Неколико речи о постанку владе др Владана Ђорђевића и одговорности њеној за

Александрову женидбу са Драгом, и како је Генчић ушао у ту владу.

Покојни Андра Милојевић, гардиски капетан и дугогодишњи благајник

Краљеве гарде, причао ми је ово: Кад су биле прве трке у Шапцу краљ Милан их је
посетио. У пратњи његовој био је и Андра. По свршеним тркама, био је банкет
приређен у част краља Милана. У току банкета било је ваздан здравица и говора,
али једна од најинтересантнијих била је једног младог елегантног човека који је
био негде при крају стола. ''Нисам га дотле ни чуо ни видео. Здравица је била
изванредна и изазвала буру од одушевљења. Краљ Милан се диже са свога места и
приђе том младом човеку, поздрави се са њиме и дуго је разговарао. Питао сам, ко
је тај човек, и рекоше ми то је Ђорђе Генчић, који је био позван као гост на трке'' (у
тада либералном Шапцу, јер је Генчић био либерал). Од тада, како је он запазио,
датирају симпатије краља Милана за Генчића.
Доцније је Генчић био, као пријатељ краља Милана, постао управник
вароши Ниша и смењен са тога положаја по одласку краља Милана из Србије а
доласком краљице Наталије, која га није трпела као Милановог човека, јер је он по
жељи Милановој скупио преко 2-3.000 потписа од стране Нишлија, тј. потписали су
једну петицију коју су упутили краљу и влади. Један примерак [су искористили да]
пошаљу краљу Милану, којим га моле да дође и настани се у Нишу. Ту петицију
однео је краљу Милану Тутуновић, нишлија и либерал. Чим је влада добила то у
руке, одмах је наредила да се Генчић отпусти из службе. Министар унутрашњих
дела био је Мика Ђорђевић.
Доцније, 1897. године, када је краљ Милан зажелео да се врати у Србију и да
се почне да меша у све ствари, позвао је Генчића преко Тутуновића да дође у Беч.
Генчић се томе позиву одазвао и у Бечу је провео десетак дана. Краљ Милан је са
њиме разговарао о приликама у Србији и његовој жељи да се умеша и он у српске
унутрашње ствари. Говорио му је да би најбоље било да се умоли Јован Ристић, да
се прими да образује владу на челу либералне странке. Ристић је, иако је било
између нас размимоилажења и неслагања, ипак био и остао пријатељ наше
династије, а притом велики државник. Умолио је Генчића да пише, а он је
диктирао, један Меморандум, у коме је изнео своје погледе на политичке прилике у
Србији, а у коме чини апел на Ристића да се врати политици и помогне сређивању
политичких прилика у Србији. Тај Меморандум је Генчић донео у Београд да га, по
споразуму са краљем Миланом, покаже Ристићу и Белимарковићу, и ако нађе за
сходно Рибарцу. Генчић је дошао [и] поднео Ристићу меморандум. Када га је
Ристић прочитао [он рече]: ''Видиш синовче'', како је звао Генчића, ''краљ Милан је
много грешио, али му се не може одрећи љубав према земљи. Ја пристајем да се
вратим политици ако либерална странка буде хтела. Но иди дај то и Белимарковићу
да прочита, па онда да ми јавиш шта си урадио, па ћемо поново разговарати''.
Белимарковић, чим је прочитао Меморандум, изјави да прихвата идеју оберучке.
Вративши се Генчић Ристићу, питао га је шта да ради са Рибарцем. Ристић
му је рекао да покуша са њиме да дође у додир, али [да] ће то бити тешко. Рибарац
је тада живео у Пожаревцу, али је у Београду био њихов заједнички пријатељ Ага
Јефтић. Генчић [је] замоли[о] Ага Јефтића да позове Рибарца у Београд, ради једног
важног разговора. Ага Јефтић је позвао Рибарца који је дошао у Београд. Кад му је
Ага Јефтић рекао зашто га је звао, он пристаде да се са Генчићем састане али у
присуству Милоша Туцаковића или Ага Јефтића. Генчић, сматрајући ствар за врло
крупну, није на тај услов пристао. Најзад, после преговора од 2-3 дана, састадоше
се. Кад му је Генчић рек[а]о у чему је ствар и дао да прочита Меморандум, Рибарац
је скочио и показао плакат рекав[ши]: ''Ево га краљу Милану, хтео би он сад да
упрегне либерале да вуку кола за њега, нећу и не дам''. Када је то Генчић саопштио
Ристићу, овај га упита: ''Знаш ли ти синовче шта је дивље паче?'', ''Знам'', вели, ''јер
сам их видео у Тимоку''. ''Е, то ти је'', вели Ристић, ''наш Стојан. Дивље паче гњурне
у воду и ти мислиш да ће изаћи негде напред, а оно изађе сасвим на супротну
страну. Него, ти да одеш краљу Милану и да му саопштиш шта си урадио и да је
Стојан покварио све''.
Саопштавајући краљу Милану, он је жалио што Генчић није успео у својој
мисији, мада је учинио све што је до њега стајало. Том приликом је рекао Генчићу
да део либерала, који није био са Рибарцем, није довољан да прими на своја плећа
тежак задатак, већ да мора да се прави комбинација између либерала и напредњака.
Ето тако је дошао на ред др Владан и његова Влада. 1897. године, после
Ивандањског атентата, ушао је у њу Генчић, јер је тадањи министар унутрашњих
дела, Јован Андоновић, дао оставку!
Генчић [је] суђен и осуђен што је писао неко писмо крaљу Александру (приватно),
8 година робије и спроведен у пожаревачки казнени затвор.
Новаковић је често путовао у тимочки крај, где је имао нека рударска права
истраживања. Обилазећи их он је навраћао често у Ниш, Књажевац, где смо имали
другова завереника. Саопштавао им је шта ми радимо у Београду и упућивао их на
стрпљење, јер су они били прилично нестрпљиви, што је било донекле и
разумљиво зато што су били далеко [и] у немогућности да знају шта се у Београду
радило свакодневно.
Генчић је потврдио да је ђенерал Атанацковић са нама, [и] умолио [га] да удеси
један састанак између њега и Мике, јер су се они познавали још из детињства,
учили су гимназију заједно у Зајечару, где је Наумовићев отац био начелник
окружни.