам, наоружан и на коњу или са одређеним бројем војника које би
наоружао о сво трошку. Уколико не би испунио дужност, изгубио би пронију, мада владар
је могао одузети посед без икакве кривице пронијара.

Стефан Лазаревић је желео да ојача пронијарске поседе на рачун баштинских;

баштина је увек чинила већину поседа, због могућности одузимања проније, пронијар се
трудио да што боље врши војну службу док то није био случај са баштиником, ово је
наводило деспота да тако реагује.

У време краја Деспотовине уз војну службу пронијари су обављали и „грађанску

службу“ (Радослав, деспотов ризничар).

105
 И под Млецима, у приморју, пронија задржава искључиво војни карактер, с тим
што су у скадарској области плаћали десетак. Опасношћу од Турака повећаване су обавезе
пронијара, нарочито у Скадарској области, свака кућа давала је дукат.

Није било битнијих разлика између пронијарске и баштинске војске, обе дугују
војну обавезу, сами или са оружаним одредом; баштиници су имали коња, а пронијари
могу бити и пешаци – зависно од поседа, што се тиче ефикасности и оданости пронија је
била у предности.

Обе војске су позиване владарским писмом које носе курири, а дешавло се ако се
очекује рат да се позив огласи на државном сабору властеле.

Најамничка војска

Ово је део војске који је увек био у мобилном стању, једина стална војска,
делимично и његова телесна стража; ефикасност је зависила од новчаних средстава којима
је владар располагао; за разлику од баштинске и пронијарске најамничка је плаћана
готовим новцем из владареве благајне. Она је „професионална војска којој је оружје било
алат, а ратовање занат и средство за живот“; живели су од плате и ратног плена, те су
стога били верни ономе ко их плаћа. У мирно доба су вежбали, а коришћени су и као
старешине мањих јединица.Најамичка војска је уобичајена појава још од Римљана, а тај се
манир пренео и на Византију. Сталешко уређење земље омогућавало је Србима да ступају
у службу других политичких чиилаца.

Најранији помен најамничке војске у Србији био је у време Стефана Немање, а о

томе говори његов син Стефан и он најамнике помиње приликом побуне његовог брата
Вукана.

Најредовније се јављају од времена краља Милутина: Кумани, малоазијски Турци,

Татари, као и ратници са Запада; на западне војнике сачувана је успомена у једном
италијанском роману – то су били Италијани у краљевој служби, ту се напомиње да је
краљ Милутин могао да подигне војску са 20 000 људи.

Извори говоре (Григора) о најамницима краља Стефана Дечанског против Бугара

1330. – да је имао 1000 Келта, али Дубровачки извори казују да су то били Шпанци; за
време борби са Константином, оба претендента су имала најамнике; ту је било важна
улога најамника.

Душан је предност давао западним најамницима, јер су били бољи у сваком

смислу, из млетачког архива се види да је врбовао немачке најамнике са њене територије;

106
заповедник 300 Немаца био је витез Палман од 1333. до 1355. Једном их је уступио и
Кантакузину.

У време Деспотовине било је најамника, највише из Угарске, Италије, а било је и

Турака (војвода Шахим). Константин Филозоф каже да су деспоту служили странци.

Што се тиче броја и јачине, најамници су заостајали за прве две војке. За време
краља Милутина 2000 Кумана и 1500 Туркопула; за време Стефана Дечанског 1500 код
Велбужда; у време деспота Ђурађа 1000 Мађара.

Најамници су изимани на краћи временски период, а најбољи пример су Шпанци

Стефана Дечанског, изнајмљени за Велбушку битку. Сезона ратовања трајала је од краја
априла до почетка новембра (200 дана). Ђурђев данак, хајдучки састанак, Митров данак
растанак. Неки су задржавани дуже као телесна гарда; Аламанска гарда више од 20
година. Постоји сачувани уговор Грубача Дапчића са Дубровником о најамничкој служби:

1. да доведе 50 наоружаних људи

2. да им Општина плаћа сваком по 5 перпера месечно
3. пола плена узима Општина
4. за сваког убијеног или заробљеног војника добија војска 10 перпера
5. Дубровчани да им помажу око одржавања оружја
6. да рањеницима Дубровчани обезбеђују лекарску помоћ
7. да га замене ако буде заробљен тј. откупе

Према Ћирковићу цена најамника у Турској била је између 2 и 13 дуката месечно,

коњаник до 13, пешак до 5, у Дубровнику око 2 дуката месечно, деспот Стефан је плаћао
најамнике приближно дубровачком ценовнику. Пре него што би ступили у службу вршена
је провера њихових способности, витешке игре, тек након тога би положили заклетву и
склопили уговор.

Заманичка и Крајишка војска

Заманичка војска је карактеристична за период деспотовине, то није никада

посебна војска што се тиче организације; она је постојала унутар баштинске или
пронијарске, а разликовала се по начину мобилисања . Она се дизала у крајњој нужди,
када спољни напад прети опстанку државе. Сличан је систем коришћен у доба Немањића,
само у доба Деспотовине оваквих ситуација има доста.

Заманичке и крајишке војске нису били ослобођени ни манастирски људи,

подразумевале су општу мобилизацију.

Заманичка војска се први пут помиње у повељи босанског краља Стефана Томаша
српском логотету Стефану Ратковићу 1458.

107
 Не зна се кога је све обухватала обавеза у заманичкој војсци, али из једног извора
се види да је свака кућа давала по 1 опремљеног војника. На крају се закључује да је то
дизање свих мушкараца способних за рат; већина мобилисаног људства зависила је од
потреба владара.

Заманичке трупе су највише коришћене у пограничним областима, знатно ређе се

дизала у целој земљи, заманички одреди су издржавани о сопственом трошку.

Крајишка војска није никако посеван род војске; мобилисана је као и заманичка,
учествују сви, разлика је била што јој је главни задатак одбрана граница и пограничног
појасам ту су главни били властела-крајишници; од владара су добијали жупе у
пограничном појасевима, који су називани крајиштима; главни задатак им је да спречавају
непријатељу да упадне; да би деловали на време постављали су страже. У време
Деспотовине властелу крајишнике замењују војводе-крајишници, у циљу боље одбране
организоване су власти (војно-територијални карактер имају).

Први помен крајишле војске је Деспотовини је 1417. у повељи манастиру Ватопеду.

Обавеза сељаштва у крајишту је да на позив војводе учествују у борби против
непријатеља. Заманичка војска је опште мобилисана на нивоу државе, крајишка је општа
војска обавезна на нивоу крајишта. У Деспотовини разликоване три врсте ратовања:

 најбрже ратовање, у крајишту

 даљно војевање, у границама државе
 слање војске у Турке, вазални одреди

Командовање војском

На врху командног система налазио се владар, господар земље. На његову наредбу

сваки кнез, војвода или бољармора да сакупи војску, ако то не учини лишаван је и живота
и имања. Владар је одлучивао о рату и миру. Старао се о организовању и опремању војске
и непосреднио командовао у ратним дејствима. У мање важним сукобима војску је
препуштао велможама или војводама. Стога је било битно да владар буде добар ратник.

Чинови су ишли војвода, тисућник, сатник, педесетник и десетник. Овај декадни

систем се временом губи, али војвода остаје. Чин војводе су добијали чланови најкрупније
властеле и командовали су одредима са више баштина или пронија. Они су први војни
заповедници после владара. Имао је велика војна овлашћења у виду дисциплине. Према
законику војвода у војсци има власт као и цар. Међу војводама се истицао велики војвода.
Он је заповедао војском када владар не плази у поход. Помиње се и у време деспотовине.
На двору деспота Стефана помиње се војвода војске. Војводе су понекад и преузимали
цивилне функције. Били су на челу војно-административних јединица, власти. Најближи
помоћник војводе био је војвода кулски, заповедник тврђаве. Баштиници и пронијари су

108
управљали својим поседима. Нижи командни положај припада ситној властели и
властелинчићима.

Наоружање

О наоружању одреда са феудалних поседа бринули су баштиник и пронијар који су

својим приходима морали да их опреме. Организовали су занатлије на својим имањима.
Свако веће село имало је свог ковача. Само су властелини могли да купе боље оружје,
првенствено од дубровачких трговаца. О оружању гарде и пратње бринуо је владар. Честе
су биле поруџбине Дубровчанима и Млецима од стране српских деспота. Најамници су се
сами наоружавали. Домаћа производња оржја доживљава у првој половини XV века

Тешко оклопљену војску чинила је коњица а лако оклопљену пешадија. Коњаник је

имао шлем, панцир кошуљу, наоружан копљем, мачем или буздованом, носио је метални
штит. Коњи су такође заштићивани оклопима. Постојале су лака и тешка коњица.
Оклопници су били језгро војске.

Ватрено оружје у Србију долази преко Дубровчана. Касније су почели и код нас да
се лију топови. Дубровчани су 1386. са кнезом Лазаром договорили испоруку топова.

Ртана тактика

Српска војска је дељена на три дела као у Косовској бици или на два дела као у
Велбушкој бици. По дубини на два борбена реда, први тешки оклопници да разбију бојни
ред противника а затим иду лака коњица и пешадија. У тактичком погледу имамо
пустошење непријатељске територије и ратовање у планинском терену. Због
конфигурације терена овај други принцип је преовлађивао код нас.

Финансије
Након Чедомира Мијатовића, који се бавио финансијама српског краљевства, нико
се целовито није бавио изучавању финансија. Кратки прегледи фиска дати су у синтезама
српске историје. Низ појединих питања везаних за дажбине у расправама су расветљени.
Модел финансијa српске деспотовине изграђен је у доба Царства, али дошло је до неких
новина.

Врхунац устројства и организованости државног фиска пада у време Царства. На

органиовање фиска највише је утицало византијско искуство и искуство градских
приморских комуна. Њихови истакнути трговци су заузимали најважније положаје у
вођењу државних финансија. У погледу ступња организованости финансија, период
Деспотовине ни мало не заостаје за Царство, а у неким деловима, услед развоја трговине
и рударства, додатно се развијала.

Владарева ризница

109
 Како је владар био власник земље и људи у држави, није се правила разлика
између посебне државне и приватне владаре имовине, а тако ни између владареве и
државне ризнице. У томе Србија није следила византијски узор, где је постојала посебно
државна, а посебно приватна царева благајна. Стога не чуди што се државни приход од
дажбина у Србији, као и соће, називао доходак царски. Исти термин коришћен је и у
Деспотовини, за све натуралне и новчане дажбине зависног становништва. Радне обавезе
називане су работ господских, о чему сведичи повеља монахиње Јевгеније са синовима
манастиру св. Пантелејмона.

Сви владареви, тј државни приходи сливали су се у владареву благајну, која је

називана ризница. Ризница и човек који управља њоме, ризничар, помињу се и у периоду
деспотовине. Чешће се помињу на двору Бранковића, него Лазаревића. На деспотском
двору ту функцију је касније обављао челник ризнички. Благајна се називала и кућа
краљева или царева, а тај термин коришћен је и у доба Деспотовине.

Владаревим приходима управљао је чиновник који је у почетку називан казнац или

велики казнац. Њега ће у доба царства заменити протовестијар, који се у изворима
помиње од времена краља Уроша 1. Он је руководио државном благајном, надзирао
приходе и расходе и спроводио све фискалне мере у држави. На положај протовестијара
постављана су лица вична новчаним и трговачким трансакцијама, али и личност која је
могла кредитирати владара, по потреби. Ова дужност је додељивана људима из редовима
которске властеле, ређе Дубровчанима. Ако је ову дужност обављао Дубровчанин,
углавном није носио титулу протовестијара.

Најзначајнију улогу у вођењу финансија, у време цара Душана, имао је Никола

Бућа, которски властелин. Најпре је био закупац царина од 1333, а титулу протовестијара
је носио до своје смрти 1354. Њему су у вођењу послова помагали блиски рођаци и два
Дубровчанина.

Протовестијар је управљао читавом организацијом нижих и виших чиновника који

су се бринули о финансијама. Они су, због веза са италијанским и другим градовима,
познавања италијанског и латинског језика, били погодни за дипломатске послове, вођење
преговора са западним градовима и институцијама.

Протовестијари су се задржали у периоду Деспотовине. Протовестијар кнегиње

Милице и њених синова у периоду од 1398-1403. био је католички свештеник из Новог
Брда, Иван или Јован. Он је вероватно био Баранин, а Дубровчани су га сматрали српским
властелином. У марту 1402. био је у Приштини као сведок на разрешници за Мароја
Цинцуловића. Помиње се у записницима Републике у вези са доласком кнеза Стефанна у
Дубровник, када је требало и протовестијар Иван да дође у град. 18.септембра Мало веће
је одлучило да га превезе из Скадра у Дубровник. 24.августа 1402. Иван је оставио поклад
у Дубровнику. Последњи пут се помиње 27.децембра 1403.

110
 После Ивана се као протовестијар деспота Ђурђа помиње Богдан, 1428. Он је један
од сведока у повељи Дубровчанима од 13. децембра 1428. Могуће да се он са титулом
логотета јавља у повељи из 1445. Последња личност са титулом протовестијара је Никола
Родоп, који се јавља у миру склопљеном између деспота Ђурђа и млетачких посланика,
15.августа 1435.

Функција протовестијара се угасила првим падом Деспотовине. Након обнове

деспотовине, управник над финансијама називао се челник ризнички, који се помиње од
1445. Ову дужност обављао је од 1445-1453. дубровачки властелин Паскоје Соркочевић. У
Србију је најпре стигао као трговац племенитим металима. Његова делатност је најпре
везана за Приштину, где се помиње од 1419, а затим за Ново Брдо. Ту је он, са још
четворицом властеле, одређен од дубровачке владе за заповедника дубровачке колоније,
ради одбране од Турака. У новембру је упућен деспоту у Угарску, ради одржавања веза.

Када је деспот стигао из Угарске 1440. у Дубровник са намером да продужи у Зету,

Паскоје је именован за капетана галије, која га је одвезла у Бар. Након тога, Паскоје је, са
Дамјаном Ђорђићем, учествовао у низу мисија и деспотових посланстава у Дубровник, на
запад, код Стефана Вукчића и код султана. Учестововали су и у походу 1443-4. против
Турака.

Након обнове деспотовине, Паскоје је обављао дужност челника ризничког, тј

управника финансија. Паскоје се помиње у две деспотове повеље Дубровчанима из 1445.
Паскоје је за своју службу добио од деспота поседе у пронију у Србији, и то у Топлици,
Дубочици и Госпођином Потоку, што наводи и Мавро Орбин, али само у Топлици.

Старање о приходу српских деспота, њиховом убирању и увећању, били су главни

здаци протовестијара, ризничара и челника ризничког. Осим фискалних и новчаних
проблема, они су се старали и о читавом једном апарату, на чијем челу су се налазили. Тај
апарат је обухватао најниже чиновнике по трговима и властелинствима, који су убирали
приходе, затим царинике, и више чиновнике, који су службу обављали на двору. Помоћни
су вероватно долазили из приморских градоова, али о њима, сем цариника, нема много
података о изворима.

Главне владареве приходе чинила су средства из три основна извора. Први су били
приходи од зависног становништва, други од трговине,а трећи од рударства и других
регалних права. Данке које је дубровачка република плаћала у доба царства, нису
представљали приходе Деспотовине. Али, вероватно је наплаћиван акростих (порез на
земљу) у Бару и Будви, од 100 перпера годишње. Постојали су и нередовни приходи:
глобе за преступе, кофискована имања властеле у случају издаје, поклони страних држава,
поклони дубровачких трговаца.

Велики су били издаци владареве коморе. Ту је спадало: издржавање рраскошног

двора, опремање дипломатских посланстава, затим војне потребе (набавка оружја и

111
плаћање најамничких чета), изградња одбрамбених тврђава, градова, поклони верној
властели, црквама и манастирима, поклони страним владарима, накнаде штета страним
трговцима. Посебно велико оптерећење било је плаћање данка Турцима и опремање војске
у Турке.

Приходи од дажбина

Највећи део владаревих прихода чинуле су дажбине зависног становништва. Ти

приходи су се коначно уобличили и формирали у време цара Душана. Тај модел је важио
и у време Деспотовине, са неким новинама.

Новчане и натуралне дажбине произилазе из суштине феудалних односа. Владар је

сматран господарем земље и њених богатстава. Стога је имао право дасе користи земљом
и њеним плодовима, као и плодовима рада становништва. То је остваривао преко својих
чиновника, регрутованих из редова повлашћене властеле. Владари су се одрицали већег
дела своје земље, које су давали својој властели, а самим тим и прихода са те земље.
Међутим, владар се на властеотским и црквеним баштинама никада није одрицао потпуно
својих права. Задржавао је нека права, која су била и сведочанство његове власти, али
тиме је обезбеђивао и приходе за државну благајну.

Један од таквих редовних прихода владара било је соће, које се у 198.члану

Душановог законика назива доходак царски. Њега су давали сви зависни људи у држави и
они који су живели на баштинама властеле. Према 198.члану, ова обавеза је износила 1
перперу или кабао жита. Уколикосе плаћало у житу, пола на Митровдан, пола на Божић.
Сам властелин је био дужан да се стара о прикупљању соћа на својим поседима. Уколико
не измири ову обавезу, довођен је свезан на двор и држан док не исплати дупли износ.
Према 68.члану Душановог законика меропси су дужни да дају пронијару годишње
перперу цареву.

Соће је падало на терет зависног становништва и убирано је по кући и није било

дажбина за експлоатисану земљу. Имунитетска права у Србији додељивана су
манастирима, уз извесна ограничења. Владар је задржавао судску надлежност за најтеже
злочине, али и нека материјална права-обавеза оброка, позоба. Према 26.члану ДЗ
предвиђено је да су цркве ослобођене свих работа, великих и малих, а самим тим и соћа.
Владарева права прелазила су на манастир,али убирање соћа од стране манастира
представљало је праву реткост.

Соће се плаћало у периоду Деспотовине и помиње се у већини повеља деспота

Стефана и депота Ђурђа манастирима. Из тога се види да су га плаћали сви зависни
сељаци, а у повељама могло је бити поменуто као соће, или големе работе, којих су
манастири ослобођени.

112
 Владарев приход од соћа је немогуће израчунати, јер нису сачувани никакви
порески спискови. Пореске спискове је водила канцеларија управника владаревих
финансија.

Значајне су и натуралне и новчане дажбине које су увећавале приход благајне. Ту

спада десетак, узиман од производа земљи зависног становништва, који је у Србији
вероватно дошао из византијских области. Десетак са владарских баштина и манастира
убирали су они, тако да се десетак за државу убирао само са владаревих поседа. Приход је
долазио и од обавезе давња хране владаревим људим и коњима, који су називани оброк
или позоб (зоб за коње). Помиње се и перпера зајаслена, што сведочи да се ова обавеза
претвара у новчану. У време цара Душана одређено да на име позоба свако село даје 1
крину зоби (24 кабла) и извесну колични соли. Зајаслена перпера се давала од сваких
јасала у селу и вероватно замењивала количине соли и сена. За разлику од доба Немањића,
у доба Деспотовине манастирска властелинства су ослобађана и од ове обавезе.

Обавеза оброк се у 14.веку претворила у сталну дажбину и на име ње се давала

одређена количине хране за људе. Душановим закоником (110. и 189.) особе које су имале
право на уживаоци ове дажбине знатно су ограничени, само владар и његова пратња. То
ограничавање водило је претварању ове дажбине у новчану и према Скадарском катастиху
из 1416. она је износила 4 динара на име оброка. Ту промену наметнуле су турске провале,
које су изискивале повећање дажбина, али и новчано-привредни развој у деспотовини.
Маанастири су углавном били ослобођени оброка.

Од натуралних дажбина значајне су травнина жировина. Траварина се давала за

коришћење шума и пашњака, и плаћала се владару, цркви, властелину и стоци или сиру.
Траварина је износила од 100 говеди или кобила по 1, а од 100 оваца 1 овцу са јагњетом.
Жировнина је служила за товљење владаревих свиња. Према ДЗ половина жирова у
свакој жупи припадала је цару, а половину власнику имања. Он је давао сељацима на
коришћење, и за то од њих узимао десетак од свиња. Манастирски поседи су често
ослобађањи од жировнине.

Власи су своје дажбине давали у стоци. Дажбина која је припадала владару,

поменута је као закон влахом у Душановој арханђелској хрисовуљи. Власи су владару
давали од 50 оваца једну са јагњетом, а другу јалову са руном, а од коња једног коња или
30 перпера. Од сваког клетишта давали су 2 јагњеће коже.

Све ове обавезе сливале су се на владарске поседе. Комора је тако поседовала

велике количине стоке и других производа. Мањи део је подмиривао потребе двора за
храном, а већи је представљао вишак. Он је продаван, чиме су остваривани велики
новчани приходи. Владар је имао монопол, па се у време Милутина на тргу најпре смело
продавати краљево месо. Тај монопол је можда важио и у периоду Деспотовине.

113
 У повељама деспота Стефана и Ђурђа помињу се и неки нови намети, а анастирска
права се сужавају. То је последица измењених и отежаних околности после Косовске
битке. Потребе за обнављањем порушених тврђава и градова биле су сталне, као и
плаћање харача и опремање одреда за војску у Турке.

У повељи Вука Бранковића из 1392. помињу се нове дажбине. О новом данку ради
исплате данка Бајазиту 1 Вук каже: расписах земљу сву колико јест в области мојој како
ћемо плаћати данак Турцима. На села која је завештао Хиландару падало је 100 унчи, и
Ву к је преузео плаћање ове дажбине. То је и први помен унче, која је тада уведена и код
Лазаревића. У повељи Ђурђа Бранковића из 1410. помиње се турска плата, као и
воштатик. То је заправо летња унча.

Унча се први пут помиње у повељи кнеза Стефана Лаври Св. Атанасија из 1395.год.
У повељи деспота Стефана за манастир Милешеву из 1413. не помиње се турски данак, јер
га Деспотовина није ни плаћала. У њој се наводи ослобађање од соће, унча и војнице.
Ових дажбина деспот се некада одрицао на одређно време, као у повељи за Милешеву,
унче се ослобађа на 2 године, а осталих ообавеза на 5. У повељи Хиландару из 1411.
деспот се одриче свих обавеза, осим војнице и данка господства ми.

У Србији Лазаревића, као и у јединственој Деспотовини, обавези соћа, биле су

додате још две-зимске унче или данак господства ми и летње унче или војштатик. У
време плаћања данка Турцима, он се скупљао разрезивањем на целу земљу и та дажбина
називана је данак Турцима, турска плата, работа великог господара. Зимске унче су
вероватно трошене у ратне сврхе, као и један дукат на баштине Дубровчане и плаћање
једног дуката у Зети. Све ове дажбине доносиле су велики приход владару, али његов
износ се не може одредити.

Приходи од трговине и рударства

Главни приходи од трговине биле су царине. То је био први приход по величини,

после обавеза зависног становништва. Стога не чуди што су владари велику пажњу
посвећивали регулисању трговине и односима са Дубровчанима. Посебно у периоду
Деспотовине, када трговине доживљава процват.

Систем убирања царина изграђен је у Србији крајем 13.века и такав је остао до пада
под српску власт. Јиречек је сматрао да је царина у Србији износила 1/10 вредности робе,
што је у науци прихваћено, а о томе сведоче и неки извори.

Царине су наплаћиване на трговима и то само на продату робу. На преосталу робу

трговац је плаћао царину на последњем тргу или на граници, пре него што би прешао у
другу земљу. Приход од царине на трговима припадао је владару, као регално право.
Некада владар је уступао приход од царина манастирима. Деспот Стефан је 1417.
Ватопеду уступио 60 литара сребра од новобрдсске царине.митрополит Исидор је примио

114
1423. 40 литара сребра од рудничке царине. 1427. деспот Стефан је уступио Лаври св.
Атанасија 20 литара сребра од новобрдске царине, а деспот Ђурађ је даривао истом
манастиру 80 литара сребра као накнаду за изгубљене поседе.

Убирање царина владари су давали у закуп, од краја 13.века. Тако држава није
морала да организује царинску службу. Владар је од закупаца унапред или у ратама
добијао одређену суму. Закупци су били Которани или Убровчани, а од првог пада
Деспотовине, искључиво Дубровчани.

Царине су даване у закуп најмање на годину дана, уговор се могао и продужити.

Након истека закупа владари су издавали разрешнице којима обавешавају дубровачку
владу да су цариници испунили совје обавезе. Из времена деспоа Стефана сачувано је
више разрешница, али из времена деспота Ђурђа није сачувана ниједна. Закупац је био
дужан да на време исплати уговорену суму закупа, и да по прописима убира царине.
Деспот је био обавезан да осигура услове рада закупцу и да не преда другоме царину у
закуп, па чак и ако добије повољнију понуду. Деспот је могао закупца ослободити дела
закупа, ако се испостави да је закупнина висока.

Цариници су били закупци царина, а не владари чиновници за убирање царина.

Они су морали бити довољно имућне да унапред исплате суму закупа. Тај проблем су
често решавали удруживањем. Највеће царине-новобрдску, рудничку и сребреничку-
закупљивали су удружења трговаца. Убирање царина обављали су момци царинички, који
се помињу у Статуту Новог Брда. Цариници су закуп исплаћивали у новцу или
племенитим металима, а некада и робом која је владару потребна-тканине, оружје, накит.
Сачувана су и три наређења деспота Стефана да се од царине исплати дуг-1414, 1415 и
1417.

Убирање царине се углавном вршило наплатом у производима и роби, по одређеној

царинској стопи. Ово није важило за мимоходне царине које су убиране од товара и
наплаћиване у новцу. Царинске стопе су поштоване. Ипак, по владаревом наређњу царине
су повећаване на неком тргу за 25% или чак 50%. То је доводило и до прекида трговине.

О висини закупа царина нема података. Њихова висина зависила је од значаја или
величине трга, и да ли је трг био рударски центар. Сачувана су три директна и један
индиректан податак о висини закупа. У области Рудника постојао је мало рударски предео
Сеоца, у коме је деспот царину давао под закуп за 50 литара сребра годишње. Закупнина
за сребреничку царину износила је 1417. 3000 ллитара сребра. 1423. деспот је издао
рудничку царину за 600 литара сребра. За Ново Брдо је 1423. вероватно износила 4868
литара сребра.

Новордска царина била је дупло вреднија од сребреничке, што говори да је у овом

граду био већи трговачки промет. Oд царина деспот је годишње добијао више од 100000
дуката годишњег прихода.

115
 Владарев регални приход била је и урбура, дажбина која се наплаћивала у
рудницима. На име урбуре рудари су владару давали око 1/10 ископане руде. Како је ова
обавеза реалиозована не зна се, али у Закону у рудницима деспота Стефана помињу се
урбари, који су се бринули о прикупљању урбуре.

За период Деспотовине је вероватно важило правило да и урбура улази у закуп

царина, тј да је закупцима припадало прикупљање урбуре чије су царине закупили. О томе
може сведочити висина царина у Руднику, Новом Брду, Сребреници. Урбари су вероватно
контролисали њено давање у царине.

Важан приход долазио је и од ковница новца, које су постојале у свим већим

градовима и рудницима. У Сребреници су цариници доплатили још 100 литара деспоту, да
би уживали приход од ковнице новца.

Средњовековне царине обухватале су и низ такси, које су везане за унутрашњу

трговину. Ту је спадала и новчана или натурална дажбина од продате стоке и вина-псуњ.
Она је византијског порекла и износила је 5%. Према Закону Новог Брда (1412) види се да
је псуњ припадао владару, тј цариницима којима је владар уступао царине. Сада се он
уступа градским органима власти. Војвода је од продате стоке добијао од 2 овце 1 динар,
од говеда 1 динар. Вински псуњ су делили војвода, кнез и пургари по 1/3.

2.10. Државна управа у српским земљама средњег века (Милош Благојевић)

Логотети
Назив логотет је преузет из Византије. На дворовима српских краљева и царева
обављао је дужност старешине владареве канцеларије и особља које је тамо радило.
Иједачавају га са канцеларом и влааревим секретаром. У његову надлежност су долазили
сви послови везани за издавање и писање јавноправних исправа. На основу израза
логотет преручи може се закључити да је имао широка овлашћења приликом започињања
писања, редиговања и стилизовања исправа које је издавала владарева канцеларија. За ову
службу било је потребно широко образовање, познавање црквене књижевности и учења
православне цркве, црквених канона, световних закона, судског поступка и дипломатске
преписке. Први по имену познати логотет био је Рајко, у служби краља Стефана
Деачнског између 1325. и 1327, али се уз његово име не ставља обавезно титула логотета.
Ову титулу није носио ни Душанов писар Цоцан (1333), а звање логотета је носио до
1337. будући архиепископ и патријарх Јоаникије. Потом логотет је био Прибац (1340),
отац кнеза Лазара, па Хрис или Хрс, који је 1345. преговарао са Протатом Свете Горе, а
касније Ђурађ Поповић и Гојко. Они су били у служби Стефна Душана, али титула
логотета се стабилизовала од времена Јоаникија. За свако село записано у баштинској
хрисовуљи логотет је добијао по 30 перпера (1 перпера=12 динара), а дијак по 6.

116
 По Душановом законику, поред цара и патријарха, црквама је имао право да облада
и логотет. У чему се састојала власт логотета над црквама осветљавају исправе издате у
доба Царства. Велики логотет Гојко био је милосник приликом потчињавања цркве Св.
Николе у Псачи, коју је Хиландару даровао Душанов властелин Влатко. Цар је тиме
испунио жељу свог властелина, створивши посебну милост, али са сварањем милости није
издата повеља. Повеља је издата тек 1358. Као милосник помиње се велики логотет Гојко,
што говори да су у надлежност логотета спадали послови око потчињавања једне цркве и
њених поседа другој. Избор логотета за милосника био је одређен његовим
компентенцијама у државној управи.

Захваљујући повељи коју је босански краљ Стефан Томаш издао 14. 10.1458. издао
логотету Стефану Ратковићу, види се да су логотети имали право да обладају црквама и у
Деспотовини. Најпре се помиње да је деспот Лазар Стефану Ратковићу дао логофецтво
велико и власт над црквама, па му и босански краљ то потврђује. Стефан Ратковић је
последњи познати логотет који је имао област над црквама, тј последњи познати велики
логотет. И велики логотет Гојко и велики логотет Стефан деловали су када је српска
држава имала јединствене границе, свакако различите по површини. Поставља се питање
шта се дешавало са великим логотетом у доба обласних господара.

У повељи краља Вукашина Дубровчанима од 5.априла 1370. као милосник помиње

се као милосник логотет Братослав. У уводном делу исправе истиче се да је краљева
дужност да потврђује све законе и хрисовуље пређашњих владара, не у својој земљи, већ и
у суседним поморским градовима. Краљ Вукашин помиње само Душанову хрисовуљу и
Дубровчанима потврђује начелно ранија права. Како се логотет Бранислав помиње као
милосник, произилази да су у надлежност логотета долазили и послови који се везују за
поштовање закона утврђених између српских владара и Дубровчана, па и поморских
градова.

У време рата кнеза Војислава Војиновића са Дубровником, цар Урош је настојао да

измири кнеза иДубровчане, а када су поведени преговори обећао је да ће бити пријатељ
Дубровчана. Преговоре са Дубровчанима водили су логотет Дејан и Гргур Голубић. Све
што је било поремећено ратом Дубровника и Србије, требало је нормализовати. Логотет је
добро познавао законе и права дубровачких трговаца у Србији. Ово све, као и повеља
краља Вукашина, говори да су у надлежност логотета долазили и стари закони између
Дубровника и српских владара.

Логотет или велики логотет имао је право да облада црквама, тј да се појављује у

улози извршиоца ако владар донесе одлуку да се црква са поседима потчини другој цркви.
У надлежност логотета долазили су и послови везани за поштовање старих закона између
Дубровника и владара. Стога се логотети појављују као милосници на повељама о
потчињавању цркава, и на оним хрисовуљама где владари потврђују поморским
градовима старе привилегије.

117
 Поставља се питање да ли су ове надлежности логотета били на снази и у време
обласних господара. Браћа Драгаши су издали више повеља, али ни на једној се не
помиње логотет, што сведочи да он није постојао у њиховом чиновничком апарату. Али,
свакако је и канцеларија браће Драгаш имала свог старешину. На исправама браће Драгаш
помиње се неколико особа, али без титуле.

Вук Бранковић и његови наследници издали су више исправа које су писали

дијаци, али не и логотети. Када је Вук Бранковић у три маха депоновао сребро и
драгоцености у Дубровнику по челнику Смилу, Дубровчани су издали три посебне
признанице. У прве две исправе помиње се логофет Стефан, а у трећој дијак Стефан. Из
овога се закључује да је Стефаново звање било прилагођено са звањем српског канцелара
у Дубровнику, Руска Христифоровића, који се потписивао као логофет дубровачки, мада
је био писар који је писао исправе на српском језику. Ово је био први и последњи случа да
се нека особа у служби Вука Бранковића назива логотетом. Ипак, у управном апарату
Бранковића није било уведено звање логотета. Свакако су и Бранковићи имали старешину
канцеларије, па чак и размишљали о увођењу логотета.

У немогућности да уведу звање логотета, обласни господари су оне послове који су

у доба Царства долазили у надлежности великог логотета поверавали особама без те
титуле. То лепо илуструје повеља Ђурађа и Лазара Бранковића и Маре издата 14.октобра
1410, у којој су поклонили манастиру Св. Павла на Светој Гори, село Кузмино на
Ситници, где се наводи да је писао дијак Новак, а милосник био дијак Алекса. Милост је
учињена заједничком вољом Ђурађа и Лазара, али је господин Лазар у међувремену
погинуо у борби са Турцима. Повеља о поклањању села није написана одмах после
милости, већ након смрти господина Лазара, па је јасно зашто је било потребан милосник
и ко ову дужност може да врши. Како у доба Бранковића није постојао логотет, неко је
морао да обавља и оне послове који су улазили у надлежност логотета, а у овом случају је
требало одредити милосника, која је поверена дијаку Алекси. Изгледа да су његове
надлежности биле веће од титуле која му је припадала. Најверовтније је он био и
старешина канцеларије Бранковића.

На исправама Балшића, Ђурађа 1, Балше 2 и Ђурађа 2 Страцимировића, срећу се

логотети. На исправи Ђурађа Балшића издатој Дубровчанима 1373, као логотет помиње се
Витко. Увођење логотета извршено је по узору на двор цара Уроша и краља Вукашина,
али и по угледу на двор госодара Канине и Валоне, пошто је Балша 2 женидбом постао
њихов господар. Свакако да логотети у области Балшића нису имали компентенције као
они у царству, јер се Витко са титулом логотета помиње као писар, док се као милосник на
истој повељи помиње Драгаш Косачић, без титуле. Према овоме, логотету Витку више би
одговарала титула дијака. У периоду од 1376-79. њихове исправе пише дијак Рајче.
Логотет се поново помиње 1386, када је Ђурађ 2 Страцимировић потврдио дубровачке
привилегије, и са том титулом се помиње логотет Бутко, и он у улози писара. Логотет је на
двору Балшића био старешина канцеларије, али и писар.
118
 Дужност писара обављао је и логотет Ђурица, који је био у служби господина
Александра, господара Канине и Валоне. На то упућује повеља Дубровчанима коју је
Александар издао 2.септембра 1368.год. Међу 16 сведока помињу се војводе, кефалије,
двородржица, ставилац, судија, али не и логотет. За њега се каже да је написао исправу по
речи господина Александра. Логотет Ђурица је био писар без логотетства великог. Свог
логотета имао је и жупан Никола, који је писао исправе жупана 1369.

На двору Константина Балшића логотет је имао знатно шира овлашћења.

Потврђујући старе законе Дубровчанима, он је издао повељу 1395, у којој се као милосник
помиње логотет Радич Жилић, а каже се да је он и написао повељу. У овом сучају морају
се имати у виду претензије господина Константина и тадашње политичке прилике. Те
године положај Вука Бранковића је знатно уздрман, кнегиња Милица и кнез Стефан још
нису учврстили власт, а на Ровинама су погинули краљ Марко и господин Константин
Драгаш. Све ово омогућило је Константину да истакне високе претензије и у исправи
његов логотет се помиње као милосник, као код краља Вукашина логотет Братослав.

После Твртковог крунисања, у Босну су уведена и нека достојанства која су

постојала у Србији за време Царства. Међу њима је и титула логотета. Први Твртков
логотет био је Владоје из Рашке. Као краљев логотет, он је са Дубровчанима водио
преговоре по питању старих закона. Ови закони ссу били прекршени отварањем трга соли
у Херцег Новом (Свети Стефан). Поред Владоја, посланици су били војвода Влатко
Вуковић и кнез Мирко Радојевић. Из одлука већа, види се да је главни преговарач био
логотет Владоје. Поред овога, логотет Владоје је одређен за извршиоца повеље краља
Твртка око граница Сплита. Поред Владоја, као извршиоци поменути су протовестијар
Трипе Бућа, епископ кнински Михаило и кнез Станоје Јелашић. Ипак, овакве надлежности
добијале су и друге личности у босанској држави, што говори да логотет у Босни, није
имао исто место као на српском двору. Твртков логотет није могао имати ни овлашћења
по питању цркве, јер су у Твртковој држави постојале три цркве. Поред тога, снага
централне власти у Босни у време Твртка била је на завидном нивоу, али није достигла
степен снаге централне власти у Србији у време Немањића. Стога, Твртков логотет није
могао имати логотетство велико. Имао је надлежност да преговара са Дубровчанима и да
одрееђује границе неког градског подручја.

Служба логотета са логотетством великим била је уведена у држави кнеза Лазара.

На исправи кнеза Лазара Дубровчанима из 1387. као милосници се помињу:логотет Ненад,
па потом жупан Петар, челник Михо и кефалија Гојислав. Исто место у реду милосника
имао је логотет Богдан у повељи деспота Стефана Дубровчанима од 2.децембра 1405.
Логотетима Ненаду и Богдану, као и логотету Луки (1395) свакако је припадало и
логотетство велико. Право на увођење титуле логотета у државни апарат, кнез Лазар је
имао на основу подршке Српске цркве. Кнез Лазар је стекао највиша права да у свој
државни апарат уведе звање логотета са логотетством великим. Према одредбама
Душановог законика, црквени послови су имали предност над свим другим. Ово схватање
119
нашло је израза и у Душановом законику, где се прво наводе чланови везани за цркву.
Пошто су црквени послови стекли предност над осталим, могло се очекивати да ће
логотет стећи предност над другим државним службама, што је и остварено у држави кнез
Лазара.

Разлози због којих су Лазаревићи фаворизовали службу логотета су бројни. Најпре

отац кнеза Лазара, Прибац обављао је ову службу. У доба краља и цара Душана и Уроша
на положај логотета су постављали људи из моћних властеотских породица. Свакако због
утицаја на државне послове, а можда и из других разлога, велики логотет Гојко изједначен
је у песми Зидање Скадра, са трећим братом Мрањавчевићем, војводом Гојком. Логотети
су морали добро да познају црквену проблематику, па не чуди што је краљ Душан поверио
логотету Хрсу да води преговоре са монасима Свете Горе. Угледни логотет био је и Дејан,
кога су Дубровчани наградили након склапања мира у Оногошту.

Фаворизовање логотета на двору Лазаревића имало је и политичке разлоге. Онај ко

има логотета са великим логотетством има право да облада црквама. Али, за то је била
потребна сагласност српске цркве. У периоду од 1374-1379. српска црква је прихватила
кнеза Лазара као господара Срба и Подунавља, са правом да сазива државне саборе на
којима би се бирао патријарх. Угледање на организацију царског двора и приближавање
прерогатива, које су српски цареви имали у Српској цркви, били су основни разлози за
фаворизовање службе логотета на двору Лазаревића.

Након доласка деспота Ђурђа на власт, положај логотета се знатно променио. На

исправама, међу милосницима, логотет се помиње на последњем месту. На ово су утицали
различити разлози као што је окупљање српских земаља у границе Деспотовине и
нестанак обласних господара, а можда је утицај извршио босански двор. Ипак, логотетима
је у Деспотовини увек припадало логотетство велико. Нпр. логотет деспота Ђурђа,
Манојло, био је милосник на исправама, којима се утвђрују права и обавезе Будве према
деспоту, што говори да су у надлежности логотета долазили послови који се тичу
поморских градова.

Протовестијари и ризничари
Титула протовестијара је у Србију стигла из Византије. Протовестијар се први пут
помиње у једној повењи краља Уроша I, 1253, издатој цркви Свете Богородице у Стону,
помиње се протовестијар Вратимир. Други протовестијар помиње се тек 80 година
касније, Јурјек, који је био у служби краља Владислава II a поменут је као јемац у некаквој
разрешници. Ово звање се усталило тек након Душановог крунисања за цара, а три
деценије касније у Босни, након Твртковог крунисања за краља.

Стојан Новаковић истиче протовестијара у дворском церемонијалу, као чувара

владареве одеће и разних других драгоцености, те је тако он био и ризничар и лични
владарев благајник. Константин Јиричек истиче улогу протовестијара у руковању

120
владаревом државном имовином, назива га министром финансија. На основу тога се
његове дужности везују ѕа вођење државних финансија.

У свечаним приликама византијски цар је од свог протовестијара прихватао круну

односно стему. То достојанство је било резервисано за цареве нећаке, али нису водили
финансије као у Србији и Босни.

Пошто се није правила оштра разлика између приватне и државне владареве

имовине, цар Душан је ову титулу доделио ономе ко је већ био у овоме после, Николи
Бући. Никола је дотад био comes camerarius односно коморник. Тако су у једној личности
обједињене нова титула и стара служба. То је био образац који су следили његови
наследници. У време цара Душана управљање државним приходима и владаревом
имовином представљало је сложен и обиман посао. После Николе Буће ово достојанство
је пред крај Душанове владавине стекао Грубо Пасквали из Котора.

Бригу о државним финансијама водио је и у доба цара Уроша кнез који држи кућу
цареву. Још од краља Стефана Дечанског кнез који држи кућу владареву биран је из
которских властеоских породица. Српским владарима су били потребни они који су ѕнали
латински, етикецију на западним дворовима. Никола Бућа је такође био из Котора, добро
је знао латински и италијански, и уз то је био и искусан трговац. Доцнији владари се нису
држали ове праксе.

Краљ Вукашин је ово достојанство доделио призренском трговцу Богдану.

Стремио је ка царској титули. Ово је био добар пример за друге владаре Србије и Босне.
Протовестијар кнеза Лазара помиње се 1377. био је то Грубец из Новог Брда. Овим се кнез
Лазар изједначио са краљем Вукашином. Поменути протовестијари су били поданици
српских владара, што значи да титула није додељивана странцима. Краљ Твртко I је ово
звање доделио попу Ратку, а 1386. Трпе Бућа је био протовестијар босанског краља. Овим
је краљ Твртко I хтео да својој титули придода што већи легитимитет, показујући како
следи Немањиће.

Кнез Стефан Лазаревић је ову титулу 1398. доделио плебану Ивану, представнику
римокатоличке цркве. 1404. се као милосник на једној исправи помиње ризничар
Вукашин. Око 1418. ово достојанство је добио Богдан, ктитор манастира Калинић, пре
тога је био челник ризнички, имао је поседе у Угарској. Њега је наследио Никола Родоп,
1435. Његов предак је помогао Ђурађу Бранковићу да побегне из Цариграда. И он и
Богдан су припадали кругу најбогатије српске властеле. Имали су неопходна знања као и
све друго.

Са првим падом деспотовине гасисе и титула протовестијара. У обновљеној

деспотовини га нема. Ту функцију преузима челник ризнички Паскоје Соркочевић. Због
рата деспотовина је јако осиромашила. Деспот Лазар Бранковић је имао само ризничара,
по имену Радослава.

121
 На основу свега реченог титула протовестијара се везује за прибављање новчаних
средстава и спровођење фискалне политике. Титула ризничара се везивала за чување и
руковођење прикупљеним добрима. Немањићи, краљ Вукашин, кнез Лазар и краљ Твртко
имају протовестијаре док их остали великаши немају. Код Балшића није постојала титула
протовестијара. Балша II је након заузимања Драча унајмио једног млечанина за ову
фнкцију.

Протовестијар је имао увид у пословање царина. Владареви приходи и расходи су

ишли преко протовестијара. По мишљењу многих трговаца Никола Бућа је био творац
многих штета и новштина. Чини се да су протовестијари били самовољне личности.
Увођењем робно-новчане трговине увећала се вишеструко зарада трговаца али су и
увођени нови фискални намети трговцима. Зато су и окривљивали протовестијара, али он
је радио у интересу државе.

У државној управи Лазаревића истовремено су постојали и протовестијари и

ризничари, стим да је протовестијар имао виши ранг. Он је спроводио фискалну олитику у
дело са циљем прибављања средстава за владара. Ризничар је био задужен за чување и
руковођење прибављеним средствима.

Кефалије
Кефалије су у средњовековној Србији били највиши представници локалне власти
у граду и околини. Теодор Тарановски је његов положај дефинисао као владаочевог
делегата и оличење административне власти док Љубомир Максимовић сматра да је пре
свега у питању царев (владарев) опуномоћеник. Tитула и установа кефалије је у Србију
пренета из Византије. Преузимање није било последица неке смишљење административне
реформе већ је било последица затеченог стања у областима које је краљ Mилутин освојио
од Византије. У крајевима које је Милутин освојио кефалије су задржале оне дужности и
овлашћења које су имале и за време византијске власти.

Као цареви опуномоћеници, кефалије су били управници појединих градова или

области. У зависности од величине области којом су управљали, делили су се
на опште и локалне кефалије. Опште кефалије су управљале пространијим областима док
су локалне кефалије управљале мањим областима у околини једног или два градска
насеља као и самим градским насељем.

Освајањем византијских територија за време владавине Стефана Душана углавном

је преузиман византијски управни систем тих територија, с тим што су српски владари
постављали своје поверљиве личности на истакнуте положаје, и то чешће Србе него Грке.
Душанов кефалија Рајко службовао је у Трилису и Вронту, кефалија Владоје у Пологу,
Милош у Прилепу, а слично је било и у другим областима јужно од Скопља. Изгледа да су
за време краља Милутина прво прихваћени опште кефалије за скопску област и Зету док

122
је до прихватања локалних кефалија дошло нешто касније. Зетски кефалија Илија вршио
је своју службу пред крај живота краља Милутина 1321. године).

До велике прекретнице у развоју локалне управе дошло је за време Стефана

Душана и то пре свега у оном периоду када се припремао за царско крунисање.
(четрдесетих година 14. века). Пре доношења првог дела Душановог законика (1349)
титула локалних кефалија била је широко распрострањена а Закоником је само
санкционисана. Положај кефалије у Српском царству био је сличан положају кефалије у
Византији. Установа кефалије брзо се проширила на западне крајеве српске државе до
Конавла и Требиња, као и на север до Рудника. Ипак територије под надлежности
кефалија нису равномерно покривале територију српске државе. Њих је више било у
новоосвојеним него у матичним српским земљама. Разлог за то је што се кефалија пре
свега појављује у развијеним урбаним срединама, градским и рударским насељима са
околином, као и у мешовитим жупама које намају само једног власника. Тамо где постоји
један господар жупе (а таквих територија је пре свега било у старим српским земљама)
није било места за кефалију.

Кефалије је постављао српски владар (краљ или цар) а касније и обласни

господари. Исправе којима је вршено њихово постављање и оповезивање нису сачувана
али су свакако постојале. Кефалија је, као најистакнутији представник локалне управе,
био непосредно потчињен владару. Нема података о томе да су кефалије биле подређене
неком представнику централне власти осим владару. На својим положајима кефалије су
остајале две—три или 4 до 6 година што је зависило од политичке стабилности у држави.
Ако би на престолу дошло до промене доласком легитимног наследника кефалија није
смењиван што није био случај ако би власт једног обласног господара на некој територији
заменио други.

У подручјима где се постепено јављала власт обласних господара установа

кефалија се одржала све до пада ових области под турску власт. У држави Лазаревића је
напраотив, због њене веће територије и дуготрајнијег постојања, дошло до развоја и
реорганизације државне управе у складу са приликама које су настајале са турксим
продорима.

Означавање кефалије прилагођавано је у односу на град којим је управљао па су

тако постојали кефалија руднички, кефалија призренски, кефалија врањански и други.
Понекад је кефалија добијао ближу одредницу и према жупи или земљи па се јављају
кефалија полошки и кефалија Конавала и сл. Војне надлежности кефалија нису ближе
познате јер су ове делатности вероватно биле уређене војничким законом. Пошто је сваки
град представљао и утврђење кефалија је вероватно био заповедник тврђаве и војне посаде
у њој. Само у највећим градским утврђењима постојао је посба кулски кефалија, поред

123
градског кефалије. Сваки од њих био је непосредно потчињен владару. Кефалија је водио
рачуна о уредном одржавању утврђења и о редовном вршењу стражарске службе односно
о спровођењу обавеза градозиданија и градобљуденија. У мирним временима обавезу
градобљуденија обављала је стална градска посада док су за време ратних опасности у њој
учествовали и обични грађани. Кефалија се бринуо и о издржавању градских стражара.
Био је дужан да организује преношење владаревих ствари преко градске територије
(обавеза понос) као и да пружи неопходну помоћ приликом пребацивања већих војних
јединица. У случајевима кефалија који су управљали пограничним областима у случају
рата они су први отпочињали ратна дејства упадањем на непријатељску територију а
такође су се посредством кефалије обављале акције у вези са склапањем мира и примирја.
Укупно гледано војне обавезе кефалија нису биле прешироке али су се сигурно уклапале у
целокупан војни систем средњовековне Србије.

Значајније су биле цивилне дужности кефалија. Он је био искључиво надлежан за

одржавање постојећег поретка, реда и мира у граду и градској жупи. Имао је своје
помоћнике – слуге или момке, који су у дело спроводили његова наређења. Свакога ко је
нарушавао поредак кефалија је имао право да ухапси, односно да га веже и притвори а у
тежим случајевима да га окује и баци у тамницу. кефалија је имао задатак да спроведе
истрагу и да пажљиво прикупи доказе. Посебно место су кефалије заузимале у судству. У
средњовековној Србији је постојао посебан суд пред кефалијом под чију су надлежност
долазили сви становници града и градске жупе а једно време и дубровачки трговци. Према
устаљеној процедури у којој је посебно место заузимала порота суд пред кефалијом судио
је за тешке прекршаје, изузев за владареве резервате (поседну групу прекршаја у вези са
којим је судску надлежност имао искључиво владар). За извршавање свих казни био је
искључиво надлежан кефалија.

Борба против разбојника и лопова била је још једна његова стална обавеза. Био је
одговоран за безбедност људи и робе у трговачком промету. Због тога је на одговарајућа
места у жупама постављао стражаре.

Међу његове надлежности спадала је и заштита имовине. Бринуо се о принудној

наплати дуговања и извршавању тестамената, о редовном извршавању обавеза закупаца
царина према владару или црквеним установама. Штитио је земљишну својину, како
појединаца тако и сеоских заједница и црквених установа. На основу исправа вршио је
успостављање међа спорних земљопоседа. Пошто је трговина у градским насељима имала
посебно значајно место кефалија се бринуо о њеном редовном одвијању. Пошто је на
повереном подручју имао широка овлашћења кефалија се неретко јављао и у улози
милосника, односно извршиоца јавноправних исправа као што су разрешнице рачуна.

124
 За своју делатност кефалија је био награђиван између осталог и правом да животне
намирнице у граду купује упола цене. У градској жупи уживао је право на оброк. Значајни
приходи долазили су му од судских казни и глоба док је део прихода долазио од
трошарина.

У српским средњовековним земљама установа кефалија лагано се гасила крајем 14.

века. Прва укидања ове установе везују се за области које су Турци први освојили
(области браће Дејановића, краља Mарка и краљевића Андријаша које су 1395. године
дефинитивно доспеле под турску власт). У области Вука Бранковића и његових
наследника Турци су привремено задржали успостављену локалну управу па се још 1399.
јавља турски кефалија Фериз. Установа кефалија није трајно укључена у турски управни
систем али је у облатима Бранковића задржана све до коначног пада њихових области
1455. године. Све до почетка друге деценије 15. века кефалије имају значајно место у
управи у земљама кнеза Лазара и његових наслединика. Тада су њихову улогу преузеле
војводе новоуспостављених управих области (власти). И поред увођења власти у области
Лазаревића било је места и за кефалије посебно у рударским местима као што су Рудник
или Беласица. По свој прилици у области Лазаревића ова установа се дефинитивно
угасила са првим падом Српске деспотовине 1439. године. Установа кефалија најдуже се
одржала у Зети Црнојевића. У овој малој територији, готово без икаквих урбаних центара,
чуване су пажљиво установе из времена Немањића али су оне добијале другачију
садржину. Код Црнојевића кефалије постају владареви делегати у појединим катунима и
ратничким дружинама. турским освајањем области Црнојевића установа кефалије се
дефинитивно гаси.

2.11. Измирење српске и византијске цркве (Димитрије Богдановић)

Извори које је аутор користио: Данилов настављач, казивања епископа Марка,

Константин Филозоф, анонимни светогорски аутор, аутентични документ измирења
Серске области са Цариградом (1368). Овим питањем бавио се делимично Иларион
Руварац, а знатнија ообавештења дао је Георгије Острогорски у студији о Серској области
после Душанове смрти. Аутор настоји да што боље осветли природу црквеног сукоба
Византије и Србије, садржина тзв анатеме, шире политичке и црквенополитичке
околности измирења 1375.

Српска патријаршија је проглашена 1346. на сабору у Скопљу, уз присуство

трновског патријарха, охридског архиепископа и светогорских делегата, али без
сагласности цариградске патријаршије. Цариград је одговорио осудом тек 1350, у време
византијске офанзиве против Душана. Српски извори из касније периода осуђују Душанов
поступак.

125
 У 19. и 20. веку настали су радови о проглашењу патријаршије које су родољубиве
апологије Душановог акта. Неки су тврдили да српска црква није морала тражити дозволу
цариградске цркве, јер, наводно, нема канона који то прописују. Међутим, већина аутора
је посматрала канонске прописе из 4, 5, 6,7. века, и примњеивала их на 14.столеће, не
рачунајући да се ту налази готово хиљадугодишњи период од настанка канона до
проглашења српске патријаршије.

У Визатнији се вековима формирала идеологија о јединственом светском поретку,

одређеном хијерахијским односима унутар црквене и политичке екумене. Према њему све
државе сачињавају хијерархијски систем на чијем врху се налази Византијско царство.
Према овоме, може постојати само једно Царство. Свет је и у црквеном погледу
јединствен. Црквена екумена укључује помесне, аутокефалне и аутономне цркве,
независне у управном смислу, али повезане одређеном хијерархијом, на челу које је био
Рим до 1054, а потом Цариград. Унутар аутокефалних цркава постоји одређена
хијерархија, а између аутокефалних цркава важну улогу играју односи између мајке и
кћерке. Самосталност цркве је условна. Она је ограничена међуцрквеним поретком, јер
свака промена статуса је од међународног значаја. Унутар аутокефалне цркве, једна
епархија може мењати статус само одлуком свих епархија. На васељенском плану, једна
црква може мењати свој статус уз сагласност најпре мајке цркве, а потом и осталих
помесних цркава. Промена статуса једне аутокефалне цркве повлачи за собом промену у
читавој хијерархији аутокефалних цркава. У цркви се права не стичу узурпацијом, па то
није могла ни Српска црква 1346.

Српска црква је аутокефална од 1219, а то је подразуевало избор и хиротонисање

поглавара без сагласности других цркава. Аутокефалија је била ограничена поменом
поглавара матичне цркве на богослужењу. Ово је био један од начина зависности српске
аутокефалне цркве од цариградске патријаршије. Стога, једнострана одлука скопског
сабора о проглашењу патријаршије и престанак спомињања имена цариградског
патријарха представља извесну узурпацију и нарушавање поретка у црквеној екумени.
Тиме се отворила шизма, о којој говоре и српски и грчки извори.

Српски писац у Цароставнику рекао је за проглашење патријарпије да је било не

по закону ни с благословом цариградског патријарха, као што приличи. У овоме се види
присуство црквенополитичке идеологије, која је у тадашњем православно свету суверено
владала и која је била заступљена у Властаревој синтагми. Постојала је начелна
супротност између Синтагме и и њене словенске скраћене верзије, јер су у овој другој
изостављени прописи који наглашавају права Цариградске цркве. Међутим, идеологија
изражена у српском скраћивању Синтагме није се могла одржати после Душанове смрти.

Није довољно јасно какву је санкцију применила цариградска црква против цара
Душана, српског патријарха и државног сабора. Обично се так акт назива анатема и
схвата као проклетство. У овом значењу, анатема се помиње код Срећковића, али је та

126
расправа потпуно нетачна. Анатему помиње и Ђорђе Бранковић у Хроникама, почетком
18.века. Поузданији извори говоре о отлученију и запрештенију. Према црквеноправној
науци отлученије је коначно искључене из црквене заједнице, што је по правним
конзеквенцама као и анатема. И на Западу и на Истоку, анатема је, мада не увек,
пропраћена формулом проклетства, али су и ту постојале разлике од случаја до случаја.
Стога се не сме говорити о проклетству баченом на српску цркву, државу и народ, већ
само о екскомуникацији и то само политичких и црквених власти, које су одговорне за
доношење одлуке о патријаршији и које ће сносити одговорност за однос према другим
аутокефалним црквама. Ова екскомуникација је санкција за раскол, шизму у сфери
црквене политике, а не као санкција за јерес. Осуда отлученија и запрештанија значила је
да Цариград прекида званичне односе са српском црквом, да је престала заједница
свештенослужења и узајамног причешћивања. У чему се састојала осуда види се по томе
како је формулисано и манифестовано измирење. Делегати цариградског патријарха
проглашавају измирење тако што долазе у Призрен и ушавши у цркву служише и
придружише се архијерејима и свештеницима српским, раније одлученим.

Последице раскола су биле тешке, посебно у оним областима где су свештеници и

монаси били упућени на коегзистенцију са грчким свештеницима и монасима под
јурисдикцијом цариградске цркве. То је свакако био случај на Светој Гори за све време
трајања раскола. Грчки елемент пре првог измирења (1368) био је потиснут. Цариградска
црква је настојала да сузбије српски елемент још за Угљешине владе, можда и пре првог
измирења. Јасно је зашто старац Исаија мрчно описује односе између Срба и Грка на
Светој Гори. Раскол је и пре и после 1371. Србима морао сметати у канонском
смислу.После 1371. Срби на Светој Гори били су изложени економским репресалијама,
као што је повратак свих добара српксих монаха у стање пре српске доминације.

Раскол је сметао сваком политичком савезу Србије и Византије уочи борби против
Турака. Прекид црквених односа био је израз политичког, међудржавног непријатељства.
Овај раскол је био велика сметња бољим односима двеју државе у тренутку када више
није било озбиљних политичких проблема, а сарадња је била неопходна.

Та потреба објашњава покушаје измирења од 1364. када патријарх Калист одлази у

Сер код царице Јелене, до 1375. када је постигнут споразум са српском патријаршијом и
кнезом Лазаром. Као иницијатор јавља се најпре цар Душан, вероватно убрзо после
екскомуникације, можда и цар Урош, затим патријарх Калист који је и 1350. изрекао ову
казну, затим деспот Угљеша и на крају старац Исаија и кнез Лазар.

Прво измирење је познато на основу две повеље-деспота Угљеше (1368) и

патријарха Филотеја (1371). У ове две повеље, које говоре о природи сукоба, долази до
изражаја стварни повод за црквену шизму: анексија грчких територија од стране српске
државе и грчких митрополија од стране српске цркве. У наставку повеље, проклетством
се прети оном ко би опет уграбио цркве и лишио их заједничке мајке. Филотејева повеља

127
одмах почиње да је краљ Стефан одузео цркве и подвргао их јурисдикцији пећког и
српског архиепископа. Неки аутори су се позивали на 17. тачку Халкедонског сабора, где
се каже да се границе црквених области морају прилагођавати политичкој подели земље,
али они ту испиштају из вида да канон полази од претпоставке да постоји само једна
држава и да се промене врше унутар ње. Постоји канони који строго забрањује присвајање
туђих митрополија, и као једну од казни за то предвиђа одлучење. Одлучење јесте било
израз политичке суревњивости и користољубља, али и реакција за умањење подручја под
јурисдикцијом Цариграда.

Измирење са Угљешом важило је само за Серску област, мада би оно могло да се

протегне на све српске земље. Међутим, овоме се испречио важан фактор: пећки
патријарх, политички упућен на Балшића и кнеза Лазара. Патраијарх Јоаникије умро је
1354, патријарх Сава 4 29.априла 1375, уочи проглашења измирења. Сава није радо
пристајао на измирење. Поремећени односи на Светој Гори утицали су да Светогорци
покрену разговоре о васпостављању црквеног јединства. Светогорски старци: Исаија,
Теофан, бивши прот Свете Горе, затим Никодим Грчић и Никандар са Силвестром, дошли
су у Србију. Они одлазе код кнеза Лазара, иако је седиште патријарха на територији
Балшића. То указује на Лазара као правог иницијатора измирења, како и произилази из
причања Константина Филозофа и епископа Марка. По Марку, кнез је одржао сабор
властеле и светих људи са Свете Горе, и изабрали су старца Исаију и његовог посинка,
попа Никодима, као делегате за Цариград.

Лазарево обраћање Светој Гори било је најбољи пут да се дође до Цариграда и да

се реши проблем. Њему је било јасно да измирење са Цариградом може бити само по цену
једне свеобухватније промене културе у Србији, а не само политике.

Али, патријарх Сава се успротивио овој иницијативи. Тек после великог убеђивања
пристао је да замоли, 1374, за обнову пређашњег мира. Можда су разлози неслагање са
политком кнеза Лазара или неки идеолошки разлози-отпор новим духовним струјама у
Византији. Поред тога, још 1335. прихватањем Синтагме Цариград је српској и бугарској
цркви порекао праву на аутокефалију, што је истакнуто још на Лионском сабору 1274, где
су патријарх Герман 3 и логотет Герогије Акрополит изјавили да српска и трновска црква
немају право на аутокефалију, јер је нису добили од римског папе. Можда се патријарх
Сава плашио поништавања независности српске цркве. Чак 1386. у записницима
цариградске патријаршије поглавар српске цркве ословљен је као архиепископ Пећки. У
17.веку васељенска патријаршија је склона да српској патријаршији порекне право на ранг
патријаршије, када говори да су петорица патријарха законити, а да архиепископ пећки
нема право на звање патриајрха.

Ипак, делгеција је на крају отишла у Цариград и постигла потпуни успех: Србима

је дато разрешење, аутокефална патријаршија је призната, а од Срба загарантовано да се
историја анектирања грчких црквених области неће поновити.

128
 Проглашење је обављено у Призрену, у пролеће 1375, на гробу цара Душана, уз
присуство два представника цариградске патријаршије, свештеномонаха Матеја и
Мојсија.

Важна је улога коју су одиграли делегати Цариградске патријаршије у ступању

патријарха Јефрема на патријаршијски престо у Пећи. И Данилов настављач и епископ
Марко говоре о утицају цариградских делегата у избору првог канонски признатог
патријарха. Аутор сматра да је реч цариградских делегата била одлучујућа у избору новог
патриајрха. Наводи да је Јефрем можда представљвао византијску струју у српској цркви и
био њен експонент. Можда је и комешање на сабору у Пећи 1375. било последица
византијске интервенције у избору новог патријарха.

Избором патријарха Јефрема, српска црква је добила свог првог самовласног

патријарха и потпуну аутокефалију, а византијска црква свога човека, личност која је
отворила врата даљем византијском политичком и културном утицају.

Иницјатива кнеза Лазара можда је потекла од његових политичких настојања да

себе потврди као јединог и самодржавног владара српских земаља.За аутокефалну српску
патријаршију, после 1375, Лазар је легитимни владар српских земаља и наследник
Немањића.

2.12. Путовање преко мора (Бертрандон де ла Брокијер)

Бертрандон де ла Брокијер је рођен у селу Ла Брокер, у подножју Пиринеја, која је

у то време била феудални посед његове породице. Година рођења, имена родитеља,
разлози због којих се нашао на двору бургундског војводе Филипа Доброг су непознати.
Рођен је крајем 14. века, у време Шарла 6.

Почетком 14. века француска се налазила у великим тешкоћама услед

Стогодишњег рата са Енглезима. Након смрти Карла 6 Енглези су заузели северну
Фанцуску, а 1428. опседали Орлеан. Бертрандон је био сведок свих ових збивања, а
вероватно је у њима учествовао. На двору бургундског војводе налази се од 1421, ако не и
раније. Брзо је стекао поверење Филипа Доброг и он га је 1423. слао као посланика својим
енглеским савезницима.

У служби бургундског војводе брзо је напредовао. 1425. војвода га је поставио за

свог првог трпезника, а 1428. дао му на доживотно уживање град Вије Шател. Познато му
је било заробљавање Јованке Орлеанке, а о томе је забележио само једну реченицу у свом
путопису.

1432. Бертрандон де ла Брокијер је отпутовао на Блиски Исток, како би се

поклонио тамошњим хришћанским светињама. У путопису, који је писао 22 године после

129
повратка, каже да, док је боравио болестан у Јерусалиму, одлучио да се врати копном,
преко Балкана и Средње Европе.

Међутим, његова тврдња да је ишао на поклоњење светињама, оспорена је једним

документом , у коме се каже да је Бертрандон отишао 1432. на тајно и далеко путовање
по налогу самог војводе. Филип Добри је тада намеравао да зарати против Турака, па је
јасно да је Брокијер требало да испита стање у Турској, а то је једино могао проласком
корз Малу Азију и Балкан. Али, околности су натерале војводу да одустане од ових
планова.

По повратку са путовања, он је стекао већи утицај на војводином двору и постао

дворски саветник. Учествовао је у преговорима војводе Филипа и фанцуског краља Шарла
7. Након мира у Арасу 1435, Брокијер је постао управник тврђаве Марсињи-ле-Нонен.
Због верне службе, војвода га је 1442. оженио налседницом грофовије л' Артоа, а 1443.
добио је на управу град Рипелмондом.

Вест о паду Цариграда брзо је прохујала Европом и поново подстакла војводу

Филипа на антитурске планове. У граду Лила војвода се са витезовима заветовао да ће
кренути на тај поход и 1455. дао је налог Брокијеру да опише своје путовање. Бертрандон
је завршио писање рукописа и предао га војводи 1457. Његово дело се завршава речима:
Овде се завршава путовање Бертрадона де ла Брокијера који премину у лилу, у Гландрији,
9.дана месеца маја 1459.

На свом путовању, Бертрандон је првенствено своје погледе усмеравао на цркве и

манастире, на владаре и дворове, разоноде племства, на војску. Само ретко обраћа пажњу
на обичан народ. У његовом делу има доста нетаћности, које је он забележио по причању
других. Али, његови погледи су одговарали његовом друштвеном положају, као феудалцу.
Поред тога, треба имати у виду и циљ његовог путовања. У поређењу са својим
савременицима, Брокијер је далеко занимљивији. Његов суд је веома прецизан. Наука га
признаје за најзначајнијег путописца свог доба и један од најважнијих извора за познавање
политчких прилика у Европи тог доба.

Рукопис је био непознат до краја 18.века. Његово дело је објављено 1799. Међутим,
у томе ииздању није сачуван његов оригиналан текст. Легран д' Оси је модернизовао
језик, па чак и препричавао Бертрандона, а негде исправљао Бертандоново тачно
казивања, нпр Саву је назвао Саном.

За нас је Б. де ла Брокијер изузетно важан. Он је прошао кроз Србију пет година

после смрти деспота Стефана, у време када се деспот Ђурађ трудио свим снагама да
сачува српску државу. Брокијер је видео цара Јована 8, султана Мурата 2, дееспота Ђурђа,
аустријског војводу Алберта. Са деспотом Ђурђем разговарао је у летњем двору у
Некудиму. Његов рукопис су користили и Константин Јиречек, сви који се баве

130
проучавањем историје српске Деспотовине у том перидоу. Преводили су га или
препричавали Јован Ристић, Петар Матковић, Чедомиљ Мијатовић и Стојан Новаковић.

131
 3. Политичка историја

3.1. Доба обласних господара

Слом српске војске на Марици 1371. довео је до прерасподеле снага на источном

Балкану, распарчане су области браће Мрњавчевића. Солунски деспот Манојло је
новембра 1371. заузео Сер. Такође, нову област на овим просторима формирали су браћа
Јован и Константин Драгаш, синови деспота Дејана, изашли су из сенке Мрњавчевића и
засигурно удвостручили своје поседе, значајнији градови били су Штип и Струмица. У
којима су издали велики број повеља а који се раније нису налазили под влашћу деспота
Дејана. Управљали су поседима којима је раније управљао деспот Јован Оливер. На северу
су држали Славиште, Прешево, Врање и Иногоште, овим жупама је раније управљао
севастократор Влатко Паскачић, који је раније био под заштитом Мрњавчевића. Драгаши
су такође управљали крајем око доњег тока Црне Реке, дакле десном страном Вардара. На
истоку се њихова област простирала до српско-бугарске границе а на југу су се граничили
са облашћу деспота Манојла. Браћа Драгаш су били турски вазали. Окористили су се
општом пометњом око Маричке битке и заузели области Мрњавчевића пре доласка
Турака. Није познато када су признали врховну власт султана, али се сигурно зна да су
имали широку унутрашњу самоуправу.

Браћа Јован и Константин су заједно управљали пространом облашћу у источној

Македонији. Чешће се у документима и правним акотима потписивао старији брат, Јован.
Он је као и његов отац носио титулу деспота. Као деспот се први пут спомиње 1373.
Сасвим је извесно да је Јован ову титулу добио од цара Уроша. Драгаши су били у
блиском сродству са последњим Немањићем, Њихова мајка Теодора (монахиња Евдокија)
била је сестра цара Душана. Није сигурно да ли је крунисан пре Маричке битке али је
вероватније да је крунисан након ње, јер више није било утицаја Мрњавчевића. У
владарским пословима равнопрвано је наступала њихова мајка Теодора. У заједничким
исправама њено име се бележи на првом месту. Њен утицај је нарочито приметан после
смрти старијег сина, Јована. У повељи манастиру Хиландару она се помиње као царица
јер је као жена деспота имала права на то. Надживела је цара Уроша и царицу мајку Јелен.
Поред Симеоновог огранка лозе, ово је била најближа гранаНемањића. Последњи
византијски цареви Јован VII и Константин XI, били су синови Константинове ћерке
Јелене и цара Манојла II Палеолога. Константин Драгаш није имао никакво виско
достојанство. Потписивао се скромно господин Константин, савремени извори га бележе
као господара Србије. Драгаши заједно са мајком потврђују старе и издају нове повеље
светогорским манастирима, јер су се полуострво Халкидики и Атос налазили под
њиховом влашћу. Преко њихове области је пролазио пут од Солуна до Новаог Брда.
Значајна су била и рударска средишта Картово и Злетово.

132
 Мало је познато о области наследника краља Вукашина. Није сачувана ниједна
повеља његових синова. Наордно предање о Мрњавчевићима је у потпуном нескладу са
историјским чињеницама. . Чињенице показују да су једино краљ Вукашин и деспот
Угљеша имали храбрости да се супротставе Турцима и то на њиховој територији. Марко је
за српског цара обављао посланичку мисију у Дубровнику. Пре Маричке битке је постао
млади краљ а након ње је крунисан за краља и постао је савладар цара Уроша. Са знацима
краљевског достојанства приказан је у Марковом манастиру код Скопља. Након смрти
цара Уроша, децембра 1371. једино је Марко носио легитимну владарску титулу.
Међутим, погинијом Вукашина и Угљеше гаси се стварна моћ Мрњавчевића, те Марка
нико не признаје за законитог владара.

Држава Мрњавчевића је брзо распарчана. Бласт серског деспота је у потпуности

преотета. Око Призрена су се отимали Балшићи и Никола Алтомановић, град је 1372.
освојио Ђурађ Балшић. Вук Бранковић је од 1377. господар Скопља. У Охриду се
осамосталио арбанашки великаш Андрија Гропа. Нису сачували ни Костур. Марко је био
принуђен да се приклони тасту Радославу Хлапену, господару области у северној Грчкој.
Област мрњавчевића се свела на област западне Македоније, између Вардара и Црне Реке
на истоку, Охрида на западу, Шар-планине и Скопља на северу. Од већих градова Марку
је остао само Прилеп. Као обласни господар у оскудним изворима спомиње се Марков
брат Андријаш, који је ковао новац и који је подигао манастир Св. Андреје на обали
Треске код Скопља. Браћа Андријаш и Дмитар после битке на Ровинама 1395. подижу
депозит у Дубровнику и одлазе у Угарску где ступају у најамничку службу.

Користећи погибију Мрњавчевића жупан Никола Алтомановић повратио је Рудник

и Звечан, тиме област Војиновића достиже стварни обим, захватала је крајеве од Рудника
и Косова до Јадранског мора, у ове оквире улазе и жупе Требиње, Конавли и Драчевица.
Повремену су држали и Попово поље и Сланско приморје, крај између Дубровника и
Пељешца. Није се одрицао ни претензија на Хум. Тако је жупан Никола Алтомановић
постао најјачи обласни господар. Као таквом припала су му два трибута-Светодмитарски
или српски доходак и кумрек солски (доходак од продаје соли). Кнезу Војиславу и
књегињи Гојислави цар Урош је повремено је уступао Светодмитарски доходак.

Након 1372. жупан Никола ступа у савез са Млетачком републиком и Балшићима, а

против Дубровника, Котора и Драча, односно против Угарске, јер су поменути градови
прихватали врховну власт уграског краља Лудвига (Лајоша) I. Мавро Орбин наводи да су
мелчани обећали Балшићима Котор и Драч а жупану Николи Стон и Пељешац. Бан Твртко
и кнез Лазар су решили на подстицај угарског краља да се једно заувек обрачунају са
жупаном Николом. Током 1373. унишетена је моћ рашког жупана. Заробљен је у Ужицу и
ослепљен. Највећи део његових земаља приграбили су бан Твртко и кнез Лазар. Угарски
краљ није учествовао у подели плена. Мусићи и Вук Бранковић су запосели пределе од
Рудника до Косова. Балшићи су заузели жупе Требиње, Конавле и Драчевицу,

133
претпоставља се и Сланско приморје. Ђурађ Балшић је приморао ДУбровник да му
сипалћује Светодмитарски доходак.

Почетком осме деценије XIV века Балшићи бележе нагли успон. Од Вукашинових
наследника су заузели Призрен. Женидбом Балше II са Комнином, ћерком деспота Јована
Комнина Асена, брата Душанове жене Јелене, постају господари Берта, Валоне и Химаре.
Између нових и старих области налазиле су се земље Карла Топије против кога су
ратовали. Балшићи истичу сродство са Немљњићима. Током 1377. три жупе, Требиње,
Конавле и Драчевицу, улазе у састав Босанске државе. Исте године у манастиру
Милешеви Твртко се прогласио за краља Србљем, Босни, Поморју и западним странама.
Тек по смрти Ђурађа Балшића, 1378. на Босну прелази Светодмитарски доходак. После
смрти Ђурађа Балшића деловање његове породице усмерено је ка југу, али не
запостављају стару Зету. 1385. Балша II је заузео Драч и са поносм се називао дука драчки.
Исте године погинуо је код Берата у борби против Турака. 1370/71. угарски краљ заузео је
Котор. Не зна се тачно када је Вук Бранковић заузео Призрен.

Родоначелник Бранковића био је војвода Младен, савременик краља Стефана

Дечанског и цара Душана. Од цара Душана Бранко Младеновић господар Охрида добија
титулу севастократора. Вук се постепено уздизао, на рачун Мрњавчевића и Балшића. У
највећем обму његоваземља обухвалата је крај између Скопља, Копаоника и Сјенице и
гроњих токова Таре и Мораче. Управљао је Приштином, Призреном, Вучитрном,
Звечаном, Пећи, Комаранима а вероватно и Брсковом на Тари.

Кнез Лазар и Вук Бранковић су управљали старим српским земљама од Скопља и

Косова до Дунава и Саве. Косово су делили таст и зет. Пропали су покушаки окупљања
српских земаља око старе круне. Нико није помишљао да призна врховну власт краља
Марка или краља Тврта. На Балкану је у години Косовске битке било 24 феудалне
области. Дуборвчани су највећи део трговине обаљали у српским земљама. Неприлике за
стране трговце настају у тренутку осамостаљивања великаша. Никада није дошло до
потпуног прекида трговине. Призрен, старо црквено средиште, развио се у трговачко
средиште. Био је седиште дубровачког конзула у српској земљи.

3.2. Косовска битка

Турци су победама код Дидимотике и на Марици показали своју војну снагу.

Државу су постепено ширили на два континента. Нису имали флоту којом би пребацивали
веће војне снаге на Балкан. У почетку су узимали симболични данак док су касније
узилали војне одреде. Служили су се несугласицама хришћанских владара. Солунски
деспот Маојло (касније цар Манојло II) 1371. осваја Сер. Света Гора је и пре Османлија
била мета напада пљачкаша. Страдали су углавном мањи манастири. Турци су је нападали
још 1371. Завлдало је расуло а Турци су слободно крстарили и пљачкали. После Маричке
битке Византија губи самосталност, коју су пратиле војне обавезе и данак. Јовану V и

134
Манојли II 1379. Турци су помогли да поврате престо а они су као против услугу обећали
30 хиљада златника и 12 хиљада пешака. Пре 1371. Турци су заузели долину Марице чиме
су одвојили Цариград од Солуна. Двор у Трнову је признао врховну власт султана.
Видинска Бугарска се ослањала на Угарску. Пошто су 1383. заузели Сер Турци продиру
све дубље у унутрашњост. Син цара Симеона-Синише, цар Јован Урош, Тесалијом влада
три године и замонашује се 1373. Тесалија тада последњи пут потпада под Византију а
1393. заузимају је Турци. Карло Топија је у борби против Балшића позвао Турке. Балша II
је 1385. погинуо код Берата. Исте године Турци освајају Вер а две године касније 1387.
Солун.

На северним крајевима државе Немањића најснажнију државу форм ирао је кнез

Лазар Хребељановић. Био је ставилац код оба цара. Приходима из Рудника и Новог Брда
обнављао је и подизао цркве и манастире чиме је задобио симпатије свештенства. Завидну
улогу је имао у измирењу цркава. Црква кнеза Лазара види као самодршца и наследника
Немањића, од којих је преузео владарско име Стефан. Крајем осме деценије XIV века кнез
Лазар је потиснуо из Кучева и Браничева Радича Бранковића Растислалића. После смрти
краља Лајоша I напада Голубац и Београд. Држао је цело поморавље са Нишом,
Крушевцом, Ужицом, Новим Брдом и Рудником. Кћи Мару удао је за Вука Бранковића а
Јелену за Ђурађа Страцимировића Балшића чиме је створио јединствену географску
средину.

Први упада Турака догодио се 1381. који су на Дубравици код Параћина

зауставили властелини Цреп и Витомир. Веће турске снаге предводио је сам Султан 1386.
кнез Лазар се у том тенутку налазио у Топлици а сукоб је избегнут. Турци нису имали
успеха у борбама против кнеза Лазара. После смрти краља Лајоша I кнез Лазар одбија
положај угарског вазала и меша се у династичке сукобе, али уочи косовске битке мири се
са угарским краљем Жигмундом (Сигисмундом) Луксенбурсшким и обнавља вазалне
обавезе. Кнез Лазар је за борбу сакупио најужу родбину и великаше. Мало је вероватно да
је Ђурађ Страцимировић Балшић учествовао у борби на страни Турака. Султан Мурат I
сакупио је све снаге из азијских (анадолијских) и европских (румелијских) делова
царства. Са њим су били и његови синови Јакуб и Бајазит. Помагали су им и неки
хришћански вазали.

До борбе је дошло на Видовдан 15. Јуна 1389. у сукобу су смрт нашла оба владара,
и кнез Лазар и султан Мурат I. Најстарији извор о овом догађају настао је 12 дана након
битке, то су биле вести монаха Игњатија, руског ходочасника из чијег се извештаја не
наслућује турска победа.

Краљ Твртко је предстваио као своју победу. Писао је 1. Августа Трогиру у

Фиренци, где каже да је био заузет освајањем приморских градова па је на Косово послао
војводу Влатка Вуковића, који се из боја вратио са малим губицима док су Турци
претрпели тежак пораз. И пре тог писма је на западу владало уверење о турском поразу.

135
 Филип Мезијер је октобра 1389. у Призрену записао да је султан Мурат потпуно
побеђен и да су он и његови синови пали у боју. Димитрије Кидон је прогнаном цару
Манојлу II Палеологу упутио два писма у којима говори о косовској бици. Дубровачки
анали и један италијански летопис приказују косовску битку као неодлучан сукоб са
велики губицима на обе стране. Константин Филозоф пише како је косовска битка била
српски пораз, иако су Срби у почетку имали предност. Према изворима Турци нису
добили битку на Косову али није било потребе да настављају рат. Србија више није могла
да им парира. Лазареви наследници су признали новог султана за господара. То је била
непосредна последица косовске битке. Разрађену косовску легенду записао је
дубровчанин Мавро Орбин, у свом делу Краљевство Словена, објављеном 1601. на
италијанском. Завршни облик косовског мита дошао је у XVIII и XIX веку.

3.3. Године кризе и превирања

Не зна се пуно о догађајима након боја. Лазареви наследници су били удовица

Милица и синови Стефан и Вук. Такође ту је био и његов зет, Вук Бранковић, који је био
другачије орјентисан и коме угарски краљ шаље мачванског бана Николу Горјанског ради
преговора. Након битке на Косову краљ Жигмунд са војском прелази Саву, том приликом
заузима тврде градове Борач и Честин у Гружи. Лазаревићи нису били кадри да му пруже
отпор. Ово је Србију ставило у тежак положај, били су принуђени на преговоре. Најмлађа
Лазарева ћерка Мара удата је за Бајазита који је Србију ставио под своје окриље
наметнувши јој извесне обавезе. У међвремену су повраћена нека утврђења која су заузели
Угари. У турске руке пада Голубац. Угари наредне три године консантно упадају у
Србију.

Не зна се ништа о томе да ли је Вук Бранковић узео учешћа у овим догађајима.

Током 1390. обезбедио је себи утошиште у Дубровнику. Вук је настојао да замени кнеза
Лазара померао је границе где год је могао. Проширио се у горњем и средњем Полимљу.
Покушао је безуспешно да освоји Улцињ. Потписивао се као господар Србљем и
Подунављу. Вуково седиште било је у Приштини. Дубровчани и Млечани га посматрају
као главног међу српском господом. Уку је на руку ишло и то што је босански краљ
Твртко умро 1391. Његов син Стефан Дабиша је признао угарског краља за сениора.
Области господари су стицали све већу улогу. На пример војвода Хрвоје Вукчић, војвода
Влатко Вуковић, кога је наследио синовац Сандаљ Хранић Косача, такође се истицао и
кнез Павле Раденовић. После смрти краља Твртка Вук је покушао да на себе пребаци
улогу примаоца Светодмитарског дохотка али томе није успео. Турци су 1392. заузели
Скопље које тако постаје полазна тачка за наредна освајања. Ту је боравио Јигит-паша.
Вук се морао потчинити турцима тако се њихова граница помера до Лима и Босне.

Ђурађ II Страцимировић Балшић се налазио у тешкој ситуацији. Угрожавао га је

Радич Црнојевић, такође и Вук Бранковић. Угрожавао га је и брат од стрица Константин

136
Балшић. Због њега је Ђурађ Iiбио приморан да пређе на страну султанових противника.
Прихватио је католичанство и папи Бонифацију IX обећао своје земље након смрти. Ђурађ
II користи Тврткову смрт да присили Котор да призна његову врховну власт и да му плаћа
данак. 1392. Турци га на превару заробљавају, он им је за слободу обећао Скадар, Дриваст
и трг Светог Срђа на Бојани.

После великих успеха територија Осмалија у Европи обухватала је Тракију, највећи

део Македоније и залеђе Солуна, ова територија је имала велики стратегијски значај,
добра повезаност са читавим Балканом. Везе бигарског цара у Трнову, Ивана Шишмана,
са угарским краљем дале су повод султану Бајазиту I и он је у лето 1393. потчинио највећи
део Бугарске. У Видину је као вазал остао цар Страцимир. Овим се турска територија
готово удвостручила. У зиму 1393/94. Бајазит је позвао своје вазале у Сер. Позиву су се
одазвали цареви Манојло II и Јован VII, деспот Теодор Палеолог са Пелопонеза, господин
Константин Драгаш и кнез Стефан Лазаревић. Султан је планирао да их све побије али је
одустао од тога. Деспоту Теодору је на силу отуђио неке морејске градове а 1394. Солун
пада у турске руке. Деспот Теодор и цар Манојло су се окренули против султана. Што је
проузроковало вишегодишњу опсаду Цариграда.

У сулатановом походу на Влашкку учествовали су кнез Стефан Лазаревић, краљ

Марко Мрњавчевић, господин Константин Драгаш и Константин Балшић. Код места
Ровине 17. Маја 1395. Бајазит је био потажен. Краљ Марко и Константин Драгаш су
погинули. Последице турског пораза нису биле тешке. Прешавши Дунав напао је
Видинску Бугарску и погубио цара Шишмана и прикључио његову територију. Тако и
Видин постаје једно од војних упоришта. Још се држао Угљеша, господар Врања,
Прешева и Иногошта.

Угарски краљ Жигмунд се учврстио у влашкој али му то није пошло за руком и у

Босни. По уговору после смрти краља Стефана Дабише краљ Жигмунд је требало да
наследи босанску круну, 1395. То му није пошло за руком јер је властела хтела
краљевство за себе. На крају је договорено да влада удовица Јелена.

Султан Бајазит са кнезом Стефаном није имао проблема, што није био случај и са
Бранковићем. Његове земље су освојене али не све. У лето 1396. краљ Жигмунд је
предводио крсташки рат, око 100 хиљада војника. Освојили су Видин и опседали
Никопољ. Ту долази до битке и Бајазит односи победу. Зпажену улогу је имао кнез
Стефан. Опустошени су Земун и Митровица. Вук Бранковић је пао у султанове руке и био
роб све до своје смрти, 1397. Неке делове његове области су задржали а неке уступили
Лазаревићима. Вандомашаја остао је Ђурађ II, угарски краљ му је дао Брач и Корчулу.
Након погибије Радича Црнојевића војвода Сандаљ Хранић постаје његов главни
непријатељ, који је освојио Котор, Будву и Паштровиће.

137
 Док се Ђурађ II окретао угарском краљу као свом сизерену дотле су се босански
феудалци окретали против њега. 1398. Бајазит упада у Босну, том походу се прикључио и
кнез Стефан. Главни резулат је била пљачка. У пролеће исте године збачена је Јелена и на
престо доведен Остоја. Он се са својим великашима уз помоћ Турака и Ладислава
Напуљског (претендент на угарски престо) борио против угарског краља. Освојили су
1401. Задар а наредне године Трогир и Сплит. Од 1402. до 1404. Траје рат између Босне и
Дубровника.

Постепено кнез Стефан Лазаревић постаје први међу српском господом. Управљао
је већом облашћу него његов отац. На чело завере против кнеза стали су војводе Никола
Зојић и Новак Белоцрквић. Никола је владао рудничким крајем а Новак у Топлици.
Властелин Михаило је открио заверу младом кнезу. Војводу Новака је погубио а Никола
се склонио у Островицу па се са породицом замонашио. У другој половини марта 1398. у
Србију су ушли турски одреди. Није познато шта је војска радила у Србији. Након тих
догађаја и кнез Стефан и књегиња Милица одлазе султану Бајазиту. Прво је ишла
књегиња како би обезбедила безбедан пријем за сина. Кнез Стефан је отворено признао
своје грешке а султан Бајазит је прешао преко тога.

3.4. Велики преокрет

На самом освиту 15. века унутрашњи односи у Србији били су одређени турским
притиском и присуством. Лазаревићи су већ раније прихватили вазалне односе према
султану Бајазиту (1389-1402) и били дужни да их се строго придржавају. Након
преузимања власти Стефан Лазаревић наставља ту политику. Био је обавезан да плаћа
данак и предводи лично војску у турским походима. Под тим околностима он је могао да
спречи ширење турске власти у својој држави.

Бранковићи су кренули другим путем. То их је скупо коштало. Вук Бранковић је

савладан у броби 1396. и лишен највећег дела породичних поседа. Његови наследници су
делимично изменили то стање 1402. год. Приближавањем султану Бајазиту, и уз помоћ
новца који су чували у Котору и Дубровнику успели су да поврате део поседе, углавном
оне који су били потчињени Стефану Лазаревићу. Били су то поседи на Косову, један део
Полимља, сјенички крај и Брсково. Звечан, Јелеч, Глухавица остали су трајно под турском
влашћу и улазила су у састав Крајишта скопског санџакбега. Тако су наследници Вука
Бранковића у пролеће 1402. прихватили вазалне односе према султану, тј обавезу да са
војском се придруже султану у походу.

Изненадна навала Монгола на источне границе Османског царства изазвала је

огромне промене на широком простору. Ратоборне чете њиховог вође Тимура рушиле су
све препреке на свом путу из Азије. Турски емири у Малој Азији, незадовољни политиком
Бајазита 1 прелазили су на њихову страну. Османлије су морале да бране језгро своје
државе. Позвани су у борбу и балкаснки вазали, Стефан и Вук Лазаревић и Гргур и Ђурађ

138
Бранковић. До пресудне битке дошло је 28. јула 1402. код Ангоре. Војска султана Бајазита
је тешко поражена. Он је заробљен и одведен у ропство, где је и умро 1403. год. Турска се
суочила са унутрашњим борбама, које су биле оснажене најездом Монгола. Они су
продрли до обала Егејског мора, успут освојили Смирну и опустошили Малу Азију.
Дошло је до династичке борбе у Турској. Све је то подстакло наде међу суседним
државама да се могу ослободити турског притиска.

Најстарији Бајазитов син Сулејман је одмах, након битке код Ангоре, похитао ка
европским деловима царства. Настојао је да преузме власт у Једрену. Предстојали су онви
окршаји у борби за престо.

Султанов пораз у сукобу са Монголима пружио је могућност Србији да искористи

неприлике у Турској и да крене ка независној политици. Од српске властеле, на бојишту
код Ангоре, био је заробљен само Гргур Бранковић, али је касније ослобођен. Оливера,
кћи кнеза Лазара, избавила се из ропства споразумом који је посланик Стефана
Лазаревића утаначио са Тимуром. Српски кнежеви су се из Мале Азије враћали преко
Византије. Стефан и Вук Лазаревић са трупама су најпре кренули у Цариград. Већ ту
Стефан је наишао савезнике за прилике које су догађаји код Ангоре изненада изменили.
Византија, сведена на границе околине своје престонице, била је охрабрена вестима о
турском поразу. Могла се успоставити тешња сарадња са Србијом.

Византијског цара Манојла 2 Палеолога, који је тражио помоћ на западу против

Османлија, заступао је тада Јован 7 Палеолог. Он је прихватио српске повратнике и
Стефана Лазаревића богато обдарио. Августа 1402. он му је доделио високу титулу
деспота. Она је ретко додељивна, и као достојанство одмах после царског, доносила је
велику част. Византија је, у очима савременика, и даље стајала на челу хијерархије
средњовековних држава. Она је у духу својих традиција доделила Стефану Лазаревићу
титулу деспота. Одликовала га је и привлаччила царском дому. У току лета 1402.
поведени су преговори о женидби Стефана Лазаревића блиском сродницом династије
Палеолога, Јелени, кћерком господара Лезбоса, Франћеска 2 Гатилузија. Брак је нешто
касније и остварен.

Српски владар је у Цариграду утирао пут ка самосталној политици Србије. тражио

је нове ослонце за такав развој. Први је стекао у Цариграду. Вести о стицању деспотског
достојанства само су видљив знак успеха на том пољу. Да су интереси Византије и Србије
упућивали на сарадњу, сведочи и то што је 1410. цар Манојло 2 Палеолог Стефану
Лазаревићу потврдио деспотско достојанство.

Суштину српско-византијских односа и личних схватања деспота у то време

откривају и други подаци. Примајући деспотско достојанство из руку византијског цара
Стефан Лазаревић је прихватио идеју о суперматији византијског цара над другим
хришћанским владарима. Уважавајући то правило, он је себе називао називао

139
самодршцем, а у повељи из 1405. чак и самодржавним деспотом. Тиме је мисао о
самосталности Србије јасно назначена.

За време боравка деспота Стефана у Цариграду, августа 1402, дошло је до

неслагања између њега и Ђурађа Бранковића, који је ту дошао такође са бојишта код
Ангоре. Те несугласице најавиле су озбиљно разилажење водећих личности Србије.
Мавро Орбин казује да се сумњало да ће Ђурађ, у потрази за новим савезнииком кренути
султану Сулејману. Деспот Стефан је у Цариграду преузео иницијативу и наредио да се
његов сестрић Ђурађ Бранкоић затвори. У лето 1402. у Србији се није знало за сукоб.
Кнегиња Милица и Мара Бранковић су преко Дубровника тражиле начин да им се синови
пронађу и врате.

Али, Ђурађ је успео да се ослободи уз помоћ оданог човека званог Родопа,

септембра 1402. Непријатељство према Лазаревићима исказао је бекством султану
Сулејману од кога је затражио и добио војну помоћ. То је био део турске политике, да
уплитањем у унутрашње ствари припреме терен за војни обрачун. Поред тога, било је
довољно доказа да деспот Стефан тежи да се ослободи турског притиска. То је било
против интереса султана, који је у борби са браћом имао једини ослонац у европском делу
Царства. Свакако су умањили и успорили корист коју је слом Турске код Ангоре понудио
балканским народима.

Бајазитовим нестанком српско-турско непријатељство одмах је букнуло. Одељење

српске војске, које се из Мале Азије враћало копненим путеим, изненада је било
нападнуто у чрноменскком лугу код Једрена, по наредби турског заповедника Сараџе. То
је показало да остатак српске војсе не може се туда враћати.

Бранковићи, уз помоћ Турака, тежили су да спрече повратак Стефана и Вула у

земљу. Султан је одредима Браковића придружио своје чете и наредио да се запоседну
путеви и онемогући повратак Лазаревића. Радило се о територијама на Косову и
Метохији, под влашћу Бранковића. Туда се очекивао повратак Лазаревића који су се
бродовима враћали из Византије ка Зети. Најкраћи пут из Зете водио је преко Призрена и
Косова. Повратак Лазаревића у земљу добио је размере обрачунавања са Турцима и
Бранковићима.

После кратког боравка на Лезбосу, Стефан и Вук су се са одредом од 260 војника

упутили према Зети. Очекивали су их у Дубровнику и припремали им свечан дочек, али су
се они искрцали у Улцињу где их је Ђурађ Страцимировић, ожењен Јеленом, Стефановом
сестром. Војну и другу помоћ пружио им је Ђурђ, а војску у Србији је прикупљала
кнегиња Милица.

Крајем октобра 1402. кренула је деспотова војска из Бара према средишњим

деловима земље. Ишли су преко млетачких поседа и Скадра, заобилазним путем ка Жичи.
Циљ похода је било Косова.Недалеко од Грачанице окупиле су се снаге Бранковића и

140
Турака. Међу њима је владало неповерње и султан Сулејман је упутио и једног
заповедника да мотри на понашање Ђурђа Бранковића.

До пресудне битке дошло је 21. новембра 1402. код Трипоља на Косову, близу
Грачаницу. Деспот Стефан је војску поделио на два дела. Већи је поверио ВукуЛазаревићу
са задатком да нападне одреде Ђурђа Бранковића, док је он кренуо против турских чета.
Међу турским влазалима налазио се кесар Угљеша Влатковић са ратницима, који је у току
битке пружио важна обавештења деспоту о плановима Турака, а потом и преошао на
његову страну и тиме много допринео исходу битке. Вук није одолео нападу непријатеља.
Битку је одлуо деспот са својим одредима. Противник је поражен. Лазаревићи су се
повукли у утврђени град Ново Брдо. Убрзо је дошло до неспоразума међу браћом. Стефан
је пребацивао Вуку непознавање ратне вештине и губитке у људству, што је повредило
Вука и довело до јаза међу браћом. Пут до разлаза није био далек.

Битка код Трипоља није решила унутрашњу поделу у земљи. Сукоб између
Бранковића и Лазаревића се наставио и постао нарочито сложен када је Стефанов млађи
брат Вук пребегао султану Сулејману. Децембра 1402. у Дубровнику се знало за догађаје
у Србији и изражавало се дубоко жаљење због сукоба.

Појединости након битке код Трипоља нису познате. Свакако је деспот Стефан
усспео да преузме власт, чему је много допринела и кнегиња Милица, чији је углед био
велики деловала је у готово свим подручјима живота. До смрти, 11. новембра 1405. она је
присутна у политици земље, коју су потресали разни сукоби. Деловала је на многе
догађаје у земљи и ван ње.

Марта 1403. умро је султан Бајазит 1 у заробљеништву. Тада је почела жестока

борба за престо између његових синова Сулејмана, Мусе, Мехмеда и Исе. Мала Азија је
дуго година била поприште непрекидног ратовања. Најпре је избио сукоб између Исе и
Мехмеда. Мехмед се учврстио у средишњим планинским пределима Анадолије и покушао
да потисне брата. У овом обрачуну Иса је погинуо, а борба је настављена између
Сулејмана и Мехмеда. Сулејман је у два наврата прелазио из Европе у Малу Азију,
свестан да се борба за власт мора тамо добити. У Бруси је први пут био марта 1404, а
затим је прешао у Анадолили крајем 1405. или почетком 1406.

Преношење Сулејмановог интереса на матичне земље Османлија деловало је на

срђивање односа у европском делу. Он је у Галипољу 1403. склопио споразум са
Византијом, Млетачком Републиком, Ђеновом, војводом Наксоса и представницима
ритера са Родоса. Византија је тим споразумом повратила изгубљене градове на обалама
Црног и Мраморног мора, затим Солун са околином. Једна одредба се односила на
деспота Стефана, премда он није учествовао у његовом састављању. Било је предвиђено
да син Лазарев задржи земљу, уз услов да шаље војску и плаћа данак као раније, али без
обавезе да је лично преводи. Деспотов биограф наводи једни измирење деспота и

141
Сулејмана након битке код Трипоља. Посредничку улогу одиграла је кнегиња Милица.
Мавро Орбин наводи да је деспот склопио примирје како је Турцима било по вољи. Био је
то привремени облик сређивања односа са новим султаном, али је био кратког века, јер је
деспот траио нове путеве за своју политику.

За промену односа према Турцима Србији је био потребан савезник на другој

страни, јер ослабљена Византија није имала већи значај. Деспоту је био потребан савезник
на бојном пољу за она попришта која су Турци стварали. Деспот Стефан се окренуо
Уграској, и тако је дошло до прекретнице у српској политици.

Од покосовских времена, Србија је била стешњена између Турске са југа и Угарске

са севера. Србија је била попиште борби између Угарске и Србије. Јуна 1389. угарска
војска на челу са краљем Жигмунодом је напала Србију. Његове трупе су продрле до
Груже. Борба се водила око града Борча. То је утицало на деспотову одлуку да потражи
мир са султаном, а када је он склопљен и даље је беснео рат између Србије и Угарске.
Водио се на обалама Саве, у Шумадији, Браничеву, Поморављу. Краљ Жигмунд је лично
продирао у Србију 1390, 1391. и 1392. Србија није могла ратовати на две стране.

До првих српско-угарских преговора дошло је у последњој деценији 14. века, у

сенци велике победе турске војске код Никопоља 1396. Међутим, тада преговори нису
уродили плодом због противљења дела српске властеле и Бајазитовог противљења таквом
току догађаја. Да би се избегла одмазда султана, кнеегиња Милица, заједно са сродницом,
потоњом монахињом Јефимијом,, Угљешином удовицом, кренула је на Порту априла
1398. У октобру је на Порту кренуо и Стефан Лазаревић. Било је јасно да тада не постоје
услови за раскидање односа са султаном.

На самом почетку 15. века Угарска је запала у озбиљну кризу. Неповерење између
краља и дела властеле довело је до драматичних обрта. Априла 1401. незадовољници су
напали краља Жигмунда у Будиму и одвели га у заробљеништво. Оживела је делатност
његових противника који су на прсто тежили да доведу представника напуљске гране
Анжујаца. Када је то подржао папа Бонфиације 9, положа краља Жигмунда се погоршао.
Пошто се избавио из заточеништва крајем 1401, краљ Жигмунд се повукао у Чешку, где је
провео 1402. Вратио се у Угарску тек 1403. са намером да осујети планове противника,
који су у августу 1403. крунисали у Задру Ладислава Напуљског за угарског краља.
Жигмунд је августа 1403. ушао у Будим, а септембра у Острогон. Ладислав Напуљски се
није одважио на пут у Будим, у којем је његов отац изгубио главу у покушају да се
домогне круне. Октобра 1403. он је напустио Задар, након што је војводу Хрвоја Вукчића
именовао за намесника у Угарској, Хрватској, Босни и Далмацији. То је олакшало
Жигмундов положај.

142
 И када је превага била на страни Жигмунда њему су били потребни савезници.
Потражио их је у Србији. Знало се да Стефан Лазаревић покушава да се ослободи турског
притиска.

Догађаји у Србији, после битке код Ангоре, показали су да је турско присуство

трајно. Борбе које је деспот водио против новог султана и његових присталица откриле су
да турско присуство разара Србију. Сулејманова подршка Бранковићима била је опаснија
од спољне најезде. Подстицала је ратове и доносила невоље. Деспот Стефан је стога
прихватио преговоре које му је Угарска понудила. Они су најавили окретња Србије
просторима северно од Саве и Дунава. Деспот је утирао пут новој политици земље.

Иницијатива за обнову српско-угарских односа потекла је, вероватно, из Будима.

Жигмундови посланици упућени су у Србији да преговарају о односима две земље. Међу
посланицима се истицао Филип де Сколарис, најближи сарадник краља Жигмунда. Међу
савременицима је био познатији као Пипо Спано, име које је стекао у Угарској, а у сећању
наших народних песама забележен је као Филип Маџарин. Имао је великих заслуга за
успех преговора у Србији, што истиче сам Жигмунд у повељи из 1407.

Интереси двојице владара отвориле су пут споразумевању. Дошло је до њиховог

измирења, као и ратника који су се до тада често сукобљавали. Било је уговорено да се
успоставе вазални односи. Деспот Стефан их је прихватио у духу европских схватања, а
заузврат је могао очекивати војну помоћ. Уз то је добио Мачву и Београд. Константин
Филозоф истиче да је деспот Стефан учинио завет са Угрима, пристао да ббуде друг
Жигмунду, који је са своје стране желео да дође у љубав са деспотом.

Прихватајући вазални положај према Жигмунду крајем 1403. или почетком 1404,
Стефан Лазаревић је закорачио на лествицу типичну за европски запад. Обавезан је био да
учествује у скуповима уграског племства и у разним облицима дворског живота у Будиму
и да пружа помоћ и савет. Ово су видљиви знаци сарадње која је тада успостављена
између Србије и Угарске. Дубровчани су у пролоће 1405. писали да је господин деспот
тада био у великој љубави и јединству са краљем Жигмундом. Стефан Лазаревић је добио
Београд, а његова даља судбина је зависила од става уграског краља према потоњем
деспотовом наследнику.

Уступањем Мачве српском владару, краљ Жигмунд је допринео отклањању спора

који је постојао између Србије и Угарске. Мачва је припадала појму земаља краља
Стефана које су од смрти краља Стефана Драгутина биле спорне. Око њих се у 14. веку
више пута ратовало, а раздор је трајао готово до 15. века. Краљ Жигмунд је 1426.
пажљивао пописао своја права на том простору. Обухватио и је општм тврдњом да
изузима све оно што је својевремено држао краљ Лудовик (1342-82) и претходни уграски
краљеви.

143
 Стицање Београда за Србију је било од велике важности. Одавно је Србија тежила
да га се домогне. То је био део покушаја да се српска граница устали на Дунаву. До 1403,
под угарском влашћу, Београд је служио интересима одбране средње Европе. Уступајући
Београд деспоту, краљ Жигмунд је платио високу цену за савезништво. И даље је град
служио одбрани Угарске, али у склопу борбе коју је Србија водила за свој опстанак пред
Турцима. Угарског заповедника заменио је деспотов војвода. Посада странаца уступила је
место српским војницима. Београдске тврђава се утопила у одбрамбени систем
Деспотовине, оснажена везама града са залеђем.

Иако се градитељска делатност деспота огласила у ранзним деловима земље, брзи

успон Београда једва да има узоре међу српским градовима. Огромним напорима друштва
деспот Стефан је градио нову престоницу. Опасана бедемима, постала је симбол једног
стања. Друштво је градило највећа утврђења за борбу против Турака. Бедеми са копнене
стране били су знатно већи од оних са обале, али касније су, кад су Турци избили на
Дунав, значајније се учвршћује и тај део.

Услови стицања Београда брзо су заборављени. Тврђава истовремено постаје и

живо градско средиште. Престоница доживљава бурне и трајне промене. Обични људи,
житељи града сматрали су га неотуђивим. Када је он касније морао бити враћен Угарској,
1427, снажно осећање неправде и насиља захватило је људе.

После ангорске битке 1402, Србија је стекла и Голубац на Дунаву. Тиме се

деспотовина учврстила на обалама Дунава. Процес овладавања најсевернијим тачкама
Балканског полуострва био је окончан. Са појачаним притиском Турака на југу, предели
надомак Панонске низије добијали су важност. То показује и изградња последњих
престоница на обалама Дунава. Померање управног средишта земље са југа ка северу
досегло је своја последња упоришта.

Приближавајући се Угарској, деспот Стефан је обезбедио важног савезника за

веома сложене односе у земљи и ван ње. Његови посланици су 1406. у Венецији објавили
да деспот више није турски вазал и да је спреман да се бори против Турака. Тек уз угарску
помоћ могао је да искористи турско слабљење након Ангоре.

Дубину промена којима је тежио након 1402. исказао је сам деспот Стефан. У
тексту београдске повеље око 1405. он саопштава: Од Косова бх порабоћен
измаиљћанском роду (Турци), док не дође цар Перса и Татара и разруши њих и мене Бог
својом милошћи избави из њихових руку. Јавља се иста мисао и у повељи манасиру
Хиландару. У аутобиографском тексту деспот казује да је у младости био изложен
неподносивим искушењима и смртним опасностима, а затим смирисмо се и починисмо, и
облаци тамни разиђоше се и засија нам сунце. Иста мисао наводи се и у повељама за
влашке манастире Тисману и Водицу 1406. По Константину Филозофу деспот је народ

144
ослободио ропства и није био вољан да га касније поново да у ропство, ни у најтежим
приликама братоубилачке борбе која се распламсала 1409.

Српско-угарска сарадња мењала је однос снага у југоисточној Европи. Уграска је

осигурала важног савезника у остварењу своје балканске политике. Краљ Жигмунд је
протекле догађаје хвалисаво огласио свету. Једно писмо је упутио на двор бургундског
војводе Филипа, пролећа 1404. У Италију су вести стизале преко Дубровика и Венеције.
Жигмундов противтурски програм је однео победу, а деспот Стефан је закорачио на снецу
европске политике. Политичка усамљеност Србије тиме је разбијена.

3.5. Немирно доба

Ослањајући се на Угарску, деспот Стефан је прегао да учврсти свој положај у

земљи. Сукоб са Бранковићима није био окончан, а односи са султаном Сулејманом
претили су да се изроде у сукоб. Крајем 1403. или током 1404. у напад је прешао деспот
Стефан. Пленио је поседе Бранковића у Ситници, а пре октобра 1404. измирио се са
братом Вуком. Утврдио је свој положај у земљи, а затим и изван ње. Потчинио је околне
крајеве и из њих протерао турске посаде и представнике њихове управе. Константин
Филозоф, који једини говори о овим догађајима, не надови чак ни имена градова које је
деспот освојио, тако да се може само претпоставити да је у питању источна Србија и
Косово. Угарски краљ Жигмунд је деспотов успех поткрепљивао податком да је он побио
10000 непријатеља. Изгледа да је и у то време дошло до помирења са Бранковићима.

Највероватније су у току 1404. сређени односи са султаном Сулејманом. На то

указују прилике у пограничним областима. Почетком те године у Бугарској је избио
устанак против турске власти, на челу са синовима бугарских царева, Константин и
Фружин. Уживали су подршку краља Жигмунда. Истовремено је у Србији четовао неки
Караљук (Новак), који је са својим упадима наносио велике штете турским поседима.
Султан је тражио да деспот Стефан ухвати одметника, али је овај то одбио. Султан је
потом кренуо у поход и освојио град Темско, недалеко од Пирота. Султан је преко
посланика од деспота тражио дозволу да пређе кроз његову земљу. Војска је долином
Топлице и Лаба кренула у област Бранковића и даље ка Овчем пољу. Не желећи да ремети
мир са султаном, деспот је плен који је Караљук уграбио турској војсци вратио султану.
1404. год протекла је у Стефановим настојањима да се учврсти на власти. И 1405. није
било прилика за отварање непријатељства са Турцима. Стефан Лазаревић се код
Дубровчана залаго за исплату дугова Турцима и одржавање мира.

Земља је улазила у мирно раздобље. Деспотово настојање да заведе ред у земљи

одмах се одразило на привреду земље, и то посебно у делатностима везаним за промет и
трговину. Трговци који походили српске градове и тргове међу првима су разнели глас да
је она уносна и да од ње највеће користи имају Дубровчани и поданиц Ђурђа 2
Страцимировића. Млечани су у томе тежили да потраже свој део. На захтев млетачких

145
трговаца, Сенат је у Венецији одлучио да се деспоту упути посланикпорадити на добијању
трговачких повласица. Тражили су да да уживају старе царинске стопе у тој трговини.
Поред речитости посланика Антонија Склава, деспот се оглушио о захтев Млечана.

Убрзо су и Дубровчани предузели мере да обнове старе трговачке повластице. То је

знак устаљености деспотове власти. У току 1405. на српском двору вођени су преговори
који су окончани крајем те године. Деспот Стефан је повељом од 2. децембра 1405.,
издатој у граду Борчу, потврдио Дубровчанима све раније исправе које су српски владари
издавали. После 1387, то је прва повеља о српско-дубровачким односима. Она је проткана
мишљу о континуитету развоја у Србији. Дубровчанима се признаје све што су прва
господа српска већ подарила при чему се посебно истичу закони који су постојали у време
цара Стефана Душана и кнеза Лазара. Свој положај и оквире своје власти деспот Стефан је
израио називајући се: господин свој земљи српској и Поморју и подунавским странама.

Дошло је и до неких новина. Односи између Лазаревића и Бранковића су били

нарушена. Мара Бранковић са синовима је крајем децембра 1405. Дубровчанима издала
повељу о трговини, али у њој нема позивања на сличну повељу деспота Стефана, као што
је чинио Вук Бранковић у односу на кнеза Лазара. У сваком случају, Дубровчани су
обезбедили својим трговцима правну заштиту на српским путевима и трговима, према
постојећој политичкој ситуацији.

Приближавање Угарској и сређивање стања у Србији указују на јачање положаја

српског владара. У Венецији је то изазвало забринутост за поседе у Зетском Приморју.
Новембра 1404. у Венецији се расправљало о мерама за потпунију заштиту Дриваста,
Скадра и Љеша, а када је јануара 1405. у скадарском крају избио општи устанак против
Млечана, вести о десптовим успесима звучале су као претња интересима Венеције.
Зазирало се од помоћи коју би деспот могао пружити сестри Јелени Балшић и њеном сину
Балши 3.

Борбе су узеле већи мах. Лако их је било проширити на млетачке поседе у Зети и
северној Албанији. Људи су трпели од злоупотреба. Земља је одузимана и давана према
интересима Венеције да стекне и награди одане људе. Власти у приморским областима
правиле су сметње поданицима Балшића у трговини. Млетачки кнез у Скадру је смањивао
права православним црквама, што је изазивало незадовољство. Када се оно исказало
побуном у више млетачких градова, непријатељство је започео Балша 3 и заузео већину
градова, сем Љеша. Тако је почео скадарски рат између Венеције и Балше 3.

У лето 1405. године Венеција је дотурила појачања посадама, пре свега оним у
Скадру. Упутила је и свог капетана Јадранског мора Марина Каравела са задатком да међу
противницима Балшића потражи савезнике за борбу против Балше 3. Средином јуна 1405.
његов подухват је уродио плодом. Успео је да обнови млетачку власт у Скадру и околини,

146
а затим је обећањима успео да градска већа у Улцињу, Бару и Будви признају млетачку
власт. Након губитка Драча, положај Балшића био је измењен из основе.

Преговори и ратовања су се смењивали. Балшићи су радије пружали отпор и

тражили савезнике. Балша 3 се за помоћ обратио султану Сулејману, а пришао му је и Вук
Бранковић. Венеција је тада променила своје планове. У почетку је била спрмна да
Балшићима врати приморске градове, али је одустала од тога и чак помишља да себи
потчини и Горњу Зету. Новцем и поседима добија људе за борбу против Балшића.
Покушај да привуће браћу Ђурашевиће није успео током 1406. и 1407. год.

Јасних граница и одлучујућих битака није било у рату. Све се одвијало брзим и
изненадним препадима, који су били веома крвави, попут оног из 1406. који је изео Балша,
утврдивши се између Улциња и Бара. Сукоб с млетачким снагама из Скадра, завршио се
дестином мртвих и рањених. Када су почели преговори умешао се и српски деспот, на
страни Балше 3. Деспот је посредовао код Млечна маја 1406, а затим и у лето 1407.
Недалеко од Бата дошло је до преговора зараћених страна. Деспот се, са Маром Бранковић
и Никитом Топијом нашао у улози јемца за планове Балше 3. Ипак, мир тада није
склопљен. Млечани су нудили само Будву и рат је настављен. Почетком 1408. дошло је до
нових преговор. Балшићи су пристали да Млечанима препусте Бар и Улцињ, а Балшићи
је требало да добије Будву са Луштиом, соланама, Паштровићима све до граница ратачке
опатије. Неповерење је било огромно, па ни јемство истакнутих личности на Балшиној
страни, попут деспота, ије допринело остварењу споразума склопљеног јуна 1408.
Венеција је настојала да се приближи Турцима и од затражи помоћ за несметано уживање
зетских и северноалбанских поседа.

Почетком 1409. представници Котора су обновили свој предлог да се град стави

под врховну власт Венције, што су покушали и 1404. и 1405, али без успеха. На вест о
садржају уговора из јуна 1408, град је страховао од притиска Балше 3, пошто буде овладао
Луштицом. Котор је тада припадао Босни и Венеција је морала да рачуна на отпор са те
стране. Стога понуда није била прихваћена.

Султан Сулејман је јула 1409. склопио мир са Млечанима. У текст споразума био је
уграђен договор који је годину дана раније, код Драча, Венеција утаначила са Балшом.
Млечани су пристали да плаћају харач, а за узврат добили признање свих територија у
Зети и северној Албанији. Остало је питање Забојане. Турски намесник у Скопљу, Пашаит
је обећао да ће спречавати ападе Балше на млетачке поседе. Вененије је добила важну
подршку у борби за зетско приморје.

Снажењу Венеције допринео је и други међународни догађај. Јула 1409. Венеција

је испословала од Ладислава Напуљског да купи сва његова права над Далмацијом. За 100
000 дуката стара млетачка тежња да загосподари источним обалама Јадрана стекла је
законску основу. Јелена Балшић је повела преговоре у Венецији, који су трајали неколико

147
месеци. Крајем октобра 1409. окончани су договором да се склопи мир на годину дана и
да се задржи стање какво је постојало у тренутку поласка Јелене Балшић за Венецију.
Млечани су очекивали више, па су успели да се он растури крајем 1409.

У то време је беснео сукоб у залеђу. Крајем 1408. избило је отворено неслагање

између Стефана и Вука Лазаревића. Односи између њих су и раније били затегнути у више
махова, али су захваљујући кнегињи Милици обнављани. Њеном смрћу 11. новембра.
Нестала је и последња спона међу браћом. Различити интереси повели су их у супротним
правцима. Турци су подстицали унутрашњње сукобе и пометњу. Чете акинџија разливале
су се по српским земљама, харајући и уносећи страх међу људима. Један такав поход
остао је забележен у повељи за манастир Лавру јануара 1407. Наводи се да су се сељаци у
параћинском крају разбежали на све стране од плена Хасанова. Турци су се уплитали у
унутрашње односе у земљи са циљем да се они доведу до сукоба. Обећањима су Турци
придобијали људе. Међу њима је био и Вук Лазаревић. Он изгледа није одобравао
деспотову политику према Угарској.

Крајем 1408. дошло је до даљег зближавања између краља Жигмунда и деспота

Стефана. Оно је познато по томе што је краљ установио нови ред у земљи, који је назвао
Змајевим редом, по симболу змаја, који су користили припадници тог реда. Жигмунд је
тако окупљао присталице око двора, издвајао и одликовао поједине чланове истакнутих
властеотских породица, који су потицали из јужних предела Угарске-Горјански, Цељски и
други. У оснивачкој повељи тог реда, издатој децембра 1408. у Будиму, на првом месту је
деспот Стефан Лазаревић. Боравио је тада у Угарској и припадао најужем кругу властеле
на Жигмундовом двору. Прихватио је симбол змајевог реда и обичаје везане за њега. У
деспотовом двору у Београду откривене су представе тог симбола на пећњацима, рађене
по узору на оне у Будиму.

Крајем 1408. избио је устанак Вука Лазаревића у Србији. Појединости његове

делатности у тој години нису познате. Желео је да преузме власт у земљи или да је барем
подели са братом. Подршку за такав план није могао наћи у суседним хришћанским
земљама, тако да је био упућен на Турке, будући да и Венеција од 1409. истиче своје
пријатељске везе са њим. Вук је отишао султану Сулејману крајем 1408, а придружили су
му се и бранковвићи. Био је вољан да призна врховну власт султана пошто преузме део
земље у Србији. Султан је брзо и обилато помогао остварење тог плана. Србија се нашла у
вртлозима рата, изложена нападима непријатеља. Подржавајући циљеве Вука Лазаревића,
Турци су остварили своје планове.

Први напад Турци и савезници извршили су на самом почетку 1409. год. Био је
силовит и опасан. Према Орбину, предводио га је Евренос са војском од око 30 000 људи.
Борбе су се одвијале на Косову и посебно погодиле Приштину. Фебруара 1409. у
Дубровник су стизале вести о разарањима и штетама које је град претрпео.

148
 Деспоту Стефану је Угарска одмах притекла у помоћ. Крајем јануара 1409. у
Србију се, преко Ковина, упутио тамишки жупан Пипо Спано. Угарска војска је
учествовала у борбама око Приштине. Оштећени су и дубровачки трговци.

Борбе су биле дугеи исцрпљујуће. Дубровачка влада је априла 1409. писала својим
грађанима у Трепчи да не наносе штете деспотовим земљама и људима. Ако им неко
затражи да учествују у нападе, наложено им је да се позову на то да су Дубровчани и на
наредбу владе. Упозорени су да бране места у којима се нађу. У борбе се укључио краљ
Жигмунд, који је маја 1409. са својим трупама и оним које је предводио мачвански бан
Јован Моровићки кренуо ка ратишту. Највеће борбе вођене су лета 1409. Турци су јуна
започели напад који је трајано неколико месеци, по Орбину читавих шест. Један
савременик саопштава да непријатељи прођоше сву српску земљу, као дивље звери
пленећи, секући, уништавајући. Стигли су до капија Београда, где је Вук Лазаревић
обећањима, поклонима, претњом и одмаздом настојао да стекне присталице и упоришта.

Стефан Лазаревић се повукао у Београд. Одбио је да се потчини Турцима, али је

морао да преговара са братом. Подела земље је била неизбежна. Вук је тада вероватно
добио јужни део Србије и заједно са Бранковићима признао врховну власт султана. Али то
није било дугог века.

Брат султана Сулејмана, принц Муса, прешао је из Анадолије у Европу 1409. са

намером да поведе одлучујућу борбу за власт. Најпре је отишао код влашког војводе
Мирче, а затим у Бугарску. Он је за кратко време уздрмао читав европски део Турске.
Многи су прешли на његову страну. Настојао је да усами брата и међу његовим
противницима тражио савезнике. Обратио се и деспоту Стефану, огорченом противнику
султана Сулејмана, који је имао довољно разлога да се упусти у преговоре са Мусом, због
подршке коју је овај дао Вуку. Водио их је преко посланика војводе Витка, који је требало
да се увери у озбиљност Мусиног подухвата. Пут до споразума је био лак. Појединости
нису познате, али је деспот Стефан прихватио Мусино савезништвои борбу против
Сулејмана.

Обрачун двојице Бајазитових синова одлучивао је о судбини врховне власти у

Турској. Балкански кнежеви су деловали у складу са својим интересима.

Муса је 1410. са својим савезницима кренуо према Цариграду. Освојио је Галипољ

и угрозио Сулејмана. Успео је да одржи пријатељске везе са византијским царем
Манојлом 2, који није пришао Сулејману. Сулејман је окупљао присталице, а Мусин табор
се осипао. Напустио га је и Вук Лазаревић. Почетком јуна 1410. он је у Венецију упутио
представника са захтевом да млетачки бродови помогну пребацивање Сулејманове војске
из Мале Азије на европско тле. Али, Вукова делатност је откривена и избегао је
погубљивању захваљујући личном заузимању деспота Стефана. Успео је да пребегне
Сулејману, а нешто касније су то учинили и Бранковићи.

149
 Одлучујућа битка између Сулејмана и Мусе одиграла се 15. јуна 1410. код тврђаве
Космидиона на Златном рогу. Завршена је победом Сулејмана, а Мусина војска се
повлачила. Деспот Стефан се склонио у Цариград. Цар Манојло 2 је Стефану прирдио
свечани дочек. Он је свом госту поново подарио деспотско достојанство, што сведочи о
блиском односима српског владара и цариградског двора. Стефан Лазаревић је са
пратњом, у којој је био и кесар Угљеша Влатковић, господар Врања, Прешева и Иногошта,
преко Црног мора и Влашке стигао у Србију. У Голубац је стигао крајем јула или
почетком августа 1410. год.

Ратовање 1410. продубило је јаз међу зараћеним странама. Уз Мусу су били деспот
Стефан с делом српске властеле, војвода Мирча, а на страни Сулејмана Византија,
Венеција, Вук Лазаревић и Бранковићи. Даље сукобе султан Сулејман је планирао да
пренесе у Србију. Крајем јуна 1410. он је тамо упутио Вука Лазаревића и Лазара
Бранковића да пре доласка деспота Стефана, као турски вазали, преузму српске земље и
области. Овај покушај осујетиле су присталице султана Мусе, који су ухватили српске
принчеве на повратку у земљу. Погубљени су јула 1410. Најпре је посечен Вук Лазаревић,
који је окрвљен за држање пред битку код Космидиона, а потом и Лазар Бранковић. Битно
је било да се борба за турски престо није пренела на Србију. Али, у балканским земљама
је владала велика несигурност. Људи су пристајали, у складу са својим интересима, уз
једног, односно другог османског претендента. Мало је имало користи од такве политике.
Дубровчани су напуштали Србију до бољих дана. Ратовало се на бројним местима.

Султан Сулејман је током 1410. успешно сузбијао покушаје Мусе да преузме власт.
Након битке код Космидиона, успео је да га порази још једном, а јасно је да је деспота
Стефана сматрао за озбиљног противника, о чему сведоче догађаје из 1409. и 1410. год.

Деспот Стефан се стога припремао за даље борбе против султана. Односи између
Стефана и Сулејмана дошли су до тачке када се није могло преговарати, а рат је био
неизбежан. Стога је деспот пружио уточиште принцу Муси, након другог пораза који је он
претрпео. Тада су поведени и преговори о међусобним односима и условима за даљу
борбу против заједничког непријатеља. Они су преговарали и о јужним деловима Србије
којима је од 1409. управљао Вук Лазаревић. Још уочи битке код Космидиона Муса је те
земље нудио деспоту Стефану, а после Вукове смрти питање тих области било је
неспорно. Деспот Стефан је добио Мусину сагласност да их зааузме и обнови јединство
земље. За узврат се обавезао да пружа Муси помоћ у борби против Сулејмана.

Муса је постепено преузимао иницијативу. Привлачио је људе на своју страну, што

му је олакшао и Сулејман својим поступцима. У том одмеравању снага подлегао је
Сулејман, фебруара 1411, убили су га Мусини људи. Принц Муса је тиме задобио власт у
европским деловима државе, док је у азијским тек тебало да је освоји.

150
 Убрзо се показало да смена на престолу мало доприноси промени османске
политике. Нову султан је све подредио интересима своје даље борбе за власт. Савезнике је
претварао у непријатеље. Међу првима се издвоји Стефан Лазаревић. На то га је навео
неуспех у преговорима са новим султаном. Посланство деспота, упућено да уреди односе,
наишло је на султаново одбијање и претње. Показало се да је споразум немогућ, а рат
неизбежан. Сам посланик се једва спасао одмазде. По повратку у Србију, он је изјавио да
се са Мусом друкчије не може живети......осим ратом.

Стефан Лазаревић је прикупио војску и прешао у напад. Упутио се у пиротски крај,

а одатле је напао земље под султановом влашћу. Обуставио је нападе када му је Муса
понудио преговоре. Али, није се могло сумњати у коначне намере Турака. Покоравање
Србије био је њихов коначни циљ. Знало се то и у земљи, а тога је био свестан и сам
деспот. Он је у лето 1411. куповином шест адрфата ширио своја ктиторска права у
Хиладару. Можда је то сведочанство забринутости са којом је гледао у будућност.
Истовремено је настојао да обезбеди савезнике-најпре у Угарској, а затим у Турској.

Краљ Жигмунд је читавог живота гајио смеле амбиције и планове. Распростирао их

је на подручју Немачке, Италије и већини суседних земаља. Његова балканска политика
била је само део планова. Када је јула 1411. гласовима немачког племства био изабран за
римско-немачког цара, западноевропске прилике су одвлачиле његову пажњу. Млетачка
Република је од 1409. била у непријатељским односима са Угарском збогДалмације.
Супарништво је тежило да се претвори у рат. Маја 1411. влашки војвода Мирча склопио је
савез са Пољском, претежно усмерен против Турске, а у јесен те године придружила се
Аустрија.

У таквим околностима, Угарска се није могла упуштати у борбе балканским

земљама. Тамо где су оне још трајале, краљ Жигмунд је потражио савезнике за мир.
Најпре их је нашао у Босни, у редовима властеле, где је најкасније августа 1411.
обновљено примирје. Жигмунд се одрекао претензија на Босну и признао Остоју за краља.
Жигмунд је издвојио усорску област и ставио је под непосредну власт градског кастелана,
а касније банова. Војвода Сандаљ Хрнић изменио свој одбојни став према угарском
краљу. Он се 1411. оженио сестром деспота Стефана Лазаревића, Јеленом, удовицом
Ђурђа Страцимировића Балшића.

Србија је за Уграску била важна као одбрана од Турака. Угарска је стога спремно
помагала Стефана Лазаревића у скуобима са Турцима, најобилније током 1409. Политика
султана Мусе према деспоту, јачала је везе између Србије и Угарске.

У лето 1411. Стефан Лазаревић је у пратњи одабране властеле кренуо у Будим.

Боравио је током јула месеца. Краљ Жигмунд је настојао да свог саговорника што
присније веже за Угарску, у чему је имао успеха. Текст споразума није сачуван. Оставио је
утицај на савременике, који су забележили да се српски деспот са својом земљом

151
потчинио врховној власти уграској краља. Питање је колико су те гласине, упућене са
будимског двора, одражавале стварност, односно тумачење споразума. Константин
Филозоф забележио је да је Стефан Лазаревић учинио истиниту љубав са западнима и да
је од тада често одлазио у Будим и да се отуда није вратио без нових поседа од уграског
краља. Стекао је тако тврде градове и села , богате руднике сребра и злата. Били су расути
по читавој Угарској, у сатмарској, бихарској, саболчкој и торонталској жупанији, у
Потисју и јужним деловима земље. Највероватније је исте године деспот добио и
босански град Сребреницу. Приходи деспота су знатно порасли. Убирао их је рпеко
чиновника, Срба, Дубровчана и Мађара. Тиме су битно ојачане основе деспотове власти,
који је бранио и интересе Угарске, на пољу одбране од Турака.

Деспот Стефан се могао посветити приликама у зељми и на њеним границама.

Очекивале су се нове борбе против султана Мусе, који је током 1411. наставио борбу
против својих противника. Њих је било све више због насиља новог султана. Његови
плаћкашки одреди били су надалеко чувени.

У јесен 1411. започела је борба око града Селимврије, у којој је тада боравио
Орхан, Сулејманов син и супарник Мусе, који је уживао подршку Византије. У Мусиној
војсци, која је опседала град, налазио се Ђурађ Бранковић. Тада је он покушавао да преко
мајке Маре Бранковић, успостави везе са ујаком Стефаном и врати се у земљу. У току
борби око Селимврије успео је да се са својим одредом спасе бекством у град и избегне
покољ.

Опште незадовољство Мусином страховладом убрзало је расплет догађаја. Борба је

планула на више страна. У њој се посебно истакао деспот Стефан. Придружили су му се
турски крајишници, санџакбегови Скопљ и Ћустендила. Борбу је отпочео и Мусин брат
Мехмед, који се учврстио у малоазијским областима, па је намеравао да рат пренесе у
европски део царства. Нашао је подршку Византије, која је одувек била на страни
Мусиних противника. Уступила му је бродове за превоз трупа у Европу. Први покушај
Мехмедов да се ту учврсти није успео.

Пред крај 1411. у борбу је ступила и српска војска. У заједници са одредима

одметнутих турских крајишника она је пленила области под Мусином влашћу. Било је
договорено да се новим продором преко Марице и серске области ратовању придружи
Мусин брат Мехмед, али тај покушај није успео због изливања реке.

Због одлагања акције, Србија је претрпела велике штете. Султан Муса је почетком
1412. провалио у деспотовину. Из области Софије преко планине Чемерник, он је
изненада продро у Врање. Кесар Угљеша Влатковић једва је избегао најгоре, а земља је
била опљачкана. Нападачи су се затим упутили према Новом Брду, најважнијем граду у
том делу Србије. Деспот Стефан је одмах похитао да брани угрожене области. У одбрани

152
Новог Брда учествовали су и Дубровчани. На вест о деспотовом доласку, Муса се повукао
из Србије, усмервши поход ка Солуну и Тесалији.

Већ пролећа 1412. стање у Србији се средило и деспот је маја 1412. могао да крене
у Будим, где се одржавао скуп европских владара и властеле. Након измирења са пољским
краљем, краљ Жигмунд је приредио велике свечаности на којима су се појавили балкански
владари и велможе. Поред деспота Стефана, ту су били босанско краљ Стефан Остоја,
војвода Хрвоје Вукчић, војвода Сандаљ Хранић и др. У пратњи деспота био је и један
владика.

У јесен 1412. у Србији је дошло до важног преокрета. Из Солуна се у земљу вратио

Ђурађ Бранковић. Преговори о измирењу окончани су успешно. Томе је допринела и
чињеница да деспот Стефан није имао деце. После немирних година у животу су остали
само деспот Стефан и Ђурађ Бранковић. Ђурђев повратак у земљу и њихово измирење
уклањало је трагове раздора и унутрашње поделе. Српске земље, подељене на области
Лазаревића, Бранковића и Балшића повезивале су јаке родбинске везе: деспотове сестре су
биле Мара Бранковић и Јелена Балшић, која се касније удала за Сандаља хранића. Од
њиховог односа зависила је јединство и одбрана земље од Турака. Извори бележе да је
деспот Стефан прихватио Ђурађа Балшића као сина, а касније га одредио за наследника
престола. Од тада су они најтешње сарађивале у обављању државних послова.

3.6. Снажење деспотовине

Опште прилике у Турској за време султана Мусе (1411-13) указивале су на

коначни обрачун међу Бајазитовим синовима. Муса је својим понашањем непрекидно
додавао нова непријатељства. Непријатељи у земљи и ван ње спремали су се за обрачун.
Јаз између деспота Стефана и султана Мусе био је потпун, а даљи рат неизбежан.

Напад је почео Муса почетком 1413. год обрачуном с турским војводом Хамзом,
који се учврстио у градовима Соколцу и Сврљигу и потом ометнуо. Након Хамзиног
погубљења, снажна офанзива покренута је против Десптовине. Фебруара 1413. Муса је
освојио градове Болван и Липовац у алексиначком крају. Становници су расељени. На
одлучан отпор Турци су наишли код Сталаћа, где им се супроставио заповедник града.
Погинуо је запаливши себе у кули, што је изазвало дивљење савременика. Народни певач
га је овековечио у личности војводе Пријезде и довео до симбола отпора према Турцима.

Велике борбе развиле су се у области ниша. У земљи се спремало за одбрану, а у

тим напорима узела је учешће и цркве. Српска патријаршија је у Дубровнику набављала
барут. Турци су освојили више градова, а борбе су биле жестоке и крваве, посебно око
града Копријана, који се није могао одржати пред нападачем. Мусине чете су се разлиле
на све стране. Дубровчани из Новог Брда јављали су да су се оне залетале у Браничево и

153
долину Топлице. Очекивао се и напад на Ново Брдо. Према српским летописима, Муса је
опустошио и параћински крај и Крушевац. Земља је тешко страдала.

Мусини противници су се припремали за одлучујуће борбе. Велику улогу међу

њима имао је деспот Стефан. Он је успоставаио везе са Мусиним братом Мехмедом и
позвао га да пређе у европски део Турске да би удруженим снагама напали непријатеља.
Обезбедио је помоћ Угарске, чије је трупе предводио мачвански бан Јован Моровићки, а
придружио се и деспотов зет, војвода Сандаљ Хранић, који се 1411. оженио са деспотовом
сестром Јеленом. Год. 1412. они су се срели на сабору у Будиму и тада су преговарали,
вероватно о турској опасности која је претила Србији. Сандаљеве чете су учествовало у
операцијама против султана Мусе. Дубровчани су касније истицали Сандаљеву храброст и
држање према деспоту. Против Мусе је учествовала Византија, давши своје броддове
Мехмеду за пребацивање трупа из Азије. Око султана Мусе је почео да се стеже обруч.
Покушај да заустави Мехмеда није успео. Мехмед је избегавао прерани сукоб, успео да
стекне савезнике.

У пролеће 1413. деспот се са војском улогорио код Крушевца, а потом упутио ка

Добрич пољу, између Топлице и Јужне Мораве. Ту су се састали сви Мусини противници.
Савезничка војска је кренула ка Овчем пољу. Мусу су напуштали највернији сарадници,
као што је истакнути војсковођа Евренос. Деспот је восјку пратио до Скопске Црне горе, а
потом заповедништво предао Ђурђу Бранковићу. Под његовом командом биле су и трупе
које је довео Сандаљ Хранић, о чему се средином јуна знало у Угарској.

До одлучујуће битке противника дошло је 5. јула 1413. код села Чаморлу под
Витошом. У овој бици пресудну улогу одиграла је српска војска. На почетку су српски
одреди били сузбијени, а затим су прешли у напад са бока. Посебно се истакако челник
Радич. Битка је завршена поразом и бекством султана Мусе, који је тада погинуо.

Власт у Турској преузео је султан Муса (1413-1421). Тиме је окончана борба за

власт у Турској. Потресла је све балканске земље. Стефан Лазаревић је био на страни
победника. Од новог султана добио је град Копријан код Ниша, покрајину Знепоље и неке
друге поседе. Прихватио је вазалне обавезе и обезбедио земљи доба мира или како бележи
један савремени писац од тада житељи и све ствари добише мирно стање. Деспот
Стефан од тада је одржавао добре односе са султаном Мехмедом. Његову власт су
признали и Бранковићи. Живот је показао да је присуство Турака на Балкану трајније него
што се мислило после ангорске битке. Османлије су пред собом имале распарчане
хришћанске снаге, недовољне да пруже отпор, па су морале тражити савез са Турцима.

3.7. Далмација

У Зетском Приморју ближио се крају Први скдарски рат, започет 1405, да би

Балшићи потисли Венецију. Тај рат се одвијао под великим утицајем међународних

154
прилика. Када је Венеција у лето 1409. од Ладислава Напуљског откупила права на
Далмацију, поново је оживела идеја Венеције да овлада источном обалом Јадрана. Иако је
тек требало та права отварити борбом против градова који нису хтели да признају
млетачку власт, Венеција је стекла важна упоришта за стварање упоришта у Далмацији.
Странку краља Жигмунда предводио је Дубровник, настојећи да оснажи његов положај у
залеђу. Дубровчани су будно пратили догађаје у Котору, који се тада налазио под влашћу
босанског краља. Из страха од Балшића, Которани су 1410. обновили покушаје да се ставе
под врховну власт Венеције. Њихов предлог је начелно примљен од стране венеције, али
су преговори маја 1410. одложени на захтев Которана, страхујући од штете коју би
Балшићи могли да им нанесу. Преговори су обновљени 1411, али са низом појединсти. О
њима се расправљало априла у Венецији. Млечани су их делимично пррихватили и
мењали у складу са својим интересима. Млечани нису хтели да отварају непријатељства са
Сандаљем Хранићем, који је истицао права на Котор. Венеција је нудила посредовање у
сређивању односа између њега и Котора, али без успеха. То је утицало на обустављање
преговора између Венеције и Котора.

Покушаји Венеције да се учврсти на обалама Јадрана наилазили су на отпор

Угарске. Вест о продаји права Ладислава Напуљској у Далмацији, у Будиму је схваћено
као нарушавање сопствених права. Сукоб је био неизбежан. До промена је дошло у Босни,
где се властела постепено окреће краљу Жигмунду. Крајем 1411. војвода Сандаљ се
оженио Јеленом Балшић, сестром деспота Стефана. Круг млетачких противника се ширио.
Балша 3 је стекао подршку свог очуха и битно поправио свој положај. У јесен 1411. краљ
Жигмунд је кренуо у поход према Фурланији, са намером да непосредно угрози средиште
млетачке валсти. То је приморало Венецију на мир у Зети. За мир је посредовао војвода
Сандаљ Хранић. Његови и Балшини посланици били су у Венецији априла 1412.
Преговори су се отезали, па је Балша 3 априла 1412. опсео Бар, пленио млетачка подручја
и трговце. Након предаје Бара, стање се знатно побољшало за Балшу 3. Венеција је
пристала на склапање мира. Новембра 1412. посланици Сандаља Хранића утаначили су
мир. Договорено је да обе стране задрже оно што су држали уочи скадарског рата.
Балшићи су добили Будву, Бар и Улцињом са годишњом пензијом од 1000 дуката.

Када је лета 1412. војвода Сандаљ Хранић напао Котор придружио му се Балша 3.
У августу, нападачи су нанели велику штету Которанима изван града. Због недостатка
бродовља град није био угрожен са мора. Дубровчани су, забринути за даљи ток догађаја,
ускратили помоћ Сандаљу, када је он тражио један брод и спречавали своје људе да
учествују на једном каталонском броду, који је Сандаљ довео под нови. Обе стране су
оружје набављале у Дубровнику.

Рат је трајао и 1413. Дубровчани су Которанима одбрили зајам од 1500 перпера за

потребе одбране. Борбе су се свеле на копнене чарке, јер Сандаљ није успео да набави
брод у Венецији. Одмазде у залеђу предузимао је Балша 3 у лето 1413. Ратовање око
Котора окончано је преговорима 1414: Которани су пристали да Сандаљу Хранићу
155
исплаћују приходе од продаје соли, али да се од тог износа Балши 3 исплаћује которски
данак у износу од 1000 дуката. Спор је настао око јемства од 12000 дуката које је Сандаљ
тражио, и да би то остварио држао 4 которских посланика као таоце пуних 9 година.
Которани нису успели да нађу кредиторе за тако велику суму, у Венецији.

Војвода Сандаљ је истовремено био уплетен у сукобе у Босни. Док се у Србији

борио против Турака, војвода Хрвоје Вукчић је напао његове поседе. Хрвоје је тежио да
поврати положај у областима доње Неретве и у Дријевима, одакле га је потиснуо Сандаљ.

Вест о догађајима у Босни изазвале су огорчење на угарском двору. Јуна 1413.

краљ Жигмунд је Хрвоја Вукчића прогласио одметником уз образложење да је позивао
Турке да освјају земљу краљевине. Следила је одмазда. Жигмунд је Дубровчанима
уступио Брач, Хвар и Корчулу, коју су до тада била под Хрвојевом влашћу, а Сплит се сам
ослободио. Хрвоје је изгубио и поседе и у Славонији. Његове непријатеље обилато је
помагао угарски краљ. Хрвоје је без успеха покушавао да се нагоди са угарским краљем,
упркос посредништву Венеције, од које је тражио дипломатске услуге и код Сандаља.
Новембра 1413. Хрвојев посланик је претио употребом турске силе и наводи да су
спремни да му помогну са 30 000 ратника. Али, Венеција није желела да ремети односе са
Угарском.

Хрвоје Вукчић се обратио Турцима. Маја 1414. његов протовестијар Дубровчанин,

Михаило Кабужић довео је у Босну одред турских војника. Против Кабужића одмах су
упућене жалбе у Дубровник јуна 1414. Дубровачка влада је наредила Кабужићу да
обустави сарадњу са Турцима. Али, уследио је други напад Османлија, знатно већих
размера од претходног и изазвао је дубље поремећаје у земљи. Војвода Сандаљ Хранић се
повукао пред њиховим налетом, а у Дубровнику је набављао оружје. Турски притисак се
осетио у Приморју, а један део турских снага је продро до Загреба. Од лета 1414. притисак
Османлија се устаљује у Босни, одакле се више не поваче. Распоредили су мале војне
посаде у земљи и тиме чврсто крочили на ново тле.

Угарска је прешла у напад почетком 1415, али без већих успеха, јер је Хрвоје
Вукчић уз помоћ Турака оснажио свој положај. Турске снаге су продирале на све стране,
угрожавајући и Приморје. Дубровчани су јављали о трећем доласку Турака у Босну,
предузимали мере одбране својих поседа, примали бегунце из залеђа. Средином јуна
Турци су повукли из Босне одреде под командом Зек Мелека, а заменили су их новим
снагама под вођством Исак-бега из Скопља. У свет, преко Дубровника, отишла је вест да
је Босна потичињена султану и да му плаћа данак.

Угарска се супроставила таквом развоју догађаја. Угарски краљ Жигмунд наредио

је да се окупи војска из суседних области. Она је са севера продрла у Усору. Крајем јуна
1415. била је код Добоја и кретала се ка југу. До сукоба са Турцима дошло је у Лашви јула
1415. и тај сукоб се завршио турском победом. Већина угарских запповедника су одведени

156
у зарбољеништво у Звечан. Неки суу побијени, а други се спасили откупом. Деспот
Стефан је посредовао код султана да се ослободе неки великаши. Тако је ослобођен Јован
Моровићки.

Турска победа је оставила дубок траг у Босни. Краљ Стефан Остоја и Сандаљ
Хранић су се измирили са Хрвојем Вукчићем, а Турци су прихватили Стефана Остоју.
Твртко 2 је морао да се повуче пред супарнником. Угарски утицај у Босни је био све
слабији, а тада је вероватно нестала и угарска бановина у Усори.

Крајем августа 1415. дошло је до новог сукоба. Краљ Стефан Остоја и Сандаљ
Хранић су се договорили да уклоне Павла Раденовића, који је подржавао Твртка 2. Павле
је убијен, а његов син Петар Павловић је заробљен. Његове земље су подељене, а сукоб се
претворио у дуготрајно ратовање између Павловића и Сандаља. Дубровчани су разгласили
да је настало смртно непријатељство међу босанским баронима. Априла 1416. умро је
Хрвоје Вукчић.

Корист од ових сукоба имали су Турци. Угарска се окренула одбрани својих

граница. Након што су се Турци учврстили у Босни, опасност је запретила свим околним
државама, јер се знало да су они стварањем нових упоришта утирали пут за пљачкашке
нападе.

Промене у Босни 1415. биле су неповољне за Србију. Деспотовог савезника и зета

Сандаља Хранић потиснули су Турци, а он је морао да се прилагођава приликама. Деспот
више није мгао од њега очекивати већу помоћ. Сандаљ је водио непрекине борбе у Боси.
Турско присуство подстакло је антиугарско расположење, што је довело и до
непријатељског држања према деспоту Стефану. На скупу босанске властеле августа 1415.
одлучено је да се деспоту одузме Сребреница коју му је даровао угарски краљ. Али,
догађаји у Босни су омели остваривање тог плана. Добри српско-турски односи су такође,
били препрека за остварење тог плана. Крајем јуна 1415. знало се да на српским ганицама
влада мир и да нема сукоба са Турцима.

Али, свакако је турско присуство у Босни, разуђену српско-турску границу чинило

још сложенијом. У таквим околностима деспот не прекида односе која га везују са
средиштима хришћанског отпора према Турцима. Преко Византије у Венецију су стизале
вести да је Србија спрема да се пприкључи широј антиосманској коалицији. На сабору у
Констанци (1414-18) окупили су се представници многих земаља, а међу њима и краљ
Жигмунд, заедно високим црквеним достојанственицима. Између осталог, на сабору се
расправљало и о невољама које су Оманлије стварале хришћанском свету. Сабору је
присуствовало и једно деспотово посланство, а можда се и сам упутио.

Турци су постепено ширили своју власт ка албанским пределима. Користили су

сваку прилику да се домогну неког утврђења. После смрти Николе Топије 1415. заузели су
Кроју. Од тада, Турци још непосредније утичу на прилике у околним крајевима. Балша 3

157
је одржавао добре односе са Амер-бегом, јер је био турски вазал. Венеција је покушавала
да новцем успостави везе са поткупљивим турским заповедницима, а када се то није
остварило користила је албански живаљ против њих. Тек 1419. склопљен је мир са
султаном.

Притиску је изложена и област око Канине и Валоне коју је држао Мркша

Жарковић, ожењен Руђином (1391), ћерком Блше 2 и Комнине, наследнице поседа деспота
Јована Комнина. Мркша је до смрти 1414. управљао породичним поседима. Власт је
преузела његова удовица Руђина. Већ почетком 1415. она је Венецији понудила своје
поседе у замену за новчану надокнаду. Млечани су, за време преговора, прикупљали
податке о положају и приходима њених земаља. Споразум тада није склопљен. Разговори
су обновљени крајем 1416. Руђина је нудила све градове, сем Пирга, али је и њега касније
била соремна да уступи. Али, догађаји су кренули другим током.

У лето 1417. турска војска је продрла у јужноалбанске земље и заузела Валону,

Канину, Пирг и Берат. Руђина се склонила на Крф, а у јулу у њеним поседима се учврстио
Хамза-бег. Тако је пропао и план Венеције и Руђине, а Турци се нису могли потиснути из
сртатешкки важних области на албанској обали. Руђина је нашла уточиште код рођака,
Балше 3, а 1419. се помиње као господар Будве. Касније је тражила смештај у Дубровнику,
где је пренела део своје имовине. Турски бродови су се учврстили у водама Валоне.

То је отежало положаје Млечана у Зети и северној Албанији. Венеција је морала да

их брани и од Турака и од Балше 3, који је, незадовољан ранијим миром са Венецијом,
обновио непријатељства. Балша 3 је читавог живота уживао подршку деспота Стефана, и
одлучио је да новим ратом потисне Млечане из Зете. Прилике су биле повољне, јер је
угарски краљ 1418, отпочео други рат против Венеције. Балша 3 је наредио да се похапсе
сви Млечани у Зети, а затим је напао околину Скадра и Дриваста.

Млечани су само ограниченим средствима могли да притекну у помоћ поседима у

Зети. Због рата са Угарском, радије су се служили дипломатским средствима и новцем у
борби против Балше 3. Априла 1419. расписали су награду за хватање Балше 3. Касније су
тај износ повећали на 8000 дуката. Издата је наредба поморском капетану да дотури
појачања и нападне земље зетског господара. Балша 3 је успео да освоји Дриваст, изузев
тврђаве која је јос пружала отпор.

Јуна 1419. у Венецији је одлучено да се затражи помоћ од Турака, у борби против

Балше 3. Рачунали су на скопског намесника Исака и турске заповеднике у Албанији. Ако
би прихватили савез и допринели протеривању Балше 3, Млечани су нудили награду од
5000 дуката и скадарску провизију, под условом да им се уступе поседи зетског господара.
Обновљени су и покушаји да у Цариграду, са султаном дође до преговора о висини износа
који би требало плаћати за уживање албанских поседа.

158
 Крајем августа 1419. Балша 3 је освојио тврђаву у Дривасту. Како би Млечанима
онемогућио коришћење Бојане, наредио је да се изгради једно утврђење код опатије св.
Николе на ушћу Бојане, а друго код Св. Срђа. Помишљало се да ће напасти Љеш.

Али, млетачко-турски преговори у Цариграду одвијали су се успешно. Споразум о

миру закључен је 6. новембра 1419. Он је садржао одредбу о данку који ће Млечани
плаћати султану за Скадар, Дриваст и Љеш, али и обавезу Османлија да бране млетачке
поседе у Албанији. То је битно мењало односе у Зети. Балша 3 више није предузимао
значајније војне операције.

Которани су одлучили да обнове преговоре о ствљању под врховну власт Венеције.

Њихов посланик је јула 1419. у Венецији нудио помоћ против Балше 3. Почетком 1420.
которска понуда је имала више изгледа на успех. После дугих преговора, Венеција је
начелно прихватила предлог. Она се обавезала да ће поштовати Которски статут и
признала је Которанима подручје Светомихољске метохије, као и обавезу да се градски
дуг отплаћује из редовних прихода. 15. марта 1420. у дуждевој палати у Венецији
састављен је уговор о предаји Котора Млечанима. Венеција је касније прихватила и
допунске захтеве Которана, те је уговор потврђе маја 1420. Капетан Јадранског мора,
Пјетро Лоредан је јула 1420. у Котору присуствовао свечаностима поводом предаје града
Венецији. Дотурена су појачања млетачкој посади у Скадру.

Балша 3 је током зиме 1420-21, заједно са Ђурашевићима, опустошио околину

Котора. Сељаци у Грбљу су дигли устанак против которске властеле. Владала је
несигурност. Раније започети преговори о миру поново су оживели. Балшићи су били
спремни на мир, али нису желели да се одрекну скадарске провизије, Луштице и солана у
Боки Которској. Венеција је нудила војводи Сандаљу Хранићу приходе које је раније
уживао од Котора, ако успе да приволи Балшу 3 да Републици врати заузета места. Ни
Балшини посланици у Венецији, априла 1421, нису имали успеха. Млечани су одбијали да
врате Луштицу и Будву. На ток преговора су утицали и гласови о болести Балше 3.
Млечани су рачунали да ће после Балшине смрти преговоре наставити са Стефаном
Балшићем Марамонте, у случају да он буде Балшин наследник. Али, Млечани су
потцењивали односе које је Балша 3 имао са деспотом Стефаном, коме је на крају и
завештао своје поседе у Зети.

Деспотовина је у ово немирно време била поштеђена разарања. Уговором са

султаном Мехмедом 1, деспот Стефан је обезбедио мир земљи. До 1425. ние било већих
ратних сукоба, а ни Угарска их није водила преко Србије. То је омогућило привредни
успон.

Материјално снажна Србија омогућила је деспоту Стефану да изврши важне

промене у зељми и стекне велики углед међу савременицима. Када је наследио 1421. Зету
називао се господин всем Србљем и Подунављу и Посавију и чести угарскије земли и

159
босанскије, етеже и Поморију зетскому. Деспотовина се пружала од Дунава до обала
Јадранског мора у Зети. Оружјем и вазалним односима са другим господарима деспот је
стицао и бранио своје границе. Истицао је своје сродничке везе са Стефаном Немањом и
Светим Савом. Сматрао је себе издаником прве господе србске. Његова повеља
Дубровчааним из 1405. сведочи о томе: ту се не мењају, већ само обнављају стари обичаји,
деспот се позива на цара Стефана Душана и оца, кнеза Лазара.

Деспот је неговао традицију и одржавао установе немањићког доба. Сазивао је

саборе, одржавао присне везе са српском црквом. Његова ктиторска делатност дубоко је
немањићка по садржају. Подизањем задужбине у Ресави, учврстио се у ред великих
ктитора на српском престолу. Са своје стране, српска црква је пружала подршку деспоту у
свакодневној политици. Тај идеални континуитет, у којем доба деспота Стефана спаја
епоху Немањића са историјом деспотовине, битно је утицао на одржавање и учвршћивање
етничке свести Срба.

3.8. Привредни успон

Држава деспота Стефана, обухватала је области богате рудним благом, што је било
од великог значаја за даље унапређивање њене привреде. Српско рударство је и даље
наставило да се развија, мада под отежаним околностима. Турски притисак није изазвао
крупне поремећаје у рударској производњи. Од деведестих година 14. века на Косову,
гдесу се налазили најважнији рудници, Турци су имали стална упоришта.

Сређивање прилика и вишегодишњи мир са Турцима за време деспота Стефана

повољно су се одразили на напредак привреде. Сам деспот је предузимао мере да ојача
рударску производњу како би повечао приходе, и тако осигурао одбрану земље и
исплаћивао данак Турцима. Настојао је и да законски обезбеди несметану експлоатацију
рудника.

Издао је законе за рудник и град Ново Брдо 1412. Већи део садржи одредбе везане
за рударство у Новом Брду, а мањи, изводе из статута Новог Брда.

Рударски законик објашњава појединости које се односе на рударску технику,

организацију и експлоатацију рудног блага. Појединим правним нормама уређују се
односи из области рударског права, с тим што се првенствено штите интереси рудара.
Закон даје право рударима да заложе власникову баштину, ако их овај на време не би
исплатио. Овим је изражена тежња да се обезбеди несметана производња и не прекида рад
у рудницима и топионицама.

Статут Новог Брда није потпуно сачуван, већ само као извод састављен од оних
чланова који се тичу рудара и њиховог живота у Новом Брду. Њима је обезбеђен

160
повлашћен положај у граду, попут првенства у снабдевању и одређивању највиших цена
животних намирница и појединих занатских услуга.

Нагли пораст производње у Деспотовини био је условљен опадањем европских

рудника. Несташица сребра и злата на европском тржишту дала је, у првој половини 15.
века, посредством Дубровчана, снажан подстиају развоју српских и босанских рудника.

Ново Брдо, чувено по гламском сребру, које има одређен проценат злата, највећи је
рудник на читавом Балканском полуострву. Гламског сребра било је и у Јањеву. Сребра,
али без примеса злата, било је у Трепчи, такође на Косову.

У копаоничком крају истичу се рудници Плана и Копорић. Ту се налазио и стари

рудник Остраћа, а од почетка 215. века Запланина и Ливада (Ливађе). Одмах иза Новог
Брда по богатству била је Сребреница. Значајан је и Рудник, где се вадило сребро, бакар и
олово.

Велика потражња довела је до отварања нових рудника око 1420-Бохорина, Крупањ

и Зачаја у средњем Подирњу, Рудишта поред Авале, Беласица и Ковачи на копаонику.

Према књизи надзорника дубровачке ковнице, која је сачувана само за 1422.

производња сребра у рудницима српске и босанске државе биле је око 5672 кг сребра.
Само извоз преко Дубровника у 1422. год. представља више од 1/5 европске производње.
Већи део ове количине везан је за Србију, јер се у њој налазио већи број рудника.

Из трговачких књига браће Кабужић види се да су од 1427. до 1432. увезли из

Србије и Босне око 3500 кг сребра, у вредности од око 100000 млетачких дуката. Око 560
кг овог сребра помешано је са златом, а потицало је из Новог Брда.

Ови примери дају приближну слику о снази рудника и показују да је рударска

производња достигла размере веома значајне и за српску и европску привреду оног
времена.

Са полетом рударства долази и до развоја трговине. Оживљавању спољне трговине

допринео је извоз племенитих метала и поред ограничвања и забране извоза сребра које су
турске власти уводиле на југу. У сукобу са деспотом Стефаном 1417, Дубровчани наводе
да се сада увелико извози и сребро. Тиме се указује на промене у структури извоза и на
једну нову првиредну епоху у животу српске државе.

Преко Дубровника, Котора, и места на ушћу Бојане и Дрима, велике количине

сребра и злата извозиле су се у Италију, а затим у Египат, Грчку и Левант. Главни део
извоза отпадао је на Венецију која је била важно тржиште сребра за Европу. Посредством
Дубровчана, српско сребро је стизало у Угарску, а одатле у средњу Европу. Подаци
указују и на извоз племенитих метала ка југу, према Солуну и Серу, али је он занемарљив
у односу на западни извоз.

161
 Сточарство се опоравило и све више се извозе жива стока и коже и восак. Према
казивању савременика, восак је у дубровачком извозу из Србије и Босне долазио одмах
нако племенитих метала. Само браћа Кабужићи од 1426. до 1432. извезли 13 вагона (130
000 кг) воска. Главни извоз воска није одлазио у Венецију, већ у поједина места у области
Марке, на обали Јадранског мора, и то у Фермо, Фано, Римини и Пезаро. У доба деспота
Стефана извозна трговина се све више разграњава, а по обиму достиже до тада невиђене
размере.

Трговина на велико се одвијала у Новом Брду, Сребреници, Приштини, Пријепољу.

Постојали су и локални тргови на којима се продавао вишак робе из околних крајева. Из
извода статута Новог Брда види се да је ту продавано: сир, вино, брашно, хлеб, воће,
сочива, месо, лој, коже, дрвени ћумур.

Развијену пољопривредну производу потврђује рани турски дефтер за област

Косова. Поред житарица, гајио се купус, црни и бели лук и др. Развија се повртларство и
воћарство.

На Косову се гајила винова лоза, те су постојала чисто виноградска села. Гајење

винове лозе добија широке размере, посебно око градова. Јављају се и вишкови вина, те се
вино из шире околине Новог Брда није могло лако продати. Виноградарство је
напредовало у северној Србији. Константин Филозоф наводи да су у Србији засађени
многи виногради.

Развијено рударство и трговина повећали су куповну моћ становништва, што је

повећало увоз и променило његову структуру. У увозу значајно место заузимају тканине
са истока, из разних италијанских крајева и других градова Европа. У складу са овим
потребама, Дубровчани од почетка 15. века, уз помоћ сукнара Петра Пантеле, подижу
бојаџинице и радионице сукна.

Из Угарске се увозе знатне количине камане соли. Њоме се тргује у Београду, а

почетком 15. века продавана је у Приштини. Према повељи кнегиње Милице из 1395, у
Болвану, данашњем Бовану, налазило се стално складиште угарске соли, која је преко
Браничева стизала у Србију.

И пре турског коначног освајања, разни турски занати употрбљавали су се у

Србији. Употребљавало се орује и тканина. Напоредо са динаром био је у оптицају и
турски новац. У јужним деловима српске државе аспре су биле у великом оптицају.

У српским градовима, поред основних намирница, продавала се веома скупоцена

роба, свила, лускузне и остале тканине. У писму из 1417. Дубровчани истичу Ново Брдо
као велики трг гд они доносе свилу, бисере и друге драгоцености.

162
 Од Немањића у српским рудницима и трговима било је Млечана, Сплићаа и других
страних трговаца. Али, временом су Дубровчани преузели главни део извозне и увозне
трговине. Имали су новчана средства и искуство потребно за рганизацију послова и
развијене трговачке везе са Западом. Дубровчани су 1405. с деспотом обновили трговачки
уговор и добили потребна јемства за слободу трговине.

Поред Новог Брда, Трепче, Рудника, Сребренице, Приштине и Јањева где су се у

другој половини 14. века налазиле колоније Дубровчана, сада се срећу у Београду,
Трговишту, Вучитрну, Ваљеву, Крушевцу, Црнчи, Крупњу, Бохорини и Зајачи. У неким
местима дошло је до стварања њихових трајних насеља.

Иако су Дубровчани који су живели у Србији углавном били трговци, било је и

занатлија, цариника, закупаца или власника рудника. Неки од њих су били протовестијари
и високи чиновници српских владара. У српским рудницима и на трговима имали, поред
радњи, и куће, баште, винограде.

Домаће становништво се све више укључује у трговину, и то добрим делом у роби.

Подаци указују да се домаће становништво бавило правим трговачким пословима и било
значајан чинилац у српској привреди.

Развој рударства и трговине подстицао је и развој појединих заната. Открића

керамике у Новом Брду указују на масовну производу локланих мајстора грнчара. У
привредним средиштима живеле су многобројне и првенствено дубровачке занатлије. У
Сребреници се срећу десетине златара, кројача, подстригача сукна и осталих занатлија.
Ово је утицало на развој занатства у српским градским насељима.

У трговачкој књизи Михаила Лукаревића из тридесетих година 15. века заведено је

више од 50 доамћих занатлија у Новом Брду са 13 специјализованих заната. Много је било
кројача и ковача. Занатлије су живеле у подграђу и имале еснафске организације на челу
са протомајстором. По имену је познат радован, протомајстор дрводеља. У Законику
Новог Брда донесене су одредбе о ценама услуга кројача, обућара, ковача и месара. Занати
су оставили трага и у топономастици Приштине-Појасар, Штитар и Лукар.

Домаће зантлије се крећу од места до места и тамо нуде своје услуге. Нпр. Из
Приштине и Смедерева, Ниша и Ковина долазе у Ново Брдо.

Од првих деценија 15. века у српским градским насељима јача занатство, а посебно
златарство. Било је у градовима и кројача, обућара, кожухара, дрводеља, седлара, сукна,
ткача, тулара, сабљара, тобџија.

Српска градска насеља су била средишта трговине и рударства, а затим занатства.

У њима су развијани и новчани облици пословања. У Новом Брду и Руднику радиле су и

163
ковнице, а од 1417. обновљена је ковница новца и у Сребреници. Такође, порасла је и
потрошачка моћ српског становништва.

Развој градова у континенталном делу Деспотовине достиже пуни замах. Најјача

привредна средишта постају рудници-Ново Брдо, Сребреница, Трепча и Рудник. Места
која нису имала рударску производњу, израстају у напредна места, захваљујући трговини
племенитим металима. Пример је Приштина, где је између 1420-40. сваке године било
више од 100 Дубровчана. За овакав успон Приштине заслужни су рудници Новог Брда,
Јањева и Трепче. Успон доживљава и трг Вучитрн, као и тргови који се налазе дуж
главних комуникација, попут Пријепоља на Лиму, Пљевља на Ћехотини и Трговиште,
недалеко од Новог Пазара. Јужно од Новог Пазара био је град Јелеч, познат по активности
својих трговаца.

Град Крушевац се развио у трг са мањом дубровачком насеобином. Приметно је

јаче окупљање Дубровчана у Ваљеву на Колубару.

Јављају се и Дебрц, Болван (Бован код Алексинца), Прокупље, Лесковац, Равно,

Параћин. На саставу Западне и Јужне Мораве, град Сталаћ је био и стратешка тачка и
подграђе где су се одржавали панађури. На средњем Ибру лежао је Брвеник са привредно
активним предграђем. Настајање нових привредних средишта осетило се на правцима
природних комуникација: три Морава, Подунавље, Подриње, као и долином мањих река.

У писму деспота Стефана из 1417. Дубровчани разликују велике и мале тргове.

Неки попут Чачка (1405) и Смедерева (1410) сада се први пут помињу.

За унутрашње тржиште значајна је појава малих тргова. Као тргови означени су

села Суботица, Кула, Кисељево, Шетоње. Мањи тргови су били Непричва, Добријево и
неку други. Мноштво мањих тргова, уз градска насеља, указује на процес урбанизације
који је у првој половини 15. века у пуном замаху.

Напредак градова даје обележје владавини деспота Стефана Лазаревића. Али,

јављају се и прве невоље које са собом доноси урбанизацији. Трговци у Сребреници
жалили су се да је у граду загађена средина због рударских топионица.

У српским градовима растао је број домаћих рудара, трговаца и занатлија. Они су

чинили језгро српског грађанства које се постепено стварало.

У јачању домаћег грађанства деспот Стефан је видео ослонац своје власти и извор
привредне моћи државе, па је тежио да га економски оснажи. Тежио је да унапреди
трговину домаћег живља у Београду. Према Константину Филозофу, деспот је Београду
дао посебне трговачке повластице. Ослободио је трговце разних дажбина, што је за њих
израдио и код трговачког краља. Подстицао је насељавање у Београду богатих људи из
целе земље.

164
 На путу снажнијег укључивања домаћег живља у трговину стајали су Дубровчани,
који су, користећи бројне тргговачке повластице, стекли велико богатство, па чак могли да
прописују услове на тржишту.

Када је деспот одлучио да контролу над трговином узме у своје руке, настојао је да
првенствено заштити домаће становништво. Мере које је предузео ограничиле су
делатност Дубровчана, и у обавезама их изједначио са домаћим становништвом. Прво,
повећао је царину на увезену робу. Забранио је некронтолисан извоз сребра и наредио да
оно буде болано-жига, чиме ссе контролисала наплата одређене таксе. Раније се пред
поротом у трговачком спору са Србима-дужницима, Дубровчанима веровало само на
заклетву. При крају владавине, деспот је издао наређење да се и Србима верује на
заклетву. Оштро је кажњавао све оне који су кршили његова наређења.

Дубровчани су истакнутим домаћим трговцима додељивали своје грађанство, и

тако повећавали број људи на које су се могли ослањати у српским градовима, а тако
ометали образовање српског грађанства. Бројне околности, и нови сукоби са Турцима,
онемогућили су да се српско грађанство издвоји у посебну категорију и да има већу
политичку моћ.

Мерама против Дубровчана, деспот је повећао своје приходе, који су расли са

развојем трговине и рударства. Деспот Стефан је продао среебреничку царину за износ 7
пута већи од оног који је Твртко 1 добио за исти рудик, последње две године своје
владавине. Ковнице новца су доносиле, такође, велике приходе. Царине од трговине,
рударска урбура и ковање новца представљали су важан извор прихода деспота Стефана и
чинили основу његове економске моћи.

За овај период карактеристичан је и прилив становништва с југа у Поморавље. То

је довело до постепеног крчења плодног и равничарског земљишта, допринео је развоју
пољопривреде. Виноградарство је напредовало, па су у првој половини 15. века поједини
крајеви северне Србије мало заостајали за Приморјем.

3.9. Врховна власт и државна управа

Наследна права Стефана Лазаревића, старијег сина кнеза Лазара, нису била спорна,
али су више пута угрожавана. После Лазареве смрти, Стефан је био сувише млад за
обављање државних послова, као и млађи Вук, па је врховну власт преузела њихова мајка,
кнегиња Милица. После Косовске битке, њихов положај се погоршавао из дана у дан. На
северу су Угари започињали непријатељства, а остали суседи пљачкали област
Лазаревића. Српска властела је започела међусобна разрачунавања. Део властеле коју је
Лазар потчинио, искористио је настало стање да се осамостали. Врховна власт је губила
своји моћ, те је деловање централне и локалне управе било готово паралисано. 11. августа
1389. год умро је патријарх Спиридон, велики пријатељ и ослонац Лазаревића. Све

165
постигнуто у доба кнеза Лазара морало се поново обнављати, а за то је био потребан мир
са Турцима. Политички кругови око кнегиње Милице успели су да се нагоде са Бајазитом,
али по цену великих уступака до лета 1390. Нагодба са Турцима олакшала је
Лазаревићима одбрану од спољног непријатеља, потчињавање непокорне властеле и
сређивање прилика у земљи. Млади кнез Стефан, користећи права која је прибавио његов
отац, сазвао је државни сабор на којем је изабран патријарх Данило 3 (крајем 1390. или
почетком 1391.). Од смрти патријарха Спиридона до избора Данила 3, српском црквом
управљао је бивши патријарх Јефрем, који је након повлачења 1379. боравио у области
Вука бранковића једну децениј. Његов поновни долазак на чело цркве највише је
одговарао Вуку Бранковићу. Избором патријарха Данила 3, Лазаревићи су поново стекли
и осигурали подршку званичне српске цркве.

У доба сазивања сабора, кнез Стефан није био пунолетан, али је после очеве смрти
прихваћен као легитимни наследник. Све државне послове водила је кнегиња Милица.
Када је кнез Стефан постао пунолетан 1393, кнегиња Милица се замоашила, али је и као
монахиња Јевгенија задржала удео у врховној власти. Као прави владар с богодарованом
децом поклања манастиру Св. Пантелејмона 1395. многобројна села, обнавља
властелинство манастира Дечана 1397, доноси одлуке о спорним захтевима хиландарских
монаха 1400-02, води политичке преговоре са Бајазитом 1398. и са султаном Сулејманом
1403. Сређивала је и рачуне са Дубровчанима. Обично се наглашава да она то чини са
својом децом, али некад и самостално. Деловање легитимног владара, великог кнеза
Стефана било је у сенци монахиње Јевгеније. Одређен удео у власти задржао је и Вук
Лазаревић. Од краја 14. века он све више узима учешћа у власти, а његов положај је
сличан савладарском. Све до смрти Јевгеније 11. 11. 1405. Вук је успевао да се одржи на
стеченом положају. Гледано у целини, власт се налазила у рукама породице Лазаревић, с
тим што је старешинство и власт најпе прихватила кнегиња Милица, а потом постепено
преузима Стефан Лазаревић.

После смрти неког обласног господара, тј владара, врховна власт прелази на његове
синове и њихову мајку. Право првородства се поштује, мада се преплиће са елементима
сениората, посебно код Балшића. У оквирима породичне владавине није се лако могла
остварити већа централизација власти, посебно ако је врховна власт била угрожавана са
споља или унтар саме области. Ауторитет врховне власти Лазаревића био је годинама
мањи од ауторитета власти Вука Бранковића, коме се Дубровчани 1395. и 1396. обраћају
као славном и велеможном господину, док су кнегињу милицу ословљавали као почтену
госпођу, а Стефана као почтеног господина.

Лазаревићи су година и различитим средствима учвршћивали ауторитет врховне

власти, а посебно неговањем државноправних традиција. Убрзо након битке на Косву
обновљен је рад државних сабора. На саборима Лазаревића прихватане су одлуке о наглим
променама у спољној политици и сужавању државног суверенитета, утврђивао се
наследник престола и бирани патријарси-Данило, Сава 2, Кирил и Никон. Сабори су
166
сазивани када је требало прославити неку велику свечаност, попут пунолетства Стефана
Лазареића, које је било обележено и црквеним обредом и византијским церемонијалом.
Док је патријарх благосиљао кнеза Стефана, властела се клањала и клицала многољетије
великом кнезу. Од тада се на челу државе налазио легитимни владар. Сазивањем сабора
прослављено је освећење манастира Манасије 1418. Сазивањем државних сабора истицано
је да су континуитет српске државности преузеле земље Лазаревића. Одржавање сабора
искључиво у овим земљама, пружало је шири легитимитет Лазаревића и утицало на даљи
политички живот српског народа.

По тадашњим схватањима, легитимни владари Срба могли су постати једино

изданици светога корена-Немањићи-чији су мушки потомци изумрли. Убрзо је и за то
нађено решење. Што је време од Косовске битке пролазило и последице биле јасније, то је
Лазарева жртва у очима савременика била већа. Изједначаван је са жртвама хришћанских
мученика. Црква је кнеза Лазара прогласила за светитеља, а његови потомци су постали
изданици новог светог корена. Једино су они достојни да наследе свог родитеља, али и
изданике старог светог корена-Немањиће. Најпре је то послужило као заштита од
претензија и политичког утицаја Вука Бранковића, касније и за веће претензије Стефана.
После канонизације кнеза Лазара, Лазаревићи нису изједначени са Немањићима, али су им
се највише приближили. Непремостива разлика могла се отклонити ако се сплете стара и
нова светородна лоза што је и учињено. Могућност за то пружило је немањићко порекло
кнегиње Милице, пошто је она, као кћерка кнеза Вратка, по очевој линији била далеки
потомак Немањиног најстаријег сина Вукана. На танком сродству није се одмах могло
превише градити, будући да је био жив до 1395. сестрић цара Стефана Душана, господин
Константин Драгаш. Након што су ближи рођаци Немањића изумрли или изгубили
политички значај, Стефан је најпотпуније саопштио значај преплитања старе и нове
светородне династије. Он истиче да је син светог кнеза Лазара, а још више да је праунук
Стефана Немање. Божијом милошћу и молитвама светог Симеона и Саве, постао је
деспот Стефан, господин свих Срба и Подунавља.

Захваљујући помоћи врховне инстанце, Стефан је био крунисан (венчан) за

самодршца и владара очевог ждребија (удела). 1405. он је био пуноправни владар једино у
земљама наслеђеним од оца, али су његове претензије покривале свеукупно пространство
српске земље. Старатељство над свим српским земљама могло је припасти само
Немањином праунуку, али је материјалну основу за остваривање таквих пружале земље
Лазаревића.

Стефан Лазаревић се трудио да озакони права која му припадају као унуку Стефна
Немање. Монаси Хиландару са га прихватили као ктитора 1405, који то постаје по праву
налсеђа. Стефаново сродство са Немањићима је од 1405. оснажено, захваљујући
спољнополитичким успесима, деспотском венцу. Богато обдаривши најстарије манастире
Немањића-Хиландар и Милешеву, Стефан Лазаревић је истовремено преузео и права
ктитора. Његово старатељство над српском земљом, којом потпуно не влада, добија
167
одређену садржину. Од избора патријарха Даннила црква је несумњиво пружала подршку
Стефану Лазаревићу, а 1405. он се потрдуио да такву подршку стекне међу монасима
најугледнијих манастира изван границе своје државе-Хиландара и милешеве.

Уздизање угледа врховне власти било је угрожавано како унутрашњим, тако и

спољашњим факторима. Док је на власти био Вук Бранковић, Лазаревићи су имали
разлога да се прибојавају његових претензија и политичког утицаја. Алу, у последњем
рату против Турака 1396. Вук је био потучен, а највећи део његове области уступљен је
Лазаревићима. Око две године касније, врховна власт Лазаревића била је угрожена од
стране војвода, који су покушали да се осамостале. Високи војни заповедници (војводе)
уврштени су напоредо са кефалијама до 1395. у највише представнике локалне управе.
Тако је на одређеном простору дошло до велике усредсрђености моћи само у једним
рукама. Војводе су вршиле снажан утицај на државне послове и код других обласни
господара. Војводи Николи (1386) код Балшића и војводи Прњаку (1387) и Лукачу (1405)
код Бранковића припадало је истакнуто место у раду централне управе. Војсковођу Црепа
кнез Лазар назива својим братом, као и Константин Драгаш свог војводу Дмитра.
Подршка тих војвода била је потребна обласним господарима у рауним приликама и
пословима. Када је кнегиња Милица 1395. поклањала земљопоседе манастиру Св.
Пантелејмона, прилозима су јој помогли: војвода Михаил и војвода новак, логотет Лука и
др.

Најмоћнији војвода Лазаревића био је Никола Зојић с поседима у рудничком крају.

Његову жену Видославу кнегиња Милица назива својом суродницом. Никола Зојић је
временом развио толико добре односе са Турцима да су Дубрпвчани 1397. рачунали на
његову подршку код Турака, колико и на подршку Лазаревића. За њим није заостајао по
поседима и богатству Новак Белоцрквић, с поседима у Хвосну и Топлици, а војвода
Михаил у долини Мораве, око данашњег Лапова. Никола Зојић, Новак Белоцрквић и још
неки, ступили су у преговоре са Турцима, да би им ов признали статус обласног
господара. Образлажући своје захтеве, оптужили су кнеза Стефана да подстиче Угаре
против Турака, истицали су да су спремни да непосредно служе султану и да су у својим
крајевима самовластни, што значи дане прихватају власт Лазаревића. На покушај
осмаостаљивања крупне властеле и дволично држање Турака, кнез Стефан је одлучно
регова. Напао је и погубио Новака Белоцрквића, а Николу Зојића, који се учврстио у
Островици на Руднику, приморао да се замонаши са целом породицом. Гушење
сепаратизма у пролеће 1398. показује да је власт Лазаревића за непуну деценију осетно
ојачала. Рад државне управе био је обновљен до 1395, а војне снаге Лазаревића стекле су
превласт над снагама друге крупне властеле. Наступио је крај једног процеса који је почео
у доба цара Уроша. Целина државе могла се разбити само нападима споља. Наследне
земље кнеза Лазара повезују се у чврсто ткиве које постаје политичко језгро српске
државе.

168
 После уништења Николе Зојића и Новака Белоцрквића, аутроитет врховне власти
високо је уздигнут. Дубровчани су почели да се обраћају монахњи Јевгенији, као славној и
велможној госпођи, маја и августа 1398, а нешто касније и кнезу Стефану славном и
велможном господину. Турци су приморали кнегињу Милицу и кнеза Стефана да се лично
оправдају пред Бајазитом. Турци су потпомагали Лазаревиће док нису уништили Вука
Бранковића, а када су Лазаревићи ојачали, Турци су помагали Вукове наследнике. То је
један од разлога што су Турци одузели од Лазаревића некадашње земље Вука Бранковића
да би их предали Вуковим синовима у пролеће 1402. Расплет је убрзан битком код Ангоре.
Повлачећи се из Ангоре, Стефан се склонио у Цариград где је од византијског цара Јована
7 добио деспотско достојанство. Стицањем деспотског достојанства прибављено је
спољно обележје и осигурано шире међународно признање. Султан Сулејман покушао је
уз помоћ Бранковића да уништи Лазаревиче, али је након битке код Трипоље брзи успеех
изостао. Почетком 1403. одредбама Галипољског споразума, Сулејман се званично
одредкао својих планова и обавезао се да неће узнемиравати Лазаревиће, уколико они
прихвате исте обавезе као пре Ангоре. Ова понуда је, изгледа, изазвала расцеп међу
Лазаревићима. Вук Лазаревић је пребегао СУлејмаану, а његовим трагом је кренула и
кнегиња Милица. Врховној власти је запретила опасност, али је деспот Стефан са успехом
наставио рат против Турака и Бранковића, а након 1403/4, када је постао вазал угарског
краља Жигмунда, стекао је моћну подршку. То је приморало султана Сулејмана да понуди
услове за мир, који ће задовољити деспота Стефана. После закљученог мира, Српска
деспотовина више није била потчињена Турцима. Кнегиња Милица и Вук Лазаревић су се
вратили у земљу до почетка октобра 1404. Носиоци врховне власти у Србији, поново су
сложно иступали.

Мир са Турцима, савез са Угрима, добијање Мачве, Београда и Голупца и

придруживање кесара Угљеше и његове области-Врање, Иногоште и Прешево-допуштали
су деспоту да 1405. истакне претензије на све српске земље. Турци и Бранковићи имали су
разлога да стрепе од оног што је било на помолу, и када је Вук Лазаревићпокушао да
збаци са власти брата 1409. пружили су му подршку. Деспот Стефан је био приморан да
подели с Вуком наследне земље Лазаревића. Турци су постигли циљ, али он није имао
дубље последице, јер је Вук Лазаревић изгубио живот годину дана касније у турским
међусобицама јула 1410. Деспот Стефан је, након братове смрти, сјдинио разједињене
области, али су нарушени односи између владара и властеле. То је уређено на државном
сабору пре 8. јуна 1411. год. У првих 20 година владавине, Стефан Лазаревић се три пута
суочио с непослушном властелом. Неверна властела кажњавана је смртном казном и
одузимањем поседа 1389. и 1398, али за почињену неверу 1409. таква казна се није могла
применити јер је Стефана напустила готова сва властела. Владар је морао да испољи
доборту, али је и властела схватила да је и најшира опозиција према деспоту Стефану
осуђена на несупех. У Деспотовини није било снага које би угрозило врховну власт.

169
 Током 1411. спољнополитичка оријентација Бранковића доживљава слом. Својим
држањем у турским међисобицама, Ђурађ није уливао особито поверење новом господару
европског дела Турске. Како се 1409. налазио у сукобу и са деспотом Стефаном, Ђурађ је
страховао да не буде нападнут и од деспота и од султана Мусе. Стога је послао мајку
Мару да га измири са ујаком, у чему је она и успела. Према Константину Филозофу,
деспот је примио Ђурађа као отац сина многожељеног. Госпођа Мара и господин Ђурађ
несумњиво су признали врховну власт деспота Стефана у јулу 1411. Та власт није значила
уплитање у унутрашње послове Бранковића, као ни кесара Угљеше, али су они доследо
следили политику деспота Стефана.

Нови господар турске држави, султан Мехмед 1 (1413-21), није хтео да деспоту
Стефану, свом савезнику, препусти пространу, богату и стратешки значајну област
Бранковића, па су они постали зависни и од једног и од другог, тј постали су вазали и
султана Мехмеда и деспота Стефана. Деспот је своје одосе са Бранковићима вероватно
средио почетком јула 1414. када је лично боравио у Приштини. Њихова сарадња је
постајала све приснија, тако да се област Бранковића уклапала у Деспотовину.
Прихватањем вазалних обавеза према двојици, или тројици владара, није слабио, већ
јачало положај обласних господара. Почетком 15. века ова појава добија шире размере на
Балкану. Деспот Стефан био је вазал Јована 7 и Манојла 2, од којих је добио деспотски
венац, затим угарског краља Жигмунда који му је даривао Мачву, Београд, Голубац,
Сребреницу и поседе у Угарској, и султана Мехмеда од кога је добио Копријан, област
Зенопоље и друге крајеве.

У видокругу деспота Стефана улазиле су све српске земље, укључујући и Поморје

(први пут се помиње 2. децембра 1405.). Деспотови односи са Балшом 3 били су присни и
срдачни, а када се његова сестра Јелена и Балшина мајка удала за војводу Сандаља
Хранића слични односи успостављени су са обласним господарем који је владао земљама
између Лима и Неретве. Када је Балша 3 умро 1421. без мушких потомака, наследио га је
ујак, деспот Стефан Лазаревић. Балша 3 је пред смрт предао своју област деспоту
Стефану. Деспотова права на Зету била су већа од осталих потенцијалних наследника, а
истовремено су потркепљена слањем војске у Зету. Различити слојеви становништва
прихватили су деспота Стефана као легитимног владара. Поред властеле Црнојевића,
деспоту се прикључују и ратничке дружине Арбанаса и арбанашка властела, међу којима
и Иван Кастриот. После вишегодишњег ратовања, Деспотовина је приморала Млечане да
јој препусти највећи део Зете. Била је то трећа самостална област укључена у састав
Деспотовине. Изузев територије Сандаља хранића, уједињене су све земље најстаријих
Немањића.

У државним пословима, Лазаревићи су ослањали на централну и локалну управу. У

централној управи највиши ранг имао је логотет и он је имао највећи углед и утицај у
држави. Значај логотета показује и Душанов законик, по којем само логотет, поред цара и
патријарха, може да управља пословима српске цркве. Логотету је највиши ранг у
170
државној управи дао кнез Лазар, с циљем да истакне да су његова права потпунија и шира
у односу на остале обласне господаре. У томе су и успели, јер су једино они од све српске
господе, непосредно утицали на избор патријарха. Код Вука Бранковића логотет се не
помиње, али је имао важно место код краља Вукашина, и краља Твртка 1.Својим
логотетима: Новаку (1381), Ненаду (1387) Луки (1395)и Богдану (1405), кнез Лазар и
његови наследници заиста су обезбедили велики углед и највиши ранг у државној управи.
Лазаревићи су имали и дијаке, чија је дужност била писање владарских аката.

Код Лазаревића су постојали и протовестијари, који су се бринули о спровођењу

фискалне политике, о владаревим приходима и расходима, а посебно да владару прибави
неопходна новчана средства. На преласку из 14. у 15. век службу протовестијара обављао
је новобрдсли плебан дум Иван. Постојао је и ризничар, који је водио рачуна о сабраним
приходима и по потреби преузимао од протовестијара. Титула протовестијара код
Балшића се појављује од 1385. до 1390. и потом ишчезава. Вук Бранковић и његови
наследници имали су искључиво ризничаре. Њихов ризничар Бранислав подизао је
депозит својих господара 1401. и 1402. који је чуван у Дубровнику, а ризничар Стефан
покушао је да у Дубровнику наплати дуг Франка Васиљевића у корист госпође Маре и
њених синова.

Пошто су Лазаревићи имали стално седиште у Крушевцу,управник њиховог двора

двородржица, стекао је значајно место у државној управи. Могуће да је као узор
Лазаревићима послужио босански двор, на којем се често помиње титула дворски.
Двородржица је имао права да издаје нека наређења, која су се вероватно односила на
обављање послова за потребе двора. То су биле обавезе грађења кућа, дворова, поноса,
повоза, лова, геракарства, оброк и примање коначишта. Двородржица Лазаревића
присутан је у пословима друге врсте, па се тако Радивој помиње као милостник на једној
разрешници рачуна из 1399. После Радивоја, углед двородржица је нагло ослабио, тако да
се више не помиње у јавноправним исправама.

Све већи значај стичу челници и велики челници. Код Лазаревића се велики челник
јавља након што Стефан добио деспотско достојанство. Његов први велики челник био је
Хребељан 1405. Знатно касније ову титулу носио је челник Радич, који се у латинским
изворима помиње comes palatinus 1435. те се може претпоставити да су дужности
двородржице прешле у надлежност великог челника. Челник (не велики) био је овлашћен
да суди у споровима које би покренули монаси манастира Св. Пантелејмона на Светој
Гори, док је челник Вук по владаревој одлуци вршио разграничења између хиландарских
земљопоседа и поседа световних господара. Најчешће се челници срећу као милосници на
разрешницама које су Лазаревићи издавали закупцима царина. Били су то челник
Хребељан и Вук, затим челници Витан и Туба, а вероватно и челник Петар. Они се
помињу од 1399-1405. На уговору који је кнез Лазар закључио са Дубровником 1387, један
од милостника био је челник Михо, а велики челник Хребељан на уговру деспота Стефана
склопљеним са Дубровником. У тој улози помињу се и челни деспота Ђурђа, Радич (1428)
171
и Михаил (1445). Челници заступају владара у судским и цивилним пословима, или по
владаревој одлуци настављају судски поступак покренут на захтев светогорских
манастира. Сличне надлежности имали су челници Бранковића и Ивана Кастриота.

Челници, двородржице, ризничари, протовестијари и логотети припадају

централној управи, а истакнути представник локалне управе био је, као и раније, кефалија
који стоји на челу војних и цивилни послова у граду или области. Служба кефалије
доживљава процват за пред крај 14. и почетком 15. века, да би се потом угасила. Руднички
кефалија Петар Бољадиновић, кефалија Туба, новбрдски кефалија Гоисав присутни су и у
пословима који по својој садржини долазе у надлежност централне управе, док је
приштински кефалија Бранко, истовремено када и челник Вуком, вршио утврђивање међа
манастирских поседа. У земљама Лазаревића најближи помоћник кефалије био је кнез са
градским већем које сачињава дванаест пургара. Чланови већа су представници локалне
самоуправе.

Завођење стабилног поретка у држави узело је многе жртве. У дугој владавини

Стефана Лазаревића било је готово двоструко више ратних, него мирних година. Ратовало
се да би се држава заштитила, испуниле вазалне обавезе према Турцима, Угрима или
савезницима, али и да би дошло до уједињења српских земаља. Ратовало се по сваком
времену и у свако годишње доба. То је изискивало огромне трошкове. Најамници су
долазили из Угарске, Турске и других земаља, али је главнину војске и даље сачинаваља
српска властела. Да би издржавао властеотску и најамничку војску, владар се ослањао на
различите изворе прихода. Велики значај су имале многобрројне властетоске баштине и
проније, затим дохоци од соће и издавања царина под закуп. У ванредним приликама и
царинска стопа на робу повећана је за 25% па и за 50%. Од издавања царина под закуп у
владареу благајну су се сливае огромне количине новца, око 100 000 дуката годишње.

Ипак, све то није било довољно па је целокупно зависно становништво

оптерећивано новим обавезама, поред старог соћа, које се по тежинским и обрачунским
јединицама називају унче. У једну обрачунску унчу рачунало се по 20 српских динара или
по 20 турских акчи. Унча је уведена између 1392. и 1395. Лазаревићи су се у почетку лако
одрицали нових дажбина у корист манастира, али касније су то ретко чинили. Унча је
била данак господски или просто данак који је исплаћиван у два годишња рока, па се
према годишњим добима називао данком зимским и данком летњим, а пошто је
обрачунаван у унчама, онда су то биле летње и зимске унче. Унче су служило искључиво
за подмиривање различитих војних расхода, или, како се тада говорило-да се тиме опрема
војска. Од давања дажбина нису били ослобођени ни странци. Дубровачки грађани који су
живели у Сребреници морали су плаћати деспоту Стефану по 1 дукат годишње. Плаћање
једног дуката по огњишту било је распрострањено у Поморју, како у Зети Балшића под
млетачком влашћу, тако и у земљама војводе Сандаља. Дажбина је убирана у дукатима
или у сребрним динарима. Како је вредност млетачког дуката износила око две
обрачунске унче, дукат је као дажбина распрострањена по Приморју одговарао у земљама
172
Лазаревића једној летњој и једној зимској унчи по огњишту. Убирање ових дажбина
доносило је владар сваке године неколико десетина хиљада дуката. Соће и унче биле су
најважније дажбине које су припадале владару у Деспотовини.

Унче су убиране и у областима Бранковића, али је већ 1392. уведен посебан данак
Турцима, турска плата или телос, одмераван у унчама. У земљама Лазаревића никада се
није убирао данак Турцима, што не значи да су обавезе зависног становништва у
областима Бранковића биле веће него у области Лазаревића. У области Бранковића не
помињу се летње и зимске унче, већ само унче и данак Турцима, то указује да су ове две
дажбине биле еквивалент летњим и зимским унчама. Прва је служила за опремање војске,
а друга за исплату харача. Владару су припадали и оброци, позоб, травнина, жировница,
чабрина.

У Српској Деспотовини, најважнија од свих работа била је војна служба, обично

називана војска. Војна служба је распоређивана на властеотске баштине и проније. Овог
терета нису ослобођена ни манастирска властелинства. Властела баштиници и пронијари
били су дужни да лично врше војну службу, а вероватно и да поведу одређен број војника,
зависно од величине похода, док су манастирска властелинства то надокнађивала путем
војнице или војштатика. До опште мобилизације долазило је и када је владар био
приморан да главом пође на војску. До 1402. Лазаревићи су слали помоћну војску султану
Бајазиту, а изгледа да је и после 1413. деспот Стефан слао војску султану Мехмеду 1.
вршење овее службе назвало се војска у Турке. Највећа потреба за вршењем војне службе
осећала се у пограничним крајевима-крајишта- и то је била војска крајиштна. Крајиште
је имало своје средиште. Такво је било оно са центром у Петрусу или Новобрдско
крајиште са новобрдским метохом. Деловање и опремање ове војске било је у
надлежности војводе крајишког, док је терет службе распоређен на властелинства и
становништва у том крају. Одбрана земље и ратна разарања захтевали су обнављање
оштећених и подизање порушених утврђења, што је повећало терет градозиданија. Пошто
је деспот Стефан подизао нова и велика утврђена, попут оних у Београду или око
манастира Манасија, градозиданије се претварало у тешку и сталну обавезу становнишва.

Потребе државе осетно су сузиле манастирски имунитет и њихове приходе.

Манастирска права у земљи Лазаревића први пут се ограничавају 1395. Кнегиња Милица
је тада ослободила неколико села потчињених Лаври Св. Атанасија на Светој Гори, свих
дажбина и работа, осим работе великог господара Бајазита која ће доћи наа сву српску
земљу. Ближа садржина ове работе није позната, али се очекивало да ће је извршити сва
села, без изузетка. До знатног ограничавања манастирских права долазило је за време
ратова од 1402. до 1404, затим од 1409. до 1413, и од 1421. до пред крај живота деспота
Стефана. У овим периодима зависно становништво на манастирским поседима, било је
ограничено истим обавезама као и остало зависно становништво. Након завршетка рата,
поједини манастири тражили су да добију старе повластице. Деспот Стефан је излазио у

173
сусрет молбама монаха и ослобађао манастирска села обавеза, али уз напоменуда су
имунитетска права на снази док не искрсну неодложне потребе.

Нови манастирски поседи нису стицали потпуни имунитет. Милешевска села у

Моравици била су ослобођена две године унче и пет година војнице и градозиданија 1405.
Неколикохиландарских села у околини Новог Брда били су ослобођени многих работа
осим војнице и данка господског. Ватопедско село Копривница у околини Новог Брда
ослобођено је разних обавеза, али не и војске у Турке и војне службе на крајишту метоха
новобрдског. Неколико села у Петрусу потчињених Лаври св. Атанасија била су дужна да
плаћају летње унче, дају свој удео када је општа мобилизација и учествују у зидању
Београда 1427. Летње унче морали су да дају сви метоси манастира св. Пантелејмона 1428.
у Деспотовини. Летње унче су, највероватније, подмиривале највећи део расхода за
опремање војске у Турке. Где постоји обавеза војска у Турке, нема летње унче. Сва
манастирска властелинства су обавезна да учествују у опремању војске крајиштне,
обично ако се њихови поседи налазе на крајишту, или да дају војници, тј воштатик.

Велики ратни напори утицали су на организацију и деловање државне управе. Како

су ратови били део свакодневице, тако су војни заповедници преузимали надлежности
цивилне власти. У неком граду или крају постојала су два владарева делегата, један за
војне, а други за цивилне послове. Стање у којем се Деспотовина налазила давало је
предност војводама над кефалијама, те се установа кефалије постепено гаси. Као највиши
представник војне и цивилне власти у развијеном градуском насељу, војвода се први пут
помиње 1410. у Новом Брду. Томе су допринеле тешкоће у којима се Деспотовина
налазила 1409. Одбрана Новог Брда била ј од животног значаја за Деспотовину и град и
шира околина организовани су као посебно крајиште. Своја овлашћења, новобрдски
војвода задржао је до пада под турску власт. Његова овлашћења у грађанским пословима
била су широка, а посебно у судству, где су му помагали кнез, градско веће и цариници и
други носиоци цивилне власти, док му је у војним пословима најближи помоћник био
војвода кулски-заповедник тврђаве. Војводе на крајиштима су, несумњиво, биле надлежне
и за војне и цивилне послове. Ова појава се уочава и на подручју Рудника. Островички
војвода Мазарек доноси одлуку у спору двојице Дубровчана 1413/1414, а његове
надлежности се простиру и над Рудником и суседним Селцима.

Подручја у којима су војводе највиши представници цивилне и војне власти,

називају се после смрти деспота Стефана властима. Међу најстаријим помињу се
Некудимска власт (1428) и Крушевачка власт (1430). Непуне две деценије касније среће
се Смедеревска, Голубска и Петрушка власт (1457). Смедерево је престоница и јако
утврђење, а Петрус и Голубац најзначајнија погранична утврђења. Седишта појединих
власти била су: Островица на Руднику, Борач у Гружи, Теочак и Тишница западно од
Дрине, према граници босанске државе (1458). Једино је Лепеничка власт прозвана по
истоименој реци и жупи. Стављање војвода на чело цивилних и војних послова у
градовима и тврђавама са широм околином имало је за циљ јачање одбрамбених
174
способности државе. По припајању Зете, локална управа поверена је деспотовим
војводама са седиштем у Бару, Дривассту Подгорици, а касније Медуну. Обично је један
војвода био намесник целе ЗетЕ, са широким овлашћењима, како унутрашњим, тако и
спољашњим пословима. Његова надлежност није се простирала на област Ђурашевића
(Црнојевића), пошто су они били непосредно потичињени владару.

Улога војводе временом расте. Деспот Стефан поверавао је својим војводама да

воде преговоре са владарима или владама других држава, са закупцима његових царима. У
целокупној одбрани земље и управи, посебно место припадало је Београду. После
повлачање угарске посаде 1403/4, почело је зидање Београда, са циљем да се претвори у
стално седиште владара, централне управе и најмоћнију тврђаву у земљи. На брежуљку
изнад ушћа Саве у Дунав подигнуто је утврђење-Горњи град, неправилног четвороугаоног
облика, на чију се северозападну страну ослањало језгро београдске тврђаве-Унутрашњи
град, који је штитила највиша и најјача градска кула-Небојша.

Утврђени простор био је опасан двоструким зидовима, већим бројем кула, и

широким и подзиданим јарком. Од Горњег и Унутрашњег града, низ падине брежуљка
које се спуштају на Саву и Дунав, простирала су се још два утврђена сектора: пространо
подграђе-Доњи град- и мање, али боље утврђено-Западно подграђе. Сва београдска
утврђња сачињавала су повезану целину, која је могла да прими 5-6000 бораца.

Деспот Стефан је настојао да што брже развије градску привреду. Из свих крајева
земље доводио је најбогатије људе, као и оне мање имућне. За све досељенике није било
места унутар зидина. Бертрандон де ла Брокијер кад је 1433. посетио Београд, наишао је
прво на једно српско село које се простирало од реке Саве до Дунава, око града на један
стреломет од њега. Становници Београда били су ослобођени феудалне почињености. У
Београду је постојало градско веће, а пословни људи и трговци били су ослобођени
царина. Све то је подстицало развој градске привреде. У Београду је настајало моћно и
угледно верско средиште. Православна митрополија, са седиштем у цркви Успења
Богородице постаје најбогатија у земљи. У новоподигнутој цркви, посвећеној Трима
Јерарсима сахрањени су београдски митрополити. Посебним приходима осигурано је
издржавање једне болнице код цркве посвећене Св. Николи. У Доњем граду постојала је
црква посвећена Св. Петки, а у селу, испред града, најмање још једна црква.

Београд је годинама оспособљаван да што успешније обави функцију престоницу

српске државе. Унутрашњи град постао је двор деспота Стефана. Уз владара су се
налазили најисакнутији представници централне управе-логотет, велики војвода, велики
челник. На Константина Филозофа снажно су деловали спољни утисци. Дворска тишина
која одише строгошћу, страхопоштоваање према деспоту Стефану, светла и уредна одећа
дворана. По његовим речима, деловање и распоред дворског особља, разврстаног у три
чина, подсећа на распоред небеских сила. Поред начелника над вештми, постоји први и
најутрашњији чин којем припадају дворани задужени за деспотову безбедност. Следећи је

175
други чин, а затим трећи или спољашњи чин. Делују сложно у савршеној хармонији по
анђеонском чину. Целокупан живот и рад на деспотовом двору прожет је војничким
духом. Уљудно опхођење и нека врста одеће постали су обавезни. Музике је било само за
потребе рата. Све је било подређено јачању војне моћи и одбрамбе државе. У читавој
земљи успостављен је чврст и стабилан поредак у којем су се строго кажњавали сви
прекршаји, побуне или отпори. Захваљујући увођењу реда у земљи, јачању војних
способности државе, смишљено у спољној и унутрашњој политици, великим људским и
материјалним жртвама, деспот Стефан је остварио готова сва права која му припадају.

3.10. Припајање Зете Деспотовини и ширење млетачке власти у Приморју

Балша 3 је од 1419. год. водио други скадарски рат против Млечана, настојећи да
искористи њихов сукоб са Жигмундом. Рачунао је на подршку деспота Стефана, али и
поред тога тешко је излазио на крај са Млечанима. Они су 1420. заузели Сплит, Трогир,
Брач, Хвар, Вис и Корчулу, а тежили су да своју власт прошире на целу зетску обалу,
будући да су већ две деценије држали Скадар, Дриваст, Љеш и Св.Срђ на Бојани. Током
1420. предао јој се и Котор. Которани су тада развили велику трговачку делатност у
Србији. Под млетачком влашћу остали су готово 4 столећа, све до 1797. и пропасти
Венеције.

Млетачки капетан Јадранскг мора Пјетро Лоредан, који је примио кључеве Котора,
исте године заузео је и Будву и предао је на управу Которанима, те су морали да се
придруже Млечанима у борби против балше. Кршећи отпор локалног становништва, они
су у јесен 1420. освојили Светомихољску метохију и Луштицу, чији су се житељи селили
све до Дубровника. Неки становници су бежали и у земље српског залеђа. Када је у зиму
1420-21. у околину Котора, са Ђурашевићима, стигао Балша 3, сељаци Грбља су се дигли
против которске властеле. Тада се на своја права позвао и војвода Сандаљ Хранић,
протествујући против млетачког поседања Котора, али у Венецији ни њему нису
попуштали.

Било је тешко водити борбу против Млечана, који су се постепено утврђивали у

Зети. Балша 3 није могао довести рат до краја, јер је тешко оболео током ратних
операција. Млечанни су нагађали коме би могао оставити земљу, јер није имао
наследника. Имао је две малолетне кћери, а његов син, рођен 1415, умро је као дете. У
Венецији се помишљало да би земљу могао оставити рођаку, Стефану Балшићу
Марамонте. Али, Балши 3 нису такве комбинације падале на памет, јер је његов рођак био
попут италијанских кондотјера, несталан човек, који је радо мењао господаре, и када га је
Венеција узела за заповедника својих трупа у Ломбардији, и њу је изневерио. И поред
залагања утицајних људи, попут напуљског краља Алфонса Арагонског, није успео да
поправи свој положај.

176
 Балша 3 је, као и његова мајка Јелена, помагао српске цркве и штитио права зетске
митрополије. Чврсто је решио да своју земљу остави ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу.
Отишао је у Србију и предао Зету српском деспоту уверен да ће он моћи да се носи са
Млечанима. На ујаковом двору је и умро 28. априла 1421. Његову смрт забележили су
српски летописи. Деспот га је ожалио и сахранио, а Константин Филозоф је написао како
је Балша 3 владао својом земљом сијајући сваким добрим делима.

Припајањем Зете Деспотовини, уједињене су земље Лазаревића, Бранковића и

Балшића. У њима је сада апсолутну власт имао један човек. Време обласних господара
било је завршено. Припајање Зете имало је привредни значај и за Зету и за Деспотовину, с
обзиром да је извоз био упућено на јадранску обалу. Тамо су одлазили сточарски
производи и метали. На привредном напретку Деспотовине темељила се војна
организација и културни напредак.

Деспотовина није била самостална земља, јер је била вазал Турске, Угарске,
Византије. Али, најввежа зависност била је од Турака, посебно у области Бранковића, где
су се стално задржавале турске посаде и чиновници. Поред тога, у Зети је српског деспота
чекала борба са Млечанима.

На вест о смрти Балше 3 у Приморју је настала велика пометња коју су Млечани

брзо искористили. Градови су им се предавали једни за другима, рачунајући да ће тако
сачувати своја права. Први је млетачку власт признао Дриваст 10. маја 1421. Његово
становништво било је ослобођено намета за две године. 15. маја Млечанима се потчинио
Улцињ. Његови житељи су ослобођени намета за три године, а личне дугове су морали
платити за шест година. Поништене су повеље које је Балша 3 дао својим људима.
Потврђени су услови под којим се Улцињ 1405. предао Републици, али је под њиховом
влашћу био до 1412. Сада су Млечани држали Улцињ од 1421, па све до 1571. год. Убрзо е
потчинио и Бар, и тиме је Венеција починила све Балшине градове на обали. Ово је за
Венецију значајно, јер су њени бродови стално пловили поред Јадранске обале на Исток.

Неке Балшине поседе заузели су и Ђурашевићи. Знатно су се проширили у Горњој

Зети, а са Котором су се спорили око неколико села. Сандаљ Хранић је од Млечана
тражио Горњу Зету, Бар, Будву, али је био одбијен. Удовица Балше 3, Боља, кћи Које
Закарије, није могла ништа да учини, те се са кћерима повукла код родитеља у Дањ. Тиме
је завршена владавина која се уздигла у доба распада Српскога царства.

Господари Горње Зете признали су деспота Стефана за легитимног наследника

Балшића, надајући се да ће им он из далеког Београда дати више самосталности од Балше.
Ђурађ и Љеш Ђурашевић одмах су постали деспотове војводе. Деспота није угрожавао ни
Сандаљ Хранић, те су у Зети постојала два господара: деспот Стефан и Млечани. После
Балшине смрти, Млечани су се брзо ширили, захвативши више поседа него што су
очекивали. Њима је одговарало да остане постојеће стање. Одмах су именовали управнике

177
тих градова настојећи да их што пре укључе у свој државни систем. Деспот првих месеци
после Балшине смрти није ништа предузимао.

Да би предузео мере у Зети, деспот Стефан је морао имати сређене односе са

Угарском и Турском. У лето 1421. дошло је до промене на турском простолу када је умро
султан Мехмед 1, а наследио га је Мурат 2. Избили су противтурски покрети на Балкану, у
којима су узеле учешће и Млечани. Српски рат се држао Мурата 2, па је могао да сакупља
војску за рат у Приморју, где је стигао августа 1421. год. Покушао је да спор реши
преговорима. У Венецију је упутио два посланика која су тражила да се врате Балшине
поседе. Млечани су хвалили деспота, али нису хтели да врате поседе. Стога је деспот
Стефан почео да заузима градове који су се припремали његовом сестрићу. Најпре је
запосе Дриваст, а потом стигао до Бара и улогорио се у околини Бара. Ђурашевићи су за
то време заузели Грбаљ и Светомихољску метохију. У Венецији је схваћено да је Балшу 3
наследио јак владар. Млетачки чиновници у Зети осетили су се угрожени. Млечани, на
челу са провидуром Скадра Ђакомом Дандолом, повели су преговоре са деспотом,
заобилазећи важна питања. Деспот је средином новембра 1421. заузео Бар. За управника
Зете, са седиштем у Бару, поставио је војводу Мазарека. Потом је са млетачким
представницим склопио шестомесечно примирје и вратио се у Србију.

Ратовање Стефана Лазаревића било је успешно. Сем Улциња, заузео је места која
су била под влашћу Венеције. Против њене управе почела је да се буни властела у Скадру,
исичући деспота као господара који поштује старе повластице. Током зиме 1421-22. није
се ратовало, јер је поштовано примирје, које је истицало 15. маја 1422.

Пре обнављања борби, Стефан је покушао да дипломатским путем, па је преко

Дубровника послао у Венецију војводу Витка. У преговорима, априла 1422, тражио је да
његовом господару врате све поседе у Зети, укључујући и Скадар, а Млечани тражили да
им десот врати оно што је претходно заузео. Преговори нису напредовали, иако је Витко
боравио у Венецији више од 20 дана. Република је на крају пристала да се деспоту призна
Бар, Дриваст и скадарску провизију, после чега је Витко предложио да Млечанима остане
Скадар, али о другим питањима се нису договорили. Српска страна није прихватила
захтев Републике да њени управници имају власт над околином. Преговори су прекинути
без продужења примрија.

Млечани су се припремали за одбрану. Довозили су оружје, ратнике и храну у

Скадру, уверени да ће тај град бити мета деспотових напада. Деспот није одмах по истеку
примирја започео операције, али је његов војвода Мазарек предузео мере да би спречио
дотурање млетачке помоћи Скадру. Дуж Бојане је подигао утврђења и предузео мере да
спречи пловидбу овом реком. Млетачки чиновници у Скадру одлучили су да утврде
бенедиктински манастир Св. Срђа, али у томе нису успели. За то време деспотова војска је
опсела Скадар, који је у другој половини 1422, по оцени Млечана, био у тешком положају.
Али, уз помоћ Памалиота, Млечани су напали деспотово утврђење у близини Св. Срђа.

178
Поседа је излетела напоље, али су их млетачки стрелцци спремно дочекали. Деспотовим
војницима се учинило да су наишли на већег непријатеља и разбежали, а Млечани су
запалили њихово утврђење. Због панике се разбежала и главнина деспотове војске. О
неуспеху српске војске под Скадром, српски летописац је забележио: ходи деспот
Стефан под Скадар и не получи ничто. Дубровчани су обавестили угарског краља о
неуспеху њиховог вазала.

Због овог неуспеха деспот је изгубио део Забојане, али његова војска није
претрпела веће губитке. Млечани нису били вољни да се носе више са њим на бојном
пољу: новцем и другим средствима почели су да уносе раздоре међу његове присталице, у
чему су имали успеха, мада су Ђурашевићи остали на страни деспота. Млечани су
пленили имовину Улцињана, а у пролеће 1423. млетачки поморски капетан Франћеско
Бембо примио је Пештровиће под власт Републике. Њима су загарантовани поседи,
границе и обећање да ће остати под влашћу Млечана у случају мира са деспотом.
Највиђенији појединци, који су били у српској служби, добили су поклоне у новцу и
тканинама.

У међувремену Стефан Лазаревић је ратовање у Зети и погађања са упорним

противником препустио сестрићу Ђурђу Бранковићу, који је познавао прилике у Зети, док
се деспот посветио сређивању односа са Једреном и Будимом. Почетком лета 1423. Ђурађ
Бранковић се са 8000 коњаника појавио под Скадром. Борбе су вођене дуж Бојане. Срби
су опет подигли утврђења дуж обале и ланцима затворили ушће реке и тиме блокирали
млетачко бродовље и Скадар одсекли од мора. Република је била спремна да попушта.
Ђурађ Бранковић се у пратњи пет војвода, од тога двојица Турака, састао са млетачким
представницима које је предводио Франћеско Бембо. Преговори су резултирали
склапањем мира 12. августа 1423, тзв. Скадарског мира. Венецији је остао Котор, Улцињ и
Скадар, а Србима Бар и Дриваст, а обећана им је Будва са солана у Грбљу. Одлучено је да
деспот добија 10 000 дуката годишње на име скадарске провизије, као што је исплаћивано
Балшићима, након заузимања града. Обе стране су биле дужне да враћају заробљенике и у
споровима образују мешовите судове. Власници имања на обе стране могли су несметано
користити своја имања, а трговци су имали пуну слободу кретања. Предвиђена је и
размена заробљеника, а деспотове трупе су стекле право да прелазе преко млетачке
територије, а утвррђења на Бојани су морала бити порушена и тако омогућена слобода
пловидбе Скадром.

Склопљеним миром, обе стране су биле задовољне. Област у којој је вођен рат била
је опустошена, а становништво је толико било напаћено, да је лако прелазило са једне на
другу страну. После потписивања мира приређен је свечани дочек на лађи млетачког
капетана Франћеска Бембе. Док је лађа пловила Бојаном, Ђурађ је тражио од Републике
шест галија, ако би једног дана кренуо у рат против Турака. Фанћеско Бембо му ништа
није могао обећати, јер за то није имао овлашћења.

179
 Деспотова војска се повукла убрзо после мира. И поред прекида ратовања, Зета
није била спокојна. Република је задржала Паштровиће које су и Срби тражили. Спорна је
била област северно од Скадра, затим Луштица, грбаљске солане и Ратачка опатија.
Између српских и млетачких власти и даље је владала затегнутост. Преговори су
настављени, али су у Плани, августа 1424, Ђурађ Бранковић и скадарски капетан
Франћеско Квирин постигли договор о несметаном обављању свакодневних послова у
пограничном подручу, не дотичући се спорних питања. Стога је деспот Стефан у лето
1425. упутио у Венецију ново посланство које је предводио војовода Никола. До
споразума није дошло, јер се нису могли нагодити око Паштровића и Млечани нису
пристали да српском владару плаћају данак за Котор, који су раније давали Балшићима.
Одуговлачили су са предајом Будве. Српско посланство није пристало да споразум решава
неки неутрални хришћански владар, општина или универзитет. Споразум није закључен,
Млечани су желеи да се преговори наставе, па су у Србију упутили скадарског капетана
Франћеска Квирина.

У Вучитрну, на старом двору Бранковића, Квирин је 22. априла 1426. закључио

уговор којим је одређен:1-Република није дужна деспоту да исплљћује 1000 дуката
годишње на име трибута за Котор; 2-да Паштровићи остану под млетачком влашћу; 3-да
деспот Венецији уступи Грбаљ; 4-да Млечани добију 100 кућа које држи Андрија Хумоје
у скадарском дистрикту; 5-да се сановницима Улциња признају стара права на поседима
опатије Св. Никоје крај Бојане, с тим што та црква остаје у саставу Деспотовину; 9-
утврђење прелазе на Бојани задрже Млечани. У уговору су поменуте и одредбе из 1423. о
слободи кретања трговаца. Уз Ђурађа, током преговора, били су митрополит Грачанице и
српски војвода Лукач и Мркша.

На споразум је утицала и опасност са Истока. Република је од 1423. била у рату са

Турцима због Солуна. Република није имала никаквог изгледа на успех, а султан је тражио
предају градова. Турци су напали Србију крајем 1425. Закључувши уговор у Тати, деспот
Стефан се више везао за угарског краља Жигмунда, што је Порта оценила као
непријатељски поступак. Стога су вучитрнски споразум потврдиле обе стране-деспот 22.
јула 1426, а Млетачки сенат 3. фебруара 1427.

У августу 1426. у Зету је стигао Ђурађ са женом Јерином, који је проглашен за

наследника српског престола. Разграничење је извршено на основу рада комисије на
терену, о чему су Ђурађ Бранковић и Франћеско Квирин саставили Изјаве у Дривасту 11.
новембра 1426. Утврђене су границе дистрикта Скадра, Дриваста, Улциња, Будве, Котора
и поседа Ратачке опатије. Ђурађ је добио право да довози со у Будву. Признато је право
Бару да се снабдева сољу, што је и раније имао. Деспоту је потврђена исплата скадарске
провизије од 1000 дуката годишње, али би приликом прве исплате добио 200 дуката више,
на име ранијих дугова. Обе стране су се обавезале да у случају потреба једна другој
пружају војну помоћ на поседу Зете. Потврђена су права православне и католичке цркве.
Зетски митрополит је имао надлежности и над црквамавна млетачким поседима. Једино не
180
може да поставља игумана у цркви Св. Петра у Скадру, без дозволе скадарског кнеза, као
ни игумана у храму Св. Михаила у Улцињу. Католички бискуп задржава власт над
католичким црквама и на територији деспота и Млечана.

Према овим споразумима из 1426. ниједна страна није остварила своје циљеве.
Деспотова држава је поново изашла на Јадранско море. Осим Паштровића и Улциња, он је
држао обалу од Котора до Бојане, а његов војвода Алтоман стално је боравио у Бару. И
крај из Котора и Будве, у коме су живели Ђурашевићи (Црнојевићи) ушао је у састав
српске државе. Обе стране су биле задовољне са прекидом рата. Мир се темељио на три
уговора, једним из 1423. и два из 1426. Деспот је покушао да своју сестру Јелену Балшић-
Хранић измири са Млечанима. Млечани су успели да се нагоде са Сандаљем још 1423,
који се одрекао права на Котор. Али, он је и даље држао поседе северно од Оногошта и
област Дурмитора. Деспот је био вољан да посредује у млетачко-турском рату око Солуна.
Пријатељске односе потврђује то што што је септембра 1426. Ђурађ Бранковић могао
мирно да отпутује преко Зете у Дубровник. Дубровчани су желели да стекну наклоност
будућег српског владара.

После неколико дана проведених у Дубровнику, Ђурађ Бранковић се вратио у Зету,

где је остао до пролећа 1427. Оживео је привредни живот у Зети. Али, деспот Стефан није
могао да утиче на политичке прилике у Зети. Налазећи се у процепу између Турске и
Угарске, морао је да се бори за опстанак Деспотовине, па је Зета наредних година полако
испадала из његових руку.

У Зети су се почели мењати и обичаји у управи и привреди. У расулу су била

црквена властелинства. Било је опустелих села, које су насељавали досељеници. Намете су
убирали врховни господари. Млечани су трудили да уједначе обавезе на својим поседима.
Њихови чиновници су се тешко сналазили у тумачењу права у новостеченим крајевима.
Обрадиво земљиште држали су сељаци, грађани, поједине градске комуне и Млетачка
Република.

Пронијари и њихови заповеднциц били су ослобођени општих намета на зетским

поседима. Пронијари се помињу око Скадра, Дриваста, Бара, Улциња, у Паштровићима и
Горњој Зети. Венеција је забрањивала својим управницима у Зети да претварају села у
проније, јер су тиме крњени њени приходи. Приморске општине тражиле су да села са
подручја градског дистрикта не дају никоме у пронију. Томе су се противили сељаци. У
Зети је било доста пронијара, али се њихов положај временом мењао. Они су све ређе
испуњавали своје војне обавезе. За себе су убирали намете и погоршавали положај сељака.
Неки су истовремено били и сеоски главари. Било је и оних који су држали поседе преко
посредника. Дужност пронијара и даље је била уносна. Сељаци су одређен број дана у
недељи били дужни да раде на параспору или да дају десетак од својих производа.
Пронијари су посегли за имањима црквених властелинстава. Све то је водило мењању и
рушењу вековних обичаја.

181
 Српски деспот није дирао права градова у Зети, али су градови који су дошли под
власт Републике изгубили самоправу. У њима је промењен режим привредног живота.
Домаћи трговци нису више имали слободног деловања. Забрањивана је размена са другим
земљама и обављана је углавном с Венецијом. Због дугих ратова занатлије су се селиле из
Зте. Међу деспотовим градовима, најјачи је био Бар.

Доласком Млечана робно-новчани односи ширили су се на целом Зетском

Приморју. У њих је било првенствено укључено становништва града, што је појачало
привредну надмоћност града над селом.

3.11. Доба привидног мира

Ратови су се крајем двадесетих година 15. века поново примицали српским

границама. Угарска се поново враћа балканским интересима. Краљ Жигмунд (1387-1437)
се августа 1419. вратио у Будим. На јужним границама његове земље Венеција и Турска су
са успехом ширили свој утицај. На бојиштима битним за њену политику, Угарска је била у
дефанзиви. Венеција је за време ратовања 1418-1420. успешно сузбијале угарске чете у
Италији, а затим наметала своју власт у Далмацији. Турци су упадима у Босну и својим
присуством реметили стање за које се Жигмунд дуго боравио.

По повратку у земљу краљ Жигмунд је наредио да се прикупља војска за будуће

борбе. Прво је намеравао да напад усмери против Османлика, који су продирали у
Влашку. Октобра 1419. краљ Жигмунд се са војском упутио на Дунав, у област Кладова.
Али, већ почетком новембра 1419. краљ се вратио у Будим, а убрзо склопио примирје са
Турцима на пет година.

Сваки покушај да се сузбије власт Османлија у југоисточној Европи погађа

суштину српско-турских односа. Србија и Турска градиле су облике привремене сарадње.
Турско присуство у српској земљи није се могло пренебрегнути. Стефан Лазаревићје
настојао да одржава добре односе са султаном Мехмедом 1 (1413-1421). Тиме је земљи
обезбеђиво доба релативног мира. Деспотов биограф то стање мирнодопских односа
исказао је кроз портрете владарских ликова, односно њихове поступке и преживљавања.
Стога бележи да је султан гајио осећања дубоког поштовања према српском владару.

Али, иза тог мир стајали су дубоки понори који су раздвајали двојицу владара.
Освајачка политика Османлија косила се са тежњом Србије да сачува свој опстанак.
Деспот је то знао, стога се и за Мехмедовог живота прикључивао плановима за борбу
против Турака, али није отварао непријатељства. Тежио је да оснажи одбрану земље.
Сумње није било да ће борбе планути опет у Србији. Снажни бедеми Београда и Масаније
симболи су једног стања колико и материјалних домета српске војне архитектуре, речито
најваљују даљу борбу за опстанак.

182
 Смрћу султана Мехмеда 1 јула 1421. прилике су се измениле. Наследио га је син,
Мурат 2, у условима непрекидне борбе за власт. Византија је подстицала супраништво на
османском двору. Подржавала је делатност самозванца Мустафе, који се издавао за
султана Бајазита 1. Он је, након Мехмедове смрти, тежио да прошири круг својих
савезника, обративши се и српском деспоту. Његово посланство је стигло у Србију с
предлозима да се поведе заједничка борба против Мурата 2, што деспот није прихватио, а
Мустафине посланике је ухапсио и послао Мурату 2. Мустафа је јанура 1422. прешао у
Малу Азију, али без успеха. Вратио се у европски део Царства, али је био поражен и
убијен кода Једрена.

Затим је против Мурата 2 устао млађи брат Мустафа. Тежио је да се учврсти у

источним деловима Османског царства. Византија је опет пружила своју подршку, без
успеха. Мурат 2 је у лето 1422. предузео неуспешну опсаду Цариграда. Борбе су се
пренеле у Малу Азију. Мурат 2 је успео да победи брата, који је затим убијен 1423. год.
За време грађанског рата Србија је, из више разлога била по страни.

Од времена Мехмеда 1 јача централна власт у Турској. Османско царство, после

грађанских ратова с почетка 15. века, поно је обновило своје јединство и одржало свој
положај у балканском свету. Са друге стране, главни хришћански противници нису
налазили заједнички језик за борбу против Турака. Деловали су појединачним акцијама и
дипломатским путем, што није могло довести до већег отпора Турцима. У Србији су се те
околности удружиле с неповољним приликама у земљи. Турци су не само окружили
Србију, већ су нека њихова насеља налазила на југу Деспотовине, у области Бранковића, и
дуж пута којим су Турци продирали ка Босни од Скопља. Њихове кадије и цариници
помињу се у Звечану, Јелечу, Приштини, Трепчи и Глухавици. У таквим околностима
деспот је признао Мурата 2, позивајући се на добре односе које је имао са његовим оцем.
Мурат 2 је то прихватио и упутио посланство у Србију. Преговори су вођени у Београду и
окончани обнављањем вазалних обавеза деспота према султану. У лето 1423. у Венецији
се знало за споразум у Београду и везе српског деспота с новим господарем Турске.

Опасност од Турака допринела је зближавању Србије и Угарске. Деспот Стефан је

у њој стекао важну поршку за остварење своје политике. Краљ Жигмунд више од двадесет
година није предузимао ратне акције против Србији, нити је против Турака ратовао преко
деспотове територије. Од таквог стања Србија је имала огромне користи.

Деспот Стефан је до краја живота одржавао и ширио везе са Угарском. Биле су јаке
и привредне и политичке везе. Српски трговци из Београда одлазили су несметано у
Угарску. Неки од њих се задржавају на деспотовим поседима у тој земљи. Српски деспот
им је уговором са краљем Жигмундом обезбедио олакшице у трговини. Сам деспот је
често одлазио у Будим на саборе угарске властеле. У Будиму је располагао раскошном
палатом. У Београд је долазио и краљ Жигмунд.

183
 Када је угарски краљ затражио помоћ за борбу против хусита у Чешкој, у јесен
1421, деспот Стефан се одазвао, и упутио одред српских коњаника под командом Пипа од
Озоре, који је учествовао у борбама децмбра 1421. и јануара 1422. Почетком 1423. пратио
је деспот Стефан краља Жигмунда на преговоре у Кежмарку с пољским краљем
Владиславом и литванским кнезом Витолдом. Тада је краљ Жигмунд настојао да одврати
своје саговорнике од уплитања у чешке прилике. Дубровчани, добро обавештени,
покушали су да делују преко угрског краља на деспота и његов однос према дубровачким
трговцима.

Положајем између Угарске и Турске, Србија је била изложена бројним

опасностима. Међусобни сукоби те две државе одражавали су се на стање у деспотовини.
Половична противтурска политика Угарске највише је потресала Србију. Реметила је
односе са султаном и увлачила земљу у рат, а турска одмазда је погађала најближа села.
Да би то избегао, деспот Стефан је пратио све облике противтурског удруживања у
Европи.

Учвршћивање султана Мурата 2 на власти, Византију је изложило снажно турском

притиску, која је помагала његове противнике. Током 1423. и 1424. Византија је тражила
савезнике за опсежнију борбу против Турака. Тако је посланик Асан у пролеће 1423.
преко Дубровника путовао у област Пљевља да потражи војводу Сандаља Хранића и
његову подршку за те планове. У истом циљу, Јован 8 Палеолог је новембра 1423. кренуо
на Запад. Најпре се упутио у Венецију. Али, његови предлози косили су се са мноштвом
интереса Венеције, од којих су најважнији били они са Угарском. Две државе се нису
могле споразумети ни око борбе са Турцима. Јован 8 је могао да понуди само
посредништво за решавање сукоба између две државе.

На двор краља Жигмунда стигао је Јован 8 у лето 1424. Предлози Јована 8 нису
остали без одјека у Будиму, највише због угледа Византије, који је и тада био велики у
очима савременика. Краљ Жигмунд је радо прихватио улогу предводника хришћанског
света у борби против неверника.

За време ових преговора у Угарској је боравио и деспот Стефан. Изгледа да су тада

уобличени неки планови. Жигмунд их је делимично обелоданио средином јуна 1424. У
писму тамишком жупану, Пипу од Озоре изразио је спремност да следеће године окупи
војску за борбу против Турака и других својих непријатеља.

Лета 1424. на угарски двор је стигао и представник Мурата 2, који је уз раскошне

дарове нудио склапање мира. Будимски двор је постао важно средиште међународне
полтике и место где су се доносиле одлуке са великим последицама за српску земљу.
Улога деспота није насна. Извесно је да је краљ Жигмунд прихватио султанове предлоге и
споразум о миру је склопљен.

184
 Према речима савременика Виндекеа, Турци се овог споразума нису држали.
Интереси два супарника највише су се сукобљавали у Влашкој. Турци су у њу упали 1424.
и уклонили војводу Дана, угарског штиченика, поставивши свог човека. По наредби
угарског краља, тамишки жупан Пипо од Озоре је утврђивао Северин и остале пограничне
градове према Турцима.

У Босни, краљ Жигмунд је крајем 1424. и почетком 1425. настојао је да среди

односе са краљем Твртком 2. Почетком августа 1425. у Венецији се знало да је склопљен
споразум између њега и босанског владара. У јесен 1425. Жигмунд је изражавао
спремност да се састане са Твртком 2.

Постало је јасно да је опште неповерење завладало између Мурата 2 и Стефана

Лазаревића. Вести о везама деспота и угарског краља стизале су на Порту са разних
страна. Донео их је и турски посланик из Будима 1424. Оне су свакако утицале на
султанову одлуку да крене у напад.

У лето 1425. Мурат 2 је послао посланика да испита прилике у Србији. Деспот се

тада налазио у Угарској. Градови су се припремали за одбрану. Деспот је наредио да се
сваки Дубровчанин у Новом Брду наоружа. Тачно је било одређено да се сваки од њих
мора наоружати једним самостелом. Крајем августа 1425. дубровачка влада је одобрила
својим суграђанима да извезу сваки по један самострел са 50 стрела.

Муратов посланик је дуго чекао српског владра, а када се деспот вратио из Угарске
одбио је да прими турског посланика. Своје утиске о расположењу на српском двору
сажео је у једном поруку султану: Ако ти не пођеш на ове,они ће већ доћи на тебе. Стефан
Лазаревић је рачунао на ширу подршку у борбама против султана. Свакако, Србија се није
смела упуштати у офанзиву против Турака.

Окупљање султанових противника текло је споро. Преговори између Угарске и

Венеције знатно су се отегли. Октобра 1425. били су још далеко од свог циља. Догађаји у
Србији више се нису могли одлагати.

У јесен 1425. рат је био неизбежан. Почетком октобра 1425. Стефан Лазаревић је
хитно набављао оружје и барут у Дубровнику, а дубровачка влада је забранила својим
трговцима да иду у земље деспота и оне Ђурђа Бранковића. На вест о приближавању
турске војске, деспот Стефан је покушао преговорима да отклони борбе и упутио
посланике султану, који се налазио у Софији, али без успеха. Мурат 2 је провалио у
Србију. Његова војска је преко Ниша продрла у Поморавље и стигла до Крушевца. Земља
је претрпела велике штете. Тамишки жупан Пипо од Озоре ратовао је у Србији против
Турака, а борбе су се водиле и у Влашкој.

185
 Деспот Стефан је настојао да преговори обустави рат и нудио је преко посланика
султану да обустави непријатељства. Њихов предлог најзад је и усвојен и Турци су се
повукли из Србије.

Са окупљеном војском деспот је тада кренуо против Босанца. Сукоб је избио око
богатог рударског насеља Сребренице. Одлуком краља Жигмунда град је био додељен
Стефану Лазаревићу. Развијено рударство доносило је владару огромне приходе. То је
била тачка раздора између Србије и Босне. Босански владар и властела се никад нису
помирили са тим губитком. На састанку још 1415. донета је одлука да се српском владару
одузме Сребреница. Краљ Твртко 2 је чекао прилику и указала му се у јесен 1425. када су
Турци напали Србију. Са одредима властеле из Подриња, међу којима су се истицали
Дињичићи, извршио је напад на тај град. Становништво и дубровачки трговци су се
повукли у тврђаву Сребреник, где се налазила и деспотова војска. Босанска војска је
опколила тврђаву и почела да бомбардује. Уздао се у невоље деспота Стефана са Турцима.

Али, након што је постигао повлачење турске војске, деспот Стефан је кренуо са
војском ка Сребреници. Брзим противнападом изненадио је босанског краља и он се
повукао, а Дињичићи су спалили предграђе Сребренице. Деспот је, гонећи Твртка 2,
дубоко продро у босанске стране, а вероватно је тада проширио своју власт у
сребреничком крају. Босански краљ се повукао у један од својих тврдих градова и
понудио преговоре. Деспотова војска је запленила топове нападача пред Сребреницом. По
наредби деспота Стефана, највећи топ је пренет у Београд.

После турског напада на Србију 1425, на реду је била Босна. Фебруара 1246.
војвода Сандаљ хранић је обезбеђивао себи услове за повлачење на дубровачку територију
у случају невоље, а крајем 1426. око 4000 Турака пустошило је по Босни. У два маха су
упадали и у Хрватску.

У таквим приликама, српски владар је одлучио да оконча неспоразуме са

Венецијом око граница у Зети, око појединих прихода. Тако је крајем марта 1426. у
Топоници у гружанском крају идао пуномоћје Ђурђу Бранковићу да о тим питањима
преговара са Венецијом. Преговори су вођени у Вучитрну априла 1426. и успешно су
завршени. Сачињен је прецизан уговор који је јула 1426. одобрио Стефан Лазаревић.

Јасне турске намере приморале су Угарску да убрза припреме против султана. Али,
сваки далекосежнији подухват захтевао је и садејство других сила, међу којима је посебно
била важна Венеција, која је флотом могла да помогне или спута угарску офанзиву. У
јесен 1425. краљ Жигмунд је с њом водио преговоре, који су споро текли због сукоба око
Далмације. Пренети су у 1426. Тада су се на угарском двору појавили флорентински
посланици. Венеција је хтела да издејствује примирје са Угарском, пре акције против
Турака. Поред Пипа од Озоре, у преговорима је учествовао и деспот Стефан.

186
Флорентински посланик је у Дневнику забележио да се он залагао, на аудијенцији код
краља Жигмунда, за ставове који не одговарају Млечанима 10. маја 1426.

Пред крај живота, деспот Стефан је имао да озакони своју одлуку у погледу
наслеђа престола. Ножна болест узимала је маха. Помиривши се са сестрићем Ђурђем
Бранковићем, он је још раније с њим успоставио најтешњу сарадњу. Сматрао га је сином и
поверавао му озбиљне државне послове. Одлучио је да га и званично прогласи својим
наследником.

Заједно са патријархом, деспот Стефан је сазвао сабор властеле у Сребреници, код

Стругара у рудничком крају, где је, пред присутнима, деспот обнародовао своју одлуку.
Позвао је присутне да Ђурђа убудуће признају за господара и да му буду верни.
Константин Филозоф бележи да је деспот од свог наследника тражио да настави политику
коју је он водио. Деспотова жеља за континуитетом политике коју је до тада водио и
уверење да ће то Ђурађ Бранковић остварити несумњиво су чиниле окосницу политичког
тестамента деспота Стефана.

По свом значају, питање наслеђивања власти у Деспотовини превазилазило је њене

границе. Добар део Жигмундове антитурске полтике почивао је на савезништву Угарске и
Србије. Бранећи себе, Србија је штитила Угарску на најосетљивијим месту од Турака.
Подршка краља Жигмунда деспоту, животна је потреба Угарске на балканској граници.
Будим је посебно заинтересован за континуитет у српској политици.

Маја 1426. деспот Стефан и краљ Жигмунд преговарали су у томе у бањи Тати у
коморанској жупи. Поред властеле у пратњи деспота, преговорима је присуствао тамишки
жупам Пипо од Озоре.

Појединости преговора нису познате. Првобитна исрава није сачувана и позната је

на основу каснијих прописа. Деспот Стефан је тражио од краља Жигмунда да Ђурађ
Бранковић буде признат за наследника српског престола и да буде уврштен у ред угарске
властеле, што је повлачило и право наслеђа деспотових поседа у Угарској. Краљ Жигмунд
је прихватио деспотове захтеве уз услов да се обнове вазални односи Србије према
Угарској и да се после смрти деспота Стефана Угарској врате Голубав и Београд, Мачва и
крајеви западно од Дрине.

И поред замагљеног погледа на првобитни споразум текста у Тати, чињеница је да

су га догађаји после деспотове смрти већим делом потврдили. Краљ Жигмунд је са
војском дошао под Београд да утиче на ситуацију у Србији. Признао је српског владара,
тражио предају Београда и Голупца и континуитет у уживању стечених поседа у Угарској.
Али, остаје нејасна одредба о Београду. Ако је деспот Стефан маја 1426. пристао да се
Угарској врати Београд, необична је намера да га и даље изграђује као своју престоницу
јанура 1427. Уколико су сачувани подаци тачни сведочили би о сложеним околностима у

187
којима сее Србија тада налазила. Угарски краљ је тражио велике територијалне жртве да
би признао новог српског владара.

Мало је познато о српско-турским односима током 1426. У јесен и лето те године

се није ратовало. Деспот Стефан је на измаку лета 1426. преко Ђурђа Бранковића нудио
посредничке услуге код Мурата 2 ради склапања млетачко-турског мира. О томе је
расправљао Млетачки сенат 2. септембра. Закључено је да би посредничка мисија деспота,
у случају успеха, била корисна за Венецију, па су у складу са тим састављена упутства за
скадарског капетана Франћеска Квирина. До турско-млетачког мира није дошло, а даља
судбина деспотовог предлога о посредовању. Важна је појединост да је деспот Стефан
нудио услуге те врсте, па чак и могућност да се преговори воде у Србији. То укзује да
Србија није била у ратном стању са Турцима.

У другој половини 1426. разбуктале су се угарско-турске борбе у Влашкој. Краљ

Жигмунд је јула тамо упутио тамишког жупана Пипа од Озоре. Почетком октобра у
Венецији се знало за успешан продор угарске војске под заповедништвом Пипа од Озоре и
влашког господара Дана 2. Али, други поход тамишког жупана завршио се поразом. Убрзо
затим Пипо од Озоре је умро. У јесен 1426. према Влашкој је кренуо краљ Жигмунд. У
настојањима да обнови власт свог штићеника Дана 2, он је тамо остао зиму 1426/7.

Почетком 1427. над Србијом се надвила турска опасност. Јануара 1427. деспот
Стефан није искључивао могућност да буде изгнан из земље и у туђини нађе смрт. Мурат
2 је прешао у напад.

Појединости о турској најезди нису познате. Била је усмерена првенствено Ново

Брдо. Фебруара 1427. Турци су опседали Ново Брдо и мање околне градове. Њихови
налети су трајали неколико месеци и лето 1427. захватили и Поморавље. Јула 1427. били
су недалеко од Ресаве. Људи су бежали у утврђене градове.

За време трајања турског напада, дошло је до нереда у Сребреници у Босни. Крајем

марта или почетком априла 1427. побунили су се рудари против деспотовог надзорника у
том граду. Он је надгледао производњу. Незадовољни његовим држањем и мерама које су
биле наметнунте, рудари су убили надзорника Владислава, бацили га са управне зграде у
Сребреници (палате)и убили. Незадовољство се проширило на становништво Сребренице
и угрозило систем деспотове власти у тој области.

Деспот Стефан је дошао са војском у Сребреницу и угушио побуну. Многи су се

разбежали на време, а затечени су тешко кажњени. Забележено је да су појединим
одсецане ноге и руке. Страдали су и неки Дубровчани; били су похапшени, одузета им је
имовина или су били злостављани. Дубровачка влада је априла 1427. послала своје
посланике деспоту с циљем да докаже да дубровачки трговци нису били криви за нереде.
Требало је да посланици издејствују ослобађање похапшених грађана. Али, деспот Стефан
је био непомирљив и одбио је да слуша посланике. Нису помогла ни настојања Ђурађа

188
Бранковића, наклоњеног Дубровчанима, ни деспотовог зета Сандаља. Деспот је тражио да
напусте двор, а дубровачка влада је јуна 1427. предвиђала мере за спречавање трговачког
промета са Србијом и Сребреницом.

1427. избио је сукоб деспота Стефана и господара Дања Које Закарије. Која
Закарија је убирао знатне царинске приходе од караванске трговине. Узроци сукоба нису
забечени у савременим изворима. Познато је да је деспот Стефан забранио Дубровчанима
коришћење путева који су водили преко поседа господара Дања, како би му нанео велике
материјалне штете. Исход сукоба није познат.

Средином 1427, за време боравка у Шумадији, на путу према Београду, на месту

Главица, у околини данашњег Крагујевца, умро је 19. јула од срчане капи деспот Стефан.
Сахрањен је у својој задужбини Манасији.

Вест о деспотовој смрти муњевито се ширила Србијом. Константин Филозоф је

потресно забележио део пометње која је захватила људе. Завладао је општи страх. Било је
јасно да ће са нестанком деспота султан Мурат 2 потражити свој плен, а Угарско своје
интересе у Деспотовини.

3.12. Почетак владавине Ђурђа Бранковића

Последњих пенестак година живота деспота Стефана, Ђурађ Бранковић је био

друга личност Србије. Поред тога био је још за ујаковог живота признат за наследника
српског престола.

Деспот Стефан Лазаревић је умро у педесетим годинама. Ђурађ Бранковић је тада

био истих година, али су се ове две личности у многоме разликовале. Ђурађ, брадат, с
дугом косом и брковима, достојан дубоког поштовања...беседом пун ауторитета, телом
величанствен. Деспот Ђурађ је имао бројну породицу. Женио се најмање два пута, а
најдуже је живео и највише деце имао са Гркињом Јерином (Ирином) Кантакузин, с којом
је ступио у брак 1414, када је имао око 40 година. Ђурађ је браком и васпитањем био везан
за византијски свет, посебно за Цариград, Солун, Мореју, Свету Гору. И на њега је
утицала славна традиција Византије. Она је била извор хеленофилства последњег
значајног владара на српском престолу.

Када је дошао на власт, Ђурађ је био зрео човек, пун животног искуства. Запамтио
је косовску пропаст и протеравање свог оца. Касније је са мајком и браћом издавао повеље
у Приштини и Пећи, боравећи на двору у Вучитрну. Учествовао је у бици код Ангоре. На
ујаково тражење бачен је у Тамницу у Цариграду, из које се ослободио захваљујући својој
довитљивости. Потом се носио са Лазаревићима и учествовао у ратовима између
Бајазитових синова, а посебно је тешко излазио на крај са Мусом, чијој погибији је на
крају и допринео. Везе које је имао у грчком свету спасле су га када се са малобројном

189
пратњом, углавном ноћу, враћао из Селимврије и Солуна до Србије. Последње године
пред смрт деспота Стефана проводио је у Зети, борећи се против Млечана. Године 1426.
посетио је Дубровник. Ђурађ је до краја живота остао у изузетно срдачним односима са
Венецијом, а од свих српских владара био је највећи пријатељ Дубровчана.

Ђурђевим доласком на престо престало је двојство у Србији. Како је он био владар

области Балшића, постао је једини господар сачуваних делов некадашњег Српског
Царства.

Ђурађ је наследио државу угрожеену са више страна. У Зети су многе поседе

држали Млечани, а у неким деловима Деспотовине било је Турака. На Србију је кренуо
скопски крајишник Исак-бег, а затим је преко Ниша стигла царска војска, а борбе су
почеле крајем 1425, а деспот Стефан је умро пре њиховог краја. Главна мета напада било
је Ново Брдо, који је почетком 1427. опсео Мурат 2. Град, тучен тешком артиљеријском
паљбом, бранили су већ толико месеци Срби, којима су помагали Дубровчани. Страдало
је мого отворених насеља и тргова у околини. Призренац је такође био опседнут. И поред
страха да ће браниоцима нестати оружја и хране, Ново Брдо је одолело и Мурат 2 се
повукао.

Ђурађ није могао лако да среди односе са турским царем. Тежио је да среди односе
са угарским краљем, према коме су преузете многе обавезе, да би обезбедио подршку бар
једне стране. На вест о ујаковој смрти пожурио је из Зете у Београд. Краљ Жигмунд је
током 1427. ратовао против Турака. Вест о деспотовој смрти затекла га је у Влашкој,
одакле је пошао у Београд, да би спровео у дело уговор у Тати. У Београду се сусрео са
Бранковићем. Примио га је у ред барона угарског краљевства и са законитим потомством
признао за наследника деспота Стефана. Деспот Ђурађ се обавезао да ће долазити на
угарски двор на државне саборе и давати војну помоћ. Након тога је одржана церемонија
ступања у вазални однос, која је обављена по западном обичају. Ђурађ је признат за вазала
краља Жигмунда, али и за владара Србије. Овим је требало да се нагласи да ће у Србији се
и даље следити политика деспота Стефана, а самим тим и заједничка борба против Турака.
Угарске чете су упадале у Србију и заробљене султанове војнике предавали Жигмунду у
Будиму.

Уговор у Тати, када је реч о територији, само је делимично испуњен. Деспот Ђурађ
је предао Београд. Српски становници су овај чин примили с негодовањем, јер је он
значио напуштање домова и пресељење на српску територију. У тренутку предаје у граду
се подигла бура, зачуле су се трубе, док је улицама ишао калуђер у ритама и запомагао.
Новембра 1427. Жигмунд је био већ господар Београда, који ће у наредном периоду бити
кључ одбране Угарске од Турске и бедем хришћанства. Околина града остала је Србији,
као и Мачванска бановина, супротно одредбама уговора у Тати. Ово је бил значајно јер у
северозападној Србији бил доста рударских центара. У саставу Деспотовине су остали
Колубара, Тамнава и Ваљево, Крупањ и Зајача и друга оближња места.

190
 Краљ Жигмунд није посео ни Голубац. Заповедник града, војвода Јеремија, тражио
је од Угара 12000 дуката да му исплате, колико је он наводно исплатио деспоту приликом
преузимања града. Краљ је одбио да исплати износ, па је Ђурађ покушао да посредује, те
је отишао у Голубац да се састане са Јеремијом. Ђурађ је одбио предлоге да ухвати
бунтовника, али га је Јеремија напао на уласку у град и приморао на повлачење. Тако је
мисија пропала. Јеремија је град касније предао Турцима, који су стекли важно упориште
на Дунаву. Уговор у Тати је обавезивао Ђурађа да преда Угарској и неке поседе западно
од Дрине. То су били градови који су се налазили у околини Сребренице, али не и она
сама. Не зна се шта је са њима било.

Српска земља је у то време била пуна Турака, који су харали од Скопља и Новог
брда до Рудника и Голупца. Земља наша смутила се, истичу савремени српски извори.
Народ је бежао у тврде градове, дубровачки трговци су се склањали у рудничку
Островицу. Непријатељ је надирао моравском долином, а мета напада је била Раваница, од
чијих бедема су Турци потиснути уз помоћ угарских трупа. Турци су највише пљачкали
по Браничеву. Калуђери, окупљени ради зидања манастира у области извора реке Далше,
десне притоке Пека, разбежали су се. Крајем 1427. Ново Брдо и Призренац и даље су били
под опсадом. Кад је наступила зима, султан се повукао, али је оставио војску.

Краљ Жигмунд је почео да спроводи у дело план о досељавању немачких ритера,

припадника Тевтонског реда, у погранична места на Дунаву. У Београд је доводио
католике, али је Србима забрањивао да уђу у град. Градском живљу је давао повластице,
Дубровчане је позивао да наставе раније послове.

Питање Голупца било је отворено. Како град није могао да добије мирним путем,
решио је да га заузме силом. Стога је подигао тврђаву Св. Ладислава преко пута Голупца.
Успео је да добије војну помоћ из Пољске, Литве и Влашке. Борбе око Голупца почеле су
у пролеће 1428. Град је тучен и са копна и са мора, бродовима на које су стављени топови.
Док су тукли град, Угари су пљачкали и убијали по Браничеву као Турци. Неке заробљене
калуђере су мучили и убили под сумњом веза са Османлијама. Започети манастир никад
није сазидан. У мају под Голупцом је био и Жигмунд. Очекивао је предају града, али је
Турцима крајем маја стигло појачање те су постали надмоћнији. После неуспеха, краљ је
са султаном склопио примирје на три године, крајем маја. Док су Угари прелазили Дунав,
Турци су их, супротно споразуму напали. Један део угарске војске се пребацивао преко
Дунава, а други штитио одступницу. У једном тренутку, пред турским нападом, сва
краљева војска нагрнула је у реку. Оставши без брода, краљ Жигмунд замало није пао у
ропство, али се у последњем часу превезао преко реке.

Након измирења Угарске са Портом, Ђурађ више није могао да помишља

антитурску делатност, посебно што су у пролеће 1428. присталице босанског краља
спалиле Сребреницу. Требало је постиће споразум са Муратом 2, чији су захтеви били
велики. Турци су дозвољавали опстанак вазалне државе само у првој генерацији вазала,а

191
након његове смрти, они су ту земљу узимали под своју власт. Такву судбину су доживели
поседи Марка Краљевића, Дејанових синова и др. Исто су хтели да учине и са
Деспотовином после смрти деспота Стефана. Турци су поручивали да Србија не припада
Ђурђу, већ је припадала Лазару и Стефану, а сада султану. Српски владар је морао да
пристане на тешке услове, посебно што му је султан вратио неке територије. Признао је
турску власт и обавезао се да плаћа 50 000 дуката годишњег харача, иако је његов ујак за
већу државу плаћао 40 000. Пристао је да шаље, на захтев султана, 2000 коњаника под
командом свог сина или војсковође. Пристао је на обавезу да не дозволи Угарима да
прелазе преко његове територије ради борбе са Турцима. И поред великог мита који је дао
за постизање овог споразума, сматрао је да је достао постигао, јер је био признат са
најважнијег места. Султан је сматрао да је опет господар Србије.

Након овог споразума у Србији су наступила мирнија времена. Добро обавештени

Дубровчани писали су да су крајеви Србије у миру, али су тек у јесен 1428. честитали
Ђурђу што га виде на престолу и у власти. Тражили су надокнаду штете и потврду старих
повластица, чију су потврду добили крајем 1428. Границе државе деспота Ђурђа, већ су
биле знато сужене. Турци су на истоку држали Голубац и тимочку област, све до
књажевца и Ниша на југу. Ресава и Раваница биле су у српским рукама, али је област
Врања и Прешева била већ османлијске, тако да су се они примакли Новом Брду, које је и
даље било у српским рукама. У српским рукама били су Приштина, Пећ, Призрен. Преко
ових крајева Деспотовина се везивала с Приморјем, где се граничила са млетачким
поседима. Србији су припадали Дриваст, Подгорица, Медун и област племена Васојевића
и Пипера, као и Будва и Бар.

Северно од Котора и Будве почињали су Ђурђеви поседи који су се граничили са

земљама босанског војводе Сандаља Хранића и касније његовог синовца Стефана
Вукчића. Они су држали Нови, Рисан, Оногошт, Соко на ушћу Пиве и Таре, Дробњаке,
Пљевља и Пријепоље. Горње Полимље и Пештер са Сјеницом припадали су Деспотовини.
Граница је ишла вододелницом између Лима и Ћехотине, пресецала је Тару између
Кричана који су остајали Босни, и Брскова које је припадало Ђурђу. Комарани су
припадали Србији, а село Бреза Босни.Ђурађ је неко време држао Вишеград, поседи
западно од њега до Босне били су поседи Павловића. Граница је даље ишла Дрином, све
до њеног доњег тока, где је граница Деспотовини прлазила на леву обалу Дрине, где је
деспоту припадала Сребреница. Ђурађ је неколико година по ступању на власт заузео
Зворник и Теочак, и називао се господарем целе Усоре.

Најтежи губитак било је то што су Турци заузели Ниш, Крушевац и суседне

крајеве. Светогорски калуђери су на почетку Ђурђеве владавине изгубили имања у
Србији, а имали су их у околини Крушеваца и Петруса, у Топлици и Дубочици. Турска
територија се усецала код Крушевца, дубоко на запад. Граница је била на Морави, код
престонице кнеза Лазара и деспотта Стефана. Султан је претворио Крушевац у јаку

192
пограничу тврђаву, у којој се сместио главни заповедник границе. Тако су Турци ималли
отворен пут за упаде у Деспотовину.

Као командант границе у Крушевцу помиње се Синан-бег. Под његовом управом

била је околна област, а с посебном пажњом је назирао прелаз преко мораве. У
Деспотовину су могли ући само људи које је лично познавао или који су носили писмо
султана или румелијског беглербега. Цркве у Крушевцу претваране су у џамију, а у
Сталаћу је подигнута нова. Код Сталаћа су Турци држали од 80 до 100 бродића, који су
лако могли да превезу коње и војску на територију деспотовине. Ова флота је била под
командом Синан-бега. Њу је чувало 300 људи, коју су се смењивали свака два месеца. И
на Дунаву, у Голупцу 100 лађа.

И у средишњим деловима Деспотовине било је султанових поседа. Деспотовина се

простирала од Дунава до Јадранског мора, али су Турци држали стратегијске тачке и
путеве који су из Скопља водили на запад. Са смањивањем границе, све већи део српског
народа је потпадао под турску власт.

Како је остао без већих утврђења, које су држали Угари или Турци, Ђурађ је почео
да зида нову престоницу, Смедерево. Деспот Ђурађ је имао много разлога да утврди своју
престоицу на северу земље, притиснут непријатељем са југоистока. Нову престоницу је
градио на Дунаву, близу Угарске, из које је могао добити помоћ, али се и склонити у њу.
Политички разлози су били пресудни за избор места за престоницу. За зидање престонице
Ђурађ је морао да добије дозволу султана. Неки извори говоре да је обећао и ћерку Мару
да да у харем Мурата 2, што се после неколико година и десило.

Нови град је зидан на ушћу Језаве у Дунав, на месту где је постојало насеље у 11.
веку. Овај крај је већи значај добио тек у време деспота Стефана. Често су ту стизали
Дубровчани. Смедеревски град је постављен у равници, као тзв.водени град. Основа је
била троугласта, са две стране заштићене рекама, а испред треће стране је прокопан канал
који је спајао Дунав и Језаву. Тврђава се састојала од Малог и Великог града. Мали град је
био спој владарског двора и војног утврђења, изузетно појачани према копну, те су
штитили мали град, у који се могло ући кроз двоструке капије. Ђурђев двор или палата
имао је пространу дворану, велику салу за аудијенцију, чији су прозори гледали на Дунав.
Мали и Велики град су чинили целину, а цео објекат је имао 24 куле.

Тврђава је грађена за одбрану од хладног оружја, премда је ватрено увелико било у

употреби. Цео град је био изграђен од камена, а зидине су биле широке од два до четири
метра. Биле су дуге више од пола километра, и захватале површину од око 10 хектара, и
биле оивичене кулама од око 20 метара. Дакле, српска држава је у време пропасти подигла
своју највећу средњовековну тврђаву.

Смедерево се, величином може мерити са средњовековним Дубровником. Ђурђев

натпис, уписан опекама у камен, сведочи да је завршен град већ 1430, мада су радови у

193
Великом граду настављени и касније. Брзина грађења сведочи о великим жртвама, које је
поднео сам владар, али знатно више његови поданици. Може се претпоставити да је на
њих разрезан велики намет, поред обавезе градозиданије. Тек је прошла деценија како је
једна генерација завршила Ресавски град, а морала је да зида нови град. Хиљаду руку је
градило град. Радовима је руководио Јерини брат Ђорђе Кантакузин и други грчки
градитељи тврђава. По византијском узору, зидови са дунавске стране шарани су опекама.
Народ који је поднео терет морао је на неког да свали кривицу. Јерина и њени Грци били
су, за обичног човека, криви за његове патње. Било је и одметања у хајдучију, која је у 15.
веку узимала маха.

Смедерево је одмах после зидања постало права престоница. Деспот Ђурађ је у

њему издао највише повеља, установио ковницу новца и седиште посебне власти. У граду
су боравили челник ризнички, судија господина деспота и смедеревски војвода, као и
митрополит, коме је подигнута посебна митрополијска црква. У граду је био јак племићки
слој, али је и грађанство имало своју посебне општине. У подграђу је било много кућа,
које су у случају опасности премазиване блатом, да би се спречила опасност од пожара.
Највише се трговало племенитим металима, али и тканинама донетим из Италије.
Смедерево је брзо стекло углед и славу и почело се називати богохранимим градом, чак и
Константиновим градом.

У време зидања Смедерева, Ђурђа су крунисали деспотским венцем посланиц

византијског цара Јована 8 Палеолога и од тада се деспот називао Ђурађ, по милости
Божијој Рашког краљевства деспот и Албаније господар. Добијање деспотске титуле није
га стављало у зависан положај од Византије. Одржавање земље је било све теже. Прве
године своје владавине проводио је у Подунављу, где је одржао сабор, али није могао
бринути о својим поседима на југу, посебно оних у Зети, где су се одметнули Ђураш и
Љеш Ђурашевић. Почели су да носе презиме Црнојевић и били спремни да се приклоне
Млечанима, па и султану. Помогале су их млетачке власти у Котору. Да одметници не би
посели предео између улаза у Боку Которску и Будве, деспот је замалио которског кнеза
да прими под своју заштиту Луштицу и Светомихољску метохију. Понуда је радо
прихваћена, сељаци су се предавали кнезу, али никако не желећи да напусте
подчињеност господину Ђурђу Вуковићу. Под млетачку власт потпали су и Паштровићи,
који су до тада били под влашћу Ђурђа Бранковића.

И деспот Ђурађ је био у сукобу са господарем Дања, Којом Закаријом, преко чијих
су поседа водили важни трговачки путеви за Србију. Почетком 1429. очекивао се долазак
из Апулије Стефана Марамонте, потомка Балшића, који је полагао права на поседа
предака. Чим је стигао, везао је за себе Коју Закарија и Тануша Малог из породице
Дукађина, али је довео и турске чете које су пљачкале по Зети. Посео је млетачке земље и
неке деспотове поседе, међу којима и Дриваст, али је деспотова посада остала у граду.
Млечани су били вољни да у рат позову и деспота Ђурђа. Успеси Стефана балшића
Мрамонте били су краткотрајни. Сви су га напустили, па је он ступио у службу Млетачке
194
Републике, и за њу ратовао у Ломбардији и Фурланији, али је и тамо изневерио. Турски
утицај у Зети постао је све снажнији. Пљачке су настављене и 1430. Султанове чете су
опселе Драч и избиле на јадранску обалу. Поседе су изгубили Која Закарија и Дукађини,
па су господари Зете остали српски деспот, Млечани и Турци. Ђурађ је имао споразум са
султаном, а и Млетачка Република је постигла мир на Порти 4. септембра 1430. год. Више
није било оштрих сукоба у овим крајевима. Деспот је успео да поврати Дриваст, а изгледа
да су му се покорили и Ђурашевићи, који су добили већу самосталност и били потчињени
деспоту, а не војводи Алтоману у Бару. Ђурађ је могао да те године на зидинама
Смедерева упише да је не само господин Србљем, већ и Поморју зетскому.

Догађаји у Грчкој наговештавали су османске победе, а узмицање Млечана.

Хришћанске еропске државе нису помагале Венецији. Угарска и Венеција су биле у
отвореном сукобу. Измириле су се посредством флорентинске општине, али је угарски
краљ увиђао да му једино преостаје да се и даље споразумева са Турцима. Стање у
Угарској је било лоше. Несложни барони су једва држали у покорности синове, који су
хтели деобу феудалних поседа. Раније закључено примирје са Муратом 2, Жигмунд је уз
помоћ миланског посланика 1429. претворио у мир на три године. Иако се пред папском
куријом правдао да је то учинио ради млетачких непријатеља, он је следећее године
наставио да размењује посланике са султаном.

Млечанима је било много теже да се измире са Портом. Проблем је био Солун, коју
су 1423. Млечани добили од Византије, а она је била сведена престоницу, остатке на
западној обали Мраморног мора и Мореју. У Солуну је владала глад и немаштина. Султан
је своје погледе усмерио на Солун, а Млечани су одлучили да га бране. Рат је почео 1423.
и трајао седам година. Рат је много коштао Млечане, који су настојали да одрже значајну
луку. Али, турски притисак је из године у годину био све јачи, а и жеље Млечана за
миром. Млечани су султану нудили годишње 100000, затим 150000 и на крају 300000
аспри за поседовање Солуна. Али, султан то није прихватао и настављао је рат. Град је
освојио јуришом 29. марта 1430. У борбама је велики број становника изгинуо, а
султанови војници си пљачком стекли огроман плен.

Пад Солуна оставио је снажан утисак у Србији. Српски летописац је забележио

његов пад, а деспот Ђурађ није жалио новац за откуп робља. Год. 1430. деспот је, у складу
са вазалним обавезама, послао помоћну војску на челу са сином Гргуром. Он је испуњавао
своје обавезе и стекао наклоност султана, а при одласку добио је поклоне. Гргур је
наставио ратовање у Зети и Албанији, помажући скопског крајишника Исака. Мурат 2 је
заузео Јањињу и на својим поседима оставио деспота Арте и господара Етолије са
обавезама према Порти. После ових похода, султан се повукао у Једрене. Ту је, 1430. год,
да Дубровнику прву повластицу о слободи трговања, написану на српском језику.

Ратовање у Грчкој терало је становништво ка северу. У Србију су крајем 14. века

стизали калуђери из грчких крајева, ширећи идеје мистицизма и песимизма. Везе са

195
Грцима ојачане су за владе деспота Ђурђа. Он је радо примао Грке и давао им послове у
својој држави. Преко жене Јерине, пореклом са Пелопонеза, стизали су њени Кантакузини.
Међу њима је био и Јеринин брат Тома, који је био у деспотовој служби, имао куће у
Новом Брду и велики утицај на двору. Дубровчани су од њега тражили разне услуге и с
доста пажње чували његов поклад. Врхунац успона Томе Кантакузина било је
командовање српском војском у одбрани Смедерева, походима против босанског краља и
Млечана. Велики успех на српском двору постигао је Михаило Анђеловић, чија је мајка
била српкиња из Новог Брда. Био је велики челник, велики војвода и губернатор Рашке.

Грци су вршили значајне дужности широм Србије. Још за време деспота Стефна,
цариник у Новом Брду био је Калојан Русота. Наставио је службу и под деспотом Ђурђем,
који га је примио на двор. Трговао је сребром, а Дубровчани су му често писали. И деца су
му остала у Новом Брду, као и лица са именом Манојло, Комнин и Кантакузин и други.
Живели су, осим по рударским, и мањим местима, попут Зајача. Највише их је било У
Новом Брду. Неки Грци су били цариници, кнежеви, логотети и војводе.

Нешто касније и Дубровчани су почели да улазе у управу Србије. Углавном су

били Ђурђеви посланици. Одлазили су у Италију, Угарску и Порту. Алвиз Ристић и Јуније
Градић, највеће дипломате свог времена, уживали су велико поверење деспота. Дамњан
Ђурђевић и Паскоје Соркочевић су годинама живели и трговали у Деспотовини, а потом
ступили у Ђурђеву службу. Стекли су поседе и били правни феудални господари.
Учествовали су у походима против Турака, и ишли у Угарску. Обојица су се настанили у
Смедереву. Паскоје Соркочевић постао је челник ризнички. Сви су били чланови
деспотовог тајног савета, у чијој је надлежности било решавање политичких питања.

Чак су и Турци добијали положаје у Србији. На Ђурђевом двору и његовој пратњи

био је неки Ибрахим, а деспотов цариник у Сребреници 1435. био је Турчин Јусуф. На
Ђурђевим поседима у Угарској, дужности жупана и кастелана обично су обављали
угарски племићи. Многи странци ушли су у управу Србије, као цариници, логотети,
војводе, челници, војсковође и дипломате. Борећи се за опстанак, деспот Ђурађ је био
попустљив према њима, немајући снаге да ради на јачању домаћег грађанства.

3.13. Први пад Деспотовине

Смедеревским уговором с Млечанима 1435. решена су важна питања у Зети, али су

била од мање важности за Деспотовину. Односи између Угарске и Турске одређивали су
положај Деспотовине, јер је деспот био у вазалним односима и према једној и другој
страни. Требало је задовољавати оба сизерена, а оба су истицалаа право на Србију. Турци
су деспота Ђурђа сматрали поверљивим човеком и саветником угарског краља. За Угре је
био турски човек коме се није могло веровати. Сукоб између те две силе се све више
заоштравао и доводио Србију у све тежи положај.

196
 Деспотове обавезе према Порти биле су много теже него према угарском краљу.
Османски притисак је година све више јачао, безо обзира на то што је Ђурађ испуњавао
своје обавезе према султану. Вазалтво није остављало могућност за дужи опстанак, већ
припремали терен коначно припајање Деспотовине Османском царству.

Настојећи да се што чвршће веже за обе стране, деспот Ђурађ је својим кћерима
уговорио политичке бракове. Катарину је удао за Улриха Цељског, братића Жигмундове
жене Варваре и једног од најбогатијих људи тада. Другу кћи, Мару, послао је у харем
Мурата 2. Удаја је договорена почетком 1433, али је Мара отишла султану тек септембра
1435, када је турско посланство стигло у Србију. Сестру су у Једрене пратила браћа
Стефан и Гргур, које је султан богато наградио. Мара је тешко прихватила харемско
ропство. Била је најумнија од све Ђурђеве деце. Схватала је да је она цена очевог опстанка
и опстанка Деспотовине. Султану и његовим високим чиновницима, Ђурађ је посало богат
мираз, који се према неким изворима, састојао од неколико стотина хиљада дуката, део у
новцу, а део у скупоценим тканинама. Деспот је морао да уступи и Топлицу и Дубочицу.
Мурат 2 је потврдио мир и заклео се да ће га поштовати. Мара је убрзо из Једрена
одведена у Брусу.

Србија је у четвртој деценији 15. века још увек била добро насељена земља. У њој
је било и даље квалитетних намирница, попут вина. Речи савременика да има свега што је
човеку потребно у целој ово држави Расији или Србији говоре о богатству земље. Али,
били су оштећени и порушени многи градови, главна мета напада. У време мира
оживљавала је трговина, па чак и у крајевима под турском влашћу, те су становници Ниш
и других села долазили у Ново Брдо и ту трговали.

У самој Ђурђевој држави било је турских високих чиновика. Област Бранковића је

била посебним уговором везана са султаном. У њој су смештене турске посаде и
чиновници, од којих се помињу кадије. И када је деспот Ђурађ дошао на чело земље,
његова очевина је била у посебном положају према султану. Тај положај имала је до пада
под турску власт. После 1427. турски судвои се помињу у Глухавици, Трепчи и
Приштини, а још од раније се помињу у Звечану и Јелечу. Стога нови српски деспот је
мање услова имао за поделу земље н власти, како је то учињено у земљама Лазаревића. У
земљи се помињу кефалије. Пресуда је била улога турског склава, чије је одлуке морао
поштовати и српски деспот. Тако је током Ђурђеве владавине у земљама Бранковића
постојала и српска и турска власт.

Када је, на лажну вест о смрти Мурата 2, у Албанији избио устанак, турски
посланик је дошао у Србију да тражи помоћну војску, коју је требало да преводи један
деспотов син. Ратовање у Албанији је трајало три године, и устаници су три пута поразили
турску војску. Како је деспот био веран султану, устаници су почели да нападају његове
поседе, мада је деспотов војвода задржао Дриваст. Деспот није медао свој однос према
султану ни када је у Албанију војску послао краљ Жигмунд, пролећа 1435, на челу са

197
Фружином, сином бугарског цара Шишмана, а касније и турског принца Дауда Челебију,
али без успеха. Скопски намесник Исак је у јесен 1436. сломио устанак.

За неуспех у Албанији Жигмунд је могао да нађе оправдање, али је његовим

јужним границама претила велика опасност. Али, када су Турци упали у Влашку 1432, и
када су од Голупца до Северина порушени градови у којима су били немачкки витезови,
уследиле су мирније године. Угарски краљ је за то време крунисан у Риму царском
круном. На сабору у Базелу, где је желео да буде судија у великом расцепу који је раздирао
католичку цркву, у јесен 1433. примио је посланике Мурата 2.

На дунавској граници се стално страховало од упада Турака. Мурат 2 ни по коју

цену није хтео да се одрекне врховне власти на Влашком, Бугарском, Србијом, Босном,
подсећајући Жигмунда да га је тукао у свакој бици. Жигмунд се измиро са Млечанима и
спремао за рат. Предузео је мере да јужну границу, у коју је укључивао Србију, Босну,
Влашку и Молдавију, претвори у јак војни систем. Јужну границу је поделио на 5
одбрамбених округа које је требало да чувају три војске: краљњва, великашка и
жупанијска. Поседе у јужним крајевима давао је само поузданим баронима. 15 градова на
угарско-турској граници држао је под својом непосредном влашћу. Да би становништво
подстакао на борбу против Турака доводио је са разних страна фрањевачке монахе.

Жигмундове планове за одбрану прихватио је сабор у Братислави 1435, на коме су

били присутни деспот Ђурађ и босански краљ Твртко 2. Деспот је имао посебно место у
одбрани. Све ове припреме нису остале без одјека у Турској. Од септембра 1435. Турци су
почели да упадају у Угарску, прелазили су границу источно од Ковина, пљачкали по
Банату и Ердељу и са великим пленом враћали се преко Дунава. Краљ Жигмунд је стигао
на опустошено подручје и спремао одмазду на турској територији.

У турско-угарским ратовима од 1435-37. Србија је била поштеђена, јер су боррбе

вођене ван њених граница. Али, турски притисак у деспотовини био је све јачи.
Дубровчани су 1436. писали да се Турци у Босни и Србији у свему поштују као господари.
Деспот Ђурађ је, после сабора у Братислави, све више био наклоњен сарадњи са Угарском,
али је остао веран Порти и није предузимао никакву акцију са Угарима. Али, даљи
догађаји су се одигравали мимо његове вољи и до турско-угарског сукоба већих размера је
морало доћи. Његова земља је без његовог пристанка постала поприште борбе.

Поход против Турака цар Жигмунд је извео средином 1437. Његова војска,
састављена од Угара, Чеха, Пољака и других била је под командом Јована Марцалија.
Жигмунд је војсци наредио да продре у Турску, али да не улази у Деспотовину. Трупе су
кренуле из Чанада и стигле до Дунава код Пожежене, низводно од Голупца. Ту им се
придружио северински бан Франко Таловац, који их је ноћу 19. јуна превезо преко
Дунава. Ишао је даље, чувао одступницу, али је попалио и опустшио голубачки крај. За то
време Јован Марцали је уз Мораву, продирао на југ, пљачкајући све на шта је наишао.

198
Стигао је до Сталаћа, један део турских лађа спалио, а друге пустио низ Мораву. Турски
стражари су били побијени, или су се разбежали. У недељу, 23.јуна, упали су у Крушевац,
заузели тврђаву у којој су били Турци, а затим цео град попалили, те летописац кратко
бележи попалише Угри град Крушевац. Лађама је војска превезена у деспотову земљу иако
је било наређено да се не иде преко ње, па је пожурила ка Ковину. Главнина војске се већ
пребацила преко Дунава кад су стигле чете Али-бега из Видина. На Годоминском пољу
код Смедерева Угри су однели сјајну победу и умало нису ухватили само Али-бега.
Жигмунду су уз вести послате и три заробљене заставе, а он је по Европи слао вести да је
у Србији победио Турке.

Угарски продор је оставио тешке последице у Србији. У години када је куга

проређивала становништво, Угри су опљачкали крајеве кроз које су прошли. Њихов поход
се није могао оправдати на Порти. Стога се деспот Ђурађ 1437. замерио Турцима.
Султанови походи су почели да харају по његовој земљи и српски народ је испаштао.
Деспот је некако успео да се нагоди са Муратом 2. Уступио му је богати град браничево,
који је, уз Голубац, постао значајно турско упориште на Дунаву.

У децембру 1437. краљ Жигмунд је на повратку из Чешке у Угарску умро. Своју

једину кћер Јелисавету, Жигмунд је удао за аустријског војводу Алберта Хабсбуршког,
који је 1438. крунисан за угарског краља, а неколико месеци касније и за владара Римског
царства. То је Мурата 2 подстакло да настави рат. Његова војска је са трупама српског
деспота и великог кнеза 1438. провалила у Ердељ. Док је пустошила, пуних 45 дана, друга
војска је упала у Србију, пленила по Кучеву и Браничеву, а затим заузела и разорила
градве Борач у Гружи, Островицу код Рудника и манастир Раваницу. Срби су, како би
смирили султана, уступили Ждрело и вишесав у дунавском теснацу, али без успеха. Ови
походи били су предигра још већих похода.

Год. 1439. на Србију је кренуо лично султан Мурат 2, прегазио земљу са југа и
опсео Смедерево. Деспот Ђурађ је са женом Јерином, сином Лазаром, двором,
свештенством и војном пратњом прешао у Угарску да тражи помоћ, а одбрану града
поверио синз Гргуру и шураку Томи Кантакузину. Престоница се јуначки бранила, иако је
три месеца тучена топовима. Када је нестало хране, предала се 18. августа 1439, а у
престоницу су ушли Турци. За смедеревског санџак-бега именован је Исак-бег из Скопља.
По српским тврђавама сместиле су се султанове посаде, а у градовима кадије.још се
држало Ново Брдо и Зета, која је била ван подручја ратовања. Западне деспотове крајеве
нападао је султанов вазал Стефан Вукчић, а Сребреница је прешла у руке Турака. Српска
држава је потпала под власт туђина.

Угарски краљ Алберт био је вољан да помогне одбрани Смедерева, али је наилазио
на многе препреке. Био је у сукобу са хуситима, пољским владарем, а посебно са угарском
властелом коју није привлачила борба против Турака. После боравка у Братислави, краљ
је од маја до краја јула 1439. провео у Будиму, где је успео да сакупи око 24000 бораца и

199
крене на југ. Првог августа у Сегедину се састао са деспотом Ђурђем и поклонио му замак
Вилагош у зарандској жупанији. Њега је деспот новцем помагао. Било је предвиђено да се
браниоцима Смедерева дотури храна, а да се Турци нападну са копна и Дунава. У ту сврху
је грађена велика флота у Бечу и Будиму. Али, све то се није остварило. У војсци су
главну реч водили барони, који су сматрали да непријатеља треба исцрпљивати
одуговлачењем и ситним чаркама. Краљ је на ушћу Тисе у Дунав сачекао пад Смедерева.

На вест о доласку турака, угарска војска се разбежала. По паду Смедерева, краљ је

лутао између Сланкамена, Петровварадина, Титела и Футога, а потом се повукао на север.
Борбу је планирао да насави на пролеће. Од барона, међу којима се на првом месту
помиње деспот Ђурађ, добио је сагласност да се за опремање војске на сваку кућу у
Угарској разреже по један дукат, а намеравао је да сопственим снагама сакупи снаге у
Чешкој и Немачкој. И сам оболео, логорујући по мочварама јужне Угарске, кренуо је из
Будима у Беч. Умро је у Несмељу 27. октобра 1439, после непуне две године владавине. У
Угарској су почеле жестоко борбе око престола. Све то је довело до тога да се Гргур
Бранковић нагоди са Муратом 2 и преда Смедерево, а заузврат је добио на управу
некадашње земље свог деде Вука, као вазал Порте.

За време борби у Србији, на флорентинској катедрали су 6. јула 1439. звона

огласила склапање уније између источне и западне цркве. Преговори о унији су започети
после пада Солуна. Они су се отегли због сукоба папе Евгенија 4 и Базелског сабора. Обе
стране су се отимале о Грке, чији је положај, због турског присуства био готво
безнадежан. Ради помоћи са запада, византијск цар Јован 8 Палеолог био је спреман на
уступке, па чак и на унију. Он је са патријархом и другим црквеном достојанственицима
отишао у Италију. Али, расправе о теолошким питањима вођене у Ферари, а затим
Фиренци, показале су неслагања. Грци су били подељени, за унију и против ње на челу са
ефеским митрополитом Марком Евгеником. Под притиском цара, Грци су пристали да се
спорна питања реше у складу са латинским учењем, али су задржали свој обред, а тако и
признали папски примат.

Али, флорентинском унијом није постигнуто ништа. Визатнијски народ се томе

противио, а Византија је изгубила и оно мало угледа у словенским земљама. Московска
Русија презрела је Цариград и оспорила му право вођства у хришћанском свету. Српска
црква је била једна од ретких која није послала представника на унијатски сабор.
Почетком 1433. код деспота Ђурђа су, у име базелских синодиста, боравили су један
бискуп и један магистар теологије. Из Базела су прикупљани подаци о господарима Босне
и деспоту Ђурђу, и могућношћу да се упуте српски босански посланици су Базел. Али,
писма Дубровчана, о несређеном стању у залеђу, нису много обећавала. Ђурађ није био
вољан да шаље представнике на разговор о унији. Касније је изјављивао католичким
достојанственицима да је цео живот провео у вери предака, и уколико би је сада
променио, народ би помислио да је скренуо са ума.

200
 Недаће у Србији сваљивале су се првенствено на народ. Да би се одржала држава,
народ је притискиван све већим обавезама. Поред старих намета, требало је поправљати
порушене градове, давати приходе за држање војске у сталној приправности и за плаћање
све већег харача. Властела је следила пример владара. Борећи се за опстанак, деспот
Ђурађ могао мислити на јачање домаћег грађанства, па су странци држали монопол у
трговини и рударству. Поред тога, Дубровчани су зеленашким позајмицама сатирали
сваког слабоплатежног појединца. Пољопривреда није могла да подмири потребе за
храном у миру, а не ратним временима. Глад је била честа, а српски летописи помињу
1456. глад крепку. Било је година када је народ јео траву, жир и корење. Честа је била и
куга, као она 1439. која је косила по Рудника. Куга се у изворима помиње као чума и то
1437. и 1456.

Све ово је српски народ приморавало да напушта своја огњишта. Склањали су се из

равних предела у планине. Многи су бежали у Приморје, где су стизали и становници из
Босне, пре свега са поседа Стефана Вукчића. Пошто Дубровчани нису дозвољавали
дошљацима улаз у град, многи су помрли на кршевитој обали. Како би се ослободили
досељеника, Дубровчани су своје трговце обавезивале да превезу бегунце од Турака, те су
многи стигли на подручје од Венеције до Брундизија и Отранта. Ту су чак и оснивали
своја насеља.

Богатији, попут владара и властеле, унапред би се постарали да обезбе склониште у

неком приморском граду. Трговц, занатлије и католички свештеници су уочи труских
напада напустили Ново Брдо и одлазили у Приморје. Становници Зете су се исељавали у
Конавле, на Пељешац и у Дубровник, где је уточиште нашло доста Барана. Многи
деспотови поданици из Зете исељавали су се у Италију, на подручје Венеције.

Склањајући се пред нападачем, многи су бежали на запад, и у време пада

деспотовине стизали у оклину Јајца и у северозападну Босну. Ипак, у 15. веку српски
народ је највише одлазио на север. Већ крајем 14. века народ се селио преко Саве и
Дунава, а касније су деспоти доводили људе на своје поседе. Тако су већ 1437. год већину
становништва у Банату и Срему чинили Срби. Када су Турци заузели Борач у Гружи 1438,
велики број становника преселио се у Угарску. Након пада Смедерева сеобе су биле веће.
Када су султанови људи порушили Ковин, угарски краљ је тамошње људе населио на
Чепелско острво испод Будимпеште.

Неки су стигли у Ердељ, Пољску и Русију. Јужна Угарска је од средине 15. века
добијала све више српско обележје, а српска топографија почела да замењује угарску.

У време турског освајања велики број становника је, као робље, одвођен на исток, а
потом је продавно на трговима у Скопљу, Једрену и другим градовима. Робови су потпуно
голи излагани купцима. На захтев су морали да трче и скачу, како би се видело да су
здрави. Људи су немоћни стајали пред одвајањем мужа од жене, сестре од брата, деце од

201
родитеља. За време деспота Ђурђа, путници са Запада су виђали робље по градовима, како
тражи милостињу, а у долини Марице су виђали мушкарце и жене у ланцима, како их
турци воде на продају. У време пада Деспотовине, робиња се могла добити за пар чизама,
а младић за 50 аспри. Никада се са сигурношћу не може одговорити колико је људи
одведено, али извори наводе да је само 1454. из Србије одведено 50 000 људи и насељено
у околини Цариграда.

Око 1438. султан Мурат је почео нашироко да примењује систем девширме, тј.
одабира дечака. Они су превођени у ислам и стицали посебно образовање. Многи су
постали жестоки борци за османску, а неки су стигли до највиших положаја.

Померање становништва условљавало је сталну несигурност, пљачку и

разбојништва. У таквим приликама, људима су трговали чак и домаћи становници,
називани ропци, који су робове продавали Турцима или италијанским трговцима у
Приморју. Особито су хватали жене и босанско патаренско робље. Одвођење људе у
ропство утицало јена хришћане, који су тестаменстом остављали новац за откуп робља. То
се сматрало богоугодним делом. Највећи откупитељ робља био је деспот Ђурађ, који је
после пада Солуна, десетине хиљада дуката потрошио на откуп угледних Грка.

Трговина људима у то време је цветала на Балканском полуострву. Делом је

допринела расељвању српског народа. Султан је у градове доводио турске досељенике,
што сведочи о мењању демографске слике српске државе у време пада.

С пролећа 1440. стигла је велика турска војска на челу са Муратом 2. Кренуо је на

Београд, који је јужно од Дунава и Саве једини стајао ван његовог домашаја. Тих дана су
кроз Србију пролазиле трупе и стока која је вукла артиљерију. Пошто су лађама затворили
прилаз граду, априла 1440. почели су опсаду. Јаке куле и двоструки бедеми са дубоким
јарком били се велика помоћ браниоцима. На њиховом челу био је Јован Таловац, а у
одбрани су поред градских чета, учествовали су Срби, Угри, Дубровчани и други.
Непријатеља су тукли топовима, стрелама и бакљама.

Султан је артиљеријом разваљивао градксе бедеме, намеравајући да преко

рушевина омогући упад пешадији. Али, браниоци су ноћу поправљали оно што би преко
дана било уништено, па је Мурат 2 почео да копа подземни канал. Прича се да су
браниоци за то сазналу када им је неко из турског табора убацио стрелу са поруком. И они
су почели да копају канал и када су осетили да су Турци близу, запалили су експлозив,
разнели копаче и онемогућили читав план. После три месеца опсаде, стигли су посланици
угарског краља, које је султан упутио у Смедерево да чекају одговор. Предузео је жесток
напад на Београд. Његови војници су затрпали роб и пели се до врха зидина, али су их ту
заустављале стреле и бакље. После тешких борби, Турци су се морали повући, а Београд је
био ослобођен, после шест месеци опсаде. Османлије су, ипак, опљачкале јужну Угарску,
Србију и Београд.

202
 Деспот Ђурађ није учествовао у одбрани Београда. Након смрти краља Алберта,
покушавао је да његову удовицу Јелисавету уда за свог сина Лазара. Као ватрена
католикиња, она је одлучно одбила да пође за православца. Потом су је приволели да се
уда за петнаестогодишњег пољског краља Владислава 3 Јагелонца. Али, то није решило
сукобе и они су се још више распламсали када је Јелисавета родила сина, названог
Посмрче. Она је тежила да детету обезбеди престо, па су почеле борбе између
приврженика и присталица пољског краља. У лето 1440, он је некако успео да се крунише
угарском круном, али је српски деспот иступио против њега и стао уз присталице
Албертовог сина. Јагелонац га је прогласио одметником и одузео му Мункач, Вилагош,
Прелег, палату у Будиму и многа имања у краљевини. Пошто је победила противничка
странка, а није било изгледа да се организује борба против Турака, Ђурађ је решио да
напусти Угарску, оде у Зету и поведе борбу за ослобођење деспотовине. Још се држало
Ново Брдо, чији су му посланици преко Дубровника и Сења често долазили.

Крајем маја 1440. деспот је са женом Јерином, пратњом и одредом од неколико

стотина коњанина, допловио у Кјођу, где су га дочекали млетачки представници. Његове
снаге су размештене по Фурланији. Млечани су одбијали да му предају Улцињ и
обећавали да ће покушати да га измире са султаном. Власти у Венецији су тада слушали
которске посланике који су изјављивали да деспот не може одбранити своје поседе у Зети
и да их треба да заузме Венеција. То није утицало на њихов однос према деспоту, и он је
9. јула из Марана, на млетачким галијама испловио ка Зети. Недељу дана је провео у
Дубровнику, где је дочекан као прави владар. У Зети је деспот наиша на велике тешкоће,
иако је она била поштеђена турских разарања. Али, на њу је полагао права турски вазал
Стефан Вукчић, чија је жена Јелена била кћи Балше 3. Сем тога, његов стриц Сандаљ
Хранић је некада држао делове Зете, с којом су се сада војводини поседи граничили. Да би
загосподарио Зетом,деспот Ђурађ је морао да има наклоност синова Ђурђа Црнојевића,
господара Горње Зете. Њихова територија је била мала, и они нису имали снаге да се
супроставе Стефану Вукчићу. Веровало се да само деспот Ђурађ може нешто предузети.

Деспот је будно пратио припреме босанског војводе. Црнојевићи нису иступали

против њега, али нису могли ни да се споразумеју. Нису желели да буду његови
службеници, јер су се навикли на самосталан живот у брдима. Али, Ђурађ је намеравао да
поведе борбу против Турака. Био је у вези са сином Гргуром, који је још упрвљао земљама
Бранковића. Стога су Османлије уцениле деспотову главу и он је постао неповерљив и
према најближој околини. Видевши да је даљи останак у Зети опасан, одлучио је да је
напусти, а Бару и Будви је дао самоуправна права. Кријући се, 12. априла 1441. стигао је у
Дубровник, чиме се окончала његова мисија у Зети.

Деспотови синови нису имали где да се склоне. Султан је свезао Гргура и његовог
брата Стефана, који је од раније био талац на Порти, оковао их на Ускрс 16. априла, а 8.
маја у граду Токату ослепео. Молба сестре Маре је стигла касно и није спречила неправду.
Породична трагедија оставила је велики траг на деспоту. Сазнање да му један човек у
203
харему држи кћер, а у исто време ослепљује синове учинило га је дубоко несрећним. Док
је боравио у Дубровнику, највеће рударско средиште његове државе, мајка градова, Ново
Брдо, предало се 27. јуна 1441, румелијском беглербегу Шехабедину.

Тако је Ђурађ изгубио целу деспотовину. У Дубровнику је остао око три и по

месеца. Због несигурне будућности, новац у вредности од 160000 дуката оставио је у
поклад код Дубровчана. Коначни пад Деспотовине осетила је Дубровачка општина. Турци
су по Србији хапсили њене поданике, јер је одбијала да плаћа данак. Трговци су се
обраћали високим турским достојанственицима, па чак и султану. Када је опседао
Смедерево, дао је неким трговцима документ о закупу сребреничке царине. Следеће
године, под Београдом су добили уверавања о слободи трговине. На своју руку су
одлазили на Порту, чему се противила Дубровачка општина, али је она губила контролу
над њима и жалила што деспот не влада својом земљом. Мурат 2 је замерао Дубровчанима
што пружају деспоту гостопримство. Дубровчанима се замерало што су учествовали и у
одбрани Новог Брда. Република се правдала, али се обавезала да ће сваке године слати
турском цару посланство са 1000 дуката у сребрном посуђу. Заузврат, он је у фебруару
1442. повељом написаном на српском језику, јемчио слободу трговања по свим својим
земљама.

Деспот Ђурађ је, увидевши да Дубровчанима ствара неприлике и да је немогуће

покренути офанзиву из Јадрана, одлучио да се окрене Угарској и да јој својим благом
помогне у борби против Турака. Одлучио је да се покори краљу Владиславу. Са тим
намерама је напустио Дубровник 25. јула 1441. год.

За време деспотовог боравка у Дубровнику, Црнојевићи су покушавали да се с њим

измире. И деспот је показивао сличне намере. Али, и поред посредовања Млечана, две
стране се нису измириле. Након деспотовог одласка из Дубровника, почиње борба око
његових поседа у Зети између Млечана и Стефана Вукчића. Босански војвода је у јесен
1441. посео Горњу Зету са медуном, а за себе придобио Стефаницу Црнојевића. Али, то
није задовољило босанског војводу. Стога је Ђурађ из Угарске поручивао Млечанима да
преузму његове поседе. Али, већ у марту 1442. Стеан Вукчић је освојио Бар, а његови
власт је признала већина Паштровића. Неколико месеци касније опустошио је околину
Будве, а град није заузео. Будва се 1. августа 1442. предала Млечанима, који су јој одмах
потврдили Ђурђеве повеље. У млетачку службу су ступила и три брата Стефанице
Црнојевића. Венецији су се предали Ластва (дан. Петровац) и деспотов Дриваст, а убрзо је
капетан Скадра опсео Бар, који је заузет у пролеће 1443, на јуриш. Покорио им се и
Стефаница Црнојевић, а њихова застава завиорила се од Котора до Бојане. Тако су
завршене борбе за деспотову Зету.

204
 3.14. Дуга војна и обнова државе

После пада Новог Брда, Турци су почели да упадају у Угарску. Лета 1441. стигли
су у Потисје и у Славонију. Разорили су многа насеља, а потом са огромним пленом,
највише у људству и стоки, повлачили су се назад. Краљ Владислав је одбрану јужних
граница поверио својим најистакнутијим војсковођама, Јанко Хуњади и Николи Илочком.

Јакно Хуњади, чувени Сибињанин Јанко из народних песама, био је мали ердељски
племић румунског порекла. Год. 1409. његов отац је добио град Хуњад, од краља
Жигмунда, по коме је породица добила име. Хуњади је у раној младости учествовао у
борбама против Турака. Био је у бици код Годоминском пољу код Смедерева 1437, а 1439.
год залагао се за одлучну борбу против Османлија. Као заповедник јужне границе био је
капетан Београда, тамишки жупан, северински бан и ердељски војвода. Бан Мачве био је
Никола Илочки. Хуњади је већ у јесен 1441. продро у Србију, и опљачкао крајеве у које је
ушао. При повлачењу га је сачекао смедеревски санџакбег Исак, али су га Угри победили
Турке недалеко од Београда. Овај пораз је подстакао Османлије да следеће године
подигну утврђени град Жрнв на врху Авале. Радовима је руководио Шехабедин, у коју је
сместио војну посаду.

Јанко Хуњади је настављао ратовање. Већ у марту 1442. потукао је у Ердељу

Мезид-бега, који је у бици погинуо. Кола са главама османских заповедника послати су
као плен Ђурђу Бранковићу. Шехабедин је повео велику војску и рачунао да ће се
непријатељ разбежати када види његову војску. Али у бици на реци Јаломници у Влашкој
претрпео је тежак пораз и хиљаде његових војника је пало. О величини победе сведочи то
да је заробљено око 200 турских застава.

Велике Хуњадијеве победе узбудиле су Европу. На тргу св. Марка у Венецији,

одржана је велика процесија, а папа је благодарењем у Фиренци прославио те победе, и
прогласио да ће свима онима који приложе новац за рат против Турака. Он је одвојио
петину својих прихода за опремање трупе и флоте. Папа је наложио да се за крсташки рат
убира десетак од свих цркава и манастира. У Угарску је послао кардинала Јулијана
Ћезаринија да измири краља Владислава и краљицу Јелисавету и припреми рат против
Турака.

На смиривању распри у Угарској радио је деспот Ђурђе. Када су се 1442.

размирице стишале, деспот Ђурађ се посебно залагао за поход против Турака. Краљу је
честитао крунисање и више му нису одузимана добра Угарској. У служби краља већ су се
налазили многи Срби избегли из отаџбине. Они насељени у жупанији Спољни Солнок на
Тиси, имали су своје капетане и судије, и војводу а краљ их је новембра 1442. називао
нашим Рашанима. Све то је створило повољније услове за борбу против Турака.

Осмалијски шпијуни подробно су обавештавали султана о ратном раасположењу

на западу. Султан је упутио посланство у Будим. Тражио је предају Београда, или пак
205
годишњи данак као залог будућег савеза. За време преговора, стигле су вести о
Хуњдијевој победи у Влашкој, а Муратови посланици су одлучно одбијени. На Порти је
било јасно да се спрема нови рат. Почетком 1443. сабор у Будиму, на залагања деспота
Ђурђа и Јулијана Ћезаринија, одлучио да се у поход крене истог лета. У Угарској је од
сваке куће убиран новац за поход. Хуњади је поручивао деспоту Ђурђу да ће Турци одмах
побећи у Азију, чим 30 000 његових коњаника провали у Србију.

Прилике у Осмаском царству постале су сложене, јер је са истока претио господар

Караманије Ибрахим-бег. Он је одржавао везе са Угарима, папом и Венецијом. Са војском
је провалио у Малу Азију. У пролеће 1443. против њега је морао да ратује лично Мурат 2,
а са њим и његов син Али-Челебија. Ибрахим-бег је пристао на мир. Убрзо после тога,
један паша у Амасији задавио је Али-Челебија. За наследника је проглашен трећи
султанов син, Мехмед, касније назван Фатих (Освајач).

Мехмед је рођен 30. марта 1432. Мајка му је била робиња из харема. Када је са 11
година постао престолонаследник, налазио се у Једрену. Било је то време када је
красташка војска из Угарске кретала против Османлија.

У Угарску је сјатио велики број војника. По тврдњама савременика, деспот Ђурађ

је потрошио огромна средства за опремање трупа. Под командом краља Владислава, Јанка
Хуњадија и деспоа Ђурђа, војска од 25000 војника, Угара, Пољака и других, којима се
придружило око 8000 Срба, у рану јесен 1443. прешла је Дунав и код Београда ушла у
Србију. Тако је почела Дуга војна. На челу претходнице, од око 12000 коњаника био је
Јанко Хуњади, а деспоту Ђурђу се придружио и босански војвода Петар Ковачевић са око
700 коњаника. Продирући Цариградским друмом, крсташи су се 3. новембра сукобили са
Турцима између Бовна код Алексинца и Ниша. До ногу су потукли Румелијског
беглербега касима, а затим преко Ниша и Пирота стигли до Софије, заузели је и
опљачкали. Намеравали су пут ка Једрену. Предводник у походу био је деспот Ђурађ.
Српски летописац истиче да је он извео краља Владислава и Хуњадија против Турака.
Али, турци су затворили Трајанову капију, те даље напредовање није било могуће. Стога
је војска кренула на исток, котлином између Балкана и Средње горе и 12. децембра избила
на трг Златицу, одакле је пут водио до Пловдива. Али, даље кретање је било отежано,
делом због снега, а и кланце су браниле најпознатије војсковође.

Због хладноће, несташице хране и јаког отпора, хришћанска војска је одлучила да

се врати. Касим-бег ју је гонио, али је 24. децембра потучен код Софије. Турци су
поражени и 2. јануара 1444. на планини Куновици, између Пирота и Ниша, када су
заробљени многи турски достојанственици, међу којима и султанов шурак Махмуд
Челеби. Турке је наводно издао Турхан-бег, кога је потплатио деспот Ђурађ. Хришћанска
војска је 6. јанура логоровала у Прокупљу.

206
 Стигавши у Србију, деспот Ђурађ је настојао да приволи Хуњадија и краља
Владислава да презиме у Србији и у пролеће наставе рат. Нудио је новац за издржавање
војске, али умрона хришћанска војска тражила је да иде кући. За њима је пошао и стари
деспот. Крајем јанура су стигли у Београд. Са босоногим краљем на челу, у фебруару су
ушли у Будим. Народ је одушевљено поздрављао разређену војску.

Делимични успех ратовања довео је до устанка у Новом Брду. Иако је уз помоћ

Дубровчана набављен барут, турски намесник из Приштине је потукао Србе на Ситници и
опљачкао Ново Брдо. Војвода Петар Ковачевић је помогао деспоту Ђурђу да заузме
Сребреницу, али су Османлије и њу брзо повратиле. Становништво Бугарско, северне
Албаније и Грчке је било спремно на побуну. Потурчени син арбанашког властелина
Ивана Кастриота, Скендербег, напустио је султанову војску, вратио се у родни крај и
против Османлија повео борбу. У Босни је 1443. изабран за краља Стефан Томаш, кога је
признао угарски краљ. У мају 1444, Стефан Томаш је преотео од Турака Сребреницу. У
Западној Европи су се славиле победе над неверницима. У Риму и Венецији држана су
свечана богослужења. Кружиле су и приче о заузимању Једрена и заробљавању
султановог сина.

Одушевљење се претворило у жељу да се настави рат. У Напуљу, Риму, Венецију,

Дубровнику, па чак и на двору далеког бургундског војводе прављени су планови о
опремању флоте. Угарски сабор је решио да се борба настави свим средствима. Ибрахим-
бег је опет претио нападом на анадолски део државе. Мурат 2 је желео мир, а примирје је
нудио док је крсташка војска логоровала још у Србији. Тражио је да се ослободе
заробљени достојанственици, а он би Ђурђу предао земљу Рашку и ослепљене синове.
Тада није постигнут споразум, па је у наставку преговорала посредовала султанија Мара
Бранковић. Марта 1444. један грчки калуђер, њен посланик, тајно је стигао у Дубровник.
Одатле је млетачким бродом отпловио у Сплит, а затим у Угарску деспоту. Деспот се
одмах заложио за мир, јер претходни рат није донео веће резултате, и успео да придобије
за мир и Јанка Хуњадија и краља Владислава. Крајем априла 1444, у пратњи 6 коњаника, у
Једрене је упућено посланство од четири члана. Предводио га је Србин Стојко Гизданић,
амбасадор краља Владислава. Хуњади је послао свог представника, док су смедеревски
митрополит Атанасије и канцелар Богдан ишли у име деспота.

Преговори су вођени у Једрену. Султан је хтео да Ђурђу врати државу, али је

питање Голупца било спорно, који су Турци држали од 1427. Мурат 2 је ипак удовољио
захтевима посланика, јер се са војском спремао да крене против Ибрахим-бега. Споразум
је постигнут и 12. јуна 1444. султан је примио посланике у свечану салу. Најпре је примио
Стојка Гизданића, затим деспотове предстанике, а потом Хуњадијевог представника. Том
приликом је објавио писмо краљу Владиславу о десетогодишњем миру, које је требало да
ступи на снагу, након што га потврди угарски краљ. Турско посланство је отпутовало у
Угарску и крајем јуна 1444. споразум је потврђен у Сегедину. Обе стране су се свечано
заклеле на поштовање мира.
207
 Деспот Ђурађ је склопио посебан уговор са султан, по којем му је султан вратио
ослепљене синове и земљу са 24 града, међу којима се помињу Смедерево, Голубац,
Браничево, Ново Брдо, Копријан, Островица, Козник код Александровца. Деспот се
обавезао да ће бити вечни пријатељ и савезник Мурата, и даће плаћати велики годишњи
данак. С турским посланством је напустио Сегедин, Летописи бележе да се 15. августа
измирио са султаном, а већ 22. августа је ушао у Смедерево. Једино су у области Вука
Бранковића остали османлијски чиновници и посаде. Србија је била опустошена, али је
деспот Ђурађ постигао велики успех и повратио државу у већем обиму, него што ју је
напустио.

Ипак, српски владар није могао мирно да управља земљом. Неколико дана после
прихватања споразума, краљ Владислав је одбацио тек прихваћени уговор, у чему га је
подржавао кардинал Јулијан Ћезарини. У Угарској је преовладало ратно расположење и
краљ је објавио да ће до 1. септембра кренути у рат и истерати Турске у Европи. Кружили
су гласови да је папско-млетачка флота отпловила на исток и да је због ратовања у Малој
Азији, мало османске војске остало у Европи. У лето 1444. у Једрену су избили немири
јаничара.

Западна флота је у лето 1444. пловила ка истоку, али хришћанске државе су и даље
биле подељене. После дугих расправа, Млечани су пристали да дају галије, али да их папа
норужа о свом трошку. Ђенова није дозвољавала да се новац убира на њиховој
територији, а Венеција је тражила да новац који се скупи на њеној територији чува у
цркви Св. Марка, јер се увидело да ће папа новац трошити у друге сврхе. Западне државе
су се већ спориле и око тога шта ће која добити после протеривања Турака из Европе.
Дубровчани су молили деспота Ђурђа, пре него што је повратио државу, да се заложи око
тога да они добију Валону и Канину, одакле су се снабдевале житом. Учешће у крсташком
рату условљавали су захтевом да папа претходно пошаље 12 галија које би до краја
септембра 1444. стигле у галипољски теснац. На крају су једва пристали да дају две галије
са 430 људи.

Пошто је познавао прилике, деспо Ђурађ је био против похода. Знао је да би

учешћем у рату ставио на коцку све што је стекао. Уговор са Портомга је обавезивао на
верност. Саветовао је Угрима да не креће против султана. Али, у другој половини
септембра 1444. краљ Владислав је кренуо у рат, иако је сакупио само 16000 борац.
Прешао је Дунав код Оршаве, и напредујући кроз Бугарску стигао до Варне на
црноморском приморју. Мурат 2 је хитао из Азије. Западна флота га није омела да
пребаци војску преко Босфора. Чак су Ђеновљали, за добре паре, превезли султанове
трупе (за 1 војника 1 златник). Из Једрена, Мурат 2 је кренуо ка Варни, где је 10. новембра
1444. сатро крсташе. Погинуо је двадесетогодишњи краљ Владислац и кардинал Јулијан
Ћезарини. Хуњади се једва спасао бекством преко Влашке, у Угарску. Српски народ је на
свој начин преживео битку код Варне, забележену у летописима. Срби су опевали овај
значајан догађај, наводећи да је млади краљ погинуо у њиховој земљи. Деспот Ђурађ је
208
после 1444. водио политику верног султановог вазала. После победе, Мурат 2 је напустио
престо и повукао се у Анадлију. Оставио је сеину Мехмеду да управља Царством, по
саветима великог везир Халил-паше.

Деспот је добио државу без поседа који су заузели други господаре, те му је била
брига да врати те поседе. У октобру 1444. састао се Стефаном Вукчићем. Обојица су били
султанови вазали и имали заједничке непријатеље. Брзо су се споразумели и склопили
савез. Војвода је вратио деспоту Горњу Зету и одмах су Стефанове посаде у тврђавама
Медун и Соко смењене Ђурђевим. Промену је без отпора примала истакнута зетска
властела и тако признала власт деспота. Са друге стране, Млечани су одбили да врате
запоседнута места, изговарајући да је деспот желео да их они заштите. Његови посланици
који су преговарали у Венецији 1445, нису ништа постигла. Венеција није била вољна да
ратује са деспотом, јер је био у савезу са војводом Стефаном, који је постао вазал
напуљског краља Алфонса Арагонског, чије су галије првих месеци 1445. биле укотвљене
у Новом. Али, Млечани су одбијали да врате Бар, Будву и Дриваст. Тако је Ђурђу постало
јасно да су га Млечани преварили. Они су крили жељу за поседањем Зетског Приморја.

Млечани су тежили да поделе противнике. У августу 1445. су успели да се нагоде

са Стефаном Вукчићем. Он је одустао да му се признају Омиш и Бар, а задовољио се да ће
редовно добијати годишњу провизију од которске благајне. Деспот се и даље носио да
врати изгубљена места. Ограничио се на Горњу Зету, којом је управљао његов војвода, а
најпре Тома Комнин, а онда Алтоман. Близина војводе, утицалаје да се становништво
Доње Зете определи за власт деспота. Али, то није ометало Млечане да проширују поседе
у северној Албанији. У лето 1447. Млечане је напао Ђурађ Кастриот Скендерберг, кога је
наводно деспот помогао и подстакао новцем. Чарке у Зети нису навеле деспота да крене са
војском, јер је био заузет спором око Сребренице. Њу није добио 1444, премда је уговором
са султан добио њу. Богати рудник је од Турака преотео Стефан Томаш. Ђурађ је у априлу
1445. успео да поврати Сребреницу, али је већ крајем лета 1446, она поново у рукама
босанксог краља. Између деспота и краља је почело погађања око рударских прихода. И
једа и други су добијали део царина и држали своје службенике. У Сребреници су ковали
новац, и то на једној страни име деспота Ђурђа, а на другиј краља Стефана Томаша. Ово
није задовољило ни једног ни другог. Међусобно су се оптуживали, а Турци су 1448.
провалили у Босни, наводно по наговору деспота. Неколико месеци касније дошло је до
рата. Септембра 1448. Ђурђев шурак, Тома Кантакузин потукао је босанску војску и
деспот је поново опсео Сребреницу и целу област од Вишеграда. Помогао му је војвода
Стефан Вукчић. Али, богати рудник је и даље био јабука раздора две стране.

Пролећа 1446. Мурат 2 се поново вратио на престо у Једрене. Био је у сратмерно

мирним односима са деспотом, што је оживело трговину. Најаче привредно средиште
било је Смедрево, које је привлачило трговце, како из околине, тако и из удаљених места.
Из Смедерева се трговало са Сребреницом, а посебно са Угарском. Дубровчани су 1445.
добили од деспота повељу којом су сређена нека питања плаћања царина и трговина
209
сребром. Али, Дубровчани нису имали сређене односе са Портом, прекинуте у време Дуге
војне, те су се надали да ће их деспот измирити са султаном, што је он и постигао 1447. По
овом миру, Дубровчани су били ослобођени давања годишњих поклона. Али, влас деспота
била је ограничена: ни у својој земљи ни у области Бранковића није могао да заштити
Дубровчане од вискох турских чиновника, те им је саветовао да кријумчаре робу.

По повратку на престо, Мурат 2 је предузео поход против морејског деспота

Константина Палеолога, који је ширио власт на рачун Портиних вазала. У јесен 1446.
турска војска је прошла кроз средњу грчку, скршила отпор на Коринтској превлаци, упала
на пелопонез и више од 60 000 људи одвела у ропство. Управо 1446. деспот Ђурађ се
ородио са морејским Палеолозима. Сина Лазара оженио је ћерком деспота Томе,
Кантакузиновог брата. У пратњи српских посланика, млада је из Кларенце преко
Дубровника стигла у Србију, а свадба је била децембра 1446. Дошао је изасланик
византијског цара, који је Лазара крунисао знацима деспотског достојанства.

У јесен 1448. умро је Јован 8, а за цара је изабран његов брат, деспот Константин,
трећи си Манојла 2 Палеолога и Српкиње Јелене Драгаш. Српкси и византијски двор су се
све више родбински повезивали и били упућени један на други. Деспот је желео да
помогне Цариграду, јер је знао да му је помоћ потребна и да је судбина целог Царства
повезана са судбином Византије. Два натписа на цариградским зидинама из 1447-8. год
сведоци су његових напора. Тада је обновио једну кулу и део зидина. Мурат 2 је за то
време ратовао у северној Албанији и тамо сазнао да против њега са севера продире
угарска војска.

Након погибије Владислава Јагелонца, угарски престо је остао упражњен. За краља

је признат Ладислав, звани Посмрче, али дете од неколико година није могло водити
државу. У први план је избио Јанко Хуњади, који је 1446. изабран за губернатора Угарске.
Још 1445. стигао је са војском до Никопоља, где се састао са папском и бургундском
флотом. Није успео да заузме Никопољ. Али и даље је желео да се освети за пораз код
варне. Већ 1448. се спремао за нов поход, тражећи савезнике. Папа га није помогао, а краљ
Алфонс Арагонски је давао празна обећања. Венеција није хтела нову борбу, због рата са
Миланом. Дубровник је једв пристао да да 2000 дуката, које би исплатио тек када Хуњади
са војском пређе Дунав. Само је Скендербег желео да пружи помоћ и учествује у рату.
Али, како су и њему претили Турци, и са скромним средствима, није могао то да оствари.

Хуњади се обратио и деспоту Ђурђу, које је Ладислава признавао за угарског

краља. Деспот је увиђао да су припреме недовољне. Деспот се слагао са папом Николом 5,
који је поручивао Хуњадију да је у рату подстакнут више смелошћу него
промишљеношћу. Поред тога, приближавала се и јесен. Ђурађ је одговорио да је уговором
о миру везан за Порту. Одбио је да учествује у рату.

210
 Иако није добио помоћ са стране, Хуњади је кренуо против Турске, управо преко
Србије, што је навело Ђурађа да обавести Мурата 2 о угарском походу. Али, Хуњади је са
војском у којој је било Угара, Пољака, Чеха, Немаца и одред влашког кнеза, у септембру
1448. био у Ковину, преко пута српске престонице. Прешао је Дунав и утаборио се код
ушћћа Мораве, код села Суботице. Одатле је још једном позвао српског владара да му се
придружи. У име Срба преговарао је деспотоц челник ризнички, Дубровчаин Паскоје
Соркочевић. Иако је три пута био код Хуњадија и на деспотовом двору, споразум није
постигнут. Хуњади је креуо у Србију, понашајући се као да пролази кроз непријатељску
земљу. Војска је харала моравском долином и лако је могло доћи до сукоба са Србима, али
се становништво склањало у градове.

Због наступања Турака, Хуњадијева војска је хитала уз моравску долину. Поред

Крушевца, између Копаоника и Јастрепца прошла је кроз Јанкову клисуру, названу тако
по овом походу. Из долине Расине ушао је у Топлицу, и избио на Косово недалеко од
Приштине. На вест о доласку Угара, султан је сакупио трупе у Софији. И султан је стигао
на Косово, а војске су се сусреле на месту битке 1389. Турци су били бројчано јачи, а на
њиховом десном крилу налазиле су се анадолијске трупе, на челу са престолонаследником
Мехмедом. На левом крилу је била румелијска војска, а у средини Мурат 2, са
артиљеријом и јаничарима. Хуњади је развукао своју војску, а у центру су биле угарске
трупе.

Борба је почела у четвртак, 17. октобра 1448. год. Трајала је она три дана, а није
престајала ни ноћу. Хришћани су нанели тешке губитке непријатељу, захваљујући
ватреним оружјем. Пресудно је било то што су Турци зашли иза леђа и опколили
непријатељу. Потом је одред влашког кнеза прешао на страну Османлија, а Хуњади је са
остатком војске побегао ноћу с бојног поља. Трећег дана ујутру против јаничара су се
борили само Чеси и Немци, који су се повукли свој табор састављен од борних кола.
Турци су их све сасекли, а победа султана је била потпуна, мада су обе стране претрпеле
велике губитке. Мурат 2 је наредио да се сахране само његови виђенији ратови, док су
остали бачени у Ситницу. Ништа није помогло ни Власима који су се предали и султан их
је све погубио. Да би их изложио подсмеху, вратио им је оружје да му се не пребацује како
убија људе без оружја.

Српски народ је био сведок битке која се одиграла на његовом земљишту. Српски
летописац је забележио да разби Мурат Јанкула на Косову, да су Турци сасекли Угре и
Чехе и да је бој трајао три дана и три ноћи.Управо због овог догађаја, народна песма је
певала о Сибињанин Јанку. Народни певач је пуштао на вољу својој машти, али је опевао
стварне догађаје и личности. На народ је посебно деловао страшан угарски порез. Као
синоним пораза одржала се изрека прошао као Јанко на Косову.

Након битке султан се вратио у Једрене. Крсташи су се разбежали, неки су успели

да се домогну јадранске обале и вратили се кућама. Хуњади је поред Звечана у турсим

211
рукама, журио на север. Али, није стигао до Дунава. Ухваћен је у некој кошари у једном
српском селу, одведен у Смедерево и предат деспоту, који га је бацио у тамницу. Али,
крајем новембра 1448. у Петроварадину су се састали угарски сталежи и упутили
посланике деспоту Ђурђу, тражећи ослобођење Хуњадија. После преговора, постигнуто је
измирење. Деспоту је обећана сума од 100000 дуката на име штете коју је причинила
Хуњадијева војска на путу кроз Србију. Уговором је предвиђено да у случају новог рата,
Угри неће ићи преко Србије, сем у случају помћи Ђурђу или његовом сину. Предвиђено је
да Хуњадијев син Ладислав остане у Смедереву као талац, док се деспоту не исплати
обећана сума. После заклетви, Хуњади је крајем децембра 1448. отпутовао у Сегедин.

Српски деспот је сматрао да своје односе са Босном не може решити. Од друге

половине 1448. војвода Стефан Вукчић је почео да носи титулу херцега, а од 1449. назива
се херцегом од Светог Саве. Вероватно је ову титулу сам присвојио, како би уздигао свој
углед. Везао ју је за старог српско светитеља, чији се гроб налазио у Милешеви, у саставу
херцегове територије. Деспот Ђурађ је мењао однос према херцегу, чији су поданици
бежали у Србију. Деспот се са босанским краљем и даље спорио око Сребренице. Њу је
заузео деспот 1448, али већ почетко 1449. у њој су били чиновници краља Стефана
Томаша. У решавању овог питања пресудна је била улога Турака. Бојећи се њиховог
упада, краљ је, посредством Дубрвчана, пристао да се измири са деспотом, и јула 1451.
предао му Сребреницу.

Спор са Млечанима око зетских поседа и даље је трајао. Од средине 1447.

Скендербег је ратовао против њих на подручју од Драча до Бара и Улциња. Одметници су
се јављали у Котору, Бару и Будви, те су Млечани сматрали да су њихови поседи у великој
опасности. У мају су Скендербегову главу уценили на 100 дуката годишње провизије. У
таквим околностима, деспот Ђурађ је сматрао да може почети рат. Млечани су били
спремни да се нагоде са деспотом, али их је Алтоман предухитрио и са 7000, према неким
извештајима 12000, коњаника провалио у Доњу Зету и стигао у близини Котора.
Придружили су му се и Црнојевићи, који су дозвољавали да прође кроз њихове
територије. Грбаљски сељаци су му одмах пришли и усталих против которских господара.
Војвода је преузимајући Луштицу, Богдашиће и Љешевиће, изјавио да неће заузимати
старе млетачке поседе, већ само она места која су припадала његовом господару.
Почетком јула 1448. стигао је у околину Бара, где су га сељаци одушевљено дочекали, а
пришли су му и Паштровићи. Говорило се да ће у Зету доћи и деспот. Да би избегли рат,
Млечани су изјављивали да ће вратити деспоту његова места, ако им надокнади штету.
Хтели су да му исплаћују и скадарску провизију, али су гледали да га заваде са
Скендербегом. Изненада, јула 1448, барски потестас Јаков Долфин, служећи се
лукавством, потукао је Алтоманову војску, чијим је једним делом командовао Стефаница
Црнијевић.

После битке, Млечани су предлагали да свако задрже оно што поседује. Успели су
да 4. октобра 1448. склопе мир са Скендербегом. Деспот је поново послао војску која, и
212
поред помоћи Црнојевића, није постигал ништа. Опустошила је само околину Котора.
Деспотови посалници су у пролеће 1450. тражили у Венецији да им преда Дриваст, Бар и
Будву, али су одбијени. Стога је деспот молио Мурата 2, који је ратовао 1450. у Албанији,
да му препусти трупе ради покоравања Зете. Али, султан није хтео да крши мир са
Венецијом.

Грбаљски сељаци и даље су се бунили. Венеција је сматрала да ће сломити њихов

отпора, ако против деспота окрене Стефаницу Црнојевића. Он је пристао да се врати у
њену службу под условом да буде постављен за врховног војводу Зете и да му се годишње
исплаћује 500 дуката. Обавезао се да ће о свом трошку ратовати за Млечане два месеца
годишње. Његови предлози су прихваћени у Венецији јула 1451. Ускор је избио сукоб
међу Црнојевићима, и Стефаница је успео да својој браћи одузмео део територије.
Млеачни су му признали територије које је узео од браће, а тражили су да покори Грбаљ,
чији су сељаци снажно притисли Котор, да нико није могао изаћи из града. Которска
властела је била жељна одмазде, а устаници су се заклели да ће пре умрети него се
покорити и молили су деспота да им помогне.

Судбину грбаљских сељака запечатио је Стефаница Црнојевић. Фебруара 1452. он

је са власима из которске околине попалио и опљачкао куће устанике, а вође похапсио.
Устаници су свирепо кажњени. Которски кнез је осудио на смрт 30 људи, који су
обешени. Њихове синове старије од 12 година и око 200 мушкраца протерао је са
територије Грбља. Преосталом становништву Грбља повећана је годишња дажбина по
огњишти и забрањено одржавање зборова. Тиме је угушена највећа побуна у Грбљу.

Убрзо након гушења буне, у Зету је стигла деспотова војска од 12000 људи, под
командом војводе Алтомана, у којој је било и Турака. Али, Стефаница Црнојевић и
которски кнез потукли су трупе који су прилазили Доњој Зети. 14. септембра 1452.
поразио је и другу војску коју је водио Тома Кантакузин. Потом је заузео Горњу Зету све
до Мораче. Након тога, јављали су се посредници за мир, али је деспот био све више
усмерен на Порту, одакле су најављивања велика освајања.

После битке на Косову, Угарска и Турска нису наставиле рат, али нису сређивале
међусобне односе. Хуњади је био заузет борбом против присалица краља Ладислава, а
имао је много противника који су га окривљавали за тешке поразе код Варне и Косову.
Деспот Ђурађ је подржавао младог Ладислава, а повремено слао своје опуномоћенике на
угарски сабор. И даље је одржавао добре односе са султаном Муратом 2. Угарска и Турска
желеле су да склопе мир. Посредник је био српски деспот, који је тако настојао да учврсти
положај своје државе.

Деспот Ђурађ је 1449. предложио примирје на седам година. Предвидео је да за то

време Србија и Влашка плаћају половину дотадашњег харача, док би Босна давала цео
износ, али би јој султан опростио ранија дуговања. Сређивање трговачког промета довело

213
је до насељавања обе стране Дунава. Предвиђено је да турски трговци могу да долазу у
Београд, Ковин, Харам, Северин и Карансебеш, док би деспот одредио места у Турској
која би могли посећивати угарски трговци. Посебно је наглашено да становништво
Србије, Босне и Влашке може прелазити у Угарску, а једном тачком нацрта је предвиђено
да примирје буде обухваћен и византијски цар. У крајњој невољи, деспот је пристајао да
Србија и Влашка плаћају цео трибут, као што је било предвиђено уговором између
султана и краља Жигмунда. Међутим, Ђурђеве предлоге није прихватио угарски сабор,
који је израдио нове одредбе споразума, за које се деспот није залагао, због страха од
Турака. Стога су још више заоштрени његови односи са Угарском. Када је булом од 12.
априла 1450. папа ослободио Хуњадија обавезе Смедеревског споразума, он је заузео
Ђурђеве поседе у Угарској и прогнао чиновнике српског деспота.

За разлику од Угарске, деспот је брижљиво неговао своје односе са Портом. Али, 3.

фебруара 1451. у Једрену је умро Мурат 2. Нестало је, по византијским и османлијским
хроничарима, честитог турског цара, кога је наследио млад и даровит Мехмеда 2.

3.15. Србија, мајдан сребра и злата

Тридесете године 15. века у Србији и Босни обележене су порастом производње

сребра и злата. Ово напредовање српског и босанског рударства је у непосредној вези са
смањењем производње у европским рудницима услед хуситских ратова.

Дубровачки трговци, добри познаваоци европског тржишта, похрлили су на

руднике и тргове који су били у близини. Њихов број у највећим рударским средиштима
износио је неколико стотина. У Сребреници 1434. било их је близу пет стотина. У
Приштини 1437. и 1438. налазило се две стотине Дубровчана. Све ово указује на сталан
пораст рударске производње која тридесетих година 15. века достиже врхунац. Српска
држава је имала најјаче рударство на Балкану, које је било од значаја за европску
привреду.

Стога није необично што је 1433. француски путописац Бертрандон де ла Брокијер

забележио да деспот Ђурађ има приход од Новог Брда у износу већем од 200000 дуката
годишње. Дубровачки извори потврђују његове тврдње.

Први пад Деспотовине и догађаји након тога одразили су се на целокупну привреду

Србије. Обновом српске државе рудници не достижу ранију снагу. Јужни крајеви, где су
се налазили најважнији рудници, били су изложени честим турским упадима. После 1449.
поново долази до видног опадања Новог Брда, Трепче и Приштине, све до 1455. када су
Турци коначно освојили ову област. Због оваквих прилика на југу, читав привредни
живот се постепено помера ка северном и северозападном делу Деспотовине. У овим
крајевима нагло се развијају рударска насеља, попут Бохорине, Зајаче, Крупња, Црнче и
Белог Брда.

214
 Смедерево постаје упориште трговине и седиште најјаче дубровачке колоније. У
Смедереву је 1449. више Дубровчана него у Новом Брду, Приштини, Трепчи. У Смереву
су Дубровчани држали радње тканина, крзна, оружја, израђевина ид сребра и др.
Одржавали су везе и са осталим местима, посебно рударским.

Успону Смедерева много је допринело управно средиште у њеу, као и положај,

погодан за трговину на територији Србије, Угарске и Босне. Нагли привредни развој
Смедерева јединствен је у историји српских градова. У исто време оживљава и трг Ваљево
с дубровачком насеобином три пута јачом него раније. После педесетих година 15. века
развијају се до тада готово непозната места као Заслон на Сави, данашњи Шабац и
Рудишта код Авале. Та места напредују непосредно пред пад Деспотовине.

Падом Новог Брда 1455. све више се погоршавају услови трговине на југу.
Дубровчани су писали о томе папи како Турци заузимају територију деспота, која је за
њих била мајдан новца. Њихови интереси угрожени су и у Босни, због турске привредне
политике. Пролећа 1456. донета је наредба да се све сребро мора извозити у Турску, за
потреба царске ковнице.

У српским градским насељима, трговина је и даље главна привредна делатност, са

истом структуром робне размене. Дуборвчани су извозили сребро, а увозили тканине.
Трговина тканинама је доносила велику корист, а Дубровчани су образовали трговачка
друштва да би продавали тканине у Новом Брду, Сребреници, Смедереву, Руднику. То су
углавном биле дубровачке или тканине увезене из Италије. Временом српска градска
средишта постају и јака потрошачка места.

Запажа се и већа пословна сарадња и трговачко удруживање домаћег живља.

Сарадња између домаћих и дубровачких трговаца из разних места спајали су удаљена
места и међусобно повезивали. Српски градови се укључују у балкансску, а посредством
Дубровника и у медитеранску трговину.

Четрдесетих година 15. века јача делатност домаћих трговаца. Они одлазе у
Дубровник по кредите, новац и робу, најчешће из места дуж пута од Дубровника до Ниша,
али и из Пријепоља, Глухвацие, Трговишта и Плане, Локвица крај Призрена, Трепче.
Уживали су поверење Дубровчана. Своје дугове су често вражали испоруком црвца,
олова, кожа, воска и др.

Домаћи живаљ из места у којима су постојале дубровачке насеобине, углавном се

код њих задуживао. О томе сведочи трговачка књига Дубровчанина Михаила Лукаревића.
Тридесетих година 15. века он је у Новом Брду имао радњу и давао робу на кредит, што се
види из пописа дужника и износа дугова становника Новог Брда и околине.

Понекад се у тестаментима Дубровчана срећу изводи из трговачких књига.

Приликом сређивања заоставштине Луке Соркочевића приложена су и три пописа

215
дужника из Сребренице (141 дужник). Извесно је да је становниптво и у осталим местима
узимало робу на кредит, или новац за започињање делатности.

Градски живаљ се све више укључивао у трговачке послове и то преко кредитне

трговине. Тако је трговина на кредит постала основа трговине у српским градовима.

О раширености система кредитирања сведочи и податак да су Дубровчани робу,

коју су куповали у Србији, покушавали да добију на кредит. Понекад су улазили у
трговачка друштва не готовином, већ робом и новцем својих дужника у српским
градовима.

У оваковом привредном систему долазило је до много спорова. Домаћи живаљ, са

знатно мањим средствима, био је њихов стални дужник. Приликом повраћаја дугова,
Дубровчани су наилазили на бројне тешкоће. Понекад су унајмљивали утериваче дугова.
Висина каматне стопсе средином 15. века износила је 20 %. У рударским средиштима
дужници су дугове подмиривали сребром. Презадуженост и високе камате умањивали су
трговачку спосбност домаћег живља.

Презадуженост градског становништва јавља се као једна од главних потешкоћа у

односима са Дубровником. Чак је дубровачка влада у страху од деспота, опомињала
трговце у Новом Брду да не поступају нечовечно са својим дужницима, и да своје
дужнике, када им буду предати у руке, воде кућама слабо посећеним путевима и увече.

Често је морао посредује и деспот Ђурађ. Он је децембра 1428. потврдио

Дубровчанима повластице које им је још 1405. доделио деспот Стефан. Деспот Ђурађ није
могао да помаже домаће трговце, како је то чинио деспот Стефан.

Ипак, деспот Ђурађ је донео мере у корист домаћих трговаца и одложио наплату
дугова грађанима Новог Брда. Наредио је да се за спорове у вези дуга образује мешовита
Порота састављену пола од Дубровчана, а пола од домаћег живља. У овим споровима
раније се одлучивало само на основу заклетве Дубровчана. Деспот је наредио да се
дужници не могу затварати, а да се њихови поседи могу одузети и продати тек након
годину дана. Дужницима који живе од зараде може се за наплату дуга узети једино трећи
динар, тј. трећина прихода. Почетком 1435. деспот Ђурађ је одредио нову вреност новца,
тако да се дуг од 16 старих гроша могао исплатити за 10 нових. Тиме су заштићени
домаћи дужници, а знатно оштећени дубровачки трговци.

Ове новине су тридесетих година 15. века изазвале негодовање Дубровчана. Најзад,
на залагање дубровачке владе, ове мере су биле опозване. Не зна се да ли је повучена и
мера о вредности новца. Проблем ненаплаћених дугова остао је и после обнове
Деспотовине 1444. год.

216
 За време деспота Ђурђа настављају да се повећавају приходе за владара. На првом
месту то су били приходи од рударства, које је првих година његове владавине достигло
врхунац. И поред опадања производње од педесетих година, рударство је и даље
остављало јак утисак на савременике. Према казивању Дурсун-бега, који је заједно са
војском Мехмеда 2 учествовао у коначном освајњу српске земље:земља је та средиште
свих земаља и сва је један мајдан злата и сребра. Византијски писац Критовул забележио
је да у Србији сребро и злато извире из земље. Почетком 1458. рачунало се да Сребреница
годишње даје 30000 прихода, док је деспот Стефан за 1417. добио 24800 дуката. Повећали
су се приходи од наплате царина и ковнице новца. Овим приходима треба додати и
дажбине поданике.

На основу депозита деспота Ђурђа у Дубровнику види се његово богатство.

Оставио је 1080 литара злата у Шипкама, а сребра око 3000 литара, а у готовом новцу
милион аспри. У депозиту деспота налазило се више од 50 позлаћених чаша, угарских
купа, пехара, сребрних кондира, тањира, чинија и великих посуда за прање руку, велики
број појасева и кашика са дршкама од кристала.

Део прихода давао је и за подмиривање харача који је српска држава давала

Турцима. Износ харача се мењао, а у доба деспота Ђурђа износио је 50 000, а после
обнављања деспотовине подигнут је на 60000. Висина харача заснивала се на турској
процени вредности српске земље.

У одбрани земље од Турака, утврђени градови добијају све већи значај. Поделом
земље на власти, утврђени градови постају средишта влати, на челу са војводом. У тим
градовима је била смештена и регуларна војска коју је деспот Стефан Лазаревић увео
после битке код Ангоре.

У Деспотовини је било више утврђења разних врста: Бела Стена, Дебрц, борач,
Островица, Брвеник, Маглич, Сталаћ, Браничево, Крушевац, Петрус, Тишница. Подизани
су углавном на раскрсници путева и неприступачним местима. Било је утврђења и у
равници, која су била опасана ровом и у случају опасности пунила су се водом.

Док су раније градови били упоришта властеле, сада се углавном подижжу да би

штитили земљу. Порег главне тврђаве у околини Новог Брда, подигнути су и градићи
Призренац и Прилепац. Надалеко је чувено било Смедерево са 25 кула.

Од краја 14. века манастири се утврђују на начин који је до тада био својствен
градовима. Манастир Ресава, задужбина деспота Стефана, утврђен је са 11 кула.
Манастири постепено постају тврђаве.

Ови градови су били опремљени и ватреним оружјем, које се у Деспотовини све

више употребљава.

217
 У Зети је под Балшићима задржано уређење са кефалијама. Када је деспот Стефан
наследио Зету, преуредио ју је и прилагодио својој државној управи. Делови Зети који су
припадали деспоту, били су поверени једном војводи, који је био највиши деспотов
представник, са широким овлашћењима. Водио је војску у рат, издавао повљељ,
потврђивао градовима самоуправе. Њихово седиште је до 1441. било у Бару, а када је
деспот Стефан изгубио Доњу Зету, седиште војводе премештено у Подгорици.

У другој половини 14. и током 15. века одиграле су се а подручју Зете дубоке
демографске и друштвене промене. Запажа се јачање катуна, дружина, заједница
слободних људи међусобно повезаних сродством. На челу катуна налазио се старешина из
породице која се истакла богатством и ратним угледом. Стога катуни носи име старешине.
Ово је омогућавало заједницама да се у време распадања централне власти одрже
сопственим снагама.

Катунска организација се учвршћује приливом влашких сточарских група из Хума,

као и постепеним спуштањем Арбанаса у зетску и скадарску равницу. Поред предања, о
томе и сведоче и топоними влашког поретка. У скадарском крају јављају се презимена
Влашићи.

Због сточарства влашке групе су се ширила и на жупанска села, захтевајући

прилично простране територије. То је довело до распорстирања катуна.

У свим тим заједницима, људи су уживали одређена самоуправна права. Једно од

пет села Светомихољске метохије, Богдашићи, у брду изнад Котора бирали су сами
заповедника своје војне дружине. Он је председавао збору сељака, на коме се расправљало
о питањима која су се тицала целе заједнице, а слично је било и у Луштици. Свих пет села
Метохије чинили су Светомихољски збор, који је доносио одлуке за подручје некадашњег
манастирског властелинства. Паштровићи су такође имали самоуправу и у акту из 1423.,
којом су признавали млетачку власт, изричито кажу да су на скупу донели ово одлуку.

У Забојани и пределима око Бара и Улциња помиње се неколико ратничких

дружина, које повремено ступају у млетачку службу. Исто се каже и арбанашке дружина у
скадарском крају. Њихове старешине постају главари или пронијари села добијених на
уживање. Самоуправна права црногорских и зетских катуна поштовао је и Стефан
Црнојевић, који је 1455. на преговоре с Млечанима на Врањину стигао са читавим зетским
збором, тј са представницима 51 катуна Горње Зете.

Породице које су чиниле језгро катуна временом су јачале, те су се напоредо с тим

стари катуни цепали и гранали. Многи самостални катуни у другој половини 15. века,
стапали су се с јачим катунима, под вођством најистакнутијег старешине-кнеза или
војводе. Нахије су носиле име катуна који је то окупљање остварио.

218
 Ове проширене заједнице образују своју територију. Управо стапањем влашких и
сеоских седелачких елемената на одређеној територији у једну целину стварали су се
услови за њихов привредни развој.

3.16. Султан Мехмед 2 Освајач и Србија

Доласком деветнаестогодишњег Мехмеда 2 на османски престо, фебруара 1451, за

балканске народе натупили су судбоносни дани. Нови султан је смирио побуне јаничара и
убио свог брата. Тако је озаконио братоубиство, које ће се вековима примењивати при
сменама на престолу. На почетку владавине, Мехмед 2 је испољио велики државнички
дар. Изггледао је да жели мир са свима. Потврђивао је везире и друге достојанственике из
времена Мурата 2. Мир у европском делу Царства, омогућио му је да у Анадолији
потчини Ибрахим-бега, господара Караманије. Хришћански владари нису искористили
смену на турском престолу, већ су новом султану честитали долазак на власт, а они у
вазалном односу су му изражавали покорност. Тако су у Једрене долазили господари
Лезобса, Хиоса, Родоса, Влашке и моћне Млетачке Републике.

И деспот Ђурађ је султану Мехмеду честитао долазак на престо и тражио да

обнови раније закључен мировни споразум. Мехмед 2, који је знао турски, грчки и српски
језик, одмах је продужио ранији споразум, уз вазалне обавезе српског владара, обећавши
да он и његов син Лазар за живота неће бити нападани. Уз то, млади султан је своју
маћеху, Мару Бранковић, према којој је елог живота био пажљив, ослободио харема и с
пратњом и поклонима вратио оцу. О њеном повратку причало се у Србији и суседним
земљама. Султан је на име Мариног издржавања вратио деспоту Топлицу и Дубочицу.
Тако је део српског народа враћен под власт свог господара, али велики део је и даље био
под турском влашћу.

Деспот је средио односе са новим турским владарем. Био је веома утицајан на

турском двору, а већ почетком 1451. причало се да у Једрену може све постићи. Деспот
Ђурађ је на Порту слао посланике и скупоцене дарове, знајући да само тако може очувати
свој положај. Његове савете су слушали завађени хришћански господари, а за његово
посредништво су се отимали Дубровчани и Босна. И Јанко Хуњади се измирио са
деспотом и склопио мир 7. августа 1451. год у Смедереву. Споразум је учвршћен
веридбом Ђурђеве унуке Јелисавете, кћерке грофа Улриха Цељског, за Хуњадијевог
млађег сина Матију.

Деспот је одмах обавестио султана о споразуму, који није био уперен против
Осмнлија, већ је ппослужио као спона за постизање споразума између турског цара и
угарског гувернера. Већ 24. новембра 1451. склопљено је угарско-турско примирје на три
године, захваљујући непосредновом деспотовом залагању, пред чијим се посланицима,
Мехмед 2 заклео на верност уговора. Споразум се тицао Влашке, Дубровника, Српске
Деспоовине и Босне, где су се сударали турско-угарски интереси. Деспот Ђурађ је имао

219
посебне уговоре и према Турској и према Угарској. У њима су поменуте деспотове
обавезе према султану и поново признати његови поседи према Босни. Споразум је
значајан за државноправни положај Србије, али и за свакодневни живот српског народа,
будући да им је дозвољена слобода трговине, а да се они, када истекне примирје могу
вратити у своју земљу.

Тих година судбина Срба била је у рукама Турске и Угарске, које су се преко
других држава бориле на простору од Дунава до Јадрана. Угарска је Османско царство
непосредно угрожавало. Све више је постајала стуб одбране католичког запада. Али, са
Османлијама се могла носити једино снажна држава. Било је потребно створити јако
хришћанско царство у Подунављу. Угарски краљеви у 15. веку тежили су да створе јаку
државу, али то није било лако, с обзиром на противречност угарског феудалног система.
Начин скупљања војске био је веома скуп. Главни задатак барона у Угарској било је да
ограничи краљеву моћ. Период од смрти краља Жигмунда до доласка на власт Матије
Корвина (1458) могао би се назвати међувлашће. Између Хабзбурга, који су се све више
уздизали, и угарских сталежа владало је неповерење, чак и отворено непријатељство за
владе Алберта 2 Хабсбуршког и Фридриха 3 (1440-1493). Он је крунисан за цара у Риму, а
потом је посетио краља Алфонса Арагонског у Напуљу. Хуманиси су га подстицали на
борбу против неверника. Али, он није могао ниша конретније да уради у раздобљеном
царству. У заточеништву је држао Ладислава Посмрче.

Сва та питања европске историје била су везана за српски народ. Српски народ је, с
друге стране, био учесник у свим већим или мањим догађајима који су се одвијали на
његовом тлу. Када је 1451. избио рат између херцега Стефана Вукчића и Дубровника,
деспот је стао на страну Дубровника, помагао га против Порте и ометао херцегове акције.
Чак је било преговора да Дубровник, босански краљ и српски деспот за 200000 дуката
откупе од султана херцегову земљу, при чему су Срби рачунали да дбију источне
херцегове крајеве са Милешевом. Рат је неповољно утицао на привреду Дубровчана, а
Дубровчани су подстицали деспота да у своју земљу привлаче становништво са
херцегових поседа.

За то време, султан се спремао да освоји Цариград. Да би прикрио своју намеру, он

је током 1452. одржавао веома срдачне односе са државама на западу, па и Деспотовином.
Са Угарском је на снази било примирје из 1451, које је Мехмед 2, по некима, склопио да
би се окренуо византијској престоници. Када је у јесен 1452. на угарски престо дошао
Ладислав Посмрче, веровало се да ће бити мир прекинут. Почетком 1453. обе смтране су
сматрале да је примирје престало да важи. До рата није дошле, а Турци су се усредсредили
на освајање Константиновог града.

У лето 1452. на најужем делу Босфора саградио је јако утврђење, Румели Хисари,
или по српском летописцу Нови град више Босфора. Целу зиму 1452-53. посветио је
припремама. Уз помоћ стручњака са Запада, лио је огромне топове, од којих је највећи

220
вукло 50 пари волова, а опслуживало га 700 људи. Цар Константин 11 тражио је помоћ на
Западу, али је папа у први стављао унију. Угрожени цар је дозволио да папски легат,
кардинал Изидор, 12. децембра 1452. у цркви Св. Софије пслужи римску мису и објави
унију, што је народ примио са ограничењем. Предвођен калуђерима, изашао је на улице
Цариграда да изрази незадовољство. Помоћ са запада није стигла, а највећи одред Латина
који у бранили Цариград, био је одред од 700 Ђеновљана.

До пролећа 1453. на позив султана пристигле су трупе из целог Цасртва. Освајање

Цариграда објављено је као свети циљ ислама, те је војску пратио велики број дервиша,
који су распаљивали верски фанатизам код војника. Свега неколико хиљада Грка и Латина
суочило се са огромном турском сило, двадесет пута већом.

Војска са артиљеријом је размештена око града. Велики топови су разарали градске

бедеме, али су Грци поправљали оно што би ноћу било уништено. Освајање са копна је
споро ишло, па је султан наредио да се бродови превуку преко дасака намазаних лојем и
спусте у Златни рог. Преко њега је постављен понотнски мост од буради. Град је био
потпуно опкољен. Мехмед 2 је позвао цара да се преда, што је овај одбио. У зору 29. маја
отпочео је општи напад. Војска је гоњења бичевима, а сам султан је војску пожуривао
гвозденом палицом. Продрли су у град и турска застава је истакнута на зидинама
Константинопоља, а глава цара Константина 11, који је погинуо у борби, стављена је на
стуб како би Грци видели да више немају владара.

Након слома отпора почела је невиђена пљачка. Разграбљене су драгцености из

цркава, манастира, приватних кућа. Мушкарци су убијени, а жене, деца, калуђери
одведени у ропство. Када је ушао у град, Мехмед 2 се упутио у Св. Софије, где су његови
војници отклањали молитву и тиме је црква претворена у џамију. Након пљаче од три
дана, султан је војску вратио у логор и забранио сваки приступ граду.

Дубоко одан Грцима, деспот Ђурађ је намеравао да кћи Мару, по повратку из

харема, уда за цара Константина 11. Али, то се није остварило. У складу са вазалним
обавезама, био је принуђен да султану пошаље помоћ за освајање Цариграда. Српски
одред од 1500 коњаника предводио је војвода Јакша, родоначелник Јакшића у Угарској.
Деспот је посало рударе из Новог Брда, који су копали ровове испод цариградске зидина.
У току опсаде, српки одред је био на положају код Једренске капије: он није непосредно
помогао Турцима, и по тврди Константина Михаиловића из Островице: Цариград по
нашој помоћи никад не би био освојен. И поред учешћа Срба у борбама за Цариград,
његов пад одјекнуо је у Србији као гром из ведра неба. Српски летописац је забележио да
је пао свети Цариград. Вест је погодила деспота Ђурђа, који се затворио у собу и три дана
никога није примао. Знао је да иста судбина чека њега и народ. Као вазал, упутио је
званично посланство у Једрене и честитао султану на успеху. Мехмед 2 му је слао на
поклон заплањее црквене предмете, али је и даље тражио од деспота да одговара својим
обавезама.

221
 Деспотови посланици су у Једрену откупили 100 калуђерица и дали новац
византијским племићима да исто учине. Новцем деспота Ђурђа пренете су из Епира у
Смедерево мошти Св. Луке. После пада Цариграда, у Србију су стигле многи угледни
Грци, међу њима архистратег Ђорђе Кантакузин, који је у Смедерево донео два
Прокопијева рукописа. Пад Цариграда је сукомешао балканске народе. Био је то тренутак
када једна цивилизација смењује другу.

Вест о паду Цариграда најпре је стигла у Венецију. Млечани су ратовали тада са

Миланом, Фиренцом. Папа и Алфонсо 5 нису сарађивали у погледу источне политке. У
таквим околностима Млечани су априла 1454. склопили мир са Мехмедом 2. Уз велико
залагање папе и због страха од Османлија, италијанске државе су се измириле и августа
1454. основале Лодијску лигу. Немачки цар Фридрих 3 сазвао је саборе, прво у
Регенсбургу, а потом у Франкфурту 1454. како би покренуо запад против Турака, али није
на њих дошао. Ни сабор у Бечком Новом Мосту није донео резултате.

И Срби су преузели дипломатске мере у Европи за покретање рата против Турака.

У јесен 1453. посланик деспота Ђурђа, Дубровчанин Јуније Градић, стигао је на двор
краља Алфонса и обавестио га о стању у Србији и опасности од Турака, и казао да султан
жели његовог господара да привуче на своју страну. Краљ је обећао помоћ у складу са
својим могућностима. Обасуо је Јунија звучним титулама и препоручио га папи Николи 5,
коме су из Србије ношене исте поруке. 1454. Јуније Градић био је у Милано, почетком
1455. у Венецији. У лето 1456. поново је, као деспотов представник, стигао у Напуљ, али
без већег успеха. Градић је свуда наилазио на лепа обећања, али помоћ са те стране није
стигла.

Већи изгледа да се организује заједничка борба постојали су у Угарској. Млади

краљ Ладислав био је жељан великог покрета, а и папа га је подстицао на борбу. У
фебруару 1454. у Будиму је одржан сабор, који је усвојио предлоге о покретању рата
против Османлија. Донете су одлуке о начину прикупљања војске и новца, а заповедника
је одређен Јанко Хуњади.

И поред покушаја на Западу, деспот Ђурађ је почетком 1454. био у добрим

односима са Портом. И поред тога што је на сабору у Будиму донета одлука да се крене
против Турака, водеће угарске личности тражиле су од деспота Ђурђа да се заложи на
Порти да мир између Турске и Угарске буде постигнут. Ђурађ је прихватио
посредништво, надајући се да ће тиме учврстити положај своје државе. У пролеће 1454.
послао је на Порту смедеревског војвода Вукосава. С великом муком је убедио Мехмед 2
да обнови примирје из 1451, иако је у Турској султан опремао војску за напад на Београд и
за прелазак преко Саве и Дунава. Деспот је предлагао да се угарски сталежи састане у
Сегедину, да прихвате примирје и одредде рок његовог трајања. Захтевао је да се одлука
донесе брзо, јер је султанов поход могао да се очекива сваки дан.

222
 Али, српски напори за склапање мира 1454. нису уродили плодом. Не обазирући се
на мировне уговоре, Мехмед 2 је почео да покорава балканске државе. Прва на удару била
је Србија, али је деспот одбио да преда Смедерево и Голупац, који су Турци тражили
након пада Цариграда. Поручивано му је из Једрена да земља којом влада није његова, већ
Лазаревог сина Стефана и да треба да је преда. Мехмед 2 је био вољан деспоту да уступи
само област Бранковића и град Софију. Упутио је свог човека у Србију, али деспота није
нашао у Србији. Ради боље припреме за одбрану, задржавали су посланика, народ се
повлачио на сигурно. Не чекајући повратак изасланика, султан је средином јула 1454. са
великом војском кренуо је на Деспотовину. Вукао је артиљерију и имао огромну војску.
По упаду у Србију, његова војска је подељена на више делова. Почела су невиђена
зверства над српским народом. Сваки мушкрац старији од 14 година је убијен, док су жене
и деца одвођени у робље. Летописац каже да је посебно страдао збег омољски.

Деспот Ђурађ је са породицом прешао на своје поседе у Угарској. Бодрио је народ

да издржи и најављивао скори повратак с трупама из Угарске. Султанова војска је крајем
јула стигла до Дунава и опсела Смедерева. Други део султанове војске напао је
Островицу на Руднику. Пошто су турски топови разарали утврђење, браниоци и поред
успешне одбране, отворили су градске капије, добивши обећање да се могу повући. Турци
нису одржали реч и одвели су их у робље. Очекивао се напад на Београд, али је султан
дошао под Смедерево, које је било спремно за одбрану. Српске чете су успеле да изађу из
града, заобиђу Турке и нападну их с леђа. Али, уз помоћ аритљерије Турци су заузели
спољни смедеревски зид. На вест да Јанко Хуњади спрема војску, Мехмед 2 је дигао
опсаду и кренуо пут Софије. Вукао је велики плен и робље. Тада је доста Срба насељено у
околини Цариграда. У Србију су харале глад и куга. Народ је бежао све до капија
приморских градова.

Повлачећи се из Србије, султан је оставио под Крушевцем три санџак-бега с

трупама које су наставали да пљачкају. Деспот Ђурађ се вратио у Смедерево. Он је
прикупљао војску, коју је Хуњади укључио у своју и 29. септембра кренуо из Београда ка
југу. Преко Рудишта и Жабара стигао је до Крушевца, изненадио Турке и потукао их 1.
октобра. У бици је убијен један санџак-бега, другоме се изгубио траг, а заповедник
Крушевца Фериз-бег ухваћен је са још 18 турских старешина и предат деспоту у
Смедерево. Хуњади је са војском деспота Ђурђа и трупама грофа Улриха Цељског
наставио је да пустоши у околини Ниша и Пирота, а затим се преко Видина вратио у
Београда.

У време султановог похода на север, водиле су се борбе на југу Деспотовине, где су

се Турцима супротстављале две мање српске војске, једна на Ситници, а друга, под
командом Никола Скобаљић, у области Дубочице код Лесковца. 24. септемба 1454.
Сокобаљић је однео победу у пределу Бање. Том приликом је изгинуло много турака.
Ускоро су стигле нове турске трупе, којима се супротставио одред Срба, знатно
малобројнији. Турци су говорили да никада нису водили такву храбру борбу малог броја
223
људи. Ипак, подлегли су у борби 16. новембра крај планине Трепање, недалеко од Новог
Брда. Тада су ухваћени Никола Скобаљић и његов стриц. Турци су их живе набили на
колоц. То су били први познати Срби које су Турци казнили смрћу на такав начин.
Скобаљевићима борба и смрт оставиле су дубоког трага у крајевима где је ратовао.

Султанов поход из 1454. означио је почетак краја Српске Деспотовине. Топлица и

оближњи крајеви били су под непосредном турском влашћу, а преостали део српске земље
опљачкан и становништво проређено. Угарска и Србија су у јесен 1454. покушале да
заједно склопе мир на Порти. Угарско посланство у Једрену није постигло ништа. У
изгледу су била ратна времена.

У рано пролеће 1455, Мехмед је са војском кренуо из Једрена на Србију. Ишао је

преко Ћустендила и Кратова. Циљ његовог напада било је Ново Брдо. Са опсадним
справама, топовима и војском под Ново Брдо је стигао румелијски беглербег. Његов
захтев да се град пред био је одбијен. У помоћ му је притекао султан. Почело је
бомбардавањ тешким топовима којима се Мехмед тих година издашно користио. Зидине
су тучене 40 дана. Због разорне артиљерије, браниоци су пристали на предају, под
условом да се не узимају мушка и женска чељад и да свако остане на свом имању. Султан
је обећао да ће поштовати те услове, најзначајнији град средњовековне Србије и највеће
рударско средиште Балканског полуострва предало се 1. јуна 1455. год. Али, султан је
одмах погазио обећање, наредивши да се затворе све градске капије, сем једне.
Становништво је морало да остави покретан иметак у кућама и да дође на једини отворен
излаз, на коме је стајао Мехмед 2. Сви су пролазили поред њега, а он их је раздвајао: на
једну страну младићи, на другу младе жене, на трећу одрасле мушкарце, а на четврту
старије жене. Најистакнутији људи били су поубијани, 320 младића узео је за јаничаре, а
око 700 најлепших жена разделио међу војницима, а остали су могли да се врате у град.
Након тога, турска војска се повукла од Новог брда. Младићи су покушавали да побегну,
али су их Османиле хватале, мучиле, везивале за коње и вукле даље.

Кад је стигао у Једрене, султан је изабрао за своју комору 8 Срба. Заветовали су се

да ће га убити, али их је један завереник издао. Завереници су мучени тако што су им под
колена везивана ужарена јаја. Побијени су после годину дана мучења, а другови су их
сахранили крај једне пусте цркве. Од тада Мехмед 2 више није држао Србе у својој
комори. Након освајања, Ново Брдо је из године у годину све више пропадало. Опљачкана
саска црква Св. Николе остала је без крова и звона. Касније је претворена у џамију, а
становништво Новог Брда пресељено у Цариград. Турци су се трудили да одрже рударску
производњу, али опадање Новог Брда се није могло зауставити. Ново Брдо после 1455.
било је само сенка богатог рудника из периода српске власти.

Падом Новог Брда била је решена судбина југозападног дела Деспотовине. Заузет
је Призрен, а црква Св. Богородице Љевишке претворена је у џамију. Заузети су
Призренац, Липљан, Бихор, Трепча и Приштина, као и други оближњи градови. Заузета је

224
цела некадашња област Вука Бранковића, у којој је престала двојна српско-турска власт,
која је трајала више од 60 година. Турци су освојене области одмах пописали. Само нахије
Трговиште, Клопотник, Долци, Морава, Вучитрн, Топлица, Лаб и област Приштине имали
су 646 села. Након освајања, Мехмед 2 је кренуо ка Солуну. Задржао се на Косову пољу, у
знак сећања на погибију Мурата 1 1389. год.

Пад Новог Брда затекла је деспота Ђурђа у Угарској, где су прављени планови о
крсташком походу против Турака. Војску је требало да спреми угарски краљ, Јанко
Хуњади, бургундски војвода, папа, арагонски краљ и српски деспот, који је обећао 10000
коњаника. Али, борбе у Угарској нису ништа обећавале. Стога је деспот отишао у Беч.
Фрањевац Јован Капистран убеђивао је деспота да пређе у католичанство. Вратио се
деспот у Смедерево разочаран. Ступио је у преговоре са Портом и почетком 1456. склопио
мир, по коме је препустио султану јужни део државе. Задржао је крајеве северно од
Крушевца и западне Мораве и за њих је сносио вазалне обавезе.судбина Деспотовине све
више се везивала за Смедерево, мада је Сребреница била деспотова и маја 1455. успео је
да одбрани од босанског војводе Петра Ковачевић. Нешто раније смедеревски двор се
измирио са Стефаном Вукчићем.

Султановим освајањем 1455. прекинута је веза између Деспотовине и Зете. И после

пораза 1452, Ђурађ је слао трупе у Зету, али његов медунски војвода Милош није могао
ништа да постигне. Победио га је 1453. Стефаница Црнојевић, који је потом потиснуо све
деспотове снаге из Горње Зете, заузео Жабљак и Подгорицу у име Млечана. Ђурђу је
остао само Медун. Почетком 1456. војвода Милош га је предао Турцима. Из пописа
крајишта Иса-бег Исхаковића види се да је 1455. године он имао пет села у вилајету
Никшића, а осталих шест су држали његови људи као тимар.

Губитком Медуна престала је Ђурђева власт у Зети. Деспотово потискивање из

Зете било је последица ширење млетачке власти, али на првом месту уздизања
Црнојевића. Венеција је држала обалски појас, а власт у залеђу био је у рукама
Црнојевића. Тако је било и после 1455, када је Стефаница са зетским збором, који су
чинили представници 51 општине ини дружине, формално признао млетачку власт над
Горњом Зетом. Стефаница је постао неоспорни господар својих поданика. Тако су
Црнојевићи избили на прво место у политици Зете. Планински крај Горње Зете, са
успоном Црнојевића, почео се називати Црна Гора.

Током зиме 1455/56. почеле су припреме у Турској за рат. Султан је тражио помоћ
од босанског краља, херцега Стефана Вукчића, војводе Петра Павловића и др. Војску су
водили најбољи султанови ратници: румелијски беглербег Караџа, заповедник јаничара
Хасан и дугих. Више десетина хиљада људи уз најбољу опрему требало је да преузме
напад на Београд, тада под угарском влашћу. Топови разних калибара довлачени су на
бојиште. Султан је располагао на бродовима, које је градио на Морави и слао на Дунав.
Требало је пресећи речно снабдевање Београда намирницама.

225
 Турске припреме нису прошле неопажено у Србији. Деспот Ђурађ је настојао да
оспособи градове за одбрану. Смедерево је опремљено храном, војском, топовима и
оружјем, тако да је турски напад лета 1456. спремно дочекан. Деспот се повукао у Угарску
да отуда помогне пружање отпора.

Београд је био у великој опасности. Премда се пролећа 1456. знало да султан хита
ка Дунаву, мало шта је учињено да му се помогне. Угари су тражили помоћ по читавој
Европи, али добијали су само обећања. Угарска је била препуштена сама себи и подршци
коју је могао да пружи папа Каликст 3. Он је упутио у Будим свог легата Карвахала са
овлашћењима да утире пут хришћанској сарадњи на војном пољу. Он је могао само да
убрза и организује крсташку војску која се окупљала у разним земљама. План да папска
флота нападне турске обале и растерети бојиште код Дунава није био остварен на време.

Јуна 1456. турска војска пред собом је имала раздељену угарску властелу, која се
само малим делом окупила под заставом ердељског војводе Јанка Хуњадија, врховног
заповедника Угарске. Краљ Ладислав је напустио земљу и отишао у Беч. Крсташка војска
је постепено стизала на ушће Саве у Дунав. Сиротиња из Чешке, Немачке, Аустрије,
Угарске, Пољске, студенти, монаси, људи невични борби са Турцима, нашли су се код
Земуна. Предводио их је Италијан, фрањевац Јован Капистран. Само мањи број крсташа
пребачен је у Београд. Главни терет борби поднела је војна посада града на челу са
заповедником Михаилом Силађијем, као и житељи града.

Најпре је нападнуто Смедерево, али је турска војска одбијена уз велике губитке.

Првих дана јула 1456. главнина султанових снага окупила се под Београдом. Операције је
лично руководио Мехмед 2. Запоседнути су сви прилази граду и размештени топови који
су даноноћним бомбардовањем рушили зидине. Турски бродови су овладали рекама и
пресекли везу са Угарском. Осећај усамљености и немогућности добављања појачања
разорно је деловао на људе. У таквим околностима, Јанко Хуњади је уз подршку деспота
Ђурђа Бранковића одлучио да предузме речни продор према Београду. Хришћанска флота
се окупљала у Сланкамену. Видну улогу у њој имали су Срби.

До одлучујуће речне битке дошло је 14. јула надомак Земуна. Силовит налет
хришћанских бродова разбио је бојни поредак султанових бродова. Развила се жестока
битка. Према ранијеm договору, у одлучном тренутку из београдске луке испловили су
чамци Срба ратника. Напали су Турске изненада и с леђа и допринеи стварању пометње.
Својом вештином задивили су Италијана Ђованија Таљакоца, који је посматрао битку.
Борба је завршена потпуном победом хришћана. Реке су ослобођене блокаде и граду је
упућено појачање.

За то време Турци су се спремали за општи напад. Јарак око града је засипан

земљом, а појачано је дејство топова. Султан је наредио да се копају подземни ходници и
минирају градске куле. Општи јуриш почео је 21. јула. Јаничари су уз велике губитке

226
успели да продру у Горњи град. Изгледало је да су Турци надомак циља. Последњи
очајнички противнапад извршили су браниоци пред свитање. Свим снагама, а посебно
запаљеним бакљама које су бацали на нападаче, одбили су турски напад. Јаничари у
тврђави су сасечени. Београд се одржао.

22. јула крсташка војска из Београда извршила је силовит напад на турске положаје
око града. У судару са турском коњицом била је тешко поражена. Према очевицу ни сваки
десети се није спасао.

Султан, и сам рањен, наредио је повлачење. Озлојеђен неуспехом, светио се својој

околини. Сви оне које је сматрао одговорним за неуспех били су погубљени.

Срби су вишеструко учествовали у борбама 1456. Деспот Ђурађ је војно и

материјално помагао браниоце Београда. У Србији је турска војска нападана на сваком
кораку. Људи из утврђених градова нападали су Турке. Сутан је био приморан да код
Рудника стави једно одељење своје војскекао заштитницу снага које су се бориле око
Београда. Угарска је привлачила Србе на своју страну. Чинио је то и вођа крсташа Јован
Капистран. Српских војника било је свуда, у Београду и око њега.

Вест о поразу Мехмеда 2 муњевито се ширила по Европи. Стизала је у све земље

Европе. Папа Калист 3 је поводом тога установио општи хришћански празник 6. августа,
који се имао поштовати у целом свету.

Београд је трпео последице напада. Глад, која се надивла над читаву јужну
Угарску, појачана је приливом људи. Крсташи су изазивали сукобе у граду, па је
Капистран предузео мере за њихов повратак. Због великог броја несахрањених лешева,
куга се брзо ширила. Епидемија је покосила и главне учеснике боја, Јанка Хуњадија и
Капистрана.

У Угарској се распламсао дубоки унутрашњи сукоб. Старо непријатељство

Хуњадија и двора, добило је нови подстицај смрћу Јанка Хуњадија. Угарски краљ се
вратио у земљу и упутио према Београду, да би га што пре одузео од породице Хуњади.
Почетком новебра 1456. супарништво странака претворило се у сукоб. Краљ Ладислав је
био ухапшен, а гроф Урлих Цељски био је посечен. Борба за власт се пренела на границу
земље. Све то отежало је положај деспота. Јесени 1456. потражио је споразум са султаном.
Његов посланик, челник Ђурађ Големовић одлази у Једрене на преговоре, али султан је
тражио превелики харач. Стари Ђурађ био је на измаку снаге. Умро је 24. децембра 1456.
у приликама које су мало обећавале за будућност Србије, још више стешњене између
турских и угарских интереса.

227
 3.17. Пропаст срске средњовековне државе

Смрћу Ђурђа Бранковића нестало је најзначајније политичке личности доба међу

Србима и балканским хришћанима. Деспота Ђурђа аследио је најмлађи син Лазар, једино
мушко дете које није било ослепљено. Од 1446, када се оженио, носио је титулу деспота и
био очев савладар. По ступању на престо, улагао је напоре да среди односе са султаном.
После пораза под Београдом, Мехмед 2 је прихватио смену на српском престолу, надајући
се да ће нови деспот, кога је из Београда узнемиравао михаило Силађи, заузети
антиугарски став. Пошто је великог везита са 20 000 војника држао на два дана хода од
Смедерева, султан је 15. јанура 1457. склопио уговор са новим деспотом. Вратио му је
очеве земље, уз обећање да га до смрти неће узнемиравати. Деспот Лазар му је био дужан
харач, нешто мањи од оног у Ђурђево време, јер није држао Ново Брдо.

Тако је господин Србљем деспот Лазар владао као турски вазал. На сређивање
односа са Портом утицала су браћа Анђелковић, један у српској, други у турској служби.
Потицали су од последњих хришћанских господара Тесалије, из породице Анђела
Филантропена. Њихов отац се настанио у Новом Брду. Оженио се Српкињом, коју су
касније турски војници са једним сином одвели у Турску. Мали Анђеловић, који је
преведен у ислам и добио име Махмуд, захваљујући способностима, примљен је у дворску
службу и спријатељио се са престолонаследником Мехмедом. Постао је румелијски
беглербег, а потом велики везир. Његов брат Михаило служио је на двору деспота Ђурђа.
1445. био је велики челник и као изасланик, неколико пута је одлазио на Порту, где се
виђао са братом. Обојица су играла значајну улогу у ратним временима, када су се лако
могла наћи један против другог. Дубровчани су се Махмуд-паши обраћали на српском,
који је поред турског и грчком, био међународни језик југоисточне Европе.

Нови деспот је обавестио Будим о уговору са Портом. У Угарској су страховали од

турског напада на јужну Угарску, јер је султан, под заштитом 8000 ратника градио шајке
на Сави с босанске стране, а у својој држави објавио позив свим хришћанима да приступе
његовој војсци. Опраштао им је раније грехове и давао велике награде онима који доведу
друге. Његови противници су сматрали да ће сакупти онолико војске колико жели. У
састав турске силе укључили су се и Срби.

И поред турске опасности, борбе у Угарској су и даље трајале. Да би осветио смрт

Улриха Цељског, краљ Ладислав је бацио у тамницу оба сина Јанка Хуњадија. Старијег је
Ладислав јавно погубио марта 1457. То је довело до рата између странка хуњадијеваца, на
челу са Михаило Силађијем, брат Хуњадијеве жене, и краља, који је због земаља грофова
Цељских био у сукобу с немачким царем Фридрихом 3 Хабсбуршким. Катарина
Бранковић, Урлихова удовица се једв држала у пролеће 1457. Како су јој оба сина, од
којих се један по деди звао Ђурђе, умрла као деца, није могла очекивати добар исходи, јер
поседи њеног мужа, по наследним уговорима, требало је да припадну Хабсбурговцима.

228
 Деспот Лазар се умешао у угарске ствари, желећи да помогне краљу Ладиславу.
Сарађивао је са његовим присталицама у Банату, који су му априла 1457. предали Ковин.
Срби су запосели и друге дунавске тврђаве, о чему сведочи летописац. Деспотова војска је
продрла дубље у Банат, али је крајем маја 1457. потучена на Тамишу. Противничка страна
је држала Ердељ и област око Темишвара. Побрешки (летописац овако означава градове
око Ковина) градови су остали у саставу деспотовине око годину дана. Повратио их је
Михаило Силађи после Лазареве смрти. Тако се, први пут у средњем веку, српска граница
померила на леву обалу Дунава, у време када се српска држава налазила пред коначном
пропашћу.

Иако је деспот успевао да градове у Банату држи под својом влашћу, није успео да
се сложи са најбљижим сараднима, са којима се разишао и тако убрзао пропаст
Деспотовине. Јерина је за живота стишавала неслогу између Ђурђеве деце. Али, исте ноћи
када је у Руднику, 3. наја 1457. умрла, њен брат Тома Кантакузин, најстарији син Гргур и
кћи Мара пребегли су султану. У Једрену су лепо дочекани. У Србији је уз деспота остао
једино слепи Стефан. Наводно је и Јерину у бекству спречио Стефан, кога ће каснији
писци оптужити да је отровао мајку. Раздор је био породични, али и политички, јер су
бегунци у Једрену били за протурску, а Лазар, његова жена Јелена и Стефан за проугарску
политику. То је открило да Бранковићи нису више били кадри да сложно бране земљу.
Град и куга су харале Србије. Народ је гледао у небо, на коме су се баш тада појавила
звезде репатице, најављујући нове несреће.

Мехмед 2 је био свестан да се ближи дан када ће Деспотовину коначно покорити.

Султан је дане проводио у Једрену, а војевање у Албанији препустио својим
заповедницима. Прваци ове земље прилазили су Турцима, а Скендербег се склањао у
планине.

И поред сређених односа са Портом, деспоту Лазару су стизале вести да султан

спрема велику војску на Србију и да посебно припрема напад за Београд. О свему томе
деспот је обавештавао Будим, али је крајем 1457. помогао Османлије да упадну у јужну
Угарску. Тада је Мехмед 2 тражио да му босански краљ преда четири града, од којих је
један био на прилазима Угарској. Ипак, 1457. султан није напао ни Босну ни Деспотовину.
Деспот Лазар је сачувао земљу у целости. Задржао је и поседе у Босни, јер је као Портин
вазал, уживао заштиту од султана.

Услед сталних упада Турака, у Деспотовини није било услова за миран живот.
Несређени односи султана и Дубровчана, омогућивали су његовим поданицима да их
нападају. Сенат је повлачио трговце из залеђа, а херцега Стефана Вукчића је молио да
пропусти трговце преко своје земље. Иако је увођењем новштина, деспот Лазар правио
сметње, Дубровчани су септембра 1457. тражили од њега и брата Стефана повластице, а са
своје стране се обавезали да наследницима деспота Ђурђа исплате очеву заоставштину.
Дубровчани су деспотовину све више убрајали у турску територију, те Сенат 1457.

229
забрањивао поданицима да иду у области под турском влашћу, као и оне који су у
вазалном односу према њима.

Деспот Лазар је умро 20. јануара 1458, када је имао око тридесет година. Два
месеца раније, новембра 1457, умро је краљ Ладислав Посмрче. Унутрашња борба у
Угарској је и даље трајала. И даље се говорило да је рат против неверника света дужност,
али званични угарски кругови су покушавали да склопе мир са султаном. Четири дана
после смрти деспота, угарски краљ постао је син Јанка Хуњадија, Матија, који је имао 14
година. За намесника му је оређен Матија Силађи. Тако је у Угарској, од које су Срби
очекивали помоћ, завладала странка против које су се борили српски владари.

Пошто деспот Лазар није имао мушких наследника, почетком фебруара 1458.
земљом је управљало намесништво које су чинили Михаило Анђелловић, Лазарева
удовица Јелена Палеолог и слепи Стефан. Анђеловић је био главна личност. Њега су
подржавали Турци, а и она српска струја која је сматрала да је боље имати владара кога ће
потврдити султан, него пасти под непосредну власт Турака. Кад се у метежу изгубио
сваки ред, грађани Смедерева признали су Михаила Анђеловића за деспота. Са тим нису
могли да се сложе Јелена и Стефан, те су се убрзо разишли. Марта исте године губернатор
Анђеловић је у Смедерево пустио субашу са одредом Турака, који су на кули изнад
градске капије истакли турску заставу, кличући султану. Становништво Смедерева латило
се оружја. Настао је покољ у коме су посечени Турци, као и они Срби који су били с њима
у савезу, а Михаило Анђеловић је заробљен.

У преврату значајну улогу имао је Дубровчанин Дамјан Ђурђевић, коме је

поверено да чува заробљеног Михаила. Његова добра су заплењена и дата властели
противничке стране, углавном великом логотету Стефану Ратковићу. Начелство српско је
примљен слепи Стефан, који је признат за деспота. Он је наставио да влада са снахом
Јеленом. Али, догађаји у Смедереву су покренули Турке, пре свега румелијског беглербега
Махмуд-пашу, који је допао затвора. Борба за власт у Смедереву давала је прилике не
само Османлијама, већ и осталим суседима Деспотовине да се боре за њене остатке.
Босански краљ Стефан Томаш је, одмах после смрти деспота Лазара, заузео Сребреницу и
11 тврђава. Пет је дао Станчићима, а четири Ковачевићима. За себе је задржао Србреницу,
Зворник и Теочак. Источна граница Босна је померена на Дрину.

Водеће угарске личности су хтеле да се докопају дела деспотовине. У Будиму се

причало да је деспот Лазар оставио своју државу папском легату. Зато је убрзо после
Лазареве смрти у Београд стигао кардинал Карвахал, али се необављена посла вратио у
Угарску. У Смедереву је била јака проугарска струја, али Срби нису могли потпуно да
прекину са Турцима, ако су желели да очувају своју државу. Кардиналов план је за њих
био неприхватљив. Упрони кардинал је и даље сакупљао крсташе, а издејсвовао је да
папска курија узме у заштиту Србију, али то није имало већег значаја. Михаило Силађи се
спустио са војском на југ, желећи да брани Београд и да се бори за остатке деспотовине.

230
Рачунало се да ће Турци, уз помоћ Срба, напасти Београд и провалити у Угарску. Марта
1458. Силађијева војска била је на Дунаву, а на запад су стизали извештаји да се за
деспотове градове на северу боре султан и Силађи, и да је питање ко ће их пре заузети.

Силађи је распоредио око 8000 својих војника дуж Дунава, настојећи да спречи
прелаз Турака преко реке. Он је највише боравио у Београду, који је утврђивао, а његово
присуство је утицало да се Силађи збаци са власти. Од Лазареве удвоице је тражио да му
уступи Деспотовину, а за узврат нудио поседе у Угарској. Преговори су текли споро, јер
Срби нису веровали Угрима. За време преговора, Силађи је заузео три деспотова утврђења
на Дунаву. Срби су нудили само Голубац. Силађи је нудио имања којима је управљала
Хуњадијева удовица, а она није хтела никоме да их уступа.

Док су Угри хтели Деспотовини да добију дипломатским путем, Турци су почели

систематски да је освајају. Марта 1458. прошли су кроз земљу све до угарске границе. Са
собом су водили слепог Гргура Бранковића, кога су хтели да поставе на деспотски престо.
Уз њих је био и Гргуров ванбрачни син. Освајање је руководио Махмуд-паша Анђеловић.
У Крушевац је довео велики број бродоградитеља из Цариграда и Галипоља, да би
градили бродове које је намеравао Моравом да спусти до Дунава. Већ 10. маја освојио је
манастир Ресаву, коју летописац назива град. Затим је пала Бела Стена код Ваљева и
Жрнов на врху Авале. Хтео је да осојио Београд и Смедерево. Потом је заузео град
Вишесав у дунавском теснацу, а у августу Голубац, где се налазио најзначајнији прелаз у
Угарску. Избијањем на Дунав, крајем лета 1458. Турци су завршили ратовање у Србији. У
новоосвојене крајеве су одмах доведене труске субаше и чиновници. Судбина
Деспотовине била је решена, а после збацивања Михаила Анђеловића, удовица Јелена и
Стефан су се у престоници одржали годину дана, али је земља била у султановим рукама.

Дубровчани су салетали Мамуд-пашу, како би обновили добре односе са Портом,

прекинуте после Дуге војне и средили свој положај у Турском царству. У пролеће 1458.
сенат је упутио султану посланике, рачунајући на помоћ Гргура и Маре Бранковић. Али,
посланике је 8. маја примио Махмуд-паша у селу Суботици код Ресаве. Као услов за
склапање мира тражио је плаћање харача и исплату дуговања. Посланици су се вратили у
град, да би од сената добили нова упутства, а потом поново кренули ка паши и у августу
наставили преговоре у његовом логору крај Ниша. Подмићивали су га све већим
поклонима, али су морали да пристану на плаћање харача у износу од 1500 дуката
годишње. Затим их је султан примио у Скопљу и октобра 1458. издао повељу. Од 1458. је
редовно плаћан годишњи данак, који је са 1500 порастао на 12500 дуката, и у том износу
плаћан све до пропасти Дубровника. Овим је Дубровник избегао освајање, а његови
поданици могли да наставе своје послове у Србији.

Султан је Махмуд-паши препустио освајање Деспотовине, а сам је отишао на

Пелопоез да се бори против браће Томе и Димитрија Палеолога, који су били у сукобима,
Мемед 2 је пролећа и лета 1458. освојио цео Пелопонез и велики део становништва

231
преселио у Цариград. У Атини је примио кључеве града и тако завладао највећим
средиштем старе Грчке. Домаће православно становништво је било задовољно, јер је
пропашћу породице Аћајуоли престала власт католичког свештенства.

И браниоци Смедерев су више желели да прихвате Турке, него неизвесну потпору

Запада. Од Угара се и даље очекивала помоћ, али је неповерење према северном суседу
расло, јер раздори у краљевини нису престајали. Лета 1458. против краља Матије скована
је завера, у којој је узео учешћа и Михаило Силађи, због чега је напустио јужну границу.
Измиро се са краљем, али се морао одрећи губернаторског положаја. Вест о паду Голупца
изазвала је велику забринутост на угарском двору. Краљ је са војском кренуо на југ. Да би
спречио пад Смедерева, упутио је Силађија према Ковину. Већ у септембру 1458. Турци
су провалили у Срем, опљачкали и спалили Митровицу. Угарска војска их је уз одбацила
преко Саве. Ипак, Угри нису могли да наставе ратовање у Србији, јер је Махмуд-паша
тамо држао велику војску. Снабдео је и градове на Дунаву и припремио их за одбрану.
Стога су угарски чиновници наставили раније преговоре. Тражили су од слепог Стефана
да преда Смедерево у замену за поседе у Угарској, како би га Угри претворили у
пограничну тврђаву. И поред обећања да ће им Смедерево вратити кад Србија буде
ослобођена од Турака, преговори ни овога пута нису успели. Силађи и његови људи
оптуживали су Србе да се не боре против Турака, а султан је Србима замерао због
договарања са Турцима.

Деспот Стефан је покушавао да успостави везе са Турцима, али је више очекивао

од Угара. Слао је посланике у Будим да моле за помоћ, али је нису добили, иако су водће
личности биле на српској граници. Октобра 1458. у Београду су боравили краљ Матија,
папски легат Карвахал с крсташима и Михаило Силађи са својим трупама. Ту су се
распламсали стари сукоби. Оптужујући Силађија за учествовање у завери , краљ је
наредио да се ухапси, намеравајући да га погуби. Летописац је забележио да је краљ
свезао Михаила Силађија, у српским народним песмама познатог као Михаило
Свилојевић.

Након утврђивања јужне границе, краљ Матија се повукао у Сегеди, где је у

децембру 1458. и јануару 1459. одржан државни сабор на коме је одлучено да сви
становници краљевине морају учествовати у одбрани јужне границе, посебно Беграда.
Сабору је присуствовао и босански краљ Стефан Томаш, како би са краљем решио српско
питање. Током 1458. вођени су преговори о удаји најстарије кћерке деспота Лазара за
Томашевог сина Стефана. босански краљ је веровао да ће овом женидбом добити
деспотовину у посед. Стога му није одговарало да се у Смедереву учврсти на влассти
мушки члан породице Бранковић, већ да господар остане Јелена Палеолог, која је
пристала на брак. Преговоре са Босанцима водио је у име смедеревског вора велики
логотет Стефан Ратковић, кога је Томаш наградио поседима. Стефан Томаш је тежио своје
планове да оствари уз помоћ угарског краља, коме се потчинио и обећао у јесен 1458. да
ће кренути у рат против Турака, иако је од пролећа те године био Портин вазал. Матија
232
Корвин је прихвтио предлоге Стефана Томаша, надајући се да ће уједињењем Србије и
Босне се створити јачи одбрамбени појас према Турцима. Договор у Сегедину је
постигнут. Стефан Томаш се одметнуо од Порте, а угарски краљ се обавезао да ће бранити
Босну. Деспотовина је препуштена у мираз Стефану Томашу, који је уз њу добио и
деспотске поседе у Угарској. Именовање заједничког владара Срба и Босне, било је
наизглед лако, јер сви босански краљеви, почев од Твртка 1 били су најпе краљ Срба, па
тек Босне и других крајева.

Матија Корвин је тражио од Стефана Томаша да што пре оде у Србију. Стога је он
пожурио у Босну, где су Турци опседали град Бобовац, где је био његов син , и Врандук,
где је био његов брат. Ипак, стриц и синовац су успели тајним путем да се извуку и у
пратњи угарских трупа стигну у Смедерево. 21. марта 1459. Стефан Томаш је примио
начелство српско. 1. априла венчао се Лазаревом кћерком. Тако су преостали делови
деспотовине добили новог владара, кога је, како наводе извори, угарски краљ наименовао
за српског деспота.

Препуштање Србије Босанцима било је уперено против деспота Стефана, који је

господарио у Смедереву. Он је збачен са власти 8. априла и протеран из отаџбине. Тако је
мушка лоза породице Бранковића престала да влада Србијом. После протеривања из
отаџбине, слепи Стефан је отишао сестри Катарини, удовици Улриха Цељског, а затим је
прешао у Албанију, где се оженио кћерком Аријата Комнина. Одлазио је у Венецији, али
је највећи део живота провео у Фландрији, у једном оронулом замку крај Удина, који је
носио име Београд. Проводио је дане у беди и писао писма господарима по Италији.
Живео од милостиње коју су му слали папа, Млечани и Дубровчани.

Стефанов слепи брат Гргур остао је да живи у Турској. Доласком Стефана

Томашевића остало је без значаја. Мехмед 2 се спремао да заузме Смедерево. Гргур је
1459, преко посланика, подигао у Дубровнику, преостали депозит који му је отац оставио.
Замонашио се, и убрзо, 16. октобра 1459, као калуђер Герман, умро. Сахрањен је у
Хиландару. Његова сестра Мара наставила је да живи у Турској и уживала заштиту
Мехмеда 2, који је у повељама назива мајком, а марта 1459. потврдио јој је куповину
манастира Св. Софије у Солуну. Мара се настанила у Јежеву, у серском крају. Штитила је
светогорске монахе, а њеним залагањем постављено је неколико цариградских патријарха,
од којих су неки били Срби. Посредовала је у сукобима Турског царства и Венеције.
Сахрањена је у манастиру Косинци код Драме, а њена сестра Катарина, која је дошла
сестри, у манастиру Кончи, недалеко од Струмице.

У време пропасти српске државе, нови папа Пије 2 (1458-1464) настојао је да

уједини запад. Борба против Турака била је његов животни циљ. Да би оргаизовао
крсташки рат, сазвао је сабор у Мантови, у пролеће 1459, али европски владари се нису
одзвали његовом позиву. Због тога је заседање сабора одложено на јесен. Настављајући
своју делатност, Пије 2 је пажњу посвећивао Угарској, где се почетком 1459. Матија

233
Корвин борио за опстанак. Незадовољни великаши су признали за угарског краља
Фридриха 3 Хабсбуршког, а у марту је крунисан старом угарском круном, док је априла
потукао Матијину војску. Пије 2 је настојао да их измири, а свом легату у Угарској је
наложио да продаје опроштајнице за борбу против неверника. Обавезао је фрањевце да
проповедају крсташки рат. Али, сви напори папе Пија 2 нису могли спасити српски народ.

У Смедереву је владао Стефан Томаш, уз кога је био стриц Радивој, који је некада
полагао право на босански престо. Нови деспот није био радо прихваћен. Као
представника угрског краља, није га примила турска струја међу Србима. С обзиром да
летописац истиче да су деспота Стефана Бранковића из отаџбине прогнали злочести
неверници, може се закључити да католика Стефана Томашевића ни остали Срби нису
радо прихватили. Његова владавина је слабо позната и трајала је непуна три месеца.

Доласком Стефана Томаша на српски престо повређена су права Турака, јер је у

земљи која се сматра сигурним пленом султана, владара поставио угарски краљ. Мехмед 2
се спремао да освоји остатке Деспотовине. Марта 1459. у Угарску су стизали извештаји о
томе како су његове трупе приспеле у Крушевац. Причало се да је дошло више од хиљаду
бродоградитеља Грка, Турака и других странаца. Ускоро је стигао султан са беглербегом
Румелије. Без отпора је прошао кроз Србију и стигао до Смедерева. Нови управљачи су,
без пружања отпора, повели преговоре о предаји града. С Турцима је у име младог
деспота преговарао стриц Радивој. Споразум је постигнут. Допуштено је Босанцима,
младој деспотици и Лазаревој удовици Јелени да напусте град, док је угарска посада
заробљена. Турци су ушли у Смедерево, поскидали црквена звона и цркве претворили у
џамије. Српска престоница је постала седиште смедеревског санџака, за кога је постављен
Мехмед-бег Минетовић.

Пад Смедерева је изазвао велико узбуђење на Западу. Краљ Матија и папа

оптуживали су Босанце да су за новац предали Смедерево. Има и вести да су и сами
грађани изашли у сусрет султану и предали ми кључеве града. Угарски краљ је запленио
добра српских деспота у Угарској.

Од свих балканских народа, Срби су пружили највећи отпор Турцима, али их није
могао зауставити. Разједиње балканске земље замењене су јединственим Осамнским
царством. Падом Смедерева 20. јуна 1459. за Србе је почело вековно ропство.

3.18. Кретање према северу

Након пада Смедерева 20. јуна 1459. српски народ се делио на оне под влашћу
турског султана и оне под влашћ угарског краља. Велики део Срба остао је на подручју
под турском влашћу, а део је отишао на север, преко Саве и Дунава. Сава и Дунав су шест
деценија биле поприште огорчених борби. Обе државе су имале тврђаве за одбрану и

234
надзирање границе, и базе за упаде на непријатељску територију, али и слабе тачке кроз
које се лако могло пробити.

И пре и после 1459. српски народ је прелазио Саву и Дунав. Оне су представљале у
неким периодима границу, а некада су обале обе реке биле укључене у састав једне
државе, као у време постојања Мачванске и Браничевско-кучевске бановине. Сава и Дунав
су утицали и на етничку диференцијацију становништва, иако нису представљали оштру
етничку границу. Северно од Дунава и Саве био је од раног средњег века јак словенски
супстрат, који је оставио трагове у топонимији. Ипак, векови мађарске политичке власти и
утицај католичке цркве, удариле су печат на ово становништво и продубила разлику
између овог и становништва које је живело јужно од Дунава и Саве.

Привремена мађарска власт над Мачванском и Браничевско-кучевском бановином

није имала такве последице. Предели у Посавини и Подунављу били су далеко од
матичних области Угарске и тако није било услова за колонизацију области јужно од
поменутих река. У Мачву и Браничево доспевале су угарске војне посаде и чиновници.
Без обзира на њихову бројност, они су се ту само привремено задржавали и нису могли
изменити етничке односе. Али и предели уз Саву и Дунав су све до 13. века били ретко
насељени. Када је узело маха насељавање, становништво је долазило из суседних српских
области. Држава краља Драгунтина је обухватала Посавину и Подунавље, олакшавајући
тиме колонизацију овог подручја Србима.

У српским и угарским повељама из друге половине 14. века топоними, хидроними,

имена искључиво су словенкса, тј. српска. Повеља краља Жигмунда из 1392. набраја 12
дистриката на простору од Саве до Рудника и Повлена и сви имају словенска имена.
Имена села између Мораве и Кучаја у Браничева, у повељи кнеза Лазара за манастир
Раваницу, такође су српска.

Град Сирмиј и подручје овостраног и оностраног Срема припадали су после 1018.

Охридској архиепископији. Католичка епископија за Срем основана је 1229 и имала је два
каптола, један у Баноштору, а други у Св. Иринеју, у данашњој Мачванској Митровици.
Ова епископија била је потчињена архиепископији у Калочи. У манастиру Св. Димитрија,
потчињеном Цариградској патријаршији. били су грчки и словенски монаси у првој
половини 14. века. Католичанство је продрло у Мачву, Београд, Голубац, али ти градови
нису били везани са угарском црквеном организацијом, већ су бар до 1342. били
потчињени которском епископу, који је имао јурисдикцију над саским и приморским
католичким парохијама у Србији. Крајеви јужно од тих градова били потчињени српској
цркви. Припадност српској цркви, трајно је деловала на повезивање становништва ових
крајева са српским политичким и културним средиштима.

Сава и Дунав су раздвајале, и пре 1459, две зоне различитог система управе. Када
су мачва и Браничево били у саставу српске државе, у њима је систем управе био исти као

235
и у осталом делу српске земље. То се запажа у доба Стефана Лазаревића, када су уведене
власти, као административне јединице. И у време када је угарска власт прелазила јужно од
Дунава и Саве, управни систем северно и јужно од ових река није био исти, јер у
пределима јужно нема жупанија. Бановине су имале изразито војно уређење. Дистрикти
који се спомињу у Мачви настављају стару поделу на жупе.

Дуж угарске јужне границе, наспрам територије српских деспота, простирале су се

вуковска, сремска, ковинска и крашовска жупанија. Сремска жупанија је обухватала
простор између Саве и Дунава до линије нешто западније од Митровице, која га је делила
од Вуковске жупаније. У саставу Ковинске био је већи део данашњег Баната, док је
крашовска обухватала простор данашњег граничног подручја Србије и Румуније, до
подножја Карпата. Иза њих биле су бачка, торонталска и тамишка жупанија. Дуж Саве и
Дунава било је места за прелаз и трговину, а посебно су значајне ковинска и митровичка
скела. Митровица је, до великог страдања после Никопоља, имала колонију Дуброчана.у
15. веку опао је трговачки значај Митровице.

Ковин је стекао трговачки значај јер је на десној обали Дунава почињао

Цариградски друм, долином Мораве, ка Солуну и Цариграду. Турци су, и пре освајања
Деспотовине, настојали да њихови трговци могу пословати у Ковину, Северину и
Карансебешу.

Београд је у 15. веку био најважније место које је повезивало делове северно и
јужно од Дунава и Саве. За време деспота Стефана, град се развио у велико привредно
средиште, које је привалчило и Дубровчане. Када се вратио под угарску власт,
преовладале су војничке функције, а привредна активност се пренела у Смедерево, преко
Ковина, добро повезано са Угарском. Важну улогу у трговачком промету са севером
имало је и Браничево, које је још 1437. представљалу богату варош. Мањи тргови били су
Кисељево на Дунаву и Заслон на Сави.

У условима добре повезаности јужних и северних обала река било је могуће

пресељавање становника из јужних, добро насељених, али угрожених области, у
заштићене северне области. Периоду уз Саву и Дунав представљали су сигурне области у
првој половини 15. века и били далеко од главних путева продирања. Мало је података
који говоре о преласцима српског живља северно од Саве и Дунава пре 1459. Могу се
распознати два тока сеоба: један, тих, постепен и континуиран и једва приметан у
изворима и други боље осветљен, динамичан и испрекидан. Први је обухватао веће групе
становника који су били непознати. Други су чинили малобројни истакнути појединци са
врхова феудалног друштва, чијим су деловањем настајали документи, који су привлачили
пажњу савременика. Та два тока нису ишла у истим правцима, нити су имали исте узроке,
али су оба водила крчењу путева ка просторима на којима се одвијала каснија српска
историја.

236
 Равни јужни део Срема био је посебно привлачан. Поред тога, Срем је био изузет
од знатније мађарске колонизације, а број словенских житеља успоравао је и отежавао
њихову асимилацију. Досељеници из Србије и Босни су се на том простору највише
издвајали вером и културом. Захваљујући верској разлици, дошљаци би први били
забележени.

У четвртој деценији 15. века у Срему је боравио фрањевачки проповедник Јаков из

Марке. Дошао је у сукоб са локалним црквеним властима. Противници су му оспоравали
прави да у Срему врши своју мисију. Фра Јаков се обратио црквеним и световним
властима. Жупан пожешке жупаније и један локални великаш издали су сведочанства у
којима се наводи да већину становника чине Рашани и Босанци, измешани са
хришћанима-католицима, а наводи се да и јужно од Дунава живе измешани Рашани,
босански јеретици и хршћани.

Ови подаци који говоре о присуство православних у граничном подручју,

потврђују подаци у судбини Ковина. Почетком 15. века у Ковину живе српски
становници. Србима су насељена и селишта Баваниште и Скореновац, које је Ковин добио
1405. од краља Жигмунда. Трговачке повластице подстицале су напредак. Међутим, још
приликом освајања Смедерева 1439. турска војска се пребацивала преко Дунава и
пустошила те области. Тада је страдао Ковин, а знатан део становника је одведен у робље.
Део становника који је избегао заробљавање пошао је у унутрашњост Угарске. Погодно
место за насељавање било је велико дунавско острво Чепелу, јужно од Будима, на пустом
селишту уз цркву Светог Аврама. Краљ Владисла 1 Јагелонац им је 10. октобра 1440
доделио то земљиште и потврдио повлстице.

Слична судбина морала је задесити и друга насеља у време турских освајања

1438-9. Један савременик бележи да је из деспотове државе у ропство одведено око 60000
људи. Свакако су тада мање групе Срба потражиле уточиште на левој обали Саве и
Дунава. Једна већа група Срба подсвојим судијама или капетанима, који су се звали
Ђорђе, Павле и Радислав и војводом Јаковом, стигла је у средишње области Угарске, али
путевима уз Тису. Ови Срби имали су статус краљевских Рашана и вероватно су били у
служби краља, и под његовом непосредном влашћу. Војвода Јакша се касније вртио у
Србију и био у служби деспота Ђурђа. Група Срба помиње се у Вилагошу 1453. Једно
село са српским именом забележено је 1454. у далекој хевешкој жупанији.

Истакнута властела имала је боље услове за кретање и пресељење. Они су имали

повољне услове да у туђој срединии нађу услове који су одговарали њиховом положају и
потребама. У кругу феудалаца, најранији досељеници су били Вукашинови синови
Андрејаш и Дмитар. Они су пролећа 1394. напустили очеве земље и преко Дубровника,
где су примили део очевог сребра, отишли у Угарску и ступили у службу краља Жигмунда
Луксембуршког. Андрејаш није био жив после 1399. Димтар је 1399. долазио у Дубровник
по део заоставштине који је припадао Марку. У периоду од 1404-1407. велможни и

237
поштовани Дмитар, син краља Вукашина, био је кастелан Вилагошвара и кастелан
зарандске жупаније. Дмитар је уживао велико краљево поверење и добро послужио
Жигмунду који је тих година учвршћивао своју власт. Из каснијег времена нема података
о Дмитру, па се не зна да ли је оставио наследнике.

Почетком 15. века и деспот Стефан је ступио на угарско тле, суочен са бројним
опасностима, признавши врховну власт угарског краља Жигмунда крајем 1403. или
почетком 1404. год. Добио је Београд и територије које су биле јабука раздора Србије и
Угарске. Како би га још више везао за себе, краљ Жигмунд га је 1411. учинио угарским
великашем и државним достојанствеником, дарујући му бројне поседе у Угарској и тиме
што му је поверио власт наследног жупана у неким жупанијама. Није сачувана повеља
којом је краљ Жигмунд обдарио деспота, те се његови поседи могу реконструисати
делимично на основу каснијих докумената.

Захваљујући извештајима о увођењу деспота у посед сачувана су само два

комплекса великог деспотовог властелинства у Угарској. Један је био око града Дебрецина
у средишњем делу Угарске и састојао се од града, трговишта Бесермењ и 34 села у у
бихарској и саболчкој жупанији. Други посед је у источној Угарској, у сатмарској
жупанији и обухватао је 15 села и селишта, али је имао важне рударске градове-Сатмар,
Немци, Нађбању и Фелшебању. Деспоту је било поверено управљање сатмарском,
бодрошком и торонталском жупанијом, у којима је добио поседе. У бодрошкој жупанији
били су Апатин и Арањан, где је било седиште деспотовог заступника, а у торонталској
град Бечеј и трговиште Бечкерек. Не зна се да ли су овом језгру припадали и поеди у
бачкој жупанији и у Срему, забележени у документима из времена Ђурђа Бранковића.

На дароаним поседима деспот Стефан је уживао иста права и приходе као угарски
краљ, док су били у његовим рукама. Примао је дажбине становника, путне царине,
царине на трговима, регална права од турских производа. Били су то значајни приходи,
али деспот је био суочен са задацима да сачува и заштити своја добра. Деспот је
прихватио и затечено особље које су чинили заступници и службеници сразних врста,
управних чиновника и већника у градовима, који су уживали посебну аутономију. У
господарењу овим областима, деспот је био везан законима и правним обичајима који су
важили на угарском тлу, а као угарски великаш био је укључен у државни сабор, у групе с
којима је владар стварао и спроводио своју политику и у правосудни и управни систем у
оквиру жупанија.

Поседи у Угарској су припадали другом организације феудалног друштва. Деспоти

нису у истом својству и на истоветан начин владали својом државом и господарили
поседима у Угарској. У свом политичком деловању нису до краја одвајали једно и друго
подручје своје власти. Средствима које су поседовали на једној страни, служила су им за
решавање проблема на другој страни. Из редова својих угарских племића деспот није
одабирао своје службенике и чиновнике на угарским поседима, већ и канцеларе и

238
посланике вичне латинском језику и западњачким обичајима, неопходне у његовим
државничким пословима. Угарске племиће деспот је користио и у ратовима са Турцима.
На другој страни, деспот је људе из Србије користио на поседима у Угарској. Заступник
деспота Стефана у торонталској жупанији звао се Брајан, кастелан града Вилагоша у
време деспота Ђурђа био је Влатко, а његов заменик Брајислав.

У време краља Жигмунда није било правних сметњи премештању српске властеле
на поседе у Угарској, али у време краља Алберта појавила се тежња да се спречи довођење
странаца на државне функције и поседе у Угарској. Краљ Алберт се 1439. обавезао да неће
странцима давати државне службе, поседе ни приходе. Једна одредба прописивала је да
деспот Србије и гроф Цељски неће своје поседе и градове уступати дошљаццима или
странцима, већ само Угрима. Али, у временима насталим после смрти краља Алберта и
краља Владислава није се много обазирало на прописе. Оживљавање опустелих села
спадало је међу најважније задатке феудалних господара. Нема података о
колонизационим мерама српских деспота, али је врло вероватно да су својим поданицима
из Србије насељвали запустеле поседе и обнављали пољопривредну производњу. У
областима средњег тока Тисе, града Вилагошвара и у Банату поклапају подаци о
деспотским поседима и помени већих група Срба пре пада Деспотовине и у првом
периоду турске власти.

Поседи деспота Стефана Лазаревића прешли су у руке деспота Ђурђа, захваљујући

споразуму којим је Стефан обезбедио свом наследнику власт. Након споразума у Тати
1426. краљ Жигмунд је свакако издао повељу којом је поседе деспота Стефана пренео на
Ђурђа Бранковића, али она није сачувана. Све поседе деспота Стефана затичемо и код
Ђурђа Бранковића.Из времена деспота Ђурђа имамо податке о мањим поседима
неколицине српских великаша. У ковинској жупанији је 1429. српски барон Владислав,
држао је посед, који се 10 година касније налазио у рукама војводе Михаила. На
теритроији Баната поседе су имали и протовестијар Богдан и челник Радич, који је
поседовао и Купиник у Срему.

У време Ђурђа Бранковића увећали су се деспотски поседи у Угарској. Неке је

деспот добио новим даровницама, а неке су у његове руке прешле као залог. У Угарској,
као и у другим земљама, поједини грдаови и поседи, или права појединца у њима,
привремено су залагана и остајала код повериоца до исплате дуга. Тако је од краља
Жигмунда деспот Ђурађ добио у залог властелинство Хевизвелђ, у непосредној близини
Будима, од 10 села. Новом даровницом, деспот је добио градове Мункач и Берег, а можда
и Токај, Таљу и Регец у области горње Тисе. Од краља Алберта деспот је добио
Вилагошвар, у коме је кастелан био Дмитар Краљевић. Ђурађ је имао палату у Будиму.

Након смрти краља Жигмунда, деспот Ђурађ се морао ослањати на своје снаге да
би заштитио поседе у Угарско и није могао да избегне да буде увучен у размирице и
страначке борбе. И у мирним временима деспот је долазио у сукобе са својим суседима

239
око међа и напада људи са различиих властелинстава. Појављао се и као тужитељ и као
туженик пред краљевим судом. Већина докумената о деспотским поседима потичу из
оваквих спорова. Некада су избијали и већи сукоби. Комлепкс села Хевизвелђ, који је
краљ Жигмунд заложио деспоту Ђурђу за 5000 златника, краљица Јелисавета и краљ
Алберт дали су угарском великашу Стефану Розгоњу у пролеће 1438, знајући да се ти
поседи налазе у рукама деспота. Розгоњ се жалио краљу да деспот неће да прими новац и
да његови људи пустоше поседе које треба да предају. Али, деспот Ђурађ није добио ни
најмањи део суме. Тек априла 1439. добио је половину суме, до краја године још 1500
златника, а остатак је у јануару 1440. опростио на молбу прелата и барона.

Након смрти краља Алберта, настала је борба између Јелисавете и пољског краља
Владислава Јагелонца, око угарског престола. Деспот Ђурађ се замерио обема странама, и
покушао да свог сина Лазара прогура на угарски престо, женидбом са Јелисаветом, али
она није хтела да чује да се уда зашизматика. Деспот се замерио краљу Владиславу, јер
није био на његовом крунисању, а краљ је деспота сумњичио да је био у дослуху са
Турцима. Због свега тога, деспот је по краљевом схватању починио неверу и краљ је био
овлашћен да му узме поседе. Сачуване су повеље којима Владислав 1 палате у Будиму,
Дебрецин и његово властелинство, Вилагош и неке друге геспотове поседе поклања
својим присталицама.

Али, деспот се до средине 1441. покорио краљу, тако да је краљ наложио

становницима Дебрецина и Бесермења да се пкравају деспоту. Убрзо су деспоту враћени
и други поседи и почела је сарадња између деспота и краља, која је довело до похода
против Турака 1443. и обнове Деспотовине 1444. Деспо Ђурађ је имао обавезу да
финансира део војске. Ђурађ је у лето 1444. наградио Јанка Хуњадија за велике заслуге и
трошкове у висини од 92 000 златника, које је поднео у току 1443. и 1444. год, тако што му
је уступио Вилагошвар са рудницима, трговима и селима.

Хуњади је заузео и неке друге деспотове поседе у Угарској. Деспот се није

прикључио Хуњадију у јесен 1448, а Хуњадијева војска је пустошила српску територију
док је ишла у сусрет Турцима. Након пораза на Косову, деспот је Хуњадија затворио и
држао га заточеног све док се са представницима сабора није договорио око надокнаде
штете. Након повратка у Угарску, Хуњади је водио изразито непријатељску политику
према деспоту, оптуживши га за сарадњу са Турцима и предају неких угарских племића
њима. Као заступник малолетног краља, Хуњади је осудио деспоа на конфискацију поседа
и почео је да издаје повеље којим је његове поседе даривао присалицама. Први талас
непријатељстава био је окончан споразумом склопљеним 9. маја 1450. по коме је деспот
препуштао један део поседа, који су тада били у власти Јанка Хуњадија, док не исплати
дуг од 155 000 златника. Ускоро су непријатељства опет почела, и пролећа 1451. опсела
Вилагошвар.

240
 Посредници који радили на измирењу деспота Ђурђа и Јанка Хуњадија,
предложили су да се клопи уговор о браку унуке деспота Ђурђа Јелисавете, кћери Улриха
Цељског и Катарине Бранковић и сина Јанка Хуњадија, Матије. Уговором су били
обухваћени и деспотски поседи у Угарској. Деспот Ђурађ се обавезао да ће Хуњадију
препустити и други део својих поседа, уколико не буде кадар да оствари уговорени брак.
Након одбијене опсаде Београда 1456, уследили су крвави обрачуни: убиство Улриха
Цељског, убиство Хуњадијевог шурака Ладислава Силађија, рањавањ деспотаЂурђа.
Деспот се ослободио из руку Михаила Силађија када је обећао велике суме новца и део
поседа у Угарској.

После смрти деспота Ђурђа положај деспотових поседа знатно је отежан. Поседи
су прешли на Лазара, који је успео да учврсти свој положај у Банату освајањем Ковина и
околних градова. Али, српска војска у Банату је била потучена. 1458. умро је деспот
Лазар, а Хуњадијев син Матија постао је краљ Угарске. Он је сматрао да после смрти
деспота Лазара сви деспотски поседи у Угарској припадају њему. У априлу 1458. рачунало
се да Бранковићи немају поседе у Угарској. Стављено им је у изглед да неке поврате,
уколикопредају Смедерево и Голубац, али Хуњадијева удовица се томе оштро
успротивила. Тако су Бранковићи остали без имовине када су Турци дошли пред зидине
Смедерева.

3.19. Српска властела у борби за обнову Деспотовине

Мало се зна шта се дешавало са српском властелом у тренуцима коначног турског

освајања Деспотовине. Најпре се мислило да је освајач искоренио читав владајући слој, а
касније се, под утицајем података о хришћанима спахијама, нагињало схватању да је
властела знатним делом ступила у службу освајача. И у једном и у другом погледу има
истине, али он описују верно шта се дешавало у српском друшту од 1455-59. Османлије су
користиле и методе суровог обрачунавања, али и лукавог примамљивања према свим
друштвеним слојевима. У време турског освајања наилазимо на примере пустошења
градова и одвођења становника у робље, посебно виђенији становници су били на удару,
јер се за њихов откуп могао добити новац. Али, стоје и примери где Османлије
дозвољавају браниоцима да напусте град, штеде становништво, примају у службу и
додељују му поседе. Бившим владарским породицама омогућавало се после предаје да
живе под султановом заштитом и материјално обезбеђени. Ипак, повлашћени положај
хришћанске господе није дуго трајао. Једни су прихватили ислам и били интегрисани у
османлијску феудални систем, други су падали у немилос и били искорењивани или
изумирали у анонимноси. Србија није била изузетак.

Упадљиво је да нема вести о бежању великаша у Угарску у пролеће 1459. чланови

породице Бранковић разишли су се из Смедерева још пре 20. јуна 1459. и потражили
склониште у туђини. После устоличења босанског краљевића за деспоту, слепи Стефан

241
био је изгнан из отачаства. Његов ослепљени брат Гргур је напустио Србију после
неуспелог покушаја да као деспот завлада у Смедереву, у пролеће 1458. Живео је код
сестре Маре, која је у серској области раније добила поседе за издржавање. После пада
Србије, Гргур се замонашио у Хиландару и као монах Герман у октобру исте године.
Марино властелинство у Јежеву послужило је као уточиште Марином ујаку Томи
Кантакузину, а касније и Мариној сестри Катарини Кантакузини, бившој грофици
Цељској. Мара се старала да помогне светогорским манастирима, уплитала се у црквену
политику у Цариграду, одржавала везе са својим рођацима, а била и посредник између
Турске и Венеције. Лазарева удовица Јелена живела је неко време са Маром, затим је
прешла код оца на Мореју, а потом после пада Мореје отишла на Крф. Њена кћерка,
последња деспотица, отишла је у лето 1459. у Босну, где је била босанска краљица.Преко
Дубровника отишла је у Италију, након пада Босне, а потом код Маре у Јежеву.

Политичке традиције Бранковића могао је наставиди једино слепи деспот Стефан

или његов синовац Вук, Гргуров син. Пред пад српске државе они су водили различиту
политику. Стефан је предводио турске противнике, док је Вук помагао оцу да уз помоћ
турског оружја завлада Србијом. Стога је разумљиво зашто је деспот Стефан, после пада
Смедерева, отишао у Угарску, где се могао надати добром пријему пошто је пружао отпор
Турцима и пролећа 1458. преговарао са младим краљем и његовим губернатором о
одбрани остатака Деспотовине. Матија Корвин био је једини владар од кога се могло
очекивати да нешто предузме против Турака, а самим тим се и нада у обнову српске
државе везивала за њега. Стефан се у Будиму надао да ће добити део некадшњих очевих
поседа.

У јулу 1459. деспот Стефан је боравио у Будиму. Он тамо није ништа постигао. Из
Будима је прешао код своје сестре Катарине, која је била у табору краљевих противника и
безуспешно покушавала да сачува остатке мужевљевих поседа. Добијајући накнаду у
новцу, препуштала их је великашима. Крајем 1459. са сестром је слао поруке у Дубровник.
Знало се да намерава да оде у Албанију, где је имао рођаке, а под влашћу Скендербега и
других албанских великаша била је слободна територија коју су бранили уз помоћ
Венеције. Дубровчани су обећали да ће омогућити Стефану и Катарини одлазак у
Албанији. Средином 1460. остварено је Стефаново путовање. Новембра те године Стефан
се оженио Ангелином, кћерком Аријанита Комнина, господара предела Коњуха
(Елбасана), и тако постао пашеног Скендербега. Почетком 1461. отишао је са
Скендербеговом препоруком у Италију. Неко време је боравио у Италији. Скрасио се у
Београду у Фурланји, који је око 1465. купио са сестром од горичког грофа Леонарда.
Тамо је подизао децу, Јована и Ђорђа и кћи Мару, не мешајући се у политику. Одржавао је
везе са Дубровником, како би узео остатке очевог иметка. Његова беда и сиромаштво
сведоче о несигурности огромног богатства деспота Ђурђа. У Дубровнику је остало 209
литара злата које је деспот Ђурађ оставио тројици синова. До средине 1457. они су узели
своје делове. Не зна се шта се десило са делом деспотове ризнице који је пренет у

242
Угарску. Могуће да је тај новац допао у туђе руке, јер његов син, само неколико година
након пада Смедерева, није имао новца за живот племића.

Краљ Матије је сматрао да од 1459. може располагати титулом српског деспота.

Служио се њоме у погађању са ујаком Михаилом Силађијем, који је требало да постане
српски деспот, и поред права Ђурђевих наследника. То је било повезано са поседима
деспота у Угарској, које је краљ могао да дели својим присталицама. Из краљеве
даровнице из августа 1458. сазнаје се да је краљ замерао Стефану Бранковићу што се
противио предаји Смедерева Угрима, а да је Стефана Томашевића, на кога су прешла
деспотска добра, осудио због невере, јер је Турцима предао Смедерево. Али, током
следећих година, краљ Матија је променио мишљење и прихватио једног Ђурђевог
потомка као деспота Рашке и сам настојао да му нађе наследнике.

Српски деспот у служби краља Матије постао је Вук Гргуревић. После пада
Смедерева, Вук је пет година живео на турској територији у близии Иса-бега, румелијског
беглербега. Вук је у Угарску прешао у другој половини 1464. У фебруарун 1465. Вук
Гргуревић је био на страни краља Матије. У настојању да приволи угарског краља на мир,
султан Мехмед 2 се служио некима из Србије, који су писали деспоу и подстицали га да се
код краља заузме за постизање мира.

Вукова делатност првих година је слабо позната. Морао је одмах добити неке
поседе који су му служили за издржавање и прикупљање и опремање ратника. Прва
даровница није сачувана, а у оним из 1470. и 1482, када је добио нове поседе, не спомињу
се стари. У саставу његовог властелинства били су Купиник, Ириг, Беркасово, који су
некад припадали српском деспоту, те је краљ Матија, вероватно, у почетку препустио
Вуку Гргуревићу, део деспотских поседа којима је тада располагао.

У служби угарског ктаља ступили су Стефан и Дмитар Јакшића, синови или

посинци војводе Јакше, дворанина деспота Ђурђа. Јакшићи су у другој половини 1464.
добили од краља Матије властелинство које се састојало од града Нађлак у чанадској
жупанији. Јакшићи су имали свој војни одред, и заједно са Вуком Гргуревићем,
учествовали су у многим биткама и ратовима угарског краља.

Приближно када и деспот Вук Гргуревић, у Угарску је прешао и Милош

Белмужевић, који је четири деценије учествовао у борбама против Турака и других
противника краља Матије. Деловање Белмужевића може се пратити од тридесетих година
15. века. Ђурађ Белмужевић, деспотов властелин, одлазио је 1443. из Зете у Угарску, где
се спремао хришћански поход. У обновљеној Деспотовини Вук и Ђурађ Белмужевић
имали су управне дужности у Зети, где се у ратовима против Стефанице Црнојевића и
Венеције посебно истакао Милош Белмужевић, син Вука Белмужевић. Милош је био
последњи војвода Србије у Зети, који је после 1455. ограничен на тврђаву Медун, коју је
почетком 1456, са деспотовим пристанком предао Турцима. За време деспота Лазара имао

243
је поседе у Србији, након чије смрти је пао у немилост господара у Смедереву. Након тога
је живео на турској територији и код херега Стефана. У августу 1464, у време турског
ратовања у Босни, Милош је добио дозволу да се склони на дубровачку територију.
Одатле је отишао у Угарску. Из тестамента Милоша се види да је отишао у Угарску на
позив и гараните слободног боравка у Угарској. Од тада је верно служио краља и добио
градове и села у баштину.

Само најистакнутије породице оставиле су трага у изворима тог времена. Свакако

је краљу Матији прешао и део властеле која нијее достигла високе положаје. На основу
усамљеног податка зна се да је поседе у Угарској добио и Иваниш Влатковић, војвода
хумси. У Угарској се нашао и Гргур Поповић, за кога се тврдило да је рођак Бранковића. У
Срему се уздигла властетоска породица Потречића, чији је први познати члан Дмитар,
имао села у околини Земуна.

Упућивање позива са гаранцијом боравка, прихватање српске властеле и даривање

поседе, све то указује да је у интересу краља Матије било да насељава Србе у граничним
областима, јер се њиховом снагом може послужити у одбрани земље. Са друге стране,
српска властела је била свесна да на тај начин може обезбедити егзистенцију, ратовати
против Турака и радити на обнови српске државе.

Пад Србије под Турке још није прихватан као неминован. Наде у обнову српске
државе нису везиване само за велики крсташки поход, који би протерао Турке из Европе,
већ и за поход мањег обима којим би се ослободио део српске територије. Те наде су у
неколико случајева биле близу остваривања и дипломатским акцијама су поајачаване.

Српски властелини у краљевој служби јачали су одбрамбеној спосбности

граничног подручја и увећавало привредну снагу земље, насељавајући земљаке на
добијеним поседима. Српски властелини су, преко својих људи у Турској, прикупљали и
податке о стању турске војске. Као познавалац турског начина ратовања, властела је била
корисна у походима против Турака. Такође, имали су улогу посредника приликом
склапања мирова.

Борећи се читавог живота и учествујући у многим биткама, српске властела, као

Вук Гргуревић, Дмитар и Стефан Јакшић, Милош Белмужевић, прославаили су се као
истакнути ратници.

Краљ Матија је наступао као заклети непријатељ Турака. Он је често помињао

наслеђени или вечити рат, на који је био осуђен положајем своје државе. Непрекидно је
морао да се супротставља Турцима и да настоји да поврати оно што је било изгубљено.
Значајан успех постигао је у Босни. Осигурао је положај истуреног Београда. У погледу
офанзиве краљ се суздржавао, јер је увиђао да Османско царство располазе већим снагама
од његових. Сачуван је документ из седамдесетих година 15. века, где Корвин замишља
успешан поход против Турака, који се не би смео предузети без 100 000 пешака и толико

244
коњаника. Други план је предвиђао да 20 000 добро опремљних коњаника непрекидно
узнемирава турског владара. Таква војска би освојила Србију и заузела пограничне
тврђаве, одакле би лако одолевали Турцима. Али, таква војска је тражила огромне
расходе. После разиласка крсташке војсе и флоте 1464, већа хришћанска војска никад није
окупљена. Угарски краљ је остављен сам да се суочава са непријатељем. Од Венеције и
папе је добијао новчану помоћ, некада веома велике, али недовољне за велики поход.
Краљ Матија је предузимао походе за које је био сигуран да ће донети успех.

Папска столица је подстицала угарског краља на рат против Хусита у Чешкој, да би

се помогло католичкој странци и цару Фридриху 3 Хабсбурговцу. Пре него што је кренуо
у поход против чешког краља, Матија је почетком 1468. примио султановог посланика у
Великом Варадину и водио с њим преговоре. Говорило се да је султан краљу понудио
Смедерево за Јајце. Али, преговори нису имали повољан исход, а безуспешни су били и
преговори о примирју између смедеревских трупа и београдских угарских намесника.

Тада се Матија уплео у рат против чешког краља Ђорђа Пођебрада, а после његове
смрти, у марту 1471, против пољског краља Казимира и његовог сина Владимира, који је
био изабран за чешког краља. На почетку раа потчинио је Моравску, Шлеску и Лужичку
марку, али је касније трпео поразе. У пролеће 1469. Матија је изабран за чешког краља,
али је његова власт остала ограничена на поменуте територије. Противничка странка се
маја 1471. определила се за Владислава Јагелонца, јер се обавезао да ће обезбедити код
папе потврду верских слобода хусита. Владислав је имао снажну подршку свог оца.

Због рата у Чешкој, Матија Корвин је морао да често убира намете, од којих није
била поштеђена ни црква. На чело незадовољних стали су најистакнутији великаши и
прелати. Одлучивши се да збаце Матију, обратили су се пољском краљу и позвали
његовог млађег сина Казимира, да преузме угарски престо.

Краљ Матија је био у тешком положају. Касније, када се бура стишала, говорило се
да је од 75 жупанија, само 9 остало верно краљу. Обавештен о догађајима у земљу, краљ
Матија се вратио у Угарску, окружио оданом војском и придобијањем људи, расточио
језгро бунтовника. Неке је придобијао титулама, друге благим поступањем. Никола
Илочки постао је краљ Босне. У новембру 1471. пољски краљ је ушао у Угарској, али није
наишао на подршку. Заузео је известан број тврђава, али су се оне предале након што је
Казимир напустио земљу крајем те године.

245
 4. Историографија

4.1. Синтетички прегледи

Станоје Станојевић, Историа српског народа, Београд, 1908 (1910, 1920, 1926,
1982, 1993)

Ово је први целовити преглед српске прошлости. Пре њега, историју српског
народа писали су Љубомир Ковачевић и Љ. Јовановић, али су стигли до 1020. год. Према
кључним унутрашњим и спољним променама груписано је градиво. Књига је подељена на
12 одељака: Балканско полуострво пре доласка Словена, Насељавање Словена, Прве
српске државе, Зета као политички центар српског народа, Борба Зете и Рашке о превласт,
Снажење српске државе, Превласт српског народа на Балкану, Борба с Турцима, Српски
народ под Турцима, Борба српског народа против Турске и Аустрије, Културни и
политички препорђај српског народа, Културно јединство српског народа, издање из 1926.
садржи и главу Србија ослобађа и уједињује Србе, Хрвате и Словене.

Приказана је политичка прошлост Срба. 14. век је издвојен као доба српске
превласти на Балкану. Политички и културни препород Срби су доживели у 19.веку.
Период турске власти и збивања ближа аутору описана су сумарно. Културну историју је
оставио за другу књигу, Историја српскг народа, али га је прерана смрт спречила да је
заврши, и објваљен је само део о изворима.

Константин Јиречек, Историја Срба, Београд, 1911.

К. је допринео победи критичке школе у српској историографији. Радови те школе

у 19. в дали су подстицај за целовите прегледе историје Срба. К. је добио понуду да
напише историју Срба на почетку 20.века. Ј. се претежно ограничио на политичку
историју, а културну је приказао у делу Држава и друштво у средњовековној Србији,
објављено 1912 (прва књига). Историју Срба довео је до 1537, а Државу и друшто није
довео ни до пада Смедерева.

246
Историја Срба је подељена на шест целина:

 Предсловенско доба,
 Словени насељавају Илирик,
 Срби у ранијем средњем веку,
 Србија велика сила на Балкану под потомцима Стефана Немање,
 Средњовековна Србија у борби против Турака,
 Почеци Црне Горе.

У Држави и друштву градиво је подељено тематски, а не хронолошки.

К. Ј. је српску прошлост приказао у оквиру међународних збивања. За преломне

тренутке сматра Маричку битку и смрт Павла Бакића.

Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања

Потиско-поморишке границе (1703), Нови Сад, 1929.

Најобимније и најбоље дело о српској историји на простору Угарске и ердељске

кнежевине. Аутор је користио архиве у Бечу, Будимпешти и Загребу. Књига се први пут
појавила под насловом Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под
Чарнојевићем (1459-1690). Градиво је приказано у 19 глава. Преломни догађаји тичу се
политичке историје. Аутор каже да његово дело треба да послужи даљем испитивању
српске прошлости.

Владимир Ћоровић, Историја Југославије, Београд, 1933.

Прво дело које приказује прошлост Срба, Хрвата и Словенаца. Писано је без
научног апарата. Дело почиње са досељавањем Словена, а завршава се 1930.

Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Београд, 1940.

Грађу је почео да прикупља још 1909. Највећи део грађе прикупио је у Дубровнику.
Дело има 658 стр, а подељено је на 12 целина: Прехисторијско добиа, Римски период,
Средњи век, Босна у 13.веку, Влада Степана Котроманића, Босна на врхунцу моћи, Босна
у 15.в, Постанак Херцеговине, Последњи Трзаји, Пад Босне, Пад Херцеговине.

Историју културе Ћоровић је свесно изоставио, намервајући да посебну књигу томе

посвети. Наводи да бан Матија своје поданике назива Србима, али додаје да се то не
понавља од 14.века, када се они називају Бошњани. Писали су ћирилицом.

Осим ове, Ћоровић је најавио једну књигу о култури, а другу о прошлости Босне
под Аустријом и Турском, али га је трагична смрт спречила.

Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд 1989.

247
 Ово дело је пола века остало у рукопису. Аутор је рукопис оздавачу Петру
Петровићу марта 1941, а погинуо је 17. априла, па је објављено тек 1989.

Књига је подељена на седам већих, али неједнаких целина. Битка на Косову и Први
српски устанак узео је за кључне временске одреднице. Приказана је политичку историју
Срба и њихов однос са балканским државама. Пратио је и културну историју. Са
Историјом Срба први је приказао Историју Југославије до 2. светског рата.

Сима Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964.

Ово је најбоље свеобухватно и критичко дело ове врсте. Обухвата период од

досељавања Словена до пада Херцеговине 1481. Централно место у књизи припада
ширењу Босне и краљу Твртку, као најзначајнијем владару.

Историја Црне Горе, 1.књига 1970, Титоград, 2. 1975, 3. 1981

Рад на изради вишетомне историје Црне Горе отпоче је 1962. оснивањем редакције
за историју ЦГ. Најављено је као вишетомно научно дело у 8 књига, од најстаријих
времена до краја Другог св. рата.

Иван Божић, Сима Ћирковић, Владимир Екмечић, Владимир Дедијер, Историја

Југославије, Бг 1972, Њујорк 1974, Пекинг 1984.

Други по реду целовити преглед југословенских народа. Дуги временски период је

приказан на малом простору. Текст је подељен на 50 наслова. Од политичке историје било
је лакше упоредити економски развитак, друштвене и верске покрете. Ово дело указује на
обједуњујуће елементе, али и на суштинске разлике.

ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА

Најобимнија историја српског народа, која покрива период од најстаријих

цивилизација на тлу Србије до 1918, конципирана и остварена у издавачкој кући Српска
књижевна задруга, које је прво коло својих књига започела 1892.

Сима Ћирковић, Срби у средњем веку, Бг 1995.

Богата прошлост Срба у средњем веку на 271 сраници. Текст је подељен на 14

једанких одељака. Политичкој историји посвећено је мање простора и она је оквир за
историју привреде, друштва, унутрашњег уређења, књижевности. Христијанизација је
означена као прекретница. Освајања славног цара Срба и Грка, Стефана Душана у сенци
су културног уздизања тог периода. Социјално-историјску панораму описао је у поглављу
Недовршено друштво.Поглавље Мајстори, дела, стилови посвећено је уметности,
градитељским школама итд.

248
 4.2. Михаило Динић

Михаило Динић је рођен 23.априла 1899 код Поажревца, а умро 12. маја 1970. у
Београду. Школовање је започео у родном месту, а наставио у Београду. Издржао је
повлачење преко Албаније и доспео у Француску, где је наставио школовање и завршио
гимназију. На универзитету у Монпељеу студирао је историју и географију. Након
повратка у земљу радио је као професор гимназије у Крушевцу, Вршцу, Кнажевцу,
Винкоцима, Земуну и Београду. Од 1928. до 1930. провео је на усавршавању у Бечу.
Докторирао је са дисертацијом о средњовековном Срему. Потом је постао професо у
учитељској школи у Дубровнику, где је проучавао архив. Тада објављује студију о Николи
Алтомановићу, о крунисању Твртка за краља, о ватреном оружју у Дубровнику.

Станоје Станојевић га позива у Београд, на универзитет. Као доцент, а потом ван.

проф добија повољне услове за рад. Кратак боравак у Пизи, омогућава да прошири
сазнање о изворима, посебно Косовској бици.

1941. је пао у заробљеништво. По завршетку рата, наставио је рад на факултету и

истраживања током наредних 20 година. Објавио је обимне биографије о државном сабору
у средњ. Босни, о рударству у Србији, о хумско-требињској властели. Објавио је и обимне
збирке одлука дубовачких већа 1380-89, грађу о робљу, патаренима, дубровачкој ковници.

Био је редовни професор на Филозофском факултету, 1948 дописни, а 1955 редовни

члан САНУ. Седмојулска награда додељена му је 1965. Из наставничке службе повукао се
1957, али и даље је наставио истраживања. После смрти, библиотека са рукописима и
исписима премештена је у Народну библиотеку, где се и данас чува.

Динић је својим радовима затно утицао на историографију о средњем веку. Узор

му је био иречек. Знатно је допринео очувању критичког правца српске историографије у
време идеолошких притисака.

4.3. Константин Јиречек

Константин Јиречек је рођен 24.јула 1854. у Бечу, а умро је 10.јануара 1918. Он је

чешки историчар који је своје радове посветио прошлости балканских народа, посебно
Срба. Отац Јосиф му је био историчар књижевности, а стриц историчар права. Брзо је
стицао знања у породичном кругу. У науку га је увео Ђура Даничић. На универзитету у
Прагу студирао је историју, географију и филологију од 1872-75. Као студент је објавио
Типик светог Саве за манастир Студеницу (1874). Обимном студијом Војна цеста од
Београда за Цариград и балкански кланци постао је доцент за географију и историју
југоисточне Европе универзитета у Прагу. Прекретница у његовом раду је почетак
истраживања у архивима приморских градова, посебно Дубровника. Он је први скренуо
пажњу на богатство овог арххива. Испитивао је одлуке већа, писма, упутства, уговоре.

249
Трговачки путеви и рудници прва је значајна студија настала на основу грађе ДА. Грађа из
ДА послужила му је за расправу Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровчани.

Од 1879-1884. провео је у Бугарској, где је био генерални секретар Министарства

просвете, затим министар просвете и председник Просветног савета. Из овог периода је
његов Дневник, а значајан је и његов путопис, Србија, земља и народ.

Универзитетску каријеру је наставио у Прагу, као професор опште историје с

особитим обзиром на историју Словена и Балкана. На позив Вратослова Јагића одлази у
Беч, где прихвата катедру за словенску филологију. Код њега су се школовали Јован
Радонић, С. Станојевић, В. Ћоровић.

Писао је о дуровачкој књижевности, а важна је и његова академска беседа

Важност Дубровника у трговачкој историји средњег века. Истраживањем у архивима
приредио је збирку докумената Споменици српски 1890. Из овог периода издвајају се
капитална дела: Хришћански елемент у топографској номенклатури балканских земаља и
Романи у градовима Далмације током средњег века. Објавио је неколико радова о скадри,
Валони и дело Албанија у прошлости 1914.

1901. приихватио је позив да напише Историју Срба и тиме заокружи свеоје

животно дело. Прва књига-до 1371-појавила се 1911. Друга књига иде до 1537, али није је
заваршио. Упоредо са овим, радио је и на дело Држава и друштво у средњовековној
Србији. Ни овај подухват није завршио. Обадела довршили су Јагић и Радонић. Друго
издање Историје Срба 1952. Радонић је допунио библиографијом, али нема основе да се
име учитеља и ученика нађу заједно испред животног дела К. Јиречека.

4.4. Љубомир Ковачевић

Љубомир Ковачевић је рођен 4. јануара 1848, у Петници код Ваљева, а умро

19.новембра 1918. у Врњачкој Бањи. Основну школу је похађао у родном месту, а иже
разреде гимназије у Шапцу. Гимназију и Велику школу завршио је у Београду. 1870.
постао је суплент у Неготину, а 1872. је прешао у учитељску школу у Крагујевцу, одакле
је заједно са школом премештен у Београд.

Убрзоје постао члан српског ученог друштва. Био је председник спске књижевне
задруге. Краљ Милан га је именовао 1887. за академика, а предавао је српску историју на
Великој школи. Био је министар просвете 1895-97. Његовом заслугом министарству је
ускраћено право да поставља професоре на Великој школи. 1912. постао је државни
саветник. Учесник је два српско-турска рата, а у Првом балканском рату изгубио је сина
јединца.

250
 Бављење историјом почео је исправком погрешно датираних повеља и писама,
утврђивањем значајних датума. Радовима из историјске географије и нумизматике
унапредио је помоћне историјске науке.

Био је писац уџбеника за средње школе, а са Љ. Јовановићем је покушао да изложи

прошлост Срба, али су стигли до 1020. год.

Вредно је сакупљао и објављивао изворе-повеље, натписе, записе, црквене

текстове. Објавио је Светостефанску хрисовуљу, а њу је обавио исте године и В. Јагић у
Сарајеву, и између њихових радова нема веће разлике. Дуго је припремао збирку
светогорских повеља које је исписао 1894. Међутим, ова збирка је пропала у Првом
светском рату. Део исписа уступио је Стојану Новаковићу, који је у делу Законски
споменици српских држава средњег века, објавио дело повеља са законском снагом.

Одлучно је одбацивао легенду о убиству цара Уроша и издаји Вука Бранковића.

Ови радови су изазвали бурну полемику, али Ковачевић је доследно бранио свој став-И по
трећи пут краљ Вукашин није убио цара Уроша. Још жешћу расрапву изазвала је расправа
Вук Бранковић, где је Љ. К. доказао да се он часно држао на Косову. Немоћним пред
његовим коришћењем извора, прогласили су га за народног издајника.

Објавио је сразмерно малим број радова. Уз Илариона РУварца је творац српске

критичке историографије.

ВАЖНИЈИ РАДОВИ: Деспот Стефан Лазарревић за време турских међусобица,

Знамените властеотске породице средњег века, Неколико питања о Стефану Немањи,
Жене и деца Стефана Првовенчаног, Најстарији бугарски новци, И опет краљ Вукашин
није убио цара Уроша, И по трећи пут..., Вук Бранковић.

4.5. Стојан Новаковић

Стојан Новаковић је рођен 1. новембра 1842. у Шапцу, а умро 18.фебруара 1915. у

Нишу. На крштењу је добио име Коста, а од 1862. назива се Станоје. Основну школу и
нижу гимназију учио је у Шапцу, више разреде гимназије од 1857. у Београду. Из тог
времена потичу његови литерарни радови, преводи и компилације. Учио је Лицеј, као
ученик Ђуре Даничића. Радио је као чиновник министар финансија, а од 1845. био је
професор у гимназији. Од 1865. издавао је лист Вила и у њему објављивао своје мање
радове и преводе. Радио је на два пројекта: Библиографија новије српске књижевности и
Историја српске књижевности. Од 1872. до 1880. предавао је на Великој школи.

Прелаз од Новаковића филолога ка историчару водио је преко објављивања старих

текстова у Гласнику СУД и Старинама и преко студија историјске географије. Прве су
биле о Брскову и Дању и Земљиште радње Немањине, Ново Брдо и Врањско Поморавље у

251
историји српској 14. и 15.в, Српске области 10. и 12.в, а 1906. Охридска архиепископија у
почетку 11.в.

Био је министар просвете од 1873. до 1883. Политичко деловање започео је међу

либералима, а 1880-1. био је међу онивачима Напредне странке, од 1885. на њеном челу, а
1906. њен обновитељ. Од 1884-5. био је министар унутрашњих послова.

1879. отпочела је полемика између критичких историчара и бранилаца народне

традиције са П. Срећковићем на челу, у које Новаковић није улазио. У расправи Народне
традиције и критичка историја (Смрт краља Стефана Дечанског и цара Уроша) и
Прилог к процени извора српске историје развио је учење о три врсте изовра-споменици,
писци и народне традиције.

Од 1885. до 1892. био је посланик у Цариграду. По повратку је био председник

државног сабора, а премијер 1895-6.

Од амбициознног пројекта Земља и народ у старој српској држави, објављене су

расрпаве Пронијари и баштиници, Село, Стара српска војска.

Други пројекат тицао се односа Срба и Турака и остварен је у више радова: Бој на
Марици 25-26. 9. 1371, Срби и Турци 14. и 15.в, Историјске студије о првим борбама с
најездом турском пре и после Косова. Значајан је његов рад на издавању правних извора.
У раном периоду је издао Душанов законик, али је напустио ред чланова из рукописа,
доводећи ух у логичан ред. Касније је приредио Друго издање Законик Стефана Душана
цара српског 1349. и 1354. Касније је приредио и Матије Властарат Синтагмат.

Пензионисан је 1905. Предводио је српску делегацију приликом склапања

Лондонског мира. На челу Академије је био од 1906-1915. Почетком 20. века бавио се
византијском компонентом у српском развоју-Средњовековна Србија и римско право,
Византијски чланови и титуле у српским земљама 11. до 15.в. Значајно је дело Неколико
тежа питања српске историје.

4.6. Јован Рајић

Јован Рајић је рођен 11. новембра 1726, а умро је 11. децембра 1801. у манастиру
Ковиљу. Родио се у продици Радивоја Јанковића, а учио је школу код ђакона Петра
Рајковића. Почео је 1748. да учи језуитску школу у Коморану, али је прешао у
протестантску школу у Шопрову коју је завршио 1753. Тада пише прве богословске
саставе. Отишао је у Кијев на духовну академију, где студира од 1753-6. као један од
најбољих студената.

Вративши се у Карловце, кренуо је у потрагу за историјским изворима. Одлучио је

да напише српску историју, што је сматрао највећом народном потребом. Преко Кијева,

252
Влашке, Цариграда стигао је на Свету Гору, у Хиландар. Остао је два месеца у манастиру,
где је преписао Данилов зборник, Хиландарски летопис, неколико повеља. Враћајући се,
посетио је Дечане, где је записао неколико натписа и повеља.

У Карловцима је 1759. добио је место професора географије и реторике у Латинској

школи, где је постао управник и радио до 1762, када одлази на двор епископа Вићентија
Јовановића Видака. У Нови Сад одлази 1764, где је писао и 1768. завршио своје дело, које
није давао четврт столећа да се штампа. 1772. се замонашио и убрзо рукополежен за
јеремоноха и посвећен за архимандрита. Постао је старешина манастира Ковиља. Писао је
бројне богословске текстове. Његов пријатељ Стефан Новаковић купио је 1783. у Бечу, где
је касније штампано и његово дело. 1790. превео је дело Лудовика Албрехта Краткаја
Сербли, Раси, Босни и РОми краљевств Историја.

Његов ученик Стратимировић Стефан успео је да 1793. добије од Рајића његов

рукопис и да га преда у Штампу. Преко 600 примерака је унапред откупљено. Дело је
штампано 1794. и 1795, под насловом Историја разних словенских народа, наипаче
Сербов, Хорват и Булгаров.

Рајић је планирао да историју Срба повеже са историјом свих Словена, али се

ограничио на историју Јужних Словена. О почецима Словена, њиховом језику и порекклу
говори у уводу, затим излаже Историју Бугара до пада 2. царства, сажето приказује
историју Хрвата, а 3 од 4 књиге говоре о славној српској историји. Н

На почетак је ставио династију Властимировића, на основу дела Константина

Порфирогенита, а потом говори о словенско-готским краљевима у Далмацији. Излагање је
поделено на књиге, пропраћено напоменама, родословним табама, ситоријским картама.
Саопштио је готово цео текст Даниловог зборника, повеље. У прилогу је текст Душановог
законика. У завршном делу користио се Хроникама грофа Ђорђа Бранковића. Након пада
Смедерева говори о српској историји у Угарској до БГ мира, а најмлађи догађај који
помиње је укидање Пећке патријаршије (1766).

Његова критика извора била је једнострана и неразвијена, предност је давао

домаћим изворима, а затим онима који о Србима говоре похвално. Рајићева историја је
извршила велики утицај на српску политику, културу и историјску мисао.

4.7. Иларион (Јован) Руварац

Иларион (Јован) Руварац рођен је 1. септембра 1832. у Сремској Митровици, а

умро 8.августа 1905.у Гргетегу ман. Основно образовање стекао је у Старом Сланкамену и
Старим Бановцима. Првих шест разреда гимназије завршио је у Сремским Карловцима, а
последња у Бечу. У Карловцима професор му је био Александар Стојачковић, писац првих
расрпава из српске средњовековне историје. Студирао је права у Бечу (1852-56). Слушао

253
је предавања из историје. Након студија у Бечу, школовање је заокружио у Карловачкој
богоссловију коју је завршио 1859, поставши професор. 1. јануара 1861. замонашио се у
Крушедолу и узео име Иларион. Од 1872. био је професор Карловачке богословије. Знао је
латински, грчки, мађарски, немачки. Руварац је први српски образовани историчар. 1874.
постављен је за архимандрита у Гргету, а 1875. за ректора Карловачке богословије. 1882.
вратио се у Гргетег, где је одустао до смрти. То је најплоднији период његовог рада. од
1869. је чјан СУД, а од 1888. СКА.

Његова појава најавила је борбу за критичку историографију, која је на крају и

поведила. Главне сукобе Иларион је имао са Пантом Срећковићем, главним
представником роматничара.

Првa расправa je објављена у Седмици 1856. под насловом Преглед домаћих извора
старе србске повестнице, где је одвојио изворе од литературе, што раније није чињено.
Током целог свог радног века трагао је за изворима српске историје, објављујући их,
доводећи њихову критику на висок ступањ. Прихватио је Ранеково схватање. 1857.
објавио је Прилог к испитивању србских јуначких песама. Епска песма не може се узимати
као историјски извор за догађаје о којима пева.

1868. је објавио Краљице и царице српске, О првим годинама ДУшановог

краљевања у хронолошком погледу (1872), Нешто о Босни дабарској и дабарско-босанској
епископији и о српским манастирима у Босни. Указивао је на примере незнања код П.
Срећковића. Велике полемика започелаа је 1879. расправом Руварца Хронолошка питања
о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша. Он и Љ.
Ковачевић доказивали су да је Вукашин погинуо на Марици, а цар Урош умро у децембру
исте године.

Уочи 500-годишњице Косовске битке одлучио је да напише критичку биографију

кнеза Лазара. Овај рад, О кнезу Лазару, објављен је као књига 1888. Ово дело је и данас
употребљиво и представљао образац критичке историографије.

Руварац је проучавао све периоде српске историје, бирајући неразјашњена питања

из историјске географије, хронологије, родословља и политичке и црквене историје.
Написао је и радове: О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија 3, О хумским
епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766, Рашки епископи и
митрополити, Двије босанске краљице, Бановање бана Твртка 1333. до 1377., Стари
Сланкамен.

4.8. Станоје Станојевић

Станоје Станојевић рођен је 12. августа 1874. у Новом Саду, а умро 30. јула 1937. у
Бечу. Био је син лекара Лазе Станојевића, присталице Светозара Марковића. Основну

254
школу и гимназију заршио је у Новом Саду, а студирао на универзитету у Бечу,
филологију код Јагића и историју код Јиречека. 1896. докторирао је на тему Биографија
деспота Стефана од Константина Филозофа. 1897/8. провео је у Петрограду и Москви. Уз
помоћ Стојана Новаковића, био је професор у српској гимназији у Цариграду 1898/9,
радећи истовремено у тек основаном археолошком институту. 1900. изабран је за доцента
српске историје на Великој школи у Београду. Станоје је отишао у Беч код Крумбахера,
да употпуни знање. 1903. постављен је за редовног професора Велике школе.

Учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. Покренуо је

библиотеку Савремена питања и објавио рад Шта хоће Србија. После слома Србије 1915.
прешао је у Италији и једно време радио у Ватиканској библиотеци. 1916. отишао је у
Петроград где је предавао на универзитету. Након октобарске револуције одлази у Париз,
па у Лондон, где је држао предавања. Вратио се у Париз и на Сорбони држао курсеве из
српске историје.

1919. изабран је за редовног профеесора Београдског универзитета, а следеће

године за редовног члана Српске краљевске академије. 1904. покренуо је Политику.
Покренуо је и Народну енциклопедију српско-хрватско-словеначку. Организовао је
Историјско друштво у Новом Саду и од 1928. био директор његовог гласника.

Станоје је као гимназијлац почео да се занима за историјске изворе и да чита

записе натписе, летописе, хронике, повеље. Као студент написао је неколико приказа и
критика (за дела Срби и Турци 14. и 15.века, Стара српска војска). Као студент написао је
први рад: Кад је умро краљ Радослав? Рано је почео да проучава старе српске животописе.
Дело О склопу Немањине биографије од Стевана Првовенчаног, објавио је када је имао 21
годину. После доктората објавио је дело О Пипу Спану и студију Борба за наследство
Баошино.

Боравећи у Русији, Цариграду и Минхену, поставио је себи у задатак да напише

дело Византија и Срби у десет свезака, које ће обухватити средњи век. У девет књига је
хтео да изложи политичку историју, а у десетој културни утицај Византије. Изашле су две
књиге, које иду до словенског досељавања на Балкан.

1908. објавио је Историју српског народа. У њој је обрадио целокупну српску

прошлост, али детаљније средњи век. Објавио је и студију Борба за самосталност
католичке цркве у Немањиној држави. У 28 посебних студија проучавао је форме старих
српских повеља и цео посао око њњиховог настанка.

После Првог светског рата, искључиво се бавио средњовековном историјом. 1932.

објавио је књигу Св. Писмо у нашим старим споменицима, а писао је и о свим владарима
династије Немањић. Највише се бавио св. Савом. 1935. објавио је монографију о св. Сави.

255
 Пред крај живота радио је на својој Историји српског народа у средњем веку у 9
књига. Написао је само прву књигу о изворима, која је изашла после његове смрти.

Станоје је допринео победи критичког правца у српској историографији.

4.9. Сима Ћирковић

Сима Ћирковић рођен је 29. јануара 1929. у Осијеку. Основну школу је учио у
Сомбору, гимназију у Београду и Сомбору. Историју је студирао на Филозофском
факултету у Београду (1948-52). Након дипломирања службовао је у Државној архиви у
Зрењанину и Народној библиотеци у Београду да би 1955. добио место асистента у
Историјском институту у Београду. Докторирао е 1957. на тему Херцег Стефан Вукчић
Косача и његово доба. Постао је асистент, а потом доцент за историју народа Југославије у
срдњем веку. Радио је на факултету до 1994, од 1963. као ванредни, а од 1968. као редовни
професор. Био је декан 1974-75. Изабран је 1972. за дописног, а 1981. за редовног члана
САНУ.

Основна област истраживања С. је средњовековна историја јужнословенских

народа. Изворну подлогу је ширио истраживањем у архивима Дубровника, Венеција,
Хиландара и Будимпште. Тридесет студија о општим темама објавио је у књизи:
Работници, војници, духовници. Друштва средњовековног Балкана. 1997

Књигу Историја средњовековне босанске државе објавио је у БГ 1964. Са групом

аутора радио је на Историји Црне Горе. Са Божићем, Екмечићем и Дедијером објавио је
Историју Југославије 1972. Књига Срби у средњем веку првобитно је објављена на
италијанском 1992, преведена на француски, руски, а у Бг је објављена 1995. Учествовао
је у неким европским делима, написао преглед средњовековне прошлости Западних и
Јужних Словена. Уредник је прве књиге Историје српског народа и писац више поглавља
у другој. Учествовао је у неким европским пројектима и писао о прошлости Западних и
Јужних Словена.

Сарађивао је у већем броју домаћих монографија о манастирима и градовима.

Приредио је српске повеље Лавре св. Атанасија и српске повеље св. Пантелејмона.
Идентификовао је и коментарисао изворе М. Орбина и изворе о Косовској бици (1989).

4.10. Владимир Ћоровић

Владимир Ћоровић рођен је 15. октоба 1885. у Мостару, а погинуо 17. априла 1941.
Основну школу и гимазију завршио је у родном месту, а у Бечу је студирао словенску
филологију, историју и археологију. Био је један од најбољих студената, па му је припао
златни прстен цара Фрање, али га није примио у знак протеста због анексије БиХ. Пошто
је одбранио докторску дисертацију о Лукијану Мушицком, промовисан је др филозофије.

256
 По завршетку студија, у минхену је усавршавао средњовековну историју и грчку
филологију код Крумбахера. За време Првог светског рата је ухапшен и три године је
провео у заробљеништву. Присуствовао је чину проглашења уједињења 1.12.1918.

Станоје Станојевић га је довео за ванредног професора народне историје на ФФ у

Београду 1919. Редовни професор постао је у 36 години живота. За дописног члана
изаабран је 1922, а 1931. а за редовног члана СКА. Од 1933. до 1935. био је екан ФФ, а
затим ректор Универзитета у Бг. Погинуо је у авионској несрећи приликом напада
Немачке на Југославију.

Бавио се новијом и старијом прошлошћу. Писао је извештаје са археолошких

ископавања, Хистоорија Босне почиње прегледом сазнања о овој територији у неолитско
доба. Овом делу претходило је неколико расправа: Бан Кулин, Бан Борић и његови
потомци, Питање о пореклу Котроманића, монографија о краљу Твртку. На основу грађе
из Дуборвачког архива написао је Сребреница за владе еспота Стефана, Деспот Ђурађ
према конаовском рату, Женидба деспота Лазара, Сребреница у средњем веку. Ранијој
српској прошлости посветио је расправе: Када је Часлав дошао на власт, Питање о
хронологији у делима Св. Саве, Подела власти између краљева Милутина и Драгутина.
Ћирковић се огледао у сродним научним дисциплинама-народној и средњовековној
књижевности.

Ур расправе из средњовековне књижевности Силуан и Данило 2, српски писци 14-

15.века, Доментијан и Данило, Међусобни одношај биографа Стефана Немање Жиије
Симеона Немање од Стефана Првовенчаног.

Још у ропству почео је да прикупља усмена сведочанства за књигу Црна књига.

Питање Срба у БиХ за време светског рата 1914-18. Сабрао је богату архивску грађу коју
је објављивао уз расправе, студије и монографије. Покренуо је серију Дипломатска
преписка краљевине Србије, али је објавио само прву књигу са документима из 1902. и
1903. У његовој заоставштини налазе се исписи из архива на неколико хиљада стр.

Два синтетичка прегледа прошлости уже домовине-Босна и Херцеговина и

Политичке прилике у БиХ. Објавио је монографију Велика Србија (1924). Ћоровић је
настојао да покаже како је од српске државне идеје и мисли о народном јединсву дошло
до уједињења које је сматрао најзначајнијим догађајем наше прошлости.

Његова Историја Југославије писана је са становишта интегралног југословенства.

Уочи погибије Ћ. је предао издавачу рукопис Историје Срба, која обухвата период од
досељавањ Словена на Балкан до почетка Другог св рата (1989). Посмртно су обаљена
дела-Сета Гора и Хиландар до 16.века и Стари српски записи и натписи.

257
 Ћоровић је најплоднији српски историчар. Самарџић је рекао за њега да је у
рукопису оставио толико довршених дела да би то било довољно да испину живот једног
научника.

258
5. Мапе

259
260
261
262
263
264
265
266
267
268