Никола Пашић рођен је у Зајечару 1845. године.

Школовао се на Техничком
одељењу Велике школе у Београду (1864-1867), а 1868. је као државни питомац
наставио студије у Цириху. У Србију се вратио 1873. и ступио у државну службу
као подинжењер, а доцније инжењер Министарства грађевина. У иностранству се
упознао са социјалистичким идејама и по повратку у земљу постао је близак
Светозару Марковићу. Сарађивао је са Пером Тодоровићем у листовима леве
оријентације (Радник, Јавност, Глас јавности, Други, Трећи глас јавности,
Ослобођење). Први посланички мандат добио је на скупштинским изборима
новембра 1878.1
Никола Пашић је био један од оснивача Народне радикалне странке 1881, на
чијем је челу био, с мањим прекидима, до краја живота. Њему припада велика
заслуга за организовање партије и њену делатност у Скупштини. С друге стране, на
њему лежи и одговорност за нелојалну опозициону борбу коју је Радикална странка
водила против Валде 1881-1883. Сам пашић је у великој мери допринео избијању
Тимочке буне 1883. године писањем у радикалском листу Самоуправа и
неодмереном агитацијом у народу преко страначких органа. По избијању буне, он
је побегао у Бугарску. У земљи је био осуђен на смрт, а из емиграције (Бугарска,
Румунија, Русија) је радио на подизању оружаног устанка у Србију.2
Након абдикације краља Милана Обреновића и доласка Намесништва на
власт 1889. Пашић је као последњи од радикала осуђених за организовање Тимочке
буне, био помилован и вратио се у Србију. Последњу деценију 19. века провео је у
сарадњи и сукобима са династијом Обреновића. Био је најпре председник
Скупштине 1889-1891, а потом председник Владе и министар без портфеља 1891-
1892. и председник Владе и министар иностраних дела 1892. Својим радом на оба
положаја допринео је увођењу Устава из 1888. у живот и доношењу органских
закона у складу са њим. Вођен амбицијом да буде изабран на место Намесника
малолетном краљу Александру, уместо преминулог Косте Протића, и стављајући
лични изнад партијског, па и државног интереса, дошао је у сукоб са првим
намесником Јованом Ристићем, што је резултовало противуставним формирањем
либералне Владе, силаском радикала са власти и урушавањем тек зачетог система
парламентарне демократије. Никола Пашић и радикали су са задовољством
прихватили самопроглашење краља Александра пунолетним 1/13. априла 1893.
Исказани политички опортунизам омогућио им је повратак на власт, а Пашићу
лично је донео место председника Скупштине. На њему се није дуго задржао;
убрзо је био постављен за посланика Краљевине Србије у Петрограду (1893-1894)3.
Сарадња радикала и владара није дуго трајала. Већ почетком 1894. краљ је
сменио радикалску Владу, а потом је маја исте године другим државним ударом
укинуп важећи Устав и вратио на снагу Устав из 1869. Пашић се опет нашао у
опозицији. Врхунац његовог сукоба са династијом Обреновића био је неуспели
ивањдански атентат на краља Милана 1899. године. Оптужен за организовање
краљеубиства и у ишчекивању смртне пресуде, Пашић је, да би спасао живот, пред
судом јавно осудио своје деловање и деловање своје странке као антидинастијско и
противдржавно, обећавши да ће се са тим у будућности прекинути. Тајно је,

1
Милош Јагодић, Владе Србије, Београд 2005, 165
2
Милош Јагодић, Владе Србије, Београд 2005, 165
3
Милош Јагодић, Владе Србије, Београд 2005, 165
међутим, краљу Александру денунцирао поименице неке своје страначке другове
као противнике дома Обреновића. Иако се тада сматрало да је политички мртав,
Пашић је стрпљењем и вештим лавирањем између насталих радикалских фракција
и двора успео да се врати у врх странке након доношења Устава из 1901. године. Те
године је био постављен за члана Сената и Државног савета.4
Од доласка династије Карађорђевић Пашић се готово непрекидно налазио на
власти. Председник Владе и министар иностраних дела био је 1904, 1904-1905,
1906-1907, 1907-1908, 1908, 1912-1914, 1914-1917, 1917-1918; председник Владе и
министар без портфеља 1909-1911, 1918.5

4
Милош Јагодић, Владе Србије, Београд 2005, 166
5
Милош Јагодић, Владе Србије, Београд 2005, 166