Državi Srbiji gotovo neprestano u proteklih nekoliko decenija spočitava se nedostatak ljudskih

prava i građanskih sloboda. Istraživali smo kakva ljudska prava i građanske slobode uživaju
građani „naprednih“ zapadnih zemalja. Za primer uzeli smo Norvešku, zemlju sa najvećim
životnim standardom u Evropi. Mnogi u Srbiji izgaraju od želje da dobiju posao i odu da žive
u ovoj baltičkoj zemlji, očekujući da će tamo pronaći lični raj, zasnovan na visokim primanjima
i vladavini naprednih ljudskih prava i građanskih sloboda. Evo kako to zaista izgleda.
Ruske novine „Zavtra“, nedavno su objavile potresnu priču Irine Bergset, ruskinje kojoj su u
Norveškoj oduzeli dvoje dece. Njena ispovest nikoga nije ostavila ravnodušnim.

„2005. godine ja sam se udala za državljanina Norveške. Moj sin je tada imao 7 godina. Otišli
smo da živimo u Norvešku, u komunu Aurskog-Hekland, u selo Aurskog. Tada još nisam znala
da je do pre pola veka Norveška bila država koja se po stepenu civilizovanosti mogla porediti
sa državama Centralne Afrike.
1905. godine Norveška je dobila nezavisnost i od Danske i od Švedske. Država je, kakva je
bila – takva i ostala – država kmetova, pri čemu plemića njeni žitelji nikada nisu ni videli.
Samo su plaćali porez. Razvoja kulture nije bilo. Žitelji ove zemlje su govorili ili na švedskom
ili na danskom – tj. na jezicima osvajača. Posle su se ti jezici pomešali i stvorili jedan veštački
jezik koji se zove bukmol. Iako i sada svaka porodica u Norveškoj govori na svom dijalektu.
Do danas ne postoji državni standardni dijalekat. Može se reći da se ta zemlja tek sada nastaje,
kad ne bi bilo suprotnog procesa. Norveško društvo ubrzano moralno propada kopirajući
američke zakone i poredak.
Našli su naftu u moru pre 50 godina. Jasno je da zemlja u kojoj su odsustvovale nauka i kultura,
nije mogla da ovlada tehnologijama vađenja nafte iz mora – koristili su tuđu naučno-tehnološku
pomoć.
Sve to sam ja saznala kasnije. Kada sam napuštala Rusiju, znala sam samo da je u Norveškoj
najviši životni standard na svetu.
Bez obzira na to što sam završila fakultet novinarstva Moskovskog državnog univerziteta i što
sam kandidat filoloških nauka, Norveška nije priznala moje obrazovanje.
Meni su predložili da radim kao učiteljica u susednoj Fet komuni, u seoskoj školi novog tipa –
po progresivnom danskom obrascu po imenu ”Riddersand”, što u prevodu znači ”škola
vitezova”. U poređenju sa našim ruskim sistemom svi norveški školski programi izgledaju kao
za mentalno zaostale. Od 1-7 razreda je osnovna škola. Zadatak državnog programa je da se
nauči azbuka do 13. godine i da se deca nauče da broje-čitaju cene u prodavnicama.
U razredu ne sme da se čita naglas zato što je to ”sramota”. Specijalni učitelj izvodi dete u
hodnik i tamo sluša ”mališu” kako on čita da ga ne sramoti. Učitelj ima pravo da razradi sa
decom dva primera iz matematike dnevno a ako deca ne usvoje materijal, onda se kroz tri dana
ponovo trudi da im objasni pređeno gradivo. Domaći zadatak u toku cele nedelje – 5 reči na
engleskom ili osam, po odluci deteta.
Norveška škola – je primer potpune degradacije obrazovanja. Književnosti nema, nema istorije,
fizike, hemije, nema prirodnih nauka. Ima poznavanje prirode, zove se ”Pregled”. Deca
izučavaju svet oko sebe u opštim crtama. Ona znaju da je bio Drugi svetski rat. Sve ostale
pojedinosti – to je nasilje nad detetom i njegovom psihom.
Najbogatija država na svetu ne hrani decu u obdaništu. Tačnije, hrane ih nekom čorbom sa
imenom ”paradajz čorba” iz kese jednom nedeljno. To je tako u obdaništima, kako državnim,
tako i privatnim – hrana samo jednom nedeljno!
Moj stariji sin je išao u Rusiji u običnu školu. Zato je on u Norveškoj bio čudo od deteta. Do 7
razreda ništa nije učio – tamo ne treba da se uči. U školama vise obaveštenja: ”Ako te roditelji
teraju da učiš – pozovi nas. Pomoći ćemo ti da se oslobodiš takvih roditelja”.
Jedini način da vežbam pamćenje sa sinom bio je klavir. Govorila sam mu: ”Samo gukni negde
da imaš tako zahtevnu mamu…”
Sa lečenjem je u Norveškoj prosto užas! Trebalo je da skinemo pupčanu vrpcu – Saša sada ima
ožiljak od 5 cm, posekli su ga nožem. Hirurg iz Osla sa 20-to godišnjim stažem, kod koga smo
čekali na red preko 7 meseci, taj hirurg je radio kao seoski veterinar. Treba da znate da u
Norveškoj nema lekara. Jer za to treba da mnogo godina učite na fakultetu. Zato lekare vrbuju
koje-kako po celoj Zapadnoj Evropi.
Imali smo sreću da pupčanik nije uklanjao naš seoski lekar u Borklangenu. To je bila žena iz
Istočne Nemačke. Ona nam je otvoreno rekla: ”Znate, ja nikada to nisam radila. Ja sam radila
u Nemačkoj u osiguravajućoj kući. Tamo je bilo tako da ako je neko slomio nogu, ja sam
dolazila i govorila: ”da, ova noga je slomljena”. A zatim je dodala: ”Ne bojte se, ja ću sve
uraditi…”
Pred našim očima je izvadila medicinski priručnik i rekla: ”Tako, ovde piše: natopite vatu
alkoholom, namažite to mesto…” Naravno, uzela sam sina u naručje i izašla…“
Irina, navikla na drugačiji, za našu zemlju i Rusiju normalan, sistem obrazovanja i odgoja dece,
bila je šokirana sistemom u Norveškoj. A onda joj se život pretvorio u pakao.
„Nesreća se desila 6 godina posle mog dolaska u Norvešku. Ništa nisam znala o njihovom
sistemu ”Barnevarn”.
Ja sam brinula svoju brigu: posao, kuća, porodica… Živela sam malo se udubljujući u
ustrojstvo države u koju sam se preselila. Čula sam da su nekome oduzeli decu, ali ja sam bila
normalna majka.
Razvela sam se od muža posle tri godine zajedničkog života, posle rođenja drugog sina. To je
bio sukob kultura. Meni sada govore: ”Zato tamo u svakoj seoskoj kući imaju kanalizaciju i tuš
kabinu”. Da, odgovaram ja na to, ali zato Norvežani po navici idu da mokre iza kuće.
Tri godine sam živela sama sa decom. Uzela sam kredit u banci, kupila stan, počela normalno
da živim, nikada nisam dobijala socijalnu pomoć: radila sam, provodila sam dosta vremena sa
decom. Deca su bila samo sa mnom. Pošto je muž kinjio sina iz prvog braka, postavila sam
uslov da ne bude više nikakvih poseta.
Sa mlađim je muž po zakonu bio dužan da se viđa. Ja sam se trudila koliko sam mogla da dete
ne spava kod oca – postojala je pretnja da će ga tući. Ali obdanište i druge državne strukture
su me pritiskale da ga pustim. Zato je mlađi sin ostajao kod oca prvo po dva sata subotom ili
nedeljom. Ali poslednji put je proveo kod njega skoro celu nedelju – dete je imalo temperaturu
kada ga je on odvezao u mraz od-30 kod rođaka u Tronhajm.
2011.god., sedmog marta, ja sam otišla u policiju sela Bjorkenlangen zato što je moj mlađi sin
ispričao da su mu strine i stričevi, rođaci njegovo oca, nanosili bol u ustašcima i guzi. Ispričao
je o stvarima u koje ja prvo nisam mogla da poverujem.
U Norveškoj postoji nekakva narodna tradicija intimnih odnosa sa decom: sa dečacima i
devojčicama – učinjenih od strane njihovih krvnih srodnika, koji ih kasnije predaju susedima.
Da poverujem u to ludilo i ad – ja prvo nisam mogla. Napisala sam izjavu u policiji. Osmog
marta su nas pozvali u socijalnu službu za decu – Barnevarn. Ispitivanje je trajalo šest sati. Bili
smo samo ja i moje dvoje dece.
Oni imaju šemu zaštite dece koja postoji da bi izgledalo da se oni bore sa incestom. Zatim sam
shvatila da centri Barnevarn, koji postoje u svakom selu, postoje za to da bi lakše našli dete
koje je progovorilo i nezadovoljnu majku ili oca – i da se oni izoluju, kazne.
Iz novina sam saznala za slučaj kada je sud devojčici od 7 ili 8 godina odredio da plati troškove
suda i kompenzaciju nasilniku što su ga držali u zatvoru. U Norveškoj je sve obrnuto
naglavačke. Pedofilija nije prestup.
Osmog marta 2011. prvi put su mi oduzeli moje dvoje dece. Oduzimanje izgleda ovako: dete
se ne vraća iz obdaništa ili škole tj. praktično ga kradu od vas, ono nestaje. To zato što ga kriju
od vas na tajnoj adresi.
Tada su mi rekli: ”Situacija je takva, vi govorite o nasilju nad decom. Vas treba da pregleda
lekar i da kaže da ste zdravi.” Nisam se bunila. Poliklinika je bila desetak minuta kolima odatle.
Saradnica Barnevarn-a me je odvela tamo i rekla: ”Mi ćemo vam pomoći, poigraćemo se sa
vašom decom”. Deca su ostala, ne bilo gde, već u centru za zaštitu dece. Sada shvatam da to
nije bilo po zakonu. Kada sam došla do poliklinike, stariji sin Saša, tada je imao 13 godina, me
je nazvao i rekao: ”Mama, nas voze u prijemnu porodicu”.
Bila sam na rastojanju od desetak kilometara od dece koju su odvozili na tajnu adresu. Po
njihovom zakonu, decu oduzimaju bez bilo kakvog podnošenja papira. Jedino štao sam mogla
– je da uzmem stvar u svoje ruke. U Norveškoj je zabranjeno plakati – to se ocenjuje kao bolest
i Barnevarn može na tebe da primeni prinudnu psihijatriju.
Pokazalo se da u Norveškoj postoji državni plan, kvota koliko se dece oduzima od roditelja.
Organi socijalne zaštite se čak takmiče ko će bolje da ga ispuni – to je svojevrsno državno
takmičenje. Grafici, dijagrami se objavljuju kvartalno – koliko su dece u kom rejonu oduzeli.
Nedavno sam dobila dokument – izveštaj od Šveđana.To je izveštaj o slučajevima oduzimanja
dece u Švedskoj i susednim Skandinavskim zemljama. Reč jeo čudnoj pojavi. U tom izveštaju
se govori da je u Švedskoj oduzeto 300.000 dece od roditelja. To jest, reč je o celom pokolenju
ukradenom od njihovih roditelja. Naučnici, kriminolozi, advokati, pravnici – ljudi sa
tradicionalnim vrednostima koji još uvek pamte šta je porodica bila u Švedskoj – ne shvataju.
Oni kažu da se događa nešti čudno. Događa se državni pogrom porodice.
Specijalisti navode brojku od 10.000 kruna (oko 1.000 evra). Toliku sumu dobija nova porodica
za jedno usvojeno dete, bilo koje. Posebni agent organizacije Barnevarn dobija iz budžeta
ogromnu nagradu za razorenje rodnog gnezda, za krađu potomstva. To se događa u svim
skandinavskim zemljama.
Pritom, usvojitelj može da bira dete, kao na tržištu. Na primer, vama se dopala ta ruska
devojčica sa plavim očima i vi baš nju hoćete da uzmete u porodicu. Dovoljno vam je da
pozovete u Barnevar i da kažete: ”ja sam spreman, imam neveliku sobu za usvojenika”. I kažete
ime. I upravo njega će vam i dostaviti. To jest, prvo se nalazi ”najamna porodica”, a zatim se
od rođenih roditelja oduzima dete ”po narudžbini”.
Pravozaštitinici Norveške se bore sa svemogućim kaznenim sistemom Barnevarn. Oni ozbiljno
smatraju da je to korumpirani sistem za trgovinu decom. 3. maja (2013.) su žrtve Barnevarna
u Norveškoj organizovale protest protiv nasilnog odvajanja dece i roditelja od strane države u
Norveškoj. U smislu krađe dece od roditelja, Norveška prednjači pred celim svetom – tamo je
to državni projekat. Naslov u norveškim novinama glasi: ”Jedna petina dece u Norveškoj već
je spašena od roditelja”. Jedna petina – to je bukvalno, od milion dece u toj zemlji – oko dvesta
hiljada (200.000) ”spašene” dece koja ne žive više u kući sa mamom, već u prijemim
porodicama.
Novčano pokriće koje prijemna porodica dobija u Norveškoj je oko 240.000 evra godišnje.
Ako dete bude invalid, dobićete još više dotacija. Što više trauma, to bolje za prijemni dom,
koji postaje ništa drugo do zatvor porodičnog tipa.
Po statistici objavljenoj u norveškim novinama, od svakih desetoro novorođene dece, samo
dvoje rađaju Norvežani, a osam rađaju doseljenici. Doseljenici čine zdravo stanovništvo
Norveške zato što ne praktikuju brakove bliskih rođaka.
Najviše dece rođenih na teritoriji Norveške, je Barnevarn oduzeo je od Rusa. To jest, prvo
oduzimaju rusku decu. Praktično sva deca rođena od jednog ili oba ruska roditelja, nalaze se u
evidenciji Barnevarn i stoje u rizičnoj grupi. Oni su ”broj jedan” kandidati za oduzimanje.“
Irina je na svojoj koži ostetila koliko se roditelj u Norveškoj oseća nemoćno pred sistemom.
„Skoro svaki mesec jedna Ruskinja završi život samoubistvom u Norveškoj. Zato što kad
dolaze kod vas i uzimaju vam decu, vi ste nezaštićeni, vi ste – jedan na jedan sa sistemom.
Govore vam: ”Ti ne praviš omlet po norveškom receptu. Ti teraš dete da pere ruke. Ti šepaš,
ne možeš da sediš sa detetom u pesku. Znači – ti si loša majka, mi ti uzimamo dete!”
Sistem zaštite dece u Norveškoj je zasnovan na pretpostavci krivice roditelja. Roditelj je svesno
kriv. Na roditelje se izliva more laži. A sve počinje od proste tvrdnje: ”Vi hoćete da odete u
Rusiju”. I vi ne možete to da opovrgnete jer imate rođake u Rusiji. Ili : ”Vi hoćete da ubijete
svoje dete”. Zato što Rusi kad se naljute govore: ”ubiću te!”
Vas neprestano stavljaju u situaciju da morate da se pravdate. I vi shvatate da je to nemoguće.
Sami ne možete da zaustavite norvešku državnu mašineriju zanovanu na basnoslovnim
nagradama za advokate, saradnike socijalnih službi, sudije, psihologe, psihijatre, prijemne
roditelje, specijaliste i ostale… Nagrade se daju za svakog uzetog plavookog mališana. Na
žalost, vi nemate šanse da spasete svog sina ili ćerku od norveškog prijemnog doma. Ja sam
prošla sve instance norveških sudova. Sve je obuhvaćeno, svuda je korupcija. Deca su roba. I
ne vraćaju ih nazad.
Sve materijale koje je ruska štampa objavljivala o mojoj deci je prevodio advokat Barnevarna
i koristio ih u korist optužbi na sudu. ”Ona je luda, štiti svoje dete u štampi!”. Na Zapadu ne
postoji sloboda štampe po pitanju dece. Nemoguće je obratiti se društvu. Tamo postoji zakon
o tajnosti podataka, koji se aktivno sada protura i u Rusiji.“
Irina je u borbi za svoju decu od koje nikada nije odustala, došla do pretpostavke da takav
sistem bukvalno podstiče seksualno nasilja nad decom. Njoj je to bilo neshvatljivo.
„Ministarstvo za decu u Norveškoj zove se ”bukvalno” nešto kao Ministarstvo za dečija pitanja
i ravnopravnost svih oblika seksualne raznovrsnosti. Seksualne manjine u Norveškoj – to više
uopšte nisu manjine. Normalni ljudi – su tamo manjina. Materijali sociologa koji su dostupni
svedoče: do 2050. godine Norveška će biti 90% homo-država. Šta se smatra pod ”homo” nije
teško zamisliti. Kažu da je naše, rusko poimanje ”gejeva” i ”lezbejki” – prošli vek. Na Zapadu
je ozakonjeno najmanje trideset vidova netradionalog braka. ”Najnaprednija” po tom pitanju
je Norveška, tamo su ”muškarac” i ”žena” – pojmovi koji nestaju. I nije čudno da u Norveškoj
nema mogućnosti da se zaštiti dete rođeno u prirodnoj porodici.
Čini vam se da vas se to ne tiče. Vi govorite sebi: ”Neka oni radešta hoće! Šta ću tu ja sa svojom
decom?”
I ja sam nekad tako mislila jer nisam znala da su u celoj Evropi uvedeni sekualni standardi koji
obrađuju vaspitanje dece u određenom ključu. I taj standard je obavezan za sve države koje
potpišu odgovarajuću konvenciju, i čije primanje se sada aktivno lobira iu Rusiji. Tamo se
otvoreno govori o tome da su roditelji obavezni, zajedno sa lekarima i vaspitačima u vrtiću, da
uče mrvice od dece ”raznim vidovima ljubavi.”
A specijalni odeljak tog opšteevropskog seksualnog standarda objašnjava zašto evropsku decu
roditelji i vaspitači treba da uče masturbaciji strogo do 4 godine i nikako kasnije. Za nas,
pećinske Ruse, to je jako koristan podatak. Na 46.strani pomenutog dokumenta ukazuje se da
novorođenče treba da spozna svoj ”dženderni (rodni) identitet”.
Obaveznom seks-prosvetom vaše dete treba već u trenutku rođenja da se opredeli jeli ono: gej,
lezbejka, biseksualno, transvestit ili transseksualno. A pošto su pojmovi ”muškarac” i ”žena”
isključeni iz poimanja ravnopravnosti polova, zaključite sami. Ako vaše dete ipak ne izabere
”džender”, u tome će mu pomoći svemoguća norveška Barnevarn ili finska Lastensuoelu,
nemački Jugendamt itd.
Norveška je jedna od prvih zemalja u svetu koja je otvorila naučno-istraživački institut pri
Univezitetu u Oslu, koji izučava samoubistva dece od 0 do 7 godina. Sa tačke gledišta običnog
čoveka to je jako čudno. Kako može novorođenče da se ubije? Ali sa tačke gledišta Barnevarn,
toje prirodno. Ako deca posle sadističkih orgija zaista umiru, onda se to zvanično može
podvesti pod ”samoubistvo”.
Irina je bila rešena da svoju decu vrati u Rusiju ili svo troje poginu u Norveškoj. Evo epiloga
njene avanture:
„Meni su decu oteli drugi put 30.maja 2011. godine. Na vrata su mi došla dva policajca i dva
saradnika Barnevarn. Otškrinula sam vrata i pogledala. Svi policajci samo što nisu držali
revolvere, čak je i sam načelnik policije Brojklangena došao, i kaže: ”Došli smo da uzmemo
vašu decu”. Ja zovem advokata a on mi govori: ”Da, po zakonima Norveške vi ste obavezni da
ih date. Ako se budete suprotstavljali svejedno će vam ih uzeti ali ih više nikada nećete videti.
Morate dati decu a sutra će vam objasniti o čemu se radi…”
Decu su uzeli odmah, čak im nisu dali da se presvuku i pritom mi nisu pokazali nikakav papir,
nikakve propise. Posle porcedure oduzimanja sam bila u stanju šoka: sada sam morala da
dokazujem da sam dobra majka.
U norveškim novinama su opisali jedan slučaj: jednog dečaka koga su uzeli od majke u dečjem
uzrastu, silovali su u svim prijemim porodicama. On je napunio 18 godina, kupio oružje, došao
”kući” i ubio prijemne ”roditelje”.
Drugog norveškog dečaka su uzeli od majke – on je plakao, hteo je kod majke. Lekari su rekli
da je to paranoja. Onda su ga su nakljukali lekovima i od njega napravili stvar. Posle napada
štampe, vratili su ga majci u invalidskim kolicima. Tada već nije mogao da govori, spao je na
13-15 kg. To je bila distrofija, pošli su nepovratni procesi.
Posle mog jedinog viđenja sa sinom, moj stariji sin je rekao da je napisao pismo u ruski
konzulat: ”Umreću ali ću ipak pobeći iz Norveške. Neću da živim u konc-logoru”. On je sam
uspeo da organizuje svoj beg.Preko interneta se povezao sa Poljakom Kšištofom Rutovskim,
koji je već pre toga uspeo da spase poljsku devojčicu iz norveškog prijemnog doma.
Poljak me je pozvao u poslednjem trenutku, kad je sve već bilo spremno i rekao: ”Ako ja
izvezem vašeg sina bez vas – to će biti kidnapovanje, krađa tuđeg deteta, a ako ga izvezem
zajedno sa vama – onda prosto pomažem porodici.” Bilo mi je teško da odlučim ali izbor je bio
strašan: ili da poginemo svo troje u Norveškoj ili da barem spasem sebe i starijeg sina… Ne
daj Bože nikome da doživi nešto takvo!
U Poljskoj smo bili tri meseca. Rođena majka samo u Rusiji ima prinadležnost prema svojoj
deci, ona je subjekat porodičnog prava. U Evropi – nigde. Moje dete je prvo dobilo norvešku
prijemnu majku. Zatim su nas zaustavili po zahtevu ”druge” zvanične norveške majke. U upitu
je pisalo: ”Neka žena – to jest ja – je ukrala dete dete sa teritorije Norveške.” Tada je Poljska,
po zakonima Evrope, odredila mom detetu poljsku prijemnu majku.
A da bi prebacila dete iz Poljske u Rusiju, moja mama – t.j. baba mog sina, postala je ruska
prijemna majka. Na taj način je izvršena razmena između poljske i ruske prijemne majke. Tako
da imate norveškog roditelja broj jedan, poljskog roditelja broj dva i ruskog roditelja broj tri.
Rođena majka u Evropi se ne broji.
Ja sama se već dve godine borim za pravo da mogu da se vidim sa mlađim sinom. Brejvik, koji
je ubio 80-ro ljudi, ima pravo da zove svaki dan svoje rođake. Osuđeni na smrtnu kaznu u
celom svetu imaju pravo na dopisivanje i poziv, a majka nema pravo čak ni da razgovara sa
svojim detetom!
Rodni roditelji dobijaju dozvolu da se viđaju sa ukradenim detetom – po 2 sata, jednom u pola
godine. To je maksimum. Sada je moj stariji sin koji je pobegao u Rusiju, obavezan da se
virtuelno nalazi u domu za nezbrinutu decu, kao pripadnik norveškog narodaa, do 23 godine.“