1

29 мај 1903
ПРЕДГОВОР
Антоније Антић 17-X-1878 _ 8-IX-1953
дец. 1966
У освитању XX-ог века

Није случај да је искра кренула на Балкану.

Раскрсница истока, запада, севера и југа у вртлогу
многих догађаја кроз столећа уздрмаће овога пута
свест човека да би се нове идеје и тежње за новим
поретком и правима појединаца и маса распрострле
широм наше кугле.
Поробљен и подељен живаљ Балкана
попришта завојевача Европских и Азијских преморен
од вековног израбљивања буди се и не жалећи жртве
решен је да са својих плећа збаци тежак јарам. Између
два табора Турске и Аустро-Угарске, Срби ће
покренути своје масе да би непосредни суседи
прихватили и распрострли духовни препород и нове
чежње кроз Европу и друге континенте бујицом која
још и данас буди свест народа у најудаљенијем кутку
света.
1900 год. узнемирени духови око првог
Српског краља после пет столећа ропства под
Турцима-око краља Милана Обреновића-не могу да се
смире. Син устаје против оца-и краљ Милан уступа
престо Александру. Али то није крај нервози која

1
2

узима маха. Млади краљ у новом ослобођеном делу

народа-не схвата какве страсти тиште, и њега и народ.
Од политичких амбиција до сентименталних
потреба занет догађајима он губи крмило и не може
да да ни правац ни задовољење жељама народа.
Неспреман збуњује се и од грешака у јавном животу
тражи заклон у свом личном животу.
Нестрпљиво исчекивани вођа народа
озлојеђује све око себе својим понашањем. Он је
неспособан да у овим судбоносним тренуцима заузме
одважан став и поведе народ ка давно очекиваном
ослобођењу и уједињењу. Краљ Александар
Обреновић се заклања изгубљен иза своје
пријатељице, знатно старије од себе, још у оно доба
распуштенице без деце, и бивше пријатељице многих
београдских личности познатих и непознатих и на
крају, упркос свих савета, жени се са том истом
Драгом Машин. Раскалашан дворски живот
краљевског пара, који занемарује потребе и жеље
народа у моменту када су се померала и сама гнезда
бивших великих завојевача и када је узнемирена свест
народа он очима упереним у ново створени кадар
војске нестрпљиво очекивала одлучне кораке.
Млади официри из околине краља најжешће
осећају притисак тих народних потреба. Њихове
реакције су и најнепосредније. Потстрекнути општим
негодовањем маса као и политичких првака ти млади
људи, свакодневни сведоци дворског живота, зачињу
мисао да треба отклонити владаоце који се губе у
личним прохтевима и занемарују потребе друштва и

2
3

народа, спремни да у жељи за самоодржањем почине

свакојаке политичке малверзације на штету осталих.
Писац даље наведених успомена Антоније
Антић налази се у то време у дворској служби
наименован за гарду по жељи уклоњеног краља
Милана Обреновића-и у себи преживљава као искрен
млад човек утиске околине. Са једне стране живот на
двору са друге пак преко својих пријатеља и рођака
(Драгутин Димитријевић-Апис и Ђорђа Генчића)
упознат је са мишљењем осталих војника официра и
политичара.
Народ налази одјека у штампи. Негодовање и
нервоза се осећа са свих страна и зачетак завере да се
таквој ситуацији донесе крај долази као насушна
потреба и непосредни одјек општег расположења.
_______

Спровођење завере у дело повлачи за собом

догађаје који ће у једном низу развоја довести до
великих промена у свету.
29-ог маја 1903 група младих официра задојена
давнашњим жељама свога народа да започне са
оснажењем захтева за праведни опстанак и слободу у
својим крајевима смењује владалачку династију
Обреновића и доводи на српски престо из изгнанства
Карађорђевиће. Тај симболичан више но значајан
преокрет убризгава самопоуздање у војску и официре
и ојачава свест у њиховој жељи да уздигну дух и
помогну своме народу. Таква самоуверена атмосфера
у једној младој држави не може да се допадне до
скорашњим окупаторима који под својим јармом још
3
4

увек држе велике делове српског југословенског и

Балканског живља. Турска и Аустрија јавно негодују
и тајно припремају акције да се таквом усхићеном
духу стане на пут.
И заиста неколико година само после 29. маја
1903 српска војска је приморана да уђе у рат против
Турака и да их после 5 сто година зулумћарења истера
из својих граница. Затим следи напад Бугара чији
краљ Немац постављен од Аустрије покушава да
нашкоди ослободилачким духовима на Балкану. И
они су потучени. Раздраганост у ослобођеном народу
је огромна, али је и забринутост излињалог
израбљивача труле Аустро-Угарске још већа. Треба те
духове смирити. И Аустријски цар шаље свога
наследника у Босну да припреми трупе за напад на
Србију.
Дознавши за то иста група младих официра
1903 године да би спречила такав један изненадан
упад а помоћу босанских омладинаца убија будућег
главнокомандујућег непријатељских снага. То је
Сарајево 1914 год. Пукли су топови малог народа за
своју слободу и своја права да би их на крају
извојевали за себе и подигли глас подјармљених
народа који ће једни за другим неуморно и без
предаха за следећих 50 година продужити такву борбу
на све четири стране света. Ти такви топови пуцају и
данас у Вијетнаму, а чуће се и другде.

ПОЧЕТАК И ОРГАНИЗАЦИЈА ЗАВЕРЕ

4
5

Почетак и организација завере рад и

учествовање појединих чланова у завери противу
Краља Александра Обреновића и Краљице Драге.
Како се је много говорило и писало и данас се
још непрестано пише и говори о преврату-револуцији
извршеној 29. маја 1903 године о извршиоцима тога
догађаја, као и њиховим побудама за стварање завере
и извршење свега. Затим о последицама догађаја и
његовом утицају на државну и националну политику,
те сам решио као учесник у организовању и свима
припремама завере, од самог почетка па до дана
извршења њеног, забележим и опишем све значајније
и интересантније моменте из тога времена, онако како
сам их ја лично схватио као и мој рад у припреми
догађаја од 29 маја, тако и рад осталих другова,
колико сам могао да упамтим и да прикупим податке
од оних који су још остали у животу. Кажем, уколико
сам упамтио, јер према природи посла (завере) нисам
могао водити ма какав дневник, ни забелешке. Немам
претензија да пишем историју, већ да оставим податке
онима, који се тиме баве, да би им у колико ми је
могуће олакшао посао у расветљавању тога догађаја и
његових последица.
Пре него што пређем на опис и излагање
постанка завере, мораћу у кратко писати о себи, да би
читаоци видели откуда ја у том друштву.
Ступио сам у војну академију 1895 године 1.
септембра а свршио је 2. августа 1898 и произведен у
чин коњичког п.поручника и водник 2ог ескадрона
гарде (тада је било само 2 ескадрона). Дотадања
пракса била је: да се у Краљеву гарду узимају
5
6

коњички официри који су провели бар годину, две у

трупи као водници, а потом превођени за водника у
краљевску гарду. Овога пута је Краљ Милан као
командант акт. војске, изменио ту праксу и узео
директно из војне академије нас двојицу, Војина
Чолак-Антића и мене, што је направило приличну
сензацију и изненађење међу официрима нарочито
коњичким. Морам признати искрено, да сам био
поласкан тиме, што сам одмах као новопроизведени
официр узет у Краљеву гарду, чиме ми је како сам ја
тада сматрао указано поверење и част, и ако то није
била нарочито моја заслуга, већ последица мојих
фамилијарних веза (мој ујак Ђорђе Генчић тад
управник града Ниша а доцније Министар
унутрашњих дела био је лични пријатељ Краља
Милана).
Као гардиски официр имао сам прилика да
видим много што шта, што иначе не бих могао видети
као официр у трупи. Многе ствари које сам видео и
слушао утицале су на мене као на младог човека,
тако, да у место да створе од мене официра оданог
Краљу и династији, подстакли су ме на размишљања,
која нису баш ишла у прилог моје оданости и
династичким осећањима. Нарочито три догађаја која
су изазвала психолошки преокрет у мени, то су: 1.
атентат на Краља Милана (''Ивањдански атентат'')
после кога је следовала манифестација грађана
Београда у част спасења Краља Милана и говор
Михајла Павловића (Ћир Михајла) пред двором, када
је радикалну странку, напао и назвао издајничком и
позивао Краља да ту џгадију истреби, и 2. скидање
6
7

еполетушки артиљериском пуковнику Влајку

Николићу зато што је путовао истом лађом којом је
Никола Пашић спроведен у Пожаревачки затвор. Овај
догађај дејствовао је поражавајуће на мене, као на
младог човека и официра и навео ме на размишљање,
како се може разним интригама упропастити један
стари и заслужан официр.
Трећи и најјачи догађај који је на мене највише
дејствовао и определио ме да уђем, односно почнем
да стварам заверу против краља Александра
Обреновића био је његова веридба и венчање са
Драгом Машин (био сам потпоручник и водник 2-ог
ескадрона Краљеве гарде).
8-ог јула 1900 године око 3 сата поподне,
пошао сам из мога стана у Бирчаниновој улици (кућа
инжењера Роша) у варош. Уз пут свратим у штаб Кр.
гарде (који је био на углу Ресавске и Немањине). У
штабу а у соби дежурног официра, наиђем на
дежурног официра мога друга (п.поручника Војина
Чолак-Антића) веома усплахиреног. Запитах га, шта
ти је? Он ми само рече, остави ме и не питај. Пошто
ми на поновна питања не хтеде дати никакав одговор,
ја изађем из касарне, и упутим се ка Теразијама у стан
мога ујака Генчића, тадањег Мин. Унутр. дела. Пред
кућом наиђем на његову жену која шета нервозно.
Чим ме је спазила, упита ме, ''Знаш ли шта је ново?''
Рекох јој да не знам, она ми тада рече: Краљ се жени.
Којом упитах ја. Са Драгом Машин, одговори ми она.
Прекинух даљи разговор са њом, окренух се на лево
круг и пођох Краљ Милановом улицом размишљајући
уз пут, о ономе што ми рече Генчићка. (Сад ми је
7
8

донекле била јасна узнемиреност дежурног

гарнизонског официра п.поручника Чолак-Антића.
Сутрадан ми је казао да је био на партији, партију је
сачињавао дежурни официр и 6 гардиста који су
јашили извидницу краљевских кола када се је извинио
Краљ Александар, отишао у Драгин стан и прстеновао
је.) Идући ка Славији, око официрског дома сретох
пешадијског поручника Драг. Димитријевића (Аписа,
тако смо га звали ми другови) који иђаше од његове
куће, тј из куће Живојина Живановића. (Ж.
Живановић је био министар привреде у владином
кабинету) његовог зета код кога је он и становао.
Поздравили смо се и он ће ме упитати јеси ли видео
Генчића, рекох му да нисам њега, јер није кући, али
сам видео његову жену и испричах му шта сам од ње
сазнао. Он ми одговори, да је и њему зет рекао то
исто. Врати се и он самном и почесмо да
коментаришемо тај догађај. Осуђујући краља
Александра за његов поступак којим је осрамотио
земљу и народ и нарочито официрски ред,
изражавајући се најпогрдније о Краљу и Драги, тако
разговарајући питасмо се шта би требало радити,
нарочито ми официри, небисмо требали да дозволимо
такву срамоту. Још истог момента нам паде на памет-
да би их требали поубијати, али се питасмо како, на
који начин. Он Драгутин рече-па ја сам мало час чим
сам чуо за то, пошао са Д. Глишићем (такође
пешадијски поручник његов класни друг) у њен стан,
да је удавимо, али на капији је већ био постављен
стражар. Душан оде кући, а ја пођох овако да лутам.
Одговорих му, па није она толико крива, амбициозна
8
9

жена, али не преза, па јој се прохтело да буде

краљица, него он што је осрамотио круну, цркву и
војску. Видиш, вели Анто, ја сам водник у подоф.
школи, долазим на дворску стражу, на шта му ја
додах, а ја сам војник у гарди и идем са њиме на
партију (партија је била 6 коњаника и официр) који су
пратили краља када се изведе куд изван двора, па би
могли што учинити. Шетајући тако падале су нам
разне идеје на памет, али ништа не одлучисмо,
растајући се. Сутра дан 9-ог јула већ цео народ је знао
јер је Краљ својом прокламацијом то објавио ''Драгом
Народу''. Опште изненађење и запрепашћење
завладало је у целом народу, и пошто се свет мало
освестио настало је критиковање, грдња и осуда тога
чина. О њему Краљу се је говорило као о
ненормалном човеку, а о њој цео Београд, а нарочито
жене Београђана биле су јако агресивне у грдњама
противу (ње-Драге). Опште нерасположење према
Краљу и Драги захватило је невероватно брзо све
друштвене слојеве, па није остало без одзива и на
офиц. кор нарочито Београдског гарнизона.
Како се је одмах сазнало да ни краљев отац
Краљ Милан командант активне војске не одобрава
тај поступак свога сина, то официри који су волели
Краља Милана, постадоше још безобзирнији према
''високим вереницима'' и осуђивали их и грдили свуда
и на сваком месту, у касарнама, на улици, где год би
се састали два или више официра, предмет разговора
је била Краљева женидба, нарочито су се у томе
истицали млађи официри. Сви официри су очекивали
да се Краљ Милан врати и да учини крај овој
9
10

трагикомедији. Говорило се је, нарочито међу

официрима 7-ог и 8-ог пука, који су тада били у
логору на Бањици, да би они, ако би се Краљ Милан
појавио, на рукама однели на Бањицу и прокламовали
за Краља, јер су сазнали били да је поверљивим
наређењем, које је било саопштено само вишим
командантима-наређено да се Краљ Милан, ако би
покушао да пређе границу-ухвати и доведе право у
двор (па чак се пронео глас да је било наређено да ако
би се Краљ Милан успротивио, да га убију). Није
вероватно да је такво наређење било издато, али сама
верзија је страховито огорчила официре нарочито
млађе.
Разочарење официра, па и грађанства због
недоласка Краља Милана било је огромно. Цео свет га
је очекивао да је он најпозванији и једини који би
могао спречити сина да не изврши тај скандалозни
акт, т. ј. да се ожени својом метресом Драгом Машин,
и да на тај начин спасе сина и династију од пропасти,
а народ и Државу поштеди од ужасне срамоте.
Међутим, Краљ Милан није дошао, већ је само послао
оставку на положај Команданта активне војске и
молио владу В. Ђорђевића која је већ била поднела
оставку, да му она уважи оставку. Мислим да неће
бити без интереса, да овде изнесем што ми је причао о
недоласку Кр. Милана мој ујак Генчић који је био
мин. унутр. дела и који се је сматрао као велики и
одани пријатељ Кр. Милана. Он, Генчић вели ''ја сам
имао шифру са Кр. Миланом који је био у Карлсбаду
на одмору и лечењу. Он је имао и једну мисију да са
Аустр. и Немач. царем преговара о женидби свога
10
11

сина Кр. Александра са принцезом ''Шаумбург-Лине''.

Када ми је Кр. Александар саопштио своју намеру да
хоће да испроси Драгу (а он је то саопштио прво
њему, па тек после 24 сах. осталим члановима владе
како он каже и то је било у среду 7. јула 1900. године)
и заклео ме да, пред иконом, никоме о томе не
говорим а нарочито његовом оцу, нудећи ме да се
примим да образујем владу и да га венчам са Драгом,
па после тога, да тражим какав хоћу положај, ако
желим да ме одмах пошаље за посланика у Петроград.
Ја сам, вели он Генчић, то све одбио и употребио сву
моју интелектуалну моћ, сву речитост, да га одвартим
од те његове фаталне намере, али нисам успео. Чим
сам се вели одвојио од њега и отишао у Мин.
унутрашњих дела, послао сам Краљу Милану
шифровани телеграм отприлике ове садржине.
''Династија у опасности, дођите одмах''. На тај
телеграм Краљ Милан је одговорио такође
телеграмом. ''Часна ми официрска реч не дозвољава
да дођем''. На овакав одговор ја сам му послао други
телеграм ове садржине:''Пардон, нисам знао да вам је
офиц. реч преча од Србије. Краљ се жени са Драгом
Машин''. Но и поред оваквог телеграма Краљ Милан
није дошао, зашто не знам-али Генчић мисли и
причао ми је ово ''да се је после неколико година
видео путујући за Париз у возу са Грофом
Голуновским, који је у то време (женидбе Ал.) био
министар спољних послова Аустро-Угарске
монархије. Том приликом му је Голуновски рекао да
је Краљ Милан погрешио што је из Карлсбада свратио
у Беч, да пита њега шта да ради, у место да је ишао
11
12

возом право у Београд-нико га не би спречавао, али

кад је већ питао, ми смо му саветовали да не иде, јер
је Русија учинила корак у Бечу да се Краљу Милану
спречи повратак у Србију''.
Интересантно је како је тај недолазак Краља
Милана објашњавао ђенерал Василије Мостић
интиман и веран пријатељ Краља Милана. Пре него
што је Краљ Милан хтео да пође у Карлсбад био је
један интиман ручак у Нишком двору, на коме су
били Краљ Александар, краљ Милан и ђенерал В.
Мостић. Краљ Милан се је жалио како се осећа
уморан и болестан и зато мора да оде у Карлсбад на
лечење и да се одмори. На то ће му син рећи ''јесте
папа, али треба да останеш дуже тамо и не бринеш
ништа шта се овамо дешава, већ да се одмараш. Но ја
знам да ти то не можеш, већ ћеш на први позив некога
од твојих пријатеља да потрчиш овамо. Ето на пр. ако
би те Генчић позвао, ти би одмах дошао. На то му је
Кр. Милан одговорио, часну ти официрку реч дајем да
нећу''.
Да ли је то тачно или није, главно је да он није
дошао што показује да се је Краљ Милан у одсудним
тренуцима губио-недостајало му је моралне куражи,
што показује, покушај његове абдикације после
Сливнице. Као што сам навео, влада доктора Владана
Ђорђевића (који је такође био на осуству, заступао га
је Вукашин Петровић мин. финансија), не
одобравајући Краљеву веридбу са Драгом Машин,
поднела је оставку коју јој је Краљ уважио,
задржавајући и даље да отправља дужност до
наименовања нове владе. Са образовањем нове владе
12
13

ишло је тешко. Коме год је од политичких људи

првака политич. странака понудио, да образује владу-
није хтео да се прими те дужности и одговорности. Ко
је и пристао, тај није могао да нађе себи сараднике т.ј.
остале министре. Сви су они под разним изговорима,
одбијали да се приме. Најтеже му је изгледа било
наћи мин. војног. Сви официри, који су били у двору,
као први ађутант. пуков. Л. Соларевић, Д. Поповић и
други-нису хтели да се приме те дужности због тога
што нису у души одобравали његов поступак, а из
страха од доласка Кр. Милана, за кога нису знали
какво ће држање он заузети према тој Краљ. одлуци,
па и према онима који би се примили да уђу у владу,
која има да одобри и да изврши тај чин. Немогући да
нађе људе који би пристали да уђу у владу с једне
стране, с друге стране под утицајем дотадање владе
т.ј. њених чланова који су непрестано Краљу
говорили, да је цео официрски кор противан оваквој
његовој женидби и саветовали га да пита официрски
кор Београдског гарнизона, одобрава ли његов
поступак. Изгледа да се је Кр. Александар најзад
решио да позове официре Београдског гарнизона у
двор. Министри Владанове владе, су то преко својих
пријатеља у оф. кору, а нараочито преко ком. дунав.
дивизије ђен. Илије Ђукшића, а овај пак преко својих
потчињених команданата бригада и пукова,
дејствовали на официре, да приликом одласка у двор
на питања од стр. Краљ. да ли одобравамо његов
поступак да сви одговоре да не одобравају. Млађи
официри су сви примили ово са задовољством и међу
друговима ширили ту идеју, ако нас краљ пита (а
13
14

веровали смо да ће нас питати) да одговоримо да не

одобравамо његову женидбу са Драгом Машин. Ја се
врло добро сећам речи нашег команд. пука, п.пуков.
Јована Вељковића, који нас је позвао пред вече у очи
тога дана у своју канцеларију. Вели ''Господо, сутра
ће краљ примити цео оф. кор Београд. гарнизона у
двору. Ја Вас молим, да ако нас пита одобравамо ли
његову женидбу са Драгом Машин, да кажете онако
како мислите и осећате и како је у интересу династије,
народа и војске''. Сви смо га ми врло добро разумели
т.ј. шта је хтео рећи. Сутрадан заиста је Краљ примио
све официре Београд. гарнизона у сали сада старог
двора а тада новог, јер је стари двор био порушен при
доласку Краља Петра. На наше велико изненађење
чим смо ушли у двор, ми смо чули да је Краљ успео
да образује владу и да је министар војни
ђенералштабни потпуковник Милош Васић.

ОБРАЗОВАЊЕ ВЛАДЕ АЛЕКСЕ ЈОВАНОВИЋА

Краљ Александар је наишао на велике

амбиције и скоро несавладиве тешкоће око
образовања владе, која би имала да га венча са
Драгом.
Први покушај са Генчићем, још када му је
саопштио 5. јула своју намеру да узме Драгу пропао
је. Молио га је да му образује владу. Изгледа да је то
покушавао и са осталим члановима владајуће владе,
али они су сви одбили. Прешао је после на друге
политичаре које је редом позивао у двор, молио,
преклињао, па и претио не би ли их приволео да
14
15

саставе владу која ће примити на себе ту тешку

одговорност да изврши његово венчање са Драгом и
да то народу Српском објави. Ређали су се људи из
свију странака и ван странака. Тако звати су у двор Ј.
Авакумовић, Стојан Новаковић, Никола Христић
(стари чича Никола) и многи други. Сви су они под
разним изговорима одбили да саставе владу. Неко из
убеђења, да непримајући се става владе чине услугу
њему и династији, која је остала само на њему.
Желели су да се Краљ и једини Обреновић који би
могао да продужи династију ожени девојком, која ће
бити нека гаранција да ће му родити наследника.
Други су пак желели да узме какву страну принцезу
из политичких разлога. Трећи, нису смели од Краља
Милана, за кога су знали, да ужива симпатије војске,
који је могао сваки час банути и помоћу војске
направити поларис, па куд би они.
Но на крају крајева после великих напора,
успео је да нађе јединог човека који је у политици био
непознат, но како изгледа добар судија и човек. То је
био Алекса Јовановић, председник и судија Апелац.
суда (као што рекох човек непознат као политичар.
Човек који сем Српског није говорио ни један страни
језик. Он се је примио да образује владу и да узме на
себе такву тешку одговорност и неблагодарну улогу
(мора му се признати кураж) да ли свесна или
несвесна то је друго питање! (Дакле он прозвани Аца
Конзул, због тога што се окомио, на стране
посланике, који су му досађивали, јер је морао да
разговара са њима преко тумача називајући их
конзулима). Јели то тачно не могу да тврдим-тек та је
15
16

вест о њему протурена, свакако у циљу да што више

омаловаже и Краља и његову владу. Но, ни он не би
могао да нађе људе, који би ушли у његову владу, да
то нису омогућила два човека, који су били и
најважнији чланови његове владе. То су Милош
Васић који је примио ресор м. војног и Павле
Маринковић који је примио мин. просвете.
Иако сам већ писао о Васићу, ради потпуније
слике додајем и ово. То је био у оно доба један од
најинтелигнетнијих ђ.штаб наших официра. Официр
са изгледом на сјајну каријеру, али претерано
амбициозан и лабавог да не кажем никаквог
карактера. Он је као што сам раније, и ако је знао као
и скоро цео свет Драгу и њену прошлост. Иако је
мислио у почетку као и његове остале колеге-
команданти пукова. Знајући чак и одговоре појединих
ђенерала и пуковника, који су пре њега звати у двор и
нуђено им је мин. војно, ипак се решио да се прими у
последњем тренутку дуж. мин. војног и омогући
састав владе.
Друга личност која је највише припомогла
саставу каб. Ал. Јовановића био је Павле Маринковић,
син Димитрија Маринковића, бивши дипломата, који
је тако лепо аранжирао просидбу Краља Александра
са Грчком принцезом. Он адвокат без клијената
примио се је за мин. просвете, нешто из мржње на Кр.
Милана, који га је како је он мислио најурио из
дипломатије, после његовог неуспеха у Грчкој, а који
је и доцније за време рата, као посланик у Букурешту
поново испољио своју неспособност за деликатну
дипломатску службу. (О његовим неспособностима
16
17

слушао сам од разних меродавних личности, а једном

приликом ми је рад. посланик, апотекар Жив. Тајсић
за време рата показивао његове извештаје из
Букурешта поводом чега је било дискусије у тајној
скупштинској седници. Њега је затекла вест о веридби
Алек. са Драгом у Нишу. Пред његов повратак за
Београд неки млађи официри који су после ушли у
заверу и са којима је вечерао заједно, а они га
испратили до станице и причали ово:
На добијену вест, да ће Краљ да се жени са
Драгом Машин, сви ти официри са њима и он П. М.
осуђивали су тај Кр. поступак. Том приликом П. М.
улазећи у воз за Београд рекао је. ''Једини човек, који
би се сада примио да образује владу могао би бити
Драгомир Рајковић''. Међутим Др. Рајковић, кога сам
познавао лично и који је доцније знао за заверу и
одобравао је, причао је лично Генчићу и мени да му је
Кр. Алек. писао једно писмо, саопштавајући његову
намеру и да је као на сина Цветка Рајковића
осведоченог пријатеља његове династије може на
њега рачунати у овом по њега судбоносном времену.
Рајковић је одговорио овако: Да су његов отац и он
били пријатељи династије, кад се је она стварала, а да
он сада када она врши самоубиство, не може јој бити
пријатељ. Док је овај стари Рајковић, кога је Павле
Маринковић сумњичио као јединог човека који би
пристао да у оваквим приликама састави владу, дотле
он долази у Београд и прима портфељ мин. просвете у
свадб. кабинету. Кад су га ти исти официри а други
његови пријатељи питали зашто је то урадио, веле да
им је одговорио ''да он као адвокат, није имао честите
17
18

панталоне, па је зато то и учинио, т.ј. да се регресира.

Други су пак причали, да је ушао, да се освети Краљу
Милану.
Ето какав је био П. Маринковић, чији је отац
постао председ. сената. То је по моме схватању
фатална породица Маринковића за Србију. Исти
Милош Васић, причао ми је за његовог оца Димитрија
Маринковића, који је 1885 год. приликом објаве рата
Бугарима био мин. унутр. дела. Кр. Милан је био
спремио указ за мобил. целокупне војске, на мин.
седници. Дим. Маринк. устаде и рече Краљу Милану-
зар дати радикалима оружје. То је поколебало Кр.
Милана и уместо да моб. целу војску он попуни стари
кадар са резерв. што нас је довело да претрпимо пораз
од Бугара која није ни имала рег. војску већ милицију.
О раду њег. брата Маринковића ће вероватно
други пиасти, а ја ћу рећи само то да је он освануо као
министар спољних послова 6. јан. 1929.
Понашање та два министра у кабинету А.
Јовановића-Васића и Маринковића, изазвало је револт
у влади после свргавања.
Неколико речи о постанку владе Др Владана
Ђорђевића и одговорности њеној за Александрову
женидбу са Драгом, и како је Генчић ушао у ту владу.
Пок. Андра Милојевић гард. капетан и
дугогодишњи благајник Краљ. гарде причао ми је ово.
Кад су биле прве трке у Шапцу-Краљ Милан их је
посетио. У пратњи његовој био је и Андра. По
свршеним тркама био је банкет приређен у част Кр.
Милана. У току банкета било је ваздан здравица и
говора али једна од најинтересантнијих била је једног
18
19

младог елегантног човека који је био негде при крају

стола. Нисам га дотле ни чуо ни видео. Здравица је
била изванредна и изазвала буру од одушевљења.
Краљ Милан се диже са свога места и приђе том
младом човеку, поздрави се са њиме и дуго је
разговарао. Питао сам ко је тај човек и рекоше ми то
је Ђорђе Генчић-који је био позван као гост на трке (у
тада либералном Шапцу, јер је Генчић био либерал).
Од тада, како је он запазио датирају симпатије Кр.
Милана за Генчића.
Доцније је Генчић био, као пријатељ Кр.
Милана, постао управник вароши Ниша и смењен са
тога положаја по одласку Кр. Милана из Србије а
доласком Кр. Наталије, која га није трпела као
Милановог човека, јер је он по жељи Мил. скупио
преко 2-3000 потписа од стране Нишлије т. ј.
потписали су једну петицију коју су упутили Краљу и
влади један примерак пошаљу Краљу Милану, којим
га моле, да дође и настани се у Нишу. Ту петицију
однео је Кр. Милану Тутуновић Нишлија и Либерал.
Чим је влада добила то у руке, одмах је наредила да се
Генчић отпусти из службе. Мин. унутр. дела био је
Мика Ђорђевић.
Доцније 1897 год када је Краљ Милан зежелео
да се врати у Србију и да се почне да меша у све
ствари, позвао је Генчића преко Тутуновића да дође у
Беч. Генчић се томе позиву одазвао-и у Бечу је провео
десетак дана. Краљ Милан је са њиме разговарао о
приликама у Србији и његовој жељи, да се умеша и он
у срб. унутрашње ствари. Говорио му је да би најбоље
било, да се умоли Ј. Ристић, да се прими да образује
19
20

владу, на челу либер. странке. Ристић је и ако је било

између нас размимоилажења и неслагања, ипак био и
остао пријатељ наше династије-а притом велики
државник. Умолио је Генчића, да пише а он је
диктирао један Меморандум, у коме је изнео своје
погледе на политичке прилике у Србији, а у коме
чини апел на Ристића, да се врати политици и
помогне сређивању политич. прилика у Србији. Тај
Меморандум је Генчић донео у Београд, да га по
споразуму, са Кр. Миланом покаже Ристићу и
Белимарковићу и ако нађе за сходно Рибарцу. Генчић
је дошао, поднео Ристићу меморандум. Када га је
Ристић прочитао, видиш синовче, како је звао
Генчића. Кр. Милан је много грешио, али му се не
може одрећи љубав према Земљи. Ја пристајем да се
вратим политици, ако либ. странка буде хтела. Но иди
дај то и Белимарковићу, да прочита, па онда да ми
јавиш, шта си урадио па ћемо поново разговарати.
Белимарковић, чим је прочитао мемор. изјавио да
прихвата идеју оберучке.
Вративши се Генчић Ристићу, питао га је шта
да ради са Рибарцем. Ристић му је рекао, да покуша са
њиме да дође у додир, али ће то бити тешко. Рибарац
је тада живео у Пожаревцу, али је у Београду био
њихов заједнички пријатељ Ага-Јефтић. Генчић
замоли Ага-Јефтића да позове Рибарца у Београд,
ради једног важног разговора. Ага-Јефтић је позвао
Рибарца, који је дошао у Београд. Кад му је Ага-
Јефтић рекао зашто га је звао, он пристаде, да се са
Генчићем састане, али у присуству Милоша
Туцаковића или Ага-Јефтића. Генчић, сматрајући
20
21

ствар за врло крупну, није на тај услов пристао.

Најзад после преговора од 2-3 дана састадоше се. Кад
му је Генчић реко у чему је ствар и дао да прочита
Меморандум-Рибарац је скочио и показао плакат,
рекав-ево га Кр. Милану, хтео би он сад да упрегне
либ. да вуку кола за њега-нећу и недам. Када је то
Генчић, саопштио Ристићу, овај га упита, ''знаш ли ти
синовче шта је дивље паче'' Знам вели, јер сам их
видео у Тимоку. Е то ти је вели Ристић наш Стојан.
Дивље паче, гњурне у воду и ти мислиш да ће изаћи
негде напред, а оно изађе сасвим на супротну страну.
Него ти да одеш Кр. Милану и да му саопштиш шта
си урадио и да је Стојан покварио све.
Саопштавајући Кр. Милану, он је жалио, што
Генчић није успео у својој мисији, мада је учинио све
што је до њега стајало. Том приликом је рекао
Генчићу, да део либерала који није био са Рибарцем-
није довољан, да прими на своја плећа тежак задатак,
већ да мора, да се прави комбинација између либерала
и напредњака. Ето тако је дошао на ред Др Владан и
његова влада. 1897. год. после Ивандан. атентата
ушао је у њу Генчић, јер је тадањи Мин. унутр. дела Ј
Андоновић, дао оставку!
Влади Др Владана нису могли бити непознати
односи Алек. са Драгом, као ни Кр. Милану. Настаје
питање, зашто они нису ништа предузимали да то
спрече. Кр. Милан, није ваљда веровао, да ће доћи до
тога, да он своју метресу-попне на престо Србије, а он
се је тако понашао, да је могао сакрити своју намеру,
јер је овластио оца и да води преговоре за његову
женидбу. Др Владан и његова влада, ваљда да су
21
22

сигурни, да Краљ нема везе са каквим женама

сумњивог здравља, толерисали су ту везу, не надајући
се до чега ће она једнога дана и Краља и њих и
државу. Лично др Владан, не само да је то негирао,
већ је на балове, које је у свом дому у част Краља
приређивао и на којима је учествовао цео дот. кор.
позивао и Драгу, и ако је знао, да је она Алек.
метреса. Ваљда из претеране сервилности и да се
додовори Краљу што више, или је овај то тражио, од
њега, а овај није могао одбити (ма да у ово последње
не верујем, јер је и Генчић као мин. ун. дела,
приредио Краљевима вечеру у винограду, после које
је била игранка, на којој Драга није била позвана.
Једном приликом сам и ја био присутан балу у дому
Др Владана, на коме је била и Драга, и посматрао сам
како ју је Кр. Милан мрско гледао, али није имао
куражи, да томе стане на пут.
Шта је влада урадила да спречи сканд. веридбу
и венчање Алек. са Драгом.
Владан је био на осуству у иностранству и на
позив њег. заступника није хтео ни да дође, већ се је
сложио са оставком владе. Генчић пак покушао је са
Бор. Нешићем мин. грађ. да оду код ње, да је умоле да
одврати Кр. од његове намере Она им је ко бајаги
обећала и удаљила се из њене куће, међутим они су је
пустили да, пред улазак остане сама у соби, за које је
време сигурно телефонирала и известила Алек. шта се
дешава код њене куће и где ће се она склонити. Како
било да било, тек кад је Алек. ушао у трп. где су га
очекивали чл. владе на ручак, виде да нема Генчића и
Нешића, питао је где су они. Они су нешто
22
23

промрљали, али у том су и ова двојица дошли. На

питање, где су били, они су почели врдати, али он им
је одмах рекао, да су били код Драге. Ручали су на
двоје на троје и прешли у салон за пушење и да пију
кафу. Генчић је приметио да се Алек. спрема да изађе
и покушао је да га спречи. Настало је хрвање између
њих двојице и у том хрвању Генчић као јачи догура
Алек. до клозета-гурне га и овај седне на клозет. Сада
како Генчић прича, посматрајући га на клозету синула
му је вели мисао, кога спасавам ја, пусти га, можда је
то фатум-који га води пропасти. Повуче се и овога
пусти да оде код ње кући.
По мом скромном мишљењу влада Др Владана
а спец. Генчић као министар унутр. дела показала се
недораслом за овакве велике и судбоносне догађаје. У
место да Краља затворе у двор и одузму му моћ да ма
где изађе, а Драгу смакну или протерају за то време-
они се упуштају у преговоре са њоме (Генчићево
руско каваљерство!). Мада је то боље што се је тако
десило, јер ко зна шта би било, да су они спречили
женидбу-вратио би се можда поново Кр. Милан,
настале би опет теревенке политичке. Русија која није
трпела Кр. Милана, би се умешала, настале би
огромне трзавице које би онемогућиле сваки
озбиљнији рад-на нац. ујединењу и ослобођењу
неослобођених крајева.
Истина Генчић, каже, да су питали ђен.
Атанацковића као мин. војног, да војску стави влади
на располагање, али он је одговорио, да нема права
јер војском према уредби о акт. Команди, командује
Краљ Милан-а сада ђенерал Ц. Марковић, као његов
23
24

заступник. Кад су га питали Цинц. Марковић није

хтео да чује.
Слаба одбрана, као да се у таквим
судбоносним приликама води рачуна о уредбама!
Код официра и у грађанству Милош Васић је
био дрзак и безобзиран у својим поступцима. Његово
производство у чин пуковника (самог себе
предложио) а сви његови другови остали и даље у
чину п. пуковничком. Његово понашање према
старим пуковницима и ђенералима пр. према ђен.
Магдаленовићу и Срећковићу и другима, наишло је на
општу осуду.
Најзад је дошао сукоб између њега и Павла
Маринковића због жена који се завршио, изласком
обојице из владе.
Све те ствари и многе друге ишле су у прилог
рада завереника. Апис и ја смо такве и многе друге
ствари, употребљавали у циљу агитације и
придобијања официра за улазак у заверу. Ми смо се
свакога дана састајали ујутру код њега у стану
(најчешће) или код мене у Њег. улици. Увече пак код
некога од завереника или по кафанама, а када смо
имали какво важније питање да третирамо, онда код
Генчића у винограду. Многи од млађих офииц. који
су дали пристанак на улазак у заверу, пре него што би
потписали списак, захтевали су од нас да их водимо
прво код Генчића, да веле из његових уста чују је ли
је то све тако, као што смо им ми говорили.
Да не бих заборавио, забележићу улазак у
заверу војног судског поручника Миодрага
Аћимовића. Апис ми једнога дана рече, знаш ја сам
24
25

упецао једног судског официра, злу не требало-

правник је, ако нас ухвате да нас брани-јадна нам
одбрана, рекох му-ако нас ухвате зна се шта ће бити
са нама, право на Карабурму. Он као и увек насмејан,
додаде, море понеси списак, па хајде са мном на
железничку станицу. Ту се састадосмо са
Аћимовићем, и он потписа списак. Пођосмо са
станице у варош-Балканском улицом, па Краљ.
Наталије и оном малом уличицом која поред руског
посланства изводи на двор девојачком у Краљ
Милановој. Било је већ вече и мрак. За време од
прилике од 1 сата док је потписао списак и изашли
горе у варош Аћимовић је 7 пута мокрио. Упита смо
га у шали што толико мокри, он нам одговори, од
зорта.''Што сте ви потписали ни по јада али, што ја
као правник, коме су познати закони, потписах''.
Милош Васић је био ком. 7-ог пука који је био
у логору на Бањици. Команд. пешад. бригаде био је
пешад. пуков. Милан Андрејевић, како су официри
који су били тада у 7-ом пуку причали. Васић није
одобравао Краљ. женидбу са Драгом Машин, и то је и
пред њима изјављивао. Али у очи позива официра
Београд. гарнизона у двор, у току ноћи, дворска кола
су долазила 2 пут на Бањицу заредом по пуков. Мил.
Андрејевића, коме је нуђено да се прими за мин.
војног (он је одбио) а други пут по Васића који се
одвезао у двор и пошто је и њему понуђен положај
мин. војног он га је и примио. Говори се да је он
примајући се за министра војног, а знајући
расположење официра саветовао Краљу да ''уместо да
пита официре да ли одобравају његову женидбу''
25
26

прочита им заклетву официра. Заиста сутрадан, кад су

се скупили сви официри Београд. гарнизона у салу
новог (старог) двора већ смо сазнали да је Краљ
образовао владу. (Ђенерал Ђукић Влада Алексе
Јовановића звани Алекса конзул). Појавио се Краљ а
поред њега Мин. војни п.пуков. Милош Васић. Краљ,
чим је ушао у салу, стао је и прочитао заклетву
официра из Правила службе. После тога са неколико
речи упозорио је официре на вршење дужности и да
се нико не меша у оно што он ради. Чуо сам вели он,
да неки критикују мој поступак-веридбу, међу којима
и мој отац. Ја имам права да изаберем себи друга и ја
сам то учинио. Нико па ни мој отац нема права да се у
то меша. Међу официрима је владао потпуни тајац.
Само један је викнуо ''живео Краљ'', арт. пуков. Павле
Бошковић кога су прозвали доцније ђенерал Живко.
Краљ пошто је изговорио горе наведене речи окренуо
се ђенералима на чијем је челу био ђен. Мишковић
као најстарији, па до њега остали, поздравио се са
њима окрете се и оде из сале. Млађи официри
изненађени овим препадом и разочарани држањем
старијих другова, нарочито ђенерала (од којих се
очекивало макар какав протест) почеше излазити из
двора гунђајући како се осрамотише, нарочито пред
грађанством, које очекиваше пред двором (на улици)
да чују како ће се официри држати. Многи су
рачунали да ће официри рећи Краљу да не одобравају
његову веридбу, што би га по мишљењу већине, па и
саме дотадање владе натерало да одустане. Али су се
у томе преварили.

26
27

При изласку из двора Апис ми приђе са речима

''виде ли ти шта урадише ови матори обрукаше нас,
нема без нас млађих ништа, ми морамо да оперему ту
срамоту коју је овај (Краљ) нанео и нама и целом
Српском народу''. Тако разговарајући изиђосмо на
улицу одакле одосмо погнутих глава свако на своју
страну.
Од тога дана настаје критиковање психолошко
припремање духова за заверу, време од веридбе до
венчања, преглед трупа на Топчидерском брду
повратак у двор, односно код Драге. Разговор међу
официрима и грађанима као и међу самим
официрима. Незадовољство међу официрима је расло
из дана у дан, али се није осећало да има каквог
покрета озбиљнијег. Убрзо затим Краљ се венчао и
отпутовао у Смедерево. Од дотадањег пука Краљеве
гарде формираше 4 коњич. пук Краљ. Драге, а гарду
сведоше на један ескадрон и једну чету пешадије. Ја
остадох водник у 4-ом пуку. Од венчања краљева
(1900 у јулу) па све до идуће 1901 године јула месеца
година дана прошла је без икаквог одређенијег
покрета међу официрима. Све се је сводило на
разговоре критиковање Краља и Драге, затим њене
браће и њеног сестрића, чије је понашање било
арогантно и дрско. Незадовољство официра у коме је
појачавало овакво понашање браће Драгине Николе и
Никодија Луњевице који су хтели да изигравају
принчеве. У то време Апис који је био врло агилан,
покушавао је да међу политичарима придобије кога за
рад на уклањању краља Александра и Драге, али
политички људи су се слабо одазивали. Највећи
27
28

противници дин. Обреновића радикали били су

моментално задовољни, јер их је Александар
помиловао од суда на који су били осуђени због
Ивандањ. атентата на Краља Милана. Они радикали
су брзо после тога дошли и на власт после владе
Алексе Јовановића (Аце конзула тзв). Политички
људи из осталих странака су се били повукли, тако да
је тешко било и доћи у додир са њима. Но Аписа није
напуштало расположење за акцију и скоро сваког
дана смо се виђали и један другоме саопштавали
новости и разговоре које смо водили са појединим
људима. Он је у то време имао везе са извесним
људима, који су по традицији били Карађорђевци
(таквих је било врло мало пре женидбе краљеве).
Међу њима нарочито је вредно поменути Милутина
Степановића и Бацету Рујанцу. Ја мислим да је и идеја
о довођењу П. Карађорђевића на престо Апису
сугерирана од стране ових. Моје везе и познанства
била су више међу фамилијама које су биле
Обреновићевци, али које су биле огорчен на
последњег Обреновића због његове женидбе са
Драгом.
Официри нарочито млађи били су као што сам
раније навео незадовољни Александровом женидбом,
а нарочито уклањањем Краља Милана са положаја
ком. активне војске. Краљ Милан је био врло омиљен
у официр. Кору, због тога што је он од његовог
доласка на положај Ком. активне војске, обраћао
нарочиту пажњу војсци, а специјално офиц. кору. Он
је био толико омиљен међу офиц. да се је појавио
после објаве веридбе, официри су били спремни да га
28
29

прихвате и прогласе за Краља а његовог сина

протерају. (Често су официри, нарочито пешадијски,
из пукова који су били на Бањици, на рукама би га
однели на Бањицу и прокламовали за Краља. Али на
жалост Краљ Милан, као што сам и раније навео не
само да није се појавио, већ се је задржао у Бечу
задовољавајући се тиме да моли владу Др Владана да
му уважи оставку на положај ком. акт. војске, што је
ова и учинила. Генчић ми је казивао доцније (после 29
маја 1903 год) да је био љут на такав поступак Кр.
Милана због чега није хтео да га посети приликом
његовог доласка у Беч. Но, како Генчић вели, и кад је
Кр. Милан сазнао да је дошао у Беч, послао је свога
дотадањег официра Мил. Паштрнца да га умоли да
сврати код њега (Кр. Милана), како се овај није
одазвао на ту молбу Кр. Милана, то је Кр. Милан
наредио свом дот. ађутанту ппук. М. Мукићу и
капетану Паштрнцу да вребају Генчића кад изађе из
хотела и да га умоле односно доведу код њега, што су
ови и учинили. Једног дана чим је Генчић изашао из
хотела, појавили су се горе поменути официри и
одведоше га Кр. Милану. У то време код Краља
Милана је био и ђен. Атанацковић мин. војни у
Владановом кабинету. Том приликом је Кр. Милан
питао Генчића у присуству ђен. Атанацковића зашто
је љут на њега. Генчић му је одговорио, зато што
нисте на мој позив дошли. Кр. Милан је на то рекао
Генчићу, е мој Генчићу разумео сам ја прву вашу
депешу, али шта сам знао да радим. Син ми је, волео
сам га, а познавао сам га да је зликовац да би ме
бацио у казамате. Генчић и Атанацковић су му на то
29
30

рекли да би га војска једва дочекала и прогласила за

Краља, нашта је он одговорио, то Русија не би
дозволила и тек би тада настао хаос у земљи. Том
приликом (вели Генчић) извукао је из фијоке спремно
писмо да пошаље своме сину (Кр. Александру) у коме
га означује њега и Драгу као инициајторе
ивањданског атентата. То је Атанацковића и Генчића
толико фрапирало, да је Генчић одмах рекао,
величанство да није то израз срџбе, не на Генчићу. Ви
знате да Кр. Милан не уме да лаже, то је тачно. Ја сам
много што шта у животу грешио али лагао нисам.
Када сам причао о томе Јаши Продановићу рекао ми
је то је истина Кр. Милан није лагао. Знао сам ја то
одмах сутрадан по извршеном атентату, али шта сам
могао да радим. Син ми је: Тек после те изјаве
Генчићу је било јасно држање Кр. Милана за време
атентата (Ив.д.ат.). Ево шта Генчић прича о атентату
и његовом пореклу, као и то како је он тада постао
мин. унутр. дела. Када сам први пут постављен за
управ. града Ниша, одем у Ниш и како до тада нисам
био у полицијској служби, то сам се нашао у чуду шта
сада да радим. Кр. Александар је отпутовао за
Цариград, да Кр. Милан остао у Нишу. Знајући какву
сам тешку одговорност примио на себе, нарочито у
погледу чувања Кр. Милана, наредим као прву меру
предострожности да прегледају све Нишке кафане и
да ми се поднесе извештај о томе: има ли каквих
странаца и који су. По извршеном прегледу поднеше
ми овакав извештај: да се у ''Хотел Европа'' налази
један странац, који по цео дан седи у хотелу, само
увече излази у шетњу и у парку се састаје са руским
30
31

конзулом Чахотином. Чим сам то сазнао, одмах

наредим једном поузданом жанд. нарднику, да узме
још 3 жандарма да оде у хотел Европу да жандарме
постави тако да пазе на излазе, да не би овај странац
умакао, а наредник да му приђе и најучтивије да му
саопшти да га зове управник града, затим да га мени
доведе. Запретио је нареднику да му главом одговара
ако се овоме што деси или побегне. Наредник је то и
извршио и странца довео к њему (Генчићу). Ја га вели
Генчић упитах на француском (јер му је он улазећи
рекао бонжур мсје) ко је, одакле је и шта ће овде.
Странац је на француском одговорао да је он тај и тај
као и да је био у француској легији па му се досадило
и сад је пошао овамо да ради неке послове.
Одговарајући ми на питања, приметим када је
изговорио реч министар, да је Рус (јер Генчић врло
добро зна руски језик) и на један пут му подвикнем
руски да лаже, да је тај и тај неки барон, већ да је Рус.
Кад је видео да сам га ухватио, он ми је признао да је
он тајни руски полицајац да је убио не сећам се кога
на басамцима у Бијарицу, то је била истина после кога
му је поверен известан задатак на Балкану и да је
дошао овде са уредним исправама. Тада ја наредим да
га затворе-добро га чувају да му се ништа не деси, а
одмах извесим и Кр. Милана. Кр. Милан ми нареди да
известим мин. унутр. дела, што сам и учинио. Чим
сам се вратио из двора, одем код г-ђе Чахотин, јер је г.
Чахотин био на путу и рекох јој да сам ухватио једну
птицу која каже да има уредне руске исправе (пасош).
Госпођа ми каже да заиста има и донесе му да види из
чега сам се уверио да је заиста дошао са руским
31
32

пасошем потпуно исправним. Но и поред тога ја га

задржим у затвору под строгом присмотром да му се
ништа не деси. После два дана добијем писмо из
Београда од руског посланика којим ме преклиње у
име нашег пријатељства и као пријатеља Русије
пустим тога човека кога сам ухапсио. Сутра дан ми
унесе жандарм у канцеларији карту неког Грабова
који је био шеф тајне руске полиције за Балкан са
седиштем у Букурешту. Примио сам га и он ме је
молио да пустим тога кога сам притворио. Чакотин
руски конзул у Нишу по повратку с пута, дошао је
одмах к мени и такође ме молио да га пустим нудећи
ми за то услугу шта хоћу. Одговорио сам му да сам
знао раније ко је као пријатељ Руски, док нисам
известио владу могао би га и пустити, али сада
никако. Чим сам га затворио, наредио сам на
телеграфу да се припази на његову телеграфску
коресподенцију, односно конзулата, јер се је развила
одмах размена депеша између Петрограда и њега
односно конзулата шифрованим депешама (којих још
има копије). Тако га ја задржим даље у затвору
десетак дана док једнога дана не добијем налог од
владе да га пустим и то да му се да засебан вагон
којим да се спроведе до Солуна. То је било овако: у
Петрограду је био наш посланик Алимпије
Васиљевић који је известио мин. ин. дела да га је Цар
руски приликом пријема званич. поздравио нашег
Краља и изјавио жељу да личност која се налази у
Нишу у затвору пусте што је разуме се и учињено.)
Доцније је смењен са положаја упр. града Ниша вели
Генчић и постао комесар народне банке, дођем у
32
33

Београд и на улици близу упр. држ. монопола видим у

друштву неких радикала Грабова. Потом одем у
иностранство у бању. Атентат се деси и мене позову
телеграфски у Београд, о чему сам обавестио Краља
Милана. На станици београдској чекала су ме дворска
кола, која су ме одвезла одмах у двор где су ме чекала
оба Краља. Чим сам дошао, одмах су ми понудили да
се примим за министра унутр. дела. Ја сам се дуго
опирао, но на наваљивање оба Краља а нарочито Кр.
Милана примио сам се. Два дана после пријема
дужности м. ун. дела, оба Краља оду у Ниш, где је
заседавала народна скупштина, а ја останем у
Београду да разгледам и проучим цео материјал о
Ивандањском атентату. Разгледавајући све, видео сам
да нема никаквих позитивних доказа да су радикали
умешани у атентат. Из оптужбе и ислеђивања противу
атентатора Кнежевића видео сам да у неким подацима
он Кнежевић се састајао у Букурешту у руском
посланству са кнезом Петром Карађорђевићем. Да би
проверио тај доказ, наредио сам нашем отправнику
послова да ми сними цео ред кућа у Букурешту око
руског посланства и да ми пошаље. Отправник
послова (Ивковић) је то и учинио. Из фотографија
кућа и према прикупљеним подацима видео сам да тај
квази састанак са кнезом Карађорђевићем није био у
згради руског посланства, већ у згради руске тајне
полиције. После 2 дана одем у Ниш, брзим ноћним
возом. У 4 сах. изјутра стигао сам на нишку станицу.
На станици су ме чекала дворска кола која су ме
одмах одвезла у двор нишки. Ту ме је већ чекао Кр.
Александар. Чим сам ушао код њега, одмах ме је
33
34

упитао ''јелте Генчићу шта је са радикалима хоће ли

пасти бар 2е радикалске главе''. Одговорио сам му.
Величанство, колико сам ја видео нема противу
радикала никаквих доказа, сем противу атентатора.
Он дозове Кр. Милана, понови му то што је чуо од
мене. Кр. Милан без икаквог одговора, слежући
раменима изашао је из собе. Пошто смо попили кафу,
ја одем у мој стан где се пресвучем умијем од пута па
одем у министарство. Одмах наредим моме
поверљивом човеку, да пази ко ће од народних
посланика тога дана ићи у двор. Овај ми збиља
достави тога дана и имена десетак и више народ.
посланика који су тога дана били у двору. Увече је
била вечера у двору, на којој су била оба Краља, сви
ти посланици који су тога дана ишли у двор и ја.
После вечере отишли смо у собу за пушење Турску
где су нам донели кафу. Краљ Александар је почео да
пита редом посланике, прво Д. Рајовића па
председника скупштине шта они мисле о радикалима
и колико радикалских глава треба да падне. Рајовић
који је већ једаред био председ. преког суда (1883 год)
одговорио је, да има суда, па ако суд нађе да треба да
падну-пашће, ако не, онда неће. Краљ Алек.
незадовољан оваквим одговором Рајовића продужио
је даље управљајући истим питањем осталим
посланицима. Одговори су били прилично нејасни
углавном, али кад је дошао ред на Лозничког
посланика, он одговори, како треба, да падну најмање
22 радикалне главе па да буде мира у земљи. Одмах
ми паде на памет мој јутрошњи разговор са краљем
устанем и речем јесте газда, кад би то било 22
34
35

бундеве, али то су 22 главе, што значи огорчити 22

породице, а колико пријатеља њихових. Ви
величанство видите како је тешко бранити династију
и сада, а како би после тога. Кр. Милан је слушао и
посла мога одговора Лознич. посланику устао и
изашао из собе рекавши: Генчић има право. О суђењу
атентатору радикалима и њиховој осуди је писано и
сувише. Интересантно је овде напоменути, да после
29 маја, када је Кнез Петар Карађорђевић
прокламован за Краља и када је дошао у Београд и ја
га први пут видео, био је сушта слика Грабова, шефа
тајне руске полиције у Букурешту. Дакле то је био он
Грабов који се састао са кнежевићем а не Књаз
Карађорђевић.''
Мислим да неће бити без интереса, да овде
изнесем и моје успомене на атентат. Био сам ппоруч.
и водник 2-ог ескадрона Краљеве гарде. На дан
атентата био сам на партији са Краљем Александром
који је тога дана ишао на купање у његовом купатилу
на ''Ади Циганлији''. У његовој пратњи били су
дежурни ађутант мајор Љуба Лешјанин ком. Краљ.
гарде и ордонанс неки официр не сећам се ко. После
купања око 6-7 сати пошли смо чамцем ка
пристанишу на Сави а кола и коње смо упутили путем
за пристаниште. Кад смо стигли до пристаништа,
видео сам орд. официра арт. капетана Карла Михла
који чека и чим је Кр. Алек. изашао из чамца, пришао
му је и нешто му саопштио. Краљ је одмах сео у кола
и мајор Лешјанин узјаха мога коња, а ја узмем
државног од једног војника из партије и опколили смо
Краљева кола, и тако га допратисмо у двор. На
35
36

вратима старог двора, дочекао је Кр. Александра

његов отац Краљ Милан, и ту су почели да се грле и
љубе. Мајор Лешјанин ми нареди да одем у касарну и
одмах доведем један вод гардиста ради појачане
страже, што сам и учинио. Сутра дан пред двором, се
је скупио свет депутације Београђана, која је дошла да
поздрави Кр. Милана и да му честита спасење.
Поздравио га је газда Михајло Павловић (ћир
Мијајло) оптужујући радикале за атентат. Међу
гомилом смо били Апис и ја и згадили смо се на говор
(ћир Мијајлов). Тај моменат и скидање еполета
пуковнику Влајку Николићу у Нишу -чему сам и ја
присуствовао дејствовали су на моју душу страшно и
доцније за време женидбе Краља Александра са
Драгом утицали су на мене да се решим на склапање
завере.
После венчања Кр. Александар и Кр. Драга оду
у Смедерево. Апис и ја, сваки у кругу својих другова
и пријатеља, грдили смо, осуђивали акт Кр. женидбе
са Драгом и стварали расположење за борбу против
Краља. Тако је прошла 1900 год. без икаквог
нарочитог формирања ма каквог покрета против
Краљ. пара. После њиховог венчања, настала су
пензионисања појединих виших официра, нарочито
оданих пријатеља Кр. Милана. Тако пензионисани су
ђенерали Милован Павловић, Василије Мостић и још
неки. Издато је било (бар како се препричавало
наређење, да се Кр. Милан, ако би покушао да пређе
границу ухвати и стражарно спроведе у затвор или
убије) затим је наређивано, да официри не
поздрављају пензионисане ђенерале. Почела су
36
37

прогањања појединих политичких људи, који су се

противили женидби. Генчић суђен и осуђен, што је
писао неко писмо Кр. Александру (приватно), 8
година робије и спроведен у Пожаревачки казнени
затвор. Све је то повећавало нерасположење према
Кр. Александру и његовој влади у народу, а нарочито
у оф. Кору, који је у већини био одан Кр. Милану и
волео га је.
Штампа се је у почетку држала резервисано, па
чак је писала у прилог женидбе, нарочито радикална,
јер су радикали који су били осуђени за атентат на Кр.
Милана били сада помиловани. Они су сматрали да је
то дело Драгино. (Не намеће ми се питање да је оно
тврђење Кр. Милана, да је атентат припремио његов
син са Драгом и можда у припомоћ Русије са
различитим циљем само. Кр. Александар, да може
похапсити радикале, како би их после пустио, а они
из захвалности да одобре женидбу са Драгом. Русија
пак да се одстрани Кр. Милана, кога је сматрала као
Аустријског експонента човека и није могла никако
да се измири са његовим повратком у Србију и
мешањем у све ствари). Јеадн део штампе почео је
одмах, да напада-наравно завијено женидбу-у томе се
је одликовала и ''Српска Застава'', Дневни лист и
Одјек. Српска заст. као орган либерална, а Одјек и
Дневни Лист као орган младих радикала атентатора.

ПОЧЕТАК ЗАВЕРЕ

Крај 1900 и почетак 1901 год прошао је међу

официрима у разговорима, критиковања стања у
37
38

земљи створеног женидбом краљевом. Апис и ја били

смо у сталном контакту, и разговарали, како би се
могли уклонити Алек. и Драга са престола. Код њега
је стално преовлађивала идеја о убиству и како би он
као ком. чете у подофиц. школи могао једног дана и
учинити, када буде на двор. стражи. У току лета 1901
год. дођоше три пешад. официра са више школе војне
академије у IV коњич. пук на практичан течај.
(пешаци су ишли у коњицу и арт. а коњаници и арт.
из в. школе у пешадију). То су били пешад. кап. друге
класе Радомир Аранђеловић који је погинуо у рату
против Бугара 1913 год на Говедарнику, и Милан Ф.
Петровић умро на Бањици 29 маја 1903 год и пешад
поруч. Драгутин Дулић који се удавио у мору при
повратку из Француске са бол. на Солунском фронту
лађа тортиљ. У току лета идући заједно на вежбања,
спријатељили смо се и постали интимни и поверљиви
један према другоме. Често пута у разговору сам
претресао стање створено женидбом. Једнога дана, по
повратку са обуке, (дан је био врло топао, биће да је
било крајем августа или почетком септембра 1901
год). Седели смо нас четворо испод једног
павиљончића у кругу касарне 4-ог пука до саме капије
која је излазила на Немањину улицу и пијући пива,
заподенусмо разговор о Александру и Драги. Они су
страховито нападали и вајкали се, зашто по народ
српски а нарочито официри да трпе такву срамоту-да
Краљ узме своју метресу за жену која је водила и
раније док није постала његова метреса врло
проблематичан живот. То је мене окуражило, кажем
им како је мени падала идеја, кад сам био у гарди и
38
39

ишао на партију са Кр. Александром до Драгине куће,

Драга је обично пратила Алек. до изласка из куће да
извадим револвер и убијем их обоје, али сам се бојао,
да не промашим. Да сам имао још кога од другова,
који би довршили ако би ја промашио. Одатле смо
отишли у офиц. дом на ручак и ту наишли на руске
новине Петроградске ''вјецлисти'', које су донеле
слику Никодија Луњевице брата Кр. Драге-као
будућег прест. Србије. То нас је толико револтирало
да смо исекли слику и изгорели је. По ручку смо се
разишли из офиц. Дома, отишав. сваки у свој стан. Те
године 1901 пријавио сам се за полагање испита за
вишу школу војне академије, па зато чим сам се
вратио кући и мало (пола сахата одморио) узео сам
табаке из тактике да читам да бих се спремио за
предстојећи испит. Између 2-3 сахата, по подне,
закуца неко на моја врата, после мога одговора,
слободно, уђоше на напред поменута три пешад.
официра и са њима још један мој друг Никодије
Поповић пешад. поручник. Понудих их да седну и
упитах, која их је невоља дотерала по овој врућини
мени. Њихов одговор беше. Размишљали смо о
данашњем нашем разговору у касарни и решили смо,
да заједно с тобом и учинимо оно што си ти
намеравао т. ј. да ти помогнемо, ако ти пристајеш.
Одговорио сам им, да пристајем, али пре него што би
ма шта предузели, умолио сам их да хоћу да известим
једног мога друга и пријатеља са киме ја већ поодавно
о томе разговарам-то је пешад. поручник (т. ј. тада већ
капетан II кл. јер смо 2-ог авг. на дан рођ. Кр.
Александра произведени он за капетана II кл. а ја за
39
40

поручника. Они тај предлог одмах прихватише, јер су

и они врло добро познавали Аписа и ценили га као
доброг друга и честитог и одважног официра. По
свршеном разговору, изађоше из мога стана (Бирч.
улица бр. 40) а ја оставим табаке и одмах одем Апису-
који је био у логору подофиц. школе, на Топчидер.
брду где је сада подигнута зграда-интерната за средње
школску омладину из јужне Србије, Дом Кр.
Александра Карађорђевића. Саопштио сам му који су
били данас код мене, као и наш разговор. То га је
обрадовало и одмах ми рече, нађи их и закажи им
састанак, па ме извести. Вратим се одмах у варош
нађем кап. Р. Аранђеловића и поруч. Дулића и
договори смо се да се састанемо у стану поручника
Дулића, који је био у колико се сећам у Београду у
Милутиновој улици. Тај наш први састанак био је
чини ми се 6 или 7-ог септембра 1901 год у вече
између 7-8 сати. На том састанку било нас је
седморица кап. Аранђеловић, Петровић,
Димитријевић, Апис, пору. Дулић, М. Маринковић и
Поповић Никодије. На томе састанку било је више
предлога, како да се поубијају, али смо се задржали на
једном. 11. септ. био је рођендан Драгин и када је
имала бити приређена забава код Коларца. На тој
забави требало, бар смо тако ми претпостављали да
дођу Александар и Драга. Решили смо да их убијемо
камама, које смо набавили и врхове отровали
цијанкалијумом кога нам је дао Душан Јовановић
геолог у рудар. оделењу-одакле је и узео стакленце са
цијанкалијумом. Да би били сигурни у успех, ми смо
ножеве испробали на неким мачкама. План је
40
41

направљен овакав: двојица да погасе осветлење у

централи, један код Коларца а остала четворица да
буду у сали и да прате кретање Алек. и Драге. У 11
сах. има да се угаси електрика, двојица од оних (4) у
сали, да запале завесе, а друга двојица, ножевима да
убоду брачни пар. Срећа те тај план није приведен у
дело, јер би настао хаос и забуна и ко зна колико би
невиних жртава било. А није изведен због тога што
Алек. и Драга нису ни дошли на забаву, а сем тога
електр. осветлење је чувала полиција у центр. 1 члан
кварта а код Коларца и писар. И ако нам је тај први
план пропао ми не малаксасмо већ удвојисмо енергију
у врбовању официра за извршење наше намере.
Нерасположење у војсци је расло из дана у дан, због
разних глупости, које је режим чинио. Број
завереника је растао. Планови разни о убиству Краља
и Краљице су прављени један за другим. У октобру
месецу беше приређен убски маневар. Пао је предлог
да се на маневру приликом ревија трупа изврши, но и
тај план је пропао и добро је било, јер би и ту
изгинула маса невиног света. После тога маневра,
незадовољство официра се појача, јер је Краљ
произвео неколико пуковника за ђенерале међу
којима и Лазу Петровића његовог првог ађутанта, што
је официре страховито озлоједило. Опозициона
штампа је нападала режим, указ о новим ђенералима.
Нама завереницима је то добро дошло, да проширимо
круг завере и повећамо број завереника. Продужили
смо врбовање официра за заверу. Сад нас је већ било
више који смо говорили о томе да треба нешто
предзети. У месецу октобру ја ступим на вишу школу
41
42

војне академије пошто сам положио пријемни испит

(по повратку са маневра). Виша школа је постала
завереничко гнездо. Ту је био скуп најбољих младих
официра. Сви ми који смо правили планове о
уклањању последњег Обреновића са престола нисмо
ни мислили, шта ће после тога настати. Апис је био
одушевљен Карађорђевац и носио је при себи слике
деце Петра Карађорђевића, Ђорђа, Александра и
Јелене. Показивао их је и раздавао официрима, које је
врбовао за заверу против последњег Обреновића. Ове
слике су му лиферовали, вероватно Милутин
Степановић и Бацета Рујанац. Ево шта прича о тим
фотографијама Павле Панковић админ. чиновник и
поручник који је доцније ступио у заверу и потписао
нишки списак завереника. ''Једнога дана, дође код
мене Апис и саопшти ми како ће Бацети вршити
претрес стана. Он је тада становао у хотелу
Националу (а био је на служби у мин. иностр. дела и
мислим био у гандистичком одељењу). Одмах одем у
хотел и затекнем Бацету у друштву Чича Милована
Глишића за столом очекујући ручак. Саопштио сам
му да хоћу да му претресају стан и да уклони ако
штогод има. Но пре него што је могао да оде у своју
собу, банула је полиција, т. ј. полицијски чиновник
Влајко Недић (брат садањих ђенерала Милана и
Милутина Недића) са још два агента. Одмах је позвао
Бацету, да пође са њима у његову собу, што је овај и
учинио. Ту му је Недић лично извршио претрес и
међу хартијама нашао, фотографије фамилије-деце
књаза Петра Карађорђевића. Недић уместо да му
одузме те слике он их исцепа и баци у пећ, обративши
42
43

се Бацети са речима, што држи те такве глупости међу

стварима. После тога чини ми се да је Бацета
отпуштен из службе.
Остали официри нису се много одушевљавали
Карађорђевићима али су ипак прихватали идеју о
уклањању Александра и Драге, па после шта буде.

Упознавање и улазак политичара у заверу

Крајем октобра или у првој половини

новембра, дођоше код мене, кап. Радомир
Аранђеловић, мислим и Милан Петровић, Дулић и
артиљ. кап. Јеврем Поповић, који је био са мном
заједно на вишој школи војне академије и који је
највише лармао и грдио Александра и Драгу
изјавивши ми ово. ''Слушај Анто ми смо решили, да
уклонимо или убијемо Александра и Драгу, а нико од
нас не мисли шта ће после тога бити''. Одговорих им
да имају права, али шта они мисле да би требало
радити. На то ми они рекоше, па требало би ступити у
везу са политичким људима. Па добро, рекох ја,
најприродније да покушамо да дођемо у везу са
радикалима. Они су стари противници династије
Обреновића. Не, одговорише они, ми смо мислили, да
те молимо, да ти упознаш твога ујака Генчића. Он је
одлучан човек, а сада је огорчен па ће вероватно
пристати да руководи и припреми политичку заверу а
што је најглавније упутиће нас како и шта треба
урадити после привођења у дело наше намере. Ја сам
им на то одговорио, да ја не бих то радио из ових
разлога: 1) Што је мој ујак Генчић познат као
43
44

Обреновићевац и 2) што он мене воли, и можда би ме

одвраћао од тога, а ја сам дао реч и од ње нећу
одустати. На томе је и остало. Али кап. Јеврем
Поповић, који је познавао Генчића, оде код њега и
саопштио му је, шта ми намеравамо. Генчић је тада
становао у вили његовог таста Аце Новаковића
адвоката на Топчидер. брду. (Те године у пролеће је
био пуштен са робије из Пожаревца. Био је осуђен 8
год. робије због писма, које је писао Кр. Александру
осуђујући његову женидбу са Драгом). 2-3 дана после
нашег разговора (горе поменутог) одем и ја да га
обиђем, јер је био нешто слаб. Чим сам ушао код
њега, упита ме ''Шта ви петљате''. Упитах, ко ти је то
казао, он одговори Јеша Поповић (отац Јешин је био
помоћник нач. у Нишу када је Генчић био нач. окр.
нишког отуда то познанство). Рекох му, шта ми
намеравамо, као и то да су ме другови молили да
њему поверим тајну и умолим га да се прими да
руководи тим послом, нарочито политичким делом.
Генчић ми одговори, да му оставим три дана рока, да
о томе размисли, па ће ми дати одговор.
Одмах је позвао своје најинтимније пријатеље
а то су: бив. пр. владе Јован Авакумовић, ћенерал
Јован Атанацковић, познати и стари Београдски
трговац, Никола Хаџи Тома и његов таст Аца
Новаковић. На том састанку им је саопштио, шта је
сазнао од мене и пошто су претресли целу ствар,
одлуче, да Ник. Хаџи Тома пође одмах у
иностранство, и да се састане са Књ. Петром
Карађорђевићем да га обавести о свему и пита, би ли
се он примио кандидације за престо, ако би завера
44
45

успела и народ њега позвао на престо Србије. Тај

задатак је поверен Хаџи Томи, јер је он био и ако
(шурак Ристићев) познат као Карађорђевац и школски
друг Књ. Петра, са којим је одржавао везу преко Јаше
Ненадовића рођака Књ. Петра, а који се бавио у Бечу
као емигрант (после осуде за Иванденски атентат).
Састали су се у Линцу, на граници Аустро-Угарске и
Хаџи Тома је одговорио телеграмом да је све у реду
''Мира маре''-то је била шифра, наш знак.
Хаџи Тома прича о томе састанку да су се
приликом сусрета Књаз Петар и он изљубили па
богами и мало плакали (старачка посла). Потом му је
Хаџи Тома изложио циљ његовог доласка. Књаз
Петар није веровао у почетку, жалећи се, како су га
појединци пљачкали на рачун таквих завера, па од
свега тога није било ништа. Цело имање, које је
наследио од оца у Румунији упропастио је тако. Зато
он и сада не верује да је то озбиљна ствар. Али кад му
је Хаџи Тома рекао да су то официри и то млађи који
раде на томе, он се је одобровољио, и рекао а то је
што друго, ако су официри предузели такво штогод,
онда таква завера може успети. Питао је да му каже
име кога од тих официра. Како Хаџи Тома није
познавао никога, нити је знао за чије име од млађих
завереника сем мене, то је само моје име и поменуо
Књ. Петру. Том приликом Књаз Петар је питао да ли
тим младим људима треба пара за тај посао, што је
Хаџи Тома одбио одговорив да не треба, јер смо ми
млађи завереници инсистирали на томе, да ако
случајно, ко буде нудио новац да се не прими. Решили
смо да све издатке, које будемо имали око стварања
45
46

завере, путовања у унутрашњост земље у разне

гарнизоне и друге сносимо сами, па како смо сви били
оскудни у новцу то смо узимали новац на менице. У
том погледу нам је највише излазила у сусрет
Врачарска штедионица и њени чланови Стеван
Миљковић.
Чим се је Хаџи Тома вратио и саопштио
Генчићу свој сусрет, разговор и утиске о Књазу
Петру, Генчић је то мени казао упозоравајући ме да та
ствар постаје озбиљна и да је као такву треба и
схватити-нема више шале. Одговорио сам му да се ми
нисмо ни до сада шалили. Наравно да сам ја пренео
тај мој разговор са Генчићем мојим друговима, који
су ме очекивали са појмљивим нестрпљењем.
Појавила је се одмах и идеја (код мојих другова за
одржањем једног састанка свију оних, који су до сада
упознати са нашим подухватом а који су потпуно
поуздани и решени да узму учешћа у завери) на који
састанак да умолим Генчића да дође. Размишљали
смо како и где да се одржи тај састанак и падне нам
на памет идеја (неком од нас), да то буде негде на
путу између Београда и Торлака. Ми нас шесторо-
седморо да појашемо коње, а Генчић да пође његовим
колима заједно са својом женом, па кад наиђе на нас,
он да сиђе из кола и тако шетајући друмом, да
разговарамо. Прилично каквом предлогу, који
наравно није остварен (срећом, јер би се још у
почетку компликовало, на Генчића је мотрила
полиција). Састанак није одржан јер је тај дан (петак)
био пијачан дан и путем Авалским била је маса кола.
Генчић, када је видео ситуацију, само нам је добацио
46
47

прошав поред нас-не може данас ништа бити, и

продужио пут, а ми смо се преко поља вратили у
Београд. То је било или крајем новембра или у првој
половини децембра 1901 год. сећам се само да је био
страшно каљав пут-лапавица.
Сада је требало пронаћи место и време где би
могли одржати тај састанак, јер су другови
инсистирали да се виде пошто пото и што пре са
Генчићем да чују из његових уста, како он гледа на ту
целу ствар. После предлагања разних места,
задржасмо се на мој стан Бирчанинова улица бр. 40 у
кући инжињера Роша, где је сада купатило Савдића.
Договорили смо се овако: Да моји другови вечерају у
којој кафани изабрали су ''Шумадију'' и да продуже да
лумпују, са циганима и тако заједно са циганима око
11 сати дођу у мој стан, а ја да доведем раније
Генчића и да их чекам. Како смо уговорили тако смо
и урадили. Ја сам вечерао код Генчића и око 10 сахати
у вече изађемо из куће његове па се спустимо у
Душанову улицу одатле поред Калемегдана у Саву
малу, па поред железничке станице у Бирчанинову
улицу у мој стан. Око 11 сах. дођоше другови, пред
моју капију са циганима и почеше лупати, правећи се
да су пијани. Изађох на капију и умолим их да
отпусте цигане, да не би правили ларму-што они и
урадише наградивши их добро. Уђоше у мој стан и
представих оне који нису познавали Генчића.
Пребројасмо се било нас је 12 и Генчић 13-ти. Мало
се згледасмо насмејасмо се, али продужисмо посао.
Генчић је одмах почео да говори о стању
створеном Алек. женидбом са Драгом о срамоти коју
47
48

је нанео целом народу и војсци, о томе како нас

исмејавају у иностранству и још о другим стварима.
Тај његов говор, односно предавање трајало је више
од 2 сата. На једаред један од наших другова
Никодије Поповић устаде, приђе Генчићу, стаде
мирно и изјави: ''Г. Генчићу, од данас престајем бити
заклет Краљу, и заклињем се Вама да ћу све ваше
заповести извршавати''. Наста моменталан тајац, па
затим и остали почеше прилазити Генчићу рукујући
се са њима и изјављујући исто што и Никодије. Један
између нас инжењерски капетан Милан Миљковић за
кога Апис и ја нисмо знали да ће доћи, (позвао га је
Поповић њега и Др. Николајевића Тверца) устаде и
врло слабим гласом скоро плачући изјави да он не
може пристати да с нама уђе у ту ствар. Генчић,
изненађен тиме, брзо се прибра, и са неколико речи,
како је то лепо од њега, што поштено изјављује, да он
не може и не осећа способност за такве ствари, али да
ће он, као син свога оца кога је Генчић познавао
умети да чува тајну, што је он и обећао дајући часну
реч да о томе неће ником ништа казати (коју је и
одржао). Одмах затим изађосмо Генчић и ја, да га
отпратимо до куће. Уз пут Генчић ми рече ''не може
од тога ништа бити''. Ја сам мислио, да сте бар вас
дванаесторица, чврсто решили да изведете ту ствар,
међутим, ово што се десило. Почео сам га умиривати,
да је Миљковић дошао без мог знања, али да то не
мари, ми ћемо продужити рад. Ни то га није могло
бар тога вечера умирити и убедити да ће од тога што
бити. Одпратим га до његове куће на Теразијама (Аце
Новаковића), па се вратим у стан где су ме чекали
48
49

остали, т. ј. не сви Миљковић, Тверац, Ј. Поповић и

још неки су били отишли, а Апис, Радомир, Никодије,
Дулић су ме сачекали, да ме питају, шта вели Генчић.
Рекох им какав је утисак оставио Миљковић на њега,
они се вајкаше што је он дошао, правдајући се, да је
Јеша довео и њега и Тверца без питања икога од нас.
Шта смо знали да радимо, разиђосмо се, али то нас
није декуражирало, већ смо продужили и даље да
радимо. То је било ноћу 22-23 или 23-24 децембра
1901 год. (по старом календару). Учесници на
састанку били су: Рад. Аранђеловић, Мил. Ф.
Петровић, Драг. Димитријевић (Апис), Др. Дулић,
Ник. Поповић, Јеша Поповић, Душан Глишић, Алек.
Глишић, А. Антић, М. Миљковић, Д. Николајевић и
П. М. Лазаревић и Генчић укупно 13.
Сутра дан, кад сам дошао код Генчића био се
је мало смирио, што сам ја искористио, да му говорим
о томе како то није ништа, што се је синоћ десило. Да
се ми не бојимо, да ће Миљковић да изда ствар и да
треба и даље радити на започетом делу.
Даљи наш задатак био је да врбујемо у војсци
међу официрима приврженике, само пажљиво, да
неби се у коме преварили а Генчић је имао да ради на
упознавању и придобијању политичких људи, као и
то да испита ситуацију у Европи, нарочито у Русији и
Аустро-Угарској, т.ј. како би држање те две веле силе
заузеле према Србији у случају промена на престолу.
Русија као словенска велика сила и наша
покровитељка до некле и Аустро-Угарска као
најближа сусетка. Сем тога, да испита расположење
тих двеју сила о томе, ко би могао да заузме престо
49
50

Србије, ако би Краљ, умро, погинуо или остао без

наследника. Ми смо били уверенио да Драга не може
родити и ако се је лансирала вест често о томе као је
она у другом стању.
Врбовање официра ишло је доста споро, јер и
ако је било много њих који су осуђивали женидбу,
ипак смо морали врло опрезно приступити појединим
официрима, бојећи се да се у коме не преваримо, па
да ствар не изда, намерно или случајно. Водили смо
рачуна о томе какав је ко од официра по карактеру тј.
да ли је довољно чврст и уме ли да чува тајну. Док
смо ми врбовали поједине официре, Генчић је
сондирао мишљење горе поменутих двеју сила, као и
упознавање појединих политичких личности у
Србији. Нарочито није било лако решити питање
династије, т. ј. ко ће заузети престо Србије у случају
нестанка последњег Обреновића. Иако смо сондирали
мишљење Књ. П. Карађорђевића велики део официра
завереника и поред агитације Аписове у корист
династије Карађорђевића, није био одушевљен њоме,
нарочито Петром за кога су се проносили гласови да
је пијаница. Било је међу нама, нарочито млађим
официрима и републикански расположених. Морам
признати, да сам и сам био у томе расположењу. Било
их је и таквих који су били за то да престо заузме
најстарији син Петров, Ђорђе а док не буде пунолетан
буде наименовано намесништво. Ни сам Генчић, и ако
је слао Хаџи Тому код Књ. Петра није био много
одушевљен за њега. Важно је истаћи, да је
Александар Обреновић имао брата тешко би било
продрети са Карађорђевићем. Он је био наклоњен да
50
51

се на упражњен престо Србије доведе какав страни

принц, а најрадије би довео каквог руског великог
књаза. За републику није био никако говорећи нам, да
је према тадашњем стању у Европи, која је сва
монархијска сем Француске, немогуће ни мислити, да
би Европа а нарочито Русија и Аустро-Угарска
дозволиле да се од Србије створи република (гнездо
револуционара). Његова мисија у томе погледу била је
врло деликатна и ево шта он прича о томе: Покушано
је прво преко руског посланика у Београду, био је
тада Чариков, да испита расположење Русије. Но са
Чариковим, није могао о томе ни говорити, јер кад год
је скренуо разговор на тај терен, Чариков је склизнуо
са тога терена на сасвим други. Увек ми је говорио
вели Генчић о томе како у Србији треба да сеју памук.
Са Аустро-Угарским послаником бароном
Хајделором ишло је мало лакше. Са њиме сам вели он
Генчић у више махова разговарао академски о стању
у Србији, о томе како може да се деси да Краљ умре
или погине, или остане без наследника, намеће се
питање ко ће заузети прето Србије, па би желео да
зна, како на то питање гледа А-Угарска као суседна
монархија. А-Угар. посланик му је одговорио, да би
он желео да чује од њега, шта Срби о томе мисле,
пошто се то њих највише тиче. Генчић вели, ја сам му
одговорио отприлике овако: Да на Балкану има три
владара, који су пореклом Немци (Румунија,
Бугарска, Грчка) па све те три државе су
просперирале под немач. династијама. Ја мислим да
неби било хрђаво, када би и Србија добила на
престолу једног немач. Принца! На то је барон
51
52

одговорио, видите Генчићу сами кажете да на Балкану

има три Немца, четвртог не би Русија дозволила а
можда би то сматрала као издају, а ми нећемо због
тога да ратујемо са Русијом. Него, то је ваша
унутрашња ствар, ви имате једну династију напољу, а
једну у земљи, па решите то сами. Чувши од А-Угар.
претставника, хтео сам пошто по то да сазнам и
мишљење Русије. Па, како нисам могао са Чариковим,
да о томе да говорим, решим се да одем у Беч, где сам
често ишао. Руски амбасадор у Бечу био је гроф
Капнист, мој лични познаник. По доласку у Беч, одем
код грофа Капниста и са њиме сам водио сличан
разговор као и са Хајделгером. Руски амбасадор ме је
питао, шта Срби о томе мисле, рекао сам му да би ми
желели да видимо, на српском престолу једног
великог руског књаза. На то му је Капнист одговорио
отприлике овако. Господине Генчићу где је било
природније да дође руски велики књаз, него у
Молдавији и Бугарској које смо ми-Руси-створили, па
Немачка није дозволила, још мање би дозволила, да
дође на српски престо, нарочито, када је ту заиста
реаговала и А-Угарска, као суседна велика сила. А, да
се ми због тога завађамо са Немачком и А-Угарском
нећемо. Али, ако би до промене дошло, ви имате
динстију Карађорђевића, ван земље доведите њу, то
би било ваше унутрашње питање, лакше би добили
пристанак-признање Европе. Ја сам га вели на то
упитао, говорите ли ви то као гроф Капнист-приватно
ваше мишљење или као руски представник. Одговор
је био не Генчићу, ја Вам то говорим као руски
амбасадор.
52
53

Мислим, да неће бити без интереса ако

изнесем мишљење Кр. Милана о његовој династији
још за његова живота, јер он је већ 29 јан. 1901 умро.
Кад су били код њега ђен. Атанацковић и Генчић у
Бечу, прича Генчић, да им је Краљ Милан рекао ''Ово
је почетак, свршетка моје династије, мога сина треба
протерати, али ви без мене не можете то свршити, ја
сам дужан, да то Србији учиним, као I краљ после
Косова. И размишљао сам о томе, ко би требао да
заузме српски престо, па сам дошао на идеју да то
буде румунски краљ Карол, т. ј. да правимо
персоналну унију са Румунијом''. На то сам му ја, вели
Генчић одговорио, да би то било врло незгодно, због
наших источних крајева, где се говори румунски, па
би се створило румунско питање''. Краљ Милан, је то
одмах схватио, рекао, да имате право, али тада би
најбоље било, да правимо персоналну унију са
Бугарском под Кобургом. То је паметан човек, имао је
изванредно тешку ситуацију, када је ступио на Бугар.
престо, нарочито према Русији, која није хтела да
призна 5 год. Он је ипак успео, не само, да га призна,
већ и да му Русија постане пријатељ. Кад би то
свршили, ја не бих ништа више тражио, већ само, да
ми дозволи да живим у Нишу и да тамо умрем. (На
Карађорђевиће вели Генчић није никако могао да
пређе) мада ми је Кнез Арсен причао у колико се
њему може веровати, да се је срео једном у Паризу са
Кр. Миланом и да га је овај ударио по рамену
рекавши му. Драга ће вас довести у Србију).
Пошто смо добили такве извештаје од
Генчића, да је скоро немогуће довести на престо
53
54

Србије страног принца, а о републици не може бити

говора, то смо се и ми сви помирили да на престо
српски по уклањању последњег Обреновића,
доведемо Петра Карађорђевића. Сада је требало
мислити, како ће се то извршити. Као што сам напред
поменуо, два су нам плана пропала т. ј. убиство на
забави и на Убским маневрима. Број официра
завереника је био још веома мали, на 15-20 и то сада
сви без команде, јер је Апис био примљен за
приправника у ђ.штаб а ја на вишу школу војне
академије. Сад су ђ.штаб и виши курс постали центри
у којима се највише агитовало противу Александра и
Драге и где су поглавито врбовани нови завереници.
Као што сам напоменуо Генчић је често одлазио у
Беч. У Бечу је тада био Вукашин Петровић мин.
финансија у Владином кабинету и Јаша Ненадовић,
рођак Петра Карађорђевића. Ненадовић је ствар
завере поверио Вукашину, а Вукашин, који је био
Аустр. пријатељ, а многи тврде и њихов плаћеник
(колико је то тачно не могу да твдим) је то изгледа
саопштио Калају. Тако, да је званич. А-Угарска била
изгледа обавештена што се у Србији спрема, али је
ћутала, свакако из својих сопствених интереса. Ко
зна, да њени планови нису били још тада, надајући се,
да ће приликом Алек. Насилног уклањања у Србији
избити нереди, можда и револуција-па да она, као
суседна веле сила добије мандат од Европе, да Србију
умири. Кад би после изашла ко пре и како ко би то
знао. Генчић је то осећао, и увек нас је упозоравао, да
мора да се ради врло опрезно и сигурно, тако да се

54
55

избегне сваки неред и побуна, приликом извођења

главне ствари.
У главама појединих завереника су ницале
разне идеје, и начини извршавања, т. ј. о убиству јер
код млађих официра је доминирала идеја, да се побију
(Алек. и Драга) а стари нису се баш мирили са том
идејом они су некако били више за протеривање.
Апис и ја били смо одсудно против протеривању,
изразито што би он, као изгнаник, нашао
гостопримство у Аустро-Угарској, која би га држала,
као пса на ланцу, и кад год би у Србији настале
погодне прилике за њу, она би са њиме претила. (На
жалост, таквих је прилика било после 29 маја 1903
год). Разне теревенке, па афера принца Ђорђа и многе
друге.
Између многих планова који су се рађали у
нашим главама, вредно је напоменути план Јаше
Поповића, који је био велики лармаџија и писац
разних пашквала, многим тзв. тадашњих водећих
личности, као ђенерала Срећковића, Ц. Марковића и
многим другима. Једном приликом по Генчићевом
повратку из Беча, говорио нам је, да ствар стоји
добро, у Европи, да је Петар Карађорђевић прихватио
одушевљено нашу идеју о завери, да пристаје да дође,
чим га будемо позвали и многе друге пријатне ствари,
свакако у циљу да нас охрабри за што озбиљнији и
енергичнији рад. Јаши Поповићу после тих разговора
падне на памет, да би их требало побити у позоришту:
и то овако, да Апис (а не он) који добро гађа из
пушке, узме коњички карабин па из ложе преко пута
краљеве, да их гађа, кад буду дошли у позориште. Ту
55
56

своју идеју-фантастичну, саопштио је прво Генчићу а

овај мени. Наравно да смо се смејали таквој идеји,
која је била неизводљива, јер пре свега како би се
могао унети и сакрити карабин. Смејући се, ми му
рекосмо, да би најбоље било да унесемо топ у ложу.
Што је најинтересантније, он није предложио да он
буде тај који би пуцао из карабина на Алек. и Драгу
већ Апис. Било је још доста сличних предлога, који су
остали не остварени, као предлог да убију у циркусу
''Хенри'', који је био на пољани код кафане ''Пролеће'',
где је сада мали парк. Неки су предлагали, да то буде
у Смедереву, где су Краљ и Краљица проводили лето.
Ћенерал Атанацковић је био нарочито зато, да се то
изврши у Смедереву или Нишу. Када сам га једаред
упитао а како би они у Београду знали да смо ми у
Нишу свршили ствар, ђенерал ми је одговорио, па ти
би телефоном известио Генчића. На то сам ја
приметио, а ко гарантује, да ћу ја остати жив или да се
нећу у последњем тренутку предомислити или
уплашити. Аписово и моје мишљење било да тај
посао мора да се врши у Београду и то најбоље у
самом двору, јер није само важно њих убити, већ
треба узети и власт у руке и на тај начин спречити
крвопролиће и револуцију у земљи, која би могла
дати повода страним силама да се умешају, а
нарочито А-Угарској. Доцније ћемо изнети, како је
ђенерал Атанацковић бежао од извршења у Београду
и зашто. Генчић се је слагао са Аписовим и мојим
мишљењем.
Да би могли са што већом сигурношћу и
изгледом на успех, потребно је било, да се придобије
56
57

што већи број официра уведе у заверу, а нарочито

официра из трупе. Сем тога, требало је увести још
кога од старијих официра, јер млађи официри наши
другови су са неповерењем улазили у заверу видећи
да су у њој сем ђенерала Атанацковића, чије смо име
брижљиво чували и нисмо помињали како га неби
компромитовали. (Он је још тада био у пензији).
Врбовање старијих официра узео је био на себе
Генчић, и он је збиља успео, да упозна са спремом
завере пешад. пуковника Ђоку Михајловића, који је
био нач. ађутантног одељења у активној команди и у
својству томе вршио распоред официра т.ј. чинио
прелоге. Он нам је учинио велике услуге, предлажући
официре, које смо ми назначавали на поједине
положаје у војсци. Други од старијих официра који је
ушао у заверу био је инжењерски и пуковник Дамјан
Поповић. Он је био ађутант Кр. Александра, кад је
испросио Драгу и као таквом, нуђен му је положај
мин. војног, који је он одбио. Разрешен је био одмах
од дужности ађутанта, али није пензионисан, већ је
остао, не сећам се где али чини ми се на служби у
мин. војном, или у вој. акад. као професор. Као
дугогодишњи професор војне академије, пропустио
велики број класа и познавао је масу официра млађих
који су га волели јер је био врло добар професор
фортификације. Он је био један од најенергичнијих
агитатора и многи млађи официри који су се колебали
да уђу у заверу, после једног или два разговора са
пуковником Дамјаном (доцније названим велики
Дача, за разлику од мајора Дамјана Дамјановића-мали

57
58

Дача) давали су радо свој пристанак на ступање у

заверу.
Поред свег заузимања, нас неколико млађих
завереника око стварања завере и извршења њеног
некако је ишло споро и многи од официра завереника,
кад смо им заказивали по који састанак, ради
договора нису долазили, изговарајући се на разне
начине. Генчићу је то пало у очи, да ће тешко ићи са
тиме, и да можемо једнога дана индискрецијом некога
од нас, сви погубити главе не урадећи ништа. С тога
нам је с времена на време говорио, да би требало на
некакв начин, да се вежемо потписима. Апис и ја смо
то и сами осећали, да овако не иде и почели смо
припремати другове за један такав акт. После дуже
припрме приступисмо и извршењу. Једног дана
предвече састали смо се у стану кап. Илије Радојевића
Његошева улица бр. 49 то је била последња кућица са
те стране, а даље је била пољана т.ј. Ћирићева згодна
за ту сврху. Та кућа и данас постоји а својина је
Милеве Цвејић, баба Милеве која је још жива. Који
сам стан, доцније узео ја и у коме је највише потписа
и дато. Нас је било 10-12 али после дуже дискусије
потписасмо списак само нас 5 или 6 остали нису
пристали да потпишу списак, али су остали у завери и
учествовали ноћу 28 и 29 маја у извршењу. Та
петорица били су ови: кап. Радомир Аранђеловић,
Милан Ф. Петровић, поруч. Др. Димитријевић Апис,
Милош Маринковић-звани Пига, поруч. Милован
Гавриловић и Антоније Антић. Изађосмо из
Његошеве улице и кад смо дошли у близини Славије,
упита неко, па код кога ће остати тај списак да
58
59

преноћи. Апис предложи, да га даду мени (као

најмање слабом према женама) наста мало смеха, али
ја немадох куда већ примих списак и однесох га кући.
Лего сам да спавам а списак сам метнуо на ноћни сто
поред кревета и на њему кутију палидрваца, спреман
да га запалим, ако би ко наишао. Морам признати, да
сам се будио скоро сваког сата а можда и чешће и
увек пипнем, да се уверим је ли ту списак. Може се
рећи да нисам те ноћи ни спавао. Тачне садржине
овог списка не сећам се, али само знам, да смо се
заклели да ћемо убити Александра и Драгу. Диктирао
га је мислим Милован Гавриловић. Доцније сам тај
списак носио у џепу у нотесу. Сутра дан предвече,
двојица, Милован Гавриловић и Милан Маринковић,
су однели списак, да покажу Генчићу и да му га
предаду. Кад је Генчић видео да смо најзад (и у овако
малом броју) успели да потпишемо списак био је
одушевљен и прионуо је још енергичније на посао.
Генчић је списак примио и поверио га је на чување
његовој ташти Јели, она га је носила обешеног о врату
као амајлију, жени Аце Новаковића познатог беогр.
Адвоката, који је као што сам раније навео, био
упознат са завером још чим је Генчић ушао и доцније
знао све што се ради, јер су се у његовој кући на
Топчидерском брду одржавали чести састанци између
Генчића и млађих официра. И ако нико сем Генчића
није присуствовао разговорима ипак, су његови т. ј.
жена, ташта и таст знали све и свим силама помагали
да се што пре сврши започети посао. Новаковић је
често путовао у тимочки крај, где је имао нека
рударска права истраживања. Обилазећи их, он је
59
60

навраћао често у Ниш, Књажевац, где смо имали

другова завереника, саопштавао им је шта ми радимо
у Београду и упућивао их на стрпљење, јер су они
били прилично нестрпљиви, што је било донекле и
разумљиво, зато што су били далеко у немогућности,
да знају шта се у Београду радило свакодневно.
Новаковић је одржавао везу са тадањим пешад.
поручником Боривојем Ђурићем сином Стеве Ђурића
старог напредњак и рођака Карађорђевића, али који је
био срески начелник под Обреновићима (зли језици
говоре да је био и шпијун Кр. Милана да ли је то
тачно не знам). Главно је да његов син ступио у
заверу и био је исправан и поуздан завереник.
Пошто смо нас неколико потписали списак, то
је сада наступила потреба да се број потписника
повећа. Апис и ја смо примили на себе ту улогу, да
прикупљамо потписнике, мада је то право и дужност
имао свако од прво потписаних завереника, што су
они чинили у колико је који умео да поједине
официре припреми и наговори, да уђу у заверу. Кад је
ко од дотичних официра био спремљен упућивали су
га на мене или Аписа да потпише списак.
У току 1900-1901 и 1902 год. догађаји који су
све више држали официре, народ озлојеђивали и нама
завереницима олакшавали посао око врбовања нових
чланова завере, низали су се један за другим. Ти су
догађаји били: Смрт Краља Милана, преговори
Александрови и његове владе напори да се тело Кр.
Милана пренесе у Београд. Привидна сахрана Кр.
Милана и Алек. и Драгина изигравана жалост за њим.

60
61

Затим објављивање, да је Драга у

благословеном стању и цела комедија око порођаја.
Било је људи који су веровали, да је Драга заиста у
благостању-и ишчекивали су да роди-па нарочито ако
буде син, да ће се све умирити и нестати оно
нерсположење противу краљ. пара, а нарочито
противу ње. Ми завереници смо стално тврдили, да
она не може да роди, што се најпосле и догодило.
Изигравање трудноће, као и порођаја, долазак
Његирева лекара кога је послао Руски цар, његова
констатација, да Драга није трудна, нити може бити
запали је као бомба. Свет је то коментарисао, сваки на
свој начин, а нама је дало маха да развијемо још
енергичнију акцију око стварања завере.
Смењивање владе, Алексе Јовановића и
долазак М Вујића са радикалима мало нас је
поколебао, јер су радикали имали ослонца у народу,
али нас није могло и одсатранити од даљег рада, само
нас је учинило опрезнијим. Најзад, кад су радикали
смењени и отерани и на место њихово дошао ђен.
Цинцар Марковић за пр. владе, настало је врло
повољно време за наш рад, јер су и радикали, који су
се надали да ће из захвалности за услуге учињене
Алек. и Драги (признајући женидбу) остати вечито на
власти били разочарани и почели су кроз штампу
нападати, укидање устава и држ. удар. Сад је скоро
сва незванична штампа писала противу режима
директно, а индиректно гађала Алек. и Драгу. Ми смо
удвостручили рад на организовању завере. У току
тога најинтензивнијег рада, ђенерал Атанацковић,
који је још био у пензији, дође једног дана код
61
62

Генчића и саопшти му, како га је Мин. војни (М.

Павловић) звао и наговестио му, како би Краљ хтео да
га реактивира, али је дознао да он-Атанацковић иде
често код Генчића, где се састаје са млађим
незадовољним официрима. То је Генчића уплашило и
он се реши да изгори списак завереника који је био
код њега односно његове таште.
Сад смо били тамо, где смо стајали пре
потписивања списка, само са повећаним бројем
завереника т.ј. људи који су знали шта се спрема, али
без писмене обавезе да ће и радити. Но то Аписа није
обесхрабрило, он ми када сам му саопштио, да је
Генчић изгорео списак, рече, ћути, немој казивати
никоме, већ да продужимо посао, па у једној згодној
прилици ћемо покушати, да попишемо нов списак.
Овде ће бити вредно рећи неколико речи о
ђенералу Цинцар Марковићу чију су погибију
Обреновићевци оплакивали дуго и прогласили га, за
највећег војсковођу Српског. Они су везивали за њега
велике наде, па су после 29 маја највећу паљбу осули
противу завереника, што тога српског Наполеона
убише. Ја се не могу упуштати у оцену његове
војничке способности, јер сам тада био још млад
официр, да би могао ценити његов рад. Али ћу
покушати да га у неколико речи прикажем читаоцима,
као човека а нарочито његово држање, приликом
Краљ. женидбе. Он је важио као човек Краља Милана,
па се је трудио да и по спољашњости имитира, чак су
многи казивали да и личи на Кр. Милана. Кад је Кр.
Милан, постао команд. акт. војске, он је њега изабрао
себи за начелника штаба, што га је направило још
62
63

охолијим него што је био. Гледао је са висине не само

на млађе официре, већ и на његове другове.
Користећи се својим положајем и симпатијама Краља
Милана, он је постао деспот у војсци. Фаворизовао је
поједине официре на штету других често пута бољих
од његових штићеника. Примера ради навешћу један
случај. За време док је Кр. Милан био ком. акт. војске,
била су два млада официра класна друга на вишој
школи, обојица одлични ђаци. То су били поруч.
Данило Калафатовић, и Војин Максимовић. Другови
су сматрали Калафатовића увек као бољег од
Максимовића. Приликом једног пријема официра од
стране Кр. Милана, коме је присуствовао и ђен. Ц.
Марковић, он Цинцар Марковић, преставио је Кр.
Милану, најбољег официра у Српској војсци-
Максимовића, што је изазвало запрепашћење и
огорчење, код свију присутних официра. У брзо после
тога, Максимовић је постао зет Ц Марковићев т. ј. он
је већ пре тога био верио ћерку његову.
Један други још ситнији случај који га
илуструје као човека и старешину. Кр. Милан је
отишао на одмор (са кога се више није ни вратио). Ђ.
Ц. Марковић га је заступао у дужностима Ком. акт.
војске. Ја сам био водник 2-ог еск. кр. гарде и
заступао командира, који је био отишао на коњич.
путовање (као М. Туцаковић). Ком. пука Кр. гарде
био је п. пук или мајор Јов. Вељковић. Коњи ђен. Ц.
Марковића, били су на фуражи у 2-ом ескадр. Једнога
дана дође код мене п.наред. ескадр. Бондулић врло
добар подофицир (доцније је положио офиц. испит и
постао коњич. официр), и жали ми се и на коња ђ. Ц.
63
64

Марковића, да се самовласно узима, много више зоби,

него што следује њег. Коњима-опомињао сам га, и
покушао, да га спречим у томе али нисам могао,
страшно је дрзак и безобразан. Изгрдим
поднаредника, што га није казнио-и казним га ја, не
сећам се којом казном Сутра дан ме позове командант
и покаже ми писмо које му пише Ц. Марковић у
својству заступника ком. акт. војске (тако је потписао)
којим наређује ком. пука, да казни тога п. Поручника,
који је смео да тражи сено за њег. коња. Ком. пука
Јов. Вељковић, човек и ком. пун такта, поштен
официр, позвао ме је питао, у чему је ствар, па када
сам му објаснио, он ми је дао за право, а ђен. сам
известио да сам поступио правилно. Чуо сам да је Ц.
Марковић претио, како ће ми показати, али су ускоро
наступили, догађаји т. ј. женидба Кр. Александра са
Драгом, па је ваљда и заборавио на ту ситницу,
разрачунавање са једним потпоручником.
Његово држање за време женидбе и после, као
пријатеља Кр. Милана, а коме он једино има да
благодари, што је брзо дошао до највишег положаја у
војсци било је по моме схватању недостојно, да не
кажем полтронско. Док су његови другови, који су
мене фаворизирали од старне Краља Милана, као на
пр. ђенерали Милован Павловић, Василије Мостић и
други, заузели став много одлучнији, него Ц.
Марковић према Краљу Алек. и његовој веридби-
дотле је он увек врдао, понашао се неодређено, све
док није био још сигуран, да ли ће се Краљ Милан
вратити, и какав ће став заузети према сину, да приђе
сасвим Кр. Александру, пошто је видео, да је он успео
64
65

да своју вољу и изврши и да се ожени Драгом.

Требало га је видети једнога дана, после објављене
веридбе, Краљ Алек. је приредио ревију трупа на
Топч. брду, ја сам био још водник у Кр. гарди и
пратио сам Краља на партију. У пратњи Кр. био је и
Ц. Марковић. По свршетку ревије Краљ Алек.
враћајући се у двор, скрене у Крунску улицу у Драгин
стан и сви официри који су били у пратњи Кр. сјахаше
са коња, пошто је и Краљ сјахао и уђоше за њим у
њен стан, поздравише Драгу и пољубише је у руку, па
и ђенерал Ц. Марковић-да га је видети онда како је
изгледао бедан. Тада су сви пољубили Драгу у руку
(сем кап. Мил. Пу. Јаковића и мене). После свега
овога, Кр. Милан је рекао Генчићу приликом виђења
у Бечу е подвали ми Шапчанин, још као поручник
увукао код мене и увек сам га гурао напред, да
дочекам сада овакво разочарење од њега.
Што се тиче његове спрме као ђ. штаб.
официра, причао ми је мој друг и завереник Мих. Гр.
Миловановић, који је био ђ.штаб. приправник, кад је
Ц. Марковић био нач. штаба ак. команде (нач. гл.
ђ.штаба) и да у ђ.штабу сем једне мале цедуљице на
којој је био цео ратни план према Турској ничег
разрађеног није било. То ме је вели он дефинитивно
одлучило да приђем завереницима и да постанем и
сам то. Необавештени су веровали, да је њему
изгубљен (убијен) велики српски војсковођа, чији
губитак је ненадокнадив. Доцнији рангови су
показали да његовом смрћу није ништа изгубљено.
Као што сам раније поменуо, ми смо
продужили рад на организацији завере само сада
65
66

опрезније. Пратили смо све догађаје и старали се да

их што више искористимо за наш циљ. Због тога смо
одржавали везе како са опозицијом, нарочито са
представницима опозиционе штампе, тако и помоћу
извесних другова и са владајућих кругова. Апис је био
добар друг и пријатељ са арт. капетаном Јовом
Миљковићем, зетом ђенерала Ц. Марковића и орд.
официром Кр. Александра. То је био честит и
карактеран официр кога је Апис донекле у разговору
са њиме упознао, са нашим намерама. Причао ми је
Апис, да када му је говорио противу Алек. и Драге, он
је осећајући, да је Апис у праву, говорио-радите, ја са
вама не могу, сметати Вам нећу, али ако се десим на
служби, бранићу Краља. На његову несрећу, тако је и
било. Био је на осуству до пред сам догађај. На 2-3
дана раније, вратио се са осуства и 28 маја примио
дежурство у двору. За време дежурства, добије од
куће извештај, да му се жена порађа, причају, да му је
тада Краљ реко, да преда дежурство другом па да иде
кући, али он је одговорио, шта ћу ја кући, ако буде
какве потребе она има лекара. Тако остане на
дужности и кад смо ми ушли у двор, поред свог
Аписовог старања да га сачува, није успео, он је
погинуо. Каква фаталност. Ја сам пак одржавао везе
са ђенералом Милованом Павловићем, преко његове
госпође Каје. А ево како сам ја дошао у везу са том
породицом. Ђенерал Павловић, био је управник војне
Академије, док сам ја био питомац. Био је врло добар
управник, строг али правичан. Водио је рачуна о
питомцима. Његова госпођа, пак, кад је ко од
питомаца био лакше болестан у амбуланти у заводу-
66
67

слала му је разне понуде, колача и друге ђаконије.

После женидбе Алек. са Драгом, ђенерал Павловић,
који није одобравао тај Кр. чин, а није хтео да прими
нуђено му мин. војног, оде у пензију, па не само то,
него је забрањивано официрима да са њиме опште па
чак и да му поздрављају. Једног дана баш када су се
Алек. и Драга враћали из Топчидера у двор и док су
били на завијутку код Лондона, ја сам се десио ту и
падне ми на памет да направим један гест (који није
био баш мудар; нарочито са обзиром на мој рад на
организацији завере) т.ј. да у том моменту свратим и
учиним посету ђен. Павловићу и његовој госпођи.
Ђен. није био кући, али госпођу затекох. Кад ме је
видела згранула се и са речима ''дете откуда ти овде,
знаш ли да на нашу кућу мотре и достављају свакога
ко код нас уђе''. Одговорих јој да ме се то мало тиче,
Ја чиним дужност која ми је и врло привлачна према
ђенералу и његовом дому, кога ја веома поштујем и
ценим. Госпођа ме врло лепо прими и од тада сам
чешће ишао код ње и заједно критиковали Краља и
Драгу. Она је била огорчена нарочито противу ње.
Вероватно, да је нешто од наших разговора
саопштавала и ђенералу. Како ја мислим, Хаџи Тома
који је био његов друг и пријатељ лични, донекле
обаветио о завери. То је тако ишло, све док једног
дана, на опште моје запрепашћење ђенерал Павловић
освану као мин. војни у кабинету ђен. Ц. Марковића.
Од тога дана, ја престанем да посећујем г-ђа Кају.
Они су се били тада преселили из стана код Лондона
у стан преко пута оф. дома у ''дом за улепшавање
Врачара''. Пролазећи порд официр. дома, спазих г-ђу
67
68

Кају на прозору и јавим се, она ме руком претећи

позва да свратим, што ја и учиним. Уђем у кућу,
поздравим се са њом. Тада ме она упита
прекоревајући ме, зашто више не долазим. Рекох јој,
па госпођо, Ви се се сећате, шта смо све ми
разговарали, и после свега тога видим г. ђенерала као
мин. војног. Шта сам знао друго да радим него да
престанем да долазим код Вас. Она ми тада врло
озбиљно рече ''дете, Милован ми је рекао, да ти
кажем, да се оканеш ти онога, што мислиш да радиш,
јер нити имаш с киме, нити за кога, само можеш да
настрадаш. Што се тиче његовог примања за мин.
војног, он је то морао да уради. Ти знаш, да наша
Станка била верена за Ђоку Крстића, па је он одустао.
Сад треба дете удати, па да је остао и даље у пензији,
нико не би смео ни да пита за њу (родитељска
слабост) и заиста, она се је скоро и удала за тадањег ђ.
штаб. кап. Божу Јанковића (званог Божа лудија).
Наравно, схватајући брзо ситуацију, ја сам јој
одговорио, да се не брине јер и ја сам видео, да се не
може ништа радити, и тако је умирим. Продужио сам
после тога да је посећујем и даље одржавајући је у
уверењу, да се не ради ништа. После извесног
времена био је прстен ђен. кћери Станке на који сам
био и ја позван. На прстену сам остао до 10 и по час.
када сам отишао на железнич. станицу, да сачекам
Генчића, који је ишао у Беч, носећи собом списак
завереника да га покаже Јаши Ненадовићу, како би га
уверио у озбиљност нашег посла. А овај свога рођака
Петра Карађорђевића, с киме је био у сталној вези.
Послали смо били, поручника Дулића да изиђе у
68
69

сусрет Генчићу (он је био са женом) да прими списак

од њега, бојећи се да на станици не претресу Генчића
и не нађу списак. Око 11 час. воз је стигао, ја их
сачекам и Генчић ми саопшти, да је посао врло добро
свршио. Жена и он одоше својој кући, а ја узмем
списак од Дулића, и вратим се поново на прстен, где
је била игранка. У току игранке, ја раздражен добрим
вестима из Беча, поведем коло. Ђенерал Павловић, ме
потапша по рамену, рекавши ми браво Анто. Мени је
тај моменат био тежак, помишљајући, море човече
бежи са тог положаја, главу ћеш изгубити (знајући
шта се спрема) али наравно, да сам се уздржао,
свестан одговорности према земљи и друговима с
којима сам заједно радио. Доцније 28-29 маја ђенерал
је погинуо у својству мин. војног.
Веза Аписова са Ц. Марковићем и моја са
Павловићем, поред користи, што смо се о по нечему
обавештавали и њих успављивали, доносиле су нам и
непријатности. Тако, Аписов друг Коча Радовановић
пешад. поручник, који је био по традицији некакав
Карађорђевац, а који је прилично волео да пије, једне
ноћи у загрејаном стану, у офиц. дому, нападе Аписа
и мене са речима м... вам вашу, док Коча ларма и ради
ти обилазиш Ц. Марковића а овај Анта М. Павловића,
па ће онда Коча у апс. Знам ја стазу коју ће да прође
(подразумевајући Петра Карађорђевића) једва смо
успели да га умиримо.
У току рада Апис, он је још увек становао у
кући свога зета Жив. Живановића, код кога сам ја
одлазио свако јутро, око 7 сати, и ту у разговору један
другоме саопштавали, шта је урађено. Једно време је
69
70

био болестан и није неколико дана напуштао собу,

дођем да га обиђем и разговарајући се, дођемо до
закључка да морамо обновити списак, јер овако без
списка, тешко ћемо моћи што да учинимо (то је било
1902 год). Ја узех перо и мастило и један табак хартије
а он лежећи у постељи поче да диктира. Садржина
тога писменог документа, кога смо потписали, била је
одприлике оваква:
''Увиђајући засигурну пропаст Србије,
означујемо као главне кривце Кр. Александра и
милосницу му Драгу Машин. Заклињемо се и
потписима својим утврђујемо, да ћемо их убити и на
престо Српски, опран крвљу ових бесчасника, довести
П. Карађорђевића сина законитог књаза Александра
Карађорђевића, а унука врховног вожда Карађорђа.
Потписало је нас двојица и од тада настаде поново
врбовање официра да потпишу тај списак. За чудо, да
сви они, који су били потписници првог списка
потписаше и други. Дакле, као што читаоци овог
текста виде, текст заклетве је сада био јасан и одрђен.
Да је нешто ухваћен-неби имали потребе да
прибављају друге доказе Карабурму.

Поново врбовање потписника

Као што је раније напоменуто центар завере

била је виша школа војне академије и глав.
ђенералштаб. Највећи број завереника потписника
био је на вишој школи, где смо били: Рад.
Аранђеловић, М. Ф. Петровић, Дулић, Ј. Поповић, П.
М. Лазаревић, писац и још многи други. Сви ми
70
71

развили смо велику агилност у врбовању потписника

за заверу. Нарочито је био агилан у томе, Раша
Аранђеловић. То је био официр ретких особина,
карактеран, поштен, храбар и веома вешт, па као
такав и врло вољен од другова. Он је имао и веза са
омладином, на универзитету и код ње развио
интензиван рад на придобијању присталица за заверу,
мада нисмо ни једног омладинца смели потписивати,
јер смо хтели да потписници буду само официри. Ј.
Поповић је такође био један од активних агитатора,
али врло необазрив и том својом необазривошћу,
правио нам је прилично тешкоћа и грешака, које смо
ми, Апис и ја, морали после одклањати. На пр. он је
као што сам раније навео, довео Миљковића на
састанак са Генчићем не спремивши га унапред, и
необавештавајући ни Аписа ни мене, да ће га довести.
Из те погрешке је произишла и напред поменута
забуна и колебање, услед Миљковићевог непристанка,
а доцније, још веће тешкоће, па чак и опасност, да се
не открије цела завера и пропадне цео план за
извођење догађаја. То је све долазило услед његовог
(Јашиног) темперамента. Интелигентан, али брбљив и
без довољно смишљености, у жељи да и он уради
нешто правио је испаде тако на пр. јеног дана позва
ме мој ујак Генчић и рече ми: јели, шта радите ви?
Правите глупости, које могу да нам свима одрубе
главе, пре него што ишта учинимо! Немајући појма,
шта смо то несмотрено учинили упитах га, ко је и
какву несмотреност учинио од нас. Па ево, вели
Генчић је дотрчао, као без душе Аца Владанов (син
Владана Ђорђевића) и саопштио ми како ће официри
71
72

да убију Краља и Краљицу. Схватив брзо ситуацију и

опасност, ја га разуверавах, да тај ко му је рекао
морао је бити пијан и да ја у то не верујем. Отишао је
умирен. Чим ми је то Генчић саопштио, одмах му
рекох, то је могао бити само Ј. Поповић, који му је
могао такво што год рећи. И заиста изађем од Генчића
и нађем Јашу, упитам га јели он што говорио
Владановом сину, рече ми да јесте. На моје питање,
зашто, одговорио ми је па ја мислим, кад зна Генчић
за заверу сигурно зна и Владан. Прекорех га и рекох
му, да, ако будемо тако радили, не само што нећемо
ништа урадити, већ ћемо и главе погубити. По чему,
рекох му ако зна Генчић, мора знати и Владан.
Новинари проницљиви људи као што је Владан, нису
за такве опасне ствари, где је битан услов за успех
тајност. Другу неприлику коју нам је Јеша направио
била је ова. Он је имао једну недозвољену особину, да
пише пашквиле. Такву једну је изгледа написао
противу једнога друга са више школе. Управитељу, не
сећам се сада тачно чега се тицало. Управитељ војне
академије (ђен. Л. Лазаревић) поведе истрагу и нареди
једну анкету т. ј. да 3 друга прегледају рукописе и
пронађу тога који је писао. Ти наши другови
посумњају на Јешу-да је он писао дотичну пашквилу.
Знајући, да је зевереник, и да ако га притегну, може да
се избрбља и да нам направи комендију узмем га у
заштиту и нападнем другове (из анкетне комисије)
међу којима је био и један завереник Станоје Ристић,
да они не смеју тако напамет осумњичити ма кога. Да
је зато потребна, стручна вештачка комисија. Шта
ћете ви радити ако једна таква комисија констатује да
72
73

није то писао он. Тако успем да се прекине даља

истрага и та се ствар заташка. Доцније, је направио
још један крупнији испад који је могао бити
судбоносан по нас све. На име, после онаквог
Миљковићевог понашања, оне ноћи у присуству
Генчића, Јеша осећајући се нелагодно, што га је баш
он довео, позавади се са Миљковићем, и у току свађе,
напише му једно писмо, у коме направи ружну
алузију, на односе његове са рођеном сестром са
којом је Миљковић становао. Миљковића, као
честитог официра то веома револтира, и он саопшти
Апису и мени целу ствар, решив се да га позове на
двобој. Апис и ја смо га одвраћали, али нисмо успели.
Но како Јеша није хтео да изађе на двобој, то
Миљковић напише рапорт и тужи Јешу. Цела та ствар
дође пред мин. војним Милованом Павловићем, који
је, као што сам раније напоменуо нешто знао о завери
т.ј. да нешто постоји. Милован позове Миљковића и
пита га, којим поводом, и зашто су се њих двојица
посвађали, кад су раније били добри другови. Није ли
зато, што су раније припадали обојица извесном
друштву официра, па је то друштво из извесних
разлога њега (Миљковића) искључило из друштва. На
шта је Миљковић енергично реаговао, одбијајући од
себе, да је он припадао извесном друштву, које га је
после искључило. Да је он био и сада у истом
друштву, и да се није свађао ни са ким, сем са Ј.
Поповићем, дакле и овог пута је Миљковић као и увек
био и остао поштен и карактеран млади официр. Јеша,
видећи да ће та ствар узети рђав обрт по њега, дође
код мене и каже ми, како смо ја и Апис дужни да га
73
74

узмемо у заштиту, јер вели дављеник се за сламку

хвата. Разумео сам га шта је с тиме хтео, плански и
подвикнем му овим речима. ''Ако ти ма шта зуцнеш о
нашим стварима, заклаћу те као пиле.'' То је изгледа
дејствовало добро, те није ништа о томе казао, а
можда није ни мислио да шта открије, већ је само
претио, да би га заштитили. Апис и ја пак, непријатно
изненађени, и из страха да што не открије (мада смо
га били одстранили у неколико, после глупости са
Владановим сином, само сам ја имао за задатак, да га
одржим у уверењу, да нешто зна, али нисам му
саопштавао ништа о нашем главном раду). Замолимо
Мику Наумовића, завереника, који је био нач. опште
војног оделења да издејствује код мин. војног, да га
дисциплински казни, што овај и уради. Мин. војни га
казни са 30 дана затвора и ухапсе га у доњем граду,
где га је и 29 маја затекао. Те ноћи, кад су
затвореници чули, шта се десило, изађу из затвора,
међу њима и он-Јеша. Нађе негде некаквог коња
појаше га и дође до Теразија. Ту се јавио неким од
другова и питао их шта да ради. Они му кажу да оде
на Бањицу-где је дотадањи ком. дивизије Дим.
Николић пук. успео да оде и да га доведе. Пошао је ка
Бањици, али није отишао, већ се вратио и тражио
ђенералицу Миму, да је убије, називајући је старом
дрољом. То сам навео, да читаоци виде, са каквим
тешкоћама смо се борили. Апис и ја, смо сада
размишљали о томе, како ћемо, што више официра
привући у заверу, али официра из трупе. Он их без
трупе т. ј. из ђ.штаба и више школе било је доста, али
нам је требало официра који командују и држе трупе.
74
75

То није био лак посао, али морао је да се ради. У томе

нам је помогао, као што сам раније навео пеш. пук.
Ђока Михајловић.
Ја се овде нећу задржавати, на врбовање свију
официра и њихов улаз у заверу, већ на појединим
карактеристичнијим примерима које ћу читаоцима
изнети, како се је опрезно у томе поступало.
Пешадију је узео на себе Апис а коњицу ја. Скоро све
пешад. официре у трупи наврбовао је Апис, а коњичке
ја. Наравно саопштавајући свако јутро један другоме
шта смо у току ових дана урадили.
Неке смо пак заједнички врбовали. Списак
завереника био је код мене а ја сам сада узео стан, у
коме је пре становао Илија Радивојевић и Милун
Рисивић, такође завереници т. ј. у Његошевој улици
бр. 49 код баба Милеве. Ту су поједини официри, које
смо успели било Апис, ја или било ко други, да
придобијемо за нашу ствар, долазили и потписивали
списак.
У војној академији, као класне старешине
успели смо већ да поставимо заверенике Душана
Глишића, Илију Радивојевића и још неке, а то је било
од велике важности, јер је академија била елитна
трупа школа. У под. офиц. школи је такође било
наших другова завереника, то је Апис оставио, кад је
примљен за приправ. ђ.штаба. Сад нам је требало
официра у пуковима. Највећи успех смо постигли у 6-
ом пуку. Ком. пука је био инж. п.пук. Стеван Илић,
који је био незадовољан са Краљ. женидбом и у
његовом пуку смо нашли највећи број приврженика.
У тај пук, будем случајно ја одређен, по свршеној
75
76

првој год. више школе на практични течај и ту

помоћу, већ раније ушлих официра у заверу, успемо,
да скоро све официре 6-ог пука придобијемо за нашу
ствар, сем неколико.
Сада нам је ваљало придобити официре из
осталих пукова т. ј. 8-ог који је био на Топчидеру 7-ог
на Бањици лети а зими у касарни-сада оделење вој.
академије у Београду. У IV коњич. Кр. Драге, где су
била и краљичина браћа и у дунав. арт. пуку. При
врбовању обраћали смо пажњу, да међу официрима,
које врбујемо, првенствено буду карактерни и
одважни, али и да имају везе са појединим значајним
људима у држави, као са неким политичким или
војним лицима. Међу таквима били су пеш. поручник
Жика Ђорђевић и коњич. поруч. Влад. Бешевић, један
Ђорђевић сестрић пук. у пензији Алек. Машина а
други Бешевић, зет Жикин дакле преко њега и
Машинов. Обојица су били питомци мин. војног у
ђ.штаб. школи у Турину (Италија). По повратку из
Италије, Апис ми рече, слушај Анто, ова двојица
Жика и Влада, долазе из Италије, земље анархиста и
завереника, покушајмо да их увучемо, нешто због
њих, а и због Машина. Одмах предузесмо акцију, да
ову двојицу уведемо у списак завереника. Апис прими
на себе да обради Жику а ја, Бешевића. Заиста се
Аписово привиђење обистинило, јер су обојица радо
ушла. Том приликом, ми је Бешевић, рекао, како би
требало убити и његовог рођака Миливоја
Николајевића. Чим су потписали списак рече ми
Апис. ''Сада обавести Генчића да су обадвојица
потписали и да ће Жика саопштити то своме ујаку
76
77

пук. у пензији А Машину деверу Кр. Драге по првом

мужу инж. Машину (два брата). Рекао сам му том
приликом, да му каже, да је и Генчић у завери и да је
потребно, да се виде њих двојица, само нека Машин
преко тебе, а ти Анто-саопшти, када и где могу да се
састану''. Сутра дан ме је нашао Жика, и саопштио ми,
да је Машина о свему обавестио и да он вечерас
очекује Генчића између 9-10 сах. Машин је тада
становао, код своје сестре, Жикине мајке, јер му
породица не беше у Београду. Кућа у којој је становао
била је у близини џамије, код Калемегдена. Ја сам
Генчића одпратио, и заједно са њим ушао у кућу.
После тога сам их оставио, те су само њих двојица
разговарали, а Жика и чекали свршетак разговора у
другој соби. Око 11 сах. по свршеном разговору-
изађоше обојица и Машин ће рећи ''Анто, ти ћеш ми
саопштавати све што буде важно и што ти Ђорђе
(Генчић) буде казао''. Одговорих му по војнички,
разумем г. пуковниче. Од тога дана пуковник Машин
је и сам постао завереник и своју улогу до краја сјајно
одиграо. То је био један од наших најспремнијих ђ.
штабних официра. То су му и противници
признавали. Мотиви, који су њега руководили да уђе
у заверу непознати су ми, али вероватно да је био
увређен, понашањем краљевим и Драгиним према
њему. После венчања је пензионисан, а сем тога, кад
је видео, да су његов сестрић и зет ушли у заверу и
потписали списак није могао друго шта него да и он
уђе. За неко време, он није ништа радио, јер нисмо ни
имали потребе за његовом помоћу. Али кад једнога
дана Дамјан Поповић би премештен за Пирот код нас
77
78

настаде мала пометња. Иде нам Дача, који је био

најагилнији агитатор од свију наших старијих
другова. Многе од млађих официра, који су се
колебали, да уђу у заверу-упућивали смо њему и
после једног или два разговора са њима одмах су
приступили и потписивали списак. Имао је обичај
(Дамјан) да се шета од Славије до Калемегдена и тако
шетајући увек дохвати по кога од млађих официра,
обрадова га и упути ка мени или Апису на даљи
поступак. За то велим, када је премештен за Пирот, а
то је било скоро пред крај припреме за 29 мај. Апис и
ја смо се забринули, ко ће сада Дамјана заменити. Ту
нашу забринутост нисмо крили од њега. Генчић је
такође био нерасположен због тог премештања, но
пуковник Дамјан нас је умирио, рекавши нам, не
брините, Машин ће ме у свему заменити. И заиста од
тога дана Машин је све своје силе интелектуалне и
физичке посветио припремама за наступајући догађај.
Често пута сам му саопштавао поуке Генчићеву о
каквом састанку на коме је требао и он да
присуствује. Увек је примао саопштење са одговором,
''разумем'', и ако сам ја био само поручник, а он
пуковник и то стари.
Да се вратим сада на врбовање појединих
официра за потпис. Апис је већ увео доста велики
број официра из пукова. Скоро у свим пешад.
пуковима било је наших присталица. Ја сам пак
врбовао приврженике међу коњич. официрима. Бацио
сам био око прво на синове Саве Грујића, Боривоја–
Бору и Александра–Алексу Грујића. Али како нисам
директно са њима могао брзо успети, а било ми је
78
79

стало да их уведем што пре у списак завереника, због

њиховог оца ђен. Грујића који је у то доба био наш
посланик у Цариграду. На улазак Грујићевих синова
је нарочито инсистирао Генчић-бар једнога,
рачунајући, да ћемо на тај начин везати и ђенерала,
као важну политичку личност-првака радикалне
странке. Решим се да прво упознам њихову најстарију
сестру Мару са завером, јер сам знао нерасположење
њено према Александру а нарочито према Драги.
Разговарајући са њом више академски т. ј.
саопштавајући јој како смо нас неколико млађих
официра решили да учинимо крај овој срамоти, коју је
Алек. и Драга нанео целом народу, јер се данас цео
свет спрда са нашом земљом. Чак и певачице на
Пештанским и Бечким бинама певају, да има још која
Србија у свету, могле би и ми бити Краљице. Хтели
смо, да позовемо и њену браћу, да са нама учествују у
решењу тога питања. Она је то прихватила и обећала
да ће утицати на њих да уђу и они у наше друштво.
Како је обећала, тако је и учинила. Саопштила ми је
једног дана, да је са браћом разговарала и да су они
пристали. Одмах сам донео списак, у њиховој кући,
где је сада амбуланта у ул. Краља Милана до
дрогерије Јовчића, потписали су списак завереника
обојица. Кад сам то свршио, умолио сам њихову
сестру, да иде у Цариград и саопшти оцу. Она је то
урадила и по повратку ми је причала: ''Кад сам
саопштила оцу, да у Београду постоји завера
официрска противу Алек. и Драге, отац је рекао то је
добро, али мислим да моји синови нису ту. Ја сам му
одговорила да јесу. Слегао је само раменима и ништа
79
80

ми није реко''. Потпис списка од стране синова Саве

Грујића сматрали смо као велику добит за
завереничку ствар.
Даље врбовање је продужено и ја ћу овде
изнети још неке случајеве, који су интересантни. На
пр. хтели смо да уведемо Младена Миливојевића
пешад. капетана, који је био на вишој школи. Са њиме
су разговарали Раша Аранђ. и М. Ф. Петровић, па ми
једног дана саопштише, да га узмем ја на испит. небих
ли га приволео да потпишем списак. Отпочео сам га
обрадовати и после 10-15 дана, разговора, пођемо
једног дана од Калемегдана и разговарајући до
Славије-замолим га да свратимо до Аписове куће, код
кога је у то време био списак. Кад смо ушли, код
Аписа, он са његовом уобичајеном љубазношћу, више
у шали, поднесе му списак (јер сам му ја дао већ знак)
и Младен га потписа. Потписујући списак он се
окрену Апису па ће му рећи, ала ме нафарба ово дете,
јер он је био много старији од мене.
Апис је сада био бацио око на п. пуковника
Наумовића, који је био краљев ађутант и вр. дужности
начел. опште вој. оделења у мин. војном. Његова жена
Љубица, кћер ђенерала Ђурића-имала је огрлицу, коју
је књагиња Персида Карађорђевићка поклонила,
Наумовићевој мајци-као снаји Наума и који је са
Карађорђем погинуо. Апис знајући то, почео прво
преко ње да дејствује на њеног мужа, но то није био
лак посао. Мика се није дао придобити за нашу ствар,
тако лако. Најзад решисмо, да позовемо у помоћ
његовог пашенога, а Аписовог класног и врло доброг
друга (као и мог) арт. капетана Ђорђа Ристића, који је
80
81

био ком. батерије у Шапцу. Једнога дана ми рече

Апис, иди на телефон, и позови Ђоку да дође на дан
два у Београд, јер имамо неки лумперај. Он који је
знао, да се у Београду нешто спрема (јер га је Апис
био у неколико посветио) дошао је одмах сутра дан.
Чим је стигао у Београд, отишао је Апису, а овај га
доведе код мене у Његошеву ул. бр. 49, јер је сада
списак био код мене. После краћег разговора
поднесох му списак да га потпише. Потписао га
одмах, па се окрену нами и рече нам ''па зар ја да
потпишем међу последњим, а рачунао сам да будем
међу првима''. Апис му тада одговори, па знаш Ђоко,
ми знамо да си се скоро оженио, па си скоро добио и
дете, па смо хтели да те мало поштедимо. Он нам
одговори ''Човек треба да има на уму прво отаџбину,
па после жену и децу''. Скочисмо обојица и
пољубисмо га у чело, које беше знојаво, јер он је тада
био начет тешком и опасном бољком-туберкулозом
од које је доцније после Балк. рата и умро. Сад ми
Апис рече, е сада иди и саопшти Мики, шта си
урадио, на шта он додаде, да, рећи ћу му ''свезан поп,
мирно седло''. Отишао је одмах и саопштио Мики
Наумовићу. Сутра дан је дошао код мене и тражио је
да га одведем до Генчића. Договорисмо се да се тога
дана у вече (пошто ја предходно обавестим Генчића)
састанемо на Топчидер. брду преко пута имања Пере
Јовановића, на пољани. Било је то чини ми се у мају
1902 год. пре тога је падала киша. Око 9 сати увече он
Ристић наиђе од Сењака, а ја кад је дошао наспрам
мене, дам му знак звиждањем, да сам ту и пођем к
њему. Између пута и пољане била је жица и ја не
81
82

видећи је по мраку саплетем се и колико сам дугачак

пружим се у блату. Био сам у грао оделу. Дигох се и
почех грдити, а он се насмеја, па ће рећи ''ћути све је
то за народ''. Продужисмо даље и одосмо код Генчића
у Новак. вилу на Топч. брду. Ту смо разговарали,
Генчић му је испричао шта смо до сада радили, и да
он рачуна на њег. пашенога Мику, као на Наумовог
унука, да ће и он бити са нама. Ђока му је одговорио ,
да се и он нада да ће Мика ући, нарочито кад је чуо да
је ту Атанацковић ђен. кога он врло поштује и цени,
сигурно ће пристати. Генчић је потврдио да је ђенерал
Атанацковић са нама, умолио да удеси један састанак
између њега и Мике-јер су се они познавали још из
детињства, учили у гимн. заједно у Зајечару где је
Наумовићев отац био нач. окружни. Капетан Ристић,
обећа да ће тај састанак и удесити. У току нашег
разговора са Генчићем, коме је са времена на време
присуствовала и Генчићка, уђе у трпезарију
гувернанта Генчићеве девојчице. Кад је Ристић спази
промени се у лицу. Генчић и ја приметисмо то и кад је
она изашла упитасмо га што се је тако променио. Он
уместо одговора упита, откуд нама ова жена, то је
вели шпијунка Драгина, ја је вели познајем као такву,
јер је била код неке фамилије, па је изашла. Она је
сигурно, вели послата овде, да вас шпијунира. Знајући
то, ми смо, и ако смо били принуђени, да се често
састајемо код Генчића, увек смо приређивали
лумперај уз песму и пиће, водили смо најозбиљније
разговоре. Изгледа да је то саопштење Ристићево
било тачно, јер 29 маја, по извршеном убиству Алек. и
Драге, она је страховито плакала.
82
83

После 2-3 дана Ристић ме је обавестио, да

Мика пристаје да се са Генчићем састане, код њега–
Мике у винограду изнад Топ. Шупа, где је сад логор
ауто. команде. Тако једног вечера, Новаковић таст
Генчићев повезе Генчића и мене, на његовим
тамилама и преко брда Топч. сад парка, доведе нас до
близу Наумовићевог стана, где смо се скинули.
Новаковић се вратио а ми уђосмо у стан код Мике. У
присуству г-ђе Наумовић, Ђоке Ристића и моме-
разговарали су Генчић и Нумовић. Том приликом му
је Генчић, нарочито ударао на то да је он Наумов
унук, и да је дужан да свети крв свога деде. Мика нам
је између осталога причао, како је несношљива
атмосфера у двору-како се понашају Алек. и Драга
према њему-терајући комендију са њиме за столом.
На пр. у шољи кафе, коју му сервирају, они нареде да
се мету пикавци од цигарета, па се после цинички
смеју. Вели досадило ми се је и рад би био да
побегнем одатле. Том приликом је и дефинитивно
пришао заверницима, списак му нисмо наредили да
потпише, пошто га ни један од старијих официра није
потписао. Нарочито га је определило да да свој
пристанак, то што је ту и ђен. Атанацковић.
Интересантно ће бити напоменути држање
наших другова, потписника завереничког списка.
Заузети сваким даном па и ноћу, било врбовањем
нових чланова, било каквим другим пословима и
састанцима, код Генчића, Апис и ја нисмо имали
времена, а сматрали смо да није ни потребно,
обавештавати сваког појединца о свим
појединостима. Било је и то опасно, јер тим честим
83
84

обавештавањем великог броја, могла је ствар бити

компромитована. Но, нашим друговима нарочито
онима, који су потписали списак, па само чекали на
дан извршења, била је дуго време (2 год. чекања и
припреме) па су били много нестрпљиви, и кад год су
видели кога од нас, Аписа или мене, они су нас
нападали, говорећи, како ми ништа не радимо и да
ћемо ствар упропастити. Правдали смо се на разне
начине, мало шалом, мало збиљом, нешто им истину
говорили, али по нешто их и лагали-нужно лагање
које нам се мора опростити у таквим приликама. Баш,
кад смо Наумовића уводили у заверу, срете нас
(Аписа и мене) поруч. Тодор Тоша Павловић, у улици
Кр. Милана, између двора и руског посланства.
Зауставио нас овим речима: 'Бре, шта радите ви,
упропастићете ствар''. Како га бог дао увек орног за
шалу смешећи се рече му ''Ћути, сад баш врбујемо
Мику Наумовића ађутанта Краљевог''. Тоша нас
погледа, па ће рећи врло озбиљно. М... вам вашу, чудо
не понудите, и Краљу Александру да вам потпише
списак.''
У току даљег рада било је још неких
интересантних епизодица, које је мислим вредно
бележити. Тако једнога дана дође код мене мој класни
друг и завереник поруч. Јосиф Костић и саопшти ми,
да је разговарао са нашим другом Николом
Аранђеловићем инж. поручником и упознао га са
завером. Замерили смо му, што је Николу упознавао,
јер сам га познавао, као честитог човека и врло доброг
друга, али који није за такве ствари, јер је човек
слабих нерава. Али, рекох му, кад си му већ
84
85

саопштио, онда га морамо натерати да потпише

списак, а то ће потеже ићи. Него, ти га доведи код
мене (моје куће) а ја ћу га позвати и Аписа, па ћемо
видети шта се може урадити. Сутра дан после 6 сах.
дођоше Јосиф и Никола, а Апис је већ био дошао. Сви
покушаји, да га наговоримо да потпише списак,
остали су без успеха. Најзад, му предложисмо, да пита
пуков. Дамјана Поповића, који нас је и упутио да и
тебе уведемо у заверу, ценећи те као исправног
официра, који неће одбити да у такву ствар уђе. После
те напомене он пристаде, и потписа га, али под
условом, да му дамо списак да преноћи код њега.
Апис ми рече, па дај му дајући ми знак, да ће по
изласку нешто рећи. Извадим Нишки списак (јер већ
тада било два Београдски и Нишки) и дам му га.
Изађосмо из стана, па Јосиф и он пођоше напред, а
Апис и ја мало позади. Тада ми Апис рече, море
пробај, ти да га још вечерас одведеш код Дамјана
(уплашио се био од тога, да списак преноћи код њега).
Стигосмо их и баш преко пута од оф. дома ја му
предложих: Никола, како би било, да свратимо
вечерас код Дамјана, који је становао у Ресавској сада
Франкопанова и Зрињског близу војне болнице. Он
пристаде, и нас двојица се одвојисмо и пођосмо
Дамјановој кући, а Апис и Јосиф, продужише даље.
Чим смо ушли код пук. Дамјана, који нам је отворио
врата, ја не чекајући да Никола ма шта каже, упитам
пук. речима јелте г. пуковниче, да сте нам Ви рекли,
да Николу можемо упознати и затражити од њега да
потпише списак. Дамјан је одмах схватио ситуацију и
рече, дабоме Никола, па јеси ли потписао. Никола
85
86

одговори јесам, дај да видим, и он му пружи списак, а

ја му дадех Београдски. Дамјан их погледа, па онако
озбиљно сави оба списка у једно и пружи их мени, а
Николу са неколико речи покуша да охрабри.
Изађосмо од Дамјана и он се одвоји од мене а ја одох
да нађем Аписа и Јосифа, да их известим шта сам
урадио. Кад сам им саопштио, да су оба списка код
мене, они задовољни тако добрим свршетком
предложише да вечерамо у вароши и да се мало
провеселимо.
Том приликом смо донели одлуку и саопштили
је друговима, да нико више сем Аписа и мене не
врбује нове заверенике из бојазни да не награјишемо
као и са Николом Аранђеловићем.
После неколико дана добијемо Апис и ја по
једно писамце од Аранђеловића, којим нас преклиње
да дођемо у његов стан преко пута кафане ''Оријент''.
Отишли смо и затекнемо га ужасно узбуђеног,
ослабелог. Тада нас је умолио да га из списка
избришемо, јер вели ја олако сам потписао списак, не
могу да спавам и не могу да издржим овако. Почесмо
да га умирујемо, говорећи му за ту ствар знају многи
политички прваци, као Пашић, Авакумовић, Рибарац,
Генчић и т. д мало смо га слагали, па баш кад би се и
ухватило. Све то га није могло умирити, већ нас је и
даље молио да га избришемо, дајући нам неко
сунђерче натопљено неком смесом, која брише
мастило, тако да се ништа не познаје. Ни Апис ни ја
нисмо на то пристали, већ изашли, обећав му да ћемо
размислити и вероватно, да ћемо наћи начина да га
ослободимо. Наравно, да то нисмо урадили, јер смо се
86
87

бојали, да може случајно или намерно да изда ствар-

знајући да он није у списку. И тако је остао и даље
потписан, али није учествовао 28-29 маја у извршењу,
ма да сам га позвао 28 увече у оф. дому. Он нам је
пожелео срећан рад али није хтео поћи са нама,
велећи искрено, да се не осећа способним за тако што
год. После 29 маја, све до данас остао је наш искрени
друг и пријатељ.
Приликом потписивања списка од стране
Николе Аранђеловића, наишао је случајно и Петар М.
Лазаревић ар. Поручник, те је и он потписао списак, и
ако нисмо имали намеру да га уводимо у списак
завереника, јер због дружења са Јешом Поповићем,
нисмо имали вере, да ће бити довољно обазрив и
умети да чува тајну. Кад је потписао списак, он нам
рече, сад видим колико је ствар озбиљна, кад се и од
мене до сада крило. Ово сам унео ради тога, што ћу
доцније приликом описивања самог догађаја морати
да пишем о његовом понашању те ноћи 28/29 маја.

Придобијање официра у унутрашњости

Сем официра потписника у Београд.

гарнизону, сматрали смо да је потребно наћи
приврженика и у гарнизонима унутрашњости Србије.
У неким гарнизонима смо већ имали другова, који су
долазећи у Београд потписали списак. На пр. у
Књажевцу било је неколико, међу којима је
наинтересантнији био арт. капетан Михаило Ристић-
Уча, кога смо Апис и ја звали Чика Михајло. Он је
био раније учитељ и затровани радикал. Као резервни
87
88

официр допао се је Краљу Милану и он га

реактивира. Био је велики пријатељ Аписове
породице-нарочито Жив. Живановића Ап. зета. Као
радикал он је увек био нерасположен према династији
Обреновића. То његово нерасположење се је појачало
женидбом Алек. са Драгом. Њега је Апис међу првима
упознао са завером. Наравно, одмах је и приступио
њој. Био је одушевљен поборник свргавања
Обреновића и као такав врло агилан агитатор противу
њих, нарочито у Књажевцу, Нишу, Зајечару где је он
често путовао. Аписа и мене звао је синовцима, јер
смо били много млађи од њега. Увек би нам говорио,
синовци, када буде време да се убија, ја ћу то урадити,
јер ви сте млади људи, нисте то никад радили, може
вам рука задрхтати. Случај је хтео, да баш њему падне
у део, да их поубија, но о томе доцније кад дође на
ред. Сем њега у Књажевцу је било још 2-3 официра
који су списак потписали. Пеш. поруч. Милован
Гавриловић, доцније назван Шукри Паша, један од
првих потписника. Затим поруч. Боривоје Ђурић и не
сећам се да ли је још кога било. У Зајечару је такође
било наших другова које је Апис приликом путовања
по унутрашњости у циљу врбовања завереника
упознао са припремама за заверу. Неки су потписали
списак приликом доласка у Београд, а неки су били
наше присталице и без потписа. Тако у Зајеч.
гарнизону били су наши људи пешад. кап. Алимпије
Марјановић, Милун Рисимић и поруч. Чеда Поповић
и још неки. У Неготинском гарнизону био је кап.
Живојин Бацић наш повереник и приврженик. Они су
пак у кругу својих пријатеља и другова пропагирали
88
89

за заверу. Ово је било потребно, јер су ти официри у

јутру 29 маја, чим се сазнало за убиство Краља и
Краљице, одмах предузели све мере, да се спречи
сваки покрет или ма каква манифестација противу
извршеног догађаја или противу завереника.
Највећи број приврженика имали смо у
Нишком гарнизону који је и био највећи. Ти су
официри попут нас, из Београдског гарнизона
установили списак, кога су потписали и једног дана
донели нама у Београд. Нишки списак су потписали и
2 виша официра. Једини потписници од виших
официра, а то су били инжењ. мајор Милош
Божановић и пешад. мајор Стева Миловановић. Међу
млађим официрима вредно је напоменути инжењер.
поручника Милутина Лазаревића и Сотира
Радончића, који су као инжињер. официри често
путовали службено, између Ниша и Београда и тако
одржавали везу између нас и њих. Затим Павле
Панковић пеш. п. потпоручник и благајник команде
инжењерије, стари револуционар пријатељ Бацете
Рујанца и Мил. Степановића (одушевљених
Карађорђеваца). У коњици п. поручник В. Вемић и
Михајло Гавриловић, и још доста њих из Ниша чијих
се имена не сећам (зато молим да ми се опрости).
У Пироту смо такође имали неколико. Тамо је
био премештен поруч. Жика Ђорђевић, Машинов
сестрић-за командира чете. Чим је тамо дошао, развио
је међу тамошњим официрима живу агитацију и
успео, да потпишу списак, кога су доцније
прикључили Нишком списку и послали у Београд.
Сећам се, да су из Пирота потписали поруч. Никола
89
90

Пејовић-поруч. или капетан арт. Милана Нешић, који

је умро пре 29 маја и још неки.

Бацање замке на краљеву гарду

Сада пошто смо осигурали довољан број

официра завереника, како оних ван трупа, тако и оних
у трупама и то у Београду и у скоро свим гарнизонима
у унутрашњости, почели смо помишљати и на саму
гарду. У двору међу ађутантима, како је раније речено
задобили, смо Мику Наумовића. Покушај са
Миљковићем је пропао, али без опасности по нас, јер
нас није одао. Сад смо покушали да закорачимо и у
Краљ. Гарду, највернију трупу Краљу-како се бар
веровало и верује. (Прилична дрскост). То је ишло
веома тешко, али се је ипак успело на крају крајева.
Добијање официра у Гарди било је одлучујући за нас,
јер смо на тај начин успели, да ствар приведемо крају
т. ј. извршимо је у Београду.
Овде је мислим место да напишем нешто о
томе како су мислили старији завереници нарочито
ђен. Атанацковић о начину извршења. Као што је
раније речено ђенерал Атанацковић је први од
старијих официра, који је сазнао за заверу-и ушао у
њу још на састанку у Новаковићевом винограду
(Авакумовић, Генчић, Хаџи Тома и Новаковић,
ђенерал Атанацковић). Доцније је реактивиран и
постављен за главног инспектора целокупне
пешадије, и као официр од велике спреме и
ауторитета, био је од велике моралне важности за
заверенике и заверу. Но овде морам то рећи, да је био
90
91

као старији човек претерано обазрив и увек предвиђао

опасности, кад год смо предлагали да треба од речи
прћи на дело. Он па и још неки од старијих другова
нису се слагали, да се то ради у Београду, већ је
предлагао да то буде у Нишу или Смедереву (види
раније опис на стр...) Апис и ја били смо одлучно
противни, да се то врши ван Београда јер смо знали да
ће врло тешко бити преузимање власти, па према томе
и осигурање мира и поредка у земљи. Генчић се је
такође слагао са нама. Ђенерал Атанацковић у више
прилика износио Генчићу тешкоће, да се то врши у
Београду а нарочито у двору, говорећи једном писцу,
како је то немогуће, због тога, што у двору има
дворске страже, па жандармерије и т. д. Одговорих му
да што се тиче спољне, па и унутрашње стране она ће
бити наша. Што се пак тиче жандарма, то су плаћени
људи, који ће чувати своје животе. Док ми официри
који смо решени, да ствар свршимо или изгинемо,
бићемо несавладива сила. Но старији ђенерал никако
није могао да се сложи са тим. То његово неслагање и
неодобравање, да се ради у Београду могло је бити
фатално за нас све и за заверу. Ево у чему је ствар. На
неколико дана пред извршењем догађаја, једне ноћи
Апис и ја смо шврљали по вароши до 2 сах ујутру.
Поред осталих кафана, око једног сата наиђемо у
кафаници где је данас Мендрагићева посластичарница
(да ли беше кафана или Обилић) на Максима
Новаковића жанд. поруч. који је после погинуо у
затвору (погибија Новаковића и Н. Петровића).
Спазив нас, он нас позове да седнемо за његов сто
што ми и учинисмо. Био је загрејан, и почео нам
91
92

изјављивати како нас воли и поштује, Аписа као

Живановог, а мене као Генчићевог рођака, који му је
био мин. унутр. дела-предпостављени. Ми му са наше
стране такође изјависмо да га веома ценимо и волимо.
Ту смо мало поседели, па се опростисмо са њиме и
одосмо кући. Успут смо разговарали и смејали како
смо терали шалу са Максимом, али, како је то добро т.
ј. можда неће бити на одмет као жандар. официр. Кад
сам стигао око 3 сата ујутру кући-газдарица-баба
Милева ми рече, да је мој ујак-Генчић долазио синоћ,
па како ме није нашао, то је поручио њој, да ми каже
кад будем дошао-одмах одем код њега у виноград-јер
имају неки лумперај. Сетих се одмах да има неки
зорт-и како је било 3 по поноћи, то оставим да одем
ујутру првим топчидер. трамвајем. Када сам дошао
код Генчића, он ме забринут упита: Шта је то с
Миком, он је изјавио како му Атанацковић каже, да не
може ништа да се уради у Београду. То питање ме је
прилично збунило, јер нисам о томе ништа знао.
Слегох раменима и рекох идем код Аписа да видим
шта је то и зна ли он што год. Одмах се вратим
следећим трамвајем и одем право Аписовој кући.
Могло је бити и 7 сах ујутру. Рекох му шта сам чуо од
Генчића, што га је као и мене веома изненадило.
Договорисмо се да чим ручамо појашемо коње и
одемо до Наумовића у виноград. После ручка,
позвасмо и кап. Душана Глишића и јашећи сва
тројица одемо код Мике. Он је баш довршио ручак,
(могло је бити 1. 30 поподне) и ваљда палећи цигаре
ту запалио чаршав асталски. Главно кад смо ми
наилазили чаршав услед ветра који је дувао-букну и
92
93

изгоре пред нашим очима! То нас је мало збунило,

али сјахасмо с коња и приђосмо му. Он нас упита које
добро јунаци. Објаснисмо му у чему је ствар, што га
је изненадило и рече нам ''Боже сачувај, ја сам само
изнео ђенералу извесне тешкоће, да би се боље
припремили за извршење, а никако му нисам казао да
од извршења одустанемо. То нас окуражи,
поздрависмо се и појахасмо коње па код Генчића у
виноград. Он нас је очекивао са нестрпљењем.
Известисмо га што нам је Мика реко, што му је било
врло пријатно. Али сада је настало питање шта да
радимо са ђенералом Атанацковићем. Страховали
смо, да он својим утицајем не поколеба Мику и ствар
која је била сасвим зрела не одложи, и тиме је сасвим
компромитује, што би могло бити фатално за све
заверенике, па можда и по државу. Нама се није више
одлагало, јер је завера поред свог нашег старања да
остане што тајнија, постала тако рећи јавна тајна.
Доста велики број је официра, па и грађана ушли су у
заверу. Сваки од њих имао је рођака, познаника, које
је сматрао сигурним и поузданим, те им је саопштавао
по нешто о припремама за уклањање Алек. и Драге.
Ови пак својим рођацима и познаницима, у жељи да
покажу да и они нешто знају. Тако да је маса људи и
жена, говорило о завери. То нас је плашило и журило.
Сем тога, од како је ђен. Ц. Марковић образовао
владу, почело се је говорити, да ће Краљ, отерати
Драгу. Те вести су се стално одржавале, па нам
једнога дана рече Генчић, да је сазнао од ђенералице
Атанацковићеве, да на томе ради пуковник Ћирић са
владом. Да ли је то било тачно не зна се, и дан дањи.
93
94

Судећи по утицају који је Драга имала на Александра

сумњам. Тек те вести су нас узнемиравале а у исто
време биле и подстрек да убрзамо припрему за
извршење догађаја, јер је нама млађима било главно
уклонити њега, кога смо сматрали главним кривцем.
Драга је амбициозна и покварена жена, која је хтела
да постане Краљица у чему је и успела. Али он је био
тај који није смео да уради, тако смо ја и Апис
резоновали. Због тога, као и због самог држања ђен.
Атанацковића, његове неодлучности, коју је изгледа
много потенцирала, његова жена Јелена, рођена
Пејчиновић, којој он познавајући је вероватно добро
није смео да саопшти, да постоји завера, и да је он у
њој. Одлучисмо са Генчићем, да му више ништа не
говоримо о току припремања, већ чак да га Генчић
одржава у уверењу да је ставр привремено одложена.
Како је решено, тако је и урађено и ђенералу није
више ниошта саопштавано, све до 29 маја ујутру, када
је Генчић послао људе по њега, да га доведу у владу.
Ти који су ишли по њега, имали су страшне муке, док
су га извели, јер је госпођа Јелена почела да прави
сцене, грдећи и понашајући се тако да је ђенерал
морао да одриче, да је ма шта знао за заверу. Његова
породица је то и доцније тврдила.
Да се вратимо на главну ствар т. ј. довођење
једног или више официра у гарду. Покушали смо прво
да протуримо кола од синова ђенерала Грујића, који
су били војници у IV-ом коњич. пуку. Радили смо то
опрезно преко коњич. мајора Војислава Блазнавца
командира ескадрона Краљ. Гарде, сина Миливоја
Петровића и Катарине Блазнавац-рођене Обреновић.
94
95

То је један, добар човек, који наравно није ни слутио

шта ми радимо, а волео је Грујиће, па их је обојицу
предлагао за воднике у Краљ. Гарду. Али тај његов
предлог није примљен. Једнога дана, наиђох ја у круг
касарне и спазих мајора Блазнавца. Поздравих га и
приђох му. Он ми се обрати са речима. ''Море Анто
треба ми један водник за гарду, предлагао сам Бору и
Алексу Грујић, али Краљ их неће, због њиховог оца
ђен. Грујића''(није ми веровао, као радикалу!). Знаш
ли вели ти каквог доброг коњичког официра. Ја му
рекох, да познајем једног доброг официра-п.поруч.
Петра Живковића, водника у коњици у Нишу. Он је то
прихватио и предложио га је команданту Ђоки
Ђорђевићу-Грофу, који је познавао Петра као доброг
официра. Овај Краљу и тако да је за неколико дана
ствар била свршена и изађе распоред којим се Петар
Живковић, коњич. п. поручник именује за водника
Краљ. Гарде. Ми смо били добри другови и пријатељи
још из гимназије. Учили смо 5 и 6 раз. гимн. у
Зајечару. Ја сам из 6 раз. гим. отишао у академију, а
он је остао да матурира, са жељом да оде на
медицину. Кад је положио матуру он је због
материјалних разлога дошао на Академију. Након две
год. (његова 30 кл. је прва класа двогодишњака,
раније је акад. трајала 3 године) произведен је у чин
коњич. п. поручника и одређен за водника у Ниш.
Наше старо другарство је сада обновљено и ја сам
рачунао на њега, као на друга и донекле политичког
једномишљеника, јер смо се у гимназији занимали и
политиком т. ј. симпатисали смо обојица либералима-
јер смо били из либералних кућа. Нисам се преварио у
95
96

рачуну. Чим је дошао у Београд, дочекао сам га, а он

кад ме је видео, почео је да грди, велећи шта ћу ја
овде, нећу ја да слушам к... Умирих га, саопштавајући
му, да постоји завера противу Алек. и Драге и да сам
ја рачунао, да ће и он ући, зато сам га и препоручио.
Он без размишљања даде пристанак, али под условом,
да о томе, сем мене нико други не зна. Обећах му да
ће тако бити. Наравно, ја то обећање нисам одржао,
већ сам одмах саопштио Генчићу и Апису, шта сам
постигао. Они ми рекоше, да је то добро, али би
требало, да му поднесем списак да га потпише, ако не
потпише, а зна за заверу може да буде опасан, т. ј
може да нас изда. Познајући га добро, разуверио сам
их да се ја тога не бојим. Но ипак ћу покушати да
потпише списак, мада ће ићи потеже. Да бих га
приволео да се потпише на списак завереника, пођем
једним заобилазним путем. Он је био у даљем
сродству са пуков. Ђоком Михајловићем који је као
што је познато био преко Генчића, још раније
обавештен о завери и помагао нас. Ђока је пак имао
шурака инж. поруч. Петра Прокића, завереника и
потписника. Нађем Прокића и кажем му да позове
Живковића. Ђока позове и да му обазриво каже да
постоји завера и да је он у њој. На тај начин видећи да
ту има и старијих официра, лакше ће пристати, да
потпише списак. Само, рекох му, да пазиш да му не
споменеш моје име. И заиста једног дана, Прокић ми
саопшти, да ће тога дана Живковић доћи код Ђоке и
да ће и он бити тамо. Ја сам тада био на вишем курсу
и био сам се јавио 3 дана болестан да би неки
официри, који су били дошли из унутрашњости,
96
97

могли долазити код мене, да на миру разговарамо и

потписују споисак зав. Кад ми је Прокић саопштио, да
ће Живковић после подне бити код Ђоке, рекох му, да
ћу ја чекати код моје куће, извештај шта ће урадити.
Око 8 час. у вече, дође Прокић мојој кући и упита ме,
јели био Пера код тебе, рекох му да није. Он ми тада
рече, да је то послеподне био код њих и око 6 сах
изашао. Ја сам му вели при растанку реко, да оде код
тебе и да потпише списак. Знајући шта сам обећао
Живковићу, а и како је он осетљив, рекох му одмах,
да је погрешио, што је уопште помињао моје име.
Обукох се одмах и пођох Аписовој кући, у намери да
му саопштим шта је било. Сретнем га око Славије,
баш је и он изашао из куће и пошао у варош.
Саопштих му шта је Прокић урадио и рекох му да
идемо у варош, и тражимо Живковића. Пођосмо
заједно и прво свратисмо у хотел ''Париз'' где сам
мислио да га нађемо. Тамо га не нађосмо, одосмо код
''Коларца'' и ја га угледах где седи са још једним
другом и вечера. Апис, који га није познавао,
продужи и седе за једним столом за којим су седели
неколико завереника, а ја се зауставих код Петровог
стола. Друг који је са њиме седео, устаде а ја седох.
Он ће ми рећи, зар ти тако, дао си реч да нећеш
никоме ништа о мени рећи, а овамо си казао Прокићу
и ко зна још коме. Признадох му, да реч нисам
одржао, али сам морао тако да поступим, јер сам ја
дужан, да људе, бар главније заверенике обавештавам
шта радим. Људи су метнули главу у торбу и
поверили мени списак, своје главе, па ја морам их и
обавештавати. Ту је настала дискусија између нас
97
98

двојице која је трајала 1-1 и по сах. ујутру. Употребио

сам сву своју речитост, да га убедим, да треба и он да
потпише списак, и звао га мојој кући, јер држим
списак сакривеног ноћу, иако ми је био у џепу, па да
га потпише. Није никако пристајао. Најзад га
склоним, да дође сутра дан у 10 сах. код моје куће,
нашта он пристаде. Пођосмо захједно из кафане, он
оде у свој а ја у мој стан. Легнем али нисам могао
никако да заспим. Устанем, обучем се и поново одем
до ''Коларца'', у намери, да нађем Аписа и другове,
које сам тамо оставио. Не нађох их тамо, већ у
позоришној кафани, седе за једним столом. Кад сам
ушао спазим да за другим столом седи један човек,
који ми се учинио сумњив. Упитах другове, ко је онај
што седи и посматра нас. Одговорише ми, вероватно
детектив. Онако нервозан приђох му и упитах га шта
ће он овде и истерах га из кафане (каква
необазривост!).
При растанку са друговима Апис и ја пођосмо
заједно и ја му рекох, да ће Живковић доћи сутра у 10
сах. код мене. Умолих га да и он дође, али да позове и
оног брљивог Прокића, да види какву ми је комендију
направио. Сутра дан, дођоше Апис и Прокић, нешто
пре 10, па затим наиђе и инж. поручник Сотир
Радончић, који је био дошао из Ниша, завереничким
послом. 10 сах, а Живковића још нема. Око 10.10 дође
и он (тих 10 минута задоцњења изгледали су ми
године). Чим је ушао још с врата, поче, да виче нећу
да чујем ни зашта. Умирих га мало и понудих га да
седне. Почесмо сва тројица да га салећемо
објашњавајући, да треба да потпише списак, али он се
98
99

не опамети. У таквим мукама паде ми на памет једна

мисао. Извадих из џепа портфељ у коме је био списак
треснем га на сто и викнем му ''на оца ти влашког, јер
је Неготинац, па га носи Божи Маршићанину (био је
упр. вар. Беогр.). Од интереса је забележити да Петар
није никако био за Карађорђевиће, већ за страног
принца или републику. Чувши то, погледа ме и
љутито подвикну-''Зар тако ти мислиш о мени'', ја
одговорих ''да тако''. Он вели, дај перо и мастило,
дадох му и он потписа списак, изјављујући, да га
потписује али неће ништа да ради. Одговорих му, ајд
сад иди и не мораш ништа радити. Наравно, да је то
била само његова пргавост, али је после, као што ће
читаоци доцније видети, најактивније учествовао. Од
колике је важности улазак Петра Живковића, показаће
дан извршења догађаја 28-29 маја. Од осталих
официра који су ушли у заверу, а које сам ја увео,
били су: коњич. п. поручник Иван Докић, син Докића
бив. пресед. владе и гувернера Александровог,
Милош Поповић, син Косте Поповића бив. пуков. и
професора тактике у вој. академији блиског рођака
ђенерала Беломарковића чувени Смокља, како су га
другови звали. Он је био у пуку заједно са Драгином
браћом и добар друг са Никодијем, несуђеним
престолонаследником. Веселе природе, он је целу
ствар и ако опасна и озбиљна-посматрао весело-
збијао шале, собом.
Покушали смо били да уведемо и коњич.
капетана Милана-Миле Паштрмца унука Амиџиног,
познатог Обреновићевца. То је био идеално поштен
млад човек. Хтели смо га увести у заверу, да
99
100

покажемо колико је последњи Обреновић пропао, кад

највећи и најоданији пријатељи династије, улазе у
заверу противу њега. Он је сирома дао пристанак, али
како је био болестан, то нисмо хтели да га мучимо,
потписујући списак. Приликом једног разговора, код
његове куће-где нас је (Аписа и мене) позвао на
ручак, рече нам да је готов, да их он и ако
Обреновићевац побије, али само није зато, да
доведемо Петра Карађорђевића, за кога је слушао да
је пијаница и пропалица, већ његовог малолетног сина
Ђорђа. Одвраћали смо га од те идеје, јер би морали
именовати намеснике, до пунолетства, а то је најгори
облик владавине. Умро је пре 29 маја. Док сам ја
врбовао поменуте официре Апис је успео, да уведе
један већи број пешад. официра, од којих су неки
били командири а други водници у пешад. пуковима у
војној академији и пешад. под. школи, тако да смо у
скоро свим трупама Београд. гарнизона имали наших
људи завереника. Само у Дунав. арт. пуку још нисмо
имали никога, зато смо навалили на Мику Наумовића,
да премести његовог пашенога Ђоку Ристића из
Шапца. Он је то и урадио, и тако Ђока би премештен
из Шапца у Београд за командира батерије у Дунав.
арт. пуку, који је био смештен у касарнама код
топовских шупа. Чим је примио батерију, он се одмах
постарао да придобије још кога од арт. официра у
пуку за нашу ствар. У томе је и успео и ти млади
људи су ноћу 28-29 маја били у саставу његове
батерије, коју је извео и пласирао преко пута старог
двора, на улици, где је сад Ср. Амер. банка. У Краљ.
Гарди, сем п. поручника П. Живковића, придобили
100
101

смо и увели у заверу и пешад. кап. II кл. командира

чете Кр. Гарде Љубомира Костића. Њега је увео
пуковник Дамјан, као свога рођака. Само он је ушао у
заверу под условом, да му се исплати 20.000 дин. што
му је Дамјан и обећао. Та му је сума и исплаћена
одмах по свршеном догађају. Још свега један официр
нам је ставио услов, пре уласка у заверу, то је био п.
Пуков. Мика Наумовић, само што је његов услов био
друкчији, т. ј. он је тражио од нас, да му се, ако
погине, исплате дугови, менични, које су му
потписивали другови, да не би их довео у тежак
положај, да плаћају за њега. Он је заиста те ноћи
погинуо и дугови су му исплаћени, мислим у суми до
20.000 дин. Новац за обојицу дао је Ник. Хаџи Тома, а
њему је мислим после вратио Краљ Петар, кад је
дошао на престо.
Од официра, који су стављали услове,
материјалне, па да уђу у заверу, било је још двојица,
али како сам их ја одбио, то они нису ни ушли. То су
били моји другови-класни, арт. поруч. Драг.
Стојановић, сада армиски ђенерал и мин. војни и
пешад. поруч. Ђорђе Пеливановић, погинуо у рату
1914 год. Они су обојица били на вишој школи, са
мном заједно. Видећи да ја нешто спремам изјавише
ми једног дана да би и они пришли томе покрету, али
да им подробније објасним, у чему је ствар. То је било
после мартовских демонстрација, када нам је почео
прилазити већи број официра нарочито млађих. Ја им
објасних, о чему се ради, и позва их, да и они
учествују, на шта ми обојица одговорише да би
пристали радо, али да имају старе мајке, па би
101
102

желели, да их ја на неки начин осигурам материјално.

Одговорих, да и ја нисам моју мајку осигурао, па не
знам како бих њихове и да ни један од другова, који
су нам приступили, нису нам стављали такве услове.
Они ми одговорише, да ће размислити. Оставио сам
их да размишљају. После извесног времена, обратише
ми се опет. Одговорих им исто, а они затражише од
мене, да их водим код Генчића. Одбио сам и тај
њихов захтев, рекав им, то што сам Вам рекао ја рекао
би вам и Генчић-ништа више. Увече 28-ог маја, нашао
сам их обојицу у оф. дому- и саопштио им да ћемо ми
те ноћи свршити ствар, позивајући их да пођу са нама.
Они одбише, са истим изговором да су им мајке
неосигуране. Лепо, одговорих им, ви ћете сад одавде
отићи у ваш стан и лећи да спавате. Та ствар ако ће се
свршити, свршиће се и без вас, ако ће пак пропасти,
пропала би и са вама. Одмах су напустили дом и
отишли у стан. Сутрадан 29-ог око 8 час. јутро, ја сам
био већ у свом стану у кревету. А њих двојица уђоше
у моју собу-и загрлише ме, велећи: Е, побратиме, да
смо ми знали, да си ти такву ствар припремио и ми би
ишли ноћас с тобом. Одговорих им да и ја, нисам био
сигуран, да ће се то тако добро свршити. Том
приликом, рекоше ми они, ''ама јели побратиме, ти си
нам ноћас послао једног жандарма, да нас пази, и ми
целе ноћи нисмо заспали''. Насмејах се и одговорих
им, ''Бог с вама, како бих Вам синоћ, могао послати
жандарме кад сам се и њих бојао сад бих могао, али
синоћ никако!''

Списак официра нишког гарнизона

102
103

Отприлике, у времену, кад је вршено

потписивање слика у Београду и официри нишког
гарнизона, потписали су сличан списак овом
београдском. У Ниш је био премештен Павле
Панковић пешад. п. Поручник, за благајника да ли II
пешад. пука или у инжињерији? То је био млад
официр, честит, карактеран и због своје веселе
природе веома омиљен код другова, официра свију
родова оружја. (Познати Пајцан са својом веселом и
лумпачком природом). Он је по доласку у Ниш,
дошао у додир са већ незадовољним официрима и
успео да их придобије за нашу ствар, јер је он још у
Београду био ступио у заверу. По угледу на Београд.
Заверенике, и они потписаше списак и послаше га
нами. Донео га је М. Божановић инж. мајор (који је
био на челу списка као најстарији) и предао га
Генчићу. Тај списак сем Божановића потписали су
инж. поруч. Сотир Радовчић, који је био водник у
железничкој чети, и као такав често службено путовао
између Ниша и Београда, одржавајући везу између
београдских и нишких завереника, пешад. п.поручник
Павле Панковић-Пајцан коњич. потпоруч. Велимир
Вемић, Михајло Гавриловић и још десетак пешад.
коњич. арт. официра. И ови, као и остали завереници
из унутрашњости, па и они из Београда који нису
имали какву активну улогу у спремању завере, били
су нестрпљиви, т. ј. било им дуго време. Па су
непрестано наваљивали и пребацивали нама у
Београду, да ствар одуговлачимо, и да је треба једном
свршавати. У то послали су они Вемића у Београд, да
103
104

нас извести, да су они решили или да их побију у

Нишу на забави у хотел ''Европи'', када буду дошли у
Ниш и тражили од нас каме. Но Апис и ја били смо
одсудно противни томе из разлога који сам раније
напоменуо.

23 Март 1903 год.

Врбовање и потписивање списка вршено је и
даље све до 23 марта т.ј. до мартовских
демонстрација. Март. демонстрације разлог и узрок
март. демонстрација описао је најбоље Драгиша
Васић у својој књизи 1903 г. на страни 41 (23 март), а
ја ћу овде изнети јесу ли и у каквој вези те
демонстрације биле са нама. Уколико је мени познато,
извесни наши другови завереници највише пешад.
капетан Р. Аранђеловић и М. Ф. Петровић одржавали
су врло јаке везе са омладинцима, великошк.
омладином, трговцима затим са социјалистима. И
Апис је имао такође везе са неким истакнутијим
великошколцима. Ја сам неке познавао, али нисам се
упуштао са њима ни у какве разговоре односно
завере. Ови горе поменути официри су чак једно
време замишљали, а нарочито пре њега што су дошли
у додир са мном и Аписом, да ће моћи свршити посао
помоћу социјалиста и омладине. Доцније су се
уверили, да је то тешко. Јесу ли и колико ти наши
другови непосредно утицали, да омладина отпочне
демонстрације-није ми познато, али није искључено,
да је било каквог договора. Ако ништа више, а они су
сигурно храбри и омладинце и њихове вође, тиме да у
војсци постоји покрет противу овдашњег режима и
104
105

противу Алек. и Драге. Најбољи доказ за то је био

разговор и спремање напред поменутих официра који
су били команд. у VI пеш. пуку у доњем граду, да
поведу пук или део његов и да заједно са
демонстрантима упадну у двор. Срећом те нису ту
замисао покушали да у дело и приведу, јер би
вероватно целу ствар компромитовали. Тај њихов
разговор чуо је и њихов колега, пешадијски капетан
Катић који није био завереник и јави то команди
места а ова Краљу. Одмах буде наређено, да се ухапсе
три официра Р. Аранђ. М Ф Петровић и Ј Мирчић. сва
тројица потписници завереничког списка. Читаоци
могу предпоставити, како је та вест на нас деловала.
Но ми се не дадосмо збунити. Апис је одмах
потражио додир са ухапшеним официрима, који су
били доведени у затвор. касарну VII-ог пешад. пука.
Случај је хтео, да дежурни официр у VII пуку буде
један од наших другова завереник поруч. Милутин
Теодосијевић-звани Аца. Драгутин је преко њега
поручио, ухапшеним официрима, да се не боје и да
све одричу, што су ови и послушали.
После тродневног затвора и саслушавања их у
команди места од стране судског пуковника Анте
Лазаревића одведу у двор пред Краља Александра.
Они сами су причали да кад су их увели у двор пред
Краљем доведу и Катића који их је доконцирао. Краљ
тада рече, зовите Анту. Нама се вели одсекле ноге, јер
су мислили да су ухватили мене Анту Антића код
кога је како су они мислили био списак свију
завереника. Али, кад се је у место мене појавио Анта
Лазаревић, ми се открависмо. Анта Лаз. нас почео
105
106

питати суочавајући нас са Катићем, јели све ово што

Катић тврди у своме рапорту тачно. Ми сви у глас
одбисмо пљувајући Катића и називајући га лажовом.
После тога суочења у двору, Краљ нареди да се пусте
из затвора, али буду премештени, двојица у
Крагујевац, а један-Мирчић у Врање.
За време демонстрација биле су изведене
трупе-коњица, да растера демонстранте. Али глас,
коњич. официра-међу којима је било завереника ''пази
не згази''-толико је одушевио демонстранте и
гледаоце, да се је проломио ваздух од клицања
''живела војска''. Ко је имао памети, могао је још тада
закључити, да војска није више оно, какву су је Краљ
и власти држали и замишљали.
Крв омладинаца, која је тога дана попрскала
Београд. калдрму (жандарми су пуцали у месо),
изазвала је још веће незадовољство у грађанству а
нарочито у војсци-што ми згодно искористисмо,
проширујући круг завере и увеличавајући број оф.
завереника, само нисмо више захтевали потписе.
Кад су избиле демонстрације списак је био код
Аписа т.ј. у Живановој кући у ћунку једног шпорета,
који је стајао у једној шупици. Апис из бојазни да
случајно не ухвате списак, запали га и позва мене, да
ми то саопшти. Дајући реч један другом да сем нас
двојице о томе неће нико знати. Реч смо одржали и
ником чак ни Генчићу нисмо казали. Тако, ми смо
били мирни да списак не постоји, а сви остали су
веровали да још постоји. Многи су нас питали, шта је
са списком, одговарали смо увек једно исто, не
брините, списак је на сигурном месту. Тако је то било
106
107

све до после извршеног догађаја 28-29 маја-када смо

им саопштили.
Налазим да је штета велика, што тај
оригиналан документ нисмо сачували, али страховита
одговорност, према друговима потписницима, који су
своје главе поверили нама, натерала нас је да га
уништимо!
Као последица демонстрација 23 марта дошло
је смењивање команданта VI-ог пука инжињер. п.
пуковника Стевана Илића, који и сам био
незадовољан краљ. женидбом (био је по жени у
сродству са Александром Констатиновићем коњич.
Пуков. и рођаком Обреновића). Он није био
завереник, али је симпатисао, свима официрима, који
су се изјашњавали противу женидбе. На његово место
буде постављен пешад. пуковник Петар Мишић,
завереник доцније, после завере до рата, у току и
после рата.Како ће се са тим официрима сретати често
у извршењу завере и његовим учешћем, то неће бити
без интереса да читаоце мало боље упознам са њиме.
Петар Мишић, родом из села Рајца у Крајини,
по свршеној гимназији ступио је у војну Академију,
коју је свршио, са одличним успехом, као први или
међу првима. Постао је официр и запажен, као једна
ретка интелигенција. Као један од најинтелигентнијих
међу млађим официрима његове генерације, буде
изабран и послат у руску Николајевску ђ.штабну
академију, као држав. питомац. Свршивши њу-такође
одлично, врати се у Србију и као млад капетан, буде
постављен за професора на нижој школи војне
академије. Предавао је тактику и ја сам био његов ђак.
107
108

Предавао је изванредно. Старији другови су нам

говорили, да је раније Коста Поповић тако предавао.
Слушали смо га са највећом пажњом и волели као
професора. Но и ако један од најспремнијих млађих
официра (теоријски) и одличан професор тактике,
падне на ђ.штаб. мајорском испиту (председник
комисије био му је ђенерал Дим. Цинцар Марковић).
Због тога буде преведен у пешадију.
После женидбе Алек. 1902. год. изађе један
указ о производству официра, и у том указу мајор
Мишић буде прескочен, т. ј. не буде произведен у чин
п. пуковника (узрок ми је непознат). То га страховито
озлоједи, и он је отворено, нападао режим и грдио.
Ми, а нарочито Дамјан искористимо тај моменат,
упозна га са завером и придобије га за исту. После
извесног времена, затражи аудијенцију код Краља
Алекс. да се жали што није произведен. Овај га прими
и сутра дан изађе указ којим се мајор Мишић
производи у чин п. пуковника. Алек. је то јамачно
учинио, да би га умирио и створио од њега пријатеља,
али у томе није успео. Кад је Стева Илић после 23.
марта смењен са дужности ком. VI пука, буде на
његово место постављен Петар Мишић! Дакле, у
место команданта симпатизера завереника, добијемо
команд. правог завереника, о чијој ће улози, као
таквог бити говора на одређеном месту.
Приликом врбовања појединих официра и
агитације како за придобијање завереникак, поред
грешака нас појединаца, које сам поменуо, било је још
неких, вредне напомене, јер су могле ствар да
компромитују. На пр. понашање нас завереника, на
108
109

улици, у кафанама, забавама, било је покадкад тако

демонстративно, да је падало јако у очи. Тако при
пролазу краљичиних сестара поред војне академије,-а
то је било често, ми официри завереници окретали
смо им леђа не поздрављајући их. Оне су се жалиле
Драги на такав поступак официра.
Ја пролазећи поред куће ђенералице Миме-
рођаке Обреновића, која је скоро увек седела крај
прозора (а која ме је познавала) нисам је поздрављао.
Она се је жалила тадањем маршалу двора Миливоју
Николајевићу, који је питао мог ујака, шта радим ја и
зашто не поздрављам стару ђенералицу. Дакле то су
ситнице, али такве грешке су могле да нас
компромитују а чинили смо их без потребе.
Поред оваквих ситних грешака било је и
крупнијих. На пр. још у почетку завере 1901. год. да
би што јаче манифестовали наше нерасположење,
искористисмо једну полемику између П Маринковића
стуба Драгиног режима и Влад. Ђорђевића, т. ј.
његовог сина. Маринковић је напао Владана преко
штампе. Владанов син Александар Аца у одбрану
свога оца, који је био у иностранству позове
Маринковић на двобој. Овај не прими двобој, Аца га
нападне на улици и ишамара. Маринковић је том
приликом пуцао из револвера и рани једног шегрта.
Ми да би искористили тај случај-наговоримо
Владановог сина да обуче униформу рез. Коњич. п.
поручника и да дође на забаву код Коларца. После
свршене забаве, нас неколико завер. са више шк. војне
акад. позовемо га у друштво наше и лумповали смо
целе ноћи. Сутра дан, изађе указ, којим се Ђорђевић
109
110

разрешава од дужности рез. официра. Од нас који смо

са њиме те ноћи лумповали, тражили су изјашњења,
зашто смо седели са Ал. Ђорђевићем и лумповали.
Ми позовемо, да нам стилизује одговор, нашег друга
и завереника Миодрага Аћимовића војно судског
поручника. Он нас упути како да одговоримо, т. ј. да
нагласимо у својим одговорима да смо се веселили са
рез. коњич. п.поруч. Алек. Ђорђевићем. После тако
датих одговора, нису нас казнили. После неколико
дана, сретнем Ђорђевића код Лондона и пођем са
њиме поред двора. Са прозора нас је видео Кр.
Александар и нареди дежурном ађутанту, да напише
управнику војне академије ђен. Лази Лазаревићу, да
ме одмах пошаље у доњи град у затвор (20 дана). Ђен.
Лазаревић, који ме је волео као свог ђака и коњич.
официра по пријему писма оде у двор и молио Краља,
да ме не казни. То је било једно после подне око 6 сах.
У времену, када је ђен. излазио из двора, ја сам баш
туда пролазио. Ђенерал ме спази и позва ме да пођем
са њим у академију. Кад смо дошли у Завод-он ми
рече, како је писмо добио из двора. Том приликом ми
каже, знам, тебе краљ не мари због Генчића, зато
треба да пазиш говориш и радиш. Одговорим му да не
радим ништа, а да ја нисам крив што сам сестрић
Генчићев-и да не могу и нећу да га се одрекнем.
Ђенерал ме погледа, па ће рећи. Реци ти мени на
часну реч, постоји ли каква завера у војсци.
Одговорих му на часну реч ''не постоји''.
По свршеном догађају-у јутру 29. маја, одох у
академију. Он ме спази и упита ме, јели, зар ти тако
мени даде часну реч. Ја му одговорих, да сам ја већ
110
111

своју часну реч друговима са којима сам потписао

списак и узео их на душу, јер сам ја чувао списак, па
нисам могао вама казати истину. Изнео сам то, да
читаоци виде како смо били необазриви, па и поред те
необазривости наше имали смо и среће, те није
откривена завера. Због таквих наших поступака Краљ
Алек. је сматрао вишу школу војне академије, као
гнездо револуционара и тражио да се виша школа
премести, у унутрашњост. Од тога су га одвраћали
ђен. Ц. Марковић и Лазаревић, говорећи му, да су то
младе усијане главе, и да је боље ватру стишавати и
локализовати је, него је разбацивати по
унутрашњости, а кад сврше курс разместићемо их по
унутрашњости, али нису стигли, да своју намеру и
изврше, јер смо их предухитрили.
За време полагања испита на вишој школи,
Краљ Александар дође да присуствује и нареди да
позову мене и још неке другове, за које се знало да
лармају. Срећом смо сви врло добро одговарали и
чули смо после, да је рекао ''оца ми сви добро полажу!

Последње припреме

После мартовских демонстрација, Апис и ја

почели смо већ, да размишљамо и о начину и дану
извршења. Ширење завере, међу официрима почело је
да узима све већих размера, тако да је претила
опасност, да не буде откривена. Осим официра било је
доста и грађана, који су сазнали шта се спрема. Неки
су дознали од својих рођака-завереника, други од
ових и т. д. Сем тога као што сам раније напоменуо,
111
112

преносили се непрестано гласови о разводу брака

између Алек. и Драге и њеном протеривању. Ти
гласови су наилазили на одобравање код многих, што
је на нас деловало, одлучујуће, јер смо се бојали, и
ако нисмо веровали, да кад би се то десило, цела би
ствар, ако не сасвим пропала, била одложена на дуже
време. А то по нашем мишљењу, Аписовом и моме
није смело да буде. На скоро свако дневним (боље
рећи свако ноћним састанцима, по топч. виноградима
и вароши по кућама) са Генчићем, претресали смо
сада дан и начин извршења.
Предузели смо и извесне кораке, да у заверу
уведемо још кога од важнијих политичких личности.
Апис, ми једнога дана, предложи, да покушамо, да
упознамо са завером и Ст. Ребарца, вођу либерала т.ј.
тада вођу либералне странке. На тај начин, вели он
мени једнога дана, измирићемо Генчића и Рибарца,
који нису говорили од када је Генчић-пришао делу
либерала, који су се одвојили и пактирали са Краљем
Алек. и Миланом, управо од Генчићевог пост. за нач.
нишког што је по моме мишљењу била његова велика
политичка грешка-да не речем и фатална за њега и
његов доцнији политички рад. И заиста Апис је водио
преговоре са Владом Марковићем до скорашњим
директором извозне банке, такође онда члан. либер.
Странке, а о састанку нашем т. ј. моме и Аписовом са
Рибарцем. Састанак је био и уговорен, у 3 сата по
подне у трг. банци-датума се не сећам-Апис и ја
одемо у заказано време, али на жалост. Рибарац у
место да нас сачека у одређено време-он бар како нам
је рекао Влада-је отпутовао лађом у 2 сах по подне за
112
113

Дубравицу-Пожаревац. Добили смо доцније нека

обавештења, да је тада баш или дан доцније примљен
у аудијенцију код Алек. који је био у Смедереву
(нисмо проверавали да ли је то тачно). Главно је, да
нас је то наљутило и нисмо више ни покушавали, да
га обавестимо о постојању завере. Јамачно, да он када
је чуо за шта смо ми тражили састанак, није сматрао,
да је то озбиљна ствар, па зато није хтео, ни да се са
њоме упознаје. Или му је недостајала кураж, да у
такву ствар уђе (не знам ни данас). Знам само то да је
после био љут на Авакумовића и Генчића, што га
нису упознали, са завером, правдајући ту замерку
тиме, што би и да завера није успела, страдала цела
либерална странка. Ту своју срџбу, он је испољавао на
првим или другим изборима за народну скупштину
после 29 маја, када је својим утицајем осујетио избор
Генчићев у Нишу.
Покушали смо и са још једним прваком
либералне странке, са Војом Вељковићем. Њега је по
упутству Генчићевом требало да упозна Веља
Ђукнић, арт. п. поруч. син ђен. Дукнића, шурак
Дамјана Поповића и рођак Вељковићев. Ђукнић је
обазриво саопштио Вељковићу, да постоје млади
официри који су ставили себи у задатак да учине крај
срамоти, коју је држави и народу нанео Александар
својом женидбом. Вељковић је том приликом рекао
Ђукнићу, да је нешто начуо о томе именујући Аписа и
мене, као иницијаторе тога покрета и препоручио му
да нам каже, да се чувамо, јер се на нас мотри. У
даљем разговору, он је изнео и своје мишлење о томе,
шта би требало да дође после тога. Предлагао је
113
114

републику. Ми смо се и надали таквом држању од

стране Вељковића, па смо га т. ј. Генчић и
припремили шта да одговори Вељковићу, ако изађе с
таквим предлогом. Ђукнић му је по савету Генчића
одговорио да би то било тешко извести, ако не и
немогуће, јер то Европа која је била сва
монархистичка сем Француске, неби то дозволила.
Вељковић, тај разлог није усвојио. Али сада смо ми
знали његово мишљење, па смо ћутали све до 29 маја
у јутру, када смо га довели у мин. и дејствовали на
њега те се је примио за мин. финансија у револуц.
влади. Овом приликом ћу напоменути, да је међу
млађим официрима био знатан број републиканаца,
али су нас старији а нарочито Генчић од тога
одвратили-указујући нам на тешкоће од Европе, а
нарочито од стране Русије и Аустрије-које неби
дозволиле, да се на Балкану заснује републ.
револуционарно гнездо-и успео је да нас убеди у то.
Кад сам већ додирнуо политичке људе који су
били обавештени о завери, да напоменем и остале.
Сем Авакумовића и Генчића, који су ушли у заверу,
скоро од почетка њеног стварања од којих је Генчић
био једини политички човек, који је активно
учествовао у стварању т. ј. руководио политичим
делом завере. За заверу су знали још и ови
политичари. Од стране напредњака Драг. Рајовић и
Алекса Новаковић. Од радикала Никола Пашић, са
њиме је разговарао Новаковић таст Генчићев. У којој
мери му је саопштавао и колико-нисам тачно
посвећен-али да му је пред сам догађај на 4-5 дана
саопштено, да ће се приступити извођењу догађаја.
114
115

Пашић, је тада нашао за најмудрије да оде у Абацију,

где га је и догађај затекао.
Доцније сам сазнао, да је од радикала био
обавештен, Живојин Тајсић, апотекар из Смедерева,
њега је обавештавао Божановић, а кога је он пак све
обавештавао од радикала не знам, али вероватно да их
је знало више њих, само су ћутали и очекивали како
ће да се ствар сврши. А многи, нарочито радикали
нису ни веровали у могућност извршења тако смелог
подухвата. Судили су вероватно по себи, јер су они
водили опозицију Обреновићима 30 година и терали
их, па их нису отерали, већ су скоро увек, били
готови. На компромис са њима, када год им је то
понуђено-т. ј. ставили у изглед-долазак на власт.
Највећа политичка грешка Кр. Милана, по моме
мишлењу, које није усамљено, била је та, што их
доводећи их на власт-није пустио, да дуже остану,
што би их као и све партије које су дуже на власти-
истрошило и учинило мање способним за борбу, него
што их је учинило, његово брзо уклањање са власти.
Мада је то њихово одгуривање са власти створене од
Милана и Александра чинило, да они буду све
борбенији, што је опет у многоме олакшало наш
задатак, јер су они својом дугогодишњом опозицијом
припремили духове у земљи и народу тако, да је наш
задатак у многоме олакшан-а нарочито пријем
догађаја и његове извршиоце од народа.
У потврду овога мишлења, да они и ако су
водили борбу тако дуго противу Обреновића нису
били у стању, да их уконе иде њихово сопствено
признање: Слушао од њихових првака, који су
115
116

интимно признавали и сада признају (пр. Аца

Станојевић), да није било официра и војске, по њима
би Обреновићи још увек владали Србијом, само
питање (којом, каквом и коликом Србијом пр. писца).
Кнез Арсен ми је причао ускоро после 29 маја,
када је дошао у Србију, да су му баш Ст. Протић и
Аца Станојевић једном приликом у присуству Јаше
Ненадовића-рекли, видесте ли шта ми радикали
урадимо-доведосмо Крађорђевиће. Кнез Арсен им је
на то одговорио, ''ћутите, да се нису Обреновићевци
наљутили на њих, по вама не би ми никад дошли у
Србију''. То је било у канц. Ј. Ненадовића-преко пута
од сад. новог двора-у близини двор. страже. Ја сам
био дежур. ордонанс и некако одмах после тога њих.
разговора уђем у канц. Јашину када ми је Кнез Арсен
испричао то, додајући (пошто су они изашли), да им
је он донео и предао из Русије 5 000 наполеона кад су
били у емиграцији у Бугарској и преда Пашићу и Аци
у циљу пропаганде и рада на довођењу Карађорђевића
и још вели поред тога, што смо им све дали, па
ништа!
У унутрашњости је било известан број
политич. мање знач. Људи, који су знали. Не знам у
колико је упознат вођа тадање самосталне радикалне
странке Љуба Живковић, по његовом држању у јутру
29 маја, не би реко да је ишта знао, позитивно, сем
што је може бити као и многи други начуо био, да се
нешто спрема.
Самосталну радикалну странку сачињавани су
млађи политички радикали, који су се одвојили од
радиклане странке, због споразума т. ј. (фузије)
116
117

радикала и напредњака 1901 или 1902 год. Орган сам.

радикала био је ''Одјек'', који је водио жестоку
опзицију целом режиму, а њен левокрилни био је
''Дневни лист'' на коме су сарађивали млађи људи око
Скерлића, ту је био и данашња политичка величина
др. Коста Кумануди стуб данашњег режима (''бесна
клика'').
Писање Одјека, Дневног листа и Српске
Заставе орган либерал. странке-било је један од јаких
подстрекача пропагатора за заверу последњег
Обреновића.
Један политички човек, о коме се и данас не
зна је ли и колико знао за заверу то је Живан
Живановић мин. пр. у кабинету Ц. Марковићевом, и
раније и Владановом, зет Аписов у чијој је кући Апис
и становао. Ја сам у ту кућу долазио скоро сваког
дана, рано ујутру (7 с.) најчешће, а по који пут и два
пута дневно. Улазио сам одмах у Драгутинову собу.
Ту смо дуго разговарали. У тој соби смо и други зав.
списак сачинили. Намеће се сасвим природно, да је то
морало заинтересовати Живана, као политичког
човека, да бар пита свога шурака, одкуда овај Анта,
сваки дан код тебе, шта толико имате вас двојица да
разговарате, у толико пре што сам ја био две год
млађи на академији од Аписа. Долазак његових кл.
другова-најчешће Д Глишића, који није могао тако ни
пасти у очи као мој. Читаоци ће очекивати од мене, да
бар ја дам позитиван одговор на то питање, али на
жалост, ни ја не могу да задовољим њихову
радозналост. Могућан закључак, према свима
околностима, био би да је знао. Међутим он у својој
117
118

политичкој историји (IV књига) тврди да није знао. Ја

сам питао Аписа више пута, штаћемо са Живаном,
хоћемо ли га упознати са нашим радом, рачунајући да
би нам био од користи. Но он ми је увек одговарао,
нека га, немојмо га упознавати. Хоћу да га сачувам
ради ове деце.
Ко је познавао љубав Аписову према својој
сестри и сестрићима као ја, тај би веровао, да је заиста
он желео да га поштеди (Живана) од тога. Да ли би му
пак то помогло и оправдало у случају да су нас
похватали? сумњам! Ја верујем да је Живан
наслућивао, али нисам знао тачно шта радимо. За
време афере Миљковић Поповић, о којој сам напред
писао рече ми Апис, море Живан ме упозорава, вели
да се чувамо Јеше Поповића, кога Ц. Марковић као
председник владе прима на дужи разговор, додајући
томе још и то да му је и Јова Миљковић реко, пазите
се од Јеше, њега Ц. Марк. прима и задржава се са
њиме по два сата у разговору, а било је опште
познато, да Ц. Марко. не прима ни ђенерале. То нас је
поред наведених раније разлога и побудило, да
молимо Мику Наумовића, да ухапси Јешу. Било да је
знао, било да није, он Живан, био нам је велика
морална потпора, нарочито од како је ушао у Ц. Марк.
владу. Осећали смо се некако сигурнијим и
заштићенијим.
Да се вратим, на одвајања млађих радикала од
старије браће-и образ. самост. рад. странке и
последице тога одвајања. О узроку сам већ говорио.
По моме скромном мишлењу, то одвајање утицало је
штетно, на политичке прилике у Србији, нарочито
118
119

после 29 маја, исто онако као и подвојеност либерала.

Да су либерали били компактни и као такви ишли на
изборе после 29 маја, они би добили можда 30-40 па и
50 посланика, с обзиром на то што је велика већина
завереника-скоро сви сем неколико, били из
либералних породица (рачунајући најутицајније
завер.). Радикали, да су остали заједно-дошли би у
скупштину са солидном већином способних за рад.
Дакле имали би на једној страни јаку радикалну
већину, а на другој солидну либералну опозицију. Рад
у скупштини био би много интензивнији, сређенији,
па према томе и ауторитет владе много јачи, како у
земљи, тако и према иностранству. На тај начин би се
и тешкоће, које је изазвао преврат-револуција би се
много лакше пребродила. Овако су самостални
радикали набујали услед тадањих прилика политич.
дошли сувише јаки бројно као опозиција, али
недовољно јаки за образ. владе, а Радикали-старији, са
недовољно јаком већином за рад. Либерали су били
услед поцепаности врло слаби. Зато су ускоро после
29 маја, управо после нових избора, када је револуц.
влада продала власт редовној рад. влади из
скупштине, настале партијске трзавице. Борбе, које су
умногоме отежавале рад, на брзом сређивању прилика
у земљи.

II

Пошто су најзад пропали разни планови и

предлози о извршењу дела, т .ј. да их побијемо на
забави, на маневру, у Смедереву, Нишу, затим у
119
120

циркусу ''Хенри'' и најзад на свечаностима на

Дубовима, на којима је било маса света како из
Београда, тако из унутрашњости и чак велики број
Срба пречана. Остао још једини план, на коме смо
Апис, ја и Генчић највише инсистирали, а то је, да се
изврши у двору.
Сад је требало спремити и предвидети све за
извршење тако, да успех т. ј. убиство Алек. и Драге
буде не само извршо, већ да можемо одмах преузети
власт и осигурати у земљи ред и поредак, како неби
револуција захватила веће размере, пренела се у
унутрашњост земље и тиме дала повода Европи, а
нарочито суседној А-Угарској да се умеша у наше
унутрашње ствари.
Према извесним обавештењима, она је била
припремила граничне трупе два корпуса, да упадну у
Србију у циљу увођења реда и умирења Србије. Та
обавештења су била вероватна, јер је она била
сигурно обавештена о догађајима, који су имали да
наступе у Србији. Та обавештења, она је могла имати,
поред оног што је знала од Генчића, т.ј. из његовог
разговора са њеним послаником бароном Кајдлером у
Београду и од Вукашина Петровића бив. министра у
Влад. влади. Вукашин је после Кр. женидбе са Драгом
отишао у Беч да живи. Познат као велики аустрофил и
лични пријатељ Калајев, долазио је у додир са
владајућим круговима у Бечу. Али он је био у неком
пријатељству и са Јашом Ненадовићем, рођаком
Петра Карађорђевића који је такође живео у Бечу.
Одржавајући везу између Карађ. и завереника преко
Генчића. Ненадовић је имао поверења у Вукашина и
120
121

саоптшио му је шта се у Србији спрема. Вукашин је

то без сумње саопштио Калају, као своме пријатељу, а
овај обавестио владу у Бечу. Дали је то било паметно
неумем рећи, али мени се чини да није, јер ми је
Вукашин, у колико сам га ја познавао више био
Аустријанац него Србин и велики материјалиста, па
смо могли да се жестоко преваримо. А тек нисмо
могли да рачунамо на неку благонаклоност А. Угар.
према нама. Разлог због кога она није заузела
енергичнији став према Србији био је тај: што је код
нас цео преврат свршен за 2 сата. После чега је одмах
образована влада и у земљи је био потпун мир и ред, а
сем тога у њеним надама о будућем држању Србије и
новог Краља према суседној монархији, али о томе на
своје место. Сем Вукашину, Јаша је саопштио то и
Милошу Богићевићу-који је такође живео у Бечу. За
чудо је дивно, зашто ништа није о завери рекао
Балугџићу, као личном пријатељу и његовом и Петра
Карађорђевића. Кад сам га по доласку Кр. Петра у
Београд питао, он ми је одговорио да је Балугџић,
проливен, и није смео да му саопшти. Међутим по
доцнијем раду Балугџићевом неби реко да није умео
да чува тајну. Вероватније да Балугџићу нису
веровали.
Према оваквом стању ствари разумљив је наш
страх од догађаја који би наступили, ако се не буде
брзо и сигурно радило.
Пре него што би прешли на извршење, морали
смо утаначити тачно дан сахат и минут почетка. Како
је Мика Наумовић, те ноћи имао да одигра најважнију
улогу, као дежурни ађутант у двору, то смо решили да
121
122

са њиме одржимо један састанак, који је био и

последњи заверенич. састанак пре 29 маја. Дан
састанка би уговорен 26-27 маја ноћу, а место-Микин
стан на Топ. брду. На тај састанак требали су да дођу,
Генчић, Машин, Апис, ја и Ђ. Ристић и п. пуковник
Петар Мишић, ком. VI пеш. пука (и питати
Наумовићку да ли је био и Љуба Костић). Свима је
било саопштено, и сви су пристали, сем Петра
Мишића, који није хтео, изговарајући се да није у
добрим односима са Наумовићем! На његово место
буде позван пеш. мајор Миливоје Анђелковић ком.
бат. у VII пешад. пуку који се позиву одазвао и дошао
што је по моме мишлењу било боље-зашто-видеће
читаоци из даљег излагања. Око 10 сати увече
скупили смо се сви у Микином стану. Дакле ови
завереници: Генчић, Машин, Анђелковић, Апис,
Ристић, ја и Наумовић и Костић. Претресли смо све у
разговору, који је трајао до пола два по поноћи.
Одређен је био дан првог наредног дежурства
Микиног у двору. Знак, да ће се радити био је, ако
Мика пошаље кући да му се пошаље пелерина-треба
поћи. На завршетку разговора пук. Машин, који је већ
заузео став команданта устаде и рече. ''Господо,
војсковођа, који не предвиди, шта треба радити у
случају неуспеха, није добар војсковођа, зато
наређујем, да у случају, да их не нађемо у двору-т. ј да
буду успели да се сакрију или побегну, онда кап.
Ристић има да отвори ватру из њег. топова и да
поруши двор а затим повлачење на Топчидер. брдо-
побости барјак ту и дићи револуцију у земљи''.

122
123

Те вечери било је предвиђено да завереници

који су ван трупа т. ј. оф. са ђ. штаба и више школе
уђу на челу батаљона VI пука који је логоровао где су
сада болнице преко пута Карађорђевог парка, у двор.
Тај батаљон, требао је да поведе из логора Петра
Мишић и да буде у 2 сах. мање 5, код офиц. Дома-где
ћемо му се придружити зав. без трупа. Командири
чета у том батаљону били су завер. поруч. Милан
Маринковић-Мига и Жика Ђорђевић сестрић
Машинов. Друга два батаљона, која су била у доњем
граду имала су, да поведу поруч. Јовица Јовичић и ...
Њихова је дужност била да затворе прилазе ка двору
од Теразија и да заузму главну пошту и телеграф, и
управу гр. Београда са IV коњ. пуком. III пешад. пук
под командом мајора Анђелковића-Зв. Кајафе, да да
потпуна одељења офиц. који су били одређени код
појединих чл. владе и да затвори све прилазе на двор
од Славије-Топчидера, Так. и Крун. улицом.
----
Команду над свим трупама примиће у току
ноћи пуков. пенз. Ал. Машин, кога сам ја имао да
сачекам у 1.15 на ћошку ограде од Вазн. цркве код
чесме (тада је постојала још) и спроведем до капије од
касарне IV коњич. пука (старе Кр. Мил. касарне) где
ће га сачекати мајор Анђелковић, увести у круг
касарне. Све остале мере предострожности
предвиђене су у току те ноћи уколико су се дале
предвидети.
Око 2 сата по поноћи напустили смо Микин
стан и по двојица заједно вратили се у варош. Пред
полазак од Наумовића, г. ђа Наумовићка (чија је по
123
124

моме мишљењу највећа заслуга што је Мика ушао у

заверу) нас је испратила и ја је упитах ''шта ћемо са
Војином и Миланом'' т. ј. Војин Чолак Антић коњич.
поруч. брат од тетке г-ђин, а Милан Ђурић арт. поруч.
рођени брат, обојица моји класни другови. Госпођа на
моје питање ми одговори, да их оставимо на миру, да
нам вели остане која мушка глава од заклетве, јер ко
зна шта ће с вама бити. Мика и Ђока су обојица у
завери. Рекох јој па добро нека тако буде. Али 28
увече кад је Ђока пошао у касарну, да спреми
батерију, она није имала снаге да сачува тајну од њих,
већ им је саопштила о чему се ради и упутила Чолак-
Антића код мене а Ђурића код Ђоке Ристића.
Последња два дана остала су нам за довршење
припрема, и издавање наређења и додељивање улога
свима завереницима, као и позив онима који су
требали да дођу из унутрашњости.
Ту дужност примили смо Апис и ја. Сутра дан
27 маја Апис је примио на себе да обавести све
официре пешад. пукова, пешад. школу и гл. ђ. штаб, а
ја сам примио да оф. IV коњич. вој. ред. академију и
вишег курса. Све је до детаља било извршено у
последња два дана.
Официри без трупа имали су да се прикупе у 5
раз. група:
1. код Славије под вођ. Аписовим
2. у оф. дому под вођ. капетана Р. Аранђ.
3. код скупшт. кафане под мојим
4. код Такова под вођ. кап. Ил.
Радивојевића

124
125

5. код Коларца под вођством М.

Лазаревића
Све 4 групе имале су да буду у 1.30 у оф. дому
одакле ће у 1.55 поћи на челу бат. VI пука који је под
ком. Петра Мишића имао да прође у то време поред
дома у двор.
Сад је ваљало знати ко ће нам отворити капију
дворску. Рачунали смо на капетана Љубу Костића
командира чете Кр. гарде. Кад смо му саопштили, шта
је његова дужност, он је одговорио да није његов ред
за стражу. Речено му је, да се постара, како год зна, да
изврши замену са оним команд. чији ред буде тога
дана да иде на стражу. Но капетан Костић на то не
пристаде. Такво неразумљиво држање Костићево,
могло је бити фатално за нас, да нисмо имали у гарди
још једног завереника водника Петра Живковића.
Апис је разговарао са Костићем и мени саопштио да
он неће да тражи замену. Зато је Апис дотрчао к мени
и молио ме да како год знам ангажујем Петра
Живковића коњичког п. поручника и водника
ескадрона Кр. гарде.
Одмах сам отишао код њега и све му испричао,
шта нам се десило са Љуб. Костићем, и каквој се
опсаности излажемо, ако не буде наша двор. стража.
Упитах, може ли бар он као водник, да пође на
стражу, што наравно није све једно, јер командир
командује целом стражом, а водник је само
потчињени командиру, који ће морати поред осталих
тешкоћа, које је имао да савлада да у току ноћи, још и
да се бори са командиром који није био у завери. За
командира страже био је одређен тога дана 28-29 маја
125
126

коњич. капетан Петар Панајотовић а за водника п.

поруч. Никола Стефановић класни друг Живковићев
(а мој и његов школски друг из гимназије). Живковић
ће рећи, молићу Николу; ако пристане да се заменимо.
И заиста он оде да пита Стефановића и да ми да
одговор. Измислио је разлог, да на дан кад њему
долази ред за стражу-има неко кумство-па би га
молио да се замени. Стефановић из прва није
пристајао, јер на двор. стражи офиц. следују цигарете,
пиво и сладолед, али на наваљивање Петровићево и
обећање, да ће му он послати своје следовање, овај
пристаде, али под условом, да му Петар позајми једну
банку. Како Петар није имао у џепу банку, то је морао
отићи у варош, да и он позајми од другога, па да њему
да. Најзад, кад је то свршио, Никола дао пристанак,
саопштио ми је. Ја сам одмах известио Генчића и
Аписа, које је понашање Костићево и неизвесност
хоћу ли са Петром успети, бацило у озбиљну бригу.
Лакнуло нам је свој тројици. Остављам
читаоцима да праве упоређење између држања та два
официра (Костића и Живковића). Све је то свршено у
току 27.
28 маја ја сам имао испит из франц. језика на в.
школи војне академије, а 29 писмени испит из
тактике. Како је било предвиђено оне ноћи, да се
обију капије динамитом у случају, да немадне ко да
их отвори и да се набави опијум који ће се предати
Наумовићу, да опије дежур. ордонанса, то је и Апис
примио на себе да набавимо опијум. Динамит за
обијање, донео је Милутин Лазаревић из Ниша-из
минерске чете, па су у глав. ђ. штабу направ. метке.
126
127

Направио их је инж. капетан и приправник Рад.

Станојловић.
Опијум није било тако лако набавити, али
најзад и то нам је пошло за руком. Наш друг Душан
Глишић набавио га је негде у Душановиј улици код
неког пријатеља апотекара. Чим га је добио предао га
је Генчићу.
Да бих имао што више времена на
располагању, ја сам намервао 28 у јутру да молим
испитну комисију која нас је испитивала из франц. да
ме прозову раније. Али све ми се чинило, да ако
будем молио да говорим раније-пашће коме у очи-и
компромитовати целу ствар. Зато сам решио да чекам
да ме прозову. Прозвали су ме последњег, тек око
подне. Како је са мном на в. курсу био и мој кум арт.
поруч. Петар Лазаревић, који те ноћи није дошао у
одређено време, то ћу овде у кратко изнети његово
понашање те ноћи. 28 у јутру, саопштих му, да ћемо
ноћас поћи на двор и где и кад да дође. Он ми
одговори добро. Но ја му рекох, да ћу после подне
ићи на Топчидер. брдо код Генчића, и да ћу свратити
и до њега. Он је становао у једној вили изнад Цареве
Ђуприје, па ми је било успут. На шта ће ми он
одговорити, немаш потребе куме, само ако би решили
да ствар одложите. 28 по подне отишао сам на брдо да
обиђем подофиц. школу, затим свратим у виноград
ђен. Грујића (Магазинов виноград) где су ме
очекивали Грујићеви синови Бора и Алекс. и Иван
Докић. У кући Грујићевој затекнем пуно света,
девојака и младића, због чега смо морали отићи у
шталу, где сам горњој тројици саопштио шта има да
127
128

раде. Одатле одем код Генчића у виноград (нов) и са

њиме се договоримо да се састанемо око 7 сах код
''Руског цара'' на чашу пива. Враћајући се у варош,
преко Цареве Ћуприје, свратим код мога кума
Лазаревића. Седосмо обојица у башти у ладовини.
Жена његова-моја кума послужи нас слатким и водом,
јер беше врућина. Приметих на њеном лицу велику
забринутост, што ме сецну и упитах га-куме ти си
сигурно поверио куми ствар. Он ми рече. ''Реко сам јој
да ме другови позивају у једну заједничку ствар-али ја
нисам пристао, а она ми је на то одговорила, да она не
воли да има мужа, као што је Јеша Поповић'', што
значи да јој је причао о сукобу Миљковић-Јешином.
Поред свега тога, ја му одговорих, да је погрешио што
јој је саопштавао, бојим се вели да се не уплаши и да
те омете. И нисам се убојао, јер мој кум не дође на
одређено место у одређ. час. Кад је већ ствар била
свршена он се однекле појавио, али неки од другова,
кад су га угледали почели су га пљувати, што од
њихове стране није било баш другарски. Ја га нисам
видео тога дана и кад сам га видео, нисам могао
ништа да му кажем, толико ми је његово понашање
пало тешко. Жалио сам га. Много доцније ми је његов
пашеног адв. Мишовић причао, да му је жена сакрила
чизме! Са гледишта опште ствари збиља његово
понашање се је морало осудити, јер већ би било од
нас и од завере, да је свима или већини од нас, мајке,
сестре или жене посакривале чизме или одело!
Поред тога што је дуго време био презрен од
другова, опет није отишао у противнички табор, као
неки, који су знали за заверу, одобравали је, али нису
128
129

имали куражи да учествују. После су постали

најогорченији напријатељи завереника пр. инж.
поруч. Борисав Николић-сада адвокат, питати Пав.
Панковића. Петар Пера Лазаревић је остао наш
пријатељ-до краја-што је доцније у Солунском
процесу и доказао.
Око 7 сах. одем код Р. цара на пиво. Ту ме
очекивао Генчић, његова жена и још две г. це Љубица
Рајовић и Зора Месаровић-Загребчанка-дошла у госте
код Рајовића. Преко пута седео је тадањи маршал
двора ђ. пук. Миливоје Николајевић са још неким
офиц. Ја сам се шалио са г. цама-чак смо писали неке
анзис карте у Загреб. При поласку од Цара обе г. це
ме позваше да вечерас дођем код њих у виноград да
лумпујемо, нашта им ја рекох да ја већ имам заказан
лумперај за ту ноћ. Пођосмо од Цара око 8 час. сви
заједно. Кад смо били на Теразијама према Генч.
кући, он ми пружи стакло са опијумом, на ти вели
овај лек за приање и загрли ме-мала несмотреност!
Чим се растадосмо ја одох право на дворску капију-из
Крунске улице, звану ''Жандар капија'' и предадох
флашу опијума Петру Живковићу-с тим да један део
преда Мику Наумовићу, ради опијања дежур.
ордонанса кап. Миљковића а једним делом да опије
његовог командира страже кап. Панајотовића. Тиме
су завршене и последње припреме. Мика је тога дана
28 после подне послао да му се од куће донесе
пелерина, што је значило да нема одлагања, већ у
заказано време, да се пође.
Заборавио сам да кажем, да сам ја имао да
сравним сахат са железничким и да свима дам тачно
129
130

време. 28 ујутру пошао сам на железничку станицу-да

сравним сахат. Кад сам био код Мин. војног спазим
једног инжењер. официра кога до тада нисам никад
видео, стоји на углу, где је сада ново мин. фин. а онда
фин. парк и гледа у војну Академију. Приђох му и
упитах. Ви сигурно сте послати од пук. Дамјана
Поповића-одговори ми јесте, ја продужих-сигурно
тражите Милутина Лазаревића, он опет одговори са
да, причекајте га он ће сада доћи у Академију-и
продужих пут за станицу. Инстикт неки ми је
говорио, да је то био наш официр завереник и нисам
се преварио. Био је то инж. поруч. Милић
Симеоновић, кога је пук. Дамјан послао из Пирота, да
како је Дамјан-доцније говорио, пита хоће ли се поћи
28 или 29 увече на двор. Многи верују да је њему
било јасно јављено, али да је он хтео да сачека мало т.
ј. да стигне по свршеном догађају, као што је и
урадио. Како је Милић Симеуновић дошао 28 ујутро,
то смо га задржали-да и он учествује, што је била и
његова жеља. Његово учешће било је фатално за
Наумовића, што ће се мало доцније видети.
Ја сам сравнио сахат са железничким и јавио
свим учесницима тачан час па и Петру Мишићу.
28 између 12.30 и 1 сах поподне Апис при
изласку из ђ. штаба (горњи град) где је саопштио
друговима и доделио им улоге, срео је и п. пуков.
Мишића, који је пошав из свог штаба у доњем граду,
баш у то време био се испео уз басамке у г. град.
Видевши Аписа пришао му је и рекао, ''што не
растураш људе, не може ништа од тога бити''. Апис
му је оштро одговорио, како је он у сличним
130
131

приликама умео. ''Било не било, ви ћете сутра са нама

заједно на Карабурму; па пошли или не пошли са
нама''.
Према оваквом Мишићевом држању 28-ог а и
ранијем-када није пристао да иде код Наумовића,
морали смо предузети и потребне мере, да нам ствар
не поквари, што смо и учинили преко наших млађих
другова поруч. М Маринковића Пиге и Ж Ђорђевића,
ком. чета у бат. кога је он требао да поведе. Пошто је
све било наређено и предвиђено, чекало се је вече, да
се прикупимо у одређене локале, а одатле у оф. дом у
1.30. Одакле смо се имали кренути у 1.55 мин.
Сви сем двојице тројице, који су били дали
пристанак да уђу у заверу-али нису дошли те ноћи на
заказано место: а то су у колико нисам заборавио пеш.
кап. Ј. Јеремић, сада бригадни ђенерал у пензији и
канцелар краљ. ордена пеш. поруч. Владо Милојковић
сада бригадни ђенерал, инж. поруч. Борисав Николић,
сада адвокат, инж. поручник Никола Аранђеловић о
коме сам напред писао, арт. поруч. Драг. Стојановић
сада арм. ђенерал и Мин. војни и пеш. поруч. Ђорђе
Пеливановић, погинуо у рату 1914 год. и арт. поруч.
Петар М. Лазаревић умро као пук. у пензији. Остали
су сви дошли. У кафани преко пута старе скупштине,
где сам очекивао ја-дошли су ови одређ. официри:
поручник коњички Бора Грујић и Војин Чолак Антић
и потпоруч. Александар Алеко Грујић, Иван Докић и
Милош Поповић Смакља и гард. кап. Љуба Костић
који је убрзо отишао у касарну код своје чете.
П. поруч. Милош Поповић Смакља, син пок.
Косте Поповића бив. ђ.штаб. пук. сестрића ђен.
131
132

Белимарковића-бив. кр. намесника, дошао је

најдоцније око 11 сах. На моје питање, што си тако
задоцнио, он одговори, ''море имао сам муке'', какве
муке упитах ја. Кад сам се вели спремао у мојој соби,
мајка је видела кроз стаклена врата, да сам узео
револвер. Ушла је код мене и питала ме што ће ми
револвер и куда се спремам. Ја сам јој вели
објашњавао, шалећи се са њом, да син Белимарковић
п. поручник Милош Б. Марк. има сутра рано двобој, а
ја сам сведок. Такав мој несмотрени одговор је још
више уплашио и стаде ме молити и преклињати да
останем кући. Како видиш то наше лонџање је трајало
до сада. Најзад сам јој подвикнуо и одгурнуо па сам
изашао (каква разлика између њега и Петра
Лазаревића!). Но вели сад се бојим, да не оде чичи
Белимарковићу и да му каже. Белимарковић се баш
дан два раније вратио из Врњаца, где је био на свом
имању.
Знајући, да је Генчић увек изражавао своју
бојазан од Белимарковића, па је говорио
Авакумовићу-његовом сестрићу-да га припрема, али
овај није то урадио незнам из каквих разлога. Због
тога је 26-27. маја ноћу код Наумовића на Генчићев
предлог било решено, да се и Белимарк. кући пошаље
1 оф. са 10 војника да га чувају и не дозволе да изађе
из куће ако би покушао.(А он се је баш тих дана
вратио са пута у Београд). Знајући, велим, све то ја
пребацих Милошу, што је то радио са мајком, и рекох
му да се врати кући, да је умири и остави револвер-а
ја ћу му дати други-па да се врати. Увиђајући
умесност моје замерке, он оде одмах кући. Тек око
132
133

поноћи вратио се натраг и како га је дао бог увек

орног за шалу, исприча ми да су његова мајка и сестра
направили грдну глупост, али хвала Богу вели,
свршило се све добро. Какву глупост, упитах га.
Замисли, отишле су обе код чиче Б. марковића и
лупале му на прозор. Срећом те и Чича кад се
пробудио и угледао их кроз прозор-није их познао,
већ је мислио да су то биле какве проблематичне
жене, које траже његовог сина-најурио-изгрдивши их.
П. поруч. Милан Радовановић, који је са десетак
војника, одређен да чува Б. Марковића, причао, да га
је Б. Марковић врло лепо примио увео у своју собу и
пили заједно кафу. Кад му је овај рекао, шта смо
урадили ђен. му је одговорио-То је све добро дете што
ви радите, ви сте идеални млади људи али запамти, и
реци друговима да ћете хрђаво проћи-ја сам такве
ствари радио. То је врло неблагодаран посао.
Нарочито с обзиром на оне које ви сада доводите, јер
колико ја знам то је највећа подармија.
Око једног сата прошао сам поред двора да
видим јесу ли полегали, јер је била вечера у двору.
Видећи да је све мирно и да су легли спустим се
девојачком улицом и дођем у 1. 15 на место где сам
сачеко пук. Ал. Машина, који је дошао тачно у
секунди у дугач. панталонама. Спровео сам га до
капије касарне где га је сачекао мајор М. Анђелковић
и увео га у касарну и представио офиц. као новог ком.
дивизије. Тај пол. је био раније намењен пук. Д.
Поповићу-али пошто он није био овде-то је Машин
примио ту дужност, што је по моме мишлењу било
врло добро. Машин је био те ноћи изванредан-вредан
133
134

а одлучан. Причали су ми официри, IV коњич. и VII п.

п. чим је ушао у касарну и представио се као ком.
дивизије, и дао заповест да се буде војници, спреме и
построје у круг касарне. Кад је то било готово, стао је
пред фронт и позва све официре са господа офиц.
напред. Издаде нам кратку заповест и распоред трупа
па нам онда рече, на своја места-Бога ми колена су
нам клецала. Кад смо видели колико је строг и
енергичан. Пошто сам предао Машина Анђелковићу,
свратим у кафану да платим цех. Био сам наручио 2
флаше вина, и кафе. Кафе су попијене а вино није
било дирнуто-и ако се је после препричавало, да смо
били пијани. Баш у моме друштву били су коњички
официри-међу њима Бора Грујић и Смакља, који су
волели да пију, али за чудо те вечери нису ни
сркнули. (Њих сам испратио раније-пре него што сам
Машина сачекао дајући им револвере). Сем побр.
коњич. оф. у ср. каф. били су и арт. капетани Сава
Трипковић, сада див. ђен. и упр. в. Ак. и поруч. Таћа
Стојановић који су ме чекали у кафани. У 1. 45
отишли смо у оф. дом, где су се прикупиле већ биле
све трупе. Ту су се веселили, т. ј. играли коло Кр.
Драге коловођа кап. Р Аранђеловић.
Апис рече да коло престане. Ја се попех на
једну столицу, и позвах све другове, да дамо једно
другом реч, да ако посао срећно свршимо нећемо
тражити никакве награде за то. Затим изађем на
улицу, погледам ка Славији-иде ли Мишић са
батаљоном, али њега нема. Причеках мало, али њега
нема. Беше тачно 1.55 приђох Апису и рекох да
Мишића нема. Он се само окрену друговима и
134
135

командова напред. У моменту, кад смо излазили из

дома, прође и кап. Љуба Костић са Гардом-и поред
њега поруч. Јосиф Костић, кога смо одредили да
прати Љубу, са зад. да га убије ако врдне-јер смо се
бојали његове неодлучности, док је Јосиф познат био
као одлучан. Ми пођосмо на зачељу чете до
''Лондона'' одакле се чета одвојила и оде ул. М.
Великог на жандар. капију а ми трчећим кораком ка
другој двор. капији. Баш у то време чистачи су
чистили улицу и стану па гледају. У моменту кад смо
наилазили на капију поруч. Петар Живковић је такође
трчао ка капији да је отвори. Пошто је откључао,
сагао се је да откачи куку, не откачив је довољно ми
гурнусмо капију, услед чега гурнусмо Петра и он
седе- а ми га мало згазисмо. П. поруч. Р. Јанковић
познат са своје нервозе-издра се на Петра, што брже
не отвара. Чим смо ушли на капију, застадосмо
између старог и новог двора да се уредимо! Уредисмо
се два и два. На челу су ишли Апис и Младен
Миливојевић, за њима ја и Рад. Аранђеловић, за нама
Милутин Лазаревић и Милић Симеуновић, па онда
редом. Првих 4 или 5 редова имали су да уђу у стари
двор. Један ред двојица да оду у одељење где је
спавао I ађ. Лаза Петровић (били смо обавештени, да
он спава у двору). Остали су имали да остану у башти
испред прозора на старом двору, да не би случајно
побегао кроз прозоре. Одмах на првом кораку, то јест
чим смо дошли на споредан улаз (мала врата западна)
у стари двор-чекало нас је непријатно изненађење.
Наумовић, који је по споразуму требао да нас сачека
пред тим вратима да нам покаже куда се иде у краљ.
135
136

собу и да кључеве-није нас сачекао на одређено

место. Зашто, то је остала тајна, јер је он одмах и
погинуо. Нисмо имали времена, да дангубимо, већ
смо на јуриш ушли у вестибил. Апис и Миливојевић
одмах уђоше у собу дежур. ађутанта. За њим пођосмо
Радомир и ја. Али наједаред спазисмо, стражаре с
пушкама (2) како стоје у вестибилу. Радомир се маши
и одузе му пушку, па улетесмо у собу за првом
двојицом. У соби дежур. ађутанта била су два кревета.
Један десно од улаза у једном углу на коме је лежао и
вероватно заспао дежур. орд. капетан Миљковић, а
други лево-у другом углу-на коме је лежао Мика, али
вероватно будан. Ја када сам ушао, спазио сам ову
слику. Апис и Миливојевић се нагли над кревет
Миљковићев и стишавају га затварајући му уста да не
би викао. Из левог кревета се диже Мика у кошуљи
спаваћој и усправи се на сред собе. Али у моменту кад
се он усправи, плану револвер и он-Мика се сруши на
патос. Тај који је пуцао на Мику приђе кревету на
коме су Апис и Миливојевић држали Миљковића и
преко њих пуцао на Миљ. и убио га. Апис се у тај пар
окрену и повика, Мико дај кључеве, а ја му рекох,
какви кључеви, Мика погину. Окретох се Милутину
Лазаревићу, који је носио динамит у џепу-Милутине
дај динамит да обијамо врата. (Да мало детаљније
објасним Микину погибију, јер у неколико и ја носим
грех за њу, а ево зашто). Кад је Мика ушао у заверу он
је тражио реч, од Аписа и мене, да не говоримо
никоме-сем оно неколико, који су морали знати. Ми
се нисмо до словца придржавали дате речи, али смо
избегавали, да многима саопштимо да је и он,
136
137

обзиром на његов изузетан положај. Тако чувајући га,

нисмо се сетили бар те вечери пред полазак у двор да
обавестимо другове, да је Мика дежурни ађутант, и да
је завереник а нарочито Милићу Сименовићу који је
тога јутра дошао из Пирота и који није имао појма, да
је Мика са нама. Пошто је он погинуо, Милутин
Лазаревић и ја се вратимо у вестибил и он поче
везивати динамитски метак за браву од врата, која су
водила у велику арапску собу и била закључана, јер
нисмо знали куда да идемо. Управо рачунајући да ће
нас Мика сачекати и повести куда треба нисмо се ни
сетили, да га питамо како се иде до Краљ. Спав. собе,
за случај да он, ма из кога разлога не буде нас
сачекао, као што се је и десило. Милутин привеза
метак, а ја сам пошто сам имао палидрвца спремна
упалих га. Измакосмо се у страну, али фитиљ се
угаси. Приђох и поново га упалих, па онда се обојица
повукосмо у страну, јер смо знали, да динамит
дејствује само у правцу супротно. Наста тресак.
Електрика се погаси и једно зврјање свих могућих
звонаца. Ми појурисмо у собу коју смо обили, али она
т.ј. ћилимови се беху упалили, ко их је угасио не знам.
Из те собе пођосмо десно-ја, Радомир Аранђеловић,
Младен Миливојевић и Драгољуб Николић и
наједаред се створисмо кроз једна врата у спаваћу
собу Алек. и Драге. Упалисмо свећице-свитце, које
смо били понели за сваки случај и видесмо да су
кревети празни, а на њеном ноћном сточићу стајаше
књига ''Une trahi Јon'' . Погледасмо испод кревета али
њих није било. Почесмо их тражити по соби, али
нигде их не беше. Радомир и ја се појависмо на
137
138

прозору који је гледао у Нови двор. Како сам ја носио

гард. униформу, то нам друг Петар Протић, који је
стајао испод прозора-видев ме у гард. униформи
упери пушку на мене повикав ево га. Но ја одозго му
викнух, не пуцај ја сам Анта и он спусти пушку. Сад
нам они који су били у башти рекоше да су ту у тој
соби, јер су се једног момента појавили на прозору
који је гледао на улицу. Како је био полу мрак, јер је
електрика била покидана-а свећице су слабо
осветљавале, то ми нисмо видели та врата, која су
водила у мали будоар, где су се они били сакрили.
Цела соба била је тапетирана затворено зеленим
тапетама, а и завесе на прозору и тим споредним
вратима биле су покривене, великим завесама исте
боје, што је повећало тмину. Поново се Радомир и ја
јависмо на прозору и кажемо онима испод прозора да
их нема. У који пар се појависмо на прозору чух
команду Ђорђа Ристића командира батерије ''паљба
напред батерија стој''. Сетих се да је 26-27 ноћу у
винограду код Мике Наумовића било решено, да ако
их не нађемо, Ђока отвори ватру из топова и разруши
двор. Повиках са прозора, Ђоко нема их, удри
батеријом и руши двор. Како ја то рекох-Радомир ме
повуче и повика, шта уради бога ти љубим-зар не
видиш, да ће и нас све побити. Ја се лупих по челу и
повиках, да скачемо кроз прозор, да зауставимо Ђоку
да не пуца. Радомир ми предложи ти си најдужи,
спусти се низ завесу-а они доле нек те прихвате.
Повукосмо завесу-да видимо да ли је доста јака и
учини нам се да јесте. Спустих се држећи се за завесу-
али се она прекиде и ја падох и уганух десну ногу-али
138
139

тога момента нисам осетио никакав бол, већ тек после

неколико сати, по свршетку посла. Чим сам се
спустио с прозора, потрчим да зауставим батерију да
не отвори паљбу, али пуковник Машин, који је био на
пољу и командовао трупама, хладно, као да је био на
егзерциришту, спречио је батерију да пуца. Могу
читаоци замислити какав би хаос настао, да је Ристић,
послушао моју команду, која је одговарала нашем
споразуму од 26/27 маја код Наумовића. Погинули би
заиста Алек. и Драга, али поред њих би изгинули и
сви ми који смо били у двору, па дворска стража,
батаљон пешадије, који је био на Батал џамији где је
сада нова скупштина и т. д. Благодарећи Машиновој
присебности, поштеђени смо од тога. Док смо се ја и
Радомир Аранђеловић објашњавали кроз прозор са
официрима испод прозора, Младен Млађа
Миливојевић, је из њихове собе пошао у купатило,
где је наишао на стражара или на подофицира са
страже, који је пузао и ранио га у руку-која му је
морала бити ампутирана. Одмах. Кад сам сишао у
двориште, Машин ме упита, шта је, и ја му рекох да
их нема нигде. Тада ми он рече, ја сам послао по
Ђорђа (тако је он звао Генчића) једног оф. и неколико
војника. Генчић је чекао у своме стану на Теразијама.
У моменту нашег разговора, Генчић стиже и он одмах
упита јесмо ли их нашли. Машин му одговори да их
нема пример, интересантно, да ни њему који је био
дуго са службом у двору, није пало на памет, да су на
оба угла старог двора постојала да испада са фронта.
У једном десном, у који се улазило из њихове собе
били су се сакрили Ал. и Драга. Војници су тврдили,
139
140

после, да су се они појавили на том прозору, који је

гледао на улицу-да ли је то тачно није се могло
проверити-можда им се учинило.
Генчић и Машин одржаше један мали савет у
дворишту-између старог и новог двора-коме сам и ја
присуствовао. Ту решише, да прогласе и објаве
трупама, да је Краљ збачен и за Краља проглашавају
Краља Петра. То је одмах и учињено зато јер је била
бојазан, да се трупе, које нису знале шта раде
официри не побуне. Срећа је била, да су били регрути,
који су безусловно слушали своје старешине. Чим је
то свршено, Машин ми нареди да узмем један вод
пешака и да спроведем Генчића у Мин. унутр. дела,
који је био, где је сада нови двор. Одмах сам извршио
заповест, спровео Генчића у мин. и поставио стражу.
Спровод. оделење и стражу у мин. унутр. дела дошао
ми је кап. Ал. Глишић, ком. чете у VII пуку који је са
четом био између двора и руског посланства. Генчић,
је одмах преузео дужност Мин. унутр. дела и издавао
усмено и телеф. наређења као мин. унутр. дела, све до
образовања владе, кода је на наваљивање радикала-
уступио тај ресор Стојану Протићу (још тада се
испољио радикалски апетит за влашћу) а он је примио
ресор мин. пољопривреде. По извршеном задатку
вратим се у двор и затекнем Машина скоро на истом
месту, где сам га и оставио. Чим сам ја одпратио
Генчића, он је наредио да се доведе први ађ. ђенерал
Лаза Петровић. Довео га је Станоје Ристић, који је био
одређен да га разоружа и чува са још једним офиц. не
сећам се имена. Они, кад су ушли код Лазе, видели су
мали револвер на столу у њег. соби и одузели га, али
140
141

се нису сетили да му претресу џепове. Међу тим он је

имао још један револвер у задњем џепу од панталона.
Кад су довели Лазу, Машин га је питао, где су Краљ и
Краљица. Лаза одговори, хладно, да незна. На то му
Машин рече ти мора да знаш где су они, и ако их у
року од 10 минута не нађеш погинућеш. Тада сам
видео да се је Лаза мало променио. Сада је настало
тражење по целом двору, т. ј. група од по 2-3
официра, растурише се по целом двору да их
тражимо. Група од њих 3 или 4 т. ј. кап. Ил.
Радивојевић и Мих. Ристић, поруч. Велић, који је 28
јутро са п. поруч. Гавровићем као пред. нишких
завереника дошли да учествују у извршењу. Велић је
пошао са Лазом у горње одаје двора-за њима су
пошли и Ил. Радивојевић и Мих. Ристић, чика
Михајло. Ја сам пошао са 2-3 оф. у сутерен и понео
сикиру, коју сам узео преко пута из једне куће на углу
девојачке и Кр. Мил. Улице, сећам се као данас имала
је нову држаљу. У сутерену је било, ваздан оделења и
ми пођемо редом да обијамо врата. На једаред чујем ја
у другом крају сутерена стењање и пригушен глас.
Одмах повичем ко је то-и једва чујем одговор ''ја сам
Апис''. Потражим и видим Аписа како се скљокао у
мрачном ходнику-приђем му и упитах шта му је. Он
ми рече да је рањен. Позвах и остале другове, те га
понесемо на рукама и изнесемо га у двориште.
Посласмо одмах по лекара. Доведоше др. Гашића,
који је становао преко пута. Он га је прегледао и
одмах тражио кола. Метнули смо га у једна двор.
кола, њега и П. Панајотовића, командира дворске
страже, који је такође био рањен и пошаљемо их у
141
142

пратњи др. Гашића у болницу. Њима се уз пут,

придружио, ускочив у кола орд. официр кап. Бран.
Лонткојевић, који се десио у кафани и када је чуо
пуцањ-потрчао у двор, видев шта се дешава и спазив
кола, ускочио је у кола и одвезао се до болнице
заједно са рањеницима. Моменат, када сам видео
Аписа рањеног-био је најтежи за мене у моме животу.
Помислио сам у томе моменту, шта ће мени живот
кад је Апис погинуо. Срећом смрт га је тада
мимоишла и после 13 год. погине опет од српске
пушке у Солуну! Док смо ми тражили по сутерену-
изнели Аписа, једна група, која је била горе нашла је
Ал. и Драгу-и поубијала их. Први је пуцао Вемић и
Мих. Ристић. О томе, како је то било-најбоље је
описао Драг. Васић у својој књизи ''Деветсто трећа''.
Ја нисам био очевидац њихове погибије ни њиховог
бацања кроз прозор. Исто тако, нисам видео шта се је
дешавало у дворишту, између страже дворске и група
које су биле наше. Као и између жандармерије. Надам
се да ће то другови, који су деловали горе у дворишту
и видели шта се тамо дешавало, сваки забележити шта
је видео и радио.
Ја ћу овде да изнесем каква је још наређења
издавао пук. Машин у својству команданта зав. трупа.
Кад је видео да их нисмо нашли, прво је, као
што сам напред поменуо, наредио да се објави
трупама, да је Краљ погинуо и да се прогласи Петар
Карађорђевић за Краља. Затим (како ми је он лично
причао) видев да их нема-а знајући да су Ц.
Марковић, Мил. Павловић и Веља Тодоровић-члан.
Владе-и то Ц. Марковић председник, Милован мин.
142
143

војни, а Тодоровић мин. унутр. дела. Помислио сам,

ако се ко од њих дочепа каквог телефона и алармира
унутрашњост настаће-револуција грађанска, ко зна са
каквим последицама. Зато је наредио официрима који
су чували поменуте министре да их убију-што су они
и урадили. Ц. Марк. и Милована су убили, а В.
Тодоровића ранили, и мислећи да је погинуо оставили
га.
Замерало се је много завереницима, што су
Алек. и Драгу избацили кроз прозор и како су их
поједини официри боли сабљама, ја нисам видео
лично, да их је ко бо сабљама пошто су убијени-
верујем да тога није ни било, већ да су то изнели
противници 29 маја, па су то протурили и у Страној
штампи. За мене је баш писало како сам ја пуцао на
њих и пробо их сабљом, међутим ја нисам ни метка
испалио а сабљу нисам ни имао на себи, јер би ми
само сметала. Што се тиче бацања кроз прозор, то је
учинио Вемић, па се и правда тиме што су војници
могли да се побуне не верујући да су убијени.
Уосталом треба се ставити у положај завереника те
ноћи, па ће се многи поступци, који изгледају
неразумљиви и дивљачки, разумети. После 2 сата
тражења, свесни опасности и одговорности, коју су
примили на себе пред народом и државом-разумљиво
је ако су у нечему и претерали, што се према таквој
ствари и важности догађаја да оправдати.
Најбоље је окарактерисао те који су
критиковали поједине ситнице у једној духовитој
реченици. Све би било друкчије да су завереници

143
144

могли да одрже генералну пробу пре тога у

позоришту!
Једино што је било учињено без потребе, то је
што су убијени браћа Луњевица, јер они би се, као и
остали чланови Драг. фамилије повукли у
иностранство-где би били потпуно заборављени. Али
и то је било израз ранијег нерасположења према њима
због њиховог понашања.
Грешака је било, као што се увек у таквим
приликама дешава, и једна од тих грешака је стала
живота, два наша одлучна друга и завереника. Арт.
п.поруч. Љуба Вуловић, који је био одређен да чува
тадашњег ком. дивизије пуков. Дим. Николића,
предвидео је, да затвори све излазе из његове куће, и
пуков. Николић, се тиме користио, изашао на излаз
који је водио у башту-а одатле на улицу-код
''Славије'', дочепао се првог фијакера, који га је
повезао до арт. касарне код топов. шупа. Тамо је
појахао коња и одјурио на Бањицу, у намери да
поведе трупе са Бањице у одбрану Краља. Такав
поступак Димкина служи му на част. Но тај његов
поступак, није могао имати успеха, јер смо ми имали
у свим трупама приврженика, који су имали
наређење, да не слушају никога, већ да чекају на наш
извештај, а ако би ко покушао да крене трупе противу
нас, да то спрече. Тако су и урадили и командири чета
VIII пука, којима је наредио пук. Николић, да крену у
Београд, пошли су донекле-изнад топ. шупа ту
зауставили чете и чекали заповест од нас.
Кап. Комненовић је чак и кренуо свој пук из
Топчидера али не противу нас, већ нама у помоћ, али
144
145

док је дошао до Губеревца, све је било готово. Пук.

Машин, кад је чуо, да је Димка, отишао на Бањицу-
послао кап. Милана Ф Петровића зав. и п. пук. мајора
Љубу Милића и издао Милићу наређење да оде на
Бањицу, да увери Димку, да су Краљ и Краљ.
погинули и да је наименован нов ком. див. пук. Л.
Соларовић. Уз пут им се придружи и поруч. М.
Гаговић за кога не знам каким случајем није био ушао
у заверу, али који је чувши пуцањ, полетео из куће на
улицу и спазив у колима, зауставио кола и сео са
њиме те отишао на Бањицу. У појмљивој нервози и
неспоразуму планули су револвери са обе стране, кад
су се приближили пук. Димки, М. Ф Петровић је
одмах погинуо, Гаговић и Димка тешко рањени.
Гаговић је подлегао ранама а Димка је оздравио.
Тако се је завршила ноћ 28/29 маја и преврат
извршен-са десетак жртава, што је јединствен пример-
у историји.
По извршеном преврату, Генчић, који је већ
како сам раније казао заузео, мин. унутр. дела и као
мин. издавао наређења, предузео је кораке за састав
владе. Он и Машин су слали поједине официре, да
доведу политичке људе, који су требали да уђу у
владу. Прво су послали по Ј. Авакумовића, на желез.
станицу, јер је он био отпутовао у Алексинац, ради
некакве парнице дан раније. Кад се узме у обзир, да је
Авакумовић, био један од првих политичара кога је
Генчић упознао и увео у заверу, његов одлазак у
Алексинац је неразумљив. Али и ако на први поглед
неразумљив, ипак се да објаснити, и мислим да нећу
погрешити, ако покушам да га објасним, онако како
145
146

сам га ја схватио. Јован Авакумовић вођа либ.

Странке, одличан правник, резоновао је вероватно
овако: Да ја одем из Београд на рочиште, па ћу се 29
ујутро вратити у Београд. Ако преврат успе, ја ћу
бити ту, ако не успе, бранићу се, да нисма знао ништа,
јер се не би могло претпоставити, да ја имајући такву
једну крупну ствар пред собом, идем на рочиште у
Алексинац!
И заиста он 29 ујутру стигао Нишким возом, на
станицу, где га је сачекао 1 официр, који га је
отпратио право у мин. унутр. дела код Генчића. Сада
су он, Генчић и Машин слали по остале политич.
људе који су били предвиђени, да уђу у владу.
Авакумовић, је нарочито инсистирао, да се
позову радикали, са њиме се сложио Генчић, а и Апис
и ја, смо увек раније на појединим састанцима код
Генчића, упозоравали на ту околност, да нарочито
треба да уђу у владу радикалски прваци, као
представници најјаче странке у земљи. Дакле то нека
буде и одговор свима оним радикалима, који су
тврдили, да смо ми као деца из либер. кућа хтели да
радикале ми молимо и да саставимо либер. владу, што
апсолутно не одговара истини.
После Авакумовића првог кога су позвали био
је ђенерал Атанацковић. Он је био потребан, да
преузме мин. војно и да објави војсци промену на
престолу. Његов долазак за мин. војног био је од
великог значај за преврат. Велики ауторитет кога је
имао у војсци а нарочито у офиц. кору-међу вишим
командантима, био је гаранција, да ће виши
команданти примити ново стање без протеста. Тако је
146
147

било, и ако су команданти дивизија били већином

познати Обреновићевци, као на пр. ком. шумад.
дивизије био је арт. пуков. Михајло Рашић, бив.
маршал двора Алек.. Њега ђенерала Рашића, затекао
је 29 мај у Цариграду, куда је био послат од стране
Алек. Обреновића у поверљивој мисији коју је у
једној брошури изнео граф Зичи, познати пријатељ
Кр. Милана. О ђ. Рашићу на другом месту. Команд.
Морав. дивизије био је ђен. Божа Јанковић, Дрин. див.
ђ. штаб. пук. Живојин Мишић и т.д.
Сви ти команданти, кад су добили саопштење
о догађају у двору-са потписом Атанацковића такође
познат као Обреновићавац, примили су ставр без
протеста, бар за прво време, што је завер. у новом
стању, кога су они створили било потребно.
Официр, који је ишао по ђенерала имао је
тешкоћа да га доведе у министарство. Његова госпођа
о којој било речи раније, почела је да ларма, и није
хтела ни да пусти официра, да са ђенералом говори.
Тврдила је, да он не зна ништа, шта смо ми радили и
да он није умешан у заверу. Најзад се је успело,
питати Генчића да ли га је Новаковић довео, да
ђенерала изведу из куће и доведу га у мин. унутр.
дела. Чим је ушао у Мин. почео је да виче уплашено,
где су радикали. Речено му је да је послато и по њих.
Сад су се ређали поједини политички људи. Послат је
поруч. Стеван Нешић по Стојана Протића, који је
такође (како тај официр прича) био врло уплашен, кад
га је овај позвао у Мин. и по остале политичаре који
су требали да уђу у владу-послати су официри. Мени
је Генчић наредио, да одем и доведем Љубу
147
148

Живковића, првака и тад. вођу самосталних радикала.

Ја сам узео једна дворска кола, али нисам сео у кола,
већ на боку. Отишао сам право Живковићевој кући.
Он је тада становао у кући Милана Павловића поз.
београд. Трговца-преко пута Дрогерије Окановића.
Кад сам стигао, пред кућом затекао сам, велики број
студената, ђака у опште омладинаца, који га
акламирају и позивају, да изађе из куће, али он није
хтео. Чим су ме угледали, сви се скупише око мене и
стадоше ме молити, да га изведем из куће. Ја им
рекох, да се стишају и да пусте мене самог да одем до
њега. Попнем се уз степенице и закуцам на врата, али
он не отвори. Тада сам узео сабљу и њоме куцнем у
праг. Чим је чуо сабљу-отворио је врата лично. Ја сам
му саопштио да су Краљ и Краљица погинули и да га
позивам да оде у Мин. унутр. дела. Он ми рече, да он
о томе не зна ништа, и да не може поћи. Немајући
времена да се објашњавам, ја сам како сам држао
револвер у десној руци подигао револвер и реко му
напред. Он дохвати шешир са чивилука и пође са
мном. Чим се је појавио на улици проломи се једно
урнебесно Живео Љуба Живковић. Сели смо у кола а
ја дадох знак да пођемо у Мин. Уз пут сретосмо Петра
Мишића и мајора Луку Лазаревића, који зауставише
кола и изљубише се са Живковићем. После тога
продужисмо пут до Мин. Уведем га код Генчића, који
га је дочекао срдачно, и ту се загрлише. Доцније ми је
сам Љуба причао, да сам жесток начин измислио, да
га натерам, да пође-т. ј. претња револвером, јер да
није ствар успела, он би се бранио, да је морао поћи,
под претњом револвера. Од тога дана смо постали
148
149

добри пријатељи које пријатељство траје још и данас.

Он је тада постао Мин. правде и као такав објавио, да
су Краљ и Краљица погинули у међусобној свађи, што
смо ми после морали демантовати и објавити праву
истину, која се није ни дала сакрити. (Приликом
доласка са Љубиом Живковићем, спазим у ходнику,
Петра Пешића, мајора ђ. штаб. који седи замишљен на
једној клупи-дошао је био да се стави на службу
новом стању!) После Љубе Живковића, дошли су и
остали политичари од којих је састављена
Авакумовићева-названа револуционарна влада. Ова је
влада остала до избора Петра Карађорђевића за Краља
и његовог доласка у Београд. Тада је поднела оставку,
али је нови Краљ задржао и умолив је, да врши
дужност до избора за нови парламент. За време владе
Авакумовића (3 мца) био је потпуни мир и поредак у
земљи, јер је влада револ. по своме саставу из првака
свију странака имала велики углед у народу. Причали
су ми виђени људи из народа, одмах после 29 маја,
када сам био са друг. са вишег курса на ђ. штаб.
путовање, да су се по извршеном преврату спремали
радикали да даду себи одушка, да нападну своје
противнике политичке напред. и либерале. Али кад су
видели састав владе, т. ј. поред Ст. Протића и Љ.
Живковића, Авакумовића и Генчића, они су одустали.
29 изјутра стигао и пуковник Дамјан Поповић,
који је свако рачунао да ће бити узет у комбинацију
или за члана владе или за команд. дунавске дивизије.
Но како није дошао раније, а влада је већ била
образована и место ком. дунав. дивизије попуњено
пук. Леонидом Соларовићем, који није био завереник,
149
150

али се је својим одлучним држањем, приликом

женидбе Алек. нарочито истакао, зашто је био смењен
са дужности првог ађут. и пензионисан. Ми млађи
завереници били смо, незадовољни, што Дамјану није
дат никакв положај, али он сам нас је умирио, да се о
томе не бринемо ништа. Доцније је био одређен, за
члана изасланства, које је отишло да Петру
Карађорђевићу саопшти избор за Краља Србије и да
га допрати до Београда. Пошто је образована влада
она је одмах хтела да наименује управника вароши. И
ту је за прво време хтела да постави једног вишег
официра. Како су Ђока Михајловић и Богдан
Дамјановић зетови поруч. Петра Прокића, завереника,
били упознати са завером, то је влада (Генчић) као
члан владе, послао по њих. Ја сам пошао код Ђоке
Михајловића, а не сећам се ко је био послат по
Богдана. Ђока је становао у Немањ. Улици, преко
пута штала гард. а сада парка. Кад сам дошао,
дочекала ме је на вратима његова госпођа-изјавивши
да је Ђока болестан и да не може да изађе. Ја
инсистирао да уђем да га видим, а она ме је после
извесног одупирања, најзад пустила. Кад сам ушао у
његову собу, он је лежао у спав. кошуљи и покрио
половину главе једном великом шареном крпом.
Спазив мене он, болно рече, како га јако боли зуб и не
може, да пође са мном! Богдан је отишао и влада га је
поставила за управника вароши Београда.
Ето од прилике како се завршила ноћ 28/29
маја, којом је учињен крај једне династије која је од
Таков. устанка 1815 наизменично до 1903 владала
Србијом, дајући Србији 2 кнеза Милоша и Михајла,
150
151

затим књаза и Кр. Милана и најзад Кр. Алек. који је

завршио тако трагично, зато што је био самовољан,
окружен неваљалцима и ласкавцима. Дрзнуо се да на
престо Србије попне своју метресу, која док није
постала његова метреса била то још многих других.
Тим својим актом пљунуо је на образ целог српског
народа, који то није могао опростити, већ га је преко
својих синова, срп. официра достојно казнио. Многи
су нам пребацивали зашто га није народ сам казнио т.
ј. дигао револуцију противу њега. Свима тим ја бих
одговорио како би народ голорук могао дићи
револуцију код данашњег модерног наоружања. А да
је покушао револуцију, колико би жртава пало и
зашто?
Али да завереници нису осетили расположење
народа, неби се можда ни решили, на тако опасан и
судбоносан корак, а и ако би се и решили успех би
био врло сумњив.
Народно расположење било је већ накренуло
противу династије Обреновића, још за време владе
Кр. Милана, услед његове личне и аутократске
владавине (1883 Тимоч. буна) па онда братоубилачки
рат са Бугарима 1885 год. гоњење либерала, па
радикала. За време владе Александрове то се је
нерасположење повећавало рапидно, док достигло
кулминацију његовом женидбом, којом је директно
увредио официре, њихову част, наметнувши им за
Краљицу своју метресу.
29 мајам официри су по моме мишлењу,
опрали част оф. кора, повратили веру народу у његову
моћ и способност за велика дела, која је он почео
151
152

после 9 год. и завршио за 7 год. ратовања. Догађаји,

који су од малене Србије створили пијемонт српства и
југословенства и створили велику и моћну Југо-
Славију.
Нећу да се упуштам у оцену 29 маја и утицај
његов на ток историје Србије, већ ћу да поставим
само једно питање, шта би било да 29 маја није било,
каква би била судбина малене Србије, Срба и
југословена? На то нека одговоре позванији од мене.
Изнећу овде само још рад Петра Живковића те
ноћи 28/29 маја, јер сматрам, да ће његова личност
интересовати читаоце т. ј. његова улога те ноћи, као и
доцније.
Писао сам напред, како је он пошао те вечери
на стражу и како сам му ја додао опијум а даље ћу
изнети његов рад, како ми га је он сам приказао.
Неоспорно да је он био у најтежим приликама од
свију нас, јер смо ми били у групи а он сам а и задатак
му је био врло тежак. Ево како он прича: ''Чим сам
примио, од тебе опијум, као сам пола Наумовићу а
пола задржао код мене, да опијем команд. страже кап.
Панајотовића. То је и једини сусрет те ноћи са
Наумовићем. Рачунао сам да ће ме он у току ноћи
обићи, да ме окуражи и да се договоримо шта ћемо
радити, али он се више не појави. Добили смо вечеру
и вино које нам следује. Успео сам да у вино, које је
Панај. пио сипам опијум-а после неког времена он је
лего и заспао. У двору је била вечера, на којој су били
чланови владе, још неки позвани и браћа Луњевица.
Када је Панајот. заспао, ја полако извучем кључеве од
капија-који су били закачени на зиду испод његове
152
153

блузе. Отишао сам у клозет и дуго сам се мучио да

извучем кључ од капије на којој сте требали ући.
Немогући да га одрешим са канапа на коме су висили
сви кључеви, морао сам исећи канап, извући кључ од
капије, па поново везати канап. Та процедура је
трајала подуже. За то време, Драгина браћа су изашла
из двора и дошли до двор. страже да узму кључ од
двор. баште. Како кључева није било, јер су били код
мене, то су они чекали извесно време, па кад мене
није било, они се врате у двор. Каква срећа, ко зна
шта би било, да су ме сачекали, и узели кључеве. Није
искључена могућност, да би приметили, да је сечен
канап и скинут кључ! Вратив се из клозета, оставио
сам кључее тамо где су и били, сем кључа од капије''.
Даљи његов рад-пошто је отворио капију не знам.

По свршетку догађаја

Ваљда је било 7 сати јутро, кад смо се, како ја

тако и већина завреника, који су улазили у двор
повукли својим кућама да се мало одморимо.
Шта се је радило, даље у двору ја незнам.
Говорило се је, да је било пљачке, и нападали су
заверенике, да су опљачкали неке акције Алек. и
новац, који је био у каси. Ја знам, да нисам узео
ништа сем једног печата Александр. ради успомене на
ту ноћ, који је остао у мојој кући за време рата и тако
ми је пропао. Слушао сам од појединих другова, да су
узели, опет тако неке ситнице, али никакве ствари од
вредности, од нас 24 који смо први ушли у двор није
нико узео. Шта су радили они, који су после нас
153
154

улазили неки из радозналости, а вероватно неки и

намерно, да нешто ућаре-не знам.
Прву посету, коју сам тог јутра добио, била је
посета моја два побратима Драг. Стојановића сад.
мин. војног и Ђорђа Пеливановића. О њима сам
раније писоа. И ако уморан, нисам могао да заспим,
већ чим су они изашли, ја се обучем и пођем у војну
академију, да видим шта је са испитом из тактике,
кога смо тога дана 29. требали да полажемо. Изашав
на улицу, видим како свет врви, весели се и пева.
Иначе је све било мирно, никаквих изгреда није било.
Кад сам, дошао до мин. војног, спазим ђ. штаб.
потпуковника Новака Бранковића, наст. тактике на в.
курсу. Приђох му и упитах кад ћемо испит. Он се
насмеје задовољан, па ће ми рећи ти и твоји другови,
који су били с тим сте положили испит ноћас. Он није
био завереник, али је одобравао дело и симпатисао је
све оне официре, који су учествовали у догађају те
ноћи. Наравно, да смо после неколико дана морали
полагати испит. После разговора са п. пуков.
Бранковићем, одем у војну академију. При улазу у
војну академију спази ме управник ђен. Лаза
Лазаревић и позва ме к њему. Ја му приђем и
поздравим га прописно. Он ће ме упитати, ''Зар тако
ти мени даде часну офиц. реч''. Одговорио сам му г.
ђенерале, ствар за коју сам ангажовао и себе и
другове, била је сувише крупна и одговорност коју
сам примио на себе сувише велика, да сам морао да
вас преварим. Он се насмеја и рече ми добро сте
урадили. Шта су појединци од мојих другова радили
тога дана незнам. Слушао сам да су неки лумповали,
154
155

због чега су нас после критиковали и нападали и ако

се је то дало разумети, после једног свршеног посла
тако крупног.
Интересантно је забележити, како је
необавештен свет тога и следећих дана аклармирао
Љубу Живковића, верујући, да је он био тај који је све
то припремио, ма да он није ништа знао о завери.
Још пре подне 29 маја отишао сам у болницу,
да обиђем Аписа. У болници сам се срео са г. ђом
Наумовић-која је била сва уплакана. Приђем јој, а она
ме обасу питањима, шта је било са Миком и како то
да погине. Нисам знао шта да јој одговорим, до да је
то судбина. У болници чујем, да је мајор Милисав-
Мића Живановић извршио самоубиство. Његово
самоубиство је остало необјашњиво и дан данашњи.
Причало се је да су нађена нека његова писма која је
он написао 28 маја и упутио 1 Кр. Александру друго
Цинцару Марковићу и треће Мил. Павловићу
министру војном. Тим писмима их је обавестио да ће
убити Краља и Краљицу. Ако је то тачно онда настаје
питање како је и од кога то могао сазнати. Ја мислим
да је то било овако. Подпуковник Мика Наумовић,
као његов добар друг и пријатељ коме је вероватно
Мића потписивао и коју меницу пре него што ће
примити дежурство у двору т.ј. 29 маја вероатно,
позвао га је и саопштио му је у какву је он ствар ушао.
Овај пак изненађен таквим изненађењем, уплашио се
је (и био је кажу веома нервозан) и под том
импресијом која га је стала мучити сео и написао она
три писма, од којих срећом ни једно није било
отворено, како кажеу. Кад је сутрадан чуо шта је
155
156

урађено код њега се или појавио страх од

одговорности или грижа савести, која га је натерала
да пуца на себе.
Још један сличан случај се је десио, који се
срећом није свршио онако трагично. Наш друг поруч.
Мих. Ковачевић, кога су после свију ратова као
ђенерала убили Бугари у Штипу био је синовац Љубе
Ковачевића бив. мин. и проф. историје. У очи поласка
на додељену му дужност, он обавести свога стрица
Љубу, да ћемо те ноћи напасти на двор и убити Краља
и оде. Љуба се уплаши и оде ноћу код свога пријатеља
познатог беогр. адвоката Марка Стојановића, коме
саопшти све што је чуо од свога синовца, питајући га
за мишљење, дали би он одговарао, ако би се ствар
открила, а он није ништа известио. Марко му је
одговорио, море да ли би ти одговарао, као стриц не
знам, али шта ћу ја сада да радим. Што ти то мени
каза. Тако су оба старца провели ту ноћ у страху, а
сутра дан, кад су чули, како се је све свршило данули
душом.
У VI-ом пешад. пуку једна млад п. поруч.
рођак ђен. Милана Туцаковића се убио због тога, што
га другови нису позвали да и он учествује те ноћи,
сматрајући да нису имали поверења у њега, што он
није могао да преживи.

Даљи развој догађаја

После образовања владе, сазвана је скупштина

и сенат. Последња распуштена скуп. пред изборе Ц.
Марковићеве владе, која је имала да изврши избор
156
157

Краља, управо да одобри и потврди чин, који је војска

извршила. Наравно да то није било без извесних
тешкоћа, које су долазиле од млађих политичара, а
нарочито од неких чланова самосталне радикалне
странке као и од неких либерала. Ти политичари су
покушали, да у место Краља, прогласе републику т. ј.
да убеде заверенике и владу, да би тај облик
владавине најбоље одговарао нама. Завреници,
нарочито старији, па су тад повукли и млађе за собом,
нису се са тим предлогом сложили. Проношење
гласова и покушаји неких политич. људи, да спроведу
републ. Режим, изазвао је у заверенич. редовима
извесну узнемиреност. Зато они сазову један збор зав.
у офиц. дому, на коме донесу одлуку, да ни у коме
случају не дозволе републику. Ту одлуку и саопште
неким политич. који су највише пропагирали
републику, што је утицало на њих да одустану од те
њихове намере.
Поред тога и вође нац. либ. Странке. Ст.
Рибарац и Воја Вељковић, су покушали да Генчића
као најактивнијег цив. завереника придобију, за
републику. Једне вечери не сећам се датума, биће да
је било 30 или 31 маја, ја свратих код Генчића. Кад
сам ушао у собу, затекнем Рибарца кога је Генчић.
влада позвала из Пожаревца још 29 ујутро и Вој.
Вељковића мин. фин. у рев. влади. У моменту кад сам
ушао, видео сам овакву слику. Риб. и Вељковић седе а
Генчић стоји и држи десну руку на врату, и овако им
каже. Пре ће наше главе са рамена, него што би
дозволили, да се измени стање које је војска те ноћи
прогласила. Умешах се и ја у разговор, питајући их о
157
158

чему је ствар. Кад су ми објаснили, ја им тада рекох.

Господо, ја Вам могу рећи, само толико, да, кад смо
успели да преко гвоздених капија нађемо њих (Ал. и
Др.) тешим се ћемо вас лакше наћи у канцеларијама и
код ваших кућа. Ми смо били сви за лудницу, кад би
сада дозволили, да ви урадите нешто друго, него што
смо ми те ноћи урадили. Подразумевајући проклам.
Петра Карађор. за Краља. На то Вељковић, па разуме
се да је то сада и немогуће. Али ми смо дошли, да
пријатељски поразговарамо само то питање.
Овде ћу напоменути да је било гласова, да би
требало прокламовати за Кр. Србије Црногорског Књ.
Николу. О њему смо ми млађи завереници имали
хрђаво мишлење. Зато се Апис и ја договорисмо, ако
би се десило да се некако извше ствар и уместо П. К.
извичу Књ. Николу, онда ћемо ми спремити бомбе и
кад буде дошао у Саборну цркву где прво мора доћи
дићи цркву у ваздух.
Влада је добила извештаје из свију крајева
земље, да је свуд ред и потпун мир, што значи да је у
народу ствар била зрела. Заслуга за то припада,
опозиционој штампи-Одјеку, Срп. застави и Дневном
листу, а и он подземној агитацији, коју су завереници
били развили после Кр. женидбе.

Промене у војсци

У војсци на положајима важним, остало је

скоро све како је и било, сем што је влада на захтев
завереника-нарочито млађих вратила из пензије пук.
Рад. Путника производећи га у чин ђенерала и-
158
159

поставила га за нач. глав. ђ. штаба. Зашто је влада

тако, радила непознато ми је, али вероватно да је то
било под утицајем мин. војног ђен. Атанацковића,
који у свима поступцима, како за време завере и
њеног извршења, тако и после у току њег.
Министровања, показивао много неодлучности. Ја
мислим да је била грешка, што револуционарна влада,
није још сутра дан по свршеном догађају, разрешила
све команд. са важ. положаја, као команд. дивизија и
још неке и на њихово место поставила друге официре.
То је требало да прими она на себе, па кад нови Краљ
дође, он их је тада, ако је хтео поново вратити на исте
или друге равне положаје. Међу тим влада је то
пропустила да уради-а то су неки од тих ком. познати
као приврж. старе династије, протумачили као
слабост владе и режима, и доцније су правили
тешкоће, новом стању, те их је влада имала
пензионисати и правити од њих мученике политичке.
Примера ради навешћу држање ком. шумад.
дивиз. пук. Мих. Рашића. По сазиву скупшт. и сената
који је извршила избор Петра Кар. за Краља-упутила
је једну депутацију у Женеву саст. од цивила и војних
лица, која је Петру Кар. имала да саопшти избор за
Краља и да га позове и допрати у Београд. Инж.
пуков. Бор. Нешић и ја будемо одређени од стране
мин. војног, он за привр. ађутанта, а ја за пр. орд.
официра, зато што смо раније ступили у двор да
припремимо двор за долазак Краља П. и да му се
ставимо одмах на службу ради дежурства. По доласку
Кр. Петра, будем указом наименован за ор. официра,
што ми није било право, али сам морао да примим, јер
159
160

су тако старији захтевали.(Ја сам чак предлагао ђен.

Атанацковићу, да ако не сви, а оно бар један део млађ.
завереника изађемо из војске и одемо на разне студије
одакле би се по повратку са истих одали политици)
али влада то није дозволила.
Кад је Краљ Петар дошао на престо, долазили
су из унутрашњости Србије поједини команд. који су
се пријављивали за аудијенцију. Једнога дана, ја сам
био дежур. орд. јавио се за аудијенцију и пук. Мих.
Рашић, команд. шумад. дивизијске обл. који је, по
жени кћери ђен. Топаловића био нешто род Кр.
Петру. У моменту кад је ушао у собу, ја сам у
суседној телеф. разговорао. У соби у којој је он ушао,
био је Јаша Ненадовић краљ. секр. и рођак и Марки де
Роз-кр. друг из Париза, из Синаирске школе. По
свршеном тел. Разговору-уђем у собу и спазим пуков.
Рашића, ја га поклоном поздравим. Не само да ми није
одговорио, већ је био благо зелен тако да је пало у очи
и Ненадовићу и Марки де Розу-што су они одмах за
ручком испричали Краљу. У том тренутку, он који је
био познат као официр пун такта и хладнокрван, није
могао да прикрије своју мржњу, према ново
створеном стању, већ је видев мене испољио у свој
величини. Ето тога човека је пр. влада поставила за
ком. дивизије.
Сем те грешке било је још и других од стране
мин. војног, ђен. Атанацк. које су изазвале још веће
грешке од стране завереника. Ево тих грешака
уколико их се сећам: По доласку Кр. Петра, требало је
наименовати двор. Особље, т.ј. ађут. орд. офиц. упр.
двора, мар. двора и т. д. За упр. двора наименује влада
160
161

пук. у пензији Јову Павловића, бив. упр. двора пре

женидбе Кр. Алек. који је пензионисан као против.
Кр. женидбе са Драгом. То се је још примило, јер пук.
Павловић био добар и поштен човек и друг Машинов.
Али ђен. Атанац. спреми указ којим се именује за
марш. двора Љуба Лешјанин, за орд. и ађутанта све
официре који су неки били ађ. и орд. последњем
Обреновићу. То изазове револт код завер. управо
Петра Мишића, који је био постав. за нач. опште вој.
оделења у мин. војном. Ђен. Атанац. који је вероватно
под притиском жене спремио указ, сада под
притиском Петра Мишића поцепа тај исти указ. То је
дохватила опозициона штампа-и почела је нападати
све заверенике, називајући их преторијанцима. То је
заиста била велика погрешка, али њу је направио
Петар Мишић из претеране нервозе и страха. Он је и
доцније учинио неколико крупнијих грешака, које су
се светиле свима завереницима, а о којима ће бити
речи на своје место.
Такве грешке, којима треба додати још и мање
испаде појединих млађих завереника, које су правили
веселећи се уз чашу вина, и којима такви испади нису
били првима, већ су их чинили и пре 29 маја, само се
је тада гледало на њих другим очима, дале су повода
неким официрима, који су били нерасположени према
новом стању, да почну врбовање официра за једну
контра заверу. Нишка контра завера. У томе су
подржавани и од опозиционе штампе која је
користећи широком слободом штампе, која је дата
после 29 маја износила ствари, које су биле лишене
сваке истине. Тако почели су нас нападати, да смо
161
162

опљачкали двор, да смо се огрешили. За тим да смо

плаћени милионима од Кр. Петра и још много што
шта. Центар контра завереничког покрета био је
Нишки гарнизон. Ком. дивизије морав. био је тада,
ђенерал Божа Јанковић, чији је блиски рођак поруч.
Љубиша Љубишић био један од најактивнијих контра
завреника. Вођа тога покрета био је млађи ђ. штабски
капетан Милован Новаковић, брат Љубе Новаковића
Министра пољопривреде за време Алек. и Драге.
Новаковић је био вредан и интелигентан
официр, али егзалтиран и несрећан. Као ђ. штабски
капетан написао је брошуру како би се Србија могла
одужити развијајући производњу јаја, то је
одприлике, као кад би какав економиста писао
стратегију или политику. 29 мај га је затекао у
Паризу, где је отишао да по свршеној припреми за
ђенералштабску струку-да учи језик. О догађају је
страна штампа писала неповољно, што је сасвим
разумљиво. Она је посматрала цео догађај са
гледишта човечности и изгледао јој је страшан. Убити
Краља и Краљицу и још неколико људи, то је по
њиховом схватању био велики злочин. А кад се томе
дода, да су то извршили официри заклети Краљу на
верност, онда је то било уникум.
Сва европска штампа инспирисла се из Беча и
Пеште. Беч и Пешта, нарочито Беч, кад је видео како
га је Београд и Србија изиграо, и како је тај догађај
примљен од стране Срба па и осталих Словена у А.
Угарској, јер су Југо-словени студенти и др. при
поласку Кр. Петра кроз Беч клицали ''Живео југо-
словенски Краљ. Примера ради како су Срби с ону
162
163

стр. Саве и Дунава славили преврат од 29 маја

навешћу мој разговор са Србином из Далмације, који
је после уједињења 1922 кад сам се са њиме упознао
казивао ово. Антићу ми смо до 1903 год. све наше
наде за ослобођење и ујед. полагали у Књаз Николу и
Цетиње. Од 1903 год. смо се окренули Србији и ми
сматрамо, да је то највећи догађај у историји Срп.
народа. Он је ударио темеље и омогућио уједињење
нашег троим. народа у велику Југославију. Зато смо
ми кад је Љуба Јовановић хтео после рата да се
кандидује за посланика у Далм. нисмо хтели да га
примимо, због Солун. Процеса. И да није било
Пашића који нас је малко и захтевао од нас, да га
примимо, јер га нигде у Србији није могао пласирати,
попустили смо на Паш. наваљивање, што је била
горка пилула Бечу и целокупној А-угарској Монар.
одмах је окренуо други лист. Почео је да напада и
догађај и његове извршиоце називајући их Кенигс-
мердери. То се је пренело и на осталу европску
штампу.
Енглеска је пак одмах заузела фронт и
прекинула дипломатске односе са Србијом. То је она
хумана Енглеска, која је море крви пролила, док није
успела да васпостави слободу-коју данас њени
грађани у Енглеској уживају. Али у колонијама шта
раде и данас, па шта раде са Ирцима. Стварајући
заверу, ја сам читао ''Историју енглеске цивилизације''
од Бекла. Сву сам је исподвлачио јер се чудновато
поклапао наш рад са њиховим. Наравно, да они нису
хтели да узму у обзир-да смо се ми тек пре 50 год.
ослободили од Турака. Сем тога, нису хтели да се
163
164

упуштају у испитивање узрока, које су изазвале такве

последице-нити менталитета нашег народа, који је
био још патријахалан, и није могао да схвати нити да
се помири са довођењем на престо једне блуднице.
То нерасположење Енглеске и штампе
европске искористили су пријатељи дин. Обреновића,
који су мислили да су све изгубили и да њима нема
опстанка у Србији, па су слали невероватне вести о
зверствима, које смо ми те ноћи починили-као и о
томе како смо и после догађаја узели пуну власт и
тероризирали цео народ. Како је цео народ и цео оф.
кор противу нас и још пуно глупости.
Новаковић, враћајући се из Париза, где је
читао, све шта се о Србији и завереницима пише, а
иначе по природи екзалтиран, чим је дошао, одмах је
почео да прикупља незадовољне официре око себе.
(Његови кл. другови су ми причали да је и он
одобравао заверу пре 29 маја). По повратку из
Француске буде премештен у Ниш, где је почео
енергичну акцију противу завреника. За врбовање
официра, употребили су разне пароле. Некима су
говорили, како смо ми узурпирали сву власт- и да
тероришемо и Краља и владу. Да Краљ сам жели, да
се нас ослободи-али да не зна како ће. Да је Кнез
Арсен на челу покрета и т. д.
Влада Авак. је сазнала за то и једно после
подне позове мене и Аписа у пред. сед. владе. Кад смо
тамо дошли, очекивали су нас: Авак. Ст. Протић и
Генчић. Чим смо ушли, они прилично уплашени,
саопштише нам, да се у Нишу спрема контра завера и
да се купе потписи официра. До сада је потписало око
164
165

1000 оф. списак. Чим смо то чули ми смо се насмејали

и одмах смо рекли, да је то немогуће. Зар ми 2 год.
врбовали, па наврбовали око 40 потписника и око 40
који су без потписа ушли, а они за 2 месеца потписали
1000, то су приче. Но за сваки случај, ја предложим,
да још тога вечера оде 1 од нас у Ниш, да види шта се
тамо дешава. Ту дужност прими на себе Апис, јер ја
сам сутра дан имао да пођем на ђ. штаб. путовање са
Нов. Бранковићем, који је водио служ. в. курса. После
2 дана, са једне станице, телефонски позовем Аписа и
упитах га шта је било и он ми рече, не брини ништа,
све сам испохватао-цео списак-њих је свега 20.
Кад сам се вратио у Београд, причао ми је
Апис. Чим сам стигао брзим возом-одем у хотел,
умијем се и мало се одморим, па око 11 сати изађем у
Нишки парк. Одмах сам по поздраву, приметио, који
су. Како се је тамо десио и Петар Живковић (питати
зашто) то се ја разговорим са њим и кажем му зашто
сам дошао. Он прими на себе да ће наћи официра,
који ће му донети списак. Како је он био омиљен међу
коњич. офиц. то заиста и нађе потпоруч. Животића
(то је оф. који је од каплара произведен за потпоруч.
приликом Ивањдан. атентата, јер се десио ту и
потрчао за Кнежевићем и ухватио га). Он, кога су
врбовали за контра заверу, пристаде-да узме списак и
преда га Петру. То је и извршио, а Петар га предао
Апису. Апис извести Београд и мин. војни нареди
ком. дивизије да их поапси. (Ком. див. ђен. Божа
Јанковић, који је по моме дубоком уверењу то знао)
морао их је ухапсити у Нишки град. Ти официри су
после суђени и осуђени. Тако се је завршила Нишка
165
166

контра завера, која се је морала тако завршити, јер

није имала ничега идејног. Она је постала на бази
личног незадовоства официра, од којих су неки
мислили да постану ордонанс оф. па им то није пошло
за руком-други, из фамил. разл. т. ј. чије су породице
биле Обреновићевске па сада изгубили све и т. д.
Дакле, официрима, покретачима контра завере
недостајала је идеја. А такви крупни послови, који
засецају у историју једнога народа не могу успети, ако
оне који их покрећу не руководи каква виша идеја.
Сам покрет противу завереника био је сасвим
разумљив. Чак би било неприродно да га није било.
Неби се дало разумети, да једном народу коме је једна
династија владала преко 40 год. после тако трагичног
завршетка последњег члана њеног, да се нико не нађе,
који ће дићи глас у знак протеста, противу оних који
су уклонили ту династију односно њеног последњег
члана. Било би жалосно, кажем да није било никаквог
покрета, јер би значило, да је у том народу изумро
сваки осећај благодарности према тој династији, која
је имала великих заслуга за тај народ. Сем тога она је
имала и велики број приврженика које је обасипала
разним симекурама и доброчинствима нарочито Ал.
Драга. Колико је само преварених нада, пропалих
амбиција појединих људи из свију слојева нашег
друштва!
Интриге и напади противу завереника нису
престали са Нишком афером. Напротив оне су се
појачале. Исто тако и грешке појединих завереника
нису престале, што непријатељима завереника давало
повода да своје нападе и интриге појачају. Тако на
166
167

пример једна од крупнијих грешака била је

одликовање свију официра који су те ноћи
учествовали у изврпењу. Ја нисам тада био у
Београду, већ у Паризу, куда сам отишао на
једногодишњ осуство ради изучавања франц. језика.
Тај мој одлазак у Париз био је резултат интрига
противу завереника. Ја и још двојица-тројица акт.
завереника били смо постављени за ордонанс
официре Кр. Петру. Непријатељи зав. користећи се
држањем Енглеске, развили су очајну борбу противу
нас а и противу Краља, што се је окружио самим
завереницима. То је ишло и у прилог тадање
радикалне владе, која се је плашила утицаја завер. на
Краља, што није ишло њој и њеним партијским
прохтевима у рачун, т. ј. она је желела, да Краља што
више изолује од зав. и њих. утицаја и да га привеже за
себе-своју партију. Колико су сам Краљ или чланови
његове династије одобравали тај владин рад није ми
познато, али из извесних поступака тада и доцније,
изгледа да им та борба противу нас није била сасвим
страна. Но да се вратим оно како сам ја отишао у
Француску. На захтев Енглеске, решено је да се сви
актив. Завереници-орд. и ађут. смене из двора и то је
и учињено (после 6 мци од нашег поставлања). Лично
према мени је Краљ Петар имао извесне симпатије,
ваљда зато, што прво име официра које је сазнао од
Хаџи Томе било моје. Он ме позва и саопштавајући
ми како ја морам да идем из двора, као и то да је њему
веома жао, нарочито мене, упита ме, шта би могао да
учини за мене. Рекао сам му, да не знам, једину жељу
коју би за сада имао то је да одем у Француску да
167
168

научим језик. Њему се то допало и одмах је позвао

мин. војног пуковника Андрејевића и наредио му је да
ми да једногодишње осуство за Француску. Мин.
војни ми је одобрио, утолико пре, јер је и раније па и
после мога одласка била уведена пракса, да се
поједини добри официри пуштају на једногодишње
осуство са платом-ради учења језика. Тако ја одем
поч. фебруара за Париз. Пре поласка јавио сам моме
пријатељу Душану Јовановићу геологу, који је тада
био у Паризу, да ме дочека. (То је онај Душан
Јовановић, који нам је у почетку завере извадио
стакло цијанкалијума из рудар. оделења). Кад сам
стигао у Париз, сачекао ме је на станици он са једним
његовим пријатељем француским лекаром, коме је он
причао, о мом доласку, јер је баш тих дана пред сам
мој долазак у Париз, изашла нотица у Тану, како у
Париз долази један од главних режисида
(Краљоубица). Читајући о томе, тај лекар је молио
Јовановића, да га поведе-да ме види. Кад ме је видео и
пошто ме је Јов. представио (заборавио сам му име),
он се обрати Душану са речима, које ми је овај
превео. Il n’est pas un regisid, mais c’est un faueur. У
даљем разговору, како ми је Јовановић преводио, он је
очекивао, да ћу се ја појавити сав зарастао у браду са
каквим ножем за појасом као полудивљи човек. Тако
су нас наши непријатељи представљали па, кад је
видео пред собом обичног младог човека, који ни
мало не личи на разбојника он се изненадио.
Да се вратим на наше одликовање. У Паризу
прочитам из наших листова како су одликовани
завереници, па и ја међу њима. Згрануо сам се кад сам
168
169

прочитао и по таквим утисцима напишем писмо краљ.

секретару Јаши Ненадовићу, са којим сам се
дописивао. У том писму сам му рекао да сте бирали
средства, које би сте дали нашим противницима, да
нас гађају-не би сте боље изабрали него то
одликовање. Од прилике сам то исто писао и Апису-
наравно незнајући шта се овде дешава. Кад сам се
вратио по истеку осуства, нападнем Аписа што је
дозволио а он ми рече, да је то урадио Петар Мишић
из страха. Он није познавао све заверенике, а уплашио
се од кампање која је поведена противу нас и да би
могао да нас преброји, он нас је одликовао. У томе су
му помагали из двора чини ми се баш Ј. Нанадовића
(са задњим циљем да нас што више компромитује).
Та грешка и друге ситније храниле су наше
непријатеље и страну штампу. С друге стране, не
обнављање диполматских односа са Енглеском, дало
је повода како противницима, из војске, тако и
политичарима, да поведу жестоку борбу противу
завереника, нарочито противу старијих. На тај начин
је створено завереничко питање.
На влади су били самостални радикали, који су
покушали да то питање реше. Они су посредним
путем сазнали да би се Енглеска задовољила, ако би
се неколико старијих завереника удаљило из војске. Ја
ћу овде изнети шта ми је о томе причао Јаша
Продановић , члан владе Љубе Стојановића. Ја сам
вели Јаша предлагао, да се тим официрима а њих је
било свега (5) да по један чин више па да се
пензионишу-или да им се у цивилној служби даду
одговарајући положаји, јер су они несумњиво имали
169
170

великих заслуга за земљу. Но Љуба Стојановић,

тврдоглав, како га Бог дао, није примио тај мој
предлог, већ је хтео да их пензионише, као обичне
чиновнике. Такав поступак, како Јаша каже није био
мудар ни политички. Дотични официри (Дамјан
Поповић, Алек. Машин, Петар Мишић, Лука
Лазаревић и Љуба Костић) се успротиве томе захтеву
владе и Краљ, под утицајем Дамјана и осталих одбије
Љуби Стојановићу да потпише тај указ. Љуба
Стојановић поднесе оставку Краљу Петру, т. ј. прво је
дао оставку Ј. Жујовић, као министар спољних
послова, па онда и цела влада. Нови кабинет образује
Сава Грујић, али он би принуђен да поднесе оставку
због истог питања које се је било захуктало.
Радикали-Пашићевци, који су били у опозицији,
посматрајући целу ствар из опозиције, страли су се да
је искористе, да би они дошли на власт. И заиста
после оставке Саве Грујића, Пашић добије мандат, да
састави владу, која и дефинитивно реши то питање.
Тиме што поменуте официре стави у пензију (дајући
сваком по 60 000 динара из државне касе-свега 300
000 динара). Радикалима је олакшало решење тога
питања држање млађих завреника, којима се досадило
да трпе нападе са свију страна и зато се известан број,
међу којима је био најстарији Мил. Анђелковић-
Кајафа познат као човек потпуно исправан али
противу сваког компромиса и политички сасвим
необрађен, и ако је по учешћу у 29 мају морао и
требао имати и мало политич. смисла-састане у
Смутековцу. Ни Аписа ни мене нису позвали на тај
састанак, свакојако из бојазни да им не осујетимо
170
171

намеру. Јер нас двојица, иако смо се слагали с тиме,

да петорица именов. Официра, треба да оду из војске,
да би олакшали положај Србије и омогућили
обнављање односа са Енглеском. Нисмо се слагали са
начином, који су изабрали наши другови, т. ј. да ми
без припита њиховог решавам њихову судбину.
Међутим то се је могло постићи исто тако договорно
са њима. На томе састанку, донесу решење, да доставе
влади и Краљу, да они не само немају ништа противу
тога, да влада пензионише дотичне официре, већ да
они моле да се то што пре учини, јер је то и жеља
свију млађих завреника. То своје решење, саопште
Краљу преко Ђорђа Ристића капетана, који је био орд.
официр. Ја мислим, да је у то био умешан, Ј.
Ненадовић и Балугџић, само вешто да се не осети.
Наши старији другови кад су сазнали за тај збор и
његову одлуку, били су страховито љути на нас млађе
завренике, нарочито је ту срџбу испољавао пуковник
Дамјан Поповић. Пуков. Машин је то примио
хладније и умео је вешто да прикрије ту своју љутњу.
Апис је био ван себе од љутње, јер је сматрао такав
поступак, као недругарски и нелојалан од стране
млађих према старијим друговима.
Радикали, а нарочито Пашић су то вешто
искористили и питање решили. Пашић је поново
избио на површину, као човек и политичар без
замене. Тада се он у свој својој силини јавља на
политичку позорницу, да се без малих прекида не
скине са ње, све до своје смрти. Рекох поново се пење,
јер је његова политичка звезда била прилично
потамнела после 29 маја. Узрока је било за то доста.
171
172

1) Понашање његово на преком суду-оно фамозно

писмо, које му је Генчић узео, 2) Склапање споразума
радикалско-напредњачког тзв фузија, када су се
издвојили млађи радикали и образ. самост. рад.
странку под вођ. Љубе Живковића. 3)Држање његово
и одлазак из Беогр. пред догађајем 29 маја-његов
одлазак у Абацију. Све то је учинио да је његов
политички углед био толико опао, да му је на
изборима после 29 маја претила опасност да остане
без мандата, да није било Станка Петровића-Станка
Куће-који га је примио на његовој листи. Али он као
вешт интригант и човек јаких нерава и без примерног
стрплења, чекао је свој моменат и дочекао га је-у
Заверенич. питању.
Ето тако је и то питање скинуто са дневног
реда-тиме што су неколико официра виших
пензонисани-што је била штета за војску нарочито
одласком пуков. Ал. Машина, коме су и противници
признавали да је био један од најспособнијих ђ. штаб.
официра. Бар да им је дат по један чин више, не већ су
после такве учињене услуге и земљи и Краљу отишли
у пензију са истим чиновима које су и имали. Пук.
Машин је и умро као пуков. у пензији! (каква
захвалност).

После решења завереничког питања

Борбе противу заверника, нису престале.

Капетан Новаковић, који је након 2 год. на које је био
осуђен због нишке контра завере-пуштен на слободу,
ствара Друштво за законито решење завереничког
172
173

питања: Новаковић постаје њен секретар (види књ.

1903 Драг. Васића ''Крагујевачка контра завера'').
Борба коју је водио Новаковић и његово
Друштво за законито решење завренич. питања била
је отворена јавна. Они су имали и своју штампу ''За
отаџбину'' и ''Народни лист''.
Али противу завреника је вођена и једна
подземна борба, од стране људи, који су се
претварали у почетку, да су пријатељи завереника и
који су највише искористили 29 мај за своје и своје
партије сврхе. Та борба је почела прво противу
појединих завреника, док се најзад није претворила у
борбу противу свију и завршила се трагичним
Солунским процесом.
Прво су почеле интриге противу Генчића, као
политич. човека. Интригирали су на све начине а
нарочито у двору код Краља Петра и
престолонаследника Ђорђа и осталих чланова
династије Карађорђевића. Како је Ђорђе био отворене
и плаховите природе, то он није умео ни да сакрије те
интриге, већ их је у извесним приликама, када се
наљути, испољавао. Тако једнога дана упути ми он
овакво питање. ''Антићу јели тачно, да је Генчић био
велики пријатељ Обреновића'' одговорих му да је
истина. Он продужи, па их је после убио, мени су
рекли да ће и нас тако исто.
Затим је једаред позвао Аписа, па је од њега
захтевао, да се не дружи више самном. Апис му је
одговорио, да је он пре него што је и чуо за њих,
позвао мене и друговао са мном. Затим, да је самном
радио заједнички посао, који је њих довео на престо.
173
174

Према томе он не може и неће ни на чији захтев и ни

за чију љубав да прекине са мном пријатељство и
другарство.
После неуспелог покушаја са Аписом, позвао
је Петра Живковића. Њему је прво изнео повећи број
златних сатова и понудио му да бира који хоће, али да
прекине пријатељство са оним. Како овај није хтео да
узме ни један-он му је сам изабрао један и дао-али
Петар одби да га прими-тада га он баци под ноге и
свог га згази.
Све те интриге-мислим да су спроводили
радикали-вешто, како би одстранили заверенике од
двора. Колико су им помагали сами чланови Краљ.
породице-не могу знати, али мислим да се нећу
огрешити о истину, ако изнесем овде да рођаци Краљ.
и пр. Ј. Ненадовића и Балугџића-нису били далеко од
тих интрига.
Завереници нарочито старији са своје стране су
често пута били и сувише оштри према Краљу Петру
и његовој деци, критикујући њихове поступке. Али то
је било у доброј намери, и ако по који пут претерано.
Ми смо хтели да поступци династије буду такви да
нам се не може пребацити-речи ето убише оног, да
доведу ове још горе. Нарочито се у томе истицао
Дамјан, што је донекле било и разумљиво, јер је он
као први ађутант, био и дужан да води рачуна, о
васпитању будућег краља и остале краљеве деце. Ту
нашу претерану ревност и жеље, да династију што
више популаришемо, искоришћавали су противници
наши за стварање интрига противу нас. Они су вешто
убацивали семе незадовољства противу појединаца,
174
175

нарочито код тадашњег престолонаследника Ђорђа,

искоришћавајући његов бујни темперамент. Ја ћу
навести један мој сукоб са престолонаследником
Ђорђем, да читаоци виде, каквим су се средствима
наши противници служили да би постигли свој циљ.
Било је то мислим 1909 год. у лето. Ја сам тада
био командир подоф. коњич. школе. На тај положај
сам дошао изненадно, опет због Ђорђевић поступака.
Наиме, он је почео да троши велике суме новаца.
Како му Краљ Петар, није давао онолико колико је
њему било потребно, то је он почео, да се задужује и
то код зеленаша. У томе га је помагао његов ордонанс
официр кап. Ђорђе Крстић. Он му је налазио типове
који су му давали новац на мјенице. Такав један тип
био је мислим Божа Божић. Код њега је Ђорђе узео
новац на меницу а Крстић му је помогао, чини ми се
да је и потписао меницу. То сазна Краљ Петар и
направи се лом око тога. Одмах смене Крстића са
дужности орд. официра и једно времено и са
дужности ком. коњичке школе, коју је он поред
редовне дужности вршио. На његово место да будем
постављен ја т. ј. за ком. школе. По свршетку зим.
течаја, питомци су слати по трупама, а ја сам тога
лета се одмарао до почетка школе. Затражим једно
месечно одсуство и добијем га. Хтео сам да га
проведем код родитеља на селу. Пошао сам из
Београда на коњу. Мени се придружио и покрвник
Сава Пауновић. Ишли смо заједно преко Пожаревца,
до ман. Горњака. Ту је пуковник остао, а ја продужим
пут преко Црног врха, Брестов. бање у Зајечар. У то
време у Брестовачкој бањи био је Краљ Петар са
175
176

свитом. Наилазећи предвече у Бр. бању, спази ме на

путу Бошко Чолак-Антић и још неки гард. офиц.
Задрже ме ту да преноћим-и Краљ ме позове и на
вечеру. Сутра дан продужим пут за Зајечар-односно
В. Извор моје родно место. Ту сам остао месец дана.
Дане сам проводио у селу а пред вече појашем коња и
одем у Зајечар, где је био мој друг и пријатељ, мајор
Милан Гр. Миловановић-Пилац, ком. батаљона. Код
њега сам свраћао, остављао коња у штали где су
стајали његови коњи. И ту са њиме и осталим офиц.
Зајеч. гарнизона проводили вечери-по кафанама.
Једнога дана, када сам дојахао из села, видим Пилца
на сред авлије (у кошуљи, дан је био топао). Кад ме
спази повика, где си ти бре. Данас је био овде
Краљевић Александар и обилазио трупе. По
свршеном обиласку приредио је закуску официрима у
Хотел задрузи, на којој смо остали скоро до 5 сах. по
подне. Он се је вратио после у Бању-питао је и за
тебе. Да објасним, откуд Кр. Алек. у Брест. бањи и у
Зајечару. Он је био преко лета у Карлсбаду, вратио се
у Београд из Карлсбада, али како Кр. није био у
Београду, већ у бањи, то је и послуга отишла са њим.
Да не би био сам у Београду, он оде у Бр. бању код
оца. У његовој пратњи био је тадањи орд. кап.
Војислав Томић-сада арм. ђенерал и Команд. одбране
Београда. Он је био Ђорђев орд. али сада пође са
Алек. У току њег. бављења у бањи, Пилац и мајор
Душан Пурић направе излет на коњима до Бр. бање.
Ту их прими Краљ и Краљевић Ал. и задрже их да
преноће у бањи. Сутра дан пође Краљ. са њиме на

176
177

коњу у Зајечар и обиђе трупе зајеч. гарнизона. О

свему томе ја нисам имао појма.
Краљ и Краљ. се вратише у Београд. После
неколико дана вратим се и ја. Пр. Ђорђе је за све то
време путовао по Европи. То је било баш онда, када
му се десио малер т.ј. кад је дошао у Остенде, где је
био инкогнито, претресла га је полиција-због неког
случаја, не знајући ко је. 3-4 дана после мога повратка
у Б. вратио се је и он са пута по Европи. Истога дана,
чим је стигао-у јутру-око подне добијем позив од
дежур. ордонанса, да се после подне у 2 сах. јавим
престолонаследнику-по њег. налогу, у његов стан-у
Крунској улици-где је доцније био Апел. суд. Чим сам
добио такав позив, сетио сам се да је по среди каква
интрига. Да тако мислим, давало ми је повода, ранији
испад његов према мени, Апису, Петру Живковићу и
многим сличним испадима. Зато одем Апису и речем
му да сам позван за после поноћи код Ђорђа, сигурно
ће ме напасти рекох му-понећу револвер за сваки
случај. Он се сложи са мном и додаде, дабоме понеси
револвер јер може те и физички напасти. У 2 сах.
тачно био сам у њег. стану. Деж. орд. био је кап.
Стојан Поповић Муса мој класни друг. Пријавио ме је
одмах и био сам примљен. Чим сам ушао у собу
Ђорђе ме дочека овим речима ''Шта хоћете ви, ваш
Апис и Генчић. Убили сте Краља Алекс. па хоћете и
мене''. Чув овакве речи, био сам ван себе од љутине,
како никад нисам био ни до тада, ни од тада.
Одговорим му љутито ''Срам Вас било да вас буде. То
може сваки други да нам каже, а не Ви. Да убили смо
Александра, да доведемо Вас, Вас који сте живели од
177
178

милости Руског цара и направимо Српског

престолонаследника''. Он се још више разљути, па се
ухвати за косу и пиштећим гласом повика ја ћу вас и
Аписа протерати из земље. Одговорих му, ми смо се
овде родили, овде ћемо и умрети (нисам ни у сну
могао сањати да ће Апис погинути, далеко од своје
отаџбине и то од Српске пушке). Продужи даље, ''Ја
ћу Вами и Апису скинути мундир''. Одговорих, нисте
нам га дали, па нам га нећете ни скинути. Ако Ви
продужите тако самном да разговарате ја ћу да идем.
Он се мало умири, па се маши руком за револвер и
извади га, ја у истом моменту спустих руку на мој
џеп, где ми је стајао револвер. Он ће ми рећи, ево
револвер па ме убите, одговорих му. Убите се сами,
зашто да Вас ја убијам. У моменту бацим поглед на
супротна врата, која беху мало отшкринута и спазим
једног момка који звири иза врата. Сину ми кроз
главу, да га је он поставио да буде сведок, ако би га
напао. Пошто смо се мало смирили, упитах га зашто
ме тако напада. Он ми рече зато што сте водили мога
брата у Зајечар, да га популаришете, по налогу
завереника. Хоћете њега за престолонаследника.
Одговорих му да је то лаж, и да ја вашег брата нисам
ни видео, ко Вам је то рекао. Није хтео да ми каже. Ја
продужих ''Слушајте Височанство и запамтите, шта
вам каже капетан Антић. Ако ви тако продужите,
нећете бити Краљ Србије. Ми смо, доводећи Вашег
оца на престо Србије имали у виду број ваше
породице и у том броју гледали залогу, за бољу
будућност Србије, не мислећи, да ћете се Ви браћа,
тако завадити, да у крилу ваше династије, стварате
178
179

династичко питање. Сита је Србија свега тога-и овај

народ неће дозволити, да се више мрцаври сличним
питањима. Наједаред се окренуо од мене-изађе на
врата и стушти низ басамаке и оде право у двор. Ја
изађох и одох код Аписа, да му испричам шта ми се
десило. Ђорђе, кад је наишао у двор, сретне свога
брата Александра (то ми је причао сам Алек.) са којим
је дотле био у свађи-и рекне му: ''Ако хоћеш да се
помиримо, да ми помогнеш, да протерамо Анту и
Аписа. Ја сам се вели Алек. згрануо и упитах га
зашто, шта су ти људи криви''. Затим је продужио и
улети у собу Кр. Петра, па и њега почне
бомбардовати, захтевима да нас двојицу и удаљи из
земље. Краљ Петар позове принцезу Јелену и почне
јој се жалити, велећи, чуј, шта овај тражи од мене, да
протерам најбоље официре. Ту се направи гужва,
скупе се сви Краљ и деца и Ј. Ненадовић. Најзад се
Краљ реши да позове мин. војног ђенерала Путника.
Ђенерал Путник, кад је дошао, у двор, прво их је све
умирио и онда је полако, хладно, почео да испитује у
чему је ствар. Ђорђе му је рекао, што и мени и зашто
то тражи. Путник га је тада упитао, па ко вам је то
казао Височанство. Он се преварио и рекао, да му је
то казао кап. Војислав Томић, његов орд. који је
пратио Кр. Алек. у Бању и Зајечар. Чим је Путник то
чуо, одмах је написао указ, о смењивању Томићевом
са дужности орд. официра и преместио га у
Крушевац. Мене је позвао, и питао ме је шта је било,
ја сам му казао, како је било у ствари, т. ј. да ја нисам
имао појма о томе, да је Кр. Алек. долазио у Зајечар, а
камоли да сам имао какву мисију о којој он говори.
179
180

Све сам то после казао Апису и он сретне

Томића и нападне га грозно, са марш џукело и, шта
му све није казао. Ја пак, када сам га срео био сам
умеренији јер сам се већ био расхладио. Питао сам га,
зашто му је то требало. Он ми је одговорио, да је
његова дужност-као орд. официра, да га чува од
свакога. Одговорио сам му да је он будала и неваљао.
Да јесте његова дужност, да га чува, али није његова
дужност, да интригира и да меће детету у главу, како
ћемо га убити. Да ли је Томић, сам по својој
иницијативи то радио, или је ту била умешана и
политика не знам. Он је пашеног Косте Тимотијевића
и зет Мил. Степановића и можда није то радио без
њиховог утицаја.
Тај исти Томић из претераних амбиција и своје
недовољне интелигенције, као орд. официр причао је
Ђорђу разне глупости. Тако, једнога дана пре овог
сукоба, опет ме је позвао Ђорђе, да дођем код њега.
Кад сам ушао, код њега, он ми показа на једној
великој табли два брега нацртана и рече ми ''видите
ли ова два брега, овај виши то је Наполеон, а овај
мањи то сам ја, али ја ћу га престићи''. Рекох му тада,
Височанство, јесте ли Ви читали, шта су два конзула
Abassieur и Rogeducos разговарали између себе, кад је
Наполеон постао први конзул, упита ме шта?
Одговорих му. Кад су изашли један ће рећи другом
''Noаs avons recu un maitre''. Овај други упита
Comment ca comment voila Comment. C’est un home
quo pent tout, et sait tout. Оno pent tout Височанство је
богом дано, али оно sait tout, је Наполеон постигао
радећи 16 сах. у 24 сах. а Ви, би сте требали да радите
180
181

20 у 24 сах. па да опет не будете Наполеон у данашње

време. Међутим Ви не радите ништа, већ пецате рибе,
на Сави и Дунаву у друштву са некаквим Бихелом
Пушкаром. Тако се Височанство не постаје
Наполеоном''. Наравно, да му то није било право, и да
су њему пријатнији били људи који су му говорили
као Томић него ми који смо критиковали његове
поступке. У осталом владаоци и принчеви нису никад
поштеђени од таквих ласкаваца-благо оном само ко не
подлегне њиховом утицају али такви су ретки.
Ево зашто ја мислим да су те интриге,
управљене прво против Генчића, Аписа и мене, да се
после прнесу и на све завренике као и то да су оне
биле политичко-партијске природе. Генчић је био
либерал, ја његов сестрић и из либер. куће. Апис,
шурак Жив. Живановића, станов. са њим заједно.
Страх радикала, и осталих политич. парт. вођа и жеља
за неогранич. и јединим утицајем на двору. Гонила их
је на интриге противу нас, да не би преко нас, сувише
утицали и осилили се Генчић и либерали. Мада је то
био уображени страх, јер ко је познавао Кр. Петра као
строго парламентар. владара, тај није имао чега да се
боји. Тим интригама они су успели, да Краља Петра
са свим, одстране од завереника, т. ј. да му олакшају-и
помогну остварењу његове можда потајне жеље, да се
што више удаљи од непосредног додира са нама. Та
жеља код Кр. Петра је, донекле била природна.
Познато је, особина људи-бар огромне већине, да им
је непријатан додир са људима, који су учинили
овакве услуге. Овде није реч о каквој ситној услузи-
већ о довођењу на престо њега и његове династије,
181
182

тада када је већ био изгубио сваку наду и веру, да ће

се икад вратити у Србију, из које је протеран (његов
отац, још 58. год. као дечко и вратио се као 60 год.
старац и то на престо Србије). Сам он је причао, да је
био потрошио сво своје имање на пропаганду, али без
икаквог успеха-и да није било Драге и Алек. који је
својом женидбом увредио официре никад он неби
дошао на престо. Дакле услед тога се је он нелагодно
осећао у ближем додиру са завереницима. Они који су
били у двору Кр. Петра као часници (а ја сам био
један од њих) могли су видети и на себи искусити
пргавост Кр. Петра-у познатим нападима на њих.
Према завереницима није никада испао-што му је
падало сигурно тешко, па је вероватно гајио жељу у
себи, да се исти ређе сусретне са њима. То своје
интимно расположење, није могао ни да сакрије у
извесним приликама. Нарочито је то испољавао
приликом свечаних пријема-двор. балова и другим
сличним пр. на којима су присуствовали политички
људи, као и страни представници. На тај начин, је
хтео ваљда да покаже своју независност од
завереника. Тако на пр. после пензионисања,
петорице стар. Заверенка-ипак су позвани на двор.
балове. Он се је старао увек за време тих балова, да
избегне сваки сусрет са тим завреницима, тако да је то
падало у очи. Међу тим ја мислим да је то погрешно
схватање, како други о томе мисле, не знам. Он је
могао завер. одстранити од политике-и не слушати
њихове политич. савете-али нико му неби ни могао ни
смео пребацивати, да са тим људима остане у личном

182
183

пријатељству, које је баш у таквим приликама требао

и да покаже.
Сећам се болести пуков. Машина-боловао је
подуже од рака. Није се сетио за сво време боловања
ни да упита за њега, а камоли да га посети (што је
требао да уради по моме мишљењу) и тек на 2-3 дана
пред смрт послао је гард. официра П. Живковића, да
га обиђе и пита жели ли што год. На шта је Машин
одговорио, сад се сетио! Ја сам пребацио Јаши
Ненадовићу за такав поступак, одговорио ми је
иронично, па шта бисте ви хтели, друго је време сада.
Само што ми није реко ''Црнац је одиграо своју
улогу''. Још један доказ, колико му је био непријатан
додир и са завереницима и цела завера. Кад је дошао у
Београд, неколико пута, за време мога дежурства,
питао ме је, да одемо једно вече у стари двор, који још
није био порушен, да му опишем цео догађај 29 маја.
Ја сам му се ставио на расположење, кад год он хоће-
али није ме никад позвао.

Рад завереника

На ослоб. и уједињењу прво крајева под

Турском, а после на уједињењу оних под А. Угарском
свију Југословена.
Поред свих непријатности и интрига противу
којих су се завереници имали да боре-они су ипак
после 29 маја поред својих редовних послова, сво
своје слободно време, сву интелектуалну и физичку
снагу-посветили нац. стварима.

183
184

Да би доказали, да они нису извршили

промену на престолу, ради промене личности, већ да
су хтели да последице те промене буду заиста од
истор. значаја за целу нацију. Хтели су, да се Србија
посвети више но што је до тада чинила, нац.
задацима, да се спреми за догађаје, који ће наступити.
Зато су одмах почели да се баве питањима о спреми
војске за ослобођење и уједињење наше неослобођене
браће под Турцима и оне под А. Угар. монархијом.
На ослобођењу-оних под Турцима је и раније
рађено, али то је више чињено дипл. путем. Још Краљ
Милан, као команд. акт. војске посветио је био
озбиљну пажњу Маћедонском питању. Он је својим
инт. пријатељима говорио о томе често. Генчић ми је
причао да му је говорио ово: Генчићу ми не можемо
да се боримо на два фронта. Са Турском и А.
Угарском, нарочито са А. Угарском, која је веле сила.
Зато морамо, са њоме бити у најбољим односима, док
не ослободимо и присајединимо Маћедонију, а после
бих ја сам пристао да се сви ујединимо под А.
Угарском. И не када буде дошло питање
националитета, на дневни ред, ми Словени би смо
сачињавали већину у монархији-па се можда повољно
реши по нас. Јамачно је мислио на триализам. Било је
још људи код нас, који су сматрали, да је једино таква
политика могућа. Но ти људи, као и Краљ Милан
нису рачунали са осећајима народним, који никада
није могао да схвати ни одобри такву политику. Сем
тога држим да је Краљ Милан интимно мислио, да
ослобођењем присајед. Маћ. мора да иде преко
Бугарске, т. ј. да прво туче Бугарску, те да поврати
184
185

престиж Србији, ко је био изгубљен Сливници 1885.

год.
Да би своју замислао оставрио Краљ Милан је
да створи и средства за постигнуће циља т. ј. добру
војску. И заиста, по повратку у Србију 1897 год.
пошто је провео своју младост лутајући по Европи-
коцкајући се по разним клубовима и великим
Париским и Бечким тркама. Вратио се као човек зрео
прилично напаћен, пун искуства и много сталоженији
него што је био у млађим годинама као Краљ Србије.
Његов повратак у Србију изазвао је буру негодовања,
код појединих политичара, које се је пренела и на
читаве парт. организације. Управо, повратило се оно
нерасположење и мржња према њему, која је и раније
постојала код политичара, нарочито код радикала.
Они су одмах почели да воде борбу противу њега-
јавно и тајно. Нарочито преко европске штампе-
највише руске-јер је Русија била његов највећи
противник и није се никако мирила са његовим
повратком у Србију. Радила је свим силама, док није
успела, да га уклони из земље. Она је то радила
највише противу радикала, а кад је видела, да се са те
стране не може надати бог зна каквом успеху онда је
знајући преко својих представника а нарочито
Мансурова о Александровим везама са Драгом. Она
га је тајно правећи се да привидно одобрава његову
намеру да се ожени са Драгом, само да би уклонила
Кр. Милана из Земље, јер је сигурно рачунала да он ту
женидбу неће одобрити. А кад се једном већ венча са
Драгом, онда ни њему неће бити опстанка у земљи,
као што је и било. На тај начин је Русија вероватно
185
186

рачунала, да уклони за свагда династију Обреновића

из Србије, коју је сматрала да води Германофилску
односно Аустрофилску политику.
Но Краљ Милан је имао и велики број
пријатеља у Србији, како међу политичким људима
тако и у војсци, нарочито у војсци. Међу политич.
највише пријатеља је имао међу либералима и
напредњацима, више међу либералима који су по
традицији били Обреновићевци. То су били јаки
људи, да заиста може да се прими она примедба Кнеза
Арсена да се нису Обреновићевци наљутили на
Обреновиће неби никад ми (Карађорђевићи) дошли у
Србију т. ј. да се није Алек. оженио са Драгом и на тај
начин увредио цео народ и војску, а народ и војска су
до тада у огромној већини били Обреновићевци. Врло
мали, незнатан број, био је Карађорђевац. Па и од
таквих је било који су Краља Милана волели. Пр. мој
друг завереник Милутин Лазаревић, био је по
традицији Карађорђевац, али је врло волео Кр.
Милана.
Кр. Милан по повратку у Србију, 1897 год.
поред мешања у политику, он је посветио нарочиту
пажњу војсци и њеној спреми за наступајуће догађаје.
Он је одмах приступио реорганизацији војске
стварајући од батаљона пешад. пукове. Наравно да му
је за такво повећање војске, требао и већи број
официра. Краљ Милан је тада наредио, да се прима
већи број официра у војну академију. Раније је
примано по 30-40 пит. да се доцније повећа број на
60-80 а од како је он постао ком. акт. војске-почело се
је примати преко 100-док није дотерао број од 200. Да
186
187

би дошао, до потребног броја школ. официра он је

скратио трајање ниже шк. од 3 на 2 год. Док је у војну
акад. приман мањи број питомаца (20-40)-онда су
улазила већином официрска и чиновничка деца, која
су имала више протекције, него остали. Али кад је
наступила потреба за пријем већег броја (преко 100-
200) и када су се морала примати деца из народа-
сељака. То су те генерације, које су дале највећи број
завереника, а за време ратова највећи број командира
чета, батерија, ескадрона, ком. батаљона, доцније
пукова. Тако је Краљ Милан, можда сасвим нехотице
демократизирао војску а нарочито њен официрски
кор.
Поред рада на реорганизацији војске, њеној
научној и стручној спреми, он је велику пажњу
поклањао и њеној материјалној спреми. Само му је за
то недостајало средстава т. j. новца. Србија је тада
била прилично изолована, без кредита те није могла
рачунати на какав велики зајам од европског и свет.
кредитора Француске, која је била земља демократије
par exelance и није се мирила са режимом какав је био
тада у Србији. Сваки покушај Србије, да добије зајам
у Франц. ометан је од стране Русије као и од политич.
прот. Кр. Милана у земљи. Тако да је Србија била
упућена, да тражи новч. помоћ код А. Угар. и Немач.
Банака, које ни саме нису располагале бог зна каквим
средствима.
Офиц. кору је нарочиту пажњу указивао, на
сваком кораку је подизао углед официра, те је на тај
начин отворио вољу младићима, да се грабе да ступе
у вој. академију. А кад су ти млади људи једном
187
188

постали официри, он је умео тако да их одушеви за

њихов будући позив. Својим познатим беседничким
даром и срдачним пријемом, да су они били готови, да
за њиме пођу, штоно кажу и у ватру и у воду. Ево
само једног примера: Кад сам ја свршио војну
академију, била је пракса као и сада, да питомци
изјаве жељу за род оружја-пеш. коњицу, арт. или
инжињерију. Ја сам изјавио жељу за коњицу, јер сам
волео коње, још од малена. Рођен у В. Извору-сељач.
породица, која је гајила врло добре коње, познате в.
извор. коње арап. расе, ја сам и сам заволео коње. По
завршетку 3-ће год. вој. акад. отишли смо на прак.
курс-т. ј. путовање по унутр. Србије. На путу смо
обишли источну границу и утврђења према Бугарској
изнад В. Извора. Ја тада свратим све своје другове-
целу класу, заједно са официрима који су нас водили-
на ручак код моје куће. Пошто смо добро ручали, а
богме и добро попили, то је и расположење било и
код официра и питомаца ванредно. Том приликом мој
класни официр кап. Драгољуб Михајловић зв. Рус-
дошао је из Русије, где је свршио рад. школу
наздрављајући моме деди-као најстаријем члану моје
породице-изрекне се, како ће његов унук служити у
гарди. Деда му то саопшти, али ја нисам веровао нити
придавао томе какву важност, јер, као што сам раније
навео дотадања пракса била, да се за гарду узимају
официри, пошто проведу најмање 2 год. у трупи. По
завршетку путовања вратили смо се у Београд 31.
јула. 2-ог авг. 1898 г. рођ. тадањег Кр. Алек. Обрен.
произведени смо за официре и ја будем произведен у
чин коњич. п. поручника Краљ. гарде. Сада сам видео
188
189

да је наговештавање мога класног старешине било

тачно. Чим смо произведени добили смо по 20 дана
осуства и ја се решим да одем у село код родитеља и
то лађом преко Прахова – Радујевца. Али у очи
поласка, добијем од мога ујака Генчића из Ниша (био
је нач. окр. нишког) да дођем у Ниш, што сам и
урадио. Стигао сам у Ниш у вече. Ујака нисам затекао
код куће. Био је у двору на ручку код Кр. Милана.
Око 11 сах. у вече се вратио и рече ми да сутра треба
да се јавим Кр. Милану. Рекох му да сем блузе и
чакшира немам ништа више од одела, а Кр. Милану
би морао да се јавим у парад. униформи по пропису.
(Униформа ми није била готова, јер ми је прав. коњич.
први, па је кројач накнадно добио наређење да за мене
и Чолак-Антића прави гард.). Генчић оде поново у
двор и кроз 15 минута се врати и рече ми да ће ме
примити у оделу које имам. Том приликом сам питао
ујака одкуда то да ја одем у гарду-он ми рече, да је
једном приликом у разговору наговестио Кр. Милану
да има сестрића, који свршава војну акад. Краљ
Милан му је одмах реко, ја ћу њега у Гарду. То је
било поодавно и ја сам мислио да је он заборавио, али
сада видим да није. Сутра дан ме је Кр. Милан
примио, заједно са још неким кап. који су такође 2-ог
авг. произведени у наредни чин. Кад је ушао у салу у
којој смо га чекали, пружајући руку сваком од нас
редом-дошав до мене окрену се осталим-и рече им
''погледајте га, какав је-у царској би гарди могао
бити''. Увече буде позват на ручак у двору. Могу
читаоци мислити како је то дејствовало на мене, у
мојој 20 год.
189
190

После 1. септ. када смо требали да ступимо на

дужност, примио је Краљ Милан све моје кл. другове
у Нишу, и том приликом нам је саопштио да је он
наредио, да сви ми као млади официри будемо
распоређени по див. местима. Ово сам учинио зато
вели, што велике вароши стварају велике људе а у
малим местима се млад официр забатали. Све нас је
задржао на ручку и са сваким разговарао. Ето на тај
начин је он добио љубав офиц. кора.
Љубав према Кр. Милану и понашање Алек.
према њему за време и после женидбе, многе је оф.
заверенике определило да уђу у заверу.
Да наставим где сам прекинуо т. ј. како смо ми
завереници после 29 маја, кренули, односно оживели
рад на нац. стварима, нарочито у крајевима који су
били под Турском. Наш живаљ у ст. Србији и
Маћедонији био је тамањен и уништаван, како од
Турака и Арнаута, тако и од стране бугарске и
источњачке организације. Бугари су са својом орган.
били продрли скоро свуда. Видели смо да се званично
и дипломатским путем не може скоро ништа учинити,
за заштиту нашег живља и да Бугари добијају све
више терена у Маћ. убијајући наше људе. Тада се ми
завереници заинтересујемо за то питање. Почнемо да
стварамо и ми организације, чете, које смо под
вођством оф. највише завереника и тамошњих војвода
слали у Маћедонију. Шта су војводе и њихове чете
радили и урадили у ст. Србији и Маћедонији-опште је
позната ствар и ја се на томе нећу задржавати. Хтео
сам да напоменем, да је велики број четника-вођа
били завереници и њихови пријатељи. Скоро
190
191

целокупна акција у јужној Србији прешла под

руководство завереника-ма да је било и у тој
организацији и грађ. лица-како политич. који су тај
рад помагали овде у земљи. Тој и таквој тајној акцији
није било стране. Све владе Кр. Србије, које су се
мењале од 29 м. 1903-1912. Све су оне свесрдно
помагале у колико им је то међународна ситуација
дозвољавала и морално и материјално рад орг. Али
душа целог рада били су официри завереници,
нарочито Апис.
Додуше постојала је и јавна организација, која
се бавила заграничним пословима. То је била Народна
одбрана. Но она је вршила више културну
пропаганду. Бавила се је и она четничком акцијом,
али је недовољно енергично спроводила ту акцију.
Због тога се је осећала потреба за стварање једне
друге, мање више тајне организације, која би
предузела енергичнији рад у свима неослобођеним
крајевима, како оним под Турском, тако и оних под А.
Угарском монархијом.
Таква организација је и створена под именом
''Друштво за уједињење или смрет'' или доцније у
јавности названа ''Црна рука'' (1911) г која је имала и
своје статуте.
Да се вратим на рад завереника пре стварања
''Црне руке''.
Поред делања ван земље-у старој Србији и
Маћедонији, они су спремни да и у земљи спреме
војску за догађаје који ће да наступе-а тако исто и
духове-т. ј. да и у народу створе расположење за
акцију. Наравно за такав рад требало је споразумевати
191
192

се са званичним круговима т. ј. са представницима

власти-владом. Како су од 29 маја-са малим
изузетком-на власти били највише радикали, то је са
њима ваљало и радити т. ј. тражити њихову
сагласност за рад, нарочито преко границе, јер је тај
рад био скопчан и са материјалним издацима. Сем
тога морало је бити споразума са њима, да неби се
урадило, што се је косило са општом држав.
политиком.
Радећи тако пуном паром, и унутра и на пољу,
долазили су завереници по који пут и у сукоб са
владом и њеним представницима. Ти су сукоби били у
почетку незнатнији, док се нису најзад претворили,
после рата 1912. г. у отворени сукоб између
завереника т. ј. Црне руке и радикала, које је у
јавности познато као борба о пријоритету.
Унутра у земљи, рад на спреми војске састојао
се је у спреми и васпитању официр. кора па и војника,
т. ј. колико у стручној страни, још више у моралној.
Позната је ствар, да је наша војска т. ј. настава
у њој и спрема вршена више по угледу на војске
европских држава. Највише се је старало да
васпитање и спрема војника и официра буде по угледу
на немачку-пруску војску. Дисциплина је била строга,
однос официра и војника био на одстојању, т. ј. није
се много пажње обраћало на психичку страну тога
односа, на особине нашега народа, већ се је мислило,
да се све оно што су поједини официри, које је наша
држава слала у иностр. у трупе, најчешће у аустр.
немачке, ређе у руске, и тамо видели може
накалемити и на нашег војника сељака. Сем тога у
192
193

самом офиц. кору однос између старијих и млађих

био је строго дисциплински-другарство није било
развијено у оној мери, како је то потребно-нарочито
за време рата. Све је тако рећи било подвојено-старији
официри-држали на одстојању од млађе-ови опет
подофицире а подофицири војнике.
Догађај од 29 маја је сам по себи и своме
значају пореметио тај дотадањи однос, јер је он
дубоко засекао у однос офиц. међу собом и офиц. и
војника. Ту су се морали наћи старији офиц. са
млађим, а ови опет донекле са подофиц. и војницима
на једном деликатном послу, који је захтевао много
самоодрицања.
29. мај је повратио Србији устав. парламент.
слободно изабран тајним гласањем, слободу штампе.
Све то није могло а да не нађе одзива и у војсци. Дух
демократије је почео да провејава и кроз војску и
њене старешине. Како су сви завереници на захтев
старијих остали и даље у војсци, то су они постепено
преносили постепено тај дух и на остале. Старији
официри, како они који су сматрали да смо погазили
заклетву-дату Краљу порушили темеље на којима
војска почива, тако и они који су прихватили догађај
и били добро расположени према новом стању. Сви су
се они слагали донекле у томе да смо ми унели нову
јерес у војску. Нарочито ти наши пријатељи су нас
често пута отворено критиковали, да ћемо
упропастити војску, тј. дисциплину. Често пута у
дискусијама, долазило је до сукоба између њих и нас.
Докле су они доказивали, да ће уношењем демократ.
духа у војсци пропасти дисциплина па тиме и
193
194

способност војске за рат, дотле смо ми доказивали

обратно, говорећи им да не иде пруска чизма на ногу
српског сељака. Они пак други-наши противници,
трубили су на сва уста, да смо ми војску упропастили,
да је официрски кор подељен на 2 табора и да смо
потпуно неспособни за рат. На све то ми нисмо
обраћали много пажње, већ смо и даље радили пуном
паром, да војску спремимо онако како смо ми
замишљали. Догађаје, односно Балкански ратови, а
доцније Европски и Светски су нам дали за право.
Напади наших противника, нису остали без дејства и
на грађанске редове. Многи наши пријатељи су
изражавали бојазан, од подвојености у офиц. кору, да
ће она имати хрђаво па можда и фатално дејство у
рату. Али су их ратови уверили, да су погрешно
мислили и многи од њих па чак и наши противници
су нам то признали. Но о томе доцније.
Рекао сам раније, да смо повели рачуна и о
наоружању војске и њеној материјалној спреми. Како
је за то требало мат. средстава т. ј. новаца, то смо
морали о томе радити споразумно са владом
нарочито-радикалима, којима свака част и хвала, што
су правилно схватили велики задатак наше нације,
који је могао бити остварен само морално и
материјално спремна војска. Они су колико год је
материјална моћ земље могла дати стављали средства
војсци за њено наоуражање и матер. спрему. Истина
по који пут су се и противили томе али где нису
пристајали милом, ту је морала доћи и наша
интервенција па који пут и претња, док се нису
добили кредити потребни за војне потребе. Нарочито
194
195

им се мора признати, да су кредит земљи, који је био

пољуљан у Европи, нароч. у Франц. повратили и на
тај начин закључ. повољне зајмове који су већим
делом употребљени за наоружање. Читаоци ће се
сетити, какав је кредит Србија уживала пре 29 маја.
Сем код А. Угар. банака није могла нигде закључ.
зајам. Сетиће се и тога, како је у земљи било стање.
Услед немања новаца-бедна исхрана и снабдевање
војске. Непримања плата официра и чиновника. Сутра
дан по 29 мају т. ј. првог наред. месеца је почело
редовно издавање плата, да потраје све до данас, када
почиње опет да се траљ. са снабд. војске и издавањем
плата чиновницима.
Испочетка смо имали великих тешкоћа-око
добијања кредита, за наоружање, тако да смо морали
по који пут, да укажемо и сувише драстично на
неспрему наше војске, која је нама остала у
наследство од режима пре 29 маја. Па да неби се то
тако продужило и ми дочекамо догађаје неспремне,
ми смо дизали глас и тражили да се томе питању
поклони озбиљна пажња. У томе смо ишли тако
далеко да је пуковник Машин, као пензионер-написао
један меморандум у коме је Краљу и влади указао на
све оно што нашој војсци недостаје. А он је као бив.
нач. главног ђ-штаба био у могућности да то најбоље
види. Један примерак је предао Краљу, један влади и
по један неким виђ. политичарима. Један пр. је дао
моме ујаку Генчићу и мени, те сам имао прилике да га
и ја прочитам. У томе меморандуму је указао на све
недостатке наше војске, нарочито у погледу
наоружања и остале материјалне спреме. Тај свој
195
196

меморандум је Машин предао меродавним као строго

поверљиво. Не знам чијом индискрецијом је то
продрло у јавност. Због чега је Машин (па и сви
завереници) нападнут и мал те није оптужен као
издајник. Међу тим ускоро је дошла анексија Босне и
Херцеговине, која нас је свом силином лупила по
глави и освестила. Одмах су се меродавни сетили и
Машиновог меморандума и увидели, колико је он
имао права, да такав меморандум напише и са колико
разумевања и патриотизма га је написао. Анексија је
учинила, да сви меродавни фактори, увиде потребу и
недостатке војске и да крену свом снагом да се она
што боље спреми и снабде.
Приликом наоружања наше војске избила је и
топовска афера. Србија је требала да наручи модерну
арт. Било је два мишљења, где да се арт. поручи.
Једни су били за то да се поручи у Чешкој-тада А.
Угарској фабрици ''Шкода'' т. ј. шкодини топови,
други су били да се поручи у Француској код
''Шнајдер-како''. За Шкодине топове били су
заинтересовани неки двор. кругови т. ј. Јаша
Ненадовић и ако се не варам Багугџић. Њима је
пришао и Петар Мишић пук. у пензији-завереник и
тада народ. посланик изабран на радикалној листи.
Радикали су га сматрали као свога човека, њега и п.
пук. Луку Лазаревића, једине међу завереницима.
Било је 2-3 млађа зав. који су симпатисали
радикалима. Већина их је била из либералних
фамилија. Борба је биа огорчена. Најзад је победила
струја за Шнајдерове топове и муницију. Поручена је
артил. и арт. муниција у Франц. и послата стручна
196
197

комисија, под председ. Мих. Рашићем арт.

пуковником тога највећег али прикривеног
противника завереника. За време израде почели су
напади на комисију, прво преко штампе, па после се
су пренели и у скупштини. На челу оних који су
водили борбу противу топова и топов. комисије био је
Петар Мишић. Сетиће се читаоци оних напада у
скупштини и називање топ. сулундарима. Затим
одашиљање контр. комисије и вршена проба напада
на путника мин. војног и његовог надимка ђенерал
''Пиле''. Најзад се завршила кампања, стављањем под
суд целе комисије-спец. пуков. Рашића. Сад наступа
оно што је најинтересантније. Главни покретач
оптужбе био је Петар Мишић, а ми млађи завереници
са Аписом на челу јављамо се као браниоци Рашића,
управо не као његови браниоци, већ као браниоци
једне праведне ствари. Рашић буде ослобођен. Због
тога настао још већи јаз између Петра Мишића с једне
стране и Аписа са млађим завереницима са друге
стране. Петар Мишић није могао, да преболи
пребацивања, која су му чињена пре, за време и после
29 маја, за његово понашање о коме је било речи
раније. Сад је дошла и топовска односно Рашићева
афера-која га је још више огорчила, и он је вребао
згодну прилику, да се освети Апису и другов. Она му
се је и пружила у Солун. процесу-где видимо њега као
преседника војног суда у Солуну. Страшно и
непојамно, докле мржња једног хистерич. човека,
какав је био Петар Мишић, може да доведе.
Упоредо са наоружањем и четничка акција у
Маћедонији постаје све јача. Пребацивање чета је
197
198

учестало. Тамошњи наш живаљ, који је изгубио наду

у Србију-почео је да се буди, да стиче веру у моћ
Србије. Бугарске организације, које су до 1903. год.
скоро и несметано радиле, почеле су сад да осећају
рад српских чета и њихов огроман утицај на тамошњи
живаљ, који је почео, да напушта бугарску
организацију и да прилази нашој. Поред заштите
нашег живља у Маћедонији од Турака и Арнаута,
четничка акција имала је као најважнији задатак да
контрахарира рад и пропаганду бугарске Маћ.
организације и њихову пропаганду-која је била
дубоко продрла у најназадније делове Маћедоније.
Наше владе су не само толерирале већ и
прећутно потпомагале нашу четничку акцију.
Најизразитији преставник и организатор наше акције
у Маћедонији био је Богдан Раденковић. Рођен у тим
крајевима, потпуно упознат са патњама нашег
тамошњег живља, редак патриота и Србин, он није
могао да посматра то равнодушно, већ је смишљао
како ће и на који начин да томе народу помогне.
Револуционар по природи, није се задовољавао, само
са радом, који је наша влада дипломатским путем
предузимала код Туске и европских влада. Он је
осећао и најбоље знао, да се тамо доле на југу не
може бог зна шта учинити дипломатским путем, па је
зато тражио друге путеве и начине да се томе народу
помогне, да се његова свест пробуди и да се припреми
и оспособи за оне велике догађаје који су имали да
наступе. Да би то и остварио, потражио је себи
друштво, ван политичара и нашао га је међу српским
официрима, т. ј. међу завереницима. И заиста га је ту
198
199

и нашао. Он је везао најинтимније пријатељство са

Аписмо и преко њега и са осталим завреницима. На
тај начин су се удружиле на заједничком
националном послу, два највећа револуционара,
патриота и идеалиста. Њих су двојица били главни
организатори и покретачи-управо душа целе наше
четничке акције у Маћедонији, а ми остали смо их
помагали колико год им је наша интелектуална и
физичка снага допуштала.
Влада наша, познавајући патриотизам, а
вредност и спрему Богдана Раденковића, да би му
боље омогућила рад, покушала је да га постави за
митроп. Р. Призренског нашег, али је Турска то
одбила. Но Богдану то није сметало, да он и даље
продужи рад у Мађедонији. Богдан је због рада на
присај. Маћ. Србији, био 2 пута осуђиван од Тур.
власти на вечиту робију и оба пута се спасао
уклањањем у Србију. Он је за Маћедонију значио оно,
што су Карађорђе и Милош значили за Србију.
Турске власти нити су могле да заштите
хришћ. станов. од Тур. а нарочито Арнаутских
злостављања, нити су пак могли да спрече рад Бугар.
Срп. и Грчких чета. Тако да је Ст. Србија и
Маћедонија била право поприште борби разних
организација (Буг. Срп. Грч. Тур. и Арнаут.).
Изукрштани интереси Европе нису дозвољавали, да
она Европа предузме сложену акцију у циљу заштите
хришћанског становништва у Турској.

Младотурска револуција

199
200

Увиђајући немоћ турске владе да спречи с

једне стране мешање Европских сила у Турске унутр.
ствари, с друге пак стране, рад четнич. организација
балканских држава. Турски официри-патриоте под
вођством капетана Енвер беја и Ниам беја стварају
заверу и дижу револуцију у Европ. Турској у Солуну.
Они збацују дотадања режим у Турској и узимају
пуну власт. Не знам само из каквих разлога нису
збацили са престола и Абдул-Хамида, већ су га неко
време задржали на престолу, да га доцније увиђајући
своју погрешку-т. ј. када су осетили да се он спрема
да им се освети-збаце-и на његово место доведу М....
који је само орунгирао Султана, а сву власт су имали
у својим рукама Младо-Турци.
Одмах по револуцији Младо-Турци су
прокламовали устав. слободу пуну и равноправност и
једнакост свију народности-поданика у Турској.
Турска револуција је изненадила цео свет, па и нас. И
ми смо морали неко време, да прекинемо четничку
акцију у Маћедонији. Заузели смо став очекивања, да
видимо, шта ће бити после револуције, хоће ли збиља
нашем живљу бити лакше, како су Младо-Турци
обећавали. Збиља, одмах после револуције, настало је
сношљивије доба за све становнике у Турској. Ја сам
био сведок узајамног братимљења и грљења између
Младо-Турака и хришћана. Одмах по преврату
појавила се идеја код нас да се оде у Скопље и Солун
и једна група грађана св. проф. а највише официри
међу којима је био пуков. Александар Машин и ја.
У Скопљу и Солуну су нас Младо-Турци врло
срдачно примили раздрагани успехом револуције. У
200
201

Солуну су нам приредили банкет, на коме сам ја

поздравио нову младу Турску и извршиоце Турске
револуције на француском језику. Одушевљење је
било огромно, тако да су ме дигли на рукама и носили
ме по целој тераси на којој је био приређен банкет. По
свршеном званичном пријему, пук. Машин и ја
изјавимо жељу да будемо примљени од шефа
револуције код Енвер беја. Одмах нас је примио и са
њиме смо провели у разговору више од једног сахата.
Он нам је причао, како су извели револуцију, и како је
њихова жеља, да све народности у Турској буду
равноправне и малте не како ће потећи мед и млеко у
Турској под њиховом либералном владавином. У току
разговора дотакосмо и питање Султана Абдул
Хамида. Ја му приметих, зашто га нису уклонили са
престола. Он ми одговори, да је он њихов потпун
заробљеник, и да ће морати да слуша. Ја му рекох
тада, да је по моме мишлењу то велика грешка, која
им се може доцније светити. Тако је и било. Покушај
Абдул-Хамида, да се опрости младо-турака. Само
није успео.
Но по оној народној вук длаку мења а ћуд не
мења и младотурски режим који је у почетку и
обећавао да ће стање хришћана у Маћедонији постати
сношљивије-боље, није много изменило то стање.
Настала је опет стара песма, на нов глас. Тако да је
стање хришћана било погоршано. Нарочито Арнаути
су злостављали хришћане, па су се и противу Турака
бунили. Са њима нису могли ни Младо-Турци да се
боре. Нашто то и разлог, да су Младо-Турке који су
били запливали у воде германофилске и потпали под
201
202

потпун утицај Немачке, натерало нас је да обновимо

четничку акцију у Маћедонији.
Владе балканских држава су Европи
непрестано су указивале на несносно стање у
Маћедонији. Али несложна Европа, односно владе
великих сила, несложне и неискрене једна према
другој-нису хтеле никакав ефикасан корак да учине
код турске владе, да би учинили живот хришћана у
Маћедонији сношљивијим. Оне су се задовољавале
слањем нота Турској влади и обећањима Турске
владе, обећања која ова нити је хтела нити могла да
изврши. Најзад су пред Балк. рат велике силе решиле
да пошаљу једну контролну комисију у Мађедонију
која ће да контролише рад турских власти и ко бајаги
заштити хришћански елеменат. Међутим чланови те
комисије су сваки имали своје посебне интересе-
односно интересе својих земаља влада. Младо-Турци
знајући добро неслогу вел. Сила, искоришћавали су је
да своју власт учврсте. С друге пак стране су озбиљно
прионули на посао да турску препороде. војску њену
спреме и наоружају, те да могу да бране своју
територију, којој је претила опасност, нарочито од
балкан. држава.
Наша влада је пратила тај напор младо-турака,
пажљиво, преко својих конзуларних тела у
Маћедонији и Старој Србији. Народна одбрана са
своје стране је такође помагала владу у томе послу.
Завереници са Аписом на челу-а преко Богдана
Раденковића, појачају свој рад, на организовању и
пребацивању чета. Апис је преко извесних оф.
завереника и пријатеља завереничких које је успео да
202
203

убаци у народну одбрану-утицао на рад њен и

дејствовао, да тај рад постане енергичнији. Али кад је
видео, да народна одбрана није довољно енергична у
своме раду, код њега управо прво код Богдана
Раденковића старог револуционара идеја, да се створи
једна друга тајна организација, која би рад на
ослобођењу и уједињењу Ст. Србије и Маћедоније, па
доцније и на ослобођењу и уједињењу свију југо
Словена-који су били под А. угарском културом
енергичније ради. Богдан је знао, да се то просветном
пропагандом не може бог зна шта учинити, већ је хтео
да тај рад замени, дејством бомбе, каме и пушке.
Он по угледу на италијанске карбонаре-износи
идеју и остварује је т. ј. ствара организацију под
именом ''Друштво уједињење или смрт'' или у
јавности позната под именом ''Црна рука''. Он је
израдио и статуте за ту тајну организацију. Његов
сарадник при стварању те организације био је Љуба
Јовановић-Чупа познат омладинац из борбе противу
реакционарног режима последњег Обреновића-март.
Демонстрација, затим из Словенског јула-одушевљен
патриота и велики револуционар. Где је било
природније, да потраже сараднике него међу офиц.
завереницима. Ту их и налазе. Придобијају прво
Илију Радивојевића, па Аписа и т. д.
Да се вратимо уназад на заверенике и њихов
рад. Указао сам раније на интриге, које су вођене
јавно и тајно противу завереника и у војсци међу
официрима, а нарочито међу политичарима. Да те
интриге успеју и да донекле разбију слогу и
другарство које је владало међу завереницима,
203
204

припомогли су донекле и завреници појединим својим

поступцима и понашањем појединаца, највише су
допринели рушењу угледа завереника т. з. в.
заверитељи или како су их звали завереничке
пришипетље. Они су се правили већи католици од
Папе и својим понашањем и радом-удварајући се
појединим завереницима-нанели велике штете правим
завереницима. Али ја ћу овде прво изнети грешке
завереника, па ћу после прећи и на рад пришипетља.
Раније сам напоменуо од колике је штете по
нас био рад Петра Мишића, поменуо сам донекле и
понашање Дамјана Поповића као првог ађутанта. Он
је не само пред нама завереницима него и пред
другима грдио и омаловажавао Краља Петра, па и
децу његову. Не пред једним, већ пред више њих је
говорио, како, да је он само једном видео Краља
Петра-пре доласка у Србију, никад он не би дозволио
да овај дође на престо Србије. Све је то дошло до
ушију Краља Петра и радикала, који су умели да
вешто да то искористе за интригирање противу свију
завереника.
Но, поред погрешака наших старијих другова,
грешили смо и ми млађи. Тако на пр. неколико наших
другова, задуживали су се лакомислено, пре и после
29 маја, па су сматрали да их за њихове услуге завери-
треба и одужити. Дамјан а нарочито Апис, добричина
како га је Бог дао, сматрао је за своју свету дужност,
да свакога завереника помогне у невољи и на некакав
начин успу да од Краља Петра узму 60 000 динара и
поделе неколицини наших другова (пропалица како
сам их назвао). Ја сам то сазнао тек сутра дан пошто
204
205

су новац поделили (јер су крили од мене). Истог дана

кад сам сазнао, сретох Аписа баш на улазу у
Александр. улицу близу кафане ''Шишко'' и нападнем
га за такав рад. Он се бранио тиме рекав ми шта сам
знао да радим, кад су те пропалице закукале, да их
спасавамо. Одговорих му да смо се обрукали, јер ће
нам свет с правом пребацивати да смо радили за
новац. Међутим он и ја најбоље знамо, како смо
идеално ступили и орг. Заверу, без да смо узели
пребијене паре ма од кога.
Сличну глупост учинио је и мој ујак Генчић, и
он је после 29 маја узео од Кр. Петра 80.000 динара и
када сам га питао и пребацио што је то урадио,
одговорио ми је, да му је таст Ал. Новаковић
непрестано пребацивао, како њега кошта завера и
терао га, да од Краља тражи да му надокнади
трошкове, које је имао око завере. Он је збиља имао
неких трошкова-јер су се у његовој кући најчешће
приређивали састанци заверенички ту се често
вечерало, по који пут и лумповало-тако смо морали
радити да би прикрили прави смер. Затим Генч.
путовања у иностранство ради састанака са Ј. Ненад.
увек је путовао са породицом и још неке ситне
трошкове. Али ја сам ипак осудио ујака што је то
урадио. Сматрао сам а и сада сматрам да није требао
да попусти том тастовом инсистирању, ако је то тачно
да га је он на то натерао.
Било је и ситнијих грешака код појединих
завереника, које су наши противници искоришћавали
у борби противу нас. Тако извесни завереници су по
својим чиновима и спреми својој заузимали постепено
205
206

и важније положаје у војсци. Не може се рећи да није

било завереничког утицаја при постављању официра
на поједине важније положаје у војсци, са којих се је
положаја могло најбоље и најефикасније утицати на
моралну, научну и материјалну спрему војске. После
29 маја увек смо се старали да на положај мин. војног
дође или завереник или осведочени пријатељ
завереника. Преко мин. војног завер. а нарочито Апис
су утицали на целокупну војну политику у држави. Па
и на осталим важнијим положајима, све до ратова
остављани су завереници или њихови пријатељи. Тако
положај нач. глав. ђ-штаба је скоро са малим
прекидом заузимао ђенерал Р. Путник-доцније
војвода. Када је он одлазио на положај мин. војног
заменио га је пук. Ал. Машин. Доцније је пак Путник
вршио ове дужности-мин. војног и нач. гл. ђ-штаба,
на коме га је положају за време министровања
замењивао пук. Живојин Мишић, у кога је Путник
имао поверења и ако он није био велики приврженик
ново створеног стања 29 мајем. Сем тога и на неким
нижим положајима, као пол. нач. ђ-штаб. оделења
мин. војног ађут. оделења и другим долазили су наши
другови или пријатељи, који су по свом положају и
дужности вршили-односно утицали на размештај
официра. Нарочито приликом размештања било је
грешака, које се не могу избећи, кад човек
психолошки разматра то питање. Људи су људи, па
као такви и подложни разним утицајима, којима се ни
ми нисмо могли ни ми отети. Оправдано али више
неоправдано-наши противници су успели, да створе
чак и код официра који су били сасвим неутрални
206
207

мишлење, да се завереници мешају у све ствари у

војсци па и у држави, и да они стварно командују
војском. Да се такво мишлење одомаћило допринело
је много и понашање појединих официра нарочито
заверитеља-према нами. Њихово сервилно понашање-
удварање појединим завереницима, и ако многи млађи
од њих, било је одвратно и нами, а камоли нашим
противницима. Бивало је случајева да поједини ком.
пукова и дивизија питају за савет и снисходљиво се
понашају према поручницима и капетанима. Навешћу
овде само случај који се мени десио у Нишу.
После 29 маја-по моме повратку из Француске-
био сам премештен за командира ескадр. у III коњич.
пуку у Нишу (тражио сам сам и ако је у IV пуку било
3 празна командир. места). Команд. морав. дивиз.
области био је пешад. пук. Милан Андрејевић. Када је
било какве забаве или каквог званич. пријема у Нишу-
пуковник Андрејевић је вребао прилику, да ми се
приближи и разговара са мном. Мене је то женирало и
колико год сам могао-старао сам се да избегнем
сусрет са њиме-али је било наших другова којима је
то ласкало, као младим људима јер је голицало
њихову сујету! Али типичан и најодвратнији пример
удварања, био је коњички пуков. Љубивоје
Барјактаревић-сада ђенерал у пензији. Његово
понашање према завереницима било је мизерно,
одвратно до гадости. Да мало окарактеришем тога
типа у мундиру. То је онај официр који је водио
Драгино коло у официском дому-док је она била
Краљица-и који се није одвајао од браће Луњевица, а
нарочито од сестрића Драгиног коњич. потпоруч.
207
208

Ђорђа Петровића. Он се ни мало није либио, да се

после 29 маја пришљамчи завереницима, а нарочито
Петру Живковићу-чија је мана била а и сада, да око
себе прикупља сличне типове и да их заштићава. Он и
њему слични типови су нанели велике штете и
пакости угледу завереника. Тај ласкавац и лижискан
није имао мере у полтронству према завереницима,
исто тако као што није имао ни знао за мере у гоњењу
оних, за које је претпостављао да су нерасположени
према завереницима. Један пример. За време
мобилизације 1912 год. ја будем постављена за
команд. I коњич. пука. Барјактаревић је био команд. I
коњич. бригаде. Кад сам стигао из Беогр. гл. ђштаба
где сам дотле био са службом у Ниш да примим пук,
приђе ми један млад п. поручник В. Петровић син ђен.
Лазе Петровића-г. ађут. Кр. Алек. који је 29 маја
погинуо у двору и са сузама у очима молио ме да га
узмем у мој пук за водника, јер вели ком. бригаде га је
одредио да остане у Нишу и да чува болеснике, а ја
вели он не могу да поднесем-зар сви моји другови да
иду у рат а ја да чувам болесне коње у Нишу. Ја сам
већ видео у чему је ствар-утешим га са неколико речи
и обећам му да ћу га ја предложити за водника у моме
I пуку. Одмах сам написао рапорт-ком. бригаде којим
сам тражио да п. поручника Петровића одреди за
водника у мој пук, а телефоном известим нач. штаба
коњичке дивизије Аписа-у чему је ствар, а он чим је
примио мој рапорт, одреди га за водника I коњич.
пука. Чим је Барјактаревић примио рапорт, звао ме је
и питао зашто ја предлажем Петровића за водника,
кад је он Лазин син и противник завереника.
208
209

Одговорио сам му да он не треба да се прави већи

католик од Папе. (После 2-3 дана он је био смењен са
дужн. ком. бригаде). П. поручник Петровић је био
један од најхрабријих водника у моме пуку и ја сам га
предложио за унапређење и одликовање. У Европ.
рату је погинуо.
Такво понашање т. з. заверенитеља према нами
и неке наше погрешке-учиниле су да се код многих
створило уверење да ми радимо шта хоћемо у војсци.
Једном приликом, опет у Нишу, један млад арт.
поручник М. Поповић управи ми овакво питање,
''јелте г. капетане да ви можете кад год хоћете да
смените ком. дивизије''? Имао сам доста муке док сам
га разуверио да то није истина.
Одрицање Ђорђево права на престо и одређ.
његовог брата Александра за престолонаследника.
Поред рада завереника на националним
пословима, нарочито у Турској не може се порицати,
да су се мешали и у унутрашњу политику. Они су
будним оком пратили целокупан политички живот у
Србији рад појединих партија и њихову борбу за
власт. Старали су се уколико им је то било могуће, да
сувише заоштрене партиске односе колико толико
ублаже. Такво мешање завереника у унутрашњу
политику је веома оштро критиковано и нападано од
стране опозиционих странака. Странке, које су биле
на влади су толерирале тај утицај, донекле да ли
милом или из страха-то је питање. Али ако су
толерирали мешање завереника у унутр. политику,
они су то мешање преувеличавали и искоришћавали
га за стварање интрига противу завереника, као и за
209
210

покривањем њихових неуспеха у политици, бранећи

се да немају одршене руке у вођењу ун. политике, већ
су стално под контролом завереника. Ја сам раније
напоменуо да се је то мешање завереника у
унутрашњу политику, тицало највише војске, њеног
наоружања, материјалне и моралне спреме. Уколико
је војска као део држав. организма имала везе са
целокупном држав. политиком утолико се је и
мешање завереника односило на целокупну
унутрашњу политику, па и на спољну. Једно од
најважнијих питања, у које су се завереници умешали
и донекле подвојили у 2 групе. Мада се то није још
јасно оцртавало, било је Ђорђево питање. Ђорђе је
благодарећи своме бујном и необузданом
темпераменту, као и утицају неких опскурних типова,
који су се окупљали око њега, правио све чешће и
грубије испаде, не смао противу завереника већ и
противу појединих политичких личности. Док је
заверенике и политичаре нападао само речима, дотле
је дворско особље-његове ордонанс официре и
послугу нападао и физички. Примера ради да наведем
напад на једног мога друга коњичког кап. Младена
Лукићевића, који је био орд. официр. Било је то ако се
не варам у јесен 1906 или 1907 год баш пред полазак
на маневре. Ја сам био одређен за командира као
командир коњич. школе за команд. ескадр. дунав. див.
коњице и био сам у бисаку на Топч. брду. Једнога
дана дојури на коњу кап. Лукићевић код мене и почне
ми се жалити на Ђорђа-вели-напао ме прво речима, па
ме најзад ударио ногом у стражњицу и истерао ме
напоље. Не знам вели шта да радим. Саветовао сам
210
211

му, да се жали Краљу. Такви и многи други испади,

побудили су нас заверенике да размишљамо о томе,
шта да радимо. Његово понашање бацало нас је у
бригу, шта ће бити кад постане Краљ, ако продужи
овако. Апис једнога дана дође код мене и озбиљно
забринут-упита ме шта да радимо са Ђорђем.
''Замисли вели он ако он једнога дана као Краљ опали
шамар каквом страном представнику-можемо доћи у
конфликт са каквом великом силом због његових
лудости''. Па шта можемо да радимо рекох му ја. На
то ће ми он рећи, морамо гледати да се уклони са
положаја престолонаследника и на његовом место
дође његов млађи брат... Разговарајући тако дођосмо
до закључка да треба предузети извесне мере да се он
смени са пр. наслеђа. Ту нашу одлуку саопштимо
једном најужем броју завереника и на једном састанку
решисмо, да предузмемо кораке и преко политичара и
преко штампе, да га ако можемо да га скинемо са пр.
наслеђа. Завереници који су били са тим упознати
били су: Апис, ја, Пера Живковић, Влад. Туцовић,
Стојан Поповић, Велимир Вемић и још 3-четворица
не сећам се тачно који.
И збиља после његовог испада противу момка
Чокаловића, кога је ударио ногом у стомак, од кога
ударца је овај умро, отвори се борба преко штампе
противу њега, нарочито су га нападали социјалисти и
њихов првак Димитрије Туцовић, брат нашег друга
Туцовића. Преседник владе био је Стојан Новаковић
то је била такозв. велика анексиона влада. Ми смо
искористили тадање расположење односно
нерасположење јавног мњења и дејством на владу и
211
212

меродавне кругове-учинили, да је Влада узела питање

престолонаследника у озбиљно разматрање. Нешто
под притиском јавног мњења, а нешто под нашим
дејством, Влада се одлучи да Ђорђа наговори или
натера, да да оставку на положај престолонаследника
у корист, свога брата Александра. Најзад је у томе и
успела, и Ђорђе је абдицирао на своје право
престолонаслеђа-а на његово место
престолонаследника дошао је његов млађи бр. Кр.
Александар. (О томе ћу детаљније писати док
прикупим податке). Нарочито је интересантно
држање Кр. Петра приликом абдикације Ђорђеве.
* * *
Најзначајнију улогу и најагилнији међу
завереницима био је Апис. Он је трачао на све стране
од једног до другог политичара, радећи код њих на
томе, да приме и одобре абдикацију Ђорђеву. Он и
неколико, који су били упознати са тим питањем
детаљније одржавали смо интимне везе са
социјалистима преко Туцовића и Душана Поповића,
који су нас помагали у томе да се Ђорђе смени са пр.
наслеђа.
Тако Аписово понашање није остало
незапажено и од будућег пр. наследника. По Ђорђ.
абдикацији дошао је његов брат Алек. за пр.
наследника. Апис је био одушевљен том променом,
јер је у Кр. Александру сада пр. наследнику назирао
једног сталоженог младог човека, који ће бити
гаранција да ће Србија у њему добити мудрог владара
и нећемо стрепити вечито, да Ђорђе не направи какав

212
213

испад, који би могао да нашкоди како династији, тако

и земљи и народу.
Апис је по и извршеној промени на пр. наслеђу
прионуо свим силама да новог пр. наследника
прикаже у што лепшој светлости нарочито војсци и
оф. кору. Да би га упознао што више са војском, он је
почео радити на установљавању врх. инспекције у
војсци. Кад је то питање довољно сазрело, он га је и
спровео, преко надлежних. Мислим да је било 1909.
или 1910. год (треба тачно видети) били су заказани
маневри у околини Ниша. Руковалац маневра био је
ђенерал Степа Степановић. Апис је учествовао на тим
маневрима као нач. штаба I коњич. бригаде-а ја сам
био на припр. за ђ. штабну струку одређен у штаб
руковаоца маневра.
По свршеном маневру вратили смо се у Ниш-
одакле смо требали да кренемо за Београд. Једног
дана позва ме Апис у кафану на разговор и рече ми
том приликом како ћемо створити врх. војну
инспекцију и да ће за врх. инспектора бити
наименован пр. наследник Ал. а за њег. нач. штаба
ђен. Степановић. На моју примедбу, да је Пр. још
сувише млад, да прими на себе такву тешку дужност,
он ми је одговорио да то не мари ништа. Ту ће бити
Степа као стари и искусни војник, од кога ће он много
научити. На тај начин ћемо престолонаследника
популарисати у војсци.
И заиста после неког времена изађе указ о
установљењу Врх. инспекције. Наименован пр. Алек.
за врх. инспектора, ђен. Степа за нач. штаба ђ. штаб.
п. пуков. Петра Пешића и пешад. Мил. Анђелковића
213
214

за ађутанта врх. инспектора (Врло несретан избор).

Нити је Степа и ако врло спреман и искусан официр,
нити су ова двојица потпуковника по својој
интелигенцији и по свом темпераменту и карактеру
били згодни за такве положаје. Степа и Миливоје
(Кајафа) били су и сувише крути, а Пешић пак и
сувише гибак, савитљив и љигав, па као такви у место
да популаришу пр. они су својим поступцима таман
обрнуто дејство постигли.
Као што се види из досадањег излагања Апис
је своју делатност био развио и пренео на свим
пољима нашег државног живота. Осећао се свуда
његов утицај-односно преко њега свих завереника на
целокупан живот и рад наше државне политике, како
споља, тако и унутра.
Тако радећи он је па и ми остали завереници
по негде и грешили, јер ко не ради тај не греши. Све
те грешке су биле пролазне и без великих последица
по заверенике. Али једна грешка, коју је Апис учинио
према свом ст. другу односно према његовој кући,
била је фатална и по заверенике и њихово јединство и
даљи рад. Та грешка (према Генчићу) учинила је да се
међу нама зачну зађевице и омраза-која је довела до
фаталних последица по све нас.
Услед те грешке ја сам био принуђен да
прекинем наше крвљу запечаћено пријатељство. Он је
био премештен у Ваљево. Међу друговима је
завладало извесно нерасположење према њему, које је
он успео својом познатом умешношћу да савлада
брзо. Тако да и после тога догађаја-већи део
завереника скоро сви сем неколико остану са њиме. Ја
214
215

сам се неко време био сасвим повукао од сваког

мешања ма у какве ствари и посветио се био само
својој служби. Неки од другова су напали Аписа за тај
његов поступак. Он се је бранио, да је изазван и како
тврде његови тада најближи пријатељи (Кајафа и др)
он се је горко кајао што је то учинио. Прекид
пријатељства између њега и мене трајао је 2 год и
више.
Неки од мојих другова након 2 год. мог
потпуног неинтересовања за ствари завереника-
почеше наваљивати на мене, да би требао да се
измирим са Аписом, јер је овако врло незгодно, да нас
двојица који смо играли најглавнију улогу у завери и
међу завереницима будемо у завади и да то шкоди
много нашим стварима. Одговорио сам им, да је мени
тешко, да пређем преко овог што се десило, али они
су и даље инсистирали на нашем измирењу. Најзад
двојица од другова Владимир Туцовић и Петар
Живковић пошто су ме вијали 3 дана по вароши,
сковитлају ме једног дана на улици баш пред радњом
Радивојевића да морамо да се измиримо, иначе они ће
дићи руке од свега. После свега тога-ја попустим и
они приреде код М. Гуслара друг. вечеру, на којој смо
били Апис, Пилац, Туцовић, Пера Живковић и ја. На
тој вечери Апис и ја после више од 2 год. први пут се
поздравимо.
Но и то измирењу није било искрено бар са
Аписове стране. Он је остао неповерљив, не више
онакав какав је био према мени. Управо не толико
према мени и због мене, колико због Генчића, што је
по моме мишљењу било од велике штете по све нас а
215
216

зашто видеће читаоци из доцнијег излагања. Тај сукоб

између Аписа и Генчића су политичари а нарочито
радикали врло вешто експлоатисали јер су вечито
живели да се преко Генчића не повампире либерали и
њихов утицај на двору. Они су били врло срећни што
је до сукоба дошло.
Апис је сада у раду на нац. стварима и по
нешто и мешањем у унутрашњу политику, све више
сукобљавао са радикалима. Ти чешћи сукоби су
довели и до једне страховите мржње између Аписа и
радикала. Мрзели су се из дубине душе. Вероватно, да
је тој мржњи Аписа противу радикала и допринело
много и то што је живео у кући свога зета Живана
Живановића, који је познавао добро радикале и њихов
рад-па му их је третирајући та питања, одражавао
онако како их је он сматрао. Сем тога у току рада са
њима после 29 маја-видео је многе прљавштине и
корумптивне радње у њиховој странци.
Из таквих односа између Аписа и завереника с
једне стране и радикала с друге стране-развила се
прва подземна а после и отворена борба. Апис је
покушавао, да обори радикале са власти. Ти покушаји
нису успели. Он је осетио, да је сам слаб да се бори
противу радикала и почео је да тражи савезнике.
Мислио је да ће преко Јаше Ненадовића и других
моћи утицати на Кр. Петра да одстрани радикале од
власти. Но Краљ петар као парламентаран владар, а
помало и из страха од радикала-није показивао
расположење, да да власт којој другој странци из
опозиције-бар да повери опозицији вршење избора.
То је доводило Аписа до очајања-он је сматрао, да је
216
217

радикална дуга владавина, штетна по интересе земље.

Нарочито их је сматрао да су они непоштени. Моје је
мишлење, да је ту грешио. Истина је да су радикали
имали много мана. Дугим упражњавањем власти и
они су се као и свака друга странка трошили.
Постајали су од једне идеолошке странке, странка
конзервативна. У њихове редове се је почела да
увлачи корупција. Постали су осиони. Све је то
утицало на Аписа да их још више омрзне.
Једнога дана (кр. 1910 или почетком 1911)
заказа ми један састанак код хотела ''Москве''. На том
састанку између нас двојице водио се је од прилике
овакав разговор. ''Видиш ли, вели он, да ће радикали
да упропасте земљу. И да Краљ Петар нема снаге да
их смени са власти. Одговорих му па, шта можемо ми
ту да радимо? Он ће ми рећи. Једини је спас да Краљ
Петар абдицира у корист пр. Александра. Морам
признати, да ме је то прилично изненадило и рекох
му. Слушај Драгутине-колико ја познајем Кр. Петра
он не би никад пристао да абдицира, нити би прест.
пристао да на такав начин прими престо. Он ми је на
то одговорио, ми ћемо га натерати силом. А како то
замишљаш упитах га ја. Одговорио ми је, па ућићемо
нас 10 официра у двор и натераћемо га. Нас десет
официра кад уђемо у двор ноћу можемо да урадимо
шта хоћемо, али шта после. Ми би смо морали да
примимо ситуацију т. ј. да образујемо владу. Е лепо,
кад би се ми појавили на позорници, прво што би
дошло, Европа би нам одрекла сваки кредит. Сем
тога, све политичке странке би се окренуле противу
нас и најзад и офиц. кор би рекао, па докле све ви да
217
218

спасавате земљу и ми би смо морали да се повучемо

па да се више никад не вратимо. Па добро рече он,
шта ти мислиш. Ја, рекох му, мислим, да би ми
требали, ако тако што ми хоћемо да изведемо да
тражимо споразум и наслон на једну од опозиционих
странака на пр. на самосталне радикале. Па они да то
раде, а ми односно војска да им буде ослонац и
гаранција за успех. Такво моје држање му се није
свидело и он одмахну руком узвикнувши, ах, ти ми
све квариш. Рекох му Драгутине ја ти не кварим
ништа-већ ти износим само тешкоће на које би
наишли, а ти врло добро знаш, да смо се ми радећи на
29 мају увек се споразумевали не покушавајући да
једни другоме натурамо своје мишљење. Тако смо се
растали. Да ли је наш разговор имао утицаја на њега
или није, то не знам, тек он је после кратког времена
дошао у ближи додир са самосталним радикалима,
покојним Драшковићем и са националистом Стојаном
Рибарцем са којима је имао и извесне састанке.
Штетне последице од поремећених управо
прекинутих односа између Генчића и Аписа почеле су
се показивати. Апис из нерасположења према
Генчићу, избегавао је и да мени поверава, шта ради.
Да није тога било, т. ј. да су наши односи остали
онаквима какви су били пре и после 29 маја све до
незгодног инцидента између Генчића и Аписа,
вероватно би се нас двојица и даље споразумевали и
питали Генчића као политичког човека за савет. Како
је пак он био активан завереник, а притом познавао
добро политичке људе, можда би нам његови савети
били ако не кориснији оно сигурно искренији.
218
219

Искренији зато, што он није тада припадао ниједној

политичкој партији, а везан 29 мајем са нама притом
мој ујак, није имао интереса да нас увлачи у ма какве
авантуре. Док политичари из других партија којима су
увек пред очима били њихови партијски интереси и
чије се је расположење према завереницима
управљало онако како им је кад требало за постигнуће
њихових парт. циљева. У овом случају су се циљеви
самосталних радикала и националаца донекле
поклапали са циљ. Аписовим, т. ј. борба противу
радикала и њихово смењивање са власти.
Све је то Апис радио из патриотских побуда, т.
ј. сматрао да би са сменом радикала са власти и
доласком самосталаца и нац. могао боље спроводити
своје идеје национал. ослобођења и уједињења.
Незадовољан млитавим радом Народне одбране, он је
лупао главом, како ће створити другу организацију
која ће водити енергичнију заграничну акцију-а
истовремено и у земљи била контрола рада владе и
водећих кругова-у држави-војних и цивилних.
Као што сам раније поменуо два човека, два
највећа нац. раденика Богдан Раденковић и Љуба
Јовановић-Чупа-револуционари-били су тесним
пријатељским везама са Аписом и завереницима-јер
су сматрали ту групу официра за најоданију и
најагилнију. Једном од њих-Богдану падне на памет
идеја, да на форму Итал. и Шпанских
револуционарних орган. створи и код нас. Он даје
идеју за стварање Црне руке-и увлачи у ту
организацију-Аписа и још неке заверенике.
Организација покреће и свој лист ''Пијемонт'' чији
219
220

директор постаје Љуба Јов. Чупа. Оснивање

Пијемонта. О оснивању Пијемонта и организације
обавештавају поверљиво Кр. Петра,
престолонаследника, Пашића, Ст. Протића и Мил.
Миловановића. Пр. помаже Пијемонт. Влада и
прећутно одобрава организацију ''Др. за уједињење
или смрт.'' Интересантно како су обавестили М.
Милов. мин. спољ. послова. Ево како о томе прича
Чеда Поповић, пук. у пензији и члан организације. ''Са
обавештавањем Кр. Петра који је Илију Радивојевића
који је имао да га обавести упутио на прест. Ал. као
млађег. Пашића-Путника није ишло тешко. Најтеже је
било обавестити Мил. Миловановића-њега је трабао
да обавести Апис. Он није знао како ће да оде код
њега и како ће га овај примити. Апис се је жалио Чеди
Поповићу а Чеда то без Аписовог овлашћења исприча
Танкосићу. Танкосић није много размишљао, већ
каже Чеди-ја ћу рећи Миловану, да ће Ашис доћи код
њега. Чеда се чудио како ће он то извести и одвраћао
га од тога, али Танкосић остане при своме. Користећи
се једним четником који се је добро познавао са
Спасом фијакеристом који је возио Милована-он се
договорио са њиме-да кад повезе Милована од куће у
Битољ. улици преко Скопљанске- на углу Скопљ.
улице успори код коња. Ту, на углу код Пашићеве
куће, чекао је Танкосић, и кад су кола била према
њему он ускочи у кола и од Пашићеве куће до ул. Кр.
Александра-Танкосић саопшти и умоли Милована, да
прими мајора Димитријевића-Аписа, који има да му
саопшти важне ствари. Милован одговори-па нека
дође. Кад су о томе обавестили Аписа-он се испочетка
220
221

љутио-али најзад обуче мундир и јави се Миловану у

мин. спољ. послова. Милован га прими и остане са
њима у разговору два сахата. Том приликом му је
Апис објаснио циљ друштва ''Уједињење или Смрт''.
Највише су разговарали о стварима у Маћедонији.
Кад је Апис изашао од Милована, отишао је у оф.
дом-где су га чекали Чеда Поповић и још неки од чл.
орг. Он им је саопштио разговор са Милованом и
између осталог рекао им је да он и ако се бавио много
Маћедонским питањем-признаје да није показивао
ствари овако, како сам му их ја преставио, додавши
томе-ставите ви мени г. мајоре ту вашу организацију
на располагање па ћете видети, шта ће Милован
урадити. Као што виде читаоци, то је све ишло лепо и
Црна рука је полако и тајно врбовала чланове како у
војсци тако и у грађанству. Приликом врбовања, Апис
чини једну фаталну грешку. У место да обавести о
организацији мене и још неке од завереника са којима
је он највише радио 29 маја и после-он дали зато што
је био много заузет, дали што се је бојао, да ако
обавести мене, ја нећу моћи а да не известим Генчића,
са киме он није говорио. У чему се је варао, он умоли-
нареди Туцовићу Влади-да обавести мене, Перу
Живковића и Јосифа Костића. Туцовић пође да тражи
мене-али успут код офиц. задруге сретне Перу
Живковић и Јосифа Костића и њима саопшти. Петар
Живковић је већ био обавештен о организацији-од
стране Милана Гавриловића који му је дао и статут
организације (Милан је био члан организације). Он
сада правда свој поступак тиме, да није могао ни
предпоставити, да Пера Живковић није био
221
222

обавештен о томе раније, зато му је јавио и дао

Статут. Кад им је Туцовић саопштио, зашто је пошао
к њима они се наљуте. Зашто их није лично Апис о
томе обавестио већ им шаље Туцовића. Тада је већ
постојала анимозност између Аписа с једне стране и
Пере и Јосифа са друге стране. Први је сукоб између
њих избио једне ноћи код ''Коларца'', када су заједно
седели-и том приликом они су напали Аписа. Због
његовог поступка према Генчићу и мени. Сем тога,
они су му замерали, што он многе ствари ради на
своју руку, не обавештавајући другове (то је била
особина Аписова, да никоме тачно не каже шта ради-а
они су таквим његовим радом били незадовољни, јер
су сматрали, да његов рад, тангира све заверенике, па
зато је требао и да нас обавештава!)
Дакле већ је било анимозности између њих
тројице. Сад је дошло саопштење Гавриловића и
Туцовића које их још више разјари. Јосиф као много
пргавији а слабије интелигенције, извести о томе лист
Трибуну, која објави постојање Др. Ујед. или смрт
кога он и назове ''Црна рука''.
Аписа и остале чланове а нарочито Пилца, који
је био шеф ђ. штаб. одсека у Мин. војном и члан
организације то објављивање преко Трибуне и напад
на њих толико озлоједи, да преко Мин. војног ђен.
Степе издејствују-те преместе Петра Живковића у
Неготин Окр. команду-а Јосифа Костића у Пожегу.
Јаз је сада између њих ископан. Мржња страховита и
почетак борбе на живот и смрт-истина у почетку
неравна. јер је Апис и организација, била такорећи на

222
223

врху моћи и утицаја, док ова двојица усамљени и

бачени у унутрашњост.
Али сада настаје оно што је најважније. Петар
Живковић чији су односи са Краљем Александром
доцније престолонаследником били врло
пријатељски, а који је сматрао да премештање Петра
Живковића и Јосифа Костића увреда за њега, јер се је
он заузимао да се тај премештај не извршује. Због
свега тога прест. Александар почне да промени своје
држање према Апису и завреницима. Та промена
расположења њег. није остала незапажена од стране
политичара, нарочито радикала. Они су се вешто
њоме користили, да би Аписа и заверенике, што више
одвојили од двора. Они радикали-који су знали за
постојање друштва за уједињење или смрт и његов
задатак, почели су сада, да се боје њега-и да у самом
његовом постојању, виде опасност за њихову владу и
власт. Они су хтели да буду неограничени господари
у земљи-и сматрали су да им у томе смета Апис и
његова Црна рука. Зато су се они свим средствима
борили противу тих официра. Сад им је било у толико
лакше, јер су успели, да убеде пр. наследника па и Кр.
Петра донекле да је Црна рука опасност по
унутрашњи мир земље, па донекле и династије. Борба
је вођена више тајно, интригама све до свршетка Балк.
рата. Радикали њих. влада није хтела или боље рећи
није смела још да поведе отворену борбу-противу
поменуте организације, јер је сматрала да је војска у
рукама офиц. који су припадали организацији или
њихових пријатеља. И заиста на највишим
положајима у војсци налазили су се или члан. орг. или
223
224

њихови пријатељи, као што су били ђен. Р. Путник,

Ст. Степановић, Мих. Живковић, пук. Ил. Гојковић,
који су редом заузимали положај мин. војног а
Путник је час бивао мин. војни, час нач. ђ. штаба, а у
њему су ти официри имали највећег пријатеља и
заштитника, што је било и разумљиво-јер је он враћен
из пензије и произведен у чин ђенерала-на захтев
млађих завереника.
Ситуација на Балкану је постајала све мутнија,
те према томе и рад-како Владе радикалне тако и
офиц. орган. Црне руке, био је посвећен питањима
спољним. У Маћедонији, живот, нашег живља,
постајао је све тежи и несношљивији. Истребљиван с
једне стране од Турака и Арнаута, с друге стране
узајамним убијањем Бугара и наших комита-постојала
је опасност, да ако овакво стање потраје дуже-уопште
нестане нашег живља тамо. Сем тога постојала је
опасност од младотурака, који су почели озбиљно да
раде на препорођају Турске а нарочито на
реорганизацији и спреми турске војске-тако, да је
постојала и та опасност, да се Турци за коју годину
спреме-те би било тешко водити рат противу њих са-
успехом. Све то чинило је да Апис и другови поведу
акцију за што скорији рат противу Турске. Влада пак
са своје стране, предузимала је кораке за склапање
балканског савеза, кога је најзад и склопила, јер је
прецењивала снагу Турске а потцењивала нашу. То
прецењивање Турске с једне а потцењивање наше с
друге стране, имало је донекле и добрих последица
јер је утицало на владу, да предузме озбиљније мере
за спрему Србије и њену војну снагу, за евентуални
224
225

рат. Но поред добрих последица имала је и рђавих, јер

је под таквим импресијама закључивала уговоре са
осталим балк. државама и у неколико, пропустила да
до краја загарантује Србији у случају успешног рата
противу Турске оне територије на које је она полагала
право.
Тако при закључ. уговора са Бугарском-
предвиђена је спорна зона у коју је ушао Битољ па чак
и Прилеп. Сећам се као данас, ја сам био у ђ. штабу-а
Апис дође да ми јави, какав је уговор направљен
између нас и Бугара, јер је и он учествовао у
повлачењу зона, која припада нама а која Бугар. Кад
ми је показао на карти, како иде гранична линија-а ја
му изненађен тиме рекох, па зар Прилеп да припадне
Бугарима. Он слеже раменима па ће рећи, море ћути
Анто, да знаш ти, како су се ови наши уплашили од
Турске-добро што смо ми овако прошли. Бугарима су
зато учињени такви уступци јер се је веровало, да је
Бугарска била најјача сила на Балкану (благодарећи
несрећној Сливници) па је у уговору било прдвиђено
да она истакне 2 див. (1 арм) на вардарско маћ. војни
нашој војсци у помоћ. Срећа те она, не само да није
нами послала војску, већ смо ми целу II армију
послали Бугарима под Једреном, што нам је дало
повода, да после победе над Турцима затражимо
измену уговора. Та пак наша тражења довела је до
мучног бугар. напада на нас и до рата између нас и
Грка-с једне стране противу Бугарске с друге стране.
Пре објаве рата Турској и сам улазак у рат
противу Турске, као и у рату противу Бугара-утицај

225
226

завереника односно орган. ујед. или смрт био је

знатан. Тај утицај се је изражавао у томе
1. што су завереници пусирали владу молбама па
и претњама да се Турској објави рат, износећи
влади тачно стање у Турској-и захтевали што
брже и боље наоружање српске војске.
2. што су такође после победе над Турском ипак
највише они захтевали да се Бугарској не
попушта и да целокупна територија, коју је
српска војска освојила-припадне Србији. Као
што је познато, било је предвиђено, да се иде
на арбитражу код Руског цара. У случају спора
између нас и Бугара. Наша влада је имала
обавештења из Русије, да ће Руски цар-морати
да реши спор по уговору. Бугари пак су се
бојали да ће Р. цар донети пресуду у корист
нашу. Наша влада се је колебала, но најзад
изгледа да је била решена да ствар повери Р.
цару.
Цео оф. кор и цела војска била је противна, да
се и јадан педаљ земље, коју смо ми освојили уступи
бугарима. Нарочито су томе били противни
завереници Црно-рукци. Ево као ми је о тој ствари
причао Чеда Поповић пук. и члан организације. Сви
смо се ми уплашили да наша влада не уступи
Бугарима територију по уговору. Богдан Раденковић и
другови-јер је Апис био болестан-пошаљу Љубу
Јовановића-Чупу у Београд-да се јави Пашићу и да му
изјави-да ни у ком случају не пристане на уступке
Бугарима, јер ће у обрнутом случају зло проћи. Чупа
дође у Београд-и 3 дана је покушавао да га Пашић
226
227

прими, али није успео. Најзад га сачека на углу Кр.

Милана и Мил. Великог улице, баш код Димитр.
Куће, када је Пашић био пошао у Скупштину-на
седницу на којој је имало да се реши хоће ли се ићи на
арбитражу Р. Цару. Приђем му и саопштим му поруку
официра са фронта. Пашић не продужи у Скупштину,
већ се врати натраг из пр. владе телефонира да се
седница одложи. Бугар. посланик који је био у
скупштини и очекивао скупшт. одлуку телеграфиса
својој влади у Софији да Пашић врда и Бугар. влада
односно Кр. Фердинанд нареди онај мучки напад који
се свршио фатално по Бугаре.
Победом над Бугарима, Србија је повратила
изгубљени престиж на Сливници, заузела целокупну
територију коју је српска војска држала, али је мржња
између нас и Бугара тако постала јака, да је Бугаре
бацила у току Европ. рата у тројни савез. У осталом
то је последица вођења политике Фердинандове, који
је и послат у Бугарску као експонент Немач-
Аустријски и која је политика фатална по бугарски
народ-али је и нанела огромне штете и омела једно
природно и корисно дело уједињење нас и Бугара у
једну велику и силну Југо Славију од Јадранског до
Црног мора. Та идеја која има велики број присталица
и код нас и код Бугара-одложена је на неодређ. време
т. ј. њено извршење.

Учешће и држање заверника за време балк.

ратова

227
228

Сви завереници офиц. са незнатним изузетком

за време балкан. ратова борили су се сјајно, тако да су
најбоље демантовали све вести, које су њихови
противници протурали, како су они упропастили
војску, поделом оф. кора на наше и ваше. Јуначки
подвизи појед. офиц. завреника били су такви да су
нам чак и противници признали, а о пријатељима и да
не говорим. Сећам се једног мог сусрета са пок.
Скерлићем после балк. рата, баш пред хотел
Москвом. Спази ме и приђе ми с речима ''оди да те
загрлим, ви сте сви осветлали образ, ја сам се бојао да
се не деси да ко од Вас буде кукавица у рату, али
хвала богу сви сте били јунаци алал Вам вера''.
Ђенерал Степа Степановић који није баш
марио наш слободоуман дух у војсци-после Балк.
рата-рекао је његовом помоћ. нач. штаба Милану Гр.
Миловановићу и Апису ''Е ми смо били добри у рату''
подразумевајући његову генерацију ''али Ви сте још
бољи и ја Вам скидам капу''.
Но пожртвовање официра завереника није
било само у речи. Пред сам балк. рат неколико оф.
зав. (Апис, Пилац Вемић, Бошко Симић преобучени у
арнаутско одело пређу у Турску (Маћед.) и
прокрстаре је у циљу рекогносуирања. Ту Апис
задобије тешку болест, заразну тропску маларију од
које је пао у кревет и део бал. рата боловао. Једва је
остао жив. Чак је и по налогу пр. наслед. позван
специјал. из Берлина да га прегледа и лечи.
Балкански ратови и победе Српске војске су
популарисали војску, официре и заверенике. То је
изазвало страх а и завист политичара-нарочито
228
229

радикала. Одмах после ратова-борба, која је тињала

између завереника-Цр. руке и радикала-букнула је
свом силином-и скоро се претворила у борбу између
војске и владе. Влада радикална, нароч. Стојан
Протић хтео је и дао све политичке слободе ново-
ослобођеним крајевима. Можда би боље било да је у
Маћедонији у прво време бар био заведен војни
режим, док се онај свет не привикне ново створеној
ситуацији па постепено, дати му уставне слободе, на
које није био навикнут. Па кад се узме у обзир,
чиновништво које је било послато у Маћедонију-
нарочито полицијско, које у већини случајева није
разумевало своју деликатну улогу, да оном
становништву-да осети, да је заиста ослобођено 500
год. ропства. На против већина од њих су сматрали
службу у ново ослобођеним крајевима као извор за
богаћење. Зато су почели немилосрдно да уцењују и
пљачкају онај свет-нарочито Турке. На такав поступак
чиновника жалило се нарочито официрима, у које су
имали поверења. То још више појачало мржњу између
официра и владе-радикала-која је избила у отворен
сукоб. Директан повод сукоба био је стајање у цркви
преставн. грађ. власти испред прест. војне власти. По
угледу на франц. и друге парламентарне земље Стојан
Протић је хтео да да првенство цивил. Властима. То је
лепо и он је био у праву, али само је требао бити
толико увиђаван и политичар да то не ради, баш после
једног победоносног рата у коме се је војска и
официри прославили-и да представи једног младог
пол. окренутог, старим и прослављеним ђенералима.

229
230

Из тога се изроди сукоб познат под именом

борба о приоритету. Тај сукоб и борба се је тако
заоштрила, да је претила, да се претвори у озбиљан
грађански рат. Претило се и с једне стране и са друге
стране. У томе сукобу-највише се је истицао Стојан
Протић. Накљукан теоријама о старешинству
цивилних власти над војним нарочито у Француској
републици, где је префект полиције увек био старији
од команданта у дотичном месту. Он је то хтео да
пренесе и код нас. Стојан је или заборавио или није
хтео да зна да смо ми млада држава, која тек 50-60
година била слободна и за тих 50-60 година видела 4
рата, за ослобођење одјармљене браће. Заборавио је
да је највећа заслуга за то ослобођење била Српске
војске и њених официра, у то је бар цео народ веровао
само Стојану Протићу није било јасно. Он је пошто
пото хтео да баш после победоносних Балканских
ратова, постави питање ко је старији да ли цивилна
или војна власт и то баш у Маћедонији, која тек што
је ослобођена и где је ауторитет војске и официра био
врло велики, док цивилних власти, нарочито
полицијских скоро никакв компромитован разним
корупционалним и уцењивачким пословима. Треба се
сетити само куповине имања од стране попа
Мирнића-и других радикалних првака-и многих
других послова.
Борба се била захуктала, сваки час је претила
опасност од отвореног сукоба. На положају мин.
војног био је ђен. Божановић завереник, али
недорастао за тај положај. Радикали нерасположени
према завереницима-Цр.рукц. па и према Божановићу,
230
231

правили су му разне сметње не одобравајући му

тражење кредита. Завереници-нарочито Апис и
Пилац, Апис као шеф обав. отсека, Пилац као нач. ђ.
штаб. оделења, тражили су нове кредите, за
снабдевање војске, јер су осећали скори сукоб између
нас и А. Угарске. Услед неизлажења у сусрет-мин.
војни Божановић поднесе оставку и она му се уважи.
Сад је настала борба ко ће постати министар војни.
Апис и другови из Цр. Руке-хтели су да мин. војно
узме или који завереник или осведочени пријатељ зав.
Радикали пак, хтели су да доведу свог човека или бар
неког, ко није пријатељски расположен према
завереницима. У току тражења канд. за мин. војног
Апис и Пилац пошаљу Драг. Стојановића арт. п.
пуковника (питати га тачно) I ађутанту ђен. Штурму,
да овај каже Краљу Петру, да мин. војни треба да буде
из редова завереника или њих. пријатеља. То је била
једна врста претње-али по моме мишљењу неумесна и
нетактична. Они нису били довољно психолози, да
процене да ли ће такав корак и успети-јер ако не успе-
као што није успео-јер је за мин. војног дошао пуков.
Душан Стефановић који није марио заверенике. (као
мин. војни и као војник никакав једина му је особина
било лепо калиграфско писање). То је био пробни
корак и сада су радикали осетили да је утицај
завереника у двору ослабио. Ја сам тада био ађутант у
двору-и посматрао ту борбу. Једнога дана звао сам
Аписа и Пилца код Коларца, где сам им пребацио
зашто су се правили смешни. Кад су слали поруке и
претили-те претње су требале да имају и санкцију-а
овако претње се изјаловиле-и на положај мин. војног
231
232

дошао је онај који је наш противник ако не отворен

оно подмукао. Они су признавали своју грешку, али
шта су могли да раде.
Сукоб се сада још више заоштри. Стојан
Протић одреди једну анкетну комисију, која ће
прегледати рачуне и рад одбора оф. задруге и њеног
управ. Чеду Јовановића. Чеда Јовановић је био управ.
офиц. задруге и лични пријатељ Аписов. Он је из касе
офиц. задруге помагао Пијемонт-и у опште Црну
руку, материјално, т. ј. давао им је новац за
организацију заграничне пропаганде нарочито у
Босни и Херцеговини. Наравно да је то било
поверљиво и Ст. Протић баш те неправилне радње у
официр. задрузи да искористи, да нашкоди Цр. руци и
да је растури. Он је пустио у јавност вести о
незаконитом трошењу новца официр. задруге. То је
направило велику узбуну у оф. кору. Највише је
нападан управ. офиц. задруге. Вероватно да је Чеда
Јовановић, као управ. задруге користећи се пријатељ.
Аписовим и чинећи услуге Цр. Руци-за националне
потребе-што год узео и за себе или давао и другима,
јер он је познат као човек широке руке. Апис стане
отворено на страну управ. задруге-и тиме навуче на
себе сумњу-да хоће да заштити неправилан рад
управника задруге.
У тој борби-Апис је почео да помишља на
смењивање радикала са власти-па пошто није могао
легалним путем и он је почео да спрема насилно
смењивање радикала. Зато-напише нека писма својим
друговима у Скопљу-Душану Глишићу, Плазина и
Милутину Лазаревићу да крену трупе из Скопља за
232
233

Београд. Срећа те га ови нису послушали. Тај

поступак Аписов био је недовољно промишљен.
Кретање трупа из Скопља на Београд било је лудо,
ако је што год хтео-требао је то да ради са трупама
београд. гарнизона. Кад му је тај план пропао, он се
удружи са опозицијом и у борби противу радикала.
Борба опозиц. и владе рад. била је тако јака, да
скупштина није могла радити. Морало се прибећи
распуштању скупштине и наредити нови избори.
Настало је питање ко да врши изборе. Опозиција
(самост. радикали као највећа опоз. странка у скуп.
после радикала) су тражили да они врше изборе-што
је било донекле оправдано. Радикали су апеловали, на
то што су они бројно најјачи да они врше изборе. И
када се је веровало, да ће Краљ поверити изборе
опозицији, он поверава опет радикалима, што је међу
опозицијом и у народу направило врло тежак утисак.
Веровало се да се Краљ, односно династија, везала са
радикалима-и да их је немогуће одвојити. Но и поред
тога-и опозиција и влада се упусте у најжешћу
изборну борбу. Ко зна како би се борба око избора
завршила, можда каквим отвореним сукобом
опозиције подпомагање од стране Цр. руке и владе, да
није судбина друкчије хтела. У највећој изборној
борби-дешава се атентат, убиство А. Угар.
престолонаследника Фр. Фердинанда, који је у
пратњи своје жене пошао у Босну на маневре.

Сарајевски атентат

233
234

Вест о атентату и убиству Фр. Фердинанда

пала је као бомба, како код нас, тако и у целој Европи
па и у целом свету. Европска а нарочито и А. Угарска
и Немачка штампа, одмах су окривиле Србију, њену
владу и нарочито одбрану за Сарајев. атентат. Ја сам
се тада десио у Врањ. бањи, где сам као ађутант Кр.
Петра-који је био на лечењу у бањи-придодат њему на
службу. Са Кр. Петром сем мене био је први ађутант
ђенерал Јуришић Штурм. Вест о атентату-деловала је
на Краља Петра страховити депримирајуће. Одмах по
добијеној вести Краљ Петар позва ђенерала Јуришића
и мене у своју собу и управи на нас овакво питање:
''Шта мислите ви, какве ће последице имати атентат у
Сарајеву?''. Ђенерал Јуришић није придавао тако
велику важност атентату и одговори, да неће бити
никаквих великих последица. Тада се Краљ Петар
обрати мени са истим питањем, ја му одговорих-
Величанство, ја мислим, да је рат између нас и А.
угарске неминован. А. угарска ће сигурно окривити
Србију за атентат. Краљ ми даде за право, слажући се
са мојим мишлењем. Ја и ако још ништа нисам знао
ни ко је ни како је је извршен атентат, сем тога да је
Србин-Босанац. Сутра дан по атентату 16. јуна по
старом-дошао је п. пуковник Ал. Марјановић, такође
ађут. Кр. Петра, да ме замени и ја одем у Београд на
дужност нач. штаба коњич. дивизије, коју сам
дужност вршио поред редовне дужности ађут. Кр.
Петра. Чим сам дошао у Београд, нађем Аписа и
питам га шта је у ствари. Он ми рече, ајде самном у
дивизију дунав. у Крун. Улици-где је сада касарна
двор. Жандармерије, тамо је Шиља Танкосић
234
235

притворен, па ћемо разговарати. Кад смо ушли код

Танкосића, Апис ће рећи, бре Шиљо, видиш ли ти, да
ова луда Русија хоће да ратује-то је Апис рекао
смејући се и као у шали. Одмах сам закључио из тога,
да су ту умешани Аписови прсти. Код Танкосића смо
остали десетак минута, па онда изађосмо. Ја му успут-
рекох, јели Драгутине шта сте то урадили, ако бога
знате, зар је нама сада до рата, кад смо тек пре 6
месеци завршили Балк. рат, уморни неспремни су чим
да ратујемо противу А. угарске. Како си смео да
радиш то без споразума са владом. Само влада, која
води спољну политику могла је знати, када наступи
моменат за такву акцију, међутим ја сумњам, да је
влада сада била расположена за такву акцију. А.
угарска је једва дочекала, тако што год да може да нас
нападне и прегази, јер не може да преболи наш успех
у Балк. ратовима, чије су последице-буђење свести
код Југословена под А. угарском. Требало је
причекати бар 2-3 год. да се одморимо и спремимо, па
онда предузимати такве ствари. На све то Апис ми је
саопштио следеће. Ја сам се бојао, да нас Аустријанци
приликом маневра у Босни не нападну и прегазе. Као
што знаш, наше су трупе у Маћедонији и они би са
два корпуса могли комотно да нас прегазе. Кад су се
ови младићи јавили, односно кад ми је Малобабић
јавио да има људи који би убили Фр. Фердинанда, ја
сам мислио, нека покушају-они сигурно неће успети,
али ће га бар уплашити. И он ће сигурно, овако
резоновати кад Срби пуцају на мене у Босни, шта ли
би тек радили, кад би прешао у Србију. Али ето
видиш преварио сам се, они богами га убише. Питао
235
236

сам га, који је то Малобабић и шта ти је он доставио.

Одговор његов био је овакав: То је мој повереник
односно ђ. штаба. (Апис је био шеф обавештајног
одсека у глав. ђ. штабу). Он је А. угар. поданик
оптуживан је у Фридјунговом процесу афери и по
препоруци наших тамошњих нац. раденика Срђана
Будисављевића и осталих, узели смо га за нашег
повереника. Он је једног дана, дошао, и известио ме
да се у офиц. круговима А. угар. војске говори, како
се А. угар. спрема да нападне Србију-приликом
маневара у Босни. Пре тога, смо имали обавештења из
Руског посланства. Руски војни изасланик пук.
Артамонов и Руски посланик непрестано су нас
храбрили и говорили још много пре атентата. Треба
А. угарску минирати са свију страна што више, али
причекати са ратом док се Русија не одвоји 1916 год.
Да је по њиховим обавештењима њима-на састанку-
између Виљема II и Фр. Фердинанда у Конопишту,
говорено о томе да се Србија нападне. Па добро,
рекох му ја-јеси ли ти известио кога о томе. Известио
сам вели Путника и питао га јели Пашић обавештен о
томе. Путник ми је одговорио-да је он то Пашићу
јавио, али, да он не верује-и по Срп. обичају избацио
погрдне речи-на рачун Пашића-који је нашао за
потребно, да у оваквим временима иде у изборну
агитацију. Даље, вели Драгутин-Апис. нисам више
ништа разговарао са војводом Путником-већ сам
питао Малобабића, шта он мисли, да би требало
радити-да се спречи упад из Босне. Малобабић је
вели-одговорио-ништа друго-него да се Фр.
Фердинанд убије. Приметио сам му-како да га убије.
236
237

Он ми је одговорио имам ја неке младиће који су

готови да то изврше. Добро, рече му Апис доведи их-
да их видим-и он их је довео-и Апис нареди
Танкосићу да их извежба у гађању код Смутековца,
где је сада ортопедски завод, у оној рупи. Пошто их је
Танкосић довољно извежбао, Апис нареди, да се
пребаце преко границе, и о томе обавести наше
граничне официре-п. пук. Димитрија Павловића и
Чеду Поповића. Изгледа, да је влада сазнала за
намеравано пребацивање, па је издала нач. окр.
шабач. Кости Туцаковићу наредбу да то спречи. Али
је било доцкан-јер су младићи већ били пребачени. На
сам Видов дан 15. јуна-као што је познато Принцип је
убио Фердинанда и његову жену.
Као што се из досадашњег излагања види,
Апис ако није био организатор убиства Ферд. и
давалац идеје-он је идеју прихватио-и омогућио им
бар припомогао извршењу. Идеја о атентату је
свакако поникла у главама босанске омладине. Али
после Балканских ратова, кад је Српска војска и
Србија осветивши Косово и Сливницу-славом
увенчана, постала одиста Пијемонт српства и
југословенства, природно је да се ти млади људи
обрате Србији и Србијанцима за савет. Најизразитији
преставници Српства и Југословенства у то време
били су завереници-односно Црна рука-и сасвим је
природно што су ти младићи-идеалисти потражили
подршке моралне и материјалне, баш код људи, који
су припадали тој организацији, која је себи и била
поставила за циљ-уједињење свију Срба и југословена
у једну моћну државу од Триглава до Ђевђелије.
237
238

Сарајевски атентат је као што је познато био

директан повод ултиматуму Србији од стране А.
угарске и објави рата од стр. А. угарске Србији као и
варница која је запалила прво Европу, а после и
Америку и скоро цео свет. До рата би свакако дошло
и без тога, али би он сигурно избио доцније, јер је
атмосфера међу два фронта-централних сила или
тројног савета и тројног споразума била тако
затегнута, да се је сваки час очекивао пламен. Но о
томе је толико писано-од стране најпозванијих-да
овде нема смисла што год износити.
Како је ултиматум затекао Србију?
Србија, т. ј. њена влада заморена ратовима,
чинила је све могуће покушаје и кораке, да дође до
каквих таквих сношљивијих односа са суседном А.
угарском монархијом. То су јој саветовале Русија и
остале пријатељске силе. Нарочито Русија, је
саветовала, да се очува мир по сваку цену, бар до 1916
год. док се она не спреми.
С друге стране, преставници Руски у Београду,
посланик и војни изасланик, су тајно потпомагали
сваку акцију-која је имала за циљ минирање и
слабљење суседне двојне монархије.
Атената у Сарајеву-као што сам рекао затиче
Србију заморену и истрошену, војнички материјално
за ма какву акцију рата, при том још у највећој
партијској борби и изборној грозници. Борба је била
заподенута између владе с једне стране и опозиције и
Црне руке с друге стране. Сарајевски атентат прекида
ту борбу-и моментално уједињује све за заједничку
одбрану од спољног непријатеља.
238
239

Објава рата од стр. А. угарске Србији-натерује

Србију-да одмах прозове распуштену скупштину на
скуп пошто нови избори нису били обављени. На мах
престаје заоштерност између владе и опозиционих
странака-и образује се коалициона влада, од радикала
и самостал. радикала. Нац. су остали ван владе-али и
они нису водили онакву огорчену опозицију, као
раније. По обајви рата-влада и скупштина и све
установе се селе у Ниш. Војска се мобилише и
концентрише, али без потребног одела и оружја. Но и
поред те неспреме дух је и морал био одличан, јер је
војска српска, стекла велико самопоуздање и веру-у
њену неповредивост-у току Балкан. ратова.
За нач. штаба врх. команде долази ђен. Степа
Степановић, јер је Путника затекла обајава рата у ?
где је отишао био да се одмори и одакле су га на
интервенцију и под притиском цара Фрање Јосифа
пустили, да се врати у Србију. (Једна интересантна
епизода која карактерише Кр. Петра, како је он и
колико веровао Путнику). Кључ од касе глав. ђ.
штаба-у којој су били ратни мобилиз. планови били су
један код Кр. Петра а други код војводе Путника.
Пошто Путник није био овде, то су тражили кључ. од
Кр. Петра-да отвори касу. Кр. Петар није хтео да их
да-вели, мени је Радомир казао да никоме сем њему
не дајем. Једва је успела влада да га убеди да да
кључеве.
После неколико дана у току мобилизације-
Путник се враћа и прима врх. Команду-тј. постаје нач.
штаба врх. команде, а Врх. Ком. постаје регент
Александар-јер је краљ Петар предао био њему
239
240

регенство, зато што је он био врло слаб и изнемогао.

Врховна команда се формира скоро од истих људи
као што је била формирана при свршетку Балк.
ратова, т. ј. од завереника и њихових пријатеља
изузимајући ђ. Жив. Мишића, који је важио као прот.
завереника. Међу тим, он је био нарочито омрзнут од
радикала спец. од Стојана Протића-по чијем је
захтеву и пензионисан после Балк. ратова. Апис
постаје нач. обавештајног оделења-он је нов-јер је за
време Балк. ратова био болестан. Врх. команда
сепресели у Крагујевац, влада у Нишу. Београд је био
испражњен, тако рећи остављен самом себи и Дунав.
дивизији чији је командант био пуков. Миливоје
Анђелковић-звани Кајафа, завереник. На његово
питање, да ли да брани Београд или да га напусти-
одговорио је и од стране Врх. команде и владе да се у
томе оставља његовој иницијативи. И он, на своју
руку предузима одбрану Београда, коју успешно води.
(Да је то урадио ма који официр у којој европској
војсци-сигурно би био произведен у највиши чин-а он
је доживео да га као пук. и ком. дивиз. интернирају на
Крф и осумњиче као велеиздајника).
Рат је отпочео-и ако је изгледало, да је свака
борба између Црне руке и зав. и владе престала на-
жалост није било тако. Стојан Протић, познат, са
своје осветољубивости и тврдоглавости није могао, да
опрости Апису и друговима-борбу коју су водили
противу радикала-продужио је и даље да потајно
интригира противу Аписа и његових пријатеља. За све
време рата 1914 год. та је подземна борба радикала и
Црне руке трајала.
240
241

У тој борби, влада односно радикали су сада

нашли подршке у регенту. Он, који је био наименован
кад је наименован за престолонаследника-врло
наклоњен-Апису-који је материјално са 30.000 динара
помагао ''Пијемонт'' односно орг. Уједињење или
смрт, под утицајем радикала и оних завереника, који
су се са Аписом познавали-т. ј. Пере Живковића и
Јосипа Костића-променио је сасвим мишлење о
Апису. Постао је према њему веома нерасположен.
Томе нерсположењу допринело је поред интрига
много и популарност Аписова. Ко год је од официра,
како у миру, тако сада за време рата, долазио у
Београд или у врх. команду, тај је ишао код Аписа на
разговор. То није могло да не падне у очи
престолонаследнику и није му се допадало. Испочетка
је то било неосетно-али доцније-се је све више
испољавало то нерасположење. Радикалима то није
остало незапажено-и они су то вешто искористили-
нарочито Пашић, Ст. Протић и Љуба Јовановић-
Патак. Врх. команда је била преплављена радикал.
Шпијунима, који су имали за задатак, да пазе ко код
Аписа долази и да мотре на његов рад.
Ја сам био у тешком положају. Осећајући,
колика је борба противу нас-од стране радикала-с
једне стране-а знајући, како су били затворени односи
између Аписа и његових најближих другова, Пере
Живковића и Јосипа Костића, који су били врло
добро-са престо. наслед. хтео сам на некакав начин,
да бар стишам и ублажим борбу у нашим заверенич.
редовима, јер сам осећао-од коликих ће недогледних
последица бити та борба наша међусобна свађа и
241
242

борба-и колико њу искоришћавају наши непријатељи.

С тога сам хтео да се користим пријатељством једне и
друге стране и да их измирим. Донекле сам био успео
у томе, али то је било само привидно-стишавање до
прве згодне прилике. Ту прилику пружио је Солунски
процес у коме се је мржња групе П. Живковића и Ј.
Костића испољила свом силином осветољубља.
Нерасположење радикала се је пренело и на
војводу Путника, кога су сматрали, да је велики
пријатељ завреника-Црнорукаца. Радикали су водили
подземну борбу-против целе врховне команде-али
како нису имали смелости да отворено ударе на
војводу Путника, који је био веома популаран у
војсци и уживао велики углед међу официрима-
нарочито вишим командантима, то су они били и
обазриви. Сва се је борба противу војводе Пут. у прво
време сводила на оговарање, т.ј. како је престарео-
оболео, осипљивио и како би га требало сменити са
положаја нач. штаба врх. команде, и на његово место
довести другог. Но то им није полазило за руком.
Једно с тога што је Кр. Петар имао велико поверење и
поштовање према војводи-а друго, што му је тешко
било наћи заменика. По старешинству и ауторитету-
могао га је заменити војвода Степа Степановић. Али
је на њихову жалост и он био пријатељ завереника а
не би хтео ни да се прими те дужности за живота
војводе Путника. Други по реду био је војвода
Мишић, но и њега нису трпели радикали-нарочито Ст.
Протић и трећи ђен. Петар Бојовић, који по својим
особинама није био дорастао за овај високи положај.
Кад нису могли да смене Путника и целокупну Врх.
242
243

команду-они су се каприцирали-да смене Аписа-за

кога су сматрали да има велики утицај на војводу и на
целу Врхов. команду. За то су придобили и Врх.
команд. регента Александра, чија анимозност према
Апису већ почела у велико испољавати. Један пример
за то. За време затишја 1914-15 год. штаб коњич.
дивизије био је у Паланци а штаб Врх. команде у
Крагујевцу. Ја одем на тродневно осуство у
Крагујевац. Пре доласка јавим се телефонски врх.
команди Апису-и кажем му да ћу доћи у Крагујевац
на 3 дана. Он ме позва да будем гост његов и осталих
другова у Врх. команди. Ја сам се том позиву одазвао.
Кад сам стигао у Крагујевац, Апис ме је дочекао и
одвео у Врх. команду на вечеру а после у нарочито за
мене спремљен стан. Као што сам напред реко сва три
дана био сам њихов гост-сем једног ручка када сам
био позват од регента на ручак. Ја сам се по дужности
јавио њему-као нач. штаба а и ађут. краљев.
подпоручнику из Крагујевца у Паланци.
После извесног времена дошао је мој ујак
Генчић који је био дописник страних новина при Врх.
команди у Паланку да ме обиђе и остао је код мене 2-
3 дана. Том приликом ми је рекао да ми регент много
замера, што сам ја сво време осуства у Краг. провео у
друштву Аписа. Ја сам му одговорио-да он поздрави
пр. н. да мени ни као млађем није нико могао
наређивати с ким ћу ја да се дружим-а камоли сада.
Овај пример, мислим, да најбоље илуструје тадање
расположење регента према Апису.
Најзад је Апис уклоњен из Врх. команде и
постављен за нач. штаба Ужичке војске, којом је
243
244

командовао ђенерал Илија Гојковић. Но борба

радикала противу Аписа и завереника није се
завршила премештањем Аписа из Врх. команде, она
се је продужила и даље. То је бацало у бригу многе
патриоте и пријатеље земље. Један од тих пријатеља
Живојин Пајкић апотекар из Смедерева, народ.
посланик виђени члан рад. странке познат као
Карађорђевац, по традицији. При томе, пријатељ
Пашића а и завераника јер је био један од
малобројних грађана и политич. људи који су знали за
заверу. Једнога дана дође он у Паланку код мене.
После дужег разговора о политици уопште, којом
приликом ми је износио многе ствари, које се
дешавају у скупштини. Дао ми је и његове забелешке
у којима је он водио важнија скупштинска решења и
дискусије које су вођене о спољној политици и рату.
Показао ми је том приликом и извештаје које су слали
поједини наши посланици-нарочито бедне и глупе
извештаје Павла Маринковића које је слао влади из
Букурешта. Но прави циљ његове посете мени био је
да ми изнесе своје мишлење о потреби једног
састанка између Пашића, с једне стране и Аписа,
Пилца и мене с друге стране, на ком би састанку,
требало да дође до измирења Пашића односно
радикала са завереницима, јер Тајсић-није у опште
хтео да зна за Црну руку већ само за заверенике или
како нас је он звао 29-то мајце. На жалост, и по моме
схватању на штету обеју страна а и целе земље, тај
састанак није се обавио из техничких разлога. Апис је
био у Ужицу, Пилац у Младеновцу, а ја у Паланци.
Писмено је било немогуће о томе општити а лично је
244
245

било немогуће то брзо извести. Остало је за доцније.

Доцније је настао напад Аустро-Немаца и Бугара под
чијим притиском смо се морали повлачити преко
Албаније до Драча и Валоне-одакле смо се пребацили
на Крф.
За време повлачења наше војске кроз
Албанију-без путева-без довољно хране-наступила је
дезорганизација и деморалисање наших трупа.
Почело је предавање војника непријатељу у масама.
Нарочито су се предавали војници оних команда, чији
официри, нису били на висини своје задаћа. У
оваквим тешким приликама, какве у историји нису
познате. Било је официра, који су својим војницима
говорили, шта чекате, што се не предајете и т. д. Под
тим тешким околностима настало је узајамно
оптуживање и окривљавање. Врховна команда је
окривљавала владу-да је она водила хрђаво политику-
и није успела да убеди савезнике, па према томе и
забранила, да се Бугарска нападне, пре него што је
она успела да изврши мобилизацију и концентрацију
њене војске. Влада је кривила и оптуживала Врховну
команду-што није за време затишја припремала
путеве за случај повлачења преко Албаније.
По моме мишлењу-било је кривице и до једних
и других. Влада је заиста била крива, што није успела
да убеди савезнике да се Бугарска спрема да нас
нападне. Али није Влади ни било лако убедити
савезнике-јер извештаји њихових преставника у
Софији-категорички су тврдили да се Бугарска спрема
противу Турске. Колико непознавања ствари,
нарочито перфидног Кобурга. Наравно да савезници
245
246

имајући такве извештаје од својих преставника под

најстрожим претњама, забрањивали су нама, да
учинимо ма шта што би могло изазвати Бугаре.
Бугарска односно Фердинанд би можда пристао, да
иде противу Турске или да остане неутралан да му је
уступљена Маћедонија па и тада је мала вероватноћа-
јер је он био експонент Немачко Аустријски на
Балкану. Он је као такав и послат на Балкан, а сем
тога је веровао у победу централних сила.
Према оваквом стању ствари Влада је могла
прећутно, да одобри Врх. команди да нападне
Бугарску и да омете њену мобил. и концентрацију.
Али, кад Влада није хтела то да уради-Врховна
команда а нарочито Војвода Путник је по моме
схватању погрешио, што није узео одговорност на
себе и наредио да се Бугарска нападне, кад су већ
наше трупе биле пребачене и спремне-на источни
фронт. Војвода Путник је требало да буде у овој
прилици исто онако велики, као и оне ноћи 1913 год.
када су нас Бугари мучки напали и кад је он уместо да
нареди повлачење наше војске на последњу линију,
што би било природно, он напротив наређује
контранапад на целом фронту и туче Бугаре. Тај
подвиг га је обесмртио. Али овога пута-није то
учинио. Да смо ми напали Бугаре пре њихове
извршене мобилизације и умарширали у Софију,
вероватно да би у Бугарској изазвали револуцију и
власт би преузела опозиција т. ј. земљоделци са
Стамболијским на челу, који би Бугарску повео
противу центр. сила. Но и да се не би наступио тај
случај у најгорем случају би отворили осигурали
246
247

нашој војсци повлачење долином Вардара, ка Солуну,

где би се наслонили на савезнике. Но да се вратимо на
ствари о којима је овде реч. Приликом повлачења,
нарочито по преласку границе код Кумановске Србије
дисциплина наше војске је била прилично попустила
и предавање војника је настало у масама, јер су
сматрали, да је све изгубљено. Врховна команда је
скоро била изгубила везу са потчињеним армијским
командама и Влада са врховном командом. Изгледао
је, да су сви гледали како ће да спасу своје главе. У
таквој ситуацији појави се мишлење код појединих
команд. армија и дивизија, да се покуша негде на
Косову учини покушај, т. ј. да се да одлучна битка
непријатељу. Други пак команданти били су противни
томе, јер су сматрали да је у томе времену и
приликама у којима је била наша војска, била
неспособна за давање ма каквог јачег отпора-већ да се
треба и даље повлачити.
Најзад немајући везе са Врх. командом-
Команд. армија сазову један ратни савет под пресед.
ком. II армије војводе Степе Степановића, као
најстаријег. Присутни су били: војвода Степа, војвода
Мишић, Жив. ђен. Мих. Живковић, ђенерал Пав.
Јуришић Штурм, пуков. арт. Мирко Милосављевић, ђ.
штаб. п. пук. Милан Гр. Миловановић, као нач. штаба
II арм. и Милутин Лазаревић нач. штаба одбране
Београда. Савет је одржан у Пећи. На том савету
водила се дискусија, шта да се ради. Војвода Мишић и
пуков. Милосављевић су предлагали да се да одлучна
битка. Војвода Степа је био за даље повлачење и
наслон на Савезнике. П. пуков. Миловановић је питао
247
248

војводу Мишића-ако се да одлучна битка и наша

војска буде потучена, као што би сигурно била јер је
била дезорганизована без довољно муниције много
слабија бројно од непријатеља, који је ишао са две
стране, са севера Немци и Аустријанци, а са истока
Бугари. На то питање је војвода Мишић одговорио.
Па ако будемо потучени-онда бело барјаче, па Чичу у
руку. Чича то је се подразумевало Фрања Јосиф. На
такав одговор Мишићев п. пук. Миловановић-Пилац
плане и дрекне, шта зар тако, то то несме бити-и ми
не дамо, већ ћемо и даље да се повлачимо. Његово
мишлење прихвате и остали, сем Мирка
Милосављевића, који је био уз војводу Мишића.
Мишић, видећи јаку опозицију у мишлењу, трго се,
али је на захтев Миловановића Пилца састављен
записник који су сви потписали. Но о томе ће
детаљније писати сами учесници савета. Ја ћу само да
прокоментаришем та два супротна мишлења и
схавтања.
Војвода Мишић и Мирко Милосављевић,
противници завереника, и од њих створеном стању 29
маја предлажу одлучну битку па ако будемо
потучени, бело барјаче и Чичу у руку, а Пилац
завереник и сви остали, који су били наклоњени
завереницима одлучно противни и траже даље
повлачење-наслон на савезнике, верујући у крајњу
њихову победу и повраћај Србије. Не намеће ми се
питање зашто баш Мишић и Мирко Милосављевић
предлажу бело барјаче, па Чичу у руку у случају
неуспеха и одговор, па вероватно, да су они
помишљали да њима не би баш тако страшно било ни
248
249

под Аустријанцима, као противницима стања од 29

маја, док нама завереницима зна се како би било. Но,
како је тако, ја мислим да је срећа и за земљу и за
династију Карађорђевића што нису усвојили предлог
контраша, већ завереника, а они који буду читали ово
нека сами цене.
Дакле повлачење наше војске и владе целе
скупштине је продужено и даље преко безпутне
Албаније. Са војском је ишло и мноштво избеглица.
То је била права голгота Срп. народа. Сасвим је
разумљиво и појмљиво, што је у тим и таквим
приликама и критика Владе и Врховне команде, била
врло оштра. Нарочито је нападан Пашић и његова
Влада. Сви су критиковали и нападали-војници,
официри, народни посланици, избеглице, грдили су
претили разрачунавањем са Пашићем и целом владом.
Влада је све то чула и знала, али је ћутала, јер тада
није смела ништа да предузима.
По доласку на обале Јадранског мора, где се је
очекивало да ће нас савезници прихватити, снабдети
храном-оделом и осталим потребама, па да се ту
одморимо, реорганизујемо и припремимо, за борбу
заједно са савезницима. Но кад смо стигли на обале
мора и кад смо видели, да савезници нису тако рећи
ништа припремили, тек је онда настало очајање,
грдње и претње. Нарочито кад се је влада укрцала у
лађу и такорећи побегла на Крф. Наравно, она је
отишла, да оданде дејствује на савезнике, да се
Српска војска што пре прихвати. Изгледа да
савезници нису схавтили одмах очајно стање Српске
војске-и тек на интервенцију Руског цара-када су
249
250

савезници послали свога изасланика франц. ђенерала

Мондезира са читавом мисијом, који је франц. и
осатле савезнике обавестио о правом стњу решено је
да се остаци Српске војске пребаце лађама, али где?
Савезници су у почетку предлагали Африку, али на
захтев наше Владе да буде ближе Солуну и Балкану
решено је да се пребаце на Крф острво које су
савезници морали прво да окупирају, јер је оно као
грчко острво било у рукама њиховим а Грци као што
је познато, и ако наши савезници по уговору-остали
су не само неутрални, већ и више наклоњени центр.
силама, него нама. Узрок томе је био Краљ
Константин зет Цара Виљема II.
Колико савезници нису могли да схвате стање
српске војске после преласка Албаније-нека послужи
овај пример. По доласку наших трупа на обале
Јадранског мора-коњичка дивизија је била у Каваји.
Ком. дивизије добије наређење од Врховне команде
из Скадра-којима ме Врхов. команда одређује, да
пођем у сусрет команд. Италијанских трупа-који од
Валоне иде ка Драчу. Команд. Ит. трупа био је
ђенерал Герини. Имао сам наређење, да где га
сретнем-ставим му се на расположење-од стр. наше
врховне команде и да га питам, какво наређење он
има-и шта мисли да предузме за заштиту наше војске,
која би требала-да се под заштитом његових трупа
прикупи, одмори и реорганизује. Ја сам по добивеном
наређењу, пошао у сусрет ђенералу Геринију-са
неколико коњаника-и кад сам га срео на половини
пута између Валоне и Драча-јавио сам му се и питао
га за састав и јачину његових трупа и за његове
250
251

намере. Он ми је одговорио, да он има једну бригаду и

да са њоме мисли да заузме положај на линији т. ј. на
једном полукругу чији је полупреч. од мора био око
10 километара. На моју примедбу-да су његове трупе
слабе-и да је дубина тога простора, који он мисли да
осигура за прикупљање срп. војске-сувише мала-он
ми је одговорио, да он мисли, да уз припомоћ Српске
војске предузме одбрану од евентуалног непријатељ.
напада. Када сам му ја приметио, да је Српска војска-
измучена глађу-зимом, без оружја и муниције
неспособна за давање ма каквог отпора, он је слегао
раменима-и није знао шта да ми каже. О томе сам
поднео извештај Врх. команди.
После овога ја сам се вратио у штаб коњич.
дивизије у Кавају, одакле је коњич. дивизија по
наређењу Врх. команде прешла у Драч. По доласку
коњич. дивизије у Драч будем одређен од стране Врх.
команде за члана комисије за укрцавање наших трупа.
Комисија је била састављена из једног франц. једног
енгл. једног италиј. официра и 3 српска п. пуков.
инжињ. Петар Прокић, који је одмах издејствовао да
га смене, ја и резервни поруч. Гарашанин. Доцније
будем одређен на место Прокића п. поруч. инжињ.
Зечевић и још један рез. официр инжињ. поручник
Анта Радојевић, доцније народ. посланик и мин.
саобраћаја. Како сам ја знао француски, то сам ја и
отишао са страним официрима, нарочито са франц.
официром пук. Коларцем, врло симпатичан и који је
волео Србе.
На укрцавању трупа у Драчу, провео сам више
од месец дана. Укрцали смо у Драчу које трупа, које
251
252

избеглица више од 80.000 људи. Трупе за Крф а

избеглице за Француску, Италију и т. д.
Укрцали су нас редом. Франц. Енглеска и
Италијан. морнарица. За сво време укрцавања једна
Аустријска ескадрила-од 5 аероплана-долазила је
изнад Драча и бомбардовала из ваздуха наше трупе.
Приличан број војника и неколико официра су
погинули. Цела комисија је стајала за време тог
бомбардовања, на пристаништу, на месту за
укрцавање. Наши војници, који су се затекли у
чамцима-приликом бомбардовања-су мирно стајали.
Морнари пак који су укрцавали како трупе т. ј. који су
од моста на пристаништу до лађа које су биле даље на
пучини превозили трупе били су редом (једног дана
француски, другог енглески а трећег италијански).
Приликом доласка аероплана бомбардера француски
и енглески морнари су јуначки остајали у прист. на
својим малим реморкерима, али Италијански прсну по
мору-да смо их-једва могли скупити да почну
укрцавање-пошто оду аероплани. Ми пак официри-
који смо били у комисији-морали смо стојати ту на
мосту скоро увек-јер нисмо имали где да се склонимо.
Какви су били маринци у погледу куражи, такви су им
били и сувоземни војници. На самом пристаништу
било је истоварено брашно-за њихове трупе. Брашно
је чувао стражар-војник, једаред кад су аустријски
аероплани наишли и почели да бацају бомбе-стражар
побегне са старжар. места, а наши војници им покраду
брашно. Италиј. команда се жалила на тај случај
Енглеском официру који је био главни инт. у Драчу-

252
253

али он се искидао од смеја-и одговорио им да њихов

стражар није смео да напусти страж. место.
А опште је познато, да су аероплани Аустр.
наилазили неколико пута, баш за време ручка.
Италијански војници, оставе ручак и побегну даље из
бивака. Наши пак војници, који су биваковали у
близини-оду у њихов бивак и поједу им ручак (Ето
такви су били итал. војници, који су били послати, да
буду заштита нашим гладним, изнемоглим, босим и
голим трупама).
Најзад су у току 2 месеца и више-пребачене
све наше трупе на Крф. На Крфу су нас савезници
нарочито Француски прихватили. Ту су се наше трупе
одмориле, обукле, нахраниле. На Крфу је извршена
реорганизација наше војске т. ј. онолико колико је
остало у животу, јер је велики број војника и стоке
поцркао, које за време повлачења кроз Албанију, које
у почетку доласка на Крф. По извршеној
реорганизацији све су наше трупе превежене у Солун,
где су са савезницима заједно образовали Солунски
фронт.
Да се вратимо на главну ствар од које смо се
мало удаљили за моменат, ради потпуности.
Односи између радикала и завереника, не само
да се нису стишали, већ су се још више заоштрили.
Као што сам раније напоменуо-катастрофа Србије је
изазвала ужасну критику-нападе претње Влади, од
стране војске и официра. Критиковали су и нападали
сви па и завереници. Неки од завереника Црнорукаца
су претили како ће приликом повратка у земљу
направити капије и пустити само оне које они буду
253
254

хтели. Влада је то преко својих шпијуна, којих је било

у свима редовима (јер их је било лако набавити у
оваквим приликама за новац, којим је Влада обилно
располагала) знала све што се у официрским
круговима а нарочито у завереничким Црнорукач.
говори. Како је била свесна својих грешака, као и
тога, да ако ико буде потражио рачуна њеном раду, то
ће бити официри завереници, који једини могу своје
претње да приведу и у дело. То се она старала свим
силама, да се ослободи тих људи и страха од њих. То
није био лак посао, требало је пронаћи некакав разлог,
да се ти официри оптуже. Но да би се у томе успело,
требало је прво променити Врховну команду-која је
била сва у рукама завереника или њима оданим
пријатељима. Прво се је почело са тиме, о томе се
није много знало, али Апис је био сазнао и једног дана
ме нађе и рече ми-Слушај Анто, Влада ће да смени
целу Врховну команду, спремљен је и указ-али
мислим да још није потписан. Него, молим те иди ти
код престолонаследника, јер ће тебе примити као
краљ. ађутанта, а мене можда неби и питај га шта је
то? Ја се одмах јавим пр.наслед. и он ме прими. Чим
сам ушао, он ће пре свега упитати видесте ли шта сам
ја урадио-јамачно у нади да ћу му ја дати за право.
Упитах га Шта височанство? Сменио сам Врховну
команду. На то сам га ја упитао, Височанство, да ли
сте кога питали кад сте то урадили. А зашто? упитаће
ме он, па велим зато, што смењивање целе Врх.
команде, овако одједаред, после целе ове наше
катастрофе, значи да је за њу крива Врховна команда,
а Ви заборављате, да сте Врховни командант. На то
254
255

ми је он одговорио, па шта сам знао да радим. Рекох

му Ви Височанство знате, да је Влада, на захтев
савезника, забранила Врховној команди, најстрожије
да ни један метак сме испали на бугарској граници.
Па кад је то тако онда је кривица више до Владе
односно до савезника, што смо морали да се
повлачимо преко Албанских кршева-где смо изгубили
толико људства и стоке-и уништили сву артиљерију и
возове. Ако је требало, кога сменити, пре је требало
сменити владу-него врх. команду. Престолонаследник
ми је на то одговорио, да Пашића нема ко да замени.
А шта би било, да Пашић умре? Али, нека буде тако т.
ј. да је незгодно мењати Владу. Исто тако да није било
згодно мењати ни Врховну команду. Али, Путник је
болестан вели он, јесте одговорих му ја. Он је
болестан још пре ратова 1912 г. и све досадање ратове
од 1912 до сада издржао је као болестан. Најзад ако је
болестан, тако, да не може више отправљати дужност
нач. штаба Врх. команде, требали сте да га позовете и
да му кажете, да треба да иде на одмор-и да се лечи,
заблагодаривши му на досадањем раду, па ако му
буде боље да ће те га поново вратити, а не овако да он
сазна од Ант. Митровића, приликом издавања плате и
додатка, да није више нач. штаба Врховне команде.
Тако се не ради Височанство са човеком заслужним
као што је војвода Путник. Најзад, ако сте њега
сменили због болести, нисте требали да смените
остале из Врх. команде. Одговорио ми је да је то
урадио зато, што је ђенерал Петар Бојовић, који је
наименован за нач. штаба Врх. команде (прескочив
војводе Степу и Мишића) сујеверан. За време
255
256

Кумановске битке, био му је помоћник Петар Пешић,

па му је био срећан, зато га је тражио и сада за
помоћника. Ја сам се на то мало насмејао и приметио,
да је за време Кум. битке Петар Пешић био само на
служби у штабу прве армије а Никола Стефановић је
био Бојовићев помоћник. Било му је очигледно
непријатан такав наш разговор, па је одједаред
скренуо разговор на друго питање. Питао ме је, да ли
ја желим, да и даље останем начел. штаба коњич.
дивизије. Одговорио сам му, да би, јер Ви се
Височанство сећате, да сте ми после Балканских
ратова, једном приликом за време мога дежурства у
двору, рекли, како коњичка дивизија није бог зна шта
урадила, нарочито у Куман. битци, додајући, да није
ни чудо, јер нису умели да је употребе како ваља.
Сложио сам се са Вашим Височанством, и рекао Вам,
да коњици треба дати више слободе и еластичности,
па да се постигне добар резултат. У овом пак рату,
мислим, да је учинила приличне услуге нашој војсци,
нарочито у Мачви, пред и за време Церске битке, па
онда за време повлачења, пред Рудничку или
Колубарску битку и т. д. Тако је вели он. Па
Височанство, кад је тако, ја ласкам себи да има и моје
мале заслуге, за такав рад коњич. дивизије, као њеног
нач. штаба. Разуме се вели он. Онда ме оставите и
даље-јер би ја желео, да до краја рата пропратим рад
коњич. дивизије. Добро, одговори ми
престолонаследник. Тиме се је завршио наш разговор.
Пре него што сам хтео да пођем, он ми из једне кутије
извади један орден Св. Ану са мачевима и даде ми.
Ево, вели то је за ваш успешан рад! По изласку-нађем
256
257

Аписа, који ме је чекао на Еспланди-и испричам му

наш разговор, рекавши му да је свршено са Врховном
командом.
После овога нашег разговора, ја одем у Говино,
јер сам и даље остао члан комисије за искрцавање,
односно сада за укрцавање, наших трупа са Крфа за
Солун. Сада је настала реорганизација наше војске т.
ј. остатка, јер је велики број помро до доласка на Крф,
А и на самом Крфу у прво време-кад смо дошли,
изгладнели и изнурени-маса је војника поумирала.
Преко 100 је умирало дневно и бацано у море, а шта је
посарањивано на острву Виду и по осталим логорима.
(Све сам ја то гледао док сам био у Говину те
страхоте).
За време бављења наше војске на Крфу и њене
реорганизације-развијена је била страховита
шпијунажа, како у војсци, тако и међу грађанима, који
су били на Крфу. Противу завереника односно Црне
руке су вођене нарочите интриге.
Радикали-осећајући се кривим за катастрофу
Србије-бојали су се да им се не потражи рачун за то.
Официри-нарочито завереници нису се много
устручавали, већ су јавно нападали радикале и
претили. То су радикали знали преко својих жбира и
шпијуна-гледали су на све могуће начине, да ту
опасност, која им је претила од официра, нарочито
завереника одклоне благовремено. Најопаснији
противник радикала био је Апис и његови другови.
Зато су они сву своју пажњу сасредили на Аписа.
Пратили су свако његово кретање, сваки састанак,
нарочито састанке у хотелу Сен Жорж, на Крфу.
257
258

Они су знали за нерасположење

престолонаследника према Апису, па су сваку
прилику искоришћавали, да то нерасположење
потенцирају. Аписови најбољи другови су им ишли на
руку у томе, јер су јавно претили. Атмосфера на Крфу
је била страшно загушљива. Како радикали, тако и
неки од официра, који су се претварали Аписовим
пријатељима познавајући нетрпељивст
престолонаследника према Апису и његову љубомору
на Аписову популарност. Употребили су то, да код
престолонаследника појачају мржњу на Аписа. Они се
нису устручавали ни од најбаналнијих интрига. Напр.
један од другова Аписових, који се је претварао као
велики пријатељ његов-а који је био омиљен код
престолонаследника правлењем масних вицева. То је
био коњич. официр Селим Остојић, био је орд.
официр у двору, умро као бригад. ђенерал у пензији и
градоначелник града Суботице, нарочито је вешто
интригарио. На пр. кад престолонаследник прича-шта
је радио и шта мисли да ради-нарочито у војсци,
Селим је иронично добацивао. Ако то одобри Њ.
Величанство Апис. Може се мислити како је то
дејствовало, на младог и амбициозног
престолонаследника.
Вероватно, да је и Апис, по који пут, био
претерано раздражљив у разговорима са пр. наслед.
твде неки. Мада ја не верујем да је рекао
престолонаследнику да ако неће да ради како му он
препоручује неће бити Краљ Србије, јер ће он наћи
пута и начине да га уклони.

258
259

Све те ствари су радикали вешто

искоришћавали, да Аписа уклоне и онемогуће му
опстанак у војсци.
Пријатељи Аписови, који су га волели, и који
су ценили његов патриотизам и његове способности,
осетив то нерасположење престолонаследника према
њему, покушавали су да то нерасположење ублаже и
да Аписа поново приближе престолонаследнику и
измире их. Они су сматрали да је престолонаследнику
и династији, па и Србији потребан Апис и његова
сарадња са пр. наслед. но сви његови покушаји остали
су узалудни. Јаз између те две личности био је дубок
и непремостив.
За сво време реорганизације наше војске, ја
сам био у Говину. Долазио сам с времена на време на
Крф и ту се виђао са Аписом и осталим друговима
завереницима. Наши разговори су увек вођени о томе,
како треба свим силама прионути, да заједно са
савезницима што пре победимо непријатеља и да се
вратимо у Србију. Говорили смо често и о приликама
политичким, о поступцима владиним, критиковали
поједине поступке, нарочито расипање новца. Влада
је пријавила савезницима да је бројно стање Српске
уколико се сећам 200.000, 300.000. Међутим, једва ако
је било 100-150.000 људи. Новац од савезника је
узимала за 300.000 па је тај новац трошила. Истина
Влада је слала помоћ нашим људима који су остали у
Србији, али и то се је давало пристрасно-партизански.
Француска је сазнала, да је њој јављено неверно
бројно стање-и о томе је била и интерпелација у
франц. парламенту, али је франц. влада то заташкала
259
260

под изговором да не треба претресати прљав веш

савезника њихових. Велике суме су трошене и на
шпијунажу, затим на путовања министара, између
Крфа и Солуна, путовања гђа министарских између
Крфа и Француске и т. д. А богами и сама господа
министри су по коју пару одвајали за себе јер нису
знали, како ће се рат свршити, па да им се нађе. Све те
ствари смо ми претресали често између себе-али ни
једном речју Апис није направио алузију, да би
требало нешто предузимати противу владе-док смо у
туђини. Једном приликом после одређивања
команданата армија-одосмо да посетимо ђенерала
Дамјана Поповића. Он је био огорчен, што није добио
армију-грдио је све редом. По изласку од Дамјана-
Апис ће ми рећи-јеси га чуо-хтео би да направимо
револуцију, зато што он није добио армију, није него!
Слушај вели Анто-ништа ми сада не можемо и не
треба да радимо, до само то, да прегнемо свим
силама-да се што пре вратимо у земљу-па ћемо тамо
виђети. Ко је познавао Аписа као ја, тај ће веровати,
да је он у својој глави смишљао како ће са
радикалима-због свију зала које су починили на
власти, покушати, да се разрачуна по повратку у
земљу.
О престолонаследнику смо говорили,
критикујући његов поступак са Врх. командом
нарочито са војводом Путником. Сем тога, његово
везивања са радикалима. Никада и ниједном речју
није направио ма и малу алузију на какво насилно
уклањање престолонаследника, а ја мислим, да је
мислио на то, да би он обзиром на наше односе и наш
260
261

заједнички рад, ма шта поменуо мени. Но, ако

предпоставимо, да је хтео да сакрије то од мене, он би
ма коме од завереника макар и мало напоменуо, али
никоме ништа.
Као што сам раније напоменуо, ја сам био у
Говину, ту сачекао почетак укрцавања наше
реорганизоване војске за Солун. За време мог
бављења у Говину, хтео сам да што више изгладим
затегнуте односе, који су постојали између Аписа и
Пилца с једне стране и Петра Живковића и Јосифа
Костића с друге стране. Донекле сам успео, нарочито
на измирењу Аписа и Петра Живковића- ту ми је
највише помогао Туцовић. Са Јосифом Костићем је
ишло тешко. На том измирењу сам радио јер сам
предосећао сву опасност, од те наше свађе-коју сам
сматрао за фаталну-и нисам се преварио. Најзад, кад
се свршио распоред официра-и кад сам видео, да је
Пилац посто ком. бригаде а Јосиф ком. пука у тој
бригади. При поласку са Крфа за Солун-нарочито сам
молио Пилца-да своје понашање према Јосифу удеси
тако, да се изгладе раније свађе и он ми је то и обећао
и према обавештењима, које сам имао Пилац се је
заиста понашао другарски према Јосифу. Но
арнаутска Јосифова природа и осветољубивост није
могла да пређе преко ранијих увреда и свађе и само је
чекала прилику да се освети.
Укрцавајући поједине наше трупе на говин.
Пристаништу-ја сам очекивао и распоред коњич.
официра, па и мој, али он никако не излазаше. То ме
је прилично бунило, јер моји односи са командантом
коњич. Дивизије-пуков. Бранком Јовановићем (који је
261
262

узгред буди речено био болестан и врло нервозан,

нису били пријатељски). Aли с друге стране сам
рачунао на обећање престолонаследниково приликом
нашег последњег виђења-да ће ме оставити за нач.
штаба коњичке дивизије као и до сада. Међутим,
десило се је сасвим обрнуто. Распоред коњичког
официра није се никако појављивао. Тек пошто је
извршен распоред свију официра-направљен је и
распоред коњич. oфицира, који је обајвљен сутрадан
(4. марта 1916. ако се не варам) по одласку
престолонаследника за Франц. где је остао скоро
месец дана. На моје велико изненађење, ја сам остао
нераспоређен. Није ми било право-и питао сам се
зашто? Петар Живковић који је био у врло добрим
односима са престолонаследником објашњавао ми је
да је команд. коњичке дивизије Бранко Јовановић,
тражио моју смену са дужн. нач. штаба. То је донекле
и разумљиво, јер смо ми у току рата долазили више
пута у сукоб-нарочито због његових испада према
појединим официрима. О томе би најбоље
сведочанство могли дати сви коњички официри, који
су били у том рату у коњич. дивизији. Нарочито они
који су били у штабу коњич. дивизије и који су били
очевидци мојих сукоба са команд. дивизије, због
неразумних испада према појединцима. Исто тако сам
водио борбу са њиме, нарочито за време борби које је
коњичка дивизија имала са непријатељем у току рата
1915 год. Коман. Дивизије, је био нервозан и кад год
је требало да се приближи фронту-борбене линије-
кукао је-како га водим да погине. 2-3 примера ће
најбоље илустровати његово стање. За време нашег
262
263

фаталног прелаза у Срем коњичка дивизија је

наступала у циљу извиђања и испред наших трупа
које су прешле у Срем. У циљу извиђања био је
послат ескадрон под командом капетана Војислава
Тодоровића. По извршеном задатку, ескадрон се
враћао. На даљини од 2-3 километра приметили смо
тај ескадрон. Команд. дивизије је имао под командом
бригаду и једну батерију, јер је једна бригада била
напред. Угледав тај ескадрон тврдио је да је то непр.
ескадрон. Ја пак, сам тврдио да је наш. Ескадрон је
продужавао кретање ка нами. Он се је толико
уплашио тог ескадрона, да је на опште изненађење
свију официра наредио бригади и батерији да се
повуче иза канала. Мене је то наљутило, да би му
доказао, да је оно наш ескадрон потерам мога коња у
галопу и сам одем у сусрет ескадрону. То је изазвало
општи смеј-свију-наравно на рачун команданта.
(Петар Живковић је био помоћ. нач. штаба коњичке
дивизије и био је сведок те епизоде). При повратку из
Срема-дошли смо у Мачву. На Сави су се водиле
борбе. Штаб коњичке дивизије је био позади, мислим
у Богатићу. Везани смо телефоном били са штабом
армије. Ком. II армије-ђенерал Степановић наредио је
мени телефоном, јер је команд. лежао у кревету-да
ком. или ја одемо на Саву-видим шта се тамо догађа.
Ја сам то наређење команд. армије саопштио и ком.
дивизије-он није хтео да оде. Предложио сам му, да
одем ја, он је почео да виче нервозно како га
остављам самог. Одем на телефон и саопштим ком.
армије односно том пр. његовом помоћ. нач. штаба п.
пук. М. Гр. Миловановићу, који се јавио на телефон.
263
264

Он ме је разумео добро, јер је познавао Бранка (били

су рођаци). Известио је команд. армије и овај нареди
да пошаљем кога официра из штаба. Послао сам п.
пук. Петра Живковића помоћ. нач. штаба коњичке
дивизије. И трећи случај интересантан за време нашег
повлачења ка Космају. Коњич. дивизија се је била на
десном крилу II армије и добила задатак да заузме
Конатичку Косу. Десно од нас био је Обреновачки
одред, а лево Шумад. дивизија. На тој линији смо
остали око 15 дана (цела II арм.). Борбе су вођене
огорчено поко Конатич. Косе-јер је она бранила
правац прко Мемака ка Београду. Коњичка дивизија
постепено појач. пешадијом Аустријанци су по све
дневно нападали на наше положаје. Штаб коњич.
дивизије-био је позади (10 км) у селу. Једне ноћи,
мени се према извештајима које сам добијао и општој
ситуацији, чинило, да су наше трупе попустиле. Хтео
сам рано ујутру око 5 сати, да пођем на фронт, да
видим шта се дешава. Ком. див. Бранко-није ме
пуштао. Но ја не слушајући њега појашем коња и
пођем само са једним ордонансом. Уз пут сретнем
једног сељака, у чијој смо кући дан раније били (из
села Конатице) тера неколико свиња. Питам га шта је
куда је пошао-одговори ми г. п. пуковниче-наши
одступају-Конатич. коса је пала не идите тамо. Ја
потерам коња и заиста наиђем како је бат. под ком.
мајора Ђорђа Пеливановића попустила и повлачи се.
Наредим да се појача-и да поново заузме положај-што
је и урађено. Око 8 сати дође код мене п. пук.
Радоичић Сатир-који је био на служби у штабу коњич.
дивизије. Причао ми је да је пошао и команд. дивизије
264
265

пошто се прво викао праскао што сам ја отишао. На

путу ка мени нека непријат. граната зазуја и падне
подалеко од нас. Кад је то видео наш кап. он се врати
са целим штабом велећи-куда ме овај Анта није
наводио да погинем! Само пошаље мени Сатира да
види шта радим. Ја га задржим и напишем извештај о
томе шта је било на положају-и како је положај
повраћен-и по Сотиру га пошаљем ком. а ја останем и
даље-до у вече на положају. Сотир ми је рекао, да је
он стигао са извештајем у моменту кад је командант
написао извештај команд. армије и већ га предао
ордонансу-да га носи. Чим је видо мене, зауставио је
прочитао овај извештај-његов поцепао, а твој послао.
(Доцније приликом оцењивања, ставио ми је у оцени,
предлажући ме за чин и за одликовање Карађорђевом
звездом са мач. трећи ред. ''Ако ико од коњич.
дивизије заслужује одликовање и унапређење-то је
нач. штаба п. пуковник Антић). Али његово
нерасположење према мени није се много изменило и
он је чекао згодну прилику да ме смени. Та му се
прилика дала приликом реорганизације наше војске
на Крфу, јер сам ја већ био одкомандован из коњич.
дивизије за чл. комисије за укрц. трупа за Крф и са
Крфа за Солун. Но, да је престолонаследник изјавио,
да ја останем и даље нач. штаба коњич. дивизије, тако
би и било у толико пре, што је Бранко у брзо-смењен
са дужн. команданта коњич. дивизије. Али он то није
урадио, зато што је имао друге комб. са мном, што ће
се видети из даљег излагања.
Када је Апис прочитао распоред коњич.
офиицра-и видео да мене нема, дошао је код мене и
265
266

питао ме шта то треба знати-реко сам му да не знам и

поновим мушта ми је престолонаслед. говорио на
последњем виђењу. Није ми било право и учини ми
ово питање. Јели Анто, ја ћу бити начелник штаба III
армије јер је Никола Стеф. Болестан-би ли ти дошао
за помоћника код мене, рекох му да би. Добро
одговори ми он, ја ћу рећи ђенералу Штурму ком. III
арм. да те тражи. И заиста ђен. Штурм-учини такав
предлог Врх. команданту. Но тај његов предлог није
Врх. команда усвојила-и ја останем нераспоређен све
до повратка престолонаследника из Француске на
Крф.

III
Престолонаследник Алек. се вратио из
Француске крајем марта или почетком априла. Одмах
по његовом повратку на Крф, добијем позив од дежур.
ађут. да по налогу Њ. В. прест. дођем одмах у двор и
јавим се Њ. Кр. височ. Чим сам добио позив, отишао
сам у двор и јавио се дежурном официру, који ме је
пријавио пр. наслед.-и будем одмах примљен. По
уласку у кабинет, где ме је чекао пр. наследник-упути
ми питање, где сте Ви, зашто се не јављате, ви знате
да сте ађутант Краљев. Одговорио сам знам
Височанство, али и ви то знате, па сте ме ипак
оставили, међу нераспоређеним официрима на Крфу,
и ако сте ми обећали да ћете ме оставити за начелника
штаба коњичке дивизије. На такав мој одговор
престол. је реагирао речима ''није истина, да ћете
остати међу нераспоређеним официрима. Ја сам Вас
назначио за војног изасланика у Атину (Грчку).
266
267

Одговорио сам му одмах, да ја нисам за тај положај,

већ да волим да командујем и молио сам га да ме
врати на фронт, а у Атину, да пошаље пуковника
Војина Чолак Антића који ме је молио, да Вас
Височанство умолим, да га одредите на тај положај.
Он то воли а ја не волим. На то ми је пр. наследник
одговорио љутито. ''Како Чолак Антић-Ви морате да
идете тамо. Балугчић је сад овде-ја сам разговарао са
њиме и заједно ћете поћи спремите се одмах. Разумем
Височанство рекох му-ви сте врховни команд. и кад
наређујете ја морам да извршим, али ја тај положај не
волим. Ви ћете имати тамо важан задатак-да видите
хоће ли Грчка ући у рат са нама. Рећићете Краљу
Константину-да је последњи моменат, да уђе у акцију
са нама, после ће бити доцкан.
Ђенерал Милош Васић који је био послат у
специјалној мисији, известио нас је да је Конст. готов
да уђе у акцију-видите Ви, јер Балугџић мисли
обрнуто. Наједар после овог разговора, пређе на
сасвим другу ставр, која није имала везе са досадањим
предметом разговора и рећи ће ми, а шта ћете Ви код
Аписа. Како код Апис, одговорих ја. Па ви сте
тражили да одете у штаб III армије. Нисам ја тражио
Височанство, већ ме је ђенерал Штурм питао хоћу ли
и ја сам казао да хоћу, јер нисам био распоређен. Он
ме је предложио Врх. команди (То не може да буде
одговори ми он).
Доцније сам сазнао, да је тада постојала намера
Владе и Врх. команде, да све истакнутије заверенике
уклони са фронта, на тај начин ће их поставити за
војне изасланике у разним државама. (За Аписа је био
267
268

тражен и добијен агреман за Белгију) па су се после

предомислили и уместо тога они су га ухапсили. Боље
би било и за њих и за нас да су то урадили јер би на
тај начин, нас омаловажили у очима осталих официра,
који нису били упућени у разне закулисане радње
Владине-већ би рекли ево како се завереници извлаче
са фронта-али би уштедели држави и војсци један
најсрамнији и најпрљавији процес, који је много
нагрдио углед државе и војске-и удаљио-одузео
војсци 60-70 ако не најбољих оно међу најбољим
официрима.
После неколико дана ја одем заједно са
Балугџићем у Атину, где је он одмах затражио
аудијенцију код Краља Константина-за мене и добио
је. Константин ме је врло љубазно примио, а ја сам му
саопштио поруку престолонаследника-односно
регента Александра. Но из разговора који сам са Кр.
Конст. водио за време аудијенције-видео сам да нити
је мислио нити мисли да Грчку уведе у акцију-
нарочито на страни нашој и наших савезника. По
свршеној аудијенцији-известио сам одмах Врхов.
команду и мин. војно о мојим утисцима. Рекао сам и
Балугџићу моје утиске-и он ми је тада одговорио, тако
је, и ја сам их обавештавао у истом смислу, само је
она будала Васић веровао да ће Конст. ући у акцију и
то уз нас и наше савезнике.
У Атини сам се одмах представио по обичају
свима страним посланицима и војним изасланицима.
Са војним изасланицима савез. држава сам се одмах
спријатељио-нарочито са руским-што је било и
природно. Не сећам се само њег. имена али-он је
268
269

убрзо смењен и на његово место је дошао ђенерал

Муханов-који је пре тога био на служби у руској Врх.
команди. Сем Мухарова и мене сви остали војни
изасланици били су по скоро 10 и више година на тим
положајима, тако да ни један није учествовао у рату.
Са ђенерал Михановом сам се брзо спријатељио-и то
наше пријатељство је било врло искрено-што ће се
видети из даљег излагања-које ако нема везе са овим
предметом опет неће бити без интереса. Руски
посланик у Атини био је Кнез Демидов-који је био
велики пријатељ Срба-нарочито његова госпођа која
је врло много помагала наше избеглице. Кнез
Демидов је био у пријатељству и преписци са руским
амбасадором у Лондону. Једног дана дотрча Муханов
код мене као без душе и рече ми у најстрожем
поверењу-да енглеска Врх. команда и влада
намеравају да повуку своје трупе са Солун. фронта.
Могу ли, упитах га ја, да известим нашу Врх. команду
и Владу. Он ми рече да могу и то одмах-али под
условом да не кажем од кога сам сазнао, јер Демидов
ми је реко да никоме не говорим. Дао сам му часну
реч да нећу казати извор. Одмах сам шифром
известио Мин. војно у Солуну и Врх. команду.
Балугџић је у то време био у Солуну-и кад се је
вратио, питао ме одакле сам добио ту вест-која се
убрзо обистинила. Наравно, да му нисам казао. Ево из
овога се види колико је Муханов волео Србе и
Србију. Говорио ми је и показао на карту како се у
руској Врх. команди мисли о будућој карти Велике
Србије ако будемо победили. Велећи, да Русија
намерава да узме Цариград и појас земљишта тако да
269
270

се негде око Солуна граничи са Србијом и на тај

начин натерамо бугарску да уђе у састав наше државе.
Грандиозан план чије извођење је спречила руска
револуција! У Атини је неко време-док сам ја био-био
италијански војни изасланик-пуковник Монбели, који
је доцније произведен за ђенерала и постављен за ком.
бригаде-односно италијан. трупа на Солунском
фронту. И са њиме сам био у врло добром
пријатељству-али то наше пријатељство није ни из
далека било тако искрено као са руским в.
изаслаником. Интересантно је његово тадање
схватање о исходу рата. Некако у почетку мислим
1917 год. изађе у Италијанским новинама, како
Италија узима под своју заштиту све Арнауте на
Балкану. Баш у то доба руски војни и марински
изасланик позову ме да вечерамо заједно у Фалери. У
Фалеру у хотелу у коме смо ми заказали вечеру
становао је и Момбели са својом породицом (женом и
кћерком). Кад нас је спазио, он ме замоли на неколико
речи. Одзвах се и он ми рече да би волео, ако бих хтео
да будем његов гост на вечери. Рекох му да су ме
Руси позвали-па зато не могу, али он уочи Муханова,
да ме извини за то вече, вели Ви сте и иначе врло
често заједно-па ово вече дозволите да Антић вечера
са мном. Муханов наравно није ништа имао против
тако ја пређем за сто Момабелијев и вечерали смо
заједно, његова госпођа, он, ћерка њих. и ја. По
свршеној вечери, даме се повукоше и останемо нас
двојица. Тада ће ми он рећи-Антићу Ви сте љути
нешто. Нисам вели ништа, али ја видим да јесте,
сигурно због овог узимања у заштиту Арнаута од
270
271

стране наше. Па рекох, право да Вам кажем, то ме је

изненадило-чему то служи сад. На то ће ми он рећи.
Видите Антићу, ја не знам шта је наша влада мислила,
али ја мислим, да је она хтела као пријатељ Ваш да
Вам помогне. И ако буде победа на нашој страни
Аустро-Угарска ће опет остати као вел. сила па ћемо
Вас ми штити од ње. Е г. Момбели, ја мислим сасвим
друкчије. Ако А. Угарска остане оваква каква је, онда
ми Срби и Србија знамо шта нас очекује, али ако ми
победимо центр. силе-онда ће видети. Требало се је
уздржати сада од ма каквог поступка, који може да
помути наше односе-а после победе-ако је буде
разговараћемо о подели плена и узимања под заштиту
Арнаута и др. Реч, по реч-па се дотакосмо Далмације,
коју је он сматрао за Италијанску т. ј. да би требало да
припадне Италији. Ја сам баш тих дана наишао на
једну франц. Књигу, од једног француског археолога,
који је пре неколико година-путовао на Балкан ради
научне студије. Сишао је у Дубровник (лађом је
дошао) а вели, кад сам сишао са лађе-чуо сам свуда
италијански-тако да је то оставило на мене утисак да
је Дубр. итал. варош и Далмација итал. земља.
Међутим после 3-4 дана бав. у Далмацији-видео сам
да је то чисто словенска земља. Ето видите Момбели-
шта каже човек, који се бави научним истраживањем-
није политички новинар. Питам ја Вас, шта тражите
Ви са ове стране Јадр. Мора. Ако би сте Ви узели
Далмацију-верујте Момбели-да ћемо се ми Срби
борити-и камама и бомбама-и чиме стигнемо, да Вас
оданде истерамо. То Вам кажем ја као приватан
човек-не знам шта мисли о томе влада наша-али
271
272

верујте да сви Срби тако мисле. Он ме погледа-па ће

рећи. Антићу Ви сте полудели-нисмо велим
Момбели-него сте Ви луди Италијани. Шта хоћете Ви
овамо код нас. Ми од Вас не тражимо ништа, оставите
и Ви нас на миру, па ћемо бити добри суседи. Ето
тако је мислио онда тај итал. официр за кога сам пре
годину дана читао, да је умро негде као ком. корпуса
у италијанској војсци!
И са франц. војним изаслаником ђен. Бракеом
био сам у добром пријатељству-он и његов штаб су
ми давали највише података о грчкој војсци, јер су
они имали довољно кредита за организовање
обавештајне службе. Енглески војни изасланик био је
један стари официр-који је провео скоро целу своју
каријеру као аташе у Цариграду. Он ми је говорио о
глупостима Енглеским у Дард. операцијама.
Грчка војска је у то време била сва мобилисана
и концентрисана-позади наших и Сав. трупа на
Солун. фронту. Грчка династија а нарочито краљица
сестра Виљемова била је центар шпијунске службе-за
рачун центр. сила (Немачке). Савезници су о томе
били обавештени. Ми војни изасланици решимо да
дејствујемо на наше владе-да се Грчка војска
демобилише и разоружа, јер је она опасна за нас.
(нарочито сам ја изнео-да би нас у случају да нас
непр. потисне Грци напали с леђа. Најзад се
савезници реше, да разоружају Грчку војску. Франц.
је непрестано инсистирала да се Кр. Конст. протера из
Грчке, али Енглеска и Русија су то кочиле из
династичких разлога (сродства њих. династија!).
Најзад-кад је Веницелос образовао у Солуну своју
272
273

Владу-савез. се реше, да га помогну и тада протерају

Константина и Веницелос образује владу и уведе
Грчку на нашу страну.
Кад сам дошао у Атину, затекао сам у нашем
посланству у Атини поред посланика Ж. Балугџића,
још и ове чиновнике: Јована Марковића доцнијег
послника на страни, Јована Дучића, песника и сад.
посланика нашег у Риму, Богдана Раденковића
познатог нац. радника, Драгољуба Илића, садањег
адвоката у Београду и пашенога Богдана Раденковића
и још 2-3 млађа чиновника. У посланство је често
долазио Мика Лазаревић звани бифтек, који је био
агент посланства а у исто време и у служби Енглеске
тајне полиције у Грчкој. Балугџића сам познавао врло
добро, још од 29 маја и сложили смо се као добри
стари пријатељи. Са свима осталима сам се брзо
упознао и спријатељио. Моје познанство са Богданом
Раденковићем се је овде претворило у најинтимније
пријатељство, а тако исто и са Драгољубом Илићем. У
току нашег службовања у Атини Богдан и ја смо
често разговарали-о нашим националним стварима-
нарочито о нашем будућем раду-по повратку у
отаџбину. Њега је много занимало питање наших
односа са Бугарима. Он је био непоколебљив и одани
поборник нашег не само споразума, већ и уједињења
са Бугарима и поред њиховог издајства према нама.
Он је зато кривио не Бугарски народ, већ његове
управљаче а нарочито Кр. Фердинанда. У томе
питању смо се у потпуно слагали, јер и ја сам још као
гимназист и доцније као официр био увек поборник за
братски споразум и уједињење са Бугарима у једну
273
274

државу. Због тога сам често долазио у сукоб са

најбољим мојим друговима-од којих ћу поменути два
случаја. 1906 год. нас неколико другова међу којима
смо били Апис, Венић и ја почели смо разговор о
нашим односима са Бугарима. Ја сам заступао тезу
споразума са Бугарима, на шта је Вемић реагирао-од
прилике овако: ти си Бугарин (зато што сам рођен у В.
Извору на источ. граници Србије и Бугарске). На то
сам му ја одговорио да ја нисам Бугарин, већ исто
толико Србин као и он-само што он гледан на ствари
са уског Шумад. гледишта. Узвикнух- ''нећемо ми
граничари, због Вас Шумадинаца (он је родом из срца
шумадије у Книћу) да будемо паљени у
братоубилачким међусобним ратовима. Једини је био
Апис, који је одобравао моје погледе-сви остали су ме
напали. Други случај-био је у поч. 1918. год. на Крфу-
где смо били интернирани (по свршеном Солунском
процесу). У менажи у којој смо се хранили нас
десетак-поведе се разговор о Бугарима. Ја сам опет
заступао гледиште споразума са Бугарима. Мој друг и
одличан пријатељ пук. Димитрије Павловић, ме је
напао речима: Кад би те твој отац чуо, како говориш
он би те мотком по глави. (Ја сам био чуо, да су ми
оца и мајку који су остали у селу под бугарском
окупацијом, Бугарске власти мучили и тукли) што су
ми по повратку они и потврдили. Мајку су тукли а оца
су хтели да убију-па су га неки зајечарски трговци
откупили. То је било зато, што су Бугари знали по
достави наших неваљалаца, да је отац имао 3 сина од
којих су 2 официри а један обичан војник и да смо сва
тројица на Солун. фронту.
274
275

Но поред свега тога, ја сам моме другу Мити

одговорио, да мој отац као полуписмени сељак, може
тако да мисли и ради, а ми интелигентни људи не
треба тако да мислимо, већ и ако будемо победиоци-у
шта сви ми верујемо-баш тада треба ми као јачи, да
им пружимо братску руку измирења.
По нашем повратку у Србију, односно велику
Југо-Славију (али без Бугарске на жалост) Вемић је
приватним послом ишао у Софију. Тамо су га неки
официри позвали на забаву. Кад је било после пола
ноћи-у једном углу сале почели су да свирају
двојнице. Он се почео чудити. Бугарски официри су
га питали шта се чудите а он им одговара, то је наша
национална свирка. Мало затим настало је играње у
коме су се сви ухватили за рамена као у сред
Шумадије. По повратку у Београд нашао ме је и рекао
ми, да сада види колико сам имао права 1906 год.
Да се вратим на Богдана-дакле, он је сирома
мислио, да поповратку у отаџбину, ми завереници
Црнорукци, отпочнемо поновну акцију за уједињење
са Бугарима, јер нам без тога нема спаса. Вечито немо
бити монета за поткусуривање интереса великих сила,
а уједињењем са њима били би и ми велика сила на
равној нози са осталим Европ. велесилама. Само-
додао је он-морамо Анто по повратку бремзовати
Аписа, то ће нам бити прва дужност, јер је он сувише
експанзиван. Можеш мислити, једнога дана изађем ја
на улицу у Атини неке четнике које сам добро
познавао, зауставим и питам их шта ће овде. Они ми
рекоше, да их је Апис послао да убију Константина,
сместа сам их најурио. Замисли вели какву би нам
275
276

комендију направио сада-када Велике силе муку муче

не знајући шта да раде са њиме, нарочито Француска-
јер га штити Енглеска и Русија-а ми да га убијемо.
Шта би нам казале, да смо постали професионалне
краљоубице.
Поред оваквих разговора, често смо пута
разговарали о нашој унутрашњој политици-
критиковали радикале и њихов корумптивни рад-али
никад и ни једном речју-нисмо говорили о некој
завери противу владе-рад. или престолонаследника. У
ондашњим приликама-тако штогод нам није падало
ни на памет.
Наш живот у Атини је текао тако све до
почетка 1917 год. када ми је једнога дана Јован
Марковић-који се је водио као саветник посланства-а
који је био самном лично у врло пријатељским и
даљим сроднич. везама не саопшти у најстрожем
поверењу ово: Јуче је одавде отишла за Солун влади
Српској оваква шифрована депеша, коју упућује ко
бајаги Мита Бифтек али наравно са знањем
Балугџићевим: ''Сазнао сам из поузданих извора, да
Генчић бив. мин. који се сада бави у Паризу и који
има везе са савезничким политичарима Француским и
Енглеским, а нарочито Руским ради на обарању влада
и режима и васпостављању републике. Ово мисли да
изврши помоћу официра на фронту са којима одржава
нарочите везе. (Наравно те везе је могао Генчић да
одржава само преко мене). То је била апсолутна лаж,
јер ја у то доба-нисам имао скоро никакве везе са
мојим ујаком-тек много доцније сам добио од њега
вести и то отвореном картом, да је у Француској. Чим
276
277

ми је то саопштио Ј. Марковић ја сам одмах написао

једно писмо и по Драгољубу Илићу послао у Солун да
се преда Апису или Пилцу. У томе писму сам
обавестио Аписа отприлике овим речима. Нама-
зевереницима се нешто спрема-шта-за сада не знам,
али Вас молим пазите шта радите-и ако имате штогод
уништите, мислећи на какву преписку о раду
Друштва за ујед. или смрт или што год о раду
радикала и томе слично. Апис кад је добио то моје
писмо, прочитао га је и поручио да ме поздрави
велећи. Нек се Анта ништа не брине-не могу нам
ништа-а ништа и не радимо. Слушао сам да су га и
остали другови обавештавали, о опасности, која нам
прети од владе, нарочито њему. Но он на све то није
обраћао пажњу и није веровао, да је у оваквим
приликама коме стало до прављења афера, а камоли
да је могао мислити, да се ради о његовој глави.
У почетку 1917 год. у фебр. или марту месецу
пуче глас о хапшењу Аписовом и неколико његових
другова. Прве вести које су биле лансиране,
оптуживале су Аписа и другове, како су преговарали
са непријатељем, о предаји српске војске и закључењу
сепаратског мира са централним силама. Како су
савезници били врло осетљиви према таквим
алармантним вестима, то су изгледа они преко својих
обавештајних органа проверили те вести и уверили
све да су вести о издајству неистините, а да је по
среди расправљање чисто унутрашњих наших ствари,
што је савезнике прилично умирило. Али и ако су
савезници знали, да није по среди издајство и добили
извештаје, који су и какви су ти официри, који се
277
278

оптужују за издају, ипак су те вести које је влада и

њени агенти вешто протурала, нашле одјека у
иностранству, код савезника, код наших избеглица, па
чак и код нашег народа који је остао у Србији и био
окупиран делом од Аустријанаца, делом од Бугара.
Тадања влада а нарочито њен мин. унутр. дела Љуба
Јовановић звани Патак није презао ни од такве срамне
оптужбе, којом се баца најгора прљавштина на образ
најчеститијих и најбољих српских официра. Да би ту
срамну оптужбу чиме год поткрепили они су
користили рапорте, неких официра завереника, којима
ти рапорти служе на част и који само доказују, колико
су ти официри волели српски народ и колико су
куражи имали да нашишу такве рапорте. Било је то
после оне несрећне офанзиве у јесен 1916 год. кад је
избачено из строја око 30 – 40 000 наших војника, без
икаквог циља, ради рекламе, да постоји српска војска.
Неки од официра завереника-напишу одприлике
овакве рапорте. Како, ако је до показивања храбрости
и пожртвовања српске војске и њених официра она је
показала и довољно доказала ту своју храброст. Зато
моле претпостављене старешине, да се заузму код
савезника, да се овај остатак српских војника
поштеди, како би се кад дође време повратка у
отаџбину имали са чиме да се вратимо-и ко да обнови
становништво Србије. Ти рапорти дођу до Врховне
команде, па наравно и до владиног сазнања, која то
искористи противу завереника-како они буне војску
да се не бије, већ да се предаје. Какво неваљалство!
Но како су савезници видели да од издајства
нема ни помена и да они официри, које је Аустро-
278
279

Угарска оптуживала за атентат на Фрању Фердинанда

и тражила да се казне-не могу бити сада издајници и
оптужени, да хоће да предаду војску центр. силама и
закључе сепар. мир. Па и сама влада је знала, да то не
постоји, јер је она била та која је преко Стојана
Протића покушавала и чак и водила некакве
преговоре за сепаратан мир са А-угар. о томе је писао
принц Сикст–Бурбонски. То је она, да би се
ослободила страха за њена недела и прљав рад-од
официра-који би једини били у стању да потраже
рачуна о њеном раду-нарочито за време повлачења-и
трајања нашег изгнанства-ван отаџбине-тражила
другог разлога да те официре оптужи и Апису као
најопаснијем противнику одузме главу. За ту своју
прљаву намеру она је измислила атентат на принца
регенста. 29 авг. по старом календару-када је регент
као Врх. команд. срп. војске обилазио фронт-и у
повратку за Солун код острва-неко је пуцао на
аутомобил у коме је он био. Тај неко-требао је да буде
Малобабић-а по наговору Аписовом. То је влада
искористила и оптужила Аписа и још десетак другова
за атентат на принца регента, а после тога да су хтели
да преузму власт у своје руке образујући војнич.
владу. Чак су измислили и листу министара.
Међу тим људи који су тога дана били у
близини острва где је требало да буде атентат тврде
да су видели прест. у аутомобилу и за њим други
аутомобил-са франц. полицајцима-који су пратили
престолонаследника. Да су видели када је ауто стао-
али да се нигде није видело ни једно лице на даљини
2-3 км јер је околина била потпуно гола (сем једног
279
280

или два чобанчета). То ми је причао Милан Николић

пресед. Пирот. суда тада резервни пешад. капетан-
сада адвокат који је био очевидац. Сем тога, кад су
Апис и другови поапшени-а неки дигнути са фронта и
одведени у Лутру-а одатле неки у Бизарти и
затворени у тврђаву, Бошко Чолак Антић, који је био
маршал двора-и баш у то време долазио у Атину на
моје питање о атентату рекао ми је-да тога дана, када
се је прест. вратио с фронта-и причао-да је чуо пуцањ-
терали шегу с тиме и смејали се. Вероватно да је неко
пуцао на дивље пловке. А види, вели сада, измислили
да је пуцано на престолонаследника. Дакле, он се
згражавао на све то.
После хапшења Аписа и другова и уклањања
извесног броја официра са фронта, наиђоше при
пролазу кроз Атину г. г. Милорад Драгшковић и
Војислав Маринковић министри у Пашић. влади.
Користио сам прилику да са Драшковићем говорим о
хапшењу официра у Солуну. Драшковић ми је тада
реко, да је морало то да се учини, јер су збиља криви-
нешто су петљали. Изразио сам сумњу-рекав му да ја
не верујем да су ти официри, које ја врло добро
познајем-у оваквим приликама могли ма шта радити,
што би наш и онако тежак положај још више
погоршало!
Доцније сам сазнао, да је полиција приликом
претреса Аписових ствари-у једном његовом куферу
међу прљав. вешом-нађени статути Друштва
уједињење или смрт и списак зав. одбора тога
друштва. На основу тога списка и статута
организације, ухапсили су Аписа и све живе чланове
280
281

одбора, јер су неки били погинули у рату. Сам тај

факт, да је то нађено у Аписовом куферу, доказује
колико је та ствар била неозбиљна-и припада
прошлости. Циљ организације, као што показује и
њено име био је уједињење наше браће који су још
били под туђином. Сваки који је томе сметао имао је
бити уклоњен разуме се тамо у неослобођеним
крајевима-јер у Србији-нико није био убијен. Но са
објавом рата, прво Турској, а затим А. Угарској, тај
задатак и постигнуће истакнутог циља преузела је на
себе српска држава и цео народ. Самим тим, престала
је и улога организације. Апис је додуше погрешио,
као што смо раније нас двојица уништили (изгорели
завер. списак) што тај списак није уништио, али
вероватно, да је хтео то да сачува за историју и не
помишљајући да ће му тај списак одрубити главу,
њему и још двојици-остали пак неке послати на
робије а некима одузети хлеба. Но и кад су нашли
само тај списак-влада је била у великој забуни јер није
знала, колико је та организација била јака и ко су све
њени чланови. Тек после дешифровања имена из
једног нотеса, који је чувао Радоје Лазић ђ. штаб.
пуковник, члан организације могли су приближно да
наслућују да је ту било више чланова него што су они
знали. Како сам доцније чуо Радоја Лазића тај задатак
је имао да изврши војвода Мишић, који је тада био
још ком. III армије а Радоје његов нач. односно
помоћник начелника штаба али је вршио дужност нач.
штаба су преварили-да му неће бити ништа само да
дешифрира списак али чим је то урадио био је
ухапшен и осуђен на 20 год. робије. Такође је још
281
282

један члан орг. Вемић, водио неке забелешке па је тај

свој нотес поверио Николи Ђорђевићу-банкару-на
чување, а овај чим је видео да су поапшени официри-
однесе тај нотес и преда полицији. На основу свега
тога и измишљеног атентата влада оптужи похапшене
официре. Живојин Рафајловић народни посланик ми
је причао на Крфу-да је влада имала намеру-да створи
преки суд за официре и да све осумњичене официре
стави под преки суд и побије. Но да је он то случајно
спречио, а ево како. По одласку наших трупа на
Солунски фронт почели су се проносити гласови о
посрнулом моралу наших официра. Мин. војни је био
ђенерал Божидар Терзић. Рафаиловић који је био
његов друг-као бив. официру упути му једно писмо
којим га је питао, како је мор. стање официр. кора.
Терзић му одговори да је одлично. Кад су похапсили
официре, онда и војно суд. пуков. Гојко Павловић
дође на Крф из Солуна-са пројектом о образовању
преког суда за официре. Божа као мин. војни изнесе
тај предлог скупштини. Кад је то видео Рафајловић он
затражи реч и нападне мин. војног, зашто он тражи
преки суд за официре-кад је у одговору на моје писмо
којим сам га питао о морал. стању наших официра на
фронту изјавио, да је одлично, а зна се да се преки суд
за официре заводи само у случају кад морал код
официра посрне и кад они почну да беже и сеју
панику међу трупама. Скупштина се узбуни, и тај
предлог мин. војног пропадне. Влада, видев да јој је
предлог о преком суду пропао, образује редован суд-
од официра који су били познати као противници
Аписови и Црне руке. За председника тога суда
282
283

постави пуков. Петра Мишића а за чланове-све

највеће противнике Аписове-међу којима као
најогорченијег Јосипа Костића. О Петру Мишићу и
Костићу сам раније говорио. За председника великог
војног суда, поставе арт. пук. (ђен) Мирка
Милосављевића-такође огорч. противника свију
завереника (познати контра завереник).
Да се вратим на оптужбу, да су похапшени
официри хтели да убију престолонаследника и
Пашића и да приграбе власт у своје руке. Кад човек
зрело размисли, видеће колико је то глупо. Да су ти
официри заиста хтели да убију прест. и Пашића, они
су то могли да при повлачењу ураде кроз Албанију и
да их глава не заболи, јер су то били мајстори од
заната. Да раде пак то на Солунском фронту, у
времену када је главно-командујући био француски
ђенерал Сарај и када би их он одмах ухапсио, и побио
било је бесмислица. Јер ко спрема преврат, он хоће да
узме и власт у своје руке, а на солун. фронту, који је
био у рукама Француза, то би било не могуће. Ко је
познавао Аписа, тај може судити да он није био тако
малоуман.
Било је нечега сличног, т. ј. спремана је
промена владе и образовања владе под
председништвом војводе Мишића, у коју је требао да
уђе Слободан Јовановић и још неки. Но ту промену
није спремао Апис, већ други фактори. О томе је
највише података имао покојни Света Јакшић који је
те преговоре и водио са пр. наследником. У току тих
преговора како Јакшић прича-он је упозоравао пр.
наслед. да је тако што немогуће извести без сарадње
283
284

са Аписом, кога је он самтрао најпопуларнијим

официром у Срп. војсци. Но у томе није успео т. ј.
престо. није хтео да са Аписом ради више. Изгледа, да
је нечијом индискрецијом сазнао то Пашић и
предузео мере да то осујети. Он је искористио ту
прилику-да се ослободи најопаснијих противника,
Аписа и другова, а са осталима му је било лакше.
Љуба Јовановић Патак мин. унутр. дела му је у томе
највише помогао. Он је исконструисао атентат помоћу
Мих. Ранковића ваљев. нар. посланика и пуковника
Окановића. Тако једнога дана Аписа и другове
похапсе а после неког времена војводу Мишића
наименују за начелника штаба Врх. команде. На тај
начин Пашић једним ударцем убије две муве. Најаче
противнике, који нису ни мислили на промену владе
похапси-а онога који је требао да га замени-војводу
Мишића, да задовољи постављањем за нач. штаба
Врх. команде.
Сада када је све свршено-т. ј. када су неки
похапшени у Солуну-други интернирани у Микри-
трећи одведени у Бизерти и ухапшени у тврђаву
Банисрек-шабан (ти који су вођени-у Бизерти-
приликом искрцавања-били су пљувани од Француза,
који су у почетку чули да су то издајници, доцније кад
су сазнали о чему је ствар Французи су променили
понашање). Требало је спремити оптужбу и наћи
сведоке. Влада се је дала на посао и помоћу новца-
давањем разних синекура, пуштањем на осуство у
Француску и других бенефиција-пронашла је сведоке,
који су теретили Аписа-да је он спремио атентат на
Престолонаследника т. ј. да је наговорио Малобабића
284
285

да пуца. То није било тако лако, али су ипак нашли,

Темељка Вељановића-који је био у затвору због
убиства неког Грка. Они су га пустили из затвора и
напали да га наговоре, да сведочи да је он видео
Малобабића, кад је Драг. Стојановић пуцао (признање
његово пред четворицом, да је наговорен). Влади су у
врбовању лажног сведока помогли у многоме и неки
официри. Најважнију улогу у томе изгледа да су
играли пуков. пешад. Павле Јуришић, који је био оног
дана када је ко бајаги пуцано на прест. са њиме у
аутомобилу-као његов ађутант и Петар Живковић
коњич. пук. командант IV коњич. пука а одмах после
квази извршеног атентата-вршиоц дужности маршала
двора доц. команд. краљ. гарде и преседник 6 јануар.
владе.
Павле Јуришић је сведочио да је чуо куршум-
чак и његов фијук-јер је Апис на суђењу питао да ли
се је чуо фијук куршума. Док је шофер прест. маркиз
Давари није могао да потврди да је чуо фијук
куршума. Петар Живковић се није нигде појављивао
као сведок, али јавно мњење и другови, сматрају њега,
као иницијатора и једног од главних криваца за
Солунски процес. Ја сам, као што се из ранијег
писања види, био у другарским однсоима са њиме и
пер Солун. процеса-па те везе нисам прекидао ни
после. За време самог процеса сам покушавао да одем
у Солун из Атине, да видим шта се тамо ради, и да
покушам да утичем на престолонаследника, да
прекине ту аферу и не слутећи, да ће доцније и мене
умешати, пошто ме до тада нису ништа дирали. Али,
Балугџић ми је стално говорио-да не треба да идем,
285
286

јер вероватно, нећу моћи ништа учинити. Чак могуће

да неће хтети ни да ме прими пр. наследник. Изгледа
да је Балугџић, који је неколико пута ишао у Солун
био упознат са том ствари и у опште о намерама владе
према похапшеним официрима, и да је и он одобравао
тај поступак-не мислећи вероватно, да ће се то тако
трагично завршити.
После извесног времена када су савезници
решили да предузму одлучне мере против
Константина и Грчке, они цео дипломатски кор
склоне у 2-3 лађе на мору. Наше посланство било је
смештено на једној енглеској лађи где смо били за сво
време скоро два месеца гости Енглеске владе. За то
време су савезници натерали Константина на
абдикацију-у корист његовог другог сина, и довели
Веницелоса на владу у Грчкој. Баш у то доба наиђе на
мене тадашњи коњич. капетан Петар Јуришић, који се
враћао из Швајцарске за Солун. Ја га упитах, шта се
то ради у Солуну-на шта ми он рече-како су морали
бити похапшени Апис и другови, јер су хтели да
вршљају. Неће баш бити тако рекох му ја-то је све
измишљено. Но он је тада био убеђен да су криви!
Сада мисли друкчије! За време мога бавлења у Атини,
долазио је доктор Моачанин који је заједно са Ђурђем
Јеленићем играо доста значајну улогу-приликом
хапшења официра-јер је био лични лекар
престолонаследника. Он је као што рекох дошао у
Атину-како он каже да види Атину и употребио је то
бављење од 3-4 дана, да са мном разговара. Цео
разговор наш водио се око тога, како би официри-
завереници-Црнорукци требали да се окане мешања у
286
287

политику, већ да то оставе њима цивилним, па би

видели како би све ишло боље. Рекао сам му ја, да се
тада од нас нико није ни мешао у политику владе. На
то ће ми он рећи, па ја знам да се ти не мешаш, али
Апис, Пилац и остали се мешају. Не верујем
одговорио сам му. Но он је и даље тврдио, да се они
мешају, и да би ја требао да утичем на њих, да се тога
окану. Тада ми је све то било загонетно, али доцније,
када су официри скинути с фронта и похапшени-било
ми је јасно, да је све то припремано из раније. После
хапшења официра-настају њихова саслушања,
ислеђења, оптужба и најзад суђење. У току ислеђења,
док смо још били на лађи, дође наређење да се Богдан
Раденковић, који је био заједно са нами, претресе и
доведе у Солун. На све нас је то дејствовало
поражавајуће. Чак је и Балугџић, био веома изненађен
оваквим поступком према Богдану, с киме је он
сарађивао дуго на нац. стварима (или се је бар вешто
претварао, да је изненађен. Он је чак предлагао
Богдану-да се пребаци у Египат, где би се склонио
привремено, и где би се лечио, јер је био врло
болестан. Но Богдан, не осећајући се ни мало кривим-
одбио је тај Балугџићев предлог речима ''нисам ништа
крив и идем да видим шта хоће од нас. После тога,
пошто су га претресли и нису ништа нашли код њега-
спровели су га у Солун и затворили са осталим
официрима. Онако болестан, он то злостављање није
могао да издржи. Умро је у затвору. Осуђен прво на
смрт, па помилован на 10 год. робије. Он кога су
Турци осуђивали за рад на ослобођењу Маћедоније и
присаједињењу Србији на вечиту робију. Он Богдан
287
288

Раденковић-највећи патриота и национални раденик,

дочекао је да умре у затвору-оптужен за велеиздају-и
да буде стрпан у један дрвени сандук-који је био
кратак за њега, тако да су му вириле ноге ван сандука,
кад су га понели и тако пронели поред стана Кр.
Петра-да га сахране. Како чудна судбина! За суђење је
требало прибавити и сведоке-који би сведочили да је
Апис збиља хтео да убије престолонаследника-и то
преко Малобабића. То није био лак посао али се
најзад нашло и таквих ниских и проданих душа.
Нашао се је тип какав је био Темељко Вељановић и
још 2-3 њему слич. типова. Нашао се је и један
официр, који је сведочио, да је чуо фијук куршума-то
је био Павле Јуришић Штурм, кога је после за такво
несавесно свеочење, вероватно гризла савест, те је
извршио самоубиство-и однео у гроб многе тајне.
За сво време суђења ја сам био у Атини и
нисам знао шта се све у Солуну догађа, сем оно што
сам чуо од пролазника. Приликом одвођења Богдана
Раденковића, претресли су и његовог пашенога
Драгољуба Илића-који је био такође чиновник у
посланству-сада адвокат. Код њега су нашли ону
депешу-коју је Мика Бифтек послао у Солун-о
Генчићу-а о којој је било речи раније.
Суђење је у Солуну вођено и завршено. Апис,
Љуба Вуловић и Малобабић осуђени су на смрт и
стрељани. Остали су такође, неки били осуђени на
смрт, па помиловани од владара чијом милошћу им је
замењена смртна казна 20 год. робијом. Већи део није
био суђен, већ пензионисан и спроведен на Крф где су
били интернирни.
288
289

У то време, кадаје то све било свршено-крајем

септ. 1917 год. дођоше у Атину Југословенски одбор
у пратњи Петра Живковића. Чим је стигао Живковић
у Атину, дошао је одмах код мене-и саопштио ми је,
да сам и ја пензионисан. Саопштавајући ми то он ми
је рекао, да се је заузимао код престолонаследника-да
ја не будем пензионисан, јер нисам био ништа крив,
пошто нисма ни био члан организације, али није
могао да успе-јер је влада правила питање на мени.
Мин. унутрашњих дела Љуба Јовановић Патак рекао
је, да он не може да верује да је та ствар за коју су
оптужени Апис и другови рађена без мене, али да се
ја вешто кријем. Међу тим то није био прави разлог,
јер је он врло добро знао-да ја нисам умешан зато што
ничега није ни било. Сем тога било је официра чија су
имена нађена у списку чланова организације-па су их
и даље оставили у војсци-а таквих као ја који нису
били чланови орг. били су похапшени, пензионисани,
па и интернирани на Крфу. Шта значи то: Значи да је
тадања влада, хтела да се ослободи оних официра, за
које је рачунала да могу да јој сметају-а то су били
махом истакнути завереници-и она их је уклонила из
војске пример М. Анђелковић Кајафа, Н. Стефановић,
Ст Миловановић-па и ако није имала никаквих доказа,
да су они били члан. тајне превратне орган. како су је
они називали. Кад ми је Петар Живковић то
саопштио, није ме много изненадило нити
ожалостило. Чак ми је било донекле и право, што су
то самном урадили, и ако се нисам осећао кривим.
Било ми је право, јер сам одмах схватио, у какав би ме
тежак и несносан положај довели-да су ме оставили и
289
290

даље у војсци. Онда-када моје најбоље и најинтимније

другове, са којима сам залагао главу 29 маја и доцније
највише са њиме радио, неке стрељали, неке осудили
на робију, а неке пензионисали и интернирали. Том
приликом казао сам Петру Живковићу, да ја идем из
војске као частан човек и да ме зато радује. Тражио
сам од њега да каже престолонаследнику-да ћу
молити 3-дневно осуство за Солун-и да би желео да се
са њиме видим. Он ми је додуше реко, да могу доћи,
али да не верује, да ће хтети да ме прими-јер не сме од
владе.
После 2-3 дана добио је Балугџић телеграм,
којим му Мин. војни Терзић саопштава да сам
пензионисан и наређује му да ме спроведе на Крф.
Одмах сам затражио осуство за Солун ради
регулисања личних ствари и добијем три дана-пођем
одмах у Солун у намери да изађем пред пр. наслед.
али га не затекнем у Солуну. Био је отишао на фронт.
Тамо нађем Петра Живковића, који ми је потврдио
оно што је раније претпостављао-т. ј. да неће хтети да
ме прими. У Солуну останем 3 дана као гост Петра
Живковића и мога ујака Саве Генчића трговца који ме
је молио да издејствујем да останем у Солуну-како би
му био од помоћи тешећи ме да се не бринем-за моје
матер. Издржавање, по повратку у земљу-јер ће мо он
и друга моја два ујака Влада и Ђорђе Генчић узети на
њихово имање да са њима заједно радим. Но то је
било немогуће, јер наређење мин. војног је било, да и
мене интернирају на Крфу са осталим официрима,
који нису били осуђени већ само пензионисани-па
упућени на Крф. Са Петром Живковићем сам
290
291

разговарао-о Солунском процесу-но он тада није хтео

много да прича о тој ствари како је текла, већ много
доцније пошто смо се вратили у отаџбину. Рекао ми је
само то, као што сам раније навео, да му је
престолонаследник говорио и да је морао да ме
пензионише на захтев владе т. ј. радикала а нарочито
Љубе Јовановића тад. мин. унутрашњих дела.
Међутим Вемић-по повратку са робије ми је причао,
да му је адвокат Миленковић који је тада био
придидат на служби у посланству у Атини-рекао, да
сам је пензионисан на захтев Балугџићев, који је
причао, да он није могао да дозволи да ја останем и
даље у војсци-са мојим републиканским појмовима,
из чега је он закључио, да ја имам републиканске
појмове не знам, ма ако не из једне дискусије, која се
водила у посланству око уједињење Црне Горе и
Србије. Том приликом сам рекао (на Балугџићеву
примедбу да ће тешко ићи, јер се Краљ Петар и Краљ
Никола не трпе-чак мрзе) докле ћемо ми трепети и
бити разједињени-један исти народ-због тога што се
два Краља не трпе, па чак и мрзе. Ми се морамо
ујединити са Црном Гором, па макар они и не били
владари. Ја пак лично имам своје мишлење о моме
пензионисању-о чему ћу писати кад за то дође ред.
После тродневног боравка у Солуну, вратим се
у Атину-одакле се укрцам на једну лађу за Крф-где
сам са осталим друговима од којих су неки већ били
на Крфу-а други су мало доцније стигли, био
интерниран и ту проведемо скоро годину дана. Ту смо
били стално под присмотром полиције. Било нам је
тешко, јер су нас скоро сви пријатељи и познаници
291
292

избегавали-сем извесних изузетака, који су и поред

наредаба да се са нама нико не сме да дружи, чак ни
да нам прилазе-ипак прилазили и са нама разговарали
на шта смо им ми били благодарни јер су се показали
као прави пријатељи и другови, рескирајући да буду
осумњичени-прогањани и т. д. Опште стање је било
страшно, шпијунажа развијена до невероватности-
како међу официрима тако и међу грађанима. На
Крфу смо пробавили скоро годину дана. Како су нам
пензије биле мале, те смо једва себе могли
издржавати-а камоли породице (јер су многи од нас
оставили по неког у Србији, неко жену и децу-неко
родитеље-неко сестру или брата-па смо били
обавезни, да им шаљемо по мало новца, да не би
помрли од глади под туђом окупацијом.
Живот нас интернираних официра на Крфу био
је тежак. Са малим пензијама, једва смо могли да се
издржавамо. Да би се могли исхранити морали смо
образовати менаже. У менажама смо редом-по један
дежурали месечно или недељно како у којој менажи.
Дежурни менаже се је старао о набавци намирница-
које смо куповали већином из магацина-војног и по
нешто са пијаце. Сами смо кували-сами се служили.
То овако не изгледа тако тешко, али када се узме у
обзир, да смо сви ми били команданти дивизија,
бригада, пукова, нач. војници и помоћ. нач. штабова,
где смо имали посилних, који су водили рачуна о
оделу, куваре који су нам спремали храну и т. д. онда
се може претпоставити како нам је било сада, кад смо
све сами о свему морали да се бринемо, а при том
располагали са врло скромним средствима
292
293

(пензијама). Поред материјалних тешкоћа-више нас је

мучио морални притисак. Многи од наших људи-нису
знали о чему је ствар-и веровали су да смо ми збиља
нешто страшно учинили издајство према отаџбини
како су наши противници тврдили. Опкољени и
праћени шпијунима, осећај страшан и неиздржив-али
све смо то ми војнички подносили убеђени да нисмо
ништа криви, већ да страдамо, због интрига-
неваљалаца, који су се бојали за њихова неваљалства,
која су починили и онда су измислили и створили
интриге, да би се ослободили нас и наше контроле.
За време нашег бавлења на Крфу покушавали
смо у више махова, да нам Влада дозволи-да се
обратимо нашим савезницима-Американцима-да
ступимо у редове њихове војске-и да се боримо-за
општу савезничку победу. Затим смо покушавали да
нам дозволе да ступимо у Чехо-Словачку
добровољачку војску. На све то влада Влада се је
оглушавала-т. ј. није нам дозвољавала. Зашто?
Читаоци ових редова ће моћи сами дати одговор, т. ј.
они који знају или буду слушали какви смо ми
официри били-како у миру тако и у рату. Мислим да
неће бити без интереса за читаоце, ова ствар. У току
мога бављења на Крфу срео сам се са г. Велизаром
Јанковићем тадањим мин. пољопривреде (ако се не
варам). Како смо се познавали и раније-он ступи са
мном у разговор о Солунској афери-и позва ме да
пођем са њиме у његов кабинет, где ми је показао
протокол министарске седнице-на којој је решавано,
да се официри т. ј. Црно-рукци ставе под суд. На моје
велико изненађење прочитао сам из протокола да су
293
294

Црно-рукци стављени под суд на захтев Милорада

Драшковића тад. мин. грађевина, сам осим радикала.
Том приликом ми Велизар рече-ето видиш-није тако
као што ви мислите, да смо ми радикали тражили
ваше стављање под суд-већ М. Драшковић. То ме
одмах потсети на мој разговор са Драшковићем у
Атини-када ми је тврдио да су неки од мојих другова
криви, док сам ја тврдио да нису и да су то интриге
радикала и наших противника у војсци. Питао сам се
одмах зашто баш Драшковић да тражи стављање тих
официра под суд, и одмах сам себи дао одговора.
Апис, пре него што је створена организација друштва
''Уједињење или смрт-Црна рука,'' покушао је да
ствара покрет противу радикала, који су тада били на
власти. Он је сматрао, радикале, као партију, која је
деморалисана, корупционашка, и са којом се не може
ништа поштено радити. Нарочито је веровао, да ће
она сметати наоружању и спреми војске-па према
томе и остварењу националних идеала-т. ј.
ослобођењу и уједињењу наших неослобођених
крајева са Србијом, пијемонтом српства и југо-
словенства. У мржњи противу радикала, он је по мало
и претеривао, вероватно под утицајем његовог зета,
Живана Живановића у чијој је кући стално становао-и
који је можда највише и утицао-на њега, да се у њему
формира, у тој мери хрђаво мишљење о радикалима.
Како су пак по доласку Кр. Петра на престо радикали
скоро стално били на власти-са малим изузетком
(владавина самосталних радикала) то је почео да
негодује и према Краљу Петру, кога је сматрао као
слабичину који се потпуно предао радикалима.
294
295

Створив у себи тако мишлење о Кр. Петру и

радикалима, он је како га је дао Бог немирна духа,
почео је да размишља, како ће земљу и народ да
ослободи радикала и дошао до закључка, да, док је
Краљ Петар на престолу-то није могуће. Једнога дана,
не сећам се које године, али мислим да је било 1910
или 1911 год. позове ме на један важан разговор код
хотел Москва. Разговарајући, он ће рећи, видиш ли ти
да ће радикали упропастити земљу и народ. И не
чекајући одговора и мишлење о радикалима,
продужио је даље, и Краљ Петар није у стању, да
земљу ослободи од радикала, сувише је стар и слаб, а
они покрадоше народ. Ја сам га слушао и кад је све то
свршио-упитао сам га, па добро, шта би ти хтео да
радимо ми противу тога радикалског зла. Одговор
његов био је такав да ме је веома изненадио. А ево
како сам га ја упамтио: ''Ја мислим рећи ће он, да ми
треба прво да натерамо Краља Петра на абдикацију, у
корист престолонаследника Александра, па онда са
њиме оборити радикале''. Мој одговор је био овај.
''Драгутине, како ти замишљаш да то изведемо,
колико ја познајем Краља Петра, он на то неће
пристати, нити пак његов син''. Он ми је на то
одговорио-па ми ћемо га присилити-а како упитах га
ја. ''Ево вели, како, ућићемо нас десет официра у двор,
па ћемо га са револверима у рукама приморати да
потпише абдикацију у корист престолонаследника. На
то му ја приметих. Слушај Драгутине нас 10 официра
када уђемо наоружани у двор-можемо да урадимо шта
хоћемо, али шта ће сутрадан бити. Успели ми да
натерамо Кр. Петра на абдикацију или ако не
295
296

пристане морали би га убити. Ми би морали да

образујемо владу и пошто ни једног од политичких
странака нити појединих политичара не би пристали
да после таквог удара образују или уђу у владу-то би
морали ми сами да је саставимо т. ј. војничку-односно
завереничку владу. А ја мислим да, чим би се ми
појавили у таквој влади прво, што би се десило то је,
да би Европа сва устала противу нас-и одрекла земљи
сваки кредит. Друго све стране у земљи би устале
противу нас и најзад треће официрски кор би се
узбунио питајући се-па докле ћемо ми да спасавамо
народ-све ми. Нашта ће ми Апис рећи, ах ти ми све
квариш, не кварим ти ја ништа Драгутине-ја ти само
износим моје мишлење, а ти знаш, да смо ми заједно
стварали заверу противу Александра Обреновића и
увек договорено, нисмо једно другом натурали
мишљења. Ја ти кварити нећу ништа а ти ради како
знаш. Па добро рече он доста нервозно, а како ти
мислиш да би требало радити. Ево, како ја мислим,
беше мој одговор. Ако хоћемо да водимо борбу
противу радикала, ми то можемо, само удружени са
опозицијом-т. ј. са самосталним радикалима и
донекле са либералима т. ј. националцима-и то да ми
њима будемо ослонац-а они да воде главну борбу. На
ту моју опсервацију-није ми ништа одговорио, већ се
растадосмо.
Да ли је он прихватио ово моје мишљење или
је он већ и сам раније о томе размишљао и дошао до
истог закључка-не знам, али довољно је то да је он
дошао у додир и са самосталним радикалима преко М.

296
297

Драшковића, а са националнима преко Стојана

Рибарца.
У то доба 1910 год. појављује се и идеја о
стварању организације ''Уједињење или смрт''. Идеју
ту дао је као што сам раније рекао Богдан Раденковић.
Он је то саопштио Илији Радивојевићу-који је одмах
то и прихватио. После тога, они то саопште и Апису-
који је такође-идеју прихватио и сада заједно
отпочели да је остварују, т. ј. да стварају
организацију-која ће имати за циљ да ослободи сав
наш народ, који је био под туђином, тј. под Турском и
Аустро-Угарском. У стварању организације сем
Богдана Раденковића, Илије Радивојевића, Аписа
учествовали су и Љуба Јовановић , звани Чупа, Вемић
и Милан Гр. Миловановић Пиле. Те личности су
састваљали и главни одбор у кога су доцније узели и
Радоја Лазића, Љубу Вуловића и Милоша Весића.
Само име организације показивало је јасно и њен
циљ, т. ј. ''Уједињење или смрт''. Организација је
имала и свој устав. Задатак је њен био, да свим
средствима дођу до остварења циља који је себи
поставила т. ј. уједињење нашег целокупног народа-
Србе, Хрвате и Словенце. Она је била тајна-али су
ипак њени творци обавестили све владајуће факторе.
Прво су о томе обавестили Кр. Петра, који им је реко,
да он неће тиме да се бави, већ нека раде то са
престолонаследником Александром. Према оваквим
речима Краља Петра, обавестили су
престолонаследника. Он је како тврде чланови
организације, ствар прихватио и стављао јој на
расположење 30.000 динара за оснивање и одржавање
297
298

листа ''Пијемонт'' чији је директор био Љуба

Јовановић Чупа. Организација-односно њен одбор-је
приступио одмах да врбује чланове за организацију.
Да ли је за то сазнала влада Пашићева, или су је како
они тврде обавестили-не знам тек она је ту
организацију толерирала. По причању чланова
организације, они су обавестили Пашића, Стојана
Протића и Милована Миловановића као мин.
иностраних послова. Ево шта каже о томе Чеда
Поповић пуковник у пензији а тада капетан и члан
организације. Апис вели Чеда ми је причао, како су
обавестили Кр. Петра, престолонаследника
Александра, Пашића и Ст. Протића, и да би требало
обавестити и Милована Миловановића, али како
ћемо. Ја-вели Апис не смем да изађем пред Милована
са тим, јер га не познајем. После оваквог разговора са
Аписом-Чеда изађе од њега и нађе Танкосића званог
Шиљу-такође члана организације и исприча му, како
Апис не зна како ће да се јави Миловану-боји се да
овај неће хтети да га прими. Танкосић ће на то рећи.
Ја ћу му издејствовати, да га Балачко прими. Чеда
примети на то речима, немој да тераш комендију, како
ћеш ти да израдиш да Милова прими Аписа, то је моја
брига, вели Танкосић и раставише се. Сутра дан дође
Танкосић код Чеде и каже му-ја израдих да Милован
прими Аписа. Како-упита Чеда-ево како. Послао сам
једног мога четника који се познавао добро са Спасом
кочијашем који је водио Милована (тада министри
нису имали аутомобиле ни кола, као данас) већ је
Милован најмио Спасу да га вози. Тај четник нађе
Спасу и каже му да кад буде возио г. министра
298
299

Скопљанском (сада Пашићевом улицом) куда је

Милован редовно пролазио полазећи из свога стана у
Битољској (сада Жоржа Клемансоа улице) да успори
брзину кад дође на ћошак према Пашићевој кући.
Спаса, тако и уради-и возећи Милована успори
брзину-а Танкосић који је чекао на ћошку ускочи у
кола и седне поред Милована. Могу читаоци мислити,
како се је осећао Милован, кад је видео Танкосића-
четника поред себе. Танкосић му је одмах рекао-не
бојте се г. министре, ја сам само хтео да вас умолим,
да примите ђ. штабног мајора Драгутина
Димитријевића, има неко важно саопштење да вам
учини. Милован је одговорио Танкосићу-нека дође
сутра у 11 сах. у министарство-Ристовићева кућа.
Када је то чуо Чеда, рећи ће Танкосићу-иди сада, па
кажи то Апису. Али Танкосић му одговори-да он не
сме да иде Апису и тако је Чеда примио на себе-да
саопшти Апису. Оде у ђ. штаб и каже Апису, шта је
Шиља урадио. Апис се љутио, али шта је знао да
уради. Обуче сутра дан мундир и јави се Миловану у
министарство у заказано време. Милован га прими и
остане са њиме у разговору више од два сата. Том
приликом му је Апис саопштио о образовању
удружења ''Уједињење или смрт'' и његовом задатку.
Разговарали су нарочито о нашем раду у Маћедонији
и тамошњим приликама. Када му је Апис изнео како
ствар наша стоји у Маћедонији, и како је Апис реко
друговима, који су га чекали у официрском дому-да
му је Милован признао, да није познавао тако добро
све то и ако га је то питање толико интересовало-
додајући још и то речима-ставите Ви мени г. мајоре
299
300

ту организацију на располагање, па ћете видети шта

ћу ја урадити. Том приликом или после не могу тачно
да кажем, он је ставио организацију и једну суму од 6
000 динара (шест хиљада) за њене циљеве.
Као што сам рекао раније, организација је била
тајна, јавност није имала појма о томе-све докле није
индискрецијом двојице чланова избила на јавнсот. Та
двојица били су ови: Милан Гавриловић, који је
постао чланом организације и који је имао при себи
статут организације оде Петру Живковићу и саопшти
му предајући му статут. По статутима организације-
онај који изда организацију, требао је да буде убијен.
Зашто то организације није урадила-не знам-
вероватно није ни сањала тада за ту Гавриловићеву
индискрецију-издајство. Сазнали су доцније-за време
Солунског процеса-када је било доцкан да предузму
санкцију за то, или нису хтели ваљда-да праве ларму
од тога. Гавриловић се је правдао доцније Јаши
Продановићу, да је он то учинио из незнања. Веровао
је да је Петар Живковић као завереник и сам био члан
организације-па му је зато саопштио. Да ли је то
тачно не знам-или је то само згодно оправдање, јер он
ако није знао, био је дужан да пита, кога из одбора, да
ли Петар зна, и сме ли да му саопшти. Било како му
драго, Петар то није изнео тада на јавност, већ је о
томе обавестио престолонаследника-са којим је он
био у најбољим односима-и вероватно, дејствовао на
њега-да ће та организација, да се окрене и противу
њега једнога дана. Тада настаје обрт код
престолонаследника према организацији и он почиње
да заузима фронт непријатељски према њој. Прво је
300
301

почео да тражи од Аписа да се стави он на чело

организације, па кад га је овај одбио, наводећи да би
то било незгодно, да он као наследник престола-који
ће сутра бити Краљ-буде на челу такве тајне
организације, он је окренуо сасвим фронт.
Другу несмотреност учинио је мајор В.
Туцовић-сада пуков. у пензији. Он је као члан
организације-пошао да обавести мене-и да покуша да
ме уведе у њу. Не нашав мене одмах, он сретне Петра
Живковића и Јосифа Костића-и саопшти им. То
саопштење јако револтира ову двојицу-а нарочито
Петра Живковића. Био је љут на Аписа, зашто га
обавештава о тако важној ствари по Туцовићу, који
није учествовао у завери од 29 маја и зашто га није он
лично (Апис) о томе обавестио. Пошто су се растали-
ова двојица Петар и Јосиф-саопште то Окановићу-а
овај изнесе то на јавност преко листа ''Трибуна''.
Живковић се брани, да није он рекао Окановићу већ
Јосиф-мада га је он одвраћао од тога. Чим је изашло
на јавност, поведена је истрага по тој ствари, али се
ствар заташкала-утицајем организације у толико пре
што је као што сам напред рекао влада бар најважнији
чланови њени били обавештени о њеном постојању.
Као последица тога била је та да је Петар премештен
у Неготин а Јосиф у Пожегу. То је још више
заоштрило сукоб између њих двојице и организације,
као и између организације и престолонаследника
Александра, који је овом приликом заштићавао Петра
и Јосифа, али је немоћан и они су поред његове
интервенције морали бити премештени.

301
302

Године 1912 дошла је мобилизација. Рат

између Турске са једне стране и Балканског савеза
(Србија, Бугарска, Грчка, Црна Гора) са друге стране.
Петар Живковић-буде постављен за команданта
дивизијског коњичког пука Тимочке дивизије, која је
ушла у састав II-ге армије под командом ђен. Степе
Степановића а која је оперисала код Једрена. Апис је
био већ раније нач. штаба коњич. дивизије-и као такав
ушао у балкански рат. Пред сам почетак операција
Апис се разболе од малтијске грознице, коју је добио
скоро по свему у Маћедонији, куда је прелазио пред
почетак рата (Апис, Пилац и Вемић) ради извиђања и
штудирања тамошњих прилика (Турска). Његова
болест је трајала за сво време трајања рата. Она је
била тако опасна да је Апис једва остао жив
благодарећи његовој јакој конструкцији и
интервенцији једног берлинског лекара, који је дошао
на позив престолонаследника-специјално ради Аписа.
Та болест Аписова била је предмет коментарисања-
многи су веровали а и данас верују да му је дат
нарочити бацил по налогу владе радикала-у намери да
га се ослободе. Друга једна верзија је да је он добио
болест од козјег млека кога је пио у Маћедонији што
је вероватније.
За време операција док је друга армија била у
Бугарској, Петра Живковића оптуже због
педерастије. По тој тужби се водила истрага али није
доказана ствар. Петар тврди да га је највише бранио
командант армије ђенерал Степа а наши другови
тврде, да је Апис после рата балканског предмет
тужбу-уништио. Главно да Петру није било ништа а
302
303

официр који је тужбу покренуо-кажњен (коњич. п.

пуковник Максим, заборавио сам му презиме).
Интересантно је да се о тој болести код Петра
(Педерастији) много говорило и говори и сада. Многи
су се обраћали мени, као његовом интимном другу да
им кажем да ли ја о томе знам што год. Ја Петра
познајем одавно-али ко би могао да тврди да јесте или
да није. Једино што бих могао рећи-то је да он има
обичај-кад се напије да се љуби са мушкарцима и да
нико од другова, па ни ја не знам, да је он икада имао
односе са ма којом женском.
По свршеном рату (балканском) у почетку
1914 год. настао је сукоб између владе с једне стране
и војске-односно Црне руке са друге стране због
приоритета цивилних власти над војним. Сукоб је
произишао услед једне свечаности-у Маћедонији у
Битољу, где је у цркви нач. окружни стао испред ком.
дивизије. Ком. див. био је пуков. Воја Живановић, а
нач. окружни Ранко Трифуновић. Влада а нарочито
Стојан Протић-стао је на страну нач. окружног-док
официри а нарочито чланови Црне руке, како је
''Трибуна'' назвала организацију уједињење или смрт
на страну команд. дивизије. Једно ситно и безначајно
питање почело је да тресе целу земљу. (Налазим да је
нетактичност нач. окр. и владе била у тој ствари, јер је
Влада требала да зна да после једног успешног рата-
није требало дирати у питања, која задиру у
осветољубивост војске и њеног оф. кора.) Требало је
да питање приоритета одложи за друкчије нормалније
прилике. Због тога безначајног питања које је било
само повод-(јер је сукоб између Владе, радикала и
303
304

Црне руке већ постојао у ваздуху. Радикали нису

никада волели војску, нарочито официре) па им је
сада дошло згодно да поведу борбу противу оних
официра, који су њима били најопаснији-а то су били
завереници од којих су многи били чланови Црне
руке.
Прикривена борба између радикала и војске
(официра завереника) прешла је после балканских
ратова у отворену. Радикали су одмах после рата
завели у новоослобођеним крајевима (јужној Србији)
партијски режим. Немајући довољан број исправних
чиновника-нарочито полицијских, јер су многи
изгинули у рату, они су слали у те крајеве хрђаве, који
су завели систем корупције. Користећи се још
заплашеношћу становништва, чиновници су народ
уцењивали, пљачкали, злостављали на разне начине.
Становништву је то дозлогрдило и почели су да се
жале-нарочито официрима, које је народ поштовао и
сматрао као поштене и исправне чиновнике.
Официри, а нарочито завереници су протестирали
противу таквог начина управљања, али сви протести
су остали безуспешни. Влада радикална, а нарочито
поједини посланици-радикалски-су сматрали, да им се
пружила прилика да се обогате. То је био прави узрок
борбе официра, завереника (Црнорукаца и радикала-
која се претворила у оштар сукоб приликом неких
свечаности, борба о приоритету. То је дало повода у
влади, а нарочито Стојану Протићу, да поведе
огорчену борбу противу официр. задруге-оптужујући
официре-чланове управ. одбора и управ. задруге-за
злоупотребе у порезу задрузи.
304
305

Официри завереници-чланови организације

Црне руке, да би могли да воде борбу са изгледом на
успех-са радикалима и владом-потраже савезнике у
опозицији-самосталним радикалима и
националистима. Услед борбе тих двеју група дође и
до распуштања народне скупштине и расписивања
нових избора у 1914 год. Ко зна како би се та борба
завршила да није дошао Видовдански атентат-у коме
су убијени А. угарски престолонаследник и његова
жена. Тај догађај је привремено прекинуо борбу
између радикала и официра-али као што рекох само
привремено и привидно-јер је она за време рата
настављена и завршила се Солунским процесом.
Писац ових редова се је десио за време
Видовданског атентата у Врњачкој бањи, као ађутант
Краља Петра-који је тада био на лечењу у Врњ. бањи.
Чим је Краљ Петар добио извештај о атентату, позвао
је првог ађутанта ђенерала П. Јуришића Штурна, који
је такође био у његов. пратњи-и питао нас, шта
мислимо шта ће А. Угари радити. Ђен. Јуришић је
одговорио, да неће бити ништа, мало ће бити ларме-и
на томе ће се свршити. После оваквог одговора ђен.
Јуришића Краљ Петар се окрену писцу-и упита шта
он мисли. Писац му одговори-мислим да ће нам А.
Угарска објавити рат. Она је једва чекала такав
случај-да би могла своје претње да проведе у дело.
Краљ Петар ће на то рећи-имаш права-тако ће бити.
Ђен. Јуришић је поновио своје мишлење-да он у то не
верује. (Шта је даље било познато је). Како је писац
ових успомена био поред дужности ађутанта Кр.
Петра и врш. дужности нач. штаба коњич. дивизије,
305
306

то сам одмах отишао у Београд, а заменио ме на

служби код Кр. Петра ађутант пешад. п. пуков.
Алимпије Марјановић-јер је Кр. Петар остао и даље у
бањи, да продужи купање. Чим сам се вратио у
Београд-потражим Аписа и упитам га да ми објасни
догађај речима, јели Аписе шта уради ако Бога знаш.
Он ме у место одговора поведе у штаб Дунав.
дивизијске области (у Крунској улици, где је сада
двор. Жандармерија) да обиђемо Шиљу Танкосића,
који је био притворен-због атентата Сарајевског. У
штабу нађемо Танкосића и неколико минута
поразговарамо-па изађемо. Уз пут ја поново питам-
шта уради-и шта ће бити сада. Он ће ми рећи-ех-ето
како се је то догодило. Главом ђенерал-штаб. односно
ја као шеф обав. отсека имао сам извештаје да А.
Угар. спрема упад у Србију преко Босне-где ће
изводити маневре са 2 корпуса. Такав извештај сам
први добио од руског војног изасланика Артаманова
т. ј. да се је приликом састанка Виљема и Фр.
Фердинанда у Конопишту о томе дискутовало. После
тога ми је и наш повереник Малобабић, саопштио, да
се у круговима А. Угар. официра говори-како ће нас
приликом маневара у Босни напасти преко Дрине. Ја
сам све то саопштио Путнику (нач. ђ. штаба). Путник
је то саопштио Пашићу-али Пашић није веровао томе-
већ је припремио изборе. Ја сам се вели Апис бојао да
А. Угарска те своје претње-не приведе и у дело-и
знајући да су наше трупе већином у Маћедонији-она
ће успети брзо да нас прегази. Шта сам знао да радим
у таквој ситуацији. Питао сам повереника
Малобабића шта он мисли да треба радити. Он ће ми
306
307

рећи-треба убити Фрању Фердинанда. То сам му ја-

Апис, приметио, па ко ће да га убије. Малобабић је
одговорио-има људи. Па који су то људи, Малобабић
рече, то су неки омладинци из Босне. Доведи их рећи
ће Апис. Он их је довео и Апис позове Танкосића и
нареди му, да их извежба добро у гађању, што је овај
и учинио, вежбајући их на Вајфертовцу. Затим ће ми
Апис рећи-ја нисам веровао да ће га убити, већ да ће
га пуцањем на њега уплашити тако, да иако је имао
намеру да нас нападне-неће смети-бојећи се атентата,
у Србији. Али, видиш, да су они добро гађали и
убише га. Приметих му на то-јеси ли обавестио владу
о томе, ти видиш да тај догађај може довести до рата-
т. ј. Аустро-Угарска ће нас напасти. А јели сад време
да ратујемо, када се још нисмо одморили од
балканског рата. Сем тога ми смо се истрошили
материјално-неспремни-ненаоружани и т. д. Такве се
ствари раде у споразуму са владом, која води спољну
и унутарњу политику државе-и само она зна кад је
погодан моменат за такав подухват. На све то Апис
ми је одговорио, море остави ме, ја нисам веровао, да
ће ова луда Русија ратовати, а видиш-да ће она
загазити у рат. После тога разговора се растадосмо.
Неколико дана доцније, командант коњичке
дивизије и ја одемо у Ћуприју, ради инспекције
дивизиона коњичке артиљерије. Сутра дан по доласку
у Ћуприју, добијемо телеграм-шифровано наређење
да се вратимо одмах у Београд, јер је наређена
мобилизација. Првим возом, вратисмо се-и одмах
спаковали штаб дивизије-па натраг у Ћуприју где је
било место концентарције коњичке дивизије. По
307
308

завршеној мобилизацији и концентрацији-дивизија је

одмаршовала на северни фронт код Мале Крсне.
Одатле је ноћу добила наређење-да се крене на
западни фронт, ка Убу, а одатле у Мачву-где је
учествовала у Церској битци-под командантом ком. II
армије ђенерала Степановића. Како рад коњич.
дивизије у рату-нема директне везе са овим
примером, то нећу га ни описивати, већ само о
узроку-у колико има везе са Црном руком.
По свршеној Церској и Колубарској битци-
коњичка дивизија је била распоређена у контонман.
штаб у Смедеревској Паланци, а трупе по околним
местима (варошицама и селима).
За време затишја, штаб Врховне команде је био
у Крагујевцу. Апис је био шеф обав. оделења у Врх.
команди. Једног дана, затражим 3 дана осуства од
Команде коњичке дивизије, да одем до Крагујевца.
Пре поласка за Крагујевац-ја известим телефоном
Аписа и Ст. Стојановића да ћу доћи-те да ми спреме
стан. На Крагујевач. станици ме је дочекао подофицир
и одвео у Врховну команду а одатле у стан, који ми је
био резервисан. Остао сам 3 дана као гост Стојанов и
Аписов. Наравно, по доласку у Крагујевац-јавих се по
дужности и Принцу-регенту као Врх. команданту а и
као регенту-јер сам се водио као ађутант Краљев.
Регент ме је примио и задржао на ручку. У Крагујевцу
сам осетио интриге противу Врх. команде-нарочито
противу Аписа, мада ми регент није том приликом
ништа наговестио. Тек после извесног времена по
моме повратку у Палaнку из Крагујевца, дође мој ујак
Генчић-који је био дописник страних листова-да ме
308
309

обиђе. Том приликом ће ми рећи, како је био у

Крагујевцу код Регента, и како му је овај пребацио,
зашто сам ја за време мога бавлења у Крагујевцу-био
скоро стално са Аписом. Одговорио сам ујаку-да је то
сасвим природно, јер су у Врх. команди све моји
другови, и да ја не дозвољавам да ми ико прописује с
ким ћу се ја дружити. Из те примедбе мога ујака,
видео сам колике се интриге плету око Аписа-које су
најзад успеле-да га смене са положаја шефа
обавештајног оделења Врховне команде-и преместе у
штаб Ужичке војске-за нач. штаба код ђенерала Ил.
Гојковића.
Но ни премештај Аписов из врхов. команде
није прекинуо даље интригирање противу њега,
организације Црне руке и завереника. Разне интриге,
успеле су да нерасположење престолонаследника,
које је већ ухватило корена, претворе у мржњу и
страх. А како наш народ вели ''у страху су велике
очи''. То су разни политички шпекуланти успели да
убеде и П. наследника, да му од стране Аписа прети
опасност да га убије а радикалима да одузме власт.
Доказ за то дао ми је радикалски првак, члан главног
одбора радикалне странке и народни посланик
Живојин Тајсић из Смедерева. Као такав он је био у
положају да осети, какве се интриге плету, противу
завереника, и куда и до чега те интриге могу да
доведу. Он је као стари Карађорђевац симпатисао
завереницима, јер је био упознат са завером донекле
још пре 29 маја 1903 г. од стране тадањег п.
пуковника Милоша Божановића, који је био активни
члан завере т. ј. потписник на завер. списку.
309
310

Тајсић некако пред концентричну офанзиву

Немаца, Аустријанаца и Бугара противу нас 1915 год.
дошао је у Смедеревску Паланку код мене-и провео
дуже време у разговору са мном. Приликом нашег
разговора, он ми је изнео ваздан ствари које су се
дешавале иза кулиса-и интриге које се код пр.
наследника и владе плету противу нас. Са колико је
поверења разговарао са мном најбоље сведочи овај
пример. Он ми је ставио свој дневник кога је водио и
у коме је било врло поверљивих ствари-међу осталим
и белешке о решавању на тајним скупштинским
седницама. Сећам се врло добро да су ту били и
извештаји наших дипломатских преставника на
страни-нарочито Пабла Маринковића из Букурешта
који је био невероватно невешт и незналачки написан
и Бошка Чолак Антића из Софије, који је био врло
добар.
Прави разлог његовог доласка код мене био је
овај: Он ми је предлагао да известим Аписа и Пилца,
да би он желео да се састане са нама-а затим да нас
састави са Пашићем па да се са њиме објаснимо-и на
тај начин сузбијемо све интриге, које се око нас плету.
Како је Апис био у Ужицу, Пилац у Младеновцу, а ја
у Паланци, сваки заузет дужношћу-то моментално
нисмо могли да се састанемо, али је он то ставио мени
у дужност да ову двојицу припремим за један такав
састанак и разговор са Пашићем. Но како су у брзо
настале операције, то ја нисам могао да извршим тај
задатак, каква фаталност. Ја верујем, да је дошло до
састанка и објашњења између нас и Пашића-а
специјално између Пашића и Аписа-ко зна и да ли би
310
311

и дошло до Солунског процеса-а ко зна како би се

ствари развијале. Овако се је интригама успело, да и
престолонаследник и влада-радикали заузму фронт
противу нас-а нама односно Апису да са друговима
води неравномерну борбу на два фронта-и противу
регента и противу радикала, у чијим је рукама била
сва власт. Погрешна тактика од стране Аписове, што
је тако водио ствари, да је себи и нама бацио на врат и
Круну и радикале. Много је практичније било, да се
води борба противу једног у друштву са другим т. ј.
или са радикалима противу Круне или са Круном
противу радикала, али судбина је другојачије хтела.
Настале су операције, које су донекле пресекле
даље интриге. Наша војска је под притиском
концентрич. напада Немаца, Аустр. и Бугара морала
полако да се повлачи-очекујући помоћ од савезника
која није стигла. Одбачени од Бугара са правца
повлачења долином Вардара-благодарећи
најстрожијој наредби врх. команде односно владе-да
несме да се нападне Бугарска-и ако је Врховна
команда била концентрисала гро наше војске према
Бугарској граници. Бугарска у то време није још била
мобилисана-и да смо је којом срећом напали-врло
лако би ушли у Софију-а ко зна да не би у Бугарској,
у којој је било јако незадовољство противу ступања
Бугара на страни централних сила, а противу нас а
нарочито Русије избила револуције. Стамборијски је
био представник тога незадовољства-и вероватно да
би успео да збаци Фердинанда и Бугарску приближи
савезницима а противу центр. сила. А ако се тај случај
и неби десио, ми би смо бар себи-односно војсци
311
312

обезбедили одступницу долином Вардара ка Солуну-

где су савезници почели да искрцавају нешто трупа и
на тај начин би се наслонили на њих, те неби били
бачени на Албанске кланце-које су нам преполовиле
војску односно свели је на једну трећину а артиљерију
и возове смо морали сасвим уништити.
Ту су савезници поступили сасвим незналачки.
Основно је начело у ратоводству, тући непријатеља
тамо где је он најслабији. Најслабији непријатељски
фронт била је Аустро-Угарска зато је требало
појачати Српску армију и напасти А. Угарску. На тај
начин би спречили Турску и Бугарску да уђу у акцију
на страни наших непријатеља и натерали Румунију и
Грчку да раније ступе у акцију-на наши страну. Али
код савезника-није било јединства команде, па ни
јединства акције, а нису у то време имали ни довољно
трупа. (Али о томе нека други говоре).
Главно је овде, констатовати, да смо услед
неразумевања савезника, и неверовања у наша
обавештења да ће нас Бугарска напасти-они
савезници пропустили да нам благовремено пошаљу
појачања-с једне стране-а са друге стране категорички
забранили да нападнемо Бугарску. Ту њихову
категоричку забрану је наша Влада стриктно и
дословно пренела на Врховну команду, која је на
нашу жалост дословно и испунила. Јер-ко зна дали
неби боље било, да наша врх. команда није била баш
тако послушна према Влади и да је на своју
одговорност напала Бугарску. Као што сам раније
навео-најмање последице које би од те

312
313

непослушности биле би да би нашој војсци отворили

и осигурали повлачење долином Вардара ка Солуну.
Како било да било, главно је да смо под
притиском јачег непријатеља-морали напустити нашу
земљу-и поћи кроз Албанске кршеве. Приморани да
напустимо отаџбину-многи од наших војника-нису
хтели даље да се повлаче, већ су почели да се
напуштају команде предајући се непријатељу. Неки су
веровали, да ће их непријатељ оставити да се врате
својим кућама-па су се у томе преварили-јер су скоро
сви били интернирани, упућени на тешке радове и т.
д. Природно је да у таквој ситуацији опада и
дисциплина у војсци. Настала је критика и напади на
Владу која је водила тако политику и није осигурала
благовремену помоћ савезника и на Врховну команду,
која није успела да нашој војсци осигура бар бољу
одступницу, већ нас нагурала преко непролазне
Албаније. Критика је била оштра дали оправдана или
не то нека кажу други. О тешкоћама, које је наша
војска претрпела кроз Албанију такође остављам
другима да пишу, јер мени и није то циљ-већ да
изнесем догађаје које су довеле до Солунског
процеса. Како је критика била скоро јавна, то је и
Влада за њу знала али је преко свега прелазила. Али
као што рекох та критика је била управљена највише
противу Владе-односно Пашића и Врховне команде.
Противу регента као Врхов. Команданта-у опште није
нико ништа имао-јер он се је повлачио са трупама
излажући се свима штрапацима као и трупе. Чак и кад
му је као болесном предлагано, да се укрца у
Бриндизи на лађу-он није хтео, већ је продужио даље
313
314

са трупама-ка Драчу и Валони. (Само зли језици

говоре, да је тада боловао од запалења мочница-то ће
најбоље знати његови лекари-Др Коен и Ј. Стајић.)
Прелазак Албаније-превоз преко мора и
долазак наше изгладнеле војске на Крф-где су нас
савезници, французи нарочито а и Енглези и
Италијани-прихватили и ставили хране-на
расположењу-учинила је своје-јер се је оно трупа које
је пошло са својим официрима кроз Албанију и даље
на Крф-скоро преполовило-умирући од разних
болести, зиме и глади. Таква очајна ситуација наше
војске, с једне стране, маса избеглица који су
напустили отаџбину и прешли са војском неки раније
и настанили се по разним државама Европе (Грчка,
Француска, Италија, Енглеска и т.д.) народ који је
остао под непријатељем. Све то је стварало атмосферу
пуну електрицитета, и докле се је војска и оне
избеглице, које нису биле близу владе, патили и
мучили, дотле они који су били близу владе, живели
комотно, трошили велике суме новца које су добијали
од савезника на рачун снабдевања војске. Све је то
изазвало незадовољство оних који су посматрали-
противу владе. Влада се је обавештавала преко својих
агената, којих је сада имала изобиља-јер док су неки
били њени достављачи из партијских разлога, други
су ту улогу вршили из материјалне нужде-јер су на тај
начин долазили до новч. средстава да боље и удобније
живе. Никада до тада у нашој држави није била јаче
развијена шпијунажа него тада-т. ј. на Крфу, у Солуну
и свуда у Европи где је било Срба. Заслуга за тако
развијену шпијунску службу припада највише влади
314
315

односно радикалима и регенту, односно његовој

околини.
Они који су се примили те гадне улоге,
достављали су све што су чули да се противу регента
и владе говори-али осим тога, они су и многе ствари и
измишљали, да би се што више додворили онима,
који су их плаћали. Као што сам раније рекао критике
је било и од стране избеглица и од стране официра
нарочито официра завереника Црнорукаца, што је
донекле оправдано-јер су они довели династију
Карађорђевића-а сем тога били донекле бар за тадање
јавно мишлење проузроковачи рата (убиство Фрање
Ферд. и његове супруге). Било је официра наших
другова пр. пук. Туцовића, који су отворено претили
(наравно у оној нервозној атмосфери) да ћемо
приликом повратка у земљу-направити капију и
пустити само оне који заслужују да се врате. Влада и
радикали су схватили те претње официра завереника
врло озбиљно и старали су се свима силама да створе
такву ситуацију, да се ослободе тих официра на ма
који начин. Паралелно са критиком официра-поведена
је једна акција цивилних противника радикала, код
регента противу Пашића и радикала са намером да
регент смени Пашића и радикале а да образује владу
од неутралних личности-са војводом Мишићем
Живојином на челу. Ту је акцију водио у главном
Света Јакшић који је био у добрим односима са
регентом. У томе га је помогао и Слободан Јовановић.
Јакшић осећајући да му је за такав акт потребна помоћ
војске-а водећи ту акцију уз припомоћ Слободана
Јовановића, који је био велики пријатељ Аписов,
315
316

сматрао је да се такав акт не може спровести без

помоћи војске-а нарочито Аписове-кога су они
сматрали за најбољег преставника расположења
официра-т. ј. нерасположења према влади а
специјално према радикалима. Али он Јакшић је тако
исто знао и за регентово нерасположење према
Апису-и старао се свим силама да их измири (т. ј.
регента и Аписа). Но тај подухват му није успео.
Регент је остао непопустљив према молбама Јакшића
и још неких људи и није хтео са Аписом ништа да
ради. У колико је Јакшић упознао Аписа са намерама
за смењивање Пашићеве Владе не могу тачно знати-
али вероватно је да је он Апису тачно саопштио и да
је Апис чије се је мишлење донекле слагало са
Јакшићевим односно радикала-ту намеру и
одобравао-рачунајући да се уклони Пашић и
радикали-па ће бити боље-мада не верујем. Да је
улазио у комбинацију-да и он са друговима узме
учешће у том. (питати Слободана Јовановића зна ли
он о томе што год).
Пашић као стари мајстор сазнао је за те
припреме Јакшићеве односно регентове, па је преко
њему оданих људи радио да Регента што више
привеже за себе-а одстрани га од свију оних који су
му били опасни. Као најопаснијег противника сматрао
је Аписа и Јакшића. Он се је потрудио да Аписа
престави Регенту као опасног, како по влади тако и по
династију-још више по династију. То му није било
тешко-јер је код Регента већ постојало велико
нерасположење према Апису. Најзад је Пашић-успео
прво да уклони Јакшића са Крфа и ако је овај био у
316
317

великом пријатељству са Регентом. (Доказ што му је

Регент издејствовао и пасош и торпимер и тако је
Јакшић напустио Крф, без знања владе). После
Јакшићевог уклањања остао му је Апис као
најопаснији противник наравно Апис са друштвом
(јер он сам не би могао ништа). Али, сад је требало
наћи модус, како да се Апис и његови другови т. ј.
они који су по мишлењу радикала били њима
најопаснији, уклоне из војске. Изгледа, да им је у
почетку била намера, да нас уклоне од непосредног
додира са војском на фронту. Прво су почели са
мном-као што сам на првим странама ове свеске рекао
т. ј. послали су ме за војног изасланика у Атину
противу моје воље. Сазнао сам доцније, да су и за
Аписа тражили агреман да га пошаљу за војног
изасланика у Белгију. Но доцније су се предомислили
и уместо Белгије, они су га ухапсили. Поред Аписа
ухапсили су још неколико официра-чланова главног
одбора, друштва ''уједињење или смрт'', и ставили
исход суд-а остале чланове и не чланове али њима
подозриве официре-сменили са фронта и притворили
у Микри код Солуна. Одатле су неки послати у
Бизерти и затворени у тврђаву Шрек-бен-шабан а
други су остали и даље у Микри, све до свршетка
суђења.
Официри похапшени, оптужени су прво за
издајство, т. ј. ко бајаги за вођење тајних преговора за
сепаратни мир са непријатељем и предавање наше
војске непријатељу а друго за припремање и покушај
атентата на пр. регента и противу Пашића и
радикалне владе, т. ј. за спремање преврата у корист
317
318

републике. Што се тиче прве претпоставке, мислим да

у то нико живи који има мозга не би могао да
претпостави, да смо ми завереници-у ширем смислу
или Црнорукци у ужем-могли доћи на такву сулуду
идеју, да предамо војску непријатељу-или да у
онаквим приликама преговарамо за сепаратан мир.
Моји другови са фронта (пуков. Димитрије
Павловић и остали) су ми причали да су њих двојица-
тројица после оне луде офанзиве 1916 год. код
Битоља, у којој је избачено из строја преко 30.000
људи-писали рапорте и тражили да се доставе Врхов.
команди. У тим рапоритима су молили
предпостављене старешине, да издејствују код
савезника и код главно командујућег Солунске војске-
да поштеде Српску војску, наводећи, да ако је за вајду
доста је било жртава и показане храбрости. Крајње
време, да се сачува нешто од оних људи који су
простали у животу-те да би се имали са чим вратити у
отаџбину и обновити нацију и државу. Влада је то и
такве рапорте схватила као ширење дефетистичких
идеја међу трупама. Међу тим ко год зна са каквим су
се пожртвовањем и храброшћу борили баш официри-
те групе у ратовима 1912-13-14 и 15 године и колико
је број изгинуо од њих-тај неће веровати, да се је
дефетистичка идеја зачела у главама тих људи. Сем
тога, оптуживати те људе за издајество непријатељу,
па то је било у најмању руку малоумно. Зар људи,
које је А-Угарска оптуживала за проузроковаче рата-и
тражила њихове главе оптужити да су хтели да издаду
српску војску истој А-Угарској, па то је идиотизам.

318
319

Што се тиче оптужбе, да смо хтели да убијемо

Регента, Пашића и још неке виђеније радикале-и да
приграбимо власт-извршимо преврат у корист
републике-па то је било такође безумље. Ко хоће да
врши преврат (зна се како се то врши) т. ј. он прво
осигура себи и преузимање власти. Да видимо каквог
изгледа би смо имали ми у том погледу.
Главнокомандујући целокупне војске на Солунском
фронту, био је ђенерал Сарај. Баш да смо хтели и
успели да поубијамо напред поменуте личности-зар
не би ђенерал Сарај-одмах предузео мере-да нас
похапси-и спречи сваки покушај преврата, баш и да
нам је пала таква луда идеја на памет. А ако би смо
хтели, да убијемо само Регента и Пашића, зар нисмо
то могли урадити кроз Албанију-у оном општем
хаосу, па да нас ни глава не заболи. Не-не за такве
глупе подвиге-ми нисмо били способни.
Оптужени и стрељани Апис, Вуловић и
Малобабић, да су припремали и покушали атентат на
Регента (29 августа по старом календару) нису били
криви и осуђени су на смрт невини. То је било
систематски припремано из раније и тражило се је
згодна прилика, да се то и изврши. Мислили су
испрва, да ће бити довољна оптужба, да смо хтели да
предамо војску непријатељу-т. ј. за издајство. Па кад
су савезници, који су били врло осетљиви на то,
послали своје поверљиве људе, да их провере и кад су
се ти људи уверили, да је та оптужба, гола
измишљотина-и известили своје Владе, да је то чисто
унутрашња ствар Србије, онда су наши меродавни
фактори пронашли и измислили атентат на Регента.
319
320

Пронашли су и људе који ће да нас односно Аписа и

још неке оптуже и сведоче неки како су били
очевидци како је Малобабић, Темељко Вељановић,
пуцао на Регента, а други, који су сведочили како смо
спремали преврат. Михајло Ранковић тадањи народни
посланик, а трећи, како смо спремали да предамо
војску непријатељу као тадањи пуков. Драг. Окановић
сада ђенерал у пензији.
Да не описујем овде личност Аписову и
Вуловића-они су довољно познати, већ да се
позабавим Малобабићем о коме сам и раније писао.
Тај Малобабић је био у колико ми је познато
банкарски чиновник у А-Угарској: врло бистар и
опрезан млад човек, притом патриота каква му ретко
било наћи равна, веома храбар. Био је суђен и осуђен
у велеиздајничком процесу. Препоручен је био нами
од стране Срђана Будисављевића и Светозара
Прибићевића. Прво је био повереник Димитрија-Мите
Павловића граничног официра на Дрини према Босни,
а после га је узео Апис, за свога повереника т. ј. за
повер. обавештајног оделења главног ђ-штаба чији је
шеф био Апис. Он је, како Мита прича био од
неоцењене вредности Апису-односно ђ. штабу,
поуздан, храбар. Прелазио је често и доносио Апису
обавешетња о припремама А. Угарске војске да нас
нападне. Последњи пут је прешао пред саму објаву
рата, али га је одмах нестало, тако да Апис није могао
никако да га пронађе. Мислио је да је убијен.
Међутим, шта је било: полиција Стојана Протића га
ухапси и спроведе у Ниш и држала га све до нашег
повлачења, када га је Апис пронашао и повео са
320
321

собом. Они који су га видели кажу да је био сав

пропао, јер су га у затвору мучили глађу и
испребијали га. Ето тога националног раденика, који
је своју галву метнуо у торбу, да припомогне нашој
општој ствари-уједињењу и ослобођењу браће под А.
Угарском, бацили у затвор тукли и мучили глађу.
Таквог човека су после оптужили, да је по наговору
Аписа пуцао на Регента, сведочи Темељко
Вељановић, који је био у Солуну ухапшен за убиство
неког грчког војника, наша влада односно министар
полиције Љуба Јовановић га пушта из затвора и
наговори га да лажно сведочи-као да је видео
Малобабића-да је пуцао у аутомобил-у коме је био
Регент. Међу тим људи, који су се десили ту, када је
Регент прошао аутом (Милан Николић тадањи
резервни пешад. капетан и пресед. суда у Пироту са
још једним другом тврди. Да су њих двојица видели
Регента кад је прошао аутомобилом, како је нешто
читао и приметили су да је био замишљен. Они су
сами резоновали да је вероватно добио извештај са
западног фронта, да ставри не иду добро код наших
савезника. Позади Регентовог аута ишли су
француски полицајци са другим аутом. Та двојица су
стали и поздравили Регента. Они тврде-да су се око
острва чули пуцњи али из далека, и да су то војници,
вероватно пуцали на дивље патке-а да у близини
њиховој и даље на један км. уопште није било нигде
живе душе, јер је терен био го и чист, па би
приметили да је кога било. Дакле из тога се може
закључити да је атенат измишљен и намештен. Сем
тога то познаје Апис-и ко зна да је он био пешад.
321
322

официр-и врло добар стрелац-тај ће моћи проценити

да ли би он који је знао дејство пуцња из далека на
ауто који иде брзином од 30-40-50 км на сат урадио
или другом наредио да уради такву глупост!?
Мени пак, причао је Бошко Чолак Антић, који
је тада био на служби код Регента да када се је Регент
вратио у Солун-причали о неком пуцњу око Острва и
правили шалу-око тога-ником није ни пало на памет-
да помисли да је то био атентат на регента.
Међутим доцније је то све удешено и
измајсторисан атентат, да би се оној тројици могла
скинути глава, односно Апису а она двојица да не би
био он сам! А остали да се осуде неки на робију, неки
интернирају и уклоне из војске и баце у пензију.
Изгледа да су радикали односно Љуба
Јовановић-хтели да побију све оне официре, који су
им сметали али им је омео Жика Рафајловић-народни
посланик либералне тада националне странке. Ево
шта он-Рафајловић каже о томе: ''По доласку наших
трупа на Солунски фронт-почели су се проносити
гласови о поколебаном моралу и дисциплини у офиц.
кору. Ја сам тада писао Божи Терзићу мин. војном
(као другу из војске и питао га какво је стање официр.
кора на фронту. Терзић ми је одговорио да је морал
код официра врло добар-управо одличан.
Поред хапшења Аписа и другова дошао је
војно судски пуковник Гојко Павловић из Солуна на
Крф да тражи од владе и скупштине одобрење за
установљење преког суда за официре. Тада сам ја
питао мин. војног Терзића-зашта ће му преки суд за
официре-кад је по његовом сопственом признању у
322
323

одговор на моје писмо изјавио да је морално стање

код официра одлично. Преки суд за официре потребан
је само у случају палог морала код њих и појаве
бекства са фронта или одрицање послушности.
Рафајловић је поколебао скупштину и она је одбила
да дозволи за установљ. преког суда за официре. Чим
је завршена седница, Терзић је пришао Рафајловићу и
напао га, зашто је покварио целу ствар. Тада ми вели
Рафајловић није било јасно-а доцније кад су Апис и
другови похапшени и стављени под суд-било ми је
јасно све. Влада је хтела преки суд за официре, те да
по кратком поступку без велике судске процедуре
побије све оне официре које је сматрала да су јој
опасни. Никако није добила овлашћење за преки суд
то је морала да прибегне редовном суђењу.
Образовала је суд ad hok за ту прилику и за
Црнорукце. Старе судије сменила и за председника
нижег војног суда поставила пуковника Петра
Мишића (на жалост завереника) али огорченог
непријатеља Аписовог и млађих завереника а за
председника великог војног суда ђенерала Мирка
Милосављевића познатог контра завереника и
отвореног непр. свију завереника. Остале судије су
изабрани из редова официра непријатељски
расположених према завереницима. Покушаћу да
објасним зашто је Петар Мишић био непријатељски
расположен према Апису и малђим завереницима.
Још приликом склапања завере и увођења
Мишићевог у њу Мишић је испољио неке особине,
које нису могле да га оквалификују као човека
идејног, већ као лично увређеног, који улази у заверу
323
324

да се свети. Изостао од производства за чин п.

пуковника а раније оборен на испиту за ђ. штабног
капетана од стране ђен. Цинцар-Марковића што је
била очигледна неправда-јер је био заиста спреман ђ.
штабни официр, нарочито је био одличан наставник
тактике у војној академији. Краљ Александар
Обреновић да би га умирио-јер је он јавно испољавао
своје незадовољство због непроизводства-произвео га
је наканадно. Ми завереници-користећи његово
незадовољство уведемо га у заверу. После мартов.
Демонстрација-буде постављен за команданта VI
пука-у коме је било највише официра завереника. Ми
млађи завереници сматрали смо приодобијање његово
за заверу, као један од највећих успеха, међутим смо
се преварили а ево зашто. Он је био по природи
нервозан и плашљив, а притом врло личан. Тако на
пр. приликом последњег завереничког састанка у
винограду Мике Наумовића на Топч. брду на коме
смо били (Машин, Генчић, Апис, Ђ. Ристић и ја
разуме се Наумовић) требало је да буде и Мишић као
командант VI ог пука. Он није хтео пристати да дође-
наводећи као разлог свађу између њега и Наумовића
приликом предаје и пријема команде у Крушевцу 2-3
године раније? Као да је у таквим приликама, када
људи прелазе преко свега-имало места таквом личном
нерасположењу. Зато су морали позвати место њега
мајора Миливоја Анђелковића званог ''Кајафу''-који је
био командант батаљона у VII пуку и доцније се
видело да смо врло добро урадили.
Затим на сам дан 28 маја око 1 сата по подне-
када је Апис излазио из ђ. штаба, а он Мишић из
324
325

доњег града касарне VI пука. Позвао је Аписа и рекао

му да растури људе-јер од тога не може бити ништа.
Апис му је одговорио, ми ћемо вечерас радити-а ви
дошли не дошли, предстоји вам Карабурма сутра
заједно са нама ако ствар не успе, дакле још један
знак да се је уплашио. Затим тог вечера је имао за
задатак да пође са батаљоном VI пука који је
логоровао где су сада болници преко пута
Карађорђевог парка-тако да буде 5 минута пре 2 сата
по поноћи пред офиц. домом-где смо имали ми
завереници без трупа-који смо били одређени да
уђемо у двор-да пођемо на челу тога батаљона. Но он
је задоцнио (и ако сам му ја дао тачно време-
сравнујући сат са железнич. 28-ог у јутру). Дошао је
доцније-а ко зна да ли би и пошао-да у саставу тога
батаљона нису били командири поруч. пешад. Жика
Ђорђевић и Милан Маринковић Пига, који су добили
наређење-да га натерају револвером-ако не буде хтео-
што су они и учинили. Све то је утицало на његов
карактер и темперамент, да је још тада почело његово
нерасположење према Апису и млађим завереницима.
Затим још један доказ о његовој плашљивости је и тај
што је после 29 маја када је дошао за начелника
ађутантног оделења мин. војног он инсистирао да се
сви учесници официри, чинови, одликују
Карађорђевом звездом да би могао да нас преброји. Ја
сам се тада десио у Паризу-и кад сам прочитао да сам
одликован-написао сам једно писмо Јаши Ненадовићу
рођаку и секретару Кр. Петра-у коме сам му реко-''да
сте бирали оружје које би дали нашим противницима
да нас гађају-неби га боље изабрали него овим
325
326

одликовањем''. Кад сам се вратио, Апис ми је

објаснио да је то дело Петра Мишића. Доцније је
дошло суђење Рашићу и Влајићу за набавку топова
Шнајдер-Кено. Мишић их је оптуживао-а ми млађи
завереници смо их бранили. Т. ј нисмо бранили
Влајића и Рашића толико, колико смо заступали тезу
да се топови имају набавити у Франц. а не у Аустрији
код Шкоде, као што су хтели неки кругови међу које
је спадао и П. Мишић. Доцније у току балк. ратова се
је показало да смо ми били у праву. Ето све је то
утицало на његово расположење односно
нерасположење према Апису и младим завереницима-
и кад је избио Солунски процес-он га је једва дочекао-
да се освети Апису. Колика бескарактерност и
непоштење-да се свети човеку с којим је заједно
залагао главу за једно велико историјско дело-сваки
други иоле карактернији човек-не би се примио те
дужности-а он на против вршио је са највећим
задовољством и цинизмом.
Поред Петра Мишића, интересантно ће бити за
читаоце ових забелешка да боље разумеју односе и
свађе, које су настале међу завереницима, а које су
омогућиле атак владе Пашићеве и радикала на
заверенике. Сукоб, који је настао између Петра
Живковића, Јосифа Костића с једне стране и Аписа са
друге стране, после изношења у штампу (Трибуна) на
јавност о постојању друштва ''Уједињење или смрт''
(Црна Рука) и премештање Петра Живковића и
Јосифа Костића у унутрашњост, настао је још већи јаз
између њих, који не само да се је временом стишавао,
већ се је више продубљивао, и поред мога настојања и
326
327

још неких другова, да их измиримо. Те свађе су најзад

довеле до Солунског процеса у коме су поред
престолонаследника и владе Пашићеве видну улогу
играли и горе поменута три завереника, т. ј. Петар
Мишић, као председник војног суда, Јосифа Костића,
као судију и Петра Живковића, који није хтео да се
појави ни као судија ни као сведок-али је његова
улога у стварању Солун. процеса, бар по мишлењу
завереника и великог дела јавнога мнења била од
претежне важности, за цео процес. Ово нарочито с
тога, што су односи између престолонаследника и
Петра Живковића постали још интимнији. Доказ је
Јосиф Костић, као завереник, постављен за судију
великог војног суда, и као такав потписао смртну
пресуду Апису, Вуловићу и Малобабићу-узвикну, кад
су му донели пресуду на потпис, дајте, да видим, хоће
ли ми рука задрхтати (какав цинизам). Петар
Живковић, који се је чувао, да се тако испољи, бавио
се по причању многих који су упућени у тајне тога
процеса, врбовањем и наговарањем сведока-како ће
сведочити противу Аписа и његових другова. Тако је
то довело, до суђења и пресуде-која је одрубила главе
напред именованој троици а остали-неки су осуђени
на 10, 15 и 20 година робије, а неки избачени из
војске-и после пензионисани, па затим инетрнирани
на Крф.
По свршетку рата и повратка нашег у
отаџбину, нас пензионисане заверенике, и ако
избачени из војске-као штетних у војску-поново
мобилишу и разместе по унутрашњости. Мене,
пошаљу у Зајечар у штаб Тимочке дивизијске области
327
328

за начелника штаба. То је учинио, министар војни,

ђенерал Михајло Рашић, који ми је рекао, кад сам
ишао код њега, да протествујем, зашто нас, поново
мобилишу, кад су нас једаред избацили из војске и то
као штетне по војску. Ђенерал Рашић ми је
одговорио: То је моје право, јер рат још траје (није
мир још био закључен) а ви можете бити у Београду
опасни. Пре него, што су ме поставили за нач. штаба
Тимоч. дивизијске области, ја сам се као
пензионисани официр био запослио код мог ујака
Генчића, као управник његовог имања и рудника
доцније познат под именом ''Српски Балкан''. За то
време је Петар Живковић, у пролазу кроз Зајечар
распитивао за мене, али ме није нашао јер сам ја
вероватно био на руднику или на имању-млину
Генчићевом. Узгред-напомињем-да ја нисам прекидао
везе са њиме-обзиром-на раније наше године, за
време организовања завере Кр. Александра
Обреновића и Кр. Драге т. ј. као што је напред речено
ја сам њега увео у заверу и он је увек имао обзира
према мени. После извесног времена, мене преместе
из Зајечара у Приштину-у штаб Косов. дивизијске
обалсти-где нисам имао стварно никакву дужност-тек
само да нисам у Зајечару. У Приштини сам остао неко
кратко време. За време мога боравка упознао сам се са
Др Калановићем-санитетским официром, који је био
лекар у дивизији. Приликом једног разговора са мном,
питао ме је зашто ћу ја у Приштину-одговорио сам му
да не знам, ту ме је послало мин. војно. он ће рећи-
идите Ви одавде. Ја бих рекох му ишао, али неће да
ме пусте. На то ће ми он рећи, јесте ли боловали кад
328
329

год од чега и од чега, одговорих му да сам, као млад

офиоцир, пао с коња и од тада стално осећам болове у
крстима. Е врло добро, дођите код мене да вас
прегледам и да Вам дам боловање, па идите у
Брестовачку бању на лечење-немојте ићи неко време
у Београд. Тако сам и урадио, добио сам месец дана
боловања, од кога времена искористио 15 дана у
Зајечару-а остало у Београду-у бању нисма ни ишао.
По доласку у Београд, Генчић мој ујак ми рече, да му
је његов пријатељ, стари инжињер Миша Михајловић
рекао, да му је његов неки пријатељ, политички човек
саопштио, да теби-Генчићу јавим-да известиш Анту,
да гледа на сваки начин, да оде из Приштине, јер је
тамо опасно по његов живот. Кад сам то чуо, ја одем
код ђенерала Ст. Хаџића, који је тада био министар
војни-после Рашића и изјавим му да ја нећу више да
се вратим у Приштину, и да га молим, да ме разреши
службе у војсци, јер сам ја раније, као што Вам је
познато, избачен из војске, као штетан по њу. Он ми
је одговорио, да неће да ме разреши, а ако се не
вратим на дужност, он ће ме ставити под суд. На то
сам му ја одговорио, ја то и хоћу, али ћу тада изнети
на суду све што знам о Солунском процесу. Тако смо
се растали. У исто време мој ујак Генчић, напише
молбу и преда је мин. војном-којом моли да ме
разреши од дужности у војсци, јер сам му потребан да
водим рачуна-о његовом руднику и имању. После
неколико дана, ђенерал Хаџић у својству мин. војног,
сретне мене и Генчића на улици-Крунској-и рече нам
да ме је разрешио од сваке службе у војсци-и тако ја
не одох више у Приштину. Одмах затим одем у
329
330

Зајечар и предузмем управу над имањем, рудником и

млином Генчићевим, где сам остао све до 1923 год.
када сам дошао поново у Београд.
По повратку у Београд, одем код Петра
Живковића. У разговору са њиме, ја сам му пребацио
за Солунски процес-и рекао му, да наши другови
завереници, сматрају њега, као главног кривца, који је
заједно са радикалима и престолонаследником
исценирао Солунски процес, да би Аписа и његовим
друговима скинули главе, а неке отерали на робију-
друге пак избацили из војске. Он је био у то време
Командант краљеве Гарде. Тада ми је он правдајући
сеодговорио овако: Ја нисам ту крив. Ти знаш, да сам
ја био командант IV ог коњич. пука као такав
придодат одреду Васића који је командовао
операцијом код Битоља (1916 г). Једнога дана, позове
ме ком. Васић и предаде ми депешу, којом ме позива
Регент и Врх. Командант српске војске да одем на
Јелак а он Васић, да ме разреши од дужности ком. IV
пука и упути одмах на Јелак-да се јавим Регенту. Ја
одговорим Васићу, да нећу, и напишем одмах рапорт,
да ја не могу да остављам пук-и да желим, да и даље
останем ком. пука у Васићевом одреду. Рапорт
предам команданту Васићу и копију задржим и чувам
је још и данас. У вече тога дана, позове ме Васић и
саопшти ми, да су ме из штаба престолонаследника
звали на телефон и наредили ми, да те упутим на
Јелак, да се јавиш престолоналседнику. Ја ти то
саопштавам и ти ради, како знаш. Шта сам знао да
радим. Предам дужност и појашем коња и пођем на
Јелак. Уз пут свратим код Аписа који је био помоћник
330
331

нач. штаба III ће армије-на Солунском фронту. (Ја сам

их био измирио-на Крфу). Кажем му шта ми се
десило, а он ће рећи ''ух Бога му, шта ћеш ти сада
тамо, па додаде-иди и види шта хоће''. Растадосмо се
и ја продужих, за Јелак. По доласку, јавим се у штаб
Престолонаследников-с молбом, да ме пријави одмах
њему, што они и учинише. Престолонаследник је
одговорио, нек дођем на вечеру. По свршеној вечери,
приђе ми Престолонаследник и саопшти ми, да ме је
позвао, да примим дужност маршала двора. Ја сам
почео да се џапам, како нисам за тај посао-јер не знам
језика стране, на шта ће ми он рећи, па зар ти сада
нећеш, код мене, када на мене пуцају. Изненађен тим
саопштењем-упитах га, ко је питај Павла Јуришића-
мајора, он ће ти рећи. Приђем Јуришићу, који је
такође био на вечери и који је био у пратњи
престолонаследниковој, када је ко бајаги пуцано на
њега-и он ми потврди да је заиста пуцано, приликом
враћања са фронта и проласка, поред острава, упитам
га па ко је пуцао, видећемо вели-сад се води истрага.
Дакле вели Петра, ако је ко знао, за припрему-целе те
афере-Солунског процеса-то је Престолонаследник,
Павле Јуришић и Љуба Јовановић-Патак. У том
Петровом казивању има нечега истинитог, јер као што
сам раније напоменуо-Јуришић се је појавио и као
сведок, да је чуо фијук пушчаног зрна поред њих.
аутомобила у коме је био Престолоналседник.
Међутим моје је мишлење, да је и Петар Живковић
игаро важну улогу-после тога-у припреми сведока-кад
је већ примио дужност маршала двора, само је био
вештији од Јуришића и није се нигде јавно
331
332

експонирао. Руководећи се мржњом према Апису и

амбицијом, да он игра и политичку улогу, он је на
неки начин хтео да уклони из војске, све оне, за које је
он мислио, да могу да му сметају, у његовим
плановима, не мислићи на то, да ће тај процес узети
такав обрт, да тим његовим ранијим друговима и
сарадницима у 29 ом мају одрубити главу. Вероватно
је да је мислио, да ће се то свршити, тиме, да ће да нас
избаце из војске-те да му више не би сметали. Да тако
мислим наводи ме то, што је допустио, да и мене
уплету у ту аферу-и да ме избаце из војске, и ако је
врло добро знао, да ја нисам припадао орагнизацији
''Црне руке''. Али како сам ја био коњич. официр и са
свршеном припремом за ђ. штабну струку-старији по
школи и рату од њега као и то да је моја улога у
припреми завере и њеном извршењу-била важнија-а
нарочито Аписова-то је он вероватно хтео да нас
елиминира-те да му не сметамо. Павле Јуришић, кога
су такође, раздирале амбиције да игра улогу војничку
и политичку-код Престолонаследника, није био тако
вешт, да се прикрива, већ је отворено радио на томе
да се афера створи, и да се онако таргично заврши
Солунским процесим. Те његове амбиције, довеле су
га доцније у сукоб са Петром Живковићем, кога је он,
прецењујући своју моћ и утицај, на
Престолонаследника-мислио да истисне и да га
замени он. Али ту се је преварио и разочарав се он је
напустио војску-и почео да се бави новинарством и
политиком, кандидујући се чак за посланика, за
народну скупштину. Кад је и ту пропао, а презрен од
другова, нарочито завереника, којима је он пришао
332
333

после 29 маја 1903. он се из очајања убио. Пре него

што ће да изврши самоубиство, он је своје забелешке-
дневник, који је садржао, вероватно интересантне
податке о Солунском процесу и његову исповест и
кајање, оставио своме брату мајору Петру Јуришићу,
који је такође тражио пензију и напустио војску.
Петар Јуришић, једнога дана преда запечаћен девник,
Драгиши Васићу, адвокату и књижевнику на чување.
Драгиша Васић, који је био мој одличан пријатељ-
пријатељ завереника, у место да повери ту тајну коме
од нас (мада он тврди да је мени казао, можда је
мислио, али није урадио), па да смо отворили тај
дневник-који је садржао и Павлов тестамент, како
Драгиша каже. Он га је чувао, доте, док једнога дана,
Петар Јуришић-брат Павлов, не дође и затражи га и
Драгиша му га преда. После тога, није могао да се
накаје, што је то урадио, али доцкан. Постоје разне
верзије о томе шта је урадио Јуришић са братовљевим
тестаментом, од којих једна, која је и врло вероватна,
да га је предао Петру Живковићу, да би добио место
државног саветника, што га је ускоро и добио.
Шта је даље рађено, ја не знам само једнога
дана, настаде хапшење Аписа и неких другова и
стављање под суд, затим формирање суда, у који су
ушли напред поменуте личности, као Петар Мишић,
Јосиф Костић, Мирко Милосављевић-и други, сви
познати противници завереника и Црнорукаца-или
њима послушних креатура, који су радили онако како
су им ова тројица наређивали. О току процеса-суђења,
ја овде нећу ништа писати. О томе ће сигурно писати,

333
334

неко, ко је пратио ток суђења, као и неко од суђених и

осуђених.
Тако се завршио, тај срамни инсценирани
процес, који је бацио љагу на српску прослављену
војску, на њен официрски кор. После свршеног
процеса настало је неподношљиво доба. Развила се
шпијунажа и денцицијација. Свако онај ко је био
пријатељ суђених и избачених официра из војске био
је прогоњен. Доцније по свршеном рату, настало је
чишћење офиц. кора, тиме што су избачени из војске
многи официри-и Команданти-који су били познати
као одлични официри за време рата, као на пр.
ђенерал Живко Павловић и многи други, за које се је
мислило да симпатишу завереницима и Црнорукцима.
То је трајало непрестано, тако рећи све до почетка
Другог светског рата.

334