1

29 мај 1903

ПРЕДГОВОР

Антоније Антић 17-X-1878 _ 8-IX-1953

децембар 1966.1
У освитању XX-ог века

Није случај[но] да је искра кренула на Балкану.

Раскрсница истока, запада, севера и југа, у вртлогу
многих догађаја кроз столећа, уздрмаће овога пута
свест човека, да би се нове идеје и тежње за новим
поретком и правима појединаца и маса, распрострле
широм наше кугле.
Поробљен и подељен живаљ Балкана,
попришта завојевача европских и азијских, преморен
од вековног израбљивања, буди се и не жалећи жртве
решен је да са својих плећа збаци тежак јарам. Између
два табора, Турске и Аустро-Угарске, Срби ће
покренути своје масе, да би непосредни суседи
прихватили и распрострли духовни препород и нове
чежње кроз Европу, и друге континенте, бујицом која

1
На оригиналу рукописа је дописана година 1966. Имајући у
виду да је те године први пут дошао у земљу млађи син Антонија
Антића, Милован Антић, и том приликом однео у Америку
збирку породичних фотографија, могуће је да је са тим
фотографијама однео и овај рукопис, који се накнадно, игром
случаја нашао код његовог старијег брата Ђорђа Антића, који га
је и вратио у Београд 1977. године.
2

још и данас буди свест народа у најудаљенијем кутку

света.
[Година] 1900-та, узнемирени духови око
првог српског краља, после пет столећа ропства под
Турцима, око краља Милана Обреновића, не могу да
се смире. Син устаје против оца и краљ Милан уступа
престо Александру. Али, то није крај нервози која
узима маха. Млади краљ у новом, ослобођеном делу
народа, не схвата какве страсти тиште и њега и народ.
Од политичких амбиција до сентименталних
потреба, занет догађајима, он губи крмило и не може
да да ни правац ни задовољење жељама народа.
Неспреман, збуњује се и од грешака у јавном животу
тражи заклон у свом личном животу.
Нестрпљиво исчекивани вођа народа,
озлојеђује све око себе својим понашањем. Он је
неспособан да у овим судбоносним тренуцима заузме
одважан став и поведе народ ка давно очекиваном
ослобођењу и уједињењу. Краљ Александар
Обреновић се заклања, изгубљен иза своје
пријатељице знатно старије од себе, још у оно доба
распуштенице без деце и бивше пријатељице многих
београдских личности, познатих и непознатих, и на
крају, у пркос свим саветима, жени се са том истом
Драгом Машин. Раскалашан дворски живот
краљевског пара, који занемарује потребе и жеље
народа, у моменту када су се померала и сама гнезда
бивших великих завојевача и када је узнемирена свест
народа, [који] очима упереним у новостворени кадар
војске, нестрпљиво очекује одлучне кораке.
Млади официри из околине краља, најжешће
осећају притисак тих народних потреба. Њихове
3

реакције су и најнепосредније. Подстрекнути општим

негодовањем маса, као и политичких првака, ти млади
људи, свакодневни сведоци дворског живота, зачињу
мисао да треба отклонити владаоце који се губе у
личним прохтевима и занемарују потребе друштва и
народа, спремни да у жељи за самоодржањем почине
свакојаке политичке малверзације на штету осталих.
Писац даље наведених успомена, Антоније
Антић, налази се у то време у дворској служби,
наименован за Гарду по жељи уклоњеног краља
Милана Обреновића, и у себи преживљава као искрен,
млад човек утиске околине. Са једне стране живот на
Двору, са друге пак, преко својих пријатеља и рођака
(Драгутина Димитријевића Аписа и Ђорђа Генчића)
упознат је са мишљењем осталих војника, официра и
политичара.
Народ налази одјека у штампи. Негодовање и
нервоза се осећа са свих страна и зачетак завере, да се
таквој ситуацији донесе крај, долази као насушна
потреба и непосредни одјек општег расположења.
_______

Спровођење завере у дело повлачи за собом

догађаје који ће, у једном низу развоја, довести до
великих промена у свету.
[Дана] 29-ог маја 1903. група младих официра,
задојена давнашњим жељама свога народа да започне
са оснажењем захтева за праведни опстанак и слободу
у својим крајевима, смењује владалачку династију
Обреновића и доводи на српски престо из изгнанства,
Карађорђевиће. Тај симболичан, више но значајан
преокрет, убризгава самопоуздање у војску и официре
4

и ојачава свест у њиховој жељи да уздигну дух и

помогну свом народу. Таква самоуверена атмосфера у
једној младој држави не може да се допадне
доскорашњим окупаторима, који под својим јармом
још увек држе велике делове српског, југословенског
и балканског живља. Турска и Аустрија јавно
негодују и тајно припремају акције да се таквом,
усхићеном духу, стане на пут.
И заиста, само неколико година после 29. маја
1903-ће, српска војска је приморана да уђе у рат
против Турака и да их после 500 година зулумћарења,
истера из својих граница. Затим следи напад Бугара,
чији краљ Немац, постављен од Аустрије, покушава
да нашкоди ослободилачким духовима на Балкану. И
они су потучени. Раздраганост у ослобођеном народу
је огромна, али је и забринутост излињалог
израбљивача, труле Аустро-Угарске, још већа. Треба
те духове смирити. И аустријски цар шаље свог
наследника у Босну, да припреми трупе за напад на
Србију.
Дознавши за то, иста група младих официра
1903. године, да би спречила такав један изненадан
упад, а помоћу босанских омладинаца, убија будућег
главнокомандујућег непријатељских снага. То је
Сарајево 1914. Пукли су топови малог народа за
његову слободу и његова права, да би их на крају
извојевали за себе и подигли глас подјармљених
народа који ће, једни за другим, неуморно и без
предаха за следећих 50 година продужити такву борбу
5

на све четири стране света. Ти [и] такви топови пуцају

и данас у Вијетнаму,2 а чуће се и другде.

Почетак и организација завере

Почетак и организација завере, рад и

учествовање појединих чланова у завери противу
краља Александра Обреновића и краљице Драге.

Како се је много говорило и писало, и данас се

још непрестано пише и говори о преврату,
револуцији, извршеној 29. маја 1903. године, о
извршиоцима тога догађаја, као и њиховим побудама
за стварање завере и извршење свега, затим о
последицама догађаја и његовом утицају на државну
и националну политику, то сам решио као учесник у
организовању и свим припремама завере, од самог
почетка па до дана извршења њеног, [да] забележим и
опишем све значајније и интересантније моменте из
тог времена, онако како сам их ја лично схватио, као и
мој рад у припреми догађаја од 29. маја, тако и рад
осталих другова, колико сам могао да упамтим и да
прикупим податке од оних који су још остали у
животу. Кажем уколико сам упамтио, јер према
природи посла (завере) нисам могао водити ма какав
дневник, ни забелешке. Немам претензија да пишем
историју, већ да оставим податке онима који се тиме
баве да би им, уколико ми је могуће, олакшао посао у
расветљавању тог догађаја и његових последица.
2
Антић овде вероватно мисли на борбу Вијетнама да се
ослободи колонијалне зависности од Француске, питање
актуелно непосредно по завршетку Другог светског рата.
6

Пре него што пређем на опис и излагање

постанка завере, мораћу укратко написати о себи да
би читаоци видели откуда ја у том друштву.
Ступио сам у Војну академију 1895. године, 1.
септембра а свршио је 2. августа 1898. и произведен
[сам] у чин коњичког потпоручника и водника 2-ог
ескадрона Гарде (тада је било само 2 ескадрона).
Дотадашња пракса била је: да се у Краљеву гарду
узимају коњички официри који су провели бар
годину-две у трупи као водници, а потом [су били]
превођени за водникe у Краљевoj гарди. Овога пута је
краљ Милан, као командант активне војске, изменио
ту праксу и узео директно из војне академије нас
двојицу, Војина Чолак Антића и мене, што је
направило приличну сензацију и изненађење међу
официрима, нарочито коњичким. Морам признати
искрено да сам био поласкан тиме што сам одмах, као
новопроизведени официр, узет у Краљеву гарду, чиме
ми је, како сам ја тада сматрао, указано поверење и
част иако то није била нарочито моја заслуга, већ
последица мојих фамилијарних веза (мој ујак Ђорђе
Генчић, тада управник града Ниша а доцније
министар унутрашњих дела, био је лични пријатељ
краља Милана).
Као гардиски официр имао сам прилике да
видим много што шта, што иначе не бих могао видети
као официр у трупи. Многе ствари које сам видео и
слушао утицале су на мене као на младог човека, тако
да уместо да створе од мене официра оданог краљу и
династији, подстакли су ме на размишљања која нису
баш ишла у прилог моје оданости и династичким
7

осећањима. Нарочито три догађаја која су изазвала

психолошки преокрет у мени, [а] то су:
1. атентат на краља Милана (''Ивандањски
атентат'') после кога је следовала
манифестација грађана Београда у част
спасења краља Милана и говор Михајла
Павловића (Ћир Михајла) пред Двором, када је
радикалну странку напао, назвао издајничком
и позивао краља да ту џгадију истреби.
2. скидање еполетушки артиљериском пуковнику
Влајку Николићу, зато што је путовао истом
лађом којом је Никола Пашић спроведен у
пожаревачки затвор. Овај догађај дејствовао је
поражавајуће на мене, као на младог човека и
официра, и навео ме на размишљање како се
може разним интригама упропастити један
стари и заслужан официр.
3. трећи и најјачи догађај, који је на мене највише
дејствовао и определио ме да уђем, односно
почнем да стварам заверу против краља
Александра Обреновића, била је његова
веридба и венчање са Драгом Машин (био сам
потпоручник и водник 2-ог ескадрона Краљеве
гарде).
[Дана] 8-ог јула 1900. године, око 3 сата
поподне, пошао сам из мога стана у Бирчаниновој
улици (кућа инжењера Роша) у варош. Уз пут свратим
у штаб Краљеве гарде (који је био на углу Ресавске и
Немањине). У штабу, а у соби дежурног официра,
наиђем на дежурног официра, мога друга
потпоручника Војина Чолак Антића, веома
усплахиреног. Запитах га: ''Шта ти је?'' Он ми само
8

рече: ''Остави ме и не питај''. Пошто ми на поновна

питања не хтеде дати никакав одговор, ја изађем из
касарне и упутим се ка Теразијама, у стан мога ујака
Генчића, тадањег министра унутрашњих дела. Пред
кућом наиђем на његову жену, која [је] шета[ла]
нервозно. Чим ме је спазила, упита[ла] ме [је]: ''Знаш
ли шта је ново'', рекох јој да не знам, она ми тада рече
''Краљ се жени''. ''Којом'', упитах ја, ''Са Драгом
Машин'', одговори[ла] ми [је] она. Прекинух даљи
разговор са њом, окренух се на лево круг и пођох
краљ Милановом улицом, размишљајући уз пут о
ономе што ми рече Генчићка. (Сад ми је донекле била
јасна узнемиреност дежурног гарнизонског официра,
потпоручника Чолак Антића. Сутрадан ми је казао да
је био на партији. Партију је сачињавао дежурни
официр и 6 гардиста, који су јашили извидницу
краљевских кола, када се је извинио краљ
Александар, отишао у Драгин стан и прстеновао је).
Идући ка Славији, око официрског дома сретох
пешадијског поручника Драгутина Димитријевића
Аписа (тако смо га звали ми другови), који иђаше од
његове куће, тј. из куће Живојина Живановића
(Живојин Живановић је био министар привреде у
владином кабинету) његовог зета код кога је он и
становао. Поздравили смо се, и он ће ме упитати:
''Јеси ли видео Генчића''. Рекох му да нисам њега, јер
није [био] кући, али сам видео његову жену, и
испричах му шта сам од ње сазнао. Он ми [је]
одговори[о] да је и њему зет рекао то исто. Врати[о]
се и он са мном, и почесмо да коментаришемо тај
догађај, осуђујући краља Александра за његов
поступак којим је осрамотио земљу и народ и
9

нарочито официрски ред, изражавајући се

најпогрдније о краљу и Драги. Тако разговарајући
питасмо се шта би требало радити, нарочито ми
официри, [јер] не бисмо требали да дозволимо такву
срамоту. Још истог момента нам паде на памет да би
их требали поубијати, али се питасмо како, на који
начин. Он, Драгутин, рече: ''Па ја сам малочас, чим
сам чуо за то, пошао са Душан[ом] Глишићем (такође
пешадијски поручник, његов класни друг), у њен стан
да је удавимо, али на капији је већ био постављен
стражар. Душан оде кући а ја пођох овако да лутам''.
Одговорих му: ''Па није она толико крива, амбициозна
жена, али не преза, па јој се прохтело да буде
краљица, него он што је осрамотио круну, цркву и
војску''. ''Видиш'', вели, ''Анто, ја сам водник у
подофицирској школи, долазим на дворску стражу'',
на шта му ја додах: ''А ја сам војник у гарди и идем са
њиме на партију (партија је била 6 коњаника и
официр који су пратили краља када се изведе куд
изван Двора), па би могли што учинити''. Шетајући
тако, падале су нам разне идеје на памет, али ништа
не одлучисмо, растајући се. Сутрадан, 9-ог јула, већ
цео народ је знао, јер је краљ својом прокламацијом
то објавио ''Драгом народу''. Опште изненађење и
запрепашћење завладало је у целом народу, и пошто
се свет мало освестио, настало је критиковање, грдња
и осуда тога чина. О њему, краљу, се је говорило као о
ненормалном човеку, а о њој, цео Београд а нарочито
жене београђана, биле су јако агресивне у грдњама
противу ње, Драге. Опште нерасположење према
краљу и Драги захватило је невероватно брзо све
10

друштвене слојеве, па није остало без одзива и на

официрски кор, нарочито београдског гарнизона.
Како се је одмах сазнало да ни краљев отац,
краљ Милан, командант активне војске, не одобрава
тај поступак свога сина, то официри који су волели
краља Милана, постадоше још безобзирнији према
''високим вереницима'', и осуђивали [су] их и грдили,
свуда и на сваком месту, у касарнама, на улици, где
год би се састала два или више официра предмет
разговора је била краљева женидба. Нарочито су се у
томе истицали млађи официри. Сви официри су
очекивали да се краљ Милан врати и да учини крај
овој трагикомедији. Говорило се је, нарочито међу
официрима 7-ог и 8-ог пука који су тада били у
логору на Бањици, да би они, ако би се краљ Милан
појавио на рукама [њега] однели на Бањицу и
прокламовали за краља, јер су сазнали били да је
поверљивим наређењем, које је било саопштено само
вишим командантима, наређено да се краљ Милан,
ако би покушао да пређе границу, ухвати и доведе
право у Двор (па чак се пронео глас да је било
наређено, да ако би се краљ Милан успротивио, да га
убију). Није вероватно да је такво наређење било
издато, али сама верзија је страховито огорчила
официре, нарочито млађе.
Разочарење официра па и грађанства, због
недоласка краља Милана, било је огромно. Цео свет
га је очекивао, да је он најпозванији и једини који би
могао спречити сина да не изврши тај скандалозни
акт, тј. да се ожени својом метресом Драгом Машин и
да на тај начин спасе сина и династију од пропасти, а
народ и државу поштеди од ужасне срамоте.
11

Међутим, краљ Милан није дошао, већ је само послао

оставку на положај команданта активне војске и
молио владу Владана Ђорђевића, која је већ била
поднела оставку, да му она уважи оставку. Мислим да
неће бити без интереса да овде изнесем што ми је
причао о недоласку крaља Милана мој ујак Генчић,
који је био министар унутрашњих дела и који се је
сматрао као велики и одани пријатељ краља Милана.
Он, Генчић, вели: ''Ја сам имао шифру са краљем
Миланом који је био у Карлсбаду на одмору и лечењу.
Он је имао и једну мисију, да са аустријским и
немачким царем преговара о женидби свога сина
краља Александра са принцезом Шаумбург-Липе.
Када ми је краљ Александар саопштио своју намеру
да хоће да испроси Драгу (а он је то саопштио прво
њему, па тек после 24 сахата осталим члановима
владе, како он каже и то је било у среду 7. јула 1900.
године) и заклео ме пред иконом да никоме о томе не
говорим а нарочито његовом оцу, нудећи ме да се
примим да образујем владу и да га венчам са Драгом,
па после тога да тражим какав хоћу положај ако
желим да ме одмах пошаље за посланика у Петроград.
''Ја сам'', вели он, Генчић, ''то све одбио и употребио
сву моју интелектуалну моћ, сву речитост, да га
одвратим од те његове фаталне намере, али нисам
успео''. Чим сам се, вели, одвојио од њега и отишао у
Министарство унутрашњих дела, послао сам Краљу
Милану шифровани телеграм, отприлике ове
садржине: ''Династија у опасности, дођите одмах''. На
тај телеграм Краљ Милан је одговорио, такође
телеграмом: ''Часна ми официрска реч не дозвољава
да дођем''. На овакав одговор, ја сам му послао други
12

телеграм, ове садржине: ''Пардон, нисам знао да вам је

официцирска реч преча од Србије. Краљ се жени са
Драгом Машин''. Но и поред оваквог телеграма, краљ
Милан није дошао, зашто не знам, али Генчић мисли
и причао ми је ово: Да се је после неколико година
видео, путујући за Париз, у возу са грофом
Голуховским, који је у то време (женидбе
Александрове) био министар спољних послова
Аустро-Угарске монархије. Том приликом му је
Голуховски рекао, да је краљ Милан погрешио што је
из Карлсбада свратио у Беч да пита њега шта да ради,
уместо да је ишао возом право у Београд, нико га не
би спречавао. Али кад је већ питао, ''ми смо му
саветовали да не иде, јер је Русија учинила корак у
Бечу, да се краљу Милану спречи повратак у Србију''.
Интересантно је како је тај недолазак краља
Милана објашњавао ђенерал Василије [Мостић],
интиман и веран пријатељ краља Милана. Пре него
што је краљ Милан хтео да пође у Карлсбад био је
један интиман ручак у нишком Двору, на коме су
били краљ Александар, краљ Милан и ђенерал
Василије Мостић. Краљ Милан се је жалио како се
осећа уморан и болестан и зато мора да оде у
Карлсбад на лечење и да се одмори. На то ће му син
рећи: ''Јесте папа али треба да останеш дуже тамо и не
бринеш ништа шта се овамо дешава, већ да се
одмараш. Но ја знам да ти то не можеш, већ ћеш на
први позив некога од твојих пријатеља да потрчиш
овамо. Ето на пример, ако би те Генчић позвао, ти би
одмах дошао''. На то му је крaљ Милан одговорио:
''Часну ти официрску реч дајем да нећу''.
13

Да ли је то тачно или није, главно је да он није

дошао, што показује да се је краљ Милан у одсудним
тренуцима губио, недостајало му је моралне куражи,
што показује покушај његове абдикације после
Сливнице. Као што сам навео, влада доктора Владана
Ђорђевића (који је такође био на осуству a заступао га
је Вукашин Петровић, министар финансија) не
одобравајући краљеву веридбу са Драгом Машин,
поднела је оставку коју јој је краљ уважио,
задржавајући [jе] и даље да отправља дужност до
наименовања нове владе. Са образовањем нове владе
ишло је тешко. Коме год је од политичких људи,
првака политичких странака, понудио да образује
владу, није хтео да се прими те дужности и
одговорности. Ко је и пристао, тај није могао да нађе
себи сараднике тј. остале министре. Сви су они под
разним изговорима одбијали да се приме. Најтеже му
је, изгледа, било наћи министара војног. Сви официри
који су били у Двору, као први ађутант пуковник
Леонида Соларевић, Душан Поповић и други, нису
хтели да се приме те дужности, због тога што нису у
души одобравали његов поступак а из страха од
доласка краља Милана за кога нису знали какво ће
држање он заузети према тој краљевој одлуци, па и
према онима који би се примили да уђу у владу која
има да одобри и да изврши тај чин. Немогући да нађе
људе који би пристали да уђу у владу с једне стране, с
друге стране под утицајем дотадање владе тј. њених
чланова који су непрестано краљу говорили да је цео
официрски кор противан оваквој његовој женидби и
саветовали га да пита официрски кор Београдског
гарнизона одобрава ли његов поступак. Изгледа да се
14

је краљ Александар најзад решио да позове официре

Београдског гарнизона у Двор. Министри Владанове
владе су то, преко својих пријатеља у официрском
кору, а нарочито преко команданта Дунавске дивизије
ђенерала Илије Ђукнића, а овај пак преко својих
потчињених команданата бригада и пукова,
дејствовали на официре да приликом одласка у Двор,
на питања од стране краља да ли одобравамо његов
поступак, да сви одговоре да не одобравају. Млађи
официри су сви примили ово са задовољством и међу
друговима ширили ту идеју, ако нас краљ пита (а
веровали смо да ће нас питати) да одговоримо да не
одобравамо његову женидбу са Драгом Машин. Ја се
врло добро сећам речи нашег команданта пука,
потпуковника Јована Вељковића, који нас је позвао
пред вече уочи тога дана у своју канцеларију. Вели
[он]: ''Господо, сутра ће краљ примити цео официрски
кор Београдског гарнизона у Двору. Ја Вас молим да
ако нас пита, одобравамо ли његову женидбу са
Драгом Машин, да кажете онако како мислите и
осећате и како је у интересу династије, народа и
војске''. Сви смо га ми врло добро разумели, тј. шта је
хтео рећи. Сутрадан, заиста је краљ примио све
официре Београдског гарнизона у сали сада старог
Двора а тада новог, јер је стари Двор био порушен
при доласку краља Петра. На наше велико
изненађење, чим смо ушли у Двор ми смо чули да је
краљ успео да образује владу и да је министар војни
ђенералштабни потпуковник Милош Васић.

Образовање владе Алексе Јовановића

15

Краљ Александар је наишао на велике

амбиције и скоро несавладиве тешкоће око
образовања владе која би имала да га венча са Драгом.
Први покушај са Генчићем, још када му је
саопштио 5. јула своју намеру да узме Драгу, пропао
је. Молио га је да му образује владу. Изгледа да је то
покушавао и са осталим члановима Владанове владе
али они су сви одбили. Прешао је после на друге
политичаре које је редом позивао у Двор, молио,
преклињао, па и претио не би ли их приволео да
саставе владу која ће примити на себе ту тешку
одговорност да изврши његово венчање са Драгом и
да то народу српском објави. Ређали су се људи из
свију странака и ван странака. Тако, звати су у Двор
Јован Авакумовић, Стојан Новаковић, Никола
Христић (стари чича Никола) и многи други. Сви су
они под разним изговорима одбили да саставе владу.
Неко из убеђења да, непримајући се става владе, чине
услугу њему и династији која је остала само на њему.
Желели су да се краљ и једини Обреновић који би
могао да продужи династију ожени девојком која ће
бити нека гаранција да ће му родити наследника.
Други су пак желели да узме какву страну принцезу
из политичких разлога. Трећи нису смели од краља
Милана, за кога су знали да ужива симпатије војске,
који је могао сваки час банути и помоћу војске
направити поларис, па куд би они.
Но, на крају крајева, после великих напора
успео је да нађе јединог човека који је у политици био
непознат но како изгледа добар судија и човек. То је
био Алекса Јовановић, председник и судија
Апелационог суда (као што рекох човек непознат као
16

политичар). Човек који, сем српског, није говорио ни

један страни језик. Он се је примио да образује владу
и да узме на себе такву тешку одговорност и
неблагодарну улогу (мора му се признати кураж) да
ли свесно или несвесно то је друго питање! (Дакле он
прозвани Аца Конзул, због тога што се окомио на
стране посланике који су му досађивали јер је морао
да разговара са њима преко тумача називајући их
конзулима). Јели то тачно не могу да тврдим, тек та је
вест о њему протурена свакако у циљу да што више
омаловаже и краља и његову владу. Но ни он не би
могао да нађе људе који би ушли у његову владу да то
нису омогућила два човека, који су били и најважнији
чланови његове владе. То су [били] Милош Васић,
који је примио ресор министра војног и Павле
Маринковић, који је примио министарство просвете.
Иако сам већ писао о Васићу, ради потпуније
слике додајем и ово. То је био, у оно доба, један од
најинтелигентнијих ђенералштабних наших официра.
Официр са изгледом на сјајну каријеру, али претерано
амбициозан и лабавог, да не кажем никаквог
карактера. Он је [неч. реч–прим. Б.Д., Ј.И.] сам, раније
иако је знао, као и скоро цео свет, Драгу и њену
прошлост. Иако је мислио у почетку као и његове
остале колеге, команданти пукова. Знајући чак и
одговоре појединих ђенерала и пуковника, који су пре
њега звати у Двор и нуђено им је министарство војно,
ипак се решио да се прими у последњем тренутку
дужности министра војног и омогући састав владе.
Друга личност, која је највише припомогла
саставу кабинета Алексе Јовановића, био је Павле
Маринковић, син Димитрија Маринковића, бивши
17

дипломата, који је тако лепо аранжирао просидбу

краља Александра са грчком принцезом. Он, адвокат
без клијената, примио се је за министра просвете,
нешто из мржње на краља Милана који га је, како је
он мислио, најурио из дипломатије после његовог
неуспеха у Грчкој, а који је и доцније за време рата,
као посланик у Букурешту поново испољио своју
неспособност за деликатну дипломатску службу. (О
његовим неспособностима слушао сам од разних
меродавних личности, а једном приликом ми је
радикални посланик апотекар Живојин Тајсић, за
време рата показивао његове извештаје из Букурешта,
поводом чега је било дискусије у тајној скупштинској
седници. Њега је затекла вест о веридби Александра
са Драгом у Нишу. Пред његов повратак за Београд,
неки млађи официри, који су после ушли у заверу и са
којима је вечерао заједно, а они га испратили до
станице и причали ово).
На добијену вест да ће краљ да се жени са
Драгом Машин, сви ти официри са њима и он Павле
Маринковић, осуђивали су тај краљев поступак. Том
приликом, Павле Маринковић улазећи у воз за
Београд, рекао је: ''Једини човек који би се сада
примио да образује владу могао би бити Драгомир
Рајковић''. Међутим Драгомир Рајковић, кога сам
познавао лично и који је доцније знао за заверу и
одобравао је, причао је лично Генчићу и мени, да му
је краљ Александар писао једно писмо саопштавајући
његову намеру и да је као на сина Цветка Рајковића,
осведоченог пријатеља његове династије, [мислио да
се] може на њега рачунати у овом, по њега,
судбоносном времену. Рајковић је одговорио овако:
18

Да су његов отац и он били пријатељи династије кад

се је она стварала, а да он сада када она врши
самоубиство не може јој бити пријатељ. Док је овај
стари Рајковић, кога је Павле Маринковић сумњичио
као јединог човека који би пристао да у оваквим
приликама састави владу, дотле он долази у Београд и
прима портфељ министра просвете у свадбеном
кабинету. Кад су га ти исти официри а други његови
пријатељи питали, зашто је то урадио, веле да им је
одговорио да он, као адвокат, није имао честите
панталоне па је зато то и учинио, тј. да се регресира.
Други су, пак, причали да је ушао да се освети краљу
Милану.
Ето какав је био Павле Маринковић чији је
отац постао председник сената. То је, по моме
схватању, фатална породица Маринковића за Србију.
Исти Милош Васић, причао ми је за његовог оца
Димитрија Маринковића који је 1885. године,
приликом објаве рата Бугарима, био министар
унутрашњих дела. Краљ Милан је био спремио указ за
мобилизацију целокупне војске. На министарској
седници Димитрије Маринковић устаде и рече краљу
Милану: ''Зар дати радикалима оружје''. То је
поколебало краља Милана и уместо да мобилише
целу војску, он попуни стари кадар са резервом, што
нас је довело да претрпимо пораз од Бугарске која
није ни имала регуларну војску већ милицију.
О раду његовог брата Маринковића ће
вероватно други писати, а ја ћу рећи само то да је он
освануо као министар спољних послова 6. јануара
1929.
19

Понашање та два министра у кабинету Алексе

Јовановића, Васића и Маринковића, изазвало је
револт у влади после свргавања.

Неколико речи о постанку Владе др Владана

Ђорђевића и одговорности њеној за Александрову
женидбу са Драгом, и како је Генчић ушао у ту владу.

Покојни Андра Милојевић, гардиски капетан и

дугогодишњи благајник Краљеве гарде, причао ми је
ово. Кад су биле прве трке у Шапцу краљ Милан их је
посетио. У пратњи његовој био је и Андра. По
свршеним тркама, био је банкет приређен у част
краља Милана. У току банкета било је ваздан
здравица и говора, али једна од најинтересантнијих
била је једног младог елегантног човека који је био
негде при крају стола. ''Нисам га дотле ни чуо ни
видео. Здравица је била изванредна и изазвала буру од
одушевљења. Краљ Милан се диже са свога места и
приђе том младом човеку, поздрави се са њиме и дуго
је разговарао. Питао сам, ко је тај човек, и рекоше ми
то је Ђорђе Генчић, који је био позван као гост на
трке'' (у тада либералном Шапцу, јер је Генчић био
либерал). Од тада, како је он запазио, датирају
симпатије краља Милана за Генчића.
Доцније је Генчић био, као пријатељ краља
Милана, постао управник вароши Ниша и смењен са
тога положаја по одласку краља Милана из Србије а
доласком краљице Наталије, која га није трпела као
Милановог човека, јер је он по жељи Милановој
скупио преко 2-3.000 потписа од стране Нишлија, тј.
потписали су једну петицију коју су упутили краљу и
20

влади. Један примерак [су искористили да] пошаљу

краљу Милану, којим га моле да дође и настани се у
Нишу. Ту петицију однео је краљу Милану
Тутуновић, нишлија и либерал. Чим је влада добила
то у руке, одмах је наредила да се Генчић отпусти из
службе. Министар унутрашњих дела био је Мика
Ђорђевић.
Доцније, 1897. године, када је краљ Милан
зажелео да се врати у Србију и да се почне да меша у
све ствари, позвао је Генчића преко Тутуновића да
дође у Беч. Генчић се томе позиву одазвао и у Бечу је
провео десетак дана. Краљ Милан је са њиме
разговарао о приликама у Србији и његовој жељи да
се умеша и он у српске унутрашње ствари. Говорио
му је да би најбоље било да се умоли Јован Ристић, да
се прими да образује владу на челу либералне
странке. Ристић је, иако је било између нас
размимоилажења и неслагања, ипак био и остао
пријатељ наше династије, а притом велики државник.
Умолио је Генчића да пише, а он је диктирао, један
Меморандум, у коме је изнео своје погледе на
политичке прилике у Србији, а у коме чини апел на
Ристића да се врати политици и помогне сређивању
политичких прилика у Србији. Тај Меморандум је
Генчић донео у Београд да га, по споразуму са краљем
Миланом, покаже Ристићу и Белимарковићу, иако
нађе за сходно Рибарцу. Генчић је дошао [и] поднео
Ристићу меморандум. Када га је Ристић прочитао [он
рече]: ''Видиш синовче'', како је звао Генчића, ''краљ
Милан је много грешио, али му се не може одрећи
љубав према земљи. Ја пристајем да се вратим
политици ако либерална странка буде хтела. Но иди
21

дај то и Белимарковићу да прочита, па онда да ми

јавиш шта си урадио, па ћемо поново разговарати''.
Белимарковић, чим је прочитао Меморандум, изјави
да прихвата идеју оберучке.
Вративши се Генчић Ристићу, питао га је шта
да ради са Рибарцем. Ристић му је рекао да покуша са
њиме да дође у додир, али [да] ће то бити тешко.
Рибарац је тада живео у Пожаревцу, али је у Београду
био њихов заједнички пријатељ Ага Јефтић. Генчић
[је] замоли[о] Ага Јефтића да позове Рибарца у
Београд, ради једног важног разговора. Ага Јефтић је
позвао Рибарца који је дошао у Београд. Кад му је Ага
Јефтић рекао зашто га је звао, он пристаде да се са
Генчићем састане али у присуству Милоша
Туцаковића или Ага Јефтића. Генчић, сматрајући
ствар за врло крупну, није на тај услов пристао.
Најзад, после преговора од 2-3 дана, састадоше се.
Кад му је Генчић рек[а]о у чему је ствар и дао да
прочита Меморандум, Рибарац је скочио и показао
плакат рекав[ши]: ''Ево га краљу Милану, хтео би он
сад да упрегне либерале да вуку кола за њега, нећу и
не дам''. Када је то Генчић саопштио Ристићу, овај га
упита: ''Знаш ли ти синовче шта је дивље паче?'',
''Знам'', вели, ''јер сам их видео у Тимоку''. ''Е, то ти
је'', вели Ристић, ''наш Стојан. Дивље паче гњурне у
воду и ти мислиш да ће изаћи негде напред, а оно
изађе сасвим на супротну страну. Него, ти да одеш
краљу Милану и да му саопштиш шта си урадио и да
је Стојан покварио све''.
Саопштавајући краљу Милану, он је жалио
што Генчић није успео у својој мисији, мада је учинио
све што је до њега стајало. Том приликом је рекао
22

Генчићу да део либерала, који није био са Рибарцем,

није довољан да прими на своја плећа тежак задатак,
већ да мора да се прави комбинација између либерала
и напредњака. Ето тако је дошао на ред др Владан и
његова влада. 1897. године, после Ивандањског
атентата, ушао је у њу Генчић, јер је тадањи министар
унутрашњих дела, Јован Андоновић, дао оставку!
Влади др Владана нису могли бити непознати
односи Александра са Драгом, као ни краљу Милану.
Настаје питање зашто они нису ништа предузимали
да то спрече. Крaљ Милан није ваљда веровао да ће
доћи до тога да он своју метресу попне на престо
Србије, а он се је тако понашао да је могао сакрити
своју намеру јер је овластио оца и да води преговоре
за његову женидбу. Др Владан и његова влада, ваљда
да су сигурни да краљ нема везе са каквим женама
сумњивог здравља, толерисали су ту везу не надајући
се до чега ће она једнога дана [довести] и краља и њих
и државу. Лично др Владан не само да је то негирао,
већ је на балове које је у свом дому у част краља
приређивао и на којима је учествовао цео
дипломатски кор, позивао и Драгу, иако је знао да је
она Александрова метреса. Ваљда из претеране
сервилности и да се додовори краљу што више, или је
овај то тражио од њега а овај није могао одбити (мада
у ово последње не верујем, јер је и Генчић као
министар унутрашњих дела приредио краљевима
вечеру у винограду после које је била игранка, на коју
Драга није била позвана). Једном приликом сам и ја
био присутан балу у дому др Владана на коме је била
и Драга, и посматрао сам како ју је крaљ Милан мрско
гледао, али није имао куражи да томе стане на пут).
23

Шта је влада урадила да спречи скандалозну

веридбу и венчање Александра са Драгом?

Владан је био на осуству у иностранству и на

позив његовог заступника није хтео ни да дође, већ се
је сложио са оставком владе. Генчић, пак, покушао је
са Боривојем Нешићем, министром грађевине, да оду
код ње да је умоле да одврати краља од његове
намере. Она им је, ко бајаги обећала и удаљила се из
њене куће, међутим, они су је пустили да пред улазак
остане сама у соби за које је време сигурно
телефонирала и известила Александра шта се дешава
код њене куће и где ће се она склонити. Како било да
било, тек кад[а] је Александар ушао у трпезарију, где
су га очекивали чланови владе на ручку, виде[о] [је]
да нема Генчића и Нешића, питао [je]: ''Где су они''.
Они су нешто промрљали али у том су и ова двојица
дошли. На питање где су били, они су почели врдати
али он им је одмах рекао да су били код Драге. Ручали
су на двоје на троје и прешли у салон за пушење и да
пију кафу. Генчић је приметио да се Александар
спрема да изађе и покушао је да га спречи. Настало је
хрвање између њих двојице и у том хрвању Генчић,
као јачи, догура Александра до клозета, гурне га и
овај седне на клозет. Сада, како Генчић прича,
посматрајући га на клозету, синула му је, вели, мисао,
кога спасавам ја, пусти га, можда је то фатум који га
води пропасти. Повуче се и овога пусти да оде код ње
кући.
По мом скромном мишљењу, влада др
Владана, а специјално Генчић као министар
24

унутрашњих дела, показала се недораслом за овакве

велике и судбоносне догађаје. Уместо да краља
затворе у Двор и одузму му моћ да ма где изађе, а
Драгу смакну или протерају за то време, они се
упуштају у преговоре са њоме (Генчићево руско
каваљерство!) мада је то боље што се је тако десило,
јер ко зна шта би било да су они спречили женидбу,
вратио би се можда поново краљ Милан, настале би
опет теревенке, политичке. Русија, која није трпела
краља Милана, би се умешала, настале би огромне
трзавице које би онемогућиле сваки озбиљнији рад на
националном уједињењу и ослобођењу
неослобођених крајева. Истина Генчић каже да су
питали ђенерала Атанацковића, као министара војног,
да војску стави влади на располагање али он је
одговорио да нема права јер војском, према Уредби о
активној команди, командује краљ Милан, а сада
ђенерал Цинцар Марковић, као његов заступник. Кад
су га питали Цинцар Марковић није хтео да чује.
Слаба одбрана, као да се у таквим
судбоносним приликама води рачуна о уредбама!
Код официра и у грађанству, Милош Васић је
био дрзак и безобзиран у својим поступцима. Његово
производство у чин пуковника (самог себе [је]
предложио) а сви његови другови остали [су], и даље,
у чину потпуковничком. Његово понашање према
старим пуковницима и ђенералима, пример према
ђенералу Магдаленовићу и Срећковићу и другима,
наишло је на општу осуду.
Најзад је дошао сукоб између њега и Павла
Маринковића због жена, који се завршио изласком
обојице из владе.
25

Све те ствари и многе друге, ишле су у прилог рада

завереника. Апис и ја смо такве, и многе друге ствари,
употребљавали у циљу агитације и придобијања
официра за улазак у заверу. Ми смо се свакога дана
састајали ујутру код њега у стану (најчешће) или код
мене у Његошевој улици. Увече, пак, код некога од
завереника или по кафанама, а када смо имали какво
важније питање да третирамо онда код Генчића у
винограду. Многи од млађих официра који су дали
пристанак на улазак у заверу, пре него што би
потписали списак, захтевали су од нас да их водимо,
прво код Генчића да, веле, из његових уста чују је ли
је то све тако као што смо им ми говорили.
Да не бих заборавио, забележићу улазак у
заверу војног судског поручника Миодрага
Аћимовића. Апис ми једнога дана рече: ''Знаш, ја сам
упецао једног судског официра, злу не требало
правник је, ако нас ухвате да нас брани''. ''Јадна нам
одбрана'', рекох му, ''ако нас ухвате зна се шта ће бити
са нама, право на Карабурму''. Он као и увек насмејан
додаде: ''Море, понеси списак па хајде са мном на
железничку станицу''. Ту се састадосмо са
Аћимовићем и он потписа списак. Пођосмо са
станице у варош, Балканском улицом, па краљице
Наталије и оном малом уличицом која поред руског
посланства изводи на Двор, Девојачком, у Краљ
Миланову. Било је већ вече и мрак. За време
отприлике од 1 сата, док је потписао списак и [док
смо] изашли горе у варош, Аћимовић је 7 пута
мокрио. Упитасмо га, у шали, што толико мокри, он
нам одговори: ''Од зорта, што сте ви потписали ни по
26

јада, али што ја као правник, коме су познати закони,

потписах''.
Милош Васић је био командир 7-ог пука, који
је био у логору на Бањици. Командант пешадијске
бригаде био је пешадијски пуковник Милан
Андрејевић. Како су официри, који су били тада у 7-
ом пуку причали, Васић није одобравао краљеву
женидбу са Драгом Машин и то је и пред њима
изјављивао. Али уочи позива официра Београдског
гарнизона у Двор, у току ноћи, дворска кола су
долазила 2 пут на Бањицу, заредом, по пуковника
Миланa Андрејевића, коме је нуђено да се прими за
министра војног (он је одбио), а други пут по Васића,
који се одвезао у Двор и пошто је и њему понуђен
положај министара војног, он га је и примио. Говори
се да је он, примајући се за министра војног а знајући
расположење официра, саветовао краљу да ''уместо да
пита официре да ли одобравају његову женидбу''
прочита им заклетву официра. Заиста, сутрадан кад су
се скупили сви официри Београдског гарнизона у салу
новог (старог) Двора, већ смо сазнали да је краљ
образовао владу. (Ђенерал Ђукић, влада Алексе
Јовановића, звани Алекса конзул). Појавио се краљ а
поред њега министар војни, потпуковник Милош
Васић. Краљ, чим је ушао у салу, стао је и прочитао
заклетву официра из Правила службе. После тога, са
неколико речи, упозорио је официре на вршење
дужности и да се нико не меша у оно што он ради.
''Чуо сам'', вели он, ''да неки критикују мој поступак,
веридбу, међу којима и мој отац. Ја имам права да
изаберем себи друга и ја сам то учинио. Нико па ни
мој отац, нема права да се у то меша''. Међу
27

официрима је владао потпуни тајац. Само један је

викнуо ''Живео краљ'', артиљеријски пуковник Павле
Бошковић, кога су прозвали доцније ђенерал Живко.
Краљ, пошто је изговорио горе наведене речи,
окренуо се ђенералима на чијем је челу био ђенерал
Мишковић као најстарији па до њега остали,
поздравио се са њима, окрете се и оде из сале. Млађи
официри, изненађени овим препадом и разочарани
држањем старијих другова, нарочито ђенерала, од
којих се очекивало макар какав протест, почеше
излазити из Двора, гунђајући како се осрамотише,
нарочито пред грађанством које очекиваше пред
Двором (на улици) да чују како ће се официри
држати. Многи су рачунали да ће официри рећи
краљу да не одобравају његову веридбу, што би га по
мишљењу већине, па и саме дотадање владе, натерало
да одустане, али су се у томе преварили.
При изласку из Двора Апис ми приђе са
речима: ''Виде ли ти шта урадише ови матори,
обрукаше нас, нема без нас млађих ништа, ми морамо
да оперему ту срамоту коју је овај (краљ) нанео и
нама и целом српском народу''. Тако разговарајући
изиђосмо на улицу одакле одосмо погнутих глава,
свако на своју страну.
Од тога дана настаје критиковање, психолошко
припремање духова за заверу, време од веридбе до
венчања, преглед трупа на Топчидерском брду,
повратак у Двор, односно код Драге. Разговор међу
официрима и грађанима, као и међу самим
официрима. Незадовољство међу официрима је расло
из дана у дан али се није осећало да има каквог
покрета, озбиљнијег. Убрзо затим краљ се венчао и
28

отпутовао у Смедерево. Од дотадањег пука Краљеве

гарде формираше 4. коњички пук краљице Драге, а
гарду сведоше на један ескадрон и једну чету
пешадије. Ја остадох [као] водник у 4-ом пуку. Од
венчања краљева (1900. у јулу), па све до идуће 1901.
године јула месеца, година дана прошла је без икаквог
одређенијег покрета међу официрима. Све се је
сводило на разговоре, критиковање краља и Драге,
затим њене браће и њеног сестрића, чије је понашање
било арогантно и дрско. Незадовољство официра у
многоме је појачавало и овакво понашање браће
Драгине, Николе и Никодија Луњевице, који су хтели
да изигравају принчеве. У то време Апис, који је био
врло агилан, покушавао је да међу политичарима
придобије кога за рад на уклањању краља Александра
и Драге, али политички људи су се слабо одазивали.
Највећи противници династије Обреновића, радикали,
били су моментално задовољни јер их је Александар
помиловао од суда на који су били осуђени због
Ивандањског атентата на краља Милана. Они,
радикали, су брзо после тога дошли и на власт, после
владе Алексе Јовановића (Аце конзула). Политички
људи из осталих странака су се били повукли, тако да
је тешко било и доћи у додир са њима. Но Аписа није
напуштало расположење за акцију и скоро сваког
дана смо се виђали и један другоме саопштавали
новости и разговоре које смо водили са појединим
људима. Он је, у то време, имао везе са извесним
људима који су по традицији били Карађорђевци
(таквих је било врло мало пре женидбе краљеве).
Међу њима нарочито је вредно поменути Милутина
Степановића и Бацету Рујанца. Ја мислим да је и идеја
29

о довођењу Петра Карађорђевића на престо Апису

сугерирана од стране ових. Моје везе и познанства
била су више међу фамилијама које су биле
Обреновићевци али које су биле огорчене на
последњег Обреновића због његове женидбе са
Драгом.
Официри, нарочито млађи, били су, као што
сам раније навео, незадовољни Александровом
женидбом а нарочито уклањањем краља Милана са
положаја команданта активне војске. Краљ Милан је
био врло омиљен у официрском кору, због тога што је
он, од његовог доласка на положај команданта
активне војске обраћао нарочиту пажњу војсци а
специјално официрском кору. Он је био толико
омиљен међу официрима да се је [којим случајем]
појавио после објаве веридбе, официри су били
спремни да га прихвате и прогласе за краља а његовог
сина протерају. (Често су официри, нарочито
пешадијски, из пукова који су били на Бањици,
[говорили, како би га] на рукама однели на Бањицу и
прокламовали за краља). Али на жалост, краљ Милан,
као што сам и раније навео, не само да није се
појавио, већ се је задржао у Бечу, задовољавајући се
тиме да моли владу др Владана да му уважи оставку
на положај команданта активне војске, што је ова и
учинила. Генчић ми је казивао доцније (после 29. маја
1903. године) да је био љут на такав поступак крaљa
Милана, због чега није хтео да га посети приликом
његовог доласка у Беч. Но како Генчић вели, кад је
крaљ Милан сазнао да је дошао у Беч, послао је свога
дотадањег ордонанс официра Милана Паштрмца да га
умоли да сврати код њега (крaља Милана). Како се
30

овај није одазвао на ту молбу крaља Милана, то је

крaљ Милан наредио свом дотадашњем ађутанту,
потпуковнику Милошу Мукићу и капетану
Паштрмцу, да вребају Генчића кад изађе из хотела и
да га умоле, односно доведу код њега, што су ови и
учинили. Једног дана, чим је Генчић изашао из
хотела, појавили су се горе поменути официри и
одведоше га крaљу Милану. У то време, код краља
Милана је био и ђенерал Атанацковић, министар
војни у Владановом кабинету. Том приликом је крaљ
Милан питао Генчића, у присуству ђенерала
Атанацковића, зашто је љут на њега? Генчић му је
одговорио: ''Зато што нисте на мој позив дошли''.
Крaљ Милан је на то рекао Генчићу: ''Е мој Генчићу,
разумео сам ја прву вашу депешу, али шта сам знао да
радим. Син ми је, волео сам га, а познавао сам га да је
зликовац, да би ме бацио у казамате''. Генчић и
Атанацковић су му на то рекли да би га војска једва
дочекала и прогласила за краља, нашта је он
одговорио: ''То Русија не би дозволила и тек би тада
настао хаос у земљи''. Том приликом (вели Генчић)
извукао је из фијоке спремно писмо да пошаље своме
сину (крaљу Александру) у коме га означује, њега и
Драгу, као иницијаторе Ивандањског атентата. То је
Атанацковића и Генчића толико фрапирало, да је
Генчић одмах рекао: ''Величанство, да није то израз
срџбе''. ''Не, не Генчићу. Ви знате да крaљ Милан не
уме да лаже, то је тачно. Ја сам много штошта у
животу грешио али лагао нисам. Знао сам ја то одмах
сутрадан по извршеном атентату, али шта сам могао
да радим. Син ми је''. Када сам причао о томе Јаши
Продановићу, рекао ми је: ''То је истина, крaљ Милан
31

није лагао''. Тек после те изјаве Генчићу је било јасно

држање крaља Милана за време атентата
(Ивандањског). Ево шта Генчић прича о атентату и
његовом пореклу, као и то како је он тада постао
министар унутрашњих дела. ''Када сам први пут
постављен за управника града Ниша, одем у Ниш и
како, до тада, нисам био у полицијској служби то сам
се нашао у чуду шта сада да радим. Крaљ Александар
је отпутовао за Цариград, а крaљ Милан остао у
Нишу. Знајући какву сам тешку одговорност примио
на себе, нарочито у погледу чувања крaљa Милана,
наредим као прву меру предострожности да [се]
прегледају све Нишке кафане и да ми се поднесе
извештај о томе: има ли каквих странаца и који су? По
извршеном прегледу поднеше ми овакав извештај: да
се у ''Хотелу Европа'' налази један странац, који по
цео дан седи у хотелу, само увече излази у шетњу и у
парку се састаје са руским конзулом Чахотином. Чим
сам то сазнао, одмах наредим једном поузданом
жандармеријском нареднику да узме још 3 жандарма
да оде у хотел Европу, да жандарме постави тако да
пазе на излазе да не би овај странац умакао, а
наредник да му приђе и најучтивије да му саопшти да
га зове управник града, затим да га мени доведе''.
Запретио је нареднику да ми главом одговара, ако се
овоме што деси или побегне. Наредник је то и
извршио и странца довео к њему (Генчићу). Ја га,
вели Генчић, упитах на француском (јер му је он,
улазећи, рекао, бонжур мсје) ко је, одакле је и шта ће
овде. Странац је, на француском, одговорао да је он
тај и тај, као и да је био у француској легији па му се
досадило и сад је дошао овамо, да ради неке послове.
32

Одговарајући ми на питања приметим, када је

изговорио реч министар, да је Рус (јер Генчић врло
добро зна руски језик) и на један пут му подвикнем
руски да лаже да је тај и тај неки барон, већ да је Рус.
Кад је видео да сам га ухватио, он ми је признао да је
он тајни руски полицајац, да је убио, не сећам се кога,
на басамацима у Бијарицу, то је била истина, после
кога му је поверен известан задатак на Балкану, и да
је дошао овде са уредним исправама. Тада ја наредим
да га затворе, добро га чувају да му се ништа не деси,
а одмах извесим и крaљa Милана. Крaљ Милан ми
нареди да известим министра унутрашњих дела, што
сам и учинио. Чим сам се вратио из Двора одем код
госпође Чахотин, јер је господин Чахотин био на
путу, и рекох јој да сам ухватио једну птицу која каже
да има уредне руске исправе (пасош). Госпођа ми
каже да заиста има и донесе ми да видим, из чега сам
се уверио да је заиста дошао са руским пасошем,
потпуно исправним. Но и поред тога, ја га задржим у
затвору, под строгом присмотром да му се ништа не
деси. После два дана добијем писмо из Београда, од
руског посланика, којим ме преклиње у име нашег
пријатељства и као пријатеља Русије, [да] пустим тога
човека кога сам ухапсио. Сутра дан ми унесе жандарм
у канцеларију, карту неког Грабова, који је био шеф
тајне руске полиције за Балкан, са седиштем у
Букурешту. Примио сам га и он ме је молио да пустим
тога кога сам притворио. Чахотин, руски конзул у
Нишу, по повратку с пута, дошао је одмах к мени и
такође ме молио да га пустим, нудећи ми за ту услугу
шта хоћу. Одговорио сам му да сам знао раније ко је,
као пријатељ руски, док нисам известио владу, могао
33

би га и пустити, али сада никако. Чим сам га

затворио, наредио сам на телеграфу да се припази на
његову телеграфску коресподенцију, односно
конзулат, јер се је развила одмах размена депеша
између Петрограда и њега, односно конзулата,
шифрованим депешама (којих још има копије). Тако
га ја задржим даље у затвору, десетак дана, док
једнога дана не добијем налог од владе да га пустим и
то да му се да засебан вагон, којим да се спроведе до
Солуна. То је било овако: у Петрограду је био наш
посланик Алимпије Васиљевић, који је известио
министра иностраних дела да је Цар руски приликом
пријема званичног, поздравио нашег краља и изјавио
жељу да личност која се налази у Нишу, у затвору,
пусти се (што је, разуме се и учињено). Доцније је
смењен са положаја управника града Ниша, вели
Генчић, и постао комесар Народне банке. Дођем у
Београд и на улици, близу управе Државног
монопола, видим у друштву неких радикала Грабова.
Потом одем у иностранство, у бању. Атентат
[Ивандањски-прим. Б.Д., Ј.И.] се деси и мене позову
телеграфски у Београд, о чему сам обавестио краља
Милана. На станици, београдској, чекала су ме
дворска кола која су ме одвезла одмах у Двор, где су
ме чекала оба краља. Чим сам дошао, одмах су ми
понудили да се примим за министра унутрашњих
дела. Ја сам се дуго опирао, но на наваљивање оба
краља, а нарочито крaља Милана, примио сам се. Два
дана после пријема дужности министра унутрашњих
дела, оба краља оду у Ниш где је заседавала Народна
скупштина, а ја останем у Београду да разгледам и
проучим цео материјал о Ивандањском атентату.
34

Разгледајући све видео сам да нема никаквих

позитивних доказа да су радикали умешани у атентат.
Из оптужбе и ислеђивања противу атентатора
Кнежевића, видео сам да у неким подацима [стоји
како се] он, Кнежевић, састајао у Букурешту, у
руском посланству, са кнезом Петром
Карађорђевићем. Да би проверио тај доказ, наредио
сам нашем отправнику послова да ми сними цео ред
кућа у Букурешту око руског посланства, и да ми
пошаље. Отправник послова (Ивковић) је то и
учинио. Из фотографија кућа и према прикупљеним
подацима, видео сам да тај квази састанак са кнезом
Карађорђевићем, није био у згради руског посланства
већ у згради руске тајне полиције. После 2 дана одем
у Ниш, брзим ноћним возом. У 4 сахата изјутра стигао
сам на нишку станицу. На станици су ме чекала
дворска кола која су ме одмах одвезла у Двор, нишки.
Ту ме је већ чекао крaљ Александар. Чим сам ушао
код њега одмах ме је упитао: ''Јелте Генчићу, шта је са
радикалима, хоће ли пасти бар 2 радикалске главе?''
Одговорио сам му: ''Величанство, колико сам ја видео
нема противу радикала никаквих доказа, сем противу
атентатора''. Он дозове крaља Милана [и] понови му
то што је чуо од мене. Крaљ Милан без икаквог
одговора, слежући раменима, изашао је из собе.
Пошто смо попили кафу, ја одем у мој стан где се
пресвучем, умијем од пута, па одем у министарство.
Одмах наредим моме поверљивом човеку да пази ко
ће од народних посланика тога дана ићи у Двор. Овај
ми збиља достави тога дана имена десетак и више
народних посланика који су тога дана били у Двору.
Увече је била вечера у Двору, на којој су била оба
35

краља, сви ти посланици који су тога дана ишли у

Двор, и ја. После вечере отишли смо у собу за
пушење, турску, где су нам донели кафу. Краљ
Александар је почео да пита редом посланике, прво
Драгомира Рајовића, па председника скупштине шта
они мисле о радикалима и колико радикалских глава
треба да падне. Рајовић, који је већ једаред био
председник Преког суда (1883 г.[Тимочка буна-прим.
Б.Д., Ј.И.]), одговорио је да има суда, па ако суд нађе
да треба да падну пашће, ако не онда неће. Краљ
Александар, незадовољан оваквим одговором
Рајовића, продужио је даље управљајући исто питање
осталим посланицима. Одговори су били прилично
нејасни, углавном, али кад је дошао ред на лозничког
посланика, он одговори како треба да падну најмање
22 радикалске главе па да буде мира у земљи. Одмах
ми паде на памет мој јутрошњи разговор са краљем,
устанем и речем: ''Јесте газда, кад би то било 22
бундеве али то су 22 главе, што значи огорчити 22
породице, а колико пријатеља њихових? Ви
величанство видите како је тешко бранити династију
и сада, а како би после тога''. Крaљ Милан је слушао,
и после мога одговора лозничком посланику устао и
изашао из собе, рекавши: ''Генчић има право''. О
суђењу атентатору радикалима и њиховој осуди је
писано и сувише. Интересантно је овде напоменути да
после 29. маја, када је кнез Петар Карађорђевић
прокламован за краља и када је дошао у Београд, и ја
га први пут видео, био је сушта слика Грабова, шефа
тајне руске полиције у Букурешту. Дакле то је био он,
Грабов, који се састао са Кнежевићем, а не књаз
Карађорђевић.
36

Мислим да неће бити без интереса да овде

изнесем и моје успомене на атентат. Био сам
потпоручник и водник 2-ог ескадрона Краљеве гарде.
На дан атентата, био сам на партији са краљем
Александром, који је тога дана ишао на купање у
његовом купатилу на ''Ади Циганлији''. У његовој
пратњи били су дежурни ађутант, мајор Љуба
Лешјанин, командант Краљеве гарде, и ордонанс неки
официр, не сећам се ко. После купања, око 6-7 сати,
пошли смо чамцем ка пристанишу на Сави а кола и
коње смо упутили путем за пристаниште. Кад смо
стигли до пристаништа видео сам ордонанса официра,
артиљеријског капетана Карла Михла, који чека и чим
је крaљ Александар изашао из чамца пришао му је и
нешто му саопштио. Краљ је одмах сео у кола и мајор
Лешјанин узјаха мога коња, а ја узмем државног од
једног војника из партије и опколили смо краљева
кола и тако га допратисмо у Двор. На вратима старог
Двора дочекао је крaља Александра његов отац краљ
Милан, и ту су почели да се грле и љубе. Мајор
Лешјанин ми нареди да одем у касарну и одмах
доведем један вод гардиста ради појачане страже, што
сам и учинио. Сутрадан, пред Двором се је скупио
свет, депутација Београђана која је дошла да поздрави
крaља Милана и да му честита спасење. Поздравио га
је газда Михајло Павловић (ћир Мијајло) оптужујући
радикале за атентат. Међу гомилом смо били Апис и
ја и згадили смо се на говор (ћир Мијајлов). Тај
моменат и скидање еполета пуковнику Влајку
Николићу у Нишу, чему сам и ја присуствовао,
дејствовали су на моју душу страшно и доцније, за
37

време женидбе краља Александра са Драгом, утицали

су на мене да се решим на склапање завере.
После венчања крaљ Александар и крaљица
Драга оду у Смедерево. Апис и ја, сваки у кругу
својих другова и пријатеља, грдили смо, осуђивали
акт крaљеве женидбе са Драгом и стварали
расположење за борбу против краља. Тако је прошла
1900. година, без икаквог нарочитог формирања ма
каквог покрета против краљевског пара. После
њиховог венчања, настала су пензионисања појединих
виших официра, нарочито оданих пријатеља крaљa
Милана. Тако су пензионисани ђенерали Милован
Павловић, Василије Мостић и још неки. Издато је
било, бар како се препричавало, наређење да се крaљ
Милан ако би покушао да пређе границу, ухвати и
стражарно спроведе у затвор или убије. Затим је
наређивано да официри не поздрављају пензионисане
ђенерале. Почела су прогањања појединих
политичких људи који су се противили женидби.
Генчић [је] суђен и осуђен што је писао неко писмо
крaљу Александру (приватно), 8 година робије и
спроведен у пожаревачки казнени затвор. Све је то
повећавало нерасположење према крaљу Александру
и његовој влади у народу, а нарочито у официрском
кору, који је у већини био одан крaљу Милану и волео
га је.
Штампа се је у почетку држала резервисано, па
чак је писала у прилог женидбе, нарочито радикална,
јер су радикали који су били осуђени за атентат на
крaља Милана били сада помиловани. Они су
сматрали да је то дело Драгино. (Не намеће ли се
питање да је оно тврђење крaља Милана, да је атентат
38

припремио његов син са Драгом и можда уз припомоћ

Русије, са различитим циљем само. Крaљ Александар,
да може похапсити радикале, како би их после пустио
а они из захвалности да одобре женидбу са Драгом.
Русија пак да се одстрани крaљ Милан, кога је
сматрала као аустријског експонента и није могла
никако да се измири са његовим повратком у Србију и
мешањем у све ствари). Један део штампе почео је
одмах да напада, наравно завијено, женидбу, у томе се
је одликовала и ''Српска Застава'', ''Дневни лист'' и
''Одјек''. ''Српска застава'', као орган либерални, а
''Одјек'' и'' Дневни лист'', као органи младих радикала
самосталаца.

Почетак завере

Крај 1900. и почетак 1901. године, прошао је

међу официрима у разговорима [и] критиковању
стања у земљи створеног женидбом краљевом. Апис и
ја били смо у сталном контакту и разговарали како би
се могли уклонити Александар и Драга са престола.
Код њега је стално преовлађивала идеја о убиству и
како би он као комaндир чете у подофицирској школи
могао једног дана [то] и учинити, када буде на
дворској стражи. У току лета 1901. године, дођоше
три пешадијска официра са Више школе војне
академије у IV коњички пук, на практичан течај
(пешаци су ишли у коњицу и артиљерију, а коњаници
и артиљерци из Више школе у пешадију). То су били
пешадијски капетан друге класе Радомир
Аранђеловић, који је погинуо у рату против Бугара
1913. године на Говедарнику, и Милан Ф. Петровић,
39

умро на Бањици 29. маја 1903. године, и пешадијски

поручник Драгутин Дулић, који се удавио у мору при
повратку из Француске са боловања на Солунском
фронту, лађа торпиљерка. У току лета идући заједно
на вежбања спријатељили смо се и постали интимни и
поверљиви један према другоме. Често пута у
разговору сам претресао стање створено женидбом.
Једнога дана по повратку са обуке (дан је био врло
топао, биће да је било крајем августа или почетком
септембра 1901. године) седели смо нас четворо
испод једног павиљончића у кругу касарне 4-ог пука,
до саме капије која је излазила на Немањину улицу и
пијући пива заподенусмо разговор о Александру и
Драги. Они су страховито нападали и вајкали се
зашто то народ српски а нарочито официри да трпе
такву срамоту, да Краљ узме своју метресу за жену
која је водила и раније, док није постала његова
метреса, врло проблематичан живот. То је мене
окуражило [и] кажем им како је мени падала идеја,
кад сам био у гарди и ишао на партију са крaљем
Александром до Драгине куће, Драга је обично
пратила Александра до изласка из куће, да извадим
револвер и убијем их обоје, али сам се бојао да не
промашим. [Ех] да сам имао још кога од другова који
би довршили ако би ја промашио. Одатле смо отишли
у официрски дом на ручак и ту наишли на руске
новине петроградске ''Вјецемости'', које су донеле
слику Никодија Луњевице, брата крaљице Драге, као
будућег престолонаследника Србије. То нас је толико
револтирало да смо исекли слику и изгорели је. По
ручку смо се разишли из Официрског дома,
отишавши сваки у свој стан. Те године 1901. пријавио
40

сам се за полагање испита за Вишу школу војне

академије, па зато, чим сам се вратио кући и мало
(пола сахата) одморио, узео сам табаке из тактике да
читам, да бих се спремио за предстојећи испит.
Између 2-3 сахата по подне, закуца неко на моја
врата. После мога одговора, слободно, уђоше напред
поменута три пешадијска официра и са њима још
један мој друг Никодије Поповић, пешадијски
поручник. Понудих их да седну и упитах која их је
невоља дотерала по овој врућини, мени. Њихов
одговор беше: ''Размишљали смо о данашњем нашем
разговору у касарни и решили смо да заједно с тобом
и учинимо оно што си ти намеравао, тј. да ти
помогнемо ако ти пристајеш''. Одговорио сам им да
пристајем али пре него што би ма шта предузели,
умолио сам их да хоћу да известим једног мога друга
и пријатеља са киме ја већ поодавно о томе
разговарам, то је пешадијски поручник (тј. тада већ
капетан II класе, јер смо 2-ог августа на дан рођења
крaља Александра произведени, он за капетана II
класе а ја за поручника). Они тај предлог одмах
прихватише, јер су и они врло добро познавали Аписа
и ценили га као доброг друга и честитог и одважног
официра. По свршеном разговору, изађоше из мога
стана (Бирчанинова улица бр. 40) а ја оставим табаке
и одмах одем Апису, који је био у логору
подофицирске школе, на Топчидерском брду, где је
сада подигнута зграда интерната за средњошколску
омладину из јужне Србије, Дом крaља Александра
Карађорђевића. Саопштио сам му који су били данас
код мене, као и наш разговор. То га је обрадовало и
одмах ми рече: ''Нађи их и закажи им састанак па ме
41

извести. Вратим се одмах у варош, нађем капетана

Рашу Аранђеловића и поручника Дулића и
договорили смо се да се састанемо у стану поручника
Дулића, који је био, у колико се сећам у Београду, у
Милутиновој улици. Тај наш први састанак био је,
чини ми се 6. или 7-ог септембра 1901. године, увече
између 7-8 сати. На том састанку било нас је
седморица: капетан Аранђеловић, Петровић,
Димитријевић Апис, поручник Дулић, Милан
Маринковић и Поповић Никодије. На томе састанку
било је више предлога како да се поубијају али смо се
задржали на једном. [Дана] 11. септембара био је
рођендан Драгин и када је имала бити приређена
забава код Коларца. На тој забави требало [је], бар
смо тако ми претпостављали, да дођу Александар и
Драга. Решили смо да их убијемо камама које смо
набавили и врхове отровали цијанкалијумом, кога нам
је дао Душан Јовановић, геолог у рударском одељењу,
одакле је и узео стакленце са цијанкалијумом. Да би
били сигурни у успех, ми смо ножеве испробали на
неким мачкама. План је направљен овакав: двојица да
погасе осветлење у централи, један код Коларца, а
остала четворица да буду у сали и да прате кретање
Александра и Драге. У 11 сахати има да се угаси
електрика. Двојица, од оних 4 у сали, да запале завесе
а друга двојица ножевима да убоду брачни пар. Срећа
те тај план није приведен у дело, јер би настао хаос и
забуна, и ко зна колико би невиних жртава било. А
није изведен због тога што Александар и Драга нису
ни дошли на забаву, а сем тога електрично осветљење
је чувала полиција у централи, 1 члан кварта а код
Коларца и писар. Иако нам је тај први план пропао,
42

ми не малаксасмо већ удвојисмо енергију у врбовању

официра за извршење наше намере. Нерасположење у
војсци је расло из дана у дан, због разних глупости
које је режим чинио. Број завереника је растао.
Планови разни о убиству краља и краљице су
прављени један за другим. У октобру месецу беше
приређен Убски маневар. Пао је предлог да се на
маневру, приликом ревија трупа, изврши [убиство],
но и тај план је пропао и добро је било, јер би и ту
изгинула маса невиног света. После тога маневра
незадовољство официра се појача, јер је краљ
произвео неколико пуковника за ђенерале, међу
којима и Лазу Петровића, његовог првог ађутанта,
што је официре страховито озлоједило. Опозициона
штампа је нападала режим [и] указ о новим
ђенералима. Нама завереницима је то добро дошло да
проширимо круг завере и повећамо број завереника.
Продужили смо врбовање официра за заверу. Сад нас
је већ било више који смо говорили о томе да треба
нешто предузети. У месецу октобру ја ступим на
Вишу школу војне академије, пошто сам положио
пријемни испит (по повратку са маневра). Виша
школа је постала завереничко гнездо. Ту је био скуп
најбољих младих официра. Сви ми, који смо правили
планове о уклањању последњег Обреновића са
престола, нисмо ни мислили шта ће после тога
настати. Апис је био одушевљен Карађорђевац и
носио је, при себи, слике деце Петра Карађорђевића,
Ђорђа, Александра и Јелене. Показивао их је и
раздавао официрима које је врбовао за заверу против
последњег Обреновића. Ове слике су му лиферовали,
вероватно Милутин Степановић и Бацета Рујанац. Ево
43

шта прича о тим фотографијама Павле Панковић,

административни чиновник и поручник, који је
доцније ступио у заверу и потписао нишки списак
завереника. ''Једнога дана дође код мене Апис и
саопшти ми како ће Бацети вршити претрес стана. Он
је тада становао у хотелу ''Национал'' (а био је на
служби у министарству иностраних дела и мислим
био у пропагандистичком одељењу). Одмах одем у
хотел и затекнем Бацету у друштву Чича Милована
Глишића за столом, очекујући ручак. Саопштио сам
му да хоће да му претресају стан и да уклони, ако
штогод има. Но пре него што је могао да оде у своју
собу, банула је полиција, тј. полицијски чиновник
Влајко Недић (брат садањих ђенерала Милана и
Милутина Недића) са још два агента. Одмах је позвао
Бацету да пође са њима у његову собу, што је овај и
учинио. Ту му је Недић лично извршио претрес и
међу хартијама нашао фотографије фамилије, деце
књаза Петра Карађорђевића. Недић, уместо да му
одузме те слике, он их исцепа и баци у пећ обративши
се Бацети са речима: ''Што држи те такве глупости
међу стварима''. После тога чини ми се да је Бацета
отпуштен из службе.
Остали официри нису се много одушевљавали
Карађорђевићима, али су ипак прихватали идеју о
уклањању Александра и Драге, па после шта буде.

Упознавање и улазак политичара у заверу

Крајем октобра или у првој половини

новембра, дођоше код мене капетан Радомир
Аранђеловић, мислим и Милан Петровић, Дулић и
44

артиљеријски капетан Јеврем Поповић, који је био са

мном заједно на Вишој школи војне академије и који
је највише лармао и грдио Александра и Драгу,
изјавивши ми ово: ''Слушај Анто, ми смо решили да
уклонимо или убијемо Александра и Драгу, а нико од
нас не мисли шта ће после тога бити''. Одговорих им
да имају права, али шта они мисле да би требало
радити. На то ми они рекоше: ''Па требало би ступити
у везу са политичким људима''. ''Па добро'', рекох ја,
''најприродније [је] да покушамо да дођемо у везу са
радикалима. Они су стари противници династије
Обреновића''. ''Не'', одговорише они, ''ми смо мислили
да те молимо да ти упознаш твога ујака Генчића. Он
је одлучан човек, а сада је огорчен па ће вероватно
пристати да руководи и припреми политичку заверу, а
што је најглавније упутиће нас како и шта треба
урадити после привођења у дело наше намере''. Ја сам
им на то одговорио да ја не бих то радио из ових
разлога:
1) Што је мој ујак Генчић познат као
Обреновићевац.
2) Што он мене воли и можда би ме одвраћао
од тога, а ја сам дао реч и од ње нећу одустати.
На томе је и остало. Али капетан Јеврем
Поповић, који је познавао Генчића, оде код њега и
саопштио му је шта ми намеравамо. Генчић је тада
становао у вили његовог таста Аце Новаковића,
адвоката на Топчидерском брду. (Те године у пролеће
је био пуштен са робије, из Пожаревца. Био је осуђен
[на] 8 година робије, због писма које је писао крaљу
Александру, осуђујући његову женидбу са Драгом).
Два-три дана после нашег разговора (горе поменутог)
45

одем и ја да га обиђем, јер је био нешто слаб. Чим сам

ушао код њега, упита ме: ''Шта ви петљате''. Упитах:
''Ко ти је то казао''. Он одговори: ''Јеша Поповић''(отац
Јешин је био помоћник начелника у Нишу, када је
Генчић био начелник округа нишког, отуда то
познанство). Рекох му шта ми намеравамо, као и то да
су ме другови молили да њему поверим тајну и
умолим га да се прими да руководи тим послом,
нарочито политичким делом. Генчић ми одговори да
му оставим три дана рока да о томе размисли, па ће
ми дати одговор.
Одмах је позвао своје најинтимније пријатеље
а то су: бивши председник владе Јован Авакумовић,
ђенерал Јован Атанацковић, познати и стари
београдски трговац Никола Хаџи Тома и његов таст
Аца Новаковић. На том састанку им је саопштио шта
је сазнао од мене, и пошто су претресли целу ствар
одлуче да Никола Хаџи Тома пође одмах у
иностранство, и да се састане са књазом Петром
Карађорђевићем, да га обавести о свему и пита би ли
се он примио кандидације за престо ако би завера
успела и народ њега позвао на престо Србије. Тај
задатак је поверен Хаџи Томи јер је он био, иако
шурак Ристићев, познат као Карађорђевићевац и
школски друг књаза Петра, са којим је одржавао везу
преко Јаше Ненадовића, рођака књаза Петра а који се
бавио у Бечу као емигрант (после осуде за
Ивандањски атентат). Састали су се у Линцу, на
граници Аустро-Угарске и Хаџи Тома је одговорио
телеграмом да је све у реду, ''Мира маре''-то је била
шифра, наш знак.
46

Хаџи Тома прича о томе састанку, да су се

приликом сусрета књаз Петар и он изљубили па
богами и мало плакали (старачка посла!). Потом му је
Хаџи Тома изложио циљ његовог доласка. Књаз
Петар није веровао у почетку, жалећи се како су га
појединци пљачкали на рачун таквих завера, па од
свега тога није било ништа. Цело имање које је
наследио од оца у Румунији, упропастио је тако. Зато
он и сада не верује да је то озбиљна ствар. Али кад му
је Хаџи Тома рекао да су то официри и то млађи који
раде на томе, он се је одобровољио и рекао: ''А то је
што друго, ако су официри предузели такво штогод,
онда таква завера може успети''. Питао је да му каже
име кога од тих официра. Како Хаџи Тома није
познавао никога, нити је знао за чије име од млађих
завереника сем мене, то је само моје име и поменуо
књазу Петру. Том приликом Књаз Петар је питао да
ли тим младим људима треба пара за тај посао, што је
Хаџи Тома одбио одговорив да не треба, јер смо ми
млађи завереници инсистирали на томе да, ако
случајно ко буде нудио новац, да се не прими. Решили
смо да све издатке које будемо имали око стварања
завере, путовања у унутрашњост земље у разне
гарнизоне и друге, сносимо сами, па како смо сви
били оскудни у новцу, то смо узимали новац на
менице. У том погледу нам је највише излазила у
сусрет Врачарска штедионица и њени чланови Стеван
Миљковић.
Чим се је Хаџи Тома вратио и саопштио
Генчићу свој сусрет, разговор и утиске о књазу Петру,
Генчић је то мени казао, упозоравајући ме да та ствар
постаје озбиљна и да је као такву треба и схватити,
47

нема више шале. Одговорио сам му да се ми нисмо ни

до сада шалили. Наравно да сам ја пренео тај мој
разговор са Генчићем мојим друговима, који су ме
очекивали са појмљивим нестрпљењем. Појавила се је
одмах и идеја код мојих другова, за одржањем једног
састанка свију оних који су до сада упознати са
нашим подухватом а који су потпуно поуздани и
решени да узму учешћа у завери, на који састанак да
умолим Генчића да дође. Размишљали смо како и где
да се одржи тај састанак и падне нам на памет идеја
(неком од нас), да то буде негде на путу између
Београда и Торлака. Ми, нас шесторо-седморо, да
појашемо коње а Генчић да пође његовим колима,
заједно са својом женом, па кад наиђе на нас, он да
сиђе из кола и тако шетајући друмом да разговарамо.
Прилично наиван предлог који наравно није остварен,
срећом, јер би се још у почетку компромитовали, [јер]
је на Генчића мотрила полиција. Састанак није
одржан, јер је тај дан, петак, био пијачан дан и путем
aвалским била је маса кола. Генчић, када је видео
ситуацију, само нам је добацио прошав поред нас, ''не
може данас ништа бити'' и продужио пут а ми смо се
преко поља вратили у Београд. То је било или крајем
новембра или у првој половини децембра 1901.
године, сећам се само да је био страшно каљав пут,
лапавица.
Сада је требало пронаћи место и време где би
могли одржати тај састанак, јер су другови
инсистирали да се виде пошто пото са Генчићем, и
што пре да чују из његових уста како он гледа на ту
целу ствар. После предлагања разних места
задржасмо се на мој стан, Бирчанинова улица бр. 40, у
48

кући инжињера Роша, где је сада купатило Савдића.

Договорили смо се овако: да моји другови вечерају у
којој кафани, изабрали су ''Шумадију'', и да продуже
да лумпују са Циганима, и тако заједно са Циганима
око 11 сати дођу у мој стан, а ја да доведем раније
Генчића и да их чекам. Како смо уговорили тако смо
и урадили. Ја сам вечерао код Генчића и око 10 сахати
увече изађемо из куће његове па се спустимо у
Душанову улицу, одатле поред Калемегдана у Сава
малу, па поред железничке станице у Бирчанинову
улицу, у мој стан. Око 11 сахата дођоше другови пред
моју капију, са Циганима, и почеше лупати, правећи
се да су пијани. Изађох на капију и умолим их да
отпусте Цигане да не би правили ларму, што они и
урадише, наградивши их добро. Уђоше у мој стан и
представих оне који нису познавали Генчића.
Пребројасмо се: било нас је 12 и Генчић 13-ти. Мало
се згледасмо, насмејасмо се али продужисмо посао.
Генчић је одмах почео да говори о стању
створеном Александровом женидбом са Драгом, о
срамоти коју је нанео целом народу и војсци, о томе
како нас исмејавају у иностранству и још о другим
стварима. Тај његов говор, односно предавање,
трајало је више од 2 сата. Наједаред један од наших
другова Никодије Поповић, устаде, приђе Генчићу,
стаде мирно и изјави: ''Господине Генчићу, од данас
престајем бити заклет краљу и заклињем се Вама да
ћу све ваше заповести извршавати''. Наста
моменталан тајац, па затим и остали почеше
прилазити Генчићу, рукујући се са њима и
изјављујући исто што и Никодије. Један између нас,
инжењерски капетан Милан Миљковић, за кога Апис
49

и ја нисмо знали да ће доћи (позвао га је Поповић,

њега и Драгомира Николајевића Тверца) устаде и
врло слабим гласом, скоро плачући, изјави да он не
може пристати да с нама уђе у ту ствар. Генчић,
изненађен тиме, брзо се прибра, и са неколико речи
[одговори] како је то лепо од њега што поштено
изјављује да он не може и не осећа способност за
такве ствари али да ће он, као син свога оца кога је
Генчић познавао, умети да чува тајну, што је он и
обећао дајући часну реч да о томе неће ником ништа
казати (коју је и одржао). Одмах затим изађосмо
Генчић и ја да га отпратимо до куће. Уз пут Генчић
ми рече: ''Не може од тога ништа бити. Ја сам мислио
да сте бар вас дванаесторица чврсто решили да
изведете ту ствар, међутим, ово што се десило''. Почео
сам га умиривати да је Миљковић дошао без мог
знања али да то не мари, ми ћемо продужити рад. Ни
то га није могло, бар те вечери, умирити и убедити да
ће од тога што бити. Отпратим га до његове куће на
Теразијама (Аце Новаковића) па се вратим у стан где
су ме чекали остали, тј. не сви, Миљковић, Тверац,
Јован Поповић и још неки су били отишли, а Апис,
Радомир, Никодије и Дулић су ме сачекали да ме
питају шта вели Генчић? Рекох им какав је утисак
оставио Миљковић на њега, они се вајкаше што је он
дошао, правдајући се да је Јеша довео и њега и
Тверца, без питања икога од нас. Шта смо знали да
радимо, разиђосмо се, али то нас није декуражирало
већ смо продужили и даље да радимо. То је било
ноћу, 22-23 или 23-24. децембра 1901. године (по
старом календару). Учесници на састанку били су:
Радомир Аранђеловић, Милан Ф. Петровић, Драгутин
50

Димитријевић (Апис), Драгутин Дулић, Никодије

Поповић, Јеша Поповић, Душан Глишић, Александар
Глишић, Антоније Антић, Мика Миљковић,
Николајевић, Милутин Лазаревић и Генчић укупно
13.
Сутрадан, кад сам дошао код Генчића био се је
мало смирио, што сам ја искористио да му говорим о
томе како то није ништа што се је синоћ десило, да се
ми не бојимо да ће Миљковић да изда ствар и да треба
и даље радити на започетом делу.
Даљи наш задатак био је да врбујемо у војсци,
међу официрима, приврженике, само пажљиво да не
би се у коме преварили, а Генчић је имао да ради на
упознавању и придобијању политичких људи, као и
то да испита ситуацију у Европи, нарочито у Русији и
Аустро-Угарској тј. как[в]о би држање те две веле
силе заузеле према Србији у случају промена на
престолу. Русија, као словенска велика сила и наша
покровитељка донекле и Аустро-Угарска, као
најближа сусетка. Сем тога, да испита расположење
тих двеју сила о томе ко би могао да заузме престо
Србије ако би краљ умро, погинуо или остао без
наследника. Ми смо били уверени да Драга не може
родити иако се је лансирала вест често о томе како је
она у другом стању.
Врбовање официра ишло је доста споро, јер
иако је било много њих који су осуђивали женидбу,
ипак смо морали врло опрезно приступити појединим
официрима бојећи се да се у коме не преваримо па да
ствар не изда, намерно или случајно. Водили смо
рачуна о томе какав је ко од официра по карактеру, тј.
да ли је довољно чврст и уме ли да чува тајну. Док
51

смо ми врбовали поједине официре, Генчић је

сондирао мишљење горе поменутих двеју сила као и
упознавање појединих политичких личности у
Србији. Нарочито није било лако решити питање
династије, тј. ко ће заузети престо Србије у случају
нестанка последњег Обреновића. Иако смо сондирали
мишљење [за] књазa Петра Карађорђевића, велики
део официра завереника и поред агитације Аписове у
корист династије Карађорђевића, није био одушевљен
њоме, нарочито Петром, за кога су се проносили
гласови да је пијаница. Било је међу нама, нарочито
млађим официрима, и републикански расположених.
Морам признати да сам и сам био у томе
расположењу. Било их је и таквих који су били за то
да престо заузме Ђорђе, најстарији син Петров, а док
не буде пунолетан буде наименовано намесништво.
Ни сам Генчић, иако је слао Хаџи Тому код књаза
Петра, није био много одушевљен за њега. Важно је
истаћи, да је Александар Обреновић имао брата,
тешко би било продрети са Карађорђевићима. Он је
био наклоњен да се на упражњен престо Србије
доведе какав страни принц а најрадије би довео
каквог руског великог књаза. За републику није био
никако, говорећи нам да је према тадашњем стању у
Европи, која је [била] сва монархијска сем Француске,
немогуће [је било] ни мислити да би Европа, а
нарочито Русија и Аустро-Угарска, дозволиле да се од
Србије створи република (гнездо револуционара).
Његова мисија у томе погледу била је врло деликатна
и ево шта он прича о томе: Покушано је, прво преко
руског посланика у Београду, био је тада Чариков, да
[се] испита расположење Русије. Но са Чариковим
52

није могао о томе ни говорити, јер кад год је скренуо

разговор на тај терен, Чариков је склизнуо са тога
терена на сасвим други. Увек ми је говорио, вели
Генчић, о томе како у Србији треба да сеју памук. Са
Аустро-Угарским послаником бароном Хајделором
ишло је мало лакше. Са њиме сам, вели он, Генчић, у
више махова разговарао, академски, о стању у Србији,
о томе како може да се деси да краљ умре или погине,
или остане без наследника, намеће се питање ко ће
заузети престо Србије, па би желео да зна како на то
питање гледа Аустро-Угарска, као суседна монархија.
Аустро-Угарски посланик му је одговорио да би он
желео да чује од њега шта Срби о томе мисле, пошто
се то њих највише тиче. Генчић вели, ја сам му
одговорио отприлике овако: Да на Балкану има три
владара, који су пореклом Немци (Румунија,
Бугарска, Грчка) па све те три државе су
просперирале под немачким династијама. Ја мислим
да не би било рђаво када би и Србија добила на
престолу једног немачког принца! На то је барон
одговорио: ''Видите Генчићу, сами кажете да на
Балкану има три Немца, четвртог не би Русија
дозволила, можда би то сматрала као издају, а ми
нећемо због тога да ратујемо са Русијом. Него, то је
ваша унутрашња ствар, ви имате једну династију
напољу а једну у земљи, па решите то сами''. Чувши
[то] од Аустро-Угарског представника, хтео сам
пошто-пото да сазнам и мишљење Русије. Па како
нисам могао са Чариковим да о томе да говорим,
решим се да одем у Беч, где сам често ишао. Руски
амбасадор у Бечу био је гроф Капнист, мој лични
познаник. По доласку у Беч, одем код грофа Капниста
53

и са њиме сам водио сличан разговор као и са

Хајделором. Руски амбасадор ме је питао шта Срби о
томе мисле, рекао сам му да би ми желели да видимо
на српском престолу једног великог руског књаза. На
то ми је Капнист одговорио отприлике овако:
''Господине Генчићу, где је било природније да дође
руски велики књаз него у Молдавију и Бугарску које
смо ми, Руси, створили, па Немачка није дозволила.
Још мање би дозволила да дође на српски престо,
нарочито када је ту заиста реаговала и Аустро-
Угарска, као суседна велика сила. А да се ми због тога
завађамо са Немачком и Аустро-Угарском, нећемо.
Али ако би до промене дошло, ви имате династију
Карађорђевића ван земље, доведите њу, то би било
ваше унутрашње питање, лакше би добили пристанак,
признање Европе''. Ја сам га вели на то упитао:
''Говорите ли ви то као гроф Капнист приватно ваше
мишљење, или као руски представник''. Одговор је
био: ''Не Генчићу, ја Вам то говорим као руски
амбасадор''.
Мислим да неће бити без интереса, ако
изнесем мишљење крaља Милана о његовој династији
још за његова живота, јер он је већ 29 јануара 1901.
умро. Кад су били код њега ђенерал Атанацковић и
Генчић у Бечу, прича Генчић да им је Краљ Милан
рекао: ''Ово је почетак свршетка моје династије. Мога
сина треба протерати, али ви без мене не можете то
свршити. Ја сам дужан да то Србији учиним као први
краљ после Косова. И размишљао сам о томе ко би
требао да заузме српски престо, па сам дошао на идеју
да то буде румунски краљ Карол, тј. да правимо
персоналну унију са Румунијом''. На то сам му ја, вели
54

Генчић, одговорио да би то било врло незгодно због

наших источних крајева где се говори румунски, па
би се створило румунско питање. Краљ Милан је то
одмах схватио [и] рекао: ''Да имате право, али тада би
најбоље било да правимо персоналну унију са
Бугарском под Кобургом. То је паметан човек. Имао
је изванредно тешку ситуацију када је ступио на
бугарски престо, нарочито према Русији која није
хтела да [га] призна 5 година. Он је ипак успео, не
само да га призна већ и да му Русија постане
пријатељ. Кад би то свршили ја не бих ништа више
тражио, већ само да ми дозволи да живим у Нишу и
да тамо умрем''. (На Карађорђевиће, вели Генчић, није
никако могао да пређе, мада ми је кнез Арсен причао,
у колико се њему може веровати, да се је срео једном
у Паризу са крaљем Миланом и да га је овај ударио по
рамену рекавши му: ''Драга ће вас довести у Србију'').
Пошто смо добили такве извештаје од
Генчића, да је скоро немогуће довести на престо
Србије страног принца, а о републици не може бити
говора, то смо се и ми сви помирили да на престо
српски, по уклањању последњег Обреновића
доведемо Петра Карађорђевића. Сада је требало
мислити како ће се то извршити. Као што сам напред
поменуо, два су нам плана пропала, тј. убиство на
забави и на Убским маневрима. Број официра
завереника је био још веома мали, 15-20, и то сада сви
без команде, јер је Апис био примљен за приправника
у ђенералштаб а ја на Вишу школу војне академије.
Сад су ђенералштаб и виши курс постали центри у
којима се највише агитовало против Александра и
Драге и где су поглавито врбовани нови завереници.
55

Као што сам напоменуо, Генчић је често одлазио у

Беч. У Бечу је тада био Вукашин Петровић, министар
финансија у владином кабинету, и Јаша Ненадовић,
рођак Петра Карађорђевића. Ненадовић је ствар
завере поверио Вукашину, а Вукашин, који је био
аустријски пријатељ, а многи тврде и њихов плаћеник
(колико је то тачно не могу да твдим) је то изгледа
саопштио Калају, а можда и Шислу. Тако да је
званична Аустро-Угарска била, изгледа, обавештена
шта се у Србији спрема али је ћутала, свакако из
својих сопствених интереса. Ко зна да њени планови
нису били још тада, надајући се да ће, приликом
Александровог насилног уклањања у Србији, избити
нереди [а] можда и револуција, па да она као суседна
велесила добије мандат од Европе да Србију умири.
Кад би после изашла [неч.реч-прим. Б.Д., Ј.И.] и како,
ко би то знао? Генчић је то осећао и увек нас је
упозоравао да мора да се ради врло опрезно и
сигурно, тако да се избегне сваки неред и побуна
приликом извођења главне ствари.
У главама појединих завереника су ницале
разне идеје и начини извршавања тј. о убиству, јер
код млађих официра је доминирала идеја да се побију
(Александар и Драга), а стари нису се баш мирили са
том идејом, они су некако били више за протеривање.
Апис и ја били смо одсудно против протеривања,
изразито, што би он као изгнаник нашао
гостопримство у Аустро-Угарској, која би га држала
као пса на ланцу и кад год би у Србији настале
погодне прилике за њу, она би са њиме претила. (На
жалост, таквих је прилика било после 29. маја 1903.
56

године, разне теревенке, па афера принца Ђорђа и

многе друге).
Између многих планова који су се рађали у
нашим главама, вредно је напоменути план Јеше
Поповића, који је био велики лармаџија и писац
разних пашквала [о] многим тзв. тадашњим водећим
личностима као [што су] ђенерал Срећковића, Цинцар
Марковића и многи други. Једном приликом, по
Генчићевом повратку из Беча, говорио нам је да ствар
стоји добро у Европи, да је Петар Карађорђевић
прихватио одушевљено нашу идеју о завери, да
пристаје да дође чим га будемо позвали и многе друге
пријатне ствари, свакако у циљу да нас охрабри за
што озбиљнији и енергичнији рад. Јеши Поповићу
после тих разговора, падне на памет да би их требало
побити у позоришту и то овако: да Апис, а не он који
добро гађа из пушке, узме коњички карабин па из
ложе преко пута краљеве да их гађа, кад буду дошли у
позориште. Ту своју идеју, фантастичну, саопштио је
прво Генчићу а овај мени. Наравно да смо се смејали
таквој идеји која је била неизводљива, јер пре свега
како би се могао унети и сакрити карабин. Смејући се,
ми му рекосмо да би најбоље било да унесемо топ у
ложу. Што је најинтересантније, он није предложио
да он буде тај који би пуцао из карабина на
Александра и Драгу, већ Апис. Било је још доста
сличних предлога који су остали неостварени, као
предлог да [се] убију у циркусу ''Хенри'', који је био
на пољани код кафане ''Пролеће'', где је сада мали
парк. Неки су предлагали да то буде у Смедереву, где
су краљ и краљица проводили лето. Ђенерал
Атанацковић је био нарочито за то да се то изврши у
57

Смедереву или Нишу. Када сам га једаред упитао, а

како би они у Београду знали да смо ми у Нишу
свршили ствар, ђенерал ми је одговорио: ''Па ти би
телефоном известио Генчића''. На то сам ја приметио:
''А ко гарантује да ћу ја остати жив или да се нећу у
последњем тренутку предомислити или уплашити''.
Аписово и моје мишљење било [је] да тај посао мора
да се врши у Београду и то најбоље у самом Двору,
јер није само важно њих убити, већ треба узети и
власт у руке и на тај начин спречити крвопролиће и
револуцију у земљи која би могла дати повода
страним силама да се умешају, а нарочито Аустро-
Угарској. Доцније ћемо изнети како је ђенерал
Атанацковић бежао од извршења у Београду и зашто.
Генчић се је слагао са Аписовим и мојим мишљењем.
Да би могли [да рачунамо] са што већом
сигурношћу и изгледима на успех, потребно је било
да се придобије што већи број официра [и] уведе у
заверу, а нарочито официри из трупа. Сем тога,
требало је увести још кога од старијих официра, јер
млађи официри, наши другови, су са неповерењем
улазили у заверу видећи да су у њој, сем ђенерала
Атанацковића, чије смо име брижљиво чували и
нисмо помињали како га не би компромитовали, [сви
остали млади]. (Oн је још тада био у пензији).
Врбовање старијих официра узео је био на себе
Генчић, и он је збиља успео да упозна са спремом
завере пешадијског пуковника Ђоку Михајловића,
који је био начелник ађутантног одељења у Активној
команди и у својству томе вршио распоред официра
тј. чинио предлоге. Он нам је учинио велике услуге
предлажући официре, које смо ми назначавали, на
58

поједине положаје у војсци. Други од старијих

официра који је ушао у заверу био је инжењерски
пуковник Дамјан Поповић. Он је био ађутант крaља
Александра када је испросио Драгу и као таквом
нуђен му је положај министра војног, који је он
одбио. Разрешен је био одмах од дужности ађутанта
али није пензионисан, већ је остао не сећам се где али
чини ми се на служби у министарству војном или у
војној акададемији, као професор. Као дугогодишњи
професор Војне академије пропустио [је] велики број
класа и познавао је масу официра млађих који су га
волели, јер је био врло добар професор
фортификације. Он је био један од најенергичнијих
агитатора и многи млађи официри, који су се
колебали да уђу у заверу, после једног или два
разговора са пуковником Дамјаном (доцније названим
Велики Дача, за разлику од мајора Дамјана
Дамјановића-Мали Дача) давали су радо свој
пристанак на ступање у заверу.
Поред свег заузимања нас неколико млађих
завереника, око стварања завере и извршења њеног,
некако је ишло споро и многи од официра,
завереника, кад смо им заказивали по који састанак
ради договора нису долазили, изговарајући се на
разне начине. Генчићу је то пало у очи, да ће тешко
ићи са тиме и да можемо једнога дана, индискрецијом
некога од нас сви погубити главе, не урадећи ништа.
С тога нам је, с времена на време, говорио да би
требало на некакав начин да се вежемо потписима.
Апис и ја смо то и сами осећали, да овако не иде, и
почели смо припремати другове за један такав акт.
После дуже припреме приступисмо и извршењу.
59

Једног дана, предвече, састали смо се у стану

капетана Илије Радојевића, Његошева улица бр. 49, то
је била последња кућица са те стране а даље је била
пољана тј. Ћирићева, згодна за ту сврху. Та кућа и
данас постоји а својина је Милеве Цвејић, баба
Милеве, која је још жива [а] који сам стан доцније
узео ја и у коме је највише потписа и дато. Нас је било
10-12 али после дуже дискусије потписасмо списак
само нас 5 или 6, остали нису пристали да потпишу
списак али су остали у завери и учествовали ноћу 28.
и 29. маја у извршењу. Та петорица били су ови:
капетан Радомир Аранђеловић, Милан Ф. Петровић,
поручник Драгутин Димитријевић Апис, Милош
Маринковић звани Пига, поручник Милован
Гавриловић и Антоније Антић. Изађосмо из
Његошеве улице и кад смо дошли у близини Славије,
упита неко, па код кога ће остати тај списак да
преноћи. Апис предложи да га даду мени као најмање
слабом према женама. Наста мало смеха али ја
немадох куда већ примих списак и однесох га кући.
Лег[а]о сам да спавам а списак сам метнуо на ноћни
сто поред кревета и на њему кутију палидрваца,
спреман да га запалим ако би ко наишао. Морам
признати да сам се будио скоро сваког сата а можда и
чешће и увек пипнем да се уверим је ли ту списак.
Може се рећи да нисам те ноћи ни спавао. Тачне
садржине овог списка не сећам се, али само знам да
смо се заклели да ћемо убити Александра и Драгу.
Диктирао га је, мислим, Милован Гавриловић.
Доцније сам тај списак носио у џепу у нотесу. Сутра
дан, предвече, двојица, Милован Гавриловић и Милан
Маринковић, су однели списак да покажу Генчићу и
60

да му га предаду. Кад је Генчић видео да смо најзад (и

у овако малом броју) успели да потпишемо списак,
био је одушевљен и прионуо је још енергичније на
посао. Генчић је списак примио и поверио га је на
чување његовој ташти Јели, она га је носила обешеног
о врату као амајлију, жени Аце Новаковића познатог
београдског адвоката, који је као што сам раније
навео био упознат са завером још чим је Генчић ушао
и доцније знао све што се ради, јер су се у његовој
кући на Топчидерском брду одржавали чести
састанци између Генчића и млађих официра. Иако
нико сем Генчића није присуствовао разговорима,
ипак су његови тј. жена, ташта и таст, знали све и
свим силама помагали да се што пре сврши започети
посао. Новаковић је често путовао у тимочки крај, где
је имао нека рударска права истраживања. Обилазећи
их он је навраћао често у Ниш, Књажевац, где смо
имали другова завереника. Саопштавао им је шта ми
радимо у Београду и упућивао их на стрпљење, јер су
они били прилично нестрпљиви, што је било донекле
и разумљиво зато што су били далеко [и] у
немогућности да знају шта се у Београду радило
свакодневно.
Новаковић је одржавао везу са тадањим
пешадијским поручником Боривојем Ђурићем, сином
Стеве Ђурића старог напредњак и рођака
Карађорђевића али који је био срески начелник под
Обреновићима (зли језици говоре да је био и шпијун
крaља Милана, да ли је то тачно не знам). Главно је да
[је] његов син ступио у заверу и био је исправан и
поуздан завереник.
61

Пошто смо нас неколико потписали списак, то

је сада наступила потреба да се број потписника
повећа. Апис и ја смо примили на себе ту улогу да
прикупљамо потписнике, мада је то право и дужност
имао свако од прво потписаних завереника, што су
они чинили уколико је који умео да поједине официре
припреми и наговори да уђу у заверу. Кад је ко од
дотичних официра био спремљен упућивали су га на
мене или Аписа да потпише списак.
У току 1900-1901. и 1902. године догађаји који
су све више држали официре, народ озлојеђивали и
нама завереницима олакшавали посао око врбовања
нових чланова завере, низали су се један за другим.
Ти су догађаји били: смрт краља Милана, преговори
Александрови и његове владе, напори да се тело
крaља Милана пренесе у Београд. Привидна сахрана
крaља Милана, и Александрова и Драгина изигравана
жалост за њим.
Затим, објављивање да је Драга у
благословеном стању и цела комедија око порођаја.
Било је људи који су веровали да је Драга заиста у
благостању и ишчекивали су да роди, па нарочито ако
буде син да ће се све умирити и нестати оно
нерсположење против краљевског пара а нарочито
против ње. Ми завереници смо стално тврдили да она
не може да роди, што се најпосле и догодило.
Изигравање трудноће као и порођаја, долазак
Сњегирoва, лекара кога је послао руски цар, његова
констатација да Драга није трудна, нити може бити,
упалио је као бомба. Свет је то коментарисао, сваки
на свој начин, а нама је дало маха да развијемо још
енергичнију акцију око стварања завере.
62

Смењивање владе Алексе Јовановића и долазак

Мише Вујића са радикалима мало нас је поколебао,
јер су радикали имали ослонца у народу, али нас није
могло и одстранити од даљег рада, само нас је
учинило опрезнијим. Најзад, када су радикали
смењени и отерани, и на место њихово дошао ђенерал
Цинцар Марковић за председника владе, настало је
врло повољно време за наш рад, јер су и радикали
који су се надали да ће из захвалности за услуге
учињене Александру и Драги (признајући женидбу)
остати вечито на власти, били разочарани и почели су
кроз штампу нападати укидање устава и државни
удар. Сад је скоро сва незванична штампа писала
противу режима директно а индиректно гађала
Александра и Драгу. Ми смо удвостручили рад на
организовању завере. У току тога најинтензивнијег
рада ђенерал Атанацковић, који је још био у пензији,
дође једног дана код Генчића и саопшти му како га је
министар војни Милош Павловић, звао и наговестио
му како би краљ хтео да га реактивира, али је дознао
да он, Атанацковић, иде често код Генчића, где се
састаје са млађим незадовољним официрима. То је
Генчића уплашило и он се реши да изгори списак
завереника који је био код њега, односно његове
таште.
Сад смо били тамо где смо стајали пре
потписивања списка, само са повећаним бројем
завереника тј. људи који су знали шта се спрема али
без писмене обавезе да ће и радити. Но, то Аписа није
обесхрабрило. Он ми, када сам му саопштио да је
Генчић изгорео списак, рече: ''Ћути, немој казивати
63

никоме, већ да продужимо посао па у једној згодној

прилици ћемо покушати да потпишемо нов списак''.
Овде ће бити вредно рећи неколико речи о
ђенералу Цинцар Марковићу, чију су погибију
Обреновићевци оплакивали дуго и прогласили га за
највећег војсковођу српског. Они су везивали за њега
велике наде, па су после 29. маја највећу паљбу осули
противу завереника што тога српског Наполеона
убише. Ја се не могу упуштати у оцену његове
војничке способности јер сам тада био још млад
официр да би могао ценити његов рад, али ћу
покушати да га, у неколико речи, прикажем
читаоцима као човека, а нарочито његово држање
приликом краљеве женидбе. Он је важио као човек
краља Милана па се је трудио да [га] и по
спољашњости имитира, чак су многи казивали да и
личи на крaља Милана. Кад је крaљ Милан постао
командант Активне војске он је њега изабрао себи за
начелника Штаба, што га је направило још охолијим
него што је био. Гледао је са висине не само на млађе
официре, већ и на његове другове. Користећи се
својим положајем и симпатијама краља Милана он је
постао деспот у војсци. Фаворизовао је поједине
официре на штету других, често пута бољих од
његових штићеника. Примера ради навешћу један
случај. За време док је крaљ Милан био командант
Активне војске била су два млада официра, класна
друга на вишој школи, обојица одлични ђаци. То су
били поручник Данило Калафатовић и Војин
Максимовић. Другови су сматрали Калафатовића увек
као бољег од Максимовића. Приликом једног пријема
официра од стране крaља Милана, коме је
64

присуствовао и ђенерал Цинцар Марковић, он,

Цинцар Марковић представио је крaљу Милану
најбољег официра у српској војсци, Максимовића,
што је изазвало запрепашћење и огорчење код свију
присутних официра. Убрзо после тога, Максимовић је
постао зет Цинцар Марковићев, тј. он је већ пре тога
био верио ћерку његову.
Један други, још ситнији случај, који га
илуструје као човека и старешину: [када је] Крaљ
Милан отишао на одмор (са кога се више није ни
вратио), ђенерал Цинцар Марковић га је заступао у
дужностима команданта Активне војске, ја сам био
водник 2-ог ескадрона Крaљеве гарде и заступао
командира, који је био отишао на коњичко путовање
(капетан Милош Туцаковић). Командант пука
Крaљеве гарде био је потпуковник или мајор Јован
Вељковић. Коњи ђенерала Цинцар Марковића били су
на фуражу у 2-ом ескадрону. Једнога дана дође код
мене поднаредник ескадрона Бондулић, врло добар
подофицир (доцније је положио официрски испит и
постао коњички официр) и жали ми се на сеиза коња
ђенерала Цинцар Марковића, да се самовласно узима
много више зоби него што следује његовим коњима
''опомињао сам га и покушао да га спречим у томе али
нисам могао, страшно је дрзак и безобразан''. Изгрдим
поднаредника што га није казнио и казним га ја, не
сећам се којом казном. Сутра дан ме позове
командант и покаже ми писмо које му пише Цинцар
Марковић, у својству заступника команданта Активне
војске (тако је потписао) којим наређује команданту
пука да казни тога потпоручника, који је смео да
казни сеиза његовог коња. Командант пука Јован
65

Вељковић, човек и командант пун такта, поштен

официр, позвао ме је питао у чему је ствар, па када
сам му објаснио он ми је дао за право, а ђенерала је
известио да сам поступио правилно. Чуо сам да је
Цинцар Марковић претио како ће ми показати, али су
ускоро наступили догађаји, тј. женидба крaља
Александра са Драгом, па је ваљда и заборавио на ту
ситницу, разрачунавање са једним потпоручником.
Његово држање за време женидбе и после као
пријатеља крaља Милана, а коме он једино има да
благодари што је брзо дошао до највишег положаја у
војсци, било је по моме схватању недостојно да не
кажем полтронско. Док су његови другови, који су
мене фаворизирали од стране краља Милана, као на
пример ђенерали Милован Павловић, Василије
Мостић и други, заузели став много одлучнији него
Цинцар Марковић према краљу Александру и његовој
веридби, дотле је он увек врдао, понашао се
неодређено, све док није био још сигуран да ли ће се
краљ Милан вратити и какав ће став заузети према
сину, да приђе сасвим крaљу Александру, пошто је
видео да је он успео да своју вољу и изврши и да се
ожени Драгом. Требало га је видети једнога дана,
после објављене веридбе краљa Александрa, [када] је
приредио ревију трупа на Топчидерском брду. Ја сам
био још водник у Крaљевој гарди и пратио сам краља
на партију. У пратњи крaља био је и Цинцар
Марковић. По свршетку ревије краљ Александар,
враћајући се у Двор, скрене у Крунску улицу у Драгин
стан, и сви официри који су били у пратњи крaља
сјахаше са коња. Пошто је и краљ сјахао, они уђоше
за њим у њен стан, поздравише Драгу и пољубише је
66

у руку, па и ђенерал Цинцар Марковић, да га је

видети онда како је изгледао бедан. Тада су сви
пољубили Драгу у руку (сем капетана Милана
Јаковића и мене). После свега овога, крaљ Милан је
рекао Генчићу, приликом виђења у Бечу: ''Е подвали
ми Шапчанин, још као поручник увукао [се] код мене
и увек сам га гурао напред, да дочекам сада овакво
разочарење од њега''.
Што се тиче његове спрeме као
ђенералштабног официра, причао ми је мој друг и
завереник Милан Гр. Миловановић, који је био
ђенералштабни приправник, кад је Цинцар Марковић
био начелник штаба активне команде (начелник
главног ђенералштаба) да у ђенералштабу, сем једне
мале цедуљице на којој је био цео ратни план према
Турској, ничег разрађеног није било. То ме је, вели он,
дефинитивно одлучило да приђем завереницима и да
постанем и сам то. Необавештени су веровали да је [у]
њему изгубљен (убијен) велики српски војсковођа
чији губитак је ненадокнадив. Доцнији рангови су
показали да његовом смрћу није ништа изгубљено.
Као што сам раније поменуо, ми смо
продужили рад на организацији завере, само сада
опрезније. Пратили смо све догађаје и старали се да
их што више искористимо за наш циљ. Због тога смо
одржавали везе како са опозицијом, нарочито са
представницима опозиционе штампе, тако и помоћу
извесних другова и са владајућим круговима. Апис је
био добар друг и пријатељ са артиљеријским
капетаном Јовом Миљковићем, зетом ђенерала
Цинцар Марковића и ордонанс официром крaља
Александра. То је био честит и карактеран официр
67

кога је Апис, донекле у разговору са њиме, упознао са

нашим намерама. Причао ми је Апис да, када му је
говорио противу Александра и Драге, он је осећајући
да је Апис у праву говорио: ''Радите, ја са вама не
могу, сметати Вам нећу, али ако се десим на служби
бранићу краља''. На његову несрећу, тако је и било.
Био је на осуству до пред сам догађај. На 2-3 дана
раније вратио се са осуства и 28. маја примио
дежурство у Двору. За време дежурства добио је од
куће извештај да му се жена порађа. Причају да му је
тада краљ рекао да преда дежурство другом па да иде
кући али он је одговорио: ''Шта ћу ја кући, ако буде
какве потребе она има лекара''. Тако остане на
дужности и када смо ми ушли у Двор, поред свог
Аписовог старања да га сачува, није успео, он је
погинуо. Каква фаталност. Ја сам, пак, одржавао везе
са ђенералом Милованом Павловићем, преко његове
госпође Каје. А ево како сам ја дошао у везу са том
породицом. Ђенерал Павловић је био управник војне
Академије док сам ја био питомац. Био је врло добар
управник, строг али правичан. Водио је рачуна о
питомцима. Његова госпођа, пак, кад је ко од
питомаца био лакше болестан у амбуланти, у заводу,
слала му је разне понуде, колача и друге ђаконије.
После женидбе Александра са Драгом, ђенерал
Павловић, који није одобравао тај крaљев чин а није
хтео да прими нуђено му [место] министра војног, оде
у пензију, па не само то него је забрањивано
официрима да са њиме опште, па чак и да га
поздрављају. Једног дана, баш када су се Александар
и Драга враћали из Топчидера у Двор, и док су били
на завијутку код Лондона, ја сам се десио ту и падне
68

ми на памет да направим један гест (који није био баш

мудар, нарочито са обзиром на мој рад на
организацији завере) тј. да у том моменту свратим и
учиним посету ђенералу Павловићу и његовој
госпођи. Ђенерал није био кући али госпођу затекох.
Кад ме је видела, згранула се, и [дочекала ме] са
речима ''Дете откуда ти овде, знаш ли да на нашу кућу
мотре и достављају свакога ко код нас уђе''.
Одговорих јој да ме се то мало тиче, да чиним
дужност која ми је и врло привлачна према ђенералу и
његовом дому, кога ја веома поштујем и ценим.
Госпођа ме [је] врло лепо прими[ла] и од тада сам
чешће ишао код ње и заједно [смо] критиковали
краља и Драгу. Она је била огорчена, нарочито
противу ње. Вероватно да је нешто од наших
разговора саопштавала и ђенералу. Како ја мислим
Хаџи Тома, који је био његов друг и пријатељ лични,
донекле [га је] обавестио о завери. То је тако ишло све
док једног дана, на опште моје запрепашћење,
ђенерал Павловић освану као министар војни у
кабинету ђененерала Цинцар Марковића. Од тога
дана ја престанем да посећујем госпођа Кају. Они су
се били тада преселили из стана код Лондона у стан
преко пута официрског дома, у ''Дом за улепшавање
Врачара''. Пролазећи порeд официрског дома, спазих
госпођу Кају на прозору и јавим се, она ме руком
претећи позва да свратим, што ја и учиним. Уђем у
кућу, поздравим се са њом. Тада ме она упита,
прекоревајући ме, зашто више не долазим? Рекох јој:
''Па госпођо, Ви се сећате шта смо све ми разговарали
и после свега тога видим господина ђенерала као
министра војног. Шта сам знао друго да радим него да
69

престанем да долазим код Вас''. Она ми тада врло

озбиљно рече: ''Дете, Милован ми је рекао да ти
кажем да се оканеш ти онога што мислиш да радиш,
јер нити имаш с киме нити за кога, само можеш да
настрадаш. Што се тиче његовог примања за
министра војног, он је то морао да уради. Ти знаш да
[је] наша Станка била верена за Ђоку Крстића, па је
он одустао. Сад треба дете удати, па да је остао и
даље у пензији нико не би смео ни да пита за њу
(родитељска слабост)''. И заиста, она се је скоро и
удала за тадањег ђенералштабног капетана Божу
Јанковића (званог Божа Лудија). Наравно, схватајући
брзо ситуацију, ја сам јој одговорио да се не брине,
јер и ја сам видео да се не може ништа радити, и тако
је умирим. Продужио сам после тога да је посећујем и
даље, одржавајући је у уверењу да се не ради ништа.
После извесног времена био је прстен ђенералове
кћери Станке, на који сам био и ја позван. На прстену
сам остао до 10 и по часова, када сам отишао на
железничку станицу да сачекам Генчића, који је ишао
у Беч носећи собом списак завереника да га покаже
Јаши Ненадовићу, како би га уверио у озбиљност
нашег посла, а овај свога рођака Петра Карађорђевића
с киме је био у сталној вези. Послали смо били
поручника Дулића да изиђе у сусрет Генчићу (он је
био са женом) да прими списак од њега, бојећи се да
на станици не претресу Генчића и не нађу списак. Око
11 часова воз је стигао, ја их сачекам и Генчић ми
саопшти да је посао врло добро свршио. Жена и он
одоше својој кући, а ја узмем списак од Дулића и
вратим се поново на прстен, где је била игранка. У
току игранке ја, раздражен добрим вестима из Беча,
70

поведем коло. Ђенерал Павловић ме потапша по

рамену рекавши ми: ''Браво Анто''. Мени је тај
моменат био тежак, помишљајући море човече бежи
са тог положаја, главу ћеш изгубити (знајући шта се
спрема) али наравно да сам се уздржао, свестан
одговорности према земљи и друговима с којима сам
заједно радио. Доцније, 28-29. маја ђенерал је
погинуо, у својству министрa војног.
Веза Аписова са Цинцар Марковићем и моја са
Павловићем, поред користи што смо се о по нечему
обавештавали и њих успављивали, доносиле су нам и
непријатности. Тако Аписов друг, Коча Радовановић
пешадијски поручник, који је био по традицији
некакав Карађорђевац, а који је прилично волео да
пије, једне ноћи у загрејаном стању, у официрском
дому, нападе Аписа и мене са речима: ''М... вам вашу,
док Коча ларма и ради ти обилазиш Цинцар
Марковића а овај Анта М. Павловића, па ће онда Коча
у апс. Знам ја стазу коју ће да прође (подразумевајући
Петра Карађорђевића)''. Једва смо успели да га
умиримо.
У току рада Апис је још увек становао у кући
свога зета Живана Живановића, код кога сам ја
одлазио свако јутро око 7 сати и ту у разговору један
другоме саопштавали шта је урађено. Једно време је
био болестан и није неколико дана напуштао собу.
Дођем да га обиђем и разговарајући се, дођемо до
закључка да морамо обновити списак јер овако без
списка тешко ћемо моћи што да учинимо (то је било
1902. године). Ја узех перо и мастило и један табак
хартије, а он лежећи у постељи поче да диктира.
71

Садржина тога писаног документа, кога смо

потписали, била је одприлике оваква:
''Увиђајући засигурну пропаст Србије,
означујемо као главне кривце крaља Александра и
милосницу му Драгу Машин. Заклињемо се и
потписима својим утврђујемо да ћемо их убити и на
престо српски, опран крвљу ових бесчасника, довести
Петра Карађорђевића, сина законитог књаза
Александра Карађорђевића, а унука врховног вожда
Карађорђа''. Потписало је нас двојица и од тада
настаде поново врбовање официра да потпишу тај
списак. За чудо да сви они који су били потписници
првог списка, потписаше и други. Дакле, као што
читаоци овог текста виде, текст заклетве је сада био
јасан и одређен. Да је нешто ухваћен не би имали
потребе да прибављају друге доказе за Карабурму.

Поново врбовање потписника

Као што је раније напоменуто, центар завере

била је Виша школа војне академије и Главни
ђенералштаб. Највећи број завереника, потписника,
био је на Вишој школи, где смо били: Радомир
Аранђеловић, Милан Ф. Петровић, Дулић, Јеша
Поповић, Милутин Лазаревић, писац и још многи
други. Сви ми развили смо велику агилност у
врбовању потписника за заверу. Нарочито је био
агилан у томе Раша Аранђеловић. То је био официр
ретких особина, карактеран, поштен, храбар и веома
вешт, па као такав и врло вољен од другова. Он је
имао и веза са омладином на универзитету и код ње
развио интензиван рад на придобијању присталица за
72

заверу, мада нисмо ни једног омладинца смели

потписивати, јер смо хтели да потписници буду само
официри. Јеша Поповић је, такође, био један од
активних агитатора, али врло необазрив и том својом
необазривошћу правио нам је прилично тешкоћа и
грешака које смо ми, Апис и ја, морали после
отклањати. На пример, он је као што сам раније навео,
довео Миљковића на састанак са Генчићем, не
спремивши га унапред и не обавештавајући ни Аписа
ни мене да ће га довести. Из те погрешке је
произишла и напред поменута забуна и колебање
услед Миљковићевог непристанка, а доцније још веће
тешкоће, па чак и опасност да се не открије цела
завера и пропадне цео план за извођење догађаја. То
је све долазило услед његовог (Јешиног)
темперамента. Интелигентан али брбљив и без
довољно смишљености, у жељи да и он уради нешто,
правио је испаде. Тако, на пример, једног дана позва
ме мој ујак Генчић и рече ми: ''Јели, шта радите ви,
правите глупости које могу да нам свима одрубе главе
пре него што ишта учинимо''. Немајући појма шта смо
то несмотрено учинили, упитах га ко је и какву
несмотреност учинио од нас. ''Па ево'', вели, ''синоћ је
дотрчао као без душе Аца Владанов (син Владана
Ђорђевића) и саопштио ми како ће официри да убију
краља и краљицу. Схватив[ши] брзо ситуацију и
опасност, ја га разуверавах да [је] тај, ко му је рекао,
морао бити пијан и да ја у то не верујем. Отишао је
умирен''. Чим ми је то Генчић саопштио одмах му
рекох: ''То је могао бити само Јеша Поповић, који му
је могао тако штогод рећи''. И заиста, изађем од
Генчића и нађем Јашу, упитам га јели он што говорио
73

Владановом сину, рече ми да јесте. На моје питање

зашто, одговорио ми је: ''Па ја мислим, кад зна Генчић
за заверу сигурно зна и Владан''. Прекорех га и рекох
му да ако будемо тако радили, не само што нећемо
ништа урадити већ ћемо и главе погубити. ''По чему'',
рекох му, ''ако зна Генчић мора знати и Владан?
Новинари, проницљиви људи као што је Владан, нису
за такве опасне ствари где је битан услов за успех
тајност''. Друга неприлика, коју нам је Јеша направио,
била је ова. Он је имао једну недозвољену особину да
пише пашквиле. Такву једну је, изгледа, написао
против једнога друга са Више школе, [и послао]
управитељу, не сећам се сада тачно чега се тицало.
Управитељ војне академије (ђенерал Лаза Лазаревић)
поведе истрагу и нареди једну анкету тј. да 3 друга
прегледају рукописе и пронађу тога који је писао. Ти
наши другови посумњају на Јешу да је он писао
дотичну пашквилу. Знајући да је завереник, и да ако
га притегну може да се избрбља и да нам направи
комендију, узмем га у заштиту и нападнем другове (из
анкетне комисије) међу којима је био и један
завереник Станоје Ристић, да они не смеју тако
напамет осумњичити ма кога, да је за то потребна
стручна вештачка комисија. ''Шта ћете ви радити ако
једна таква комисија констатује да није то писао он?''
Тако успем да се прекине даља истрага и та се ствар
заташка. Доцније је направио још један крупнији
испад који је могао бити судбоносан по нас све.
Наиме, после онаквог Миљковићевог понашања, оне
ноћи у присуству Генчића, Јеша осећајући се
нелагодо што га је баш он довео, позавади се са
Миљковићем и у току свађе напише му једно писмо у
74

коме направи ружну алузију на односе његове са

рођеном сестром, са којом је Миљковић становао.
Миљковића, као честитог официра, то веома
револтира и он саопшти Апису и мени целу ствар [и]
реши се да га позове на двобој. Апис и ја смо га
одвраћали али нисмо успели. Но како Јеша није хтео
да изађе на двобој, то Миљковић напише рапорт и
тужи Јешу. Цела та ствар дође пред министра војног,
Милована Павловића, који је, као што сам раније
напоменуо, нешто знао о завери тј. да нешто постоји.
Милован позове Миљковића и [у]пита га, којим
поводом и зашто су се њих двојица посвађали кадa су
раније били добри другови, није ли зато што су раније
припадали, обојица, извесном друштву официра па је
то друштво из извесних разлога њега (Миљковића),
искључило из друштва. На то је Миљковић енергично
реаговао, одбијајући од себе да је он припадао
извесном друштву, које га је после искључило. Да је
он био и сада у истом друштву и да се није свађао ни
са ким, сем са Јешом Поповићем, дакле и овог пута је
Миљковић, као и увек, био и остао поштен и
карактеран млади официр. Јеша, видећи да ће та ствар
узети рђав обрт по њега, дође код мене и каже ми,
како смо ја и Апис дужни да га узмемо у заштиту, јер,
вели, дављеник се за сламку хвата. Разумео сам га шта
је с тиме хтео плански, и подвикнем му овим речима:
''Ако ти ма шта зуцнеш о нашим стварима, заклаћу те
као пиле''. То је, изгледа, дејствовало добро, те није
ништа о томе казао, а можда није ни мислио да шта
открије, већ је само претио да би га заштитили. Апис
и ја, пак, непријатно изненађени, из страха да што не
открије (мада смо га били одстранили унеколико
75

после глупости са Владановим сином, само сам ја

имао за задатак да га одржим у уверењу да нешто зна,
али нисам му саопштавао ништа о нашем главном
раду) замолимо Мику Наумовића, завереника, који је
био начелник опште војног оделења, да издејствује
код министра војног да га дисциплински казни, што
овај и уради. Министар војни га казни са 30 дана
затвора и ухапсе га у Доњем граду, где га је и 29. мај
затекао. Те ноћи, када су затвореници чули шта се
десило изађу из затвора, међу њима и он, Јеша. Нађе
негде некаквог коња, појаше га и дође до Теразија. Ту
се јавио неким од другова и питао их шта да ради.
Они му кажу да оде на Бањицу, где је дотадањи
командант дивизије пуковник Димитрије Николић
успео да оде, и да га доведе. Пошао је ка Бањици али
није отишао, већ се вратио и тражио ђенералицу
Миму да је убије, називајући је старом дрољом. То
сам навео да читаоци виде са каквим тешкоћама смо
се борили. Апис и ја смо сада размишљали о томе
како ћемо што више официра привући у заверу, али
официра из трупе, оних без трупе тј. из ђенералштаба
и Више школе било је доста, али нам је требало
официра који командују и држе трупе. То није био лак
посао али морао је да се ради. У томе нам је помогао,
као што сам раније навео, пешадијски пуковник Ђока
Михајловић.
Ја се овде нећу задржавати на врбовање свију
официра и њихов улаз у заверу, већ на појединим
карактеристичнијим примерима, које ћу читаоцима
изнети, како се је опрезно у томе поступало.
Пешадију је узео на себе Апис а коњицу ја. Скоро све
пешадијске официре у трупи наврбовао је Апис, а
76

коњичке ја, наравно, саопштавајући свако јутро један

другоме шта смо у току ових дана урадили.
Неке смо пак заједнички врбовали. Списак
завереника био је код мене, а ја сам сада узео стан у
коме су пре становали Илија Радивојевић и Милун
Рисимић, такође завереници, тј. у Његошевој улици
бр. 49, код баба Милеве. Ту су поједини официри, које
смо успели било Апис, ја или било ко други да
придобијемо за нашу ствар, долазили и потписивали
списак.
У Војној академији као класне старешине,
успели смо већ да поставимо заверенике, Душана
Глишића, Илију Радивојевића и још неке, а то је било
од велике важности јер је академија била елитна
трупна школа. У подофицирској школи је такође било
наших другова завереника, то је Апис оставио кад је
примљен за приправног ђенералштаба. Сад нам је
требало официра у пуковима. Највећи успех смо
постигли у 6-ом пуку. Командант пука је био
инжињеријски подпуковник Стеван Илић који је био
незадовољан са краљевом женидбом и у његовом
пуку смо нашли највећи број приврженика. У тај пук
будем случајно ја одређен, по свршеној првој години
Више школе, на практични течај и ту, помоћу већ
раније ушлих официра у заверу, успемо да скоро све
официре 6-ог пука придобијемо за нашу ствар, сем
неколико.
Сада нам је ваљало придобити официре из
осталих пукова, 8-ог који је био на Топчидеру, 7-ог на
Бањици лети а зими у касарни, сада одељење Војне
академије у Београду, у IV коњичком Крaљице Драге,
где су била и краљичина браћа и у Дунавском
77

артиљеријском пуку. При врбовању обраћали смо

пажњу да међу официрима које врбујемо, првенствено
буду карактерни и одважни, али и да имају везе са
појединим значајним људима у држави, као и [са]
неким политичким или војним лицима. Међу таквима
били су пешадијски поручник Жика Ђорђевић и
коњички поручник Владислав Бешевић, један
Ђорђевић сестрић пуковника у пензији Александра
Машина а други Бешевић зет Жикин, дакле преко
њега и Машинов. Обојица су били питомци
министарства војног у ђенералштабској школи у
Торину (Италија). По [њиховом] повратку из Италије
Апис ми рече: ''Слушај Анто, ова двојица, Жика и
Влада, долазе из Италије, земље анархиста и
завереника, покушајмо да их увучемо, нешто због
њих а и због Машина''. Одмах предузесмо акцију да
ову двојицу уведемо у списак завереника. Апис прими
на себе да обради Жику, а ја Бешевића. Заиста се
Аписово привиђење обистинило јер су обојица радо
ушла. Том приликом ми је Бешевић рекао како би
требало убити и његовог рођака Миливоја
Николајевића. Чим су потписали списак, рече ми
Апис: ''Сада обавести Генчића да су обадвојица
потписали и да ће Жика саопштити то своме ујаку,
пуковнику у пензији Александру Машину, деверу
крaљице Драге по првом мужу, инжењеру Машину
(два брата).'' Рекао сам му том приликом да му каже
да је и Генчић у завери и да је потребно да се виде
њих двојица, ''само нека [се] Машин преко тебе
[обавести], а ти Анто саопшти када и где могу да се
састану''. Сутра дан ме је нашао Жика и саопштио ми,
да је Машина о свему обавестио и да он вечерас
78

очекује Генчића између 9-10 сахатa. Машин је тада

становао код своје сестре, Жикине мајке, јер му
породица не беше у Београду. Кућа у којој је становао
била је у близини џамије, код Калемегдена. Ја сам
Генчића отпратио и заједно са њим ушао у кућу.
После тога сам их оставио, те су само њих двојица
разговарали а Жика и ja чекали свршетак разговора у
другој соби. Око 11 сахата, по свршеном разговору,
изађоше обојица и Машин ће рећи: ''Анто, ти ћеш ми
саопштавати све што буде важно и што ти Ђорђе
(Генчић) буде казао''. Одговорих му по војнички:
''Разумем господине пуковниче''. Од тога дана
пуковник Машин је и сам постао завереник, и своју
улогу до краја сјајно одиграо. То је био један од
наших најспремнијих ђенералштабних официра. То су
му и противници признавали. Мотиви који су њега
руководили да уђе у заверу непознати су ми, али
вероватно да је био увређен понашањем краљевим и
Драгиним према њему. После венчања је пензионисан
а сем тога, када је видео да су његов сестрић и зет
ушли у заверу и потписали списак, није могао друго
шта него да и он уђе. За неко време он није ништа
радио, јер нисмо ни имали потребе за његовом
помоћу. Али кад једнога дана Дамјан Поповић би
премештен за Пирот, код нас настаде мала пометња,
оде нам Дача који је био најагилнији агитатор од
свију наших старијих другова. Многе од млађих
официра, који су се колебали да уђу у заверу,
упућивали смо њему и после једног или два разговора
са њима, одмах су приступили и потписивали списак.
Имао је обичај (Дамјан) да се шета од Славије до
Калемегдена и тако шетајући [се] увек дохвати по
79

кога од млађих официра, обработи га и упути га мени

или Апису на даљи поступак. Зато велим, када је
премештен за Пирот, а то је било скоро пред крај
припреме за 29. мај, Апис и ја смо се забринули ко ће
сада Дамјана заменити. Ту нашу забринутост нисмо
крили од њега. Генчић је такође био нерасположен
због тог премештања, но пуковник Дамјан нас је
умирио рекавши нам: ''Не брините, Машин ће ме у
свему заменити''. И заиста, од тога дана Машин је све
своје силе, интелектуалне и физичке, посветио
припремама за наступајући догађај. Често пута сам му
саопштавао поруке Генчићеве, о каквом састанку на
коме је требао и он да присуствује. Увек је примао
саопштење са одговором ''разумем'' иако сам ја био
само поручник, а он пуковник и то стари.
Да се вратим сада на врбовање појединих
официра за потпис. Апис је већ увео доста велики
број официра из пукова. Скоро у свим пешадијским
пуковима било је наших присталица. Ја сам пак
врбовао приврженике међу коњичким официрима.
Бацио сам био око, прво на синове Саве Грујића,
Боривоја-Бору и Александра-Алексу Грујића. Али
како нисам директно са њима могао брзо успети, а
било ми је стало да их уведем што пре у списак
завереника због њиховог оца ђенерала Грујића, који је
у то доба био наш посланик у Цариграду. На улазак
Грујићевих синова је нарочито инсистирао Генчић,
бар једнога, рачунајући да ћемо на тај начин везати и
ђенерала као важну политичку личност, првака
радикалне странке. Решим се да прво упознам њихову
најстарију сестру Мару са завером јер сам знао
нерасположење њено према Александру а нарочито
80

према Драги. Разговарајући са њом, више академски,

тј. саопштавајући јој како смо нас неколико млађих
официра решили да учинимо крај овој срамоти коју је
Александар са Драгом нанео целом народу јер се
данас цео свет спрда са нашом земљом, чак и
певачице на пештанским и бечким бинама певају ''да
има још која Србија у свету могле би и ми бити
краљице'' хтели смо да позовемо и њену браћу да са
нама учествују у решењу тога питања. Она је то
прихватила и обећала да ће утицати на њих да уђу и
они у наше друштво. Како је обећала, тако је и
учинила. Саопштила ми је, једног дана, да је са
браћом разговарала и да су они пристали. Одмах сам
донео списак у њихову кући, где је сада амбуланта у
улици краља Милана до дрогерије Јовчића, потписали
су списак завереника обојица. Кад сам то свршио,
умолио сам њихову сестру да иде у Цариград и
саопшти оцу. Она је то урадила и по повратку ми је
причала: ''Кад сам саопштила оцу да у Београду
постоји завера официрска, противу Александра и
Драге, отац је рекао то је добро, али мислим да моји
синови нису ту. Ја сам му одговорила да јесу. Слегао
је само раменима и ништа ми није рекао''. Потпис
списка од стране синова Саве Грујића сматрали смо
као велику добит за завереничку ствар.
Даље врбовање је продужено и ја ћу овде
изнети још неке случајеве који су интересантни. На
пример, хтели смо да уведемо Младена
Миливојевића, пешадијског капетана, који је био на
вишој школи. Са њиме су разговарали Раша
Аранђеловић и Милан Ф. Петровић, па ми једног дана
саопштише да га узмем ја на испитивање не бих ли га
81

приволео да потпише списак. Отпочео сам га

обработовати и после 10-15 дана разговора, пођемо
једног дана од Калемегдана и разговарајући до
Славије, замолим га да свратимо до Аписове куће, код
кога је у то време био списак. Кад смо ушли код
Аписа, он са његовом уобичајеном љубазношћу, више
у шали, поднесе му списак (јер сам му ја дао већ знак)
и Милан га потписа. Потписујући списак, он се
окрену Апису, па ће му рећи: ''Ала ме нафарба ово
дете''. Јер он је био много старији од мене.
Апис је сада био бацио око на потпуковника
Наумовића, који је био краљев ађутант и вршио
дужности начелника општег војног одељења у
министарству војном. Његова жена Љубица, кћер
ђенерала Ђурића, имала је огрлицу коју је књегиња
Персида Карађорђевићка поклонила Наумовићевој
мајци, као снаји Наума који је са Карађорђем погинуо.
Апис [је], знајући то, почео прво преко ње да дејствује
на њеног мужа, но то није био лак посао. Мика се није
дао придобити за нашу ствар тако лако. Најзад
решисмо да позовемо у помоћ његовог пашенога, а
Аписовог класног и врло доброг друга (као и мог),
артиљеријског капетана Ђорђа Ристића, који је био
командант батерије у Шапцу. Једнога дана ми рече
Апис: ''Иди на телефон и позови Ђоку да дође на дан
два у Београд, јер имамо неки лумперај''. Он, који је
знао да се у Београду нешто спрема (јер га је Апис
био унеколико посветио), дошао је одмах сутра дан.
Чим је стигао у Београд, отишао је Апису а овај га
доведе код мене у Његошеву улицу бр. 49, јер је сада
списак био код мене. После краћег разговора
поднесох му списак да га потпише. Потписао [га] је
82

одмах, па се окрену намa и рече нам: ''Па зар ја да

потпишем међу последњим а рачунао сам да будем
међу првима''. Апис му тада одговори: ''Па знаш Ђоко,
ми знамо да си се скоро оженио, па си скоро добио и
дете, па смо хтели да те мало поштедимо''. Он нам
одговори ''Човек треба да има на уму прво отаџбину
па после жену и децу''. Скочисмо обојица и
пољубисмо га у чело, које беше знојаво јер он је тада
био начет тешком и опасном бољком, туберкулозом,
од које је доцније, после Балканског рата, и умро. Сад
му Апис рече: ''Е сада иди и саопшти Мики шта си
урадио''. На шта он додаде: ''Да, рећи ћу му-Везан поп,
мирно село''. Отишао је одмах и саопштио Мики
Наумовићу.
Сутра дан је дошао код мене и тражио је да га
одведем до Генчића. Договорисмо се да се тога дана
увече (пошто ја предходно обавестим Генчића),
састанемо на Топчидерском брду, преко пута имања
Пере Јовановића, на пољани. Било је то, чини ми се, у
мају 1902. године, пре тога је падала киша. Око 9 сати
увече, он, Ристић наиђе од Сењака а ја, кад је дошао
наспрам мене, дам му знак звиждањем да сам ту и
пођем к њему. Између пута и пољане била је жица и ја
не видећи је, по мраку, саплетем се и колико сам
дугачак пружим се у блату. Био сам у грао оделу.
Дигох се и почех грдити а он се насмеја па ће [ми]
рећи: ''Ћути све је то за народ''. Продужисмо даље и
одосмо код Генчића, у Новаковића вилу, на
Топчидерском брду. Ту смо разговарали [и] Генчић
му је испричао шта смо до сада радили и да он рачуна
на његовог пашенога Мику, као на Наумовог унука,
да ће и он бити са нама. Ђока му је одговорио да се и
83

он нада да ће Мика ући, нарочито кад је чуо да је ту

Атанацковић, ђенерал кога он врло поштује и цени,
сигурно ће пристати. Генчић је потврдио да је ђенерал
Атанацковић са нама, [и] умолио [га] да удеси један
састанак између њега и Мике, јер су се они познавали
још из детињства, учили су гимназију заједно у
Зајечару, где је Наумовићев отац био начелник
окружни. Капетан Ристић обећа да ће тај састанак и
удесити. У току нашег разговора са Генчићем, коме је
са времена на време присуствовала и Генчићка, уђе у
трпезарију гувернанта Генчићеве девојчице. Кад је
Ристић спази, промени се у лицу. Генчић и ја
приметисмо то, и кад је она изашла упитасмо га што
се је тако променио. Он, уместо одговора, упита:
''Откуд вама ова жена?'', вели, ''То је шпијунка
Драгина. Ја је познајем као такву јер је била код неке
фамилије па је изашла. Она је сигурно послана овде
да вас шпијунира''. Знајући то, ми смо, иако смо били
принуђени да се често састајемо код Генчића, увек
приређивали лумперај уз песму и пиће [и] водили
најозбиљније разговоре. Изгледа да је то саопштење
Ристићево било тачно јер [је] 29. маја, по извршеном
убиству Александра и Драге, она страховито плакала.
После 2-3 дана, Ристић ме је обавестио да
Мика пристаје да се са Генчићем састане код њега,
Мике, у винограду изнад Топовских шупа, где је сада
логор аутомобилске команде. Тако једне вечери
Новаковић, таст Генчићев, повезе Генчића и мене на
његовим таљигама и преко брда Топчидерског, сада
парка, доведе нас до близу Наумовићевог стана, где
смо се скинули. Новаковић се вратио а ми уђосмо у
стан код Мике. У присуству госпође Наумовић, Ђоке
84

Ристића и моме, разговарали су Генчић и Нумовић.

Том приликом му је Генчић нарочито ударао на то да
је он Наумов унук и да је дужан да свети крв свога
деде. Мика нам је, између осталога, причао како је
несношљива атмосфера у Двору [и] како се понашају
Александар и Драга према њему, терајући комендију
са њим за столом. На пример, у шољи кафе коју му
сервирају, они нареде да се метну пикавци од
цигарета, па се после цинички смеју. Вели: ''Досадило
ми се је и рад би био да побегнем одатле''. Том
приликом је, и дефинитивно, пришао заверницима.
Списак му нисмо наредили да потпише, пошто га
ниједан од старијих официра није потписао. Нарочито
га је определило да да свој пристанак то што је ту
[био] и ђенерал Атанацковић.
Интересантно ће бити напоменути држање
наших другова, потписника завереничког списка.
Заузети сваким даном, па и ноћу, било врбовањем
нових чланова било каквим другим пословима и
састанцима код Генчића, Апис и ја нисмо имали
времена, а сматрали смо да није ни потребно
обавештавати сваког појединца о свим
појединостима. Било је и то опасно, јер тим честим
обавештавањем великог броја [људи] могла је ствар
бити компромитована. Но нашим друговима,
нарочито онима који су потписали списак па само
чекали на дан извршења, била је дуго време (2 године
чекања и припреме) па су били много нестрпљиви и
кад год су видели кога од нас, Аписа или мене, они су
нас нападали, говорећи како ми ништа не радимо и да
ћемо ствар упропастити. Правдали смо се на разне
начине, мало шалом мало збиљом, нешто им истину
85

говорили али понешто их и лагали, нужно лагање које

нам се мора опростити у таквим приликама. Баш кад
смо Наумовића уводили у заверу, срете нас (Аписа и
мене) поручник Тодор Тоша Павловић, у улици крaља
Милана, између Двора и руског посланства. Зауставио
нас [је] овим речима: ''Бре, шта радите ви,
упропастићете ствар''. Како га [је] бог дао увек орног
за шалу, смешећи се, рече му [Апис]: ''Ћути сад баш
врбујемо Мику Наумовића, ађутанта краљевог''. Тоша
нас погледа, па ће рећи, врло озбиљно: ''М... вам вашу,
чудо не понудите и краљу Александру да вам
потпише списак''.
У току даљег рада било је још неких
инересантних епизодица које је, мислим, вредно
бележити. Тако, једнога дана дође код мене мој
класни друг и завереник, поручник Јосиф Костић и
саопшти ми, да је разговарао са нашим другом
Николом Аранђеловићем, инжињеријским
поручником и упознао га са завером. Замерили смо му
што је Николу упознавао, јер сам га познавао као
честитог човека и врло доброг друга, али који није за
такве ствари, јер је човек слабих нерава. ''Али'', рекох
му, ''кад си му већ саопштио онда га морамо натерати
да потпише списак, а то ће потеже ићи. Него, ти га
доведи код мене (моје куће) а ја ћу позвати и Аписа,
па ћемо видети шта се може урадити''. Сутра дан,
после 6 сахата, дођоше Јосиф и Никола, а Апис је већ
био дошао. Сви покушаји да га наговоримо да
потпише списак, остали су без успеха. Најзад му
предложисмо да пита пуковника Дамјана Поповића,
који нас је ''и упутио да и тебе уведемо у заверу,
ценећи те као исправног официра који неће одбити да
86

у такву ствар уђе''. После те напомене, он пристаде и

потписа га, али под условом да му дамо списак да
преноћи код њега. Апис ми рече: ''Па дај му'', дајући
ми знак да ће по изласку нешто рећи. Извадим нишки
списак (јер већ тада [je] било два, београдски и
нишки) и дам му га. Изађосмо из стана, па Јосиф и он
пођоше напред, а Апис и ја мало позади. Тада ми
Апис рече: ''Море пробај ти да га још вечерас одведеш
код Дамјана'' (уплашио се био од тога да списак
преноћи код њега). Стигосмо их и баш преко пута од
официрског дома ја му предложих: ''Никола, како би
било да свратимо вечерас код Дамјана''. Он је
становао у Ресавској, сада Франкопанова и Зрињског,
близу Војне болнице. Он пристаде, и нас двојица се
одвојисмо и пођосмо Дамјановој кући, а Апис и Јосиф
продужише даље.
Чим смо ушли код пуковника Дамјана, који
нам је отворио врата, ја не чекајући да Никола ма шта
каже, упитам пуковника речима: ''Jелте господине
пуковниче, да сте нам Ви рекли да Николу можемо
упознати и затражити од њега да потпише списак''.
Дамјан је одмах схватио ситуацију и рече: ''Дабоме
Никола, па јеси ли потписао''. Никола одговори:
''Јесам''. ''Дај да видим'' [рече Дамјан]. И он му пружи
списак, а ја му дадох београдски. Дамјан их погледа,
па онако озбиљно сави оба списка у једно и пружи их
мени, а Николу са неколико речи покуша да охрабри.
Изађосмо од Дамјана и он се одвоји од мене, а ја одох
да нађем Аписа и Јосифа да их известим шта сам
урадио. Кад сам им саопштио да су оба списка код
мене, они задовољни тако добрим свршетком,
87

предложише да вечерамо у вароши и да се мало

провеселимо.
Том приликом смо донели одлуку и саопштили
је друговима, да нико више сем Аписа и мене не
врбује нове заверенике, из бојазни да не награјишемо
као са Николом Аранђеловићем.
После неколико дана добијемо Апис и ја по
једно писамце од Аранђеловића, којим нас преклиње
да дођемо у његов стан, преко пута кафане ''Оријент''.
Отишли смо и затекнемо га ужасно узбуђеног,
ослабелог. Тада нас је умолио да га из списка
избришемо, јер вели ''ја, олако сам потписао списак не
могу да спавам и не могу да издржим овако''. Почесмо
да га умирујемо говорећи му [да] за ту ствар знају
многи политички прваци, као Пашић, Авакумовић,
Рибарац, Генчић итд. мало смо га слагали, па баш кад
би се и заватило. Све то га није могло умирити, већ
нас је и даље молио да га избришемо, дајући нам неко
сунђерче натопљено неком смесом која брише
мастило тако да се ништа не познаје. Ни Апис, ни ја
нисмо на то пристали, већ изашли, обећав[ши] му да
ћемо размислити и вероватно да ћемо наћи начина да
га ослободимо. Наравно да то нисмо урадили, јер смо
се бојали да може случајно или намерно да изда ствар,
знајући да он није у списку. И тако је остао и даље
потписан, али није учествовао 28-29. маја у
извршењу, мада сам га позвао 28. увече у официрски
дом. Он нам је пожелео срећан рад али није хтео поћи
са нама, велећи искрено, да се не осећа способним за
тако штогод. После 29. маја, све до данас, остао је
наш искрени друг и пријатељ.
88

Приликом потписивања списка од стране

Николе Аранђеловића, наишао је случајно и Петар М.
Лазаревић, артиљеријски поручник, те је и он
потписао списак, иако нисмо имали намеру да га
уводимо у списак завереника, јер због дружења са
Јешом Поповићем нисмо имали вере да ће бити
довољно обазрив и умети да чува тајну. Кад је
потписао списак, он нам рече: ''Сад видим колико је
ствар озбиљна кад се и од мене до сада крило''. Ово
сам унео ради тога што ћу, доцније, приликом
описивања самог догађаја, морати да пишем о
његовом понашању те ноћи 28/29 маја.

Придобијање официра у унутрашњости

Сем официра, потписника у Београдском

гарнизону, сматрали смо да је потребно наћи
приврженика и у гарнизонима унутрашњости Србије.
У неким гарнизонима смо већ имали другова, који су
долазећи у Београд потписали списак. На пример у
Књажевцу било је неколико, међу којима је
наинтересантнији био артиљеријски капетан Михаило
Ристић Уча, кога смо Апис и ја звали Чика Михајло.
Он је био раније учитељ и затровани радикал. Као
резервни официр допао се је краљу Милану и он га
реактивира[о]. Био је велики пријатељ Аписове
породице, нарочито Живана Живановића, Аписовог
зета. Као радикал, он је увек био нерасположен према
династији Обреновића. То његово нерасположење се
је појачало женидбом Александра са Драгом. Њега је
Апис међу првима упознао са завером. Наравно одмах
је и приступио њој. Био је одушевљен поборник
89

свргавања Обреновића и као такав врло агилан

агитатор противу њих, нарочито у Књажевцу, Нишу
[и] Зајечару, где је он често путовао. Аписа и мене
звао је синовцима јер смо били много млађи од њега.
Увек би нам говорио: ''Синовци, када буде време да се
убија ја ћу то урадити, јер ви сте млади људи нисте то
никадa радили, може вам рука задрхтати''. Случај је
хтео да баш њему падне у део да их поубија, но о томе
доцније кад дође на ред. Сем њега, у Књажевцу је
било још 2-3 официра, који су списак потписали.
Пешадијски поручник Милован Гавриловић, доцније
назван Шукри Паша, један [је] од првих потписника.
Затим поручник Боривоје Ђурић и не сећам се да ли је
још кога било. У Зајечару је такође било наших
другова, које је Апис, приликом путовања по
унутрашњости, у циљу врбовања завереника, упознао
са припремама за заверу. Неки су потписали списак
приликом доласка у Београд, а неки су били наше
присталице и без потписа. Тако, у зајечарском
гарнизону, били су наши људи: пешадијски капетан
Алимпије Марјановић, Милун Рисимић и поручник
Чеда Поповић и још неки. У Неготинском гарнизону
био је капетан Живојин Бацић, наш повереник и
приврженик. Они су, пак, у кругу својих пријатеља и
другова, пропагирали за заверу. Ово је било потребно
јер су ти официри ујутру, 29. маја, чим се сазнало за
убиство краља и краљице, одмах предузели све мере
да се спречи сваки покрет или ма каква
манифестација противу извршеног догађаја или
противу завереника.
Највећи број приврженика имали смо у
нишком гарнизону, који је и био највећи. Ти су
90

официри, попут нас из београдског гарнизона,

установили списак кога су потписали и једног дана
донели нама у Београд. Нишки списак су потписала и
2 виша официра, једини потписници од виших
официра, а то су били инжињеријски мајор Милош
Божановић и пешадијски мајор Стева Миловановић.
Међу млађим официрима вредно је напоменути,
инжињеријског поручника Милутина Лазаревића и
Сотира Радоичића који су, као инжињеријски
официри, често путовали службено између Ниша и
Београда, и тако одржавали везу између нас и њих.
Затим, Павле Панковић, пешадијски потпоручник и
благајник команде инжењерије, стари револуционар,
пријатељ Бацете Рујанца и Милутина Степановића
(одушевљених Карађорђеваца). У коњици
потпоручник Велимир Вемић и Михајло Гавриловић,
и још доста њих из Ниша, чијих се имена не сећам
(зато молим да ми се опрости).
У Пироту смо такође имали неколико. Тамо је
био премештен поручник Жика Ђорђевић, Машинов
сестрић, за командира чете. Чим је тамо дошао развио
је, међу тамошњим официрима, живу агитацију и
успео да потпишу списак, кога су доцније
прикључили нишком списку и послали у Београд.
Сећам се да су из Пирота потписали поручник Никола
Пејовић, поручник или капетан артиљеријски Милан
Нешић, који је умро пре 29. маја и још неки.

Бацање замке на краљеву гарду

Сада пошто смо осигурали довољан број

официра завереника, како оних ван трупа тако и оних
91

у трупама и то у Београду и у скоро свим гарнизонима

у унутрашњости, почели смо помишљати и на саму
гарду. У Двору, међу ађутантима, како је раније
речено, задобили смо Мику Наумовића. Покушај са
Миљковићем је пропао, али без опасности по нас, јер
нас није одао. Сад смо покушали да закорачимо и у
Краљеву гарду, највернију трупу краљу, како се бар
веровало и верује. (Прилична дрскост). То је ишло
веома тешко, али се је ипак успело на крају крајева.
Добијање официра у Гарди било је одлучујуће за нас,
јер смо на тај начин успели да ствар приведемо крају,
тј. извршимо је у Београду.
Овде је, мислим, место да напишем нешто о
томе како су мислили старији завереници, нарочито
ђенерал Атанацковић, о начину извршења. Као што је
раније речено, ђенерал Атанацковић је први од
старијих официра који је сазнао за заверу и ушао у
њу, још на састанку у Новаковићевом винограду
(Авакумовић, Генчић, Хаџи Тома, Новаковић, ђенерал
Атанацковић). Доцније је реактивиран и постављен за
главног инспектора целокупне пешадије и, као
официр од велике спреме и ауторитета, био је од
велике моралне важности за заверенике и заверу. Но,
овде морам то рећи, да је био као старији човек
претерано обазрив и увек предвиђао опасности, кад
год смо предлагали да треба од речи прeћи на дело.
Он, па и још неки од старијих другова, нису се
слагали да се то ради у Београду, већ је предлагао да
то буде у Нишу или Смедереву (види раније опис).
Апис и ја били смо одлучно противни да се то врши
ван Београда, јер смо знали да ће врло тешко бити
преузимање власти, па према томе и осигурање мира
92

и поредка у земљи. Генчић се је такође слагао са нама.

Ђенерал Атанацковић [је], у више прилика, износио
Генчићу тешкоће да се то врши у Београду а нарочито
у Двору, говорећи једном, мени писцу, како је то
немогуће због тога што у Двору има дворске страже,
па жандармерије итд. Одговорих му, да што се тиче
спољне, па и унутрашње стране, оне ће бити наше.
Што се пак тиче жандарма, то су плаћени људи који
ће чувати своје животе, док ми официри, који смо
решени да ствар свршимо или изгинемо, бићемо
несавладива сила. Но, старији ђенерал никако није
могао да се сложи са тим. То његово неслагање и
неодобравање да се ради у Београду, могло је бити
фатално за нас све и за заверу. Ево у чему је ствар. На
неколико дана пред извршењем догађаја, једне ноћи
Апис и ја смо шврљали по вароши до 2 сахата ујутру.
Поред осталих кафана, око једног сата, наиђемо у
кафаници где је данас Мендрагићева посластичарница
(да ли беше кафана или Обилић) на Максима
Новаковића жандармеријског поручника, који је
после погинуо у затвору (погибија Новаковића и Н.
Петровића). Спазив нас, он нас позове да седнемо за
његов сто, што ми и учинисмо. Био је загрејан и почео
нам изјављивати како нас воли и поштује, Аписа као
Живановог, а мене као Генчићевог рођака, који му је
био министар унутрашњих дела, предпостављени. Ми
му са наше стране такође изјависмо да га веома
ценимо и волимо. Ту смо мало поседели, па се
опростисмо са њиме и одосмо кући. Успут смо
разговарали и смејали [се], како смо терали шалу са
Максимом али како је то добро тј. можда неће бити на
одмет као жандармеријски официр. Кад сам стигао
93

око 3 сата ујутру кући, газдарица баба Милева ми

рече да је мој ујак Генчић долазио синоћ па како ме
није нашао, то је поручио њој да ми каже кад будем
дошао [да] одмах одем код њега у виноград, јер имају
неки лумперај. Сетих се одмах да има неки зорт и
како је било 3 по поноћи, то оставим да одем ујутру
првим топчидерским трамвајем. Када сам дошао код
Генчића, он ме забринут упита: ''Шта је то с Миком,
он је изјавио како му Атанацковић каже да не може
ништа да се уради у Београду''. То питање ме је
прилично збунило јер нисам о томе ништа знао.
Слегох раменима и рекох: ''Идем код Аписа да видим
шта је то и зна ли он штогод''. Одмах се вратим,
следећим трамвајем и одем право Аписовој кући.
Могло је бити и 7 сахата ујутру. Рекох му шта сам чуо
од Генчића, што га је као и мене веома изненадило.
Договорисмо се да чим ручамо појашемо коње и
одемо до Наумовића у виноград. После ручка,
позвасмо и капетана Душана Глишића и јашећи сва
тројица одемо код Мике. Он је баш довршио ручак
(могло је бити 1.30 поподне) и ваљда палећи цигарету
запалио чаршав асталски. Главно, кад смо ми
наилазили, чаршав услед ветра који је дувао, букну и
изгоре пред нашим очима! То нас је мало збунило али
сјахасмо с коња и приђосмо му. Он нас упита: ''Које
добро јунаци''. Објаснисмо му у чему је ствар, што га
је изненадило и рече нам: ''Боже сачувај, ја сам само
изнео ђенералу извесне тешкоће да би се боље
припремили за извршење а никако му нисам казао да
од извршења одустанемо''. То нас окуражи,
поздрависмо се и појахасмо коње, па код Генчића у
виноград. Он нас је очекивао са нестрпљењем.
94

Известисмо га што нам је Мика рекао, што му је било

врло пријатно. Али сада је настало питање шта да
радимо са ђенералом Атанацковићем. Страховали смо
да он својим утицајем не поколеба Мику, и ствар која
је била сасвим зрела не одложи, и тиме је сасвим
компромитује, што би могло бити фатално за све
заверенике, па можда и по државу. Нама се није више
одлагало, јер је завера поред свог нашег старања да
остане што тајнија, постала тако рећи јавна тајна.
Доста велики број официра, па и грађана, ушао је у
заверу. Сваки од њих имао је рођака, познаника, које
је сматрао сигурним и поузданим, те им је саопштавао
по нешто о припремама за уклањање Александра и
Драге. Ови пак својим рођацима и познаницима у
жељи да покажу да и они нешто знају, тако да је маса
људи и жена говорило о завери. То нас је плашило и
журило. Сем тога, од како је ђенерал Цинцар
Марковић образовао владу, почело се је говорити да
ће краљ отерати Драгу. Те вести су се стално
одржавале, па нам једнога дана рече Генчић да је
сазнао од ђенералице Атанацковићеве да на томе ради
пуковник Ћирић са владом. Да ли је то било тачно не
зна се и дан дањи. Судећи по утицају који је Драга
имала на Александра, сумњам. Тек те вести су нас
узнемиравале, а у исто време биле и подстрек да
убрзамо припрему за извршење догађаја, јер је нама,
млађима, било главно уклонити њега, кога смо
сматрали главним кривцем. Драга је амбициозна и
покварена жена која је хтела да постане краљица у
чему је и успела. Али он је био тај који није смео [то]
да уради, тако смо ја и Апис резоновали. Због тога,
као и због самог држања ђенерала Атанацковића [и]
95

његове неодлучности, коју је изгледа много

потенцирала његова жена Јелена, рођена Пејчиновић,
којој он, познавајући је вероватно добро, није смео да
саопшти да постоји завера и да је он у њој, oдлучисмо
са Генчићем да му више ништа не говоримо о току
припремања, већ чак да га Генчић одржава у уверењу
да је ствар привремено одложена. Како је решено тако
је и урађено, и ђенералу није више ништа
саопштавано све до 29. маја ујутру, када је Генчић
послао људе по њега да га доведу у владу. Ти који су
ишли по њега, имали су страшне муке док су га
извели, јер је госпођа Јелена почела да прави сцене
грдећи и понашајући се тако да је ђенерал морао да
одриче да је ма шта знао за заверу. Његова породица
је то и доцније тврдила.
Да се вратимо на главну ствар тј. довођење
једног или више официра у гарду. Покушали смо прво
да протуримо кола од синова ђенерала Грујића, који
су били војници у IV-ом коњичком пуку. Радили смо
то опрезно, преко коњичког мајора Војислава
Блазнавца, командира ескадрона Краљеве гарде, сина
Миливоја Петровића и Катарине Блазнавац, рођене
Обреновић. То је [био] један добар човек који,
наравно, није ни слутио шта ми радимо а волео је
Грујиће, па их је обојицу предлагао за воднике у
Краљевој гарди. Али тај његов предлог није примљен.
Једнога дана наиђох ја у круг касарне и спазих мајора
Блазнавца. Поздравих га и приђох му. Он ми се
обрати са речима: ''Море Анто треба ми један водник
за гарду, предлагао сам Бору и Алексу Грујић, али
краљ их неће због њиховог оца ђенерала Грујића (није
му веровао као радикалу!) знаш ли ти каквог доброг
96

коњичког официра''. Ја му рекох да познајем једног

доброг официра, потпоручника Петра Живковића,
водника у коњици у Нишу. Он је то прихватио и
предложио га је команданту Ђоки Ђорђевићу Грофу,
који је познавао Петра као доброг официра, овај
краљу и тако да је за неколико дана ствар била
свршена и изађе распоред којим се Петар Живковић,
коњички потпоручник, именује за водника Краљеве
гарде. Ми смо били добри другови и пријатељи још из
гимназије. Учили смо 5 и 6-ти разред гимназије у
Зајечару. Ја сам из 6-ог разреда гимназије отишао у
академију а он је остао да матурира, са жељом да оде
на медицину. Кад је положио матуру, он је због
материјалних разлога дошао на Академију. Након две
године (његова 30 класа је прва класа двогодишњака,
раније је академија трајала 3 године) произведен је у
чин коњичког потпоручника и одређен за водника у
Ниш. Наше старо другарство је сада обновљено и ја
сам рачунао на њега, као на друга и донекле
политичког једномишљеника, јер смо се у гимназији
занимали и политиком, тј. симпатисали смо обојица
либералима, јер смо били из либералних кућа. Нисам
се преварио у рачуну. Чим је дошао у Београд дочекао
сам га, а он кад ме је видео почео је да грди велећи:
''Шта ћу ја овде, нећу ја да служим курву''. Умирих га,
саопштавајући му да постоји завера противу
Александра и Драге и да сам ја рачунао да ће и он
ући, зато сам га и препоручио. Он без размишљања
даде пристанак, али под условом да о томе, сем мене,
нико други не зна. Обећах му да ће тако бити.
Наравно, ја то обећање нисам одржао, већ сам одмах
саопштио Генчићу и Апису шта сам постигао. Они ми
97

рекоше да је то добро али би требало да му поднесем

списак да га потпише. Ако не потпише, а зна за
заверу, може да буде опасан, тј. може да нас изда.
Познајући га добро, разуверио сам их да се ја тога не
бојим, но ипак ћу покушати да потпише списак мада
ће ићи потеже. Да бих га приволео да се потпише на
списак завереника, пођем једним заобилазним путем.
Он је био у даљем сродству са пуковником Ђоком
Михајловићем, који је, као што је познато, био преко
Генчића још раније обавештен о завери и помагао нас.
Ђока је, пак, имао шурака инжењеријског поручника
Петра Прокића, завереника и потписника. Нађем
Прокића и кажем му да позове Живковића [код] Ђоке
и да му обазриво каже да постоји завера и да је он у
њој. На тај начин видеће да ту има и старијих
официра [па ће] лакше пристати да потпише списак.
''Само'', рекох му, ''да пазиш да му не споменеш моје
име''. И заиста, једног дана Прокић ми саопшти да ће
тога дана Живковић доћи код Ђоке и да ће и он бити
тамо. Ја сам тада био на вишем курсу и био сам се
јавио [како сам] 3 дана болестан да би неки официри,
који су били дошли из унутрашњости, могли долазити
код мене да на миру разговарамо, и потписују списак
завереника. Кад ми је Прокић саопштио да ће
Живковић после подне бити код Ђоке, рекох му да ћу
ја чекати код моје куће извештај шта ће урадити. Око
8 часова увече дође Прокић мојој кући и упита ме,
''Јели био Пера код тебе'', рекох му да није. Он ми тада
рече да је то послеподне био код њих и око 6 сахата
изашао. ''Ја сам му'', вели, ''при растанку рекао да оде
код тебе и да потпише списак''. Знајући шта сам
обећао Живковићу, а и како је он осетљив, рекох му
98

одмах да је погрешио што је уопште помињао моје

име. Обукох се одмах и пођох Аписовој кући у
намери да му саопштим шта је било. Сретнем га око
Славије, баш је и он изашао из куће и пошао у варош.
Саопштих му шта је Прокић урадио и рекох му да
идемо у варош и тражимо Живковића. Пођосмо
заједно и прво свратисмо у хотел ''Париз'', где сам
мислио да га нађемо. Тамо га не нађосмо. Одосмо код
''Коларца'' и ја га угледах где седи са још једним
другом и вечера. Апис, који га није познавао,
продужи и седе за једним столом за којим су седели
неколико завереника а ја се зауставих код Петровог
стола. Друг који је са њиме седео устаде а ја седох. Он
ће ми рећи: ''Зар ти тако, дао си реч да нећеш никоме
ништа о мени рећи, а овамо си казао Прокићу и ко зна
још коме''. Признадох му да реч нисам одржао али сам
морао тако да поступим јер сам ја дужан да људе, бар
главније заверенике, обавештавам шта радим. Људи
су метнули главу у торбу и поверили мени списак,
своје главе, па ја морам [њ]их и обавештавати. Ту је
настала дискусија између нас двојице која је трајала
[до] 1-1 и по сахат ујутру. Употребио сам сву своју
речитост да га убедим да треба и он да потпише
списак, и звао га мојој кући где држим списак
сакривен ноћу, иако ми је био у џепу, па да га
потпише. Није никако пристајао. Најзад га склоним да
дође сутра дан у 10 сахата код моје куће, нашта он
пристаде. Пођосмо заједно из кафане, он оде у свој а
ја у мој стан. Легнем, али нисам могао никако да
заспим. Устанем, обучем се и поново одем до
''Коларца'', у намери да нађем Аписа и другове које
сам тамо оставио. Не нађох их тамо већ у позоришној
99

кафани, [како] седе за једним столом. Кад сам ушао

спазим да за другим столом седи један човек који ми
се учинио сумњив. Упитах другове: ''Ко је онај што
седи и посматра нас''. Одговорише ми: ''Вероватно
детектив''. Онако нервозан приђох му и упитах га, шта
ће он овде и истерах га из кафане (каква
необазривост!).
При растанку са друговима, Апис и ја пођосмо
заједно, и ја му рекох да ће Живковић доћи сутра у 10
сахата код мене. Умолих га да и он дође али да позове
и оног брљивог Прокића, да види какву ми је
комендију направио. Сутра дан дођоше Апис и
Прокић, нешто пре 10, па затим наиђе и инжењер
поручник Сотир Радоичић, који је био дошао из
Ниша, завереничким послом. [Изби] 10 сахата а
Живковића још нема. Око 10.10 дође и он (тих 10
минута задоцњења изгледали су ми [као] године). Чим
је ушао, још с врата поче да виче: ''Нећу да чујем
низашта''. Умирих га мало и понудих га да седне.
Почесмо сва тројица да га салећемо, објашњавајући
да треба да потпише списак али он се не опамети. У
таквим мукама паде ми на памет једна мисао. Извадих
из џепа портфељ у коме је био списак, треснем га на
сто и викнем: ''На оца ти влашког (јер је неготинац) па
га носи Божи Маршићанину (био је управник вароши
београдске)''. Од интереса је забележити да Петар није
никако био за Карађорђевиће, већ за страног принца
или републику. Чувши то, погледа ме и љутито
подвикну: ''Зар тако ти мислиш о мени''. Ја одговорих
''Да тако''. Он вели: ''Дај перо и мастило''. Дадох му и
он потписа списак, изјављујући да га потписује али
неће ништа да ради. Одговорих му: ''Ајд' садa иди и не
100

мораш ништа радити''. Наравно да је то била само

његова пргавост али је после, као што ће читаоци
доцније видети, најактивније учествовао. Од колике је
важности [био] улазак Петра Живковића показаће дан
извршења догађаја 28-29. маја. Од осталих официра,
који су ушли у заверу а које сам ја увео, били су:
коњички потпоручник Иван Докић, син Докића
бившег преседника владе и гувернера Александровог,
Милош Поповић, син Косте Поповића бившег
пуковника и професора тактике у Војној академији,
блиског рођака ђенерала Белимарковића, чувени
Смaкља како су га другови звали. Он је био у пуку
заједно са Драгином браћом и добар друг са
Никодијем, несуђеним престолонаследником. Веселе
природе он је целу ствар, иако опасна и озбиљна,
посматрао весело [и] збијао шалу [са] собом.
Покушали смо били да уведемо и коњичког
капетана Милана Миле Паштрмца, унука Амиџиног,
познатог Обреновићевца. То је био идеално поштен
млад човек. Хтели смо га увести у заверу да покажемо
колико је последњи Обреновић пропао, кадa највећи и
најоданији пријатељи династије улазе у заверу
противу њега. Он је, сирома, дао пристанак али како
је био болестан то нисмо хтели да га мучимо [да]
потписује списак. Приликом једног разговора код
његове куће, где нас је (Аписа и мене) позвао на
ручак, рече нам да је готов да их он, иако
Обреновићевац, побије али само није за то да
доведемо Петра Карађорђевића, за кога је слушао да
је пијаница и пропалица, већ његовог малолетног сина
Ђорђа. Одвраћали смо га од те идеје, јер би морали
именовати намеснике до пунолетства, а то је најгори
101

облик владавине. Умро је пре 29. маја. Док сам ја

врбовао поменуте официре, Апис је успео да уведе
један већи број пешадијских официра, од којих су
неки били командири а други водници у пешадијским
пуковима у Војној академији и пешадијској
подофицирској школи, тако да смо у скоро свим
трупама београдског гарнизона имали наших људи
завереника. Само у дунавском артиљеријском пуку
још нисмо имали никога, зато смо навалили на Мику
Наумовића да премести његовог пашенога Ђоку
Ристића из Шапца. Он је то и урадио, и тако Ђока би
премештен из Шапца у Београд, за командира
батерије у дунавском артиљеријском пуку, који је био
смештен у касарнама код Топовских шупа. Чим је
примио батерију, он се одмах постарао да придобије
још кога од артиљеријских официра у пуку за нашу
ствар. У томе је и успео, и ти млади људи су ноћу 28-
29. маја били у саставу његове батерије, коју је извео
и пласирао преко пута старог Двора на улици, где је
сад Српско-Америчка банка. У Краљевој гарди, сем
потпоручника Петра Живковића, придобили смо и
увели у заверу и пешадијског капетана II класе
командира чете Крaљеве гарде, Љубомира Костића.
Њега је увео пуковник Дамјан, као свога рођака. Само
он је ушао у заверу под условом да му се исплати
20.000 динара, што му је Дамјан и обећао. Та му је
сума и исплаћена одмах по свршеном догађају. Још
свега један официр нам је ставио услов пре уласка у
заверу, то је био потпуковник Мика Наумовић, само
што је његов услов био друкчији, тј. он је тражио од
нас, да му се, ако погине, исплате дугови, менични,
које су му потписивали другови, да не би их довео у
102

тежак положај, да плаћају за њега. Он је заиста те

ноћи погинуо и дугови су му исплаћени, мислим у
суми до 20.000 динара. Новац за обојицу дао је
Никола Хаџи Тома, а њему је, мислим, после вратио
краљ Петар, када је дошао на престо.
Од официра који су [по]стављали услове,
материјалне, да уђу у заверу, била су још двојица али
сам их ја одбио, те они нису ни ушли. То су били моји
класни другови, артиљеријски поручник Драгољуб
Стојановић, сада армиски ђенерал и министар војни и
пешадијски поручник Ђорђе Пеливановић, погинуо у
рату 1914. године. Они су обојица били на Вишој
школи, са мном заједно. Видећи да ја нешто спремам,
изјавише ми једног дана да би и они пришли томе
покрету али да им подробније објасним у чему је
ствар. То је било после Мартовских демонстрација,
када нам је почео прилазити већи број официра
нарочито млађих. Ја им објасних о чему се ради и
позвах их да и они учествују, на шта ми обојица
одговорише да би пристали радо али да имају старе
мајке па би желели да их ја на неки начин осигурам,
материјално. Одговорих да и ја нисам моју мајку
осигурао па не знам како бих њихове и да ни један од
другова, који су нам приступили, нису нам стављали
такве услове. Они ми одговорише да ће размислити.
Оставио сам их да размишљају. После извесног
времена обратише ми се опет. Одговорих им исто, а
они затражише од мене да их водим код Генчића.
Одбио сам и тај њихов захтев рекав[ши] им: ''То што
сам Вам рекао ја, рекао би вам и Генчић, ништа
више''. Увече 28-ог маја нашао сам их обојицу у
Официрском дому и саопштио им да ћемо ми те ноћи
103

свршити ствар, позивајући их да пођу са нама. Они

одбише, са истим изговором, да су им мајке
неосигуране. ''Лепо'', одговорих им, ''ви ћете сад
одавде отићи у ваш стан и лећи да спавате. Та ствар,
ако ће се свршити свршиће се и без вас, ако ће пак
пропасти пропала би и са вама''. Одмах су напустили
Дом и отишли у стан. Сутрадан 29-ог, око 8 часова
ујутро, ја сам био већ у свом стану у кревету, а њих
двојица уђоше у моју собу и загрлише ме велећи: ''Е
побратиме, да смо ми знали да си ти такву ствар
припремио и ми би ишли ноћас с тобом''. Одговорих
им да и ја нисам био сигуран да ће се то тако добро
свршити. Том приликом рекоше ми они: ''Ама јели
побратиме, ти си нам ноћас послао једног жандарма
да нас пази и ми целе ноћи нисмо заспали''. Насмејах
се и одговорих им: ''Бог с вама, како бих Вам синоћ
могао послати жандарме кад сам се и њих бојао. Сад
бих могао, али синоћ никако!''

Списак официра нишког гарнизона

Отприлике, у времену кад је вршено

потписивање списка у Београду, и официри нишког
гарнизона потписали су сличан списак овом
београдском. У Ниш је био премештен Павле
Панковић, пешадијски потпоручник, за благајника
дали II пешадијског пука или у инжињерију? То је
био млад официр, честит, карактеран и због своје
веселе природе веома омиљен код другова, официра
свију родова оружја. (Познати Пајцан са својом
веселом и лумпачком природом). Он је, по доласку у
Ниш, дошао у додир са већ незадовољним официрима
104

и успео да их придобије за нашу ствар, јер је он још у

Београду био ступио у заверу. По угледу на
београдске заверенике и они потписаше списак и
послаше га нама. Донео га је Милош Божановић,
инжењеријски мајор (који је био на челу списка као
најстарији) и предао га Генчићу. Тај списак, сем
Божановића, потписали су инжењеријски поручник
Сотир Радоичић, који је био водник у железничкој
чети и као такав често службено путовао између
Ниша и Београда одржавајући везу између
београдских и нишких завереника, пешадијски
потпоручник Павле Панковић Пајцан, коњички
потпоручник Велимир Вемић, Михајло Гавриловић и
још десетак пешадијских, коњичких и артиљеријских
официра. И ови, као и остали завереници, из
унутрашњости, па и они из Београда који нису имали
какву активну улогу у спремању завере, били су
нестрпљиви, тј. било им [је] дуго време па су
непрестано наваљивали и пребацивали нама у
Београду да ствар одуговлачимо и да је треба једном
свршавати. У тò послали су они Вемића у Београд, да
нас извести да су они решили да их побију у Нишу на
забави у хотелу ''Европа'', када буду дошли у Ниш, и
тражили од нас каме. Но Апис и ја, били смо одсудно
противни томе, из разлога који сам раније напоменуо.

23. март 1903. године

Врбовање и потписивање списка вршено је и

даље, све до 23. марта тј. до Мартовских
демонстрација. Мартовске демонстрације, разлог и
узрок демонстрација описао је најбоље Драгиша
105

Васић у својој књизи ''1903. година'', на страни 41 (23.

март), а ја ћу овде изнети јесу ли и у каквој вези те
демонстрације биле са нама. Уколико је мени познато,
извесни наши другови, завереници, највише
пешадијски капетан Радомир Аранђеловић и Милан
Ф. Петровић, одржавали су врло јаке везе са
омладинцима, великошколском омладином,
трговцима, затим са социјалистима. И Апис је имао
такође везе са неким истакнутијим великошколцима.
Ја сам неке познавао али нисам се упуштао са њима
ни у какве разговоре, односно завере. Ови, горе
поменути официри су чак, једно време, замишљали, а
нарочито пре него што су дошли у додир са мном и
Аписом, да ће моћи свршити посао помоћу
социјалиста и омладине. Доцније су се уверили да је
то тешко. Јесу ли и колико, ти наши другови
непосредно утицали да омладина отпочне
демонстрације, није ми познато али није искључено
да је било каквог договора. Ако ништа више а они су
сигурно храбрили омладинце и њихове вође тиме да у
војсци постоји покрет противу овдашњег режима и
противу Александра и Драге. Најбољи доказ за то је
био разговор и спремање напред поменутих официра,
који су били команданти у VI пешадијском пуку у
Доњем граду, да поведу пук, или део његов, и да
заједно са демонстрантима упадну у Двор. Срећом те
нису ту замисао покушали да у дело и приведу, јер би
вероватно целу ствар компромитовали. Тај њихов
разговор чуо је и њихов колега, пешадијски капетан
Катић, који није био завереник, и јави то команди
места а ова краљу. Одмах буде наређено да се ухапсе
три официра, Радомир Аранђеловић, Милан Ф.
106

Петровић и Јован Мирчић, сва тројица потписници

завереничког списка. Читаоци могу предпоставити
како је та вест на нас деловала. Но, ми се не дадосмо
збунити. Апис је одмах потражио додир са
ухапшеним официрима, који су били доведени у
затворску касарну VII-ог пешадијског пука. Случај је
хтео да дежурни официр у VII пуку буде један од
наших другова, завереник поручник Милутин
Теодосијевић звани Аца. Драгутин је преко њега
поручио ухапшеним официрима да се не боје и да све
одричу, што су ови и послушали.
После тродневног затвора и саслушавања у
команди места од стране судског пуковника Анте
Лазаревића, одведу их у Двор пред краља Александра.
Они сами су причали да, кад су их увели у Двор, пред
краљем доведу и Катића који их је денунцирао. Краљ
тада рече: ''Зовите Анту''. Нама се вели одсекле ноге,
јер су мислили да су ухватили мене, Анту Антића, код
кога је, како су они мислили, био списак свих
завереника. Али кад се је, уместо мене, појавио Анта
Лазаревић, ми се открависмо. Анта Лазаревић нас [је]
почео питати, суочавајући нас са Катићем: ''Јели све
ово што Катић тврди у своме рапорту тачно''. Ми сви
у глас одбисмо, пљувајући Катића и називајући га
лажовом. После тога суочења у Двору, краљ нареди
да се пусте из затвора али буду премештени, двојица у
Крагујевац, а један, Мирчић, у Врање.
За време демонстрација биле су изведене
трупе, коњица, да растера демонстранте. Али глас
коњичких официра, међу којима је било завереника,
''пази не згази'', толико је одушевио демонстранте и
гледаоце, да се је проломио ваздух од клицања
107

''Живела војска''. Ко је имао памети могао је још тада

закључити да војска није више она[ква] каквом су је
краљ и власти држали и замишљали.
Крв омладинаца, која је тога дана попрскала
београдску калдрму (жандарми су пуцали у месо),
изазвала је још веће незадовољство у грађанству а
нарочито у војсци, што ми згодно искористисмо
проширујући круг завере и увеличавајући број
официра завереника, само нисмо више захтевали
потписе.
Кад су избиле демонстрације списак је био код
Аписа тј. у Живановој кући, у ћунку једног шпорета,
који је стајао у једној шупици. Апис, из бојазни да
случајно не ухвате списак, запали га и позва мене да
ми то саопшти. Дадосмо реч један другом да сем нас
двојице о томе неће нико знати. Реч смо одржали и
ником, чак ни Генчићу, нисмо казали. Тако, ми смо
били мирни да списак не постоји, а сви остали су
веровали да још постоји. Многи су нас питали: ''Шта
је са списком'', одговарали смо увек једно исто: ''Не
брините, списак је на сигурном месту''. Тако је то
било све до после извршеног догађаја, 28-29. маја,
када смо им саопштили.
Налазим да је штета велика што тај,
оригиналан документ, нисмо сачували, али
страховита одговорност према друговима,
потписницима, који су своје главе поверили нама,
натерала нас је да га уништимо!
Као последица демонстрација 23. марта, дошло
је смењивање команданта VI-ог пука инжењерског
потпуковника Стевана Илића, који и сам био
незадовољан краљевом женидбом (био је по жени у
108

сродству са Александром Констатиновићем,

коњичким пуковником и рођаком Обреновића). Он
није био завереник али је симпатисао свима
официрима који су се изјашњавали против женидбе.
На његово место буде постављен пешадијски
пуковник Петар Мишић, завереник, доцније после
завере до рата, у току и после рата. Како ће се са тим
официром сретати често у извршењу завере и
његовим учешћем, то неће бити без интереса да
читаоце мало боље упознам са њим.
Петар Мишић, родом из села Рајца у Крајини,
по свршеној гимназији ступио је у Војну академију,
коју је свршио са одличним успехом као први или
међу првима. Постао је официр и запажен као једна
ретка интелигенција. Као један од најинтелигентнијих
међу млађим официрима његове генерације, буде
изабран и послан у руску Николајевску
ђенералштабну академију као државни питомац.
Свршивши њу, такође одлично, врати се у Србију и
као млад капетан буде постављен за професора на
нижој школи Војне академије. Предавао је тактику и
ја сам био његов ђак. Предавао је изванредно. Старији
другови су нам говорили да је раније Коста Поповић
тако предавао. Слушали смо га са највећом пажњом и
волели као професора. Но, иако један од
најспремнијих млађих официра (теоријски) и одличан
професор тактике, падне на ђенералштабном
мајорском испиту (председник комисије био му је
ђенерал Димитрије Цинцар Марковић). Због тога буде
преведен у пешадију.
После женидбе Александра 1902. године, изађе
један указ о производству официра и у том указу
109

мајор Мишић буде прескочен, тј. не буде произведен

у чин потпуковника (узрок ми је непознат). То га [је]
страховито озлоједи[ло] и он је отворено нападао
режим и грдио [га]. Ми, а нарочито Дамјан,
искористи[ли] смо тај моменат, [он] га [је] упозна[о]
са завером и придоби[о] га за исту. После извесног
времена затражи[о] [је] аудијенцију код краља
Александра, да се жали што није произведен. Овај га
[је] прими[о] и сутра дан изађе указ којим је мајор
Мишић производи у чин потпуковника. Александар је
то, јамачно, учинио да би га умирио и створио од
њега пријатеља али у томе није успео. Кад је Стева
Илић, после 23. марта, смењен са дужности
команданта VI пука, буде на његово место постављен
Петар Мишић! Дакле, уместо команданта
симпатизера завереника, добијемо команданта правог
завереника, о чијој ће улози као таквог бити говора на
одређеном месту.
Приликом врбовања појединих официра и
агитације за придобијање завереника, поред грешака
нас појединаца, које сам поменуо, било је још неких
вредних напомена јер су могле ствар да
компромитују. На пример, понашање нас завереника,
на улици, у кафанама, забавама, било је покадкад тако
демонстративно, да је падало јако у очи. Тако при
пролазу краљичиних сестара поред војне академије, а
то је било често, ми официри, завереници, окретали
смо им леђа не поздрављајући их. Оне су се жалиле
Драги на такав поступак официра.
Ја, пролазећи поред куће ђенералице Миме,
рођаке Обреновића, која је скоро увек седела крај
прозора а која ме је познавала, нисам је поздрављао.
110

Она се је жалила тадањем маршалу Двора, Миливоју

Николајевићу, који је питао мог ујака шта радим ја и
зашто не поздрављам стару ђенералицу. Дакле то су
ситнице, али такве грешке су могле да нас
компромитују а чинили смо их без потребе.
Поред оваквих ситних грешака, било је и
крупнијих. На пример, још у почетку завере 1901.
године, да би што јаче манифестовали наше
нерасположење, искористисмо једну полемику између
Петра Маринковића, стуба Драгиног режима, и
Владана Ђорђевића тј. његовог сина. Маринковић је
напао Владана преко штампе. Владанов син
Александар Аца, у одбрану свога оца који је био у
иностранству, позове Маринковића на двобој. Овај не
прими двобој, [а] Аца га нападне на улици и ишамара.
Маринковић је том приликом пуцао из револвера и
ранио једног шегрта. Ми, да би искористили тај
случај, наговоримо Владановог сина да обуче
униформу резервног коњичког потпоручника и да
дође на забаву код Коларца. После свршене забаве,
нас неколико завереника са Више школе војне
академије, позовемо га у друштво наше и лумповали
смо целе ноћи. Сутра дан, изађе указ којим се
Ђорђевић разрешава од дужности резервног официра.
Од нас, који смо са њиме те ноћи лумповали, тражили
су изјашњења зашто смо седели са Александром
Ђорђевићем. Ми позовемо, да нам стилизује одговор
нашег друга и завереника Миодрага Аћимовића,
војносудског поручника. Он нас упути како да
одговоримо тј. да нагласимо у својим одговорима да
смо се веселили са резервним коњичким
потпоручником Александром Ђорђевићем. После
111

тако датих одговора нису нас казнили. После

неколико дана сретнем Ђорђевића код Лондона и
пођем са њим поред Двора. Са прозора нас је видео
краљ Александар и нареди[о] дежурном ађутанту да
напише управнику војне академије, ђенералу Лази
Лазаревићу, да ме одмах пошаље у Доњи град у
затвор (20 дана). Ђенерал Лазаревић, који ме је волео
као свог ђака и коњичког официра, по пријему писма
оде у Двор и [за]моли краља да ме не казни. То је
било једно после подне, око 6 сахата. У времену када
је ђенерал излазио из Двора, ја сам баш туда
пролазио. Ђенерал ме спази и позва ме да пођем са
њим у академију. Кад смо дошли у Завод он ми рече
како је писмо добио из Двора. Том приликом ми каже:
''Знам, тебе краљ не мари због Генчића. Зато треба да
пазиш, шта говориш и радиш''. Одговорим му да не
радим ништа, а да ја нисам крив што сам сестрић
Генчићев и да не могу и нећу да га се одрекнем.
Ђенерал ме погледа па ће рећи: ''Реци ти мени на
часну реч, постоји ли каква завера у војсци''.
Одговорих му на часну реч: ''Не постоји''.
По свршеном догађају, ујутру 29. маја, одох у
Aкадемију. Он ме спази и упита ме: ''Јели, зар ти тако
мени даде часну реч''. Ја му одговорих да сам ја већ
своју часну реч [дао] друговима, са којима сам
потписао списак и узео их на душу, јер сам ја чувао
списак, па нисам могао Вама казати истину. Изнео
сам то, да читаоци виде како смо били необазриви, па
и поред те необазривости наше имали смо и среће те
није откривена завера. Због таквих наших поступака,
краљ Александар је сматрао Вишу школу војне
академије као гнездо револуционара и тражио да се
112

Виша школа премести у унутрашњост. Од тога су га

одвраћали ђенерал Цинцар Марковић и Лазаревић,
говорећи му да су то младе усијане главе и да је боље
ватру стишавати и локализовати је, него је
разбацивати по унутрашњости, а кад сврше курс
''разместићемо их по унутрашњости''. Али нису
стигли да своју намеру и изврше јер смо их
предухитрили.
За време полагања испита на Вишој школи,
краљ Александар дође да присуствује и нареди да
позову мене и још неке другове, за које се знало да
лармају. Срећом смо сви врло добро одговарали и
чули смо после да је рекао: ''Оца ми, сви добро
полажу!''

Последње припреме

После Мартовских демонстрација, Апис и ја

почели смо већ да размишљамо о начину и дану
извршења. Ширење завере међу официрима почело је
да узима све веће размере, тако да је претила опасност
да буде откривена. Осим официра, било је доста и
грађана који су сазнали шта се спрема. Неки су
дознали од својих рођака, завереника, други од ових
итд. Сем тога, као што сам раније напоменуо,
проносили [су] се непрестано гласови о разводу брака
између Александра и Драге, и њеном протеривању.
Ти гласови су наилазили на одобравање код многих,
што је на нас деловало одлучујуће, јер смо се бојали.
Иако нисмо веровали да кадa би се то десило, цела би
ствар, ако не сасвим пропала, била одложена на дуже
време. То, по нашем мишљењу, Аписовом и моме,
113

није смело да буде. На скоро свакодневним, боље

рећи сваконоћним састанцима по топчидерским
виноградима, и [у] вароши по кућама са Генчићем,
претресали смо сада дан и начин извршења.
Предузели смо и извесне кораке да у заверу
уведемо још кога од важнијих политичких личности.
Апис ми [је] једнога дана предложи[о] да покушамо
да упознамо са завером и Стојана Рибарца, вођу
либерала тј. тада вођу Либералне странке. На тај
начин, вели он мени, једнога дана измирићемо
Генчића и Рибарца који нису говорили, од када је
Генчић пришао делу либерала који су се одвојили и
пактирали са краљем Александром и Миланом,
управо од Генчићевог постављења за начелника
нишког, што је по моме мишљењу била његова велика
политичка грешка, да не речем и фатална, за њега и
његов доцнији политички рад. И заиста, Апис је
водио преговоре са Владом Марковићем,
доскорашњим директором Извозне банке, такође онда
чланом Либерaлне странке, о састанку нашем тј. моме
и Аписовом са Рибарцем. Састанак је био и уговорен,
у 3 сата по подне у Тргoвачкој банци, датума се не
сећам. Апис и ја одемо у заказано време, али на
жалост Рибарац, уместо да нас сачека у одређено
време, он [је], бар како нам је рекао Влада,
отпутова[о] лађом у 2 сахата по подне за Дубравицу,
Пожаревац. Добили смо доцније нека обавештења да
је тада баш, или дан доцније, примљен у аудијенцију
код Александра, који је био у Смедереву (нисмо
проверавали да ли је то тачно). Главно је да нас је то
наљутило и нисмо више ни покушавали да га
обавестимо о постојању завере. Јамачо да он, када је
114

чуо зашто смо ми тражили састанак, није сматрао да

је то озбиљна ствар па зато није хтео ни да се са њоме
упознаје, или му је недостајала кураж да у такву ствар
уђе (не знам ни данас). Знам само то да је после био
љут на Авакумовића и Генчића што га нису упознали
са завером, правдајући ту замерку тиме што би, да
завера није успела, страдала цела Либерална странка.
Ту своју срџбу он је испољавао на првим или другим
изборима за Народну скупштину, после 29. маја, када
је својим утицајем осујетио избор Генчићев у Нишу.
Покушали смо и са још једним прваком
Либералне странке, са Војом Вељковићем. Њега је, по
упутству Генчићевом, требало да упозна Веља
Ђукнић, артиљеријски потпоручник, син ђенерала
Ђукнића, шурак Дамјана Поповића и рођак
Вељковићев. Ђукнић је обазриво саопштио
Вељковићу да постоје млади официри, који су
ставили себи у задатак да учине крај срамоти, коју је
држави и народу нанео Александар својом женидбом.
Вељковић је том приликом рекао Ђукнићу да је
нешто начуо о томе, именујући Аписа и мене као
иницијаторе тога покрета, и препоручио му да нам
каже да се чувамо јер се на нас мотри. У даљем
разговору он је изнео и своје мишљење о томе шта би
требало да дође после тога. Предлагао је републику.
Ми смо се и надали таквом држању од стране
Вељковића па смо га, тј. Генчић и [ја], припремили
шта да одговори Вељковићу, ако изађе с таквим
предлогом. Ђукнић му је, по савету Генчића,
одговорио да би то било тешко извести, ако не и
немогуће, јер то Европа, која је била сва
монархистичка, сем Француске, не би дозволила.
115

Вељковић тај разлог није усвојио. Али сада смо ми

знали његово мишљење, па смо ћутали све до 29. маја
ујутру, када смо га довели у министарство и
дејствовали на њега, те се је примио за министра
финансија у револуционарној влади. Овом приликом
ћу напоменути да је, међу млађим официрима, био
знатан број републиканаца, али су нас старији, а
нарочито Генчић, од тога одвратили, указујући нам на
тешкоће од Европе, а нарочито од стране Русије и
Аустрије које не би дозволиле да се на Балкану
заснује републиканско револуционарно гнездо. И
успео је да нас убеди у то.
Кад сам већ додирнуо политичке људе који су
били обавештени о завери, да напоменем и остале.
Сем Авакумовића и Генчића, који су ушли у заверу
скоро од почетка њеног стварања, од којих је Генчић
био једини политички човек који је активно
учествовао у стварању тј. руководио политичим
делом завере, за заверу су знали још и ови
политичари: од стране напредњака Драгомир Рајовић
и Алекса Новаковић, од радикала Никола Пашић, са
њиме је разговарао Новаковић, таст Генчићев. У којој
мери му је саопштавао и колико нисам тачно
посвећен, али [знам] да му је пред сам догађај, на 4-5
дана, саопштено да ће се приступити извођењу.
Пашић је тада нашао за најмудрије да оде у Абацију,
где га је и догађај затекао.
Доцније сам сазнао да је од радикала био
обавештен [и] Живојин Тајсић, апотекар из
Смедерева. Њега је обавештавао Божановић. А кога је
он пак све обавештавао од радикала не знам, али
вероватно да их је знало више њих само су ћутали и
116

очекивали како ће да се ствар сврши. А многи,

нарочито радикали, нису ни веровали у могућност
извршења тако смелог подухвата. Судили су
вероватно по себи, јер су они водили опозицију
Обреновићима 30 година и терали их па их нису
отерали, већ су скоро увек били готови на компромис
са њима, када год им је то понуђено тј. стављен у
изглед долазак на власт. Највећа политичка грешка
крaља Милана, по моме мишљењу, која није
усамљена, била је та што их, доводећи их на власт,
није пустио да дуже остану, што би их као и све
партије које су дуже на власти истрошило и учинило
мање способним за борбу, него што их је учинило
његово брзо уклањање са власти. Мада је то њихово
одгуривање са власти створено од Милана и
Александра чинило да они буду све борбенији, што је
опет у многоме олакшало наш задатак, јер су они
својом дугогодишњом опозицијом, припремили
духове у земљи и народу, тако да је наш задатак у
многоме олакшан, а нарочито пријем догађаја, и
његови извршиоци од народа.
У потврду овога мишљења да они, иако су
водили борбу тако дуго противу Обреновића, нису
били у стању да их уклоне, иде њихово сопствено
признање: Слушао [сам] од њихових првака, који су
интимно признавали и сада признају (пример Аца
Станојевић) да није било официра и војске по њима
би Обреновићи још увек Владали Србијом (само
питање којом, каквом и коликом Србијом-примедба
писца).
Кнез Арсен ми је причао, ускоро после 29.
маја, када је дошао у Србију, да су му баш Стојан
117

Протић и Аца Станојевић једном приликом, у

присуству Јаше Ненадовића, рекли: ''Видесте ли шта
ми радикали урадисмо, доведосмо Крађорђевиће''.
Кнез Арсен им је на то одговорио: ''Ћутите, да се нису
Обреновићевци наљутили на њих, по вама не би ми
никада дошли у Србију''. То је било у канцеларији
Јаше Ненадовића, преко пута од сада новог Двора у
близини дворске страже. Ја сам био дежурни
ордонанс, и некако одмах после тог њиховог
разговора уђем у канцеларију Јашину, када ми је Кнез
Арсен испричао то, додајући (пошто су они изашли)
да им је он донео и предао из Русије 5.000 наполеона,
када су били у емиграцији у Бугарској и предао [их]
Пашићу и Аци у циљу пропаганде и рада на довођењу
Карађорђевића. И још вели, поред тога што смо им
све дали па ништа!
У унутрашњости је био известан број
политички мање значајних људи који су знали. Не
знам колико је [био] упознат вођа тадање Самосталне
радикалне странке Љуба Живковић. По његовом
држању, ујутру 29. маја, не бих рекао да је ишта знао
позитивно, сем што је, може бити као и многи други,
начуо био да се нешто спрема.
Самосталну радикалну странку сачињавани су
млађи политички радикали, који су се одвојили од
Радикалне странке због споразума (тј. фузије)
радикала и напредњака 1901. или 1902. године. Орган
Самосталних радикала био је ''Одјек'', који је водио
жестоку опозицију целом режиму, а њен левокрилни
био је ''Дневни лист'', на коме су сарађивали млађи
људи око Скерлића. Ту је био и данашња политичка
118

величина др Коста Кумануди, стуб данашњег режима

(''бесна клика'').
Писање ''Одјека'', ''Дневног листа'' и ''Српске
Заставе'', органа Либералне странке, било је један од
јаких подстрекача пропагатора за заверу [против]
последњег Обреновића.
Један политички човек, о коме се и данас не
зна је ли и колико знао за заверу, то је Живан
Живановић, министар просвете у кабинету Цинцар
Марковићевом, и раније у Владановом, зет Аписов, у
чијој је кући он и становао. Ја сам у ту кућу долазио,
скоро сваког дана рано ујутру (7 сати) најчешће, а по
који пут и два пута дневно. Улазио сам одмах у
Драгутинову собу. Ту смо дуго разговарали. У тој
соби смо и други заверенички списак сачинили.
Намеће се, сасвим природно, да је то морало
заинтересовати Живана, као политичког човека, да
бар пита свога шурака, одкуда овај Анта сваки дан
код тебе, шта толико имате вас двојица да
разговарате. Утолико пре што сам ја био две године
млађи на академији од Аписа. Долазак његових
класних другова, најчешће Глишића, који није [неч.
реч-прим. Б.Д., Ј.И] могао тако ни пасти у очи као мој.
Читаоци ће очекивати од мене да бар ја дам позитиван
одговор на то питање, али на жалост, ни ја не могу да
задовољим њихову радозналост. Могућан закључак,
према свима околностима, био би да је знао.
Међутим, он у својој политичкој историји (IV књига)
тврди да није знао. Ја сам питао Аписа више пута:
''Шта ћемо са Живаном, хоћемо ли га упознати са
нашим радом?'' рачунајући да би нам био од користи.
119

Но, он ми је увек одговарао: ''Нека га, немојмо га

упознавати. Хоћу да га сачувам ради ове деце''.
Ко је познавао љубав Аписову према својој
сестри и сестрићима као ја, тај би веровао да је заиста
он желео да га поштеди (Живана) од тога. Да ли би му
пак то помогло и оправдало [га] у случају да су нас
похватали? Сумњам! Ја верујем да је Живан
наслућивао али ниje знао тачно шта радимо. За време
афере Миљковић-Поповић, о којој сам напред писао,
рече ми Апис: ''Море, Живан ме упозорава, вели да се
чувамо Јеше Поповића кога Цинцар Марковић као
председник владе прима на дужи разговор''. Додајући
томе још и то да му је и Јова Миљковић рекао:
''Пазите се од Јеше, њега Цинар Марковића прима и
задржава се са њиме по два сата у разговору'', а било
је опште познато да Цинцар Марковић не прима ни
ђенерале. То нас је, поред наведених раније разлога, и
побудило да молимо Мику Наумовића да ухапси
Јешу. Било да је знао, било да није, он Живан био нам
је велика морална потпора, нарочито од како је ушао
у Цинцар Марковићеву владу. Осећали смо се некако
сигурнијим и заштићенијим.
Да се вратим на одвајања млађих радикала од
старије браће и образовања Самосталне радикалне
странке и последице тога одвајања. О узроку сам већ
говорио. По мом скромном мишљењу, то одвајање
утицало је штетно на политичке прилике у Србији,
нарочито после 29. маја, исто онако као и подвојеност
либерала. Да су либерали били компактни и као такви
ишли на изборе после 29 маја, они би добили можда
30-40, па и 50 посланика, с обзиром на то што је
велика већина завереника, скоро сви сем неколико,
120

била из либералних породица (рачунајући

најутицајније заверенике). Радикали, да су остали
заједно, дошли би у скупштину са солидном већином
способних за рад. Дакле, имали би на једној страни
јаку радикалну већину, а на другој солидну либералну
опозицију. Рад у скупштини био би много
интензивнији, сређенији, па према томе и ауторитет
владе много јачи, како у земљи, тако и према
иностранству. На тај начин би се и тешкоће, које је
изазвао преврат, револуција, много лакше
пребродиле. Овако су самостални радикали, набујали
услед тадањих прилика, политичих, дошли сувише
јаки бројно као опозиција, али недовољно јаки за
образовање владе, а радикали старији, са недовољно
јаком већином за рад. Либерали су били, услед
поцепаности, врло слаби. Зато су, ускоро после 29.
маја, управо после нових избора када је
револуционарна Влада предала власт редовној
радикалској влади из Скупштине, настале партијске
трзавице. Борбе које су, у многоме, отежавале рад на
брзом сређивању прилика у земљи.

II
Пошто су најзад пропали разни планови и
предлози о извршењу дела, тј. да их побијемо на
забави, на маневру, у Смедереву, Нишу, затим у
циркусу ''Хенри'' и најзад на свечаностима на
Дубовима, на којима је била маса света како из
Београда, тако из унутрашњости, и чак велики број
121

Срба пречана, остао [је] још једино план, на коме смо

Апис, ја и Генчић највише инсистирали, а то је да се
[атентат] изврши у Двору.
Сад је требало спремити и предвидети све за
извршење, тако да успех тј. убиство Александра и
Драге буде не само извршено, већ да можемо одмах
преузети власт и осигурати у земљи ред и поредак,
како не би револуција захватила веће размере,
пренела се у унутрашњост земље и тиме дала повода
Европи, а нарочито суседној Аустро-Угарској да се
умеша у наше унутрашње ствари.
Према извесним обавештењима, она је била
припремила граничне трупе, два корпуса, да упадну у
Србију у циљу увођења реда и умирења Србије. Та
обавештења су била вероватна, јер је она била
сигурно обавештена о догађајима који су имали да
наступе у Србији. Та обавештења она је могла имати,
поред оног што је знала од Генчића, тј. из његовог
разговора са њеним послаником бароном Хајдлером у
Београду, и од Вукашина Петровића бившег министра
у Владановој влади. Вукашин је, после крaљеве
женидбе са Драгом, отишао у Беч да живи. Познат као
велики аустрофил и лични пријатељ Калајев, долазио
је у додир са владајућим круговима у Бечу. Али он је
био у неком пријатељству и са Јашом Ненадовићем,
рођаком Петра Карађорђевића, који је такође живео у
Бечу. Одржавајући везу између Карађорђевића и
завереника, преко Генчића, Ненадовић је имао
поверења у Вукашина и саопштио му је шта се у
Србији спрема. Вукашин је то без сумње саопштио
Калају, као своме пријатељу, а овај обавестио владу у
Бечу. Да ли је то било паметно не умем рећи, али
122

мени се чини да није, јер ми је Вукашин, колико сам

га ја познавао, више био Аустријанац него Србин и
велики материјалиста, па смо могли да се жестоко
преваримо. А тек нисмо могли да рачунамо на неку
благонаклоност Аустро-Угарске према нама. Разлог
због кога она није заузела енергичнији став према
Србији био је тај: што је код нас цео преврат свршен
за 2 сата, после чега је одмах образована влада и у
земљи је био потпун мир и ред. А сем тога, у њеним
надама о будућем држању Србије и новог краља
према суседној монархији, али о томе на свом месту.
Сем Вукашину, Јаша је саопштио то и Милошу
Богићевићу, који је такође живео у Бечу. За чудо је
дивно, зашто ништа није о завери рекао Балугџићу,
као личном пријатељу и његовом и Петра
Карађорђевића. Кад сам га, по доласку краљ Петра у
Београд, питао, он ми је одговорио да је Балугџић
проливен и није смео да му саопшти. Међутим, по
доцнијем раду Балугџићевом, не бих рекао да није
умео да чува тајну. Вероватније да Балугџићу нису
веровали.
Према оваквом стању ствари разумљив је [био]
наш страх од догађаја који би наступили ако се не
буде брзо и сигурно радило.
Пре него што би прешли на извршење морали
смо утаначити тачно дан, сахат и минут почетка. Како
је Мика Наумовић те ноћи имао да одигра најважнију
улогу, као дежурни ађутант у Двору, то смо решили
да са њиме одржимо један састанак који је био и
последњи заверенички састанак пре 29. маја. Дан
састанка би уговорен 26-27. маја, ноћу, а место [је
било] Микин стан на Топчидерском брду. На тај
123

састанак требали су да дођу Генчић, Машин, Апис, ја,

Ђорђе Ристић и потпуковник Петар Мишић,
командант VI пешадијског пука (и питати
Наумовићку да ли је био и Љуба Костић). Свима је
било саопштено и сви су пристали сем Петра Мишића
који није хтео, изговарајући се да није у добрим
односима са Наумовићем! На његово место буде
позван пешадијски мајор Миливоје Анђелковић,
командант батерије у VII пешадијском пуку који се
позиву одазвао и дошао, што је по моме мишљењу
било боље [а] зашто видеће читаоци из даљег
излагања. Око 10 сати увече скупили смо се сви у
Микином стану. Дакле ови завереници: Генчић,
Машин, Анђелковић, Апис, Ристић, ја, Наумовић и
Костић. Претресли смо све у разговору који је трајао
до пола два по поноћи. Одређен је био дан првог
наредног дежурства Микиног у Двору. Знак да ће се
радити био је, ако Мика пошаље кући да му се
пошаље пелерина-треба поћи. На завршетку разговора
пуковник Машин, који је већ заузео став команданта,
устаде и рече. ''Господо, војсковођа који не предвиди
шта треба радити у случају неуспеха није добар
војсковођа, зато наређујем да у случају да их не
нађемо у Двору, тj. да буду успели да се сакрију или
побегну, онда капeтан Ристић има да отвори ватру из
његових топова и да поруши Двор, а затим повлачење
на Топчидерско брдо, побости барјак ту и дићи
револуцију у земљи''.
Те вечери било је предвиђено да завереници
који су ван трупа, тј. официри са ђенералштаба и
Више школе, уђу на челу батаљона VI пука, који је
логоровао где су сада болнице преко пута
124

Карађорђевог парка, у Двор. Тај батаљон требао је да

поведе из логора Петра Мишић и да буде у 2 сахата
мање 5 код официрског дома, где ћемо му се
придружити [ми] завереници без трупа. Командири
чета у том батаљону били су завереници, поручник
Милош Маринковић Пига и Жика Ђорђевић, сестрић
Машинов. Друга два батаљона, која су била у Доњем
граду, имали су да поведу поручник Јовица Јовичић
и ... Њихова је дужност била да затворе прилазе ка
Двору, од Теразија, и да заузму Главну пошту и
телеграф, и Управу града Београда са IV коњичким
пуком, III пешадијски пук под командом мајора
Анђелковића званог Кајафа, да дà потпуна одељења
официцира који су били одређени код појединих
чланова владе и да затвори све прилазе на Двор од
Славије, Топчидера, Таковском и Крунском улицом.
----
Команду над свим трупама примиће у току
ноћи пуковник у пензији Александар Машин, кога
сам ја имао да сачекам у 1.15 на ћошку ограде од
Вазнесенске цркве, код чесме (тада је постојала још) и
спроведем до капије од касарне IV коњички пука
(старе Крaља Милана касарне) где ће га сачекати
мајор Анђелковић [и] увести у круг касарне. Све
остале мере предострожности предвиђене су у току те
ноћи, уколико су се дале предвидети.
Око 2 сата по поноћи, напустили смо Микин
стан и по двојица заједно вратили се у варош. Пред
полазак од Наумовића, госпођа Наумовићка (чија је,
по моме мишљењу, највећа заслуга што је Мика ушао
у заверу) нас је испратила и ја је упитах: ''Шта ћемо са
Војином и Миланом'' тј. Војин Чолак Антић, коњички
125

поручник, брат од тетке госпођин, а Милан Ђурић

артиљеријски поручник, рођени брат, обојица моји
класни другови. Госпођа на моје питање одговори да
их оставимо на миру, да нам вели остане која мушка
глава од заклетве јер ко зна шта ће с вама бити. Мика
и Ђока су обојица у завери. Рекох јој: ''Па добро, нека
тако буде''. Али 28. увече, кад је Ђока пошао у
касарну да спреми батерију, она није имала снаге да
сачува тајну од њих, већ им је саопштила о чему се
ради и упутила Чолак Антића код мене а Ђурића код
Ђоке Ристића.
Последња два дана остала су нам за довршење
припрема, издавање наређења и додељивање улога
свима завереницима, као и позив онима који су
требали да дођу из унутрашњости.
Ту дужност примили смо Апис и ја. Сутра дан,
27. маја, Апис је примио на себе да обавести све
официре пешадијских пукова, пешадијску школу и
главни ђенералштаб, а ја сам примио да [обавестим]
официре IV коњичког, војну редовну академију и
вишег курса. Све је до детаља било извршено у
последња два дана.
Официри без трупа имали су да се прикупе у 5
разних група:
1. код Славије под вођством Аписовим
2. у Официрском дому под вођством
капетана Радомира Аранђеловића
3. код скупштинске кафане под мојим
4. код ''Такова'' под вођством капетана
Илије Радивојевића
5. код ''Коларца'' под вођством Милутина
Лазаревића
126

Све 4 групе имале су да буду у 1.30 у

Официрском дому одакле ће у 1.55 поћи на челу
батерије VI пука који је под командом Петра Мишића
имао да прође у то време поред дома у Двор.
Сад је ваљало знати ко ће нам отворити капију
дворску. Рачунали смо на капетана Љубу Костића,
командира чете Крaљеве гарде. Кад смо му
саопштили шта је његова дужност, он је одговорио да
није његов ред за стражу. Речено му је да се постара,
како год зна, да изврши замену са оним командиром
чији ред буде тога дана да иде на стражу. Но капетан
Костић на то не пристаде. Такво неразумљиво држање
Костићево могло је бити фатално за нас, да нисмо
имали у гарди још једног завереника, водника Петра
Живковића. Апис је разговарао са Костићем и мени
саопштио да он неће да тражи замену. Зато је Апис
дотрчао к мени и молио ме да, како год знам,
ангажујем Петра Живковића коњичког потпоручника
и водника ескадрона Крaљеве гарде.
Одмах сам отишао код њега и све му испричао,
шта нам се десило са Љубом Костићем и каквој се
опсаности излажемо ако не буде наша дворска
стража. Упитах може ли бар он, као водник, да пође
на стражу, што наравно није свеједно, јер командир
командује целом стражом а водник је само потчињени
командиру, који ће морати поред осталих тешкоћа
које је имао да савлада, да у току ноћи, још и да се
бори са командиром који није био у завери. За
командира страже био је одређен тога дана, 28-29.
маја, коњички капетан Петар Панајотовић а за
водника потпоручник Никола Стефановић, класни
друг Живковићев (а мој и његов школски друг из
127

гимназије). Живковић ће рећи, молићу Николу ако

пристане да се заменимо. И заиста он оде да пита
Стефановића и да ми да одговор. Измислио је разлог
да на дан кад њему долази ред за стражу, има неко
кумство па би га молио да се замени. Стефановић из
прва није пристајао, јер на дворској стражи официру
следују цигарете, пиво и сладолед. Али на
наваљивање Петровићево и обећање да ће му он
послати своје следовање, овај пристаде, али под
условом да му Петар позајми једну банку. Како Петар
није имао у џепу банку, то је морао отићи у варош да
и он позајми од другога па да њему да. Најзад, када је
и то свршио, Никола даде пристанак, саопштио ми је
[Петар]. Ја сам одмах известио Генчића и Аписа, које
је понашање Костићево и неизвесност хоћу ли са
Петром успети, [што их је] бацило у озбиљну бригу.
Лакнуло нам је свој тројици. Остављам
читаоцима да праве упоређење између држања та два
официра (Костића и Живковића). Све је то свршено у
току 27-ог [маја].
[Дана] 28. маја, ја сам имао испит из
француског језика на Вишој школи војне академије, а
29 [-ог] писмени испит из тактике. Како је било
предвиђено оне ноћи да се обију капије динамитом у
случају да немадне ко да их отвори, и да се набави
опијум који ће се предати Наумовићу, да опије
дежурног ордонанса, то је и Апис примио на себе да
набавимо опијум. Динамит за обијање донео је
Милутин Лазаревић из Ниша, из минерске чете, па су
у Главном ђенералштабу направили метке. Направио
их је инжењер капетан и приправник Радомир
Станојловић.
128

Опијум није било тако лако набавити али

најзад и то нам је пошло за руком. Наш друг Душан
Глишић набавио га је негде у Душановиј улици, код
неког пријатеља апотекара. Чим га је добио предао га
је Генчићу.
Да бих имао што више времена на
располагању, ја сам намеравао 28. ујутру да молим
испитну комисију која нас је испитивала из
француског, да ме прозову раније. Али све ми се
чинило да, ако будем молио да говорим раније, пашће
коме у очи и компромитовати целу ствар. Зато сам
решио да чекам да ме прозову. Прозвали су ме
последњег, тек око подне. Како је са мном на војном
курсу био и мој кум, артиљеријски поручник Петар
Лазаревић, који те ноћи није дошао у одређено време,
то ћу овде укратко изнети његово понашање те ноћи.
[Дана] 28. ујутру, саопштих му да ћемо ноћас поћи на
Двор и где и кадa да дође. Он ми одговори: ''Добро''.
Но, ја му рекох да ћу после подне ићи на Топчидерско
брдо код Генчића и да ћу свратити и до њега. Он је
становао у једној вили изнад Цареве Ћуприје, па ми је
било успут, на шта ће ми он одговорити: ''Немаш
потребе куме само ако би решили да ствар одложите''.
[Истог] 28. по подне отишао сам на брдо да обиђем
подофицирску школу, затим свратим у виноград
ђенерала Грујића (Магазинов виноград) где су ме
очекивали Грујићеви синови Бора, Алексa и Иван
Докић. У кући Грујићевој затекнем пуно света,
девојака и младића, због чега смо морали отићи у
шталу где сам горњој тројици саопштио шта има да
раде. Одатле одем код Генчића у виноград (нов), и са
њиме се договоримо да се састанемо око 7 сахата код
129

''Руског цара'', на чашу пива. Враћајући се у варош,

преко Цареве Ћуприје, свратим код мога кума
Лазаревића. Седосмо обојица у башти, у ладовини.
Жена његова, моја кума, послужи нас слатким и
водом, јер беше врућина. Приметих на њеном лицу
велику забринутост, што ме сецну, и упитах га: ''Куме,
ти си сигурно поверио куми ствар''. Он ми рече:
''Рекао сам јој да ме другови позивају у једну
заједничку ствар али ја нисам пристао, а она ми је на
то одговорила да она не воли да има мужа као што је
Јеша Поповић'', што значи да јој је причао о сукобу
Миљковић-Јешином. Поред свега тога ја му
одговорих да је погрешио што јој је саопштавао,
бојим се, велим, да се не уплаши и да те омете. И
нисам се убојао, јер мој кум не дође на одређено
место у одређен час. Кад је већ ствар била свршена,
он се однекле појавио, али неки од другова кад су га
угледали почели су га пљувати, што од њихове стране
није било баш другарски. Ја га нисам видео тога дана
и када сам га видео нисам могао ништа да му кажем,
толико ми је његово понашање пало тешко. Жалио
сам га. Много доцније ми је његов пашеног, адвокат
Мишовић, причао да му је жена сакрила чизме! Са
гледишта опште ствари, збиља, његово понашање се
је морало осудити, јер шта би било од нас и од завере
да су свима или већини од нас, мајке, сестре или жене
посакривале чизме или одело!
Поред тога што је дуго време био презрен од
другова, опет није отишао у противнички табор као
неки који су знали за заверу, одобравали је али нису
имали куражи да учествују. После су постали
најогорченији напријатељи завереника. Пример,
130

инжењеријски поручник Борисав Николић, сада

адвокат (питати Павла Панковића). Петар Пера
Лазаревић је остао наш пријатељ до краја, што је
доцније у Солунском процесу и доказао.
Око 7 сахата одем код ''Руског цара'' на пиво.
Ту ме [је] очекивао Генчић, његова жена и још две
госпођице, Љубица Рајовић и Зора Месаровић,
Загребчанка, дошла у госте код Рајовића. Преко пута
седео је тадањи маршал Двора, ђенерал пуковник
Миливоје Николајевић, са још неким официрима. Ја
сам се шалио са госпођицама, чак смо писали неке
анзац карте у Загреб. При поласку од ''Цара'' обе
госпођице ме позваше да вечерас дођем код њих у
виноград, да лумпујемо, на шта им ја рекох да ја већ
имам заказан лумперај за ту ноћ. Пођосмо од ''Цара''
око 8 часова сви заједно. Кад смо били на Теразијама,
према Генчићевој кући, он ми пружи стакло са
опијумом: ''На ти'', вели, ''овај лек за дремање'' и
загрли ме, мала несмотреност! Чим се растадосмо ја
одох право на дворску капију, из Крунске улице,
звану ''Жандар капија'', и предадох флашу опијума
Петру Живковићу, с тим да један део преда Мики
Наумовићу ради опијања дежурног ордонанса,
капетана Миљковића, а једним делом да опије
његовог командира страже, капетана Панајотовића.
Тиме су завршене и последње припреме. Мика је тога
дана, 28-ог после подне, послао да му се од куће
донесе пелерина, што је значило да нема одлагања,
већ у заказано време да се пође.
Заборавио сам да кажем да сам ја имао да
сравним сахат са железничким и да свима дам тачно
време. [Тог] 28. ујутру пошао сам на железничку
131

станицу да сравним сахат. Кад сам био код

Министарства војног, спазим једног инжењеријског
официра, кога до тада нисам никад видео, стоји на
углу где је сада ново Министарство финансија и онда
финансијски парк, а гледа у Војну академију. Приђох
му и упитах: ''Ви, сигурно сте послани од пуковника
Дамјана Поповића''. Одговори ми: ''Јесте''. Ја
продужих: ''Сигурно тражите Милутина Лазаревића''.
Он опет одговори са да. ''Причекајте га он ће сада
доћи у Академију'' и продужих пут за станицу.
Инстинкт неки ми је говорио да је то био наш официр,
завереник и нисам се преварио. Био је то инжењер
поручник Милић Симеоновић, кога је пуковник
Дамјан послао из Пирота да, како је Дамјан доцније
говорио, пита хоће ли се поћи 28. или 29. увече на
Двор. Многи верују да је њему било јасно јављено али
да је он хтео да сачека мало, тј. да стигне по
свршеном догађају, као што је и урадио. Како је
Милић Симеуновић дошао 28. ујутро, то смо га
задржали да и он учествује, што је била и његова
жеља. Његово учешће било је фатално за Наумовића,
што ће се мало доцније видети.
Ја сам сравнио сахат са железничким и јавио
свим учесницима тачан час, па и Петру Мишићу.
[Маја] 28. између 12.30 и 1 сахат по подне,
Апис при изласку из ђенералштаба (Горњи град), где
је саопштио друговима и доделио им улоге, срео је и
потпуковник[а] Мишића, који је пошавши из свог
штаба у Доњем граду баш у то време, био се испео уз
басамке у Горњи град. Видевши Аписа, пришао му је
и рекао: ''Што не растураш људе, не може ништа од
тога бити''. Апис му је оштро одговорио, како је он у
132

сличним приликама умео: ''Било не било, Ви ћете

сутра са нама заједно на Карабурму; па пошли или не
пошли са нама''.
Према оваквом Мишићевом држању 28-ог, а и
ранијем када није пристао да иде код Наумовића,
морали смо предузети и потребне мере да нам ствар
не поквари, што смо и учинили преко наших млађих
другова, поручника Милоша Маринковића Пиге и
Жике Ђорђевића, командира чета у батаљону кога је
он требао да поведе. Пошто је све било наређено и
предвиђено, чекало се је вече да се прикупимо у
одређене локале, а одатле у официрски дом у 1.30
одакле смо се имали кренути у 1.55 минута, сви сем
двојице-тројице, који су били дали пристанак да уђу у
заверу али нису дошли те ноћи на заказано место, а то
су, уколико нисам заборавио: пешадијски капетан
Јован Јеремић, сада бригадни ђенерал у пензији и
канцелар Краљевог ордена, пешадијски поручник
Владо Милојковић, сада бригадни ђенерал, инжењер
поручник Борисав Николић, сада адвокат, инжењер
поручник Никола Аранђеловић, о коме сам напред
писао, артиљеријски поручник Драгомир Стојановић,
сада армијски ђенерал и министар војни, пешадијски
поручник Ђорђе Пеливановић, погинуо у рату 1914.
године и артиљеријски поручник Петар М. Лазаревић,
умро као пуковник у пензији. Остали су сви дошли. У
кафани преко пута Старе скупштине, где сам
очекивао ја, дошли су ови одређени официри:
поручник коњички Бора Грујић и Војин Чолак Антић,
потпоручник Александар Алеко Грујић, Иван Докић,
Милош Поповић Смакља и гардијски капетан Љуба
Костић, који је убрзо отишао у касарну код своје чете.
133

Потпоручник Милош Поповић Смакља, син

покојног Косте Поповића, бившег ђенералштабног
пуковника, сестрић ђенерала Белимарковића, бившег
крaљевог намесника, дошао је најдоцније око 11
сахата. На моје питање: ''Што си тако задоцнио?'', он
[је] одговори[о]: ''Море имао сам муке''. ''Какве муке'',
упитах ја. ''Кад сам се, вели, спремао у мојој соби,
мајка је видела кроз стаклена врата да сам узео
револвер. Ушла је код мене и питала ме, што ће ми
револвер и куда се спремам. Ја сам јој, вели,
објашњавао, шалећи се са њом, да син Белимарковић,
потпоручник Милош Белимарковић, има сутра рано
двобој, а ја сам сведок. Такав мој несмотрени одговор
је још више уплашио и стаде ме молити и преклињати
да останем кући. Како видиш, то наше лонџање је
трајало до сада. Најзад сам јој подвикнуо и одгурнуо
па сам изашао''. (Каква разлика између њега и Петра
Лазаревића). ''Но'', вели, ''сада се бојим да не оде чичи
Белимарковићу и да му каже. Белимарковић се баш
дан-два раније вратио из Врњаца, где је био на свом
имању.''
Знајући да је Генчић увек изражавао своју
бојазан од Белимарковића, па је говорио
Авакумовићу, његовом сестрићу, да га припрема али
овај није то урадио, не знам из каквих разлога. Због
тога је, 26-27. маја ноћу, код Наумовића, на Генчићев
предлог, било решено да се и Белимарковићевој кући
пошаље 1 официр са 10 војника да га чувају и не
дозволе да изађе из куће ако би покушао. (А он се је
баш тих дана вратио са пута у Београд). Знајући све
то, ја пребацих Милошу што је то радио са мајком и
рекох му да се врати кући да је умири и остави
134

револвер, а ја ћу му дати други, па да се врати.

Увиђајући умесност моје замерке, он оде одмах кући.
Тек око поноћи вратио се натраг и како га је дао бог
увек орног за шалу, исприча ми да су његова мајка и
сестра направили грдну глупост, ''али хвала Богу'',
вели, ''свршило се све добро''. ''Какву глупост'', упитах
га. ''Замисли, отишле су обе код чиче Белимарковића
и лупале му на прозор. Срећом те их Чича, кад се
пробудио и угледао их кроз прозор, није познао већ је
мислио да су то биле какве проблематичне жене које
траже његовог сина [и] најурио [их], изгрдивши их''.
Потпоручник Милан Радовановић, који је са десетак
војника, [био] одређен да чува Белимарковића, причао
[je] да га је Белимарковић врло лепо примио, увео у
своју собу и [да су] пили заједно кафу. Кад му је овај
рекао шта смо урадили, ђенерал му је одговорио: ''То
је све добро дете што ви радите, ви сте идеални млади
људи али запамти и реци друговима, да ћете хрђаво
проћи, ја сам такве ствари радио. То је врло
неблагодаран посао. Нарочито с обзиром на оне које
ви сада доводите, јер колико ја знам, то је највећа
подармија по [неч.реч-прим.Б.Д., Ј.И.]''.
Око једног сата прошао сам поред Двора да
видим јесу ли полегали, јер је била вечера у Двору.
Видећи да је све мирно и да су легли спустим се
Девојачком улицом и дођем у 1.15 на место где сам
сачекао пуковника Александра Машина, који је
дошао тачно у секунди у дугачким панталонама.
Спровео сам га до капије касарне где га је сачекао
мајор Миливоје Анђелковић, увео га у касарну и
представио официрима, као новог команданта
дивизије. Тај положај је био раније намењен
135

пуковнику Дамјану Поповићу, али пошто он није био

овде то је Машин примио ту дужност, што је по моме
мишљењу било врло добро. Машин је био те ноћи
изванредан, вредан а одлучан. Причали су ми
официри IV коњичког и VII пешадијског: пуковник
чим је ушао у касарну представио се као командант
дивизије и дао заповест да се буде војници, спреме и
построје у кругу касарне. Кад је то било готово, стао
је пред фронт и позвао све официре са: ''Господа
официри напред''. Издаде нам кратку заповест и
распоред трупа па нам онда рече: ''На своја места''.
Богами, колена су нам клецала када смо видели
колико је строг и енергичан.
Пошто сам предао Машина Анђелковићу,
свратим у кафану да платим цех. Био сам наручио 2
флаше вина и кафе. Кафе су попијене а вино није било
дирнуто, иако се је после препричавало да смо били
пијани. Баш у мом друштву били су коњички
официри, међу њима Бора Грујић и Смакља, који су
волели да пију, али за чудо те вечери нису ни
сркнули. (Њих сам испратио раније, пре него што сам
Машина сачекао, дајући им револвере). Сем
побројаних коњичких официра, у сред кафане били
су: артиљеријски капетани Сава Трипковић, сада
дивизијски ђенерал и управник Војне академије и
поручник Таћа Стојановић, који су ме чекали у
кафани. У 1.45 отишли смо у Официрски дом, где су
се прикупиле већ биле све трупе. Ту су се веселили,
тј. играли коло Крaљице Драге, коловођа [је био]
капетан Радомир Аранђеловић.
Апис рече да коло престане. Ја се попех на
једну столицу и позвах све другове да дамо једно
136

другом реч, да ако посао срећно свршимо нећемо

тражити никакве награде за то. Затим изађем на
улицу, погледам ка Славији иде ли Мишић са
батаљоном, али њега нема. Причеках мало, али њега
нема. Беше тачно 1.55 приђох Апису и рекох да
Мишића нема. Он се само окрену[о] друговима и
командова[о]: ''Напред''. У моменту када смо излазили
из Дома, прође и капетан Љуба Костић са Гардом, и
поред њега поручник Јосиф Костић, кога смо
одредили да прати Љубу са задатком да га убије ако
врдне, јер смо се бојали његове неодлучности, док је
Јосиф познат био као одлучан. Ми пођосмо на зачељу
чете до ''Лондона'', одакле се чета одвојила и оде
улицом Милоша Великог на Жандарску капију, а ми
трчећим кораком ка другој дворској капији. Баш у то
време чистачи су чистили улицу и стану па гледају. У
моменту кад смо наилазили на капију, поручник
Петар Живковић је такође трчао ка капији да је
отвори. Пошто је откључао, сагао се је да откачи куку,
не откачивши је довољно. Ми гурнусмо капију, услед
чега гурнусмо Петра, и он седе а ми га мало згазисмо.
Потпоручник Радомир Јанковић, познат са својом
нервозом, издра се на Петра што брже не отвара. Чим
смо ушли на капију, застадосмо између старог и новог
Двора да се уредимо! Уредисмо се, два и два. На челу
су ишли Апис и Младен Миливојевић, за њима ја и
Радомир Аранђеловић, за нама Милутин Лазаревић и
Милић Симеуновић, па онда редом. Првих 4 или 5
редова имали су да уђу у Стари двор. Један ред,
двојица, да иду у одељење где је спавао I ађутант Лаза
Петровић (били смо обавештени да он спава у Двору).
Остали су имали да остану у башти испред прозора на
137

Старом двору, да не би случајно [краљевски пар]

побегао кроз прозоре. Одмах, на првом кораку, то јест
чим смо дошли на споредан улаз (мала врата западна)
у Стари двор, чекало нас је непријатно изненађење.
Наумовић, који је по споразуму требао да нас сачека
пред тим вратима, да нам покаже куда се иде у
краљеву собу и [пре]да кључеве, није нас сачекао на
одређеном месту. Зашто, то је остала тајна јер је он
одмах и погинуо. Нисмо имали времена да дангубимо
већ смо на јуриш ушли у вестибил. Апис и
Миливојевић одмах уђоше у собу дежурног ађутанта.
За њим пођосмо Радомир и ја. Али наједаред
спазисмо стражаре с пушкама (2) како стоје у
вестибилу. Радомир се маши и одузе им пушке, па
улетесмо у собу за првом двојицом. У соби дежурног
ађутанта била су два кревета. Један десно од улаза у
једном углу, на коме је лежао и вероватно заспао
дежурни ордонанс капетан Миљковић, а други лево у
другом углу, на коме је лежао Мика али вероватно
будан. Ја када сам ушао, спазио сам ову слику: Апис и
Миливојевић се нагли над кревет Миљковићев и
стишавају га затварајући му уста да не би викао. Из
левог кревета се диже Мика, у кошуљи спаваћој, и
усправи се на сред собе. Али у моменту кад се он
усправи, плану револвер и он, Мика се сруши на
патос. Тај, који је пуцао на Мику, приђе кревету на
коме су Апис и Миливојевић држали Миљковића и
преко њих [је] пуцао на Миљковића и убио га. Апис
се у тај пар окрену и повика: ''Мико дај кључеве''. А ја
му рекох: ''Какви кључеви, Мика погину''. Окретох се
Милутину Лазаревићу, који је носио динамит у џепу:
''Милутине дај динамит да обијамо врата''. (Да мало
138

детаљније објасним Микину погибију, јер унеколико

и ја носим грех за њу, а ево зашто: Кад је Мика ушао
у заверу он је тражио реч, од Аписа и мене, да не
говоримо никоме, сем оно неколико који су морали
знати. Ми се нисмо дословце придржавали дате речи,
али смо избегавали да многима саопштимо да је [и он
у завери], обзиром на његов изузетан положај. Тако
чувајући га, нисмо се сетили, бар те вечери пред
полазак у Двор, да обавестимо другове да је Мика
дежурни ађутант и да је завереник, а нарочито
Милићa Симеуновићa, који је тога јутра дошао из
Пирота и који није имао појма да је Мика са нама.
Пошто је он погинуо, Милутин Лазаревић и ја се
вратимо у вестибил, и он поче везивати динамитски
метак за браву од врата која су водила у велику
арапску собу и била закључана, јер нисмо знали куда
да идемо, управо рачунајући да ће нас Мика сачекати
и повести куда треба. Нисмо се ни сетили да га
питамо како се иде до краљеве спаваће собе, за случај
да он ма из кога разлога не буде нас сачекао, као што
се је и десило. Милутин привеза метак, а ја пошто сам
имао палидрвца спремна, упалих га. Измакосмо се у
страну али фитиљ се угаси. Приђох и поново га
упалих, па онда се обојица повукосмо у страну, јер
смо знали да динамит дејствује само у правцу
супротном. Наста тресак. Електрика се погаси и
[наста] једно зврјање свих могућих звонаца. Ми
појурисмо у собу коју смо обили, али она тј.
ћилимови се беху упалили. Kо их је угасио не знам.
Из те собе пођосмо десно: ја, Радомир Аранђеловић,
Младен Миливојевић и Драгољуб Николић, и
наједаред се створисмо кроз једна врата у спаваћoj
139

соби Александра и Драге. Упалисмо свећице, свитце,

које смо били понели за сваки случај, и видесмо да су
кревети празни а на њеном ноћном сточићу стајаше
књига ''Une trahi Јon''. Погледасмо испод кревета али
њих није било. Почесмо их тражити по соби али
нигде их не беше. Радомир и ја се појависмо на
прозору који је гледао у Нови двор. Како сам ја носио
гардијску униформу то наш друг Петар Протић, који
је стајао испод прозора, видевши ме у гардијској
униформи упери пушку на мене, повикавши: ''Ево га''.
Но ја му одозго викнух: ''Не пуцај, ја сам Анта''. И он
спусти пушку. Сад нам, они који су били у башти,
рекоше да су ту у тој соби, јер су се једног момента
појавили на прозору који је гледао на улицу. Како је
био полу мрак, јер је електрика била покидана а
свећице су слабо осветљавале, то ми нисмо видели та
врата која су водила у мали будоар, где су се они били
сакрили. Цела соба била је тапетирана, затворено
зеленим тапетама, а и завесе на прозору и тим
споредним вратима биле су покривене великим
завесама исте боје, што је повећало тмину. Поново се
Радомир и ја јависмо на прозор и кажемо онима испод
прозора да их нема. У који пар се појависмо на
прозору чух команду Ђорђа Ристића, командира
батерије: ''Паљба напред, батерија стој''. Сетих се да је
26-27. ноћу, у винограду код Мике Наумовића, било
решено да, ако их не нађемо, Ђока отвори ватру из
топова и разруши Двор. Повиках са прозора: ''Ђоко
нема их, удри батеријом и руши Двор''. Како ја то
рекох, Радомир ме повуче и повика: ''Шта уради бога
ти љубим, зар не видиш да ће и нас све побити''. Ја се
лупих по челу и повиках да скачемо кроз прозор, да
140

зауставимо Ђоку да не пуца. Радомир ми предложи:

''Ти си најдужи, спусти се низ завесу а они доле нек те
прихвате''. Повукосмо завесу да видимо да ли је доста
јака и учини нам се да јесте. Спустих се, држећи се за
завесу, али се она прекиде и ја падох и уганух десну
ногу али тога момента нисам осетио никакав бол већ
тек после неколико сати, по свршетку посла. Чим сам
се спустио с прозора, потрчим да зауставим батерију
да не отвори паљбу, али пуковник Машин, који је био
напољу и командовао трупама, хладно као да је био
на егзерциришту, спречио је батерију да пуца. Могу
читаоци замислити какав би хаос настао да је Ристић
послушао моју команду, која је одговарала нашем
споразуму од 26/27. маја код Наумовића. Погинули би
заиста Александра и Драга, али поред њих би
изгинули и сви ми који смо били у Двору, па дворска
стража, батаљон пешадије који је био на Батал џамији
где је сада нова Скупштине итд. Благодарећи
Машиновој присебности поштеђени смо од тога. Док
смо се ја и Радомир Аранђеловић објашњавали кроз
прозор са официрима испод прозора, Младен Млађа
Миливојевић је из њихове собе пошао у купатило где
је наишао на стражара или на подофицира са страже,
који је пузао и ранио га у руку која му је морала бити
ампутирана одмах. Кад сам сишао у двориште,
Машин ме упита: ''Шта је'' и ја му рекох да их нема
нигде. Тада ми он рече: ''Ја сам послао по Ђорђа (тако
је он звао Генчића) једног официра и неколико
војника''. Генчић је чекао у своме стану на Теразијама.
У моменту нашег разговора Генчић стиже и одмах
упита јесмо ли их нашли. Машин му одговори да их
нема. [На] пример, интересантно [је] да ни њему, који
141

је био дуго са службом у Двору, није пало на памет да

су на оба угла Старог двора постојала два испада са
фронта. У једном, десном, у који се улазило из
њихове собе, били су се сакрили Александар и Драга.
Војници су тврдили, после, да су се они појавили на
том прозору који је гледао на улицу, да ли је то тачно
није се могло проверити, можда им се учинило.
Генчић и Машин одржаше један мали савет у
дворишту између Старог и Новог двора, коме сам и ја
присуствовао. Ту решише да прогласе и објаве
трупама да је краљ збачен и [да] за краља
проглашавају краља Петра. То је одмах и учињено,
зато јер је била бојазан да се трупе, које нису знале
шта [да раде] и официри не побуне. Срећа је била да
су [то] били регрути који су безусловно слушали своје
старешине. Чим је то свршено Машин ми нареди да
узмем један вод пешака и да спроведем Генчића у
министарство унутрашњих дела, које је било где је
сада Нови двор. Одмах сам извршио заповест,
спровео Генчића у министарство и поставио стражу.
Спроводећи одељење и стражу у министарство
унутрашњих дела [неч.реч-прим. Б.Д., Ј.И.] ми је
капетан Алекса Глишић, командант чете у VII пуку,
који је са четом био између Двора и Руског
посланства. Генчић је одмах преузео дужност
министра унутрашњих дела и издавао усмено и
телефонски наређења, као министар унутрашњих
дела, све до образовања владе када је на наваљивање
радикала уступио тај ресор Стојану Протићу (још тада
се испољио радикалски апетит за влашћу) а он је
примио ресор министра пољопривреде. По
извршеном задатку, вратим се у Двор и затекнем
142

Машина скоро на истом месту где сам га и оставио.

Чим сам ја отпратио Генчића, он је наредио да се
доведе први ађутант, ђенерал Лаза Петровић. Довео га
је Станоје Ристић, који је био одређен да га разоружа
и чува са још једним официром, не сећам се имена.
Они, када су ушли код Лазе видели су мали револвер
на столу у његовој соби и одузели га, али се нису
сетили да му претресу џепове. Међутим, он је имао
још један револвер у задњем џепу од панталона. Кад
су довели Лазу, Машин га је питао: ''Где су краљ и
краљица''. Лаза одговори хладно да не зна. На то му
Машин рече: ''Ти мора да знаш где су они и ако их у
року од 10 минута не нађеш погинућеш''. Тада сам
видео да се је Лаза мало променио. Сада је настало
тражење по целом Двору, тј. групе од по 2-3 официра
растурише се по целом Двору да их траже. Група од
њих 3 или 4 тј. капетан Илија Радивојевић, Михаило
Ристић и поручник Велић, који су 28. ујутро са
потпоручником Гавровићем, као представници
нишких завереника дошли да учествују у извршењу.
Велић је пошао са Лазом у горње одаје Двора а за
њима су пошли Илија Радивојевић и Михаило Ристић,
чика Михајло. Ја сам пошао са 2-3 официра у сутерен
и понео секиру, коју сам узео преко пута из једне куће
на углу Девојачке и Крaљ Миланове улице, сећам се
као данас имала је нову држаљу. У сутерену је било
ваздан оделења и ми пођемо редом да обијамо врата.
На једаред чујем ја у другом крају сутерена стењање и
пригушен глас. Одмах повичем: ''Ко је то?'' и једва
чујем одговор ''Ја сам, Апис''. Потражим и видим
Аписа како се скљокао у мрачном ходнику, приђем
му и упитах шта му је. Он ми рече да је рањен. Позвах
143

и остале другове, те га понесемо на рукама и изнесмо

га у двориште. Посласмо одмах по лекара. Доведоше
др Гашића који је становао преко пута. Он га је
прегледао и одмах тражио кола. Метнули смо га у
једна дворска кола, њега и Петра Панајотовића,
командира Дворске страже који је такође био рањен, и
пошаљемо их у пратњи др Гашића у болницу. Њима
се уз пут придружио, ускочивши у кола, ордонанс
официр капетан Бранко Лонткојевић, који се десио у
кафани и када је чуо пуцањ потрчао у Двор. Видевши
шта се дешава и спазивши кола, ускочио је и одвезао
се до болнице, заједно са рањеницима. Моменат када
сам видео Аписа рањеног, био је најтежи за мене у
моме животу. Помислио сам у томе моменту, шта ће
мени живот кад је Апис погинуо. Срећом, смрт га је
тада мимоишла и после 13 година погине опет од
српске пушке, у Солуну! Док смо ми тражили по
сутерену [и] изнели Аписа, једна група која је била
горе, нашла је Александра и Драгу и поубијала их.
Први је пуцао Вемић и Михаило Ристић. О томе како
је то било најбоље је описао Драгиша Васић у својој
књизи ''Деветсто трећа''. Ја нисам био очевидац
њихове погибије, ни њиховог бацања кроз прозор.
Исто тако нисам видео шта се је дешавало у дворишту
између страже дворске и група које су биле наше, као
и између жандармерије. Надам се да ће то другови
који су деловали горе у дворишту и видели шта се
тамо дешавало, сваки забележити шта је видео и
радио.
Ја ћу овде да изнесем каква је још наређења
издавао пуковник Машин у својству команданта
завереника трупа.
144

Кад је видео да их нисмо нашли прво је, као

што сам напред поменуо, наредио да се објави
трупама да је Краљ погинуо и да се прогласи Петар
Карађорђевић за краља. Затим (како ми је он лично
причао) видевши да их нема а знајући да су Цинцар
Марковић, Милован Павловић и Веља Тодоровић,
чланови владе, и то Цинцар Марковић председник,
Милован министар војни, а Тодоровић министар
унутрашњих дела, помислио сам ако се ко од њих
дочепа каквог телефона и алармира унутрашњост,
настаће револуција грађанска, ко зна са каквим
последицама. Зато је наредио официрима који су
чували поменуте министре да их убију, што су они и
урадили. Цинцар Марковића и Милована су убили, а
Вељу Тодоровића ранили и мислећи да је погинуо
оставили га.
Замерало се је много завереницима што су
Александра и Драгу избацили кроз прозор и како су
их поједини официри боли сабљама. Ја нисам видео
лично да их је ко [у]бо сабљама пошто су убијени,
верујем да тога није ни било већ да су то изнели
противници 29. маја, па су то протурили и у страној
штампи. За мене је баш писало како сам ја пуцао на
њих и пробô их сабљом, међутим ја нисам ни метка
испалио а сабљу нисам ни имао на себи, јер би ми
само сметала. Што се тиче бацања кроз прозор, то је
учинио Вемић, па се и правда тиме што су војници
могли да се побуне не верујући да су убијени.
Уосталом, треба се ставити у положај завереника те
ноћи па ће се многи поступци, који изгледају
неразумљиви и дивљачки, разумети. После 2 сата
тражења, свесни опасности и одговорности коју су
145

примили на себе пред народом и државом, разумљиво

је ако су у нечему и претерали, што се према таквој
ствари и важности догађаја да оправдати.
Најбоље је окарактерисао те, који су
критиковали поједине ситнице, Коста у једној
духовитој реченици: ''Све би било другачије да су
завереници могли да одрже генералну пробу пре тога
у позоришту!''
Једино што је било учињено без потребе, то је
што су убијени браћа Луњевица, јер они би се као и
остали чланови Драгине фамилије, повукли у
иностранство, где би били потпуно заборављени. Али
и то је било израз ранијег нерасположења према њима
због њиховог понашања.
Грешака је било, као што се увек у таквим
приликама дешава и једна од тих грешака је коштала
живота два наша одлучна друга и завереника.
Артиљеријски потпоручник Љуба Вуловић, који је
био одређен да чува тадашњег команданта дивизије
пуковника Димитрија Николића, превидео је да
затвори све излазе из његове куће и пуковник
Николић се тиме користио, изашао на излаз који је
водио у башту, а одатле на улицу код ''Славије'' [и]
дочепао се првог фијакера, који га је повезао до
артиљеријских касарни, код Tоповских шупа. Тамо је
појахао коња и одјурио на Бањицу, у намери да
поведе трупе са Бањице у одбрану краља. Такав
поступак Димкина служи му на част. Но тај његов
поступак није могао имати успеха, јер смо ми имали у
свим трупама приврженика који су имали наређење да
не слушају никога већ да чекају на наш извештај, а
ако би ко покушао да крене трупе противу нас, да то
146

спрече. Тако су и урадили. Командири чета VIII пука,

којима је наредио пуковник Николић да крену у
Београд, пошли су донекле изнад Топовских шупа, ту
зауставили чете и чекали заповест од нас.
Капетан Комненовић је чак и кренуо свој пук
из Топчидера, али не против нас већ нама у помоћ,
али док је дошао до Губеревца, све је било готово.
Пуковник Машин, када је чуо да је Димка отишао на
Бањицу, послао [је тамо] капeтана Милана Ф.
Петровића, завереника, и мајора Љубу Милића. Издао
[је] Милићу наређење да оде на Бањицу, да увери
Димку да су краљ и краљица погинули и да је
наименован нови командант дивизије, пуковник
Леонида Соларевић. Уз пут им се придружи и
поручик Милан Гаговић, за кога не знам каквим
случајем није био ушао у заверу, али који је чувши
пуцањ полетео из куће на улицу и спазивши [неч.реч-
прим. Б.Д., Ј.И.] у колима, зауставио кола и сео са
њиме, те отишао на Бањицу. У појмљивој нервози и
неспоразуму, планули су револвери са обе стране када
су се приближили пуковнику Димки. Милан Ф.
Петровић је одмах погинуо, Гаговић и Димка [су]
тешко рањени. Гаговић је подлегао ранама а Димка је
оздравио.
Тако се је завршила ноћ 28/29. маја и преврат
[је] извршен са десетак жртава, што је јединствен
пример у историји.
По извршеном преврату, Генчић који је већ,
како сам раније казао, заузео министарство
унутрашњих дела и као министар издавао наређења,
je предузеo кораке за састав владе. Он и Машин су
слали поједине официре да доведу политичке људе
147

који су требали да уђу у владу. Прво су послали по

Јована Авакумовића, на железничку станицу, јер је он
био отпутовао у Алексинац ради некакве парнице дан
раније. Кад се узме у обзир да је Авакумовић био
један од првих политичара кога је Генчић упознао и
увео у заверу, његов одлазак у Алексинац је
неразумљив. Али, иако на први поглед неразумљив,
ипак се да објаснити, и мислим да нећу погрешити
ако покушам да га објасним онако како сам га ја
схватио. Јован Авакумовић, вођа Либералне странке,
одличан правник, резоновао је вероватно овако: Да ја
одем из Београд на рочиште па ћу се 29. ујутро
вратити у Београд. Ако преврат успе ја ћу бити ту, ако
не успе бранићу се да нисам знао ништа, јер се не би
могло претпоставити да ја, имајући такву једну
крупну ствар пред собом, идем на рочиште у
Алексинац!
И заиста, он је 29-ог ујутру стигао нишким
возом на станицу, где га је сачекао 1 официр који га је
отпратио право у министарство унутрашњих дела, код
Генчића. Сада су он, Генчић и Машин, слали по
остале политичке људе који су били предвиђени да
уђу у владу.
Авакумовић је нарочито инсистирао да се
позову радикали. Са њиме се сложио Генчић, а и
Апис и ја смо увек раније на појединим састанцима
код Генчића, упозоравали на ту околност да нарочито
треба да уђу у владу радикални прваци, као
представници најјаче странке у земљи. Дакле, то нека
буде и одговор свим оним радикалима који су
тврдили да смо ми као деца из либералних кућа хтели
148

да радикале мимоиђемо и да саставимо либералну

владу, што апсолутно не одговара истини.
После Авакумовића, првог кога су позвали био
је ђенерал Атанацковић. Он је био потребан да
преузме министарство војно и да објави војсци
промену на престолу. Његов долазак за министра
војног био је од великог значај за преврат. Велики
ауторитет кога је имао у војсци, а нарочито у
официрском кору међу вишим командантима, био је
гаранција да ће виши команданти примити ново стање
без протеста. Тако је било иако су команданти
дивизија били већином познати Обреновићевци, као
на пример командант Шумадијске дивизије,
артиљеријски пуковник Михајло Рашић, бивши
маршал двора [код] Александра. Њега, ђенерала
Рашића затекао је 29. мај у Цариграду, куда је био
послан од стране Александра Обреновића у
поверљиву мисију, коју је у једној брошури изнео
гроф Зичи, познати пријатељ крaља Милана. О
ђенералу Рашићу на другом месту. Командант
Моравске дивизије био је ђенерал Божа Јанковић,
Дринске дивизије ђенералштабни пуковник Живојин
Мишић итд.
Сви ти команданти кадa су добили саопштење
о догађају у Двору са потписом Атанацковића, такође
познатог као Обреновићевац, примили су ствар без
протеста, бар за прво време што је завереницима у
новом стању, кога су они створили, било потребно.
Официр који је ишао по ђенерала
[Атанацковића] имао је тешкоћа да га доведе у
министарство. Његова госпођа о којој [је] било речи
раније почела је да ларма и није хтела да пусти
149

официра да са ђенералом говори. Тврдила је да он не

зна ништа штo смо ми радили и да он није умешан у
заверу. Најзад се је успело (питати Генчића да ли га је
Новаковић довео) да ђенерала изведу из куће и доведу
га у министарство унутрашњих дела. Чим је ушао у
министарство, почео је да виче уплашено: ''Где су
радикали''. Речено му је да је послано и по њих. Сад
су се ређали поједини политички људи. Послан је
поручник Стеван Нешић по Стојана Протића, који је
такође (како тај официр прича) био врло уплашен кад
га је овај позвао у минстарство. И по остале
политичаре који су требали да уђу у владу послани су
официри. Мени је Генчић наредио да одем и доведем
Љубу Живковића, првака и тадашњег вођу
самосталних радикала. Ја сам узео једна дворска кола
али нисам сео у кола већ на бок. Отишао сам право
Живковићевој кући. Он је тада становао у кући
Милана Павловића, познатог београдског трговца,
преко пута дрогерије Окановића. Кад сам стигао, пред
кућом затекао сам велики број студената, ђака,
уопште омладинаца, који га акламирају и позивају да
изађе из куће, али он није хтео. Чим су ме угледали
сви се скупише око мене и стадоше ме молити да га
изведем из куће. Ја им рекох да се стишају и да пусте
мене самог да одем до њега. Попнем се уз степенице и
закуцам на врата, али он не отвори. Тада сам узео
сабљу и њоме куцнем у праг. Чим је чуо сабљу,
отворио је врата лично. Ја сам му саопштио да су
краљ и краљица погинули и да га позивам да оде у
министарство унутрашњих дела. Он ми рече да он о
томе не зна ништа и да не може поћи. Немајући
времена да се објашњавам ја сам, како сам држао
150

револвер у десној руци, подигао револвер и рекао му:

''Напред''. Он дохвати шешир са чивилука и пође са
мном. Чим се је појавио на улици проломи се једно
урнебесно: ''Живео Љуба Живковић''. Сели смо у кола
а ја дадох знак да пођемо у министарство. Уз пут
сретосмо Петра Мишића и мајора Луку Лазаревића,
који зауставише кола и изљубише се са Живковићем.
После тога продужисмо пут до министарства. Уведем
га код Генчића, који га је дочекао срдачно и ту се
загрлише. Доцније ми је сам Љуба причао да сам
жесток начин измислио да га натерам да пође, тј.
претња револвером. Јер да није ствар успела, он би се
бранио да је морао поћи под претњом револвера. Од
тога дана смо постали добри пријатељи и то
пријатељство траје још и данас. Он је тада постао
министар правде, и као такав објавио да су краљ и
краљица погинули у међусобној свађи, што смо ми
после морали демантовати и објавити праву истину,
која се није ни дала сакрити. (Приликом доласка са
Љубом Живковићем спазим у ходнику Петра Пешића,
мајора ђенералштабног, који седи замишљен на једној
клупи, дошао је био да се стави на службу новом
стању). После Љубе Живковића, дошли су и остали
политичари од којих је састављена Авакумовићева,
названа Револуционарна влада. Ова је влада остала до
избора Петра Карађорђевића за краља и његовог
доласка у Београд. Тада је поднела оставку али је
нови краљ задржао и умолио је да врши дужност до
избора за нови парламент. За време владе
Авакумовића (3 месеца) био је потпуни мир и поредак
у земљи јер је Влада револуционарна, по своме
саставу из првака свију странака, имала велики углед
151

у народу. Причали су ми виђени људи из народа,

одмах после 29. маја, када сам био са друговима са
вишег курса на ђенералштабном путовању, да су се по
извршеном преврату спремали радикали да даду себи
одушка, да нападну своје противнике политичке,
напредњаке и либерале. Али када су видели састав
владе тј. поред Стојана Протића и Љубе Живковића,
Авакумовића и Генчића, они су одустали.
[Маја] 29. изјутра, стигао је пуковник Дамјан
Поповић, који је свакако рачунао да ће бити узет у
комбинацију или за члана владе или за команданта
Дунавске дивизије. Но како није дошао раније, влада
је већ била образована и место команданта Дунавске
дивизије попуњено пуковником Леонидом
Соларевићем, који није био завереник али се је својим
одлучним држањем приликом женидбе Александра,
нарочито истакао, зашто је био смењен са дужности
првог ађутанта и пензионисан. Ми, млађи завереници,
били смо незадовољни што Дамјану није дат никакав
положај, али он сам нас је умирио да се о томе не
бринемо ништа. Доцније је био одређен за члана
изасланства које је отишло да Петру Карађорђевићу
саопшти избор за краља Србије и да га допрати до
Београда. Пошто је образована Влада, она је одмах
хтела да наименује управника вароши. И ту је, за прво
време, хтела да постави једног вишег официра. Како
су Ђока Михајловић и Богдан Дамјановић, зетови
поручника Петра Прокића, завереника, били упознати
са завером, то је влада, [тачније] Генчић као члан
владе, послао по њих. Ја сам пошао код Ђоке
Михајловића, а не сећам се ко је био послан по
Богдана. Ђока је становао у Немањиној улици, преко
152

пута штала Гарде, а сада парка. Кад сам дошао,

дочекала ме је на вратима његова госпођа изјавивши
да је Ђока болестан и да не може да изађе. Ја [сам]
инсистирао да уђем да га видим, а она ме је после
извесног одупирања најзад пустила. Кад сам ушао у
његову собу, он је лежао у спаваћици, кошуљи и
покрио половину главе једном великом шареном
крпом. Спазивши мене, он болно рече како га јако
боли зуб и не може да пође са мном! Богдан је отишао
и влада га је поставила за управника вароши Београда.
Ето од прилике како се завршила ноћ 28/29.
маја, којом је учињен крај једне династије, која је од
Таковског устанка 1815. године наизменично до 1903.
године Владала Србијом, дајући Србији 2 кнеза
Милоша и Михајла, затим књаза и крaља Милана и
најзад крaља Александра, који је завршио тако
трагично зато што је био самовољан, окружен
неваљалцима и ласкавцима. Дрзнуо се да на престо
Србије попне своју метресу која, док није постала
његова метреса, била [је] то још [код] многих других.
Тим својим актом, пљунуо је на образ целог српског
народа који то није могао опростити, већ га је преко
својих синова, српских официра, достојно казнио.
Многи су нам пребацивали зашто га није народ сам
казнио, тј. дигао револуцију противу њега. Свима тим
ја бих одговорио, како би народ голорук могао дићи
револуцију код данашњег модерног наоружања. А да
је покушао револуцију, колико би жртава пало и
зашто?
Али да завереници нису осетили расположење
народа, не би се можда ни решили на тако опасан и
153

судбоносан корак, а и ако би се и решили, успех би

био врло сумњив.
Народно расположење било [се] је већ
накренуло против династије Обреновића, још за време
владе крaља Милана, услед његове личне и
аутократске владавине (1883. година, Тимочка буна)
па онда братоубилачки рат са Бугарима 1885. године,
гоњење либерала, па радикала. За време владе
Александрове то се је нерасположење повећавало,
рапидно, док [није] достигло кулминацију његовом
женидбом, којом је директно увредио официре,
њихову част, наметнувши им за краљицу своју
метресу.
[Дана] 29. маја официри су, по мом мишљењу,
опрали част официрског кора [и] повратили веру
народу у његову моћ и способност за велика дела, која
је он почео после 9 година и завршио за 7 година
ратовања. Догађаји који су од малене Србије створили
Пијемонт српства и југословенства и створили велику
и моћну Југославију.
Нећу да се упуштам у оцену 29. маја и утицај
његов на ток историје Србије, већ ћу да поставим
само једно питање, шта би било да 29. маја није било,
каква би била судбина малене Србије, Срба и
Југословена? На то нека одговоре позванији од мене.
Изнећу овде само још рад Петра Живковића те
ноћи 28/29. маја, јер сматрам да ће његова личност
интересовати читаоце, тј. његова улога те ноћи као и
доцније.
Писао сам, напред, како је он пошао те вечери
на стражу и како сам му ја додао опијум, а даље ћу
изнети његов рад како ми га је он сам приказао.
154

Неоспорно да је он био у најтежим приликама од

свију нас, јер смо ми били у групи а он сам, а и
задатак му је био врло тежак. Ево како он прича: ''Чим
сам примио од тебе опијум, дао сам пола Наумовићу а
пола задржао код мене, да опијем команданта страже,
капетана Панајотовића. То је и једини сусрет те ноћи
са Наумовићем. Рачунао сам да ће ме он у току ноћи
обићи, да ме окуражи и да се договоримо шта ћемо
радити, али он се више не појави. Добили смо вечеру
и вино које нам следује. Успео сам да у вино, које је
Панајотовић пио, сипам опијум а после неког времена
он је легао и заспао. У Двору је била вечера на којој
су били чланови владе, још неки позвани и браћа
Луњевице. Када је Панајотовић заспао, ја полако
извучем кључеве од капија који су били закачени на
зиду испод његове блузе. Отишао сам у клозет и дуго
сам се мучио да извучем кључ од капије на коју сте
требали ући. Не могући да га одрешим са канапа на
коме су висили сви кључеви, морао сам исећи канап,
извући кључ од капије, па поново везати канап. Та
процедура је трајала подуже. За то време, Драгина
браћа су изашла из Двора и дошли до дворске страже
да узму кључ од дворске баште. Како кључева није
било, јер су били код мене, то су они чекали извесно
време, па када мене није било они се врате у Двор.
Каква срећа, ко зна шта би било да су ме сачекали и
узели кључеве? Није искључена могућност да би
приметили да је исечен канап и скинут кључ!
Вративши се из клозета, оставио сам кључеве тамо
где су и били, сем кључа од капије''. Даљи његов рад
пошто је отворио капију не знам.
155

По свршетку догађаја

Ваљда је било 7 сати ујутро кад смо се, како ја

тако и већина завреника који су улазили у Двор,
повукли својим кућама да се мало одморимо.
Шта се је радило даље у Двору, ја не знам.
Говорило се је да је било пљачке и нападали су
заверенике да су опљачкали неке акције Александра и
новац који је био у каси. Ја знам да нисам узео ништа
сем једног печата Александровог, ради успомене на
ту ноћ, који је остао у мојој кући за време рата и тако
ми је пропао. Слушао сам од појединих другова да су
узели опет тако неке ситнице, али никакве ствари од
вредности, од нас 24 који смо први ушли у Двор, није
нико узео. Шта су радили они који су после нас
улазили, неки из радозналости а вероватно неки и
намерно да нешто ућаре, не знам.
Прву посету коју сам тог јутра добио била је
посета моја два побратима, Драгија Стојановића,
садашњег министра војног и Ђорђа Пеливановића. О
њима сам раније писао. Иако уморан, нисам могао да
заспим, већ чим су они изашли ја се обучем и пођем у
Војну академију да видим шта је са испитом из
тактике, кога смо тога дана 29. требали да полажемо.
Изашавши на улицу, видим како свет врви, весели се
и пева. Иначе је све било мирно, никаквих изгреда
није било. Кад сам дошао до министарства војног,
спазим ђенералштабног потпуковника Новака
Бранковића, наставника тактике на војном курсу.
Приђох му и упитах: ''Када ћемо испит''. Он се насмеје
задовољан, па ће ми рећи: ''Ти и твоји другови који су
били, с тим сте положили испит ноћас''. Он није био
156

завереник, али је одобравао дело и симпатисао је све

оне официре који су учествовали у догађају те ноћи.
Наравно да смо после неколико дана морали полагати
испит. После разговора са потпуковником
Бранковићем, одем у Војну академију. При улазу у
Војну академију спази ме управник, ђенерал Лаза
Лазаревић и позва ме к њему. Ја му приђем и
поздравим га прописно. Он ће ме упитати: ''Зар тако
ти мени даде часну официрску реч''. Одговорио сам
му: ''Господине ђенерале, ствар за коју сам ангажовао
себе и другове била је сувише крупна и одговорност
коју сам примио на себе сувише велика, да сам морао
да Вас преварим''. Он се насмеја и рече ми: ''Добро сте
урадили''. Шта су појединци од мојих другова радили
тога дана не знам. Слушао сам да су неки лумповали,
због чега су нас после критиковали и нападали, иако
се је то дало разумети после једног свршеног посла,
тако крупног.
Интересантно је забележити како је
необавештен свет тога и следећих дана алармирао
Љубу Живковића, верујући да је он био тај који је све
то припремио, мада он није ништа знао о завери.
Још пре подне 29. маја, отишао сам у болницу
да обиђем Аписа. У болници сам се срео са госпођом
Наумовић, која је била сва уплакана. Приђем јој а она
ме обасу питањима, шта је било са Миком и како то
да погине. Нисам знао шта да јој одговорим до да је
то судбина. У болници чујем да је мајор Милисав
Мића Живановић извршио самоубиство. Његово
самоубиство је остало необјашњиво и дан данашњи.
Причало се је да су нађена нека његова писма која је
он написао 28. маја и упутио једно крaљу Александру,
157

друго Цинцару Марковићу и треће Милован

Павловићу, министру војном. Тим писмима их је
обавестио да ће убити краља и краљицу. Ако је то
тачно, онда настаје питање како је и од кога то могао
сазнати. Ја мислим да је то било овако. Потпуковник
Мика Наумовић, као његов добар друг и пријатељ,
коме је вероватно Мића потписивао и коју меницу пре
него што ће примити дежурство у Двору тј. 29. маја,
вероватно позвао га је и саопштио му је у какву је он
ствар ушао. Овај, пак, изненађен таквим саопштењем,
уплашио се је (и био је кажу веома нервозан) и под
том импресијом, која га је морала мучити, сео и
написао она три писма, од којих срећом ни једно није
било отворено, како кажу. Кад је сутрадан чуо шта је
урађено, код њега се или појавио страх од
одговорности или грижа савести, која га је натерала
да пуца на себе.
Још један сличан случај се је десио, који се
срећом није свршио онако трагично. Наш друг
поручник Михајло Ковачевић, кога су после свих
ратова као ђенерала убили Бугари у Штипу, био је
синовац Љубе Ковачевића, бившег министра и
професора историје. Уочи поласка на додељену му
дужност, он обавести свога стрица Љубу да ћемо те
ноћи напасти на Двор, убити краља и оде. Љуба се
уплаши и оде ноћу код свога пријатеља, познатог
београдског адвоката Марка Стојановића, коме
саопшти све што је чуо од свога синовца, питајући га
за мишљење, да ли би он одговарао ако би се ствар
открила а он није ништа известио. Марко му је
одговорио: ''Море да ли би ти одговарао као стриц не
знам, али шта ћу ја сада да радим што ти то мени
158

каза''. Тако су оба старца провели ту ноћ у страху а

сутрадан, када су чули како се је све свршило, данули
[су] душом.
У VI пешадијском пуку један млад
потпоручник, рођак ђенерала Милана Туцаковића, се
убио због тога што га другови нису позвали да и он
учествује те ноћи, сматрајући да нису имали поверења
у њега, што он није могао да преживи.

Даљи развој догађаја

После образовања Владе, сазвана је

Скупштина и Сенат. Последња распуштена
Скупштина пред изборе Цинцар Марковићеве владе,
која је имала да изврши избор краља, управо да
одобри и потврди чин који је војска извршила.
Наравно да то није било без извесних тешкоћа које су
долазиле од млађих политичара, а нарочито од неких
чланова Самосталне радикалне странке, као и од
неких либерала. Ти политичари су покушали да
уместо краља прогласе републику, тј. да убеде
заверенике и владу да би тај облик владавине најбоље
одговарао нама. Завереници, нарочито старији, па су
тад повукли и млађе за собом, нису се са тим
предлогом сложили. Проношење гласова и покушаји
неких политичких људи да спроведу републикански
режим, изазвао је у завереничким редовима извесну
узнемиреност. Зато они сазову један збор завереника
у Официрском дому, на коме донесу одлуку да ни у
ком случају не дозволе републику. Ту одлуку саопште
неким политичарима који су највише пропагирали
159

републику, што је утицало на њих да одустану од те

њихове намере.
Поред тога и вође националне Либералне
странке, Стојан Рибарац и Воја Вељковић, су
покушали да Генчића, као најактивнијег цивила
завереника, придобију за републику. Једне вечери не
сећам се датума, биће да је било 30. или 31. маја, ја
свратих код Генчића. Кад сам ушао у собу затекнем
Рибарца кога је Генчићева Влада позвала из
Пожаревца још 29. ујутро и Воју Вељковића,
министра финансија у револуционарној влади. У
моменту кад сам ушао видео сам овакву слику.
Рибарац и Вељковић седе, а Генчић стоји и држи
десну руку на врату и овако им каже: ''Пре ће наше
главе са рамена него што би дозволили да се измени
стање које је војска те ноћи прогласила''. Умешах се и
ја у разговор, питајући их о чему је ствар. Кад су ми
објаснили, ја им тада рекох: ''Господо, ја Вам могу
рећи само толико да, кад смо успели да преко
гвоздених капија нађемо њих (Александра и Драгу)
велим да ћемо Вас лакше наћи у канцеларијама и код
ваших кућа. Ми бисмо били сви за лудницу када би
сада дозволили да ви урадите нешто друго него што
смо ми те ноћи урадили'' (подразумевајући
прокламацију Петра Карађорђевића за краља). На то
[ће] Вељковић: ''Па разуме се да је то сада и немогуће.
Али ми смо дошли да пријатељски [неч.реч–Б.Д.,Ј.И.]
само то питање''.
Овде ћу напоменути да је било гласова да би
требало прокламовати за крaља Србије црногорског
књаза Николу. О њему смо ми, млађи завереници,
имали рђаво мишљење. Зато се Апис и ја
160

договорисмо, ако би се десило да се некако изврне

ствар и уместо Петра Карађорђевића извичу књаза
Николу, онда ћемо ми спремити бомбе и када буде
дошао у Саборну цркву, где прво мора доћи, дићи
цркву у ваздух.
Влада је добила извештаје из свију крајева
земље да је свуда ред и потпун мир, што значи да је у
народу ствар била зрела. Заслуга за то припада
опозиционој штампи ''Одјеку'', ''Српској застави'' и
''Дневном листу'', а и оној подземној агитацији коју су
завереници били развили после крaљеве женидбе.

Промене у војсци

У војсци, на положајима важним, остало је

скоро све како је и било, сем што је влада на захтев
завереника, нарочито млађих, вратила из пензије
пуковника Радомира Путника, производећи га у чин
ђенерала, и поставила га за начелника главног
ђенералштаба. Зашто је влада тако радила, непознато
ми је, али вероватно да је то било под утицајем
министра војног, ђенерала Атанацковића, који [је] у
свима поступцима, како за време завере и њеног
извршења тако и после, у току његовог
министровања, показивао много неодлучности. Ја
мислим да је била грешка што револуционарна влада
није још сутрадан, по свршеном догађају, разрешила
све команданте са важних положаја, као команданте
дивизија и још неке, и на њихово место поставила
друге официре. То је требало да прими она на себе, па
кад нови краљ дође он их је тада, ако је хтео, [могао]
поново вратити. То је пропустила да уради, а то су
161

неки од тих команданата, познати као приврженици

старе династије, протумачили као слабост владе и
режима, и доцније су правили тешкоће новом стању
те их је влада имала пензионисати и правити од њих
мученике политичке.
Примера ради, навешћу држање команданта
Шумадијске дивизије, пуковника Михаила Рашића.
По сазиву Скупштине и Сената, који су извршили
избор Петра Карађорђевића за краља, упутили су
једну депутацију у Женеву, састављену од цивила и
војних лица, која је Петру Карађорђевићу имала да
саопшти избор за краља, да га позове и допрати у
Београд. Инжењер пуковник Боривоје Нешић и ја,
будемо одређени од стране министарства војног, он за
привременог ађутанта а ја за привременог ордонанса
официра, зато што смо раније ступили у Двор, да
припремимо Двор за долазак краља Петра и да му се
ставимо одмах на службу ради дежурства. По доласку
крaља Петра, будем указом наименован за ордонанс
официра, што ми није било право али сам морао да
примим јер су тако старији захтевали. (Ја сам чак
предлагао ђенералу Атанацковићу, да ако не сви а оно
бар један део млађих завереника, изађемо из војске и
одемо на разне студије одакле би се по повратку са
истих одали политици, али Влада то није дозволила).
Када је краљ Петар дошао на престо, долазили
су из унутрашњости Србије поједини команданти,
који су се пријављивали за аудијенцију. Једнога дана
ја сам био дежурни ордонанс, [када] се јавио за
аудијенцију и пуковник Михаило Рашић, командант
Шумадијске дивизијске области, који је по жени,
кћери ђенерала Топаловића, био нешто род крaљу
162

Петру. У моменту кадa је ушао у собу, ја сам у

суседној телефоном разговорао. У соби у коју је он
ушао био је Јаша Ненадовић, краљев секретар и рођак
Маркиз де Рози, крaљев друг из Париза, из сениорске
школе. По свршеном телефонском разговору, уђем у
собу и спазим пуковника Рашића, ја га поклоном
поздравим. Не само да ми није одговорио, већ је био
благо зелен, тако да је пало у очи, и Ненадовићу и
Маркиз[у] де Розу, што су они одмах за ручком
испричали краљу. У том тренутку, он који је био
познат као официр пун такта и хладнокрван, није
могао да прикрије своју мржњу према новоствореном
стању, већ је видевши мене, испољио [то] у свој
величини. Ето, тог човека је привремена влада
поставила за команданта дивизије.
Сем те грешке било је још и других од стране
министра војног ђенерала Атанацковића, које су
изазвале још веће грешке од стране завереника. Ево
тих грешака, уколико их се сећам: По доласку крaља
Петра требало је наименовати дворско особље, тј.
ађутанте, ордонансе, официре, управнике Двора,
маршала Двора итд. За управника Двора наименује
влада пуковника у пензији Јову Павловића, бившег
управника Двора пре женидбе крaља Александра, који
је пензионисан као противник крaљеве женидбе са
Драгом. То се је још примило јер [је] пуковник
Павловић био добар и поштен човек и друг Машинов.
Али ђенерал Атанацковић спреми указ којим се
именује за маршала Двора Љуба Лешјанин, [а] за
ордонанса и ађутанта, све официре од којих су неки
били ађутанти и ордонанси последњем Обреновићу.
То изазове револт код завереника, управо Петра
163

Мишића, који је био постављен за начелника опште

војног оделења у министарству војном. Ђенерал
Атанацковић, који је вероватно под притиском жене
спремио указ, сада под притиском Петра Мишића,
поцепа тај исти указ. То је дохватила опозициона
штампа и почела нападати све заверенике, називајући
их преторијанцима. То је заиста била велика
погрешка, али њу је направио Петар Мишић из
претеране нервозе и страха. Он је и доцније учинио
неколико крупнијих грешака, које су се светиле свима
завереницима, а о којима ће бити речи на свом месту.
Такве грешке, којима треба додати још и мање
испаде појединих млађих завереника, које су правили
веселећи се уз чашу вина, и којима такви испади нису
били првина, већ су их чинили и пре 29. маја, само се
је тада гледало на њих другим очима, дале су повода
неким официрима који су били нерасположени према
новом стању, да почну врбовање официра за једну
контра заверу, Нишка контра завера. У томе су
подржавани и од опозиционе штампе која је,
користећи [се] широком слободом штампе која је дата
после 29. маја, износила ствари које су биле лишене
сваке истине. Тако су нас почели нападати да смо
опљачкали Двор, да смо се огрешили, затим да смо
плаћени милионима од крaља Петра и још много
штошта. Центар контра завереничког покрета био је
нишки гарнизон. Командант дивизије моравске био је
тада ђенерал Божа Јанковић, чији је блиски рођак
поручник Љубиша Љубишић био један од
најактивнијих контра завереника. Вођа тог покрета
[био је] Новаковић, брат Љубе Новаковића, министра
пољопривреде за време Александра и Драге.
164

Новаковић је био вредан и интелигентан

официр али егзалтиран и несрећан. Као
ђенералштабски капетан написао је брошуру, како би
се Србија могла одужити развијајући производњу јаја.
То је отприлике као кад би какав економиста писао
стратегију или политику, а 29. мај га је затекао у
Паризу, где је отишао да по свршеној припреми за
ђенералштабску струку учи језик. О догађају је страна
штампа писала неповољно, што је сасвим разумљиво.
Она је посматрала цео догађај са гледишта
човечности и изгледао јој је страшан. Убити краља,
краљицу и још неколико људи, то је по њиховом
схватању био велики злочин. А када се томе дода да
су то извршили официри заклети краљу на верност
онда је то био уникум.
Сва европска штампа инспирисала се из Беча и
Пеште. Беч и Пешта, а нарочито Беч, када је видео
како га је Београд и Србија изиграла и како је тај
догађај примљен од стране Срба па и осталих Словена
у Аустро-Угарској, јер су југословенски студенти и
други, при проласку крaља Петра кроз Беч клицали
''Живео југословенски краљ''. Примера ради како су
Срби, с оне страну Саве и Дунава славили преврат од
29. маја, навешћу мој разговор са Србином из
Далмације који је после уједињења 1922. када сам се
са њиме упознао казивао ово: ''Антићу ми смо до
1903. године све наше наде за ослобођење и
уједињење полагали у књаза Николу и Цетиње. Од
1903. године смо се окренули Србији и ми сматрамо
да је то највећи догађај у историји српског народа. Он
је ударио темеље и омогућио уједињење нашег
троименог народа у велику Југославију. Зато ми, када
165

је Љуба Јовановић хтео после рата да се кандидује за

посланика у Далмацији, нисмо хтели да га примимо
због Солунског процеса. И да није било Пашића, који
нас је малко [притискао] и захтевао од нас да га
примимо, јер га нигде у Србији није могао пласирати,
попустили смо на Пашићево наваљивање, што је била
горка пилула Бечу и целокупној Аустро-Угарској
монархији, одмах је [Љ. Јовановић–прим. Б.Д., Ј.И.]
окренуо други лист. Почео је да напада и догађај и
његове извршиоце, називајући их Кенигс-мердери. То
се је пренело и на осталу европску штампу''.
Енглеска је, пак, одмах заузела фронт и
прекинула дипломатске односе са Србијом. То је она
хумана Енглеска која је море крви пролила док није
успела да васпостави слободу коју данас њени
грађани у Енглеској уживају. Али у колонијама шта
раде и данас, па шта раде са Ирцима. Стварајући
заверу ја сам читао ''Историју енглеске цивилизације''
од Бекла, сву сам је исподвлачио јер се чудновато
поклапао наш рад са њиховим. Наравно да они нису
хтели да узму у обзир да смо се ми тек пре 50 година
ослободили од Турака. Сем тога, нису хтели да се
упуштају у испитивање узрока који су изазвале такве
последице, нити менталитета нашег народа који је био
још патријахалан и није могао да схвати нити да се
помири са довођењем на престо једне блуднице.
То нерасположење Енглеске и штампе
европске, искористили су пријатељи династије
Обреновића, који су мислили да су све изгубили и да
њима нема опстанка у Србији, па су слали
невероватне вести о зверствима које смо ми те ноћи
починили, као и о томе како смо и после догађаја
166

узели пуну власт и тероризирали цео народ, како је

цео народ и цео официрски кор противу нас и још
пуно глупости.
Новаковић, враћајући се из Париза, где је
читао све шта се о Србији и завереницима пише, а
иначе по природи егзалтиран, чим је дошао одмах је
почео да прикупља незадовољне официре око себе.
(Његови класни другови су ми причали да је и он
одобравао заверу пре 29. маја). По повратку из
Француске буде премештен у Ниш, где је почео
енергичну акцију против завереника. За врбовање
официра употребили су разне пароле. Некима су
говорили како смо ми узурпирали сву власт и да
тероришемо и краља и Владу, да краљ сам жели да се
нас ослободи али да не зна како ће, да је кнез Арсен
на челу покрета итд.
Влада Авакумовића је сазнала за то и једно
после подне позову мене и Аписа у председништво
Владе. Кад смо тамо дошли очекивали су нас
Авакумовић, Стојан Протић и Генчић. Чим смо ушли,
они прилично уплашени саопштише нам да се у Нишу
спрема контра завера и да се купе потписи официра.
До сада је потписало око 1000 официра списак. Чим
смо то чули ми смо се насмејали и одмах смо рекли да
је то немогуће. Зар ми 2 године врбовали па
наврбовали око 40 потписника и око 40 који су без
потписа ушли а они за 2 месеца потписали 1000, то су
приче. Но, за сваки случај, ја предложим да још те
вечери оде један од нас у Ниш да види шта се тамо
дешава. Ту дужност прими на себе Апис, јер ја сам
сутра дан имао да пођем на ђенералштабно путовање
са Новаком Бранковићем који је водио службу војног
167

курса. После два дана, са једне станице телефонски

позовем Аписа и упитах га шта је било и он ми рече:
''Не брини ништа све сам испохватао, цео списак, њих
је свега 20''.
Када сам се вратио у Београд, причао ми је
Апис: ''Чим сам стигао брзим возом одем у хотел,
умијем се и мало се одморим, па око 11 сати изађем у
нишки парк. Одмах сам, по поздраву, приметио који
су. Како се је тамо десио и Петар Живковић (питати
зашто?) то се ја разговорим са њим и кажем му зашто
сам дошао. Он прими на себе да ће наћи официра који
ће му донети списак. Како је он био омиљен међу
коњичким официрима, то заиста и нађе потпоручника
Животића (то је официр који је од каплара произведен
за потпоручника приликом Ивањданског атентата јер
се десио ту, потрчао за Кнежевићем и ухватио га). Он
кога су врбовали за контра заверу, пристаде да узме
списак и преда га Петру.'' То је и извршио а Петар га
предаде Апису. Апис [је] извести[о] Београд и
министар војни [је] нареди[о] команданту дивизије да
их похапси. (Командант дивизије, ђенерал Божа
Јанковић, који је по моме дубоком уверењу то знао,
морао их је ухапсити [и ставити] у Нишки град). Ти
официри су после суђени и осуђени. Тако се је
завршила Нишка контра завера, која се је морала тако
завршити јер није имала ничега идејног. Она је
постала, на бази личног незадовољства официра од
којих су неки мислили да постану ордонанс официри
па им то није пошло за руком, други из фамилијарних
разлога, тј. чије су породице биле Обреновићевске па
сада изгубили све итд. Дакле, официрима,
покретачима контра завере недостајала је идеја. А
168

такви крупни послови, који засецају у историју

једнога народа, не могу успети ако оне, који их
покрећу, не руководи каква виша идеја.
Сам покрет противу завереника био је сасвим
разумљив. Чак би било неприродно да га није било.
Не би се дало разумети да једном народу, коме је
једна династија владала преко 40 година, после тако
трагичног завршетка последњег члана њеног, да се
нико не нађе који ће дићи глас у знак протеста
противу оних који су уклонили ту династију, односно
њеног последњег члана. Било би жалосно, кажем, да
није било никаквог покрета, јер би значило да је у том
народу изумро сваки осећај благодарности према тој
династији која је имала великих заслуга за тај народ.
Сем тога, она је имала и велики број приврженика
које је обасипала разним синекурама и
доброчинствима, нарочито Александар и Драга.
Колико је само преварених нада [и] пропалих
амбиција појединих људи из свију слојева нашег
друштва!
Интриге и напади противу завереника нису
престали са Нишком афером. Напротив оне су се
појачале. Исто тако и грешке појединих завереника
нису престале, што [је] непријатељима завереника
давало повода да своје нападе и интриге појачају.
Тако, на пример, једна од крупнијих грешака била је
одликовање свију официра који су те ноћи
учествовали у извршењу. Ја нисам тада био у
Београду већ у Паризу, куда сам отишао на
једногодишњe осуство ради изучавања француског
језика. Тај мој одлазак у Париз био је резултат
интрига противу завереника. Ја и још двојица-тројица
169

активних завереника, били смо постављени за

ордонанс официре крaљу Петру. Непријатељи
завереника, користећи се држањем Енглеске, развили
су очајну борбу противу нас, а и противу краља што
се је окружио самим завереницима. То је ишло и у
прилог тадање радикалне владе, која се је плашила
утицаја завереника на краља, што није ишло њој и
њеним партијским прохтевима у рачун, тј. она је
желела да краља што више изолује од завереника и
њиховог утицаја и да га привеже за себе, своју
партију. Колико су сам краљ или чланови његове
династије одобравали тај владин рад није ми познато,
али из извесних поступака, тада и доцније, изгледа да
им та борба противу нас није била сасвим страна. Но
да се вратим [на] оно како сам ја отишао у Француску.
На захтев Енглеске решено је да се сви активни
завереници, ордонанси и ађутанти, смене из Двора и
то је и учињено (после 6 месеци од нашег
постављања). Лично према мени је краљ Петар имао
извесне симпатије, ваљда зато што [је] прво име
официра које је сазнао од Хаџи Томе било моје. Он ме
позва и, саопштавајући ми како ја морам да идем из
Двора, као и то да је њему веома жао нарочито мене,
упита ме шта би могао да учини за мене. Рекао сам му
да не знам. Jедину жељу коју би за сада имао то је да
одем у Француску да научим језик. Њему се то допало
и одмах је позвао министра војног, пуковника
Андрејевића и наредио му је да ми да једногодишње
осуство за Француску. Министар војни ми је одобрио,
утолико пре јер је и раније, па и после мога одласка,
била уведена пракса да се поједини добри официри
пуштају на једногодишње осуство са платом, ради
170

учења језика. Тако ја одем, почетком фебруара, за

Париз. Пре поласка јавио сам моме пријатељу,
Душану Јовановићу геологу, који је тада био у
Паризу, да ме дочека. (То је онај Душан Јовановић,
који нам је у почетку завере извадио стакло
цијанкалијума из рударског одељења). Кад сам стигао
у Париз, сачекао ме је на станици са једним његовим
пријатељем, француским лекаром, коме је он причао о
мом доласку јер је баш тих дана, пред сам мој долазак
у Париз, изашла нотица у ''Тану'' како у Париз долази
један од главних режисида (краљоубица). Читајући о
томе тај лекар је молио Јовановића да га поведе да ме
види. Кад ме је видео, и пошто ме је Јовановић
представио (заборавио сам му име), он се обрати
Душану са речима које ми је овај превео. Il n’est pas
un regisid, mais c’est un faueur. У даљем разговору,
како ми је Јовановић преводио, он је очекивао да ћу се
ја појавити сав зарастао у браду, са каквим ножем за
појасом, као полудивљи човек. Тако су нас наши
непријатељи представљали, па када је видео пред
собом обичног младог човека, који ни мало не личи
на разбојника, он се изненадио.
Да се вратим на наше одликовање. У Паризу
прочитам, из наших листова, како су одликовани
завереници па и ја међу њима. Згрануо сам се кад сам
прочитао, и под таквим утисцима напишем писмо
краљевом секретару Јаши Ненадовићу, са којим сам
се дописивао. У том писму сам му рекао: ''Да сте
бирали средства која би сте дали нашим
противницима да нас гађају, не бисте боље изабрали
него тa одликовања''. Од прилике сам то исто писао и
Апису, наравно незнајући шта се овде дешава. Кад
171

сам се вратио, по истеку осуства, нападнем Аписа што

је [то] дозволио а он ми рече да је то урадио Петар
Мишић из страха. Он није познавао све заверенике а
уплашио се од кампање која је поведена противу нас
и да би могао да нас преброји он нас је одликовао. У
томе су му помагали из Двора, чини ми се баш Јаша
Нанадовића (са задњим циљем да нас што више
компромитује).
Та грешка и друге ситније, храниле су наше
непријатеље и страну штампу. С друге стране, не
обнављање дипломатских односа са Енглеском, дало
је повода како противницима из војске, тако и
политичарима, да поведу жестоку борбу против
завереника, нарочито против старијих. На тај начин је
створено завереничко питање.
На влади су били самостални радикали, који су
покушали да то питање реше. Они су посредним
путем сазнали да би се Енглеска задовољила, ако би
се неколико старијих завереника удаљило из војске. Ја
ћу овде изнети шта ми је о томе причао Јаша
Продановић, члан владе Љубе Стојановића. Ја сам,
вели Јаша, предлагао да се тим официрима, а њих је
било свега (5), да по један чин више, па да се
пензионишу или да им се у цивилној служби даду
одговарајући положаји, јер су они несумњиво имали
великих заслуга за земљу. Но Љуба Стојановић,
тврдоглав како га [је] Бог дао, није примио тај мој
предлог већ је хтео да их пензионише као обичне
чиновнике. Такав поступак, како Јаша каже, није био
мудар ни политички. Дотични официри (Дамјан
Поповић, Александар Машин, Петар Мишић, Лука
Лазаревић и Љуба Костић), се успротиве томе захтеву
172

владе и краља, под утицајем Дамјана и осталих,

одбије Љуби Стојановићу да потпише тај указ. Љуба
Стојановић поднесе оставку краљу Петру, тј. прво је
дао оставку Јован Жујовић, као министар спољних
послова, па онда и цела влада. Нови кабинет образује
Сава Грујић, али [и] он би принуђен да поднесе
оставку због истог питања које се је било захуктало.
Радикали, Пашићевци, који су били у опозицији,
посматрајући целу ствар из опозиције, старали су се
да је искористе да би они дошли на власт. И заиста,
после оставке Саве Грујића, Пашић добије мандат да
састави владу, која и дефинитивно реши то питање,
тиме што поменуте официре стави у пензију (дајући
сваком по 60.000 динара из државне касе, свега
300.000 динара). Радикалима је олакшало решење тог
питања држање млађих завереника, којима је
досадило да трпе нападе са свију страна. Зато се
известан број, међу којима је био најстарији Миливоје
Анђелковић Кајафа, познат као човек потпуно
исправан али противу сваког компромиса и
политички сасвим необрађен, иако је по учешћу у 29.
мају морао и требао имати и мало политичког смисла,
састане у Смутековцу. Ни Аписа, ни мене нису
позвали на тај састанак, свакојако из бојазни да им не
осујетимо намеру, јер нас двојица иако смо се слагали
с тиме да петорица именованих официра треба да оду
из војске да би олакшали положај Србије и омогућили
обнављање односа са Енглеском, нисмо се слагали са
начином који су изабрали наши другови, тј. да ми без
припита њиховог решавамо њихову судбину.
Међутим, то се је могло постићи исто тако договорно
са њима. На том састанку донесу решење да доставе
173

влади и краљу, да они не само немају ништа против

тога да влада пензионише дотичне официре, већ да
они моле да се то што пре учини, јер је то и жеља
свију млађих завреника. То своје решење саопште
краљу преко Ђорђа Ристића капетана, који је био
ордонанс официр. Ја мислим да су у то били умешани
Јаша Ненадовић и Балугџић, само вешто да се не
осети. Наши старији другови, када су сазнали за тај
збор и његову одлуку, били су страховито љути на нас
млађе завренике. Нарочито је ту срџбу испољавао
пуковник Дамјан Поповић. Пуковник Машин је то
примио хладније и умео је вешто да прикрије ту своју
љутњу. Апис је био ван себе од љутње, јер је сматрао
такав поступак као недругарски и нелојалан од стране
млађих према старијим друговима.
Радикали, а нарочито Пашић, су то вешто
искористили и питање решили. Пашић је поново
избио на површину, као човек и политичар без
замене. Тада се он у свој својој силини јавља на
политичкој позорници, да се без малих прекида не
скине са ње све до своје смрти. Рекох, поново се пење,
јер је његова политичка звезда била прилично
потамнела после 29. маја. Узрока је било за то доста.
1. Понашање његово на преком суду, оно
фамозно писмо које му је Генчић узео.
2. Склапање споразума радикалско-
напредњачког, тзв. фузија, када су се издвојили
млађи радикали и образoвали Самосталну
радикалну странку под вођством Љубе
Живковића.
3. Држање његово и одлазак из Београда пред
догађајем 29. маја, његов одлазак у Абацију.
174

Све то је учинио да је његов политички углед био

толико опао, да му је на изборима после 29. маја,
претила опасност да остане без мандата, да није било
Станка Петровића-Станка Куће, који га је примио на
његовој листи. Али он као вешт, интригант, човек
јаких нерава и беспримерног стрпљења, чекао је свој
моменат и дочекао га је у завереничком питању.
Ето тако је и то питање скинуто са дневног
реда, тиме што су неколико официра, виших,
пензонисани, што је била штета за војску, нарочито
одласком пуковника Александра Машина, коме су и
противници признавали да је био један од
најспособнијих ђенералштабних официра. Бар да им
је дат по један чин више. Не, већ су после такве
учињене услуге и земљи и краљу, отишли у пензију са
истим чиновима које су и имали. Пуковник Машин је
и умро као пуковник у пензији! (Каква захвалност).

После решења завереничког питања

Борбе против заверника нису престале.

Капетан Новаковић, који је након 2 године на које је
био осуђен због нишке контра завере, пуштен на
слободу, ствара Друштво за законито решење
завереничког питања. Новаковић постаје његов
секретар (види књигу ''1903'', Драгиша Васић,
''Крагујевачка контра завера'').
Борба коју је водио Новаковић и његово
Друштво за законито решење завереничког питања
била је отворена, јавна. Они су имали и своју штампу
''За отаџбину'' и ''Народни лист''.
175

Али противу завереника је вођена и једна

подземна борба, од стране људи који су се претварали
у почетку да су пријатељи завереника и који су
највише искористили 29. мај за своје и своје партије
сврхе. Та борба је почела прво против појединих
завереника, док се најзад није претворила у борбу
противу свију, и завршила се трагичним Солунским
процесом.
Прво су почеле интриге противу Генчића, као
политичког човека. Интригирали су на све начине а
нарочито у Двору, код краља Петра и
престолонаследника Ђорђа и осталих чланова
династије Карађорђевића. Како је Ђорђе био отворене
и плаховите природе, то он није умео ни да сакрије те
интриге већ их је у извесним приликама, када се
наљути, испољавао. Тако, једнога дана упути ми он
овакво питање: ''Антићу, јели тачно да је Генчић био
велики пријатељ Обреновића''. Одговорих му да је
истина. Он продужи: ''Па их је после убио. Мени су
рекли да ће и нас тако исто''.
Затим је једаред позвао Аписа, па је од њега
захтевао да се не дружи више са мном. Апис му је
одговорио да је он пре него што је и чуо за њих
[Карађорђевиће-прим. Б.Д., Ј.И], познавао мене и
друговао са мном. Затим, да је са мном радио
заједнички посао који је њих довео на престо. Према
томе, он не може и неће ни на чији захтев и ни за чију
љубав, да прекине са мном пријатељство и
другарство.
После неуспелог покушаја са Аписом, позвао
је Петра Живковића. Њему је прво изнео повећи број
златних сатова и понудио му да бира који хоће али да
176

прекине пријатељство са оним. Како овај није хтео да

узме ни један, он му је сам изабрао један и дао али
Петар одби да га прими. Тада га он баци под ноге и
свог га згази.
Све те интриге, мислим да су спроводили
радикали, вешто како би одстранили заверенике од
Двора. Колико су им помагали сами чланови
краљевске породице не могу знати. Али мислим да се
нећу огрешити о истину ако изнесем овде да рођаци
краља, и председника Јаше Ненадовића и Балугџића,
нису били далеко од тих интрига.
Завереници, нарочито старији, са своје стране
су често пута били исувише оштри према краљу
Петру и његовој деци, критикујући њихове поступке.
Али то је било у доброј намери иако по који пут
претерано. Ми смо хтели да поступци династије буду
такви да нам се не могу пребацити речи: ''Ето, убише
оног да доведу ове још горе''. Нарочито се у томе
истицао Дамјан, што је донекле било и разумљиво, јер
је он као први ађутант био и дужан да води рачуна о
васпитању будућег краља и остале краљеве деце. Ту
нашу претерану ревност и жеље да династију што
више популаришемо, искоришћавали су противници
наши за стварање интрига против нас. Они су вешто
убацивали семе незадовољства против појединаца,
нарочито код тадашњег престолонаследника Ђорђа,
искоришћавајући његов бујни темперамент. Ја ћу
навести један мој сукоб са престолонаследником
Ђорђем, да читаоци виде каквим су се средствима
наши противници служили да би постигли свој циљ.
Било је то, мислим, 1909. године у лето. Ја сам
тада био командир подофицирске коњичке школе. На
177

тај положај сам дошао изненадно, опет због Ђорђевих

поступака. Наиме, он је почео да троши велике суме
новаца. Како му краљ Петар није давао онолико
колико је њему било потребно то је он почео да се
задужује и то код зеленаша. У томе га је помагао
његов ордонанс официр, капетан Ђорђе Крстић. Он
му је налазио типове који су му давали новац на
менице. Такав један тип био је, мислим, Божа Божић.
Код њега је Ђорђе узео новац на меницу, а Крстић му
је помогао, чини ми се да је и потписао меницу. То
сазна краљ Петар и направи се лом око тога. Одмах
смене Крстића са дужности ордонанс официра и
једновремено и са дужности команданта Коњичке
школе, коју је он поред редовне дужности вршио. На
његово место да будем постављен ја, тј. за команданта
школе. По свршетку зимског течаја питомци су слати
по трупама, а ја сам се тога лета одмарао до почетка
школе. Затражим једномесечно одсуство и добијем га.
Хтео сам да га проведем код родитеља на селу. Пошао
сам из Београда на коњу. Мени се придружио и
пуковник Сава Пауновић. Ишли смо заједно преко
Пожаревца, до манастира Горњака. Ту је пуковник
остао, а ја продужим пут преко Црног врха и
Брестововачке бање у Зајечар. У то време у
Брестовачкој бањи био је краљ Петар са свитом.
Наилазећи предвече у Брестовачку бању, спази ме на
путу Бошко Чолак Антић и још неки гардијски
официри. Задрже ме ту да преноћим и краљ ме позове
на вечеру. Сутра дан продужим пут за Зајечар,
односно Велики Извор, моје родно место. Ту сам
остао месец дана. Дане сам проводио у селу а пред
вече појашем коња и одем у Зајечар где је био мој
178

друг и пријатељ мајор Милан Г. Миловановић Пилац,

командант батаљона. Код њега сам свраћао и
остављао коња у штали где су стајали његови коњи. И
ту са њиме и осталим официрима зајечарског
гарнизона проводили [смо] вечери по кафанама.
Једнога дана, када сам дојахао из села, видим Пилца
на сред авлије (у кошуљи, дан је био топао). Кад ме
спази повика: ''Где си ти бре. Данас је био овде
краљевић Александар и обилазио трупе. По свршеном
обиласку приредио је закуску официрима у хотелу
''Задруга'', на којој смо остали скоро до 5 сахати
поподне. Он се је вратио после у Бању. Питао је и за
тебе.''
Да објасним откуд крaљ Александар у
Брестовачкој бањи и у Зајечару. Он је био преко лета
у Карлсбаду. Вратио се у Београд из Карлсбада али
како крaљ није био у Београду већ у бањи, то је и
послуга отишла са њим. Да не би био сам у Београду,
он оде у Брестовачку бању код оца. У његовој пратњи
био је тадањи ордонанс капетан Војислав Томић, сада
армијски ђенерал и командант одбране Београда. Он
је био Ђорђев ордонанс али сада пође са
Александром. У току његовог бављења у бањи, Пилац
и мајор Душан Пурић направе излет на коњима до
Брестовачке бање. Ту их приме краљ и краљевић
Александар и задрже их да преноће у бањи. Сутра дан
пође краљевић са њим на коњу у Зајечар и обиђе
трупе зајечарског гарнизона. О свему томе ја нисам
имао појма.
Краљ и краљевић се вратише у Београд. После
неколико дана вратим се и ја. Принц Ђорђе је за све
то време путовао по Европи. То је било баш онда када
179

му се десио малер тј. кад је дошао у Остенде, где је

био инкогнито. Претресла га је полиција због неког
случаја, не знајући ко је. Три-четири дана после мога
повратка у Београд, вратио се је и он са пута по
Европи. Истога дана чим је стигао ујутру, око подне
добијем позив од дежурног ордонанса, да се после
подне у 2 сахата јавим престолонаследнику, по
његовог налогу, у његов стан у Крунској улици, где је
доцније био Апелациони суд. Чим сам добио такав
позив, сетио сам се да је по среди каква интрига. Да
тако мислим давали [су] ми повода ранији испади
његови према мени, Апису, Петру Живковићу и
многи слични испади. Зато одем Апису и речем му да
сам позван за после поноћи код Ђорђа. ''Сигурно ће
ме напасти'', рекох му, ''понећу револвер за сваки
случај''. Он се сложи са мном и додаде: ''Дабоме,
понеси револвер јер може те и физички напасти''. У 2
сахата тачно био сам у његовом стану. Дежурни
ордонанс био је капетан Стојан Поповић Муса, мој
класни друг. Пријавио ме је одмах и био сам
примљен. Чим сам ушао у собу, Ђорђе ме дочека
овим речима: ''Шта хоћете ви, ваш Апис и Генчић.
Убили сте краља Александра па хоћете и мене''.
Чув[ши] овакве речи, био сам ван себе од љутине како
никад нисам био до тада, ни од тада. Одговорим му
љутито ''Срам Вас било да Вас буде. То може свако
други да нам каже а не Ви. Да, убили смо Александра
да доведемо Вас, који сте живели од милости руског
цара и направимо српског престолонаследника''. Он се
још више разљути па се ухвати за косу и пиштећим
гласом повика: ''Ја ћу вас и Аписа протерати из
земље''. Одговорих му: ''Ми смо се овде родили, овде
180

ћемо и умрети (нисам ни у сну могао сањати да ће

Апис погинути далеко од своје отаџбине и то од
српске пушке)''. [Он] продужи даље: ''Ја ћу Вамa и
Апису скинути мундир''. Одговорих: ''Нисте нам га
дали па нам га нећете ни скинути. Ако Ви продужите
тако са мном да разговарате ја ћу да идем''. Он се мало
умири па се маши руком за револвер и извади га. Jа у
истом моменту спустих руку на мој џеп, где ми је
стајао револвер. Он ће ми рећи: ''Ево револвер па ме
убиjте''. Одговорих му: ''Убиjте се сами, зашто да Вас
ја убијам''. У моменту бацим поглед на супротна
врата, која беху мало отшкринута, и спазим једног
момка који звири иза врата. Сину ми кроз главу да га
је он поставио да буде сведок, ако бих га напао.
Пошто смо се мало смирили, упитах га зашто ме тако
напада. Он ми рече: ''Зато што сте водили мога брата
у Зајечар да га популаришете по налогу завереника.
Хоћете њега за престолонаследника''. Одговорих му
да је то лаж: ''Ја вашег брата нисам ни видео, ко Вам
је то рекао?''. Није хтео да ми каже. Ја продужих
''Слушајте Височанство и запамтите шта вам каже
капетан Антић. Ако Ви тако продужите нећете бити
краљ Србије. Ми смо, доводећи Вашег оца на престо
Србије, имали у виду број ваше породице и у том
броју гледали залогу за бољу будућност Србије, не
мислећи да ћете се ви, браћа, тако завадити да у крилу
ваше династије стварате династичко питање. Сита је
Србија свега тога и овај народ неће дозволити да се
више мрцвари сличним питањима''. Наједаред [он] се
окренуо од мене, изађе на врата, стушти низ басамаке
и оде право у Двор. Ја изађох и одох код Аписа да му
испричам шта ми се десило. Ђорђе, кадa је наишао у
181

Двор, сретне свога брата Александра (то ми је причао

сам Александра), са којим је дотле био у свађи, и
рекне му: ''Ако хоћеш да се помиримо, да ми
помогнеш да протерамо Анту и Аписа''. Ја сам се,
вели Александар, згрануо и упитах га: ''Зашто, шта су
ти људи криви''. Затим је продужио и улети у собу
крaља Петра па и њега почне бомбардовати захтевима
да нас двојицу удаљи из земље. Краљ Петар позове
принцезу Јелену и почне јој се жалити велећи: ''Чуј
шта овај тражи од мене, да протерам најбоље
официре''. Ту се направи гужва, скупе се сви, краљ,
деца и Јаша Ненадовић. Најзад се краљ реши да
позове министра војног, ђенерала Путника. Ђенерал
Путник када је дошао у Двор, прво их је све умирио и
онда је полако, хладно, почео да испитује у чему је
ствар. Ђорђе му је рекао што и мени и зашто то
тражи. Путник га је тада упитао: ''Па ко вам је то
казао, Височанство''. Он се преварио и рекао да му је
то казао капетан Војислав Томић, његов ордонанс
који је пратио крaља Александра у Бању и Зајечар.
Чим је Путник то чуо одмах је написао указ о
смењивању Томићевом са дужности ордонанс
официра и преместио га у Крушевац. Мене је позвао и
питао ме је шта је било. Ја сам му казао како је било
уствари, тј. да ја нисам имао појма о томе да је крaљ
Александар долазио у Зајечар, а камоли да сам имао
какву мисију о којој он говори.
Све сам то после казао Апису. Он сретне
Томића и нападне га грозно са ''марш џукело'' и шта
му све није казао. Ја, пак, када сам га срео био сам
умеренији, јер сам се већ био расхладио. Питао сам га,
зашто му је то требало. Он ми је одговорио да је
182

његова дужност као ордонанс официра да га чува од

свакога. Одговорио сам му да је он будала и неваљао,
да јесте његова дужност да га чува, али није његова
дужност да интригира и да меће детету у главу како
ћемо га убити. Да ли је Томић сам по својој
иницијативи то радио или је ту била умешана и
политика, не знам. Он је пашеног Косте Тимотијевића
и зет Миливоја Степановића, и можда није то радио
без њиховог утицаја.
Тај исти Томић, из претераних амбиција и
своје недовољне интелигенције, као ордонанс официр,
причао је Ђорђу разне глупости. Тако једнога дана,
пре овог сукоба, опет ме је позвао Ђорђе да дођем код
њега. Кад сам ушао код њега, он ми показа на једној
великој табли два брега нацртана и рече ми: ''Видите
ли ова два брега? Овај виши то је Наполеон, а овај
мањи то сам ја, али ја ћу га престићи.'' Рекох му тада:
''Височанство, јесте ли Ви читали шта су два конзула
Abassieur и Rogeducos разговарали између себе када је
Наполеон постао први конзул.'' Упита ме: ''Шта''.
Одговорих му: ''Када су изашли један ће рећи другом
''Nous avons recu un maitre''. Овај други упита
''Comment ca comment voila Comment. C’est un home
quo pens tout, et sait tout.'' Онo pens tout Височанство је
богом дато али оно sait tout је Наполеон постигао
радећи 16 сахата у 24 сахата, а Ви бисте требали да
радите 20 у 24 сахата па да опет не будете Наполеон у
данашње време. Међутим, Ви не радите ништа, већ
пецате рибу на Сави и Дунаву у друштву са некаквим
Бихелом Пушкаром. Тако се, Височанство, не постаје
Наполеоном''. Наравно да му то није било право и да
су њему пријатнији били људи који су му говорили
183

као Томић, него ми који смо критиковали његове

поступке. Уосталом, владаоци и принчеви нису
никада поштеђени од таквих ласкаваца. Благо оном
само ко не подлегне њиховом утицају, али такви су
ретки.
Ево зашто ја мислим да су те интриге
управљене прво против Генчића, Аписа и мене, да
[би] се после пренеле и на све заверенике, као и то да
су оне биле политичко-партијске природе. Генчић је
био либерал, ја његов сестрић из либералне куће, [а]
Апис шурак Живана Живановића, становао са њим
заједно. Страх радикала и осталих политичких
партијских вођа и жеља за неограниченим и јединим
утицајем на Двору, гонила их је на интриге противу
нас, да не би преко нас сувише утицали и осилили се
Генчић и либерали, мада је то био уображени страх.
Јер, ко је познавао крaља Петра као строго
парламентарог владара, тај није имао чега да се боји.
Тим интригама они су успели да краља Петра сасвим
одстране од завереника, тј. да му олакшају, помогну
остварењу његове, можда потајне жеље, да се што
више удаљи од непосредног додира са нама. Та жеља
код крaља Петра је донекле била природна. Познато је
особина људи, бар огромне већине, да им је
непријатан додир са људима који су учинили овакве
услуге. Овде није реч о каквој ситној услузи, већ о
довођењу на престо њега и његове династије, тада
када је већ био изгубио сваку наду и веру да ће се
икадa вратити у Србију из које је протеран његов отац
још [18]58. године, ([а он] као дечко, и вратио се као
60-годишњи старац и то на престо Србије). Он сам је
причао да је потрошио сво своје имање на
184

пропаганду, али без икаквог успеха и да није било

Драге и Александра, који је својом женидбом увредио
официре, никад он не би дошао на престо. Дакле
услед тога се је он нелагодно осећао у ближем додиру
са завереницима. Они који су били у Двору крaљa
Петра као часници (а ја сам био један од њих) могли
су видети и на себи искусити пргавост крaљa Петра, у
познатим нападима на њих. Према завереницима [то]
није никада испољио, што му је падало сигурно
тешко, па је вероватно гајио жељу у себи да се ређе
сусретне са њима. То своје интимно расположење
није могао ни да сакрије у извесним приликама.
Нарочито је то испољавао приликом свечаних
пријема, дворских балова, и [у] другим сличним
приликама, на којима су присуствовали политички
људи као и страни представници. На тај начин је хтео
ваљда да покаже своју независност од завереника.
Тако, на пример, после пензионисања петорице
старијих заверенка, ипак су позвани на дворске
балове. Он се је старао увек за време тих балова, да
избегне сваки сусрет са тим завереницима, тако да је
то падало у очи. Међутим, ја мислим да је то
погрешно схватање, како други о томе мисле не знам.
Он је могао заверенике одстранити од
политике и не слушати њихове политичке савете, али
нико му не би ни могао, ни смео, пребацивати да са
тим људима остане у личном пријатељству које је баш
у таквим приликама требао и да покаже.
Сећам се болести пуковника Машина, боловао
је подуже од рака. Није се сетио, за све време
боловања, ни да упита за њега а камоли да га посети
(што је требао да уради по мом мишљењу) и тек на 2-
185

3 дана пред смрт послао је гардијског официра Петра

Живковића да га обиђе и пита жели ли што год. На
шта је Машин одговорио: ''Сад се сетио''. Ја сам
пребацио Јаши Ненадовићу за такав поступак.
Одговорио ми је иронично: ''Па шта бисте ви хтели,
друго је време сада''. Само што ми није реко: ''Црнац
је одиграо своју улогу.'' Још један доказ колико му је
био непријатан додир са завереницима и цела завера.
Кад је дошао у Београд, неколико пута за
време мога дежурства, питао ме је да одемо једно вече
у стари Двор, који још није био порушен, да му
опишем цео догађај 29. маја. Ја сам му се ставио на
расположење кад год он хоће али није ме никада
позвао.

Рад завереника на ослобођењу и уједињењу

прво крајева под Турском, а после на уједињењу оних
под Аустро- Угарском, свију југословена.

Поред свих непријатности и интрига, против

којих су се завереници имали да боре, они су ипак
после 29. маја, поред својих редовних послова све
своје слободно време, сву интелектуалну и физичку
снагу посветили националним стварима.
Да би доказали да они нису извршили промену
на престолу ради промене личности, већ да су хтели
да последице те промене буду заиста од историјског
значаја за целу нацију, хтели су да се Србија посвети,
више но што је до тада чинила, националним
задацима, да се спреми за догађаје који ће наступити.
Зато су одмах почели да се баве питањима о спреми
војске за ослобођење и уједињење наше неослобођене
186

браће под Турцима и оне под Аустро-Угарском

монархијом.
На ослобођењу оних под Турцима је и раније
рађено, али то је више чињено дипломатским путем.
Још краљ Милан, као командант активне војске,
посветио је био озбиљну пажњу Маћедонском
питању. Он је својим интимним пријатељима говорио
о томе често. Генчић ми је причао да му је говорио
ово: ''Генчићу, ми не можемо да се боримо на два
фронта, са Турском и Аустро-Угарском, нарочито са
Аустро-Угарском, која је веле сила. Зато морамо са
њом бити у најбољим односима док не ослободимо и
присајединимо Маћедонију, а после бих ја сам
пристао да се сви ујединимо под Аустро-Угарском. И
некада, када буде дошло питање националитета на
дневни ред, ми Словени бисмо сачињавали већину у
монархији, па се можда повољно реши по нас''.
Јамачно је мислио на триализам. Било је још људи код
нас, који су сматрали да је једино таква политика
могућа. Но, ти људи као и краљ Милан нису рачунали
са осећајима народним, који никада није могао да
схвати ни одобри такву политику. Сем тога, држим да
је краљ Милан интимно мислио да ослобођење и
присаједињење Маћедоније мора да иде преко
Бугарске, тј. да прво туче Бугарску те да поврати
престиж Србији који је био изгубљен на Сливници
1885. године.
Да би своју замисао остварио, краљ Милан је
[морао] да створи и средства за постигнуће циља, тј.
добру војску. И заиста, по повратку у Србију 1897.
године, пошто је провео своју младост, лутајући по
Европи, коцкајући се по разним клубовима и великим
187

париским и бечким тркама, вратио се као човек зрео,

прилично напаћен, пун искуства и много сталоженији
него што је био у млађим годинама, као краљ Србије.
Његов повратак у Србију изазвао је буру негодовања
код појединих политичара, које се је пренела и на
читаве партијске организације. Управо, повратило се
оно нерасположење и мржња према њему која је и
раније постојала код политичара, нарочито код
радикала. Они су одмах почели да воде борбу противу
њега, јавно и тајно. Нарочито преко европске штампе,
највише руске, јер је Русија била његов највећи
противник и није се никако мирила са његовим
повратком у Србију. Радила је свим силама док није
успела да га уклони из земље, тј. она је то радила
највише против радикала, када је видела да се са те
стране не може надати бог зна каквом успеху. Онда је,
знајући преко својих представника, а нарочито
Мансурова, о Александровим везама са Драгом, она
[је] тајно [подржавала све], правећи се да привидно
одобрава његову намеру да се ожени са Драгом, само
да би уклонила крaља Милана из земље, јер је сигурно
рачунала да он ту женидбу неће одобрити. А када се
једном већ венча са Драгом, онда ни њему неће бити
опстанка у земљи, као што је и било. На тај начин је
Русија, вероватно, рачунала да уклони за свагда
династију Обреновића из Србије, [за] коју је сматрала
да води германофилску, односно аустрофилску
политику.
Но, краљ Милан је имао и велики број
пријатеља у Србији, како међу политичким људима
тако и у војсци, нарочито у војсци. Међу
политичарима, највише пријатеља је имао међу
188

либералима и напредњацима, више међу либералима

који су по традицији били Обреновићевци. То су били
јаки људи, да заиста може да се прими она примедба
кнеза Арсена: да се нису Обреновићевци наљутили на
Обреновиће, не би никад ми (Карађорђевићи) дошли у
Србију, тј. да се није Александар оженио са Драгом и
на тај начин увредио цео народ и војску. А народ и
војска су до тада у огромној већини били
Обреновићевци. Врло мали, незнатан, број био је
Карађорђевац. Па и од таквих је било, који су краља
Милана волели. Пример: мој друг завереник Милутин
Лазаревић био је по традицији Карађорђевац, али је
врло волео крaља Милана.
Крaљ Милан [је] по повратку у Србију, 1897.
године, поред мешања у политику, посветио нарочиту
пажњу војсци и њеној спреми за наступајуће догађаје.
Он је одмах приступио реорганизацији војске,
стварајући од батаљона пешадијске пукове. Наравно
да му је за такво повећање војске требао и већи број
официра. Краљ Милан је тада наредио да се прими
већи број официра у Војну академију. Раније је
примано по 30-40 питомаца, да се доцније повећа број
на 60-80, а од како је он постао командант активне
војске почело се је примати преко 100, док није
дотерао број до 200. Да би дошао до потребног броја
школованих официра, он је скратио трајање Ниже
школе од 3 на 2 године. Док је у Војну академију
приман мањи број питомаца (20-40), онда су улазила
већином официрска и чиновничка деца која су имала
више протекције него остали. Али кад је наступила
потреба за пријем већег броја (преко 100-200) тада су
се морала примати деца из народа, сељака. То су те
189

генерације које су дале највећи број завереника, а за

време ратова највећи број командира чета, батерија,
ескадрона, команданата батаљона, доцније пукова.
Тако је краљ Милан, можда сасвим нехотице,
демократизирао војску а нарочито њен официрски
кор.
Поред рада на реорганизацији војске, њеној
научној и стручној спреми, он је велику пажњу
поклањао и њеној материјалној спреми. Само му је за
то недостајало средстава тj. новца. Србија је тада била
прилично изолована, без кредита, те није могла
рачунати на какав велики зајам од европског и
светског кредитора Француске, која је била земља
демократије par exelance и није се мирила са режимом
какав је био тада у Србији. Сваки покушај Србије да
добије зајам од Француске, ометан је од стране
Русије, као и од политичких противника крaља
Милана у земљи. Тако да је Србија била упућена да
тражи новчану помоћ код Аустро-Угарске и немачких
банака, које ни саме нису располагале бог зна каквим
средствима.
Официрском кору је нарочиту пажњу указивао.
На сваком кораку је подизао углед официра, те је на
тај начин отворио вољу младићима да се грабе да
ступе у Војну академију. А кад су ти млади људи
једном постали официри, он је умео тако да их
одушеви за њихов будући позив, својим познатим
беседничким даром и срдачним пријемом, да су они
били готови да за њиме пођу, штоно кажу, и у ватру и
у воду. Ево само једног примера: кад сам ја свршио
Војну академију била је пракса, као и сада, да
питомци изјаве жељу за род оружја, пешадију,
190

коњицу, артиљерију или инжињерију. Ја сам изјавио

жељу за коњицом, јер сам волео коње још од малена.
Рођен [сам] у Великом Извору у сељачкој породици
која је гајила врло добре коње, познате
великоизворске коње, арапске расе, ја сам и сам
заволео коње. По завршетку 3-ће године Војне
академије, отишли смо на практични курс, тј.
путовање по унутрашњости Србије. На путу смо
обишли источну границу и утврђења према Бугарској
изнад Великог Извора. Ја тада свратим све своје
другове, целу класу заједно са официрима који су нас
водили на ручак, код моје куће. Пошто смо добро
ручали, а богме и добро попили, то је и расположење
било и код официра и питомаца ванредно. Том
приликом, мој класни официр, капетан Драгољуб
Михајловић звани Рус, дошао је из Русије где је
свршио радничку школу, наздрављајући моме деди
као најстаријем члану моје породице, изрекне се како
ће његов унук служити у Гарди. Деда ми то саопшти,
али ја нисам веровао нити придавао томе какву
важност, јер као што сам раније навео дотадања
пракса била [је] да се за Гарду узимају официри,
пошто проведу најмање 2 године у трупи. По
завршетку путовања, вратили смо се у Београд 31.
јула. [На дан] 2-ог август 1898. године, [на] рођендан
тадашњег крaља Александра Обреновића,
произведени смо за официре и ја будем произведен у
чин коњичког потпоручника Краљеве гарде. Сада сам
видео да је наговештавање мог класног старешине
било тачно. Чим смо произведени добили смо по 20
дана одсуства и ја се решим да одем у село код
родитеља, и то лађом преко Прахова и Радујевца.
191

Али, уочи поласка, добијем од мога ујака Генчића из

Ниша (био је начелник Округа нишког) [позив] да
дођем у Ниш, што сам и урадио. Стигао сам у Ниш
увече. Ујака нисам затекао код куће. Био је у Двору на
ручку код крaља Милана. Око 11 сахати увече се
вратио и рече ми да сутра треба да се јавим крaљу
Милану. Рекох му да, сем блузе и чакшира немам
ништа више од одела, а крaљу Милану бих морао да
се јавим у парадној униформи по пропису (униформа
ми није била готова јер ми је прављена коњичка прво,
па је кројач накнадно добио наређење да за мене и
Чолак Антића прави гардијску). Генчић оде поново у
Двор, и кроз 15 минута се врати, и рече ми да ће ме
примити у оделу које имам. Том приликом сам питао
ујака, одкуда то да ја одем у Гарду. Он ми рече да је
једном приликом у разговору наговестио крaљу
Милану, да има сестрића који свршава Војну
академију. Краљ Милан му је одмах рекао: ''Ја ћу њега
у Гарду''. То је било поодавно и ја сам мислио да је он
заборавио али сада видим да није. Сутра дан ме је
Крaљ Милан примио заједно са још неким
капетанима, који су такође 2-ог августа произведени у
наредни чин. Када је ушао у салу, у којој смо га
чекали пружајући руку сваком од нас редом, дошавши
до мене окрену се осталима и рече им: ''Погледајте га
какав је у царској би гарди могао бити''. Увече будем
позван на ручак у Двор. Могу читаоци мислити како
је то дејствовало на мене у мојој 20-ој години.
После 1. септембра, када смо требали да
ступимо на дужност, примио је краљ Милан све моје
класне другове у Нишу и том приликом нам је
саопштио да је он наредио да сви ми, као млади
192

официри, будемо распоређени по дивизијским

местима. Ово сам учинио зато, вели, што велике
вароши стварају велике људе, а у малим местима се
млад официр забатали. Све нас је задржао на ручку и
са сваким разговарао. Ето, на тај начин је он добио
љубав официрског кора.
Љубав према крaљу Милану и понашање
Александра према њему, за време и после женидбе,
многе је официре заверенике определило да уђу у
заверу.
Да наставим где сам прекинуо, тј. како смо ми
завереници после 29. маја кренули, односно оживели
рад на националним стварима, нарочито у крајевима
који су били под Турском. Наш живаљ у Старој
Србији и Маћедонији био је тамањен и уништаван,
како од Турака и Арнаута тако и од стране Бугарске и
источњачке организације. Бугари су са својом
организацијом били продрли скоро свуда. Видели смо
да се званично и дипломатским путем не може скоро
ништа учинити за заштиту нашег живља и да Бугари,
добијају све више терена у Маћедонији, убијајући
наше људе. Тада се ми завереници заинтересујемо за
то питање. Почнемо да стварамо и ми организације,
чете, које смо под вођством официра, највише
завереника и тамошњих војвода, слали у Маћедонију.
Шта су војводе и њихове чете радили и урадили у
Старој Србији и Маћедонији опште је позната ствар и
ја се на томе нећу задржавати. Хтео сам да напоменем
да је велики број четника, вођа, [да су они] били
завереници и њихови пријатељи. Скоро целокупна
акција у јужној Србији прешла [је] под руководство
завереника, мада је било и у тој организацији
193

грађанских лица као и политичких који су тај рад

помагали овде у земљи. Тој и таквој тајној акцији није
било стране. Све владе крaљевине Србије, које су се
мењале од 29. маја 1903-1912, све су оне свесрдно
помагале, уколико им је то међународна ситуација
дозвољавала, и морално и материјално рад
организације. Али душа целог рада били су официри
завереници, нарочито Апис.
Додуше, постојала је и јавна организација која
се бавила заграничним пословима. То је била Народна
одбрана. Но, она је вршила више културну
пропаганду. Бавила се је и она четничком акцијом али
је недовољно енергично спроводила ту акцију. Због
тога се је осећала потреба за стварање једне друге,
мање-више тајне организације, која би предузела
енергичнији рад у свима неослобођеним крајевима,
како оним под Турском тако и оних под Аустро-
Угарском монархијом.
Таква организација је и створена под именом
''Друштво за уједињење или смрт'', или доцније у
јавности названа ''Црна рука'' (1911. године), која је
имала и своје статуте.
Да се вратим на рад завереника пре стварања
Црне руке.
Поред делања ван земље, у Старој Србији и
Маћедонији, они су спремни да и у земљи спреме
војску за догађаје који ће да наступе, а тако исто и
духове, тј. да и у народу створе расположење за
акцију. Наравно, за такав рад требало је
споразумевати се са званичним круговима, тј. са
представницима власти, владом. Како су од 29. маја,
са малим изузетком на власти били највише радикали,
194

то је са њима ваљало и радити тј. тражити њихову

сагласност за рад, нарочито преко границе, јер је тај
рад био скопчан и са материјалним издацима. Сем
тога, морало је бити споразума са њима да не би се
урадило [нешто] што се је косило са општом
државном политиком.
Радећи тако пуном паром, и унутра и напољу,
долазили су завереници по који пут и у сукоб са
владом и њеним представницима. Ти су сукоби били,
у почетку незнатнији, док се нису најзад претворили,
после рата 1912. године, у отворени сукоб између
завереника тј. Црне руке и радикала, које је у јавности
познато као борба о приоритету.
Унутра у земљи, рад на спреми војске састојао
се је у спреми и васпитању официрског кора, па и
војника, тј. колико у стручној страни још више у
моралној.
Позната је ствар да су наша војска, тј. настава
у њој и спрема, вршени више по угледу на војске
европских држава. Највише се је старало да
васпитање и спрема војника и официра буде по угледу
на немачку, пруску војску. Дисциплина је била
строга, однос официра и војника био [је] на
одстојању, тј. није се много пажње обраћало на
психичку страну тога односа, на особине нашега
народа. Мислило се је, да све оно што су поједини
официри које је наша држава слала у иностранство у
трупе, најчешће аустријске [и] немачке, ређе у руске,
тамо видели, може накалемити и на нашег војника
сељака. Сем тога, у самом официрском кору однос
између старијих и млађих био је строго
дисциплински. Другарство није било развијено у оној
195

мери како је то потребно, нарочито за време рата. Све

је тако рећи било подвојено, старији официри држали
[су] на одстојању млађе, ови опет подофицире а
подофицири војнике.
Догађај од 29. маја је сам по себи и своме
значају пореметио тај дотадашњи однос. Он је дубоко
засекао у односe међу официрима и [односе] официра
и војника. Ту су се морали наћи старији официри са
млађим а ови опет, донекле, са подофицирима и
војницима на једном деликатном послу који је
захтевао много самоодрицања.
[Тај] 29. мај је повратио Србији уставни
парламентаризам слободно изабран тајним гласањем
[и] слободу штампе. Све то није могло а да не нађе
одзива и у војсци. Дух демократије је почео да
провејава и кроз војску и њене старешине. Како су
сви завереници на захтев старијих остали и даље у
војсци, то су они постепено преносили тај дух и на
остале. Старији официри, како они који су сматрали
да смо погазили заклетву дату краљу и порушили
темеље на којима војска почива, тако и они који су
прихватили догађај, били [су] добро расположени
према новом стању. Сви су се они слагали, донекле, у
томе да смо ми унели нову јерес у војску. Нарочито ти
наши пријатељи су нас често пута отворено
критиковали да ћемо упропастити војску, тј.
дисциплину. Често пута у дискусијама долазило је до
сукоба између њих и нас. Докле су они доказивали да
ће уношењем демократског духа у војсци пропасти
дисциплина, па тиме и способност војске за рат, дотле
смо ми доказивали обратно, говорећи им да не иде
пруска чизма на ногу српског сељака. Они пак други,
196

наши противници, трубили су на сва уста да смо ми

војску упропастили, да је официрски кор подељен на
2 табора и да смо потпуно неспособни за рат. На све
то ми нисмо обраћали много пажње, већ смо и даље
радили пуном паром да војску спремимо онако како
смо ми замишљали. Догађаји, односно Балкански
ратови а доцније Европски и Светски, су нам дали за
право. Напади наших противника нису остали без
дејства и на грађанске редове. Многи наши пријатељи
су изражавали бојазан од подвојености у официрском
кору, да ће она имати хрђаво па можда и фатално
дејство у рату. Али су их ратови уверили да су
погрешно мислили и многи од њих, па чак и наши
противници су нам то признали. Но о томе доцније.
Рекао сам раније да смо повели рачуна и о
наоружању војске и њеној материјалној спреми. Како
је за то требало материјалних средстава тј. новаца, то
смо морали [на] томе радити споразумно са владом,
нарочито радикалима, којима свака част и хвала што
су правилно схватили велики задатак наше нације
који је могао бити остварен само морално и
материјално спремном војском. Они су, колико год је
материјална моћ земље могла дати, стављали средства
војсци за њено наоружање и материјалну спрему.
Истина, по који пут су се и противили томе, али где
нису пристајали милом, ту је морала доћи и наша
интервенција, па који пут и претња, док се нису
добили кредити потребни за војне потребе. Нарочито
им се мора признати да су кредит[ну способност]
земље, која је била пољуљана у Европи а нарочито у
Француској, повратили и на тај начин закључили
повољне зајмове који су већим делом употребљени за
197

наоружање. Читаоци ће се сетити какав је кредит

Србија уживала пре 29. маја, сем код аустроугарских
банака није могла нигде закључити зајам. Сетиће се и
тога како је у земљи било стање услед немања новаца,
бедна исхрана и снабдевање војске, непримања плата
официра и чиновника. Сутра дан, по 29. мају, тј. првог
наредног месеца је почело редовно издавање плата да
потраје све до данас, када почиње опет да се траљави
са снабдевањем војске и издавањем плата
чиновницима.
Испочетка смо имали великих тешкоћа око
добијања кредита за наоружање, тако да смо морали
по који пут да укажемо исувише драстично на
неспрему наше војске, која је нама остала у
наследство од режима пре 29. маја. Па да не би се то
тако продужило и ми дочекамо догађаје неспремни,
ми смо дизали глас и тражили да се томе питању
поклони озбиљна пажња. У томе смо ишли тако
далеко да је пуковник Машин, као пензионер, написао
један меморандум у коме је краљу и влади указао на
све оно што нашој војсци недостаје. А он је, као
бивши начелник главног ђенералштаба, био у
могућности да то најбоље види. Један примерак је
предао краљу, један влади и по један неким виђенијим
политичарима. Један примерак је дао моме ујаку
Генчићу и мени, те сам имао прилике да га и ја
прочитам. У томе меморандуму је указао на све
недостатке наше војске, нарочито у погледу
наоружања и остале материјалне спреме. Тај свој
меморандум је Машин предао меродавним као строго
поверљив. Не знам чијом индискрецијом је то
продрло у јавност, због чега је Машин (па и сви
198

завереници) нападнут и малте[не] није оптужен као

издајник. Међутим, ускоро је дошла анексија Босне и
Херцеговине, која нас је свом силином лупила по
глави и освестила. Одмах су се меродавни сетили и
Машиновог меморандума и увидели колико је он
имао права да такав меморандум напише и са колико
разумевања и патриотизма га је написао. Анексија је
учинила да сви меродавни фактори увиде потребу и
недостатке војске и да крену свом снагом да се она
што боље спреми и снабде.
Приликом наоружања наше војске, избила је и
Топовска афера. Србија је требала да наручи модерну
артиљерију. Била су два мишљења, где да се
артиљерија поручи. Једни су били за то да се поручи у
Чешкој, тада аустроугарској фабрици ''Шкода'' тј.
шкодини топови. Други су били да се поручи у
Француској код ''Шнајдер-Крезоа''. За Шкодине
топове били су заинтересовани неки дворски кругови
тј. Јаша Ненадовић иако се не варам Балугџић. Њима
је пришао и Петар Мишић, пуковник у пензији,
завереник и тада народни посланик, изабран на
радикалној листи. Радикали су га сматрали као свог
човека, њега и потпуковника Луку Лазаревића, једине
међу завереницима. Било је 2-3 млађа завереника који
су симпатисали радикалима. Већина их је била из
либералних фамилија. Борба је била огорчена. Најзад
је победила струја за Шнајдерове топове и муницију.
Поручена је артиљерија и артиљеријска муниција у
Француској и послана стручна комисија, под
председништвом Михаила Рашића, артиљеријског
пуковника, тога највећег али прикривеног противника
завереника. За време израде почели су напади на
199

комисију, прво преко штампе па после су се пренели

и у Скупштину. На челу оних који су водили борбу
против топова и топовске комисије био је Петар
Мишић. Сетиће се читаоци оних напада у Скупштини
и називање топовским сулундарима. Затим
одашиљање контролне комисије и вршење пробе
напада на Путника министра војног и његовог
надимка ''Ђенерал пиле''. Најзад се завршила кампања
стављањем под суд целе комисије, специјално
пуковника Рашића. Сад наступа оно што је
најинтересантније. Главни покретач оптужбе био је
Петар Мишић, а ми млађи завереници са Аписом на
челу, јављамо се као браниоци Рашића, управо не као
његови браниоци већ као браниоци једне праведне
ствари. Рашић буде ослобођен. Због тога наста још
већи јаз између Петра Мишића, с једне стране и
Аписа са млађим завереницима, са друге стране.
Петар Мишић није могао да преболи пребацивања
која су му чињена пре, за време и после 29. маја, за
његово понашање о коме је било речи раније. Сад је
дошла и топовска, односно Рашићева афера, која га је
још више огорчила и он је вребао згодну прилику да
се освети Апису и друговима. Она му се је и пружила
у Солунском процесу, где видимо њега као
председника Војног суда у Солуну. Страшно и
непојамно докле мржња једног хистеричног човека,
какав је био Петар Мишић, може да доведе.
Упоредо са наоружањем, и четничка акција у
Маћедонији, поста[јала] је све јача. Пребацивање чета
је [било] учестало. Тамошњи наш живаљ, који је
изгубио наду у Србију почео је да се буди, да стиче
веру у моћ Србије. Бугарске организације, које су до
200

1903. године скоро јавно и несметано радиле, почеле

су сада да осећају рад српских чета и њихов огроман
утицај на тамошњи живаљ, који је почео да напушта
бугарску организацију и да прилази нашој. Поред
заштите нашег живља у Маћедонији од Турака и
Арнаута, четничка акција имала је као најважнији
задатак да контрапарира рад и пропаганду бугарске
маћедонске организације и њихову пропаганду, која је
била дубоко продрла у најназадније делове
Маћедоније.
Наше владе су не само толерирале већ и
прећутно потпомагале нашу четничку акцију.
Најизразитији преставник и организатор наше акције
у Маћедонији био је Богдан Раденковић. Рођен у тим
крајевима, потпуно упознат са патњама нашег
тамошњег живља, редак патриота и Србин, он није
могао да посматра то равнодушно, већ је смишљао
како ће и на који начин да томе народу помогне.
Револуционар по природи, није се задовољавао само
са радом који је наша Влада дипломатским путем
предузимала код Турске и европских Влада. Он је
осећао и најбоље знао да се тамо доле, на југу, не
може бог зна шта учинити дипломатским путем, па је
зато тражио друге путеве и начине да се томе народу
помогне, да се његова свест пробуди и да се припреми
и оспособи за оне велике догађаје који су имали да
наступе. Да би то и остварио, потражио је себи
друштво ван политичара и нашао га је међу српским
официрима, тј. међу завереницима. И заиста га је ту и
нашао. Он је везао најинтимније пријатељство са
Аписом и преко њега и са осталим завереницима. На
тај начин су се удружили, на заједничком
201

националном послу два највећа револуционара,

патриота и идеалиста. Њих су двојица били главни
организатори и покретачи, управо душа целе наше
четничке акције у Маћедонији, а ми остали смо их
помагали колико год нам је наша интелектуална и
физичка снага допуштала.
Влада наша познавајући патриотизам, вредност
и спрему Богдана Раденковића, да би му боље
омогућила рад, покушала је да га постави за
митрополита Рашко-Призренског нашег, али је
Турска то одбила. Но, Богдану то није сметало да он и
даље продужи рад у Маћедонији. Богдан је због рада
на присаједињењу Маћедоније Србији, био 2 пута
осуђиван од турских власти на вечиту робију и оба
пута се спасао уклањањем у Србију. Он је за
Маћедонију значио оно што су Карађорђе и Милош
значили за Србију.
Турске власти нити су могле да заштите
хришћанско становништво од Турака а нарочито
арнаутских злостављања, нити су пак могле да спрече
рад бугарских, српских и грчких чета, тако да су
Стара Србија и Маћедонија биле право поприште
борби разних организација (бугарске, српске, грчке,
турске и арнаутске). Изукрштани интереси Европе
нису дозвољавали да она предузме сложену акцију у
циљу заштите хришћанског становништва у Турској.

Младотурска револуција

Увиђајући немоћ турске владе да спречи, с

једне стране мешање европских сила у Турске
унутрашње ствари, с друге пак стране рад четничких
202

организација балканских држава, турски официри,

патриоте под вођством капетана Енвер беја и Ниам
беја стварају заверу и дижу револуцију у европској
Турској у Солуну. Они збацују дотадањи режим у
Турској и узимају пуну власт. Не знам само из каквих
разлога нису збацили са престола и Абдул-Хамида,
већ су га неко време задржали на престолу да га
доцније, увиђајући своју погрешку, тј. када су осетили
да се он спрема да им се освети, збаце и на његово
место доведу М....[нема текста-прим. Б.Д., Ј.И.], који
је само фингирао султана, а сву власт су имали у
својим рукама Младотурци.
Одмах по револуцији, Младотурци су
прокламовали уставну слободу пуну и равноправност
и једнакост свију народности, поданика у Турској.
Турска револуција је изненадила цео свет, па и нас. И
ми смо морали неко време да прекинемо четничку
акцију у Маћедонији. Заузели смо став очекивања да
видимо шта ће бити после револуције, хоће ли збиља
нашем живљу бити лакше, како су Младотурци
обећавали. Збиља, одмах после револуције настало је
сношљивије доба за све становнике у Турској. Ја сам
био сведок узајамног братимљења и грљења између
Младотурака и хришћана. Одмах по преврату
појавила се идеја код нас да се оде у Скопље и Солун
и једна група грађана свију професија а највише
официри, међу којима смо били пуковник Александар
Машин и ја.
У Скопљу и Солуну су нас Младотурци врло
срдачно примили, раздрагани успехом револуције. У
Солуну су нам приредили банкет на коме сам ја
поздравио нову младу Турску и извршиоце Турске
203

револуције на француском језику. Одушевљење је

било огромно тако да су ме дигли на рукама и носили
ме по целој тераси на којој је био приређен банкет. По
свршеном званичном пријему, пуковник Машин и ја
изјавимо жељу да будемо примљени од шефа
револуције, код Енвер беја. Одмах нас је примио и са
њиме смо провели у разговору више од једног сахата.
Он нам је причао како су извели револуцију и како је
њихова жеља да све народности у Турској буду
равноправне и малтене како ће потећи мед и млеко у
Турској под њиховом либералном владавином. У току
разговора дотакосмо и питање султана Абдул Хамида.
Ја му приметих зашто га нису уклонили са престола?
Он ми одговори да је он њихов потпун заробљеник и
да ће морати да слуша. Ја му рекох тада да је, по моме
мишљењу, то велика грешка која им се може доцније
светити. Тако је и било. Покуша[о је] Абдул-Хамид да
се опрости [од] Младотурака. Само није успео.
Но, по оној народној, вук длаку мења а ћуд не
мења, и младотурски режим, који је у почетку и
обећавао да ће стање хришћана у Маћедонији постати
сношљивије, боље, није много изменио то стање.
Настала је опет стара песма на нов глас, тако да је
стање хришћана било погоршано. Нарочито Арнаути
су злостављали хришћане па су се и противу Турака
бунили. Са њима нису могли ни Младотурци да се
боре. Нешто то а и разлог да су Младотурци који су
били запливали у воде германофилске потпали под
потпун утицај Немачке, натерало нас је да обновимо
четничку акцију у Маћедонији.
Владе балканских држава су Европи
непрестано указивале на несносно стање у
204

Маћедонији. Али несложна Европа, односно владе

великих сила, несложне и неискрене једна према
другој, нису хтеле никакав ефикасан корак да учине
код турске владе да би учиниле живот хришћана у
Маћедонији сношљивијим. Оне су се задовољавале
слањем нота турској влади и обећањима турске владе,
обећања која ова, нити је хтела, нити могла да
изврши. Најзад су, пред Балкански рат, велике силе
решиле да пошаљу једну контролну комисију у
Маћедонију, која ће да контролише рад турских
власти и ко бајаги заштити хришћански елеменат.
Међутим, чланови те комисије су сваки имали своје
посебне интересе, односно интересе својих земаља и
влада. Младотурци, знајући добро неслогу великих
сила, искоришћавали су је да своју власт учврсте. С
друге пак стране су озбиљно прионули на посао, да
Турску препороде, војску њену спреме и наоружају,
те да могу да бране своју територију, којој је претила
опасност, нарочито од балканских држава.
Наша Влада је пратила тај напор Младотурака
пажљиво, преко конзуларних тела у Маћедонији и
Старој Србији. Народна одбрана са своје стране је
такође помагала владу у том послу. Завереници, са
Аписом на челу, а преко Богдана Раденковића,
појачајали [су] свој рад на организовању и
пребацивању чета. Апис је преко извесних официра
завереника и пријатеља завереничких, које је успео да
убаци у Народну одбрану, утицао на рад њен и
дејствовао да тај рад постане енергичнији. Али кад је
видео да Народна одбрана није довољно енергична у
своме раду код њега управо, прво код Богдана
Раденковића старог револуционара, [родила се] идеја
205

да се створи једна друга тајна организација, која би

рад[ила] на ослобођењу и уједињењу Старе Србије и
Маћедоније, па доцније и на ослобођењу и уједињењу
свију југословена који су били под Аустро-Угарском.
[Она је требала да] енергичније ради. Богдан је знао
да се просветном [и] културном пропагандом не може
бог зна шта учинити, већ је хтео да тај рад замени
дејством бомбе, каме и пушке.
Он, по угледу на италијанске карбонаре,
износи идеју и остварује је, тј. ствара организацију
под именом ''Друштво за уједињење или смрт'' или у
јавности позната под именом Црна рука. Он је
израдио и статуте за ту тајну организацију. Његов
сарадник при стварању те организације био је Љуба
Јовановић Чупа, познати омладинац из борбе против
реакционарног режима последњег Обреновића,
Mартовских демонстрација, затим из Словенског јула,
одушевљен патриота и велики револуционар. Где је
било природније да потраже сараднике него међу
официрима завереницима? Ту их и налазе.
Придобијају прво Илију Радивојевића, па Аписа итд.
Да се вратимо уназад на заверенике и њихов
рад. Указао сам раније на интриге које су вођене јавно
и тајно противу завереника, и у војсци међу
официрима, а нарочито међу политичарима. Да те
интриге успеју, и да донекле разбију слогу и
другарство које је владало међу завереницима,
припомогли су донекле и завереници појединим
својим поступцима и понашањем појединаца.
Највише су допринели рушењу угледа завереника,
тзв. заверитељи или како су их звали завереничке
пришипетље. Они су се правили већи католици од
206

папе и својим понашањем и радом, удварајући се

појединим завереницима, нанели велике штете
правим завереницима. Али ја ћу овде прво изнети
грешке завереника, па ћу после прећи и на рад
пришипетља.
Раније сам напоменуо од колике је штете по
нас био рад Петра Мишића. Поменуо сам донекле и
понашање Дамјана Поповића, као првог ађутанта. Он
је не само пред нама завереницима, него и пред
другима грдио и омаловажавао краља Петра, па и
децу његову. Не пред једним већ пред више њих је
говорио како је он само једном видео краља Петра пре
доласка у Србију [и да] никад он не би дозволио да
овај дође на престо Србије. Све је то дошло до ушију
краља Петра и радикала који су умели да то вешто
искористе за интригирање противу свију завереника.
Но, поред погрешака наших старијих другова,
грешили смо и ми млађи. Тако на пример, неколико
наших другова задуживало се лакомислено пре и
после 29. маја, па су сматрали да им [се], за њихове
услуге завери, треба и одужити. Дамјан, а нарочито
Апис, добричина како га је Бог дао, сматрао је за
своју свету дужност да сваког завереника помогне у
невољи и на некакав начин усп[ели су], да од краља
Петра узму 60.000 динара и поделе [их] неколицини
наших другова (пропалица како сам их назвао). Ја сам
то сазнао тек сутра дан пошто су новац поделили (јер
су крили од мене). Истог дана кад сам сазнао, сретох
Аписа баш на улазу у Александрову улицу, близу
кафане ''Шишко'' и нападнем га за такав рад. Он се
бранио тиме рекавши ми: ''Шта сам знао да радим кад
су те пропалице закукале да их спасавамо''.
207

Одговорих му да смо се обрукали јер ће нам свет с

правом пребацивати да смо радили за новац.
Међутим, он и ја најбоље знамо како смо идеално
ступили и организацију завере, без да смо узели
пребијене паре ма од кога.
Сличну глупост учинио је и мој ујак Генчић, и
он је после 29. маја узео од Крaља Петра 80.000
динара. Када сам га питао и пребацио што је то
урадио, одговорио ми је да му је таст Алекса
Новаковић непрестано пребацивао како њега кошта
завера и терао га да од краља тражи да му надокнади
трошкове које је имао око завере. Он је збиља имао
неких трошкова, јер су се у његовој кући најчешће
приређивали састанци заверенички. Ту се често
вечерало, по који пут и лумповало, тако смо морали
радити да би прикрили прави смер. Затим Генчићева
путовања у иностранство ради састанака са Јашом
Ненадовићем, [јер] увек је путовао са породицом, и
још неке ситне трошкове. Али ја сам ипак осудио
ујака што је то урадио. Сматрао сам, а и сада сматрам,
да није требао да попусти том тастовом инсистирању,
ако је то тачно да га је он на то натерао.
Било је и ситнијих грешака код појединих
завереника, које су наши противници искоришћавали
у борби против нас. Тако извесни завереници су по
својим чиновима и спреми својој заузимали постепено
и важније положаје у војсци. Не може се рећи да није
било завереничког утицаја при постављању официра
на поједине важније положаје у војсци, са којих се је
положаја могло најбоље и најефикасније утицати на
моралну, научну и материјалну спрему војске. После
29. маја увек смо се старали да на положај министра
208

војног дође или завереник, или осведочени пријатељ

завереника. Преко министра војног завереници, а
нарочито Апис, су утицали на целокупну војну
политику у држави. Па и на осталим важнијим
положајима, све до ратова, остављани су завереници
или њихови пријатељи. Тако положај начелника
главног ђенералштаба је скоро са малим прекидом
заузимао ђенерал Радомир Путник, доцније војвода.
Када је он одлазио на положају министра војног
заменио га је пуковник Александар Машин. Доцније
је пак Путник вршио ове дужности: министра војног и
начелника главног ђенералштаба на коме га је
положају, за време министровања, замењивао
пуковник Живојин Мишић, у кога је Путник имао
поверења, иако он није био велики приврженик
новоствореног стања 29. маја. Сем тога, и на неким
нижим положајима, као положај начелника
ђенералштабног одељења министарства војног,
ађутантског одељења и другим, долазили су наши
другови или пријатељи, који су по свом положају и
дужности вршили, односно утицали на размештај
официра. Нарочито приликом размештања било је
грешака које се не могу избећи, кад човек
психолошки разматра то питање. Људи су људи, па
као такви и подложни разним утицајима, којима се ни
ми нисмо могли отети. Оправдано, али више
неоправдано, наши противници су успели да створе
[утисак] чак и код официра, који су били сасвим
неутралног мишљења, да се завереници мешају у све
ствари у војсци, па и у држави и да они стварно
командују војском. Да се такво мишљење одомаћило
допринело је много и понашање појединих официра,
209

нарочито заверитеља, према намa. Њихово сервилно

понашање, удварање појединим завереницима, иако
многи млађи од њих, било је одвратно и намa а
камоли нашим противницима. Бивало је случајева да
поједини команданти пукова и дивизија питају за
савет и снисходљиво се понашају према поручницима
и капетанима. Навешћу овде само случај који се мени
десио у Нишу.
После 29. маја, по моме повратку из
Француске, био сам премештен за командира
ескадрона у III коњичком пуку у Нишу (тражио сам
сам, иако су у IV пуку била 3 празна командирска
места). Командант Моравске дивизијске области био
је пешадијски пуковник Милан Андрејевић. Када је
било какве забаве или каквог званичног пријема у
Нишу, пуковник Андрејевић је вребао прилику да ми
се приближи и разговара са мном. Мене је то
женирало и колико год сам могао старао сам се да
избегнем сусрет са њиме али је било наших другова
којима је то ласкало као младим људима, јер је
голицало њихову сујету! Али типичан и
најодвратнији пример удварања био је коњички
пуковник Љубивоје Барјактаревић, сада ђенерал у
пензији. Његово понашање према завереницима било
је мизерно, одвратно до гадости. Да мало
окарактеришем тог типа у мундиру. То је онај официр
који је водио Драгино коло у Официрском дому, док
је она била краљица, и који се није одвајао од браће
Луњевица, а нарочито од сестрића Драгиног,
коњичког потпоручника Ђорђа Петровића. Он се ни
мало није либио да се после 29. маја пришљамчи
завереницима, а нарочито Петру Живковићу, чија је
210

мана била, а и сада [је], да око себе прикупља сличне

типове и да их заштићава. Он и њему слични типови
су нанели велике штете и пакости угледу завереника.
Тај ласкавац и лижискан, није имао мере у
полтронству према завереницима, исто тако као што
није имао, ни знао за мере у гоњењу оних за које је
претпостављао да су нерасположени према
завереницима. Један пример: За време мобилизације
1912. године ја будем постављена за команданта I
коњичког пука, Барјактаревић је био командант I
коњичке бригаде. Када сам стигао из главног
ђенералштаба у Београду, где сам дотле био са
службом, у Ниш да примим пук, приђе ми један млад
потпоручник Вељко Петровић, син ђенерала Лазе
Петровића, главног ађутанта крaља Александра, који
је 29. маја погинуо у Двору. Са сузама у очима молио
ме [је] да га узмем у мој пук за водника, јер вели
командант бригаде га је одредио да остане у Нишу и
да чува болеснике. ''А ја'', вели он, ''не могу [то] да
поднесем. Зар сви моји другови да иду у рат а ја да
чувам болесне коње у Нишу''. Ја сам већ видео у чему
је ствар, утешим га са неколико речи и обећам му да
ћу га ја предложити за водника у мом I пуку. Одмах
сам написао рапорт команданту бригаде, којим сам
тражио да потпоручника Петровића одреди за
водника у мој пук. Телефоном известим начелника
штаба коњичке дивизије Аписа у чему је ствар, а он
чим је примио мој рапорт одреди га за водника I
коњичког пука. Чим је Барјактаревић примио рапорт,
звао ме је и питао зашто ја предлажем Петровића за
водника када је он Лазин син и противник завереника.
Одговорио сам му да он не треба да се прави већи
211

католик од папе. (После 2-3 дана он је био смењен са

дужности команданта бригаде). Потпоручник
Петровић је био један од најхрабријих водника у моме
пуку и ја сам га предложио за унапређење и
одликовање. У Европском рату је погинуо.
Такво понашање тзв. заверитеља према нама и
неке наше погрешке, учиниле су да се код многих
створило уверење да ми радимо шта хоћемо у војсци.
Једном приликом, опет у Нишу, један млад
артиљеријски поручник, Милош Поповић, управи ми
овакво питање: ''Јелте господине капетане да Ви
можете кад год хоћете да смените команданта
дивизије''. Имао сам доста муке док сам га разуверио
да то није истина.

Одрицање Ђорђево[г] права на престо и

одређивање његовог брата Александра за
престолонаследника.

Поред рада завереника на националним

пословима, нарочито у Турској, не може се порицати
да су се мешали и у унутрашњу политику. Они су
будним оком пратили целокупан политички живот у
Србији, рад појединих партија и њихову борбу за
власт. Старали су се, уколико им је то било могуће, да
сувише заоштрене партиске односе колико толико
ублаже. Такво мешање завереника у унутрашњу
политику је веома оштро критиковано и нападано од
стране опозиционих странака. Странке које су биле на
влади су толерирале тај утицај, донекле, да ли милом
или из страха то је питање. Али ако су толерирали
мешање завереника у унутрашњу политику, они су то
212

мешање преувеличавали и искоришћавали га за

стварање интрига против завереника, као и за
покривање њихових неуспеха у политици, бранећи се
да немају одршене руке у вођењу унутрашње
политике, већ су стално под контролом завереника. Ја
сам раније напоменуо да се је то мешање завереника у
унутрашњу политику тицало највише војске, њеног
наоружања, материјалне и моралне спреме. Уколико
је војска, као део државног организма, имала везе са
целокупном државном политиком, утолико се је и
мешање завереника односило на целокупну
унутрашњу политику, па и на спољну. Једно од
најважнијих питања у које су се завереници умешали
и донекле подвојили у 2 групе, мада се то није још
јасно оцртавало, било је Ђорђево питање. Ђорђе је
благодарећи своме бујном и необузданом
темпераменту, као и утицају неких опскурних типова,
који су се окупљали око њега, правио све чешће и
грубије испаде, не само против завереника, већ и
против појединих политичких личности. Док је
заверенике и политичаре нападао само речима, дотле
је дворско особље, његове ордонанс официре и
послугу нападао и физички. Примера ради, да
наведем напад на једног мог друга, коњичког
капетана Младена Лукићевића, који је био ордонанс
официр. Било је то, ако се не варам, у јесен 1906. или
1907. године, баш пред полазак на маневре. Ја сам био
одређен, као командир коњичке школе, за команданта
ескадрона Дунавске дивизијске коњице и био сам у
биваку на Топчидрском брду. Једнога дана дојури на
коњу капетан Лукићевић код мене и почне ми се
жалити на Ђорђа, вели: ''Напао ме прво речима па ме
213

најзад ударио ногом у стражњицу и истерао ме

напоље. Не знам'', вели, ''шта да радим''. Саветовао
сам му да се жали краљу. Такви и многи други испади
побудили су нас заверенике да размишљамо о томе
шта да радимо. Његово понашање бацало нас је у
бригу шта ће бити када постане краљ ако продужи
овако. Апис једнога дана дође код мене и, озбиљно
забринут, упита ме шта да радимо са Ђорђем.
''Замисли'', вели он, ''ако он једнога дана, као краљ
опали шамар каквом страном представнику. Можемо
доћи у конфликт са каквом великом силом због
његових лудости''. ''Па шта можемо да радимо'', рекох
му ја, на то ће ми он рећи: ''Морамо гледати да се
уклони са положаја престолонаследника и на његово
место дође његов млађи брат''. Разговарајући тако,
дођосмо до закључка да треба предузети извесне мере
да се он смени са престолонаслеђа. Ту нашу одлуку
саопштимо једном најужем броју завереника и на
једном састанку решисмо да предузмемо кораке, и
преко политичара и преко штампе, да га ако можемо
скинемо са престолонаслеђа. Завереници који су били
са тим упознати били су: Апис, ја, Пера Живковић,
Владимир Туцовић, Стојан Поповић, Велимир Вемић
и још тројица-четворица, не сећам се тачно који.
И збиља, после његовог испада противу момка
Чокаловића, кога је ударио ногом у стомак, од кога
ударца је овај умро, отвори се борба преко штампе
противу њега. Нарочито су га нападали социјалисти и
њихов првак Димитрије Туцовић, брат нашег друга
Туцовића. Преседник владе био је Стојан Новаковић.
То је била такозвана велика Анексиона Влада. Ми смо
искористили тадање расположење, односно
214

нерасположење јавног мњења, и дејством на владу и

меродавне кругове учинили да је Влада узела питање
престолонаследника у озбиљно разматрање. Нешто
под притиском јавног мњења, а нешто под нашим
дејством, Влада се одлучи да Ђорђа наговори или
натера да дâ оставку на положај престолонаследника,
у корист свога брата Александра. Најзад је у томе и
успела, и Ђорђе је абдицирао на своје право
престолонаслеђа, а на његово место
престолонаследника, дошао је његов млађи брат крaљ
Александар. (О томе ћу детаљније писати док
прикупим податке). Нарочито је интересантно [било]
држање крaља Петра приликом абдикације Ђорђеве.

* * *

Најзначајнију улогу и најагилнији међу

завереницима био је Апис. Он је трчао на све стране,
од једног до другог политичара, радећи код њих на
томе да приме и одобре абдикацију Ђорђеву. Он и нас
неколико, који су били упознати са тим питањем
детаљније, одржавали смо интимне везе са
социјалистима преко Туцовића и Душана Поповића,
који су нас помагали у томе да се Ђорђе смени са
прeстолонаслеђа.
Такво Аписово понашање није остало
незапажено и од будућег престолонаследника. По
Ђорђевој абдикацији, дошао је његов брат
Александар за престолонаследника. Апис је био
одушевљен том променом јер је у крaљу Александру,
сада престолонаследнику, назирао једног сталоженог
младог човека, који ће бити гаранција да ће Србија у
215

њему добити мудрог владара и нећемо стрепити

вечито да Ђорђе не направи какав испад, који би
могао да нашкоди како династији, тако и земљи и
народу.
Апис је, по извршеној промени на
престолонаслеђу, прионуо свим силама да новог
престолонаследника прикаже у што лепшој светлости,
нарочито војсци и офирском кору. Да би га упознао
што више са војском, он је почео радити на
установљавању Врховне инспекције у војсци. Кад је
то питање довољно сазрело, он га је и спровео преко
надлежних. Мислим да је било 1909. или 1910. године
(треба тачно видети) били су заказани маневри у
околини Ниша. Руковалац маневра био је ђенерал
Степа Степановић. Апис је учествовао на тим
маневрима као начелник штаба I коњичке бригаде, а
ја сам био на припреми за ђенералштабну струку,
одређен у штаб руковаоца маневра.
По свршеном маневру вратили смо се у Ниш,
одакле смо требали да кренемо за Београд. Једног
дана позва ме Апис у кафану на разговор, и рече ми
том приликом, како ћемо створити Врховну војну
инспекцију и да ће за врховног инспектора бити
наименован престолонаследник Александар а за
његовог начелника штаба ђенерал Степановић. На
моју примедбу да је престолонаследник још сувише
млад да прими на себе такву тешку дужност, он ми је
одговорио да то не мари ништа. Ту ће бити Степа, као
стари и искусни војник, од кога ће он много научити.
На тај начин ћемо престолонаследника популарисати
у војсци.
216

И заиста, после неког времена изађе указ о

установљењу Врховне инспекције, наименовању
престолонаследника Александра за врховног
инспектора, ђенерала Степе за начелника Штаба
ђенералштаба, потпуковника Петра Пешића и
пешадинца Миливоја Анђелковића за ађутанте
врховног инспектора (врло несретан избор). Нити је
Степа, иако врло спреман и искусан официр, нити су
ова двојица потпуковника по својој интелигенцији и
по свом темпераменту и карактеру, били згодни за
такве положаје. Степа и Миливоје (Кајафа) били су
исувише крути, а Пешић пак исувише гибак,
савитљив и љигав, па као такви уместо да
популаришу престолонаследника они су својим
поступцима таман обрнуто дејство постигли.
Као што се види из досадањег излагања, Апис
је своју делатност био развио и пренео на свим
пољима нашег државног живота. Осећао се свуда
његов утицај, односно преко њега свих завереника на
целокупан живот и рад наше државне политике, како
споља тако и унутра.
Тако радећи он је, па и ми остали завереници,
понегде и грешио, јер ко не ради тај не греши. Све те
грешке су биле пролазне и без великих последица по
заверенике. Али једна грешка коју је Апис учинио
према свом старом другу, односно према његовој
кући, била је фатална и по заверенике и њихово
јединство и даљи рад. Та грешка (према Генчићу)
учинила је да се међу нама зачну зађевице и омраза,
која је довела до фаталних последица по све нас.
Услед те грешке ја сам био принуђен да
прекинем наше крвљу запечаћено пријатељство. Он је
217

био премештен у Ваљево. Међу друговима је

завладало извесно нерасположење према њему, које је
он успео својом познатом умешношћу да савлада
брзо, тако да и после тога догађаја већи део
завереника, скоро сви сем неколико, остану са њиме.
Ја сам се неко време био сасвим повукао од сваког
мешања ма у какве ствари, и посветио се био само
својој служби. Неки од другова су напали Аписа за тај
његов поступак. Он се је бранио да је изазван и како
тврде његови тада најближи пријатељи (Кајафа и
други) он се је горко кајао што је то учинио. Прекид
пријатељства између њега и мене трајао је 2 године и
више.
Неки од мојих другова, након 2 године мог
потпуног неинтересовања за ствари завереника,
почеше наваљивати на мене да би требао да се
измирим са Аписом, јер је овако врло незгодно да нас
двојица, који смо играли најглавнију улогу у завери и
међу завереницима будемо у завади и да то шкоди
много нашим стварима. Одговорио сам им да је мени
тешко да пређем преко овога што се десило, али они
су и даље инсистирали на нашем измирењу. Најзад,
двојица од другова, Владимир Туцовић и Петар
Живковић, пошто су ме вијали 3 дана по вароши,
сковитлају ме једног дана на улици баш пред радњом
Радивојевића, да морамо да се измиримо, иначе они
ће дићи руке од свега. После свега тога ја попустим и
они приреде код Мише Гуслара другарску вечеру, на
којој смо били Апис, Пилац, Туцовић, Пера Живковић
и ја. На тој вечери, Апис и ја, после више од 2 године
први пут се поздравимо.
218

Но и то измирење није било искрено, бар са

Аписове стране. Он је остао неповерљив, не више
онакав какав је био према мени. Управо не толико
према мени и због мене колико због Генчића, што је
по моме мишљењу било од велике штете по све нас, а
зашто, видеће читаоци из доцнијег излагања. Тај
сукоб између Аписа и Генчића су политичари, а
нарочито радикали, врло вешто експлоатисали, јер су
вечито живели [у страху] да се преко Генчића не
повампире либерали и њихов утицај на Двору. Они су
били врло срећни што је до сукоба дошло.
Апис [се] је сада у раду на националним
стварима и понешто мешањем у унутрашњу
политику, све више сукобљавао са радикалима. Ти
чешћи сукоби су довели и до једне страховите мржње
између Аписа и радикала. Мрзели су се из дубине
душе. Вероватно да је тој мржњи Аписа против
радикала допринело много и то што је живео у кући
свога зета Живана Живановића, који је познавао
добро радикале и њихов рад, па му их је третирајући
та питања оцртавао онако како их је он сматрао. Сем
тога, у току рада са њима после 29. маја, видео је
многе прљавштине и корумптивне радње у њиховој
странци.
Из таквих односа између Аписа и завереника с
једне стране, и радикала с друге стране, развила се
права подземна а после и отворена борба. Апис је
покушавао да обори радикале са власти. Ти покушаји
нису успели. Он је осетио да је сам слаб да се бори
против радикала и почео је да тражи савезнике.
Мислио је да ће преко Јаше Ненадовића и других,
моћи утицати на крaља Петра да одстрани радикале
219

од власти. Но, краљ Петар као парламентаран владар

а помало и из страха од радикала, није показивао
расположење да дâ власт којој другој странци из
опозиције, [или] бар да повери опозицији вршење
избора. То је доводило Аписа до очајања, он је
сматрао да је радикална дуга владавина штетна по
интересе земље. Нарочито је сматрао да су они
непоштени. Моје је мишљење да је ту грешио. Истина
је да су радикали имали много мана. Дугим
упражњавањем власти и они су се, као и свака друга
странка, трошили. Постајали су од једне идеолошке
странке, странка конзервативна. У њихове редове се
је почела да увлачи корупција. Постали су осиони.
Све је то утицало на Аписа да их још више омрзне.
Једнога дана (крајем 1910. или почетком 1911.)
заказа ми један састанак код хотела ''Москва''. На том
састанку, између нас двојице, водио се је одприлике
овакав разговор. ''Видиш ли'', вели он, ''да ће радикали
да упропасте земљу. И да краљ Петар нема снаге да
их смени са власти''. Одговорих му: ''Па шта можемо
ми ту да радимо''. Он ће ми рећи: ''Једини је спас да
краљ Петар абдицира у корист престолонаследника
Александра''. Морам признати да ме је то прилично
изненадило и рекох му: ''Слушај Драгутине, колико ја
познајем крaља Петра, он не би никад пристао да
абдицира, нити би престолонаследник пристао да на
такав начин прими престо''. Он ми је на то одговорио:
''Ми ћемо га натерати силом''. ''А како то замишљаш'',
упитах га ја. Одговорио ми је: ''Па ући ћемо нас 10
официра у Двор и натераћемо га. Нас десет официра
када уђемо у Двор, ноћу, можемо да урадимо шта
хоћемо''. ''Али шта после'', [рекох ја], ''ми би смо
220

морали да примимо ситуацију, тј. да образујемо

владу. Е лепо, када би се ми појавили на позорници,
прво што би дошло, Европа би нам одрекла сваки
кредит. Сем тога, све политичке странке би се
окренуле против нас, и најзад и официрски кор би
рекао, па докле све ви да спасавате земљу? И ми би
смо морали да се повучемо па да се више никада не
вратимо''. ''Па добро'', рече он, ''шта ти мислиш''. ''Ја'',
рекох му, ''мислим да би ми требали, ако тако што ми
хоћемо, да изведемо да тражимо споразум и наслон на
једну од опозиционих странака, на пример на
Самосталне радикале. Па они да то раде а ми, односно
војска, да им буде[мо] ослонац и гаранција за успех''.
Такво моје држање му се није свидело и он одмахну
руком узвикнувши: ''Ах, ти ми све квариш''. Рекох му:
''Драгутине, ја ти не кварим ништа, већ ти износим
само тешкоће на које би наишли, а ти врло добро
знаш да смо се ми радећи на 29. мају, увек се
споразумевали, не покушавајући да једaн другоме
натурамо своје мишљење''. Тако смо се растали. Да ли
је наш разговор имао утицаја на њега или није, то не
знам, тек он је после кратког времена дошао у ближи
додир са самосталним радикалима, покојним
Драшковићем и са националистом Стојаном
Рибарцем, са којима је имао и извесне састанке.
Штетне последице од поремећених, управо
прекинутих, односа између Генчића и Аписа, почеле
су се показивати. Апис из нерасположења према
Генчићу, избегавао је и да мени поверава шта ради.
Да није тога било, тј. да су наши односи остали
онаквима какви су били пре и после 29. маја, све до
незгодног инцидента између Генчића и Аписа,
221

вероватно би се нас двојица и даље споразумевали и

питали Генчића као политичког човека за савет. Како
је пак он био активан завереник, а при том познавао
добро политичке људе, можда би нам његови савети
били ако не кориснији, оно сигурно искренији.
Искренији зато што он није тада припадао ни једној
политичкој партији. Везан 29. мајем са нама, при том
мој ујак, није имао интереса да нас увлачи у ма какве
авантуре, док су политичарима из других партија увек
пред очима били њихови партијски интереси и
њихово се је расположење према завереницима
управљало онако како им је кад требало за постигнуће
њихових партијских циљева. У овом случају су се
циљеви самосталних радикала и националаца донекле
поклапали са циљевима Аписовим, тј. борба против
радикала и њихово смењивање са власти.
Све је то Апис радио из патриотских побуда,
тј. сматрао да би са сменом радикала са власти и
доласком самосталаца и националиста могао боље
спроводити своје идеје националног ослобођења и
уједињења. Незадовољан млитавим радом Народне
одбране, он је лупао главом како ће створити другу
организацију која ће водити енергичнију заграничну
акцију, а [која би] истовремено, и у земљи била
контрола рада владе и водећих кругова у држави,
војних и цивилних.
Као што сам раније поменуо, два човека, два
највећа национална раденика, Богдан Раденковић и
Љуба Јовановић Чупа, револуционари, били су у
тесним пријатељским везама са Аписом и
завереницима, јер су сматрали ту групу официра за
најоданију и најагилнију. Једном од њих, Богдану,
222

падне на памет идеја да на форму италијанских и

шпанских револуционарних организација, створи
[сличну] и код нас. Он даје идеју за стварање Црне
руке и увлачи у ту организацију Аписа и још неке
заверенике. Организација покреће и свој лист
''Пијемонт'', чији директор постаје Љуба Јовановић
Чупа.
Оснивање ''Пијемонта''

О оснивању ''Пијемонта'' и организације

обавештавају поверљиво крaља Петра,
престолонаследника, Пашића, Стојана Протића и
Милована Миловановића. Протић помаже
''Пијемонт''. Влада прећутно одобрава организацију
Друштво за уједињење или смрт. Интересантно [је]
како су обавестили Милована Миловановића,
министра спољних послова. Ево како о томе прича
Чеда Поповић, пуковник у пензији и члан
организације: ''Крaљ Петар је Илију Радивојевића,
који је имао да га обавести, упутио на
престолонаследника Александра као млађег.
[Обавештавање] Пашића и Путника није ишло тешко.
Најтеже је било обавестити Милована Миловановића,
њега је требао да обавести Апис. Он није знао како ће
да оде код њега и како ће га овај примити. Апис се је
жалио Чеди Поповићу, а он то без његовог овлашћења
исприча Танкосићу''. Танкосић није много
размишљао, већ каже Чеди: ''Ја ћу рећи Миловану да
ће Апис доћи код њега''. Чеда се чудио како ће он то
извести, и одвраћао га од тога, али Танкосић остане
при своме. Користећи се једним четником који се је
добро познавао са Спасом фијакеристом, који је возио
223

Милована, он се договорио са њим да, када повезе

Милована од куће у Битољску улицу, преко
Скопљанске, на углу Скопљанске улице успори ход
коња. Ту на углу, код Пашићеве куће, чекао је
Танкосић и када су кола била према њему он ускочи у
кола и од Пашићеве куће до улице Крaља Александра
саопшти и умоли Милована да прими мајора
Димитријевића Аписа, који има да му саопшти важне
ствари. Милован одговори: ''Па нека дође''. Кад су о
томе обавестили Аписа, он се испочетка љутио али
најзад обуче мундир и јави се Миловану у
Министарство спољних послова. Милован га прими и
остане са њима у разговору два сахата. Том приликом
му је Апис објаснио циљ друштва Уједињење или
смрт. Највише су разговарали о стварима у
Маћедонији. Кад је Апис изашао од Милована,
отишао је у Официрски дом, где су га чекали Чеда
Поповић и још неки од чланова организације. Он им
је саопштио разговор са Милованом и између осталог
рекао им је да он, иако се бавио много маћедонским
питањем, признаје да није познавао ствари овако како
сам му их ја преставио, додавши томе: ''Ставите Ви
мени, господине мајоре, ту вашу организацију на
располагање, па ћете видети шта ће Милован
урадити''. Као што виде читаоци, то је све ишло лепо,
и Црна рука је полако и тајно врбовала чланове, како
у војсци, тако и у грађанству. Приликом врбовања
Апис [је] [у]чини[о] једну фаталну грешку. Уместо да
обавести о организацији мене и још неке од
завереника, са којима је он највише радио 29. маја и
после, он да ли зато што је био много заузет, да ли
што се је бојао да ако обавести мене, ја нећу моћи а да
224

не известим Генчића са киме он није говорио, у чему

се је варао, он умоли, нареди, Туцовићу Влади да
обавести мене, Перу Живковића и Јосифа Костића.
Туцовић пође да тражи мене, али успут код
Официрске задруге сретне Перу Живковић и Јосифа
Костића, и њима саопшти. Петар Живковић је већ био
обавештен о организацији од стране Милана
Гавриловића, који му је дао и статут организације
(Милан је био члан организације). Он сада правда свој
поступак тиме, да није могао ни предпоставити да
Пера Живковић није био обавештен о томе раније,
зато му је јавио и дао статут. Кад им је Туцовић
саопштио зашто је пошао к њима, они се наљуте,
зашто их није лично Апис о томе обавестио већ им
шаље Туцовића. Тада је већ постојала анимозност
између Аписа с једне стране, и Пере и Јосифа са друге
стране. Први је сукоб између њих избио једне ноћи
код ''Коларца'', када су заједно седели и том приликом
они су напали Аписа због његовог поступка према
Генчићу и мени. Сем тога они су му замерали што он
многе ствари ради на своју руку, не обавештавајући
другове (то је била особина Аписова да никоме тачно
не каже шта ради, а они су таквим његовим радом
били незадовољни, јер су сматрали да његов рад
тангира све заверенике па зато је требао и да нас
обавештава).
Дакле, већ је било анимозности између њих
тројице. Сад је дошло саопштење Гавриловића и
Туцовића, које их још више разјари. Јосиф, као много
пргавији а слабије интелигенције, извести о томе лист
''Трибуну'', која објави постојање друштва Уједињење
или смрт, кога он и назове Црна рука.
225

Аписа и остале чланове, а нарочито Пилца,

који је био шеф ђенералштабног одсека у
Министарству војном и члан организације, то
објављивање преко ''Трибуне'' и напад на њих, толико
озлоједи, да преко министра војног, ђенерала Степе,
издејствују, те преместе Петра Живковића у Неготин,
[у] окружну команду, а Јосифа Костића у Пожегу. Јаз
је сада [био] између њих ископан. Мржња [је била]
страховита и почетак борбе на живот и смрт, истина у
почетку неравне, јер [су] Апис и организација били
такорећи на врху моћи и утицаја, док [су] ова двојица
[били] усамљени и бачени у унутрашњост.
Али сада настаје оно што је најважније. Петар
Живковић, чији су односи са краљем Александром,
доцније престолонаследником, били врло
пријатељски, сматрао је да премештање Петра
Живковића и Јосифа Костића [представља] увреду за
њега, јер се је он заузимао да се тај премештај не
извршује. Због свега тога, престoлонаследник
Александар почне да мења своје држање према Апису
и завереницима. Та промена расположења његовог
није остала незапажена од стране политичара,
нарочито радикала. Они су се вешто њоме користили,
да би Аписа и заверенике што више одвојили од
Двора. Они радикали, који су знали за постојање
Друштва за Уједињење или смрт и његов задатак,
почели су сада да се боје њега и да у самом његовом
постојању виде опасност за њихову владу и власт.
Они су хтели да буду неограничени господари у
земљи, и сматрали су да им у томе смета Апис и
његова Црна рука. Зато су се они, свим средствима,
борили против тих официра. Сада им је било утолико
226

лакше, јер су успели да убеде престолонаследника, па

и крaља Петра донекле, да је Црна рука опасност по
унутрашњи мир земље, па донекле и династије. Борба
је вођена више тајно, интригама, све до свршетка
Балканског рата. Радикали, [односно] њихова влада,
није хтела, или боље рећи није смела, још да поведе
отворену борбу против поменуте организације, јер је
сматрала да је војска у рукама официра који су
припадали организацији или њихових пријатеља. И
заиста, на највишим положајима у војсци налазили су
се или чланови организације или њихови пријатељи,
као што су били: ђенерал Радомир Путник, Степа
Степановић, Михаило Живковић, пуковник Илија
Гојковић, који су редом заузимали положај министра
војног. Путник је час бивао министар војни, час
начелник ђенералштаба, а у њему су ти официри
имали највећег пријатеља и заштитника, што је било и
разумљиво јер је он враћен из пензије и произведен у
чин ђенерала на захтев млађих завереника.
Ситуација на Балкану је постајала све мутнија,
те према томе и рад, како владе радикалне тако и
официрске организације Црна рука, био је посвећен
питањима спољним. У Маћедонији живот нашег
живља постајао је све тежи и несношљивији.
Истребљиван с једне стране од Турака и Арнаута, с
друге стране узајамним убијањем Бугара и наших
комита, постојала је опасност да, ако овакво стање
потраје дуже, уопште нестане нашег живља тамо. Сем
тога, постојала је опасност од младотурака, који су
почели озбиљно да раде на препорођају Турске, а
нарочито на реорганизацији и спреми турске војске,
тако да је постојала и та опасност да се Турци за коју
227

годину спреме, те би било тешко водити рат против

њих са успехом. Све то чинило је да Апис и другови
поведу акцију за што скорији рат против Турске.
Влада, пак, са своје стране предузимала је кораке за
склапање Балканског савеза, кога је најзад и склопила
јер је прецењивала снагу Турске а потцењивала нашу.
То прецењивање Турске с једне, а потцењивање наше
с друге стране, имало је донекле и добрих последица,
јер је утицало на владу да предузме озбиљније мере за
спрему Србије и њену војну снагу за евентуални рат.
Но, поред добрих последица имала је и рђавих, јер је
под таквим импресијама закључивала уговоре са
осталим балканским државама, и унеколико
пропустила да до краја загарантује Србији, у случају
успешног рата против Турске, оне територије на које
је она полагала право.
Тако, при закључивању уговора са Бугарском,
предвиђена је спорна зона у коју је ушао Битољ, па
чак и Прилеп. Сећам се као данас, ја сам био у
ђенералштабу, а Апис дође да ми јави какав је уговор
направљен између нас и Бугара, јер је и он учествовао
у повлачењу зона која припада нама, а која Бугарској.
Кад ми је показао на карти како иде гранична линија а
ја му изненађен тиме рекох: ''Па зар Прилеп да
припадне Бугарима'', он слеже раменима па ће рећи:
''Море ћути Анто, да знаш ти како су се ови наши
уплашили од Турске, добро што смо ми овако
прошли''. Бугарима су зато учињени такви уступци,
јер се је веровало да је Бугарска била најјача сила на
Балкану (благодарећи несрећној Сливници) па је у
уговору било предвиђено да она истакне 2 дивизије (I
армије) на вардарско-маћедонској војни, нашој војсци
228

у помоћ. Срећа те она не само да није нама послала

војску, већ смо ми целу II армију послали Бугарима
под Једреном, што нам је дало повода да после победе
над Турцима затражимо измену уговора. Та пак наша
тражења, довела су до мучног бугарског напада на
нас, и до рата између нас и Грка, с једне стране,
противу Бугарске, с друге стране.
Пре објаве рата Турској и сам улазак у рат
против Турске, као и у рату противу Бугара, утицај
завереника, односно организације Уједињење или
смрт, био је знатан. Тај утицај се је изражавао у томе:
1. Што су завереници пусирали владу молбама,
па и претњама да се Турској објави рат,
износећи влади тачно стање у Турској и
захтевали што брже и боље наоружање српске
војске.
2. Што су такође после победе над Турском ипак
највише они захтевали да се Бугарској не
попушта и да целокупна територија коју је
српска војска освојила припадне Србији. Као
што је познато, било је предвиђено да се иде на
арбитражу код руског цара, у случају спора
између нас и Бугара. Наша Влада је имала
обавештења из Русије да ће руски цар морати
да реши спор по уговору. Бугари, пак, су се
бојали да ће руски цар донети пресуду у
корист нашу. Наша Влада се је колебала, но
најзад изгледа да је била решена да ствар
повери руском цару.
Цео официрски кор и цела војска била је
противна да се и један педаљ земље, коју смо ми
освојили, уступи Бугарима. Нарочито су томе били
229

противни завереници црнорукци. Ево како ми је о тој

ствари причао Чеда Поповић, пуковник и члан
организације: ''Сви смо се ми уплашили да наша влада
не уступи Бугарима територију по уговору. Богдан
Раденковић и другови, јер је Апис био болестан,
пошаљу Љубу Јовановића Чупу у Београд, да се јави
Пашићу и да му изјави да ни у ком случају не
пристане на уступке Бугарима, јер ће у обрнутом
случају зло проћи. Чупа дође у Београд и 3 дана је
покушавао да га Пашић прими, али није успео. Најзад
га сачека на углу Крaља Милана и Милоша Великог
улице, баш код Димитријевићеве куће, када је Пашић
био пошао у Скупштину на седницу на којој је имало
да се реши хоће ли се ићи на арбитражу руском цару.
Приђе му и саопшти поруку официра са фронта.
Пашић не продужи у Скупштину, већ се врати натраг
[и] из просторија владе, телефонира да се седница
одложи. Бугарски посланик, који је био у Скупштини
и очекивао скупштинску одлуку, телеграфиса својој
влади у Софији, да Пашић врда и бугарска влада,
односно Крaљ Фердинанд, нареди онај мучки напад
који се свршио фатално по Бугаре''.
Победом над Бугарима, Србија је повратила
изгубљени престиж на Сливници, [и] заузела
целокупну територију коју је српска војска држала,
али је мржња између нас и Бугара тако постала јака да
је Бугаре бацила, у току Европског рата, у Тројни
савез. У осталом, то је последица вођења политике
Фердинандове, који је и послан у Бугарску као
експонент Немачко-Аустријски и чија је политика
[била] фатална по бугарски народ, али је и нанела
огромне штете и омела једно природно и корисно
230

дело уједињења нас и Бугара у једну велику и силну

Југославију од Јадранског до Црног мора. Та идеја,
која има велики број присталица и код нас и код
Бугара, одложена је на неодређено време тј. њено
извршење.

Учешће и држање заверника за време

Балканских ратова

Сви завереници, официцири, са незнатним

изузетком, за време Балканских ратова, борили су се
сјајно, тако да су најбоље демантовали све вести које
су њихови противници протурали, како су они
упропастили војску поделом официрског кора на
наше и ваше. Јуначки подвизи појединих официра,
завреника били су такви да су нам чак и противници
признали, а о пријатељима и да не говорим. Сећам се
једног мог сусрета са покојним Скерлићем, после
Балканског рата, баш пред хотелом Москва. Спази ме
и приђе с речима: ''Оди да те загрлим, ви сте сви
осветлали образ. Ја сам се бојао да се не деси да ко од
Вас буде кукавица у рату, али хвала богу, сви сте
били јунаци, алал Вам вера''.
Ђенерал Степа Степановић, који није баш
марио наш слободоуман дух у војсци, после
Балканског рата, рекао је његовом помоћнику,
начелнику штаба Милану Гр. Миловановићу и Апису:
''Е ми смо били добри у рату (подразумевајући његову
генерацију) али Ви сте још бољи и ја Вам скидам
капу''.
Но, пожртвовање официра завереника није
било само у речи. Пред сам Балкански рат, неколико
231

официра завереника (Апис, Пилац, Вемић и Бошко

Симић) преобучени у арнаутска одела пређу у Турску
(Маћедонија) и прокрстаре је у циљу рекогносцирања.
Ту Апис задобије тешку болест, заразну тропску
маларију, од које је пао у кревет и део Балканског
рата боловао. Једва је остао жив. Чак је и по налогу
престолонаследника позван специјалиста из Берлина
да га прегледа и лечи.
Балкански ратови и победе српске војске су
популарисали војску, официре и заверенике. То је
изазвало страх, а и завист политичара, нарочито
радикала. Одмах после ратова, борба која је тињала
између завереника Црне руке и радикала, букнула је
свом силином и скоро се претворила у борбу између
војске и владе. Влада радикална, нарочито Стојан
Протић, хтео је и дао све политичке слободе
новоослобођеним крајевима. Можда би боље било да
је у Маћедонији, у прво време бар, био заведен војни
режим, док се онај свет не привикне новоствореној
ситуацији, па постепено дати му уставне слободе на
које није био навикнут. Па кад се узме у обзир
чиновништво које је било послано у Маћедонију,
нарочито полицијско, које у већини случајева није
разумевало своју деликатну улогу да оном
становништву дâ [да] осети да је заиста ослобођено
[након] 500 година ропства. Напротив, већина од њих
су сматрали службу у новоослобођеним крајевима као
извор за богаћење. Зато су почели немилосрдно да
уцењују и пљачкају онај свет, нарочито Турке. На
такав поступак чиновника жалило се [становништво],
нарочито официрима у које су имали поверења. То
[је] још више појачало мржњу између официра и
232

владе радикала, која је избила у отворен сукоб.

Директан повод сукоба био је стајање у цркви
преставника грађанске власти испред преставника
војне власти. По угледу на Француску и друге
парламентарне земље, Стојан Протић је хтео да дâ
првенство цивилним властима. То је лепо и он је био
у праву, али само је требао бити толико увиђаван и
политичар да то не ради баш после једног
победоносног рата, у коме су се војска и официри
прославили и да пред[по]стави једног младог
политичара, окренутог старим и прослављеним
ђенералима.
Из тога се изроди[о] сукоб, познат под именом
борба о приоритету. Тај сукоб и борба се је тако
заоштрила, да је претила да се претвори у озбиљан
грађански рат. Претило се и с једне стране и са друге
стране. У томе сукобу највише се је истицао Стојан
Протић, накљукан теоријама о старешинству
цивилних власти над војним, нарочито у Француској
републици, где је префект полиције увек био старији
од команданта у дотичном месту. Он је то хтео да
пренесе и код нас. Стојан је или заборавио или није
хтео да зна, да смо ми млада држава која [је] тек 50-60
година била слободна, и за тих 50-60 година видела 4
рата за ослобођење подјармљене браће. Заборавио је
да је највећа заслуга за то ослобођење била српске
војске и њених официра. У то је бар цео народ
веровао, само Стојану Протићу није било јасно. Он је
пошто-пото хтео да баш после победоносних
Балканских ратова постави питање: ко је старији да ли
цивилна или војна власт? И то баш у Маћедонији која,
тек што је ослобођена, и где је ауторитет војске и
233

официра био врло велики, док цивилних власти,

нарочито полицијских, скоро никакав, компромитован
разним корупционашким и уцењивачким пословима.
Треба се сетити само куповине имања од стране попа
Мирнића и других радикалних првака, и многих
других послова.
Борба се била захуктала, сваки час је претила
опасност од отвореног сукоба. На положају министра
војног био је ђенерал Божановић, завереник али
недорастао за тај положај. Радикали, нерасположени
према завереницима црнорукцима, па и према
Божановићу, правили су му разне сметње не
одобравајући му тражене кредите. Завереници су,
нарочито Апис и Пилац, Апис као шеф обавештајног
отсека, Пилац као начелник ђенералштабог оделења,
тражили нове кредите за снабдевање војске, јер су
осећали скори сукоб између нас и Аустро-Угарске.
Услед неизлажења у сусрет, министар војни
Божановић поднесе оставку и она му се уважи. Сад је
настала борба ко ће постати министар војни. Апис и
другови из Црне руке, хтели су да министарство војно
узме или који завереник или осведочени пријатељ
завереника. Радикали, пак, хтели су да доведу свог
човека или бар неког ко није пријатељски расположен
према завереницима. У току тражења кандидата за
министра војног, Апис и Пилац пошаљу Драгог
Стојановића, артиљеријског потпуковника (питати га
тачно) I ађутанту ђенералу Штурму, да овај каже
краљу Петру да [ли] министар војни треба да буде из
редова завереника или њихових пријатеља. То је била
једна врста претње, али по моме мишљењу неумесна
и нетактична. Они нису били довољно психолози да
234

процене, да ли ће такав корак и успети као што није

успео, јер је за министра војног дошао пуковник
Душан Стефановић, који није марио заверенике (као
министар војни и као војник никакав, једина му је
особина било лепо калиграфско писање). То је био
пробни корак, и сада су радикали осетили да је утицај
завереника у Двору ослабио. Ја сам тада био ађутант у
Двору и посматрао ту борбу. Једнога дана звао сам
Аписа и Пилца код Коларца, где сам им пребацио
зашто су се правили смешни. Кад су слали поруке и
претили, те претње су требале да имају и санкцију, а
овако претње се изјаловиле и на положај министра
војног дошао је онај који је наш противник, ако не
отворен оно подмукао. Они су признавали своју
грешку али шта су могли да раде.
Сукоб се сада још више заоштри[о]. Стојан
Протић [је] одреди[о] једну анкетну комисију која ће
прегледати рачуне и рад одбора Официрске задруге и
њеног управника Чеде Јовановића. Чеда Јовановић је
био управник Официрске задруге и лични пријатељ
Аписов. Он је из касе Официрске задруге помагао
''Пијемонт'' и уопште Црну руку, материјално, тј.
давао им је новац за организацију заграничне
пропаганде нарочито у Босни и Херцеговини.
Наравно да је то било поверљиво и Стојан Протић
[је], баш те неправилне радње у Официрској задрузи,
искористи[о] да нашкоди Црној руци и да је растури.
Он је пустио у јавност вести о незаконитом трошењу
новца Официрске задруге. То је направило велику
узбуну у официрском кору. Највише је нападан
управник Официрске задруге. Вероватно да је Чеда
Јовановић, као управник задруге, користећи се
235

пријатељством Аписовим и чинећи услуге Црној руци

за националне потребе, штогод узео и за себе или
давао и другима, јер он је познат као човек широке
руке. Апис стане отворено на страну управника
задруге и тиме навуче на себе сумњу да хоће да
заштити неправилан рад управника задруге.
У тој борби Апис је почео да помишља на
смењивање радикала са власти, па пошто није могао
легалним путем, он је почео да спрема насилно
смењивање радикала. Зато напише нека писма својим
друговима у Скопљу, Душану Глишићу, Плазини и
Милутину Лазаревићу, да крену трупе из Скопља за
Београд. Срећа те га ови нису послушали. Тај
поступак Аписов био је недовољно промишљен.
Кретање трупа из Скопља на Београд било је лудо,
ако је штогод хтео, требао је то да ради са трупама
београдског гарнизона. Када му је тај план пропао, он
се удружи[о] са опозицијом и у борби противу
радикала. Борба опозиције и владе радикала била је
тако јака да Скупштина није могла радити. Морало се
прибећи распуштању Скупштине и наредити нови
избори. Настало је питање ко да врши изборе.
Опозиција (Самостални радикали као највећа
опозициона странка у Скупштини, после радикала) је
тражили да они врше изборе, што је било донекле
оправдано. Радикали су апеловали на то што су они
бројно најјачи, да они врше изборе. И када се је
веровало да ће краљ поверити изборе опозицији, он
[је] поверава опет радикалима, што је међу
опозицијом и у народу направило врло тежак утисак.
Веровало се да се краљ, односно династија, везала са
радикалима и да их је немогуће одвојити. Но, и поред
236

тога, и опозиција и влада се упусте у најжешћу

изборну борбу. Ко зна како би се борба око избора
завршила, можда каквим отвореним сукобом
опозиције подпомаганим од стране Црне руке и владе,
да није судбина другачије хтела. У највећој изборној
борби дешава се атентат, убиство Аустро-Угарског
престолонаследника Франца Фердинанда који је у
пратњи своје жене пошао у Босну на маневре.

Сарајевски атентат

Вест о атентату и убиству Франца Фердинанда,

пала је као бомба, како код нас тако и у целој Европи,
па и у целом свету. Европска, а нарочито
аустроугарска и немачка штампа, одмах су окривиле
Србију, њену владу и Народну одбрану за Сарајевски
атентат. Ја сам се тада [за]десио у Врањској бањи, где
сам као ађутант Крaља Петра, који је био на лечењу у
бањи, придодат њему на службу. Са крaљем Петром,
сем мене, био је [и] први ађутант ђенерал Јуришић
Штурм. Вест о атентату деловала је на краља Петра
страховито депримирајуће. Одмах по добијеној вести,
краљ Петар позва ђенерала Јуришића и мене у своју
собу и управи на нас овакво питање: ''Шта мислите
ви, какве ће последице имати атентат у Сарајеву''.
Ђенерал Јуришић није придавао тако велику важност
атентату и одговори да неће бити никаквих великих
последица. Тада се краљ Петар обрати мени са истим
питањем. Ја му одговорих: ''Величанство, ја мислим
да је рат између нас и Аустро-Угарске неминован.
Аустро-Угарска ће сигурно окривити Србију за
атентат''. Краљ ми даде за право, слажући се са мојим
237

мишљењем, иако ја још ништа нисам знао, ни ко је,

ни како је извршен атентат, сем тога да је Србин,
Босанац. Сутра дан по атентату, 16. јуна по старом,
дошао је потпуковник Алекса Марјановић, такође
ађутанат крaља Петра, да ме замени и ја одем у
Београд на дужност начелника штаба коњичке
дивизије, коју сам вршио поред редовне дужности
ађутанта крaља Петра. Чим сам дошао у Београд,
нађем Аписа и питам га шта је уствари. Он ми рече:
''Хајде са мном у дивизију Дунавску у Крунску улицу,
(где је сада касарна дворске жандармерије) тамо је
Шиља Танкосић притворен, па ћемо разговарати''. Кад
смо ушли код Танкосића, Апис ће рећи: ''Бре Шиљо,
видиш ли ти да ова луда Русија хоће да ратује''. То је
Апис рекао смејући се и као у шали. Одмах сам
закључио из тога да су ту умешани Аписови прсти.
Код Танкосића смо остали десетак минута, па онда
изађосмо. Ја му успут рекох: ''Јели Драгутине, шта сте
то урадили ако бога знате, зар је нама сада до рата кад
смо тек пре 6 месеци завршили Балкански рат,
уморни [и] неспремни чиме да ратујемо против
Аустро-Угарске. Како си смео да радиш то без
споразума са владом? Само влада која води спољну
политику могла је знати када наступи моменат за
такву акцију, међутим, ја сумњам да је влада сада
била расположена за такву акцију. Аустро-Угарска је
једва дочекала тако што год да може да нас нападне и
прегази, јер не може да преболи наш успех у
Балканским ратовима, чије су последице буђење
свести код Југословена под Аустро-Угарском.
Требало је причекати бар 2-3 године да се одморимо и
спремимо па онда предузимати такве ствари''. На све
238

то Апис ми је саопштио следеће: ''Ја сам се бојао да

нас Аустријанци приликом маневра у Босни не
нападну и прегазе. Као што знаш, наше су трупе у
Маћедонији и они би са два корпуса могли комотно
да нас прегазе. Када су се ови младићи јавили,
односно када ми је Малобабић јавио, да има људи
који би убили Франца Фердинанда, ја сам мислио
нека покушају они сигурно неће успети, али ће га бар
уплашити. И он ће сигурно овако резоновати, кад
Срби пуцају на мене у Босни, шта ли би тек радили
кад би прешао у Србију, али ето, видиш, преварио сам
се, они га богами убише''. Питао сам га који је то
Малобабић и шта му је он доставио. Одговор његов
био је овакав: То је мој повереник, односно
ђенералштаба. (Апис је био шеф обавештајног одсека
у главном ђенералштабу). Он је аустроугарски
поданик, оптуживан је у Фридјунговом процесу,
афери, и по препоруци наших тамошњих
националних раденика, Срђана Будисављевића и
осталих, узели смо га за нашег повереника. Он је
једног дана дошао и известио ме да се у официрским
круговима аустроугарске војске говори како се
Аустро-Угарска спрема да нападне Србију приликом
маневара у Босни. Пре тога смо имали обавештења из
руског посланства. Руски војни изасланик, пуковник
Артамонов и руски посланик непрестано су нас
храбрили и говорили још много пре атентата [да]
треба Аустро-Угарску минирати са свију страна, што
више али причекати са ратом док се Русија не спреми
1916. године. Да је, по њиховим обавештењима, њима
на састанку између Виљема II и Франца Фердинанда у
Конопишту, говорено о томе да се Србија нападне.
239

''Па добро'', рекох му ја, ''јеси ли ти известио кога о

томе''. ''Известио сам'', вели, ''Путника и питао га је ли
Пашић обавештен о томе? Путник ми је одговорио да
је он то Пашићу јавио али да он не верује, и по
српском обичају избацио погрдне речи на рачун
Пашића, који је нашао за потребно да у оваквим
временима иде у изборну агитацију. Даље нисам више
ништа разговарао са војводом Путником, већ сам
питао Малобабића шта он мисли да би требало
радити, да се спречи упад из Босне''. Малобабић је
одговорио: ''Ништа друго него да се Франац
Фердинанд убије''. Приметио сам му: ''Како да га
убије[те]?'' Он ми је одговорио: ''Имам ја неке
младиће који су готови да то изврше''. ''Добро'', рече
му Апис, ''доведи их да их видим''. И он их је довео, а
Апис [је] нареди[о] Танкосићу да их извежба у гађању
код Смутековца, где је сада Ортопедски завод, у оној
рупи. Пошто их је Танкосић довољно извежбао, Апис
[је] нареди[о] да се пребаце преко границе и о томе
обавести[о] наше граничне официре, потпуковника
Димитрија Павловића и Чеду Поповића. Изгледа да је
Влада сазнала за намеравано пребацивање, па је
издала начелнику округа шабачког, Кости
Туцаковићу, наредбу да то спречи. Али је било
доцкан, јер су младићи већ били пребачени. На сам
Видовдан, 15. јуна, као што је познато, Принцип је
убио Фердинанда и његову жену.
Као што се из досадашњег излагања види,
Апис ако није био организатор убиства Фердинанда и
давалац идеје, он је идеју прихватио и омогућио им,
бар припомогао извршењу. Идеја о атентату је
свакако поникла у главама босанске омладине. Али
240

после Балканских ратова, када је српска војска и

Србија, осветивши Косово и Сливницу, славом
овенчана постала одиста Пијемонт српства и
југословенства, природно је [било] да се ти млади
људи обрате Србији и србијанцима за савет.
Најизразитији представници српства и југословенства
у то време, били су завереници, односно Црна рука, и
сасвим је природно што су ти младићи, идеалисти,
потражили подршке моралне и материјалне, баш код
људи који су припадали тој организацији, која је себи
и била поставила за циљ уједињење свију Срба и
Југословена у једну моћну државу, од Триглава до
Ђевђелије.
Сарајевски атентат је, као што је познато, био
директан повод ултиматуму Србији од стране Аустро-
Угарске и објави рата од стране Аустро-Угарске
Србији, као и варница која је запалила прво Европу а
после Америку и скоро цео свет.
До рата би свакако дошло и без тога, али би он
сигурно избио доцније јер је атмосфера међу два
фронта, Централних сила и Тројног савета или
Тројног споразума, била тако затегнута да се је сваки
час очекивао пламен. Но, о томе је толико писано од
стране најпозванијих, да овде нема смисла шта год
износити.

Како је ултиматум затекао Србију

Србија, тј. њена влада, заморена ратовима,

чинила је све могуће покушаје и кораке да дође до
каквих таквих сношљивијих односа са суседном
Аустро-Угарском монархијом. То су јој саветовале
241

Русија и остале пријатељске силе. Нарочито Русија је

саветовала да се очува мир по сваку цену, бар до 1916.
године, док се она не спреми.
С друге стране, представници руски у
Београду, посланик и војни изасланик, су тајно
потпомагали сваку акцију која је имала за циљ
минирање и слабљење суседне двојне монархије.
Атенат у Сарајеву, као што сам рекао, затиче
Србију заморену и истрошену војнички [и]
материјално за ма какву акцију рата, при том још у
највећој партијској борби и изборној грозници. Борба
је била заподенута између владе, с једне стране и
опозиције и Црне руке, с друге стране. Сарајевски
атентат прекида ту борбу и моментално уједињује све
за заједничку одбрану од спољног непријатеља.
Објава рата од стране Аустро-Угарске,
натерује Србију да одмах позове распуштену
Скупштину на скуп, пошто нови избори нису били
обављени. На мах престаје заоштреност између владе
и опозиционих странака, и образује се коалициона
влада, од радикала и самосталних радикала.
Националисти су остали ван владе, али и они нису
водили онакву огорчену опозицију као раније. По
објави рата влада и скупштина и све установе се селе
у Ниш. Војска се мобилише и концентрише, али без
потребног одела и оружја. Но, и поред те неспреме,
дух је и морал био одличан, јер је војска српска стекла
велико самопоуздање и веру у њену непобедивост у
току Балканских ратова.
За начелника Штаба врховне команде долази
ђенерал Степа Степановић, јер је Путника затекла
објава рата у Глајхенбергу, где је отишао био да се
242

одмори и одакле су га на интервенцију и [нечитка

реч-прим. Б.Д, Ј.И.] цара Фрање Јосифа пустили да се
врати у Србију. (Једна интересантна епизода која
карактерише крaља Петра, како је он и колико
веровао Путнику). Кључ од касе главног
ђенералштаба у којој су били ратни мобилизациони
планови били су, један код крaља Петра а други код
војводе Путника. Пошто Путник није био овде, то су
тражили кључеве од крaља Петра да отвори касу.
Крaљ Петар није хтео да их да, вели: ''Мени је
Радомир казао да никоме сем њему не дајем''. Једва је
успела Влада да га убеди да да кључеве.
После неколико дана, у току мобилизације,
Путник се враћа и прима врховну команду, тј. постаје
начелник Штаба врховне команде, а Врховни
командант постаје регент Александар, јер је краљ
Петар предао био њему регенство, зато што је он био
врло слаб и изнемогао. Врховна команда се
формира[ла] скоро од истих људи, као што је била
формирана при свршетку Балканских ратова, тј. од
завереника и њихових пријатеља, изузимајући
ђенерала Живојина Мишића, који је важио као
противник завереника. Међутим, он је био нарочито
омрзнут од радикала, специјално од Стојана Протића,
по чијем је захтеву и пензионисан, после Балканских
ратова. Апис постаје начелник Обавештајног
одељења. Он је [био] нов, јер је за време Балканских
ратова био болестан. Врховна команда се пресели[ла]
у Крагујевац, влада у Ниш. Београд је био испражњен,
тако рећи остављен самом себи и Дунавској дивизији,
чији је командант био пуковник Миливоје
Анђелковић звани Кајафа, завереник. На његово
243

питање, да ли да брани Београд или да га напусти,

одговорено је и од стране Врховне команде и владе да
се у томе оставља његовој иницијативи. И он на своју
руку предузима одбрану Београда, коју [је] успешно
води[о]. (Да је то урадио ма који официр у којој
европској војсци, сигурно би био произведен у
највиши чин, а он је доживео да га, као пуковника и
команданта дивизије интернирају на Крф, и осумњиче
као велеиздајника).
Рат је отпочео. Иако је изгледало да је свака
борба између Црне руке-завереника и владе престала,
на жалост није било тако. Стојан Протић, познат по
својој осветољубивости и тврдоглавости, није могао
да опрости Апису и друговима борбу коју су водили
против радикала. Продужио је и даље да, потајно,
интригира против Аписа и његових пријатеља. За све
време рата 1914. године, та је подземна борба
радикала и Црне руке трајала.
У тој борби, влада, односно радикали су сада
нашли подршке у регенту. Он, који је био, кад је
наименован за престолонаследника, врло наклоњен
Апису, који је материјално са 30.000 динара помагао
''Пијемонт'', односно организацију Уједињење или
смрт, под утицајем радикала и оних завереника који
су се са Аписом познавали, тј. Пере Живковића и
Јосипа Костића, променио је сасвим мишљење о
Апису. Постао је према њему веома нерасположен.
Том нерсположењу допринело је, поред интрига,
много и популарност Аписова. Ко год је од официра,
како у миру тако сада за време рата, долазио у
Београд или у Врховну команду, тај је ишао код
Аписа на разговор. То није могло да не падне у очи
244

престолонаследнику, и није му се допадало.

Испочетка је то било неосетно, али доцније се је све
више испољавало то нерасположење. Радикалима то
није остало незапажено, и они су то вешто
искористили, нарочито Пашић, Стојан Протић и Љуба
Јовановић Патак. Врховна команда је била
преплављена радикалским шпијунима, који су имали
за задатак да пазе ко код Аписа долази, и да мотре на
његов рад.
Ја сам био у тешком положају. Осећајући
колика је борба против нас од стране радикала с једне
стране, а знајући како су били затворени односи
између Аписа и његових најближих другова, Пере
Живковића и Јосипа Костића, који су били врло добро
са престолонаследником, хтео сам на некакав начин
да бар стишам и ублажим борбу у нашим
завереничким редовима, јер сам осећао од коликих ће
недогледних последица бити та борба, наша
међусобна свађа и борба, и колико њу искоришћавају
наши непријатељи. Стога сам хтео да се користим
[неким] пријатељств[има с] једне и друге стране, и да
их измирим. Донекле сам био успео у томе, али то је
било само привидно стишавање, до прве згодне
прилике. Ту прилику пружио је Солунски процес у
коме се је мржња групе Петра Живковића и Јована
Костића испољила свом силином осветољубља.
Нерасположење радикала се је пренело и на
војводу Путника, [за] кога су сматрали да је велики
пријатељ завереника црнорукаца. Радикали су водили
подземну борбу против целе Врховне команде али
како нису имали смелости да отворено ударе на
војводу Путника, који је био веома популаран у
245

војсци и уживао велики углед међу официрима,

нарочито вишим командантима, тo су они били и
обазриви. Сва се је борба противу војводе Путника у
прво време сводила на оговарање, тј. како је
престарео, оболео, осипљивио и како би га требало
сменити са положаја начелника Штаба врховне
команде и на његово место довести другог. Но, то им
није полазило за руком. Једно стога што је крaљ
Петар имао велико поверење и поштовање према
војводи, а друго што му је тешко било наћи заменика.
По старешинству и ауторитету могао га је заменити
војвода Степа Степановић. Али је на њихову жалост и
он био пријатељ завереника, а не би хтео ни да се
прими те дужности за живота војводе Путника. Други
по реду био је војвода Мишић, но и њега нису трпели
радикали, нарочито Стојан Протић, и трећи ђенерал
Петар Бојовић, који по својим особинама није био
дорастао за овај високи положај. Кад нису могли да
смене Путника и целокупну Врховну команду, они су
се каприцирали да смене Аписа, за кога су сматрали
да има велики утицај на војводу и на целу Врховну
команду. За то су придобили и врховног команданта
регента Александра, чија [се је] анимозност према
Апису већ почела увелико испољавати. Један пример
за то. За време затишја 1914-15. године, штаб коњичке
дивизије био је у Паланци а Штаб врховне команде у
Крагујевцу. Ја одем на тродневно осуство у
Крагујевац. Пре доласка јавим се телефонски
Врховној команди, Апису, и кажем му да ћу доћи у
Крагујевац на 3 дана. Он ме позва да будем гост
његов и осталих другова у Врховној команди. Ја сам
се том позиву одазвао. Кад сам стигао у Крагујевац
246

Апис ме је дочекао и одвео у Врховну команду на

вечеру, а после у нарочито за мене спремљен стан.
Као што сам напред рекао, сва три дана био сам
њихов гост, сем једног ручка када сам био позван од
регента. Ја сам се по дужности јавио њему [Апису-
прим. Б.Д., Ј.И], као начелнику штаба а и ађутанту,
краљевом подпоручнику из Крагујевца у Паланци.
После извесног времена, дошао је мој ујак
Генчић, који је био дописник страних новина при
Врховној команди, у Паланку да ме обиђе, и остао је
код мене 2-3 дана. Том приликом ми је рекао, да ми
регент много замера што сам ја све време осуства у
Крагујевцу провео у друштву Аписа. Ја сам му
одговорио да он поздрави престолонаследника нашег
[а] да мени ни као млађем није нико могао наређивати
с ким ћу ја да се дружим, а камоли сада. Овај пример
мислим да најбоље илуструје тадање расположење
регента према Апису.
Најзад је Апис уклоњен из Врховне команде и
постављен за начелника штаба Ужичке војске, којом
је командовао ђенерал Илија Гојковић. Но, борба
радикала противу Аписа и завереника није се
завршила премештањем Аписа из Врховне команде,
она се је продужила и даље. То је бацало у бригу
многе патриоте и пријатеље земље. Један од тих
пријатеља [био је] Живојин Пајкић, апотекар из
Смедерева, народни посланик, виђени члан радикалне
странке познат као Карађорђевац по традицији. При
том, пријатељ Пашића а и завераника, јер је био један
од малобројних грађана и политичких људи који су
знали за заверу. Једнога дана дође он у Паланку код
мене. После дужег разговора, о политици уопште,
247

којом приликом ми је износио многе ствари које се

дешавају у Скупштини, дао ми је и његове забелешке
у којима је он водио важнија скупштинска решења и
дискусије, које су вођене о спољној политици и рату.
Показао ми је том приликом и извештаје, које су
слали поједини наши посланици, нарочито бедне и
глупе извештаје Павла Маринковића које је слао
влади из Букурешта. Но, прави циљ његове посете
мени, био је да ми изнесе своје мишљење о потреби
једног састанка између Пашића, с једне стране и
Аписа, Пилца и мене, с друге стране. На том би
састанку требало да дође до измирења Пашића,
односно радикала са завереницима, јер Тајсић није
уопште хтео да зна за Црну руку, већ само за
заверенике или како нас је он звао 29-то мајце. На
жалост, и по моме схватању на штету обеју страна а и
целе земље, тај састанак није се обавио из техничких
разлога. Апис је био у Ужицу, Пилац у Младеновцу, а
ја у Паланци. Писмено је било немогуће о томе
општити, а лично је било немогуће то брзо извести.
Остало је за доцније. Доцније је настао напад Аустро-
Немаца и Бугара, под чијим притиском смо се морали
повлачити преко Албаније до Драча и Валоне, одакле
смо се пребацили на Крф.
За време повлачења наше војске кроз
Албанију, без путева, без довољно хране, наступила је
дезорганизација и деморалисање наших трупа.
Почело је предавање војника непријатељу у масама.
Нарочито су се предавали војници оних команда чији
официри нису били на висини своје задаће. У оваквим
тешким приликама, какве у историји нису познате,
било је и официра који су својим војницима говорили:
248

''Шта чекате, што се не предајете'' итд. Под тим

тешким околностима, настало је узајамно оптуживање
и окривљавање. Врховна команда је окривљавала
владу да је она водила рђаво политику, и није успела
да убеди савезнике, па према томе и забранила да се
Бугарска нападне пре него што је она успела да
изврши мобилизацију и концентрацију војске. Влада
је кривила и оптуживала Врховну команду, што није
за време затишја припремала путеве за случај
повлачења преко Албаније.
По моме мишљењу, било је кривице и до
једних и [до] других. Влада је заиста била крива што
није успела да убеди савезнике да се Бугарска спрема
да нас нападне. Али није Влади ни било лако убедити
савезнике, јер извештаји њихових представника у
Софији категорички су тврдили да се Бугарска спрема
против Турске. Колико непознавања ствари, нарочито
перфидност Кобурга. Наравно да [су] савезници,
имајући такве извештаје од својих преставника под
најстрожим претњама, забрањивали нама да учинимо
ма шта што би могло изазвати Бугаре. Бугарска,
односно Фердинанд, би можда пристао да иде против
Турске или да остане неутралан, да му је уступљена
Маћедонија, па и тада је [била] мала вероватноћа јер
је он био експонент Немачко-Аустријски на Балкану.
Он је, као такав и послан на Балкан, а сем тога је
веровао у победу Централних сила.
Према оваквом стању ствари, Влада је могла
прећутно да одобри Врховној команди да нападне
Бугарску и да омете њену мобилизацију и
концентрацију. Али кад Влада није хтела то да уради,
Врховна команда а нарочито војвода Путник је, по
249

моме схватању, погрешио што није узео одговорност

на себе и наредио да се Бугарска нападне, кад су већ
наше трупе биле пребачене и спремне за источни
фронт. Војвода Путник је требао да буде у овој
прилици исто онако велики као и оне ноћи 1913.
године, када су нас Бугари мучки напали и кад је
уместо да нареди повлачење наше војске на последњу
линију, што би било природно, он напротив наредио
контранапад на целом фронту и потукао Бугаре. Тај
подвиг га је обесмртио. Али овога пута није то
учинио. Да смо ми напали Бугаре, пре њихове
извршене мобилизације и умарширали у Софију,
вероватно да би у Бугарској изазвали револуцију и
власт би преузела опозиција, тј. земљоделци са
Стамболијским на челу, који би Бугарску повео
против Централних сила. Но, и да није наступио тај
случај у најгорем би отворили, осигурали, нашој
војсци повлачење долином Вардара ка Солуну, где би
се наслонили на савезнике. Но, да се вратимо на
ствари о којима је овде реч. Приликом повлачења,
нарочито по преласку граница предкумановске
Србије, дисциплина наше војске је била прилично
попустила и предавање војника је настало у масама,
јер су сматрали да је све изгубљено. Врховна команда
је скоро била изгубила везу са потчињеним армијским
командама и Влада са Врховном командом. Изгледало
је да су сви гледали како ће да спасу своје главе. У
таквој ситуацији, појави[ло] се мишљење, код
појединих команданата армија и дивизија, да се
покуша негде на Косову учини покушај, тј. да се дâ
одлучна битка непријатељу. Други пак команданти,
били су противни томе јер су сматрали да је, у том
250

времену и приликама у којима је била, наша војска

неспособна за давање ма каквог јачег отпора, већ да
се треба и даље повлачити.
Најзад, немајући везу са Врховном командом,
команданти армија сазову један Ратни савет, под
председништвом команданта II армије, војводе Степе
Степановића као најстаријег. Присутни су били:
војвода Степа, војвода Мишић Живојин, ђенерал
Михаило Живковић, ђенерал Павле Јуришић Штурм,
пуковник артиљерије Мирко Милосављевић,
ђенералштабни потпуковник Милан Гр.
Миловановић, као начелник штаба II армије и
Милутин Лазаревић, начелник штаба одбране
Београда. Савет је одржан у Пећи. На том савету
водила се дискусија шта да се ради. Војвода Мишић и
пуковник Милосављевић су предлагали да се дâ
одлучна битка. Војвода Степа је био за даље
повлачење и наслон на савезнике. Потпуковник
Миловановић је упитао војводу Мишића: ''[Шта ће
бити] ако се дâ одлучна битка и наша војска буде
потучена'', као што би [се] сигурно [десило], јер је
била дезорганизована, без довољно муниције, много
слабија бројно од непријатеља, који је ишао са две
стране, са севера Немци и Аустријанци, а са истока
Бугари. На то питање је војвода Мишић одговорио:
''Па ако будемо потучени онда бело барјаче па Чичу у
руку''. Чича, то је се подразумевало Фрања Јосиф. На
такав одговор Мишићев, потпуковник Миловановић
Пилац плане и дрекне: ''Шта зар тако, то не сме бити и
ми не дамо већ ћемо и даље да се повлачимо''. Његово
мишљење прихвате и остали, сем Мирка
Милосављевића, који је био уз војводу Мишића.
251

Мишић, видећи јаку опозицију у мишљењу, тргaо се

али је на захтев Миловановића Пилца састављен
записник, који су сви потписали. Но, о томе ће
детаљније писати сами учесници савета. Ја ћу само да
прокоментаришем та два супротна мишљења и
схватања.
Војвода Мишић и Мирко Милосављевић,
противници завереника и од њих створеног стања 29.
маја, предлажу одлучну битку, па ако будемо
потучени бело барјаче и Чичу у руку. А Пилац
завереник и сви остали који су били наклоњени
завереницима, одлучно [су] противни и траже даље
повлачење, наслон на савезнике, верујући у крајњу
њихову победу и повраћај Србије. Нo, намеће ми се
питање зашто баш Мишић и Мирко Милосављевић
предлажу бело барјаче па Чичу у руку у случају
неуспеха? И одговор, па вероватно да су они
помишљали да њима не би баш тако страшно било ни
под Аустријанцима, као противницима стања од 29.
маја, док нама, завереницима, зна се како би било. Но,
како је тако, ја мислим да је срећа и за земљу и за
династију Карађорђевића што нису усвојили предлог
контраша већ завереника, а они који буду читали ово
нека сами цене.
Дакле повлачење наше војске, владе и целе
Скупштине је продужено даље, преко безпутне
Албаније. Са војском је ишло и мноштво избеглица.
То је била права голгота српског народа. Сасвим је
разумљиво и појмљиво што је у тим и таквим
приликама и критика владе и Врховне команде била
врло оштра. Нарочито је нападан Пашић и његова
влада. Сви су [их] критиковали и нападали. Војници,
252

официри, народни посланици, избеглице, грдили су и

претили разрачунавањем са Пашићем и целом владом.
Влада је све то чула и знала, али је ћутала, јер тада
није смела ништа да предузима.
По доласку на обале Јадранског мора,
очекивало се је да ће нас савезници прихватити,
снабдети храном, оделом и осталим потребама, па да
се ту одморимо, реорганизујемо и припремимо за
борбу, заједно са савезницима. Но, кад смо стигли на
обале мора и кад смо видели да савезници нису тако
рећи ништа припремили, тек је онда настало очајање,
грдње и претње. Нарочито када се је влада укрцала у
лађу и такорећи побегла на Крф. Наравно она је
отишла да оданде дејствује на савезнике, да се српска
војска што пре прихвати. Изгледа да савезници нису
схватили одмах очајно стање српске војске, и тек на
интервенцију руског цара, када су савезници послали
свога изасланика француског ђенерала Мондезира са
читавом мисијом, који је француске и остале
савезнике обавестио о правом стању, решено је да се
остаци српске војске пребаце лађама али где?
Савезници су у почетку предлагали Африку, али на
захтев наше владе да [се] буде ближе Солуну и
Балкану, решено је да се пребаци на Крф, острво које
су савезници морали прво да окупирају, јер је оно као
грчко острво било у рукама њиховим. А Грци, као
што је познато, иако наши савезници по уговору,
остали су не само неутрални, већ и више наклоњени
Централним силама него нама. Узрок томе је био
краљ Константин, зет цара Виљема II.
Колико савезници нису могли да схвате стање
српске војске после преласка Албаније, нека послужи
253

овај пример. По доласку наших трупа на обале

Јадранског мора, коњичка дивизија је била у Каваји.
Командант дивизије добије наређење од Врховне
команде из Скадра, којим ме она одређује да пођем у
сусрет команданту италијанских трупа, који од
Валоне иде ка Драчу. Командант италијанских трупа
био је ђенерал Герини. Имао сам наређење да, где га
сретнем, ставим му се на расположење од стране наше
Врховне команде и да га питам какво наређење он
има и шта мисли да предузме за заштиту наше војске,
која би требала да се под заштитом његових трупа
прикупи, одмори и реорганизује. Ја сам, по добијеном
наређењу, пошао у сусрет ђенералу Геринију са
неколико коњаника, и када сам га срео, на половини
пута између Валоне и Драча, јавио сам му се и питао
га за састав и јачину његових трупа, и за његове
намере. Он ми је одговорио да он има једну бригаду и
да са њоме мисли да заузме положај на линији, тј. на
једном полукругу чији је полупречник од мора био
око 10 километара. На моју примедбу да су његове
трупе слабе и да је дубина тога простора, који он
мисли да осигура за прикупљање српске војске
сувише мала, он ми је одговорио да он мисли да уз
припомоћ српске војске предузме одбрану од
евентуалног непријатељског напада. Када сам му ја
приметио да је српска војска измучена глађу, зимом,
без оружја и муниције, неспособна за давање ма
каквог отпора, он је слегао раменима и није знао шта
да ми каже. О томе сам поднео извештај Врховној
команди.
После овога ја сам се вратио у штаб коњичке
дивизије у Кавају, одакле је она по наређењу Врховне
254

команде прешла у Драч. По доласку коњичке дивизије

у Драч, будем одређен од стране Врховне команде за
члана комисије за укрцавање наших трупа. Комисија
је била састављена из једног француског, једног
енглеског, једног италијанског официра и 3 српска
потпуковника, инжињер Петар Прокић који је одмах
издејствовао да га смене, ја и резервни поручник
Гарашанин. Доцније будем одређен на место
Прокића, потпоручник инжињер Зечевић и још један
резервни официр инжињер поручник Анта Радојевић,
доцније народни посланик и министар саобраћаја.
Како сам ја знао француски, то сам и отишао са
страним официрима, нарочито са француским
официром пуковником Коларусом, који је био врло
симпатичан и волео Србе.
На укрцавању трупа у Драчу, провео сам више
од месец дана. Укрцали смо у Драчу, које трупа, које
избеглица, више од 80.000 људи. Трупе за Крф а
избеглице за Француску, Италију итд.
Укрцали су нас редом, француска, енглеска и
италијанска морнарица. За све време укрцавања, једна
аустријска ескадрила од 5 аероплана, долазила је
изнад Драча и бомбардовала из ваздуха наше трупе.
Приличан број војника и неколико официра су
погинули. Цела комисија је стајала за време тог
бомбардовања на пристаништу, на месту за
укрцавање. Наши војници, који су се затекли у
чамцима приликом бомбардовања су мирно стајали.
Морнари, пак, који су укрцавали трупе, тј. који су од
моста на пристаништу до лађа које су биле даље на
пучини превозили трупе, били су редом: једног дана
француски, другог енглески а трећег италијански.
255

Приликом доласка аероплана бомбардера, француски

и енглески морнари су јуначки остајали у
пристаништу, на својим малим реморкерима, али
италијански прсну по мору, да смо их једва могли
скупити да почну укрцавање, пошто оду аероплани.
Ми пак, официри који смо били у комисији, морали
смо стојати ту на мосту скоро увек, јер нисмо имали
где да се склонимо. Какви су били маринци у погледу
куражи, такви су им били и сувоземни војници. На
самом пристаништу било је истоварено брашно за
њихове трупе. Брашно је чувао стражар војник.
Једаред, кад су аустријски аероплани наишли и
почели да бацају бомбе, стражар побегне са
стражарског места, а наши војници им покраду
брашно. Италијанска команда се жалила на тај случај
енглеском официру, који је био главни интендант у
Драчу, али он се искидао од смеха и одговорио им да
њихов стражар није смео да напусти стражарско
место.
А опште је познато да су аероплани аустријски
наилазили неколико пута, баш за време ручка.
Италијански војници оставе ручак и побегну даље из
бивака. Наши пак војници, који су биваковали у
близини, оду у њихов бивак и поједу им ручак. (Ето
такви су били италијански војници који су били
послани да буду заштита нашим гладним,
изнемоглим, босим и голим трупама).
Најзад су, у току 2 месеца и више, пребачене
све наше трупе на Крф. На Крфу су нас савезници,
нарочито француски, прихватили. Ту су се наше трупе
одмориле, обукле, нахраниле. На Крфу је извршена
реорганизација наше војске, тј. онолико колико је
256

остало у животу, јер је велики број војника и стоке

поцркао, које за време повлачења кроз Албанију, које
у почетку доласка на Крф. По извршеној
реорганизацији, све су наше трупе превезене у Солун,
где су са савезницима заједно образовале Солунски
фронт.
Да се вратимо на главну ствар, од које смо се
мало удаљили за моменат, ради потпуности.
Односи између радикала и завереника не само
да се нису стишали, већ су се још више заоштрили.
Као што сам раније напоменуо, катастрофа Србије је
изазвала ужасну критику, нападе [и] претње влади од
стране војске и официра. Критиковали су и нападали
сви, па и завереници. Неки од завереника, црнорукаца
су претили како ће приликом повратка у земљу
направити капије и пустити само оне које они буду
хтели. Влада је то преко својих шпијуна, којих је било
у свима редовима, јер их је било лако набавити у
оваквим приликама, за новац којим је Влада обилно
располагала, знала све што се у официрским
круговима, а нарочито у завереничким,
црнорукачким, говори. Како је била свесна својих
грешака, као и тога да, ако ико буде потражио рачуна
њеном раду то ће бити официри завереници који
једини могу своје претње да приведу у дело, то се она
старала свим силама да се ослободи тих људи и
страха од њих. То није био лак посао, требало је
пронаћи некакав разлог да се ти официри оптуже. Но,
да би се у томе успело, требало је прво променити
Врховну команду, која је била сва у рукама
завереника или њима оданим пријатељима. Прво се је
почело са тиме. О томе се није много знало, али Апис
257

је био сазнао и једног дана ме нађе и рече ми: ''Слушај

Анто, влада ће да смени целу Врховну команду,
спремљен је и указ, али мислим да још није потписан.
Него, молим те, иди ти код престолонаследника, јер
ће тебе примити као краљевог ађутанта а мене можда
не би, и питај га шта је то''. Ја се одмах јавим
престолонаследнику и он ме прими. Чим сам ушао он
ће пре свега упитати: ''Видесте ли шта сам ја урадио'',
јамачно у нади да ћу му ја дати за право. Упитах га:
''Шта, Височанство'', [а он одговори], ''Сменио сам
Врховну команду''. На то сам га ја упитао:
''Височанство, да ли сте кога питали кад сте то
урадили''. ''А зашто'', упитаће ме он. ''Па'', велим, ''зато
што смењивање целе Врховне команде, овако
одједаред, после ове наше катастрофе, значи да је за
њу крива она, а Ви заборављате да сте врховни
командант''. На то ми је он одговорио: ''Па шта сам
знао да радим''. Рекох му: ''Ви Височанство знате да је
Влада, на захтев савезника, забранила Врховној
команди најстрожије да и један метак сме да испали
на бугарској граници. Па када је то тако, онда је
кривица више до владе, односно до савезника, што
смо морали да се повлачимо преко Албанских кршева
где смо изгубили толико људства и стоке, и уништили
сву артиљерију и возове. Ако је требало кога сменити,
пре је требало сменити владу него Врховну команду''.
Престолонаследник ми је на то одговорио да Пашића
нема ко да замени. ''А шта би било да Пашић умре?
Али нека буде тако тј. да је незгодно мењати владу,
исто тако да није било згодно мењати ни Врховну
команду''. ''Али Путник је болестан'', вели он. ''Јесте'',
одговорих му ја, ''он је болестан још пре ратова 1912.
258

године и све досадашње ратове, од 1912. до сада,

издржао је као болестан. Најзад, ако је болестан тако
да не може више отправљати дужност начелника
штаба Врховне команде требали сте да га позовете и
да му кажете да треба да иде на одмор и да се лечи,
заблагодаривши му на досадањем раду, па ако му
буде боље да ћете га поново вратити, а не овако да он
сазна од Антонија Митровића, приликом издавања
плате и додатка, да није више начелник штаба
Врховне команде. Тако се не ради, Височанство, са
човеком заслужним као што је војвода Путник.
Најзад, ако сте њега сменили због болести нисте
требали да смените остале из Врховне команде''.
Одговорио ми је да је то урадио зато што је ђенерал
Петар Бојовић, који је наименован за начелника
Штаба врховне команде (прескочив[ши] војводе
Степу и Мишића) сујеверан. За време Кумановске
битке био му је помоћник Петар Пешић, па му је био
срећан, зато га је тражио и сада за помоћника. Ја сам
се на то мало насмејао и приметио, да је за време
Кумановске битке Петар Пешић био само на служби у
штабу Прве армије а Никола Стефановић је био
Бојовићев помоћник. Био му је, очигледно, непријатан
такав наш разговор, па је одједаред скренуо разговор
на друго питање. Питао ме је да ли ја желим да и даље
останем начелник штаба коњичке дивизије?
Одговорио сам му да би: ''Јер Ви се, Височанство,
сећате да сте ми после Балканских ратова једном
приликом, за време мога дежурства у Двору, рекли
како коњичка дивизија није бог зна шта урадила,
нарочито у Кумановској битци, додајући да није ни
чудо јер нису умели да је употребе како ваља. Сложио
259

сам се са Вашим Височанством и рекао Вам да

коњици треба дати више слободе и еластичности па
да се постигне добар резултат. У овом пак рату,
мислим да је учинила приличне услуге нашој војсци,
нарочито у Мачви, пред и за време Церске битке, па
онда за време повлачења, пред Рудничку или
Колубарску битку итд''. ''Тако је'', вели он. ''Па
Височанство, када је тако, ја ласкам себи да има и
моје мале заслуге за такав рад коњичке дивизије, као
њеног начелника штаба''. ''Разуме се'', вели он, [на шта
ја узвратих], ''Онда ме оставите и даље јер би ја желео
да до краја рата пропратим рад коњичке дивизије''.
''Добро'', одговори ми престолонаследник. Тиме се је
завршио наш разговор. Пре него што сам хтео да
пођем, он ми из једне кутије извади један орден,
Свету Ану са мачевима, и даде ми. ''Ево'', вели, ''то је
за ваш успешан рад''. По изласку нађем Аписа, који ме
је чекао на Еспланди, и испричам му наш разговор
рекавши му да је свршено са Врховном командом.
После овога нашег разговора ја одем у Говино,
јер сам и даље остао члан комисије за искрцавање,
односно сада за укрцавање наших трупа са Крфа за
Солун. Сада је настала реорганизација наше војске, тј.
остатка, јер је велики број помро до доласка на Крф.
А на самом Крфу, у прво време када смо дошли,
изгладнела и изнурена маса војника је поумирала.
Преко 100 је умирало дневно и бацано у море, а шта је
[још] посахрањивано на острву Виду и по осталим
логорима! (Све сам ја то гледао док сам био у Говину,
те страхоте).
За време бављења наше војске на Крфу и њене
реорганизације, развијена је била страховита
260

шпијунажа, како у војсци тако и међу грађанима који

су били на Крфу. Против завереника, односно Црне
руке су вођене нарочите интриге.
Радикали, осећајући се кривим за катастрофу
Србије, бојали су се да им се не потражи рачун за то.
Официри, нарочито завереници, нису се много
устручавали већ су јавно нападали радикале и
претили. То су радикали знали преко својих жбира и
шпијуна. Гледали су на све могуће начине да ту
опасност, која им је претила од официра, нарочито
завереника, отклоне благовремено. Најопаснији
противници радикала били су Апис и његови другови.
Зато су они сву своју пажњу сасредили на Аписа.
Пратили су свако његово кретање, сваки састанак,
нарочито састанке у хотелу Сен Жорж на Крфу.
Они су знали за нерасположење
престолонаследника према Апису, па су сваку
прилику искоришћавали да то нерасположење
потенцирају. Аписови најбољи другови су им ишли на
руку у томе, јер су јавно претили. Атмосфера на Крфу
је била страшно загушљива. Како радикали тако и
неки од официра, који су се претварали Аписовим
пријатељима, познавајући нетрпељивст
престолонаследника према Апису и његову љубомору
на Аписову популарност, употребили су то да код
престолонаследника појачају мржњу на Аписа. Они се
нису устручавали ни од најбаналнијих интрига. На
пример, један од другова Аписових, који се је
претварао као велики пријатељ његов, био је омиљен
код престолонаследника прављењем масних вицева.
То је био коњички официр Селим Остојић. Био је
ордонанс официр у Двору и градоначелник града
261

Суботице, [а] умрeо [je] као бригадни ђенерал у

пензији. [Он] је нарочито вешто интригирио. На
пример, кад престолонаследник прича шта је радио и
шта мисли да ради, нарочито у војсци, Селим је
иронично добацивао: ''Ако то одобри његово
величанство Апис''. Може се мислити како је то
дејствовало на младог и амбициозног
престолонаследника.
Вероватно да је и Апис, по који пут, био
претерано раздражљив у разговорима са
престолонаследником, тврде неки. Мада ја не верујем
да је рекао престолонаследнику, да ако неће да ради
како му он препоручује, неће бити краљ Србије јер ће
он наћи пута и начине да га уклони.
Све те ствари су радикали вешто
искоришћавали да Аписа уклоне и онемогуће му
опстанак у војсци.
Пријатељи Аписови, који су га волели и који
су ценили његов патриотизам и његове способности,
осетив[ши] то нерасположење престолонаследника
према њему, покушавали су да то ублаже и да Аписа
поново приближе престолонаследнику и измире их.
Они су сматрали да је династији, па и Србији,
потребан Апис и његова сарадња са
престолонаследником, но сви њихови покушаји
остали су узалудни. Јаз између те две личности био је
дубок и непремостив.
За све време реорганизације наше војске, ја сам
био у Говину. Долазио сам с времена на време на Крф
и ту се виђао са Аписом и осталим друговима,
завереницима. Наши разговори су увек вођени о томе
како треба свим силама прионути да заједно са
262

савезницима што пре победимо непријатеља и да се

вратимо у Србију. Говорили смо често и о приликама
политичким, о поступцима владиним, критиковали
поједине поступке, нарочито расипање новца. Влада
је пријавила савезницима да је бројно стање српске
[војске], уколико се сећам 200.000-300.000. Међутим,
једва ако је било 100-150.000 људи. Новац од
савезника је узимала за 300.000 па је тај новац
трошила. Истина, влада је слала помоћ нашим
људима који су остали у Србији, али и то се је давало
пристрасно, партизански. Француска је сазнала да је
њој јављено неверно бројно стање, и о томе је била и
интерпелација у француском парламенту, али је
француска влада то заташкала под изговором да не
треба претресати прљав веш савезника њихових.
Велике суме су трошене и на шпијунажу, затим на
путовања министара између Крфа и Солуна, путовања
гђа министарских између Крфа и Француске итд. А
богами и сама господа министри су, по коју пару
одвајали за себе, јер нису знали како ће се рат
свршити, па да им се нађе. Све те ствари смо ми
претресали често између себе, али ни једном речју
Апис није направио алузију да би требало нешто
предузимати против владе, док смо у туђини. Једном
приликом, после одређивања команданата армија,
одосмо да посетимо ђенерала Дамјана Поповића. Он
је био огорчен што није добио армију, грдио је све
редом. По изласку од Дамјана, Апис ће ми рећи: ''Јеси
га чуо, хтео би да направимо револуцију зато што он
није добио армију, није него! Слушај'', вели, ''Анто,
ништа ми сада не можемо и не треба да радимо до
само то да прегнемо свим силама, да се што пре
263

вратимо у земљу, па ћемо тамо видети''. Ко је

познавао Аписа као ја, тај ће веровати да је он у својој
глави смишљао како ће са радикалима, због свију зала
које су починили на власти, покушати да се разрачуна
по повратку у земљу.
О престолонаследнику смо говорили
критикујући његов поступак са Врховном командом,
нарочито са војводом Путником [и] сем тога његово
везивања са радикалима. Никада и ниједном речју
није направио ма и малу алузију на какво насилно
уклањање престолонаследника, а ја мислим да је
мислио на то да би он обзиром на наше односе и наш
заједнички рад ма шта поменуо мени. Но, ако
предпоставимо, да је хтео да сакрије то од мене, он би
ма коме од завереника макар и мало напоменуо, али
никоме ништа.
Као што сам раније напоменуо, ја сам био у
Говину [и] ту сачекао почетак укрцавања наше
реорганизоване војске за Солун. За време мог
бављења у Говину, хтео сам да што више изгладим
затегнуте односе који су постојали између Аписа и
Пилца с једне стране, и Петра Живковића и Јосифа
Костића с друге стране. Донекле сам успео, нарочито
на измирењу Аписа и Петра Живковића, ту ми је
највише помогао Туцовић. Са Јосифом Костићем је
ишло тешко. На том измирењу сам радио јер сам
предосећао сву опасност од те наше свађе, коју сам
сматрао за фаталну и нисам се преварио. Најзад, када
се свршио распоред официра, видео сам да је Пилац
постао командант бригаде а Јосиф командант пука у
тој бригади. При поласку са Крфа за Солун, нарочито
сам молио Пилца да своје понашање према Јосифу
264

удеси тако да се изгладе раније свађе и он ми је то и

обећао и према обавештењима које сам имао, Пилац
се је заиста понашао другарски према Јосифу. Но,
арнаутска Јосифова природа и осветољубивост, није
могла да пређе преко ранијих увреда и свађе и само је
чекала прилику да се освети.
Укрцавајући поједине наше трупе на
говинском пристаништу, ја сам очекивао и распоред
коњичких официра, па и мој, али он никако не
излазаше. То ме је прилично бунило, јер моји односи
са командантом коњичке дивизије, пуковником
Бранком Јовановићем (који је узгред буди речено био
болестан и врло нервозан), нису били пријатељски.
Aли, с друге стране сам рачунао на обећање
престолонаследниково, приликом нашег последњег
виђења, да ће ме оставити за начелника штаба
коњичке дивизије, као и до сада. Међутим, десило се
је сасвим обрнуто. Распоред коњичког официра није
се никако појављивао. Тек пошто је извршен распоред
свију официра, направљен је и распоред коњичких
oфицира, који је објављен сутрадан (4. марта 1916.
ако се не варам), по одласку престолонаследника за
Француску, где је остао скоро месец дана. На моје
велико изненађење, ја сам остао нераспоређен. Није
ми било право и питао сам се зашто? Петар
Живковић, који је био у врло добрим односима са
престолонаследником, објашњавао ми је да је
командант коњичке дивизије Бранко Јовановић
тражио моју смену са дужности начелника штаба. То
је донекле и разумљиво, јер смо ми у току рата
долазили више пута у сукоб, нарочито због његових
испада према појединим официрима. О томе би
265

најбоље сведочанство могли дати сви коњички

официри који су били у том рату у коњичкој дивизији.
Нарочито они који су били у штабу коњичке дивизије
и који су били очевидци мојих сукоба са командантом
дивизије због неразумних испада према појединцима.
Исто тако сам водио борбу са њим, нарочито за време
борби које је коњичка дивизија имала са
непријатељем у току рата 1915. године. Команадант
дивизије је био нервозан и кад год је требало да се
приближи фронту, борбеној линији, кукао је како га
водим да погине. Његово стање ће најбоље
илустровати 2-3 примера. За време нашег фаталног
прелаза у Срем, коњичка дивизија је наступала у
циљу извиђања испред наших трупа које су прешле у
Срем. У циљу извиђања био је послат ескадрон под
командом капетана Војислава Тодоровића. По
извршеном задатку ескадрон се враћао. На даљини од
2-3 километра, приметили смо тај ескадрон.
Командант дивизије је имао под командом бригаду и
једну батерију, јер је једна бригада била напред.
Угледав[ши] тај ескадрон тврдио је да је то
непријатељски ескадрон. Ја, пак, сам тврдио да је
наш. Ескадрон је продужавао кретање ка нама. Он се
је толико уплашио тог ескадрона, да је на опште
изненађење свију официра наредио бригади и
батерији да се повуче иза канала. Мене је то наљутило
[и] да би му доказао да је оно наш ескадрон потерам
мога коња у галопу и сам одем у сусрет ескадрону. То
је изазвало општи смех свију, наравно на рачун
команданта. (Петар Живковић је био помоћник
начелника штаба коњичке дивизије и био је сведок те
епизоде). При повратку из Срема дошли смо у Мачву.
266

На Сави су се водиле борбе. Штаб коњичке дивизије

је био позади, мислим у Богатићу. Били смо везани
телефоном са штабом армије. Командант II армије,
ђенерал Степановић, наредио је мени телефоном, јер
је командант лежао у кревету, да командант или ја
одемо на Саву [и] видим шта се тамо догађа. Ја сам то
наређење командaнта армије саопштио команданту
дивизије, [али] он није хтео да оде. Предложио сам му
да одем ја, [а] он је почео да виче нервозно како га
остављам самог. Одем на телефон и саопштим
команданту армије, односно том приликом његовом
помоћнику начелника штаба, потпуковнику Милану
Гр. Миловановићу који се јавио на телефон. Он ме је
разумео добро, јер је познавао Бранка (били су
рођаци). Известио је команданта армије и овај нареди
да пошаљем кога официра из штаба. Послао сам
потпуковника Петра Живковића, помоћника
начелника штаба коњичке дивизије. И трећи случај
интересантан, [десио се] за време нашег повлачења ка
Космају. Коњичка дивизија је била на десном крилу II
армије и добила [је] задатак да заузме Конатичку
косу. Десно од нас био је Обреновачки одред, а лево
Шумадијска дивизија. На тој линији смо остали око
15 дана (цела II армија). Борбе су вођене огорчено око
Конатичке косе, јер је она бранила правац преко
Мемака ка Београду. Коњичка дивизија [је] постепено
појачавана пешадијом, [а] Аустријанци су по све
дневно нападали на наше положаје. Штаб коњичке
дивизије био је позади (10 км.) у селу. Једне ноћи
мени се, према извештајима које сам добијао и општој
ситуацији, чинило да су наше трупе попустиле. Хтео
сам рано ујутру, око 5 сати, да пођем на фронт да
267

видим шта се дешава. Командант дивизије Бранко

није ме пуштао. Но, ја не слушајући њега појашем
коња и пођем само са једним ордонансом. Уз пут
сретнем једног сељака, у чијој смо кући дан раније
били (из села Конатице), тера неколико свиња. Питам
га шта је, куда је пошао. Одговори ми: ''Господине
потпуковниче наши одступају, Конатичка коса је пала
не идите тамо''. Ја потерам коња и заиста наиђем како
је батаљон под командом мајора Ђорђа Пеливановића
попустио и повлачи се. Наредим да се појача и да
поново заузме положај што је и урађено.
Око 8 сати, дође код мене потпуковник
Радоичић Сотир, који је био на служби у штабу
коњичке дивизије. Причао ми је да је пошао и
командант дивизије, пошто је прво викао [и] праскао
што сам ја отишао. На путу ка мени нека
непријатeљска граната зазуја и падне подалеко од
њих. Кад је то видео наш командант, он се врати са
целим штабом велећи: ''Куда ме овај Анта није
наводио да погинем''. Сада пошаље мени Сотира да
види шта радим. Ја га задржим и напишем извештај о
томе, шта је било на положају и како је положај
повраћен и по Сотиру га пошаљем команданту, а ја
останем и даље до увече на положају. Сотир ми је
рекао да је он стигао са извештајем, у моменту кад је
командант написао извештај команди армије и већ га
предао ордонансу да га носи. Чим је видео мене
зауставио је, прочитао овај извештај, његов поцепао а
твој послао. (Доцније приликом оцењивања ставио ми
је у оцену, предлажући ме за чин и за одликовање
Карађорђевом звездом са мачевима трећи ред: ''Ако
ико од коњичке дивизије заслужује одликовање и
268

унапређење, то је начелник штаба потпуковник

Антић''). Али његово нерасположење према мени није
се много изменило и он је чекао згодну прилику да ме
смени. Та му се прилика дала приликом
реорганизације наше војске на Крфу, јер сам ја већ
био одкомандован из коњичке дивизије за члана
комисије за укрцавањае трупа за Крф и са Крфа за
Солун. Но, да је престолонаследник изјавио да ја
останем и даље начелник штаба коњичке дивизије
тако би и било, утолико пре што је Бранко убрзо
смењен са дужности команданта коњичке дивизије.
Али он то није урадио, зато што је имао друге
комбинације са мном, што ће се видети из даљег
излагања.
Када је Апис прочитао распоред коњичких
официра и видео да мене нема, дошао је код мене и
питао ме шта то треба значити? Рекао сам му да не
знам, и поновим му шта ми је престолонаследник
говорио на последњем виђењу. Није му било право и
учини ми ово питање: ''Је ли Анто, ја ћу бити
начелник штаба III армије јер је Никола Стефановић
болестан, би ли ти дошао за помоћника код мене''.
Рекох му да би. ''Добро'', одговори[о] ми [је] он, ''ја ћу
рећи ђенералу Штурму, команданту III армије да те
тражи''. И заиста, ђенерал Штурм учини такав предлог
врховном команданту. Но, тај његов предлог није
Врховна команда усвојила, и ја останем нераспоређен
све до повратка престолонаследника из Француске на
Крф.

III
269

Престолонаследник Александар се вратио из

Француске крајем марта или почетком априла. Одмах
по његовом повратку на Крф, добијем позив од
дежурног ађутанта да, по налогу Његовог
Височанства престолонаследника, дођем одмах у
Двор и јавим се краљевском Височанству. Чим сам
добио позив, отишао сам у Двор и јавио се дежурном
официру, који ме је пријавио престолонаследнику, и
будем одмах примљен. По уласку у кабинет, где ме је
чекао престолонаследник, упути ми питање: ''Где сте
Ви, зашто се не јављате, ви знате да сте ађутант
краљев''. Одговорио сам: ''Знам Височанство, али и Ви
то знате па сте ме ипак оставили међу
нераспоређеним официрима на Крфу, иако сте ми
обећали да ћете ме оставити за начелника штаба
коњичке дивизије''. На такав мој одговор,
престолонаследник је реагирао речима: ''Није истина
да ћете остати међу нераспоређеним официрима. Ја
сам Вас назначио за војног изасланика у Атину
(Грчку)''. Одговорио сам му одмах да ја нисам за тај
положај, већ да волим да командујем и молио сам га
да ме врати на фронт, а у Атину да пошаље пуковника
Војина Чолак Антића, ''који ме је молио да Вас
Височанство умолим, да га одредите на тај положај.
Он то воли а ја не волим''. На то ми је
престолонаследник одговорио, љутито: ''Како Чолак
Антић, Ви морате да идете тамо. Балугџић је сад овде,
ја сам разговарао са њим и заједно ћете поћи,
спремите се одмах''. ''Разумем Височанство'', рекох
му, ''ви сте врховни командант и кад наређујете ја
морам да извршим, али ја тај положај не волим''. [На
то ми је он узвратио:] ''Ви ћете имати тамо важан
270

задатак да видите хоће ли Грчка ући у рат са нама?

Рећи ћете краљу Константину да је последњи моменат
да уђе у акцију са нама, после ће бити доцкан.
Ђенерал Милош Васић, који је био послат у
специјалну мисију, известио нас је да је Константин
готов да уђе у акцију. Видите Ви, јер Балугџић мисли
обрнуто''. Наједаред, после овог разговора, пређе на
сасвим другу ствар, која није имала везе са досадањим
предметом разговора и рећи ће ми: ''А шта ћете Ви
код Аписа''. ''Како код Аписа'' одговорих ја. ''Па ви сте
тражили да одете у штаб III армије'', [рече ми он].
''Нисам ја тражио Височанство, већ ме је ђенерал
Штурм питао хоћу ли, и ја сам казао да хоћу, јер
нисам био распоређен. Он ме је предложио Врховној
команди'', [објасних му]. ''То не може да буде'',
одговори ми он.
Доцније сам сазнао да је тада постојала намера
владе и Врховне команде, да све истакнутије
заверенике уклони са фронта, на тај начин [што] ће их
поставити за војне изасланике у разним државама. За
Аписа је био тражен и добијен агреман за Белгију, па
су се после предомислили, и уместо тога они су га
ухапсили. Боље би било и за њих и за нас да су то
урадили, јер би на тај начин нас омаловажили у очима
осталих официра, који нису били упућени у разне
закулисане радње владине, већ би рекли: ''Ево како се
завереници извлаче са фронта''. Aли би [такође]
уштедели држави и војсци један најсрамнији и
најпрљавији процес, који је много нагрдио углед
државе и војске, и удаљио, одузео војсци 60-70 ако не
најбољих, оно међу најбољим официрима.
271

После неколико дана, ја одем заједно са

Балугџићем у Атину, где је он одмах затражио
аудијенцију код краља Константина за мене и добио
је. Константин ме је врло љубазно примио, а ја сам му
саопштио поруку престолонаследника, односно
регента Александра. Но, из разговора који сам са
крaљем Констстантином водио за време аудијенције,
видео сам да, нити је мислио, нити мисли да Грчку
уведе у акцију, нарочито на страни нашој и наших
савезника. По свршеној аудијенцији, известио сам
одмах Врховну команду и министарство војно, о
мојим утисцима. Рекао сам и Балугџићу моје утиске, и
он ми је тада одговорио: ''Тако је, и ја сам их
обавештавао у истом смислу, само је она будала
Васић веровао да ће Константин ући у акцију и то уз
нас и наше савезнике''.
У Атини сам се одмах представио, по обичају,
свима страним посланицима и војним изасланицима.
Са војним изасланицима савезничких држава сам се
одмах спријатељио, нарочито са руским што је било и
природно. Не сећам се само његовог имена, али он је
убрзо смењен и на његово место је дошао ђенерал
Муханов, који је пре тога био на служби у руској
Врховној команди. Сем Муханова и мене, сви остали
војни изасланици били су по скоро 10 и више година
на тим положајима, тако да ни један није учествовао у
рату. Са ђенералом Мухановом сам се брзо
спријатељио, и то наше пријатељство је било врло
искрено, што ће се видети из даљег излагања које, ако
нема везе са овим предметом, опет неће бити без
интереса. Руски посланик у Атини био је кнез
Демидов, који је био велики пријатељ Срба, нарочито
272

његова госпођа, која је врло много помагала наше

избеглице. Кнез Демидов је био у пријатељству и
преписци са руским амбасадором у Лондону. Једног
дана дотрча Муханов код мене, као без душе и рече
ми у најстрожем поверењу, да енглеска Врховна
команда и Влада намеравају да повуку своје трупе са
Солунског фронта. ''Могу ли'', упитах га ја, ''да
известим нашу Врховну команду и владу''. Он ми рече
да могу и то одмах, али под условом да не кажем од
кога сам сазнао, јер Демидов му је рекао да никоме не
говори. Дао сам му часну реч да нећу казати извор.
Одмах сам шифром известио министарство војно у
Солуну и Врховну команду. Балугџић је у то време
био у Солуну и кад се је вратио, питао ме одакле сам
добио ту вест која се убрзо обистинила. Наравно да
му нисам казао. Ево из овога се види колико је
Муханов волео Србе и Србију. Говорио ми је, и
показао на карти, како се у руској Врховној команди
мисли о будућој карти Велике Србије, ако будемо
победили, велећи да Русија намерава да узме
Цариград и појас земљишта тако да се негде око
Солуна граничи са Србијом, и на тај начин натерамо
Бугарску да уђе у састав наше државе. Грандиозан
план чије извођење је спречила руска револуција! У
Атини је неко време, док сам ја био, биô [и]
италијански војни изасланик, пуковник Монбели који
је доцније произведен за ђенерала и постављен за
команданта бригаде, односно италијанских трупа на
Солунском фронту. И са њиме сам био у врло добром
пријатељству, али то наше пријатељство није ни из
далека било тако искрено као са руским војним
изаслаником. Интересантно је његово тадашње
273

схватање о исходу рата. Некако у почетку, мислим

1917. године, изађе у италијанским новинама како
Италија узима под своју заштиту све Арнауте на
Балкану. Баш у то доба, руски војни и марински
изасланик, позову ме да вечерамо заједно у Фалери. У
Фалеру, у хотелу у коме смо ми заказали вечеру,
становао је и Момбели са својом породицом (женом и
кћерком). Кад нас је спазио, он ме замоли на неколико
речи. Одазвах се и он ми рече да би волео, ако бих
хтео, да будем његов гост на вечери. Рекох му да су
ме Руси позвали па зато не могу, али он умоли
Муханова да ме извини за то вече, вели: ''Ви сте и
иначе врло често заједно па ово вече дозволите да
Антић вечера са мном''. Муханов наравно није ништа
имао против, тако ја пређем за сто Момбелијев и
вечерали смо заједно, његова госпођа, он, ћерка
њихова и ја. По свршеној вечери, даме се повукоше и
останемо нас двојица. Тада ће ми он рећи: ''Антићу Ви
сте љути нешто''. ''Нисам'', велим, ''ништа''. ''Али ја
видим да јесте, сигурно због овог узимања у заштиту
Арнаута од стране наше'', [инсистирао је он]. Па
рекох: ''Право да Вам кажем то ме је изненадило, чему
то служи сад.'' На то ће ми он рећи: ''Видите Антићу,
ја не знам шта је наша влада мислила, али ја мислим
да је она хтела као пријатељ ваш да помогне. Иако
буде победа на нашој страни, Аустро-Угарска ће опет
остати као велика сила, па ћемо вас ми штити од ње''.
''Е господине Момбели, ја мислим сасвим другачије.
Ако Аустро-Угарска остане оваква каква је, онда ми
Срби и Србија знамо шта нас очекује, али ако ми
победимо Централне силе, онда ће видети. Требало се
је уздржати сада од ма каквог поступка, који може да
274

помути наше односе, а после победе, ако је буде,

разговараћемо о подели плена и узимања под заштиту
Арнаута и других''. Реч по реч па се дотакосмо
Далмације, коју је он сматрао за италијанску, тј. да би
требало да припадне Италији. Ја сам баш тих дана
наишао на једну француску књигу, од једног
француског археолога, који је пре неколико година
путовао на Балкан ради научне студије. Сишао је у
Дубровник (лађом је дошао) а вели: ''Када сам сишао
са лађе, чуо сам свуда италијански, тако да је то
оставило на мене утисак да је Дубровник италијанска
варош и Далмација италијанска земља. Међутим,
после 3-4 дана бављења у Далмацији, видео сам да је
то чисто словенска земља''. ''Ето видите Момбели шта
каже човек који се бави научним истраживањем, није
политички новинар. Питам ја Вас, шта тражите Ви са
ове стране Јадранског мора. Ако би сте Ви узели
Далмацију, верујте Момбели да ћемо се ми Срби
борити и камама и бомбама и чиме стигнемо да Вас
оданде истерамо. То Вам кажем ја, као приватан
човек, не знам шта мисли о томе влада наша, али
верујте да сви Срби тако мисле'', [рекох]. Он ме
погледа, па ће рећи: ''Антићу, Ви сте полудели''.
''Нисмо'', велим, ''Момбели него сте Ви луди
Италијани. Шта хоћете Ви овамо код нас. Ми од Вас
не тражимо ништа, оставите и Ви нас на миру, па
ћемо бити добри суседи''. Ето тако је мислио онда тај
италијански официр, за кога сам пре годину дана
читао да је умро негде, као командант корпуса у
италијанској војсци!
И са француским војним изаслаником,
ђенералом Бракеом, био сам у добром пријатељству.
275

Он и његов штаб су ми давали највише података о

грчкој војсци, јер су они имали довољно кредита за
организовање обавештајне службе. Енглески војни
изасланик био је један стари официр, који је провео
скоро целу своју каријеру као аташе у Цариграду. Он
ми је говорио о глупостима енглеским у
Дарданелским операцијама.
Грчка војска је у то време била сва мобилисана
и концентрисана позади наших и савезничких трупа,
на Солунском фронту. Грчка династија, а нарочито
краљица сестра Виљемова, била је центар шпијунске
службе за рачун централних сила (Немачке).
Савезници су о томе били обавештени. Ми, војни
изасланици, решимо да дејствујемо на наше владе да
се грчка војска демобилише и разоружа, јер је она
опасна за нас (нарочито сам ја изнео да би нас, у
случају да нас непријатељ потисне, Грци напали с
леђа). Најзад се савезници реше да разоружају Грчку
војску. Француска је непрестано инсистирала да се
крaљ Константин протера из Грчке, али Енглеска и
Русија су то кочиле из династичких разлога (сродства
њихових династија). Најзад, кад је Венизелос
образовао у Солуну своју владу, савезници се реше да
га помогну и тада протерају Константина. Венизелос
образује владу и уведе Грчку на нашу страну.
Кад сам дошао у Атину, затекао сам у нашем
посланству у Атини, поред посланика Живојина
Балугџића, још и ове чиновнике: Јована Марковића,
доцнијег послника на страни, Јована Дучића, песника
и садашњег посланика нашег у Риму, Богдана
Раденковића, познатог националног радника,
Драгољуба Илића, садашњег адвоката у Београду и
276

пашенога Богдана Раденковића и још 2-3 млађа

чиновника. У посланство је често долазио Мика
Лазаревић, звани Бифтек, који је био агент
посланства, а у исто време и у служби енглеске тајне
полиције у Грчкој. Балугџића сам познавао врло
добро, још од 29. маја, и сложили смо се као добри
стари пријатељи. Са свима осталима сам се брзо
упознао и спријатељио. Моје познанство са Богданом
Раденковићем се је овде претворило у најинтимније
пријатељство, а тако исто и са Драгољубом Илићем. У
току нашег службовања у Атини, Богдан и ја смо
често разговарали о нашим националним стварима,
нарочито о нашем будућем раду по повратку у
отаџбину. Њега је много занимало питање наших
односа са Бугарима. Он је био непоколебљив и одани
поборник нашег, не само споразума већ и уједињења
са Бугарима, и поред њиховог издајства према нама.
Он је зато кривио, не Бугарски народ, већ његове
управљаче а нарочито крaља Фердинанда. У том
питању смо се у потпуно слагали, јер и ја сам још као
гимназист и доцније као официр, био увек поборник
за братски споразум и уједињење са Бугарима у једну
државу. Због тога сам често долазио у сукоб са
најбољим мојим друговима, од којих ћу поменути два
случаја. Године 1906. нас неколико другова, међу
којима смо били Апис, Вемић и ја, почели смо
разговор о нашим односима са Бугарима. Ја сам
заступао тезу споразума са Бугарима, на шта је Вемић
реагирао отприлике овако: ''Ти си Бугарин'' (зато што
сам рођен у Великом Извору, на источној граници
Србије и Бугарске). На то сам му ја одговорио да ја
нисам Бугарин већ исто толико Србин као и он, само
277

што он гледа на ствари са уског шумадијског

гледишта. Узвикнух: ''Нећемо ми граничари због вас
Шумадинаца (он је родом из срца Шумадије у Книћу),
да будемо паљени у братоубилачким, међусобним
ратовима''. Једини је био Апис који је одобравао моје
погледе, сви остали су ме напали. Други случај био је
у почетку 1918. године на Крфу, где смо били
интернирани (по свршеном Солунском процесу). У
менажи, у којој смо се хранили нас десетак, поведе се
разговор о Бугарима. Ја сам, опет, заступао гледиште
споразума са Бугарима. Мој друг и одличан пријатељ,
пуковник Димитрије Павловић, ме је напао речима:
''Кад би те твој отац чуо како говориш, он би те
мотком по глави''. (Ја сам био чуо да су ми оца и
мајку, који су остали у селу под бугарском
окупацијом, њихове власти мучили и тукли, што су
ми по повратку они и потврдили. Мајку су тукли, а
оца су хтели да убију, па су га неки зајечарски
трговци откупили. То је било зато што су Бугари
знали, по достави наших неваљалаца, да је отац имао
3 сина, од којих су 2 официри а један обичан војник, и
да смо сва тројица на Солунском фронту).
Но, поред свега тога, ја сам мом другу Мити,
одговорио да мој отац као полуписмени сељак може
тако да мисли и ради, а ми интелигентни људи не
треба тако да мислимо, већ и ако будемо победиоци, у
шта сви ми верујемо, баш тада треба ми као јачи да
им пружимо братску руку измирења.
По нашем повратку у Србију, односно велику
Југославију (али без Бугарске на жалост), Вемић је
приватним послом ишао у Софију. Тамо су га неки
официри позвали на забаву. Када је било после пола
278

ноћи, у једном углу сале почели су да свирају

двојнице. Он се почео чудити. Бугарски официри су
га питали: ''Шта се чудите''. А он им одговори: ''То је
наша национална свирка''. Мало затим настало је
играње, у коме су се сви ухватили за рамена као у
сред Шумадије. По повратку у Београд, нашао ме је и
рекао ми да сада види колико сам имао права 1906.
године.
Да се вратим на Богдана, дакле, он је сирома
мислио да по повратку у отаџбину ми завереници,
црнорукци, отпочнемо поновну акцију за уједињење
са Бугарима, јер нам без тога нема спаса. Вечито ћемо
бити монета за поткусуривање интереса великих сила,
а уједињењем са њима били би и ми велика сила, на
равној нози са осталим европским велесилама.
''Само'', додао је он, ''морамо Анто по повратку
бремзовати Аписа, то ће нам бити прва дужност јер је
он сувише експанзиван. Можеш мислити, једнога
дана изађем ја на улицу у Атини, [сретнем] неке
четнике које сам добро познавао, зауставим и питам
их шта ће овде? Они ми рекоше да их је Апис послао
да убију Константина. Сместа сам их најурио.
Замисли какву би нам комендију направио сада, када
велике силе муку муче не знајући шта да раде са њим,
нарочито Француска, јер га штити Енглеска и Русија,
а ми да га убијемо. Шта би нам казале да смо постали
професионалне краљеубице''.
Поред оваквих разговора, често смо пута
разговарали о нашој унутрашњој политици,
критиковали радикале и њихов корумптивни рад, али
никад и ни једном речју нисмо говорили о некој
завери против владе, радикала или
279

престолонаследника. У ондашњим приликама тако

што год нам није падало ни на памет.
Наш живот у Атини је текао тако, све до
почетка 1917. године, када ми је једнога дана Јован
Марковић, који се је водио као саветник посланства, а
који је био са мном лично у врло пријатељским и
даљим сродничким везама, не саопшти у најстрожем
поверењу ово: јуче је одавде отишла за Солун, влади
српској оваква, шифрована депеша, коју упућује ко
бајаги Мита Бифтек, али наравно са знањем
Балугџићевим: ''Сазнао сам из поузданих извора да
Генчић, бивши министар који се сада бави у Паризу, и
који има везе са савезничким политичарима
француским, енглеским а нарочито руским, ради на
обарању влада и режима и васпостављању републике.
Ово мисли да изврши помоћу официра на фронту са
којима одржава нарочите везе'' (наравно те везе је
могао Генчић да одржава само преко мене). То је била
апсолутна лаж, јер ја у то доба нисам имао скоро
никакве везе са мојим ујаком, тек много доцније сам
добио од њега вести и то отвореном картом, да је у
Француској. Чим ми је то саопштио Јован Марковић,
ја сам одмах написао једно писмо и по Драгољубу
Илићу послао у Солун, да се преда Апису или Пилцу.
У том писму сам обавестио Аписа, отприлике овим
речима: ''Нама завереницима се нешто спрема, шта за
сада не знам, али Вас молим пазите шта радите иако
имате штогод уништите'', мислећи на какву преписку
о раду друштва за Уједињење или смрт, или штогод о
раду радикала и томе слично. Апис, кад је добио то
моје писмо, прочитао га је и поручио да ме поздраве
велећи: ''Нека се Анта ништа не брине, не могу нам
280

ништа, а ништа и не радимо''. Слушао сам да су га и

остали другови обавештавали о опасности, која нам
прети од владе, нарочито њему. Но, он на све то није
обраћао пажњу и није веровао да је у оваквим
приликама коме стало до прављења афера, а камоли
да је могао мислити да се ради о његовој глави.
У почетку 1917. године, у фебруару или марту
месецу, пуче глас о хапшењу Аписовом и неколико
његових другова. Прве вести које су биле лансиране,
оптуживале су Аписа и другове како су преговарали
са непријатељем о предаји српске војске и закључењу
сепаратног мира са Централним силама. Како су
савезници били врло осетљиви према таквим
алармантним вестима, то су изгледа они преко својих
обавештајних органа проверили те вести, и уверили
све да су вести о издајству неистините, а да је по
среди расправљање чисто унутрашњих наших ствари,
што је савезнике прилично умирило. Али, иако су
савезници знали да није по среди издајство, и добили
извештаје који су и какви су ти официри који се
оптужују за издају, ипак су те вести које је влада, и
њени агенти, вешто протурала нашле одјека у
иностранству код савезника, код наших избеглица, па
чак и код нашег народа који је остао у Србији и био
окупиран делом од Аустријанаца, делом од Бугара.
Тадашња влада, а нарочито њен министар
унутрашњих дела Љуба Јовановић звани Патак, није
презао ни од такве срамне оптужбе којом се баца
најгора прљавштина на образ најчеститијих и
најбољих српских официра. Да би ту срамну оптужбу
чиме год поткрепили, они су користили рапорте
неких официра завереника којима ти рапорти служе
281

на част, и који само доказују колико су ти официри

волели српски народ и колико су куражи имали да
напишу такве рапорте. Било је то после оне несрећне
офанзиве у јесен 1916. године, када је избачено из
строја око 30–40.000 наших војника без икаквог циља,
ради рекламе да постоји српска војска. Неки од
официра завереника, напишу одприлике овакве
рапорте. Како, ако је до показивања храбрости и
пожртвовања српске војске и њених официра, она је
показала и довољно доказала ту своју храброст. Зато
моле претпостављене старешине да се заузму код
савезника, да се овај остатак српских војника поштеди
како би се, кад дође време повратка у отаџбину,
имали са чиме да вратимо и ко да обнови
становништво Србије. Ти рапорти дођу до Врховне
команде, па наравно и до владиног сазнања, која то
искористи против завереника како они буне војску да
се не бије већ да се предаје. Какво неваљалство!
Но, како су савезници видели, од издајства
није [било] ни помена, а они официри које је Аустро-
Угарска оптуживала за атентат на Фрању Фердинанда
и тражила да се казне, не могу бити сада издајници и
оптужени да хоће да предаjу војску Централним
силама и закључе сепаратни мир. Па и сама влада је
знала да то не постоји, јер је она била та која је преко
Стојана Протића покушавала, и чак и водила, некакве
преговоре за сепаратан мир са Аустро-Угарском. О
томе је писао принц Сикст–Бурбонски. То је она, да
би се ослободила страха за њена недела и прљав рад
од официра, који би једини били у стању да потраже
рачуна о њеном раду, нарочито за време повлачења и
трајања нашег изгнанства ван отаџбине, тражила
282

другог разлога да те официре оптужи и Апису, као

најопаснијем противнику, одузме главу. За ту своју
прљаву намеру, она је измислила атентат на принца
регента 29. aвгуста, по старом календару, када је
регент као Врховни командант српске војске обилазио
фронт и у повратку за Солун, код Острове, неко је
пуцао на аутомобил у коме је он био. Тај неко требао
је да буде Малобабић, а по наговору Аписовом. То је
влада искористила и оптужила Аписа, и још десетак
другова, за атентат на принца регента, а после тога да
су хтели да преузму власт у своје руке образујући
војничку владу. Чак су измислили и листу министара.
Међутим, људи који су тога дана били у
близини Острове, где је требало да буде атентат,
тврде да су видели престолонаследника у аутомобилу
и за њим други аутомобил са француским
полицајцима, који су пратили престолонаследника. Да
су видели када је ауто стао, али да се нигде није
видело ни једно лице на даљини 2-3 километара, јер је
околина била потпуно гола (сем једног или два
чобанчета). То ми је причао Милан Николић,
председник пиротског суда, тада резервни пешадијски
капетан, сада адвокат, који је био очевидац. Сем тога,
када су Апис и другови похапшени а неки дигнути са
фронта и одведени у Лутру а одатле неки у Бизарту и
затворени у тврђаву, Бошко Чолак Антић, који је био
маршал Двора и баш у то време долазио у Атину, на
моје питање о атентату, рекао ми је да [су] тога дана,
када се је престолонаследник вратио с фронта и
причао да је чуо пуцањ, [они] терали шегу с тиме и
смејали се. Вероватно да је неко пуцао на дивље
пловке. ''А види'', вели, ''сада измислили да је пуцано
283

на престолонаследника''. Дакле, он се згражавао на

све то.
После хапшења Аписа и другова, и уклањања
извесног броја официра са фронта, наиђоше при
пролазу кроз Атину господа Милорад Драшковић и
Војислав Маринковић, министри у Пашићевој влади.
[Ис]користио сам прилику да са Драшковићем
говорим о хапшењу официра у Солуну. Драшковић
ми је тада реко да је морало то да се учини, јер су
збиља криви, нешто су петљали. Изразио сам сумњу
рекав[ши] му, да ја не верујем да су ти официри, које
ја врло добро познајем, у оваквим приликама могли
ма шта радити што би наш и онако тежак положај још
више погоршало!
Доцније сам сазнао да је полиција приликом
претреса Аписових ствари, у једном његовом коферу,
међу прљавим вешом, нашла статуте друштва
Уједињење или смрт и списак завереничког одбора
тог друштва. На основу тог списка и статута
организације, ухапсили су Аписа и све живе чланове
одбора, јер су неки били погинули у рату. Сам тај
факт, да је то нађено у Аписовом коферу, доказује
колико је та ствар била неозбиљна и припада
прошлости. Циљ организације, као што показује и
њено име, био је уједињење наше браће, која су још
били под туђином. Сваки који је томе сметао, имао је
бити уклоњен, разуме се тамо у неослобођеним
крајевима, јер у Србији нико није био убијен. Но са
објавом рата, прво Турској а затим Аустро-Угарској,
тај задатак и постигнуће истакнутог циља, преузела је
на себе српска држава и цео народ. Самим тим
престала је и улога организације. Апис је додуше
284

погрешио, као што смо раније нас двојица уништили

(изгорели заверенички списак) што тај списак није
уништио, али вероватно да је хтео то да сачува за
историју и не помишљајући да ће му тај списак
одрубити главу, њему и још двојици. [Од] осталих пак
нек[и су] послани на робију а некима [је] одузет хлеб.
Но, и када су нашли само тај списак, влада је била у
великој забуни, јер није знала колико је та
организација била јака и ко су све њени чланови. Тек
после дешифровања имена из једног нотеса, који је
чувао Радоје Лазић, ђенералштабни пуковник члан
организације, могли су приближно да наслућују да је
ту било више чланова него што су они знали. Како
сам доцније чуо [од] Радоја Лазића, тај задатак је
имао да изврши војвода Мишић, који је тада био још
комaндант III армије, а Радоје његов начелник,
односно помоћник начелника штаба, али је вршио
дужност начелника штаба. [Њега] су преварили да му
неће бити ништа само да дешифрира списак, али чим
је то урадио био је ухапшен и осуђен на 20 година
робије. Такође је још један члан организације, Вемић,
водио неке забелешке, па је тај свој нотес поверио
Николи Ђорђевићу, банкару, на чување, а овај чим је
видео да су похапшени официри, однесе тај нотес и
преда полицији. На основу свега тога и измишљеног
атентата, Влада оптужи похапшене официре. Живојин
Рафајловић, народни посланик, ми је причао на Крфу,
да је Влада имала намеру да створи Преки суд за
официре и да све осумњичене официре стави под
њега и побије, но да је он то случајно спречио а ево
како. По одласку наших трупа на Солунски фронт,
почели су се проносити гласови о посрнулом моралу
285

наших официра. Министар војни је био ђенерал

Божидар Терзић. Рафаиловић, који је био његов друг,
као бивши официр, упути му једно писмо којим га је
питао какво је морално стање официрског кора?
Терзић му одговори да је одлично. Када су похапсили
официре, онда и војно судски пуковник Гојко
Павловић дође на Крф, из Солуна, са пројектом о
образовању преког суда за официре. Божа, као
министар војни, изнесе тај предлог Скупштини. Кад је
то видео Рафајловић, он затражи реч и нападне
министра војног, зашто он тражи Преки суд за
официре када је у одговору на његово писмо, којим га
је питао о моралном стању наших официра на фронту,
изјавио да је одлично. А зна се да се Преки суд, за
официре, заводи само у случају када морал код
официра посрне, и кад они почну да беже и сеју
панику међу трупама. Скупштина се узбуни и тај
предлог министра војног пропадне. Влада, видев[ши]
да јој је предлог о преком суду пропао, образује
редован суд од официра, који су били познати као
противници Аписови и Црне руке. За председника тог
суда постави пуковника Петра Мишића, а за чланове
све највеће противнике Аписове, међу којима као
најогорченијег Јосипа Костића. О Петру Мишићу и
Костићу сам раније говорио. За председника великог
Војног суда, поставе артиљеријског пуковника
(ђенерала) Мирка Милосављевића, такође огорченог
противника свих завереника (познати контра
завереник).
Да се вратим на оптужбу да су похапшени
официри хтели да убију престолонаследника и
Пашића и да приграбе власт у своје руке. Кад човек
286

зрело размисли, видеће колико је то глупо. Да су ти

официри заиста хтели да убију престолонаследника и
Пашића, они су то могли да при повлачењу ураде кроз
Албанију и да их глава не заболи, јер су то били
мајстори од заната. Да раде, пак, то на Солунском
фронту, у времену када је главнокомандујући био
француски ђенерал Сарај и када би их он, одмах
ухапсио и побио, било је бесмислица. Јер ко спрема
преврат он хоће да узме и власт у своје руке а на
Солунском фронту, који је био у рукама Француза, то
би било не могуће. Ко је познавао Аписа, тај може
судити да он није био тако малоуман.
Било је нечега сличног, тј. спремана је промена
владе и образовање њено, под председништвом
војводе Мишића, у коју је требао да уђе Слободан
Јовановић и још неки. Но, ту промену није спремао
Апис, већ други фактори. О томе је највише података
имао покојни Света Јакшић, који је те преговоре и
водио са престолонаследником. У току тих преговора,
како Јакшић прича, он је упозоравао
престолонаследника да је тако што немогуће извести
без сарадње са Аписом, кога је он сматрао
најпопуларнијим официром у српској војсци. У томе
није успео, тј. престонаследник није хтео да са
Аписом ради више. Изгледа да је нечијом
индискрецијом сазнао то Пашић и предузео мере да
то осујети. Он је искористио ту прилику да се
ослободи најопаснијих противника, Аписа и другова,
а са осталима му је било лакше. Љуба Јовановић
Патак, министар унутрашњих дела, му је у томе
највише помогао. Он је исконструисао атентат помоћу
Михаила Ранковића, ваљевског народног посланика, и
287

пуковника Окановића. Тако једнога дана Аписа и

другове похапсе, а после неког времена војводу
Мишића наименују за начелника Штаба врховне
команде. На тај начин Пашић једним ударцем убије
две муве. Најјаче противнике, који нису ни мислили
на промену владе, похапси, а онога који је требао да
га замени, војводу Мишића, задовољи постављањем
за начелника штаба Врховне команде.
Сада, када је све свршено, тј. када су неки
похапшени у Солуну, други интернирани у Микру,
трећи одведени у Бизерту и ухапшени у тврђаву
Банисрек-шабан (ти који су вођени у Бизерту
приликом искрцавања били су пљувани од Француза,
који су у почетку чули да су то издајници. Доцније
кад су сазнали о чему је ствар, Французи су
променили понашање) требало је спремити оптужбу и
наћи сведоке. Влада се је дала на посао и помоћу
новца, давањем разних синекура, пуштањем на
осуство у Француску и других бенефиција, пронашла
је сведоке који су теретили Аписа да је он спремио
атентат на престолонаследника, тј. да је наговорио
Малобабића да пуца. То није било тако лако, али су
ипак нашли Темељка Вељановића, који је био у
затвору због убиства неког Грка. Они су га пустили из
затвора и напали, да га наговоре да сведочи како је он
видео Малобабића када је Драги Стојановић пуцао
(признање његово пред четворицом да је наговорен).
Влади су у врбовању лажног сведока помогли у
многоме и неки официри. Најважнију улогу у томе,
изгледа да су играли пуковник пешадијски Павле
Јуришић, који је био као његов ађутант са њим у
аутомобилу оног дана када је ко бајаги пуцано на
288

престолонаследника, и Петар Живковић, коњички

пуковник командант IV коњичког пука а одмах после
квази извршеног атентата вршиоц дужности маршала
Двора. Доцније, командант Краљеве гарде и
председник Шестојануарске владе.
Павле Јуришић је сведочио да је чуо куршум
чак и његов фијук, јер је Апис на суђењу питао да ли
се је чуо фијук куршума, док шофер
престолонаследника, маркиз Давари, није могао да
потврди да је чуо фијук куршума. Петар Живковић се
није нигде појављивао као сведок, али јавно мњење и
другови сматрају њега као иницијатора и једног од
главних криваца за Солунски процес. Ја сам, као што
се из ранијег писања види, био у другарским
односима са њиме и пре Солунског процеса, па те
везе нисам прекидао ни после. За време самог процеса
сам покушавао да одем у Солун из Атине, да видим
шта се тамо ради, и да покушам да утичем на
престолонаследника да прекине ту аферу, не слутећи
да ће доцније и мене умешати, пошто ме до тада нису
ништа дирали. Али Балугџић ми је стално говорио да
не треба да идем, јер вероватно нећу моћи ништа
учинити. Чак могуће да неће хтети ни да ме прими
престолонаследник. Изгледа да је Балугџић, који је
неколико пута ишао у Солун, био упознат са том
ствари и уопште о намерама владе према похапшеним
официрима и да је и он одобравао тај поступак, не
мислећи вероватно да ће се то тако трагично
завршити.
После извесног времена, када су савезници
решили да предузму одлучне мере против
Константина и Грчке, они цео дипломатски кор
289

склоне у 2-3 лађе на мору. Наше посланство било је

смештено на једној енглеској лађи, где смо били за
све време, скоро два месеца, гости енглеске владе. За
то време су савезници натерали Константина на
абдикацију, у корист његовог другог сина и довели
Венизелоса на владу у Грчкој. Баш у то доба наиђе на
мене тадашњи коњички капетан Петар Јуришић, који
се враћао из Швајцарске за Солун. Ја га упитах шта се
то ради у Солуну, на шта ми он рече како су морали
бити похапшени Апис и другови, јер су хтели да
вршљају. ''Неће баш бити тако'', рекох му ја, ''то је све
измишљено''. Но, он је тада био убеђен да су криви!
Сада мисли другачије! За време мога бављења у
Атини, долазио је доктор Моачанин, који је заједно са
Ђурђем Јеленићем играо доста значајну улогу
приликом хапшења официра, јер је био лични лекар
престолонаследника. Он је, као што рекох, дошао у
Атину, како он каже, да је види и употребио је то
бављење од 3-4 дана да са мном разговара. Цео
разговор наш, водио се око тога како би официри,
завереници црнорукци, требали да се окану мешања у
политику већ да то оставе њима цивилним па би
видели како би све ишло боље. Рекао сам му ја да се
тада од нас нико није ни мешао у политику владе. На
то ће ми он рећи: ''Па ја знам да се ти не мешаш, али
Апис, Пилац и остали се мешају''. ''Не верујем'',
одговорио сам му. Но он је и даље тврдио да се они
мешају и да би ја требао да утичем на њих да се тога
окану. Тада ми је све то било загонетно, али доцније,
када су официри скинути с фронта и похапшени, било
ми је јасно да је све то припремано из раније. После
хапшења официра настају њихова саслушања,
290

ислеђења, оптужба и најзад суђење. У току ислеђења,

док смо још били на лађи, дође наређење да се Богдан
Раденковић, који је био заједно са нама, претресе и
доведе у Солун. На све нас је то дејствовало
поражавајуће. Чак је и Балугџић био веома изненађен
оваквим поступком према Богдану, с киме је он
сарађивао дуго на националним стварима (или се је
бар вешто претварао да је изненађен). Он је чак
предлагао Богдану да се пребаци у Египат, где би се
склонио привремено и лечио, јер је био врло болестан.
Но Богдан, не осећајући се ни мало кривим, одбио је
тај Балугџићев предлог речима: ''Нисам ништа крив и
идем да видим шта хоће од нас''. После тога, пошто су
га претресли и нису ништа нашли код њега, спровели
су га у Солун и затворили са осталим официрима.
Онако болестан он то злостављање није могао да
издржи. Умро је у затвору. Осуђен прво на смрт па
помилован на 10 година робије. Он, кога су Турци
осуђивали за рад на ослобођењу Маћедоније и
присаједињењу Србији на вечиту робију. Он, Богдан
Раденковић, највећи патриота и национални раденик,
дочекао је да умре у затвору оптужен за велеиздају и
да буде стрпан у један дрвени сандук, који је био
кратак за њега тако да су му вириле ноге ван сандука
кад су га понели и тако пронели поред стана крaља
Петра да га сахране. Како чудна судбина! За суђење је
требало прибавити и сведоке, који би сведочили да је
Апис збиља хтео да убије престолонаследника, и то
преко Малобабића. То није био лак посао али се
најзад нашло и таквих ниских и проданих душа.
Нашао се је тип какав је био Темељко Вељановић и
још 2-3 њему сличних типова. Нашао се је и један
291

официр који је сведочио да је чуо фијук куршума. То

је био Павле Јуришић Штурм, кога је после за такво
несавесно свеочење вероватно гризла савест, те је
извршио самоубиство и однео у гроб многе тајне.
За сво време суђења ја сам био у Атини и
нисам знао шта се све у Солуну догађа, сем оно што
сам чуо од пролазника. Приликом одвођења Богдана
Раденковића, претресли су и његовог пашенога,
Драгољуба Илића, који је био такође чиновник у
посланству, сада [је] адвокат. Код њега су нашли ону
депешу коју је Мика Бифтек послао у Солун, о
Генчићу, а о којој је било речи раније.
Суђење је у Солуну вођено и завршено. Апис,
Љуба Вуловић и Малобабић осуђени су на смрт и
стрељани. Остали су такође неки били осуђени на
смрт, па помиловани од владара, чијом милошћу им је
замењена смртна казна 20 годишњом робијом. Већи
део није био суђен већ пензионисан и спроведен на
Крф где су били интернирни.
У то време, када је то све било свршено, крајем
септембра 1917. године, дође у Атину Југословенски
одбор у пратњи Петра Живковића. Чим је стигао
Живковић у Атину, дошао је одмах код мене и
саопштио ми је да сам и ја пензионисан.
Саопштавајући ми то, он ми је рекао да се је заузимао
код престолонаследника да ја не будем пензионисан,
јер нисам био ништа крив, пошто нисам ни био члан
организације, али није могао да успе јер је влада
правила питање на мени. Министар унутрашњих дела
Љуба Јовановић Патак, рекао је да он не може да
верује да је та ствар, за коју су оптужени Апис и
другови, рађена без мене али да се ја вешто кријем.
292

Међутим, то није био прави разлог јер је он врло

добро знао, да ја нисам умешан зато што ничега није
ни било. Сем тога, било је официра чија су имена
нађена у списку чланова организације, па су их и
даље оставили у војсци а такви као ја, који нису били
чланови организације, били су похапшени,
пензионисани, па интернирани на Крф. Шта значи то?
Значи да је тадања Влада хтела да се ослободи оних
официра за које је рачунала да могу да јој сметају, а
то су били махом истакнути завереници и она их је
уклонила из војске. Пример Миливоја Анђелковића
Кајафе, Николе Стефановића, Стојана Миловановић,
па и ако није имала никаквих доказ да су они били
чланови тајне превратне организације како су је они
називали. Кад ми је Петар Живковић то саопштио,
није ме много изненадило нити ожалостило. Чак ми је
било донекле и право што су то са мном урадили иако
се нисам осећао кривим. Било ми је право, јер сам
одмах схватио у какав би ме тежак и несносан
положај довели да су ме оставили и даље у војсци,
онда када [су] моје најбоље и најинтимније другове,
са којима сам залагао главу 29. маја и доцније
највише са њиме радио, неке стрељали, неке осудили
на робију, а неке пензионисали и интернирали. Том
приликом, казао сам Петру Живковићу, да ја идем из
војске као частан човек и да ме зато радује. Тражио
сам од њега да каже престолонаследнику, да ћу
молити 3-дневно осуство за Солун и да би желео да се
са њиме видим. Он ми је додуше рекао да могу доћи,
али да не верује да ће хтети да ме прими, јер не сме од
владе.
293

После 2-3 дана добио је Балугџић телеграм,

којим му министар војни Терзић саопштава да сам
пензионисан и наређује му да ме спроведе на Крф.
Одмах сам затражио осуство за Солун, ради
регулисања личних ствари, и добијем три дана. Пођем
одмах у Солун, у намери да изађем пред
престолонаследника, али га не затекнем у Солуну.
Био је отишао на фронт. Тамо нађем Петра
Живковића, који ми је потврдио оно што је раније
претпостављао, тј. да неће хтети да ме прими. У
Солуну останем 3 дана, као гост Петра Живковића и
мога ујака Саве Генчића, трговца који ме је молио да
издејствујем да останем у Солуну, како би му био од
помоћи, тешећи ме да се не бринем за моје
материјално издржавање по повратку у земљу, јер ће
ме он и друга моја два ујака, Влада и Ђорђе Генчић,
узети на њихово имање да са њима заједно радим. Но,
то је било немогуће, јер наређење министра војног је
било да и мене интернирају на Крф, са осталим
официрима који нису били осуђени, већ само
пензионисани па упућени на Крф. Са Петром
Живковићем сам разговарао о Солунском процесу, но
он тада није хтео много да прича о тој ствари како је
текла, већ много доцније, пошто смо се вратили у
отаџбину. Рекао ми је само то, као што сам раније
навео, да му је престолонаследник говорио и да је
морао да ме пензионише на захтев владе тј. радикала,
а нарочито Љубе Јовановића, тадашњег министра
унутрашњих дела. Међутим Вемић, по повратку са
робије, ми је причао да му је адвокат Миленковић,
који је тада био придодат на служби у посланству у
Атини, рекао да сам ја пензионисан на захтев
294

Балугџићев, који је причао да он није могао да

дозволи да ја останем и даље у војсци са мојим
републиканским појмовима. Из чега је он закључио да
ја имам републиканске појмове не знам, ма ако не из
једне дискусије која се водила у посланству око
уједињења Црне Горе и Србије. На Балугџићеву
примедбу да ће тешко ићи, јер се краљ Петар и краљ
Никола не трпе, чак мрзе, том приликом сам рекао:
''Докле ћемо ми трепети и бити разједињени, један
исти народ, због тога што се два краља не трпе па чак
и мрзе. Ми се морамо ујединити са Црном Гором па
макар они и не били владари''. Ја пак лично имам
своје мишљење о моме пензионисању, о чему ћу
писати кадa за то дође ред.
После тродневног боравка у Солуну, вратим се
у Атину одакле се укрцам на једну лађу за Крф, где
сам са осталим друговима, од којих су неки већ били
на Крфу а други су мало доцније стигли, био
интерниран и ту проведемо скоро годину дана. Ту смо
били стално под присмотром полиције. Било нам је
тешко, јер су нас скоро сви пријатељи и познаници
избегавали, сем извесних изузетака који су и поред
наредаба да се са нама нико не сме да дружи, чак ни
да нам прилазе, ипак прилазили и са нама
разговарали, на шта смо им ми били благодарни, јер
су се показали као прави пријатељи и другови,
рескирајући да буду осумњичени, прогањани итд.
Опште стање је било страшнo, [а] шпијунажа
развијена до невероватности, како међу официрима
тако и међу грађанима. На Крфу смо пробавили скоро
годину дана. Како су нам пензије биле мале, те смо
једва себе могли издржавати а камоли породице, јер
295

су многи од нас оставили по неког у Србији, неко

жену и децу, неко родитеље, неко сестру или брата, па
смо били обавезни да им шаљемо по мало новца, да
не би помрли од глади под туђом окупацијом.
Живот нас интернираних официра на Крфу био
је тежак. Са малим пензијама, једва смо могли да се
издржавамо. Да би се могли исхранити морали смо
образовати менаже. У менажама смо редом, по један,
дежурали месечно или недељно, како у којој менажи.
Дежурни менаже се је старао о набавци намирница,
које смо куповали већином из магацина војног и по
нешто са пијаце. Сами смо кували, сами се служили.
То овако не изгледа тако тешко, али када се узме у
обзир да смо сви ми били команданти дивизија,
бригада, пукова, начелници и помоћици начелника
штабова, где смо имали посилних који су водили
рачуна о оделу, куваре који су нам спремали храну
итд. онда се може претпоставити како нам је било
сада, када смо сами морали о свему да се бринемо, а
при том располагали са врло скромним средствима
(пензијама). Поред материјалних тешкоћа, више нас је
мучио морални притисак. Многи од наших људи нису
знали у чему је ствар, и веровали су да смо ми збиља
нешто страшно учинили, издајство према отаџбини
како су наши противници тврдили. [Били смо]
опкољени и праћени шпијунима, осећај страшан и
неиздржив. Aли, све смо то ми војнички подносили,
убеђени да нисмо ништа криви, већ да страдамо због
интрига неваљалаца који су се бојали за њихова
неваљалства која су починили и онда су измислили и
створили интриге, да би се ослободили нас и наше
контроле.
296

За време нашег бављења на Крфу, покушавали

смо у више махова, да нам влада дозволи да се
обратимо нашим савезницима, Американцима, да
ступимо у редове њихове војске, и да се боримо за
општу савезничку победу. Затим смо покушавали да
нам дозволе да ступимо у чехословачку
Добровољачку војску. На све то влада се је
оглушавала, тј. није нам дозвољавала. Зашто?
Читаоци ових редова ће моћи сами дати одговор, тј.
они који знају или буду слушали какви смо ми
официри били, како у миру тако и у рату. Мислим да
неће бити без интереса за читаоце ова ствар. У току
мога бављења на Крфу, срео сам се са господином
Велизаром Јанковићем, тадашњим министром
пољопривреде (ако се не варам). Како смо се
познавали и раније, он ступи са мном у разговор о
Солунској афери, и позва ме да пођем са њим у његов
кабинет, где ми је показао протокол министарске
седнице, на којој је решавано да се официри тј.
црнорукци ставе под суд. На моје велико изненађење,
прочитао сам из протокола да су црнорукци стављени
под суд на захтев Милорада Драшковића, тадањег
министра грађевина, самосталних радикала. Том
приликом ми Велизар рече: ''Ето видиш, није тако као
што ви мислите, да смо ми радикали тражили ваше
стављање под суд, већ Милорад Драшковић''. То ме
одмах подсети на мој разговор са Драшковићем у
Атини, када ми је тврдио да су неки од мојих другова
криви, док сам ја тврдио да нису и да су то интриге
радикала и наших противника у војсци. Питао сам се
одмах, зашто баш Драшковић да тражи стављање тих
официра под суд, и одмах сам себи дао одговора.
297

Апис је, пре него што је створена организација

друштва Уједињење или смрт, Црна рука, покушао да
ствара покрет против радикала који су тада били на
власти. Он је сматрао радикале као партију која је
деморалисана, корупционашка и са којом се не може
ништа поштено радити. Нарочито је веровао да ће она
сметати наоружању и спреми војске, па према томе и
остварењу националних идеала, тј. ослобођењу и
уједињењу наших неослобођених крајева са Србијом,
Пијемонтом српства и југословенства. У мржњи
противу радикала он је по мало и претеривао,
вероватно под утицајем његовог зета Живана
Живановића, у чијој је кући стално становао и који је
можда највише утицао на њега да се у њему формира
у тој мери рђаво мишљење о радикалима. Како су,
пак, по доласку крaља Петра на престо радикали
скоро стално били на власти, са малим изузетком
(Владавина самосталних радикала) то је почео да
негодује и према краљу Петру, кога је сматрао као
слабичину која се потпуно предала радикалима.
Створив[ши] у себи так[в]о мишљење о крaљу Петру
и радикалима, он је, како га је дао Бог немирна духа,
почео да размишља како ће земљу и народ да
ослободи радикала и дошао до закључка да, док је
краљ Петар на престолу, то није могуће. Једнога дана,
не сећам се које године али мислим да је било 1910.
или 1911. година, позове ме на један важан разговор
код хотела Москва. Разговарајући он ће рећи: ''Видиш
ли ти да ће радикали упропастити земљу и народ.'' И
не чекајући одговора и мишљење о радикалима,
продужио је даље: ''И краљ Петар није у стању да
земљу ослободи од радикала, сувише је стар и слаб а
298

они покрадоше народ''. Ја сам га слушао и кад је све

то свршио упитао сам га: ''Па добро, шта би ти хтео да
радимо ми против тог радикалског зла''. Одговор
његов био је такав да ме је веома изненадио. А ево
како сам га ја упамтио: ''Ја мислим да ми треба прво
да натерамо краља Петра на абдикацију, у корист
престолонаследника Александра, па онда са њиме
оборити радикале''. Мој одговор је био овај:
''Драгутине, како ти замишљаш да то изведемо.
Колико ја познајем краља Петра, он на то неће
пристати, нити пак његов син''. Он ми је на то
одговорио: ''Па ми ћемо га присилити''. ''А како'',
упитах га ја. ''Ево'', вели, ''како. Ући ћемо нас десет
официра у Двор па ћемо га са револверима у рукама
приморати да потпише абдикацију, у корист
престолонаследника''. На то му ја приметих: ''Слушај
Драгутине, нас 10 официра када уђемо наоружани у
Двор, можемо да урадимо шта хоћемо, али шта ће
сутрадан бити. Успемо ли ми да натерамо крaља
Петра да абдицира, или ако не пристане морали би га
убити, ми би морали да образујемо владу и пошто ни
једна од политичких странака, нити поједини
политичари, не би пристали да после таквог удара
образују или уђу у владу, то би морали ми сами да је
саставимо тј. војничку, односно завереничку владу. А
ја мислим да, чим би се ми појавили у таквој влади,
прво што би се десило то је да би Европа сва устала
противу нас и одрекла земљи сваки кредит. Друго, све
стране у земљи би устале против нас и најзад треће,
официрски кор би се узбунио питајући се, ''па докле
ћемо ми да спасавамо народ, све ми''. Нашта ће ми
Апис рећи: ''Ах ти ми све квариш''. ''Не кварим ти ја
299

ништа Драгутине, само ти износим моје мишљење, а

ти знаш да смо ми заједно стварали заверу противу
Александра Обреновића и [то] увек договорно, нисмо
једно другом натурали мишљења. Ја ти кварити нећу
ништа а ти ради како знаш'', [одговорих му]. ''Па
добро'', рече он, доста нервозно, ''а како ти мислиш да
би требало радити''. ''Ево како ја мислим'', беше мој
одговор, ''ако хоћемо да водимо борбу противу
радикала, ми то можемо само удружени са
опозицијом, тј. са самосталним радикалима и донекле
са либералима тј. националцима и то да ми њима
будемо ослонац а они да воде главну борбу''. На ту
моју опсервацију није ми ништа одговорио већ се
растадосмо.
Да ли је он прихватио ово моје мишљење или
је он већ и сам раније о томе размишљао и дошао до
истог закључка, не знам, али довољно је то да је он
дошао у додир са самосталним радикалима преко
Милорада Драшковића, а са националнима преко
Стојана Рибарца.
У то доба, 1910. године, појављује се и идеја о
стварању организације Уједињење или смрт. Идеју ту
дао је, као што сам раније рекао, Богдан Раденковић.
Он је то саопштио Илији Радивојевићу, који је одмах
то и прихватио. После тога они то саопште Апису,
који је такође идеју прихватио и сада [су] заједно
отпочели да је остварују, тј. да стварају организацију,
која ће имати за циљ да ослободи сав наш народ, који
је био под туђином, тј. под Турском и Аустро-
Угарском. У стварању организације, сем Богдана
Раденковића, Илије Радивојевића и Аписа,
учествовали су и Љуба Јовановић звани Чупа, Вемић
300

и Милан Гр. Миловановић Пиле. Те личности су

састављале и главни одбор, у кога су доцније узели и
Радоја Лазића, Љубу Вуловића и Милоша Весића.
Само име организације показивало је јасно и њен
циљ, тј. Уједињење или смрт. Организација је имала и
свој устав. Задатак је њен био да свим средствима
дође до остварења циља који је себи поставила тј.
уједињење нашег целокупног народа, Срба, Хрвата и
Словенаца. Она је била тајна али су ипак њени творци
обавестили све владајуће факторе. Прво су о томе
обавестили крaља Петра, који им је рекао да он неће
тиме да се бави, већ нека раде то са
престолонаследником Александром. Према оваквим
речима краља Петра, обавестили су
престолонаследника. Он је, како тврде чланови
организације, ствар прихватио и ставио јој на
расположење 30.000 динара за оснивање и одржавање
листа ''Пијемонт'', чији је директор био Љуба
Јовановић Чупа. Организација, односно њен одбор је
приступио одмах да врбује чланове за организацију.
Да ли је за то сазнала влада Пашићева или су је, како
они тврде, обавестили, не знам, тек она је ту
организацију толерирала. По причању чланова
организације, они су обавестили Пашића, Стојана
Протића и Милована Миловановића, као министра
иностраних послова. Ево шта каже о томе Чеда
Поповић, пуковник у пензији, а тада капетан и члан
организације: ''Апис ми је причао како су обавестили
крaља Петра, престолонаследника Александра,
Пашића и Стојана Протића, и да би требало
обавестити и Милована Миловановића, али како
ћемо? Ја, вели Апис, не смем да изађем пред
301

Милована са тим јер га не познајем''. После оваквог

разговора са Аписом, Чеда изађе од њега и нађе
Танкосића званог Шиља, такође члана организације, и
исприча му како Апис не зна како ће да се јави
Миловану, боји се да овај неће хтети да га прими.
Танкосић ће на то рећи: ''Ја ћу му издејствовати да га
Балачко прими''. Чеда примети на то речима: ''Немој
да тераш комендију, како ћеш ти да израдиш да
Милован прими Аписа''. ''То је моја брига'', вели
Танкосић и раставише се. Сутра дан дође Танкосић
код Чеде и каже му: ''Ја израдих да Милован прими
Аписа''. ''Како'', упита Чеда. ''Ево како. Послао сам
једног мога четника, који се познавао добро са
Спасом кочијашем, који је возио Милована'' (тада
министри нису имали аутомобиле ни кола као данас,
већ је Милован најмио Спасу да га вози). Тај четник
нађе Спасу и каже му, да када буде возио господина
министра Скопљанском, сада Пашићевом улицом,
куда је Милован редовно пролазио полазећи из свога
стана у Битољској, сада Жоржа Клемансоа улице,
успори брзину кад дође на ћошак према Пашићевој
кући. Спаса тако и уради, и возећи Милована успори
брзину, а Танкосић који је чекао на ћошку ускочи у
кола и седне поред Милована. Могу читаоци мислити
како се је осећао Милован када је видео Танкосића,
четника поред себе. Танкосић му је одмах рекао: ''Не
бојте се г. министре, ја сам само хтео да вас умолим
да примите ђенералштабног мајора Драгутина
Димитријевића, има неко важно саопштење да вам
учини''. Милован је одговорио Танкосићу: ''Нека дође
сутра у 11 сахата у министарство'' (Ристовићева кућа).
Када је то чуо Чеда, рећи ће Танкосићу: ''Иди сада па
302

кажи то Апису''. Али Танкосић му одговори да он не

сме да иде Апису и тако је Чеда примио на себе да
саопшти Апису. Оде у ђенералштаб и каже Апису шта
је Шиља урадио. Апис се љутио, али шта је знао да
уради. Обуче сутра дан мундир и јави се Миловану у
министарство у заказано време. Милован га прими и
остане са њиме у разговору, више од два сата. Том
приликом му је Апис саопштио [податак] о
образовању удружења Уједињење или смрт и
његовом задатку. Разговарали су нарочито о нашем
раду у Маћедонији и тамошњим приликама. Када му
је Апис изнео како ствар наша стоји у Маћедонији и
како је Апис рекао друговима, који су га чекали у
официрском дому, да му је Милован признао да није
познавао тако добро све то и ако га је то питање
толико интересовало, додајући још и то речима:
''Ставите Ви мени господине мајоре ту организацију
на располагање, па ћете видети шта ћу ја урадити''.
Том приликом или после, не могу тачно да кажем, он
је ставио организацију и једну суму од 6.000 динара
(шест хиљада) за њене циљеве.
Као што сам рекао раније, организација је била
тајна. Јавност није имала појма о томе све докле није
индискрецијом двојице чланова избила на јавност. Та
двојица били су ови: Милан Гавриловић, који је
постао чланом организације, и који је имао при себи
статут организације, оде Петру Живковићу и саопшти
му [њено постојање] предајући му статут. По
статутима организације онај који изда организацију
требао је да буде убијен. Зашто то организација није
урадила, не знам, вероватно није ни сањала тада за ту
Гавриловићеву индискрецију, издајство. Сазнали су
303

доцније за време Солунског процеса, када је било

доцкан да предузму санкцију за то. Или нису хтели
ваљда да праве ларму од тога. Гавриловић се је
правдао доцније Јаши Продановићу, да је он то
учинио из незнања. Веровао је да је Петар Живковић,
као завереник и сам био члан организације, па му је
зато саопштио. Да ли је то тачно не знам, или је то
само згодно оправдање, јер он ако није знао, био је
дужан да пита кога из одбора да ли Петар зна и сме ли
да му саопшти. Било како му драго, Петар то није
изнео тада на јавност, већ је о томе обавестио
престолонаследника са којим је он био у најбољим
односима, и вероватно дејствовао на њега, да ће та
организација да се окрене и против њега, једнога
дана. Тада настаје обрт код престолонаследника
према организацији и он почиње да заузима фронт
непријатељски према њој. Прво је почео да тражи од
Аписа да се стави он на чело организације, па кад га је
овај одбио, наводећи да би то било незгодно да он као
наследник престола који ће сутра бити краљ буде на
челу такве тајне организације, он је окренуо сасвим
фронт.
Другу несмотреност, учинио је мајор Влада
Туцовић, сада пуковник у пензији. Он је као члан
организације пошао да обавести мене и да покуша да
ме уведе у њу. Не нашав[ши] мене одмах, он сретне
Петра Живковића и Јосифа Костића, и саопшти им.
То саопштење јако револтира ову двојицу, а нарочито
Петра Живковића. Био је љут на Аписа, зашто га
обавештава о тако важној ствари по Туцовићу који
није учествовао у завери од 29. маја и зашто га није он
лично о томе обавестио. Пошто су се растали, ова
304

двојица, Петар и Јосиф, саопште то Окановићу а овај

изнесе то на јавност преко листа ''Трибуна''.
Живковић се брани да није он рекао Окановићу већ
Јосиф, мада га је он одвраћао од тога. Чим је изашло
на јавност, поведена је истрага по тој ствари али се
она заташкала утицајем организације, утолико пре
што је, као што сам напред рекао влада, [или] бар[ем]
најважнији чланови њени, била обавештена о њеном
постојању. Последица тога била је та да је Петар
премештен у Неготин, а Јосиф у Пожегу. То је још
више заоштрило сукоб између њих двојице и
организације, као и између организације и
престолонаследника Александра, који је овом
приликом заштићивао Петра и Јосифа, али је био
немоћан, и они су поред његове интервенције морали
бити премештени.
Године 1912. дошла је мобилизација. Рат
између Турске са једне стране, и Балканског савеза
(Србија, Бугарска, Грчка, Црна Гора) са друге стране.
Петар Живковић буде постављен за команданта
дивизијског коњичког пука Тимочке дивизије, која је
ушла у састав II-ге армије, под командом ђенерала
Степе Степановића а оперисала је код Једрена. Апис
је био већ раније начелник Штаба коњичке дивизије и
као такав ушао у Балкански рат. Пред сам почетак
операција Апис се разболе[о] од маларијске грознице,
коју је добио скоро по свему у Маћедонији, куда је
прелазио пред почетак рата (Апис, Пилац и Вемић)
ради извиђања и штудирања тамошњих прилика
(Турска). Његова болест је трајала за све време
трајања рата. Она је била тако опасна да је Апис једва
остао жив, благодарећи његовој јакој конструкцији и
305

интервенцији једног берлинског лекара, који је дошао

на позив престолонаследника специјално ради Аписа.
Та болест Аписова била је предмет коментарисања.
Многи су веровали, а и данас верују, да му је дат
нарочити бацил, по налогу владе радикала, у намери
да га се ослободе. Друга једна верзија је, да је он
добио болест од козјег млека кога је пио у
Маћедонији, што је вероватније.
За време операција, док је Друга армија била у
Бугарској, Петра Живковића оптуже због педерастије.
По тој тужби се водила истрага али није доказана
ствар. Петар тврди да га је највише бранио командант
армије ђенерал Степа, а наши другови тврде да је
Апис, после рата Балканског предмет, тужбу,
уништио. Главно да Петру није било ништа а официр
који је тужбу покренуо [био је] кажњен (коњички
потпуковник Максим, заборавио сам му презиме).
Интересантно је да се о тој болести код Петра
(педерастији) много говорило а говори и сада. Многи
су се обраћали мени, као његовом интимном другу, да
им кажем да ли ја о томе знам што год. Ја Петра
познајем одавно али ко би могао да тврди да јесте или
да није. Једино што бих могао рећи то је да он има
обичај, када се напије, да се љуби са мушкарцима и да
нико од другова, па ни ја, не зна да је он икада имао
односе са ма којом женском.
По свршеном рату (Балканском) у почетку
1914 године, настао је сукоб између владе с једне
стране и војске, односно Црне руке, са друге стране,
због приоритета цивилних власти над војним. Сукоб
је произишао услед једне свечаности у Маћедонији у
Битољу, где је у цркви начелник окружни стао испред
306

команданта дивизије. Командант дивизије био је

пуковник Воја Живановић, а начелник окружни Ранко
Трифуновић. Влада, а нарочито Стојан Протић, је
стала на страну начелника окружног, док официри, а
нарочито чланови Црне руке, како је ''Трибуна''
назвала организацију Уједињење или смрт, на страну
команданта дивизије. Једно ситно и безначајно
питање почело је да тресе целу земљу. (Налазим да је
нетактичност начелника окружног и владе била у тој
ствари, јер је она требала да зна да после једног
успешног рата, није требало дирати у питања која
задиру у осветољубивост војске и њеног официрског
кора). Требало је да питање приоритета одложи за
другачије, нормалније прилике. Због тог безначајног
питања које је било само повод (јер је сукоб између
владе, радикала и Црне руке већ постојао у ваздуху),
[а пошто] радикали нису никада волели војску,
нарочито официре, сада им је дошло згодно да поведу
борбу противу оних официра, који су њима били
најопаснији, а то су били завереници од којих су
многи били чланови Црне руке.
Прикривена борба између радикала и војске
(официра-завереника) прешла је после Балканских
ратова у отворену. Радикали су одмах после рата
завели у новоослобођеним крајевима (јужној Србији)
партијски режим. Немајући довољан број исправних
чиновника, нарочито полицијских, јер су многи
изгинули у рату, они су слали у те крајеве рђаве, који
су завели систем корупције. Користећи се још
заплашеношћу становништва, чиновници су народ
уцењивали, пљачкали и злостављали на разне начине.
Становништву је то дозлогрдило и почели су да се
307

жале, нарочито официрима које је народ поштовао и

сматрао као поштене и исправне чиновнике.
Официри, а нарочито завереници, су протестирали
противу таквог начина управљања, али сви протести
су остали безуспешни. Влада радикална, а нарочито
поједини посланици радикалски, је сматрала да им се
пружила прилика да се обогате. То је био прави узрок
борбе официра, завереника Црнорукаца и радикала,
која се претворила у оштар сукоб приликом неких
свечаности, борба о приоритету. То је дало повода
влади, а нарочито Стојану Протићу, да поведе
огорчену борбу противу Официрске задруге,
оптужујући официре, чланове Управног одбора и
Управу задруге, за злоупотребе пореза задруге.
Официри завереници, чланови организације
Црна рука, да би могли да воде борбу са изгледом на
успех са радикалима и владом, потраже савезнике у
опозицији, Самосталним радикалима и
националистима. Услед борбе тих двеју група, дође и
до распуштања Народне скупштине и расписивања
нових избора у 1914. године, ко зна како би се та
борба завршила да није дошао Видовдански атентат у
коме су убијени аустроугарски престолонаследник и
његова жена. Тај догађај је привремено прекинуо
борбу између радикала и официра, али као што рекох
само привремено и привидно, јер је она за време рата
настављена и завршила се Солунским процесом.
Писац ових редова се је десио за време
Видовданског атентата у Врњачкој бањи, као ађутант
краља Петра који је тада био на лечењу у Врњачкој
бањи. Чим је краљ Петар добио извештај о атентату,
позвао је првог ађутанта ђенерала Павла Јуришића,
308

који је такође био у његовој пратњи, и питао нас шта

мислимо шта ће Аустроугари радити. Ђенерал
Јуришић је одговорио да неће бити ништа, мало ће
бити ларме и на томе ће се свршити. После оваквог
одговора ђенерала Јуришића, краљ Петар се окрену
писцу и упита шта он мисли. Писац му одговори:
''Мислим да ће нам Аустро-Угарска објавити рат. Она
је једва чекала такав случај да би могла своје претње
да проведе у дело''. Краљ Петар ће на то рећи: ''Имаш
права, тако ће бити''. Ђенерал Јуришић је поновио
своје мишљење да он у то не верује (шта је даље било
познато је). Како је писац ових успомена био поред
дужности ађутанта крaља Петра и вршилац дужности
начелника Штаба коњичке дивизије, то сам одмах
отишао у Београд а заменио ме [је] на служби код
крaља Петра, ађутант пешадијски потпуковник
Алимпије Марјановић, јер је крaљ Петар остао и даље
у бањи да продужи купање. Чим сам се вратио у
Београд, потражим Аписа и упитам га да ми објасни
догађај речима: ''Јели Аписе, шта уради ако Бога
знаш''. Он ме уместо одговора поведе у штаб
Дунавске дивизијске области (у Крунској улици, где
је сада Дворска жандармерија) да обиђемо Шиљу
Танкосића, који је био притворен због Сарајевског
атентата. У штабу нађемо Танкосића и неколико
минута поразговарамо па изађемо. Уз пут ја поново
питам: ''Шта уради и шта ће бити сада''. Он ће ми
рећи: ''Ех, ето како се је то догодило. Главни
ђенералштаб, односно ја као шеф обавештајног
отсека, имао је извештаје да Аустро-Угарска спрема
упад у Србију преко Босне, где ће изводити маневре
са 2 корпуса. Такав извештај сам први добио од
309

руског војног изасланика Артаманова, тј. да се је

приликом састанка Виљема и Франца Фердинанда у
Конопишту о томе дискутовало. После тога ми је и
наш повереник Малобабић саопштио, да се у
круговима Аустро-Угарских официра говори како ће
нас приликом маневара у Босни напасти преко Дрине.
Ја сам све то саопштио Путнику (начелник
ђенералштаба). Путник је то саопштио Пашићу, али
Пашић није веровао томе већ је припремио изборе. ''Ја
сам се'', вели Апис, ''бојао да Аустро-Угарска те своје
претње не приведе и у дело, а знајући да су наше
трупе већином у Маћедонији, она би успела брзо да
нас прегази''. Шта сам знао да радим у таквој
ситуацији? Питао сам повереника Малобабића шта он
мисли да треба радити. Он ће ми рећи: ''Треба убити
Фрању Фердинанда''. На [шта] сам му ја, Апис,
приметио: ''Па ко ће да га убије''. Малобабић је
одговорио да има људи. ''Па који су то људи'', [упитао
га je]. Малобабић рече: ''То су неки омладинци из
Босне''. ''Доведи их'', рећи ће Апис. Он их је довео, и
Апис позове Танкосића и нареди му да их извежба
добро у гађању, што је овај и учинио, вежбајући их на
Вајфертовцу. Затим ће ми Апис рећи: ''Ја нисам
веровао да ће га убити већ да ће га пуцањем на њега
уплашити, тако да иако је имао намеру да нас нападне
неће смети, бојећи се атентата у Србији. Али видиш
да су они добро гађали и убише га''. Приметих му на
то: ''Јеси ли обавестио владу о томе, ти видиш да тај
догађај може довести до рата, тј. Аустро-Угарска ће
нас напасти. А је ли сада време да ратујемо, када се
још нисмо одморили од Балканског рата. Сем тога, ми
смо се истрошили, материјално неспремни,
310

ненаоружани итд. Такве се ствари раде у споразуму са

владом, која води спољну и унутарњу политику
државе, и само она зна кад је погодан моменат за
такав подухват''. На све то Апис ми је одговорио:
''Море остави ме, ја нисам веровао да ће ова луда
Русија ратовати, а видиш да ће она загазити у рат''.
После тога разговора се растадосмо.
Неколико дана доцније, командант коњичке
дивизије и ја одемо у Ћуприју, ради инспекције
дивизиона коњичке артиљерије. Сутра дан по доласку
у Ћуприју добијемо телеграм, шифровано наређење,
да се вратимо одмах у Београд, јер је наређена
мобилизација. Првим возом вратисмо се и одмах
[смо] спаковали штаб дивизије па натраг у Ћуприју,
где је било место концентарције коњичке дивизије.
По завршеној мобилизацији и концентрацији,
дивизија је одмаршовала на северни фронт код Мале
Крсне. Одатле је ноћу добила наређење да се крене на
западни фронт ка Убу, а одатле у Мачву где је
учествовала у Церској бици под командом
комaнданта II армије ђенералом Степановићем. Како
рад коњичке дивизије у рату нема директне везе са
овим примером, то нећу га ни описивати, већ само о
узроку, уколико има везе са Црном руком.
По свршеној Церској и Колубарској бици,
коњичка дивизија је била распоређена у кантонман,
штаб у Смедеревској Паланци, а трупе по околним
местима (варошицама и селима).
За време затишја, Штаб Врховне команде је
био у Крагујевцу. Апис је био шеф обавештајног
одељења у Врховној команди. Једног дана, затражим
3 дана осуства од команде коњичке дивизије, да одем
311

до Крагујевца. Пре поласка за Крагујевац ја известим

телефоном Аписа и Стојана Стојановића да ћу доћи,
те да ми спреме стан. На крагујевачкој станици ме је
дочекао подофицир и одвео у Врховну команду, а
одатле у стан који ми је био резервисан. Остао сам 3
дана као гост Стојанов и Аписов. Наравно, по доласку
у Крагујевац, јавих се по дужности и принцу, регенту,
као Врховном команданту, а и као регенту јер сам се
водио као ађутант краљев. Регент ме је примио и
задржао на ручку. У Крагујевцу сам осетио интриге
против Врховне команде, нарочито против Аписа,
мада ми регент није том приликом ништа наговестио.
Тек после извесног времена, по мом повратку у
Палaнку из Крагујевца, дође мој ујак Генчић, који је
био дописник страних листова, да ме обиђе. Том
приликом ће ми рећи како је био у Крагујевцу, код
регента, и како му је овај пребацио зашто сам ја за
време мога бављења у Крагујевцу био скоро стално са
Аписом. Одговорио сам ујаку да је то сасвим
природно, јер су у Врховној команди све моји
другови, и да ја не дозвољавам да ми ико прописује с
ким ћу се ја дружити. Из те примедбе мог ујака видео
сам колике се интриге плету око Аписа, које су најзад
успеле да га смене са положаја шефа обавештајног
оделења Врховне команде и преместе у штаб Ужичке
војске за начелника штаба код ђенерала Илије
Гојковића.
Но, ни премештај Аписов из Врховне команде,
није прекинуо даље интригирање против њега,
организације Црна рука и завереника. Разне интриге
успеле су да нерасположење престолонаследника,
које је већ ухватило корена, претворе у мржњу и
312

страх. А како наш народ вели: ''У страху су велике

очи'', то су разни политички шпекуланти успели да
убеде престолонаследника, да му од стране Аписа
прети опасност да га убије а радикалима да одузме
власт. Доказ за то дао ми је радикалски првак, члан
Главног одбора Радикалне странке и народни
посланик Живојин Тајсић из Смедерева. Као такав, он
је био у положају да осети какве се интриге плету
против завереника и куда и до чега те интриге могу да
доведу. Он је, као стари Карађорђевац, симпатисао
завереницима, јер је био упознат са завером, донекле
још пре 29. маја 1903. године, од стране тадањег
потпуковника Милоша Божановића, који је био
активни члан завере, тј. потписник на завереничком
списку.
Тајсић [је], некако пред концентричну
офанзиву Немаца, Аустријанаца и Бугара противу нас
1915. године, дошао у Смедеревску Паланку код мене
и провео дуже време у разговору са мном. Приликом
нашег разговора, он ми је изнео ваздан ствари које су
се дешавале иза кулиса и интриге које се код
престолонаследника и владе плету противу нас. Са
колико је поверења разговарао са мном, најбоље
сведочи овај пример. Он ми је [о]ставио свој дневник,
кога је водио и у коме је било врло поверљивих
ствари, међу осталим и белешке о решавању на
тајним скупштинским седницама. Сећам се врло
добро да су ту били и извештаји наших дипломатских
преставника на страни, нарочито Павла Маринковића
из Букурешта, који је био невероватно невешт и
незналачки написан, и Бошка Чолак Антића из
Софије, који је био врло добар.
313

Прави разлог његовог доласка код мене био је

овај: предлагао ми је да известим Аписа и Пилца да
би он желео да се састане са нама, а затим да нас
састави са Пашићем, па да се са њиме објаснимо и на
тај начин сузбијемо све интриге које се око нас плету.
Како је Апис био у Ужицу, Пилац у Младеновцу, а ја
у Паланци, сваки заузет дужношћу, то моментално
нисмо могли да се састанемо, али је он то ставио мени
у дужност, да ову двојицу припремим за један такав
састанак и разговор са Пашићем. Но, како су убрзо
настале операције, то ја нисам могао да извршим тај
задатак, каква фаталност! Ја верујем да је дошло до
састанка и објашњења између нас и Пашића, а
специјално између Пашића и Аписа, ко зна и да ли би
и дошло до Солунског процеса, а ко зна како би се
ствари развијале. Овако се је интригама успело да и
престолонаследник и влада, радикали, заузму фронт
против нас, а нама, односно Апису, да са друговима
води неравномерну борбу на два фронта, и против
регента и против радикала, у чијим је рукама била сва
власт. Погрешна тактика од стране Аписове, што је
тако водио ствари да је себи и нама бацио на врат и
Круну и радикале. Много је практичније било да се
води борба против једног у друштву са другим, тј. или
са радикалима против Круне, или са Круном против
радикала, али судбина је другојачије хтела.
Настале су операције које су донекле пресекле
даље интриге. Наша војска је, под притиском
концентричних напада Немаца, Аустријанаца и
Бугара, морала полако да се повлачи, очекујући помоћ
од савезника која није стигла. Одбачени од Бугара са
правца повлачења долином Вардара, благодарећи
314

најстрожијој наредби Врховне команде, односно

владе, да не сме да се нападне Бугарска, иако је
Врховна команда била концентрисала гро наше војске
према бугарској граници. Бугарска у то време, није
још била мобилисана и да смо је, којом срећом
напали, врло лако би ушли у Софију, а ко зна да не би
у Бугарској, у којој је било јако незадовољство против
ступања Бугара на страни Централних сила а против
нас, а нарочито Русије, избила револуција.
Стамболијски је био представник тог незадовољства и
вероватно да би успео да збаци Фердинанда и
Бугарску приближи савезницима, а против
Централних сила. А ако се тај случај и не би десио, ми
бисмо бар себи, односно војсци, обезбедили
одступницу долином Вардара ка Солуну, где су
савезници почели да искрцавају нешто трупа, и на тај
начин би се наслонили на њих, те не би били бачени
на албанске кланце, који су нам преполовили војску,
односно свели је на једну трећину, а артиљерију и
везове смо морали сасвим уништити.
Ту су савезници поступили сасвим незналачки.
Основно је начело у ратоводству, тући непријатеља
тамо где је он најслабији. Најслабији непријатељски
фронт била је Аустро-Угарска, зато је требало
појачати српску армију и напасти Аустро-Угарску. На
тај начин би спречили Турску и Бугарску да уђу у
акцију, на страни наших непријатеља, и натерали
Румунију и Грчку да раније ступе у акцију на нашој
страни. Али код савезника није било јединства
команде, па ни јединства акције, а нису у то време
имали ни довољно трупа (али о томе нека други
говоре).
315

Главно је овде констатовати да су, услед

неразумевања савезника и неверовања у наша
обавештења да ће нас Бугарска напасти, они
пропустили да нам благовремено пошаљу појачања с
једне стране, а са друге стране категорички забранили
да нападнемо Бугарску. Ту њихову категоричку
забрану је наша влада стриктно и дословно пренела на
Врховну команду, коју је на нашу жалост [она]
дословно испунила. Јер, ко зна да ли не би боље било
да наша Врховна команда није била баш тако
послушна према влади и да је на своју одговорност
напала Бугарску. Као што сам раније навео, најмање
последице које би од те непослушности биле [су те],
да би нашој војсци отворили и осигурали повлачење
долином Вардара ка Солуну.
Како било да било, главно је да смо под
притиском јачег непријатеља, морали напустити нашу
земљу и поћи кроз албанске кршеве. Приморани да
напустимо отаџбину, многи од наших војника нису
хтели даље да се повлаче, већ су почели да напуштају
команде, предајући се непријатељу. Неки су веровали
да ће их непријатељ оставити да се врате својим
кућама, па су се у томе преварили, јер су скоро сви
били интернирани, упућени на тешке радове итд.
Природно је да у таквој ситуацији опада и
дисциплина у војсци. Настала је критика и напади на
владу која је водила такву политику и није осигурала
благовремену помоћ савезника, и на Врховну команду
која није успела да нашој војсци осигура бар бољу
одступницу, већ нас [је] нагурала преко непролазне
Албаније. Критика је била оштра, да ли оправдана или
не, то нека кажу други. О тешкоћама које је наша
316

војска претрпела кроз Албанију, такође остављам

другима да пишу, јер мени и није то циљ, већ да
изнесем догађаје које су довеле до Солунског
процеса. Како је критика била скоро јавна, то је и
влада за њу знала, али је преко свега прелазила. Али,
као што рекох, та критика је била управљена највише
против владе, односно Пашића и Врховне команде.
Против регента, као Врховног команданта, уопште
није нико ништа имао, јер он се је повлачио са
трупама излажући се свим штрапацима као и трупе.
Чак и кад му је, као болесном, предлагано да се укрца
у Бриндизи[ју] на лађу, он није хтео, већ је продужио
даље са трупама ка Драчу и Валони (само зли језици
говоре да је тада боловао од запалења мошница, то ће
најбоље знати његови лекари-Др Коен и Ј. Стајић).
Прелазак Албаније, превоз преко мора и
долазак наше изгладнеле војске на Крф, где су нас
савезници, Французи нарочито, а и Енглези и
Италијани, прихватили и ставили хране на
расположењу, учинила је своје, јер се је оно трупа
које је пошло са својим официрима кроз Албанију и
даље на Крф, скоро преполовило, умирући од разних
болести, зиме и глади. Таква очајна ситуација наше
војске с једне стране, маса избеглица која је
напустила отаџбину и прешла са војском, неки раније,
и настанила се по разним државама Европе (Грчка,
Француска, Италија, Енглеска итд.) народ који је
остао под непријатељем, све то је стварало атмосферу
пуну електрицитета. И докле се је војска и оне
избеглице које нису биле близу владе патили и
мучили, дотле [су] они који су били близу владе
живели комотно, трошили велике суме новца које су
317

добијали од савезника на рачун снабдевања војске.

Све је то изазвало незадовољство оних који су
[нечитка реч-прим. Б.Д.,Ј.И.] против владе. Влада се
је обавештавала преко својих агената, којих је сада
имала у изобиљу, јер док су неки били њени
достављачи из партијских разлога, други су ту улогу
вршили из материјалне нужде, јер су на тај начин
долазили до новчаних средстава да боље и удобније
живе. Никада до тада у нашој држави није била јаче
развијена шпијунажа него тада, тј. на Крфу, у Солуну
и свуда у Европи где је било Срба. Заслуга за тако
развијену шпијунску службу припада највише влади,
односно радикалима и регенту, односно његовој
околини.
Они који су се примили те гадне улоге,
достављали су све што су чули да се против регента и
владе говори али, осим тога, они су многе ствари и
измишљали, да би се што више додворили онима који
су их плаћали. Као што сам раније рекао, критике је
било и од стране избеглица и од стране официра,
нарочито официра завереника црнорукаца, што је
донекле оправдано, јер су они довели династију
Карађорђевића, а сем тога били донекле, бар за
тадање јавно мишљење, проузроковачи рата (убиство
Фрање Фердинанда и његове супруге). Било је
официра, наших другова, пример пуковника
Туцовића, који су отворено претили (наравно у оној
нервозној атмосфери) да ћемо приликом повратка у
земљу направити капију и пустити само оне који
заслужују да се врате. Влада и радикали су схватили
те претње официра завереника врло озбиљно и
старали су се свим силам да створе такву ситуацију да
318

се ослободе тих официра, на ма који начин.

Паралелно са критиком официра, поведена је једна
акција цивилних противника радикала код регента,
против Пашића и радикала, са намером да регент
смени Пашића и радикале, а да образује владу од
неутралних личности, са војводом Мишић Живојином
на челу. Ту је акцију водио, углавном, Света Јакшић
који је био у добрим односима са регентом. У томе га
је помогао и Слободан Јовановић. Јакшић, осећајући
да му је за такав акт потребна помоћ војске, а водећи
ту акцију уз припомоћ Слободана Јовановића, који је
био велики пријатељ Аписов, сматрао је да се такав
акт не може спровести без помоћи војске, а нарочито
Аписове кога су они сматрали за најбољег
преставника расположења официра, тј.
нерасположења према влади а специјално према
радикалима. Али он, Јакшић, је тако исто знао и за
регентово нерасположење према Апису и старао се
свим силама да их измири (тј. регента и Аписа). Но,
тај подухват му није успео, регент је остао
непопустљив према молбама Јакшића и још неких
људи и није хтео са Аписом ништа да ради. Уколико
је Јакшић упознао Аписа са намерама за смењивање
Пашићеве владе не могу тачно знати, али вероватно је
да је он Апису тачно саопштио и да је Апис, чије се је
мишљење донекле слагало са Јакшићевим, односно
[мишљењем] радикала, ту намеру и одобравао,
рачунајући да се уклони Пашић и радикали, па ће
бити боље, мада не верујем. Да је улазио у
комбинацију да и он са друговима узме учешће у том
(питати Слободана Јовановића зна ли он о томе што
год).
319

Пашић, као стари мајстор, сазнао је за те

припреме Јакшићеве односно регентове, па је преко
њему оданих људи радио да регента што више
привеже за себе, а одстрани га од свију оних који су
му били опасни. Као најопаснијег противника сматрао
је Аписа и Јакшића. Он се је потрудио да Аписа
представи регенту као опасног, како по владу тако и
по династију, још више по династију. То му није било
тешко, јер је код регента већ постојало велико
нерасположење према Апису. Најзад је Пашић успео
прво да уклони Јакшића са Крфа, иако је овај био у
великом пријатељству са регентом. (Доказ што му је
регент издејствовао пасош и торпиљер, и тако је
Јакшић напустио Крф, без знања владе). После
Јакшићевог уклањања, остао му је Апис најопаснији
противник, наравно Апис са друштвом (јер он сам не
би могао ништа). Али сада је требало наћи модус како
да се Апис и његови другови, тј. они који су по
мишљењу радикала били њима најопаснији, уклоне из
војске. Изгледа да им је у почетку била намера да нас
уклоне од непосредног додира са војском на фронту.
Прво су почели са мном, као што сам на првим
странама ове свеске рекао, тј. послали су ме за војног
изасланика у Атину противу моје воље. Сазнао сам
доцније да су и за Аписа тражили агреман да га
пошаљу за војног изасланика у Белгију. Но, доцније
су се предомислили, и уместо Белгије они су га
ухапсили. Поред Аписа, ухапсили су још неколико
официра, чланове Главног одбора друштва
Уједињење или смрт, и ставили их под суд, остале
чланове и нечланове или њима подозриве официре
сменили са фронта и притворили у Микри, код
320

Солуна. Одатле су неки послани у Бизерту и

затворени у тврђаву Шрек-бен-шабан а други су
остали и даље у Микри, све до свршетка суђења.
Официри похапшени, оптужени су прво за
издајство, тј. кобајаги за вођење тајних преговора за
сепаратни мир са непријатељем и предавање наше
војске непријатељу, а друго за припремање и покушај
атентата на престолонаследника, регента и противу
Пашића и радикалне владе, тј. за спремање преврата у
корист републике. Што се тиче прве претпоставке,
мислим да у то нико живи који има мозга, не би могао
да претпостави да смо ми завереници у ширем
смислу, или црнорукци у ужем, могли доћи на такву
сулуду идеју да предамо војску непријатељу или да у
онаквим приликама преговарамо за сепаратни мир.
Моји другови са фронта (пуковник Димитрије
Павловић и остали) су ми причали, да су њих двојица-
тројица, после оне луде офанзиве 1916. године код
Битоља, у којој је избачено из строја преко 30.000
људи, писали рапорте и тражили да се доставе
Врховној команди. У тим рапортима су молили
претпостављене старешине да издејствују код
савезника и код главнокомандујућег Солунске војске,
да поштеде српску војску, наводећи да ако је за вајду
доста је било жртава и показане храбрости. Крајње
[је] време да се сачува нешто од оних људи који су
преостали у животу, те да би се имали са чим вратити
у отаџбину и обновити нацију и државу. Влада је то и
такве рапорте схватила као ширење дефетистичких
идеја међу трупама. Међутим, ко год зна са каквим су
се пожртвовањем и храброшћу борили баш официри
те групе, у ратовима 1912-13-14 и 15-те године, и
321

колико је број изгинуо од њих, тај неће веровати да се

је дефетистичка идеја зачела у главама тих људи. Сем
тога, оптуживати те људе за издајство непријатељу,
па то је било у најмању руку малоумно. Зар људи које
је Аустро-Угарска оптуживала за проузроковаче рата
и тражила њихове главе, оптужити да су хтели да
издају српску војску истој Аустро-Угарској, па то је
идиотизам.
Што се тиче оптужбе да смо хтели да убијемо
регента, Пашића и још неке виђеније радикале, и да
приграбимо власт, извршимо преврат у корист
републике, па то је било такође безумље. Ко хоће да
врши преврат (зна се како се то врши) тј. он прво
осигура себи и преузимање власти. Да видимо каквог
изгледа бисмо имали ми у том погледу.
Главнокомандујући целокупне војске на Солунском
фронту био је ђенерал Сарај. Баш да смо хтели и
успели да поубијамо напред поменуте личности, зар
не би ђенерал Сарај одмах предузео мере да нас
похапси и спречи сваки покушај преврата, баш и да
нам је пала таква луда идеја на памет. А ако бисмо
хтели да убијемо само регента и Пашића, зар нисмо то
могли урадити кроз Албанију, у оном општем хаосу,
па да нас ни глава не заболи. Не, не, за такве глупе
подвиге ми нисмо били способни.
Оптужени и стрељани Апис, Вуловић и
Малобабић, да су припремали и покушали атентат на
регента 29. августа по старом календару, нису били
криви и осуђени су на смрт невини. То је било
систематски припремано израније и тражила се је
згодна прилика да се то и изврши. Мислили су испрва
да ће бити довољна оптужба да смо хтели да предамо
322

војску непријатељу тј. за издајство. Па кад су

савезници, који су били врло осетљиви на то, послали
своје поверљиве људе да их провере, и када су се ти
људи уверили да су те оптужба гола измишљотина и
известили своје владе да је то чисто унутрашња ствар
Србије, онда су наши меродавни фактори пронашли и
измислили атентат на регента. Пронашли су и људе
који ће да нас, односно Аписа и још неке, оптуже и
сведоче: неки како су били очевици, како је
Малобабић пуцао на регента, Темељко Вељановић,
други који су сведочили како смо спремали преврат,
Михајло Ранковић тадашњи народни посланик, а
трећи како смо [се] спремали да предамо војску
непријатељу, тадањи пуковник Драги Окановић, сада
ђенерал у пензији.
Да не описујем овде личност Аписову и
Вуловића, они су довољно познати, већ да се
позабавим Малобабићем о коме сам и раније писао.
Тај Малобабић је био, уколико ми је познато,
банкарски чиновник у Аустро-Угарској, врло бистар и
опрезан млад човек, притом патриота коме је ретко
било наћи равна, веома храбар. Био је суђен и осуђен
у Велеиздајничком процесу. Препоручен је био нама
од стране Срђана Будисављевића и Светозара
Прибићевића. Прво је био повереник Димитрија Мите
Павловића, граничног официра на Дрини према
Босни, а после га је узео Апис за свога повереника тј.
за повереника обавештајног одељења Главног
ђенералштаба, чији је шеф био Апис. Он је, како Мита
прича, био од неоцењене вредности Апису, односно
ђенералштабу, поуздан, храбар. Прелазио је често
[границу] и доносио Апису обавештења о припремама
323

аустроугарске војске да нас нападне. Последњи пут је

прешао пред саму објаву рата, али га је одмах
нестало, тако да Апис није могао никако да га
пронађе. Мислио је да је убијен. Међутим, шта је
било? Полиција Стојана Протића га ухапси, спроведе
у Ниш и држала га [је] све до нашег повлачења, када
га је Апис пронашао и повео са собом. Они који су га
видели кажу да је био сав пропао, јер су га у затвору
мучили глађу и испребијали га. Ето тог националног
раденика, који је своју главу метнуо у торбу да
припомогне нашој општој ствари, уједињењу и
ослобођењу браће под Аустро-Угарском, бацили [су]
у затвор тукли и мучили глађу. Таквог човека су
после оптужили да је по наговору Аписа пуцао на
регента, сведочи Темељко Вељановић, који је био у
Солуну ухапшен за убиство неког грчког војника.
Наша влада, односно министар полиције Љуба
Јовановић, га пушта из затвора и наговори га да
лажно сведочи, као да је видео Малобабића да је
пуцао у аутомобил у коме је био регент. Међу тим
људима, који су се десили ту када је регент прошао
аутом, [био је и] Милан Николић, тадашњи резервни
пешадијски капетан и председник суда у Пироту, са
још једним другом. [Они] тврде да су видели регента
када је прошао аутомобилом, како је нешто читао, и
приметили су да је био замишљен. Они су сами
резоновали да је вероватно добио извештај са
западног фронта да ствари не иду добро код наших
савезника. Позади регентовог аута ишли су
француски полицајци са другим аутом. Та двојица
[Николић и друг-прим. Б.Д., Ј.И.] су стали и
поздравили регента. Они тврде да су се око Острове
324

чули пуцњи али из далека, и да су то војници

вероватно пуцали на дивље патке, а да у близини
њиховој и даље на један километар уопште, није било
нигде живе душе, јер је терен био го и чист па би
приметили да је кога било. Дакле, из тога се може
закључити да је атентат измишљен и намештен. Сем
тога, ко познаје Аписа и ко зна да је он био
пешадијски официр и врло добар стрелац, тај ће моћи
проценити да ли би он, који је знао дејство пуцња из
далека на ауто који иде брзином од 30-40-50
километара на сат, урадио или другом наредио да
уради такву глупост!?
Мени, пак, причао је Бошко Чолак Антић, који
је тада био на служби код регента, да када се је регент
вратио у Солун [и када су] причали о неком пуцњу
око Островe и правили шалу око тога, никоме није ни
пало на памет да помисли да је то био атентат на
регента.
Међутим, доцније је то све удешено и
измајсторисан [je] атентат, да би се оној тројици
могла скинути глава, односно Апису и оној двојица да
не би био он сам! А остали да се осуде, неки на
робију, неки интернирају и уклоне из војске и баце у
пензију.
Изгледа да су радикали, односно Љуба
Јовановић, хтели да побију све оне официре који су
им сметали, али их је омео Жика Рафајловић, народни
посланик Либералне, тада Националне странке. Ево
шта он, Рафајловић, каже о томе: ''По доласку наших
трупа на Солунски фронт, почели су се проносити
гласови о поколебаном моралу и дисциплини у
официрском кору. Ја сам тада писао Божи Терзићу,
325

министру војном (као другу из војске) и питао га

какво је стање официрског кора на фронту. Терзић ми
је одговорио да је морал код официра врло добар,
управо одличан.
Поред хапшења Аписа и другова, дошао је
војно судски пуковник Гојко Павловић из Солуна на
Крф, да тражи од Владе и Скупштине одобрење за
установљење Преког суда за официре. Тада сам ја
питао министра војног, Терзића, шта ће му Преки суд
за официре, када је по његовом сопственом признању
у одговору на моје писмо изјавио, да је морално стање
код официра одлично. Преки суд за официре,
потребан је само у случају палог морала код њих и
појаве бекства са фронта или одрицања послушности.
Рафајловић је поколебао Скупштину и она је одбила
да дозволи установљавање Преког суда за официре.
Чим је завршена седница, Терзић је пришао
Рафајловићу и напао га зашто је покварио целу ствар.
''Тада ми'', вели Рафајловић, ''није било јасно. Доцније,
када су Апис и другови похапшени и стављени под
суд, било ми је јасно све''. Влада је хтела Преки суд за
официре те да по кратком поступку, без велике судске
процедуре, побије све оне официре које је сматрала да
су јој опасни. Но, како није добила овлашћење за
Преки суд, то је морала да прибегне редовном суђењу.
Образовала је суд ad hok за ту прилику и за
црнорукце. Старе судије [је] сменила и за
председника нижег војног суда поставила пуковника
Петра Мишића (на жалост завереника) али огорченог
непријатеља Аписовог и млађих завереника, а за
председника Великог војног суда, ђенерала Мирка
Милосављевића, познатог контра завереника и
326

отвореног непријатеља свију завереника. Остале

судије су изабранe из редова официра, непријатељски
расположених према завереницима. Покушаћу да
објасним зашто је Петар Мишић био непријатељски
расположен према Апису и млађим завереницима.
Још приликом склапања завере и увођења
Мишићевог у њу, он је испољио неке особине које
нису могле да га оквалификују као човека идејног, већ
као лично увређеног, који улази у заверу да се свети.
Изостао [је] од производства за чин потпуковника, а
раније оборен на испиту за ђенералштабног капетана
од стране ђенерала Цинцар-Марковића, што је била
очигледна неправда, јер је био заиста спреман
ђенералштабни официр, нарочито је био одличан
наставник тактике у Војној академији. Краљ
Александар Обреновић да би га умирио, јер је он
јавно испољавао своје незадовољство због
непроизводства, произвео га је накнадно. Ми
завереници, користећи његово незадовољство,
уведемо га у заверу. После Мартовских
демонстрација буде постављен за команданта VI пука,
у коме је било највише официра завереника. Ми
млађи завереници сматрали смо приодобијање његово
за заверу као један од највећих успеха, међутим
преварили смо се, а ево зашто. Он је био по природи
нервозан и плашљив, а при том врло личан. Тако на
пример, приликом последњег завереничког састанка у
винограду Мике Наумовића, на Топчидерском брду
(на коме смо били Машин, Генчић, Апис, Ђорђе
Ристић и ја, разуме се [и] Наумовић) требало је да
буде и Мишић, као командант VI-ог пука. Он није
хтео пристати да дође, наводећи као разлог свађу
327

између њега и Наумовића, приликом предаје и

пријема команде у Крушевцу 2-3 године раније? Као
да је у таквим приликама, када људи прелазе преко
свега, имало места таквом личном нерасположењу.
Зато су морали позвати место њега мајора Миливоја
Анђелковића, званог Кајафа, који је био командант
батаљона у VII пуку, и доцније се видело да смо врло
добро урадили.
Затим на сам дан 28. маја, око 1 сата по подне,
када је Апис излазио из ђенералштаба а он, Мишић,
из Доњег града касарне VI пука, позвао је Аписа и
рекао му да растури људе, јер од тога не може бити
ништа. Апис му је одговорио: ''Ми ћемо вечерас
радити а ви, дошли не дошли, предстоји вам
Карабурма сутра заједно са нама, ако ствар не успе''.
Дакле, још један знак да се је уплашио. Затим, те
вечери је имао за задатак да пође са батаљоном VI
пука, који је логоровао где су сада болницe преко
пута Карађорђевог парка, тако да буде 5 минута пре 2
сата по поноћи пред Официрским домом, где смо
имали ми завереници без трупа, који смо били
одређени да уђемо у Двор, да пођемо на челу тога
батаљона. Но, он је задоцнио (иако сам му ја дао
тачно време, сравњујући сат са железничким 28-ог
ујутру). Дошао је доцније, а ко зна да ли би и пошао
да у саставу тог батаљона нису били командири,
поручници пешадијски Жика Ђорђевић и Милан
Маринковић Пига, који су добили наређење да га
натерају револвером ако не буде хтео, што су они и
учинили. Све то је утицало на његов карактер и
темперамент, да је још тада почело његово
нерасположење према Апису и млађим завереницима.
328

Затим још један доказ о његовој плашљивости је и тај

што је после 29. маја, када је дошао за начелника
ађутантног оделења министра војног, он инсистирао
да се сви учесници официри одликују Карађорђевом
звездом, да би могао да нас преброји. Ја сам се тада
десио у Паризу и кад сам прочитао да сам одликован,
написао сам једно писмо Јаши Ненадовићу, рођаку и
секретару крaља Петра, у коме сам му рекао: ''Да сте
бирали оружје које би дали нашим противницима да
нас гађају, не би га боље изабрали него овим
одликовањем''. Кад сам се вратио, Апис ми је
објаснио да је то дело Петра Мишића. Доцније је
дошло суђење Рашићу и Влајићу за набавку топова
Шнајдер-Крезо. Мишић их је оптуживао а ми млађи
завереници смо их бранили, тј. нисмо бранили
Влајића и Рашића толико колико смо заступали тезу
да се топови имају набавити у Француској а не у
Аустрији код Шкоде, као што су хтели неки кругови
међу који[ма] је спадао и Петар Мишић. Доцније, у
току Балканских ратова се је показало да смо ми били
у праву. Ето, све је то утицало на његово
расположење, односно нерасположење према Апису и
младим завереницима, и када је избио Солунски
процес он га је једва дочекао да се освети Апису.
Колика бескарактерност и непоштење, да се свети
човеку с којим је заједно залагао главу за једно велико
историјско дело. Сваки други, иоле карактернији
човек, не би се примио те дужности, а он напротив
вршио је са највећим задовољством и цинизмом.
Поред Петра Мишића, интересантно ће бити за
читаоце ових забелешки, да боље разумеју односе и
свађе које су настале међу завереницима, а које су
329

омогућиле атак владе Пашићеве и радикала на

заверенике. Сукоб који је настао између Петра
Живковића [и] Јосифа Костића, с једне стране и
Аписа, са друге стране, после изношења у штампи
(Трибуна) на јавност о постојању друштва Уједињење
или смрт (Црна рука) и премештање Петра
Живковића и Јосифа Костића у унутрашњост, настао
је још већи јаз између њих, који не само да се [ни]је
временом стишавао, већ се је [све] више
продубљивао, и поред мог настојања и још неких
другова да их измиримо. Те свађе су најзад довеле до
Солунског процеса, у коме су поред
престолонаследника и владе Пашићеве, видну улогу
играли и горе поменута три завереника, тј. Петар
Мишић, као председник војног суда, Јосиф Костић,
као судија и Петар Живковић, који није хтео да се
појави ни као судија ни као сведок, али је његова
улога у стварању Солунског процеса, бар по
мишљењу завереника и великог дела јавнога мњења,
била од претежне важности за цео процес. Ово
нарочито стога, што су односи између
престолонаследника и Петра Живковића постали још
интимнији. Доказ је Јосиф Костић, [који је] као
завереник, постављен за судију Великог војног суда.
Kао такав потписао [je] смртну пресуду Апису,
Вуловићу и Малобабићу. Када су му донели пресуду
на потпис, узвикну: ''Дајте да видим хоће ли ми рука
задрхтати (какав цинизам)''. Петар Живковић, који се
је чувао да се тако испољи, бавио се по причању
многих, који су упућени у тајне тога процеса,
врбовањем и наговарањем сведока, како ће сведочити
противу Аписа и његових другова. Тако је то довело
330

до суђења и пресуде, која је одрубила главе напред

именованој тројици а остали, неки су осуђени на 10,
15 и 20 година робије, а неки избачени из војске и
после пензионисани па затим интернирани на Крф.
По свршетку рата и повратка нашег у
отаџбину, нас пензионисане заверенике, иако
избачене из војске као штетне, поново мобилишу и
разместе по унутрашњости. Мене пошаљу у Зајечар, у
штаб Тимочке дивизијске области, за начелника
штаба. То је учинио министар војни ђенерал Михајло
Рашић, који ми је, када сам ишао код њега да
протествујем зашто нас поново мобилишу када су нас
једаред избацили из војске и то као штетне по војску,
рекао: ''То је моје право јер рат још траје (није мир
још био закључен) а ви можете бити у Београду
опасни''. Пре него што су ме поставили за начелника
штаба Тимочке дивизијске области ја сам се, као
пензионисани официр, био запослио код мог ујака
Генчића, као управник његовог имања и рудника,
доцније познат[ог] под именом ''Српски Балкан''. За то
време Петар Живковић [се] у пролазу кроз Зајечар,
распитивао за мене, али ме није нашао јер сам ја
вероватно био на руднику или на имању, млину
Генчићевом. Узгред напомињем да ја нисам прекидао
везе са њим, [с] обзиром на раније наше године за
време организовања завере [против] крaља
Александра Обреновића и крaљице Драге, тј. као што
је напред речено, ја сам њега увео у заверу и он је
увек имао обзира према мени. После извесног
времена мене преместе из Зајечара у Приштину, у
штаб Косовске дивизијске области, где нисам имао
стварно никакву дужност, тек само да нисам у
331

Зајечару. У Приштини сам остао неко кратко време.

За време мог боравка, упознао сам се са др
Калановићем, санитетским официром који је био
лекар у дивизији. Приликом једног разговора са мном
питао ме је што ћу ја у Приштини? Одговорио сам му
да не знам, ту ме је послало министарство војно. Он
ће рећи: ''Идите Ви одавде''. ''Ја бих'', рекох му, ''ишао,
али неће да ме пусте''. На то ће ми он рећи: ''Јесте ли
боловали кад год од чега''. Одговорих му да сам, као
млад официр, пао с коња и од тада стално осећам
болове у крстима. ''Е врло добро, дођите код мене да
вас прегледам, и да Вам дам боловање, па идите у
Брестовачку бању на лечење, немојте ићи неко време
у Београд''. Тако сам и урадио. Добио сам месец дана
боловања, од кога времена искористих 15 дана у
Зајечару а остало у Београду. У Бању нисам ни ишао.
По доласку у Београд Генчић, мој ујак, ми рече да му
је његов пријатељ, стари инжењер Миша Михајловић,
рекао да му је његов неки пријатељ, политички човек,
саопштио да теби Генчићу јавим да известиш Анту да
гледа на сваки начин да оде из Приштине, јер је тамо
опасно по његов живот. Кад сам то чуо ја одем код
ђенерала Стевана Хаџића, који је тада био министар
војни после Рашића, и изјавим му да ја нећу више да
се вратим у Приштину и да га молим да ме разреши
службе у војсци јер сам ја раније, као што Вам је
познато, избачен из војске као штетан по њу. Он ми је
одговорио да неће да ме разреши, а ако се не вратим
на дужност он ће ме ставити под суд. На то сам му ја
одговорио: ''Ја то и хоћу, али ћу тада изнети на суду
све што знам о Солунском процесу''. Тако смо се
растали. У исто време мој ујак Генчић напише молбу
332

и преда је министру војном, којом моли да ме

разреши од дужности у војсци, јер сам му потребан да
водим рачуна о његовом руднику и имању. После
неколико дана ђенерал Хаџић, у својству министра
војног, сретне мене и Генчића на улици Крунској и
рече нам, да ме је разрешио од сваке службе у војсци
и тако ја не одох више у Приштину. Одмах затим
одем у Зајечар и предузмем управу над имањем,
рудником и млином Генчићевим, где сам остао све до
1923. године када сам дошао поново у Београд.
По повратку у Београд одем код Петра
Живковића. У разговору са њиме ја сам му пребацио
за Солунски процес и рекао му да наши другови
завереници сматрају њега као главног кривца, који је
заједно са радикалима и престолонаследником
исценирао Солунски процес, да би Апису и његовим
друговима скинули главе а неке отерали на робију,
друге пак избацили из војске. Он је био, у то време,
командант Краљеве гарде. Тада ми је он, правдајући
се одговорио овако: ''Ја нисам ту крив. Ти знаш да сам
ја био командант IV-ог коњичког пука, као такав
придодат одреду Васића који је командовао
операцијом код Битоља (1916. године). Једнога дана
позове ме командант Васић и предаде ми депешу
којом ме позива регент и Врховни командант српске
војске да одем на Јелак, а он Васић да ме разреши од
дужности команданта IV пука и упути одмах на Јелак,
да се јавим регенту. Ја одговорим Васићу да нећу, и
напишем одмах рапорт да ја не могу да остављам пук
и да желим да и даље останем командант пука у
Васићевом одреду. Рапорт предам команданту Васићу
и копију задржим и чувам је још и данас. Увече тог
333

дана позове ме Васић и саопшти ми да су га из штаба

престолонаследника звали на телефон и наредили му
да ме упути на Јелак, да се јавим престолонаследнику,
[уз коментар:] ''Ја ти то саопштавам, а ти ради како
знаш''. Шта сам знао да радим. Предам дужност,
појашем коња и пођем на Јелак. Уз пут, свратим код
Аписа, који је био помоћник начелника штаба III-ће
армије на Солунском фронту. (Ја сам их био измирио
на Крфу). Кажем му шта ми се десило, а он ће рећи:
''Ух Бога му, шта ћеш ти сада тамо''. Па додаде: ''Иди
и види шта хоће''. Растадосмо се и ја продужих за
Јелак. По доласку јавим се у штаб
престолонаследников, с молбом да ме пријави одмах
њему, што они и учинише. Престолонаследник је
одговорио нека дођем на вечеру. По свршеној вечери
приђе ми престолонаследник и саопшти ми да ме је
позвао да примим дужност маршала Двора. Ја сам
почео да се џапам како нисам за тај посао јер не знам
језике стране, на шта ће ми он рећи: ''Па зар ти сада
нећеш код мене када на мене пуцају''. Изненађен тим
саопштењем упитах га: ''Ко је''. [Он ми одговори]:
''Питај Павла Јуришића мајора, он ће ти рећи''.
Приђем Јуришићу, који је такође био на вечери и који
је био у пратњи престолонаследниковој када је ко
бајаги пуцано на њега, и он ми потврди да је заиста
пуцано приликом враћања са фронта и проласка поред
Острове. Упитам га: ''Па ко је пуцао''. ''Видећемо'',
вели, ''сада се води истрага''.
''Дакле'', вели Петар, ''ако је ко знао за
припрему целе те афере, Солунског процеса, то је
престолонаследник, Павле Јуришић и Љуба Јовановић
Патак''. У том Петровом казивању има нечега
334

истинитог јер, као што сам раније напоменуо,

Јуришић се је појавио и као сведок да је чуо фијук
пушчаног зрна поред њиховог аутомобила, у коме је
био престолонаследник. Међутим, моје је мишљење
да је и Петар Живковић играо важну улогу после тога
у припреми сведока, када је већ примио дужност
маршала Двора, само је био вештији од Јуришића и
није се нигде јавно експонирао. Руководећи се
мржњом према Апису и амбицијом да он игра и
политичку улогу, он је на неки начин хтео да уклони
из војске све оне за које је он мислио да могу да му
сметају у његовим плановима, не мислећи на то да ће
тај процес узети такав обрт, да тим његовим ранијим
друговима и сарадницима у 29-ом мају одрубе главу.
Вероватно је да је мислио да ће се то свршити тиме,
да ће да нас избаце из војске, те да му више не би
сметали. Да тако мислим наводи ме то што је
допустио да и мене уплету у ту аферу и да ме избаце
из војске, иако је врло добро знао да ја нисам
припадао орагнизацији Црна рука. Али како сам ја
био коњички официр и са свршеном припремом за
ђенералштабну струку, старији по школи и рату од
њега, као и то да је моја улога у припреми завере и
њеном извршењу била важнија, а нарочито Аписова,
то је он вероватно хтео да нас елиминира, те да му не
сметамо. Павле Јуришић, кога су такође раздирале
амбиције да игра улогу војничку и политичку код
престолонаследника, није био тако вешт да се
прикрива, већ је отворено радио на томе да се афера
створи и да се онако трагично заврши Солунским
процесом. Те његове амбиције довеле су га доцније у
сукоб са Петром Живковићем кога је он, прецењујући
335

своју моћ и утицај на престолонаследника, мислио да

истисне и да га замени. Али ту се је преварио и
разочаравши се он је напустио војску и почео да се
бави новинарством и политиком, кандидујући се чак
за посланика за Народну скупштину. Кад је и ту
пропао, а презрен од другова нарочито завереника
којима је он пришао после 29. маја 1903. године, он се
из очајања убио. Пре него што ће да изврши
самоубиство, он је своје забелешке, дневник, који је
садржао вероватно интересантне податке о
Солунском процесу и његову исповест и кајање,
оставио своме брату мајору Петру Јуришићу, који је
такође тражио пензију и напустио војску. Петар
Јуришић једнога дана преда запечаћен девник
Драгиши Васићу, адвокату и књижевнику на чување.
Драгиша Васић, који је био мој одличан пријатељ,
пријатељ завереника, уместо да повери ту тајну коме
од нас (мада он тврди да је мени казао, можда је
мислио али није урадио) па да смо отворили тај
дневник који је садржао и Павлов тестамент, како
Драгиша каже, он га је чувао дотле док једнога дана
Петар Јуришић, брат Павлов, не дође и затражи га и
Драгиша му га преда. После тога није могао да се
накаје што је то урадио, али доцкан. Постоје разне
верзије о томе шта је урадио Јуришић са братовљевим
тестаментом, од којих једна [верзија], која је и врло
вероватна, [каже] да га је предао Петру Живковићу да
би добио место државног саветника, што га је ускоро
и добио.
Шта је даље рађено ја не знам, само једнога
дана настаде хапшење Аписа и неких другова и
стављање под суд, затим формирање суда у који су
336

ушли напред поменуте личности, као Петар Мишић,

Јосиф Костић, Мирко Милосављевић и други, сви
познати противници завереника и црнорукаца, или
њима послушних креатура, који су радили онако како
су им ова тројица наређивали. О току процеса,
суђења, ја овде нећу ништа писати. О томе ће сигурно
писати неко ко је пратио ток суђења, као и неко од
суђених и осуђених.
Тако се завршио тај срамни, инсценирани
процес, који је бацио љагу на српску прослављену
војску, на њен официрски кор. После свршеног
процеса, настало је неподношљиво доба. Развила се
шпијунажа и денунцијација. Свако онај ко је био
пријатељ суђених и избачених официра из војске, био
је прогоњен. Доцније, по свршеном рату, настало је
чишћење официрског кора тиме што су избачени из
војске многи официри и команданти, који су били
познати као одлични официри за време рата, као на
пример ђенерал Живко Павловић и многи други, за
које се је мислило да симпатишу завереницима и
црнорукцима. То је трајало непрестано, тако рећи све
до почетка Другог светског рата.
337

Именски регистар
А
Авакумовић, Јован 15, 44, 86, 90, 113, 114, 132, 145,
146, 149, 164,
Андоновић, Јеврем 21,
Андрејевић, Милан 25, 168, 207, 213,
Анђелковић, Миливоје-Кајафа 122, 123, 133, 134, 170,
214, 240, 289, 324,
Аранђеловић, Никола 84, 85, 86, 87, 131
Аранђеловић, Радомир 38, 40, 43, 49, 58, 70, 71, 80,
104, 105, 124, 134, 135, 136, 137, 138, 139,
Артамонов, Виктор Алексејевич 236, 306,
Атанацковић, Јован 23, 29, 30, 44, 53, 56, 57, 61, 62,
82, 83, 90, 91, 92, 93, 94, 146, 147, 159, 160, 161,
Атанацковић, Јелена 93, 94,
Аћимовић, Миодраг 24, 25, 110,
Б
Балугџић, Живојин 121, 171, 174, 196, 267, 268, 273,
276, 285, 286, 287, 290, 291,
Барјактаревић, Љубивоје 207,
Барјактаревић 208
Бацић, Живојин 88
Бекл, 163,
Белимарковић, Јован 20, 132, 133
Бешевић, Владан 76,
Блазнавац, Војислав 94, 95,
Блазнавац, Катарина (Обреновић) 94
Блазнавац, Миливоје Петровић 94,
Богићевић, Милош 121,
Божановић, Милош 89, 103, 115, 309,
Божановић, 230, 231,
Божић, Божа 175
338

Бојовић, Петар 242, 255, 256,

Бондулић, 63
Бошковић, Павле 26
Браке, 272,
Бранковић, Новак 154, 165,
Будисављевић, Срђан 236, 320,
В
Васиљевић, Алимпије 32
Васић, Драгиша 104, 142, 173, 333
Васић, Милош 14, 16, 18, 24, 25, 26, 143, 267, 268, 297,
330
Вељановић, Темељко 285, 288, 320, 321,
Вељковић, др Војислав 113, 114, 157, 158,
Вељковић, Јован 14, 63, 64,
Вемић, Велимир 89, 103, 142, 143, 211, 228, 274, 275,
282, 291, 297, 302,
Венизелос, Елефтериос 272, 273, 286,
Влајић, Дамјан 326,
Вујић, Михаило 61,
Вуловић, Љубомир-Љуба 144, 288, 297, 319, 320, 327,
Г
Гавриловић, др Милан 221, 222, 300,
Гавриловић, Милован 58, 59, 88
Гавриловић, Михајло 89, 103
Гавровић, Михаило 141,
Гаговић, Милан 145,
Гарашанин, 251,
Гашић [Радомир], 141, 142,
Генчић, Влада 290
Генчић, Ђорђе 3, 6, 8, 10, 11, 12, 14, 17, 18, 19, 20, 21,
22, 23, 25, 29, 30, 31, 32, 35, 37, 43, 44, 46, 47, 48, 49,
50, 51, 52, 53, 54, 56, 57, 58, 59, 62, 65, 68, 69, 71, 73,
339

77, 78, 79, 81, 82, 83, 86, 90, 91, 92, 93, 94, 96, 102, 103,
106, 110, 112, 113, 114, 120, 126, 127, 128, 129, 132,
139, 140, 145, 146, 147, 148, 149, 150, 157, 164, 172,
173, 177, 181, 184, 189, 195, 205, 214, 215, 216, 218,
221, 222, 243, 276, 288, 290, 308, 324, 328, 329, 330,
Генчић, Сава 290,
Генчићка, 7, 82, 122
Герини, 250
Глишић, Александар 140
Глишић, Душан 8, 49, 75, 92, 117, 127, 232,
Глишић, Милован 42
Гојковић, Илија 224, 244, 309,
Голуховски, Агенор 11
Грабов, Виктор 32, 33, 35
Грујић, Александар-Алекса 78, 95, 127, 131,
Грујић, Борислав 78, 95, 127, 131, 134,
Грујић, Сава 78, 79, 80, 94, 95, 127, 170
Гуслар, М. 150
Д
Дамјановић, Богдан 150,
Дамјановић, Дамјан 57,
Демидов, 269,
Димитријевић, Драгутин-Апис 3, 8, 24, 27, 28, 38, 40,
42, 48, 49, 50, 54, 55, 56, 58, 59, 60, 62, 66, 69, 71, 73,
74, 75, 76, 78, 80, 81, 83, 84, 85, 86, 88, 91, 92, 94, 96,
97, 98, 100, 104, 105, 106, 112, 117, 118, 120, 122, 124,
126, 130, 134, 135, 136, 141, 142, 146, 155, 164, 165,
169, 170, 171, 173, 174, 177, 178, 179, 180, 181, 197,
199, 202, 203, 204, 205, 206, 208, 211, 212, 213, 214,
215, 216, 217, 218, 219, 221, 222, 223, 225, 226, 228,
231, 232, 233, 235, 236, 237, 240, 241, 243, 244, 254,
257, 258, 259, 260, 261, 265, 267, 274, 277, 279, 280,
340

281, 282, 283, 286, 287, 288, 289, 294, 295, 296, 297,
299, 301, 302, 306, 307, 308, 309, 310, 311, 315, 316,
317, 319, 320, 321, 322, 323, 324, 325, 326, 327, 330,
332,
Димка, 144, 145,
Докић, Иван 99, 127, 131,
Докић, 99
Драшковић, Милорад 280, 294, 297,
Драшковић, 218,
Дулић, Драгутин 38, 40, 43, 49, 68, 69, 70,
Дучић, Јован 273,
Ђ
Ђорђевић, Александар-Аца 71, 72, 74, 109, 110,
Ђорђевић, др Владан 12, 13, 18, 21, 22, 23, 29, 71, 72,
109, 117,
Ђорђевић, Ђока-Гроф 95
Ђорђевић, Жика 76, 89, 123, 325,
Ђорђевић Ж. 131,
Ђорђевић, Мика 19
Ђорђевић, Никола 282,
Ђукић [Лазар], 26
Ђ(Д)укнић Веља, 113
Ђ(Д)укнић, 113, 114,
Ђукшић, Илија 13
Ђурић, Боривоје 60, 88,
Ђурић, Милан 124,
Ђурић, Стева 60,
Ђурић, 80,
Е
Енвер-беј, 200,
Ж
Живановић, Воја 303,
341

Живановић, Живан 8, 69, 88, 92, 106, 117, 118, 181,

216, 294
Живановић, Милисав-Мића 155
Живковић, Љубомир 116, 148, 149, 155, 172,
Живковић, Михаило 224, 247,
Живковић, Петар 95, 96, 97, 98, 99, 100, 125, 126, 129,
135, 152, 165, 174, 177, 183, 208, 211, 215, 221, 222,
223, 240, 242, 261, 262, 263, 264, 285, 289, 290, 300,
301, 302, 303, 326, 327, 328, 330, 332, 333,
Животић, Димитрије 165,
Жујовић, др Јован 170,
З
Зечевић, Вељко 251,
Зичи, граф Евгеније 147,
И
Ивковић, 33
Илић, Драгољуб 273, 277, 288,
Илић, Стеван 75, 107, 108,
Ј
Јаковић, Мил. Пу. 65
Јакшић, Света 283, 315, 316, 317,
Јанковић, Божа 68, 147, 162, 165,
Јанковић, др Велизар 293, 294,
Јанковић, Радоје 135
Јеленић, Ђурађ 286,
Јеремић, Ј. 131,
Јефтић, Ага 20
Јовановић, Алекса 15, 16, 18, 26, 28, 61,
Јовановић, Бранко 261, 262, 264, 265,
Јовановић, Душан 40, 168,
Јовановић, Љубомир-Љуба 163, 321, 322,
Јовановић, Љуба-Патак 241, 278, 284, 289, 291, 331,
342

Јовановић, Љуба-Чупа 203, 219, 220, 226, 297, 298,

Јовановић, Пера 81
Јовановић, Слободан 283, 315, 316,
Јовановић, Чеда 232
Јовичић, Јовица 123,
Јуришић, Петар 333,
Јуришић Штурм, Павле 234, 247, 266, 267, 285, 286,
288, 305, 331, 332, 333
К
Кајдлер, 120,
Калај, Бенјамин 54, 120, 121,
Калановић, 328,
Калафатовић, Данило 63,
Капнист, Петар 52,
Карађорђе, [Петровић] 199,
Карађорђевић, Александар 40, 42, 176, 177, 179, 209,
212, 213, 217, 220, 223, 239, 255, 256, 266, 268, 295,
297, 298, 301, 308, 309, 316, 317, 319, 320, 321, 322,
330, 331, 332,
Карађорђевић, Арсен 3, 116, 164, 186
Карађорђевић, Ђорђе 42, 50, 55, 100, 173, 175, 176,
177, 179, 180, 209, 210, 211, 212,
Карађорђевић, Јелена 42, 179
Карађорђевић, Персида 80,
Карађорђевић, Петар 14, 28, 33, 35, 42, 44, 45, 46, 50,
54, 55, 68, 69, 70, 100, 101, 120, 121, 140, 142, 149, 150,
158, 159, 160, 162, 167, 170, 171, 173, 174, 175, 176,
177, 179, 181, 182, 195, 204, 205, 211, 212, 216, 217,
220, 223, 231, 234, 239, 242, 243, 288, 291, 294, 295,
297, 298, 305, 306, 325, 331,
Катић, 105, 106,
Кнежевић, 33, 165,
343

Кобург, [Фердинанд Кобуршки] 245

Ковачевић, Љуба 156,
Ковачевић, Михаило 156,
Коен, Др. 314
Комненовић, Тихомир 144
Константин, 250, 268, 272, 273, 286,
Константиновић, Александар 107,
Костић, Јосиф 84, 85, 86, 135, 221, 222, 223, 241, 242,
261, 283, 301, 326, 327, 333,
Костић, Љуба 101, 122, 125, 126, 131, 135, 170,
Крстић, Ђорђе 68, 175,
Кумануди, др Коста 117,
Л
Лазаревић, Анта 105,
Лазаревић, Лаза 72, 110, 154,
Лазаревић, Лука 148, 170, 196,
Лазаревић, Милутин 89, 125, 126, 130, 135, 136, 137,
186, 232, 247,
Лазаревић, Мика 273
Лазаравић, Петар М. 49, 70, 87, 127, 128, 129, 131, 132,
Лазић, Радоје 281, 297,
Лешјанин, Љубомир 35, 36, 161,
Лонткојевић, 142,
Лукићевић, Младен 210,
Луњевица, Никодије 27, 39, 99, 144, 152, 153, 207,
Луњевица, Никола 27, 144, 152, 153, 207,
Љ
Љубишић, Љубиша 162,
М
Магдаленовић, 24,
Максимовић, Војин 63
344

Малобабић, Раде 235, 236, 279, 284, 285, 288, 306, 307,
319, 320, 321, 327,
Маринковић, др Војислав 280,
Маринковић, Димитрије 16, 18
Маринковић, Милан-Пига 40, 58, 59, 123, 131, 325,
Маринковић, Павле 16, 17, 18, 24, 109, 244, 310
Марјановић, Алимпије 88, 234, 306,
Марки де Роз, 160
Марковић, Влада 112
Марковић, Јован 273, 276, 277,
Марковић, Милош Б. 132,
Маршићанин, Божа 99,
Машин, Александар 76, 77, 78, 122, 123, 133, 134, 139,
140, 141, 142, 145, 146, 170, 172, 183, 195, 196, 200,
206, 324,
Машин, Драга 2, 4, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 17, 21, 23,
25, 27, 28, 30, 36, 37, 38, 39, 40, 41, 43, 44, 47, 50, 53,
54, 55, 56, 57, 59, 60, 61, 64, 65, 66, 67, 70, 72, 76, 77,
79, 82, 83, 88, 89, 93, 94, 96, 105, 109, 112, 120, 134,
137, 139, 141, 142, 143, 145, 148, 149, 151, 155, 161,
162, 164, 166, 171, 182, 185, 186, 207, 328,
Месаровић, Зора 129,
Миленковић, 291,
Миливојевић, Младен 80, 135, 136, 137, 139,
Милић, Љуба 145,
Миловановић, Милан Гр.-Пилац 65, 176, 215, 222,
228, 231, 244, 247, 248, 261, 263, 287, 297, 302, 310
Миловановић, др Милован-Балачко 220, 221, 298, 299,
Миловановић,Стеван 89, 289,
Милојевић, Андра 18
Милојковић, Владо 131,
Милосављевић, Мирко 247, 248, 283, 323, 333,
345

Миљковић, Јован 66, 118, 128, 129, 136,

Миљковић, Милан 48, 49
Миљковић, Стеван 46
Миљковић, 71, 73, 90,
Мима, 74, 109,
Мирчић, Јован 105, 106, 230,
Митровић, Анта 255,
Михајловић, Драгољуб 188,
Михајловић, Ђока 57, 75, 96, 97, 150,
Михајловић, Миша 329,
Михл, Карл 35
Мишић, Живојин 147, 206, 240, 242, 247, 248, 255,
281, 283, 284, 315,
Мишић, Петар 107, 108, 122, 123, 125, 130, 131, 134,
148, 161, 169, 170, 196, 197, 204, 283, 323, 324, 326,
327, 333
Мишковић, 26
Мишовић, 128,
Моачанин, 286,
Момбели (Монбели, Момабели?), 270, 271, 272,
Мондезир, 250
Мостић, Василије 12, 36, 64,
Мукић, М. 29
Муханов (Миханов, Мухаров?), 269, 270
Н
Наполеон Бонапарта, 180, 181,
Наумовић, Љубица 80,
Наумовић, Михаило-Мика 74, 80, 81, 82, 83, 84, 90,
92, 93, 100, 101, 118, 121, 122, 123, 124, 129, 130, 131,
132, 135, 136, 137, 138, 139, 152, 155, 324,
Наумовићка, г-ђа 122, 123, 155,
Недић, Влајко 42
346

Недић, Милутин 42
Ненадовић, Јаков-Јаша 45, 54, 68, 116, 120, 160, 169,
171, 174, 179, 183, 196, 205, 216,
Нердић, Милан 42
Нешић, Боривоје 22, 159
Нешић, Милан 90,
Ниам-беј, 200,
Николајевић, Драгомир-Тверац 48, 49
Николајевић, Миливоје 76, 109, 129,
Николић, Борисав 129, 131,
Николић, Влајко 6, 36
Николић, Димитрије 74, 144,
Николић, Драгољуб 137
Николић, Милан 280, 321,
Новаковић, Алекса-Аца 44, 59, 83, 90, 114, 147, 205,
Новаковић, Јела 59,
Новаковић, Љуба 162, 164,
Новаковић, Максим 91, 92,
Новаковић, Милован 162, 172, 173,
Новаковић, Стојан 15, 211,
О
Обреновић, Александар 1, 2, 4, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14,
15, 16, 17, 22, 23, 26, 27, 28, 29, 30, 33, 34, 35, 36, 37,
38, 39, 40, 41, 43, 44, 47, 50, 54, 55, 56, 57, 59, 60, 61,
64, 65, 66, 67, 70, 72, 79, 82, 83, 84, 88, 89, 93, 94, 96,
105, 108, 110, 112, 113, 115, 117, 120, 137, 139, 140,
141, 142, 143, 145, 147, 148, 149, 150, 151, 153, 155,
156, 158, 161, 162, 164, 166, 177, 182, 185, 186, 188,
190, 203, 208, 296, 324, 328,
Обреновић, Милан 1, 3, 5, 6, 7, 9, 10, 11, 12, 13, 15, 16,
18, 19, 20, 21, 22, 23, 25, 28, 29, 30, 31, 33, 34, 35, 36,
347

37, 53, 60, 62, 63, 64, 79, 88, 112, 115, 147, 151, 184,
185, 186, 187, 189, 190,
Обреновић, Милош 150, 199,
Обреновић, Михаило 150,
Обреновић, Наталија 19, 25
Окановић, Драгутин 284, 301, 320,
Остојић, Селимир 258
П
Павловић, Гојко 282, 322,
Павловић, Димитрије-Мита 237, 274, 275, 318, 320,
Павловић, Живко 334,
Павловић, Јован 161,
Павловић, Каја 66, 67,
Павловић, Милован 36, 64, 66, 67, 69, 73, 142,
Павловић, Михајло (Ћир Михајло) 6, 36
Павловић, Милорад 62, 155,
Павловић, Тодор-Тоша 84
Пајкић, Живојин 244,
Панајотовић, Петар 126, 141, 152,
Панковић, Павле-Пајцан 42, 89, 129,
Пауновић, Сава 175
Пашић, Никола 6, 86, 114, 115, 116, 163, 170, 171, 220,
226, 227, 236, 241, 244, 249, 255, 280, 283, 284, 298,
306, 310, 313, 315, 316, 317, 319, 326, 327,
Паштрмац, Милан 29, 99
Пеливановић, Ђорђе 101, 131, 154, 264,
Пејовић, Никола 90,
Петровић, Вукашин 12, 54, 120, 121,
Петровић, В. 208,
Петровић, Ђорђе 208, 209,
Петровић, Лаза 41, 135, 140, 141, 208,
Петровић, Милан 43
348

Петровић, Милан Ф. 38, 49, 58, 70, 80, 104, 105, 145
Петровић, Никола 158, 291,
Петровић, Н. 91
Петровић, Станко 172,
Петровић, 40
Пешић, Петар 149, 213, 214, 256,
Плазина, Милован 232
Поповић, Дамјан 13, 57, 77, 78, 85, 86, 101, 108, 113,
130, 133, 149, 150, 170, 171, 174, 204, 260,
Поповић, Душан 212,
Поповић, Јеврем-Јеша 43, 44, 49, 55, 70, 71, 72, 73, 87,
118, 128,
Поповић, Коста 99, 108, 131,
Поповић, Милош-Смакља 99, 131, 134, 209?,
Поповић, Никодије 39, 40, 48, 49
Поповић, Стојан-Муса 177, 211,
Поповић, Чеда 88, 220 221, 226, 237, 298,
Прибићевић, Светозар 320,
Продановић, Јаша 169, 170, 300,
Прокић, Петар 96, 97, 98, 138, 150, 251,
Протић, Стојан 116, 140, 147, 149, 164, 220, 229, 230,
232, 240, 241, 242, 279, 298, 303, 304, 320,
Пурић, Душан 176
Путник, Радомир 158, 179, 206, 220, 224, 236, 239,
242, 246, 255, 260, 306,
Пушкар, Бихел 181,
Р
Раденковић, Богдан 198, 199, 202, 203, 219, 226, 273,
275, 287, 288, 297
Радивојевић, Илија 124, 141, 203, 215, 220, 297,
Радовановић, Коча 69,
Радовановић, Милан 133,
349

Радоичић, Сотир 89, 103, 264, 265,

Радојевић, Анта 251,
Радојевић, Илија 58, 75,
Рајковић, Драгомир 17
Рајковић, Цветко 17
Рајловић, Жика 322,
Рајовић, Драгомир 34, 114
Рајовић, Љубица 129
Ранковић, Михајло 284, 320,
Рафајиловић, Живојин 282, 323,
Рашић, Михаило 147, 159, 160, 197, 326, 328,
Рибарац, Стојан 20, 21, 86, 112, 157, 218, 297,
Рисимовић, Милун 75, 88
Ристић, Ђорђе 80, 81, 82, 83, 100, 122, 124, 138, 139,
171, 324,
Ристић, Јован 19, 20, 21, 45
Ристић, Михаило-Уча 87, 141, 142,
Ристић, Станоје 72, 140
Рош, 7, 47
Рујанац, Бацета Аксентије 28, 42, 43, 89
С
Сарај, Морис Пол Еманиел 283, 319,
Сикст-Бурбонски, 279,
Симић, Бошко 228,
Симеуновић, Милић 130, 135, 137,
Скерлић, Јован 117, 228,
Сњегирев, [Владимир Федоровић] 60,
Соларовић, Леонида 13, 145, 149
Спаса, 220, 298, 299
Срећковић, 24, 55
Стајић, Ј., 314,
Станојевић, Аца 116,
350

Станојловић, Радосав 127,

Степановић, Милан 180
Степановић, Милутин 28, 42, 89
Степановић, Степа 213, 214, 222, 224, 228, 239, 242,
247, 255, 263, 302, 308,
Стефановић, Душан 231,
Стефановић, Никола 126, 256, 266, 289,
Стојановић, Драгутин-Таћа, 101, 105, 131, 134, 285,
Стојановић, Драг. 154, 231,
Стојановић, Љуба 169, 170,
Стојановић, Марко 156,
Т
Тајсић, Живојин 16, 115, 244, 309, 310,
Танкосић, Војислав П.-Шиља 220, 234, 235, 237, 298,
306, 307,
Теодосијевић, Милутин-Аца 105,
Терзић, Божидар 282, 290, 322,
Тимотијевић, Коста 180,
Тодоровић, Велимир-Веља 142, 143,
Тодоровић, Војислав 263,
Томић, Војислав 176, 179, 180, 181,
Топаловић, 160,
Трипковић, Сава 134,
Трифуновић, Ранко 303,
Туцаковић, Коста 237
Туцаковић, Милан 20, 156,
Туцаковић, 315
Туцовић, Владимир 211, 215, 221, 222, 301,
Туцовић, Димитрије 211, 212,
Туцовић, 261,
Тутуновић, 19
Ћ
351

Ћирић, 93
Ф
Фердинанд Франц-Фрањо, 227, 233, 234, 235, 236,
237, 246, 273, 279, 306, 307, 311, 315,
Франц Јозеф-Фрањо Јосиф (Чича), 239, 248,
Х
Хајделор, 51
Хамид Абдул, 200, 201,
Хаџи Тома, Никола 44, 45, 46, 50, 67, 90, 101, 167,
Хаџић, Ст. 329,
Хоенцолерн, Вилхелм II-Виљем II, 236, 250, 272, 306

Христић, Никола 15
Ц
Цвејић, Милева 58,
Цинцар Марковић, Димитрије 23, 24, 55, 61, 62, 63,
64, 65, 66, 67, 69, 93, 108, 117, 118, 142, 143, 155, 156,
324,
Ч
Чариков, 52
Чахотин, 31, 32
Чахотин г-ђа, 31
Чокаловић, 211,
Чолак Антић, Бошко 176, 189, 280, 310, 322,
Чолак Антић, Војин 6, 7, 124, 131, 267,
Ш
Шаумбург-Липе, 10
Шисл, 54
352

Амиџа, 99
Бифтек Мика, 288
Максим, коњички потпуковник, 303