1

NADNASLOV: SVADBA

NASLOV: SVADBA KAO RITUALNI HAOS

Svadbe su oduvek obilovale obrednim radnjama koje su najčešće praćene muzikom i pesmom. Vremenom
su se običaji menjali, prilagođavali ekonomskim i društvenim prilikama i načinu života koji je sredina diktirala.
Ponešto od toga se sačuvalo i do danas. Tako je bilo i u Baroševcu. Od svadbenih rituala je ostalo jako malo. Sada
su to uglavnom zajedničke svadbe, pri čemu je veselje u restoranu, dok su običaji svedeni na minimum.

Pre zaključivanja braka vršene su razne pripreme kao što je „prosidba“, „ispit“, „prstenovanje“. Danas se
taj običaj naziva veridba. Prosidba je pristanak za sklapanje braka. Uvek se obavljala kod devojačke kuće.
Ritualnim prihvatanjem dara, prstena, devojka izražava svoj pristanak za sklapanje braka i na taj način otvara put
razgovorima o samoj svadbi i mirazu.

U sećanju starijih ljudi pri pomenu svadbe prva asocijacija je bila „krađa devojke“. Ponekad je to bila prava
otmica, pogotovo kada je reč o braku između ljudi različitog socijalnog statusa. Uglavnom kada se devojka iz
bogatije i uglednije kuće udaje za siromašnog mladića. Često je tom prilikom između dveju kuća dolazilo i do
sukoba većih razmera. U svom „Rječniku“ Vuk je pisao: „U otmicu se ide s oružjem kakogođ na vojsku. Kašto
otmičari dovrebaju đevojku kod stoke ili kad pođe na vodu, pa je uvate i odvedu, a kašto udare na kuću noću (kao
ajduci), pa obiju kuću i svežu đevojačkoga oca i braću, dok nađu đevojku i odvedu... Svemu je selu sramota kad se
iz sela otme đevojka, a otmičarima još veća kada se vrate jalovi.“ (Vuk Stefanović Karadžić: „Srpski rječnik“;
Prosveta, Beograd; 1966. str. 130)

Centralni događaj predstavljaju dani kada se zaključuje brak. Kažem dani – zato što je svadba nekada
trajala tri dana. Glavna svadba je deo u kome se zaključuje brak pred matičarem, tj. kada se obavlja crkveno
venčanje. To je ujedno i po broju gostiju najmasovniji događaj i toga dana se dolazi sa poklonima i darovima. U
našem kraju su narednog dana dolazili najpre kotaričari, odnosno iglarice, a zatim povođani. Treba napomenuti i
da se bitno razlikuju muška i ženska svadba. Na muškoj svadbi se pozivaju svatovi i gosti (svadbari). Svatovi se
okupljaju kod mladoženjine kuće i idu po devojku. Ostali koji dolaze na mušku svadbu i svi koji učestvuju na
ženskoj svadbi su gosti (svadbari). Takođe sa ženske strane su i iglarice (kotaričari) i povođani.

Na nekoliko dana pre svadbe spremi se buklija kojom iz mladoženjine kuće pozivaju zvanice na veselje...
Prvi među pozvanima svakako su kum, dever, stari svat, domaćin. Domaćin je mladoženjin stric, ili stariji čovek iz
njegovog roda koji je među svatovima zastupnik mladoženjinog oca. Najpoštovaniji među svatovima je kum. On
neposredno učestvuje u činu zaključenja braka pred sveštenikom, odnosno matičarem. Kumu pripada centralna
uloga u svadbenom ritualu. Prvi je pozivan i ukazivana mu je posebna počast. Kako navodi Bojan Jovanović (Bojan
Jovanović: „Magija srpskih obreda“; Svetovi, Novi Sad, 1993) veza sa kumom je održavana kako pre, tako i nakon
svadbe na nivou veštačkog srodstva. Radost Ivanova (Radost Ivanova: „Kodovi slovenskih kultura“, tekst „Svadba
kao sistem znakova“; KLIO, 1998, str. 12) pominje kuma kao najviše obredno lice u svadbenom ritualu. On ima
ulogu medijatora između stare i nove porodice, odnosno žreca koji treba da osigura produžetak roda kroz
novostvorenu porodicu.

Stari svat je najčešće mladoženjin ujak. On je svatovski starešina. Simbolički izraz starešinstva predstavlja i
arhaične tragove avakunlata. Radost Ivanova takođe u ulozi starojka prepoznaje arhaične crte. To je prvenstveno
 2

veza starojka i mladoženje, tj. pojava pokroviteljstva majčinog roda – ujaka nad sestriće. (Ovo pokroviteljstvo bilo
je svojstveno mnogim narodima u prošlosti.)

Ukratko rečeno, karakteristike kuma i starojka su srodne, ali i različite. Kao predstvnik patrijarhalnog
očevog roda kum ima odlike statičnosti, ozbiljnog ponašanja, principa svetlosti. Na fonu kuma starojko se formira
kao predstavnik ženske linije. On je nosilac srodstva, pokreta, dinamike, smeha. Kroz uloge kuma i starojka
ostvarena je ideja dvojstva u svadbi, svadbe kao procesa koji vodi stvaranju porodice muža i žene kao jedinstva
protivurečnosti.

U osnovi simbolizacije njihove opšte uloge odražena je cela semantika svadbe kao procesa prelaza neveste
u dom mladoženje i kao nastanak i promena socijalnog statusa dvoje mladenaca i njihovo primanje u zajednicu
oženjenih i udatih. (Bojan Jovanović: „Magija srpskih obreda“; Svetovi, Novi Sad, 1993)

Barjaktar (kod nas vojvoda) je mladoženjin zet. Najčešće mlađi muškarac koji nosi barjak. Sam naziv
vojvoda ima staro slovensko poreklo, a vezan je za vojsku, odnosno za predvodnika povorke, što je osnovna uloga
vojvode na svadbi. Barjak je „okićen“ darovima i zet ga tokom svadbenog veselja mora čuvati. Ukoliko ga neko
ukrade mora platiti otkup. Barjak sam po sebi sadrži simboliku kretanja od mladoženjinog do nevestinog doma i
natrag. Pored toga Radost Ivanova (Radost Ivanova: „Kodovi slovenskih kultura“, tekst „Svadba kao sistem
znakova“; KLIO, 1998, str. 12) svadbeni barjak vidi kao obrednu varijantu drveta života što aktuelizuje mitske
predstave života u svim njegovim varijantama. U njegovoj simbolici ističu se životna sila, besmrtnost, večnost u
prirodi i društvu, nerazdruživa veza i harmonija između prirodne i socijalne sfere u životu. Komponente iz prirode
su najizrazitiji tumač večnosti. Komponente iz sfere kulture – tkanina predstavljena maramom ili pregačom ili
pojasom mladenaca – unose konkretizaciju u značenje drveta života i pretvaraju ga u drvo patrijarhalnog roda, u
simbol roda. U centru plodnog drveta su atributi mladenaca. Pod njima je barjaktar – veza između pokojnih i živih
predstavnika roda koji prate pohod mladoženje po nevestu. Nad njima je plod – potomstvo.

Dever ili đever je mladoženjin mlađi brat koji je uz nevestu dok traje veselje. A njegova osnovna uloga se
sastojala o staranju o mladi do venčanja, odnosno do kraja svadbenog veselja. Okupljanje svatova u
mladoženjinom domu ima za cilj polazak po nevestu. Ovo ritualno kretanje od mladoženjine do nevestine kuće je
jasno ocrtavanje puta od centra svog prostora ka periferiji, ka tuđem, a odatle njegovom neosvojenom delu –
bračnoj postelji i nevesti.

Glavni ritualni subjekti na svadbi su mlada i mladoženja. Dok je mladoženja na periferiji ritualnog procesa,
mlada je u centru pažnje. Njen prelazak iz jedne u drugu kuću i promena uloge ćerke u ulogu udate žene praćena
je predstavama povišene moći. Moć koja se mladi pridaje u svadbenom ritualu obrnuto je srazmerna moći koju
ona ima u svakodnevnom životu u jednoj patrijarhalnoj zajednici. Na isti način i marginalizovana uloga mladoženje
upravo je inverzna njegovom mestu i statusu u budućoj bračnoj zajednici.

Sam dolazak svatova u devojački dom prati niz obrednih radnji. Najpre se obara jabuka, tj. svatovi izaberu
najboljeg strelca koji će pokušati da obori jabuku hicem iz puške. Ovo je uobičajena prepreka kao uslov dolaska do
devojke. Reč je o insceniranoj poteškoći sa elementima dramaturgije.

Najsvečaniji trenutak na čitavoj svadbi je izvođenje devojke. Izvodi je brat pri čemu se puca iz puške ili
pištolja. Ovaj ritual pucanja prilikom izvođenja devojke najčešće je dovođen u vezu sa željom da se olakša budući
porođaj. Pored toga i ritualno razbijanje čaše ili lomljenje stolice sa koje se mlada pela u kola ima za cilj da povuče
 3

granicu između devojčinog dotadašnjeg života u porodici i njenog odlaska u novu porodičnu sredinu u koju će biti
konačno uvedena nakon niza ritualnih radnji.

Mladu brat (uz otkup – druga prepreka) predaje deveru i on je vodi svatovima. Pošto se pozdravi sa
kumom, domaćinom, starim svatom, mlada „dvori“ svatove. Ritualnih obreda ima i ovde, a suština im je darivanje
mladoženje i opremanje mlade i devara. U povratku svatovi se kreću drugim putem što simbolično govori o tome
da je kretanje ka novoj zajednici presudan i bespovratan čin u životu mlade. Zato se ona ne osvrće, a nepoželjnost
povratka izražena je već pomenutim ritualima razbijanja čaše i lomljenja stolice.

Za obredni proces vezana je i promena nošnje. Mlada se simbolički izdvaja svečanom nošnjom i svadbenim
velom. Reč je o gotovo univerzalnom obeležju svadbenih rituala mnogih naroda širom sveta. Svadbenim velom
mlada se štiti od zlih duhova, zlih pogleda kao i izraza zlobe i uricanja. U isto vreme i svatove štiti od njenog
pogleda. Bojan Jovanović ističe da je vreme pod velom period trajanja „marginalne obredne faze njenog prelaza iz
jednog statusa u drugi... Objedinjujući u luminalnoj fazi početnu ulogu devojke i potonju ulogu udate žene, mlada
je u isto vreme smerna i poslušna ali i ličnost povišene moći.“

Otkrivanje lica i skidanje vela znak je da je mlada dobila svoje mesto u novoj porodici. Prelazak iz jedne
uloge u drugu (devojka – žena) mladi daje dvojnost. Ulogu poniznog lica u dvorenju svatova i ulogu ritualne
superiornosti nad svima koji u realnom životu imaju viši status od nje.

Ispred mladoženjine kuće mladi najpre donesu nakonče, zatim baca okićenu jabuku preko svatova i žito
preko kućnog krova. Onda je na sred kuće (gde je nekad bilo ognjište) čeka svekrva i s njom se pozdravlja. Reč je o
obrednim radnjama koje su vezane za bračnu plodnost (žito) ili radi rađanja muške dece (nakonče). Dakle, u novi
dom mladu uvodi svekrva nakon ritualnog preskakanja (prenošenja preko) praga. Prilikom odlaska iz nevestinog
doma ove radnje su imale separaciono, a sada agregacijsko značenje. (Vrata, nova prepreka zbog čega preskače
prag ili je prenose.)

Najvažniji atribut mladenaca je venac. Simbolika venca je višeznačna: sunčeva svetlost, životna radost,
ujedno su sinonimni i sa venčanim krunama koje pri crkvenom venčanju sveštenik stavlja mladencima na glave.
Vence pletu devojke nekoliko dana pre svadbe od pruća i kite ih cvećem. Stavljaju ih na kapiju i na kućna vrata.
Svatovi se kite strukom ruzmarina, a sve to ima za cilj da se osigura sreća i napredak porodice koja nastaje istog
dana.

Simbolične radnje koje se praktikuju na svadbi veoma su stari ritualni obrasci svojstveni većini slovenskih
naroda. To su neka nepisana pravila koja su prenošena generacijama. Naravno, proces tranzicije neminovan je i u
kulturnom životu. Mnogo toga se izgubilo ili prilagodilo vremenu i savremenom načinu života. Umesto nekoliko
dana svadbe danas traju nekoliko sati. Ali jedno je ostalo zajedničko: uloge na svadbi su obrnuto srazmerne
ulogama u svakodnevnom životu. Svadba je ritualni ili organizovani haos, često odraz materijalnih prilika porodica
ili demonstracija istih. Nažalost, od naših lepih običaja od svadbe je izgleda ostalo samo ono što je već primetio
jedan pesnik: „Parada pijanstva i kiča“ (Đorđe Balašević).

Jasmina Ivanković