ПОРИЈЕКЛО БРАТСТВА АЋИМОВИЋА

Настањени у Босанском Тршићу крај ријеке Дрине

Из прича од мог оца Гојака и ђеда Данила (мог оца стрица – чиче Данила) дознадох да је наше
поријекло од братства Дивљана, а Дивљани од Караџића из Дробњака из села Петњице.
Мој отац Гојко је као дијете остао сироче (отац му Јован је погинуо на Тиролу у борби против
Талијана). Његов ђед Глигор га је много волео, као најстарије Јованово дијете, сједо би га себи на
крило и причао би му: о досељавању њихови предака, о насељавању на беговска имања, о
довитљивости свога оца Аћима, и добром сарадњом са Беговима и Агама, а причао је и о својој
непокорности и тучи са Турцима.
Глигор је своме унуку Гојку приповједао како су Дивљани доселили, гдје су се прво настанили и
зашто су те прве Бегове напустили и преселили се на Беговину Сребрића из Зворника.
Мој прађед Глигор је (по његовој верзији и веровању) је говорио:
Некад давно, отац мога прађеда Марка у бјежању од Турака, доспијо у неко село код
Автовца. Дробњаци су били до темеља спаљени, од стране Турака, људи повјешани, ко није
побјегао убијен је или отјеран у робље. Један дјечко Караџића је остао без својих родитеља
(случајно, јер је чувао овце и козе ван села Петњица). Када је видео и чуо борбе и пуцњаву са свих
страна око Дробњака, напустио је стада и побјегао главом без обзира.
Бјежећи преко кршева, трњака и ограда, кроз беспућа и ненасељену територију стиже у неко село
код Автовца. Појави се мали Караџић, преморен, изгребан, поцјепана одјела и одјеће, крвавих
табана, сав измучен, у једно село поред Автовца. Село је било насељено српским живљем. Младог
Караџића објеручке прихватише. Дјечак је био стар око 15 година. Срби сељани испричаше
младићу да је Дробњак до темења спаљен и да су Турци много робља из Дробњака отјерали за
Гацко.
Млади Караџић им одговара: „Видио сам браћо дим до небеса па сам одмах напустио стада и ево,
фала Богу и мојој крсној слави Аранђелу Михаилу, стигох јутрос овде међу вас у ово село.“
Сакупили се српски домаћини око младића да што више сазнају о боју и нападу на Дробњаке.
Млади Караџић им прича о борбама (које је чуо од својих предака) о више пута спаљивању
Дробњака.
„Ето видите браћо, Турци спале Дробњаке, народ побјегне у планине и Црну Гору. Када Турци
опљачкају и све куће спале, они напусте згаришта, а моји Караџићи се врате и опет све обнове и
брзо све изнова направе.
Ето, ако ме ви овде примите да се излијечим од ових рана и мало још порастем, кунем вам се да
ћу се вратити у Дробњак. Када ми порастемо, ја и моја остала браћа Караџићи, осветићемо наше
ђедове и очеве који у последњем боју изгинуше, мислим у овом задњем боју,а последњи ће бити
када их ми супуришемо.“
Скупили се око њега Срби сељаци и слушају дјете како паметно збори, а младић им доста којешта
исприча о Караџићима, о јунаштву Црногораца, о крвним осветама. Причао би мали Караџић све
што је научио од својих предака цјели дан.
Око подне један бркајлија предложи момчету да оно остане код њих па кад пород изроди, нека се
његови синови свете јер крвна освета не закашњава ни до осмог кољена.
Младо момче гледа око себе, те дивне људе, па размишља како је ово сјетовање паметно. Он
размишља, а један други човек танких дугачких бркова прилази момчету Караџић па му рече:
„ Драго моје дјете, ја немам синова, имам двије шћери, били ти бијо мој син, а ја твој поочим, моје
шћери нека ти буду сестре.
Ја немам сина, славу славим Светог Крститеља Јована, моја ће се свијећа угасити када се оне
поудају. Дјете драго, ако ти пристајеш да будеш мој посинак ово имање теби припада, али да
наследиш моју крсну славу Светог Крститеља Јована, и да се моја крсна свијећа не угаси.“
Сељани наћулили увета, отворили уста, очи им се набуљиле, са жељом чекају одговор, јер сви
пожелеше да им се ово паметно дијете придружи у селу.
Младом Караџићу сузе (радоснице) потекоше низ образе и рече: „ благо мени, мој поочиме Ћаћо,
ето данас Бог драги ме теби даде, данас добих нову мајку, новог Ћаћу и двије драге сеје. Све што
ми у завјет даде твој посинак ће испунити. Твоја крсна свијећа неће се угасити. Икона светог
Крститеља Јована ће висити на источном зиду собе све докле буде мојих млађих покољења.
Зират ћу обрађивати, хајван размножавати и воће калемити. Ћаћо никад те нећу увриједити,
слушаћу те и тебе и помајку, тако да са халасом све оставите.“
Поочим проли сузе низ образе, приђе свом посинку, пољуби га у чело, затим пет пута у бјело лице.
Остали људи заплакаше од среће и радости. Прилазише и поочиму и посинку, љубише се и
грлише и честиташе бркајлији сина и насљедника.
Поочим Брко поведе младића (посинка) у кућу, а за њима кренуше, на позив поочима, остали
људи да се прослави ово велико славље.
Када момче Караџић дође поочимовој кући, викну домаћин испред врата: „Ооо Зорка!“
„ Чујем домаћине!“
„Ево водим нам сина!“
„Каква син Бог те видијо“
„Онога што га ти не роди, а данас ми га, из дивљине, драги Бог и Крститељ свети Јован доведе.“
Домаћица отвори врата, посинак десном ногом прекорачи праг. Пољуби се са помајком у лице и
десну руку, изљуби се са сестрама а онда се саге до огњишта и пољуби га. У собу га уведе поочим,
запали свијећу испред иконе Светог Јована. Млади Караџић приђе икони, поклони се, прекрсти се
три пута и пољуби икону, изговарајући:
„ Свети Крститељу Јоване, славићу те док сам жив, а моје млађе ћу завјетовати да те славе сва
кољена од моје крви док је свјета и вјека, амин!“
У кући наста весеље, цјеле се ноћи јело и пило и уз гусле: јуначке, хајдучке и ускочке пјесме
пјевале.
Кад се пријатељи, кумови и комшије разиђоше поочим предложи младом момку да му да име
Дивљан.
„Ето, мој драги сине, ти ми стиже из кршева и планина, што би се могло рећи из дивљине, па ћу те
ја звати из милоште Дивљан. Твоји синови, ако их ти драги Бог да, нека се зову Дивљани.
Знаш, мој драги сине Дивљане, ми смо близу Турака Гачана. За њих би твоје презиме Караџић
било опасно и тухавли би одзвоњавало. Знају они ко су Караџићи. Сјутра ћемо отићи у цркву и
нека ти Прота Митар упише твоје име, да се зовеш Дивљан.“
Момче Караџић пристаде и послуша савјет свог новог оца.
Одмах Дивљан приону на посао. Ради вриједно све што му ћаћо заповједи. Крену домаћину све
унапредак, као да му се, Боже ме опрости, неки светац уселио у кућу.
Јечам, раж и зоб рађају као никада раније. Овце се близне а козе по троје јаради ојаре. Воће рађа
да га обрат не можеш. Једном речју, све је кренуло како најбоље може бити.
Кад Дивљан наврши осамнаест година, ћаћо га ожени од неке добре породице.
Дивљан са својом женом роди три сина. Одгаја он своје синове и прича им о својим претцима, о
борби својих ђедова, како су се његови очеви и ђедови увјек борили за правду и слободу.
Прича им о Дробњацима, како су Турке убијали и били од Турака и сами убијани.
Говори им колико је пута Дробњак горио, и како је остао сироче када је последњи пут Дробњак,
односно Дробњаци, разрушени и спаљени.
„Ето, моја драга дјецо, све то треба осветити. Свети Мојсије рече: „Крв за крв, око за око, зуб за
зуб.“ Ви, моји драги синови, разумјете што вам ја, са овим, приповједам.“
Синови га пажљиво слушају, а у жилама крв ври за осветом. Једва они чекају да се, негдје, сукобе
са Турцима и да освете свога ђеда кога Турци објесише у Петњици и оца им сирочетом
направише.
Порастоше Дивљанови синови у кршне момке. Оженише се сва три сина. Сва тројица синова
добише мушку дјецу. Стари Дивљан преузе домаћинство од остарелог поочима. Сва три сина
слушају ћаћу, крче шибље и утрине, проширују имање како при деоби не би били сиромаси.
Једног дана отац заповједи најмлађем сину да натовари на коња козје, овчије, телеће и воловске
суве коже, којих се бјеше доста накупило. У Гацком су коже откупљивали по врло ниској цијени.
Стари Дивљан даде сину два коња, једног за јахање, а једног за товар носити.
Отац рече сину: „Иди сине до Невесиња па и у Мостар ако треба, али их нећемо дати Гатачким
трговцима више за багателу, него за новац.“
Најмлађи син порани и кад звјезда Даница изађе иза планине Голије, он крену на пут.
Марко и његов старији брат (Глигор, мога оца ђед није му знао име) враћаше се са имања
преморени од дневног рада. Цјели дан су крчили крчевине, скупљали камен и камене ограде
зидали. Иду браћа напоредо уским путем према својој кући. Наједном чују топот коња иза себе.
Склонише се у страну на крај пута. Кад погледаше, иду два Турчина на атовима. Кад дођоше поред
њих узвикнуше: „Што се несклањате Власи са сокака“. Дивљани се још боље загледаше, јер је
сумрак почео да пада. Виде они да су Турци у некаквом аскерском одјелу, а пушчурине пребацили
преко прса. Марко Дивљан стао да прођу Турци и држи трнокоп на рамену. Иза њега његов
старији брат стаде иза Марка на десет аршина размака. Некако на том растојању и Туци на
коњима креташе се иза њих. Онај први Турчин дође поред Марка, заустави коња па се окрену
према Марку и замахну канџијом, удари Марка преко леђа, говорећи му:
„Што се не склањаш Влаше, мајку ти Влашку.“ Марко замахну трнокопом па право Турчина у чело.
Турчин паде са коња као покошен. Окрену се назад да види шта му би са братом. Кад виђе како
Турчин, и онај други паде са коња, њега је Марков брат саставио секиром у потиљак.
Скочише браћа Дивљани и дотукоше Турке на смрт. Узеше коње и привезаше за живицу, а Турке
одвукоше до оближње вртаче и бацише у вртачу.
Узоше оне пушчетине и ћемере са дукатима, узјахаше коње и споредном козјом стазом стигоше
кући.
Излази отац забринут пред њих, јер се бјеше добро заноћило, кад их виђе на коњима, онако на
мјесечини, уплаши се и помисли да у то неки Турци или разбојници што ноћу краду и харају. Кад
опрепознаде синове врисну од среће и упита:
„Синови драги, јер то би крв за крв, осветисте ли вашег ђеда и бабу из Петњице?“
„Осветисмо ћаћо, а сад нас благосиљај па да бјежимо.“ Зграбише самаре, а седла збацише пред
ћаћу, осамарише коње. Своме ћаћи рекоше да спали одмах ова седла на огњишту, а њима да
помогне да се спреме и да бјеже.
Натоварише на осамарене коње бисаге и нешто хране, по једну сјекиру, трнокоп, мотику и још
неких ситница и посуђа. Маркова жена окупа малу бебу Ђуру и пови га у повој. Сна од старијег
брата обуче и спреми свога синчића који је имао три године.
Упиташе оца: „На коју страну да бјежимо ћаћо?“
Ћаћо колико жалостан ради растанка са својим синовима, још више је радостан што му синови
осветише његовог оца и мајку.
Кроз сузе поче савјетовати – сјетовати синове: „Драги моји синови, драга моја дјецо, бјежите
према Босни, тамо су велике планине обрасле великим шумама. Тамо Турци не залазе јер по
шумама има доста хајдука. Не идите караванским путевима, идите пречицама преко кршева и
козјим стазама. Ђе нађете погодно мјесто ви се и настаните. Промјените име и презиме или крсну
славу. Турци, када праве потјеру, они траже по имену, презимену и крсној слави, па ако се све
троје сложи, онда су пронашли разбојника или осветника. А ако се не сложе ово све троје, они иду
дање и трагају за грешником, или осветником.“
Подиже ђед Дивљан малог унука Петра од старијег сина, пригрли га на прса и изљуби свог драгог
најстаријег унука. Предаде га снаји у руке, а онда узе од снаје Марковце бебу Ђуру, приви га себи
на прса, изљуби као и Петра и предаде та снаји у наручје. Затим се изљуби са синовима и снајама:
„Збогом, драги синови!“
Синови кренуше са породицама према сјеверу за Босну, поред планине Лебршник.
Гледа ћаћо, мајка и ђед (поочим Дивљанов) за њима. Мјесечина се разасјала у ноћи, као да жели
да што даље виде родитељи своје синове, снаје и унучад како замичу преко Гатачке равнице.
Кроз два дана пуче глас да су два Турска војника нестала који су ишли од Требиња према Гацком и
неку важну поруку носили Гатачким пашама и беговима. Покренуше Турци потраге и потјере на
све стране. Стигоше Турски потјерници и до старог Дивљана. Питају га за синове. Дивљан им
одговора да су прије петнаест дана отселили негде Црну Гору.
„Шта ћете, моје драге Аге, имање мало, а ђеца се уплашише да не огладне када имање подјеле.
Рекоше ми: „ћаћо, ово имање довољно је за једног ти сина, ми одосмо трбухом за сомуном.“ Ја
им рекох: „еј моја ђецо, дај Боже да ви нађете и јечменице, а богами тешко ћете наћи сомуна.“
„Добро Дивљане, а ђе ти је трећи син?“ упиташе Турци.
„Драге моје Аге, он је отишао чак у Мостар. Однио је хајванске коже у Мостарски пашалук. Кажем
му сине, носи ово право у војничке магазе, па ако ти што плате добро и јесте, а ако ти и неплате
опет је сине добро. Треба војску обути и обући, кожа је војсци за многе ствари потребна.“
Таман што стари Дивљан изговара последње ријечи, кад се помоли са коњима, његов најмлађи
син, Илија.
Дође пред кућу, сјаши са коња, види четири Турчина, поздрави се са ћаћом са помози Бог, а
Турцима са Мерхаба. Поче се хвалити пред Турцима како га лијепо дочекаше у Мостару, и како су
добри људи они што раде за војску. „Испатише ми све у дукатима. Лијепо ме испратише и пуне ми
бисаге натрпаше сомуна и сувога сира. Само мој драги ћаћо, много је далеко до Мостара. На
овакав далек пут неби се виш никад наканио.“
Турци попише кахве, поздравише се са Алах Иманет и одјахаше.
Дивљан се прекрсти и захвали се Богу и Светом Крститељу Јовану. Син га пита шта се крсти, нису
Турци шћели какав зулум учинити?
„Нису синко, а могли су само да ти упита за браћу.“
„Па како ћаћо, ђе су браћа, зар нијесу на зирату?“
Отац му исприча све шта се десило за ових пет дана од када је отишао за Мостар. „Питају они за
вас синове, а ја им слагах да су се двојица отселила за Црну Гору прије петнаест дана. Недо Бог да
ти упита пред њима за браћу, снаје и унучад, готово би било са нама.“
„Добро би било сине, да се и ми отселимо, недо Бог да похватају ону двојицу готово би било и са
нама.“
„Добро ћаћо, ђе мислиш да се селимо?“
„Ја мислим, сине, да ми оселимо за село Краварево. Можемо и сав хајван потјерати, а ово овде се
може понешто распродати.“
Оде стари Дивљан са сином у Краварево, нађоше погодно мјесто. Сељани у Кравареву их
објеручке прихватише и радоваше се њиховом досељењу. Једног дана покренуше сеобу и
отселише се у Краварево.

СЕЛИДБА БРАЋЕ ДИВЉАН

Када се браћа расташе од родитеља и замакоше преко Гатачке равнице, по мјесечини

путоваше до села Граб који се налази на сјеверозападној страни обронака планине Волујак. Ту их и
свануће затече. Скренуше десно у планину да се одморе и договоре за даље путовање. Одмараше
се скоро цијели дан поред једног потока који се улива у горњи слив Сутјеске. Увече кад опет пун
мјесец се помоли и зађе иза планине Волујак, браћа се спремише за даљње путовање.
Натоварише све ствари на осамарене коње, онда на самаре посједаше жене са малом дјечицом.
Поведоше коње низ ријеку Сутјеску. Путовали су до пред зору, а пред зору стигоше на Тјентиште.
На Тјентишту пронађоше неке српске куће. Виде они по торовима и стајама и другим зградама да
су стигли у неку богатију породицу. Дошли они близу куће, а пси лају да земљу изгризу. Домаћин
изађе са шишаном у руци, а зора зарудила иза оброака планине Маглића. Биће човек да нису
Турци, нити хајдуци, а ни лопови који му често крадоше по коју овцу или козу.
Они му у глас, онако уморни, назваше Бога: ''Помози Бог добри домаћине.''
''Бог Вам помогао добри путници намјерници. Хајде уђите у моју кућу која је увјек отворена за
браћу Србе.''
''Видим да Вас је нека велика невоља натјерала када у свијет кренусте, у бјели свијет што но народ
каже. А богами, а по овим Вашим бјесним атовима, видим да не бежите од сиромаштва. Вас је
нека друга невоља натјерала. А кад видим ове мале бебе да са њима кренусте у свијет, онда
видим да сте Ви брзо морали напустити Родно мјесто. Види мене, ја се запричао, а не питам Вас ко
сте и одаклен сте.'' Онда се окрену домаћици:''Еј ти, шта си се укочила, к'о дрвена Марија, ајде
донеси ракију, пршуту и сира. Онај пуномасни сир, немој онај љути из качице. Дај овим бебама
млијека, да се мала ђечица окријепе. Дај им њиховим мајкама нека их напитају.''
''Ја, ђе но стадосмо.'' Марко погледа домаћина онако пријатељски, а сузе само што му нису
удариле на очи од неке радости.
''Па ето мој добри домаћине, мој добри Србине, када нас запита, ми ћемо ти рећи све по реду.
Закуни се Драгим Богом и Крсном Славом да нећеш ником причати ни ко смо ми, ни одакле смо
ни зашто одосмо из Херцеговине, а и да смо у овој лијепој и богатој српској кући били.''
''Кунем се Драгим Богом, светим оцем Василијем и мојим светим Николом кога славим, то ми је
Крсна Слава, а и име моје.''
Марко погледа у старијег брата, а он му очима и главом даде знак да прича.
Марко поче да прича и казује све по реду од Дробњака, па до њихове сада селидбе. ''Мој добри
домаћине (утом сиже и плоска са ракијом), ми смо ти од Гацког, од Автоваца из села Михољаче.
Зовемо се Дивљани. Наш ћаћо је из Петнице, из Дробњака. Кад Турци на Дробњаке ударише, наш
ћаћо (дјечак од петнаест година) је чувао стада коза и оваца. Кад је чуо пуцњаву у Дробњацима и
виђе дим до небеса, он напусти стада и капут и побјеже главом без обзира. Није знао ни куда
бјежи, ни гдје ће стићи. Сав изгребан, поцјепане одјеће и крвавих табана стиже у једно српско
село. Ту га људи објеручке прихватише. Један домаћин, који немаде мушке ђеце усвоји га за сина
и даде му име Дивљан. Мало из миоште, а мало зато што је дошао из планине-дивљине. Наш
ћаћо роди нас три сина и даде нам у аманет да освјетимо његовог оца кога Турци објесише.
Ми порасли и стално мислимо на Крвну освјету. Једног дана пружи се прилика мени и овом мом
старијем брату да се освјетимо или да часно изгинемо.
Посла наш ћаћо нашег најмлађег брата Илију чак у Мостар да однесе на два коња хајванске коже
и да их у мостарском пашалуку прода директно у војничке магазе.
Ја и овај мој брат Ђорђе одосмо да крчимо у једној шикари, како би добили плодну земљу, јер су
нас три брата, па ваља имање (зират, како Турци кажу) проширити. Знате домаћине, наши стари
никад нису били сиромаси. Тукли су се са Турцима и бјежали су испред Турака, али су са својом
врједноћом и памећу увјек брзо стицали богатство. Ђе год су се настањивали увјек из те наше
породице, најпаметнији увјек бијо биран за кнеза или војводу.
Ja ђено стадо? Јес', ми крчисмо шикару и пред акшом, онако уморни враћасмо се са крчевине.
Сокак узак, десно и лијево живице и оструге. Кад чујемо иза нас топот коњског хода. Ја носим на
рамену трнокоп, а овај мој брат сјекиру.
Окренусмо се кад оно два Турчина у војничким одјелима. Ми се склонисмо устрану до живице,
али они онако бјесни насрнуше на нас. Ја стајах напријед, а мој брат иза мене на десет корака. Нај
Oнај Турчин што јаше напријед, када дође поред мене, замахну канџијом, па преко моје главе
удари ме по леђима. Ја замахну трнокопом, трнокоп сину к'о свјетиња светог Илије, а ушице
пукоше, к'о гром, Турчина у чело. Паде Турчин са коња к'о покошен.
Ја се окрену да видим шта мој брат Ђорђе уради, кад видим и онај други Турчин, војник пада са
коња. Њега мој брат састави, ушицом од сјекире, право у бабину долу иза врата, хоћу рећи у
потиљак. Паде и други Турчин, али изгледа да га земља жива не дочека.
Дотукосмо ми њих намртво. Свукосмо их са сокака кроз живицу на једну њиву. Коње такође
склонисмо са сокака и привезасмо за неко шибље. Договарамо се шта сада да радимо са мртвим
Турцима. Ђорђе се сјети једне вртаче гдје један поток понире када су велике кише. Вртача беше
далеко једно сеедамсто корака. Ја упртих своју жртву, а Ђорђе своју. Донесемо их до вртаче и
једног по једног за ноге и наглавачке, онако усправно, бацимо у њу. Бацимо за њима пар
каменица да чујемо јели дубока вртача. Камење се сагрња, чујемо, дубоко у рупу.
Вратимо се и појашемо њихове коње, ове што Ви домаћине видите и рекосте да нијесу код
сиромашна човјека расли. Дођосмо кући, на брзину се спремисмо, ове ђогате осамарисмо, ћаћо
седла на огњишту спали. Поздрависмо се са својим најмилијим, ћаћо нам рече:''Идите синови
моји за Босну, тамо ће Вам бити најсигурније.'' Ми тако и учинисмо.
Домаћин скочи па изљуби браћу Дивљане говорећи: ''Да Бог да се свађе такви рађали. Да Бог да
Вам се племе и кољено шири и множи на стотине и хиљаде мушкијех глава. И женскиње нек Вам
се рађају, јер и њихово покољење ће бити храбро као и ви. Останите код мене колико хоћете,
добро се одморите.''
Затим Ђорђе запита домаћина Николу: ''Знаш, добри домаћине, ми би те нешто замолили.''
''Шта брате Дивљане? Све ћу Вам помоћи шта желите, само у мојој моћи.''
''Видим, домаћине, да имаш доста коња и осталог хајвана. Би ли ти нама дао двије кобилице за
ова наша два ђогата? Може неко посумњати, а и препознати ове коње. Знаш, сада је сигурно
потјера и Турци се свим путевима крећу. Нама би добро дошле кобиле, јер када се негдје
настанимо да нам прву ждријебад ождријебе.
Домаћин се мало замисли, па рече: ''Даћу ја Вама кобиле дибидус, џаба, кад сте од славног
племена, а велики јунаци. Добро, а колико би Ви тражили приде за овакве добре и велике
ђогате?''
''Не тражимо ми ништа, само двије кобиле.''
''Е неће моћи бити'', окрену се домаћици и рече ''Донеси ми тај ћемер. Ево вама бар по пет
дуката.''
Дивљани одбијају, говорећи да имају они дуката од оних убијених Турака, а и ћаћо им је по једну
шаку стрпао у ћемер за пасом, када су се опростили са њим.
„Е вала, када ви нећете, ево дариваћу ове двије бебе.“
Стави он дукате ђечици, на груди малом Ђури, а Ђорђевом сину у руке. Мали Петар узе дукате у
ручице, па говори својој мајци: „Иђи мама иђи мама Миђа дао паја.“ Ваљда му то у преводу
значи: „види мама, види мама, Амиџа дао пара.“
Одмараше се они ту цјели дан и ноћ. Једоше и пише што им срце жели.
Сјутри дан, изјутра рано, поздравише се са Николом и његовим укућанима. Прије поздрава
натрпаше им пуне бисаге хране. Изљубише се као да су рођена браћа. Узеше оне, сада своје,
кобиле и под товаром кренуше према сјеверу. Прије тога домаћин им рече сва Српска села до
Фоче.
Кренуше они преко Врбница па преко Љубине, дођоше на ријеку Бистрицу. На Бистрици нађоше
плићак гдје се Бистрица највише раширила и разлила. Изуше се Дивљани и прегазише ријеку
Бистрицу. Путоваше још пар километара и стигоше у село Миљевину. Већ мрак поче падати, а они
почеше тражити конака.
Намјерише се на једну виђенију кућу. Дођоше до врата па Марко повика:
„О, домаћине!“
Из куће се глас чу:
„Чујемо!“
Домаћин отвори врата и види пред собом двије породице.
„С каким добром, добри људи?“
Марко одговори: „Ето путујемо из Херцеговине трбухом за хлебом, па тражимо конака. Знаш
домаћине, кокошка не вриједи ни двије паре, а зарана тражи конака.“
Домаћин им рече: „Хајде уђите, добри путници намјерници.“
Они привезаше кобиле за ограду од авлије. Скинуше жене и дјецу са самара. Назваше Бога прије
него што уђоше.
Домаћин им отпоздрави: „Бог вам помого браћо Херцеговци. Ја сам Петар Станковић, а како ми се
ви браћо зовете?“
Марко рече: „Ја се зовем Зубина Зубинић, а ово је мој рођак од тетке.“
Ђорђе се изненади са братовим именом и презименом, а и на једанпут не би јасно како му није
рођени брат него рођак. Сјети се он ћаћиног сјетовања да промјене име и презиме или крсну
славу.
Ђорђе се одмах претстави да је Ђорђе Дивљан и да су од Гацкога.
„А коју славу славите браћо Херцеговци?“
Зубина Зубинић (до малопре Марко Дивљан) рече да слави Светога Крститеља Јована. Ђорђе рече
да слави Светог Ђурђија – Ђурђевдан.
„Ето, а моја је слава Свети Игњат Богоносац“ рече домаћин Станковић.
Изнесоше вечеру те сви заједно вечераше. У кући свега и свачега има и за иће и за пиће, па
домаћици не би тешко набрзину зготовити вечеру за путнике намјернике.
Попричаше се са Петром о свему и свачему. Питају они које се планине налазе према сјеверу.
Домаћин им наброји: „Ето имате најближу Јахорину, она је мало западно одавде. Сјеверно имате
планине: Деветак, чувену Романију, па даље Јавор, па Јаворник, има их још доста, али вам не бих
знао казати за све. Сва је Босна од планина, сем некаке Семберије, а она је млого далеко.“
Дивљани се још испричаше о харачу и о Турском зулуму. Онако уморни легоше по соби и заспаше.
Ујутро рано се буде Дивљани и спремају за путовање. Домаћин их уставља да се још одморе па да
сјутри дан крену на пут.
Дивљани им се захвалише на добром и братском дочеку. Осамарише кобиле, натоварише ствари
и жене са дјецом. Поздравише се још једном, изљубише се са Станковићем и кренуше на пут.

РАСТАНАК БРАЋЕ ДИВЉАНА

Кад изађоше из села, брат млађи Марко предложи брату да се раздвоје на двије стране: „Знаш
брате Ђорђо, немој се љутити, али недај Боже да нас Турци открију ко смо и зашто бјежимо, сво
шесторо би нас поубијали. Овако ако једног ухвате троје ће настрадати, а троје ће преживјети и
рађаће се опет наши Дивљани.“
Брат га гледа и свиђе му се братовљево казивање.
„Добро мој брате до синоћ, Марко, а од синоћ рођаче Зубина. Ово што кажем рођаче Зубина, ово
се твој брат шали. Ето растаћемо се, а ако Бог мили да, сазнаћемо један за другога где се ко
насели. Чуће се то јер је народ најбољи телал. Братски ћемо се посјећивати и нашим покољењима
преносити о нашем сротству, а посебно морамо јер ти презиме промјени онако како нас наш
драги ћаћа насјетова.
Еј мили Боже дал преживи, и да ли се Илија врати из Мостара? Шта ли је Турцима рекао за нас
двојицу? Да ли је Турцима заварао наш траг? “
На то ће Марко (Зубина): „Мој мили брате, мудар је наш ћаћо, заварао би он траг, Боже ми
опрости, и црном Ђаволу, а камоли Турцима.“
Браћа се изљубише и сва се породица изљуби, сузе теку низ образе, али ето морају се растати
како се договорише.
Старији брат Ђорђо са сином Петром и женом кренуше уз ријеку Бистрицу према Трновом и
планини Јахорини, а Зубина Зубинић са малом бебом Ђуром и женом Мирјаном крену према
сјеверу. Обазријеше се неколико пута један према другом да се последњи пут виде.
Одоше сваки у свом правцу стазама којима их драги Бог упути. Цјели дан сузе, успут, брисаше.
Проклињу Турке што их довијека раставише.
Марко, или сада Зубина Зубинић путујући према сјеверу прође кроз Родиље, Бошковиће и дође
до ријеке Праче. Прегазише ријеку Прачу и прођоше кроз село Прачу. Онда се упутише према селу
Брњици, ту је Зубина Зубинић решио да коначи и да се одмори од напорног путовања.
Пронађе једну велику кућу направљену од чамових балвана. Дође пред врата и зовну домаћина.
Домаћин куће отвори врата и виђе да су то путници који се селе. По ношњи познаде да су
Херцеговци.
Зубина назва Бога, а домаћин отпоздрави: „Бог ти помого Еро.“
„Примаш ли нас на конак, добри човече?“
„Примамо, добри мој Еро, а како не би примили кад видимо то мало дојанче. Ђе то има да се
путник пролазник не прими на конак? То се код нас у Босни није још десило. Ајде улази, видим да
једва на ногама стојиш.“
Зубина привеза кобилу за неку воћкицу. Униђе унутра, а домаћин му понуди троножац да сједне
крај огњишта.
Требају да се попричају, јер се од путника пролазника увјек нешто ново сазна. Домаћица одведе
Зубинићку у собу са малим Ђуром Зубинићем. Домаћинова ђеца се скупише око бебе, милују је по
лицу и голицају, или како они кажу шкакље, по стомачићу. Беба се засмије, а сва дјеца му
одговоре громогласним смјехом.
У кући поред огњишта домаћин покуди ракију, а Зубина онако уморан једва дочека. Наздрави
домаћин, па онда пружи буклију- пљоску Зубини. Зубина потегну добро па рече домаћину да би
требао кобилу растоварити и пустити је да мало пасе траве око куће у авлији.
Скочи домаћин те помаже Зубини око скидања натоварених ствари. Кобилу пустише да пасе.
Вратише се назад у кућу, па се онда упиташе за имена. Зубина рече: „Ја се зовем Зубина Зубинић,
а родом сам од Гацка.“
Домаћин се претстави да се зове радиша, а презива Нешић. „ Па добро мој Зубина, кака те невоља
натјера да кренеш са овако малим ђететом, и то чак од Гацка.“
Домаћин се претстави да се зове Радиша, а презива Нешић.
„Па добро, мој Зубина, кака те невоља натјера да кренеш са овако малим ђетом, и то чак од
Гацка.“
„Е, мој Радиша, мој добри домаћине, нико не бјежи од добра и богатства, већ од биједе и зла. Код
нас ти је харач тако велики, када га даш не остане ти ни једна трећина. Нас бјеше доста браће, пет
нас отац има, а сада само двојица остадоше. Нас три кренусмо трбухом за хљебом. Двојица
старији од мене одоше прошле године негдје према Зети у Црну Гору. Ето ја кренух у Босну, чух да
је доле на сјеверу народа доста помрло и доста се кућа затрло. Кажу да је тамо харала куга.
Причају да је харач тако мали и да Бегови једва чекају да им дођеш на зират. Кажу да узимају
једну трећину, а понеком и једну петину.
Мој брате Радиша, каква је земља код вас, може се радити на беговини и за једну половину. Код
нас у Херцеговини све сам го камен, једино Гатачко поље овако покривено земљом као код вас
овде у Босни. Ево цјели дан путовах, а невиђо ниђе камењар. А шта ћеш, мој домаћине, не може
Гацко и Невесињско поље наранити више од пола раје у Херцеговини. Ето каква ме невоља
наћера да кренем са овим малим максумом преко бјела свијета.“
Доста овдје Зубина слага, али исприча све као је гола истина.
Радиша позва домаћицу да припреми вечеру и да сви скупа заједно вечерају. Зубина се нећка јер
још има пола бисага хране. Скочи Зубина и извади сир из мјешине, да замезе уз ракију. Проба
Радиша Херцеговачки сир, па се окрену Зубини и рече:
„Па болан, Зубина, уз овај сир можеш буре ракије попити.“
Зубина му рече: „Мој Радиша, немамо ми доста ракије, па зато и имамо овог масног сувог
херцеговачког сир, колико год хоћеш.“
Домаћица изађе, постави синију, и на синију кувани сирови купус са овчетином и јаретином.
Вечераше и још се мало попричаше. Види домаћин да је Зубина преморен. Одведе их у собу да
спавају, а та соба је била само за максуз госте.
Легао Зубина па никако ока да склопи. Све га гризе што слага домаћина да их је пет браће када су
само три. Онда опет размишља како лаже кад каже Зубина Зубинић, а не Дивљан Марко. Па онда
почне сам себе да тјеши: „Кад ти се главе тиче, лажи Марко колико год можеш. И Свети Петар
трипут слага и одрече се Исуса Христа да ви главу сачувао.“ То, када му падне на памет, умири му
се савест.
Изјутра дан освану, а Зубина осамари кобилу, натовари ствари, дјете и жену и крену. Прије
покрета поздрави се са Радишом и захвали се на дочеку.
Радиша му добаци: „Еро, кад си рескирао и кренуо у селидбу, не стај до Семберије. Досада си
прешао више од пола пута. Идемо ми у пролеће доле, у куповину кукуруза и шенице. Доли ти је
прави рај.“
Поздравише се још једном и Зубина крену према Хан Пијеску.
Коначи још једном у Кусачи, јер како даље иде све је уморнији. Домаћину исприча све као и оним
претходним. Све што их интересује он одговара.
У Кусачи би примљен добро, као и раније у другим кућама. На поласку пита домаћина, да ли за
дан може стићи до Хан Пијеска. Кусачанин му рече да би могао стићи, али без честог одмарања.
Поздрави се Зубина са домаћином, и крену даље на сјевер. Прође кроз Мркаље прије подне и
прије мрака стиже на Хан Пијесак.
Распиташе се за најбогатије домаћине јер ни код једног домаћина не би искрено дочекан како код
Николе на Тјентишту. Мисли Зубина: „Вала, ако наиђем овде на онаког човека, испричаћу му све у
истину. Ах! Да ми је сад неко ко Никола са Тјентишта па да ме понуди да останем пар дана па да се
добро одморим.“
Рекоше му за породицу Митровиће. Рекоше му да је та породица прије шездесет година доселила
однекле из Црне Горе. Пронађе још за вида Митровиће. Рекоше му да се домаћин зове Данило и
да је кнез овде код њих на Хан Пијеску.
Долази он кући Митровића и једва чека да се сретне са Данилом и ако га није никада видио. Дође
пред кућу. Кућа велика, саграђена од чамових балвана. Доста зграда још око куће и торова. Испод
једне уџерице (вајата) изађе крупан пас Шаров. Крупнијег пса никада није Зубина, раније, видио.
Пас залаје или, боље би се рекло, да риче него да лаје. Види Зубина да је Шаров везан ланцем за
дирек. Кад чу лавеж, Данило познаде да Шаров лаје на човека. Изађе Данило и види да су то
путници на сељаји и да ће конака затражити.
Зубина се јави, онако са вратница поздрави: „Помози Бог, добри домаћине.“
„Бог ти помогао путниче намјерниче. Хајде улази, Шаров је везан, ја њега само ноћи пуштам ради
курјака и међеда.“
Зубина прекорачи кроз отворене вратнице, уведе кобилу, а на кобили синчић и жена му. Привеза
кобилу за врљике, скиде са самара жену и Ђуру, и крену према кућном прагу.
Данило се рукова и пожели му добродошлицу. Уведе их сво троје у кућу. Понуди им да сједну на
клупу. Они посједаше, а даниловца изађе из собе па малог Ђуру и Зубинићку одведе у собу. Није
обичај да домаћице слушају шта домаћини разговарају.
Изнесе Данило ракију коју сваке године купује од Бура испод Зворника. Доћерају њему Буре сваке
године бар по стотину ока. Потегну Зубина из бардака па се стресе.
„Вала домаћине, ја још никад овако љуту ракију нијесам пио.“
„Еј мој Зубинићу, ово ти је шљива препеченица.“
„Па боља је ова ракија од свакога мелема. Е вала, нећу стати са мојом селидбом док не нађем
мјеста ђе се ова ракија пече.“
„Слушај Зубина. Ја би тебе нешто приупитао, ако се ти нећеш наљутити?“
„Нећу, Данило, тако ми Бога и моје крсне славе. Питај ти, ја ћу све истинито одговорити.“
„То твоје име и презиме ми је некако непознато. Нијесам чуо за Зубиниће, или је то неко младо
презиме које ти промјени ради турског зулума.
Ево и ми смо прије шездесет година промјенили презиме по моме Ђеду Митру. Он са сином
побјеже од Пљевља из Градца са ријеке Чеотине. Пала је тамо крв између Крстонијевића и турака
Пљевљака. Па се, мој Зубина, мораде бјежати од крви. Изгибе и наших и њихових доста људи, али
све једно, Пљевљаци оће освету десет за једног. Нити питају, нити бирају, него убијају, само, јеси
ли Србин, или Каурин како они кажу. Ето, Зубина, ја ти укратко исприча, а ја заборави рећи да се
мој Ђед Митар овде, беговима јавио да је Митар Митровић, а не рече Крстонијевић јер ово крст
код турака туавли некако одзвоњава. Реци ти мени Зубина све по истини, немој се бојати, ако су
ме поставили за кнеза. Бегови обично бирају ко им најбоље ради на беговском зирату.“
„Вала, брате Данило, кад ме питаш, а видим да си брат Србин, право ћу ти по истини казати.
Заклињем те светлим драгим Богом и Светим оцем Василијем да то нећеш ни својој домаћици
испричати.“
„Нећу Зубина, тако ми Бога и мог крсног Имена.“
Зубина поче отворено причати све како је и што је било. Рече му да му је ћаћо из Петњице из
Дробњака од Караџића. Па како је добио име Дивљан и све му лијепо и на танане исприча као и
Николи на Тјентишту.
Па настави Зубина: „Ето до Миљевине ја сам се звао Марко Дивљан од Автовца код Гацког. Од
Миљевине ја сам себе крстио (без проте и попа) у Зубина Зубинић. Мој домаћине Данило, видиш
из ове моје приче да су Дробњаци шест пута горели, а Турци су их сваки пут нападали са свију
стана и од Никшића и од Гацка а и од ти твоји бивши Пљеваља. Караџићи су се сваки пут враћали
на згаришта и обнављали и градили нове Дробњаке и чувено село Петњицу. Доста су војвода
Караџићи дали. Причао ми је ћаћо Дивљан, да је један Војвода, неки Јоко Караџић побјегао у
Босанске планине. Ко зна да ли пород остао иза њега или живот заврши као хајдук. Потукли се
Караџићи са Турцима, јер нијесу дали да Турци направе џамију. Кад војвода Јоко, са својом
дружином поубија турке он побјеже за Босну. Имао би ја теби причати цијелу ноћ, али, мој
Данило, много сам уморан. “
Данило зовну домаћицу, да се вечера изнесе да се вечера и да путници легну да спавају.
Данило изађе у неко доба ноћи, па кобилу Маркову уведе у шталу поред својих коња, пусти
Шарова и погледа према небу. Према Влашићима виђе да је скоро пола ноћи.
Врати се у кућу па рече: „ Марко брате, колико се ми запричасмо по Влашићима и звијездама
видим да је скоро пола ноћи. Шарова сам пустио са ланца, ако будеш излазио ради себе напоље,
немој брез мене. Неће Шаров напасти чељаде када из куће излази, али боље је да сам ја с тобом.
Видио си како је велики ко јуне, пред њим међеди бјеже ко без главе, а за курјаке да и не причам.
Имам ја још два његова брата, али су они на катунима код торова са чобанима.“
Вечерају они, а Марку језик задебљо од оне љуте ракије. Вечераше, Данило их смјести у једну
собу на кревете. Гледа Марко кревете па се чуди, јер прије никад није спавао на креветима.
Полијегаше, после вечере, и утонуше у сладак и дубок сан.
Зора заруди иза Жепа планине. Мали Ђуро се јави са плачем. Мајка га привуче грудима и подоји
своју малу бебу.
Пробуди се и Зубина. Подиже главу, а глава тешка као олово. Нешто му у чело кљуца унутра у
глави, као да је нека птичурина ушла у главу па кљуца да изађе. У потиљку неки подмукли болови.
Устаде и сједе на кревет. Жена му остави малог Ђуру на кревету, па брзо скочи и додаде Зубини,
свом домаћину, хаљине и обућу. Зубина обуче чакшире, а кошуљу није ни скидао, обу чарапа и
назувке, па онда навуче опанке. Каише од опанака обмота око чарапа на ногама и кад заврши
обмотавање причврсти врх каиша, или опуте, како се тада тај до опанака звао, једном кукицом за
чарапе.
Изађоше напоље да се умију и Богу помоле. Данило иде од уџерице и штала. Везао је опет
Шарова и коњима и кравама музарама положио у јасле накошене траве. Кад виђе Зубину да је
устао и изашао напоље повика:
„Добро јутро, Мар... Мар... Зубина. Јесте ли се мало одморили и како вам на конаку бијаше?“
Зубина, пун неке радости, онако мамуран отпоздрави:
„Бог ти помогао, мој добри домаћине Данило. Добро се одморисмо, али ми нешто стално у тлави
тутњи.“
Данило уђе у кућу, изнесе тестију са водом, Маркова или Зубинина жена пође да прихвати тестију,
али Данило не даде, посипа им воду у руке, а они се умивају. Прија хладна вода Зубини па стално
говори:
„Сипај још брате Данило, ово ми је ко некакав мелем на ове потмуле болове у глави.“
Данило се насмеја па рече:
„Сад после молитве излијечићу ја теби главу.“
После умивања униђоше у велику собу окренуше се према истоку и драгом Богу помолише.
Посједаше око синије, коју даниловца раније постави, још прије јутарње молитве.
На синији воловска пршута, овчија стеља, сир и кајмак, а на комаде изломљена врућа јечменица.
Даниловца изнесе, опет, бардак са ракијом. Гледа Зубина у онај бардак ко овца у курјака:
„Па нећемо домаћине опет ту синоћну препеченицу. Нећеш ме ваљда, брате Србине, докрајчити.
Мени глава само што није пукла.“
Данило се засмија на сав глас:
„Е, мој Зубина, ово ти је сада мелем“, онда потегну из бардака, „за ту главобољу“.
Пружи бардак Зубини: „Ајде потегни, и то добро потегни, па ће те глава престати, одмах ће те
проћи тај мамурлук. Мој Зубина, клин се клином избија, те и ово, мамурлук се ракијом лијечи.“
Зубина прихвати бардак па се трипут прекрсти како би истјерао ђавола из ракије, па потегну
богами добро.
„Наздравље, Марко или Зубина, сад ћеш виђети шта је прави мелем. Ти синоћ говори да је ова
шљива препеченица прави мелем. А ето јутрос и јесте прави мелем и мени и теби. Ајде још двапут
потегни из бардака, јер знаш ону нашу правосљавну, трипут Бог помаже.“
Зубина, богами послуша, па још два пута потегну. Види Зубина да болови престају у глави, а глава
ко да се смањује. Све га некако милина поче хватати. Онда навалише на храну и доручковаше
добро. Угледао Зубина гусле како висе на зиду крај долапа, па прануло да загусла.
Данило му скрену пажњу са гусала говорећи му:
„Сад, мој драги Зубина, узјахаћемо коње па ћемо кренути по овом мом иметку, и ако је то Турака
беговина, ја то називам својим иметком. А ако драги Бог да, и биће, све ово што ми данас
обиђемо, ако стигнемо да обиђемо.“
Зубина се нећка, као да он хоће одмах на пут, да би се што прије негдје настанио, а једва, онако
уморан, чека да остане код Данила бар три дана.
„Знаш Зубина, овде су ти мени власаничке спахије и бегови дали колико год оћу шума и ливада.
Протеже се мој иметак од Јапага па до Пашина поља, онда на исток до села Ријеке, па онда скоро
до Кусача, овијех наших Кусача, а није оније Соколачки, ђе си ти коначио. Упознаћеш моје синове,
Митра и Крста, они ти обилазе чобане и благо – хајван што га Турци тако зову.“
Изјахаше они оседлане коње, па кроз шуме и пашњаке кренуше. Обилазише они Данилов иметак
цјели божији дан. Од катуна до катуна, од стада оваца и коза, до крда говеда и коња.
Упозна Зубина Данилове синове, Крста код Јапага и Митра испод Жепа код села Ријеке. Пита их
отац да ли је било штете од звериња, колико се оваца ојагњило, коза окозило, да ли се која јуница
отелила, је ли се која кобила ождрјебила. Синови му све казиваше што их ћаћо Данило пита.
Показиваше му сађевена сијена заграђена у котаре што су они са чобанима, њиховијем, спремили
за дугачку и студену зиму. У сваком катуну чека их кајмак и сир и јечмена погача печена у лугу без
сача и пеке.
Диви се Зубина Данилу и чудом се чуди како ово све закући за шездесет година.
„Вала, мој добри Данило, рећеш ми искрено како ово све овако закући. “
„Вала, мој Зубина, испрчаћу ти како се кућа кући и ако си на беговини, зијамету или спахилуку. Ето
ја ти овђе и среће имам. По овим планинама много се хајдука креће. Овђе када Спахија из
Власанице крене у обилазак, са својим беговима и агама, њега велика пратња прати. А пратња им
и није потребна јер хајдуци не би на њих ни ударили јер се и они хране са ових беговина. Знају
хајдуци, ако не би било нас кметова, да би и они гладовали јер се не могу прехранити са
отимачином по друмовима. Ти знаш ону њихову, кад на ражњу испеку овна, а бога ми, понекад и
вола, они ти кажу кад рашчерече брава: „Глава глави, плећка Арамбаши.“ Не би ти они имали ни
главе ни плећке, ни ребара ни бутова, да нас није, на овој беговској земљи.
Са Турцима се мора лијепо, кад не може другачије. Треба, мој Зубина, да се Срби размноже, па
онда чија стада, тога и ливада. Доће и тај вакат, мој Зубина. Кренуо си у бјели свијет наћи доброг
Бога, а не неког катила, и ђецу рађај и прошируј иметак. Ако будеш добар, заволеће те, јер они
живе од кметова, а кметови од њих. Воле они вриједне Каурине, како они нас називају, а оне
љенчине протјерују са беглука и зијамета. Ето теби је око двадесет и нека година, а ја сам два пута
старији од тебе, све што те сјетујем утуви у главу. Немој више мислити на своје Дробњаке и
Херцеговину, нека ти у срцу буде њихово јунаштво, али ти се мораш повијати како вјетар дува. У
овим мојим шумама, кад велики вјетар пирне, које се дрво под вјетром не повије оно ти дбуде
сломљено. Не би ја овде био кнез да не знам лијепо и да им поштено не дајем једн трећину. Хвала
драгом Богу, мени и мојој породици доста су двије трећине. Ако си добар, не бране ти ни славу
савити, све свеце можеш славити, никада ти неће забранити да славиш и да уз гусле запјеваш.
Изабереш неку пјесму која навија за Турке, а они се диве и све говоре: „Халал ти вјера, Каурине.“
Опет, када се ми Срби сами скупимо, онда ми о нашим јунацима, како су се борили, побјеђивали,
губили, ибијали и гинули.“
„Вала, Данило, даћеш ми вечерас оне твоје гусле, да отпјевам неколико пјесама, ако ти је то мило
чути.“
„Оћу Зубина, још ако пјеваш оно по црногорски, Херцеговци пјевају некако испрекидано па никако
да ти срце разгале.“
Обиђоше они скоро читав Данилов иметак и пред акшам стигоше Даниловој кући. Када бијаху
близу вратница од авлије, истрчаше даниловца и Зубинићка те им коње за узде прихватише и
своје домаћине дочекаше, како је и ред код правих и поштених православних породица. Они
сјахаше, а оне одведоше коње у шталу гдје им у јаслама бјеше положена млада накошена трава.
Данило и Зубина посједаше крај огњишта.
Кад се домаћице вратише Даниловца рече: „Ти домћине, што не уђете у велику собу, тамо је
синија постављена са мезетлуцима. Ја морам да радим око огњишта, а ви се овде сушите на диму
ко стеља на пантама.“
Данилу не би некако мило што му жена овако заповједа, али мало мућну главом, па закључи да је
она у праву. Ово што се Даниловца обраћа свом домаћину са „еј, ти“ то је био обичај да је некако
срамежљиво домаћина звати по имену. Домаћин и домаћица су се ословљавали са „еј, ти“. Ако је
домаћин био и на петсто корака далеко, домаћица би викала „Оооо, ти“. Сваки домаћин би
препознавао глас свог вјерног сапутника и одазивао би се „Оооој, Оој“.
Пређоше Данило и Зубина у велику собу, сједоше за синију, Данило опет изнесе бардак, али не са
препеченицом. Наздрави Зубини, потеже из бардака, па је пружи Зубини говорећи:
„Узми, Зубина, није ово она препеченица, ово ти је шљивовица која се не препече.“
Узе Зубина, прекрсти се па добро потегну из бардака.
„Данило, брате, оваку и код нас пију, ово ти је права ракија, није љута, а нема ни мамурулука од
ње.“
Мезе они и пијуцкају ону меку ракију, а кад се Зубина зацрвени, и удари му мало шљивовица у
главу, рече Данилу:
„Данило, оћеш ми донијети оне гусле да мало загуслам и коју пјесму попијевам?“
Данило устаде, изађе у укућу (део куће гдје је огњиште) узе гусле са зида иза долапа и врати се у
велику собу и даде гусле Зубини Зубинићу (како он себе крсти). Зубина узе гусле, притеже струне,
намаза их са тамјаном, па их постави на крило, а гудало узе у десну руку.
„Данило, отвори те своје пенџере, нека одјекне глас кроз ове планине и твој лијепи иметак.“
Данило отвори пенџере, и једва чека да чује глас Зубинин.
Зубина се мало искашља, па крену гудалом преко танких затегнутих струна. Мало онако на празно
одгусла и виђе да гусле гуде као звона да одзвањају.
Комшије чуше гусле, па дотрчаше Даниловој кући. Скупише се комшије, комшинице и њихова
дјечица. Зубина развуче из свег гласа, онако чисто по црногорски:
„Кад се жени српски цар Стјепане,
Надалеко запроси ђевојку,
У Лађану, граду латинскоме,
У латинског краља Мијаила,
По имену Роксанду ђевојку:
Цар је проси, а краљ му је даје.“
- - - - - -
Пјева Зубина, а шуме одјекују. Комшијама, од неке радости, срце игра у грудима да искочи. Када
дође до пјевања о Милошу Војиновићу, како је свог ујака спашавао од пакосних и подмуклих
Латина, мушкарцима сузе низ образе потекоше, а жене на глас зајецаше.
Дугачка пјесма, а сакупљене комшије се плаше да се брзо не заврши. Повремено Зубина стане па
потегне ракије, говорећи: „Морају се и ове струне у гуши подмазати.“
Народ, који се скупио прасне у смијех. Говоре му: „Подмажи, Еро, Бог те благословио, благо мајци
која те родила.“
„Док је оваки гуслара и гусала, биће и нас Срба.“
Заврши пјесму Зубина у неко доба ноћи. Скочише сви око Зубине и љубе га у лице, а жене и дјеца
у руке. Данило приђе Зубини, пољуби се три пута са њиме и рече му: „Вала Зубина, нећеш ићи из
моје куће бар двије ефте (недеље). Одморите ми се моји драги путници, па кда се добро
одморите и кад ти ја још доста којешта испричам, онда крените.“
Зубину стално тишти неизвјесност, докле ће још путовати, гдје ће се зауставити, каквог ће Бега
наћи, када ће и како ће саградити кров над главом, како ће зиму презимити, јер нема ништа
посејано да би се могло за зиму убрати.
„Шта си се толико замислио Зубина, видим ти забринуто лице. Немој се једити, сјутра ћу ја тебе
цјели дан сјетовати, а ти ћеш моје сјетовање прихватити. Немој да ми се бринеш, све ће драги Бог
дати како ваља.“
После вечере кренуше на спавање као и претходне ноћи. Кад бјеше сабах (праскозорје) Данило
опет устаде и веза Шарова, оде у шталу па кравама и коњима положи накошену траву.
Чу Зубина како се врата од куће залупише, па и он брзо скочи. Стид га да излазак сунца дочека у
постељини. Зубинићка брзо скочи са кревета па свога домаћина послужи као и претходног јутра.
Изађоше напоље са тестијом у рукама па се умише поливајући једно другом.
Данило се помоли из штале па повика: „Добро јутро моји Зубинићи.“
Они му на поздрав одговорише у један глас: „Бог ти помогао добри Данило.“
Униђоше у кућу, помолише се Богу и сједоше за доручак. Доручковаше уз претходно пијуцкање
ракије.
Данило гледа у Зубину па кроз смјех говори: „А, Зубина, нема јутрос мамурлука.“
„Нема, мој Данило, кад се пјева уз пиће, онда сва ракија излапи уз пјесму. А и ракија бијаше мека,
па се лакше подноси.“
После доручка Данило изађе напоље да обавља и друге кућне послове. Зубина изађе са њиме, па
га пита: „Што то и мене не зовеш, Данило? Четири руке ће више урадити него двије.“
„Вала када хоћеш, а ти ајде па ћемо радити заједно и испричати се до миле воље.“
Узе Данило двије косе, два водијера и двије белегије. Леже на траву, наби бобицу у земљу,
намјести косу на бобицу, узе чекић за откивање коса и откива прво једну па другу косу. Кренуше
на ливаду изнад куће и почеше косити траву. Требају накосити за три краве музаре и два коња.
Накосише они поприлично доста откоса па почеше скупљати на гомиле. Зубина скупља мале
гомилице како би се на циварама могло пренијети до штале. Данило скупља на велику гомилу.
Гледа Зубина па се чуди како ће тако велики стог траве пренијети.
Данило му рече: „Зубина, скупљај у велики стог, треба да ово све скупимо у двије камаре.“
Зубина послуша домаћина али му никако није јасно како ће се ово пренијети до штала без кола
или саоница. Када сакупуше траву, Данило изведе једног коња и стави му амове. За ам привезан
јеан краћи конопац са великом петљом. Онда даде Зубини неку зашиљену стожину и конопац.
Гледа Зубина ону стожину, а на другој страни једна кука па све једва чека шта ће то ново научити.
Дођоше до првог пласта. Данило узе ону стожину и подвуче је, уз помоћ Зубине, под пласт. Када
изађе онај заоштрени дио стожине на другу страну, Данило на предњој страни, тамо гдје је кука
веза конопац и пребаци га Зубини преко пласта. Данило обиђе око пласта па Зубини рече:
„Подигни ову стожину колико год можеш.“
Зубина подиже стожину, а Данило затеже конопац преко пласта траве, колико год може, веза га за
стожину код Зубининих руку.
„Пусти сада стожину, Зубина“ рече Данило.
Зубина пусти стожину, а конопац се од стезања упи у пласт траве. Упрегнуше коња, набацише ону
петљу од конопца на куку.
Данило прихвати коња за узду и повика: „Ђиииха“. Коњ крену, а за њим онај велики пласт траве.
Иде Зубина за пластом па ако негде са крајева отпадне који навиљак, Зубина га баци на
пласт.довукоше траву до једне шупе, која бјеше специјално направљена са неким водоравним
бркљама. Набацише траву на оне бркље да се не би запарила. Вратише се и по други пласт и све
исто поновише. Зубина се окрену Данилу, па га упита: „Како си се само овог сјетио? Па у оном
пласту сигурно има педесет цивара. То би било стотину преношења на циварима.“
Данило се насмија па му рече: „Зубина, када дођеш доле међу Буре, научи их како се пластови
сијена вуку до сјеништа ђе ће се сијено сађети. Они скоро да поскапају носећи на циварама.“
Радише они цијели дан, уз разне приче, о ратовима, о хајдуцима, о крвним осветама, о добрим и
злим беговима, о свему и свачему. Увече уморни уђоше у кућу. Даниловца им опет изнесе бардак
са ракијом. Таман они сјели да вечерају кад се комшије, из даљине и ближе, почеше окупљати у
авлији.
Данило изађе напоље, па им рече: „Добро ми дошли“, а ни сам незна што су дошли, да ли добром
или не дај Боже, по неком злу.
Они у глас узвикнуше: „Ми би жељели да нам онај Еро и вечерас пјева пјесме о нашијем јунацима.
Браниш ли нам или не, кнеже Данило?“
„Чекајте мало да видим са Ером.“ Униђе у собу и рече Зубини шта народ жели.
Зубина пристаде, али да пјева напољу под јелаком, јер не могу сви у кућу стати. Кад вечера,
Зубина узе гусле, опет их припреми за гуслање па изађе пред кућу.
Народ узвикује: „Живио ти нама Еро! Остани за стално овђе са нама, немој ићи даље са Хан
Пијеска.“
Данило изнесе столицу под дрво јелику. Зубина сједе, стави гусле преко крила, два – три пута
махну гудалом преко струна, да види је ли их добро утаначио.
Онда упита: „Оћете ли, браћо, тужне или веселе пјесме?“
Они одговорише: „Обадвоје“
„Ево ову ћемо прву.“
Марко Краљевић укида свадбарину
Гусле загудише, а звонки глас потече из грла Ерина.
„Поранио Краљевићу Марко,
Поранио низ Косово равно.
Кад је био на води Сервани,
Сукоби га Косовка дјевојка.
Божју помоћ назива јој Марко,
Божја помоћ косовка дјевојко“
---------------------- ----
Пјева Зубина шта му дјевојка исприча у вези свадбарине и како је некакав Арапин прекоморац од
султана закупио Косово.
Наметнуо Аранаут харач над харачима, зулум над зулумима. Сваку вече мора му се млада српкина
дјевојка довести под чадор, а слугама по млада невјеста. Прича Марку како и на њу дође ред да
мора ићи Арапину. Казује му да ће се радије објесити или у воду бацити него жива са Арапином
лећи. Пјева Зубина све по реду како пјесма каже, али кад дође до туче између Арапина и
Краљевић Марка: Арапин под чадором удари три пута Марка по леђима, а Марко се смије на
његове ударце, и потеже свога буздована:
„Колико си мене ударио
Толико ћу тебе ударити,
Па ћем` онда на поље изаћи
И изнова мејдан започети.
Трже Марко буздована свога
Пак удари Арапина црна;
Како га је лако ударио
Искиде му из рамена главу.“
Након тога Марко са сабљом исјече тридесет и шест Арапових слуга, а четири слуге посла на
четири стране Косова, да телалима разгласе, да више нема свадбарине и да нема више отсецања
глава младожењама који немогоше свадбарину платит.
Кад оно Зубина испјева:
„Како га је лако ударио,
искиде му из рамена главу“
Повика народ у глас „Рука ти се Марко посветила; а топуз ти се од злата створио.“
Стаде Зубина да се мало одмори и ракијом подмаже „струне“ у гуши.
После кратког предаха Зубина предложи једну тужну пјесму: „Али немојте заплакати. Ја кад будем
са пјевањем на крај пјесме ја заплачем“
Узвикнуше сви у глас: „Ајд запјевај Еро!“
Зубина запјева пјесму „Три сердара“
Пјева Зубина о три сердара како се сретоше са буљуцима турака и како по потоцима и шумама
поубијаше из првог буљука десет турскијех војника, из другог буљука двадесет турских војника, а
из трећег буљука тридесет. И тако поубијаше шездесет турака, док су их турци савладали и главе
им одсјекли. Однесоше главе Травничком Везиру, али нико главе не може препознати. Један се
турчин досјети па рече Везиру, да у тамници имају Сењанина Ива, и да би он могао препознати
три сердарске главе.
Изведоше Сењанина Ива, а он тражи воде и сапуна да опере три сердарске главе. Донесоше му
воде и сапуна, а Иво очисти главе од лишћа које се бјеше уз крв прилјепило. Казује им Иво, када
главе опра, по имену од кога је сердара глава. Када трећу главу узе Сењанин Иво зајаука говорећи,
и приносећи главу на своје груди:
„Јој Никола, мој несретни сине,
на злу ли се мјесту састадосмо,
нит у горе нит у наше дворе,
већ под црни бедем у Травнику.
Ја се кани у те поуздати да ћеш баба из зла избавити.“
Зубини од жалости клону гудало у рукама и почео рукама брисати сузе са образа. Све народа што
се бјеше окупило наглас заплака. Зубина заврши са својим пјесмама. Народ се разиђе свако својој
кући.
Данило и Зубина одоше са породицама на спавање.
Сјутри дан, као и претходна два јутра обавише све јутарње обреде. Зубина рече Данилу да би
требао кренути према Семберији.
Данило га одврати од путовања, него да сјутри дан крене. „Данас Зубина нећу ништа радити јер
оћу да се сит с тобом испричам. “
Отпоче он Зубини говорити о беговима од Зворника до Бјељине. „Слушај, мој добри Зубина, сјутра
кад кренеш, моћеш, за вида, стићи на Дрињачу. Да би себи путовање, до Дрињаче, скратио иди
овим путем: одавде крени према селу Заграђе, из Заграђе низ један поток изађеш на једну малу
ријеку која се зове Јадар. Низ Јадар стићеш до села Милића. Ту ти је каравански, прави, широки
пут. Од Милића иди све тим путем, кроз Нову Касабу до Дрињаче. Кад стигнеш на Дрињачу,
распитај се за породицу Мијатовиће, мислим да се домаћин зове баш Мијат. Код њега затражи
конака и не причај више никоме истину о свом поријеклу. Знаш да си Зубина Зубинић и да бјежиш
од сиромаштва и ништа више. Мијат ће те добро примити. Њихове су куће лијево од ријеке Дрине
у брдима према Удрчу, али нијесу далеко. Виде се са пута горе у брдима.
Сад ћу ти казивати о беговима и њиховим беглуцима. Доле ти је некад, није то било давно, харала
тешка болест, такозвана куга. Доста је народа изумрло тако да су у селима остајале и преживјеле
свега три до четири породице, хоћу рећи да су три до четири огњишта остала неугашена.
Беговине су скоро пусте, по њима се курјаци и остало звјериње коте. Бегови; Зворнички, Козлучки,
Скорићки, Бјељински и остали, једва чекају неког младог Србина, или Каурина како они кажу, да
им се насели на беговину, па да имају користи од свог имања, или зирата; како они зову имање.
У Зворнику има добријех бегова, али има их и злих. У Козлуку кажу да је много добар бег. У
Скочићу су до зла Бога катили. Они ти траже да им се плати свадбарина. Ако се оће неко српско
момче да жени, мора се бегу обратити са молбом и дукатима, па да добије дозволу за женидбу.
Али, мој Зубина, има још горег Зулума од њих. Кад све одобре и узму дукате онда поставе увјет да
прву ноћ бег спава са младом и да је обљуби. То ти је, мој Зубина, највећи зулум од тијех
Скочићана. Има таквих и у Бјељини, кажу, као и ових у Скочићу. Код нас овде се таки зулуми не
намећу.“
Зубина прекину разговор, односно казивања Данилова, па рече: „ Лако је вама овђе јер су
планине пуне хајдука.“
Па онда погледа у свог малог Ђуру, кога мајка држаше на крилу, и кроз тјело му прође нека језа.
„Па зар болан Данило, да дозволим да ми балија прву ноћ спава са снајом. Ако Бог драги да, те
дочекам да га ћаћо ожени, а такав ми бег зулум натури, ја ћу право са Ђуром у хајдуке.“
„Зубина, ја теби ово све говорим да изабереш доброг Бега, има њих који су свој Куран добро
проучили па им и ни на памет не пада туђе женско чељаде. Тамо, како кажу пише, у Курану: Ако
туђе женско чељаде погледаш и пожелиш њезино тијело, то ти је исто као да си прељубу учинио и
њено тијело ставио под себе. Ја ти рекох да се мораш распитати за доброг бега и да се мала
српчад размножавају, а не да се бјежи у хајдуке. У хајдуцима се дјеца не рађају.
Кад спомену хајдуке, овђе, у овим нашим планинама. Има њих и честитих који одоше у планине
ради освете у крви, има их које опањкаше да су хајдучки јатаци, а они, ако уграбе, побјегну и ако
нијесу никад били јатаци.“
„Ах, мој Данило, па како може бити тако покварених душа да опањче човјека ни крива ни дужна?“
„Па, обично се опањчу добри и радни домаћини који се закуће на овим беговинама и
спахалуцима. Оне гоље које не воле радити, они ти обично опањчу те вриједне и радне људе и
онда се увале на та њихова имања. Пратио сам да им се, обично, сјеме затрије, јер Бог драги ради
по правди.“
Разговараше они тако цјели дан, о рђавим хајдуцима. Такође исприча Данило Зубини:
„Ти рђави и неваљали хајдуци су ти, обично, нерадници, кавгаџије и скиталице. Он кад доспије до
чете хајдука и Харамбаше, он почне да петља и лаже. Харамбаше су ти мудри и паметни људи, па
кад га ухвати у лажи, не прима га, него га оћера. Они ти онда лутају као хајдуци самотњаци. Да би
могли преживјети, они ти обично ноћу краду или отимају све, од пара па до хране. Ради њих нама
Србима, Турци дозвољавају и оружје држати у кући.“
Причаше они приче до вечере. Зубина рече како се његов један прађед и тукао са хајдуцима.
„Ајде, Бога ти, испричај ми Зубина. Чуо сам ја од мог ђеда Митра да су се неки Црногорци тукли са
Бојом Пивљанином, па не вјерујем да је Србин на Србина могао потегнути оружје, у ово турско
доба и владавине.“
„Овако ти је то било, како ми је мој ћаћо причао: Нападне ти Бајо Пивљанин, са хајдуцима, на кулу
Карџића. Кула пуна пушака кубура, олова и џебане. Наумио Бајо да то отме од Карџића јер су му
хајдуци и брез олова и џебане. Нападне он на кулу, баш када су мушкарци Караџићи радили на
имањима, рашћера оно неколико стараца, који шћедоше да се одупру хајдуцима. Провале у кулу
Карџића и добро је поробише. Стиже глас до Војводе Јока. Јоко брзо сакупи дружину, своје
Караџиће, па на коње, оружје у шаке па у потјеру за Бојом. Стигоше их на некаком пољу, не знам,
заборавио сам како се зове. Потукоше се и разбише хајдуке. Доста мртвијех хајдука паде. Бацише
оно што су поробили из куле, а Бајо побјеже са неколицином хајдука. Јоко са дружином покупи
оно што су хајдуци поробили и врати у кулу Караџића. Е, то ти је онај Војвода Јоко што ти ја прије
двије вечери исприча. Кажу да је побјегао у босанске планине ради оне џамије што је шћедоше
турци правити у Дробњацима и Дробњаке потурчити.“
Данило се замисли, па рече: „Вала Зубина, за све сам овде хајдуке чуо, али за Војводу Јока
нијесам. Кажем ти за све хајдуке од Старине Новака па на овамо, чуо сам за њих.“
„Знаш, Данило, кажу да је он име и презиме промјенио, ко зна, можда ја овде неђе и рођаке
имам!“
Одоше сваки у своју собу за спавање, а Зубинићка чека сједећи на кревету, и чека да Зубина први
легне јер није обичај да жена прије свог домаћина легне да спава. Мали Ђуро избацио ручице из
повоја, па их ставио поред главе стиснутих песница, или јуршука (како се тада песница звала).
Пољуби свог малог Ђуру, па пређе до дувара и леже. Покри их неком шареницом Зубинићка па и
она леже поред синчића Ђуре.
Сјутри дан прије сванућа Зубина устаде, те се стаде припремати за пут.
Устаде и Данило и његова жена, те на брзину испржи стеље и јаја, изнесе сир и кајмак.
Доручковаше они на брзину. Осамарише кобилу, натоварише ствари и оно мало посуђа. Дође
вокат да се са својим добрим домаћином поздрави.
Данило изнесе некакав појас сашивен од дупле јареће коже. Пита Зубина шта је то и зашто то
износи.
Данило му рече да је то женски ћемер и да је ту његова баба чувала дукате.
„Она ти је овај каиш или женски ћемер увек носила око паса и у њему држала дукате. Не би било
згорег да ти одведеш своју домаћицу у собу, па нека испод хаљина опаше овај женски ћемер, а ти
те дукате из свог ћемера пребаци у њен ћемер. Остави неколико дуката, али тих твојих турских
цекина јер они су три пута јевтинији од тије дуката Марије Терезије.“
Послуша Зубина Данила, па одведе своју домаћицу у собу и преручи дукате у онај појас од дупле
јареће коже. Изиђе напоље и рече: „Ово је паметно Данило, сада када би ме неђе срели неки
разбојници и лопови, они би право за мој ћемер и однијели би ово мало што сам ја оставио у
ћемеру.“
Поздравише се и изљубише, и Зубина крену према Дрињачи, путем којим га Данило упути.
Одморан, Зубина води кобилу без одмора. Прође Заграђе па поред Брочића стиже у Милиће.
Застадоше на једној мераји испод јошика крај ријеке Јадар. Ту се одморише, ручаше и хладном
водом са Јадра окрепише. После одмора кренуше даље поред ријеке Јадра и пред вече стигоше
на Дрињачу. Погледаше према брду и угледаше испод брда куће. Кренуше сокаком према кућама.
Кад се приближише, виђоше да су то српске куће. Зубина упита, преко ограде, једну баку ђе су
овде Мијатовићи.
Бака одговори: „Па ово су синко Мијатовићи“
„А ђе је кућа Мијатова?“
„Па ово је кућа Мијатова, а ја сам његова мајка. Сад ће он доћи, отишао је горе код торова да овце
затвори.“
Утом, помоли се Мијат кроз шљивик, виђе непознате путнике. Зубина први прозбори, како је и ред
православни: „Помози Бог, домаћине“
„Бог ти помого“, одговара Мијат, „ајде, улазите у авлију, “ па брзо отвори вратнице, „и добро ми
дошли, путници намјерници.“
Зубина уђе у авлију, рукова се са Мијатом, а мајку му, он и његова домаћица, пољубише у руку.
Свеза кобилу за једну шљиву, па за Мијатом уђоше у кућу. Посједоше на троношце, а Мијатова
ђеца сјатила се око малог Ђуре. Ђуро гледа у њих, па гуче ко голубић, ко жели да им нешто каже.
Изнесе Мијат ракију шљивовицу, јер се уз ракију најбоље прича. Наздрави Зубини, па потегну из
срче. Онда пружи срчу Зубини, Зубина се прекрсти па потегну онако, мушки.
„Вала домаћине Мијате, добра ти ракија. Није доста ни љута, а није доста ни мека.“
Почеше они причу и Зубина Зубинић му исприча како је велика глад у Херцеговини и ето како
крену трбухом за љебом.
Мијат њему, опет, исприча да је његов ђед доселио однекле са ријеке Пиве, па су их испочетка
звали Пивљани. „Касније по ђеду Мијату, а и ја његово име носим, назваше нас Мијатовићи. Ето и
ја и моја браћа волимо радити, па се има свега и свачега. Воли нас овај Зворнички бег Хаџиграја
јер доста ћара има са овог дјела беговине.
А ђе си ти Зубина наумио, доклен ћеш ићи доле низ Дрину, ђе си намислио кућу закућити?“
„Па вала, Мијате, ја би доле до некаке Семберије. Кажу да доле све добро роди и да ниђе брда
нема.“
„Немој Зубина, ја би ти реко да се ти настаниш између Зворника и Козлука. Ту ти је добро мјесто и
за сточно благо, и за воће, и за све што расте из земље. Најбоље би ти било код Козлучког бега, а
то ти је одавде око шест сати хода. Он ће те примити ко да си му, не дај Боже, некакав род.“
Испричаше се и вечераше, онда полијегаше у соби на сјенину покривену поњавама.
Када зора освану и Сунце промоли зраке иза србијанских планина. Устадоше сва чељад па се
умише и Богу помолише, сједоше и дорачковаше.
Зубина осамари кобилу као и раније, стави жену и Ђуру на самар, па се поздрави са Мијатом,
његовом мајком и осталом чељади. Мијат извади један цекин и дарива малог Ђуру, те им пожели
сретан пут.
Они кренуше према Зворнику, прођоше Ђевање, Каменицу, па кроз Просјек уз саму Дрину. Кад
изађоше из Просјека оно пред њима некака висока међа и ту се пут завршава. Гледа Зубина десно,
гледа лијево. Десно велика и брза ријека Дрина, а лијево стрме стијене. Погледа горе на међу, кад
види неке људе са конопцем. Пита Зубина, на сав глас: „Како ћу горе?“
Одозго се чу аваз: „Ако имаш каурине, цекина, лако ћеш.“
Зубина одговори да има, и гледа што ће се сада десити: Спусти се један човек са конопцем доле
крај њега, односно придржавајући се за конопац. Рече Зубини да је извлачење коња на међу један
цекин по коњу. Зубина пристаде јер другог излаза нема.
Викну он онијем гори: „Спустите ту мрежу и та три конопца.“
Она четири човека спустише све како им овај одоздо заповједи. Он набаци ону мрежу од
конопаца па опаса кобилу преко задњих ногу (бутина), па јој ону мрежу утегну око коњског тијела.
Привеза она четири конопца, а кобили оставише ноге слободне. Повукоше је уз међу, а кобила се
одупире ногама уз ону стрмину. Извукоше је на међу, па онда помогоше Зубини, његовој жени
Милијани и малом Ђури да се узверу (успузе) уз ону међу. Кад Зубина изађе горе, види турске
куће. Упита како се мјесто зове, они му одговорише да је то мјесто Дивич. Не упусти се са њима
доста у причу, а виђе доле низводно зидине до неба се дигле. Упита је ли оно Зворник, а они му
одговорише да јесте. Крену он са породицом према зидинама. Кад на улазу некакав засведени
улаз у град. Ту стоје два турска аскера. Уставише Зубину и питаше га ђе се упутио. Зубина им рече
да тражи негде неког бега како би се населио на беговину и радио за бега и за своју породицу.
Један аскер му рече: „Хајде, бива Каурине, пролази.“
Он прође прва тврђавска врата. Гледа он лијево уз оне куле и зидине, кад угледа поред самог пута
изнад земље неке пенџерчиће затворени решеткама од гвожђа. Успори он мало корак, кад чује
унутра у зидинама неке јауке и стењање. Још мало боље ослушну, кад чу и звекет ланаца и окова.
Утуви себи Зубина у главу да је то тамница и да се оно робови чују унутра. Диже му се коса на
глави, а ноге се следише од некаког страха.
Окрену он што прије да прође те страхоте Божије.
На излазу опет градска врата. И ту га два аскера пропустише. Кад уђе у град Зворник, а оно све
дућан до дућана. Иде он кроз Зворник, а беговске га слуге заустављају и нуде му бегове и
беговине. Он само понекад одговори да неће стати до Бјељине.
Прође он сретно кроз Зворник. У Челопеку, селу према Бјељини, наиђе на ријеку Сапну. На ријеци
нека дрвена ћуприја, али само за иксане. Он натјера кобилу, те она прегази Сапну. Вода јој бијаше
до пола трбуха. Он са женом и Ђуром пређе преко оних брвана. Кад се нађоше са друге стране
Сапне, наиђоше на једну мерају крај ријеке, сједоше под врбе и ту ручаше и добро се одморише.

ЗУБИНА СЕ НАСЕЉАВА У МАЛЕШИЋ

Таман Зубина Зубинић шћеде да крене, кад погледа низ ријечицу Сапну, а оно иду два човека и
воде коње под товаром, од Дрине. Види Зубина некакав необичан товар, па онако радознао
сачека да дођу до њега. Види он на коњима по два бремена врбовог прућа, или боље речено,
врбових мотки.
Стигоше они до Зубине, па обадва у глас рекоше: „Помози Бог, Еро“
„Бог вам помого, добри људи.“
„То ти кренуо да се неђе населиш, сигурно тражиш неђе добру и плодну беговину?“
„Јесте, баш тако, али мене занима шта ће вам ове овако дугачке мотке што носите на коњима.“
„Ово ти је Еро за плетење: кошева за кукуруз, крмећака, за ћумузе за кокошке, а за нужду може се
исплести и кућа.“
„Па за колико дана се море исплести кућа од тијех мотки?“
„Може Еро, за једну евту дана, и све да посвршаваш на њој. Оплете се плетар па се умјеша земља
са пљевом и набаци се на плетар изнутра и споља. Онда се то лијепо заглади, на пенџере ставе се
обријане затегнуте, јареће коже. Набијеш земљу помјешану такође са пљевом и тако добијеш
топли и тврди под. Направиш кров и покријеш сламом. Онда се пар дана сачека да се то све
осуши. Када се то све осуши, онда се уселиш и наложиш ватру на огњиште.“
Зубини паде терет са душе. Стално је мислио како ће камен исклесати и кућу озидати. Зна он да у
Херцеговини и Црној Гори све зидају од камена, а да би камен спремио за једну осредњу кућу,
треба бар година дана.
„Добро, моји добри људи, фала вам кад ми ово све испричасте. Знате, ја би вас нешто питао.“
„Питај, брате Еро.“
„Кад се ми Херцеговци, зовемо Ере, како онда овде вас зову?“
„Нас од Дрињаче па према Семберији, све до Саве, зову Буре, а ми све горе од Дрињаче зовемо
Ерама.“
„Па ја сад видим шта је то Буре. Мени један човек на Хан Пијеску, код кога сам конаковао, изнесе
ракију и каже да му доносе Буре, а видим да развуче кад каже Бууре. Ја мислио да је то буре
ракије, а оно име људи који овде живе.“
Приупита Зубина за бегове у Зворнику, а они му набројаше: „Имају Крџалије или Крџалићи, па
Јелкићи, па Хаџиграјићи, па Курићи, па онда скоро најбогатији бег Сребро или Сребрићи. Има њих
још некије ситнијих бегова.“
„Добро људи, а колико још има до Козлука?“
„Па, имаш два сата хода. Ово ти је Челопек, па онда дође Тршић, па Табанци и онда ти је варош
Козлук.“
„Е, баш вам фала моје Бууре, на овом казивању.“
Челопечани кренуше према својим кућама у брдима, а Зубина крену, са својом породицом, према
Козлуку. Гледа он лијево све само шума, а десно све сами врбаци и тополици крај велике ријеке
Дрине. Кад отприлике стиже на међу Челопека и Тршића, виђе он како Дрина тече право ка
Тршићким брдима. Кад бијаше отприлике на средини Тршића, а оно Дрина дошла до самог пута.
Ту Дрина прави кривину, па опет тече према некој планини у Србији. Чуо је Зубина за узречицу „не
можеш исправити криву Дрину“. Није ни слутио да се то мјесто и зове Крива Дрина. Кад прође
Криву Дрину стиже у село Табанце. Гледа Зубина лијево, а оно цјела планина од храстове шуме, а
десно види по неку њивицу посијану кукурузом, оним житом што га донесоше из неког другог
свијета. Гледа Зубина па се чуди како је кукуруз сав модар од неке силине, а тек изресао. Застане
он па разгледа то ново жито, а оно на некој стабљици и по два кукуруза расту. Сјети се он њихових
кукуруза у Херцеговини, како су ситни и мали, могла би их врана, заједно са стабљиком, преко
десет брда однијети.
У том размишљању и гледању у љепоту овоземаљску, одлучи да се баш ту неђе насели.
 ЗУБИНА КОД ЈУСУФ-БЕГА

И сам незнаде кад стиже у Козлук. Наједанпут види Касабу пред собом.
Уђе Зубина у Козлук и види понеђе дућанчић, а понегдје ковачницу и још неке занатске
радионице.
Кад стиже до средине Козлука, неки га турци зауставише и питају: „Хоћеш бива да се настаниш на
беговини нашег бега?“
Зубини некако необично, ђе турци прилазе без икаква поздрава, а започињу разговоре. А Зубина
ће њима: „Мерхаба Турци“
Они њему одговорише:„ Мерхаба и теби, Каурине“
Турцима се свиђе Зубинин поздрав па га одмах поведоше код Бега. Кажу они њему да се Бег зове:
Хаџиспахић Јусуф бег.
Дођоше до авлије ограђене баскијама од цијепане и истесане храстовине. Баскије заковане једна
уз другу, високе око три и по аршина, а горе на врху зашиљене. На авлији велике вратнице које се
отварају на двије стране. Велике се отварају кад бег на коњу излази, а мале служе за улазак и
излазак иксана. Те мале вратнице, како сазнаде од турака, се зову капиџук. На њима бјеше велика
алка, а са унутрашње стране мандале како би се капиџук могао закључати или замандалити.
Залупа један турчин алком на капиџуку. Са друге стране из авлије, зачу се глас или како турци
кажу, аваз: „Ћујем, ћујем, сад ћу ја.“ Отвори се капиџук, повири иза капиџука једно турче. Рекоше
му да један Каурин тражи бега и да хоће да ради на његовој беговини.
Мало турче отрча у кућу и исприча бегу. Бег се подиже са дивана па изађе пред мале вратнице.
Зубина, када га виде, поздрави га на турски: „Селам Малекијум велики беже.“
Бег отпоздрави: „Елак муселам, и Бог ти добро дао, Каурине“
Бијаше бегу драго што га један Влах поздрави онако чисто турски.
Зубина се сјећа сјетовања, како га сјетова Данило Митровић са Хан Пијеска, па се и придржава
даниловог сјетовања.
Бег, висок, прав ко свијећа, риђих образа, мале браде, запита: „А како ти је име и презиме Еро, по
хаљинама видим да си Еро?“
„Ја се зовем, славни Беже, Зубина Зубинић, а рођен сам у Казанцима. То ти је близу Гацког, на пар
сати хода од Гацког.“
Бег се мало замисли, па рече: „Бива, ћуо сам за Зубце, а за Зубиниће нијесам ћуо“
„Па то ти је то. Само мој ђед, када се отселио у Казанце, оно оно Зубац пређеде у Зубинић.“
Бег се окрену, па удри длан о длан пар пута, кад дотрча један слуга:
„Хајде, бива, отвори ове велике вратнице, нека овај Зубина са својом анумом и овим малим
максумом униђу у авлију.“
Отворише они вратнице, а Зубина уведе кобилу, скиде малог Ђуру, па онда жену са кобиле.
Изнесоше слуге некакве клупе, па на њих ставише неке јастуке, а бегу изнесоше нешто као мали
диван.
„Бујрум Зубинићу, еједи па да се поприћамо, ако ти желиш као кмет радити на мојој беговини.“
Зубина сједа на клупу, па разгледа по авлији, а оно све зграда до зграде: чардаци, па магазе, па
разне уџеруце, а на крају авлије, штале за коње и краве; иза штале торови, а на десној страни
ћошак преграђен, а на том простору ћумези за кокоши и туке. Кућа велика, није више видео у
животу. Испод чардака собе за слуге и сеизе. Бунар на сред авлије и корито поред бунара. Није
Зубина још све ни сагледао када га бег запита:
„Хоћемо ли сада, Зубина, да мало поприћамо и да се договоримо ђе би те населио. Видим да си
пун снаге, а и отресит ћовек. Изгледа ми да те је твој бабо добро васпитао.“
Окрену се и погледа у његову жену и малу бебу Ђуру. Дјете је лијепо ко луткица, очи крупне, а
веђице изнад очију већ се зацрниле, коса коврџава, обрашчићи црвени и заокружили се од
угојености. Беба гуче ко голубић, као да би оно шћело са бегом причати. Бег не може да одоли, па
заиска малог Ђуру да му га дају у крило. Од свих бегова у Козлуку и околини, Јусуф-бег је био
најбољи према раји. Дадоше бебу бегу у руке, а он га поче шкакљати по трбушчићу, а беба се
зацене од смијеха.
Окрену се бег Зубини па му рече: „Валај Зубина,“ а гледа у дијете, „велика би штета била када ово
дијете не би школа завршило.“
Зубина одговори: „Па ђе да заврши, кад ми школа немамо, а да га пошаљем у Њемацку или
Мађарску, ћаћо неће имати пара за школарину.“
„Не мислим ја болан, на те школе што се плаћају. Ја мислим како би било лијепо да ти њега даш у
наше медресе и високе науке код нашијех ућених људи у Истанбулу. Могао би он и до везира
доћерати. Велика би штета била када га не би у Истанбул послао.“
Зубини трнци кроз тијело прођоше, зацрвени се у лицу, јер види на шта бег нишани.
„Вала, мој добри беже, све ти то добро збориш, али ко би мого дати сина јединца, а да му ћаћо
остане сам ко пањ у шуми. Кад, беже, спомену штету, штета би била и за мене и за тебе, добри
Беже, када би мој Ђуро отишо у Истанбул. Има славни Султан доста ђеце од богатијех људи. А ако
дијете расте код мене, онда ће користи имати и наш бег и његов ћаћо.“
Бег виђе да је претјерао и да Зубину ко увриједи.
„Ћуј, Зубина, ја ти се ко мало нашали, али хајде да ми прићамо, и да ти ја све кажем ђе су ми
зирати, и ђе би тебе настанио.
Ено видиш оно горе високо брдо, то се зове Висока Главица. Са оне стране у селу Малешић има
добро мјесто ђе би ја тебе населијо. То ти је с оне стране Високе Главице. У овим крајевима доста
је куга поморила, па су све њиве и ледине зарасле у шуме, трње и вињаге. У Малешићу оста
неколико кућа онако половићно поштеђених. Како прићају и казују да у три куће пола помрије, а
пола остаде. Помријеше мушкарци, домаћини, а остадоше им њихове жене са нешто ђеце. Драги
их Халах спаси. Те удовице су се звале, а биле су рођене сестре, Шака, Гала и Шоја. Од њихове
преживјеле ђеце се поприлићно изроди доста иксана. Сада су ти тамо: Шакотићи по имену Шаке,
Галићи по имену Гале и Шојићи по имену Шоје. Ух, ја се заприћао.“
Удари длан о длан и дотрча један слуга:
„Бујрум, славни беже, слушам те.“
„Ћуј, Мустафа, дај овим уморним досељеницима да се нешто попије. Шта ћеш попити Зубина,
има: кахва, има шербе, а има и химбер.“
Тако се обрати и Ђуриној мајци. Зубина рече да је за шербе, јер не зна шта је то химбер. И
Зубинићка рече да је за шербе. Оде Мустафа да то све припреми.
„Ја ђе но ја стадо?“
„Кад помори куга.“ Рече Зубина.
„Јес, бива, и те се три породице поприлично размножише, а вриједни и послушни шућур драгом
Алаху. Они ће ти увијек у помоћ прискоћити. Нећеш хина ни звати, а они ће се сами понудити. Ето
сјутра у сабах зоре кренућемо овђе уз Малешићку ријеку и испред Галића кренућемо лијево и
право на мјесто које сам ти наумио дати. Ако будеш вриједан, имаћемо и ти и ја. А, Алаха ми, види
се по теби да си вриједан. Ето, ја ти ово укратко казах, а сјутра ћеш све виђети. Могу ти ријећи и
ово: све што стекнеш радећи, мени је један дијо, а теби два. Харача и кулука нећеш никако давати,
једино ћеш ми донијети по који товар дрва. Сада ево и акшам ће скоро, ја морам у ђамију, а ти
вољ ти спавати под ћардаком, вољ ти спавати у Хану. Имам ја овђе један добар Хан.“
Зубина се мало замисли, па рече да би волио спавати и коначити у једној соби испод чардака.
„Е, вала, Зубина, видим да ми вјерујеш и да у мени вјеру имаш, кад си се ријешио у турској кући
преспавати. Има, ба, каурина па неби за живу главу у турској кући ноћио.“
Опет он удари дланом о длан, а Мустафа опет дотрча.
„Хајде Мустафа, ону крајњу собу под чардаком припреми за овог нашег новог кмета да море
преспавати и поставите им већеру. Припреми им онај велики ибрик воде, да се могу ујутро умити,
јер после клањања морамо кренути у Малешић.“
Оде Јусуф- бег у џамију, а Зубина вечера: масленице, воловске пршуте, суџуке сира и кајмака. Оде
после вечере у собу под чардаком, замандали врата и леже спавати са својом домаћицом и
сином Ђуром.
Сјутри дан прије зоре, кад трећи орози запјеваше, он се пробуди и виђе да је иза оне планине у
Србији зора зарудила. Скочи са некакијех душека, изађе напоље, а за њиме и жена му. Умише се
из оног ибрика, кад се и бег помоли из куће, таман је био завршио са молитвом „сабах“.
Зубина му се јави са: „Мерхаба, добри беже.“
Бег одговори: „Мерхаба и теби, Зубина.“
Сејизи истрчаше и оседлаше три коња, једног бегу, једног једном пратиоцу и једног Зубини.
Кобила ће носити малог Ђуру и мајку Ђурину. Немадоше времена за доручак, али слуга Мустафа
стави им нимета у бисаге.
Кренуше уз Малешићку ријеку. Иде на коњу Зубина, па све гледа десно и лијево. Десно брда,
лијево брда. Кад прођоше брдо Дебељак, закренуше уз један поток па право под Високу Главицу.
Дођоше на једну зараван и ту стадоше. Сјахаше са коња и Јусуф-бег рече:
„Овде ће, Зубина, бити твоја кућа. Имаш ли сикиру?“
„Имам беже, али није насађена.“
„Добро, лако ћемо за то.“
Посла Мустафу у Галиће по секиру. Мустафа појаха коња узбрдо и откаса у Галиће. Кад дође код
једног домаћина у Галићима, исприча им да се доселио један Еро:
„Хено га доље са Јусуф-бегом и траже једну сикиру да затешу дрвета и да му омеђа колико ће он
беговине населити.“
Домаћин из Галића даде сјекиру, па брже боље, разгласи по Шакотама и Шојићима да је Јусуф-
бег доле испод Високе Главице са једним нашим братом србином. Одмах кренуше они
највиђенији домаћини да дочекају бега и да виде тога Србина.
Мустафа донесе сјекиру, а бег одмах упути са Зубином да обељеже међу и да заузме зирата
колико год хоће, али да воде рачуна да не зађу у туђи зират. Иду они од букве до букве, од граба
до граба, од храста до храста и затесавају дрвеће.
Стигоше, њих неколико домаћина, поред потока на једној заравни и угледаше Јусуф-бега како
сједи под једном буквом у хладовини. Поред њега, на покровцу од кобиле, сједи Зубинићка са
малом бебом Ђуром.
Приђоше они њима и рекоше: „Селам Малекијум, добири Беже, и помози Бог сестро.“
Отпоздравише они, бег на турски, Зубинићка на српски. Бег им пружи руку, а они га изљубише у
руку, па се онда окренуше Зубинићки, пожелеше јој добродошлицу, а малог Ђуру дароваше
парама.
Још док Зубина обележава међу, Јусуф-бег поче говорити:
„Ето, моји добри кметови, дође нам још један, мени се чини, вриједан и агилан ћовек. Ви сви га
овде прихватите као буразера, а и јес вам брат по вашој вјери. Што је вас више и моја беговина ће
бити богатија. Што је беговина богатија, и вама кметовима је лакше живјети. Све то вам иђе једно
с другијем.
Реците ви мени, јесте ли ви задовољни са мном, Јусуф-бегом, и живљењем на мојој беговини?“
Они сви углас одговорише да јесу, а посебно им је мило што не наплаћује жировину из храстика,
ђе им се крмад прехрањују.
„А ето, Беже, не наплаћујете ни свадбарину, баш нам је лијепо. Види се да си ти школован човек.“
„Ето, вала, моји кметови, није баш лако ни нама, јер и ми морамо везиру у Травнику раћуне
полагати, а он опет мора раћуне полагати Султану у Истанбулу. И тако ти је то везано ко халке у
синџиру. Све једно за друго. Наш велики и славни Цар Мурат на издисају, кад погибе на Косову,
реће: “Ако побиједите, будите добри са рајом, не натурајте белај и зулум раји, па ће вас раја
слушати и поштовати.“ Ја се тога држим и Курана, кога добро изућих.
Е, сад да вам кажем. Овога Зубину добро прихватите и помозите њима све трома. Ето сад ће љето,
па до зиме наћините му кров над главом. Кад дође прољеће, ја ћу му дати сјемена да посије. Ако
буде неке крћевине, за шеницу, онда на јесен моћи ће да посије и мало шенице, бар толико да
има за себе и своју породицу.“
Они одговорише у глас: „Све ће бити, Беже, како ти каза.“
Зубинићка све то слуша и брише сузе радоснице. Није она никад сиротиња била, њени чувени
Зиндовићи су увјек били први међу Гатачким Србима. Ето, кад је њен ћаћо даде у Дивљане, није
ни слутила да ће овако далеко отићи преко бјела свијета.
Помоли се низ падину и Зубина са Алијом. Када стигоше до бега и оних људи што су посједали око
бега, помисли да су дошли да одврате бега да га прими на своју беговину.
Скочише они на ноге у сусрет Зубини. Пожелеше му добродошлицу и изљубише га у лице као да
им је брат са неког пута допутовао. Претставише се они по имену:
„Ја сам Панто Галић“
„Ја сам Мићан Шакотић“
„Ја сам Спасоје Шакотић“
„Ја сам Петар Шојић“
Он се каза да је Зубина Зубинић, а ово му је жена Милијана и његов насљедник Ђуро.
Панто Галић отпоче: „Немој се, мој Зубина, ништа сикирати. Дошао си на вријеме у добар вакат.
До зиме изградићеш свој дом, уз помоћ нас свију. Немој туговати за својом Херцеговином. Хвала
милом Богу, па вас поштеди од оне тешке и зле болести. Ко би нам сада долазио у ову Босну, да
не дај Боже, настрадасте и ви као и овде овај наш народ.“
Бег прекину Панту у разговору са Зубином, па се обрати Зубини: „Омеђили сте, Зубина?“
„Омеђисмо, добри Јусуф-беже.“
„Како ти се свиђа, јел ти по табијату?
Ево ове, сада твоје комшије, обећаше да ће ти бити на помоћи, а ја вјерујем да хоће, бива, они су
сви добри људи, а да нијесу добри и њих би Алах потаманијо ко оне што, нешто, Алаху
згрјешише.“
Погледа бег према небу: „Ух! Та прошла је велика ћиндија. Ја не клањах ни за поне, ни за велику
ћиндију, али све ћу ја то саставити за акшам када будем клањао. Тако је и Алах заповидно, ако се
нека молитва прескоћи, може се саставити са оном која долази.
Алија, хајде, дај коње, да се стигне у Козлук прије акшама.“
Алија скочи, па припреми коње, а Јусуф-бег се поздрави са свима и рече:
„Чувајте ми Зубину и помозите му. Кад му буде требао халат за обрађивање зирата, моји су му
дућани и коваћнице свакад отворени.“
Узјашише коње и кренуше према Козлуку.
Панто Галић, најближи комшија, рече, показујући штапом према својој кући:
„Ено, оно је моја кућа Зубина. Код мене ћеш пребивати док ти ватру на твом новом огњишту не
запалимо. Ето ми одосмо, а ти прије акшана дођи. Испричаћемо се о свему и свачему, биће
вријемена.“
Одоше они уза страну, а Зубина сједе крај своје вјерне домаћице на покровац. Нагну се над сина
Ђуру и пољуби га. Види његова Милијана, која ниђе успут своје име не казива јер јој то Зубина не
дозвољава, да је њен Зубина некако тужан. Некако оно имање, што га доби да користи и обрађује
није му по вољи, некако је осојито. Волио би он да је то Челопек, ђе сунце цјели дан грије и ђе се
снијег рано, у пролеће, отопи.
Милијана му приђе, па га загрли и привуче га својим образима, а претходно се осврну да их неко
не гледа, а Зубинини бркови се наслонише на њене румене и младе образе.
„Немој да се бринеш, мој добри домаћине, све ћемо ми закућити. Млади смо и здрави и све ћемо
ми имати. Ти знаш како сам ја у богатству живила, када сам ђевовала у мојим Зиндовићима. И у
Дивљанима ми не би лоше, али закратко, мој добри Маррр Зубина. Нећемо ми бити сиротиња,
наша братства, моје и твоје, никада нису били, што но турци кажу, фукаре.“
Разговори она свог Зубину, па као да му некаку велику снагу стрпа у тјело.
„Еј, моја Милијана, све је то добро, али треба запети из петније жила. Да ми је само дочекати да
наш Ђуро порасте, па да, мало, ћаћу растерети.
Вала, Милијана, нијесу наши стари били луди, што се човјек и жена нијесу звали по имену, него:
еј, ти; то је он; питај њега, и да не набрајам. Толики пут пређосмо, а ти ми шути ко риба. Види се,
паметно чељаде из добре породице, па неће да таврља, ко што има жена па чекеће ко чекетало у
воденици. Откуд ти, бона, оно мло прије Мар... шћеде да кажеш Марко. Запамти, за вјеки вјекова,
да сам Зубина Зубинић, а ти Милијана Зубинић.“
„Оћу, мој добри домаћине, нећу те више никад по имену Дивљановом звати. Нећу те викати ни по
имену Зубина, него онако како си ти рекао.“
Устадоше они, натоварише оно мало ствари на кобилу, пређоше преко потока па уз страну код
Панте Галића. Дођоше пред кућу, а Сунце већ залази иза Малешићких брда. Назваше Бога, и ако
су раније истог дана били и упознали се са Пантом. Панто их дочека раширених руку. Прифати
кобилу и свеза за шљиву, па их уведе у свој дом. Домаћица Пантина се пољуби са Зубинкушом,
ђеца Пантина трче и љубе Зубину у руку. Приђе и Пантиница, па се рукова са Зубином и шћеде га
пољубити у руку, али он трже руку говорећи: „Млад сам још, домаћице.“
Нађоше колијевку-бешику, а ваљда су је раније припремили, и малог Ђуру ставише у бешику.
Уђоше у собу и поседаше на клупу. Панто одмах изнесе ракију, јер без ракије је некако језик
завезан. Развезаше они причу, од Кулина бана, па све до данашњих дана.
Прије почетка причања Панто рече Зубини, да му је мјесто за коначење спремијо у уџерици, тамо
ђе су амбареви.
Настави Панто причу о некаквим Богумилима.
„Вала, они ко да болест донијеше. Кажу да су их из некаке Булгарије проћерали у Србију. А они ти
имадоше некаку накарадну вјеру, па јих Срби проћераше из Србије, а они ти овђе у Босну. Овђе у
Босни, неки примише вјеру Мухамедовску, и посташе Турци. Неки изумријеше и тако им се сјеме
стури. Остдоше њихова гробља. Виђећеш ти та чуда, колики су клесани каменови на гробовима.
Никако ми у главу не иде, како онако велике каменчине донијеше или довукоше.“
Причали би они цијелу ноћ, али: „биће вријемена, испричаћемо се ми Зубина.“
Вечераше и одоше на спавање. Зубина са породицом у уџерицу, у бешици пренијеше са собом у
уџерицу и малог Ђуру.
Зора се забиље иза Високе Главице, и освану дан четвртак. Зубина, и његова Милијана, устаде
прије њега јер је обичај, код правих домаћица, да последња увече лијеже, а ујутро да прва устаје.
Изађоше кад виде како домаћице на раменима у бремома доносе воду са Галића чесме. Умише се
и помолише Богу. Панто изађе из куће, и позва их у кућу на осољак.
Гледа Зубина у њега, па упита: „Брате Панто, ша ти је то осољак?“
Панто се засмија, па одговори: „То ти је оно што ви кажете доручак. Ми овде, када су дуги дани,
једемо четири пута дневно. Ујутро је осољак, прије подне ручак, после подне, око велике
ићиндије, ужина, и увече вечера.“
Зубина ништа не одговори, али сазнаде шта је осољак. Униђоше у кућу, а Пантинца стиже са
Галића чесме са бремом на рамену. Спусти брзо брему и униђе, те постави осољак. Зубини се ни
не једе, не зна одаке да крене на добијеном имању, беговини.
„Ајде једи, Зубина. Ух, заборави смо мало ракије потегнути, једи болан, што ми се сикираш. Сад
ћемо ми да се договоримо одаклен да се крене. Све ће то ићи по истилаву, али ће све бити, ако
Бог да, унапредак.“

ГРАДЊА КУЋЕ - ПЛЕТАРКА

Кад поједоше осољак, или доручковаше, Зубина рече Панти, да би прво требао насадити
сикиру, трнокоп, мотику и риљач. Панто разуми имена свих алатки, а претпостави да је трнокоп
будак, а риљач ашов. Попе се Панто на таван, па изабра држалице за сикиру, мотику, будак и
ашов. Скину са тавана па их даде Зубини „Ево ти, Зубина, ове држалице.“, па онда оде у једну
шупу, па изнесе сјекиру, брадву, макљу, и турпију за дрво.
„Знаш ли ти Зубина, насадити тај твој алат?“
„Знам, Панто, како не бих знао, то код нас сваки мушкарац знаде.“
„Добро, Зубинићу, када насадиш овај свој алат, онда отиђи, ако данас стигнеш, па разгледај ђе
има доброг прућа за плетар. Копање је прошло, па ћемо виђети да сјутра и пресјутра оде неко од
мушкараца, па да почнете сјећи и бременима скупљати за твој, ако Бог да, дом или кућу. Сјутра и
пресјутра ви сјеците прушће, а за Неђељу, Бога се молећи, ја ћу уговорити мобу и двојицу мајстора
из Мијића, они су ти тамо испод оног храстика иза Шакотића. Они имају тестеру кладару,
набавили однекле из Њемацке. Мој Зубина, кад са њом сјечеш, она ти звони ко црквено звоно,
Боже ме опрости. У Неђељу ћемо кренути сви у сјечење коља, прушћа, а мајстори ће припремати
јапију, вјенчанице и рогове, и јапију за довратнике и око пенџера. На тим мјестима у плетару се
оставе отвори за пенџере и врата. То ће мајстори спремати и тесати.“
Сјутри дан са Зубином крену једно момче из Галића, па почеше сјећи прушће или боље речено,
мотке. Сјеку они грабовину, љесковину, жестиковину, и све што је за плести добро. Тако идоше и у
суботу исто радише као и у петак.
Кад дође Неђеља, у саму зору, почеше се сакупљати људи пред Пантину кућу. Стигоше и мајстори
Милићи, мајстор Стево и мајстор Филип. Свако је понио пуне бисаге хране, а Мићан Шакотић води
јарца трогодишњака. Кренуше они пјевајући под Високу Главицу.
Зубина се упознаје и броји их колико их има. Наброја он петнаест мушкијех глава. Кренули и
дјечаци да гране скупљају и да помогну око печења јарца. Кад дођоше на мерају преко потока,
Зубина рече оним мајсторима ђе ће своју кућу саградити. Зараван лијепа и равна, тако да се не
треба закопавати у брдо. Мајстори прво одведоше дванаест људи, Галића, Шакотића и Шојића, те
им затесаше храстиће, букве, буквиће и велике храстове које требају да сијеку. Дадоше им једну
мотку дужине од три и пол аршина. Мићан оста да закоље јарца, да направи ражањ, те нађе кладу
да ватру наложи и да јарца на ражњу испече.
Кренуше Малешићани и поче сјеча дрвећа за јатију. Када доста дрвећа наобараше или посјекоше,
а мајстори побише колчеве и обиљежише ћошкове куће. Дужина бијаше једанаест аршина, а
ширина десет аршина. Зубини се учини да је то велико говорећи: „Па мајстори, мени је, и мојој
жени и сину, доста и земуница да зиму презимим.“
Стево рече: „Зубинићу, не прави се кућа сваки дан. Требаће ти она за дужи вакат. Кад мало
закућиш, онда ћемо ти направити оваку кућу, ко што и ми имамо.“
Кренуше они према обореном дрвећу са ћасом и рашчињеном црвеном земљом, и једним
конопчићем дугачким око двадесет аршина. Дадоше радницима да цијепају на коље оне храстове
балване, али дуљина мора бити колика је она мотка, од три и по аршина. Донијели они гвоздене
клинове, велике гвоздене чекиће, па храстове и грабове маљеве. Мајстори почеше одабирати
дрвеће за рогове и оном црвеном земљом бележе дужину на шест и пол аршина, па се ту јапија
пресијеца, јер рогови морају бити дугачки шест и пол аршина. Режу, сјеку и цјепају Малешићани,
јапију за нови дом свом Зубини. Мајстори почеше тесати рогове вјенчанице и рогостове. Ђеца вуку
ситно грање, а које је за плетар одвајају на страну. Једни помажу Мићану око печења јарца на
ражњу. Мићан свезао комад сланине на једну мотку, па повремено премазује јарца на ражњу.
Малешићани раде па се онда једна тројка издвоји па запјева, сва се шума ори.
Зубина стао па гледа и слуша ову необичну арију, па упита мајстора Филипа: „Кака вам је ово
пјесма, мајстор Филипе?“
„Ово ти је равањска пјесма, она ти је дошла код нас из Семберије, а ми Семберце зовемо равањци
и бјељинци.“
Драго Зубини што се кућа гради уз пјесму, па иако му је необична ова њихова пјесма. Мајстори
тешу рогове, и срачунаше да им треба дванаест пари рогова, а други што раде на кољу, цијепају,
заоштравају и приносе на мјесто ђе је кућа обељежена. Мајстор Стево срачуна да треба шездесет
колаца исцепани од храстових балвана и још четири од грабових облица на ћошковима куће.
Дјеца трче и носе ракију и воду од човјека до човјека.
Некако иза подне домаћице, њих четири, а и Милијана Зубинкуша, како је одмах крстише ње нове
коне, дође са њима. Носе оне пите у тепсијама на глави, а у рукама рукунице са кисјелим
млијеком помјешано са кајмаком. Пшенични лијеб су донијели још јутро од куће и понијели са
собом у шуму, да би домаћице растеретиле.
Мићан, скидајући јарца са ватре, узвикну: „Еј, еееј, мајстори и ви остали, вакат је за ручак.“
Оне домаћице простријеше бошне по мераји и поставише софру. Поставише и земљане тањире
које грнчари праве. Скупише се сви, мајстори и радници, а и дјечица која су дошла да помогну
старијим. Донесоше јарца, и прислонише уз букву. Узе Мићан нож и брадву те исјече јарца на
комаде, како би могли се у оне земљане тањире стравити. Домаћице поставише оне четири
велике тепсије пите заљевуше, или гужваре како је још неко зове.
Посједаше и прекрстише се, па потегнуше ракије из плоски. Обиђоше плоске три пута, кад
наздравише сјајном часном крсту, кренуше са јелом. Развлаче они са јелом и развезли приче, а
мајстор Стево их похићује да што брже ручају. Зацрто он себи колико се мора данас урадити.
Послушаше Малешићани мајстор Стеву, па убрзаше са жвакањем и гутањем. На крају дохватише
рукунице, те оно кисело млијеко попише. Иду рукунице од уста до уста, док се не испразнише.
Одвојише се три најбоља пјевача, ставише шаке, они крајњи, што пјевају крупније, поред уста и
наслинише на образе, па запјеваше; Милијана заплака од радости. Кад завршише са пјесмом, они
остали сви у глас повикаше: „Алал вам вјера.“
Кад виђе мајстор Стево да је доста коља насијечено, одреди четворицу на четири ћошка, да рупе
ископају за ћошетњаке. Ћошетњаци нијесу зашиљени, па око њих треба земљу и камење набити,
када се поставе на дубину, тако, да буду на истој висини коју ће мајстори одредити.
Кад ископаше рупе, позваше мајсторе. Мајстор Стево и мајстор Филип дођоше, па први ћошетњак
спустише на дубину тако да остане висина мало више од три аршина изнад земље. Затрпаше
колац ћошетњак и набише камен и земљу око њега. Око стуба обилази мајстор Стево и са једним
комадом олова објешеним о конац, гледа јели ћошетњак усправан. Кад завршише са тијем првим
ћошетњаком, онда развукоше онај дугачки канап плетен од четири струка вуненог конца. На онај
први колац ћошетњак, на врху, причврести канап, затеже га према другом ћошетњаку, па из вреће
извади неко мало уско коританце, дугачко око пола аршина. Нали воду у њега. Иза овог другог
ћошетњака наби једну мотку у земљу. Филип затегну конац држећи га уз ону мотку, а мајстор
Стево стави оно коританце на канап, али тако да само дном додирује канап, и говори Филипу:
„Дижи још, дижи још, мало доли, е добро је.“ Ту Филип омота око оне мотке. Помоћу оне воде у
коританцу доћера у водораван положај онај конац. Побише и други ћошетњак, па тако и трећи и
четврти. Сва четири ћошетњака бијаху на истој висини, а право стоје ко свијеће. Кад то завршише,
онда им приђе Зубина па се изљуби са мајсторима, а они му честиташе срећан започетак куће.
Задовољно гледа мајстор Стево, њему и Филипу остаде још пар рогова и вјенчанице да истешу.
Већ сунце скоро на заласку, а Малешићани сиђоше из шуме те посједаше на мерају. Почеше се
договарати за наредне дане, ко ће све помагати мајсторима. Договорише се да се не стаје док се
кућа под кров не стави. Мићан рече да ће из Шакотића помагати два момка, онако, џаба брез
плаћања. Панто рече да ће његов најстарији син радити такође џаба док се Зубина не усели, тако и
Петар рече да ће један његов из Шојића помагати. Мајстор Стево рече да су доста четири момка
помагача.
Кренуше они свако својој кући. Панто их ћера код себе на вечеру, Мићан зове себи на вечеру,
Петар зове да код њега иду. Малешићани се од свег срца захвалише, са сјекирама и осталим
алатом кренуше својим кућама говорећи: „Вала, данас се толико наједосмо да нам је за два дана
доста. Оно месо од јарца тешко, па никако да се огладни.“
Мајстори Стево и Филип кренуше код Панте, више ради договора него ради вечере.
Сјутри дан освану понедељак. Дођоше и мајстори и помагачи. Кренуше доле испод Високе
Главице и дођоше на радилиште.
Стево одмах направи распоред: „Ти Филипе, побијај коље, знаш на ком се размаку побија. Узми
двојицу момака. Вас двојица идите и сјеците још прушћа за плетење дуварева. Одвајајте оне
храстове гране, требаће то Зубини за лисјаке, јер он нема ни трунке сијена. Ти домаћине, хајде
самном да ми конац држиш кад обиљежавам куда требам тесати. Могао би и ти узети Филипов
бродвин, па помало тескати и учити се, јер требаће теби још платара за ајван.“
Кренуо свако на свој посао. Побијаше коље, оплетоше дувареве, или зидове. Ставише вјенчанице.
Оплетоше љесе изнад собе од јакога прућа од жестике, која је по половини расцјепљена и
уплетена на јаке храстове цјепанице које су половично отесане.
Дође ред на подизање крова. Кад подигоше први пар рогова, Зубина се мало зачуди шта ће то
тако високо. Стево му објасни да је то ради тога што се слама брзо суши и да варнице са огњишта
не би долетале до сламе. Зубина сам у себи мисли како су ови мајстори паметни.
Кад подигоше дванаести пар рогова и укрутише их са појантама и косиницима, а то некако
циљаше да буде у подне; па било који дан, али да је око подне. Кад су рогове подигли, Стево уз
један пар рогова направи неке привремене мердевине. Попе се горе и поче да виче из свег гласа;
а пре тога Зубина извади чисти дукат, онај са ликом Марије Терезије, и даде на дар мајсторима.
„Хвала ти брате домаћине! Који си мајсторима шљеме дривао. Даривао и тебе Бог са срећом и
здрављем, синове женио, шћери удавао, краве ти се телиле, кобиле ти се ждребиле, крмаче
прасиле, овце јагњиле, козе јариле, рађала ти шеница бјелица, из казана текла шљивовица!
Хвалааа, жив и здрав био!“
Навалише Малешићани са даровима, неко донио кошуљу, неко пешкире, неко фермане, па разне
мараме и вежене крпе што невјесте повезују главу. Неко дарива са цекином, неко са сребрњаком.
Зависи шта ко има и колико је богат или широког срца. Стали Малешићани у ред, а Стево стално
на сав глас захваљује. Кад промукну онда га Филип замјени, па он онда захваљује, а све кесером
удара у једну дренову даску коју је објесио између два рога. Викаше они тако до дубоко у ноћ на
шљемену Зубинине нове куће.
Кад све дарове сакупише нешто дадоше и оним својим помоћницима. Окрену се мајстор Стево
Зубини, па рече: „Зубина, алал ти вјера, ја за мојих двадесет година мајсторисања не скупи волико
дарова, мислим на једном шљемену, а није за цијелих двадесет година. А, види болан, Зубина,
више од пола ћемера цекина и сребрењака.“
Сјутри дан кренуше да припреме летве од полуоблица од разног дрвећа, а припремили дренове
дрвене клинове да их закуцавају. Кад погледаше, а оно од Малешићке ријеке помоли се Мустафа,
слуга Јусуф-бега, носи нешто у сандуку на коњу.
Кад дође до мајстора, рече им: „Мерхаба и помаже Бог.“ Они му исто тако одпоздравише.
„Каким добром, Мустафа?“ упита мајстор Стево.
„Ево, вала, донио сам овај сандук великијен и малијех паламара. Исковао Јусуф-бегов коваћ Рамо.
Па каже: „Хиди, Мустафа, и однеси ове паламаре Зубини Зубинићу, нека му то буде дар на шљеме
од Јусуф-бега када поћне кућу градити.“ Хамани, јараби, па ви само што нисте до краја завршили
Зубинину кућу.“ рече Мустафа.
Једва они дочекаше паламаре, те гвоздене клинове, јер за сваки дренов клин треба бушити
бургијом, као и за рогове што бушише.
Узеше они онај сандук паламара, па оним великим и дугачким ударише још по један паламар,
поред оног дрвеног који је причврстио рог за вјенчаницу. Стиже и Зубина из шуме, носи нарамак
летви. Кад виде Мустафу, поздрави се са њим, упита како је Јусуф-бег и захвали се Јусуф-бегу на
даровима.
Мустафа се одмори па крену назад у Козлук. Када рече Јусуф-бегу да је Зубина кућу направио, он
рече: „Е, вала, ти Малешићани се држе оне што Пегамбер Иса реће: Љуби ближњег свог, као самог
себе.“
Ово Пегамбер Иса се односи на Исуса Христа, јер га је Пегамбер Мухамед признао као Пегамбера
Ису.
Навалише сјутри дан људи, са товарима ражовне сламе, да се кућа покрије. Покрише кров куће, а
слама се жути ко злато.
Иде Зубина са својом кобилом и доноси пљеву, а и сам не зна зашто. Ко год имаде пљеве, даваше
му колико оће.
Када кућа би покривена, мајстори ону пљеву помјешаше са иловачом и водом, па та смеса
изгледа као морт од земље. Улијепише зидове и плетер и са спољне и са унутрашње стране. Тако
и шокатор, или плафон. Кад све онако грубо загладише, онда са неким заоштреним дашчицама,
као дрвени ножеви, све испарташе по оном сировом земљаном малтеру. Све саме браздице
унакрст од једне и пол подланице.
Онда покупише свој алат и рекоше Зубини: „Зубина, ово нека се сада суши једну евту дана. Ми
ћемо за то вријеме направити троја врата и пет пенџера са дреновим решеткама. Ти Зубина, са
својом кобилом нанеси шодора из ријеке. Види нека буде у шодору и кумсала. Наспи тај шодор и
разастри дебљине око четири прста по цијелој кући.“
Онда се Стево обрати Панти и рече му: „Видите и помозите Зубини да се донесе оне лијепе жуте
иловаче из оног мајдана ђе вадимо земљу за фуруне. Ње ће доста требати: да се угладе дувареви
и споља и изнутра, па требаће за шокатор, да се заглади, па онда и за огњиште и фуруну ону што
се ложи ватра у њу са огњишта из куће.“
Организоваше помоћ. Панто и Мићан дадоше и своје коње и сандуке за шодор и земљу, који се не
истоварају са самара него се само отворе и земља или шодор само испадну на земљу.
Све што им мајстор Стево заповеди, они то и урадише. Након седам дана поручише Зубини да
треба пренијети тишљерај и да је све готово. Пренјеше пенџере и врата, а они са алатом дођоше
да доврше све што на кући треба завршити. Добише опет помоћ од Малешићана, за седам дана
обавише све послове: уградише тишљерај, загладише зидове, набише преко оног шодора иловачу
помијешану са пљевом, дебљине једну подланицу. И кроз отвор са огњишта у собу направише
фуруну. У ту се фуруну ложило са огњишта зими, а преко љета би се затварала вратима
направљеним од тенећке, или плеха. Кад се дувареви осушише, онда донесоше масне земље, из
оближњег мајдана. Жао Зубини да поквари ону лијепу жуту боју на дуваревима. Онда му рече
Стево да је та масна земља још љепше боје, а када су зидови или дувареви премазани њоме, онда
ти у кући не може живјети гамад ко што су: стјенице, бубе швабе, и бубе руси.
Накопаше земље у мајдану, размутише с водом. Земља стварно масна, као да је помјешана са
лојем. Премазаше све дувареве и шокатор.
Кућа доби бијелоплавкасту боју. Зубина се измакао од куће једно педесетак корака, па се диви тој
љепоти.
Направише мајстори мердевине и носач за вериге, и кућа би комплет завршена. Позваше Зубину и
рекоше: „Домаћине, да ти је срећно усељење у нову кућу. Ево ми завршисмо.“
Зубина и Милијана се изгрлише и изљубише са мајсторима. Рекоше мајсторима да све срачунају
колико ће стајати њихове наднице.
Мајстор Стево рече: „Мој драги Зубина, срачунаћемо ми то лако. Пола надница ћеш платити, а
пола нека буде на мобу. Знаш, домаћине, ми мајстори више живимо од заната, него од зирата.“
Извади Стево неки тефтер, па изброји двадесет и осам надница. Не мораш свијех по четрнаест
надница нама двојици сада одмах исплатити. То ћемо, ако Бог да, послије насеља.
Обрати се Панти Галићу: „Газда Панто, нека још Зубина станује мало код тебе док се добро кућа не
осуши, а сад је припекао овај божји звијездан, па ће се кућа брзо исушити.“
„Па болан, мајстор Стево, није он мени на терету, таман да остане цјелу јесен и зиму. Хвала вам,
моји драги мајстори, толико ми је, од срца, драго, ко да сте мени дом направили.“
Оде Зубина у Козлук, код Јусуф-бега, да у његовим дућанима купи што му је потребно за кућу:
вериге, сач, пеку, саџак, један велики бакрач, један мали бакрачић, тепсију, земљаног посуђа и
дрвених кашика.
Кад га бег угледа, обрадова се и рече Зубини: „Добро ми дошо, мој Зубина.“
Зубина му рече: „Селам малекијум, мој велики беже.“
„Елак му селам. Ето, ја се некако занијо, па и неспомену Алаха, да ми драги Алах опрости. Кад ће
ти кућа бити фертик?“
„Кућа је направљена, мој велики Јусуф-беже, а ја дођо да купим неке потребштине за кућу.“
„Хајде, бива, да попијемо шербе или кахву, па ћеш ми све исприћати уз кахву.“
Удари бег два пута длан о длан, истрча један од слуга: „Бујрум, славни беже.“
„Хајде направи, шта ћеш ти Зубина?“
„Каву.“
„Њему испеци кахву, а мени скухај шербе.“
Зубина поче набрајати шта му све треба, уто стиже кафа и шербе.
„Е, мој кмете, све ћеш то наћи у мојим дућанима, а у коваћници ће ти исковати два српа и једну
косу, а и коју мотику и будак. То ми не наброји, а брез мотике нема ни сомуна. Ето, ово све ћу ти
дати пола на вересију, а пола за паре, ако хина имаш, а ако нејмаш, онда све на вересију.“
„Имам, велики беже, платићу пола, а пола нека остане на вересију.“
„Ето, ако драги Алах да, те доћекамо премаљеће, онда дођи код мене за сјемена. Видим да су те
Малешићани добро прихватили, а ти се немој либити да их зовеш на мобу за крђење шуме и оних
шикара.“
„Не морам ја њи звати, велики беже, помоће они мени, како ми помогоше, па кров над главом
сагради, ваљда ће ми помоћи и око крчења шуме, трња и шикара.
„Мустафа, хиди са Зубином, од дућана до дућана, и све нека му дућанџије дају. Пола нека
наплате, а пола нека упишу вересију у тефтер.“
Оде Зубина, уз претходни поздрав: „Алах иманет.“
Бег му пружи руку и он је пољуби. Изађоше напоље, крену са Мустафом по дућанима, натовари
све на кобилу, пола плати, а пола записаше у тефтере као вересију. Одоше код Раме ковача, и
наручи Зубина два српа, једну косу, два будака, машу, машице и двије мотике.
Рамо рече: „Дођи Херо, за једну евту и све ће те ово ћекати.“
Крену Зубина према Малешићу и све ово донесе код Пантине куће. Милијана се обрадова, па
свога домаћина пољуби, не стидећи се никога, у лице и у уста. Врати се у градину да Пантинци
помогне око сађења купуса.
Увече дођоше код Панте Мићан, Крсто и Петар. Изљубише се са Зубином и пожелише му добру
срећу и велики напредак у новој кући. Почеше причати о насељу, јер је велико славље насеље у
нови дом. Причају они Зубини каки су обичаји, код њих, када се домаћин насељава у кућу, како се
цјелу ноћ и дан игра, пјева и весели. Како се народа доста скупи, да се провеселе са домаћином.
Како попа треба довести из Растошнице да кућу освешта и благосиља.
Зубина их слуша, али стално мисли ђе ће наћи гусле. Ђе може код Црногораца и Херцеговаца бити
славље без гусала. Упита он: „Моји драги домаћини и пријатељи, ђе би ја могао наћи и позајмити
једне гусле?“
Они се замислише, јер код њих слабо ко зна гуслати, па рече Мићан да он зна једног Еру који је
доселио у Растошницу. „Он сигурно гусла, гледао сам га код манастира Тавна. Па ето, ко оде да
позове попа на свештање куће, нека потражи оног Еру, ваљда ће му позајмити.“
„Како се зове тај Еро у Растошници?“ упита Зубина.
„Зове се Илија Ерцеговац, ја мислим да он зна гусле и правити.“
„Па шта мислите, када насеље да правимо, моји драги пријатељи.“
„Вала било би најбоље у прву Неђељу по Петровдану“ рече Панто.
„Идем ја одма сјутра да уговорим са попом, и да нађем тога Илију гуслара.“
„Добро, Зубина, али и ја ћу поћи стобом“ рече Мићан, „ти, синко, не знаш пута којим ћеш ићи, а и
попо те не позна. Мене сви знају унаоколо и до десет сати хода. Јер се ти Зубина слажеш, што ја
кажем?“
„Слажем се, како се нећу слагати. Ах да ми је те гусле само виђети.“ Пожелио Зубина гусле, ко свог
ћаћу, мајку и браћу.
Сјутри дан у рану зору узјахаше коње, узеше плоску са слатком ракијом, искитише је цвијећем,
како би попа позвали уз слатку ракију. Кренуше обадва на Мићановим коњима. Стигоше око
подне у Растошницу. Потражише попа у црквеној кући.
Закуцаше алком на вратима. С друге стране врата чу се глас: „Чујем, чујем, ево ме излазим.“
Попо се помоли на врата, а они му у глас рекоше:
„Помози Бог оче, попо“
Он препознаде газда Мићана: „Бог вам помого и благословио, и добро ми дошли! Види ти мог
газда Мићана, па ни мало не стариш.“
Мићан се нашали: „Чекаћете ви оче попо још дуго да ми опјело очитате.“
Попо се засмија, па рече: „Ајде улазите у кућу, да видим каким сте ми добром дошли. Видим да је
плоска искићена цвијећем, па ваљда је на весеље, ако Бог да.“
Униђоше унутра, посједаше на столице. Дадоше попи плоску, говорећи зашто су дошли. Попо
наздрави и читаву молитву очита као здравицу. Попадија изнесе кафу и меда у тањирићима, и по
шољу воде. Они се прекрстише, од попе прифатише плоску, па и они потегоше. Узеше дрвене
кашичице те поједоше по двије кашичице меда, па залише водом из оних шоља.
„Видите, тај мед и вода, то су ти Србијански обичаји, а моја попадија је из Љешнице из Србије. А
ово са кафом и ракијом, то су ти наши, босански, обичаји“, па се мало осмехну.
Договорише се они са попом када да се изврши освештење куће. Они рекоше да би тај свети чин
жељели у прву Неђељу по Петровдану. Попо се мало замисли, па узе календар те нешто чита, па
рече: „Таман, одговара. Пошаљите момка да ме допрати, јер знате како је саму путовати.“
Кад попо све испита, одаклен је Зубина доселио, Зубина му исприча, али несмједе све по истини,
сјети се он опет Светог апостола Петра кад трипут слага Израељце.
Поздравише се са попом, па одоше тражити Илију. Нађоше га брзо, јер не би далеко од
Расточнијске цркве. Дођоше пред кућу, кад чују у некој шупици куца неко нешто чекићем.
Дозиваше они, кад из оне шупице чу се глас: „Чујем, ево долазим.“
Помоли се један бркајлија, бркови му ко двије повјесме. Препознаде и он Газда Мићана. Они му
назваше Бога и он им отпоздрави са Бог вам помого.
„Види мога газде Мићана, па нијеси ваљда и ти наумио да загуслаш, мој газда Мићане.“
„Нијесам, мајстор Илија, али ће, можда, неко загуслати боље и од мене и од тебе“, па погледа у
Зубину.
Руковаше се , уђоше у кућу, а Зубина угледа гусле, па му срце заигра ко јасикова лиска.
Упознаше се. Илија рече да је његов ђед доселио од Невесиња, а Зубина каза да је Гачанин. Илија
није чуо за његово презиме, а и онако не зна, јер се није тамо ни родијо. Зубина нема више
стрпљења, па замоли Илију да му дода гусле.
Даде му Илија гусле, а он их прво пољуби. Стави на крило. Илија му додаде једно зрно тамјана.
Зубина повуче пар пута низ струне гусала и гудала. Повуче два, три пута гудалом преко струна, па
онда подеси струне према своме авазу. Мало се искашља, па отпоче пјесму Скадар на Бојани:
„Град градила три брата рођена,
Три брата, три Мрњачевића:
једно бјеше Вукашине краље,
друго бјеше Угљеше војвода,
треће бјеше Мрњачевић Гојко;
град градили Скадар на Бојани,
град градили три године дана,
не могоше темељ подигнути,
а камоли саградити града;
што мајстори за дан га саграде,
то све вила за ноћ обаљује.
Отпјева до половине пјесме. Илија се зачуди оваком дивном гласу. Глас звонак, а из њега се осећа
неко блаженство и надахнуће. Мићан се такође изненади, јер код цркава и манастира никад не чу
овако лијепу арију. Окрену се Илији:
„Шта мислиш, мајстор Илија, има ли га бољег у нашим крајевима?“
„А, тако ми истинитог Бога, нема.“ Окрену се Зубини, па га запита: „Момче, истину ми кажи, ко си
и одаклен си? Ти не пјеваш ко Херцеговци. Та је пјесма арије Црногорске. Тако лијепо знају само
најбољи Црногорци запјевати.“
„Па, мајстор Илија, реци ти мени пошто су ти ове гусле? А што пјевам Црногорски, ми смо ти близу
Црне Горе, па смо научили тако и пјевати.“
„Гусле се могу направити за четири дана, а то су ти четири мајсторске наднице. Овдје се ријетко
наручују и продају. Нијесу ти овде људи као код нас у Херцеговини. Ђед ми је причао да тамо нема
српске куће без гусала.“
„Надница је пола цекина, значи гусле су ти два цекина.“
„Не могу ти ове продати, те су ми од ђеда остале. У радионици имам троје, скоро, направљене.“
Донесе их Илија из оне своје радионице. Проба Зубина једне по једне и изабра најбоље.
„Добро изабра Зубина, од њих је дрво јаворово, пет година се сушило на тавану. Теже ми је било
њих направити него четвере од полусировог јавора. Али, ето, добре гусле дођоше у добре
гусларске руке.“
Зубина извади дукат Марије Терезије и рече: „Ево теби овај дукат, он ти вриједи три турска
цекина.“
Узе дукат Илија у руке, па гледа лик Марије Терезије и рече: „Е, лијепа ли је, Боже драги, није чудо
што разне приче причају о њеној љепоти, и оним другим стварима.“
Поздравише се са Илијом и кренуше кући у Малешић. Пригрлио Зубина оне гусле ко малу бебу.
Касно ноћу стигоше кући. Показује Зубина својој Милијани гусле, а она их узе и пољуби. Вечера он
са Пантом, јер Панто не шће да вечера док он не стигне из Растошнице.
„Сјутра морамо да вршимо шеницу,“ рече Панто, „а ти, Зубна, ради још понешто око свог дома.“
„Бога ми, Панто, нећу да радим око дома, нити ћу шта крчити. Оћу да са вама вршем, ићи ћу од
вршаја до вршаја, од домаћина, до домаћина, све док кућу не освешта отац попо.“
Крену Зубина да помаже у вршајевима шенице, зоби и омлаћивању класја ражовнога. Раж се није
вршила ради сламе, за покривање кућа и други зграда.
Ради Зубина по цијели дан, али онако млад и кршан, не осјећа умор. Увече док дође код Пантине
куће, прије вечере, зграби гусле и отпјева бар једну јуначку пјесму. Сакупи се Малешићана око
њега, и нетремице слушају о српским јунацима. Ноћи кратке, а посла много, па и не гусла Зубина
често. Биће пјесме уз гусле крај огњишта, кад зимске дугачке ноћи наступе.

ОСВЈЕШТЕЊЕ ПЛЕТАРЕ

Сјети се Зубина да није купио икону Светог Јована Крститеља, када је ишао са Мићаном у
Растошницу.
Дође вријеме да се и кућа освешта и благослови.
Одредише једно момче да оде у суботу код попа и да га доведе у недјељу, након Божје службе у
цркви. Најавио попо да ће служба у цркви се обавити раније него обично. Изјутра, рано,
зазвонише звона на цркви, народ се окупи и уђе у цркву. Попо исчита и испјева молитве, али мало
и скрати службу Божју. Рече им да неће вршити исповјед, јер су прије четири дана се исповједали
на Петровдан по причешћу. Изађе попо и на брзину се спреми за пут у Малешић.
Оно момче из Шакотића му рече: „Оче попо, домаћин Зубина је замолио да му понесемо, за нову
кућу, Икону Светог Крститеља Јована, кандило, свијећу, тамјан, жижке за кандило и кадионицу. Он
ће то све вама платити када ми то донесемо у његову нову кућу.“
Спаковаше све то и кренуше за Малешић.
Послије подне стигоше под Високу Главицу, право пред новонаправљену кућу Зубинића. Народ се
почео окупљати прије подне. Доноси народ спрему и дарове и све се то слаже у један крај куће.
Кад попо стиже, дочекаше га најугледнији домаћини. Поздравише се, прво са домаћином
Зубином, па са његовом домаћицом Милијаном. Честита им нов дом. Затим кренуше: Панто,
Мићан, Крсто и Петар. Изљубише попа у руку, а иза њих крену све, велико и мало, и изљубише
попину десну руку. Сједе попо на једну клупу у хладовини, а на клупу стављени неки шарени
јастуци. Предаде икону, и све оно што је Зубина поручио по оном момку. Прими Зубина па окачи
икону, кандило и свијећу у своју кућу. Попа рече колико то све стаје у парама. Поставише попи да
једе. Он не шће да једе, него попи мало ракије: „Нека, јешћемо“, па у шали, „треба попо прво да
ради и да заради, па онда да се једе.“
Скочи попо на ноге и рече: „Ајде, са Божијом помоћи, да се крене.“ У соби, Зубина је окачио икону
на источни зид, објесио кандило и налио зејтина. Испред иконе су поставили један сточић. На
њега велику земљану ћасу са бистром изворском водом, тамјан са кадионицом пуном жеравице,
онда велику свјећу усађену у чирак, а поред ћасе босиљак. Попо обуче мантију и објеси крст око
врата, па униђе у собу. Прво се изненади кад виђе како је соба велика.
„Види ти овог младог домаћина како је све лијепо припремио ко да је Богословију учио.“
Они главни помагачи и велики домаћини уђоше за попом у собу. Попо се окрену према истоку,
приђе икони, и пољуби је. Дадоше му зубљу луча, па он запали кандило, затим се окрену па
запали свијећу. Прекрсти се три пута, па узе крст у руке и поче читати и пјевати молитве. Уз пјесму
молитве ср придружише и они домаћини. Народ се крсти и Богу моли. Кад очита и отпјева све
молитве које се читају за освештење куће, онда узе кадионицу, мало пирну у ону жеравицу, и
окади икону, домаћина и домаћицу, и све присутне по кући, па даде кадионицу Мићану, да се
окаде и они напољу.
Узе попо онај босиљак па смочи у, сада освештану, воду па поче унакрст прскати по соби читајући,
односно појећи, молитве благослова. Кад заврши благосиљање, са крстом у десној руци и
босиљком у лијевој, приђе му први Зубина, па пољуби свети, часни крст и попу у руку. Затим
приђе Милијана, са малим Ђуром у наручју, па и она пољуби крст и попу у руку. Онда малом Ђури
прислони крст на уста, па говори попа: „Буби часни кист, маји Сибине.“
После тога приђоше и они присутни у соби, те изљубише крст и честиташе освештење, благослов и
усељење брату Зубинићу.
Попо изађе са крстом пред кућу испред врата, и сви прилазише, те изљубише часни крст, попо још
једном честита усељење домаћину и домаћици.
Поставише двије софре, једну у укући, а другу у соби. У соби на чело софре сједоше попу, а од
њега све угледне домаћине по старини. Газда Мићан са десне стране, а газда Панто са лијеве
стране, па онда Петар, па Крсто, и тако до краја софре. У укући посједаше домаћице и млађарија.
Износи се шта је ко донио, а један постарији човјек на глас захваљује сваком домаћину и наброја
шта је донио брату домаћину на насеље. Донијето је свега и свачега, и за иће и за пиће: печења
свих врста, сомуна, пита и осталог јела.
Зубина трчи око гостију и служи госте са ракијом. Почеше они наздрављати, а то Мићан најбоље
знаде, како по реду иде која здравица. Попо прво наздрави драгом Богу Створитељу, па Исусу
Христу, па трећа Светој Богородици, па четврта сјајном часном крсту.
Касније преузе Мићан, десни друг попин, па поче наздрављати за домаћина, то бјеше пета чаша.
Онда застану са пићем, па једу оне разне ђаконије. Онда опет Мићан наздрави за домаћицу и
младенце. Једу они и пију, онда једна тројка запјева, онако за софром, ону равањску пјесму.
Гласови звонки, да ти увета попуцају. Наздрављају они тако редом до дванесте чаше.
У укући се смењују она млађарија и домаћице. Једни једу и устану, онда други сједну и тако се сви
изредаше. Њих послужива Пантин син Радосав.
Напољу обасјала мјесечина, па цијелу ноћ мјесец сија, јер тих дана бијаше уштап Мјесеца. Ори се
пјесма напољу, двојнице и свирале свирају, ухватило се у коло и младо и старо, кад неко повика у
оном сјелу: „Оћемо гусле! Ајде Зубина загуслај!“
Зубина једва чека да прихвати гусле. Пјевање уз гусле некако му је свечано, ко кад кућу освештава.
Узе Зубина гусле, па упита: „Коју ћемо пјесму да одгусламо?“
Чују се разни гласови из окупљеног народа, предлажу разне пјесме, али највише гласова чу ђе
узвикују: „Пјевај о Краљевићу Марку!“
Зубина им рече: „Сад ћемо о нашем јунаку, Краљевићу Марку.“
Краљевић Марко и вила
„Појездише до два побратима
преко красна Мироча планине:
та једно је Краљевићу Марко,
а друго је војвода Милошу;
напоредо језде добре коње,
напоредо носе копља бојна,
један другом бјело лице љуби
од милоште, до два побратима.
Паке Марко на Шарцу задрема,
па беседи побратиму своме:
„А, мој брате, војвода Милоше,
тешко ме је санак обрвао,
пјевај брате, па ме разговарај“
- - - - - - -- - - - - - - - - - - - - - - -
Отпјева Зубина пјесму до краја, па онда започе другу. Народ ћути, море се чути како мушица зуји.
Краљевић Марко укида свадбарину
„Поранио Краљевићу Марко,
поранио на Косово равно.
Кад је био на води Сервани,
сукоби га косовка ђевојка.
Божју помоћ назива јој Марко:
„Божја помоћ Косовко ђевојко“
ђевојка се до земље поклања:
„Здраво да си, делијо незнана!““
- ------------------------
Тако Зубина испјева и ову пјесму. Кад бијаше код пјевања како удари црног Арапина, те му искиде
главу из рамена, проломи се глас из окупљеног народа:
„Алал ти вјера, Краљевићу Марко!“
Попо приђе, па пољуби три пута Зубину у лице, а Зубина попу у руку. Попо ће ти Зубини:
„А, ко ли си, и чијег си соја, кад знаш такве лијепе јуначке пјесме?“
Окупљени народ виче из свег гласа: „Ајде још, Зубина.“
Зубина упита попа: „Је ли сјутра који Светац? Ове свеце са црвеним словима знам напамете, а ово
што пише са дебелим мрким словима, нијесам запамтијо а не знам ни читати, а календара
немам.“
Поп рече да је од пола ноћи Прокопијевдан.
Зубина устаде и рече: „Браћо и сестре моје, ево данас освиће Свети Прокопије. Сад пред зору, ја
би препоручио да мало отспавамо, а онда сви опет код мене. Нанијели сте толико спреме и
дарова. Ово нећемо моћи појести ни за пет дана. Сјутра, то јест данас, па до дубоко у ноћ, опет
ћемо наставити са пјесмом и весељем.“
Народ узвикну: „Тако је, домаћине Зубина! Шта ћеш нам пјевати уз гусле?“
„Кад се ожени српски цар Шћепане.“
Разиђоше се свако својој кући, а попу одведе код себе Мићан на конак. Сјутра дан оде Зубина на
исплати попи за све оне свете ствари, а попо му рече: „За мој рад , само половину ћеш платити.“
Зубина му све плати, а Мићанов син га испрати у Растошницу.
У понедељак, на Прокопијевдан, иза подне настави се славље, игра се и пјева. Увече им Зубина
одгусла и отпјева пјесму „Кад се ожени српски цар Шћепане.“ Доста их није чуло ову пјесму
раније, па се чуде како је тако далеко цар Шћепан ишао по ђевојку, а свиђело им се име Роксанда,
па жене говоре: „Ја лијепа ли имена, мили Боже.“
Кад Зубина дође до пјевања како Милош Војиновић спашава свога ујака цара Шћепана, а он и не
зна да му је то сестрић, већ мишљаше да је то неко храбро Бугарче, многима сузе потекоше од
неке радости. Једни говоре после отпјеване пјесме о покварености и пакослуку Латина. Неки
говоре:
„Па бољи су од њих Турци.“
„Колико ли му само препрека поставише само да би га убили.“
Око пола ноћи завршише са весељем и разиђоше се својим кућама. Зубина оде још једном на
конак код Панте Галића. Није он ни ока склопио од среће и неке радости. У освит зоре он устаде,
устаде и Милијана па јој би нелагодно и постиди се што прије ње устаде њен домаћин.
Изиђе и Панто, умише се и Богу помолише. Панто зове на осољак, а Зубина одби.
Рече Панти: „Па имамо доли у мојој кући још свега и свачега. Доли ћемо прославити кад
потпалимо ватру на огњишту.“
Одвеза он своју кобилу, и осамари, а Панто осамари свога коња, па натоварише све ствари и алат.
Милијана подиже бешику са малим Ђуром, па кренуше доле у нову Зубинину кућу. Панто понесе
луча и кресиво. Кад стигоше новој кући, стоварише оне ствари испред куће. Утом стиже и Мићан
са врећом брашна и једним ћупом масти.
Униђоше у кућу, па одоше у собу, помолише се опет богу и пољубише икону Светог Крститеља
Јована. Онда узеше ону освештену воду па њоме прекрстише огњиште. Унесоше једну кладу и
ставише је на огњиште. Сакупише прладике из шупљина из једне велике врбе и из једне старе
липе. Даде Панто кресиво Зубини, говорећи: „Хајде сада укреши и запали труд.“
Зубина узе кресиво па извади кремен камен, труд од орахове гљиве, и масат или оцило, а турци то
гвожђе зову чакмак. Намјести труд на ивицу кремена, притисну га палцем у кремен, па ману
оцилом или масатом. Варнице сјевнуше, а труд прихвати ватру из прве.
Драго Панти и Мићану што је труд прихватио ватру из првог замаха. Кажу: „Зубина, све ће ти бити
напредно, тако код нас кажу.“
Размаха неколико пута оним запаљеним трудом, па стави у два комада прладике или прлади.
Замахну неколико пута док се ватра не прошири у прладики. Саге се и пољуби огњиште, па ону
прлад прислони уз кладу, стави зубљице луча па неколико пута пирну, а луч прифати. Показа се
пламен на огњишту. Зубина поче додавати суве гранчице, па онда велике дебље грање, и на крају
ситније па крупније цјепанице.
Распламса се ватра на огњишту. Почеше се љубити и честитати Зубини: „Дај Боже, да се са овије
огњишта стотинама другије запали. Да Бог да ти горјела огњишта, односно ватра на огњишту, док
је свијета и вијека.“
Кад виђеше Малешићани дим, како избија на баџи наврх крова, похиташе кући Зубининој да се
огњиште дарива. Стижу, на коњима, и Петар и Крсто. Све четири газде ставише по дукат на
огњиште и пољубише га. Доста падне цекина и сребрњака на огњиште у кући Зубининој.
Посједаше око огњишта, попише ракије и наједоше се сира и кајмака. Месо не једоше оно печено,
него само оно суво, јер оно печено почело заударати. Кажу Зубини: „Ово покварено месо закопај,
не ваља да га керови једу.“
Милијана стави земљани лонац на ватру и грашак у њега, да се први ручак скува на њеном новом
огњишту. Петар Шајић поведе Зубину са осамареном кобилом и донесе зобене сламе за
простируку, да имају на чему спавати. После подне се разиђоше кућама.
Увече запалише свијећу, па се према оном светлу грле и љубе, онда зграбе Ђуру, па га љубе по
целом телу. Милијана је престала повијати малог Ђуру. Они га ставе на поњаву која је покрила ону
разастрту зобену сламу. Мали Ђуро се ваља по поњави, па се окрене на трбушчић и граби рукама
и ножицама – желело би дјете да пузи. Они се смију и шкакље малог свог синчића.
Преноћише прву ноћ у својој новој кући. Зубина не сања најбоље снове, али Милијани не каже
шта је прву ноћ сањао.
Кад освану дан, устадоше, и све јутарње обреде обавише по православним обичајима и вјери
православној.
Кад доручкова, рече Милијани да треба отићи у Козлук, по алат код ковача Раме.
Кад стиже у Козлук, наврати код Јусуф-бега, па му уз каву исприча како се уселио у нову кућу. Бег
му обећа да ће доћи на честитање на усељењу. Поздрави се са бегом и оде у ковачницу.
Кад стиже у ковачницу а Рамо са шегртом откива и кује алке за ланце или синџире, како турци
кажу за ланац. Јави се Зубина на вратима ковачнице: „Мерхаба и помаже Бог, мајстор Рамо.“
Рамо баци чекић, па се онако, некако срдачно, обрати: „Ооо! Зубина, Мерхаба и теби и Бог ти
свако добро дао. Па ђе си Зубина, ево већ трећа је ефта од како те халат ћека.“
Зубина му исприча све, како је био обузет са пословима око усељења куће, а Рамо пита: „Па, ба,
јеси ли се уселио?“
„Јесам, мајстор Рамо.“
„Јеси ли Јусуфбега хаберисао у усељењу?“
„Јесам, мајстор Рамо.“
„Па шта ти вели, бива, бег?“
„Честита ми, и рече да ће максуз доћи да ми честита.“
„Хеј, мој Зубина, нејма бољег бега до Инстабула од нашег Јусуф-бега. Не до ти драги Алах, да си
код Скоћићких бегова; они су ти,“ па шапну Зубини „све сами катили и инајети. Ево, сва сам ти ја
ово овде припремио и умотао у хартију.“
Зубина се маши руком за ћемер да плати.
„Па ово ти је на даривање од Бега, зар ти није казо?“
„Па ваљда је заборавио,“ рече Зубина.
„Јесте, вала, све ђаба, дибидус ђаба, Зубина. Ево ти и од мене једано даривање. Ово ти је велики
саџак, за пећење пекмеза, брзо ће он теби требати.“
Зубина се захвали на свему, натовари све на самар на кобили и крену у Малешић. Стиже кући око
велике ићиндије. Домаћица га дочека као да га годинама није виђела. Исприча му како су нове
коне до подне долазиле и доносиле поклоне разног поврћа или савзе, како овде говоре. Скидоше
ствари и онај алат. Одмори се мало, па руча и крену да види одакле да се почне крчити. Одабра
прво оне шикаре, трње и утрине што је некад нека њива или ледина била, јер имање које је
унајмио Зубина од Јусуф-бега било је све само трње и шикаре.

КРЧЕЊЕ

Сјутри дан Милијана расплета ватру на огњишту (повади жеравицу из пепела), наложи је и
прислони уз ватру земљани лонац, да се кува ручак. После тога изађе са домаћином, узеше
мотике, те кренуше између шуме и оне некадашње њиве, па мотикама одгрнуше суво лишће од
њиве у шуму за једно три корака.
Милијана пита: „Па зашто ово одгрћемо ти, домаћине?“
„Па, пост ти твој, да се шума не запали. Видиш да из овог шевера немереш ни гују за реп извући.
Морамо прво запалити, па онда искрчити што није изгорело.“
Одгрнуше они лишће, кад на међи ивице шуме угледа Зубина двије велике крушке. Мисли он да
су то дивљаке, и гледа како су родиле. Чуди се Зубина, јер још никад не виђе тако велика стабла
ни од једног воћа. Даље према брду наиђоше на једну велику јабуку, крупан род, а црвен ко
црвена ружа.
Када одгрнуше лишће, Зубина скупи оне суве траве, па зајми правити гомилице по дну оне утрине.
Тако он постави по једно наручје траве на свака три до четири корака. Покупи се са Милијаном и
одше у кућу. Провирише у собу да виде шта им дјете ради, а мали Ђуро диго ручицу и њоме млати
десно лијево и тако сам себе љуља у колијевци, или бешици како је у овим крајевима називају.
Угледа дјете родитеље па се допола диже у бешици, хтјело би да устане и сједне. Они радосни
што Ђуро покушава да устане. Узе га његова мајка, прислони на груди, па изљуби и подоји.
Ставише га на једну простирку на под, придржавају да не падне и држе га у сједећем положају. Он
се помало љуља десно, лијево али не може још да сједи сам без помоћи родитеља.
Зубина изађе и насади оне алатке што му је Рамо ковач ковао. Милијана изнесе ручак, или боље
речено вечеру, јер цијели дан ништа не једоше, само воду пише.
Кад освану следећи дан и Милијана потпали ватру на огњишту, а Зубина узе зубљу луча па запали.
Крену са оном запаљеном зубљом луча од гомилице до гомилице оне суве траве. Потпали ватре,
те плану пламен по оном трњаку и остругама. Вјетар западњак дува, а ватра се, уза страну, шири
тако да сву површину обухвати. Чује се пуцкетање, варнице сјевају, а дим се дигао до небеса.
Бјеже испред ватре зечеви, а све велики ко јарци, бјеже гује и мишеви.
Гледају Малешићани, па говоре: „Ено, богами, Зубина закрчи крчевине.“
Дође и Панто, јер он Зубину вољаше ко рођено дијете. Гледа он како Зубина са ватром пола посла
завршава. Зубина му показа оне двије велике крушке, а Панто њему објашњава да су то крушке
Такише, а за јабуку му рече да се зове Ђулабија. Обилази Панта са стране из шуме, па се чуди
колико су велике и говори: „Ово мора да је воће старо бар триста година. Боже мили, чија ли га
рука окалеми? Види ти како је то родило. Имаћеш бар петсто ока крушака. Ко се сретан роди,
онда га и у шуми, и на сваком мјесту прати срећа.“
Сједе они и гледају како она шикара сагорјева, само остане понеки мрки трн и глогић. Бијаше ово
велика њива, поред потока дужина бијаше преко сто корака, а горе уза страну има, онако
гледајући, сигурно триста корака. Кад све изгори што је могло изгорети, крену он са Милијаном
да, оно што је остало, откопа и посијече. Крче они и напредују полако, и њива се шири, али споро.
Кад освану неђеља, а оно се помоли десет Малешићке момчади. Носе будаке и сјекире на
раменима.
Дођоше пред кућу Зубинића, Зубина изађе пред њих и пита се са момцима за здравље.
Рекоше они Зубини: „Гуслару наш добри, треба ли ти помоћ? Ми дођосмо на мобу, а ти ћеш нам
ово све вратити зимус гуслањем и пјевањем уз гусле.“
Нешћеше ни сјести, него одмах кренуше на посао. Зубина их нуди са ракијом, али они одбијају,
говорећи: „Ми, Зубина, само воду пијемо. Гледај да нам воде довољно нанесеш.“
Кренуше они са крчењем, уза страну у ширину по петнаест корака. Кад изађу до врха њиве, онда
се опет врате, па поново потјерају од потока. Понекад стану па запјевају онако у троје:
Јавај, јавај моја, поноћи ђевојко,
Бјела цуро моја, поноћи ђевојко
Онда, мало предахну, па наставе:
И по, и по дану, ђе те нађем саму,
Бјела цуро моја, ђе те нађем саму
Зубини удариле сузе низ образе, од неке радости, па мисли: „Боже драги, ђе ја ово све заслужи.
Каке су муке код нас у Херцеговини, а овде види ово, стално пјевају ко да нијесу на беговини.“
Око подне Милијана зове на ручак. Дођоше они са крчевине, посједаше на мерају око прострте
бошче. Милијана износи разна јела: чимбура, уштипака, пите, сира и кајмака. Једно момче рече:
„Вала невјеста, када јуче, са наших имања, гледасмо како крчиш са својим домаћином, одмах се
договорисмо да данас дођемо, да помогнемо и да тебе одмјенимо.“
Она обриса сузе са лица, па им рече: „Фала вам, до Бога вам фала.“
Завршише они скоро све. Сакупише онај трњак на сред њиве и потпалише ватру под ону гомилу.
Дигао се пламен у висину сигурно преко тридесет аршина. Увече одоше пјевајући својим кућама,
након вечере.
Изјутра Зубина обилази око кобиле, и загледа око кобиле и њеног трбуха. Види да је кобила
сужедребна, па се подвија испод трбуа, а оно двије жиле, које воде према вимену, набрекле.
Зубина утрча у кућу и рече Милијани да ће се кобила брзо ождријебити: „Чуди ме како нам
Никола са Тјентишта не рече да се омица пасла (парила са ждребцем)“
Милијана рече да он то можда није ни знао у оноликом крду коња.
Одмах Зубина приону да неке настрешнице направи за кобилу. Од соха и мотки, онако дебљих,
прво направи једну решетку, онако доста укосо. Напрјед висока око три аршина, а позади нешто
мање од три аршина. Покри настрешницу са папрати и папрат повеза дивљим лозама, да је не би
вјетар однио и шупу открио. Онда нацјепа буковог коља, па поби коље све два по два на пар, са
размаком од један педаљ. Остојање од колца до колца бијаше један корак. Скупи оно грање што
му је остало од јапије за кућу. Прво слаже грање између колаца и набија грање маљем, кад тај
слој набије, повеже га дивљом лозом, односно, повеже она два по два колца у пару. Тако слој по
слој грања и зидови бјеше готови. Сад то не би више настрешница, него нека мала шталица и
кошарица. Направи мало јаслица и исплете једну љесу, за врата. Измаче се устрану, па задовољно
гледа ту лијепу шталицу.
Докрчи он и оно што је мало остало у њиви. Сретан он што је њиву спремио за сијање озиме
шенице. Наставише они да крче и шуму изнад куће, бар да се за градину искрчи. Одваја оно што је
за коље, и прави коље три и по аршина дугачко, оно што је за плетар окреше, и те мотке опет
одваја у страну. Ђе наиђе на дивљу воћкицу, њу оставља да на прољеће накалеми питомо воће.
Долазише му још пар пута у помоћ Малешићки момци.
Припрема Зубина материјал за штале, кошаре, торове, оборе и ћумезе. Зацрто он то све да до
Светог Луке припреми, па ће сазвати мобу, да се то све исплете и покрије. У међувремену кобила
му ождребила једног малог зеканчића. Ђуро већ пропузио, па покушава да се од земље дигне и да
ножицама корачи. Ради Зубина сваки дан уз помоћ Милијане, а и повремених моба. Панто и
Мићан бар једном недељно дођу и понекад га уче шта треба све да се припреми за зграде за
марву, или благо, како називају стоку. Диве се они Зубини како се сјетио да зидове, од кобиље
шталице, направи ограду набијачу, а не плетар јер је употребио и грање и гранчице, а добро то
грање набио између колаца се се кроз њега ништа не види.
Прођоше дани и пред Светог Луку све се послови на њивама завршише. Пекмез се скува, шљиве и
такише осушише, оста само да се ракија испече и зимине за зиму закољу, али то се ради обично
око Аранђеловдана, прије Божићног поста. Зубина отресе оне такише, однесе у Галића пушницу и
кад извага на кантар, у шест врећа бијаше двијестотине и двадесет ока. Бијаше много радостан
што прво воће убра на имању. Јабука набра око сто педесет ока. Одмах срачуна да бегу припада
седамдесет и седам ока сувих талиша и педесет ока јабука ђулабија. Кад је оћерака крушке и
јабуке бегу, овај се много изненади кад виђе два товара крушака и јабука: „Па одакле то, болан
Зубина, теби ко Алах са неба то даде.“ Рече бег Јусуф.
Исприча он њему како имају двије старе крушке и једна јабука.
„Е, вала, баш си поштен, могао си, ба, то све сакрити.“
„Није ми никад нико у породици крао, па нећу ни ја, беже.“
„Халал ти баби и мајки, који те тако одгојише.“
Посједише мало, слуге однесоше крушке и јабуке у магазе. Поздравише се опет, по уобичајеном
поздраву, и Зубина се врати кући.

СТАЈЕ И МАРВА

Михољско љето бјеше много лијепо без кише. Поче Зубина да припрема мобу за марвене
зграде. Обећа му и Стево Мијић, мајстор који му кућу изгради, да ће доћи да то све обељеже.
Одмах после Михољдана кренуше да се граде штале, кошаре и торови. Мајстор Стево одмах
затеже конце и заснова све под једним кровом. Одреди ширину плетара три и пол аршина, а
дугачку двадесет аршина. Пет аршина за коњску шталу, пет аршина за говеђу шталу, и десет за
торове за овце и козе. Одмах кренуше са побијањем колаца на висину три аршина. Коље одмах
почеше побијати на растојању три черјека аршина. Како коју страну побију, одмах други иза њих
плету плетар.
Стево оде са Зубином на другу страну, па обиљежише свињац и ћумез за кокошке. То су
обележили у круг, полу промјера од два аршина.
Кад плетари бијаше готови, савише подебље мотке у полу круг и забише један крај у један зид
плетара, а други у други зид плетара и тако се доби полукруг који служи као рогови. Покрише с
папрати, а плетар за коње и краве улијепише са спољне стране блатом помјешаним са пљевом.
Све се ово комплет заврши до Светог Луке. Обезбједио је Зубина и три лисника од храстовог
грања, на коме се налази храстово лишће.
Опет честитке Зубини и весеља.
Пребројава се Зубина, колико још има дуката, како би купио коју козу и овцу. Они први грађани му
рекоше шта ће му ко дати од марве, али када се овца ојагњи, или коза ојари да врати по једно
младо за сваког брава.
Договорише се одмах: Мићан ће дати краву зекуљу која је стевана, али се још помало музе, а да
му он врати теле кад мало одрасте. Панто даје двије сјањне овце, али да му врати само једно
јагње када порасте у свиску. Петар Шојић понуди двије козе, и да ће му јевтино продати једно
сијено из котара на Кулишту, али да му врати два јарета.
Стево мајстор имаде доста крмади, јер су изнад кућа имали доста храстовине, па и храстовог
жира. Он му понуди једну супрасну крмачу Зељугу, али да му врати пола прасади. Сва ова
одуживања за марву су била симболична, али ради неког сујеверја да се треба вратити хајванче
када се марва размножава код оног домаћина коме су као поклонили.
Зубина прво оде код Петра за сијено. Он га одведе на ливаде које се зваше Кулишта. У котору
четири велика сијена. Зубина одабра оно највеће. Петар му рече да поред три лисника не може
потрошити ни ово најмање. Зубина га послуша, и узе оно најмање. Једног дана после светог Луке,
дође доста Малешићана са коњима и самарима, те из два пута пренијеше сијено Зубининој кући.
На Митровдан, доћераше домаћини шта је ко обећао.
У зиму једна овца ојагњи једно јагње, а једна се облизни. У рано пролеће ојарише се козе, једна
двоје јаради, а једна троје. Кроз неколико дана отели женско теле и Зекуља. Крмача Зељуга је
неђе нестала. Развалила врата на свињцу и побјегла. Он тражи около, али је нигде нема. Оде у
Мијиће да види да тамо није отишла, а да је хтјела побјећи, побјегла би зимус, када је цијелу зиму
ровила папрат и јела папратне жиле и купила буков жир. Дође и мајстор Стево са Зубином и
почеше тражити Зељугу.
Стево каже да је побјегла да се опраси, јер ова зелена крмад су полудивља, па их тако добро
плаћају Њемци и одвозе лађама низ Дрину у неки град Земун.
Траже они до подне Зељугу, али ње нема па нема. Стево се сјети, нешто, па узјаха коња и одјури
на коњу код Панте. Замоли да му да једно прасе, па ће му га вратити, објасни Панти да би требао
крмачу навабити на цику прасета. Зубина гледа онако збуњено, шта ће му туђе прасе.
Стево узео прасе под пазуво испод лијеве руке, а десном му стиснуо њушкицу да не може да
вришти, или цичи. Кренуше уз Високу Главицу. Стево пусти повремено да прасе цичи, па опет
затвори њушкицу. Тако пар пута, кад виде да Зељуга низбрдо јури према њима. Они се сакрише
иза букава, а прасету опет затворише њушкицу. Крмача стаде, подиже главу, мало ослушну још, па
се врати у брлог, ђе је прашчиће опрасила. Они за њом иду полако, али онанеда прићи својим
малим прашчићима.
Стево рече Зубини: „Ајдемо назад. Она кад огладни, она ће доћи кући и тражити да једе. Ти јој
направи сланкостмеће – свињске хране, и дај да се добро наједе. Пар дана ће то понављати, и
онда ће са прасцима доћи кући.“
Стево још рече да чува јагњад и јарад, јер крмаче дојаре нападај малу бравинчад.
Зубина уради све како му Стево рече, и након седам дана иде Зељуга и води десеторо прашчића,
ишарана по дужини тјела са смеђим пругама.
Тако се мој предак Зубина скући за пола године. Никад није могао ни слутити да ће толико среће
имати и да су овде људи тако добри.

ЈЕСЕЊА СЈЕТВА

Негдје почетком новембра, дође газда Панто и зађе са Зубином испод оне велике
искрчене њиве. Приупита Зубину колико је ово широко поред потока.
Зубина му рече да је широка крчевина стотину крака. Панто се обрати Зубини рјечима:
„Е, па моје добро дијете, а тако те и волим као да си ми син рођени, овако ћеш урадити: овијех
први двадесет корака посиј пшеницу, а петнаест корака раж. На премаљеће посиј двадест корака
јечам, петнаест корака куруз, а десеткорака посиј ћетен.“
Све како Панто говориаше, исоше по дну крчевине и како одброје кораке, ту Зубина набије колац.
„Данас је четвртак, а до неђеље сакупићемо сјемена шенице и ражи, па на мобу, да драги Бог
опрости и света Неђеља, па да се овијех четересет корака посије. Овоје дугачко, колико но
бијаше?“
„Око триста корака“ рече Зубина.
„Ово не смјијемо са ралицама орати јер би се изњошиле од жила и коријења. Ово ћемо све
будацима ископати, а на мобу ће ти требати око, чекај, чекај, тридесет момака и ђевојака.“
„Па кад ускопамо, како ћу онда шеницу и раж посијати?“
„То је моја брига Зубина, виђећеш.“ Рече Панто.
Дође и дан мобе. Донијето је сјеме и умјешано у некакав црвени прах. Панто објасни да се тај
прах набавља из Њемацке, и он неда да буде шеница снијетљива.
Сакупише се у Неђељу рано, оно двадесет момчади и дванест ђевојака и чекају да крену на посао.
Оде Панто у шуму и скину гаће, а кошуља му до преко кољена. Узе зобницу, напуни пшеницом и
поче сијати онако по не ускопаној земљи. Кад посија пшеницу, момци и ђевојке уз пјесму кренуше
са будацима и крену копање. Преврћући ускопану земљу, загрћу и посијано сјеме од пшенице.
Затим Панто посија и раж и врати се у шуму и навуче гаће. Гледа Зубина па се сам у себи чуди што
Панто скида гаће прије сијања, па упита Панту: „Па зашто то газда Панто скину гаће?“
Панто му рече да је то код њих обичај, од старина, да голокрк мушкарац сије ради бољег рода
жита: „То се само сије брез гаћа: шеница, раж, јечам, куруз и просо, ја и зоб.“
На огњишту Милијана приставила на вериге онај велики бакрач и кува грах са стељом и сувим
крмећим ребрима. Тај грах, скоро сјеме донијеше у Семберију преко Саве па се рашири по цијелој
Босни. Причају да је то сјеме донијето из неког далеког свијета, из некаке Америке. Народ га
одмах прихвати, као најбољу храну која се кува и прави смак – кување.
Сакупили се опет они старији домаћини и пијуцкају ракију, а младеж Зубина, обскрвљава са
водом. Зноје се много, па им и доста воде треба. Дођоше ок подне на ручак. Немају довољно
земљаних тањира и ћаса, а ни дрвених кашика, па ручаше прво једна половина, па онда она друга
половина, обично ђевојке чекају задње.
Пред мрак завршише са копањем. Кад се скупише пред кућом, замолише Зубину да им одгусла и
одпјева бар једну пјесму. Он им отпјева „Косовку ђевојку“. Не шћеше да вечерају него се
разиђоше својим кућама.

ЈУСУФ-БЕГ ДОЛАЗИ ЗУБИНИ НА ЧЕСТИТАЊЕ

Одмах послије тог сијања пшенице и ражи, дође у петак слуга Мустафа и донесе абер
Зубини да ће бег доћи у Неђељу да га посјети, честита му и обиђе беговину.
Зубина одмах у суботу оде у Галиће, Шакотиће и Шојиће, те им рече да Јусуф-бег долази код
њега. Одмах купи од Петра Шојића једног јарца. Он му га шћеде поклонити, али Зубина то одби,
говорећи: „Браћо моја, доста поклона, ваљда могу и нешто купити.“
Плати јарца и доведе кући. У недељу поранили сви они угледни домаћини, па код Зубине да му
помогну и дочекају Јусуф-бега. Мићан одмах закла јарца, па на ражањ. Милијана прави масленицу
и пече погаче под сачем. Спремише доста кафе и шећера. Мићан пече јарца, али не смије да га
премазује сланином, него са некаквим соком од миришљавих трава.
Око ручанице појави се Јусуф-бег у пратњи двају слуга. Носе они сва тројица оружје, нека се нађе,
злу не требало. Изађоше они пред бега, а Зубина прихвати узде на коњској глави доле код самих
уста. Они бегови момци скочише са својих коња, па помогоше бегу да сјаше. Он мало протеже
ноге, па крену кући Зубининој. Дочекаше га они домаћини, онако упоредо стали и чекају поздрав
од Јусуф-бега.
„Селам малекијум и помаже Бог, моји кметови,“ рече Бег.
„Бог ти помогао и елакму селам, добри Беже.“
Рукова се он са свима, а они га изљубише у руку. Затим Бег прво мало разгледа и униђе у кућу
Зубинину. Стаде крај огњишта, поклони се, онако на турски, извади из ћемер и онако, пола спусти,
пола баци, дукат на огњиште. Окрену се Зубини и рече: „Да ти драги Алах да пуну кућу берићета и
нафаке.“
Изађе напоље, па разгледа оне плетаре за говеда, коње, овце и козе. Говори њему Зубина све
зашто је што направљено. Онда баци поглед мало даље, кад тамо виђе она два округла плетара па
пође њима, а кад виђе крмачу, он застаде.
„Ово ти је сигурно крмећак, а шта је ово друго?“
„Ово друго је ћумез, за кокоши и туке.“ Рече Зубина
„Ово ти је паметно, што си ово удаљијо од куће. Смрди крмећак и ћумез, засмрди сву аву, на
черјек сахата хода. Паметно, паметно.“
Затим крену уз обалу потока, кад угледа велику крчевину, па још пола посијано. Изненади се бег,
па помилова Зубину по лицу. Зубина, крадући, обриса рукавом образе, тако да то не би бег
опазио. Крену бег уз шуму крај крчевине да види оне двије крушке такише и јабуку ђуламбију. Кад
дође до воћки зачуди се, како су то велике и разгранате воћке:
„Ко је ово калемио и садио, то сами Алах знаде.“
Кад све обиђе, окрену се Зубини па му каза: „Хамани јареб, Зубина, па ти би за неколико година
овђе направио читаву Касабу.“
Уведоше Бега у собу, сједоше га на јастуке, који бејаху постављени на некаквој отесаној дебелој
греди, а служи као клупа. Кад бег сједе, они му прислонише иза леђа још јастука. Поставише
синију, изнесоше кафу и шербе у оној ђезви и филџанима, што бег донесе на даривање Милијани.
Гледа он малог Ђуру, како сједи у бешици, па не може да одоли, јер је много волео малу ђецу, а
да га не узме на крило. „Ама, Алаха вам, дајте ми га мало у крило. види какав је сладак ко
шећерко.“Донесоше Ђуру Бегу у крило, а он га мази и милује по коси, па му говори како ће он
бити кнез у Малешићу кад порасте.
У том викну Мићан: „Готов је јарац, ево га поруменио ко румена ружа.“
Она двојица бегових слуга прискочише и скинуше јарца и прислоноше га на ражњу уз букву да се
мало охлади. Кад се јареће печење мало охлади почеше износити на синију месо, масленицу,
врућу погачу, со и бибер, уштипке, питу заљевушу, сир и кајмак. Напуни се синија да немаше гдје
крвене кашике ставити, јер оне бјеше потребне за сир и кајмак, а оно остало јело се прстима и
трпало у уста.
Када добро угостише бега и изегленисаше се са њиме, онда бег устаде, изађе напоље а они
домаћини за њим. Бег са једног пања узјаха коња, па крену у Галиће и Шакотиће, да мало обиђе
имања. Он онако на коњу мало обиђе њиве да види је ли пшеница посијана. Немаде вријемена да
сјаше са коња, јер се акшам приближава како дани окраћаше. Поздрави се са својим кметовима и
оде за Козлук.
Дође зима, наступише крсне славе и други Свеци угодници. Почеше сијела, прела, комљење
кукуруза, чешљање вуне, плетење чарапа, ткање на становима и други разни радови који се
обављају у зимске дугачке ноћи. Иде и Милијана, и малог Ђуру понесу он и Милијана. Милијана
помаже око женских радова. Зубина највише пјева уз гусле, јер Малешићани завољеше гусле, ко
неке молитве.
Ниједна крсна слава не прође да Зубину не зовну на славу, и да им не отпјева неку јуначку пјесму
уз гусле.
Кад дође његова крсна слава, Свети Крститељ Јован, уочи Јовандана почне се са слављем. На
Јовањдан скупи се доста народа. Домаћини све бољи од бољег. Долазе са њима и њихове
домаћице. Пјева се и пије. Пред подне, устадоше сви и опраше руке, униђоше унутра, а Зубина се
прекрсти и пољуби икону Светог Јована, па запали крсну свијећу, која бијаше направљена из три
свијеће једна поред друге. Прва свијећа за домаћина, друга свијећа за домаћицу, а трећа свијећа
за млађенце. Узе кадионицу и тамјан и окади све госте и сваки ћошак куће. Одреди долибашу, да
га замјењује у кући док оде „заради“ и донесе крсни љеб. Изађе у укућу, а тамо Милијана
припремила слатку ракију у једној бакреној ћаси, на њу ставила крсни љеб, а на крсни љеб
прекадњу, или како неђе кажу, пананију.
 Дође до кућни врата, носећи то све у двије руке, па повика: „Ооо, домаћине!“
Долибаша се јави: „Чујемо, чујемо!“
Он удари ногом у пришкринута врата, и она се отворише. Унесе он ћасу са слатком ракијом,
крсним љебом и прекадњом. Спусти на астал, који бијаше од Панте донио, па сви устадоше и Богу
се помолише. Узе Зубина крсни колач, а Мићан бијаше долибаша, па га стаде ломити са Пантом.
Окрену га једном, па се пољубе, а долибаша им наздрави па да да мало цврљукну ракије. Онда
окрену крсни колач два пута, па се изљубе и опет им долибаша да мало да окусе ракије, али не да
им да добро потегну, прави се као да је шкртица. Окренуше опет колач три пута, и преломише га.
Онда Зубина зове домаћицу: „Донеси сито, да нам роди жито!“
Долибаша још једном прели оне двије половине крсног колача, унакрст, изговарајући: „У име Оца,
и Сина, и Светога Духа, Амин“.
Зубина своју половину преломи изнад главе, а тако исто и Панто, па Зубина из десне руке спусти
четвртку у сито, које домаћица држаше, а из лијеве руке на астал. Тако и Панто уради као и
Зубина. Онда узеше прекадњу и унакрст узимаше по једну кашичицу прекадње, крстећи се и
благосиљајући и честитајући Крсну Славу. Иза прекадње иде она бакрена ћаса са слатком ракијом
од уста до уста.
Кад то све би готово, гости посједаше око астала све онако по старини, од чела гдје је долибаша,
па до зачеља стола. Домаћица и још пар комшиница навалише наносити разна јела на астал. Што
више врста јела, то је и слава богатија. Једоше и пише два дана и двије ноћи. Сретан Зубина што
прослави први пут Крсну Славу као домаћин куће, и запали крсну свијећу у кући.
Прође зима и стиже прољеће. Све оживи на њивама, и пашњацима и градинама. Зубина крену са
својом Милијаном да сије и проширује крчевине. Пшеница и раж потјерали, па се модре од неке
силине. Одмах после снијега посија јечам, а пред Ђурђевдан кукуруз. Јечам се сијао кад кукуруз
почне ницати, а кукуруз када клице папрати се помоле из земље. Искалеми он све дивље воћкице
питомим воћем, што је остављао при крчењу шуме. Тамо ђе је дивљи крушчић, тамо калеми
питому крушку, тако и јабуке и трешње, а ђе бијаше глогић, тамо калеми мушмулу. Засади разно
поврће у оној крчевини, што искрчи у шумии ту направи градину. Посија и кромпир, оне јабуке
што у земљи расту, а и оне стигоше из Америке. Ту у Малешићу те земљане јабуке називају
кромпир, а код њега у Херцеговини називају кртоле. Све роди у оној одморној земљи, да не може
бити боље.
Оде једну вече Зубина код Мићана и виде да му се куја оштенила. Штенад лијепа, сви шарени, и
личише му на шарове Данила Митровића са Хан Пијеска. Замоли Мићана да му да једно мушко
штене да га одгоји и да га веже крај торова. Даде му Мићан једног малог шарова. Донесе Зубина
штене кући. Мали Ђуро већ проходао, па несигурно корача ножицама. Кад виђе Ђуро штене,
одмах га дограби из ћаћиних руку и поче се играти. Вријеме пролази, а мали Ђуро нема с ким да
се игра јер нема друге ђеце. Поче Ђуро да се дружи и игра са јагњадима, јарићима и малим
шаровом. Расте Ђуро, а расту: Шаров, јагњад и јарићи. Кад Ђури би три године, а његови другови
посташе зрели: козе, овце, овнови, јарчеви, а Шаров нарасте у великог Шарова. Он пази и чува
Ђуру од овнова, ороза, и јарчева, јер сви полијећу на Ђуру. Дозволио Шаров да га мали Ђуро и
јаше, а он га носа око куће, па га лиже по рукицама и ногама, а понекад и по лицу.
Прођоше и прољећни радови, а све што је посијано понијело је да не може бити боље, а калеми
се сви примили па младјерци расту ко врбовина из воде.
Стиже и љето, пожње Зубина јечам, раж и зоб. Направио гумно, и све то у сноповима снио и садио
око гумна. Овршаше он и Милијана са кобилом и малим зеканчићем, прво јечам, па пшеницу.
Раж омлатише, а сламу још једном превезаше у снопове и садјеше у стог и оставише за покривање
зграда. Зобну сламу, након вршаја зоби, такође сађеше на пљевњак, и оставише за простирку, а и
за исхрану кобиле, малог Зекана и краве Зекуље. Касније почупаше ћетен, покисјелише га у
једном лиману у потоку и након кисељења осушише. Сађеше ћетенове стабљике, са којих је сјеме
било омлаћено прије кисељења, у један стог да у стогу сачека туцање на ступи.
Дође и јесен. Почеше Малешићани брати воће, трести и сушити шљиве и крушке. Поче пјесма на
све стране, скоро по цјелу ноћ. Раде ступе за туцање воћа, менђеле за цијеђење сока и казани за
печење пекмеза. Шљиве тресу и купе нешто за сушење, а нешто одвајају у каце за ракију.
Зубина исплете један кош за кукуруз, да се имају ђе клипови куруза оставити. Може нешто и на
таван сасути, али не може много, јер је плафон од плетива, а не од греда.
Оде у Калудране, оближње муслиманско село, те купи, од једног турчина, што сепете плете, два
велика сепета и четири мала сепетића, јер без ових посуда незамисливо је брати куруз.
Милијана скупља сир и кајмак у качице које још раније купи у Козлуку, у Мијићима наручи, код
мајстор Стеве, једну велику кацу за кишељење купуса.
У јесен, када је вратио оно марве по договору својим добрим дародавцима, њему остаде: двије
овце, једна двиска, или јањица, како овде у овим крајевима зову двиску, и један ован. Онда двије
козе, три козице и један јарац. Теле одведе Мићану, крава Зекуља оста, и поново се пари са
биком, „води.“ Крмад подјели, отјера петеро младих крмади, или кезмад, како се овде назива
младо крмче “кезме“. Кобила се поново пасла.
Кад дође јесен и кад сву љетину поспреми за зиму, онда се спремаше, опет са својом Милијаном,
да проширује крчевине. Милијана још у љето одби Ђуру од сисе, јер имају млијека у изобиљу од
коза и краве, а овце нису ни музли, јер то кратко и траје, та овчија мужа траје свега два мјесеца.
Марву преко дана одбију у шуму и пропланке Високе Главице. Увече се марва сама враћа кући.
Милијана има да мало соли, помјешане са мекињама скоро свако вече.
Почетком децембра Милијана загрли свога Зубину и рече му да не добија оно женско вријеме –
менструацију. Сретан Зубина што је Милијана поново занијела бебу, па је љуби и све брковима
мази по образима и врату. Не може Зубина да мирује, иде он и даље у шуму да проширује
крчевине. За њим некада пође и Милијана, он јој брани, али она онако јака, кршна и млада, неће
да гледа како се Зубина сам мучи. Кад исјеку неку букву, онда оне кладурине преваљују и ваљају
низ крчевину што ближе кући.
Једног дана баш некако пред Никољдан, Милијана се преви преко кладе и наслони се стомаком
на кладу коју ваљаше низ страну. Ухвати се рукама за мали трубух. Пита је Зубина шта би. Она му
рече да је нешто пресјече по малом трбуху као нож да заби у трбух. Зубина је зграби испод руке и
одведе у собу. Она стално јауче и све више и више осјећа болове. Стављају облоге наквашене
ракијом. Кад поче стављати топле облоге, Милијана прокрвари, у само свануће зоре. Зубина
зграби кобилу, па брзо код Мићана, у Шакотиће. Исприча Мићану и Мићановици што се збива са
Милијаном.
Мићановица одмах рече да се пресегла и да она мисли да је то побачај. Мићан скочи на коња и
одмах одгалопираше са коњима у Оџачину код једне баке која порађа жене и лијечи са травама и
народ и стоку-марву.
Стигоше они у Оџачину код те траварке баке и испричаше шта се дешава са Милијаном. Она се
одмах спреми, ставише је на самар њене једне кобилице и кренуше према Зубининој кући. Бака
понесе чајеве за женске болести и то оне за крварење и које даје после порођаја ако жена добија
одливање крви.
Кад стигоше кући, а домаћице из Галића и Шакотића сакупле се око Милијане, па стално мењају
крпе натопљене крвљу.
Сјахаше са коња бака, Зубина и Мићан и уђоше у собу. Оне жене се разиђоше, а бака приђе
Милијани и рече: „Побачај, Бога ми, побачај“.
Посла Зубину да накупи снијега који је тек пао и забјелио се по земљи.
Она клекну на кољена и растави ноге Милијани, крв тече из Милијане ко чесмица да цури. Она
блиједа, стишће зубе и јауче. Бака јој говори: „Не бој се, шћери моја, неће теби ништа бити, ако
Бог мили да.“
Даде одмах оне чајеве, да се прелију врелом водом, а не да се кувају.
Она завуче два прста Милијани унутра па рече: „Ево га, само што није изашло.“
Извади нешто велико ко омање јаје, крваво и браон боје. Након вађења оног зачетог ђетета, удари
крв још више тећи. Она одмах стави снијег на мали трбух. Крварење поче да јењава. Милијана не
може главу да покрене, толико је постала немоћна. Кад се чај охлади, даде јој да попије шољу
оног чаја. Прво јој Зубина подиже главу, а бака јој кашиком сипа чај у уста. На једвите јаде попи ту
шољу чаја.
Пита она Зубину јесу ли стављали топле облоге. Зубина одговори да јесу. Она рече да се то никад
не смије радити, јер крв може да истече за тили час.
Дође и вече, Галићке и Шакотићке се разиђоше. Бака оста цијелу ноћ поред Милијане. Даде јој
преко ноћи још двије шоље чаја.
Зубина цјелу ноћ престаја пред иконом и Богу се мољаше за оздрављење своје драге Милијане.
Онда погледа у малог Ђуру, како дође код мајке, па јој наслони главу на груди. Мисли Зубина,
онако, сједећи на троношцу. Поднимио се на десну руку, па размишља: „Ето, са свима сам добро,
сви ме воле, а и ја њих. Бегу дадох трећину, ни једну једину оку не закину. Ајван ми нешће да
узме, док се ајван не запати.“ Сјети се и оне неђеље кад кућу засноваше, сјети се и оног сна што
прву ноћ сања, када је прву ноћ заспао у новој кући. Омрзну њему и Висока Главица и оне
крчевине и онај поток испод куће што тече.
Милијана затворила очи, не зна се да ли спава или је у несвјести. Бака прислони уво на лијеву
страну груди, па каже: „Не бој се, Зубина, срце јој, хвала Богу, добро куца.“
Промјени још један снијег на малом трбуху. Крварење до зоре потпуно стаде. Милијана једва руку
помјери, кад прогледа и виђе малог Ђуру, како јој својумалу главу наслања на прса. Она онако, са
свом снагом што јој је још остало, подигне руку и загрли свог малог синчића.
Бака породиља поче говорити Зубини: „Имаш ли козјег млијека?“
„Имамо, бако.“одговори Зубина.
„Е, онда запамти добро и слушај сине, шта ти ја све будем казала. Овај чај даваћеш по три ове
земљане шоље. Када будеш кувао чај, немој га кувати него узми у три прста, овако три пуна прста,
стави у шољу, па прелиј врелом водом. То процједи на цједиљку за млијеко. Када се чај олади,
онако да буде млак, дај овој твојој љепотици да попије. Тако три пута за дан и ноћ. Онда узми
козјег млијека, узвари га и пусти да се олади тако да и оно постане млако. На једну шољу млијека
дај двије пуне кашике меда. То добро измјешај и дај јој да пије. Гледај да најмање за дан попије
бар једну оку млијека са медом, а ако попије и двије оке, онда још боље. Закољи по које пиле и
скувај га у курузној чорби. Дај јој да брез љеба једе ту младу пилетину и нека срче кукурузну
чорбу. За двије евте ова твоја лијепа Милијана биће здрава и румена ко румена ружа.“
Око подне спрема се да пође у Оцачину. Зубина се маши руком за ћемер, око паса, да плати.
Она то одби и рече: „Не ваља мелеме плаћати, то се код нас обично даје нешто ко на дар.“
Зубина оде у ћумез – кокошињац, изабра од три туке – ћурке ону најбољу. Донесе је баки. Бака
рече да је то много, а Зубина рече: „Бако, мајко наша, није млого ни краву да ти поклањам.“
Објеси ћурку баки на самар и бака оде за Оџачину. Зубина је преведе преко потока и поздрави се.
Одлазећи се не обазрје ни једном назад, јер то не ваља да се обазире кад се одлази из
болесничке куће. Прије одласка бака рече Зубини да пази и гаји оно слатко дијете и да ће му он
бити можда јединац. Зубина разуми баку, шта му она стим каза.
Врати се Зубина у кућу. Почеше се опет комшинице окупљати. Пантиница донесе један ћупић
меда, око три оке. Неке жене доносе суве шљиве и крушке да јој се кува ошаф. Припремише оне
чајеве и варено козје млијеко онако како им Зубина заповједи. Мало посједоше, па пошто
Милијана више ко спава, него гледа на очи, оне се разиђоше.
Кад оне одоше, Зубина јој даде онај чај, који на силу попи. Када се мало одмори, Зубина јој даде
млијеко са медом, и то на силу попи. Преко ноћи попи још двије шоље млијека са медом и једну
шољу чаја.
Сјутри дан око подне, Милијана прогледа очима и као да се разбуди. Поче и да шапатом говори,
јер немаде снаге на глас да говори. Махну руком да јој Зубина приђе. Зубина јој приђе и сједе
поред њене главе, па јој подигне главу и стави на своје крило. Милује је по образима и челу, а она
поче шапатом говорити: „Мој лијепи домаћине, ако не преживим, а ти се поново ожениш, чувај
нам малог Ђуру, не дај да га маћеха туче, и пањче теби како би га ти тукао.“
Зубина заплака, па кроз плаче рече: „Моја драга и лијепа Милијана, нећеш ти нама умријети. Неће
наш Ђуро остати сироче. Ти си већ попила четири шоље чаја и двије шоље млијека са медом.
Нећеш и мени више за кладу прихватати, да самном ваљаш и преврћеш. Имамо искрчено за десет
душа да се прехрани, а ми навралили па не знамо да станемо.“
Затим спусти њену главу на јастук, саге се и пољуби је. Мали Ђуро дође до своје мајке и леже
поред ње, приљуби се уз њу и ручицом је загрли око врата.
Изађе Зубина, ухвати једну пилицу – велико одрасло пиле, па закла и настави у мали бакрачић
воде и врелом водом прели пилицу и очерупа је. Очисти изнутрицу, па је стави у један велики
земљани лонац, насу воде и пристави лонац уз ватру. Кад пилетина би скоро кувана, он онда узе
неколико шака брашна и мјешајући стави у лонац у ону врелу воду са пилетином, мјешајући
дрвеном кашиком. Онда узе соли и посоли курузну чорбу. Тако Зубина сваки дан храни своју
Милијану. За Никољдан, ником не иде на славу.
Кроз петнест дана, његова вољена домаћица скоро скроз оздрави. Ојачала, па добила опет румен
у лицу, добро се креће по соби, али јој Зубина неда да излази напоље и да ради послове око куће.
„Бога ти, Зубина, ђе је оно шта она бака извади из мене, ону нашу несуђену бебу?“ упита
Милијана.
„То смо замотали у бјели без и сахранили испод једне мале, тек окалемљене, јабуке. Тако нам она
бака рече, Бог јој свако добро дао.“
Преко зиме иде Зубина на крсне славе, али не носи гусле, и не пјева јуначке пјесме.
Светог Крститеља Јована прослави без пјесме у кући. На Лазаревдан мало запјева код Панте у
Галићима, онако неке тужне пјесме.

СЕОБА У ТРШИЋ

Јусуф-бег се почне фалисати свим беговима, од Бјељине до Зворника, како има једног
вриједног Херу Каурина. Говори он њима да није видио вриједнијег човека у свом животу.
Похвали се он и старом бегу Сребрићу у Зворнику. Тај бег Сребрић имаде највећу беговину. Није
то била беговина, него зијамет, нешто више од беговине. Имаде цијели Тршић, па један део
Табанаца, па један део Челопека. Причају да се његови стари доселили из Инстамбула, посла га
Султан за његове неке велике заслуге, и посла фермен Травничком везиру, да се његовом прађеду
додијели зирата колико год он хоће. Тако везир написа бујрунтију у Зворник, а Зворнички спахија
и уради како му је Травнички везир написао у бујрундији.
Размишља стари бег Сребрић, како да тога вриједног Каурина премами на своју беговину. У
Тршићу свега су три огњишта остала неугашена после помора народа од оне тешке болести, куге.
Сазнаде он од Јусуф-бега, онако упут причајући, да се тај Каурин зове Зубина Зубинић, и да је
закрчио крчевине у Малешићу, испод Високе Главице. Би то доста старом Сребри-бегу да он
сконта, да доведе Зубину код себе у Тршић крај ријеке Дрине.
Стиже прољеће, дође вријеме сјетви. Посија Зубина сваку стопу крчевина. Он сије, али стално
мисли како му је то мјесто баксуз, и како би се тако радо отселио, па макар све почео из почетка.
Стари бег Сребро позва једну вече свог сејиза Османа, поче му говорити: „Ћујеш, мој сејиз Османе,
сјутра рано је петак, ти би требао узјахати у сабах до зоре и кренути у Малешић. Пронађи Зубину
Зубинића и реци му да је Сребро-бег порућио да у неђељу у сабах зоре дође у Хан на Кривој
Дрини (то је засеок који се звао Крива Дрина). Реци му да твој бег Сребрић има нешто да му
максуз каже и испрића. Нејмој ићи преко Козлука, иди преко Тршића и Табанаца. Код Хана крени
лијево, па испод брда Овћаревца, испод онијех велики храстика ћеш прећи у Табанце. Све ће те
сокак водити. Кад прођеш Табанце, онда ћеш проћи покрај нашег једног села, Калудрани. Прећеш
један каравански друм, сиђи доље низ ону низбрдицу, и кад дођеш на дну онијех лук, наићеш на
један поток. Окрени коња низ поток и ту је, ваљда, тај Зубина Зубинић.“
Сејиз Осман крену и све како му бег објасни и утуви у главу, он тако и учини. Кад дође поред села
Калудрана, наиђе на једног турчина ће бере трешње. Упита он да ли зна за Зубину Зубинића. Он
изађе на онај друм, па руком му показа гдје се настанио онај Каурин Зубина. Осман крену низа
стране према оном потоку.
Тај дан Зубина и Милијана окопаваше куруз у оној великој крчевини. Мали Ђуро трчкара по
мераји крај потока и бере цвијеће, и кад набере букетић он отрчи код мајке па јој трпа цвијеће у
руке. Мајка га зграби па га подигне од земље и изљуби. Погледа Зубина уз поток, кад иде Турчин
на коњу. Зубина се уплаши да му нијесу у траг ушли Турци, али опет размишља да су му ушли у
траг, не би само један Турчин дошао. Дошло би њих читав буљук.
Милијана и Зубина оставише мотике и сиђоше до потока пред оног Турчина. Он када приђе њима,
онако са коња поздрави се: „Мерхаба и помози Бог.“
Зубина отпоздрави са: „Бог ти помогао и Мерхаба и теби.“
„Алаха ти, Каурине, ђе је овђе Зубина Зубинић?“
Зубина га погледа, па рече: „Ја сам Зубина Зубинић.“
Сјаши Турчин са коња и рече: „Ја сам, бива, сејиз великог бега Сребре из Зворника. Носим ти
максузхабер од нашег великог бега.“
Зубина га поведе кући, да то види шта је Сребро-бег максуз поручио. Дођоше пред кућу и сједоше,
а Осман му полако све по истилаву исприча како бег има мерак да се с тобом састане и да ти
нешто максуз испрића. Рече му да порани у неђељу и да дође у његов велики Хан на Кривој
Дрини.
„Требао би брате, да си до сабаха тамо. Ето мјесећина је, па се види ићи ноћу ко по дану. Бег ти је
поручио да не идеш преко Козлука, него овијем сокацима куда сам и ја дошо.“
Објасни све Зубини куда да иде све оним сокацима куда је он дошао, и куда ће се вратити. Попи
кафу и одјаха коња уз поздрав: „Алах и манет.“ Зубина му тако исто отпоздрави. Кад Осман оде,
Зубина поче разговарати са својом Милијаном, да то није нека превара. Можда су сазнали да је он
Марко Дивљан па оће да га намаме и убију. Милијана се сјети она два човека из Челопека, кад им
на ријечици Сапни, говорише о беговима Зворничким и рекоше и за Сребриће, како су они
најбољи за кметове и рају.
Зубина ријеши да оде и да види шта то Бег жели од њега да учини, и шта ће то све од бега сазнати,
каки су то абери, да ли добри, или, не дај Боже, зли.
Договоре се они да ипак оде, на позив, код бега.
„Милијана, сјутра је неђеља, комшије ће доћи сигурно да мало посједимо и попричамо. Када буду
питали за мене, ти реции да сам отишао у Тршић, као да је доселио један Херцеговац, и да сам ја
отишао да се распитам да није можда Гачанин, и да би нешто сазнао о ћаћи и брату Илији. Тако
им реци.“
Крену Зубина у неђељу рано, одмах након других пјетлова. Кад прође Табанце, зађе у један
велики храстик. Храстови испод пута, а храстови изнад пута, горе далеко до на врх брда. По
мјесечини не може да види колики је храстик, али му се учини да је то велико ко планина.
Зора зарудила иза Гучева, а он стиже пред Хан на Кривој Дрини. Удари алком на вратима, врата се
отворише и изађе ханџија. Он га турски поздрави, а ханџија му отпоздрави. Рече да се ту у Хану
треба састати са Бегом Сребрићем.
Врати се Ханџија унутра, па након кратког времена опет дође и рече: „Ако си Каурин Зубина
Зубинић, улази ћека те бег.“
Зубина одговори да јесте, баш он, Зубина Зубинић, и главом и брадом. Уђе Зубина у Хан, а за
једним асталом сједи Бег, а за другим четири његове слуге са оружјем. Зубина помисли „Готово је
самном.“
Онда приђе столу, и рече: „Селам малекијум, велики Беже“, а оним слугама се обрати са
„Мерхаба.“
Отпоздравише они Зубини сви у глас. Зубина одмјери бега од главе до пете, онако на брзину, види
да је то један старији човјек сједе браде, крупних очију, а изнад очију велике веђе, као код
његових Караџића. Види неки благ и пријатељски поглед. Ово његово гледање бега, прекиде авез
бега: „Бујрум Зубина, сједи да мало поенгленишемо.“
Зубина сједе са друге стране стола – астала, на спрам Бега. Бег удари трипут длан о длан, а они
његови пратиоци устадоше, па одоше на крај за крајњи астал и посједаше. Онда удари два пута
длан о длан, Ханџија дотрча: „Бујрум, славни Беже.“
„Донеси мени још једно шербе, а Зубина шта је теби по мераку?“
Зубина рече да је за кафу. Бег нареди да Ханџија Рустан доне се кафу, па рече Зубини: „А би ли ти
Зубина, и једну ракију? Теби твоја вјера дозвољава да попијеш ракију.“
Зубина одби ракију, али попијо би један химбер. Рустан их послужи на сребрној тацни, сребреним
филџанима и сребреним кашичицама.
Зубина први проговори: „У петак доби абер од тебе, велики Беже, да дођем на некакав разговор?“
Бег отпоче разговор: „Ето, вала, Зубина, ћујем да си велики аргатин, да ти равна нема у
Тузланском пашалуку. Ја ти, бива, наумио да те доведем на моју беговину. Овде у Тршићу нејма
неколико кућа, све је то Зубина опустило кад она тешка болест бијаше. Не би мелема за њу. Ја
нијесам то запамтио, а боље што и нијесам, јер би и ја био рахметли. Сад ћемо кренути по мојој
беговини, па ђе ти се свиди, ја ћу ти и дати. Колико год омеђиш, ја ћу ти и дати.“
Зубини заигра срце од среће, а осјети неку милину и радовање као да му бег поклони пет дућана у
Зворнику. Попише они што им је Рустан донио па бег удари два пута длан о длан, а оне слуге
поскакаше. Сунчев велики диск се помаља из Гучева. Оне слуге изађоше и бег међу њима.
Појахаше коње и кренуше према Козлуку. Кад стигоше пред велику храстову шуму, скренуше мало
уза страну, па на једном бријегу стадоше. Бег поче штапом показивати: „Ево ово су ти Соколине,
оне доле су ти Бријеснице, а оно тамо ти је Гај. Видиш тамо оне шљивике, њиве и остало воће, и
оне зграде испод онијех њива. Ту ти је, мој Зубина, један вриједни аргатин Косановић. Он ми је
десна рука, ем не знаш дали боље ради или је паметнији. Видиш оне лугове испод кућа, они су ти
све до Козлука, а у ширину до Дрине. Ено доле, на Дрини, ђе се мјесто зове Суваре, Тухон ти
долазе њемацки трговци са лађама, па купују цијеле ћопоре крмади, понеко и друго хајванће, а
од воћа највише воле сухе шљиве. Све ти то они плаћају сухим златом. Косан кад прода крмад или
бикове и овнове, он ти то све на три ћасна дјела подјели. Лијепо преброји, два дуката њему, а
један мени. Неколико сам ја пута крадомице слао мог ћовека да из врбика преброји хајван,
колико је у лађу утоварено, хоћу ја да протобирим да ли је он поштењаћина. Он ти дође послије
трговине и све ми изброји дукате, онако по правди, јер сам ја унапријед сраћунао колико ми
одока треба дати. Бога ми, ја се увјери да је то поштен ћовек. Више га никада нисам уходио. Ето,
моје је мерак да се ова шумурина и шеварје искрћи и да вас двојицу спојим једног до другог. Шта
ти мислиш Зубина?“
Зубина гледа онај каравански пут што пролази испод саме Соколине, па се побоја да не би неки
Турчин Гачанин наишао, па га препознао и оде глава на пањ. Рече Зубина:
„Добри и велики Беже Сребро, ја би неђе на другом мјесту.“
„Добро, хајдемо даље.“
Упутише се они на Живковину. Кад идоше уз живковљански сокак, Зубина у цјелој Живковини
виђе двије кућице. Дођоше скоро до краја Живковине. Бег стаде и показа му једну страну према
потоку. Страна велика и спушта се све до потока.
„Е, хоћеш ли овђе, Зубина?“
Зубина гледа тамо преко оног потока, види велике храстике и једно брдо, одозго допола храстови,
испод храстова наниже ледина. Зубина одмах одговори да би тамо највише волио.
„Е, кад хоћеш, хајдемо.“
Окренуше низа страну, пређоше поток и онда кренуше уза страну. Ту неке утрине и вињаге, трње и
шевар. Ту заста Бег и рече да су то Тореви. Пођоше право на оно брдо које се зове Овчаревац.
Прођоше кроз оне храстике и стигоше на врх брда, а тај врх се зове Зеленик, јер ту бијаше понеки
храст, а цјели врх бијаше травом обрастао. Оне слуге бегове, скинуше некаку столицу што се
расклапа и бег сједе, а Зубина стаде поред њега. Отпоче бег да показује и објашњава Зубини,
отприлике, међе своје беговине. Показује бег штапом, и по имену говори које је име кога дијела
беговине: „Хево, ово ти је Овћаревац, ово ти је међа Тршића и Табанаца. Ово доле што видиш,
овај велики буквик, ово се зове Кременик, то је моја беговина. Ено доле до Дрине је моја
беговина. Видиш оне тамо велике храстике, па показа према југу; оно су ти Пластови, тамо иза
Пластова је Ћелопек, и тамо има моја беговина.“
Погледаше према сјеверу, а тамо у даљини се онако као кроз маглу, назире ријека Дрина: „ Оно ти
је Зубина, Семберија. Долен ти је, бива, све сама равница“. Окрену се оним слугама, па удари три
пут длан о длан, а они према Гају, низбрдо, удаљише од бега и Зубине.
Бег отпоче да прича о историји Турака: „Ех, пуста равница. Нејма бјелог сомуна, брез равница.
Наши ти Турци освојише тамо некаке велике равнице, све до Бећа и Будим и Пеште у Мађарској.
Мало нашем Султану Јевропа, па зарати и са Азијатима. Навалише Азијати и Харапи, хоће да
покоре ћитаву Турску. Султан ти брзо повуће пола војске из Јевропе. Кад кришћани виђоше да је
Султанова војска ослабила, скупише војску: и Њемце, и Хунгаре или Мађаре, и Пољаке и
Каравласе, и твоје Србе. Све, бива, што се крстом крсти.
Хударише па поћерај Турке, народ Турски и велико и мало бјежи испред наше војске, а војска за
њима и чувају своје породице да их они кришћани не стигну и не покољу. Доста Мађара бијаше
прешло на нашу, исламску вјеру, па и они бјеже. Та кришћанска војска, не би катилска војска.
Лијепо они застану док она нејач и старији народ, доста се удаље. Онда опет заокупе нашу војску,
и све тако до Дунава. Тај Дунав ти је велика ријека, ни један је коњ не би препливо. Онда опет
застану, да се народ лађама превезе преко Дунава. За народом се превезе и наша Турска војска,
код некаког Сланог Камена. Таман они прешли и по брду разапели чадаре, да се одморе од силне
туће и бјежања. Народ и нејач послаше према Сави, и наумише да се ту код своје браће Турака
распореде и одморе. Кад шта ти би, мој Зубина. Она кришћанска војска се другу ноћ превезе
лађама узводно и низводно од оног брда ђе се наши бијаху ућардарили. Ударише ноћу на ћадоре
са свију страна. Створи се друго Косово. Тукоше се до поне. Наша војска скоро сва изгину, нешто
мало утеће. Крв велика бијаше проливена, све потоцима је текла низ онај Слани Камен. Наши
мислијашу да ће се она војска вратити назад преко Дунава. Али шејтан не спава. Они ти кренуше и
даље и све онако по истилаву, из некака Сријема, прећераше све преко Саве, баш ко ћобан овце.
Турци они што преживише, раселише се по Србији и њиховим нахијама, а доста хина пређе овђе у
Босну. Хено тамо су ти Коваћевићи, и Јусићи хонамо. Петровци, Сапна и Крижевићи. Све ти је то,
бива, дошло из онијех велики равница. Видиш та наша, турска села, су да драги Алах саћува. Они
ти добили помало зирата, па неће ништа да раде и свако би шћео да бидне бег.
Ух, ух, много се заприћасмо.“
Устаде, и удри два пута длан о длан, а они слуге одмах потрчаше са коњима.
„Хајде сада, Зубина, да ти покажем још беговине што би ти себи мого омеђити.“
Кренуше кроз онај велики храстик, па изађоше на неке утрине, што се може назријети да су то
некада некакве њиве биле. Застаде и рече: „Ову храстову шуму што прођосмо, то се зове Храстик,
а ово су ти Просине, хајмо доле.“
Дођоше до једне баре, он ту застаде, па показује једну малу зараван, покрај оне баре: „Ево, видиш
овђе је некада кућа била. Ено тамо, и тамо је кућа била. Ено доле испод међе, ове велике, и доле
је кућа била. Видиш ове три међе, једну ипод друге, мени се ћини да је ово било од три породице
зират.“
Показа штапом према југу преко потока, који се налази далеко доле испод шуме: „Оно су ти
Пландишта, ваљда су ови изумрли назвали тако ради пландовања хајвана. Сад хајдемо на Торове,
ђе но прво дођосмо са Живковине.“
Сиђоше на пут, па кроз храстик до испод Овчаревца и стадоше изнад Торова.
Поред пута једна зараван, на заравни један велика липа.
„Е, овде Зубина, направи себи кућу, а омеђи колико год хоћеш беговине, ове моје што стојимо на
њој. Кад хоћеш да пошаљем Османа и још једног слугу? Па то све омеђите и затешите дрвеће да,
бива, не би неком другом дао, ако се досели.“
Сунце само што није за Клису замакло. Поздравише се, а пре поздрава Зубина рече да дођу
његове слуге у петак, јер ријеши да више никад неђељом не ради. Оде бег са својим пратиоцима
према Кривој Дрини, а Зубина одгалопира на својој кобили у Малешић.

ЗУБИНА ЗУБИНИЋ СЕЛИ СЕ У ТРШИЋ

Добро се бијаше смрачило кад Зубина стиже кући. Милијана се обрадова, Зубина стиже
пред кућу. Цјели дан је забринуто очекивала повратак, из Тршића, свог вољеног домаћина. Пред
мрак почела је и плакати, јер је мислила да је са Зубином готово, да су га турци на превару
намамили. Кад угледа Зубину на кобили, како се крај потока приближава кући, обрадова се да јој
срце препукне од радости.
Зубина сјаши са кобиле, Милијана потрча Зубини у загрљај, за њом трчи мали Ђуро, па се
ручицама обмота око ћаћине ноге. Зубина се прво изгрли са Милијаном, и брковима је измилова
по образима и врату, па онда дохвати синчића Ђуру, па га изљуби и баца га мало у вис, и дочекује
па руке, па узвикну: „Селимо се сине!“ онда онако раздраган окрену се Милијани: „Милијана, моја
лијепа Милијана, селимо се у Тршић, ако Бог милосни да.“
Милијана се изненади, али се и она обрадова, па поче запиткивати ђе се селе, и како је то мјесто,
да ли је то мјесто видијо очима, је ли далеко, како се село зове, и друго.
Зубина, онако пун радости, поче причати Милијани: „Моја Милијана, нема бољег мјеста на овом
бјелом свијету. Имају велике њиве, које су зарасле у шевар, оструге и трње. Има један велики
растик, велики ко планина. Можемо имати марвеног блага колико год оћемо. Бег се зове Сребро-
бег из Зворника. Изгледа ми да је млого добар, а и по лицу му се види да је добар. Тако сам се са
њим, цјели дан, испричао и доста дознао о Турцима и овим њиовим селима овуда у околини.
Одредисмо и мјесто ђе ћемо нову кућу направити. Јој! Милијана да видиш колика му је беговина.
У Тршићу сам за цјели дан виђео само три кућице, и на једном засеоку једно велико имање. Тај
засеок се зове Гај, а онај домаћин, или боље да кажем газда, се зове Косановић. Моја Милијана,
тај се Косановић за десет година обогатио са крмадима. Бег каже да по стотину комада прода у
једном дану. Крмад се само жиром ране. Изнад куће, њиве посијане, и разноразне воћке. Нијесам
видијо онако из далека које све воће има, али бег ми рече да највише има шљивика. Имаћемо,
ако нам Бог да здравља, марвеног блага колико год оћемо. Можемо имати на стотину оваца, коза
и крмади. Коња и говеда, исто и по педесетеро мореш имати. Кад дође петак, отићу да са беговим
слугама омеђам колико год оћу беговине. А знаш ли како се називају они дјелови беговине?“
„Како, мој домаћине?“
„Називају се: Торови, Растик, Просине, Овчаревац, и Кременик. Па то ти је ко пола овог
Малешића, добро, није баш ко пола, али то се тако каже.
Идем ујутро рано, код Јусуф-бега и да му све кажем, како оћемо да се оселимо.“
Сјутри дан порани код Јусуф-бега у Козлук и стиже баш када се Јусуф-бег враћа из џамије. Јусуф
бег га угледа пред вратницама његове авлије, па се обрадова кад виде свог вредног кмета Зубину.
Поздравише се па уђоше у авлију.
Бег упита Зубину: „Каким добром Зубина, какав ми хабер доносиш?“
„Мој велики беже, да ти истинито кажем, ја оћу да се оселим на другу беговину.“
„А ђе то, мој Зубина?“
„У Тршић, на беговину Сребрића из Зворника.“
Бег се осјети као да га врелом водом поли по глави. Па проговори Зубини: „Зубина, јеси ли ти
озбиљно ријешио да се оселиш? Јеси ли ти то добро притобиријо? Јеси ли са Сребро-бегом
наћинијо тапију код Кадије? Јес ја! Ја се хвалим са тобом Зубина, а они брже боље, па те
премамише код себе.“
Зубина рече: „Велики беже, ни ти ми никаку тапију не даде, а ево двије ће године како сам на
твојој беговини?“
Бег удари два пута длан о длан и истрча Мустафа из коњушнице.
„Мустафа, иди и из оног долапа донеси онај велики фишек.“
Оде Мустафа и изнесе неку ваљкасту, танку, а дугачку кутију. Отвори бег онај фишек, па извади
неку дебелу артију ваљкасто омотану. Разви онај папир, около по ивици папира неке арапске
шаре, као оквир. На папиру нешто исписано на арапски, као што се пише и у Курану. Зубина гледа
како је тај папир лијепо ишаран и исписан са неким жутим арапским словима, а она арабеска око
рама пурпур црвене боје, а изнад оног наслова исцртан полумјесец са звездом – жути се ко злато.
„Е, ево, ово ти је тапија, Зубина, и то твоја тапија. Нисам брате шћео прије да је правим, док се ти
добро не скућиш. Ето, ја ти је прије не даде, а да сам, бива, и дао не би било фајде.“
Зубина гледа у оно велико писмо, али он је неписмен и на српско писмо, а турско баш дибидус не
зна ништа.
„Па шта пише у тој тапији, ако смијем сазнати, Јусуф-беже? То код нас у Ерцеговини ја нијесам
виђео. Може бити да је то мој ћаћо имо?“
„Шта пише? Нијећу ти рећи, али знај да сваки кмет прави тапију са бегом о зирету. То ће ти,“ онако
ће љутито, „ријећи шта у тапији пише, твој бег Сребро. Од великог Султана је издат ферман свијим
везирима, па и нашем травнићком, да пошаљу бујрунтије свијем спахијама, беговима, кадијама и
агама, да се са кметовима требају правити тапије. Хима ина покварених бегова, па кад кмет све
искрћи, направи кућу, окалеми воће, а он га оћера, каже му само сикте Каурине. Он јадан мора да
се склони са оног зирата, а бег ћека другог досељеника да му то прода и насели га код себе. Ето
тако ти је прије било, када није било од великог Султана фермана. Кад он посла ферман све се
промјени, а ето, код мене се данас, тумбе промјени.“
„Мој добри Јусуф-беже, немој се срдити! Мени је се, још у децембру, зимус, окренуло све тумбе.“
Исприча он све бегу шта се догађало у децембру са његовом Милијаном, и како једва оста жива, и
како замрзну и кућу и све око куће.
„Оно ми је, Јусуф-беже, баксуз мјесто. Од децембра, је се по цијелу ноћ будим и трзам и живим у
некаком страху.“
Јусуф-бег га погледа, онако некако тужњим очима, па рече:
„Е вала, кад је то тако, онда хајде да се договоримо како и шта ћемо радити:
Ево, бива, овако, сву ћеш љетину сабрати па ћемо то на јесен све подјелити, теби двије трећине,
мени једна трећина. Тако ћемо и хајван подијелити. Ти, бива, остани до премаљећа. Мораш
презимити, и ти и хајван, у ономе што са тешким знојем стеће. На премаљеће нека ти је све са
Алахом од мене. За кућу и оне друге плетаре и торове, то је, бива, непокрето, то по овој тапији
припада мени, ако кмет, по свом ћефу, напусти зират, који му је бег дао да користи. Ја, Зубина,
нећу нићије муке на души да носим, па кад одем на онај вилајет да ми душа у Ђенеб оде. Ми
ћемо то овако наћинити: када се неки богатији Каурин појави и досели, ја ћу њега овђе довести на
твој бивши зирет и на твоје бивше огњиште. Ја ћу виђети, а позваћу и ефендију из Зворника, па да
то све проконтамо колико то све вриједи. Ако тај досељеник буде имао цекина, онда нека плати, а
ако нејма, онда ћу да ћекам другог, видиш да су ти досељеници навалили, ко мухе пред кишу кад
хоће да пада. Хоћу, брте, кад умрем и кад будем рахметли да на оном вилајету пређем преко
Силај ћуприје, право у Ђенет. Ако, бива, понесем гријех на души, онда је то толико тешко за Силај
ћуприју, а она је изнад Ђенеба, да ћуприја пукне и душа право бући у ону ватру и катран. Ето,
урадићемо све како драги Алах одреди кад нас посла на овај вилајет. Ето, ја теби Зубина толико, а
ти види шта ћеш, и како ћеш, а Алаха ми, ти ћеш свађе добро проћи. Ја заборавих оно главно, ако
ово све продам што је непокретно, онда ја ћу тебе позвати, па ћу твоја два дјела дати теби, а један
мени. Је ли поштено, Зубина?“
Зубина, сав сретан, одговори Бегу: „Јесте, вала Беже, поштено да поштеније не море бити.“
Зубина устаде, и онако од драгости, пољуби бега у руку, поздравише се и Зубина узјаха кобилу и
оде уз Малешићку ријеку. Дође кући пун среће, исприча Милијани, како је све са Јусуф-бегом
средио да не може бити боље.
Навалише, наредних дана на прва окопавања кукуруза, кромпира, и осталог поврћа у градини.
Кад дође петак, Зубина порани и крену за Тршић. Под оном липом гдје треба кућу саградити,
сачека бега Сребрића и слуге. Дође Осман и још један Турчин са њиме. Сјашише са коња,
поздравише се са Зубином на турски и на српски.
„Хоћемо ли, бива, Зубина, почети са бељежењем међе?“ рече Осман.
„Оћемо Османе, ако данас стигнемо да обиљежимо и омеђамо.“
„Па одаклен, бива, да кренемо?“Упита Осман.
„Ајдемо Османе, од оних Просина и међом са беговином Јусуф-бега из Козлука.“
Пођоше преко храстика према Просинама. Дођоше до једне кривине одакле је лијеп поглед, тако
да се могу видјети Просине, Пландишта, Торови, а доле испод храстика види се нешто, као да је
некад нека њива била. Ту застадоше, и Осман предложи да Зубина све наброји шта жели да
насели, и да то он сам крене, па нека забиљежи биљеге на дрвећу, а он ће то рећи бегу, па нека
све упише у тапију, које је дјелове беговине населио.
Зубина поче да набраја: „Ја би Османе овако: Торове, и део Овчаревца изнад Торова до
Кременика, и доле део Кременика скроз до иза Просина, онда сав овај храстик, па онда Просине,
и тамо, преко оног доле потока, Пландиште.“
Осман га упита што прескочи Ћетеништа, доле што се налазе испод храстика, а међа се са
Торовима.
„Ја сам мислио да је то под именом Храстик доли до потока, ко и Торови, добро и Ћетеништа.“
Осман му на прсте све наброја шта он тражи од бега. Обрати се Зубини и каза му: „Слушај, брте
Зубина, да ми не идемо и да међамо. Омеђи ти сам све ово што си набројао, а ја ћу бегу казати то
све, па нека унесе у тапију код кадије.“
„Добро, мој добри Османе, ето како ти кажеш, нека буде.“
Осман се поздрави са Зубином, па са оним својим хабабом, окренуше коње и одоше према Кривој
Дрини.
Зубина гледа ону кућицу на Живковине, па ријеши да оде да види ко је то тамо и ко живи у оној
кућици, и да се упозна са најближим комшијом. Крену низбрдо, пређе поток, па уз оне луке дође
до оне куће. Види један постарији човјек сједи испред куће у воћњаку.
„Помози Бог, домаћине“, јави се Зубина.
„Бог ти свако добро дао“, одговара онај човјек.
„Ја сам Зубина Зубинић, а како је теби име, домаћине?“
„Ја сам Гавро Јовановић“, и обрадова се Зубининој посјети јер је ријетко ко кога посјећивао.
Остадоше свега три куће од оног великог помора, прије доста година.
Зубина му рече да се насељава, па руком показа, тамо испод оног самог храстика.
Гаврило рече да је у неђељу видио њега, бега Сребрића и она четири аскера: „Ја потрчах пред
бега, а ви сви кренусте доле низ Луке, у онај поток. Ја све ослушкујем када ће пушка да пукне, јер
сам мислио да одведоше неког Србина да убију, доле ђе се курјаци коте. Кад ја видим ви, сва
шест, одосте право на Овчаревац. Мени брате лакну, ко да ми неки камен скину са срца. А ето,
видиш, бег доведе мени комшију, хвала милом Богу. Ево овде, иза овог брда, досели се неки Лазо,
са два сина, неће да каже одаклен се доселио. Они су ти неки дунђер мајстори, па стално иду тамо
по турскијем селима и праве куће, уџерице, каце, бурад и све што се од дрвета да направити. Они
ти више живе од заната. Никад да дођу код мене, и ове моје породице, да се испричамо.“
Онда отпоче причу Гавро о помору народа у овим, њиховијем крајевима: „Видиш, брате Зубина,
тамо преко потока су све куће са породицама биле. Овде на Живковини, исто је доста народа
живило. Онда удари болест, нијесам је ја запамтио, па покори народ. Мало људи преживи. Они
људи који су преживили осташе жељни да се сретну један са другијем, тако то смрт разриједи.
Попне се човјек на брдо, па гледа по другим брдима, заравнима и странама, не би ли угледао
живу душу. Кад угледа на другом брду, нешто ко да човјек сједи, онај са брда потрчи и кад стигне
тамо, а оно неки велики пањ. Онај што је дотрчао, кад види да је то пањ, а он га загрли и плачући
изљуби. Онда сједне крај пања, па размишља одакле она Божија казна стиже и шта то толико
народ згријеши драгом Богу. Ето наших нешто преживи: ми овђе, доле ниже Човчићи, и тамо, ено
погледај испод оне шуме, преживјеше исто Јовановићи, њих називају Звјерке. Овђе по шумама се
и сада море наћи питоме крушке, јабуке, трешње и лозе од грожђа, то јест винове лозе. Ено тамо
према Кривој Дрини, тамо на твојој страни ђе ћеш се населити, пуне су шуме дивљег грожђа. Беру
га и једу јеверице, пухови и тице. То су ти некада били виногради од неких старих, изумрлих
породица.
Ето, чујем и видим да се људи досељавају из некаке Ерцеговине и Црне Горе, па једва чекам да се
ово насели па да се човјек има с ким попричати и скратити ове самотњачке муке.“
Зубина саслуша старог Гавру, па га упита: „Је ли далеко тај мајстор Лазо?“
„Није, ево одма иза Бусије, тако се брдо зове, са јужне стране.“
Зубина брзо устаде и узјаши кобилу, и крену једним путељком према Бусији, заобиђе лијево оно
брдо Бусију, кад види кућу и још неких зградица. Лијепо све направљено, а види да то није плетар.
Чује, у једној шупи покривеној пармацима – шиндром, ђе чекић удара. Дође до врата, а старац
клекнуо на кољена и држи некакав чекић на обручу од тенећке – плеха, а један дјечко удара
чекићем у онај чекић што га стари Лазо држи на обручу. Кад угледа Зубину на вратима своје
радионице, устаде и изаше пред њега. Питаше се онако под српски. Зубина му рече своје име и
презиме, а Лазо само име рече.
Посједаше, а Лазо отпоче пручу: „Ето, правим ово буренце са овим својим унуком. Синови су ми
отишли у Петковце, ту једно Турско село, погодили смо сједним Турчином да му кућу направимо
на посруму у бондрук. Знаш Зубина? Моји се стари одвајкада баве занатом и тако то прелази са
старијег на млађег. Добри брате Србине, са каким ти добром дође?“
Зубина исприча Лази све, како се населио на Јусуф-бега имање под Високом Главицом у
Малешићу. Како му је то мјесто омрзло, и зашто је омрзло. Исприча му и случај са његовом
Милијаном.
„Ето, имам сад све, и њиве, и воће сам искалемио, имам нешто и марве. Бег Сребро из Зворника
ми понуди да пређем на његову беговину, ено тамо испод Овчаревца, изнад Торова. Сад морам
све изнова правити, и кућу плетару, штале, оборе, торове, и све што је живој души потребно. Ево
сада је и крај прољећа, па ја чух за вас мајсторе, па дођо да видимо да ли би се могли погодити да
ми бар плетару направите до зиме?“
Лазо мало размишља, па рече: „Па море, Зубина, а зар ти бег неда да презимиш у тој твојој кући?“
„Не брани он мени, али ја оћу у рано прољеће да почнем са крчењем и да благо – марву прећерам
овђе у Тршић.“
„Добро Зубина, дођи у ону другу неђељу, па ћу ја са синовима доћи да се све договоримо и
погодимо. Плетару је лако направити, а са чим ћеш да је покријемо, сламом или пармаком?“
„Сламом, мајстор Лазо, за пармак немам сада пара, али убрзо после тога, саградићемо и под
пармак и у бондрук другу кућу, ако милосни Бог да.“
Устаде Лазо да крене у своју радионицу, јер није научио дуго разговарати. Па онако успут Зубини:
„Ето, видиш ову бурад, што сада набијам обручеве од ове дебеле тенећке, како ова тенећка
замјени дрвене обручеве, права је милина радити бурад, каце и качице. Само је млого скупа, ето
када ти буду биле потребне ове качарске ствари, знај да имаш и мајстор качаре у комшилуку.“
Зубина се поздрави са мајстор Лазом, и крену у Малешић. Око заласка сунца стиже кући.
Милијана и Ђуро га дочекаше као да годину дана није био код куће.
Исприча он све својој домаћици, шта је и како је тог дана урадио.
У неђељу Малешићани долазе код Зубине, чули да оће да осели. Одваћају они и моле Зубину да
остане. Говоре му да промјени мјесто, ено тамо преко ријеке, је лијепа и сунчана страна. Говоре
му како ће му опет помоћи да све изнова направи ко и раније што су му помогли.
Не могу они Зубину да одврате, па је ли ти Бога.
Увече кад дођу козе, овце и крмад, мали Ђуро узјаше Шарова, па њих двојица почну јурити јарца,
јер јарац је много мрзио Ђуру, пошто га Ђуро стално задиркивао, и бацао се камењем на јарца.
Зубина гледа, па се зацене од смјеха говорећи: „Види ти мога јунака, ко Краљевић Марко на
Шарцу, кад поћера Турке.“
Кад дође субота, Милијана замоли Зубину да и она пође са њим у неђељу, да види то мјесто ђе
требају да направе нови дом.
Зубина замоли Панту Галића да му да коња, јер његов Зеканчић још не би за јахање. Панто му
даде коња са седлом.
У неђељу рано крену он за Тршић. Милијана и мали Ђуро узјахаше на осамарену кобилу, а Зубина
на Пантова коња. Стигоше преко Табанаца до мјеста у Тршићу изнад Торова, под ону велику липу.
Сјашише са коња и посједаше у хлад испод липе. Одморише се мало, а онда Милијана крену, па
поче разгледати околину. Види да нема ниђе близу бунара ни чесме. Упита Зубину одаклен ће
воду доносити. Зубина јој рече да под Овчаревцем у једном пресушелом потоку има нешто ко
неки плитки бунар, нешто налик на трап, и да из њега помало тече вода.
„Није то далеко, нема ни триста корака. Мора се оно очистити, и поново покрити, и биће воде,
немој се бринути Милијана. Доле у оној ријеци, Гавро ми рече, да скоро стално има воде, ријетко
кад пресуши.“
Погледаше низ Торова, кад иде Лазо са синовима. Дођоше на пут и гледају десно лијево, да
угледају ту липу што му Зубина објашњава прије девет дана. Зубина се јави:
„Еј, мајстори, ево мене овђе!“
Они окренуше и дођоше код Зубине, Милијане и малог Ђуре. Упиташе се за здравље и руковаше.
Одмах стари Лазо са синовима поче да разгледа шуму унаоколо и дрвеће за јапију. Зубина им
објасни ђе ће кућу да направи, рече им ђе има воде, али мораће се на коњу доносити када буде
блатом обљепивао кућу.
Зубина упита колико би тражили за изградњу прелатаре, онаке каку има у Малешићу. По
величини оне куће, како им Зубина исприча, они рекоше да мало причека, а они одоше мало
даље и нешто се договараше.
Вратише се и рекоше да би то најмање стајало и са огњиштем и фуруницом и мердевинама, око
45 цекина, или малих дуката, и десет цекина за пенџере и врата, с тим да Зубина припреми
ражовну сламу, за покривање крова.
Зубина се одмах сложи са њиховом просјеном и пристаде да плати, али кућа да буде готова до
Михољдана. Онда из бисага Зубина извади плоску, и наздравише за погодбу и сретан рада.
Рекоше да ће почети кроз петнаест дана. Зубина им рече да не раде неђељом и свецима црвеног
слова.
Лазо рече: „Зубина, значи да кућа буде десет аршина широка и једанест аршина дугачка?“
„Тачно толико, и да ми од пода до шакатора буде висина најмање три аршина.“
„Добро, то знамо, а виђе ћемо па да до првог снијега направимо и неке шталице и торове, а то
ћемо на вересију, а ако не стигнемо, онда ћемо на премаљеће, ако Бог да добро здравље.“
Поздравише се и Лаза се врати са синовима, а Зубина оста да разгледа ону беговину што су
одабрали за насеобину. Милијани се много свиђе што је то суначана страна, и у завјетрини.
Вратише се у Малешић, и наставише са љетним радовима. После другог копања, дође жетва и
вршидба. Након двадесет дана оде у Тршић и кад дође, он се изненади кад виђе како мајстори
раде, обарају храстове и тешу и цјепају јапију за кућу, а оно храстово грање са лишћем, све
одвајају за лиснике. Види Зубина да то мајстори мајсторски раде, и да шуму проређују, не сијеку
онако редом. Зубина им рече да у Кременику имају буковине за рогове колико год хоће. Мајстор
Лазо рече да је и храстовина добра и да би он почео сламу за покров куће доносити из Малешића.
Зубина опет из бисага изнесе плоску са ракијом и наздравише за сретна почетка изградње куће.
Врати се у Малешић кући, и сав сретан говори Милијани како су нашли добре мајсторе и како је
све кренуло да не може бити боље.
Поче он преносити ону ражовну сламу од прошле године. Дају му Шакотићи и Галићи по једног
коња и он са троје коња натовари снопове ражовне сламе и пренесе у Тршић. Тако он ради бар
један дан у евти, и пренесе сламу док још не бијаху рогови подигнути. Онда прекину са одласком
јер наступише вршајеви пшенице, јечма, зоби и млаћење класја на ражовној слами. Око мале
Госпојине, оде да види докле су мајстори стигли. Кад дође, а они већ рогове подижу. Он извади
дукат и дарива шљеме, али мајстори не вичу и не захваљују се као у Малешићу, а и немају коме.
Гледа он, а они сакупили оно храстово грање са лишћем и сађели онако по храстику четири
лисника. Све право, по домаћински раде. Кад се кући врати, рече Милијани да је даривао шљеме
и да су рогови подигнути.
Бога ми, тачно до Михољдана, биће кућа готова. Они кренуше и даље око радова на њивама и на
градини. Отресоше и оне двије такише, и обраше јабуку. Кад почеше вадити кромпир, а он велики
као двије песнице кад саставиш. Лук крупан, да нијесу крупнији виђели. Купус завија се у главице,
и он крупан, и модри се од неке снаге и силине.
На Михољдан оде да види да ли је кућа завршена. Кад дође, зачуди се како је лијепо све
завршено, а нова кућа закључана. Зидови офарбани некаком жутом земљом, па се жути ко злато.
Он одмах узјаха коња и оде на Живковину, код мајстора. Мајстор Лазо понесе некакав дрвени
кључ од некаке слијепе кључанице, израђене од грабова дрвета. Кад стигоше до нове куће, Лазо
са оним кључем откључа кућу и уђоше у кућу. Зубина се прексти, саге се и пољуби огњиште. Лазо
пита: „Је ли добро, Зубина? Јесмо ли мајстори или нијесмо? Ево видиш, шакатор смо направили са
гредама и кољићем умотаним у ражовну сламу, па онда омалтерисали са овом жутом иловачом.
Ја сам донијо своју плеву, и не бој се да ће дуварови или шакатор испуцати. Ево, у фуруну сам
уградио ових шест лончића, што грнчари праве за фуруне оне велике, које се не ложе са огњишта.
Ово ти је да се соба брже загрије када зими ложиш. Овај тишљерај смо сав натопили ћетеновим
зејтином. Ево видиш како је лијеп и жут, а немој пипати прстима, још се није осушио!“
Отесали му једну велику греду, па по дужини собе испод пенџера ставили као једну дугачку клупу.
Зубина, као да је знао да је кућа завршена, па понио цекине у бисагама.
Кад то све виђе, он сједе са Лазом на ону клупу, изнесе ракију и наздравише за сретна завршетка
куће. Онда онако ради реда, упита Лазу: „Колико но рекосмо да требам платити?“
„Па, 45 више 10, то ти је 55 цекина.“
Зубина извади и изброји 60 цекина, 55 за рад и 5 цекина на дар. Њему Лазо предаде кључ,
пољубише се три пута и Лаза му честита нови дом. Показа му како се она кључаница откључава и
закључава.
„Ево видиш, ова кључаница се море затворити брез кључа. Ево овако, само гурнеш и она клизне и
закључа врата. Видиш ово, море брез кључа, али брез кључа не мореш откључати.“
Онда гурну онај зубасти кључ у кључаницу, подиже нагоре онако водоравно кључ гурну у
кључаницу и она клизну назад и врата бијаху откључана. Онда рече, ако се закључаш у кући, а
нема кључа, не може се одкључати кључаница и онда останеш закључан у кући.
„Зато имаш ову малу кључаницу испод ове слијепе кључанице, па њом затварај кућу, а са
слијепом закључаји само кад сви одете из куће, и ноћи. Ево, ова мала кљуаница споља се море
отворити са прстом.“ Изађе напоље и показује како се ради са обадвије кључанице. „Зато ево ти
два кључа од слијепе кључанице, па нека један увјек буде у укући. За ову малу кључаницу не треба
кључ, она се овако отвара, кроз ову рупицу прстом.“
Лазо рече још, ако могну до снијега оплести кошару за краву и кобилу. Њу ће покрити папрати. То
ће платити кад прво марвинче прода.
Поздравише се и одоше свако својој кући.
Дође Зубина кући, онако пун радости, исприча све својој домаћици. Кренуше поново на убирању
љетине, још што им је мало остало. Кас све средише одвоји Јусуф-бегу његову трећину, и однесе, у
неколико наврата, у Козлук. Јусуф-бег га дочека онако кисјелог лица и без икакве срдачности.
Рече му Јусуф-бег: „Ето, вала, Зубина, око овог хајвана, ја би се договоријо овако с тобом: кад ти се
оно коза изјави, и оваца изјањи, и кад јарићи и јагњад поодрасту, онда ћемо овако: овце имаш
три, теби двије мени једна; коза имаш пет и јарца, мени двије козе; јариће и јагњад ћемо
подјелити попола, тако да ти не дирам кобилу и оног зеканћића, и ону краву стевану, што ће ти се
на премаљеће отелити. Она крмад, пфуј, бива, ми не требају. Је ли ћасно и поштено, Зубина?“
„Јесте, добри Јусуф-беже,“ у себи мисли да би морало бити како год он каже, али ипак он подјели
више у корист њега, Зубине.
Дође зима, опет наступише славе, прела, сијела и други састанци и весеља. Прослави Зубина и
Божић и светог Крститеља Јована као и обично, у весељу.
Послије Сретенија, Зубина опет направи насеље, али му нешто Малешићана дође и из Тршића
само мајстор Лазо. Лазо рече да треба прије усељења и освештења куће да окурбони кућу, то јест
да закоље овна на прагу куће, како се не би зли духови населили у кућу. Закла мајстор Лаза овна
на прагу куће. Мићан га прихвати и однесоше га да се огули и испече на ражњу.
Онај попо из Растошнице опет освешта кућу, онако све као и ону у Малешићу, после свега што је
обавио по православној вјери и обичајима, усели се у нову кућу Зубина. Претјера марву, пренесе
ствари и храну, сем куруза, који још оста у кошу. Оно са тавана је преко зиме окомио и крмад су га
скоро и појела.
Кад пресели у Тршић, одмах сјутри дан узјаха кобилу, па крену на Гај, код оних газда Косановића.
Оде да се упозна са старим Косаном, и да види какво је све воће искалемио, па да му да младице
за калеме да искалеми по трњацима и шуми оне дивље воћкице, па ће онда кренути да крчи и
поново прави крчевине за њиве, оранице и пашњаке.
Крену он испод Овчаревица па преко Рудина, онда кроз Буквањ, па поред једног брда које се зове
Кик. Дође са горње стране Косановића имања, сиђе кроз оне шљивике и дође пред кућу. Поче
звати пред вратима, изађе домаћица Косанова. Он јој назва Бога и престави се да је Зубина
Зубинић. Домаћица отпоздрави Зубини и рече: „Сад ће Косан доћи, ту је у шталама и торовима,
даје марви да једе, а и крмад да одбије у лугове, да купе и једу жир.“
Дође Косан, а Зубина га сачека пред вратима куће. Питаше се и упознаше. Уведе он Зубину у кућу,
изнесе радију и даде домаћици да узври и зашећери, јер ујутро пије ракију варенику умјесто
шербета. Кад би готова вареника, Косановца им донесе на једној бакреној тацни и са шољама
стави онај ибрик са вареником пред њих.
Види Зубина да Косан има још доста кућних послова, па одма поче говорити зашто је дошао код
њега. Одакле се досели под Овчаревац, зашто се осели испод Високе Главице, па онда пређе на
оно за шта је и дошао: „Ето, мој газда Косане, ја дођох код тебе, да ти погледам воћке и да те
замолим да ми даш младијерке за калеме на дивљим воћкицама, а то сам рад чинити сад одмах,
кад му вријеме дође, тако кроз десет до петнест дана.“
„Добро, Зубина, даћу ја то теби, али које воће желиш?“
„Па које ти све воће имаш, газда Косане?“
„Ево, набројаћу ти; прво јабуке: Зеленике, Ђулабије, Будимлије, Шаренике меке и тврде,
Кисељаче, Петроваче самониклице и дивљаке за сирће. Од крушака имам: Такише, Петроваче,
Лисичке, Јеребице, Сембеговаче, Водењаче, Бостанке, Зимњаче, Синџирлије, Долкране,
Царигратске, Урумке и Бибе. Од шљива, а та је и права воћка, имам: калемљене Џенарике,
Тургуље и ону најбољу шљиву коју неко зове Мађарка, а неко Пожегача. Брез те шљиве, нема ни
воћа. Од трешања имам: Бјелице, Црнице, Ашламе и Рскавце. Онда има још воћки као што су
мушмуле, оне се калеме на глогу, па дуње и шефтелије. Има још воћа, нијесам ти могао овако на
брзину избројати. Наћеш ти Зубина и понеку питому воћку, од оних људи који прије нас овде
живјеше.“
Зубина се чуди откуда толико врста разних воћки.
„Имаш ли тестерицу и нож калемар?“ упита Косановић.
„Немам тестерицу, а калемар имам, ено под Високом Главицом ја сам доста воћа искалемио, али
сада то оста неком другом који се на оно моје бивше добро досели.“
Попише они варенику и поздравише се.
Косановић рече: „пронађи све дивље воћкице и обиљежи их, и онда дођи, па ћу гледати да ти и ја
један дан помогнем. Видиш, велико имање, па ја и два синчића и двије шћери, једва стигнемо да
се ово све уради. Ради се, мој Зубина, од јутра до сјутра.“
Још једном се поздравише и Зубина оде кући.
Милијана му постави ручак, и говори му како је свиње одбила у шуму: „Пуни они храстици жира, а
жир већ под лишћем почео клијати. Ја накупим за тили час пуно крило овцама и козама. Донијела
сам и оних лисника два бремена овој марви овде што је повезана у оној кошарици.“
Зубина руча, па узе сјекиру и крену да обележи и омеђи оно што се са бегом договорио. Крену он
прво са источне стране, између Торова и Долова. Кад дође близу ријеке, виђе лијево испод
долова једно језеро, па и око њега омеђи, свиђело му се оно језерце, а око њега све сами
бријестови. Успут загледа ђе која воћкица има за калемљење, и себи све у главу записује.
Онда, други дан, обиђе све Торове и Ћетеништа, до Долова и доле до ријеке, тако су звали онај
поток што дијели засеоке Брда овамо ђе је Овчаревац, и тамо Живковину, ђе су брда Чардачина и
Бусија.
Трећи дан обиђе Просине и Пландишта. У Пландишту све сами дивљи јабучићи. Стиже тај дан да
омеђи међу поврх шуме изнад Пландишта, и на западу до Грабова.
Четврти дан обиђе Храстик и Ћетеништа. Оде у Краменик и изнад једног путића, који води на
засеок Колибе у Табанцима, затеса онако почесто дрвеће, а ту се међила беговина Сребрића и
Козлучког бега.
Поче он помало и крчити и оно љепше грање слаже и одваја, за нови тор и друге марвене
зградице.
Кад дође вријеме калемљења воћкица, оде он опет код Косана. Насјекоше разноразних младица
оним воћарским маказама. Исчупаше и ископаше неколико шљивика од шљива Мађарки.
Пође, тај дан, са њим и Косановић. Ручаше уз ракију шљивовицу и кренуше да калеме воћке.
Калемише до пред вечер, највише крушака и јабука. Косановић се диви Зубини како спретно
калеми воће, а млад човек. Гледа како усади младице, па онда калем улијепи балегом и замота
крпом, и повеже крпу концем. Све ради као неки стари калемар. Других дана настави Зубина да
сам калеми, онда посади оне шљиве и то од Ћетеништа поче, па пар пута доноси још шљивића и
пређе скроз испод куће до Долова.
Кад искалеми сво воће, а у Пландишту све меке и тврде Шаренике, и понеку кисељачу и остави
двије повелике дивљаке јабуке за сирће, да би могао правити сирћета од њих.
Одмах, баш у то прољеће, почеше досељавати досељеници и на засеок Брдо и Живковину.
Њему прве комшије доселише неки Тодоровићи. До Тодоровића, неки Јовићи, са надимком
Најићи. Па онда Ристићи, па Марковићи и Радићи. Кад се мало народа насели, Зубини би лакше,
јер је могао понеког позвати да му на надницу ради.
Крену Зубини све унапослу, све му иде за руком. Овчице се изјањиле, козе ојариле, Зекуља опраси
дванаестеро прасића, крава отели малу кјавицу (женско теле). Кобила само што се није
ождребила. Три му назимице супрасне. Воћке се, све скоро, примише.
Ђуро расте, а здрав ко дријен. Већ је Ђури четврта година, а толико скоро има и Шаров и јарац, а
овна је заклао за курбан. Од њих свију, најбрже узрасте, у лијепог и крупног Ждријебца, Зекан.
Мали Ђуро и даље воли да задиркује ону јарчину. Клони се Ђуро јарца када је сам, али када је са
Шаровом, он га узјаше, рукама се ухвати за длаку око врата, па на јарца. Јарац побјегне једно
двадесет корака, па се окрене и онако поскочи и изазива Шарова и Ђуру.
Једне неђеље пред вече, када се марва враћа са паше, дође јарац до тора, а Ђуро ти онако поче да
га изазива, плазећи му језик и блекеће Ђуро беекеееке, бекееке! Јарац гледа да ту нема близу
Шарова, па се залети на Ђуру. Ђуро распали бјежати, па преко прага уграби у кућу вриштећи као
да га ватром печеш.
Зубина истрча из собе: „Шта је сине Ђуро?“ и помисли да га је гуја ујела.
Ђуро у плачу одговори: „Убоде ме во!“
Зубина зна да нема вола, па истрча напоље, а јарац бјежи према тору.
„Па Бог те у шуму окренио, није ово во, Ђуро! Е, вала, јарчино, нећеш ти дуго у тору, или ћу те
заклати, или ћеш отићи Јусуф-бегу, умјесто једне козе.“
Некако око Ђурђевдана, Јусуф-бег поручи Зубини да дође у Козлук. Зубина мисли да је то у вези
подјеле марвеног блага. Оде у Козлук, дође код Јусуфбега, упита се са бегом и поздрави онако на
турски.
Бег отпоче одмах разговор, а предходно му рече да сједне.
„Бива, Зубина, ја ти порући да дођеш, и да ти дам оно што си са муком и знојем зарадио. Ето, ја
несели новог кмета онде, ђе ти њиве направи и искрћи онај силни шевар и шикаре и онај онакав
лијеп дом направи.
Одмах како снијег спаде, навалише досељеници. Нејмају пара, све сама фукара. Кад једном
послије поне, појавише се два ћовека, са својом породицом. Видим ја са ју они парајлије. Види се
то по атовима, а Алахом, лијепо и обућени. Ја хина прими, а они ми казаше да им је име Јосо и
Вид, и да траже да се населе на моју беговину. Ја им онако све по истилаву испрића, како има
једно мјесто ђе могу намах поћети да сију, да хајван гаје, да могу воће брати и да љепа кућа има,
али да то треба све платити. Није то тако лако доћи до готовог зирата. Они преноћише овђе, у
мом Хану, и изјутра послијен мог сабах клањана, одведох хина у Малешић. Када, болан Зубина,
виђоше, пријану хим оно све за срце. Прво ме питаше, Алахамет хина било, да то није нечија
пустоловина. Ја им испрића о теби и ђе си се оселио, па нека оду и нека се увјере. Хони питају
колико ово треба платити беже. Ја хим одговори да би то најмање вриједило двије стотине
цекина, а ако они не мисле тако, извешћемо ефендију, па нека он процјени. Тапију код кадије
ћемо одмах ућинити. Они мени кажу, ево теби Беже, стотину и педесет цекина: „Ето, велики беже,
немамо више, ево ти ћемери па све истреси и узми, а ако нађеш ишта више, ти узми.“ Протабирим
ја њиха, да имају они цекина још и да они нису сви у њихова два ћемера. Ја одговори, стотину и
осамдесет цекина и кобајаги, затего узде мом ату, као хоћу да се вратим. Они се нешто
сашапташе, па онај Јосо, одведе своју хануму иза куће, и врати се и каза: „Добро, беже, готово је,
пазарили смо.“ Хони мени капару стотину цекина, а ја њима кљућ од куће и они се уселише.
Видим ја да су они пуни среће. Онда сјутри дан дође Јосо и Вид код мене и ми одемо у Зворник,
код кадије и саћинимо тапију. Ја њима тапију, хони мени још осамдесет цекина. И ево, ја ти посла
абер, да дођеш да ти дам твој дијо, како се и договорисмо.“
Устаде бег, оде унутра, и у једној бакреној ћаси изнесе стотину двадесет цекина.
„Како оно, бива, ми се договорисмо, Зубина, јер оно бијаше пола-пола?“
Зубина рече, а види да се бег шали: „Како год ти оћеш, беже, али се сјети оне силај ћуприје изнад
џенеба.“ Бег се насмија, и поче бројати цекине, изброја стотину двадесет.
„Ето, Зубина, је ли ти све по табијату?“
„Јесте, велики Јусуф-беже. Ето, око Петровдана пошаљи Мустафу, и нека погледа шта имам од
марве и да ти ја одвојим онако како смо се договорили.“
„Зубина, подијели то сам и доћерај што је моје.“
Зубина тако и пристаде, како бег казах.
Дође Зубина кући, скаче од среће. Грли се и љуби са Милијаном и Ђуром, исприча колико доби
мали дуката. Милијана рече: „Еј, мој добри домаћине, ето иде нам све од руке, само што ја не
могу Ђури да родим брацу или сеју.“
Ово Зубини би непријатно па рече: „Милијана моја драга, немој више да ми то говориш. Ево Ђуре,
фала Богу, нарађаће он нама унучади.“
„Ја би тебе нешто упитала, Зубина“
„Питај, Милијана.“
„Оћеш ми испричати шта си сањао, оно први пут у оној новој кући, под Високом Главицом?“
„Оћу, Милијана, ево овако. Док сам заспао, поче сањати ко ти се оћеш да породиш, а једна баба,
која је тамо код Гацког у нашем селу порађала жене, трчи и оће у кућу да те породи. Ја онако у сну
знам да је она давно умрла. Ја је срето и врати назад и реко јој у сну „Бјежи, баба, ти си умрла, не
дам да ти порађаш моју Милијану.“ Она неста испред врата. Ја уђо у собу, а ти сва у крви, а изнад
тебе литеи нека бјела бебица, велика ко голубић. Ти пружаш руке да је ухватиш и у томе се ја
пробуди. Више нијесам заспао цијелу ноћ.
Сад сам у овој кући сањао, чини ми се, бољи сан.“
„Ајде испричај ми, Бога ти, Зубина.“
„Сада када смо први пут легли да спавамо, сањам ја, у новој кући, како наш Ђуро окалеми једну
јабуку. Калем се прими, али само једна младица. Она младица расте, а видим како расте, нарасте
велика младица, али никако гранчице из ње не израстају. Наједанпут, на оном младијерку, се
разгранаше гране на све стране. Ја све гледам како јабука расте, и грана се, и узрасте једно велико
и лијепо стабло. Родила јабука, а плодови лијепи и црвени, а нека се ђеца пењу и веру по оним
ступовима и беру јабуке, веселе се и смију. Из тог сна се пробуди, и размишља скоро два сата, и
сам себи тумачим да је то добар сан. Недо Бог, да је тебе она баба, покојна, породила,ти би
сигурно онда умрла. А у овом другом сну, да се, не дај Боже, сав калем осушио, то не би било
добро. Овако, по мом осјећају, ја мислим да је овај други сан добар.“
Како је Зубина сањао овај други сан, он му, кроз живот и протумачи будућност.
Кренуше они одмах, кад паре добише од Бега, на крчење и прављење уџерица за млијеко и за
амбаре. Изградише и зградице, и оборе и торове за марвено благо.
Након годину дана дође Осман, Бега Сребрића слуга, и донесе тапију. Рече да је Бег добро
болестан. Синови му у Истанбулу на школовању и сигурно се неће вратити, јер ко се Истанбулске
воде напије и сомуна наједе, тај се не враћа у Босну.
„Па, мој добри Османе, знаш ли ти мени прочитати ту тапију?“
Он извади тапију из оног великог фишека, па поче нешто да замуцкује и онако, слог по слог,
некако саставља ријечи. Види Зубина да он прочита сва наведена имена дјелова беговине, а то му
и би најважније, а оно остало види Зубина да је то оно што кажу „Кадија те тужи, кадија ти суди.“
Осман смота ону тапију унаокруг и врати у онај фишек. Даде је Зубини. Зубина почасти Османа
шербетом и овчијом стељом, кајмаком и сиром. Нахрани му коња са зоби.
Осман мало још посједи па устаде и поздрави се са Зубином. Зубина рече, онако на турски:
„Поселами ми нашег великог Бега и ја му желим, од Бога или Алаха, да нам брзо оздрави.“
Осман изјаха коња и оде за Зворник.
Вријеме брзо пролази, Ђуро расте и напредује. Он и Милијана помало старе. Марвено
благо се множи и доста се намножи, нарочито крмади, које из Њемацке трговци купују ко халву.
Козе, овце, овнове и јарчеве купује турски живаљ. Воће рађа, још младо, али доста рода даје.
Године све родне, зиме благе тако да му крда говеда под храстовима зиму презиме. Трећину даје
бегу, а њему двије трећине остану. Нису га никада Сребрићи контролисали јер су вјеровали у
његово поштење. Направи и пушницу за сушење шљива и такиша. Купи, заједно са Најићима, и
казан за печење ракије. Тако година за годином пролази, а он слаже дукате на сакривено мјесто.
Ђуро порасте у лијепог и кршног момчића. Слуша ћаћу свога и своју мајку Милијану. Поче и у
Зворник ићи на чаршију, односити воће и тјерати марву и продавати. Зубина није ни једном
отишао у Зворник на чаршију, иако се постарио, опет се бојао да га неко не препозна.
Стари Бег Сребро умрије, рахметли му души било. Његове три ануме осташе удовице. Она
најстарија, Кадунбеговица, преузе да води и управља беговином, дућаном и хановима.

ЖЕНИДБА СИНА

Кад Ђуро наврши седамнаест година, ћаћо Зубина га ожени. Глигор не исприча од које
породице се Ђуро ожени, али сигурно из Малешића, јер на селаји им обећа да ће се сродити са
једном породицом из Малешића. Све Малешићане је волио ко браћу и сестре.
За Ђурину женидбу је обавјестио Кадунбеговицу. Није се плашио оног ужасног обичаја да бег прву
ноћ спава са младом, јер његов бег Сребро одавно умрије. Кад је женио свог јединца Ђуру, свадба
бијаше велика, а веселише се и пјеваше два дана и двије ноћи. То би негде око Мале Госпоине, па
ноћи и дани ко створни за весеље.
Мајка Милијана доби снају, и велику помоћ око кућног женског рада и послова.
У то вријеме жене су много радиле, па је постала узрека „Кућа не стоји на темељима, већ на жени
домаћици.“
У то вријеме, па и у двадесетом вијеку, жене су обављале ове отприлике послове: дјецу изродити
и одгојити; у кући скувати и испећи; живину хранити и размножавати; краве, овце и козе мусти;
сир, кајмак и масло направити од млијека; храну или мећу за крмад припремити и скувати; у
градини око поврћа радити; помоћи на окопавању куруза и вршају пшенице, јечма и зоби;
конопљу и ћетен-лан чупати, покисјелити и осушити; после истуцаног ћетена или конопље,
одвојити влакна од поздера; опрести предиво за хаљине, сламарице и поњаве; засновати, увести у
нити и откати ланено и конопљано платно; скројити кошуље, гаће и сашити; овце у прољеће
ошишати, вуну опрати, ишчешљати и опрести; откати на стану – разбоју све производе од вуне,
као што су: сукна, тканице, шалови, ћилими, шаренице, ћебад и јастуке и друго; воду донијети са
прилично удаљених бунара; грање по шуми преко љета скупљати за ложење на огњишту.
Практично, жене у кући никада нијесу имале слободног времена, ни љети ни зими, а увјек су
радиле уз пјесму. Никада ни једна се није потужила да јој је тешко. Преко зиме нису имале
времена ноћу ни три до четири сата да спавају. По цијелу ноћ преду вуну, лан или конопљу, плету
чарапе и назувке, везу везове или чипку плету. Како су то онда у нашим крајевима говорили кере
керале; онда рубље запаривале у паријенцима, и прале на замрзнутим лиманима, на потоцима и
рјечицама, или на коритима тамо гдје су били живи извори и чесме на њима. Поред свега овога,
помагале су и воће скупљати и зимницу спремати, припремати туршију и пећи пекмез.
Када се је Милијана обрадовала снаји Ђуриници, имала се и зашто радовати.
Домаћинство је и даље водио Зубина, са много мање муке, јер их је четворо у кући било. Ђуро је
био много послушан и волио је ћаћу, мајку и своју вољену невјесту. Он је преузео све чаршијске
послове. Продавао је воће, марву и воћне производе. Сваку пару је ћаћи доносио и предавао му,
говорећи му пошто је шта продао. Трећину беговима је на јесен односио.
Његова невјеста занесе бебу, сви су у кући сретни, а ћаћо Зубина је чува од тешког рада, јер је
горко искуство искусио када је Милијана са њим кладе претуривала и ваљала низ оне стрмине под
Високом Главицом. Чува њу њен свекар, ко очи у глави.

АЋИМ И НОВА КУЋА

Наредне године, млада Ђуриница, у јулу роди мушко дијете. Наста весеље у Зубининој
кући, а новонасељене комшинице навалиле са бабинама. Долазе комшије да честитају, и да се
нешто попије за здравље и напредак малог Зубине.
Посла Зубина Ђуру у Зворник, код Кадунбеговице Сребрићке, да им дозволи да направе кућу у
бондрук и брвна. Кадунбеговица одобри, а Ђуро је упита колику велику кућу смију направити, јер
су то Турци Србима строго ограничавали. Она одговори колику год хоће велику, само мора бити
пола у брвна, пола у бондрук и са огњиштем.
Ђуро се врати из Зворника и исприча све ћаћи Зубини шта су беговице Сребрић рекле. У зиму,
када се и осока повуче из дрвећа, кренуше и почеше сећи дрвеће за јапију. У прољеће доведоше
мајсторе да погоде нову кућу да им се изгради. Кад мајстори Лазићи виђоше колике су дугачке
балване припремили за тесање, зачудише се. За посјеке – темељне греде, посјеци дугачки два по
петнаест аршина, а три дугачки по тринаест аршина. Тако и вјенчанице. За диреке су припремили
балване дугачке по три и по аршина. Чутуке, од буковине, за брвна исјекли на аршин и по дужине.
За пормечке – шиндру чутуке су исјекли на аршин дужине.
Мајстори се зачудише како су све ово припремили по мјери, а нијесу мајстори. За рогове нијесу
сјекли јапију, јер немогоше никако да сконтају колика дужина треба да буде. То мајстори осјекоше
двадесет шест буквића, правих као стријеле, јер срачунаше да им треба тринаест пари рогова.
На прољеће кад наступи велики часни пост, они кренуше на изградњу куће. Једе се посна храна, а
понекад гра загори у земљаном лонцу, Зубина се наљути и на снају и на Милијану, како их је
преварило да гра саври и загори. Онај један од мајстора би говорио Зубини:
„Што ти је, што се љутиш? Ово ти је посна запршка.“
Постише мајстори чисту неђељу, онда се омрсише и једоше мрсну храну у неђеље: почисту,
глувну, средњопосну, крступоклоњену, а велику неђељу опет постише, а пре велике и цвијетну
неђељу постише.
Малу бебу када су крстили дали су му име Аћим. Мали Аћим напредује, а прегура пола године.
Живо дјете, хвала Богу, а стално гуче ко голубић. Ђед му Зубина раскопча кошуљу на прсима, па га
приљуби на груди и на срце, и изљуби га од ножица до обрашчића.
Саградише мајстори кућу најмодернију за она времена. Кућа би готова до Велике Госпоине. Опет,
и трећи пут, Зубина освешта кућу и усели се уз велико весеље. Усели у њу Ђуру са малим Аћимом
и снајом. Он и Милијана живјеше још пар година у старој кући, па се и они преселише у нову кућу
јер стара поче да прокишњава, јер на крову слама иструну, а и коље у земљи је доста иструнуло па
се зидови почели искривљивати.
Насели се Тршић, па све породица до породице. Оживи некадашња пустоловина па се опет заори
пјесма у јесење дане, када поче печење пекмеза, сушење шљива и крушака такиша; печење
ракије од крушака лисички, тургуља и шљива пожегача.
Кољу се зимине за зиму, обично по једно дебело крме, једна овца и једна коза или јарац. За
Божић се одвоји једно повелико крме па га добро угоје ради масти каповице. Та маст од божићне
печенице, каповица, је најукуснија маст.
Зубини највеће муке бијаху тражење крмача. Оне се никад нису прасиле у крмећем обору. Увјек
побегну у шуму и направе себи брлог од лишћа и папрати и ту се опрасе. Пронађе њих Зубина или
Ђуро, оним начином којим је тражио, са прасетом, ону прву Зељугу у Високој Главици. Плаши се
Зубина курјака, јер су се ту у околини котили. Измисли свој начин скупљања мали прасића или
гуда, како су их из милоште називали. Кад пронађе место ђе се крмача опрасила, а она кад дође
кући први пут да тражи хране, њу Зубина затвори у добро утврђен околац, ту јој изнесе мећу, и
онда са Ђуром отрче са сапетима покупе мале гуде – прашчиће и донесу кући. Крмача урла и гризе
оно прошће од околаца, а они једно по једно прасе убацују јој у околац, а оно одмах почне да сиса
крмачу. Кад их све убаци мајци крмачи, она их одведе у оплетени крмећак на положену сламу.
Тако ти је Зубина сакупљао ону полудивљу крмад што у стадима, повремено тјера на Суваре и
продава за чисто злато онијем Њемцима и Мађарима.
Мали Аћим прохода у једанаестом мјесецу. Сићушан, али брз као зечић. Оће да на силу
проговори, па ђеду Зубини нешто таврља и показује ручицама. Ако га мајка некад удари шаком по
гузи, он би нешто онако таврљао, кад га ђедо узме у крило, и показивао ручицом на своју мајку.
Ђедо Зубина би сконтао у глави да је то нека жалба на мајку, па би онда рекао: „Боље вам је да
дирнете моју зеницу у оку, него мог малог Аћима.“

ЖЕНИДБА АЋИМА

Вријеме пролази, Аћим расте, Зубина и Милијана старе. Снаја Ђуриница не роди ни једног
брата Аћиму.
Зубина се сјети оног свог другог сна, и оне јабуке што му Ђуро окалеми.
Кад Аћим наврши шеснаест година, ђед Зубина га наговори да се ожени. Аћим бијаше сићушан
човјек, висине око сто и шездесет седам сантиметара, али развијених груди и рамена.
Поче он и ашиковати на вашарима код манастира и цркава, на сијелима и прелима. Зна лијепо и
некако умиљато да прича, а поглед некако заводнички има. Знају домаћини у Тршићу и околним
мјестима да су његов ђед и ћаћо газде људи, па би се, ко има шћер за удају, радо пријатељио са
њима.
Ћерају они Аћима три пуне године да се ожени, али он заволио сјела и прела, и ашиковање са
ђевојкама па никако да се накани, и да изабере ђевојку свога срца.
У та времена нико није ни питао момка ни ђевојку оће ли се узети, једноставно њихови очеви се
договоре и прави се свадба. Било је случајева, ако је неко село далеко, да се момак и ђевојка
нијесу ни виђели док нису дошли просци. Тада, приликом прошње се први пут виде, а други пут
кад дођу сватови по њу.
Тако нешто Аћим није хтео да дозволи свом ђеду ни оцу. Пријети им, ако тако нешто учине, да ће
отићи у хајдуке.
Када би у деветнаестој години, поче предвечер, у сумрак, да одлази тамо под Овчаревац, гдје је
онај бунар одакле доносе воду. Са тог се бунара служише, и воду захваћаше: Зубинићи,
Тодоровићи и Јовићи-Најићи.
Зубина, стари лисац, једне вечери поче да га прати, јер се Аћим не враћа и по два сата, кад види:
он сачека на бунару Цвију Најићку, кад долази са бремом и сусаком на бунар.
Зубина то све онако тајно уходи, па дође кући и онако радосно повика:
„Готово је! Нашег Аћима цура сломи срце.“
Па сав радостан прича како га је видио са Цвијом. Обрадоваше се сви у кући. Зубини ударише сузе
низ образе и говори:
„Еј, да ми је дочекати праунучад од мог Аћима.“
Онда се замисли, и паде му опет онај сан и калемљење јабуке од стране Ђура. Па онако сам у себи
говори:
„Јес, ја сам виђео онај младијерак, како се разграна у велику јабуку. Те гране, то су моја прунучад.“
Кад се врати Аћим, а стари ђед Зубина започе причу са Ђуром, како се Аћим неће никад оженити.
Или њега неће цуре, или он неће цуре:
„Знаш, сине Ђуро, ја сам нешто гледао ове данашње цуре, али нема љепше и кршније од оне
Цвије Најићке. Она је мало овако повисока, и виша је мало од Аћима. Испод ока крадомице
погледа у Аћима, а лијепа је ко вила.“
Онда се обрати Аћиму:
„Што мислиш ти, ђедина радости?“
Аћим ће ко из топа:
„Бога ми, ђедо, ја њу оћу, а и она оће мене. Ми смо на прелима и сјелима увјек једно до другога
ево има година дана.“
Зубина скочи, па изљуби унука Аћима:
„Благо ђеди, дочекаће ђедо праунучад, ако драги Бог да. Па како ти мислиш Аћиме, када би могли
ићи у просидбу. Она је лијепа ко Латинка, а мого би је и неко други уграбити. То сине треба што
прије, гвожђе се кује док је вруће. Шта ти мислиш, сине Ђуро?“
Ђуро рече:
„Па, ћаћо, ја се радујем ко и ти, а онако лијепо чељаде треба уграбити што прије. Милина је ону
љепоту гледати у кући. Најићи би једва дочекали да се с нама пријатеље. А близу смо, па се увјек
може прискочити, и помоћи једни другима.“
Аћим проговори:
„Неће њу нико уграбити. Ми се волимо толико да се сваку вече састајемо на бунару. Реко сам да
ни једно прело или сјело нећу да пропустим. Ђе она иде, тамо и ја за њом.“
Ђеди Зубини се жури, па му говори како је женска памет плитка, па се за час преобрлати:
„Код жена ти је, мој Аћиме, ко оне бабине уке на почетку прољећа, час киша и крупа, час лијепо и
сунце сија. Така је и њиова памет, час мисли овако, час мисли онако.“
Ђуро поче говорити сину Аћиму:
„Слушај Аћиме, кад ти не даш, по овим нашим обичајима, да се ми стари договоримо о твојој
женидби и Цвијиној удаји, онда ајде па ти кажи када да се иде у просидбу и биљеж узме од цуре.“
Аћим одговори:
„Ћаћо, и ти, ђедо, слободно уговорите просидбу, ето нека буде по обичају како ви желите, а за
биљеж могу ја кад год оћу добити. Ја, ако оћете, сјутра увече могу од ње измамити биљеж.“
Они, сви у глас, повикаше:
„Узми, Аћиме, одма, јадан небијо, немој да је неко други уграби!“
Милијана ће, за себе:
„Еј, Цвијо, моја љепотице, да је баки дочекати да те види у својој кући.“
Зубина ће Милијани:
„Па ваљда у нашој кући, а није само у твојој кући.“
Па се онако мало осмехну, да не би Милијану увриједио.
Друго вече дође Аћим радостан и насмијан, и из џепа извади струку дуката:
„Ево биљежи! Кажем ја вама, да ја нијесам момак за бацање.“
Зубина се прекрсти па рече:
„Ово сада први пут да видим. Па није ваљда наумила да се украде, брез просидбе и великог
весеља?“
„Није ђедо, она је рекла да дођемо кад год се договорите ви и Најићи.“
У прву неђељу оде Зубина у Најиће да најави просидбу њихове Цвије за свог унука Аћима.
Договорише се да то буде одмах у идућу неђељу. Поручише и снајином оцу да дође, Аћимовом
другом ђеду.
Дође неђеља, они се обукоше у стајаћа одјела и кошуље, напунише пљоске, закитише их цвијећем
и повијесама од кудеље и пешкирима. Узјахаше коње, иако је свега 600 корака до Најића, али да
се виде домаћини на коњима, а није ко фукаре, онако пјешке.
Дочекаше их Најићи са великом радости и весељем. Сјашише са коња. Наздравише и измењаше
плоске са ракијом, уђоше у кућу и у соби посједаше око синије. Док дођоше, а Аћим стрпа ону
струку дуката Цвији у руке, и он уђе у собу. Посадише га и сједоше за синију.
Почеше разговори и нека надмудривања, онако ради шале. Изведоше Цвију из уџерице, она уђе
поред синије и стаде са братом Цвијаном и још једном рођаком. Њен отац је упита:
„Оћеш ти, шћери, поћи за Аћима Зубинића, Ђуровог сина?“
„Оћу, ћаћо.“
Тако три пута упита, она сва три пута одговара да оће.
„Онда, шћери моја, дај момку биљеж и обиљежи свог будућег домаћина.“
Аћим устаде, па се некако умиљато погледаше, изађе иза софре, а брат њезин, Цвијан, приведе је
до Аћима. Она скиде ону струку дуката са врата и даде Аћиму у руке. Пошто у она времена није
било љубљења пред старијим, они се онако мало гледаше и видиш како лебде од среће.
Устадоше сви за софром, а она све изљуби у руку. Ћаћу свог пољуби у лице и у руку. Онда се
будући пријатељи изљубише и изчеститаше једни другима пријатељство.
Стари Зубина се сам у себи чуди, откуд јој двије струке дуката. Касније му унук Аћим исприча како
су се договорили ону вече када му је стрпала дукате у џеп.
Договорише се да свадба буде на Михољдан. У оно вријеме није се договарало колико сватова
треба доћи. Сватови су обично долазили на коњима, само на једном или два коња су јашиле
младожењине сестре, а ако нема сестру, онда најближа рођака. То су биле, те ђевојке, ђеверуше
или енћибуле, како су их под турски називали. Обавезно се поведе, најмирнији, коњ за младу.
Изађе њен брат па опали из шишане, па напуни поново пушку, те опет пушка пуче. Тако три пута.
Комшије, и преко ријеке Живковљани, рекоше:
„Ено, испросише ону лијепу Цвију.“
Дође и свети Киријак Отшелник – Михољдан. Сватови се сакупише, око тридесет коњаника, и још
ђевери и двије енђибуле. Кренуше и за неколико минута стигоше у Најиће.
Униђоше најугледнији, и блиски рођаци, домаћини. Дочекаше их онако како се најбољи
пријатељи дочекују. Напољу оста само она младеж, пјевају и коло играју уз свирке двојница и
свирала.
Кад они старији посједаше, поче се пити, јести и пјевати. Не дају Најићи младе, док не обаве
церемонију Мирења. Да би добили младу, морају у тањир дати дуката колико год младин отац
тражи. Тај је обичај био више ради улепшавања весеља, него некакве користи, јер Срби нијесу
продавали шћерке. Изнесоше тањир, и ставише пред старог Зубину и Ђуру. Проговори стари Најо:
„Ајде, истресите кесе и ћемере, да видим да ли имате злата да откупите моју шћер Цвију.“
Зубина извади дукат и баци у тањир:
„Јели доста пријатељу?“
„Каки доста, то није доста ни за јање дојанче, а камоли за моју Цвију.“
Онда Ђуро убаци три дуката:
„Јели доста пријатељу?“
„Каки доста, одријешите кесу и напуните тањир.“
Зубина извади кесу из њедара, која је висила о врату. Скину, одреши, а у њој има сигурно близу
стотину дуката – оће он да се покаже, колико је богат:
„Е, ево пријатељу, ако ти је стало толико до дуката, напунићемо.“
Па, кобајаги, принесе кесу над тањир. Цвијин ћаћо стави шаку испред кесе и одгурну кесу:
„Није мени, пријатељу, стало до злата. Мени је стало до нашег пријатељства. Наше је највеће
злато Цвија и Аћим.“
Узе из оног тањира три дуката, а један остави и рече:
„Доста три дуката, трипут Бог помаже.“
Кад извршише мирење, Цвијан изведе сестру и предаде је ђеверу и ђеверуши. Изљубише се и
честиташе једни другима. Чајо – чауш поче да виче:
„Еееееееј, еееј, спремајте се, кићени сватови, да водимо младу у нови дом.“
Тако чајо понавља, па онда „крећимо, кићени сватови“, и друге набрајалице.
Пред зору кренуше и доведоше младу пред кућу. Дочека је свекрва са ситом, и у ситу шећер. Она
узима онај шећер и пребацује преко куће. Требала би сито пребацити, али је кућа висока. Она се
окрену и сито пребаци преко уџерице – вајата. Саге се, пољуби праг и десном ногом прекорачи
праг. Милијана је зграби у загрљај и поче љубити, говорећи:
„Благо баки, како ми је лијепа и кршна, она ће баки десеторо праунука родити. Еј, дај Боже, да
дочекам бар једно.“
Онда се сјети да млада није огњиште пољубила и даривала. Пусти она сада своју Цвију, нову снају.
Ђевер је приведе огњишту, она се три пута прекрсти, пољуби огњиште, стави једну вежену
марамицу, на њу шаренику јабуку, а на јабуку дукат. Онда је одведе ђевер у собу, те изљуби икону
Светог Крститеља Јована. Онда стаде са ђевером и ђеверушом поред софре.
Сватови, они старији, на челу са Зубином униђоше и посједаше око софре. Млада их скоро цијелу
ноћ двори са ђевером и ђеверушом. Весеље се настави и сјутри дан, а увече ђевер предаде младу
младожењи и они одоше у вајат – уџерицу. Они се љубе и грле, чују се срца и једног и другог, како
у грудима лупају. Напољу се игра и пјева.
Изјутра, кад поранише, Аћим први изађе и рече:
„Ђедо, опали коју из самокреса.“
Ђедо зграби двије кремењаче, или самокреса, опали два пута. Живковљани и комшије говоре:
„Пуца богами, Зубина, значи млада је била у реду – невина.“
Млада узе брему, па оде на онај бунар одаклен је стално воду носила, али сада дође са западне
стране, од Зубинића, а прије је долазила са источне стране – од Најића. Обавише они још неких
обичајних радњи и свадба се заврши, а Аћим ожени.
Приониле Зубине на посао, сад их је шестеро у кући. Стари Зубина и његова Милијана зађоше у
старост. Зубини је 58 година, а Милијани 50 година. Они се највише занимају око живине и марве,
и у градини око поврћа. Остало четверо, млади и јаки, обављају све послове на ливадама и
њивама ораницама. Крче и проширују крчевине. Заграђују њиве у ограде, у прошће и плетаре, јер
се марве одбију на пашу без чобана. Још је увјек преовладавало сточарство и воћарство, па су
њиве оранице чуване оградама.
Раде они, а сву трговину преузе млади Аћим. Он продаје и купује.
Цвија говори Аћиму да их није поп вјенчао. Ако их буде вјенчавао кад она занесе дијете, онда ће
се то дијете сматрати као копиле. Одмах наредне неђеље доведоше попа кућаи, те их попо вјенча.
Окумише Петровиће са Живковине.
У августу наредне године роди Цвија сина, коме дадоше има Ђокан. Бијаше велико весеље.
Након годину и по дана, роди сина коме дадоше име Глигор. Онда роди двије кћери, па два сина,
Саву и Мићу. Затим роди још једну још једну кћерку, дадоше јој име Милка. Она им је била
мјезимица. Лијепа дјевојчица, ко мали анђео. Весела је и живахна, али воли да се мази. Бјеше
дијете умиљато, па га сви у кући волише и држаше ко мало воде на длану.
Можда је Аћим још имао ђеце на страни, јер је много волио лијепе жене, а и оне њега. Имао је
поглед тако заводљив, да би жену погледом обенђијо, па она ни сама не зна како је погледом
чисто укочи, а она у себи осјети неку раздраганост и жељу.
Однесе, једне јесени, Аћим трећину Сребрићкама. Беговање је преузела најмлађа анума. Она
имаде седамнаест година кад је Сребро ожени, и она му би трећа анума. Бегу бијаше мерак да
ожени нешто младо, а имао је 57 година, она четердесет година млађа од свог сиједог
младожење. Она му роди кћерку, а оне двије, најстарија и средња, изродише синове. Синови
одоше у Истанбул да заврше школе и невратише се никад у Зворник. Нису баби бегу ни на џенази
били, а док су добили абер да им је бабо рахметли, прошло је двије ефте дана.
Понио Аћим још и милости – поклона, поред оне трећине што донесе на каравану коња.
Кадунбеговица стала, па се забезекнула од Аћимовог погледа. На једанпут дође себи, па рече:
„Хаман јараби, јеси ли ти Ђурин син?“
Све јој пође рука да подигне зар, и да Аћим види, још очувану, њену љепоту. Бијаху ту двије
слушкиње, па несмједе од њих. Она би показала своје лијепо лице, бјело као млијеко, али не
смиједе.
Кад Зубинић Аћим извади из бисага један ћуп масла и ћуп меда, и неколико истуцаних ораха, она
се зачуди, јер то ништа не спада у трећину. Зна Аћим шта ради. Начуо је он да ће се Срби једног
дана откупити од бегова, спахија и ага. Стално он, када пође на чаршију у Зворник, понесе дарове
– милости Сребрићкама, јер ако дође дан за откупљивање, да може он откупити све оно на чему
Зубинићи живе.
Био је много довитљив и спретан, па га волише и Срби и Турци. Кад се Тршић добро насели, и
указа се потреба да село има кнеза, Сребрићке у Зворнику предложише Аћима. Како оне
предложише, тако турске старјешине и прихватише.
Дође вријеме и ђеца порастоше. Ђокан стиже за женидбу. Ожени Ђокана када је имао осамнаест
година. Након годину дана умрије му ђедо Зубина у седамдесетседмој години. Сахранише га у
неко гробље, међу оне велике камене блокове који лежаху на гробовима давно измрлих људи и
народа. Да ли су то споменици били Илирски, Римљана или Богумила, они то нијесу знали.
Изгледа да је било све три врсте тога мраморја, како су називали оне камене блокове на
гробовима.
 ЛИКВИДАЦИЈА И ЗАТИРАЊЕ КОСАНОВИЋА

На Гају се доста насели нових кметова, а Косановићи држаше скоро цијели Гај. За све нове
досељенике, Гај је тијесан. Неко опањка турцима Косановиће, да су хајдучки јатаци. Турци нити
вршише истрагу, нити кога питаше, него узеше здраво за готово.
Једног јутра унук оног старог Косана, који је помогао Зубини када се Зубина Зубинић доселио, узе
сјекиру преко руке и оде у Кук, да разреди и поткреше буквиће.
Кад он погледа доле, према својој кући, а оно турска војска од Зворника и од Козлука. Опколише
кућу и све зграде. Он се чуди што то сада Турци навалили на његову кућу, када су он и Зубинићи
код Турака били најугледнији људи.
Гледа он трчање и халакање Турака око куће и по оним зградама. Ударише Турци, види он јадан
да се дим почео дизати, попалише све. Сву му породицу и марву отјераше према Зворнику. Њега
не нађоше, па ваљда помислише да је негдје са хајдуцима.
Јадни Косановић, кука на сав глас. Не може никако да дође себи, и невјерује очима шта му се
деси и каква несрећа га задеси. Он, онако избезумљен, крену са оном сјекиром испод Кука, пређе
Слани поток, па испод Слатина дође у густу шуму Јежевине. Плаче и кука, сузе лију из очију, а ни
од кога нема утјехе и разговора.
Ту он направи неке земунице. Храни се буковим жиром и лешницима, дивљим крушкама и
дивљим јабукама. Не смије се ни једном Србину на очи показати. Бијаше он ту једно вријеме, али
никако ране на срцу да бар мало замладе. Наједанпут му се пробуди жеља за осветом. Крену ноћи
у Мајевицу да тражи хајдуке. Кад их пронађе, исприча харамбаши све шта му се десило, и како га
зло снађе. Дружина га поче тјешити и говорити како ће то он са њима осветити.
Остаде Косановић да хајдукује, а за своје најдраже никад ништа не сазна. Бога питај гдје су у
робље отјерани. Да ли освети своју драгу породицу, не зна се. Гдје са животом заврши, такође
никад нико не сазна из Тршића. Била је то велика жалост, али нико несмједе испољити од Турака.
Кад после ове трагедије оде Аћим у Зворник, а још као кнез, питају га турски великани да ли је
Косановић био хајдучки јатак.
Аћим се куне свим и свачим да не зна. Говори им да се никад ни један хајдук није појавио у
Тршићу од како он зна за себе. А да се и појавио, он би подигао људе, па би га протјерали или
убили.
Тако први домаћин на Гају настрада, ни крив, ни дужан.

АЋИМ ЗУБИНИЋ СЕ ОТКУПЉУЈЕ ОД ТУРАКА

Оде Аћим код кадунбеговице, донесе јој доста поклона, а није му до гледања у
кадунбеговице зар, јер се бијаше уплашио у својој глави. Пита га кадунбеговица:
„Хаман, Аћиме, шта то, болан, бијаше са Косановићима. Па зар онакав ћовек, па да буде хајдучки
јатак.“
Аћим пребледе као крпа, закукао би наглас за Косановићем, и само одговори:
„Кадунбеговице, ништа не знам, али Бог и драги Алах ће то све казнити, ако је опањкан на правди
Бога.“
„Слушај, Аћиме, ти оно ожени најстаријег сина.“
„Ожених, велика Кадунбеговице.“
„Ја би теби нешто рекла, ако ти оћеш да то тако урадиш, а то би ми било по табијату.“
„Шта то оћете да кажете, ајде кажите!“
„Па, вала, ја би имала мерак да ти свога сина, тог кога си оженио, населиш на Гај. Направите му
кућу, и насели га са горње стране, на оно „добро“ јаног Косановића. Јазук је Аћиме, да онаки
воћњаци пропадају.“
Аћим се поднимио на десну руку, па се онако замисли. У мислима му долази да се не насељава на
туђу пустоловину, а опет мисли како су се они доселили сви на пустоловине, и у Тршићу, и у
Табанцима, и у Малешићу, па помисли опет да би се, за инат његовим душманима, населио на тај
дио Гаја. Подиже главу и каза кадунбеговици:
„Кадунбеговице, нека буде како ти кажеш.“
„Е, па нека ти је са хаиром, Аћиме.“
Аћим када се врати из Зворника, исприча све сину Ђокану. Ђокан слијеже раменима, и одговори:
„Како год оћеш ти, ћаћо.“
Аћим одмах сјутри дан оде на Гај, и до пола стране од горе до доле, омеђаше међу кроз оне
воћњаке и шљивике. Испод њега осташе Мијајловићи, лијево Топаловићи, а десно, иза Кука,
Јовићи звани Ранкићи. Бунили би се они, и не би дали Аћимовом сину да се насели, али не смију
јер знају да је он десна рука (а и кнез) беговиницама Сребрић. Аћим нађе мајсторе и погоди са
њима да направе кућу за Ђокана. Начуо Аћим, из приче народа, да ће и Срби моћи имати своја
имања, и сопствену земљу, то јесте да ће се моћи откупити од спахија и бегова. Што народ прича,
мора да је бар пола истина.
Султан, цар турски, посла ферман травничком везиру, да везир одмах упути бујрунтије свим
турским старјешинама, у свим местима у Босни и Херцеговини, да се беговски посједи могу
продавати Србима. Дојадило цару то беговање по Босни, јер никаква шићара нема од њих. Лијепо
нареди да Срби могу купити земљу, и да плаћају харач сувим златом, и да се дио харача шаље у
Истамбул. Написа и ово травничком везиру:
„Изведите кадије и ефендије, и нека тачно процјене колико ће ко давати харача, онако како Алах
заповједа и како аја Куран казује. Немојте ударати намет на вилајет, ко што правише дахије у
Биограду по својим нахијама, па се раја диже на устанак и многа крв би проливена.“
Везир, кад доби ферман, одмах расписа бујрунтије и посла на све стране. Кад Сребрићке добише
бујрунтију, кадунбеговица се обрадова, али знају да је раја сиромашна, и да се неће моћи сви
откупити. Знале су да у Тршићу једино би то могао Аћим учинити. Поручише Аћиму, да одмах дође
код њих у Зворник.
Аћим је имао предосећај зашто га зову. Рече Цвији да угрије бакрач воде и да се окупа. Цвија
угрија бакрач воде, и разблажи је да буде онако млака. Одоше у шталу, Цвија посипа воду по
Аћиму, а он се сапуном кабашом насапуња и сапуницу сапра. Пита њега његова Цвија:
„Бога ти, Аћиме, што се ти увјек купаш, када идеш код анума Сребрићки?“
Њој то некако сумњиво, зашто се баш увјек окупа кад треба код анума ићи. Аћим одговори:
„Па бона, Цвијо, да им не смрдим на крметину.“
Цвија прећута његово исповједање.
Изјутра порани Аћим и обуче све стајаће (свечано) одело и кошуљу и гаће, и чарапе, и опанке, и
чакшире и фермен. Натовари опет масла, меда, ораса, сувих шљива, стеље и још неких поклона.
Узјаши коња са двоје пуне бисаге, и оде у Зворник. Кад стиже код кадунбеговице Сребрићке, она
се изненади кад виђе двоје бисага пуне милости – поклона. Уведе га у собу. Понуди му да сједне
на сећију, а она преко пута сједи на миндерлук. Упиташе се за здравље, а кадунбеговица рече са
се двије слушкиње склоне и да иду да спреме кафу и шербе. Аћим, онако раздраган и весео, поче
да говори:
„Моја драга кадунбеговице, ево ја...“
Она га прекину, па му онако као строго:
„Хамани јараби, баш си прави шејтан, откуд ти болан Аћиме „моја драга“ ?“ па се зацену од
смијеха. „Па нијесам ја болан, твоја ханум Цвија.“
Ово „моја драга“ некако упали кадунбеговицу, па ухвати зар и подиже на главу. Ушкиљио Аћим
очима, па не скида очи са њеног лијепог лица. Лице бијело као млијеко, јагодице на образима
црвене се ко двије црвене руже. Очи црне ко трнине, обрве танке ко двије пијавице, усне танке и
црвенкасте.
Гледа она у Аћима и смије се:
„Шта бленеш, болан био? Види му оћију, сад ја видим како си ти премамио код себе ону лијепу
ханум Цвију.“
Аћим помисли у себи: „Па ова је кадуна лијепа ко, Боже ми опрости, Богородица.“
„Ето, кнеже Аћиме, сад си ме видијо, а већ неколико година самном прићаш, а не знаш с каком
кадуном прићаш. А вала, што реће „моја драга“, то ми би толико по мераку, а ти се, шејтану један,
кобајаги препао.“
Утом почеше се врата отварати, она брзо спусти зар, а када се помолише слушкиње, са кафом и
шербетом, она их изгрди што улазе без позива. Оне ставише кафу и шербе на синију између њих
двоје, и побјегоше преко врата у другу просторију.
„Аћиме, ево бива овако, ја сам тебе звала да ти кажем да можеш откупити оно ђе си се населио,
ако имаш паре, а ако нејмаш, онда ће неко други купити.“
Аћим гледа у њу, па замалијем да не падне у несвјест од среће. Само што не скочи да је пољуби, а
вјероватно да се кадунбеговица не би наљутила, да је Аћим тако поступио.
„Имамо ми паре мој...мо...велика беговице. Мој покојни ђед, мој ћаћо и ја скупљамо и чувамо
дукате баш за откуп. Надао сам се ја да ће доћи и тај дан.“
„Е, онда баш љепо, знаћи да мореш све купит наједанпут?“
Аћим се прави као да нема баш све одмах да исплати, па говори како би требао и хајвана да прода
и да за све измири. Она устаде и изнесе оно што је добила од везира. Онда пронађе тапију као
што је рахметли бег дао његовом ђеду. Отвори ону тапију, поче читати по имену оне дјелове
беговине. Кад прочита све, онда рече:
„Ух, Аћиме, овђе има доста, ти ако ово све откупиш, ти ћеш бити прави мали бег. Ето, па гледај да
до пољећа све ово платиш, и онда нејма више бегу трећине. Ми ти имамо доста дућана и ханова,
па ми је и то млого. Ево, ова моја шћер се не удаде, баш ради ове беговине. Она двојица неће се
никада вратити из Истамбула, а ја ти моје дијете задржи, па задржи да се не уда и она зађе у
године. Ради ове беговине ускрати ђету нафаку, а вала нијесам је ни ја имала. Џаба ти све кад
нијемаш оно зашто сам се родила. Ја онако млада, а мој бабо ме утрпа старом бегу, да се мераћи
на мени и мојој љепоти. Ето какав ми је то живот бијо, па никакав, Аћиме, баш никакав.“
Аћиму се жури да што прије изађе и да с коњем одгалопира кући, и да код ћаће, мајке, још увјек
живе Милијане и Цвије ухвати муштулук (награђен добар глас).
Планирају они све, како ће то одмах исплатити, одмах када још те јесени предају трећину.
Кад сву љетину средише и дође тмурна и кишовита јесен, наврати га ђаво, па први дио трећине
посла по Ђокану, Глигору, шураку Цвијану и још неком Митру Радићу. Све у свему, али откуд
Глигора посла, кад зна да је он прзница и љут ко ватра.

ПРВИ СУКОБ ГЛИГОРА СА ТУРЦИМА

Предали они све то у магазе Сребрића, па узјахали на осамарене коње и враћају се кући.
Киша јесења ромиња, Дрина надошла, сво поље поплавила, и тече крај самог пута на Кривој
Дрини. Кад стигоше на петсто до шесто корака до пута ђе требају да скрену улијево у Тршић,
према својим кућама, чују они турско пјевање:
„Цуро хајро, не варај момака, момака згодиће те муња из облака.“
Онда чују чауша гдје виче:
„Хее, хееееј, машала, машала!“
Опет чују запомагање:
„Јооој, немој ђувегија више, тако ти дина и амана.“
Иду они и виде да им у сусрет иде турска свадба. Сретоше се са сватовима на триста корака од
скретања са пута, ка њиховајем кућама. Онај каравански пут узак и глибак, кишица стално
ромиња. Њих четворица се прибише уз врбак уз саму Дрину, и стадоше да сватови прођу, она
земља уз Дрину расквашена и пјесковита, па све гледају да се коњ не оклизне у Дрину. Кад свадба
дође скоро до поред њих, кад они виде како четири Србина носе младу и енђибулу у носиљци на
раменима. Четворица носе, а четворица иду и газе по оном блату, за оном четворицом што носе
младу на раменима. Ваљда ова друга четворка смјењује ону четворицу када се заморе. Турци на
коњима, а има их око тридесет, иду брзо, а они српски хамали, јадни, по оном блату, касају за
оним што су на коњима. Ђувегија, неко младо турче, туче канџијом оне што младу носе, а они
јадни кукају на сав глас. Што они више кукају, ђувегија их више туче, и говори:
„Брже, брже, Власи, мајку вам Влашку!“
Глигор гледа, а нема ништа у рукама, тако Ђокан, а и Митар. Једино Цвијан има један јасенов
косијер, који купи од једног Каравлаха, да косу насади кад кући стигне. Провре крв у Глигоровим
жилама и кроз главу му наједанпут прођоше приче његовог покојног ђеда Зубине, односно
прађеда Зубине. Кад дође ђувегија поред Глигора, а он имаше 18 и пол година, распали оном
канџијом по Глигору. Глигор се са коња ухвати за један врбић, потегну и ишчупа га, па оним
пањићем и жилама опали ђувегију иза врата. Ђувегија ко покошен паде са коња у оно блато. Наста
комешање у свадби. Ђокан и Митар се такође дограбише ишчупани врбића, а Цвијан распали
оним косијером. Оборише неколико Турака са коња, а они Срби побјегоше уза страну. Никако
Турци да се снађу, као да гром удари у њих. Глигор навалио да младу превали, у оној носиљки, у
блато. Цвијан узвикну:
„Тутањ!“
Они сва четири, загалопираше коње, па бјежи према путу ђе се скреће њиховим кућама. Турци се
некако средише, ђувегију, онако ошамућеног, подигоше из блата. Спремише се, и средише у
потјеру за Глигором, Ђоканом, Цвијаном и Митром. Они већ стигли до скретања са главног пута.
Пуцају Турци из самокреса, али су они далеко од домета олова. Они млађи би се дали у потјеру,
али један старији Турчин одвраћа их:
„Ђе ћете? Тако вам Алаха, не идите! Што би, би, виђите да су оно хајдуци, па још да вас увуку у
засједу!“
Турци осташе, перући младожењу на оној мутној Дрини.
Глигор, Ђокан, Цвијан и Митар галопирају коње под собом, не би их ни крилати ждралин стигао.
Не стају они нигдје док се добро не удаље. Галопирају они преко Водичишта, па кроз Бабићку,
онда испод Торина, и кренуше полако уз пут кроз шуму која се назива Виногради, а та је шума
била пуна дивљег грожђа. Ваљда су ту некада били виногради, па зарасли у шуму и задржало се
још лозе по дрвећу, од оног некадашњег винограда. Кад стигоше на врх винограда, у зараван,
сјашише са коња. Коњи сви у пјену огризли, а они иду у раскорак и држе се за стражњице, боле их
од оних дрвених самара, као да су по двадесет батина примили преко тура. Глигор моли свог ујака
Цвијана да ником не говори ништа, јер ако му ћаћо Аћим чује, сва ће се кривица свалити на
Глигора, јер је он први ишчупао врбић.
Тако се заврши прво крштење Глигорово са Турцима. Стигли они кућама, и свако ћути, нико не
прича о сукобу са Турцима.
Једно јутро иде Аћим изнад кућа Најића, кад Цвијан поправља ограду крај пута и засустави зета
Аћима. Поздравише се и упиташе за здравље. Цвијан не може да ћути, проговорио би на
стражњицу, па све исприча Аћиму:
„Ух, мој Аћиме, да си виђео твог Глигора, ко би реко да му је тек деветнаеста година. Када га Турче
ђувегија удари канџијом, а он ко Краљевић Марко, ишчупа врбић, па оно Турче право иза врата.
Оно паде у онај глиб. Богоми и Ђокан и Митар ишчупаше врбиће, а ја са косијером, распалисмо да
ји мало збунимо. Глигор навалио да ону носиљку претури у глиб, али коња никако да умири, и да
се дохвати оне крлетке на носилима. Створи се, мој Аћиме, мало Косово. Видим ја да ћемо проћи
ко цар Лазар на Косову, па на сав глас повика: „Тутањ!!!“ и ми бјежи. Пуцају они за нама, али ми
побјегли далеко од дохвата олова. Они Срби побјегоше према Шеховини, а ми све галопирај коње
до под Виноград, кад изађосмо испод Игришта на ону зараван, једва сјашисмо с коња. Стражњице
помавенуле од оних дрвених самара, ко да смо по двадесет батина добили. Туде се ми
договоримо и тврду вјеру дамо један другом, да ником не казујемо.“
„Баш тврду вјеру“ рече Аћим.
„Тврду, богами зете.“
„А јеси тврд на вјери, мој шураче Цвијане. Да ти уста затворим, на стражњицу би проговорио.“
Крену Аћим и дође до куће Митра Радића. Дозва Митра, свог будућег зета, па му све исприча шта
му Цвијан онако на брзину издроби и избрбља.
Митар каже:
„Ма, пусти, Аћиме, Цвијана, воли да се фали, Најића посла. Они ти увјек нешто измисле, како би се
могли фалити.“
Гледа Аћим у Митра, па му рече:
„Лажеш, Бога ми, Митре, видим ја по твојим очима.“
Митар са осмјехом одговори:
„Добро, Аћиме, ето лажем. Нека буде како ти кажеш, и старији си и кнез си у Тршићу, па онда нека
буде твоја по праву.“
Кад увече дође Аћим кући, сједе у соби на троножац и позва сина Глигора:
„Дођи де, Глигоре, да мало поегленишемо“
„Ваљда, ћаћо, да попричамо. Доста ми је тије турски ријечи“
„Добро сине, да попричамо, али узми столицу и сједи код ћаће.“
Глигор узе троножац и сједе крај свога оца Аћима.
„Слушај сине, видим да си се почео тући са Турцима. Па болан, Глигоре, зар оћеш све да баталиш?
Ја се борим да се откупимо од Турака, а како ћу се откупити кад те неко сјутра опањче код Турака
да си им ђувегију млатно по глави, и напао турску свадбу? Оћеш да нас супуришу ко Косановиће?
Сине Глигоре, знам да си напрешит и прзница, али клони се зла посла, бар док ову беговину не
купимо. То је на прагу, ево брзо ће прољеће, а ја сам са кадунбеговицом се договорио да идућа
сјетва буде сва наша, ако драги Бог да. Сине, ја то све радим за вас, моје синове. Ја ништа не могу
у гроб понијети са собом. Обећај свом ћаћи, да ћеш бити добар бар док се откупимо од бегова.
Оћеш ли сине?“
„Оћу ћаћо, само ако ме Турци не сретну, а ако ме сретну и нападну па морам се бранити. Слушај,
ћаћо, мени је покојни прађед све испричао, и ко смо, и одакле смо, и како су његовог ђеда Турци
објесили, и како је он са братом осветио свога ђеда. Па и њега је Турчин ударио канџијом, а он му
вратио будаком. Оћу ли ја стајати крај пута, па да ме нека балинчад канџијају. Док је крви у мојим
жилама, од наших славних Караџића, неће ме Турчин ударити. Ти си, ћаћо, друго. Ти се повијаш
како вјетар дува, али ја сам један велики и дебели јавор, па ми вјетар не мере ништа. Треба, ћаћо,
некад и зубе искесити. Ти си видио да су Косановићи слушали Турке, и повијали се како вјетар
дува. Шта бијаше од њих, спалише их и уништише, исто као када су палили Дробњаке. Онај дан Гај
бијаше као Дробњаци, када су их Турци спаљивали. Мој ћаћо, мој! Захвали се Богу, што његове
комшије нису биле и нама комшије, ко например Тодоровићи овде, што су нам овде крај куће,
или Калемари тамо иза Просина. Исто би ми прошли ко и Косановићи. Еј, мој Косане, црни Косане,
што не стрча доле са сикиром, па бар једном Турчину не одсијече главу, и да јуначки погинеш! Јер
ти знаш, ћаћо, како поједини бегови траже, и на силу спавају с младом, прву ноћ кад се српско
момче ожени. Ти си имо срећу што су нам ануме биле бегови, а и добра турска породица. Питао
би ја тебе, да си био на беговини скочићких бегова. Ти мислиш, када се буду моје сестре удавале,
да би ја сједио ко трули пањ, ако би неки бег тражио, или не дај Боже, дошао, да прву ноћ спава са
тек удатом мојом сестром. Е, Бога ми, ћаћо, Глиша је порасто, неће више ни један бег тако нешто
правити у Тршићу. Ето, ћаћо, ја толико, а ако мислиш да ћу те ја упропастити, ти ме оћерај од куће.
Пуна је Босна планина.“
Гледа Аћим у Глигора, види да дијете од осамнаест и пол година говори све по истини и Божијој
правди:
„Слушај сине Глигоре, све то ћаћо разумије што ти то причаш, али сине, уздржи се од бијеса,
освета и ината, бар док се откупимо и будемо газде свога имања.“
„Оћу, ћаћо, ако ме неки Турчин не нападне.“
„Па, клони се, сине, нека те не нападне!“
„Клонићу се, ћаћо, али Бога ми, када се откупимо, онда неће се Глигор склањати.“
Те године до пред зиму, мајстори завршише кућу за сина му, Ђокана, на Гају. Освесташе кућу,
направише весеље, и прославише насеље. Ђокан отсели на Гај са својом домаћицом и малом
бебом, сином Неђом.
У прољеће, на измаку зиме, кад се снијег отопи на јужним странама брда, Аћим крену у Зворник,
код кадунбеговице Сребрићке.
Понио он стотину меџедија и стотину великих дуката, они са ликом Марије Терезије. Понио он
дукате да то све капарише. Кад дође код кадунбеговице, скину опет пуне бисаге милости.
Кадунбеговица се обрадова када га виђе, а он, онако весео, проговори:
„Селам малекијум, лијепа кадунбеговице.“
„Елак му селам, кнеже Аћиму. Па ти сад, бива, знаш да сам и лијепа, налет те било, шејтану један.“
Аћим поглади и заврну мало бркове, па јој мало, оним заводљивим оком, намигну. Стави прст на
уста и шапну:
„Пст, пст, кадунбеговице, то несмије ни црна земља знати, да си ми то твоје лице показала.“
Удвара се Аћим, како би што јевтиније прошао код откупљивања дијела беговине. Мисли Аћим да
смије што не смије, добио би он пола џаба, пола за дукате. Аћим поче да говори:
„Велика и лијепа кадунбеговице, ја дођо и донесо капару. Ето, ако драги Бог и велики Алах даду,
да и ја постанем, како но ти јесенас рече, мали бег. Знај, кадунбеговице, да те неће никад Аћим
заборавити. Сваког петка кад дођем на чаршију, донијећу вама Сребрићкама милости. За Курбан
бајрам увјек ћу најбољег и највећег овна доносити за курбан. Одабираћу га на годину дана раније,
и максуз издвајати из стада, и хранити.“
„Е, вала, Аћиме, знала сам да си, онако ко курвогон, али нијесам знала да си тако добар, и да
добру душу имаш. Хајде да сада поћнемо о твом откупу, и мојој продаји. Хајде ти наброј шта но
све би, како се зваше оне њиве, пашњаци и шуме.“
Аћим рече да је стари Сребро направио тапију са његовим ђедом Зубином. А и он је понио, неђе је
на тавану пронађе, у једном сандуку, ону што је некадашњи слуга Осман донио и дао Зубини.
Потражи она тапију, а њих на стотине, сложених на рафомима.
„Ах, ево је Зубинина.“
Прочита она на оном фишеку. Поче она читати:
„Ево, бива овако: Просине од потока до Кременика, Ђетеништа од потока до Храстика између
Просина и Торова, Торови од потока до храстика између Ђетеништа и Долова, онда храстик и дио
Овћаревца од Ђетеништа и Торова, па до Кременика. Онда Кременик доле до међе са Козлућком
беговином. Преко потока тамо, Пландишта од Грабова до Јевтића крћевина. Јели све таћно
Зубинићу, кнеже Аћиме?“
„Није, фали још једна њивица.“
„Па која, болан, њивица, нејма је овђе у тапији.“
„Па ваљда је рахметли бег заборавио уписати у ту тапију, а то је њива испод Долова, а зове се
Језеро.“
„Па зар то није ова моја Нена (старија кадунбеговица) дала Тодоровићима?“
„Није, није, кадунбеговице, сигурно није, а ја то све плаћам, и то је твоје, а није Тодоровића.“
„Добро, Аћиме, нека ти буде, а колико си донио тога злата за капару?“
„Донио сам стотину малије дуката, по један драм тешки, и стотину оније Њемацки дуката по
четири драма тешки (један драм је 3,25 грама). То сам донио за капару, а колико ће стајати све
што смо набројали, ти ћеш казати, и ја и мој ћаћо Ђуро ћемо то некако накарикати и продати
хајван.“
Кадунбеговица погледа Аћима у очи, па се мало загледа:
„Ћуј, Аћиме, имате ви то све, знам и ја на оћима проћитати.“
„Добро, велика и лијепа кадунбеговице, имамо сада, или немамо, до Ђурђевдана ће бити готово
све исплаћено, ако Бог и Алах даду. Реци ти мени, колико то све стаје?“
И добро наћули увета да чује, тај број који ће изговорити:
„Па ево, нека буде овако, а како ћеш плаћати, у великим или малим дукатима (мали дукати турске
меџедије)?“
„И у великим, и у малим, тако некако и имам, и једне и друге.“
„Онда нека бива, буде оволико: гледа у ону тапију и кобајаги нешто конта и на прсте пребројава:
нека бидне, нека бидне, а намјерно одуговлачи, да би Аћима што дуже у неизвјесности држала.
Нека бидне, Аћиме, триста великих дуката и триста малих дуката, јели ти по ћеифу?“
„Ух, ух, кадунбеговице, млого је, сестро мила.“
„Хаман, па ти Аћиме мене и посестрими, а колико ти кажеш?“
„Чекај, чекај, три стотине малије дуката и три стотине великије дуката, то ти дође,чекај, чекај...
хиљаду и, и, пет стотина малих дуката. Млого кадуно, млого то изнесе. Чекај, у великим дукатима,
три стотине и више... Чекај, чекај, више седамдесет и пет дуката. Ево овако, кадунбеговице, да ја
дадем ову капару по стотину малије и великије дуката, а да то бидне половина. Значи по двије
стотине и великије и малије дукати, а ајде нађите и једног Србина који би дао више.“
„Чекај, Аћиме, да проконтам колико то износи у окама. Овако,“ па опет на прсте рачуна,“то би
било више од двије и пол оке, а мање од три оке. Вала Аћиме, три литре злата, па и доста је, ја сам
баш била прекрдашила, јер ја контам да су три меџедије у једном великом, а оно, болан, ћетири
су меџедије у једном великом дукату.“
Аћима као да стотину сунаца огрија, волио би да скочи, да се изљуби са кадунбеговицом, па макар
још дао педесет малије дуката.
Скочи она ноге са сећије, устаде и кадунбеговица, дадоше руку једно другоме и рекоше, Аћим:
„Купљено, кадунбеговице!“
Она одговори:
„Продато, Аћиме.“
Држи Аћим први пут њену руку у својој руци, а рука бјела, па мека као вуна, а Аћим се растопијо
ко глава шећера на пртини, кад снијег одјужи, мила му кадунбеговице рука, па никако да је пусти.
„Пусти руку, болан, Аћиме, ти би је држо до акшама.“
Па се од свег срца насмија.
„Хајдемо сада код кадије, да се направи нова и права тапија.“
„Ајдемо“, рече Аћим.
Одоше код кадије, кадија написа тапију, да све оно набројано је сада Аћимова земља, с тим да
Анум беговици двије стотине малије и двије стотине великије дуката. Кад исписа тапију устаде
кадија, и рече кадунбеговици да навуче рукавицу на руку, састави им руке па проговори:
„Алали кадуна Аћиму, све што си продала; халал ти било Аћиме, и да ти Алах велики да, да имаш
млого хаира, бирићета и нафаке.“
Онда се обрати Аћиму:
„Халали, Аћиме Зубинићу, кадунбеговици Сребрићки све дукате које исплати и које ћеш до Јурјева
исплатити. Алал ти, кадунбеговице Сребрић, злато које ти исплати. Дабог дати се све у кући
позлати, и да га у здрављу и рахатлуку потрошиш, и са њиме још више да кућу скућиш.“
Кадија им да свакоме по једну тапију. Они дадоше кадији по један мали дукат. Кадија им честита,
и рече Аћиму:
„Аћиме Зубинићу, бидни одан и послушан нашем великом и свјетлом Султану. Немој се осилити,
јер свијетли Султан управља са читавом својом царевином, па и са тим зиратом што си купио.
Редовно плаћај Султану шта је Султаново.“
„Оћу, велики кадија“ одговори кратко Аћим.
Испрати Аћим кадунбеговицу до њених врата, рече јој да ће ону другу половину дуга исплатити
прије Ђурђевдана, и замоли је да ником не продаје ону земљу ди је населио Ђокана. Она
одговори да се не секира и да је то земље сигурно његово и да ће за његовог сина Ђокана
сачувати.
Крену Аћим кући сретан и весео, пун среће и радости. Загалопира коња, па све ватра изнад
потковица сјева. Стиже у Тршић све у галопу. Кад крену уз Виноград, поче да пјева неку
црногорску пјесму, онако као што у сватовима Црногорци и Херцеговци пјевају. Гледају га и
слушају комшије, а он довикује:
„Дођите вечерас да славимо!“
Слушају живковљани Аћимову пјесму, па се крсте говорећи:
„Ено, изгледа, Аћим се откупи од Турака, фала ти Боже драги.“
Они завидници и пакосници говоре да се наждеро ракије, па онако насамо завија ко курјак.
Кад стиже пред кућу, на своју земљу, и сјаши са коња, онда клекну на кољена, прекрсти се три
пута, погледа у небо и склопи длан уз длан, па се захвали драгом Богу и светом Крститељу Јовану.
Онда се саге до црне земље, и пољуби земљу. Док он све ово обављаше, из куће истрчаше сви
укућани и чекају да се захвали Богу и Крсној Слави. Зграбише Аћима око врата, па га почеше
љубити и грлити. Први му честита његов ћаћо Ђуро, љуби га и грли, а плаче од радости. Иза ћаће
Ђуре приђе му бака Милијана, онако штапајући се, загрли га и изљуби свог унука Аћима, онда се
одмаче и кроз плач говори:
„Еј, мој покојни Марко, што ми не поживи још коју годину, и да дочекаш ову велику радост и
весеље.“
Онда сви из куће изљубише Аћима у руку, а Цвија и у образ и у руку, говорећи:
„Вала, Аћиме, није ми ни мало криво, кад сам те сваки пут окупала кад си ишао код Анума и
Кадуна у Зворник.“
„Деде, не будали, моја лијепа Цвијо, да сам ишао смрдљив и ко фукара, мислиш да би сада
стајали на нашој рођеној земљи?“
Цвија се насмија из свег гласа и каза Аћиму:
„Па, болан, Аћиме, ја се шалим, “ али опет га мало подбоде „да мени нијеси сладак, неби био ни
другим женама.“
Увече се скупише све комшије. Ђуро узе гусле које му осташе од ћаће Зубине. Наста пјесма и
весеље цијелу ноћ.
Кад се дознаде у широј околини, да се Аћим откупио од бегова зазвонише црквена и манастирска
звона, од манастира Папраће, до манастира Тавне. Моле се свештеници и српски народ, и
захваљује милом Богу, кад Србин може имати своју земљу.
Дошло прољеће и сви пријонише на посао, све се ради са пјесмом, јер раде на својој рођеној
земљи.
Након годину дана откупи земљу и на Гају, сину Ђокану:
„Ево ти сине Ђокане, ово је твоје исе, она три исета нека остану за Глигора, малог Саву и малог
Мићу. Сад си свој домаћин, кући кућу, а од ћаће ти је ово што сам ти дао.“
Напредује све код Аћима и његовог ћаће Ђуре. Разграна се она јабука, што је покојни Зубина
сањао прву ноћ у новој кући у Тршићу.

ВОЈЕВАЊЕ ГЛИГОРА У ТУРСКОЈ ВОЈСЦИ

Једног дана, у петак, усред чаршије, појави се телалџија. Поче да удара у добош тупа, тупа,
тупа, там, там. Народ нагрну са свију страна, да чују телал шта ће им ново рећи:
Телалиста, после оног лупања у добош, а народ се окупи око њега, поче говорити и читати, онако
слог по слог:
„Ћујте, народе, и поћујте!“
Онда понови лупање у добош:
„Ево стигла је бујрунтија од нашег великог паше из Тузле. Ево шта бујрунтија каже (поче да чита):
Ја, паша тузлански, наређујем ово: да све што је способно за војску, од двадесет до педесет
година, да се јави у Тузлу, у војску свијетлог Султана. Пошто Срби сада имају своју земљу, а
земљом управља наш велики и свијетли Султан, морају се и Срби и Крвати, и све друге вјере,
јавити у војску. Ако у кући имају два мушка иксана, стари од двадесет до педесет година, онда
један иде да се бори за цара и царевину, а један остаје да ради, и да се Султану море дати што је
његово и да се војска море нахранити. Ако имају у кући три иксана од двадесет до педесет година,
онда иду два у војску, а један остаје. Ако хина имају ћетири, онда иду два у војску, а двојица
остају.“
Онда опет залупа уз онај добош и телалџија рече да је фертик са телалењем.
Дошли људи из Зворника, па нагађају шта то може бити. Једни говоре да ће војска отићи да се
бори са Азијатима. Други говоре да су чули да тамо у Херцеговини се Срби дигли на устанак. Опет
неки говоре да сигурно Њемци оће да ударе преко Саве, и да покоре и заузму Босну.
Глигор се јави са својом претпоставком:
„Знајте ви сви, да оће Њемци да ударе преко Саве и да проћерају Турке, ко што су их проћерали из
Мађарске и Њемацке. Оће их сада да проћерају и преко Дрине. Знам ја како су они проћерани
преко неке вееелииике ријеке Дунав, и ријеке Саве. То је мени причао покојни прађед Зубина:
„Еј, да ће доћи крст да влада овом земљом, па не би жалио погинути!““
Прођоше ова нагађања сељака, и дођоше гласници и донијеше позиве у војску. Аћим доби да
једног сина треба одмах послати у Тузлански пашалук, и да се јави у турску војску.
Аћим гледа, а има способне за војску Глигора и Ђокана, па упита Глигора:
„Шта мислиш ти, сине Глигоре?“
Глигор одговори:
„Па ја идем, ћаћо, нећеш ваљда Ђокана слати. Ја сам неожењен, а Ђокан је ожењен, има фала
Богу, породицу.“
„Па, сине Глигоре, ти си велики кавгаџија, тебе ће Турци одма убити.“
Гледа Глигор у свог ћаћу, па му отпоче говорити:
„Слушај, ћаћо. Ако се будемо потукли са Њемцима и Мађарима, ја ћу одма да побјегнем код њих,
и окренућу се против Турака. Ако нас одведу у Ерцеговину, ја ћу ону турску војничку одјећу обући
преко моји српски аљина. Па кад дођемо близу браће Ерцеговаца и Црногораца, ја ћу ону турску
одјећу збацити, па са онако пуном шишаном распалити по Турцима. А ако одем у Истамбул, и
будемо се тукли против Азијата, ја ћу, Бога ми, распалити по њима, и они су ти неки Турци.“
Аћим га гледа, па му говори:
„Сине Глигоре, моја луда главо, ти мислиш да су туче у бојовима ко оћерати козе и овце на пашу.
Чувај ти главу, а како то ти мислиш пребјећи код Њемаца, или браће Срба? Ти пођеш према њима,
а они опале из онијех дугачки пушака, па ти оде глава са рамена. Шта они знају да ли им бјежиш
или јуришаш на њих.“
„Ћаћо, болан, нијесам ја будала, па да тако пребјегнем. Ја ћу то у глуво доба ноћи, пред прве
орозе, кад сваку живу душу сан савлада. Ја ноћи се увучем у ерцеговачке шанчеве, а они када се
пробуде, ја им рекнем све по реду, и одакле сам и како ми је име, и одаклен ми је прађедовина.
Кад им све испричам, ваљда неће помислити да сам турски ухода.“
„Добро сине, дај Боже да се жив вратиш, а ми ћемо се сви Богу молити, да нам се жив и здрав
вратиш, а кад се, ако драги Бог да, вратиш одма ће те ћаћо оженити. Има једна лијепа цура у
Челопеку.“
„Мислиш ти то на ону Аницу, из Стевића, или Китића, како им је још једно презиме.“
„Не мислим сада сине ништа. Да Бог да се ти мени жив и здрав вратијо, па ћемо онда и мислити, и
смислити и веселити се.“
Дође дан одласка Глигоровог у турску војску. Требају се сви у Зворнику сакупит и онда у буљуцима
кренути, уз пратњу турске војске старјешина, право у Тузлу.
Испратише Глигора са плачем и јецањем, и проливањем суза као да га, не дај Боже, сахрањују.
Кад се доста младића, и оних постаријих, сакупи у Зворнику, кренуше онако пјешке, булук по
булук, према Тузли. За дан стигоше у Тузлу, на пољима разапети чадори, а у великим казанима
кува се храна. Распоредише их под оне чадоре и дадоше им вечеру. Сјутри дан кад зора освану, а
оно од Тузле па до Славинића, све чадор до чадора. Слила се будућа војска са свих страна. Одмах
након дан и ноћ одмора, Паша нареди да се војсци да све што их овде следује, а оружје и војничку
одјећу ће добити тамо ђе треба да стигну. Нареди да пратња буде јака, и добро наоружана, са
пушкама, кубурама, сабљама и хаџарима, како би се могли одбранити од хајдука, ако их случајно
нападну.
Подјелише будућим војницима, и Србима, и Турцима, и Крватима, следеће: по један руксак
телећак, по пет пари опанака од полупријесне коже исплетени опутама. По три пара чарапа
плетених од вуне, онда по једно ћебе и кошуљу и гаће од памука. Сваки пети доби чадор, али га
њих пет наизмјенично носе. Кад се саставе та два мала чадора, онда десет војника може стати у
тај већи чадор.
Кренуше они, али не знају куда иду. Све буљук за буљуком, иза једанаест сати стигоше у неко
мјесто које се зове Олово. Ту их дочекаше пуни казани са куваном храном, распоредише их они
војнички пратиоци у редове према казаним, они изнесоше из телећака бакрене ћасе и дрвене
кашике.добише јело и у сласт поједоше. Ту се заноћише, а у освит зоре опет негдје на југ кренуше.
Успут када стану да се мало одморе, онда једу из оних телећака мало суве хране. На бистрим
потоцима наточе оне дрвене буклије са водом.
Акшам већ пада, а они стигоше на Илиџу, у Сарајевско поље. И ту их исто сачека кувана, чорбаста,
храна врућа, а исто кувана у казанима. Преноћише, онда опет кренуше даље на југ. Успут им они
пратиоци, или спроводници, говоре како требају прије акшама стићи у Коњиц. Ту ће одмор
направити двије ноћи и један дан. Кад Глигор чу за име Коњиц, одма му би јасно да иду у
Херцеговину. Стигоше у Коњиц, ту вечераше и сјутра дан преданише, окупаше се у Неретви. Цјели
дан једоше кувану храну. Кад се у Коњицу одморише, онда кренуше и стигоше до села Грабовице.
У Грабовицу зарана стигоше, и ту им подјелише суву храну, не би кувања у казанима, а са
одмором, тај дан путоваше свега седам сати. Из Грабовице рано поранише и кренуше даље низ
Неретву на југ. Стигоше у Мостар око мале ићиндије, прођоше кроз Мостар и дођоше у Мостарско
поље. Ту разапеше чадоре. Пуно Мостарско поље будуће војске. Измјешало се то и у турској
одјећи, и у српској одјећи, а и те српске одјеће има свакојаке, али је другачија од турске. Па онда
људи обучени у крвацку одјећу.
Гледа Глигор оно шаренило, па шапну једном абабу из Роћевића, са којим сав пут превали
напоредо са њим, јер су ишли и путовали два по два:
„Ја сваке мраке, мој абабу.“
Онда мисли у себи како ће побјећи код браће Херцеговаца.
Сјутри дан изађе мостарски Паша на коњу међу оне чадоре. Прате га војне старјешине са лијеве и
десне стране. Кад стане, а сва тузланска војска скочи и истрча из чадора. Стадоше у круг око Паше
и пратиоца пашиних. Паша стави некакав велики лијевак на уста, онда се из свег гласа продера:
„Максус Селам Малекиум, моји драги тузлаци!“
„Елак муселам, велики Паша!“ Проломи се глас из грла тузлака.
„Ево ја потражи помоћ од мог великог хабаба, Паше из Тузле. Он вас ми посла овде у Херцеговину,
да загушимо и супуришемо ове кауринске и хајдручке одметнике. Нас свакога је ћасна дужност да
бранимо царевину нашег свијетлог и великог Султана. Каурини се....“
Па застаде, и гледа у оно шаренило разне ношње, па кад виђе људе у Српској одјећи, обрати се
поред себе оном главном старјешини, што је довео из Тузле. Упита га:
„Ко вам је, бива, ово у кауринској одјећи?“
Онај што их је довео одговори да су то Срби и Крвати.
„Хамани јараби, па ви сте дибидус будале, болан. Кад ови каурини стигну до устаника, хони ће се
окренути против нас Турака. Налет вас било, па ви сте скроз помахнитали.“
Стави ону лијевчину на своја уста, па продера из свег гласа:
„Сикте власи кући! Сикте, сикте, ћујете ли ви мене! Ђе си то видио да крст брани луну!“
Срби се у трку издвојише из оне руље и трком се разбијежаше. Онај тузлански старијешина му
шапну да има и Крвата и да се и они крсте.
Паша се запрепасти:
„Јесу ли то они Шокци, што се свом шаком крсте?“
„Јесу, велики Паша, ми њих зовемо Крвати, а није Шокци.“
„Па знаш ти, блентави ћовеће, да су Њемци и Мађари сви Шокци, па зар не табириш да су све
Турке проћерали преко Дунава и Саве. Јеси ли ти икада ћуо за велики бој код Сланог Камена?“
„Нијесам, велики Пашо.“
„Па види се да нијеси, зато ти и кажем да си блентав.“
Он опет стави онај лијевак на уста, па се поново продера из свег гласа:
„Крватска шокадијо, и ви сви сикте кући. Одмах сикте!“
Крвати једва дочекаше, па се трком разбијежаше. Затим Паша одржи говор оним Турцима што
остадоше, нареди да им се подјели оружје и џабана, а из магазе да се изнесу нова војничка одјела
и остала опрема.
Турци остадоше, а Срби и Крвати се разбјежаше, свако на своју страну.
Кад Глигор одмаче од оног чадора са својим абабом, неким Здравком из Роћевића, стадоше и
договорише се којим путем да крену. Глигор предложи Здравку да иду преко Гацка, ту да пронађе
своје рођаке Дивљане. Причао му је његов прађед Зубина све о својој браћи, како су се раселили.
Зна да је брат Марков остао у селу Михољачи, код Автовца. Кренуше они на далек пут. Није се
бојао устаника око Невесиња. Побацаше оне турске телећаке, оставише само буклије са собом.
Остало им је по два пара опанака, толико да, по оном камењару, могу доћи до Гацког.
Кренуше они преко Невесиња према Гацку. Није им се журило, ишли су по цијели дан онако
нормално, без икакве журбе. Кад прођоше Невесиње, почеше се сусретати са устаницима.
Зауставе их устаници, а Глигор им укратко исприча све, онако по реду, ко је и одакле је, одаклен
му је старина и ђе се упутио са својим абабом. Кад им спомене Дивљане и Караџиће, они их одма
пропусте да наставе пут. Пред сумрак нађу неку српску кућу и ноће и нахране се, па сјутри дан
опет пут под ноге. Други дан стигоше до села Градине, испред Гацког. Ту се сусрете са једним
Србином и исприча им како тражи Дивљане, и рече да је од свога прађеда сазнао да су они у
Михољачи код Автовца. Онај сељак му рече да он зна за породицу Дивљан у Кравареву. Упути их у
село Краварево, и да виде да то нијесу ти Дивљани, које он тражи. Глигор помисли да можда и
јесу. Кренуше они у село Краварево и задана пронађоше Дивљане. Гледа Глигор која је кућа
најугледнија, онако по изгледу. Одлучише се они да пред једну кућу сврате. Свратише, дозваше
домаћина, он се одазва иза куће, од торова. Његова домаћица изађе из куће, они се упиташе са
њом, утом стиже и човјек иза куће. Човјек беше осредњих година. Глигор и Здравко назваше Бога,
домаћин им отпоздрави, а онда Глигор отпоче са причом, онако пред вратима:
„Ја сам, домаћине, Глигор Зубинић од Зворника. Мој прађед Марко Дивљан се доселио одавде од
Гацког.“
Домаћин се престави да је Илија Дивљан и уведе Глигора и Здравка у кућу. Посједаше и Глигор
настави све онако по реду како му је прађед Марко причао. Илија устаде, устаде и Глигор,
загрлише се и изљубише. Илија њему опет све исприча о пресељењу Дивљана Илије и његовог
ћаће. Рече му да је тај Илија био његов прађед, и да он носи име свога прађеда Илије. Рече му да
је прије три године умро, и да је он њему причао о расељењу Дивљана. Исприча му и за Дивљане
из Трнова, под планином Јахорином. Тада Глигор сазнаде за Дивљане, и оне за које су знали, али
није знао гдје су се населили. Изнио ракију и насјецкао мезе од овчје стеље, и изнио оног сира из
мјешине. Проба сир Глигор, па рече:
„Мој рођаче, па уз овај сир можеш пити цијелу ноћ, а да се не напијеш.“
Кад му исприча да су се откупили од Турака, Илија се прекрсти и захвали се Богу, кад је Србин
имао пара да се откупи. Исприча њему Глигор како је код њих, код Зворника, земља родна, да
можеш ићи цијели дан преко њива и шума, а да нигдје неможеш камен виђети. Сједе они тако,
причају, и пијуцкају. Здравко се загледао тамо испод мердевина у зид. Глигор га муну руком у
ребра:
„Шта бленеш, емти молибога!“
Он шапну Глигору:
„Ено моји гожђа, Глигоре.“
Глигор погледа на зид, стварно објешена гожђа о зиду. Он ће ти Здравку, онако шапатом:
„Јесу, Бога ми, твоја, будало једна, ђе могу бити твоја гожђа овде.“
Илија види да Глигоров сапутник шапће, па се ко нађе у послу, и уђе у собу.
Глигор осу ватру на Здравка:
„Молибога ти твога, немој ме срамотити пред рођаком, јеси ли ти то побудалио? Оћеш ми рођака
и лоповом направити.“
Глигор онако помисли, да можда Илија није некад пролазио доле у Семберију, да би жита
куповао, јер је доста сушних година било у Херцеговини, а глад кад завлада онда нема границе
докле ће се ићи са караванима коња. Не гледа се колико ће дана путовати. Иди док не нађеш
жита, да би дјечицу прехранио. Али никако да дође себи, Здравко му скроз памет помути:
„Здравко, ако још једном поменеш гожђа, нек знаш – кад кренемо одавде да ћу те пребити ко
вола у купусу.“
„Ма јесу моја гожђа, ја ји поставио прошле године у прољеће да уфатим лисицу. Сад ћу питати
домаћина.“
„Само пробај Здравко, па ћу ти ја очитати молитву, јел ти мене разумијеш, Здравко, емти
молибога твога!“
Утом изађе Илија из собе, мислећи да су завршили своје тајне разговоре. Како он изађе, и још није
сјео на столицу, а Здравко ће као из топа:
„Ама, Бога ти, домаћине, реци ми откуд ти она гожђа?“
Илија гледа у њега, а Глигор полудио од бијеса:
„Па, кад питаш ти, како ти име бијаше, ја Здравко. Кад ме питаш, Здравко, ево Глигоре, вам
испричам цијелу истину, у коју нико не би вјеровао: идем ти, једном, преко оног горе брда, и
тражим неколико коза, загубиле се неђе. Кад ја погледам, а оно перје и кости од једне орлушине,
а на оним иструлим ногама гожђа, ено баш она гожђа што Здравко пита за њих. Ја приђем и
отворим гожђа, и скинем са онијех трули ногу, или боље да кажем, са костију од ногу. Видим на
алкама двије личине, онако иструле. Ја оне личине осјечем и бацим, а гожђа донесем, и ено их на
дувару висе.“
Глигор се прекрсти, а Здравко ће:
„Аха, рекох ја да су моја гожђа. А како је то могла орлушина откинути?“
„Будало једна, заборавио си свезати за коље.“ Рече Глигор
„Јој, Бога ми, мора бити да баш нисам их везо за она два колца.“
Илија рече:
„Здравко, кад пођете, ти узми своја гожђа и носи, нама овде и не требају, слабо овде има лисица.“
Одморише се они ту два дана, и Глигор направи још по два пара опанака пресњака, или како доле
у подрињу их називају, прошњаци. Исприча се Глигор са рођаком до миле воље. Одморише се,
добро наједоше и напише. Кад кренуше, Илија им даде једну мјешину, и на дну мјешине сира,
оног сувог, Херцеговачког, и једну јечменицу. Поздравише се. Глигор се изљуби са Илијом, и свим
његовим укућанима. Здравко узе гожђа и стави под руку, и кренуше путем куда је некада Глигоров
прађед Марко путовао. Иду они полако, онако без икакве журбе, гдје их мрак ухвати, они се и
заноће. Увјек, у српском селу, погледају гдје највише има зграда око куће, ту и сврате и затраже
конака. И тако од Мостара, преко Гацког, Миљевине, Хан Пијеска па до Тршића. Срачуна Глигор на
прсте, колико су дана путовали од Тузле до Мостара, па од Мостара до Гацка, и онда од Гацка до
куће у Тршићу. Сконта она равно са одмарањима двадесет дана да прође, од његовог одласка у
Турску војску.
У засеоку Крива Дрина, растави се од свог абаба Здравка. Он крену лијево у Тршић, а Здравко оде
у Роћевић.
Кад Глигор стиже до Тршићке ријеке, иза Водичишта срете једно дијете из комшилука, из
породице Тодоровића. Рече му:
„Трчи по муштулук, код ћаће, мајке и бабе Милијане, и осталије укућана.“
Дјечко се окрену, отрча кући Зубинића. Кад стиже пред кућу, ознојан и уздихан, викну на сав глас:
„Оооо! Амиџа Аћиме! Амиџа Аћимеее!“
Аћим, кад чу дозивање, изађе напоље:
„Шта ти је дијете, ша толико вичеш?“
„Муштулук, амиџа Аћиме, муштулук и то велики муштулук!“
„Па, ајде, реци једном зашто је муштулук, ако је за велики муштулук, даћу велики муштулук, пост
ти ђетињи.“
„Ја оћу муштулук оно мало јање, од ваше овце Гаре!“
„Ама, говори већ једном,“ а ишчекује велику радост, „пост ти ђетињи, даћу ти Гару и јање, што ме
толико сикираш?“
„Ево иде твој Глигор! Оћеш ли ми дати сада јање?“
„О, фала ти Господе Боже, кад услуша наше молитве! Даће ти амиџа Аћим вечерас, док дођу овце
кући.“
Устрча Аћим у кућу, да обрадује остале укућане. Истрчаше сви напоље, и таман да крену испод
Овчаревца пред Глигора, а Глигор стиже пред кућу. Потрчаше пред Глигора, а Глигор према њима,
зграбише се љубити. Изљубише се сви са Глишом, и уђоше у кућу. Осули Глигора разним
питањима, а Аћим повика:
„Доста! Шта чекећете ко чекетало!“
Породица ућута, а он поче разговоре са својим сином, Глигором:
„Бога ти, сине, причај ми како им умаче и куд све прође, за ове три евте дана?“
„Ћаћо, нијесам умакао ја од Турака, него они нас оћераше, кажу сикте Власи, мајку вам влашку.
Ми једва дочекасмо, па бјежи свако на своју страну.“
„А ђе вас рашћераше, сине Глигоре, јели у Тузли?“
„Ама каквој Тузли, црна ти Тузла, рашћера нас Мостарски паша у Мостару. Не жалим што онолики
пут прођо, виђо бар доста свијета.“
Онда поче свима у кући причати и набрајати мјеста гдје су коначили, и колико је прошњака
опанака подерао. Како се врати преко Гацког, и како је био и одморио се код рођака Дивљана.
Онда,како је сазнао и за оне друге Дивљане, гдје су насељени и гдје живе. Прича њима Глиша и
више него што доживи на свом ослужењу војног рока. Мора и понешто да слаже, како би причање
и казивање било примамљивије. Увече се окупише комшије и прославише Глигоров повратак, јер
сви и свако је мислио да се Глигор неће никада жив вратити.
Тако Глигор се одужи Султану и турској војсци, и заврши своје војевање.

ЖЕНИДБА ГЛИГОРОВА

Након неколико дана, Аћим рече Глигору:

„Сине, ћаћо оће да те жени, а шта ти мислиш, и јеси ли загледао неђе цуру? Сине, ја нећу да ми се
жениш из ових породица (па поче набрајати): ова породица (говори све по именке породице) има
гушавост, она породица су јевтичари, у оној породици се рађају будале, опет у оној породици се
рађају падавичари, она породица су цифилисичари, код оне проодице жене су шарене, кад се
удају воле да шарају са другим људима. Ево, ја ти набраја, а ти гледај како ћеш.“
„Молибога ти твога, ћаћо, оста једна породица коју ти не избрија у твом причању. А знам да ти
највише“ па мало подбоде ћаћу, „мрзиш оне шарене жене.“
„А пост ти твој, на мене сви вичете, почев од Цвије, па сви, ко на бјелу врану. А која то оста
породица, сине Глигоре?“
„Па осташе Стевићи, или Китићи, а ти ми и напомену, кад се спрема за војску, ону Аницу из
Китића.“
„Па јесте ли се загледали, пост ти твој?“
„Јесмо, ћаћо, ако она није, за ово двадесет дана преокренула своју памет. Знаш како је оно
Црногорски цар и Владика реко, а сад пјевају уз гусле: Женска ћуд је чудна работа, стотину ће
промјенити вјера да учини што јој души драго.“
„Ето, та Глигоре, видиш да нијесам Китићке убројо у шарене жене. Није су оне ко што владика
Његош пјева, зна твој ћаћо све, а и покојни ђед Зубина, Бог му душу прости, исто је све знао о
свакој породици, и пратио кака је која породица, и бирао и моју мајку, и моју жену Цвију, то јест
твоју мајку. Све је он бирао најбоље и најпаметније породице. Кад да идемо у просидбу?“
„У неђељу која друга дође.“ Рече Глигор
Аћим скочи па га изљуби, изљубише га сви укућани, а сестра му Милка, дјевојчица од десет
година, рече:
„Оћу ли ја, брацо, да буднем енђибула?“
Глигор погледа у оне двије старије сестре, па рече:
„Оћеш, Милка, оћеш љепото брацина, а ђевер ће, ако Бог да, бити Ђокан. Је ли тако, ћаћо Аћиме?“
„Добро, добро, Глигоре, нека бидне како ти кажеш, али треба поручити Китићима, да ћемо доћи у
просидбу.“
„Нема, ћаћо, никаке поруке, ја оћу онако, из неба па у ребра. Мој ћаћо, ти се никад памети
дозвати. Зар не знаш да, до друге неђеље, стотину би се појавило овијех наших српских душмана,
да мене скуде. Ти још увјек мислиш да си са свим Србима добар абаб, али они не мисле ко ти.“
„Бога ми си у праву, Глигоре, ја никоме зло не мислим, па мислим да и мени нико зло не мисли.
Добро, сине, нећемо више о томе, нека будне како си ти наумио.“
Дође и друга неђеља, спремише се Зубинићи, са два ујака из Најића. Кренуше око подне преко
Живковине, па преко Јанковине, и онда преко Пластова у Челопек. Носе они неискићене плоске, а
ко цуру испросе, будући пријатељи ће искитити плоске и допунити ракијом. Ако не испросе, онда
нема кићења плоски, нити допуњавања, а нема ни биљежи од ђевојке. Кад стигоше пред кућу
Аничиног оца, Аћим опали из свог самокреса. Китићи се изненадише и зачудише откуд сад
Зубинићи пред њиховом кућом, па још пуцају.
Аћим се први јави:
„Помози Бог, добри домаћине, и ако Бог да, пријатељи наши!“
Аница иде са бунара и носи брему воде, па кад виђе Глигора, ко да је стотину сунаца огрија. Хтјела
би она да потрчи Глигору у загрљај, али то нипошто не би смјела направити, али да пожели, онако
у себи, да пољуби и загрли Глигора, то јој нико не може забранити.
Кад Аничин ћаћа сазнаде зашто су дошли, брже поче клати кокошке и туке – ћурке, и једно велико
јагње. Уведе Зубине и Најиће у кућу. Посједаше, па оним плоскама, наздравише. Аћим се замисли,
па шапну Глигору, да ли за њима Цвија баци воду кад кренуше.
„Баци, ћаћо, читав пун бакрач“
„Е, добро је, Глигоре, онда ће све ићи како вода тече.“
Лазар, брат Аничин, одмах одведе сестру Аницу у уџерицу – вајат, да се спреми и обуче у стајаће
одијело – хаљине.
Пију они, и помало мезе, и већ у ноћ зађоше. Кад се све оно испече, што су Китићи поклали,
изнесоше на једну велику синију. Просци огладнели, па све онако рукама тргају и черече и трпају у
уста, кад које парче меса стрпа, онда прсте слижу. Говоре како је испечено месо слатко, да слађег
нијесу јели. Кад се наједоше, и напише, и договорише да ће се пријатељити, онда изађе Лазар да
доведе, и уведе у кућу сестру Аницу. Униђе Аница, лијепа ко вила Равијола. Обавише све српске
обичаје, исто као и кад су Цвију просили за Аћима. Аница скину струку дуката, и даде свом
будућем домаћину, Глигору.
Пред свануће се договорише да свадба буде иза Велике Госпоине, у прву неђељу. Отворише
пенџере и самокреси запуцаше. Чују Челопечани пуцњаву из Китића куће, па говоре:
„Ено, Бога ми, испросише Аницу.“
Нагађају они за кога би то могло бити, и да је испрошена у Зубиниће, и говоре:
„Баш оде у добру породицу.“
Други говоре:
„Каке Зубиниће, мислите да се Аћимов Глигор вратио из турске војске? Неће се онај кавгаџија
никада вратити, он ти се никада никоме са пута није склањао, па ни турским сватовима, а ако
Турци сазнају у војсци, да је Глигор испребијао турског ђувегију, одмах ће га уцмекати.“
Нагађаше они, пркосници српски, свашта, али ништа не погодише о Глигору и његовом војевању.
Дани пролазе, прође и госпојински пост, и Велика Госпојина, и дође прва неђеља после Велике
Госпојине. У суботу се скупише сватови, и из Малешића, и са Брда, и кумови са Живковине. Скупи
се око педесет коњаника. Дјевојчурак Милка и Ђокан кренуше за ђеверушу и ђевера, они ће
младу пратити и коња водити на коме ће Аница сједети. Жене су обично сједела на седлу на коњу,
било је срамота гледати да млада дјевојка или невјеста јаше коња. Одоше оним путем, а за њима
Цвија опет баци пун бакрач воде, а баба Милијана изађе са штапом у једној руци, а у другој
држаше пуну ћацу воде па баци за њима. Одоше сватови Глигорови у Челопек.
Кад стигоше, у суботу вече у сумрак, Китићи или Стевићи их дочекаше срдачно не може бити
боље. Пише и пјеваше цијелу ноћ. Кад су извели младу, предаде је њен брат Лазар ђеверуши
Милки и ђеверу Ђокану, а жене челопечке гледају Милку и говоре:
„Ова цурица ће бити љепа, Боже нам опрости, ко Света Богородица.“
Прође Аћим добро на мирењу, свега три дуката му узеше, баш као и Најићи од његовог оца Ђуре.
Чајо виче на сав глас да се спреме кићени сватови, па онда виче, кад млада са ђевером и
ђеверушом изађе, крећимо кићени сватови. Кренуше у свитање зоре, запуцаше самокреси и
шишане, заори се пјесма. Пјева и мушко и женско. Аћим пјева насамо, онако по црногорски,
сватовске пјесме. Кад се враћаше преко Јанковине, промјенише један дио пута, јер се не ваља
скроз по истом путу вратити. Мора се негдје пут измјенити, наћи друга стаза, и мало путовати
другим путем. Кад стигоше на Живковину, а људи изашли са ракијом и устављају сватове и
наздрављају за весеље и срећу Ане и Глигора.
Чајо виче:
„Ееееј, ееј, пери Цвијето тавицу, водимо ти снајицу,“ и још наклапа оно како чаји и доликује.
Пред Аћимовом кућом стари Ђуро и Цвијан Најић, и још људи – пријатеља и комшија, спремили
нанизано пржено месо на ражњиће скоро аршин дугачке. Дочекују свадбу са оним ражњићима и
пићем, мушкарце са ракијом, а жене су пиле амберију. Те амберије мало окуси Милка и друга
ђеверуша, Цвијанова сестра. Кад уз Торове стигоше кући, опет онако све као кад се њена свекрва
удавала, али она оде у страну изнад куће и пребаци сито преко куће. Жене праснуше у смијех и
говоре:
„Види ти, Бога ти, како се она досјетила, па лијепо оде горе у страну и зафрљака оно сито! Ми
мислимо куд ће са ситом у страну, неће ваљда у њега жир купити!“
Веселише се цијели дан, а навече Глигор рече Ђокану и Милки:
„Дође ноћ, дајте ви мени младу, можда ће вам је неко украсти.“
Они се насмијаше и предадоше му његову Аницу. Он је одведе у подрум, јер Ђуро и Аћим су
саградили нову кућу на подруму. Младеж напољу игра и пјева, а Глигор запалио свијећу сједи на
оном кревету који бијаше направљен од истесаних липових даски. Гледа Глиша како се Аница
распрема и стидљиво скида, а њему срце лупа да искочи из груди. Преспаваше најслађу ноћ у
животу од како су се родили. Ујутро опалише пушке и самокреси, јер млада бијаше на свом мјесту
– невина. Глигор говори ћаћи шапатом:
„Ћаћо, не би млада шарена, ко што ти говори за жене из поједини породица.“
„Па зна ћаћо шта ради, сине.“
Свадба се разиђе, свако својој кући оде да ради свакодневне радове. Тако се Глиша ожени и
приону кућу кућити, а Бога ми, и мало више пити. З хану, доле крај Дрине, побратими се са
ханџијом Смајом, називаше се између себе „побро“. Смајо заволи Глигора што доста попије, а
доста да на част оним сиромасима што пара немају. Глигор је смислио зашто га прогласи
„побром“. Зна Глигор своју нарав, па ко вели нека има побратима Турчина, злу не требало.
Ради Глигор, развриједнио се, јер сад се припрема да и он једног дана свој домаћин постане.
Доста се пропио, али пије онако умјерено. Здружи се са Раканом, Панте Новаковића са
Живковине. Посташе Абаби, да један без другог нешће ни чашицу ракије попити. Док дође
неђеља или неки други светац, он одмах виче и дозива Ракана да дође на кафу и ракију.
Једног дана умрије и прабаба Милијана. Од како је доселила из Херцеговине, доживи четири
весеља на свадбама свога сина Ђуре, унука Аћима, и праунука Ђокана и Глигора. Доживи и очима
виђе и чукунунуче Неђу Ђоканова. Бијаше до сто народа на погребу. Однијеше њено тјело и
сахранише у вјечну кућу поред њеног вољеног Марка (Зубине) у оно римско гробље. Након
четердесет дана заклаше најбољу овцу за душу своје вољене баке Милијане. Након годину дана
поставише јој и камени крст, поред крста покојног Зубине – Марка.
Мајка Аћимова и отац му Ђуро зађоше у старост. Ђеца Аћимова расту, удаде и две шћери, једну за
Митра Радића, а другу преко потока у Живковину, у Јевтиће. Ижени и синове Саву и Мићу из
Табанаца и Бољковице.
Милка порасте у лијепу ђевојку. Није је било љепше на вашарима, сијелима, прелима и свадбама.
Кад је нека рођака састави са неким момком да ашикују, она својом љепотом некако затвори уста
момку, па не зна ни ријеч да проговори. Разнесе се глас по цијелој околини да нема љепше
ђевојке од Милке Аћима Зубинића. Чуше за њу Аге и Бегови. Дошли би они да просе или отму
Милку, али не смију од Глигора и његове браће. Знају они да Аћим не живи на беговини, него на
својој рођеној земљи. Милка наслиједи љепоту од своје прабабе Милијане, од баке и мајке. Струк
танак, груди развијене, то наслиједи од прабабе. Плаве очи, велике и крупне, и бјело лице као
млијеко, а јагодице на лицу увек црвене, то наследи од своје баке. Округло лице, бујну таласасту
косу и танке веђе, наследи од своје мајке Цвије. Коса бујна и дугачка, а кад је сплете у плетенице,
плетенице падну преко појаса. Сви је волише, јер бијаше жива, причљива и враголаста. Некако
Глигора је највише волела и сматрала га за заштитника и од Турака и од злочестих момака.
Већином је тјерала на пашу по стотину оваца и око педесет коза у Просине. Просине су биле
заграђене, и Кременик изнад козлучке беговине, али је она већином била код стада ради звериња
и паса луталица. По цјели дан је везла прегаче, мараме, марамице и разне вежене шаре на
женскијем хаљинама. Кад козе зађу у Кременик, она оним својим танким и женственим гласом
викне:
„Ооориијаријарија!!!“
Јарац четверогодишњак подигне главу и крене одмах одоздо са дна Кременика према Просинама,
а за њим све козе и јарићи. Тако би она чешће узвикивала да звјерке поплаши, ако се нека
приближи козама или овцама.

ОДЕ КУРБАН ОВАН ЗА ПЕТ КОЗА

Поћерала Милка овце и козе у Просине преко Храстина. Козе иду напријед, а овце за
њима, неће да се мјешају, ваљда ради овчијег и козјег мириса. Напред иду козе, а пред њима она
јарчина као предводник, на растојању пет до десет корака. За козама иду овце, а пред њима ован
четверогодишњак, он се креће на један корак испред оваца, а око десет корака иза коза. Онај
јарац сваких педесет до седамдесет корака стане, одједном све козе стану, стане и ован са
овцама. Ован не гледа ни лијево ни десно, ован ко ован. Кад јарац крене онда и козе и овце крену
напријед онако успореним корачањем.
Милка то посматра сваки дан и то јој би забавно, а мисли у себи: Ја великог ти балије, овог
јарчине, понаша се као неки бег.
Дође до Просина, дотјера своја стада, онда прође испред стада и отвори вратнице на огради
просина. Стада се упутише западно преко Просина, према Ђоке Калемара башчи. Између те
шљивове башче и Просина бијаше ограда од плетеног грања и прућа. Од Равних Гајева води пут
преко Побрђа, па поред Ђокиног шљивика, онда ту код Просина тај пут улази у шуму Кременик, и
тамо око средине Кременика се грана. Један пут води право, према засеоку Колибе у Табанцима, а
други се одвија лијево и кроз Кременик козлучких бегова, и спушта се у Табаначку ријеку, ту се
састаје са путом, оним што иде низ Табаначку ријеку. Доле ниже се састаје са путом оним што иде
преко Колиба. Онда иде преко Трновог поља и долази у Козлук.
Тај дан бијаше Рамазан Бајрам. Навалили Турци тим путићима у Козлук да клањају подне у
џамији. Иду Турци из Палишмана, Ђулића, Петковаца и других турских села. Иду они сви пјешке, а
Милка стала изнад ограде између Просина и Ђоке Калемара башче. Нема ни педесет корака од
тог путића. Она онако некако се забезекнула, па не зна да се склони. Нема Турчина да прође, а да
не баци поглед на њу. Она чипка чипку, или како су онда говорили, кера кере, кад види отуда
преко Побрђа један Турчин на коњу Алату. Она пјешадија иде иза њега и испред њега. Мисли
Милка да је то неки бег или ага. Стаде са чипкањем и погледа оног Турчина на коњу. Он кад
угледа они лијепо лице, струк и бујна прса, па затеже дизгине Алату, да је боље види и онако,
буљећи у Милку, некако затегну дизгин коњу удесно. Коњ скрену са пута, па испод једне
разгранате букве на улазу у Кременик. Гране се спустиле скоро до земље. Коњ наиђе испод грана,
а онај бег или ага упаде у оне гране, коњ не стаје, а онај Турчин се скотрља низ сапи коња и паде
на земљу. Збацише га букове гране. Милка се насмија онако гласно да је Турци чуше како се
смије, и побјеже уз Просине према Овчаревцу и Храстику. Придигоше оног Турчина, а један
Турчин, смејући се, рече:
„Шта би, болан Рустан-ага, оћара те она каурска Вила Равијола?“
Рустан-ага се држи рукама за крста и стражњицу, па проговори:
„Тоби јараби, није оно болан Вила Равијола. Оно ти је хурија из ђенета изашла, и сишла на
земљу.“
„Алаха ми, јесте хурија,“ они око њега што су застали говоре му:
„Вала Рустан-ага, и јес та права хурија, ја како те са оним хуријским оћима скиде са коња.“
Па се гуркају и крадом смију. Подигоше Рустан-агу, из Петковаца, на коња и кренуше у Козлук.
Рустан-ага ушао у џамију, а у глави му стално лик оне лијепе цуре. Клања он и Алаху се моли, али
ни сам не зна шта изговара. Хоџине молитве и учење скоро ни не примећује.
Све у свему, ага пошандрицао за оном Хуријом. Не мисли он ништа друго него на ону лепотицу
Милку. Конта он себи у глави како да се дограби младе Кауринке. Кад се врати из Козлука, виде
оне његове слуге и сејизи да Рустан-ага није при чистој свијести. Стално ћути и понекад сам са
собом нешто шапуће и мрнђа. Кад сазнаде да је то кћерка Аћима Зубинића, и сестра Глигорова,
поче размишљати како да Милку доведе себи за трећу ануму. Да оде и да је запроси, то не иде.
Зна да би га Глигор са браћом уцмекао и готово би било са њим. Да крене и да је отме, опет ће
можда да погине од Зубинића. Да је некако украде, е то би било најбоље.
Трећи дан Рамазан Бајрама, ага проговори и сазва себи слуге и сеизе. Поче им излагати шта је
смислио:
„Ћујте ме добро, моје слуге и сејизи, ја бива контам ево три дебела дана, како да ону лијепу Хурију
доведем међу ове моје двије хануме, и на крају сконта да би мени њу украдете када буде хајван
ћувала. Ја то хоћу хитро да се уради, јер ја нејмогу живити брез ње. Ево овако бива ћемо ућинити:
вас петорица узмите најбоље коње из штале, и онда напуните пушке шишане. Понесите и
самокријесе и онда се лијепо пришуњајте и њу шћапите и мени доведите. Ето тако бива, јелде да
то није тешко ућинити?“
Онај један најодважнији усуди се да испред скупљених слуга и сеиза, проговори:
„Хаман велики ага, а ако ње бива не бидне код коза и оваца, шта ћемо онда ћинити? И онда,
колико ћеш нам дати цекина ако је брте доведемо?“
„Е, овако бива, ако је нејма код стада хајвана, ви саћекајте до пред акшам, кад она дође и ви хап,
па је шћапите, заћепите јој уста, па на коња и бјежите. У ћетвртак нека Хаља оде и нека је уходи.
Што се тиће плаћања, ево нека буде сваком по... по десет цекина. Био сам сконто да би на ћабу
отишо, али вама ћу, ето бива, платити све скупа педесет цекина. Јел вам по мераку?“
Они сви у глас одговорише да им је по мераку.
У четвртак одјаха Хаља да уходи има ли Милке код коза и оваца. Кад је угледа са Побрђа испод
Просина, он се одмах врати и рече аги:
„Муштулук, Раштан-ага, хено је, изгледа како се мени ћини, да је сваки дан код хајвана.“
„Муштулук ћеш добити Хаља, кад је доведете, а овако ћемо брте ућинити. Сјутра је бива, петак.
Глигор ће засигурно отићи на ћаршију, у Зворник, а она његова браћа нису опасни. Ако је шћапите,
ви бјежите са њом, и нејће бити поћере, они Глигорови буразери неће смјети, а нећи ни знати до
акшама, а у акшам ја ћу се мераћити на њеној љепоти. Глигор неће смјети ни са стотину Влаха и
Хајдука ударити на Петковце. Па вала, нејће он више ни морити за сестром. Он ће казати да му
нејтрејба више, јер је њу Турћин опоганио. Јели ово све добро како сам сконто?“
„Јесте, велики ага,“ одговорише будући отмичари.
Сјутра дан, после клањања сабаха, окупи се турска дружина од пет коњаника и крену у Тршић на
Просине. Оста Рустан-ага пун радости, и стално улази у одају коју је Милки припремио, па почне
да клања и Алаху се молити, да му је драги Алах да и да украси своју кућу оном љепотом. Онда
почне мислити како ће њему, једном аги, завидјети и спахије и бегови.
Стигоше они коњаници на Побрђе испред Просина. Милка остави онај вез што везе, на ограду
између Храстика и Просина, па се загледа према Побрђу. Види пет Турака на коњима и са
пушкама. Гледа она да неће према њој, и паде јој на памет како јој брат Глигор стално говори да
се чува Турака, да је не би уграбили. Она гледа, а они коњаници прођоше крај Ђоке Калемара
шљивика, и замакоше у Кременик, оним путићем што води у Колибе и Табаначку ријеку. Таман њу
страх прошао и помисли да су то неки Турци који одоше у Козлук, кад чује како козе бјеже одоздо,
са дна Кременика.
Турци њу виђеше на врх Просина и обрадоваше се говорећи:
„Наша је брте, благо нашем аги, а и нама кад добијемо десет цекина.“
Кад Милка виђе како козе истрчавају из шуме, она провири доле у Кременик, а Турци вежу коње
за букве и спремају се да је опколе и ухвате. Она брзо прескочи преко ограде, па преко и низ
Храстик побјеже кући.
Турци се распоредили у полукруг и иду и шуњају се полако како се не би чуло пуцкетање грања и
шуштање лишћа по шуми. Кад изађоше из шуме, јурнуше тамо гдје је Милка стајала када су је са
Побрђа угледали. Виде да Милке нема, само нађоше оне марамице што је везла себи за рухо и
кићење сватова када се буде удавала.
Љути Турци и бјесни ко бјесна пашчад, потегоше пушке и убише пет коза, а јарац им некако умаче.
Зграбише сваки по једну козу и оне вежене марамице, и пут под ноге па у Петковце. Чуше
Зубинићи пуцњаву у Просинама, али нема Глигора, па се нико не усуди да оде да виде шта то
Турци урадише. Милка кад стиже кући рече Мићи и Сави:
„Побјего ја доле у поток, да се сакријем.“
Побоја се да Турци не ударе на кућу, и да је отму у кући и на силу одведу.
Кад отмичари стигоше код Рустан-аге кући, и сваки носи по једну убијену козу, он зину ко сом, па
се прокриви ко јунац:
„Хаман, шта то носите, душа вам у Ђенеб отишла? А што ми носите те мртве козе, не мислите
ваљда да ћу се на њима мераћити, шејтан вас сва петоро однијо, Алах бисмилај! Сикте сви, сикте у
штале, нејма више вама уласка у кућу. За вас су штале и торови.“
Они онако утучени, показују оне вежене марамице и онај вез, и увјеравају агу да су је били
опколили, али ње неста као да у земљу пропаде. Онај један што је главни над слугама и сејизима,
добаци аги:
„Е вала, Рустан-ага, мора да је заистину Хурија била па побјегла у ђехенет.“
„Куш одавде, кућко јена, нашо си мене јебовати у главу!“
Онај надзорник побјеже у шталу, сједе на јасле па да пресвисне од смијеха. Цекине нико не смеде
ни поменути.
„Носите ове мртве козе испред мене, јебите хина!“ издера се Рустан-ага на сав глас.
Они зграбише оне козе и побјегоше са агиних очију, да их више ага не гледа.
Увече пред мрак, кренуше овце и козе кући, али вратнице затворене па не могу да прођу. Понека
овца и коза прескоче преко оних врљика. Јарац гледа, па као да му дође некако криво што не
може да прескочи, а научио он увјек ићи напријед. Затрча се јарчина три, четири пута удари
роговима у ограду поред вратница. Ограда, онако сува, се распаде и јарац направи богаз.
Прођоше све овце и козе и стигоше кући, до својих торова. Избројише и овце и козе, али нема пет
коза. Виде Зубинићи да су Турци убили пет коза и однијели, а можда су их и оставили тамо гдје су
побијене.
Дође увече Глигор са ћаћом Аћимом. Посједаше и гледају у чељад и видеда сви ћуте и некако ко
уплашени. Глигор проговори:
„Шта је то са вама, шта то сви ћутите ко мумије?“
Милка, која се бјеше вратила из потока, све исприча шта се тај дан на Просинама десило. Каже да
не би јарца и коза, да би је Турци живу ухватили. Глигор погледа браћу, па ће сестри:
„Ето видиш сестро, какога јарца паметног имамо. Исплети једну велику кићанку од вунице и
свиле, и свежи му око врата.“
Па се онда осмјехну и загрли сестру.
„Хајдучино брацина, како си се ти само досјетила да су Турци шћели да заварају траг, кобајаги да
одоше у Козлук.“
Аћим рече:
„Глигоре, ем ти козе, ојариће се друге, немој се срдити!“
„Не срдим се ја ћаћо, али ће њих Глигор осветити,“ рече Глигор.
„Па како, Глигоре, нећеш ваљда агу убити за пет смрдљивије коза, и страх и бједу нам ма врат
свалити. Немеремо се ми, Глигоре, турској сили одупријети.“
„Аман, ћаћо, не спомињи ми турску силу, виђећеш освету и шути молим те!“
Смислио Глигор како да се освети, па у Неђељу дозва Ракана на ракију и кафу. Исприча њему
Глигор све што се десило и да требају козе да освете. Ракан пита:
„Па како ти то замишљаш, Глигоре?“
Глигор му исприча овако:
„Сад је Рамазан бајрам прошо, а иде Курбан бајрам, ја ћу све да преиспитам да ли су то биле
балије од оног Рустан-аге из Петковаца, па ако јесу, ми ћемо отићи уочи Бајрама кад они клањају
џемат, а они то често раде, и заједно клањају јер немају џамије. Е, таман кад они буду клањали
јацију, ми ћемо у тор и Курбан за рогове, и бјежи преко Равније Гајева.“
„Бога ми добро си, наточи де још једну чашу, ти то утаначио. Оћемо, Бога ми, а како ћемо овна
подијелити, оћемо ли попола? Ха, Глигоре шта кажеш? Дедер, наточи још једну.“
„Слушај Ракане, па чије су козе биле, моли бога ти твог!“
„Па твоје Глигоре, а знаш да се од Курбана лијева страна овна даје сиромашнима? Ја сам
сиромашан, јер смо ми још на беговини, а ви Зубинићи живите на свом имању.“
„Добро Ракане, нека буде како кажеш, али мени мора остати главуча и рогови.“
Договорише и све утаначише, и кад почиње јација, и кад се завршава, и ријешише да иду пјешке, а
не са коњима, јер би их Турци брзо открили.
Дође и дан уочи Курбан Бајрама. Спремише се они, напунише кубуре, затурише за широки појас
тканицу. Онда узеше и ножеве, оне са којима кољу зимине. Кренуше одмах кад се поче смркавати.
Стигоше близу једне велике кућерине, и виде како се Турци окупљају да клањају џемат. Они се
мало притајише, док не отпоче јација. Они ти брзо до агиних торова, кад оно храстово прошће, све
колац до колца, а високо око два и по аршина. Вратнице замандаљене и неком катанчином
закатанчене. Обилазе они около, могло би се некако ући, али не могу овна пребацити. Виде они
да је ован велики ко јуне. Они журе док се није џемат завршијо. Ухватише оно прошће, па некако
расклимаше неколико колаца, онда запеше из петни жила и ишчупаше један колац. Заврнуше га
одоздо на горе и у онај грабови плетир горе по врх коља ширак један гедао пуче. Они извадише
онда са лакоћом још два колца. Уђоше у тор, онако попречке, ухватише овна, кад рогови велики, а
они немају времена да још коља чупају. Заврнуше овну главу у страну, протурише један рог, па
главу и други рог, извукоше га напоље и кренуше вукући га низа страну. Неће ован да корачи, него
све предњим ногама кочи. Нијесу одмакли ни сто педесет корака, кад ага иде према тору, као да
му се нешто приснуло претходне ноћи, и иде да обиђе тор. Угледа он, онако у мраку, два човека
како вуку овна. Кад се сретоше, а ага упита:
„Ко је то? Да то није мој Курбан, бива?“
Глигор и Ракан држе овна лијевом руком за рогове, а десна рука им на кремењачама или
самокресима. Ага мисли, ако опали, убиће једног ако стигне, али онај други лопов убиће њега. Ага
проговори:
„Што то не кажете ко сте, и зашто ми уоћи Курбан Бајрама крадете Курбан?“
Глигор одговори:
„Слушај ага, није ово крађа, ово је освета!“
Аги се упалише свијећице:
„Јеси ли ти то, Глигоре Зубина, јели то освета за онијех пет коза?“
„Јесте освета, ага, имаш ти још овнова, мањих од овога. Алаху је све једно колики ће Курбан бити.“
„Хајде, хајде, пролазите, налет вас било. Што сам брте тражио, то сам и добијо.“
Кренуше и вуку ону овнину низа стану, и бјеже што даље да се удаље. Кад се мало удаљише од
Петковаца, Ракан рече:
„Стани мало, Глигоре, ја се сав у зноју окупа. Држи добро овна за рогове, сад ћеш ти виђети како
ће он нас вући, а није ми њега.“
Глигор гледа шта ће то Ракан урадити, па да ће њих ован вући. Ракан извади нож и осјече једну
грану дебљине једног прста, па онда осјече један клипчић дугачак подланицу и два до три прста.
Подиже реп овну и гурну онај клип овну у дупе, а остави једно два прста напољу ван дупета, да га
ован репом помјера. Кад Ракан стави клип овну под реп и угура у дупе, ован појури напријед.
Глигор паде, али рогове не пушта. Ован га вуче по оној прашњавој земљи, а Глигор се дере ко
јарац:
„Држи Ракане, јебем ти молибога, отеће се!“
Ракан прискочи, те га ухватише један за један рог, а други за други рог. Јури ован напријед и вуче и
Глигора и Ракана. Стигоше кући кад други орози запјеваше. Узеше ножеве, заклаше овна и
објесише на липу. Поче се и развиђивати, они одераше овна, расјекоше на двије полутке. Аница
поранила и зачуђено гледа шта Глигор и Ракан раде, а цијелу ноћ није заспала, јер нико не знаде
гдје се Глигор прикраде и оде. Цјелу ноћ га ишчекива јер није на коњу отишао.
Глигор ће Аници:
„Шта бленеш, молибога ти твога! Узимај ову црну и бјелу џигару и пржи.“
Аница оно покупи и однесе у кућу. Расјекоше овна по сред средине, онако низ дуж по кичми.
Ракан узе лијеву страну и бјеле бубреге. Глигору оста десна страна и главуча и они рогови као
успомена.
Тако ти Глигор освети својих пет коза, али Ракан добро увреди агу, када су се мимоишли, дозва га:
„Еј, Рустан-ага, измерачи ли се на оних пет коза?“
Ага одговори:
„Нијесам, вала, а ето мог овна, па нек се он на вама измераћи!“
Цвија изнесе пуну таву испржене џигерице. Глигор и Ракан навалили на ракију и ону пржену
џигерицу, смију се, а Глигор говори:
„Ко би то реко, Ракане, да ћемо ја и ти славити Курбан Бајрам?“
„Е, Глигоре, ово ти је права освета, када је мораш изјести овако у сласт,“ говори Ракан.
Помоли се из куће и Аћим, Цвија такође за њим, а Аница трчи са тестијом и пешкиром да им
полива воду да се умију. Кад Аћим виђе Глигора и Ракана како пију и једу, и оне онако двије
полутке од овна, стаде па се прекрсти говорећи:
„Шта то радите, црни били? Откуд вам то, шта је то? Ауу! Ован! Па ђе украдосте толиког овна?“
„Ћаћо, молибога ти твога, није ово украдено, ово је освета за козе! Умиј се брзо, и сједи да се
мало окурбаниш. Данас је Курбан Бајрам.“
Аћиму би јасно шта је Глигор урадио и гдје га не би цијелу ноћ, па Аћим поче опет са својим
сјетовањем:
„Слуш, сине Глигоре, чувај ту своју луду главу, зар уочи Бајрама да одеш у сред Петковаца, па то не
би учиниј ни јунак, чекај, чекај... ни јунак Краљевић Марко.“
„Би, ћаћо, Милош Обилић, ако не би Краљевић Марко,“ одговори Глиша, „а видиш Ракана, он ти
дође као Топлица Милан, или Косанчић Иван.“
Аћим се насмија, драго њему што му је син Глигор храбар и неустрашив.
„Сине Глигоре, пост ти твој, кад неђе идеш сам или са тим твојим јараном Раканом, кажи нам ђе
идеш, да болан знамо ђе си отишао!“
„Што би ја то теби казо, куда ћу ићи, ето кад се вратим, а ти знаш ђе сам бијо!“
„Па, моја луда главо, треба да знадемо, ако те, не дај Боже, Турци уцмекају, да знамо ђе да те
тражимо,“ опет ће Аћим.
Завршише они своје разговоре и препуцавања, а око десет сати Ракан узе своју половину овна и
оде у Новаковиће, код свог оца Панте.

ЂЕВОВАЊЕ АЋИМОВЕ КЋЕРИ МИЛКЕ

Кад закорачи Милка у седамнаесту годину, поче редовно ићи по вашарима код цркава и
манастира, на прославе водица, по селима на сијела и прела. На вашарима је скоро увијек чувао
брат Глигор. Он би увјек из масе свијета или из неког прикрајка посматрао с ким момком она
ашикује, који се момци смјењују код ашиковања, до кога игра у колу, пази да се не би појавили
отмичари, јер је бијо обичај да дјевојку отму на силу и без њене воље одведу је, а она јадна није
се смјела вратити и побјећи назад, јер су тада вјеровали ако се удата жена врати, или побјегне
назад у своју породицу, да онде преко љета се наводе градоносни облаци, и да град туче и уништи
љетину том селу гдје се жена или млада вратила.
Милка се разви у љепу ђевојку, да је љепше у околини нема. Црномањаста, плаво тиркиз очију,
танких и црних обрва, развијенијих груди, или прса, како су тада називали груди. Дугачке и
таласасте и црне косе, кад плетенице сплете, а оне ко двије руке дебеле, а дугачке преко појаса.
Лице бјело, ко бјело млијеко а јагодице на образима увјек румене, уста мало више велика него
средња, усне танке, а саме од себе ружичасте. Зуби, кад се насмије, ко бисер, увјек их је прала са
стуцаним угљеном. Кад пође на неки вашар, увјек би зубе добро изрибала том прашином од
угљена. Струка бијаше танка, а средње висока. Све у свему, Бог је створи да буде женско.
Многи момци за њом уздисаше, а и турске аге и бегови, само онај Рустан-ага више не уздиса.
Понекад би повирио у ону одају што је бијаше спремио за Милку, кад се отмици надаше. Оне
козје коже су његове слуге морале спалити, да их Рустан-ага не гледа.
Ћаћо Аћим јој купио памучни без за рубине (хаљине), онда јелек срмом извежен, па кундуре са
високим потпетицама, у којима Милка данима учи ходати да ногу не подвије. Обуче оне рубине
извежене и чипком доли подну ишчипканом. Припаше кецељу коју је извезла на плавој кадифи.
Кад крене на вашар иде у опанцима до испред мјеста гдје је вашар, онда скине опанке и замјени
оним лакованим кандурама.
Кад се облачи и спрема у стајаће аљине, а мајка јој косу сплиће у једну велику и дебелу
плетеницу, онда изнад чела јој остави по два или три мала прамичка косе, а они се сврну изнад
чела, онако изнад средине чела.
Када оде на вашар или прославу водица, онда обично стане негдје на крај до ограде, а момке
приводе њихове сестре или рођаке код Милке на ашиковање, и тако цјели дан. Што је ђевојка
имала више ашиклија, то је била и љепша ђевојка. Кад који приђе код Милке, а њена љепота га
некако обенђија, па не зна ни ријеч да проговори, она започиње причу, а он јадан понекад
одговори и само главом климне, или мане десно и лијево. Кад коло заигра, а Милка се ухвати до
коловође, а он се разгица, па скаче ко јарац. Кад Милка игра у колу, Глигор обавезно приђе и чува
да им неко коло не прекине. Ако је мало попијо, он би се ухватио у коло на крају кола, за кеца, јер
се тај последњи у колу зваше „кец“.
Кад се врате увече кући, са велике светковине, мајка Цвија би одмах, онако насамо, почне питати
како јој бијаше на вашару, колико се момака промјенило на ашиковању, до кога је у колу играла,
па који јој се момак највише свиђа, и низ других питања.
Милка би отпочела онако весело и некако враголасто:
„Бона, мајко, ови момци сви некако блентави, ни један не зна ни ријеч да проговори. Ја
енгленишем, а он ко ован ћути и млатара главом. Данас сам сигурно тридесет промјенила, а оно
само тројица мало попричаше. Па зашто то тако, мајко, нијесам ружна, а знам лијепо енгленисати
кад ашикујемо?“
„Кћери моја, очараш их са тим твојим очима, кошто је и твој ћаћо Аћим мене очаравао. Ја дођем
под Овчаревац на бунар, а он када дође па почнемо енгленисати, он ме некако избезуми, тако да
се по неки пут, умалијем, са празном бремом не вратим кући.“
Милка се засмија, па ће мајци:
„Е, што се бар једном не врати празне бреме, а јеси ли који пут сусак заборавила, Бога ти?“
„Бога ми, шћери, јашта сам, колико сам се пута вратила на бунар по сусак (тиква дугачке дршке са
којом се вода захваћала из плитких бунара). Знаш, шћери, шта би теби твоја мајка казала?“
„Ајде, мајко, кажи, све ми кажи, кажи ми и како си ти и ћаћу обенђијала па је, како причају, бијо
полудио за тобом.“
„Кћери моја, наће се неки момак који ће полудети за тобом и ти за њим. То ти је судбина коју
драги Бог одреди. Кажу стари људи, да кад се чељаде или беба зачеди, да се зачеди и женско и
мушко заједно, а Бог их растави и баци једно на једну страну, а друго зафрљаци на другу страну.
Онда они расту, расту, расту па кад нарасту, онда се они нађу и саставе.“
„Па знам, мајко, не роде се увјек заједно то двоје, што их Бог растави и баци у двије различите
стране и мјеста,“ рече Милка.
„Е, баш си некако неразумна. Бог растави душе, па једној беби да раније душу да оживи, а другој
беби касније оно друго пола душе, јер сада знаш? Него, шћери, ја би теби шћела рећи да ти
недуговлачиш са ђевовањем, видиш да ти је бака и ђедо Ђуро скоро на умору, а ако, не дај Боже,
умру, ти и ми сви морамо бити рушни (живјети у жалости) годину дана. Ти се не мереш удати док
смо рушни. Онда оде година дана, а ако бака или ђедо умру једно једне године, друго друге
године, онда ти оста пуне двије године, не дај Боже, добро се овде казало. Ђедо ти стало пита
када ће се Милка удати, да доживи и од своје Пеке (мјезимице) весеље. Треба то похитати, да ми
шћери, не дај Боже, не останеш усједелица.“
Дође дан кад манастир Тавна слави своју славу, а и на сваки велики светац се славило, и велики
вашари били код манастира Тавна. Решио Глигор да Анкицом, браћом и снајама да крену око
пола ноћи манастиру, јер то бијаше доста далеко. Милка се радује, јер ни једном није била код
манастира Тавна. Мајка јој Цвија изнесе стајаће рубље и спрема шћер, онако ноћи према свијећи.
Милка узе јелек, кад на лијевој страни нешто ушивено. Она опипа, виде да је некакав мали
смотуљак ушивен. Пита она мајку Цвију:
„Шта си ово ушила у јелек са унутрашње стране?“, па хтједе да оно испод свилене поставе извади.
„Немој то дирати, шћери, то је против урока. Ви цуре Зубинкуше сте слатке крви, па док вас
погледају урокљиве очи, а вас глава заболи и почнете бљувати (повраћати).“
„Па шта је то, мајко, ако ћеш ми казати, што је против урока?“
„То ти је овако: једно чено бјелог, не огуљеног, лука, крстић од тисовине и један корјенчић од
траве што га баба Ђука обаја. Не знам која је то трава, али баба Ђука зна.“
Спремише се Зубинићи и са спремом (јело и пиће) кренуше светом манастиру Тавна. Бјеше лијеп
љетни дан. Стигоше они прије Божје службе у манастиру и ношења литија. Кад се служба Богу
драгом одржи, онда изађоше из манастира и онако, породица до породице, посједаше по трави.
Жене простријеше бошче и ставише храну на бошче. Поче се јести и пити. Милка поједе неколико
залогаја па скочи и оде у коло. Једна је другарица доведе до коловође. Она се ухвати у коло и
држи се са коловођом онако за савијене мале прсте.
Кад виђе момче Милку до себе, поче да поскакује, а трепери ко јасикова лиска. Виђао је он Милку
раније, али никако се са њом не састаља, бар да пар минута ашикује. Мисли он, онако лијеп и
повисок, да ће тај дан само са њом ашиковати, и колико га год буду смјењивали други момци, он
ће се враћати, па коме дојади. Кад се играње у колу заврши, а онај момчина са Милком одмах
крену према огради. Крај ограде стадоше и почеше причати, или енгленисати, како се то звало кад
момак и ђевојка причају и ашикују. Таман се момак каза Милки да је Милићевић са Кисељака, а
оно смјена, доведе нека ђевојка свог брата, па смјени оног Милићевића. Онај Милићевић одмах
смјени оног момка, и тако пар пута се момци смјењују, али Милићевић не одустаје. Поведе коло и
стално Милку до себе. Виђе то Глигор, па дође и сестри плати коло, да поведе, а онај момак до
ње. Глигор игра кеца и држи штап, од мрког трна, и чува да коло неко не прекине. Свидио се онај
момчина, па се распита ко је и одаклен је. Кад му рекоше да је са Кисељака, од оног Ере
Милићевића син, Глигор се осјети некако нелагодно, јер зна да су они на беговини скочићког бега.
Онда опет помисли, ако би се онај момак оженио његовом сестром, како би био дужана да сачува
сестру од скочићког бега, да јој, не дај Боже, буде сефте (први) онај балија. Ашикује Милка и онај
Милићевић, и одусташе смјене момака. Прича он, а све као да му мед из уста капа, тако он лијепо
и медено енгленише. Кроз причу види Милка да је њему име Милисав, па му каже:
„Види ти, па све на слово „М“, Милићевић, па Милисав, па Милка.“
Он се насмија:
„Има једно слово „З““
„Шта ти знаш, то слово „З“ (мисли се на Зубиниће) нећу ја дуго носити.“
Испричаше се и изегленисаше све до пред мрак. Када кренуше кућама, а оно се момче обрати
Глигору:
„Глигоре Зубинићу, ја знам да си ти брат Милкин. Оћеш се ти љутити ако ја и ја пођем са вама
Зубинићима, и твојом сестром Милком да се сити испричамо, до јесеничког пута? Ето, ја нећу
даље. Ја ћу уз Јесеничку ријеку, па на Кисељак.“
Глигор га онако строго погледа па му каза:
„Можеш младићу, што не би могао, видим ја да си ти Ерцеговац, ко и моја старина. Ето, причајте
колико вам драго, али од јесеничког пута нећеш даље и да оћеш, али ми од дебеле међе идемо
поред Дрине, тако да онај балински Скочић заобиђемо.“
„Ја ћу, Глигоре, кад дођем поред Јасенице, оним путићем преко поља, па на јасеначки пут.“
„Добро, добро, момче.“
А у себи помисли, овај се прилјепио уз Милку ко мува кад се прилијепи уз пекмез.
Стигоше касно у ноћ кући. Вечераше и одоше на спавање. Мајка остаде у укући поред огњишта, да
поприча са шћерком, како се провела на вашару код Манастира, а види да је пуна радости и
некако весела и разиграна.
„Ајде, шћери, причај ми, како ти бијаше на вашару? Да ли се нађе неко момче да зна добро
енгленисати, и да ли ти се за срце прилијепи?“
„Јој, мајко, нађе се један лијеп и висок момак, прича лијепо, лијепо игра, па се и Глигору свидио.
Стално Глигор чува да нам неко коло не кида, онда Глигор плати, па и ја коло поведо. Почели се
они момци смјењивати да на смјену ашикују самном, а он одма смијени тог момка који је пришао
мени. Он одмах коло поведе, а ја до њега, па се ухватимо за мале прсте, а њему онај прст гори ко
ватра. Лијепо игра и тресе се ко јасикова лиска, а не ђипа ко јарац. Бога ми, мајко, он упита
Глигора море ли ићи с нама Зубинићима до скретања у Кисељак. Он је из Кисељака и име му је
Милисав Милићевић. Глигор каза да море, што не би могао.“
„Па, моја Милка, како то да се држите за мале прсте, зар се нијесте држали за марамице? Видим
да си одједном полудила за њим. Јеси ли ти гледала да он не обиђе око тебе три пута?“
„Па шта ако је обишао три пута, шта то фали, и ако је обишао стотину пута?“
„Шћери моја, види се да си још незрело дијете, и како то не знаш. Кад момак стави крила од
слијепог миша у џеп, и обиђе три пута око цуре, цура полуди за њим.“
„Није мајко ниједном обишао око мене, ја сам увјек стајала до ограде и није ме ни једном мого
обићи. Мајко, лијепим момцима не требају они гадни слијепи мишеви.“
Цвија, њена мајка, се замисли па рече:
„Шћери моја, знаш ти да су Милићевићи на беговини Скочићана. Ти си чула шта они раде кад
одобравају женидбу и удају, па шта ћеш и како ћеш ако, не дај Боже, онај балија се ували прву ноћ
код тебе?“
„Мајко, бона, ја ћу побјећи у шуму, а ако не побјегнем, ја ћу самокрес, па му опалим по сред чела,
научио је мене мој брат Глигор, како се самокрес пуни и циља са њиме,“ одговори Милка.
Цвија се насмија, па је загрли и пољуби:
„Љуби те твоја мајка, види се крв Дивљана, иста си ко брат ти Глигор, е да вас Бог поживи.“
Кад онај момак Милисав стиже кући на Кисељак сав весео, и игра од неке среће. Поче причати оцу
и мајци (јер они не бијашу на вашару). Како се загледао у Милку, Аћима Зубинића из Тршића:
„Да видите како је лијепа и паметна, како паметно прича и дошо сам са Зубинићима све доле,
близу до Козлука. Онај њезин брат Глигор, паметан, па се клони овијех Скочићана, и крај Дрине
заобиђе Скочић.“
Чули су његови за љепоту Милке, газда Аћима, па се обрадоваше и питају:
„Добро, сине Милисаве, ако си се загледо у Милку да идемо да је испросимо, теби је, сине, сада
двадесета година.“
Онда се замисле и помисле на оног скочићког бега, и шта ће све бег тражити. Милисав их прену из
мисли:
„Знам ја шта ви мислите, ја се тога не бојим, ми ћемо бега убити, па у шуму или прије побјегнемо
него што бег дође.“
Отац му опет говори:
„Ето, сине, ако сте се загледали, ми ћемо ићи у просидбу, али Бога ми, са њеном љепотом, како ти
причаш да је лијепа, навућемо зло на кућу.“
Син му само што не заплака, и рече:
„Идемо, ћаћо, у просидбу, а Зубинићи ће њу нама дати, видио сам ја по њеном брату Глигору.“
„Добро, сине Милисаве, ето ићемо, па ваљда ће Бог драги дати све како ваља, нијесмо се ни ми на
Бога камењем бацали. Шта ти мислиш кад да тражимо дозволу од бега, и кад да идемо у
просидбу, а кад свадбу да правимо?“
„Одма сад у петак идемо код Бега да му платимо свадбарину, и онда у просидбу, и свадба прије
него лишће почне жутити.“
Дође петак, они се покупише, Милисав и ћаћо му, па у Скочић код бега. Кад их бег угледа,
поздравише се на турски. Не нуди их да сједну и ако имају неке тесане клупетине у авлији. Они
онако, са ногу му рекоше зашто су дошли. Бег се обрадова, па им брже боље понуди да сједну на
ону клупу од истесаних дасака. Кад они посједаше, а бег отпоче са питањима:
„Па, бива Херо, ти доћека да жениш овог свог клипана. А одаклен, бива, хоћете да га ожените?
Чија је шћер и како јој се бабо зове? Је ли љепа млада и кад сте ви то наумили?“
Стари Милићевић одговори:
„То ти је, велики беже, цура из Тршића, из породице Зубинића од ћаће Аћима, а име јој Милка.“
Кад чу бег да је цура Милка, као да га стотину сунаца огрија, удари два пута длан о длан, дотрча
један слуга, а он му рече:
„Деде, намах скухај доста шербета и кахве испеци и донеси, намах да си донијо, јели табириш шта
ти казујем?“
Слуга одмах отрча у ону стару скочићку кулу, све спреми и изнесе, постави једну малу синију, и све
оно стави пред њих. Милићевићима се ништа не пије, јер знају на шта бег циља.
Отпоче бег са причом, онако весео и рахатли:
„Хамани јараби, па зар баш Милку, ону најљепшу цуру у ћитавој Босни? Па твој овај зијанђер
успједе да јој срце сломије. Е вала, благо вама, а и мени, кад сам доћекао да онака лијепа цура
дође на моју беговину, шућур великом Халаху. Ћујте ви, Милићевићи, намах у просидбу и свадбу
док је, бива, није неко други уграбијо, јер ћујете шта ја прићам и казујем вама?“
„Чујемо, велики беже, а колико треба свадбарине да платимо?“
„Хајде, болан, каква свадбарина, нејма ништа да платите, али, бива, ви знате наше обићаје, и да
ћу ја, бива, доћи на свадбу када младу кући доведете. Ето, јели вам по ћеифу?“
Они одговорише да јесте, оне кафе мало попише, устадоше и кренуше у Кисељак, онако јадно и
утучено. Милисав говори и тјеши оца, да се не срди и не секира, да ће се то све добро завршити.
Кад они одоше, а бег ода и стално пјевуши:
„Ој ђевојко, моја слатка Хуријо, ко ти тако име нађенуо.“
Онда опет понови, али не „Ој ђевојко“, него „Ој Милкице, моја слатка Хуријо, ко је теби тако име
нађенуо.“ Гледају га оне његове три хануме, па прасну у смијех и тихо шапућу:
„Овај наш бег пошандрцао! Не море ни нас три да обљуби, и да нам мерак измераћи. Ћуј ти њега,
Милкица, па Хурија, а ђе море бит влахиња, па Хурија! Бива, он ти иде у воденицу по три дана, и
тамо крка и ждере да би кувета добио, и колико толико се измераћио на нама све трима!“
Бег стварно се скоро изгубио, мислећи на Милку, и стално конта шта ће и како ће. Онда почне да
размишља и сам са собом шапуће:
„Еј, Халаху, велики Халаху, хвала ти, до неба ти хвала, кад доћека ја, скоћићки бег, да биднем
Милки сефте прве ноћи.“
Онда опет помисли на Зубиниће, и на Глигора Зубину, брата Милкиног, па се сав најежи. Онда
помисли да би га могли намамити на Милку, као Смаил агу Ченгића, на храч у Дробњацима, па га
уцмекати ко крмка, или ђукелу. Сјевају, ко свјетлице, разне мисли бегу кроз главу. Онда опет на
памет му падне, да би могао и отети Милку за четврту ануму, а оне Милићевиће протјерати са
бегивне. Само хима кажем: „Сикте Власи, мајку вам влашку!“, и Милку шћепам, и код себе у свој
харем. А, вала, ако се не буду срдили и онако ми дају Милку, онда, бива, нека остану на беговини,
и оног свог мамлаза нека жене поново, а ја им онда нећу ни ићи на свадбу и тражити да сефте
будем млади. Ово последње што сконта, бива, то је најбоље.
И тако бег размишља данима и ноћима. Сан му се изгубио, па кувет опала, а мерак према онима
трима анумама све мањи и мањи. Сваку ноћ, ако га мало сан савлада, а он одмах сања Милку, и
онда се тргне из сна и више не заспи. Тако ти скочићки бег данима и ноћима ко избезумњен ода и
нешто шапуће. Понекад воденица напразно меље, јер заборави жито сасути у кош.
Тако бег дане спроводи у жељи и чежњи за Милком.
Ово што написах, то би ђевојање Милкино.

МИЛИЋЕВИЋИ ИСПРОСИШЕ МИЛКУ

Једне недеље уз пост, Велике Госпоине, стигоше двојица из Милићевића са Кисељака.

Дођоше два рођака Милисава Милићевића да најаве просидбу Милке, Аћимове кћерке. Пита их
Аћим, што дођоше баш сад, кад је пост Велике Госпоине. Они одговорише зато што су намјерили
доћи у просидбу после Велике Госпоине, и да то буде као почетак просидбе, јер прије
међудневница (дани од Велике Госпоине, до Мале Госпоине) треба све започети и засновати
прије Велике Госпоине. Аћим понуди да сједну, и да попричају и кажу како су намислили и када ће
доћи у просидбу.
Милка бијаше опет код коза и оваца. Аћим посла сина Мићу да је смјени, и Милка одмах дође
кући. Мићо оде и за кратко вријеме дође Милка. Кад виђе оне Милићевиће, обрадова се, пита се
са њима, и упита како је Милисав, његов ћаћо и мајка. Одговорише да су сви добро, и да су њу сви
поздравили. Одоздо, са њиве Торови, стиже и Глигор. Посједаше, и почеше разговоре:
„Откуд ви, у добри час Милићевићи, и то баш сада, уз сав овај пост?“
„Па ето, Аћиме, и ти Глигоре, ми дођосмо да најавимо да ћемо доћи да просимо Милку, ако је
испросимо.“
Отворише се плоске и понудише Аћима и Глигора да наздраве за најаву просидбе. Наздравише
једни другима, али Глигору никако није по вољи. Све је добро, али када помисли на оног
скочићког бега, онако старог и ђутурума, све му се смркне пред очима. Опет некако пожелио, да
се потуче са Турцима, па му некако дође и ко мило.
Аћим проговори:
„Па кад би ви дошли, ако ова моја шћер пристаје, а ако она не пристаје, онда се вратите како сте и
дошли.“
Милка одмах преузе ријечи од ћаће:
„Ја, Бога ми, пристајем да дођу просци, што не би пристала кад су добра породица.“
А Глигор ће:
„Откуд ти, сестро, знаш да су добра породица?“
Погледа оне претходнике просидбе, па се онако смркну, и онако строго:
„Јесте ли били код оног вашег бега из Скочића, и јесте ли платили свадбарину? И колико вам
узеше дуката за свадбарину, и шта још рече она јарчина?“
Онај један проговори, што је ишао код бега да траже одобрење за женидбу:
„Били смо Глигоре, и бег одмах одобрио, а за свадбарину нешће ништа узети, само нам каза да
поитамо, да не би неко други уграбио Милку.“
„Па ја, није узео ни један дукат јер се радује што ће ова наша љепојка доћи на његову беговину,
мајку му балинску. Како је он то све проконто у оној његовој лудој глави, а како му је блесава она
главурда, одвешће га пред Алаха на вехару.“
Аћим рече Глигору:
„Полако, Глигоре, олади мало ту твоју главурду. Ти мислиш само на оружје, море бити да се то да
све уредити, па да се бег одврати да не дође, како је наумио, прву ноћ код Милићевића.“
Окрену се према Милки и некако је тужно погледа.
„Болан, ћаћо, ти се никад дозвати памети. Ко море одвратити оног катила и манијака? То се море
преговарати са добрим и честитим беговима, али са њима не треба ни разговарат, нити
свадбарину плаћати. То само раде ови скочићки, они доле Бјељински и један или два зворничка
бега. Добро, добро, узеће Глиша сав терет на своја плећа. Ето, договорите се кад да дођу.“
„Па шта мислите, кад да дођете, јесте ли то утаначили?“
Обрати им се са питањем Аћим.
„Па, газда Аћиме, одмах после Велике Госпоине, у неђељу која прва дође.“
„Добро, дођите,“ а погледа у Глигора, „кад сте наумили и како казасте.“
Милкино лице бљесну у неки сјај и ведрину, и виде како је срећна и ћаћо и Глигор.
Они устадоше, поздравише се, и одоше на Кисељак. Кад стигоше у Милићевиће, дочекаше их
Милићевићани и, онако узбуђено и радознало, упиташе шта је било, и оће ли бити шта од
просидбе. Одоговорише они да је све како треба и да је Глигор љут као рис.
Ћаћо Милошевић, онако стужено, рече:
„Ето, сине Милисаве, испуниће се твоја, изгледа, жеља, али сине, навућемо јад и бједу на кућу,
нећемо више имати мира од оног нашег бега из Скочића.“
„Ама, ћаћо, не спомињи ми јад и бједу у кући, а што је бег наш, он је турски бег, а није наш. Немој
више да те видим таког утучена и да стално јадукујеш. Мало, мало па „Ух!“ па онда опет поново
„Хуууј!“ Ја, ако се оженим Милком, ја са њом, а она је ко и Глигор, и са Глигором, мојим будућим
шуром, нећемо се бојати ни бега ни свију скочићана.“
„Дај Боже, сине, али ја никако добро не предосјећам.“
„Добро, ћаћо, били живи и здрави, па виђели.“
Завршише они разговор и договорише се и одредише ко ће све ићи у просидбу, одмах у неђељу
после Велике Госпојине.
У Скочићу бег поче и он своје припреме. Прилчно је ушао уи године, а његов старији син је
старији од Милке, а опет, три ануме, или како их Глигор назива, буле. Двије онако средњих
година, а једна мало старија од Милке, отприлике вршњакиња његовог старијег сина. Наручи бег
да му се купе и донесу трокрако сјеме „бамије“, за давање снаге мушкарцу кад се намерачи на
женско. Добавише њему око двадесет низова бамија. Кува он то сјемење и ждере ли, ждере. Бога
ми, и његове ануме осјетише сласт бамија.
Дође дан да се крене у просидбу у Тршић. Кад дође неђеља поласка, крену њих четворица
мушкараца и једно женско чељаде. Окренуше преко Витнице, Малешића, Табанаца и стигоше у
Тршић.
Изађе Аћим и, онако са штапом, ђед Ђуро. Дочекаше будуће пријатеље. Они сјахаше са коња,
поздравише се и упиташе се за здравље и измјењаше здравице, онако стојећи. Аћим их уведе у
кућу. Они посједаше око постављене синије. Почеше разговори и преговори. Глигор одведе Милку
у уџерицу-вајат. Причају они и надмудрују се, онако ради обичаја. Треба све обичаје обавити,
онако под старински. Утом уђе и Глигор, намрштен, а оне велике обрве оборио изнад очију. Сједе
и он за софру, и онако ћути и посматра шта и како Милићевићи причају о свему и свачему, али
бега никако не спомињу. Кад све завршише, уговорише свадбу одмах после Мале Госпојине, док
још лишће није са дрвећа опало и да се, не дај Боже, може у шуму побјећи.
Аћим рече:
„Ајде, сине Глигоре, доведи нашу Милку да да биљеж момку.“
„Чекај, чекај, ћаћо, имам и ја нешто приупитати“ рече Глигор.
„Па, ајде кажи и ти своје, Глигоре“ одговори Аћим.
„Реците ви мени, будући пријатељи, ако будете били пријатељи, како сте се ви наумили
одбранити од оног вашег бега, ако случајно дође, а доће сигурно јер још ни једну српску свадбу
није пропустио и није заобишао, а да се није тамо увалио.“
Почеше они одговарати. Неко гооври, како ће бега некако одвратити, други како ће се борити и
бранити, један од просиоца рече да ће довести хајдуке, па да их одбране.
Онда Глигор отпоче:
„Да бега одвратите, то не мерете, да се одбраните исто не мерете, а да хајдуке позовете и да вас
они одбране, то ви вежите мачку о реп. Знате ви ко су хајдуци, па боље је да бега пустите, него
њих на свадбу. Па знате ви колико хајдука има поштених и честити. Ево овако, ако узмемо десет
хајдука, онда је један убио, напримјер убио турчина. Другом су некога убили Турци, и он је отиша
да се освети. Трећи је побјего јер је бијо јатак, па га неко опањкао Турцима. То су три поштена
хајдука, а оније седам су отишли што не воле да раде, а воле да отимају и пљачкају. Онда имаш
чисте разбојнике, који воле само да убијају, и да се поносе како су силни и јаки. Ви сви мислите су
сви хајдуци ко Старина Новак и његов син Грујица, или ко хајдук Вељко, или ко хајдук Станко.
Знате ли ви, и јесте ли прије давно, чули за Бају Пивљанина, окорелог хајдука у Црној Гори? Мени
је покојни прађед Зубина, или Марко, причао како су Бајо и његови хајдуци напали кулу Караџића
у Дробњацима, и опљачкали пушке и џабану: Један, мог прађеда прађед, звани Јоко, скупи оне
своје Караџиће и у потјеру за њима. Стигну их на некаком пољу и нешто поубијају, а Бајо са нешто
хајдука, побјегне. Они ти врате све што су хајдуци опљачкали. Па замислите ви, кад би ви њих
позвали да чувају, а они се онако изопијају, па навале на све женскиње, и на моју сестру Милку.
Направе вам срамоту, поробе вас и онда они лијепо побјегну или полако оду у Мајевицу.“
Они све саслушаше Глигора, како им за хајдуке паметно исприча, па у глас запиташе:
„А шта треба радити?“
„Најбоље би било ону балију застрашити, па да он не смије доћи, а нека то буде моја брига. А сад
одо по Милку.“
Изађе он напоље, оде у уџерицу, узе сестру за руку и уведе је у собу. Аћим је пита као и обично,
оће ли момка који је запроси, она одговара да оће, тако три пута и онда она скину дукате са врата
и даде биљеж свом будућем младожењи. Изађоше, поздравише се и одоше на Кисељак.
Скочићки бег, кад чу да је Милка испрошена, поче још више своје припреме за прву ноћ свадбе.

МИЛКИНА СВАДБА

Када Милићевићи испросише Милку за свога Милисава, Глигору се велика брига свали на
врат.
Почеше Милићевићи са припремама за свадбу. Врши своје припреме и бег скочићки.
Срачуна бег да је то 29 дана чекања до тог његовог најрадоснијег дана. Мисли бег у себи како је
то дугачко као рамазан, али опет сам себи шапуће и говори: па вала то и јесте некакав рамазан,
али, брте, кад се, бива, омрсим, имаћу се на ћему и омрсти.
У воденици опет пребива и дању и ноћу: неђељом, понедељком, уторком и средом. Четвртком,
петком и суботом је код својих ханума. Три ноћи посвети се трима ханумама, а четири ноћи и
четири дана је у воденици, и скупља снагу и мушкост за наредне ноћи. По зидовима у воденици су
објешени низови бамија, ждере бег месо овновско, сир, кајмак и масленицу. Поче куповати и
овновске бјеле бубреге. Сваки дан му купи у касапници неки од слуга овновске бјеле бубреге и
донесе му преко дана у воденицу. Онај касапин распреда приче о бегу и његовом куповању бјелих
бубрега. Поче га исмијавати, говорећи:
„Овај наш бег, сва ми муда поједе.“
Турци се смију, па га питају:
„Болан, Аљо, колико ти то имаш муда?“
„Па знате колико ја имам, али он поједе овновска и јарчевска муда.“
Док бег ждере бамије и овновска муда, а Милићевићи врше своје припреме, и Глигор не спава, и
он се некако мора припремити.
Једног дана зовну он свог јарана Ракана. Почеше се договарати шта ће и како ће, када се Милка
буде удавала. Глигор отпоче Ракану да све редом казује како је он замислио:
„Знаш, Ракане, да се Милка по Малој Госпојини удаје?“
„Знам, Глигоре, како не би знао.“
„А знаш ли када се удаје, и ђе се удаје?“
„Знадем и то, Глигоре, све ја знам што ти питаш.“
„Добро кад знаш, а да ли знаш да ће доћи прву ноћ бег из Скочића, да легне са мојом сестром?“
„Ајој, брате Глигоре, немој ми то говорити, па јадан био, неће ову нашу љепотицу онај балија
ваљда опоганити? Дедер, Глиша, наточи нам по једну, да ја то мало боље смислим. Некако се
боље мисли кад човек мало цврљукне.“
„Ево, Ракане, наточићу ја нама колико год оћеш, али ти немаш ништа да мислиш, ти имаш само да
слушаш онако како ти ја кажем.“
„Ајде, казуј већ једном, шта си ту растего ко зла година.“
„Ево, овако ћемо Ракане. Кад дођу сватови и они килави Милићевићани, и ми им предамо младу
Милку, ја и ти морамо их крадом заобићи и престићи да нас они не виде. Онда ћемо отићи испод
Кисељака, коње сакрити горе у ону шуму изнад пута, што иде одоздо из Јесенице. Онда ћемо ја и
ти сићи у онај трњак и вињаге крај пута, направићемо логе и засјести тудекане и сачекат бега и
разнијети оловом ону његову блентаву главурину. Он ће сигурно имати доста пратње, а ми када га
уцмекамо, онда бјежи у шуму до коња, узјашемо коње, па преко шума према Расташници, они
неће смјети за нама у потјеру јер ће мислити да га хајдуци убише. Ми ћемо спремити по два
самокреса, па ваљда ће га једно олово згодити од наша четири пуцања. Ако још, онако успут,
смакнемо неког Турчина, стим и боље. То се, Ракане, мора урадити, а ако ти нећеш и несмијеш,
онда иде Глиша сам.“
„Оћу, јадан не био, ђе би ја пустио тебе самог? Дај, наточи де по једну, некако си ме запалио, па
једва чекам тај дан кад ће доћи.“
„Онда овако, Ракане, понијећемо у мојим бисагама сира, пршуте и један суд за воду.“
„И ракије, Глигоре, ћемо понијети.“
„Ама, чекај, Ракане, да завршим, ко би мого ићи брез ракије. Понећемо по двије оке, онда ђе но
ме прекину? Ја, ти ћеш понијети пуне бисаге зоби за коње, јер ми ћемо остати бар дан и ноћ. Кад
прође ноћ, а Милка преспава са Милисавом, својим младожењом, онда нек се бег јебе. Ово што
ти причам и казујем, ни црна земља не смије знати. Оћеш се заклети, Ракане, ајде да чујем како
ћеш се заклети?“
Кунем се овом мученицом ракијом, да неће ни црна земља знати што смо Глигор и ја сконтали.“
„Ја, јаке ли заклетве, за час је попијеш и готова заклетва. Деде, закуни се како треба,“ Глигор скину
крстић од тисовине око врата „стави три прста на овај часни крст, и закуни се!“
Ракан стави три прста и отпоче:
„Кунем се Господом Богом, Светом Богородицом, и свим свецима, да ни црна земља неће сазнати
шта смо ја и Глигор смислили.“
„А што се не закле Крсном славом, Ракане?“
„Глигоре, ти си се, мени се чини, напијо. Па зар нијесам споменуо све свеце, па ваљда је ту и наш
Крститељ Јован?“
„Ух, јесте, Ракане, брате мили, ја ти то одмах не сконта у овој мојој блентавој глави.“
„Је ли све договорено? Наточи де, Глиша, слатка ова мученица ко шећер. Има ли још нешто,
Глигоре?“
„Има, да се договоримо када ћемо кренути. Овако ћемо, Ракане, кад сватови крену, ја ћу чаји рећи
да само једном екне и они ће ићи све ћутке до Витинце, а од Витинце до на Кисељак нека пјевају,
пуцају, и што им је воља чинити. Ти, када чујеш чају, ти одма на коња, али немој заборавити: зоби,
самокресе, а и ножекару понеси; пређи ријеку и крај Ћетеништа, па уз растик, до оне окуке што
завија према Просинама. Туде ћемо се, побро, састати и онда у бој на Турке, па коме опанци, коме
обојци.“
Напили се Глигор и Ракан, па кад Глигор спомену бој са Турцима, Ракан поче да маше десном
руком преко испружене лијеве руке, па као да гусла, онако тихо, кроз зубе, проциједи неку пјесму,
коју он, онако уз ракију, сконта:
„Није л` мајка родила јунака
да удари на Ракан Новака.“
„Па, молибога ти твога, а ђе то Глигора изостави?“
Ракан настави:
„Јел ајдука одранила гора,
да удари на мога Глигора.“
„Ама, шта пјеваш Ракане? Нијесам ја Турчин, па да се са хајдуцима тучем.“
„Ја то теби, Глигоре, о оним неваљалим ајдуцима, оним разбојницима, што ти увјек причаш о
њима.“
Чу Аћим да они пропјеваше, па изађе из куће и гледа их како на клади сједе, испод липе, и љуљају
се, онако пијани. Повика на њих:
„Јадни не били, оће ли ишта остати у том бурету?“
Глигор, онако уздригујући, одговори:
„О-оће, ћаћо, би-биће за сва-свадбу на-наше Милке.“
Ракан устаде и оде, посрћући, кући на Живковину.
Дође дан да се иде по младу, и да свадба крене са Кисељака у Тршић.
Сакупи се око двадесет пет коњаника сватова, ђевер и ђеверуша. Међу њих двадесет пет је и кум,
стари сват и чајо – чауш. Кренуше у суботу, иза подне, и пред смркавање стигоше пред кућу Аћима
Зубинића. Сјашише са коња, измјенише здравице, а Аћим оне старије уведе у кућу. Тршићана се
бијаше доста скупило, нарочито оне млађарије, да испрате лијепу Милку са пјесмом и игром. Ону
младеж са Кисељака добро дочекаше тршићки момци и ђевојке. По четверо или петеро их уведу у
једну уџерицу да нешто презалогаје, да им гости нијесу гладни. У соби они старији, са
младожењом, кумом и старим сватом преговарају, обављају сватовске обичаје и врше мирење.
Кад изврше мирење, онда брат младе изводи младу и предаје је ђеверу и ђеверуши.
Док је то све трајало, у једној уџерици – вајату, су другарице Милкине облачиле, чешљале и
умивале миришљавом водом Милку. Та миришљава вода је замирисана босиоком, калопером и
другим миришљивим цвијећем. Кад Милку обукоше у најљепшу одјећу и ставише јој дувак на
главу. Био је то први дувак који је украшавао једну српску младу. Кад су је оне Тршићке ђевојке
спремиле и кад је изашла са братом Глигором, било је то нешто толико лијепо, да су жене
говориле:
„Виђи је, мила сестро лијепа, Боже ми опрости, ко Богомајка.“
Кад је Глигор предаде ђеверу и ђеверуши, онда одмах позва старог свата напоље из куће.
Поче њему Глигор држати предику:
„Слушај Старојко, ево ми смо са наше стране ово око обичаја све убрзали, да би ви што прије
стигли на Кисељак. Ви ћете пролазити крај турскије села. Не би било добро да се веселите до
Витинце. Ја би волијо да ви идете ћутке, а кад кренете од Витинце, доле на Кисељак, а ви онда
пјевајте, пуцајте и веселите се како знате. Ово су ти турска доба, па се мора бити на опрезу. Чајо
овде нека само једном екне за полазак кићених сватова. Ти, као Старојко, сакупи вас двадесет
осморо око себе, и све им нареди како да поступају путем. Кад стигнете тамо, избаците пет до
шест наоружаних и одважније момака, да дочекају бега са огњем и оловом, ако имате муда, а ако
немате муда, нека вас све бег натрћи. Боље вам је ону балију убити, него да вас ја, Глиша,
поубијам, вас све који допустите да она јарчина спава са мојом сестром. Ето толико, Старојко, јеси
ли све ово запамтијо? “
Старојко, онако уплашен, полунијем, одговори да је све запамтијо, и да му је све јасно. Кад чајо,
својим екањем, даде на знање свадби да крену, они појахаше коње, и одоше онако ћутке, само се
чује топот коњских копита.
Кад замакоше преко храстика, Глигор одмах отрча у шталу и одвеза оседлана коња, унапред
припремљеног за путовање. Набаци испред себе бисаге, и два самокреса затури за појас. Узјаха
коња, па крену за сватовима. На окуки према Просинама, сачека мало Ракана. Кад Ракан стиже он
му даде једну плоску ракије, а једну остави себи. Запријети Ракану да не пије, док не заврше бој са
Турцима.
Ракан рече:
„Глигоре, смијем ли понекад, успут, помирисати ову мученицу?“
„Само је пробај отворити, молибога ти твога.“
Загалопираше коње по оном мраку, и одјурише за сватовима.
У кући Аћимовој почеше тражити Глигора. Аћим пита снају Аницу шта би са Глигором, она слијеже
раменима и одговара да ништа не зна.
„Па, Бог га смео, да није отишао са сватовима? Видијо сам да се нешто дуго договара са
Старојком. Па зна ли он да се не ваља ићи у свадбу кад сестру, или родицу, удајеш.“
Одоше у шталу, кад оног Глигоровог Зекана нема, што га је увјек јашио када би на неке велике
свечаности ишао.
Аћим рече:
„Бога ми, онај баксуз је отишао са свадбом.“
Кад дознаде Бег скочићки, да је свадба отишла да доведе лијепу Милку, он се поче припремати и
спремати да иде Милићевићима на „честитање“ одмах у недељу вече, прије него што акшам
падне. Проконтао је он да ће они стићи у недељу изјутра, па ко, нека се веселе његови кметови до
вечери, а онда ће он свадбу растјерати и онда ће се он веселити и мерачити. Трчи Бег, ко мува без
главе, цијели дан. Два се пута окупа и намаза се неком миришљивом водом, оном што са ћабе
доносе. Облачи он на себе све од чоје и кадифе. Онда ону брадицу мало штуцовао, а оружје
припремио. Позва он четворицу најхрабријих слуга, а њихов је посао био само да од душмана
чувају Бега. Нареди им да и они буду спремни и да га прате. Најстарији син га поче одвраћати да
не иде, говори он њему, свом баби:
„Ћуј, мој бабо, немој ићи, ко Алаха те молим. Уцмекаће те, тако ми Алаха! Знадеш ли ти, болан
бабо, ко је брат Милкин? Јеси ли ти, бабо, ћуо за Глигора Зубину? Он ће довести стотину хајдука,
бабо, ти се са својом главом играш.“
„Ама, ћујеш ти дијете, јели ово турски вакат, или није? Твој бабо ни једну влашку младу није
испустијо, а да јој сефте није био. Виђећеш ти, бива, кад бабу замјениш, колики је то мерак и
севдах. Ја вала, ово нећу пропустити, па ако глава оде, нека оде.“
Навалише и оне слуге, јер им се не гине, да Бега одваћају од његове намјере. Навалише и оне
двије старије хануме да га одврате, а она трећа, млада ханума, му рече:
„Хиди, хиди, не вратио се! Ни нама тријема ништа немереш, а тражиш влахиње и поганиш се од
њиха.“
Дознаде и Ефендија, па и он дође да подучи и одврати Бега. Ефендија рече:
„Бива, Беже, јели ти хоћеш да идеш баш већерас, у акшам кад дође?“
„Хоћу и хоћу, Ефенди Мустафа!“
„Хоћеш ти мене бива послушати, шта ћу ти ја ријећи?“
„Хајде прићај, Ефенди Мустафа.“
„Ево, бива, овако, а ја ти прићам ко Ефендија, када та влашка свадба, бива, прође, а ти ћеш овако
ућинити. Лијепо заповједиш Милићевићима да ти ту влашку Хурију доведу и љепо теби даду. По
аја Курану, мореш имати ћетири хануме, јели, бива, тако?“
„Јесте, Ефенди Мустафа, али ја хоћу па хоћу!“
„Ћекај, бива Беже, саслушај шта ћу ти све казати. Ово прво што ти кажем, ако те Милићевићи
послушају, добро и јесте. Ако они то одбију, а ти љепо скупиш војске од Паше, онда одете и ту
Милку отмете. Милићевиће оћераш са беговине. Беговина је твој зират. Ако се они, бива, одупру,
а ти хина све поубијај и фертик. Па, бива, боље ти је да буде твоја за сав вакат, него само једну
ноћ.“
Бег се мало мисли, па одговори Ефенди Мустафи:
„А, вала, Ефенди Мустафа, ја сам тако нешто и конто. Ево ја двадесет и девет дана све контам шта
ћу, и како ћу. А ето и то сам мислијо, што ми испрића ти, Ефенди Мустафа.“
Одвратише бега од његове намјере, али га Ефенди Мустафа наврати на већи белај.
Глигор и Ракан заобиђоше и престигоше сватове одмах на улазу у село Малешић. Дојахаше до
Витинце, сиђоше до Кисељака, заобиђоше га кроз шуму са лијеве стране. Изађоше на јесенички
пут и одмах испод Кисељака, поред пута скренуше у дубоку храстову шуму. Горе, високо уза
страну, одведоше коње и привезаше, онда се вратише поред пута, у вињаге и шевар. Начупаше
папрати, ставише као простирку, и направише засједу на улазу у Кисељак. Таман се они смјестили,
и направили себи логе, кад заори се пјесма, од Витнице чајо непрестано виче. Пјева се онако
равањски, као Семберци, једни пјевају као Херцеговци, други опет као Црногорци. Све се то
измјешало па ври као у казану.
Ракан рече:
„Глигоре, јебем ти кавену воденицу, оно не знаш да ли пјевају или кукају.“
„Ракане, јебем ти молибога, не спомињи ми кукњаву када ми се сестра удаје. Нека се деру и блеје
како знају и умију, све је оно весеље некако. Свако се весели како ко зна и умије.“
„Смијемо ли сада ове мученице цвљукнути?“ Пита Ракан.
„Ајде, али само три гутљаја, ја нећу, мене још ракија држи од синоћ кад сестру Милку
испратисмо.“
Одобри Глигор Ракану, да мало потегне из плоске.
“Ракане, обећај ти мени, оћеш ли ти са мном да направимо засједу вампиру, или нећеш, јеси ли
јунак или нека бабурина? И ако буде, не дај Боже, онај мој шурак, и ми га убијемо, е па шта,
убићемо лопова и кокошара. Ајде, потегни добро те мученице, па ми реци оћеш ли, или нећеш?“
Ракан рече, кад добро повуче из плоске:
„Глигоре, оћу са тобом, па макар одма иза тебе погинуо.“
Ухвати она препеченица Ракана па се окуражи, и обећа Глигору да у бој крену на вампира.
Глигор примјети Раканово обећање, како је некако чудно сконтано.
„Слушај, Ракане, што ти не би испред мене погинуо, што иза мене? Сигурно си себи утувио у главу
када вампир буде сисао крв Глигору, а ја бјежи, па бјежи право кући? Је ли тако Ракане?“
„Није, не до Бог, а ајде ти мени реци ђе си ти то замислио да направимо засједу?“ упита Ракан.
„Добро, Ракане, слушај добро шта ћу ти сада испричати. Знадеш ли ону шумицу кад се изађе са
Побрђа и улази на Равни гај? Видио си да онај пут се раздваја и обилази ону шумицу са једне и
друге стране? Када се пут разглиба са једне стране, онда људи иду са друге стране шумице ђе је
глиб мањи.“
„Знадем све то Глигоре, и знам да је онај честар све сами растић и церић.“
„Добро је када знаш, е туде ћемо направити засједу. Ти ћеш засјести у онај честар са једне стране
крај оног путељка, а ја ћу засјести са друге стране у оном честару. Оно лишће што је се осушило на
оним храстићима и церићима, а није опало, добро ће нам доћи ко заклон. Када се вампир помоли
отуда са раскршћа, и крене преко Равније Гајева, ми ћемо га моћи добро виђети и припремити се
да га нападнемо. Ако пође на твоју стану, ја ћу притрчати теби у помоћ, а ако крене на моју страну,
а ти брзо притрчи на моју страну, па ваљда ћемо га некако побједити. Није један вампир јачи од
нас два жива човјека. Јели сада знаш све, Ракане?“
„Не знам, Глигоре.“
„А шта то не знаш, јадан не био?“
„Не знам Глигоре, када ћемо том вампиру направити засједу?“
„Е, та ти је на мјесту, Ракане. Чекај де да нешто проконтамо. Оно он однесе кокоши из
Стевановића прије три дана? Колико оно украде кокоши, Ракане?“
„Украде, чини ми се, пет, ко што увјек краде по пет. Ваљда, Глигоре, не мере му више у гроб стати,
па само толико краде.“
„Јебо те његов гроб, Ракане, знаш ли ти како вампир излази из гроба?“
„Како, Глигоре, испричај ми? Ја сам нешто начуо, али не знам.“
„Ракане, он направи једну рупицу одоздо из гроба, онда протури прст од руке кроз ону рупицу.
Онда се напрне из петних жила и она крв тече у прст, и прст извуче читаву руку, и онда рука повуче
њега читава, и он изађе тако из гроба. Ђе онда море увући кокоши, кроз тако малу рупу на гробу?
Ђе но стадосмо, Ракане?“
„Па, када ћемо ићи у засједу, Глигоре.“
„Јее, тако је. Он оно украде пет кокошију, а поједе изгледа сваки дан по једну кокош. Значи данас
му је четврта кокош. Сјутра пета кокош, то би требало да сјутра навече крене у крађу кокошију.
Онда, Ракане, идемо сјутра по ноћи, тако да смо тамо оно око пола ноћи. Спремићемо кубуре, а
теби ево овај мали дукат, па га стави испред олова, јер знам да ти немаш дукат.“
Дође и та наредна ноћ, а Глигор и Ракан кренуше да направе засједу вампиру. Стигоше у ону
шумицу. Ракан изабра лијеви путић што излази на Равне Гајеве, а Глигору оста десни путић. Уђоше
у ону шумицу, добро се обукли и утоплили, јер требају сачекати глуво доба ноћи у снијегу,
пресједети и пречучати. Кад бијаше око два сата по поноћи, проломи се неко страшно рикање,
тако страшно да се човјеку коса диже на глави. Ухвати страх и Ракана и Глигора. Кад вампир дође
до средине Равних Гајева, опет се чу онај страшни урлик. Глигор изашао на путић и онако иза
онога шушњава лишћа, поглед баца према вампиру. Испред њега на педесет корака крај пута,
бијаше нека дивља крушка на оној чистини и равници. Кад поред крушке се проломи опет она
дерњава. Глигор гледа, али на оном снијегу не види ништа. Снијег се сија од мјесечине, али Глигор
чује, а не види ништа. Протрља он очи и саге се до земље, кад угледа како нека бјела силуета се
креће према оној шумици. Гледа Глигор на коју ће страну кренути, да ли према Ракану, или према
њему. Вампир крену према њему. Глигор се најежи од страха. Мисли он сам у себи и куражи сам
себе:
„Глигоре, нијеси се уплашио ни турског Ђувегије, ни Скочићког Бега, нити оног Арнаута.“
Прође га страх и некако доби снагу, као најјачи бик. Вампир приђе на пет до шест корака. Глигор
мисли:
„Да ми је само, кад га дофатим, и да видим има ли кости. Ако буде имао кости, оде он Богу на
вечеру.“
Вампир прилази Глигору, Глигор види да је оно чудо заогрнуто сприједа и страга бјелим везом,
онаквим каки је покров на мртвацу кад га сахрањују. Кад дође поред Глигора, Глигор заборави на
своју кубуру. Баци се из оног шевера на вампира, онако свим својим тјелом. Кад ухвати вампира за
руку, и виђе да рука има кост, њему се снага утростручи. Ухвати вампира око паса, стеже га
рукама, подиже од земље и тресну га леђима на онај снијег. Разапе му руке и свом снагом
притисну на ону снеговиту земљу. Онда га поче кољенима тући и гњечити по малом трбуху, доле
испод пупка. Оће Глигор вампира да искилави. Вампир стење и онако потмуло јечи:
„Немој ме, Бога ти, убити. А ко си ти?“
„Ја сам Глигор Зубинић, а ко си ти, вампирчино и лоповчино једна?“
„Ја сам, Глигоре, онај Марко из Крчине, знаш ти мене, виђао си ти мене код манастира Тавне.“
„А, ти си онај Марко, што кукицу од опуте не задјеваш за чарапу, него је закачиш за голу кожу, и
што рашћерујеш народ око Манастира?“
„Јесам, Глигоре, ето ђаво ме донесе код оне моје сестре, што се удала горе, на врх Табанаца. Они
сиромашни, а ја волим да поједем нешто добро и слатко, и одо једну вече доле у Рикановиће и
покрадо кокоши. Ослади се мени оно кокошје месо, и ја настави да крадем, док поједем оно
украдено. Немој ме убити, ето ту за пасом у ћемеру, имам нешто дуката. Узми их и дај ми чврсту
вјеру да нећеш никоме казати и мене, Марка, обрукати. Замисли Глигоре, да Мајевичани чују за
ову моју бруку, ја би се одма на најближу букву објесио.“
„Колико имаш дуката, катиле Марко?“
„Има равно двадесет дуката, даћу ти све, само ником не причај, молим те ко Господа Бога. Ја кад
намирим двадесет дуката у ћемер, ја то ни пошто не дирам, а преко двадесет дуката ја оно
потрошим.“
Глигор нагло скочи са Марка, потеже кубуру иза паса и упери у Марка. Не даде му да се подигне
са црне земље.
„Вади дукате и дај ми ји!“
Марко, онако лежећи, извади дукате и даде Глигору. Глигор подвикну на њега, говорећи:
„Губи се Марко, да те моје очи више не виде, а код Манастира Тавне клони се нас Зубинића, ко
што си се и раније клонио!“
„Оћу, Глигоре!“
Скочи, смандрља онај вез, и побјеже према Побрђу.
Глигор гледа да угледа Ракана ту негдје крај њега. Ракана нема. Глигор поче дозивати Ракана,
онако полугласно, не одзива се Ракан. Глигор викну јаче, опет се не одзива Ракан.
„Оооо! Ракане! ОООО Ракане, Раканееее!“
Проломи се Глигоров глас, а оне шуме одјекују у глуво доба ноћи.
Ракан се одазва чак од куће из Новаковића:
„Шта јеее? Штооо?“
Глигор крену према Новаковићима, дође до куће Раканове, Ракан му отвори врата, а сав дрхти од
страха. Упита Глигора:
„Шта би, болан Глигоре, зар ти не посиса крв вампир?“
„Ништа не рече, Ракане, јој, кад га ја уфати за руку, а оно рука мека ко вуна, исто ко кад уфатиш
мјешину са ракијом. Он ме погледа оним некаким ватреним очима, пољуби ме и оде. Каже: „Одо
ја у свој гроб, и нећу више устајати!““
Након овога сукоба Глигора са Марком, Ракан разгласи како је вампир пољубио Глигора и да је он
рођеним очима видијо. Оста прича у народу да је Глигора Зубинића пољубио вампир и да је га
Глигор за сва времена вратио у гроб, тамо ђе му је и мјесто.
Пред зору стиже Глигор кући. Аница са малим сином Данилом спава у подруму. Умотали се у она
дебела ћебад отката од овчије вуне. Хрче ли, Аница, хрче. Мали Данило је загрлио ручицама и
приљубио се уз мајку, да му је топлије. Глигор их, онако у мраку, мало погледа и изађе напоље.
Мисли он гдје ће сакрити „вампирске“ дукате. Оће Глигор да има своје паре, па кад оде код побре
Смаје, да је свој газда, и да не тражи од ћаће. То ће му добро доћи послије Јовањдана, кад
нестане ракије. До Јовањдана, и уз крсну славу Јовандан, сва се ракија попије. Онда настају
ракијски пости, све док не сазрију оне ране џанарике, и од њих не потече џана из казана.
Оде он до штале, и испод стреје узе један рог од вола Широње, кога су јесенас заклали, јер се
бијаше јабуком удавио. Тај рог је Аћим оставио да направи водијер, онај што му служи за косидбу.
Тај водијер је био од великог рога, у њега наспе воду, стави белегију и једна крпица углављена у
једно дрвце отсечено од гране неког дрвета. Без водијера се није могла коса наоштрити. Узе
Глигор онај рог, па стрпа у њега дукате, одозго стрпа неку крпурину и затвори рог, да се дукати не
проспу. Мисли ђе ће рог сакрити. Нешто му дође у главу да га однесе доле у торове, тако се њива
зваше, и поред гумна га сакрије у сламу. Преко дана он ће изабрати мјесто гдје ће за стално
сакрити дукате. Оде Глигор доле на гумно. Зора већ свиће и почело се развиђивати. Он одабра
сламу што је на пљевњаку сађивена. Та слама бијаше зобна слама и она се не даје и не полаже
марви, него се чува за простирку или сламарице, и за легла кокошкама, гдје пилиће легу. Ставља
се испод пелена бебама у бешику-колијевку. Прође Глигор са доње стране и изнад пљевњака
гурну онај рог дубоко у сламу. Тамо преко потока, или ријеке, како су тај поток називали, изашао
Панто Новаковић испод пушнице што се у њој шљиве и такише суше. Изашао Панто ради велике
нужде, да је обави тамо ђе је мјесто одређено за вршење велике нужде. Кад крмад пусте из
свињца, она то све почисте.