 На појединим предметима из старог Египта, старијим од три миленијума пронађени су трагови

смолних премаза, а познато је и да су коришћене у процесу балсамовања. У античкој Грчкој су, у форми
лака, коришћене за заштиту скулптуре, у средњем веку за лакирање темпере на дасци, а од настанка
уљаног сликарства (Јан ван Ајк) примарна намена им је да служе као компонента медијума.
 За нас данас су, дакле, смоле најзначајније као компонента медијума, за припрему лакова (и за темпере
и за слике у уљу, али и за позлату), фиксира, а у темперним техникама могу да се користе и као
компонента емулзија (најчешће јајчано-уљаних).
 Смоле су отврдле лучевине (ексудати) неправилног облика, које су продукт, или живог дрвећа, или
изумрле вегетације – старости од неколико стотина до више стотина милиона година.
 Када се каже да је нека смола „мека и рецентна“, ово „мека“ значи да је у питању лако растворљива
смола, а „рецентна (свежа, савремена)“ да је продукт (добија се од) живог дрвећа.
 Насупрот рецентним смолама, које су скоро све меке, налазе се фосилне, које су, такође продукт
вегетације, али су се током времена фосилизовле и постале тврде (јако тешко растворљиве). Фосилне
смоле су углавном пореклом са Балтика и данас се ретко користе, а неке, као ћилибар, старости су и
преко 300 милиона година и немају никакву примену у сликарству (користи се, најчешће, за израду
накита). Прелазни облик између рецентних и фосилних смола су рецент-фосилне смоле.
 За разлику од гума (гумарабика је коришћена за припирему акварел боја и пастела на I години), смоле
се не растварају у води. Неке смоле (пре свега меке) се растварају у потпуности у етеричним уљима
(терпентинском), неке сасвим или делимично само у јачим органским растварачима (попут алкохола),
а све се отапају у врућим масним оксидирајућим уљима (врелом ланеном уљу).
 Смоле се међу собом разликују по: хемијском саставу, боји, облику, тврдоћи и
растворљивости/топивости.
 Мане свих природних смола биљног порекла су:
- слаба еластичност
- тамњење протоком времена
- површина се временом опраши (ствара се беличасти прах сличан брашну)
 Код дамара су све ове негативне особине најмање изражене, и зато се данас сматра генерално
најквалитетнијом природном смолом (пример вештачке је акрилна) за израду медијума и
лакова.
 У којој мери лак, који садржи природне смоле, може да допринесе свеобухватној перцепцији
уметничког дела - уљане слике, можда најбоље илуструје пример Рембрантове Ноћне страже,
(1640. г.), која свој назив дугује искључиво тамном лаку. Наиме, када је оригинални, потамнели
лак, уклоњен 1940. године постало је очигледн да се, заправо, уопште не ради о ноћној сцени.
 Дамар или „бела смола“ је малајска реч која је оригинално означавала не саму смолу, већ
пламен буктиње дрвета богатог овом смолом. У сликарске сврхе се користи тек од почетка XVIII
века.
 Као мека, рецентна смола, добија се смоларењем тропског дрвета из породице Dipterocarpaceae
које расте на Борнеу, Јави и Суматри. Врсте најчешће добијају назив по извозним лукама.
Најбољи су Сингапур, Батавиа и Паданг.
 Смоларење је поступак добијања смоле из усека у кори дрвета, када оно лучи смолу како би
залечило и затворило оштећење, на сличан начин на који крв формира красту. Смоларење није
шкодљиво за дрво, па је са једног стабла могуће чак и стотинама година скупљати дамар. Смола
се у контакту са ваздухом брзо суши, формирајући грумење неправилног облика, које се скупља
и сортира по величини и боји (чистоћи).
 Најквалитетнији дамар је величине око 3cm, бледо жућкасте боје. Благо је ароматичног мириса
и стакластог лома.
 Као меку смолу најбоље га је растварати терпентинским уљем, јер се хемијски идеално уклапа
са њим, за разлику од петролеја на пример (погледај у Растварачи). Раставара се и у алкохолу,
ацетону и другим јачим растварачима.
 Најлошије врсте су у облику дамарне прашинине, попут гриза, које су нечисте и не могу
потпуно да се растворе ни најјачим раствачима (нпр. бензолом).
 Топи се, у потпуности, на температури од 150⁰C.
 Будући да је најеластичнији, најмање жути и најмање се опраши могло би се рећи да је данас
дамар најбоља опција за припрему медијума, а предност дамар-лака је и у томе што се лако
„скида“, односно раствара са површине слике, чак и најслабијим растварачима, као што је
терпентинско уље. На овај начин се битно умањује опасност да раставарч оштети бојени слој,
јер уљана боја, након сушења постаје нерастворљива најслабијим растварачима
(терпентинским уљем, петролејем...).
 Дамар је најбоље растварати терпентинским уљем у односу 1:3 (1 део уситњеног дамара и 3 дела
терпентинског уља).
 Иако је мање крт од свих природних смола, и даље нема довољно добру еластичност, тако да је
препорука да се дода око 5% несупшивог рицинусовог уља, које ће му колико-толико повећати
еластичност.
 Растворени дамар у терпентинском уљу увек има благо замућен изглед који потиче од
нерастворљивих воскастих састојака. Могуће је течност избистрити додатком мале количине
алкохола (96% етил алкохол) или ацетона. За сликарске сврхе ово није неопходно, јер након
сушења дамар-лак постаје потпуно прозиран.
 Препорукчљиво је користити што свежији дамар јер неки штетни састојци, које има у свом
саставу, временом постају растворљиви у терпентинском уљу.
 Данас је можда и најбоља опција за припрему медијума и лакова, а користи се и за израду
фиксира и емулзија.
 За разлику од дамара, мастикс је увелико био познат у античко време – Грцима и Римљанима, а
касније и Арапима. Традиционално се користи скоро два и по миленијума као природна
жвакаћа гума због својих лековитих својстава, а значајно место има и данас у грчкој, турској и
арапској кухињи. Као сликарски материјал помиње се од XIV века.
 Добија се смоларењем дрвета мастике – зимзеленог грма Pistacia Lentiscus, који највише расете
на подручју Медитерана. Најпознатији и најквалитетнији мастикс је са грчког острва Хиоса.
Лошије врсте су пореклом из источне Африке и источне Индије.
 Дрво је толико богато овом смолом да она некада сама цури из коре, и управо је овај мастикс
најбољег квалитета. Једно дрво може да дâ и 5kg смоле.
 Мастикс има грумење сузастог облика (хиоске сузе), топлије жућкасте боје од дамара. Поред
тога је у просеку мутније и мање величине – 0,5-2cm. Ароматичног је мириса, па се
традиционално користи за припремање мира, уља које се користи у црквеним обредима.
 Раствара га терпентинско уље и јачи растварачи (алкохол, ацетон...).
 Омекшава већ на температури људског тела (36-37⁰C), а топи се на 100-120⁰C.
 Може да се користи на исти начин као и дамар, али је у односу на њега кртији, временом више
тамни и више се опраши.
 Ради повећања еластичности препоручљиво је да се дода 5% рицинусовог уља.
 Најбоље га је користити за припрему лака. Времемном ће потамнети и добити жућкасто-
браонкасту боју. Чак и стајањем у флаши ће растворени мастикс потамнети. Некада може да
поприми и зеленкасто-браонкасту боју, а нарочито ако се наноси више слојева (5-6) лака. Ово
не мора нужно да се сматра маном, уколико постоји потреба да се постигне атмосфера слична
оној на сликама старих мајстора.
 Може да се користи и као компонента медијума, што није препоручљиво, јер знатније тамни и
може да изазове пуцање бојеног слоја много чешће од дамара.Често се користи и за израду
фиксира за пастел.
 Користи се и у прехрамбеној индустрији (жвакаће гуме, слаткиши, џемови, ракија узо, вина...)
 Помиње се већ у средњевековним сликарским рецептурама.
 Ова мека рецентна смола се добија смоларењем дрвета Calllitris quadrivalvis, из
породице чемпреса, а најчешће је пореклом из Алжира и Марока.
 Непрозирна зрна – сузастог, ваљкастог и лоптастог облика, топло су жутог тона
(некада са црвенкастим призвуком). Ситнија су и доста кртија од мастиксових - ако
се загризе ломи се и распада, за разлику од мастикса који омекшава.
 У терпентину или тешком бензину (white spirit) се раствара делимично, а у
потпуности алкохолом или ацетоном.
 Топи се на 145⁰C.
 Од свих врста је најбоља Електа, а лошија Камилиус.
 Данас се ретко користи због јако велике кртости, евентуално се додаје другим
смолама и уљима како би изазвао очвршћивање меких премаза.
 Ова мека, рецентна, смола се добија као остатак при дестилацији терпентинског уља из балзама
терпентина (види под Балзами).
 Хемијски се идеално раствара управо терпентинским уљем, што је и очекивано, а растварају га,
наравно и јачи растварачи.
 Топи се на температури од 120-130⁰C.
 Полупрозирни комади могу да буду прилично масивни – и преко 5-6cm. Најквалитетнији су
полупрозирни комади жућкасто-браонкасте до браонкасо-црвенкасте боје. Може да се избели
излагањем сунцу, у танком слоју.
 Ово је јако крта смола, па се не користи за припрему лакова. Може да се користи за припрему
фиксира, када се раствара са 40 делова алкохола или тест бензина. Данас му је главна примена у
графици, за израду акватинте.
 Најчешће је пореклом из Француске.
 Копал је, у ширем смислу, збири назив за врло велики број разнородних смола, које покривају
читав дијапазон између меких рецентних и фосилних смола.
 Оригинално потиче од ендемског тропског копаловог дрвета Protium copal (Burseraceae), које
расте у Средњој Америци. Велики значај је имао за све преколумбијске цивилизације (Маје,
Астеке, Инке). Користили су га као средство за кађење, а и сама реч copalli могла би да се
преведе као „тамјан“. Приношени су и као дарови у ритуалне сврхе.
 Копали, дакле, представљају прелазан облик између меких рецентних и тврдих фосилних
смола, и зато се за њих и каже да су рецент-фосилне смоле. Они ближи рецентним се сматрају
неправим копалима, а ближи фосилним су прави копали. Постоји и копалин, најтврђи копал,
који је делимично фосилизован. Он се по особинама приближава ћилибару, правој фосилној
смоли која нема улогу у сликарству. За разлику од њега, копали су углавном светлије жуте боје и
постају лепљиви на додир када се капне ацетон.
 Добијају се копањем испод корења дрвећа где се налазе, најчешће, пар стотина до више хиљада
година.
 Копали који потичу од источноафричког дрвета Hymenaea verrucosa (Fabaceae), који су
оригинално коришћени за кађење, од XVIII века у Европи се користе за припрему лака, за дрво,
али и за слике. Ово су углавном прави, тврди, копали који дају квалитетније лакове. Налазе се
испод корења дрвећа, на дубини од 1 – 2m.
 Најпознатији прави копали су са Новог Зеланда (Каури) – од дрвета Agathis australis
(Araucariaceae) – затим из Јапана, Доминиканске Републике и Мадагаскара.
 Будући да су јако разноврсни, по пореклу се сви копали деле на:
- источноафричке (Занзибар, Мадагаскар)
- западноафричке (Ангола, Конго, Камерун)
- новозеландске (Каури)
- манила (Манила, Борнео, Сингапур)
- јужноамеричке (Бразил, Колумбија)
 Боја копала варира од жутих, сивкасто-жутих до црвенкасто-браонкастих тонова, а грумење
може бити прозирно, полупрозирно или прљаво непрозирно.
 Никада не смеју да се припремају копали различитог порекла, јер особине могу драстично да
им се разликују. Увек се пре топљења/растварања морају сортирати по пореклу, боји и
величини.
 Неки копали могу потпуно да се растворе у јачим растварачима (алкохолу), а мекши (неправи)
некада могу делимично да се растворе чак и најслабијим растварачима, попут терпентинског
уља. Прави, тврди, копали могу да се отопе тек на јако високим температурама (350-375⁰C).
 Релативно су крти, постојани према слабијим киселинама и, у дебљим наносима лака, тамне и
пуцају.
 Користе се за припрему лакова, фиксира, сикатива и микстиона (за лепљење златних листића).
 Шелак се издваја од свих осталих прироних смола по томе што је по пореклу рецентна, а по
топивости тврда смола. За разлику од њих он је, животињског, а не биљног порекла.
 На истоку је познат макар три миленијума, чак се и у древном индијском епу Махабхарата
помиње палата цела саздана од шелака.
 Углавном је коришћен за бојење тканина, а у XIII веку је био увожен у Шпанију као сликарси
пигмент. Као лак се користи од почетка XVII века, када је увезен у Енглеску.
 Добије се прерадом лучевине инсекта Kerria lacca , који живи на дрвету у шумама Индије и
Тајланда. Буба се храни биљним соком, прерађује га и одмах лучи, облажући гране и градећи
својеврсна склоништа.
 Прерадом овог материјала добија се смола у љуспама чија боја варира од светло и дубоко жуте,
преко наранџасте, дубко црвене до тамно браон. Боја зависи од карактеристика биљних сокова
дрвета на коме живи, поднебља и климатских услова, као и годишњег доба када се скида.
 Постоји и шелак избељен хлором, али њега није препоручљиво користити, јер му је додатно
смањена, ионако минимална, еластичност.
 Не раствара се терпентинским уљем већ етил алкохолом или шпиритусом.
 Велика предност шелака, у односу на друге природне смоле, је то што је отпоран на UV зраке, па
готово уопште не мења боју током времена. И поред тога, не користи се за справљање медијума
или за лакова за слике на платну, због велике кртости.
 Користи се као лак за позлате, за израду фиксире за пастел (растворен у 40 делова етил
алкохола), а може да послужи и за изолацију платна.
 Значајну улогу има у израдуи сјајних политура за дрво – пре свега за класичне жичане
инструменте, клавире, али и намештај. Од шелака су, до појаве винила педесетих година,
прављене грамофонске плоче, а користи се чак и у прехрамбеној индустрији, рецимо за глазуре
на слаткишима.
 Једна од најстаријих смола у употреби, позната увелико старим Грцима и Персијанцима. У
периоу ренесансе је коришћена за припрему лака за слике, док данас нема никакву примену у
сликарству.
 Изузетно је тврда и релативно лака фосилна смола, која делује воскасто, масњикаво, и јако
тешко се топи. Прљаве је жућкасте, жућкасто-црвене до тамније сивкасто-браон боје.
 Пореклом је са обала Балтичког мора.
 Карактеристична је по јако пријатном, ароматичном мирису, па главну примену данас има у
парфимерији.

- Амбра са Балтика
 Балзами су, врло су ароматичне и, углавном, јако вискозне (вискозност је слична густини), бистре
или мутне течности, сличне густом меду.
 Ове смоласте лучевине (ексудати) у суштини представљају олеорезинате, односно смоле
природно растврене у етеричним уљима (пре свих терпентинском).
 Добијају се смоларењем великог броја четинара или неких врста тропског дрвећа и чувају се у
течном стању. Пореклом су углавном из Европе или Америчког континента.
 Две основне врсте су:
- терпентин
- копаива балзам
I ТЕРПЕНТИНИ
 Као лучевине разних врста четинара састоје се углавном од терпена, и сви су врло ароматичног
мириса и доста вискозни.
 На нашем поднебљу добијају се од бора, јеле, ариша смрче... Једно борово дрво може да дâ 1,5kg
балзама.
 Најпознатији су :
 ВЕНЕЦИЈАНСКИ терпентин
Добија се од ариша, топло је жуте, до жуто-зелене боје и доброг је квалитета. Углавном
је пореклом из централне или јужне Европе. У рецептурама се најчешће помиње
управо овај терпентин.
 СТРАЗБУРШКИ терпентин
Добија се од сребрне јеле, (некада и од обичне јеле), светлије до топлије жуте је боје.
Сматра се да је бољег квалитета од венецијанског, мада то пракса не потврђује увек –
може да се догоди да промени структуру, слично кристализованом меду.
 КАНАДСКИ терпентин
Добија се од канадске јеле и бледо је жућкасте боје.
 Терпентини, а најчешће венецијански, користе се за припрему прозрачног лака, високог сјаја,
медијума, фиксира и као компонента неких емулзија (казеинске, воштане).
 Додатак мале количине вененцијанског терпентина ће да повећа сјај било ком већ
припремљеном медијуму.
 Може врло успешно да замени дамар када се припрема медијум средње сушивости (1 део лан.
уље, 1 део терп. уља, 1/3 дела дамар лака). Чак је и једноставније користити балзам, јер не мора
претходно да се раствара, као дамар. Балзам је већ у течном стању и јако је густ, па се додаје
битно мања количина – уместо 1/3 дела дам. лака додаје се 1/20 дела венецијанског терпентина.

II КОПАИВА БАЛЗАМ (подврста је Маракаибо, пореклом из Венецуеле)

 Добија се од једне врсте тропског дрвета које расте у Јужној Америци, а данас је углавном
пореклом из Амазона. Боја варира од светло и толије жуте до браон, а некада је флуоресцентног
сјаја. Провидан је, и битно мање вискозности од терпентина. Користи се пре свега у
рестаураторске и конзерваторске сврхе – као регулатор кртог бојеног премаза.