Pravoslavlje, LATINICA, Konacna Verzija Pred Stampanje

PRAVOSLAVLJE OBASJANO EVANĐELJEM
IVICA STAMENKOVIĆ
PRAVOSLAVLJE
obasjano evanđeljem
Jedinom Bogu spasitelju našem posredstvom Isusa
Hrista Gospoda našega, slava, veličanstvo, sila i vlast pre
svakog vremena i sad i u sve vekove. Amin.
Poslanica Judina, stih 25.
ISPRAVLJENO I DOPUNJENO IZDANJE
BEOGRAD, 2010
Ivica Stamenković: Pravoslavlje obasjano evanđeljem
Izdaje: Autorsko izdanje
Za izdavača: Ivica Stamenković
Lektura i korektura: Ivica Stamenković
Izdavačko pravo: Ivica Stamenković. Svako umnožavanje i korišćenje ovog teksta bez
pisane dozvola autora zakonom je sankcionisano.
Štampa: Curent, Beograd

Tiraž: 1000 kom.
ISBN 978-86-912337-1-6
Recenzent: prof. dr Dragoljub B. Đorđević
Ukoliko nije drugačije naznačeno, u ovoj knjizi je korišćeno Sveto pi-

smo u prevodu Đure Daničića (Stari zavet) i Emilijana M. Čarnića (Novi
zavet).
Ovu knjigu posvećujem svojoj brižnoj supruzi i našim
dvema predivnim kćerima.
„Sad, kad gdi veliko čislo ljudi neke stvari lažne za istinite počituju,
ako se ko nađe da te vešti kako lažne izobličava, takovi, čineći se da
mnoge ljude za prevarene drži i da ih saterava u laž, mora biti zlo gle-
dat, počituje se za nevjernika i često ograjiše. Evo za takove su vešti svi
apostoli i sam Hristos gonjeni i ubijeni bili, zašto (to što je najgore) po
višoj časti nahode se među svima ljudma takovi koji od onih prevara
svoj pribitak i korist imadu, i zato baš ako ih oni i ne vjeruju, ništa ma-
nje hoćedu na svaki način da ih drugi vjeruju, jer njima se tako torna
konat. Ovakovi su dakle prvi koji, kako se koja istina njihovim intere-
som protivna pojavi, namah: ‘Crkva i zakon propade!’“ viču.
Dositej Obradović
Predgovor
Pravoslavlje obasjano evanđeljem je jedna od najboljih knjiga koja je ikada napi-
sana o Pravoslavlju. Ovo je knjiga koju bi svaki pravoslavni vernik trebao da ima u svo-
joj kući. Pokazuje nam izvor i poreklo Istočne pravoslavne crkve kao i svetosavske crk-
ve koja predstavlja pravoslavlje srpskog kulturnog izraza ili srpskoliko pravoslavlje.
Čitanje knjige Pravoslavlje obasjano evanđeljem je kao penjanje na visoku planinu
koja svakim korakom proširuje vidno polje, otkriva nove i uzbudljive detalje, a na kra-
ju pruža nesvakidašnji panoramski prizor koji izaziva tako snažno osećanje! Kod jed-
nih osećanje ushićenja i slobode, jer će u svetlosti evanđelja videti što do sada nisu vi-
deli, kod drugih osećanje srdnje i težnje za gromovima i otvaranjem zemlje da proguta
planinu, jer neće želeti da se vidi ono što sa nje vide. No, planina stoji, i stajaće. Svaki
novi red je kao novi stepenik koji vodi ka najvišem vrhu odakle se može obuhvatiti po-
gledom celokupno Pravoslavlje. Pravoslavlje sa Božije tačke gledišta. Svetlost evanđe-
lja slave i nauke Hristove sija kao sunce u ovoj knjizi i obasjava sveukupnu veroispo-
vest Istočne pravoslavne crkve. U svetlosti Svetoga pisma koja zrači iz svake rečenice
jasno vidimo i pravilno razumemo sveto pravoslavno predanje. Knjiga nam pruža obi-
lje citata i istorijskih argumenata i do najsitnijih pojedinosti nepobitno dokazuje i ra-
svetljuje koliko je Pravoslavlje zaista pravo i slavno, i kao takvo podudarno nauci Sve-
toga pisma; koliko je Svetosavlje odista sveto i pre svega i svakoga hristoliko!
Izuzetno dragoceno učenje o Svetom pismu čiji je uticaj nemerljiv, učenje o neupo-
redivom, nadahnjujućem, bezvremenom, vaskrslom i živom Hristu, o spasenju duše
kroz veru, izlaganje o Hristovoj krvi, o sadašnjem i večnom životu, središnje su teme
ove knjige.
Autor veruje „da je sve istinito što se otkriva u Svetom pismu, jer kroz njega govori
Bog“, a da ništa nije pouzdani, istiniti i nepogrešivi Božiji govor što ne dolazi iz Sveto-
ga pisma. Ljubav prema Hristu i ka tome da Njegovu istinu učini očiglednom, bila je
sila kojoj se nije ni mogao ni želeo odupirati. On izlazi na bojište „u susret neprijatelj-
skim besovima“ bez straha da će biti progonjen, širi jedra ispovedanja Svetoga pisma
ne onda kada je mirno, nego baš sada kada je naišla bura. Upravo zato što veruje u ne-
besko poreklo Svetoga pisma i da je jedan od najvećih grehova njegovo krivotvorenje,
pisac istupa neobično hrabro, objašnjava evanđelje s velikom tačnošću, savršeno jasno
prikazuje ponor između pravog i slavnog i krivog i neslavnog, omogućavajući svako-
me da uvidi koliko se razlikuju istina od neistine, život od smrti, blagoslov od proklets-
tva. Naposletku, dovodi čitaoca do neminovnog izbora.
„Svedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, bla-
goslov i prokletstvo; zato izaberi život, da budeš živ ti i seme tvoje. Ljubeći Gospoda
Boga svojega, slušajući glas njegov i držeći se njega; jer je on život tvoj i dužina dana
tvojih (5. Mojsijeva 30:19, 20).
Slađan Đurić
Autor knjige „Samo Pismo“
7
Uvod
Siguran sam da će ova knjiga izazvati različite reakcije. Jedni će njenim pojavljiva-
njem biti prijatno a drugi neprijatno iznenađeni. Komentar duhovno probuđenih oso-
ba, koje će sa odobravanjem pozdraviti njeno objavljivanje, verovatno će biti da je ova-
kvo delo odavno trebalo da ugleda svetlost dana. Još pre mnogo vekova. Sa druge stra-
ne, podržavaoci religijskog tradicionalizma srpskog naroda i nastavljači dela srednje-
vekovnih svetitelja iz loze Nemanjića, verovatno neće biti oduševljeni. Ustvari, krug
nezadovoljnih mogao bi da se proširi daleko izvan meridijana koje pokriva srpsko pra-
voslavlje. Za to postoji više razloga.
Najpre, činjenice koje sam izneo u ovoj knjizi, a koje nedvosmisleno vode do zaklju-
čka da vaseljensko Pravoslavlje ne predstavlja Hristom ustanovljenu Crkvu, su izuzet-
no snažne. One potiču pre svega iz Biblije ali i iz mnogobrojnih dela pravoslavnih au-
tora, kao i knjiga crkvene i svetovne istorije poznatih domaćih i svetskih istoričara.
Drugo, budući da je prilično tačna narodna izreka da „istina može da bude bolna“,
pretpostavljam da će jedan deo mojih pravoslavnih čitalaca biti šokiran saznanjem da
u okviru njihovog veroispovedanja postoje mnogi detalji koji nemaju nikakvog uteme-
ljenja u učenju Svetog pisma i verodostojnim istorijskim činjenicama. Zapravo, isto
toliko iznenađujuće će delovati i spoznanje istine o tome da se značajan deo pravosla-
vne dogme protivi učenju Gospoda Isusa Hrista, njegovih apostola kao i direktnih apo-
stolskih naslednika. Današnjim predanim pravoslavnim vernicima se bogohulnom čini
i sama pomisao da bi išta od onoga što veruju i čega se revno drže moglo da bude neis-
tinito i pogrešno. Doduše, takav je slučaj i kod pripadnika svih drugih religija, koji gaje
istovetna osećanja prema veri svojih predaka. Ipak, kritičko preispitivanje pravoslavne
vere, to jest njenih mnogobrojnih temel ali i sporednih učenja, u svetlu Biblije i crkve-
ne istorije, pokazuje da bi istorijsko i uistinu biblijsko-apostolsko hrišćanstvo trebali
da potražimo negde drugde.
Ova knjiga će rasvetliti mnogima još uvek nedovoljno jasnu istinu o tome da se Sve-
to pismo, kao izvor vere pravih Hristovih sledbenika, neuporedivo mnogo razlikuje od
tzv. svetog predanja, na kome pravoslavni temelje svoje verovanje i bogoslužbenu pra-
ksu.
Moja je molitva da ovo delo doprinese spasenju onih koji još uvek nisu upoznali
Gospoda Spasitelja, odnosno duhovnom probuđenju mnogih koji su učmali u lažnoj
sigurnosti koju im je donela tradicionalna religioznost.
Neka ova knjiga bude Trojedinom Bogu na slavu a ljudima na blagoslov.
Ivica Stamenković
9
1.
SVETO PISMO I SVETO PREDANJE
„Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje, za
odgajanje u pravednosti, da Božiji čovek bude savršen, pripravljen za svako dobro
delo.“
Druga poslanica Timoteju 3:16-17
Svrha pisanja ovog poglavlja je argumentovano dokazivanje ispravnosti verovanja

koje zastupaju evanđeoski vernici u Srbiji i širom sveta, a to je da jedini autoritet po
pitanju vere za sve hrišćane mora da bude jedino i isključivo Sveto pismo Starog i No-
vog zaveta, bez ikakvih kasnijih pisanih ili usmenih dodataka. Pomenuti kasniji „doda-
ci“ koji se u okviru Pravoslavne crkve nazivaju svetim predanjem, predstavljaju učenja
mnogobrojnih crkvenih učitelja („svetih otaca“) iz kasnijih vekova.1 Njihova tumačenja
Biblije umnogome odudaraju od izvorne hrišćanske misli i verovanja koje su u prvom
veku propovedali Hristos i apostoli. U istinitost ove tvrdnje moji čitaoci će moći da se
uvere prilikom svoga upoznavanja sa istorijskim činjenicama i biblijskim argumentima
sadržanim na stranicama ovog dela. No, najpre bih želeo da sa velikom pažnjom istra-
žimo temu ovoga poglavlja, a to je definisanje pojmova Svetog pisma i svetog predanja,
bogonadahnutosti prvog i navodne nadahnutosti onog drugog.
ŠTA JE SVETO PISMO?

Tokom čitave istorije Hristove Crkve, a posebno od evropske protestantske refor-
macije na ovamo, evanđeosko hrišćanstvo čvrsto zastupa uverenje da Sveto pismo (Bi-
blija) predstavlja jedinstveno i savršeno Božije otkrivenje dato čovečanstvu. Sveto pi-
smo, ta Knjiga nad knjigama, predstavlja zbirku od 66 knjiga većeg ili manjeg obima,
od kojih 39 sačinjavaju Stari, a preostalih 27 Novi zavet. Stari zavet, koji je više nego
dvostruko obimniji od Novog, napisan je od strane Božijih slugu (proroka, careva i le-
vitskog sveštenstva) tokom više od jednog milenijuma. Pretpostavlja se da je prva za-
pisana knjiga početnog dela Biblije zapravo knjiga o mnogostradalnom pravednom
Jovu (čija se radnja hronološki smešta negde za vreme života Jakova, praoca izrailj-
skog naroda), dok su potom usledile one koje su zapisali prorok Mojsije itd.
Stari zavet (koji je pisan između 1900. i 400. godine pre Hrista) predstavlja Gospo-
dnju objavu datu ogrehovljenim i smrću poraženim ljudima o tome da će u budućnosti
On na zemlju poslati Izbavitelja – koji će biti niko drugi do njegov večni Sin – drugo
lice božanske Trojice. Novi zavet (koji je pisan u 2. polovini I veka posle Hrista), pak,
predstavlja zapise apostola koji su bili očevici i svedoci božanskog poslanja Isusa Hris-
ta, njegovog dela ispaštanja i stradanja poradi ljudskih grehova, kao i Njegovog slav-
nog vaskrsenja iz mrtvih.
Stih koji sam naveo na početku poglavlja, iz 1. poslanice koju je ap. Pavle pisao Ti-
moteju, daje nam do znanja da su Bogom nadahnuti apostoli, naučeni tome od svoga
1 Sve do najmodernijih vremena – jer i u našem veku žive ili se kanonizuju među svetitelje, tj. „svete oce“,
nedavno preminuli pojedini monasi, episkopi ili patrijarsi.
11
Učitelja i Spasitelja Isusa, čvrsto verovali da je celokupno Sveto pismo (od prve do pos-
lednje njegove rečenice) nadahnuto od savršenog i nepromenljivog Gospoda Boga.
Ono što je u ovom proučavanju teme o Svetom pismu posebno značajno jeste doka-
zivanje verodostojnosti stava evanđeoskih hrišćana da, zbog postojanja mnoštva dru-
gih drevnih knjiga koje pretenduju da se nazovu svetim, jedino 66 knjiga koje se nalaze
u tzv. „užem“, tj. protestantskom kanonu Biblije poseduju božansko nadahnuće.1 Jedi-
no su ove knjige (koje, blagodaću Božijom, imamo u srpskim Biblijama) savršene i ne-
pogrešive u svojoj objavi Boga Tvorca i Njegovog veličanstvenog spasiteljskog dela ko-
jeg je ostvario kroz ljubljenog Sina. Kao dokaz za tvrdnju da je svakom pojedinom gre-
šniku radi spasenja, kao i svakom hrišćaninu i Crkvi u celini za svakodnevnu pobož-
nost i bogosluženje potrebno samo i isključivo Sveto pismo sa svojih 66 knjiga i nije-
dan drugi izvor iz koga bi crpeli verska saznanja, poslužiće tekstovi u nastavku moga
izlaganja.
Božansko nadahnuće Svetog pisma

„Ovo najpre znajte da se ni jedno proroštvo Pisma ne može tumačiti kako ko hoće.
Jer nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego su Duhom Svetim nošeni sveti ljudi
govorili od Boga“.2
U upravo navedenom novozavetnom tekstu, jedan od prvih Hristovih učenika, ap.

Petar, govoreći o problemima sa kojima se susreću ljudi koji žele da ispravno shvate
određena biblijska proročanstva, iznosi svoju čvrstu veru u to da su pisci Biblije (među
kojima i on sam) svoje tekstove zapisivali pod direktnim nadahnućem i vođstvom Sve-
tog Duha. Za vreme zemaljskog života Gospoda Isusa Hrista i njegovih apostola, jedino
Sveto pismo koje je bilo čitano sa njihove strane (kao i od strane njihovih savremeni-
ka) jesu bile starozavetne knjige. Budući da su pisci starozavetne zbirke svetih spisa
bili Izrailjci (tj. Jevreji, potomci Avraama, Isaaka i Jakova), ova nacija je imala, u to
vreme, nesvakidašnju privilegiju da jedina poseduje i čita bogonadahnute tekstove.
Kao obećani Božiji Mesija i „osnivač hrišćanske religije“, Isus Hristos je propovedao i
naučavao da su svi starozavetni spisi (koje i mi danas imamo u svojim Biblijama) u
potpunosti od Boga nadahnuti i apsolutno nepogrešivi. Iskazujući svoj stav o bogona-
dahnutosti Starog zaveta, Sin Božiji je rekao:
„Jer vam zaista kažem, dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno iota ili jedna crti-
ca od zakona nestati, dok se sve ne zbude.“3
1 Jedina dva dosadašnja prevoda i izdanja kompletnog Svetog pisma (Starog i Novog zaveta) na srpskom
jeziku sastoje se od „užeg“ tj. protestantskog kanona od 66 biblijskih knjiga. To su prevodi Biblije koje su
sačinili Đuro Daničić i Vuk Karadžić, kao i dr Lujo Bakotić. Bilo bi dobro istaći i činjenicu da daleko najve-
ći broj štampanih Biblija na mnogim svetskim jezicima, milošću Božijom, poseduje u svom sastavu samo
bogonadahnute knjige (njih 66), bez tzv. apokrifnih tekstova. Kao što ću napomenuti u nastavku našeg
proučavanja, Rimokatolička i Pravoslavne crkve priznaju za bogonadahnute i korisne za duhovni rast i va-
spitanje i neke knjige koje ne postoje u srpskim prevodima Svetih pisama (tj. one knjige koje su od strane
drevnih jevrejskih i hrišćanskih autoriteta odbačene kao one koje sadrže verovanja oprečna učenju izvor-
nih biblijskih tekstova).
2 2. posl. Petrova 1:20-21
3 Ev. po Mateju 5:18
12
Bogonadahnutost jevrejskog kanona Starog zaveta

Jevrejski kanon Starog zaveta (tj. celokupnog njihovog Svetog pisma, jer oni ne pri-
znaju Novi zavet), koji je nazvan još i „uži“ tj. „palestinski“, u potpunosti je identičan
današnjem tzv. „protestantskom“ kanonu Starog zaveta. Jedinu razliku predstavlja to
što jevrejski kanon broji 24 biblijske knjige (umesto 39), a razlog je taj što se neke
knjige u jevrejskoj Bibliji nalaze grupisane tako da više njih čine jednu. Tako na pri-
mer, spomenute 24 knjige su tradicionalno podeljene u tri grupe:
- Zakon (koji obuhvata 5 Mojsijevih knjiga);
- Proroci (tzv. „prvi proroci“: Knjiga Isusa Navina, knjiga o Sudijama, 1. i 2. Samui-
lova (kao jedna knjiga), 1. i 2. o Carevima (kao jedna knjiga); „poslednji proroci“: Isai-
ja, Jeremija i Jezekilj, i grupa od 12 proročkih knjiga manjih po obimu koja se naziva
„knjigom malih proroka“ i računa kao jedna knjiga);
- Spisi (Knjiga o Jovu, Priče Solomonove, 1. i 2. Dnevnika, Jezdra i Nehemija, Ruta,
Pesma nad pesmama, Propovednik, Plač Jeremijin, Jestira i knjiga proroka Danila).
Takođe, napred pobrojane knjige jevrejske Biblije (našeg Starog zaveta) se ne nala-
ze poređane istim redosledom kao što je to slučaj u hrišćanskim. Jevrejska Biblija ot-
počinje 1. Mojsijevom knjigom a završava 2. knjigom Dnevnika (umesto knjigom pro-
roka Malahije – kao što je to slučaj sa Starim zavetom u hrišćanskom Svetom pismu).
Što se tiče načina formiranja kanona jevrejske Biblije, protestantski teolog Branko Bje-
lajac, u svom delu „Sveto pismo u Srba“ kazuje sledeće:
„Najranije određenje knjiga Staroga zaveta kao „svetih knjiga“ ili „svetih spisa“ dao
je rimski istoričar i vojnik jevrejskog porekla Josif Flavije, oko 100. godine posle Hris-
ta. Za njega je osnovna odlika ove literature bila sadržana u tome što su ti spisi bili bo-
žanska objava nesumnjivog autoriteta, koji su nastali u doba proroka i stoga su bili
pod božanskim nadahnućem. Flavije je izjavio kako je u Svetim pismima objavljena
celokupna istorija sveta sve do cara Artakserksa Prvog. Kanon Starog zaveta formiran
je u doba cara Artakserksa Prvog oko 424. godine pre Hrista. Veruje se da je to delimi-
čno učinio prorok Jezdra, a da je ostatak spisa sakupio prorok Nemija.“1
No, iako je zbirka knjiga koje su kanonizovane u ono što mi danas nazivamo Starim
zavetom, sabrana još u V veku pre Hrista, u narednim stolećima su nastale još neke
jevrejske istorijske knjige koje su sadržale i religijske primese. Prilikom prevođenja
jevrejske Biblije na grčki jezik u Aleksandriji (u Egiptu) u trećem ili drugom veku pre
Hrista, od strane sedamdeset dvojice prevodilaca, zajedno sa biblijskim knjigama pre-
vedene su i ove istorijske knjige, tako da su sve one našle svoje zajedničko mesto u no-
vonastalom prevodu nazvanom Septuaginta (LXX tj. „prevod sedamdesetorice“). Ove
istorijske knjige se još nazivaju i apokrifima (jer sadrže pored istorijskih podataka i
religijske ideje i učenja koja nisu u saglasnosti sa tvrđenjima bogonadahnutih spisa).
Evo šta je o starozavetnom kanonu (tj. knjigama jevrejske Biblije) između ostalog re-
kao Josif Flavije (koji je pre svog zarobljavanja od strane Rimljana, tokom Judejskog
rata koji je vođen od 66-73. god. posle Hrista, bio jevrejski vojskovođa i pripadnik ver-
ske struje fariseja):
„Kod nas nije slučaj da imamo veliki broj knjiga koje se ne slažu, ili se suprotstav-
ljaju jedna drugoj. Imamo ih samo dvadeset dve2, koje sadrže istoriju svih vremena,
1 Sveto pismo u Srba; 2. izdanje, Alfa i Omega, Beograd 2003. god. str. 14 -15. Naglasak moj.
2 Jevreji su ponekada računali knjige Isusa Navina, knj. o Sudijama i knj. o Ruti kao jednu, umesto kao tri
knjige, te otuda razlika između malopre navedenog podatka da jevrejska Biblija sadrži 24. knjige, i ovog
13
knjige u koje se s pravom verovalo. Od ovih, pet su Mojsijeve, koje sadrže zako-
ne i najranije tradicije od stvaranja sveta do Mojsijeve smrti. Posle Mojsija do vladanja
cara Artakserksa, persijskog cara, proroci koji su sledili Mojsija napisali su istoriju do-
gađaja koja se pojavila u njihovo vreme, ukupno trinaest knjiga. Ostala četiri doku-
menta sadrže pesme Bogu i praktične pouke ljudima. Od vremena Artakserksa (430
godina pre Hrista) svaki događaj je zapisan, ali novi zapisi nisu smatrani vred-
nim da se prime poput onih pre njih, zato što više nije bilo proroka. Naš
stav prema proročkim pismima vidi se u tome što, niko nije pokušao ni da doda, ni da
ukloni ili promeni jedno slovo, iako je veliki period vremena (500 godina) do sada pro-
šao. Svakom Jevrejinu je urođeno da ove knjige smatra Božijim zapovestima, da ih
drži, i ako je potrebno, da umre za njih.“1
Da je istina ono što je pisao istoričar Flavije možemo da potvrdimo i rečima Gospo-
da Isusa Hrista. On, naime, nikada u svojim govorima nije navodio citate iz apokrifnih
knjiga (iako su i one u njegovo vreme postojale u okviru Septuaginte i čitale se među
Jevrejima u rasejanju, u grčkom govornom području). Isus takođe nije citirao ni izreke
poznatih jevrejskih učitelja (rabina) iz prošlosti, iako je to bio istaknut običaj među
rabinima njegovog doba, već se oslanjao isključivo na Sveto pismo2. Zanimljivo bi bilo
da, a u vezi kanona jevrejske Biblije kojeg je Isus priznavao, istaknemo i upozorenje
koje je Gospod izrekao bezakonim Jevrejima svoga doba, u kome je istakao da će ih,
zbog odbacivanja Mesije stići zaslužena kazna:
„Zmije, zmijski porode, kako da pobegnete od osude paklene? Zato, evo vam šaljem
proroke, i mudre i književnike. Od njih ćete jedne ubiti i raspeti, a druge šibati u vašim
sinagogama i goniti od grada do grada, da dođe na vas sva pravedna krv, prolivena na
zemlji, od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije sina Varahijina, koga ubiste iz-
među hrama i žrtvenika. Zaista vam kažem, sve će to doći na ovaj naraštaj.“3
Isus, kao što vidimo, pominje „svu pravednu krv prolivenu na zemlji“ i to od krvi
Avelja (sina Adama i Eve koga je ubio njegov brat Kain) pa sve do Zaharije sina Vara-
hijinog. Smrt pravednog Avelja je opisana u prvoj knjizi jevrejske Biblije, Prvoj knjizi
Mojsijevoj 4:8-11, a smrt Zaharije u poslednjoj knjizi te iste Biblije, Drugoj knjizi Dne-
vnika, u 24:20-22. Iako su mnoge bezimene Božije sluge izgubile svoje živote i posle
završetka pisanja bogonadahnutih starozavetnih knjiga, a pogotovo u vreme Makaveja
– što je opisano u istoimenim starozavetnim apokrifnim knjigama, Gospod Hristos je
navođenjem imena dva nevino stradala čoveka, sa samog početka, kao i sa samog kraja
jevrejske Biblije – potvrdio činjenicu da je i On smatrao Prvu knjigu Mojsijevu prvom,
a drugu knjigu Dnevnika poslednjom knjigom Božijeg starozavetnog otkrivenja (dakle,
bez apokrifne literature). Ovaj kanon je i konačno potvrđen krajem prvog veka nove
ere, od strane uvaženih jevrejskih rabina:
„U tom smislu treba spomenuti i sabor jevrejskih starešina u mestu Javne (latinski
Jamnia) pod vođstvom rabina Johanana ben Zakaja, nedaleko od Jerusalima oko 90.
godine. On je proizašao iz potrebe da se vidi da li bi neke novije knjige (npr. Knjiga
upravo pomenutog o broju od 22 knjige. Vidi kod: Dragan Simov, Šta kaže Sveto pismo; drugo izdanje, Al-
fa i Omega, Beograd 1996. god. str. 39. Isto tako, ponekada se Ruta i Sudije smatraju jednom knjigom, kao
i Jeremija i Plač Jeremijin, tako da se ponovo dolazi do 22 knjige umesto 24, iako se time u kanonu ne vr-
še bilo kakve promene. Vidi u: Teološki časopis Teološkog fakulteta – Novi Sad, br. 2, 2002. godine. str.
49.
1 Šta kaže Sveto pismo, str. 38-39. Naglasak moj.
2 Vidi sledeće stihove: Mt. 5:17-18; 22:29-32, 37-40; Mk. 7:8-9; Lk. 4:17-21; 18:31-33; 24:27, 32, 44-45.
3 Ev. po Mateju 23:33-36 (Vidi takođe: Knjiga proroka Zaharije 1:1). Naglasak moj.
14
Isusa, sina Sirahova) mogle biti pridodate kanonu. Na tom skupu je potvrđen „uži“
jevrejski kanon zaključen još u 5. stoleću pre Hrista. Naime, prema rabinskom preda-
nju Bog je objavio sebe kroz neprekinuti niz bogonadahnutih ljudi, počevši od Mojsija
do Jezdre. (...) Bitno je naglasiti da Javnejski sabor nije doneo nove zaključke i reše-
nja, već samo potvrdio kanon koji je već vekovima bio opšteprihvaćen
među Jevrejima.“1
Ipak, iako su kanonu Starog zaveta stolećima pripadale samo one knjige koje i mi
danas imamo na srpskom jeziku (tzv. „uži“ – palestinski kanon, koga su jedino prizna-
vali Isus i apostoli), Rimokatolička crkva je u XVI veku (1546. godine), na jednom
svom saboru u Trentu, na četvrtoj sesiji zasedanja, donela odluku o proširivanju ove
zbirke knjiga – prihvatajući tzv. „širi“ tj. aleksandrijski kanon – kakav se nalazio u grč-
kom prevodu – Septuaginti. Zbog toga danas, u rimokatoličkim prevodima Biblije na-
lazimo, u Starom zavetu, ukupno 46 knjiga (umesto 39), kao i dodatna poglavlja u
knjizi proroka Danila i knjizi o Jestiri.
Što se, pak, tiče kanona Starog zaveta kojeg priznaju i prihvataju pravoslavne crkve,
evo šta o tome kazuje Branko Bjelajac u svojoj knjizi „Sveto pismo u Srba“:
„Pravoslavne crkve su ranije svoj kanon Starog zaveta saobražavale u skladu s pro-
širenjima i nabrajanjima crkvenih otaca Atanasija Aleksandrijskog (koji priznaje kao
kanonsku knjigu Varuhovu), Grigorija Bogoslova, Kirila Jerusalimskog i drugih, što je
kasnije preuzeo sv. Sava i objavio u svom Zakonopravilu (Nomokanonu). Međutim, za
razliku od toga, danas među teolozima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje dve stru-
je: s jedne strane su oni koji smatraju da je pravi kanon Staroga zaveta takozvani pa-
lestinski – uži kanon (kakav imamo objavljen u prevodima Đure Daničića i dr Luja
Bakotića); dok drugi, teolozi mlađe generacije, smatraju da treba prihvati-
ti takozvani aleksandrijski – širi kanon. Ovaj širi kanon obuhvata sve knjige
užeg kanona i apokrifne knjige, koje su u kanon ušle na osnovu razmatranja mnogih
crkvenih otaca: Vasilija Velikog, Kirila Aleksandrijskog, Jefrema Sirca, Jovana Zlato-
ustog itd. (...) Kako pak ne postoji jasan kanon među pravoslavnim crkvama, one su na
svepravoslavnoj konferenciji održanoj 1961. godine na Rodosu u Grčkoj, odlučile da se
sazove Veliki svesabor na kojem bi trebalo da se razmatra autoritet drugokanonskih
(nekanonskih) knjiga koje se čitaju u pravoslavnim crkvama. Od ovog Sabora (bu-
dućeg Osmog vaseljenskog sabora, prim. I. S.) se očekuje da konačno odredi ka-
non Staroga zaveta za pravoslavne crkve. (...) Međutim, bez obzira na buduće
odluke, pojedini profesori na Bogoslovskom fakultetu SPC već danas naučavaju stu-
dente da u kanon Staroga zaveta spadaju i: Druga Jezdrina, Knjiga o Tovitu, Knjiga o
Juditi, Knjiga premudrosti Solomonove, Knjiga premudrosti Isusa sina Sirahova, Pos-
lanica Jeremijina, Knjiga proroka Varuha, Prva, druga i treća Makavejska i Treća knji-
ga Jezdrina, što predstavlja proširenje i šireg, aleksandrijskog kanona (koji prihvata
rimokatolička crkva). (...) S druge strane, profesor dr Dimšo Perić, u svojoj knjizi Crk-
veno pravo, u drugom dopunjenom izdanju iz 1999. godine koja je ujedno i udžbenik
za ovaj predmet na Pravnom fakultetu u Beogradu, bez imalo dvojbe za kanon Starog
zaveta uzima uži, palestinski kanon, dakle onaj isti koji je kod Daničića i Bakotića u
prevodima, i koji se naziva još i protestantskim. (...) Očigledno je da oko pitanja kano-
na Staroga zaveta, kao i oko toga koje knjige spadaju u deuterokanonske, a koje su
1 Teološki časopis Teološkog fakulteta – Novi Sad, br. 2. 2002. god. str. 49. Naglasak moj.
15
apokrifne, među pravoslavnim teolozima još uvek nema saglasnosti čak ni u okviru
jedne crkve, SPC.“1
A evo šta nam isti protestantski teolog saopštava o istorijskom razvoju stavova o
kanonu Starog zaveta među istočnim verskim autoritetima, a pogotovo u XVII stoleću:
„U godinama 1642. i 1672., pravoslavni sabori u Jasi i Jerusalimu potvrdili su kao
‘originalne delove Pisma’: 1. Jezdrinu (u Vulgati to je 3. Jezdrina), Tovita, Juditu,
1., 2. i 3. Makavejsku, Premudrost Solomonovu, Varuha, Premudrost Isusa sina Sira-
hova, i poslanicu Jeremijinu. Ovaj kanon je poznat kao kanon ‘Septuaginta plus’. (...)
Pravoslavni teolozi veruju da su izmene u Septuaginti načinjene po nadahnuću Sve-
toga Duha, tako da se imaju prihvatiti kao deo Božijeg nastavljenog otkrivenja. (...)
Međutim, situacija među pravoslavnim crkvama danas nije tako jasna. Određene apo-
krifne knjige su navedene kao autoritativne na Sedmom ekumenskom saboru u Nikeji
787. godine kao i u Konstantinopolju 869. godine. Tokom vekova koji su usledili posle
Velike šizme 1054. godine, pitanje kanona nije se postavljalo kao pitanje. Međutim,
kada je konstantinopoljski patrijarh Kiril Lukarski objavio i odštampao
Veroispovedanje u kojem je potvrdio stari jevrejski kanon, sazvan je Si-
nod u Jasi 1642. godine gde je to bilo osuđeno (...).
Verovatno jedan od najvažnijih sinoda u istoriji istočno-pravoslavne crkve bio je
održan 1672. godine u Jerusalimu. On je održan kako bi se suprotstavio uticaju Kirila
Lukarskog i ‘grupe kalvinista’, i na njemu je izričito rečeno da su ove knjige Premu-
drosti, Judita, Tovija, dodaci Danilu, i četiri Makavejske – kanonske.“2
Ipak, različito od zaključaka prethodno pomenutih pravoslavnih sabora koji potpa-
daju (po pravoslavnom učenju - kao što ćemo se uveriti u drugoj polovini ovog poglav-
lja), u tzv. „sveto predanje“ koje je, smatra se, bogonadahnuto poput Svetog pisma, kao
i različito od mišljenja mnogih pravoslavnih patrijaraha, episkopa i drugih savremenih
bogoslova, stoji i 33. pravilo (kanon) svetog, pomesnog, kartaginskog sabora (čije se
odluke takođe smatraju delom „svetog predanja“), koji negira kanoničnost nekim od
maločas pomenutih knjiga. Evo kako glasi ovo pravilo3 u delu koji reguliše broj staro-
zavetnih knjiga:
„Pravilo br. 33: O tome da se, osim kanonskih knjiga, u hramu ništa drugo
ne čita
Takođe se ustanovljuje da se, osim kanonskih knjiga, ništa drugo pod imenom
Božanskih knjiga, ne može čitati u hramovima. A kanonske knjige su ove: Posta-
nje, Izlazak, Levitska, Brojevi, ponovljeni Zakoni, Isus Navin, Sudije, Rut, četiri knjige
1 Sveto pismo u Srba, 2. izdanje, Beograd 2003. g. str. 20-22. Naglasci moji. Bilo bi zanimljivo spomenuti i
to da, npr. pravoslavni bogoslov, protođakon Radomir Rakić, u svom „Biblijskom rečniku“ kaže da Stari
zavet sadrži ukupno 39 knjiga, što odgovara užem kanonu, dok mitropolit crnogorsko – primorski Amfi-
lohije, kanonskim (iako ipak „drugokanonskim“ - ali ne i apokrifnim) smatra i: prvu Jezdrinu, tri Maka-
vejske, Toviju, Juditu, dodatke Danilu (Suzana, molitva Azarijina, himna tri mladića, Vil i Drakon), doda-
tke Jestiri, Varuhovu knjigu, poslanicu Jeremijinu, premudrost Isusa sina Sirahova i Premudrost Solo-
monovu. U uvodu svom prevodu knjige „Premudrosti Solomonove“ on navodi da se ove knjige u SPC kori-
ste u starom, crkveno-slovenskom prevodu. Vidi u: Sveto pismo u Srba, str. 21. Zastupajući stav o tome da
Stari zavet ne broji 39 već 46 knjiga, kao i to da su i ovih dodatih 7 (koje postoje u rimokatoličkim Bibli-
jama) takođe kanonske, pravoslavni predavač Goran Radenković kazuje sledeće: „Stari i Novi Zavet, koji
čine Bibliju, predstavljaju korpus od 73 knjige koje su nastale u vremenskom periodu od oko 1.000. godi-
na; 46 knjiga čine Stari Zavet, a 27 knjiga – Novi Zavet.“ Sveti knez Lazar, časopis za duhovni preporod,
br. 4 [24], 1998. god. str. 61. Naglasak moj.
2 Teološki časopis Teološkog fakulteta – Novi Sad, br. 2. god. 2002. str. 45. Naglasak moj.
3 Dva crkvena sabora u Kartagini, na kojima je donesena odluka o tome koje knjige čine, a koje ne, zbirku
autoritativnih apostolskih spisa (Novoga zaveta) održani su 397. i 419. god. posle Hrista.
16
Carstva, dve knjige Paralipomenon (tj. dve knjige Dnevnika, prim. I. S.), Jov, Psaltir,
pet knjiga Solomonovih, dvanaest knjiga proroka, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo,
Tovija, Judit, Jestir, dve knjige Jedrine.“1
U pomenutom spisku nalazi se ukupno 42 knjige, među kojima i ranije pominjane
Tovija i Judita. Međutim, ovaj sabor izričito tvrdi da knjige Makavejske, Varuh, posla-
nica Jeremijina, Premudrost Isusa sina Sirahova i druge ranije navedene – nisu ka-
nonske i da se ne smeju čitati u pravoslavnim hramovima. No očito je da se ovaj pome-
sni kartaginski sabor, čiji se kanoni (pravila) nalaze u „zborniku pravila Pravoslavne
crkve“, i kao takvi trebali da se poštuju, ne poštuje ni od strane pravoslavaca koji podr-
žavaju tzv. „uži“ kanon Biblije, niti pak od onih koji podržavaju „širi“ kanon Septuagin-
te (ili pak kanon nazvan „Septuaginta plus“). Tako, izgleda da pitanje kanoničnosti ili
nekanoničnosti određenih apokrifnih knjiga i dalje ostaje otvoreno, sve do nekog sle-
dećeg „sveopšteg sabora“, kada bi, barem prema najavama, trebali da očekujemo ko-
načni rasplet događaja.
Pošto smo upravo utvrdili da su jedino protestantske (kao i evanđeoske) crkve te
koje poštuju kanon Starog zaveta kojeg se pridržavao i Gospod Isus Hristos, za razliku
od rimokatolika i pravoslavnih (koji, barem što se tiče ovih poslednjih – čak ni posle
2000 godina postojanja hrišćanstva nisu došli do zaključka koje knjige pripadaju Bib-
liji a koje ne; - možda će ovo pitanje ostati nerešeno sve do drugog Hristovog dolaska),
pogledaćemo na koji je način nastao Novi zavet.
Bogonadahnutost kanona Novoga zaveta

Zbirka knjiga koju su napisali Hristovi apostoli kao i njihovi najbliži saradnici u pr-
vom veku naše ere, a koju možemo za razliku od Starog zaveta (jevrejske Biblije) da
nazovemo „hrišćanskom Biblijom“, zvanično je počela da se naziva „Novim zavetom“
tek nakon okončanja apostolske epohe (u II veku posle Hrista). Uporedo sa nastaja-
njem apostolskih spisa (poslanica, evanđelja i Otkrivenja), koji su kasnije prepoznati
kao bogonadahnuti i uvršteni u kanon Novog zaveta, nastajali su i tzv. apokrifni zapisi
koji su poticali iz pera autora koji su u manjoj ili većoj meri bili pod uticajem neke od
nehrišćanskih filozofija, ili svoje, Duhom Svetim neprosvetljene, telesne pameti. Evo
šta o apokrifima između ostalog kaže Radomir Rakić:
„U 2. veku su nastala apokrifna jevanđelja, apokrifna Dela apostolska, poslanice,
čak i apokalipse (Otkrivenja), obično napisani u ime nekih apostola, a skoro
uvek su odražavala osobena gledišta. Hrišćani nisu smesta odbacivali takva
dela ukoliko su bila bliska knjigama smatranim za kanonske. Kad je bio
u pitanju takav spis kao što je Tomino jevanđelje, nedavno pronađeno u
koptskoj verziji, oni uopšte nisu bili spremni da ga odbace. A pritom su bili
svesni da sve sadržano u tom evanđelju, ma koliko bilo blisko onom što je smatrano
autoritativnim predanjem, ima osobiti gnostički preliv.“2
Jedan od osnovnih problema koji se javio posle smrti apostola, a bio je prisutan i za
vreme njihovog života, jeste pitanje autentičnosti (originalnosti) verskih spisa koji su
se čitali u hrišćanskim crkvama – gde god da su one postojale. Apostol Pavle je, naime,
upozoravao hrišćane u Solunu još sredinom prvog veka da se po crkvama raznose i
1 Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, Šibenik 2003. str. 94. Naglasak moj.
2 Sveti knez Lazar, Časopis za duhovni preporod, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 93. Naglasak moj.
17
poslanice koje nisu napisane apostolskom rukom – a čiji sadržaji mnogo više zbunjuju
i odvode na stranputicu – nego što doprinose utvrđivanju onih koji su poverovali:
„A vas, braćo, molimo u pogledu dolaska Gospoda našega Isusa Hrista i našeg
skupljanja oko njega, ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplašiti, ni duhom,
ni rečju, ni tobože našom poslanicom – kao da je dan Gospodnji već tu. Da vas
niko ne prevari ni na koji način...“1
Budući da je ap. Pavle diktirao svoje poslanice piscu koji ih je zapisivao od reči do
reči2, to je značilo da je rukopis Pavlovih poslanica uvek bio različit (jer su poslanice
ispisivali svojeručno – svojim rukopisom, različiti pojedinci kojima je apostol dikti-
rao). To je naravno stvaralo i problem prvovekovnim čitaocima u vezi prepoznavanja
originalnih Pavlovih pisama sa jedne, i raznih pisama koja su poticala od lažnih učite-
lja – sa druge strane. Zbog toga je apostol imao praksu da poslednjih nekoliko reči is-
pisuje svojeručno – rukopisom koji je bio poznat crkvama kojima su poslanice bile
upućivane. On u vezi te svoje prakse, uvedene zbog sprečavanja mogućnosti da vernici
budu obmanuti, kaže:
„Pozdrav mojom rukom, Pavlovom.“ (Kol. 4:18); ili:
„Pozdrav je mojom rukom, Pavlovom. To je znak u svakoj poslanici; tako pi-
šem.“ (2. Sol. 3:17; naglasak moj).3
Evanđelist Luka je takođe potvrdio činjenicu koja mu je bila poznata, a to je da su
se mnogi latili posla da (pitanje je koliko uspešno i verno?) opišu događaje iz života
Isusa Hrista kao i njegovih najbližih prijatelja i saradnika:
„Pošto su mnogi preduzeli da opišu događaje koji su se ispunili među nama, -
onako kako nam predaše oni koji su od početka bili očevici i služitelji reči, - naumih i ja
- pošto sam sve tačno ispitao od početka – da ti napišem po redu, ugledni Teofile, da
uvidiš istinitost onoga o čemu si poučen.“4
Pod odrednicom „mnogi“, koju je istakao u prvom stihu prve glave svog evanđelja,
Luka sasvim sigurno nije mislio na evanđeliste Mateja i Marka, koji su pisali svoja
evanđelja u približno vreme kad i on sam (ap. Jovan je svoje evanđelje pisao znatno
kasnije od ostalih evanđelista)! Ovi „mnogi“ su oni hrišćanski pisci (ili možda tzv.
„hrišćanski gnostici“), koji svoje biografske radove o životu i radu Isusa Hrista ili nisu
dovršili (jer ih na taj poduhvat nije ni inspirisao Duh Sveti), ili, pak, njihova dela nisu
bila verodostojna zbog ubacivanja mnogih legendarnih događaja ili izreka koje nisu
izvorno poticale od Hrista. Zbog toga evanđelist Luka striktno naglašava da je on „sve
tačno ispitao od početka“ – što očito znači da neki nazovi „evanđelisti“ nisu bili
tako pedantni – te stoga njihovi spisi nisu ni uvršteni među knjige Novog zaveta. Zbog
postojanja većeg broja ovakvih „Hristovih biografa“ i pisaca lažno-apostolskih poslani-
ca, u toku prvog a posebno u drugom veku posle Hrista (a i u nekoliko narednih), nas-
1 2. posl. Solunjanima 2:1-3. Naglasak moj.

2 U posl. Rimljanima 16:22 npr. čitamo: „Pozdravljam vas u Gospodu ja, Tertije, koji napisah ovu poslani-
cu.“ – iako je zapravo jasno da je autor poslanice ap. Pavle (Rim. 1:1-7), a da je Tertije bio samo jedan od
lokalnih vernika koji se ponudio da zapiše Pavlove reči.
3 Verovatno je da će neki proučavaoci Biblije postaviti pitanje zbog čega Pavle onda čitav tekst svojih pisama
nije pisao svojeručno, ukoliko je već postojala opasnost obmane mnogih vernika o kojima se on duhovno
starao? Odgovor bi mogao da bude u tome da je ap. Pavle, u poznijem dobu svoga života, bio veoma slabog
vida (ili je možda bio dalekovid), te ga je to ometalo da piše svojom rukom. Naznake za opravdanost stava
o Pavlovom slabom vidu nalazimo u posl. Galatima 4:15 i 6:11, gde on kazuje da su reči ispisane njegovom
rukom pisane veoma krupnim slovima, kao i to da su ga vernici iz Galatije tako voleli, da bi, da su samo
mogli, i svoje oči izvadili i dali ih njemu.
4 Ev. po Luki 1:1-4. Naglasak moj.
18
tale su mnoge knjige koje su se u manjoj ili većoj meri udaljavale od evanđelske istine
o kojoj su pisali pravi Hristovi apostoli. Među mnogim verskim spisima koji su se čitali
među hrišćanima u drugom i trećem veku nalazile su se i knjige pod nazivom (na pri-
mer): Dela Pavlova, Jermin Pastir, Apokalipsa Petrova, Poslanica Varnavina, Evanđe-
lje po Jevrejima, Evanđelja po Petru, Nikodimu, Mariji, Tomi, Matiji, protoevanđelje
Jakovljevo (knjiga o Marijinom rođenju), Dela Andrejeva, Pavlova, Jovanova itd. Sa
druge strane, pored ovih dela koja su bila pripisivana apostolima ili njihovim bliskim
prijateljima (radi što boljeg prihvatanja od strane zbunjenih vernika), u istom korpusu
dela nalazile su se i knjige koje su krajem prvog i početkom drugog veka pisali nasled-
nici apostola, starešine hrišćanskih crkava, radi pouke vernika. Među ovim spisima
možemo da izdvojimo, na primer, sedam poslanica antiohijskog episkopa Ignjatija
(upućenih: Rimljanima, Efescima, Traljanima, Smirljanima, Filadelfljanima, Magne-
žanima i Polikarpu), dve poslanice Klimenta iz Rima upućene Korinćanima, kao i Poli-
karpovo pismo Filipljanima.
Da je konfuzija među hrišćanima u drugom veku bila poprilična po pitanju koje
knjige zaslužuju da budu svrstane u kanon Novog zaveta a koje da budu odbačene kao
one koje zagovaraju učenje koje se razlikuje od apostolskog, dokazuje i slučaj da su
mnogi hrišćanski autoriteti iz tog vremena (a i kasnije), kao autentične i bogonadah-
nute prihvatali određene apokrifne knjige (koje su kasnije bile odbačene) a odbacivali
one za koje se kasnije pouzdano utvrdilo da su upravo autentične i da potiču od apos-
tola. Najviše se raspravljalo po pitanju autentičnosti novozavetne knjige Otkrivenja
Jovanovog, iako ni neke druge knjige nisu bile pošteđene (kao na primer II i III posl.
Jovanova, Judina, II Petrova, Jevrejima...). Ipak, prema svojoj providnosti i velikoj
milosti prema ljudskom rodu, kome je želeo da podari u potpunosti autoritativnu zbir-
ku knjiga u kojoj je nepogrešivo opisana Njegova večna Istina, Gospod je upravljao
mislima inače pogrešivih i greškama sklonih ljudi – da bi se novozavetni kanon na kra-
ju ipak uobličio i postao onakav kakvog ga mi imamo danas. O načinu i vremenu kona-
čnog formiranja kanona Novog zaveta Bjelajac kazuje sledeće:
„Pojavila su se nova „evanđelja“ i nova tumačenja. Međutim, osnov za kanoni-
zaciju bila je autentičnost apostolske doktrine u njima. U ovom periodu nije
postojala nikakva zvanična institucija ili organizacija koja bi izvršila sistematizaciju
novozavetnih knjiga, pa je i to bio jedan od razloga što su se pojavili jeretici koji su nu-
dili svoja „sveta pisma“. U trećem i četvrtom veku dolazi do formiranja Novog zaveta
u obliku koji imamo danas. Veliku ulogu tu su odigrale tzv. istočne crkve koje su Novi
zavet prihvatile kao Sveta pisma. Do sredine četvrtoga veka, više nije bilo nikakve
sumnje u autentičnost novozavetnih tekstova, osim u Otkrivenje, koje nije bilo na spi-
sku knjiga Novog zaveta na saboru u Laodikeji 367. godine.
Aleksandrijski episkop Atanasije je 367. godine u svojoj 39-toj Vaskršnjoj poslanici
vernicima objavio da je kanon Novog i Starog zaveta određen i da se ne može menjati.
U Egiptu je bilo velikih problema s lokalnim crkvama koje nisu čitale i tumačile samo
izvorne tekstove, tako da je Atanasije bio prinuđen da napiše sadržaj – kanon Novog
zaveta. Te iste godine, ovu Atanasijevu preporuku – poslanicu crkvama usvaja i crkve-
ni Sabor u Laodikeji. Atanasije je dao spisak knjiga za koji kaže da su „određene od
otaca da ih čitaju oni koji tek prime hrišćanstvo, i koji traže uputstva u pobožnoj reči“.
Rimska crkva takođe usvaja ovaj, Atanasijev, kanon na svom Koncilu 382. godine pod
papom Damaskusom. Do sabora u Kartagini 397. godine sve knjige Staroga i Novoga
zaveta su kanonizovane, uključujući i Otkrivenje. Odluke ovog Sabora su potvrđene na
sledećem Saboru u Kartagini 419. godine. Međutim, smatra se da je kanon Novog za-
19
veta konačno prihvaćen i usvojen od strane svih crkava tek na drugom trulonskom
(Quinisextine) saboru u Carigradu 692. godine, ali i tamo su usvojena dva kanona No-
vog zaveta: jedan s Otkrivenjem a drugi bez Otkrivenja Jovanovog. Tek se u spisima
grčkih crkava u desetom veku može pronaći Otkrivenje kao deo Novog zaveta.“1
Nakon što smo ovim utvrdili na koji je način i kada došlo do odbacivanja apokrifnih
knjiga i formiranja zbirke apostolskih bogonadahnutih spisa i njihovog proglašavanja
jedino merodavnim delima za pravilno formiranje bogougodnog hrišćanskog verois-
povedanja kod ljudi, želim da posebno obratimo pažnju još na jedno, veoma važno pi-
tanje. Iako će možda ovo izgledati kao ponovno stavljanje upitnika na već date odgovo-
re, moramo ponovo da se pozabavimo pitanjem: Kada je zapravo nastao Novi zavet?
Kada je nastao Novi zavet i ko su njegovi autori?

Ovo pitanje moramo ponovo da postavimo iz razloga što teolozi Pravoslavne crkve
neprestano insistiraju na tezi da je Crkva Hristova (čitaj: Pravoslavna crkva) postojala
pre Novog zaveta, te da je Crkva napisala i presudno uticala na konačno formiranje
kanona Novog zaveta! To u prevodu znači (a to je upravo ono što pravoslavni ovom
tezom žele da dokažu) da je jedino „prava i izvorna“ Hristova Crkva (tj. Pravoslavna) ta
koja ima svetoduhovski autoritet i ovlašćenje da tumači Sveto pismo! Ova teza se po-
sebno potencira prilikom rasprave pravoslavnih sa evanđeoskim protestantima (i osta-
lim nepravoslavnim verskim zajednicama), po pitanju ispravnosti određenih pravosla-
vnih verovanja koja nemaju svoja utemeljenja u Bibliji i sa kojima se protestanti ne
slažu. Evo šta o ovome možemo da pročitamo u tekstu protođakona Radomira Rakića:
„Postojanje i priroda kanona podrazumeva postojanje Crkve. Ovime se želi reći da
bez Crkve ne bi bilo Novog zaveta. Upravo kao što Novi zavet izražava odgovor (udovo-
ljenje) apostola i njihovih učenika Hristu, tako i Crkva izražava isti odgovor (udovolje-
nje); međutim, Novi zavet je plod crkve, dok Crkva nije plod Novog zaveta.
Crkva bi mogla propovedati, i stvarno je propovedala, jevanđelje bez posredovanja No-
vog Zaveta; no Novi zavet ne bi mogao nastati nezavisno od Crkve.“2
Tekst koji ću dalje navesti pisan je perom sveštenika Džejmsa Bernštajna (Ameri-
kanca koji je poreklom Jevrejin). U njemu je ovaj teolog objasnio zbog čega je, između
ostalog, prešao iz evanđeoskog protestantizma u Pravoslavlje, govoreći da je glavni
razlog tome bilo uočavanje činjenice o postojanju istorijskog hrišćanstva – oličenom u
njemu. Budući da je protestantizam kao pokret reformacije nastao tek u XVI veku, to
po njegovom mišljenju nije bilo moguće da on predstavlja „izvornu Hristovu Crkvu“.3
Budući da pre početka svoga interesovanja za pravoslavlje, kako sam kaže, uopšte nije
bio upoznat sa istorijskim putem formiranja kanona Novog zaveta, Bernštajn je na
1 Sveto pismo u Srba, str. 23-24. Naglasak moj.

2 Sveti knez Lazar, br. 1-2 [29-30], 2000. god. Tekst Radomira Rakića. str. 89. Naglasak moj.
3 Pravoslavni autori dosta često, a povodom teoloških „rasprava“ sa protestantima, iznose, inače pogrešnu,
tezu da verovanje evanđeoskih protestanata potiče iz vremena porekla konkretnih protestantskih denomi-
nacija od pre nekoliko vekova. Nasuprot tome, za razliku od tzv. „istorijskog hrišćanstva“ koje danas u sve-
tu postoji u obliku Rimokatoličke i Pravoslavnih crkava, i uključuje nepregledni broj učenja i verovanja
uvedenih u crkvene dogme tokom mnogih stoleća, protestanti su želeli da izvrše „reformu“ i praksu Crkve
vrate na njene prahrišćanske apostolske uzore. U ovoj knjizi su načinjeni pregled i data objašnjenja povo-
dom uvođenja mnogih učenja i praksi koje nemaju apsolutno nikakvog utemeljenja u svetim tekstovima
Staroga i Novoga zaveta.
20
kraju zaključio da mora da se priključi crkvi koja je „stvorila“ Novi zavet – a to je bila
crkva od Istoka:
„U mojim ranim hrišćanskim godinama, veći deo mog religioznog obrazovanja sti-
cao sam sopstvenim čitanjem Biblije. Kad sam otišao na koledž, džepno izdanje Svetog
Pisma bilo je moj stalni pratilac. Učio sam omiljene delove Svetog Pisma napamet, i
samom ih sebi navodio kad sam bio u iskušenjima – ili drugima kad sam želeo da ih
privedem Hristu. (...) Moje početno nastrojenje je bilo da što god je bilo dovoljno dob-
ro za Apostole dovoljno je dobro i za mene lično. Tada sam se prvi put iznenadio. Kao
što sam malopre pomenuo, znao sam da je Apostol Pavle Sveto Pismo smatrao Bogom
nadahnutim (2. Tim. 3, 16). Ali ja sam uvek smatrao da „Pismo“ o kome on tu govori
podrazumeva celu Bibliju – i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije bilo „Novog Zaveta“
kad je on to izjavio. (...) Kad su Apostoli živeli i poučavali, nije bilo Novog Zaveta i Sta-
ri Zavet još nije bio dovršen (autor misli na konačnu kanonizaciju knjiga jevrejske Bib-
lije od strane rabina u Jamniji oko 90. god. posle Hrista; prim. I. S.). Koncept „Pisma“
bio je mnogo slabije definisan nego što sam ja zamišljao. (...) Drugo veliko iznenađe-
nje nastalo je kad sam shvatio da se prvi kompletan spisak novozavetnih knjiga kakve
imamo danas pojavio preko trista godina posle smrti i vaskrsenja Hristovog. (...) Za
mene je bilo teško da zamislim da je Crkva opstajala i napredovala bez kompletnog
Novog Zaveta. To je možda bio moj prvi ključ za odgonetanje činjenice da je sveukup-
nost života Crkve nešto mnogo više od samo pisane Reči. (...) Sledeće što me je iznena-
dilo bilo je otkriće da je mnogo „evanđelja“ pored onih iz novozavetnog kanona kružilo
u prvom i drugom stoleću. To su bila Evanđelje po Jevrejima, Evanđelje po Egipćani-
ma, Evanđelje po Petru, da pomenemo samo neke. (...) Bio sam naročito zainteresovan
za traženje najstarijeg legitimnog popisa novozavetnih knjiga. Neki veruju da je to Mu-
ratorijev kodeks, sa kraja drugog veka. On isključuje Poslanicu Jevrejima, Jakovljevu,
kao i dve Petrove (tj. neke od bogonadahnutih tekstova; prim. I. S.), ali uključuje Ot-
krivenje Petrovo i Premudrosti Solomonove (tj. neke od apokrifa; prim. I. S.). (...) To-
kom vremena, Crkva je ustanovila koji su spisi zaista apostolski, a koji
nisu. (...) Umesto da pokušavam da sudim Crkvi na osnovu svojih savremenih predra-
suda, morao sam da se smirim i da se sjedinim sa Crkvom koja je stvorila
Novi Zavet, i da joj dopustim da me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma. (...)
Današnja Pravoslavna Crkva je neposredni i jasan istorijski kontinuitet
sa Crkvom Apostola, i sačuvala je netaknutim kako Sveto Pismo, tako i
Sveto Predanje koje nam pomaže da Pismo na pravi način protumačimo.
Čim sam to shvatio, obratio sam se u Pravoslavlje.“1
Nakon što smo se i konkretno upoznali sa stavom pravoslavnih o tome da su, zap-
ravo, „oni“ stvorili Novi zavet, te upravo iz tog razloga i polažu pravo da ga jedini, na
svoj „ispravni“ način tumače, za razliku od svih drugih – a naročito protestanata, još
jednom postavljamo pitanje: Kada je zapravo nastao Novi zavet? Ili, možda još preciz-
nije: kada su nastale, odnosno, kada su napisane knjige Novoga zaveta?
To da su novozavetne knjige napisane nekoliko decenija posle osnivanja Hristove
Crkve (koja je „rođena“ na dan silaska Svetog Duha na apostole, deset dana nakon Hri-
stovog vaznesenja na nebo) – činjenica je koju niko, a ponajmanje evanđeoski protes-
tanti, ne želi da porekne. Dakle, istina je da je Crkva napisala Novi zavet, ili, bolje re-
čeno, pojedini pripadnici Crkve – apostoli i njihovi najbliži saradnici. Istina je i to da je
Crkva najmanje dve decenije bila bez ijedne novozavetne knjige (pošto su apostoli po-
1 Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 8-25. Naglasak moj.
21
čeli da pišu svoje poslanice tek negde nakon 50-te god. nove ere), te da se evanđelje u
to vreme propovedalo isključivo usmenim putem (ili putem usmenog „predanja“, kako
to pravoslavni vole da kažu). Naravno, u to vreme su u Crkvi postojali i određeni daro-
vi Svetog Duha (a koji su kasnije izostali) predati pojedincima u vidu, npr. dara proroš-
tva (preko kojeg se ranim hrišćanima, pored apostolskih propovedi, obznanjivala Boži-
ja volja - zbog nepostojanja autoritativnog pisanog izvora; vidi: Dela ap. 10:3-7; 9-16,
19, 13:1; 16:6-7; 18:9; 21:7, 9-11; 1. Kor. 12:10; 14:4-5). Tačno je i to da bi Crkva mogla i
dalje da opstaje bez ijednog pisanog izvora (dakle, bez knjiga Novog zaveta), ali samo
ukoliko bi ostala u potpunosti verna Hristovom tj. apostolskom učenju i praksi - koje
bi morala da nepromenjeno usmeno prenosi iz generacije u generaciju. Međutim, u
skladu sa apostolskim upozorenjima, ne samo da su lažni učitelji (judaisti, gnostici i
drugi) bili aktivni u zavođenju prostodušnih hrišćana, već su čak i neki od hrišćanskih
starešina (prezvitera tj. episkopa) koje su lično apostoli rukopoložili, kasnije odbacivali
pravu nauku i „uvodili pogubna krivoverja“ (Dela ap. 20:28-30). Upravo zbog toga je
bilo veoma bitno da apostoli veoma pedantno i detaljno obrazlože svaki detalj jedino
ispravnog hrišćanskog učenja i takvog ga predaju Crkvi. Jer, ukoliko se lažni učitelji
nisu libili da još u apostolsko vreme šire različita krivoverja, a u dosta navrata su i us-
peli da skrenu hrišćane sa pravog puta i učine ih malodušnima (Kol. 2:4; 2. Sol. 2:2-5;
2. Tim. 2:16-18), koliko se još više podrazumevalo da će nakon smrti direktnih Hristo-
vih sledbenika, koji su imali prilike da lično slušaju reči sa Spasiteljevih usana, uspeti u
zavođenju vernika lažnim naukama – ukoliko ne budu postojali apostolski zapisi koji
će sadržati potpunu Istinu? Postoji mnoštvo dokaza, od kojih je neke spomenuo i „pre-
obraćenik“ Bernštajn, da su tzv. rani crkveni oci bili u velikoj zabuni koji spisi potiču
od apostola a koji ne. Sa druge strane, zbog određenih zloupotreba svetih tekstova i
njihovog pogrešnog tumačenja od strane lažnih učitelja, crkveni autoriteti iz kasnijih
vekova su dolazili u iskušenje i odbacivali, pored samih krivoverja, i bogonadahnute
tekstove koje su jeretici pogrešno tumačili (očigledan primer za to je odbacivanje auto-
ritativnosti i bogonadahnutosti knjige Jovanovog Otkrivenja počevši od IV veka pa na
dalje, iako su ovu knjigu smatrale svetom i bogonadahnutom sve crkvene vođe sa po-
četka II veka). Da crkvene starešine iz posleapostolskog perioda nisu baš bile „na visini
zadatka“ što se tiče „odbrane vere koja je jednom zauvek predata svetima“, a
na koju ih je pozvao apostol Juda u drugoj polovini prvog veka nove ere, dokazuje i
tekst koji sledi. Naime, na osnovu njegovog čitanja možemo da saznamo da je Crkva u
to vreme, odnosno njeni učitelji, počela da odbacuje neke od apostolskih svetih spisa i
prihvata gnostičke (jeretičke) tekstove kao bogonadahnute:
„Ovo je bilo i rimsko gledište: posl. Jevrejima se nije nalazila u Muratorijevom
zborniku, a nisu je prihvatali sv. Ipolit, Gaj i Novicijan. Isto je bilo i afričko gledište.
Tertulijan je citirao posl. Jevrejima samo jednom, a citat pripisuje Varnavi (De pudic.
20). Vaistinu, prvi zapadni pisac koji posl. Jevrejima smatra kanonskom knjigom bio
je Ilarije Poatjeski (umro 367. g.). S druge strane, posl. Jevrejima su visoko cenili u
Aleksandriji i drugde na Istoku. Panten (2. vek) je smatrao da ju je ap. Pavle napisao
anonimno, budući da je pisana Jevrejima kojima bi on mogao biti podozriv. (...) Sv.
Kliment je predlagao da je ap. Pavle napisao poslanicu na jevrejskom jeziku i da ju je
Luka preveo na grčki. (...) Na Zapadu je postojala znatna zbrka krajem 4. ve-
ka. Filastrije Brešćijski (umro 397) držao je posl. Jevrejima za Pavlovu, ali ne i za ka-
nonsku, s druge strane, afrički sabori držani 393. i 397. prihvatili su kanoničnost „tri-
naest poslanica apostola Pavla“ i „od istoga, jednu Jevrejima“, praveći na taj način raz-
liku ali ne i različitost. (...) U najranijem periodu za koji imamo podatke – drugi vek –
22
hrišćanski pisci su koristili samo I Petrovu i I Jovanovu poslanicu (premda se ponekad
II Jovanova smatrala delom I Jovanove). Ovo se održava i u 3. veku kod sv. Ipolita,
Novacijana i sv. Kiprijana, i kod Origena koji spominje sumnje oko drugih sabornih
poslanica, ali ne oko ovih (tako isto i Jevsevije, poč. 4. veka). Još kasnije, samo ove dve
saborne poslanice prihvataju Diodor Tarsijski (umro oko 394) i Nestorije (umro 451).
(...) Potpuniji spisak možemo dobiti iz Origenovih spisa, jer je on prihvatio svih sedam
sabornih poslanica, ali je izrazio sumnje u Jakovljevu, Judinu i II Petrovu, kao što je to
činio njegov obožavalac Jevsevije. Međutim, većina grčkih pisaca 4. veka nisu imali
sumnju u neku od ovih poslanica, i njihovo mišljenje je bilo preovlađujuće i na Istoku i
na Zapadu, osim u Siriji. Sirijsko gledište, kao reagovanje na porast kanona, odraženo
je u spisu „Učenje Adajevo“ i u spisima Afraata i sv. Jefrema Sirijskog, svi iz sredine 4.
veka. Shodno njima, nije bila prihvaćena ni jedna saborna poslanica, a istovremeno su
podgrevane sumnje u jedan spisak kanonskih knjiga oko 400. g. i u spisima Teodorita
Mopsuestijskog. Čak i u 6. veku je grčki putnik Kozma Indikoplevit delio ovo gledište.
Posrednički stav je zauzimao sv. Jovan Zlatoust, najpre patrijarh antiohijski a zatim
carigradski (umro 407), kao i Teodorov učenik Teodorit Kirski (umro 458): saborne
poslanice su Jakovljeva, I Petrova i I Jovanova. Isto gledište se odražava u sirijskom
prevodu Svetog pisma poznatom kao Pešito, a koji spominje Kozma. (...) Otkrivenje
Jovanovo su visoko cenili skoro svi pisci 2. veka koje znamo (...) U 4. sto-
leću, Otkrivenje su odbacivali svi istočni pisci izvan Aleksandrije; zapadni si-
rijski pisci nisu ga prihvatali do 5. veka; istočni sirijski pisci, koliko nam je poznato,
nikad ga nisu prihvatili. Pa i u 9. veku mnogi hrišćani grčkog govornog područja i dalje
su imali sumnje u ovu knjigu. (...) Apokrifne knjige su ponekad čitane u crkvi
ili su inače smatrane za autoritativne. Oko 190. g. Serapion Antiohijski je imao
muke kako bi potisnuo tzv. „Petrovo jevanđelje“ a neki tajanstveni fragment koji je
nedavno pronašao prof. Morton Smit navodi kako sv. Kliment tvrdi da je u Aleksandri-
ji postojalo „tajno Markovo evanđelje“. I Ipolit i Origen su koristili „Dela Pavlova“.1
Kao što možemo da zaključimo nakon celokupnog našeg razmatranja opisanog na
prethodnim stranicama, i neki od onih koji se danas u Pravoslavlju cene i poštuju kao
„svetitelji“ ili „blaženi“, ne samo da nisu pozitivno doprinosili određivanju kanona No-
vog zaveta, već su otvoreno zastupali međusobno oprečne stavove po pitanju bogona-
dahnutosti najrazličitijih pisanija. U raznim delovima Rimskog carstva kolala su i čita-
la su se najrazličitija dela nepoznatih autora, i šta više poštovala kao posve autoritativ-
na. Iz ranije citiranog teksta Radomira Rakića saznali smo da se hrišćani u posleapos-
tolskoj eri nisu tako lako odricali apokrifnih evanđelja, a posebno tzv. „Evanđelja po
Tomi“, kojeg uopšte nisu bili spremni da odbace, iako su mogli da uvide da je bilo obo-
jeno gnosticizmom2. Ono što bi još bilo zanimljivo da na ovom mestu pomenem, pre
nego što to u narednim poglavljima i argumentovano potvrdim, jeste da današnja Pra-
voslavna crkva mnoga svoja verovanja i dan-danas bazira na drevnim apokrifnim tek-
stovima koji se ne nalaze u Novom zavetu. To se pogotovo odnosi na detalje o rođenju i
životu Marije, Isusove majke, za koju apokrifno „Protoevanđelje Jakovljevo“ (nastalo u
II veku nove ere) ispreda mnoge legende koje se ne mogu dovesti u vezu sa izvornim
apostolskim tekstovima. Isto tako, takozvana „evanđelja po Jevrejima i po Egipćani-
ma“, kao i „evanđelje po Tomi“ sadrže određene gnostičke ideje o uzvišenosti samač-
kog nad bračnim životom, te stoga ne čudi da je pokret hrišćanskog monasticizma
1 Sveti knez Lazar, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 94-97. Naglasak moj.
2 Više o gnosticima i njihovom verovanju možete pročitati u poglavlju: Vaseljenski sabori.
23
(monaštva) nastao upravo u Egiptu – u kome su ova „evanđelja“ bila i najzastupljenija.
No, ono što bi trebali posebno da istaknemo, jeste podatak da se današnji pravoslavni
autori, bez imalo pardona, usuđuju da ustvrde da jedan deo novozavetnih apokrifa
uopšte ne sadrži u sebi bilo šta jeretičko, te da bi, po njihovom mišljenju valjda, i ti
spisi mogli da budu čitani od strane hrišćana kao štivo za versku pouku. Da to ipak nije
slučaj, dokazaću navodeći detalje iz apokrifnog „Nikodimovog evanđelja“ koje je nasta-
lo u III stoleću, a za koje je episkop raško-prizrenski Artemije, prilikom objavljivanja u
eparhijskom časopisu „Sveti knez Lazar“, između ostalog rekao:
„Neki od tih apokrifnih spisa napisani su da „popune“ prazninu, koja zaista postoji
u izlaganju života Gospoda Isusa Hrista i Apostola. Dvadeset sedam kanonskih knjiga
Novog Zaveta ne sadrže mnoge detalje koje pobožna narodna duša želi da sazna, na-
ročito što se tiče detinjeg uzrasta Isusa Hrista...(...) Pred nama je upravo ovo Nikodi-
movo Evanđelje u prevodu prof. Tomislava Jovanovića, koje sa bogatom maštom opi-
suje do detalja suđenje i stradanje Gospoda Hrista, a ne njegov život. Prijemčivost pro-
ste i pobožne narodne duše za ovu vrstu literature, pokazuje činjenica da je ovo Niko-
dimovo Evanđelje poznato danas u preko 180 slovenskih prevoda.
Budući da u njemu nema ništa jeretičkog, mi ga stavljamo pred naše čitaoce
upoznavanja radi.“1
Upoređivanjem kazivanja koja su zapisana u Novom zavetu (tj. kanonskim apostol-
skim evanđeljima) i onih koji se nalaze u „Nikodimovom Evanđelju“ nastalom više od
dva veka nakon odigravanja pomenutih događaja, uvidećemo koliko je zapravo velika
razlika među njima. Između novozavetnih izveštaja i apokrifa postoje ozbiljne kontra-
diktornosti koje nam nipošto ne dozvoljavaju da izjavimo (poput pomenutog pravosla-
vnog episkopa) da „u njima nema ničeg jeretičkog“, već ukazuju na to da su oni sa pra-
vom odbačeni - kao spisi u koje ne možemo imati nikakvog poverenja.
„Evanđelje po Nikodimu“ sadrži nekoliko istorijskih netačnosti. Najpre, u ovom
„evanđelju“ stoji zapisano da su Jevreji pred Pilata izašli sa sledećom optužbom:
„On reče: Mogu razoriti hram ovaj i za tri dana sazidaću ga. Reče Pilat: Koji hram?
Rekoše Jevreji: Ovaj hram naš, koga sazda Solomon za 46 godina, a ovaj go-
vori kako će ga razoriti i za tri dana sazidati ga.“ (Naglasak moj).2
Pisac ovoga dela je sastavljajući upravo navedeni tekst pogrešio najmanje dvostru-
ko. Prva greška se sastoji u njegovom nepoznavanju Starog zaveta u kome je jasno za-
pisano da je Solomon sagradio Božiji hram u Jerusalimu za tačno sedam godina i šest
meseci, a ne za četrdeset šest godina, koliko je to ovde navedeno. U 1. Knjizi o carevi-
ma, naime čitamo:
„Četiri stotine i osamdesete godine po izlasku sinova Izrailjevih iz zemlje Misirske,
četvrte godine carovanja Solomunova nad Izrailjem, mjeseca Zifa, a to je drugi mjesec,
poče zidati dom Gospodu. (...) A jedanaeste godine mjeseca Vula, koji je osmi mjesec,
svrši se dom sa svijem stvarima svojim i sa svijem što mu pripada. Tako ga sazida
za sedam godina.“3
Druga greška, na osnovu koje je, naime, i došao do podatka o zidanju hrama u toku
četrdeset i šest godina jeste njegovo pogrešno razumevanje teksta iz evanđelja po Jo-
vanu. Evo kako je glasio dijalog između Isusa i njegovih verskih protivnika:
1 Sveti knez Lazar, br. 1 (9), Prizren 1995. god. str. 170. Naglasak moj.
2 Na istom mestu, str. 178.
3 1. Carevima 6:1, 38. Naglasak moj.
24
„Tada prozboriše Judeji i rekoše mu: kojim znakom nam dokazuješ što to činiš?
Odgovori Isus i reče im: srušite ovaj hram, pa ću ga za tri dana podići. Onda rekoše
Judeji: za četrdeset i šest godina sagrađen je ovaj hram, a ti ćeš ga podići za tri dana?
No on je govorio o hramu svoga tela“.1
U čitavom tekstu napisanom u drugoj glavi ev. po Jovanu, ili pak u celom Novom
zavetu, nigde ne možemo da nađemo podatak da je Solomon gradio hram četrdeset i
šest godina, što bi, uostalom, bilo i u suprotnosti sa onim što nam govori Stari zavet.
Biblija nikada nije sebi protivrečna – iz razloga što je u potpunosti nadahnuta nepo-
grešivim Bogom. No, Judeji su Isusu ipak rekli da je hram zidan četrdeset i šest godi-
na, zar ne? Naravno. Ipak, ovde se uopšte ne radi o Solomonovom zidanju hrama, već
o obnovi hrama koju je 20-te godine pre nove ere započeo judejski kralj Irod Veliki, a
koja je trajala sve do 64. godine posle Hrista (dakle, ukupno preko 80 godina)2. Budući
da se događaj kojeg Jovan opisuje odigrao u prvoj godini zemaljske službe Gospoda
Isusa, u dobi kada mu je bilo oko 30 godina (Lk. 3:23), on se hronološki smešta u 26.
ili 27. godinu nove ere (Hristos je rođen 4. ili 5. god. pre nove ere). Stoga je jasno da
Judeji, prilikom razgovora sa Isusom, a koji je zapisan u ev. po Jovanu 2:20, nisu mis-
lili na Solomonovo zidanje hrama, već na ponovno zidanje tj. obnovu hrama koju je
započeo Irod, a koja je do toga momenta trajala tačno 46 godina.
Da je pisac ovog „evanđelja“ odista imao bujnu maštu kada je zapisivao svoj tekst,
dokazuje i sledeći navod koji se ne samo suprotstavlja kazivanju istinitih evanđelja, već
i zastupa određene nauke koje ne možemo da pronađemo nigde u apostolskim zapisi-
ma. On predstavlja deo pisma koje je, navodno, Pontije Pilat uputio rimskom Cezaru
povodom dešavanja u Judeji, a koja su vezana za stradanje i vaskrsenje iz mrtvih Isusa
iz Nazareta:
„Predadoh Isusa volji njihovoj svezavši ga, ni jedno delo zlo ne našavši kod njega. I
načinivši krst, raspeše ga. A kad raspeše njega, odmah sunce usred dana pomrači se i
tama nastade po vaseljeni, i zvezde na nebu javiše se, i luna kao krvlju obavi se zbog
umrlog Isusa na krstu, i zavesa njihove crkve raspara se na dvoje, i zemlja potrese se, i
kamenje raspade se, i rasede se zemlja, i ponori javiše se do podzemnog ada, i
grobovi otvoriše se, i ustadoše neki iz mrtvih, koji behu od istih tih Jevreja i koje
nazivahu pravednicima, i pravedni patrijarsi njihovi Avraam, Isak i Jakov i
drugi mnogi sa njima, i javiše se na dugo vreme, i ponovo nevidljivi behu, kao što
mnogi posvedočiše od Jevreja, videvši i sve one proroke i pravednike, koji se prestaviše
pre tri ipo hiljade godina. A ja i od njih mnoge videh. I tresaše se zemlja od
šestog časa dana do devetog u petak. I kasno u subotu uveče grom beše
sa nebesa. I svetlost javi se, svetlija sedmostruko jačeg sijanja od sunčevog. I još us-
red noći [dođoše] muževi visoki veoma, slavni, odeveni u presvetlu odeću, i vikahu go-
voreći: ‘Raspeti Hristos usta! Uzlazite na nebo, svi pravedni, koji ste u adu
obasjani!’ A broj onih presvetlih mladića koji pozivahu beše neizbrojiv. A svu noć
onu ne prestajaše svetlost ona neizreciva. A u provalije te zemaljske, koje
toga dana zemlja stvori, mnogi propadoše i izgubiše se i ne nađoše se,
koji na Isusa okrenuše se. I sam očevidac bejah tada ovoga. I strahom velikim i
izbezumljenošću zahvaćen bejah i videh što nikada ne videh niti slušah. Zato drhtim
zbog onih viđenja i, bojeći se tvoje veličine, opisah i poslah tvom gospodstvu šta beše
1 Ev. po Jovanu 2:18-21. Naglasak moj.

2 Navedeno prema: Novozavjetni komentari, tumačenje evanđelja po Ivanu, Leon Morris, Dobra Vest, Novi
Sad, 1984. god. str. 165; i The NIV Study Bible, 10th Anniversary Edition, Zondervan Publishing House,
Copyright 1995 by Zondervan Corporation, str. 1594. Podnožni komentar na stih: Ev. po Jovanu 2:20.
25
sa Isusom, i što videh one noći smrću njegovom i šta učiniše Jevreji Isusu. O tome,
ipak, napisah na znanje tvojoj veličini i vladavini.“1
Kao što može da primeti svaki poznavalac kanonskih evanđelja, najveći deo upravo
navedenog teksta uopšte ne odgovara opisima događaja kakvim ih predstavljaju Hris-
tovi apostoli. Rečenice koje sam podebljanim kurzivom posebno naglasio su pogotovo
u neskladu sa bogonadahnutim izveštajima. No, krenimo redom.
Ponajpre se srećemo sa kazivanjem koje nam stavlja do znanja da se tokom Hristo-
vog raspeća dogodilo pomračenje sunca (u ranijem tekstu ovog „evanđelja“, na str. 184
je zapisano: „A beše oko šestoga časa dana. I bi tama pomračenjem sunca po čitavoj
zemlji do devetog časa.“). U isto vreme, kaže se dalje, mesec je dobio boju krvi. Ipak,
iako se ovaj izveštaj prividno slaže sa onim što čitamo u evanđeljima (Mt. 27:45), tekst
ovog apokrifa kao da naglašava da se radilo o običnom pomračenju sunca, iako pritom
nije jasno kako je moguće da se tada mogao da vidi i mesec (pošto znamo da pomrače-
nje sunca nastaje onda kada ga delimično ili u potpunosti zakloni mesečev disk). Sa
druge strane, iako Sveto pismo izveštava o zemljotresu i raspadanju stena u trenutku
Isusove smrti (Mt. 27:51), ono ništa ne govori o „pojavljivanju ponora“ koji je dopirao
do „podzemnog ada“. Dalje, iako Pismo govori o vaskrsavanju mnogih umrlih staroza-
vetnih pravednika u trenutku Hristove smrti (ili možda u trenutku Njegovog vaskrse-
nja; vidi: Mt. 27:52-53), ono ipak ne govori ništa o vaskrsenju Avraama, Isaaka, i Ja-
kova, kao i starozavetnih proroka – o čemu bi apostoli sasvim sigurno pisali – da su
nešto o tome znali. Napomena da su Jevreji videli mnoštvo vaskrslih pravednika koji
su bili pomrli „tri i po hiljade godina“ pre Isusovog vremena je takođe zbunjujuća. Na-
ime, patrijarsi Avraam, Isaak i Jakov su živeli između 2000. i 1800. godine pre Hrista,
a vreme od 3500 godina pre Hrista je onaj period koji se hronološki smešta u vreme
pre potopa, nekoliko stotina godina posle stvaranja sveta – u doba koje Božija Reč opi-
suje kao vreme velikog bezakonja – bez ikakvih napomena da su tada živeli „mnogi
pravednici“ (1. Mojs. 6:6-7, 13). Hristovi apostoli (evanđelisti) takođe ne govore da se
„zemlja tresla od šestog do devetog časa u petak“ (dakle čitava tri sata) već da se to de-
silo samo u trenutku Hristove smrti (Mt. 27:50-51). Veliku izmišljotinu predstavlja i
pripovest o pojavljivanju velikog broja anđela, u toku veoma svetle noći između subote
i nedelje, uoči Isusovog vaskrsenja (noć je bila sedam puta svetlija od običnog osunča-
nog dana!!!). Ukoliko se ovako nešto zaista desilo, svi apostoli bi bili očevici tog doga-
đaja, koji bi im svakako pomogao da povrate veru u Hristovo vaskrsenje – koju su bili
u potpunosti izgubili. Međutim, nasuprot ovome, u nedelju rano ujutru2, nakon pri-
manja prvih vesti o Isusovom vaskrsenju iz mrtvih, apostoli su uzvratili neverovanjem
(Mk. 16:9-13). U kanonskim apostolskim evanđeljima se zaista nigde ne spominje ču-
desna svetlost – koja je noć pred Hristovo vaskrsenje pretvorila u najsjajniji dan u is-
toriji sveta. Prema ovom apokrifu, Pontije Pilat je poverovao u Hristovo vaskrsenje
čitav dan pre apostola, iako taj zaključak na osnovu Novog zaveta uopšte nije izvodljiv.
Novinu u odnosu na biblijske izveštaje i Gospodnju nauku o zagrobnom životu pred-
stavlja i pomen „pojavljivanja ponora do podzemnog ada“, iz koga su, na poziv anđela,
izašli svi pravednici (tj. njihove nematerijalne duše) i popeli se na nebo. Takođe, nigde
1 Sveti knez Lazar, br. 1 (9), 1995. god. str. 197. Naglasak moj.
2 Apostol Jovan u svom evanđelju navodi da su žene otišle na Isusov grob, zbog pomazanja njegovog umrlog
tela (a ne da bi se uverile u vaskrsenje; što nam još jednom dokazuje da niko od Isusovih učenika nije oče-
kivao Njegovo vaskrsnuće), još pre svitanja – dok je još bio mrak, tako da u evanđeljima zaista ne može-
mo naći nikakvog pomena velike svetlosti koja je bila zastupljena tokom čitave te noći (Ev. po Jovanu
20:1).
26
se ne pominje ni velika pogibija Hristovih protivnika koji su propali u mračne dubine
otvorenog adskog ambisa...
Kao što vidimo, tzv. „Nikodimovo Evanđelje“, koje u tekstu daje lažno svedočanstvo
o autentičnosti svog autorstva1, i koje je posve sigurno pisano mnogo nakon smrti onog
pravog Nikodima iz prvog stoleća2 nipošto nije tako „bezazleno“ što se tiče propagira-
nja raznovrsnih istorijskih netačnosti i verskih doktrinarnih zabluda – kako ga nam je
predstavio episkop Artemije. Nasuprot tome, ovo tzv. „evanđelje“ predstavlja pravi
pravcati izvor raznih jeresi, te je, Bogu hvala, odista dobro što Gospod nije dozvolio da
se ovakav spis nađe među svetim knjigama Novoga zaveta.
„Nikodimovo Evanđelje“ je bio samo jedan od gotovo nepreglednog broja jeretičkih
apokrifnih spisa koje su neki „crkveni oci“ koristili kao kanonske i bogonadahnute.
Ipak, iako je, u ono vreme, bilo znatno teže razlučiti apostolske spise od onih nazovia-
postolskih, ipak smatram da pred tadašnjim crkvenim učiteljima i nije bio posebno
težak zadatak. Već smo, iz samo nekoliko navedenih rečenica iz „Nikodimovog Evan-
đelja“ uočili kolika je velika razlika između njega i apostolskih tekstova. Ukoliko još
znamo da apokrifni tekstovi, poput „Evanđelja po Tomi“ i sličnih npr. uče da je Gos-
pod Isus negovao telesni ljubavni odnos sa Marijom Magdalinom, da je naučavao da
žene – da bi dostigle spasenje - moraju da postanu muškarci, ili pak da Isus nije uisti-
nu umro na krstu jer nije ni posedovao pravo ljudsko telo, da postoje Bog Otac i Bog
Majka, da je Isus imao brata blizanca (tzv. Judu Tomu), da nema vaskrsenja mrtvih
itd3. onda je sasvim jasno da apokrifna evanđelja, oko kojih su „lomljena koplja“ u pr-
vim vekovima hrišćanstva uopšte nisu tako „slična“ apostolskim spisima – kao što bi
to neko mogao da pomisli na osnovu velikih dilema oko njih kod crkvenih autoriteta iz
prošlosti.
Ono što je ipak iznad svega jasno jeste da su gotovo svi apokrifi nastali nakon smrti
Hristovih apostola, tj. od drugog veka nove ere pa na dalje. Sa druge strane, spisi koje
mi danas imamo u Novom zavetu pisani su rukom Hristovih apostola u drugoj polovi-
ni prvog veka, i sadrže Bogom danu poruku neophodnu za spasenje i Njemu ugodno
hrišćansko življenje. Novi zavet je, dakle, stvoren od strane prvovekovne apostolske
Hristove Crkve, a ne od strane pravoslavne crkve (koja se usuđuje da se nazove tvor-
cem Novog zaveta samo iz razloga što su njeni „sveti oci“, i to, kao što smo videli, sve
do desetog veka bili u nedoumici o tome koje su knjige pravoverne a koje jeretičke, i na
taj način stvarali konfuziju skoro hiljadu godina). No, ukoliko pogledamo realnosti u
oči, moći ćemo da zaključimo da je Pravoslavna crkva uistinu stvorila, ali ne samo Novi
zavet već i čitavu, i to neku „novu“ - svoju Bibliju. Naime, kao što sam ranije pokazao,
1 Pisac ovog apokrifa je lažno pripisao autorstvo Isusovom sledbeniku Nikodimu rečima: „A Nikodim, neki
muž Jevrejin, koji ovo i napisa, stojeći tu ispred svih i tog učitelja jevrejskog, reče Pilatu...“. Vidi na str.
179. časopisa Sveti knez Lazar, br. 1 (9), 1995. god.
2 Dokaz da je ovo „evanđelje“ napisano mnogo nakon smrti „pravog“ Nikodima nalazi se i u samom tekstu
apokrifa. Naime, na str. 199 časopisa „Sv. knez Lazar“, na kojoj je opisan njegov završni deo, stoji da je
(što je takođe istorijski netačno) rimski cezar, odlučio da Jevreje kazni zbog toga što su ovi raspeli
Isusa. Stoga, cezar je naredio izvesnom Likiniju da okupi vojsku i porobi judejsku zemlju. Ovaj Likinije je
ispunio carevu zapovest. U apokrifu stoji zapisano: „I kada okupi veliku vojsku, osvoji ceo jevrejski rod i
rasu ih među druge narode, te je i do danas tako.“ (Istorijski, ovaj događaj osvajanja jevrejske zemlje, pod
vođstvom rimskog vojskovođe Tita Vespazijana, odigrao se tokom poznatog „Judejskog rata“ koji je vođen
od 66-73. god. nove ere. Konačno rasejanje Jevreja je, pak, usledilo posle njihove pobune protiv Rimljana
po vođstvom lažnog mesije Bar-Kohbe 135. godine posle Hrista). Odrednica „te je i do danas tako“ nam
ukazuje na činjenicu da su Jevreji već duže vreme bili rasejani (što odgovora datiranju pisanja ovog apo-
krifa u treći vek nove ere, a ne tokom života pravog, biblijskog Nikodima – iz prvog veka).
3 Mnogo više informacija o apokrifnim tekstovima vidi u poglavlju: Vaseljenski sabori.
27
Pravoslavlje u celini, do današnjeg dana, nije na čisto koje knjige treba a koje ne treba
priznati kao kanonske iz Starog zaveta, te poštujući starozavetne apokrife kao bogona-
dahnute (drugokanonske) i bazirajući svoju teologiju između ostalog i na njima, stvara
novi kanon Svetog pisma – za koji Gospod Hristos i apostoli uopšte nisu znali niti su iz
njega citirali. Takođe, što se tiče Novog zaveta, današnja Pravoslavna crkva, i pored
tvrdnje da su upravo njeni „sveti oci“ formirali kanon hrišćanskih spisa (i odbacili
apokrife), baš na nekim od odbačenih apokrifa1 bazira značajan deo svoga crkvenog
učenja, kao na primer ono o Bogorodici (apokrif: Protoevanđelje Jakovljevo)2 itd. Oči-
gledno je, stoga, da se Pravoslavna crkva ne slaže ni sa trenutnim opsegom novozavet-
nog kanona, te bi, kada bi se ona pitala, i njega značajno proširila – i na taj način stvo-
rila Bibliju kakva je njoj po meri.
Postoji samo šezdeset i šest bogonadahnutih knjiga

Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta na svojim stranicama, i to na više mesta, sta-
vlja do znanja da je sa Božije tačke gledišta apsolutno nedopustivo bilo kakvo dodava-
nje ili oduzimanje otkrivenju kojeg je On obznanio preko svojih slugu proroka i apos-
tola. Dakle, Gospod nipošto u svojoj Crkvi ne dozvoljava ispovedanje vere koje proisti-
če iz apokrifnih – jeretičkih tekstova, a koji su napisani tokom starozavetnog ili novo-
zavetnog vremenskog perioda. Evo nekih stihova koji nam upravo to potvrđuju:
„Ništa ne dodajte k riječi koju vam ja zapovijedam, niti oduzmite od nje, da
biste sačuvali zapovijesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovijedam.“3
„Ništa ne dodaji k riječima njegovijem, da te ne ukori i ne nađeš se laža.“4
„Svedočim svakom ko sluša proročke reči ove knjige: ako im ko dometne nešto, na
toga će Bog navaliti zla napisana u ovoj knjizi. Ako pak ko oduzme nešto od reči ove
proročke knjige, Bog će oduzeti njegov deo od drveta života i od svetog gra-
da, koji su opisani u ovoj knjizi.“5
Božije svedočanstvo je jasno. Ukoliko se bilo koje zemaljsko propadljivo i smrtno
stvorenje usudi da doda ili oduzme samo jedno jedino slovo Božijoj Reči (i tako savr-
šenu Reč Svesavršenog Boga učini nesavršenom), sasvim je sigurno da će završiti u
večnoj smrti – u ognjenom jezeru u kome će biti plač i škrgut zuba. Gospod svedoči da
je Njegova Reč oduvek i za večnost postojana i apsolutno nepromenljiva:
„Do vijeka je, Gospode, riječ tvoja utvrđena na nebesima.“6
I, kao što sam rekao, upravo iz razloga što je Božija Reč večna, a zemaljski čovek
prolazan, a uz to i jako sklon činjenju grešaka, on Svetom pismu ne sme, što se tiče
obima biblijskog bogonadahnutog teksta ili načina njegovog tumačenja, dodati ili odu-
zeti ijednu reč koja se njime ne podrazumeva. Gospod je naime rekao proroku Isaiji:
1Verovatno se rukovodeći devizom da „u njima nema ničeg jeretičkog“.

2 Veliki pravoslavni teolog Justin Popović priznaje da mnogo što šta od pravoslavnog učenja potiče iz apokri-
fnih evanđelja, rečima: „U ovoj „povesti“ (Justin misli na „povest o rođenju Isusa Hrista“; prim. I. S.) izne-
te su razne pojedinosti o Rođenju Gospoda Hrista, kojih nema u Evanđelskoj blagovesti o tome. Skoro
sve te pojedinosti pozajmljene su iz takozvanih apokrifnih evanđelja. (...) U tu vrstu kazivanja
spada na prvom mestu „Prvoevanđelje Jakovljevo“, koje je nesumnjivo najstariji spomenik apokrifne knji-
ževnosti.“ Žitija svetih za 25. decembar, str. 722. Naglasak moj.
3 5. Mojsijeva 4:2. Naglasak moj.
4 Priče Solomunove 30:6. Naglasak moj.
5 Otkrivenje Jovanovo 22:18-19. Naglasak moj.
6 Psalam 119:89.
28
„Glas govori: viči. I reče: šta da vičem? Da je svako tijelo trava i sve dobro njegovo
kao cvijet poljski. Suši se trava, cvijet opada kad duh Gospodnji dune na nj; doista je
narod trava. Suši se trava, cvijet opada; ali riječ Boga našega ostaje do vi-
jeka.“1
A kao još jedan dokaz o istinitosti verovanja evanđeoskih hrišćana, koji zastupaju
bogonadahnutost „užeg“ kanona Svetoga pisma koji se sastoji od 66 knjiga, za razliku
od rimokatolika i pravoslavnih koji zastupaju drugačija gledišta, može da nam posluži i
jedno izuzetno, ili bolje rečeno, zapanjujuće otkriće. Do ovog otkrića je došao ruski
matematičar dr Ivan Panin, koji je živeo na prelazu između XIX i XX veka. Ovaj nauč-
nik, koji je bio iskreni hrišćanski vernik i verovao u božansko nadahnuće Svetog pisma
u njegovih 66 knjiga, ponudio je nepobitan dokaz u prilog svom čvrstom ubeđenju:
„Gospodin Panin nije bio prvi koji je otkrio da postoji čudna matematička struktura
koja se provlači kroz Bibliju. I drugi su pisali o toj temi. Bili su to Browne u svom „Or-
do Saeculoreum“, Grant u svojoj „Numeričkoj Bibliji“ i Bullinger u svojim „Brojevima
u Pismu“. Svi su oni izneli zapanjujuće dokaze numeričkih karakteristika u Bibliji.“2
Polazeći od biblijske pretpostavke da broj 7 predstavlja broj Božijeg savršenstva, dr
Panin je proveo dugi niz godina u marljivom proučavanju Biblije na originalnim jezi-
cima, što se tiče njenih numeričkih (brojčanih) fenomena. Pored toga što se u knjizi
Postanja (1. Mojsijeva) pominje ciklus od 6+1 dan stvaranja od strane Tvorca, kao i
sedmodnevna nedelja, broj 7 se pominje u još nekim slučajevima. Naime, za razliku od
broja čovečjeg, koji je broj 6 (jer je stvoren šestog dana stvaranja), knjiga Otkrivenja
kazuje da broj sedam (7) karakteriše savršenstvo božanskih osoba Svete Trojice – Oca,
Sina (Isusa Hrista) i Svetoga Duha. U otkrivenjskoj viziji, Isus Hristos je kao Jagnje
Božije predstavljen kao onaj koji ima sedam očiju i sedam rogova:
„I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde stoji kao zaklano,
sa sedam rogova i sedam očiju, to su sedam Božijih duhova poslanih po svoj
zemlji.“3
„Odmah se zaneh, i vidi, na nebu stajaše presto, a na prestolu seđaše neko, i taj što
seđaše beše na izgled kao kamen jaspis i sard, i okolo prestola beše duga na izgled kao
smaragd. I okolo prestola behu dvadeset i četiri prestola, a na prestolima videh dvade-
set i četiri starešine kako sede, obučeni u bele haljine, a na svojim glavama imahu zlat-
ne krune. I od prestola izlažahu munje i glasovi i gromovi; a sedam vatrenih buk-
tinja gorelo je pred prestolom; to su sedam Božijih duhova“.4
„Jovan na sedam crkava u Aziji: blagodat vam i mir od onoga koji jeste i koji be-
še i koji će doći, i od sedam duhova koji su pred njegovim prestolom, i od Isusa
Hrista, koji je verni svedok, prvenac od mrtvih i vladar nad zemaljskim carevima.“5
1 Isaija 40:6-8. Naglasak moj.

2 Dr Ivan Panin, Matematika i Biblija, apsolutni matematički dokazi o božanskoj nadahnutosti Biblije, izda-
je: Centar za kreacionističke studije, skripta, bez godine izdavanja, str. 4.
3 Otkrivenje Jovanovo 5:6. Naglasak moj. Sedam očiju i sedam rogova koje poseduje Jagnje (Hristos) jesu
simbol Svetog Duha koji je poslan na zemlju na dan Pedesetnice, deset dana nakon Hristovog vaznesenja.
Sveto pismo jasno naučava da je Sveti Duh zapravo Hristov Duh tj. Duh Božiji (Rim. 8:9, 11, 14-16), te da
je ishođen od nebeskog Boga Oca (Ev. po Jovanu 15:26).
5 Otkrivenje Jovanovo 1:4-5. Naglasak moj. Ovakav uvodni pozdrav, koji između ostalog potvrđuje verovanje
Crkve u tri božanske osobe, Oca, Sina i Svetoga Duha (u ovom tekstu u malo drugačijem redosledu: Otac,
Sveti Duh i Sin), potvrđuje i to da se u Otkrivenju na više mesta, kao „broj“ Svetoga Duha spominje broj
sedam (7).
29
U prvom poglavlju Otkrivenja, vaskrsli Gospod je, takođe, prikazan kao onaj koji u
svojoj ruci drži sedam zvezda i hodi posred sedam svećnjaka, koji predstavljaju
sedam otkrivenjskih crkava1 – kao i sedam velikih proročkih perioda u istoriji hrišćan-
ske Crkve – sve do Gospodnjeg drugog dolaska (Otk. 1:12-20).
Polazeći, dakle, od broja 7 kao oznake Božijeg savršenstva, dr Panin je došao do
sledećeg zaključka, a koji se tiče bogonadahnutosti Svetog pisma:
„Sledi jedan skraćeni primer vrste fenomena koje gospodin Panin nalazi u ovim
tekstovima:
On uzima kao predmet proučavanja Hristov rodoslov u Mateju 1, 1-17, ili jednu
knjigu Biblije kao celinu, ili Bibliju u celosti, i pokazuje sledeću vrstu fenome-
na:
- broj reči u rečniku deljiv je sa sedam,
- broj reči koje počinju samoglasnikom deljiv je sa sedam,
- broj reči koje počinju suglasnikom deljiv je sa sedam,
- broj slova u rečniku deljiv je sa sedam,
- od ovih slova, i ona koja su suglasnici i ona koja su samoglasnici deljiva su sa se-
dam,
- broj reči koje se javljaju u rečniku više od jednom deljiv je sa sedam,
- broj onih reči koje se javljaju samo jednom takođe je deljiv sa sedam,
- broj reči koje se javljaju u više od jednog oblika deljiv je sa sedam; broj onih koje
se javljaju u samo jednom obliku takođe je deljiv sa sedam.
- broj imenica je deljiv sa sedam; broj reči koje nisu imenice takođe je deljiv sa se-
dam,
- broj vlastitih imena je deljiv sa sedam; broj muških imena je deljiv sa sedam i broj
ženskih imena je deljiv sa sedam,
- broj reči koje počinju svakim slovom alfabeta deljiv je sa sedam.“2
Ono što je sigurno jeste da biblijski pisci uopšte nisu bili svesni numeričkih vredno-
sti tekstova koje su ispisivali, već su na materijal za pisanje nizali reči po Božijoj inspi-
raciji – onako kako ih je vodio Duh Sveti. Apostol Petar je za pisce Staroga zaveta re-
kao:
„Jer nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego su Duhom Svetim nošeni sveti
ljudi govorili od Boga.“ (2. Petr. 1:21).
Prema Ivanu Paninu, koji je, podsetimo se, bio matematičar a ne teolog, ova fasci-
nirajuća numerička struktura predstavlja vrhunski dokaz o apsolutnom Božijem vođs-
tvu prilikom pisanja svih 66 knjiga Staroga i Novoga zaveta. O tome da je ljudima, bez
Božije pomoći, u potpunosti nemoguće da napišu obimno delo koje ima ovakvu struk-
turu, dr Panin je rekao:
„Ali mnogi od autora Biblije bili su ljudi izabrani iz vrlo niskih životnih krugova,
imajući malo ili nimalo škole. Da su Matej, Marko, Luka ili Jovan, na primer, pokušali
da, nepomognutom ljudskom mudrošću, pišu i proizvedu skladne numeričke karakte-
ristike koje nalazimo kroz sve njihove knjige, koliko bi im bilo potrebno da ih napišu?
Setite se da sa svakom dodatnom rečenicom teškoća konstruisanja na ovom planu ras-
te aritmetičkom i geometrijskom progresijom, jer bi oni tako pokušavali da napišu
1 Kao što sam vaskrsli Hristos, preko svoga sluge apostola Jovana upućuje sedam pisama sedmorim crk-
vama (Otk. 1:11; kao i 2. i 3. poglavlje), tako je i apostol Pavle pisao svoje poslanice upućene na sedam
prvovekovnih crkava.
2 Ivan Panin, Matematika i Biblija, skripta, str. 5. Naglasak moj.
30
svaki odeljak tako da razviju konstantno fiksne numeričke veze sa onim što ide pre i
što dolazi posle.“1
Poznato je, takođe, da Sveto pismo u originalu sadrži tačno 444.000 reči (300.000
u Starom i 144.000 u Novom zavetu)2. Ivan Panin je, pak, sa svoje strane, izazvao bilo
kog čoveka da pokuša da napiše smislen tekst od samo nekoliko stotina reči, i to u roku
znatno dužeg vremenskog perioda nego što su apostoli pisali svoja evanđelja ili posla-
nice:
„On izaziva bilo kojeg čoveka da napiše bilo koji odeljak od 300 reči inteligentno, i
proizvede neke numeričke fenomene sličnih vidova, i da ga dovrši za šest meseci. Gos-
podin Panin kaže da će bilo koji čovek koji to može ostvariti dokazati da je mag. Nije-
dan čovek to ne može učiniti.“3
Na samom kraju našeg dokazivanja velike nebeske Istine o tome da Biblija sa svojih
66 knjiga predstavlja jedini bogonadahnuti izveštaj koji bi hrišćani trebali da prihvate
kao temelj za svoje verovanje (bez dodatnih „otkrivenja“ koja potiču iz apokrifa ili uče-
nja kasnijih crkvenih autoriteta), a koristeći se neospornim matematičkim dokazima
do kojih je došao Ivan Panin, verovatno nam postaju mnogo jasniji ranije navedeni
stihovi iz Knjige nad knjigama koji govore o njenom „večitom utemeljenju na nebesi-
ma“ (Ps. 119:89) i njenom „ostajanju za večnost“ (Isa. 40:8). Verovatno nam postaje
još jasnije i zbog čega je Gospod Isus Hristos imao tako nemerljivo veliko poverenje u
ispunjenje svakog pojedinog slova zapisanog u Starom zavetu (Mt. 5:18)4, ili zbog čega
je tako uvereno mogao da kaže:
„Nebo i zemlja će proći, ali moje reči neće proći.“ (Mt. 24:35).
Da je kojim slučajem bilo moguće da Bog, Gospodar neba i zemlje, dozvoli da neki
od apokrifnih tekstova, koji na manje ili više netačan način opisuje Hristove govore
kao i njegovo delovanje, uđe u kanon Svetog pisma, prethodne Isusove reči ne bi imale
nikakvu težinu. Ipak, nasuprot ovome, Gospod Hristos, kao Večni Bog čiji je Sveti Duh
nadahnuo Njegove sluge radi pisanja savršene Reči, učinio je da i mi danas, u XXI ve-
ku, imamo autoritativan i siguran izvor za davanje odgovora na sva pitanja hrišćanske
vere i ispravne bogoslužbene prakse. Apostol Petar je, poput Gospoda Isusa Hrista (u
Mt. 24:24) savetovao hrišćane da dobro paze na sva biblijska učenja kako ne bi došli u
priliku da budu prevareni od lažnih učitelja, koji žele da obmanu Božije izabranike:
„I tako imamo čvršću proročku reč, a vi dobro činite što pazite na nju
kao na svetilo koje svetli na mračnom mestu – dok ne svane dan i zvezda Danica se ne
pojavi u srcima našim.“5
Ukoliko bi Bibliji, kakvu mi danas poznajemo i imamo i na srpskom jeziku, bilo do-
dato ili oduzeto samo jedno jedino slovo – čitav sistem ustanovljenih, matematički
dokazanih konstrukcija i deljivost Božijim brojem savršenstva – bio bi nepovratno na-
rušen.
Nakon svih ovih saznanja, okrenućemo se razmatranju pravoslavnog učenja o „sve-
tom predanju“ i utvrditi da se ovaj, prvi po važnosti izvor pravoslavnog veroispoveda-
1 Na istom mestu.
2 Vidi u: Milan Vukomanović, Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista, Svetovi, Novi Sad, 1996. god. str. 24, 28.
Ivan Panin je prilikom svoga „brojanja“ koristio „Primenjeni jevrejski tekst“ kao Stari zavet i Wescott-
Hort tekst za Novi zavet.
3 Ivan Panin, skripta, str. 5. Naglasak moj.
4 Ovaj stih glasi: „Jer vam zaista kažem, dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno iota ili jedna crtica od
zakona nestati, dok se sve ne zbude.“

5 Druga Petrova 1:19. Naglasak moj.
31
nja, nalazi u nepomirljivoj suprotnosti sa biblijskim otkrivenjem, i to ne samo naruša-
vajući proučeno matematičko savršenstvo (koje je, sve u svemu, i manje bitno) već i
poričući mnoga veoma jasna biblijska učenja, uz dodavanje mnogih koja se njome ni
malo ne podrazumevaju.
ŠTA JE SVETO PREDANJE?

Pravoslavna crkva ovaj pojam objašnjava na sledeći način:
„Usmeno predavanje učenja Isusa Hrista i događaja jevanđelske istorije je – Sveto
Predanje. U crkvi ono postoji naporedo sa Svetim Pismom i dopunjava ga (...) no u
evanđelju ni približno nije sve zapisano. Jevanđelist Jovan kaže da kad bi se o svemu
podrobno pisalo, tada se ni u sami svet ne bi mogle smestiti napisane knjige (Jov. XXI,
25). Mnogi događaji su se i dalje prepričavali usmeno. Na primer priče o Rođenju Bo-
gorodičinom, o Vavedenju Njenom u Hram, o Njenom slavnom Uspenju, nisu napisa-
ne u evanđelju.“1
„Šta je Sveto predanje? To su sva ona duhovna blaga koja smo nasledili od naših
svetih predaka, a koja su u savršenoj harmoniji sa Svetim pismom i koja nam
pomažu da pravilno razumemo Sveto pismo. Šta je starije Sveto pismo ili Sveto preda-
nje? Sveto predanje. Šta je obimnije? Sveto predanje. Sveti Jovan jevanđelist potvrđuje
ovo govoreći: „A ima i mnogo drugo što učini Isus, koje kada bi se redom popisalo, mi-
slim, ni u sami svet ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. XXI, 25).“2
„Sveto predanje obuhvata:

1. Kratka izlaganja i formulisanja našeg pravoslavnog verovanja;
2. Učenje o sedam svetih tajana, kao i činove kako se one vrše;
3. Apostolska pravila (kanone);
4. Pravila (kanone) sedam vaseljenskih sabora, koji su održani u :
I Nikeji 325. g. sa 318 svetih otaca,

II Carigradu 381. g. sa 150 svetih otaca,
III Efesu 431. g. sa 200 svetih otaca.
IV Halkidonu 451. g. sa 630 svetih otaca,
V Carigradu 533. g. sa 160 svetih otaca,
VI Carigradu 680. g. sa 170 svetih otaca, i u
VII Nikeji 787. g. sa 367 svetih otaca.
(Na ovih sedam vaseljenskih sabora, učestvovalo je, dakle, ukupno oko 2.000
predstavnika hrišćanske crkve iz celog sveta);
5. Kanoni i pravila nekoliko pomesnih sinoda ili sabora;
6. Pravila o crkvenoj disciplini sv. Vasilija Velikog i drugih svetitelja;
7. Spisi svetih otaca Crkve;
8. Liturgije i druga crkvena bogosluženja;
9. Žitija hrišćanskih svetitelja i mučenika;
1 Pravoslavna veronauka, Glas Crkve, Valjevo 1990. god. str. 23-24. Naglasak moj.
2 Episkop Nikolaj, Vera Svetih, Šabac 1988. god. str. 21-22. Naglasak moj.
32
10. Pobožni običaji, značenja i simvoli kao izrazi naše vere, nade i ljubavi.“1
Dakle, ukratko rečeno, Pravoslavna crkva veruje da je tzv. sveto predanje starije od
Svetog pisma (Novog zaveta), da ga dopunjava, te da je u potpunoj saglasnosti sa nje-
govom objavom. Naravno, nije ni malo teško uporediti tekstove Biblije i pravoslavnog
predanja i proveriti da li su u saglasnosti – tj. da li se slažu po svim (a ne samo nekim)
pitanjima hrišćanske vere. Ono što se pre svega i iznad svega očekuje je da, ako je „sve-
to predanje“ zaista istinito - ono mora biti u potpunosti saglasno sa učenjem koje je u
davnini, pre dve hiljade godina, zapisano u svetim tekstovima prvovekovne apostolske
Crkve, a koje mi nazivamo Svetim pismom. Bogonadahnuta knjiga Staroga i Novoga
zaveta, koju je pisalo preko četrdeset pisaca u toku ogromnog vremenskog perioda od
preko jednog i po milenijuma, ne sadrži niti jednu protivrečnost u svojim učenjima i
tvrđenjima. Hristovi apostoli, iako različitih obrazovanja, karaktera, nacionalnosti i
inteligencije, zapisivali su po nadahnuću Svetog Duha knjige Novoga zaveta u toku
pedeset godina (u 2. polovini prvog veka nove ere) i ni u jednom detalju nisu bili kon-
tradiktorni jedan drugome. No, kao što ćemo vrlo lako uvideti i zaključiti našim upo-
ređivanjem Božije Reči i „svetog predanja“ - mnoga dogmatska tvrđenja ove uzdanice
na kojoj je utemeljeno pravoslavno učenje, ni izbliza nisu čak ni slična učenju Hrista i
apostola u Novom zavetu. Ipak, pre nego što krenemo na samo upoređivanje ova dva
izvora vere (koje je sadržano u narednim poglavljima knjige), zaustavimo se kratko na
stihovima koje citiraju pravoslavni teolozi pokušavajući da dokažu da je i ranohrišćan-
ska zajednica poštovala predanja u koja danas veruju pripadnici Istočne crkve.2
Upotreba pojma „predanje“ u Novom zavetu

Postoji nekoliko pomena reči „predanje“ u apostolskim spisima (u zavisnosti od
prevoda).
Kada se taj pojam spominje u evanđeljima (ev. po Mateju 15. gl; po Marku 7. gl.),
on biva negativno okarakterisan od strane Gospoda Isusa Hrista. Hristos u ovim tek-
stovima osuđuje jevrejske verske vođe i daje im do znanja da čuvanjem i držanjem
predanja svojih predaka ukidaju Božiju Reč i zapovest. Dakle, jevrejsko „predanje“ je
bilo protivrečno Svetom pismu (Starom zavetu u to vreme) i njegova direktna negacija.
Onima koji su ovakvo predanje držali, Isus objavljuje da je njihovo bogopoštovanje
uzaludno jer se zasniva na ljudskim zapovestima i mudrovanjima a ne na Božijoj Reči.
Što se tiče „predanja“ u apostolskim poslanicama, ono se pojavljuje nekoliko puta:
u 1. posl. Korinćanima 11:2, 23; 15:3; 2. posl. Solunjanima 2:15; 3:6; posl. Galatima
1:14 i u posl. Kološanima 2:8.
Poslanica Galatima
„Vi ste svakako čuli za moj nekadašnji način života u judejstvu, da sam preko mere
gonio crkvu Božiju i razarao je, pa sam u judejstvu prevazišao mnoge svoje vršnjake u
svom narodu – kao preterani revnitelj za svoja otačka predanja.“ (posl. Galatima
1:13-14. naglasak moj.).
1 Na istom mestu, str. 22, 24.

2 Lazar Milin, dokazujući da Sveto pismo potvrđuje da treba verovati i svetom predanju (koje danas postoji
u Pravoslavlju), ističe stihove: Ev. po Jovanu 21:25, 1. Kor. 11:2; 2. Sol. 2:15; 1. Tim. 6:20 i 2. Tim. 2:2. Vidi
u: Naučno opravdanje religije, Crkva i sekte, str. 160.
33
Ni u jednom od prethodno naznačenih stihova ne možemo prepoznati da je reč o
predanjima koja govore o događajima iz pravoslavnog ispovedanja, o kojima su apos-
toli znali, ali ih nisu zapisali (vezano za Bogorodicu i sl.). Kada ap. Pavle u posl. Gala-
tima govori o predanju, on ga ističe kao izrazito negativnu pojavu (kao i Hristos u
evanđeljima), govoreći da je zbog revnovanja i držanja otačkih običaja bio slep za du-
hovnu realnost koja ga je okruživala.
Poslanica Kološanima
Kada isti apostol u poslanici Kološanima pominje ovaj pojam, on veoma ozbiljno
upozorava tadašnje vernike da se čuvaju lažnih nauka i filozofija koje nastaju kroz
ljudska mudrovanja (predanja) a na štetu prave evanđeoske nauke. Ovakva predanja,
koja su i u prvom veku bila prisutna, a koje su širili neki nazoviapostoli, Pavle naziva
sujetnom prevarom:
„Pazite da vas ko ne zarobi filosofijom i sujetnom prevarom po ljudskom preda-
nju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu.“ (posl. Kološanima 2:8. Naglasak moj).
Između ostalih lažnih smeranja, ova predanja su uključivala i zapovesti da se, ume-
sto samo i jedino Bogu, hrišćani treba da klanjaju i služe anđelima (Kološanima 2:18).
Prva poslanica Korinćanima

Sa druge strane, u preostalim stihovima koji govore o predanju (1. Kor. 11:2, 23;
15:3; 2. Sol. 2:15; 3:6), apostol se o njemu odnosi na pozitivan način i ima na umu vrlo
konkretne stvari. Naime, u toku prvih dvadesetak godina postojanja hrišćanske Crkve,
do pedesetih godina prvoga veka, apostoli su propovedali evanđelje usmeno – još uvek
ništa ne zapisujući. Kako se kroz godine broj hrišćana neprestano povećavao i crkve se
osnivale u mnogim gradovima Rimskog carstva, a u isto vreme se pojavili i lažni učite-
lji koji su iskrivljivali nauku Gospodnju, ukazala se potreba da se apostolskim pisa-
njem utvrdi pravo Hristovo učenje i kao takvo širi među novozavetnim zajednicama.
Dakle, u prve dve decenije širenja hrišćanstva, apostoli su usmenim propovedanjem
(predavanjem) poučavali učenike hrišćanskoj veri. Tako, kada ap. Pavle spominje pre-
danje u posl. Korinćanima, on piše tamošnjim vernicima podsećajući ih na svoje ranije
propovedanje – dok je još bio među njima:
„Ugledajte se na mene, kao što se i ja ugledam na Hrista. Hvalim vas pak što me se
sećate u svemu i što držite predanja onako kako sam vam predao.“ (1. Kor. 11:1, 2. Na-
glasak moj.)
.„Ja sam, naime, primio od Gospoda što sam i vama predao, da je Gospod Isus, one
noći kada je bio predan, uzeo hleb...“. (1. Kor. 11:23. Naglasak moj).
„Obznanjujem vam, braćo, evanđelje koje sam vam propovedao, koje vi primiste, u
kom i stojite, kojim se i spasavate, ako ga čvrsto držite kako sam vam ja objavio, sem
ako niste uzalud poverovali. Jer sam vam pre svega predao što sam i primio: da je Hri-
stos umro za naše grehe – po Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećega dana
– po Pismima.“ (1. Kor. 15:1-4. Naglasak moj).
Pošto pisac ove poslanice nije bio jedan od dvanaestorice apostola, te nije lično pri-
sustvovao Hristovoj smrti i vaskrsenju, on napominje da je im predao (na usvajanje –
verom) ono što je i sam primio (na znanje i verovanje) od drugih. Zapravo, sadržaj više
poglavlja ovog pisma predstavlja ponavljanje onoga što im je nekoliko godina ranije
34
predao svojim propovedanjem, a to iz razloga što su se neki u međuvremenu pokoleba-
li u veri i govorili da nema vaskrsenja iz mrtvih (stihovi 15:11-19), verovatno pod utica-
jem grčke misli i religije koja je to negirala.
U pravoslavnoj literaturi, između ostalih, mogu da se pročitaju i izjave poput ove
koja sledi, a kojima se želi da dokaže da apostoli upućuju današnje vernike da se drže
pravoslavnih predanja:
„U Novom Zavetu stoji zapovest (1. Tim. 6, 20; Tim. 2, 2) i pohvala (1. Kor. 11, 2) za
držanje i čuvanje Svetog Predanja.“1
Milan Vukomanović, sociolog religije, međutim, zastupa ispravno uverenje da se
termin „predanje“ kojeg spominju apostoli ne može poistovetiti sa „predanjem“ o ko-
jem govore sveti oci kao i pravoslavci modernog vremena:
„Važno je tu, svakako, uočiti da se apostol poziva na usmenu kerigmatsku tradiciju,
na jedno predanje koje treba sačuvati u pamćenju. Punih sedam vekova nakon ovog
Pavlovog svedočanstva, vizantijski učenjak Jovan Damaskin pozivao se, u svom spisu o
ikonama, na to izvorno značenje Tradicije kao pamćenja, i to kolektivnog pamćenja.
Tradicija je, kako tu veli Damaskin, omeđena večnim granicama, i kao takva ona je
trajna i nepromenljiva. Međutim, sam sadržaj hrišćanske Tradicije u prvom veku, u
Pavlovo doba, nije isti kao onaj u osmom veku. (...) Kada Pavle upućuje na Tradiciju,
on tu uglavnom ima u vidu samo usmenu propoved o Isusovoj smrti i vaskrsenju,
sakrament krštenja, nekakav rudimentarni oblik evharistije i Stari Zavet. Sa druge
strane, kad Jovan Damaskin govori o Tradiciji, on se već može pozvati na više različitih
elemenata, slojeva hrišćanskog predanja: Novi, a ne samo Stari Zavet; Nikejski simbol
vere i dogmu o Trojstvu; religijske i političke odluke bar šest vaseljenskih sabora, nešto
razvijeniji oblik liturgije, evharistije; dela crkvenih otaca; i najzad, ikone – kao „neslu-
žbeni“, ali u Jovanovo vreme već naširoko rasprostranjeni vid pravoslavnog bogoslu-
ženja.“2
Sa druge strane, „pohvala“ za držanje predanja upućena Korinćanima, odnosi se
samo na njihovo sećanje na Pavlov primeran hrišćanski život i ranije izrečene propo-
vedi o raznim duhovnim istinama, kao što iz teksta jasno proizilazi (11:1-2). Ipak, iako
ovaj apostol sada ispisuje mnogo od onoga što je ranije bio usmeno izgovorio, u njego-
vim kazivanjima nigde ne nalazimo da su besede o „vavedenju Bogorodice“ i sl. bile
sadržane u ranije izgovorenim propovedima (predanjima) upućenim ovim i vernicima
drugih crkava.
Druga poslanica Solunjanima

I preostala dva stiha, ispisana perom već pomenutog učitelja prve Crkve, nedvos-
misleno odbacuju mogućnost da se pod njima podrazumevaju predanja današnjeg is-
točnog hrišćanstva. U prvom od njih, apostol ohrabruje vernike u Solunu da stoje čvrs-
to i nepokolebljivo u veri, upućujući ih da se pridržavaju onoga što su naučili iz njegove
usmene reči (propovedi) i pisma koje im je pisao sa svojim saradnicima par godina
ranije (a koje mi nazivamo Prvom poslanicom Solunjanima).
1 Tekst Branislava Peranovića, u knjizi „Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve“; Cetinje 1997. str. 27. Nagla-
sak moj.
2 Milan Vukomanović, Rano hrišćanstvo - od Isusa do Hrista, Svetovi, Novi Sad, 1996. god. str. 289-290.
Naglasak moj.
35
„Stojte onda čvrsto, braćo, i držite predanja koja naučiste bilo našom rečju bilo na-
šom poslanicom.“ (2. Sol. 2:15. Naglasak moj ).
Ovo je bilo od posebne važnosti iz razloga što Solunjani, poput drugih hrišćana ši-
rom Rimskog carstva, nisu imali kompletno Božije otkrivenje u pisanom obliku (za
razliku od vernika koji su živeli u kasnijim vekovima – pa sve do danas), da bi iz njega
mogli da se poučavaju. U to vreme su kolala razna tumačenja izvorne evanđeoske po-
ruke kao i pisma (poslanice) koje su crkvama upućivali nepoznati autori koji se nisu
libili da se potpišu i imenima apostola, samo da bi njihova krivoverja bila što bolje pri-
hvaćena među novoobraćenima. Takva predanja i poslanice su imale veoma negativan
efekat po duhovnu stabilnost crkava i pojedinaca i rušile veru mnogih. Primere upravo
rečenog nalazimo na nekoliko mesta u Novom zavetu:
„A vas, braćo, molimo u pogledu dolaska Gospoda našega Isusa Hrista i našeg sa-
kupljanja oko njega, ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplašiti, ni duhom,
ni rečju, ni tobože našom poslanicom – kao da je dan Gospodnji već tu. Da vas niko ne
prevari ni na koji način...“ (2. Sol. 2:2. Naglasak moj).
„A poganih praznih reči kloni se, jer će takvi sve više napredovati u bezbožnosti, i
njihova reč izjedaće kao rak rana. Među ovima su Imenej i Filit, koji se udaljiše od isti-
ne govoreći da se vaskrsenje već dogodilo, i tako ruše nečiju veru.“ (2. posl. Timoteju
2:16-17 ).
Očigledno je da se ni iz ovih stihova ne može zaključiti da Pavle upućuje vernike da
drže u sećanju predanja o Bogorodici i svetiteljima, već se radi o temeljnim istinama
novozavetnog hrišćanstva a to su vaskrsenje mrtvih i drugi dolazak Gospoda Isusa
Hrista.
Poslednji citat sa kojim se susrećemo a koji pominje reč „predanje“ se nalazi takođe
u 2. posl. Solunjanima, a glasi ovako:
„A vama nalažemo, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se odvojite od
svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje su primili od nas.“ (stih 3:6.
Naglasak moj).
Kao što je očigledno iz samoga stiha, kao i čitavog konteksta, Pavle je još ranije dao
uputstva ovoj zajednici o primernom hrišćanskom življenju, kojih se, nažalost, nisu
baš svi pridržavali. Konkretno, radilo se o nekima koji su želeli da žive na račun svoje
braće i sestara po veri, u isto vreme ništa ne radeći i ne privređujući (stihovi 7-12). Za-
to apostol ponovo ponavlja (ovoga puta i zapisujući ovu uredbu koju im je ranije saop-
štio u formi usmenog predanja, u stihu 10):
„Jer i kad smo bili kod vas, ovo smo vam nalagali: ako neko neće da radi, neka i ne
jede.“
Najcitiraniji stih
Na kraju želim da obratimo pažnju na stih koji pravoslavni autori ponajviše citiraju,
želeći da njegovim, inače pogrešnim tumačenjem potvrde valjanost svoga veroispove-
danja. Pomenuti tekst se nalazi u poslednjem poglavlju Jovanovog evanđelja:
„A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje – kad bi se zapisalo jedno po jedno
– mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet.“ (Ev. po Jovanu 21:25).
Ovaj stih je omiljen među pravoslavnim bogoslovima. Po njihovom mišljenju on
predstavlja svojevrstan dokaz o tome da čak i apostoli potvrđuju istoričnost i istinitost
predanja koja se veruju u okvirima istočnog hrišćanstva, a koja će biti detaljno razmot-
36
rena u narednim poglavljima. Ipak, pored ove Jovanove izjave, postoji još jedna, koju
oni uglavnom vešto zaobilaze jer im se očigledno ne uklapa u pomenuti koncept. Ona
glasi ovako:
„I mnoga druga čuda učini Isus pred učenicima, koja nisu zapisana u ovoj knji-
zi; a ova su zapisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate
život u njegovo ime.“ (Ev. po Jovanu 20:30-31).
Ovi stihovi, poput onog iz dvadeset prvog poglavlja, su više nego jasni u svom zna-
čenju i za čitaoca koji se po prvi put sreće sa Biblijom, tako da je potrebna velika mašta
da bi se u njima pročitalo ono što tamo ne piše. Jedino što ovi tekstovi naglašavaju jes-
te da su postojala još mnoga dela i čuda koja je Isus učinio pred učenicima za
vreme njegove zemaljske misije koja je okončana vaznesenjem na nebo. Apostol tako-
đe naglašava i reči: „...koja nisu zapisana u ovoj knjizi“. (stih 20:30; naglasak moj),
misleći pritom svakako na knjigu koju je on upravo dovršavao, a koju mi nazivamo
evanđeljem po Jovanu. Sam Jovan je u svom evanđelju zabeležio mnogo manje Hris-
tovih čudesnih dela nego što je to slučaj sa drugim evanđelistima (Jovan spominje
manje od deset Hristovih čuda u svom izveštaju, što svakako predstavlja kap u moru
čudesnih dešavanja vezanih za Spasiteljev život. Zato, ukoliko iskreni čitalac Svetoga
pisma želi da sazna o kojim to čudima Jovan nije pisao, pozvan je da pročita i ostala
evanđelja). Ono što je još interesantno da pomenem jeste da Jovan kaže i sledeće:
„A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje – kada bi se zapisalo jedno
po jedno –mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet.“ (stih 21:25; naglasak
moj).
Činjenica je da prilikom čitanja sva četiri evanđelja nalazimo pomen mnogih Hris-
tovih čudesnih dela. Neka od njih su opisana prilično detaljno (kao na pr. ona koja su
opisana u Jovanovom evanđelju), a druga spomenuta u kratkim crtama (kao na pr. u
ev. po Mateju 4:23-25; u kome se govori o velikom mnoštvu ljudi koji su bili isceljeni
od svojih bolesti i tegoba. Događaji poput ovog nisu predstavljali retkost tokom Hris-
tove troipogodišnje propovedničke mesijanske službe). Pošto je apostol Jovan bio sve-
dok svih dešavanja (pa i onih koja nisu zapisali ostali apostoli), te pošto je sasvim si-
gurno na stotine ljudi bilo isceljeno, oslobođeno zlih duhova ili vaskrsnuto, ovaj evan-
đelista je uistinu imao pravo kada je rekao da bi za opisivanje svih događaja ponaosob
(„jedno po jedno“) bilo potrebno jako puno vremena i velika količina materijala za pi-
sanje (papirusa i pergamenata, tj. „knjiga“).
Pravoslavna „sveta predanja“ o događajima u vezi Bogorodice, mnogobrojnih sveti-
telja i „čudesima“ vezanim za njihove živote, a koja potiču iz kasnijih decenija ili veko-
va, sasvim sigurno ne mogu da se svrstaju pod „čuda koja je Isus učinio pred
svojim učenicima“ – a o čemu jedino govori apostol Jovan.
No, trideset i prvi stih 20. poglavlja ovog evanđelja nam otkriva još jednu vrlo važ-
nu činjenicu. Ona nam kazuje da, iako mnoga Hristova dela nisu opisana, kao ni mno-
ge njegove besede (setimo se samo izjave ap. Pavla iz Dela apostolskih 20:35; u kojoj
on citira rečenicu Gospoda Isusa Hrista koju nije zabeležio nijedan evanđelista a koja
glasi: ‘Blaženije je davati nego li primati’), ipak ono što je zapisano jeste više nego do-
voljno da svaka osoba koja iskreno poveruje u Hrista ima večni život:
„...a ova su zapisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate
život u njegovo ime.“ (stih 20:31, naglasak moj).
Na kraju krajeva, uočili smo da stih koji pravoslavnima najviše odgovara po pitanju
učenja o biblijskoj zasnovanosti „svetog predanja“ zapravo uopšte ne potvrđuje njiho-
vo gledište.
37
Da li je sveto predanje starije od Svetog pisma?

Interesantno bi bilo napomenuti i zapažanje koje nam odmah upada u oči prilikom
čitanja tvrdnji pravoslavaca da je „sveto predanje“ starije od Svetog pisma. Naime, od-
luke Vaseljenskih sabora, učenje o svetim tajnama, kanoni i pravila pomesnih sinoda i
sabora, pravila sv. Vasilija i ostalih svetitelja, spisi svetih otaca i njihova žitija kao i
ostale „komponente“ pravoslavnog predanja nastale su vekovima posle završetka pisa-
nja Biblije i smrti apostola!
Sav problem koji zapravo teolozi Istočne crkve žele da reše proglašavanjem svetog
predanja jednakim Svetom pismu jeste u spoznanju činjenice da u okviru njihovog ve-
rovanja postoji dugačak niz dogmi koje ne mogu ni na koji način da pronađu svoje
utemeljenje u svetim tekstovima hrišćanstva (Novom zavetu). Mnoge su čak u direkt-
noj suprotnosti sa apostolskom teologijom.
Pravoslavni autor Ivan Nikoljin, nastavnik vitanske duhovne seminarije, priznao je
da je razlog preteranog naglašavanja važnosti predanja upravo ovaj:
„Važnost i neophodnost predanja i u jednom i u drugom obliku1 neosporivi su. (...)
Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znači, mnoga verska pi-
tanja (poštovanje svetitelja, ikona, molitva za umrle) ostala bez povoljnog reše-
nja.“2
Stoga, jedino rešenje koje je teolozima Istočne crkve bilo preostalo, sastojalo se u
proklamovanju napred pomenutih predanjskih učenja za jednako bogonadahnute po-
put tekstova koji su proizašli iz pera ličnih pratilaca Isusa Hrista. Po pravoslavnima,
osoba nipošto ne sme čitati Bibliju razumevajući je nezavisno od učenja svetih otaca,
napominjući da bi tako nešto i pomisliti bila „lažna i sablasna misao“3:
„Crkveno učenje se zasniva na dva izvora: Svetom Pismu i Svetom Predanju, pri
čemu se Sveto Pismo smatra izdankom Svetog Predanja, i kao takvo, tumači se samo u
njegovim okvirima.“4
Dobar odgovor na ovu tvrdnju dao je pravoslavni episkop Georgije Popović (epis-
kop niški, pa temišvarski, živeo do 1757. god), čije je reči zapisao veliki srpski prosveti-
telj Dositej Obradović. On je rekao:
„Bog pravedni i milostivi sozdao je človeka svobodna, dao mu um i razum da ga u
svako vreme vode i prosveštavaju. Stari su mislili za sebe (episkop misli na svete oce;
prim. I. S.), a mi valja da mislimo za nas; nismo ni mi od panja otesani. Ljudi smo slo-
vesni, umom i razumom od boga obdareni, a pri tom imamo u ruku Jevanđelije Hris-
tovo i apostolske nauke – što je, dakle, potreba da nas drugi za nos vuku? Niti
je pravo ni pošteno.“5
Kada bi o biblijskim tekstovima rasuđivali odvojeno od učenja mnogobrojnih „sve-
tih otaca“, upravo onako kako bi i trebalo da se rasuđuje (iako pravoslavni to smatraju
sablasnom mišlju), na osnovu njih bi nam postalo jasno da Gospod ni u kom slučaju ne
odobrava veliki deo njihove verske prakse (kao što će biti prikazano u narednim pogla-
vljima, Božija Reč zabranjuje ikonopoštovanje, molitve za umrle, molitveno obraćanje
preminulim „svetiteljima“, a ima i sasvim drugačiji pogled na učenje o spasenju, kršte-
nju, pričešću, vaskrsenju mrtvih – da spomenem samo neke). Ovako, kada osoba na
1 Autor misli na usmeni i pisani oblik predanja.

2 Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, 1934. god. str. 160. Naglasak moj.
3 Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 69.
4 U šta veruju pravoslavni hrišćani, Svetilo, Mala pravoslavna biblioteka, str. 2. Naglasak moj.
5 Dositej Obradović, Izabrani spisi, 1989. god. str. 94. Naglasak moj.
38
svoje oči stavi svetopredanjske „naočare“ i prihvati značenje Biblije koje je proisteklo
iz umova kasnijih crkvenih autoriteta (a koji su u mnogo čemu bili i jedni drugima pro-
tivrečni - što će biti u ovoj knjizi prikazano), koji su u hrišćansko bogosluženje uvodili
najrazličitije novotarije, sasvim je sigurno da neće uočiti izvorno hrišćansko ispoveda-
nje, već će postati poštovalac neautentičnog poimanja najsvetije vere.
Ovu istinu je uočio i jedan od najvećih i najpoznatijih književnika modernog doba,
ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj. Iako nije pripadao crkvama evanđeoskih hrišćana,
niti je u mnogo čemu delio njihovo verovanje, Tolstoj je napisao nekoliko dela u koji-
ma je ispoljio otvoreno neslaganje sa učenjem Pravoslavne crkve – što je na kraju dop-
rinelo otvorenom sukobu i njegovim isključenjem iz pomenute organizacije. Evo šta je,
između ostalog Tolstoj napisao, upoređujući izvorno Hristovo učenje sa mnogobroj-
nim njegovim tumačenjima koja su nastala tokom kasnijih vekova:
„I ja počeh izučavati hrišćanstvo u onom što iz hrišćanskog učenja rukovodi živo-
tom ljudskim. Ja počeh izučavati ono hrišćanstvo čiju sam primenu video u životu, i
stadoh upoređivati tu primenu sa njenim izvorom. Izvor hrišćanskog učenja behu je-
vanđelja; i u jevanđeljima ja nalažah objašnjenje onoga smisla koji je rukovodio živo-
tima svih živećih ljudi. No naporedo sa tim izvorom čiste vode života ja nađoh
neopravdano sjedinjeno sa njim blato i travuljinu, koji su zaklanjali od mene
njegovu čistotu; naporedo sa visokim hrišćanskim učenjem ja nađoh sveza-
no sa njim, njemu tuđe, ružno učenje jevrejsko i crkveno.“1
Za sam kraj navešću i izjavu koja će nam još jedanput potvrditi da se pravoslavno
verovanje, u celini, ne temelji samo na Bibliji već i na predanjima koja su u nedovrše-
nom procesu stalnog nastajanja. Shodno tome, saznajemo da se učenju Istočne crkve
stalno dodaju nova otkrivenja koja postaju sastavni deo njene dogme:
„Sveto predanje se uvek nastavlja, i sada ništa manje nego ranije, živimo u Svetom
predanju i stvaramo ga.“ 2
Upravo iz razloga što se pravoslavno predanje stalno nastavlja i dodaju mu se nove
pojedinosti (koje su, pored toga što su nove, i suprotne učenju apostola), valjalo bi po-
novo poslušati episkopa Georgija Popovića koji je zastupao ispravno biblijsko gledište:
„No, nije li nam slobodno rasuditi je li moguće da duh sveti drugojače črez apostola
Pavla uči i uzakonjava, a drugojače črez svete oce? Na ovi način duh bi sveti samom
sebi protivrečio, danas na jedan način učeći, a sutra na drugi, i ne bi mu se moglo ni u
jednoj ni u drugoj stvari verovati; no to nije moguće ni pomisliti. Što god duh sveti
jedanput uzakoni i ustanovi, to mora vo vek veka nepokolebimo i sveto
ostati. Ljudi često krat sami sebi protivoreče i protivuzakonovljavaju, jer su ljudi pod-
ložni pogreškam; a duh božiji, večna istina, bezgrešni i sovršeni, nikad ni u čemu niti
može niti hoće sebi protivrečiti ni protivuzakonovljavati niti u čem pogrešiti. Zato,
dakle, ako su sveti oci u čemgod protiv nauke apostola Pavla postupili,
neka mi oproste, oni su mogli kao ljudi u tom pogrešiti, protiv javne du-
ha svetoga nauke, črez apostola Pavla predate, mudrujući i ustanovlja-
vajući (...) Ali je bilo mnogo svetih otaca!? Ništa to ne čini. Da ih je hiljadu puta toliko
bilo, da se sav svet složi, da anđeo s neba dođe i da uči što protiv apostolske nauke, ne
valja primiti ni verovati. Ovo ne velim ja nego sami duh sveti iz usta apostola Pavla
(episkop misli na stihove iz posl. Galatima 1:6-10; primedba I. S.). „Nemojte svakom
duhu verovati, no iskušavajte je li od boga“ – uči nas isti oni koji je iz prsiju Spasitelje-
1 Tolstoj, Jevanđelje, izdavač: Metaphysica, Beograd 2004. god, str. 18-19. Naglasak moj.
2 Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 83. Naglasak moj.
39
vih mudrost počerpao, Joan Bogoslov (1. posl. Jovanova 4:1; prim. I. S.). Kako ćemo
ih, dakle, iskušavati? (...) Je li soglasno prvoj nauci svetoga duha? I ako nije,
nije od boga; bog svoju volju nikad ne izmenjava.“1
Budući da se u potpunosti slažem sa izjavom mudrog episkopa, u narednim poglav-
ljima ću nastaviti sa izlaganjem pravoslavnog svetootačkog poimanja hrišćanstva, upo-
ređujući ga sa njegovim izvorom - tekstovima Staroga i Novoga zaveta, kao i mnogim
drugim istorijskim činjenicama. Iz upravo tog i takvog izlaganja, svakome čitaocu ovo-
ga dela će postati jasno da se Istočna crkva nipošto ne može nazvati „svetom, sabor-
nom i apostolskom“ (što je pridev kojim se stalno, bez ikakve osnove, ukrašava), kao i
to da „sveto predanje“ pomenute crkve na isti način ukida Božiju Reč, kao što je to bio
slučaj sa jevrejskim predanjem koje je Gospod osudio i proglasio „uzaludnim poštova-
njem“. (Mt. 1:1-8; Mk. 7: 1-13).
1 Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 92-93. Naglasak moj.

40
2.
BIBLIJSKO UČENJE O SPASENJU
„Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki – ko ve-
ruje u njega – ne propadne, nego da ima večni život. Bog, naime, nije poslao Sina u
svet da sudi svetu, nego da se svet spase njegovim posredstvom. Ko veruje u njega –
tome se ne sudi; a ko ne veruje već je osuđen, što nije verovao u ime jedinorodnoga
Sina Božijeg.“
Evanđelje po Jovanu 3:16-18
„Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od
dela, da se niko ne pohvali. Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za
dobra dela, koja je Bog unapred pripravio – da u njima živimo.“
Poslanica Efescima 2:8-10.
Kako zadobiti spasenje pred Bogom? Ovo je nesumnjivo najvažnije pitanje u uni-
verzumu. Od odgovora na njega zavisi sudbina čitavoga čovečanstva kao i sveukupne
kreacije. Prvi upitnik na koji želim da odgovorim glasi: Da li je Bog grešnom čoveku
ponudio oproštenje greha i večni život do koga on treba da stigne na lak ili težak na-
čin? Ili, da pitanje postavim još jasnije: Da li je Bogu uopšte stalo do toga da njegovo
palo stvorenje bude spašeno? Ukoliko je odgovor na ovo pitanje „da“, onda možemo sa
sigurnošću da pretpostavimo (pre nego što to i dokažemo) da je Bog učinio sve što je
neophodno za spasenje ljudskog roda. Ukoliko je odgovor „ne“, onda moramo da pret-
postavimo (a i to mora biti uočljivo i dokazivo) da je Stvoritelj na sve moguće načine
pokušao da sakrije put spasenja i čoveku ga učini nejasnim i neprepoznatljivim.
U ovom poglavlju ćemo razmatrati i potvrditi biblijsku istinu o spasenju koje je be-
splatni dar od Boga, a u narednom ustanoviti da li Pravoslavna crkva pruža istinit od-
govor na pitanje: kako stići u nebesko carstvo?
Na stranicama Božije Reči, Biblije, zapisana su mnogobrojna svedočanstva o Bogu
kao neograničenoj ljubavi. Božije otkrivenje opisuje Njega kao Veličanstvenog, koji je
još pre stvaranja sveta, u svom beskrajnom sveznanju, imao uvid u buduće čovekovo
sagrešenje i u večnosti osmislio plan spasenja. Ipak, pre nego što nešto više kažem o
samom spasenju, nađimo najpre odgovor na pitanje: zbog čega je potrebno spasenje?
Zbog čega je potrebno spasenje?

Na početku ovog proučavanja sam dužan da istaknem da svetopisamska objava o
stvaranju sveg živog i neživog sveta, pa i čoveka, zapisana u prvoj knjizi Mojsijevoj, nije
samo mitološki i legendarni zapis – već istorijski izveštaj o stvarnom događaju. Ovo
posebno napominjem iz razloga što najveći broj Srba u današnje vreme, u isti mah na-
zivajući se hrišćanima, uopšte ne veruje u biblijski izveštaj o stvaranju, već se pouzdaje
u istinitost teorije o evoluciji. Pošto u ovom poglavlju ne želim da obrađujem činjenice
o istinitosti Biblije i zabludama koje propagiraju evolucionisti (tj. današnja zvanična
ateistička nauka), pozivam istinoljubive čitaoce da potraže literaturu na srpskom jezi-
ku, pisanu od hrišćanskih naučnika – doktora prirodnih nauka, u kojima su detaljno
42
oborene sve evolucionističke pretpostavke i prikazani dokazi o specijalnom Božijem
stvaranju.1
Pošto prihvatimo činjenicu o božanskom stvaranju, koje je potkrepljeno mnogob-
rojnim naučnim dokazima, biva nam mnogo lakše da verujemo i u sve ostale istine
koje su zapisane u Knjizi nad knjigama.
U Mojsijevom izveštaju, kojeg je sačinio po inspiraciji Svetog Duha, čitamo da je
Gospod stvorio čoveka kao krunu svoga stvaralačkog dela:
„Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će
biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svi-
jeh životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju
Božijemu stvori ga, muško i žensko stvori ih. (...) Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i
gle, dobro bješe veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.“ (1. Mojs. 1:26, 27, 31).
Božiji prvobitni plan za njegovu tvorevinu bio je večni život kojeg samo On posedu-
je. Izuzetna raznolikost biljnog i životinjskog sveta, milijarde zvezda u svemiru i anđeli
koji služe Tvorcu, trebali su da u ljudima izazovu divljenje i strahopoštovanje prema
Preuzvišenom:
„Slavu Božiju kazuju nebesa,

nebo javlja delo Božijih ruku.
Dan žubori, drugom danu zbori,
noć poruku drugoj noći šalje.
Nema reči, nit ima govora,
gde se ne bi poruka im čula.
Po svoj zemlji ona se razleže;
Njene reči na kraj sveta stižu.“2
Ipak, Svemogući nije želeo da gospodar čitave Njegove kreacije bude na nivou rop-
ske poslušnosti Onome koji ga je sazdao. Iz razloga poštovanja slobodne volje stvore-
nih po Svome obličju, Bog je prvim ljudima ponudio izbor. On se sastojao u odluci i
odabiru večnog života sa Tvorcem u svim krasotama stvorenog sveta, ili pak svojevolj-
no i namerno biranje večite smrti i odvojenja od Boga.
„I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakojaka drveta lijepa za gledanje i dobra
za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla. (...) I zaprijeti Gospod
Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; Ali s drveta od znanja
dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.“3
Na svu žalost, upravo u vreme ovog čovekovog ispita, pre nego što je bogoliki uz-
brao sa drveta (večnog) života i time pokazao svoju odlučnost za život sa Gospodom,
odigrao se jedan dramatičan događaj. Gospod Isus Hristos o njemu kaže ovako:
„Gledao sam satanu kako je pao sa neba kao munja.“ (Lk. 10:18).
1 Neke od izuzetnih knjiga dostupnih na srpskom jeziku: „Evolucija ili stvaranje“, autori: Reinhard Junker i
Siegfried Scherer; „Šta dokazuju stenje i kosti?“, Autor: Karl Vilend; „Krah evolucije“, autor: Duane T.
Gish; „Mala misterija stvaranja“, Robert V. Gentry; „Postanje“, Ariel A. Roth; „Ikone evolucije“, Jonathan
Wells; „Čudesa stvaranja“, Harun Jahi; Biblijski potop, Dr Henri Moris i Džon Vitkomb itd, (u izdanju
Centra za prirodnjačke studije iz Beograda kao i srodnih udruženja i izdavačkih kuća).
2 Psalam 19:1-4; prevod i prepev prof. dr Aleksandar Birviš.
3 1. Mojsijeva 2:9, 16-17. Naglasak moj.
43
Isto tako i starozavetni proroci:
„Kako pade sa neba, zvijezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju koji si
gazio narode? A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podig-
nuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj; Izaći ću u visine nad
oblake, izjednačiću se sa višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu.“1
„Ovako veli Gospod Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvijem si
lijep. Bio si u Edemu vrtu Božijem; pokrivalo te je svako drago kamenje: sarad, topaz,
dijamant, hrisolit, onih, jaspid, safir, karbunkul, smaragad i zlato; onaj dan kad si se
rodio načinjeni ti biše bubnji tvoji i svirale. Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš; i
ja te postavih; ti bješe na svetoj gori Božijoj, hođaše posred kamenja ognjenoga. Savr-
šen bješe na putovima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi.
(...) Srce se tvoje ponese ljepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svjetlošću svojom;
baciću te na zemlju...“2
Heruvim, anđeosko biće vrhunske moći i inteligencije, zbog želje da se izjednači sa
Bogom, bio je zbačen daleko od Božijeg prestola. Sa njime, od Svetog je odstupila i či-
tava vojska anđela, trećina ukupno stvorenih:
„I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam
glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep povuče trećinu ne-
beskih zvezda, te ih zbaci na zemlju. (...) I bi zbačena velika aždaja, stara zmija, zvana
đavo i satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zba-
čeni s njom.“3
Iz zavisti i mržnje koja je sve više ispunjavala njegovo srce, sotona je pohitao da čim
pre uništi onoga koji postavljen da bude gospodar nad svim stvorenjem. Čovek je sa
svojom suprugom od neprijatelja bio zatečen u još uvek „nedefinisanom“ stanju pred
Bogom. Njegove usne još uvek nisu bile dotakle plod sa drveta života. Sotona je to brzo
uvideo. Pristupio je ljudima na veoma lukav način, navodeći ih da posumnjaju u Božiju
dobru nameru što se tiče njihove budućnosti:
„Ali zmija bješe lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče že-
ni: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu? A žena reče zmiji:
mi jedemo roda sa svakog drveta u vrtu; samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je
Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti; ne-
go zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati
kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i
da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi,
pa dade i mužu svojemu, te i on okusi.“4
Zbog ovakve ljudske lakomislenosti, đavo, koga Gospod Hristos naziva „ubicom
ljudskim od početka“ (Jn. 8:44), uspeo je da prvi bračni par, zajedno sa milijardama
njihovih potomaka skrene na stranputicu koja vodi večnoj pogibli. Neposlušanjem Go-
spodnje volje i probanjem ploda sa „drveta spoznanja dobra i zla“, čovek ne samo da je
stekao smrtnost tj. propadljivu prirodu, već je zaslužio i trenutno pogubljenje u skladu
sa prethodnim Božijim upozorenjem. Ipak, Bog je kao veliki čovekoljubac dopustio
samo trenutnu smrt čoveka u duhovnom smislu – koja se očitovala u izgubljenom pri-
snom zajedništvu sa Njime. Pomenuta duhovna smrt se potom kroz nasleđeni „praro-
diteljski greh“ proširila na celokupno Adamovo potomstvo. Do današnjega dana, neb-
1 Knjiga proroka Isaije 14:12-15. Naglasak moj.

2 Knjiga proroka Jezekilja 28:12-15, 17. Naglasak moj.
3 Otkrivenje Jovanovo 12:3-4, 9. Naglasak moj.
4 1. Mojsijeva 3:1-6. Naglasak moj.
44
rojeno mnoštvo ljudskih bića rađaju se u stanju duhovnog mrtvila tj. bez zajedništva sa
Bogom i bez večnoga života. No, vratimo se za trenutak u edenski vrt, na momenat
Gospodnjeg susreta sa našim zbunjenim i uplašenim praroditeljima. Iako ga je Reč
obavezivala da usmrti prekršioce zapovesti, Svevišnji je žrtvovao nevino živo biće, živo-
tinju u čije je krzno obukao neposlušne i sakrio njihovu golotinju (1. Mojs. 3:7, 21).
Međutim, to nije bio kraj iskazivanja Njegovog milosrđa. Istom prilikom, Gospod je
najavio ispunjenje svog večnog plana; plana potpunog oproštenja svih ljudskih krivica
kroz Spasitelja koji će biti rođen od žene (bez učešća muškarca) a koji će biti pobednik
nad sotonom:
„I još mećem neprijateljstvo između tebe (zmije; prim. I. S.) i žene i između sjeme-
na tvojega i sjemena njezina, ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.“1
Od toga momenta, Pradavni je vodio ljudsku istoriju tako da bi je doveo do trenut-
ka pojavljivanja božanskog Spasitelja i spasenja čitavog čovečanstva.
Čovekova grešnost i Božija ljubav

Svojim sagrešenjem ljudi su stekli smrtnost. I ne samo nju. Stekli su i pogrešivu ne-
savršenu prirodu koja je sklona neizvršavanju Božije volje i suprotstavljanju svemu što
potiče od božanske pravednosti i svetosti. Ta priroda je postala udeo svih ljudi, koji su
sledstveno njoj, protiveći se Gospodu i čineći dela nečastivoga, postali podložni gnevu i
večnoj osudi:
„Stoga, kao što je posredstvom jednoga čoveka greh ušao u svet, a grehom smrt, ta-
ko je smrt prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili (...) Jer ako su prestupom jednoga
mnogi umrli (...) Sud je, naime, potekao od jednoga i tako doveo do osude (...) Jer, ako
se posredstvom jednoga smrt zacarila - usled prestupa jednoga (...) Stoga, dakle, kao
što je za jedan prestup došla osuda na sve ljude (...) Jer kao što su neposlušnošću jed-
noga mnogi postali grešni...“2
Pomenuta grešna priroda rezultovala je i prvim bratoubistvom (1. Mojs. 4:8). Apos-
tol Jovan o uzrocima tog događaja kaže sledeće:
„Ne kao što Kain beše od nečastivoga i ubi brata svoga. I zašto ga ubi? Zato što dela
njegova behu zla, a dela njegova brata behu pravedna.“ (1. posl. Jovanova 3:12).
U ljudskom društvu su se potom pojavile različite forme moralne izopačenosti (po-
put mnogoženstva, osvetoljubivosti itd). Neke od njih beleži i Sv. pismo:
„I uze Lameh dvije žene (...) I reče Lameh svojim ženama, Adi i Seli: čujte glas moj,
žene Lamehove, poslušajte riječi moje: ubiću čovjeka za ranu svoju i mladića za masni-
cu svoju. Kad će se Kajin osvetiti sedam puta, Lameh će sedamdeset i sedam puta.“ (1.
Mojs. 4:19, 23).
Bezakonje je sve više napredovalo u pretpotopnoj istoriji zemlje među tadašnjim
stanovništvom. Tvorcu je bilo veoma žao što se njegova tvorevina na ovakav način izo-
pačila i postala zla. Greh ljudi je postao tako strašan da je Gospod odlučio da uništi sve
što diše. Jedini ljudi spašeni od velike vodene katastrofe bili su Noje i njegova porodi-
ca:
„I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca
njihova svagda samo zle, pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao
u srcu. I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čovjeka

2 Poslanica Rimljanima 5:12, 15a, 16a, 17a, 18a, 19a.
45
do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio. Ali No-
je nađe milost pred Gospodom. Ovo su događaji Nojevi: Noje bješe čovjek pravedan i
bezazlen svojega vijeka; po volji Božjoj svagda življaše Noje. I rodi Noje tri sina: Sima,
Hama i Jafeta. A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja. I po-
gleda Bog na zemlju, a ona bješe pokvarena; jer svako tijelo pokvari put svoj na zemlji.
I reče Bog Noju: kraj svakome tijelu dođe preda me, jer napuniše zemlju bezakonja; i
evo hoću da ih zatrem sa zemljom.“1
Sto dvadeset godina posle ovog Gospodnjeg upozorenja, na zemlju je navalila velika
vodena stihija koja je uništila sva kopnena živa bića koja su se nalazila van Nojevog
kovčega. Preko milijardu bezbožnih izgubilo je svoje živote.
Možda će se neko od čitalaca na ovom mestu zapitati da li je Bog uistinu milostiv
kada je ovako nešto učinio? Zbog čega jednostavno nije zatvorio svoje oči pred grehom
i sve oprostio? Ipak, kao što sam ranije pomenuo, Bog jeste Milostivi. Ali, njegova oso-
bina jeste i apsolutna svetost. O ovoj Gospodnjoj osobini svedoči čitavo Sveto pismo:
„I vikahu jedan drugome govoreći: svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je
zemlja slave njegove.“ (Knj. proroka Isaije 6:3).
Zato što je On svet, svaki greh za koji čovek ne želi da se pokaje, mora biti kažnjen.
U vreme pred potop, pokajanje je bilo potrebno svakom razumnom stvoru, „koji su
nekad bili neposlušni, kad je Božija strpljivost čekala u Nojevo vreme, dok se gradio
kovčeg, u kom se malo njih, to jest, osam duša spaslo kroz vodu.“ (1. posl. Petrova
3:20). Međutim, kao što je slučaj i danas u XXI veku, na Nojevo upozoravanje najveći
deo populacije je ostao gluv, ne želeći da sluša propovednika pravednosti. Ovaj Božiji
čovek je jedini verovao u Reč o dolazećem sudu:
„Verom Noje bi obavešten o onome što se još nije videlo, pa obuzet strahopoštova-
njem načini kovčeg za spasenje svoga doma; njom on osudi svet i posta naslednik pra-
vednosti koja se slaže sa verom.“2
Onaj koji je pun milosrđa, želeo je spasenje svake osobe. Ipak, morao je da prihvati
slobodnu volju većine koja je odlučila da ostane van njegove blagonaklonosti. Sud je na
kraju ipak stigao.
Bog je pokretač spasenja

Ono što je veoma važno da naglasimo o temi koju proučavamo jeste da je spasenje
u potpunosti Božije a ne ljudsko delo. Biblija nam daje do znanja da u pogledu spase-
nja postoje dve, na prvi pogled, veoma začuđujuće i iznenađujuće krajnosti. U njoj či-
tamo o Bogu kao Biću koje je vrlo zainteresovano za spasenje svoje tvorevine a potom i
o ljudima koji su krajnje nezainteresovani i odbijaju Gospodnji spasenjski plan. Svevi-
šnji, iako preuzvišen i samodovoljan, ispunjava Bibliju dokazima o staranju i velikoj
ljubavi prema svemu stvorenom a ponajviše prema čoveku:
„Odavna mi se javljaše Gospod. Ljubim te ljubavlju vječnom, zato ti jednako činim
milost.“ (Jeremija 31:3; naglasak moj).
„Eda li je meni milo da pogine bezbožnik? govori Gospod, a ne da se odvrati od pu-
tova svojih i bude živ.“ (Jezekilj 18:23).
„Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se dakle i
budite živi.“ (Jezekilj 18:32).

2 Poslanica Jevrejima 11:7.
46
„... da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima, jer on čini da njegovo sunce
grane zlima i dobrima i daje kišu pravednima i nepravednima.“ (Ev. po Mateju 5:45).
„... da se od ovih ništavnih stvari obratite živom Bogu, koji je stvorio nebo, i zemlju,
i more, i sve što je u njima; koji je u prošlim vremenima pustio sve mnogobošce da idu
svojim putevima, ali ipak nije sebe kao dobrotvora ostavio neposvedočena, dajući vam
kišu s neba i rodne godine, puneći vaša srca hranom i veseljem.“ (Dela ap. 14:15-17;
naglasak moj).
Sa druge strane, kao što sam pomenuo, Sveto pismo ne samo da govori o čoveku
kao grešniku koji po svom telesnom rođenju ne pripada Bogu već je pod uticajem so-
tonske vlasti, nego ga opisuje i kao biće koje nema ni najmanju želju da traži Gospoda i
ispunjava Njegovu volju - istrajavajući u bezbožnosti:
„A vi ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i greha, u kojima ste nekada živeli kada ste
se držali običaja ovoga sveta i poglavara demona, duha koji sada deluje u nepokorni-
ma. I svi mi smo nekada živeli među njima, udovoljavajući požudama svoga tela i sle-
deći telesne želje i nagone pa smo, kao i ostali, po prirodi bili podložni Božijem gne-
vu.“1
„Gospod s neba na sve ljude gleda:
da li ima ikog razumnoga,
da li ima ko da traži Boga?
Svak zaluta, svi se iskvariše,
Nema nikog da što dobro čini,
Ni jednoga jedinoga nema.“2
„Kao što je napisano: ‘Nema pravednoga – baš ni jednoga; nema razumnoga, ne-
ma toga koji Boga traži. Svi su skrenuli, svi su zajedno postali beskorisni; nema
toga koji čini dobro, nema baš ni jednog. Njihovo grlo je otvoren grob, varali su svojim
jezicima, zmijski otrov je pod njihovim usnama; usta su im puna kletve i gorčine. Noge
su im brze za krvoproliće, pustoš i beda je na njihovim putevima, a put mira ne pozna-
še. Pred njihovim očima nema straha od Boga.’“3
Ovakav prikaz Boga i njegovog najuzvišenijeg stvorenja je poprilično različit od
predstava različitih božanstava i ljudi u drugim starim (mnogobožačkim) religijama.
U njima, za razliku od učenja hrišćanstva, bogovi su osobe koje se ne interesuju baš
previše za sudbinu zemaljskih stanovnika, dok nasuprot tome, njihovi zemaljski pošto-
vaoci teže svim silama da im ugode – pa čak i prinošenjem ljudskih žrtava. Evo nekih
od starozavetnih primera koji opisuju sveštenike paganskog boga Vala u verskom za-
nosu, kao i prinošenje ljudskih žrtava bogu Molohu:
„A kad bi u podne, stade im se rugati Ilija govoreći: vičite većma: jer je on bog! Va-
ljada se nešto zamislio, ili je u poslu, ili na putu, ili može biti spava, da se probudi. A
oni stadoše vikati iza glasa, i parati se nožima i šilima po svom običaju, dokle
1 Poslanica Efescima 2:1-3; prevod WBTC, izdaje: Alfa i Omega, Beograd 1997. Naglasak moj. (Apostol Pavle
piše vernicima u Efesu, opisujući im realnost duhovnog stanja u kome su se nalazili pre nego što su postali
sledbenici Isusa Hrista).
2 Psalam 19:2-3; prevod prof. dr Aleksandar Birviš. Naglasak moj.
3 Poslanica Rimljanima 3:10-18. Naglasak moj.
47
ih krv ne obli. A kad prođe podne, stadoše prorokovati dokle dođe vrijeme da se pri-
nese dar; ali ni kaka glasa ni koga da odgovori, ni koga da čuje.“1
„Jer hođaše putovima careva Izrailjevih, i još sali likove Valima. I sam kađaše u do-
lini sina Enomova, i sažizaše sinove svoje ognjem po gadnijem djelima onijeh
naroda koje odagna Gospod ispred sinova Izrailjevih. I prinošaše žrtve i kađaše na vi-
sinama i po brdima i pod svakim zelenijem drvetom.“2
Zahvaljujući svome sveznanju, Svevišnji nije bio zatečen činjenicom da će otpali čo-
vek krenuti stranputicom bez ikakve želje da na jedini pravi, bogougodni način, živi i
deluje. Bivajući potpuno uveren da će u slučaju Njegovog neintervenisanja čitavo čove-
čanstvo vođeno sotonom propasti na najgori način, Bog je još pre početka vremena
određeni broj ljudi unapred odredio za spasenje i večni život. Sveto pismo nam o tome
veoma jasno svedoči.
Predodređeni za večni život

Apostol Pavle je u poslanici Efescima na veoma jasan način opisao veliku biblijsku
istinu o Božijem predodređenju nekih ljudi za spasenje. Obratimo posebnu pažnju na
tekst koji sledi a posebno na naglašene delove stihova koje sam ispisao podebljanim
kurzivom. Naime, iz razloga svog posebnog ushićenja zbog saopštavanja ove istine,
Pavle u jednom dahu ispisuje čitav tekst (zapazimo da je čitav naredni tekst zapravo
jedna prilično dugačka rečenica) i u njemu nekoliko puta ističe predodređenje:
„Neka je blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je u Hristu
blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom na nebesima, jer nas je u njemu izab-
rao pre stvaranja sveta – da budemo sveti i neporočni pred njim, odredivši nas
unapred u ljubavi, blagonaklonošću svoje volje, da nas Hristovim posredstvom
usini, da hvalimo slavu njegove blagodati, kojom nas je obdario u voljenom Sinu; u
njemu imamo otkup, njegovom krvlju, oproštaj prestupa – po bogatstvu njegove bla-
godati, koju je bogato izlio na nas u svakoj mudrosti i razboritosti, kad nam je obzna-
nio tajnu svoje volje – po svojoj blagonaklonosti – koju je unapred odredio u
njemu, da je sprovede kad se ispuni vreme, da u Hristu ponovo sastavi sve što je na
nebesima i na zemlji; u njemu, u kom smo i mi postali naslednici, pošto smo unap-
red određeni odlukom onoga koji sve čini shodno savetovanju svoje volje, da bude-
mo na hvalu njegove slave – mi koji smo se unapred uzdali u Hrista; u njemu ste i vi,
pošto ste čuli istinitu reč, evanđelje svoga spasenja, i poverovali, zapečaćeni obećanim
Svetim Duhom, koji je kapara našeg nasledstva – za izbavljenje njegove tekovine, na
hvalu njegove slave.“3
Evanđelist Luka u Delima apostolskim takođe potvrđuje biblijsku nauku o predod-
ređenju, govoreći:
„A mnogobošci slušajući ovo radovahu se i slavljahu reč Gospodnju, te poverovaše
svi koji su bili određeni za život večni.“4
Božija Reč spominje i „knjigu života“ koja je na nebesima, a u kojoj su unapred za-
pisana imena onih koji će biti spaseni tokom ljudske istorije. Sa postojanjem takve
knjige bili su upoznati Božiji ljudi i u starozavetnom i u novozavetnom periodu:
1 1. Carevima 18:27-29. Naglasak moj.

2 2. Dnevnika 28:2-4. Naglasak moj.
3 Poslanica Efescima 1:3-14. Naglasak moj.
4 Dela apostolska 13:48. Naglasak moj.
48
„Ali oprosti im grijeh: ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje koju si napi-
sao.“1
„I klanjaće joj se svi koji stanuju na zemlji, čije ime - od postanka sveta - nije
upisano u životnoj knjizi Jagnjeta koje je zaklano.“2
„Ali nemojte da se radujete tome što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte
što su vaša imena zapisana na nebesima.“3
„Da, molim i tebe, pravi druže, pomaži im, jer su se samnom zajedno borile u pro-
povedanju evanđelja sa Klimentom i ostalim mojim saradnicima, čija su imena u
knjizi života.“4
Naravno, zbog ovakvog izbora za neprolazni život u nebeskom carstvu, Bog je mo-
rao u večnosti da pronađe način za oproštenje greha onih koje je predodredio. Budući
da je greh učinjen u celokupnoj povesti čovečanstva bio tako ogroman u Njegovim
očima, On je izabrao, za Sebe, najbolnije rešenje. Isus Hristos, večni Božiji Sin se sa-
glasio sa voljom svoga nebeskog Oca i pristao da u određeno vreme preuzme svo pro-
kletstvo i kaznu za grehe sveta. Isusove reči iskazuju pokornost Božijem planu spase-
nja:
„Zato ulazeći u svet govori: ‘Žrtava i prinosa nisi zaželeo, ali si mi telo pripravio; žr-
tve koje se spaljuju i žrtve za greh nisu ti bile ugodne. Tada rekoh: evo dolazim – u
knjizi je napisano za mene – da učinim, Bože, tvoju volju’.5
„Jer nisam sišao sa neba da činim svoju volju, nego volju onoga koji me je poslao.“6
Kada apostol Petar govori o Hristovoj žrtvi prinetoj na golgotskom krstu, on stavlja
do znanja vernicima da je Njegovo raspeće bilo planirano u večnosti:
„Znajući da od svog sujetnog načina života, koji vam je od vaših otaca predan, niste
iskupljeni propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista
kao nevinog i čistog jagnjeta, koji je pre postanka sveta bio predodređen, a na
kraju vremena je objavljen radi vas.“7
Evanđelist Luka potvrđuje Petrove Bogom nadahnute reči, pišući sledeće:
„Udružiše se zaista u ovom gradu protiv tvoga svetog sluge Isusa, koga si pomazao,
Irod i Pontije Pilat sa mnogobošcima i sinovima Izrailjevim, da učine što je tvoja
ruka i tvoja odluka unapred odredila da bude.“8
Ovako veličanstvenoj Božijoj namisli o zameničkoj Hristovoj žrtvi i izboru bezbroj-
nog mnoštva za život u divotama večnog carstva, pravi evanđeoski hrišćani ne mogu i
ne žele ništa da dodaju. Oni, umesto toga, sa divljenjem kliču Gospodu zbog njegove
neverovatne milosti, odajući mu zahvalnost i slavu poput apostola Pavla koji je rekao:
„O dubino bogatstva i mudrosti, i znanja Božijeg! Kako su nedokučljivi njegovi su-
dovi i neistražljivi njegovi putovi! Jer ko je upoznao Gospodnju misao? ili ko je bio
njegov savetnik? ili ko mu je nešto prvo dao, da bi mu bilo vraćeno? Sve je, naime,
od njega, kroz njega, i za njega. Njemu slava u sve vekove! Amin.“9
1 Druga Mojsijeva 32:32. Naglasak moj; Vidi još i: Knjiga proroka Danila 12:1.
2 Otkrivenje Jovanovo 13:8. Naglasak moj.
3 Ev. po Luki 10:20. Naglasak moj.
4 Poslanica Filipljanima 4:3. Naglasak moj.
5 Poslanica Jevrejima 10:5-7. Naglasak moj.
6 Ev. po Jovanu 6:38.
7 1. posl. Petrova 1:18-20. Naglasak moj.
8 Dela apostolska 4:27-28. Naglasak moj.
49
SPASENJE VEROM U DOBA STAROGA ZAVETA

Kada govorimo o spasenju u ovom periodu, pod njim podrazumevamo Božije delo-
vanje u istoriji dugoj oko četiri hiljade godina – koliko je proteklo, po biblijskoj hrono-
logiji, od stvaranja sveta do vaskrsenja Isusa Hrista.
Rečima apostola Pavla koje ističu predodređenje, započećemo naše dokazivanje da
je Bog oduvek ljude prihvatao i darivao im večni život isključivo na osnovu njihove
vere i odazivanja na Njegov spasonosni poziv. Ovaj bogonadahnuti Gospodnji sluga
piše ovako:
„A znamo da Bog sve pomaže na dobro onima koji su po njegovoj odluci poz-
vani. Jer koje je unapred znao, njih je i predodredio da budu saobrazni liku nje-
govoga Sina, da on bude prvenac među mnogom braćom. Koje je pak predodredio,
te je i pozvao; a koje je pozvao, te je i opravdao, a koje je opravdao, te je i prosla-
vio.“1
Dakle, apostol pominje ljude koje je Bog unapred znao i predodredio, a u određeno
vreme njihovog života pozvao, opravdao i proslavio (u duhovnom smislu već postavio
sa Hristom na nebesa; vidi: Ef. 1:3; Kol. 1:13). Pošto smo već govorili o Gospodnjem
sveznanju i predodređenju, sada ćemo obratiti pažnju na Božiji poziv i odaziv na njega,
kao i na grešnikovo opravdanje.
Spasenje kroz veru

Kada smo govorili o bogootpadnuću pretpotopnih stanovnika zemlje, naglasili smo
da je veliku vodenu kataklizmu preživelo osmoro ljudi na čelu sa pravednim Nojem.
Iako se u trenutku nastanka potopa našlo samo nekoliko pravednika, u ranijoj istoriji
pretpotopne zemlje je živelo još nekoliko Njemu ugodnih ljudi. Sveto pismo nam govo-
ri o pravednom Avelju i Enohu. Sasvim je sigurno, i tu činjenicu ne bi smeli da dovo-
dimo u pitanje, da su i njih dvojica bili od Boga izabrani i pozvani da mu služe. Već
smo ranije utvrdili da niko sam po sebi ne traži Gospoda (Ps. 14:3...). To znajući, dola-
zimo do pitanja: na osnovu čega su Avelj, Enoh i Noje bili spaseni i prihvaćeni od Bo-
ga? Da li su spasenje zaslužili svojim bogougodnim delima ili su ga primili po nekom
drugom osnovu? Knjiga nad knjigama naime kaže:
„A rodiv Matusala poživje Enoh jednako po volji Božjoj trista godina, rađaju-
ći sinove i kćeri; Tako poživje Enoh svega trista i šezdeset i pet godina; i živeći Enoh
jednako po volji Božjoj, nestade ga, jer ga uze Bog.(...) Ali Noje nađe milost pred Gos-
podom. Ovo su događaji Nojevi: Noje bješe čovjek pravedan i bezazlen svojega vijeka;
po volji Božjoj svagda življaše Noje.“2
Čitajući ove tekstove, čovek koji ne poznaje dovoljno dobro značenje i smisao celo-
kupnog Pisma, lako bi mogao da zaključi da su pomenute ličnosti zaslužile spasenje
svojom poslušnošću i pravednošću. Međutim, Biblija se nikada ne sme tumačiti izdva-
janjem pojedinih tekstova iz celokupnog konteksta Božije Reči. Da bismo dobili odgo-
vor na postavljeno pitanje, okrenućemo stranice Novog zaveta i u poslanici Jevrejima
pronaći sledeće reči:

2 1 knj. Mojsijeva 5:22-24; 6:8-9. Naglasak moj.
50
„Verom Avelj prinese Bogu bolju žrtvu nego Kain, zahvaljujući njoj dobi svedočan-
stvo da je pravedan, pošto je Bog svedočio za njegove darove, i njom on još uvek govori
iako je umro. Verom Enoh bi prenet – da ne vidi smrti, i više se ne nađe, jer ga Bog
premesti. Jer pre no što je prenet bi posvedočen da je ugodio Bogu. A bez vere ne može
mu se ugoditi; jer ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga i da on uzvraća nagra-
dom onima koji ga traže. Verom Noje bi obavešten o onome što se još nije videlo, pa
obuzet strahopoštovanjem načini kovčeg za spasenje svoga doma; njom on osudi svet i
posta naslednik pravednosti koja se slaže sa verom.“1
Šta je spasonosna vera?

„A vera je tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne
vidimo.“ (Jevrejima 11:1).
Kao što je rečeno u stihu koji je pred nama, vera nije ono što mnogi Srbi današnjice
veruju da jeste. Vera, dakle, nije narodna religiozna tradicija ili običaji. Nije ni pošto-
vanje davno umrlih predaka za koje se smatra da su bili osnivači nacionalnih crkava.
Nasuprot tome, vera kojom se grešnik spasava je tvrdo pouzdanje u ono o čemu nam
govori Božije otkrivenje. Niko od nas u XXI veku nije bio svedok bilo kog događaja iz
davne prošlosti koja je opisana u Bibliji. Ipak, novozavetni vernici (poput onih staroza-
vetnih) su imali čvrsto pouzdanje u ono o čemu govore biblijski izveštaji, bez obzira što
nisu bili očevici događaja. Apostol Petar opisuje plodove spasonosne vere:
„Isus Hristos, koga vi volite iako ga niste videli, u koga sad verujete iako ga ne vi-
dite, i radujete se neizrecivom radošću, jer postižete cilj svoje vere: spasenje svojih du-
ša.“ (1. Petrova 1:7, 8; Naglasak moj).
Spasenje duše se zadobija, u skladu sa Petrovim propovedanjem, verom u Hrista
kojeg ne vidimo telesnim očima, ali se čvrsto pouzdajemo u Njegovu otkupljujuću smrt
– koja nam je opisana u evanđeljima. No, da neko ne bi bio u zabludi i poverovao da
može „čvrsto“ da veruje „u Boga“ a da pritom, u isto vreme, živi i deluje u suprotnosti
sa Njegovom voljom (pa da, ipak, bude „spašen verom“), moramo da pomenemo jedan
veoma važan navod:
„Kakva je korist, braćo moja, ako ko govori da ima veru, a nema dela? Može li ga
vera spasti? (...) Tako je i vera, ako nema dela, sama po sebi mrtva. Ali neko će reći: ti
imaš veru, a ja imam dela. Pokaži mi svoju veru bez dela, a ja ću ti pokazati veru po
svojim delima. Ti veruješ da ima samo jedan Bog? Dobro činiš; i demoni to veruju i
drhte. Hoćeš li pak da saznaš, prazni čoveče, da vera bez dela ništa ne vredi? (...) Kao
što je, naime, telo bez duha mrtvo, tako je mrtva i vera bez dela.“2
Odgovarajući na komentare ljudi koji su posedovali samo intelektualnu veru u Bo-
žije postojanje (a želeli da se nazovu hrišćanima poput ostalih pravih vernika) i smat-
rali da se spasenje postiže takvim verovanjem, Jakov pominje da je potpuno logično da
prava vera rezultuje svakodnevnim uklanjanjem od greha i pravednim delima (prave-
dna dela su, pritom, samo posledica spašenosti a ne uzrok spasenju). Vera u činjenicu
da Bog postoji nije dovoljna za spasenje – jer takvu veru poseduje i sam đavo pa ipak
deluje kao Gospodnji neprijatelj. Dokaz da se Jakov ovde ne obraća braći i sestrama u
veri (kao i da ne zagovara spasenje kroz dela - jer bi to bilo u suštoj suprotnosti sa os-
tatkom Biblije), jeste više nego očigledan. Kada govori hrišćanima, Jakov se obraća sa
1 Jevrejima 11:4-7. Naglasak moj.

2 Poslanica Jakovljeva 2:14, 17-20, 26. Naglasak moj.
51
puno pažnje: „Draga braćo moja...“ (vidi: 1:2, 16, 19; 2:1, 5, 14; 3:1, 12; 5:19). U dru-
gom, pak, slučaju on veli: „Ali neko će reći...“ (st. 2:18), što jasno stavlja do znanja da
se tu ne radi o hrišćanskom bratu, već nehrišćaninu koji „veruje da Bog postoji“, a ipak
nema druge plodove hrišćanske vere, jer očigledno nije shvatio ni prihvatio ono što
spasonosna vera podrazumeva. Upravo iz tog razloga, Jakov mu se obraća rečima:
„prazni čoveče“, što on uistinu i jeste.
Vera koju su posedovali svi pretpotopni Božiji ljudi jeste bila upravo ona koja je kao
svoj plod imala i dela koja su bila u skladu sa Njegovom voljom. Ipak, ni sama vera niti
pak dela pravednosti ne potiču od ljudi već od milostivoga Boga (u skladu sa Pavlovim
kazivanjem iz posl. Rimljanima 8. glave). Činjenicu da grešni izgubljeni smrtnik dobija
spasonosnu veru na dar, bez ikakve svoje zasluge, potvrđuju apostoli Petar i Pavle u
svojim poslanicama.
„Simeon Petar, služitelj i apostol Isusa Hrista, onima koji su pravednošću našega
Boga i Spasitelja Isusa Hrista primili istu skupocenu veru kao i mi: blagodat
vam i mir u izobilju u poznanju Boga i Isusa Gospoda našega. Kako nam je njegova
božanska sila darovala sve što služi životu i pobožnosti (...) čime su nam darovana
skupocena i najveća obećanja...“1
„...neka vam misli budu usmerene na razborito razmišljanje, prema meri vere ko-
ju je Bog svakom dodelio.“2
Na ovaj način, pojasnili smo na koji način su došle do spasonosne vere neke od po-
znatih biblijskih ličnosti. Na narednim stranicama, zadržavajući se još uvek na istom
delu Božije knjige, proučićemo život starozavetnog heroja vere - Avraama.
Pozvanje i opravdanje Avrama

Avraam je jedna od najpoznatijih ličnosti Starog zaveta, ili bolje rečeno, cele Biblije.
Njegov životni primer i odnos sa Bogom je veoma važan za proučavanje biblijskog
učenja o spasenju. Mogu sa sigurnošću reći da je Avramovo spasenje verom najbolji
primer, u prvom delu bogonadahnute Reči, o Božijem pozvanju i opravdanju grešni-
ka.
Ko je bio Avram?
Prema biblijskoj hronologiji, Avram je rođen 292. godine posle potopa, u okviru
desete poslepotopne generacije.3 Vodio je poreklo od Nojevog sina Sima (Sema), što će
reći da je bio pripadnik semitskog plemena. Njegovo rođenje je smešteno u 892. godi-
nu života Noja (koji je živeo 950 god.), što nam daje do znanja da je Avram imao mo-
gućnost da se lično upozna sa ovom izuzetnom ličnošću. Međutim, ono što čitamo o
Avramu u Mojsijevom izveštaju, a što se tiče njegovog života do 75. rođendana, izgleda
da nam ne da za pravo da poverujemo da se osoba o kojoj govorimo ikada ozbiljnije
interesovala za duhovne istine. Biblijski izveštaj nam govori da je Avram sa svojom
rodbinom (roditeljima, braćom i polusestrom koja mu je postala i supruga) živeo u
gradu u pokrajini Haldeji (1. Mojs. 11:31). Naseljavanje njegovih predaka na ovo pod-
1 2. poslanica Petrova 1:1, 3-4. Naglasak moj.

2 Poslanica Rimljanima 12:3.
3 Uporedi sa 1. Mojsijeva 11:10-26.
52
ručje desilo se posle rasejanja od vavilonske kule, zbog njihove pobune protiv Boga i
posedovanja idolopokloničke religije. Deo ovih idolopoklonika se naselio blizu (sadaš-
njeg) persijskog zaliva i osnovao naselje Ur, u kome je kasnije rođen Tarin sin. Enci-
klopedijski podaci nam govore da je taj grad zajedno sa Haranom (udaljenim preko
hiljadu kilometara), bio centar idolopoštovanja trijade bogova: boga meseca, boga
sunca i carice nebeske (Nane, Utua i Inane). Takođe, postojao je i veliki žrtveni oltar
poput piramide koji se zvao „Zigurat“, a koji je imao svrhu da se na njemu prinose žrt-
ve pomenutim božanstvima.1 Možda izgleda čudno da su se ljudi ponovo okrenuli bo-
gootpadništvu samo dve stotine godina nakon velikog potopa, koji je već jedanput
zbrisao sa lica zemlje civilizaciju koja nije marila za Gospoda. Još čudnije je to što su u
vreme gradnje vavilonske kule kao i osnivanja Ura i ostalih naselja, na zemlji živeli
Noje i njegovi sinovi (Sim je živeo još 500 godina posle potopa) kao praroditelji svih
poslepotopnih stanovnika, a da se gotovo niko nije interesovao da poveruje u njihovo
propovedanje o negativnim posledicama bezbožništva.2 Poslepotopne generacije su
imale žive svedoke Božije svetosti i pravednosti, kao i gneva koji se izlio na one koji su
napunili zemlju bezakonjem.
Ipak, većina ljudi je ponovo izabrala put bez Boga. Apostol Pavle o njima govori
ovako:
„Gnev Božiji pak otkriva se sa neba na svaku bezbožnost i nepravednost ljudi, koji
nepravednošću zadržavaju istinu, jer ono što se može saznati o Bogu njima je poznato;
Bog im je objavio. Čak i njegove nevidljive osobine, njegova večna sila i božanstvo,
mogu se od stvorenja sveta jasno sagledati, ako se na njegovim delima promatraju, da
nemaju izgovora, jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga proslavili, niti zahval-
nost pokazali, nego u svojim mislima padoše u ništavnu varku, te potamne njihovo
nerazumno srce. Postali su ludi govoreći da su mudri, pa zameniše slavu besmrtnoga
Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca.
Bog ih je zato sa prohtevima njihovih srca predao u nečistotu, da međusobno obeš-
čašćuju svoja telesa, - oni koji su lažju zamenili Božiju istinu, poštovali i klanjali se
tvorevini umesto tvorcu, koji je blagosloven doveka, amin.“3
U Avramovo vreme, dakle, zemaljsko stanovništvo je poštovalo lažne bogove. Ne-
mamo razloga da sumnjamo da su i on i sva njegova rodbina bili idolopoklonici poput
ostalih (ime „Avram“ u prevodu znači: „uzvišeni otac“ ali i „otac uzvišenih mesta“4; u
paganskim religijama je bilo uobičajeno da se oltari bogovima prave na uzvišenim me-
stima tj. brdima, vidi: 4. Mojs. 33:52; 1. Carevima 22:44; 2. Dnevnika 17:6). Njihovu
vezanost za bogove koje su već poznavali, kao i način obdržavanja otačke religije, do-
kazuje nam i odabir mesta u koje će se preseliti nakon napuštanja Ura:
„I uze Tara sina svojega Avrama i Lota sina Aranova, unuka svojega, i Saru snahu
svoju, ženu Avrama sina svojega; i pođoše zajedno iz Ura Haldejskoga da idu u zemlju
1 Navedeno prema: Encyclopaedia Encarta, deluxe 2000, izdanje na CD-R, „UR“.

2 Starovavilonski (Sumerski) „Ep o Gilgamešu“ nam govori o Gilgamešu kao kralju Uruka, grada poznatog
po hramu boginje Inane, koji je putovao do čoveka koji se zvao Ut-Napištim (biblijski Noje) kome su bo-
govi obznanili dolazak velikog potopa. Pomenuti ep nam kazuje da je Ut-Napištim posedovao besmrtnost
koju su mu dodelili bogovi. Ovaj ep predstavlja legendarnu priču o stvarnom događaju kojeg nam opisuje
Biblija kao potop koji se desio u Nojevo vreme. Navedeno prema: Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religi-
je, Narodna knjiga Alfa 1996. str. 225-226.
4 Navedeno prema: Bible reference library, People and places in the Bible, Barbour and company, inc. New
Jersey, 1987.
53
Hanansku, i dođoše do Harana, i ondje se nastaniše. I poživje Tara svega dvje sta i pet
godina; i umrije Tara u Haranu.“1
Iako nam je nepoznat motiv njihovog napuštanja rodnog mesta i selidba na teritori-
ju koju su naseljavali pripadnici Hamovog plemena (tj. Hananci), možemo da pretpos-
tavimo da je razlog bila potraga za predelima pogodnijim za život i ispašu njihove sto-
ke. Tadašnji svet je bio veoma retko naseljen – tako da su se pred očima Tare i njegove
porodice neprekidno pojavljivala nova prostranstva bez ijednog ljudskog naselja. Nji-
hovo odredište je bio Haran, do kojeg su stigli posle dugog višemesečnog putovanja.
Novim stanovnicima ovoga mesta je bilo sasvim prirodno da nastave sa upražnjava-
njem religije na koju su bili naviknuti. Knjiga Isusa Navina nas izveštava o načinu is-
poljavanja njihove religijske svesti:
„I reče Isus svemu narodu: ovako veli Gospod Bog Izrailjev: s onu stranu rijeke živ-
ješe negda oci vaši, Tara otac Avramov i otac Nahorov, i služiše drugim bogovima. Ali
uzeh oca vašega Avrama ispreko rijeke i provedoh ga kroz svu zemlju Hanansku...“2
Božiji poziv upućen Avramu

„I reče Gospod Avramu: idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u
zemlju koju ću ti ja pokazati. I učiniću od tebe velik narod, i blagosloviću te, i ime tvoje
proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov. Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću
one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji. Tada
pođe Avram, kao što mu kaza Gospod, i s njim pođe Lot. A bješe Avramu sedamdeset i
pet godina kad pođe iz Harana.“3
Iako je još pre postanja sveta bio Bogu poznat i predodređen za večni život, Avram
tih istina nije bio ni malo svestan (toga zapravo nije svestan ni jedan čovek sve do
momenta svoga pozvanja i obraćenja Bogu – kada kroz Sveto pismo biva upoznat sa
pomenutom činjenicom). Za njega sasvim nenadano, nakon što je ušao u drugu polo-
vinu osme decenije života, u vreme koje je unapred bilo određeno, javio mu se nečiji
glas. Avram je celoga života bio religiozan, ali je ovo bio prvi put da mu se obraća neko
božansko biće. Povrh svega, to božanstvo mu je bilo potpuno nepoznato. Ipak, bilo je
očigledno da je Avram bio poznat Onome koji ga je pozvao. Verom koja mu je darova-
na, nakon što je saslušao obećanja koja mu je Uzvišeni izrekao, pozvani je odlučio da
se odazove. Poslanica Jevrejima nam kazuje:
„Verom Avraam posluša kad bi pozvan da iziđe na mesto koje je imao da primi u
nasledstvo, i iziđe ne znajući kuda ide. Verom se naseli u obećanoj zemlji kao u tuđoj
zemlji...“4
U narednih dvadeset i pet godina, Svevišnji se javio Avramu još nekoliko puta.5 U
svojim javljanjima obećao mu je bezbrojno potomstvo, iako je njegova žena bila celoga
života nerotkinja. Mesečni ciklus je kod Sare već odavno bio prestao (18:11). Nade za
rađanje potomaka više nije bilo. Međutim i pored toga, Avram je kroz vreme sve više
upoznavao Boga koji ga je susreo. Iz tog razloga, njegova vera je bivala sve jača. Pove-

2 Knjiga Isusa Navina 24:2-3. Naglasak moj.
5 Vidi: 1. Mojsijeva, poglavlja 15; 17; 18.
54
rovao je da Bog može da učini i ono što se ljudima čini nemogućim. Bio je uveren da će
mu Gospod darovati potomstvo, u skladu sa svojim obećanjem:
„Pa ga izvede napolje i reče mu: pogledaj na nebo i prebroj zvijezde ako ih možeš
prebrojiti. I reče mu: tako će biti sjeme tvoje. I povjerova Avram Bogu, a on mu primi
to u pravdu.“ (1. Mojs. 15:5-6).
Tekst koji sam upravo naveo nam govori mnogo više od toga da je Avram povero-
vao u ono što je svim srcem želeo više od pola veka. On govori o tome da je Gospod
Avrama učinio pravednim kroz veru. Apostol Pavle nam o tome kaže sledeće:
„Avraam se - i mimo nade – nadao i poverovao da će postati otac mnogim narodi-
ma, kao što je rečeno: ‘Tako će biti tvoje potomstvo’. I nije oslabeo u veri kada je uzeo
u obzir svoje već izumrlo telo, bio je već stogodišnjak, i izumrlu Sarinu matericu. U
Božije obećanje nije posumnjao s neverovanjem, nego bi ojačan u veri, te dade slavu
Bogu, potpuno uveren da je Bog kadar i učiniti ono što je obećao. Zato mu je bilo ura-
čunato u pravednost.“1
„Koje je pak predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao te je i

opravdao...“
Ono što je sasvim sigurno, a što nam Biblija potvrđuje, jeste da je Avram pre nego
što ga je Bog pozvao da izađe iz Harana bio sve drugo – samo ne pravedan. Upražnja-
vajući idolopokloničku otačku religiju, živeo je poput ostalih pripadnika svoga pleme-
na bivajući na putu večne propasti, čineći dela nepravde koja su bila inspirisana nečas-
tivim.
Sam pojam „opravdanja“ podrazumeva prethodnu krivicu. Ne postoji niko ko bi bio
primoran da se nekome „opravdava“ a da prethodno nije učinio nešto pogrešno (tj. u
nečemu sagrešio). Avramova krivica je bila očigledna. Decenije života u grehu se nisu
mogle tek tako izbrisati. Bilo je potrebno da Bog sa svoje strane dovede ovoga čoveka u
stanje kojim bi On bio u potpunosti zadovoljan. U postepeno „popravljanje“ ponašanja
i načina življenja bivšeg stanovnika Harana Gospod se nije mogao pouzdati. To, zapra-
vo, nikada nije ni bio Božiji put kojim bi čovek stekao spasenje. U skladu sa svojim ve-
čnim planom, Bog je blagoizvoleo da sve Avramove grehe oprosti odjedanput – tako
što će ga proglasiti pravednim samo na osnovu njegove čvrste vere:
„Šta ćemo, dakle, reći da je naš po telu praotac Avraam [postigao]? Ako je, naime,
Avraam opravdan na osnovu svojih dela, može da se hvali ali ne pred Bogom. Jer šta
kaže pismo: ‘Avraam je poverovao Bogu i to mu je uračunato kao pravednost’. A ono-
me koji radi plata se ne računa po milosti nego po dugu. Onome pak koji ne radi, a
veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pra-
vednost, kao što David naziva blaženim čoveka kome Bog uračunava pravednost bez
dela: ‘Blaženi su kojima su bezakonja oproštena i gresi pokriveni. Blažen je čovek
kome Gospod greh ne uračunava’“.2
Apostol Pavle je u ovom odeljku više nego jasan. On naglašava da Avram nije došao
do opravdanja svojim trudom i bogougodnim delima, već tako što je poverovao i pouz-
dao se u Boga koji ga je takvim proglasio. U trenutku kada je bio na vrhuncu svoje ži-
votne grešnosti (jer se gresi svih ljudi pred Bogom svakodnevno nadodaju onim pret-

55
hodno učinjenim) Avram je bio opravdan tj. proglašen potpuno nevinim i bez krivice.
Ovakvo opravdanje je mogla da mu dodeli samo neverovatna Božija milost – na osno-
vu zameničke žrtve koja je za njega bila prineta (tj. predodređena) još pre početka
vremena.
Kakav je bio rezultat Avramovog opravdanja?

Svakodnevno posvećivanje Bogu je logična posledica opravdanja verom svakog po-
jedinca. Takav je bio i Avramov slučaj. Od momenta prvog susreta sa Gospodom, on je
do kraja svoga života poživeo još sto godina (do 175. godine - kada je umro; vidi: 1.
Mojs. 12:4; 25:7). Kroz sve to vreme, ovaj starozavetni Božiji čovek je rastao i sazrevao
u bogopoznanju i razumevanju Njegove volje. Njegovi prvi koraci sa Bogom nisu bili
najspretniji. Bio je u iskušenju da izgovori laži – što je i učinio (12:12-20), potom je
predvodio odred ratnika i borio se protiv vojske koja je zarobila njegovog sinovca Lota
(14. gl.). Poslušao je svoju ženu i začeo dete sa njenom sluškinjom Hagarom, iako je to
bilo protiv Božijeg plana i obećanja koje mu je dato (16. gl.). Sve ove Avramove „omaš-
ke“ desile su se tokom vremenskog perioda od deset godina od Gospodnjeg prvog jav-
ljanja (16:3), što nam daje do znanja da je njegov rast u veri bio spor i sazrevanje laga-
no. Ipak, iako bez ijedne pobožne knjige koju bi mogao da čita i kroz nju stiče znanje o
Bogu, Avram je prolazio kroz život učeći se duhovnim lekcijama na praktičan način.
Tako, nakon što mu je konačno u stotoj godini darovan sin, od njegove do tada neplo-
dne žene Sare, Bog je zaželeo da oproba Avramovu veru i pouzdanje u Njega kao Sve-
mogućeg. Pošto je Isak, obećani sin, stasao i postao mladić, Gospod je zapovedio nje-
govom ocu da otputuje sa njime u zemlju Moriju, udaljenu nekoliko dana hoda, i tamo
ga prinese na žrtvu:
„Poslije toga šćaše Bog okušati Avrama, pa mu reče: Avrame! A on odgovori: evo
me. I reče mu Bog: uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka, pa idi u ze-
mlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gdje ću ti kazati. I sjutradan rano ustavši
Avram osamari magarca svojega, i uze sa sobom dva momka i Isaka sina svojega; i na-
cijepavši drva za žrtvu podiže se i pođe na mjesto koje mu kaza Bog. Treći dan podiga-
vši oči svoje Avram ugleda mjesto izdaleka. I reče Avram momcima svojim: ostanite vi
ovdje s magarcem, a ja i dijete idemo onamo, pa kad se pomolimo Bogu, vratićemo se
k vama. I uzevši Avram drva za žrtvu naprti Isaku sinu svojemu, a sam uze u svoje ruke
ognja i nož; pa otidoše obojica zajedno. Tada reče Isak Avramu ocu svojemu: oče! A on
reče: što sine! I reče Isak: eto ognja i drva, a gdje je jagnje za žrtvu? A Avram odgovori:
Bog će se, sinko, postarati za jagnje sebi za žrtvu. I iđahu obojica zajedno. A kad dođo-
še na mjesto koje mu Bog kaza, Avram načini ondje žrtvenik, i metnu drva na nj, i sve-
zavši Isaka sina svojega metnu ga na žrtvenik vrh drva; I izmahnu Avram rukom svo-
jom i uze nož da zakolje sina svojega.“1
Ovo poglavlje nam opisuje divnu epizodu u Avramovom životu. U njoj ne nalazimo
niti jedan pomen da se pomenuti starac prepirao sa Naredbodavcem, niti pak da je i
pomislio da ne posluša Gospodnju zapovest. Iako su mu kroz glavu navirala pitanja o
svrsishodnosti ovakvog dela, kao i razmišljanja o načinu ispunjenja Božijeg obećanja o
brojnom potomstvu kroz Isaka – ukoliko on bude ubijen, Avram je poslušno koračao
ka svome odredištu:
1 1. Mojsijeva 22:1-10.
56
„Verom je Avraam prineo Isaaka kada je bio kušan, i jedinca je prinosio on koji je
primio obećanja, kome je rečeno: ‘Po Isaaku nazvaće ti se potomstvo’. Pomislio je da
je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsavati; zato ga je i dobio kao sliku.“1
Godine iskustva sa Bogom naučile su Avrama posvećenom životu i veri da su Gos-
podnja volja i Njegov naum uvek savršeni. Gospod Isus Hristos je rekao:
„Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan, i ko ljubi sina ili kćer
više nego mene, nije mene dostojan.“ (Mt. 10:37; naglasak moj).
Avram je to znao. U trenutku kada je sa bolom u srcu podigao nož da ubije obeća-
nog sina, koga je tako dugo čekao, začuo je povik:
„Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: Avrame! Avrame! A on reče: evo me.
A anđeo reče: ne diži ruke svoje na dijete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se
bojiš Boga, kad nijesi požalio sina svojega, jedinca svojega, mene radi. I Avram podi-
gavši oči svoje pogleda; i gle, ovan iza njega zapleo se u česti rogovima; i otišavši Av-
ram uze ovna i spali ga na žrtvu mjesto sina svojega. (...) I reče: sobom se zakleh, veli
Gospod: kad si tako učinio, i nijesi požalio sina svojega, jedinca svojega, zaista ću te
blagosloviti i sjeme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvijezda na nebu i kao pijes-
ka na brijegu morskom; i naslijediće sjeme tvoje vrata neprijatelja svojih. I blagoslovi-
će se u sjemenu tvojem svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj.“2
Ovaj Avram, koji je najpre bio izgubljeni paganin, a potom po Božijoj volji postao
heroj vere, stasao je u jednu od najpozitivnijih ličnosti Biblije samo zahvaljujući Boži-
joj suverenoj volji i izboru. Ovako izabranog i opravdanog čoveka, Bog je na kraju uveo
i u svoju nebesku slavu3 i učinio primerom opravdanja kroz veru za sve naredne ve-
kove.
Ipak, želim da se ukratko, u samo nekoliko rečenica, osvrnem na izjavu koju je izre-
kao Jakov u svojoj poslanici, a po pitanju Avramovog opravdanja. To želim da učinim
zato što Pravoslavna crkva ovaj tekst pogrešno shvata, zanemarujući celobiblijsko uče-
nje o spasenju zarad svog pogrešnog tumačenja (vidi: 2. Petrova 3:15-16). Pomenuti,
pravoslavnima nejasni stihovi, glase ovako:
„Naš otac Avraam nije li po delima opravdan, kada je prineo svoga sina Isaaka na
žrtvenik? Vidiš da je vera sarađivala sa njegovim delima, i vera je delima došla do svog
ispunjenja. I ispuni se Pismo koje govori: ‘Poverova Avraam Bogu i uračuna mu se u
pravednost, i nazva se prijatelj Božiji’. Vidite da se čovek opravdava delima, a
ne samo verom. (...) Kao što je, naime, telo bez duha mrtvo, tako je mrtva i vera bez
dela.“4
Kao što sam već naglasio ranije u našem proučavanju stihova koji prethode ovima,
tekstovi Svetog pisma se nikada ne smeju tumačiti izvan celokupnog konteksta Božije
Reči. Biblija nije sama sebi protivrečna. Zato, ako pažljivo sagledamo drugo poglavlje
ove poslanice jasno ćemo uočiti da Jakov naglašava da za spasenje pred Bogom nije
dovoljna samo vera u Njegovo postojanje, uz istovremenu nezainteresovanost za izvr-
šavanje Božije volje. Svaka verom spašena osoba ima želju da čini ono što je Gospod
zapovedio5, te tako i pisac ove poslanice govori da su bogougodna dela dokaz oprav-
danja verom. Avramova „vera u Boga“ bi bila mrtva u slučaju da se usprotivio Božijoj
zapovesti, jer bi to zapravo značilo da on uopšte ne poznaje Gospoda i ne veruje u ono

2 1. Mojs. 22:11-18. Naglasak moj.
3 Vidi: Ev. po Luki 16:22-31.
4 Poslanica Jakovljeva 2:21-24, 26. Naglasak moj.
5 Vidi: posl. Filipljanima 2:13; kao i posl. Titu 2:11-14.
57
što On jeste. Avramovo poverovanje i opravdanje verom, o kojem govori Jakov u 23.
stihu desilo se pre 86. Avramovog rođendana (vidi: 1 Mojs. 15:5-6; 16:1-3, 16), a takoz-
vano „opravdanje delima“ tek nakon što je Isak postao mladić (rođen je kada je Avram
imao sto godina). To znači da je Avram „opravdan delima“ tek 30-tak godina nakon što
je proglašen pravednim kroz veru1 (što znači da je posle dugog perioda postao dovolj-
no duhovno izgrađen da je mogao ovim veličanstvenim delom da potvrdi svoju veru i
neograničeno poverenje u Svemogućeg Boga). Bogougodna dela jesu uvek pratilac
prave spasonosne vere, ali nikako i uslov spasenja, kao što ćemo se dodatno uveriti
tokom daljeg proučavanja ove teme.
Opravdanje verom u doba Zakona

Nakon dugog vremenskog perioda kojeg možemo nazvati „doba savesti“, u kojem
su ljudi živeli bez specijalnog Božijeg otkrivenja kroz pisanu Reč, nastupilo je doba
zakona. Početak ovoga doba u biblijskoj istoriji je smešten u trenutku davanja deset
Božijih zapovesti Mojsiju na planini Sinaj (2. Mojs. 20. gl.). Nakon izrailjskog izbavlje-
nja iz viševekovnog egipatskog ropstva, Jahve, Bog njihovih otaca Avraama, Isaaka i
Jakova odlučio je da pomenuti narod zvanično proglasi svojim, u skladu sa prethod-
nim obećanjem datim Avraamu, njihovom rodonačelniku (1. Mojs. 22. gl.):
„I Mojsije izađe na goru k Bogu; i povika mu Gospod s gore govoreći: ovako kaži
domu Jakovljevu, i reci sinovima Izrailjevim: vidjeli ste šta sam učinio Misircima i ka-
ko sam vas kao na krilima orlovijem nosio i doveo vas k sebi. A sada ako dobro uzaslu-
šate glas moj i uščuvate zavjet moj, bićete moje blago mimo sve narode, premda je
moja sva zemlja. I bićete mi carstvo svešteničko i narod svet. To su riječi koje ćeš ka-
zati sinovima Izrailjevim.“2
U isto vreme, Gospod je objavio svoje zakone Jakovljevim potomcima, dajući im do
znanja da mu trebaju biti poslušni ukoliko žele blagosloven život:
„Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Ja sam Gospod Bog vaš. Nemojte činiti što se
čini u zemlji Misirskoj, u kojoj ste živjeli, niti činite što se čini u zemlji Hananskoj, u
koju vas vodim, i po uredbama njihovijem nemojte živjeti. Nego moje zakone vršite i
moje uredbe držite živeći po njima. Ja sam Gospod Bog vaš. Držite uredbe moje i za-
kone moje; ko ih vrši, živ će biti kroz njih. Ja sam Gospod.“3
Zakon kojeg je Gospod dao Izrailjcima preko Mojsija je bio apsolutno savršen. Ja-
kovljevi potomci, pak, poput svih ostalih bili su grešni ljudi, koji pomenute zakone ni-
su mogli da ispune u potpunosti. No, svrha zakona je bila upravo ta, da sa jedne stra-
ne, svakome ljudskom biću prikaže Božije savršenstvo, a sa druge - da zahtevano savr-
šenstvo ne može da postigne nijedan čovek, makar koliko se trudio. Apostol Pavle, koji
je u životu pre obraćenja Hristu bio veliki revnitelj - što se tiče izvršavanja svih odredbi
zakona, na kraju je došao do sledećeg zaključka:
„Zakon je sam po sebi svet, i zapovest je sveta, i pravedna i dobra. (...) Znamo, na-
ime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh.(...) Želeći,
dakle, da činim dobro, nalazim da za mene važi zakon – da je zlo u meni. Tako se po
1 Vidi ponovo: Posl. Rimljanima 4:1-8, 16-22; kao i 3:28.

2 2. Mojs. 19:3-6. Naglasak moj. Pojam „sinovi Izrailjevi“ odnosi se na potomke Avraamovog unuka Jakova,
Isaakovog sina. Jakovu je Bog dao drugo ime „Izrailj“ (tj. „Izrael“) što u prevodu znači: „Onaj koji vlada sa
Bogom“ (prema: Bible reference library, people and places in the Bible, A Barbour book, New Jersey
1987). Vidi: 1. Mojs. 32:24-30. Današnji Izraelci (Jevreji) su potomci Avraama, Isaaka i Jakova.
58
unutrašnjem čoveku radujem Božijem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim
udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je
u mojim udovima. Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela.“1
Svrha zakona je bila da potvrdi večnu istinu, a ona glasi: čovek ne može da bude
spašen pred Bogom sopstvenim dobrim delima, već isključivo verom u zameničku is-
kupiteljsku žrtvu Isusa Hrista. Isti apostol, nakon što je postao hrišćanin i shvatio pra-
vi smisao zakona, rekao je sledeće:
„A znamo da sve što zakon govori – govori onima koji su pod zakonom, da se sva-
ka usta zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom. Jer delima zakona niko se neće
opravdati pred njim, posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha.“2
„Ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isu-
sa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a
ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan.“3
„Jer koji čine dela zakona – pod kletvom su; napisano je naime: ‘Neka je proklet
svako ko ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakona – da to čini’. A da se kod
Boga niko ne opravdava zakonom jasno je, jer ‘Pravednik će živeti od vere’. A
zakon nije od vere, nego ‘Ko ih izvrši živeće u njima’. (...) Da je, naime, dan zakon koji
je bio u stanju da oživi, onda bi pravednost stvarno bila od zakona. Ali Pismo je zatvo-
rilo sve pod greh, da se na osnovu vere u Isusa Hrista da obećanje onima koji veru-
ju.“4
Tokom čitave istorije starozavetnog „doba zakona“, iako su se trudili da ispune Bo-
žije standarde, Izrailjcima to nikada nije polazilo za rukom. Sledstveno tome, bili su
prinuđeni da svakodnevno prinose žrtve zbog učinjenih greha, koje je Gospod propisao
upravo iz tog razloga:
„Reci im dakle: ovo je žrtva ognjena što ćete prinositi Gospodu: dva jagnjeta od go-
dine zdrava, svaki dan na žrtvu paljenicu bez prestanka.“ (4. Mojs. 28:3; naglasak
moj).
Novozavetni pisac potvrđuje pomenutu praksu, koja nažalost nije donosila prave
rezultate:
„I svaki sveštenik, doduše, stoji svaki dan i služi prinoseći mnogo puta iste žrtve
koje nikada ne mogu potpuno ukloniti grehe.“ (Jevrejima posl. 10:11; naglasak moj).
Propisujući prinošenje žrtava zbog kršenja odredbi zakona, Bog je Izrailjcima - ve-
kovima - neprestano ukazivao na jedini put oproštenja i opravdanja, i to verom u pro-
livenu krv nevine žrtve – Isusa Hrista.
SPASENJE VEROM U DOBA NOVOGA ZAVETA

Knjige Novoga zaveta, kao štivo koje opisuje život i učenje Spasitelja i njegovih apo-
stola, saopštava nam mnogo više detalja o spasenju kroz veru nego starozavetni spisi. I
u Starom zavetu je Božiji način spasenja veoma očigledan, ali je proučavanje ove teme
kroz novozavetne tekstove – pravo duhovno uživanje. Pojam spasenja je od strane
Hristovih učenika opisan tako jasno, da je za iskrenog proučavaoca Biblije prosto ne-
moguće da izvuče bilo koji drugi zaključak od onoga koji ćemo mi ovde izvesti. Kroz
1 Posl. Rimljanima 7:12, 14, 21-24. Naglasak moj.

2Posl. Rimljanima 3:19-20. Naglasak moj.
3 Posl. Galatima 2:16. Naglasak moj.
4 Posl. Galatima 3:10-12, 21-22. Naglasak moj.
59
razmatranje koje sledi, još jedanput ćemo se uveriti da je spasenje Božije upečatljivo
najuzvišenija tema Svetoga pisma.
Hristos – Jagnje Božije

„Sutradan vide Isusa kako dolazi k njemu i reče: evo jagnje Božije koje uklanja
greh sveta.“1
Već smo ranije istakli činjenicu da je period Staroga zaveta vremenski trajao do
Hristove smrti i vaskrsenja iz mrtvih. Običaj koji je bio uveden Božijim zakonom datim
Mojsiju, koji je propisivao prinošenje životinjskih žrtava zbog greha, još uvek se sva-
kodnevno sprovodio u Izrailju i u vreme kada je u Nazaretu živeo Isus. Ipak, nakon što
je prošlo oko hiljadu i petsto godina od davanja zakona, i nakon što su protekle reke
prolivene krvi nevinih životinja, došlo je vreme kada će biti prineta prava žrtva. U
stvari, sve starozavetne žrtve su bile samo slika one prave koja će biti prineta radi op-
roštenja ljudskih prestupa i krivica:
„Jer zakon ima samo senku budućih dobara, a ne i samo obličje stvari, pa ne može
nikad istim žrtvama, koje se neprestano prinose svake godine, usavršiti one koji pris-
tupaju. Zar se inače ne bi prestale prinositi, zato što se ne bi više osećali grešni oni koji
su tako služeći jednom očišćeni? Ali one svake godine podsećaju na grehe, jer krv
bikova i jaraca ne može da otkloni grehe. Zato ulazeći u svet govori: ‘Žrtava i
prinosa nisi zaželeo, ali si mi telo pripravio; žrtve koje se spaljuju i žrtve za greh nisu ti
bile ugodne. Tada rekoh: evo dolazim – u knjizi je napisano za mene – da učinim, Bo-
že, tvoju volju’. Dok on gore govori: ‘Žrtava i prinosa, žrtava koje se spaljuju i žrtava za
greh nisi zaželeo, niti su ti bile ugodne’, one se po zakonu prinose; tada reče: ‘Evo dola-
zim da učinim tvoju volju’. Ukida prvo – da postavi drugo.“2
Isus Hristos je u prvoj Petrovoj poslanici3 i Otkrivenju opisan kao jagnje koje je za-
klano za grehe čitavog sveta:
„I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde stoji kao zaklano
(...) I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i otvoriš njene pečate,
zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakoga
plemena i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu carstvom i sveštenici-
ma i oni će carevati na zemlji.“4
Čitajući pomenute tekstove koji nam govore o Hristu kao jedinoj pravoj žrtvi – mi
dolazimo do zaključka da su i starozavetni vernici bili spaseni verom u Isusovu žrtvu
na Golgoti poput novozavetnih. Jedina razlika je u tome što su oni prinoseći žrtve gle-
dali verom u budućnost – na pravu žrtvu koja dolazi, dok se vernici Novog zaveta ve-
rom vraćaju u prošlost i posmatraju svojim duhovnim pogledom Hrista raspetog i
stradalog za njihove grehe.

2 Posl. Jevrejima 10:1-9. Naglasak moj.
3 1. Petrova 1:19-20.
4 Otkrivenje Jovanovo 5:6, 9-10. Naglasak moj.
60
Hristos je ispunio stroge odredbe Božijeg Zakona

„Ne mislite da sam došao da razrešim zakon i proroke; nisam došao da razrešim
nego da ispunim. Jer vam zaista kažem, dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno iota
ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.“1
Izjava Gospoda Isusa Hrista o tome da je došao da ispuni zakon nije bila samo želja
koju su imali u srcu i drugi pobožni Jevreji ondašnjeg doba. To je bila izuzetna, veli-
čanstvena izjava! Konačno je došao dugo očekivani, mnogim prorocima prorečeni Spa-
sitelj – na kome treba da se ispuni celokupno značenje Starog zaveta. Hristos, što u
prevodu znači „Pomazanik“, je u svojoj ličnosti objedinio službu starozavetnih poma-
zanika – careva, sveštenika i proroka. Objedinio je takođe i ulogu prvosveštenika i žrt-
ve:
„Hristos pak dođe kao prvosveštenik budućih dobara i uđe jednom za svagda u
svetinju kroz veću i savršeniju skiniju koja nije ljudskom rukom načinjena, to jest, nije
od ove tvorevine, i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju, te
nađe večni otkup.“ (Jevrejima 9:11-12; naglasak moj).
Ispunio je stotine proročanstava koja su govorila o Njemu, počev od onog koje je iz-
rečeno u Edenskom vrtu.2 On je bio Božiji Mesija, najuzvišenija ličnost ikada rođena.
Ispunjenje zakona sa njegove strane je podrazumevalo ne samo to da je živeo bezgreš-
nim životom, već i da je preuzeo na sebe kazne za grehe kao i prokletstva koja je zakon
prizivao na sve njegove prekršioce:
„Hristos nas je iskupio od kletve zakona time što je postao kletva za nas, jer je napi-
sano: ‘Neka je proklet svako ko visi na drvetu’.“ (Galatima 3:13).
U velikoj duševnoj agoniji i smrtnom strahu u kome se Isus našao u getsimanskom
vrtu, sa njegovog čela se slivao krvavi znoj. Znao je da mora da uzme na sebe kaznu za
neverovatnu ljudsku prljavštinu i bezakonje. Ipak, koračao je dalje. Dozvolio je da ga
uhapse, narugaju mu se, tuku ga i na kraju predaju razularenoj rulji koja je tražila nje-
govu smrt. Rimski vojnici su izvršili naređenje o raspeću. Bezgrešni je visio na krstu
šest sati ispunjavajući poslednja neispunjena proročanstva o Sebi – zapisana u Starom
zavetu:
„Prezren bješe i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga
svak zaklanja lice, prezren da ga ni za što ne uzimasmo. A on bolesti naše nosi i nemoći
naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjen
za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja; kar bješe na njemu našega
mira radi, i ranom njegovom mi se iscijelismo.(...) Ali Gospodu bi volja da ga bije, i
dade ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za grijeh (...) jer je dao dušu
svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zločince
se moli.“3
Shvatajući svu veličinu Gospodnje žrtve, apostol Pavle iznosi činjenicu da je u mo-
mentu Isusove smrti učinjena savršena razmena. Isus Hristos je učinjen grehom koji je
od Boga Oca kažnjen, a svima onima koji prihvate Njega za Spasitelja - verom - pripi-
suje se savršena Božija pravda:
1 Ev. po Mateju 5:17-18.

2 Vidi samo neke: 1. Mojs. 3:15; 5. Mojs. 18:18; Isaija 7:14, 9:6-7; Mihej 5:2; Zaharija 9:9.
3 Isaija 53:3-5, 10, 12.
61
„Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo
pravednost Božija.1
Neograničenom patnjom od Oca ostavljenog Sina, kao i Njegovom smrću, nebeska
pravda je bila zadovoljena. Najveći znak da je Hristos u potpunosti ispunio delo otkup-
ljenja ljudskog roda jeste bilo njegovo vaskrsenje iz mrtvih, nakon čega se vazneo na
nebo i seo sa desne strane prestola Preuzvišenog.
Veličanstvene posledice Hristove zameničke žrtve

Stanje u kojem se nalaze novozavetni vernici je stanje neverovatne uzvišenosti. Sve-
to pismo nam otkriva da je svaki hrišćanin:
a) Pred Bogom proglašen potpuno pravednim:
„A sad se bez sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zako-
na i proroka, naime, pravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi za sve
koji veruju.“2
b) Dodeljena mu je Božija pravednost:
„Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postane-
mo pravednost Božija.“3
v) Postao je savršen pred Bogom u Hristu:
„Po ovoj volji mi smo osvećeni prinošenjem tela Isusa Hrista jednom zasvagda. (...)
Jedno prinošenje je, naime, zauvek dovelo do savršenstva one koji se osvećuju.“4
g) Ima mir sa Bogom:
„Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom posredstvom Gospoda
našega Isusa Hrista, čijim smo posredstvom – verom, došli do ove blagodati u ko-
joj stojimo.“5
d) Rođen od Boga i postao Božije dete:
„A svima koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, - onima što veruju u
njegovo ime.“6
„Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac – da se nazovemo deca Božija, i jesmo. (...)
Dragi moji, sad smo deca Božija i još se ne pokaza šta ćemo biti.“7
đ) Primio Duha usinovljenja:
„Jer svi, koje vodi Duh Božiji, ti su sinovi Božiji. Niste, naime, primili ropskog duha
da opet strahujete, nego ste primili Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava Oče!
Sam Duh svedoči sa našim duhom da smo deca Božija.“8
„A kad je došla punina vremena, posla Bog svoga Sina, rođenog od žene, koji je bio
pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom – da primimo usinovljenje. A
pošto ste sinovi, posla Bog u vaša srca Duha Sina svoga koji viče: Ava, Oče.“9
e) Postao hram Svetoga Duha:
„Ili zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od
Boga, te ne pripadate samo sebi?“1
1 2. posl. Korinćanima 5:21.

2 Posl. Rimljanima 3:21-22. Naglasak moj.
3 2. Korinćanima 5:21. Naglasak moj.
4 Jevrejima 10:10, 14. Naglasak moj.
5 Rimljanima 5:1-2. Naglasak moj.
6 Ev. po Jovanu 1:12. Naglasak moj.
7 1. posl. Jovanova 3:1-2. Naglasak moj.
9 Posl. Galatima 4:4-6. Naglasak moj.
62
„A Bog nas sa vama učvršćuje u Hristu, on nas je pomazao, i zapečatio nas, i dao
Duha u naša srca – kao kaparu.“2
ž) Postao stanište Oca i Sina:
„Isus odgovori i reče mu: ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj
Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega.“3
z) Isus Hristos ga naziva bratom, sestrom ili majkom:
„Jer i onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju – svi su od jednoga; zbog toga se ne
stidi da ih naziva svojom braćom.“4
„I pruži svoju ruku na svoje učenike pa reče: evo moje majke i moje braće; jer ko
god čini volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i majka.“5
i) Isus i Sveti Duh se mole za njega pred Bogom Ocem:
„Isto tako i Duh pomaže našoj slabosti; jer mi ne znamo za šta treba da se molimo
– kako priliči, ali sam Duh posreduje za nas uzdisajima koji se ne mogu iskazati.
A onaj što ispituje srca zna šta je smeranje Duha, pošto se po Božijoj volji moli za
svete.“6
„Ovaj pak ima neprolazno sveštenstvo zato što on ostaje doveka. Stoga i može sa-
svim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu, pošto svagda živi –
da se moli za njih.“7
j) Uživa u Božijoj ljubavi:
„Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadaš-
njost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne
može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.8
k) Uživa u Božijoj zaštiti:
„Gospodnji se utabori anđeo

da sačuva te što Boga poštuju (...)
Gospod čuva, okom gleda pravedne,
I on čuje kad ga oni preklinju (...)
Na pravednog zla se silna podižu,
Ali Gospod od svih zala izbavlja.“9
„Šta ćemo, dakle, na to reći? Ako je Bog za nas, ko će protiv nas? Bog, koji nije poš-
tedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim sve
drugo darovati?“10
1 1. posl. Korinćanima 6:19. Naglasak moj.

2 2. posl. Korinćanima 1:21-22. Naglasak moj.
4 Jevrejima 2:11. Naglasak moj.
5 Ev. po Mateju 12:49-50. Naglasak moj.
9 Psalam 34:7, 15, 19. Prevod prof. dr Aleksandar Birviš.
63
Zaključak
Sve ove privilegije, poput mnogih drugih koje nisam pobrojao, jesu dar Božiji koji
se stiče verom u Isusa Hrista Spasitelja bez ikakvih zasluga od strane ljudi. Sveto pis-
mo iznad svega naglašava upravo tu činjenicu.
Pošto smo prilično detaljno proučili šta nepogrešiva Božija Reč naučava o ovoj naj-
važnijoj doktrini, preći ćemo na razmatranje pravoslavnog verovanja u okviru iste te-
me. Neće nam biti potrebno mnogo vremena da uočimo ogromnu razliku između ono-
ga što kao nauk proističe iz evanđelja i predanjskih učenja „svetih“ otaca Istočne crkve.
64
3.
PRAVOSLAVNO UČENJE O SPASENJU

„Opravdanje se ne daje jednom zauvek, ono ne predstavlja garanciju večnog spase-
nja, nego zavisi od toga, koliko će grehovan ili pobožan biti život čoveka u budućnosti.
To ni u kom slučaju nije juridički akt, koji grešnog čoveka pretvara u pravednika.“1
„Čudim se da se tako brzo odvraćate od onoga koji vas je pozvao Hristovom bla-
godaću, na drugo evanđelje, koje nije drugo evanđelje, nego ima nekih koji vas zbu-
njuju i žele da izvrnu evanđelje o Hristu.“ 2
„Stoga nije nikakvo čudo da u pravoslavnoj dogmatici nauk o opravdanju igra jako
malu ulogu. U najpoznatijem izlaganju pravoslavnog učenja o vjeri Ivana Damašćan-
skog (sv. Jovan Damaskin; prim. I. S.) (oko 700. - 750.) uopće se ne pominje pojam
opravdanja.“3
Na samom početku kao i na kraju prethodnog poglavlja izneo sam tvrdnju da je na-
uka o spasenju, koja je objavljena u Bibliji, neuporedivo različita od onoga što o toj
temi propoveda Pravoslavna crkva. Veoma je lako utvrditi da pomenuta verska organi-
zacija ne poseduje istinu po ovom pitanju. Potpuno suprotno mnogobrojnim navodima
iz Pisma koji pokazuju da hrišćani mogu biti sigurni u svoje večno spasenje pred Bo-
gom već sada, pravoslavni vernici se nalaze u stalnom strahu i nesigurnosti. To narav-
no iz razloga što svoje spasenje temelje na delima i zaslugama koje bi trebale da ih
udostoje primanja večnog života. Neke od obaveza sa nepreglednog spiska dela koja bi
se trebala izvršiti da bi se stiglo u carstvo nebesko su: krštenje, pričešćivanje, postovi,
ispovedanje pred sveštenicima, molitve svetiteljima, Bogorodici i anđelima, molitve za
duše umrlih i mnoge druge.
Pre nego što krenemo sa proučavanjem tema na osnovu kojih ćemo pobliže sagle-
dati pravoslavno učenje o spasenju, osvrnućemo se na kritike koje bogoslovi Istočne
crkve upućuju na račun evanđeoskih protestanata, optužujući ih za propagiranje po-
grešnog i protivbiblijskog verovanja. Ove kritike su, naravno, neosnovane i posledica
su pogrešnog shvatanja svetih tekstova od strane pravoslavnih, kao što ćemo se ubrzo i
uveriti. Naime, iako smo u prošlom poglavlju veoma jasno utvrdili da čitavo Sveto pi-
smo, i u Starom a pogotovo u Novom zavetu snažno naglašava da se spasenje pred Bo-
gom stiče jedino i isključivo verom u Hrista Spasitelja (tj. rođenjem od Boga – Svetim
Duhom), pravoslavni bogoslov Lazar Milin u svojoj knjizi ističe sledeću zamerku ovak-
vom ispovedanju. On naime smatra, a u to ubeđuje i svoje istoverujuće, da su protes-
tanti (između ostalog i evanđeoski) svoju doktrinu o spasenju utemeljili na pogrešnom
Luterovom prevodu poslanice Rimljanima. Evo šta o ovome kazuje g-din Milin:
„Naime, Luter je tvrdio, a to su prihvatili i ostali protestanti, da se čovek opravdava
pred Bogom samo verom u Hrista i u iskupljenje koje je Hristos svojim stradanjem
doneo čovečanstvu. To je takozvani materijalni princip reformacije. Dobra dela za spa-
1 U šta veruju pravoslavni hrišćani, Svetilo, str. 9.

2 Poslanica Galatima apostola Pavla 1:6-7.
3 Ernst Benz, Duh i život istočne crkve, str. 48.
65
senje nisu potrebna. (...) Interesantan je postupak Lutera prilikom prevođenja Sv. pi-
sma na nemački. U Poslanici Rimljanima 3. glava 28. stih piše: „Smatramo, naime, da
će se čovek opravdati verom bez dela zakona“. On je toj rečenici u prevodu dodao sve-
ga jednu reč: „samo“. Tako je ispalo da Sv. pismo direktno tvrdi ono što je Luter pro-
glasio materijalnim principom reformacije: „čovek se spasava samo verom“. (...) Ma
koliko takvo učenje bilo nelogično i antibiblijsko, ono je ipak ušlo u osnovu celog pro-
testantizma u svim njegovim vidovima.“1
Kao što možemo da uočimo, Milin i ostali pravoslavni bogoslovi, kao i obični verni-
ci smatraju da su protestanti u krivu, jer prihvataju Luterovu nauku koja je proistekla
iz njegovog lošeg prevoda Svetog pisma. Da li je to zaista tako mogli smo da se uverimo
prilikom čitanja prethodnog poglavlja, u kome smo naveli čitav niz biblijskih tekstova
koji veoma jasno opisuju Božiji put spasenja koji važi za svakog čoveka. No, ipak, zar u
Bibliji zaista nigde ne postoji formulacija koja glasi da se čovek pred Bogom spasava
(ili opravdava) „samo verom“? Na ovo pitanje bismo mogli veoma jasno da odgovo-
rimo. Čak i kad takva formulacija nigde ne bi postojala, nauku o spasenju samo kroz
veru potvrđuju svi biblijski tekstovi (naravno uz uslov da se shvate onako kako su i
napisani). Međutim, i pored toga, Gospod se kroz apostola Pavla pobrinuo da jednom
za uvek biblijski potvrdi nauku o spasenju samo kroz veru – za sve one koji žele da
Njemu budu poslušni i prihvate Njegovu Reč. Apostol Pavle je u poslanici Galatima,
koja predstavlja pismo u kome se najsnažnije borio za čistotu vere i ispravno shvatanje
Božijeg dara spasenja, između ostalog (opisujući svoje ranije obraćanje upućeno ap.
Petru) istakao i sledeće:
„Rekoh Kifi pred svima: (...) Mi smo po rođenju Judeji, a ne grešnici iz mnogoboža-
ca, ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa
Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne
delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan.“2
Možda će neko od pravoslavnih čitalaca pomisliti da je i upravo navedeni citat pre-
uzet iz Luterovog, ili nekog drugog protestantskog prevoda Biblije. Međutim, prevod
koji sam upravo naveo (a kojim se koristim u čitavoj ovoj knjizi – osim ako nije druga-
čije naznačeno) sačinio je, sa grčkog izvornika, pravoslavni prevodilac, sveštenik SPC i
profesor pravoslavne bogoslovije u Beogradu, pokojni dr Emilijan M. Čarnić. A da nije
samo on preveo stih iz posl. Galatima 2:16 na ovaj način (gde je jasno istaknuto da se
čovek opravdava samo verom), dokazaću navođenjem i mnogih drugih prevoda. Ta-
kođe pravoslavni prevodilac i profesor bogoslovije, dr Dimitrije Stefanović je u prvoj
polovini XX veka ovako preveo pomenuti stih:
„No, znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Hrista
Isusa, i mi u Hrista Isusa poverovasmo, da se opravdamo verom u Hrista, a ne delima
zakona, jer se delima zakona niko neće opravdati.“ (Naglasak moj).
Vuk Karadžić je preveo na veoma sličan način:
„Pa doznavši da se čovjek neće opravdati djelima zakona, nego samo vjerom Isu-
sa Hrista, i mi vjerovasmo Hrista Isusa da se opravdamo vjerom Hristovom...“ (Nagla-
sak moj).
Slede citati iz još jednog srpskog, dva hrvatska (katolički prevodi) i na kraju jednog
protestantskog (takođe hrvatskog) prevoda:
1 Lazar Milin, Naučno opravdanje religije, Crkva i sekte, str. 52. Naglasak moj.
2 Poslanica Galatima 2:14, 16-17. Naglasak moj.
66
„Ali znajući da čoveka ne opravdavaju dela zakona, nego samo vera u Isusa Hris-
ta, to i verovasmo u Isusa Hrista, da se opravdamo verom Hristovom...“ (prevod dr
Luja Bakotića; naglasak moj);
„A jer znamo, da se čovjek ne opravdava djelima zakona, nego samo vjerom u
Isusa Krista, i mi vjerovasmo u Krista Isusa, da se opravdamo vjerom u Krista...“ (pre-
vod: dr. Ivan Ev. Šarić, nadbiskup vrhbosanski, peto izdanje, Salzburg 1969. god. Na-
glasak moj);
„Ali kako znamo da čovjeka ne opravdava vršenje Zakona, nego samo vjera u Isu-
sa Krista, to smo i mi prigrlili vjeru u Krista Isusa da bismo se opravdali vjerom u Kris-
ta...“ (prevod: Biblija Kršćanske Sadašnjosti, dr. Ljudevit Rupčić, Zagreb 1983. god.
Naglasak moj);
„Znajući ipak da se čovjek ne opravdava djelima zakona, ni drugačije nego samo
vjerom u Isusa Krista, i mi smo povjerovali u Isusa Krista, da bismo se opravdali vje-
rom u Krista...“ (Zagrebačko izdanje, treće izdanje, dr. Branko Đaković, GBV 1994.
Rijeka).
Ipak, i pored svih ovih, prethodno navedenih dokaza (a dokazi o ispravnosti evan-
đeosko – protestantskog verovanja o spasenju će biti prikazivani i tokom daljeg prou-
čavanja) pravoslavni i dalje ostaju pri svome - verujući da su za spasenje potrebna i
različita pobožna dela, pa makar koliko Biblija naglašavala suprotno. U narednom delu
poglavlja pozabavićemo se detaljnom analizom ovog verovanja Istočne crkve, i dokaza-
ti svu njegovu neispravnost.
KRŠTENJE KAO USLOV SPASENJA

Pravoslavna crkva uči da je krštenje vodom neophodno za spasenje čoveka. Zato
ćemo najpre proučiti njene tvrdnje o spasenju kroz krštenje a potom na njih dati i bib-
lijski odgovor.
„Sveta tajna krštenja. Ova sveta tajna je kapija za ulazak u Crkvu Hristovu, ili ope-
racija kalemljenja divlje masline na pitomu. (...) Prema tome, sveta tajna krštenja us-
lov je duhovnog sjedinjenja s Bogom i spasenja. Bez krštenja – nema spasenja. U
svetoj tajni krštenja umire duhovno i sahranjuje se stari, grešni čovek, a rađa se novi,
bezgrešan.“1
„On je, međutim, učeći zapovedio: „Ko veruje i krsti se spašće se“ (Mar. 16, 16). Ni-
kodimu, pak, potonjem učeniku svom i apostolu, izričito je kazao: „Zaista, zaista ti ka-
žem: ako se ko ponovo ne rodi ne može videti carstva Božjeg. Ako se ko ne krsti
vodom i duhom – objasnio je potom Gospod, ne može ući u carstvo Božje“.
(Jov. 3, 35). „Ponovo rođenje“ ili „Krštenje vodom i duhom“ je prva sveta tajna Crkve
Pravoslavne – Sveta tajna krštenja. (...) Zapovest o Svetoj tajni krštenja – o krštenju,
„vodom i duhom“ jeste prvo evanđelje, prva blagovest Spasiteljeva, koju je on darovao
čovečanstvu. (...) to je naročito zapovedio, kao što smo već naglasili, i učenicima svo-
jim (Mat. 28, 29) koji su propovedali novu Božansku nauku ljudima i krštavali ih „vo-
dom i duhom“ u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. (...) Po veri našoj svetoj, u Sv. Tajni
krštenja novokršteni se čisti od naslednog praroditeljskog greha i duhovno se rađa za
Boga, za život večni. (...) Krštenje je, dakle, uslov našeg spasenja.“2
1 Protojerej Živan M. Marinković, Najbolji vaspitač, Beograd 1968. god. str. 246. Naglasak moj.
2 Veronauka u kući, Pravoslavna verska čitanka, Beograd, 1991. god. str. 26-27. Naglasak moj.
67
„Vremenom, kada su verni počeli da krštavaju svoju decu – bebe prestao je kati-
humenat (priprema za krštenje odraslih osoba koji se sastojao u učenju i usvajanju
osnovnih istina hrišćanstva, prim. I. S.), a rodilo se kumstvo. Deca su se krštavala, i
sada se krštavaju po veri kuma, koji u sv. tajni krštenja postaje duhovni otac deteta –
kumčeta jer ga duhovno rađa za Boga. (...) Sveta tajna krštenja je najvažnija
sveta tajna u Crkvi Hristovoj. (...) I po tome još što se ime novokrštenoga, koje
mu daje kum za vreme obreda Svete tajne krštenja, zapisuje u „Knjigu rođenih i kršte-
nih Crkve Hristove“ i u „Knjigu večnoga života“ - večnu knjigu Jagnjeta, koje je zakla-
no od postanka sveta“.1
Iz upravo navedenih citata, možemo da izvučemo sledeće zaključke:
- Krštenje je uslov spasenja i bez njega ono nije moguće;
- Gospod Isus Hristos je propovedao o „krštenju vodom i duhom“;
- Apostoli su „krštavali vodom i duhom“;
- Krštenje je prozvano „svetom tajnom“ i nazvano prvim evanđeljem;
- Krštenjem se čovek čisti od praroditeljskog greha (i svih do tada učinjenih);
- Mala deca se krštavaju po veri kuma, koji postaje duhovni otac deteta;
- Ime koje detetu nadene kum upisuje se u „knjigu života“ na nebesima;
- Upisuje se i u knjigu „rođenih i krštenih Crkve Hristove“.
Poznavaocu Svetog pisma će odmah nakon čitanja ovih tekstova biti jasno da se
oni, ne samo ne temelje na učenju Božije Reči, već predstavljaju grubo izvrtanje Hris-
tovih pouka i apostolskih novozavetnih zapisa.
Hristos nikada nije propovedao niti pak izrekao nešto što bi ličilo na „krštenje vo-
dom i duhom“ (u smislu novozavetne uredbe o krštenju u vodi svake verujuće osobe),
niti su pak apostoli ikada nekoga krstili „vodom i duhom“. Naravno, ni ostale tvrdnje
pravoslavnih nisu nimalo tačne. Niti je krštenje uslov spasenja, niti je ono „sveta taj-
na“, a ne pominje se ni čišćenje praroditeljskog greha. Krštenje „po veri kuma“ je više
nego nebiblijsko kao i tobožnje upisivanje imena koje je kum smislio u „knjigu života“ i
nepostojeću (pred Bogom) knjigu „rođenih i krštenih“ Crkve Hristove. Sve ono što
pravoslavni veruju po ovom pitanju, nastalo pod uticajem „otaca“ crkve iz kasnijih ve-
kova i nema ničeg zajedničkog sa Hristovom i apostolskom naukom. Ove tvrdnje koje
sam upravo izneo je vrlo lako dokazati.
Prilikom zastupanja stava da je krštenje uslov spasenja, pravoslavni bogoslovi citi-
raju kao dokaz jedini za to raspoloživi stih u Novom zavetu, iz ev. po Marku 16:16, a
koji glasi ovako:
„Ko poveruje i krsti se – biće spasen, a ko ne poveruje – biće osuđen.“
Pravoslavna crkva – budući da nema podršku za svoju teologiju na stranicama Sve-
tog pisma, pribegava vađenju stihova iz konteksta celokupnog biblijskog značenja i
njihovom samostalnom tumačenju. Međutim, i letimičnim pogledom na pomenuti
stih, možemo da uočimo da je uslov spasenja vera a ne krštenje. Gospod, govoreći o
osudi kaže: „a ko ne poveruje – biće osuđen“, a ne: „ko ne bude kršten – biće osuđen.“
Prema tome, vera i nevera su uzroci spasenja ili nespasenja. Što se krštenja tiče, ono
predstavlja novozavetnu uredbu koja se treba da izvrši nad svakim čovekom koji je
poverovao u Hrista Spasitelja.
Sasvim je sigurno da su apostolsko verovanje i praksa najispravniji od svih u dosa-
dašnjoj istoriji hrišćanstva. Stoga, iz njihovog učenja i prakse krštavanja najbolje ćemo
saznati šta je Gospod „mislio“ kada je rekao: „Ko poveruje i krsti se – biće spasen.“
1 Navedeno delo str. 30, 32. Naglasak moj.

68
Značaj krštenja u prvovekovnoj Crkvi

„Vera je dar Božji i stiče se prilikom krštenja. Vera je dar Božji i jeste kao
nekakvo božansko seme koje Duh Sveti poseje u dušu čoveku prilikom krštenja.“1
„Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da propovedam
evanđelje.“2
„Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju.“3
Iz prvog od upravo navedenih citata, saznajemo za verovanje pravoslavnih o tome
da čovek dobija veru u trenutku svog krštenja. Sledstveno tome, izvlačimo zaključak da
osoba tek krštenjem postaje hrišćaninom, a da je na krštenje došla kao bezbožnik nad
kojim se vrši određeni crkveni obred - koji ga potom, na neki čudesan način, čini ver-
nikom. Koliko je ovakvo verovanje daleko od biblijskog otkrivenja gotovo da nije pot-
rebno posebno isticati. Ipak, iz razloga što želim da dokažem da samozvano „pravosla-
vlje“ ne poseduje istinu u svom ispovedanju, obratićemo pažnju na novozavetni odgo-
vor na pomenutu tvrdnju.
Hristos i apostoli su zastupali potpuno drugačije gledište u vezi krštenja u poređe-
nju sa onim koje im pripisuje tradicionalno hrišćanstvo Istoka.
Nakon svoga vaskrsenja, Gospod je zapovedio učenicima da idu u sav svet, propo-
vedaju evanđelje o spasenju kroz veru i tako nauče sve ljude - čineći ih Njegovim uče-
nicima. Sledeći korak koji su apostoli trebali da učine sa osobama koje su uzverovale
jeste njihovo krštenje u vodi - u ime Oca, Sina i Svetoga Duha:
„Zato idite i naučite i načinite mojim učenicima sve narode. Krstite ih u ime Oca i
Sina i Svetoga Duha. Učite ih da izvršuju sve što sam vam zapovedio.“4
Krštenje u vodi je trebalo da bude spoljašnji znak opravdanja verom (spasenja) i
„sahrane“ grehovnog načina života, poput npr. obrezanja u Starom zavetu – koje je
bilo znak „obrezanja srca“ tj. odbacivanja greha. Gospod je, naime, starozavetnim Izra-
iljcima zapovedio da obrezuju sve svoje muške potomke, kao znak njihove pripadnosti
i posvećenosti Bogu:
„A ovo je zavjet moj između mene i vas i sjemena tvojega nakon tebe, koje ćete dr-
žati: da se obrezuje između vas sve muškinje.“5
„I obrezaće Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce sjemena tvojega, da bi ljubio
Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje, da budeš živ.“6
Apostol Pavle u Novom zavetu naglašava činjenicu da Izrailjci u Starom zavetu, pa i
njihov praotac Avraam, nisu bili spaseni i od Boga prihvaćeni radi svoga spoljašnjeg –
telesnog obrezanja, već zbog iskrene želje za služenjem i vršenjem Božije volje. Zapra-
vo, samo telesno obrezanje je trebalo da bude spoljašnji, vidljivi znak njihove iskrene
vere i spremnosti za poslušanjem Gospodnje volje:
„Da li se ovo blaženstvo odnosi samo na obrezane, ili i na neobrezane? Mi, naime,
govorimo: ‘Avraamu je vera uračunata kao pravednost’. Kako mu je to uračunato? ka-
da je bio obrezan ili kada je bio neobrezan? Ne kada je bio obrezan, nego kada je bio
neobrezan. Pa i znak obrezanja dobio je kao pečat pravednosti koju je ste-
kao verom kao neobrezan, da bude otac svih koji kao neobrezani veruju, da se i
1 Marinković, Najbolji vaspitač, str. 10.

2 1. Korinćanima 1:17a. Naglasak moj.
3 Rimljanima 10:17. Naglasak moj.
4 Ev. po Mateju 28:19-20. Četiri evanđelja, prevod prof. dr A. Birviš.
69
njima to uračuna u pravednost, i da bude otac obrezanih, onih naime, koji nisu samo
obrezani, nego i hode stopama vere našega oca Avraama, koju je on kao neobrezan
imao.“1
Isti apostol svedoči da u trenutku iskrenog poverovanja i duhovnog rođenja verni-
ka, Bog čoveka čisti od greha „obrezujući ga nerukotvorenim obrezanjem“ tj. odbacu-
jući od njega prethodno počinjene grehe, i dajući mu u srce želju da ispunjava Njegovu
volju (Fil. 2:13):
„U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju čulnog te-
la, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s
njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih.“2
U skladu sa celobiblijskim naučavanjem opravdanja i spasenja kroz veru u Hrista a
ne kroz verske obrede, apostoli, za razliku od pravoslavnih sveštenika, tvrde da vera
nastaje kao rezultat slušanja propovedi iz Božije Reči (Rim. 10:17). U skladu sa time,
apostol Pavle je mogao da izjavi da njega Gospod nije poslao da krštava već da propo-
veda evanđelje (1. Kor. 1:17). Ni u jednom svom pismu ovaj apostol nije ostavio ni malo
mesta ideji da bi krštenje vodom moglo da doprinese bilo čijem spasenju. Nasuprot
tome, on je uvek naglašavao važnost poverovanja u poruku evanđelja (radosne vesti) o
Isusovom stradanju i vaskrsenju iz mrtvih:
„Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božija na spasenje sva-
kome koji veruje, prvo Judejinu a i Grku3. Jer se u njemu otkriva pravednost Božija,
iz vere u veru, kao što je napisano: ‘Pravednik će živeti od vere’.“4
„Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu
da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen. Jer srcem se veruje za pravednost, a
ustima se ispoveda na spasenje. Pismo, naime, kaže: ‘Svako, ko veruje u njega, neće se
postideti’. Jer nema razlike između Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima,
bogat za sve koji ga prizivaju, jer ‘Svako, ko prizove ime Gospodnje, biće spasen’.“5
Da je, kojim slučajem, ap. Pavlu bilo poznato da je krštenje uslov spasenja, te da se
njime stiče vera, ovaj Božiji sluga sigurno ne bi gubio vreme i organizovao bi masovna
krštenja neverujućih pagana.
Primeri krštavanja koja su činili apostoli

Iz sledećih primera možemo da uočimo da su apostoli uvek krštavali ljude tek na-
kon što su im propovedali evanđelje o spasenju kroz veru u Hrista Spasitelja. Krštavani
su samo i isključivo oni koji su poverovali, tj. oni koji su iz stanja neverovanja prelazili
u stanje vere:
„A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za opro-
štenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga. (...) Tako se krstiše oni
koji su primili njegovu reč.“6
„Rasejani međutim prolažahu svuda i propovedahu reč Božiju. Tako Filip dođe u
glavni grad Samarije i propovedaše im Hrista.(...) Kada pak poverovaše Filipu,

2 Kološanima 2:11-12. Naglasak moj.
3 Judeji i Grci se spominju kao predstavnici obrezanih i neobrezanih naroda. Judeji su kao Avraamovi po-
tomci bili obrezivani, dok sa Grcima to nije bio slučaj.

6 Dela apostolska 2:38, 41. Naglasak moj.
70
koji je propovedao evanđelje o carstvu Božijem i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se
ljudi i žene.“1
„Na to Filip otvori svoja usta i počevši od ovoga mesta Pisma propovedi mu evanđe-
lje o Isusu. A kad su putujući došli do neke vode, uškopljenik reče: evo vode, šta mi
smeta da se krstim? [Filip pak reče: ako veruješ od sveg srca: može. On odgo-
vori i reče: verujem da je Isus Hristos sin Božiji.] I zapovedi da stanu kola, te obojica
siđoše u vodu, Filip i uškopljenik, i krsti ga.“2
„Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim imenom dobiti oproštaj gre-
hova svako ko veruje u njega. Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na
sve koji su slušali govor. (...) Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne
krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hri-
sta.“3
„Gospodo, šta treba da učinim da bih se spasao? Oni pak rekoše: poveruj u
Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom. I propovediše reč Gospodnju
njemu i svima koji su bili u njegovoj kući. I uzevši ih još u onaj noćni čas opra im rane
od udaraca, pa odmah bi kršten on i svi njegovi.“4
Iz svih pomenutih primera apostolskog krštavanja, dakle, možemo da ustanovimo
sledeći redosled dešavanja:
- Propovedanje evanđelja o spasenju kroz veru u Hrista onima koji ne veruju;
- Poverovanje slušalaca u spasonosnu poruku evanđelja;
- Krštenje vodom novih vernika, na osnovu njihovog svedočanstva o usvajanju vere
u Spasitelja Isusa Hrista i njihovog pokajanja.
Na ovaj način, ukratko, ali ipak dovoljno detaljno sagledali smo apostolsku praksu
krštavanja i uvideli da oni nisu verovali u neophodnost krštenja za spasenje. Sa druge
strane, uočili smo da je postojala obaveza, u skladu sa Gospodnjom zapovešću, da se
svaki vernik krsti nedugo posle njegovog predanja Hristu – verom.
Shvatajući biblijsku nauku o ovom predmetu, potvrđujemo reč koju je izrekao Gos-
pod Hristos: „Ko uzveruje i krsti se - biće spasen.“ Podrazumevajući da će svaki vernik
biti kršten odmah po uzverovanju, Hristos je - govoreći o budućem vremenu - spome-
nuo da će oni koji se spasavaju biti naravno i kršteni.5
Krštenje vodom kao duhovno rođenje

„Nikodimu, pak, potonjem učeniku svom i apostolu, izričito je kazao: „Zaista, zaista
ti kažem: ako se ko ponovo ne rodi ne može videti carstva Božjeg. Ako se ko ne krsti
vodom i duhom – objasnio je potom Gospod, ne može ući u carstvo Božje.“6
1 Dela apostolska 8:4-5, 12. Naglasak moj.

2Dela apostolska 8:35-38. Naglasak moj.
5 Potrebno je da bude jasno i sledeće: Pod pojmom „krštenje“ se u Bibliji ne podrazumeva samo krštenje
vodom već i „krštenje Svetim Duhom“ (vidi: Dela ap. 1:5; 11:15-16; 1. Kor. 12:13) kao i „krštenje ognjem“ tj.
spaljivanje u vatri ognjenog jezera (vidi: Mt. 3:11-12). Isus je i o svom stradanju na krstu govorio kao o
„krštenju“ (vidi Lk. 12:50), kao i o stradanju apostola (Mk. 10:38-39). Stoga, veoma je moguće da, u
skladu sa celokupnom biblijskom porukom o večnom spasenju, Gospod Hristos, kada iz-
govara stih Mk. 16:16 ne misli na krštenje vodom već Svetim Duhom – što bi svakako po-
držalo celokupno njegovo učenje o spasenju, koje su potom propovedali apostoli.
6 Veronauka u kući, str. 26. Naglasak moj.
71
Pred nama je još jedno verovanje pravoslavnih koje je usko vezano sa njihovim
shvatanjem o neophodnosti krštenja za spasenje. Iako smo i do sada postali potpuno
uvereni u neispravnost takvog stava, proučavanje koje sledi će nas još više u to uveriti.
Naime, citat koji sam upravo naveo a koji potiče iz patrijarhom Pavlom blagoslovljene
knjige, nije ništa drugo već jedan pogrešno shvaćeni i pogrešno navedeni tekst iz evan-
đelja. Da bismo uvideli svu razliku između Hristovih reči i ovog namerno pogrešno
citiranog teksta – koji bi trebalo da pravoslavnima obezbedi potvrdu njihovog učenja,
uporedićemo ga sa Isusovom izjavom koju je zapisao apostol Jovan:
„A beše među farisejima čovek po imenu Nikodim, starešina judejski; ovaj dođe
Isusu noću i reče mu: ravi, znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jer niko ne može
da čini ova čuda koja ti činiš ako Bog nije s njim. Odgovori Isus i reče mu: zaista, zais-
ta, kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božija. Reče mu Niko-
dim: kako može čovek da se rodi kad je star? Zar može po drugi put da uđe u utrobu
svoje majke i da se rodi? Odgovori Isus: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi vo-
dom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tela – telo je, a što je ro-
đeno od Duha – duh je. Nemoj da se čudiš što ti rekoh: treba da se rodite odozgo. Ve-
tar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali neznaš odakle dolazi i kuda ide. Tako je sa
svakim koji je rođen od Duha. Odgovori Nikodim i reče mu: kako može to biti? Isus
odgovori i reče mu: ti si izrailjski učitelj i neznaš to?“1
Ono što najpre možemo da primetimo u bogonadahnutom tekstu jeste da Gospod
Hristos apsolutno nigde ne spominje „krštenje vodom i Duhom“ (već pominje rođe-
nje, a te reči nipošto nemaju isto značenje, kao što je svima poznato). Neoprostivo je u
usta Gospoda Isusa stavljati reči koje On, ne samo da nije izgovorio, već nije ni pomiš-
ljao da izgovori. U pomenutom Hristovom govoru susrećemo se sa jednom izuzetnom
Božijom „intervencijom“ nad svakim grešnikom koji prihvati Isusa Hrista kao svog
ličnog Spasitelja. Tu intervenciju Gospod naziva „rođenje odozgo“ ili „rođenje od
Duha“.
Rođenje od Boga
U poruci izrečenoj jednom od učenih verskih vođa u tadašnjem Izrailju, Nikodimu,
Hristos je izneo tvrdnju da nijedan čovek ne može da uđe u carstvo Božije ukoliko nije
„rođen odozgo“ tj. „od Duha“. Ovo „rođenje odozgo“ Isus naziva još i „rođenjem vodom
i Duhom“ i upućuje Nikodima na činjenicu da je ova duhovna istina objavljena još u
knjigama Starog zaveta – koje je ovaj farisej vrlo dobro poznavao. Očigledno je da se
Nikodim nije odmah najbolje snašao u razumevanju ove poruke. Nije mu bilo jasno
kako već odrastao čovek može ponovo da bude rođen. Međutim, Gospod je uputio Ni-
kodima da razmišlja na duhovan a ne telesan način, rekavši mu: „što je rođeno od tela
– telo je, a što je rođeno od Duha – duh je.“ Pominjući pojmove „rođenje odozgo“, „ro-
đenje vodom i Duhom“, i „rođenje od Duha“ u nekoliko uzastopnih rečenica, sasvim je
jasno da Gospod upućuje na potpuno isti duhovni događaj.
Na početku svoga evanđelja, u onom njegovom delu u kome još uvek ne opisuje
konkretne događaje iz Hristovog života, apostol Jovan, sumirajući posledice Njegovog
dolaska među ljude, kaže:

72
„Istinita svetlost, koja osvetljava svakog čoveka, dolažaše na svet. Na svetu beše, i
svet kroz njega posta, i svet ga ne pozna. Svojima je došao, i njegovi ga ne primiše. A
svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, - onima što veruju u
njegovo ime, koji se ne rodiše od krvi, ni od volje tela, ni od muževljeve volje – nego
od Boga.“1
Iako Gospoda Isusa Hrista dobar deo jevrejskog naroda nije prihvatio, kao i veći
broj mnogobožaca koji je o njemu čuo kroz apostolske propovedi, onim ljudima koji su
Ga prihvatili verom – Bog je dao moć da postanu Njegova deca. To su ljudi koji nisu
rođeni samo na prirodan način – od ovozemaljskih roditelja, već oni koji su rođeni i na
duhovan način – od samog Boga.
Priroda duhovnog rođenja

Nakon što je izrazio čuđenje i nerazumevanje duhovnog rođenja, Isus je Nikodimu
postavio pitanje: „ti si izrailjski učitelj i neznaš to?“ Ovaj farisej je u Sv. pismu Starog
zaveta morao da uoči istinu o kojoj mu je Isus govorio. Ali, očigledno je da to nije bio
slučaj. Ipak, bez obzira na nepoznavanje jedne od najvažnijih duhovnih poruka od
strane čoveka koji je bio učitelj drugima, reč o „duhovnom rođenju od Boga“ je bila
jasno zapisana na više mesta u starozavetnim knjigama. Najjasniji tekst koji o ovome
govori, a koga je napisao prorok Jezekilj pet stotina godina pre Hrista, glasi ovako:
„I pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti; ja ću vas očistiti od svijeh nečistota
vaših i od svijeh gadnijeh bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti
u vas, i izvadiću kameno srce iz tijela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj me-
tnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršu-
jete.“2
Ovaj tekst govori upravo o onome što smo utvrdili prilikom proučavanja Avramo-
vog života i njegovog opravdanja kroz veru. Ukoliko obratimo pažnju na njegovo kazi-
vanje, primetićemo da Gospod obećava da će neke ljude:
- učiniti čistim kroz „kupanje“ u čistoj vodi;
- preporoditi davanjem novog srca i duha;
- učiniti staništem (hramom) svog Duha;
- naučiti da hode po njegovim zapovestima i uredbama.
Rođenje od Boga, „vodom i Duhom“ podrazumeva sve napred navedeno. Nakon što
je osoba, verom u Hrista „rođena odozgo“, ona dobija novu prirodu kojom izbegava
život grešenja i želi da ugodi Bogu svakodnevno (Jezekilj 36:27):
„Prema tome, ako je ko u Hristu – novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je
novo.“3
„Niko, ko je od Boga rođen, ne čini greha, jer njegovo seme ostaje u njemu; i ne
može da greši, jer je od Boga rođen.“4
„Znamo da niko, ko je od Boga rođen, ne greši, nego od Boga rođeni čuva samoga
sebe, i nečastivi ga se ne dotiče.“5

2 Knj. proroka Jezekilja 36:25-27. Naglasak moj.
3 2. Korinćanima 5:17.
4 1. Jovanova 3:9. Jovan ne govori o povremenim sagrešenjima zbog kojih se istinski vernik kaje, već o na-
mernom i svesnom činjenju dela koja su u suprotnosti sa otkrivenom Božijom voljom. Vidi i u: Jakovljeva
3:2.
5 1. Jovanova 5:18.
73
Kroz novo rođenje osoba postaje hram Svetog Duha (Jezekilj 36:27):
„I ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača – utešitelja da bude sa vama
doveka, Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga
poznajete, zato što boravi kod vas i biće u vama.“1
„Sam Duh svedoči sa našim duhom da smo deca Božija.“2
„Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?“3
Ovakvo ispunjenje Svetim Duhom se naziva još i „krštenje Svetim Duhom“4, a ono
se dešava, prema Bibliji, pre krštenja u vodi i predstavlja uslov uronjenja u vodu.5 Iako
pravoslavni tvrde da se „ideja o drugom rođenju kao religioznom iskustvu, nevezano s
krštenjem, pojavila nedavno i da nema biblijsku zasnovanost,“6 upravo je suprotno
istina. Rođenje od Boga je ponovno uspostavljanje prisnog zajedništva sa Gospodom
kroz iskrenu i čvrstu veru; zajedništva koje osoba nikada do tada nije imala zbog
nasleđenog praroditeljskog greha i duhovnog mrtvila u kome se nalazila. Tvrdnju pra-
voslavnih da je „krštenje sredstvo realnog sjedinjenja čovekovog sa Hristom i ponovo
rođenje“7 je, inače, veoma lako oboriti i iz iskustva. Sveto pismo nam svedoči da svi
koji su od Boga rođeni ne žive grešnim načinom života i da se čuvaju da ne sagreše
pred Svevišnjim, kao što sam naveo maločas. Ukoliko sagledamo živote mnogih kršte-
nih u pravoslavnim crkvama (kao i u mnogim drugim) širom sveta, veoma lako ćemo
uočiti da među ovako „ponovo rođenim i sa Hristom sjedinjenim“ ljudima ima veoma
mnogo bogopsovača, preljubnika, obmanjivača, roditeljima nepokornih, pijanaca i
ostalih bezbožnika svake vrste, što nam jasno stavlja do znanja da nisu ni „ponovo ro-
đeni“ niti pak „s Hristom sjedinjeni“ iako bi, po pravoslavnoj teologiji, trebali da budu.
Bogohulno bi bilo i pomisliti, a ne izgovoriti i dogmom u crkvi proglasiti da je neko, ko
Boga psuje (kao veliko mnoštvo krštenih Srba) zapravo Božije dete i sjedinjen sa Hris-
tom. Dalji komentar osim ovog, smatram, nije potreban.
Kum kao duhovni roditelj novokrštenog

Iz ranije citiranog teksta preuzetog iz knjige „Veronauka u kući“ sa 30. i 31. strani-
ce, saznajemo da se deca u pravoslavnoj crkvi krštavaju po veri kuma, koji postaje nji-
hov duhovni roditelj. Ovaj duhovni otac malog deteta „rađa“ svoje kumče „za Boga, za
večnost“. Pravoslavlje ističe i shvatanje da duhovna veza između kuma i kumčeta važi i
kao krvno srodstvo.8
Nakon što na osnovu Svetog pisma i drugih dokumenata iznesemo istinu o poreklu
kumstva u hrišćanstvu, još jednom ćemo se utvrditi u stavu da Istočna crkva ima veo-
ma malo dodirnih tačaka sa izvornim apostolskim učenjem.

2 Rimljanima 8:16.
4 Kada ap. Pavle u 1. Kor. 12:13; i Gal. 3:27 govori o krštenju, on veoma jasno ističe da se tu radi o krštenju
Svetim Duhom, a ne vodom – kako to navode pravoslavni opravdavajući svoje učenje.

5 Vidi: Jovan 1:32-34; Dela 10:43-48; 11:15-16; Rimlj. 6:3-4; Gal. 3:26.
7 Navedeno delo str. 7.
8 Vidi u: Veronauka u kući, str. 30.
74
Šta evanđelje govori o kumstvu?

Najkraći odgovor na ovo pitanje bi bio jednostavno: ništa!
Novi zavet uopšte ne poznaje instituciju kumstva tj. duhovnog oca krštenog deteta.
Ustvari, kao što smo do sada utvrdili, Biblija nalaže krštenje isključivo onih osoba koje
su poverovale u Hrista Spasitelja. Mala deca i bebe su isključene iz spiska onih koji
mogu biti kršteni, jer još uvek ne mogu odgovorno i svesno da prihvate hrišćansku ve-
ru. U Sv. pismu ne možemo naći ni jedan jedini primer krštavanja novorođenčadi i
male dece, iako biblijski nije isključeno krštavanje starije dece (od npr. 7 god. nadalje)
koja su poverovala. Pravoslavni istoričar Jevsevije Popović to potvrđuje sledećim iska-
zom:
„Za vreme apostola svaki, koji je iskreno poverovao u Hrista te hteo iskrena
srca ući u Njegovo Carstvo, i njegovu crkvu, kršten je bez dalje pripreme, osim što
je prethodno saslušao kakvu snažnu propoved. (...) Svakako su i deca krštavana, jer se
zna, da je Petar krstio kapetana Kornilija u Kesariji sa celim domom, isto tako Pavle
tamničara u Filipima sa celim domom i Stefanina u Korintu opet sa celim domom; kad
dakle sa celim domom, onda svakako i sa decom.“1
Iako je Jevsevije Popović ovime hteo da opravda krštavanje male dece i beba kod
pravoslavnih, ipak nam je saopštio da su apostoli krštavali one koji su iskrenog srca
poverovali. To nam potvrđuje i evanđelist Luka u Delima apostolskim, kada ističe da
su u Kornilijevom i tamničarevom domu kršteni oni koji su slušali propoved i usvo-
jili veru (što je svakako uključivalo decu ali ne i novorođenčad i odojčad koja nisu
mogla da čuju i poveruju):
„Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali go-
vor. (...) Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su
primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista.“2
„Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom. I propovediše reč Gos-
podnju njemu i svima koji su bili u njegovoj kući. (...) pa odmah bi kršten on i svi nje-
govi. (...) likujući sa svim svojim domom što je poverovao u Boga.“3
Doduše, i sam tekst iz „Veronauke u kući“ govori da su vernici tek u kasnije vreme
počeli da krštavaju bebe - kada se i rodilo kumstvo, te da njega nije bilo u početku za
vreme apostola. Podaci iz crkvene istorije nam govore da je, na primer, crkveni otac iz
II veka, Tertulijan iz Kartagine (160. - 220. god. posle Hrista), bio protivnik krštavanja
male dece, običaja koji je očigledno još tada počeo polako da se uvodi pod okrilje Crk-
ve. Po pitanju njihovog krštavanja on je savetovao i naučavao sledeće:
„I tako prema okolnostima, naklonosti, sklonosti i starosti svakog pojedinca, odla-
ganje krštenja je dakle uglavnom preporučljivo u slučaju male dece ...
Gospod zaista kaže: „Ne branite im da dođu k meni“. Marko 10:13. Neka dođu dakle
dok rastu, neka dođu dok se uče; i neka postanu hrišćani kada budu u stanju da upoz-
naju Hrista.“4
Jevsevije Popović potvrđuje istorijsku činjenicu o tome da je ovaj verski autoritet iz
druge polovine II i sa početka III veka bio protivan krštenju male dece, nasuprot nekih
1 Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 430. Naglasak moj.

2 Dela apostolska 10:44, 46-47. Naglasak moj.
3 Dela ap. 16:31-34.
4 Citat iz knjige: „Krštenje ne za bebe“ - dela Tertulijana str. 253. Vidi u: Simo Ralević, Biblijsko krštenje,
Dom Molitve – Peć, str. 20. Bez godine izdavanja. Naglasak moj.
75
kasnijih koji su smatrali da decu ipak treba krštavati, verujući da su to činili i sami
apostoli:
„U posleapostolskom vremenu Tertulijan (umro 202. - 240.) je protivan krštenju
dece, ali Origen (umro 254.) dovodi običaj krštavanja dece od apostola.“1
Iako su crkveni oci imali različita mišljenja o ovom važnom pitanju, a neki imali
tendenciju da potpuno odstupe od biblijskog pravila krštavanja samo onih koji su po-
verovali u Hrista, apostolska praksa se ipak, i u zvaničnim crkvenim krugovima, održa-
la sve do V veka. Naime, i nekoliko vekova nakon Hrista i njegovih prvih učenika, pos-
tojali su crkveni oci koji su sledili učenje Svetog pisma i držali se Tertulijanovog uputs-
tva da svoju decu krste tek kada ona, na osnovu naučenih duhovnih pouka, prihvate
verom Isusa za svoga Spasitelja i postanu uistinu Gospodnji sledbenici:
„Na Istoku i na Zapadu beše običaj, da se deca hrišćanskih roditelja krš-
tavaju tek kad postanu ljudi, a neka i kašnje – običaj, koji je dolazio iz raznih mo-
tiva, i na koji je već Kiprijan napadao; taj se običaj držao kroz celo IV. stoleće, pa i u V.
stoleću. Ali crkveni učitelji sve više revnovahu protiv tog običaja, i napos-
letku ga istisnuše.“2
Iz upravo navedenog teksta jasno uviđamo da su crkveni oci iz kasnijih vekova us-
peli da „istisnu“ običaj pravilnog krštavanja iz crkvene prakse, a da nasuprot tome
uvedu onaj koji se Biblijom nipošto nije podrazumevao, a to je krštavanje male dece na
osnovu vere drugog, odraslog čoveka (kuma), koji se uz to, naziva još i njegovim „du-
hovnim ocem“.
Sa druge strane, i sam pojam „duhovni otac“ nepoznat je u biblijskoj terminologiji u
smislu u kojem ga koristi pravoslavna teologija. Gospod je, naime, rekao:
„I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem, jer je jedan Otac vaš nebeski.“ (Mt.
23:9).
Naravno, ova Gospodnja zapovest ne zabranjuje nazivanje „ocem“ našeg muškog
roditelja, već se odnosi na nepostojanje drugog duhovnog oca - sem Boga koji je na
nebesima.3
Ustanovivši istinu po prethodno postavljenim pitanjima o spasenju kroz krštenje -
u dogmatima Pravoslavne crkve (o čemu će još biti reči u poglavlju „Sedam svetih taj-
ni“), sada prelazimo na proučavanje još jedne teološke zablude – koja isto tako nije
bila deo prvovekovnog ispovedanja.
SPASENJE KROZ PRIČEŠĆE

„U hrišćanskoj Pravoslavnoj Crkvi večito živi Hristos. U njoj se neprekidno nastav-
lja prvosveštenička služba iskupljenja Isusa Hrista. Ovo nastavljanje se vrši vidljivim
načinom, naime spoljašnjim obredima. Zbir svih oblika čini sadržinu hrišćanskog pra-
voslavnog bogosluženja. Temelj pravoslavnom bogosluženju položio je sam Isus Hris-
tos, jer je ustanovio svetu evharistiju i njeno vršenje pod vidom hleba i vina. (...) Na
svakoj Svetoj Liturgiji vrši se osvećenje hleba (svetog Agneca) i vina, koji postaju pravo
1 Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 430.

2 Navedeno delo, str. 649. Naglasak moj.
3 Nazivi: pop, patrijarh i papa u prevodu, zapravo, znače „otac“. Apostol Pavle, doduše, na više mesta pomi-
nje sebe kao „oca“ koji je evanđeljem „rodio“ neke od vernika – ali taj izraz upotrebljava samo kao sliku
osobe kroz koju su neki došli do spasenja verom (vidi: 1. Kor. 4:14-15; Gal. 4:19; Filimonu 1:10). Ovog i
druge apostole niko nikada nije nazivao „duhovnim ocima“, a pogotovo ne u smislu kumstva kao što je to
slučaj u Pravoslavlju.
76
telo i prava krv Hrista Boga – Spasitelja. Na ovoj veri da se hleb i vino menja u
Telo i Krv Gospoda stoji čitava građevina Pravoslavne Crkve.“1
„Sveta tajna pričešća. Ona je najveći izraz i dokaz Božje ljubavi prema ljudima. (...)
A Sin Božji toliko voli ljude, da se za spasenje ljudi žrtvovao dragovoljno na Golgoti i
svakodnevno tajanstveno žrtvuje u hramovima, da bi nam omogućio duhov-
no sjedinjenje sa njim u svetoj tajni pričešća. (...) Sveto Pričešće – najveće blago za
hrišćanina. U svetom pričešću daju se hrišćaninu, pored večnog života, i sva druga
dobra koja su u Bogu (...) Sveto pričešće duhovno preporađa čoveka. To je iskustvo
svih hrišćanskih svetitelja. Svi su oni to doživljavali, ali iz svoje skromnosti nisu o tome
hteli nikome ništa reći niti napisati. Izuzetak od njih učinio je otac Jovan Kronštatski.
On u svome čuvenom dnevniku Moj život u Hristu (koji je preveden na mnoge jezike)
piše: „posle pričešća svetim tajnama Gospod, po molitvama svoje prečiste Majke, ili
sama Prečista, po dobroti Gospoda, davali su mi kao neku novu prirodu duha, čistu,
dobru, veličanstvenu, svetlu, mudru, pitomu, namesto nečiste, lenje i mrtve, maloduš-
ne, mračne, tupe, zle.“2
Prema učenju Istočne crkve, „sveta liturgija“ je najvažnije bogosluženje koje se vrši
u Pravoslavlju. U okviru te službe, osvećeni hleb i vino se bukvalno pretvaraju u telo i
krv Hristovu, dodeljujući večni život i spasenje svakoj osobi koja se udostojila njihovog
primanja. Posebno želim da uočimo izjavu pravoslavnih da „na ovoj veri da se hleb i
vino menja u Telo i Krv Gospoda stoji čitava građevina Pravoslavne Crkve“. Ukoliko,
dakle, dokažemo na osnovu Svetog pisma i crkvene istorije da je učenje o „transup-
stancijaciji“ (bukvalnom pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu - i pored ostaja-
nja spoljašnje forme hleba i vina) uvedeno u crkveno verovanje mnogo vekova posle
apostola, te da prvi učenici nisu na ovaj način razumeli Gospodnje reči – onda obara-
mo iz temelja građevinu koja se zove Pravoslavna crkva!!! Objašnjenja o ovom pitanju
a koja se baziraju na podacima iz crkvene istorije, izneću detaljnije u poglavlju „Sedam
svetih tajni“. Na ovom mestu ću se zadržati na objašnjenju tekstova iz Svetog pisma.
Šta je Gospod rekao za vreme tajne večere?

„A kada su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima i reče: uzmite, je-
dite; ovo je telo moje. Tada uze čašu i zahvali, dade im i reče; pijte iz nje svi; jer ovo je
moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova. Ali vam kažem, od
sada neću piti od ovoga roda čokotova do onoga dana kada ću ga s vama piti no-
vog u carstvu Oca moga.“ (Mt. 26:26-29).3
„I kada su jeli, uze hleb, blagoslovi, izlomi i dade im i reče: uzmite, ovo je telo moje.
I uze čašu, zahvali Bogu, dade im, te piše iz nje svi. I reče im: ovo je moja krv zaveta,
1 Veronauka u kući, str. 45, 47. Naglasak moj. Pomenuti tekst nam stavlja do znanja da se u Pravoslavlju,
kroz obrede, stalno nastavlja Isusova iskupiteljska služba. Nasuprot tome, Novi zavet nam saopštava da je
Hristova služba otkupljenja jednom zauvek okončana još od vremena njegovog vaznesenja na nebo. O bilo
kakvim obredima kojima se Njegova služba „neprekidno nastavlja“, Gospod i apostoli nisu nikada ništa
govorili niti napisali (vidi: Jevrejima 7:27; 9:11; 10:10, 12, 14).
2 Najbolji vaspitač, str. 254-256. Naglasak moj. I u ovom tekstu se pominje „tajanstveno žrtvovanje
Isusa Hrista u pravoslavnim hramovima“ prilikom liturgije, što svakako ne predstavlja novozavetno uče-
nje, kao što sam već objasnio.
3 Naglasak moj.
77
koja se proliva za mnoge. Zaista kažem vam: neću više piti od roda čokotova do
onoga dana kada ću ga piti novog u carstvu Božijem.“ (Mk. 14:22-25).1
„A kad je došao čas, leže za trpezu i apostoli s njime. Tada im reče: vrlo sam želeo
da jedem ovu Pashu sa vama pre no što postradam. Jer vam kažem: neću je više jesti
dok se ne ispuni u carstvu Božijem. I uze čašu, zahvali Bogu i reče: uzmite je i razdelite
među sobom. Jer vam kažem: od sada neću više piti od vinogradskog roda – dok
ne dođe carstvo Božije. Tada uze hleb, zahvali Bogu, izlomi ga i dade njima govoreći:
ovo je moje telo koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen. A isto tako i čašu posle
večere govoreći: ova čaša je novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas.“ (Lk.
22:14-20).2
Pre detaljnijeg proučavanja ove opširne teme, želim da naglasim da Hristova poru-
ka, izrečena za vreme poslednje pashalne večere, predstavlja govor simbolizma. Poput
mnogih drugih svojih izjava, kada je za sebe govorio: „Ja sam vrata“, „Ja sam dobri
pastir“, „Ja sam put“, „Ja sam pravi čokot“, „Ja sam svetlost sveta“, „Ja sam izdanak iz
korena i rod Davidov, sjajna zvezda Danica“3 i sl., Gospod i u ovom obraćanju učeni-
cima upotrebljava snažna duhovna poređenja. Ipak, pre nego što izbliza proučimo Hri-
stov govor, istaći ću nekoliko upečatljivih činjenica koje su iz tekstova očigledne:
a) događaj je smešten u noć pred Isusovo hapšenje;
b) pored ostale hrane spremljene za praznik Pashe na trpezi ispred Gospoda i apos-
tola se nalazio i beskvasni hleb i alkoholno vino;
v) Hristos upoređuje hleb sa svojim telom: „Ovo je telo moje“;
g) za čašu ispunjenu vinom kaže da ona predstavlja „novi savez mojom krvlju koja
se proliva za vas“;
d) zapoveda učenicima da ovu uredbu povremeno ponavljaju za njegov spomen (u
znak sećanja na Njega, tj. Njegovu žrtvu na Golgoti);
đ) potvrđuje da se u čaši nalazi „vinogradski (čokotov) rod“ tj. vino;
e) nigde ne govori o pretvaranju hleba i vina u svoje telo i krv, niti pak zapoveda da
učenici tokom budućih bogosluženja to pretvaranje čine.
Značaj i praktikovanje večere Gospodnje u ranoj Crkvi

„Ja sam, naime, primio od Gospoda što sam i vama predao, da je Gospod Isus, one
noće kad je bio predan, uzeo hleb, zahvalio Bogu, izlomio i rekao: ovo je moje telo za
vas. Ovo činite meni za spomen. Isto tako i čašu posle večere govoreći: ova čaša je
novi savez mojom krvlju. Ovo činite, kad god iz nje pijete, meni za spomen. Jer kad
god jedete ovaj hleb i pijete ovu čašu, obznanjujete smrt Gospodnju – dok ne do-
đe.“4
Tekst iz 1. posl. Korinćanima ap. Pavla je prvi zapis o uredbi večere Gospodnje i
njenom praktikovanju u ranoj Crkvi. Ova poslanica je pisana pre ijednog od četiri no-
vozavetna evanđelja – od kojih je najstarije Markovo. Zato je izveštaj ovog apostola
veoma važan za naše proučavanje i ispravno shvatanje zadate teme. Pavle pominje iste
elemente koje smo i ranije naveli (iako nije prisustvovao „tajnoj večeri“ – iz prostog
1 Naglasak moj.
2 Naglasak moj.
3 Vidi: Ev. po Jovanu 10:9, 11; 14:6; 15:1; Otk. 22:16
4 1. Korinćanima 11:23-26. Naglasak moj.
78
razloga što tada nije bio jedan od apostola) a potom daje i ispravno objašnjenje znače-
nja uredbe:
a) Hristos je uzeo hleb i rekao: „Ovo je moje telo za vas“,
b) za čašu sa vinom, kazao je: „Ova čaša je novi savez mojom krvlju“,
v) hleb i vino se od strane hrišćana treba da uzimaju povremeno u znak sećanja na
žrtvu Gospoda Isusa Hrista („meni za spomen“),
g) kada god jedu hleb i piju iz čaše (prilikom večere Gospodnje na crkvenom skupu,
sve do Njegovog ponovnog dolaska) vernici obznanjuju Hristovu smrt tj. daju do zna-
nja drugima (verujućima i neverujućima) da poseduju veru u Hristovo otkupiteljsko
delo radi svoga spasenja.
Da li su apostoli verovali u pretvaranje hleba i vina?

„Čaša blagoslova, koju blagosiljamo, nije li zajednica Hristove krvi? Hleb, koji lo-
mimo, nije li zajednica Hristova tela? Zato što je hleb jedan, mi mnogi jedno smo telo;
jer svi mi jedan hleb delimo.“1
Upravo pomenuti tekst, zajedno sa onim prethodnim, nedvosmisleno ukazuje da su
apostoli naučavali simbolizam Hristove smrti u vidu hleba i vina – a ne transupstanci-
jaciju (tj. njihovo pretvaranje). No, ovaj citat nam daje još podrobnije objašnjenje o
značenju „večere Gospodnje“. Naime, kada govori o posledicama Hristove zameničke
smrti, Sveto pismo kaže ovako:
„...da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju.“2
„I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i otvoriš njene pečate,
zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog naroda i ple-
mena i jezika i naroda i narodnosti.“3
Božansko otkrivenje ističe da je Gospod Isus svojom smrću (tj. prolivanjem svoje
krvi) otkupio mnoge ljude od osude i doveo u večni život. Božija volja za sve koji su
spaseni verom u prolivenu krv i slomljeno telo Spasitelja, jeste da budu spojeni u je-
dinstveno hrišćansko zajedništvo puno međusobne ljubavi:
„Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu reč veruju u mene, da svi
budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni budu jedno u nama, kako bi
svet poverovao da si me ti poslao. Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno
kao što smo mi jedno; ja u njima, a ti u meni, da budu savršeno ujedinjeni, da zna svet
da si me ti poslao, i da si ih ljubio kao što si ljubio mene.“4
„Nego držeći se istine mi treba u ljubavi da uzrastemo u svemu – do njega, koji je
glava, Hristos. Od njega je sve telo ujedno povezano i sjedinjeno, na taj način što svaki
zglavak pruža potporu shodno odmerenom dejstvu svakog pojedinog dela; to čini da
telo raste na svoju sopstvenu izgradnju u ljubavi.“5
„A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi.“6
Kao Hristovi sledbenici i udovi Njegovog duhovnog tela, Crkve, vernici treba da se
sećaju događaja na brdu Golgoti koji im je otvorio put da postanu Božija deca. Upravo
iz tog razloga, ap. Pavle podseća Korinćane da čaša (vina) koju međusobno dele i ispi-
1 1. Kor. 10:16-17. Naglasak moj.

2 Dela ap. 20:28. Naglasak moj.
5 Efescima 4:15-16. Naglasak moj.
6 1. Kor. 12:27.
79
jaju predstavlja zajednicu Isusove krvi (međusobnog zajedništva vernika koje je nasta-
lo zahvaljujući Njegovoj prolivenoj krvi), kao što i hleb koji lome i međusobno dele
predstavlja simbol Njegovog slomljenog tela i zajedništva nastalog Njegovom otkuplju-
jućom žrtvom. Glavni naglasak u ovom objašnjenju značenja „večere Gospodnje“ tj.
„pričesti“ jeste njena simbolika hrišćanskog jedinstva u okviru crkvene zajednice. Po-
sebno je potrebno da zapazimo da apostol ni jednom rečju ne spominje niti upućuje
vernike da treba da veruju da se hleb i vino menjaju u samoga Hrista, već govori o bu-
kvalnom hlebu i čaši (sa vinom očigledno) koji predstavljaju simbol zajedništva verni-
ka koji se pouzdaju u Hristovo spasenjsko delo. Reč o tome da se uzimanjem hleba i
vina zadobija večni život, ne može se pronaći ni u ovom niti u bilo kom drugom tekstu
Novoga zaveta. Zapravo, potpuno suprotno učenju Pravoslavne crkve, na temelju Sve-
tog pisma možemo da tvrdimo da nijedna osoba koja nije spasena verom i rođena od
Boga, ne bi smela da ima bilo kakvog pristupa ovom svetom činu – jer on za nju i nema
nikakvog značaja. Hleb i vino, kao sećanje na Hristovu smrt ima simboličku važnost
samo za osobe koje su doživele otkupljenje od greha i smrti kroz veru i svakodnevno
pouzdanje u Isusa.
Duhovne istine iz VI poglavlja ev. po Jovanu

Isus Hristos je oduvek zahtevao a i danas zahteva potpunu predanost i vernost svo-
jih sledbenika. Takođe, zahteva da njegovi učenici izvršavaju sve ono što im je zapove-
dio:
„A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne činite što vam govorim?“1
„Ako me ljubite, držaćete moje zapovesti. (...) Ko ima moje zapovesti i drži ih, taj
me ljubi; a ko ljubi mene, toga će ljubiti moj Otac, i ja ću ga ljubiti i pokazaću mu se.“2
‘‘Jer ljubav prema Bogu ovo znači: da držimo njegove zapovesti; a njegove zapovesti
nisu teške.“3
Međutim, u vreme svoje ovozemaljske službe, Hristos je stekao mnoštvo sledbenika
koji su išli za njim iz koristoljublja – a ne iz želje za stvarnim učeništvom. Iako je na
kraju svoje troipogodišnje misije bio raspet voljom većeg dela izrailjskog naroda, ne
može se poreći činjenica da je Isus imao veliku popularnost među Jevrejima tokom
svoga propovedanja. Najveći deo te popularnosti je stekao činjenjem mesijanskih
znamenja (vaskrsavanjem umrlih, isceljivanjem bolesnih, isterivanjem demona iz op-
sednutih itd.) iako je nije želeo i zabranjivao ljudima da razglašavaju njegova čudesna
dela.4 Jednom prilikom je velika masa Jevreja želela da ga na silu odvuče i proglasi
izrailjskim carem, samo zato što je učinio čudo umnožavanja hlebova i riba (Jn. 6:15).
Međutim, Gospod je želeo da se narod, kome je došao, uistinu obrati Bogu i doživi du-
hovni preporod – te stekne obnovljenu zajednicu sa Svevišnjim koji se objavio njiho-
vim praocima, Avraamu, Isaaku i Jakovu. Želeo je da njegovi saplemenici donesu plo-
dove dostojne pokajanja, a ne da se u svojoj površnoj religioznosti pouzdaju u pobož-
nost svojih predaka, u isto vreme živeći protivno Božijoj volji. Jovan Krstitelj je, pre
same Hristove pojave, narodu upućivao sledeće reči:
1 Ev. po Luki 6:46.

2 Ev. po Jovanu 14:15, 21.
3 1. Jovanova 5:3.
4 Vidi: Ev. po Luki 8:52-56.
80
„Narodu pak, koji je dolazio da ga on krsti, govorio je: zmijski porode, ko vam je
ukazao da izbegnete predstojeći gnev? Donesite, dakle, rodove dostojne pokajanja; i
nemojte sad govoriti u sebi: imamo oca Avraama. Jer vam kažem da Bog može od ovo-
ga kamenja podići decu Avraamu. Već i sekira leži kod korena drveća. Stoga se odseca i
u vatru baca svako drvo koje ne rađa dobra roda.“1
Ipak, Jevreji su istrajavali u svojoj formalnoj religioznosti koja Boga nije ni izbliza
zadovoljavala. Iako su se hvalili svojim pobožnim precima, Izrailjci Isusovog vremena,
kao i generacije pre njih, poštovali su Boga na način koji njemu nije bio ugodan (Mk.
7:6-9). Na kraju, na tvrdnju svojih savremenika da su deca Božija - potomci vernog
Avraama, Hristos je morao da odgovori rečima istine – saopštavajući im da su zapravo
deca đavola (Jn. 8:39). Rezultat ove rasprave je bio optuživanje Hrista za nacionalnu
izdaju (proglasili su ga za Samarjanina, koji su bili u tradicionalnoj mrzosti sa Jevreji-
ma) i pokušaj njegovog ubistva (Jn. 8:30-59).
Upravo oni ljudi koji su Isusa želeli da proglase carem, i drugi njima slični, brzo su
promenili mišljenje o Gospodu i pokušali Njegovo smaknuće. Isti oni koji su na „Cvet-
nu nedelju“ vikali: ‘Osana, neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, car Izrai-
ljev’, nakon samo nekoliko dana su urlali iz sveg glasa: „Raspni ga, raspni.“2
Nasuprot ovakvim „sledbenicima“ koji vrlo brzo idu iz krajnosti u krajnost, i koji su
duhovno potpuno neutemeljeni i nestalni, Gospod je oduvek želeo da uz sebe ima ver-
ne i odane ljude, poput starozavetnog Jova ili ap. Pavla, koji su istrajavali u veri nasup-
rot velikim iskušenjima i opasnostima. Evo i primera pouzdanja u Boga ove dvojice
duhovnih velikana.
Kada je u pitanju pravedni Jov, njegova iskrena bogobojažljivost se ogledala u tome
što je blagosiljao Boga i u trenucima najveće porodične nesreće, nakon pogibije svoje
dece i gubitka celokupne imovine:
„I reče: go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade,
Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje. Uza sve to ne sagriješi Jov, niti
reče bezumlja na Boga.“3
„Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u nj, ali ću braniti putove svoje pred
njim. I on će mi biti spasenje...“4
Sa druge strane, ap. Pavle je pisao:
„A na neizmerna otkrivenja, - da se ne bih poneo, - dat mi je trn u telu, satanin an-
đeo, da me ćuška – da se ne ponosim. Za ovoga sam tri put molio Gospoda - da odstupi
od mene. I on mi je rekao: dosta ti je moja blagodat; jer sila nalazi svoje ispunjenje u
slabosti. Stoga ću se najradije hvaliti svojim slabostima, da se Hristova sila nastani u
meni. Zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, priteš-
njenosti Hrista radi; jer kad sam slab, onda sam silan.“5
Upravo iz tog razloga, da bi odvojio žito od kukolja i odvojio prave od lažnih sled-
benika, Hristos je izgovorio jednu divnu duhovnu pouku, a koju, kao što ćemo uvideti,
pravoslavni pogrešno citiraju primenjujući je na „večeru Gospodnju“ i svoje pogrešno
učenje o zadobijanju večnog života:
„Odgovori im Isus i reče: zaista, zaista, kažem vam, tražite me ne zato što ste videli
čudne znake, nego što ste jeli od onih hlebova i nasitili se. Stičite ne propadljivo jelo,
1 Ev. po Luki 3:7-9. Reči Jovana Krstitelja.

2 Vidi: Ev. po Jovanu 12:12-13; Mt. 27:21-26.
3 Vidi: Knjiga o Jovu 1:13-22. Naglasak moj.
4 O Jovu 13:15-16. Naglasak moj.
81
nego jelo koje ostaje za večni život, koje će vam Sin čovečiji dati; jer je njega potvrdio
Bog Otac. Tada mu rekoše: šta da radimo da bismo činili dela Božija? Odgovori Isus i
reče im: ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao. Oni mu
pak rekoše: kakav čudan znak činiš, da vidimo i da ti poverujemo? Šta ti radiš? Naši
oci su jeli manu u pustinji, kao što je napisano: ‘Hleb sa neba dade im da jedu’. Reče
im Isus: zaista, zaista, kažem vam, nije vam Mojsije dao hleb sa neba, nego vam moj
Otac daje istiniti hleb sa neba. Jer Božiji hleb je onaj što silazi sa neba i daje život sve-
tu. Tada mu rekoše: Gospode, daj nam svagda taj hleb. Reče im Isus: ja sam hleb živo-
ta; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u mene neće ožedneti nikada.“1
Isus Hristos, koji je poznavao grešnu ljudsku prirodu i bez toga da je lično pozna-
vao pojedine osobe2, znao je da je većina njegovih sledbenika bila uz njega iz sebičnih
interesa. Neki od njih su bili tu zbog sigurne svakodnevne ishrane. Drugi su ga, pak,
sledili zbog lakog i brzog izlečenja od različitih bolesti. Ali, Gospod je bio svestan da će
materijalna korist njegovog fizičkog prisustva među ljudima biti kratkog veka. Njegovo
delo, na koje ga je božanski Otac poslao je bilo da ljudima otvori duhovne oči za sagle-
davanje nebeskih istina i dosezanje nebeskog carstva. Iz tog razloga je uputio svoje
slušaoce da stiču ne propadljivo jelo, već ono koje ostaje za večni život (st. 27). Upravo
je to bila ključna reč. Rulja, do tada rešena da Isusa proglasi carem (Jn. 6:15), sada, u
pogledu duhovnih pouka, počinje da izražava sumnju u ispravnost Isusovog učenja (st.
30-34). Iako je Gospod govorio o večnom životu i nebeskoj hrani koja taj život omogu-
ćava, Jevreji su još uvek bili na nivou telesnog razmišljanja. Pomislili su da mogu da
dobiju običan hleb od brašna od koga nikada neće ogladneti. Isto takvo razmišljanje je
ispoljila i žena Samarjanka prilikom susreta sa Hristom. Nakon što joj je Spasitelj uka-
zao na mogućnost dobijanja vode od koje ne bi nikada ožednela, žena ju je zatražila
misleći da se radi o običnoj vodi:
„Odgovori Isus i reče joj: kad bi znala dar Božiji, i ko je taj koji ti govori: daj mi da
pijem, zamolila bi ga i on bi ti dao vodu živu. (...) Odgovori Isus i reče joj: svaki ko pije
od ove vode – opet će ožedneti. A ko pije od vode koju ću mu ja dati – neće ožedneti
doveka, nego će voda koju ću mu ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni
život. Reče mu žena: Gospode, daj mi tu vodu, da ne žednim i ne dolazim ovamo da
zahvatam vodu.“3
Poput Jevreja i ova žena iz Samarije nije shvatala duhovnu poruku. Apostol Pavle
objašnjava razlog ovakvog nerazumevanja:
„A zemaljski čovek ne prima što je od Božijeg Duha, jer je to za njega ludost, i ne
može da sazna, zato što o tome treba na duhovan način rasuđivati.4
Kao što voda u ovom slučaju – od koje se nikada ne ožedni – predstavlja Svetog
Duha, tako i hleb od koga se nikada ne gladni, predstavlja samog Isusa Hrista.
„A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao govoreći: ako je ko že-
dan, neka dođe k meni i pije. Ko veruje u mene – kao što reče Pismo – iz njegova
tela će poteći reke žive vode. Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime oni što
veruju u njega; jer Duh još ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen.“5

2 Vidi: Ev. po Jovanu 2:24-25.
3 Ev. po Jovanu 4:10, 13-15. naglasak moj.
82
„Reče im Isus: ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u
mene neće ožedneti nikada.“1
Evanđelist Jovan nam otkriva kako je tekao dalji razgovor između Isusa i njegovih
sunarodnika:
„Jer je to volja moga Oca, da svaki koji gleda Sina – i veruje u njega – ima ži-
vot večni, te da ga ja vaskrsnem u poslednji dan. Judeji su gunđali protiv njega, zato
što je rekao: ja sam hleb koji je sišao sa neba, i govorahu: nije li to Isus sin Josifov, či-
jeg oca i majku znamo? Kako sad kaže da je sišao sa neba? Odgovori Isus i reče im: ne
gunđajte među sobom. (...) Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje ima večni život.
Ja sam hleb života. Očevi vaši jedoše manu u pustinji i umreše. Ovo je hleb koji silazi
sa neba, da se od njega jede i ne umre. Ja sam živi hleb koji je sišao sa neba. Ako ko
jede od ovoga hleba, živeće doveka; i hleb, koji ću ja dati, jeste telo moje – za život sve-
ta. A Judeji se prepirahu među sobom govoreći: kako on može da nam da svoje telo da
jedemo?“2
Bilo je sasvim očigledno da, iako Isus govori o sebi kao nebeskom hlebu, on to ne
misli bukvalno već poruci daje simbolički smisao. Ukoliko pažljivo sledimo Hristove
izjave jasno primećujemo da On na više mesta spominje veru kao sredstvo duhovnog
„jedenja“ tj. uzimanja hleba koji daje večni život (u stihovima 29, 35, 40, 47). Iako je,
dakle, to bilo očigledno, Jevreji su ponovo počeli da gunđaju među sobom. U tom
momentu, Gospod je odlučio da sve svoje neiskrene sledbenike do kraja razotkrije.
Izrekao je nešto na šta se sablaznio veliki broj njegovih sledbenika, a što i danas dovodi
u zabludu mnoge koji ove Hristove reči shvataju na doslovan način:
„Tada im Isus reče: zaista, zaista, kažem vam, ako ne jedete tela Sina čovečjeg i ne
pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv – ima život
večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer moje telo je pravo jelo, i moja krv pravo
piće. Ko jede moje telo i pije moju krv – ostaje u meni i ja u njemu. Kao što je mene
poslao živi Otac, i ja živim zato što živi Otac, tako će i onaj koji mene jede živeti kroz
mene. To je hleb koji je sišao sa neba. Ne kao što su očevi jeli i umrli; ko jede ovaj hleb
živeće doveka.“3
Ova izjava, ukoliko se shvati doslovno a ne u prenesenom značenju, zaista zvuči od-
bojno i zaprepašćujuće. Isusove reči bi, u tom slučaju, mogle da se uporede sa najgo-
rom vrstom paganskih bogosluženja na kojima bi njegovi učesnici pili krv žrtve i na taj
način smatrali da primaju i sebe život druge osobe. Međutim, nemoguće je i pomisliti
da bi Hristos mogao da uputi svoje slušaoce da jedu njegovo pravo telo i piju njegovu
pravu krv – radi zadobijanja večnog života (doduše, većina slušalaca je upravo to po-
mislila ali to nije bilo ono što je Isus kazao). Iako je Gospod sa dostojanstvenom ozbi-
ljnošću izneo celokupnu poruku, ona je trebala da pokaže da li njegovi pratioci bezre-
zervno veruju u njegove reči, pa makar ih i ne razumeli, ili govornika smatraju nepou-
zdanim. Poruka je, naravno, bila više nego jasna, ali nju nisu razumeli oni koji nisu
težili za duhovnom istinom. Rezultat je bio očekivan:
„Čuvši to mnogi od njegovih učenika rekoše: tvrda je ovo beseda; ko može da je slu-
ša? (...) Od tada mnogi od njegovih učenika odoše natrag i nisu više išli s njim.“4
Ključ za razumevanje ove Hristove besede jeste bila duhovna primena poruke o telu
kao „pravom jelu“ i krvi kao „pravom piću“. Potvrđujući ovaj stav, Gospod je rekao:

4 Ev. po Jovanu 6:60, 66.
83
„Ne kao što su očevi jeli i umrli; ko jede ovaj hleb živeće doveka. (...) Duh je ono što
oživljava a telo ništa ne pomaže. Reči koje sam vam ja rekao, duh su i život su.“1
Prihvatanje verom svega onoga što Hristos jeste, sveg njegovog dela – kao i posluš-
nost Njemu u skladu sa Božijom voljom je srž značenja ovog Isusovog govora. Svaki
vernik, koji je od srca sa Gospodom, jeste taj koji se hrani duhovnim hlebom sa neba –
i nikada ne gladni. Onaj koji se svom dušom pouzdaje u Hristovu otkupiteljsku žrtvu i
sledi ga kao svog Gospoda jeste onaj koji pije nebesko piće od koga nikada ne žedni.
Isus to jasno potvrđuje rečima da Njega, kao nebeski hleb, ne treba jesti „kao što su
očevi jeli u pustinji“. Nebeska mana, koju su jeli starozavetni Izrailjci u pustinji produ-
žila im je život samo za kratko, jer se radilo o materijalnom hlebu (ove reči Sina Boži-
jeg su „duh i život“, dakle – ne treba ih shvatati doslovno poput tadašnjih slušalaca,
već rasuđivati o njima na duhovan način). Isusa, nasuprot, novozavetni vernici prima-
ju u sebe verom i tako stiču večni život. Prema rečima samog Gospoda, svaki onaj koji
veruje i pouzdaje se u Njega, nalazi se u Hristu u Hristos u njemu,2 što dokazuje nera-
skidivo jedinstvo hrišćana sa svojim Gospodom za sva vremena.
Spasiteljeve reči koje smo upravo proučili, a koje su zapisane perom apostola Jova-
na potvrđuju celobiblijsko učenje i duhovnu stvarnost o spasenju koje se stiče jedino i
isključivo verom u Hrista kao Spasitelja i rođenje od Boga.
Na ovaj način, nedvosmisleno smo utvrdili da citiranje ovog teksta od strane pravo-
slavnih u vezi „večere Gospodnje“ tj. „pričesti“ nema nikakvog smisla, jer Sin Božiji
uopšte nije svoje slušaoce upućivao na taj čin u svome obraćanju3. Dakle, zaključak sv.
Jovana Kronštatskog koji je rekao: „Umesto drveta života – hleb života; umesto plodo-
va drveta poznavanja dobra i zla – isti životvorni hleb života. Onda je rečeno: ne jedi-
te, da ne umrete (Mojs. 3, 3); a sada je rečeno: jedite, i bićete živi (Jov. 6, 51,
58),“4 i pritom smatrao da se večni život zadobija stvarnim jedenjem Isusovog tela i
krvi prilikom pričešća, spada u još jedno od teoloških netačnosti koje Pravoslavlje za-
govara, a koje se ni u čemu ne temelji na svetopisamskoj objavi.
Više informacija iz crkvene istorije o poreklu pravoslavnog (i rimokatoličkog) uče-
nja o transupstancijaciji, tj. pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu, izneću u po-
glavlju o svetim tajnama.
SPASENJE KROZ ISPOSNIŠTVO

„Prep. Dositej. (...) Kada on jednom gledaše sliku Strašnoga Suda u jednoj crkvi,
približi mu se jedna žena u porfirnoj haljini i objašnjavaše mu. I najzad, pri rastanku,
reče mu, da ako se želi spasti, treba da posti, da ne jede mesa, i da se često
moli Bogu. To beše Presveta Bogorodica. (...) Življaše ovaj mladi svetitelj u VI stole-
ću.“5
1 Ev. po Jovanu 6:58, 63. Naglasak moj.

2 Vidi: Ev. po Jovanu 14:16-20, 23; 17:22-23.
3 Isusove reči zapisane u šestom poglavlju ev. po Jovanu, upućene su neverujućim ljudima koji nemaju pris-
tupa „večeri Gospodnjoj“ koja je rezervisana samo za Hristove učenike i istinske sledbenike – kao što smo
već proučili. Potpuno je protivno Bibliji verovati da je Isus upućivao neverujuće ljude da se „pričešćuju“ da
bi zadobili večni život. Doduše, ni sami pravoslavni, makar se pričešćivali neprestano, još uvek nisu sigur-
ni da li imaju večni život (što još jednom pokazuje protivrečnost njihovog učenja), iz razloga što taj čin
predstavlja samo jedan u nizu dela kojima treba da zasluže spasenje.
4 Najbolji vaspitač, str. 255. Naglasak autora teksta.
5 Ohridski prolog, str. 120. Naglasak moj.
84
„Post – neophodan za spasenje. Govoreći o neophodnosti posta za spasenje
posle izgnanja ljudi iz raja, sveti Jovan Zlatoust veli: „I Mojsej i Ilija, stubovi starozave-
tnih proroka, ma da su bili veliki u drugim vrlinama, i imali veliku slobodu pred Bo-
gom, ipak, kad su hteli pristupiti Bogu i razgovarati sa Njim, koliko je to moguće čove-
ku, pribegavali su postu i njegovim rukama uznosili se Bogu. Zato je i Bog, čim je stvo-
rio čoveka, odmah ga predao u ruke posta i postu poverio njegovo spasenje... kao
najboljem učitelju.“1
Još jedan od pogrešnih puteva ka spasenju a koje zastupa Pravoslavlje jesu post i
isposništvo. Prema tvrđenjima pomenute crkve koja sam upravo citirao i koja ću tek
pomenuti, a koja se ne mogu dokazati nijednim biblijskim tekstom, proizilazi da je
post za spasenje veoma važan - zapravo neophodan.
Prema pisanju vladike Nikolaja Velimirovića u kome navodi „viđenje“ devojke Mil-
ke Čairović o zagrobnom životu, one osobe koje ne poste sredom i petkom zasigurno će
stići u pakao. Evo jednog dela te pripovesti:
„Sasvim je dostojno pažnje viđenje devojke Milke Čairović iz sela Borča kod Kragu-
jevca, koje je doživela 1922. godine, noću pred Vavedenje. (...) Njeno je kazivanje sa-
svim dokumentovano, i slaže se sa naukom svete crkve. (...) Ova treća knjiga,
knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu, pred Bogom su mrtvi (rekao je sveti Petar Mil-
ki, prim. I. S.). (...) Poklonih se, poljubih Svetog Petra u ruku i on mi reče: „Zbogom
Milka! Pa kaži tamo kako je ovamo.“ (...) Dođosmo na četvrta vrata. Rekoše mi da su tu
oni koji jedu crve iz crvljivog creva. To su oni koji su mrsili sredu i petak. Ni na
koja vrata ne ulazih, samo se čuju mučenja.“2
Jevsevije Popović navodi da „u III stoleću post je ne samo nalagao pozitivan propis
crkveni, nego je šta više onog, koji ga nije vršio, stizala i crkvena kazna.“3
Kao odličan poznavalac učenja „svetih otaca“, reagujući na ovakva verovanja crkve
kojoj je pripadao, a čiji je želeo da bude reformator, srpski prosvetitelj Dositej Obrado-
vić je rekao:
„Zato, o slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj i poznaj! Sav svet da ti reče da si
slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu. Sav svet da ti rekne da dva i dva
ne čine četiri, nemoj mu verovati; to je protiv iskustva. Sav svet da ti reče da će bog u
večnu muku i vražije ruke predati one koji jedu u sredu i u petak ribu i meso4, nemoj
mu verovati; to nije moguće, to ni turski car ne bi učinio. To je bezumije i huljenije
reći da pravedni bog može takovu užasnu i nečuvenu nepravdu učiniti. Ali su sveti oci
anatemi i večnoj muci predali one koji u poste ribu i meso jedu“. U tom oci imadu vrlo
krivo; niti oni imadu vlast proklinjati svet i ljude, niti će se njihova kletva ni dlake
primiti, nerasudna i nepravedna budući.“5
1 Najbolji vaspitač, str. 277-278. Naglasak moj.

2 Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: Da li duša postoji, Svetilo, str. 11-12. Naglasak moj.
3 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 429. Naglasak moj.
4 Post sredom i petkom je, prema nekim od starih crkvenih učitelja, uveden u II veku posle Hrista kao us-
pomena na dane kada je doneta odluka o Isusovom hapšenju i sprovođenju te odluke raspinjanjem na
krst. Drugi od starih učitelja su pak zastupali mišljenje da su na uvođenje posta ovim danima uticali rim-
ski paganski praznici: Merkurov dan (sreda) i Venerin dan (petak). Jevsevije Popović navodi da se nigde u
Svetom pismu ne spominju postovi strogo određenim danima. Vidi: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str.
428.
5 Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 140. Naglasak moj.
85
Apostol Pavle je, polovinom prvog veka, upozorio svog mladog saradnika Timoteja,
najavljujući mu dolazak učenja o zabrani uzimanja nekih vrsta jela radi spasenja, kao
stvarima koje ne dolaze od Boga:
„A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki odstupiti od vere,
obratiće pažnju na varljive duhove i demonske nauke, u licemerju lažljivaca,
koji su žigosani u svojoj savesti, koji zabranjuju stupanje u brak, traže da se uzdr-
žava od jela, koja je Bog stvorio da ih sa zahvalnošću uzimaju verni koji su poznali
istinu. Jer je svako stvorenje Božije dobro i ne treba odbacivati ništa što se sa
zahvalnošću prima. Osvećuje se, naime, rečju Božijom i molitvom.“1
Prema upravo navedenom biblijskom tekstu, sva „viđenja“ i „prikazanja“ različitih
osoba koje mogu da se predstave kao hrišćanski svetitelji, a koji bi naučavali različitu
nauku od one Biblijom objavljene, spadaju u domen sotonske prevarantske aktivnos-
ti2. Apostol to potvrđuje govoreći:
„Jer takvi ljudi su lažni apostoli, prevarljivi radnici, koji se pretvaraju u Hristove
apostole. I nije čudo; jer i sam satana uzima vid svetlog anđela. Nije onda ništa veliko
kad se njegove sluge pretvaraju u sluge pravednosti; njihov svršetak biće po njihovim
delima.“3
Ipak, i pored posedovanja Sv. pisma u kome su zapisana ova jasna upozorenja, na-
kon isticanja da je Bog još u edenskom vrtu ustanovio post (zabranu jedenja sa „drveta
spoznanja dobra i zla“ pravoslavni smatraju ustanovljavanjem posta)4, pripadnici naj-
veće crkve u Srbiji zagovaraju neophodnost njihovog obdržavanja radi spasenja.
Dositej Obradović nam stavlja do znanja zbog čega pravoslavni ne prihvataju činje-
nicu da Biblija osuđuje njihovu versku praksu:
„Apostol Pavle javno kaže: „Čado Timotije, doći ćedu bedna vremena kad ćedu neki
za svetinju držati da se od zakona braka udaljavaju i od mesa uzdržavaju, no zaludu.“
Kaluđeri vele da to nije za njih nego za maniheje, al već ne služe izmišljeni izvjeti i
tolkovanija, valja pravo govoriti: vo je za svakoga koji tako čini budi ko mu drago.“5
Tekstovi koje sam citirao na samom početku ovog dela poglavlja, a na kojima Istoč-
na crkva temelji svoje verovanje, predstavljaju zapravo učenje „otaca“ crkve a ne bogo-
nadahnutih apostola i samoga Gospoda. Međutim, pre nego što nešto više kažem o
stvarnom značenju posta, onakvog kakvim ga Božija Reč preporučuje, želim da spo-
menem još neke od zapanjujuće netačnih i Bibliji protivrečnih izjava:
„Post prosvećuje dušu i omogućuje umu da primi ozarenja Duha Svetoga. I sveti
Vasilije Veliki i sveti Jovan Zlatoust skoro istim rečima ističu da se mudri prorok Dani-
lo ne bi udostojio božanskih otkrivenja, da post dušu njegovu nije učinio prosvećeni-
jom i prijemčivijom za ozarenja Duha Svetoga. Od obilne i masne hrane podižu
se kao neka prljava isparenja i slično gustom oblaku sprečavaju zracima Svetoga
Duha pristup u našu dušu. Ova saglasnost svetitelja u mislima i rečima jasno govori da
ih je Duh Sveti u ovome nadahnuo.“6
„Post čoveka čini anđelom – uverava sveti Jovan Zlatoust.“7
1 1. Timoteju 4:1-5. Naglasak moj.

2 Mnogo više o nemogućnosti javljanja umrlih „svetitelja“ i „Bogorodice“ živim ljudima napisano je u po-
glavlju o poštovanju svetitelja. Ovakva „javljanja“ prema Svetom pismu spadaju u domen spiritizma koji je
Biblijom najoštrije osuđen.
3 2. Korinćanima 11:13-15.
4 Vidi: Najbolji vaspitač, str. 277.
5 Dositej Obradović, Sabrana dela, str. 592. Naglasak moj.
7 Navedeno delo, str. 283. Naglasak autora teksta.
86
„Post privlači Duha Svetoga i čini čoveka staništem Svete Trojice. (...)
Ako je takvo blagotvorno dejstvo posta, da nas on čini staništem Božjim, onda treba da
ga primimo sa radošću, uči sveti Teodor Studit.“1
„Pošto nismo postili, izbačeni smo iz raja. Zato da postimo, da bismo ponovo ušli u
raj, savetuje sveti Vasilije Veliki.“2
U svetlu svih dosadašnjih proučavanja o spasenju u Svetom pismu, lako možemo
da uvidimo koliko su ova verovanja daleko od apostolske nauke o zadobijanju večnog
života kroz veru u Spasitelja. Nasuprot ovakvim uverenjima pravoslavnih „otaca“, ne-
pogrešiva Božija Reč iznosi pred nas sasvim drugačiji značaj posta.
Post u Svetom pismu

„A fariseji i njihovi književnici su gunđali njegovim učenicima govoreći: zašto jedete
i pijete s carinicima i grešnicima? Isus pak odgovori i reče im: lekar nije potreban
zdravima nego bolesnima; nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike na po-
kajanje.
A oni mu rekoše: Jovanovi učenici često poste i mole se Bogu, farisejski učenici isto
tako, a tvoji jedu i piju. Isus im pak reče: možete li navesti svatove da poste dok je
mladoženja s njima? Nego će doći dani, kada mladoženja bude otet od njih, onda će
postiti u te dane. A reče im i priču: niko ne dere zakrpu od nove haljine i ne stavlja na
staru haljinu; inače novu cepa, a staroj ne pristaje zakrpa od nove. I niko ne sipa novo
vino u stare mehove; inače će novo vino poderati mehove, ono će se prosuti, a mehovi
će propasti; nego novo vino treba sipati u nove mehove. I niko – ko je pio staro – ne
želi novo; jer kaže: staro je dobro.“3
Upravo navedeni tekst opisuje dijalog Spasitelja sa religioznim ali neduhovnim pri-
padnicima glavne verske grupacije u Izrailju – farisejima. Pomenuti fariseji su došli do
zaključka da Hristos i njegovi učenici veoma retko praktikuju post. Gospod, u tom
smislu, navodi jednu od njihovih izjava:
„Jer dođe Jovan koji niti jede niti pije, a oni kažu: ima demona. Dođe Sin čovečji
koji jede i pije, pa kažu: gle čoveka izelice i pijanice, prijatelja carinika i grešnika.“4
Jedini tekst u Starom zavetu, jedino postojećoj Bibliji Hristovog vremena, u kome
se zapoveda da Izrailjci treba da poste nalazi se u III Mojsijevoj knjizi, a vezan je za
praznik Pomirenja (kojeg sam detaljnije opisao u poglavlju „Blažena Marija ili carica
nebeska“).
„A deseti je dan toga mjeseca dan očišćenja; sabor sveti neka vam je, i mučite du-
še svoje, i prinesite Gospodu žrtvu ognjenu.“5
„Povrh toga, deseti dan toga sedmoga mjeseca pada dan Pomirenja. Neka vam to
bude prigoda za sveti zbor; postite i prinesite u čast Jahvi paljenu žrtvu.“6
1 Isto, str. 283. Naglasak autora.

2 Isto, str. 283.
3 Ev. po Luki 5:30-39
5 3. Mojsijeva 23:27. Naglasak moj. Prevod: Đ. Daničić.
6 3. Mojsijeva 23:27. Naglasak moj. Prevod: Biblija Kršćanske sadašnjosti, Zagreb 1983.god. Srpski prevodi-
oci Starog zaveta Đuro Daničić i Lujo Bakotić u pomenutom stihu ne spominju post, iako se njegovo obdr-
žavanje podrazumeva.
87
Ovoga dana su pripadnici Božijega naroda trebali da iskažu svoju poniznost i žalje-
nje zbog učinjenih greha – a to stanje njihovih duša je trebalo biti praćeno neuzima-
njem hrane i pića tj. postom.
Sigurno je da su se Gospod Isus i njegovi učenici pridržavali ove zakonske odredbe.
Međutim, u ostalom delu godine oni nisu imali razloga za držanje bilo kakvih postova
jer ovi nisu bili ustanovljeni Bogom već učenjem verskih starešina (poput posta dva
puta nedeljno)1. (Četrdesetodnevni post Isusa Hrista, kao i postovi Mojsija i Ilije u Sta-
rom zavetu koji su trajali isto toliko2 nisu u Bibliji dati kao primer za obdržavanje pos-
ta od strane hrišćana, jer takav post, bez hrane i vode, gotovo niko ne bi mogao da pre-
živi. Nasuprot tome, Pravoslavna crkva tvrdi da je Gospod Isus Hristos ustanovio post
kao potrebu za spasenje dajući nam lični primer pošćenja u pustinji.3) Dositej Obrado-
vić piše o svojim pokušajima da se ugleda na pomenute biblijske ličnosti i Sina Božijeg
u vezi posta:
„Kako sam taj post proveo, mučno će ko verovati. Po tri dni drugda ništa ne bih
okusio, pak bih se gdi na tavan sakrio i sve bih metanisao, čelom u zemlju udarajući,
dok bi mi se zavrtio mozak. Jedva bih na nogu od teške gladi stajao. Nahodio sam u
žitijam da neki od pustinika po celi sedam dana, a neki po četrdeset, ništa ne bi u usta
uložili. Silio sam se ne bi li i ja kako mogao do sedmog dana doterati, no zaludu, nisam
mogao više od tri dni, jer u četvrti drktala bi mi kolena, čuvstvovao bih jaki bol u utro-
bi i dolazio bih u nesvesticu.
Dobri moj i razumni iguman, videći da moja budalaština sve to viša biva, kaže mi
čisto da on toga više neće trpiti da pri njemu nahodeći se sam sebi ubica budem, no
svaki dan u vreme urečeno da s drugom bratijom jedem. Ako li neću, da na drugo mes-
to gdi idem lipsavati od gladi, a ne kod njega. Ja sam odgovorio da ja nisam prvi koji je
postio sedam celih dana; ima koji su postili i četrdeset, kako: Mojsej, Ilija i sam Spasi-
telj naš. Moj starac, kako je ljutit bio i naprasan, malo bi mu valjalo (ovi sami put od
sve tri godine što sam pri njemu bio, razljutio se na me kako valja); pak u svem svom
gnjevu ovu mi pridiku učini: „Kakvo je to tvoje bezobrazije, Mojseju, Iliji i Hristu da se
upodobljavaš? Nemaš li toliko pameti da rasudiš da su ono črezjestestvene stvari bile
i božija čudesa, te su mogli ljudi četrdeset dana ne jedući živiti? Mojsej na gori Sinaj-
skoj budući, a Ilija bežeći po pustinji. Bila je potreba da bog s njima čudo učini. A što
se usuđuješ Spasitelja spominjati, to je tvoje krajnje bezumije.“4
Iz upravo navedenog teksta uvideli smo da su reči igumana manastira Hopovo Te-
odora Milutinovića upućene Dositeju bile veoma mudre, jer je (iako možda i nepotpu-
no svestan toga) izneo istinu da su postovi biblijskih ličnosti bili Božija čudesa, te da
nisu dati da bismo ih mi, u današnje vreme, oponašali.
Primeri posta u Starom zavetu

Osim posta na dan Pomirenja, koji je bio od Boga zapoveđen, Jevreji su u Starom
zavetu postili uzdržavajući se od hrane i pića u različitim situacijama. Uglavnom su to
bile prilike dubokog pokajanja i žaljenja zbog greha kao i doživljavanja velikih neprili-
1 Vidi: Ev. po Luki 18: 9-14, posebno st. 12.

2 Vidi: Ev. po Mateju 4:1-11; 2. Mojs. 34:28; 1. Carevima 19:8.
3 Vidi: Episkop Nikolaj, Vera svetih, str. 132.
88
ka u životu, kada su usrdno od Boga tražili uslišenje svojih molitava. Evo nekih teksto-
va koji govore o tome:
„I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu tražeći ga molitvom i molbama s postom i s
kostrijeti i pepelom. I pomolih se Gospodu Bogu svojemu i ispovjedajući se rekoh: O
Gospode, Bože veliki i strašni, koji držiš zavjet i milost onima koji te ljube i drže zapo-
vijesti tvoje; Zgriješismo i zlo činismo i bijasmo bezbožni, i odmetnusmo se i odstupi-
smo od zapovijesti tvojih i od zakona tvojih. I ne slušasmo sluga tvojih proroka, koji
govorahu u tvoje ime carevima našim, knezovima našim i ocima našim i svemu narodu
zemaljskom. U tebe je, Gospode, pravda a u nas sram na licu...“1
„Po tom dvadeset četvrtoga dana toga mjeseca skupiše se sinovi Izrailjevi posteći i
u kostrijeti i posuvši se zemljom. I odvoji se sjeme Izrailjevo od svijeh tuđinaca, i sta-
doše te ispovijedahu grijehe svoje i bezakonja otaca svojih.“2
„Nastupaju bezdušni svedoci,
što ne skrivih to me optužuju,
zlom plaćaju što im činih dobro.
Dušu moju očajanje mori.
Ja sam s njima bio drugačiji:
kad bolujem stavljah kostret na se,
pa još postim, zbog njih mučim dušu,
za njih molim dok me umor slama,
pa ih žalim kao rod najbliži;
idem zguren, misle: žalim majku.“3
Iz svih pomenutih citata proizilazi da je post, koji se sastoji u delimičnom ili potpu-
nom uzdržanju od hrane i pića, usko vezan sa molitvom kao i iskrenim žaljenjem zbog
svojih i tuđih počinjenih greha.
Nasuprot ovakvom shvatanju posta kod Božijih slugu u Sv. pismu, veliki deo srp-
skog naroda obdržava od strane SPC propisane postove i to uglavnom tako što pripre-
ma „posna jela“, spremljena na ulju ili, u krajnjem slučaju, na vodi. Što se tiče kajanja
za učinjene grehe i molitve prilikom „pošćenja“, za to slabo ko među Srbima mari.
Mudri Dositej ovako veli za pomenute postove:
„A kako poste? E, braćo moja, bog sve vidi i čuje: pravdu valja da govorimo! Niko
drugi ne posti razve krajnjeg siromaštva ljudi i oni koji na neplodnim zemljama živu i
po nekoliko meseci u godini kad bi hleba i proje samo imali, carske bi im se trapeze to
činile. Ovi bedni veću čast života svoga poste, ali za ljutu nevolju. A oni koji imadu raz-
ličnih, što zovemo posni jela, zejtina i vina, nikad doveka ne poste. (Valja znati da ja
ono za post ne držim kad čovek ne ruča a večera i za ručak i za večeru; niti ono kad
mesa ne jede a nagruva se pasulja i kombosta, te mu puca trbuh i znoji mu se čelo).“4
Srpski narod u današnje vreme je umnogome sličan starozavetnom Izrailju, čiji su
se pripadnici pridržavali pravila o pošćenju a u isto vreme bivali potpuno nezaintere-
1 Knj. proroka Danila 9:3-7. Naglasak moj.

2 Knjiga Nemijina 9:1-2. Naglasak moj.
3 Psalam 35:11-14. Prevod prof. dr Aleksandar Birviš. Naglasak moj.
89
sovani za činjenje Božije volje. Sam Gospod ih je, zbog ovakvog bezakonja veoma stro-
go ukorio:
„Za što postismo, vele, a ti ne pogleda, mučismo duše svoje, a ti ne htje znati? Gle,
kad postite, činite svoju volju i izgonite sve što vam je ko dužan. Eto postite da se
prete i svađate i da bijete pesnicom bezbožno. Nemojte postiti tako kao danas,
da bi se gore čuo glas vaš. Taki li je post koji izabrah da čovjek muči dušu svoju jedan
dan? Da savija glavu svoju kao sita i da stere poda se kostrijet i pepeo? To li ćeš zvati
post i dan ugodan Gospodu? A nije li ovo post što izabrah: da razvežeš sveze
bezbožnosti, da razdriješiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomite
svaki jaram? Nije li da prelamaš hljeb svoj gladnome, i siromahe prognane da uvedeš u
kuću? Kad vidiš gola, da ga odjeneš i da se ne kriješ od svojega tijela? Tada će sinuti
vidjelo tvoje kao zora, i zdravlje će tvoje brzo procvasti, i pred tobom će ići pravda tvo-
ja, slava Gospodnja biće ti zadnja straža.“1
Primeri posta u Novom zavetu

Posle optužbe pristigle na račun Hrista i učenika od strane fariseja o neodržavanju
postova, ovaj izuzetni poznavalac Božije Reči im je rekao da će Njegovi učenici postiti u
vreme kada on bude od njih otet (tj. uhapšen). Isus je znao da je post u prošlim vre-
menima bio praktikovan u slučajevima tuge i žalosti. Zato je i svoje slušaoce uputio na
tu činjenicu. Apostoli još uvek nisu imali razloga za tugovanje – jer ih je Hristovo pri-
sustvo ispunjavalo duhovnim mirom i radošću. Ipak, Gospod je najavio da će nakon
pomenutog hapšenja njegovi sledbenici posegnuti za postom kao spoljnim izrazom
istinitog ožalošćenja. Evanđelja nam kazuju da Isusovi najbliži pratioci nisu verovali,
zbog prevelike tuge, ni u vesti o Njegovom vaskrsnuću koje su im žene objavile:
„A kada je vaskrsao rano u prvi dan nedelje, javi se prvo Mariji Magdalini, iz koje
beše izagnao sedam demona. Ona ode i javi onima što su bili s njim – koji tugovahu i
plakahu. A oni čuvši da je živ i da ga je ona videla – ne poverovaše.“2
Tužni i uplakani apostoli sasvim sigurno nisu ni pomišljali na hranu – niti im je do
nje bilo stalo. „Tih dana“, po rečima Spasitelja, oni su postili. Sličan post nalazimo i
kod na hrišćanstvo tek obraćenog fariseja Savla, bivšeg progonitelja Crkve:
„A Savle još uvek ispunjen pretnjom i ubijstvom protiv Gospodnjih učenika pristupi
prvosvešteniku, pa izmoli od njega pisma za sinagoge u Damasku, - ako nađe neke pri-
stalice ove nauke, ljude i žene – da ih svezane dovede u Jerusalim. Ali, kada se putuju-
ći približio Damasku, obasja ga odjednom svetlost sa neba, te pade na zemlju i ču glas
kako mu govori: Savle, Savle, zašto me goniš? On pak reče: ko si, Gospode? A on: ja
sam Isus, koga ti goniš; nego ustani i uđi u grad, i kazaće ti se šta treba da činiš. A nje-
govi saputnici stajahu nemi, jer su glas slušali, ali nikoga nisu videli. Tada Savle usta sa
zemlje; iako su mu oči bile otvorene, nije ništa video. Na to ga uzeše za ruku i uvedoše
u Damask. Tri dana je bio slep, i nije jeo niti pio. A u Damasku beše jedan učenik
po imenu Ananija. (...) Tada Ananija ode i uđe u kuću, te stavi ruke na njega i reče:
Savle brate, Gospod Isus, koji ti se javio na putu kojim si dolazio, poslao me je – da
progledaš i da se napuniš Duha Svetoga. I odmah spade s njegovih očiju kao krljušt, pa
progleda, ustade i bi kršten, i primivši hranu okrepi se.“3
1 Knjiga proroka Isaije 58:3-8. Naglasak moj.

2 Ev. po Marku 16:9-11. Naglasak moj.
3 Dela apostolska 9:1-10, 17-19. Naglasak moj.
90
I u ovom slučaju možemo da potvrdimo da je post ustvari bio rezultat velikog šoka
kao i duševnog bola i tuge, čoveka koji je upravo otkrio da se borio protiv Boga – po-
grešno bivajući uveren da upravo Njemu služi.
Naravno, u Novom zavetu, kao i u Starom, postoje i drugačiji vidovi i svrhe posta. U
knjizi Dela apostolskih 13:2, kao i u 2. poslanici Korinćanima 11:27, od strane evanđe-
liste Luke i apostola Pavla spomenuta je praksa uzdržavanja od hrane (tj. pošćenja)
prvovekovnih učenika zarad većeg posvećenja Bogu i delotvornije molitve za spoznanje
Božijeg nauma i smeranja. Takođe, Gospod Hristos je naučavao da post udružen sa
molitvom može da donese mnogo duhovnih plodova (Mt. 17:21). Ipak, ono što je zaje-
dničko za Gospodnje i apostolsko propovedanje u vezi posta jeste da ni Učitelj a ni nje-
govi učenici nisu nikada spomenuli niti podrazumevali da post može da doprinese bilo
čijem spasenju, niti pak da predstavlja neophodan uslov kojim se večno spasenje stiče.
Takođe, u Novom zavetu nigde nije izdata zapovest da hrišćani moraju da poste, a po-
sebno nije određeno koliko dana ili nedelja ti postovi moraju da traju. Zapravo, kao što
je iz novozavetnih spisa očigledno, pravi bogougodni post mogu da obdržavaju samo
oni ljudi koji su već spaseni verom u Spasitelja i rođeni od Boga Svetim Duhom. Što se
tiče obdržavanja postova od strane nenanovorođenih osoba, Gospod na njih uopšte ne
gleda blagonaklono već iznosi jasne tvrdnje da takvo isposništvo nema nikakvu vred-
nost u Njegovim očima. Tekstovi koji slede potvrdiće stanovište koje sam upravo izneo.
Ko su bili fariseji?
Verska stranka fariseja (što u prevodu znači: „odvojeni“) je nastala u drugom veku
pre Hrista u vreme izrailjskog nastojanja za zaštitom jevrejskog monoteizma i religije
od uticaja helenističke (grčke) kulture. Ova verska grupacija je bila sačinjena pre svega
od „običnih“ ljudi iz izrailjskog društva a ne od tadašnjih sveštenika (koji su uglavnom
pripadali farisejima suprotstavljenoj grupaciji – sadukejima). Strogo su se pridržavali
Božijeg zakona datog Mojsiju, kojeg su često proširivali mnogobrojnim odredbama
koje se nisu izvorno podrazumevale. Tako „proširen“ zakon je bio isuviše težak za ob-
državanje, pa su zbog toga fariseji dolazili pod udar Isusove osude. Sa druge strane,
pripadnici ove stranke su bili ponosni na svoju pobožnost i religijsko podvižništvo koje
većina naroda nije mogla da oponaša – zbog čega je bila prezirana. Smatrali su sebe
savršenima, jedino pravovernima i zaštitnicima naroda i njegovih interesa.1
Gospod Hristos je jednom prilikom ispričao sledeću priču:
„A ovu priču kaza nekima koji su bili uvereni u sebe - da su pravedni – i ostale lju-
de nipodaštavali. Dva čoveka odoše u hram da se pomole, jedan farisej a drugi carinik.
Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi, raz-
bojnici, nepravednici, preljubočinci, ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nede-
lji, dajem desetak od svega što stičem. A carinik je stajao izdaleka i nije hteo ni oči da
podigne prema nebu, nego je udarao svoja prsa govoreći: Bože, budi milostiv meni
grešnome. Kažem vam: ovaj se vratio kući opravdan, a ne onaj; jer će biti ponižen sva-
ko ko uzdiže samoga sebe, a uzvišen će biti ko samoga sebe unizuje.“2
Kao što je očigledno, mišljenje koji su imali o sebi, iz Božije perspektive nije bilo ni
izbliza realno. Naime, u razgovoru sa Isusom, uvaženi član farisejske stranke, Niko-
dim, ispoljio je nepoznavanje osnovnog učenja Svetog pisma o duhovnom rođenju od
1 Vidi: posl. Filipljanima 3:4-6; Ev. po Jovanu 11:45-53.

91
Boga (Ev. po Jovanu 3. glava). Isus ih je takođe optuživao za licemerstvo, častoljublje,
srebroljublje i formalizam, kao i za pogrešno vođstvo i versko vaspitanje čitavog naro-
da. Nazivao ih je slepim vođama i budalama, sinovima pakla i okrečenim grobovima:
„Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko pred
ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate unutra one koji hoće da uđu. (...) Teško vama,
književnici i fariseji, licemeri, što prehodite more i kopno da stvorite jednog proselita, i
kad postane, činite ga sinom paklenim, dvaput gorim od sebe. (...) Teško vama, knji-
ževnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu, a unutra su pune grabeža i ne-
umerenosti. Fariseju slepi, očisti prvo što je u čaši, da bude i njena spoljašnost čista.
Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja iz-
gledaju lepi, a iznutra su puni mrtvačkih kostiju i svake nečistoće. Tako se i vi spolja
pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerstva i bezakonja.“1
Sudeći prema ovim rečima Sina Božijeg, iako vrlo pobožni, fariseji su bili grupa ne-
duhovnih, nepreporođenih i nadasve ljudi koji su služili ispunjavanju sotonskih a ne
Božijih planova i namera.
Ko su bili Jovanovi učenici?

Ovu grupu ljudi sačinjavali su sledbenici Jovana Krstitelja. Pre pojavljivanja u jav-
nosti Isusa Nazarećanina – na reci Jordanu gde ga je Jovan krstio, ovaj Božiji prorok je
oko sebe okupio grupu svojih istomišljenika i pratilaca. Sve vreme svoje propovednič-
ke misije, Krstitelj je nagoveštavao skori dolazak Mesije:
„I poslanici behu od fariseja. Oni ga upitaše i rekoše mu: zašto onda krštavaš, kad
nisi Hristos, ni Ilija, ni prorok? Jovan im odgovori: ja krštavam vodom; među vama
stoji onaj koga vi ne znate, koji za mnom dolazi, kome ja nisam dostojan da odrešim
remen na njegovoj obući.“2
Nakon silaska Svetog Duha u obličju goluba na njegovog rođaka iz Galileje, Jovan
je izjavio:
„I ja ga nisam znao, nego onaj što me posla da krstim vodom, on mi reče: na koga
vidiš da silazi Duh i ostaje na njemu, taj krštava Duhom Svetim. I ja sam video i svedo-
čio da je to Sin Božiji.“3
Pošto su čuli ovo svedočanstvo, dvojica njegovih učenika, od kojih je jedan bio An-
drija, brat Simona Petra, priključili su se Hristu i postali njegovi učenici. Ipak, Jovan je
i sam nastavio da krštava narod koji je dolazio k njemu. Uz njega su bili još neki od
njegovih sledbenika koji se nisu priključili Isusu iako je njihov učitelj veoma jasno re-
kao: „On treba da raste, a ja da se umanjujem.“4 Nije nam u potpunosti jasno zbog če-
ga Jovan nije uputio sve svoje učenike da postanu Isusovi sledbenici. Verovatno je raz-
log tome neko zrno sumnje koje se začelo u srcu Zaharijinog sina u pogledu Hristove
misije. Izgleda potpuno neverovatno, ali se desilo upravo to da je Jovan, koji je bio
svedok bogojavljanja u trenutku Isusovog krštenja, posumnjao u Isusovo mesijanstvo:
„Tada Jovan dozva dvojicu od svojih učenika, posla ih Gospodu pitajući: jesi li ti
onaj koji treba da dođe, ili da čekamo drugoga? Kada su pak ovi ljudi došli k njemu,
rekoše: Jovan Krstitelj nas je poslao k tebi i pita: jesi li ti onaj koji treba da dođe, ili da
1 Ev. po Mateju 23:13, 15, 25-28. Naglasak moj.

2 Ev. po Jovanu 1:24-27.
4 Vidi celi tekst: Ev. po Jovanu 3:22-30.
92
čekamo drugoga?“1
Problem kod Jovana Krstitelja je svakako bio taj što je imao nepotpun uvid u Božiji
plan spasenja. Smatrao je, poput ostalih Jevreja, da će Mesija – čim se bude pojavio
uspostaviti carstvo Božije na zemlji. No, pošto se to nije događalo a prolazili su meseci
od Isusovog pojavljivanja (u međuvremenu je Jovan dospeo i u zatvor), Krstitelj je bio
zbunjen. Apostol Pavle je, dvadesetak godina kasnije, pišući poslanice Kološanima i
Efescima, priznao da je Božiji plan o spasenju u svojoj sveobuhvatnosti bio nepoznat
(tajanstven) za sve prethodne generacije poznavalaca Svetog pisma.2
Iz pitanja koje su Jovanovi učenici uputili Isusu o postu (Mt. 9:14-17) jasno se pre-
poznaje činjenica da su oni sebe smatrali bližim farisejima nego sledbenicima Mesije.
Upravo iz tog razloga, Gospod im je uputio dve priče sa istovetnim duhovnim znače-
njem, čiji su bukvalni smisao veoma dobro poznavali.
Cepanje nove haljine da bi se zakrpila stara

„A reče im i priču: niko ne dere zakrpu od nove haljine i ne stavlja na staru haljinu;
inače novu cepa, a staroj ne pristaje zakrpa od nove.“3
U ovom poređenju Hristos govori o praktikovanju posta kao o sasvim prirodnom
načinu življenja nanovorođenih (od Boga rođenih, verom spasenih) ljudi. Istovremeno,
on ističe da je post, ne samo nepotreban nego i da rezultuje krajnje negativnim posle-
dicama za svakoga ko nije izmiren sa Bogom kroz veru u Spasitelja.
U vreme dok je Hristos propovedao i činio čuda, ljudi su se sa pravom pitali: „Šta je
ovo? Nova nauka puna sile; zapoveda i nečistim duhovima i pokoravaju mu se.“4
Ono što je Isus govorio se umnogome razlikovalo od učenja zvaničnih tumača reli-
gije u Izrailju. Iako su, zapravo, one bile jedino pravo tumačenje božanskih istina, jev-
rejski narod koji je bio zaveden lažnom farisejskom naukom, posmatrao je Isusove reči
kao neku do tada nepoznatu novinu. Poput Pravoslavne crkve u današnje vreme i on-
dašnje lažne religijske vođe su smatrale post veoma značajnom stepenicom na putu ka
spasenju. Nasuprot ovakvom uverenju, Isus je naučavao da post ima svoj značaj samo
u životu već spasenih osoba.
„A u Antiohijskoj crkvi behu proroci i učitelji: Varnava i Simeon zvani Niger, pa Lu-
kije Kirinac, Manain odgajen s Irodom tetrarhom, i Savle. Kad su oni služili Gospo-
du i postili, Duh Sveti reče: odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih poz-
vao. Tada postiše i pomolivši se Bogu položiše ruke na njih, pa ih otpustiše.“5
U ovom tekstu čitamo o prvim hrišćanskim prorocima i učiteljima, koji su, kao već
spaseni verom, služili Gospodu i postili želeći da ih Bog usmeri ka izvršavanju Njegove
volje. Kao rezultat molitve i posta, odgovor je ubrzo stigao. U Novom zavetu je veoma
izraženo shvatanje da svaki vernik koji Hrista prihvata na osnovu svedočanstva Sveto-
ga Duha kroz Reč zapisanu u Bibliji, biva učinjen novim stvorenjem, te da slikovito
rečeno, „svlači starog čoveka i oblači novog“ – koji biva sve sličniji Sinu Božijem:
„Prema tome, ako je ko u Hristu – novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je
novo.“6
1 Ev. po Luki 7:18-20.

2 Vidi: Kološanima 1:25-27; Efescima 3:1-13.
3 Ev. po Luki 5:36.
4 Ev. po Marku 1:27. Naglasak moj.
6 2. posl. Korinćanima 5:17. Naglasak moj.
93
„Ne lažite jedan protiv drugoga, pošto ste svukli staroga čoveka sa njego-
vim delima i obukli novoga, koji se obnavlja za poznanje – po slici onoga koji ga
je stvorio...“1
Rečju da „niko ne dere zakrpu sa nove haljine i ne stavlja na staru haljinu – inače
novu cepa a staroj ne pristaje zakrpa od nove“, Isus poziva učenike Jovana Krstitelja
kao i fariseje da dođu k njemu i prime oproštenje greha i večni život. Na taj bi način
„obukli novu haljinu“ čiji je post (pomenuta „zakrpa“ u poređenju) normalni sastavni
deo. Nema nikakvog razloga „krpiti rupe“ na „staroj haljini“ koja predstavlja od Boga
otpalu, Svetim Duhom nepreporođenu čovekovu prirodu, na taj način što će se „cepa-
ti“ delovi nove prirode sazdane u Hristu. Pokušaji da grešnici zadobiju spasenje pred
Bogom strogom religioznošću (koja je zasnovana na ljudskim predanjima i pogrešnim
tumačenjima Sv. pisma) i postovima, su jednako pogrešni u sadašnje kao što su bili i u
Hristovo vreme. Ukoliko neko već želi da posti, Božija Reč mu preporučuje da prihvati
Hrista verom i primi spasenje kao dar od Boga, da bi i sam post našao svoje ispunjenje
u duhovnom i od greha odvojenom svakodnevnom življenju koje je rezultat duhovnog
rođenja od Boga.
Novo vino u starim mehovima

„I niko ne sipa novo vino u stare mehove; inače će novo vino prodreti mehove, ono
će se prosuti, a mehovi će propasti; nego novo vino treba sipati u nove mehove.“2
U drugom poređenju, u kome govori o postu, Gospod ga upoređuje – kao i svu svo-
ju nauku – sa novim vinom. Poruka ove priče je istovetna prethodnoj. Post kao iskreno
delo posvećenja, za kim žude svi od Boga rođeni vernici, pripada samo njima. Ostalim
ljudima, koji nisu svim srcem sa Spasiteljem, praktikovanje posta ne samo da duhovno
ne pomaže već može da nanese veliku štetu. Sve osobe koje, u skladu sa Hristovim go-
vorom, predstavljaju „stare mehove“ biće uništene unošenjem u sebe onoga što im po
prirodi ne pripada.
U vreme dok je Gospod živeo u izrailjskoj zemlji, Jevreji su čuvali vino u mehovima
koji su bili napravljeni od posebno obrađenih kozjih koža. Novo vino (vino pre početka
alkoholnog vrenja – pretvaranja grožđanog šećera u alkohol) se uvek sipalo u nove
mehove koji do tada nisu bili upotrebljavani. Razlog je bio jednostavan. Prilikom vre-
nja, koža od koje je meh bio napravljen bivala je sve tanjom jer se meh postepeno širio
(zbog oslobađanja gasa koji ga je naduvavao) i povećavao svoju zapreminu – do odre-
đene granice elastičnosti. Nakon što bi alkoholno vino iz kožnog meha bilo potrošeno
– meh bi se smatrao starim i neupotrebljivim za novo alkoholno vrenje. Ako bi se u
ovakav meh stavilo novo vino – koje tek treba da prođe kroz proces fermentacije - ovo-
ga puta bi sipana količina tečnosti bila znatno veća. U ponovljenom procesu, koža koja
je već bila istanjena ne bi mogla da se dalje rasteže, te bi meh pucao i vino se prosipalo.
Na taj način nastala bi dvostruka šteta. Zato se novo vino moralo uvek da sipa u nove
mehove – dok bi se u starim mehovima čuvalo staro do njegove konačne potrošnje.
Ljudi koji nisu rođeni od Boga (ateisti kao i oni religiozni koji poštuju Boga na na-
čin protivan Njegovoj volji) predstavljaju „stare mehove“. Fariseji i Jovanovi učenici su
bili upravo takvi. Iako su bili poštovani kao veoma dobri vernici i isposnici od strane

2 Ev. po Luki 5:37-38.
94
verski neobrazovanog naroda, oni nisu bili u redovima Isusovih sledbenika – a samim
tim i daleko od Boga. Hristos je ljudima poput ovih govorio:
„Istražujete Pisma, jer smatrate da u njima imate večni život; i ona svedoče za me-
ne; i nećete da dođete k meni – da imate život.“1
Takođe, rekao je i:
„Ko nije sa mnom, protiv mene je, i ko ne sabira sa mnom, rasipa.“2
Sasvim je jasno da su maločas pomenuti fariseji i Jovanovi učenici predstavljali
svojevrsnu opoziciju Isusu iz Nazareta. Fariseji su mu svakako bili mnogo veći neprija-
telji od zbunjenih Krstiteljevih sledbenika. Osobe poput ovih, koje su ubeđene da služe
Bogu a ustvari su od Njega veoma daleko, kao što je to slučaj i sa većim delom našeg
srpskog naroda, time što poste – dokazuju da su im informacije o hrišćanskoj veri bile
dostupne i donekle poznate. Čitajući Sveto pismo mogle su lako doći do spoznanja
Spasitelja i večnog života. Ipak, one su se zadovoljavale samo spoljašnjom religioz-
nošću i formalizmom, sledeći učenja svojih slepih vođa:
„A onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara, pa nije spremio ili nije učinio po
njegovoj volji, biće mnogo bijen. A koji nije znao, a učinio ono što zaslužuje batine,
biće malo bijen. Od svakog – kome je mnogo dano – tražiće se mnogo, i kome je mno-
go povereno – od njega će se više zahtevati.“3
Citat koji sam upravo naveo nam jasno daje do znanja da će ljudi, kojima je Božija
Reč bila poznata a ipak se nisu odazvali Njegovom pozivu da mu postanu učenici, biti
na strašnom sudu kažnjeni većom kaznom nego oni koji (između ostalog) za hrišćanski
post nisu znali niti su ga obdržavali. Nebeski sudija će ovakve „isposnike“ na osnovu
njihovih reči i dela osuditi mnogo više (vidi: Mt. 12:37).
Ovo je odgovor na pitanje - kako post može da nanese štetu onome koji ga se pridr-
žava? Ljudi koji nisu rođeni od Boga - a poste - slični su, po Isusovim rečima, starom
mehu koji je ispunjen novim vinom. Propast meha tada biva neminovna.
Zaključak
Iz svega dosadašnjeg proučavanja nauke o spasenju u Pravoslavnoj crkvi, zasigurno
dolazimo do zaključka da je ona u celini i pojedinostima daleko od svetopisamskog
otkrivenja. Većinska crkva u Srbiji na žalost ne poseduje istinu po ovom pitanju, pa
zato nije ni čudo što ni njeni vernici (uključujući i episkope) ne znaju da li će, na kraju
krajeva, biti spaseni. Za sam kraj navešću nekoliko izjava srpskih pravoslavnih episko-
pa, uključujući tu i samoga patrijarha, koje nam veoma jasno potvrđuju činjenicu da,
pa čak i prema pravoslavnoj teologiji, nijedan član „jedinospasavajuće crkve“ nema
nikakvu garanciju da će zaista i biti spasen, te da je veoma moguće da će i pored sveg
svog nastojanja i truda oko spasenja – na kraju završiti u ognjenom jezeru. Evo najpre
izjave episkopa jegarskog dr Porfirija Perića, iz intervjua objavljenog u magazinu „MTS
CLUB - klub korisnika mobilne telefonije Srbije“, objavljenog pod naslovom „Porfirije,
naš zastupnik pred Bogom“. Evo kako je, pored ostalog, pomenuti episkop odgovorio
na pitanje novinara o sigurnosti spasenja u okviru vaseljenskog Pravoslavlja:
„Vladika Porfirije, poznat je po mnogim stručnim člancima u kojima se zalaže za či-
stotu Pravoslavne vere, a takođe veoma je britka njegova kritika sekti. Pitam ga da li će

2 Ev. po Mateju 12:30.
95
se na kraju sveta spasiti samo pravoslavci? Odgovara mi da ‘samo pripadanje Pra-
voslavnoj crkvi ne garantuje spasenje. Nema sigurnog znaka da će se
spasti ni on sam, pa makar bio i Patrijarh a ne vladika, i ko zna koliko je
Bogu bliži neki navodni ‘grešnik’, kako ga okolina vidi, od nekog ‘bezgrešnika’.“1
Isto tako, i patrijarh Pavle je u jednom svom pismu, koje je predstavljalo odgovor
na kritike koje je na njegov račun uputio ep. raško-prizrenski Artemije (a u vezi patri-
jarhovog proglašavanja muslimana i hrišćana u Bosni Božijom decom tj. „braćom po
Bogu“), izrazio nesigurnost po pitanju svog spasenja, navodeći stihove iz Mt. 10:22 i
25:41:
„Da naše obraćanje ljudima kao braći po Bogu uvek je u potencijalnom smislu, da
između mogućnosti da to budu, ali da li će tu mogućnost i ostvariti? Pa i hrišćanima,
da li će kao iskreni sinovi i kćeri Božje, i oni i mi, održati se do smrti? Jer samo ko iz-
drži do kraja taj će se spasti.“2
Dalje, patrijarh Pavle kazuje:
„Znam samo da će nas Gospod, na sudu Njegovom pravednom, ocenjivati prema
tome kako smo saučestvovali i postupali prema Njegovoj „najmanjoj braći“, pa se tru-
dim, ako nisam uzrastao do ljubavi, makar da činim po dužnosti koliko mogu, da se
ne bih našao na strani onih kojima će Pravedni Sudija reći: Idite od mene
prokleti...“3
Iz ovih navoda jasno prepoznajemo činjenicu da ni najviši velikodostojnici Pravos-
lavne crkve nemaju sigurnost konačnog Božijeg prihvatanja – a sve u skladu sa svojom
nebiblijskom teologijom. Inače, navod iz Mt. 10:22, kada se pročita zajedno sa slede-
ćim 23. stihom, jasno stavlja do znanja da se ovde zapravo radi o Hristovom upozore-
nju upućenom Jevrejima koji će živeti za vreme velikih nevolja (za vreme Antihristove
vladavine), te da se odnosi samo na sačuvanje golog opstanka (ostajanja u životu) u
Izrailju do svršetka pomenutih tragičnih dešavanja i progonstava, a ne na večno spa-
senje koje se, u skladu sa celobiblijskom naukom stiče - jednom zauvek - verom u
Hrista i rođenjem od Boga, kao što sam prikazao u prethodnom poglavlju.
Postavlja se pitanje šta treba da očekuju u vezi svoga spasenja „obični“ vernici Pra-
voslavnih crkava, koji žive u ogrehovljenom svetu, kada ni one ličnosti kojima se obra-
ćaju izrazima: „Visokopreosvećeni“ i „Vaša Svetosti“ nisu sigurne da neće završiti u
paklu?
1 MTS CLUB – klub korisnika mobilne telefonije Srbije 064, maj 2005. god. str. 21. Naglasak moj.
Sa druge strane, episkop timočki Justin Stefanović je jednom prilikom na predavanju na kome sam bio
lično prisutan, a koje je održano u zgradi eparhije timočke (1995 - 96. god), izjavio da ni on nije siguran da
li će biti spasen ili neće. Objasnio je to svojom trenutnom „političkom aktivnošću“ (setimo se da su to bile
godine velike aktivnosti tadašnje opozicije - mitinga i demonstracija, koje su neretko predvodila i sveštena
lica), izražavajući nadu da će se pred kraj života ponovo vratiti u manastir – da bi mu se i to uračunalo u
spasenje.
2 Sveti knez Lazar, br. 1 (5), 1994. god. str. 108. Naglasak moj.
3 Na istom mestu. Naglasak moj.
96
4.
SEDAM SVETIH TAJNI

„I po opštem priznanju tajna pobožnosti je velika: onaj koji se javi u telu, bi op-
ravdan u Duhu, pokaza se anđelima, propovedi se mnogobošcima, svet u njega pove-
rova, bi uznet u slavi.“
Prva poslanica Timoteju 3:16
Prema učenju Pravoslavne crkve, Gospod je osmislio da čovekovo spasenje ostvari

tako što će predati ljudima određeni broj sakramenata tj. svetih tajni, koje bi oni treba-
li da vrše i da ih se pridržavaju. Upravo one (svete tajne) predstavljaju jedini način za
zadobijanje spasenja i večnog života. Evo šta o tome čitamo u jednom pravoslavnom
udžbeniku veronauke:
„Sav svet leži u zlu“, konstatovao je još vrlo davno ljubljeni apostol Hristov, sv.
evanđelist Jovan (Jov. 5, 19). U tom svetu zla čovek se nalazi kao u bunaru, na njego-
vom dnu, odakle vapije za spasenjem. Sam je nemoćan da se svojim silama spase dok
mu neko sa vrha bunara ne spusti konopac spasenja za koji će se on, svojom vo-
ljom, oberučke uhvatiti. (...) Svete tajne Crkve Hristove (pravoslavne) su onaj „kono-
pac“ koji je Gospod Isus Hristos sa nebesnih visina, iz čiste i bezgranične ljubavi pre-
ma čoveku, spustio u našu dolinu plača da bismo se mi, grešni ljudi, uhvatili za njega i
svojim raslabelim silama, uz pomoć blagodati Božje, izašli na svetlost nevečernjeg da-
na Božjeg.“1
Ovih svetih tajni u Pravoslavlju ima sedam, a to su: krštenje, miropomazanje, pri-
češće, pokajanje (tj. ispovest), sveštenstvo, brak i jeleosvećenje. Lazar Milin o svetim
tajnama objašnjava:
„Rimokatolici imaju takođe svih nabrojanih sedam svetih tajni ili sakramenata. Re-
formatori, Luter i Cvingli, kao i Kalvin, sveli su broj svetih tajni sa sedam na dve, i to
samo krštenje i pričešće. Protestantski sektaši, prvenstveno anabaptisti, a posle i osta-
li, izbrisali su i te dve svete tajne, proglasivši ih za sveštene obrede.“2
Dakle, prema pravoslavnima, oni i rimokatolici imaju „celokupnu Božiju blagodat“
zato što se drže svih sedam sakramenata, protestanti se pridržavaju samo dve, a prote-
stantski sektaši (kako Milin naziva i evanđeoske hrišćane u Srbiji i svetu) negiraju sve-
totajinstvo bilo kojem činu od malopre pomenutih. Pre nego što budem detaljno, na
temelju Svetog pisma, objasnio sve pojmove koje pravoslavni nazivaju svetim tajnama,
želim da odmah stavim do znanja svojim čitaocima da se učenje o sakramentima u
ovom obliku nipošto ne zasniva na Bibliji nego u potpunosti na svetom predanju, tj. na
učenju i tumačenjima evanđelja od strane crkvenih otaca tokom vekova.
1 Veronauka u kući, versko dobrotvorno starateljstvo, četvrto izdanje, Beograd 1991. god. str. 25. Naglasak
moj.
2 Lazar Milin, Crkva i sekte, str. 299.
97
Poreklo učenja o sedam svetih tajni u Istočnoj crkvi

Kao što je poznato svakom proučavaocu pravoslavnog učenja, u Istočnoj crkvi je
tokom vekova postojalo verovanje, da postoje još neke svete tajne pored ovih sedam
koje se danas zvanično priznaju. Takav je na primer monaški postrig (sečenje kose, tj.
šišanje monaha prilikom stupanja u monaški red).1 Ipak, pod uticajem rimokatoličke
teologije, Pravoslavna crkva je usvojila pomenuti broj sakramenata. Evo šta o ovome
kazuje Ernst Benz:
„Za pravoslavlje je karakteristično da ne poznaje strogo određivanje broja sedam za
sakramente. Doduše, teologija Pravoslavne crkve kasnije, pod utjecajem
Rimokatoličke crkve, preuzela je broj sedam sakramenata. Međutim, pra-
voslavlje u načelu ne poznaje strogu razliku između sakramenata i sakramentala, to
jest crkvenih posvetnih čina, koji nisu u pravom smislu sakramenti.“2
Ovaj autor, takođe, potvrđuje činjenicu koju zastupaju i evanđeoski hrišćani („pro-
testantski sektaši“), a to je da se učenje o svetim tajnama razvijalo postepeno, tokom
mnogih vekova, uz različita mišljenja crkvenih autoriteta o njihovom broju, tako da se
tek hiljadu i dvesta godina posle Hristovog vaznesenja na nebo došlo do dogme o sa-
kramentima kakvu danas zatičemo u pravoslavnom i rimokatoličkom hrišćanstvu:
„Na određeni način cjelokupna je sfera Crkve ‘misteriogena’ te iz svoje karizmatične
punine može uvijek stvarati nove misterije. Dok je u staroj crkvi određivanje kanona
knjiga Novoga zavjeta bilo završeno u IV. stoljeću, fiksiranje dogme između V. i VII.
stoljeća, pojednostavljenje liturgije u VII. stoljeću, dotle broj sakramenata još
nije bio utvrđen sve do kraja prvog tisućljeća – što je u svakom slučaju
znak stvaralačke životnosti u ovoj sveri.
Jedan od velikih učitelja Pravoslavne crkve, Dionizije Areopagita (u VI veku posle
Hrista, prim. I. S.), navodi u svom djelu ‘O crkvenoj hijerarhiji’ šest misterija: krštenje,
euharistija, potvrda, svećenički red, posvećenje monaha i oficij za mrtve. Crkveni nau-
čavatelj Ivan Damašćanski spominje dva stoljeća kasnije samo dva sakramenta: krš-
tenje zajedno sa pripadajućom krizmom i euharistiju. Tek na Lionskom saboru
1274. godine grčki su teolozi, u povodu rasprave o sjedinjenju s Rimom,
prihvatili broj sedam sakramenata, koji je malo prije toga prihvaćen u skolasti-
čkoj teologiji Zapada: krštenje, potvrda, euharistija, pokora, svećenički red, ženidba,
bolesničko pomazanje. I među današnjim pravoslavnim teolozima postoje mnogi koji
se ne drže strogo utvrđenih misterija shemom od sedam ‘sakramenata’, kako ih je naz-
vala Rimokatolička crkva, i koji upućuju na to da je mnogo obuhvatniji opseg pravos-
lavnih misterija.“3
U upravo citiranom i veoma jasnom navodu zanimljivo je zapaziti i podatak da je
jedan od najvećih pravoslavnih teologa svih vremena (pogotovo jedan od najvećih i
najznačajnijih teologa ikonopoštovanja), sv. Jovan Damaskin, u ovom pogledu zastu-
pao mnogo više protestantsko nego današnje pravoslavno gledište – govoreći samo o
dve svete tajne, krštenju i pričešću (večeri Gospodnjoj), a da su na spisku Dionisija
Areopagita, dva veka ranije, neke od danas priznatih tajni bile izostavljene a neke dru-
ge pridodane – te da ih je bilo ukupno šest. Smatram da su do sada navedene istorijske
činjenice više nego dovoljne da dokažu da se broj „svetih tajni“ ne temelji na Hristo-
1 Više o ovome u poglavlju pod naslovom: Pravoslavno monaštvo.

2 Duh i život Istočne crkve, str. 32. Naglasak moj.
98
SEDAM SVETIH TAJNI
vom i apostolskom učenju, već na mišljenjima crkvenih otaca i odlukama kasnijih sa-
bora, i to tako što je na kraju krajeva broj od „sedam sakramenata“ kod pravoslavnih
preuzet od, u to vreme anatemisane, Zapadne crkve.
Upravo zbog težine ovih istorijskih argumenata, mi bi danas mogli da posumnjamo
i u tačnost ostalih navoda pravoslavnih što se tiče učenja o svetim tajnama. Na početku
sam naveo tekst iz „Veronauke u kući“ koji nas uverava da je broj od sedam svetih tajni
ustanovio Hristos i poslao nam ih sa nebesa kao svojevrstan „konopac za spasavanje“,
a mi uvidesmo da su taj konopac ispleli crkveni oci kroz vekove, i na kraju jedan njegov
kraj zadržali na Zapadu a drugi prebacili na Istok. Sveto pismo ni na jednom mestu ne
pominje pojam „svetih tajni“ a pogotovo ne u vezi onih religijskih činova ili radnji na
koje se ovaj naziv primenjuje u tradicionalnom hrišćanstvu Istoka i Zapada. Ipak, iako
u Bibliji ne nalazimo spominjanje „svetih tajni“1, neke tajne su ipak otkrivene. Šta nam
apostoli kazuju o tajnama koje se spominju u Bibliji?
Tajne koje su spomenute u Bibliji

U Svetom pismu se na više mesta nalazi zapisana reč „tajna“. Njena primena i kon-
tekst u kojem se spominje su različiti. Postoje ljudske i božanske tajne. Kada se npr. u
Starom zavetu, u knjizi o Sudijama 3:19, ili pak u Pričama Solomonovim 25:9, spomi-
nje ova reč, ona se odnosi jedino na obične ljudske tajne, tj. stvari koje svako od nas
poseduje a ne bi želeli da o njima sazna veliki broj ljudi. Ipak, u stihovima koje ću na-
vesti, lako se može uvideti da su određene činjenice ili dešavanja bile tajna za pojedine
ljude ili čitave generacije. Postoje svakako i Božije tajne koje nikada od strane ljudi
neće moći biti shvaćene u potpunosti, kao što su tajanstvenost i čudesnost Božijeg več-
nog postojanja, Njegove neograničene moći i ostalih mnogobrojnih veličanstvenih
osobina:
„Jesi li se ti prvi čovjek rodio? Ili si prije humova sazdan? Jesi li tajnu Božiju čuo
i pokupio u sebe mudrost?“2
„A kad bi sam, pitahu ga za priče oni koji behu oko njega s Dvanaestoricom. I reče
im: vama je dana tajna carstva Božijeg; a onima koji su napolju sve biva u priča-
ma, da ‘gledajući gledaju i ne vide, i slušajući slušaju i ne razumeju, da se ne obrate i
oprošteno im bude’.“3
„Ne želim, naime, braćo, da vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi mudrovali
po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo – dok ne uđu svi mnogobošci, i tako će
se spasti sav Izrailj...“4
„A onome koji može da vas utvrdi po mom evanđelju i propovedi o Isusu Hristu, po
otkrivenju tajne o kojoj se vekovima nije govorilo, a sad se javila i kroz proročka
Pisma...“5
1 Jevsevije Popović iznosi mišljenje da su određenje radnje koje su sprovodili hrišćani u prvim vekovima –
za vreme progonstava, nazvane „tajnama“ iz razloga što se o njima nije govorilo javno pred neznabošcima
– koji i onako ne bi ispravno shvatili njihovo pravo značenje. Iz razloga što su hrišćanska krštenja, uzima-
nja večere Gospodnje i ostale radnje obavljane na tajnim hrišćanskim sastancima (u šumama, pećinama,
katakombama i sličnim mestima), iz njihovog straha od progonstava, moguće je da su i radnje koje su
obavljali, upravo zbog toga, nazvane „svetim tajnama“. Vidi kod: J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom
prvi, str. 437.
2 Knjiga o Jovu 15:7-8. Naglasak moj.
99
„Da se njihova srca uteše i da sjedinjeni u ljubavi dođu do sveg bogatstva punog ra-
zumevanja, do poznanja tajne Božije, Hrista, u kom je skriveno sve blago mudrosti
i znanja.“1
„Evo vam kazujem tajnu: nećemo svi pomreti, ali ćemo se svi izmeniti, u momen-
tu, u tren oka, kad zatrubi poslednja truba.“2
„Odande čitajući možete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni, koja u
drugim naraštajima nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao što je sada Duhom
otkrivena njegovim svetim apostolima i prorocima.“3
„‘Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo’.
Ova tajna je velika, a ja govorim misleći na Hrista i na Crkvu.“4
„A žena beše obučena u porfiru i skerlet i pozlaćena zlatom i dragim kamenom i bi-
serima, držeći u svojoj ruci zlatnu čašu punu gnusoba i nečistote svoga bluda, na čelu
joj pak beše napisano ime, tajna: veliki Vavilon, majka bludnica i gnusoba zemalj-
skih. I videh ženu kako se opija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka. I začudih se
veoma kad je videh.“5
Kao što možemo da uočimo u gore navedenim stihovima, pojam „tajne“ se uglav-
nom koristi od strane biblijskih pisaca prilikom opisivanja učenja o nebeskom carstvu,
Hristovoj Crkvi i vaskrsenju mrtvih. Takođe, pominje se i buduće spasenje izrailjske
nacije kao i nastanak tajanstvenog Vavilona, koji prema mnogim evanđeoskim tuma-
čima predstavlja materijalno bogatu i od Boga otpalu, ne na Bibliji već na ljudskim
predanjima osnovanu crkvu, koja je u ime zaštite pravoverja kroz vekove progonila
prave Isusove sledbenike i brutalno ih ubijala.6 Ali ipak, ono što je uočljivo u gotovo
svim stihovima koje sam naveo jeste apostolsko isticanje da su stvari o kojima su pisali
bile tajna (tj. bile su sakrivene) ljudima u prošlim vremenima, ali da su prestale biti
tajnom od trenutka njihovog objavljivanja kroz Hristovo evanđelje. Dakle, da ponovim
još jedanput, krštenje, večera Gospodnja, brak i ostale „duhovne institucije“ koje pra-
voslavni nazivaju „svetim tajnama“ se u Novom zavetu takvim ne nazivaju. Doduše,
moramo da priznamo da, očigledno, napred pomenute ustanove nekima zaista još
uvek predstavljaju „tajnu“ i pored biblijske jasnoće, a iz prostog razloga njihovog nera-
zumevanja i sopstvenog duhovnog zastranjenja.
Prva od sedam svetih tajni koju ćemo proučiti u ovom poglavlju jeste, naravno, sve-
ta tajna krštenja.
SVETA TAJNA KRŠTENJA

„Spasitelj je rekao: „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Boži-
je“ (Jn. 3, 5). Pošto se Crkva naziva carstvom Božjim, a „rođenje vodom i Duhom“ je
krštenje, to onda znači krštenje je početni akt čovekovog spasenja.“7
Iako smo prilično detaljno obradili učenje o krštenju u prethodnom poglavlju – iz-
noseći biblijske argumente da ono ne predstavlja „rođenje vodom i Duhom“ te da nije

6 Više o ovoj temi u poglavlju: Crkva koja proganja.
7 Milin, Crkva i sekte, str. 300.
100
SEDAM SVETIH TAJNI
uslov spasenja, u ovoj celini bih želeo da obratimo pažnju na još neke činjenice. Prou-
čavajući ovu „svetu tajnu“ i detalje iz pravoslavnog učenja o krštenju koje nisam spo-
menuo do sada, postaćemo još više uvereni u svu njihovu čudnovatost i protivrečnost
biblijskoj objavi. Pored verovanja da krštenje predstavlja obavezan uslov spasenja (jer
po rečima pravoslavnih, iako su tri rimska kapetana imala veliku veru u Hrista – samo
je jedan bio spasen – tj. samo onaj koje je bio kršten a to je kapetan Kornilije iz Dela
ap. 10. gl.)1, u okviru Istočne crkve postoje još neke dogme koje su biblijski neosnova-
ne. Naime, izučavajući ovaj sakrament i način njegovog obavljanja u tradicionalnom
hrišćanstvu Istoka, uočićemo činjenicu da mnogi Srbi, kao i drugi pravoslavni narodi,
uopšte nisu kršteni na pravilan način, te da stoga njihovo krštenje i nije punovažno
pred Bogom (čak ni po pravoslavnom obredu). Evo šta o pravilnom načinu krštavanja
govori Lazar Milin:
„Pravilan način krštenja je samo onaj koji se vrši trokratnim pogružavanjem u
vodu uz izgovaranje reči: „Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca – amin, i Sina –
amin, i Svetoga Duha – amin. (...) To je bio način krštenja još od apostolskog doba i
Crkva ga čuva do danas. Izuzetak je bio dozvoljen samo u dva slučaja. Ako je neko bo-
lestan pa ne može da uđe u vodu nego se krštava u krevetu, onda može oblivanjem ili
prskanjem. To su takozvani klinici, to jest oni koji su kršteni ležeći u krevetu. Drugi
izuzetak je takozvano krštenje u krvi. Ako neko, ko želi da se krsti, bude u tome spre-
čen gonjenjem, tako da pogine za Hrista pre nego što se krsti vodom i Duhom, onda
mu se njegovo mučeništvo uračunava kao pravo krštenje, jer je pokazao da može „ispi-
ti čašu koju je i Hristos ispio“ (Mat. 20, 22). (...) To su prava i pravilna krštenja: pogru-
ženjem ili krvlju. Crkva je oduvek praktikovala krštenje pogruženjem u vodu, o čemu
između ostalog svedoče i duboke krstionice u starim hramovima. Međutim, na zapadu
se postepeno počelo obavljati krštenje oblivanjem, ili čak prskanjem. Crkva (Pravos-
lavna, prim. I. S.) taj način krštenja ne smatra pravilnim...“2
U knjižici „U šta veruju pravoslavni hrišćani?“ piše između ostalog i sledeće:
„U Pravoslavnoj Crkvi krštenje se obavlja potpunim pogružavanjem u vodu.“3
A vladika Nikolaj, navodeći jednog drevnog crkvenog oca, dodaje:
„‘Ko nije kršten, ne može se spasiti, izuzev mučenika koji i bez vode (krštenja) krv-
lju zadobijaju Carstvo Božje’, kaže sv. Kirilo Aleksandrijski.“4
Prema upravo navedenim izvorima, prema kojima smo saznali da je jedini pravilan
način krštavanja onaj koji se vrši trokratnim pogruženjem (uronjenjem) u vodu (a sa-
mo u slučaju teške bolesti oblivanjem ili prskanjem – i to u krevetu bolesnika), da li to
znači da mnogi sveštenici SPC u Srbiji ne poštuju ni svoja kanonska pravila? Jer zna-
mo da je najveći broj Srba (a pogotovo od kako je krštavanje uzelo maha, od ‘90-tih
godina prošloga veka) kršten oblivanjem vode na glavu (i to bivajući sasvim zdrav a ne
1 Vidi u: Veronauka u kući, str. 32.

2 Milin, Crkva i sekte, str. 300-301. Naglasak moj. U nastavku ovog teksta Milin objašnjava da Pravoslavlje
ipak smatra „važećim“ i rimokatoličko krštenje obavljeno oblevanjem ili škropljenjem (zdravih osoba kao i
klinika), ukoliko je izvršeno „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, tako da ne krštava ponovo katolike koji su
se preobratili u pravoslavnu veru. Međutim, očigledno je da nam ovaj autor kazuje da se u Istočnoj crkvi
ne bi smeo da sprovodi ovakav vid krštavanja vernika, već samo trokratnim uronjenjem u vodu – što se,
opet, suproti sa svim onim što se po pitanju krštenja pravoslavnih svakodnevno dešava u njihovim ver-
skim objektima. Prema velikim pravoslavnim kanoničarima i teolozima iz ranijih vekova, Teodoru Valsa-
monu i Matiji Vlastaru, svaki onaj ko nije kršten trostrukim pogruženjem u vodu treba da bude kršten po-
novo, što znači da njegovo ranije krštenje i nije bilo krštenje u pravom smislu. (Vidi u: Judin poljubac,
Svetogorska pravoslavna misija, Svetovaznesenjski manastir Esfigmen, Beograd 2004. str. 279.).
4 Na istom mestu, str. 33.
101
teško bolestan), na način za koji Milin tvrdi da ga „Crkva ne smatra pravilnim“? Sa
druge strane, Milin i vladika Nikolaj pominju i „krštenje krvlju“, iako takav pojam ne
postoji nigde u Svetom pismu, niti se na njega na bilo koji način ukazuje. U Bibliji su
naravno zabeleženi slučajevi mučeništva zbog vere u Hrista, kakvo je bilo npr. ubistvo
Stefana (Dela 7. gl.), apostola Jakova Zevedejevog sina (Dela 12. gl.) kao i mnogih dru-
gih bezimenih hrišćana. No, najverovatnije je da je najveći broj njih u trenutku svoga
mučeništva već bio kršten vodom na osnovu svoje vere. A ukoliko se već i desilo da je
neko bio pogubljen pre nego što je bio uronjen u vodu (što je svakako moguće), takav
bi svakako bio spasen za večnost, ali ne zbog „krštenja u krvi“, već zbog svog opravda-
nja kroz veru u Hrista Spasitelja.
Primeri spasenja nekrštenih osoba

Sveto pismo spominje primer čoveka koji je bio spasen a da nije iskusio ni vodeno
krštenje, niti pak mučeništvo radi Hrista (krštenje krvlju), već je stradao kao razbojnik
i zločinac. Reč je, svakako, o jednom od razbojnika koji su bili raspeti sa Isusom na
brdu Golgoti. Pre nego što nešto više kažem o ovom događaju, poslušajmo šta je g-din
Milin rekao protiv ovog argumenta evanđeoskih hrišćana, kojim oni žele da opravdaju
svoj stav o tome da krštenje nije neophodno za spasenje:
„A kako je raskajani razbojnik prispeo u raj, a nije se prethodno krstio? Znači krš-
tenje ipak nije neophodni uslov spasenja – kažu baptisti.
Razbojnikov je slučaj specijalan, i Hristos nam taj slučaj nije stavio za primer kao
neko pravilo koga se mora svaki hrišćanin držati. Dobro je pokajati se, ali nije dobro
čekati poslednji trenutak kao razbojnik na krstu. Osim toga ako razbojnik nije primio
„banju“ vodenog krštenja, nije primio ni od koga ni propoved evanđelja, pa bi po bap-
tističkom prigovoru trebalo onda reći da se ljudi eto spasavaju i bez evanđelske propo-
vedi. Ako iz razbojnikovog slučaja izvedemo zaključak da krštenje nije uslov spasenja,
kao što to čine baptisti, onda iz istog slučaja možemo izvesti zaključak da ni propoved
evanđelja nije uslov vere i spasenja, jer razbojniku niko nije držao evanđelske propo-
vedi. Zato razbojnikov slučaj treba ostaviti po strani kao primer izuzetno plodonosnog,
zapravo čudesnog, delovanja Božje blagodati.“1
Dakle, po Lazaru Milinu razbojnikov slučaj je specijalan, jer, šta više, dokazuje da
za spasenje (tobože po baptističkoj logici), nije potrebno ni propovedanje o veri u Hris-
ta Spasitelja. Sveto pismo naime jasno kaže:
„Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju.“ (Rimljanima
10:17).
Međutim, da li uistinu niko nije propovedao ovom razbojniku? Šta je bilo onda to
što je u njemu učinilo okretanje ka veri u zadnjim časovima života? Istina je da je ovaj
čovek živeo kao bezakonik i bezbožnik sve do svoga hapšenja od strane Rimljana. Ta-
kođe, u prvim časovima svoga raspeća on se rugao Hristu zajedno sa drugim raspetim
zločincem i masom naroda koja se nalazila u blizini:
„Isto tako su govorili prvosveštenici zajedno sa književnicima i starešinama ismeva-
jući mu se: druge je spasao, sebe ne može da spase; car je Izrailjev, neka siđe sad s krs-
ta pa ćemo verovati u njega. Uzdao se u Boga, neka ga sad izbavi, ako ga želi; jer reče:
Božiji sam Sin. A isto tako ga vređahu i razbojnici raspeti s njim.“2
1 Milin, navedeno delo, str. 306. Naglasak moj.

102
SEDAM SVETIH TAJNI
„Hristos car Izrailjev – neka siđe sad s krsta, da vidimo i poverujemo. Vređahu ga
oni što su bili s njim raspeti.“1
Međutim, kako je vreme odmicalo, nešto se desilo u srcu ovog čoveka. Iako je i sam
bio u vrlo nezavidnoj poziciji, u vreme kada ga je život polagano napuštao, ovaj razboj-
nik je, budući da je bio Izrailjac po nacionalnosti, prizvao u sećanje sve ono što je od
malena slušao o jevrejskom Mesiji – koga su najavljivali mnogobrojni starozavetni
proroci. Pošto je Isusovo delovanje bilo javno, za njega su znali stanovnici ne samo
čitave Judeje, Galileje i Samarije, već i žitelji neznabožačkih oblasti, Dekapolisa, Sirije,
Fenikije itd2. Iako neveran i nekoliko sati pre svoje smrti, razbojnik je uvideo istinu da
je upravo čovek raspet u sredini, Isus iz Nazareta, onaj Mesija i Car koga su Izrailjci
vekovima očekivali. Evo kako nas o ovom događaju izveštava evanđelist Luka:
„A jedan od obešenih zločinaca hulio je na njega govoreći: zar nisi ti Hristos? Spasi
samoga sebe i nas. A drugi mu odgovori prekorevajući ga: zar se ni malo ne bojiš Boga
– budući da si isto tako osuđen? I, mi smo pravedno osuđeni, jer primamo što naša
dela zaslužuju; ovaj međutim nije učinio ništa neumesno. I reče: Isuse, seti me se kad
dođeš sa svojim carstvom. A on mu reče: zaista, zaista, kažem ti: danas ćeš biti sa
mnom u raju.“3
Ono što jasno uviđamo jeste činjenica da je razbojnik poverovao da je Isus nebeski
Car i Mesija, govoreći: „seti me se kad dođeš sa svojim carstvom“, i to u trenutku kada
su i sami apostoli bili izgubili veru. Istina je, naravno, da razbojniku nije niko propo-
vedao dok je visio na krstu, ali je istina i to da se on očigledno setio ranijih propovedi o
budućem Mesiji koje je čuo u jevrejskim sinagogama, koje je nekada bio posećivao.
Povezujući propovedana proročanstva koja je čuo, sa onim što je sagledao u više nego
blagoslovenom životu a sada i raspeću, na drveni krst prikovanog Galilejca, mogao je
da zaključi samo jedno. Isus iz Nazareta jeste prorečeni Mesija i Car Izrailja, Spasitelj
koji na sebe preuzima sva bezakonja grešnog sveta.4 Apostol Jovan, u vezi ovakve vere
pojedinca, izričito tvrdi u svojoj poslanici sledeće:
„Svako, ko veruje da je Isus Mesija, rođen je od Boga (...) Ovo napisah
vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da znate – da imate večni život.“5
Način na koji je, dakle, razbojnik spasen nije nikakav „specijalan slučaj“ već pravilo
koje govori o tome da se čovek spasava pred Bogom jedino kroz veru u Hrista Spasite-
lja i rođenje od Boga, bez ikakvih svojih zasluga, dobrih dela ili verskih obreda, o čemu
smo uostalom dovoljno detaljno govorili u prethodna dva poglavlja. Međutim, ono što
nije sasvim pošteno od pomenutog pravoslavnog autora jeste to što je od (neupućenih)
čitalaca sakrio svoje verovanje u pravi razlog spasenja ovog raspetog a nekrštenog čo-
veka. Kao što ćemo se uveriti, po učenju Istočne crkve, pomenuti zločinac je bio spasen
iz razloga što je samoga Gospoda Isusa Hrista bio time zadužio – dok je ovaj još bio
beba u Marijinom naručju. Evo šta nam o ovom „zaduženju Hristovom“ govori sveto
predanje:
„Kada pravedni Josif, Prečista Djeva i Bogomladenac iđahu u Egipat, njih u jednom
pustom mestu napadoše razbojnici i htedoše da mu uzmu magarca, na kome oni noša-
hu nešto malo što im beše potrebno za put, a na kome pokatkad i Mati s Detetom pu-
tovaše. Međutim jedan od tih razbojnika, ugledavši neobično lepo Detence, zadivi se

2 Vidi npr. u: Ev. po Mateju 4:23-25; 15:21-28. Dela ap. 26:26.
4 Proročanstvo proroka Isaije, sadržano u 53. poglavlju njegove knjige.
5 1. posl. Jovanova 5:1, 13. Naglasak moj.
103
tako neobičnoj lepoti i reče: Kad bi Bog uzeo na sebe telo čovečije, ne bi bio lepši od
ovog deteta! – I naredi taj razbojnik ostalim drugovima svojim, da ništa ne uzimaju od
ovih putnika. Ispunjena blagodarnošću prema ovako velikodušnom razbojniku Presve-
ta Djeva reče mu: „Znaj, da će te ovo Dete nagraditi divnom nagradom zato što
si Ga danas sačuvao“. Ovaj razbojnik beše onaj sami, koji docnije, pri raspeću Gospo-
da Hrista, bi obešen na krstu s desne strane, i kome Gospod reče: Danas ćeš biti sa
mnom u raju (Lk. 23, 43). I ispuni se proročansko predskazanje Božje Matere, da će ga
ovo Dete nagraditi. A ime tom blagorazumnom razbojniku beše Diomaz, dok onome
drugome, raspetome s leve strane Gospoda, beše ime Gestas.“1
Kao što vidimo, razbojnik po imenu Diomaz je bio nagrađen spasenjem zato što je
nekada davno poštedeo od pljačke svetu porodicu i to zbog lepote bebe Isusa. Hristos
je očigledno morao da spasi razbojnika, jer ga je time obavezala „Presveta Majka Bo-
žja“ još dok je On bio u pelenama. Već smo ranije govorili o tome da se spasenje po
delima, a pogotovo spasenje zbog „ranijeg Božijeg zaduženja“ nigde ne naučava u Bib-
liji i da je u suštoj suprotnosti sa evanđelskom porukom. Ipak, ovo nije i jedini primer
spašenog koji nije iskusio bilo kakvo krštenje (vodom ili krvlju). Primera ima još, pa
čak i u samom svetom predanju, kome, po pravoslavnima, isto tako moramo verovati
kao i Božijoj Reči. Događaj koji je opisan u narednom tekstu, odigraće se za vreme
strašnoga suda, a potiče iz vizije koju je o njemu imao prepodobni Grigorije iz IX veka:
„Posle ovih, odvoji Gospod sa leve strane i one koji su bili duhovno slepi i koji ni-
su živeli po volji Božjoj. Na njima nije bilo nikakvog zla, bili su skoro kao pra-
vednici. I pogleda Gospod na njih, i ne razgnjevi se, nego se razgnjevi na roditelje nji-
hove, zato što ih nisu prosvetili svetim hrišćanskim krštenjem. I reče Gospod da im se
da poslednje mesto na zapadu, i da naslede neki mali deo večnoga života, bez
gledanja lica Božjeg. A oni zavikaše: Vladiko i Gospode, blagosloven si Ti i blag, i
milostiva srca. Ti si Gospodar od života i smrti, uzeo si nas prevremeno iz zemaljskoga
života, po nekakvim čudnim tajnama tvojim. No za jedno Te molimo, opomeni nas se,
Gospode! I Gospod im darova malo svoga dara i dobitka. To su bila deca hrišćanskih
roditelja koja ne poneše svetoga krštenja. A sva behu jednakoga rasta.“2
Dakle, deca koja nisu bila krštena, i koja nisu živela po Božijoj volji (znači to su bila
velika deca a ne bebe), a „ličila na pravednike“ – dobila su mesto u raju. Doduše, to je
bio neki „zapadni kraj raja“ gde se nasleđuje „mali deo večnog života“ – bez gledanja
Božijeg lica, ali ipak – raj je raj. Naravno, nije potrebno puno mudrosti i preveliko po-
znavanje Svetog pisma da bi se zaključilo da se ne može biti u raju a naslediti „mali deo
večnog života“ (jer ako je „mali deo“ onda nije večan), niti je moguće biti u nebeskom
blaženstvu a istovremeno daleko od Božijeg lica. Takođe je nemoguće da neko ko ne
izvršava Božiju volju stigne u raj, a da pritom liči na pravednika jer na njemu nema
nikakvog zla. Na pravu zbrku ovakvih oprečnih izjava kojim nam sveto predanje saopš-
tava šta će se zbiti na poslednjem sudu, Biblija daje veoma konkretne odgovore. Naj-
pre, sam Gospod Isus, kao i apostol Jovan, kazuju da je nemoguće ući u raj onome koji
ne izvršava Božiju volju:
„Neće ući u carstvo nebesko svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, nego ko čini
volju Oca moga koji je na nebesima.“3
„A svet i želja za njim prolazi; ko pak tvori volju Božiju ostaje doveka.“4
1 Justin Popović, Žitija svetih za 26. decembar, str. 747-748. Naglasak moj.
2 Posle smrti, Manastir Mileševa, 1991. god. str. 24. Naglasak moj.
3 Ev. po Mateju 7:21. Naglasak moj.
4 1. posl. Jovanova 2:17. Naglasak moj.
104
SEDAM SVETIH TAJNI
„I u njega neće ući ništa nečisto, ni onaj što čini nešto gnusno i lažno, nego samo
oni koji su upisani u Jagnjetovoj knjizi života.“1
Takođe, viđenje koje je imao Grigorije u devetom veku posle Hrista znatno se razli-
kuje od Jovanove otkrivenjske vizije iz prvog veka i po pitanju „gledanja Božijeg lica“.
Pismo naime tvrdi da će svi stanovnici raja gledati Božije lice, i da će Njegovo ime biti
zapisano na njihovim čelima:
„I ništa više neće biti prokleto. I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu (u Nebes-
kom Jerusalimu; prim. I. S.), i služitelji njegovi služiće mu, i gledaće njegovo lice, i
njegovo ime biće na njihovim čelima. I noći neće više biti i neće im biti potrebna svet-
lost svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog obasjavati i carevaće u sve vekove.“2
Ovo viđenje je, znači, ne samo oprečno učenju Svetog pisma, nego se protivi i pra-
voslavnoj nauci koja govori o nemogućnosti dostizanja raja od strane onih koji nisu
kršteni vodom ili krvlju, što nam na kraju krajeva dokazuje da je učenje Istočne crkve
samo sebi kontradiktorno.
Sa druge strane, sveto predanje i pravoslavna nauka nas izveštavaju i o mogućnos-
tima da ljudi, kada blizu njih nema rukopoloženih sveštenika koji poseduju svetodu-
hovsku silu apostolskog prejemstva, a nalaze se na samrti, mogu da budu krštavani i
od strane običnih vernika (laika):
„Krštenje samo vršio je pogruženjem u vodu tri puta, u ime Oca i Sina i Sv. Duha,
episkop, prezviter ili izuzetno i subsidijarno i đakon a u slučaju nužde, da ne bi niko
od onih, koji hoće da se u samrtnoj opasnosti krste, ostao nekršten, mogli su krstiti i
lajici.“3
Oni drugi, koji ne bi imali tu „sreću“ da ih krsti neko od vernika – mirjana, a slutili
su da im se bliži smrt, krštavali su sami sebe u reci, izlazili iz kuće po kišovitom vre-
menu – da bi im se to uračunalo umesto krštenja ili pak imali privilegiju da ih krste
sami anđeli nebeski. Poslušajmo neke izveštaje iz pravoslavnog predanja:
„Sv. Drosida. Kći cara Trajana. Bi uhvaćena sa drugih pet žena gde noću sakuplja
tela postradalih mučenika za Hrista, i zbog toga od cara ljuto nakarana. Onih pet žena
behu teško mučene i najzad bačene u rastopljen bakar, gde duše svoje predadoše Gos-
podu svome. A Drosida osta pod strogom stražom carskom. No ona izbeže iz dvora i
sama sebe krsti u jednoj reci. Posle osam dana predade dušu svoju Bogu.“
(Ohridski Prolog vladike Nikolaja, 22. mart);
„Sv. muč. Lup. Ovaj sveti muž beše sluga i sv. Dimitrija, vojvode solunskog. (...)
Kako Lup još ne beše kršten, mada beše hrišćanin, to se on moljaše Bogu, da Bog ne-
kako ustroji njegovo krštenje pre smrti. Utom se iznenadno proli voda iz oblaka
na svetog mučenika, i tako on primi krštenje sviše. Posle velikih muka bi posečen i
preseli se u Carstvo nebesko.“ (23. avgust);
„Sv. muč. Filimon (...) No kada Filimon stupi pred idole, najedanput zasija svet-
lost hrišćanske vere u srcu njegovom i on se prekrsti. Potom izađe i poče vikati:
„Hrišćanin sam! Sluga Hrista Boga živoga!“ Čuvši ovo sudija, nasmeja se, misleći da se
Filimon podsmeva hrišćanima. Potom Filimon bi mučen groznim mukama. Dažd s
neba pade na njega i krsti ga.“ (14. decembar);
1 Otkrivenje Jovanovo 21:27.

105
„Sv. muč. Konon Isavrijski. Poučen bi u veri Hristovoj i kršten u ime Presvete
i Životvorne Trojice od samoga Arhangela Mihaila. I do same smrti njegove ne-
vidljivo ga je pratio ovaj Arhistratig Božji.“ (5. mart).1
Više je nego nepotrebno na ovom mestu isticati da u prvovekovnoj hrišćanskoj pra-
ksi uopšte nije bilo slučajeva da su vernici krštavali sami sebe, bili kršteni pljuskom za
vreme kakve vremenske nepogode ili rukom anđela – koji, prema Gospodnjem nalogu
datom apostolima2, nisu ni poslati da to čine. Sa druge strane, kao da pravoslavnima
nije dovoljno to što zagovaraju nebiblijsko učenje o krštenju, kao i njegovo nepravilno
sprovođenje oblevanjem ili prskanjem vodom, oni dopuštaju da krštenje bude obavlje-
no (u nedostatku vode) i nečim što uopšte ne liči na materijalni element u kome su
obavljana krštenja u apostolskom prvovekovnom hrišćanstvu. Evo šta čitamo o mogu-
ćim načinima krštavanja u posebnim hitnim slučajevima, kada postoji opasnost da
neko umre bez krštenja (i otputuje u večnost bez mogućnosti spasenja):
„Malo ljudi zna da u potrebi, ako čovek umire i postoji opasnost od nasilne ili pri-
rodne smrti, svaki mirjanin može da krsti. On može to da obavi sa malo vode, ili čak u
nedostatku vode sa malo peska (!). Potrebno je tri puta obliti (pokropiti ili posuti)
glavu sa rečima: „Krštava se sluga Božji (IME) u ime Oca, amin (obliva) i Sina, amin
(obliva) i SVETOGA Duha, amin (obliva)“.3
Ovakvi primeri, koje nalazimo u okviru Istočne crkve, samo dokazuju dokle se sve
može stići sledeći naopaka i nebiblijska učenja o onome o čemu su Hristos i apostoli
izuzetno jasno govorili i pisali.
U pogrešno tumačenje i shvatanje Biblije od strane pravoslavnih, a u vezi onoga
što nazivaju „svetom tajnom miropomazanja“, uverićemo se u narednoj celini ovoga
poglavlja.
SVETA TAJNA MIROPOMAZANJA

„Kroz svetu tajnu miropomazanja hrišćanin dobija posebne darove Duha Svetog
koji su mu potrebni za uzrastanje u moralnom životu, u svetosti. Ovu svetu tajnu
ustanovio je Gospod Isus Hristos, a apostoli su je primenjivali nad verni-
cima posle njihovog krštenja. I danas se ona u Pravoslavnoj Crkvi obavlja odmah
posle krštenja, kao posebna sveta tajna, a ne kao sastavni deo krštenja. Obavlja je sveš-
tenik, pomazujući svetim mirom izvesne delove tela (čelo, oči, nos, usta, uši, prsa, ruke
i noge) uz izgovaranje određene formule: „pečat dara Duha Svjatoga“. Sveto miro može
da osveti samo arhijerej. To se vrši na sv. liturgiji na Veliki četvrtak. Sprema se od ulja,
vina i raznih mirisnih materija. Arhijerej tu osvećenu materiju razdaje parosima za
potrebe obavljanja ove svete tajne.“4
Upravo navedeni tekst nam daje na znanje kako glasi verovanje Istočne crkve po
ovom pitanju. Ono što je najvažnije da zapamtimo jeste tvrdnja da je ovu svetu tajnu
ustanovio Gospod Isus Hristos i da su je apostoli primenjivali nad vernicima nakon
njihovog krštenja.
Na osnovu Svetoga pisma ali i iz drugih istorijskih izvora lako možemo da ustano-
vimo da li je ovaj navod pravoslavnih istinit. Naime, kao što je svakom izučavaocu Bib-
1 Naglasci na citatima iz Ohridskog prologa označeni kurzivom su moji.

2 Vidi u: Ev. po Mateju 28:19-20.
3 Sveti knez Lazar, br. 4 [24], Prizren 1998. god. str. 135. Naglasak moj.
4 Milin, Crkva i sekte, str. 316-317. Naglasak moj.
106
SEDAM SVETIH TAJNI
lije poznato, novozavetni spisi ni na jednom jedinom mestu ne spominju da je Gospod
i jednim slovom bilo šta rekao o sv. tajni miropomazanja sa svim onim elementima
koji se danas vrše u Pravoslavlju, niti pak spominju da su apostoli bilo gde i kada ne-
koga na ovaj način pomazali. Dokaze iz Svetog pisma za ovo učenje možemo da dobi-
jemo samo u slučaju da, poput pravoslavnih, vadimo stihove iz konteksta ili ih tuma-
čimo prilagođavajući ih, da bi dokazali sopstvene vanbiblijske doktrine. Pre nego što
načinimo pregled stihova koje većinska crkva u Srbiji navodi radi potvrde svoga vero-
vanja, želim da ukratko spomenem nekoliko rečenica iz crkvene istorije Jevsevija Po-
povića. Kao što ćemo se uveriti, ovaj istoričar tvrdi da se dogma o miropomazanju pos-
tepeno razvijala, te da je tokom vekova bilo značajnih razlika u njenom praktikovanju
u zapadnom i istočnom delu iste vaseljenske crkve. Takođe, istorijski podaci svedoče i
o tome da je pomazivanje uljem (hrizma) nazvana „svetom tajnom“ tek u „trećem peri-
jodu“ (prema hronologiji koju zastupa Jevsevije Popović) a to znači tek posle 622. go-
dine nove ere:
„Blagodatno sredstvo, kojim se dobiva Duh Sveti, davahu apostoli Petar i Jovan u
Samariji i Pavle u Efesu polaganjem ruku (...). Da li je polaganjem ruku već u ova dva
slučaja bilo spojeno i mazanje uljem, ne kaže se.“1
„U pogledu davanja miropomazanja utvrdila se u drugom perijodu razlika, koja je
još ranije nastala između Istoka i Zapada. Na Istoku je naime tajnu miropomazanja
davao svaki sveštenik odmah posle krštenja pomazivanjem hrizmom (...), pri čemu se
pomazivahu bar čelo, oči, nozdrve, usta i uši, i izgovarala formula: Pečat dara Duha
Svetoga. Na Zapadu je pak sve općenitijim postajao običaj, da miropomazanje ne daju
sveštenici, nego episkopi, koji u tu svrhu putuju po svoj episkopiji, i da je tajna davana
pomazivanjem čela i polaganjem ruku. (...) Hrizma kao materija istoimene tajne ili
tajne miropomazanja, zove se na Istoku uvek još samo hrizma (...) i tek u trećem
perijodu kao i tajna, (...) hrizmu osvećivahu episkopi na oltaru za vreme liturgije.
Isprva ne beše određen za to poseban dan, ali malo po malo došlo je do toga, da je
općenito određen za to Veliki Četvrtak, i na Istoku je naposletku osvećenje hrizme po-
stalo isključivo pravo najvišeg episkopa.“2
Kao što je uočljivo, radnje u vezi sv. tajne miropomazanja su uobličene svetim pre-
danjem a ne Svetim pismom. Međutim, veoma je interesantno baciti pogled na poku-
šaje pravoslavnih da ovu „sv. tajnu“ objasne i utemelje na Bibliji. Evo kako na temelju
Božije Reči ovaj sakrament objašnjava „vrsni“ apologeta i borac protiv jeresi, Lazar
Milin:
„A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao govoreći: ako je ko že-
dan, neka dođe k meni i neka pije. Ko veruje u mene – kao što reče pismo – iz njegova
tela će poteći reka žive vode. Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime oni što
veruju u njega; jer Duh još ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen“ (Jn. 7, 37-
39).
Kao što se vidi, ovo obećanje Spasiteljevo tumači nam sam evangelist Jovan tako,
da će oni koji, budući žedni, priđu Hristu da piju sa njegovog izvora – to jest koji se
krste i postanu članovi Njegove Crkve – primiti Duha Svetoga u svoje vreme, kad posle
proslavljenja Hristovog Duh bude sišao.

2 Navedeno delo, str. 649-650. Naglasak moj.
107
Kratko: pokraj krštenja i posle krštenja postoji još jedan sveti čin kroz koji će ver-
nim biti saopšteni darovi Duha svetog. Tako su to shvatili apostoli pa su to i primenji-
vali. Evo biblijskog svedočanstva:
„Apostoli koji su bili u Jerusalimu, čuvši da je Samarija primila reč Božju, poslaše
im Petra i Jovana, koji siđoše i pomoliše se Bogu za njih – da prime Duha Svetoga; još,
naime ni na jednog od njih ne beše sišao, nego su bili samo kršteni u ime Gospoda Isu-
sa. Tada staviše ruke na njih te primahu Duha Svetoga“ (Del. ap. 8, 14-17).
Kao što se jasno vidi iz teksta, Samarjani su prvo bili kršteni. Međutim apostoli to
još nisu smatrali dovoljnim za pravo uzrastanje u veri. Smatrali su da pokraj krštenja
treba još i da „polože ruke na njih“ da bi primili Duha Svetoga. Nama sumnje, taj pos-
tupak nije potekao iz njihove lične inicijative. Oni su o tome morali biti poučeni od
samog Spasitelja, iako nam ta neposredna pouka nije nigde zapisana u Svetom Pismu.
Da je takva pouka postojala to proizilazi iz same činjenice što apostoli tako postupaju.
Evo još jednog biblijskog primera koji svedoči to isto.
„A kad je Apolos bio u Korintu, Pavle prošavši gornje oblasti dođe u Efes u tu nađe
učenike. Njima reče: jeste li primili Duha Svetoga kad ste poverovali? Odgovoriše mu:
nismo ni čuli da postoji Duh Sveti. Reče im još: u ime čega ste kršteni? A oni rekoše: u
ime Jovanovog krštenja. Na to Pavle reče: Jovan je krstio pokajničkim krštenjem govo-
reći narodu da poveruje u onoga koji za njim dolazi, to jest u Isusa. Kad to čuše, krstiše
se u ime Gospoda Isusa. I kad je Pavle položio ruke na njih, siđe Duh Sveti na njih, pa
govorahu jezicima i prorokovahu“ (Del. ap. 19, 1-6).“1
Ukoliko pažljivo pročitamo upravo navedeni tekst uvidećemo niz neslaganja Mili-
novih tumačenja sa stvarnim učenjem Svetog pisma.
Naime, biblijski tekst sa početka navoda, koji je izrečen od strane Gospoda Isusa a
zapisan od strane evanđeliste Jovana, govori o silasku Svetog Duha na svaku pojedinu
osobu u trenutku njenog poverovanja u Spasitelja, nakon Njegovog proslavljenja na
nebu i ustanovljavanja zemaljske Crkve. Duh Sveti će, po Gospodnjim rečima, postati
kao reka sveže tekuće (žive) vode u životu pojedinca, te ovaj više nikada neće biti du-
hovno žedan. Uostalom, Milin je ovu Hristovu pouku protumačio kao da se odnosi na
krštenje i pripajanje Crkvi, iako takvo značenje iz teksta uopšte nije izvodljivo. Nave-
deni tekst se, dakle, odnosi na delovanje Svetog Duha u životu vernika pa uopšte nije
jasno zbog čega se od strane pravoslavnih dovodi u vezu sa „ustanovljavanjem sv. tajne
miropomazanja“, kada se o njoj ni na posredan način nigde ne govori? (Sličnu pouku o
„živoj vodi“ je Gospod izrekao i Samarjanki u četvrtoj glavi ev. po Jovanu, ali to svaka-
ko nije značilo da je ova žena trebala na bilo koga da „polaže ruke“ da bi ovaj dobio
Svetog Duha.)
Sa druge strane, navodi iz Dela apostolskih, u kojima se spominje silazak Svetog
Duha na vernike nakon njihovog krštenja i polaganja ruku apostola, takođe ništa ne
dokazuje po ovom pitanju. Naime, ne samo da se ovde nigde ne spominje „miropoma-
zanje“ (što je glavni razlog Milinovog navođenja ovih tekstova), nego je istina da u De-
lima apostolskim nalazimo i na sasvim suprotan redosled dešavanja što se tiče silaska
Sv. Duha i nečijeg krštenja (što bi očigledno trebalo, po Milinovom načinu dokaziva-
nja, da znači da se „miropomazanje“ može vršiti i pre krštenja). Evo i primera. Prili-
kom krštenja Etiopljanina u 8. poglavlju Dela apostolskih nije zapisano da je Duh Sveti
sišao na njega ni pre a ni posle njegovog uronjenja u vodu. Filip nije položio ruke na
njega a nisu se ispoljili ni razni duhovni darovi – proroštva i govorenje čudnim jezici-
1 Milin, navedeno delo, str. 317.

108
SEDAM SVETIH TAJNI
ma. Sa druge strane, u kući kapetana Kornilija u 10. poglavlju, na slušaoce Petrove
propovedi koji su poverovali najpre je sišao Sveti Duh (bez polaganja ruku) ispoljivši
svoja čudesna znamenja, a tek potom je usledilo krštenje:
„Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali govor. I zadi-
više se verni iz obrezanja koji su došli s Petrom, što se i na mnogobošce izlio dar Sveto-
ga Duha; jer su ih slušali kako govore jezike i veličaju Boga. Tada odgovori Petar: može
li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapo-
vedi da ih krste u ime Isusa Hrista.“1
Slučaj koji opovrgava pravoslavno gledište se zbio i prilikom krštenja tamničara i
njegovog doma u Filipima (16. pogl.); prvo su poverovali, pa bili kršteni – a da nije
zapisano u kom se momentu spustio Sveti Duh, niti nam se išta saopštava o polaganju
ruku. Iz ovih razloga je veoma neuputno uzimati primere iz ove novozavetne knjige
radi dokazivanja neke kasnije ustanovljene obredne radnje kao što je miropomazanje,
a iz prostog razloga što bi se različitim tekstovima mogla podupreti mnoga učenja (pa i
redosled: miropomazanje a zatim krštenje). Možda najbolji dokaz činjenice da se Sveti
Duh useljava u srce čoveka pre krštenja, prilikom poverovanja u poruku propovedi
evanđelja, dao je ap. Pavle u poslanici Galatima:
„Želim samo ovo da doznam od vas: jeste li primili Duha na osnovu dela zakona ili
time što ste čuli propoved o veri? (...) Koji vam, dakle daje Duha i čini čudesa među
vama, čini li to zbog dela zakona ili što ste čuli propoved o veri?“2
No, da se osvrnemo ukratko i na poslednji deo Milinovog „dokaznog materijala“.
Reč je o tekstu koji se nalazi u Delima apostolskim 19. glavi, a opisuje krštenje i pola-
ganje ruku nad vernicima u Efesu od strane apostola Pavla. Kao krunski dokaz da na
osobu koja je krštena ne silazi Sveti Duh ukoliko se nad njom ne izvrši i miropomaza-
nje, pravoslavni apologeta navodi ovaj tekst. Primer krštenih Efešana koji nisu ni čuli
da postoji Sveti Duh, očito jasno govori u korist izvođenja još jedne svete tajne, prili-
kom koje će krštenik primiti „pečat dara Duha Svetoga“. No, da li je baš tako? Ovakav
zaključak se može izvesti samo iz površnog iščitavanja Lukinog zapisa. Ipak, ukoliko uz
ovaj tekst pročitamo i poslednji deo 18. poglavlja (od 24. do 28. stiha), dobićemo sle-
deći uvid u pomenuta dešavanja:
- Učenike koje je Pavle našao u Efesu (19:1), krstio je „u ime Jovanovog krštenja“
Apolos rodom iz Aleksandrije3, koji je i sam bio upoznat samo sa krštenjem koje je
obavljao Jovan Krstitelj (18:24,25), ali ne i sa hrišćanskim krštenjem;
- Zbog ovog Apolosovog propusta u naučavanju i krštavanju, kod sebe su ga primili
i detaljnije poučili u veri Akila i Priskila, ljudi koji su u veri bili utemeljeniji (18:26);
- Nije istina da učenici u Efesu nisu čuli niti pak primili Svetog Duha zbog toga što
nisu bili „miropomazani“, već zato što još uvek nisu ni bili kršteni hrišćanskim kršte-
njem, već onim koje je Jovan vršio u Palestini pozivajući Izrailjce da se pokaju i kao
takvi uđu u nastupajuće nebesko carstvo;

2 Poslanica Galatima 3:2, 5. Pavle, dakle, ne postavlja pitanje: „Da li ste Duha primili nakon izvršenja svetih
tajni krštenja i miropomazanja ili na temelju dela zakona?“, već jasno ističe poverovanje propovedi o veri
kao uslov za primitak Svetog Duha. U posl. Rimljanima 10:17 ovaj apostol je jasno istakao da „vera potiče
od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju“.
3 Iako nam sveti tekst to izričito ne kaže, možemo sa sigurnošću da pretpostavimo da je njihov krstitelj bio
Apolos, a kao dokaz navodimo i činjenicu da su oni bili kršteni u „ime Jovanovog krštenja“ (kojeg je Apo-
los jedino poznavao) a ne hrišćanskog u „ime Oca, Sina i Svetoga Duha“ sa čijim vršenjem ovaj nije bio
upoznat.
109
- Nakon Pavlovog objašnjenja i propovedanja o veri u Hrista, ovi učenici su bili krš-
teni u ime Gospoda Isusa (tj. u ime Oca, Sina i Svetoga Duha) (19:5,6);
- Nakon polaganja ruku i silaska Svetog Duha, učenici su dobili darove proricanja i
„govorenja u jezicima“.
Iako je ovom prilikom silazak Svetog Duha na novokrštene bio povezan sa polaga-
njem ruku apostola (što nije obavezno moralo biti slučaj, kao što sam objasnio ranije),
za pravoslavne ovaj primer i nije baš upotrebljiv. Naime, ukoliko žele da ga primene na
sebe u potpunosti – kao što se trude, svi novokršteni i miropomazani pravoslavni ver-
nici bi trebali da ispoljavaju i čudne znake, poput proricanja i tečnog govorenja svet-
skim govornim jezicima koje ranije uopšte nisu ni učili niti znali.1 No, očito je da se
nakon pravoslavnog krštenja i miropomazanja to ne događa, pa stoga ni drugi „seg-
menti“ dokaza iz poslednje navedenog biblijskog teksta, kojeg je Milin citirao, nisu
„pravovaljani“ i primenljivi u slučaju vršenja prve dve svete tajne u okviru Istočne crk-
ve.
No, pošto je očigledno da pravoslavni povezuju silazak Sv. Duha sa svojom miro-
pomazanjem, želim da se u ovom proučavanju osvrnemo na istoriju i značaj pomazi-
vanja uljem u delu Biblije u kojem se ono zaista pominje.
Pomazanje uljem u Starom Zavetu

Pomazanje uljem se u knjigama Starog zaveta spominje na više mesta. Ulje za po-
mazanje Božijih slugu (sveštenika, careva i proroka) je predstavljalo spoljašnji vidljivi
znak nevidljivog prisustva Svetog Duha u životu pojedinca. Verovatno otuda i potiče
ideja o miropomazanju u Istočnoj (i Zapadnoj) crkvi kao znaku prisustva Svetog Duha
u životu novokrštenog. Međutim, pomazanje koje je opisano u starozavetnim spisima
se umnogome razlikuje po značenju od sakramenta kojeg proučavamo. Najpre, u tom
istorijskom periodu nije bilo krštavanja, a pogotovo ne u ime Oca, Sina i Svetoga Duha.
Nije postojala ni Hristova Crkva, a pomazivanje se ipak vršilo na maločas pomenutim
grupama ljudi. Evo na koji način se spravljalo sveto ulje za pomazanje u Starom zave-
tu, kao i koja su ograničenja važila u vezi njegove primene:
„Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Uzmi mirisa najboljih: smirne najčistije pet sto-
tina sikala i cimeta mirisavoga pola toliko, dvjesta pedeset, i iđirota takođe dvjesta pe-
deset, i kasije pet stotina mjerom svetom, i ulja maslinova jedan in. I od toga načini
ulje za sveto pomazanje, ulje najbolje vještinom apotekarskom; to da bude ulje
svetoga pomazanja. I njim pomaži šator od sastanka i kovčeg od svjedočanstva, i sto i
sve sprave njegove, i svijetnjak i sprave njegove, i oltar kadioni, i oltar na kojem se pri-
nosi žrtva paljenica, i sve sprave njegove, i umivaonicu i podnožje njezino. Tako ćeš ih
osvetiti, te će biti svetinja nad svetinjom, i što ih se god dotakne biće sveto. Pomaži i
Arona i sinove njegove, i osvetićeš ih da mi budu sveštenici. A sinovima Izrailjevijem
kaži i reci: ovo neka mi bude ulje svetoga pomazanja od koljena do koljena vašega. Ti-
jelo čovječije neka se ne maže njim, niti pravite takoga ulja kako je ono; sveto je,
1 Ovaj fenomen je vezan za silazak Svetog Duha na hrišćane u prvom veku, a najavljen je od strane Gospoda
Isusa Hrista pre njegovog vaznesenja na nebo (Mk. 16:17). Sveti Duh je omogućio hrišćanima iz rane Crk-
ve da slavljenjem Boga na drugim govornim jezicima ukažu neverujućim Judejima da je nastupio novi pe-
riod, u kome će radosna vest o spasenju biti propovedana svim narodima na svetu. Vidi u: Dela apostolska
2:4-11; 10:46; 11:15-18; 19:6; 1. Kor. 12:7-11; 14:21-22.
110
SEDAM SVETIH TAJNI
neka vam bude sveto. Ako li bi ko načinio tako ulje ili namazao njim drugo-
ga, istrijebiće se iz naroda svojega.“1
Iz upravo navedenog teksta uviđamo koji je bio jedini pravilan način spravljanja i
upotrebe svetog ulja. Gospodnja naredba se odnosila na pomazanje, a samim tim i
osvećenje celokupnog šatora od sastanka sa svim bogoslužbenim predmetima. Mesto
Božijeg prebivanja je moralo da bude sveto, a to se postizalo simboličkim osvećenjem
kao znakom istinitog Božijeg duhovnog prisustva. Pomazani su bili i Aron (Mojsijev
brat) i njegovi sinovi kao sveštenici, čija je dužnost bila da prinose žrtve na velikom
oltaru koji se nalazio u dvorištu ispred šatora, poučavaju narod u veri i obavljaju ostale
bogoslužbene aktivnosti. Ostalom narodu je bilo striktno zabranjeno da spravlja ovak-
vu pomast i da pomazuje sebe – jer bi u suprotnom od Gospoda bio kažnjen smrću.
Ulje pomazanja koje je bilo izliveno na glavu prvosveštenika Arona spominje se i u je-
dnom od psalama:
„Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na bradu, bradu
Aronovu, koje se stače na skut od haljine njegove.“2
O pomazivanju uljem izrailjskih careva, čitamo na više mesta u Starom zavetu:

„A Gospod bješe objavio Samuilu dan prije nego dođe Saul, rekavši: Sjutra u ovo
doba poslaću k tebi jednoga čovjeka iz zemlje Venijaminove, njega pomaži da bude
vođ narodu mojemu Izrailju, i on će izbaviti moj narod iz ruku Filistejskih. Jer pogle-
dah na narod svoj, jer vika njegova dođe do mene. I kad Samuilo ugleda Saula, reče mu
Gospod: eto čovjeka za kojega ti rekoh; taj će vladati mojim narodom. (...) Tada Sa-
muilo uze uljanicu, i izli mu ulje na glavu, pa ga cjelova, i reče mu: eto, nije li te poma-
zao Gospod nad našljedstvom svojim da mu budeš vođ?“3
„A Gospod reče Samuilu: dokle ćeš ti plakati za Saulom kad ga ja odbacih da ne ca-
ruje više nad Izrailjem? Napuni rog svoj ulja, i hodi da te pošljem k Jeseju Vitlejemcu,
jer između njegovijeh sinova izabrah sebi cara. (...) Tada Samuilo uze rog s uljem i
pomaza ga usred braće njegove; i siđe Duh Gospodnji na Davida i osta na njemu od
toga dana.“4
„I Sadok sveštenik uze rog s uljem iz šatora, i pomaza Solomuna. Potom zatrubiše u
trubu i sav narod reče: da živi car Solomun!“5
Takođe, prorok Ilija je pomazao Azaila i Juja za careve dveju država, a Jelisija za
proroka:
„Tada mu reče Gospod: idi, vrati se svojim putem u pustinju Damaštansku, i kad
dođeš pomaži Azaila za cara nad Sirijom. A Juja sina Nimsijina pomaži za cara nad
Izrailjem, a Jelisija sina Safatova iz Avel – Meole pomaži za proroka mjesto sebe.“6
Ono što bismo uopšteno mogli da zaključimo jeste da je pomazivanje uljem pred-
stavljalo određenu vrstu predodređenja za službu na koju je Gospod pozvao određene
ličnosti (David, na primer, nije odmah postao car iako se Gospodnji Duh spustio na
njega nakon pomazanja. Ovaj Božiji pomazanik je morao da sačeka na svoje krunisanje

2 Psalam 133:2.
3 1. Samuilova 9:15-17; 10:1. Naglasak moj.
4 1. Samuilova 16:1, 13. Naglasak moj.
5 1. Carevima 1:39.
6 1. Carevima 19:15-16.
111
više godina od izvršenja tog čina).1 Naravno, ova sveštenička, carska i proročka služba
imaju veoma malo zajedničkog sa „svetom tajnom“ koju proučavamo, iako uviđamo da
postoje i određene „pozajmljene“ sličnosti, kao što je npr. silazak Svetog Duha na oso-
bu nakon njenog pomazanja.
Isus iz Nazareta kao Pomazanik Svetog Duha

Velika je istina Svetog pisma da je Isus iz Nazareta ispunio na sebi svu starozavetnu
simboliku koja je na Njega ukazivala. On je sam rekao:
nego da ispunim.“2
Apostol Pavle dodaje:
„Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo, ili za piće, ili za kakav praznik, ili mladinu,
ili subotu; ovo je sve samo sen onoga što će doći, a stvarnost je Hristos.“3
U Gospodu Isusu Hristu su našle svoje ispunjenje sveštenička, carska i proročka
služba, koje su bile samo bleda senka blistave novozavetne stvarnosti. Naime, sama reč
„Hristos“ (na grčkom) ili „Mesija“ (Mašijah - na hebrejskom), prevedene na srpski
znače: „Pomazanik“. U malopređašnjem proučavanju uvideli smo da su starozavetni
pomazanici (Mesije, Hristosi) bili pomazivani svetim uljem pomazanja kao simbolom
duhovne Božije prisutnosti i blagonaklonosti nad njima. Sa druge strane, onaj pravi
Mesija – Hristos, Isus iz Nazareta, bio je začet silom Duha Svetog u utrobi svoje majke
kao Sin večitog Boga. U momentu krštenja, na Njega je od Boga Oca sa neba sišao Sve-
ti Duh u telesnom obličju goluba, kada je i na vidljivi način bilo potvrđeno njegovo me-
sijanstvo i poslanje za izvršenje Božije volje. Mnogobrojni delovi Starog i Novog zaveta
potvrđuju Isusovu svešteničku, carsku i proročku službu.4 Ukoliko pročitamo sve ras-
položive stihove koji govore o ovoj temi, uverićemo se da su se mnoga drevna proro-
čanstva o Isusu Mesiji (Hristu) ispunila u objedinjenju svih službi starozavetnih poma-
zanika, i to samo u jednoj osobi. A upravo iz razloga što je simbolika pomazanja iz Sta-
rog zaveta ispunjena u Novom, u osobi Isusa Božijeg Sina, to sledstveno tome znači da
za njim više nema nikakve potrebe. I uistinu, u spisima Novoga zaveta ne nalazimo
pomen da je bilo ko vršio pomazanje (uljem) nad bilo kime, osim ako izuzmemo ono
pravo „pomazanje“ koje sam Bog čini Svetim Duhom nad svakom osobom koja pove-
ruje u Njegovog Sina kao Spasitelja.
Novozavetno pomazanje vernika Svetim Duhom

U svome dokazivanju da su apostoli zasigurno pomazivali uljem novokrštene radi
primanja Svetog Duha, pravoslavni bogoslovi navode njihove reči u kojima oni zaista
govore o „pomazanju“ novozavetnih vernika. Prema apologetskoj misli Lazara Milina,
iznalaženje ovog pojma u Novom zavetu predstavlja potvrdu da su prvi Hristovi učeni-
1 Vidi: 2. Carevima 5:1-5.

3 Poslanica Kološanima 2:16-17. Naglasak moj.
4 Isus kao veliki prvosveštenik: Jevrejima poslanica 4:14-15; 5:5-7, 9-10; 7:23-28; 8:1-2; 9:11-12, 24; 10:21.
Isus kao Car nad carevima: 2. Samuilova 7:13-16; Mihej 5:2; Lk. 1:31-33, Mt. 2:1-2; Jn. 12:12-15; 18:33-37;
Otkrivenje 19:11, 16. Isus kao najveći prorok: 5. Mojs. 18:15; Mt. 13:57; Lk. 13:33; 24:19; Jn. 4:19; 7:40.
112
SEDAM SVETIH TAJNI
ci i te kako znali za ovu svetu tajnu i praktikovali je od najranijeg doba. Evo kako Milin
objašnjava ove apostolske navode:
„Da bi zaštitio vernike od onih koji ih zavode, dakle od ondašnjih sektaša i jeretika,
apostol Jovan piše: „A vi imate pomazanje od Svetoga“. „U vama ostaje pomazanje ko-
je ste od Njega primili i nije vam potrebno da vas ko poučava, nego kao što vas njegovo
pomazanje uči o svemu, tako je i istinito i nije laž, i kako vas je ono poučilo, tako ostaj-
te u njemu“ (1. Jan. 2, 20; 27).
Apostol Pavle takođe spominje pomazanje, u vezi sa dobijanjem dara Duha Svetog,
pišući Korinćanima: „A Bog nas sa vama učvršćuje u Hristu, on nas je pomazao i zape-
čatio nas i dao Duha u naša srca“ (2. Kor. 1. 21-22).
Sasvim je pojmljivo da apostoli reč „pomazanje“ ovde upotrebljavaju u
smislu unutrašnjeg nevidljivog dejstva duha Svetog na dušu pomazani-
ka. Ali, prirodno je upitati se, zašto oni to duhovno dejstvo nazivaju pomazanjem? Da
li taj izraz možda označava i spoljašnju radnju koja služi kao vidljivi znak pomazanja
Duhom, kao što su krštenje nazvali „banjom“ zbog spoljašnjeg znaka ove svete tajne, to
jest pogružavanja u vodu. Ta misao je sasvim logična i verovatna, pa se iz toga može
zaključiti da apostoli nisu samo „polagali ruke“ na novokrštene, nego da su ih i poma-
zivali, ili su taj način vršenja ove svete tajne predali episkopima i sveštenicima, s tim
razume se, da se pre toga čita određena molitva, kao što su činili i sami apostoli (Del.
ap. 8, 15). Svi ti elementi postoje u Pravoslavnoj Crkvi od doba apostolskog...“1
Kao evanđeoski hrišćanin, koji zastupa uverenje da sveta tajna miropomazanja nije
bila praktikovana u prvovekovnoj Crkvi, zahvalan sam g-dinu Milinu što je izneo nap-
red navedene tvrdnje. Naime, iako je najpre citirao tekstove u kojima se pominje „po-
mazanje“ (što je, valjda, trebalo da predstavlja dokaz da se pomazanje uljem od strane
apostola ipak vršilo), Milin je dodao i rečenicu koju sam posebno naglasio. Rekao je da
je „sasvim pojmljivo da apostoli reč pomazanje upotrebljavaju u smislu unutraš-
njeg nevidljivog dejstva Duha Svetoga“. Dakle, uopšte nije sigurno da je to značilo
da su i bukvalno nekoga pomazivali! Na takav zaključak navode i reči Gospoda Isusa
zapisane u ev. po Jovanu 16:7-15, gde se Sveti Duh naziva „Duhom Istine“ koji će ver-
nike koji ga prime „uputiti u svu istinu“ (st. 13), a u vezi Milinovog citiranja teksta iz
Prve Jovanove 2:20, 27, koji govori o „pomazanju“ koje čuva vernike od duhovnih zas-
tranjenja i prihvatanja lažnih nauka. Dakle, pomazanje koje čuva vernike od prihva-
tanja krivoverja je sam Sveti Duh, a pomazanje je u Starom zavetu bio Njegov vidljivi
simbol. Milin dalje smatra da je sasvim „prirodno upitati se zašto oni to duhovno dejs-
tvo nazivaju pomazanjem?“ Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan! Kao što je
očigledno, apostoli su upotrebljavali one starozavetne simbole koji su mogli dobro da
opišu nevidljivu duhovnu novozavetnu realnost. Uostalom, u vreme kada su oni pisali
poslanice hrišćani su čitali Sveto pismo koje se sastojalo samo od knjiga Starog zaveta.
U ovom delu Biblije se, na primer, na mnogo mesta spominju pored pomazanja i obre-
zanje i prinošenje žrtava. Iako u novozavetnoj Crkvi više ne postoji (za razliku od St.
zaveta) obred obrezanja, kao ni prinošenje žrtava, apostoli spominju ove starozavetne
radnje kao da i sami sa drugim hrišćanima u njima učestvuju - radi oslikavanja duho-
vne realnosti i hrišćanske verske službe:
1 Milin, Crkva i sekte, str. 318. Naglasak moj.

113
„U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju čulnog te-
la, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zaje-
dno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih.“1
„Ali ako se i kao žrtva izlivam na žrtvu i službu vaše vere, radujem se i radujem
se sa svima vama.“2
„Primio sam sve i imam u izobilju. Pun sam otkako sam od Epafrodita primio što
ste mi poslali, prijatan miris, dobrodošlu i bogougodnu žrtvu.“3
U svim napred navedenim citatima i njihovim objašnjenjima se krije, dakle, odgo-
vor na Milinovo pitanje u vezi svrhe upoređivanja nevidljivog delovanja Svetog Duha u
životu hrišćanina sa starozavetnim „pomazanjem“. Uostalom, iz maločas navedenog
Milinovog teksta i sami uviđamo da ni ovaj pravoslavni apologeta nije baš najsigurniji
da li se pored ovakvog svetoduhovskog delovanja sprovodio i sam čin spoljašnjeg po-
mazivanja! Iako je, dakle, ovo prethodno stavio pod znak pitanja, ovom svešteniku
SPC nije zasmetalo da u daljem tekstu ustvrdi da je „ta misao sasvim logična i verovat-
na“ te da su apostoli pored polaganja ruku i pomazivali novokrštene, ili da su pak (ako
i dopustimo mogućnost da oni lično to nisu radili) sasvim sigurno to zapovedili svojim
naslednicima - episkopima i sveštenicima. Na kraju svoje diskusije sa protestantima i
„sektašima“, koji smatraju da je ova sveta tajna nakon krštenja nepotrebna i na Svetom
pismu nezasnovana, a pored sve svoje nesigurnosti u iznošenju tvrdnji u vezi ovog sa-
kramenta, Milin je zaključio sledeće:
„a) Nije tačno da sveta tajna miropomazanja nema osnova u Svetom pismu. Iz ma-
lopre navedenih citata vidi se očigledno da ona počiva na Svetom pismu. b) Nije tačno
da je ta sveta tajna pokraj krštenja nepotrebna. Ako su je apostoli obavljali, a iz Svetog
pisma vidimo nesumnjivo da jesu4, onda, znači, apostoli su je smatrali za potrebnu. A
to dalje znači da je sektaško gledište suprotno Svetom pismu.“5
Ipak, iz svih navedenih stihova Svetoga pisma, kao i iz podataka iz crkvene istorije,
postali smo uvereni da je ovakvom Milinovom zaključku prava istina potpuno suprot-
stavljena. Sveta tajna miropomazanja, očigledno, nije ustanovljena prvovekovnom
1 Kološanima 2:11-12. Naglasak moj. Zavet između Boga i njegovog naroda (od Avraamovog potomstva) u
Starom zavetu se utvrđivao obrezanjem svakog muškog deteta na osmi dan od njegovog rođenja. „A ovo je
zavjet moj između mene i vas i sjemena tvojega nakon tebe, koje ćete držati: da se obrezuje između vas sve
muškinje. A obrezivaćete okrajak tijela svojega, da bude znak zavjeta između mene i vas.“ 1. Mojs. 17:10-
11. Apostol Pavle u posl. Rimljanima 4:11 objašnjava da je Avraamovo obrezanje bilo spoljašnji znak nje-
govog opravdanja kroz veru i pobožnog življenja (kao i odbacivanja greha i bezbožnosti). Upoređujući sta-
rozavetno obrezanje sa novozavetnim „duhovnim vaskrsenjem sa Hristom“, Pavle u posl. Kološanima
2:11-12 kazuje da u dobu Crkve nije potrebno bukvalno obrezivati vernike kad su oni već obrezani „neru-
kotvorenim obrezanjem“ tj. skidanjem čulnog tela (odbacivanjem grešnog i prihvatanjem pobožnog nači-
na života).
2 Filipljanima 2:17. Naglasak moj. Pavle ovde upoređuje sebe sa „žrtvom koja se izliva na žrtvu“ koju Filip-
ljani prinose Bogu u vidu svoje verske službe. Stih na koji pritom apostol misli, nalazi se u 3. Mojs. 2:1: „A
kad ko hoće da prinese na žrtvu Gospodu dar, bijelo brašno neka bude žrtva njegova, i neka je polije uljem
i metne na nju kad.“ Dakle, simbolično, ulje je u ovom slučaju Pavlova „žrtva koja se izliva“ na „žrtvu belog
brašna“ koju prinose Filipljani.
3 Filipljanima 4:18. Naglasak moj. Pavle na ovom mestu, primenjujući starozavetnu simboliku, upoređuje
dobrovoljni dar (novac i druge potrebštine) kojeg su mu Filipljani poslali radi sopstvenog izdržavanja, sa
žrtvom koja se prinosila u davna vremena među Izrailjcima. U 3. Mojs. 3:5 se spominje „žrtva na ugodni
miris Gospodu“; dakle termini koje i apostol upotrebljava: „I neka to zapale sinovi Aronovi na oltaru zaje-
dno sa žrtvom paljenicom, koja bude na drvima na ognju. To je žrtva ognjena na ugodni miris Gospodu.“
4 Još jedanput moram da postavim više puta ponavljano pitanje: iz kojih se to stihova nesumnjivo vidi da su
apostoli vršili ovu „svetu tajnu“? Ova Milinova tvrdnja se u potpunosti kosi sa onim što nam je ranije bio
saopštio.
5 Milin, navedeno delo, str. 318-319. Naglasak moj.
114
SEDAM SVETIH TAJNI
apostolskom naukom i praksom, već kasnijim mnogovekovnim razvojem i oblikova-
njem kroz sveto predanje, tj. učenje svetih otaca.
Još jedan od veoma jasnih primera nebiblijskog tumačenja ranohrišćanskog nauča-
vanja, a koje se pojavilo vekovima nakon smrti poslednjeg od apostola, jeste i onaj koji
se odnosi na čin večere Gospodnje, ili kako je pravoslavni nazivaju – svete tajne pri-
češća. U narednom delu ovog poglavlja ćemo jasno sagledati istinu i po pitanju ovoga
sakramenta.
SVETA TAJNA PRIČEŠĆA (EVHARISTIJE)

Kao što sam obećao prilikom proučavanja ove teme u trećem poglavlju – u kome
sam na temelju Biblije dokazao da pravoslavno (i rimokatoličko) naučavanje o tran-
supstancijaciji nije utemeljeno na svetim tekstovima hrišćanstva, u ovom delu, u po-
glavlju o svetim tajnama, želim da se zajedno osvrnemo unazad – u prošlost, i ustano-
vimo momenat njegovog definisanja. Kao što ćemo se uveriti, bilo je potrebno da pro-
tekne mnogo vekova od Hrista i apostola da bi se učenje o transupstancijaciji definisa-
lo onakvim kakvim danas postoji u Istočnoj crkvi, a potpuno nasuprot tvrdnjama nje-
nih bogoslova koji nastoje da nas uvere da je ono u ovom obliku ustanovljeno još u
prvom veku.
Pre nego što iznesem istorijske podatke o ovom pitanju, želim da zajedno sagleda-
mo kakve stavove pravoslavni zastupaju o evanđeoskim hrišćanima koji su uvereni u
simbolizam a ne bukvalno značenje Hristovih reči u vezi hleba i vina koje je On blagos-
lovio prilikom tajne večere. Evo šta o evanđeoskim vernicima kazuje Lazar Milin:
„A sektaši? Kojoj grupi oni pripadaju po ovom pitanju? Javno neće da se odreknu
Hrista kao što to učiniše oni nekadašnji i današnji otpadnici. Takvo jedno odricanje ne
bi im bilo ni u planu, jer tada ne bi mogli Crkvu razarati iznutra. Da priznaju veru
dvanaestorice, to jest da je pričešće prava krv i pravo telo Hristovo, to ne mogu jer
se protivi njihovom racionalizmu. Našli su treći put: pričaj ti, Isuse, koliko god hoćeš
da ćeš nam ti dati svoje telo i svoju krv kao nebesku hranu i piće, mi znamo da ti to ne
misliš sasvim ozbiljno. Ti si to svakako hteo da kažeš da će hleb i vino biti tek simvol
tvoga tela i krvi, ili prosto uspomena na tvoju poslednju večeru koju si imao sa učeni-
cima. Eto, to je stav mnogih sektaša! Dakle, hrišćanstvo bez Hrista!“1
Znači, evanđeoski hrišćani, oni koji prihvataju celokupno Sveto pismo kao od Boga
nadahnuto i ne bave se citiranjem biblijskih tekstova tako da bi potvrdili svoje učenje
– izostavljajući stihove koji im „ne idu u prilog“ - kao što to čine pravoslavni, nazvani
su sektašima koji pogrešno razumeju Isusove reči, a njihova vera se proglašava
„hrišćanstvom bez Hrista“. Sa druge strane, naravno, evanđeoskim vernicima je vrlo
drago što su Gospoda shvatili upravo onako kako je On i želeo da bude shvaćen, nasu-
prot onima koji, poput drevnih mnogobožaca, veruju da pijenjem vina i jedenjem hle-
ba prilikom rituala u sebe unose krv i telo svoga božanstva i tako stiču besmrtnost (ve-
čni život).2 Evo šta o definisanju učenja o transupstancijaciji od strane Zapadne i Isto-
čne crkve kazuje Jevsevije Popović:
1Milin, Crkva i sekte, str. 327-328. Naglasak moj.

2Veselin Čajkanović ističe sledeće u vezi ovog predmeta:
„U staroj veri, božanstvo se identifikuje sa svojim elementom; i, prema tome, kada Grk o Dionisovom praz-
niku uzme u sebe vina, on veruje da je u sebe primio samoga Adonisa. A sjedinjenje sa Bogom, to je najviši
cilj u svakoj religiji. Otuda je pijenje vina u izvesnim slučajevima, o izvesnim praznicima, imalo značaj ta-
kozvane sakramentalne žrtve, to jest, sjedinjenja sa božanstvom.“ Čajkanović, knjiga druga, str. 388. Ta-
115
„Spor o evharistiji poveo je oko 831. učeni franački monah, kašnje opat u Korbeji,
Pashazije Radbert, koji je u svom spisu „De corpore et sanguine Domini, O telu i
krvi Gospoda“ o pretvaranju hleba i vina u evharistiji učio, da pri tome do-
duše ostaje vid hleba i vina, ali se pod tim vidom daje ono isto telo Hris-
tovo, koje je Marija rodila, te mi u pričešću primamo samo meso i krv toga tela.
Od vajkada se smatralo, da se hleb i vino u evharistiji pretvaraju u pravo telo i pravu
krv Hristovu; ali se u pojedinosti pretvaranja i u kvalitet toga pravoga tela i prave krvi
Hristove nije zalazilo. Izlaganje Pashazija Radberta, koje zalazi u detalje i izgledaše
odveć čulno, izazvalo je 844. sumnju drugih bogoslova, koji smatrahu, da ne treba za-
laziti u detalje pretvaranja, jer je to tajna, i da evharističko telo Hristovo samo po pri-
rodi ili po suštini treba smatrati identičnim sa pravim telom Hristovim. S toga gle-
dišta pobijahu Pashazijevo učenje, kao odveć čulno, učeni opat u Fuldi Raban
Mavar (Hrabanus ili Rhabanus Maurus) nazvan primus Germaniae praeceptor, prvi
učitelj Nemačke, od 847. arhiepiskop u Majncu (umro 856.), i franački monah Ratra-
mno (Ratramnus) Korbejski (umro 868.), poznat takođe kao učen bogoslov. Dalje je
išao u pobijanju spomenutog učenja čuveni ali ekscentrični Irac, koji je tada živeo u
Franačkoj Državi, Jovan Erigena Skot (Johanes Erigena Scotus, umro posle 887.), koji
je pri tom napustio i dotadašnje opće crkveno učenje o pretvaranju, i učio, da su telo i
krv Hristova u evharistiji više simvolično prisutni, a hleb i vino su više napomene na
telo i krv Hristovu, simvoli Njegovog duhovnog prisustva u evharistiji. No na hetero-
doksije od strane Erigenine beše svet svikao, a mišljenja ostalih nisu se odveć razilazi-
la, te je spor mirovao od 2. polovine IX. stoleća do oko sredine XI. stoleća. Ali pri kra-
ju ovog perijoda spor je nanovo izbio. Učenje Pashazija Radberta je međutim
postalo općenitim, prešlo se preko ranijih sumnji u isto i smatralo se sa-
svim umesnim. Samo se kanonik (domski sholastik) Berengar (Berengar, Berenga-
rius) Turski (Tours, Turones), kašnje arhiđakon anžeski (Angers, čitaj Anže, pređe An-
degavum) 1031. digao protiv toga i približio se učenju Erigeninom, učeći samo o ne-
kom duhovnom primanju tela i krvi Hristove u evharistiji, a ne o primanju onog tela,
koje je Marija rodila. Ali ovo učenje Berengarovo, kad se za njega saznalo, pobudilo je
sada najveće nezadovoljstvo, i sa svih strana ga od 1046. pobijahu i osuđivahu ne samo
pojedini bogoslovi, nego i čitavi sinodi. Osobito ga je pobijao od 1050. opat i učitelj u
Beku (Bec, Beccum) u Normandiji, kašnje kenterberiski (Canterbury, Cantuaria) arhi-
episkop Lanfrank (Lanfranc, umro 1089.) i više sinoda u Francuskoj i Italiji, dok napo-
sletku 1059. i 1079. nije i Rim ustao protiv Berengara te njegovo učenje osudio. (...) Ali
osuđivanjem njegovog učenja sve je više izrađivano učenje Pashazijevo, te se
općenito izrično počelo učiti, da se u evharistiji supstancija hleba i vina pretva-
ra u supstanciju tela i krvi Hristove, da je dakle to pretvaranje, pretvaranje supstan-
kođe, i R. Woodrow, navodeći istoričara Vila Djuranta, tvrdi da je verovanje u „transupstancijaciju“ jedan
od najstarijih obreda primitivne religije. U naučnom delu Hasting’s Encyclopedia of Religion and Etnics
mnoge stranice su posvećene ideji o „jedenju Boga“. Na tim stranicama dat je opširan uvid u transupstan-
cijacijske obrede među mnogim narodima, plemenima i religijama. Takvi su obredi bili poznati i u pagan-
skom Rimu, kao i u mitraističkoj religiji. U starom Egiptu postojao je ritual pri kome je sveštenik blagosi-
ljao hleb za koji se smatralo da se pretvara u telo boga Ozirisa. Posle „pretvaranja“ vernici su taj hleb jeli, a
potom ispijali i čašu vina. Nakon što su katolički misionari po prvi put stigli u Meksiko, bili su očevici ob-
državanja religioznog obreda koji ih je jako potsećao na njihovo pričešće. Lik koji je bio napravljen od za-
mešenog brašna je nakon sveštenikovog blagoslova bio razdeljivan među ljudima koji su smatrali da u se-
be unose telo svog boga. Vidi u: Babilonska misterijska religija, str. 130.
116
SEDAM SVETIH TAJNI
cije, transupstancijacija (transsubstantiatio), koji je naziv od tada općenito zaveden
na zapadu, a od XV. stoleća adoptiran i na Istoku.“1
Sumirajući sve ono što smo upravo pročitali, možemo ukratko da zaključimo slede-
će:
- Crkva je „odvajkada“ verovala u „pretvaranje“ iako u njegovu prirodu nije detalj-
nije zalazila (iako Jevsevije ne daje nikakve ni biblijske a ni istorijske dokaze ko-
jima bi potvrdio da su hrišćani ranih vekova u to verovali!);
- Tek je Pashazije Radbert u IX veku Gospodnje reči protumačio u smislu „pretva-
ranja“ i menjanja suštine hleba i vina u telo i krv Hristovu – i pored zadržavanja
njihovog prethodnog oblika, boje, mirisa i ukusa.
- Najveći broj učenih bogoslova toga doba je pobijao ovakvo Pashazijevo tumačenje
kao „odveć čulno“ sugerišući drugačije verovanje: ono koje je podrazumevalo da
zapravo ne postoji nikakvo „pretvaranje“ tj. menjanje suštine, već da evharistijsko
telo Hristovo (hleb i vino) treba samo „po prirodi ili po suštini smatrati identič-
nim sa pravim telom Hristovim“;
- U to vreme postojali su i poznati teolozi koji su smatrali da se Hristove reči treba
da shvate samo simbolički a ne bukvalno, predlažući verovanje o hlebu i vinu kao
simbolima Hristovog tela i krvi;
- Spor o evharistijskom pretvaranju hleba i vina je nakon snažnog odbacivanja sre-
dinom IX veka mirovao do polovine XI veka;
- Reakcija protiv učenja kanonika Berengara Turskog koji je naučavao simbolizam
Hristovih reči izrečenih na poslednjoj večeri, dovela je do zaživljavanja Pashazije-
vog učenja o transupstancijaciji, koje, iako je dva veka ranije bilo žestoko napa-
dano, sada, začudo, postalo opšte prihvaćeno.
- Učenje o transupstancijaciji, kao i sam njen ovakav naziv, prihvaćeni su na Zapa-
du od XI veka, a od XV i u crkvi na Istoku.2
Bilo bi zanimljivo ukratko sagledati i dešavanja koja su se po pitanju sukobljavanja
mišljenja o transupstancijaciji odigrala nakon ponovnog zaživljavanja Pashazijevog
učenja, sredinom XI stoleća. Evo kako nas o ovim dešavanjima izveštava ukrajinski
autor Pavle Rogozin:
„Sabor u Rimu (1059. godine), kojem je predsedavao papa Nikola II, posle mnogih
burnih protesta i raspravljanja, priznao je fantaziju monaha Radberta Pashazija za no-
vu dogmu Zapadne (Katoličke) crkve. Istovremeno je ovo učenje prodrlo i u Istočnu
(Pravoslavnu) crkvu, bez obzira na to što se je konačno odvojenje Zapadne crkve od
Istočne dogodilo pet godina pre spora (1054. godine). Pa opet je, bez obzira na svu
strogost crkvenih ozakonjenja, „učenje o pretvaranju“ ostalo dugo vremena jednim od
najviše spornih pitanja Zapadne crkve. Da bi raspravljanjima stao na kraj, ustanovio je
1Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 799-800. Naglasak moj.

2Lazar Milin nas izveštava u čemu se sastoji neznatna razlika u učenju o „pretvaranju“ u Istočnoj i Zapadnoj
crkvi, saopštavajući nam sledeće:
„Po učenju drevne Apostolske crkve, koje se očuvalo i kod pravoslavnih i kod rimokatolika, hleb i vino koje
se osvećuje na sv. liturgiji (misi), pretvara se u pravo telo i pravu krv Hristovu. Doduše, postoji izvesna ra-
zlika između pravoslavnog i rimokatoličkog verovanja u pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu, ali
te razlike su više liturgijske nego dogmatske. Naime, rimokatolici veruju da se hleb i vino pretvaraju u telo
i krv Hristovu u onom momentu mise kad sveštenik citira Hristove reči: „uzmite jedite ovo je telo moje“.
Pravoslavni, međutim, veruju da se presuštastvljenje ili pretvaranje hleba i vina u telo i krv dešava kad
sveštenoslužitelj, pošto je izgovorio Hristove reči „primite jedite...“, upućuje (prema tekstu liturgije sv. Va-
silija Velikog i sv. Jovana Zlatousta) molitvu Bogu Ocu da pošalje Svetog Duha da izvrši presuštastvljenje“.
Crkva i sekte, str. 319.
117
papa Grigorije VIII svojevrsni post za kardinale, da bi se na ovo sporno pitanje dobilo
neposredno uputstvo od Boga. „Uputstva“ su tobože dobijena, ali i ona behu nedovolj-
na. 1160. godine je pitanje o pretvaranju bilo dato na rešavanje Pariskom
bogoslovskom fakultetu. Na najveće iznenađenje kardinala i pape, sab-
rani učeni kolegijum je odbacio Pashazijevo učenje kao lišeno bilo kakve
osnove u Hristovoj nauci, a takođe i kao učenje koje protivureči zdravome razu-
mu. Ali ni ovi zaključci učenih bogoslova nisu doveli ni do čega. Uznemirenje i ras-
pravljanja nisu prestajali. Da bi stao sporovima na kraj i sprečio opasne rascepe u crk-
vi, Četvrti Lateranski sabor je pobedonosno objavio dogmu o pretvaranju OBAVEZ-
NOM za sve hrišćane. I od toga su momenta započeli svima poznati obračuni sa onima
koji drugačije misle. Papa Grigorije IX je ustanovio inkvizicioni sud, davši ga na upra-
vu dominikanskom monaškom redu. Uporne protivnike su, kao opasne jeretike, pre-
davali svetskim vlastima da se spale na lomačama. Ovoj krvavoj eposi posvećene su
mnoge knjige istorijskih istraživanja.“1
Kada, dakle, bogoslovi Istočne crkve u današnje vreme pokušavaju da citiranjem
novozavetnih tekstova potvrde da su evharistijski hleb i vino bukvalno pretvoreni u
telo i krv Gospodnju, oni zapravo žele da odbrane ne apostolsko verovanje i praksu
(kao što smo utvrdili u prethodnom poglavlju) već učenje Pashazija Radberta iz deve-
tog veka posle Hrista. Mogli bi sa pravom da se zapitamo da li današnji pravoslavci
veruju i u to da njihovi „sveti oci“ pre Pashazija, kao i u vreme njegovog života nisu bili
pravoverni po ovom pitanju – pošto su gotovo svi listom odbacivali učenje kakvo se
danas zastupa u tradicionalnom hrišćanstvu Istoka i Zapada? Sa druge strane, može-
mo sa punim pravom da postavimo pitanje zbog čega Gospod, ukoliko je nauka o „pre-
tvaranju“ odista Njegova nauka, prilikom liturgije (ili mise) ne učini i stvarno čudo
„presuštastvljenja“ hleba i vina u svoje telo i krv, već oni ostaju u istom spoljašnjem
obliku i zadržavaju sve karakteristike hleba i vina? Naime, u vreme dok je On hodio
zemljom, činio je svima očevidna, vidljiva čudesa, pa i čuda koja možemo da nazovemo
„transupstancijacijom“ („pretvaranjem“). Evanđelist Jovan nas u svojoj knjizi o Hris-
tovom životu, u drugom poglavlju, izveštava o prvom čudu koje je učinio Gospod Isus.
To je bilo čudo istinskog i bukvalnog „pretvaranja“ vode u veoma dobro vino, na svadbi
u Kani galilejskoj. Takođe, dobro je poznato i čudo umnožavanja hlebova i riba, i to ne
jedanput već čak dva puta (Mt. 14:13-21; 15:29-39; 16:9-10), kada je Gospod sa svega
nekoliko hlebova i riba, njihovim umnožavanjem, nahranio na hiljade ljudi. Kada su
apostoli Hristovom silom učinili čudo isceljenja hromog od rođenja (Dela ap. 3. gl),
njihovi verski protivnici su, u svojoj zbunjenosti, morali da priznaju sledeće:
„Šta da radimo ovim ljudima? Jasno je da su učinili poznato čudo za koje znaju
svi stanovnici Jerusalima, i ne možemo da poreknemo.“2
Očigledno je, dakle, da bi Gospod mogao (i zapravo morao) da činjenjem čuda
stvarnog pretvaranja hleba i vina prilikom svete liturgije učini svima očevidnom istini-
tost dogme o transupstancijaciji – ukoliko ona odista potiče od Njega i njegovih učeni-
ka. Zapravo, prema učenju pravoslavnih, sveta tajna pričešća je toliko značajna da od
nje u potpunosti zavisi i večno spasenje pojedinca (jer se osoba pričešćuje samim Hris-
tom3), te se stoga čini sasvim neshvatljivim zbog čega je Hristos u ovom slučaju „zata-
1 Pavle Rogozin, Otkuda se sve to pojavilo? Tekst (dodatak) iz sveske „Biblijsko krštenje“ autora Sima Rale-
vića. Izdaje H.B.C. „Dom Molitve“ Peć, bez naznačene godine izdavanja. Naglasak moj.
3 Bilo bi interesantno nešto reći i o načinu pričešćivanja u okviru Istočne crkve. Za razliku od rimokatoliciz-
ma u kome pastva dobija pričest samo pod jednim vidom (samo evharistijski hleb – okruglu beskvasnu
118
SEDAM SVETIH TAJNI
jio“ u činjenju čuda koje mu se pripisuje i tako doprineo nedoumicama, velikim crkve-
nim raskolima i raspravama u vezi ove svete tajne.
Ono što je zapravo istina, koju na kraju krajeva moramo da ustanovimo, jeste to da
se prilikom pravoslavnih i rimokatoličkih obreda i prizivanja Svetog Duha ne vrši ap-
solutno nikakvo „presuštastvljenje“, a iz prostog razloga što ovo verovanje nema ama
baš nikakvog temelja u Gospodnjem učenju zapisanom u Svetom pismu. Očigledno je,
dakle, da se ova dogma kao i mnoge druge današnje pravoslavne koje smo proučili ili
ćemo tek proučiti, razvijala tokom vekova nakon smrti apostola, da bi se na kraju, tek
u XV stoleću došlo do punine onoga što se naziva „pretvaranjem“ evharistijskog hleba i
vina u telo i krv Hristovu.
Svu apsurdnost verovanja u pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu za vreme
pravoslavnih bogosluženja dobro je uočio i čuveni ruski književnik Lav Nikolajevič
Tolstoj. U svom poznatom delu „Vaskrsenje“ izneo je stav o ovom pravoslavnom uče-
nju, uklopivši ga u kontekst dešavanja radnji u pomenutom romanu:
„Otpoče bogosluženje. Bogosluženje se sastojalo u tome što je sveštenik, obukavši
osobito čudnu i vrlo neudobnu brokatnu odeždu, isecao i ređao komadiće hleba na ta-
njirić, a zatim ih stavljao u putir sa vinom i pri tom izgovarao različita imena i molitve.
(...) Suština bogosluženja sastojala se u tome što se pretpostavljalo da će se komadići,
koje je sveštenik isekao i stavio u vino uz izvesne manipulacije i molitve, pretvoriti u
telo i krv božju. Ove su se manipulacije sastojale u tome što je sveštenik ravnomerno,
iako mu je pri tom smetala brokatna vreća koju je navukao na sebe, podizao obe ruke
uvis i tako ih držao, zatim se spuštao na kolena i ljubio sto i ono što je bilo na njemu.
Najvažniji pak čin bio je onaj kad je sveštenik, pošto je obema rukama uzeo salvetu,
ravnomerno i lako mahao njome nad tanjirićem i zlatnim putirom. Pretpostavljalo se
da se baš u tom trenutku hleb i vino pretvaraju u telo i krv, i zato je to mesto bogoslu-
ženja bilo puno neke osobite pompe. (...) I nikom od prisutnih, počev od sveštenika i
upravnika, pa završavajući s Maslovom, nije padalo na pamet da je onaj isti Isus, čije je
ime šišteći bezbroj puta ponavljao sveštenik veličajući ga svakojakim čudesnim rečima,
zabranio upravo sve ono što se ovde činilo; zabranio ne samo besmislenu blagoglago-
ljivost i bogohulno vračanje sveštenika-učitelja nad hlebom i vinom, već da
je kategorično zabranio da se jedni ljudi nazivaju učiteljima drugih ljudi (...) Nikom
od prisutnih nije padalo na pamet da je sve što se ovde činilo bilo najveće
bogohuljenje i ismevanje onog istog Hrista u čije se ime sve to činilo. (...)
Nikom nije padalo na pamet da oni sveštenici koji zamišljaju da u vidu hleba i vina
hostiju) dok samo sveštenici uzimaju oba vida (i hleb i vino), u Pravoslavlju su elementi „Hristovog tela“
zajedno pomešani u jednoj posudi koja se naziva „putir“ (tj. čaša). Zanimljiv je i podatak koji kazuje da
hlebu i vinu u putiru obavezno mora biti dodata i obična voda, kao simbol „vode“ koja je tekla iz Isusove
rane na grudima, koju je načinio kopljem rimski vojnik nakon Njegove smrti (32. pravilo VI vaseljenskog
sabora; u vezi sa Jn. 19:34). Nakon svog obaveznog ispovedanja, pravoslavni vernik pristupa sa pobož-
nošću i prima u svoja usta „telo i krv Gospodnju“ koju mu je sveštenik ponudio posebnom kašičicom. Isto-
rija Crkve svedoči da i ova kašičica predstavlja „novitet“ u odnosu na apostolsku praksu i počela je da se
upotrebljava tek od IV i V stoleća. Jevsevije Popović kaže da ju je u bogosluženje uveo Jovan Zlatousti
(umro 407. god.), ali u to vreme samo za decu, dok su odrasli primali evharistijski hleb na svoj dlan i
potom ga jeli, dok su vino pili direktno iz čaše (slično kao u doba apostola i prve Crkve). Ovaj novitet je,
očigledno, kasnije uveden da važi i za odrasle vernike (vidi u: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 675).
Međutim, da ova kašičica ne bi vernicima izgledala isuviše obično, sveti oci su joj pridodali i određeno du-
hovno značenje. Ona je upoređena sa klještima u kojima je serafim držao žeravicu uzetu sa žrtvenika i oči-
stio usta proroka Isaije, čime je njegov greh oprošten i njegovo bezakonje uklonjeno (Isaija 6:6-7). (Ovaj
podatak preuzet iz dela Pavla Rogozina: Otkuda se sve to pojavilo? str. 26. iz sveske „Biblijsko krštenje“
autora Sima Ralevića).
119
jedu telo i piju krv Hristovu, stvarno jedu telo i piju krv njegovu, ali ne u obliku koma-
dića hleba i vina, već time što ne samo sablažnjavaju one „male“ s kojima je Hristos
izjednačavao sebe, već ih lišavaju najvećeg blaženstva i podvrgavaju ih najtežim mu-
kama, krijući od ljudi ono otkrovenje blaženstva koje im je on doneo.“1
Završavajući ovaj deo poglavlja upravo navedenim citatom iz Tolstojevog romana,
zaključujemo da su, na osnovu učenja Biblije i podataka iz crkvene istorije, evanđeoski
– protestantski hrišćani mnogo bliži Istini od samoproklamovane „svete i apostolske
crkve“.
Proučavanja ostalih svetih tajni će nas još više utvrditi u ovom stanovištu.
SVETA TAJNA POKAJANJA (ISPOVESTI)

Ono što je neosporno jeste da je svakome čoveku, kao grešniku, potrebno iskreno
pokajanje pred Bogom – radi ponovnog uspostavljanja prisne zajednice sa Njime; za-
jednice koju je izgubio svojim sagrešenjem. Evanđeoski hrišćani svim srcem zastupaju
potrebnost i važnost pokajanja u životu svakog hrišćanina. Ipak, oni, koji svoje verois-
povedanje temelje na Božijoj Reči – Bibliji, se ni u vezi ove teme ne slažu sa pravoslav-
nom naukom, prema čijem učenju je pokajanje zapravo sveta tajna koju po Hristovom
ovlašćenju obavljaju rukopoloženi sveštenici. Posve sam ubeđen da će moji čitaoci na
kraju proučavanja i ove teme uvideti svu nedoslednost takvog učenja u poređenju sa
Svetim pismom, ma koliko bogoslovi Istočne crkve želeli da nas uvere u suprotno.
Evo na koji način pravoslavni obrazlažu svoje učenje o svetoj tajni pokajanja, i kak-
vo je njihovo mišljenje o evanđeoskim protestantima po ovom pitanju:
„Mi sveštenici smo najčešći svedoci duševnih ozleda koje nastaju kao posledica
greha kod čoveka. (...) Kad savest preduzme veliko čišćenje, krivac nastoji da se oslo-
bodi velike tajne, jer mu je ona teža nego javnost. Dođe vreme kad mu je čak svejedno
kome će da je poveri. Može to biti najnepoverljivije lice, ali ako mu niko pogodniji nije
pri ruci, on će je i njemu saopštiti, samo zato da bi mu duši laknulo.
Zbog svega toga Crkva Božja je ustanovila Svetu tajnu ispovesti. A ona je zasnovana
na ovlašćenju koje je Hristos dao svetim apostolima. „Kao što je Otac poslao mene i ja
šaljem vas. Rekavši to, nadahnu ih i reče im: primite Duha Svetoga. Kojima oprostite
grehe – opraštaju im se; kojima zadržite – zadržani su“ (Jn. 20,21-22).
Ovim je Hristos blagodaću Svetoga Duha ovlastio sveštenike da opraštaju ili ne op-
raštaju grehe.“2
„Oni koji su se ispovedali znaju da je potrebno uložiti znatno više psihičkog napora
pa otvoreno priznati svoje grehe pred sveštenikom, nego samo u duši ispovedati se
neposredno Bogu. I ukoliko je to priznanje teže, ukoliko donosi čoveku više olakšanja
nego samo unutrašnje kajanje. Zato je Spasitelj i ustanovio svetu tajnu pokajanja kad
je svojim apostolima, a preko njih i njihovim zakonitim naslednicima rekao: „što god
svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji biće razrešeno na
nebu“ (Mt. 18, 18). Ovo obećanje, dato apostolima, Spasitelj je ispunio posle vaskrse-
nja kad se javio svojim učenicima i rekao im: „mir vam. Kao što je Otac poslao mene, i
ja šaljem vas. Rekavši to nadahnu ih i reče im: primite Duha Svetoga. Kojima prostite
grehe – opraštaju im se; kojima zadržite – zadržani su“ (Jn. 20, 21-23). (...) Prema to-
me protestantsko i sektaško odbacivanje svete tajne pokajanja predstavlja protivljenje
1 Lav Tolstoj, Vaskrsenje, Nolit, Beograd 1967. god. str. 137-140. Naglasak moj.
2 Veronauka u kući, str. 35-36.
120
SEDAM SVETIH TAJNI
Svetom pismu o kojem sektaši kažu da je ono jedini izvor vere, da veruju sve što piše u
Svetom pismu.“1
Dakle, prema verovanju pravoslavnih, Crkva je ustanovila sv. tajnu pokajanja na
osnovu Hristove zapovesti i apostolskog opunomoćenja da opraštaju grehe ljudi u Bo-
žije ime. Naravno, podrazumeva se da se grešnik ispoveda samo pred sveštenim licem
bez prisustva drugih svedoka, a sveštenik je dužan da u apsolutnoj tajnosti čuva ono
što je na ispovesti čuo.
Tokom detaljnijeg proučavanja ove teme u nastavku poglavlja, na temelju Svetog
pisma, ustanovićemo pravu istinu o tome da li je vršenje svete tajne pokajanja – onak-
ve kakva postoji danas u Pravoslavlju – zapoveđeno od Gospoda Isusa Hrista ili je, po-
put mnogih drugih učenja, nastalo i bilo oblikovano mnogo godina nakon smrti apos-
tola.
Lazar Milin, dokazujući biblijsku utemeljenost ovog sakramenta, u svojoj knjizi
spominje da su starozavetni proroci kao i Jovan Krstitelj, propovedali pokajanje – što
su kasnije nastavili Hristos i apostoli.2 Iz tog razloga nije loše da počnemo upravo od te
činjenice na kojoj pravoslavni izvode pravovaljanost vršenja svoje svete tajne – na po-
zivu na pokajanje u starozavetnom periodu.
Poziv na pokajanje u Starom zavetu

Čitavo Sveto pismo nam daje svedočanstvo o Bogu kao Biću kome je veoma stalo do
dobrobiti celokupnog čovečanstva, kao što smo to naglasili u drugom i trećem poglav-
lju ove knjige. Nakon izbora Avraama, Isaaka i Jakova i nastanka njihovog veoma
brojnog potomstva – izrailjskog naroda, te nakon njihovog izbavljenja iz egipatskog
ropstva, Bog im je saopštio svoje zapovesti. Te zapovesti su Jevreje trebale da vode ka
miru i blagostanju – u kome bi uživali ukoliko bi Gospodu bili poslušni. Evo nekih od
zapovesti i obećanja datih ovom narodu:
„Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih, i reci im:
budite sveti, jer sam ja svet, Gospod Bog vaš.“ (3. Mojs. 19:2);
„Zato posvećujte se, i budite sveti, jer sam ja Gospod Bog vaš. I čuvajte uredbe moje
i vršite ih. Ja sam Gospod koji vas posvećujem.“ (3. Mojs. 20:7-8);
„Sada dakle, Izrailju, šta ište Gospod Bog tvoj, osim da se bojiš Gospoda Boga svo-
jega, da hodiš po svijem putovima njegovijem i da ga ljubiš i služiš Gospodu Bogu svo-
jemu od svega srca svojega i iz sve duše svoje. Držeći zapovijesti Gospodnje i uredbe
njegove, koje ti ja danas zapovijedam, da bi ti bilo dobro?“ (5. Mojs. 10:12-13);
„Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega držeći i tvoreći sve zapovijesti
njegove, koje ti ja danas zapovijedam, uzvisiće te Gospod Bog tvoj više svijeh naroda
na zemlji. I doći će na tebe svi ovi blagoslovi, i steći će ti se, ako uzaslušaš glas Gospo-
da Boga svojega.“ (5. Mojs. 28:1-2. Naglasak moj.)
Ukoliko bi pak Izrailjci odstupili od Božijih zapovesti i činili zlo pred Gospodom, na
njih bi naišle najrazličitije kazne:
„Ali ako ne uzaslušaš glasa Gospoda Boga svojega da držiš i tvoriš sve zapovijesti
njegove i uredbe njegove, koje ti ja danas zapovijedam, doći će na tebe sve ove kletve i
stignuće te. Proklet ćeš biti u gradu, i proklet ćeš biti u polju. Prokleta će biti kotarica
1 Milin, Crkva i sekte, str. 329-330.

2 Vidi u: Navedeno delo, str. 330.
121
tvoja i naćve tvoje. Proklet će biti plod utrobe tvoje i plod zemlje tvoje...“ (5. Mojs.
28:15-18).
Ipak, zbog svoje velike ljubavi i dugotrpljenja, Gospod nije odmah kažnjavao svoj
narod, već je iščekivao njegovo pokajanje i povratak stazama božanske pravde:
„Zato još govori Gospod: obratite se k meni svijem srcem svojim i posteći i plačući i
tužeći. I razderite srca svoja a ne haljine svoje, i obratite se ka Gospodu Bogu svojemu,
jer je milostiv i žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem i kaje se oda zla.“ (Joil 2:12-
13);
„Eda li je meni milo da pogine bezbožnik? govori Gospod, a ne da se odvrati od pu-
tova svojih i bude živ? (...) Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gos-
pod; obratite se dakle i budite živi.“ (Jezekilj 18:23, 32);
Stari zavet nam svedoči o tome da Svevišnji nije bio blagonaklon samo svom izab-
ranom narodu već i ostalim narodima – koji ga nisu poznavali. Neki od primera Božije
strpljivosti nad paganima su bili, na primer, odlaganje Gospodnje kazne nad pretpoto-
pnim svetom za još 120 godina (1. Mojs. 6:1-13), još 400 godina nad Amorejima (1.
Mojs. 15:16), ili pak nad velikim gradom Ninivom (knj. proroka Jone).
Ipak, iako su se na osnovu Božijih poziva na pokajanje upućenih kroz proroke, neki
ljudi kajali i ostajali u životu, a neki ne – zbog čega su bili kažnjavani, ni na jednom
jedinom mestu u ovom delu Biblije ne možemo da pronađemo ništa što bi naličilo na
svetu tajnu pokajanja. Iako će pravoslavni na ovu konstataciju primetiti da se pronala-
ženje ove svete tajne u Starom zavetu i ne očekuje – jer je to novozavetna uredba, kao
što ćemo se uveriti u daljem proučavanju – ovaj sakrament ne nalazimo ni u Novom
zavetu – pa čak ni u najmaglovitijim obrisima.
Poziv na pokajanje u Novom zavetu

U ovom delu poglavlja sagledaćemo i svrhu poziva na pokajanje koje su Izrailjcima
upućivali Jovan Krstitelj i Gospod Isus Hristos, iako se njihovo delovanje, naravno,
hronološki smešta u starozavetni period.1 Evanđelist Marko ovako opisuje delovanje
Hristovog preteče:
„Početak evanđelja o Isusu Hristu, Sinu Božijem. Kao što je napisano u proroka Isa-
ije: ‘Gle, ja šaljem vesnika svoga pred lice tvoje, koji će pripremiti put svoj. Glas onoga
što viče u pustinji; pripremite put Gospodnji, poravnajte staze njegove.’ Pojavi se Jo-
van krsteći u pustinji i propovedajući pokajničko krštenje za oproštaj greha. I
izlažaše k njemu sva judejska zemlja i svi Jerusalimljani, i on ih krštavaše u reci Jor-
danu, pri čemu oni ispovedahu svoje grehe.“2
Svi evanđelski tekstovi koji opisuju Krstiteljevo delovanje ostavljaju istovetnu po-
ruku. Jovan je na pokajanje zvao otpali Božiji narod, nakon čega su pojedinci koji su
uvideli svoju grešnost i kršenje Gospodnje volje, nakon pokajanja, bili krštavani – kao
spoljašnji znak spiranja i oproštenja svojih grehova. Ipak, pomenuti tekstovi nam ne
daju ni najmanji podatak o tome da su se ljudi ispovedali nasamo pred Jovanom već
1 Prema biblijskoj hronologiji, period Starog zaveta (tj. „Starog saveza“ kojeg je Bog sklopio sa Avraamom i
njegovim potomstvom posredstvom Mojsija) trajao je sve do uspostavljanja „Novog saveza“ (zaveta) iz-
među Boga i verujućeg naroda na zemlji svih nacionalnosti, posredstvom žrtve Isusa Hrista. Dakle, period
„Starog zaveta“ je završen u trenutku smrti Isusa Hrista na golgotskom krstu i Njegovim vaskrsenjem iz
mrtvih.
122
SEDAM SVETIH TAJNI
da je priznavanje greha bilo javno pred svima. Što se tiče Isusovog propovedanja,
evanđelja nam dokazuju da je Njegova poruka bila istovetna kao i Krstiteljeva:
„A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući evanđelje Božije i
govoreći da se ispunilo vreme i približilo carstvo Božije; pokajte se i verujte u evan-
đelje.“1
Pod uticajem Isusovih reči, mnogi su se pokajali i postali Njegovi učenici. Žena gre-
šnica, koja je Isusu pomazala noge skupocenim mirisima i gorko plakala zbog svojih
grehova – svoje pokajanje izrazila je pred očima mnogih prisutnih:
„I gle, jedna žena, koja je bila grešnica u gradu, sazna da je on u farisejevoj kući za
trpezom, donese alavastarski sud sa mirom, te stade podno kod njegovih nogu plačući,
pa poče suzama kvasiti njegove noge, i svojom kosom otra, i ljubljaše njegove noge, i
pomazivaše ih mirom. (...) Stoga ti kažem, oprošteni su joj mnogi gresi, jer je imala
mnogo ljubavi; kome se malo prašta, malo ljubi. A njoj reče: oprošteni su ti gresi. Oni
pak, koji behu zajedno za trpezom, počeše da govore u sebi: ko je ovaj što i grehe opra-
šta. A ženi reče: vera tvoja spasla te je; idi s mirom.“ 2
Sličan slučaj se odigrao u kući bogatog carinika Zakeja, koji je do dela svoga imetka
došao na nepošten način. Kao dokaz svoga pokajanja, Zakej je obećao da će svima od
kojih je novac iznudio – vratiti četiri puta više:
„A svi koji su videli, počeše gunđati što je grešnom čoveku došao u kuću da se od-
mori. Zakej pak stade i reče Gospodu: vidi, Gospode, dajem polovinu svoga imanja
siromasima, i ako sam od koga što iznudio, vraćam četverostruko. A Isus mu reče:
danas je došlo spasenje ovoj kući, jer je i on Avraamov sin; jer je Sin čovečiji došao da
potraži i spase ono što je propalo.“3
Dakle, svi primeri pokajanja koji su opisani u Novom zavetu a odigrali su se za
vreme Isusovog zemaljskog života bili su javni a ne tajni (pred ispovednikom), kako se
sprovode u Istočnoj crkvi prilikom vršenja svete tajne koju proučavamo.
Lazar Milin spominje još jedan slučaj pokajanja koji je zabeležen u novozavetnim
spisima. Zapisan je u knjizi Dela apostolskih, a odnosi se „ispovedanje“ ljudi pred apo-
stolom Pavlom. Tekst glasi ovako:
„A mnogi od onih koji su bili poverovali dolažahu i ispovedajući se kazivahu svoja
dela. Od onih pak koji su se bavili vračanjem priličan broj donese svoje knjige na go-
milu, pa ih spališe pred svima; proračunaše njihovu vrednost i nađoše da vrede pede-
set hiljada srebrnika. Tako je reč Gospodnja snažno rasla, i pokaza svoju moć.“4
Iz upravo navedenog citata iz Pisma je očigledno da se oni koji su poverovali nisu
ispovedali nasamo pred apostolom – u šta pokušava da nas uveri pravoslavni apologe-
ta, već pred mnoštvom ljudi koji su usvojili veru, među kojima je naravno bio i apostol.
U to nas uverava i deo devetnaestog stiha, koji govori da su se pomenuta dešavanja
odigravala „pred svima“. Ovakvu praksu ispovedanja greha nam potvrđuje i apostol
Jakov, govoreći da vernici treba da „ispovedaju grehe jedni pred drugima“ a ne pred
specijalno, za vršenje ove svete tajne, rukopoloženim ispovednicima (sveštenicima).
„Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga...“5
Da bi smo na kraju potvrdili još jednom da ispovedanje pred sveštenicima nije bio
deo apostolske prakse kao i činjenicu da je ovakvo vršenje ispovedanja uvedeno mnogo

2 Ev. po Luki 7:37-38, 47-50. Naglasak moj.
5 Posl. Jakovljeva 5:16. Naglasak moj.
123
kasnije, preispitaćemo i podatke iz crkvene istorije. Evo šta nam o ovoj temi saopštava
Jevsevije Popović:
„Javno kajanje je češće ustupalo mesta privatnom kajanju, koje je bilo u vezi sa
tajnim ispovedanjem. Tajno ispovedanje i kajanje postajali su sve općenitijima, a ja-
vno kajanje sa svoja 4 stepena sve ređe, i naposletku je ograničeno samo na veoma ve-
like grehe, koji izazivahu javnu sablazan. Ovo se desilo prvo na Istoku, kašnje i na Za-
padu. U Carigradu je ukidanju redovnog javnog kajanja dao povoda jedan velik skan-
dal, koji se desio 391. godine za vreme patrijarha Nektarija (381. - 397.). Javnim kaja-
njem rukovodio je naime poseban prezviter, koji se nazivao (...) presbyter poenitentia-
rius, i takav jedan je jednoj odličnoj ženi naložio javno kajanje. Ali prilikom javnog
kajanja ona se upoznala sa jednim đakonom, koji ju je zaveo. Ona to pokajnički ispo-
vedi prezviteru nad kajanjem, koji to prijavi patrijarhu, a patrijarh zbaci đakona. Ali se
stvar pročula i nastade velika sablazan, usled čega patrijarh po savetu prezvitera Ev-
demona (Eudaemon) ukine instituciju redovnog javnog kajanja i prezvitera nad javnim
kajanjem zajedno sa pomoćnim personalom. Uputio je svakog grešnika, koji nije
notornim grehom navukao na se javnu ekskomunikaciju, da traži saveta i oprosta
tajno kod kog duhovnika i da se privatno kaje, što je na Istoku naskoro posta-
lo općenit običaj, i što je oko sredine V. stoleća papa Leon (Lav) Veliki (440. - 461.)
počeo i na Zapadu uvađati, ukidajući pre svega javno ispovedanje običnih grehova i
polažući time temelj postepenom ukidanju redovnog javnog kajanja i na Zapadu.“1
Iz pomenutog istorijskog izveštaja uvideli smo činjenicu da se javno kajanje za gre-
he – pred drugim hrišćanima, kako je to bilo uobičajeno u apostolsko vreme, postepe-
no odbacivalo a uvodio običaj privatnog tajnog ispovedanja pred duhovnikom. Iz tog
razloga (među ostalima koje ću kasnije spomenuti) je nemoguće da poverujemo tvrdnji
pravoslavnih da je pokajanje i ispovedanje, onakvo kakvo ono danas kod njih postoji,
bilo ustanovljeno i praktikovalo se još u vreme apostola.
Upotreba brojanice prilikom pravoslavne molitve

Pre nego što odgovorim na pitanje šta zapravo znače izjave Gospoda Isusa Hrista za
koje većinska crkva u Srbiji tvrdi da predstavljaju nalog i opunomoćenje za opraštanje
greha pokajnicima, želim da ukratko spomenemo još jednu zanimljivost. Radi se, nai-
me, o upotrebi brojanica koje pravoslavni (i rimokatolici) koriste kao pomoćno sreds-
tvo za „nabrajanje“ tj. ponavljanje svojih molitava. Evo šta o upotrebi brojanica može-
mo da saznamo iz Jevsevijeve „Crkvene istorije“:
„Ovaj aparat, koji je uostalom u upotrebi i kod nehrišćanskih istočnih
naroda, sastoji se iz jedne vrvce, na kojoj je nanizano 100 ili 200 kuglica od drveta,
ćilibara ili druge materije te koja je vezana u venac; kuglice su na njoj tako udešene, da
lako prolaze kroz prste te su zgodne za nabrajanje, otud kod nas naziv brojanice. Na
zapadu se taj aparat naziva rosarium (Rozenkranz), venac od ruža, venac ne od pravih,
nego od duhovnih ruža (kod Nemaca i Betschnur, vrvca za moljenje).“2
Brojanice, koje se po priznanju pravoslavnog istoričara koriste i u mnogim drugim
paganskim istočnjačkim religijama, počele su da se koriste u hrišćanstvu nakon što su
se iz manastira (od IV veka pa na dalje) počele da šire nove forme pokajanja. Monasi
su se vežbali u kajanju dugotrajnim postovima i življenjem samo o suvoj hrani, mno-
1 Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 686-687. Naglasak moj.

124
SEDAM SVETIH TAJNI
gobrojnim recitovanjem (pa i nekoliko stotina puta) slogana „Gospodi pomiluj“, mno-
gim ponavljanjem molitve „Oče naš“ kao i padanjem na svoja kolena u aktu pokajanja i
po nekoliko stotina puta dnevno. Ova padanja na kolena su na Istoku u Grčkoj dobila
naziv „metanisanje“ (akta pokajanja). Ovakav naziv je kasnije prenesen i na brojanice,
koje su trebale da služe za nabrajanje stotina padanja na kolena i recitovanja molita-
va.1 Doživotni pokajnici, monasi, ove „vrvce“ sa kuglicama za nabrajanje molitava nose
stalno sa sobom, dok je to u novije vreme u Srbiji postao i modni trend, te se brojanice
u vidu narukvica mogu videti kod mnogih koji uopšte ne žive pokajničkim životom.
Ipak, ono na šta bih želeo da posebno obratimo pažnju jeste isticanje činjenice da
brojanice prilikom svojih molitava koriste i pripadnici nehrišćanskih religija i to od
drevnih vremena, što verovatno može da ukaže na to da su i one u hrišćanstvo uvedene
iz mnogoboštva. Svakom poznavaocu Biblije je poznato da se brojanice kao molitveno
pomagalo nigde u njoj ne spominju. Niko od pravih Gospodnjih sledbenika u biblijska
vremena ih nikada nije koristio. Šta više, pošto ova pomagala služe za ponavljanje i
nabrajanje molitava, i to jednih te istih neprestano – njihova upotreba se protivi i no-
vozavetnom Hristovom učenju o moljenju. Najverovatnije imajući na umu molitve ko-
je su pagani praktikovali uz brojanice – uz njihovo mnogobrojno ponavljanje, Gospod
Isus je svoje učenike poučavao sledećim rečima:
„A kada se molite, ne govorite mnogo kao mnogobošci; jer misle da će zbog mno-
gih reči biti uslišeni. Ne budite dakle kao oni; jer zna Otac vaš šta vam treba, pre nego
što ga zamolite.“2
U skladu sa ovom Hristovom poukom, kada apostol Pavle u 1. Solunjanima 5:17
upućuje hrišćane da se „mole Bogu bez prestanka“, on svakako ne misli da vernici tre-
ba to da čine neprekidno ponavljajući jednu te istu molitvu, već da uvek poseduju duh
molitve te da u svakom trenutku budu spremni da mole za ono što je Bogu po volji.
Molitve uz brojanice su, dakle, nešto potpuno strano novozavetnom hrišćanstvu.
Američki istraživač R. Woodrow navodi podatke iz Katoličke enciklopedije da su u
iskopinama drevnog grada Ninive pronađena dva kipa koja predstavljaju žene sa kri-
lima koje se mole pred svetim drvetom držeći u rukama brojanice. Takođe, muslimani
koriste brojanice sa 33, 66, ili 99 kuglica za nabrajanje Alahovih imena. To čine i poš-
tovaoci hinduističkog boga Višnua (Krišne), ponavljajući mantre uz brojanice koje
imaju 108 kuglica. Poštovaoci boga Šive koriste brojanice da bi nabrojali svih 108 ime-
na svog boga. Marko Polo je bio veoma iznenađen kada je, u XIII veku, video kako ma-
labarski kralj koristi brojanicu od dragog kamenja za ponavljanje svojih molitava. Na
isti način je ostao zapanjen i katolički svetitelj Franjo Ksaverski i njegovi pratioci kada
su uvideli da se molitve uz brojanice naširoko praktikuju među budistima u Japanu.
Osam vekova pre Hrista, brojanice su se koristile i među Feničanima prilikom odava-
nja počasti boginji Astarti (tj. boginji Majci koja bila poznata kao carica nebeska). U
starom Rimu, žene su nosile ogrlice sa kuglicama koje su se zvale „monile“ (podsetnici)
koje su služile za nabrajanje i pamćenje njihovih molitava.3 U svakom slučaju, dakle,
jasno je da su brojanice kao i mnogobrojno ponavljanje istovetnih molitava nešto što
nije bilo poznato hrišćanima u apostolskom dobu. Iz tog razloga, podrazumeva se, pra-
vi hrišćani i danas, u modernom dobu, ne bi trebali da ih koriste - moleći se na način
koji Gospodu nije ugodan. No, pošto smo već ranije uočili činjenicu da se u prvoj Crkvi
1 Vidi na istom mestu.

3 Vidi u: Babilonska misterijska religija, str. 26.
125
nisu praktikovale tajne ispovesti pred sveštenicima, kao što nam Pismo i istorija sve-
doče, ostaje nam da odgovorimo na sledeće pitanje: šta znače Isusove reči upućene
apostolima – a koje pravoslavni tumače kao opunomoćenje za opraštanje greha prili-
kom ispovesti?
„Kojima oprostite grehe - opraštaju im se.“

U evanđeljima postoje tri izjave Gospoda Isusa Hrista koje su veoma slične i koje
bivaju navođenje od strane pravoslavnih po ovom pitanju. One glase ovako:
„I ja ti kažem da si Petar, i na toj steni sazidaću Crkvu svoju, i vrata adova neće je
nadvladati. I daću ti ključeve carstva nebeskoga, i što svežeš na zemlji biće svezano na
nebu, i što razrešiš na zemlji biće razrešeno na nebu.“1
„Ako ti zgreši tvoj brat, idi i pokaraj ga u četiri oka. Ako te posluša, dobio si svoga
brata. Ako pak ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu, da se ustima dvojice
ili trojice svedoka utvrdi svaka reč. A ako njih ne posluša, kaži Crkvi; pa ako ne posluša
ni Crkvu, neka ti bude kao mnogobožac ili carinik. Zaista, kažem vam, što god svežete
na zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji, biće razrešeno na nebu.“2
„Tada im Isus opet reče: mir vam. Kao što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas. Re-
kavši to nadahnu ih i reče im: primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe – opraš-
taju im se; kojima zadržite – zadržani su. A Toma, zvani Blizanac, jedan od Dvanaesto-
rice, ne beše s njima kada je Isus došao.“3
Pored stihova koji su konkretno važni za naše proučavanje, kao što uočavate, naveo
sam i nešto širi kontekst u kome se oni nalaze – jer će se to pokazati neophodnim za
njihovo pravilno razumevanje.
Najpre je, dakle, Gospod Hristos rekao apostolu Petru nešto što je kasnije kao Reč
uputio i svim ostalim učenicima. Zanimljivo je, dakako, da se spominju i „ključevi cars-
tva nebeskog“ i to samo u prvom, Petrovom slučaju. Pošto svakako nećemo uzeti u ob-
zir narodno verovanje o tome da sveti Petar otključava rajska vrata prilikom dolaska u
raj svakom preminulom, na temelju Svetog pisma lako možemo da prepoznamo o kak-
vim se „ključevima“ radi i kakav je njihov značaj. Naime, kao što je poznato iz Dela
apostolskih, upravo apostol Petar je bio taj koji je Jevrejima na dan Pedesetnice (pede-
set dana nakon Hristovoga vaskrsenja) propovedao i pozvao ih na pokajanje zbog uči-
njenih greha – od kojih je najveći bio izdajstvo i pristanak na raspeće Božijeg Sina. Kao
rezultat Petrovog propovedanja, mnogi Izrailjci su se pokajali i primili oproštenje i
spasenje – postajući delom novoosnovane Hristove Crkve. Desetak godina nakon ovog
događaja, od otvaranja vrata nebeskog carstva bogootpalim Jevrejima, ap. Petar je bio
prvi apostol od Dvanaestorice kome je Gospod otkrio da i neobrezanim neznabošcima
treba dozvoliti ulaz u društvo izabranih. Za sve to vreme, prvi hrišćani (svi po nacio-
nalnosti Jevreji ili prozeliti – obrezani mnogobošci koji su u potpunosti prihvatili Izra-
iljsku veru) su propovedali evanđelje samo Jevrejima i prozelitima u zemlji i rasejanju,
i nisu smatrali ispravnim propovedanje onima koji nisu bili obrezani:

126
SEDAM SVETIH TAJNI
„Oni pak koji behu rasejani zbog gonjenja, pokrenutog protiv Stefana, prođoše sve
do Finikije, i Kipra, i Antiohije, ne objavljujući reč nikom drugom nego samo Judeji-
ma.“1
Ulaskom u kuću kapetana Kornilija (Dela ap. 10. gl.), nakon što se i sam prepirao sa
Bogom u vezi ovog poslanja, Petru je postalo jasno da su i mnogobošci sunaslednici
Hristovog carstva. Još pre nego što je Petar i završio svoju besedu o spasenju, prisutni
su poverovali i na njih se spustio Sveti Duh. Od toga vremena, posle kratkog ubeđiva-
nja2, i svi ostali apostoli su se priključili Petru u nastojanju da i mnogobošce privedu
veri.
Ključevi carstva nebeskoga koje je, dakle, ap. Petar od Hrista primio, korisno su po-
služili za otvaranje ulaza u Hristovu Crkvu kako Jevrejima tako i svim ostalim narodi-
ma pod kapom nebeskom. Naravno, ostaje da utvrdimo šta predstavlja ostatak malo-
čas navedenog Hristovog govora koji je zapisan u 16. i 18. poglavlju Matejevog evanđe-
lja.
Kao što sam spomenuo u prvom delu proučavanja ove svete tajne, od svakoga
hrišćanina koji je primio Svetoga Duha, očekuje se svakodnevno posvećenje i težnja da
ugodi Božijoj volji. Međutim, kao što je poznato iz Biblije, i veliki Božiji ljudi su pone-
kada padali u napasti i sagrešili su. Upravo iz tog razloga je svakome takvome potreb-
no iskreno pokajanje pred Bogom. Ipak, nažalost, neki od hrišćana isuviše daleko odu
u svome sagrešenju, i njihova savest toliko izgubi osetljivost, da oni i nadalje istrajava-
ju u svome grehu – očigledno ne uviđajući da se nalaze na putu koji vodi od Gospoda.
Ovakvih primera ima više u Novom zavetu. Smrt bračnog para Ananije i Sapfire pred
apostolom Petrom i velikim brojem hrišćana – iz razloga zajednički dogovorene i izgo-
vorene laži (Dela ap. 5. gl.), „predavanje sotoni“ bludnika iz korintske crkve (1. Kor.
5:5) kao i Imeneja, Aleksandra i Filita (1. Tim. 1:20; 2. Tim. 2:17-19), samo su neki od
primera zastranjenja – sa kojima su se apostoli i ostale starešine prve Crkve susretali.
Upravo u ovakvim situacijama, apostoli i ostali su morali da budu svesni svoje odgo-
vorne službe, koja je podrazumevala ispravno duhovno vođstvo i očuvanje zdravog
duhovnog crkvenog zajedništva, a to se moglo postići samo isključivanjem i udaljava-
njem iz zajednice onih ljudi koji nisu želeli da se pokaju a širili su razdore i sablazni.
Veoma je zanimljiva i izjava ap. Pavla zapisana u 1. Kor. 5:1-5, a u vezi člana crkve koji
je zgrešio bludnim odnosom (i to tako što je stupio u intimnu vezu sa svojoj maće-
hom):
„Čuje se uopšte da blud vlada među vama, i to takav blud kakvog nema ni među
mnogobošcima, da neki ima očevu ženu. I vi ste nadmeni; što se radije niste ožalostili
– da se ukloni iz vaše sredine koji je to delo učinio? Ja sam, naime, iako nisam kod vas
telom, ali sam prisutan duhom, već osudio – kao da sam prisutan – onoga koji je tako
nešto učinio: kada se u ime Gospoda našega Isusa sakupite vi i moj duh sa silom Gos-
poda našega Isusa, da se takav preda satani na propast tela, da se duh spase na dan
Gospodnji.“
U ovom slučaju apostol savetuje da celokupna zajednica osudi ovakvo delo i za ne-
ko vreme se potpuno odvoji od neurednog brata – prekinuvši sa njim svako opštenje.
Reči „da se duh spase na dan Gospodnji“ jasno nam stavlja do znanja da ovaj čovek
neće izgubiti svoje spasenje (koje se prima jednom zauvek) ali da će se morati susresti

2 Vidi: Dela apostolska 11:1-18.
127
već na zemlji sa određenim posledicama svoga sagrešenja.1 Mnogi ovakvi i ovome slič-
ni ljudi – hrišćani, dospeće u nebesko carstvo, ali bez i jednog dobrog dela za koje će
moći da budu pohvaljeni i da prime nagradu. Za ovakve vernike Pavle između ostalog
govori i sledeće:
„Jer niko ne može da postavi drugi temelj, sem onoga koji je postavljen, a to je Isus
Hristos. I ako ko na ovom temelju zida zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu,
svačije delo izaći će na videlo; sudni dan će pokazati, jer će se u ognju otkriti, i kakvo je
čije delo – oganj će pokazati. Ako čije delo, koje je nazidao, ostane, taj će primiti na-
gradu, ako čije delo izgori, taj će podneti štetu, ali će sam biti spasen, samo tako – kao
kroz oganj.“2
Kao što smo iz prethodno pomenutih primera mogli da uvidimo, apostoli su u prvoj
Crkvi imali zadatak da budu Gospodnji saradnici, Hristovi pomoćnici i upravitelji Bo-
žjih tajni (1. Kor. 3:9, 4:1-2) koji rade na izgradnji Hristovog tela – Crkve (2. Kor.
13:10). Zbog toga su od Gospoda i dobili dar poučavanja hrišćana koji su bili na mnogo
nižem nivou shvatanja duhovnih istina od njih samih (Ef. 4:11-15). Apostoli su bili au-
toritet po pitanju istinitosti prenošenja Hristove nauke – kako o spasenju kroz veru –
tako i po pitanju praktičnog hrišćanskog života.
Prema protestantskom teologu R. T. France, pojmovi „svezati“ i „razrešiti“ koje Isus
spominje u Mt. 16:19 i 18:18, bili su tehnički pojmovi u izrekama tadašnjih rabina o
onome što je bilo ili nije bilo dopušteno da se čini („svezati“ je označavalo „zabraniti, a
„razrešiti“ je značilo „dopustiti“ činjenje određenih radnji).3 Prema ovom autoru, „sve-
zivanje i razrešavanje“ može da se vidi i u primerima iz Dela apostolskih 10. i 11. glave,
kao i 15:7-11, kada je apostol Petar obznanio Božiju odluku da su i mnogobošci potpu-
no jednako vredni pred Bogom radi spasenja poput Izrailjaca; što ranije nije bilo poz-
nato u toj meri. Ono što je posebno interesantno, poznavaoci grčkog jezika kazuju da
se u stihovima iz Mt. 16:19 i 18:18 u originalu namerno upotrebljava, za izgovor prilič-
no nespretno tzv. „buduće prošlo“ glagolsko vreme – pa bi stoga, u doslovnom prevo-
du, sporni delovi stihova trebali zapravo da glase: „biće bilo je svezano na nebu“ i „biće
bilo je razrešeno na nebu“.4 To zapravo treba da znači da apostoli i ostale Božije sluge
u periodu Novoga zaveta nisu dobile ovlašćenje da opraštaju grehe prilikom svete tajne
ispovesti – kako to uče pravoslavni, već da ljudima obznanjuju večnu Božiju namisao,
tj. da svojim propovedanjem i ustanovljavanjem određenih učenja, crkvenih moralnih
normi i načina vođenja bogosluženja, zapravo objavljuju i ustanovljuju ono što je Bog
još od večnosti bio isplanirao.
Isti je slučaj i sa tekstom koji se nalazi zapisan u ev. po Jovanu 20:22-23 kojeg sam
ranije citirao, a sada radi podsećanja navodim ponovo:
„Rekavši to nadahnu ih i reče im: primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe –
opraštaju im se; kojima zadržite – zadržani su.“
1 Posledica sagrešenja izrailjskog cara Davida, u vezi preljube sa ženom Urije Hetejina, jeste bila smrt tim
činom začetog deteta nakon njegovog rođenja, koja se desila i pored pokajanja, usrdnog moljenja i pošće-
nja ovog Božijeg sluge. Vidi u: 2. Samuilova 11. i 12. gl.
2 1. Kor. 3:11-15.
3 Vrsni poznavalac novozavetnog grčkog teksta, baptistički teolog prof. dr Aleksandar Birviš je u svom „Čet-
voroevanđelju“ ovako preveo pomenute stihove: „Daću ti ključeve Nebeskog carstva: što osudiš na zemlji,
to će biti osuđeno na nebesima; a što odobriš na zemlji, to će biti odobreno na nebesima.“ i: „Zaista vam
kažem, ako što osudite na zemlji, to će biti osuđeno na nebu; a što odobrite na zemlji, to će biti odobreno i
na nebu.“ Aleksandar Birviš, Četiri evanđelja, Život i rad Isusa Hrista, Biblijsko društvo Beograd, 1987.
god.
4 R. T. France, tumačenje ev. po Mateju, Dobra Vest, Novi Sad, 1987. god. str. 261-262, 281.
128
SEDAM SVETIH TAJNI
Kada proučimo čitav kontekst u kome se nalaze navedeni stihovi, možemo da uo-
čimo da se Hristos na dan svoga vaskrsenja, kada su ove reči i izgovorene, javio delu
svojih učenika koji se nalazio sakriven u zatvorenoj prostoriji zbog straha od progons-
tva. Pored desetorice apostola (Hristov izdajnik Juda Iskariotski je već bio mrtav zbog
izvršenog samoubistva a ni apostol Toma nije bio prisutan), ovde su se nalazili još neki
učenici koji nisu bili apostoli, a najverovatnije je bilo i žena, jer čitamo o Mariji Magda-
lini koja je nešto ranije posetila učenike baš na pomenutom skrovitom mestu.1 Pošto
smo ranije ustanovili da Isusova kazivanja iz ev. po Mateju nemaju značenje kakvo im
pripisuje tradicionalno hrišćanstvo Istoka, te da ih apostoli nisu shvatili kao naloge
prema kojima bi oni imali ovlašćenje da praštaju grehe (što nam jasno dokazuje i nji-
hova ranohrišćanska praksa u kojoj ni jedanput nisu posegli za njegovim korišćenjem)
ostaje nam da sagledamo novozavetne primere koji nam stavljaju do znanja na koji su
to način apostoli uistinu „praštali grehe“ onima koji su sagrešili.
Jedan od direktnih primera koji se odnose na opraštanje onome koji je sagrešio, i u
ovom slučaju time naneo štetu celokupnoj crkvenoj zajednici, nalazi se u poslanicama
upućenim crkvi u Korintu. Kao što sam ranije spomenuo, među tamošnjim vernicima
postojao je i jedan koji je živeo u grehu seksualnog nemorala. Apostol Pavle je saveto-
vao vernike da takvoga opomenu i udalje se od njega što se tiče zajedničarenja, da bi se
posramio i pokajao. Nakon godinu dana, prilikom pisanja druge poslanice, apostol je
mogao da konstatuje da se situacija po pitanju morala dotičnog grešnika promenila
znatno na bolje. Bivši grešnik se ožalostio zbog svoga greha i ukora kojeg je primio, te
se iskreno pokajao. Zato je Pavle mogao da napiše sledeće:
„Ako je pak neko izazvao žalost, nije mene ožalostio, nego donekle, da ne preteram,
sve vas. Tome je dosta ovaj ukor od većine, tako da, naprotiv, treba radije da mu
oprostite i da ga utešite, da prevelika žalost dotičnog ne satre. Zato vas molim da
pokažete ljubav prema njemu. Radi toga sam vam baš i pisao, da poznam vašu vrsno-
ću, da li ste u svemu poslušni. A kome vi nešto opraštate, tome opraštam i ja.
Jer i ja što sam oprostio, ako sam što oprostio, oprostio sam pred Hristom vas radi, da
nas satana ne prevari; jer znamo šta on misli.“2
Kao što vidimo i iz ovog primera, apostol nije insistirao na posebnoj ispovesti ono-
ga koji je sagrešio, niti pak na svome „ovlašćenju od Gospoda“ da on sam oprašta gre-
he prilikom vršenja svete tajne pokajanja. Jednostavno, Pavle je izjavio, bivajući prili-
čno prostorno udaljen, da i on oprašta onome kome je čitava zajednica oprostila. Ova
apostolska praksa se u potpunosti slaže sa Hristovim učenjem o međusobnom prašta-
nju. Gospod Hristos je naime rekao:
„Pazite na sebe, Ako zgreši tvoj brat, pokaraj ga i oprosti mu ako se pokaje. I ako ti
sedam puta zgreši na dan pa se sedam puta vrati k tebi i kaže: kajem se, oprosti mu.“3
Evanđelisti Matej i Marko zapisali su i sledeće:
1 Evanđelist Luka kazuje da su istog dana, uveče, na pomenutom mestu bila okupljena Jedanaestorica apos-
tola zajedno sa svojim drugovima, što nam jasno stavlja do znanja da Isusove reči nisu bile upućene
samo apostolima (a kasnije, rukopolaganjem i apostolskim prejemstvom i njihovim naslednicima epi-
skopima - kako to pravoslavni tumače) u smislu svetoduhovskog ovlašćenja kojim imaju pravo da oprašta-
ju grehe, već da su izrečene mnoštvu okupljenih među kojima je bilo i onih koji nikada nisu postali crkve-
ne starešine, i među kojima je bilo i ženskog verujućeg sveta. Vidi u: Lk. 24:33.
129
„Tada priđe Petar i reče mu: Gospode, koliko puta će sagrešiti brat moj prema me-
ni, i ja da mu oprostim? Do sedam puta? Reče mu Isus: ne kažem ti do sedam puta,
nego do sedamdeset puta sedam.“1
„I kad stojite moleći se, praštajte ako šta imate protiv koga, da i Otac vaš koji je na
nebesima oprosti vama vaše greške. [Ako vi ne opraštate, ni Otac vaš koji je na nebe-
sima neće oprostiti grešaka vaših.]“2
Apostol Pavle potvrđuje Isusovu nauku govoreći da život svakog hrišćanina mora
da bude ispunjen praštanjem:
„Budite među sobom čestiti, milosrdni, praštajući jedan drugom – kao što je i Bog
vama u Hristu oprostio.“3
„Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji sveti i mili, u srce milosrdno, u čestitost,
smernost, krotost, strpljivost, snoseći jedan drugoga i praštajući jedan drugome,
ako ko ima tužbu na koga; kao što je Gospod i vama oprostio, tako opraštajte i vi.“4
Drugim rečima, Novi zavet (kao i Stari) ispunjen je primerima božanskog prašta-
nja, kao i poučavanja ljudi – vernika da i u ovome budu nalik na svog nebeskog Oca.
I tako, ma koliko se trudili da u apostolskim spisima nađemo i najmanji primer da
je iko ikada makar i nagovestio potrebu za ispovedanje greha pred sveštenicima radi
njihovog „otpuštanja“, takve primere ne možemo da nađemo. Sve to, naravno, potvr-
đuje činjenicu da je praktikovanje svete tajne pokajanja i ispovedanje pred sveštenici-
ma kakvo danas postoji u Pravoslavlju, kao što smo utvrdili i iz istorijskih izvora, uve-
deno tek kasnije u crkvenu praksu – a da u početku, za vreme apostola nije ni postoja-
lo niti se o njemu govorilo.
Utvrdivši biblijsku istinu i po ovom pitanju, možemo da pređemo na narednu svetu
tajnu, koja je umnogome povezana sa upravo razmotrenom.
SVETA TAJNA SVEŠTENSTVA

Tradicionalna crkva Istoka na sledeći način objašnjava šta se pod ovom svetom taj-
nom podrazumeva:
„U samom početku crkvene istorije duhovnu vlast u Crkvi, to jest vlast propoveda-
nja, vršenja svetih tajni i upravljanja Crkvom imali su apostoli, koji su tu vlast do-
bili od samog Spasitelja, kao što smo to napred naveli (Mt. 18, 18; 28, 19-20; Jn. 20,
21-23). Tu vlast Hristos je dao svima svojim učenicima – apostolima u podjednakoj
meri, a ne nekom više nekom manje. (...) Kad se Crkva raširila toliko da apostoli nisu
mogli svuda da stignu, oni su rukopolagali episkope kao svoje zamenike, na koje su
prizivali blagodat Svetoga Duha i kojima su predavali punoću svoje apostolske vlasti.
Osim episkopa apostoli su postavljali i prezvitere i đakone.“5
„Sveštenstvo sačinjavaju: đakoni, prezviteri (sveštenici) i episkopi (vladike). Epis-
kopi (vladike) imaju pravo da vrše sve svete tajne, da uče verne i upravljaju eparhijom,
koja im je poverena od strane Crkve; prezviteri (sveštenici) imaju pravo da vrše sve
svete tajne izuzev Svete tajne rukopoloženja. Oni mogu da upravljaju svojom parohi-
jom, koju im je episkop, na rukopoloženju, poverio a đakoni samostalno nemaju pravo

2 Ev. po Marku 11:25-26.
3 Efescima 4:32.
130
SEDAM SVETIH TAJNI
da vrše nijednu svetu tajnu. Oni pomažu (saslužuju) vladikama i sveštenicima u vrše-
nju svetih tajni. To su tri stepena sveštenstva: đakonski, prezviterski i episkopski. (...)
Služba sveštenička u Crkvi Hristovoj je produžena služba apostolska. Sveštenstvo
sveto je prejemnik službe i vlasti apostolske. Ono je dobilo od Spasitelja pravo kakvo
nema nijedna služba ni u zemaljskoj ni u nebeskoj Crkvi Hristovoj.“1
„Rimska Crkva, to se nesumnjivo zna, ima istorijsku vezu sa Hristom i apostolima.
Nesumnjiva je činjenica da ona potiče iz apostolskog doba. (...) Isto tako je činjenica je
da sveštenstvo Rimske Crkve ima apostolsko prejemstvo koje nikad niko nije poricao
niti može poreći.“2
Ono što se, dakle, posebno ističe jeste da su Hristos i apostoli ustanovili jerarhiju
(sveštenstvo) koja se sastoji od episkopa, prezvitera i đakona. Takođe, postoji „apos-
tolsko prejemstvo“ tj. apostolsko nasleđe, koje podrazumeva da sveštenici Pravoslavne
i Rimokatoličke crkve poseduju ista ona ovlašćenja koja je Hristos dao apostolima
(„opraštanje greha“ i slično), i to tako što slede blagodatni neprekinuti dvehiljadegodi-
šnji niz rukopolaganja, koja potiču još od prvovekovnih episkopa, tj. samih apostola.
Ovo apostolsko nasleđe jeste, između ostalog i garant ispravnosti hrišćanskog učenja i
tumačenja Svetog pisma od strane rukopoloženih u okviru „jedine svete i apostolske
crkve“ jer njih u tome upravlja sam Sveti Duh. Pomenuta jerarhija, po učenju pravos-
lavnih, ima ovlašćenje da vrši svete tajne i na taj način ljudima omogućava ulazak u
nebesko carstvo.
Pre nego što detaljno, na temelju Biblije i istorijskih izvora utvrdimo da Istočna cr-
kva, na njenu žalost, ne poseduje istinu i nije dosledna Hristovoj i apostolskoj nauci ni
po ovom pitanju, želim da ukratko prikažem ulogu jevrejskih sveštenika u Starom za-
vetu – jer je to za proučavanje ove teme od velike važnosti.
Uloga starozavetnog sveštenstva

Neosporna je činjenica da se na mnogo mesta u Bibliji pominju sveštenici i njihove
bogoslužbene aktivnosti u okvirima Božijeg naroda. Takođe je činjenica da se uloga
sveštenika spominje samo u okviru starozavetnog perioda vremena (koje se završava
Hristovom smrću i vaskrsenjem). Počevši od knjige Dela apostolskih u Novom zavetu
(koja opisuje rađanje Hristove Crkve i razvoj hrišćanstva sredinom prvog veka posle
Hrista), pa nadalje, izrailjski sveštenici se spominju samo u smislu njihovog obraćenja
iz judaizma u hrišćanstvo (Dela ap. 6:7). Pominju se takođe i u vezi prestanka važnosti
njihove službe – koja je svoje ispunjenje našla u Isusovom prvosvešteničkom delu (Je-
vrejima posl. 8. gl.). Kao što ćemo jasno uvideti na kraju ovog proučavanja, novozavet-
no hrišćanstvo utemeljeno na apostolskoj nauci i crkvenoj praksi, ne poznaje instituci-
ju bilo kakvog specijalnog sveštenstva – a pogotovu ne onakvog kakvo danas postoji u
Pravoslavnoj i Rimokatoličkoj crkvi sa svim njegovim ovlašćenjima. No, krenimo re-
dom.
Još pre davanja deset zapovesti Izrailjcima preko Mojsija na gori Sinaju, Bog je
proglasio sve Jakovljeve potomke koje je izbavio iz egipatskog ropstva – svetim naro-
dom i carskim sveštenstvom (uz uslov njihove poslušnosti Njegovom zakonu):

2 Milin, Crkva i sekte, str. 34.
131
„A sada ako dobro uzaslušate glas moj i uščuvate zavjet moj, bićete moje blago mi-
mo sve narode, premda je moja sva zemlja. I bićete mi carstvo svešteničko i narod
svet. To su riječi koje ćeš kazati sinovima Izrailjevim.“1
Svi prvorođeni muškarci, iz svih dvanaest plemena Jakovljevih potomaka, prema
Božijoj zapovesti pripadali su Gospodu – kao posvećenici iz svekolikog Njegovog naro-
da. Ipak, prema volji Svevišnjeg, kao zamena za sve jevrejske prvorođene, u to vreme,
za posebnu službu Bogu je izabrano jedno celokupno pleme – pleme Levijevo:
„Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Evo uzeh Levite između sinova Izrailjevijeh za
sve prvence što otvaraju matericu među sinovima Izrailjevijem; zato će biti moji Leviti.
Jer je moj svaki prvenac; od onoga dana kad pobih sve prvence u zemlji Misirskoj, po-
svetih sebi svakoga prvenca u Izrailju od čovjeka do živinčeta; moji će biti; ja sam Gos-
pod.“
Pomenuti Leviti su imali zadatak da budu sveštenički pomoćnici i poslužitelji u ok-
viru pomoćnih službi oko šatora od sastanka, kao što su briga za sveto posuđe i ostale
hramovne predmete.2 Sa druge strane, i sami sveštenici su pripadali Levijevom pleme-
nu, ali su za razliku od ostalih Levita, morali da vode poreklo od Arona i njegovih sino-
va.3 Za vreme cara Davida, sveštenici (potomci Aronovih sinova Eleazara i Itamara)
bili su podeljeni u 24 sveštenička reda – sa svojim rasporedom vršenja službe.4 Što se
tiče službe sveštenika u Starom zavetu, ona je bila jasno određena Gospodnjom vo-
ljom. Oni su morali da imaju posebno načinjenu odeću kojom bi se, dok vrše svetu slu-
žbu, razlikovali od ostalih ljudi (2. Mojs. 28. gl; 35:19; 39. gl.). Služba Arona i njegovih
potomaka se sastojala u prinošenju životinjskih žrtava pred Gospodom, koje je narod
svakodnevno donosio radi oproštenja svojih greha ili pak iz zahvalnosti Bogu za njego-
ve darove. Detaljan opis svešteničke službe nalazi se u trećoj Mojsijevoj knjizi, koja se
zove i „Levitska“. Pošto bi nam za razmatranje celokupne službe sveštenika i objašnja-
vanje načina postupanja sa prinošenjem svake pojedinačne žrtve bilo potrebno puno
prostora, na ovom mestu ćemo razmotriti samo ono što je najvažnije za proučavanje
naše teme, a to je simbolika celokupnog starozavetnog bogoslužbenog sistema.
Simbolika starozavetnog bogoslužbenog sistema

Novozavetna poslanica Jevrejima predstavlja opširan izvor informacija o tome da je
čitav izrailjski bogoslužbeni žrtveni sistem u šatoru od sastanka (i kasnije hramu) na-
šao svoje ispunjenje u žrtvi i delu bogočoveka Isusa Hrista, nakon čega je i prestao sa
važenjem.
Da pogledamo najpre kako je izgledao sam bogoslužbeni prostor (šator od sastanka
sa dvorištem). Gospodnja zapovest koja se odnosila na šator od sastanka i bogoslužbe-
ne predmete, odnosila se na izgradnju i podizanje šatora koji je trebao da bude pode-
ljen na dve prostorije - „svetinju“ i „svetinju nad svetinjama“. U prvoj prostoriji, nala-
zili su se pozlaćeni i zlatni predmeti:

2 Vidi: 4. Mojsijeva 3:6-8; i 4. poglavlje.
3 Vidi: 2. Mojsijeva 2:1; 6:20; 40:12-16.
4 Vidi: 1. knjiga Dnevnika 24. poglavlje. Na primer, sveštenik Zaharija otac Jovana Krstitelja je vodio poreklo
od Avije, koji je spomenut u 1. Dnevnika 24:10. Vidi u: Ev. po Luki 1:5.

132
SEDAM SVETIH TAJNI
- sto sa postavljenih 12 hlebova (koji su predstavljali broj plemena Jakovljevih po-
tomaka i koje su smeli da jedu samo sveštenici. Postavljeni hlebovi su zamenjiva-
ni novima svake subote. 3. Mojs. 24:5-9);
- sedmokraki svećnjak (2. Mojs. 25:31...), na kome su sveštenici palili žiške i koji je
trebao da gori od večeri do jutra – svakoga dana (3. Mojs. 24:2-4);
- kadioni oltar (2. Mojs. 30:1-8) na kome je svakodnevno bio prinošen sveti kad –
stavljanjem tamjana (mirišljavih materija) na upaljenu žeravicu. U drugoj prosto-
riji šatora, u koju je smeo da ulazi isključivo prvosveštenik i to sa krvlju žrtvene
životinje samo jednom godišnje na Dan Pomirenja (Yom Kippur), nalazio se poz-
laćeni kovčeg zaveta na čijem su se poklopcu nalazili izliveni zlatni heruvimi, a u
njemu dve ploče sa deset zapovesti koje je Gospod dao Mojsiju. Unutrašnjost ša-
tora, tj. dve pomenute prostorije, bile su međusobno podeljene zavesom, na kojoj
su bili izvezeni likovi nebeskih anđeoskih bića – heruvima (2. Mojs. 26:1,31-33).
U tremu, u spoljnjem dvorištu, ispred šatora, nalazili su se još i žrtveni oltar i
umivaonik (napravljeni od neplemenitog metala, „mjedi“ tj. bronze; 2. Mojs.
30:18, 40:29-33). Iako će o starozavetnim simbolima o kojima sada govorimo biti
reči i u poglavlju o Bogorodici kao i poštovanju svetih ikona, proučavanje u okviru
ovog poglavlja će biti najdetaljnije. Kao što sam ranije u ovom poglavlju istakao,
Isus Hristos je bio istovremeno bio i (prvo)sveštenik i žrtva.
- Kao savršeni Božiji Sin – prvosveštenik Novog Saveza, Isus je u Božije prisustvo,
umesto u svetinju nad svetinjama koja se nalazila u zemaljskom šatoru, ušao u
samo nebo, i to ne sa tuđom već sa svojom sopstvenom krvlju (Jevrejima 9:24 -
10:17);
- Za razliku od izrailjskih sveštenika koji su svakodnevno prinosili žrtve, Isus je
prineo samo jednu – koja vredi zauvek (Jevr. 10:11-14);
- Zavesa koja je razdvajala „svetinju“ od „svetinje nad svetinjama“, a koja je bila
simbol Hristovog tela koje je trebalo da bude ubijeno na krstu (Jevr. 10:19-22),
bila je pocepana u trenutku Njegove krsne smrti (Mt. 27:51);
- Svećnjak sa upaljenim žišcima je bio simbol bogočoveka Hrista koji je za sebe re-
kao: „Ja sam svetlost sveta“ (Ev. po Jovanu 8:12; 1. Jov. 1:5); kao i simbol Svetoga
Duha (Otk. 1:4; 4:5);
- Postavljeni hlebovi su bili takođe simbol Isusa Hrista, koji je za sebe rekao: „Ja
sam hleb života“ (Jn. 6:32-35);
- Zlatni kadioni žrtvenik je bio simbolom molitava koje Hristos sa svima svetima
prinosi pred Bogom svakodnevno (Jevr. 7:25; Otkrivenje 8:2-4);
- Bronzani umivaonik u kome su sveštenici vršili obredno pranje (2. Mojs. 30:18-
21) – simbolizuje „umivanje“ tj. spiranje grehova svih koji veruju u Hristovi za-
meničku žrtvu (1. Jovanova 1:7; Titu 3:5);
- Bronzani žrtvenik, na kome su se svakodnevno prinosile starozavetne žrtve pred-
stavljao je Golgotu, mesto stradanja Isusa Hrista - koji je žrtvenik Novog Saveza
(Jevr. 13:10-13).
No, možda će se neko upitati zbog čega spominjem sve ove detalje, kada Pravoslav-
na crkva ionako ne tvrdi da njihovo sveštenstvo ima bilo kakve veze sa onim starozave-
tnim. Razlog je jednostavan. Naime, kao što sam ranije naglasio, Novi zavet uopšte ne
poznaje instituciju specijalnog hrišćanskog sveštenstva (jerarhije) – nalik na onu koja
postoji u Istočnoj i Zapadnoj crkvi. To iz razloga što nakon smrti Isusa Hrista uopšte
nema nikakve potrebe za prinošenjem drugih žrtava za grehe, jer je ona prava prineta
jednom za svagda, dok Istočna crkva tvrdi da je postojanje sveštenstva u Crkvi neop-
133
hodno i Hristom ustanovljeno.1 U narednom delu ovoga poglavlja pogledaćemo šta o
temi postojanja sveštenstva u Hristovoj Crkvi govore bogonadahnuti apostoli u novo-
zavetnim spisima.
Sveto sveštenstvo u Novom zavetu

Iz svetih spisa Novog zaveta jasno proizilazi da Gospod sve svoje vernike – nakon
osnivanja Crkve naziva svetim narodom i carskim sveštenstvom. Pošto se pravoslavni,
zbog drugačijeg učenja koje zastupa sveto predanje kojeg se drže, po ovom pitanju ru-
gaju i ismevaju evanđeoskim hrišćanima zbog toga što oni za sebe tvrde da predstav-
ljaju „sveopšte sveštenstvo“ pred Bogom, valjalo bi da u svetlu Božije Reči detaljno
ispitamo ovo učenje i preispitamo argumente pravoslavnih. Naime, u svome razmat-
ranju „pogrešnog sektaškog učenja o sveštenstvu“, Lazar Milin između ostalog kaže:
„Ovo sektaško tumačenje je krajnje površno i u suprotnosti je kako sa napred nave-
denim citatima2 Svetog pisma iz kojih se vidi jasno i nesumnjivo da Hristos osniva je-
rarhiju svoje Crkve, tako i sa samom praksom sektaških verskih zajednica.
Pre svega, te reči potiču od apostola Petra i Jovana, a nije moguće zamisliti da oni
nisu znali kakvu su vlast dobili od Hrista, jer se zna da su oni tu apostolsku vlast i pri-
menjivali: propovedali su, krštavali3, vršili svetu tajnu evharistije, polagali ruke na no-
vokrštene, molili se za prisutne verne i upravljali Crkvom. Sve to, dakle, sačinjava nji-
hovu jerarhijsku ulogu u Crkvi, ulogu koju su predali svojim naslednicima polaganjem
ruku i molitvom, pa prema tome nije moguće da su oni ovim rečima hteli da poreknu
sve to što su po ovlašćenju i uputstvu od samog Gospoda činili.
Šta onda znači to opšte sveštenstvo o kojem pišu oba apostola? To znači da su
hrišćani Božji narod. Narod bez obzira na nacionalnost, koji je iskupljen prvosvešteni-
čkom žrtvom Spasiteljevom, pa su u poređenju sa ostalim ljudima uzvišeniji pred Bo-
gom, kao carevi i sveštenici Božji. Treba naročito obratiti pažnju na to da pisac Apo-
kalipsisa tu govori o budućem veku posle vaskrsenja, što je naročito jasno
izrečeno u 20. glavi, stih 6. „Blažen je i svet onaj koji ima udela u prvom vaskrse-
nju; nad ovima druga smrt nema vlasti, - nego će oni biti Božiji i Hristovi sveš-
tenici, i carevaće s njim hiljadu godina“. Očigledno je da će biti sveštenici Hri-
stovi posle vaskrsenja a ne do vaskrsenja.“4
1 Nasuprot jasnom biblijskom učenju koje sam do sada izneo po ovom pitanju, Pravoslavna crkva (kao što
sam to naglasio i u prethodnom poglavlju) uči da večera Gospodnja (tj. sveta tajna pričešća – evharistije)
predstavlja stalno ponavljanje žrtvovanja Isusa Hrista:
„Pravoslavna Crkva je od apostolskih vremena verovala da sveta tajna evharistije nije samo obična uspome-
na na tajnu večeru Hristovu, nego s obzirom da se tu hleb i vino pretvaraju u pravo telo i pravu krv Hris-
tovu to je evharistija ne samo uspomena nego prava žrtva koja se prinosi Bogu za ljude. Ona je u
suštini ista sa žrtvom koja je bila na krstu prinesena (...) Tamo je prineo žrtvu sam neposredno, a ovde po-
sredno preko svojih crkvenih pastira.“ Milin, Crkva i sekte, str. 326.
Dakle, ako stvar posmatramo laički, mogli bi iz ovoga da zaključimo da je u današnjem Pravoslavlju potre-
bno postojanje sveštenstva sličnog onom starozavetnom (pošto je osnovni posao sveštenika da kolje i pri-
nosi žrtve) radi ponavljanja čina žrtvovanja Isusa Hrista radi „umilostivljenja Boga za grehe ljudi za koje
se prinosi“ (Milin, na istom mestu), i to bezbroj puta do današnjeg dana.
2 Biblijske stihove koje Milin pominje (pomenuti Milinov tekst nisam naveo u glavnom tekstu ovog poglavlja
iz razloga jer su biblijski stihovi od strane ovog pravoslavnog autora citirani nepotpuno), navešću nešto
kasnije u celini.
3 Iz ranije navedenog teksta iz „Veronauke u kući“ saznali smo da đakoni u Pravoslavnoj crkvi nemaju pravo
da vrše ni jednu svetu tajnu, pa ni da krštavaju, dok u Bibliji nalazimo primer da je vlastelina iz Etiopije
krstio jedan od sedmorice prvih crkvenih đakona, đakon Filip (Dela ap. 8:26-40).
134
SEDAM SVETIH TAJNI
Dakle, učenje o „opštem sveštenstvu svih hrišćanskih vernika“ koje zastupaju evan-
đeoske crkve je pogrešno, a g-din Milin je to, po njegovom uverenju, dokazao Svetim
pismom. Prema njegovim rečima, apostoli sigurno nisu bili sami sebi protivrečni – pa
da, iako imajući znanje o tome da jerarhija svakako postoji, sada tvrde da to nije istina
– te da postoji samo opšte sveštenstvo svih verujućih. Stihovi iz Biblije na koje se ovaj
apologeta poziva, govoreći da ih sektaši pogrešno shvataju (a on ih je, tobože, u malop-
re navedenom tekstu ispravno protumačio), u celini glase ovako:
„Prilazite k njemu, živom kamenu, koji su doduše, ljudi odbacili, ali je pred Bogom
izabran i dragocen, pa se i sami kao živo kamenje uziđujte u duhovni dom, u sveto
sveštenstvo, da posredstvom Isusa Hrista prinesete duhovne žrtve koje su Bogu
ugodne. (...) A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod,
da objavite slavna dela onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju čudesnu svetlost; vi
koji nekad niste bili narod Božiji – sad ste Božiji narod, vi koji nekad niste bili pomilo-
vani – sad ste pomilovani.“1
„Onome koji nas ljubi i koji nas svojom krvlju izbavi od naših grehova, i učini
nas carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome, njemu slava i vlast u sve vekove,
amin.“2
„I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i da otvoriš njene pe-
čate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog plemena
i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu carstvom i sveštenicima i
oni će carevati na zemlji.“3
„Blažen je i svet onaj koji ima udela u prvom uskrsu; nad ovima druga smrt ne-
ma vlasti, nego će oni biti Božiji i Hristovi sveštenici, i carevaće s njim hiljadu go-
dina.“4
Upravo nasuprot onome što je Milin izneo, iz navedenih svetopisamskih stihova
uviđamo da apostol Petar u svojoj prvoj poslanici, kao i Jovan u 1. i 5. poglavlju Otkri-
venja, govore u prošlom glagolskom vremenu u odnosu na momenat pisanja ili pak
odigravanja opisanih događaja, pa iz njihovih izjava proizilazi samo konstatacija da su
novozavetni hrišćani već učinjeni (prošlo vreme) Božijim carstvom i carskim svešteni-
cima. Naravno, nakon „prvog uskrsa“ (tj. vaskrsnuća pravednika na početku budućeg
Hristovog hiljadugodišnjeg carstva) i vraćanja u zemaljski život u proslavljenim telima
svih hrišćana iz svih vekova postajanja Crkve, oni će i bukvalno carevati sa Hristom i
biti Božiji sveštenici koji će prinositi Njemu ugodne žrtve. Sasvim je očigledno da Petar
i Jovan u svojim tekstovima ne podrazumevaju da će hrišćani biti „carsko sveštenstvo“
tek nakon svoga vaskrsenja, nego da su takvim učinjeni u momentu svoga poverovanja
i opravdanja kroz veru u Spasitelja. Izvođenje zaključka kakvog Milin u svojoj knjizi
navodi, moguće je samo parcijalnim tumačenjem Biblije i uzimanjem u obzir samo
onih stihova koji nam „idu u prilog“ i potrebni su nam da bismo potvrdili svoje vero-
vanje (konkretno - uzimanjem u obzir samo stiha 20:6 iz Otkrivenja Jovanovog). Uko-
liko pak uzmemo u obzir kazivanje svih stihova i pošteno sagledamo njihov gramatički
smisao, jasno je da zaključak pravoslavnog bogoslova u ovom slučaju ne bi mogao da
bude prihvaćen. Naravno, ideja koju Milin podrazumeva, a to je da su apostoli primili
jerarhiju od samoga Hrista, i da su toga bili sasvim svesni, nigde se u Svetom pismu ne
potvrđuje, već ona predstavlja učenje svetih otaca – koje ovaj apologeta pokušava da
1 1. Petrova 2:4-5, 9-10. Naglasak moj.

2 Otkrivenje Jovanovo 1:5b-6. Naglasak moj.
3 Otkrivenje 5:9-10. Naglasak moj.
4 Otkrivenje 20:6. Naglasak moj.
135
utka u biblijske tekstove – kao da se ono njima podrazumeva. Na kraju krajeva, prime-
tićemo još nešto što je veoma važno, a što će nam još više dokazati svu pogrešnost pra-
voslavnog tumačenja po ovom pitanju kao i njihovu dalju zloupotrebu biblijskog tek-
sta.
Naime, svakom poznavaocu pravoslavnog veroispovedanja je poznato da se njime
podrazumeva svetootačko učenje o „sveopštem vaskrsenju iz mrtvih“ (i vernika i neve-
rujućih) prilikom Božijeg strašnog suda, a ne verovanje u budući „prvi i drugi uskrs“
(odvojeno vaskrsenje verujućih pre hiljadugodišnjeg carstva za život večni i neveruju-
ćih (posle njega) prilikom strašnog suda – za večnu osudu) o kome nas Sveto pismo
obaveštava u Otkrivenju 20. glavi.1 Prema tome, veoma čudno zvuči Milinovo pomi-
njanje „prvog uskrsa“ u njegovom doslovnom značenju stvarnog vaskrsenja iz mrtvih,
pogotovo iz razloga što pravoslavni uopšte tako ne veruju. Evo kako je Milin, potpuno
drugačije nego maločas, objasnio pomenuti stih iz Otkrivenja 20. poglavlja, na 294.
stranici svoje knjige, u okviru poglavlja u kome je pokušao da opravda pravoslavno
verovanje u „sveopšte vaskrsenje“, nasuprot evanđeosko-protestantskom uverenju ko-
je se zasniva na Bibliji – da će vaskrsenja pravednih i nepravednih biti odvojena:
„Treba pre svega naglasiti da se u Sv. pismu grešnik smatra i naziva duhovno mrt-
vim (Lk. 15, 32), jer „plata za greh je smrt“ (Rim. 6, 28). Prema tome, pokajanje i krš-
tenje ravno je vaskrsenju. „Vi koji se u Hrista krstite, u Hrista se obukoste“ (Gal. 3,
27), a nad vaskrslim Hristom smrt nema više nikakve vlasti (Rim. 6, 9). Dakle, „prvo
vaskrsenje“ to je zapravo krštenje. Zato je i rečeno da je blažen onaj koji ima
udela u prvom vaskrsenju, jer nad njim druga smrt nema vlasti“, to jest neće biti osu-
đen na Božjem sudu prilikom prilikom drugog dolaska Hristovog.2 A „drugo vaskrse-
nje“ to je ono sveopšte vaskrsenje kada će svi mrtvi ustati iz grobova živi, preobraženi
oduhovljeni i neraspadljivi.“3
E sada, kao što videsmo, stvarni „prvi uskrs“ iz Milinovog dokazivanja pogrešnosti
„sektaškog“ verovanja u sveopšte sveštenstvo (prema kome će svi biti sveštenici tek
nakon što vaskrsnu iz grobova), brzo se pretvorio u hrišćansko krštenje (zbog opovrga-
vanja budućeg odigravanja dvokratnog vaskrsenja). Zapravo, ovaj autor je najpre tu-
mačio pomenuti stih na upravo navedeni način (kao krštenje - na 294. stranici), da bi
potom očigledno na to sasvim zaboravio i protumačio ga potpuno različito na str. 333.
Ukoliko bismo i dalje hteli da sledimo ovakvu Milinovu logiku i napravimo „kombina-
ciju“ maločas opisanih tumačenja, onda bi čak mogli da dođemo do zaključka da
hrišćanski vernici postaju sveštenici odmah nakon svog krštenja (što svakako nije ono
što je ovaj pravoslavni sveštenik želeo da kaže).
Tako, na kraju dođosmo do zaključka da pravoslavna teologija ne samo da ne pose-
duje dokaze o ustanovljavanju jerarhije u prvovekovnoj Crkvi (kako su to kasnije poče-
li da naučavaju sveti oci a danas pokušavaju da odbrane njihovi naslednici), već radi
odbrane svog pogrešnog verovanja posežu za više nego očiglednim, pa i za slepog čo-
veka sasvim vidljivim izvrtanjima i manipulacijama svetim tekstovima.
1 O ovoj temi ćemo mnogo više govoriti u poglavlju: „Drugi Hristov dolazak i vaskrsenje mrtvih“.
2 Tvrdnja Lazara Milina koja proizilazi iz ove izjave, da osoba koja je krštena pravoslavnim krštenjem (tj.
ima učešće u „prvom uskrsu“) poseduje sigurnost spasenja i da može da računa da sigurno neće biti osu-
đena na strašnom sudu se takođe ne slaže ne samo sa Biblijom već ni sa pravoslavnom teologijom. Prema
pravoslavnima, kao što smo to ranije govorili, krštenje jeste obavezan uslov za otpočinjanje hodanja na
putu ka spasenju, ali nipošto ne predstavlja garant da će krštena osoba i zasigurno biti spasena. To zavisi
od njene kasnije pobožnosti i čitavog niza podviga i dela kojima treba da zasluži svoje spasenje.
136
SEDAM SVETIH TAJNI
Budući da smo ustanovili da prethodno Milinovo dokazivanje neispravnosti vero-
vanja evanđeoskih hrišćana nije bilo ni najmanje uspešno, nastavljamo dalje sa prou-
čavanjem zadate teme.
Zbog čega su svi hrišćani nazvani sveštenicima?

Za razliku od starozavetnih sveštenika koji su u ime naroda prinosili žrtve i ulazili u
šator od sastanka (gde ostali narod nije imao pristupa) radi vršenja bogosluženja, i
prvosveštenika koji je kao posrednik između ljudi i Boga ulazio u Svetinju nad sveti-
njama (tj. u Božije prisustvo) radi prinošenja krvi žrtve zbog oproštenja narodnih gre-
hova, novozavetni vernici su u mnogo uzvišenijem položaju. Oni svojim molitvama
prilaze Bogu kroz žrtvu koja je prineta jednom za svagda. Isus Hristos je njihov jedini
posrednik pred Bogom:
„Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, koji
je samoga sebe dao kao otkup za sve.“1
Na osnovu ovakvog posredništva, pisac poslanice Jevrejima ohrabruje vernike da
prilaze Bogu sa punom slobodom na osnovu Isusove prolivene krvi. U narednim cita-
tima ćemo uvideti piščevo povlačenje paralele između starozavetne svešteničke službe
i pristupa Bogu od strane hrišćana – sveštenika Novog Saveza (Zaveta):
„Hristos pak dođe kao prvosveštenik budućih dobara i uđe jednom zasvagda u sve-
tinju kroz veću i savršeniju skiniju koja nije rukom načinjena, to jest, nije od ove tvo-
revine, i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju, te nađe večni
otkup.“2
„Kad, dakle, braćo, imamo pouzdanje da ulazimo u svetinju krvlju Isusa, koji nam
je otvorio novi i živi put kroz zavesu, to jest, njegovo telo, i kad imamo velikog svešte-
nika nad Božijim domom, pristupajmo s istinitim srcem u punoj veri, očišćeni u srci-
ma od zle savesti i oprana tela čistom vodom.“3
„Pristupajmo, dakle, slobodno prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo bla-
godat kad nam zatreba pomoć.“4
Paralela je veoma jasna za svakog poznavaoca starozavetnog žrtvenog bogoslužbe-
nog sistema. Prvosveštenik je ulazio u najsvetije mesto šatora (hrama) sa krvlju životi-
nje, a Hristos je kao prvosveštenik Novog Saveza ušao u najsvetije mesto u nebu, u
samo Božije prisustvo, i to svojom sopstvenom krvlju. Novozavetni vernici prilaze Bo-
gu kao sveštenici koji u „svetinju“ ulaze sa krvlju Isusa, kojom su oprani jednom zau-
vek. Jedina žrtva koju prinose novozavetni vernici kao sveto sveštenstvo jeste svet i
bogougodan život:
„Prinosimo, dakle, stalno – njegovim posredstvom – Bogu zahvalnu žrtvu, to jest,
plod usana koje ispovedaju njegovo ime.“5
Kao što smo mogli da uočimo, Sveto pismo uči upravo ono što zastupaju evanđeos-
ki hrišćani – a to je sveopšte sveštenstvo svih vernika Novoga Saveza. Naravno, ova
činjenica ni najmanje ne umanjuje značaj raznolikosti duhovnih darova i službi u okvi-
ru Hristove Crkve (tj. raznolikosti funkcija različitih udova Hristovog duhovnog tela,
1 1. Timoteju 2:5-6a. Naglasak moj.

4 Jevrejima 4:16.
5 Jevrejima 13:5. Naglasak moj.
137
Ef. 4:15-16). I dalje stoji da u okviru Crkve postoje ljudi sa više ili manje istaknutim
službama, u skladu sa sposobnostima koje im je Bog darovao prilikom fizičkog i duho-
vnog rođenja. Pored međusobne ljubavi i poštovanja koje treba da ispoljavaju svi ver-
nici (Fil. 2:3), ostaje i činjenica da u Crkvi trebaju biti posebno poštovane one starešine
koje propovedaju i poučavaju, a kojima po rečima apostolskim „treba ukazivati dvos-
truku čast“ (1. Tim. 5:17). Ipak sve ovo upravo pomenuto ni najmanje ne ukazuje (kao
ni bilo koji drugi tekst u Bibliji) na to da je Hristom i apostolima u Crkvi ustanovljena
posebna jerarhija po uzoru na Stari zavet, kao što pravoslavni, upinjući se iz petnih
žila, pokušavaju da dokažu.
U narednom delu ovoga poglavlja, obratićemo malo više pažnje na pravoslavno
učenje o ustanovljenju jerarhije u prvovekovnoj apostolskoj Crkvi.
Pravoslavno sveštenstvo u Novom zavetu?

„Svojim apostolima On daje izvesna prava i dužnosti koje nije dao ostalim vernici-
ma. Njih šalje na propoved Evanđelja, a ne sve vernike. Njima daje vlast da što razreše
na zemlji bude razrešeno na nebu i što svežu na zemlji da bude svezano na nebesima –
njima, a ne svakom verniku. (...) Dakle, biti apostol, nije isto što i biti običan Hristov
vernik. Apostol je pastir Hristovog stada, postavljen na tu dužnost od samog Hrista.
Tako kaže Sveto pismo.
Dalje nam Sveto pismo svedoči da su apostoli uz molitvu polagali ruke na svoje
pomoćnike i zamenike, sveštenike, koje je „Duh Sveti postavio za episkope da pasu
Crkvu Božju koju je stekao krvlju svojom“ (D. Ap. 20, 28). (...) Iz toga se jasno vidi da
je sveštenstvo sveta tajna koja se dobija molitvenim rukopoloženjem i da u Crkvi Hri-
stovoj ona postoji od samog Hrista do danas, a po obećanju Spasiteljevom postojaće i
do Njegovog drugog dolaska. Prema tome, sektaško odbacivanje svete tajne sveštens-
tva stoji u direktnom i oštrom sukobu sa Svetim pismom i vodi razorenju Crkve kao
vidljivog društva osnovanog samim Hristom.“1
Iz upravo navedenog teksta jasno uočavamo na kojim temeljima pravoslavni teolozi
baziraju svoje verovanje. Na neke od tvrdnji smo već odgovorili u prethodnim celina-
ma ovoga poglavlja – prilikom proučavanja ostalih svetih tajni, a na neke i u delu u
kome se još uvek nalazimo. U nastavku poglavlja, želim da ispitamo biblijsko značenje
„molitvenog rukopoloženja“ crkvenih starešina od strane apostola. Da li je ovim činom
zaista uspostavljena crkvena jerarhija (episkopi, prezviteri i đakoni) i to na onaj način
kako to smatra Istočna crkva? Takođe, ispitaćemo i učenje o apostolskom nasleđu
(prejemstvu) – učenju koje zastupa ideju o svetoduhovskoj povezanosti današnjeg
pravoslavnog i rimokatoličkog sveštenstva sa apostolima – kroz neprekinuti niz molit-
venog rukopolaganja.
Kao što sam do sada više puta naglasio, termini kao što su „jerarhija“ i „apostolsko
prejemstvo“ su nepoznati Duhu i slovu Novoga zaveta. Istina je, naravno, da u Bibliji
piše da su apostoli postavljali starešine nad novoosnovanim crkvama širom Rimskog
carstva (a najviše u Maloj Aziji i Grčkoj gde je postojao najveći broj zajednica), koje su
i rukopolagali, ali to još uvek ne dokazuje da se tu radi o nekim posebnim sveštenici-
ma! Ranije smo već snažno naglasili činjenicu da apostoli nisu nikome „opraštali gre-
he“ kako to danas rade pravoslavni popovi, pretvarali hleb i vino u telo i krv Hristovu,

138
SEDAM SVETIH TAJNI
niti pak bilo koga „krstili vodom i Duhom“, već da se ovakva pravoslavna praksa bazira
na pogrešnoj predanjskoj interpretaciji Gospodnje nauke. U poglavlju pod naslovom
„Pravoslavno monaštvo“ (koje možete pročitati u nastavku knjige), argumentovano
sam potvrdio i činjenicu da Biblija ne podržava ideju o episkopima – monasima, te da
takvih u prvim vekovima hrišćanstva nije bilo. Šta više, prema opisu u apostolskim
poslanicama, službe prezvitera (starešine) i episkopa (nadglednika) su bile istovetne –
jer je svaki postavljeni starešina bio i nadglednik svoga duhovnog stada (dok se u Pra-
voslavlju ove službe i te kako razlikuju). Evo kako Pavle u poslanici Titu poistovećuje
prezviterski i episkopski crkveni čin:
„Zato sam te ostavio na Kritu, da urediš ono što još nedostaje i da postaviš prezvi-
tere po gradovima – kao što ti naredih; ako je ko besprekoran, muž jedne žene, ako
ima decu koja veruju, koju ne optužuju zbog raskalašnosti ili kao nepokorne. Jer epi-
skop kao domoupravitelj Božiji treba da je besprekoran, ne samoljubiv, ne osoran, ne
pijanica, ne ubojica, ne lakom na sraman dobitak, nego gostoljubiv, prijatelj dobra,
razborit, pravedan, duševan, uzdržljiv, koji se drži pouzdane reči saglasne sa naukom,
da bude kadar i opominjati u zdravoj nauci i izobličavati protivnike.“1
Prema navedenom tekstu proizilazi da su upravo prezviteri (starešine) ti episkopi
(nadglednici) o kojima apostol govori i na drugim mestima u Pismu. Isti je slučaj i u
odlomku kojeg nalazimo u Delima apostolskim. Evo kako glasi u ovom slučaju Lukin
izveštaj:
„Iz Milita posla u Efes i dozva crkvene starešine. A kad dođoše k njemu, reče im:
(...) Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za episkope, da
napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju.“2
U originalnom grčkom tekstu, u 17. stihu se koristi reč ‘presbuteroi’ tj. u množini:
„starešine“. Od ove grčke reči, malim prilagođavanjem srpskom jeziku, nastala je reč
„prezviteri“ ili u jednini: ‘presbuteros’, „prezviter“ tj . starešina. U svome govoru upu-
ćenom njima, apostol u 28. stihu koristi drugu reč: ‘episkopoi’ tj. episkopi, ili u prevo-
du sa grčkog „nadglednici“ (u jednini ‘episkopos’, tj. „nadglednik“). Dakle, poistoveću-
jući još jedanput čin episkopa i prezvitera, Pavle zapravo piše da su upravo same stare-
šine (presbuteroi) bile u službi nadglednika - episkopa (episkopoi). Zanimljivo bi bilo
u ovom smislu pogledati i kako glasi početak poslanice Filipljanima:
„Pavle i Timotej, služitelji Hrista Isusa, svima svetima u Hristu Isusu, koji su u Fili-
pima, s episkopima i đakonima: blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospo-
da Isusa Hrista.“3
Ili u prevodu rimokatoličke izdavačke kuće ‘Kršćanska Sadašnjost’, kojeg su sačinili
Bonaventura Duda i Jerko Fućak:
„Pavao i Timotej, sluge Krista Isusa, svima svetima u Kristu Isusu koji su u Filipi-
ma, s nadglednicima i poslužiteljima. Milost vam i mir od Boga, Oca našega, i
Gospodina Isusa Krista.“4
Iz upravo navedenih stihova možemo da uočimo pozdrav kojeg su Pavle i Timotej
uputili svim vernicima („svima svetima“) u Filipima, među kojima je bilo i episkopa i
đakona (tj. nadglednika i poslužitelja5). Začudo, u ovom pozdravu se ne pominju „pre-
1 Titu 1:5-9. Naglasak moj.

3 Filipljanima 1:1-2. Naglasak moj.
4 Kršćanska Sadašnjost, Zagreb 1993. god.
5 Služba poslužitelja u prvoj Crkvi bila je umnogome različita od one koju danas vrše đakoni u Pravoslavnoj
crkvi. Naime, njihova služba je bila služba „posluživanja“ tj. brige oko „deljenja humanitarne pomoći“, ili,
139
zviteri“! Prema današnjem pravoslavnom ustrojstvu Crkve, prema kome pri svakom
većem hramu služi više prezvitera, svakako bi se podrazumevalo da ih je i crkva u Fili-
pima morala imati. No, očigledno je razlog za nepominjanje prezvitera upravo taj što
su oni nazvani drugačijim imenom – „episkopi“, kao što je uostalom slučaj i u drugim
delovima Novoga zaveta u kojima se ove dve službe poistovećuju. Takođe je zanimljivo
uočiti da je u prvovekovnom hrišćanstvu u svakoj lokalnoj hrišćanskoj zajednici bilo
postavljano više episkopa – što jasno vidimo iz primera dve napred pomenute crkve.
Istočna crkva, koja sebe naziva „apostolskom“ i u ovome odstupa od ranohrišćanskog
pravila, sledeći učenja kasnijih crkvenih sabora na kojima je striktno zapoveđeno da se
u jednom gradu ne sme postaviti više od jednog episkopa.1 Uostalom, o tome da apos-
toli nisu postavljali episkope koji su imali dostojanstva poput današnjih pravoslavnih
vladika, svedoči i sam apostol Petar. U svojoj Prvoj sabornoj poslanici on kaže:
„Starešine među vama molim ja, koji sam i sam starešina i svedok Hristovih
stradanja i učesnik u slavi koja će se otkriti, napasajte stado Božije koje je kod vas i
nadgledajte ga ne prisilno, nego dragovoljno, kako Bog hoće...“2
Kao što kazuje grčki tekst, apostol najpre, govoreći o starešinama hrišćanskih crka-
va kojima je pisao, koristi izraz ‘presbuteroi’, a potom, upoređujući sa njihovom i svoju
službu, koristi izraz ‘sumpresbuteros’ koja ima značenje „takođe starešina kao i vi“3.
On koristi još i izraz ‘poimainein’ koji podrazumeva „napasanje“, kao i ‘episkopein’ koji
označava „nadgledanje“ Božijeg stada. Dakle, apostol Petar, konkretno u ovom tekstu,
nimalo ne podrazumeva da je u bilo čemu veći od ostalih starešina, a pogotovo ne na
način kao da je on u rangu kakvog „arhiepiskopa“ koji ima Hristovo ovlašćenje da ru-
kopolaže prezvitere koji bi bili njegovi naslednici, prejemnici svetoduhovskog ovlašće-
nja za vršenje svetih tajni, a po službi manji od njega (prema pravoslavnom učenju
samo episkop ima pravo da rukopolaže, tj. hirotoniše prezvitere, dok sami prezviteri to
ne mogu da čine). Rukopolaganje koje su vršile starešine (presbuteroi), spominje se i u
Timotejevom slučaju. Ono što je zanimljivo jeste da je i apostol Pavle sebe ubrojao u
skup starešina (prezvitera) koji su položili ruke na ovog mladog čoveka. Evo kako glasi
apostolovo kazivanje:
„Ne zanemari blagodatni dar koji je u tebi, koji ti je dan po proroštvima, pošto su te
prezviteri rukopoložili.“4
„Zbog toga te podsećam da raspiriš Božiji blagodatni dar, koji je u tebi kako sam
položio svoje ruke na tebe.“5
Pored isticanja napred pomenute činjenice, apostol u ovim rečenicama napominje
da je Timotej primio blagodatni dar (ne kaže se koji) i to od momenta kada su na njega
položene ruke. Takođe, ohrabruje ga da taj dar „ne zanemari“ i da ga „raspiri“. Upravo
na osnovu ovih stihova, Pravoslavna crkva zastupa uverenje da njeni sveštenici6 pri-
bolje rečeno, oko raznih praktičnih stvari koje nisu imale direktne veze sa propovedanjem i misionare-
njem. Naravno, prvi đakoni su i te kako koristili prilike da svedoče o svom Gospodu, pa čak i da krste no-
voobraćene, ali to nije bio prvenstveni zadatak zbog kojeg su u početku bili izabrani. (Vidi: Dela apostol-
ska, poglavlja 6-8).
1 U osmom pravilu Prvog vaseljenskog sabora održanog 325. godine u Nikeji, između ostalog stoji napisano:
„Ali u jednom gradu da ne budu dva episkopa“. Vidi u: Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve;
Šibenik 2003. god. str. 17.
2 1. Petrova 5:1-2. Naglasak moj.
3 Apostol Jovan Bogoslov, na početku svoje 2. i 3. saborne poslanice (2. Jov. 1:1; 3. Jov. 1:1), za sebe takođe
primenjuje izraz „prezviter“ – tj. starešina.

4 1. Timoteju 4:14. Naglasak moj.
6 Izraz „sveštenik“ (jerej, tj. hiereus) se ni na jednom mestu u Novom zavetu ne koristi da bi se njime opisala
140
SEDAM SVETIH TAJNI
maju posebnu blagodat Svetoga Duha, kojom stiču, po Milinovim rečima, „punoću
apostolske vlasti“. Međutim, šta zapravo predstavlja ovaj „blagodatni dar“, kojeg je
Timotej primio u trenutku svoga rukopolaganja? Da li se tu radilo o nekoj spoljašnjoj
vidljivoj manifestaciji duhovnih darova, kakva se javljala prilikom obraćenja i krštava-
nja mnogih, kada su dobijali sposobnost da proriču i govore drugim jezicima? Sveti
tekst nam o tome ne govori. Da bi smo shvatili u čemu se sastojao ovaj blagodatni dar,
potrebno je da najpre odgovorimo na pitanje: kakva je bila svrha i značaj rukopola-
ganja u prvovekovnoj Crkvi?
Najpre moramo da se podsetimo činjenice da su ruke od strane apostola, u određe-
nim slučajevima, bile polagane i na „obične“ vernike (slučaj vernika u Efesu; Dela ap.
19:6) prilikom čega je na njih silazio Sveti Duh i obdarivao ih sposobnošću proricanja i
govorenja čudnih jezika. No, pošto nas na ovom mestu zapravo interesuje rukopolaga-
nje budućih crkvenih starešina, zadržaćemo se više na ovoj temi. Značaj „molitvenog
rukopolaganja“ onih koji u Crkvi obavljaju određene službe, možemo da jasno prepoz-
namo iz teksta apostola Pavla, kojeg je zapisao u poslanici Galatima:
„Što se tiče onih koji su važili kao ugledni, - ma kakvi da su nekad bili, meni je sve
jedno; Bog ne gleda ko je ko, - meni, naime, ti ugledni nisu ništa dodali, nego,
naprotiv, kad su videli da je meni povereno evanđelje za neobrezane kao Petru za ob-
rezane, - jer onaj koji je osposobio Petra za apostolstvo među obrezanima osposobio je
i mene za mnogobošce, - i kad su poznali blagodat koja mi je dana, Jakov, i
Kifa, i Jovan, koji su važili kao stubovi, dadoše meni i Varnavi desnice u znak
zajednice, da mi idemo k mnogobošcima, a oni k obrezanju.“1
Kao što je poznavaocima Svetog pisma poznato, apostol Pavle je u vreme Hristovog
propovedanja u Izrailju i silaska Svetoga Duha na apostole, bio poznat pod imenom
Savle (Saul) i pripadao religijskoj stranci jevrejskih tradicionalista – fariseja. Bio je
glavni protivnik hrišćanskog učenja. Želeći da uništi tek osnovanu Crkvu – smatrajući
je opasnom jeresi koju što pre treba iskoreniti, progonio je svoje sunarodnike koji su
postali sledbenicima Isusa iz Nazareta. Njegovo obraćenje je bilo dramatično. Gospod
Isus Hristos mu se javio sa neba prilikom njegovog putovanja prema Damasku – u koji
je krenuo radi hapšenja onih koji su Isusa smatrali jevrejskim Mesijom i Spasiteljem.
Imao je ovlašćenje od prvosveštenika da ih vezane dovede u Jerusalim. Nakon što je i
sam poverovao u Isusa, Savle je počeo da svedoči o svom preobraćenju. Pošto se vratio
u Jerusalim, pokušavao je da se pridruži svojoj braći i sestrama u veri – koje je – koli-
ko do juče, krvavo progonio. Bilo je sasvim prirodno što hrišćani nisu odmah povero-
vali da je Savle postao jedan od njih, već su smatrali da je posredi još jedno od njego-
vih lukavstava kojim želi da uništi Crkvu – ovoga puta iznutra. Čovek koji ga je prihva-
tio i saopštio apostolima i drugim učenicima vesti o istinitosti njegovog poverovanja u
Hrista – bio je Varnava. Revnost u propovedanju koju je ispoljavao bivši progonitelj
Crkve bila je sve izraženija. Nepokolebljivo je svedočio o svojoj veri u Isusa Spasitelja.
Kada su starešine jerusalimske crkve, apostoli Petar, Jakov i Jovan, u Savlu (Pavlu) i
Varnavi prepoznali vrsne hrišćane i nepokolebljive propovednike evanđelja – koji ima-
ju želju i nadareni su da šire radosnu vest o spasenju izvan judejske zemlje – među
mnogobošcima, a nakon što je njihovo propovedanje evanđelja paganima već bilo re-
zultovalo osnivanjem novih crkava, nad poslednjom dvojicom je izvršeno nešto što
služba hrišćanskih episkopa (nadglednika), prezvitera (starešina) i đakona (poslužitelja). Ovaj izraz se ko-
risti u evanđeljima, Delima apostolskim i u poslanici Jevrejima za označavanje pripadnika starozavetnog
jevrejskog sveštenstva – čija je služba podrazumevala prinošenje krvnih žrtava.
1 Galatima 2:6-9. Naglasak moj.
141
bismo mogli da nazovemo „polaganjem ruku“. Kao što smo uočili u maločas navede-
nom tekstu, Pavle piše da su trojica apostola1 položili ruke na njih „u znak zajednice“ i
to nakon presvedočenja da su ovi toga dostojni – uočavanjem blagodatnog dara
kojeg im je Gospod dao. Ovaj gest starešina jerusalimske crkve, i to u vreme kada je
među hrišćanima (poreklom Jevrejima) postojao veliki sukob mišljenja o tome da li
neznabošci treba, da bi bili spaseni, najpre da prođu obred obrezanja i pridržavaju se
ostalih starozavetnih propisa ili ne, bio je znak otvorene podrške Pavlovom propove-
danju. Ovaj apostol je, naime, naglašavao da se spasenje stiče samo verom u Hrista,
bez ikakvih dela koja potiču od obdržavanja zakona datog Mojsiju. Iako ni sami apos-
toli u Jerusalimu, u prvim godinama postojanja Crkve, nisu ovo najjasnije shvatali,
posebnom objavom datom apostolu Petru – Gospod je utvrdio svoje sledbenike u du-
hovnoj istini o spasenju po blagodati, i to svih ljudi – i Jevreja i mnogobožaca. Čin „po-
laganja ruku“2 u znak zajedništva sa Pavlom i Varnavom predstavljao je očigledno poi-
stovećenje u službi onih koji su bili apostoli od samog početka, i onih koji su se u služ-
bu apostolstva uključili kasnije. Sasvim je sigurno da bi se odbijanje davanja „desnice
u znak zajednice“ Pavlu i Varnavi od strane onih koji su važili kao „stubovi“ prve
hrišćanske Crkve, moglo da protumači kao neslaganje sa porukom koju oni propove-
daju, što bi izvesno rezultovalo time da zadnja dvojica od strane hrišćana počnu da
bivaju smatrani lažnim učiteljima. Ovako, pošto je pomenuti čin bio izvršen pred mno-
gim svedocima, svi vernici su trebali da budu svesni da i ova dvojica raspolažu istim
apostolskim autoritetom - poput onih sa kojima su stupili u zajednicu apostolstva. Ru-
kopolaganje je, dakle, „znak zajednice“ i poistovećenje sa starešinama koje su taj čin
izvršile – kao i primanje istog autoriteta za izvršavanje postavljenih duhovnih zadata-
ka.
Pošto smo ustanovili ovo prethodno, ostaje nam da odgovorimo i na pitanje o kak-
vom se blagodatnom daru radi u Timotejevom slučaju – za koga apostol veli da ne tre-
ba biti zanemaren već „raspiren“. (Uočili smo maločas da je Pavle kazao da su apostoli
- stubovi jerusalimske crkve uvideli „blagodatni dar“ koji je dat njemu i Varnavi – što
se tiče njihovog blagoslovenog rada među mnogobošcima). Najpre, u 1. Timoteju 4:14
uočavamo da apostol veli da je ovom učeniku „blagodatni dar“ dat „po proroštvima“.
Sveto pismo Novoga zaveta snažno naglašava činjenicu da je u prvoj Crkvi, između
ostalih, bila snažno naglašena i proročka služba (Dela. ap. 13:1; 21:9-10; 1. Kor. 12:28).
Novozavetni proroci su u Timoteju, nakon njegovog obraćenja, prepoznali osobu koju
će Bog u budućnosti duhovno oblikovati tako da će ovaj postati vrsni Božiji sluga. Sa
njihove strane izrečena su proročanstva da će ovaj mladi čovek dobiti „blagodatni dar“
od Boga kojim će moći da mu služi. Ipak, o kakvom se ovde „daru“ radi? Ukoliko po-
gledamo u nepotpuni spisak „blagodatnih darova“ koje Pavle nabraja u 1. posl. Korin-
ćanima 12. poglavlju, uvidećemo da su to: reč mudrosti, reč znanja, vera, dar isceljiva-
1 Među kojima pomenuti Jakov nije brat apostola Jovana, sin Zavedejev, već Jakov – brat Gospodnji (sin
Josifa i Marije, koga je rodila nekoliko godina nakon Gospoda Isusa Hrista). To znamo zbog toga što je
apostol Jakov pogubljen od strane kralja Iroda, negde 43. ili 44. godine nove ere, dok se pomenuti doga-
đaj „pružanja desnice u znak zajednice“ Pavlu i Varnavi odigrao u vreme prvog crkvenog sabora, oko 51.
god. posle Hrista. (Vidi u: Dela ap. 12. i 15. gl).
2 Apostol Jovan u Otk 1:17 kaže da je vaskrsli Hristos na njega stavio svoju desnu ruku („desnicu“) da bi ga
podigao i ohrabrio da napiše sve ono što će mu biti objavljeno u okviru nebeskih viđenja. Inače, izrazi kao
što su „desnica“ ili „desna strana“, u Bibliji se često koriste u smislu blagonaklonosti prema onome na ko-
ga se „desnica“ položi, ili uzvisivanja onoga koji biva posađen na mesto sa vladareve „desne stane“. Vidi u:
1. knj. o Carevima 2:19; Psalam 45:9; Mt. 20:21, 23; 22:44; 25:34-40; Dela. ap. 2:33-34; Rimlj. 8:34; Ef.
1:20; Kol. 3:1; Jevr. 1:13; 1. Petr. 3:22.
142
SEDAM SVETIH TAJNI
nja, činjenje čuda, proroštva, razlikovanje duhova, različiti jezici, tumačenje jezika.
Apostol u ovom poglavlju naglašava i sledeće:
„Ima razlike u dodeljivanju blagodatnih darova, ali je Duh isti. Ima razlike i u služ-
bama, ali je Gospod isti. Ima razlike i u dejstvu sila, ali je isti Bog koji čini sve u svima.
A svakome se daje da se na njemu pokaže Duh na korist. (...) A sve ovo čini jedan i isti
Duh, koji razdeljuje svakome kako hoće.“ (stihovi: 4-7,11).
Pošto je iz Pisma vidljivo da su mnoge od napred pobrojanih duhovnih darova do-
bijali i „obični“ vernici, dakle oni koji nisu rukopolagani da bi postali starešine, jasno je
da je Duh Sveti Timoteju predao posebni „blagodatni dar“ u trenutku njegovog ruko-
položenja. Apostol Pavle piše:
„A Bog je postavio pojedince u Crkvi prvo za apostole, drugo za proroke, treće za
učitelje (...) pa blagodatne darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja...“1
Ukoliko se podsetimo ranije navedenih stihova iz Dela apostolskih 20. poglavlja,
setićemo se Pavlovih reči da je starešine (episkope) crkve u Efesu postavio sam Sveti
Duh (st. 28), delujući kroz apostole koji su prepoznali njihovu obdarenost i izvršili nad
njima rukopoloženje i uvođenje u tu odgovornu službu. Znajući ovo, možemo sa prilič-
nom sigurnošću da tvrdimo da je „blagodatni dar“ koji je Timoteju predat u skladu sa
ranije izrečenim proroštvima, a prilikom rukopolaganja od strane prezvitera među
kojima je bio i Pavle, upravo „dar učiteljstva“ (tj. autoritet za poučavanje drugih verni-
ka) i „upravljanja“ (uređivanja međuljudskih odnosa i utvrđivanja doktrine u crkva-
ma). Upravo ove darove, među ostalima, apostol spominje u 1. Kor. 12:28. Ukoliko
pročitamo i apostolova uputstva upućena svome mladom saradniku, videćemo da je on
bio pozvan da ljude poučava ali i ukorava zbog nedoličnog ponašanja (1. Tim. 1:3, 18;
2:11-12; 3:6-7, 10; 4:6, 13; 5:1-2, 9, 19-20, 22; 2. Tim. 2:2, 14-15; 4:2, 5). Među onima
koji su trebali biti ukoravani, i to pred svim prisutnima, nalazili su se čak i prezviteri,
tj. episkopi (1. Tim. 5:20). Iz ovoga jasno vidimo da su „blagodatni dar“ i ovlašćenja
data Timoteju bila značajna, čak, možemo reći i ravna apostolskim.
Što se tiče rukopolaganja drugih crkvenih starešina, taj čin koji su nad njima činile
iskusnije i već proverene Božije sluge, imao je isto značenje kao i u slučaju Pavla i Var-
nave koji smo maločas proučili. One su bile i zvanično postavljane u službu onda kada
su apostoli bili presvedočeni u njihovu duboku pobožnost i posedovanje potrebnih du-
hovnih darova i sposobnosti za njeno obavljanje, uz obavezno zastupanje ispravne
hrišćanske nauke. Veoma je bilo bitno i to da u tako važnu službu staranja o crkvi ne
bude brzopleto postavljen onaj koji ne poseduje potrebne duhovne i moralne kvalitete,
kao i onaj koji je novoobraćen (tj. koji je u skorije vreme postao hrišćanin)2. To narav-
no iz razloga što služba starešine podrazumeva posedovanje značajnog hrišćanskog
iskustva kao i dobrog poznavanja Biblije, što svakako ne mogu biti kvaliteti koje pose-
duje osoba koja je tek počela da pohađa crkvena bogosluženja i krštenjem postala član
neke lokalne zajednice. Ipak, na ovom mestu moram da spomenem i činjenicu da u
istoriji Pravoslavne crkve postoji mnoštvo primera kršenja ovog Gospodnjeg određe-
nja. Postoje dakle mnogobrojni primeri da su ljudi primali episkopska pa čak i patri-
jaršijska dostojanstva samo nekoliko dana nakon što su (prema pravoslavnoj teologiji)
- krštenjem postajali hrišćani. Neki drugi su, opet, izbegavali svoje postavljanje za epi-
skope, gledano iz biblijske perspektive – podvrgavajući tu uzvišenu službu ruglu, sma-

2 Apostol Pavle ovako kazuje u pouci Timoteju: „Episkop, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž (...)
ne novoobraćeni, da se ne naduje i padne pod đavolsku osudu.“ (1. Tim. 3:2, 6). Naglasak moj.
143
trajući da će se uzdići u veće duhovne visine ukoliko budu proste manastirske vodono-
še. A neki treći su, opet, izigravali ludake ili se sakrivali po šumama, potvrđujući apos-
tolske reči da časna episkopska služba odista nije za svakoga. Najveće čudo od svih je
naravno činjenica da su svi ovi ljudi kanonizovani među svetitelje, čijim bi smo mi
primerom, tobož, trebali da budemo poučeni u veri. Evo nekih primera iz Ohridskog
prologa vladike Nikolaja:
„Sv. Amvrosije, ep. mediolanski (milanski). Ovaj veliki, sveti otac crkve pra-
voslavne beše znamenita roda; otac mu beše carski namesnik Galije i Španije, no ve-
rom neznabožac, a majka hrišćanka. Dok još beše u kolevci, jednom se spusti roj pčela
na njega izli med na usta njegova i odlete. I još kao dete pružao je ruku i govo-
rio proročki: „Celujte, jer ću i ja biti episkop.“ Po smrti oca svoga car ga postavi
za svog namesnika Ligurijske oblasti, u kojoj Mediolan beše glavni grad. Kada umre
episkop toga grada, bi velika raspra među pravoslavnim i jereticima arijevcima oko
izbora novog episkopa. Amvrosije po dužnosti uđe u crkvu da održava red. Utom neko
dete na grudima materinim uzviknu: „Amvrosije – episkop!“ Ovo ceo narod primi kao
glas Božji i, nasuprot volji Amvrosijevoj, izabraše jednoglasno njega za episkopa. Am-
vrosije se krsti i kroz nedelju dana prođe sve prethodne činove i bi ruko-
položen za episkopa. (...) Skončao mirno na osvitku vaskrsa 397. god.“ (7. decem-
bar, naglasak moj);
„Sv. Fotije, patrijarh carigradski. Veliki svetilnik crkve. Carski srodnik i unuk
slavnog patrijarha Tarasija. Neodoljivi zaštitnik crkve od vlastoljublja papskog i ostalih
rimskih izopačenja vere. Za šest dana prošao sve činove od svetovnjaka do
patrijarha. Postao patrijarhom na Božić 857, a skončao u Gospodu 891. god.“ (6.
februar, naglasak moj);
„Prep. Varsonufije. Rodom iz Palestine. Rođen kao neznabožac on se krsti u 18.
svojoj godini i odmah zamonaši dobivši ime Jovan. Kada se proču zbog svoga dobrode-
teljnog života, bi izabran za arhiepiskopa u Damasku. No on ne osta dugo na tom po-
ložaju. Žudeći za usamljenim duhovnim podvigom, on tajno napusti Damask i ode u
pustinju Nitrijsku. Tu se prijavi kao monah Varsonufije, i odmah dobi kao poslušanje
da bude vodonoša manastirski. Negdašnji arhiepiskop s radošću primi to poslušanje.“
(29. februar, naglasak moj);
„Prep. Jefrem Sirin. Rođen u Siriji od bednih roditelja u vreme cara Konstanti-
na Velikog. (...) Mnogobrojne su njegove knjige, prekrasne su njegove molitve. Najpo-
znatija mu je ona molitva uz Časni post: Gospodi i Vladiko života mojego: Kad su ga
hteli silom uzeti za episkopa, on se napravi lud i počne juriti kroz grad
Edesu vukući za sobom haljinu svoju. Videvši to ljudi, ostave ga na miru.“ (28.
januar, naglasak moj);
„Prep. Isak Sirin. (...) Kada se proču zbog svetosti života i mnogih čudesa, on bi
izabran za episkopa ninivskog i primoran da se primi toga čina. No samo posle pet
meseci on ostavi episkopstvo i tajom se udalji u pustinjski manastir Rabban – Šabur.
(...) Upokojio se u dubokoj starosti koncem VII stoleća.“ (28. januar, naglasak moj).
„Sv. Grigorije Dvojeslov, papa rimski. (...) Po smrti pape Pelagija izabran bi
Grigorije za papu. On bežaše od te časti i vlasti, i krijaše se po gorama i gu-
durama, no Gospod ga prokaza onima koji ga tražahu na taj način što se pojavi stub
ognjen od zemlje do neba na onom mestu gde se Grigorije krijaše. (...) Njegov arhiđa-
kon Petar viđao je goluba gde leti iznad njegove glave kad je sedeo i pisao. Predstavio
se Gospodu 604. god.“ (12. mart, naglasak moj).
144
SEDAM SVETIH TAJNI
I pored sve upečatljivosti da upravo navedeni primeri iz Žitija svetih, a kojima se
pravoslavni očigledno ponose i prikazuju ih kao pozitivne, predstavljaju potpuno ne-
zrelo duhovno ponašanje kako onih koji su episkope (i to na silu) postavljali, tako i
onih koji su na te funkcije bili raspoređivani (a da ih nisu bili dostojni), bilo bi važno
istaći da se protiv brzopletog postavljanja novokrštenih na mesto crkvenih starešina
izjasnio i Prvi vaseljenski sabor. Evo kako glasi drugo pravilo pomenutog sabora:
„Pošto se mnogo toga, ili po nuždi ili nastojanjem ljudi, dogodilo protiv crkvenog
pravila, tako da neki ljudi koji su tek prešli u veru iz neznabožačkog života, i tek su
neko kratko vreme upoznati sa osnovama hrišćanske vere, te su takvi ljudi gotovo tek
što su izašli iz krstionice postavljani na mesto episkopa ili sveštenika, postalo je ne-
ophodno da se (pravilom) odredi da se takve stvari više ne čine jer, za obučavanje
(napredovanje) u veri potrebno je vreme, a takođe i nakon krštenja potrebno je uveriti
se u to da li su spomenuti ljudi dostojni za te činove sveštenstva. Apostolsko kazivanje
po ovom pitanju je veoma jasno: „Ne novokršten, da se ne bi pogordio i upao u osudu
đavolju“ (1. Tim. 3,6).“1
Episkopi koji su bili prisutni na saboru pozvali su se prilikom donošenja ove odluke
i na 80. pravilo iz tzv. „pravila svetih apostola“, koje glasi ovako:
„Neumesno je da onaj ko je tek izašao iz neznabožačkog života i primio krštenje,
ili se iz nevaljalog života obratio u veru, da se takav odmah postavi za episkopa. Jer,
nije primereno da onaj koji još ni sam nije ispitan postaje učitelj drugih, osim u slučaju
da se to dogodi po Božijoj blagodati.“2
Pošto je pomenuti crkveni sabor održan u prvoj polovini IV stoleća, očekivalo bi se,
ako je ranije i bio slučaj da se nesmotrenošću – i pored jasnog apostolskog određenja -
novoobraćeni i novokršteni postavljaju za episkope, da se sa tom praksom prestane
nakon donošenja ovog pravila. Međutim, primeri dvojice arhijereja (episkopa Amvro-
sija i patrijarha Fotija) koje smo maločas pomenuli potvrđuju nam činjenicu da ovo
saborsko određenje nije poslušano, te da su se ovakva rukopolaganja nastavila i do IX
veka (patrijarh Fotije je umro 891. god. posle Hrista) a verovatno i na dalje. No, iako
dva prethodno navedena pravila u mnogočemu zastupaju biblijsko gledište, na kraju
poslednje citiranog nalazi se i dopuštenje da se u nekim specijalnim slučajevima ipak
može da postavi na episkopsko mesto onaj koji „još nije ispitan u veri“. U pravilu se
veli da je to moguće samo u slučaju „Božije blagodati“, koja bi, valjda, to tako uredila –
a što bi svima moralo da bude vidno. Međutim, postavlja se pitanje zbog čega apostoli
u Novom zavetu nisu ništa napisali o ovom izuzetku i odstupanju od zapovesti koju su
već bili ustanovili? Već smo ranije istakli činjenicu da se svako postavljenje crkvenih
starešina događa po blagodati, a ne samo u posebnim slučajevima. Sa druge strane,
sasvim je izvesno da je potreba za vrsnim crkvenim starešinama bila mnogo veća na
samom početku hrišćanske ere nego kasnije kada je hrišćanstvo dobilo slobodu ispo-
vedanja, a ubrzo nakon toga postalo i jedina zvanično priznata religija. Ukoliko je već
Bog po „svojoj blagodati“ u prvom veku, za vreme apostola, blagoizvoleo da kroz njih
ustanovi jedini ispravan način i uslove za postavljanje starešina, i nije dao ni najmanji
povod da poverujemo da je u to vreme bilo ko bio rukopoložen nedelju dana nakon
krštenja, onda je sasvim sigurno da tako nešto nije ni kasnije činio. Uostalom, iz osta-
lih maločas navedenih primera, svaki poznavalac Hristove i apostolske nauke će uočiti
da je kriterijum za rukopolaganje starešina u kasnijim vekovima bio umnogome razli-
1 Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, str. 15. Naglasak moj.
145
čit od onog sa početka crkvene ere. Prosto je nezamislivo da bi apostoli bilo koga ko
izbegava službu u Crkvi na nju terali i silom ga rukopolagali, a pogotovo ne bi organi-
zovali hajku po gorskim vrletima – samo da bi nekoga, uhvativši ga, postavili na mesto
koje mu, shodno njegovom vladanju, nipošto ne pripada. Reči bogonadahnutog apos-
tola Pavla upućene Timoteju jesu, i uvek će biti kod pravih Božijih slugu, vrhovni auto-
ritet koji treba poslušati. A njegove reči, da ponovimo, glase:
„Zaklinjem te pred Bogom i Hristom Isusom i izabranim anđelima da ovo čuvaš bez
predrasude (...) Ruke ne polaži brzo ni na koga.“1
Pošto smo, na ovaj način, ustanovili u čemu se sve sastoje razlike između pravosla-
vne i biblijske nauke po prethodno proučenim temama, ostaje nam da odgovorimo na
pitanje i o poreklu ideje o „apostolskom prejemstvu“.
Apostolsko prejemstvo
Prema svetski poznatom autoru i poznavaocu istorije hrišćanstva Ernstu Benzu,
ideja o apostolskom prejemstvu začela se u vreme kada su, u prvim vekovima hrišćans-
tva, počeli da bujaju mnogi verski pokreti čije se verovanje u mnogo čemu razlikovalo
od onoga što je zvanična Crkva zastupala. Naime, još u prvom veku su se pojavile razli-
čite gnostičke sekte, koje su svoje delovanje nastavile i kasnije. Pojavili su se i hariz-
matski pokreti čiji su pripadnici, nadareni mogućnošću proricanja, objavljivali nova
otkrivenja i na taj način mnoge dovodili u zabludu. U svojoj knjizi „Rim i prvi hrišćani“
A. G. Hamman ovako opisuje veliku duhovnu smutnju koju su donosili lažni proroci –
koji su za sebe, naravno, tvrdili da su poslati od Boga i da zastupaju ispravno verova-
nje:
„Činjenice koje navodi Tertulijan – u koga, zbog ocrnjivanja ne možemo da sum-
njamo – nam daju ideju o tim ekstatičkim objavama, koje su bliže spiritizmu nego sve-
tom Duhu. Neka pobožna žena za vreme nedeljnog sastanka u Kartagini, razgovara –
duhom zaposednuta – sa anđelima, čuje skrivene stvari i čita u srca. Sugeriše lekove
onima koji traže savet. Neku drugu ženu – zbog njenog koketiranja je – noću bičevao
anđeo. Taj poslanik joj je rekao tačnu dužinu vela kojeg treba da nosi. Broj Duhom
zaposednutih je impresivan i – sumnjiv. Neke žene su se domogle crkvenih službi. Je-
dna od njih krsti, druge, za vreme liturgije padaju u ekstazu, proriču, propovedaju,
preobraćaju preneražene slušaoce.
Proroci svakog soja trčkaraju ulicama, i uprkos prostoti njihovih smicalica, zbu-
njuju duhove, i dobar svet im veruje – željan čudesa i svakojakih uzbuđenja (...) Neki
prorok u Siriji je „ubedio mnogo braće da, zajedno sa ženama i decom odu u pustinju,
u susret Hristu“. Pokrenula se čitava gomila. Konačno su se izgubili u brdima. I malo
je trebalo pa da ih upravnik sve ne istrebi, misleći da su banditi. Srećom, pa je njegova
žena, hrišćanka, sredila stvar.
Neki biskup sa obala Crnog mora je imao više viđenja, počeo je da proriče i došao
do ludila da kaže: „Za godinu dana će biti poslednji sud.“ Malodušne slušaoce je tako
uplašio, da su prestali da obrađuju zemlju, rasprodali su svoja dobra i napustili kraj.
(...) Velika Crkva i sekte uzajamno se ekskomuniciraju. Kada se kao mučenici slučajno
nađu zajedno, ignorišu se i ne žele da imaju ništa zajedničko. (...) Sektaši su u euharis-
tiji čak zamenjivali vino sa vodom. Zato su ih nazivali vodenjaci (aquarii).“2

2 Rim i prvi hrišćani, str. 101-104. Naglasak moj.
146
SEDAM SVETIH TAJNI
Upravo zbog velikih problema čiji sam samo delić naveo, a sa kojima se zvanično
hrišćanstvo susretalo, u vreme kada su kolali, pored kasnije kanonizovanih apostolskih
novozavetnih tekstova i mnogobrojni apokrifi koji su svojim učenjem zbunjivali verni-
ke, crkvene starešine su, prema Benzu, odlučile da postave tri bedema koji će štititi
Crkvu od jeretika.1 Ovi bedemi su bili: kanonizacija novozavetnih knjiga (i odbaciva-
nje ostalih spisa kao onih koji ne potiču od apostola i ne zastupaju izvorno Hristovo
učenje)2; sastavljanje „simvola vere“ (definisanje pravovernog hrišćanskog učenja za
razliku od jeretičkih krivoverja)3 i ideja o apostolskom nasleđu (tj. učenju da sa-
mo episkopi koje su rukopoložili neki od direktnih apostolskih naslednika imaju sve-
toduhovsko pravo da istinito tumače i prenose hrišćansko učenje – što je naravno gno-
stike i sve ostale dovelo u položaj krivovernih – tj. onih koji ne slede verovanje i praksu
prvovekovnih Hristovih učenika)4.
Suština pravoslavnog učenja o apostolskom prejemstvu izražena je u sledećih neko-
liko rečenica:
„Apostolskim prejemstvom episkopata jemči se celovito čuvanje apos-
tolske nauke, ne samo, dakle, u njenom određenom obliku u Novom Zavetu, nego i u
njenom izričitom obliku, zvano Sveto Predanje. To se očuvalo apostolskim prejems-
tvom primenjenim i usmenim oblikom.“5
No, po priznanju sveštenika Božidara Mijača, i samo shvatanje značenja apostol-
skog nasleđa je bilo različito kod crkvenih autoriteta u prošlosti. Evo šta ovaj pravosla-
vni autor iznosi, dajući i jednu od definicija „prejemstva“:
„U pravoslavlju (...) episkop fungira kao naslednik apostola po poznatoj teoriji
prejemstva blagodati, ali, ipak, sam pojam prejemstva (sukcesio) podleže različitim
tumačenjima (od onog Kiprijanovog: „crkva je u episkopu“ do pokušaja, na pr. Akvi-
1 „Crkva je protiv poplave nekontrolirane proročke i vizionarske djelatnosti duhovnjaka, kao i protiv struje
poganskog sinkretizma izgradila tri bedema: novozavjetni kanon, ‘pravilo vjere’ i apostolski slijed biskupa.
Zajednički bedem ovih triju bedema jest ideja ‘apostolstva’. Benz, Duh i život Istočne Crkve, str. 62. Na-
glasak moj.
2 „Novozavjetni kanon u svom današnjem crkveno – priznatom opsegu nije nastao u postojećoj predaji pos-
tupkom zbrajanja nego izborom iz nje. U prvim je stoljećima vladala zbunjujuća produktivnost u sastav-
ljanju svetih spisa, i to koliko u pisanju evanđelja toliko i u stvaranju apokalipsa i drugih proročkih spisa,
kao i poslanica. Mnogi od ovih spisa potječu iz područja gnoze i pogansko – kršćanskog sinkretizma. Crk-
va je iz mnoštva ovog književnog stvaralaštva izdvojila sve ono što nije u punom saglasju s apostolskom
tradicijom. Osnovno načelo u tom izboru bilo je ‘apostolstvo’ spisa.“ Navedeno delo, str. 62. Naglasak
moj.
3 „Tek se u bizantskoj carskoj Crkvi ustalila odredbom Nicejskog koncila 325. godine, jedinstvena formula
vjeroispovesti. Upravo ovo nicejsko vjerovanje, na carigradskoj sinodi 381. godine još je neznatno izmje-
njeno na kraju rasprava o njegovu važećem crkvenom tumačenju. Ova se vjeroispovest recitira danas u
svakom euharistijskom bogosluženju...“. Na istom mestu.
4 „Treći bedem koji je Crkva podigla protiv slobodne i nekontrolirane karizme u Crkvi, kao i protiv gnostičko
– sinkretičkih strujanja u Crkvi, jest služba biskupstva koja je svoju zakonsku potvrdu našla u ideji apos-
tolskog slijeda. Misionarska zadaća, progon Crkve, obrana od slobodnog proroštva te borba protiv gno-
ze i drugih hereza prouzrokovali su da se u prvim stoljećima sve snažnije isticala monarhistička biskup-
ska služba i utemeljio njezin povijesni ugled. U svojoj ulozi voditelja euharistijskog bogoslužja, učitelja i
dušobrižnika, biskup je postao vrhovnim pastirom zajednice i bio uvažen kao njezin predstavnik. Biskup-
ska je služba stavljena u neposredan odnos sa službom apostola, koju je Krist sam izabrao, i bila priznata
kao znak i jamstvo neprekinutog kontinuiteta Kristove Crkve: Krist postavlja prve apostole i povjerava im
duhovnu službeničku punomoć; prvi apostoli postavljaju zatim predstojnike i nadglednike u zajednicama
koje su sami osnovali i predaju im sakramentalnim polaganjem ruku svoju službeničku punomoć i milost
službe, a ovi su ljudi, opet, sa svoje strane na isti način, sakramentalnim polaganjem ruku, dalje predavali
službu svojim nasljednicima. Na ovaj način apostolska sukcesija garantira ne samo biskupsko
upravljanje Crkvom, nego također i pravovaljanost biskupskog nauka.“ Isto, str. 63. Naglasak
moj.
5 Dimitrije Staniloje, Pravoslavna dogmatika III, Sremski Karlovci, 1997. god. str. 105. Naglasak moj.
147
lonova i Nisiotisa, da se ova služba dublje i jasnije opredeli; dok u praksi sretamo i ra-
zne vulgarizacije izražene u poznatim oblicima despotizma i sl.).“1
Od pomenutog vremena (od IV veka pa na dalje) je počela posebno da jača i insti-
tucija episkopa2, koji su dobili značajnu vlast u presuđivanju šta je ispravno a šta ne u
verskim pitanjima. Međutim, ma koliko da je bio ispravan motiv Crkve kojim se ruko-
vodila prilikom borbe sa jeresima (lažnim naukama) i jereticima – što svakako ne mo-
že da bude osporeno, na temelju Svetog pisma kao i podataka iz celokupne kasnije crk-
vene istorije možemo da zaključimo da idejom o apostolskom prejemstvu nije postig-
nuto ono što se želelo. Naime, ondašnja Crkva tj. njeni episkopi nisu bili ni izbliza tako
složni u mišljenjima kao što može da izgleda na prvi pogled. Različiti crkveni autoriteti
u crkvama od drugog do četvrtog veka smatrali su bogonadahnutim neke od knjiga
koje su kasnije proglašene apokrifnim, a odbacivali one koje su kasnije kanonizovane u
zbirku nazvanu Novim zavetom. Imali su takođe i različite teološke poglede u vezi do-
gme i crkvene prakse (npr. ranije pomenuta neusaglašenost stavova Tertulijana i Ori-
gena o valjanosti krštavanja male dece). Isti je slučaj bio i u vezi tzv. „apostolskog nas-
leđa“, iz prostog razloga što nam i sam apostol Pavle svedoči da rukopoloženost od
strane apostola nije nikakav garant da će se tako postavljeni episkop do kraja života
pridržavati prave Hristove nauke. Ovaj apostol svedoči da će se i neki od episkopa koje
je on sam rukopoložio i postavio u službu (u vreme kada su ispovedali pravu nauku)
kasnije izopačiti u veri, uvoditi različita krivoverja i dovoditi u zabludu još uvek nedo-
voljno utvrđene obraćenike:
„Pazite na sebe i sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za episkope, da napa-
sate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju. Ja znam da će posle moga odlaska me-
đu vas ući zverski vuci koji neće štedeti stada. Pa i od vas samih ustaće ljudi koji će
govoriti naopake stvari – da povuku za sobom učenike. Stoga budno pazite i
sećajte se da tri godine, noć i dan, nisam posustao savetujući svakog od vas.“3
Ukoliko već i sam veliki apostol mnogobožaca, Pavle, priznaje da njegovo rukopo-
laganje nema nikakvo „čudotvorno“ dejstvo i da ne garantuje ispravnost daljeg preno-
šenja hrišćanskih istina iz generacije u generaciju preko postavljenih episkopa, onda
možemo da zaključimo da „apostolsko nasleđe“ koje zagovara Istočna crkva ne postoji
u pomenutom obliku. Naime, kao što je vidljivo iz samog 31. stiha upravo citiranog
teksta, uslov za dalje prenošenje ispravnog hrišćanskog verovanja jeste budna pažnja
u očuvanju apostolskih pouka, naspram različitih novotarija koje su skloni da prihva-
taju Duhom i Slovom neutvrđeni ljudi. Da je Pavlovo predviđanje da će neki od postav-
ljenih episkopa efeske crkve odstupiti od pravoverja – i pogrešno naučavati druge,
svedoči nam i 1. poslanica Timoteju. U njoj apostol poručuje svome mladome saradni-
ku sledeće:
1 Božidar Mijač, Odzivi i dozivi, Beograd 1974. god. str. 230. Naglasak moj.
2 „Ignjacije u Antiohiji, Polikarp u Smirni, Potin u Lionu, Kvadrat u Atini, Dionisije u Korintu stoje na čelu
svojih zajednica, zovu se episkopi (biskupi), što znači nadglednici ili upravnici. Ime potiče od civilne ad-
ministracije. Reč biskup, neko vreme sinonim za prezvitera, konačno preovladava za označavanje mo-
narhističkog autoriteta. (...) Pisac Didaskalije, koji je možda i sam biskup, iznosi – pored kompletnog
portreta – pouke o raznim biskupovim delatnostima... verovatno onih sa kraja II veka. Ako je portret po-
nešto idealizovan, opisane dužnosti su konkretne. On je šef zajednice i liturgije. Kroji pravdu, miri zava-
đene, dokazuje svoju razboritost i dobroćudnost. Treba da brani veru – kao i siromahe. Ukratko, mesto
Boga je u crkvi. „Tako, o, biskupe, budi čist u svom delovanju – zaključuje Didaskalija – ceni svoju duž-
nost, jer zauzimaš mesto svemogućeg Boga.“ A. G. Hamman, Rim i prvi hrišćani, str. 94, 98-99.
Naglasak moj.
148
SEDAM SVETIH TAJNI
„Kao što sam te prilikom odlaska u Makedoniju zamolio da ostaneš u Efesu, da
narediš nekima da ne uče drugačije, i da ne obraćaju pažnju na priče i beskrajna
rodoslovlja, što sve stvara više prepiranja nego Božiji poredak koji se u veri ostvaruje.
A krajnji cilj te naredbe je ljubav iz čista srca i dobre savesti i nelicemerne vere, od
čega su se neki udaljili i obratili praznim razgovorima, želeći da budu učitelji za-
kona, a nisu u stanju da razaberu ni šta govore ni šta uporno uveravaju.“1
Prema upravo navedenom tekstu jasno je da su se neki od episkopa, a prema pret-
hodno izrečenom Pavlovom proroštvu, „udaljili od vere“ i naučavali drugačije od onih
koji su na njih položili ruke. Istu sliku pogrešivosti episkopa kao i čitavih crkava, daju
nam i prva poglavlja Jovanovog Otkrivenja. Naime, u pismima koje je sam Hristos „di-
ktirao“ apostolu Jovanu, a koje je ovaj trebao da pošalje starešinama različitih crkava,
između ostalog se kaže:
„Anđelu crkve u Efesu napiši: (...) Ali imam nešto protiv tebe što si ostavio svoju
prvu ljubav. Sećaj se, dakle, odakle si pao i pokaj se i čini prva svoja dela; inače ću ti
doći i ukloniti tvoj svećnjak s njegovog mesta, ako se ne pokaješ.“2
„I anđelu crkve u Pergamu napiši: (...) Ali imam nešto malo protiv tebe: imaš onde
takvih koji drže nauku Valaama, koji je poučavao Valaka da baci sablazan pred sinove
Izrailjeve, da jedu meso žrtvovano idolima i da se odaju bludu. Tako i ti imaš one koji
na isti način drže nauku Nikolaita. Pokaj se, dakle, inače ću ti brzo doći i zaratiću sa
njima mačem svojih usta.“3
„I anđelu crkve u Tijatiri napiši: (...) Ali imam nešto protiv tebe, što dopuštaš ženi
Jezavelji, koja za sebe govori da je proročica, te uči i dovodi u zabludu moje služitelje –
da bludniče i da jedu meso žrtvovano idolima. I dadoh joj vremena da se pokaje, ali
ona neće da se pokaje za svoje bludničenje.“4
„I anđelu crkve u Sardu napiši: (...) znam tvoja dela, imaš ime da si živ, a mrtav si.
Probudi se i učvrsti ostalo što beše na umoru; jer nisam našao tvoja dela kao savršena
pred Bogom svojim. Sećaj se, dakle, kako si primio i čuo, pa drži i pokaj se. Ako li se,
dakle, ne probudiš, doći ću kao lupež i nećeš nikako saznati u koji čas ću doći na tebe.“5
„I anđelu crkve u Laodikiji napiši: (...) znam tvoja dela, da nisi ni hladan ni vruć.
Kamo sreće da si hladan ili vruć. Ovako, zato što si mlak i nisi ni vruć ni hladan, izb-
ljuvaću te iz svojih usta. Zato što govoriš: bogat sam i obogatio sam se i ništa mi ne
treba, a neznaš da si bedan i kukavan i siromašan i slep i go. (...) Ja karam i kažnjavam
sve koje volim; budi, dakle, revnostan i pokaj se.“6
Sasvim je sigurno da „anđeli crkava“ u ovom slučaju predstavljaju crkvene stareši-
ne, a ne prave nebeske anđele, jer ukoliko bi u pitanju bili stvarni anđeli (duhovna bi-
ća), Hristos ne bi morao da im šalje poruke napisane na papirusu (ili pergamentima) i
to perom apostola Jovana, već bi sa njima komunicirao na posve drugačiji način. Pois-
tovećujući čitavu crkvu sa njenim starešinom (episkopom), a iz prostog razloga što je
on taj koji je nadležan za ispravno rukovođenje njenim duhovnim životom, Hristos
upućuje poruke ohrabrenja ali i prekora zbog učinjenih propusta i počinjenih grehova.
U svakom od maločas citiranih odlomaka Pisma postoji i poziv na pokajanje, uz pret-

6 Otkrivenje Jovanovo 3:14-17, 19. Naglasak moj.
149
nju da, ukoliko se ono ne dogodi, čitava crkvena zajednica (zajedno sa episkopom) mo-
že, sa Hristove strane, da bude odbačena.
Ukoliko je već činjenica da su i starešine pomenutih „otkrivenjskih“ crkava koje su
lično apostoli postavili (ili pak episkopi rukopoloženi od strane apostola) bile podložne
tome da pogrešno vode njima poverena duhovna stada, koliko je onda još više moguće
da to bude slučaj sa mnogim kasnijim crkvenim vođama? Sa ovim stavom slažu se čak
i neki od pravoslavnih autora. Naime, svetogorski monasi – starokalendarci, koji tvrde
da je veći deo savremenih pravoslavnih crkava otpao od blagodati Božije zbog prihva-
tanja novog kalendara i ekumenizma kojeg predvode zapadne crkve, smatraju da se
„apostolsko prejemstvo“ ne prenosi samo mehaničkim rukopolaganjem, već da je za
njegovu pravovaljanost potrebno i ispravno (neiskvareno) veroispovedanje:
„Kada govorimo o apostolskom prejemstvu nije dovoljno da dokažemo da postoji
neprekinuti lanac rukopoloženja koji dopire do apostola. Hristova Crkva ne zavisi od
slova zakona, niti od mehaničkog čina polaganja ruku. Ako oni, koji su rukopoloženi,
nisu imali istinitu veru, njihovo rukopoloženje je nevažeće i dalje se ne može govoriti
niti o sveštenstvu, niti o apostolskom prejemstvu. Polaganje ruku na one koji postaju
sveštenici od strane pravog episkopa, prenosi blagodat Svesvetoga Duha. Da li Sveti
Duh može da obitava tamo gde je laž? Tamo gde je jeres? (...) Kakvu vrednost on-
da ima samo ritualno Apostolsko prejemstvo kod onih od kojih je Duh
Sveti odstupio? (...) Jer, iako su prvi koji se otcepiše bili rukopoloženi od Otaca i
polaganjem njihovih ruku oni dobiše dar Duha, ipak, pošto su otpali, postali su obični
ljudi i nisu imali vlast da krštavaju ni da rukopolažu, niti su mogli preneti blagodat
Svetoga Duha na druge pošto su je oni sami izgubili.“1
Iz svih ovih primera je, dakle, jasno da ideja o „apostolskom prejemstvu“ koja je za-
četa u vreme borbe sa jereticima (a koja je imala za cilj dokazivanje da samo starešine
većinske Crkve imaju vezu sa apostolima i to kroz niz episkopskog rukopolaganja, a
samim tim i da zastupaju ispravnu hrišćansku nauku) ipak nije nikakva garancija da i
oni tako rukopoloženi ne mogu da zastrane i počnu da uvode lažne nauke. Jedina raz-
lika (doduše velika) između ranohrišćanskih jeretičkih pokreta o kojima sam pisao
maločas, i velike Crkve, jeste da su ovi prvi nastajali naglo te da su posedovali verou-
čenje koje se znatno razlikovalo od zvaničnog, dok su se u velikoj Crkvi dogmatske
promene dešavale veoma polako (kroz vekove) i gotovo neopaženo od većine. Razot-
krivanje uvođenja različitih krivoverja u dogmu vekovne Crkve jeste zapravo i svrha
pisanja ovog dela. Kao što je to bio slučaj i u prethodnim poglavljima, kao i u ovom
samom, i nastavak knjige će potvrditi istinitost onoga što pokušavam da dokažem.
Bogoslužbena mesta i način bogosluženja

Budući da Pravoslavlje propoveda o tome da predstavlja jedinu i pravu Hristovu
Crkvu na zemlji, veoma je lako pretpostaviti da će verski neprosvećen narod, kakav je
naš srpski, doneti zaključak da su i ranohrišćanski hramovi (crkve) imali oblik ovih
današnjih, da su iznutra bili puni ikona i fresaka, kao i da su postojale dve glavne pros-
torije – mesto u kome su stajali vernici i oltar u koji su ulazili samo sveštenici. Takođe,
lako se može stvoriti slika o tome da su i apostoli, kao i njihovi naslednici nosili poseb-
nu odeću poput današnjih popova. Moglo bi se zamisliti i to da, npr. prema ikoni sv.
1 Judin poljubac; Svetogorska pravoslavna misija, Svetovaznesenjski manastir Esfigmen, Beograd 2004. str.
276-277. Naglasak moj.
150
SEDAM SVETIH TAJNI
prvomučenika arhiđakona Stefana koji u ruci drži kadionicu, da su i đakoni i starešine
prvovekovnih crkava kadili u svojim crkvenim prostorijama – poput današnjih službe-
nika Istočne crkve. Ipak, ono što ćemo izvući kao zaključak na kraju ovog proučavanja
jeste da su bogosluženja koja su se održavala u prvovekovnim crkvama (za vreme apos-
tola kao i posle njih) bila mnogo sličnija službama koje se održavaju u današnjim
evanđeosko-protestantskim crkvama, nego u pravoslavnim hramovima.
Što se, dakle, tiče mesta na kojima su se apostoli sa drugim učenicima okupljali na
bogosluženja, ona su bila obične kuće u kojima su živeli neki od vernika, a koji su svoj
dom otvorili i za održavanje crkvenih službi. Ni u čemu se nisu razlikovale od drugih
gradskih ili seoskih kuća u okruženju! O tome postoji više svedočanstava u Svetom
pismu:
„I preseli se odande, te uđe u kuću jednog bogobojaznog čoveka po imenu Titija
Justa, čija je kuća bila do sinagoge.“1
„Kako se pak neki pokazaše okoreli i nepokorni ružeći nauku pred svima, on odstu-
pi od njih, odvoji učenike i svakodnevno propovedaše u školi [nekog] Tirana.“2
„Pozdravlja vas Gaj, domaćin moj i cele crkve.“3
„Pozdravljaju vas azijske crkve. Pozdravljaju vas mnogo u Gospodu Akila i Priska
sa crkvom u svom domu.“4
„Pozdravite braću u Laodikiji i Nimfana i crkvu u njegovom domu.“5
Crkveni istoričar Jevsevije Popović potvrđuje činjenicu da su se prvi hrišćani okup-
ljali da slave Gospoda na mestima koja uopšte nisu nalikovala današnjim pravoslav-
nim hramovima:
„Na liturgije sakupljahu se Hrišćani isprva u privatnim domovima. U vreme
gonjenja držali su svoje zajedničko bogosluženje i u pećinama, špiljama, podzemnim
svodovima i u šumama. (...) Kašnje su za liturgije zidali posebne bogomolje (...) Unut-
rašnje uređenje crkvenih zgrada beše razume se jednostavno; unutrašnjost crkvene
zgrade bar pri kraju ovog perijoda (tj. u III i IV veku; prim. I. S.) sastojala se obično iz
tri dela: iz trema za katihumene i pokajnike, iz srednjeg dela za verne i iz jednog posle-
dnjeg odeljenja za nastojatelje crkvene, ali bez ograde.“6
Ono što u današnje vreme u Srbiji izgleda veoma „sablažnjivo“ za građane koji tra-
dicionalno pripadaju Istočnoj crkvi, jeste da se evanđeoski hrišćani (pogrdno nazvani
„sektašima“), upravo po ugledu na primere iz ranocrkvenog perioda, sakupljaju na bo-
gosluženja u privatnim domovima (tamo gde nemaju poseban crkveni objekat) ili pak
u zgradama koje odišu jednostavnošću – poput onih u apostolsko vreme.
Tek su se kasnije (od III i IV veka) počeli da zidaju velelepni hramovi, koji su zahte-
vali mnogo novčanih sredstava, a i neki lepi neznabožački hramovi su bili pretvarani u
hrišćanske crkve. Hrišćanski carevi su se nadmetali u tome ko će sazidati lepši, sjajniji
i skuplji bogoslužbeni hram. Prema Jevseviju Popoviću, u to vreme su se građevinari,
prilikom zidanja crkava, ugledali na izgled dvorana za audijenciju (prijem) u carskim
dvorovima. Ovako sazidane crkve su najpre, pre zvaničnog stavljanja u upotrebu, po-
čele da bivaju i „osvećivane“ od strane jednog ili više lokalnih episkopa, a dan njihovog
osvećenja se svake godine praznovao. Iz poštovanja prema hramu, neki ljudi su na bo-

3 Rimljanima 16:23.
5 Kološanima 4:15. Naglasak moj.
151
gosluženja ulazili bosonogi, a neki su pre samog ulaska celivali prag i vrata. Takođe,
očigledno po uzoru na jerusalimski hram, u crkvama su sada postojale dve prostorije,
od kojih se ona u koju niko sem sveštenika (i careva – koji su smatrani nekom vrstom
prvosveštenika) nije smeo da uđe, nazivala „svetinja nad svetinjama“ ili „oltar“. Jevse-
vije pominje i običaj da je svaki, koji bi nasilno upao u „oltar“ i uhvatio se za „svetu
trpezu“, uživao crkveni azil (tj. crkvenu zaštitu) što nas umnogome podseća na mnoge
starozavetne primere kada su se neki koji su zasluživali smrt hvatali „za rogove oltara“
koji je bio postavljen ispred šatora od sastanka, i tražili pomilovanje.1
Pored jednostavnosti spoljašnjeg izgleda bogoslužbenih prostorija Crkve prvoga
stoleća, i njihov enterijer ni malo nije podsećao na unutrašnjost današnjih pravoslav-
nih hramova. Evo šta Mijač kazuje o obaveznom unutrašnjem izgledu pravoslavnog
hrama:
„Hram je mesto najpunije ikoničke operativnosti. Zato, po pravilu, nema pravos-
lavnog hrama bez ikona u njemu. Hram može biti sa manje ili više ikona, ali
bez nimalo – ne može. Ikona je konstitutivna za pojam hrama, jer se bogosluženje
koje se u njemu obavlja, pre svega njegov centralni deo – sv. liturgija, tek, pored osta-
lih komponenti, u ikoni kompletira.“2
Nasuprot ovome, iz crkvene istorije saznajemo da u početku hrišćanske ere uopšte
nije bilo ikonoslikanja, kao ni freskoslikarstva, te da je, zapravo, prva Crkva posedova-
la, po rečima poznatog pravoslavnog bogoslova Sergija Bulgakova, „ikonoborački
duh“.3 A to bi dalje trebalo da znači, po maločas izloženom Mijačevom zaključku, da
mesta na kojima su se okupljali rani hrišćani ne možemo nazvati „pravoslavnim hra-
movima“ jer u njima nije bilo ikona! Po ugledu na ranu Crkvu, ni današnji evanđeosko
– protestantski hrišćani ne poseduju unutar svojih bogoslužbenih prostorija bilo kakvu
ikonografiju. Stoga, oni su po ovom pitanju mnogo bliži praksi apostolske Crkve nego
što je to slučaj sa pravoslavnima.
Što se pak tiče upotrebe kadionica od strane pravoslavnih sveštenika prilikom bo-
gosluženja kao i u vezi paljenja sveća, Vladeta Jerotić, navodeći saznanja do kojih je
došao Sima Trojanović, kazuje da ovakva praksa vodi poreklo iz paganizma:
„Po S. Trojanoviću, kađenje je neznabožački običaj (kađenje ikona od strane đako-
na!), jer se tako kadilo tamjanom idolima. Takođe paljenje sveća! Ovaj paganski običaj
počeo je da se širi od drugog veka posle Hrista.“4
Jevsevije Popović takođe potvrđuje da je mnogo što-šta od današnje pravoslavne
verske prakse nastalo vekovima posle smrti apostola. Neki od običaja su preuzeti iz
paganizma iz razloga prilagođavanja bogoslužbene prakse ranijim religijskim navika-
ma pokrštenih ali neobraćenih mnogobožaca, dok su neke druge radnje (poput osenji-
vanja krsnim znakom ili blagosiljanja od strane sveštenika) nastale i razvijale se, da
tako kažemo, „same po sebi“:
„Razvitak formi kulta u drugom perijodu (tj. od 312. - 622. god. posle Hrista; prim.
I. S.) stoji u vezi sa spoljašnjim razvitkom crkve i crkvenog ustrojstva ili jerarhije kao
uvet sa onim što je uvetovano. Pošto je crkva u Rimskom Carstvu od gonjene postala
državnom crkvom, koju država materijalno i moralno pomaže, te pošto se usled toga
bogatije razvila na svima poljima svoga spoljašnjeg života, to je bilo prirodno, da su se
1 Vidi u: 1. Carevima 1:50, 51; 2:28. O svrsi postojanja oltara i „rogova“ na njemu pročitati: 2. Mojs. 27:2,
29:12; 30:2-3; 37:25-26; 38:2; 3. Mojs. 4:7; 8:15; 9:9; 16:18.
2 Mijač, Odzivi i dozivi, str. 144. Naglasak moj.
3 O ovome detaljno u poglavlju: Poštovanje svetih ikona.
4 Jerotić, Staro i novo u hrišćanstvu, Beograd 2000. god. str. 23.
152
SEDAM SVETIH TAJNI
i forme njezinog kulta počele bogatije razvijati, i to tim pre, što je mnogim nezna-
bošcima, koji pređoše u hrišćanstvo, trebalo dati naknade za pompezan i simvo-
la pun neznabožački kult. Neki simvolički hrišćanski obredi se tek sada javljaju, ili
bar tek sada postaju općenitim, tako simvoličko upotrebljavanje kađenja i
osvetljenja pri bogosluženju, dakle simvolična upotreba tamjana, kandila i
sveća; neke druge forme kulta pak, koje postojahu već u prvom perijodu, tek sada
dobiše razvijeniji oblik, tako osenjivanje znakom krsta, koje se dotle vršilo, koliko nam
je – svakako samo iz afrikanske crkve – poznato, samo tako, što se crtao znak krsta na
čelu jednim prstom, a sad se sve više razvijalo, dok nije dostiglo najpotpuniju formu,
naime tako, da je išlo sa čela na prsa i sa jednog ramena na drugo, na Zapadu sa levog
na desno, na Istoku sa desnog na levo, i to na Zapadu sa celom šakom, na Istoku sa tri
prva prsta radi simvolisanja Svete Trojice, koja se pri tome obično prizivlje. Tako i
simvoliziranje blagosiljanja, koje se vršilo polaganjem znaka krsta nad drugim licem
ili nad množinom lica ili stvari ili samo u pravcu prema istima.“1
Da je osenjivanje krsnim znakom nastalo u okviru crkava na afričkom kontinentu, a
da u drugim krajevima ono još uvek nije bilo poznato u II i III veku posle Hrista (a po-
gotovo u vreme apostola), Jevsevije potvrđuje i sledećim iskazom:
„Pri početku i svršetku svake važnije radnje ušao je kod Hrišćana pobožan običaj
osenjivati se znakom spasonosnoga krsta u znak primanja, usvajanja spasenja. Po sve-
dočanstvu Tertulijanovu u Africi se znak krsta metao na čelo. Kako se u to doba na Is-
toku metao znak krsta, nije nam poznato.“2
Što se pak tiče odeće koju koriste pravoslavni sveštenici, iz Biblije kao i iz istorijskih
izvora saznajemo da su apostoli i starešine prvovekovnih crkava (kao i sam Hristos), za
razliku od starozavetnih sveštenika koji su nosili specijalnu odeću, bili odeveni jednos-
tavno – poput ostalih svojih savremenika. Srpskom narodu, koji je navikao da svoje
bradate sveštenike uvek vidi odevene u crne mantije, propovednici evanđeoskih crkava
koji vrše bogosluženja i kreću se u običnim civilnim odelima (bogosluženja uglavnom
vrše obučeni u svečaniju civilnu odeću) izgledaju prilično čudno. Ipak, upravo takvo
odevanje kojeg praktikuju bogoslužitelji u evanđeoskim zajednicama, jeste nalik na
ono koje su praktikovali i zastupali Hristos i apostoli! To iz prostog razloga što je, kao
što smo utvrdili ranije, specijalno sveštenstvo - koje bi za svoju službu zahtevalo i po-
sebnu odeću - u periodu Novog zaveta (u Crkvi Hristovoj) potpuno nepotrebno. Evo
šta je o odevanju prvovekovnih bogoslužitelja (apostola i ostalih starešina – nadgled-
nika), zapisano od strane jednog pravoslavnog prezvitera:
„Sama činjenica da u Novom zavetu ne možemo, na prvi pogled, da nađemo neko
učenje o svešteničkom odelu, slično nekim drugim predmetima – ne treba da nas zbu-
ni. U njemu zaista nema takvih propisa. Tu se mogu naći samo izvesne napomene o
skromnosti u odevanju (Mt. 6, 28-30; Lk. 12, 27-28; Filiblj. 4, 5), dok su Hristos i
apostoli nosili obično narodno odelo. Štaviše, Hristos je napadao izvesnu speci-
jalnu odeću kao licemerstvo (Mt. 23, 5). (...) Zato, posle apostolske epohe, u kojoj ne
nalazimo neku osobitu odeću pastirstva (treba znati: da je i narodno odelo onoga
vremena koje su nosili Hristos i apostoli – jednostavni plašt koji je pokrivao čitavo telo
– dobro odgovarao pastirskoj svrsi), već krajem prvog veka postoje tragovi o njenom
1 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 638-639. Naglasak moj.
153
postojanju, o čemu svedoči apostolsko predanje i crkveni kanoni. U drugoj polovini
IV veka imamo precizne propise o specijalnom svešteničkom odelu.“1
Jevsevije Popović, nasuprot Božidaru Mijaču, ne spominje podatke o tome da je po-
sebna odeća za „sveštenike“ počela da se uvodi već krajem I veka, već govori, da se prvi
njen spomen nalazi tek „krajem prvog perijoda“, tj. negde pred kraj trećeg i u četvrtom
veku, uz isticanje da ne postoje podaci kako je ona u to vreme izgledala. Ovaj autor
ističe da je tadašnja odeća verskih služitelja bila verovatno bele (ili neke druge svetle)
boje, a ne uglavnom teget ili crne kao što je to danas slučaj. Tokom drugoga „perijoda“
(od 312. - 622. god), nastalo je gotovo sve ono od odeće što se i danas koristi od strane
sveštenstva u Istočnoj i Zapadnoj crkvi, uz naznaku da su neki delovi odeće uvedeni i
mnogo kasnije u upotrebu.2 Tako, na primer, prema Jevsevijevom navodu, najniži ste-
pen klirika je u početku nosio samo ogrtač za ramena bez rukava, koji se naziva kratki
felon. Nešto kasnije je ušlo u običaj da i oni, poput klirika iz najbližeg višeg klirikalnog
stepena nose i osnovnu odeću, donju haljinu - belu tuniku, koje se naziva stihar. Ovu
tuniku nose i ipođakoni i svi viši klirici. U deo svešteničke (đakonske) odeće spada i
orar, duga traka koju đakoni nose prebačenu preko ramena i koja pada preko leđa i
prsa bogoslužitelja. Smatra se da je ova traka možda, prvobitno, imala svrhu za brisa-
nje usta onih koji se pričešćuju, pošto se kod Rimljana svaka maramica za brisanje us-
ta zvala orarium. Sa druge strane, orar služi i za davanje znaka za otpočinjanje bogos-
lužbenih radnji, i to tako što đakon podigne prednji kraj trake u vis – tako da to bude
očevidno svima. Ovu traku za vršenje bogosluženja nose i prezviteri, s tom razlikom
što je ona na krajevima sastavljena i ušivena, te ne pada na leđa i prsa svešteniku, već
oba kraja padaju preko prsa. U ovom obliku, orar nosi i poseban naziv epitrahilj (oko-
vratnik), i predstavlja znak dvostrukih dužnosti prezvitera prilikom bogosluženja. Kod
ovih crkvenih službenika, preko stihara i epitrahilja oblači se i dugački felon, ogrtač
bez rukava koji pokriva prsa i leđa, koji se opasuje pojasom. Sa druge strane, episkopi
su u početku imali pravo da nose sve napred pobrojane delove odeće, s tom razlikom
što se na njihov felon stavljao i jedan krst, dok prezviterski feloni nisu imali ovaj znak.
Ovaj komad odeće kod arhiepiskopa je bio ukrašen sa mnogo krstova, tako da se nazi-
vao polistavrija (felon sa mnogo krstova). Deo episkopove odeće predstavlja i omofor
tj. ogrtač za ramena, koji je, prema Jevsevijevim rečima, predstavljao imitaciju efoda,
dela odeće starozavetnih prvosveštenika. Ovaj deo odeće je postao znak raspoznavanja
i razlikovanja episkopa od prezvitera, a njegovo oblačenje signalizira početak vršenja
arhijerejskih radnji. Nadbedrenik je takođe deo odeće episkopa. To je četvorouglasto
platno koje je odeća za kolena ili bedra. Smatra se da je u početku služilo kao peškir
(ubrus) koji se koristio nakon što bi episkop, po uzoru na Hrista, oprao noge ostalim
vernicima, što se posebno dešavalo na praznik Veliki Četvrtak. Po kasnijem mističnom
tumačenju, ovaj nadbedrenik ima značenje episkopske vlasti, tj. duhovnog mača. Što
se pak tiče sakosa, liturgijske odeće koju su u početku nosili samo patrijarsi (Jevsevije
veli da nije poznato da li se on nosio pre „trećeg perijoda“ tj. pre VII stoleća), a koja
predstavlja odeždu nalik na vreću, sa polurukavima – izrađenu od skupocene materije
(po uzoru na starozavetne prvosveštenike ali i grčko-rimske careve), ona je kasnije po-
1 Božidar Mijač, Odzivi i dozivi, str. 194. Naglasak moj.

2 „Tek u drugom perijodu doznajemo u tom pogledu više, i po vestima iz drugog perijoda u glavnom morao
je već u prvom perijodu biti položen temelj onome, što smo ovaj čas naveli i zatim već u drugom perijodu
u glavnom postojati sve, što se od odeća u crkvi danas upotrebljava; premda je nešto i kasnije pridošlo. I
tako se, ne od jednom, nego malo po malo došlo do ovog sistema liturgijskih odeća ili
odežda.“ J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 677. Naglasak moj.
154
SEDAM SVETIH TAJNI
stala odevnim predmetom svih episkopa. Naime, do XII stoleća ovu odeću su nosili
samo patrijarsi, od XIII su počeli da je nose i pojedini mitropoliti, a od XVII i svi ostali
episkopi. Od ovog poslednjeg vremena patrijarsi su počeli da nose, zajedno sa posebno
privilegovanim mitropolitima i arhiepiskopima, sakos ukrašen mnogim krstovima
(sakos polistavros), da bi se razlikovali od ostalih arhijereja. Episkopi u posebnim sve-
čanim prilikama nose i episkopski ogrtač (mantiju, poput monaške - ali skupoceniju).
U deo njihove opreme spada i ukras za prsa nazvan enkolpion, koji predstavlja imitaci-
ju hošena, naprsnika starozavetnog prvosveštenika. Ovaj ukras za prsa se još naziva i
panagijon (svetinja nad svetinjama), a predstavlja medaljon u kome se nalaze male
ikone Isusa Hrista, Bogorodice sa malim Isusom ili ikona Svete Trojice, kao i krst. U
najnovije vreme, ukoliko je enkolpion u obliku medalje u kojoj se nalazi slika Majke
Božije, onda se on naziva panagija (najsvetija). Episkopi uvek sa sobom nose i pastir-
sku palicu, koja je na vrhu ili savijena u obliku slova T, ili pak načinjena tako da sa dva
kraja na vrhu dolaze dve zmijske glave jedna naspram druge (koje bi trebale da pred-
stavljaju dvostruku mudrost arhijereja). Episkopi na svojim glavama nose i posebnu
kapu koja se naziva mitra. Ona je načinjena delimično po uzoru na krune grčko-
rimskih careva a delom na kape starozavetnih prvosveštenika. Upotreba mitre je za-
svedočena tek od X veka, a sam njen naziv je prvobitno označavao obično svetovno
pokrivalo za glavu, koje je svako mogao da nosi. Na Istoku je mitru nosio najpre alek-
sandrijski patrijarh, a kasnije i ostali patrijarsi. Tek u XVIII veku su počeli da je nose
svi episkopi, a kao posebno odličje i neki arhimandriti i protoprezviteri. Sa druge stra-
ne, mitre zapadnih episkopa su se razvijale tako da su na kraju dobile oblik pokrivala
za glavu drevnih neznabožačkih rimskih sveštenika, kao i sam njihov stari naziv infula.
Ove infule su bile pokrivala za glavu sačinjena od dve trougaone površine, sa vrhovima
okrenutim na gore. Sa njihove zadnje strane vise dve trake niz leđa, upravo kao kod
pokrivala mnogobožačkih sveštenika.1 Ove mitre kod zapadnih episkopa (biskupa) i
samog pape, veoma nalikuju na glavu ribe sa otvorenim ustima. Ostaje nam da odgo-
vorimo na pitanje, kakvo su značenje imala ova pokrivala u starom rimskom mnogo-
božačkom kultu (pošto smo već shvatili da mitre i kod istočnih i zapadnih arhijereja
potiču iz mnogoboštva; mitre na Istoku sačinjene su po uzoru na krune grčko-rimskih
careva a na Zapadu na kape paganskih sveštenika). Prema američkom istraživaču Ral-
phu Woodrowu, mitra koju nose pape, iako je tokom vekova bila ukrašavana na različi-
te načine, ima identičan oblik kao krune koje nose bogovi i anđeoska bića prikazana na
drevnim paganskim asirskim crtežima. Sličnu ovoj kapi nosio je i riblji bog Dagon, ko-
ga su naročito poštovali Filisteji. Deo odeće poštovalaca ovog božanstva je bila kapa
nalik na glavu ribe otvorenih usta, dok je ostali deo ribljeg tela visio preko leđa (upravo
kao kod rimokatoličkih arhijereja, s jedinom razlikom što kod ovih poslednjih vise tra-
ke - infulae). Uostalom, sve pape nose i pagansku titulu „Pontifex Maximus“ koju je
nosio i car Konstantin Veliki, kao i njegovi mnogobrojni paganski prethodnici. Prema
pomenutom autoru, sveštenička odeća, koja je vekovima uvođena u okviru tradicio-
nalnog hrišćanstva Istoka i Zapada, vodi poreklo iz paganskog Rimskog carstva, koje je
svoje običaje preuzelo iz još starijih mnogobožačkih sistema. Tako, ovaj autor veli da
starozavetni prorok Sofonija, navodeći Gospodnje reči upozorenja (Sofonija 1:4), zapi-
suje i reč kemarim (kamar), koja je označavala sveštenike idolopokloničke religije bo-
ga Vala. Prema podacima iz „Faussets Bible Encyclopedia“, ovi sveštenici su bili obu-
čeni u odeću crne boje. Takođe, Jevsevije Popović iznosi činjenicu da je carigradski
1 Svi prethodni podaci preuzeti su iz „Opšte crkvene istorije“ Jevsevija Popovića, tom prvi, str. 676-684.
155
patrijarh Akakije 476. godine odredio da odeća arhijereja, u danima žalosti zbog neči-
jeg mučeništva, bude zatvoreno crvene boje (tobože zbog identičnosti sa haljinom
skerletne boje koju su Isusu ogrnuli rimski vojnici na dan raspeća). Sa druge strane,
Woodrow zastupa mišljenje da je verovatno da današnji rimokatolički kardinali nose
odeću zatvoreno crvene boje iz razloga što je ona, poput mitri, prihvaćena iz drevne
vavilonske religije (vidi: Jezekilj 23:14-15). Prema istorijskim podacima, neki svešteni-
ci paganskih religija su nosili crvenu odeću (boje plamena) koja je simbolisala njihovu
stvarnu ulogu – održavanje svetih vatri koje su gorele za vreme obrednih radnji.1
Ono što je sigurno jeste da prvovekovna apostolska Crkva nije imala ničeg zajedni-
čkog sa mnogim kasnije uvedenim crkvenim običajima i praksama za koje se (barem
za neke od njih) može zasigurno tvrditi da potiču iz mnogobožačkih religija. Naravno,
ostaje istina da su (kao što ćemo se uveriti i prilikom proučavanja tema u narednim
poglavljima) crkveni autoriteti, prihvatajući paganske običaje njima dodeljivali
hrišćanska značenja, ali to, sve u svemu, nije moglo da promeni neospornu činjenicu
da oni potiču iz mnogoboštva:
„Ljubav prema alegorijskom tumačenju Svetoga Pisma prenesoše osobito mistički
bogoslovi i na akte kulta i institucije kulta, i tako se postepeno razviše simvolička i ale-
gorijska tumačenja svih bogoslužbenih radnja i stvari, čak i takvih, koje po sebi nema-
ju simvoličko određenje, i tako nastade takozvano mističko tumačenje i shvatanje sve-
ga što se tiče bogosluženja.“2
A za kraj ovog dela poglavlja, želeo bih da navedem još dva teksta velikog srpskog
prosvetitelja, koji je dobro ocenio razliku između stvarnih duhovnih hrišćanskih vred-
nosti i mnogobrojnih novotarija uvedenih tokom vekova, koje su zamaglile pogled na
izvorno apostolsko ispovedanje i versku praksu:
„Toronj, zvona, polijeleji, kandila srebrna i čiraci, - sve je to mirska pompa i ukra-
šenije, a ne Hrista Spasitelja unevještene crkve, za koju je on svoju presvetu prolio krv.
Duše naroda prosveštene i dobrodjeteljne, naravi neporočne i čiste: ovo je bratijo mo-
ja, pravi nebesni Sion i Hristova nevjesta, po svidjetelstvu apostolovu: „Vi jeste cerkov
Boga živa!“ koju ko krasi, ukrasiće njega Bog; a ne zidovi, zvona, zlatotkane odežde
(ženska ukrašenija) i srebrno posuđe.“3
„Greci su ljudi kao i ostali ljudi, mogli su se lasno prevariti kao i drugi, a mi od njih
primili, pak se našli u istom škripcu, pak sad sve druge za prelaštene držimo, a sami
sebe čiste kao sunce! Kad smo tako gotovi sve druge muštrati i suditi, nije li pravedno i
vreme već da i sami sebe malo promuštramo i poprosudimo? Čini mi se da je ovo naj-
pametnije. Kad su Greci i Latini od Hristova apostola primili hristijanski zakon, on-
da nije bilo ni časnoga drveta, ni ikona, ni svetih telesa, ni moštiju, ni kostiju, ni ka-
nona, ni irmosa, ni tropara nikakva, ni najmanjeg kondaka. Za sve to blaženi i
sveti apostoli nisu ni reči ni slova niti znali niti mislili. A naši slavenski na-
rodi primiše hristjanstvo neki od Grekov, a neki od Latina. No kad? Na devet stotina
godina posle apostola. Sade nek mi kaže ko zna: šta se nije moglo za d e v e t s t o -
t i n a g o d i n a izumiti i natrapati?“4
Proučavanja koja slede, a koja se odnose na sv. tajne braka i jeleosvećenja, biće kra-
ća od prethodnih. Razlog za to je jednostavan. Upravo proučene svete tajne predstav-
ljaju temelj na kojem stoji čitava pravoslavna građevina, te ih je stoga bilo potrebno
1 Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 114.

2 J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 639.
3 D. Obradović, Sabrana dela, str. 668.
156
SEDAM SVETIH TAJNI
detaljnije razmotriti i doneti pravilan zaključak o njihovom (ne)biblijskom utemelje-
nju.
SVETA TAJNA BRAKA

Na početku, moram da priznam da se Istočna crkva nalazi najbliže istini po pitanju
zastupanja svoga učenja upravo o ovom sakramentu. Iako, kao što smo već utvrdili,
imaju veoma loše razumevanje drugih biblijskih istina, po pitanju braka postoji „sa-
mo“ nekoliko nedoslednosti u odnosu na učenje Svetog pisma. Naime, Pravoslavna
crkva zastupa svetost bračne zajednice između muškarca i žene (doduše samo teorij-
ski) i razvod braka dozvoljava samo zbog učinjene preljube od strane jednog od supru-
žnika. Takođe, veruje da povezanost muža i žene pruža sliku povezanosti Hrista i Nje-
gove Crkve.
„U Crkvi našoj novozavetnoj, brak prerasta u Svetu Tajnu carstva Božjeg, koja čo-
veka vodi u večnu radost i u večnu ljubav duhovnu i sklapa se ne samo za ovaj privre-
meni život no za svu večnost. U njoj mladenci, blagodaću Božjom koja se na njih izliva
kao bezgranična ljubav, rastu kao čudesno i sveto zdanje duhovno sjedinjeno jednom
mišlju, jednom voljom, jednim osećanjem i neraskidivo supružansko jedinstvo, kome
je cilj produženje roda ljudskog i proslavljanje Boga. Tako su u svetinji braka muž i
žena jedno i stoje iznad srodstva, dok sinovi i kćeri prema roditeljima stoje u prvom
stepenu srodstva, a unuci u drugom itd.
Istina je, dakle, živa: brak je svetinja i najstarija ustanova u čovečanstvu. Njome se
ukazuje na nebesku ljubav između Hrista i Crkve. Ona je kamen temeljac čovečanstva.
Otuda: kakav brak takva porodica; kakva porodica takva država; kakva država takvo i
čovečanstvo.
Zato naša Sveta Crkva ne prestaje da poziva decu svoju da bračnu zajednicu svoju
osveštavaju venčanjem u Crkvi gde supružnici postaju jedno duhovno jedinstvo i uči ih
da svetinju braka čuvaju kao zenicu oka svoga, a razvod braka dozvoljava samo u kraj-
njem slučaju, zbog dokazanog brakolomstva – zbog preljube.“1
Ipak, postoji nekoliko stvari koje bih mogao da primetim na osnovu svega do sada
spoznatog o Pravoslavlju. Naime, isti izvor kojeg sam upravo citirao, tvrdi da je Hristos
ustanovio i osveštao sv. tajnu braka i to prilikom svoga prisustvovanja na svadbi u Ka-
ni Galilejskoj.2 Naravno, iako brak i jeste uistinu božanska ustanova, on se nigde u
Bibliji ne naziva svetom tajnom. Kada Lazar Milin u svojoj apologetici pokušava da
opravda svetotajinstvo braka, on navodi i stihove iz poslanice Efescima, iz petog po-
glavlja, za koje smatra da predstavljaju dokaz ispravnosti pravoslavnog učenja:
„Međutim kad se pročitaju napred spomenuta mesta iz Biblije, kad se setimo kako
je Bog stvorio prvog čoveka i ženu i blagoslovio ih rekavši im da se množe i da napune
Zemlju, kad se pročitaju reči Spasiteljeve o Braku gde On zapravo ponavlja Božje reči
iz knjige postanja da će čovek i žena postati jedno telo, i kad se primi pouka apostola
Pavla koji bračnu vezu između muža i žene smatra i naziva tako velikom i blagoslove-
nom tajnom kao što je veza između Hrista i Crkve, pa kad se uz sve to uzme u obzir
prisustvo Hristovo na svadbi u Kani Galilejskoj (Jn. 2, 1-11), onda se jasno i nesumnji-
vo vidi da je Brak sveta tajna kojom se bračnicima daje blagoslov Božji i kroz koju oni
primaju blagodatnu pomoć Božju da svoju bračnu vezu ostvare na onaj način kako to
1 Veronauka u kući, str. 41.

2 Vidi: Navedeno delo, str. 39.
157
Bog zahteva od svakog hrišćanina. Da je, pak, crkva oduvek, od doba apostol-
skog, smatrala brak svetom tajnom, to se vidi iz već navedenih reči apos-
tola Pavla u Poslanici Efescima, gde on ovu vezu između muža i žene smatra i
naziva velikom tajnom upoređujući je sa duhovnom vezom Hrista i Crkve.“1
Ipak, i ovoga puta je g-din Milin pogrešio u razumevanju novozavetnog teksta. Evo
kako glasi odlomak na koji se ovaj teolog pozvao:
„Žene da se pokoravaju svojim muževima kao Gospodu, jer muž je ženina glava kao
što je i Hristos glava Crkve, on kao spasitelj svoga tela. I kao što se Crkva pokorava
Hristu, tako i žene da se pokoravaju muževima u svemu. Muževi, volite svoje žene –
kao što je i Hristos zavoleo Crkvu i samoga sebe predao za nju, da je posveti, očistivši
je vodenim kupanjem i rečju, da sam sebi postavi slavnu Crkvu, koja nema mrlje, ni
bore, ili tako što, nego da bude sveta i neporočna. Tako su i muževi dužni da vole svoje
žene kao svoja telesa. Ko voli svoju ženu – samoga sebe voli. Jer niko nikada nije omr-
znuo svoje telo, nego ga hrani i greje – kao i Hristos Crkvu, jer smo udovi Hristova te-
la. ‘Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo’.
Ova tajna je velika, a ja govorim misleći na Hrista i na Crkvu. Pa i vi, svaki
pojedini da voli svoju ženu kao samoga sebe, a žena da se boji muža.“2
Kao što sam napomenuo na početku ovog poglavlja, za nas zemaljske ljude sputane
mnogim ograničenjima, mnoge Božije odluke predstavljaju tajnu. Veliku tajnu pred-
stavlja i sva dubina povezanosti muža i žene pred Bogom, koje On, od momenta zak-
ljučenja braka ne posmatra više kao dve odvojene ličnosti – već kao jednu jedinu. U
tome se i ogleda sva veličanstvenost bračne zajednice – u potpunom duhovnom, duše-
vnom i telesnom jedinstvu supružnika. Apostol Pavle u upravo navedenom tekstu daje
do znanja vernicima da je i Hristos sa svojom Crkvom (svim nanovorođenim ljudima)
povezan na istovetan način. Pred Bogom Ocem, Isus Hristos i njegova Crkva se nalaze
u potpunom jedinstvu – što predstavlja još jedan garant večnog spasenja svake veruju-
će osobe. Ono što takođe jasno proizilazi iz navedenog teksta, iz stihova 30-32, jeste da
kada govori o „velikoj tajni“ Pavle misli na Hrista i Crkvu, a ne na supružnike. Evo ka-
ko glase ovi stihovi Novog zaveta u prevodu dr Dimitrija Stefanovića i komisije svetog
arhijerejskog sinoda SPC:
„Jer smo udi tela njegova. Zato će čovek ostaviti oca i mater i prilepiće se ženi svo-
joj, i biće dvoje j e d n o telo. Ova tajna je velika: ja govorim za Hrista i za crkvu.“
„Jer smo udovi tijela njegova, od mesa njegova i od kostiju njegovih. Toga radi os-
taviće čovjek oca svojega i mater i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.
Tajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu i o Crkvi.“ (Naglasak moj).
Mislim da je prevod komisije arhijerejskog sinoda u ovom slučaju najjasniji. Hris-
tovi vernici, koji predstavljaju udove Njegovog tela (1. Kor. 12:12, 18, 27), jesu, duhov-
no rečeno, „od mesa njegova i od kostiju njegovih“. Zajedništvo i jedinstvo muža i že-
ne, o kojem Pavle govori u ovom poglavlju, jeste svima vidljivo i uočljivo. Muž i žena
žive zajedno u istom domu, spavaju u istom krevetu i poseduju intimnost kakvu ne
dele ni sa kim drugim. Međutim, ono što predstavlja odista „veliku tajnu“ jeste prava i
organska povezanost vaskrslog Spasitelja Isusa koji je na nebesima - sa svojim verni-
cima koji su na zemlji. Gospod se naime, dok je još bio na zemlji, molio ovako:
„Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu reč veruju u mene, da svi
budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni budu jedno u nama. Dao

2 Poslanica Efescima 5:22-33.
158
SEDAM SVETIH TAJNI
sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao što smo mi jedno; ja u njima, a
ti u meni, da budu savršeno ujedinjeni, da zna svet da si me ti poslao, i da si ih
ljubio kao što si ljubio mene. Oče, želim da oni, koje si mi dao, budu sa mnom tamo
gde sam ja, da gledaju moju slavu, koju si mi dao, zato što si me ljubio pre stvorenja
sveta. Oče pravedni, svet te nije upoznao, a ja sam te upoznao, pa i ovi saznaše da si me
ti poslao. I obznanio sam im tvoje ime i obznaniću, da ljubav, kojom si me ljubio, bude
u njima i ja u njima.“1
U skladu sa uslišenjem Gospodnje molitve, u kojoj je iskazao težnju za međusob-
nim savršenim duhovnim jedinstvom vernika, kao i za njihovim apsolutnim jedins-
tvom sa Ocem i Sinom, članovi novozavetne Crkve predstavljaju udove Hristovog tela,
sa kojima je On povezan na isti način kao glava sa ostatkom čovečjeg organizma. Upo-
ređujući odnos vernika i Hrista, koji su nekada bili „dvoje“ (tj. odvojeni jedan od dru-
goga - pre obraćenja svakog pojedinog grešnika koji pokajanjem i verom u Spasitelja
postaje delom Crkve) a sada su postali „jedno telo“ (slično bračnom sjedinjavanju dve
osobe suprotnog pola) apostol veli: „tajna je ovo velika“, misleći pri tom na pove-
zanost i jedinstvo Hrista i Crkve.
Dakle, Milinova tvrdnja da Pavle u poslanici Efescima 5:22-33 brak naziva „svetom
tajnom“ ipak ne stoji. Zapravo, kao što smo spomenuli i na početku ovog poglavlja, ni
veliki teolog Istočne crkve iz VIII veka, sv. Jovan Damaskin, u svoje vreme nije nazivao
brak svetom tajnom. Tajna povezanosti muža i žene jeste velika, ali se u Bibliji ne nazi-
va „sakramentom“ kojeg je Hristos ustanovio i „osveštao“.
Želim takođe da pojasnim svoju tvrdnju sa početka ovog dela poglavlja, a koja glasi
da Pravoslavna crkva samo „teorijski“ zastupa neraskidivost bračne zajednice, koja je
zapoveđena Gospodnjom rečju: „Tako nisu više dva nego jedno telo. Što je dakle Bog
sastavio, čovek neka ne rastavlja“ (Mt. 19:6).
U poglavljima pod naslovom „Pravoslavno monaštvo“ i „Žitija svetih“, koje možete
da čitate u nastavku knjige, naveo sam veći broj primera o tome da su mnogi (oženje-
ni) ljudi, koji se u Istočnoj crkvi poštuju kao svetitelji, zauvek napuštali svoje žene i
decu i odlazili u manastire, šume i pustare iz kojih se naravno, svojim porodicama više
nikada nisu vratili. Ovakvi primeri su za pravoslavne očigledno vredni pohvale – kao i
našega ugledanja – pošto su u Žitijima spomenuti i od prepodobnih i blaženih učinje-
ni. Sa druge strane, u poglavlju o monaštvu ćemo takođe moći da uvidimo da učenje
svetih otaca i kanoni „Crkve“ zapovedaju da se bivši monah, koji je napustio manastir i
oženio se, mora uz pomoć državne prisile da razvede od žene po svaku cenu, vrati u
manastir, i za kaznu, pod anatemom, zatvori u keliju iz koje nema prava da izađe do
kraja života. Iz svih tih mnogobrojnih primera sa kojim ćemo imati prilike da se upoz-
namo, valjda će nam postati jasnije kako se to i na koji način pravoslavni zalažu za ne-
raskidivost bračne zajednice. Božija Reč se, u tom slučaju, poštuje samo do momenta
dok ne protivreči učenjima svetih otaca (tj. svetom predanju).
Da je tvrdnja koju sam upravo izneo i više nego istinita, dokazaće nam i sledeći iz-
vodi iz svetootačkog predanja.
Naime, iz Svetog pisma i crkvene istorije je poznato da su prve crkvene starešine
(prezviteri tj. episkopi) bili oženjeni ljudi. Tek je popularizacijom monaškog načina
života u kasnijim vekovima, postao ustaljen običaj da se episkopi biraju iz redova mo-
naha, a ne onih koji su živeli u braku.2 Tako se, potpuno suprotno naučavanju Hristo-

2 Detaljnije o ovoj temi u poglavlju: Pravoslavno monaštvo.
159
vih apostola koji u Pismu zapovedaju da episkopi moraju biti oženjeni (1. Tim. 3:2;
Titu 1:6-7), u kasnijim vekovima smatralo da episkop koji nakon svoga postavljenja u
tu službu i dalje nastavi da živi sa svojom zakonitom ženom, predstavlja sablazan – te
da se sa njom mora obavezno rastati. Evo kako glasi 12. pravilo Šestog vaseljenskog
sabora, održanog u Konstantinopolju (Carigradu) krajem VII veka posle Hrista:
„Saznali smo i ovo: u Africi, Liviji i po nekim drugim oblastima, neki od tamošnjih
bogoljubaznih predstojatelja (episkopa; prim. I. S.) nastavljaju da žive zajedno sa svo-
jim ženama i nakon što je nad njima obavljeno rukopoloženje, te na taj način posta-
ju predmet sablazni i spoticanja za narod. Pošto naše nastojanje mora biti us-
mereno i na to da oni kojima je dato staranje o vernicima budu besprekorni u svakom
pogledu, ustanovljujemo da oni više ne čine pomenuto nedelo.“1
Naravno, „sveti oci“ prisutni na ovom Saboru su veoma dobro znali da Gospodnja
Reč uči da brak episkopa ne predstavlja nedelo već upravo bogougodno delo, pa su
pokušali da za potporu svom „pravilu“ pronađu opravdanje citirajući druge biblijske
stihove, na taj način suprotstavljajući Pismo samom sebi i iskazujući potpuno pogreš-
no razumevanje, sa svoje strane navedenih, svetih tekstova. Evo kako glasi nastavak
prethodno navedenog odlomka:
„Mi ovo kazujemo ne da bi se ukidalo ili izopačavalo ono što je ustanovljeno od
Apostola, nego zbog toga što se staramo o spasenju i o napredovanju naroda u dobru
i vrlinama, te da nikakva ljaga ne bude na svešteničkom činu. Jer, sveti apostol kaže:
„Sve činite na slavu Božiju; ne budite na sablazan ni Judejima, ni Jelinima, ni Crkvi
Božijoj, kao što i ja u svačemu svima ugađam, ne tražeći svoje koristi, nego mnogih, da
se spasu. Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista“ (1. Kor. 10, 31-32; 11, 1). A za koga
se dozna da čini ono šta je pomenuto, neka bude svrgnut.“2
Sudeći po prethodnom navodu, ukoliko se nekom pojedincu ili grupi ljudi, još uvek
neutvrđenim u veri i poznanju Božije volje, „ne sviđa“ supruga dotičnog episkopa,
njemu treba narediti da se razvede nakon svoga rukopoloženja, da ne bi, tobože, „ver-
nom narodu“ bio na „sablazan“?!? Apostol Pavle u navedenim tekstovima svakako nije
želeo da kaže kako zdravu, Duhom nadahnutu, Gospodnju nauku treba prilagođavati
nezrelom rasuđivanju duhovnih neznalica! Nasuprot tome, apostol se trudio da ne bu-
de na sablazan nikome po pitanju vršenja nekih sporednih radnji propisanih u Mojsi-
jevom zakonu, kao što su obrezanje, čista i nečista jela, svetkovanje određenih prazni-
ka i tome slično. Iz knjige Dela apostolskih, kao i nekih novozavetnih poslanica sazna-
jemo da je Pavle živeo „kao po zakonu“ dok je bio u čisto jevrejskom društvu (1. Kor.
9:19-20) dok je „kao bez zakona“ živeo među hrišćanima koji su bili poreklom mnogo-
bošci (st. 21). Njegovo prilagođavanje okruženju se nipošto nije odnosilo na srozavanje
i menjanje značenja večitih Božijih zapovesti, kao što je, između ostalog i učenje o ne-
raskidivosti braka. Uostalom, apostol nas je pozvao da se ugledamo na njega kao i on
na Hrista, pa i po pitanju ozbiljnog Gospodnjeg upozorenja koje glasi: „Što je dakle
Bog sastavio, čovek neka ne rastavlja.“
Evo kako je Dositej Obradović, koji je dobro poznavao crkvenu istoriju, prokomen-
tarisao odbijanje jednog mudrog čoveka iz V veka, po imenu Sinesija, da napusti svoju
ženu radi zauzimanja episkopskog položaja:
„U to isto vreme nahođaše se u Egiptu, u gradu Kirini, jedan vesma učen i dobrod-
jeteljnoga žitija človek, zovomi Sinesij, kojega svi cerkovni naši učitelji nariču (...)
1 Knjiga pravila, Šibenik 2003. god. str. 36. Naglasak moj.

2 Na istom mestu.
160
SEDAM SVETIH TAJNI
Premudri Sinesij. Ovoga zadugo mole i prinuždavaju da primi episkopstvo grada Kiri-
ne, no on oženjen budući (a tada se već bio uveo običaj da su episkopi neženjeni), kaže
svima čisto da on neće nipošto primiti episkopstva, za dva uzroka: prvo, što ženu
svoju ne bi ostavio za sve eparhije i za sva episkopstva i patrijaršestva na
svetu; a drugo, što on kako učen čovek, ne može verovati sve što prosti veruju, niti
pak lagati da kaže da veruje to što za istinito ne priznaje. Sve ti to ovom čoveku ni
dlake ne pomogne. Njemu se dozvoli da on veruje kako zna da je bolje, i ženu svoju da
drži, i dečicu, ako mu bog da, s njom da rađa, samo neka bude episkop; i na ovi način
primi ovu službu.“1
Ipak, iako je Sinesiju pošlo za rukom da bude episkop i da u isto vreme bude ože-
njen, nešto više od dva veka kasnije, 680. godine posle Hrista, na Saboru koji je i do-
neo maločas navedeno „pravilo“, ovakva mogućnost je zabranjena, uz pretnju svrgnu-
ćem onoga koji ostane neposlušan. U isto vreme, na pomenutom Saboru je doneto i
„pravilo“ koje reguliše dalji način života bivše supruge tek postavljenog episkopa. Evo
kako ono glasi:
„Žena onoga koji je uzveden na episkopsko dostojanstvo, pošto se prethodno razlu-
či kroz zajedničku saglasnost sa svojim mužem, neka nakon toga što joj je muž postav-
ljen za episkopa, pristupi u manastir koji je daleko od episkopije kojom upravlja njen
nekadašnji muž, a od episkopa neka dobija šta joj je potrebno za izdržavanje.“2
Smatram da je očigledno da ovakve svetootačke zapovesti koje se odnose na život
crkvenih starešina i njihovih zakonitih supruga nisu ni malo u skladu sa bogonadahnu-
tom Božijom Reči. A pošto Pravoslavlje smatra da je sveto predanje (u koje na prvom
mestu spadaju odluke Vaseljenskih sabora) jednako nadahnuto Svetim Duhom poput
Svetog pisma, verujući da njegovo učenje predstavlja dopunu Bibliji, onda je jasno da
je istinita moja ranije izrečena tvrdnja o samo „teorijskom“ zalaganju Istočne crkve za
neraskidivost bračne zajednice. Upravo smo videli iz istorije da se brak u Istočnoj crkvi
i te kako mogao rastaviti, i to sukobljavanjem ljudskih predanja večnim Božijim odre-
đenjima i zapovestima. Podsetimo se reči Gospoda Isusa Hrista koje je izrekao svojim
savremenicima – tradicionalistima, a koje bismo i mi mogli da uputimo na račun onih
koji svojim „pravilima“ naučavaju upravo suprotno Hristu i apostolima:
„‘Ovaj narod me poštuje usnama, a srce njihovo je daleko od mene. Uzalud me poš-
tuju učeći nauke koje su ljudske zapovesti’. Ostavivši Božiju zapovest držite ljudsko
predanje (...) I govoraše im: lepo ukidate Božiju zapovest, da sačuvate svoje preda-
nje.“3
Ukoliko pored svega ovoga spomenem još i činjenicu da učenje svetih otaca podra-
zumeva i to da je Bogom blagoslovljen i pravovaljan (punovažan) samo onaj brak koji
je zaključen od strane prezvitera ili episkopa koji poseduju apostolsko prejemstvo, te
da svi ostali brakovi (sklopljeni između ateista, nepravoslavnih i sl.) zapravo pred Bo-
gom predstavljaju bludnu vanbračnu vezu4, onda je jasno kakvo mišljenje o mnogim
pristojnim i časnim srpskim domaćinima i njihovim suprugama, koji se za vreme pe-
1 Vidi: D. Obradović, Sabrana dela, str. 656.

2 Knjiga pravila, str. 45. (48. pravilo Šestog vaseljenskog sabora).
3 Ev. po Marku 7:6-9.
4 Ovakvu tvrdnju sam lično čuo od episkopa timočkog g-dina Justina Stefanovića, za vreme predavanja ko-
jeg je održao sredinom 90-tih godina u Zaječaru, u zgradi eparhije timočke pred 50-tak okupljenih verni-
ka.
161
desetogodišnjeg vladajućeg socijalizma nisu venčavali u crkvi već samo pred državnim
organima (u Opštini), imaju oci Pravoslavne crkve.1
Nasuprot stavovima tradicionalne Istočne crkve i praksi koju je sprovodila kroz is-
toriju, zajednice evanđeoskih protestanata maksimalno poštuju bračne zavete svojih
članova. Pošto svoje učenje baziraju isključivo na Bibliji, evanđeoski vernici propove-
daju i u praksi drže Božije zapovesti koje se odnose na brak. Oni poštuju svaki brak
zaključen po državnim, društvenim ili verskim propisima između osoba suprotnog po-
la koje nisu u bliskom krvnom srodstvu, i takav brak smatraju neraskidivom zajedni-
com pred Bogom, bez obzira da li su supružnici hrišćani, pripadnici drugih religija ili
ateisti. Takođe, evanđeoski hrišćani zastupaju verovanje da svaka od Boga rođena oso-
ba (mladić ili devojka) treba da za bračnog druga izabere u veri srodnu osobu, a ne onu
koja ne deli ista religijska uverenja. To iz razloga što, kao što je i ranije bilo govora,
bračna zajednica podrazumeva i istovetna duhovna interesovanja (jedinstvo duha) a
ne samo telesnu ljubav zasnovanu na čulnosti. Apostol Pavle je prvovekovne hrišćane
koji su planirali da stupe u brak poučavao da za supružnike uzimaju samo verujuće
ljude (hrišćane) a ne one iz neznaboštva:
„Žena je privezana dok joj muž živi; a ako joj muž umre, slobodna je da se uda za
koga hoće, samo u Gospodu.“2
Na isti način na koji je Gospod u Starom zavetu zabranio Izrailjcima da stupaju u
brak sa pripadnicima okolnih mnogobožačkih naroda, iz razloga postojanja velike mo-
gućnosti da ovakav savez dovede do bogootpadnuća jevrejske nacije3, On to čini i u
periodu novozavetne Crkve. Citirajući starozavetne tekstove, Pavle kazuje ovako:
„Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer čega zajedničkog ima prave-
dnost sa bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? U čemu se Hristos
slaže sa Veliarom? ili kakav udeo ima verni sa nevernikom? Kako se hram Bo-
žiji slaže sa idolima? Mi smo, naime, hram Boga živoga, kao što Bog reče: ‘Stanovaću i
živeću među njima, i biću im Bog, a oni će biti moj narod. Zato otidite od njih i odvojte
se, govori Gospod, i ne dotičite ono što je nečisto, pa ću vas primiti, i biću vam otac, a
vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj ’.“4
Naravno, apostolskim učenjem se podrazumevalo i to da, ukoliko je neka osoba, ko-
ja je sklopila brak dok je još bila u stanju bezverja, prihvatila Hrista za Spasitelja, ona
treba i dalje da nastavi da živi sa svojim dotadašnjim bračnim drugom – iako ovaj nije
iskusio hrišćansko obraćenje. (1. Kor. 7:12-15; 1. Petr. 3:1-6).
1 Stavovi Pravoslavne crkve u odnosu na ovakve brakove (pravoslavnih sa nepravoslavnima) koji su sklop-
ljeni u skladu sa civilnim ali ne i crkvenim propisima, su vrlo strogi. Prema svetootačkim kanonima ovakvi
brakovi nisu punovažni pred Bogom i treba ih što pre dovesti do razvoda:
„Nije dopušteno pravoslavnom muškarcu da stupa u brak sa ženom koja je jeretik, a takođe ni pravoslavnoj
ženi da se venčava sa jeretikom. Ako se otkrije da je neko postupio protivno ovom pravilu, ne-
ka se takav brak smatra za ništavan i neka se ta nezakonita veza prekine jer ne treba da se
meša ono što se ne može mešati, niti se može sastavljati zajedno jagnje i vuk, ni sa Hristovim delom nas-
ledstvo grešnika. Ko prestupi protiv ovoga što smo ustanovili, taj neka bude odlučen.“
Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, str. 50. Naglasak moj. Citat prvog dela 72. pravila Šestog
vaseljenskog sabora.
Nasuprot pravoslavnom stavu da je potpuno slobodno razvesti brak koji poseduje napred navedene karakte-
ristike, biblijsko učenje podrazumeva neophodnost pravilnog izbora supružnika (koji uključuje da nano-
vorođena osoba treba da stupi u brak sa takođe nanovorođenom osobom). Ali, ako Bogu verna osoba ipak
stupi u brak sa bezvernom, Biblija ni u jednom svom tekstu ne dopušta da se takav brak razvede, ne bi li
se na taj način počinjena „greška“ ispravila.
2 1. Kor. 7:39. Naglasak moj.
3 Vidi: 5. Mojs. 7:1-5
4 2. Kor. 6:14-18. Naglasak moj.
162
SEDAM SVETIH TAJNI
Nasuprot mnogobrojnim slučajevima razvoda brakova koji se dešavaju u Srbiji iz
raznoraznih razloga, a čiji su nesrećni akteri uglavnom članovi Srpske pravoslavne cr-
kve, među nanovorođenim evanđeoskim vernicima su razvodi veoma retka pojava i
dešavaju se uglavnom u slučajevima kada supružnik koji nije doživeo hrišćansko preo-
braćenje, ispunjen predrasudama, želi da napusti zajednički život sa osobom koja je,
tokom braka, postala evanđeoskim vernikom (vidi: 1. Kor. 7:15).
Evanđeoske protestantske zajednice predstavljaju, dakle, društva muškaraca i žena
koji žive u skladnim bračnim zajednicama, formirajući tako zdrave i čvrste porodice.
Ovu činjenicu, uostalom, priznaje i Lazar Milin u svojoj knjizi:
„Sektaši nemaju svetu tajnu braka, ali imaju izvesne obrede prilikom venčanja. Što
je važnije i pohvalnije, oni brak smatraju izvanredno ozbiljnom ustano-
vom tako da neki od njih uopšte ne dozvoljavaju razvod braka. Oni se, dakle, pre-
ma braku odnose kao prema svetinji, iako to ne nazivaju formalno svetom taj-
nom, jer su još prvi reformatori izbrisali brak iz broja svetih tajni.“1
Pošto su evanđeoski vernici već dobili pohvalu i od pravoslavnih – po pitanju nji-
hovog ozbiljnog shvatanja bračnih zaveta, vreme je da izvučemo i konačni zaključak.
Potpuno sam uveren da je mnogo bolje pripadati verskoj zajednici koja brak ceni i poš-
tuje povrh svega, pa makar ga i ne nazivala svetom tajnom, nego pripadati crkvi koja
ga ubraja u sakramente, a čiji kršteni, miropomazani i pričešćivani vernici uništavaju
svoje živote razvodima brakova, koji dolaze kao rezultat preljube i mnogih drugih vi-
dova međusobnog nepoštovanja supružnika.
SVETA TAJNA JELEOSVEĆENJA

Kao što i samo ime kazuje, ova sveta tajna se odnosi na osvećenje jeleja (tj. ulja).
Pažljiv čitalac Svetog pisma će, naravno, odmah uočiti da se u novozavetnim spisima
ni na jednom mestu ne spominje bilo kakvo osvećenje ulja, te zaključiti da ni ovaj sa-
krament ne potiče od Hristove nauke i apostolske crkvene prakse. No, pre nego što
nešto više kažem o ovoj temi sa evanđelske i istorijske tačke gledište, želim da nave-
dem nekoliko tekstova iz pravoslavne literature koji nam objašnjavaju na koji način
Istočna crkva shvata ovu svetu tajnu:
„Uz lekarsko staranje, bolesnik koji veruje moli se Bogu za svoje zdravlje, jer Bog
čini često ono što je čoveku – lekaru nemoguće. Počesto su bolesniku potrebne molitve
„starešina crkvenih“ – sveštenstva, koji usrdnom i dugotrajnom molitvom, prema činu
u Trebniku, prizivaju milost Božju na bolesnika i mole se za njegovo isceljenje poma-
zujući ga osvećenim uljem – zbog čega se ovaj čin i zove jeleosvećenje. Tamo gde su
zanemoćale ljudske moći treba prizivati svemoć Božju koja se pojavljuje i kroz svetu
tajnu jeleosvećenja. Kada naiđu bolesti i nedaće Sveta crkva, kao sažaljiva mati
ustanovila je za teške bolesnike – Svetu tajnu jeleosvećenja. Za ovu svetu
tajnu sv. apostol Hristov veli: „Boluje li ko među vama, neka dozove starešine crkvene,
te neka čitaju molitvu nad njim, i neka ga pomažu u ime Gospodnje. I molitva vere
pomoći će bolesniku, i dignuće ga Gospod, a ako je grehe učinio, oprostiće mu se...
Molite se, dakle, Bogu jedan za drugoga da ozdravite, jer neprestana molitva praved-
nog mnogo može pomoći“ (Jakov. 5, 14-16).“2

2 Veronauka u kući, str. 41-42. Naglasak moj.
163
„Sveta tajna jeleosvećenja. I ona je dokaz premudrog Božijeg promišljanja o
ljudima. Kao sveznajući, On sve predviđa, i kao milostiv priprema izlaz iz svake situa-
cije. On zna da će ljudi, posle odvajanja od Njega, izvora života i zdravlja, biti podložni
bolestima, pa im je pripremio lek u vidu ove svete tajne, i preporučio svojim
apostolima da je vrše nad bolesnicima. I apostoli „mazahu uljem (osvećenim, ra-
zume se) mnoge bolesnike, i isceljivahu“ (Marko 6, 13). Zato sveti apostol Jakov pre-
poručuje hrišćanima da u bolesti koriste ovu svetu tajnu: „Boluje li ko među
vama, neka dozove starešine crkvene, te neka čitaju molitvu nad njim, i neka ga poma-
žu uljem u ime Gospodnje. I molitva vere pomoći će bolesniku, i podignuće ga Gospod;
i ako je grehe učinio, oprostiće mu se“ (Jakov 5, 14-15).“1
Iz upravo navedenih tekstova smo saznali nekoliko glavnih podataka, a to su:
- Sv. tajnu jeleosvećenja ustanovila je „Sveta Crkva“ i ona se vrši pomazanjem osve-
ćenim uljem i to nad teškim bolesnicima;
- Ova sveta tajna potiče od apostola koji su, „razume se“ pomazivali bolesnike osve-
ćenim uljem;
- Ovu svetu tajnu vrše pravoslavni sveštenici pri čemu se mole (tj. čitaju molitve) za
isceljenje bolesnika;
- Apostoli preporučuju da se nad bolesnim hrišćanima vrši ova sveta tajna.
Prema mom dubokom uverenju, tekstovi iz pravoslavne literature koje sam malo-
čas naveo nisu u skladu ni sa onim što proizilazi iz novozavetnog učenja apostolskog
hrišćanstva, niti pak sa dokumentima iz crkvene istorije. Ono što je sigurno jeste da
pravoslavni bogoslovi i u vezi ovog svog učenja o jeleosvećenju, posežu za nekorektnim
tumačenjem biblijskih tekstova, protivno istorijskim činjenicama – a sve u želji da do-
kažu valjanost svetopredanjskog nebiblijskog naučavanja.
Da bih dokazao da učenje o „svetoj tajni osvećenja jeleja“ ne potiče iz Svetog pisma,
pre nego što navedem podatke iz dela Jevsevija Popovića, želim da istaknem jednu
važnu činjenicu – a to je da nam ni sam naziv ovog sakramenta, „osvećenje ulja“, ne
daje za pravo da ga povezujemo sa bilo kojim novozavetnim događajem. Naime, ukoli-
ko je ova sv. tajna uistinu utemeljena na apostolskoj nauci, izgleda neverovatno da ni-
jedan Hristov učenik nije ništa zapisao o tome da je ikada sa njihove strane bilo osve-
ćivano ulje – za bilo kakve potrebe. Naime, iako su apostoli, kao i ostale crkvene stare-
šine, u prvom veku pomazivali uljem bolesnike i molili se za njihovo isceljenje, pomi-
njanje ovih događaja nipošto ne dokazuje postojanje „sv. tajne jeleosvećenja“ – već
postojanje prakse „pomazivanja uljem u ime Gospodnje“, što su dve potpuno različite
stvari. Drugo, protojerej Marinković, navodeći činjenicu da su apostoli imali praksu da
pomazuju bolesne i da ih time leče, govori da se sasvim izvesno „razume“ da je ovo ulje
bilo najpre osvećivano (iako u Bibliji to nigde ne piše). No, da bih odmah razrešio ne-
doumicu oko toga da li su apostoli zaista osvećivali ulje ili nisu, navešću podatke iz
crkvene istorije:
„Ni o pomazivanju bolesnika (...) tj. sa molitvom spojeno pomazivanje, latinski ole-
um infirmorum, pomazivanje, pomazivanje bolesnika, i tek od XII. stoleća kod rimo-
katolika extrema unctio, poslednje pomazivanje, ne nalazimo opširnijih spisa,
nego što se nalazi u poslanici Jakovljevoj; i samo se toliko zna, da su bolesnike
dozvani ‘prezviteri’ pomazivali uljem u ime Gospodnje, i da su se nad njima molili radi
olakšanja i da je pri tom davan i oprost grehova.“2
1 Ž. Marinković, Najbolji vaspitač, str. 263. Naglasak moj.

2 J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 435. Naglasak moj.
164
SEDAM SVETIH TAJNI
„Osvećenje vode (...) – vode za svakodnevnu pobožnu upotrebu, a osobito za škrop-
ljenje lica i stvari – je sveta radnja, koja simvolički ukazuje na od Boga proglašeno i
očekivano čišćenje, a po saslušanju kod Boga obredne molitve pri osvećenju to čišćenje
i vrši; ta sv. radnja potiče još iz St. Zaveta; i voda za krštenje, bar kasnije, prvo je
osvećivana.1 Sličan razlog je tražio, da se i ulje za hrizmu i za pomazanje bo-
lesnika, kao i za kasnije uobičajeno pomazivanje kod krštenja prethodno osveti.“2
Očigledno je jasno da iz upravo navedenih podataka proizilazi da je osvećenje ulja
za pomazivanje bolesnika uvedeno tek mnogo godina posle apostola, kad i osvećenje
vode za krštenje i škropljenje ljudi i predmeta. Jevsevije veli da se o ovoj „svetoj tajni“
ne zna ništa više od onog što je zapisano u poslanici Jakovljevoj, a tamo ne postoje ni-
kakvi podaci o „osvećivanju ulja“ koje prethodi pomazanju. Pošto smo već ustanovili
prethodno rečeno, veoma je važno da pažljivo proučimo sve novozavetne stihove koji
govore o lečenju bolesti pomoću pomazanja uljem. Na taj način ćemo se još čvršće uve-
riti da pravoslavno učenje po ovom pitanju nije biblijski korektno.
Pomazivanje i isceljivanje u Novom zavetu

Uz stihove iz ev. po Marku 6:13 i poslanice Jakovljeve 5:14, koji govore o povezano-
sti pomazanja uljem i isceljivanja od bolesti, u Novom zavetu se pominju još neki – u
ev. po Luki 10:3 (u povezanosti sa Isaijom 1:6) i u Otkrivenju 3:18. Pre svega, želim da
pogledamo značenje pomazanja i lečenja u svim naznačenim stihovima, s time da će-
mo tekst iz poslanice Jakovljeve ostaviti za sam kraj.
Ono što bih najpre želeo da naglasim jeste da se maslinovo ulje kod drevnih istoč-
nih naroda – pa i kod Izrailjaca, koristilo prilikom lečenja kao medicinsko sredstvo.
Svakako je istina da ulje nije moglo da pomogne kao lek kod mnogih bolesti, ali kod
nekih sigurno jeste, kao što su npr. rane i uboji. Prorok Isaija slikovito opisuje otpad-
nuće Izrailja kao bolesno stanje čitavog organizma, i napominje:
„Da grješna naroda! naroda ogrezla u bezakonju! sjemena zlikovačkoga, sinova po-
kvarenijeh! ostaviše Gospoda, prezreše sveca Izrailjeva, otstupiše natrag. Što biste još
bili bijeni kad se sve više odmećete? Sva je glava bolesna i sve srce iznemoglo. Od pete
do glave nema ništa zdrava, nego uboj i modrice i rane gnojave, ni iscijeđene ni zavije-
ne ni uljem zablažene.“3
U Novom zavetu, u priči o milosrdnom Samarjaninu, Gospod Hristos spominje da
su rane povređenog čoveka bile prelivene uljem i vinom, radi čišćenja i uspešnijeg za-
celjenja:
„A neki Samarjanin putujući dođe do njega i kad vide sažali se, priđe, preli njego-
ve rane uljem i vinom te ih previ, pa ga posadi na svoje živinče, odvede ga u gos-
tionicu i postara se za njega.“4
U Otkrivenju Jovanovom, Gospod Hristos slikovito govori o kupovanju masti radi
pomazanja očiju i zadobijanju zdravog (duhovnog) vida za pravilno sagledavanje sta-
nja u kome se ljudi nalaze:
1 „Voda za krštenje isprva se – zna se izvesno – nije osvećivala, ali je kašnje, i to najkašnje u III. stoleću,
prvo osvećivana.“ Navedeno delo, str. 432. Naglasak moj.
165
„Savetujem ti da kupiš od mene zlata žeženog u ognju – da se obogatiš, i bele halji-
ne – da se obučeš i da se ne pokaže sramota tvoje golotinje, i masti – da pomažeš
svoje oči, da vidiš.“1
Kao što vidimo, pomazivanje radi isceljenja određenih bolesti spominje se u Bibliji i
u bukvalnom – terapeutskom smislu, kao i prenosnom značenju – kao simbol iscelje-
nja od duhovne klonulosti. Evanđelist Marko u svojoj knjizi spominje apostolsku prak-
su koja se, doduše, ne spominje na drugim mestima u evanđeljima, a koja govori o
pomazivanju bolesnih:
„A koje mesto vas ne primi i ne posluša vas, izlazeći odande otresite prašinu sa svo-
jih nogu – za svedočanstvo njima. I otišavši propovedahu da se ljudi pokaju, te isteraše
mnoge demone, pomazivahu uljem mnoge bolesnike i lečiše ih.“2
Poznata je činjenica da je Gospod Isus Hristos ljude uglavnom isceljivao od bolesti
na neposredan način, silom svoje božanske Reči, bez ikakvog telesnog kontakta sa
njima3, a na isti način su to činili i apostoli4. Međutim, nekada su Gospod i njegovi
učenici isceljivali bolesne tako što su sa njima stupali u kontakt dodirom, polaganjem
ruku, ili uz pomoć delova svoje odeće5. Evanđelist Marko je u 6:13 opisao slučaj da su
apostoli lečili bolesnike tako što su ih pomazivali uljem. Ovo pomazivanje i izlečenje
svakako može da bude rezultat lekovitih svojstava ulja – čijim se dejstvom zdravstveno
stanje bolesnika popravljalo (treba zapaziti izraz „lečiše ih“ koji podrazumeva korišće-
nje lekovitih materija i prirodno izlečenje, a ne izraz „isceljivaše ih“ koji bi podrazume-
vao čudesnost događaja). Takođe, nije isključena mogućnost da se ovde radi o „poma-
zivanju u ime Gospodnje“ – kakvo se pominje i u Jakovljevoj poslanici. Ipak, ono što
pažljivom proučavaocu novozavetnih spisa brzo mora da bude uočljivo jeste da su se
okolnosti u vezi isceljivanja i događanja različitih čudesa u prvom veku za vreme apos-
tola menjale kako je vreme odmicalo. Naime, i sami apostoli su bolovali od određenih
bolesti od kojih ni sami nisu bili isceljeni, iako su za njim čeznuli i za njega se molili.
Takav je i primer „vrsnog iscelitelja“ apostola Pavla, koji je imao neku fizičku bolest ili
neku drugu smetnju koju Gospod nije hteo da od njega ukloni (2. Kor. 12:7, 10). Tako-
đe, nije bio čudesno isceljen ni Pavlov bliski saradnik Epafrodit, koji je bio na smrt
bolestan (Fil. 2:27), već se kasnije na prirodan način oporavio. Isti slučaj je bio i sa
Trofimom, koga je Pavle, zbog bolesti morao da ostavi u Militu na lečenju (2. Tim.
4:20). Šta više, i za samoga Gospoda Hrista prorok Isaija je predvideo da će biti „bol-
nik i vičan bolestima“ (Isaija 53:3), bez obzira što bi moglo da se podrazumeva da On
svojom božanskom silom može da učini da nikada ne oboli niti bude podložan slabos-
tima.
Kao što je iz Novog zaveta uočljivo, čudesna isceljenja su bila mnogo češća pojava u
vreme kada je Hristos dokazivao svoje mesijansko poslanstvo među Izrailjcima, kao i u
prvim godinama po osnivanju Crkve. Neka čuda su očigledno bila „rezervisana“ samo
za apostole i manji broj prvovekovnih hrišćana koji su posedovali blagodatni dar isce-
ljivanja bolesnih (1. Kor. 12:9, 28). Znamenita čuda su bila i ona koje je Hristos prore-
kao (u Mk. 16:17-18), a odnosila su se na neostavljanje posledica po verujuću osobu
koju je ujela zmija otrovnica (Dela ap. 28:1-6), govorenje čudnim novim jezicima (Dela
ap. 2:1-13, 1. Kor. 12:10), ispijanje otrova – bez njegovih štetnih posledica itd. No, kao

3 Mt. 4:24; Mk. 1:32-34; 10:50-52; Lk. 7:1-10.
4 Mt. 10:8; Dela ap. 5:12-16.
5 Mt. 9:27-31; Mk. 8:22-26; 16:18; Lk. 8:43-48; Jn. 9:6-7; Dela ap. 19:11-12.
166
SEDAM SVETIH TAJNI
što sam spomenuo ranije, kako je vreme odmicalo i utvrđivala se hrišćanska nauka,
Gospod nije imao više „razloga“ da kroz apostole čini onakva čuda kao što je to bio slu-
čaj u početku.1 Tako, u poslanici Jakovljevoj čitamo o ljudima koji u slučaju bolesti
treba da pozovu svoje crkvene starešine koje bi se sa njima i nad njima molile za oz-
dravljenje:
„Zlopati li se ko među vama? Neka se moli Bogu. Je li ko veseo? Neka hvali Boga.
Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i
pomažu ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod
će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno. Ispovedajte, dakle, jedan dru-
gom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da budete isceljeni. Mnogo
može delotvorna molitva pravednika.“2
U navedenom tekstu uviđamo nekoliko stvari vezanih za jedan te isti događaj stare-
šinske posete bolesniku. Pominju se molitva za ozdravljenje, pomazanje uljem (najve-
rovatnije kao vidljivi znak nevidljivog prisustva Svetog Duha) i priznavanje grehova
radi njihovog oproštenja. Apostol Jakov ovde ne spominje samo molitvu crkvenih sta-
rešina, već i molitve koje treba Bogu da uznose i bolesnik, kao i ostali vernici „jedni za
druge“. Takođe, spominje se i ispovedanje grehova „jedni pred drugima“, a ne pred
sveštenicima (kako bi pravoslavni verovatno želeli da ovaj stih glasi). Ono što je pose-
bno važno za isceljenje bolesnika jeste da on mora da poseduje i čvrstu veru da ga Go-
spod može podići. Jakov naime kaže:
„Samo neka ište s verom ne sumnjajući ništa. Jer koji sumnja sličan je morskom
valu koji vetar podiže i tera. Taj čovek, naime, neka ne misli da će dobiti što od Gospo-
da, kad je čovek podeljene duše, nepostojan na svim svojim putevima.“3
Isti ovaj uslov je važio i u većem broju slučajeva prilikom isceljivanja bolesnika od
strane Gospoda Isusa Hrista, dok je ovaj još hodio zemljom. Evanđelisti su o okolnos-
tima koji su prethodili isceljivanju nekih od bolesnika zapisali sledeće:
„I gle, žena koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi, prišavši odstraga dota-
če rese njegove haljine. Jer govoraše u sebi: ako samo dotaknem njegovu haljinu, biću
spasena. A Isus se okrenu i videvši je reče: ne boj se, kćeri, vera tvoja spasla te je. I
bi spasena žena od onog časa.“4
„Tada odgovori i reče joj: o ženo, velika je tvoja vera. Neka ti bude kako želiš. I
bi izlečena njena kći od onoga časa.“5
„A Isus odgovori i reče im: zaista vam kažem, ako imate veru i ne posumnjate, uči-
nićete ne samo što se dogodilo sa smokvom, nego ako i ovoj gori kažete: digni se i baci
u more, biće; i sve što zatražite u molitvi verujući, primićete.“6
Međutim, ono što je takođe veoma značajno jeste i da se pomazanje vrši „u ime Go-
spodnje“. Naime, i pored čvrste vere u Gospodnju svemoć, pa i po pitanju Božije spo-
sobnosti da u potpunosti isceli svaku bolest, svaki hrišćanin mora od srca da žudi za
ispunjenjem Božije volje u svom životu. Zato se, zbog svoga ugledanja na Hrista, mora
1 U posleapostolskom periodu su postojanje ovakvih znamenja zastupali uglavnom samo jeretici, tj. oni koji
su bili pripadnici raznih harizmatskih pokreta protiv kojih se zvanična (još uvek apostolska) Crkva borila.
Različitih čudesa još uvek ima u okviru nebiblijskih kultova i religija, sa tom naznakom da ona sigurno ne
potiču od Boga. (Vidi detaljnije u poglavlju: Poštovanje svetitelja).
2 Jakovljeva poslanica 5:13-16. Naglasak moj.
3 Jakovljeva poslanica 1:6-8.
167
ponašati kao On i prilikom molitve za uslišenje određenih potreba. Gospod je, naime,
rekao:
„’Jer nisam sišao sa neba da činim svoju volju, nego volju onoga koji me je poslao.“1
Prilikom svoje molitve upućene Ocu, i pored izuzetno jake želje da od sebe ukloni
svu patnju koju će mu doneti raspinjanje na krst, Isus je prihvatio Njegovu volju – da
ta molitva ne može biti uslišena:
„I povede Petra i dvojicu Zevedejevih sinova, te poče tužiti i plašiti se. Tada im reče:
pretužna je moja duša do smrti; ostanite ovde i bdite sa mnom. I otide malo dalje i pa-
de na svoje lice moleći se i govoreći: Oče moj, ako je moguće neka me mimoiđe ova
čaša; ali ne kako ja hoću nego kako ti.“2
Gospod je i te kako bio svestan da može da izbegne smrt na krstu i u trenutku uništi
sve svoje neprijatelje (Mt. 26:52-54), ali se dobrovoljno podredio volji svoga nebeskog
Oca koji ga je poslao radi spasenja čovečanstva. Ovakav stav, koga je Gospod Hristos
iskazao mora da zastupa i svaki nanovorođeni hrišćanin (pa makar koliko bio bolestan
i želeo isceljenje), a on glasi: „ne kako ja hoću, nego kako Ti.“
Pomazanje bolesnika, dakle, nije nikakav garant bilo čijeg isceljenja, jer je Božija
suverena volja koga će isceliti a koga ne. Takođe, uverili smo se da ova „sveta tajna“
nije ustanovljena za lečenje teških bolesnika (kako to pravoslavni tvrde), jer su i Tro-
fim i Epafrodit bili veoma bolesni, a apostol Pavle nad njima nije vršio „svetu tajnu
jeleosvećenja“, već ih je nakon molitve prepustio Božijoj blagodati i prirodnoj borbi
njihovog organizma protiv izazivača bolesti.
Sasvim je sigurno da su se u prvom veku dešavala čudesna izlečenja bolesnika. Ta-
kvih slučajeva ima i danas. Međutim, ni u ono davno vreme, kao i ovo naše moderno,
ne bivaju svi isceljeni – a pogotovo ne primenom tzv. „svete tajne jeleosvećenja“.
Smatram da iz svega prethodno rečenog o ovom sakramentu možemo da zaključi-
mo da ne postoji biblijska opravdanost njegovog postojanja u obliku u kakvom ga pro-
pagira i praktikuje Istočna crkva.
Zaključak
Sva saznanja koja smo stekli prilikom izučavanja svetih tajni u Pravoslavlju, a koja
se zasnivaju na nepogrešivoj Božijoj Reči – Bibliji i podacima iz crkvene istorije, ned-
vosmisleno ukazuju na činjenicu da učenje o njima ne potiče iz Pisma već u potpunosti
iz „svetog predanja“. Kao što se to pokazalo tačnim i u našim ranijim proučavanjima, a
što će postati još očitije u nastavku knjige, učenje Svetog pisma se nalazi u nepomirlji-
voj suprotnosti sa onim koje je proisteklo iz umova kasnijih crkvenih učitelja, koji su
svoje shvatanje hrišćanskih istina oblikovali pod uticajem nehrišćanskih religija i filo-
zofija.
Jedno od tih kasnije uvedenih učenja jeste i verovanje o Isusovoj majci Mariji kao
nebeskoj carici. U sledećem poglavlju ćemo se detaljnije upoznati sa ovim pravoslav-
nim verovanjem.

2 Ev. po Mateju 26:37-39. Naglasak moj. Vidi još i: Mk. 14:36; Lk. 22:42-44; Jn. 18:11.
168
5.
BLAŽENA MARIJA ILI CARICA NEBESKA?

„Marija pak reče: ‘Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, mome
spasitelju; što pogleda na poniznost svoje služiteljke. Jer, gle, od sada će me svi nara-
štaji smatrati blaženom; što mi velika dela učini Silni, i sveto je njegovo ime, i milos-
tiv je od kolena do kolena onima koji ga se boje’.“
Ev. po Luki 1:46-50.
U Pravoslavnoj crkvi se Marija, majka Gospoda Isusa Hrista, naziva presvetom

Majkom Božijom (Bogorodicom), prisnodjevom Marijom (zauvek devicom), najmoćni-
jom zaštitnicom i pokroviteljicom hrišćanskog roda kao i krunisanom nebeskom cari-
com koja sedi na Božijem prestolu.
Pre nego što budemo detaljno razmotrili u svetlu Biblije i istorije starih religija ova
pravoslavna verovanja, želim da na osnovu bogonadahnute Reči Božije sagledamo Ma-
rijin život.
MARIJA U SVETOM PISMU

Tekst koji opisuje najraniji istorijski momenat „našeg“ susreta sa Marijom u apos-
tolskim spisima, nalazi se u ev. po Luki 1:26-38:
„A u šesti mesec posla Bog anđela Gavrila u galilejski grad po imenu Nazaret devoj-
ci isprošenoj za čoveka po imenu Josifa iz Davidovog doma; devojka se zvala Marija.“
(st. 26-27)
U to vreme, ona je kao odrasla devojka (najverovatnije između 14 i 20 god. starosti,
iako nam evanđelisti ne saopštavaju taj podatak) živela u Nazaretu i bila verenica čo-
veka koji se zvao Josif. Ev. po Mateju 1:16-25, kao i ev. po Luki 2:5 kazuju nam da je
Josif kasnije postao i Marijin muž, te da je sa njim imala (posle Isusovog rođenja) još
najmanje šestoro dece (ev. po Mateju 13:53-56).
Prema navodima iz Novog zaveta, Marija je bila skromna i pobožna devojka koja je
živela u kući svojih roditelja. Iako je već bila isprošena, po tadašnjem običaju, ona je
mogla da u roditeljskoj kući provede još godinu dana do venčanja i preseljenja u dom
svoga muža.1 Baš u to vreme, Mariji se javio anđeo Gavrilo i saopštio joj radosnu vest o
čudesnom začeću i rođenju Sina Božijeg. Pomenuta anđeoska poruka o začeću deteta
je Mariju veoma iznenadila a sama njegova poseta uplašila. Iako se spremala da usko-
ro pređe u kuću svoga izabranika - nakon venčanja, na vest o začetku njene trudnoće,
budući da je znala da do tada još uvek nije imala polni odnos sa muškarcem, uplašeno
je upitala: „Kako će to biti kad ne znam muža?“ (Lk. 1:34). Anđeoski odgovor je bio da
će to dete biti Sin Božiji, te da će začeti na devičanski način – silom Svevišnjega, bez
učešća muškarca (Lk. 1:35). Marija, kao pobožna devojka, smireno je odgovorila: „Evo
služiteljke Gospodnje; neka mi bude kako si kazao.“ (st. 38).
1 Navedeno prema: Evanđelje po Mateju sa tumačenjem, dr Dimitrije Stefanović, 1923. god. str. 6.
169
Nakon što je provela tri meseca u domu svoje rođake Jelisavete (majke Jovana Krs-
titelja) u Judeji, nakon rođenja njenog čeda, Marija se vratila u Nazaret. Bila je u četvr-
tom mesecu trudnoće (Lk. 1:56), te je Josif odmah uočio bremenitost svoje voljene. Bio
je jako ožalošćen činjenicom (kako je on smatrao) da ga je njegova verenica prevarila i
zatrudnela sa drugim čovekom. Nisu ni malo pomogla njena ubeđivanja da ju je pose-
tio anđeo, te da je dete koje nosi božanske prirode. U dubokoj razočaranosti i bolu svo-
ga srca, ovaj mladić u to nije mogao da poveruje. Došao je na ideju da je otpusti od se-
be, bez da za to sazna veliki broj ljudi. On je vrlo dobro znao da, u suprotnom, mora
javno da objavi da mu je supruga bila neverna, što bi po propisima Božijeg zakona da-
tog Mojsiju sasvim sigurno rezultovalo Marijinim kamenovanjem – te njenom smrću
(Mt. 1:18-21; 5. Mojsijeva 22:13-21). Ipak, upravo u vreme kada je Josif planirao da se
u tajnosti rastane sa Marijom, i njemu se javio Božiji glasnik i objavio da slobodno i
bez straha uzme Mariju za ženu, jer je dete u njenoj utrobi začeto silom Svetog Duha.
Poslušavši Gospodnje otkrivenje, verenici su sklopili bračnu zajednicu i nastavili da
žive u njoj skladno i bogougodno.
Ono što želim da na ovom mestu posebno istaknem jeste činjenica da evanđelisti
snažno naglašavaju da su Josif i Marija bili u stvarnom braku (tj. da su bili muž i žena
u pravom smislu te reči), a ne kako to tvrdi pravoslavno predanje - samo rođaci
(osamdesetogodišnji starac Josif i devojka Marija koju je uzeo u svoju kuću radi oču-
vanja njenog devičanstva). Evo nekih od stihova koji govore o tome da je Josif bio pra-
vi Marijin muž:
„Pošto je Josif, njen muž bio pravedan...“ (Mt. 1:19);
„Devojci isprošenoj za čoveka po imenu Josifa...“ (Lk. 1:27);
„Da se upiše sa svojom isprošenom ženom Marijom koja je bila trudna.“ (Lk.
2:5);1
Isto tako, naglašavam da su Josif i Marija, posle rođenja Isusa – koji je njoj bio pr-
venac (prvi od nekoliko sinova koje je rodila), imali još dece, te da se Josif čuvao teles-
nog (seksualnog) kontakta sa Marijom samo za vreme njene prve trudnoće. Stih 25.
prvog poglavlja ev. po Mateju to jasno ističe. U prevodu Novog zaveta kojeg je sačinila
komisija sv. arhijerejskog sinoda SPC, ovaj stih ovako glasi:
„I ne znadijaše za nju dok ne rodi sina svojega prvenca, i nadjenu mu ime Isus.“2
Drugi prevodioci prevode ovaj stih na slične načine. Dakle, reč „ne znadijaše“ (tj.
„ne poznavaše je“ – u prevodu dr Emilijana Čarnića), sasvim sigurno ne znači da Josif
Mariju nije poznavao (u smislu upoznavanja tj. prvog susretanja), jer u evanđeljima
čitamo da je Marija nekoliko meseci pre Josifovog sna već bila verena za njega, a to
znači da su se lično poznavali već dosta dugo vremena. Takođe, pisci evanđelja nam
kazuju da je Marija putovala sa svojim mužem u Vitlejem zbog popisa (Lk. 2:4-5), te da
su živeli u bračnom zajedništvu od trenutka kada je Gospod, posredstvom anđela – u
snu, Josifu to bio naložio (pet meseci pre pomenutog putovanja). Ipak, Sveto pismo
nam stavlja do znanja da Josif „nije poznavao“3 svoju ženu do momenta Isusovog ro-
1 Naglasci su moji.
2 Novi zavet, prevod komisije SPC, četvrto ispravljeno izdanje, 1998. god. Naglasak moj.
3 Pravoslavna crkva (tj. sveti Atanasije) ovako objašnjava reči „ne znadijaše“: „Zaista Josif ne znađaše šta je
u Njoj, šta se u Njoj zbiva. A kada ona rodi, tada on poznade: tada poznade Josif Djevu kakva bejaše sila u
Njoj, i šta se ona udostoji postati...“. Vidi: Justin Popović, „Žitija svetih“ za decembar, str. 734. Ovakav po-
kušaj objašnjenja veoma jasnog biblijskog teksta je više nego naivan, iz razloga što je Josif veoma dobro
znao da Marija nosi Sina Božijeg jer ga je sa time upoznala i sama Marija kao i anđeo (Mt. 1:20-21). U is-
170
BLAŽENA MARIJA ILI CARICA NEBESKA
đenja (naglašena je reč „dok“1, koja jasno govori da je Marijin muž „spoznao“ svoju
ženu nakon rođenja njenog prvenca). Odrednica „spoznati svoju ženu“ se koristi na
više mesta u Bibliji i ona uvek predstavlja opis uspostavljanja polnog kontakta, nakon
koga su rađana deca. Navešću samo nekoliko primera:
„Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju, a ona zatrudnje i rodi Kajina...“ (1. Moj-
sijeva 4:1)
„A Adam opet pozna ženu svoju, i ona rodi sina, i nadje mu ime Sit...“ (1. Mojsi-
jeva 4:25)
„I Elkana pozna Anu ženu svoju, i Gospod se opomenu nje. I kad bi vrijeme po što
Ana zatrudnje rodi sina, i nadje mu ime Samuilo...“ (1. knjiga Samuilova 1:19-20).2
Prevod komisije SPC (poput svih ostalih) nam još naglašava da je Isus bio Marijin
prvenac (a ne jedinac) što je sasvim u skladu sa novozavetnim tekstovima koji govore i
o ostaloj njenoj deci sa Josifom.
Isusov i Marijin međusobni odnos

Božija Reč nas obaveštava da se Marija, zajedno sa Josifom, brinula o Isusu u nje-
govom odrastanju, ali i da više puta nije mogla u potpunosti da shvati njegove reči i
značaj njegove misije.
U vreme kada se Isus, u dobi od dvanaest godina, odvojio od roditelja i ostao u je-
rusalimskom hramu, umesto da bude sa njima na putu prema Nazaretu, na Marijin
prekor: „Dete, zašto si nam to učinio? Vidi, tvoj otac i ja tražili smo te ucveljeni.“, Isus
je odgovorio: „Zašto ste me tražili? Zar niste znali da ja treba da budem u domu svoga
Oca?“ (Lk. 2:48-49).
Naredni stih (pedeseti, u 2. gl. ev. po Luki) nam stavlja do znanja da Josif i njegova
supruga nisu razumeli upravo upućenu Hristovu poruku. Ipak, bez obzira na njihovo
ograničeno razumevanje duhovnih istina, dete Isus je svojim roditeljima bio poslušan.
Kada je, nakon osamnaest godina, On otpočeo svoju mesijansku službu posle krš-
tenja na Jordanu, Isusova majka je ponovo ispoljila svoje nesavršenstvo u razumeva-
nju njegovog dela i poučavanja. Naravno, kao divna pobožna žena, ona se brzo prila-
gođavala Božijoj volji i ispravljala svoje postupke. Tako, za vreme svadbe u Kani gali-
lejskoj, nakon što je domaćinu nestalo vina, Marija se obratila svom sinu, podrazume-
vajući da on treba nešto da učini po tom pitanju:
„I kad je nestalo vina, reče Isusova majka njemu: nemaju vina. Isus joj pak reče: šta
ja imam s tobom, ženo? još nije došao moj čas.“ (Ev. po Jovanu 2:3, 4);
Na ovaj način, Gospod je pokazao da je on taj koji odlučuje o činjenju mesijanskih
znamenja, i da ne prima savete svojih bližnjih po pitanju izvršavanja Božijeg dela.
Drugom prilikom (Mk. 3:21-22, 31-35), nakon Gospodnjih beseda i čudesnih dela,
koja su mnogi Judeji smatrali delima koja nečastivi čini kroz njega - verujući da Isus
mahnita pod uticajem demona – te da nije pri čistoj svesti (kao u Jn. 10:20), zbog svo-
tom tekstu sv. Atanasija koji propagira veru u trajno Marijino devičanstvo, kazuje se da se Josif poklonio
pred njom i Isusom u vitlejemskoj pećini, što je potpuno suprotno Novom zavetu koji uopšte ne pominje
običaj bilo čijeg „poklonjenja“ pred Marijom.
1 Za reč: „dok“, sv. Teofilakt veli da znači: „Nikada je on ne poznade kao ženu. (...) Kako se on mogao dotaći
device Gospodnje koja je obećala Bogu večno devstvo?“ Navedeno delo, str. 726. Nikako nije pritom jasno,
iako Justin Popović pokušava da pronađe dokaze u Bibliji za ovakav stav, kako reč: „dok“ može da ima isto
značenje kao reč: „nikad“?
2 Naglasci moji.
171
je velike zabrinutosti Marija i njeni sinovi su došli da ga uhvate i ućutkaju – da bi ga
zaštitili od protivnika. Međutim, kao i u prvom slučaju, Isus nije dozvolio da bilo ko
ometa njegov način rada i sprečava ga da izvrši Božije delo (pa makar to bilo i dobro-
namerno). Pošto su njegova majka i braća i na ovaj način ispoljili nerazumevanje Hris-
tovog delovanja i izvesnu dozu neverice u ispravnost njegovih postupaka, Gospod se
obratio svojim slušaocima, ukazujući im na to ko su zapravo njegovi pravi rođaci:
„I odgovorivši reče im: ko su majka moja i braća moja? I pogledavši naokolo one
koji su sedeli oko njega, reče: gle, majka moja i braća moja. Jer ko izvrši volju Bo-
žiju, taj je brat moj i sestra i majka.“ (Mk. 3:34-35. Naglasak moj).
Evanđelist Jovan nam stavlja do znanja da ni Isusova braća po telu (polubraća, po
majci) pre vaskrsenja nisu verovala u Njega (Jn. 7:3-10), te da ih je Gospod smatrao (u
tom istorijskom trenutku) delom grešnog sveta koji stoji njemu nasuprot. Između os-
talog i iz tog razloga, delimičnog ili čak potpunog odbacivanja u okviru svoje telesne
porodice, Hristos je sve svoje učenike nazvao svojom braćom, sestrama i majkom, go-
voreći da oni predstavljaju njegovu pravu porodicu – koja mu veruje i koja ga razume.
Drugom prilikom, nakon što je izgovorio niz veličanstvenih duhovnih pouka naro-
du koji ga je slušao, jedna žena, sva ushićena zbog spoznanja božanskih istina, pohvali-
la je Gospoda zaključivši da njegova majka mora biti jako blagoslovena i srećna što ima
ovakvog sina. Međutim, Hristos je na ovakvu konstataciju odgovorio rečima da je
mnogo veći blagoslov na onima koji poštuju i izvršavaju Božiju volju - i na taj način
dao još jedan dokaz da njegova majka ne uživa nikakav povlašćeni položaj u okviru
Božijeg naroda:
„A kad je on to govorio, jedna žena iz naroda podiže glas i reče: blažena je utroba
koja te je nosila i blažene su dojke koje si sisao. Na to on reče: ipak su više blaženi oni
koji slušaju Božiju reč i drže je.“ (Lk. 11:27-28. Naglasak moj ).
Pored upravo navedenih evanđelskih izveštaja koji nam jasno ukazuju da je Isus
svoju majku smatrao i u javnosti predstavljao posve jednakom ostalim njegovim sled-
benicima, za dalje dokazivanje ove tvrdnje poslužiće nam i jedan svetopredanjski tekst.
Ovaj tekst, kao što ćemo moći da primetimo, nije napisan da bi Mariju – „Majku Boži-
ju“ stavio u ravan sa mnogim milionima hrišćana koji su živeli u prošlim vekovima ili
pak sa onima koji žive do današnjih dana, već nasuprot – da je uzvisi i stavi na veoma
povlašćen položaj nad čitavom tvorevinom. Radi se o jednom „nebesnom viđenju“ ko-
jega je bio udostojen prepodobni Grigorije, učenik Vasilija Novog u IX veku posle
Hrista. Posle veoma pažljivog čitanja opisa onoga što je u viziji strašnog suda bilo „ob-
javljeno“ Grigoriju, uporedićemo ga sa učenjem Svetoga pisma. Evo kako nas pravos-
lavna literatura izveštava o ovom viđenju:
„Prva od sviju pokaza se prečista i presveta Bogorodica, Mati Gospoda našega Isusa
Hrista. U taj čas Gospod skide sa prečiste svoje Glave čudan venac, i stavi
ga na Njenu glavu i reče joj: primi Mati moja ovu slavu, koju mi darova Otac
moj, za pobedu nad đavolom i smrću kojoj odoleh, primivši telo od Tebe. Zatim joj da-
de pravu odeždu, bagranicu Carsku, koju je samo On oblačio, kao Bogočovek. Podari
joj i još mnogo drugih duhovnih darova, poštujući je i rečju i delom kao Mater svoju.
Ona Mu se tada približi, i posadi je na svoj božanski Presto, uzvisivši je tako nad
svima svetima. (...) Uzvisi je Gospod, kao Gospođu i Vladateljku nad svima nebeskim
Silama, koje joj zapevaše sa velikom radošću.“1
1 Posle smrti, Manastir Mileševa, 1991. god. str. 29-30. Naglasak moj.
172
I pored toga što ovaj tekst opisuje svu suštinu pravoslavnog verovanja o Bogorodici,
o čemu ćemo kasnije mnogo detaljnije da govorimo, gotovo svi detalji opisani u ovoj
viziji, prema rečima Gospoda Isusa Hrista i Njegovim Duhom nadahnutih apostola,
odnose se i na sve ostale hrišćanske vernike. Naime, u Božijoj Reči stoji zapisano da će
i svi ostali nanovorođeni vernici jednoga dana, prema Gospodnjem obećanju, primiti
Božiju slavu i sesti na Hristov božanski presto – a ne samo Marija. U svojoj prvosveš-
teničkoj molitvi, Spasitelj Isus, obraćajući se svom nebeskom Ocu, izjavio je da je svoju
(božansku) slavu koju je primio od Njega predao svojim učenicima. Takođe, onima
koji u svojoj vernosti Njemu budu istrajali do kraja i verom pobedili sva grešna iskuše-
nja, Isus je obećao da će sesti na njegov presto:
„Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao što smo i mi jed-
no...“1
„Onome koji pobeđuje daću da sedne sa mnom na moj presto, kao što i ja
pobedih i sedoh sa svojim Ocem na njegov presto. Ko ima uho neka čuje šta Duh govo-
ri crkvama.“2
Pored ovih nebeskih počasti koje čekaju Božije vernike (među kojima je, jedna od
miliona, i telesna majka Gospoda Hrista) Isus i apostoli su nabrojali i mnoge druge.
Među njima su i dostojanstvo jedenja plodova sa drveta života koje je u Božijem raju
(Otk. 2:7); primanje venca života (Otk. 2:10), primanje vlasti nad mnogobošcima, pas-
tirstva nad njima gvozdenom palicom kao i preuzimanje zvezde Danice (Otk. 2:26-28).
Hristovi vernici će biti, takođe, učinjeni stubom u hramu Boga Oca, a na njima će, po
Hristovim rečima, biti napisano Božije ime, ime novog Jerusalima kao i Hristovo novo
ime (Otk. 3:12). Svaki vernik će od Gospoda dobiti i beli kamen sa napisanim svojim
novim imenom (Otk. 2:17). Prema učenju Svetog pisma, Gospodnji anđeli su poslani
od Boga da služe i budu pomoćnici onima koji će naslediti spasenje (Ps. 34:7, 91:11, 12;
Jevr. 1:14; Otk. 19:10; 22:8), te je stoga apostol Pavle i mogao da izjavi da će sveti sudi-
ti kako svetu (neverujućim ljudima) tako i anđeoskim bićima (1. Kor. 6:3), što sve još
jedanput ukazuje na uzvišenost svih spašenih ljudi u odnosu na ostalu tvorevinu – a ne
samo na uzvišenost Marije. Dakle, kao što smo uočili, pokušaj pravoslavnih poštovala-
ca Majke Božije, da pomoću ovakvih nebeskih viđenja i raznoraznih drugih vanbiblij-
skih otkrivenja uzvise Isusovu majku Mariju nad svim ostalim vernicima jednostavno
nije uspeo. Uvideli smo, naime, da Sveto pismo svedoči o potpunoj ravnopravnosti
pred Bogom svih zemaljskih Hristovih sledbenika, uključujući tu i Njegovu majku kroz
koju mu je Otac podario ljudsku prirodu. No, i pored toga što Gospod Isus nije uzvisi-
vao svoju majku vrh nebesa, kako to veruju pravoslavni, On se, kao savršeni sin, uvek
brinuo o njoj, a pogotovu posle smrti svoga očuha i staratelja Josifa. Kao što joj je bio
poslušan u mladosti, tako se o njoj brinuo i nekoliko trenutaka pre svoje smrti na krs-
tu. Znajući da joj je muž preminuo, kćeri udate (Mk. 6:3), a sinovi još uvek nisu postali
njegovi sledbenici (Jn. 7:5), Gospod Hristos je u tom trenutku poverio svoju majku na
brigu svom najmlađem apostolu Jovanu (Jn. 19:25-27).
No, upravo na temelju ovog novozavetnog teksta koji opisuje poveravanje Marije
Jovanu na starateljstvo, Pravoslavna crkva želi da potvrdi svoje učenje da Isusova mati
nije imala više dece (jer bi u tom slučaju, smatraju oni, Marija bila poverena na brigu
svojim potomcima.). Ipak, teolozi Istočne crkve previđaju nekoliko biblijskih činjenica
u vezi pomenutog spornog pitanja. Na ovom mestu želim da ih ukratko pomenem.

173
Kao što sam već rekao, apostol Jovan u svom evanđelju iznosi činjenicu da je Mari-
ja, Isusova majka bila prisutna kod krsta na kome je njen sin bio razapet:
„A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina,
i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci:
ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k se-
bi.“ (Jn. 19:26-27).
Začudo, ostali evanđelisti u svojim izveštajima o ovom događaju, nigde ne pominju
prisustvo Isusove majke kod krsta. Ipak, oni imenuju određene ženske osobe koje su se
tu nalazile. Pošto bi, dakako, bio veliki propust samih apostola njeno nepominjanje -
ukoliko je ona zaista tu bila prisutna (što nam dokazuje ap. Jovan), ostaje nam da me-
đu pomenutim ženama u ostalim evanđeljima pronađemo opis Marije, majke Gospoda
Isusa Hrista. Evanđelist Matej između ostalih pominje Mariju, majku Jakovljevu i Jo-
sifovu; Marko govori o Mariji, majci Jakova mlađeg i Josije; a Luka pak o ženama koje
su sa Isusom došle iz Galileje:
„A behu onde i gledahu izdaleka mnoge žene, koje su pratile Isusa od Galileje i slu-
žile mu. Među njima beše Marija Magdalina, i Marija, majka Jakovljeva i Josi-
fova, i majka Zevedejevih sinova.“ (Mt. 27:55-56);
„A posmatrahu iz daleka i žene, među kojima beše Marija Magdalina, Marija
majka Jakova Mlađeg i Josije, i Saloma...“ (Mk. 15:40);
„A Marija Magdalina i Marija Josijina posmatrahu gde je položen.“ (Mk. 15:47);
„A svi njegovi znanci stajali su izdaleka, i žene koje su došle za njim iz Galileje - i
gledahu ovo.“ (Lk. 23:49).1
Kao što sam ranije napomenuo, evanđelja nam stavljaju do znanja da je Isusova
majka sa svojim mužem Josifom imala još nekoliko sinova (i kćeri), među kojima se
pominju i Jakov kao i Josif (koji je bio poznat i pod svojim drugim imenom Josija).
Jednom prilikom, posle zapažene Hristove besede, neki od stanovnika Nazareta koji su
Isusa poznavali od detinjstva počeli su da se rugaju govoreći:
„Nije li ovo drvodeljin sin? Ne zove li se njegova majka Marija i njegova braća Ja-
kov, Josif, Simon i Juda? I nisu li njegove sestre sve kod nas? Otkuda dakle ovome
sve to? I sablažnjavahu se o njega.“ (Mt. 13:55-56);
„Nije li ovo drvodelja, sin Marijin i brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov? I
nisu li sestre njegove ovde kod nas? I sablažnjavahu se o njega.“ (Mk. 6:3).2
Ono što naravno Nazarećani nisu znali jeste da Isus nije bio Josifov, već Sin Božiji,
ali im je svakako bilo poznato da je posle rođenja Isusa, koji je bio prvenac, Marija ro-
dila još nekoliko dece u Josifovom domu. Činjenica koju, dakle, zapažamo jeste da je
pokraj krsta na kome je bio razapet Isus bila i njegova majka (kako to opisuje Jovan),
tj. Marija majka Jakovljeva i Josifova (odnosno Josijina; kako je opisuju Matej i Mar-
ko).
Na dan Hristovog vaskrsenja, rano ujutro, na njegovom grobu su takođe bile neke
od žena koje su ga pratile. Razlog njihove posete grobu je bilo pomazanje mrtvog Isu-
sovog tela koje je par dana ranije bilo skinuto sa drveta i položeno u grob koji je bio u
vlasništvu Josifa iz Arimateje (Mt. 27:57-60). Iako je Gospod više puta napomenuo
svojim učenicima da će vaskrsnuti iz mrtvih trećeg dana po raspeću3, oni to nisu vero-
vali (Mk. 16:9-14). Tako, ni ove žene, koje su došle do Isusovog groba nisu to učinile
1 Naglasci na citiranim stihovima su moji.

2 Naglasci su moji.
3 Mt. 17:22-23; Mk. 9:31-32; Lk. 9:44-45.
174
zato da bi se uverile u stvarnost Njegovog vaskrsenja već iz ubeđenosti da je On još
uvek mrtav, te da bi dovršile obred sahrane i pomazanja koji nisu uspele prilikom po-
laganja tela u grob, zbog otpočinjanja dana odmora – subote (koja je počinjala u petak
posle zalaska sunca, Jn. 19:42):
„A posle subote, u svanuće prvoga dana nedelje, dođe Marija Magdalina i druga
Marija da pogledaju grob.“ (Mt.28:1);
„I pošto prođe subota, Marija Magdalina, Marija majka Jakovljeva i Saloma
kupiše mirise da dođu da ga pomažu.“ (Mk. 16:1);
„To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale žene
sa njima rekoše ovo apostolima.“ (Lk. 24:10).1
Iz svih pomenutih tekstova uviđamo prisustvo Marije majke Gospodnje prilikom
raspeća, sahrane i „neuspelog“ miropomazanja Isusovog, s tom razlikom što je apostoli
nazivaju majkom Jakovljevom i Josijinom. Ipak, želim da jasno dođemo do odgovora
na pitanje: koji je razlog da neki evanđelisti nazivaju Isusovu majku upravo ovako?
Kao što je poznato, evanđelisti su svoje izveštaje o događajima iz Isusovog života
zapisali tek nekoliko decenija posle njegovog vaznesenja na nebo, a ne odmah po nji-
hovom odigravanju (poput izveštaja sa „lica mesta“). U međuvremenu, pomenuta Isu-
sova braća, za koje nam ap. Jovan govori da nisu verovala u Njega (Jn. 7:5) za vreme
Hristove zemaljske misije, poverovala su u Gospoda posle njegovog vaskrsenja. Knjiga
Dela apostolskih nam kazuje da su svi oni bili u krugu apostola i ostalih učenika na
zajedničkim sastancima vernika prve Crkve:
„I kad su ušli u kuću, popeše se u gornju sobu gde su obično boravili Petar i Jovan,
Jakov i Andreja, Filip i Toma, Vartolomej i Matej, Jakov Alfejev i Simon Zilot i Juda
Jakovljev. Svi ovi istrajno i jednodušno su se molili Bogu zajedno sa ženama i Mari-
jom, Isusovom majkom, i njegovom braćom.“ (2:13-14; Naglasak moj).
U vreme ubistva apostola Jakova (Jovanovog brata; Dela ap. 12:2), Jakov brat Gos-
podnji je bio starešina jerusalimske crkve (Dela ap. 12:17; 21:18; 1. Kor. 15:7; Gal. 2:9,
12). Apostol Pavle, prilikom jedne svoje posete ovoj crkvi, upoznao je pomenutog Ma-
rijinog sina:
„Zatim, posle tri godine, odoh gore u Jerusalim da upoznam Petra, te ostah kod
njega petnaest dana. A nekog drugog od apostola nisam video sem Jakova brata
Gospodnjeg.“ (posl. Galatima 1:18-19; Naglasak moj).
Očigledno je da je i Pavle bio upoznat sa činjenicom da je Isus imao braću „po telu“
koji su bili Marijini sinovi, a ne Josifovi iz prvog braka (kako veruju pravoslavni, a o
čemu će više reči biti kasnije), jer u ovom drugom slučaju ne bi mogao da nazove Jako-
va Gospodnjim bratom (jer bi svakako znao da Jakov nije Marijin sin).
Na isti način kako je Jakov postao jedan od vođa prve crkve (i pisac poslanice Jako-
vljeve), tako je i Juda postao pisac poslanice koja je nazvana po njegovom imenu. Ovaj
Juda je takođe bio Isusov polubrat a ne apostol koji se zvao „Juda Jakovljev“, a to uo-
čavamo iz same njegove poslanice. Naime, on sebe naziva Jakovljevim bratom i slu-
gom Isusa Hrista, a ne „apostolom“ – onako kako sebe predstavljaju Petar i Pavle na
početku svojih poslanica. Takođe, pisac Judine poslanice u 17. stihu sebe isključuje iz
redova apostola rečima: „A vi, dragi moji, podsetite se na reči koje su apostoli Gospoda
našega Isusa Hrista unapred kazali.“
Upravo iz razloga što su Isusova polubraća postala istaknuti učitelji Crkve na prela-
zu iz prve u drugu polovinu I veka, i kao takvi bili poznati širokom krugu vernika baš u
1 Naglasci su moji.
175
vreme kada su nastajali novozavetni zapisi (pa i evanđelja), Matej, Marko i Luka su,
pišući o Isusovoj majci koja je bila učesnik događaja oko Njegove smrti i vaskrsenja,
govorili o njoj i kao o majci poznatih prvovekovnih crkvenih vođa.1 Veoma je teško po-
verovati da je u to vreme (kada je Isusovih učenika bilo veoma malo – u danima nakon
Njegove smrti, kada ga je mnoštvo sledbenika napustilo, kao i u Jn. 6:66) postojala još
neka Marija koja bi imala sinove sa istim imenima kao i majka našeg Gospoda.
Na ovaj način sagledali smo najveći broj pojedinosti vezanih za život Hristove maj-
ke Marije, kao i njegovih bliskih srodnika. Sve druge detalje sam namerno izostavio da
bi smo ih sagledali u nastavku ovog poglavlja koje govori o „Mariji u predanju Pravos-
lavne crkve“.
MARIJA U SVETOM PREDANJU

„Pravoslavna crkva poštuje Djevu Mariju kao „časniju od heruvima i neuporedivo
slavniju od serafima“, Onu Koja nadmašuje sva stvorenja. Crkva u Njoj vidi Majku Bo-
žiju i Moliteljku pred Sinom za čitav ljudski rod i neposredno joj se moli za zastupniš-
tvo. Ljubav i poštovanje Bogorodice jeste duša pravoslavne pobožnosti,
njeno srce koje greje i oživljava čitavo telo (...) Ko ne poštuje Mariju taj ne poz-
naje ni Isusa, a vera u Hrista koja u sebe ne uključuje poštovanje Bogorodice jeste
drugačija vera, drugačije hrišćanstvo u poređenju sa crkvenim.“2
„Mati Isusova beše pobožna čista devojka, po imenu Marija, po tradiciji i najbo-
ljim i najstarijim apokrifnim, tj. neavtentičnim apostolskim evanđelijima, kći
pobožnih bogobojažljivih roditelja, Joakima i Ane, koji su iz plemena Davidova vodili
svoje poreklo i živili u Nazaretu u Galileji.“3
U Pravoslavnom crkvenom kalendaru postoji više praznika vezanih za poštovanje

Majke Božije. Najvažniji od njih su rođenje, vavedenje i uspenje presvete Bogorodice.
Želim da o svim ovim događajima razmislimo i donesemo potpuno realan sud, u skla-
du sa prvovekovnim apostolskim veroispovedanjem zapisanim u Svetom pismu.
Pre svega, moram da naglasim da ni jedan apostol, ni na jednom jedinom mestu u
Novom zavetu ne pominje ništa o događajima koje sam maločas naveo, a koji su prisu-
tni u pravoslavnom ispovedanju vere. Ukoliko su to zaista bili tako važni događaji za
hrišćansku Crkvu i spasenje ljudi širom sveta, jednostavno je neoprostivo da su apos-
toli tako važne stvari, koje su im bile poznate, sakrili od šire javnosti. Ni sam evanđe-
list Luka ne spominje ništa iz Marijine mladosti kao ni iz perioda posle Hristovog vaz-
nesenja (osim u Dela ap. 1:14), iako je na početku svog izveštaja zapisao:
1 Isti je slučaj i sa Simonom iz Kirine, koga su Rimljani primorali da nosi krst za Isusom na Golgotu. Luka u
svom evanđelju spominje: „I kad su ga poveli, uhvatiše nekog Simona iz Kirine koji je dolazio iz polja...“
(23:26). Marko, međutim spominje da je ovaj Simon imao i sinove Aleksandra i Rufa (Mk. 16:21). Sasvim
je izvesno da apostoli uopšte nisu poznavali ove ljude u momentu Isusovog raspeća, jer je Kirina, iz koje
su oni dolazili – bivajući deo jevrejske dijaspore, bila udaljena oko 1000. km. od Jerusalima i nalazila se u
severnoj Africi, zapadno od Egipta. Ipak, u vreme kada Marko piše svoje evanđelje (oko 60-65. g. nove
ere), Simon, Aleksandar i Ruf su već bili poznati hrišćani u prvoj Crkvi. Zato, kada pišući svoj izveštaj
spominje Simona, on daje i bližu odrednicu govoreći da je to Aleksandrov i Rufov otac; dakle otac ljudi ko-
ji su većini hrišćana bili poznati.
2 Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. g. str. 183.
176
„Naumih i ja – pošto sam sve tačno ispitao od početka – da ti napišem po redu,
ugledni Teofile, da uvidiš istinitost onoga o čemu si poučen.“ (Lk. 1:3-4; Naglasak
moj).
Kao što može da se primeti, Luka piše po redu, o onome što je tačno ispitao, a o
čemu je Teofil već bio poučen. Prema tome, ukoliko ovaj pisac evanđelja (kao i ostali)
apsolutno ništa ne pominje o događajima o kojima nas obaveštava pravoslavno preda-
nje, to svakako znači da o njima nije ništa znao, te da u skladu sa time, o tome nije ni
poučavao ostale hrišćane. Apostoli Matej i Luka smatraju početkom pripovedanja va-
žnih spasenjskih događaja momenat najave i rođenja Isusa Hrista, a ne događaje iz
rane mladosti Isusove majke. No ipak, u zapisima prvih Gospodnjih učenika nalazimo
dosta podataka sa kojima možemo izaći u susret svetopredanjskim tvrdnjama i prove-
riti njihovu tačnost.
Rođenje presvete Bogorodice

„Kanonska jevanđelja inače daju malo podataka o Mariji, majci Isusovoj, tako da se
potpunija slika o njenoj mitsko – božanskoj ličnosti može dobiti tek ako se uzme u ob-
zir golema apokrifna i hagiografska literatura, narodne legende i srednjevekovna iko-
nografija. Tu, pre svega, treba izdvojiti apokrifnu „Knjigu o rođenju Marijinom“ (doc-
nije nazvanu Jakovljevo protoevanđelje) iz drugog veka, te „Knjigu o smrti Bogorodi-
činoj“ iz trećeg, odnosno „Arapsko jevanđelje o Isusovom detinjstvu“ iz šestog stoleća.
Neke od tih legendi sakupljene su u srednjem veku u čitave kompendije i cikluse u ko-
jima se vrlo podrobno opisuju mnogi događaji iz Marijinog života. Prema tim maštovi-
tim nekanonskim opisima Marija Bogorodica se još kao trogodišnje dete vaspitavala u
Jerusalimskom hramu, bavila ručnim radom i primala hranu iz ruku anđela. Već sa
dvanaest godina zavetovala se na večno devičanstvo.“1
Pravoslavna crkva nam pripoveda (na osnovu nekanonske apokrifne literature) da

je Marija rođena iz braka starih roditelja Joakima i Ane, koji su do tada već pedeset
godina iščekivali da im Bog podari dete. Vladika Nikolaj Velimirović u svom „Ohrid-
skom prologu“ govori da je posle njihovih usrdnih molitava Bog poslao svog anđela da
im najavi rođenje „kćeri preblagoslovene, kojim će se blagosloviti svi narodi na zem-
lji, i kroz koju će doći spasenje svetu“.2 Takođe, isti pisac kaže:
„Jer im darova ne samo ćerku, no i Bogomajku; ozari ih ne samo radošću vreme-
nom, nego i večnom. Dade im Bog samo jednu ćerku, koja im docnije rodi samo jednog
unuka – ali kakvu ćerku i kakvog unuka! Blagodatna Marija, blagoslovena među že-
nama, hram Duha Svetoga, oltar Boga Živoga, trpeza hleba nebesnoga, život svetinje
Božije, drvo najslađega ploda, slava roda ljudskog, pohvala roda ženskog, istočnik dev-
stva i čistote – to beše Bogom darovana ćerka Joakima i Ane.“3
U Prologu za 9. septembar (po starom – julijanskom kalendaru), vladika Nikolaj
beleži podatak da je Joakim bio sin Virpafira iz Judinog plemena, koji je bio potomak
cara Davida.
Ipak, evanđelist Luka, spominjući Marijine muške pretke nigde ne navodi ni Joa-
kima ni Virpafira (iako je sve „tačno ispitao od početka“). Naime, kada uporedimo
1 Milan Vukomanović, Rani hrišćanski mitovi, 1997. g. str. 58. Naglasak moj.
2 Vladika Nikolaj, Ohridski prolog, Glas Crkve, 2000. g. str. 650 (9. septembar). Naglasak moj.
3 Navedeno delo, str. 648 (8. septembar).
177
Hristovo rodoslovlje iz ev. po Mateju 1:1-16; sa onim koje je zapisao Luka u 3:23-38, na
prvi pogled uviđamo da se umnogome razlikuju. Rodoslovlje iz Lukinog evanđelja ne
samo što je duže (i prati liniju Hristovih predaka do samog Adama), već se uopšte ne
poklapa sa Matejevim, počev od Isusa pa unazad sve do cara Davida. Matej nam pre-
nosi rodoslovno stablo predaka Marijinog muža Josifa, kome se otac zvao Jakov, a po-
reklo je vodio od čuvenog izrailjskog cara Davida – preko njegovog sina Solomona. Mi,
dakako, znamo da ovo rodoslovlje nema nikakve stvarne veze sa Isusom Hristom, jer
Josif nije bio njegov otac već poočim (očuh). Stoga ni Josifovi preci nisu bili stvarni
preci Gospoda Isusa. Ako tome dodamo da se u jedanaestom stihu prve glave ev. po
Mateju spominje i Jehonija (Honija), za koga je Gospod u knjizi proroka Jeremije
22:30 rekao da niko od njegovih potomaka nikada neće sesti na presto i vladati Izrai-
ljem – onda nam uistinu postaje jasno da Isus nema nikakvog telesnog porekla od Da-
vidovog sina Solomona – koji je daleki Josifov predak. Međutim, iako smo ustanovili
da ovo rodoslovlje nije Hristovo već Josifovo, zbog čega ga Matej zapisuje i naziva Go-
spodnjim? Jednostavno iz razloga što je njegovo evanđelje pisano na aramejskom jezi-
ku i namenjeno Jevrejima koji su živeli u tadašnjoj okupiranoj izrailjskoj državi. Nji-
hovo verovanje o Mesiji, koje je bilo zasnovano na starozavetnim proročanstvima1 is-
poljavalo se kroz iščekivanje božanskog vladara koji bi vodio poreklo od cara Davida
koji je bio iz plemena Judinog. Iako Josif nije bio Isusov stvarni otac, on je u ondaš-
njem društvu na taj način bio tretiran (bio je nosilac očinskog prava). Prikazujući car-
sko poreklo Isusovog staratelja, Matej je hteo da Jevrejima stavi do znanja da je i Hris-
tos carskoga roda, tj. očekivani Mesija.
Sa druge strane, u Lukinom evanđelju nalazimo još jedno rodoslovlje Gospoda Isu-
sa. Ono počinje:
„A on, Isus, imao je oko trideset godina kada je počeo, i bio je – kako se mislilo –
sin Josifov, Ilijev, Matatov, Levijev...“ (Lk. 3:23-24).
Pošto smo već ustanovili da se Josifov otac zvao Jakov a Jakovljev Matan itd, uvi-
đamo da se ova dva porodična stabla ne poklapaju. Doduše, istina je da su u ono vreme
ljudi mogli biti poznati pod različitim imenima, kao na primer ap. Petar (Kifa) se zvao
Simon, ime dato ap. Vartolomeju prilikom obrezanja bilo je Natanailo (Vartolomej
znači: „sin Tolomejev“, otac Natanailov je bio Tolomej), a evanđelist Marko je imao i
drugo ime Jovan.2 No sasvim je nemoguće da Luka spominje nadimke onih ličnosti
kojima Matej zapisuje lična imena (te da se tu radi, zapravo, o jednim te istim ljudi-
ma). Da to potvrdim još bolje, na kraju krajeva uviđamo da Luka izvodi svoje rodoslov-
lje od Davidovog sina Natana a ne od Solomona kao što to čini Matej. Iz razloga što
Josif ne može u isto vreme da bude sin Jakovljev – potomak Solomonov, i sin Ilijev –
potomak Natanov, to dolazimo do zaključka da Lukin zapis ne predstavlja Josifove
pretke. Pošto Luka govori o Isusu: „I bio je – kako se mislilo – sin Josifov, Ilijev...“,
jasno je da su Jevreji podrazumevali njihovu rodbinsku vezu ali da ona nije postojala.
Jednostavan odgovor na ovu „zagonetku“ oko dva rodoslovlja jeste da ev. Luka zapisu-
je Isusove prave telesne pretke – sve do Adama. Tako, osoba po imenu Ilije ne pred-
stavlja Josifovog već Marijinog oca3, koji je zapravo bio Josifov tast. Ipak, pošto u on-
1 1. Mojsijeva 49:10; Isaija 9:6-7; 11:1-2; Jeremija 23:5-6.

2 Ev. po Mateju 10:2-4; Ev. po Jovanu 1:45-49; Dela ap. 15:37
3 Sveto predanje veli da je Ilije Josifov zakoniti otac (po zakonu „leviratskog“ braka) a Jakov prirodni otac.
Naime, Jakov se oženio suprugom svog pokojnog polubrata Ilija, koji je rođen iz drugog braka Jakovljeve
majke sa Melhijem iz Natanovog potomstva. Tako je dakle, (u skladu sa 5. Mojs. 25:5-6.) Josif, iako priro-
dni sin Jakovljev bio nazvan Ilijevim sinom. Vidi: Žitija svetih za decembar, str. 751.
178
dašnje vreme u aramejskom i hebrejskom jeziku nisu postojali pojmovi kao što su
„tast“, „svekar“, „deda“, „pradeda“, „unuk“, „zet“ i slično (već su se za sve ove pojmove
koristile reči „otac“ i „sin“), onda je potpuno jasno zašto Luka naziva Josifa Ilijevim
sinom iako mu je on zapravo bio zet.1
Na ovaj način smo utvrdili da pravoslavno predanje ne iznosi istinu o Marijinim
roditeljima, jer umesto Joakima i Virpafira nalazimo Ilija i Matata. Ranije smo utvrdili
da nije istinit ni navod da je Marija rodila samo jednog sina, kao i da nije bila kćerka
jedinica već da je imala i sestru (Jn. 19:25).
Vavedenje presvete Bogorodice

Razmatranjem svetopredanjskih tvrdnji o Marijinom vavedenju (odvođenju) u je-
rusalimski hram, te njenom boravku u njemu, nastavljamo upoređivanje i dokazivanje
da Pravoslavna crkva ne poseduje istinu u svom veroispovedanju već da se pridržava
istorijskih falsifikata.
Kao što smo u prethodnoj celini dokazali da se Marijini roditelji nisu zvali Joakim i
Ana, te da ona nije bila kćerka jedinica – što predstavlja osnovno polazište za ispreda-
nje daljih legendi o Isusovoj majci, dokazaćemo da se nisu odigrali ni ostali događaji iz
njene rane mladosti – a u koje nas uverava Istočna crkva.
Vavedenje predstavlja događaj odvođenja trogodišnje Marije u hram i njeno zaveš-
tanje Bogu, po ranijem obećanju kojim su se obavezali njeni roditelji još pre nego što je
ona ugledala svetlost dana. Ni o ovom događaju ne nalazimo pomen u novozavetnim
zapisima. Ipak, krenimo redom. Vladika Nikolaj nam o ovom događaju kazuje sledeće:
„Kada se Presvetoj Devi Mariji navršiše tri godine od rođenja, dovedoše je roditelji
njeni sveti, Joakim i Ana, iz Nazareta u Jerusalim, da je predadu Bogu na službu pre-
ma ranijem obećanju svome. (...) Sabraše se i mnogi srodnici Joakimovi i Anini, da
uzmu učešća na ovoj svetkovini, u kojoj uzimahu učešća nevidljivo i angeli Božji. (...)
Beše Deva ukrašena carskim blagolepnim odećama i ukrasima, kako i priliči kćeri ca-
revoj, nevesti Božijoj.“2
Nakon što su stigli pred hram, Marija se popela uz stepenice na čijem se vrhu nala-
zio prvosveštenik Zaharija (budući otac Jovana Krstitelja), koji ju je uhvatio za ruku i
uveo u najsvetije mesto hrama – Svetinju nad Svetinjama. U hramu, Marija je služila
Bogu i čitala Sveto pismo u narednih devet (ili jedanaest) godina sve do momenta kada
je u dobi od dvanaest (ili četrnaest, pošto je vladika u ovome sam sebi protivrečan;
uporedi 25. mart i 21. novembar u Prologu) godina starosti predata svome srodniku,
starcu Josifu iz Nazareta da je ovaj čuva pod vidom obručnice.3
Ipak na kraju nije jasno kakve veze ima Hristos sa svim Josifovim precima (i po Jakovu i po Iliju), pošto on
(Josif) nije telesni otac Gospoda Isusa? Takođe, Melhij se u Lk. 3:23-24. naziva Ilijevim pradedom a ne
njegovim ocem (tj. čovekom koji je bio oženjen njegovom majkom). Mnogo je verovatnije da je rodoslov iz
Ev. po Luki zapravo rodoslov pravih Isusovih predaka po telesnoj prirodi, predaka Marijinog oca Ilija.
1 Uporediti sa tekstom u Mt. 1:1; gde se umesto izraza „potomak“ upotrebljava reč „sin“. Uporedi takođe i 1.
Carevima 16:28 sa 2. Carevima 8:18, 26 gde se umesto reči „unuka“ koristi reč „kći“. Kod Jevreja žene ni-
kada nisu bile uključivane u rodoslovna stabla umesto muškaraca. Iz tog razloga je umesto Marije u Lk.
3:23 spomenut Josif kao nosilac očinskog prava. Ev. po Mateju 1:3, 5-6; ne predstavlja izuzetak pošto su u
tim stihovima žene pomenute uz nosioce rodoslovlja – njihove muževe.
2 Vladika Nikolaj, Ohridski prolog, str. 850, (21. novembar).
3 Na istom mestu.
179
U ovom upravo navedenom tekstu koji je zapisao episkop Nikolaj, a koji je poznat u
istočnom hrišćanstvu već vekovima, zapažamo nekoliko očiglednih neslaganja sa bo-
gonadahnutim biblijskim izveštajem.
Najpre, pored prisustva anđela ovom istoriji nepoznatom događaju, govori se da je
Marija „kćer carska i nevesta Božija“ iako je Sv. pismo ni na jednom mestu tako ne na-
ziva. Dalje, Zaharija se naziva prvosveštenikom iako ga evanđelist Luka naziva (i to
oko 15 godina kasnije; posmatrano hronološki) „običnim“ sveštenikom:
„U vrijeme Iroda cara Judejskoga bijaše neki sveštenik od reda Avijna, po imenu
Zarija, i žena njegova od plemena Aronova, po imenu Jelisaveta.“1
Ukoliko bi bila istina da je ovaj Zaharija (Zarija) petnaestak godina ranije učestvo-
vao u tako važnom događaju kao što je „vavedenje Bogorodice“ u Svetinju nad Sveti-
njama (što bi, inače, bio presedan nad presedanima), ev. Luka bi tako nešto sigurno
zapisao i na to nas podsetio (kao i ev. Matej u slučaju smrti Jovana Krstitelja 14:1-12).
Isto tako, kao što sam već istakao, pominje se jedan apsolutno neverovatan događaj, a
to je uvođenje trogodišnjeg deteta u najsvetije mesto hrama. Svako ko imalo poznaje
Sveto pismo Starog zaveta, on poznaje i propise za službu prvosveštenika u Božijoj
Svetinji. Tom verskom poglavaru je Gospod dozvoljavao ulazak u najsvetije mesto sa-
mo po strogo propisanim uslovima i to samo na „Dan pomirenja“ (Yom Kippur), je-
danput u godini. Mojsije, prenoseći svome bratu Aronu prvom jevrejskom prvosvešte-
niku Božije upozorenje o načinu ulaska u Svetinju nad Svetinjama, kaže:
„I kaza Gospod Mojsiju: reci Aronu bratu svojemu da ne ulazi u svako doba u
svetinju za zavjes pred zaklopac koji je na kovčegu, da ne pogine, jer ću se u oblaku
nad zaklopcem javljati. (...) I neka Aron prinese junca svojega na žrtvu za grijeh i očisti
sebe i dom svoj, i neka zakolje junca svojega na žrtvu za grijeh. I neka uzme kadionicu
punu žeravice s oltara, koji je pred Gospodom, i pune pregršti kada mirisnoga istuca-
noga, i neka unese za zavjes. I neka metne kad na oganj pred Gospodom, da dim od
kada zakloni zaklopac koji je na svjedočanstvu; tako neće poginuti. Poslije neka uzme
krvi od junca i pokropi s prsta svojega po zaklopcu prema istoku, a pred zaklopcem
neka sedam puta pokropi tom krvlju s prsta svojega. I neka zakolje jarca na žrtvu za
grijeh narodni, i neka unese krv njegovu za zavjes; i neka učini s krvlju njegovom kao
što je učinio s krvlju junčjom, i pokropi njom po zaklopcu i pred zaklopcem. I tako će
očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih i od prijestupa njihovijeh u svijem grije-
sima njihovijem; tako će učiniti i u šatoru od sastanka, koji je među njima usred nečis-
tota njihovijeh. A niko da ne bude u šatoru od sastanka kad on uđe da čini
očišćenje u svetinji, dokle ne izađe i svrši očišćenje za se i za dom svoj i za sav
zbor Izrailjski. (...) I ovo neka vam bude vječna uredba: deseti dan sedmoga mjese-
ca mučite duše svoje, i ne radite nikakoga posla, ni domorodac ni došljak koji se bavi
među vama. Jer u taj dan biva očišćenje za vas, da se očistite; bićete očišćeni od svijeh
grijeha svojih pred Gospodom. (...) I ovo neka vam je vječna uredba da očišćate si-
nove Izrailjeve od svijeh grijeha njihovijeh jedanput u godini. I učini Mojsije kako mu
zapovjedi Gospod.“2
Ono što se posebno ističe u ovom tekstu koji objašnjava jedini način na koji je pr-
vosveštenik uopšte smeo da uđe u najsvetiju prostoriju hrama (tj. „šatora od sastan-
ka“ pre nego što je izgrađen hram) je:
1 Lk. 1:5; prevod V. Karadžić. Naglasak moj.

2 3. Mojsijeva 16:2, 11-17, 29-30, 34. Naglasak moj.
180
- to je moralo biti na praznik Pomirenja, desetog dana meseca Tišrija (sedmi mesec
po jevrejskom kalendaru), st. 16:29-30;
- posebno odeven za tu priliku, prvosveštenik je morao da prinese žrtve za očišćenje
svojih i narodnih greha, st. 3-11;
- morao je da prinese tamjan na kadioni oltar koji se nalazio u Svetinji – ispred za-
vese koja je delila Svetinju od „Svetinje nad Svetinjama“, st. 12-13;
- njegov ulazak je bio dozvoljen samo sa krvlju žrtvenih životinja, st. 34;
- morao je da ulazi dva puta u najsvetiju prostoriju hrama (iza zavese) i da najpre
krvlju junca a potom jarca, sedam puta poprska (pokropi) krv sa prsta koga je
prethodno umočio u zdelu sa krvlju – na poklopac i ispred poklopca zavetnog
kovčega, st. 14-15;
- niko nije smeo da ulazi zajedno sa prvosveštenikom u hram dok je on obavljao
službu očišćenja narodnih greha pred Gospodom, st. 17;
- ova uredba je trebala da se poštuje kao večna uredba (dakle, potpuno nepromen-
ljiva za sva vremena), st. 29, 34;
- svaki prvosveštenik je morao da se pridržava apsolutno svih propisa zapisanih u
Božijem zakonu datom Mojsiju. U suprotnom, Gospod bi ga zasigurno kaznio
smrću, st. 13;
Ovu uredbu spominje i potvrđuje i Novi zavet:
„Pošto je to tako uređeno, u prvi deo skinije svagda ulaze sveštenici kad vrše svoju
službu, a u drugi deo skinije samo prvosveštenik jednom u godini, ne bez krvi,
koju prinosi za svoje i za narodne grehe učinjene iz neznanja.“1
Da je apostolu, piscu poslanice Jevrejima, bio poznat makar i jedan izuzetak od
ovoga pravila i odstupanje od Božije zapovesti, on bi sasvim sigurno to i pomenuo na-
kon sedmog stiha ovog poglavlja. Pošto je ova poslanica pisana barem sedamdeset go-
dina posle tobožnjeg Zaharijinog ulaska u hram sa devojčicom Marijom, njenom bo-
gonadahnutom piscu bi ovaj događaj morao biti poznat. Kako ga on na ovom mestu ne
spominje, kao niti jedan drugi apostol bilo gde u Novom zavetu, to moramo da zaklju-
čimo da se ova pripovest, utemeljena na nekanonskim tekstovima, nikada nije ni odi-
grala.
Naravno, znajući za sva ova suprotstavljanja pravoslavnog predanja biblijskim izve-
štajima, želeći da pruži povoljno objašnjenje koje bi išlo na ruku bogoslovima Istočne
crkve, vladika Nikolaj pominje i obrazloženje koje je dao sv. Teofilakt Ohridski (koji je
živeo u XI - XII veku posle Hrista, uporedi sa Prologom za 31. decembar, str. 959):
„Sv. Teofilakt Ohridski veli, da je Zaharija „van sebe bio i Bogom obuzet“ kada je
Devu uvodio u najsvetije mesto hrama, iza druge zavese, inače se ne bi mogao ovaj po-
stupak njegov objasniti.“2
Dakle, po mišljenju sv. Teofilakta, ovaj Zaharijin čin je potpuno neobjašnjiv – jer se
u svemu kosi sa Božijom zapovešću. No, ipak, može se shvatiti i opravdati time što je
sveštenik bio „van sebe i obuzet Bogom“. Međutim, ostaje nejasno kako je moguće da
Bog jednoga momenta nešto zapoveda i zabranjuje a u drugom slučaju čoveka vodi i
„obuzima“ na taj način da ovaj učini upravo suprotno Njegovoj volji?! Apostol Pavle
daje veoma jasno upozorenje:
„Zato ne budite nerazumni, nego razumejte šta je volja Gospodnja.“ (Ef. 5:17);
kao i :

2 Ohridski prolog, str. 850-851 (21. novembar). Naglasak moj.
181
„Jer je Bog taj što čini u vama da želite i da delate – da mu budete po volji. (Fil.
2:13. Naglasak moj).
Sveti Duh kroz apostola jasno govori da Bog u srcima svojih slugu daje podstrek za
izvršavanje Njegove volje a ne za njeno kršenje, što jasno govori u prilog tome da se
ovaj događaj, zapravo, nikada nije ni zbio.
Marijino večno devičanstvo

Pravoslavna crkva čvrsto zastupa uverenje da je Marija ostala „prisnodjeva“, tj. za-
uvek devica. O tome da ovo nije bio slučaj, već sam detaljno obrazlagao u prethodnim
delovima ovog poglavlja. Međutim, bilo bi interesantno da se još malo zadržimo na
ovoj ideji posmatrajući je iz svih uglova, te da na kraju donesemo i pravilan zaključak.
„Kada se Presvetoj Devi navrši jedanaest godina prebivanja i služenja pri hramu Je-
rusalimskom, i četrnaest godina od rođenja – kada, dakle stupi u 15-tu godinu života,
saopštiše joj sveštenici, da po zakonu ona ne može više ostati pri hramu, nego treba da
se obruči i stupi u brak. No kako veliko iznenađenje za sve sveštenike bi odgovor Pre-
svete Deve, da je se ona posvetila Bogu i da želi ostati devojkom do smrti ne stupajući
ni s kim u brak! Tada po Promislu i vnušenju Božjem prvosveštenik Zaharija, otac Pre-
tečev, dogovorno sa ostalim sveštenicima, sabra 12 bezženih ljudi iz plemena Davido-
va, da bi jednome od njih uručili Devu Mariju na čuvanje devojaštva njenog i staranja
o njoj. I bi uručena starome Josifu iz Nazareta, koji joj beše i srodnik.“1
„Jer u to vreme ne znade se u Izrailju za devojke zaveštane na devstvo do kraja ži-
vota. Presveta Deva Marija beše prva takva doživotno zaveštana devojka, i njoj posle
sledovahu u crkvi Hristovoj hiljade i hiljade devstvenica i devstvenika.“2
Iz upravo navedenih tekstova saznajemo o navodnoj Marijinoj zakletvi pred Gos-
podom kojom se obavezala na večno devičanstvo i bezbračnost. Saznajemo takođe da
je starac Josif primio devojčicu Mariju k sebi sa znanjem da će ona biti majka budućeg
Spasitelja – te da će začeti na devičanski način – bez učešća muškarca.3 Međutim, os-
taje nejasno zbog čega je pomenuti „starac“ hteo da od sebe otpusti više od šezdeset
godina mlađu Mariju kada je uočio njenu trudnoću? Zar se ne bi podrazumevalo da je
trebao da se raduje zbog toga, jer mu je Zaharija sve unapred bio najavio? Takođe,
zbog čega mu je anđeo poručio u snu da se oženi Marijom kada je trebao da bude samo
njen staratelj4 (priznaćemo da brak i starateljstvo nisu sinonimi za jednu te istu poja-
vu)?! Sveto pismo ovako prenosi anđeosku zapovest upućenu Marijinom vereniku:
1 Ohridski prolog, str. 210 (25. mart). Potpuno nasuprot ovom „svetom predanju“, pravoslavni bogoslov dr
Lazar Milin u svojoj knjizi „Naučno opravdanje religije“ kaže da je po Svetom pismu očito da je Josif pla-
nirao da stupi sa Marijom u stvarni brak, govoreći: „A Josif? Sudeći prema rečima Svetog Pisma, Josif je
imao zaista ozbiljnu nameru da Mariju uzme za ženu. (...) Zato nije nikakvo čudo što je on zaista hteo
da uzme Mariju za ženu i što evanđelje, i čak anđeo Gospodnji, nju naziva njegovom ženom.“ Očigledno je
da g-din Milin ili ne veruje svom „svetom predanju“ ili mu se čini normalnim da se osamdesetogodišnji
starac ženi devojčicom koja mu po godinama može biti praunuka, te da je (pošto je saznao da je Marija
trudna) „sasvim prirodno pomislio da ga je verenica prevarila.“ Vidi: „Crkva i sekte“, str. 201. Naglasak
moj.
2 Navedeno delo, str. 851 (21. novembar).
3 Čitava ova priča se podrazumeva iz razloga što je „prvosveštenik“ Zaharija svakako znao koga je „uveo“ u
Svetinju nad Svetinjama pre 11 godina (znao je da to nije bila obična devojčica već „Presveta Bogorodica“),
pa je to sigurno preneo i Josifu, koji je shodno tome trebao da očekuje Marijinu trudnoću i rođenje Sina
Božijeg – ukoliko je ova pravoslavna pripovest uistinu tačna.
4 Sveti oci Atanasije Aleksandrijski, Vasilije Veliki i Jovan Damaskin vele da je pod vidom „obručništva“
Marije sa Josifom, Gospod želeo da svoje rođenje od device sakrije od đavola. To je, po ovim autoritetima
182
„Josife, potomče Davidov, ne boj se da uzmeš Mariju sebi za ženu, jer to što se u
njoj začelo, to je od Svetoga Duha. (...) Kada se Josif probudio, učinio je ono što mu je
zapovedio anđeo Gospodnji: oženio se Marijom.“1
Josifova deca u svetlu svetog predanja i Svetog pisma

U ovom delu poglavlja razmotrićemo tvrdnje pravoslavnih da Jakov, Josif (Josija),
Simon i Juda nisu Marijini sinovi koje je ona izrodila sa svojim mužem, već sinovi sta-
rca Josifa iz prvog braka.
Vladika Nikolaj tvrdi da su pomenuti ljudi Josifovi sinovi iz ranijeg braka, u okviru
kojeg je imao i nekoliko kćeri2:
„I ne samo da se on udostoji carstva Božjeg, nego i sinovi njegovi i kćeri. Koji bi
otac želeo nešto više nego da mu sin bude apostol Hristov? A Josif imaše dva sina apo-
stola.“3
No, ne slažu se svi „sveti oci“ sa idejom da su oni bili Josifova deca. Pravoslavni cr-
kveni istoričar Jevsevije Popović nam u svojoj „Opštoj crkvenoj istoriji“ ovako kazuje:
„Pod braćom i sestrama Njegovim – prema naredbi Isusovoj na umoru, da Njegov
učenik Jovan od sad obavlja sinovlje dužnosti na spram matere Njegove Marije i pre-
ma najstarijoj crkvenoj tradiciji i prema najstarijim apokrifnim evanđelijima
– nemaju se razumeti deca Marijina, nego po jednima deca Josifova iz ranijeg braka,
po drugima deca Kleope i Marije ‘sestre’ materi Gospodnjoj.“4
Očigledno je da nisu oduvek svi pravoslavni zastupali ideju o Josifovoj deci iz prvog
braka (a možda je i do danas ne zastupaju), pa sledstveno tome zaključujemo da poda-
tak koji nam prenosi vladika Nikolaj nije utvrđena činjenica već stvar rasprave čak i
među istovernim pripadnicima Vaseljenske crkve.5
gotovo jedini razlog što je Marija živela sa starcem u prividnom braku. Pošto je đavo budno motrio na sve
device još od vremena proroka Isaije, Marija se „udala“ za Josifa da bi nečastivi bio obmanut, misleći da se
Isus rađa iz prirodne supružničke veze. Vidi: Justin Popović, „Žitija svetih“ za decembar, str. 723.
Naravno, i ovo tumačenje je prilično naivno. Ako je već budno motrio na device, sotona je sigurno primetio
dolazak anđela Gavrila Mariji u Nazaret i sve ono što je tom prilikom bilo rečeno, kao i Marijin odlazak
kod Jelisavete (Lk. 1:26-55); pošto se sve ovo desilo pre nego što je Marija prešla u Josifovu kuću.
1 Ev. po Mateju 1:20, 24; Život i rad Isusa Hrista, Četiri evanđelja, preveo dr Aleksandar Birviš, str. 10.
2 Iz pravoslavne knjige „Svetlost sveta“ (treće izdanje, Beograd 2001. god), sa strane 61, saznajemo da ovo
verovanje Istočne crkve potiče iz nebiblijskih izvora, odnosno od grčkog istoričara Nikifora: „Prema grč-
kom istoričaru Nikiforu, Josif je bio u braku sa Salomijom, kćerkom Ageja, brata Zaharijina (oca svetog
Jovana Krstitelja). Josif je sa Salomijom izrodio četiri sina: Jakova, Simona, Judu i Josiju i tri kćeri: Esti-
ru, Tamaru (ili Marta, ili Marija) i Salomiju. Salomija je bila udata za Zevedeja, čiji su sinovi Jakov i Jo-
van, apostoli Gospodnji. Posle smrti Salomije, Josif je živeo kao udovac časno i pošteno. Napunivši osam-
deset godina života, prvosveštenik Zaharije i sveštenici izabraše ga da, po navršetku četrnaeste godine
Presvete Djeve Marije, postane njen obručnik. Umro je u sto desetoj godini života“.
3 Ohridski prolog, str. 942 (24. decembar). No, pravoslavni ne samo da veruju da je Josif bio otac dvojici
Hristovih apostola (onima koji ne spadaju među Dvanaestoricu), već da je bio i deda još dvojici apostola
(koji su uvršteni među Dvanaestoricu). U prethodnoj futnoti je citiran tekst iz pravoslavne literature, koja
nam govori o tome da je Josifova kćerka iz prvog braka, Salomija, rodila Jakova i Jovana, Zevedejeve si-
nove. Stoga, prema pravoslavnom verovanju, Josif, koji se u Bibliji naziva mužem Isusove majke Marije,
bio je deda apostola Jakova i Jovana, što na osnovu Biblije uopšte nije zaključivo.
4 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 115. Naglasak moj. Prema svetom Georgiju (Kedri-
nu), ova Marija nije bila sestra „materi Gospodnjoj“, već Josifova kćerka iz prvog braka, kojom se oženio
njen stric Kleopa. Vidi: „Žitija svetih“ za decembar, str. 752.
5 Zapadni crkveni autoriteti su zastupali ideju da Josif nikada nije bio ranije oženjen, dok su istočni tvrdili
da jeste (to se događalo dok je crkva još uvek bila jedinstvena, „pravoslavna“, pre XI veka n.e). Vidi: „Žitija
svetih“ za decembar, str. 751.
183
Iako dakle nema slaganja među svetim ocima o tome čija su zapravo deca ta pome-
nuta Isusova braća i sestre, očigledno je da ona nipošto ne smeju biti Marijina deca
koju je ona rodila bivajući u braku sa Josifom. U tom slučaju bi, naravno, celokupno
učenje tradicionalnih crkava Istoka i Zapada o „Bogorodici“ bilo u potpunosti srušeno.
Uostalom, uopšte nije jasno kako pravoslavni i rimokatolički bogoslovi znaju da se ov-
de ne radi o Josifovoj i Marijinoj deci, već o nekim srodnicima iz „drugog stepena
srodstva“. Njihov argument, naime, glasi da se pomenute reči, koje se u grčkom tekstu
Novog zaveta koriste da označe Isusovu braću i sestre koriste i u slučaju opisivanja
bliskih rođaka (braće i sestara od npr. strica, ujaka i sl). Evo kako je na verovanje ri-
mokatolika (koje je u ovome istovetno verovanju pravoslavnih) odgovorio bivši katolik
James G. McCarthy, u svojoj knjizi „Evanđelje po Rimu“, koja je prevedena na hrvatski
jezik:
„Istina je da se grčke reči: ‘adelphos’ (brat) i ‘adelpha’ (sestra) mogu shvatiti i u ši-
rem smislu, ali njihovo osnovno značenje odnosi se na one koji imaju zajedničke rodi-
telje. Ukoliko kontekst ne nalaže drugačije, primenjuje se njihovo osnovno značenje.
Da je Sveti Duh htio da kršćani štuju Mariju kao vazda djevicu, tada sigurno ne bi
spomenute Isusove srodnike bez objašnjenja nazivao njegovom braćom i sestrama.
Zatim, da je Sveti Duh htio reći da u pitanju nisu braća i sestre, mogao je upotrebiti još
dvije grčke riječi. Kada Pavao kaže da je Marko Barnabin nećak (Kološanima 4,10), on
koristi grčku riječ ‘anepsios’, a Luka se koristi sa ‘sungenis’, općenitijom riječju za rod-
binu, kako bi rekao da je Elizabeta Marijina ‘rođakinja’ (Luka 1, 36).“1
Pored ovoga napred rečenog, bilo bi interesantno da sagledamo i starost pomenute
Isusove braće iz biblijske i svetopredanjske perspektive. Naime, kao što ćemo uvideti,
podaci koje ćemo dobiti ovim proučavanjem još jednom potvrđuju svetopisamsku tvr-
dnju da su to bila Marijina deca koju je začela i rodila bivajući u braku sa Josifom.
„U domu Josifovom Presveta Deva produži živeti isto kao i u hramu Solomonovom,
provodeći vreme u čitanju Sv. Pisma, u molitvama, bogorazmišljanju, postu i ručnom
radu. Gotovo nikad iz kuće ne izlažaše, niti se interesovaše svetskim stvarima i događa-
jima. Malo je s kim uopšte govorila, i nikad bez naročite potrebe. Najčešće je u kući
opštila sa dvema kćerima Josifovim.“2
„Sv. apostol Jakov, brat Gospodnji. Naziva se bratom Gospodnjim zato što je
bio sin pravednog Josifa, obručnika Presvete Bogorodice. Kada pravedni Josif beše pri
smrti, on razdeli imanje svoje sinovima svojim, pa htede ostaviti jedan deo i Gospodu
Isusu, sinu Presvete Deve Marije; ali se sva braća ovome usprotiviše ne smatrajući Isu-
sa bratom svojim. Jakov ljubljaše veoma Isusa, i izjavi, da će Ga on uzeti na svoj deo. I
zato se on naziva bratom Gospodnjim. Prema predanju on je i u Misir išao sa
Presvetom Devom i Josifom onda kada je Irod tražio da ubije novorođenoga cara. (...)
Gospod ga ubrojao u svojih 70 apostola. (...) Bio episkop u Jerusalimu 30 godina, i
revnosno upravljao crkvom Božjom. (...) Beše Jakovu 63 godine kada postrada za
Gospoda svoga.“3
Prema upravo navedenim tekstovima svetog predanja možemo da izvučemo jedan
glavni zaključak, a to je da su sva braća (i sestre) Gospoda Isusa Hrista bila starija od
Njega. Prema prvom navodu, kada je 15-godišnja Marija došla u dom starca Josifa, on
je već imao odrasle kćeri. Prema drugom navodu (Prolog za 23. oktobar; kao i za 26.
1 James G. McCarthy, Evandjelje po Rimu, Krapina, Hrvatska 2004. str. 164-165.

2 Ohridski prolog, str. 210 (25. mart). Naglasak moj.
3 Navedeno delo, str. 773-774 (23. oktobar). Naglasak moj.
184
decembar), Jakov brat Gospodnji je bio već odrastao mladić (ili zreo čovek) u vreme
Isusovog rođenja.
Sveto predanje Pravoslavne crkve zastupa verovanje da je Josif imao osamdeset
godina kada je preuzeo starateljstvo nad Marijom.1 Ukoliko pretpostavimo da se Josif
oženio između svoje 20. i 30. godine života (mada su se jevrejski mladići ženili i u
mlađem dobu) svojom prvom ženom, te da je decu sa njome izrodio u narednih tride-
set godina, onda je sasvim realno očekivati da njegov najmlađi potomak u vreme rođe-
nja Spasitelja ima oko 20 a najstariji oko 50 godina starosti (što znači da su svi bili sta-
riji i od Isusove majke). Ukoliko je ovo bio slučaj – a upravo se to očekuje na osnovu
predanjskih kazivanja – onda se ovakvi podaci umnogome razlikuju od onoga što je
zapisano u Svetom pismu.
Prilikom pisanja Prve poslanice Korinćanima, oko 55. g. nove ere, apostol Pavle
spominje braću Gospodnju (dakle, i svi ostali Josifovi sinovi su nazvani „braćom Gos-
podnjom“, a ne samo Jakov) u svojstvu putujućih propovednika evanđelja:
„Zar nemamo prava da jedemo i pijemo? zar nemamo prava da vodimo jednu ses-
tru kao ženu – kao i ostali apostoli, i braća Gospodnja, i Kifa? Ili samo ja i Varnava
nemamo prava da ne radimo radi izdržavanja?“ (1. posl. Kor. 9:4-6; Naglasak moj).
Razlog zbog koga sam citirao ove stihove je spominjanje Gospodnje braće koja su
bila oženjena, i njihovih supruga koje su putovale „zajedno sa njima“ na misijska puto-
vanja (st. 5). U vreme kada Pavle piše ovu poslanicu, prema predanju Istočne crkve,
Gospodnja braća su mogla da imaju između 80 i 110 godina - a o njima čitamo kao o
aktivnim propovednicima koji putuju sa svojim ženama. Pošto nam ev. po Luki 2:36-
37 saopštava, a u vezi starosti Ane, Fanuilove kći, da se životna dob od 84 godine u
Hristovo vreme smatrala veoma poznom, vrlo je neverovatno da su pomenute osobe
bile ovoliko stare a pritom bile i u aktivnoj apostolskoj službi. Sa druge strane, ovo pi-
sanje apostola Pavla ima smisla ukoliko su Jakov i ostali Josifovi sinovi bili i Marijini
sinovi koje je rodila nakon što je Isus došao na svet! I sam vladika Nikolaj, verovatno
nenamerno, izneo nam je precizan podatak o trenutku Jakovljevog mučeničkog stra-
danja, na osnovu kojeg tačno možemo da utvrdimo datum njegovog rođenja.
Ukoliko nam je poznata činjenica da je Gospod Hristos rođen verovatno 4. ili 5. go-
dine pre nove ere2, to zapravo znači da je njegov javni rad otpočeo oko 27. g. n. e. u
vreme kada mu je bilo oko 30 godina. Kao što je poznato, Gospod je javno propovedao
oko tri i po godine, što datira njegovu smrt i vaskrsenje u 31. g. n. e. Iste godine je os-
novana i prva hrišćanska crkva u Jerusalimu u kojoj je prema vladiki Nikolaju i istorij-
skim podacima prvi starešina (tj. episkop - što u prevodu znači „nadglednik“- u smislu
glavnog starešine) bio Jakov brat Gospodnji. Podatak koji navodi ep. Nikolaj nam ka-
zuje da je Jakov imao svega 63 godine u trenutku svog stradanja. Prema istoričarima
Josifu Flaviju (iz prvog) i Euzebiju (Jevseviju)3 episkopu Kesarijskom (iz četvrtog veka
posle Hrista) ovaj starešina jerusalimske crkve je ubijen 62. g. nove ere, što se u pot-
punosti slaže sa tvrdnjom da je Jakov u toj duhovnoj službi bio trideset godina. Ali,
ukoliko su ovi podaci tačni (a svakako da jesu), onda jednostavnom matematikom do-
1 Navedeno delo, str. 959 (31. decembar).

2 Isus Hristos nije rođen 1. godine nove ere. Ovaj datum je ustanovio rimski monah Dionizije Eksigus 525.
godine n. e. ali je njegov proračun o tačnoj godini Isusovog rođenja bio neprecizan za 4-5 godina. Novija
istorijska izračunavanja pokazuju da je Irod Veliki umro 4. god. pre n. e. - dok je Isus rođen nešto pre toga
– pa bi u skladu sa time i početak nove ere trebalo pomeriti za nekoliko godina unazad (što verovatno ni-
kad neće biti učinjeno). Navedeno prema: Biblijski priručnik br. 2, Pavle Borović, 1987. g. str. 597.
3 Navedeno prema : Novozavjetni komentari, Djela apostolska, Dobra vest -Novi Sad, 1986. god. str. 176.
185
lazimo do zaključka da je Jakov brat Gospodnji rođen 1. god. pre nove ere tj. oko
tri godine posle rođenja Gospoda Isusa Hrista. Ovakvo izračunavanje je pot-
puno u skladu sa Biblijom koja tvrdi da je Isus bio Marijin prvenac, a da je nakon nje-
ga rodila još nekoliko sinova i kćeri. Saglasno sa time, braća Gospodnja u vreme pisa-
nja Pavlovog pisma Korinćanima imaju između 35 i 55 godina starosti, pa su u tom
slučaju mnogo razumljivija njihova misionarska putovanja na kojima su ih pratile i
njihove žene.
No, ovde još uvek nije kraj dokazima koji potvrđuju istorijsku činjenicu da je Isus iz
Nazareta imao mlađu braću i sestre koji su bili Josifova i Marijina deca. O ovome sve-
doči i jedan od drevnih mesijanskih psalama koji je napisan perom Božijeg sluge, izra-
iljskog pomazanika i cara Davida. Kao što je poznato, car David je kao Božiji prorok
predvideo mnoge događaje iz zemaljskog života Gospoda Isusa Hrista i opisao ih u
Starom zavetu. Tako na primer, David je predvideo način Hristovog stradanja i umira-
nja, kao i unapred prorekao njegovo vaskrsenje iz mrtvih1.
1Evo nekih od stihova iz psalama koji se direktno odnose na stradanje Isusa Hrista na krstu Golgote, i opi-
suju reči koje će Mesija, kao i njegovi protivnici u tim trenucima da izgovaraju. Tokom ovoga pregleda,
najpre ću navoditi po jedan stih iz proročkih psalama, a potom i njegovu paralelu (ispunjenje) u spisima
Novog zaveta:
„Bože, Bože moj! zašto si me ostavio udaljivši se od spasenja mojega, od riječi vike moje“ (Psalam 22:1),
„Oko devetoga časa pak povika Isus veoma glasno: ‘Ili, Ili, lema savahtani’; to znači: Bože moj, Bože moj,
zašto me ostavi?“ (ev. po Mateju 27:46; takođe i Marko 15:34);
„Koji me vide, svi mi se rugaju, razvaljuju usta, mašu glavom. I govore: oslonio se na Gospoda, neka mu
pomože, neka ga izbavi ako ga miluje.“ (Psalam 22:7-8),
„A prolaznici su ga grdili mašući svojim glavama i govoreći (...): druge je spasao, sebe ne može da spase; car
je Izrailjev, neka siđe sad s krsta pa ćemo verovati u njega. Uzdao se u Boga, neka ga sad izbavi, ako ga že-
li; jer reče: Božiji sam Sin.“ (Mt. 27:39-43);
„Sasuši se kao crijep krjepost moja, jezik moj prionu za grlo.“ (Psalam 22:15),
„Posle toga Isus, znajući da je već sve svršeno, da bi se Pismo sasvim ispunilo, reče: žedan sam.“ (Ev. po
Jovanu 19:28. Naglasak moj);
„Daju mi žuč da jedem, i u žeđi mojoj poje me octom.“ (Psalam 69:21),
„I kad su došli na mesto koje se zove Golgota, što znači mesto Lubanja, dadoše mu da pije vino pomešano sa
žuči; i okusivši ne htede da pije. (...) I odmah jedan od njih otrča, uze sunđer, natopi ga octom, natače na
trsku i davaše mu da pije.“ (Ev. po Mateju 27:34, 48);
„Opkoliše me psi mnogi, četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje. (...) Dijele haljine
moje među sobom, i za dolamu moju bacaju ždrijeb.“ (Psalam 22:16, 18),
„A vojnici, kad raspeše Isusa, uzeše njegove haljine i načiniše četiri dela, svakom vojniku po deo, i donju
haljinu. A donja haljina nije bila šivena, nego sva izatkana odozgo do dole. Tada rekoše među sobom: da je
ne cepamo, nego da bacimo kocku za nju, kome će pripasti; da se ispuni Pismo [koje kaže]: ‘Razdeliše mo-
je haljine među sobom i baciše kocku za moje odelo’. Vojnici to i učiniše.“ (Ev. po Jovanu 19:23-24. Nagla-
sak moj);
U vezi vaskrsenja Isusa Hrista car David je, gotovo hiljadu godina pre tog slavnog događaja napisao sledeće
proročke reči:
„Svagda vidim pred sobom Gospoda: on mi je s desne strane da ne posrnem. Radi toga raduje se srce moje, i
veseli se jezik moj, još će se i tijelo moje smiriti u uzdanju; Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, ni-
ti ćeš dati da svetac tvoj vidi truhlost. Pokazaćeš mi put životni: obilje je radosti pred licem tvojim,
utjehe u desnici tvojoj do vijeka.“ (Psalam 16:8-10. Naglasak moj.);
Apostol Petar potvrđuje ispunjenje ovog starozavetnog proročanstva u svojoj propovedi na dan silaska Sve-
tog Duha, kao i apostol Pavle nekoliko godina kasnije:
„David, naime, govori za njega: ‘Stalno sam gledao Gospoda pred sobom, jer mi je s desne strane – da se ne
poljuljam. Zato se razveseli srce moje i obradova jezik moj, čak će i telo moje počivati u nadi, jer moju
dušu nećeš ostaviti u carstvu smrti, niti ćeš dozvoliti da svetac tvoj istrune. Pokazao si mi
puteve života, ispunićeš me veseljem pred licem tvojim’. Braćo, vama se može slobodno reći o patrijarhu
Davidu, da je umro i bio sahranjen, i da je njegov grob kod nas do današnjeg dana. Ali kako je bio prorok i
kako je znao da mu se Bog zakletvom zakleo da će od roda njegovih bedara nekoga posaditi na njegov pre-
sto, predvidevši reče za Hristovo vaskrsenje: niti je bio ostavljen u Carstvu mrtvih, niti mu je telo
istrulilo. Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, čemu smo mi svi svedoci.“ (Dela apostolska 2:25-32. Naglasak
moj);
186
Stihovi iz Davidovih psalama koji su navedeni u prethodnoj futnoti su trebali da
posluže kao dokaz mojoj narednoj tvrdnji, a ona glasi da se, poput mnogih drugih, i
Psalam 69:8 takođe odnosi na Gospoda Isusa Hrista, tj. da predstavlja proročanstvo
koje je iz davnina ukazivalo na njega, (poput svih do sada pročitanih). Ovim stihom je
car David unapred ukazao na činjenicu da Gospod Hristos neće biti prihvaćen kao
obećani izrailjski Mesija čak ni u svojoj vlastitoj kući, tj. među svojim bliskim krvnim
srodnicima - ukućanima. Evanđelist Jovan je naime pisao o tome ovako:
„Tada mu rekoše njegova braća: premesti se odavde i idi u Judeju, da i tvoji učenici
vide tvoja dela koja činiš; jer niko ne radi ništa tajno, kad sam želi da bude poznat. Ako
sve ovo činiš, objavi se svetu. Jer ni njegova braća nisu verovala u njega.“1
Međutim, događanja koja su se zbivala u kući Isusa iz Nazareta, a što se tiče neve-
rovanja i podsmevanja njegovih najbližih srodnika, David je proročkim Duhom pred-
video vekovima ranije. Govoreći u ime jevrejskog Mesije, kome je bio praotac i praslika
(kao pomazanik – slika pravog Pomazanika Hrista) Jesejev sin je rekao:
„Jer tebe radi podnosim rug, i sramota popade lice moje. Tuđin postadoh braći
svojoj, i neznan sinovima matere svoje.“2
Ovaj stih iz napred spomenutog psalma naglašava da će Mesija biti odbačen čak i
od strane sinova svoje majke, tj. da će biti tuđin sopstvenoj braći! Dokaz da se ovaj
stih iz 69. psalma odnosi baš na Isusa Hrista, a ne na Davida lično (kako će verovatno
da glasi prigovor pravoslavnih), nalazi se u narednom 9. stihu istog psalma, koji je us-
ko vezan uz prethodni. On glasi ovako:
„Jer revnost za kuću tvoju jede me i ruženja onijeh koji tebe ruže padaju na me.“3
Svaki poznavalac Svetog pisma zna za ovaj stih, jer je on, doduše „podeljen“ u dva
dela, citiran i u Novom zavetu, i to isključivo vezan za službu Isusa Sina Božijeg. Pri-
menjujući ovaj stih na Spasitelja Isusa, apostoli nam kazuju u svojim opisima Gospod-
njeg života sledeće:
„I beše blizu Pasha judejska, te ode Isus gore u Jerusalim. I nađe prodavce volova,
ovaca, golubova i menjače novca kako sede u hramu. I načini bič od uzica i izagna sve
iz hrama, i ovce i volove, menjačima prosu novce i ispretura stolove, a onima što pro-
davahu golubove reče: nosite to odavde, ne činite od doma Oca moga kuću trgovačku.
Setiše se njegovi učenici da je napisano: ‘Revnost za tvoj dom poješće me’.“4
„Jer ni Hristos nije ugađao samom sebi, nego kao što je napisano: ‘Pogrde onih,
koji tebe grde, padoše na me’.“5
Ukoliko je pravoslavnim teolozima i posle svih prethodno iznetih biblijskih i istorij-
skih činjenica potrebno još dokaza o tome da je Marija Isusova majka rodila još sinova
i kćeri, te da se stih Psalma 69:8 koji govori o Mesijinoj braći rođenoj od iste majke od
koje je rođen i On, odnosi baš na Isusa a ne na, možda, samog Davida, uz opasku da je
David ovaj stih napisao u prvom licu jednine (kao da se odnosi na njega lično), evo još
nekoliko završnih.
„Zato i na drugom mestu kaže: ‘Nećeš dati da tvoj svetac vidi truljenja’. David je, naime, poslužio svome
naraštaju i po Božijoj volji umro, bio je pridodat svojim očevima i video je truljenje. A koga je Bog vaskr-
sao, taj nije video truljenja.“ (Dela ap. 13:35-37).
2 Psalam 69:8. Naglasak moj.
3 Psalam 69:9.
5 Rimljanima 15:3. Naglasak moj.
187
Naravno da je činjenica da je David pisao psalme u svoje ime, tj. u prvom licu jed-
nine, tako da površni čitalac odista može da izvuče zaključak da David piše (samo) o
sebi samome. Međutim, ukoliko detaljnije pregledamo navedene stihove u prethodnoj
futnoti, uvidećemo da se na Davidu uopšte nisu ispunile mnoge izjave koje je on pisao
u prvom licu jednine. Na primer, David nije nikada prošao kroz patnju raspinjanja na
krst, tj. probadanja njegovih ruku i nogu, kako on navodi u psalmu 22:16. Naime, smr-
tna kazna raspinjanjem na krst pri čemu su udovi morali da budu probodeni, počela je
da se praktikuje više vekova nakon Davidove prirodne smrti. Starozavetne knjige: Sa-
muilove, o Carevima i knjige Dnevnika nigde ne spominju ovakvu Davidovu sudbinu.
Dalje, očigledno je, na osnovu govora ap. Petra i Pavla iz Dela apostolskih (Ps. 16:10;
Dela ap. 2:26-31; 13:35-37) da pomenuti prorok i car, iako je u prvom licu zapisivao
najavu netruležnosti Mesijinog tela i njegovo vaskrsenje iz mrtvih nije mislio na sebe,
već na Gospoda Isusa Hrista. Isto se odnosi i na deljenje Mesijinih haljina i bacanje
kocke za njegovu dolamu (Ps. 22:18), kao i druge, već navedene izjave koje su se sto-
procentno ispunile samo u životu Gospoda Hrista. Stoga se i psalam 69:8, zajedno sa
stihom 9, koji se takođe direktno vezuje za Isusa, odnosi upravo na Njega - koji je od
svoje braće po telu (polubraće – po materi) doživljavao ruganja i podsmevanja (a sve u
skladu sa ev. po Jovanu 7:5).
Istorijski momenat uvođenja učenja o Marijinom trajnom devičanstvu

u hrišćansku dogmu
Sveto predanje nas obaveštava o tome da je Marija, ne samo začela Isusa na devi-
čanski način, već ostala devica i za vreme kao i posle porođaja1. Vladika Nikolaj o tome
piše ovako :
„Kada Presveta Deva neporočno rodi Gospoda Spasitelja, dođe joj Salomija u pose-
tu i začudi se, kako je tako mlada devica mogla roditi bez babinje pomoći, pa još Mla-
denca poviti, i pored svega na nogama biti. Kada se Salomiji objasni, da je to rođenje
od Boga a ne od čoveka, da je netljeno i bezbolno, i da je Deva Mati ostala deva po ro-
đenju kao što je bila i pre rođenja, ne hte Salomija verovati. Nego pruži Salomija ruku
k telu Prečiste Deve, da po babičjem običaju ispita, da li je to zaista tako. No za njeno
neverovanje i drskost postiže je kazna: ruka joj se uhvati i osuši. Ustraši se baba veoma
od čuda i ožalosti zbog osušene ruke. No kada se potom rukom dohvati božanskog
Mladenca, ozdravi joj ruka i bi kao što je i bila. Tako Salomija poverova u devičanstvo
Presvete Deve Marije i u božanstvo Hristovo.“2
Sasvim je očigledno da u nedostatku biblijskih bogonadahnutih tekstova kojim bi
potvrdili svoje verovanje, pravoslavni posežu za veoma sumnjivim izvorima predanja.
Ranije sam već dovoljno detaljno obrazložio svetopisamsko učenje o Mariji i njenoj
deci, tako da nema puno potrebe zadržavati se na priči - kakva je ova, upravo citirana.
Dovoljno je reći samo to da evanđelisti ne spominju pomenuta čudesa o „sušenju“ i
1 Njen devičnjak (latinski: himen), tanka opna na ulazu u vaginu koja je kod devojaka netaknuta a prilikom
prvog polnog odnosa biva „pocepana“, je po predanju ostao netaknut i prilikom porođaja.
2 Ohridski prolog, str. 954. (29. decembar). Justin Popović nam stavlja do znanja da je ova pripovest preuze-
ta iz apokrifnog, nekanonskog „Prvoevanđelja Jakovljevog“ koje je nastalo, kako se pretpostavlja, u 2. ve-

ku, što znači da nije napisano od strane apostola - poput novozavetnih evanđelja. Vidi: „Žitija svetih“ za
decembar, str. 732, futnota.
188
isceljenju ruke Marijine nesuđene babice – prilikom Gospodnjeg rođenja, a što bi si-
gurno bilo u Bibliji zapisano da se uistinu i desilo.
Kao što smo na prethodnim stranicama dokazali, prvovekovna Crkva je imala sa-
svim drugačija saznanja o Mariji nego što su ona u koja Pravoslavlje želi da nas ubedi
(o tome će biti još reči u narednom delu ovog poglavlja). Ipak, potrebno je da jasno
otkrijemo istorijski momenat kada se ovakvo učenje pojavilo u hrišćanskoj dogmi.
Počevši od II veka posle Hrista, prema apostolskim proročanstvima, u Crkvu su po-
čela da se uvlače lažna učenja. Jedno od njih je bilo i tumačenje koje su zastupali neki
od crkvenih otaca da je pramajka svih ljudi, Adamova žena Eva, načinila prvi greh ne
tako što je uzbrala plod sa drveta spoznanja dobra i zla (1. Mojs. 3:6) već tako što je
stupila u polni odnos sa zmijom (tj. sotonom).1 Ovi crkveni autoriteti su počeli da zas-
tupaju ideju o Mariji kao Evinoj suprotnosti. Smrt je došla kroz Evu a život kroz Mari-
ju. Eva je začela od zmijine reči a Marija „po reči Gospodnjoj“.
Za crkvene oce koji su Evin greh tumačili kao polni, Marijino devičanstvo je stajalo
nasuprot Evinoj bludnosti. Njenom grehu i oskrnavljenoj polnosti je suprotstavljena
vera i čednost Isusove majke. Već krajem drugog i početkom trećeg veka, sa pojavom
monaštva, u određenim hrišćanskim krugovima je došlo do posebnog uzvisivanja ideje
bezbračnog života. Crkveni oci Amvrosije, Atanasije, Kiprijan i Jeronim upućivali su
na Mariju kao uzor hrišćanskog devičanstva. Krajem IV veka (383. g. posle Hrista),
Jeronim je napisao delo u kojem je tvrdio da je Isus bio jedino Marijino dete, dok su
Njegova braća i sestre koje spominju evanđelisti proglašeni njegovim daljim srodnici-
ma. Sredinom V veka Marija je proglašena Prisnodjevom (zauvek devicom), a 649.
god. (u VII veku) njeno trajno devičanstvo je proglašeno crkvenom dogmom.2
Kao što je, dakle, vidljivo, učenje o večitom devičanstvu Isusove majke proisteklo je
iz umova kasnijih crkvenih vođa a ne iz Svetog pisma. Da je ovaj zaključak potpuno
ispravan dokazaće nam i sledeći tekst iz pravoslavne literature. U njemu ćemo jasno
uočiti da Istočna crkva potporu svom verovanju pronalazi u, pre svega, apokrifnim
tekstovima, kao i specifičnom tumačenju određenih tekstova Biblije, koji zapravo ne-
maju nikakve veze ni sa Isusom ni sa Marijom. Evo kako glasi ovaj zanimljivi tekst iz
jednog pravoslavnog časopisa:
„Uz ime Presvete Bogorodice, i samo uz Njeno ime, idu dva Božanska atributa:
Ona je uvek Djeva (Devojka) i
Ona je Boga rodila, Ona je Bogorodica.
Ove atribute nije imala, niti će ih imati ni jedna druga žena, pa ma koliko sveta ona
bila.
Večno Devičanstvo Presvete Bogomajke je trostruko: Ona je Djeva pre začeća Bo-
žanskog Sina, Ona ostaje Djeva pri rađanju i biva Djeva posle rađanja. „Devojka zače,
Devojka rodi i po rođenju Devojkom ostade“ – nadahnuto tvrdi Blaženi Avgus-
tin. O Njenom Djevstvu prorokuje Isaija: „Evo, devojka će začeti i rodiće sina, i nade-
nuće mu ime Emanuil, što znači: s nama Bog“ (7, 14). Sveti prorok Mojsej je na Sinaju
video kupinu koja je gorela, a nije sagorevala i iz nje mu je progovorio Angeo Gospod-
nji. Ova kupina simvolikuje Presvetu Bogorodicu; kao što je gorela, a nije sagorela,
tako je isto Presveta začela, rodila i opet ostala Devojka. Kao što se Božanski Logos
uselio u Nju ne slomivši pečat Njenog devičanstva, tako se isto On i rodio od Nje ne
1 Zasnivajući to učenje verovatno na stihu: „Ne kao što Kain beše od nečastivoga i ubi brata svoga.“ (1. posl.
Jovanova 3:12. Naglasak moj ) Takvo tumačenje zastupaju i neke savremene hrišćanske sekte. Navedeno
prema: Obrana žene, Ann Brown, step-pres Zagreb, 1996. god. str. 48-49.
2 Navedeno prema: Obrana žene, str. 48.
189
povredivši njeno devičanstvo. Sveti prorok Jezekilj je imao viziju istočnih vrata za koje
mu je rečeno „Ova vrata neka budu zatvorena i da se ne otvaraju, i niko da ne ulazi na
njih, jer je Gospod Bog Izrailev ušao na njih; zato neka budu zatvorena“ (44,2). Ovo
mesto sveti Damaskin tumači na sledeći način: kao što je Gospod sačuvao Djevom
Onu koja Ga je začela, tako je isto i pošto se rodio sačuvao njeno devičanstvo nepovre-
đenim. On je jedini prošao kroz nju i sačuvao je zatvorenom. Kanonske knjige Novoga
zaveta, a još više Apokrifna Evanđelja, podupiru dogmat o večnom devičanstvu
Presvete Bogomajke.“1
Ukoliko bismo želeli da ukratko prokomentarišemo upravo navedeni tekst, naš
komentar bi mogao da glasi ovako: Najpre, istina je da je prorok Isaija prorokovao o
tome da će Isusa – Mesiju roditi devojka bez učešća muškarca, upravo onako kako to
potvrđuje i apostol Matej u svome evanđelju (Mt. 1:22-23). Međutim, ni prorok Isaija,
a niti ap. Matej ne daju nimalo mesta ideji da će ta devojka ostati trajnom devicom u
toku tj. posle svog porođaja (po pitanju celosti njenoga devičnjaka). Takođe, Isaijinim i
Matejevim tekstom se ne može potvrditi ni „crkvena dogma“ o tome da će Mesija ostati
jedino dete svoje majke. Tako nešto u Bibliji jednostavno ne može da bude pronađeno,
i predstavlja čitanje više od onoga što u Božijoj Reči piše. Ono što je i Isaiji i Mateju
jedino bilo važno jeste naglašavanje činjenice da je Isus začet Svetim Duhom – na po-
sve natprirodan način, a ne propagiranje učenja o tome da je Marijin devičnjak ostao
„nepocepan“. Uostalom, i iz samog teksta časopisa uočavamo da autoritet po pitanju
ovog učenja pravoslavnima ne predstavljaju bogonadahnuti prvovekovni apostolski
izveštaji, već „nadahnuto“ tumačenje blaženog Avgustina koji je živeo u IV i V veku
posle Hrista, dakle više od četiri stotine godina nakon rođenja Gospoda Mesije. Još je
drastičniji primer navođenja teksta iz knjige proroka Jezekilja, utoliko pre što se ovaj
tekst niti odnosi na Hristovu majku, niti se u tom smislu igde spominje u apostolskim
spisima (za razliku od opravdanog navođenja Isaije 7:14 od strane ap. Mateja). Da je
tumačenje svetog Damaskina daleko od istinitog, i to onoliko koliko je nebo udaljeno
od zemlje, dokazaće nam i sledeće činjenice koji proizilaze iz pomenute starozavetne
knjige.
Najpre, za ispravno razumevanje ovog, iz čitavog konteksta – od strane pravoslav-
nih teologa - nevešto istrgnutog, stiha 44. glave Jezekiljeve knjige, valja veoma pažljivo
pročitati čitav kontekst od 40-48 poglavlja. Ukoliko to učinimo, uočićemo da prorok u
ovim poglavljima opisuje viđenje budućeg obnovljenog jerusalimskog hrama, i prebi-
vanje Božije slave među svojim narodom – Izrailjem. U skladu sa zapisom kojeg nala-
zimo u 40:1, ovo viđenje prorok Jezekilj je doživeo 572. godine pre Hrista, dvadeset pet
godina nakon delimičnog rasejanja Jevreja iz Judeje širom vavilonskog carstva od
strane Navuhodonosora (koje se odigralo 597. god. pre Hrista) tj. četrnaest godina na-
kon konačnog razorenja Jerusalima i u njemu prelepog Solomonovog hrama (koje se
odigralo 586. god. pre Hrista). Razlog rasejanja Jevreja među mnogobošce i razorenja
Jerusalima i hrama jeste bilo gotovo potpuna narodna odmetnutost od njihovog Gos-
poda Boga i široka prihvaćenost idolopokloničkih običaja, i to tokom više vekova una-
zad. Nakon što se jedinstveno Davidovo i Solomonovo carstvo raspalo na dva dela,
vladar severnog carstva – Jerovoam, uveo je idolopoklonstvo sačinjavanjem likova
paganskih božanstava na svojoj teritoriji (1. Car. 12:26-33). Nedugo zatim, i južno
carstvo je krenulo putem bogootpadništva, a rezultat narodnog odbijanja pokajanja
kojeg su propovedali starozavetni proroci tokom više vekova, bio je poraz severnog
1 Sveti knez Lazar, broj 1 (5), Prizren 1994. god. str. 60. Naglasak moj.
190
carstva od strane Asirije 722. god. pre Hrista, kao i konačni poraz južnog carstva 586.
godine, kada je opljačkan i do temelja srušen hram u Jerusalimu. Hram Božiji, koji je
trebao da predstavlja mesto u kome će se pokazivati slava Gospodnja kao znak Njego-
vog prebivanja među svojim izabranim narodom1, bio je srušen, te je, kao i u vreme
Samuila kada je kovčeg zaveta otet od strane Filisteja i prenet u hram paganskih bogo-
va, sa pravom moglo da se kaže: „Otide slava od Izrailja“ (1. Sam. 4:22). U viziji proro-
ka Jezekilja, opisanoj u poglavljima 40-48, za vreme dok je narod već godinama opla-
kivao svoje izgnanstvo, a Jerusalim i hram u njemu ležali u ruševinama, Gospod objav-
ljuje svom sluzi buduće obnovljenje svega opustelog, snažno naglašavajući da će doći
vreme kada će Njegova slava ponovo prebivati među jevrejskim narodom okupljenim
u svojoj zemlji. Gospod takođe do u najsitnije detalje opisuje proroku dimenzije budu-
ćeg hrama i svih pomoćnih prostorija, i obznanjuje Njemu ugodan način na koji će Iz-
railjci moći da ga slave i poštuju. Nakon što mu je u viđenju pokazao kako će budući
hram (zajedno sa okolnim prostorom) da bude uređen, Gospod je Jezekilju predstavio
i izgled kao i dimenzije zida koji će sa svih strana da okružuje hramovni kompleks. Na
ovom zidu postojala su troja jednakih vrata, sa severa, juga i istoka. Iako se ulazeći
kroz bilo koja od ovih vrata moglo stići, hodajući pravolinijski, do hramovnog predvor-
ja, tj. oltara na kome su se prinosile žrtve, sama vrata na ulazu u Svetinju (prvu prosto-
riju hrama rezervisanu samo za sveštenike) kao i Svetinju nad Svetinjama bila su
okrenuta u pravcu istočnog zida. Upravo iz tog pravca, pravca istoka, prorok Jezekilj je
video da u hram ponovo dolazi davno izgubljena slava Božija:
„Potom me odvede k vratima koja gledaju na istok. I gle, slava Boga Izrailjeva do-
hođaše od istoka, i glas joj bijaše kao glas velike vode, i zemlja se sjaše od slave njego-
ve. (...) A slava Gospodnja uđe u dom na vrata koja gledaju na istok. I podiže me duh i
odvede me u unutrašnji trijem; i gle, dom bijaše pun slave Gospodnje.“2
Nakon što je u nastavku saopštio još neke zapovesti koje su se odnosile na uređenje
budućih bogosluženja, Gospod je izrekao i tekst koji je tema našeg proučavanja, a koji
se odnosi na zabranu daljeg prolaska kroz vrata kroz koja će po proroštvu, u budućnos-
ti, jednom zauvek u hram ući Božija slava:
„I odvede me opet k vratima spoljašnjim od svetinje, koja gledaju na istok, a ona
bjehu zatvorena. I reče mi Gospod: ova vrata neka budu zatvorena i da se ne otvaraju, i
niko da ne ulazi na njih, jer je Gospod Bog Izrailjev ušao na njih; zato neka budu zat-
vorena.“3
Iz svega napred rečenog uopšte nije jasno kako je moguće da bilo ko može u ovim
stihovima da pronađe ono što u njima uopšte ne piše, niti se njima na bilo koji način
upućuje - a to je ukazivanje na utrobu (ili bolje rečeno: devičnjak, rodnicu i matericu)
Marije, majke Gospoda Isusa Hrista?
Ipak, ukoliko pravoslavni žele da i dalje istrajavaju u tvrdnji da su istočna vrata na
zidu jerusalimskog hrama, kroz koja će tek u budućnosti4 proći i naseliti se Gospodnja
1 Vidi u: 2. Mojs. 29:42-46; 40:32-35; 1. Car. 8:10-11; 2. Dnev. 5:13-14.

2 Jezekilj 43:1-2, 4-5.
3 Jezekilj 44:1-2.
4 Kao i mnoga druga starozavetna proročanstva, i ovo o ponovnoj izgradnji jerusalimskog hrama poseduje
„višekratno“ ispunjenje. Određeni delovi teksta iz Jez. 40-48. glave su zapisani radi ohrabrenja izrailjskog
naroda koji se nalazio u izgnanstvu, poručujući mu da će doći dan njihovog povratka u zemlju praotaca,
kao i obnovljenje porušenog hrama. Međutim, ukoliko dobro obratimo pažnju, stihovi 43:1-5 i 44:1-2 nam
daju do znanja da će Božija slava, nakon svoga prolaska kroz istočna vrata, jednom zauvek ostati u jerusa-
limskom hramu, te da više neće napuštati svoj narod. To je potvrđeno i u stihovima 43:4-7a. Tekst iz Jez.
47:1-12 jasno svedoči da će ispod tog budućeg hrama pokuljati izvor, iz koga će voda poteći prema moru.
191
slava, proročki ukazivala na Marijine ženske polne organe (sledeći u tome nepravilna
tumačenja svetih otaca), morali bi da daju odgovor na još neka, reklo bi se, pomalo
bizarna pitanja. Jedno od njih glasi, na primer, na koje se druge Marijine telesne orga-
ne odnose preostala dvoja vrata na zidu budućeg jerusalimskog hrama – kroz koja je
rečeno da će, za razliku od istočnih kroz koja je prošao jedino Gospod, moći da stalno
ulazi i izlazi mnogobrojni bogobojazni narod (Jez. 46:8-10)? Takođe, ukoliko istočna
vrata predstavljaju Marijinu utrobu koja je iznedrila Gospoda Isusa Hrista, ko je onda
taj „knez“ za koga je, u stihu odmah nakon zapovesti o zabrani prolaska (44:3), rečeno
da može slobodno da jede nalazeći se iza njih (dakle iza Marijine utrobe?!?) - budući
da je do njih došao ušavši kroz severnu ili južnu kapiju? Naravno, podrazumeva se da
smislenih odgovora koji bi mogli biti dati u skladu sa razmotrenim pravoslavnim uče-
njem jednostavno nema niti ih može biti.
Posle svega što smo saznali o pravom značenju Jezekiljeve vizije ostaje nam da zak-
ljučimo da argumentacija pravoslavnih, koji u nedostatku biblijskih dokaza kojim bi
potvrdili svoja učenja posežu za grubim izvrtanjem inače jasnih proročanstava, i citi-
ranjem stihova potpuno izvan njihovog stvarnog konteksta, jasno ukazuje na njihovu
bespomoćnost i nemogućnost da Biblijom obesnaže kristalno jasnu svetopisamsku
objavu o Mariji koja je posle Isusovog rođenja postala majkom i ostale svoje dece. Na-
ravno, neuspelom pokušaju pravoslavnih da negiraju jasno učenje Pisma ne može da
pomogne ni upoređivanje Marije da kupinovim grmom koji je goreo a nije sagorevao, a
u kome se Mojsiju u Starom zavetu javio anđeo Gospodnji sa zapovešću o oslobođenju
Stih 12. je gotovo potpuno identičan onome iz Otkrivenja Jovanovog 22:1-2, i odnosi se na događaje koji
će se odigrati u dalekoj budućnosti. Uporedićemo ove stihove, navodeći najpre starozavetni a potom i no-
vozavetni tekst:
„Potom odvede me opet k vratima od doma, i gle, voda izlažaše ispod praga od doma k istoku, jer lice domu
bijaše prema istoku; i voda tecijaše dolje s desne strane doma, s južne strane oltara. (...) A kraj rijeke po
brijegu otud i odovud rašće drveta svakojaka rodna, kojima lišće neće opadati niti će roda na njima nesta-
jati; svakoga će mjeseca rađati nov rod, jer joj voda teče iz svetinje; zato će rod njihov biti za jelo i lišće
njihovo za lijek.“ (Jez. 47:1, 12).
„I pokaza mi reku vode života, bistru kao kristal, koja izvire iz prestola Božijeg i Jagnjetovog. Nasred njego-
ve ulice i s obe strane reke drveće života koje rađa dvanaest plodova, koje svakoga meseca donosi svoj
plod, a lišće tog drveća je za isceljenje narodima.“ (Otk. 22:1-2).
Nakon što smo na ovaj način uvideli da će punina Jezekiljevog proročanstva o zidanju novog hrama biti
ispunjena tek nakon dolaska carstva Mesije a potom i stvaranja nove zemlje i novog neba, obavezno mo-
ramo da istaknemo da se ni proročanstvo o ulasku Gospodnje slave kroz istočna vrata (44:2) u istoriji do
sada još uvek nije ispunilo. Naime, iako je jerusalimski hram bio iznova sazidan nekoliko decenija kasnije,
od strane jevrejskih povratnika iz ropstva, pod vođstvom Zorovavelja a potom i Jezdre i Nehemije, proro-
čanstvo o ulasku Gospodnje slave u to svetište se nikada nije obistinilo. Taj obnovljeni hram je srušen 70.
godine posle Hrista od strane Rimljana, a da se nije ispunila Reč iz Jez. 43:7 koja je najavila da će Gospod
„nastavati usred sinova Izrailjevijeh dovijeka“. Sa druge strane, Novi zavet nam pruža odgovor kada će
slava Gospodnja ući i od tada zanavek prebivati među Božijim narodom. U Otkrivenju stoji zapisano da će
to biti tek nakon uspostavljanja Božijeg carstva:
„I videh sveti grad, novi Jerusalim kako silazi sa neba od Boga (...) I čuh kako jedan jaki glas sa prestola
govori: vidi skinije Božije među ljudima, i on će stanovati s njima, i oni će biti njegov narod, i sam Bog bi-
će s njima. (...) I ništa više neće biti prokleto. I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i služitelji njegovi
služiće mu, i gledaće njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima. I noći neće više biti i neće im biti
potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog obasjavati i carovaće u sve vekove.“ (Otk. 21:2-
3; 22:3-5. Naglasak moj).
Iz svega do sada izrečenog potpuno je jasno da pomenuto Jezekiljevo proročanstvo iz 44:1-2 nema apsolut-
no nikakve veze sa Marijom Isusovom majkom, niti pak predstavlja bilo kakvu najavu da će ona zauvek
ostati devica. Ovakvo proizvoljno tumačenje Pisma od strane sv. Damaskina je verovatno posledica njego-
vog nedovoljnog poznavanja Starog i Novog zaveta, s obzirom da je pomenuti svetitelj živeo u VIII veku
posle Hrista u periodu značajne duhovne neprosvećenosti kao i cvetanja najrazličitijih nebiblijskih doktri-
na i religijskih praksi koje su, na kraju, svoje mesto našle u okviru vaseljenskog hrišćanstva – koje se i da-
nas manifestuje u vidu savremenog Pravoslavlja i Rimokatolicizma.
192
Izrailjaca iz egipatskog ropstva (2. Mojs. 3:1-10). Ovakva upoređivanja raznih biblij-
skih događaja i ličnosti, koja uopšte nemaju ničeg zajedničkog među sobom (kao npr.
nesagoriva kupina i Marija majka Gospoda Isusa), služe isključivo pokušaju da se u
okvirima tzv. hrišćanske crkve (Pravoslavne) sačuvaju izrazito nebiblijska verovanja –
kakvo je dogma o večitom Marijinom devičanstvu. Uostalom, pošto je već Marija od
strane svetih otaca bila upoređivana sa biljkama i hramskim vratima nije jasno zbog
čega joj nije nađena sličnost i u, na primer, Valamovoj magarici – koja je bila jedina
životinja koju je Bog stvorio, a koja je u određenom trenutku govorila ljudskim glasom
i nerazumnom proroku uputila smislenu poruku (4. Mojs. 22. gl.)? Možda bi bilo upu-
tno reći da, kao što je pomenuta magarica jedina među životinjama govorila ljudskim
glasom, i to samo jedanput u životu, tako je i Marija bila jedina koja je udostojena da
rodi Sina Božijeg, i da nadalje zauvek prestane sa rađanjem dece? No, možda i nije sa-
svim isključeno da je nekome od pravoslavnih i ovakvo (bogohulno) upoređenje neka-
da padalo na um.
Našim daljim proučavanjem predanja kojih se drži Istočna crkva, zaokružićemo ve-
ći deo verovanja koja se odnose na Isusovu majku. Kao što je bio slučaj i do sada, i
ovoga puta ćemo se uveriti da su pravoslavno učenje i biblijsko otkrivenje u nepomir-
ljivoj suprotnosti.
Uspenje presvete Bogorodice

Verovanje Pravoslavne crkve koje konačno krči put ustoličenju Isusove majke kao
nebeske posrednice i carice, a koje nema ama baš nikakvog temelja u Svetom pismu,
jeste učenje o njenom vaskrsenju iz mrtvih i vaznesenju na nebo. Evo šta nam o ovim
nazovi događajima pripoveda sveto predanje:
„Jovan imaše dom na Sionu u Jerusalimu, u koji se nastani i Bogorodica i osta da
živi do kraja svojih dana na zemlji. Svojim molitvama, blagim savetima, krotošću i tr-
peljivošću ona mnogo pomagaše apostolima Sina svoga. (...) Jednom prilikom javi joj
se arhangel Gavril, i objavi joj, da će kroz tri dana biti upokojena. I dade joj angel Božji
jednu granu palmovu, koja će se nositi pri njenom sprovodu. S velikom radošću ona se
vrati domu poželevši u srcu, da još jedanput u ovom životu vidi sve apostole Hristove.
Gospod joj ispuni ovu želju, i svi apostoli, nošeni angelima i oblacima, najedanput se
sabraše u dom Jovanov na Sionu. Sa velikom radošću vide ona svete apostole, ohrabri
ih, posavetova i uteši; potom mirno predade duh svoj Bogu bez ikakve muke i bolesti
telesne. Apostoli uzeše kovčeg s telom njenim, od koga izlažaše aromatni miris, i u
pratnji mnoštva hrišćana preneše u vrt Getsimanski u grobnicu sv. Joakima i Ane. Od
zlobnih Jevreja zaklanjaše ih oblak po Promislu Božjem. Neki sveštenik jevrejski, Ato-
nije, dohvati rukama kovčeg u nameri da ga preturi, ali u tom času angel Božji odseče
mu obe ruke. Tada on zavapi apostolima za pomoć, i bi isceljen pošto izjavi svoju veru
u Gospoda Isusa Hrista. Apostol Toma beše izostao, opet po Božjem Promislu, da bi se
tako opet otkrila jedna nova i preslavna tajna o Svetoj Bogorodici. Trećeg dana stiže i
on, i poželi da celiva telo Svete Prečiste. No kada apostoli otvoriše grob, nađoše samo
plaštanicu, a tela ne beše u grobu. Toga večera ona se javi apostolima – mnoštvom an-
gela okružena, i reče im: „Radujte se, ja ću biti s vama navek.“ Ne zna se tačno,
193
koliko stara beše Bogorodica u vreme uspenija svoga, ali preovlađuje mišljenje, da je
bila prešla 60 godina svoga zemnog veka.“1
Dakle, kao što smo to činili i sa prethodnim „Bogorodičinim praznicima“, tako že-
lim da i u ovom slučaju dokažemo svu nedoslednost pomenutih verovanja u odnosu na
apostolske novozavetne izveštaje.
Počećemo od poslednje tvrdnje da je Marija živela nešto više od 60 godina. Ukoliko
je ova izjava tačna (a to je jedina tvrdnja koja bi mogla da bude u saglasju sa Biblijom),
to znači da je njena smrt datirana između 35. i 50. godine nove ere (uz pretpostavku da
je imala između 15-20 godina kada je rodila Isusa – što je vrlo verovatno). To bi znači-
lo da je Isusova majka umrla pre nego što je zapisana ijedna knjiga Novoga zaveta, tj. u
vreme kada se Hristovo učenje još uvek prenosilo usmenim putem. Ubrzo nakon toga,
apostoli su počeli sa pisanjem poslanica i ostalih kanonizovanih zapisa. Prvo pitanje
koje se nameće jeste zbog čega apostoli nisu zapisali niti jednu reč o ovom, po svemu
sudeći, veoma važnom događaju za spasenje čitavog sveta? Pomenuti događaj bi im bio
mnogo svežiji u sećanju nego oni iz vremena Isusovog detinjstva, mladosti i mesijan-
ske službe! Knjiga Dela apostolskih nam opisuje dešavanja koja su smeštena u period
od Hristovog vaznesenja, oko 31. god. nove ere, pa do Pavlovog boravka u Rimu oko
60. god. prvog veka. Dakle, „uspenije Bogorodice“ se odigralo na polovini vremenskog
perioda kojeg nam opisuje knjiga Dela. Prema onome što se veruje o „uspeniju“, mo-
žemo sa sigurnošću da tvrdimo da je ono ubedljivo najčudesniji događaj koji se zbio u
tom vremenskom periodu. I pored velikih čuda koje su činili apostoli, kao što su na
primer isceljenje hromog na vratima hrama, smrt Ananije i Safire, Stefanovo viđenje
Božije slave i Hrista na nebu, isceljenje hromog u Listri, isceljenja putem Petrove sen-
ke i Pavlovih maramica2, u pripovesti koja opisuje vaskrsenje i vaznesenje Bogorodice
uočavamo nekoliko velikih čuda u vezi samo jednog događaja. Čitamo o anđeoskoj na-
javi Marijine smrti, donošenju apostola na oblacima u njeno prisustvo kao i poučenje
apostola od strane ove žene koja je bila na samrti.3 Međutim, tu čudima nije bio kraj.
Ona najfantastičnija su tek predstojala. Nakon smrti Bogorodice, apostoli su stavili
njeno telo u kovčeg (iako nam jevrejska tradicija i običaji govore da su ljudi toga vre-
mena u Izrailju upotrebljavali mnogo češće otvorena nosila nego zatvorene kovčege;
sahranjivanje se nije vršilo u kovčezima već polaganjem tela uvijenog u posmrtne ha-
ljine u grob isklesan u steni4) iz koga je izlazio aromatski miris, a od pogleda ostalih ih
je zaklanjao oblak. Takođe, tu su i odsečene pa potom isceljene ruke sveštenika Atonija
(ovaj događaj neverovatno liči na odsecanje i isceljenje uva prvosveštenikovog sluge
Malha; Lk. 22:49-51; Jn. 18:10). Da bi se ovo predanje što više približilo po sličnosti
evanđeljima, preslikani su još neki momenti, kao što je Tomin izostanak sa sahrane i
uveravanje u njeno vaskrsenje. Naravno, najveće svetogrđe predstavlja epizoda o Mari-
jinom javljanju apostolima posle vaskrsnuća i izjava o njenoj „svudaprisutnosti“ –
osobine koju ne poseduje ni jedno stvoreno biće sem Boga. Šta bi drugo mogla da znači
1 Ohridski prolog, str. 582. (15. avgust). Naglasak moj.

2 Vidi: Dela apostolska, poglavlja 2, 5, 7, 14, 19.
3 Teško je verovati da su apostoli ikada od bilo koje hrišćanke primali neka posebna duhovna poučenja. Da
je to bila istina, onda ap. Pavle nikada ne bi mogao da napiše: „Kao u svima crkvama svetih, žene da ćute
u crkvama; jer njima nije dopušteno da govore...“ (1. Kor. 14:34. Naglasak moj); kao ni: „Žena neka se uči
u miru i svakoj pobožnosti. Ženi pak ne dopuštam da druge uči...“ (1. Timoteju 2:11-12). Ove zabrane ne
postavljaju žene u podređeni položaj u Crkvi već objašnjavaju Bogom dati poredak u crkvenom duhovnom
vođstvu.
4 Navedeno prema: Tumačenje evanđelja po Luki; Leon Moris, Dobra Vest -Novi Sad, 1983. g. str. 140. Vidi i
ev. po Jovanu 11:38-44; kao i 19:38-41.

194
Bogorodičina rečenica: „Radujte se, jer ja sam s vama u sve dane“1, nego preuzimanje
božanskog atributa svudaprisutnosti koju je Gospod Isus Hristos primenio na sebe u
ev. po Mateju 28:20, kada je rekao: „I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sve-
ta.“?!?
Mudri Solomon je u svojoj molitvi izgovorio:
„I reče: Gospode Bože Izrailjev! Nema Boga takoga kakav si ti gore na nebu
ni dolje na zemlji, koji čuvaš zavjet i milost slugama svojim, koje hode pred tobom
svijem srcem svojim. (...) Ali hoće li doista Bog stanovati na zemlji? Eto, nebo i ne-
besa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti, a kamoli ovaj dom što ga sazida?“2
Psalmista takođe ističe da je samo Bog svuda prisutan:
„Kojim putem da odem od tebe,
da pobegnem od pogleda tvoga?
Popnem li se do samih nebesa,
i tamo ću na tebe naići;
spustim li se u tamni svet smrti,
pa i tamo tebe ću zateći.
Da poletim ka istoku sunca,
da poletim njegovom zapadu,
da poletim s kraja na kraj sveta –
i tamo me ruka tvoja stiže
i desnica prihvata me tvoja.
I da rečem: „Nek me skrije tama.
„Noć nek bude svuda oko mene!“
Ali za te tama nije tamna,
a noć ti je kao svetlost dana.“3
Stoga, svako ko osim Gospoda izrekne tvrdnju da će biti sa svojim učenicima svuda
i na svakom mestu – uvek, mora isto tako biti sveprisutan (ali i sveznajući, svepame-
tan, svemoćan itd.). Neko je izračunao da se u današnje vreme, iz usta milijardu i trista
miliona rimokatolika i pravoslavnih (jer se svi oni mole Bogorodici), svake sekunde
vine u nebo oko pedeset hiljada molitava – sa svih krajeva sveta. Sasvim je sigurno da
niko sem Trojedinog Boga ne može da primi ovoliko informacija u sekundi – istovre-
meno.
Poslednje što želim da istaknem u rešavanju misterije o „uspenju“ je molitva koju
su izrekli apostoli uskrsloj Mariji nakon što su je ugledali. Ta kratka molitva (koja
mnogo više liči na vapaj za pomoć) glasi:
„Apostoli na to uskliknuše: „Presveta Bogorodice, pomozi nam!“4
Kao što sam već ranije istakao, Sveto pismo ne samo da nam ništa ne govori o ovom
kompleksnom događaju, nego nigde ni ne spominje da je bilo ko u prvoj Crkvi Mariju
1 Veronauka u kući, Versko dobrotvorno starateljstvo, 4. izdanje, Beograd, 1991. g. str. 55. Naglasak moj.
2 1. Carevima 8:23, 27. Naglasak moj.
3 Psalmi, preveo i prepevao dr Aleksandar Birviš, Britansko i inostrano biblijsko društvo Beograd, 1990.
Psalam 139:1-12.
4 Veronauka u kući, Beograd 1991. str. 55.
195
nazivao Bogorodicom1. U svim novozavetnim stihovima u kojima se pominje Isusova
majka2, apostoli, evanđelisti kao i ostale ličnosti pomenute u Bibliji, Mariju nazivaju
prosto po imenu, ne dajući joj nikakve druge epitete.3 Ukoliko je još pre početka pisa-
nja Novog zaveta bilo uobičajeno da se Marija naziva Bogorodicom, onda je pravo ču-
do što to nije ni na jednom jedinom mestu od apostola zabeleženo.
Nemački autor Ernst Benz, vrsni poznavalac pravoslavne teologije, u svojoj knjizi
„Duh i život istočne crkve“ koju je napisao u znak zahvalnosti svojim „veoma cijenje-
nim živućim i umrlim učiteljima pravoslavnog teološkog instituta u Parizu“, kaže iz-
među ostalog i sledeće:
„Razvoj štovanja Majke Božje kao ‘Bogorodice’ - theotokos – i stvaranje odno-
sne dogme jedan je od zadivljujućih događaja u povijesti stare crkve. Novi Zavjet
pruža samo neznatna uporišta za ovaj razvoj, dapače, za stvaranje ne-
kog posebnog štovanja Marije pokazuje se posve nedovoljnim, jer uz Isusa
Krista, koji se u sva četiri evenđelja (evanđelja, prim. I. S.) nalazi sam u središtu,
Marija je potpuno u pozadini. U evanđeljima se može jasno vidjeti da se Isusov
razvoj u propovjednika kraljevstva Božjega odvijao u veoma oštrom suprotstavljanju
svojoj obitelji, koja je, prema Markovom Evanđelju, bila tako malo uvjerena u njegovo
poslanje, da ga je smatrala nenormalnim (Mk. 3, 21). Dosljedno tome, sva evanđelja
ističu da se Isus odvojio od svoje obitelji i da je, također, pred svojim učenicima prida-
vao vrijednost tom odvajanju. Ivanovo Evanđelje, također, sadrži tragove veoma nape-
tog odnosa Isusa prema svojoj majci. Doduše, Marija se pojavljuje dva puta bez naz-
načavanja oznake kao majka Isusova; međutim, sam Isus joj redovito ne spominje
ime i obraća joj se riječju: ‘Ženo!’, što je, prema židovskom običaju, neobično uvred-
ljivo. Tvrda riječ - ‘Ženo, što ja imam s tobom?’ (Iv. 2, 4) – najsnažniji je izraz svjes-
nog distanciranja.“4
Pošto smo na ovaj način pokazali da ni ovo pravoslavno predanje nema ničeg zaje-
dničkog sa božanskim biblijskim izveštajem, dolazimo do dela u kome ćemo uz pomoć
istorijskih činjenica obelodaniti poreklo i izvorište verovanja većinske crkve u Srbiji po
pitanju „Majke Božije“.
1 Iako profesor pravoslavne bogoslovije Jevrem A. Ilić, u svojoj knjizi „O praznicima Pravoslavne crkve“
(Beograd, 1886. god. u izdanju Kraljevske srpske državne štamparije), tvrdi da se od momenta Marijinog
vaskrsenja „slavilo ime presvete Deve Marije po svima mestima gde se slavilo ime Isusa Hrista“, takvih
podataka nema niti u apostolskim spisima niti u istorijskim dokumentima. Zapravo, ovakva tvrdnja po-
menutog pravoslavnog autora potiče iz svetog predanja, odnosno učenja „svetih otaca“ koji su posedovali
snažnu želju da prvovekovnom hrišćanstvu pripišu značajni deo svog pogrešnog verovanja. U stvari, u
samom nastavku teksta kojeg sam delimično citirao, prof. Ilić je priznao da Marija nije bila nazivana Bo-
gorodicom u prvom stoleću, već da ju je „...naša Crkva nazvala Bogorodicom i Bogomaterom. A
za spomen smrti njene ustanovljen je praznik „Velika Gospođa“ (...) Praznovanje „Velike Gospođe“ iznosi
nam slavu Bogorodičinu na nebu, i opominje nas da smo dužni moliti se Bogorodici, kao našoj zastupnici
pred Bogom“.
2 Mt. 1:20; 2:13, 14, 20; 13:55; Mk. 3:31-35; 6:3; Lk. 1:27, 30, 38-39, 46, 56; 2:5, 16, 19, 34, 51; 8:19-21; Jn.
2:3-5; 19:25-27; Dela ap. 1:14.

3 Kao što je poznato, apostoli su pisali svoje evanđelske izveštaje sa vremenske distance od 30-60 godina
nakon odigravanja događaja. Stoga, da su znali da je neko Mariju nazivao „Bogorodicom“, ili da su je i sa-
mi tako zvali – onda bi bezmalo svi stihovi u kojima se ona pominje glasili znatno drugačije. Ipak, pošto je
naziv „Majka Božija“ i sl. bio uveden u hrišćansku dogmu tek narednih vekova pod uticajem paganizma,
jasno je da su Gospodnji učenici oslovljavali Mariju samo po imenu i nikako drugačije.
4 Ernst Benz, Duh i život Istočne crkve, I. P. ‘Svjetlost’ Sarajevo, 1991. g. str. 55-56. Naglasak moj.
196
Pagansko poreklo Majke Božije

„U jednom širem, komparativno – religijskom i mitološkom kontekstu arhetipski
lik device Marije (koja je od petog veka, na saboru u Efesu, proglašena i za Bogorodi-
cu), mogao bi se, mislim, dovesti u vezu sa kultom Boginje Majke što se sreće u gotovo
svim tradicionalnim religijama Istoka i Zapada. U raznim kulturama antičkog, orijen-
talnog i helenističkog sveta ona je poznata kao Izis, Afrodita, Inana, Sibila, Maja ili
Šakti.“1
Apostolski naslednici, starešine ondašnjih zajednica, u mnogim slučajevima nisu
bili na oprezu u očuvanju „vere koja je jednom zauvek predana svetima“, pa su se u
verovanje ranih crkvenih zajednica počele da uvode ideje koje nisu bile izvorno
hrišćanske, već su imale poreklo u religijama paganskih naroda i raznim filozofskim
pravcima. Jedno od takvih verovanja je i proglašenje Isusove majke za Majku Božiju i
caricu nebesku.
Najveći Božiji neprijatelj, sotona, znajući za Gospodnju najavu rođenja Spasitelja
uz pomoć devičanske majke2, vekovima je planirao ovu podmuklu podvalu.
Kao što je to bio slučaj sa palim pretpotopnim svetom, đavo je i posle velike vodene
katastrofe zaveo ljude na pagansko mnogoboštvo. Jedna od karakteristika toga paga-
nizma u drevnom Sumeru je bila i imitacija i ruganje božanskoj Trojici, u vidu trijade
bogova koji su se zvali Nana (Sin), Inana i Utu (Šamaš). Nana je bio „bog Meseca“ i
otac Inane i Utua. Inana je bila zapravo planeta Venera (zvezda Danica), boginja plod-
nosti, ljubavi i rata, a Utu je bio bog Sunca.3
Profesor Miroslav Marković u svojim „Studijama o religiji antike“, govoreći o grčkoj
boginji Afroditi, napominje da ona nije poticala sa tog područja (iz Grčke), već je „pris-
tigla“ sa bliskog istoka:
„Nego da počnemo od početka. Daleko ranije (negde oko 3000. pre Hrista) živela je
u mesopotamijskim gradovima Uruku i Vavilonu jedna moćna sumerska boginja po
imenu Inanna. Imala je mnogo ljubavnika, ali joj je najvoljeniji bio smrtni pastir po
imenu Dumuzi. Na nesreću, Dumuzi je umro mlad. Počevši od oko 2400. pre Hrista,
akadsko ime ove boginje javlja se kao Esh-tar, a starovavilonsko kao Ishtar.“4
„Da se sada okrenemo Afroditinoj staramajci, sumerskoj boginji Inani, akadskoj Iš-
tar. To je bila moćna boginja seksualne ljubavi i plodnosti još od početka trećeg mile-
nijuma pre Hrista. Ali, kako je rat bio glavna delatnost svakog asirskog kralja i kako je
Ištar bila njegova božanska supruga, kraljica je osetila kao svoju dužnost da za svoga
supruga postane i boginja rata. Pratila bi muža na vojnim ekspedicijama da osigura
uspeh njegovih brojnih osvajanja. Treća funkcija bila joj je da bude i „kraljica neba“,
što pokazuje da je Ištar bila poistovećena sa planetom Venerom.“5
Dakle, pomenuta boginja Ištar je bila nazivana „caricom nebeskom“ i imala je zna-
čajnu ulogu u tadašnjem panteonu bogova. Enciklopedijski izvori nam kazuju da je
pomenuta boginja uglavnom bila, na kipovima kojima je predstavljana, izobražavana
kao majka koja u naručju drži malo muško dete.6 Ova boginja je najverovatnije bila
poznata i pre rasejanja sa područja vavilonske kule (1. Mojs. 11. pogl.), tako da su sva
1 Vukomanović, Rani hrišćanski mitovi, 1997. str. 58-59.

2 1. Mojsijeva 3:15.
3 Navedeno prema: Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga Alfa, 1996. str. 222.
4 Miroslav Marković, Studije o religiji antike, Nikšić 2001. str. 13.
6 Navedeno prema: Encyclopaedia Encarta, Deluxe 2000. izdanje na CD-R, „ISHTAR“.
197
plemena ponela sa sobom njen kult nakon pometnje u međusobnom sporazumevanju.
Tako, svaki narod je nastavio poštovanje nebeske carice, samo pod drugim imenom.
Ona je u Kini bila poznata pod imenom Šingmu (Sveta Majka). Prikazivana je sa dete-
tom u rukama i zracima slave oko glave. Stari Germani su poštovali devicu Hertu koja
je takođe prikazivana sa detetom u rukama. Skandinavci su je poznavali pod imenom
Disa, Etrurci Nutria, a Druidi su je nazivali Virgo Patitura (Majka Božija). Indijci su
imali više ovakvih „božanskih Majki“ – Devaki sa sinom Krišnom kao i boginju Isi sa
detetom Isvarom. Grcima je nebeska carica bila poznata kao Afrodita, Rimljanima
Venera a u Aziji kao Kibela. Egipćani su slavili Majku kao boginju Izidu (Izis) a njeno
dete kao Horusa. Starozavetnim Izrailjcima je ova boginja bila poznata pod imenom
Astarta, a poticala je iz religije tadašnjih Feničana.1
Govoreći o ljubavniku grčke boginje Afrodite – Adonisu, istoričar N. A. Kun nam
saopštava i neke od osobina ove boginje:
„Afrodita je u početku bila boginja neba – koja je slala kišu - a takođe, izgleda, i
boginja mora. U tom mitu o boginji Afroditi jako se ispoljio uticaj Istoka, uglavnom
kult feničanske boginje Astarte. Afrodita, međutim, postepeno postaje boginja ljubavi.
Bog ljubavi Eros - Amor - njen je sin.“2
„Mit o Adonisu i Afroditi Grci su pozajmili od Feničana. Ime Adonis nije grčkog po-
rekla, već feničanskog, i znači ‘gospodar’. Feničani su, pak, taj mit pozajmili od Vavilo-
naca; vavilonski je mit o boginji ljubavi Ištar i prekrasnom Tamuzu, koji je umirao i
svako proleće vaskrsavao.“3
I Izrailjci su u periodu od nekoliko vekova, sa kraćim pauzama kada su vladali po-
božni carevi, odavali poštovanje paganskim božanstvima Valu i Astarti (carici nebes-
koj), umesto svome Bogu Jahveu (Jehovi):
„I sinovi Izrailjevi, činiše što je zlo pred Gospodom, i služiše Valima. I ostaviše
Gospoda Boga otaca svojih, koji ih je izveo iz zemlje Misirske, i pođoše za drugim bo-
govima između bogova onijeh naroda koji bijahu oko njih, i klanjaše im se, i razgnjevi-
še Gospoda. I ostaviše Gospoda, i služaše Valu i Astarotama.“4
Veoma je žalosna činjenica da su oni koji su imali Božiji Zakon (tj. Sveto pismo) i
spoznanje pravoga Boga, okretali njemu leđa i služili paganskim idolima. Šta više, pod
ovaj uticaj paganizma je potpao i mudri izrailjski car Solomon, koji je pod nagovorom
svojih mnogobrojnih žena – paganki, takođe kasnije služio i zidao oltare Astarti tj. ne-
beskoj carici:
„I Solomun hođaše za Astarotom, boginjom Sidonskom, za Melhomom, gadom
Amonskim. I činjaše Solomun što bješe zlo pred Gospodom, i ne hođaše sasvijem za
Gospodom kao David otac njegov.“ (1. Carevima 11:5-6).
U vreme Božijeg proroka Jeremije (VII i VI vek pre Hrista), Gospod je oštrim reči-
ma opominjao Izrailjce zbog njihovog bogootpadničkog ponašanja. Između ostalog,
upozorio ih je da se ne klanjaju i ne služe „carici nebeskoj“:
„Ti se dakle ne moli za taj narod, i ne podiži vike ni molbe za njih, i ne govori mi za
njih, jer te neću uslišiti. Zar ne vidiš šta čine po gradovima Judinijem i po ulicama
1 Navedeno prema: Ralph Woodrow, Babilonska Misterijska Religija, 1991. str. 11-18.
2 N. A. Kun, Legende i mitovi stare Grčke, Dečija knjiga, Beograd 1990. god. str. 61.
3 Navedeno delo, str. 65.
4 Knjiga o sudijama 2:11-13; Vidi još i: Knjiga o sudijama 10:6; 1. Samuilova 7:3-4; 12:10; 1. Carevima 11:5; 2.
Carevima 23:13; Jezekilj 8. gl. Naglasak moj.

198
Jerusalimskim? Sinovi kupe drva, a ocevi lože oganj, i žene mijese tijesto, da peku ko-
lače carici nebeskoj, i da ljevaju naljeve drugim bogovima, da bi mene dražili.“1
Krajnji rezultat odbacivanja pravog bogopoštovanja i slavljenja nebeske carice, za
tadašnje Jevreje nije bio ni malo povoljan. Gospod je dozvolio Vaviloncima da osvoje
njihovu zemlju, mnoge Izrailjce pobiju a ostatak odvedu u ropstvo.2
Isusova majka Marija kao „carica nebeska“

„Okusivši prirodnu smrt po čoveštvu u Svom Uspenju, Ona nije ostala zadržana
truljenjem nego je, prema crkvenom verovanju, bila vaskrsnuta od Svog Sina posle tri
dana i prebiva u svom proslavljenom telu s desne strane Njegove na nebesima kao
Nebeska Carica.“3
Iako evanđelisti nigde ne nagoveštavaju ni najmanju ideju da bi Isusova majka mo-

gla biti nebeska carica, Pravoslavna crkva smatra ovakvo poštovanje Marije jedino is-
pravnim i pravovernim. Očigledno je da je u istoriji crkve u određenom momentu doš-
lo do sinkretizma tj. stapanja paganskih shvatanja sa hrišćanskim verovanjem. Ovakav
konkretni sinkretizam potvrđuje i Ernst Benz:
„Poučno je da je štovanje Majke Božje poprimilo snažan zamah u vre-
menu kada je Konstantin Kršćansku crkvu priznao službenom crkvom carstva i ka-
da su poganske mase Rimskoga Carstva počele pristupati u Crkvu. Narodi
Sredozemlja i Bliskoga istoka, čija je pobožnost i religiozna svijest tisućljećima stvara-
na preko kulta velike majke-božice i božanske djevice – razvoj koji je vodio od starih
narodnih religija babilonske Astarte do misterijskog kulta kasnohelenističkog vreme-
na, u kojem je velika božica starih narodnih religija našla svoje štovanje kao kultna
božica jedne dobrovoljne zajednice mista svih naroda i nacija – nisu se mogli sroditi
samo s vlašću Boga-Oca i strogom patrijarhalnom strukturom židovskog poimanja
Boga što je preuzela prakršćanska poruka. Tisućljetno oblikovanje pobožnosti preko
kultnog štovanja velike djevice i majke tražilo je, također, u kršćanskoj Crkvi, usprkos
nepovoljnim pretpostavkama, neku novu izražajnu mogućnost i našlo je u štovanju
djevičanske Majke Božje, u kojoj se izvršilo otajstveno sjedinjenje božanskog Logosa
sa ljudskom naravi. Spontani impuls narodne pobožnosti, koji je prodirao ovim prav-
cem, išao je daleko ispred prakse i nauke Crkve.“4
Veoma zanimljiv je i podatak koji iznosi prof. Miroslav Marković, a koji nam potvr-
đuje jak uticaj paganizma na razvoj učenja o Bogorodici:
„Razume se, kao „kraljica neba“, kao planeta Venera, kao zvezda Zornjača (Pho-
sphoros) i Večernjača (Hesperos), boginja Ištar-Aštar-Afrodita vlada i morem. Ona
razgoni oblake bure i stišava talase. Zato je postala zaštitnica moreplovaca, pa dobija
epitete Pontia, Euploia i Limenia („boginja srećne plovidbe i mirne luke“).
Rana hrišćanska devica Marija nasledila je od Afrodite funkcije „nebeske kraljice“
(Regina caeli), vladateljke mora5 (Venus marina) i zaštitnice moreplovaca. Da spome-
1 Knj. proroka Jeremije 7:16-18. Naglasak moj.

2 Vidi: 2. Carevima 24. i 25. poglavlje.
3 Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 185. Naglasak moj.
4 Ernst Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 56. Naglasak moj.
5 U knjižici pod naslovom „Praznici presvete Bogorodice“ (Biblioteka Slave, Grafopan, Beograd 2000. god.)
na str. 25, kazuje se između ostalog da ime Marija u prevodu znači „Vladarka“ i „Najuzvišenija“, a da mu
se pridaju i druga važna značenja kao npr. načalnica mora.
199
nem samo da se i dan-danas po mnogim seoskim crkvama Afroditina ostrva Kipra
narod moli Bogorodici pod imenom Panagia Aphroditissa („presveta Afrodita“).“1
Ikone presvete Bogorodice (Nebeske carice)

Boginja Majka je, među narodima kojima je bila poznata, nazivana i „Mylitta“ što u
prevodu znači „posrednica“2, te stoga ne čudi što se tako naziva i Marija u Pravoslavlju,
iako takav naziv nema nikakve biblijske osnove. Istorija nam takođe tvrdi da su u vre-
me paganizacije hrišćanstva, egipatski crkveni episkopi posebnom uredbom preime-
novali kipove Izide i Horusa u likove Marije i Isusa bez ikakvog prekida u kontinuite-
tu.3 Na taj način su paganski ikonoslužitelji nastavili da se klanjaju istim predstavama
samo sa različitim imenima.
Ernst Benz nam daje veoma korisne podatke o vremenu nastanka prvih ikona Bo-
gorodice:
„Za ikonu Marije ne postoji neko tako neposredno dogmatsko stajalište u Novom
Zavjetu. Pretpostavke za nastanak ikone Majke Božije stvorila je tek marijologija IV.
stoljeća. Jako mali broj novozavjetnih izričaja o slici Marije nadomješten je u Istoč-
nopravoslavnoj crkvi mnogobrojnim legendama o Mariji, koje se prije svega bave
čudesnim pojavljivanjem čudotvornih slika Majke Božije.“4
Ono što je posebno važno jeste da se Marija na pravoslavnim ikonama uglavnom
predstavlja zajedno sa Isusom kojeg drži u naručju. Identični prikazi Nebeske carice sa
božanskim detetom se mogu videti u mnogim, ranije pobrojanim, starim religijama i
kultovima (ukoliko posetite dom nekoga od poštovalaca Krišne, najverovatnije je da
ćete uočiti, među ostalim slikama, i predstavu device Devaki sa njenim sinom, koja je
veoma slična pravoslavnim ikonama Marije i Isusa). Na jednoj, koja je nazvana iko-
nom „Presvete Bogorodice mlekopitatelnice“5, prikazana je Marija kako doji bebu Isu-
sa. Profesor Marković nam saopštava i o tome nekoliko reči:
„Poslednji moj argument tiče se motiva „mati i njeno dete“, Afrodite i Erosa. (...) Mi
ćemo se ovde ograničiti na takozvani kurotrofni tip predstava boginje, to jest Afrodite
sa bebom Erosom bilo na svojim grudima, bilo na krilu. (...) Boginja ljubavi i njena
beba postali su popularan motiv u grčkoj umetnosti (...). Oslikana vaza sa Lipara (330.
pre Hrista; LIMC 1238) pokazuje srećnu majku kako doji svoju bebu, Venus lac-
tans. Slična terakota iz Britanskog muzeja pokazuje u istom položaju Isis lactans (I
vek pre Hrista), to jest veliku egipatsku boginju Izidu, kako doji svoju bebu Harpokra-
ta (u egipatskom, „bebu Horusa“). Naš sledeći korak je da uporedimo Isis lactans iz
Karanisa u Egiptu (oko 300. posle Hrista) sa Maria lactans (Devicom Marijom sa
malim Hristom na grudima) sa bareljefa iz Medinet Madi (oko 500. posle Hrista, sada
u Berlinu): one su istovetne, a jedina bitna razlika je u tome što je umetnik Mariji
dodao dva krsta.
Zaključak je jasan: arheološki tip Venus lactans uticao je na tip Isis lactans, a ovaj
opet na ranohrišćansku ikonografiju u vidu Maria lactans (tj. pravoslavnu ikonu Bo-
gorodice mlekopitatelnice, prim. I. S.). (...) Da učinimo korak dalje – kampanska oino-
1 Miroslav Marković, Studije o religiji antike, 2001. god. str. 16. Naglasak moj.
2 Navedeno prema: R. Woodrow, str. 16.
4 Ernst Benz, str. 18. Naglasak moj.
5 Vidi: Ohridski prolog, str. 28.
200
choe (oko 350. pre Hrista; sada u Parizu; LIMC 1241) pokazuje Afroditu kako ljubi ma-
loga Erosa: upravo tako ljubi Devica Marija svoju bebu Hrista na najpoznatijoj ruskoj
ikoni, Devici iz Vladimira, koju je naslikao vizantijski umetnik oko 1125. godine (sada u
crkvi u Kremlju). Ukratko, verske tradicije su duga veka, te su mnogi vidovi
Afrodite preneseni na Devicu Mariju.“1
Zaključak
Naš zaključak bi mogao biti istovetan onome kojeg je predstavio prethodno nave-
deni autor. Na osnovu detaljnog proučavanja tekstova Svetog pisma koji govore o Isu-
sovoj majci Mariji, kao i pregleda paganskih religija, možemo sa sigurnošću da tvrdi-
mo da verovanje pravoslavnog hrišćanstva nije zasnovano na nepogrešivim izveštajima
bogonadahnute Reči. Sa žalošću moramo da konstatujemo da se bogoslovi i vernici
pomenutog ogranka hrišćanske vere nalaze u zabludi po upravo proučenom pitanju,
sledeći učenja „svetih otaca“ koji su ih i zaveli na ovu stranputicu.
Izrailjci su u starozavetno vreme ovako poručili Božijem proroku koji ih je upozora-
vao da poštovanje Nebeske carice nije po volji Svemogućega:
„Tada (...) svi oni ljudi oholi rekoše Jeremiji govoreći: nije istina što govoriš; nije te
poslao Gospod Bog naš da nam kažeš (...) Što nam kaza u ime Gospodnje, ne ćemo te
poslušati; Nego ćemo činiti sve što je izašlo iz naših usta kadeći carici nebeskoj i ljeva-
jući joj naljeve, kao što smo činili mi i oci naši, carevi naši i knezovi naši po ulicama...“2
Iskreno se nadam da će izvestan procenat pripadnika mog srpskog naroda poslušati
Reč Gospodnju koja je veoma jasna, te da neće nastaviti da krše Njegovu volju poput
onih u Jeremijino vreme, na koje je Gospod kasnije iskalio svoj sveti gnev.
Pored ovih već utvrđenih istina o verovanjima Istočne crkve, druge istorijske činje-
nice u razmatranjima ostalih njenih dogmata3, još jedanput će nas utvrditi u stanoviš-
tu da Pravoslavna crkva nipošto ne predstavlja produžetak ranoapostolske, Hristom
ustanovljene Crkve.
Naredna poglavlja će jasno dokazati ovu moju tvrdnju.
1 M. Marković, str. 25-26. Naglasak moj. Pravoslavni sveštenik Božidar Mijač priznaje da, po njegovim reči-
ma, likovne predstave paganskih božanstava Apolona i Artemide nisu jednostavno kopirane i predstavlje-
ne ikonama Hrista i Bogorodice, „mada su i od jednog i od drugog lika uzeti izvesni odgovarajući slikovni
elementi, oni koji su, tehnikom slikanja, mogli služiti izražajnosti lika.“ Vidi: Ikona sveta slika, str. 30.
Partenon, Beograd 1997. god.
2 Knjiga proroka Jeremije 43:2; 44:16-17. Naglasak moj.
3 Ostale informacije u vezi teme o Bogorodici izneću u poglavlju o Vaseljenskim saborima (podatke o načinu
i razlozima zvaničnog proglašenja Marije Bogorodicom i Majkom Božijom; objasniću i ostale biblijske sti-
hove kojima pravoslavni žele da dokažu svoje verovanje – tumačeći ih van konteksta cele Biblije).
201
6.
HRISTOVO ROĐENJE – BOŽIĆ
„Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu
biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni, knez mirni.“
Knjiga proroka Isaije 9:6.
Hristovo rođenje, sa potpunom sigurnošću možemo da tvrdimo, bio je i ostao jedan

od najznačajnijih događaja u istoriji sveta.
Naše podsećanje na Spasiteljevo utelovljenje nije potrebno samo zbog dužnog poš-
tovanja prema čoveku koji u današnje vreme, na početku XXI stoleća, barem prema
važećim statistikama, ima veći broj sledbenika od bilo koje druge poznate ličnosti koja
je ikada hodila zemljom. Rođenje Isusa iz Nazareta je, zapravo, predstavljalo ispunje-
nje mnogih drevnih starozavetnih proročanstava, koje su osvedočeno, vekovima ranije,
zapisali Božiji proroci. U Starom zavetu postoji oko 60 većih i 270 manjih proročan-
stava koja su se ispunila u životu Isusa Hrista. Na ovom mestu pomenuću samo neko-
liko njih koja su usko vezana za Njegov dolazak na svet – rođenjem od devojke Marije.
Prvo proročanstvo koje se odnosi na rođenje Spasitelja Isusa, a koje se tiče njego-
vog telesnog, ljudskog rođenja, izrečeno je od strane Gospoda Boga Stvoritelja, nakon
pada u greh prvog bračnog para – Adama i Eve. Naime, na samom početku ljudske
istorije, Bog je najavio da će budući Spasitelj biti rođen od žene, bez učešća muškarca
– što se doslovno ispunilo u devičanskom začeću i rođenju Gospoda Hrista. Evo kako
je Gospod u početku najavio specifičnost Isusovog rođenja. Obraćajući se sotoni, uzro-
čniku pada u greh prvih ljudi, koji se pojavio u obliku zmije, Svevišnji je rekao:
„I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između sjemena tvojega i sjemena
njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.“ (1. Mojs. 3:15);
No, ovo nije bilo i jedino mesto u Starom zavetu u kome je zapisano da će Isus biti
rođen od device. Vekovima kasnije, Božiji prorok Isaija je napisao:
„Zato će vam sam Gospod dati znak; eto djevojka će zatrudneti i rodiće sina, i nad-
jenuće mu ime Emanuilo.“ (Isa. 7:14);
Apostoli Matej i Pavle potvrdili su evanđelsku istinu o ispunjenju ovog proročans-
tva u svojim novozavetnim spisima, govoreći:
„A rođenje Isusa Hrista beše ovako: kada je majka njegova Marija bila zaručena za
Josifa, pre no što se sastaše, nađe se da je začela od Duha Svetoga. (...) A sve ovo dogo-
dilo se da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji kaže: ‘Gle, devojka će začeti
i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil’, što prevedeno znači: ‘Sa nama Bog’.“ (Ma-
tej 1:18, 22-23);
„A kad je došla punina vremena, posla Bog svoga Sina, rođenog od žene...“ (Galati-
ma 4:4);
Pored očigledno obistinjene najave devičanski začetog i rođenog Spasitelja, staro-
zavetni prorok je vekovima pre Njegovog ovaploćenja obznanio i geografsku lokaciju
Mesijinog rodnog mesta. Prorok Mihej je u svojoj knjizi zapisao:
„A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će mi
izaći koji će biti gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od vječnijeh vreme-
na.“ (Mihej 5:2);
203
Da je ovo proročanstvo bilo poznato u vreme pre rođenja Isusa Hrista, kako Boži-
jim slugama tako i njegovim neprijateljima, dokazuje i primer da je sa njim bio upoz-
nat i kralj Irod Veliki, koji je, zahvaljujući upravo njemu pokušao da ubije tek rođenog
Marijinog sina:
„Čuvši to kralj Irod uplaši se, i sav Jerusalim s njim. I sabravši sve prvosveštenike i
književnike narodne, ispitivaše ih gde treba da se rodi Hristos. A oni mu rekoše: U Vit-
lejemu judejskom; jer je prorok tako napisao: ‘I ti Vitlejeme, zemljo Judina, nikako
nisi najmanji među vladalačkim gradovima Judinim; jer će iz tebe izaći vladar koji će
pasti narod moj, Izrailja’. (Matej 2:3-6);
Pored ovih, još neka od mnogobrojnih proročanstava koja su najavljivala Spasite-
ljev dolazak na svet, odnosila su se, npr. i na njegovo telesno poreklo od Avraama, Isa-
aka i Jakova. Potom, na njegovu krvnu liniju koja je vodila od Jakovljevog sina Jude
preko cara Davida i njegovih potomaka1, kao i mnoga druga.
Prema preciznim matematičkim izračunavanjima, apsolutno je nemoguće da bi iko
ikada, bilo u prošlosti ili budućnosti bio u stanju, ili da će biti u stanju, da tako savrše-
no ispuni sva proročanstva koja su napisana u vezi dolaska Spasitelja. Mogućnost da
samo osam od preko tri stotine proročanstava bude slučajno ispunjeno u bilo kojoj
drugoj osobi sem Isusa iznosi 1: 100 bilijardi (broj sa 17 nula), a mogućnost da se samo
48 proročanstava od njih tri stotine ispuni slučajno na nekom drugom pojedincu izno-
si 1: 10 na stopedesetsedmom (tj. 1: broj sa 157 nula). Da bih pojednostavio ove mate-
matičke izraze, možemo da zamislimo npr. celokupnu površinu naše planete (a to su
milioni kvadratnih kilometara) potpuno prekrivenu jednakim metalnim novčićima, od
kojih je samo jedan jedini posebno obeležen. Odgovorimo sada na pitanje: kakve su
realne šanse makar i najinteligentnijeg čoveka da sasvim slučajno, vezanih očiju, pro-
nađe u tom velikom mnoštvu baš ovaj obeleženi novčić, s tim da pre toga nije bio upo-
znat gde se on nalazi i uz mogućnost da ima samo jednu šansu da pogađa? Šansa za
njegov uspeh postoji samo u teoriji, a zapravo je ravna nuli. Upravo je takav slučaj sa
pokušajem da u istoriji sveta pronađemo bilo koju drugu osobu sem Isusa iz Nazareta,
koja je mogla da ispuni sva starozavetna proročanstva koja su se odnosila na rođenje,
život, smrt i vaskrsenje Božijeg Sina. Gospod Hristos je, dokazano, u potpunosti jedin-
stvena osoba.2 Verovanje u sve ovo napred pomenuto svim srcem zastupaju vernici
članovi evanđeoskih protestantskih crkava.
Sa druge strane, i pored svog verovanja u božanstvo Isusa Hrista, i svu čudesnost
njegovog utelovljenja i rođenja, Pravoslavna crkva u svome predanju poseduje još neke
detalje koje dodaje svetopisamskom otkrivenju. U narednom, većem delu ovoga pogla-
vlja, upoznaćemo se sa nekim od pravoslavnih svetopredanjskih učenja, za koja ćemo,
sasvim jasno, moći da uočimo da se ne slažu sa onim što piše u evanđeljima. Na taj
način uverićemo se u istinitost stava kojeg zastupaju evanđeoski hrišćani a koji glasi da
ne samo da Pravoslavna crkva ne propoveda punu istinu o događajima vezanim za
Hristovo rođenje, već kao pravoverne i potpuno istinite plasira i neke, istorijski doka-
zano, sasvim pogrešne informacije. Takođe, pozabavićemo se i nekim specifičnim srp-
skim verovanjima i običajima vezanih za obeležavanje Božića, koji u narodu opstaju uz
blagoslov tradicionalne crkve našeg naroda.
1 Vidi u: 1. Mojs. 12:2-3; 49:10; 2. Samuilova 7:12-16; Isaija 11:1-2.

2 Za detaljnije upoznavanje sa ovom temom pročitati knjigu Džoša Mekdauela: I ne samo tesar, Sinod, Beo-
grad 1992. god.
204
HRISTOVO ROĐENJE - BOŽIĆ
PRAVOSLAVNA VEROVANJA O HRISTOVOM ROĐENJU
Datum rođenja Isusa Hrista

Jedno od istaknutih verovanja Istočne crkve kao i crkava na zapadu jeste da je Isus
Hristos rođen 25. decembra. Među rimokatolicima i protestantima, Hristovo rođenje
se obeležava u skladu sa novim, gregorijanskim kalendarom. Što se pravoslavnih na-
roda tiče, neki od njih – kao i njihove crkve, praznuju ovaj praznik po kalendaru srp-
skog astronoma Milutina Milankovića1 usvojenom na svepravoslavnom kongresu u
Carigradu 1923. godine (kao npr. Grčka, Bugarska i Rumunska pravoslavna crkva), a
drugi (među kojima Srbi i SPC) to još uvek čine po starom julijanskom kalendaru.2
Vladika Nikolaj Velimirović ovako veli o Hristovom rođenju:
„Zato Josif Pravedni dođe s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje
behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda
radi popisa, ne mogoše Josif i Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloni-
še u jednu pećinu ovčarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj pećini, a u noći3
između subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gos-
poda Isusa Hrista.“4
Episkop Nikolaj, dakle, govori kao o potpuno potvrđenoj činjenici da se Isusovo ro-
đenje zbilo pomenutog datuma i to uz naznaku da se desilo u noći između subote i ne-
delje.5 Pošto je poznato da dela pomenutog autora sve više dobijaju na popularnosti u
našem narodu, veoma je lako pretpostaviti da će i ovu tvrdnju veći deo populacije pri-
miti „zdravo za gotovo“, bez daljeg proveravanja istorijskih činjenica. Ipak, biće veoma
zanimljivo da zajedno potražimo odgovor na pitanje o poreklu datuma Hristovog ro-
đenja u istorijskim dokumentima koja se nalaze opisana u delima savremenih istoriča-
ra. Iz pomenutih izvora možemo da saznamo mnoge informacije koje će nas utvrditi u
stavu da sveto predanje ne predstavlja autoritet u koji treba imati poverenja:
„U prva tri veka nije slavljeno rođenje Hristovo. U nabrajanju hrišćanskih prazni-
ka koje imamo kod Tertulijana i Origena ne spominje se Božić, a ne spominje se ni u
spisu Testamentum Domini N. Jesu Christi6, i tek u IV i V veku uvodi se ovaj praznik u
pojedinim provincijama. (...) Prema jednima (Duchesce, Leclerc) datum 25. decembra
kao praznik Rođenja Hristova, bio je poznat u Rimu ranije od 336. godine, a koliko
ranije ne zna se. Prema drugima (Usener), papa Liberije je ustanovio praznik Rođenja
1 Ovaj kalendar je identičan gregorijanskom kalendaru, jer potvrđuje njegovu astronomsku tačnost.
2 Stari (julijanski) kalendar „kasni“ za novim (gregorijanskim) 13 dana. Srbi i SPC obeležavaju Božić 25.
decembra po starom kalendaru, a to je 7. januar po novom kalendaru.
3 Sveti oci kao dokaz da se Isus rodio u ponoć navode tzv. „proročki tekst“ iz apokrifne starozavetne knjige
„Premudrosti Solomonove“ 18:14-15; koji zapravo ništa ne govori o rođenju Spasitelja, već o ubijanju pr-
vorođenaca u Egiptu od strane anđela smrti, koji je u ponoć izvršio svoju misiju (2. Mojs. 12:29). Vidi: Ju-
stin Popović, Žitija svetih za decembar, str. 734. Knjiga „Premudrosti Solomonove“ se ne nalazi ni u jed-
nom izdanju Biblije na srpskom jeziku. Nalazi se u katoličkom prevodu (Kršćanska Sadašnjost, Zagreb,
1983. god) pod nazivom: „Knjiga Mudrosti“.
4 Ohridski prolog, str. 942 (25. decembar). Naglasak moj.
5 Istim rečima, verovanje u ovu svetopredanjsku pripovest potvrđuje i arhimandrit Justin Popović u Žitijima
svetih. Ovaj autor kazuje da mnogi pouzdani pisci potvrđuju da je Isus rođen u ponoć između subote i ne-
delje, a da je to saglasno i sa zaključcima Šestog vaseljenskog sabora. Vidi: Žitija svetih za mesec decem-
bar, Beograd 1977. Izdanje manastira Ćelije kod Valjeva; str. 719, 734.
6 U citiranom tekstu iz spec. dodatka „Božić“ (vidi sledeće futnote), ovaj latinski naziv kao i drugi koje sam
ispisao latinicom, bili su napisani ćiriličnim pismom.

205
Hristova u Rimu 354. godine. (...) Dok je praznik rođenja Hristova u Rimu 354. godine
slavljen 25. decembra, na Istoku ga u to doba na taj dan nikako nemamo, no se slavi na
epifaniju 6. januara1, zajedno sa drugim uspomenama toga dana, i tek za koju deceniju
će da se postepeno uvodi Božić i na Istoku u pojedine crkve. Dok je većinu praznika
Zapad primao s Istoka zajedno sa njihovim datumima, 25. decembar kao datum Bo-
žića, Istok je primio sa Zapada. Na Istoku, Carigrad je najranije primio praznik Rođe-
nja Hristova 25. decembra 379. godine, a uveo ga je sv. Grigorije Bogoslov. (...) Kada
se u starini počeo Božić slaviti 25. decembra, držalo se da se Gospod Isus
Hristos toga dana zaista rodio. Međutim, mesec i dan rođenja Isusa Hri-
sta su nepoznati.“2
Profesor pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Černovcima sa početka prošlog ve-
ka, Jevsevije Popović, u svom obimnom delu „Opšta crkvena istorija“ o ustanovljenju
proslavljanja Božića pomenutog decembarskog dana saopštava sledeće:
„Stari su pre kraja IV. stoleća uzimali čas 20. april, čas 19. maj, čas 6. januar, čas
25. decembar kao dan rođenja Hristova, ali većina Zapadnjaka 25. decembar; zato se
25. decembar od 1. polovine IV. stoleća i slavi na Zapadu kao dan rođenja Hristova,
dok se na Istoku to isprva ne čini. Na Istoku se uspomena na rođenje i krštenje Hristo-
vo slavila jednog dana i to 6. januara, a tek počev od kraja IV. stoleća pošao je i
Istok primerom Rima i Zapada te je počeo rođenje Hristovo slaviti 25.
decembra; 6. januar zadržali su na Istoku za proslavu uspomene na krštenje Hristo-
vo na Jordanu, a na Zapadu su ga posvetili uspomeni na pozdrav novorođenčeta Spasi-
telja od strane Maga.“3
Ovaj istoričar, dakle, tvrdi da crkveni autoriteti iz trećeg i četvrtog veka nisu bili u
saglasnosti jedni sa drugima po pitanju datuma Isusovog rođenja. Sveto pismo o tom
datumu ništa ne govori, a iz njega saznajemo i to da prvovekovni hrišćani uopšte nisu
bili zainteresovani za obeležavanje Hristovog „rođendana“. U evanđeljima i apostol-
skim poslanicama su opisana interesovanja i stremljenja pripadnika rane Crkve. Ona
su bila propovedanje radosne vesti o spasenju kroz veru u Spasitelja neverujućima, kao
i svakonedeljno okupljanje u skupštinama (crkvama) radi proslavljanja nebeske Troji-
ce i jačanja međusobnog zajedništva. Zato, bitno je da otkrijemo kako je i zbog čega, od
svih pomenutih datuma, za dan Gospodnjeg rođenja u Vitlejemu izabran baš 25. de-
cembar i to tek u četvrtom veku posle rođenja Marijinog prvenca.
Prvi srpski istoričar religije, veoma cenjen zbog svog izuzetnog doprinosa istraživa-
nju stare srpske religije, dr Veselin Čajkanović u jednoj svojoj studiji iznosi sledeća
saznanja o ovom predmetu:
„Što se tiče crkvenog, zvaničnog Božića, on nije stariji od IV veka. (...) Tek docnije
pokušala je crkva da utvrdi datum Hristovog rođenja (o kome nam novozavetni spisi
ne govore ništa), i da od njega načini praznik. Izabran je dvadeset peti decembar, sva-
kako zato što je taj dan, u rimskom kalendaru, bio obeležen kao dan ‘nepobednog sun-
ca’, i što je taj period vremena važio, kod svih naroda, kao rođenje sunca i buđenje,
početak novog života u prirodi. Dvadeset peti decembar bio je i dan rođenja
Mitre, čije je religija veoma naličila na hrišćansku (...) i pravilo vrlo ozbiljnu konku-
renciju mladom hrišćanstvu; zbog toga je crkva, kada je u IV veku, dobila očevidnu
nadmoćnost, da bi konačno uništila sve tragove Mitrinog kulta, izabrala najveći
1Tj. 19. januara po novom kalendaru, kada se obeležava „bogojavljanje“ tj. krštenje Isusa Hrista.
2 Lazar Mirković, (Heortologija), tekst iz spec. dodatka: „Božić“, u listu Danas iz 2002. god, str. 5. Naglasak
moj.
206
Mitrin dan za najveći svoj praznik. To što će se dvadeset petom decembru dati
drugo, hrišćansko objašnjenje, bio je, doista, jedini način da se praznik ‘nepobednog
sunca’, koji je još uvek, čak i među hrišćanima, imao veliku publiku, sasvim preda za-
boravu.“1
Američki istraživač Ralph Woodrow navodi i reči katoličke enciklopedije:
„Dobro poznata solarna proslava ‘Natalis Invicti’ – ‘Rođenje nepobjednog Sunca’,
koja se slavila 25. prosinca (tj. decembra; prim. I. S.), imala je snažan utjecaj na odlu-
ku pri izboru našeg prosinačkog datuma.“2
I protojerej Aleksandar Šmeman potvrđuje prethodne navode sledećim iskazom:
„Radi se o tome da se istovremeno sa širenjem hrišćanstva u vreme početka naše
(tj. hrišćanske) ere, u grčko - rimskom svetu jednako brzo širio i poslednji veliki pa-
ganski kult – kult sunca. Sedamdesetih godina III veka rimski car Aurelijan je taj kult
sunca proglasio za zvaničnu religiju čitavog Rimskog carstva. (...) Rimski car Konstan-
tin – koji je najpre i sam bio idolopoklonik kulta sunca – obratio se početkom IV veka
u hrišćanstvo. Time se završila epoha trovekovnog gonjenja hrišćanstva. (...) Glavni
metod kojim se Crkva služila da bi neznabožca preobratila u hrišćanstvo
bio je metod sublimisanja i preobražavanja samih paganskih verovanja:
Crkva je prečišćavala neke paganske običaje i ispunjavala ih hrišćanskim smislom i
sadržajem. Pagani su u decembru praznovali rođenje sunca. I tog istog dana su
hrišćani počeli da praznuju rođenje Isusa Hrista...“3
Ono što saznajemo iz ovih dokumenata je činjenica da je praznovanje Hristovog
rođenja (Božića) ustanovljeno tek nakon paganizacije hrišćanstva (a ne hristijanizacije
pagana – kako bi voleli da kažu pravoslavni i rimokatolički bogoslovi) i to usvajanjem
jednog neznabožačkog praznika iz kulta mitraizma. Poštovanje boga Mitre, koje se iz
Persije širilo Rimskim carstvom u isto vreme kada i hrišćanstvo, bio je kult koji je iz-
vorno poticao iz drevnog vavilonskog idolopoklonstva.
Sasvim je očigledno da Hristos nije rođen onoga dana kada taj događaj obeležava
tradicionalno hrišćanstvo na istoku i zapadu. Prihvatanje paganskih praznika i njihovo
„pokrštavanje“ je bilo nešto sasvim nepoznato i neprihvatljivo za Hrista i njegove uče-
nike u prvom veku. Međutim, proglašenje hrišćanstva ravnopravnom a potom i jedino
dozvoljenom religijom u tada najmoćnijoj svetskoj imperiji, pod carevima Konstanti-
nom i Teodosijem I, učinilo je da mnoštvo mnogobožaca bude prisilno pokršteno i
proglašeno hrišćanima (bez istinskog preobraćenja i uz zadržavanje mnogih pređaš-
njih običaja i verovanja, među kojima je bio i praznik „nepobedivog Sunca“). Kao što
sam objasnio u prethodnom poglavlju, četvrti vek je bio ključan za usvajanje mnogih
protivbiblijskih verovanja iz paganizma u krilo hrišćanske crkve. Poput prilagođavanja
kulta carice nebeske (Ištar - Astarte) ranohrišćanskoj devici Mariji, koja sa pomenu-
tom boginjom nije nikada imala bilo kakve sličnosti, tako je i dan boga Sunca (boga
Nane u starom Sumeru tj. Mitre u religiji Persijanaca) proglašen rođendanom Isusa
Hrista. Umesto poprilično oštrog apostolskog propovedanja i odbacivanja bilo kakve
zajednice hrišćana sa paganskim kultovima4, crkva narednih vekova je prihvatila nešto
1 Veselin Čajkanović, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, Beograd 1994. knjiga prva, str. 121. Nagla-
sak moj.
2 R. Woodrow str. 155. Naglasak moj. Ovaj navod potvrđuje i Jevsevije Popović u „Opštoj crkvenoj istoriji“,
tom prvi, na str. 658-659.

3 Tekst iz specijalnog dodatka: „Božić“, u listu Danas (iz knjige: „Tajne praznika“ od pomenutog autora),
2002. god. str. 6. Naglasak moj.

4 Vidi: 1. posl. Korinćanima 5:10; 10:19-22; 2. Korinćanima 6:14-18.
207
sasvim drugačije; metod za koji Šmeman tvrdi da je bio glavni u preobraćanju paga-
na – a to je stapanje hrišćanstva i paganstva, davanjem hrišćanskog imena i značenja
nehrišćanskim verovanjima i običajima.
Kazivanje pravoslavnog svetog predanja, u koje nas uverava vladika Nikolaj u svom
Ohridskom prologu u pogledu tačnog dana i datuma rođenja Isusa Hrista, pokazalo se
posve nepouzdanim i netačnim. Kao što ću dokazati u nastavku ovog poglavlja, isti je
slučaj i sa ostalim pripovestima vezanim za Hristovo rođenje.
Poklonjenje mudraca pred bebom Isusom

„Gospodu Isusu rođenom u Vitlejemu najpre se pokloniše pastiri i mudraci (zvez-
dari) sa Istoka, dakle, najprostiji i najmudriji ovoga sveta. (...) No ko su bili ovi mudra-
ci s Istoka? Ovo pitanje je naročito proučavao sv. Dimitrije Rostovski. On tvrdi, da su
oni bili carevi nekih manjih oblasti ili pojedinih gradova u Persiji, Arabiji i Misiru. U
isto vreme bili su oni veliki učenjaci u zvezdarstvu (astronomiji). Njima se javila ona
čudesna zvezda, koja je nagoveštavala rođenje Novoga Cara. Po sv. Dimitriju ta se zve-
zda njima javila na devet meseci pre rođenja Gospoda Isusa, tj. u vreme začeća Pre-
svete Bogorodice.“1
Prvo neslaganje upravo iznetih tvrdnji sa bogonadahnutim biblijskim izveštajem
jeste da se „vitlejemska zvezda“ pojavila u vreme Hristovog začeća, devet meseci pre
Marijinog prvog porođaja. Prema izveštaju iz ev. po Mateju 2:16, ovo nebesko zname-
nje se pojavilo dve godine pre Gospodnjeg dolaska na svet:
„Tada Irod, videvši da su ga mudraci obmanuli, razgnevi se vrlo, posla i pobi svu
mušku decu u Vitlejemu i svoj njegovoj okolini, od dve godine i niže po vremenu koje
je tačno doznao od mudraca.“2
Matej napominje da je ubistvo dece u Vitlejemu i okolini usledilo nakon tačnog
saznanja vremena pojavljivanja zvezde od strane cara Iroda (a to je bilo dve godine a
ne devet meseci). Arhimandrit Justin Popović, u Žitijima svetih, priznaje da su „sveti
oci“ jedni drugima bili protivrečni u mišljenju - po pitanju vremena pojavljivanja zve-
zde:
„O vremenu pak pojave te zvezde, razni tumači razno misle. Jedni vele da se ona
pojavila u samu noć i u sami čas Spasiteljeva rođenja od Djeve. Ali svakako da nije ta-
ko. (...) Drugi tumači, među njima i sveti Epifanije, kažu da se zvezda pojavila u ča-
su Rođenja Hristova, ali da su mudraci došli na poklonjenje posle dve godine i zatekli
Hrista kao dvogodišnje dete. Ovo je mišljenje zasnovano na tome što je Irod naredio,
da se pobiju sva deca od dve godine i naniže, po vremenu koje je dobio od mudraca.
No za ovo mišljenje sveti Teofilakt veli da je očigledno netačno (...) Drevni
pak grčki istoričar Nikifor veli, da se zvezda pojavila na istoku pre Rođenja Hristova na
dve godine, i da su mudraci putovali do Jerusalima dve godine, te tako stigli u sami čas
Rođenja. Naizgled, i ovaj se istoričar slaže sa onim što piše u Evanđelju o pokolju dece
od dve godine i naniže. Ali ni ovo mišljenje nije verodostojno. (...) A koje bi mišljenje o
vremenu pojave zvezde bilo najverodostojnije? Smatram, mišljenje svetog Jovana
Zlatousta i svetog Teofilakta. Ovi učitelji govore ovako: „Zvezda se javi mudracima pre
rođenja Hristova. Pošto su imali provesti mnogo vremena na putu, zato im se zvezda
javi dugo vremena pre rođenja Spasova, da bi oni mogli blagovremeno stići u Vitlejem
1 Ohridski prolog, str. 943-944. Naglasak moj.

2 Naglasak moj.
208
i pokloniti se Hristu dok je još bio u povoju.“ Obratimo pažnju na to da ovi sveti Učite-
lji ne određuju toj zvezdi dvogodišnje vreme, već samo kažu: „dugo vremena pre“, kao
govoreći: „nekoliko meseci pre“. Na osnovu takvog tumačenja ovih svetih Učitelja, mo-
žemo izvesti ovakav zaključak: zvezda se pojavila na istoku u onaj sami dan i čas, u koji
blagovešću Arhangela i silaskom Svetoga Duha Bog Logos postade telo, začevši se u
prečistoj utrobi devičanskoj. Tako dakle, na devet meseci pre Rođenja Hristova, na
sam dan Blagovesti mudraci su ugledali zvezdu na istoku.“1
Prema upravo saznatim informacijama da su „oci“ bili u međusobnom nesaglasju,
možemo da ustanovimo da je „konačna verzija“ događaja samo pokušaj da se pomire
mnoge protivrečnosti u mišljenjima koja su bila prisutna.
Dr Dimitrije Stefanović u svom tumačenju ev. po Mateju, zastupa mišljenje da se
zvezda prvi put pojavila dve godine pre Isusovog rođenja, govoreći da je Irod „za pola-
znu tačku svome računanju uzeo (je) pojavu zvezde.“2
Sa druge strane, priča o imenima i poreklu mudraca u koju žele da nas uvere sv.
Dimitrije i sv. Nikolaj, prema Svetom pismu i svedočenjima crkvenih istoričara takođe
spada u domen fantazije:
„Jedan od njih se zvao Melhior. On je bio star, sed, sa dugom belom kosom i bra-
dom. On prinese Gospodu na dar zlato. Drugi se zvao Gaspar; lica crvena, mlad i bez
brade. On prinese Gospodu na dar livan. Treći se zvao Valtasar, licem crn i vrlo bra-
dat. On prinese Gospodu na dar izmirnu. (...) Moglo bi se još dodati, da su ova trojica
mudraca bili predstavnici tri glavne rase ljudske, koje su proizašle od Nojevih sinova:
Sima, Hama i Jafeta. Persijanac je predstavljao Jafetite, Arabljanin Semite a Misirac
Hamite. Tako da se može reći: kroz njih trojicu ceo rod ljudski poklonio se vaploćenom
Gospodu i Bogu našemu.“3
Dakle, po ovom predanju koje potiče od svetog Dimitrija Rostovskog i ostalih otaca,
poznata su imena mudraca, njihov broj, države iz kojih su oni došli kao i njihova staro-
sna dob. Iako nam evanđelje stavlja do znanja da su se oni, nakon čudesnog sna upo-
zorenja, vratili „u svoju zemlju“ (Mt. 2:12), što očigledno potvrđuje da su bili iz iste a
ne različitih država4, pravoslavno predanje prikazuje ovaj događaj znatno drugačije.
Jevsevije Popović stoji nasuprot ideji da je ovakva svetopredanjska interpretacija
dostojna poverenja:
„Drugo tamno mesto su vesti o Mazima. Ko su bili Mazi, pobliže se ne razjašnjava.
Mazima se nazivahu isprva sveštenici Miđana, Persijanaca i Vavilonaca, a zatim, budu-
ći da su se kod tih naroda isprva samo ovi bavili isključivo naukom, naučenjaci i pose-
bno astronomi i astrolozi ili ispitivači zvezda i gatari iz zvezda dotičnih zemalja, tako
da jevanđeoski Mazi ne mogu biti drugo nego astronomiji vešti ljudi sa Istoka, tj. iz
zemalja istočno od Palestine, možda iz Vavilonije. Da li su bili neznabošci ili Judeji
takođe se ne kaže; ali u neobičnoj zvezdi, koju videše, ipak videše znak, da će se roditi
Mesija, jer je Ovaj predskazan takođe kao zvezda, ili kao takav, kog predskazuje zvez-
da, koja će izići iz Jakova, - bili su dakle ili Judeji ili verovatnije prozeliti. Da su kraljevi
1 Justin Popović, Žitija svetih za mesec decembar, str. 738-739. Naglasak moj.
2 Na str. 14, futnota.
3 Ohridski prolog, str. 944. Naglasak moj.
4 Ukoliko su mudraci zaista bili iz Persije, Arabije i Misira onda se ne bi mogli nazvati „mudracima sa Isto-
ka“, već „mudracima sa istoka, jugoistoka i juga“. Dr Stefanović, nasuprot ovome, smatra da je reč o Vavi-
loniji koja je bila „kolevka magizma i astrologije“, a u kojoj je prema Josifu Flaviju za vreme Iroda živelo
„mnogo hiljada“ Judeja koji su verovali u skori dolazak judejskog cara – Mesije. Vidi str. 10 u tumačenju
ev. po Mateju od dr Dimitrija Stefanovića.
209
bili, uzeto je tek kasnije zato, što prinesoše kraljevske darove Mesiji; iako, kad je pro-
rečeno da će kraljevi doneti Mesiji darove, nije rečeno, da će doneti u vreme rođenja
Njegova i da će doneti baš takve darove. Kasnije zapadne legende znaju i imena tih
kraljeva; imena su im: Gašpar, Melhijor i Valtazar. Ali istorijskih vesti o tome
nema. Zapadna crkva prihvatila je sve te legende te i sa svoje strane naziva Mage
kraljevima, broji ih 3 i slavi im uspomenu 6. januara, kao dana Tri Kralja. Legenda, da
su Mazi bili 3 kralja, prodrla je sa Zapada i na najbliži Istok, i u zapadnim predelima
istočne crkve raširila se i u narodu te tako i rumunske narodne pesme znaju za tri kra-
lja sa Istoka.“1
Ovaj istoričar, iako i sam pravoslavac, verovanja koja je upravo naveo, a koja se u
Istočnoj crkvi smatraju „potpuno saglasnim sa Svetim pismom“2, naziva izmišljenim
legendama koje nisu utemeljene na istorijskim činjenicama. Dr Dimitrije Stefanović se
isto tako slaže da je podatak o tome da su mudraci bili carevi i da ih je bilo trojica samo
legenda a ne istorijski fakat.3
Pokolj nevine dece u Vitlejemu i okolini

Dvadeset devetog decembra po starom julijanskom kalendaru, Pravoslavna crkva
obeležava spomen na decu stradalu u Judeji po naredbi cara Iroda:
„Sv. četrnaest hiljada mladenaca vitlejemskih. Kako se mudraci istočni ne
vratiše iz Vitlejema u Jerusalim, da jave Irodu o novorođenom caru, nego po zapovesti
angela drugim putem odoše u domovinu svoju, razjari se Irod kao zver ljuti i naredi, da
se pobiju sva deca od dve godine i ispod dve godine u Vitlejemu i po svoj okolini vitle-
jemskoj. Ta strašna zapovest careva bi izvršena doslovce. Vojnici njegovi jednu decu
mačem posekoše, drugu o kamen razbiše, treću nogama gnječiše, četvrtu rukama uda-
više. (...) Ovaj zločin nad mnogom nevinom decom izvrši se godinu dana po rođenju
Hristovom 29. decembra. Za to vreme Irod tragaše, ne bi li pronašao božanskog mla-
denca.“4
Dve najznačajnije tvrdnje, o kojima čitamo u ovom predanju su da je bilo ubijeno
14000 muške dece, i to tek nakon što je prošla godina dana (tačnije 370 dana) od Isu-
sovog rođenja5. Obe ove tvrdnje se ne mogu ničim dokazati, a pogotovo ne biblijskim
tekstovima. Jevsevije Popović nam o broju stradale dece kazuje sledeće:
„Naposletku, što se tiče vitlejemskog ubijanja dece, koje je naredio Irod, ono sasvim
odgovara karakteru Irodovom i onom, što o tom pričaju istorici, koji su se od savre-
menika izvestili. Po Judeju Josifu Flaviju (rodio se 37. god. posle Hr., a umro posle
93.) Irod je u svojoj okrutnosti na umoru naredio, da kad umre u svakom gradu ubiju
izvestan broj Judeja. Ali fakat vitlejemskog ubijanja dece i direktno potvrđuje nezna-
1 Opšta crkvena istorija, str. 114. Naglasak moj.

2 Da „sveti oci“ nisu bili saglasni ni jedni sa drugima a još manje sa Svetim pismom, govori i sledeće: „Neki
od svetih Otaca misle da su mudraci bili iz Persije. Tako misle sveti Zlatoust, sveti Kiril Aleksandrijski,
blaženi Teofilakt i drugi. (...) Drugi pak od Otaca smatraju da su mudraci bili iz Arabije. Tako smatraju
sveti mučenik Justin Filosof, sveti Kiprijan, sveti Epifanije. (...) A neki sveti Oci misle da su mudraci došli
iz Etiopije... (...) Može se smatrati kao najverovatnije ovo: jedan je od mudraca bio iz Persi-
je, drugi iz Arabije a treći iz Etiopije.“ (Dakle, kompromis između oprečnih stavova „otaca“ je ipak
postignut, primedba I. S.) Vidi: Žitija svetih za decembar, str. 736-737. Naglasak moj.
3 Ev. po Mateju sa tumačenjem, vidi: str. 10.
4 Ohridski prolog, str. 952-953. Naglasak moj.
5 Justin Popović u Žitijima svetih za decembar, takođe navodi brojku od 14000 ubijene dece koja su stradala
godinu i devet meseci posle pojavljivanja zvezde. Vidi str. 816 i 819.
210
božac Makrovije u svojim „Saturnalijama“ (futnota: Makrovije doduše nije blizu vre-
menu Irodovom, jer je pisao tek u početku petog stoleća posle Hr., ali je upotrebio
mnoge starije, posle toga izgubljene izvore. Njegova vest glasi ovako: „Kad je Avgust
čuo, da je među muškom decom u Siriji, koje je Irod kralj Judeja dao ubiti u dobi od 2
godine, ubijen i jedan sin Irodov, rekao je obzirom na to što se kod Judeja ne kolju svi-
nje: „Bolje je biti svinjče Irodovo, nego sin Njegov.“). Broj ubijene muške dece od 2
godine i ispod 2 godine u Vitlejemu i oko Vitlejema nije mogao biti velik, jer Vitlejem
je bio malen grad, ali kasnije skaske i legende načinile su od tog malog broja hilja-
de, tako da se i u legendama, koje se upotrebljavaju u crkvi, priča o 14000
ubijene muške dece, što se međutim na verodostojan način nigde ne posvedočava.“1
I ovoga puta, dakle, postoji sumnja u verodostojnost svetopredanjske priče! Kao što
smo pročitali, ovaj istoričar tvrdi da je nemoguće da je broj ubijene dece bio toliki, te
da je ovo predanje nastalo iz „skaski“ (tj. neproverenih priča) i legendi koje nemaju
istorijsku podlogu.
Protestantski pisac R. T. France u svom tumačenju ev. po Mateju2 navodi pretpos-
tavku da je u Vitlejemu u vreme Isusovog rođenja živelo svega oko 1000 stanovnika (ili
pak samo 300), te da sledstveno tome, broj ubijene dece nije mogao biti veći od dva-
desetak. Ovakav stav potvrđuje i tumačenje ev. po Mateju sačinjeno od strane dr Dimi-
trija Stefanovića, koji nam u ovom udžbeniku koji se pre drugog svetskog rata koristio
na karlovačkoj pravoslavnoj bogosloviji, saopštava sledeće:
„Broj pobijene dece prema broju stanovnika Vitlejema i njegove okoline nije mo-
gao biti velik, a tako grozan čin Irodov, iako ga među mnogim nedelima Irodovim ne
spominje Josif Flavije, ne može za to izgledati neverojetnim i izmišljenim, jer čovek,
koji je po istom Josifu kidisao na dužne i nedužne, čovek koji se nije žacao da pored
mnogih dade pogubiti i tri svoja sina, kadar je bio svakako i na umorstvo najviše 20 -
30-toro siromašne, neznatne, seoske dečice.“3
Ono što verovatno iznad svega zbunjuje svakog iskrenog pravoslavnog vernika jeste
zaključak da jedan deo bogoslova i istoričara Istočne crkve ne veruje baš svim pojedi-
nostima iz „svetog predanja“ (u koje bi zapravo trebao da ima puno poverenje), već ih
naziva „skaskama“ i legendama. Sveto pismo podržava prethodne izjave i protivi se
ideji da su u Vitlejemu stradale hiljade, a upravo iz ranije navedenih razloga. Ipak, nisu
svi pravoslavni prosvetljeni znanjem da ova svetopredanjska priča ne odgovara istorij-
skim činjenicama. Naime, u knjizi koja obrađuje „problem“ delovanja nepravoslavnih
verskih zajednica u Srbiji i Rusiji, u tekstu protojereja Kirila Zajca, pominje se dijalog
vođen između pravoslavnog sveštenika i pripadnika jedne od evanđeoskih protestant-
skih denominacija. Optužba koja se odnosila na nekrštavanje novorođenčadi u toj
evanđeoskoj crkvi - kao razlogu „onemogućavanja njihovog spasenja“, izrečena pred
većom grupom pravoslavaca, glasila je ovako:
„Veliki ste vi grešnici, baptisti, i vama slični sektaši! Čak i više, - vi ste zločinci. (...)
Pobojte se Boga, nesrećni sektaši! Vi vršite Irodov zločin, onoga koji je ubio 14000
dece. Prekinite Irodov zločin nad svojom sopstvenom decom! Ne ubijajte ih!“4
Ne želeći ni na koji način da sada komentarišem pomenuti navod i proglašavanje
stotina hiljada Rusa i Srba koji su vernici protestantsko - evanđeoske orjentacije za

2 R. T. France, tumačenje evanđelja po Mateju, Dobra vest, Novi Sad, 1987. str. 86.
3 Jevanđelije po Mateju sa tumačenjem, drugo izdanje, 1923. str. 14. Naglasak moj.
4 Vladimir Dimitrijević, priređivač: „Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve. Pravoslavlje i sekte.“ Knjiga
druga, Cetinje 1997. Naglasak moj.

211
zločince i ubice1 – a bez ikakve ozbiljne teološke i druge argumentacije, želim samo da
istaknem činjenicu da je pravoslavni svet podeljen oko verovanja u predanjsku priču o
ubijanju više dece u vitlejemskoj okolini - nego što je uopšte u njoj bilo stanovnika.
Dok jedni odbacuju ovu tvrdnju „svetog“ predanja pod težinom istorijskih argumena-
ta, drugi se još uvek, bez želje za kritičkim preispitivanjem, nje pridržavaju.
Međutim, ono što je još interesantnije, jeste vremensko smeštanje ovog događaja
tek nakon godinu dana od Isusovog rođenja. Sveto pismo naime kaže:
„I pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Irodu, vratiše se drugim putem u
svoju zemlju. A kad oni odoše, gle, anđeo Gospodnji javi Josifu i reče: ustani, uzmi de-
te i majku njegovu pa beži u Egipat, i budi onde dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete
da ga ubije. A on usta, uze dete i majku njegovu noću i ode u Egipat. I beše onde do
smrti Irodove; da se ispuni reč koju je Gospod rekao preko proroka: ‘Iz Egipta pozvah
sina svoga’“.2
Pisac Ohridskog prologa, između ostalog, u vezi Josifovog bekstva sa Marijom i
Isusom u Egipat iznosi još neke svoje pogrešne zaključke – a koji proizilaze iz međuso-
bno suprotstavljenih biblijskih i svetopredanjskih izveštaja.
Hronologija događaja prema Svetom pismu i svetom predanju

Prema Bibliji, nakon Josifovog pristizanja u Vitlejem sa trudnom Marijom, Hristos
je rođen u jednoj od seoskih staja, jer su sva mesta u gostionicama bila popunjena (Lk.
2:4-7). Iste noći, nakon anđeoskog objavljivanja radosne vesti pastirima o rođenju
Spasitelja, ovi čuvari stada su došli na mesto gde je boravio tek rođeni Isus i poklonili
mu se (Lk. 2:8-20). Prema Božijem zakonu datom Mojsiju u Starom zavetu (1. Mojs.
17:12; 3. Mojs. 12:3) Isus je obrezan osmog dana po rođenju. Živeći sa božanskim Si-
nom u iznajmljenoj kući (dakle, ne više u štali) još trideset i tri dana posle obrezanja
deteta (toliki period je trebao da prođe zbog zakona o očišćenju posle rođenja muškog
deteta – 3. Mojs. 12:4-8), Josif i Marija su prineli žrtve u jerusalimskom hramu za svo-
je očišćenje (Lk. 2:22-24). Istog dana, četrdesetog po njegovom rođenju, bebu Isusa je
susreo i u svoje naručje, u hramu, primio i pravedni Simeon izrekavši proročke reči,
kao i proročica Ana, Fanuilova kći (Lk. 2:25-38). Upravo u to vreme (najverovatnije
dan nakon prinošenja žrtve), u kuću3 u kojoj su boravili putnici iz Nazareta, došli su na
poklonjenje i mudraci noseći svoje darove4. Pošto su u snu bili poučeni da se ne vraća-
ju Irodu, mudraci su napustili Judeju i vratili se u svoj zavičaj (Mt. 2:12). Verovatno
iste noći, anđeo Gospodnji javlja Josifu Irodovu nameru da ubije Božijeg Sina i zapo-
veda mu da što hitnije beži u Egipat. Istog momenta, on uzima sa sobom Isusa i njego-
vu majku, pa pod okriljem noći napušta Vitlejem i njegovu okolinu hitajući prema egi-
patskoj zemlji (Mt. 2:13-15). Negde u isto vreme, uvidevši da su ga mudraci obmanuli
1 To ću učiniti pri kraju knjige, u poglavlju pod naslovom: „Crkva koja proganja“.
3 Nasuprot evanđelisti Mateju, sveti mučenik Justin, Jovan Zlatoust, Grigorije Niski i Jeronim kažu da je
Gospod ostao u pećini svih četrdeset dana do očišćenja u hramu, gde su ga mudraci i zatekli. Dr Dimitrije
Stefanović, sa druge strane tvrdi da „novorođeni Mesija nije više u štali (Luk. 2, 7), nego u jednoj kući“.
Vidi: Žitija svetih za decembar, str. 742; i uporedi sa: D. Stefanović, Tumačenje ev. po Mateju, str. 12.
4 Sa ovim se slaže i dr Stefanović koji govori: „Dolazak Maga u Jerusalim morao je biti samo posle prvih 40
dana od Isusovog rođenja tj. posle Isusova postavljanja pred Gospoda u hramu jerusalimskom (Luk. 2, 22
i d.), jer bi inače Irod za Isusa doznao još pre ovoga čina i dolazak sv. porodice u jerusalimski hram bez
sumnje upotrebio, da ostvari svoj krvavi plan.“ str. 10. futnota.
212
– te da se ne vraćaju k njemu sa informacijama o detetu, Irod naređuje svojim vojni-
cima da u mestu Isusovog rođenja i okolini pobiju svu mušku decu rođenu unazad dve
godine (Mt. 2:16-18). Posle više meseci boravka „svete porodice“ u Egiptu, anđeo se
ponovo javio Josifu u snu i zapovedio mu da se vrati u svoj grad – Nazaret u Galileji
(Mt. 2:19-23).
Međutim, pravoslavno predanje poprilično izokreće pomenuti, veoma očigledni,
redosled biblijskih događaja.1
Prema vladiki Nikolaju, nakon poklonjenja mudraca i susreta sa „sv. Simeonom
Bogoprimcem“, Josif i Marija su sa Isusom otišli najpre u Nazaret, tamo boravili neko
vreme, a potom se (i to sasvim nepotrebno – pošto su već bili izvan teritorije pod Iro-
dovom upravom) ponovo uputili na jug – odlazeći u Egipat vodeći sa sobom i Josifo-
vog sina iz prvog braka, Jakova (koji je, opet, prema svetopredanjskim protivrečnosti-
ma, mogao da ima i oko 50. godina a mogao je da uopšte i ne bude rođen2):
„Angel se Božji javi Josifu na snu i zapovedi mu, da uzme Mladenca i Mater Njego-
vu i beži u Misir. Josif tako i postupi. Uzevši božanskog Mladenca i Mater Njegovu
Presvetu, on se uputi prvo u Nazaret (Lk. 2, 39), gde uredi svoje domaće stvari, i uze
sobom sina svog Jakova, pa onda odoše u Misir (Mat. 2, 14). I tako se ispuniše reči
proročke: gle, Gospod sedeći na oblaku laku doći će u Misir (Isa. 19, 1). (...) Proživevši
nekoliko godina u Misiru3, sveta porodica vrati se po naređenju angela Božjeg opet u
Palestinu. I tako se ispuni drugo proročanstvo: iz Misira dozvah sina svojega (Os. 11,
1).“4
Želeći da Sveto pismo, nepogrešivu Božiju Reč, prilagodi „svetom“ predanju (umes-
to da bude obrnuto), vladika svoje tumačenje bazira na izveštaju iz ev. po Luki 2:39-
40, koji govori da se Josif nakon prinošenja žrtava, sa Marijom i Isusom vratio u Naza-
ret. Međutim, Luka uopšte ne spominje njihovo bekstvo u Egipat, kao ni vitlejemsku
zvezdu a ni mudrace koji su sa istoka došli na poklonjenje. Ipak, iako ovaj evanđelista
ne pominje pomenute događaje, mi ne možemo da zaključimo da se oni nisu ni odigra-
li – jer ih nalazimo u izveštaju evanđeliste Mateja, sa kojim je Luka, kako se opravdano
pretpostavlja, bio upoznat prilikom pisanja svoga evanđelja. Očigledno je da vladika
Nikolaj polazi od tvrdnje sv. Dimitrija Rostovskog kao od nepobitne činjenice („Svetim
Duhom“ otkrivene), da se zvezda na istoku pojavila u vreme Isusovog začeća. Pošto mu
je svakako bilo poznato, kao i drugim pravoslavnim autoritetima, da evanđelje pomi-
nje dve godine od pojave zvezde do pokolja dece u Vitlejemu, očigledno je rešio da ne-
kako doda još barem godinu dana u vremensku „pukotinu“ koja se tom prilikom poja-
vila. Dodajući tu godinu na već postojećih devet meseci od pojave zvezde, pravoslavni
„oci“ veoma nespretno i neznalački dolaze do zaključka da je od posete mudraca Irodu
– do njegove odluke da pobije decu prošlo više od godinu dana (iako se ni ovim doda-
1 Prema svetim ocima koje navodi Justin Popović, mudraci su se poklonili Isusu na dan njegovog rođenja.
Potom su, kao i Josif, dobili anđeosku poruku da se uklone iz Vitlejema, što su i poslušali. Međutim, Josif
je, očigledno bivajući „neposlušan“ anđeoskom upozorenju, sa Marijom i Isusom ostao još 40 dana u selu,
čekajući dan očišćenja u jerusalimskom hramu. Kada je Isus prinesen u hram, Irod je saznao da su ga mu-
draci obmanuli i krenuo da u narednih godinu dana traži Božijeg Sina da bi ga ubio. Josif je u međuvre-
menu otišao u Nazaret, a potom se sa sinom Jakovom, Marijom i Isusom uputio u Egipat, da bi tamo pro-
veo nepoznati broj godina. Vidi: Žitija svetih za mesec decembar, str. 746.
2 Vidi detaljnije o tome u poglavlju: Blažena Marija ili carica nebeska, pod podnaslovom: Josifova deca u
svetlu svetog predanja i Svetog pisma.

3 Sveti oci se ni u ovome ne slažu: Sveti Epifanije kaže da je taj period trajao dve godine, Nikifor tri, a Geor-
gije Kedrin pet godina. Aminije Aleksandrijski je učio da je „sveta porodica“ u Egiptu boravila sedam go-
dina. Vidi: Žitija svetih za decembar, str. 750.
4 Ohridski prolog, str. 945 (26. decembar). Naglasak moj.
213
vanjem, zapravo, nije došlo do pune dve godine). Ukoliko je to zaista bilo tako, onda je
bilo potpuno nepotrebno da se Josif budi usred noći i vodi Mariju i dete iz Vitlejema (i
to ne u Egipat – kako je Gospod bio zapovedio, već u Nazaret – kako tvrdi sveto pre-
danje). On bi u tom slučaju imao čitavih godinu dana na raspolaganju da se bezbedno
udalji iz mesta Hristovog rođenja.1 No, budući da je stvar bila veoma hitna, Josif je iste
noći sa porodicom krenuo prema rimskoj provinciji Egiptu2 do koga im je trebalo 2-3
dana hoda. Pošto smo u prethodnom poglavlju dokazali da Josif nije imao sinove iz
prvog braka (jer nije ni bio ženjen pre venčanja sa Marijom), to dakle nije istina ni da
je iz Nazareta poveo svog sina Jakova na docniji, takođe nepostojeći, put u Egipat.
Na kraju krajeva, ep. Nikolaj pominje i stih iz knj. proroka Isaije 19:1, za čije znače-
nje tvrdi da se ispunilo prilikom odlaska „svete porodice“ u Egipat. Međutim, tom pri-
likom Gospod nije u Misir otišao na „oblaku laku“ već nošen u Marijinom naručju3.
Nisu se ispunila ni ostala proročanstva iz tog poglavlja Isaijine knjige, a pomenuti stih
se uopšte i ne pominje u evanđeljima kao ispunjenje starozavetnih predskazanja, što
dokazuje da očigledno predstavlja obično nagađanje pisca navedenog teksta.
Susret „sv. Simeona Bogoprimca“ i proročice Ane sa bebom Isusom

U Ohridskom prologu, u čitanju za 3. februar (po starom kalendaru) ovaj događaj je
opisan na sledeći način:
„U vreme cara Misirskog Ptolomeja Filadelfa izabran bi i ovaj Simeon kao jedan
od znamenite Sedamdesetorice, kojima bi poveren posao prevođenja Biblije sa jevrej-
skog na grčki jezik. Simeon rađaše svoj posao savesno, no kada prevođaše proroka
Isaiju, pa dođe do onog proročanstva: evo djeva će zatrudnjeti i rodiće sina, on se zbu-
ni, pa uze nož da izbriše reč djeva i zameni je rečju „mlada žena“, i da tako prevede na
grčki. Ali u tom trenutku javi se Simeonu angel Božji i zadrža ga od njegove namere,
objasnivši mu da je proročanstvo istinito, i da je tačno zapisano. A da je istinito i tačno,
reče mu još vesnik Božji, uveriće se i on sam lično, jer po Božjoj volji neće umreti dok
ne vidi Mesiju rođenoga od devojke. Obradova se pravedni Simeon takvome glasu sa
neba, ostavi proročanstvo neizmenjeno, i zahvali Gospodu Bogu što ga udostojava da
doživi i vidi Obećanoga. Kada Mladenac Isus bi donesen Devom Marijom u hram jeru-
salimski, Duh Božji to javi Simeonu, koji beše veoma star i beo kao labud. Simeon
brzo ode u hram i u hramu poznade i Devu i Mladenca po svetlosti što zračaše oko
glava njihovih kao oreol. (...) Tu se desila i Ana proročica, kći Fanuilova, koja i sama
1 Dr Dimitrije Stefanović u svom tumačenju nigde ne pominje njihov odlazak najpre u Nazaret, već govori o
hitnom putovanju u Egipat, što je u skladu sa Svetim pismom. Ovaj primer još jednom dokazuje da se ne
slažu baš svi pravoslavni sa tvrdnjama svetih otaca, ili da pak prećutkuju to svoje verovanje znajući se ono
ne slaže sa biblijskim izveštajem. Vidi str. 14-15.
2 Putovanje u Egipat je bilo potrebno radi hitnog spasavanja Josifove porodice, najverovatnije iz razloga što
put prema Nazaretu nije bio bezbedan zbog prisustva Irodove vojske koja je već bila krenula iz Jerusalima
prema Vitlejemu. Ukoliko su Josif i Marija sa Isusom ipak otišli najpre u Nazaret - u svoj dom gde su bili
bezbedni (Galileja nije bila pod Irodovom vlašću), uopšte nije jasno zbog čega bi ponovo morali da krenu
na tako dalek i iscrpljujući put u Egipat, pun opasnosti. Prema svemu iznetom proizilazi da je pomenuta
svetootačka priča proizvod pogrešnog shvatanja evanđelskih tekstova, što nam dokazuje i činjenica da su
ovaj događaj različiti „oci“ posve različito tumačili.
3 Prema svetom Amvrosiju, koji je želeo da maksimalno produhovi ovaj starozavetni tekst koji se uopšte ne
odnosi na odlazak bebe Isusa u Egipat, ovaj „oblak lak“ zapravo predstavlja naručje „presvete Bogorodi-
ce“. Vidi: Žitija svetih za mesec decembar, str. 747-748.
214
poznade Mesiju i objavi ga narodu. Ani je tada bilo 84. godine. Uskoro po tom prestavi
se sv. Simeon. Ovaj pravedni starac Simeon smatra se zaštitnikom male dece.“1
Dakle, prema svetom predanju, pravedni Simeon je bio jedan od prevodilaca „Sep-
tuaginte“ (prevoda Starog zaveta sa jevrejskog na grčki jezik kojeg je radilo, po preda-
nju, sedamdeset ljudi). Prema tradiciji, ovaj prevod je sačinjen za vreme vladavine grč-
kog vladara nad Egiptom, Ptolomeja Filadelfa, koji je umro 246. godine pre nove ere.2
Kada znamo podatak o datumu smrti pomenutog cara, lako možemo da izračunamo i
približnu starost sv. Simeona u momentu susreta sa Isusom. Vladika Nikolaj ističe da
je on od preduboke starosti bio „beo kao labud“, pa prema predanju proizilazi da je
imao najmanje 280. godina, tj. da je bezmalo bio na pragu svog četvrtog veka zemalj-
skog bitisanja. Evanđelisti Luki, koji je zapisao izveštaj o pravednom Simeonu, očigle-
dno nije bilo poznato da je on bio star onoliko koliko su kasnije ustvrdili sveti oci. Pi-
šući o proročici Ani, Luka navodi da je bila vrlo stara, iako je u trenutku Hristovog
prinošenja u hramu i njenog susreta sa njime imala „samo“ 84. godine. Ukoliko Luka
naziva „veoma starom“ osobu koja ima manje od devedeset godina, zaista je čudno da
istom prilikom Simeona nije nazvao „začuđujuće prastarim“. Iako ovaj evanđelista nije
bio očevidac pomenutog dešavanja, kao vrstan istoričar ispitao je sve, pa i neke manje
važne činjenice, kao što je bila ta da je Ana živela u braku sedam godina a potom kao
udovica do svoje osamdeset i četvrte godine:
„Bila je i proročica Ana, Fanuilova kći iz plemena Asirova; ona beše vrlo stara, od
svoga devojaštva živela je s mužem sedam godina, a kao udovica do osamdeset i četiri
godine...“3
Nemoguće je poverovati da bi ovaj izuzetno precizni istoričar ispustio da pomene
ovako značajno čudo u vezi sa Simeonovom starošću, ukoliko se ono uistinu dogodilo.
Naime, ljudski vek u Hristovo vreme je bio ograničen na ispod sto godina (verovatno
su retki, kao i danas, nadživljavali tu starost), što nam potvrđuje isticanje da je Ana
bila u dubokoj starosti. Prosečni ljudski vek od preko dvesta godina poslednji put je
zabeležen u Bibliji oko 2100. godina pre Hrista, za vreme sedme poslepotopne genera-
cije, u vreme Avramovog oca Tare4 (1. Mojs. 11:32). Već posle nekoliko stotina godina,
dužina prosečnog ljudskog veka se ustalila na ispod osamdeset godina, a zadržala se
sve do današnjih dana:
„Naš je život sedamdeset leta,
a u jačih osamdeset leta.“5
Sa druge strane, prema Svetom pismu, imamo prava da verujemo da je Simeon bio
znatno mlađi od proročice Ane – jer se njegova „preduboka starost“ (čak ni u smislu
duboke Anine starosti) nigde ne pominje. Nakon svega rečenog, sasvim deplasirano
zvuči tvrdnja pravoslavnih da je „Simeon bio toliko star da mu je i sam život bio doja-
dio; s nestrpljenjem je čekao smrt ali mu ona nikako nije dolazila.“6
1 Ohridski prolog, str. 81.

2 Navedeno prema: Sveto pismo u Srba, Branko Bjelajac, Beograd 1997. str. 22.
3 Lk. 2:36-37. Naglasak moj.
4 Tara je živeo 205 godina, Avram 175 godina, Mojsije 120, a car David 70 godina (Vidi 1. Mojs. 25:7; 5.
Mojs. 34:7; 1. Dnevnika 29:26-28. Za cara Davida Biblija kaže da je umro „u dobroj starosti“ iako je imao
samo 70 godina. David je umro 970. god. pre nove ere).
5 Psalam 90:10.
6 Pravoslavna veronauka, Glas Crkve, Valjevo, 1990. str. 52.
215
Razmišljajući i zaključujući u potpunosti u skladu sa svetopisamskim izveštajima,
lako smo i ovoga puta došli do zaključka da je i ovo kazivanje zapravo „skaska“ i legen-
da koja nema utemeljenja u božanskom otkrivenju – poput ostalih koje smo do sada
proučili.
BOŽIĆNI OBIČAJI U SRPSKOM NARODU

„‘Mi Srbi smatramo i držimo da je Božić pravi praznik naš domaći, ama nije crkve-
ni’ - rekao je Vuk Vrčević, kroz usta jednog prostodušnog srpskog sveštenika. I Vuk
Vrčević imao je pravo. Božić, onakav kako ga je opisao Njegoš, sa slamom prostrtom
ispred ognja, sa badnjacima na ognju prekrštenim, sa puškama, pecivima, guslama,
pesmama i zdravicama – taj lepi i mili Božić nije praznik hrišćanski, nego
starinski srpski.“1
„Kad je srpski narod primio hrišćanstvo, i sa njime i sve praznike za koje je pravos-
lavna crkva znala, otpočeo je praznovati i Božić. Taj crkveni Božić došao je da zameni
nekoliko starinskih praznika, koje je i naš narod praznovao u vreme zimskih solsticija.
Upravo, to nije bila zamena, već kompromis: starinski praznici produžili su
da žive i dalje, samo im je crkva dala novo ime, novo objašnjenje i nekolike
dosta beznačajne detalje iz hrišćanskog kulta.“2
Pravoslavna crkva u svojoj literaturi koju nudi širokom krugu čitateljstva, ne samo
što širi legendarne i mitološke priče koje proglašava izvornim hrišćanstvom, već ube-
đuje svoje članove da su i običaji vezani za pojedine verske praznike poreklom iz Bibli-
je. Kao što smo saznali od Aleksandra Šmemana u prethodnom delu ovoga poglavlja,
glavni metod „evangelizacije“ u četvrtom veku jeste bio osmišljavanje i davanje
hrišćanskog značenja paganskim običajima i ritualima. Ovom prilikom ćemo zajedno
proučiti paganske običaje koji su prošli kroz isti „tretman“, a koji su u našem narodu
vezani za božićne praznike. Radi se o obredima vezanim za Tucindan, Badnji dan kao i
za sam Božić.
Tucindan
Evo šta o ovom prazničnom danu možemo da pročitamo u pravoslavnoj literaturi:
„Tucindan – to je drugi dan pred Božić. U našem narodu toga dana se kolje (tuca)
„Božićnjar“, „Pečenica“, kojom će se sva čeljad na Božić omrsiti, posle dugog šestone-
deljnog posta. I ovaj običaj narodni vezan za „Božićnjar“ ili „Pečenicu“, iako je to u
stvari prase a ne jagnje, vodi poreklo od rođenja Gospoda Isusa Hrista u vitlejemskoj
pećini u kojoj su pastiri zatvarali svoje stado. Sveti apostol i evanđelist Luka svedoči da
su vitlejemski pastiri, kada im se anđeo Gospodnji javio i obasjala ih slava Gospodnja,
one čudesne noći kada se Gospod rodio, otišli do Vitlejema i u pećini vitlejemskoj našli
„Mariju i Josifa i dijete gde leži u jaslama“ (Luka 2. gl.) i poklonili mu se. A Sveto Pre-
danje, koje se čuva u Svetoj Crkvi, svedoči da su tada pastiri na dar Bogomladencu
odneli jagnje. To je naš „Božićnjar“, koji se priprema na Tucindan, vrti na ražnju (pe-
če) na Badnji dan a jede na Božić kao prva mrsna hrana. Iz razloga što se „Božićnjar“ u
1 Čajkanović, knjiga prva, str. 240. Naglasak moj.

216
staro vreme nije klao no tucao krupicom soli ili ušicama sekire taj se dan i danas zove
Tucindan. „Božićnjar je kod nas prase a ne jagnje prosto zato što kod nas u
vreme Božića nema jaganjaca.“1
U navedenom tekstu se, kao što uočavamo, između ostalog tvrdi da klanje praseta
pred Božić vodi poreklo „od rođenja Isusa Hrista u vitlejemskoj pećini“. Kaže se dalje
da se ova životinja peče na ražnju umesto jagnjeta iz razloga što u vreme Božića u na-
šim krajevima nema jaganjaca.2 No, da li je Tucindan uistinu hrišćanski praznik? Da li
božićno pečeno prase ima bilo kakve stvarne veze sa rođenjem Isusa Hrista? Kao što
ćemo se zajedno uveriti, ovi običaji nisu ni u kakvoj povezanosti sa događajima opisa-
nim u evanđelju.
Veselin Čajkanović je u svojim delima naveo da je naš narod, pre „prihvatanja“
hrišćanstva praktikovao različite rituale koji su za cilj imali zaštitu od zlih duhova. Zaš-
tita od ovih duhova (demona) se sprovodila poštovanjem totema tj. demonske životi-
nje koja je smatrana božanstvom i koja je pod svoje okrilje i zaštitu uzimala pojedinca
ili čitavu porodicu. Iz teksta pomenutog naučnika saznaćemo pravo poreklo i skriveno
značenje obreda kojeg nam je maločas opisao pravoslavni autor:
„Vrlo ugledno mesto o božićnim praznicima ima pečenica. Bez pečenice Božić se ne
može zamisliti: ‘Božić je Božić, a pecivo mu je brat’ (Vuk, Posl., 355). Pečenica se oda-
bira na dosta vremena pre Božića, i onda se podvrgava osobitom režimu; ona ima svoje
naročito ime (‘božićnjar’, i slično). (...) Očevidno je da pečenica nije obično jelo, koje se
iznosi na božićnju trpezu tek toliko da bi na njoj bila jedna delikatesa više. Pažnja koja
se pečenici ukazuje, verovanje u njenu magičnu moć, i sasvim čvrsto uverenje da je
ona o Božiću neizostavna – sve to dokazuje da mi u ubijanju i jedenju pečenice ima-
mo jedan religiozni, žrtveni obred. Reči ‘Božić je Božić, a pecivo mu je brat’ imaju
mnogo dublji religijski smisao no što na prvi mah izgleda. (...) Kult životinja poznat je,
ili je bio poznat svima narodima; i kroz fazu kada su životinje obožavane morala je da
prođe svaka religija. U religiji našeg naroda ima vazdan tragova od ovakvog stanja
stvari. Tragova najprimitivnijeg saveza između čoveka i životinje, totemizma, ima naj-
više. (...) Do sada naročito nije ništa govoreno o svinji. Međutim, ima podataka iz ko-
jih se vidi da je ona u starini našeg naroda imala demonsku moć i jasan totemistički
karakter. (...) Iz svega ovoga jasno je da je svinja, u starini našeg naroda, bila demon-
ska, totemistička životinja. (...) Božićnje pecivo je žrtva, i to sakramentalna žrtva, neka
vrsta pričešća. U primitivnom društvu postojala je obaveza da se totem, ili inače de-
monska životinja, ne ubija i ne jede; ali uporedo s tim razvila se ideja teofagije, ritual-
nog jedenja božanstva. Demonsku, ‘svetu’ životinju, primitivan čovek inače ne dira, ali
je svakako u njegovom interesu da, s vremena na vreme, ili i neperiodično (npr. u slu-
čaju kakve epidemije), okusi njene krvi i njenoga tela, da bi se na taj način divinizirao,
i postao otporniji prema uticajima zlih demona. (...) Posle svega ovoga – jasno je da je
božićnje pecivo totem ili božanstvo, koje ima ritualno da se pojede. Poslovica – očevi-
dno, vrlo starinska - ‘Božić je Božić, a pecivo mu je brat’, postaje nam sada jasnija. Ona
pecivo podiže na rang božanstva, i identifikuje ga sa božanstvom kome pripada božićni
praznik. Mi, dakle, u pečenici imamo, očevidno, božanstvo koje se žrtvuje. Međutim,
jedna od osnovnih ideja u istoriji religije je da se božanstvo i žrtvuje i rađa u isti mah
kada je žrtvovano (upor. npr. slučaj sa Adonisom, Dionisom, i dr.), i u tom pogledu
1 Veronauka u kući, Beograd 1991. god. str. 57. Naglasak moj.

2 Iako u vreme Božića u našim krajevima ima više prasića nego jaganjaca iz prostog razloga što krmača može
da donese na svet i preko deset mladunaca a ovca uglavnom jedno, ipak nije tačno da se u vreme Božića u
Srbiji ne mogu da nađu jaganjci - što može da potvrdi i svaki žitelj srpskog sela.
217
interesantno je da uopšte Božić kao takav, Božić kao dan rođenja mladoga, novoga
boga počinje u onom trenutku kada je žrtvovanje peciva definitivno gotovo, tj. kada
je pecivo skinuto sa ražnja: u tom trenutku unosi ga domaćin u kuću, s glavom unap-
red, i pozdravi ukućane sa ‘Hristos se rodi!’„1
Iz svih citiranih navoda i objašnjenja iz Čajkanovićevog dela, potpuno je jasno da
„božićno prase“ ne potiče iz hrišćanske vere (tj. vitlejemske pećine) već iz mračnih du-
bina stare srpske religije. No, kao što ćemo se i nadalje uveriti, takav je slučaj i sa osta-
lim narodnim običajima koji se pod okriljem Pravoslavlja sprovode u srpskom narodu.
Badnji dan
„Skinem li pažljivo sloj hrišćanski, pojaviće se sloj neznabožački. Samo se mora pri-
znati da je to spajanje ispalo preko svakog očekivanja umešno“ (S. Trojanović). Takav
je primer sa Badnjim danom i Božićem, kao solarnim praznikom, jer sunce ponovo
počinje da greje od Božića – „praznika nepobeđenog Sunca“. Možda je Badnjak, zbilja,
bog Perun koji nosi atribut „stari“ ili „deda“, u svakom slučaju Badnjak je živ stvor. U
stvari, postignut je prećutni (možda i nesvesni) kompromis između i dalje mnogobo-
žačkog Badnjeg dana i hrišćanske proslave Božića, između badnjaka, koji je zacelo
idol, i rođenja Hrista.“2
Iz navedenih reči uglednog pravoslavnog pisca i psihijatra Vladete Jerotića saznali
smo nekoliko veoma važnih informacija o poreklu badnjaka i Badnjeg dana. Iako, kao
što ćemo uvideti, Pravoslavna crkva kazuje da je i ovaj praznik izvorno hrišćanski, pos-
le kratkog proučavanja običaja i rituala vezanih za njega jasno ćemo potvrditi stanoviš-
te malopre pomenutog autora.
Postoji više običaja vezanih za ovaj dan. Najvažniji su sečenje badnjaka koji se na-
kon unošenja u kuću posipa žitom i premazuje medom i vinom kao i bacanje metalnog
novca i oraha po uglovima prostorije. Običaj takođe nalaže da domaćin poje božićni
tropar i sa svojim ukućanima imitira kvočku i piliće, kvočući i pijučući. Veoma je važno
i da se toga dana jede sa poda koji je prostrt slamom, a ne sa stola, kao i da se bdije
tokom noći. Ove običaje srpska crkva naziva hrišćanskim i kazuje nam da vode poreklo
od Hristovog rođenja i dešavanja vezanih za taj događaj:
„Badnji dan – to je dan uoči Božića. Zove se „Badnji dan“, a noć koja sledi „Badnje
veče“, zbog toga što se toga dana i te večeri bdeniše – ne spava, no sa nestrpljenjem
očekuje najsvečaniji momenat u istoriji roda ljudskog – Rođenje Bogodeteta Hrista.
Zbog toga se i vidljivi simbol Njegov, koji sa naročitim obredom unosimo u domove
svoje, zove BADNjAK. Badnjak (mlad cerić ili hrastić, ili pak cerova ili hrastova gran-
čica) simbolički predstavlja Spasitelja našeg – Gospoda Isusa Hrista.3 (...) I hrišćan-
ski Badnjak kao i Božićnjar vodi poreklo od one božanstvene vitlejemske noći kada se
u pastirskoj pećini rodio Spasitelj čovečanstva, a pastiri, koji „čuvahu noću stražu kod
stada svojega (Luka 2, 8) ložili vatru i grejali se. (...) Nasekli su i poneli dosta grana da
1Čajkanović, knjiga prva, str. 137-146. Naglasak moj.

2 Vladeta Jerotić, Staro i novo u hrišćanstvu, Beograd 2000. str. 25. Naglasak moj.
3 „U davno doba, u osvit civilizacije, u vreme kada su evropski predeli bili prekriveni golemim šumama, a
čovek prirodu i svet poimao animistički – začet je kult poštovanja drveta kao božanstva. Kao najraspros-
tranjeniji, hrast (i cer, njegova vrsta) tokom hristijanizacije paganskih običaja dobio je nova simbolička
značenja.“ Vidi: spec. dodatak „Božić“, u listu Danas, 2002. god. str. 4. Naglasak moj.
218
nalože vatru i pored Novorođenčeta i pored Matere Njegove, jer noć ona beše vrlo hla-
dna.“1
„A kad padne Badnje veče, badnjačar ponovo uzima Badnjak i drenovu granu, sta-
vlja ga sebi na desno rame i unosi svečano u kuću. (...) I iz sita posipa Badnjak žitom,
premazuje ga medom i preliva vinom. (...) uz poznato mirboženje u kome Badnjačar
kaže: „Mir Božji – Hristos se rodi!“ a domaćica odgovara: „Vaistinu se rodi!“ (...) Sim-
bolika ovoga susreta je jasna. Gospod Isus Hristos – novorođeni Spasitelj čovečanstva,
u vidu Badnjaka, ulazi u dom naš (...) Badnjačar ... u sve odaje pospe slamu i zvečeći
(srebrni) novac, a u gostinskoj sobi, gde je ikona domaćin slave, još po tri oraha u sva
četiri ugla. (...) obično se poje Božićni tropar: „Roždestvo tvoje Hriste Bože naš...“,
„kvoče“ i „pijuče“. Tamo gde Božićni tropar ne znaju samo se „kvoče“ i „pijuče“. (...) I
ovaj deo običaja na Badnje veče je pun smišljene simbolike hrišćanske. (...) Orasi, pak,
u sva četiri ugla gostinske sobe simbolički predstavljaju Svetu Trojicu. (...) Jede se ne
sa stola, nego sa poda, po kome je prostrta slama, ili sa vreće u koju je metnuta sla-
ma.“2
Na isti način kao što smo ustanovili da klanje praseta na Tucindan nije poteklo od
prvovekovnih hrišćana, tako ćemo utvrditi da ni ostali običaji nisu poreklom crkveni
već paganski. Već smo ranije potvrdili činjenicu da Isus Hristos nije rođen 25. decem-
bra. Iako srpskom narodu nije bio poznat kult Mitre iz koga je usvojen pomenuti da-
tum, u danima prelaska iz stare u novu godinu naš narod je u davnini takođe obeleža-
vao određene važne praznike, za koje Čajkanović tvrdi da su bili praznici iz kulta mrt-
vih tj. zadušnice. Ovaj uvaženi autor tvrdi da su svi napred pomenuti običaji vezani za
prizivanje duša umrlih na određeni vid svečanosti. To bi značilo da je današnje slavlje-
nje Božićnih praznika kod pravoslavnih naroda zapravo jedan vid otvorenog spiritizma
i okultizma, obučenog u ruho hrišćanstva. Evo kako glase zaključci izvedeni nakon nje-
govog dugogodišnjeg istraživanja:
„Jela koja se o Badnjem danu jedu, imaju, možemo odmah reći, htonični karakter.
To se najjasnije vidi kod oraha i pasulja3. Orah je voćka za koju se naročito interesuju
demoni donjega sveta. (...) Pošto je orah, očevidno, drvo donjega sveta i zlih demona,
možemo samo očekivati da njegov plod služi kao hrana tim demonima. (...) Med je ta-
kođe vrlo poznato jelo koje se kod Grka i Rimljana, Indijaca, Slovena i uopšte Indo-
germana ... daje dušama pokojnika, i uopšte demonima donjeg sveta. (...) Već iz ovoga
što smo rekli jasno je kakav cilj ima badnjidanska večera – to je večera, čast
mrtvima. Ona četiri oraha koje domaćin baca u četiri ugla, namenjena su dušama
mrtvih. (...) Običaj da se jede ‘s vreće’, tj. sa zemlje; ... da se sto ne čisti, i da se na nje-
mu ostavlja jelo i piće; običaj da se na Badnji dan daje po nešto jela sirotima – sve su
to propisi koji važe za daću, za kult mrtvih, i kod Srba, i u celoj indogermanskoj proš-
losti.“4
„Da bi se običaj posipanja slame razumeo, potrebno je utvrditi značaj Badnjeg veče-
ra uopšte. Badnje veče je, pre svega, mrtvački praznik, zadušnice: toga ve-
čera priređuje se gozba dušama pokojnika, i daje im se prilika da se ogreju.
1 Veronauka u kući, str. 57-58. Naglasak moj.

3 Čak i „Veronauka u kući“ na str. 62. priznaje da je pasulj hrana za duhove umrlih predaka, ali ovu činjenicu
„produhovljava“ govoreći da se zrnevlje te biljke nalazi na badnjidanskoj večeri zato što i umrli hrišćani
iščekuju rođenje Spasitelja. Ista knjiga upućuje čitaoce da se sa ovim predmetom detaljnije upoznaju iz
Čajkanovićevog dela.
4 Čajkanović, knjiga prva, str. 124-128. Naglasak moj.
219
Običaji o Badnjem večeru imaju mrtvački karakter, i podsećaju nas jako na običaje o
daćama i zadušnicama uopšte. Samo ime, Badnje veče, postalo je od glagola bdeti ... o
Badnjem večeru bar jedno od čeljadi mora biti budno, i to bdenje ima isti značaj koji i
bdenje pored mrtvaca. Jela koja se o Badnjem večeru jedu – naročito orasi, pasulj,
med, riba – imaju sva htonični karakter, i namenjena su dušama pokojnika.“1
„Zašto se, toga večera, prosipa po kući slama? Odgovor je vrlo prost: slama ima, i za
bogove i za duše predaka, naročitu privlačnu snagu. (...) Sad nam je jasna uloga slame
o Badnjem večeru. Toga večera pozivaju se duše predaka na čast, i da bi se te duše pri-
vukle, dalje, da bi imale na čemu jesti, prostire im se slama. (...) Kad se ovo zna, lako je
razumeti i druge božićne običaje u vezi sa slamom. Kad se unosi slama (a to biva pred
veče, posle zalaska sunca) domaćin je prosipa po celoj kući, tom prilikom on kvoca,
kao kvočka, a ostala čeljad, deca naročito, idu za njim i pijuču. (...) Ako primitivan
čovek ima potrebe da zove dušu, on će je vabiti, onako kako se vabe ptice. (...) Običaj
vabljenja duše kvocanjem poznat je i hrišćanskim Koptima ... Najjasniji, međutim, i
(za objašnjenje kvocanja o Badnjem večeru) najvažniji primer imamo u ruskom mrtva-
čkom kultu. (...) Prema ovome, prosipanje slame i kvocanje o Badnjem ve-
čeru ima očevidno za cilj da sakupi duše na gozbu.“2
Zahvaljujući ovim navodima, uočavamo da savremeni badnjidanski ceremonijal
zapravo predstavlja „hristijanizovani“ okultni ritual naših bezbožnih predaka. Iskreno
verujem da nijedan iskreni sledbenik Isusa Hrista ne bi trebao da poklanja pažnju i
učestvuje u sprovođenju upravo opisanih obrednih radnji, koje pod plaštom hrišćans-
tva nastavljaju drevnu pagansku spiritističku praksu.
Božić
Nastavljajući na isti način naše proučavanje, dolazimo i do samog dana kada se
obeležava Isusovo rođenje u Istočnoj crkvi. Obredne radnje, koje se vrše u srpskom
narodu pod pokroviteljstvom tradicionalne religije, takođe se ne mogu nazvati izvorno
evanđelskim iako je, svakako, učinjen trud da se i one oboje bojama hrišćanstva. U
ovom delu poglavlja obratićemo pažnju na ulogu „Polažajnika“ u božićnom ritualu, kao
i na poznato „mirbožanje“.
Polažajnik i džaranje po vatri

„Polažajnik. To je prva osoba koja toga Božićnog jutra uđe u naš dom. Polažajnik
polazi u naš dom. Zato se zove „Polažajnik“. On, po opštem verovanju, donosi sreću u
naše domove. Zato se pazi da „Polažajnik“ bude dete, koje ima čisto, bezazleno srce
ispunjeno ljubavlju. No, razume se, „Polažajnik“ biva i odrastao čovek, komšija, rođak,
namernik pa čak (na selu) i životinja, vo, na primer – što je danas vrlo retko ali se još
gde-gde događa.“3
„Mi „Polažajnika“ na Božić primamo kao samog Gospoda, koji svojim rođenjem
u sve domove ljudske donosi mir i dobru volju ... on ubacuje novčić (u vatru, prim. I.

220
S.) i Badnjakom (grančicom od Badnjaka) počinje da džara po vatri, ali tako da iz vat-
re i Badnjaka pršte varnice na sve strane dok on blagosilja:
„Koliko varnica, toliko sreće u domu!“;
„Koliko varnica, toliko parica!“;
„Koliko varnica, toliko jaganjaca u toru“;
„Koliko varnica, toliko napretka u dobru itd“;
„Najviše zdravlja i veselja, daj Bože!“1
Iz pomenutih navoda saznajemo da se Polažajnik od strane ukućana prima uz poš-

tovanje kakvo samo Gospod zaslužuje, da on može biti i životinja, kao i to da je njegova
funkcija između ostalog da blagosilja dom time što džara po vatri. Iz dela Veselina Čaj-
kanovića još jedanput ćemo se uveriti u nehrišćansko poreklo i ovih običaja:
„Reč polaženik, od glagola polaziti – pohoditi, posetiti, prvobitno znači gost, i pola-
ženik je doista gost, ali gost naročite vrste. Taj gost donosi sve što jednoj primitivnoj
porodici treba – zdravlje i plodnost; od njega zavisi sudbina celog doma. Očevidno je
da polaženik, koji raspolaže tako izvanrednim osobinama, izlazi iz svere običnog smrt-
nog čoveka.“2
Čajkanović dalje u svom delu kazuje da je u staroj srpskoj religiji (kao i u drugima)
postojao praznik kada se božanstvo ili demon javljao ljudima u čovečjem obličju pose-
ćujući njihova domaćinstva. Pomenuto božanstvo je primano u dom sa velikom po-
čašću („kao Gospod“), pozivano na ručak, posle čega mu je žrtvovan obredni kolač.
Ukoliko bi polažajnik bila životinja, vo, onda bi joj se na jedan rog zaboo prinešeni ko-
lač. Ovaj autor tvrdi dalje da je pomenuta životinja, poput praseta na Tucindan zapra-
vo predstavljala božansku totemističku životinju – starinski totem.3 Džaranje po vatri i
blagosiljanje domaćinstva od strane ovog gosta, svakako ne predstavlja nešto što su
hrišćanima u „amanet“ za obdržavanje ostavili Hristos i apostoli. I ovaj običaj je direk-
tno vezan za starinski srpski mnogobožački kult. Prema verovanjima koja su se tim
kultom podrazumevala, božanstvo bi ulazilo u kuću kroz tavan ili odžak (dimnjak).
Srpsko ime za popularnog „deda Mraza“ – „Božić bata“ je zapravo izraz koji je značio
da se čuje bat (odjek) koraka Božića (starinskog božanstva) koji dolazi - približavajući
se našoj kući. Upravo iz razloga takvog verovanja, da se božanstvo nalazi u dimnjaku, i
da se kroz njega spušta u kuću, „Polažajnik čim uđe u kuću, odmah džara vatru na og-
njištu i gledajući uz odžak kaže: ‘Bože pomozi!’... Očevidno je da je ovaj propis mogao
postati samo na bazi starinskog verovanja da se božanstvo nalazi tu. Što se tiče ličnog
učešća na gozbi, i to je nešto za šta ćemo uzalud tražiti potvrde sa hrišćanskim shva-
tanjima, ali što je u paganizmu pravilo: na svaku gozbu koja im se priređuje dolaze
paganski bogovi lično.“4
Ono što je posebno važno da istaknem na ovom mestu jeste da je praksa džaranja
po vatri i blagosiljanja domaćinstva na ovakav način (uz pomoć gatanja i vračanja)
striktno zabranjena Božijim zapovestima koje su zapisane u Svetom pismu:

3 Vidi: navedeno delo, str. 150.
4 Čajkanović, knjiga druga, str. 481. Naglasak moj.
221
„Ne obraćajte se k vračarima i gatarima, niti ih pitajte, da se ne skrvnite o njih. Ja
sam Gospod Bog vaš.“1
„A čovjek ili žena, u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski da se pogube, kame-
njem da se zaspu, krv njihova na njih.“2
Čajkanović tvrdi da „najveći kontingent božićnih običaja dolazi na gatanja i vrača-
nja“, koja za cilj imaju da umilostive htonične demone tj. duhove predaka, da pruže
plodnu i berićetnu narednu godinu. I samo paljenje vatre na Badnje veče, po ovom
autoru, nema nikakve suštinske veze sa događajima u vezi Isusovog rođenja u Vitleje-
mu, već sa verovanjem da vatra može da „pojača snagu sunca i plodnost u prirodi“.3
Mirbožanje
Sa druge strane, iako običaj „mirbožanja“ najviše od svih liči na događaje opisane u
evanđeljima, a koji imaju veze sa rođenjem Spasitelja, iz narednih nekoliko redova sa-
znaćemo više i o njegovom poreklu. Čajkanović o ovom običaju veli ovako:
„Jedan od vrlo poznatih božićnih propisa je propis koji se odnosi na ‘mir božji’ i na
‘mirbožanje’ (mirenje između sebe i ljubljenje). Preko božićnih praznika niko nikoga ni
od šale ne sme udariti! Taj propis božjeg mira ne vredi za sve praznike (...), ali strogo
vredi za sve zadušnice u godini.“4
Prema ovom autoru, običaj božićnog nazivanja „mira Božijeg“ predstavlja deo celo-
kupnog, izvorno paganskog rituala, koji se nije podrazumevao učenjem prvovekovnog
hrišćanstva. No, ipak, možda će se neko zapitati da li je moguće da je i pozdrav „Mir
Božiji – Hristos se rodi“, pozdrav paganskog porekla? Zar on ne predstavlja citat iz
Svetog pisma?
U evanđeljima i apostolskim poslanicama nema nikakvog pomena da su se rani
hrišćani pozdravljali ovim rečima (između ostalog zbog toga što nisu ni slavili Božić).
Pomenuto „mirbožanje“ jako podseća na radosnu pesmu anđela, zapisanu u ev. po Lu-
ki:
„I ujedanput postade s anđelom mnoštvo vojnika nebeskijeh, koji hvaljahu Boga
govoreći: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ (Lk. 2:13-
14. V. Karadžić).
Ukoliko prihvatimo ovakav Karadžićev prevod pomenutih stihova, dobijamo zna-
čenje slično obrednom „mirbožanju“, ali zato različito i protivno ostalim biblijskim
izjavama. Iz njega, naime, saznajemo da Bog pruža mir svim ljudima na zemlji, kako
vernicima (koji su u manjini), tako i bezbožnima (koji su u većini). Međutim, Gospod u
Starom i Novom zavetu govori o tome da bezbožnici nemaju duhovnog mira u svom
životu:
„Nema mira bezbožnicima, veli Gospod.“ (Isaija 48:22).
„A bezbožnici su kao more uskolebano, koje se ne može umiriti i voda njegova iz-
meće nečistotu i blato. Nema mira bezbožnicima, veli Bog moj.“ (Isaija 57:20-21).
„Noge im trče na zlo i brze su na proljevanje krvi prave; misli su njihove bezakonje;
na putovima je njihovijem pustoš i rasap. Puta mirnoga ne znaju, i na putovima nji-
hovim nema pravde; načinili su sebi krive staze; ko god ide po njima, ne zna za mir.“
(Isaija 59:7-8. Naglasak moj).
3 Vidi: Čajkanović, knjiga prva, str. 133-137.
4 Navedeno delo, str. 244. Naglasak autora teksta.
222
Gospod Isus Hristos potvrđuje da bezbožni ljudi svojim postupcima unose duhovni
nemir:
„Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir
nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od njegovog oca i kćer od njezine majke i
snahu od njezine svekrve, i neprijatelji čovekovi su njegovi domaći.“1
U ovim stihovima Hristos naglašava činjenicu da će posledica Njegovog dolaska na
svet biti podvojenost u porodicama između onih koji su Ga prihvatili kao Spasitelja i
onih koji to nisu učinili. Međutim, jasno je da ovu podvojenost i neprijateljstvo u okvi-
ru jedne familije unose neverujući ljudi, a ne vernici koji su u skladu sa Isusovim reči-
ma, pozvani da budu mirotvorci (Mt. 5:9). Duhovni i svaki drugi nemir veoma je oči-
gledan među nenanovorođenim ljudima. Apostol Pavle svedoči da oni nemaju straha
od Boga i da ne poznaju put mira.2
Međutim, ukoliko pročitamo stihove Lk. 2:13-14 iz prevoda dr Čarnića, steći ćemo
sasvim drugi dojam o anđeoskoj izjavi:
„I odjednom se sa anđelom stvori mnoštvo nebeske vojske hvaleći Boga i govoreći:
slava Bogu na visini i na zemlji mir među ljudima koji su po Božjoj volji.“3
Deo anđeoske pesme i blagoslova izrečenih u njoj ne odnose se dakle na sve ljude
bez razlike, već samo na one koji su po Božijoj volji. Po Njegovoj volji su, pak, samo oni
koji se nalaze na istinitom putu bogopoznanja, tj. koji su nanovorođeni, za razliku od
ljudi opisanih u Isaiji 59:8, koji hode pogrešnim duhovnim stazama.4 Bilo bi, zapravo,
veoma loše kada bi i neverujući ljudi posedovali „duhovni mir“, jer bi u tom slučaju bili
„uspavani“ u svojim gresima i na kraju iskusili Božiju kaznu. Ovako, pošto njima „ne-
ma mira“, Bog na taj način želi da ih pokrene na traženje evanđeoske istine – Hrista, i
smirenje duše u njemu samome.
Budući da smo na ovaj način pokazali da mir Božiji pripada samo od Boga rođenim
vernicima, a ne onima koji verske praznike obeležavaju uz ponavljanje paganskih ritu-
ala i običaja, jasno je da „mirbožanje“ (tj. nazivanje Božijeg mira) među ovim posled-
njima i nema nikakvog duhovnog značaja u izvornom hrišćanskom smislu. Očigledno
je, stoga, da se običaj „mirbožanja“ među pravoslavnima izgovara u skladu sa celokup-
nim „hristijanizovanim“ paganskim božićnim ritualom iz stare srpske religije.
Zaključak
Na samom kraju, šta drugo reći nego to da verovanje Istočne crkve i obredna prak-
sa u vezi praznika Isusovog rođenja u mnogo čemu ne odgovaraju svetopisamskoj ob-
javi. Protivrečna „sveta predanja“ sa jedne strane i paganski rituali sa hrišćanskim
značenjem sa druge, doprineli su tome da naš krajnji zaključak o pravoslavnom vero-
vanju po ovom pitanju ne može da potvrdi stanovište njenih bogoslova o tome da ona
(Pravoslavna crkva) predstavlja „stub i tvrđavu Istine“.

2 Vidi: posl. Rimljanima 3:13-18.
3 Na gotovo isti način ove stihove prevode i dr Dimitrije Stefanović, mr Miroslav Živković (baptistički propo-
vednik, izdanje Međunarodnog biblijskog društva) i Savremeni srpski prevod (kojeg je sačinio „Svetski
prevodilački centar“ iz: Fort Worth, Texas, U. S. A); dok slično Vuku Karadžiću ove stihove prevode: Sveti
sinod SPC, dr Aleksandar Birviš i dr Lujo Bakotić.
4 Vidi i stihove: 4. Mojs. 6:24-26; Psalam 4:8; 29:11; 85:9; Ev. po Jovanu 14:27; 16:33; 1. Petrova 1:2; 1. Ti-
moteju 1:2; Filipljanima 4:7, 9.

223
7.
VASKRSENJE HRISTOVO – USKRS
„A u prvi dan nedelje, vrlo rano, dođoše na grob noseći mirise koje su spremile. Ali
nađoše kamen odvaljen od groba, i kad su ušle, ne nađoše telo Gospoda Isusa. I dok
su bile u nedoumici zbog toga, gle, dva čoveka u sjajnom odelu stadoše pred njih. Po-
što su bile uplašene i oborile lice zemlji, oni im rekoše: što tražite živoga među mrt-
vima? Nema ga ovde, nego je vaskrsao; setite se kako vam je rekao dok je još bio u
Galileji, naime, da Sin čovečji treba da bude predan u ruke grešnih ljudi, i da bude
raspet, i da vaskrsne treći dan.“
Evanđelje po Luki 24:1-7
Na početku prethodnog poglavlja istakli smo veličanstvenu istinu o tome da je ro-

đenje Gospoda Isusa Hrista predstavljalo (i još uvek predstavlja) jedan od najuzvišeni-
jih događaja u čitavoj dosadašnjoj istoriji sveta. Dovoljno smo snažno naglasili i svu
jedinstvenost Hristove spasiteljske ličnosti kao i Njegovog dela.
Ipak, činjenica koja ostaje nepobitna glasi da bez Isusovog vaskrsenja iz mrtvih,
grešno čovečanstvo ne bi imalo nikakvu nadu u pogledu zadobijanja večnog života.
Spasiteljevo preuzvišeno učenje kao i izuzetni primeri Njegovog savršenog ispunjava-
nja Božije volje, ni za milimetar ne bi mogli da pomognu bilo kom grešniku po pitanju
konačnog spasenja. Biblijska istina koju smo dovoljno dobro naglasili proučavajući
drugo, treće i četvrto poglavlje ove knjige, nedvosmisleno ukazuje na to da je za spase-
nje grešnika neophodna vera u vaskrslog Spasitelja koji je na svojim plećima poneo
teret naših grehova, radi kojih je na kraju raspet i umro strašnom smrću. Istinu o tome
da bi život sledbenika Isusa iz Nazareta bio puka ispraznost, u slučaju da je njihov Uči-
telj ostao u grobu, potvrdio je i apostol Pavle u jednoj od svojih poslanica. On je naime
rekao da, ukoliko Isus nije vaskrsao iz mrtvih, onda ne samo da nema nade za spasenje
grešnika, već su i sami hrišćani, među kojima i on, dostojni sažaljenja zbog gajenja
svog nerasudnog sujeverja i nade u svoje buduće vaskrsenje:
„Ali ako se propoveda da je Hristos vaskrsnut iz mrtvih, kako neki među vama go-
vore da nema vaskrsenja mrtvih? Ako pak nema vaskrsenja mrtvih, onda ni Hristos
nije vaskrsnut. A ako Hristos nije vaskrsnut, tada je prazna naša propoved,
prazna je i vaša vera. Uz to nalazimo se i kao lažni svedoci Božiji, zato što smo
svedočili protiv Boga – da je vaskrsao Hrista, koga nije vaskrsao, ako mrtvi zaista ne
vaskrsavaju. Jer ako mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hristos nije vaskrsnut. A ako Hristos
nije vaskrsnut, uzaludna je vaša vera, još ste u svojim gresima. Prema
tome, propadoše koji u Hristu pomreše. Ako smo se samo u ovom životu
uzdali u Hrista, jadniji smo od svih ljudi.“1

225
Najosnovniji zadatak kojeg je Gospod Isus Hristos preuzeo na sebe u večnosti, u
skladu sa svojim božanskim neograničenim sveznanjem i mudrošću, jeste Njegovo ute-
lovljenje tj. preuzimanje na sebe ljudskog propadljivog tela. U njemu je mogao da bude
rođen, da saoseća sa palim i grešnim ljudima, i na kraju umre i bude kažnjen od Boga
zbog njihovih grehova. Apostol Petar, kao i pisac poslanice Jevrejima to potvrđuju re-
čima da je Isus još „pre postanka sveta bio predodređen“1 da strada radi spasenja greš-
nika, i to „dolazeći da izvrši Božiju volju“2. Gospod Hristos je, u jednom od svojih izu-
zetnih govora, upoređujući sebe sa „dobrim pastirom“ izjavio da je cilj Njegovog dolas-
ka na zemlju „polaganje svoga života za ovce“. Ipak, pored polaganja svoga života, Go-
spod je u tom govoru obećao da će nakon svoga stradanja vaskrsnuti iz mrtvih:
„Ja sam dobri pastir. Dobri pastir polaže svoj život za ovce. (...) Ja sam dobri pastir,
i znam svoje i moje ovce poznaju mene. Kao što Otac poznaje mene i ja poznajem Oca,
i polažem svoj život za ovce. (...) Otac me ljubi zato što ja polažem svoj život, da ga
opet uzmem. Niko ga ne uzima od mene, nego ga ja sam od sebe polažem. Imam moć
da ga položim, a mogu da ga opet uzmem, - ovaj nalog sam primio od Oca.“3
Gospodnja večna namera je, dakle, bila krsna smrt i vaskrsenje iz mrtvih Spasitelja
Isusa Hrista. Prema rečima apostola Petra koje je izgovorio na dan silaska Svetoga
Duha, pred mnogim hiljadama Izrailjaca, „Bog je Isusa oslobodio smrtnih bolova i po-
digao ga, jer nije bilo mogućno da ga smrt drži“4. Smrt nije mogla da zadrži Onoga koji
je sam davalac života, koji je za sebe posvedočio da je „vaskrsenje i život“ (Jn. 11:25),
kao i to da je „bio mrtav a sada je živ u sve vekove, i ima ključeve od smrti i od ada“
(Otk. 1:18).
Iako se danas, u XXI veku, kao i mnogim stolećima ranije, vaskrsenje Isusa Hrista
iz mrtvih smatra samo domenom vere, tj. religioznim pogledom pojedinaca, u prvo
vreme, za života apostola – to nije bio slučaj. Naime, definišući pojam vere, pisac pos-
lanice Jevrejima ju je okarakterisao kao „čvrsto pouzdanje u ono čemu se nadamo,
osvedočenje o stvarima koje ne vidimo“ (Jev. 11:1). Dakle, između ostalog, vera može
da bude definisana kao „čvrsta nada“. Međutim, u skladu sa Pavlovim pisanjem u pos-
lanici Rimljanima 8:24, gde je rekao: „a nada koja se vidi – nije nada, jer, kad neko
nešto gleda, zašto da mu se nada?“, možemo da sa sigurnošću ustvrdimo da apostolsko
verovanje u vaskrsenje Isusa Hrista iz mrtvih nije bila samo „čvrsta nada“ u ono što se
„ne vidi“. Naime, po svedočenju samih apostola, oni su bili svedoci i očevici njegovog
vaskrsenja i pojavljivanja nakon toga. Apostol Pavle, koji u prvo vreme nije bio među
dvanaestoricom apostola, pisao je Korinćanima, od kojih su neki posumnjali u moguć-
nost vaskrsavanja mrtvih, da je on lično, zajedno sa stotinama drugih, video vaskrslog
Hrista:
„Ja sam vam pre svega predao ono što sam i primio: da je Hristos umro za naše
grehe – po Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećega dana – po Pismima,
te se javi Kifi, zatim Dvanaestorici. Potom se odjednom javi više od pet stotina
braće, od kojih većina živi do danas, a neki umreše. Zatim se javi Jakovu, pa onda
svima apostolima. A posle svih javi se i meni kao nedonoščetu.“5
Apostol Petar, koji se u strahu od svoga hapšenja odrekao Gospoda Isusa, kasnije
je, na dan Pedesetnice, kao očevidac Hristovog vaskrsenja iz mrtvih posvedočio pred
1 Vidi u: 1. Petrova 1:18-21.

2 Vidi u: Jevrejima 10:5-10.
3 Evanđelje po Jovanu 10:11-18. Naglasak moj.
4 Vidi u: Dela apostolska 2:22-36.
226
VASKRSENJE HRISTOVO - USKRS
hiljadama ljudi (među kojima je bilo i dosta onih koji su iz sveg glasa tražili smrt Pro-
roka iz Nazareta), i to veoma glasno, govoreći:
„Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, čemu smo mi svi svedoci.“1
Dakle, prema svedočenju apostola i mnogih drugih Isusovih sledbenika iz prvog
veka nove ere, vaskrsli Hristos je sa njihove strane viđen živ. I ne samo to! Apostoli su
sa njime, posle njegovog vaskrsenja, zajedno jeli, pili i razgovarali i to u toku čitavih
četrdeset dana2. U toku perioda višenedeljnog Hristovog javljanja učenicima, kao i na-
kon silaska Svetog Duha i rađanja Crkve, Isusovi protivnici, judejske verske starešine –
fariseji, sadukeji i književnici, nisu imale ni jedan dokaz kojim bi ukazale na neistini-
tost apostolskog propovedanja o vaskrsenju svoga Učitelja. Novi grob Josifa iz Arima-
teje u koji je položeno mrtvo Isusovo telo, a kojeg su čuvali rimski vojnici – bio je pra-
zan. Šta više, i ovi, u mnogobrojnim bitkama prekaljeni, neustrašivi borci, svedočili su
o pojavljivanju anđela i pomeranju kamena koji je bio navaljen na ulaz sada već prazne
grobnice. Nevolja u koju su Hristovim vaskrsenjem dospeli fariseji i sadukeji je bila
tolika da su morali da posegnu za velikom podvalom. Naime, uspeli su da velikom ko-
ličinom novca kojeg su dali stražarima – utiču na njih da promene iskaz, i tako presta-
nu da svedoče o vaskrsenju čiji su bili svedoci.3 Podvala judejskih starešina, koja se
kasnije, prema svedočenju evanđeliste Mateja, proširila među Jevrejima kao glavni
izgovor za ostajanje u neverstvu, sastojala se u tome da su, tobože, Isusovi učenici
ukrali njegovo telo iz groba dok su stražari spavali.
Verujem da i danas postoje ljudi koji smatraju da Isus nije uistinu vaskrsao, već da
je njegovo telo ukradeno iz groba. Međutim, ovako nešto ni najmanje nije verovatno.
Na ovom mestu navešću jedan poduži citat iz izuzetne knjige Džoša Mekdauela, u kojoj
je autor izložio mnoštvo dokaza u korist verovanja u istinitost Isusovog vaskrsenja:
„Jedna druga teorija govori da su učenici ukrali telo dok je straža spavala. Utuče-
nost i kukavičluk učenika daju nam poražavajući dokaz protiv te ideje po kojoj su od-
jednom postali tako hrabri i neustrašivi pred odredom vojnika koji su čuvali grobnicu
da su ukrali Isusovo telo. Nisu bili raspoloženi da pokušaju tako nešto.
Dž. N. D. Anderson je bio dekan na Pravnom fakultetu Univerziteta u Londonu,
predsednik odseka za orijentalno pravo pri Školi za orijentalne i afričke studije, i di-
rektor na Institutu za pravo na londonskom univerzitetu. Komentarišući teoriju po
kojoj su učenici ukrali Isusovo telo, on kaže: „To bi bilo u totalnoj suprotnosti sa svim
onim što znamo o njima: njihovom moralnom učenju, načinu na koji su živeli, njihovoj
istrajnosti u stradanju i progonu. To ne bi objasnilo ni njihovu dramatičnu promenu –
od utučenih i snuždenih begunaca nastali su svedoci koje nikakvi protivnici nisu mogli
da spreče u svedočenju o Isusu.“
Teorija da su jevrejske ili rimske vlasti prenele Hristovo telo ne predstavlja ni malo
pametnije objašnjenje za praznu grobnicu nego što je to teorija da su učenici ukrali
telo. Ako su vlasti imale telo ili znale gde se ono nalazi, zašto onda nisu, kad su učenici
propovedali vaskrsenje u Jerusalimu, objasnili da su ga oni uzeli?
Ako su to učinili zašto nisu rekli gde se telo zaista nalazi? Zašto nisu otkrili leš, sta-
vili ga na zapregu i provozali ulicama Jerusalima? Takav postupak bi sigurno uništio
hrišćanstvo.
1 Dela apostolska 2:32.

2 Vidi u: Ev. po Jovanu 20:11-29; Dela ap. 1:3.
3 Vidi u: Ev. po Mateju 27:62 - 28:1-15.
227
Dr Džon Vorvik Montgomeri primećuje: „Neverovatno bi bilo da su rani hrišćani
mogli izmisliti takvu bajku i propovedati je među onima koji su lako mogli da je opo-
vrgnu jednostavnim iznošenjem Isusovog tela.“
Profesor Tomas Arnold, koji je 14 godina bio upravnik Ragbija, autor čuvene „Isto-
rije Rima“ u tri toma, koji je postavljen za šefa katedre za modernu istoriju na Oksfor-
du, veoma dobro je znao vrednost dokaza u utvrđivanju istorijskih činjenica. Rekao je:
„Godinama sam proučavao istorijske događaje, ispitivao i odmeravao dokaze onih koji
su o tim događajima pisali, i ne znam ni za jednu činjenicu u istoriji čovečans-
tva koja je dokazana boljim i potpunijim dokazima svih vrsta, kao pomoć
jednom nepristrasnom istraživaču, nego što je taj ogromni znak koji nam je
Bog dao da je Hrist umro i podigao se iz mrtvih.“
Engleski naučnik Bruk Fos Vestkot je rekao: „Uzimajući sve dokaze zajedno, nije
previše reći da ne postoji ni jedan istorijski događaj koji je bolje ili raznovrsnije po-
duprt dokazima nego što je to Hristovo vaskrsenje. Ništa osim prethodne pretpostav-
ke da je lažno ne bi moglo nametnuti ideju o nedostatku dokaza za to.“
Dr Sajmon Gringlif je bio jedan od najvećih stručnjaka za pravo u Sjedinjenim Dr-
žavama. Bio je čuveni profesor prava na Harvardskom univerzitetu, i nasledio je sudiju
Džozefa Storija kao dekan Pravnog fakulteta na tom univerzitetu. (...) Dok je bio profe-
sor prava na Harvardu, Gringlif je napisao delo u kojem je proučio vrednost svedočan-
stava apostola o Hristovom vaskrsenju. Zapazio je da je nemoguće da su apostoli „mo-
gli da nastave da ističu istine o kojima su pričali, da se Isus nije podigao iz mrtvih, i da
nisu znali ovu činjenicu onako sigurno kao što su znali bilo koju drugu.“ Gringlif za-
ključuje da je Hristovo vaskrsenje jedan od najbolje potvrđenih događa-
ja u ljudskoj istoriji, što se da videti na osnovu zakona pravnog dokaza koji se pri-
menjuje na sudskim procesima.
Jedan drugi pravnik, Frenk Morison, zainatio se da će opovrgnuti dokaze o vaskr-
senju. Verovao je da je Isusov život jedan od najlepših ljudskih života, ali kad je razmi-
šljao o vaskrsenju smatrao je da je neko prilepio mit na priču o Isusu. Nameravao je da
napiše jedan opis poslednjih nekoliko dana Isusovog života. Mislio je da će jedan pa-
metan, razumski pristup temi o Isusu potpuno omalovažiti njegovo vaskrsenje. Među-
tim, pošto je proučavao činjenice, njegovo pravno obrazovanje ga je nagnalo da pro-
meni mišljenje. Konačno je napisao bestseler „Ko je odvalio kamen?“. Prvom poglavlju
je dao naziv „Knjiga koja je odbila da bude napisana“, i ostala poglavlja odlučno govore
o dokazima Hristovog vaskrsenja.
Džordž Eldon Led ovako zaključuje: „Jedino razumno objašnjenje za ove istorijske
događaje je da je Bog podigao Isusa u telu.“
Onaj koji veruje u Isusa Hrista danas može da ima potpuno pouzdanje, baš kao i
prvi hrišćani, da njegova vera nije zasnovana na mitu ili legendi, već na čvrstoj istorij-
skoj činjenici da je Hrist vaskrsao i da je grobnica prazna.“1
Naravno, i pored sve uverljivosti upravo navedenih stavova svetski značajnih auto-
riteta po pitanju istoričnosti Isusovog vaskrsenja iz mrtvih, ne bismo smeli da pomis-
limo da je ovde dokazima kraj. Njih ima zaista odviše, tako da nijedan čovek današnji-
ce ne mora da ostane u nedoumici i neznanju po ovom pitanju – ukoliko to sam ne
želi.
Ipak, pored onih koji i mimo svih dokaza ne žele da veruju u vaskrslog Spasitelja,
postoje i oni koji u Njegovo ustajanje iz mrtvih veruju, ali svom verovanju dodaju i ne-
1 Džoš Mekdauel, I ne samo tesar, Sinod, Beograd 1992. str. 91-95. Naglasak moj.
228
ke, istorijski dokazano, pogrešne i biblijski neutemeljene dogme. Takav je slučaj sa
pravoslavnim vernicima, koji osim Svetom pismu veruju i predanjima svoje crkve.
Na narednim stranicama upoznaćemo se sa verovanjima pravoslavnih za koje
evanđeoski hrišćani smatraju da ne predstavljaju deo istinitog božanskog otkrivenja.
PRAVOSLAVNA PREDANJA O DOGAĐAJIMA VEZANIM ZA

HRISTOVO VASKRSENJE
Iako veruju u bukvalno vaskrsenje Isusa Hrista iz groba, trećega dana po raspeću,
oci Pravoslavne crkve su tom događaju pridodali i neka nebiblijska učenja, proglašava-
jući ih upravo biblijskim. Najvažnija među njima su u vezi običaja farbanja jaja za Us-
krs, za koji se tvrdi da potiče iz svetog predanja Crkve. I ovom običaju se pripisuje jaka
duhovna simbolika.
Običaj farbanja jaja za Uskrs

Evo na koji način pravoslavni udžbenik veronauke objašnjava poreklo običaja far-
banja uskršnjih jaja:
„Po predanju, ovaj običaj je nastao iz sledećih činjenica:
a) Kada su hrišćani na Veliki petak tvrdili da će Hristos vaskrsnuti, Jevreji su im,
podsmevajući im se, govorili da će to biti kada kokoške počnu nositi crvena jaja. I gle
čuda, u nedelju kokoške su pronele crvena jaja. Toga dana je i Hristos vaskr-
sao. U spomen toga boje se jaja do dana današnjega.
b) Početak ovoga običaja, da se za Uskrs spremaju farbana jaja, potiče još iz
vremena Hristovog Vaskrsenja i Vaznesenja. Sledbenici Isusa Hrista, Marija
Magdalina došla je, posle Hristovog Vaznesenja u Rim radi propovedanja Evanđelja. I
kada je izašla pred cara Tiberija, pozdravila ga je rečima: „Hristos vaskrse!“ i pruži mu
na dar ofarbano jaje. Ovakav poklon Svete Marije Magdaline objašnjava se time što je
u Rimu i kod drugih naroda bio običaj darivanja jaja pri nastupanju Nove Godine,
koja je tada obično počinjala u proleće.“1
Što se tiče prve svetopredanjske priče, lako možemo da utvrdimo da ona nema ni-
kakvog temelja u evanđeljima, te da stoji u direktnoj suprotnosti sa apostolskim izveš-
tajima. Iako pravoslavno predanje tvrdi da su Hristovi učenici na Veliki petak propo-
vedali o budućem Isusovom vaskrsenju, Sveto pismo nam daje do znanja da se desilo
upravo suprotno. Nakon Hristovog hapšenja svi apostoli su se razbežali a Petar ga se
tri puta odrekao:
„I pošto su otpojali hvalu, iziđoše na Maslinsku goru. Tada im reče Isus: svi ćete se
vi sablazniti o mene ove noći; jer je napisano: ‘Udariću pastira, pa će se razbeći ovce od
stada’. A posle svoga uskrsa otići ću pred vama u Galileju. Tada Petar odgovori i reče
mu: Ako se svi sablazne o tebe, ja se nikada neću sablazniti. Reče mu Isus: zaista ti ka-
žem da ćeš me se tri puta odreći ove noći pre no što zapeva petao. Reče mu Petar: i
ako treba da umrem s tobom, neću se tebe odreći. Tako rekoše i svi učenici. (...) I dok
je on još govorio, gle Juda, jedan od Dvanaestorice, dođe i s njim mnogi ljudi sa mače-

229
vima i batinama, poslani od prvosveštenika i narodnih starešina...Tada pristupiše, sta-
više ruke na Isusa i uhvatiše ga... Tada ga svi učenici ostaviše i pobegoše.“1
Iako je Gospod mnogo puta napominjao da će u Jerusalimu biti ubijen i da će tre-
ćeg dana ustati iz mrtvih, apostoli nisu shvatali značenje ovih Njegovih reči:
„I otišavši odande prolažahu kroz Galileju, i nije hteo da ko dozna; poučavaše, nai-
me, svoje učenike i govoraše im: Sina čovečjeg predaju u ruke ljudske, i ubiće ga, a
kad ga ubiju, posle tri dana će vaskrsnuti. No oni ne razumevahu taj govor, te
se bojahu da ga upitaju.“2
Isti stepen neverovanja u mogućnost i realnost Isusovog vaskrsenja apostoli i ostali
učenici su ispoljili i na sam dan Njegovog ustajanja iz groba. Pa čak i nakon Njegovog
pojavljivanja pred nekima od njih! Vesti o Gospodnjem uskrsnuću su smatrali praz-
nom šalom. Apostol Toma je, čak, u svom neverovanju istrajao čitavih osam dana.3
„A kada je vaskrsao rano u prvi dan nedelje, javi se prvo Mariji Magdalini, iz koje
beše izagnao sedam demona. Ona ode i javi onima što su bili s njim – koji tugovahu i
plakahu. A oni čuvši da je živ i da ga je ona videla – ne poverovaše. Posle toga javi
se u drugom obličju dvojici od njih na putu – kad su išli u selo. I oni odoše te javiše
ostalima; ni njima ne poverovaše.“4
„To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale žene s
njima rekoše ovo apostolima. A njima se ove reči učiniše kao prazna šala i nisu im
verovali.“5
Budući da nas evanđelisti izveštavaju da su apostoli zbog Isusove smrti bili tužni i
uplakani, te da nisu ni pomišljali da je Njegovo vaskrsenje uopšte moguće, sasvim je
jasno da na Veliki petak nisu propovedali ono u šta ni sami nisu verovali, već su se raz-
bežali kud koji. Shodno tome, Jevreji nisu imali čemu da se ismejavaju a ni kokoške
nisu pronele crvena jaja.
No, druga priča, koja govori o Mariji Magdalini i njenoj poseti Rimu, te darovanju
farbanog jajeta caru Tiberiju (uz objašnjenje da je i kod paganskih naroda postojao
običaj darivanja jajeta prilikom prolećnih praznika) mnogo je zanimljivija. Sasvim je
sigurno da se ni ovaj događaj nikada nije odigrao, a za to postoji nekoliko dokaza. Naj-
pre, knjige Novoga zaveta, a posebno Dela apostolska, nam ništa ne govore o tome.
Ukoliko je ustanovljenje običaja farbanja jaja za Uskrs zaista potekao od ove Gospod-
nje sluškinje (a ne, dakle, od crvenih jaja koje su kokoške pronele na Uskrs – u skladu
sa prvom pripovešću), onda je to veoma značajan događaj. Ako je bojenje jaja zaista
ustanovljeno u prvom veku, prosto je neverovatno da taj običaj ne pominje ni jedan od
apostola. Kao što je to slučaj i sa Božićem, Sveto pismo nam ne daje podatke o tome da
je prva Crkva obeležavala godišnjice Isusovog vaskrsnuća, a pogotovu ne sa običajima
koji danas postoje u okviru Pravoslavlja. Ne postoji ni jedan istorijski podatak da je
Marija Magdalina ikada bila u Rimu (kao doduše ni apostol Petar za koga Rimokatoli-
čka crkva tvrdi da je bio prvi rimski biskup tj. papa). Kada budemo detaljnije proučili
običaj bojenja jaja kod mnogobožačkih naroda i ustanovili kakvo je bilo njegovo izvor-
no značenje, biće nam mnogo jasnije zbog čega je nemoguće da se ovaj događaj ikada
odigrao. Pošto je, naime, sigurno da ovaj običaj nije potekao od Hrista i apostola (a ni
od ostalih Gospodnjih učenika – pa tako ni od Marije Magdaline) jer se nigde u svetim
1 Ev. po Mateju 26:30-35, 47, 50, 56. Naglasak moj.

2 Ev. po Marku 9:30-32. Naglasak moj. Vidi i: Lk. 9:43-45; 18:31-34.
230
spisima ne spominje, odmah možemo da pretpostavimo da je i on, poput drugih mno-
gobrojnih vezanih za božićne praznike, potekao iz paganizma. Ova pretpostavka je,
naravno, i te kako opravdana. Veselin Čajkanović nam rasvetljava istinu i u ovom slu-
čaju:
„Valja dodati da su hrišćani – pripadnici orijentalnih (istočnih, prim. I. S.) crkava
uneli u proslavljanje Uskrsa i nekolike neznabožačke običaje iz Adonisovog kulta.
Adonis, ili, kod Vavilonjana, Tamuz, bio je božanstvo vegetacije, ljubimac Afroditin.
(...) Običaji sa ovog Adonisovog praznika ušli su, u istočnim crkvama, i u uskršnji ce-
remonijal. (...) Centralno mesto ima, razume se, običaj bojadisanja jaja, tucanje jajima,
poklanjanje i ritualno jedenje. Običaj bojadisanja jaja poznat je i drugim hrišćanskim
narodima u Evropi – očevidno je, dakle, vrlo star. Kakav je cilj tim uskršnjim jajima, i
kakvo im je poreklo?“1
Nakon što nam je stavio do znanja da su crkve na istoku prihvatile paganske običaje
i spojile ih sa proslavom sećanja na Hristovo vaskrsenje, Čajkanović je ustvrdio da je
običaj bojenja jaja veoma star. Odgovarajući na pitanje o njegovom poreklu on iznosi
nekoliko pouzdanih činjenica.
Najpre, jaje je izvor života, i mnoge istočne religije su ga povezivale sa prvobitnim
nastankom sveta. U grčkoj mitologiji, iz prvobitnog haosa formiralo se iskonsko jaje iz
koga se „izlegao“ vrhovni bog svemira (bog ljubavi), Eros2. Sa druge strane, slično ve-
rovanju starih Grka, u starom hinduističkom epu Mahabharati, opisano je stvaranje
kosmičkog jajeta koje se raspalo – a iz njega proizašao bog Brahma koji je kasnije
stvorio svet.3 Upravo iz tog razloga što iz njega proizilazi život, jaje je bilo veoma važno
u starinskom kultu mrtvih kod mnogih naroda. Prema ovim verovanjima, mrtvi sa one
strane groba produžavaju svoje postojanje i imaju slične prohteve kao i dok su bili na
ovome svetu. Njihova egzistencija zavisi pre svega od zadovoljavanja potreba za hra-
nom i pićem, te su njihovi srodnici dužni da im na groblju ostavljaju ponude ili simbo-
lički jedu i piju „za njihovu dušu“. Čajkanović smatra da bi žrtva, u kojoj se dušama
umrlih nudi jaje bila njima naročito draga, iz razloga što ono poseduje život koji je mr-
tvima najpotrebniji. Poznati švedski naučnik Martin Nilson, utvrdio je da su u celom
grčkom svetu žrtvovana jaja dušama pokojnika. Pored informacija koje nam nudi, o
tome da su i u srpskom narodu poznati običaji da se na grobljima ostavljaju jaja kao
ponude pokojnicima, kao i da se „dele“ za njihovu dušu, ovaj priznati naučnik nam
saopštava i sledeće:
„Najzad, valja spomenuti da jaja, i kod nas i kod drugih naroda, imaju važnu ulogu i
prilikom setve i u prolećnim vradžbinama oko stoke: u prvom slučaju zakopava se jaje
u brazdu od oranja, u drugom slučaju razbija se o rog najstarijeg ovna. Moguće je da se
u oba ova slučaja očekuje mistično izazivanje ili prenošenje plodnosti poljske i stočne
– i onda bi ovaj običaj dolazio u oblast takozvane analogne magije; ili je to žrtva de-
monima, eventualno dušama predaka, od kojih zavisi poljska i stočna plodnost.“4
Prema ovom autoru, razumljivo je da odgovor na pitanje kakvu povezanost ima Us-
krs sa jajima, treba potražiti u prethodno opisanim magijskim radnjama. Naime, setva
i vradžbine oko stoke su se dešavale u proleće, upravo u ono vreme kada se obeležava i
dan Hristovog vaskrsenja. Da ovaj običaj potiče iz kulta mrtvih dokazuje i to da jaja
moraju da se oboje uveče, pre izlaska sunca, što je pravilo koje važi i za kuvanje jaja o

2 Vidi: Navedeno delo, str. 144.
3 Vidi: Vasilije Tomović, Rat bogova i titana, Titograd 1987. str. 137.
231
subotnim zadušnicama. Večernje farbanje uskršnjih jaja (na Veliki Petak) je sasvim
prirodno iz razloga što se demonima i božanstvima donjeg sveta žrtva sprema po pra-
vilu samo u noćnim časovima.1 Međutim treba stići i do odgovora zbog čega se jaja far-
baju prevashodno crvenom bojom (iako ni druge nisu izostavljene)? Prema objašnje-
nju pravoslavnih, jaje (koje je simbol Hrista koji bez ičije pomoći izlazi iz groba) se boji
crvenom bojom jer ona simbolizuje Njegovu krv koju je prolio na krstu. Međutim, i
ovo objašnjenje je samo „hristijanizovano“ značenje bojenja jaja u Pravoslavlju, preu-
zeto iz kulta mrtvih - koji naravno nema nikakve dodirne tačke sa Hristom i Njegovim
evanđeljem. Naime, u kultu mrtvih je, prema Čajkanoviću, crvena boja prvenstveno
korišćena iz razloga što simbolizuje krv (ali ne Hristovu, jer ovaj mrtvački kult sa
hrišćanstvom nema nikakvih sličnosti), koja mrtvima može da povrati život. Umesto
prolevanja krvi na grobovima pokojnika (što se činilo u davnim vremenima) danas se
proleva njegova zamena – crveno vino. Krv može da bude zamenjena i crvenom bo-
jom, a to dokazuje i drevni običaj koje se praktikovao u preistorijskoj Evropi, da se ko-
sti mrtvaca, ukoliko bi bile ponovo iskopane – premazuju crvenom bojom.
„Crvena boja na jajima, dakle, simvol je krvi. Jaja je naš narod, zacelo, bojadisao
crvenom bojom još ranije, u kultu predaka, pa je posle taj običaj preneo i na Uskrs.“2
Pošto smo na ovaj način uvideli kakvu su ulogu crvena jaja vršila u okviru starog
srpskog idolopokloničkog kulta, bilo bi interesantno da kažem i reč – dve o farbanju
jaja u ostalim drevnim tradicijama. Naime, američki istraživač Ralph Woodrow je do-
šao do saznanja da su jaja bila značajni simboli u mnogim mnogobožačkim religijama.
Tako, on veli da su drevni Druidi nosili jaje kao sveti simbol svog idolopokloničkog
reda. Takođe kaže da je procesija u čast rimske boginje Ceres bila predvođena noše-
njem jajeta. U misterijama boga Bahusa se ono blagosiljalo, a i kinezi su koristili ofar-
bana jaja u svojim religioznim proslavama. U Japanu je postojao običaj da se jaja boje
bronzanom bojom. Među Egipćanima se jaje povezivalo sa Suncem i bilo njegovim
simbolom, a koristilo se prilikom prolećnih proslava. Takav slučaj je bio i u severnoj
Evropi, gde su se jaja bojila u slavu boginje proleća (što uostalom priznaje i „Veronau-
ka u kući“, u tekstu citiranom na početku). Jaje kao simbol plodnosti i obnovljenog
života, zaključuje ovaj autor navodeći enciklopediju „Britaniku“, vraća nas ka drevnim
Egipćanima i Persijancima koji su imali običaj da boje i jedu jaja u okviru svojih pro-
lećnih praznika.3
Upravo iz razloga što običaj farbanja i darivanja jaja prilikom prolećnih praznika
seže duboko u paganizam, prosto je nemoguće da su prvovekovni hrišćani i apostoli,
koji su se čvrsto držali Istine, mogli da uvedu ovakvu praksu i sjedine je u sistem obo-
žavanja jedinoga i pravoga Boga. Uvek kada su dolazili u kontakt sa mnogobožačkim
idolopokloničkim religijama (kao što sam istakao i ranije), apostoli su snažno istupali
protiv njih. Nisu ih usvajali i davali im hrišćansko značenje (kao da je to uopšte i mo-
guće) da bi, eto, na neki način – makar kakav, pridobili pagane i učinili ih hrišćanima.
Evo kako nas o tome izveštava evanđelist Luka:
„A kad ih je Pavle očekivao u Atini, uzbudi se njegov duh u njemu – posmatrajući
grad koji je bio pun idola.“4
1 Vidi: navedeno delo str. 145-146.

3 Vidi: R. Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 146-148. Naglasak moj.
232
„Čuvši to apostoli, Varnava i Pavle, razderaše svoje haljine, skočiše među narod vi-
čući i govoreći: ljudi, šta to činite? I mi smo ljudi – kao i vi, propovedamo vam evanđe-
lje – da se od ovih ništavnih stvari obratite živom Bogu.“1
„A mnogi od onih koji su bili poverovali dolažahu i ispovedajući se kazivahu svoja
dela. Od onih pak koji su se bavili vračanjem priličan broj donese svoje knjige na go-
milu, pa ih spališe pred svima; proračunaše njihovu vrednost i nađoše da vrede pede-
set hiljada srebrnika. Tako je reč Gospodnja snažno rasla, i pokaza svoju moć.“2
Božija Reč je sasvim jasna. Kada neka osoba postane hrišćaninom, ona vrlo brzo
odbacuje sve što je praktikovala ranije – a što je u suprotnosti sa Gospodnjom voljom
objavljenom u Svetom pismu. Sa druge strane, samo oni ljudi koji hrišćanstvo prihvate
forme radi, kao predačku tradiciju (a takvih je nažalost veliki broj među Srbima) ne
vode računa o tome da li ono što veruju i čega se drže zaista potiče iz evanđelja ili vodi
poreklo iz neke hrišćanstvu daleke i suprotstavljene religije.
Evo na koji je način i mudri Dositej govorio o ljudima koji su bili „hrišćani“ samo
po imenu, a nisu se starali da ispitaju da li je ono što veruju zaista Bogu ugodno:
„Oči ima, i ne vidi; uši ima, i ne čuje. Ovakovi, ako je hristjanin, on je samo po slu-
čaju hristjanin; što god veruje i tvori, iz samog običaja i veruje i tvori; niti ti on ma-
ri niti se miče da proraspita šta je naš čelovjekoljubivi Spasitelj učio i za-
povedio, šta li su ljudi na nekoliko stotina godina posle njega izmislili i pridodali.
Evo ti u malo reči plotski čovek, o kom se ništa drugo ne može reći nego: rodio se, živio
i umreo, pak tu ti mu i oluj.“3
Smatram da je na kraju posve jasno zbog čega je nemoguće da su prvovekovni
hrišćani ustanovili i u crkvenu praksu uveli običaj bojenja jaja pred Uskrs. Oni koji su
se protiv neznabožačkih praksi i učenja borili svim silama, u skladu sa Gospodnjom
naukom4, sigurno nisu mogli da čine ono što je bilo potpuno protivno njihovim uvere-
njima. Zato nam ništa drugo ne preostaje nego da i ovu svetopredanjsku pripovest
proglasimo legendarnom i neistinitom, poput mnogih koje smo do sada, u prethodnim
poglavljima, spomenuli.
Poreklo uskršnjeg četrdesetodnevnog posta

U pravoslavnom verskom kalendaru obeleženo je nekoliko velikih postova, među
kojima je i onaj pred praznikom Uskrsom. Ovaj post traje 7 nedelja, tj. ukupno tačno
48 dana. Ukoliko si sada, poštovani čitaoče, zbunjen, jer si maločas u podnaslovu pro-
čitao da uskršnji post traje četrdeset dana, u ovom delu poglavlja saznaćeš u čemu je
zapravo stvar. Naime, kao i u vezi drugih verskih običaja kojih se posle pada komuni-
zma počeo da pridržava i naš narod, a pod uticajem, u životima mnogih sve prisutnije
Pravoslavne crkve, takva je situacija i povodom poštovanja i obdržavanja velikog uskr-
šnjeg posta. Upravo u skladu sa maločas citiranom izjavom velikog srpskog prosvetite-
lja Dositeja, najveći deo našeg naroda koji je, bez iskrenog i pravog obraćenja Bogu,
počeo da sledi vekovne verske običaje, ne ulaže ni najmanjeg truda da „proraspita šta
je naš čovjekoljubivi Spasitelj učio i zapovedio, šta li su ljudi na nekoliko stotina
godina posle njega izmislili i pridodali“.
1 Dela apostolska 14:14-15a. Naglasak moj.

4 Vidi: 2. posl. Korinćanima 6:14-18.
233
Svaki čovek koji je makar jednom pročitao Sveto pismo (ili samo Novi zavet), pa
čak i ne tako pažljivo, mogao je da zapazi da u njemu nigde ne postoji zapovest o usta-
novljenju višenedeljnog posta pred praznik Hristovog vaskrsenja. Šta više, mogao je da
uoči da prvovekovni hrišćani, među kojima i svi apostoli, uopšte nisu bili zaintereso-
vani za obeležavanje godišnjeg praznika prilikom kojeg bi se prisećali vaskrsenja svoga
Gospoda. To naravno iz razloga što su vernici ranohrišćanske ere, predvođeni aposto-
lima, bili uistinu nanovorođeni, i živeli verom u vaskrslog Gospoda svakim danom.
Svakodnevno su u svom duhu osećali Gospodnje prisustvo i vođstvo Njegovog Duha
koji ih je upućivao ka sve većem bogopoznanju i neprestanom posvećenju. Sa druge
strane, podsećanje na Hristovo vaskrsenje jednom godišnje potrebno je ljudima koji su
Gospoda zaboravili, i koji se uopšte ne trude (u većini slučajeva) da žive po Njegovoj
svetoj volji. Zapravo, u srpskom narodu najveći deo ljudi nikada ne posećuje ni hra-
move svoje tradicionalne crkve. Pa čak ni na praznik Vaskrs, kada po vas dan svojim
sagovornicima upućuju pozdrav „Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse“.
Jedan od srednjevekovnih reformatora iz Engleske, Hju Latimer (1485. - 1555.
god.), primećujući veliku duhovnu neprosvećenost naroda, koja je bila sa jedne strane
posledica upotrebe latinskog jezika u bogosluženjima (tj. nekorišćenje narodnog ra-
zumljivog jezika), a sa druge praktikovanje nebiblijskih crkvenih običaja i rituala, do-
neo je ispravan duhovni zaključak. Ovaj zaključak, smatram, potpuno je upotrebljiv i
po pitanju sporne religioznosti našeg naroda. Naziv teksta iz koga ću citirati nosi zas-
trašujući naslov, koji opisuje sotonu kao vrednog zarobljivača i obmanjivača ljudskih
duša, a glasi - „Đavo kao episkop“:
„A njegova dužnost je da sprečava religiju, da održava sujeverje, da podstiče idolo-
poklonstvo, da širi svakovrsne papštine. Uvek je spreman da smišlja razne načine da
zamagli i skrije Božju slavu. Gde se đavo nastani i počne da vršlja, tamo se odbacuju
knjige i uzimaju sveće; odbacuje Biblija, a uzimaju brojanice; odbacuje svetlost evan-
đelja, a upotrebljava svetlost sveća; da čak i u podne. Gde đavo obitava, da bi prevag-
nuo, zavode se sujeverje i idolopoklonstvo, kađenje tamjanom, slikanje ikona, sveće,
vrbove grančice, pepeo posle spaljivanja, sveta vodica i novo bogosluženje čovečjeg
uma, kao da čovek može da izmisli bolji način bogosluženja od onoga koji
je Bog odredio.“1
Iako svakako ne želim da kažem da je obdržavanje postova nešto loše, ipak ovakav
post, kakav postoji u okviru Pravoslavne crkve i praktikuje se u srpskom narodu je Bib-
liji potpuno stran. Naime, istina je da su sam Hristos i apostoli postili. Tačno je i to da
su postile mnoge starozavetne ličnosti, kao što sam objasnio u trećem poglavlju ove
knjige. Ipak, ni Hristos, a ni apostoli nisu ustanovili specijalne vremenske periode koji
su određeni za post, a koji bi trebali da se praktikuju u narednim vekovima u okvirima
Crkve. Zato je dobro da postavimo pitanje odakle potiče uredba o praktikovanju uskr-
šnjeg posta u trajanju od četrdeset dana? Odgovor na ovo pitanje nam daje pravoslavni
istoričar Jevsevije Popović, koji u svojoj „Crkvenoj istoriji“ podrobno objašnjava veko-
vno oblikovanje ovog posta. Iz narednog teksta ćemo, dakle, jasno uočiti nebiblijsku
podlogu ustanovljenju preduskršnjeg posta, i naučiti na koji se način, kroz mnoga sto-
leća, napokon došlo do ovakve forme posta kakva danas postoji:
„Uskršnji post, t.j. post pred Uskrs, je u ovom periodu sada jako proširen (period o
kome govori Jevsevije je onaj od 312. god. - 622. god. posle Hrista; prim. I. S.); jer iako
se već ranije po veoma sumnjivom svedočanstvu, naime po nepouzdanom Rufinovom
1 Besede, izbor iz svetskog besedništva; Kultura, 1967. Beograd, str. 113. Naglasak moj.
234
prevodu 10. omilije Origenove na treću Mojsijevu, nazivao četrdesetnica (...), bilo da se
označi kao imitacija 40-dnevnog Hristovog posta, bilo obzirom na ležanje Hristovo 40
sati u grobu, to pre ovog perijoda ipak se nije svugde prostirao na 40 dana, nego su u
II. stoleću neki postili 1, neki 2, neki 3 ili više dana, u III. stoleću većina
jednu sedmicu. U drugom perijodu to izgledaše malo, i u početku V. stoleća mišlja-
hu, da se mora postiti 3-6 sedmica, i na posletku 6 sedmica, tim pre, što je 6 sedmica
od prilike 40 dana. Ali ni u početku V. stoleća trajanje tog posta, kao što doznajemo od
crkvenog istorika Sokrata, ne beše još stalno. Kašnje se sve više razvijao u smislu 40
dnevnog posta, te se razvio čak i preko 6 sedmica, ali drukče na Istoku, drukče na Za-
padu. Budući da 6 sedmica iznose doduše 42 dana, ali budući da nedelje i na Zapadu
ne računaju u posne dane, to se na Zapadu postilo samo 6 dana u sedmici i 6 sedmica
iznašahu tako samo 36 posnih dana, usled čega su, da se dobije broj 40, možda već za
vreme Grgura (Grigorija) Velikog episkopa rimskog (590. – 604.) dodali tim 6 sedmica
još 4 dana prethodne sedmice, te započinjali post sredom, koja je nazvana pepeljavom
sredom (dies cinerum, pepeljavi dan), jer u znak kajanja posipahu glave pepelom; neki
istorici drže Grgura (Grigorija) II. (715. do 721.) u VIII. stoleću za onog rimskog epis-
kopa, koji je ta četiri dana dodao. Na Istoku je post od uvek bio strožiji i bolje ga izdr-
žavahu, ovde je uz 6 sedmica naskoro došla i sedma; ovim 7 sedmicama dodata je još
jedna sedmica sa polovnim postom, takozvana sirna (siropusna, bela) sedmica, kada
se jeo sir, maslo i jaja, ali ne i meso. Neki dakle računahu da sa sirnom sedmicom
ima 8 sedmica, ali subota i nedelja se ne broje u posne dane, te dakle svake
sedmice ima samo 5 posnih dana, svega dakle 5 x 8 = 40 posnih dana.
Drugi naprotiv sirnu sedmicu i strasnu ili veliku sedmicu ne računaju u pravi uskršnji
post, nego prvu smatraju samo pripremom za isti, a poslednju kao sastavni deo uskrš-
njeg praznika (...) tako da za pravu četrdesetnicu ostaje 6 sedmica; ali to iznosi 42 da-
na, zato oduzimaju Cveti i Lazarevu subotu kao praznične i prelazne dane, da dobiju
upravo 40 dana. Nasuprot takozvanoj drugoj i trećoj četrdesetnici, t.j. božićnoj i apos-
tolsko-uspenskoj, uskršnja ili pravilnije preduskršnja se četrdesetnica naziva prvom ili
velikom četrdesetnicom.“1
Nakon čitanja ovog prilično preciznog izveštaja iz crkvene istorije, iz koga smo mo-
gli da saznamo da su vernici u drugom i trećem veku (dakle u posleapostolskom perio-
du) postili između jednog i sedam dana pred obeležavanje praznika Uskrsa, a u prvom
očigledno ni toliko (jer nam Biblija o tome ništa ne govori), sasvim sigurno možemo da
potvrdimo ispravnost stava kojeg zastupaju današnji evanđeosko-protestantski
hrišćani o tome da četrdesetodnevni preduskršnji post nipošto nije obavezan za obdr-
žavanje. Videli smo, naime, da se do ovolikog broja posnih dana pred Uskrs došlo pos-
le mnogih vekova od Hristovog vaznesenja i smrti apostola, koji o ovom i ovakvom
postu nisu ništa znali niti su ga kao takvog ustanovili.
Za kraj ovoga poglavlja navešću reči Dositeja Obradovića, koji je ispravno primetio
da je u okvire Hristovog i apostolskog učenja tokom vekova uvedeno čitavo mnoštvo
običaja kojih pravi hrišćani današnjice ne bi trebali da se pridržavaju, iz prostog razlo-
ga što nisu u skladu sa Božijom voljom objavljenom u Njegovoj Reči – Bibliji. Dositej u
ovom tekstu kazuje da su slovenski narodi, među kojima i Srbi, primili hrišćanstvo od
Grka u IX veku posle Hrista, koje je već do tog vremena prošlo kroz mnoga izopačenja
i izvitoperenja prvobitne poruke:
1 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 662-663. Naglasci su moji.
235
„Greci su ljudi kao i ostali ljudi, mogli su se lasno prevariti kao i drugi, a mi od njih
primili, pak se našli u istom škripcu, pak sad sve druge za prelaštene držimo, a sami
sebe čiste kao sunce! Kad smo tako gotovi sve druge muštrati i suditi, nije li pravedno i
vreme već da i sami sebe malo promuštramo i poprosudimo? Čini mi se da je ovo naj-
pametnije. Kad su Greci i Latini od Hristova apostola primili hristjanski zakon, onda
nije bilo ni časnoga drveta, ni ikona, ni svetih telesa, ni moštiju, ni kostiju, ni kanona,
ni irmosa, ni tropara nikakva, ni najmanjeg kondaka. Za sve to blaženi i sveti apostoli
nisu ni reči ni slova niti znali niti mislili. A naši slavenski narodi primiše hristjanstvo
neki od Grekov, a neki od Latina. No kad? Na devet stotina godina posle apostola. Sade
nek mi kaže ko zna: šta se nije moglo za d e v e t s t o t i n a g o d i n a izu-
miti i natrapati?“1
U narednim poglavljima ove knjige nastavićemo sa proučavanjem pravoslavnog ve-
rovanja i religijske prakse, i još jednom potvrditi da mnoga od njih izvorno ne pripada-
ju ranohrišćanskom dobu niti se slažu sa blagoslovenim Hristovim učenjem.
1 Dositej Obradović, Sabrana dela I, Prosveta, Beograd, 1961. god. str. 687-688. Naglasak moj.
236
8.
KRSNA SLAVA
„I kad živa bića dadoše slavu i čast i zahvalnost onome što sedi na prestolu, koji
živi u sve vekove, padoše dvadeset i četiri starešine pred onim što sedi na prestolu, pa
se pokloniše onome što živi u sve vekove, te metnuše svoje krune pred presto govore-
ći: dostojan si Gospode i Bože naš, da primiš slavu i čast i silu, jer ti si stvorio sve i
tvojom voljom sve beše i sve bi stvoreno.“
Otkrivenje Jovanovo 4:9-11.
Biblija, kao božansko otkrivenje dato ljudima, od svoje prve pa do zadnje stranice
tvrdi da je Bog jedini dostojan slavljenja i hvaljenja (davanja slave i hvale). Brojni sti-
hovi Staroga i Novoga zaveta to itekako potvrđuju. Međutim, naš srpski narod, pored
ostalih paganskih običaja i svetkovina odevenih u ruho hrišćanstva, obdržava i jedan
koji je svojstven samo njemu. Reč je svakako o krsnoj slavi. Ova proslava je nepoznata
ostalim pravoslavnim narodima i obeležava se samo u okvirima srpskog pravoslavlja
(svetosavlja). Pre nego što zajedno budemo pročitali priznanje nekolicine pravoslavnih
autora da se u slučaju krsne slave radi o hristijanizovanom paganskom običajnom ri-
tualu, i na osnovu njega donesemo ispravan biblijski zaključak, želim da pročitamo još
neke tvrdnje njihovih istovernih kolega. Naime, znatan broj teologa srpske crkve ne
želi da prizna da svetkovanje krsne slave nije deo hrišćanskog novozavetnog otkrive-
nja, već da pripada sinkretizmu. Tako na primer, na zadnjoj korici knjižice „Sekte i
lažni proroci“ autora Ranka Jovića (pravoslavnog sveštenika iz Negotina), koja je izaš-
la 1994. god. sa blagoslovom ep. timočkog Justina Stefanovića, stoji predstava „sedam
srpskih zapovesti“, koje je sastavio monah Teodor. Zapovesti su sledeće: ne čini izdaju,
pomozi svakom Srbinu, čuvaj srpske zavete, uči od svojih velikana, ne daj da otimaju
srbinovo, slavu ne ostavljaj i samo sloga srbina spasava. Dakle, među ovim zapovesti-
ma se nalazi i ona o neostavljanju krsne slave, odnosno o njenom striktnom čuvanju i
porodičnom nasleđivanju. To verovatno iz razloga što njeno svetkovanje može da do-
nese velike duhovne blagoslove – jer se kao takvo podrazumeva Hristovim i apostol-
skim učenjem.
Jeromonah Atanasije upravo piše o tome, govoreći da je slavljenje Boga i njegovih
svetitelja deo vere koja se praktikuje od samog početka hrišćanske ere. Pod naslovom
„O krsnoj slavi“, on iznosi sledeće:
„Prvohrišćanska je vera, od Boga nam dana i od Svetih Apostola pre-
dana, da slavimo Boga i njegove Svetitelje. Slavljenje Boga i Božjih Ugodnika:
Anđela, Apostola, Proroka, Mučenika, Svetitelja, Prepodobnih i svih Pravednika, jeste
naš hrišćanski pravoslavni životni stav, kojim ispovedamo veru svoju u pravi cilj i smi-
sao našeg ljudskog života i ovde na zemlji i u večnosti. (...) Tako su Boga i Njegove
Svete slavili hrišćani još od samog početka, i zato su mnogi od njih i sami Sveci
postali. (...) Stoga i mi, pravoslavni hrišćani, od samog Gospoda Hrista primivši svetu
veru i sveti zavet, slavimo i proslavljamo Boga i Njegove svete Ugodnike i Besmrtnike:
Presvetu Bogorodicu, Svete Apostole i Mučenike, Svete Oce i pravednike, i tako ovim
237
slavljenjem Boga i svetitelja, koje je sam Bog proslavio zato što su i oni Boga proslavili,
i mi zadobijamo večnu slavu Božju i nasleđujemo život večni.“1
Upravo navedeni tekst se mnogo više odnosi na pravoslavno verovanje o poštova-
nju svetitelja, koje ćemo detaljno da obradimo u posebnom poglavlju. Međutim, po-
minjanje ovog učenja (kojeg zastupaju i svi ostali pravoslavni u svetu) u tekstu o krsnoj
slavi je svakako trebalo da prokrči put za opravdavanje postojanja i praktikovanja tog
naročitog srpskog domaćeg kulta koji podrazumeva još neke posebne elemente. Nai-
me, pored proslavljanja i molitvenog obraćanja svetiteljima, svetosavski Srbi proslav-
ljaju određenog sveca kao zaštitnika kuće i porodice i to posebnim slavskim ritualom.
Jeromonah Atanasije u daljem tekstu podrazumeva da je proslavljanje krsne slave
obavezno za svakog pripadnika srpskog naroda koji veruje u Hrista:
„Ali Sveti Otac Srpski, Sava Ravnoapostolni, dao je nama pravoslavnim Srbima i
jednu posebnu srpsku domaću Slavu – naše Krsno Ime, to jest blagoslovio je našu srp-
sku porodičnu Slavu: da svaka srpska porodica, svaka kuća i domaćinstvo slavi onoga
Svetitelja na čiji su dan naši pretci i praoci primili Hristovu veru i krstili se u ime Svete
Trojice. To je, dakle, naša srpska Krsna Slava ili Krsno Ime, za koje naš verni narod s
pravom kaže: „Ko Krsno Ime slavi, ono mu i pomaže“. Naša Krsna Slava, koju slavi-
mo posebno u svakom domu i svakoj porodici (ako se nismo odrekli vere Hris-
tove i imena Srbinovog), molitvama Svetoga koga slavimo oživljava u nama i
dušama našim svetu i svetlu uspomenu na onaj dan kada smo se svi porodično krstili
i hristijanizovali, kada smo se i naši pretci i mi za njima verom i krštenjem u Hrista
uhristovili i ohristovili, kad smo se ucrkvili i ocrkvili, da bi se obožili i obesmrtili kako
to lepo veli naš novi ugodnik Božji Otac Justin.“2
Pored direktnog povezivanja ispovedanja Hristove vere i svetkovanja krsne slave
kod srpskog naroda, što bi trebalo da znači da svaki Srbin – hrišćanin mora da slavi i
domaću slavu, jer u suprotnom ili nije Srbin ili nije hrišćanin, jeromonah Atanasije
navodi i čitav niz istorijskih netačnosti. Naime, u tekstu koji će za koji trenutak biti
naveden, moći ćemo da zapazimo da ovaj jeromonah3 navodi kako su i „prvi hrišćani
slavili slavu na sličan način kao i mi danas“, uz sveto žito, slavski kolač, svetu vodicu,
sveće, tamjan i ostalo, iako se pouzdano zna da nijedan od ovih elemenata nije bio pri-
sutan u bogosluženjima Crkve u prvih nekoliko vekova. Obratimo dakle pažnju na sle-
deći navod:
„I prvi hrišćani su na sličan način slavili Slavu kao što i mi danas sla-
vimo i kao što naši sveti Manastiri i Crkve danas slave: posle završene svete Liturgije
u hramu svi prisutni idu za jednu zajedničku trpezu ljubavi: svi se zajedno sa svešteni-
kom pomole Bogu, uz svetu vodicu, sveću i tamjan, zatim se blagoslovi sveto
Žito i prelomi i prelije vinom sveti Kolač, i onda se pomenu svi naši srodnici na
zemlji i na nebu, pa se onda, uz ljubljenje i molitvene želje i čestitanja, svi zajedno ute-
še za opštom trpezom onim što je Bog dao i domaćin spremio. A sve to se čini u Slavu
Božiju i u čast Svetoga čiji se sveti spomen toga dana slavi.“4
1 Justin Popović, Svečarska žitija (tekst jeromonaha Atanasija „O krsnoj slavi“), Manastir Hilandar 1995.
god. str. 65-67. Naglasak moj.
3 A kasnije i episkop zahumsko – hercegovački, Atanasije Jeftić.
4 Isto, str. 69. Naglasak moj.
238
KRSNA SLAVA
Značaj krsne slave u srpskom Pravoslavlju (Svetosavlju)

„Pre svega to je molitveni praznik domaće Crkve. Krsnu slavu čini nekoliko bitnih
hrišćanskih obeležja:
Slavska vodica se na nekoliko dana pred slavu osvećuje od strane nadležnog
sveštenika u pravoslavnom domu koji slavi. Tu osvećenu vodicu od koje svi ukućani po
malo piju, domaćica upotrebljava za mešenje slavskog kolača.
Slavski kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna i ukrašava raznim ukrasima od
testa a na njegovom centralnom delu stavlja se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA,
što znači Isus Hristos pobeđuje. Kolač simboliše Hrista koji je hleb života a vino kojim
se pri rezanju preliva simboliše krv koja je tekla iz Hristovih rana.
Slavska sveća se pali neposredno pred rezanje slavskog kolača. Njena svetlost
simbolizuje svetlost nauke Hristove i ona gori celoga dana na dan slave.
Slavsko žito (koljivo ili panaija) (...) Žito se prinosi u slavu Božiju, u čast svetitelja
koji se slavi i za pokoj duša umrlih srodnika onih koji slave.“1
Sagledavajući ukratko neke elemente koji su prisutni u slavskom ceremonijalu,
upoznali smo se njihovim simboličnim značenjem. Međutim, slavski ceremonijal pod-
razumeva još nekoliko momenata. To su molitva pred ikonom svetitelja koji se slavi,
osvećenje slavskog kolača i žita u crkvi ili domu svečara - koje obavlja sveštenik, kao i
takozvano „dizanje slave“ (ili: „ispijanje vina u slavu...“). Prema Dimitriju Kaleziću,
ikona svetitelja u vreme praznika ima prioritet poštovanja nad svim ostalim ikonama u
kući, pa čak i nad ikonama Hrista i Bogorodice.2 Dizanje slave se obavlja na taj način
što se svi prisutni okupe oko stola na kome se nalaze slavski kolač, sveća i vino, skinu
kape i ustanu. Nakon što se domaćin prekrsti, pomene Boga i svetitelja koji se slavi, on
poljubi slavsku sveću i upali je. Sveštenik ili domaćin, potom, lomi ili reže slavski kolač
u obliku krsta prelivajući ga vinom. Posle toga, jedan od gostiju (nazvan „dolibaša“) se
prekrsti i u dubokoj pobožnosti počinje da izgovara molitvu u čast „dizanja slave“.3
U „Veronauci u kući“ čitamo još ponešto o tome šta se dešava na sam dan proslave:
„Na dan slave sveštenik reže kolač u crkvi ili u domu svečara. Posle tropara ili pes-
me u čast svetitelja, sveštenik očita molitvu prizivajući blagodat Svetoga Duha za
zdravlje i napredak domaćina i njegove porodice, podigne kolač, prereže ga unakrsno i
prelije vinom i sa domaćinom ili sa članom njegove porodice okreće kolač uz pesmu:
„Sveti mučenici, koji ste lepo stradavši uvenčali se, molite se Gospodu da se smiluje na
duše naše. (...) Kolač se potom prelomi i celiva triput uz reči: „Hristos posredi nas“ i
odgovara: „Jeste i da bude“. Potom sveštenik uputi molitvu Gospodu Bogu za zdravlje i
svako dobro domaćina i njegove porodice.“4
Na kraju krajeva, posle sagledavanja čitavog niza blagoslova koji dolaze na pravos-
lavne Srbe koji proslavljaju krsnu slavu, čini se da se sveštenik Jović sa pravom pita:
„Mi se pravoslavci pitamo za kog to novog propovednika iz bilo koje sekte da odba-
cimo veru, srpstvo, Krsnu slavu i celu našu istoriju?“5
Upravo zbog ovakvih navoda i tvrđenja pravoslavnih autora o pomenutoj proslavi,
veliki broj Srba veruje da je upravo svetkovanje krsne slave jedno od najosnovnijih
obeležja hrišćanskog (čitaj: pravoslavnog) veroispovedanja. Ipak, u pravoslavnoj crk-
1 Ranković, Život srpske crkve, str. 181, 182. Naglasak moj.

2 Vidi kod: Dimitrije Popadić, Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja, Novi Sad, 2002. god. str. 51.
3 Vidi: Život srpske crkve, str. 182, 183.
5 Ranko Jović, Sekte i lažni proroci, str. 59. Naglasak moj.
239
venoj ali i sekularnoj literaturi postoje tekstovi koji nam dokazuju da tradicionalna
srpska crkva, koja ovu proslavu podržava i zagovara, ipak ima ispravno znanje o nje-
nom čisto paganskom poreklu. Protođakon Ljubomir Ranković o poreklu krsne slave
ovako kazuje:
„Jedna od najizraženijih karakteristika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna
hrišćanski svet, jeste krsna slava. Pre primanja hrišćanstva Srbi su bili mnogobožački
narod. Pored vrhovnog boga Peruna koga su svi poštovali, svaki dom je imao svoje
domaće božanstvo. Po prirodi sentimentalni, Srbi su se u susretu sa hrišćanstvom
najteže odricali tih domaćih božanstava. Mudri Nemanjin sin, Sveti Sava, je beslove-
sne mnogobožačke kumire i idole, zamenio velikim svetiteljima Crkve Hristove, koji
postadoše zaštitnici srpskih domova, porodica i ognjišta. Tako je nastala krsna
slava.“1
U upravo citiranom tekstu je verovatno najinteresantnija izjava da se Srbi nisu žele-
li da odreknu svojih paganskih kućnih bogova – zaštitnika, zato što su po prirodi bili
sentimentalni (dakle, isuviše osećajni i „mekane duše“). Ovakvo odbijanje da se u pot-
punosti pokore Gospodnjem evanđelju i odreknu se svega što nije Božije se, dakle,
umesto otvorenim prestupništvom, naziva sentimentalnošću. Ovakav „sentimentali-
zam“ nikada nije bio svojstven pravim hrišćanima, što sam i pokazao u prethodnim
poglavljima. Kao što ćemo se uveriti prilikom daljeg proučavanja predmeta slavljenja
krsne slave kod Srba - iako je predmet obožavanja (u ovom slučaju slavljenja), names-
to kućnog božanstva zamenjen hrišćanskim svetiteljem, čitav ceremonijal je ostao pot-
puno identičan.
U davnim vremenima, vekovima pre Hristovog rođenja, kada je izrailjski narod
trebao da uđe u obećanu zemlju putujući iz Egipta, Gospod ga je upozorio sledećim
rečima:
„Čuvaj se da ne zaboraviš Gospoda, koji te je izveo iz zemlje Misirske, iz kuće rop-
ske. Gospoda Boga svojega boj se, i njemu služi, i njegovim imenom se kuni. Ne
idite za drugim bogovima između bogova drugih naroda, koji su oko vas. Jer je
Bog revnitelj, Gospod Bog tvoj, usred tebe, pa da se ne bi razgnjevio Gospod Bog tvoj
na te i istrebio te sa zemlje.“2
Božija zapovest je bila veoma jasna. Izrailjci nisu smeli ni u kom slučaju da prihvate
paganska božanstva i njima odaju poštovanje u bilo kom obliku. Pogotovo se podra-
zumevalo da nisu smeli da ih preimenuju a zatim poštuju kao „svetitelje“ svoje religije.
Ovakvo „preimenovanje“ egipatskog boga Apisa (ili Afisa; sa kojim su Izrailjci imali
prilike da se sretnu dok su bili u ropstvu a koji je bio predstavljan u obliku teleta) ime-
nom Boga Avraamovog, Isaakovog i Jakovljevog dovelo je do toga da je Jahve (Gos-
pod) želeo da uništi čitav jevrejski narod. Mojsije se bio toliko razbesneo zbog pome-
nutog greha da je razbio ploče sa zapovestima koje mu je Bog prethodno dao.3
Novozavetno hrišćanstvo takođe potvrđuje ove starozavetne principe. Citirajući ne-
ke od drevnih svetih tekstova, apostol Pavle kazuje ovako:
„Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer čega zajedničkog ima prave-
dnost sa bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? U čemu se Hristos
slaže sa Veliarom? ili kakav udeo ima verni sa nevernikom? Kako se hram Božiji
1 Ljubomir Ranković, Život srpske crkve, Glas Crkve, Valjevo 1989. god. str. 180-181. Naglasak moj.
3 Vidi: 2. Mojsijeva 32. poglavlje, pogotovo stihovi 1-4. Kao što iz ovih stihova proizilazi, Izrailjci nisu tom
prilikom imali želju da naprave lik egipatskog već svog, jevrejskog Boga. To su učinili na taj način što su
mnogobožačkom liku (idolu) dali ime svog Boga.
240
KRSNA SLAVA
slaže sa idolima? Mi smo, naime, hram Boga živoga, kao što Bog reče: ‘Stanovaću i
živeću među njima, i biću im Bog, a oni će biti moj narod. Zato otidite od njih i odvojte
se, govori Gospod, i ne dotičite ono što je nečisto, pa ću Vas primiti, i biću vam otac, a
vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj’.“1
Sveto pismo vrlo jasno stavlja do znanja svakom potencijalnom Gospodnjem sled-
beniku da mora potpuno da bude odvojen od svega onoga što pripada „tami i bezako-
nju“, tj. ostacima idolopokloničkih religija kao i samom Velijaru (sotoni). Nemoguće je
da osoba bude pravi sledbenik i učenik Isusa Hrista a da u isto vreme ne želi da se od-
rekne svojih kućnih bogova zaštitnika kao ni običaja i ceremonijala koji se nalaze u
sklopu njihovih proslava.
U narednih nekoliko rečenica reći ćemo nešto više o pravom značenju svetkovanja
krsne slave u srpskom mnogobožačkom kultu, odakle je ova proslava izvorno potekla.
Krsna slava u staroj srpskoj religiji

Veselin Čajkanović nam po pitanju ove svetkovine nudi veoma korektne i detaljne
odgovore, a koji se slažu sa priznanjem pojedinih pravoslavnih autora da je krsna slava
preuzeta iz stare srpske religije (iz perioda pre primanja hrišćanstva):
„O postanku i značaju krsne slave istraživači se ne slažu: po jednima, slava bi bila
hrišćanskog porekla i postala ‘od imena koje se u prvom kršćavanju naroda nadjenulo
kome’; po drugima, to bi bio praznik iz stare vere, namenjen, prvobitno, mitskom
pretku, rodonačelniku porodice (kakav je otprilike bio rimski lar familiaris); ili kak-
vom starinskom božanstvu, koje je docnije crkva zamenila nekim
hrišćanskim svecem.“2
U srpskom narodu postoji više naziva za ovu svetkovinu. Najčešći je, dakako, „krs-
na slava“, ali i postoje i nazivi poput: „slava“, „krsno ime“, ili „svetac“. Prema Čajkano-
viću, krsna slava (krsno ime) je u svojoj suštini pomen, tj. slava precima (koja naravno
ne samo da nije hrišćanskog porekla, već se bazira na izrazito nehrišćanskim verova-
njima i praksi):
„Obred je vrlo prost, i sastoji se u žrtvovanju koljiva i kolača, i napijanju vina
(‘ustajanje u slavu’). Žrtvu prinose samo muški potomci, i to po pravilu domaćin kuće,
dakle najstariji muški potomak (...) U kultu predaka, krsno ime najvažniji je žrtveni
datum. Ako bi se desilo da muški potomci izumru, i da se na taj način proslavljanje
krsnog imena prekine, to bi bila najveća nesreća.“3
Objašnjavajući u svome delu da se teorije po kojima je krsna slava izvorno crkveni
praznik trebaju odbaciti, ovaj autor konstatuje da je pomenuta proslava praznik iz sta-
re srpske vere. Govoreći o žrtvovanju koljiva kao i o napijanju vina (ustajanju) u slavu,
on tvrdi da je to veoma poznat ritual iz mrtvačkog kulta, koji je poznat i u starim reli-
gijama drugih naroda. Zapravo, zaključak koji se izvodi na kraju jeste da je ova prosla-
va zapravo prvobitno bila praznik mitskog pretka jedne porodice, kao i svih ostalih
predaka. A ono što je još zanimljivije, jeste i poreklo samog naziva „krsna slava“.

3 Čajkanović, knjiga peta, str. 150. Naglasak moj.
241
Poštovanje krsta u staroj srpskoj religiji

Prema Čajkanoviću i drugim autorima koje on navodi, naziv „krsna slava“ potiče
zapravo od „slave“ tj. „proslavljanja“ krsnog simbola (drvenog krsta) kojim je bio pred-
stavljan malopre pomenuti mitski predak ili neko od starinskih božanstava. Ovaj autor
smatra da nazivi „slava Božja“, „krsni dan i krsnica“, kao i „krsni kolač i krsna sveća“,
svakako ukazuju da je žrtva toga dana bila prinošena krstu. Odgovarajući na pitanje o
kome se krstu zapravo radi, Čajkanović piše ovako:
„Pitanje je sada kome to krstu? I ovde je mogućan samo jedan odgovor: slava je čis-
to domaći praznik, domaća misterija, i pošto je, kao takva namenjena nekom božan-
skom numenu, ne može ništa drugo doći u obzir nego onaj prost, drveni krst, koji se,
kao najveća svetinja, nalazi na zidu u svakoj srpskoj kući. Tome krstu, koji je stariji i
važniji i od same slavske ikone (...) namenjuje se slava i žrtvena gozba. Naravno da je
sada od najvećeg interesa znati šta je u stvari taj krst, i koga predstavlja. Odmah mo-
žemo reći da on, prvobitno, nije bio hrišćanski simvol; najmanje bi se još smeo
identifikovati sa krucifiksom1, čiji je kult pravoslavnim Srbima nepoznat: taj domaći
krst, po svome poreklu, je prethrišćanska kultna slika, starinski srpski idol.“2
Kao jedan od dokaza da je ovaj krsni znak predstavljao starinskog srpskog boga ili
pak mitskog pretka, Čajkanović navodi i posebne propise koji su važili za izradu i ču-
vanje krsta. Naime, po pravilu, krst treba da bude napravljen od svetog drveta, kakva
je na primer lipovina, leskovina, vrbovina ili tisovina. Takođe, poput starih Grka, Rim-
ljana, Egipćana i Indijaca, koji su kupali i oblačili kipove svojih bogova, isti običaj važi i
za srpski kućni krst. Prilikom sahrana u nekim delovima Srbije, krst koji se nosi pred
povorkom ožalošćenih a potom zabada više glave pokojnika tj. njegovog grobnog mes-
ta, oblači se tj. „kiti“ peškirom, koji zapravo treba da bude njegova haljina. Isti običaj
se odnosi na krstove koji se postavljaju kao „strašila“ za ptice na žitnim poljima; oni se
takođe oblače u „haljine“ - makar one bile stare i pocepane (ova „strašila“, zapravo,
nekada su predstavljala idolske likove od kojih se očekivala zaštita useva i rodna godi-
na. Uostalom svako zna da se ovih strašila ptice gotovo uopšte i ne plaše).3 Što se tiče
ritualnog kupanja krsta (kao i ikona), u nekim delovima Srbije, prema Čajkanoviću i
Savatiju Grbiću, postoji običaj da se na dan sv. Jovana ili Bogojavljanja (6. i 7. januara
po starom kalendaru) kućne „ikone i krstovi odnesu na reku ili kladenac i malo operu
od prašine i opet vrate na svoje mesto.“4 Prema istom autoru, toga dana se, pored ku-
panja krsta kupaju i ljudi, što je treba da predstavlja ostatak verovanja da su se pret-
hodnih „nekrštenih“ dana onečistili prisustvom demonskih duhova koji su posećivali
njihove domove.5 Ovaj običaj nas svakako podseća i na dešavanja koja se odigravaju u
Srbiji svake godine na Bogojavljanje, kada u vodu ledom okovanog Dunava (i drugih
vodenih površina) skače nekoliko desetina plivača (mladića i devojaka) koji nastoje da
prvi stignu do krsta koji je od strane pravoslavnih sveštenika spušten u vodu. Očigled-
1 „Krucifiks“ podrazumeva krst na kakvom je bio razapet Isus Hristos. Ovaj krst je bio sprava kojom su Rim-
ljani izvršavali smrtnu kaznu nad većim političkim prestupnicima. Inače, krst nije postojao u apostolskom
hrišćanstvu kao simbol kome se poklanjala neka veća pažnja. Kada god apostoli (i sam Isus) u Novom za-
vetu pominju krst (Ef. 2:16; Kol. 1:20; 2:14; 1. Kor. 1:17-18; Fil. 3:18; Gal. 6:14) oni to čine da bi istakli va-
žnost i pozitivne posledice Hristovog stradanja i smrti za spasenje vernika i njihovo posvećenje Bogu, a ne
da bi odali poštovanje drvenoj napravi na kojoj je njihov Gospod bio razapet.
2 Čajkanović, knjiga peta, str. 155-156. Naglasak moj.
3 Na istom mestu.
4 Čajkanović, knjiga prva, str. 382.
5 Navedeno delo, str. 385-386.
242
KRSNA SLAVA
no je da se ovaj običaj obdržava pod okriljem crkve i dalje, uprkos velikoj opasnosti da
neki od učesnika (a pogotovo devojke) do kraja života upropaste svoje zdravlje.
Svetitelj kao zaštitnik domaćinstva

Na samome posletku, pre donošenja krajnjeg zaključka želim da kažem nekoliko
reči i o „zaštitnicima srpskih domova, porodica i ognjišta“, tj. svetiteljima koji su u toj
ulozi zamenili starinska božanstva i mitske divinizirane pretke (po rečima protođako-
na Lj. Rankovića).
Profesor filozofskog fakulteta u Nišu, dr Veselin Ilić, slažući se sa Čajkanovićevim
zaključcima između ostalog kaže:
„U religijskoj kulturi Srba obredi koji prate kult pretka i koji se priređuju mitskom,
diviniziranom Pretku, prema Čajkanoviću i drugim istraživačima (S. Kulišić, S. Zeče-
vić, S. Trojanović) očuvali su se u slavljenju krsne slave, ali se u kulturi srpskog pravo-
slavlja mitski predak javlja preobražen u liku hrišćanskog sveca, kao i u opštem
prazniku mrtvih – Zadušnicama.“1
Prema Čajkanoviću, nakon godinu dana od smrti pokojnika, u kultu mrtvih, pome-
nuti srodnik biva heroiziran tj. biva uvršten u krug božanskih predaka koji imaju ulo-
gu zaštitnika familije i plemena. Ovom božanskom mitskom pretku, zaštitniku, u toku
proslave koja je njemu u slavu priređena (krsna slava), prinosi mu se hrana i piće
(slavski kolač, kuvano žito, vino...) a od njega se, zauzvrat, očekuje zaštita i pomoć ce-
lokupnoj familiji u svim prilikama a posebno blagoslov plodnosti i materijalnog blago-
stanja.2
Zaključak
Između ostalog, ono što se može primetiti i zaključiti na osnovu svega prethodno
iznetog jeste sledeće:
- Krsna slava je izvorno paganski praznik namenjen obožavanju božanstava iz stare
srpske vere;
- Sveti Sava je pomenuta božanstva zamenio hrišćanskim svetiteljima;
- Celokupni ceremonijal kao i materijalni elementi koji se koriste ostali su potpuno
identični.
Iako Lazar Milin u svojoj knjizi „Naučno opravdanje religije“ izražava stav da, i po-
red toga što etnolozi nalaze vezu između krsne slave i starinskog paganizma, pravosla-
vne Srbe to „ne treba ništa da se tiče, jer oni zapravo slave Hrista“3, ipak smatram da
oni koji za sebe govore da „pravo slave“ Boga ne bi smeli da to čine na način koji nije
„prav“ tj. onako kako su njihovi preci proslavljali drevna božanstva.
Pošto je, posle svega iznetog, postalo jasno da su svi elementi ove proslave, koju ve-
ćina Srba smatra veoma važnom hrišćanskom svetkovinom, zapravo u potpunosti ne-
hrišćanski (čak i veoma prepoznatljivo okultistički i demonistički), nalazimo da je pot-
puno opravdano stanovište evanđeoskih hrišćana koji, želeći da ugode svom Spasitelju,
odbacuju običaje koji Njemu nisu ugodni i u tom smislu upućuju i druge ljude da ih se
1 Veselin Ilić, Religija i kultura, Prosveta – Niš, 1995. god. str. 202-203. Naglasak moj.
2 Vidi: Čajkanović, knjiga peta, str. 123-132.
3 Vidi: Lazar Milin, Naučno opravdanje religije, Apologetika, Crkva i sekte, knjiga 6. str. 435. Beograd 1986.
god. (Izdanje: Romanov, Banja Luka, 2001.).

243
ne pridržavaju. Ono što preostaje svakom čitaocu ove knjige jeste da, u skladu sa upra-
vo spoznatom istinom o ovoj proslavi, izabere da li želi da služi Gospodu na pravi na-
čin, onako kako se to činilo u apostolsko doba, ili pak u skladu sa mnogovekovnom
tradicijom koja ni u čemu ne odgovara svetopisamskom otkrivenju.
244
9.
POŠTOVANJE SVETIH IKONA
„Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na
zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod
Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do čet-
vrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; A činim milost na tisućama onijeh koji me
ljube i čuvaju zapovijesti moje.“
Druga knjiga Mojsijeva 20:4-6
„Hristos dođe da nas izbavi svakoga poklonjenija i službe tvari i dela ruk čelovečes-
kih, a oni te okreni te obrni, pak opet moraš se klanjati delu ruk čelovečeskih. I što je
grđe i gore: pišu svetoga Hristofora s pasjom glavom, moraš joj se klanjati. Obraz
preblagoslovene Spasiteljeve matere sa tri ruke pišu! To što bi u naturi (sačuvaj bože!)
čudovište bilo, tome se na ikoni moraš klanjati. Evo, braćo moja, dokle sujeverije i sle-
pota može doći i stignuti!“1
Dositej Obradović
Jedna od izraženih praksi karakterističnih za Istočno-pravoslavno hrišćanstvo jeste

ikonoslikarstvo i poštovanje svetačkih izobraženja (ikona). Kao što je to slučaj sa mno-
gim drugim pravoslavnim verovanjima, i ovo vezano za ikonopoštovanje je, u svetlu
Svetog pisma, veoma lako prikazati kao biblijski nedozvoljeno i višestruko pogrešno.
Međutim, teolozi Pravoslavne crkve, pod uticajem „svetog predanja“, smatraju da su
upravo evanđeoski hrišćani (koje nazivaju sektašima) ti koji greše zbog svog neprihva-
tanja ikona. Njihovo propovedanje u Srbiji i drugim tradicionalno pravoslavnim zem-
ljama o tome da ikonopoštovanje nije biblijski utemeljeno, proglašava se veoma pogu-
bnim uticajem kojeg protestanti vrše u odnosu na pravoslavne:
„Negativni uticaj inoslavlja na pravoslavlje ovde je možda najvidniji i najpogubniji.
Protestanti, u svim svojim konfesionalnim varijantama i derivatima, prosto odbijaju
svaki religiozni značaj ikone, ona je kod njih na osnovu jedne pogrešne teološke duho-
vnosti uklonjena iz molitvenosti i bogosluženja. Oni su u tom pogledu, kao i mnogom
drugom, podlegli starim ikonološko-dogmatskim zabludama.“2
„Sekte, čija je osnovna karakteristika otkinutost od pravoslavlja kao autohtonog
hrišćanstva, formalno vojuju protiv ikona na jedan perfidan, ponekad i brutalan, ali
dosta efikasan način, jer ima vernika koji zbog neobaveštenosti i slabog crkvenog ob-
razovanja podležu njihovim veštim, premda uvek plitkim i banalnim antiikoničkim
ishitrenostima. Sekte, kao i stari ikonoborci, nastoje da svoje negatorstvo teološki
zasnuju. Uzimajući Bibliju za svoje propagandno polazište, sektanti, poričući Crkvu i
svešteno predanje i time ostavši lišeni blagodati Svetog Duha, zloupotrebljavaju ovu
svetu knjigu u antibiblijske svrhe. Dobija se utisak, zbog mahnitosti takve propagande,
da je ikonolomstvo (ljuta borba protiv ikona) osnovna strast čitavog sektanstva.“3
1 Dositej Obradović, Sabrana dela, str. 594-595.

2 Božidar Mijač, Ikona sveta slika, Beograd 1997. str. 9. Naglasak moj.
3 Navedeno delo, str. 12, 13. Naglasak moj.
245
Kao što smo upravo mogli da pročitamo, protestantski (i evanđeoski) hrišćani od-
nosno sektanti, koji su „podlegli starim ikonološko-dogmatskim zabludama“, upotreb-
ljavaju Bibliju u „antibiblijske“ svrhe, to jest nemaju nikakvu jaku argumentaciju u
svojim „uvek plitkim i banalnim antiikoničkim ishitrenostima“. Ipak, korak po korak,
prilikom proučavanja ove teme a u vezi porekla, prirode i značaja ikone, bez mnogo
poteškoća doći ćemo do zaključka da se radi o još jednoj izrazito protivbiblijskoj dok-
trini i praksi. Ovu temu ćemo razmatrati kako u ovom tako i u poglavlju o Vaseljen-
skim saborima (u delu o Sedmom vaseljenskom saboru).
POŠTOVANJE IKONA U PRAVOSLAVLJU

Da bi jedna pedantno sačinjena religiozna slika postala ikonom, mora da prođe
kroz čin sveštenog imenovanja tj. osvećenja. To znači da se ne može svako umetničko
delo nazvati ikonom, ma koliko bilo slično originalnoj ikoni ili liku kojeg predstavlja.
Takođe, ni likovi izobraženi na zidovima crkava (freske) ne poseduju ikoničnost, te im
stoga ne treba iskazivati poštovanje kakvo „zaslužuju“ osvećene slike:
„Za ikoničnost ikone neophodno je, kao što već znamo, svešteno imenovanje koje
jeste osvećenje. (...) Lik, kao takav, saodnosan je prvoliku i njime se sveti. On poseduje
izvesnu prirodnu silu lika zahvaljujući ovom njegovom odnosu prema prvoliku. Takvu
silu sa osobenom jasnoćom poseduju sveštena izobraženja hramovnog zidnog slikars-
tva koja nemaju značenje ikona i kojima se u njihovom svojstvu ne poklanjamo (posta-
vljanjem sveća ili celivanjem. (...) I zato moramo kazati da nema svako izobraženje i da
nema svaka ikona silu ikoničnosti, već samo osvećena, i zato je nemoguće neosvećenoj
ikoni ukazivati ikoničko poštovanje.“1
Ipak, prema Sergiju Bulgakovu, ma kako visoko ocenjivali značenja ikone, njeno
značenje je ograničeno. Ona služi za molitveni susret sa božanstvom. Međutim, „pri
tome se takav susret upravo kroz posredovanje ikone uopšte ne pojavljuje kao neop-
hodan uslov molitve, već samo pomoćno sredstvo, bez koga se takođe može
moliti.“2
Dakle, sama ikona služi kao pomoćno sredstvo za molitvu, iako je sasvim moguće
moliti se i bez nje. Uostalom, kao što ćemo uvideti kasnije, rani hrišćani su se u prvim
vekovima hrišćanstva sasvim dobro molili i bez ikona, što nam dakako dokazuje da
one uopšte nisu neophodne za dobru komunikaciju sa Gospodom.
Prema odlukama Sedmog vaseljenskog sabora (VIII vek n. e.) u crkvi je dozvoljeno
sačinjavanje Hristovih ikona, ikona Bogorodice, anđela i svih svetitelja. Prema Bulga-
kovu, iako se o ikoni Svete Trojice nije odlučivalo na pomenutom saboru, niti se pred-
viđalo njeno sačinjavanje, Pravoslavna crkva je ozakonila i njeno postojanje. Na ikoni
božanske Trojice, izobražavaju se Bog Otac, Sin i Sveti duh, i to na dva načina. Jedan je
prikaz u vidu trojice anđela koji su se javili Avraamu u mamrijskoj ravnici (1. Mojs. 18.
gl.), sa time da se lik Boga Oca predstavlja anđelom koji se nalazi u sredini. Sa druge
strane, božanska Trojica se mogu predstaviti i na ikoni na kojoj Otac ima obličje sta-
rca, Sin obličje mladog čoveka a Sveti Duh goluba (na ikoni koja prikazuje silazak Sve-
tog Duha na apostole, ova božanska ličnost se izobražava u vidu plamenih jezika.).3
1 Sergije Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, Beograd 1998. str. 76-77. Naglasak moj.
3 Vidi: navedeno delo str. 84-85.
246
Iako se zapravo, klanjajući se pred ikonom pravoslavni klanjaju samom Bogu, što
ćemo jasno uvideti u narednom citiranom tekstu, oci Sedmog vaseljenskog sabora su,
želeći da do kraja izbegnu optužbe za idolopoklonstvo, napravili i određenu razliku
između njih:
„Osvećena ikona Hrista za nas je sam Hristos u liku svome, slično tome kao što On
za nas prisustvuje i u Imenu svome. Ikona je mesto javljanja Hristovog, našeg molit-
venog susreta sa Njim. Moleći se pred ikonom, mi se neposredno molimo Njemu; celi-
vajući je, Njega celivamo; klanjajući joj se, Njemu se poklanjamo.“1
Ono što je, dakle, važno istaći jeste da pravoslavna teologija razlikuje dve vrste po-
klonjenja, tj. jedno koje se čini pred samim božanstvom a drugo koje se odnosi na po-
klonjenje pred ikonama. Kao dogmatički termini, ovde su upotrebljeni izrazi: „latreia“
(služenje) u odnosu na Boga i „proskunesis“ (poštovano poklonjenje) u odnosu na iko-
ne. Više detalja o tome na koji su način donete pomenute odluke na Sedmom vaseljen-
skom saboru, proučićemo u posebnom poglavlju o Vaseljenskim saborima. No, sada je
veoma važno da se pozabavimo pitanjem na koji način istočno tradicionalno hrišćans-
tvo na osnovu Svetog pisma opravdava ikonoslikarstvo i ikonopoštovanje? Objašnjenja
poput onih koja sam već naveo, da ikone služe kao pomoćno sredstvo za molitvu mogu
da budu na oko prihvatljive, ali je veliko pitanje da li iza njih stoji čvrst biblijski te-
melj? U nastavku poglavlja sagledaćemo odgovor na ovo pitanje i izvesti pravilan bib-
lijski zaključak.
Pravoslavno objašnjenje druge Božije zapovesti

Pravoslavna crkva poseduje verovanje o ikonama koje proizilazi iz specifičnog tu-
mačenja druge Božije zapovesti, kao i ostalih starozavetnih i novozavetnih događaja
koji daju opravdanje i, šta više, preporučuju praksu oslikavanja i poštovanja ikona.
Naime, prilikom osvećenja, tj. sveštenog imenovanja ikone, kojim se potvrđuje njena
istovetnost sa prvolikom (osobom izobraženoj na njoj), čime ona postaje mesto blago-
datnog prisustva svetitelja čijim je imenom nazvana2, naglašava se sledeće:
„Na molitvi na početku obreda, u obraćanju Bogu, naglašava se da je Bog zabranom
slika mislio samo na zabranu izrade kumira, idola. ‘Ti si svojom zapovjedi zabranio
da se izrađuju slike i prilike, koje se ne sviđaju Tebi, pravome Bogu, da bi se njima mo-
lili kao Gospodinu i njima služili.’ Poslije ove tvrdnje još se emfatičnije upućuje na to
da je sam Bog zapovjedio ‘da se trebaju izrađivati slike kojima se neće veličati ime tu-
đih, krivih i nepostojećih bogova, nego Tvoje ime, ime jedinog istinitog Boga, najsveti-
jeg i najuzvišenijeg među svim imenima’.“3
Lazar Milin nam dodatno objašnjava na koji je način Bog zapovedio izrađivanje
ikona i njihovu upotrebu u bogosluženju:
1 Isto, str. 80.

2 U skladu sa pravoslavnim učenjem koje glasi da su umrli svetitelji zapravo živi, te da oni mogu posredovati
pred Bogom za one koji su još uvek na zemlji, pošto čuju njihove molitve, Istočna crkva veruje u prisut-
nost svetitelja u svojoj ikoni.
3 Ernst Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 15-16. Naglasak moj. Protoprezviter Božidar Mijač u svojoj knjizi
„Ikona sveta slika“ između ostalog kaže: „Slično je sa starozavetnim zabranama ikonopisa, gde se previđa
činjenica da su ove zabrane, kao i mnoge druge u Starom zavetu privremenog značenja, upravljene na
čuvanje Jevreja od poklonjenja lažnim bogovima, kumirima, a da ne važe za hrišćane koji su Hristo-
vim iskupljenjem oslobođeni idolatrije.“ str. 68-69. Naglasak moj.
247
„Ne samo što pravljenje ikona nije zabranjeno, nego u Bibliji postoji
direktna Božja naredba da se prave kipovi i ikone za potrebe bogosluže-
nja! Bog čak pokazuje Mojsiju sliku kako to treba da izgleda!
„I Gospod reče Mojsiju govoreći: Reci sinovima Izrailjevim...neka mi načine sveti-
nju, da među njima nastavam; kao što ću ti pokazati sliku od šatora i od svijeh stvari
njegovijeh. Neka načine kovčeg od drveta sitima...i pokuj ga čistim zlatom... I načini
poklopac od čistoga zlata... I načini dva heruvima zlatna... jednoga na jednom kraju a
drugoga na drugom kraju na zaklopcu... tu ću se sastajati s tobom i govoriću ti ozgo sa
zaklopca između dva heruvima koji će biti na kovčegu“. (2. Mojs. 25, 1-22).
„I načini zavjes od porfire i od skerleta i od crvca i od tankoga platna uzvedenoga, i
po njemu neka budu izvezeni heruvimi.“ (2. Mojs. 26, 31).
Dakle, pravljenje religioznih slika za bogoslužbene potrebe ne samo
što Bog ne zabranjuje, nego baš naprotiv – naređuje!“1
Dakle, prema učenju pravoslavnih, Bog koji je (drugom zapovešću) zabranio izradu
likova i njihovu upotrebu u bogosluženju - predstavlja prvog ikonoslikara2, a smatra se
i da se Njegova zapovest odnosila samo na sačinjavanje predstava paganskih božansta-
va (iako takav zaključak nikako nije izvodljiv iz same zapovesti koja je mnogo šira u
svome značenju, kao što ćemo se uveriti kasnije). Bulgakov je u svome delu još objas-
nio da je zapovest data Mojsiju, u vezi izrade heruvima u šatoru od sastanka, zapravo
predstavljala i samo ukidanje druge Božije zapovesti i opšteg pravila zabrane pravlje-
nja likova „pridajući mu samim tim tek uslovno-pedagoški značaj.“3
U nastavku našeg proučavanja podrobnije ćemo razmotriti napred navedene tvrd-
nje pravoslavnih i uporediti ih sa biblijskim otkrivenjem.
UČENJE SVETOG PISMA I IKONOPOŠTOVANJE

Druga Božija zapovest, koju sam citirao na samom početku ovog poglavlja, ukoliko
se pažljivo pročita, ni u kom slučaju ne može biti protumačena na onaj način kako to
čine bogoslovi Pravoslavne crkve. Iako Izrailjci, u vreme kada im je Mojsije sa gore
Sinaja doneo deset zapovesti, nisu poznavali nešto što mi danas nazivamo ikonama
hrišćanskih svetitelja, već samo kipove i slike egipatskih božanstava (koja su predstav-
ljana u liku ljudi, životinja ili polu-ljudi, polu-životinja), Gospod ovom zapovešću nije
zabranio samo njihovo izobražavanje i poštovanje. Zapovest se, kao što je više nego
očigledno, odnosila na sva stvorenja koja su naseljavala nebeska prostranstva (anđeo-
ska bića), zemlju (sav živi i neživi svet) i vodu. Iznad svega, ova zapovest se odnosila na
samog Gospoda (Jahvea) Boga, koji od strane svoga naroda nije smeo da bude slavljen,
poput paganskih bogova, kroz sačinjavanje vizuelnih likova i poklonjenja njima. Mojsi-
je je ovim rečima preneo Gospodnju poruku:
„A sada, Izrailju, čuj uredbe i zakone, koje vas učim da tvorite (...) ništa ne dodajte
k riječi koju vam ja zapovijedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovijesti Go-
spoda Boga svojega koje vam ja zapovijedam. (...) I progovori Gospod k vama isred
ognja; glas od riječi čuste, ali osim glasa lika ne vidjeste; (...) Zato čuvajte dobro du-
še svoje; jer ne vidjeste nikakoga lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Ho-
1 Lazar Milin, Crkva i sekte, str. 343-345. Naglasak moj.

2 Vidi kod: Benz, str. 16.
3 Vidi kod: Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 9.
248
rivu isred ognja, da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezan ili kaku god sliku od
čovjeka ili od žene...“1
Pomenuto značenje druge zapovesti izrečeno je tako da ostane večna uredba sva-
kom iskrenom bogoslužitelju u svim vremenima. Bog je, poput svoje Reči, apsolutno
nepromenljiv. Međutim, nasuprot jasnoj objavi Božije Reči, da između ostalog i druga
Božija zapovest mora biti poštovana doslovno u svim generacijama iskrenih Božijih
vernika, tradicionalna Istočna (kao i Zapadna) crkva je promenila njeno značenje iz
razloga njenog pogrešnog razumevanja. To pogrešno razumevanje je proisteklo, kao
što možemo da pretpostavimo, zbog upliva nehrišćanske filozofske misli u sistem
hrišćanskog bogoslovlja u prvim vekovima posle Hrista. Dokaze za ovakav pogrešan
razvoj hrišćanske misli koji je presudno uticao na začetke ikonoslikarstva i ikonopoš-
tovanja nalazimo i kod samih pravoslavnih autora. Naime, kao što ćemo se uveriti iz
navoda koji slede, grčka filozofska misao jeste glavni „krivac“ za početak poštovanja
ikona kao i same ideje da ikona može predstavljati mesto blagodatnog prisustva osobe
koja je na njoj predstavljena. Takođe, ista ta filozofija je odgovorna i za ideju da se mo-
litvom, poklonjenjem i celivanjem ikone zapravo vrši poklonjenje pred osobom koja je
oslikana, odnosno, u krajnjem slučaju pred samim božanskim bićem.
Evo nekih priznanja koja su, po ovom pitanju, došla od strane pravoslavnih autora:
„U istoriji ikonopoštovanja mi stojimo pre svega pred tom osnovnom činjenicom,
da se ikona prvi put pojavljuje u paganstvu. Sav paganski svet pun je ikona i ikonopoš-
tovanja.“2
„Slično kao što je u svojim najvišim dostignućima grčka filosofija javila hrišćanstvo
pre Hrista, a na toj osnovi postala i prirodni jezik hrišćanskog otkrivenja i bogoslovlja,
isto tako je i otkrivenje antičke umetnosti u ikonografiji bilo u izvesnom, mada i ogra-
ničenom, smislu hrišćanstvo pre Hrista i neosporno se pojavljuje kao prototip
hrišćanske ikone (...) i, kao nešto što se samo po sebi razume, hrišćanska cr-
kva koja je, naravno, izmenila sadržaj ikoničkih izobraženja, ali je usvojila sam
princip ikone. Most koji spaja pagansku izradu ikona sa hrišćanskom jeste umet-
nost. (...) Ujedno s ovim, idealni likovi čiste čovečnosti, koji su bili potrebni i za
hrišćansku ikonu, bili su nađeni još u paganskoj umetnosti. To ne znači, razume se, da
je te likove hrišćanska ikonografija naprosto ponavljala – ona je utisnula na njih svoj
vlastiti pečat. Ipak, ovo ne umanjuje činjenicu da je paganska ikonografija,
tako reći, prirodni stari zavet za hrišćansku, slično kao što se kao isti takav sta-
ri zavet javlja paganska filosofija za hrišćansko bogoslovlje.“3
Ono što je još veoma bitno istaći jeste i pronalaženje priznanja pravoslavnih da teo-
logija ikone ne proizilazi iz Svetog pisma već iz hrišćanstvu stranog neoplatonističkog
grčkog učenja. Evo šta o ovome možemo da pročitamo u literaturi vrsnih poznavalaca
pravoslavne teologije:
„Drugi prigovor protivnika slika, kojim se isticalo da štovanje slika oduzima Bogu
dužno poštovanje, branitelji ikona su pobijali drugačijim shvaćanjem slika. Ovo se
shvaćanje razvilo iz neoplatonskog mišljenja o slici: ‘Mi ne dajemo ikonama božan-
ska svojstva, nego znamo da se čast koja se iskazuje slikama uzdiže do njenog pralika’.
Nije slika kao takva predmet i primalac molitve, nego praslika, koja se u njoj ‘pojavlju-
je’.“4
1 5. Mojsijeva 4:1-2, 12, 15-16. Naglasak moj.

2 Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 6.
4 Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 16. Naglasak moj. Ova izjava pravoslavnog autora dakako dokazuje da
249
„Obično se svi slažu da je teološka odbrana sv. Ikona, naročito odbrana
sv. Teodora i pre njega sv. Jovana Damaskina, zasnovana na neoplatonističkim
pretpostavkama. Čitava koncepcija „prauzora“ i „slike“ (koja upućuje na niži nivo)
bila je platonistička. U celini uzeto, ovo gledište je bilo ispravno. (...) U ovom trenu-
tku ne tiče nas se učenje ikonofila. Dozvolimo da je ono bilo platonističko ili barem
proplatonističko. (...) Ikonopoštovatelji su zasigurno bili platoničari.“1
Kada dakle znamo da je hrišćansko (čitaj: pravoslavno i rimokatoličko) ikonoslikar-
stvo i ikonopoštovanje za svoj stari zavet umesto Svetog pisma, Hristovog učenja i ra-
nohrišćanske prakse imalo grčku filozofiju i religiju, onda i ne čudi što se u pravoslav-
nim crkvama, u prednjem delu hrama, mogu da nađu i oslikane freske „hrišćana pre
Hrista“, paganskih filozofa Sokrata, Platona, Aristotela, Ptolomeja, Sibila i ostalih2,
koji su znatno doprineli ovakvom otpadnuću tzv. hrišćanstva od svetopisamske božan-
ske istine.
Činjenicu da ikonopoštovanje ne vodi svoje poreklo iz Biblije, dokazaćemo i slede-
ćim proučavanjem, koje se odnosi na svrhu izrađivanja i postavljenja heruvimskih li-
kova u starozavetnom šatoru od sastanka.
Heruvimi u šatoru od sastanka i jerusalimskom hramu

Koja je bila svrha sačinjavanja dvodimenzionalnih i trodimenzionalnih heruvim-
skih predstava (vezenih likova na zavesama i zlatnih kipova) u bogoslužbenim objek-
tima Staroga zaveta? Da li je Bog odista ukinuo zapovest koju je dao nešto ranije, i šta
više zapovedio sačinjavanje likova i slika pred kojima bi se vršili verski obredi? Evo šta
o ovome kaže Sergije Bulgakov, a sa čime bi mogli da se slože i evanđeoski hrišćani:
„Ovo izobraženje dvaju heruvima, na koje se obično i pozivaju apologeti ikonopoš-
tovanja protiv judaizmu sklonih ikonoboraca, koji insistiraju na slovu druge zapovesti,
naravno, već se pojavljuje kao principijelno priznanje, kako prava i mogućnosti religio-
zne umetnosti, tako i izobrazivosti duhovnog sveta sredstvima ove potonje i u njenim
likovima, mada je ono pedagoški i ograničeno po količini. Sem toga, treba priznati
da ovde dopuštenje ikona anđela još nije značilo ikonopoštovanje.“3
Kao što ćemo uvideti nešto kasnije, shodno priznanju ovog pravoslavnog bogoslova,
anđeoski likovi u starozavetnim svetinjama nisu nipošto služili da bi bilo ko od tadaš-
njih vernika (a u njih su mogli da ulaze samo sveštenici dok je narod ostajao napolju)
klanjajući se pred njima poštovao anđele, palio pred njima sveće ili kadio tamjanom4
ideja o iskazivanju poštovanja svetiteljima posredstvom ikona kao i molitvama pred njima ne može da se
pronađe na stranicama Svetog pisma niti može da se potvrdi duhom Hristovog učenja. Sa druge strane
shvatamo da je ova ideja prihvaćena iz ideologije koja predstavlja „Stari zavet“ za pravoslavno bogoslovlje,
a to je grčka filozofija i religija.
1 Georgije Florovski; Hrišćanstvo i kultura, Logos Ortodos, Beograd 1995. str. 99, 101. Naglasak moj.
2 Vidi kod: Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje str. 97.
3 Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 10. Naglasak moj.
4 Ipak, ne žele svi pravoslavni autori da priznaju da starozavetni propisi o izradi heruvimskih likova kao i
ostalih simbola ne pružaju potporu ikonopoštovanju koje se praktikuje u okviru Pravoslavlja. Evo na koji
način Justin Popović dovodi u vezu Božije zapovesti (koje su određivale način starozavetnog bogosluže-
nja) i vekovnu praksu u pravoslavnim crkvama:
„Molitveno poštovanje svetih ikona je ne samo u saglasnosti sa Božanskim Otkrivenjem nego i proističe iz
njega kao svog prvobitnog izvora. (...) Pobožno kađenje pred svetim ikonama zasnovano je na neposred-
noj zapovesti Božjoj Aaronu, da namesti zlatni oltar kadioni pred kovčegom zaveta i da svako jutro kadom
miomirisnim kadi kovčeg zaveta i heruvime na njemu, kao i zavesu pred kovčegom zaveta na kojoj su bili
izvezeni heruvimi. Ujedno sa zapovešću o kađenju Gospod je dao zapovest i o paljenju sveća pred svetim
250
(kao što je to slučaj u ikonopoštovanju u Istočnoj crkvi). Izvezeni i zlatom obloženi he-
ruvimski likovi imali su samo simboličko-ilustrativni značaj, onaj koji je trebao da do-
čara sliku skrivene duhovne stvarnosti. Današnji evanđeoski protestanti imaju takođe
izraženu praksu da u svom literarnom izdavaštvu upotrebljavaju likovne ilustracije
vezane za različite biblijske događaje. No, evanđeoski hrišćani se takvim predstavama
ne klanjaju niti im služe na bilo koji način, a ne poseduju ni verovanje da su oslikane
osobe uistinu prisutne u svojim izobraženjima. Oni smatraju da Bog drugom zapo-
vešću Dekaloga nije zabranio sačinjavanje likovnih umetničkih simbola i ilustracija
koje bi upućivale na postojanje duhovnog sveta (što dokazuje i Gospodnja zapovest o
sačinjavanju likova ovih heruvima). Ono što je Gospod uistinu zabranio ovom zapo-
vešću jeste „klanjanje i služenje“1 pred likovima koji su sačinjeni radi vršenja različitih
religijskih obreda, kao što je iz zapovesti jasno uočljivo. Zapravo, kada bi se ova Božija
zapovest odnosila na opštu zabranu izrade likova svega što je On stvorio, to bi značilo i
zabranu likovne umetnosti (oslikavanja žive i mrtve prirode), izrade fotografija, prav-
ljenja igranih, dokumentarnih i crtanih filmova itd, što svakako nije slučaj. Bulgakov
još dodaje da, na pitanje zašto je i u kom smislu Stari zavet dopuštao izobraženje anđe-
la, obično nema odgovora u bogoslovskom učenju o ikonama ni kod njihovih branilaca
niti pak kod njihovih protivnika.2
U nastavku poglavlja ćemo baciti pogled na starozavetne tekstove koji imaju direk-
tne veze sa, nekima nejasnom, Gospodnjom naredbom o postavljanju likova heruvima
u šator od sastanka (i kasnije u hram u Jerusalimu).
Slika nebeske stvarnosti

Velika biblijska istina se nalazi u izreci da je „Novi zavet u Starom sakriven a Stari
zavet u Novom otkriven“. Mnoga proročanstva, kao i duboko duhovno značenje ver-
skih obreda, praznika i simbolizma Starog zaveta, našla su svoje ispunjenje u Hristu i
novozavetnoj stvarnosti. Evo nekih tekstova koji govore o ovoj simbolici:
„I neka heruvimi rašire krila u vis da zaklanjaju krilima zaklopac, i neka budu licem
okrenuti jedan drugom, prema zaklopcu neka su okrenuta lica heruvimima. I metnu-
ćeš zaklopac ozgo na kovčeg, a u kovčeg ćeš metnuti svjedočanstvo, koje ću ti dati. I tu
ću se sastajati s tobom i govoriću ti ozgo sa zaklopca između dva heruvima, koji će
biti na kovčegu od svjedočanstva, sve što ću ti zapovijedati za sinove Izrailjeve.“3
ikonama.“ Dogmatika Pravoslavne crkve III, Valjevo 2004, str. 686-687.U upravo navedenom citatu iz
Dogmatike susreli smo se sa tvrdnjom da je Gospod naredio kađenje i paljenje sveća pred ikonama anđela
(heruvima) u šatoru od sastanka. Iako je ova izjava donekle tačna, ona zahteva dodatno objašnjenje. Nai-
me, kao što sam to spomenuo u poglavlju o svetim tajnama (sveta tajna sveštenstva) čitav starozavetni
bogoslužbeni sistem je imao značaj simbola duhovne stvarnosti otkrivene u Hristu. Sedmokraki zlatni
svećnjak na kome su od večeri do jutra goreli upaljeni žišci (2. Mojs. 25:31, 37) simbolizovao je svetlost
koja dolazi od „sedam vatrenih buktinja“ koje gore pred Božijim prestolom na nebesima (a koje simbolizu-
ju Svetoga Duha; vidi u: Otk. 1:4; 4:5). Zlatni kadioni žrtvenik, sa koga se podizao dim tamjana pred hra-
movnom zavesom (2. Mojs. 40:26-27), predstavljao je molitve Božijeg naroda (vidi u: Otk. 8:3-4). U sva-
kom slučaju, upaljeni svećnjak kao i dim tamjana nisu se prinosili od strane sveštenika kao znak poštova-
nja prema anđeoskim bićima, već prema preuzvišenom Gospodu Bogu (pred kojim serafimi i heruvimi za-
klanjaju svoje lice i oči – smatrajući sebe nedostojnim gledanja preuzvišene Božije slave; Isaija 6:1-4).
1 Vidi opet: 2. Mojs. 20:5.
2 Vidi kod: Bulgakov, str. 10.
251
„I kaza Gospod Mojsiju: reci Aronu bratu svojemu da ne ulazi u svako doba u sveti-
nju za zavjes pred zaklopac koji je na kovčegu, da ne pogine, jer ću se u oblaku nad
zaklopcem javljati.“1
„I kad Mojsije ulažaše u šator od sastanka da govori pred Bogom, tada čujaše glas
gdje mu govori sa zaklopca što bješe na kovčegu od svjedočanstva između dva heru-
vima; i govoraše mu.“2
„Tada oblak pokri šator od sastanka, i napuni se šator slave Gospodnje. I ne mogaše
Mojsije ući u šator od sastanka, jer bješe na njemu oblak, i slave Gospodnje bješe pun
šator.“3
„A car Solomun i sav zbor Izrailjev, koji se sabra k njemu, prinesoše s njim pred
kovčegom ovaca i goveda toliko da se ne mogaše ni izbrojiti ni proračunati od mnoš-
tva. I unesoše sveštenici kovčeg zavjeta Gospodnjega na njegovo mjesto, u unutrašnji
dom, u svetinju nad svetinjama, pod krila heruvima. (...) A kad sveštenici izidoše iz
svetinje, oblak napuni dom Gospodnji, te ne mogahu sveštenici stajati da služe od ob-
laka; jer se slave Gospodnje napuni dom Gospodnji.“4
Prema upravo citiranim navodima iz Starog zaveta, šator od sastanka, a kasnije i je-
rusalimski hram, trebali su da budu mesto Božijeg sastajanja sa ljudima, tj. sa svešte-
nicima koji su bili narodni predstavnici i „posrednici“. Svetinja nad svetinjama u kojoj
je bio smešten zavetni kovčeg sa deset zapovesti, bila je mesto posebnog blagodatnog
Gospodnjeg prisustva. Oblak Njegove slave koji se pojavljivao na poklopcu kovčega,
između dva heruvima, bio je dokaz Njegove prisutnosti među svojim narodom. Upravo
na to mesto (na poklopac zlatnog kovčega) prvosveštenik je, jedanput u godini, prino-
sio krv nevinih životinja koje su bile zaklane kao žrtve za grehe celokupnog naroda. Na
ovaj simboličan način, starozavetni prvosveštenik je, kao praslika Spasitelja Isusa Hri-
sta, prinosio krv zameničke žrtve za otkup greha u samo Gospodnje prisustvo (tj. pred
Božiji presto na nebesima). Prorok Isaija je ovako pisao o svom nebeskom viđenju ko-
jeg je imao u jerusalimskom hramu:
„...vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu visoku i izdignutu, i skut mu ispunjavaše
crkvu. Serafimi stajahu više njega. Svaki ih imaše šest krila: dvjema zaklanjaše lice
svoje i dvjema zaklanjaše noge svoje, a dvjema lećaše. I vikahu jedan drugome govore-
ći: svet, svet, svet je Gospod nad vojskama, puna je zemlja slave njegove. I zadrmaše se
pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima.“5
Iz viđenja ovog proroka jasno sagledavamo realnost duhovnog sveta, koji je simbo-
lički prikazan predmetima koji su se nalazili u svetinji nad svetinjama. Gospodnji pres-
to na nebesima okružuju uzvišena anđeoska bića koja bez prestanka proslavljaju Stvo-
ritelja. Iz razloga što je šator od sastanka trebao da predstavlja sliku nebeskog prostora
kao i trećeg neba gde se nalazi Gospodnji slavni presto (2. Kor. 12:2-4; 1. Timoteju
6:16), heruvimi izvezeni na zavesama kao i oni u svetinji nad svetinjama, trebali su da
dočaraju zemaljskim stanovnicima anđeosku prisutnost u nebeskim prostranstvima
kao i pred samim mestom na kome Gospod uzvišeno stoluje. Posve je jasno da likovi
heruvima u jevrejskom bogoslužbenom hramu nisu postavljeni da bi se pred njima
sveštenici molili, klanjali, kadili im i činili druge verske obrede (što jasno proizilazi iz
biblijskih tekstova kao i starozavetne bogoslužbene prakse). Poistovećivanje anđeoskih
1 3. Mojs. 16:2. Naglasak moj.

3 2. Mojs. 40:34-35.
4 1. Carevima 8:5-6, 10-11. Naglasak moj.
5 Knj. proroka Isaije 6:1-4.
252
predstava iz starozavetnog vremena, sa ikonama koje postoje u Istočnoj crkvi je nemo-
guće, iz prostog razloga njihove potpuno različite namene.1
Pre nego što uvidimo šta o stvarnim počecima ikonoslikarstva i ikonopoštovanja
možemo da saznamo iz crkvene istorije, koja će nam još jedanput potvrditi ispravnost
stavova koje po ovom pitanju zastupaju evanđeoski hrišćani, želim da se ukratko upo-
znamo sa učenjem pravoslavnog svetog predanja.
Kazivanje svetog predanja

„Crkva uči da ikonografija, slikanje ikona, postoji od samog početka
hrišćanstva, jer je ona, kao što ćemo kasnije podrobnije izneti, direktni izraz Ova-
ploćenja. Ikonografija, u tom smislu, odgovara otkrivenju, koje nije samo otkrivenje
Reči Božije, nego i Slike Božje (Flb. 2, 6-7; Gal. 3, 24; 3, 25; 4, 3). Starozavetna formal-
na „zabrana“ slikanja označava prazninu koja će biti ispunjena svetim likovima Novog
Zaveta. Ovome, kao potvrda i ilustracija, dobro služi liturgijska crkvena tradicija o tzv.
„nerukotvorenim ikonama“, tj. takvim koje su se same naslikale ili ih je naslikao onaj
čiji lik nose. Takva je na primer ikona Hristova koju je sam Hristos dao time što je za
cara Avgara na ubrusu čudom otisnuo Svoj lik. Ovim ikonama se ističe paralelizam
postojanja crkve i ikonografije – Crkva nije nikad bila bez ikona: čim je počela da
propoveda počela je i da slika. Već je Sveti apostol Luka, koji je bio slikar, po preda-
nju naslikao likove Hrista i Bogorodice.“2
„Ikone su u crkvenoj upotrebi od samog početka hrišćanstva. Prva ikona
sa likom Gospoda Isusa Hrista, po crkvenom predanju, postala je na čudesan na-
čin. Edeski car Avgar čuo je bio za Hrista, njegovu nauku i čuda koja je činio. Zaželeo je
da vidi slavnog Čudotvorca, ali zbog teške bolesti to mu nije bilo moguće. Zato on po-
zove Gospoda k sebi, ali Gospod, zauzet izvršenjem svoga iskupiteljskog plana među
Jevrejima u Palestini, nije prihvatio poziv. Tada Avgar nađe živopisca i uputi ga ka Isu-
su sa zadatkom da na platnu izradi lik njegov i donese mu. Živopisac ode, nađe Isusa i
počne da kopira lik Njegov, ali u tome nije uspeo. Lice Gospoda Isusa svakog trenutka
menjalo se i nije se dalo verno na platnu reprodukovati. Da uteši ožalošćenog živopisca
i njegovog pošiljaoca, Gospod uzme čist ubrus, otre njime svoje božansko lice, i tom
prilikom na ubrusu ostane lik Njegov. Taj ubrus, sa nerukotvorenim likom Hristovim
na njemu, živopisac odnese caru Avgaru, koji ga sa radošću primi, celiva i isceli se od
opake boljke.
Hrišćansko predanje zna za još jedan nerukotvoreni lik Gospoda Isusa, koji je po-
stao na isti način, samo u drugim okolnostima. Kad su Gospoda, posle Pilatove osude,
vodili na Golgotu radi raspeća, On je usput, pod teretom teškog krsta i iscrpljenosti
usled predhodnih mučenja u tamnici, posrtao i padao, a niz Njegovo božansko lice,
izranavljeno od bijenja i trnovog venca, slivale su se kaplje krvi i znoja. Jedna od žena,
koja se zatekla na ulici i posmatrala tužnu povorku, sažali se i pruži Gospodu čist ubrus
da obriše svoje lice. Njeno sažaljenje Gospod je nagradio time, što je na ubrusu ostao
lik Njegov. Ta žena po predanju zvala se Veronika.
A najstariju ikonu presvete Majke Božje, opet prema crkvenom predanju, iz-
radio je sveti apostol i evanđelist Luka. Ona je tu ikonu odobrila i blagoslovila. Crkve-
1 O tome šta je zapravo simbolički prestavljao šator od sastanka i služba starozavetnog sveštenstva bilo je
više reči u poglavlju „Sedam svetih tajni“, u celini: „Sveta tajna sveštenstva“.
2 Božidar Mijač, Ikona sveta slika, str. 18-19. Naglasak moj.
253
no predanje kazuje da je sveti Luka izradio još tri ikone presvete Majke Božije i da se
jedna od njih nalazi u našem manastiru Hilandaru u Svetoj Gori. Nju je sveti Sava na-
šao na svojim putovanjima po istoku, otkupio je i doneo u Hilandar.“1
Iz upravo citiranih navoda iz pravoslavne literature, mogli smo jasno da uočimo da
se učenje Istočne crkve, da su ikone postojale od samoga početka hrišćanstva, zasniva
isključivo na predanju. Podaci o nastanku prvih ikona u prvom veku nove ere, još za
života Hrista i apostola, ne mogu se naći nigde u bogonadahnutom biblijskom izvešta-
ju. Šta više, ove svetopredanjske pripovesti dodeljuju samom Hristu ulogu prvog novo-
zavetnog ikonoslikara, koji je tim svojim delom, što je očevidno u slučaju edeskog cara
Avgara, uveo ikonopoštovanje (pošto se Avgar poklonio i celivao nerukotvoreni lik) i to
upravo onakvo kakvo danas postoji u Pravoslavlju. Isto tako, kao što smo videli, i
evanđelist Luka se proglašava ikonoslikarem, čije je ikone blagoslovila presveta Bogo-
rodica, iako nikako nije jasno zašto onda Luka nije nešto o tome napisao u knjizi Dela
apostolskih? Ukoliko bi ova pripovest o Luki kao ikonoslikaru bila istinita, onda on
nipošto ne bi propustio da to i perom zabeleži i tako svekolikom hrišćanstvu, još od
najranijih vremena, stavi do znanja da se, uprkos starozavetnoj zabrani, u Crkvi uvodi
ikonopoštovanje. Ipak, ovakve zamisli ostaju u domenu puke teorije, iz prostog razloga
što je druga Božija zapovest, o zabrani izrađivanja radi poklonjenja bilo kakvim liko-
vima, koje su se Jevreji u Hristovo vreme čvrsto držali, bila deo celokupnog Božijeg
zakona. Hristos je naime, za sebe rekao:
nego da ispunim. Jer zaista vam kažem, dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno
iota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.“2
Ispunjavanje zakona od strane Hrista svakako ne bi podrazumevalo direktno krše-
nje druge Božije zapovesti, koja je nalagala zabranu „klanjanja i služenja“ likovima. Da
je kojim slučajem istina da Hristos proizveo ne samo jednu već dve nerukotvorene
ikone pred kojima se neko klanjao, onda On za sebe ne bi mogao da ustvrdi ono što
smo maločas pročitali iz ev. po Mateju. Što se pak tiče Bogorodičinih ikona, u poglavlju
u kojem smo obrađivali učenje o njoj, jasno smo istakli istorijsku činjenicu da su one
(pomenute ikone) počele da se izrađuju tek početkom četvrtog veka posle Hrista, pod
uticajem kulta boginje Majke proisteklog iz paganskih religija i kultura.
Da bi smo do kraja rasvetlili dilemu oko toga da li je ikona zaista bilo u rano-
hrišćanskoj Crkvi koja se pridržavala Hristove i apostolske nauke, prizvaćemo u pomoć
i neosporne istorijske činjenice.
Šta o ikonopoštovanju kaže crkvena istorija?

Ono što bi mogli na samom početku da ustvrdimo kao neospornu činjenicu jeste da
u prvovekovnoj apostolskoj Crkvi nije bilo nikakvog ikonoslikarstva, niti se pak znalo
za legende o Hristovim nerukotvorenim ikonama, kao i ikonama Bogorodice. Predanj-
ske pripovesti koje nas izveštavaju o tome da su ikone postojale od samoga početka
crkvene ere se nalaze u potpunoj oprečnosti sa onim što se može saznati iz pouzdanih
istorijskih izvora. Evo šta o ovoj temi govori Sergije Bulgakov u svojoj knjizi:
1 Živan M. Marinković, Najbolji vaspitač, str. 65-66. Naglasak moj.

254
„Hrišćanska Crkva je od judejstva – kao nešto što se samo po sebi razume i što ima
silu zakona – nasledila zabranu religioznih izobraženja i u tom smislu ona se od
početka odredila više ikonoborački.“1
Ukoliko prihvatimo za istinitu ovu tvrdnju poznatog ruskog bogoslova, onda se
svakako postavlja veliko pitanje kako je moguće da se prvovekovna Crkva odredila
ikonoborački (dakle bila je nastrojena protiv ikona) ako je svima bilo poznato da je
Hristos blagoslovio svoje likove na platnu i ubrusima pred kojima se već vršilo poklo-
njenje? Takođe, da li je moguće da je Luka slikao ikone (i to ne jednu već nekoliko) i to
baš u vreme kada je čitava Crkva posedovala ikonoborački duh? Odgovori na ova pita-
nja su više nego jasni i očigledni.
Sa druge strane, evo još opširnijih opisa ovog ranocrkvenog perioda, koji će potvr-
diti raniju Bulgakovljevu izjavu. I sledeći navod potiče iz knjige jednog pravoslavnog
autora, ovoga puta vrsnog istoričara:
„Pri kraju prvog perijoda2 uđoše u crkvenu upotrebu prvo simvoličke slike, a kašnje
i slike, koje predstavljaju sveta lica ili radnje, ali poslednje veoma retko i uz opi-
ranje mnogih, što je prirodno, kad se uzme u obzir, da su mnogi od prvih Hrišćana
izišli iz krila judejstva, i kad se zna, da se i u kasnije vreme sve do u V. stoleće pridrža-
valo starih običaja u ovom pogledu. Španski sinod u Iliberisu ili Elviri (306.) dekreti-
rao je, da na zidovima hramova ne sme biti slika, i u crkvenom istoriku Jev-
seviju (umro oko 340.) episkopu Kesarije Palestinske, savremeniku spomenutoga si-
noda, sretamo čoveka, koji religijozne slike smatra neznabožačkim običajem. (fu-
tnota: Konstancija, sestra Konstantina Velikog, pita Jevsevija za sliku Isusovu, i on
odgovara, da su religijozne slike neznabožački običaj. U svojoj crkvenoj istoriji go-
vori Jevsevije o nekoj statui Hristovoj u Kesariji Filipovoj, koju je podigla tamo kao u
svom rodnom gradu žena, koju je Hristos izlečio od tečenja krvi; ali veli, da je to samo
kaža (tj. legenda; prim. I. S.) a ako je kaža osnovana, onda je ta žena bila svakako ne-
znaboškinja.) Ali iz rečenoga se vidi, da je taj običaj tada već počeo otimati maha, i pri
kraju IV. stoleća beše već prilično raširen, iako je još uvek bilo takvih, koji su ili sa-
svim osuđivali upotrebu religijoznih slika, ikona, ili su držali taj običaj za opasan.
Među najodlučnije protivnike religijoznih slika, ikona, spada još pri kraju IV. stoleća
crkveni otac Epifanije (umro 403.), koji je takođe iz Palestine i uz to po kasnijim ves-
tima rodom Judej, i koji je umro kao mitropolit u Salamisu ili Konstanciji na Kipru.
Ovaj je u svojoj apatiji prema ikonama išao tako daleko, da je na jednom svom putu
jednu ikonu na platnu, koju je našao na vratima jedne crkve, skinuo i raskidao u par-
čad i dao crkvenom poslužitelju, da umota u nju mrtvaca. Ali u V. i VI. stoleću upot-
reba ikona nalazila je sve više prijatelja i postala je općenitom, izuzev nestorijevsku
crkvu, koja je u tom htela ostati pri starom, te i u ovoj stvari digla opoziciju. Šta više na
Istoku pri kraju drugog perijoda3 beše već i poštovanja ikona, jer se onim licima, koja
ikone predstavljahu, ukazivahu počasti poklonima, poljupcima, kađenjem, paljenjem
sveća i.t.d. (...) I na Istoku su ikone isprva takođe bile samo religijozni spo-
menici i sredstva za religijoznu pouku, i tek kašnje je putem sasvim prirod-
nog razvitka došlo do poštovanja ikona, odnosno lica, koja ikona predstavlja.“4

2 Jevsevije Popović krajem „prvog perijoda“ smatra 312. godinu posle Hrista, kada je prestalo progonstvo
nad hrišćanima dolaskom na rimski presto cara Konstantina Velikog.
3 Po Jevseviju Popoviću, „drugi perijod“ obuhvata vreme od 312. g. n. e do 622. g. n. e.
4 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, prvi tom, str. 652-653. Naglasak moj.
255
Ono što bih želeo da učinimo sa upravo navedenim tekstom jeste da ga sažmemo u
nekoliko glavnih tačaka. Kada to uradimo, zaključak koji će nam se sasvim prirodno
nametnuti glasiće ovako:
a) Na samom početku hrišćanske ere, za vreme apostola i njihovih naslednika (u
prvom veku n.e.) u Crkvi nije bilo izrađivanja bilo kakvih religioznih slika.
b) Prve religiozne slike, koje su imale isključivo simbolički ilustrativni značaj, poče-
le su da se uvode tek krajem „prvog perijoda“ tj. najverovatnije u III veku posle Hris-
ta.1 Služile su jedino za religioznu pouku (poput fresaka, savremenih umetničkih dela,
ilustrovanih izdanja Svetih pisama i slikovnica sa biblijskom tematikom).
v) Uvođenje drugih slika (izobraženja „svetitelja“ i sl.) nailazilo je, u početku, na ve-
liko protivljenje mnogih crkvenih autoriteta.
g) Neki od velikih protivnika ikonoslikarstva i ikonopoštovanja bili su i poznati is-
toričar rane Crkve, episkop Kesarije palestinske Jevsevije (Euzebije) i mitropolit Epi-
fanije.
d) Čak je i jedan lokalni crkveni sabor (u Elviri 306. god. posle Hrista; dakle još za
vreme Dioklecijanovog proganjanja hrišćana) doneo odluku o zabrani unutrašnjeg os-
likavanja crkvenih hramova.2
đ) U V i VI veku posle Hrista ikonoslikarstvo je počelo da dobija sve više pristalica,
tako da se tek krajem „drugog perijoda“ tj. krajem VI početkom VII veka javlja i ikono-
poštovanje (koje podrazumeva i ukazivanje poštovanja na ikonama izobraženim oso-
bama u vidu celivanja, kađenja i paljenja sveća).
e) Poštovanje ikona kakvo danas nalazimo u Pravoslavlju, razvilo se postepeno to-
kom više vekova od nastanka prvobitnih likovnih simboličkih slika tj. predstava u obli-
ku vinove loze, ribe, goluba i sl. i nipošto nije bilo deo religiozne prakse vernika iz pr-
vih vekova hrišćanstva.
Već smo ranije utvrdili da ikonoslikarstvo i ikonopoštovanje svoje izvorište nalaze u
grčkoj religioznoj i filozofskoj misli. To potvrđuje Jevsevije Popović još jednim svojim
tekstom, u okviru kazivanja o spoljašnjem i unutrašnjem izgledu liturgijskih (tj. bogos-
lužbenih) mesta:
„Ikona isprva nije bilo3, jer su Judeji perhorescirali religijozne slike; ali malo po
malo po gde gde obzirom na jevanđeosku slobodu dozvoliše sebi upotrebljavanje is-
prva samo simvoličkih slika; (...) Naposletku je neznabožačka naklonost slikama
sasvim nadvladala judejsko perhoresciranje slika, te kašnje nalazimo i istorijskih slika;
tako Isusa kao dete na materinim rukama4 (...) Ali većina crkvenih učitelja nije
1 Bulgakov o ovim slikama kaže sledeće: „Istorija ikonopoštovanja pruža za ovo rečite ilustracije. Najranija
izobraženja (iz rimskih katakombi) imaju bojažljiv i primitivan alegorijsko-simbolički karakter (kotva,
jagnje, golub, riba, loza), njima se pridružuju i neka tipična izobraženja na teme Starog i Novog Zaveta
(Nojev kovčeg, Danilo, Jona, Mojsije koji izvodi vodu iz stene, dobri pastir koji nosi ovcu, mudre i lude de-
vice i slično). Vidi u: Ikona i ikonopoštovanje, str. 11.
2 Današnji poštovaoci ikona koji slede odluke tzv. VII vaseljenskog sabora, kazuju da zabrane slikanja ikona
donešene na elvirskom saboru nisu bile opštecrkvenog već samo lokalnog karaktera (Mijač: Ikona sveta
slika, str. 26) iako je zapravo činjenica da je taj sabor, u to vreme (više od tri veka pre pomenutog Vase-
ljenskog sabora), bio ogledalo pravog raspoloženja prema ikonama najvećeg broja autoriteta tadašnje va-
seljenske crkve (prema podacima koje iznosi Jevsevije Popović) te se stoga, njegove odluke, mogu smatra-
ti opštecrkvenim i vaseljenskim u crkvi na početku IV veka.
3 Uporediti ovaj istorijski podatak sa ranije pomenutom izjavom B. Mijača da „Crkva (Pravoslavna) uči da
slikanje ikona postoji od samoga početka hrišćanstva“.

4 O ikonama Bogorodice i malog Isusa na njenim rukama govorili smo u poglavlju „Blažena Marija ili carica
nebeska“, kao o pojavi koja je nastala tek početkom IV veka pod uticajem kulta Boginje Majke (Ištar-
Astarte) i njenog božanskog deteta, iz paganskih kultova.
256
odobravala religijozne slike (ikone) ni pri kraju ovog perijoda; sinod u Iliberisu
(Iliberis, Elvira) u Španiji g. 306. zabranjuje takve slike na zidovima crkava, i neki crk-
veni učitelji, među kojima crkveni istorik Jevsevije (umro oko 340.), mlađi savremenik
pomenutog sinoda, nazivaju ih direktno neznabožačkim običajima, za kojim
Hrišćani ne treba da se povode.“1
Kada sve ovo znamo, bilo bi dobro da se za kratko pozabavimo i svetopredanjskom
pripovešću o nerukotvorenoj ikoni koju je, navodno, sam Hristos načinio i poslao obo-
lelom edeskom caru Avgaru. Sveto predanje kaže da je Hristos ovu ikonu načinio i za
celivanje poslao još u vreme pre svoje smrti i vaskrsenja, tj. u vreme koje opisuju sva
četvorica evanđelista. Naravno, kao što se dalo i pretpostaviti, niko od apostola nigde u
Novom zavetu nije spomenuo ovaj događaj. Šta više, njegovo odigravanje je i posve
neverovatno – a iz razloga što je prva Crkva, upravo u skladu sa izjavom Sergija Bulga-
kova koju sam ranije izneo, bila odlučno protiv sačinjavanja bilo kakvih likovnih pred-
stava ili statua pred kojima bi se trebalo klanjati ili koje je trebalo celivati (što su bile
uobičajene radnje u okviru mnogobožačkih idolopokloničkih kultova). Da li je moguće
i zamisliti da bi Gospod Isus Hristos, večni Sin večitog Boga Oca, koji je uvek i u svemu
za vreme svoje ovozemaljske misije bio poslušan Njegovoj svetoj volji, mogao da - na-
činivši ikonu – podrži i ohrabri vršenje paganskih idolopokloničkih rituala „obučenih“
u ruho hrišćanstva? I, uopšte, ima li bilo kakvih istorijskih dokaza da je u vreme Hris-
tovog hodanja zemljom postojalo hrišćansko carstvo Edesa, sa bogobojaznim carom
Avgarom na njegovom čelu? U narednih nekoliko rečenica pomenuću ono što nam o
ovoj temi govori crkvena istorija.
Predanjsko kazivanje o prvom hrišćanskom caru Avgaru i njegovom navodnom do-
pisivanju sa Isusom Hristom potiče iz „Crkvene istorije“ poznatog istoričara rane Crk-
ve, episkopa Jevsevija (Euzebija) iz Kesarije (Cezareje), koji je živeo u IV veku posle
Hrista. Međutim, iako je ovaj crkveni istoričar možda i poverovao da su neke od legen-
di koje su doprle do njega tačne, te da je bila istina da je još u vreme Isusa Hrista pos-
tojalo carstvo kojim je upravljao prvi hrišćanski vladar u istoriji sveta (te da je on, naj-
verovatnije iz svoje neznabožačke navike, poslao slikara da na platnu oslika Hristov
lik), istorijske činjenice govore drugačije. Iako je, doduše, istina da je Edesa (koja je
bila glavni grad malog nezavisnog carstva Osroena, i nalazila se u blizini gornjeg toka
reke Eufrat) zaista bila prvo hrišćansko carstvo, ono ipak nije bilo uspostavljeno u pr-
voj polovini prvog veka nove ere (tj. za vreme ovozemaljskog života Gospoda Isusa
Hrista), nego tek u drugoj polovini drugog veka. Naime, pronađeni novčići sa likom
prvog hrišćanskog cara, Avgara VIII, koji se danas čuvaju u britanskom muzeju, potiču
iz perioda između 180-192. godine posle Hrista, i sadrže na sebi znak krsta, tj. znak
koji nikako nije mogao da se koristi kao hrišćanski simbol pre Gospodnjeg raspeća (ia-
ko to, zapravo, nije bio slučaj ni čitav vek i po posle tog događaja). No, pošto je i u
vreme Gospoda Hrista edeskim carstvom, pretpostavlja se, vladala osoba po imenu
Avgar (što je očigledno bilo ime po kojem je bila poznata čitava dinastija, poput Iroda
– pomenutih u Novom zavetu (Iroda Velikog, potom Antipe i Agripe)), to je kasnije
bilo veoma lako osmisliti legendu i o njegovom preobraćenju, i tako postajanje Edese
prvim hrišćanskim carstvom premestiti oko 150 godina unazad u prošlost (proglašava-
jući i izjednačujući Avgara VIII sa kraja II veka sa onim koji je živeo na početku I). Uo-
stalom, i sama Biblija svedoči da u prvom veku nove ere nije bilo nijednog zemaljskog
257
vladara koji je poverovao u gospodstvo Isusa Hrista i bio spasen kroz njegovu iskupi-
teljsku žrtvu. Nadahnut Duhom sveznajućega Boga, apostol Pavle je zapisao:
„Mudrost pak govorimo među savršenima, ali ne mudrost ovoga sveta, niti vladara
ovoga sveta koji propadaju, nego govorimo Božiju mudrost u tajni, skrivenu mudrost,
koju je Bog pre svih vekova predodredio za našu slavu, koju nijedan od vladara
ovoga sveta nije upoznao; jer da su je upoznali, ne bi raspeli Gospoda slave.“1
Ispredanja legendi u periodu nakon smrti apostola, a pogotovo od vremena Kon-
stantina pa na dalje, nije bilo malo, o čemu smo se osvedočili i na primerima iz „Crk-
vene istorije“ Jevsevija Popovića spomenutim u nekim od ranijih poglavlja. Uostalom,
nelogičnost u navodnim događajima u čiju nas istinitost uverava pravoslavno predanje
uviđamo i u spomenutoj ideji da se „lice Gospoda Isusa (sačuvaj Bože!) svakog trenu-
tka menjalo“ – kao da nije imao stvarno već neko imaginarno telo, kao i praksi koja se
u Novom zavetu nikako ne može da poveže sa Gospodnjom službom, a to je slanje „ne-
rukotvorenih ikona“ nekome za isceljenje. Naime, Novi zavet ističe da je Isus mogao da
isceli bolesnike i na daljinu ali ne uz pomoć čudotvornih ikona, već svojom silnom reč-
ju. Primer toga nalazimo npr. u Lk. 7:1-10, gde između ostalog čitamo i o isceljenju
kapetanovog sluge:
„A kad već nije bio daleko od kuće, posla kapetan prijatelje poručujući mu: Gospo-
de, ne trudi se; jer nisam dostojan da uđeš pod moj krov. Zato ni sebe nisam smatrao
dostojnim da ti priđem. Nego reci samo jednu reč pa će biti izlečen moj sluga. (...)
Čuvši to Isus se zadivi, pa se okrenu narodu koji je išao za njim, te reče: kažem vam,
toliku veru nisam našao ni u Izrailju. I kad su se izaslanici vratili kući, nađoše slugu
zdrava.“ (st. 6-7, 9-10).
Uostalom, kao što sam maločas istakao, i samo predanje o razmeni pisama između
Avgara i Gospoda Hrista, kome se dodaje i slanje ikone ovom vladaru radi njegovog
isceljenja (a iz razloga Isusove nemogućnosti da lično otputuje u Edesu zbog svoje
„prezauzetosti“), potiče iz dela jednog od velikih crkvenih autoriteta iz IV veka, koji se
izrazito protivio sačinjavanju ikona i direktno ih proglašavao neznabožačkim običaji-
ma. Stoga, ukoliko je episkop Jevsevije Kesarijski zaista verovao da je ovo predanje
koje je zapisao tačno, te da je Gospod Isus zaista bio prvi ikonoslikar, onda nikako nije
smeo da se stavi na stranu većine ondašnjih crkvenih vođa koji su se snažno opirali
uvođenju ikonoslikarstva i ikonopoštovanja u praksu Hristove Crkve.2
Zaključak
Posle svih ovih saznanja koje pruža rana crkvena istorija, ostaje nam da zaključimo
da svetopredanjski izvori ne pružaju pouzdane i istinite podatke o nastanku prvih iko-
na. Uverili smo se i u to da npr. Jevsevije Popović u svojoj „Opštoj crkvenoj istoriji“
uopšte ni ne spominje nerukotvorene Hristove likove i ikone koje je oslikao evanđelis-
ta Luka, prosto iz razloga što se njihovom prvovekovnom nastanku suprotstavljaju ja-
sni istorijski dokumenti koji govore o ranohrišćanskom ikonoborstvu. Kao što smo se
osvedočili i iz ranijih proučavanja svetog predanja (u poglavlju o Božiću, Uskrsu itd.),
ovaj izvor na kojem pravoslavni baziraju svoje verovanje sadrži mnogo „skaski“ i le-

2 Istorijski podaci u vezi cara Avgara i hrišćanskog carstva Edese preuzeti su iz: John Foster, Crkvena povi-
jest 1, str. 82-83; Baptistička teološka škola – ETO, Novi Sad, Koruška 24; bez godine izdavanja, kao i iz:
Opšta crkvena istorija, Jevsevije Popović, tom prvi, str. 652-653.
258
gendi koje su u crkvu uvedene vekovima nakon odigravanja određenih događaja. Sa-
svim je očigledno da su priče o caru Avgaru, Veroniki i ikonoslikaru Luki izmišljene od
strane kasnijih ikonofila radi opravdanja njihovog istorijskog postojanja, iako za njih
ne postoje nikakva povesna utemeljenja.
Smatram da smo, iako ukratko, ipak dovoljno detaljno sagledali pravoslavno učenje
o ikonama i na argumentovan način dokazali da ono nema svoje utemeljenje u Bogom
datom otkrivenju kojeg nazivamo Svetim pismom. Stoga proizilazi da su današnji pro-
testantsko-evanđeoski a ne pravoslavni hrišćani u pravu kada tvrde da se pridržavaju
ranohrišćanskog apostolskog učenja i religijske prakse koja je obeležila praskozorje
nove ere i nastanak novozavetne Crkve.
Naredno poglavlje koje govori o postanku i organizaciji pravoslavnog monasticiz-
ma, kao i načinu monaškog života, još jedanput će nas utvrditi u stanovištu da istočno
tradicionalno hrišćanstvo ne predstavlja Bogom ustanovljenu novozavetnu Crkvu koja
počiva na temeljima Hristovog učenja i apostolskog propovedanja.
259
10.
PRAVOSLAVNO MONAŠTVO
„I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema
njemu. (...) I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i
mjesto popuni mesom; I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede
je k Adamu. A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka
joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka. Zato će ostaviti čovjek oca svojega i
mater svoju, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.“
Prva knjiga Mojsijeva 2:18, 21-24.
Pored poštovanja ikona koje pravoslavni, kao što smo uvideli, bez ikakvih valjanih
dokaza vezuju za same početke hrišćanstva (i tako opravdavaju njihovo postojanje), u
okviru Istočne (kao i Zapadne) crkve se početkom IV veka počela da razvija još jedna
nebiblijska pojava. Reč je o organizovanom obliku i posebnom vidu samačkog života,
koji je nazvan monaštvom. Kao što ćemo shvatiti iz daljeg proučavanja, Pravoslavlje i
ovaj vid neautentičnog hrišćanstva predstavlja biblijski opravdanim i valjanim, progla-
šavajući ga, čak, uzvišenijim načinom života od onoga koji je Bogom ustanovljen još na
početku ljudske istorije.
Na početku ovog poglavlja želim da predstavim svojim čitaocima na koji način crk-
va Istoka objašnjava pojavu monaštva kao i njeno značenje i uticaj na hrišćanstvo. Ta-
kođe, objasniću šta Sveto pismo govori o ovoj pojavi, kao i kakve posledice ostavlja
prihvatanje monasticizma od strane onih koji su zavedeni ovim vidom nebiblijskog
iskazivanja religiozne svesti.
Nastanak monaškog pokreta i vidovi njegove organizacije

Prvi oblici monaštva nastali su prvobitno u okviru egipatskog hrišćanstva, u III i IV
veku posle Hrista. Ovaj asketski pokret se relativno brzo proširio i u Siriji i Palestini,
ali ono što je sigurno jeste to da su temelje monaškom pokretu postavili prvi egipatski
pustinjski oci. Monaštvo se u Pravoslavlju veoma ceni i smatra uzvišenim bitisanjem.
Evo šta, između ostalog, o njemu možemo da pročitamo u jednom crkvenom časopisu:
„Monaštvo u Crkvi Božjoj bilo je i ostalo kroz vekove (od samog početka hrišćans-
tva, pa do danas) najzreliji i najbolji plod hrišćanskog života. U monaštvu su
dostignuti najuzvišeniji vrhovi hrišćanskog savršenstva. Monaštvo je za Crkvu kroz
vekove bilo od neprocenjivog značaja. Od broja i kvaliteta monaha zavisila je snaga
crkve, i svetost jednog naroda.. Crkva bez monaštva bila bi što i neplodna smokovnica
kraj puta. Monasi su bili najbolji revnitelji i čuvari ne samo uzvišenosti i čistote
hrišćanskog života, nego i najhrabriji borci za čistotu i nepovredivost pravoslavne vere.
Krvlju monaškom uglavnom je zapečaćena i izvojevana svaka pobeda pravoslavne vere
nad zloslavnim jeresima. I danas monaštvo ništa nije izgubilo od svoga značaja za Crk-
vu pravoslavnu niti od svoga ugleda u Crkvi Božjoj.“1
1 Sveti knez Lazar, časopis raško-prizrenske eparhije, br. 2. 1993. god. str. 181. Naglasak moj.
261
Postoje najmanje dve glavne teorije o nastanku monaštva koje pravoslavni odbacu-
ju, tvrdeći da ovaj asketski pokret nalazi svoje utemeljenje u učenju Isusa Hrista i nje-
govih apostola. Naime, jedna od teorija govori da se monaštvo u okviru hrišćanske cr-
kve pojavilo pod uticajem istočnjačkih religija, koje od samih početaka neguju različite
oblike asketizma tj. religioznog podvižništva. Po drugoj teoriji monaški život (tj. povla-
čenje u samoću) se pojavio kao izraz otpora prema sve bližem odnosu između crkve i
države za vreme i posle cara Konstantina Velikog, koji je kao rezultat imao masovno
pokrštavanje pagana a sledstveno tome i opadanje hrišćanskog morala. Pravoslavni
veruju „da je monaški život kao sistem oblikovan spontano u krilu Crkve, telo od tela i
kost od kostiju Njenih. Monaški život zvanično se pojavljuje u IV veku, iako koreni
njegovi dosežu do apostolske epohe. Opisan način hrišćanskog života u svetim
spisima Novoga Zaveta predstavlja prvi asketski tipik, kako po cilju tako i po metoda-
ma. „Budite Vi savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt. 5, 48); „Koji ljubi oca
ili mater, sina ili kćer, većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37); „Ko hoće za
mnom da ide, neka se odrekne sebe, uzme krst svoj i za mnom ide“ (Mt. 16, 24). Već i
sami Apostoli svojim životom ispunjavaju monaške zavete, iako se oni kao
takvi formulišu mnogo kasnije. Isto to važi i za svetog Preteču Gospodnjeg Jovana, kao
i za presvetu Bogorodicu, koja je bila i ostala najuzvišeniji primer poslušnosti i devs-
tvenosti za koji svet zna.
Isto tako, još za vreme svetih Apostola postojale su devojke posvećene Bogu koje,
iako su živele u domu roditelja svojih, predstavljaju začetke monaškog života. (V. I
Kor. 7, 36-38).“1
Pominjanje apostola i presvete Bogorodice koji su, tobože, ispunjavali monaške za-
vete i na taj način postavili temelje kasnijem monaškom pokretu je naravno sasvim
biblijski neutemeljeno, kao što smo utvrdili u poglavlju „Blažena Marija ili carica nebe-
ska?“. Nešto kasnije ćemo se osvrnuti i na stihove za koje smo uvideli da ih Istočna
crkva koristi da bi opravdala postojanje monasticizma pod svojim okriljem. Pre nego
što se detaljnije pozabavimo poreklom i nastankom hrišćanskog asketizma koji se po-
javio u ovom obliku, želeo bih da dam odgovor na pitanje šta zapravo znači reč monah.
Ernst Benz ovako objašnjava ovaj pojam:
„Riječ monah - monachos – ne znači u prvom redu, kako je općenito prihvaćeno:
pustinjak, samac; nego: jedinstveni; najstarija sirijska oznaka za monaha – ihidaja –
još je jasnija; ona istovremeno znači: ‘jedinstveni’ i ‘savršeni’. Monah je, dakle, unutar
kršćanske zajednice prvotno ‘savršeni’, koji se trudi da ispuni evanđeosku zapovijed:
‘Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski’ (Mt. 5, 48) Sirijska riječ znači ta-
kođer i ‘Jedinorođenac’, ‘Jedinac’. Kristova mesijanska titula kao jedinorođenog Sina
(Iv. 1, 14) prenosi se na savršenog kršćanina, monaha. On je slika Isusa Krista i zbog te
uzorne sličnosti s njim bit će uzdignut u rang jedinorođenog Sina Božijeg.“2
Nastanak monaštva
Nastanak monaštva se obično objašnjava kao posledica želje nekih hrišćana da žive
pobožnije, radi čega su smatrali da je neophodno da se udalje iz svojih domova i nase-
lja (sela i gradova) u kojima su živeli, te da počnu sa usamljeničkim životom. Ovi „uz-

2 Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 83.
262
držljivci“ su najpre živeli u blizini svojih naselja a ne u pustinjama kako je to bivalo
nešto kasnije.1
Prema Milanu Vukomanoviću „sam čin „anahoreze“, izdvajanja iz društva, bio je u
ta rana hrišćanska vremena povezan i s pokušajima da se izbegnu veliki nameti i pore-
zi, pa su tu često i čitave grupe ljudi odlazile u napuštena područja Tebaida i Gornjeg
Egipta. Ta „bekstva“ posebno su uzimala maha u doba velikih progona, kao što je, na
primer, bio onaj pod Decijem, oko 250. godine.“2
Crkveni otac Jeronim svedoči o tome da je Pavle iz Tebe, bio prvi isposnik koji se
povukao u pustinju i to iz razloga progonstva hrišćana od strane cara Decija (Dekija).
Dionisije iz Aleksandrije, pisac na kojeg se oslanja i crkveni istoričar Jevsevije (Euzebi-
je), takođe je tvrdio da su se mnogi hrišćani povukli u pustinju pred rimskim progoni-
teljima.3 To bi značilo da njihov odlazak u pustinju i privikavanje na pustinjski način
života nije bio dobrovoljan izbor, radi povećanja stepena svoje duhovnosti i tobožnjeg
ugledanja na „monaški primer“ kojeg su ostavili (prema malopre navedenim tvrdnja-
ma pravoslavnih autora) apostoli i presveta Bogorodica, već nešto što im se nametnulo
silom prilika. U tom slučaju, prema istom autoru, moglo bi se pretpostaviti da su se
prve hrišćanske askete pojavile još početkom drugog veka za vreme progonstava egi-
patskih Jevreja od strane cara Trajana, a među kojima je verovatno bilo i hrišćana. U
pravoslavnoj crkvenoj literaturi nalazimo potvrdu za prethodna tvrđenja:
„Čak su i gonjenja u vreme rimskih careva doprinosila razvoju i napretku monaškog
života, jer su mnogi hrišćani, da bi izbegli nečuvena mučenja, ili odricanje od svoje
vere, bežali u pustinju. S obzirom da su mnoga gonjenja trajala dugo, boravak u pusti-
nji se produžavao i mnogi su se privikli na takav način života, te i posle prestanka go-
njenja, nisu se vraćali u naseljena mesta, nego su ostajali da žive načinom kako su na-
vikli u pustinji.“4
Prvi poznatiji pustinjak - asketa bio je, kao što sam i maločas istakao, Pavle iz Tebe
(Pavle Tivaidski) u gornjem Egiptu, ali je pravi „gospodar pustinje“ i otac monaštva bio
Antonije Veliki, rođen oko 251. a umro 357. godine posle Hrista.5 Prema Jevseviju Po-
poviću, Antonije je živeo u pustinji od 286. do 311. godine kada ju je napustio i došao u
Aleksandriju da bi se stavio u redove boraca za veru, u vreme kada se Dioklecijanovo
proganjanje hrišćana već bližilo svom kraju. Nakon što je izazvao veliko oduševljenje
među mnogima, a ne dobivši mučenički venac za kojim je težio, vratio se nazad u pus-
tinju vodeći za sobom mnoštvo koje je htelo da živi njegovim načinom života. Ovi ljudi,
sledbenici Antonijevi, živeli su odvojeno jedan od drugoga i bili nastanjeni u dve kolo-
nije; jedna kolonija je bila smeštena pored reke Nil kod Fajuma u Tivaidi a druga u
podnožju brda Kolcim na obali Crvenog mora. Jedan od njegovih učenika, Pahomije,
je nešto kasnije bio utemeljitelj („otac“) i jednog drugačijeg vida monaškog života; na-
ime života u jednom te istom, zajedničkom, manastiru:
‘‘Ovi pustinjaci živeli su u malim kolebama po njegovu uputstvu, odavajući se radu,
molitvi i uzdržljivosti u svim pravcima. Osnivanjem monaških kolonija postade Anto-
nije ocem monaštva, ali ne u kasnijem obliku istog, jer su njegovi monasi živeli još
uvek pojedinačno i samostalno, i samo su se zajednički vladali po njegovom uputstvu.
Jedan od njegovih učenika, Pahomije međutim osnovao je 340., po drugima već 330.,
1 Vidi u: Sv. knez Lazar, str. 182.

2 Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista, str. 260.
4 Sv. knez Lazar, str. 183. Naglasak moj.
5 Na istom mestu.
263
zasebnu koloniju na nilskom ostrvu Taveni u gornjem Egiptu i skupio je tu svoje mo-
nahe u jedno dvorište za sasvim zajednički život, u kinoviju, tj. kuću za zajednički ži-
vot, zato je njegova kolonija nazvana tako, tj. kinovija, i to je već bio manastir (kuća
usamljenika, kuća monaha) ili kloster (zatvor, zatvorena kuća) u kasnijem smislu te
reči. Na taj način je Pahomije, koji je umro (348.) još pre Antonija, otac monaštva sa
zajedničkim životom, dakle otac kinovitskog, manastirskog monaštva.“1
Vidovi ili oblici monaškog života2

- Prvi i po nastanku i po strogosti života bio je anahoretski ili pustinjski vid mo-
naškog života. Anahoretom se naziva osoba koja napušta svoje mesto življenja i nasta-
njuje se na pustom mestu. Takva osoba se naziva i pustinjakom ili eremitom. Za vreme
Antonija, prema predanju, u nitrijskoj (egipatskoj) pustinji bilo je oko 5000 pustinjaka
koji su se podvizivali kako su znali i umeli, pred Bogom i pred svojom savešću, poseću-
jući povremeno poznatije duhovne starce radi primanja duhovnih saveta.
- Drugi oblik monaškog života je lavriotski. Lavra je prvobitno predstavljala vi-
zantijsku monašku organizaciju. Učenik svetog Antonija, prepodobni Ilarion, odneo je
ideju o anahorezi u Palestinu, gde su nastale i prve monaške kolonije koje su bile naz-
vane lavrama. Prva takva lavra je bila osnovana oko 330. godine n. e. od strane prepo-
dobnog Haritona, u Faranu u judejskoj pustinji. Osnovna karakteristika lavre jeste da
se ona, za razliku od manastira u kome su monaške kelije opasane jednim zajedničkim
zidom, odlikuje po tome što je sačinjena od mnogih samostalnih monaških kelija, koje
su manje ili više udaljene jedna od druge, a koje imaju zajednički bogoslužbeni hram.
U kinoviji tj. manastiru monasi žive zajedno i sve im je zajedničko, dok u lavri preovla-
dava polupustinjski, samostalni način života. Kasnije su se lavrama nazivali i manastiri
sa velikim brojem monaha, iako se u njima nije živelo anahoretski već kinovijski.
- Kinovijski ili opštežiteljni sistem je treći vid organizacije monaškog života.
Njegov utemeljitelj je bio sveti Pahomije u IV veku. Karakteristika ovog načina života
jeste zajedništvo i zajednička imovina svih žitelja manastira. Opštežiteljni sistem se
vremenom razvio i postao najuzvišeniji vid monaškog života.
Idioritmijski sistem (osobovština)
„U idioritmijskim manastirima zadržano je zajedničko stanovanje, molitva nede-
ljama i velikim praznicima i donekle rad i odevanje, a lično ili osobno ostala je ishrana,
što je i dovelo do velikih odstupanja i zloupotreba u tom pogledu. Do skora se veliki
broj svetogorskih manastira vladao po ovom sistemu, pa i naš Hilendar, što je bio uz-
rok opadanja monaštva kako brojčano, tako i po kvalitetu.“3
„...Primećuje se raslabljavanje monaškog života i discipline, što se završilo stvara-
njem jednog novog (u stvari dekadentnog) monaškog sistema – Idioritmije (ruski:
osobštine). Ovaj sistem je plod ne razvoja, nego opadanja monaškog života.“4
Nakon što smo sagledali koji vidovi organizacije monaškog života postoje, preći
ćemo na još zanimljiviju temu a to je istraživanje uticaja različitih nehrišćanskih ideja
koje su imale udela u pojavi monasticizma u okviru hrišćanske religije. Takođe, razmo-
1 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, prvi tom, str. 479-480. Naglasak moj.
2 Glavni podaci preuzeti iz: Sv. knez Lazar, br. 2, 1993. god. str. 182-185.
3 Sveti knez Lazar, str. 185.
4 Isto. Naglasak moj.
264
trićemo i značenje citata iz Novog zaveta kojima pravoslavni podupiru biblijsko uteme-
ljenje monaške životne filozofije.
Uticaj nehrišćanskih ideja na postanak i razvoj monaštva

Da li su, pored čisto „praktičnih“ razloga bežanja hrišćana u pustinje radi spasava-
nja vlastitih života pred surovim progonstvima, na njih uticala i neka verska ili filozof-
ska učenja koja se nisu Biblijom podrazumevala – a koja su doprinela oblikovanju
onoga što mi nazivamo monaštvom? Istoričari i proučavaoci pomenutog pokreta nam
daju na ovo pitanje potvrdan odgovor. Naime, već smo u prošlom poglavlju pomenuli
da se u pravoslavnim hramovima, na freskama mogu naći oslikani i „hrišćani pre Hris-
ta“, grčki filozofi Sokrat, Platon i ostali. Pomenuli smo takođe i to da je grčka filozofija
u znatnoj meri predstavljala „Stari zavet“ za hrišćansko bogoslovlje. Tako, nalazimo da
su pomenuta grčka filozofija kao i neke druge ideje poprilično uticale i na nastanak i
razvoj monasticizma. Evo šta o tome govori Ernst Benz:
„Već se jako rano može naći praksa da su askete stanovali izvan zajednice, izvan
gradske naseobine na usamljenom mjestu i u ograđenom okrugu. Tek ovom oznakom
poprima pojam monaha, osim značenju savršenog, također i značenje prostorne odije-
ljenosti. U značenju života ovih monaha ustaljuju se tada oblici koji nose pečat starijih
kasnožidovskih i helenističkih uzora religioznih zajednica, zatim monasima sličnih
grupa pitagorejaca kao i – u kasnožidovskom području – po uzoru na esene.“1
Prema nekim istraživačima, kakav je bio Nemac Valter Bauer u prvoj polovini dva-
desetog veka, na razvoj monaštva su uticala i učenja opisana u raznim apokrifnim,
gnostičkim evanđeljima kakva su npr. ev. po Hebrejima i ev. po Egipćanima; takođe
valentinski, bazilidovski i ostali gnostički spisi.2 Vukomanović smatra da, ako i odba-
cimo pomenute spise kao jeretičke (što su i bili) „onda se bar mora priznati da se isto-
rija najranijeg hrišćanstva u Egiptu razvijala pod dominantnim uticajem gnosticiz-
ma.“3
Zanimljiv je i podatak da se u Egiptu, prema navodima crkvenog oca Origena, još u
II veku uveliko čitalo i koristilo apokrifno (gnostičko) evanđelje po Tomi. Sledstveno
tome, zaključuje Vukomanović, „okolnost da je Tomu lako smestiti u taj specifični reli-
gijski i ideološki okvir ide, svakako, u prilog činjenici da je to delo vrlo rano i rado pri-
hvaćeno među egipatskim hrišćanima.“4 Ovaj autor, koji je inače i vrsni poznavalac
apokrifnih evanđelja, kazuje da je u ev. po Tomi naglašen direktni „Isusov“ poziv na
asketizam i samotnjaštvo (što se naravno, u tom smislu, ne može naći nigde u kanon-
skim evanđeljima):
„Sam mit oživljavao je potom kroz obred krštenja, kao i anti-seksualno, isposničko
ponašanje članova zajednice koje predstavlja jednu od dominantnih karakteristika te
ideologije. Uzdržavanje od polnih odnosa, glorifikacija „samotništva“ i opšti negativni
stav prema rađanju predstavljali su, možda, i najizrazitije odlike tog asketskog stava
prema životu i svetu.“5
1 Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 83-84. Naglasak moj.

2 Vidi kod: Vukomanović, Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista, str. 255.
4 Isto, str. 257-258.
265
„U Jevanđelju po Tomi dominantan je, takođe i jedan vid asketizma (...) Videli smo,
recimo, da Tomin Isus preporučuje svojim učenicima bukvalni, kao i simbolički
„post u odnosu na ovaj svet“ (log. 27), život u celibatu, usamljenosti, kao i odri-
canje od bogatstva i privatnog vlasništva. Te osobene karakteristike asketskog i
monaškog stava prema životu navode nas na pomisao da je i Tomino zajedništvo u
Egiptu1 moglo zastupati nekakav vid „proto-monasticizma“ kao ideološki stav koji je
bio osoben za hrišćanske propovednike u Egiptu još pre svetog Antonija.“2
Vukomanović na kraju zaključuje, na osnovu svoga dugogodišnjeg istraživanja i ba-
vljenja ovom temom, da je „hrišćanski asketizam u Egiptu predstavljao rezultat jednog
postepenog i prirodnog procesa u kome su veliku ulogu imali ne samo ideologija Filo-
na Aleksandrijskog i jevrejskih platoničara, već i iskustvo brojnih bezimenih (ne-
hrišćanskih; prim. I. S.) filozofskih i asketskih zajednica koje su živele u okolini Alek-
sandrije i prenosile svoja učenja u druge kulturne centre duž obale Nila.“3
Sa druge strane, monasticizam je kao pokret naglo počeo da jača u IV veku, i to ka-
ko navodi Benz, ne zbog „umora od života u svijetu i dekadencije kasnoantičkog svije-
ta“, već zbog oduševljenja mnogih idejom asketizma i podvižništva u usamljenosti.4
Prema Kolinu Mekdanelu i Bernhardu Langu, završetak progonstva od strane Rima i
„obraćenje“ cara Konstantina učinili su da pojedini hrišćani posegnu za putem posve-
ćenja koji bi zamenio upravo ukinuta progonstva i mučeništva. Naime, u ranijem peri-
odu, nečija odanost Hristu se merila podnošenjem fizičkih patnji prilikom stradanja
od strane progonitelja:
„Do četvrtog veka (...) dani iskušavanja nečije odanosti Hristu podnošenjem fizič-
kih patnji nametnutih od strane paganskih vlasti bili su okončani. Hrišćani su sada
tragali za nekim drugim obrascem svetosti i savršenstva. Pronašli su ga
u asketizmu. Hrišćanski asketa je, poput mučenika, dokazivao svoju odanost Hristu
herojskim prihvatanjem bola, odbacivanjem udobnosti porodičnog života i borbom za
potpunu posvećenost životu duha. Sa okončanjem razdoblja progonstva, asketizam je
postao najviši cilj. Asketizam je imao smisla kao moćno rešenje za glavni problem reli-
gije: kako premostiti jaz između ljudskog i božanskog. Uzimanjem učešća kako u ovom
svetu (posredstvom tela), tako i u Božjem kraljevstvu (vođenjem anđeoskog devičan-
skog života), asketa je obezbeđivao nedostajuću kariku.“5
Što se tiče razvoja monasticizma na Zapadu, najuticajniji crkveni oci su bili blaženi
Jeronim, istoričar Rufim, a posebno sv. Amvrosije Milanski, Martin Turski, prep. Jo-
van Kasijan i blaženi Avgustin.6 Kada je reč o ovom poslednjem, blaženom Avgustinu,
pouzdano se može tvrditi da je njegova askeza poticala i bila utvrđena pod jakim utica-
jem neoplatonističke filozofije. Naime, Avgustin se najpre upoznao sa strogim ma-
nihejizmom, koji je isticao zlu prirodu materije i tela:
„Za manihejce, sve telesno je bilo grešno, a greh je dostizao vrhunac seksualnim či-
nom. Tu je započela priča o Augustinovim unutrašnjim borbama koje će biti razrešene
1 Autor misli na vernike koji su postupali u skladu sa učenjem koje je proizilazilo iz apokrifnog Tominog
evanđelja.
2 Isto, str. 258.
4 Benz, str. 84.
5 Raj jedna istorija, str. 77-78. Naglasak moj.
6 Vidi: Sv. knez Lazar, br. 2. 1993. god. str. 185.
266
tek nakon što protekne više od jedne decenije kada je postao celibatni sveštenik ne
manihejske sekte, već katoličke crkve.“1
Nakon svoga preobraćenja u hrišćanstvo, koje se zbilo zahvaljujući usrdnim molit-
vama njegove majke Monike, Avgustin je napuštajući život ispunjen telesnim uživa-
njima, posegao za ispunjenjem uzvišenijeg cilja – duhovnog sjedinjenja sa Bogom.
Ovakvo duhovno sjedinjenje sa božanskim bićem, pomenuti svetitelj je pokušao da
ostvari ne prema učenju Svetog pisma, koje bi podrazumevalo rođenje od Boga i život
u skladu sa vođstvom Svetoga Duha, nego uz pomoć nehrišćanskih filozofskih ideja:
„Ovu filosofiju (platonizam, prim. I. S.) su usvojili brojni hrišćanski intelektualci
koji su smatrali grčko govorno područje za svet sa najprefinjenijom kulturom toga do-
ba. Augustin i mnogi njegovi savremenici su silno poštovali dela Plotina (205-70),
neoplatoniste koji je u svojim kasnijim godinama služio kao dvorski filosof rimskog
imperatora Galijena. Plotinovo učenje je čvrsto preporučivalo odricanje od sveta i
prihvatanje asketskog načina života. (...) Ono što je (Avgustin; prim. I. S.) konač-
no usvojio bila je mešavina platonizma i hrišćanstva. (...) Zajedno sa ovim
misticizmom, Augustin je usvojio asketski način života koji je preporučivao neoplato-
nizam i koji je bio čvrsto ustanovljen u monaštvu. (...) Iako je priznavao vrline bračnog
života, Augustin je davao očitu prednost anđeoskom načinu života. Nije teško zapaziti
Plotinov duh u ovom stavu. Plotinov uticaj je takođe bio očigledan u Augusti-
novom tumačenju Biblije. (...) Asketski hrišćani ne samo da su odbacili ostatke
paganske kulture, već su na čitav materijalni univerzum gledali sa sumnjom. Svet je
služio kao domen, ako ne i tvorevina Đavola. Dualistički pristup kako gnosticizma
tako i neoplatonizma naglašavao je vrednost duha nad materijom.“2
Kao što smo iz upravo navedenog teksta mogli da uvidimo, asketizam tj. monaška
filozofija života se zapravo zasniva na zanemarivanju i odbacivanju materijalnog i vre-
dnovanju duhovnog sveta, ali ne u skladu sa novozavetnom teologijom (o kojoj ćemo
malo kasnije govoriti) već na principima ideja koje pravoslavnoj bogoslovskoj misli
služe kao svojevrstan „Stari zavet“. Potvrđujući prethodne zaključke, i Ernst Benz, go-
voreći o pravoslavnoj monaškoj mistici, navodi da se ona umnogome zasniva na neo-
platonističkom dualizmu koji se nalazi čudno isprepletan sa hrišćanskim učenjem. Ob-
ratimo posebnu pažnju na sledeći iskaz ovog autora:
„Unutar pravoslavnog monaštva razvila se najznačajnija duhovna snaga istočnocr-
kvene pobožnosti i duhovnosti – mistika. Ona se ovdje razvila na jednom radikalno
asketskom temelju. Tradicije starocrkvene askeze, u kojoj se jedna s drugom isprepli-
ću evanđeoska i neoplatonska duhovna tradicija a da jedna drugu ne isklju-
čuju, provođene su u pravoslavnom monaštvu sve do današnjih dana gotovo nepro-
mijenjeno. Dok je prvobitnu kršćansku askezu snažnije određivalo iščekivanje nepos-
redno predstojećeg kraja svijeta i dolaska kraljevstva Božjega, na čiji se dolazak prip-
remalo borbom protiv vlasti ovoga prolaznog svijeta, dotle se kao temelj kasnije mona-
ške askeze manje isticalo skoro iščekivanje kraja, već mnogo više neoplatonski duali-
zam.“3
Nakon što smo argumentovano pokazali da se koreni asketizma i kasnije monaštva
u okviru hrišćanske religije ne nalaze u tlu kojeg nazivamo Svetim pismom već grčkom
1 Raj jedna istorija, str. 79.

3 Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 93. Naglasak moj.
267
filozofskom mišlju, u narednom delu poglavlja načinićemo i pregled biblijskih tekstova
koje koriste pravoslavni bogoslovi, kao i sagledati njihovo pravo, izvorno značenje.
Šta Sveto pismo kazuje o monasticizmu?

Kao što sam to spomenuo na samom početku poglavlja, Pravoslavlje, zastupajući
uverenje da predstavlja Hristom ustanovljenu Crkvu, nastoji da svoje ispovedanje do-
kaže biblijskim tekstovima. Kao što je to slučaj i sa mnogim drugim svojim kasnije
uvedenim verovanjima i praksama, teolozi Istočne crkve nastoje da u Hristovim i
apostolskim rečima pronađu utemeljenje za postojanje monasticizma. Radi podseća-
nja, navešću još jednom deo teksta iz „Sv. kneza Lazara“, a koji nam stavlja do znanja
na koji način pravoslavni posmatraju nastanak monaškog pokreta:
„Već sami Apostoli svojim životom ispunjavaju monaške zavete, iako se
oni kao takvi formulišu mnogo kasnije. Isto to važi i za svetog Preteču Gospodnjeg
Jovana, kao i za presvetu Bogorodicu, koja je bila i ostala najuzvišeniji primer posluš-
nosti i devstvenosti za koji svet zna. Isto tako, još za vreme svetih apostola postojale su
devojke posvećene Bogu koje, iako su živele u domu roditelja svojih, predstavljaju za-
četke monaškog života. (V. I Kor. 7, 36-38). (...) Monaški život se naziva anđelskim
životom ovde na zemlji. Osnov i izvor toga života je Sveta Evharistija, koja je ikona bu-
dućeg carstva. Otuda, monaštvo kao filosofija života, staro je koliko i
hrišćanstvo (što smo videli i ranije, na primeru sv. Apostola).“1
Kao što smo utvrdili ranije, u ovom tekstu spomenuta presveta Bogorodica uopšte
nije bila onakva ličnost kakvom se u Pravoslavlju smatra i poštuje. Isto se odnosi i na
apostole za koje se tvrdi da su ispunjavali monaške zavete (koji su: bezbračnost, ap-
solutna poslušnost (poslušanje) starešini - igumanu i siromaštvo2). U ranijim
proučavanjima smo istakli da većina apostola nije bila neoženjena, već su imali svoje
supruge – kao što nam jasno svedoči i Sveto pismo. Evanđelje po Mateju 8:14-15 nam
govori da je ap. Petar imao taštu, a to znači da je bio oženjen. Isto nam potvrđuje i ap.
Pavle u 1. Kor. 9:5:
„Zar nemamo prava da vodimo jednu sestru kao ženu – kao i ostali apostoli, i
braća Gospodnja i Kifa?“
Dakle, i ostali apostoli, kao i Isusova polubraća po materi, bili su oženjeni ljudi. Šta
više, na misijskim putovanjima su ih pratile i njihove žene, kao što nam Pavle u ovom
stihu jasno stavlja do znanja.
Stihovi poput onih iz Mt. 10:37 i 16:24, koje pravoslavni navode3 uopšte ne oprav-
davaju postanak asketizma i samotnjaštva (a najbolji dokaz za to je što te Isusove izja-
ve u tom smislu nisu shvatili ni Njegovi prvovekovni učenici), već govore o ceni Hris-
tovog učeništva u svetu u kojem živimo. Sasvim je sigurno da čovek koji želi da bude
iskreni Gospodnji sledbenik ne može i ne sme da uvažava mnoga mišljenja koja zastu-
paju neverujući grešnici, pa makar koliko ih on voleo, jer su stavovi neverujućih uglav-
nom u potpunosti različiti od onoga što Bog nalaže u svojoj Reči. Mnoge vernike njiho-
vi roditelji i srodnici žele da odgovore od čitanja Biblije i poslušanja Božije volje, pa je
stoga jasno zbog čega vernik mora da se odupre onima koje jako voli, jer njegova lju-
bav prema Bogu mora da bude jača. Zapravo, ono što stoji kao skrivena istina za svaku
1 Sv. knez Lazar, br. 2. 1993. god. str. 182, 186. Naglasak moj.
2 Vidi: Isto, str. 186-187.
3 Vidi na početku ovog poglavlja citate iz gore navedenog dela.
268
porodicu koja izražava nepoverenje prema Bogu, jeste to da je makar i jedan hrišćanski
vernik u njihovom domaćinstvu pravi blagoslov za sve ukućane (makar koliko oni to
zbog svoga duhovnoga slepila ne uviđali). Upravo zato što Bog želi obraćenje i život
večni čitavoj porodici, vernik koji živi u okviru pomenutog domaćinstva pod stalnim
pritiscima da se odrekne vere, mora da istraje u njoj – da bi Gospod kroz njega i njego-
vo molitveno zastupništvo i pozitivno hrišćansko svedočanstvo učinio svoj spasonosni
uticaj na sve njegove bližnje. Gospod Isus ni u kom slučaju ovim izrekama nije upući-
vao na samoizolaciju ili (sačuvaj Bože) napuštanje doma i porodice od strane svojih
učenika (što upravo čine monasi i monahinje), već naprotiv borbu za spasenje duša
onih koji još nisu poverovali, a koji su sa novoobraćenim vernicima u najbližem srods-
tvu.
Sa druge strane, „odricanje od samog sebe i uzimanje svoga krsta svakodnevno“
podrazumeva svakodnevnu borbu sa svojom starom grešnom prirodom koja teži protiv
bogopoznanja i Njemu ugodnog življenja (Rim. 7:5-6; Gal. 5:16-17; 2. Kor. 10:3-5). Ta-
kođe, ovaj pojam „nošenja krsta“ označava i uzimanje na sebe poruge i stradanja (koje
za sobom nosi iskreno sledbeništvo Isusa Hrista) od strane neverujućih i krivoveruju-
ćih koji su pod uticajem nečastivoga. Kao što sam rekao, ove Hristove reči ne upućuju
na izopštavanje iz društva i odlazak u pustinje i manastire, već na podnošenje teškoća
prilikom življenja sa ostalim ljudima u svetu koji nas okružuje. Apostol Jovan zapisuje
Isusove reči koje ističu činjenicu da su njegovi sledbenici izabrani iz grešnog svetovnog
okruženja ali da moraju biti među ljudima radi njihovog zadobijanja za Hrista i večnog
spasenja:
„Ako vas svet mrzi, znajte da je mene mrzeo pre vas. Kad biste bili od ovoga sveta,
svet bi ljubio svoje; ali kako niste od ovoga sveta, nego sam vas ja izabrao od
sveta, zbog toga vas svet mrzi.“1
„Ovo sam vam govorio da imate mir u meni. U svetu imate nevolju; ali budite hrab-
ri – ja sam nadvladao svet.“2
„Dao sam im tvoju reč i svet ih omrznu, zato što nisu od sveta – kao što ni ja ni-
sam od sveta. Ne molim da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od zla. Oni nisu od
sveta, kao što ni ja nisam od sveta. Posveti ih u istini; tvoja reč je istina. Kao što si ti
mene poslao u svet, poslah i ja njih u svet.“3
Postoji još najmanje jedan tekst koji može biti pogrešno protumačen od strane onih
koji zagovaraju asketizam i samotnjaštvo radi ugađanja Bogu i carstva nebeskog. To je
tekst koji se nalazi u ev. po Luki 18:28-30. Evo kako glase pomenuti stihovi:
„Na to Petar reče: vidi, mi smo ostavili sve svoje i pošli smo za tobom. A on reče: za-
ista vam kažem da nema nijednoga koji je radi carstva Božijeg ostavio kuću ili ženu, ili
braću, ili roditelje, ili decu, a da ne primi mnogo više u ovo vreme i večni život u svetu
koji će doći.“
Svakako da je bila činjenica da su apostoli radi sledbeništva Isusa Hrista morali da
napuste svoje domove, žene i decu, rodbinu i zaposlenje da bi krenuli za Njim. Nije
bilo drugog načina, ukoliko su zaista hteli da budu sa svojim učiteljem. Međutim, na-
kon što se Gospod vazneo na nebo, ovakav vid sledbeništva je postao izlišan. Posle si-
laska Svetog Duha na prve hrišćane, svako je mogao i dalje da se bavi svojim poslom a
da u isto vreme ostane veoma primeran hrišćanin, jer se Hristos, prema obećanju, use-

269
lio u njihova srca (Jn. 14:16-17; 14:23; Rimlj. 8:9, 11). I sami apostoli su se ponovo, kao
što svedoči 1. posl. Korinćanima koja je pisana više od dvadeset godina nakon izricanja
reči iz ev. po Luki 18. poglavlja, vratili svojim porodicama, te su, bivajući u aktivnoj
propovedničkoj službi putovali zajedno sa svojim ženama (koje su privremeno ostavili
kod kuće da bi mogli biti sa Isusom za vreme njegove zemaljske misije). Činjenicu da
ap. Pavle i Varnava nisu sebe smatrali monasima (iako su bili neoženjeni), makar koli-
ko im današnje Pravoslavlje pripisivalo ispunjavanje monaških zaveta, uviđamo iz 1.
Kor. 9:5, gde govore da bi svakako imali slobodu i pravo da se ožene i vode svoje sup-
ruge sa sobom na misijska putovanja. Nasuprot ovome, kao što ćemo videti detaljnije
nešto kasnije, pravoslavni monasi ne smeju niti da pomisle na svoju eventualnu budu-
ću ženidbu, a kamo li da izjave da im je posve slobodno da se ožene u bilo kom mo-
mentu. Monasima se nalaže da se suzdržavaju takvih misli i energično bore protiv njih,
upravo zbog zavetovanja na bezbračnost prilikom stupanja u monaški red.
Spominjanje „devojaka koje su posvećene Bogu“ i neudate živele u roditeljskim
domovima, kao primera „začetaka“ monaškog života, takođe nije biblijski primenljivo.
Naime, u čitavom 7. poglavlju maločas pomenute poslanice, ap. Pavle ističe činjenicu
da su ljudi stvoreni kao polna bića, koja poseduju jak prirodni seksualni nagon koji im
je darovan od Boga. Pavle je, kao neoženjen, smatrao da je bezbračnim ljudima lakše
da ugode Bogu iz razloga što stupanjem u brak bivaju uključeni u još mnogo poslova
koji bi ih sprečavali da se više mole, putuju i propovedaju evanđelje (poput kućnih pos-
lova, brige za porodicu, odgajanja dece itd; st. 29-35). Verujući da će uskoro proći obli-
čje ovoga sveta i nastupiti Božije carstvo na zemlji (st.31), ovaj apostol je predlagao
onima koji su mogli da se seksualno uzdržavaju – da i dalje ostanu bezbračni, iako je u
isto vreme naglašavao da neće pogrešiti ni ako stupe u brak (st. 36-38). No, kao što
ćemo videti u nastavku poglavlja, pravoslavni ne samo da ne razumeju i ne primenjuju
ispravno tekst iz 1. posl. Korinćanima 7. glave, već čine potpuno nasuprot Pavlovim
bogonadahnutim poukama i Božijim zapovestima koje sam izneo u ovom poglavlju.
Posledice ispunjavanja strogih monaških zaveta

Prema učenju Svetog pisma, Bog je ustanovitelj prve bračne zajednice. Pošto ga je
stvorio kao polno biće, Bog je Adamu doveo ženu, stvorenu od njegovog tela, sa kojom
je, između ostalog, trebao da neguje i intimnu, seksualnu zajednicu. Sva ostala živa
bića (više životinjske vrste) stvorene su kao mužjaci i ženke radi stvaranja potomstva.
Poznato je da je polni nagon (nagon za parenjem) veoma jak kod životinja. Iako čovek
nije deo životinjskog sveta, seksualni nagon kod ljudi je takođe veoma jak, a po nekim
stručnjacima i najjači od svih prirodnih nagona (jači i od nagona za samoodržanjem).
Upravo iz tog razloga Gospod je rekao:
„Nije dobro da je čovjek sam, da mu načinim druga prema njemu.“ (1. Mojs. 2:18).
Apostol Pavle je potvrdio da bračna zajednica podrazumeva intimnost između mu-
škarca i žene i to bez uzdržavanja, da neko od bračnih drugova ne bi zapao u iskušenje
da učini preljubu:
„Ali zbog bluda svaki neka ima svoju ženu, i svaka žena svoga muža. Muž da čini
svoju dužnost ženi, a isto tako i žena mužu. Žena ne raspolaže svojim telom, nego muž;
isto tako i muž ne raspolaže svojim telom, nego žena. Ne uskraćujte se jedno dru-
270
gom, sem po dogovoru na izvesno vreme, da se predate molitvi, a zatim da se opet
sastanete, da vas satana ne iskuša zbog vaše neuzdržljivosti.“1
Sveto pismo još podrazumeva da je bračna zajednica punovažna pred Bogom od
trenutka zaključenja braka (pred društvenom zajednicom; u državnoj ili verskoj usta-
novi), a ne od momenta stupanja u bračne polne odnose. Biblija naime kaže:
„I biće dvoje jedno tijelo.“ (1. Mojs. 2:24). Mnogi ljudi stupaju u brak u starijoj životnoj
dobi, a to čine i hendikepirana lica (sa telesnim nedostacima ili psiho-fizičkim obolje-
njima). Ove dve grupe ljudi verovatno nikada neće stupiti u polne odnose. Ipak, njihov
brak je jednako punovažan pred Bogom – kao i kod mlađih i zdravih, seksualno aktiv-
nih osoba. Za svaki brak važi i jedno veoma važno pravilo, odnosno Božija zapovest
koja glasi „Što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja.“ Na pitanje fariseja, koji su smat-
rali da se razvod braka može veoma lako obaviti u slučaju da muž nije zadovoljan svo-
jom ženom, Isus je veoma jasno odgovorio:
„I pristupiše mu fariseji kušajući ga i govoreći: da li sme čovek da otpusti svoju že-
nu za svaku krivicu? A on odgovori i reče: zar niste čitali da ih je tvorac od početka
stvorio kao muško i žensko, i reče: ‘Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz
ženu svoju, i biće dvoje jedno telo’? Tako nisu više dva nego jedno telo. Što je
dakle Bog sastavio, čovek neka ne rastavlja.“2
Prema Gospodnjim rečima, brak kao nebeska ustanova jeste neraskidiv, zato što su
supružnici postali jedno biće, „jedno telo“. Razvod braka je moguć samo u slučaju pre-
ljube jednog od supružnika (Mt. 5:31-32) – iako ni tada sa biblijskog stanovišta nije
preporučljiv (1. Kor. 7:11). Međutim, sasvim suprotno od ovih svetopisamskih princi-
pa, pod uticajem monaške filozofije i nebiblijskog učenja o spasenju, u istoriji Istočne
crkve postoji mnogo primera da su oženjeni muškarci napuštali svoje žene i decu zau-
vek, i odlazili u pustinje i manastire. Iako su primeri mnogobrojni, pomenuću samo
neke koje nam opisuje vladika Nikolaj u Ohridskom prologu:
„Prep. Teofan Ispovednik. (...) Imaše ogromno bogatstvo i sjaj. No sve to izgubi
svoju vrednost za Teofana onda kada se Hristos Gospod zacari u duši njegovoj. Tada se
on opiraše ženidbi svojoj pa kad ipak bi primoran oženiti se, on uspe da usavetuje svo-
ju nevestu da žive celomudreno kao brat i sestra. A čim mu pomreše roditelji, žena mu
ode u jedan manastir a on u drugi.“ (12. mart);
„Sv. Aleksije Čovek Božji. (...) Imađahu jedinca sina, ovoga Aleksija, koji kad
odraste bi prinuđen da se oženi. No on te iste noći ostavi ne samo ženu nego i dom
oca svoga, sede u lađu i dođe u grad Edesu u Mesopotamiji (...). Aleksije se obuče u
odelo prosjaka i kao prosjak življaše 17 godina u tom gradu, neprestano moleći se Bogu
u paperti crkve sv. Bogorodice.“ (17. mart);
„Prep. Zaharija. Sin Kariona Misirca, koji ostavi ženu i decu i zamonaši se.“
(24. mart);
„Sv. Nikita Ispovednik. Rođen u Vitiniji, u gradu Kesariji. Otac njegov Filaret,
lišivši se svoje supruge, zamonaši se te Nikita osta kod svoje babe, očeve majke.“
(3. april);
„Prep. Nikita Stolpnik. (...) Nikita ostavi kuću svoju, i ženu i imanje, i ode u
jedan manastir blizu Perejaslavlja, gde se do smrti podvizivaše teškim podvizima.“ (24.
maj);

271
„Prep. Karion i Zaharija. Otac i sin, oba veliki podvižnici misirski. Karion os-
tavio živu ženu s dvoje dece i otišao u monahe.“ (5. decembar);1
Iako bi za očekivati bilo da Pravoslavna crkva osudi svako ponašanje koje je supro-
tno učenju Hrista i apostola, a pogotovo ono koje se odnosi na raskidanje „svete tajne
braka“, dešava se upravo suprotno. Ovakva dela bivaju pohvaljena a nesavesni roditelji
i brakorazvodnici se nazivaju svetiteljima i kao takvi poštuju. Bilo bi, mislim, sasvim
na mestu postaviti pitanje da li bi i danas, bilo koji pravoslavni hrišćanin koji bi napus-
tio ženu i decu i otišao u manastir, bio pohvaljen kao bogougodnik i proglašen svetite-
ljem? U najmanju ruku morao bi da sirotoj napuštenoj ženi plaća alimentaciju (ali
odakle? - jer se u manastiru, po pravilu, ne zarađuje novac) a njoj bi ostalo samo da
žali za svojim upropaštenim životom, započetim sa čovekom na koga se oslanjala, a
koji je dozvolio da bude zaveden da prekrši svoju pred mnogim svedocima i samim
Bogom datu reč prilikom sklapanja braka.2
Primeri seksualne neuzdržljivosti

Prema jasnom učenju evanđelja, muškarac je stvoren da bi zajedno sa svojom že-
nom slavio i uzvisivao Tvorca. Prema istom tom evanđelju, neki od hrišćana su pozva-
ni od Boga da žive bezbračnim životom – radi služenja Njemu i izgrađivanja Božijeg
carstva. Apostol Pavle je pozvao one koji ne poseduju jaku seksualnu želju i mogu da se
uzdržavaju – da budu kao i on – da bi mogli da služe Gospodu kao što je to on činio:
„Ja pak želim da svi ljudi budu kao ja; ali svako ima svoj blagodatni dar od Boga,
jedan ovako, a drugi onako. A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako osta-
nu kao što sam i ja. (...) A ja hoću da ste bezbrižni. Bezbračni brine se za ono što je Go-
spodnje, kako će ugoditi Gospodu, a ko je stupio u brak brine se za ono što je svetsko,
kako će ugoditi ženi, te je podeljen. I neudata žena, i devojka, brine se za ono što je
Gospodnje, da bude sveta i telom i duhom, a koja je stupila u brak brine se za ono što
je svetsko, kako će ugoditi mužu.“3
Ovim pozivom, kao što sam i ranije u poglavlju napomenuo, apostol ne poziva
hrišćane da se zamonaše - u smislu te reči kakvu je mi danas poznajemo. Takođe je
sigurno da Pavle nije mislio da kaže da su ostali apostoli bili „podeljeni“ (pola duhovni
a pola svetovni) zbog toga što su živeli bračnim životom, a da je, eto, on među njima
„najposvećeniji“ jer nije stupio u brak. Ono što je ovaj apostol želeo da stavi do znanja
svojim čitaocima, jeste to da mu se čini da je, iz njegove perspektive kao neoženjenog,
blaženije ostati bezbračan i služiti Gospodu „punovremeno“ i bez „gubljenja vremena“
na stvari kojima će ionako brzo doći kraj.4 Rečima iz 1. Kor. 7:29-31, apostol poručuje
vernicima da se mnogo više okrenu u mislima nebeskim stvarima (molitvi, dovođenju
ljudi k istinitom bogopoznanju), a to su svakako mnogo uzvišeniji ciljevi od izvršavanja
obaveza koje proizilaze iz puke bračne svakodnevice. No ipak, ovim rečima Pavle nipo-
1 Naglasci na citiranim tekstovima iz Prologa (kurzivom) su moji.

2 Možemo i da se zapitamo kako li su samo u svome životu prošle napuštene žene sa sirotom dečicom, čiji su
muževi kasnije, zbog svoga „bogougodnoga žitija“ proglašeni svetiteljima i prepodobnima? Verovatno su
neke od njih sa svojom decom opljačkane od razbojnika, smrtno postradale od gladi ili kojekakvih bolesti,
ne imajući uz sebe muža - hranitelja i branitelja, koji je od Boga postavljen da bude glava svoje porodice.
3 1. Korinćanima 7:7-8, 32-34.
4 Ne treba zaboraviti da je Pavle ovaj tekst pisao, kao što je i sam naglasio, iz razloga čvrstog uverenja da će
uskoro nastupiti drugi Hristov dolazak i uspostavljanje mesijanskog carstva. Vidi stih 31, kao i 1. Kor.
15:51-52; 1. Sol. 4:16-17.
272
što ne negira visoku vrednost braka u Božijim očima, niti poništava bilo šta od onoga
što je napred izrekao o njegovoj neraskidivosti.
Ono što bi još bilo dobro razumeti, a što se tiče novozavetnih tekstova za koje može
da nam se učini da podržavaju monašku ideju, jeste i tumačenje Hristove pouke iz ev.
po Mateju 19:9-12. Pomenuti tekst glasi ovako:
„Nego vam kažem da ko otpusti svoju ženu, sem zbog preljube, i oženi se drugom,
čini preljubu, i ko se oženi otpuštenom, čini preljubu. Rekoše mu učenici: ako je tako
sa čovekom i ženom, nije dobro ženiti se. A on im reče: ne shvataju svi ove reči,
nego oni kojima je dano. Jer ima uškopljenika koji su se iz utrobe materine tako
rodili, i ima uškopljenika koje su ljudi uškopili, i ima uškopljenika koji su sami sebe
uškopili radi carstva nebeskoga. Ko može da shvati neka shvati.“1
Iz navedenih stihova uviđamo da postoje tri vrste „uškopljenika“ (tj. onih koji ne-
maju potrebe za stupanjem u brak):
a) „Oni koji su se iz utrobe materine tako rodili“
Ove Hristove reči svakako mogu da se odnose na ljude koji su rođeni sa nekim tele-
snim nedostacima (kakvih je u ono vreme bilo dosta) ili teškim mentalnim oboljenjima
koji ih onesposobljavaju da sklope brak sa osobom suprotnog pola.
b) „Oni koje su ljudi uškopili“
Ove osobe su svakako ljudi koji su bili mnogo poznatiji u Hristovo nego u naše
vreme. Reč je o uškopljenicima koji su radili na carskim dvorima u državama u jevrej-
skom okruženju, koji su bili sluge ili pak čuvari vladarevog harema. Jedan takav uško-
pljenik se pominje i u Novom zavetu, u Delima apostolskim 8. poglavlju. Uškopljenici
su bile osobe kojima su operativnim zahvatom odstranjene muške polne žlezde (seme-
nici – testisi), radi onemogućavanja lučenja hormona testosterona koji izaziva polni
nagon kod muškaraca, kao i onemogućavanja stvaranja muških polnih ćelija, koje nas-
taju u testisima.
v) „Oni koji su sami sebe uškopili radi carstva nebeskog“
Ove reči se odnose na one muškarce (i žene), hrišćane, koji su se radi što efektivni-
jeg služenja Gospodu odrekli stupanja u brak, bivajući u svakodnevnoj borbi sa svojim
prirodnim seksualnim porivima, ne dozvoljavajući im da se ispolje. Apostol Pavle je
svakako bio jedan od njih:
„Nego mučim svoje telo i potčinjavam ga, da ne bih ja, koji sam drugima propove-
dao, sam postao nevaljao.“2
„Jer plot žudi protiv Duha a Duh protiv ploti; ovo se jedno drugom protivi, da ne
činite što biste želeli.“3
„Mi, doduše, živimo u telu, ali se ne borimo kako telo hoće...“4
„Ko, međutim, čvrsto stoji u svom srcu i nema nužde, nego vlada svojom sopstve-
nom voljom, pa je ovo odlučio u svom sopstvenom srcu, da sačuva svoju devojku, dob-
ro će činiti.“5
Prethodne apostolove izjave, jasno je, odnose se na Gospodnje sledbenike koji žive
u društvu i zajedništvu sa drugim ljudima po gradovima i selima, a ne na one koji su se
povukli u osamu kakve pustinje ili manastira. Jasno je, takođe, da je Pavle vodio sva-
kodnevne borbe sa svojom starom grešnom prirodom koja je čeznula za tim da izađe
1 Naglasak moj.
3 Galatima 5:17. Naglasak moj.
4 2. Kor. 10:3.
273
na površinu. Ipak, iako bivajući stalno u mnoštvu u kojem su ga, kao neoženjenog
zdravog muškarca, čekala mnoga čulna iskušenja, silom Svetoga Duha koji je u njemu
obitavao, uspevao je da ne čini ono „što bi njegova grešna telesnost želela“.
Sa druge strane, proučavajući žitija raznih svetitelja, pronalazimo mnoštvo primera
da su oni, iako su napustili ljudsko društvo i otišli u osamljenost, isto tako ostali ljudi
poput svih drugih, imajući iste telesne prirodne nagone i prohteve. Najveći deo iskuše-
nja o kojima ćemo govoriti odnosi se ispoljavanje polnog nagona kod monaha, tj. nji-
hove borbe sa posve prirodnim osećanjima koji se nahode kod zrelih ljudi. Pravoslavni
monasi ovu borbu protiv svoje ljudske prirode nazivaju borbom protiv „pustinjskih
demona kušnje“1 smatrajući da su pustinje mesta istinitog obitavanja zlih duhova (ve-
rovatno na osnovu: Mt. 12:43)2. Tako, dakle, u Ohridskom prologu čitamo i o sledećim
ljudima i događajima:
„Prep. Martinijan. Divno je i predivno žitije ovoga svetitelja, i vredi ga pročitati u
celini. (...) U 18. godini udaljio se u planinu, zvanu Kovčežna, u Kapadokiji, i tu proveo
25. god. u postu, bdenju, molitvi, i borbi sa mnogim iskušenjima. Kad je jedna žena
došla da ga kuša, i on vidi da će pasti u greh s njom, skoči bos u oganj i postoji u
ognju dok mu bol ne nagna suze na oči i ne ubije u njemu svaku požudu. Kad su nasta-
la druga iskušenja, on pobegne na neku usamljenu stenu u moru, i tu je živeo. No kad,
pri nekom brodolomu, i na tu stenu ispliva neka žena, on skoči u more da se uda-
vi...“ (13. februar);
„Prep. Benedikt. (...) Pobegne u neki manastir gde ga inok Roman zamonaši,
posle čega povuče se u jednu vrletnu goru gde u pećini osta preko 3 godine na velikom
trudu oko svoje duše. (...) Jednom kad ga nečisti bes telesne pohoti spopade, on se
skide nag i valjaše se po koprivi i trnju, dok ne odstrani od sebe i svaku pomi-
sao o ženi.“ (14. mart);
„Sv. Jakov Postnik. Živeo u VI veku. Toliko se usavršio bio u bogougodnom živo-
tu, da je lečio molitvom najteže bolesnike. No neprijatelj roda ljudskog navodio je na
njega silna iskušenja. Tako jednom od nekih podsmešljivaca bude poslata k njemu
žena razvratna. Pretvarala se pred njim i plakala no navlačila ga na greh. Videći da
će pasti u greh, Jakov stavi svoju levu ruku u oganj i držaše dotle dokle
se sva ne oprlji. (...) Ali drugom prilikom on ne odole iskušenju nego pade sa jed-
nom devojkom, koju behu roditelji doveli k njemu kao sumašedšu, da je isceli od ludi-
la. On je zaista isceli, no potom zgreši s njome3, i onda da bi sakrio greh, ubi je i baci
u reku. (...) Deset godina potom provede Jakov kao pokajnik živeći u jednome grobu.“
(4. mart)4;
1 Vidi kod: Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 84.

2 „Da se nahode neki među ljudma koji su, ili za jestestvene ili naravne nedostatke ili uzroke i ljutom nuž-
dom, usiljeni ne ženiti se, i tako bez poroda i bez ploda živu i umiru, to po neščastiju i bivalo je i biće. Ali iz
toga zakon, i što je najužasnije: sveti i hristjanski zakon, ustanovljavati i praviti, ovo je uprav protiv božjeg
namjerenija, volje i blagoslova, protiv bogosozdanoga jestestva, protiv svake iskrice pameti i razuma, na
umaljenije, istrebljenije i na pogibel roda čelovečeskoga, sljedovateljno vsekonečnoga bezumija izmišlje-
nje i delo.“ Na ovaj način je veliki srpski mudrac Dositej Obradović prokomentarisao smisao monaške fi-
lozofije i predočio put kojim ona vodi ljude i narode koji su njome zavedeni. Vidi: Sabrana dela, Prosveta,
Beograd, 1961. god. str. 609.
3 Ovim je rečima Dositej prokomentarisao jedan od sličnih događaja koje je pročitao u Prologu u svoje doba:
„A prolog: Nasred crkve božije, reče starac to, i učini ono, i sotvori blud. Hoćemo li se, braćo, zaboga, je-
danput osvestiti? To je stvar taka da jedva je čovek na ispovedi kaže; a naš prolog, kao da se s nečim pono-
si, kaže nasred crkve šta je njegov starac učinio. Kakav mu je to starac, sram ga bio!“ Vidi: Izabrani spisi,
str. 119.
4 Naglasci na pomenutim tekstovima iz Prologa, označeni kurzivom, su moji.
274
A evo kako je podvižnička žitija nekih od monaha opisao poznati istoričar Vil Dju-
rant u svom delu „Istorija civilizacije“:
„Zapisi tih isposnika obiluju seksualnim priviđenjima i snovima; u ćelijama
se čulo njihovo ječanje dok su se borili sa fantazmagoričnim iskušenjima i erotskim
mislima; oni su verovali da je vazduh oko njih pun demona koji ih napadaju; izgleda
da su monasi smatrali da je teže biti krepostan u osami nego u življenju usred svih
zgodnih prilika u gradu. Nisu bili retki slučajevi da ankoriti (tj. anahorete - monasi
pustinjaci, prim. I. S.) polude. Rufin priča o jednom mladom monahu u čiju je ćeliju
ušla neka lepa žena; on je popustio pred njenim čarima, posle čega je ona nestala, kako
je on mislio, u vazduhu; taj monah je pomahnitalo odjurio do najbližeg sela i
skočio u peć u javnom kupatilu da bi rashladio svoju vatru. U jednom dru-
gom slučaju, mlada žena je molila da je prime u ćeliju nekog monaha pod izgovorom
da je jure divlje zveri; monah je pristao da je nakratko primi, ali u tom trenutku ona
ga je slučajno dodirnula, i u njemu se javio plamen želje koju sve godine
strogog režima života nisu uspele da ugase. Pokušao je da je ščepa, ali je ona
iščezla iz njegovog zagrljaja i iz vidokruga. A hor demona, kažu, veselio se i grohotom
ismejavao njegovo poniženje. Taj monah, kaže Rufin, nije mogao više da podnese mo-
naški život; kao Pafnucije u Thais Anatola Franca, nije bio u stanju da izbaci viziju le-
pote koju je zamislio ili video; napustio je svoju ćeliju, uronio u život grada i pratio tu
viziju konačno sve do samog pakla.“1
Iz svih ranijih pripovesti, koje pravoslavni ističu i hvale se njima, saznajemo koliko
su monasi, poput ostalih svetovnih ljudi, pa možda i više od njih, skloni erotskim maš-
tanjima i fantazijama. Neki su išli čak dotle, kao što smo videli, da siluju i ubijaju de-
vojke koje su došle da traže pomoć od ovih „duhovnih staraca i podvižnika“, a neki pak
i da izvršavaju samoubistva. Sve ove neprilike, nažalost, na ove sirote ljude nametnuo
je strogi monaški sistem utemeljen na nebiblijskom učenju o spasenju koje se propo-
veda u Pravoslavlju. Apostol je naime rekao:
„Ali ako ne mogu da se uzdržavaju, neka stupe u brak, jer je bolje stupati u brak
nego raspaljen patiti. (...) Misli li ko da neprilično postupa sa svojom devojkom, ako
je ona zašla u godine, i tako mora da bude, neka čini šta hoće; ne greši, neka stupaju u
brak.“2
No, očigledno je da je u Istočnoj crkvi mnogo važnije ono što su rekli i ustanovili
kasniji crkveni autoriteti (već smo saznali pod čijim sve uticajem), nego Hristovi apos-
toli u skladu sa učenjem svoga Gospoda.
Dositej Obradović je, komentarišući monaški život i pravila, jednom prilikom pisao
o tome da je u svom životu upoznao veliko mnoštvo monaha i saznao za mnoga njiho-
va i najskrivenija stremljenja:
„Ja sam ostario već sa mnogih naroda i jezika kaluđeri (i sam, da koja sam guja ne-
go kaluđer, kad ovako sam živim, razve što u crnim haljinam obučen ne hodim), jošte,
hvala gospodu bogu, nisam ni u jednom rodu i jeziku takove drvene i nečuvstvene ka-
luđere našao ni upoznao koji za ženom ne uzdišu, ne čeznu i ne ginu. Onim
drevnim u neprohodinim livijskim pustinjama pustinjikom (kako žitija njihova glase)
vozdušni, ili bolje da rečem: črez njihovo voozbraženije načinjeni duhovi u žene (i po
svoj prilici lepe) su im se pretvarali, i kako na san tako i na jave dolazili. A da šta je
drugo ovo razve nepobjedimaja volja boga tvorca i nepokolebimi i vo vjeki nepodvi-
1 Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 81-82. Naglasak moj.
2 1. Kor. 7: 9, 36. Naglasak moj.
275
žimi jestestva zakon, koji čini da človek bez žene ne može biti, kako god golub
bez golubice, kako riba bez vode i kako sve što živi i diše ne može biti bez vozduha.“1
Iako je u ranoj mladosti, imajući čvrstu želju da se zamonaši i bude „sličan anđeli-
ma“, mislio da je bolje da ga kakva svirepa lavica ili medvedica na parčeta raskine nego
da ga najlepša srpska kći u svoj zagrljaj primi, u poznijim godinama priznao je da je
morao u „takovu krivoputicu i zabluždenije upasti čitajući knjige koje nisu za njega
bile, i hoteći da pre vremena svrh djevstva i ženidbe mudruje, ne znajući ni što je jedno
ni drugo.“2 Potvrđujući biblijsku istinu o tome da „nije dobro da je čovek sam“, Dositej
je to vrlo lepo iskazao sledećim rečima:
„Prvo milost bog k čoveku po stvorenju pokaza kad mu darova ženu, i prvi blagos-
lov što mu izreče, ovo je: „Rastite i množite se.“ Kad bi dakle (sačuvaj bože!) hoteo bog
najveću nemilost pokazati čoveku, što bi mu učinio? Uzeo bi mu natrag ženu, pak eto ti
ga. A kad bi hteo da ga prokune, šta bi mu rekao? „Ne rastio se ni plodio, no nek ti
propadne rod i koleno, i nek te nestane na zemlji“. Ko ima mozak i pamet, sam sebi iz
ovoga može prekrasne i prepolezne nauke davati; ko li nejma, il’ neće da ima, njemu se
sve zaludu besedi.“3
Dositej Obradović, i sam u mladosti monah, a potom samac do kraja života, smat-
rao je velikim Božijim blagoslovom bračni život, a sa druge strane, monaški način živo-
ta okarakterisao kao nebiblijski tj. onaj koji je ustanovljen protiv Božijeg namerenja,
volje, kao i čovečje zdrave pameti. Na izgradnju ovakvog Dositejevog stava, umnogome
je uticao i mudri pravoslavni episkop Georgije Popović, koji je, kako je to Dositej opi-
sao u svojim delima, u više navrata govorio protiv monaštva i ondašnjih monaha, iako
je i sam bio monah. Evo nekih njegovih reči:
„Poznajte drvo od ploda njegova“, - govori sveto Jevanđelije – „neplodno drvo seče
se i na vatru meće.“ No narod iz svoje prostote misli ako nestane među njima kaluđe-
ra, nestaće vere i zakona. Što vele? Mole se bogu za nas. E moja braćo, teško onom ko
hoće da se za njega drugi bogu moli! Da za tebe drugi jede i spava, nisi rad; a ono što ti
je najpoleznije i najpotrebnije, hoćeš da drugi za te radi. (...) Arhimandrit bezdinski:
„Po vašem govorenju, gospodine, valjalo bi koliko danas istrebiti sve kaluđere?“ Epis-
kop: „Po mojem govorenju? E moj brate, sami ste se davno i davno istrebili, niti ste
čekali moga govorenja. (...) Možeš li sad razumeti šta ja mislim govoreći da su se sami
kaluđeri davno i predavno istrebili?“ Arhimandrit: „Gospodine, na moju dušu, imate
pravo; božija istina iz Vaših usta besedi. Kamo sreća da svi arhijereji tako misle! Ja
bih se namah ženio.“4
Smatram da iz svih ovih navoda iz svetačkih žitija, a posebno iz ovog poslednjeg
priznanja arhimandritovog, da bi se i on, samo kad bi smeo - odmah oženio, možemo
da zaključimo kakve sve nevolje donose sebi oni koji krenu za izvršavanjem nebiblij-
skih religijskih pravila proisteklih iz antihrišćanstva.5 No, ono što predstavlja još veću
opasnost jeste velika verovatnoća da neki od monaha seksualno zastrane, te da se me-
đu njima jave homoseksualizam i pedofilija. Da zlo bude gore, očigledno je da ovakav
1 D. Obradović, Sabrana dela, Beograd, Prosveta 1961. god. str. 609-610. Naglasak moj.
2 Vidi: D. Obradović, Izabrani spisi, str. 78.
3 D. Obradović, Sabrana dela, str. 660.
4 D. Obradović, Izabrani spisi, str. 97-99. Naglasak moj.
5 „Človek koji se odrekao svega sveta i šta god je na svetu; koji ni za što drugo niti misli niti se stara, kromje
da spase dušu svoju. (...) A od žene valja da se čuva kao od žive vatre i da beži od nje dok je god živ, bez
svakog obzira; ime ni haljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe. Evo, kakva žestoka pravila oni sami
na sebe nalažu; i ovako su prvi monasi po egipetskim i po livijskim živili pustinjama.“ Reči episkopa Ge-
orgija Popovića; Vidi: Navedeno delo, str. 95. Naglasak moj.
276
protivbiblijski naopaki sistem može da dovede i do toga da monasi mogu smatrati iz-
vorom seksualnog iskušenja i prisustvo ženki životinja u svom prisustvu. Iz ovog raz-
loga, dozvoljeno je da se u manastirima čuvaju samo životinjske jedinke istog pola ko-
jeg su i kaluđeri. Prema Ralph-u Woodrow-u, ova zabrana držanja životinja suprotnog
pola u manastirima potiče iz IX veka, a razlog uvođenju zabrane je bio veliki nemoral
koji je u manastirima bio izražen.1 Rimokatolički kardinal Peter D’Ailly je rekao kako
se ne usuđuje ni da opiše nemoral u ženskim manastirima2, te da je stupanje među
monahinje u prošlosti bio samo drugi način da se postane javnom prostitutkom3.
Ovakva zabrana stupanja svega što je žensko u muške manastire postoji i na Svetoj
Gori u Grčkoj, na kojoj se među mnogima nalazi i srpski manastir Hilandar. Jedan
novinski izveštaj sa Svete Gore, tačnije njegov deo koji govori o idealima života tamoš-
njih monaha, glasi ovako:
„Od osnivanja „monaške republike“, 1054. godine, na Svetoj Gori zabranjeno je
prisustvo žena, iako su svih 20 manastira posvećeni ženi – Bogorodici. Štaviše, na ovo
poluostrvo, naseljeno monasima posebnih moralnih načela i stremljenja ka gotovo
savršenom idealu duhovnog života, zabranjen je ulaz i ženkama životinjama.
Nema krava, koza i ovaca! Sve što je „žensko“ smatra se mogućim iskušenjem za
monahe zavetovane na celibat.“4
Očevidno je, dakako, da je pisac ovog novinskog izveštaja bio pristrasan i želeo da
postojeće zabrane proglasi veoma duhovnim. Međutim, svaki zdravomisleći čovek bi
morao da se zapita kakva je to duhovnost svetogorskih monaha (i svih ostalih) u pita-
nju kada ni beslovesne životinje nisu mirne u njihovom prisustvu? Očigledno je da se
može očekivati da neki od njih, iskušan (Bože sačuvaj!) grešnim iskušenjem jer je „neš-
to žensko“ u blizini, obleži neku ženku životinje (kravu, kozu, ovcu i sl.) i tako učini
nešto što mu ni na pamet ne bi palo da se nije zamonašio. Da nije tako, ne bi ni bilo
razloga da postoji zabrana da u manastirima ne sme biti životinja suprotnog pola! Iz
ovoga uviđamo istinitost svega onoga o čemu smo do maločas govorili navodeći reči
apostola, reči Dositeja kao i ep. Georgija. Uostalom, poznato je da neki od ljudi koji
dugo borave u zatvorima (a manastiri su jedna vrsta zatvora)5 od prirodno nastrojenih
heteroseksualaca postaju homoseksualci, ili posežu za obležavanjem životinja radi za-
dovoljavanja polnog nagona.
Gospod Bog je u svojoj Reči jasno objavio da su ovakvi gresi više nego odvratni
pred njim:

2 Na istom mestu. Ovde se dakako radi o manastirima u Zapadnoj crkvi, međutim, ono što treba znati jeste
da su Istočna i Zapadna crkva bile jedinstvene do 1054. godine, odnosno do velikog raskola (šizme) izme-
đu njih. Do toga perioda, ne možemo da govorimo o katoličkim i pravoslavnim manastirima, već samo o
manastirima opšte, „vaseljenske“ crkve. Protođakon Ljubomir Ranković veli da je Crkva do 1054. godine
„osim manjih trzavica živela u blagodatnom miru. Istočna i Zapadna Crkva bile su jedno. Zajedno su
učestvovale na Vaseljenskim saborima, zajedno donosile svete dogme i kanone i živele u međusobnoj
bratskoj ljubavi.“ Vidi u: Život srpske crkve; Glas Crkve, Valjevo, 1989. god. str. 132. Naglasak moj.
3 U časopisu woMAN, magazinu za zdravu porodicu (broj 13, godina II, 2005. god.), u opširnom tekstu pod
naslovom: Najstariji zanat – prostitucija, naveden je i podatak da su u ranom srednjem veku mnoge pros-
titutke prisilno odvođene u manastire: „Carica Teodora, koja je i sama bila prostitutka prije udaje za cara
Justinijana (VI vijek), misli da čini dobro djelo time što će ih (radi se o prostitutkama; prim. I. S.) smjesti-
ti u manastir. Međutim, prilikom prevoza preko Bosfora neke od njih su uspjele da pobjegnu, ali su mnoge
pri pokušaju bjekstva stradale ili se ubile.“ Izdavač: Udruženje građana „Zdrava porodica“. Redakcije ma-
gazina se nalaze u Sarajevu i Banja Luci.
4 Nedeljni telegraf, 5. februar 2003. god. str. 11. Naglasak moj.
5 Vidi kod: Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 480. „Kloster“ (zatvor, zatvorena kuća).
277
„S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je. Živinčeta nikakoga nemoj obležati
skvrneći se s njim; i žena da ne legne pod živinče; grdilo je.“1
„Ko bi obležao živinče, da se pogubi; ubijte i živinče. I ako bi žena legla pod živinče,
ubij i ženu i živinče, neka poginu, krv njihova na njih.“2
„Proklet da je koji bi obležao kakvo god živinče. A vas narod neka reče:
amin.“3
Kada uzmemo za ozbiljno ove Gospodnje reči, koje zapovedaju da se prokletnik koji
je obležao živinče pogubi, i povežemo sa činjenicom da je Gospod Hristos u ev. po Ma-
teju 5:27-28 rekao da je čovek učinio preljubu već samim tim što je poželeo da ima
drugu ženu, a ne pošto je spavao sa njom, to bi značilo da su mnogi monasi već odavno
trebali da budu pogubljeni (istrebljeni; po rečima ep. Georgija) zbog grešnih misli us-
merenih ka ženkama životinja.
Žene u muškim manastirima

Kao što smo dakle uočili, jedan od monaških zaveta, bezbračnost, nalaže nepošted-
nu borbu protiv bogomdanog polnog nagona. U skladu sa predhodno citiranim teksto-
vima koji opisuju život muškaraca u manastirima, mogli bismo da pomislimo da ni
jedna žena nikada nije smela ni da kroči nogom ni u jedan od njih. Sudeći po seksual-
noj raspomamljenosti „svetitelja“ o kojima smo čitali u Ohridskom prologu, dolazak
žena u muške manastire bi mogao da rezultuje ili samoubistvom monaha ili silovanjem
a potom i ubistvom radoznalih žena. Ipak, „svetačka žitija“ nam stavljaju do znanja da
je kroz istoriju više žena boravilo, i to dugo vremena, u muškim manastirima, preobu-
čeno u muškarce. Evo nekih tekstova koji nas izveštavaju o tome:
„Prep. Apolinarija. (...) Ne htede se Apolinarija udavati, nego se u srcu obruči
Hristu i udalji u pustinju Misirsku. U muškom odelu i pod muškim imenom Dorotej
ona stupi u muški manastir gde se podvizivala uznoseći duh svoj neprestano k Bogu i
goreći ljubavlju prema Tvorcu svome. (...) Tek kad se Apolinarija upokoji, objavi se
tajna da ona nije bila muško no žensko. (...) Upokojila se 470. god.“ (Ohridski prolog,
5. januar);
„Prep. Marija. Devojka muške odvažnosti. Po smrti njene majke otac njen poželi
da se zamonaši. No Marija se ne hte razdvajati od svoga oca, te dogovorno oboje se
upute u jedan muški manastir, i to Marija sa ostriženom kosom i u muškom odelu, kao
mladić. Umre otac, a Marija se zamonaši kao muško i dobije ime Marin. (...) Tek po
smrti sazna se da je „monah Marin“ bio žensko. (...) Sv. Marija upokoji se i preseli u
besmrtnu radost 508. god.“ (12. februar);
„Prep. mater Anastasija, patricija i dama na dvoru cara Justinijana. Kad obu-
dove i kad vide da je carica Teodora ne trpi, ona se najedanput izgubi iz Carigrada i
obrete se u pustinji misirskoj. Čuveni duhovnik Avva Danilo postriže je i objavi je kao
monaha Anastasija škropca, po njenoj želji, da bi se kao žena pod muškim vidom lakše
spasla a i od carevih traganja za njom ukrila. I zatvori se Anastasija u tesnu keliju gde
provede 28 godina, i gde se upokoji 563. god. Pred smrt vide starac Danilo lice njeno
svetlo kao sunce.“ (10. mart. Naglasak moj.).
1 3. Mojs. 18:22-23.
278
Jedna od nekoliko zajedničkih karakteristika ovih kazivanja jeste i neophodnost da
se pomenute ženske osobe lažno predstave muškom monaškom bratstvu – kao muš-
karci. Ukoliko nam je poznato da osobe koje odlaze u manastire to čine (kako one već
misle) da bi se posvetile i što više Bogu približile, onda ostaje vidno da su ove žene (i
ne samo one) to činile namerno kršeći Božije zapovesti. Naime, deveta Božija zapovest
iz Dekaloga glasi:
„Ne svjedoči lažno na bližnjega svojega.“ (2. Mojs. 20:16).
Ova zapovest je mnogo šira u svom značenju nego što se obično misli i ne zabranju-
je samo izgovaranje laži putem govora. Ova zapovest zabranjuje „lažno svedočenje“,
bez obzira da li je to izrečena laž, lažno predstavljanje (kao u ovim slučajevima od
strane pomenutih žena) ili nešto treće. Uostalom, greh lažnog predstavljanja (bez reči)
je počinila samo Apolinarija, dok su Marija i Anastasija u grehu imale i pomoćnike,
koji su ih i rečima lažno predstavili kao muškarce. U vezi Marije to je bio njen otac,
takođe sa namerenjem monah, a u slučaju Anastasije niko drugi do „čuveni duhovnik
Avva Danilo“ koji je pred svom bratijom ovu ženu predstavio kao - uškopljenika Anas-
tasija.
Takođe, veoma je zanimljiv i podatak da je Anastasija stupila u muški manastir pod
muškim imenom, „da bi se kao žena pod muškim vidom lakše spasla“. Ukoliko se
pod ovim „spasavanjem“ u tekstu misli (a izgleda da nas kontekst navodi na takav zak-
ljučak) na spasenje pred Bogom i zadobijanje večnog života, prema novozavetnom
hrišćanskom učenju nije ni malo jasno u kakvoj se povezanosti nalazi spasenje u odno-
su na pol osobe?! Prema jasnom učenju Sv. pisma, i muškarci i žene se na potpuno
istovetan način spasavaju pred Bogom, verom u Isusa Hrista Spasitelja i novim rođe-
njem Svetim Duhom (Ev. po Jovanu 1:12; 3:16; Rim. 10:9-13; Gal. 3:26-28). Međutim,
ukoliko zapazimo činjenicu da se prep. Anastasija zamonašila u egipatskoj (misirskoj)
pustinji, i setimo se našeg razmatranja sa početka ovog poglavlja u kome smo govorili
da je egipatski asketizam nastao „pod dominantnim uticajem gnosticizma“ (po M. Vu-
komanoviću i drugim autorima), onda na pitanje povezanosti spasenja i bivanja muš-
karcem dobijamo mnogo konkretniji odgovor. Evo jednog kratkog teksta iz apokrifnog
gnostičkog evanđelja po Tomi, koje je, po mišljenju mnogih istraživača, presudno uti-
calo na oblikovanje filozofije egipatskog pustinjskog asketizma:
„Simon Petar im reče: Neka Marija ode od nas, jer žene ne zavređuju Život. Isus re-
če: Gle, ja ću je povesti da bih od nje načinio muško, tako da i ona, kao i vi muš-
karci, može da postane duh života. Jer svaka žena koja postane muško ući će u
Carstvo Nebesko.“ (log. 114).“1
Prema ovom gnostičkom spisu, sam Isus od žena stvara muškarce, da bi i one mo-
gle da uđu u nebeski raj. Po mom mišljenju, sasvim je moguće da je nešto od ovog gno-
stičkog učenja ostalo do VI veka te da se prema njemu Anastasija i upravljala u svojoj
težnji da zadobije večni život.
U jednoj od futnota na prethodnim stranicama istakao sam izjavu protođakona
Ljubomira Rankovića o tome da su pre velikog raskola između Istoka i Zapada 1054.
godine, dve crkve živele u „blagodatnom miru“, te da su bile „jedno“. Upravo zbog
toga, želim da na ovom mestu spomenem primer još jedne žene iz tog davnog vremena
crkvenog jedinstva (iz IX veka), koja se prerušena u muškarca (poput žena iz „Prolo-
ga“) popela čak do papske svete stolice u Rimu. Iako neki smatraju da je ova pripovest
izmišljena, postoji više istorijskih dokumenata koji potvrđuju njenu istinitost. Prve
1 Vidi kod: Milan Vukomanović, Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista, str. 196. Naglasak moj.
279
informacije o tome da je nekada davno stolovao rimski episkop koji je bio žena, nala-
zimo u dokumentima koji potiču upravo iz IX veka, a potiču od Anastazija Biblioteca-
riusa koji je bio upravnik papske biblioteke i lični savetnik pape Leona IV. Evo kako je
jedan rimokatolički istoričar iz XV veka, Bartolomeo Platina u svojoj knjizi „Život pa-
pa“, opisao događaje vezane za ženskog papu:
„Papa Ivan VIII bio je engleskog podrijetla, a rođen je u Mainzu. Da je uopće stigao
do Svete Stolice, može zahvaliti jedino zlim duhovima. Jer papa je doista bio žena
prerušena u muškarca. (...) Sveto Pismo nitko nije poznavao tako dobro kao ona;
na temelju njene učenosti, njenog sveobuhvatnog znanja i njene sposobnosti da posti-
gne sve što poželi, još je na umoru pape Leona jednoglasno izabrana za njegova nasle-
dnika. Nakon dvije godine, pet mjeseci i četiri dana na putu od crkve Laterana do Ko-
loseuma počeli su odjednom trudovi. Umrla je u kratkom roku nakon poroda i ubrzo
je šutke pokopana.“1
Martin Scotus, redovnik opatije sv. Martina u Kelnu (umro 1086. godine) napisao
je sledeće:
„‘A.D. 854, Lotharii 14, Ivana, žena, proglašena je Leonovim nasljednikom i vladala
je dvije godine, pet mjeseci i četiri dana.’„2
Stefan od Baurbona (umro 1261. godine) u svojoj knjizi „O sedam darova Svetoga
Duha“ (De septem donis spiritu sancti) uglavnom je spominjao iste detalje kao i drugi
njegovi prethodnici i savremenici. Pojedinosti o životu papise Ivane se donekle razliku-
ju od izvora do izvora. U nekim srednjevekovnim spisima ona se naziva Agnes ili Gil-
berta. Po nekima, ona je bila supruga pape Leona IV koja je posle njegove smrti preu-
zela papske dužnosti. Međutim, najinteresantnija verzija je ona koju je u svojoj „Hro-
nici papa i careva“ (Chronicon pontificum et imperatum) izneo Martin von Troppaua
iz XIII veka, koji je izvestio o životu i smrti ženskog pape dajući iste informacije kao i
već citirani Bartolomeo Platina, koji je živeo dva veka kasnije. Na mestu na kome je
pokopana papisa Ivana bila je postavljena velika kamena ploča sa klasičnim natpisom,
ali je ona kasnije uništena po naređenju pape Pija V (1566-1572), da bi se izbegli dalji
skandali. Posle događaja sa pomenutim ženskim papom, svi kasniji pretendenti na to
najviše mesto u Zapadnoj crkvi bili su najpre podvrgavani proveri pola. Pošto je u XV i
XVI veku protestantska reformacija sve više dobijala na snazi, nije bilo ništa čudno što
je Rimokatolička crkva učinila sve da negira postojanje ženskog pape, koji je postao
simbolom korupcije i nemorala. Sa svoje strane, „Katolička enciklopedija“ koja ovo
predanje smatra običnom bajkom, ipak ističe da je nakon Leona IV (847-855) na pap-
sku stolicu seo Englez Jonh of Matiz, koji je „navodno“ bio žensko, te koji je na tom
mestu proveo dve godine, sedam meseci i četiri dana. Takođe, ista enciklopedija kazuje
da je u XIV i XV veku pomenuta papisa smatrana istorijskom ličnošću, u čije postoja-
nje niko nije sumnjao. Ona je u jednoj od katedrala imala svoju bistu, koju su kasnije,
po zapovesti pape Klementa VII (1592-1595) transformisali u bistu pape Zaharija. U
jednoj od ulica u Rimu koje vode ka crkvi sv. Petra, u srednjem veku je postojao i kip
ženskog pape. Prilikom svoje posete Rimu, Martin Luter je video ovaj kip i začudio se
kako pape uopšte dozvoljavaju da on stoji tamo. Četrdeset godina nakon Luterove
smrti, po naređenju pape Siksta V papisin kip je bio uklonjen.3
1 Snaga i moć vjere, Založba mladinska knjiga, Ljubljana - Zagreb, 1991. god. str. 58. Naglasak moj.
2 Na istom mestu.
3 Vidi kod: Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 99.
280
Proučavajući prethodno navedene dogodovštine koje su usko vezane za praktično
ispoljavanje monaških ideja u životima vernika - pripadnika tradicionalnih crkava is-
toka i zapada, verujem da možemo da kao zaključak izvedemo činjenicu o njihovoj
potpunoj nezasnovanosti na Bibliji kao Božijoj knjizi. Proučavanje tema koje predstoje
u ovom poglavlju, još više će nas utvrditi u tom stanovištu.
Neoženjeni episkopi
Prema učenju Svetog pisma, služba episkopa (tj. nadglednika) u crkvama je bogou-
godna ali i veoma odgovorna. Srž službe ovih Gospodnjih učenika u ranoj Crkvi ogle-
dala se u duhovnom staranju i brizi za celokupni život i rad hrišćanskih prvovekovnih
zajednica (dakle u odnosu na svakog pojedinca i crkvu u celini). Apostol Pavle o ulozi
crkvenih starešina - episkopa kaže sledeće:
„Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za episkope, da na-
pasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju. Ja znam da će posle moga odlaska
među vas ući zverski vuci koji neće štedeti stada. (...) Stoga budno pazite i sećajte se da
tri godine, noć i dan, nisam posustao savetujući sa suzama svakog od vas.“1
Apostol Petar ovako savetuje starešine u prvom veku ustanovljenih crkava:
„Starešine među vama molim ja, koji sam i sam starešina i svedok Hristovih stra-
danja i učesnik u slavi koja će se otkriti, napasajte stado Božije koje je kod vas i nad-
gledajte ga ne prisilno, nego dragovoljno, kako Bog hoće, ne iz želje za sramnim dobi-
tkom, nego u predanosti, i ne kao gospodari nad onima koji su vam dodeljeni, nego
budite primer stadu. I kad se pojavi arhipastir, primićete slavni venac koji ne vene.“2
Ovaj apostol je od samoga Gospoda, nakon Njegovog slavnog vaskrsenja, dobio is-
tovetan nalog. Hristos je naime, nakon što je dobio odgovor na postavljeno pitanje:
„Simone, sine Jovanov, ljubiš li me?“, Petru tri puta ponovio veoma važno uputstvo:
„Napasaj moje jaganjce...čuvaj ovce moje...napasaj moje ovce.“3
Ono što je potpuno sigurno jeste da ne može baš svaki hrišćanin da postane stare-
šina jedne lokalne hrišćanske crkve. Prema učenju Svetog pisma, Hristos je svojim
vernicima dao različite duhovne darove, koji udruženi sa prirodnim predispozicijama,
bivaju od Gospoda iskorišćeni na izgradnju Hristovog tela – Crkve:
„A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi. I Bog je postavio pojedince u Crkvi pr-
vo za apostole, drugo za proroke, treće za učitelje...“4
„I on je sam dao jedne za apostole, a druge za proroke, jedne za evanđeliste, a druge
za pastire i učitelje, da se sveti priprave za delo službe, za izgradnju Hristovog tela, dok
svi ne dođemo do jedinstva u veri i poznanju Sina Božijeg, do savršenog čoveka, do
pune mere Hristovog rasta.“5
Stoga, episkop mora da bude od Gospoda odabran i osposobljen za izvršavanje ve-
oma odgovorne službe koja mu se poverava. Neke od osobina za koje se podrazumeva
da treba da budu prisutne u episkopovom hrišćanskom životu, Pavle spominje na još
jednom mestu:

2 1. posl. Petrova 5:1-4. Naglasak moj.
4 1. Kor. 12:27-28.
5 Efescima 4:11-13.
281
„Jer služitelj Gospodnji ne treba da se upušta u takve borbe, nego treba da bude
blag prema svima, kadar poučiti, voljan zlo podnositi, da u krotkosti vaspitava one
koji se protive, ne bi li im kako Bog dao pokajanje na poznanje istine...“1
No, dva posebna teksta koja se konkretno odnose na službu episkopa u crkvi, nala-
ze se u 1. Timoteju 3:1-7 i u poslanici Titu 1:5-9. Na ovom mestu navešću ih u celini, da
bismo mogli jasno da vidimo u čemu se sastoji razlika između apostolskog rano-
hrišćanskog učenja i religijske prakse koju nalazimo u okviru današnje Pravoslavne
crkve.
„Istinita je ova reč: ko želi episkopstvo, lepu službu želi. Episkop, dakle, treba da
je neporočan, jedne žene muž, trezven, razborit, pristojan, gostoljubiv, kadar pouči-
ti, ne pijanica, ne ubojica, nego blag, ne naklonjen svađi, ne srebroljubac, koji dobro
upravlja svojim domom i ima poslušnu decu sa svakom čestitošću; jer ko ne zna da
upravlja svojim domom kako će se starati za Crkvu Božiju? – ne novoobraćeni, da se
ne naduje i padne pod đavolsku osudu. A treba da ima i dobro svedočanstvo od onih
koji su van Crkve, da ne bi pao u pogrdu i zamku đavolju.“2
„Zato sam te ostavio na Kritu, da urediš ono što još nedostaje i da postaviš prezvite-
re po gradovima – kao što ti naredih; ako je ko besprekoran, muž jedne žene, ako
ima decu koja veruju, koju ne optužuju zbog raskalašnosti ili kao nepokorne. Jer epi-
skop kao domoupravitelj Božiji treba da je besprekoran, ne samoljubiv, ne osoran, ne
pijanica, ne ubojica, ne lakom na sraman dobitak, nego gostoljubiv, prijatelj dobra,
razborit, pravedan, duševan, uzdržljiv, koji se drži pouzdane reči saglasne sa naukom,
da bude kadar i opominjati u zdravoj nauci i izobličavati protivnike.“3
Pored ostalih istaknutih duhovnih vrlina koje treba da poseduje, episkop dakle, po
rečima bogonadahnutog apostola, mora da bude i oženjen („jedne žene muž“). I to
ne samo da bi se i praktično videlo da li je sposoban da bude pastir Božijeg stada, po
ugledu na upravljanje sopstvenom porodicom, već i zbog prirode njegove službe koja
podrazumeva vrlo često kontaktiranje sa mnoštvom verujućih i bezvernih ljudi (dakle i
sa devojkama, udatim i razvedenim ženama kao i udovicama, a u skladu sa 1. Kor. 7:2-
5). Već smo ranije jasno uvideli da bezbračnost kod muškaraca u manastirima može da
dovede do različitih seksualnih nastranosti i „raspaljenosti“ kojoj se ne može lako odo-
leti; te je stoga neophodno da, po rečima ap. Pavla, „zbog bluda svaki ima svoju ženu i
svaka žena svoga muža“ (1. Kor. 7:2). Episkopi u Crkvi jednostavno, po učenju preuzvi-
šene Božije Reči, moraju da budu oženjeni. Sa moje strane više puta citirani episkop
Georgije Popović je o službi crkvenih nadglednika i njihovom moranju da se nalaze u
braku, potvrđujući učenje sv. apostola, rekao sledeće:
„U vreme apostola i trista i više godina posle njih episkopi su bili mirski poglavi-
ti sveštenici i imali su svoje žene. Vidimo da po prvom Nikejskom soboru otac sve-
toga Grigorija Bogoslova Nazijanzina, u čestnom braku živeći, episkop je bio i sinove i
kćeri izrodio. Tako brat Velikoga Vasilija, tako sveti Spiridon i mnogi drugi. Apostol
Pavel javno svedoči da episkop, prezviter i dijakon mora biti oženjen, i tome pri-
dodaje uzrok govoreći: „Ko nije kadar svojim domom i familijom upravljati, kako će on
biti vredan crkvom i narodom upravljati?“ Vidi se da su episkopi prvi poglaviti mirski
sveštenici. Episkop ništa drugo ne znači nego nadziratelj; a arhijerej će reći načalni
jerej. A posle, kad su se kaluđeri počeli množiti i arhijerejska dostoinstva primati, ma-

2 Naglasak moj.
3 Naglasak moj.
282
lo-pomalo uveo se običaj da episkop mora biti monah, protiv javne nauke apo-
stolske, po kojej nauci i po pravoj pravici i sudu zdravoga razuma episkop ne
može nipošto biti monah. On nije određen da u pustinji živi, nego u miru u grado-
vi i seli, među ljudma i ženama; i čovek budući od tela i krvi, kako ga je bog stvorio,
ako nije oženjen, u velikom bjedstvovaniju nahodi se.“1
Ko bi nam mogao dati bolji odgovor na pitanje kako se oseća episkop - monah me-
đu ljudima sa kojima živi u okruženju, od samog bezbračnog episkopa? Georgije Popo-
vić je bio upravo takav, a on je izjavio da se svaki njemu sličan, koji živi među običnim
svetom kojem služi, nalazi u velikom „bjedstvovaniju“ (što bi trebalo da znači u velikoj
bedi, tj. nevolji zbog svoga beženstva). Šta više, stav koji je zastupao ovaj arhijerej pra-
voslavne srpske crkve u XVIII veku je u potpunosti u skladu sa Biblijom; naime stav
kojeg su oduvek zastupali hrišćani koji su verni Bogu i Njegovoj Reči. Taj stav glasi da
episkop nipošto ne može biti monah, te da se taj običaj uveo (poput mnogih drugih
koji se u Pravoslavlju danas obdržavaju) tek nekoliko stotina godina nakon Hrista i
apostola koji su o tome naučavali sasvim drugačije.
Činjenicu da su u prvim vekovima hrišćanstva episkopi bili oženjeni ljudi, te da je
tek kasnije došlo do ustanovljavanja pravila i obaveze da se oni postavljaju iz redova
monaha, potvrđuje nam i istoričar Jevsevije Popović. Evo kako nas on izveštava o nas-
taloj promeni koja se odnosi na crkvene episkope:
„Ta okolnost, što je monaštvo dobivalo sve jači utecaj u crkvi, učinila je, da su pos-
tepeno najviša crkvena dostojanstva došla u ruke tako visoko cenjenih monaha, a sve-
štenstvo, koje je živelo u braku, pored monaha postepeno je potiskivano. Usled toga su
monahe, ne samo rado posvećivali za prezvitere i đakone (...) – nego su njihovi nasto-
jatelji dobili mesta i u sinodima, naskoro i na episkopskim stolicama na Istoku nalazi-
mo skoro samo monahe, i oženjeni episkopi već su u početku V. stoleća u ce-
loj crkvi velika retkost. Kad je 410. Sinesije Kirinejski izabran za ptolemaidskog
episkopa, ustezao se isprva da primi izbor, jer je bio oženjen, a nije se hteo rastati sa
svojom ženom2; ali je još posvećen za episkopa, iako se nije morao rastati sa ženom.
Kašnje nema skoro ni govora o episkopima, koji žive u braku. (...) U pogledu episkopa
je Justinijan I. (527-565) naposletku izričito naredio, da moraju biti neoženjeni. I zais-
ta na Istoku većina episkopa behu monasi.“3
Kao što uočavamo iz izveštaja koje nam pruža crkvena istorija, u skladu sa apostol-
skom naukom, neki episkopi su sve do VI veka na Istoku bili oženjeni, iako je to već od
V veka postala retkost. Što se tiče crkava na Zapadu, samo je, prema J. Popoviću, u
Britaniji, Irskoj i Škotskoj Crkvi postojao oženjeni episkopat sve do VII veka iz razloga
njihove izolovanosti od ostalog dela Evrope i prestanka rimske vlasti nad pomenutim
ostrvima. Što se tiče ostalog dela kontinenta, mogućnost ženidbe je mnogo ranije uki-
nuta, i to ne samo episkopima, već i prezviterima i đakonima. Evo šta saznajemo o
ovim zabranama iz Jevsevijeve „Istorije“:
„Na ostalom zapadu, gde je već 306. na španskom saboru u Elviri (Eliberis) nare-
đeno, da episkopi, prezviteri i đakoni ne žive u braku, poslednje gledište sa širenjem
ideje monaštva sve je više prevlađivalo i pri kraju IV. stoleća (385.) i rimski episkop

2 Primer episkopa Sinesija je dostojan svake pohvale iz razloga njegovog poštovanja svetinje i neraskidivosti
bračnog zaveta u skladu sa Hristovim učenjem, a nasuprot mnogobrojnim primerima (od kojih sam neke
naveo ranije) brakolomstava učinjenih od strane „svetitelja“ koji su ostavljajući žene i decu odlazili u pus-
tinje i manastire misleći da time ugađaju Bogu.
283
Siricije (384. - 398.) naređuje isto, što je naredio elvirski sabor. Rimski episkop Leon
(Lav) I. (440-461) zabranio je 450. brak i subđakonima. I to je postalo merodavnim
na celom Zapadu.“1
Očigledno je, dakle, da je u vaseljenskoj crkvi, najpre na Zapadu, a potom i na Isto-
ku, zabranjena ženidba episkopima (a na Zapadu, videli smo, i svim ostalim crkve-
nim službenicima), iako takva pravila nipošto nisu proisticala iz Biblije.2 Nasuprot to-
me, apostoli su predvideli da će se u budućnosti (u odnosu na njihovo vreme) u okviru
Crkve pojaviti lažne nauke na osnovu kojih će stupanje u brak biti zabranjeno:
„A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki odstupiti od vere, obratiće
pažnju na varljive duhove i demonske nauke, u licemerju lažljivaca, koji su žigosani u
svojoj savesti, koji zabranjuju stupanje u brak...“.3
Zabrana nekim licima u okviru Crkve da se žene, po objavi Svetog Duha, spada u
domen otpadništva od vere, koje je prouzrokovano usvajanjem „demonskih nauka“
pod uticajem „varljivih duhova“. Pošto već znamo da su ovakve zabrane proistekle
zbog usvajanja monaške životne filozofije i verovanja u duhovnu uzvišenost bezbrač-
nih, koje su nastale pod dominantnim uticajem grčke neznabožačke misli, onda nam
nije potrebno da puno nagađamo o čemu je to Duh kroz apostola govorio i na šta je to
upozoravao. Sasvim je sigurno da neoplatonizam i gnosticizam ne spadaju u grupu
Bogu ugodnih filozofiranja, već nasuprot tome, u nauke koje nemaju nikakve dodirne
tačke sa evanđeljem Isusa Hrista i zbog toga se svrstavaju među „demonske nauke“.
Zabrana ženidbe crkvenih starešina, i to baš onih koji ponajpre trebaju biti oženjeni
zbog takvog Gospodnjeg određenja i pravilnog izvršavanja svoje odgovorne službe, ne
može poticati ni od koga drugog već od neprijatelja Crkve Hristove, tj. od samog nečas-
tivog.
Najtotalitarniji sistem na svetu

„A zna se – svaka neposlušnost i protivljenje vrhovnom autoritetu povlači sobom
Crkveni sud i mogućnost zabrane sveštenodejstva, raščinjenja i odlučenja (ekskomu-
nikacije) od Crkve! Tako nalažu kanoni zapisani u crkvenom Ustavu, „najtotalitarni-
jem spisu takve vrste na svetu“, kako ga opisuju poznavaoci.“4
Zadnji deo upravo citiranog navoda predstavlja zaključak koji se sasvim prirodno
nameće ukoliko nepristrasno i objektivno proučimo crkveni ustav i kanone svetih ota-
ca, a koji se odnose na mnoge aspekte života vernika Istočne crkve. Konkretno, pome-
nuti tekst koji je izašao u Novinama Vranjskim odnosi se na isključenje iz crkvene i
veroučiteljske službe đakona V. S. od strane vladike vranjskog Pahomija, iz razloga što
je pomenuti sveštenik stao na stranu dece koja su optužila vladiku zbog seksualnog
uznemiravanja i podsticanja na protivprirodni blud. Poput ovog sveštenog lica, još ne-
koliko sveštenika i monahinja je došlo pod veoma oštar udar ep. Pahomija, koji je oči-
gledno odlučio da se osveti onima koji su mu stali na put. Prema propisima koji vlada-
ju u SPC (i drugim Pravoslavnim crkvama) episkop jedne eparhije je apsolutni autori-
tet u svim verskim pitanjima na teritoriji koja mu je poverena. Čak ni patrijarh ne mo-

2 Prema Bibliji, poput episkopa (nadglednika) i đakoni (služitelji) i prezviteri (starešine) treba da budu ože-
njeni. Vidi: 1. Timoteju 3:12; Titu 1:5-6.
4 Novine vranjske, 11. 9. 2003. god. str. 24. Naglasak moj.
284
že da dođe u samovoljnu posetu nekoj eparhiji ili parohiji ako nije za to dobio poziv ili
dozvolu od mesnog episkopa.1 Tako dakle, i posle više meseci od podizanja optužnice
protiv ep. Pahomija u kome se on tereti za pedofiliju i homoseksualizam ispoljen pre-
ma maloletnicima, niko još nije uspeo da pomenutog vladiku pomeri sa njegove vladi-
čanske stolice.
Da su kanoni koji važe u Pravoslavlju zaista najnedemokratskiji i najtotalitarniji
propisi koji postoje na svetu, dokazaću još jednim veoma ozbiljnim primerom. Naime,
radi se o pravilima o postupanju prema iskušenicima i monasima koji prestupe zavet
apsolutne poslušnosti, ili pak u slučaju kada „padnu u greh“ sa nekom ženom (prekrši-
vši zavet bezbračnosti). Takođe, pravila se odnose i na one koji napuste manastir u
želji da zasnuju brak, pošto su uvideli da ne mogu da se seksualno uzdržavaju, sa druge
strane ne želeći da zbog toga postanu homoseksualci ili alkoholičari (poput nekih dru-
gih u svom okruženju). Kao što smo spomenuli u prvom delu poglavlja, monaški zaveti
su celomudrenost (bezbračnost), poslušanje i siromaštvo. Polažući pomenute zavete,
iskušenik se svojevoljno odriče svega što ga vezuje za ovaj svet. Uvođenje u monaški
red potvrđuje se i zapečaćuje monaškim postrigom (šišanjem kose) i davanjem novog
imena:
„Osim novim imenom, ovo biva zapečaćeno i postrigom, unakrsnim sečenjem kose
na glavi. Iako se monaški postrig ne broji među sedam svetih tajni, on je od Svetih
Otaca (Teodor Studit npr.) smatran svetom tajnom, najpribližnijom svetome krštenju.
Baš kao i krštenje, i monaški postrig je večan.“2
Ovako zamonašena osoba, prema crkvenim kanonima više nikada nema prava da
se vrati u građansko društvo i svetovan život. Ona treba da živi u tišini, u postu i molit-
vi, ne učestvujući ni u svetovnim niti pak u crkvenim poslovima, sem po posebnom
episkopovom dopuštenju.3 Sveti oci prizivaju anatemu (prokletstvo) na svakog mona-
ha koji bi odlučio da napusti manastir i posveti se drugačijem načinu života:
„Koji su jednom stupili u klir, ili su se kaluđerstvu posvetili, naređujemo, da ne
mogu već stupati ni u vojničku, ni u svjetsku službu; a koji se na ovo usude, i ne povra-
te se, pokajavši se, k onome što su radi Boga izabrali, neka budu anatema. (7. kanon
IV Vas. Sab.) (...) Napuštanje manastira donosi anatemu.“4
Prema zakonu cara Justinijana (VI vek n. e.) koji je i strogim državnim propisima
podržavao i štitio vizantijsku crkvu, monah koji bi napustio manastir i potom zadobio
neku svetovnu službu, bio bi smesta prisilno vraćen nazad, čime bi njegova svetovna
služba prestala:
„Slično Crkvi, i država je donosila svoje zakone, kojima je podržala stav iznet u ka-
nonima. Iako danas u doba odvojenosti Crkve od države, ti zakoni nemaju važnosti,
navešćemo Justinijanov zakon, zato što na svoj način svedoči istinu: „Kaluđer koji je
ostavio svoj manastir i prešao svjetovnome životu, ako je slučajno već dobio kakvu
građansku ili vojničku čast, neka se iste liši, i od dotičnog episkopa, i oblasnog sudije
neka se odmah u manastir pošlje.“ (Nov. CXXIII c. 42).“5
Što se tiče onih ljudi koji su se zamonašili a potom uvideli da ne mogu živeti takvim
načinom života, pa su poželeli da zasnuju brak i vrate se življenju koje je Bog osmislio
za ljude, ni oni se nisu mogli nadati iskazivanju razumevanja od svojih pretpostavlje-
1 Na istom mestu.
2 Sveti knez Lazar, godina šesta, br. 2, 1998. god. Naglasak moj.
3 Na istom mestu (naveden: 4. kanon IV Vaseljenskog sabora).
5 Na istom mestu.
285
nih u veri. Crkveni kanoni nalažu i u ovom slučaju veoma rigorozne mere, koje ne sa-
mo da ugrožavaju već i bacaju pod noge dostojanstvo čoveka kao bogolikog stvorenja.
Na takve osobe se baca prokletstvo, zatvaraju se pod prisilom u manastir sve do smrti
bez ikakve šanse za zadobijanje spasenja i večnog života. Evo kako glasi propis kojeg su
ustanovili „sveti oci“, a koji se odnosi na onoga koji je prestupio „zavet bezbračnosti“:
„Ako koji kaluđer napusti sveti čin i bude jeo mesa i ženu uzme, pak neće da se pov-
rati, takvoga treba podvrgnuti anatemi, te na silu ga opet obući u kaluđersko odijelo
i zatvoriti ga u manastiru.“ (35. pravilo Nikifora Isp.). Ovo pravilo se odnosi na
monaha, koji sasvim napusti sveti monaški čin, koji, dakle, i mesa jede, i opšti sa že-
nom, i ode bespovratno iz manastira. Pravilo takvoga predaje anatemi. U ovom ono
stoji u saglasju sa navedenim 7. kanonom IV Vas. Sab. koji anatemiše monahe koji be-
spovratno odu iz manastira i monaški podvig zamene svetovnom službom. Pravilo po-
red anateme, nalaže da se dotični, koji ne želi da se povrati svome činu, na silu (upor.
navedeni Justinijanov zakon) obuče u kaluđersko odelo i zatvori u manastiru. Zašto je
ovo Svetitelj odredio, ako je dotični već anatemisan? Anatemisan čovek je izbačen
iz Crkve za sva vremena, i osim toga on je i proklet, dakle, stran svima (v. Jovan
Zlatousti Homel. XVI in. epist. ad Romanos). Takav ne može biti monah, ali mu se si-
lom oblači monaško odelo, da bi se pokazalo da ga i u propasti anateme, čak i tu,
prate zaveti, koje je dao.“1
Slično sv. Nikiforu Ispovedniku, i sv. Vasilije Veliki za ovakve izopštenike propisuje
strogi zakon. Evo na koji način ovaj svetitelj primenjuje Sveto pismo u ovom slučaju:
„Kaže Sveto Pismo: „Ako ko protiv Boga sagriješi, ko će onda za nj moliti?“ Jer onaj,
koji sebe samoga prinese Bogu, a zatim se odmetne u drugačiji život, taj postade sveto-
grdnik, jer sam sebe pokrade i odnese prinos dan Bogu. S pravom takvima više ne tre-
ba otvarati vrata bratstva, pa čak ni kad bi došli da se sklone pod krov prilikom jednos-
tavnog proputovanja.“2
Prema svetim ocima, takođe, ukoliko bivši monah zasnuje brak, Pravoslavna crkva
takvu bračnu zajednicu ne priznaje već je smatra bludnom vezom:
„Svako suživljavanje monaha sa ženom jeste blud, pa i u slučaju da država tu vezu
smatra brakom.“3
„Monaškome činu po sebi se već razumije da odgovara bezbračje, bilo da je čovjek
dao zavjet ili ne (u starini ovaj zavet se nije obavezno polagao). Pokušaj sklapanja bra-
ka monaha Svetitelj naziva predavanjem rasputnom i strasnom životu, a sami taj
brak, ne smatra brakom, nego bludočinom svezom, koju treba svakim
načinom razvrgnuti.“4
Sva ova do sada pomenuta prestroga pravila koja važe za monahe (i monahinje) ali
i za iskušenike koji se još nisu zamonašili primivši postrig (a ukoliko su iz nekog razlo-
ga samo obukli monašku odeću; – jer se zbog toga kasnije silom primoravaju da se

2 Isto, str. 37.
3 Isto, str. 31.
4 Isto, str. 41. Naglasak moj. Možda bi bilo uputno naglasiti i to da se prema učenju „otaca“ (nasuprot biblij-
skoj nauci) i svaki građanski brak koji nije potvrđen u crkvi od strane pravoslavnog sveštenika, smatra
bludnom vezom – jer takav brak nije sklopljen sa Božijim blagoslovom te je kao takav pred Bogom neva-
žeći. (Da Pravoslavna crkva smatra građanski brak bludništvom, što će reći da veći deo srpskog naroda ži-
vi u bludu (a to se pogotovo odnosi na one osobe venčane građanskim brakom (a ne i crkvenim) u doba
socijalizma), čuo sam na predavanju u zgradi eparhije timočke sredinom ‘90-tih od ep. timočkog Justina
Stefanovića).
286
zamonaše iako su možda u međuvremenu od monašenja odustali)1 se verovatno ne
mogu naći ni u najtotalitarnijim i najdestruktivnijim sektama i kultovima. Kod nas je
poznato više primera napuštanja raznih pseudohrišćanskih organizacija od strane nji-
hovih višegodišnjih članova. Verovatno najpoznatiji je primer bivšeg pripadnika Mu-
nove unifikacione crkve, mladića Vuka Andrejevića iz Beograda, koji je uz svesrdno
zalaganje svojih roditelja napokon zaključio da mu u pomenutoj organizaciji nije mes-
to. Na početku, nije bilo nimalo lako da roditelji ubede Vuka da je krenuo stranputi-
com, te se on opirao ideji da napusti kult. Međutim, kada je kasnije, konačno, odlučio
da napusti organizaciju, Munova crkva jednostavno nije posedovala mehanizme koji-
ma bi Vuka zadržala u svom članstvu, te se pomenuti mladić sa roditeljima vratio u
Srbiju i u potpunosti raskinuo veze sa pomenutom organizacijom. Hvala Bogu, nijedan
totalitarni kult, koji egzistira u civilizovanim zemljama sveta, nema načina da svoja
stroga pravila nametne državnim organima zemlje u kojoj deluje. Stoga je moguće da
se iz „kandži“ nekakvih „čudovišnih sekti“ izbave mnogi njihovi pripadnici koji se pre-
domisle i odluče da ih napuste. Međutim, u srednjem veku, za vreme postojanja „sim-
fonije“ između crkve i države, kao što smo videli, strogi crkveni zakoni su postajali i
zakoni države. Mnogi radikalniji bogoslovi i članovi SPC, priželjkuju da se u Srbiji
dvadeset i prvog veka ponovo uspostavi isti ovaj srednjevekovni odnos između crkve i
države, a samim time i da svi Justinijanovi zakoni ponovo postanu realnost. U svakom
slučaju, i sa Justinijanovim zakonima i bez njih, roditelji mladića i devojaka koji se
danas u Srbiji monaše (kao iz nekakvog pomodarstva) moraju da znaju da više nikada
neće moći da računaju na svoju decu koju su izrodili i u njih uložili čitav svoj život.
Ukoliko bi se neko od zamonašenih mladih ljudi i predomislio, istupio iz manastira i
oženio se (ili udala se - ako je u pitanju devojka) na radost svojih roditelja, kao što se
vidi iz kanona svetih otaca, prošao bi neuporedivo lošije od Vuka Andrejevića. Bio bi
anatemisan i doveka proklet, bez mogućnosti spasenja, a povrh toga i uhapšen i strpan
u manastirski zatvor da doveka proklinje dan kada je rođen i kada je čuo dušepogubnu
nauku na osnovu koje je, zaveden, i stupio u monaški red.
Kako pravoslavni objašnjavaju poreklo ovih strogih pravila?

„Volja i zaveti čoveka položeni su pred Crkvom. U Crkvi Bog svetom tajnom mona-
škoga postriga čoveka ustrojava, osvećuje ga i telom i dušom kao monaha. Ovaj savez
se polaže u Crkvu na čuvanje, i zaista, mnoštvom kanona Crkva ga čuva prema pravi-
lu: „Što je Bog sastavio čovjek da ne rastavlja“ (Matej 19, 6.)“2
Kao što smo, dakle, mogli da upravo pročitamo, propis da se monah na silu mora
da drži u manastiru makar on to uopšte više ne želeo, zasniva se na izjavi Gospoda Isu-
sa Hrista iz ev. po Mateju 19:6. Radi boljeg razumevanja ove Gospodnje poruke, iz koje
tobože proizilazi ono što su pravoslavni razumeli, navešću još nekoliko stihova, koji sa
ovim pomenutim čine celokupni kontekst:
„I pristupiše mu fariseji kušajući ga i govoreći: da li sme čovek da otpusti svoju že-
nu za svaku krivicu? A on odgovori i reče: zar niste čitali da ih je tvorac od početka
stvorio kao muško i žensko, i reče: ‘Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz že-
1 Vidi: Isto str. 42.

287
nu svoju, i biće dvoje jedno telo’? Tako nisu više dva nego jedno telo. Što je dakle
Bog sastavio, čovek neka ne rastavlja.“1
Možemo odmah i to sa velikim pravom da se zapitamo kakve veze ima pomenuti
Hristov govor sa opisanom manastirskom prisilom? Kao što je očigledno, stih kojim se
opravdava „stalno trajanje“ monaških zaveta, u smislu neprestane veze monaha sa
manastirom i zavetima koje je na monašenju položio, se zapravo odnosi na nešto što sa
usamljeničkim životom nema ama baš nikakve veze – a to je neraskidivost bračne za-
jednice. Ono što jasno proizilazi iz mnogih tekstova Svetog pisma (između ostalih i 1.
Kor. 7. gl.), svaki brak sklopljen prema važećim društvenim propisima (bez obzira što
nije sklopljen u verskoj zajednici) je punovažan pred Bogom i ne sme biti raskidan od
strane trećih lica. Takođe je jasno, iz svih naših dosadašnjih proučavanja, da veza mo-
naha sa manastirom uz polaganje ljudskim telesnim umom izmišljenih zaveta (uz pri-
metan demonski uticaj) ne samo da nema nikakve važnosti pred Bogom (jer je On nije
ni ustanovio) već se direktno protivi Njegovoj volji objavljenoj u Svetoj Reči. Zapravo,
veliki je greh pred Gospodom na silu raskidati brak čoveka (ili žene) koji je poslušao
reči apostola Pavla. A on je kazao da ljudi „ako ne mogu da se uzdržavaju, neka stupe u
brak, jer je bolje stupati u brak nego raspaljen patiti.“2 Očigledno je da je stih iz ev. po
Mateju 19:6 u potpunosti istrgnut iz konteksta i njegovog pravog značenja, da bi doka-
zao ono što je na osnovu Pisma nedokazivo, a to je nekakva bogougodna sveza monaha
sa njegovim manastirom. Upravo suprotno, svetootački propis da „brak treba po svaku
cenu razvrgnuti“ jeste onaj koji se u potpunosti suprotstavlja Božijoj Reči i Njegovoj
volji objavljenoj hrišćanskom rodu u Knjizi nad knjigama.
Na kraju ovog poglavlja želim da se upoznamo sa jednim od mnoštva primera nega-
tivnog uticaja monaške životne filozofije na pripadnike srpskog (i ostalih pravoslavnih)
naroda. I ovaj primer bi mogao da pokrene na razmišljanje mnoge moje čitaoce u či-
jem se okruženju nalaze i žive osobe koje se zanose mišlju o svom eventualnom budu-
ćem monašenju, da bi ih na vreme sprečili od te sulude ideje.
Kao što smo ranije uvideli, monaški zaveti podrazumevaju ne samo odricanje od
braka i bogatstva, već i bukvalno napuštanje svoje porodice i rodbine kao i odricanje
od države u kojoj se do tada živelo.3 Ono što je, naravno, najveći problem jeste činjeni-
ca da Pravoslavna crkva smatra da je ovakvo izrazito negativno ponašanje monaha ko-
je ona propisuje, a koje ćemo sada pomenuti – vredno pohvale. Što je još gore, veći deo
srpskog naroda, ne poznajući prirodu monaštva niti pak ono što se njime podrazume-
va, podržava bez razmišljanja sve što crkva propisuje, ma koliko se to kosilo sa osnov-
nim moralnim normama koje važe u jednom civilizovanom ljudskom društvu. U isto
vreme, boreći se protiv satanista i drugih destruktivnih kultova4 za koje tvrdi da vrše
fizičko i psihičko otuđenje pojedinaca odvajajući ih od svojih porodica i vršeći mental-
nu manipulaciju, u okviru Pravoslavlja se odigrava gotovo istovetan scenario. Zato mo-
lim svakog svog čitaoca da vrlo pažljivo pročita opis sledećeg događaja:

3 „Monah, da bi izgradio sebe i zadobio vrline, kida veze sa materijalnim svetom i živi stranim životom,
drukčijim od ostalih po svemu: po mestu boravka, po odeći, po ishrani, po ponašanju (otuda: INOK, ina-
kovij, drukčiji). Begstvom u pustinju on odbacuje otadžbinu, srodnike, imovinu.“ Sv. knez Lazar, br.
2. 1993. god. str. 186. Naglasak moj.
4 Među koje potpuno neopravdano svrstava i mnoge evanđeoske - protestantske verske zajednice (vidi deta-
ljnije o tome u poglavlju „Crkva koja proganja“).

288
„I tako, u toj priči, uz odličnu kafu, sve do posnog ručka, moglo se mnogo čega čud-
nog i neobičnog čuti. Mnogim monasima svetogorskim još su živi roditelji. Jednom je
hilandarskom monahu došao u posetu otac. On je pošao pred njega u liman Dafni. Vi-
deli se nisu dvadeset pet godina. Kad je današnji hilandarski monah, o kome govorim
pošao od kuće, bio je dečak kao i svi dečaci i imao je devojčicu sa golubovima u košulji,
a selo je cvetalo, napamet.
Otac ko otac, prešao je toliki put da vidi sina. I umesto dečaka njega je dočekao
monah zarastao u sedu bradu do očiju, sa perčinom i očima koje su bile iste one oči, ali
drukčijeg sjaja, drugog izgleda.
Otac je pobledeo kad mu ovaj monah reče:
- Oče!
- Jesi li ti moj sin!?!
- Jesam, oče, ja sam tvoj sin!
Onda se stari izgubio. Poboleo i počeo da mre.
Monah se udaljio i sačekao, pa opet prišao, a otac opet upita:
- Jesi li zaista, ti, moj sin?!
Kad monah reče opet da je stvarno njegov sin, stari je potamneo kao bor pos-
le groma. I, celim putem na mulama jašući, vikao je po gori nerazgovetne i ne-
vezane rečenice.
Ostao je mesec dana uz svog sina, tu, u manastiru. Noću, dugo razgovarali su o to-
me kako mu je on bio nada. Kako je mislio da će mu dovesti mladu, uveče kad se pale
prve zvezde, ali monah mu je govorio o tome da ga smatra mrtvim i da razume što
on na čelu lobanja monaških u kosturnici, s večeri ispisuje imena monaha. (Monah je
u zemlji tri godine a onda se prenosi u kosturnicu). Kad je odlazio, stalno je vikao po
gori:
- Bojim se! Bojim se! Sine, svega se bojim!“
Sin je takođe ponavljao:
- Smatraj me mrtvim, i, piši mi. Mene nema više!
Bilo je to strašno, ta starčeva rana, taj ne zamireni ožiljak. (Putovanja grešnog Elef-
terija, „Slovo Ljubve“, Beograd 1971).“1
Ono što posebno zapanjuje u ovom tekstu jeste činjenica da, sudeći po strogoći mo-
naških zaveta, najverovatnije svaki monah zastupa istovetan stav prema svojim najbli-
žim krvnim srodnicima - poput ovog svetogorca. U navedenoj istinitoj priči, kojom se
pravoslavni očigledno ponose, pomenuti siroti otac je u pravom smislu skrenuo sa
uma, od bola, kada je ugledao svoga sina – isposnika. Izrazi kao što su: „stari se izgu-
bio“, „poboleo i počeo da mre“, „potamneo kao bor posle groma“; šta mogu drugo da
označavaju nego duboku duševnu agoniju kroz koju je prolazio? Kao i svaki roditelj,
smatrao je da će ga sin u svoje vreme obradovati ženidbom i unucima koja će se sedeti
u krilu svoga srećnog dede. Umesto toga, protivno volji roditelja (što nam dokazuje reč
da je ovaj kao dečak pošao od kuće, nasuprot očevom nadanju sinovljevoj ženidbi) ovaj
nezreli mladić je svojim odlaskom u manastir roditeljima priredio žalost kakvu čovek
doživljava samo prilikom smrti najbliže voljene osobe. I, kojim je rečima ovaj veliki
„duhovnik“ i „podvižnik“ sa Svete Gore dočekao svoga oca? Da li sa rečima pokajanja
zbog očevidnog bola i razočarenja koje je video na licu svoga roditelja? Nipošto! Reči
koje je ovaj „svetitelj“ našao za shodno da posle 25 godina najviše ponavlja ljubavlju i
1 Osam vekova Hilandara, Nin, specijalni dodatak, 15. januar 1998. god. str. 28. Autor teksta „Dani i noći
hilandarske“ - Slobodan Marković. Naglasak moj.
289
bolom ispunjenom očevom srcu koje je krvarilo, koje su se kao noževi zabijale i parale
njegovo biće i njegov um, bile su: „Smatraj me mrtvim... mene više nema!“ Očevo izbe-
zumljeno vikanje po gori dok je odlazio svojoj, zbog sinovljevog otuđenja, opusteloj
kući, je samo još jedan dokaz dokle jednu zdravu porodicu mogu dovesti nebiblijska i
neljudska monaška pravila proizašla iz religija suprotnih izvornoj hrišćanskoj nauci.
Gotovo da nije ni potrebno da ističem koliko je ovakav odnos „hrišćanina“ prema svo-
jim roditeljima u suprotnosti sa učenjem Svetog pisma. Naime, peta Božija zapovest iz
Dekaloga glasi:
„Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji, koju ti da Gospod
Bog tvoj.“ (2. Mojs. 20:12).
Apostol Pavle u Novom zavetu potvrđuje da pravi hrišćani moraju poštovati, voleti i
voditi brigu o svojim roditeljima uvek, a pogotovo u njihovoj starosti:
„Ako (...) ima decu ili unučad, neka prvo nauče svoju kuću poštovati i roditeljima
uzdarje uzvraćati; jer je to ugodno pred Bogom.“1
„A ko ne vodi brigu o svojima, naročito o domaćima, odrekao se vere i gori je od
onoga koji ne veruje.“2
No, očigledno je, da samo još i to spomenem, da je naš bezimeni monah sa Svete
Gore smatrao da je od ženidbe i daljeg upravljanja domaćinstvom svoga oca mnogo
uzvišenije rovanje po grobovima, iskopavanje monaških kostiju i pisanje po mrtvačkim
lobanjama. Uostalom, ovaj „nazovi sin“ je uputio svoga oca da „razume što on na čelu
lobanja monaških u kosturnici, s večeri ispisuje imena monaha.“ Običaj da se tri godi-
ne nakon smrti hrišćana iskopavaju njihovi raspadnuti leševi i da se piše po lobanjama
nipošto ovaj monah nije mogao da pronađe u Bibliji. Ovako nešto je monaštvo moglo
da usvoji samo iz nekog neznabožačkog kulta (kao što je i samo iz neznaboštva prois-
teklo).
Prof. dr Veselin Ilić, u svojoj knjizi „Religija i kultura“, navodi između ostalog i či-
njenice o tome da se kult lobanja očuvao još iz davnih vremena, kada su ljudi verovali
da sačuvane i u blizini pohranjene lobanje umrlih obezbeđuju prisutnost samih pokoj-
nika u društvu živih:
„U Hilandaru se već vekovima čuvaju preparirane lobanje monaha. Izvesno je da
se jedan od „skrivenih“ zaboravljenih razloga može tražiti i u meto-religijskim slojevi-
ma društvene svesti iz kojih je oformljen najpre kult lobanje a potom kult pretka.“3
Siguran sam da će se svaka civilizovana i zdravomisleća osoba u našem narodu slo-
žiti sa mnom da je primer koji sam maločas spomenuo (o sinu koji je za svoju porodicu
mrtav te koji se bavi iskopavanjem kostiju i pisanjem po lobanjama, umesto da se ženi
i živi u okviru svoje porodice bivajući svima na blagoslov) za svaku osudu.
U vreme kada je mladi Dimitrije Obradović, kasnije narečeni Dositej, stupao po pr-
vi put u manastir, sa njime je u društvu bio i jedan od njegovih drugova po imenu Ni-
ko. Pošto je proteklo više dana od njihovog dolaska, na manastirskim vratima se poja-
vila Nikova mati, sva zajapurena i veoma ljuta. Pošto je sin bez njenog pristanka otišao
među monahe, želela je pošto-poto da ga vrati kući. Evo kako je Dositej docnije opisao
ovaj donekle komičan ali zapravo veoma ozbiljan i ispravan potez dečakove majke:
„No pre nego počnem moj način žitija u Hopovu, neka nakratko javim što se je s
mojim Nikom uradilo.

3 Ilić, na str. 188. Naglasak moj.
290
On je vesma trudoljubiv bio, crkvu čisteći, sveće i sve što je u crkvi nameštajući, ta-
ko da njegov starac vesma je s njim zadovoljan bio. No po mesecu dana eto ti njegove
matere, s mojim starijim bratom Ilijom, koja, kako uđe u ogradu manastirsku, stane
nasred avlije, pak počne psovati i ružiti kaluđere, vičući da ako joj namah dete
njeno ne dadu, da će taj čas sažeći manastir, crkvu i kaluđere, govoreći da
ako su kaluđeri radi decu imati, nek se žene ka i ostali ljudi, pak nek rađaju i hrane
decu. Neki Dionisije Horvaćanin, iz Garevice rodom, rečit čovek i odveć drzostan, siđe
k njoj da vidi što stoji vika i da viku s vikom predusretne; no nađe se u velikom rusvaju
i tako se smete da nije pred njom ni pisnuti umeo. Takova je to Amazonka bila da bi na
sto Dionisija udarila. Kad ova svoju viku predvostruči i podigne, rekao bi čisto da se
upali manastir i planine naokolo zatutnjaju. „Brže mi dete na sredu“ – vikne sa gro-
movitim glasom na Dionisija – „jer, ako te ščepam, svu ću ti bradu očupati i oči ću ti
iskopati! Ne rađaju se deca kaono što ti misliš, nijedna vero crna!“ Ovi nije znao ko-
jim se je putem vratio. Brže – bolje pošlju joj sina, kojega kad upazi u mirski haljina i
vidi da se nije bio jošt pocrnio utoli se.“1
Budući da je znala kakav je bio monaški život u to vreme u srpskim manastirima2, a
u isto vreme bivajući svesna da od njenog sina neće biti ono u šta je ona polagala nade
– ukoliko ostane u manastiru – postupila je upravo onako kako bi trebao da postupi i
svaki drugi srpski roditelj kada mu dete (iako punoletno) odluči da pogazi roditeljsku
ljubav monašeći se i polažući zavete koji nalažu da bude „mrtvo“ za svoje najbliže (a
„živo“ za bavljenje kojekakvim manastirskim grobarskim zanatima i sl.). Pošto je mo-
naški način života oduvek podrazumevao, biblijski gledano, čisto gubljenje vremena za
onoga koji se zamonašio, a propast za porodicu iz koje je otišao, mudri episkop Georgi-
je Popović je preporučio veoma dobar lek protiv umnožavanja ovakvoga zla:
„Tako mi Hrista spasitelja, sramota celog srpskog roda! (...) Pokor i sramota srp-
skom imenu! Barem nek se odreče ovog poštenog imena, nek se kako drugojačije zove i
neka ne sramoti rod svoj.“3
„Što mi možemo, ovo je: mirske sveštenike u manastire silom ne goniti; ne dopuš-
tati nipošto da se mladi ljudi kaluđere. Malo će se ko posle dvadeset godina po-
kaluđeriti kad sebe pozna, a navlastito kad sazna šta je monah, šta li se od njega izisku-
je.“4
Iskreno se nadam da će svaki čitalac ovog poglavlja, posle sagledavanja svih činje-
nica i argumenata koje sam izneo, doneti ispravan sud o monasticizmu u okviru Istoč-
ne crkve.
Moje lično presvedočenje jeste da je i monaška životna filozofija krajnje nebiblijska
poput mnogih drugih pravoslavnih doktrina koje smo već proučili i sa kojima ćemo se
tek baviti u ovoj knjizi.

2 Prema rečima samoga igumana manastira Hopovo Teodora Milutinovića izrečenih mladome Dositeju,
tadašnji život monaha se svodio na ispijanje alkoholnih pića (vina i rakije) a ne na duhovnom prosvećiva-
nju naroda: „Naš sav život prolazi u staranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad i obruče, na-
ša je sva nauka u tome da poznamo koliko je kom vinu i šljivovici godina.“ Dositej Obradović, Izabrani
spisi, str. 131-132. Naglasak moj. A Milka Stanković u svom delu dodaje: „Dositej je shvatio, vrlo brzo, da
je ta ista nepismena „bratija“ sastavljena od neukih, samoživih, prostih, lakomih lenjivaca i pijanaca intri-
ganata i spletkaroša koji su jedno propovedali, a vodili sasvim drugačiji, licemeran i raspusan život, tonući
do dna najnižeg morala, počev od krađa, pa do zloupotreba i mita.“ Citat iz: Prometej sa Balkana, Kekec,
1989. str. 34.
291
11.
ŽITIJA SVETIH
„A ja sednem dole i počnem čitati žitije svete Jevdokije, prvi dan marta meseca.
Prama ovima stvarma, koje u ovoj knjigi nađem, ostanu prolozi za ništa. S kakvim
userdijem i toplotom srca sam čitao i sve od reči do reči upamtio! Kamo tada knjige
one koje su danas u rukam! E vreme zlatno, za vavek izgubljeno! Iz scile utečem, pak
upadnem u Harivdu – iz prologa u žitija! Siroto dete, bedna mladost, do smrti nepre-
žaljena! No onda ja sam mislio: ko je srećniji od mene? Žitija čitati, take knjige velike!
Nigde toga na svetu nejma!“1
Dositej Obradović
„Nećeš ti vavek žitija čitati – omraziće ti se jedanput – počećeš i druge, pametnije

knjige čitati.“2
iguman Teodor Milutinović
U pravoslavnoj crkvenoj literaturi postoji jedan posebni književni opus koji se nazi-
va svetačkim žitijima. Ona predstavljaju opise života (biografije, odnosno hagiografije)
mnogobrojnih svetitelja Istočne crkve (a pre 1054. god. i crkve na Zapadu), u kojima
su predstavljena verska učenja kao i razna čudesa vezana za svakog ponaosob.
Dve najveće zbirke svetačkih žitija na srpskom jeziku koje su dostupne našem do-
maćem čitaocu jesu Žitija svetih u 12 tomova, pisana od strane arhimandrita Justina
Popovića u izdanju manastira Ćelije kod Valjeva, i Ohridski prolog vladike Nikolaja
Velimirovića. Ova dela su sastavljena poput dnevnog čitanja za celu godinu, i opisuju,
počevši od 1. januara po starom, julijanskom kalendaru, različite događaje temeljene
na biblijskim, apokrifnim i istorijskim tekstovima, kao i različitim legendama nastalim
tokom vekova.
Justin Popović, u svom predgovoru Velimirovićevom Ohridskom prologu izrekao je
nešto što želim da zajedno podvrgnemo detaljnom preispitivanju u svetlu Svetog pis-
ma. Njegove reči naime glase:
„Otkako je Srpskog roda, nije bilo mudrije, i bogomudrije, srpske knjige od Ohrid-
skog Prologa Vladike Nikolaja. I zato: ni besmrtnije, ni važnije srpske knjige. I kroza
sve to: ni korisnije, jer je od večne koristi za srpskoga čoveka i njegova obadva života u
obadva sveta.
Ohridski Prolog je Srpsko Evanđelje, večno Srpsko Evanđelje. U njemu je sve što
uvek treba srpskoj duši u obadva sveta, sve što nadživljuje naše zemaljske smrti, sve
što savlađuje i umrtvljuje naše grehe, i strasti. (...) Eto, to je Ohridski prolog, to Srpsko
Evanđelje. (...) Ohridski prolog najnužniji priručnik – sveti priručnik, najnužniji treb-
nik – sveti trebnik svakoj srpskoj duši, i duši vascele zemaljske Srbije koja naseljuje i
nebesku Srbiju.“3
Dakle, prema rečima ave Justina, Ohridski prolog predstavlja večno srpsko evanđe-
lje koje je neophodno za spasenje našeg naroda, i najpotrebnija knjiga – koju svaki
1 D. Obradović, Izabrani spisi, str. 117-118.

2 Isto, str. 123.
3 Ohridski prolog, Glas Crkve, Šabac 2000. god. (predgovor); Naglasak moj.
293
Srbin treba da poseduje. U čitavom predgovoru se ni na jednom mestu ne spominje
Sveto pismo koje bi, ustvari, trebalo da bude ta, za spasenje, najpotrebnija knjiga.
Umesto da nas upućuje na čitanje Biblije i življenje u skladu sa Božijom Reči, ava Jus-
tin veli da svako od nas može da postane idealnim, večnim čovekom ako se pridržava i
živi u skladu sa primerima iz Nikolajeve knjige1:
„Kako? Ohridskim Prologom. Probajmo: živimo po njemu iz dana u dan, iz noći u
noć, neka nas on vodi i rukovodi kroz sve naše dane i noći, pa ćemo i osetiti u sebi, i
graditi u sebi, i na kraju izgraditi u sebi Večnoga Čoveka.“2
U svakom slučaju, ne mislim da je pred nama baš tako težak zadatak, da uporedimo
versko učenje i pripovesti koje proizilaze iz ovog „večitog srpskog evanđelja“ sa pravim
Hristovim, uistinu večitim evanđeljem – opisanim u Knjizi nad knjigama.
Na samom početku poglavlja naveo sam tekst ispisan prvobitno perom Dositeja
Obradovića, u kome je on opisao svoje žaljenje zbog protraćene mladosti tokom koje
je, zbog sopstvene nezrelosti, obraćao pažnju i verovao u legendarne priče iz prošlosti
– a koje su opisane u svetačkim žitijima. No, da li je Dositej bio u pravu? Da li je ovaj
srpski prosvetitelj, na čija su dela bačene anateme (prokletstva) od strane tadašnjeg
vaseljenskog carigradskog patrijarha Antima V3, uistinu ispravno i u svetlu novozavet-
nog hrišćanstva procenio vrednost pripovetki iz, kako ih je u mladosti nazivao, tih „ve-
likih knjiga“? Kao što ćemo se zajedno uveriti, budući dobar poznavalac evanđelja Hri-
stovog, Dositej je potpuno pravilno postupio kada je Žitija svetih proglasio „smešnim i
ludim basnama“. Pre nego što se okrenemo od ovog srpskog velikana ka drugim pri-
merima iz pomenute pravoslavne lektire, želim da sagledamo žitije prepodobnoga Paj-
sija Velikog, koje je i prosvetitelj pre dva veka na svoj način prokomentarisao. Pored
toga što ću za koji trenutak navesti tekst iz Obradovićevog dela, nastaviću i sa detalji-
ma koje on nije spomenuo, a koji se u žitijima nalaze.
Žitije prepodobnoga Pajsija

„Ko ne zna šta su žitija, neka čuje od hiljade samo jednu malenu povjest, koje sam
ja ne čitao kako se čita, nego sa svim grlom gutao i proždirao, koje sam verovao kako
god Jevangelije, i nad kojim sam tako gorko plakao da sam vid očni pokvario. Nek
čuje, velim, pak ako ima srce človečesko, nek me ne žali i nek nad mojom bednom
mladostiju ne uzdahne, ako može.
U žitiju prepodobnoga Pajsija stoji napisano da je Hristos sišao sa neba i došao u
pustinju da ga poseti. P[repodobni] Pajsije opere Hristu noge. Po mlogom razgovoru
otide Hristos; voda, s kojom su noge oprate ostane u leđenu. Eto ti od nekuda dođe
učenik Pajsijev, traži vode da pije. Nejma; poharčena voda. Veli mu starac da pije vodu
iz leđena. Ovi gleda vodu; mutnu i blatnu vidi, i koja zaudara na znoj. Neće da pije,
govoreći: „Kako ću ja pomije piti?“ govori mu starac: „Bre, pij, pij, jer ćeš se kajati“, i to
mnogo krat. Dok mu se dodija, ne toliko od žeđi koliko da se ne pokaže sasvim nepos-
lušan, pomisli u sebi: zatvoriću oči pak ću je piti, makar da bih se znao otrovati. Ode,
gleda u leđen; hoćeš, nestalo vode iz leđena. Viče starca: „Starče, nestade vode; sad
leđen pun bijaše, pak u jedan mah ostade prazan i suv kao dlan.“ „Ha, odgovara starac,
1 Do sada sam, u ovoj knjizi, već naveo mnoštvo svetačkih primera kao i učenja svetih otaca zapisanih u Pro-
logu, koji su se svi zajedno pokazali nebiblijskim i pogrešnim.
2 Na istom mestu.
3 Vidi kod: Milka Stanković, Prometej sa Balkana, str. 164-166.
294
ŽITIJA SVETIH
nisam li ti ja rekao: pij, ne nakanjuj se, jer ćeš se kajati.“ A kad mu kaza kakva je to
voda bila, i pročaja.“1
„Tada mu reče Prepodobni: ‘Doživeo si, o čedo, nagradu za svoju neposlušnost, to
jest, lišen si božanskih darova’. Čuvši to učenik, zažali mnogo, pa trčeći ka umivaoniku,
ništa ne nađe i reče starcu: ‘Ne nalazim, oče, vodu u umivaoniku da bih pio.’ A božans-
tveni Pajsije mu reče: ‘Pa kako je moguće da nađeš kad si sebe učinio nedostojnim, jer
neposlušnost tera dar od neposlušnog, dok poslušanje ga, naravno, donosi poslušniku.’
A učenik, ožalostivši se za ovo što ču – upita: ‘Koji je bio onaj veliki dar kojeg sam li-
šen? I kako nestade iz umivaonika?’ A Prepodobni mu ispriča sve što se zbilo, kako
smo napred naveli, rekavši još i ovo: ‘Pošto si ostao u neposlušanju i nisi pristao da
piješ onu vodu kad ti je triput zapoveđeno, zato je s neba sišao anđeo Gospodnji i sa
velikom pobožnošću uzev u svoje ruke onu sveštenu upotrebljenu vodu, vrati se na
nebo.’ I čuvši to učenik, užasnu se i uplaši od kazivanja te dugo ostade bez glasa; po-
tom je, došav k sebi, plakao i tugovao zbog svoje propasti, ridajući: ‘Teško meni jad-
niku! Kakvu vrstu velikog dobra izgubih! Koji lukavi demon ne dade mi da u tome uži-
vam!’ I pošto takvim rečima oplaka sebe, i pokaja se, sa suzama je tražio da nađe mi-
lost.“2
Nakon što je, dakle, Pajsijev učenik saznao kakva je to voda bila u lavoru i kakvu je
veliku blagodat izgubio jer je nije popio3, pao je u veliko očajanje. Nije nikako mogao
sebi da oprosti što je učinio greh neposlušanja (drugi od tri monaška zaveta o kojima
smo govorili u prethodnom poglavlju) naspram zapovesti Pajsijeve. Pošto je uvideo svu
neutešnost svoga učenika, prepodobni ga je ohrabrio da od sada bude poslušan da ne
bi ponovo bio lišen blagoslova. Iako je učenik za kratko dobio utehu, posle nekog vre-
mena je počeo ponovo da očajava zbog propuštenog nebeskog blagoslova, koji se sasto-
jao u pijenju pomenute prljave vode. Zato je otišao ponovo svom učitelju i rekao mu da
ga pošalje nekom drugom, iskusnijem starcu, da bi tamo pronašao utehu i olakšanje:
„A božanstveni Pajsije, uzev malo hleba, dade ga učeniku i reče mu: ‘Uzmi ovaj hleb
i idi u onaj grad. Blizu zidine grada, na desnoj strani, naći ćeš siromašnog čoveka koji
sedi na đubrištu, kamenovan od dece i ismejan, pa mu daj ovaj hleb. Od njega ćeš bo-
golepno čuti ono što je korisno.’4
Nakon što je učenik učinio onako kako mu je bilo zapoveđeno i odneo hleb onome
koji je sedeo kraj gradskih zidina, ovaj ga je upitao za Pajsija i ukorio zbog neposluša-
nja. „Idi dakle i potčini se svome starcu – velikom Pajsiju“, rekao mu je, „jer onaj ko-
ji se ne pokorava njemu taj se ne pokorava ni naredbama Spasitelja na-
šeg Hrista.“5 Iako je ovaj ukor delovao i učenik Pajsijev se za kratko vreme primirio,
njegova savest ga je ponovo počela da proganja. Plačući zbog štete koju je pretrpeo
zbog neposlušanja, ponovo je molio svoga učitelja da mu dopusti da ide svetitelju koji
1 D. Obradović, Izabrani spisi, str. 118. Naglasak moj.

2 Jeromonah Pajsije Hilandarac, „Prepodobni Pajsije Veliki“, Beograd 1989. god. Izdavač: Manastir svetog
arhiđakona Stefana u Slancima kod Beograda – metoh manastira Hilandara. Naglasak moj.
3 Slične zapovesti ovoj o ispijanju vode upotrebljene za pranje nogu, svojim učenicima su izdavali (kako bi se
to danas nazvalo – u cilju „ispiranja mozgova“) i ostali sveti pustinjski oci. Evo šta nam o tome ukratko
saopštava istoričar Vil Djurant: „U manastirima je opat zahtevao apsolutnu disciplinu i novajlije pod-
vrgavao probama izdajući im bizarna naređenja. Jedan opat (kaže priča) naredio je nekom novajliji da
skoči u plamteću peć; novajlija je poslušao; plamen je ustuknuo da bi on mogao da prođe. Jednom dru-
gom monahu je rečeno da opatov štap zabode u zemlju i zaliva ga sve dok ovaj ne procveta; godinama je
on, svakoga dana, išao na Nil, udaljen dve milje, i donosio vodu da zalije štap; treće godine Bog se sažalio
na njega i štap je procvetao.“ Istorija civilizacije, Doba vere, prvi deo, str. 80. Naglasak moj.
4 Prepodobni Pajsije Veliki, str. 114. Naglasak moj.
295
je sedeo na đubrištu. Iako mu je Pajsije govorio da ne ide, učenik se ponovo učini ne-
poslušnim. Posle mnogog moljenja, prepodobni mu reče da se onaj čovek upokojio i to
tako što je, predvidevši svoju smrt, sa još dvojicom svetih otišao i upao u nekakvu gro-
bnicu u kojoj su, potom, sva trojica umrla. Pajsije reče učeniku da ode do tog groba i
vaskrsne mrtvaca, da bi mu ovaj dao potrebne savete. Pošto je učenik otrčao i učinio
što mu je prepodobni zapovedio, odmah ustade mrtvac i kaza mu:
„‘Zašto mi se ne pokoravaš kad sam ti rekao da se potčiniš svom starcu? Idi, dakle, i
potčini se njemu bez dvoumljenja, i slušaj reči njegove ako hoćeš da se spaseš, jer ko
se ne pokorava njegovim rečima zaista se protivi Hristovim zapovestima.’ To
rekavši, pokojnik opet usnu. A učenik diveći se, vrati se blaženom Pajsiju i ispriča mu
sve do detalja te se otada i ubuduće umiriše njegove misli.“1
Evo, tako ukratko glasi jedan deo pripovesti iz žitija prepodobnoga Pajsija. Iz njega
je najvažnije što smo naučili to da Gospod odobrava monasticizam i monaške zavete,
da blagosilja monahe – pustinjake, lično ih posećuje, ostavlja prljavu vodu za piće kao
blagoslov i upućuje učenike na bespogovornu poslušnost njihovom starešini. Takođe,
tu su i svetitelji koji žive na đubrištima (življenje na đubrištu je, verovatno, jedan od
primera na koji nas je ava Justin uputio da se ugledamo radi postizanja savršenstva i
večnog života), njihovo vaskrsavanje iz mrtvih2 i upućivanje na to da reči svetiteljeve
vrede kao i Spasiteljeve, te da onaj koji ne sluša svete oce ni Hristu nije poslušan! U
prethodnom poglavlju smo argumentovano potvrdili i ustanovili da se nauke, poput
ovih maločas pobrojanih, nimalo ne temelje na Bibliji, te da stoga nisu Bogu ugodne.
Pravoslavna crkva, očigledno nemajući biblijske argumente za dokazivanje svoga vero-
vanja, pribegava izmišljanju a kasnije i verovanju u razne legendarne priče. Evo kako
je mudri Dositej prokomentarisao ovu priču iz Žitija:
„Evo, braćo, s hiljadu hiljada ovakvih basna puna su žitija svetih. Ovo sam verovao i
nad ovim gorke suze prolivao. Glupi i najsujeverniji egipetski derviši bi li mo-
gli smešniju i luđu basnu izmisliti? Sramota ne samo svetoga hristijanskoga
imena nego celoga čelovečeskoga roda da se ovakve i ovima podobne beslovesne ba-
sne u hristijanskim knjigam nahode, da se čitaju i da se veruju.“3
Evo još jedne epizode iz žitija ovog svetitelja, a koju spominje i Dositej u svojim de-
lima:
Jednom prilikom, kada je sv. Jovan Kolov zaželeo da poseti prepodobnog Pajsija u
njegovoj keliji, začuo je da unutar prostorije ovaj Božiji sluga sa nekim razgovara. Sa-
1 Isto, str. 115-116. Naglasak moj.

2 Da ovo vaskrsenje i nije neko veliko čudo, te da se u „Žitijima“ može pronaći pomen mnogo znamenitijih
čudesa, svedoči i primer buđenja takozvanih „spavača“, sedmorice mladića (rimskih vojnika) koji su zas-
pali u jednoj pećini na brdu blizu grada Efesa. Naime, pošto su odbili da poslušaju zapovest cara Dekija
(249-251. god) da ubijaju hrišćane, ovi mladići su se sakrili u pomenutu pećinu da bi izbegli carev gnev.
„Kad to car sazna, naredi, da se pećina zazida. Bog pak po dalekosežnom promislu Svome pusti na mladiće
jedan čudnovat i dugotrajan san. Carski dvorjani, Teodor i Rufin, potajni hrišćani, dadoše uzidati i jedan
kovčežić od bakra sa olovnim pločama, na kojima behu ispisana imena ovih mladića i njihova mučenička
smrt u vreme cara Dekija. Prošlo je od tada preko 200 godina.“
Za vreme hrišćanskog cara Teodosija Mlađeg (408-450) nastao je spor u „Crkvi“ u vezi vaskrsenja mrtvih, u
koje neki nisu verovali. Uslišivši molitvu ovog pobožnog cara, u kojoj je vapio Bogu da na neki poseban
način uveri u mogućnost vaskrsenja one koji su sumnjali, Gospod je učinio da se „spavači“ probude i pred
svima daju svedočanstvo o vaskrsenju. Nakon što se za ovo čudo svuda čulo i sam car sa svitom sa njima
razgovarao, mladići su, sedam dana nakon svoga uskrsnuća, ponovo usnuli „snom mrtvim, da čekaju opš-
te vaskrsenje“. (Vidi: Prolog, 4. avgust). Pajsije Hilandarac veli da su ovi „spavači“ bili u stanju sna preko
trista godina, što se očigledno ne poklapa čak ni sa istorijskim podacima o vremenima vladavine cara De-
kija i Teodosija (Vidi: Prep. Pajsije Veliki, str. 74-75).
296
ŽITIJA SVETIH
čekao je izvesno vreme, da ne bi remetio priču, a onda napravivši buku, stavio do zna-
nja Pajsiju da nekoga ima pred vratima. Izašavši napolje, prepodobni se vrlo obradova
ugledavši svoga prijatelja Jovana. Nakon što je bio uveden u keliju, Pajsijev gost je os-
tao iznenađen činjenicom da je ona prazna – te da nema nikoga, iako je do maločas
jasno čuo razgovor dvojice ljudi. Posle postavljenog pitanja i molbe za objašnjenjem te
tajne, Pajsije mu je ovako odgovorio:
„Najdraži od prijatelja! ovaj koga si čuo da razgovara sa mnom bio je veliki Kon-
stantin, prvi car hrišćana, a sišao je s neba, poslat od Boga, i reče mi: ‘Blaženi ste vi
koji ste se udostojili da imate jedinstveno uređenje, jer zaista je vaše revnosno blažens-
tvo od Spasitelja’. A ja, rekavši njemu: pa ko si, gospodine moj, ti koji to kažeš i mnogo
srećnim smatraš nas monahe?’ I dobih odgovor: ‘Ja sam veliki Konstantin. Sišao
sam s nebesa da bih ti otkrio slavu koju uživaju monasi na nebesima (...) i
kamo sreće da sam hteo da ostavim privremeno carstvo i carsku odeću i krunu pa da
postanem siromašan i da oblačim vreću i da prihvatim sve ostalo što traži monaško
uređenje.’“1
Završavajući svoje kazivanje o ovom delu žitija sv. Pajsija, Dositej ga je, smatrajući
ga izmišljotinom, propratio rečima: „Neka sad zadrži smej, ko može.“2
I zaista je tako. Ova priča je više nego neverovatna iz više razloga. Prvo, prema Sve-
tom pismu je nemoguće (kao što ćemo utvrditi u poglavlju o poštovanju svetitelja) da
se umrli ljudi iz prošlosti javljaju živima na bilo koji realan način. Drugo, kaže se da je
Pajsije razgovarao sa carem Konstantinom. Pravoslavlje smatra cara Konstantina sve-
titeljem, jer je proglasio slobodu za hrišćane posle viševekovne neslobode i proganja-
nja i sazvao Prvi vaseljenski sabor na kome je osuđena arijanska jeres. Ovaj svetitelj se
slavi 21. maja po starom, julijanskom kalendaru. Ipak, nije jasno kako je moguće da se
ovaj čovek našao na listi svetitelja (i da je, šta više, nazvan „ravnoapostolskim“ i „trina-
estim apostolom“)3, ne samo što čitavog života, čak i po pravoslavnom učenju, nije bio
hrišćanin (jer nije bio kršten) već i zato što je bio poštovalac Mitrinog kulta (kulta Sun-
ca). Za svoga života, ovaj car je nosio pagansku titulu Pontifex Maximus, nastavio da
nadzire pagansko bogoštovlje i da radi na zaštiti njegovih prava. Prema Katoličkoj en-
ciklopediji, prilikom posvećenja grada Konstantinopolja (Carigrada) 330. godine posle
Hrista, korišćen je polu-hrišćanski polu-paganski ceremonijal. Na trgu je bila postav-
ljena kočija boga Sunca a iznad nje krsni znak. Novac koji je ovaj car kovao imao je na
sebi znak krsta, ali i likove rimskih bogova Marsa ili Apolona. Takođe, nastavio je da
veruje u paganske magične formule za zaštitu žetve i isceljivanje od bolesti.4 Pored
svega napred rečenog, poznati istoričar Vil Djurant u delu Istorija civilizacije, navodi i
podatke o tome da je i nakon svoga „preobraćenja“ Konstantin ostao veoma rđav čo-
vek. Naime, ovaj vladar se ženio dva puta. Prva žena mu se zvala Minerva i sa njom je
imao sina Krispa, koji je kasnije, kao istaknuti vojnik, pomagao svome ocu. Ipak, godi-
ne 326. n. e. (samo godinu dana nakon Prvog vaseljenskog sabora) Konstantin je ubio
sina zbog optužbi svoje druge žene Fauste (sa kojom je imao šestoro dece), koja je tvr-
dila da ju je ovaj obležao. Nakon što je Konstantinova majka Jelena (koja se takođe
slavi kao svetiteljka) ubedila svog sina da se ovde zapravo radi o Faustinoj zaveri, da bi
se jedan od njenih sinova u budućnosti zacario, te da se ona sama podala Krispu, car je
ubio svoju drugu ženu tako što ju je udavio u kadi sa vrelom vodom. Nekako u isto
1 Prepodobni Pajsije Veliki, str. 108-109. Naglasak moj.

2 D. Obradović, Izabrani spisi, str. 119.
3 Vidi: 2000 godina hrišćanstva, Beograd 2000. god. str. 66.
4 Vidi kod: Woodrow, str. 56.
297
vreme, naredio je i bičevanje svoga sestrića koje se završilo smrću, dok je njegovog oca
(muža svoje sestre) zadavio iako mu je ranije obećao da će mu poštedeti život.1 Povrh
svega, ovaj surovi nehrišćanin je pred sam kraj života bio kršten (i to baš tada, pred
kraj života, iz razloga pogrešnog verovanja koje se u to vreme u crkvi ukorenilo i opsta-
lo u Pravoslavlju do današnjih dana, a koje glasi da se krštenjem peru svi predhodno
učinjeni gresi zajedno sa praroditeljskim), i to od strane episkopa Jevsevija Nikome-
dijskog koji je, ni manje ni više, bio zagovornik arijanskog bogoslovlja koje je bilo ana-
temisano.
„Car Konstantin je umro 22. maja 337. godine, a po tradiciji, pred smrt ga je krstio
ep. Jevsevije Nikomedijski u arijevskom duhu.“2
To u prevodu znači da je i sam Konstantin, svojim krštenjem postao arijanac, to
jest pripadnik jedne izrazito nepravoslavne verske grupacije. Radi boljeg razumevanja
ovoga što sam do sada izneo, razmislimo da li bi bilo moguće da se danas ponovi isti
scenario? Scenario koji podrazumeva da bivši surovi bezbožnik i ubica, pred samu
smrt obavi krštenje u zajednici Jehovinih svedoka (koji poput drevnih arijanaca odbi-
jaju verovanje u Hristovo božanstvo i Svetu Trojicu) a potom bude kanonizovan među
pravoslavne svetitelje? Pošto je ovakav scenario danas sasvim sigurno nemoguć, onda
se postavlja pitanje kako je bio moguć u Konstantinovom slučaju? No, kada bi i zane-
marili biblijsko učenje o nemogućnosti da se mrtvi javljaju živima, te kada bismo sledi-
li samo pravoslavno shvatanje koje govori da arijancima kao „jereticima“ nema mesta
u nebeskom carstvu (jer ne mogu da prođu kroz vazdušno mitarstvo ispitivanja jere-
si3), to bi značilo da ni Konstantin nije tamo otišao, niti se pak, sledstveno tome, mo-
gao Pajsiju otuda da javi. No, verovatno je da se Konstantin udostojio kanonizacije
među pravoslavne svetitelje zbog toga što je njegova usluga učinjena pomenutoj crkvi
bila veća od mnogobrojnih počinjenih (i po pravoslavnom učenju) od Boga neoprošte-
nih greha. A to dalje znači da je pomenuta kanonizacija bila više politički nego verski
akt koji se zasniva na zdravom bogoslovskom utemeljenju.
Navodno „Konstantinovo“ kazivanje o tome da su monasi u velikoj milosti kod Bo-
ga, te da on zbog toga veoma žali što i sam nije bio monah, takođe možemo smatrati
izmišljenim a zbog svih onih razloga koje sam naveo u prethodnom poglavlju.
Pre nego što budem kazao nešto više o žitijima i „podvizima“ ostalih svetitelja, že-
lim da pogledamo samo još nekoliko detalja iz života ovog već pomenutog. Pored toga
što se za njega kazuje da je veoma voleo podvig „molčanija“ (tj. stalnog ćutanja), radi
kojeg je jednom prilikom pobegao od javnosti i sakrio se u pećinu gde je proveo tri go-
dine (pri čemu je kosu koja mu je brzo rasla vezivao za neki kolac pribijen o kameniti
svod) on se danonoćno molio ne dajući sebi ni pokoja ni odmora. Tom prilikom ga je
Gospod Isus Hristos više puta posetio izražavajući divljenje njegovom podvigu. Neki
od podviga su bili i njegovi postovi po jednu ili više nedelja uzastopce, bez i malo hra-
ne. Kazuje se još da je uspeo da posti i čitavih 70 (sedamdeset!) dana ne stavljajući niš-
ta u usta.4 U ovome je ovaj sveti starac prevazišao ne samo starozavetne proroke Moj-
sija i Iliju koji su bez hrane izdržali po 40 dana (5. Mojs. 9:18; 1. Carevima 19:5-8), već
i samoga Gospoda Isusa Hrista koji je nakon četrdesetodnevnog posta ipak ogladneo:
1 Vidi kod: Woodrow, str. 54-55. Autor je naveo podatke iz dela: Durant, The Story of Civilization, Caesar
and Christ, p. 66.
2 Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, Prosveta, Niš 1994. god. str. 36. Naglasak moj.
3 O tome detaljno u poglavlju: Život posle smrti.
4 Vidi u: Prepodobni Pajsije Veliki, str. 74.
298
ŽITIJA SVETIH
„A Isus se pun Duha Svetoga vrati s Jordana, i vodio ga je Duh po pustinji, gde ga je
đavo kušao četrdeset dana. I tih dana nije jeo ništa, pa kad se oni navršiše, ogladne.“1
Čudesa vezana za ovog svetitelja (a prikazali smo samo mali deo njih), kao što smo
videli, veoma su znamenita. Jedina slabost im je, međutim, što su očevidno sa biblijske
tačke gledišta suprotstavljena Duhu i slovu Svetog pisma, te prema tome i neistinita.
Žitije sv. velikomučenika Georgija pobedonosca

Drugi svetitelj o kome želim da ponešto kažem jeste sv. velikomučenik Georgije po-
bedonosac, koji se slavi 23. aprila po starom kalendaru (tj. 6. maja po novom). Pored
mnogobrojnih njegovih čuda mi ćemo u ovom poglavlju posebno pomenuti dva, a to su
vaskrsavanje vola u ime Hristovo kao i ubijanje aždaje u Sirofenikiji. Prvo znamenje je
opisano ovim rečima:
„Dok je sveti velikomučenik bio u tamnici, k njemu su dolazili oni što zbog njegovih
čudesa behu poverovali u Hrista. (...) Među dolaznicima beše neki čovek po imenu Gli-
kerije, prost zemljoradnik. Njemu se dogodi te mu vo pade sa brega u provaliju i crče.
Čuvši za svetitelja, Glikerije otrča k njemu plačući za svojim volom. A svetitelj, osmeh-
nuvši se tiho, reče: Brate, idi s radošću, jer Hristos moj ožive vola tvog. – i on,
iskreno poverovavši mučenikovoj reči, ode i zateče vola živog, kao što mu kaza sveti-
telj.“2
Prema učenju Svetoga pisma, jedina bića dostojna i vredna vaskrsavanja jesu ljudi.
Gospod Hristos i apostoli vraćali su božanskom silom u život umrle osobe (koje su ka-
snije, naravno, ponovo i definitivno umrle) radi iskazivanja Gospodnje silne moći i
vlasti nad smrću (Otk. 1:18).3 Sa druge strane, ne postoji ni najmanji dokaz da je bilo
ko u biblijska vremena vaskrsavao životinje. Prema apostolu Petru, one su stvorene da
se kolju i ubijaju radi čovekove ishrane i odevanja.4 Ova pripovest o oživljavanju crk-
nutog vola božanskom silom Isusa Hrista jeste, mogu slobodno reći, ismevanje evan-
đelja na veoma perfidan način. Dositej Obradović je uistinu bio u pravu kada je rekao
da su Žitija svetih skup ludih i sujevernih basni (bajki) za koje je sramota da se čitaju i
veruju od strane onih koji se nazivaju hrišćanima.
Pripovest o drugom velikom Georgijevom čudu glasi ovako:
„Ne treba prećutati ono znamenito čudo koje učini sveti velikomučenik Georgije
ubivši aždaju u Sirofenikiji kraj grada Virita, pokraj mora, nedaleko od grada Lide,
gde bi pogrebeno telo ovog svetog velikomučenika. To čudo izobraženo je raznim iko-
nama starim. A putnicima koji putuju u Palestinu pokazuju mesto gde se to čudo do-
godilo. A ono se dogodilo na sledeći način. Kraj grada Virita bejaše vrlo veliko jezero, u
kome življaše ogromna aždaja, strašan pogubitelj. Izlazeći iz jezera, ona je mnoge ljude
grabila, u jezero odvlačila, i tamo ih proždirala. I narod koji je mnogo puta išao u hajku
na nju, ona je razgonila i pobeđivala. Jer prilazeći gradskim zidinama ona je disanjem
svojim ispunjavala vazduh smrtonosnim otrovom, od koga su se mnogi razboljevali i
umirali. I beše nevolja i tuga i vapaj i plač veliki neprestano u tom gradu, u kome su
živeli neznabošci. Svi žitelji, i sam car, behu idolopoklonici.

2 Svečarska žitija, ava Justin Popović, Sveti velikomučenik Georgije pobedonosac, manastir Hilandar 1995.
god. str. 28. Naglasak moj.
3 Vidi primere vaskrsavanja u Novom zavetu na sledećim mestima: Mt. 10:8; Lk. 7:11-17; 8:40-56; Jn. 11:38-
44; Dela ap. 9:36-42; 20:8-12.

4 Vidi: 2. Petrova poslanica 2:12.
299
Jednoga dana sabraše se žitelji grada Virita, odoše kod svoga cara i upitaše ga: Šta
ćemo činiti, jer ginemo od one aždaje? A on im odgovori: Ono što mi otkriju bogovi, to
ću vam preporučiti. – I on putem otkrivenja dobi od živećih u idolima demona, tih
ubica duša ljudskih, savet koji saopšti žiteljima grada. Savet ovaj: Da ne bi svi izginuli,
treba svaki dan da redom daju svoju decu, sina ili kćer, onoj aždaji za hranu. Pritom
izjavi: A kad dođe red na mene, onda ću i ja dati svoju kćer, iako mi je jedinica.
Građani prihvatiše ovaj carev savet, ili bolje savet demona, i odlučiše da svi, i stare-
šine i obični građani, svakog dana daju decu svoju za hranu aždaji. I to na ovaj način:
svaki dan se imao ostavljati na obali jezera nečiji sin ili kćer, krasno okićeni. – I tako
su radili, iako su mnogo žalili i plakali za decom svojom. A aždaja je izlazila i jela decu.
Pošto se obrediše svi građani u davanju dece, dođe red i na cara. Građani dođoše kod
cara i rekoše mu: Eto, care, mi smo svi po tvome savetu i odluci dali decu svoju aždaji,
šta sada naređuješ da činimo? Car im odgovori: I ja ću dati svoju jedinu kćer, a potom
ću vam javiti što nam bogovi budu opet otkrili.
Onda car dozva svoju kćer i naredi joj da se najlepše ukrasi. I žaljaše za njom i pla-
kaše silno sa celim domom svojim, ali nije mogao da naruši odluku, tobož božansku, a
ustvari demonsku, o prinošenju dece na žrtvu. I on dade svoju kćer da je odvedu ažda-
ji, kao žrtvu bogu adskog bezdana. A on sam sa svojim suznim očima posmatraše iz
palate kako je vode. I odvedoše devojku na određeno mesto na obali jezera, na kome se
prinosila žrtva aždaji. I ona stajaše ridajući i očekujući smrtni čas, u koji je aždaja ima-
la izaći iz jezera i pojesti je.
I gle, po promislu Božjem, koji hoće da se svi spasu i da se grad taj izbavi i od teles-
ne i od duševne pogibli, naiđe tamo sveti velikomučenik Georgije, vojnik Nebeskog
Cara, jezdeći na konju i držeći u ruci koplje. I videvši devojku gde stoji kraj jezera i sil-
no plače, on je upita zbog čega tu stoji i tako plače. Ona mu odgovori: Dobri mladiću,
beži brzo odavde sa konjem svojim, da ne bi zajedno sa mnom poginuo. Svetitelj joj na
to reče: Ne boj se, devojko, već mi kaži šta iščekuješ, dok te narod izdaleka posmatra?
Devojka mu odgovori: O izvrsni mladiću, vidim da si junačan i hrabar, no zašto želiš da
umreš sa mnom? Beži brzo sa ovog mesta. Svetitelj joj onda reče: Neću otići dok mi ne
kažeš istinu, zbog čega ovde stojiš i plačeš, i koga očekuješ?
Devojka mu onda ispriča sve redom o aždaji i o sebi. Na to joj sveti Georgije reče:
Ne boj se, devojko, jer ću te ja u ime Gospoda mog, Boga istinitog, izbaviti od aždaje.
Ona odgovori: Dobri vojniče, ne želi da pogineš sa mnom nego beži, i izbavi sebe od
gorke smrti; dosta je da ja sama ovde poginem, jer i mene nećeš izbaviti od aždaje, i
sam ćeš poginuti.
Dok devojka govoraše to svetitelju, gle, pojavi se iz jezera ona strašna aždaja, i stade
se približavati svojoj uobičajenoj žrtvi. Videvši aždaju, devojka kriknu silno: Beži, čo-
veče, evo aždaja dolazi! – Sveti Georgije se prekrsti, i prizivajući Gospoda rekavši: U
ime Oca i Sina i Svetoga Duha, polete sa konjem na aždaju, snažno joj zari koplje u
grlo, prignječi je uz zemlju, a konj je nogama gažaše. Zatim sveti Georgije naredi de-
vojci da svojim pojasem veže aždaju i vodi je u grad kao krotkog psa. A narod sa zap-
repašćenjem posmatrajući gde devojka vodi aždaju, stade bežati od straha. Onda
im sveti Georgije reče: Ne bojte se, nego se uzdajte u Gospoda Isusa Hrista, i verujte u
Njega koji me posla k vama da vas izbavim od aždaje. I sveti Georgije ubi aždaju ma-
čem usred grada, a ljudi izvukoše njen trup izvan grada i ognjem spališe. Tada car toga
grada i sav narod poverovaše u Hrista i primiše sveto krštenje. I bi kršteno tada dvade-
set i pet hiljada ljudi osim žena i dece. I na tom mestu potom bi podignuta velika i pre-
krasna crkva u ime Prečiste Djeve bogorodice, kćeri nebeskog Cara Boga Oca, i majke
300
ŽITIJA SVETIH
Sina Njegovog, a neveste Duha Svetog, u ime svetog pobedonosca Georgija, pošto je
izbavio onu devojku od vidljive aždaje. On isto tako čuva neporočnu crkvu Hristovu, i
svaku dušu pravoslavnu pomoću svojom od nevidljivog proždiratelja u bezdanu ada, i
od greha kao od zmije smrtonosne.“1
Želim da zapazimo nekoliko detalja iz upravo navedenog žitija sv. Georgija.
Najpre, opažamo da je aždaja opisana kao veoma velika i vrlo silna da joj čak ni či-
tava vojska nije mogla da naudi. No, potom ju je savladao samo jedan čovek, a njegov
konj gazio nogama (što ne ostavlja utisak da je neman bila tako velika kako je ranije
prikazana). Na posletku, ovu ogromnu i strašnu životinju (ako se može nazvati tako) je
careva kćer vodila vezanu svojim tankim pojasom kroz čitav grad (iako nije baš jasno
kako aždaja nije izgubila život kada joj je Georgije zario koplje u grlo), kao kakvog pi-
tomog psa.
Ova bajka, slična mnogim drugim u kojima se spominju čudovišna bića – a koje se
nalaze u knjigama za decu, koja se u Pravoslavlju propoveda kao istinit događaj je ap-
surdna iz nekoliko razloga. Ukoliko i dopustimo mogućnost da je u to vreme postojao
još po neki neizumrli primerak velikih vodenih gmizavaca (dinosaurusa) a koji bi ličili
na opisanu „aždaju“, potpuno je nemoguće da bi dah ove nemani bio poput smrtonos-
nog otrova od koga su mnogi umirali. Iako i danas postoje vodozemci i gmizavci koji
poseduju otrov u svojim otrovnim žlezdama, koji im služi za odbranu od predatora ili
pak za napad (paralisanje i ubijanje životinja kojima se hrane), taj otrov se ne nalazi u
izdahnutom vazduhu, a pogotovo ne u takvoj koncentraciji da bi od njega pomro silan
narod. Ovakvi primeri se mogu naći samo u maštovitim pričama ili modernim filmo-
vima naučne fantastike (poput filma „Alien“ tj. „Osmi putnik“ u kome venama čudoviš-
ta teče neka vrsta kiseline). Gospod sasvim sigurno nije stvorio bića čiji bi dah bio ot-
rovan da bi i veliko mnoštvo od njega umiralo. U Bibliji se nalazi opisano mnoštvo ču-
da, ali ni jedno ovako nerealno poput ovog iz žitija pomenutog svetitelja.
Pošto sam već maločas spomenuo čudo u vezi oživljavanja (vaskrsavanja iz mrtvih)
Glikerijevog vola, nije zgoreg da na ovom mestu u par reči iznesem još neke primere iz
žitija onih svetitelja koji su svoju duhovnost iskazivali u svom prijateljevanju sa životi-
njama. Primeri koji slede nalaze se u knjizi „večitog srpskog evanđelja“, Ohridskom
prologu vladike Nikolaja.
Svetitelji i životinje
„Sv. muč. Trifun. Rođen u selu Kampsadi u Frigiji od siromašnih roditelja. U de-
tinjstvu čuvao guske. I još od detinjstva na njemu je bila velika blagodat Božja te je
mogao isceljivati bolesti na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove.“ (1. Februar);
„Svešt. Muč. Vlasije. (...) Kada grad Sevastija osta sasvim bez hrišćana – jedni
izgiboše, drugi izbegoše – tada se starac Vlasije povuče u planinu Argeos, i tamo se
nastani u jednoj pešteri. Divlji zverovi poznavši svetog čoveka, pribiše se oko njega, i
on ih nežno milovaše. No gonitelji nađoše svetitelja u tom skrivenom mestu i povedoše
ga na sud. Uz put Vlasije isceli jednoga dečka, kome beše zastala kost u grlu; i na žalbu
neke bedne udovice, da joj vuk ugrabio prase, učini silom svoje molitve da joj vuk
vrati prase. (...) Narod se moli sv. Vlasiju za napredak domaće stoke i za zaštitu od
zverova. Na Zapadu pak mole mu se još i protiv gušobolje.“ (11. Februar);
1 Ava Justin Popović, navedeno delo, str. 59-63. Naglasak moj. Gramatičke nepravilnosti u tekstu potiču iz
navedenog dela i sa moje strane nisu ispravljane.
301
„Prep. Marko Podvižnik. Asket i čudotvorac. (...) Bio mnogo milostiv i plakao
nad bedom svakog Božjeg stvorenja. Jednom se plačući pomoli Bogu za slepo štene
jedne hijene, i štene progleda. Iz blagodarnosti donese mu hijena – majka jednu
ovnujsku kožu. No svetitelj zabrani hijeni da ubuduće kolje ovce bednih ljudi. Primao
pričest iz ruku angelskih.“ (5. Mart);
„Prep. Gerasim. (...) Jednom vide lava gde riče od bola, jer beše mu trn u nozi.
Gerasim priđe, prekrsti se, i izvadi zveru trn iz noge. Lav se tako ukroti, da je došao za
starcem u manastir i tu ostao do smrti starčeve; a kad starac umre, i lav svisne od bola
za njim.“ (4. Mart). 1
„Često su svetitelji svoju oskudnu hranu (uglavnom hleb) delili sa divljim zverovi-
ma (slučaj svetog Serafima Sarovskog i mnogih drugih). Često su u molitvama svetite-
lja pred pećinom ili kolibom na svoj način učestvovale i divlje zveri. Svetog Serafima
Sarovskog zaticali su posetioci više puta na molitvi pred kolibom u šumi, a u krugu oko
njega, sa pogledom punim poštovanja i uperenim u njegovo lice, medvedi i lisice. Žiti-
ja hrišćanskih pustinjaka prepuna su primera prijateljskog odnosa između njih i divljih
zverova i nije moguće ovde ih pojedinačno navoditi.“2
No, pored ovih humorističkih priča, u Žitijima postoje i daleko važnija kazivanja
koja pokazuju svu ozbiljnost negativnih posledica koje sa sobom donosi nebiblijska
teologija i religijska praksa koja se vekovima obdržava u Pravoslavnoj crkvi.
Svetiteljski primeri samomučenja radi spasenja

Među mnogim svetim ocima, podobnim i prepodobnim svetiteljima, postojao je i
izvestan broj onih koji su trpeli najrazličitija „samomučenja“ zbog svojega spasenja.
Neki su, na primer, živeli godinama u grobovima, neutešno plačući zbog svoje buduće
smrti kao i nesigurnosti da li će ih Gospod primiti u nebesko carstvo. Drugi su sami
sebe okivali teškim gvozdenim lancima, a treći godinama jeli samo zemlju i pili mor-
sku vodu. Ove i mnoge druge pripovesti bi trebali da pročitaju svi, a pogotovo oni me-
đu Srbima i svim drugim pravoslavnim narodima koji se bore protiv „destruktivnosti
raznih sekti“ a u isto vreme dozvoljavaju svojoj deci da posećuju bogoslužbene hramo-
ve i manastire crkve koja samodestrukciju smatra vrednom divljenja i preporučuje je
govoreći da je reč o primerima na koje bi trebali da se ugledamo ukoliko želimo da do-
spemo u nebesko carstvo. Evo nekih od njih:
„Prep. Talalej, isposnik sirijski. Beše najpre u manastiru Sv. Save Osveštanog,
no posle se nastani na nekom groblju mnogobožačkom, čuvenom zbog pojava zlih du-
hova i strašilišta. Da bi pobedio strah u sebi verom u Boga, Talalej se nastani u tom
groblju gde požive mnoge godine, pretrpevši mnogo od napada duhova i danju i
noću.“ (27. februar);
„Prepodobni Evstratije. Od Tarsa. Veliki isposnik i molitvenik. Za 75 god. u ma-
nastiru nije legao na levu stranu da spava no uvek na desnu. Za vreme službe Božje od
početka do kraja u sebi govorio: Gospodi pomiluj! Umro u svojoj 95. god.“ (9. januar);
„Prep. Teodor Trihina. Carigrađanin, i sin bogatih roditelja. Kao mladić ostavi
roditelje svoje, i dom, i bogatstvo, i nastani se u jednom pustinjskom manastiru u
Trakiji. Tu sebe preda najtežim podvizima. Spavao je na kamenju – da bi samo
1 Naglasci na citiranim tekstovima iz Prologa su moji.

2 Najbolji vaspitač, str. 99. Naglasak moj.
302
ŽITIJA SVETIH
manje sna imao – išao je vazda gologlav, i odevao se u jednu haljinu od kostreti, zbog
čega je i prozvan Trihin ili Kostret.“ (20. april);
„Prep. Teodor Sikeot. (...) Podvig Teodorov nadmašivao je svojom surovošću
podvige svih živih podvižnika njegovog vremena. Mučio je telo svoje i glađu i že-
đu i železnim okovima i svenoćnim stajanjem na molitvi.“ (22. april);
„Prep. Marko Tračerski. (...) Razdavši sve imanje sirotinji, on sede na jednu da-
sku u moru s tvrdom verom u Božju pomoć i s molitvom da ga Bog odvede gde je Nje-
mu volja. I Bog Promislitelj sačuva ga i dovede u Liviju (ili Etiopiju), u planinu zvanu
Tračerska. Na toj planini podvizivaše se Marko 95 godina, ne videći ni čoveka ni zvera.
Punih 30 godina vođaše strašnu borbu sa zlim dusima i mučaše se i glađu i žeđu i
mrazom i žegom. Jeo je zemlju i pio morsku vodu.“ (5. april);
Stolpnici
Među mnogobrojnim podvižnicima iz prošlosti nalazimo i one koji su se svojim po-
dvigom uzdigli do najvećih visina. Ovo poslednje sasvim sigurno u bukvalnom a možda
i u prenesenom značenju. Naime radi se o svetiteljima, monasima – pustinjacima, koji
bi se popeli na neki stub (stolp) koji bi na vrhu imao malu platformu, i tu bi proveli
decenije (čitav svoj život) u neprestanoj molitvi, uopšte ne silazeći na zemlju. Evo ne-
kih primera iz života ovih svetitelja:
„Prep. Teodul. Znameniti patricije na dvoru Teodosija Velikog. Po smrti svoje že-
ne ostavi sujetu sveta, povuče se iz Carigrada na jedan stolp kod Efesa gde se podvizi-
vaše punih 30 godina.“ (3. decembar);
„Prep. Danilo Stolpnik. (...) U 12. godini primi monaški čin, poseti Simeona Sto-
lpnika i od ovoga bi blagosloven. Željan samoće Danilo napusti manastir i povuče se u
neki zapusteli idolski hram na obali Crnog mora. (...) Posle toga pope se na stolp, na
kome osta do smrti svoje trpeći podjednako i žegu i studen i napade od ljudi i od de-
mona. (...) Poživivši 80 godina upokoji se ovaj angelski čovek 489. god.“ (11. decem-
bar);
„Prep. Luka Stolpnik. (...) Povuče se na jedan stolp kod Halkidona, na kome se
podvizivaše punih 45 godina čisteći dušu svoju od svake grešne želje i pomisli. Ugo-
divši Bogu, upokoji se između 970 - 980. god. i preseli se u bolji život.“ (11. decembar);
„Prep. Simeon Stolpnik Divnogorac. (...) U šestoj godini života udaljio se u
pustinju ka nekome duhovniku Jovanu, pod čijim rukovodstvom predao se velikom
posnom i molitvenom podvigu na udivljenje svih onih koji su ga videli. (...) Mnoge go-
dine proveo na stolpu Bogu se moleći i psalme pojeći. (...) Živeo ponekad po 30 dana
bez sna i još duže bez hrane, primao hranu iz ruku angela.“ (24. maj);
„Prep. Nikita Stolpnik. (...) Nikita ostavi kuću svoju, i ženu i imanje, i ode u je-
dan manastir blizu Perejaslavlja, gde se do smrti podvizivaše teškim podvizima.
Obloži sebe lancima, i zatvori se u jedan stolp, zbog čega se i prozva Stolpni-
kom. (...) Neki zlotvori videše na njemu lance, pa po sijanju pomisliše da su od srebra.
Za to ga jedne noći ubiše, a lance skinuše i odneše.“ (24. maj);
Istoričar Vil Djurant u svojoj „Istoriji civilizacije“ takođe opisuje žitija nekih od sve-
titelja – stolpnika koji se danas poštuju u Pravoslavlju, i na čije nas oponašanje života
pozivaju moderni pravoslavni veroučitelji i narečeni svetitelji (poput Justina Popovića
i vladike Nikolaja):
303
„Manastir koji je Martin osnovao u Poatjeu (362.) bio je prvi od mnogih koji su se
pojavili u Galiji. Pošto je ideja monaštva došla u Rim zahvaljujući Atanasijevom Životu
svetog Antonija, i Jeronimovom energičnom pozivu na isposnički život, Zapad je ispr-
va preuzeo najnapornije i najsamotnije forme monaštva, i pokušao da u manje povolj-
nim podnebljima primenjuje strogi režim monaha koji su živeli pod egipatskim sun-
cem. Monah Vulfilajh, u Triru, godinama je živeo bosonog na stubu; zimi
su mu nokti otpadali sa prstiju, a ledenice visile sa brade. Sveti Senoh blizu
Tura, živeo je zatvoren u tako tesnom prostoru između četiri zida da nije mogao da
pomera donju polovinu tela; u tom položaju je proveo mnogo godina i izazivao pošto-
vanje svetine.“1
„Sirijska pustinja je bila naseljena ankoritima (anahoretama, monasima – pustinja-
cima; prim. I. S.); neki od njih, kao hinduistički fakiri, vezivali su se lancima
za nepomerljive stene, drugi su prezirali tako stalno stanište i lutali po plani-
nama hraneći se travom. Kažu da je Simeon Stilit (390? - 459) imao običaj da se odri-
če hrane tokom četrdeset dana uskršnjeg posta; u toku jednog uskršnjeg posta, na nje-
gov zahtev, stavili su ga sa nešto malo hleba i vode u zidom ograđen prostor; na dan
Uskrsa zidovi su uklonjeni, a hleb i voda nađeni netaknuti. U Kalat Semanu, u severnoj
Siriji, oko 422, Simeon je sebi podigao stub visok šest stopa (dva metra) i živeo na
njemu. Postiđen zbog te umerenosti, izgradio još više stubove i na njima živeo, sve dok
nije načinio stalno stanište na stubu visokom šezdeset stopa (dvadeset metara). Njegov
obim na vrhu nije bio veći od tri stope (jednog metra); ograda je čuvala sveca da ne
padne na zemlju dok spava. Na tom stubu je Simeon živeo neprekidno trideset
godina, izložen kiši i suncu i hladnoći. Lestve su omogućavale učenicima da mu
donesu hranu i uklone njegove otpatke. Za stub se bio vezao pomoću konopca;
konopac mu se usekao u meso, koje je na tom mestu istrulilo, zaudaralo i
privlačilo crve; Simeon je skupljao crve koji su padali sa njegovih rana,
govoreći im, „Jedite to što vam je Bog dao“. (...) Njegova „visinska“ pobožnost
stvorila je uzor pustinjaka stolpnika (stilita) koja je potrajala dvanaest vekova i u teme-
ljno sekularizovanom obliku istrajava do danas.“2
Posle pročitanih nekih delova žitija ovih svetitelja, ono što smo mogli ponovo da
uočimo jeste veoma veliki trud oko svog spasenja i dosezanja nebeskog carstva, ispo-
ljen kroz različite nebiblijske metode. Poput ostalih monaha koji se nisu penjali na sto-
lpove, i ovi su ostavljali svoje kuće i porodice radi što većeg posvećenja, a potom se
podvrgavali izuzetno nehumanim uslovima života, gladi i žeđi, kao i najrazličitijim
klimatskim uslovima. Takođe, tu je i samookivanje u lance, samo da bi mučenje bilo
što veće. Koliko su ovi primeri daleko od onoga što nam Novi zavet govori o duhovnom
hrišćanskom životu i posvećenju, očevidno je i ne treba posebno objašnjavati. Šta više,
ova metoda posvećenja kroz molitve i boravljenje na stolpovima daleko više podseća
na praksu budističkih monaha i pripadnika drugih istočnjačkih religija nego na nešto
što bi moglo da bude iole hrišćansko. Evo šta o ovome kazuje Ernst Benz:
„U praksi pravoslavnog monaštva, posebno u njegovu starijem obliku, zadržale su
se veoma specifične orijentalne karakteristike askeze, koje umnogome podsjećaju
na nekršćansku, hinduističku ili budističku asketsku praksu. Tako se u si-
rijskom monaštvu razvio tip sveca na stupu. Na kapitel kakvog usamljenog stupa, koji
je većinom ostatak kakvog srušenog hrama, sjeda eremit i tu ostaje u položaju ‘vječne
1 Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 78. Naglasak moj.
304
ŽITIJA SVETIH
molitve’. Stanje stalne meditacije dolazi do izražaja također u tjelesnom držanju. Aske-
ta prihvaća molitveni stav kao trajni položaj, tako da su na kraju – barem prema iz-
veštaju legendi – kod nekoliko sirijskih svetaca ptice gnijezdile svoja gnijezda na nji-
hovim glavama ili njihovim ispruženim rukama.“1
A što se tiče ostalih, gore već pomenutih praksi samoiznurivanja pravoslavnih sve-
titelja, kojim su oni želeli da dosegnu spasenje (a koje su neuporedivo različite od puta
spasenja o kojem nas obaveštava Božija Reč), Benz dodaje i ovo:
„I drugi su askete na ruskom tlu vršili ekstremne fizičke pokorničke prakse ne samo
u obliku neprekidnog posta do 40 dana i po tisuću puta ponovljenim prostracijama,
pri čemu se molitelj bacao na tlo cijelom svojom duljinom s ispruženim rukama i s
čelom udarao o tle, nego i nošenjem ogromnih željeznih lanaca i bodljikavih teških
željeznih križeva na golom tijelu ispod mantije, strojeva za mučenje, koji se još i da-
nas mogu vidjeti po muzejima pravoslavnih samostana.“2
Takođe, o ovome čitamo i kod Vila Djuranta:
„Među ankoritima je došlo do velikog nadmetanja u podvižništvu. Kako kaže opat
Dišen, Makariju iz Aleksandrije „nikada se nije moglo desiti da čuje za neki podvig u
asketizmu a da smesta ne pokuša da ga nadmaši“. Ako drugi monasi nisu jeli kuvano
meso u toku uskršnjeg posta, Makarije ne bi jeo meso punih sedam godina; ako bi neki
kaznili sebe nespavanjem, Makarija su ljudi mogli videti kako „mahnito pokušava
da dvadeset uzastopnih noći održi sebe budnim“. U toku jednog uskršnjeg
posta, stajao je uspravno noć i dan, i nije jeo ništa osim, jednom nedeljno, nekoliko
listova kupusa (…) Šest meseci je spavao u močvari i telo izlagao otrovnim
muvama. Neki monasi su se istakli u podvizima osame; tako je Serapion živeo u jed-
noj pećini na dnu ambisa u koji je nekoliko hodočasnika jedva moglo da siđe; kada su
Jeronim i Paula stigli do njegove jazbine, našli su čoveka od kojeg su ostale maltene
same kosti, sa komadom tkanine oko slabina, a lice i ramena mu je prekrivala nepod-
secana kosa; ćelija mu je bila velika tek toliko da u nju stane ležaj od lišća i jedne das-
ke; a ipak, taj čovek je svojevremeno živeo među rimskim aristokratama. Neki uopš-
te nisu ležali dok su spavali – Besarion četrdeset godina, a Pahomije pedeset; ne-
ki su se posebno osposobili za ćutanje i proveli mnoge godine ne progovorivši ni reč;
drugi su nosili teške tegove kuda god su išli, ili vezivali udove gvozdenim
narukvicama, štitnicima ili lancima. Mnogi su sa ponosom beležili broj godina
otkako nisu pogledali lice neke žene.“3
Svetitelji koji su čeznuli za mučeništvom

Smrt je, prema rečima apostola Pavla, poslednji ljudski neprijatelj (1. Kor. 15:26).
Iz toga razloga, nijedan čovek ne bi trebao da čezne za njom. Iako je Gospod Isus Hris-
tos svojom smrću i vaskrsenjem kao i davanjem večnog života svim od Boga rođenim
osobama, obezbedio nebesko blaženstvo u koje odlaze nakon fizičke smrti, novozavetni
vernici treba da iznad svega cene život na zemlji, i da na njoj proslavljaju svoga Stvori-
telja.
Kao što je to slučaj sa mnogim drugim biblijskim tekstovima, dobar deo tzv. „sveti-
telja“ iz prošlosti je neke od njih, koji govore o smrti, pogrešno shvatio i u skladu sa
1 Duh i život Istočne crkve, str. 91. Naglasak moj.

3 Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 79-80. Naglasak moj.
305
tim izražavao želju za svojom što skorijom nasilnom smrću (mučeništvom) zbog doka-
zivanja sopstvene vere u Boga. Neki od stihova koji mogu da budu pogrešno shvaćeni i
protumačeni na način na koji su to činili drevni „svetitelji“ su na primer:
„I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti. Nego se više bojte onoga
koji može i dušu i telo da upropasti u paklu.“1
„Reče joj Isus: ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene – živeće - ako i umre.“2
„Ali meni nije nimalo stalo do moga života, samo da svršim svoj put i službu koju
sam primio od Gospoda Isusa, - da posvedočim evanđelje o blagodati Božijoj.“3
„Uzdamo se i spremni smo da radije izađemo iz tela i da se kod Gospoda nastani-
mo kao kod kuće.“4
„Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak. Ali kako život u telu za mene znači
plodan rad, to ne znam šta ću izabrati. Mučim se s dve strane: imam želju da umrem i
da budem sa Hristom, što je kud i kamo bolje; ali ostati u telu – to je potrebnije radi
vas.“5
Verovatno na osnovu ovih kao i nekih drugih stihova, neki nazovi hrišćanski revni-
telji su kroz istoriju priželjkivali svoje stradanje i mučeništvo. Evo kako glase neki od
primera iz Prologa:
„Prep. muč. Anastasije. Persijanac po rodu. (...) Ne beše mu dosta što se krstio
nego se i zamonaši, da bi se sav predao služenju Gospoda. Pored ostalih podviga vrlo je
rano čitao žitije svetih mučenika i čitajući, kvasio je knjigu suzama, i sam žarko čeznu-
ći za mučeništvom. Gospod ga je najzad uvenčao vencem mučeničkim. (...) Postrada
22. januara 628. g. u gradu Betsaloe, blizu Ninive.“ (22. januar);
„Sv. prep. muč. Roman. Prost i nepismen seljak iz Karpenisa. Saznavši o junaš-
tvu i slavi mučenika Hristovih, mladi Roman poželi i sam mučeništva. Ode u Solun
gde počne na ulici hvaliti veru Hristovu a Muhameda nazivati basnoslovcem. Turci ga
strašno namuče, pa ga prodadu nekom kapetanu galije. Hrišćani ga otkupe od kapeta-
na i pošalju u Sv. Goru gde Roman postane monah kod čuvenog starca Akakija. No on
je i dalje želeo mučeništva za Hrista. S blagoslovom starca ode u Carigrad, napravi se
sulud i počne voditi pseto kroz ulice gradske. Na pitanje šta to radi, Roman odgovori
da on hrani to pseto kao što hrišćani hrane Turke. Turci ga bace u suv bunar gde je bez
hleba proveo 40 dana. Potom ga izvade i poseku.“ (16. februar);
„Sv. muč. Sava Gotski. U gotskoj strani beše surovo gonjenje na hrišćane. (...)
Najzad osudi knez Savu na smrt i predade ga vojnicima. Pun radosti pođe Sava na gu-
bilište hvaleći Gospoda. Poznavši u njemu dobroga čoveka, vojnici ga htedoše usput
pustiti, no Sava se veoma ožalosti zbog toga i reče vojnicima, da su oni dužni ispuniti
zapovest kneževu. Tada ga vojnici dovedoše do jedne reke, vezaše kamen o vrat i baciše
ga u vodu. (...) Postrada Sava sveti u svojoj 31. godini, 372. god.“ (15. april);
„Prep. muč. Onufrije Hilendarac. U mladosti naljuti se na roditelje i pred Tur-
cima izjavi da će se poturčiti. Odmah za tim pokaja se za te reči, ode u Hilendar gde se
zamonaši. Mučen savešću on se reši na mučeništvo. Zato, s blagoslovom duhovnika
svoga, ode u Trnovo, gde se javi Turcima, objavi sebe hrišćaninom, naruga se Muha-
medu, zbog čega bi posečen 4. januara 1818. god. u 32. godini svoga života. Telo ovog
duhovnog viteza nije sačuvano, jer ga Turci baciše u more.“ (4. januar);

306
ŽITIJA SVETIH
„Sv. muč. Jovan Janjinski. (...) Mučiteljima svojim on hrabro reče: „Činite što
hoćete, da biste me što pre poslali iz ovog kratkovremenog života u život večni: rob
sam Hristov, Hristu sledujem, za Hrista umirem, da bih s Njim živeo!“ Posle toga Jo-
van bi vezan u sindžire i doveden na spalište. Videći oganj veliki, spremljen za njega,
Jovan sam potrča i skoči u plamen. A mučitelji njegovi smotrivši kako on voli smrt u
ognju, izvukoše ga iz ognja i osudiše na posečenje mačem. Kada mu odsekoše glavu,
baciše i glavu i telo u oganj. (...) Tako skonča smrću mučeničkom i primi slavni muče-
nički venac sveti Jovan Janjinski 18. aprila 1526. g.“ (18. april);
Iz upravo navedenih primera mogli smo da uvidimo da su neki od vernika, koje
Pravoslavlje drži za svece, čitanjem žitija mučenika ili pak iz nekih drugih razloga, že-
leli da okončaju svoj život mnogo ranije nego što je to Gospod za njih bio planirao. Ne-
ki od njih su, igrajući se svojom sudbinom, stradali u ranoj mladosti (od oko 30 godi-
na) iako za to nije bilo nikakvog razloga. Neki su sami skakali u vatru, da bi što pre
dospeli u nebesko carstvo, a drugi odbijali da budu pušteni na slobodu namerno srlja-
jući u smrt – bivajući uvereni da će ih Hristos sa širokim osmehom dočekati u raju.
Iako nam se može učiniti da su nabrojani primeri jaki dokazi nepokolebljive vere u
Boga od strane ovih mučenika, te da su svi ovi već „ovenčani“ nebeskom slavom zbog
svoga hrabroga svedočanstva; iz svetopisamske perspektive ovde se radi o krajnjoj ne-
ozbiljnosti i iskazivanju apsolutno antibiblijske duhovnosti. To jednostavno iz razloga
što u Svetom pismu, a pogotovo u Novom zavetu ne nalazimo ni jedan jedini primer da
je bilo koja Bogu ugodna ličnost namerno srljala u smrt da bi time iskazala svoju veru.
Apostol Pavle doduše kaže „imam želju da umrem i da budem sa Hristom“, ali se ovaj
apostol nikada nije izlagao nepotrebnim životnim opasnostima, a posebno nije imao
„žarku želju za mučeništvom“ poput pravoslavnih svetitelja. Da bih to dokazao navešću
nekoliko primera iz apostolskih spisa.
Kada je Gospod Hristos govorio o velikim nevoljama koje će zadesiti stanovnike
Judeje, pa i vernike koji u toj pokrajini budu živeli, on ih je uputio da, ako je moguće,
što pre pobegnu i izbegnu smrt koja im bude pretila:
„Kada, dakle, vidite da gnusoba opustošenja, o kojoj je govorio prorok Danilo, stoji
na svetom mestu, ko čita neka razume, tada stanovnici Judeje neka beže u gore, a ko
bude na krovu kuće neka ne silazi da uzme što iz svoje kuće i ko bude u polju neka se
ne vraća da uzme svoj ogrtač. (...) Molite se da bežanje vaše ne bude u zimu ili u su-
botu...“1
Takođe, svoje verne učenike je uputio da beže pred progoniteljima:
„Kada vas gone u ovome gradu, bežite u drugi; zaista vam kažem, nećete svršiti
sa gradovima Izrailjevim dok ne dođe Sin čovečiji.“2
Nakon mučeništva apostola Jakova, Zevedejevog sina, apostol Petar je bio strpan u
tamnicu. Tokom noći, Gospodnji anđeo je oslobodio Petra tamničkih okova i izveo iz
zatvora u kome se nalazio. Apostol nakon svoga oslobađanja nije imao ni najmanju
želju da se vrati u zatvor i tu sačeka svoju sutrašnju smrtnu presudu. Nasuprot tome,
veoma se obradovao anđeoskoj intervenciji i svojoj ponovnoj slobodi:
„I kad Petar dođe k sebi, reče: sad zaista znam da je Gospod poslao svoga anđela, te
me izbavi iz Irodove ruke i od svega što je očekivao judejski narod.“3

307
Nakon što se javio sakupljenim vernicima koji su se neprestano molili za njega, Pe-
tar je pod okriljem noći napustio mesto na kome je mogao biti otkriven i ponovo uhap-
šen (stihovi 12-18). Sličan primer nalazimo i kod maločas pominjanog apostola Pavla.
Nakon što je dospeo u rimski zatvor u Jerusalimu i čekao saslušanje, više od četrdese-
torice njegovih verskih protivnika je položilo zakletvu da neće ni jesti ni piti dok ga ne
ubiju. Napravljen je plan koji je podrazumevao da rimski vojni zapovednik treba da
bude obmanut da pošalje Pavla sa malom pratnjom u sinedrion na ispitivanje, da bi ga
pomenuta grupa usput napala i lišila života. Srećom, Pavlov sestrić je saznao za ovu
urotu i o svemu obavestio svoga ujaka. Prema apostolovom nalogu, mladić je o svemu
odmah izvestio i rimskog zapovednika, te je Pavle bezbedno, uz jaku oružanu pratnju
tokom noći sproveden u daljnji grad Kesariju.1 Kada pročitamo čitav tekst koji nam
opisuje prethodni događaj, ni u jednom njegovom delu ne možemo da prepoznamo
apostolovo oduševljenje zbog smrti koja mu je neposredno prestojala, a pogotovo ne
odbijanje mogućnosti da spasi svoj život. Sasvim suprotno takozvanim „prepodobni-
ma“ iz narednih vekova, apostoli su koristili sve raspoložive (Bogu ugodne) načine da
sačuvaju svoje živote. Isto saznajemo iz epizode Pavlovog bekstva iz grada Damaska,
odmah po njegovom preobraćenju u hrišćanstvo, pred razularenom ruljom koja je že-
lela da ga ubije. Ovaj heroj vere je morao da beži i to ne na tako „herojski“ način – ta-
ko što su ga braća u veri spustila noću preko gradskog zida sakrivenog u korpi:
„Oni su pak pazili na gradska vrata danju i noću – da bi ga ubili. Ali, njegovi učenici
uzeše ga i noću spustiše u kotarici preko zida.“2
Isto tako, kada su saznali da se nalaze u smrtnoj opasnosti u gradu Ikoniumu, u
vreme kada su tamo objavljivali evanđelje, apostoli su pobegli u drugi grad:
„A kad mnogobošci i Judeji sa svojim starešinama navališe da ih zlostave i pobiju
kamenjem, oni to doznaše, te pobegoše u likaonske gradove, Listru i Dervu i njihovu
okolinu, pa onde propovedaše evanđelje.“3
Navedeni apostol, koji je više puta uputio hrišćane da se ugledaju na njega kao što
se on ugledao na Hrista4, svojim je primerima, a posebno izjavom koju ću za koji tren
navesti, dao uputstvo na koji način svaki hrišćanin treba da se ponaša u slučaju da se
od njega očekuje polaganje života:
„Ako sam pak kriv, ili ako sam učinio nešto što zaslužuje smrtnu kaznu, ne izbega-
vam smrt; ali ako nema ništa od onoga za šta me ovi optužuju, niko me ne može osta-
viti njima na milost i nemilost. Ulažem priziv caru.“5
Od svakoga hrišćanina se, prema Svetom pismu, uvek očekivalo i očekuje trezveno
zdravorazumsko ponašanje, koje isključuje svaku vrstu verskog fanatizma a pogotovo
svesno nastojanje za što skorijim okončanjem sopstvenog života – tobože radi dokazi-
vanja vernosti Hristu. Ovakvo namerno srljanje u smrt ispoljeno od strane pravoslav-
nih svetitelja mogli bismo, možda, da podvedemo i pod pojam samoubistva, jedino sa
tom razlikom što pomenute osobe nisu same sebi oduzele život, već su iskoristile prvu
priliku da bi ih neko ubio. Zapravo, odbijanje ponude da bude oslobođen smrtne pre-
sude, od sv. Save Gotskog, šta drugo znači nego ono što sam maločas naveo, a pogoto-
vo iz razloga što se od njega uopšte nije zahtevalo odricanje od vere u Hrista? Sasvim
je sigurno da ni jedan od apostola nikada ne bi propustio da iskoristi priliku za sops-
1 Vidi: Dela apostolska 23:12-35.

2 Dela apostolska 9:24-25.
4 1. Kor. 4:16; 11:1; Fil. 3:17; 1. Sol. 1:6; 2. Sol. 3:9.
308
ŽITIJA SVETIH
tvenim oslobađanjem i sačuvanjem života, što dokazuje i Pavlov zahtev da, zbog svoje
odbrane, izađe i pred samog rimskog cezara. Ovakve primere, slične apostolskim, na-
lazimo i kod prvih crkvenih otaca iz II veka, kao na primer kod Polikarpa, episkopa
crkve u Smirni, koji je bio učenik apostola Jovana Bogoslova:
„Kada je biskup Polikarp (Polycarp), Irinejev učitelj, dospeo u progonstvo, on nije
tražio mučeništvo. Napustio je Smirnu kako bi se sakrio negde na selu. Međutim,
na kraju je ipak bio primećen, uhapšen i spaljen na lomači (155. ili 166). (...) Polikarp
nije hrabro odmarširao u smrt zato što je mrzeo svet i želeo da utekne u sledeći. On je
pokušao da sačuva svoj život, ali kada se neminovno suočio sa realnošću muče-
ništva, utešio se saznanjem da će njegovo telo i duša biti uskrsnuti.“1
Na isti način je, u vreme progonstava, postupio i Polikarpov učenik Irinej, koji je
docnije postao episkop crkve u Lionu:
„U razdoblju od 155. - 177. godine, stanje napetosti između pagana i lionskih
hrišćana dovelo je do krvavih progonstava. Stvar je započela svetina, ali su rimski gu-
verner i njegovi vojnici na kraju uzeli aktivnog učešća. Nakon što je lionski biskup um-
ro za vreme progonstva, Irinej je postao njegov naslednik. Izgleda da je Irinej spasao
sopstveni život tako što se skrivao tokom tih godina.“2
Očigledno je da navedeni primeri nekih od prvih crkvenih učitelja u posleapostol-
skom periodu potvrđuju tezu koju sam izneo na početku ovog dela poglavlja. Žitija ka-
snijih „prepodobnih mučenika“ i „svetitelja“ koje pravoslavni slave i uzvisuju, u sva-
kom slučaju nisu ni u čemu nalik na životne stavove koje su ispoljavali rani hrišćani.
Oni predstavljaju fanatično ponašanje kakvo nalazimo i danas kod pripadnika ne-
hrišćanskih religija, koji smatraju da će svojim namernim odlaskom u smrt zbog vere,
zaslužiti naklonost božanstva i odlazak u raj.
Dositej je priznao da je i on u ranoj mladosti, poput npr. prep. mučenika Anastasija
i Romana, čitao žitija raznih stradalnika i želeo da postrada kao mučenik za Hrista:
„Ja, napunivši moju glavu detinjsku s kazanijami i s prolozi, a ne budući nimalo
kadar svrh česa libo kako valja misliti ni rasuždavati, naumio sam bio savršeno da se
posvetim. Razmišljavajući šta su stradali mučenici, ja bih teško žalio što i sad ne muče
hristjane, te bih se ja namah dao za zakon ispeći...“3
Sada, kada smo utvrdili da primeri prepodobnih mučenika, koji su žudili za sops-
tvenom smrću i umirali provocirajući neprijatelje da ih ubiju, uopšte nisu po ugledu na
apostolske, argumentovano ćemo dokazati da ovakvo ponašanje i nije predstavljalo
sam vrhunac bezumlja. Vrhunac pogrešnog razumevanja Biblije i nehrišćanskog pona-
šanja u Pravoslavlju dostigli su ljudi koji su u skladu sa svojom ludošću koju su ispo-
ljavali, upravo tako i nazvani: „jurodivi Hrista radi.“
1 Raj jedna istorija, str. 72. Naglasak moj.

3 Izabrani spisi, str. 71. Naglasak moj. Bogu hvala, Dositej se nije dosetio onoga što je na um palo prep. mu-
čeniku Onufriju Hilendarcu, koji je, uz blagoslov svoga duhovnika, 1818. god. „mučenički postradao“ na-
kon što se pred Turcima narugao muslimanskom proroku Muhamedu. Iako su bili gotovo savremenici,
Dositejev duhovnik iguman Teodor je, za razliku od duhovnika Onufrijevog, bio sasvim drugačije pameti i
svim silama odgovarao mladoga Dositeja od takvih suludih i fanatičnih „svetačkih“ ideja.
309
Jurodivi Hrista radi

Posebna poslastica ovog našeg proučavanja svetačkih žitija biće upravo izlaganje o
posebnoj vrsti pravoslavnih svetitelja koji se nazivaju „jurodivima“. Evo na koji način
ovaj pojam definiše „Leksikon stranih reči i izraza“ Milana Vujaklije:
„Jurodiv (rus. Юродивый; šašav, sumanut) „budala Hrista radi“, naziv apostola
Pavla i ostalih apostola. Rusi smatraju da se na ovakvim jurodivima, ludacima od ro-
đenja, ispoljila volja božija, zbog čega ih nazivaju „božijim ljudima“ i veruju da imaju
moć proricanja; u V veku: oni koji su se izlagali ruglu i ismevanju smatrajući to moral-
nim savršenstvom.“ (strana 378).
Pre nego što dam biblijski odgovor na to šta je apostol Pavle mislio kada je o sebi (i
drugim apostolima) govorio kao o „budalama Hrista radi“, želim da ukratko pogleda-
mo žitija ovih svetaca i sagledamo u čemu se sastoji njihov svetiteljski podvig1:
„Prep. Maksim Kapsokaliva. U XIV veku podvizivao se kao monah u Svetoj Go-
ri na svoj naročiti način; naime, pravio se malo jurodiv i stalno je menjao svoje obitali-
šte. A njegovo obitalište bila je koliba od granja. Jednu za drugom kolibu on je podizao
i palio, zbog čega je i nazvat Kapsokaliva, tj. Palikoliba. Smatran je za ludaka sve dok
nije u Svetu Goru došao sv. Grigorije Sinait koji u Maksimu otkrije jedinstvenog podvi-
žnika, čudotvornog molitvenika i „angela u telu“. Prestavio se Gospodu 1320. god.“ (13.
januar);
„Blaženi Teodor, Hrista radi jurodivi Novgorodski. Pred smrt trčao ulicama i vi-
kao svima i svakome: „Proštavajte, putujem daleko!“ umro 1392. god.“ (19. januar);
„Sv. blaženi Nikolaj, jurodivi psovski. Živeo životom juroda i gradu Pskovu u
vreme Cara Ivana Groznoga i upokojio se 28. febr. 1576. god. (...) Retkom neustraši-
vošću odlikovali su se jurodivi Hrista radi. Blaženi Nikolaj trčao je po ulicama grada
Pskova praveći se lud...“ (28. februar);
„Prep. Toma Jurodivi. Kad god po poslu manastirskom beše u gradu Antiohiji,
ovaj Toma se pravljaše lud Hrista radi.“ (24. april);
„Prep. Isidora Jurodiva. Živela u IV stoleću, i bila monahinja u ženskom mana-
stiru u Tavenisiotu. Pravila se luda, da bi skrila svoju vrlinu i podvig. Radila je najpr-
ljavije poslove, hranila se splačinama od sudova, usluživala je sve i svakoga, i bila pre-
zirana od sviju i svakoga. U to vreme otkrije angel Božji velikom podvižniku Pitirimu
tajnu o Isidori. Pitirim dođe u ženski manastir, i kad vidi Isidoru, on joj se do zemlje
pokloni. Tako i ona njemu. Tada sestre kažu Pitirimu, da je ona luda. „Vi ste lude“, od-
govori Pitirim, „a ova je veća pred Gospodom i od mene i od vas; ja samo molim Boga,
da meni da ono što je njoj namenjeno na Sudu Strašnom!“ Tada se sestre zastideše i
umoliše i Pitirima i Isidoru za oproštaj. Od tada svi počeše ukazivati Isidori počast. A
ona da bi izbegla počast od ljudi, odbeže iz manastira, i umre neznano gde oko 365.
god.“ (10. maj);
„Blaženi Isidor Jurodivi, Hrista radi. Nemac poreklom. Došavši u Rostov za-
voli veru pravoslavnu, pa ne samo da postade član Pravoslavne Crkve nego uze na se
teški podvig jurodstva. Noćevaše u jednoj kolibi od granja, što sam beše napravio
u nekom blatištu.“ (14. maj).
Ipak, jurodivi nisu zaslužili epitete svetitelja samo zbog ludosti koju su ispoljavali.
Neki od njih su u svoj teški svetiteljski podvig uključivali i krajnje nedolična ponaša-
1 Navedeni tekstovi koji slede su iz Ohridskog prologa vladike Nikolaja. Naglasci kurzivom su moji.
310
ŽITIJA SVETIH
nja, za koje je apostol Pavle rekao da se ni „ne spominju među svetima“1. Evo šta o
nemoralnosti jurodivih svetitelja, koji su ovakvim i sličnim podvizima u odsudnim tre-
nucima doprinosili „trijumfu Pravoslavlja“ i u kriznim vremenima „vaspostavljali na-
rušenu duhovnu ravnotežu“, možemo da pročitamo u pravoslavnoj literaturi:
„Mnogi su jurodivi u Rusiji išli nagi, ali su agiografi težili da na njihovu golo-
tinju nabace pokrov crkvenog sjaja. Čitajući žitija grčkog jurodivog Simeona, vidimo
da paradoks jurodivosti ne obuhvata samo razumsku, nego i moralnu sferu ličnosti.
Ovde se hrišćanska svetost ne prikriva samo obličjem bezumlja, nego i nemorala.
Sveti sve vreme vrši nedolične postupke: čini ono što ne dolikuje činiti u hra-
mu, jede kobasicu na Veliki Petak, igra sa javnim ženama, uništava robu na pijaci i
dr. Ruski agiografi više vole da vrše pozajmice iz žitija sv. Andreja, u kome element
nemoralnosti nije prisutan. Samo narodna predanja o Vasiliju Blaženom, kao i oskud-
ne napomene letopisaca, pokazuju da ni ruskim jurodivima nije bila tuđa afek-
tacija nemorala. Njihova žitija čedno pokrivaju čitavu ovu stranu njihovog podviga
stereotipnom frazom: „Bestidno se ponašao“. „Jurod“ i „pohab“ (staroruski: „bestid-
nik“; prim. I. S.) – epiteti, korišćeni podjednako u staroj Rusiji – izražavaju, izgleda,
dve strane ruganja „normalnoj“ ljudskoj prirodi: racionalnoj i moralnoj.“2
Dositej Obradović, koji je bivajući u manastiru Hopovo pročitao sva žitija i po neko-
liko puta, dobro je upoznao i žitija jurodivih svetaca. Govoreći o njima, srpski prosveti-
telj je pisao ovako:
„Čitajući šta su neki radili koji su se Hrista radi budale činili (nek svak ovo dobro
zabeleži: Hrista radi budala), dolazio bih u iskušenije: a kako bi bilo kad bih se i ja bu-
dalom učinio, pa da ljudi ne znadu da sam ja svetac, nego da misle da sam [j]urodiv?
Turci su u ovom punktu odveć ortodoksi, jer oni svakoga ko je lišen uma za sveca poči-
tuju; no da su hristjani kad mogli u ovo prelaštenije pasti, imajući u ruku premudru i
zdravu jevangelsku nauku, tome se nije moguće dovoljno načuditi. No po svoj prilici
prevarili su se neki, naopako razumevajući3 apostola Pavla reči: „Mi urodi Hrista
radi.“ A ko je gdi čitao da je blagočini i svetonaravni apostol nag po sokaku trčao4,
kako su oni činili koji su apostolske reči nakrivo i ludo tolkovali. No šta ne učini glupo i
nerasudno sujeverije!“5
Po danoj mu velikoj mudrosti, Dositej je pravoslavnu nauku – koja je duševne bole-
snike (koji bi se danas sigurno nalazili na lečenju u psihijatrijskim bolnicama) progla-
sila svetiteljima – nazvao glupim i nerasudnim sujeverjem. Ovakav njegov stav se u
potpunosti slaže sa učenjem Svetog pisma. Kao dokaz za ovu tvrdnju, naravno, na-
vešću „sporne“ reči apostola Pavla i detaljno obrazložiti njihovo značenje:
„Smatram, naime, da je Bog nas apostole kao poslednje postavio, kao na smrt osu-
đene, da nas gleda svet, i anđeli i ljudi. Mi smo budale Hrista radi, a vi ste mudri
u Hristu; mi smo slabi, a vi jaki; vi ste slavni, a mi prezreni. Do ovoga časa i gladujemo,
1 Vidi u: Posl. Efescima 5:3-12.

2 Georgije Fedotov, Svetitelji stare Rusije, Logos, Beograd 2005. god. str. 171-172. Naglasak moj.
3 No, pravoslavni smatraju da je jurodivost nastala upravo zbog ispravnog razumevanja Svetog pisma. Za
sveštenomučenika Aleksandra, episkopa komanskog, vladika Nikolaj ovako kazuje: „I Aleksandar mu re-
če, da je on bio grčki filozof, da je uživao visoku čast i položaj, no da je sve odbacio, ponizio se, napravio
se jurod Hrista radi od onda otkad je pročitao i razumeo Sv. Pismo.“ (Prolog, 12. avgust. Naglasak
moj).
4 Dositej verovatno misli na blaženog Maksima (i njemu slične), za koga Prolog veli ovako: „Blaženi Maksim,
Hrista radi jurodivi, hodio je zimi nag moskovskim ulicama. Na savete ljudi da se obuče i zaštiti od zime,
on je odgovarao: „Jeste zima ljuta, ali je sladak Raj!“ (2. maj; rasuđivanje, naglasak moj.)
311
i žednimo, i nismo odeveni, i tuku nas, i potucamo se, i trudimo se radeći svojim ru-
kama. Kad nas ruže – mi blagosiljamo, kad nas gone – mi podnosimo, kad nas grde –
mi se blago obraćamo; postali smo kao neko smeće sveta; kao otpad sviju sve do sada.
(...) Molim vas dakle ugledajte se na mene.“1
Proučavajući život pravoslavnih jurodivih svetitelja, osoba koja ne poznaje dobro
nauku Svetog pisma, mogla bi da izvuče više paralela između ovih Pavlovih reči i žitija
svetih. No, sa druge strane, niko od onih koji poznaju novozavetne tekstove i upoznati
su sa načinom života apostola, nikada neće ni pomisliti da su Pavle i ostali bili jurodivi
(tj. šašavi i sumanuti) poput onih iz kasnijih vekova.
Prema jasno izloženom Hristovom i apostolskom učenju koje je zapisano u Bibliji, a
kao što smo više puta govorili do sada, proizilazi da će mnogi ljudi odbacivati poruku
evanđelja, zbog svoga neverovanja u osnovne istine hrišćanske vere. Apostolsko pro-
povedanje je nailazilo na pozitivan odziv samo kod manjeg broja ljudi, dok je svetina
ostajala po strani, podsmevajući se njihovim besedama. Evo jedne od reakcija tadaš-
njeg sveta na reči evanđelja iskazane kroz usta apostola:
„A kad su čuli za vaskrsenje iz mrtvih, jedni su se rugali, a drugi rekoše: čućemo te
drugi put o tome.“2
Upravo iz razloga što se najveći broj ljudi koji je čuo apostolske propovedi ismeja-
vao evanđelju, i smatrao posve nemogućom ideju o spasenju kroz veru u čoveka koji je
bio raspet kao zločinac, Pavle je izjavio:
„Jer reč o krstu je ludost onima koji propadaju, a nama koji se spasavamo – sila
Božija. (...) Mi propovedamo Hrista raspetoga – Judejima sablazan, mnogobošcima
ludost, a samim pozvanima, kako Judejima tako i Grcima, Hrista kao silu Božiju i mu-
drost Božiju.“3
Svi koji su postajali hrišćani, prihvatajući ono što je „ludo“ pred svetom, bili su od
strane neverujućih smatrani ludacima tj. budalama (radi Hrista), a pogotovo zbog toga
što su odbacili svoju pradedovsku tradicionalnu religiju zbog učenja neke, kako su
mislili, jevrejske sekte. Svakako se, naravno, podrazumeva da se prvovekovni hrišćani
nisu ponašali poput umobolnika i duševnih bolesnika kao što je to bio slučaj sa mno-
gim pravoslavnim svetiteljima, iako su radi svoje vere u Isusa bili smatrani čudacima.
Međutim, postoji još jedno dublje značenje Pavlovih reči u kojima on sebe i ostale
apostole naziva „budalama Hrista radi“. Naime, neki od vernika u Korintu, kojima je
Pavle uputio ovo pismo, nisu bili baš najdisciplinovaniji, tj. živeli su suprotno hrišćan-
skim moralnim načelima. Neki su išli i dalje za ranijim načinom razmišljanja, kakav je
preovladavao u grčkom svetu – što se tiče sledbeništva različitih religijskih i filozofskih
pravaca. Prenevši ovakve podele u crkvu, korintski vernici su načinili nekoliko frakcija:
„Obavešten sam o vama, naime, braćo moja, od Hlojinih domaćih, da su svađe me-
đu vama. Mislim to što svaki od vas govori: ja sam Pavlov, a ja sam Apolosov, ja pak
Kifin, a ja Hristov.“4
Dakle, dok su neki vernici podržavali Pavlov rad, neki drugi su smatrali da on nije
vredan poštovanja. Ti drugi su više cenili Apolosa (verovatno zbog njegove rečitosti;
vidi Dela ap. 18:24-28 i 2. Kor. 10:10-11; 11:6), Petra (zbog toga što je bio uvek prvi
među dvanaestoricom apostola – nasuprot Pavlu koji za vreme Isusove zemaljske mi-
sije uopšte nije bio Njegov sledbenik), a ona četvrta grupa koja je učestvovala u raskolu
1 1. Korinćanima 4:9-13, 16. Naglasak moj.

3 1. Kor. 1:18, 23-24. Naglasak moj.
4 1. Korinćanima 1:11-12.
312
ŽITIJA SVETIH
nazivala se poštovaocima Hrista. Iako je situacija u tako podeljenoj mladoj crkvi bila
teška, postojali su još mnogi drugi problemi koji su bili rezultat telesnosti (neduhovno-
sti) tamošnjih vernika. Neki od njih su bili ponosni zbog svog materijalnog bogatstva i
nipodaštavali siromašne (11:20-22), drugi su odbijali da učestvuju u potrebama apos-
tola tj. njihove misijske službe (9:1-15), treći su još uvek, po navici od ranije, posećivali
i gostili se u idolskim hramovima (8:10-12), četvrti su se međusobno tužili i iznosili
svoje parnice pred svetovne sudove (6:1-9) itd. I pored svih problema, Pavle je u svo-
jim obraćanjima ovoj crkvi odlučio da bude snishodljiv i ponizan, iako je mogao i imao
pravo da mnogo odlučnije i oštrije ukori ovakvo njihovo ponašanje. Sledeći Hristov
primer, apostol Pavle se odrekao samoga sebe i svoje volje (ne odgovarajući na uvrede
i omalovažavanje od strane Korinćana) strpljivo podnoseći i poučavajući neduhovne
obraćenike u ovom grčkom gradu. Gospod je naime rekao:
„No Isus ih dozva i reče im: znate da oni koji važe kao vladari naroda gospodare
nad njima i njihovi velikaši ih tlače. A među vama nije tako. Nego ko hoće da bude ve-
lik među vama, neka bude sluga, i ko hoće da bude prvi među vama, neka bude svima
sluga; jer i Sin čovečji ne dođe da mu služe, nego da posluži i da dade svoj život kao
otkup za mnoge.“1
Hristovi apostoli, bivajući poslušni ovoj zapovesti svoga Gospoda, ne samo da su,
dakle, bili omalovažavani i odbacivani od strane neverujućih (bezbožnih) ljudi, već su
slična nipodaštavanja i ogovaranja doživljavali i od vernika oko kojih su se toliko trudi-
li i zalagali. Ovo apostolsko požrtvovanje je bilo takvo, da su zbog svoje službe crkvama
(i svim vernicima ponaosob) mnogo puta bili u gladi, žeđi i raznim opasnostima (Dela
ap. 20:31; 2. Kor. 11:23-29).
Izgovarajući ove reči prekora (odnosi se na tekst iz 1. Kor. 4:6-16), a misleći na sebe
i druge propovednike evanđelja koje su ljudi omalovažavali, vređali i progonili – a da
su oni sve to trpeli i podnosili bez želje za ostvarivanjem ličnih interesa i osvetom zbog
pričinjene štete (sve radi dobrobiti i spasenja drugih) – Pavle kazuje da su oni „budale
Hrista radi“. Jednostavno, takvo poniženje od verujućih i bezbožnih koje su apostoli
podnosili, ne imajući pritom od toga nikakve vidljive materijalne ili neke druge koristi,
ne bi podneo niko drugi a da ubrzo ne odustane od svog dela. Ovako pak, apostoli
ugledani na Gospoda, činili su nešto što ne bi niko drugi – čineći sebe budalama u
očima raznih podsmevača.
No, ni u jednoj jedinoj reči ovog, maločas pomenutog Pavlovog govora, ne možemo
da prepoznamo „ludovanje“ sa kakvim se susrećemo u žitijima onih koji su tobože,
svojim jurodstvom, oponašali apostolski primer. Kao još jedan dokaz za to da Pavle
nikada nije bio „jurodiv“ u bukvalnom smislu, navešću jedan veoma za ovu priliku
značajan primer. Naime, prilikom svoga utamničenja koje je doživeo u Palestini i bo-
ravka u zatvoru za vreme upraviteljstva rimskih namesnika Feliksa i Festa, ovaj apos-
tol je imao prilike da izloži svoju odbranu. Tako je, pred Festom i kraljem Irodom
Agripom, navodeći Gospodnje reči i sadržaj svoje nebeske vizije, Pavle izneo na čemu
zasniva temelje svoje misije. Gospod je Pavlu izrekao zapovest koju je ovaj odmah pos-
lušao:
„Nego ustani i stani na sve noge: javio sam ti se, naime, za to da te odredim za služi-
telja i svedoka svega ovoga – kako si me video i kako ću ti se još javljati. Ja ću te izbav-
ljati od tvoga naroda i od mnogobožaca, kojima te šaljem, da im otvoriš oči, da se obra-

313
te od tame ka svetlosti i od satanske vlasti k Bogu, da verujući u mene prime oproštaj
grehova i deo među onima koji su osvećeni.
Stoga, kralju Agripa, nisam bio nepokoran nebeskom viđenju, nego sam prvo oni-
ma u Damasku, zatim u Jerusalimu, po svoj judejskoj zemlji, i mnogobošcima propo-
vedao da se kaju i obraćaju Bogu čineći dela dostojna pokajanja. Zbog toga Judeji me
uhvatiše u hramu i pokušaše da me ubiju. Ali dobivši pomoć od Boga do današnjeg
dana stojim i svedočim malom i velikom ne kazujući ništa drugo sem onoga što su pro-
roci i Mojsije rekli da će se dogoditi, da će Hristos postradati, da će kao prvi iz vaskr-
senja mrtvih objaviti svetlost našem narodu i mnogobošcima.“1
Ono na šta treba da obratimo posebnu pažnju jeste Festov odgovor na ovo Pavlovo
izlaganje:
„A kad je u svojoj odbrani ovo izneo, reče mu Fest sasvim glasno: nisi pri čistoj sve-
sti, Pavle; velika učenost dovodi te do manije.“2
Ipak, da li je moguće da je Pavle bio manijak? Sudeći prema ovom Festovom zak-
ljučku, kojeg je izrekao glasno pred svim prisutnima, apostol je bio jednak ljudima koji
su sišli s uma – pošto i takvi iznose pred svoje slušaoce - racionaliste različite fantazije
o nebeskim viđenjima, vanzemaljcima, vilama i slično. No, Pavle je bio daleko od ludi-
la! Evo kako je glasio njegov odgovor:
„Na to će Pavle reći: nisam lud, ugledni Feste, nego izgovaram istinite i razbori-
te reči. Zna, najzad, sve ovo i kralj, kome slobodno govorim; ne verujem, naime, da
mu je išta od ovoga nepoznato, jer se to nije dogodilo u nekom uglu.“3
Kao što smo uvideli iz napred navedenih tekstova Svetoga pisma, Hristovi apostoli
su se u svoje vreme susretali sa izrugivanjem i proglašavanjem za one koji su skrenuli s
zdrave pameti, a upravo zbog propovedanja evanđeoskih istina koje su paganskim Gr-
cima i Rimljanima bile neshvatljive. No, apostolske reči nikada nisu bile nalik onome
što su činili i govorili jurodivi pravoslavci. Apostolske reči su bile istinite i razborite.
Nijedan od apostola ili njihovih naslednika nikada nije ludovao pred okupljenom ma-
som, hranio se splačinama od sudova ili trčao nag po ulicama – da bi sakrio svoju „du-
boku posvećenost“ Bogu. Ovakvo ludovanje jurodivih zaista nema ničeg zajedničkog sa
Isusom Hristom i njegovom trezvenom i svetom naukom koju treba da slede Njegovi
učenici kroz sve vekove.4

4 Jedini primer „jurodivosti“ neke od biblijskih ličnosti, sa kojim bismo mogli da uporedimo ludovanje pra-
voslavnih, jeste primer Jesejevog sina Davida, pre nego što je postao car nad Izrailjem. Naime, bežeći od
cara Saula da bi sačuvao svoj život, David je učinio nekoliko grehova. Najpre je prevario sveštenika Ahi-
meleha da ga je na put poslao sam car Saul, potom je uzeo hlebove iz Svetinje koje su smeli da jedu samo
sveštenici a zatim pobegao k filistejskom caru Ahisu u Gat. Kada je shvatio da je bio lakomislen, te da se
sada nalazi u rukama krvnih neprijatelja protiv kojih je ratovao i ubio njihovog junaka Golijata, za Davida
piše da je uradio sledeće: „I David metnu ove riječi u srce svoje, i poboja se veoma Ahisa cara Gatskoga. I
pretvori se pred njima i učini se lud u rukama njihovijem; i šaraše po vratima, i bacaše pjenu niz
bradu svoju. A Ahis reče slugama svojim. Eto, vidite da je čovjek lud; što ste mi ga doveli? Zar nemam
dosta ludijeh, nego mi dovedoste toga da luduje preda mnom? zar će taj ući u kuću moju?“ (1. Samuilova
21:12-15. Naglasak moj). Očigledno je da Božija Reč nipošto ne hvali ovakvo Davidovo ponašanje, već ga
jasno označava kao sagrešenje koje Jesejevom sinu ni malo nije služilo na čast. Prema tome, i jurodivo
ponašanje svetitelja kroz vekove, prema Bibliji, zaslužuje jedino takvu i nipošto drugačiju ocenu. Jurodi-
vost ovih ljudi a isto tako i njihovo uzvisivanje i proglašavanje za „odvažne svetitelje“ u okviru čitave Pra-
voslavne crkve samo dokazuje koliko se pomenuta crkva nalazi daleko od izvornog Hristovog učenja kojeg
su širili apostoli u prvom veku, a koje i dan danas revnosno slede evanđeoski hrišćani.
314
ŽITIJA SVETIH
Pošto smo na ovaj način sagledali najzanimljivije detalje iz svetačkih žitija i dali na
njih jedini mogući svetopisamski odgovor, spomenuću ukratko još nekoliko primera iz
„večitog srpskog evanđelja“, koje želim da moji čitaoci razmotre i o njima donesu svoj
realan sud bez mnogo mojih komentara. Primeri koji slede bi trebali da pokažu svu
bezumnost mnogo većeg broja svetačkih primera za koje nemamo mesta da ih spome-
nemo u ovom poglavlju, a koji mogu veoma loše da utiču na umove mladih ljudi u Sr-
biji koji bi mogli da krenu stazama samodestrukcije - bez velikih šansi za povratak u
društvo zdravomislećih osoba.
Svetiteljski podvizi kao primeri srpskoj omladini

„Prep. Jovan pustinjak. Sin beše neke žene hrišćanke, Julijane, u Jermeniji.
Još kao dečak ostavi majku svoju i odbeže u pustinju. (...) Posle se mladi Jovan
udalji i povuče u samoću. Spusti se u neki suh bunar, gde provede punih 10 godina u
postu, molitvi i bdenju. (...) Posle 10 godina teškog podviga u bunaru predstavi se sv.
Jovan Gospodu...“1 (29. mart);
„Prep. Jovan Vethopeščernik. (...) Najzad se nastanio u Haritonovoj pećini gde
se predao tvrdom podvigu provodeći dane i godine u postu, molitvi i bdenju, nepres-
tano pomišljajući na smrt i učeći se smirenju.“2 (19. april);
„Prep. Nil Stolbenski. (...) Iskopao sebi grob blizu kelije, i svaki dan plakao nad
njim.“3 (7. decembar);
„Prep. Atanasije, zatvornik pečerski. Ovaj sveti čovek posle dugog podviga
umre, i bi od bratije opran, obučen i pripremljen za sahranu. Dva dana ležaše tako mr-
tav, i najedanput ožive. Kada dođoše da ga sahrane, nađoše ga gde sedi i plače. Potom
se zatvori u keliju, i 12 godina još prožive, o hlebu i o vodi jedino, ni s kim ne progovo-
rivši reči.“4 (2. decembar);5
Sledeći primer bi dakako mogle da poslušaju i slede naše, inače lepe, srpske kćeri –
devojke i žene – ukoliko žele da svojim ponašanjem, poput drevnih svetiteljki, uistinu
ugode Bogu:
„Mnogi od njih (svetitelja – monaha i monahinja; prim. I. S.) smatrali su da je tele-
sna čistoća prepreka za pobožnost; devica Silvija je odbijala da pere bilo koji
deo tela sem prstiju; u jednom samostanu od 130 monahinja nijedna se
nije nikada okupala, ili oprala noge. Međutim, pred kraj četvrtog veka monasi
su se prepustili vodi, a opat Aleksandar je prezirao tu dekadenciju i sa nostalgijom se
sećao vremena kada monasi „nikada nisu umivali lice“.“6
1 Da bi jedan srpski omladinac postao „prepodobni“ poput ovog Jovana i zaslužio da bude svrstan među
pravoslavne svetitelje, treba da napusti roditelje i živi u bezvodnom bunaru, gde će na kraju umreti mlad.
2 Ukoliko u blizini nema takvog bunara, dobro će poslužiti i pećina u kojoj valja da neprestano razmišlja o
svome budućem pogrebu.

3 Nije od zgorega ni da unapred iskopa sebi grob i svakodnevno oplakuje svoju smrt.
4 Ako se desi da se posle dugog oplakivanja i rastavi sa dušom, a potom na čudnovat način vaskrsne, valja da
se zatvori u keliju, da odatle nikako ne izlazi i ni sa kim ne razgovara do kraja života, stalno plačući i jau-
čući.
5 Naglasci na navedenim tekstovima iz Prologa su moji.
6 Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 80. Naglasak moj.
315
Još neka korisna uputstva za srpske domaćine

Pored primera mladima, u Žitijima nalazimo i uputstva kako srpski domaćin treba
da se ophodi prema kriminalcima. Pošto prema stavovima koje zastupa SPC srpski
narod predstavlja naciju koja je krštena još pre hiljadu godina, što će reći da su svi Srbi
hrišćani, sasvim je sigurno da su dalje navedeni svetiteljski primeri nešto za čim bi svi
oni trebali da teže da dostignu. Uzgred budi rečeno, budžet naše države bi bio znatno
rasterećen jer se ne bi isplaćivale plate policiji – koja ne bi ni imala razloga da postoji:
„Vrativši se jednom s puta svojoj keliji, Makarije Veliki vide nekoga lopova gde iz-
nosi njegove stvari iz kelije i tovari na magare. Makarije mu ništa ne reče, nego mu još
pomože, da udobno natovari sve stvari na magare, govoreći sam sebi: ništa ne doneso-
smo na ovaj svijet (1. Tim. 6-7). Drugi jedan starac, kad su mu razbojnici sve uzeli iz
kelije, obazre se i vide da mu nisu uzeli neki zavežljaj s novcima, što je ležao negde
skriven, pa brzo uzme taj zavežljaj, vikne razbojnicima i preda im i to. Treći opet, zate-
kavši lopove gde pljačkaju njegovu keliju, vikne im: „Žurite, žurite, da ne naiđe bratija,
te da me ne spreče ispuniti zapovest Hristovu: koji tvoje uzme, ne išti“ (Lk. 6, 30).“1
Zaključak
Šta reći na kraju ovog poglavlja? Žitija svetih su osvedočeno zbirka veoma čudnih
pripovesti još čudnijih ponašanja onih koje pravoslavni drže za svetitelje. Nadam se da
smo se svi zajedno uverili u istinitost svih konstatacija koje je o ovoj vrsti pravoslavne
literature i njenih aktera izrekao veliki srpski prosvetitelj još pre dva veka. Žitija svetih
su takođe, kao što smo se uverili, puna mnogih legendi o svetiteljskim čudima i priča o
događajima koji se sasvim sigurno nisu nikada odigrali, a u čiju nas punu istinitost
uverava crkva koja za sebe tvrdi da je „stub i tvrđava istine“. Šta više, i sam pravoslavni
istoričar Jevsevije Popović veli da svetitelji ni izbliza nisu učinili sva ona čudesa o ko-
jima nam pripovedaju svetačka žitija. Evo šta je o tim silnim čudima (vaskrsavanju iz
mrtvih, ubijanju aždaja, isceljivanju bolesnih, isterivanju demona, višemesečnom
pošćenju, posećivanju „prepodobnih“ pustinjaka od strane Hrista i ostalih biblijskih
ličnosti itd.) rekao ovaj istoričar:
„Svetiteljima se pripisuju mnoga čudesa za života ili posle smrti im, ali ni blizu
ne počiniše sva ona čudesa, o kojima pričaju kasniji agijografi.“2
Neka nam i ovoliko bude dovoljno za okončanje ovog poglavlja. U narednom ćemo
argumentovano dokazati svu pogrešnost poštovanja svetitelja – na onakav način kako
se to čini u Istočnoj crkvi.
1 Ohridski prolog, 19. januar, rasuđivanje. Naglasak moj.

316
12.
POŠTOVANJE SVETITELJA
„Ko presvetu Majku Božiju i svetitelje poštuje i proslavlja na Zemlji, biće proslav-
ljen na nebu.“1
„Kada pak Petar uđe u kuću, Kornilije mu pođe u susret, pade pred njegove noge i
pokloni se. Tada ga Petar podiže govoreći: ustani, i ja sam samo čovek.“2
„Zašto da ne poznadu da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka pravoslavija

ne stoji? Zašto da im se ne kaže da su ove stvari izmišljene na šest i sedam stotina go-
dina posle spasitelja Hrista i apostola.“3
Dositej Obradović
Poštovanje i molitveno obraćanje preminulim vernicima (svetiteljima) iz prošlosti

jeste veoma izražen i važan deo duhovnog života svakog pravoslavnog hrišćanina.
Prema pravoslavnom učenju, umrli hrišćani ne samo da čine deo Hristovog tela – Crk-
ve poput vernika koji su još uvek u telu, već mogu da čuju i molitvena obraćanja onih
koji im vape za duhovnu pomoć. Na osnovu odaziva na molitve zemaljskih ljudi, oni
posreduju pred Bogom za uslišenje ili direktno čine najrazličitija čudesa – od isceljiva-
nja bolesnih do vaskrsavanja mrtvih. Kao što ćemo se uveriti proučavajući ovu temu,
poštovanje svetitelja, onakvo kakvo danas postoji u Pravoslavlju, ne temelji se ni na
jednom jedinom tekstu Svetoga pisma. Učenje o potrebnosti i neophodnosti molitve
preminulim članovima Crkve potiče u potpunosti iz tzv. svetog predanja, koje, po pra-
voslavnima, služi kao „dopuna Svetom pismu“. Ponoviću još jedanput izjavu Ivana Ni-
koljina, ruskog bogoslova, koja se nalazi u delu „Pravoslavna apologetika“ a koju sam
citirao i u prvom poglavlju ove knjige. Evo šta je ovaj teolog zapisao o poreklu običaja
poštovanja i molitvenog obraćanja svetiteljima:
„Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znači, mnoga verska pita-
nja (poštovanje svetitelja, ikona, molitva za umrle) ostala bez povoljnog rešenja.“4
Kao što možemo da uočimo, Nikoljin je u ovom slučaju bio iskren i priznao da se u
čitavom Svetom pismu ne mogu naći ni najmanji tragovi učenja o tome da su se prvo-
vekovni hrišćani molitveno obraćali umrlima, te da su im ovi odgovarali na molitve i
posredovali pred Bogom za uslišenje. A Jevsevije Popović u svojoj crkvenoj istoriji ka-
zuje o tome ovako:
„U ovom perijodu (od 312. g. - 622. god. posle Hrista, dakle u četvrtom veku pa na
dalje; prim. I. S.) je velik napredak učinjen u kultu anđela i svetitelja. Ove su ne samo
molili, da se zauzimaju kod Boga, nego su ih i time poštovali, što su njihovoj uspomeni
posvećivali hramove i dane, da se provode kao praznici, što su se predavali njihovu
patronatstvu, t.j. zaštiti, koju oni treba od Boga da izmole...“.5
1 Protojerej Živan M. Marinković, Najbolji vaspitač, str. 80.

3 Izabrani spisi, str. 138.
4 Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, str. 160. Naglasak moj.
317
Dakle, prema ovom autoru, kult poštovanja svetitelja i molitveno obraćanje njima
za posredništvo i zaštitu razvio se (tj. doživeo veliki napredak) tek u periodu posle
Konstantinovog proglašenja slobode hrišćanima – kada je započelo masovno uvođenje
nebiblijskih doktrina i praksi u crkvenu dogmu. Poštovanje svetitelja do toga perioda,
prema istom autoru (od apostolskog doba do Konstantina) se ogledalo u očuvanju us-
pomene na apostole, proroke, mučenike i Isusovu majku Mariju, koje su poštovali
zbog njihovog primernog i bogobojaznog života.1 Na ovom mestu moram da istaknem
da se pojam „poštovanja“ apostola i drugih posvećenih hrišćana iz istorije veoma razli-
kuje od ideje „molitvenog obraćanja njima za posredništvo i zaštitu“ i njihovog „pros-
lavljanja“ na zemlji. Svakako je istina da Sveto pismo upućuje Hristove vernike na me-
đusobno poštovanje, kao i sleđenje primera pobožnog života bogougodnika.2 Ipak, ni
na jednom mestu u Bibliji ne možemo da nađemo uputstvo da se molimo vernicima iz
prošlih vekova, da bi oni za nas posredovali ili lično uslišili molitve. Poput Ivana Niko-
ljina, i Katolička enciklopedija, koju navodi R. Woodrow priznaje da se prizivanje umr-
lih svetaca i molitve njima ne mogu dokazati iz Biblije:
„Koje su zamjerke takvim vjerovanjima? Pustit ćemo da sama Katolička enciklope-
dija odgovori na to pitanje: „Glavne su zamjerke protiv zazivanja svetaca i njihovog
posredovanja to da su te doktrine protivne vjeri i pouzdanju koje trebamo imati samo
u Boga...i da se one ne mogu dokazati iz Biblije.“ S tom se tvrdnjom slažemo. Nigdje u
Svetom Pismu ne stoji da živi mogu biti blagoslovljeni ili imati neku korist kroz posre-
dovanje mrtvih, ili zbog njihovih molitvi. Umjesto toga, katoličke doktrine u vezi „sve-
taca“ vrlo su slične poganskim shvaćanjima u vezi „bogova“.“3
Prema istom autoru, poput današnjih katolika (i pravoslavnih), i poklonici drevne
paganske vavilonske religije poštovali su oko 5000 bogova i boginja za koje su verovali
da su nekada bili ljudska bića – a onda se uzdigli u nekakav uzvišeni položaj. Svaki
mesec i dan u godini je bio posvećen nekom božanstvu (kao i svetiteljima u crkvenim
kalendarima), a postojala su i božanstva za svaki problem i prirodnu pojavu na zemlji.
Kako pravoslavni dokazuju biblijsku ispravnost ovog svog verovanja?

Poput mnogih drugih verovanja koja su nastala u kasnijem periodu, a koja ne mogu
da nađu temelja u biblijskom izveštaju, i ova dogma Pravoslavne crkve biva opravda-
vana ili na potpuno nebiblijskim osnovama (poput izreke: „tako su ustanovili sveti
oci“) ili pogrešnim navođenjem i tumačenjem svetopisamskih tekstova koji se prilago-
đavaju i citiraju van svog pravog konteksta – ne bi li ukazali i dokazali ono što zapravo
ne postoji. Odgovarajući u svojoj knjizi pripadnicima protestantskih verskih zajednica
koji odbijaju poštovanje svetitelja – onakvo kakvo postoji u Istočnoj crkvi, Lazar Milin
je naveo više primera gde su apostoli pozivali vernike da se međusobno mole jedni za
druge:
„A znamo da nas Sv. pismo upućuje da se molimo Bogu jedni za druge (Jak. 5, 16), i
ako znamo da i sam apostol Pavle piše Jevrejima „Molite se Bogu za nas... Utoliko više
molim vas da to činite da bih vam brže bio vraćen.“ (Jevr. 13, 18-19), onda je jasno da
to nije protivbiblijski postupak, nego baš u skladu sa Biblijom.
1 Na istom mestu.
2 1. Kor. 4:16; 11:1; Filipljanima 3:17; 1. Sol. 1:6; 2. Sol. 3:9.
3 Babilonska misterijska religija, str. 28-29.
318
Prema tome, kad se mi molitveno obraćamo svetiteljima da se mole za nas, mi ne
samo što ne činimo nikakav greh time, nego upravo ispunjavamo Sveto pismo. Apos-
tol Pavle piše Filipljanima da se s radošću moli za njih u svakoj svojoj molitvi (Fil. 1, 3-
4). Zašto se onda ne bi molio i za nas, ako ga zamolimo?! A da Bog uslišava molitve
svetih, to ne samo da je blizu svake zdrave pameti, nego o tome imamo neposrednu
potvrdu u Svetom pismu. Sam Bog obećava Avimelehu da će uslišiti Avramovu molitvu
za njega da mu se oproste gresi (1. Mojs. 20, 7). Na molbu Avrama Bog je bio spreman
da poštedi čak i Sodom i Gomor od kazne, samo da se u tim gradovima našlo bar deset
pravednika (1. Mojs. 18, 23-33). Mojsijeva molitva Bogu spasla je izrailjski narod od
stroge Božje kazne (2. Mojs. 32, 7-14). Prorok Ilija se molitvom obraća Bogu da oživi
umrlog sina udovice u Sarepti sidonskoj i Bog mu usliši molitvu (1. Car. 17, 17-23) Na
molitvu proroka Ilije „oganj s neba“ spalio je postavljenu žrtvu (1. Car. 18, 30-38); na
njegovu molbu Bog posle tri i po godine suše pušta obilnu kišu (1. Car. 17, 1; 18, 1-45).
Bog kaže da će uslišiti molitvu Jovovu za njegove prijatelje, jer je Jov pravedan (Jov.
42, 8).
U Svetom pismu Novog Zaveta vidimo da apostoli na molbu pojedinih ljudi svojom
molitvom Hristu, a silom Hristovom, čine čudesna isceljenja. Čak i vaskrsenja mrtvih.
(...) Svi ti primeri svedoče da Sveto pismo – obratno od učenja sektaša – sasvim ozbi-
ljno tvrdi da molitve svetitelja pomažu onima za koje se oni mole.“1
Pored ovih, Milin je naveo još niz drugih novozavetnih primera koji su apsolutno
na svom mestu. Ipak, svima njima se može „prigovoriti“ to da se odnose samo na mo-
litve koje su živi ljudi upućivali Bogu za, isto tako, žive osobe. Ovaj autor u svim svojim
navodima nije naveo ni jedan jedini primer iz Biblije a koji bi ukazivao da nas Knjiga
nad knjigama upućuje da se molitveno obraćamo npr. umrlim apostolima, ili pak ne-
kim drugim novozavetnim ili pak starozavetnim pravednicima. Da je ta praksa posto-
jala u novozavetnom periodu, sasvim je sigurno da bi smo je našli u apostolskim zapi-
sima. I sami apostoli bi se molili za posredništvo, zastupanje i duhovnu pomoć - već
vekovima pogrebenim: Avraamu, Mojsiju, Jovu, Davidu, Danilu, Jeremiji, Isaiji i dru-
gima, a i ostale novozavetne vernike bi u svojim poslanicama upućivali da čine to isto2.
1 Milin, Apologetika, Crkva i sekte, str. 209-210. Naglasak moj.

2 Upravo ovakvo pravoslavno verovanje, temeljeno na starozavetnim apokrifnim tekstovima, opisuje proto-
jerej Pavle Okalahan u svojoj knjižici „Pravoslavni odgovor na osnovne zablude protestanata“. Naime, on
optužuje protestante da su iz Biblije izbacili pojedine knjige u kojima se nalaze opisi molitvenog zastupa-
nja umrlih svetitelja za žive osobe koje stanuju na zemlji. On kaže: „Sveto Pismo jasno svedoči da su izve-
sni ljudi bili veoma moćni zastupnici pred Bogom (Jov. 42, 8; Jak. 5, 16-18). To nije ograničeno samo na
ovaj život. U drugoj knjizi Makaveja, koju su protestanti izbacili iz Biblije, predstavljen je prorok
Jeremija kako se neprekidno moli Bogu za narod izrailjski (II Mak. 15, 14).“ Izdavač: Knjižara
„Prota Vasa“ iz Pančeva, Beograd 1997. god. str. 14. Naglasak moj.
Ipak, i pored prvog opravdanog prigovora da se ovde radi o navodu iz apokrifnog teksta kojeg ni staroza-
vetni Izrailjci Isusovog vremena nisu prihvatali kao kanonsku biblijsku knjigu, kao ni sami apostoli na če-
lu sa svojim Učiteljem, postoji i još jedan. Naime, u tekstu 2. Makavejima 15. poglavlju opisani su sukobi
između naoružanih odreda osvajača Nikanora i vođe jevrejskog ustaničkog pokreta Jude Makaveja (Ma-
kabejca). Juda Makavej se trudio da ohrabri svoje vojnike i pripremi ih za borbu između ostalog i tako što
im je ispričao sadržaj svog skorašnjeg sna. Evo kako je glasio Judin san, na osnovu kojeg su pravoslavni
zaključili da „Biblija“ naučava da je, do tada već vekovima preminuli, prorok Jeremija svakodnevni molit-
veni zastupnik pred Bogom svog naroda Izrailja: „Pošto je tako svakoga od njih naoružao manje pouzda-
njem u štitove i koplja, a više smjelošću i pobudnim riječima, ispriča im vjerodostojan san, viđenje, a
oni mu se svi obradovaše. Evo što je vidio: bivši veliki svećenik Onija, čovjek dobar i čestit, skroman u op-
hođenju, blage ćudi, otmjen u govoru, od djetinjstva vičan svakoj kreposti, podigao ruke i molio za svu ži-
dovsku zajednicu. Zatim se Judi ukazao i čovjek vremešan i častan, čudesna i veličanstvena dostojans-
tva. Tada Onija progovori: „Ovo je ljubitelj svoje braće, koji se mnogo moli za narod i za sav Sveti grad –
Božji prorok Jeremija.“ Na to Jeremija pruži desnicu i Judi preda zlatni mač...“ (Biblija Kršćanske sadaš-
319
No, takve primere nipošto u Bibliji ne nalazimo, već samo pozive da se vernici mole za
svoje savremenike – prostorno bliske ili udaljene hrišćane i nehrišćane. Potpuno sup-
rotno Svetom pismu koje tvrdi da „živi znaju da će umrijeti, a mrtvi ne znaju ništa niti
im ima plate, jer im se spomen zaboravio (...) i više nemaju dijela nigda ni u čemu
što biva pod suncem“;1 što svakako označava da umrli (bez obzira da li su u nebeskom
raju ili prebivalištu grešnih duša) apsolutno nisu, niti mogu biti upoznati sa situacijom
i delatnostima živih na zemlji, pravoslavni nastoje da svoje učenje opravdaju određe-
nim biblijskim stihovima. Evo nekih od njih, navedenih u tekstu protojereja Marinko-
vića:
„Bog nije Bog mrtvih nego živih, jer su Njemu svi živi“ (Luka 20, 38).
„I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao“ (Propoved.
12, 7).“2
Evo, dakle, svojevrsnog dokaza da mrtvi zapravo nisu mrtvi već živi, te da shodno
tome mogu da čuju i uslišavaju molitve pravoslavnih vernika. Međutim, ono što pravo-
slavni bogoslovi izbegavaju da kažu jeste da se npr. prvi od navedenih stihova nalazi u
sasvim drugačijem kontekstu nego što su to molitve mrtvim (a pred Bogom živim) sve-
titeljima. Evo kako zapravo ovaj tekst glasi u celini:
„Tada priđoše neki od sadukeja, koji osporavaju vaskrsenje, i zapitaše ga go-
voreći: učitelju, Mojsije nam je napisao: ‘Ako kome umre brat koji ima ženu, a bude
bez dece, neka njegov brat uzme ženu i neka podigne porod svom bratu’. Bilo je tako
sedmoro braće. Prvi je uzeo ženu i umro bez dece; tada je uze drugi, pa treći, i tako
svih sedam ne ostaviše dece i pomreše. Najzad umre i žena. O uskrsu, dakle, ova žena
kome će od njih pripasti kao žena? Jer je ona bila žena sedmorici. Tada im reče Isus:
deca ovoga sveta žene se i udaju, a koji se udostoje da dobiju onaj svet i uskrs iz mrtvih
niti se žene niti se udaju. Oni ne mogu više ni umreti, jer su kao anđeli, i sinovi su Bo-
žiji, pošto su sinovi vaskrsenja. A da mrtvi ustaju, to je i Mojsije pokazao na mestu o
kupini, gde Gospoda naziva Bogom Avraamovim, Bogom Isaakovim i Bogom Jakovlje-
vim. A Bog nije Bog mrtvih nego živih, jer su njemu svi živi.“3
Čitav ovaj biblijski tekst, dakle, opisuje Hristov odgovor upućen pripadnicima ver-
ske stranke sadukeja, koja je negirala bilo kakvu mogućnost budućeg vaskrsenja. Nai-
me, ova verska grupacija je za Sveto pismo priznavala samo Mojsijevo petoknjižje, dok
je ostale knjige Staroga zaveta odbacivala. Njima se činilo da u delu Biblije koju su oni
priznavali ne postoji pomen mogućnosti budućeg vaskrsenja iz mrtvih. Upravo iz tog
razloga im je Gospod Hristos i naveo tekst (i to baš iz Petoknjižja, 2. Mojs 3:6) koji go-
vori o starozavetnim herojima vere kao živima a ne mrtvima pred Bogom – što u ovoj
Isusovoj poruci označava njihovo sigurno buduće vraćanje i u telesni život.4 Inače, Go-
spod je imao na raspolaganju i mnogo preciznije i jasnije tekstove o vaskrsenju u osta-
lim knjigama Staroga zaveta:
„Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi truhlost.“
(Psalam 16:10);
njosti, Zagreb 1983. godine; Druga knjiga o Makabejcima 15:11-15. Naglasak moj).
1 Knjiga Propovjednikova 9:5-6. Naglasak moj.
2 Najbolji vaspitač, str. 92.
4 Pročitajte i uporedne stihove u Mt. 22:23-33 (posebno stihove 23 i 31) i Mk. 12:18-27 (posebno stihove 18 i
26a).
320
„Ali znam da je živ moj iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom. I ako se
ova koža moja i raščini, opet ću u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti vidjeću ga, i oči moje
gledaće ga a ne druge.“ (O Jovu 19:25-27);
„Oživjeće mrtvi tvoji, i moje će mrtvo tijelo ustati. Probudite se, i pjevajte koji sta-
nujete u prahu; jer je tvoja rosa rosa na travi, i zemlja će izmetnuti mrtvace.“ (Knj. pro-
roka Isaije 26:19);
„I mnogo onijeh koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život vječ-
ni a drugi na sramotu i prijekor vječni.“ (Knj. proroka Danila 12:2).
Međutim ovi starozavetni citati sadukejima ne bi predstavlji nikakav dokaz o mo-
gućnosti budućeg vaskrsenja, a iz razloga što nisu verovali u njihovu bogonadahnutost.
Zbog toga je bilo potrebno da Gospod na osnovu tekstova koje su oni smatrali bogona-
dahnutim dokaže ono o čemu je propovedao. Nakon iznošenja dokaza o budućem vas-
krsenju iz mrtvih iz Mojsijevih knjiga, sadukeji su bili ućutkani, bez mogućnosti da
nalaze dalje izgovore za svoje neverstvo - bivajući postiđeni Isusovim mudrim odgovo-
rom.
Kao što, dakle, uviđamo, navod iz ev. po Luki 20:38 kojeg pravoslavni veoma često
navode kao dokaz da se treba moliti umrlim svetiteljima, uopšte nema nikakve dodirne
tačke ni sa molitvom a ni sa molitvenim svetačkim zastupništvom – već sa budućim
uskrsom iz mrtvih. No, svakako da je teolozima Istočne crkve jedino preostalo ovakvo
citiranje Pisma radi potvrde svoga verovanja, kada pravih dokaza nigde nema.
Lazar Milin navodi još jedno veoma jasno mesto iz novozavetnih poslanica, koje je,
međutim, tako izokrenuo što se tiče njegovog značenja, da bi u tome mogli da mu po-
zavide i mnogo veštiji majstori propagande. Evo biblijskih navoda iz Milinove knjige
uz još neke njegove komentare datih na račun evanđeoskih protestanata:
„Na sve to sektaši odgovaraju ono što smo već spomenuli: primeri koji su navedeni
iz Biblije tiču se svetitelja dok su još bili živi, na zemlji, a ne posle njihove smrti. Oni su
mrtvi i prema tome niti nas čuju, niti su u stanju da naše molitve sprovedu i prenesu
Bogu.
Da su sveta lica o kojima je bilo reči u ovom članku zaista otišla iz ovog sveta to je
tačno. No ne treba zaboravljati na reči Spasiteljeve da „Bog nije Bog mrtvih nego Bog
živih“ (Mt. 22, 32). I te Njegove reči odnose se baš na Avrama, Isaka i Jakova koji u to
vreme kad su ove reči izrečene više nisu bili među nama na zemlji, jer „ako živimo, ako
umiremo, Gospodnji smo“ (Rim. 14,8). Da se pokojnici i posle telesne smrti
mogu sećati nas na zemlji svedoči Sv. pismo, jer apostol Petar piše hrišćanima:
„nastojaću da se vi i posle moje smrti svagda sećate ovoga“ (2. Petr. 1, 15).
On je ove reči pisao pred smrt, tako piše u njegovoj Poslanici. Pa pošto zna da mu je
smrt blizu kako će on „nastojati“ da se njegovi verni i posle njegove smrti sećaju njego-
ve nauke koju im je predao, ako ni njega samog ne bude nigde bilo posle smrti?!“1
Da bismo uvideli gde se nalazi i u čemu se sastoji lukavstvo ovakvog šturog navo-
đenja tekstova iz Biblije, citiraću čitav kontekst iz 2. Petrove 1:12-15:
„Zato ću gledati da vas uvek na sve to podsećam, iako vi to znate i utvrđeni ste u
ovoj istini. Ali smatram da je pravo, dok sam u ovoj senici svoga tela, da vas bu-
dim svojim opominjanjem, znajući da će ubrzo doći do skidanja ove moje senice2, kao
1 L. Milin, Crkva i sekte, str. 212. Naglasak moj.

2 „Senica“ ili „kolibica“ (načinjena od propadljivog materijala, drveta i pruća) predstavlja neku vrstu privre-
menog mesta boravka, poput ljudskog smrtnog tela. Govoreći o „senici svoga tela“ i „njenom skidanju“
apostol misli na svoju skoru telesnu smrt.
321
što mi je to obznanio Gospod naš Isus Hristos. A nastojaću da se vi i posle moje smrti
svagda sećate ovoga.“1
Kao što je iz teksta očigledno, ap. Petar piše hrišćanima smatrajući da je dobro za
njih, da ih dok je još u životu (tj. „u senici svoga tela“) bodri i poučava u veri. Nje-
gove reči zapisane na kraju ovog odeljka odnose se, kako nam sam tekst svedoči, na to
da će uložiti sve svoje napore da se oni i nakon njegove smrti sećaju duhovnih pouka
koje im je uputio dok je još bio živ. Nasuprot ovome, Milin u svojoj apologetici podra-
zumeva da je Petar zapravo rekao da će i posle svoje smrti aktivno nastojati i truditi se
da se hrišćani sećaju njegovih reči (najverovatnije moleći se za njih, lično čineći čude-
sa, posećujući ih i poučavajući u snovima, vizijama ili pak u njihovim pustinjskim pre-
bivalištima tokom kasnijih vekova). No, svaki dobri poznavalac srpskog jezika i grama-
tike složiće se sa mnom da smisao Petrovih reči iz navedenog biblijskog teksta uopšte
ne upućuje na onakav zaključak kakav je Milin izveo.
Da bih Svetim pismom još jednom dokazao neodrživost učenja o svetiteljskom zas-
tupništvu za one koji još žive na zemlji navešću jedan starozavetni primer. U vreme
kada je prorok Ilija trebao da se rastane od svoga učenika Jelisija, između njih je usle-
dio sledeći razgovor:
„I uze Ilija plašt svoj, i saviv ga udari njim po vodi, a ona se rastupi tamo i amo, te
prijeđoše obojica suhim. A kad prijeđoše, reče Ilija Jelisiju: išti šta hoćeš da ti uči-
nim, dokle se nijesam uzeo od tebe. A Jelisije reče: da budu dva dijela duha tvo-
jega u mene. A on mu reče: zaiskao si tešku stvar; ali ako me vidiš kad se uzmem od
tebe, biće ti tako; ako li ne vidiš, neće biti. I kad iđahu dalje razgovarajući se, gle, og-
njena kola i ognjeni konji rastaviše ih, i Ilija otide u vihoru na nebo. A Jelisije reče: oče
moj, oče moj! kola Izrailjeva i konjici njegovi! I ne vidje ga više; potom uze haljine svo-
je i razdrje ih na dva komada. I podiže plašt Ilijin, koji bješe spao s njega, i vrativ se
stade na brijegu Jordanskom. I uzev plašt Ilijin, koji bješe spao sa njega, udari po vodi
i reče: gdje je Gospod Bog Ilijin? A kad i on udari po vodi, rastupi se voda tamo i amo, i
prijeđe Jelisije. A kad s druge strane vidješe sinovi proročki, koji bijahu u Jerihonu,
rekoše: počinu duh Ilijin na Jelisiju.“2
Kao što uviđamo iz ovog primera (iz opširno navedenog teksta, za razliku od šturo i
pogrešno navođenih citata od strane pravoslavaca), prorok Jelisije je mogao da traži
od svoga učitelja Ilije određene usluge i uslišenje molbi samo dok je bio u njegovom
telesnom prisustvu. Ilijine reči podrazumevaju da se nakon njegovog vaznesenja na
nebo, Jelisije nije mogao da nada uslišenju svojih molbi iz prostog razloga njihove pro-
storne udaljenosti. Kada je dakle slučaj da ni Ilija, kao onaj koji je živ otišao na nebo,
ne može da čuje i da usliši ljude koji ostaju da žive na zemlji, koliko je to još više ne-
moguće onima čija tela počivaju u grobovima ili su već odavno istrunula. Ovaj primer,
sa svoje strane još jedanput negira ispravnost Milinovog navođenja Hristovog govora
upućenog sadukejima, i njegovo tumačenje koje nas navodi da poverujemo da nas je
Gospod zapravo poučio da se molimo davno umrlim (a „pred Bogom živim“) Avraamu,
Isaaku i Jakovu. Prema Milinovom tumačenju, bilo bi logično da se današnji hrišćani
mole kako novozavetnim tako i starozavetnim svetiteljima (pa i Iliji, koga je pomenuo
u ranije navedenom tekstu kao primer bogougodnog čoveka čije molitve Bog uslišava).
Međutim, sam Ilija u Svetom pismu negira i nagoveštaj mogućnosti o tome da će na-
kon svoga odlaska na nebo moći da čuje, usliši i Bogu prenese bilo čiju molitvu.
1 Naglasak moj.
322
Učenje svetog predanja o poštovanju svetitelja

Kao što smo uočili, pravoslavni teolozi posežu za vađenjem stihova iz stvarnog kon-
teksta jasnog biblijskog otkrivenja da bi potvrdili svoja učenja koja su proistekla iz sve-
tog predanja. Zapravo, učenja o svetiteljima kao molitvenim zastupnicima pred Bogom
se temelje isključivo na svetom predanju: na različitim snovima i „viđenjima“ ljudi koji
su živeli vekovima nakon smrti apostola i završetka pisanja nadahnute Božije Reči (u
kojoj, po priznanju Ivana Nikoljina, ne postoje nikakvi temelji za poštovanje svetitelja
kakvo im se ukazuje u okviru Istočne crkve). Na ovom mestu želim da navedem neko-
liko kazivanja koja „dopunjavaju Sveto pismo“ i uče nas kako je pravoslavno poštova-
nje svetitelja upravo bogougodno delo:
„Kao poslušna deca Božja, svetitelji su bili u velikoj milosti pred Bogom ne samo za
života im na zemlji nego i po prelasku u večni život. Oni su bili puni Duha Svetoga, koji
je kroz njih delao i za života im pa dela i sada iz onog sveta, a dela i kroz njihove mošti
na zemlji... Kad bi se sva ta delovanja Božja preko svetitelja i njihovih moštiju, a radi
spasenja ljudi na zemlji, zapisala, takva knjiga obimom svojim bila bi veća od svih dru-
gih knjiga u svetu.
Svetitelje poštujemo i u molitvama prizivamo: kao Božje ugodnike i prijatelje (vidi
Jov. 15, 14-15), kao Božja staništa i oruđa (Jovan 14, 23), kao udeoničare slave Božje i
moćne pred Bogom (Jovan 17, 22-24), kao moralne heroje i obrasce, kao našu stariju
braću i dobroželatelje, kao molitvenike pred Bogom, kao pokrovitelje, zaštitnike, po-
magače i rukovodioce na putu spasenja.
149. Sveci Božji nisu mrtvi nego živi. Blaženopočivši episkop Nikolaj zapitao
je jednog čuvenog protu – junaka Jovana Boškovića da li veruje da su sveci Božji živi.
„Kako ne bih verovao, kad su mi se javili i o sebi to posvedočili“, odgovori prota i
tim povodom ispriča sledeće:
„Jednog dana reče mi popadija da zbog neke domaće nevolje odem u Ostrog i odne-
sem neki dar. Ja bejah nešto smućen i ljutit. – Šta da mu nosim? rekoh joj. Ostavi na
miru one mrtve kosti u pešteri Ostroškoj, a ti se obrati živima za pomoć!“
Tako prođe dan.
Kad noću u jasnoj viziji javi mi se sveti Vasilije, pa lupi svojim žezlom i srdito
viknu mi:
- Ja sam živ, a nisam mrtav, kao što ti misliš. I nemoj da budeš neveran nego veran!
U velikom strahu ja skočim sa postelje i potražim od popadije onaj dar što je spre-
mila, te odnesem u Ostrog svetom Vasiliju. Odonda ja sam dobro utvrdio svoju veru da
su sveci Božji živi, a ne mrtvi (Episkop Nikolaj, Emanuil, 29, str. 35).
150. Svetitelji se mole za nas Bogu. Za vreme grčkog cara Mavrikija napadoše
Arapi Solun i opsedoše ga. Stanovništvo grada obuzme veliki strah. Neki pobožni čo-
vek, po imenu Ilustrije, pođe noću u crkvu svetog Dimitrija, u kojoj je počivalo telo
njegovo, da se pomoli svetom velikomučeniku da zaštiti svoj grad. Pred ulazom u
hram, ispred sebe, on spazi dva mladića, kojima se vrata hrama sama otvoriše i oni
uđoše. Za njima uđe i Ilustrije. Ušavši u hram, mladići snažno zapitaju: „Gde je gospo-
dar koji ovde živi?“ Na ovaj glas pojavi se jedan mladić u vidu sluge i kao iznenađen
zapita: „Šta vam treba gospodar?“ Mladići, koji su bili anđeli Božji, odgovoriše: „Gos-
pod nas je poslao da mu kažemo zapovest“. Mladić – sluga ukaza na grob svetog Dimi-
trija i odgovori: „On je ovde“, i otkri zavesu koja je skrivala grobnicu. Tada se pojavi
sveti Dimitrije u onakvom izgledu kao što se slika na ikonama, samo u sjaju kao
sunce, da se na njega nije moglo gledati. Anđeli pozdraviše svetog mučenika, koji ih
323
upita radi čega su došli. Oni mu odgovore da ih je Gospod poslao sa zapovešću da na-
pusti ovaj grad i pređe ka Gospodu, jer On hoće da ovaj grad preda neprijatelju. Na to
je sveti mučenik zamolio anđele da prenesu njegovu veliku molbu Gospodu da se smi-
luje na grad i stanovnike njegove, za koje je na Golgoti prolio krv svoju, i da ga i dalje
ostavi kao zaštitu gradu. Posle tih reči mučenik se vratio u svoju grobnicu, a
anđeli postali nevidljivi. Kad se viđenje završilo, Ilustrije dugo nije mogao da dođe k
sebi, a potom je pao na kolena i zahvalio Bogu i svetom Dimitriju za njegovo zauzima-
nje za grad. Sutradan on o viđenju obavesti stanovnike grada, koji u molitvama zavapi-
še Bogu i svetom Dimitriju za pomoć i spasenje. I Bog ubrzo usliši molitve: neprijatelj
bez borbe diže opsadu i pobeže, a stanovnici proslaviše Boga i Njegovog mučenika Di-
mitrija (Žitije svetog Dimitrija, 26. oktobra).
Ova vizija bila je sa planom Božjim da nas uveri u moć molitava sveti-
telja za nas pred Bogom i njihovu zaštitu od nevolja i opasnosti u ovom
životu.“1
Ovo su bila, dakle, samo dva primera od velikog broja sličnih koje možemo da na-
vedemo iz pravoslavne literature, a koja opisuju čudesa različitih svetaca i njihovo mo-
litveno posredovanje pred Bogom za ljude na zemlji. U svemu tome izgleda da uopšte i
nije bitno što se njihovi detalji uopšte ne podudaraju sa biblijskom naukom, kao na
primer „srditost“ svetoga Vasilija Ostroškog ili pak boravljenje u grobnici ne samo tela
već i duha svetoga Dimitrija (što dokazuje i sam tekst spominjanjem da su anđeli došli
da Dimitrija iz groba pozovu Gospodu, a što znači da on nije k Njemu otišao nakon
svoje smrti). Bitno je samo to da ova srednjevekovna i novovekovna otkrivenja objav-
ljuju ono što pravoslavnima služi kao „dopuna“ Bibliji i temelj za verovanja za koja
apostoli i njihovi naslednici nisu znali.
Svaki čitalac Novoga zaveta poznaje činjenicu da učenje Gospoda Isusa Hrista pod-
razumeva upućivanje vernika da se mole za uslišenje svojih molitava samo Bogu Ocu i
Sinu, uz posredništvo Svetoga Duha. Evo nekih stihova iz evanđelja koji govore upravo
o ovome. Isus Hristos je, naime, rekao:
„I što god zaištete u moje ime to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Ako me što
zamolite u moje ime, ja ću učiniti.“ (Ev. po Jovanu 14:13-14);
„Zaista, zaista, kažem vam, ako u moje ime zatražite što od Oca, daće vam. Do sada
niste ništa tražili u moje ime; tražite i dobićete, da vaša radost bude potpuna. (...) U
onaj dan molićete u moje ime, i ne kažem vam da ću ja moliti Oca za vas; sam Otac vas
ljubi, zato što ste me voleli i verovali da sam ja izašao od Boga.“ (Ev. po Jovanu 16:23-
24, 26-27);
A apostol Pavle dodaje:
„Isto tako i Duh pomaže našoj slabosti; jer mi ne znamo za šta treba da se molimo –
kako priliči, ali sam Duh posreduje za nas uzdisajima koji se ne mogu iskazati. A
onaj koji ispituje srca zna šta je smeranje Duha, pošto se po Božijoj volji moli za
svete.“ (Rimljanima 8:26-27)2.
Sveto pismo takođe ističe činjenicu da je Gospod Isus Hristos naš jedini posred-
nik pred Bogom u svakom smislu, te da se on molitveno zauzima za nas:
„Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos.“ (1.
Timoteju 2:5);
1 Živan M. Marinković, Najbolji vaspitač, str. 93-94. Naglasak moj.

2 Naglasak je moj.
324
„Ko je taj koji će ih (nanovorođene vernike; prim. I. S.) osuditi? Da li Isus Hristos
koji je umro, i šta više vaskrsao, koji je s desne strane Bogu i koji se zauzima za
nas?“ (Rimljanima 8:34. Naglasak moj);
„Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu,
pošto svagda živi – da se moli za njih.“ (Jevrejima 7:25. Naglasak moj.);1
Sa druge strane, poštovanje Isusove majke Marije, apostola i anđela, onakvo kakvo
nalazimo u Pravoslavlju – ne odgovara evanđelskom učenju. Sam Gospod Hristos je o
poštovanju svoje majke, kao „odveć blažene“, rekao da su „ipak više blaženi oni koji
slušaju Božju reč i drže je.“2 Maločas pominjani pravoslavni apologeta u svojoj knjizi
spominje kako je, zapravo, sama Marija izrekla proročanske reči, da će je svi poštovati
i to upravo onako kako to čine vernici Istočne crkve:
„Ali, Sveto pismo nigde ne kaže da se treba moliti Mariji – vele sektaši. Treba se
moliti samo Bogu.
Zaista, Sveto pismo nigde nije izdalo neku izričitu zapovest da se Bogorodici mora-
ju prinositi molitve. Ali takva zapovest nije ni potrebna. Svakom čoveku koji shvati
duhovnu veličinu Majke Božje biće samo po sebi jasno kako da se prema njoj ophodi,
da li da je veliča kao časniju od heruvima i nesravnjeno slavniju od serafima, ili da je
smatra samo za običnu Mariju, „divnu i pobožnu Jevrejku“ – jednu od mnogih Marija i
jednu od mnogih „divnih i pobožnih Jevrejki“, kakva je na primer bila njena tetka Jeli-
saveta, ili Ana mati Samuilova, mati Mojsijeva i mnoge druge znane i neznane Jevrej-
ke. Uostalom, ako nije izdata zapovest da je molitveno poštujemo, izrečeno je jedno
dalekosežno proroštvo da će nju zvati blaženom svi naraštaji – svi osim
1 Evo na koji je način Lazar Milin prokomentarisao ovakvu argumentaciju evanđeoskih hrišćana, ponovo na
svoj način mešajući pojmove nebiblijske nauke o molitvenom zastupništvu umrlih svetitelja sa biblij-
ski preporučenim molitvama koje živi vernici treba da upućuju Bogu jedni za druge kao i sa Hristo-
vom zastupničkom smrću:
„Da bi dokazali da naše molitve upućene Majci Božjoj i svetiteljima nisu u skladu sa Svetim pismom sektaši
često citiraju reči apostola Pavla: „Jer Bog je jedan i jedan posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hris-
tos“ (1. Tim. 2, 5). Takođe se pozivaju i na reči sv. Jovana Bogoslova: „Dečice moja, pišem vam ovo da vi
ne zgrešite. Ako ko zgreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika“ (1. Jn. 2, 1). Tome dodaju
i reči iz Poslanice Rimljanima (8, 34): „Ko je taj koji će ih suditi? Da li Hristos Isus koji je umro, i šta više
vaskrsao, koji je s desne strane Bogu i koji se zauzima za nas?“
Eto, vele sektaši, pokraj tako jasnih reči Svetog pisma molitveno obraćanje Mariji i svecima potpuno je izli-
šno. Oni nemaju nikakva prava da budu posrednici između nas i Boga. Posrednik je samo jedan, Isus Hri-
stos i on se moli za nas. Ovakvo sektaško umovanje je pogrešno i sa logičke i sa biblijske tačke gledišta. Sa
logičke tačke gledišta to je tipičan primer za pogrešan dokaz koji dokazuje više nego što dokazivaču treba.
Jer, ako zajedno sa sektašima kažemo da su molitve svetitelja izlišne pokraj posredništva Hristovog,
onda su izlišne i sektaške molitve za njihovu decu, roditelje i prijatelje. A oni takve molitve ipak čitaju. Sa
biblijske tačke gledišta taj sektaški dokaz je nepravilan jer previđaju da je Hristovo posredovanje pred
Ocem nebeskim za nas nešto sasvim drugo nego svetiteljske molitve. Da su sektaši produžili da čitaju cita-
te koje su nam naveli, onda bi jasno videli tu istinu. Hristovo posredništvo se sastoji u tome što je „samoga
sebe dao kao otkup za sve“ (1. Tim. 2, 6). „On je žrtva pomirenja za naše grehe, na samo za naše nego i za
grehe celoga sveta“ (1. Jn. 2, 2).“ Crkva i sekte, str. 211-212. Naglasak moj.
Nasuprot ovakvom Milinovom stavu o „sektaškoj“ zabludi, evanđeoski hrišćani čvrsto zastupaju uverenje
o potpunoj biblijskoj neutemeljenosti doktrine o svetiteljskom molitvenom zastupništvu koja izvire iz sve-
tog predanja, držeći se Hristove i apostolske nauke koja je više nego jasna i po ovom i po svim drugim,
pravoslavnima nejasnim, pitanjima. Milinova tvrdnja o tome da se Hristovo posredništvo pred Bogom ve-
oma razlikuje od svetiteljskog (što, tobože, sektaši nikako ne mogu da shvate) te da ono podrazumeva pos-
redništvo samo u smislu njegove zameničke smrti, nije nimalo tačna. Prema Svetom pismu, Hristos je po-
srednik između verujućih ljudi i Boga u svakom smislu (otkupiteljskom, molitvenom...; vidi prethodno
navedene citate u tekstu kao i: 2. Kor. 5:21; Gal. 3:13; Otk. 5:9-10 i sl.) dok zastupništvo mrtvih svetitelja
nije pomenuto u Pismu niti jednim jedinim slovom (sem ako se ne tumači na „pravoslavni način“ uz va-
đenje polovičnih stihova iz konteksta; na taj način bi se moglo dokazati da Biblija uči i da „Bog ne postoji“.
Vidi: Psalam 14:1; 53:1).
325
sektaša. To proroštvo izrekla je sama Bogorodica, jer je jasno shvatila dalekosežnost
događaja o kojem joj je blagovestio anđeo Božji. Ona je to izrekla u onoj divnoj himni:
„Veliča duša moja Gospoda i obradova se duh moj Bogu spasitelju mome; što pogleda
na poniznost svoje služiteljke. Jer, gle, od sada će me svi naraštaji smatrati blaženom“
(Lk. 1, 46-48).“1
Dakle, jedino su „sektaši“ ti koji Mariju ne poštuju! Međutim, sasvim suprotno je
istina. Evanđeoski hrišćani pridaju Mariji i te takvo poštovanje i smatraju je uglednim
primerom vere i poniznosti koju i oni treba da slede, smatrajući je blaženom, tj. up-
ravo onakvom kakvom je i ona sama sebe u „proroštvu“ nazvala. Međutim, smatrati da
je neko „blažen“ (dakle, da je primio mnoštvo blagoslova na osnovu Božije nezaslužene
milosti) uopšte ne znači uzvisivati ga vrh nebesa i davati mu slavu i čast kakva mu
uopšte ne pripada. Uostalom, Gospod Isus je nazvao blaženim i sve siromašne duhom,
žalosne, krotke, gladne i žedne pravednosti, milostive, čiste srcem, mirotvorce, prog-
nane radi pravednosti itd.2 - a to je broj svih spašenih kroz istoriju koji iznosi na stoti-
ne miliona vernika. Šta više, Pismo iznosi činjenicu da veće blaženstvo i od samih apo-
stola (koji su i pored vesti o Isusovom vaskrsenju ostajali neverni)3 uživaju pred Bo-
gom oni ljudi koji su u vaskrslog Hrista poverovali i pouzdali se iako ga nikada nisu
videli telesnim očima. U evanđelju po Jovanu čitamo sledeću Gospodnju izjavu, izre-
čenu nakon njegove ponovne pojave pred apostolima:
„Zatim reče Tomi: pruži svoj prst ovde i vidi moje ruke, i pruži svoju ruku, pa je
stavi u moja rebra, i ne budi neveran – nego veran. Toma odgovori i reče mu: Gospod
moj i Bog moj. Reče mu Isus: poverovao si zato što si me video. Blaženi su koji ne
videše – a poverovaše.“4
Apostol Petar nekoliko decenija nakon opisanog događaja, pohvalio je veru blaže-
nih koji nikada nisu imali prilike da vide Gospoda, ali su u Njega čvrsto verovali i imali
ljubav prema Njemu:
„Isus Hristos, koga vi volite iako ga niste videli, u koga sad verujete iako ga ne vi-
dite, i radujete se neizrecivom i proslavljenom radošću, jer postižete cilj svoje vere:
spasenje svojih duša.“5
Uostalom, Božija Reč opšte ne dozvoljava bilo kakvu praksu iskazivanja poštovanja
poklonjenjem pred apostolima i anđeoskim bićima (koji bi, po logici, trebali da pred-
stavljaju prve među svetiteljima), kako se čini npr. pred ikonama svetitelja u pravosla-
vnim domovima i bogoslužbenim hramovima. Apostoli koji nisu dozvoljavali poklo-
njenje pred sobom ni za vreme svoga zemaljskog života, sasvim se sigurno ne bi sagla-
sili sa time da se to čini nakon njihove smrti. U svim tekstovima Novog zaveta u kojima
govore o Crkvi i međusobnom poštovanju vernika, apostoli ističu činjenicu da svi
hrišćani sačinjavaju nevidljivo Hristovo duhovno telo – kojem je Gospod poglavar – a
oni njegovi različiti udovi. Zapravo, ap. Pavle naglašava da u Crkvi veće poštovanje
treba ukazivati vernicima koji su u skupštinama malo cenjeni (tzv. „običnim vernici-
ma“), za razliku od onih istaknutih u službi (poput starešina ili episkopa) koji već sami
po sebi, zbog svoga duhovnog „položaja“ uživaju poštovanje. Evo iz kog razloga:
„Nego mnogo su potrebniji udovi tela koji izgledaju slabiji, i veće poštovanje prida-
jemo udovima tela, za koje smatramo da ne zaslužuju poštovanje, i naši nepristojni

2 Vidi: Ev. po Mateju 5:3-10.
3 Vidi: Ev. po Marku 16:9-13; Ev. po Jovanu 20:25.
5 1. poslanica Petrova 1:7-8. Naglasak moj.
326
udovi imaju veću pristojnost, dok našim pristojnim udovima to nije potrebno. Ali Bog
je tako sastavio telo, da je zapostavljenom udu dao veću čast, da ne bude
cepanja u telu, nego da se udovi jednako brinu jedan za drugoga.“1
Ističući uvek činjenicu da su samo ljudi koji su dobili blagodatne darove duhovnog
upraviteljstva i poučavanja drugih, apostoli su odbijali svako prekomerno poštovanje
koje im je bilo ukazivano i upozoravali vernike da to ne čine:
„Sutradan pak uđe u Kesariju. A Kornilije ih je očekivao, sazvavši svoju rodbinu i
prisne prijatelje. Kada pak Petar uđe u kuću, Kornilije mu pođe u susret, pade pred
njegove noge i pokloni se. Tada ga Petar podiže govoreći: ustani; i ja sam samo
čovek.“2
„Čuvši to apostoli, Varnava i Pavle, razderaše svoje haljine, skočiše među narod vi-
čući i govoreći: ljudi, šta to činite? i mi smo ljudi – kao i vi, propovedamo vam
evanđelje – da se od ovih ništavnih stvari obratite živom Bogu...“3
Istu poruku današnjim vernicima upućuju kroz Sveto pismo i nebeski anđeli. Apos-
tol Jovan je dva puta, oduševljen otkrivenjskom vizijom, pao na kolena i poklonio se
anđelu koji mu je nju objavio:
„I padoh pred njegove noge da mu se poklonim. I reče mi: pazi, ne čini to, ja sam
saslužitelj tvoj i tvoje braće koja imaju svedočanstvo Isusovo. Pokloni se Bogu.“4
„I ja, Jovan, čuh i videh ovo, i kad čuh i videh, padoh da se poklonim pred no-
gama anđela koji mi pokaza ovo. I reče mi: pazi, ne čini to; ja sam saslužitelj tvoj,
i braće tvoje, i proroka, i svih koji drže reči ove knjige; Bogu se pokloni.“5
Anđeli dakle kazuju da su i sami poslani da služe i pomažu hrišćanima na zemlji, a
ne da primaju službu i poklonjenje od strane Božijih slugu (u skladu sa kazivanjem
bogonadahnutog izveštaja zapisanog u posl. Jevrejima 1:14):
„Nisu li to sve službeni duhovi poslani da služe onima koji će naslediti spasenje?“6
Uostalom, apostol Pavle upozorava da je poklonjenje i služba anđelima deo lažnog,
nehrišćanskog ispovedanja vere:
„Neka vas ne lišava nagrade niko ko uživa u lažnoj poniznosti i slavljenju an-
đela, ko raspreda o svojim viđenjima, bezrazložno se pravi važan svojom telesnom
pameću, a ne drži se Glave, od koje celo Telo, poduprto i povezano zglobovima i žila-
ma, raste Božijim rastom.“7
Evanđeoski hrišćani, u skladu sa biblijskim otkrivenjem, ukazuju poštovanje apos-
tolima i svim drugim Božijim ljudima i ženama kroz istoriju, na taj način što se uče
pobožnosti na osnovu njihovog bogatog iskustva u životu sa Gospodom. Ipak oni od-
bacuju ono što se Pismom ne podrazumeva – a to su molitve za zastupništvo pred Bo-
gom i molitveno posredovanje davno umrlih svetitelja iz crkvenog kalendara za živuće
vernike.

6 Naglasak moj.
7 Posl. Kološanima 2:18-19. Savremeni srpski prevod (WBTC, Fort Worth, Texas). Izdavač: Hrišćanski evan-
gelizacioni centar, Bački Petrovac, 2003. god. Naglasak moj.

327
Poštovanje svetih moštiju

Pored molitvenog obraćanja davno i skorije preminulim osobama, u Istočnoj crkvi
je istaknuta i praksa poštovanja, poklonjenja i celivanja posmrtnih ostataka i različitih
starinskih predmeta, za koje se tvrdi da su bili u vlasništvu svetih ljudi. Evo na koji
način pravoslavni objašnjavaju poštovanje svetih moštiju:
„Božji ugodnici za vreme života na zemlji bili su hramovi Svetoga Du-
ha. A po preseljenju njihovih duša na nebo, u carstvo nebesko, njihova sveta tela
ostajala su neraspadnuta i čudotvorna. Kao što je blagodatna sila Božja delova-
la kroz svetitelje za njihova života, tako je ona produžila da dela i kroz njihova tela. Ta
blagodatna sila projavljivala se i projavljuje se u vidu mnogobrojnih isceljenja raznovr-
snih bolesnika, a i na druge načine. Tako mošti svetitelja i mučenika služe kao oruđa
preko kojih Bog projavljuje svoju silu i milost. „Kao što sud u kome se dugo čuva miriš-
ljava tečnost upije u sebe njen miris, tako i telo hrišćaninovo u kome je postojano obi-
tavala blagodatna sila Hristova biva celo prožeto ovom silom. A pošto je sila Hristova
netruležna, to je prirodno što ona, useljavajući se u one koji su Hristovi (sravni: II Kor.
12, 9; Galat. 5, 24), čini njihova tela netruležnim. Pošto je sila Hristova svemoćna, to
je sa prirodom ove sile u skladu što ona čini čuda, kad je to ugodno Bogu“ (veli Filaret,
mitropolit moskovski). Zato što su mošti svetitelja i mučenika izvori mnogobrojnih
čudesnih isceljenja, a time i dokaz sile Božje koja kroz njih deluje, sveta Crkva donela
je odluku na VII vaseljenskom saboru (787. g.) da se svete mošti poštuju: „Gospod naš
Isus Hristos darovao nam je mošti svetitelja kao spasonosne izvore koji na mnoge
načine izlivaju dobročinstva na nemoćne. Zato ko se usudi da odbacuje mošti mučeni-
ka (ili svetitelja)... da se liši svetog pričešća.“1
Prethodno navedeni tekst sadrži više teoloških netačnosti i neslaganja sa učenjem
Svetog pisma. Najpre, pravoslavni tvrde da su, dakle, samo neki ljudi (nazvani Božijim
ugodnicima) bili hramovi Svetog Duha – te da su iz tog razloga – posle svoje smrti za
sobom ostavili netruležna tela koja su postala i čudotvorna. Nasuprot tome, apostol
Pavle u jednoj od svojih poslanica piše da apsolutno svi vernici, opravdani i spaseni
verom u Hrista, predstavljaju hramove (tj. hram) Svetog Duha:
„Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? Ako neko uništava
hram Božiji, Bog će njega uništiti; jer je hram Božiji svet, a to ste vi.“ (1. Kor. 3:16-17);
„Ili ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga,
te ne pripadate samo sebi?“ (1. Kor. 6:19).
Ovaj apostol, zastupajući Hristovo učenje o tome da svaki verom spaseni vernik
ima Svetoga Duha u sebi, ove reči upućuje Korinćanima koji su po svome duhovnom
uzrastu još uvek bili na nivou male dece (u smislu duhovne zrelosti). Ukoliko pročita-
mo čitavu poslanicu uvidećemo da vernici u Korintu i nisu bili neki posebni „Božiji
ugodnici“, već da su, zbog svojih telesnih slabosti, još uvek praktikovali određene, čak i
velike, grehe. I baš te i takve Korinćane, Pavle podseća da predstavljaju hram Svetog
Duha (i da sledstveno tome treba da se odreknu i klone sagrešenja koji Duha žaloste).
Pošto je, dakle, jasno da Pismo govori da svi vernici predstavljaju hram Božiji, a ne
samo neki posebni „svetitelji“, to bi po pravoslavnoj logici značilo da bi tela svih umr-
lih hrišćana kroz istoriju trebala da budu netruležna i čudotvorna – te da samo tela
nehrišćana budu podložna truljenju. Međutim, kao što ćemo se uveriti, Sveto pismo ni
na jednom mestu ne podrazumeva da će tela vernika Božijih posle njihove smrti ostati

328
netruležna (osim u nekim prirodnim uslovima koji bi sprečili raspadanje ili pak obra-
dom nekim od sredstava za konzervaciju). Psalmista David, za koga je u Pismu posve-
dočeno da je bio pravi Božiji čovek1, zapisao je sledeće reči:
„Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi truhlost.“
(Psalam 16:10).
Iako se isprva može činiti da je David u ovom stihu mislio na sebe (na svoje telo),
ova njegova izjava je zapravo predstavljala proročanstvo o Hristovom vaskrsenju. Apo-
stol Petar je, u svojoj besedi izrečenoj na dan silaska Svetog Duha, na Pedesetnicu, to
potvrdio sledećim rečima:
„David, naime, govori za njega: ‘Stalno sam gledao Gospoda pred sobom, jer mi je s
desne strane – da se ne poljuljam. Zato se razveseli srce moje i obradova se jezik moj,
čak će i telo moje počivati u nadi, jer moju dušu nećeš ostaviti u carstvu smrti, niti ćeš
dozvoliti da svetac tvoj istrune. Pokazao si mi puteve života, ispunićeš me veseljem
pred licem svojim’. Braćo, vama se može slobodno reći o patrijarhu Davidu, da je umro
i bio sahranjen, i da je njegov grob kod nas do današnjeg dana. Ali kako je bio prorok i
kako je znao da mu se Bog zakleo da će od roda njegovih bedara nekoga posaditi na
njegov presto, predvidevši reče za Hristovo vaskrsenje: niti je bio ostavljen u
carstvu mrtvih, niti mu je telo istrulilo. Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, čemu smo mi
svi svedoci.“2
Samo Davidovo telo, pak, bilo je podložno truljenju i na kraju se vratilo u prah:
„A da ga je vaskrsao iz mrtvih – da se više ne vraća u truljenje, ovako je rekao: ‘Is-
puniću vam svete i pouzdane reči Davidove’. Zato i na drugom mestu kaže: ‘Nećeš dati
da tvoj svetac vidi truljenja’. David je, naime, poslužio svome naraštaju i po Božijoj
volji umro, bio je pridodat svojim očevima i video je truljenje. A koga je Bog vas-
krsao, taj nije video truljenja.“3
Upravo navedene reči apostola Pavla su više nego jasne. Prema učenju Biblije, sa-
mo onaj koji je vaskrsnut iz mrtvih (Isus Hristos) nije podložan truljenju, dok je telo
cara Davida istrulilo poput tela svih ostalih ljudi. Stari i Novi zavet ni jednom jedinom
rečju ne potvrđuju učenje o netruležnim i čudotvornim moštima – onako kako se to
veruje u okviru Istočne crkve. Ipak, pravoslavni teolozi navode jedan tekst iz Starog
zaveta kao, po njihovom mišljenju, očigledan primer koji dokazuje biblijsku zasnova-
nost verovanja o svetim moštima. Evo kako glasi tekst iz dela protojereja Marinkovića:
„Najstariji podatak o delovanju blagodatne sile Božje kroz mošti svetite-
lja – potiče iz Starog zaveta, na nekih skoro 900 godina pre Hrista. Velikog starozave-
tnog proroka i čudotvorca Iliju, koga je Bog na čudesan način uzeo sa telom na nebo
(IV knjiga o carevima, glava 2), nasledio je u proročkoj službi njegov učenik Jelisej,
takođe čudotvorac i za života i po smrti. Kad je Jelisej umro, sahranili su ga u zemlju.
Posle godinu dana umro je neki čovek i ponesu ga da ga sahrane. U tome se iznenada
pojavi četa neprijatelja Moavaca. Oni što su nosili mrtvaca uplaše se. Pošto nisu imali
vremena da kopaju grob, oni leš umrlog čoveka bace u grob proroka Jeliseja. „I kad
1 Vidi: 2. Samuilova 5:10; 1. Carevima 9:4; 11:4; Psalam 89:3, 20-29, 35-37.
3 Dela apostolska 13:34-37. Naglasak moj. Baptistički teolog Miroslav Živković ove stihove (36-37) sa grčkog
prevodi još jasnije: „Jer kada je David po Božijoj volji poslužio svome naraštaju, umro je i bio sahranjen
pored svojih otaca, a njegovo telo je istrunulo. Ali onaj koga je Bog vaskrsnuo iz mrtvih nije podle-
gao truljenju.“ Dela apostolska, Biblija za svakodnevnu primenu, Međunarodno biblijsko društvo SR Ju-
goslavije, Novi Sad, 2000. god. Naglasak moj.
329
čovek pade i dotače se kostiju Jelisejevih, ožive i usta na noge svoje“ (IV knjiga o ca-
revima 13, 20-21).
Ovo svakako nije jedini slučaj Božjeg čudotvorenja kroz mošti pravednika u Sta-
rom zavetu, verovatno ih je još bilo, samo nemamo podataka. Ali tek u Novom
zavetu Božja blagodatna delovanja kroz mošti svetitelja i mučenika bivaju mnogo češća
i brojnija.“1
Ipak, ovakvom pravoslavnom dokazivanju se može mnogo što-šta prigovoriti. Naj-
pre, iz teksta je jasno da ljudi koji su došli da pokopaju mrtvaca uopšte nisu došli sa
namerom da se poklone svetim Jelisijevim moštima (kao što je to u Pravoslavlju obi-
čaj). Drugo, Biblija govori da su to bile prorokove kosti (što znači da mu je telo istruli-
lo i da je ostao samo kostur – kao i kod svih drugih ljudi) a ne netruležno telo. Tre-
će, ovo je jedini primer u čitavoj Bibliji, koji pokazuje da je Bog i na ovaj način učinio
čudesno delo – dok pravoslavni priželjkuju da je ovakvih primera bilo mnogo više
(samo što, eto, nisu zabeleženi). I četvrto, niko nije posle ovog čuda iskopao Jelisijeve
kosti i odneo na neko posebno mesto gde bi ljudi dolazili na poklonjenje u organizova-
nim hodočašćima i gde bi one nastavile svoja čudotvorenja. Bog je činio čuda i u živo-
tima drugih starozavetnih ličnosti – ali nije zabeleženo da su oni ostali netruležni na-
kon svoje smrti (kao ni Jelisije), niti da su njihove „mošti“ bile čudotvorne. Šta više,
svaki poznavalac Pisma zna vrlo dobro da Gospod u Starom zavetu (ili pak u Novom)
nikada ne bi dozvolio ili odobrio poštovanje i poklonjenje leševima i kostima umrlih
ljudi, makar kako Njemu ugodni oni bili za svoga života. Sveto pismo Novog zaveta isto
tako ne spominje ni jednom rečju da su prvovekovni hrišćani iskopavali bilo čije gro-
bove radi proveravanja da li su mošti ostale netruležne i radi poklonjenja njima. U no-
vozavetnim spisima čitamo o smrti nekolicine „svetaca“ kakvi su bili npr. Jovan Krsti-
telj (Mk. 6:17-29), arhiđakon Stefan (Dela ap. 7:57 - 8:2), i apostol Jakov sin Zevedejev
a brat Jovanov (Dela ap. 12:1-2). Ipak, u ovom delu Božije Reči ne nalazimo nikakvu
potvrdu da je iko bio zainteresovan za njihove „svete mošti“, znajući za Božije određe-
nje da se umrlo ljudsko telo raspada i na kraju u potpunosti razgrađuje:
„Dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.“2
Kao potvrdu za to imamo Reč koja kaže da su učenici Jovana Krstitelja uzeli njego-
vo telo i sahranili ga, a isto tako i hrišćani telo arhiđakona Stefana.3 Ne zaboravimo da
nas Pismo izveštava da su ova dvojica bila ispunjena Svetim Duhom (Jovan Krstitelj
čak i u utrobi svoje majke Jelisavete pre svoga rođenja)4 i da su činili silna čuda za
vreme života (u Stefanovom slučaju)5 ali im ni to nije „pomoglo“ da im tela posle smrti
ostanu „netruležna“ (kakva bi prema pravoslavnima trebala da ostanu). Njihovi prija-
telji su ih jednostavno sahranili u zemlju bez ikakvog interesovanja šta će se sa njima
kasnije zbiti. Stefanove mošti sasvim sigurno nisu postale čudotvorne, jer da je to bio
slučaj, evanđelista Luka, pisac Dela apostolskih, ne bi propustio da o tome izvesti
hrišćane i na taj način još više potvrdi delovanje Božije sile u okviru hrišćanstva kao, u
to vreme, sasvim nove i nerasprostranjene religije.
Dositej Obradović je veoma dobro primetio svu biblijsku nezasnovanost učenja o
netruležnim čudotvornim moštima svetaca, govoreći da bi bilo najlogičnije da, pre svih

3 Vidi: Matej 14:12 i Dela ap. 8:2.
4 Vidi: Luka 1:15 i Dela ap. 6:3, 5, 10.
5 Vidi: Dela ap. 6:8.
330
ostalih, tela biblijskih ličnosti (Božijih ugodnika a pre svega apostola) ostanu netrulež-
na i čudotvorna:
„Kamo, gdi su telesa apostolska i svetoga Nikolaja? Vreme i vozduh u ništa su ih
obratili, tako će i proča koja se još nahode. Da je bog hoteo da oni netljeni ostaju, njih
niti bi mogla vatra sažeći, ni vreme razrušiti. Ali idi i kaži to onima koji pritom gube,
pak se drži onda.“1
Jevsevije Popović nam u svojoj „Crkvenoj istoriji“ kazuje da je poštovanje moštiju
svetaca uzelo maha tek u periodu za vreme i posle cara Konstantina. Iako su npr.
hrišćani u Smirni poštovali i povremeno posećivali grob svoga mučenički postradalog
episkopa Polikarpa (sredinom II veka) – što svakako nije nalikovalo izražavanju poš-
tovanja „svetih moštiju“ u današnjem Pravoslavlju – poštovanje moštiju se pojavilo i
sve više počelo da jača tek nakon što je proteklo još nekih 150 godina:
„Poštovanje relikvija ili smrtnih ostataka od svetitelja i mučenika dobi u ovom
perijodu većeg poleta, i to već od Konstantina Velikog, koji je u crkvama,
koje je podigao, polagao kosti apostola i drugih svetitelja. Kašnje je postao općenit
običaj iskopavati svetiteljske kosti iz grobova i mećati ih u crkve, što je na posletku
dovelo do toga, da se po crkvenim propisima nije smela ni jedna crkva osvetiti, u kojoj
nije bilo kostiju od svetitelja, i da su sa preteranom revnošću tragali za svetiteljskim
relikvijama, i da su neki hrišćani čak u svakom grobu, koji im beše nepoznat, gledali
mučenički grob te uzimali otuda svetiteljske kosti i zidali nad njim kapelu ili crkvu ili
oltar...“2
Jevsevije Popović nam takođe stavlja do znanja da je u tadašnjoj crkvi (kao i veko-
vima kasnije) dolazilo i do mnogih zloupotreba ionako nebiblijske prakse poštovanja
svetih moštiju:
„I lakomi lažovi varahu sa relikvijama i prodavahu kosti, koje ukradoše sa
groblja, po drugim predelima kao svetiteljske kosti, što je dalo povoda, da su i crkveni i
državni zakoni morali ustati protiv takvih ljudi, većinom monaha skitača.“3
Međutim, ova praksa koju su uveli lakomi lažovi, „monasi – skitači“, nije se izgubila
ni vekovima nakon perioda kojeg opisuje ovaj istoričar. Dositej Obradović svedoči da
je u Srbiji i Grčkoj u XVIII i XIX veku, bio raširen običaj da mnogi pravoslavni monasi
pronose kroz sela i gradove mošti i relikvije koje su bile veoma sumnjivog porekla i na
taj način dovode u zabludu i materijalno iskorišćavaju lakoverni i verski neprosvećen
narod:
„Pravo veliš! I kod nas u Greciji nahodi se pravdoljubivih episkopa i sveštenika koji
uzdišu i žale se na zloupotrebljenija koja bivaju; a naipače zli i naopaki običaji da
kaluđeri nose po varoši, po seli, po kuća i po patari pune sandučiće kostiju ručni, nož-
ni, leđni i svega tela, a naipače množestvo zuba. Bog ih višnji znao čiji li su, kakvi
li su! Kažu da su toga i toga sveca kosti i zubi; prinuždavaju ljude da ih celivaju i da
milostinju na njih daju.“4
1 D. Obradović, Sabrana dela str. 594.

2 J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 654. Naglasak moj.
4 D. Obradović, Izabrani spisi, str. 142-143. Naglasak moj.
331
Da li mrtvi zaista mogu biti neraspadljivi?

Prema jasnom učenju Svetog pisma, posve je normalno očekivati da se, kao što sam
više puta do sada istakao, telo preminulog pod uticajem vazduha, vlage, mikroorgani-
zama i ostalih prirodnih faktora polagano raspada a materija dolazi u stanje prvobitne
složenosti. Međutim, mnogi slučajevi pronađenih neraspadnutih tela širom sveta kao
da dokazuju da to ne mora baš uvek da bude tako. Kao što ćemo se uveriti, neki od uz-
roka neraspadljivosti potiču od posve prirodnih činilaca, dok za neke nema racionalnih
objašnjenja. Neraspadljivost ljudskog leša se (donekle) može postići balsamovanjem i
mumifikacijom – kao u starom Egiptu, smrzavanjem na veoma niskim temperatura-
ma, izlaganju suvoj klimi i suvom vazduhu koji bi sprečili raspadanje i doveli do isuši-
vanja, ili pak stručnom obradom i potapanjem u neku od danas poznatih hemijskih
supstanci. Sa druge strane, postoje i primeri čudesnog sačuvanja celosti ljudskih tela ili
nekih udova i pored prisustva prirodnih činilaca koji bi morali da dovedu do njihovog
raspadanja. I pored toga što ću pomenuti primere prirodnih objašnjenja za neraspad-
ljivost tela nekih pokojnika, najviše pažnje ćemo obratiti na one slučajeve koji se ne
mogu razumski objasniti i koji se tretiraju među religioznim svetom kao „Božija čude-
sa“.
Ono što bih najpre hteo da naglasim jeste činjenica da se neraspadljivi posmrtni os-
tatci ljudi ne nalaze samo među preminulim svecima Istočne crkve. Isto tako često,
neraspadljive mošti se mogu naći i u okviru Rimokatoličke crkve – i to kako među sve-
štenicima i monasima (monahinjama) tako i među običnim svetom. Ono što je još in-
teresantnije, neraspadljive mošti se mogu naći i među umrlim ateistima kao i među
pripadnicima drugih, nehrišćanskih religija.
a) Prirodna objašnjenja za neraspadljivost tela
Dvoje zapadnih istraživača neraspadljivosti, Herbert Thurston i Joan Cruz pronašli
su više lokacija u svetu na kojima se ovaj fenomen odigravao pod sasvim prirodnim
okolnostima. Godine 1954. pronađena je prirodna mumija u planinama Čilea. Radilo
se o telu dečaka kojeg su petsto godina ranije osudili na smrzavanje u jednoj pećini da
bi umilostivili bogove. Dobro očuvana tela još iz gvozdenog doba mogu da se još uvek
nađu po irskim, škotskim i danskim močvarama. Ona su, zbog različitih prirodnih pro-
cesa znatno izmenila boju, ili se nisu raspala. Takođe, prilično odbojna ali i fascinant-
na slika unutrašnjosti katakombi u Palermu ili na Malti, dokazuje da se tela umrlih
mogu da sačuvaju u neraspadnutom stanju dugo nakon smrti. Naime, u pomenutim
katakombama na zidovima su, kao u filmovima strave i užasa, okačena da vise tela ka-
pucinskih redovnika još uvek obučena u svoju svešteničku odeću. U jednom putopisu
iz devetnaestog veka možemo da pročitamo sledeće:
„Na sebi još nose svoje mantije... koža i mišići suhi su im kao bakalar. Iako neki od
njih ondje vise više od dvjesto pedeset godina, tijela im se još nisu raspala.“1
Takođe, mrtvi koji su sahranjeni u olovom zaštićenoj kripti katedrale u Bremenu su
ostali dobro sačuvani. Sasvim slučajno je otkriveno da se sahranjeni na tom mestu ne
raspadaju. Pronađen je i neraspadnut leš nekog radnika koji je tu poginuo za vreme
jednog od ranijih renoviranja katedrale. U Dablinu, u crkvi Svetog Mihana je, prema
spisu koji datira iz 1901. godine, pronađena beba koja je na zglobu ruke nosila izblede-
1 Vidi u: Snaga i moć vjere, Založba Mladinska knjiga, Ljubljana – Zagreb, 1991. god. str. 16.
332
lu traku sa godinom svoje smrti – 1679. Smatra se da je u ovom slučaju izrazito suv
vazduh doprineo konzerviranju pomenutog tela. Na jednom groblju u Kijevu ljudi i
danas posmatraju neraspadnute leševe u otvorenim kovčezima koji su odozgo zaštićeni
staklom. Ova pojava se objašnjava jakim prirodnim zračenjem uz još po neke uslove
koji su omogućili usporeno raspadanje.
Sledeći način da tela preminulih dođu do stanja neraspadljivosti jeste njihovo „osa-
punjenje“ tj. „saponifikacija“. I ova pojava se javlja samo pod određenim uslovima i
nije naučno neobjašnjiva. Naime, tela koja prilikom sahrane, na neki način, budu zaš-
tićena od uticaja vazduha, pretvaraju se, uslovno rečeno, u sapun. Ovakvi leševi se na-
zivaju adipoceri (od latinskih reči: „adeps“ – mast i „cera“ – vosak). M. Thouret koji je
1785. godine dobio nalog da očisti groblje crkve „Svetih nevinih“ otkrio je da su mnogi
leševi postali adipoceri. Tela se uopšte nisu bila raspala a pretvorila su se, po njegovim
rečima, u „gnjecavu belu masu“. Oči i kosa su, i nakon pet godina, ostali dobro očuva-
ni.
Saponifikacija, iako je neobična, nije tako retka pojava. U Vašingtonu, u muzeju
Smithonian nalazi se pred očima posetilaca saponifikovani leš vojnika koji je poginuo
u američkom građanskom ratu. Slučaj rimokatoličke svetice Marije de Sante – Eup-
hrasie Pelletier (koja je umrla 1868. god.) i njenog neraspadnutog leša još jedan je
primer „osapunjenja“. Nakon što je posle trideset pet godina nakon smrti otvoren njen
pocinkovani kovčeg, jedan lekar je izjavio da su joj usta bila malo otvorena, oči zatvo-
rene a trepavice još uvek guste. Skinuvši njenu odeću, uvideo je da joj je telo prekrive-
no kožom koja je imala mnogo sličnosti sa kožom mumije, a ispod koje se nalazilo ve-
oma očvrslo masno tkivo. Časopis News of the World je 8. maja 1977. godine izvestio o
slučaju dvogodišnje devojčice Nadje Mattei, koja je umrla 1965. god. u Rimu. Dvanaest
godina kasnije, njena majka je u snu videla svoju preminulu kćerkicu koja joj je poru-
čila da je izvade iz sanduka. Nakon što je savladala sve administrativne prepreke, maj-
ka je sprovela ekshumaciju. Telo male Nadje je izvađeno a da nije bilo ni načeto proce-
sima raspadanja.1
Pored ovih fenomena neraspadljivosti koji zavise od posve prirodnih činilaca, u na-
rednom delu poglavlja pomenućemo i one druge, naučno neobjašnjive slučajeve nera-
spadnutosti posmrtnih ostataka ljudi koji su živeli u različitim periodima istorije. Za
ove „neraspadljive mošti“ se u okviru Istočne i Zapadne crkve vezuju mnoge čudesne
osobine, mirotočivost i isceliteljske sposobnosti.
b) Natprirodno sačuvana neraspadljiva ljudska tela
Na početku ovog dela poglavlja navešću poduži tekst iz časopisa Sveti knez Lazar, u
kome je opisano jedno od mnogobrojnih čuda koja se dešavaju u pravoslavnom svetu,
a koja se odnose na realno sačuvanje i neraspadljivost moštiju svetitelja Istočne crkve.
Radi se o neraspadljivim moštima svetog Aleksandra Svirskog, koji je preminuo u šes-
naestom veku.
„Uprava Aleksandro - svirskog manastira je od dana, kada su u obitelj vraćene sv.
mošti prepodobnog Aleksandra, dobila mnoštvo pisama sa molbama za časnicu mošti-
ju svetoga. Episkopi iz raznih krajeva Rusije, Belorusije i Ukrajine zasuli su pismima
obitelj. Mitropolit Petrogradski i Ladoški Vladimir blagoslovio je igumana manastira,
o. Lukijana za ovo sveto delo. Već pri prvom pokušaju da izvadi časnicu, iguman je bio
1 Svi opisani primeri potiču iz prethodno navedenog dela: Snaga i moć vjere.
333
zapanjen, a imao je i zašto. „Očekivao sam da vidim kompaktno, čvrsto tkivo, no umes-
to toka, na rezu koji sam učinio kopljem, video sam pod slojem kože, boje voska, snež-
no belo i meko tkivo,“ – priča o. iguman, „u anatomskom muzeju VMA pokazali su mi
kako izgleda sasušeno ljudsko telo stavivši pred mene cevanicu. Kost je sa svih strana
bila obložena slojevitim čvrstim tkivom, koje je ličilo na presovan karton. Žile i vasku-
larno tkivo sačuvali su se u vidu čvrstih končića, koji su ličili na komadiće uzice. Boja
suvog tkiva cevanice bila je žuta i sa spoljne i sa unutrašnje strane.
Monahinja Leonida, u svetu kandidat bioloških nauka, histolog, tumači sa naučne
strane izgled i stanje svetih moštiju, što je naročito iznenadilo naučnike. Mošti su sa-
čuvale izgled svetitelja u momentu prestavljenja (tj. smrti; prim. I. S.), što se ne može
postići nikakvim načinom stručnog balzamovanja. U tom slučaju tkivo tamni i čvrs-
ne, a ovde je sačuvalo snežno belu boju, rastresitost. Pojavu su proučavali specijalisti
histolozi i zaključili su da je ovo neobičan slučaj, koji se ne može objasniti njihovim
znanjem. Jedan antropolog kaže da je telo celo, monolitno koje nije bilo podložno tru-
ljenju, boja je boja voska. Drugi naučnik, anatom, kaže da je lice svetitelja očuvano kao
živo. Koža lica glatka i elastična, svetle boje. Zato se ne treba čuditi zašto su, u vreme
kampanje oduzimanja moštiju, 1919. mošti prep. Aleksandra bile nazvane voštanom
lutkom. Jedan stomatolog je zadivljen očuvanošću tkiva lica i desni. Ova očuvanost
telesnih ostataka i dala je mogućnost ikonografskom ispitivanju, kako su to učinili i
prilikom prvog otkrivanja moštiju, 1641. godine. Lik je upoređen sa više ikona i pred-
stava svetoga i zaključeno je da odgovara, jer ikone datiraju iz šesnaestog veka. Bela
boja koja se ukazala na stopi svetitelja prilikom početka ispitivanja, vidljiva je i danas.
Iz stopala teče miro, čiji se miris oseća u hramu još od otkrivanja moštiju i pčele do-
laze na taj miris. Dolasci pčela su zabeleženi video-kamerama.
Prepodobni se rodio 1448. i dobio ime proroka Amosa. Od ranog detinjstva izbega-
vao je igre, smeh, psovke. Učenje mu nije išlo, te je nakon molitve jednom, u crkvi, do-
bio taj dar. Kad navrši 19 godina roditelji su odlučili da ga žene. On krišom ode na Va-
laam gde je sedam godina bio poslušnik. Tamo je neretko bio po čitavu noć go do poja-
sa, prekriven komarcima, udubljen u molitvu. Tek se 1474. zamonašio i dobio ime Ale-
ksandar. I roditelji odoše stopama sina i završiše život u manastiru. Prepodobni se po-
vuče na jedno pusto ostrvo, gde je produžio svoje duhovne podvige. Bežeći od sveta,
koji ga je počeo posećivati, povuče se u jednu šumu. Kasnije mu dođe brat i zamonaši
se. Bio udostojen videti sv. Trojicu u vidu trojice svetlih ljudi. Molitvom pobeđivaše
demone. Okupi oko sebe mnoštvo monaha i kao iguman odlikovao se smirenošću. Sa
molitvom na usnama prestavi se prepodobni 1533. godine. Kao sveca počeli su ga poš-
tovati već 1547. godine kada mu je i služba sastavljena. Petnaestak njegovih učenika
proslavila je Crkva zbog bogougodnog života. A svetitelja je eto proslavio sam
Gospod netruležnošću njegovih zemnih ostataka. Spomen mu se slavi 30. av-
gusta i 17. aprila po starom kalendaru.“1
Za vreme vladavine dinastije Nemanjića u srednjevekovnoj Srbiji, živeo je i jedan
od malobrojnih monaha – pustinjaka koji je bio srpskoga roda. Reč je o sv. Petru Kori-
škom, čije su mošti postale mirotočive i čudotvorne, a potom od strane poštovaoca re-
likvija raskomadane i raznesene na sve strane da bi im se ukazivala počast. Ovaj sveti-
telj je, prema narodnom verovanju, živeo za vreme cara Dušana koga je i lično pozna-
vao, a koji mu je, nakon njegove (Petrove) smrti i manastir podigao. Posle smrti svojih
roditelja, Petar je, zbog želje za monašenjem razdelio svu svoju imovinu i zajedno sa
1 Sveti knez Lazar, godina osma, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. Naglasak moj.
334
svojom sestrom krenuo na put. Zamonašio se u crkvi sv. Petra kod Unjemira, kod ne-
kog starca – monaha. Da bi se sklonili od rodbine i prijatelja, brat i sestra beže i skla-
njaju se kod crkve sv. Petra u Altinu (blizu Đakovice). Odatle su kasnije otišli u okolinu
Prizrena, u „pustinju“ pokraj sela Koriše. Jednom prilikom, dok mu je sestra spavala,
sv. Petar je pobegao od nje i nastanio se u kamenitim pećinama u okolini:
„Sestra je, plačući, tražila brata, koga više nikad nije videla, i umrla je kao isposnica
u toj pustinji. (...) On se naseljava u jednoj dolini opkoljenoj visokim stenama, sa mno-
gim „pešterama“, kod s. Koriše, istočno od Prizrena. Pomoću „nokata“ ispuže se na
jednu visoku stenu i nastani u pećini, koja je bila na steni. Tu živi vanredno oštrom
askezom, skoro bez odela, bez vatre, hraneći se divljim biljem i gorkim bukovim žirom.
Po katkad bi mu samo po koji pobožan sused doneo malo hleba. Spavao je vrlo malo,
sedeći na kamenu.“1
Žitije ovoga svetitelja dalje kazuje da je imao velike borbe sa demonima (koji su
imali glave kao medvedi i divlji veprovi), da je postio i po 40 dana, da mu je u pomoć
dolazio „Arhistratig Mihailo“ uz pomoć kojeg se borio protiv đavola itd. Evo šta o nje-
govoj smrti i događajima nakon nje piše njegov životopisac:
„Ubrzo posle smrti on se posvećuje: moći (tj. mošti; prim. I. S.) mu počinju da mi-
rišu i da leče, što privlači veliki broj poklonika. Kad je pisac njegova žitija, Teodosije
Svetogorac, došao, da se njegovim moćima pokloni na njegovu je grobu bila načinjena
crkva. Ali su od njegovih moći glava i mnogi delovi tela već bili razneseni.2
Prema Herbertu Thurstonu koji je živeo krajem devetnaestog veka, a koji je bio prvi
istoričar koji se na zapadu detaljnije pozabavio ovim fenomenom, postoji šest simpto-
ma neraspadljivosti tela, koji se, doduše, ne moraju svi da jave istovremeno. To su: iz
tela izbija neki poseban prijatan miris; ne pojavljuje se karakteristična mrtvačka uko-
čenost; na telu nema znakova truljenja; iz tela još dugo posle smrti teče krv; telo dugo
posle smrti još uvek ostaje toplo, a u nekim slučajevima se javljaju pokreti koji se ne
mogu objasniti trzajima mišića. Takođe, česta je pojava da se osobe čija su tela neras-
padljiva pojavljuju u snu svojim pronalazačima i upućuju ih da iskopaju njihove „svete
mošti“. Iz mnogih moštiju i kostiju svetitelja, (i to ne samo pravoslavnih već i rimoka-
toličkih), cedi se neka naročita vrsta ulja (mira), kao na primer iz kostiju svete Valpur-
ge koja je umrla još davne 779. godine.
Zanimljiv je primer i ekshumiranog tela svete Marije Ane Ladroni koja je preminu-
la 1624. god. u Madridu. Sto sedam godina nakon njene smrti, sveštenstvo i ugledni
stručnjaci su detaljno preispitali njen život i samu smrt. U njenoj službenoj biografiji
stoji zapisano sledeće:
„Jedanaest najboljih i najpoznatijih profesora kirurgije i medicine iz Madrida sud-
jelovalo je pri ekshumaciji i pregledu tijela svete pokojnice. Neki su povadili instru-
mente iz svojih torbi i počeli duboko zarezivati u njenu kožu, jedni su joj otkrili i pre-
gledavali prsa, drugi su pretraživali trbušnu šupljinu; preostali su se bavili pretragama
svih, pa i najmanjih otvora kroz koje bi se moglo uliti sredstvo za konzerviranje. Svaki
djelić njenog nevinog tijela bijaše pažljivo pregledan. Unutrašnji organi, utroba i koža
bijahu nenačeti, čvrsti, vlažni i elastični. Tekućina koja je izbijala iz njenog tijela nije
sačuvala samo vanjštinu tijela, nego i svaki pojedini unutrašnji organ. Što su zasjekoti-
ne u tijelu bile dublje, jače se osećao poseban miris.“3
1 Vasilije Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji, str. 112-113.

3 Snaga i moć vjere, str. 11. Naglasak moj.
335
Veoma su zanimljivi i primeri nekih drugih svetitelja Zapadne crkve, kao što su bili
sveti Šarbel, sveta Katarina Bolonjska i sveti Pacifico San Severinski koji su bili poko-
pani bez kovčega, ali se i pored toga njihova tela nisu ni počela da raspadaju. Svetoj
Terezi Avilskoj potpuno je istrunula odeća ali je telo ostalo nenačeto. Telo svete Kata-
rine Sijenske isto tako. Kada je 1933. godine ekshumirano telo sv. Katarine Laboure,
ustanovljeno je da je 56 godina nakon njene sahrane masivni drveni sanduk počeo da
truli ali da se na telu nisu mogli pronaći ni tragovi iste pojave. Mnogobrojni rimokato-
lički svetitelji, čije su svete mošti očuvane neraspadljive, tokom života su bili učesnici u
još jednom neobjašnjivom fenomenu. Taj fenomen je „stigmatizacija“ tj. natprirodno
pojavljivanje rana na rukama, nogama i rebrima iz kojih teče krv, a na istim mestima
gde su i Hristu nanete povrede prilikom raspinjanja na krst. Kada je 217 godina nakon
smrti sv. Katarine Sijenske (1597. god.) njeno telo izvađeno iz groba i pažljivo pregle-
dano, njene noge i ruke su bile odsečene i kasnije poštovane kao svete relikvije, iz raz-
loga njihove neraspadnutosti i još uvek uočljivih „stigmi“ tj. „Hristovih rana“ koje je
nosila još za života. Što se tiče sv. Ozane Mantovske (umrle 1505. god.), čije se telo tri
puta godišnje izlaže pred posetioce katedrale u Mantovi, njene „stigme“ su i dan danas
jasno uočljive, pa čak i više nego za vreme dok je bila živa.
Što se mirotočivosti pak tiče, pored maločas pomenutih sv. Valpurge iz VIII veka,
sv. Petra Koriškog iz XIV i sv. Aleksandra Svirskog iz XVI, spomenuću još i primer sv.
Šarbela Makhlufa isposnika samostana sv. Marouna u Annayi u Libanu. Ovaj čovek je
umro 1898. godine i sahranjen je bez kovčega. Na njegovom grobu se sedmicama mo-
gla da vidi neka neobična igra svetlosti. Četrdeset i pet dana nakon smrti pomenutog,
opat samostana je naredio da se telo pokojnika izvadi iz zemlje. Iako su dugotrajne
kiše pretvorile grob u običnu kaljužu, na lešu nisu bile uočljive nikakve promene. Telo
su zatim oprali, obukli i položili u novi drveni kovčeg, koji je postavljen na odar u sa-
mostanskoj kapeli. U to vreme je počelo da se dešava još jedno čudo. Iz pora njegove
kože počela je da teče uljasta tečnost. Mirisala je na svežu krv i tekla tako intenzivno da
su morali da presvlače telo pokojnika dva puta sedmično. Svakom delu odeće koja je
bila natopljena ovom tečnošću počeli su da pripisuju lekovite moći. Telo sv. Šarbela je
prolazilo kroz isti tretman sve do 1927. godine, kada je položeno u pocinkovani kovčeg
koji je stavljen unutar drvenog, i tako pred mnogim svedocima zazidan unutar samos-
tana. Dvadeset i tri godine kasnije (1950. god.) hodočasnici su primetili da iz zida kap-
lje tečnost pa su to prijavili crkvenim licima. Sanduk u kome je počivalo svetiteljevo
telo je otvoren pred očima medicinskih stručnjaka i crkvenih velikodostojnika. Pocin-
kovani kovčeg je bio zarđao, delovi odeće koji su bili natopljeni tečnošću bili su kruti i
sačuvani a oni nenatopljeni su istruleli. Svetiteljevo telo je bilo potpuno očuvano. Od
tog vremena, njegov kovčeg se otvara dva puta godišnje. Ponekada se dešava da pokoj-
nik leži u osam santimetara dubokoj uljastoj tečnosti koja se potom odliva i koristi za
čudesna isceljenja od različitih bolesti.1
Ono što bi svakako morali da priznamo jeste da se u religijskom svetu pojavljuju
najrazličitija čudesa, koja pripadnike određenih verskih pravaca uveravaju da je Bog
upravo njima blagonaklon te da su upravo oni deo jedine i prave Božije Crkve ili religi-
je. Tako, očigledno je da će pripadnici Istočne ili pak Zapadne crkve biti uvereni da su
baš njihove verske organizacije „jedine prave“ upravo iz razloga mnogobrojnih sveti-
teljskih čuda koja oni „u ime Božije“ čine među vernim narodom. Pravoslavni se, u isto
vreme, neće mnogo obazirati na čudesa katoličkih svetitelja i obratno, bivajući uvereni
1 Isto, str. 12.

336
upravo u bogonadahnutost svoje „vere“. To što se, u isto vreme, neraspadljive mošti
„svetitelja“ mogu pronaći i u islamskom i budističkom svetu, to će verovatno malo ko-
ga interesovati.1
Evo kako je mudri srpski prosvetitelj prokomentarisao i na svoj, racionalistički na-
čin, pokušao da objasni postojanje netruležnih moštiju svetitelja. Iako se kao evanđeo-
ski hrišćanin ne mogu baš u potpunosti složiti sa time da su sva netruležna tela zapra-
vo prošla kroz postupak mumifikacije, kako to misli Dositej, a iz razloga kojeg ću po-
menuti na samom kraju poglavlja, ipak smatram da je poslednja Dositejeva rečenica iz
narednog citata stoprocentno u skladu sa duhom biblijske nauke. Uistinu, ukoliko
znamo da prvovekovni hrišćani, kao što smo dokazali, nisu verovali u čudotvorenje
svetiteljskih moštiju niti pridavali pažnju telima pokojnih vernika, te pošto su tela apo-
stola kao i drugih više nego posvećenih biblijskih ličnosti istrulila, onda nema mesta
verovanju da je Bog netruležnim i čudotvornim načinio tela ličnosti iz kasnijih vekova:
„A da kako se njihova tela posvetiše i mirišu, - lasno će ko pomisliti. Evo kako: „Im-
jejaj uši slišati, da slišit!“ I današnji dan u egipetskim grobnicama nahode se balsami-
rata nerastljena telesa od tri hiljade godina; sva mirišu, i iz nekih materija masna teče,
zejtinu podobna, i prekrasno miriše. Sada Inglezi takove mumije s hiljadami dukata
kupuju, a u ono bedno vreme kad su hristjani počeli mošti za svete i čudotvorne
počivati, sav je Egipet bio pod vlastiju carej grečeskih, sve su mumije njihove bile, niti
im je bila potreba kupovati. Mnoga su telesa i hristjani balsamirali, ali ona materija i
majstorija s kojom su drevnjejši Egiptjani to činili, poslednjim nije bila poznata. A
pametnom hristjaninu ovo je dosta: kad su se ona ista telesa koja su za
apostolska držata bila, rastljela, što išteš, što pitaš dalje?“2
Poštovanje svetih relikvija

Pored poštovanja svetih moštiju, u Pravoslavlju je izražena i praksa poštovanja, po-
klonjenja i celivanja svetih relikvija. Evo kako protojerej Marinković definiše pojam
svetih relikvija:
„Relikvijama se nazivaju i mošti i predmeti koji su pripadali Božjim ugodnicima za
njihova života i oni se njima služili. Blagodat Božja koja je počivala na svetiteljima de-
lovala je i deluje, kad je to Bogu ugodno i celishodno, i kroz relikvije svetiteljske.“3
Prema pravoslavnima, postojanje svetih relikvija i njihova čudotvornost potvrđena
je i u Novom zavetu. Prvom čudotvornom relikvijom se smatra haljina koju je na sebi
nosio Gospod Isus Hristos.4 Dodirnuvši Isusovu haljinu, bila je isceljena žena koja je
12 godina bolovala od tečenja krvi i kojoj lekari nisu mogli pomoći (Mk. 5:25-34). Za
ovu haljinu se još govori da je sačuvana do današnjega dana i da se nalazi u nemačkom
1 Najpoznatiji Ch’an (tj. Zen) patrijarh Hui Neng je umro 712. godine n. e. Sahranjen je u Kuo-en samostanu
u pokrajini Kvantung. Nakon pada dinastije Sung 1276. godine, mongolske čete su otvorile njegov grob da
bi proverile glasine o neraspadljivosti njegovog leša. Glasine su bile osnovane. Ni 564. godine nakon po-
glavareve smrti, telo nije na sebi imalo znake raspadanja, a organi poput srca i jetre bili su potpuno oču-
vani. Sa druge strane, u Nigeriji je 1980. god. došlo pobune pristalica jeretičkog muslimanskog pokreta
kojeg je vodio samozvani prorok Muhamed Marva (Maitasin). Ovaj prorok je ubijen prilikom oružanog
sukoba sa ortodoksnim muslimanima. Nekoliko nedelja nakon što je njegov leš izvađen iz zemlje i položen
na led u gradskoj mrtvačnici, gradom se munjevito pronela vest o neraspadljivosti prorokovog tela. Vidi u:
Snaga i moć vjere, str. 14-15.
2 Dositej Obradović, Sabrana dela, str. 657-658. Naglasak moj.
3 Najbolji vaspitač, str. 127.
4 Na istom mestu.
337
gradu Triru, a da ju je prvobitno pronašla majka cara Konstantina carica Jelena i pre-
dala ovoj crkvi na čuvanje. I do današnjega dana ova haljina čini mnogobrojna čudesa i
isceljenja bolesnih hodočasnika koji joj dolaze na poklonjenje. Svetim čudotvornim
relikvijama se smatraju i delovi odeće koju su na sebi nosili sveti apostoli. Evo kako o
tome Marinković izveštava:
„Blagodatna sila Božja delovala je i kroz odeću svetih apostola. „Bog činjaše ne mala
čudesa rukama Pavlovim. Tako da su i čalme i ubrušćiće znojave od tela njegova nosili
na bolesnike, i oni se isceljivahu od bolesti, i duhovi zli izlažahu iz njih“, svedoči sveti
evanđelist Luka, pratilac svetog apostola Pavla i očevidac svega ovoga (Dela apostolska
19, 11-12).“1
Dakle, prema teologiji Istočne crkve, biblijski spisi ne samo da potvrđuju da su sve-
te i čudotvorne relikvije postojale još u apostolsko vreme, već i to da su neke od njih
sačuvane do današnjih dana, te da sa istom onom silom leče sve kojima je pomoć pot-
rebna. Naravno, svetim i čudotvornim relikvijama se smatraju i poštuju i mošti kao i
predmeti koji su pripadali mnogobrojnim svetiteljima iz kasnije istorije, a koji su, to-
bože, za života takođe bili čudotvorci. No, pre nego što nešto više kažem o relikvijama
koje su bile vekovima poštovane u Istočnom i Zapadnom hrišćanstvu, želim da se
ukratko osvrnem na maločas navedene primere. Najpre nekoliko reči o Hristovoj ču-
dotvornoj haljini.
Kao što je poznato svakom pažljivom čitaocu Novoga zaveta, slučaj isceljenja pos-
redstvom Isusove haljine zapisan u ev. po Marku 5. poglavlju (i uporednim tekstovima
u ev. po Mateju 9. gl. i ev. po Luki 8. gl.) jeste jedinstven primer ovakvog isceljenja bo-
lesnika u Bibliji. Evo kako glasi tekst koji opisuje ovo isceljenje:
„I neka žena koja je bolovala od tečenja krvi dvanaest godina, mnogo propatila od
mnogih lekara i potrošila sve što je imala, a ništa se nije spomogla, nego joj još gore
bilo, čuvši o Isusu, dođe između naroda s leđa i dotače njegovu haljinu; jer govoraše:
ako samo dotaknem njegove haljine, biću spasena. I odmah presahnu izvor njene krvi,
te oseti u telu da je izlečena od svoje muke. A Isus osetivši odmah u sebi da sila izađe
iz njega, okrenu se u narodu i reče: ko mi dotače haljine? Učenici pak njegovi rekoše:
gledaš narod kako te tiska i govoriš; ko me dotače? I obaziraše se da vidi onu koja to
učini. A žena znajući šta joj se dogodilo, dođe sa strahom i trepetom, te pade pred njim
i reče mu svu istinu. A on joj reče: kćeri, vera tvoja spasla te je; idi s mirom i budi
zdrava od svoje bolesti.“2
Kao što je očigledno iz navedenog teksta, bolesna i namučena žena je posedovala
veliku veru u to da Gospod Isus može da je isceli od njene telesne muke. Poput rim-
skog kapetana, koji je poslao prijatelje da Isusa zamole za isceljenje njegovog sluge, jer
sebe nije smatrao dostojnim da Gospod uđe pod njegov krov, ispoljavajući tako veru
da je samo jedna Isusova reč dovoljna da bi se dogodilo čudo, i ova žena je smatrala da
će biti dovoljno da samo dotakne njegove haljine. Poput Rimljanina, dakle, koji se nije
osećao dostojnim da sa Gospodom lično razgovara, ispoljivši time veru koju Isus nije
našao ni u čitavom Izrailju, krvotočiva žena nije želela da Hrista svojim obraćanjem
ometa u putu kojim se zaputio, smatrajući da će i samo doticanje njegove haljine biti
sasvim dovoljno. Sveti tekst beleži da su tom prilikom mnogi ljudi bili oko Isusa te da
su ga gurkali i dodirivali, ali nijedan od njih to nije činio verom u svoje oslobođenje od
bolesti. Dokazujući da od Njega ništa ne može proći sakriveno, Gospod se obazreo i
1 Isto.
338
pogledom tražio osobu koja ga je verom dotakla. Veoma je važno da primetimo da
tekst kazuje da je isceliteljska sila izašla iz njega, tj. iz Isusa Hrista a ne iz njegove
haljine, kao da bi ona, sama po sebi, bila čudotvorna. Da do tada nije bilo poznato (kao
i od tada) da je Gospodnja haljina čudotvorna, dokazuje i činjenica da niko ni pre ni
posle toga događaja nije obraćao pažnju na Isusovu haljinu kao takvu. Da je ova halji-
na zadržala bilo kakve isceliteljske sposobnosti, te da je to u prvovekovnoj Crkvi bilo
priznato, onda apostoli ne bi ni dozvolili da se ona zagubi već da odmah nakon Gospo-
dnjeg vaznesenja postane predmet poštovanja i isceljenja mnogih bolesnika. Začudo,
ova haljina je „pronađena“ tek u vreme kada su se mnoga sujeverja i paganštine počele
da uvode među crkvene običaje, dakle za vreme i posle cara Konstantina.
Što se pak Pavlovih ubrusa za znoj i kecelja sa njegovog tela tiče, i isceljivanja bole-
snika i izgonjenja zlih duhova njihovim posredstvom, i tu je stvar više nego jasna. Bog
je u vreme prvobitnog širenja hrišćanstva, u apostolsko vreme, činio čudesa na različi-
te načine, potvrđujući da su upravo oni ljudi koji ih čine pronosioci istinite božanske
poruke o večnom životu. Pre čudotvorenja od strane Pavlovih ubrusa, mnogi bolesnici
su bili isceljivani i preko Petrove senke koja bi na njih pala prilikom njegovog prolaska.
Međutim, i pored velikih čuda koje su činili apostoli Hristovom silom na različite nači-
ne, dešavalo se da su neki bliski prijatelji apostola a i sami učenici Hristovi, bili veoma
bolesni te da ih apostoli ili nisu mogli ili nisu ni pokušali da iscele. Neki od primera su
Epafrodit, koji je bio bolestan toliko da mu je i život bio u opasnosti, kao i primer Tro-
fima kojeg je Pavle bolesnog (neisceljenog) ostavio u Militu.1 Da su ovim bolesnicima
mogle da pomognu Pavlove „svete relikvije“, pomenuti bolesnici bi sasvim sigurno bili
isceljeni jer apostol ne bi dozvolio da njegovi bliski prijatelji i saradnici pate. Za razliku
od masovnih isceljenja do tada neverujućih ljudi od strane Hrista i apostola (opisanih
u evanđeljima i Delima apostolskim), koja su bila privremena i služila za potvrdu bo-
žanske sile koja je delovala u toj novoj verskoj grupi sledbenika Isusa iz Nazareta, Bib-
lija preporučuje sasvim drugačiji put za isceljivanje i izlečenje bolesnih hrišćana. Jakov
u svojoj poslanici kazuje ovako:
„Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad
njim i pomažu ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će
ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno.“2
Dakle, Jakov nije preporučio da bolesni hrišćani idu na hodočašća i vrše poklonje-
nje pred čudotvornim moštima i relikvijama apostola i svetitelja da bi ozdravili, niti
pak da zovu neke žive iscelitelje i čudotvorce, već da se obrate svojim crkvenim stare-
šinama! Ove starešine se, kako sam to objasnio u poglavlju o svetim tajnama, mole nad
bolesnikom i pomazuju ga uljem, a Bog ga onda, po svojoj volji, ozdravljuje kao odgo-
vor na njihove molitve. Apostol Jakov ovako upućuje i savetuje hrišćane:
„Molite se Bogu da budete isceljeni. Mnogo može delotvorna molitva pravednika.“3
Što se tiče, pak, relikvija koje su u prošlosti (a i dan danas) bile poštovane u okviru
tradicionalnog hrišćanstva Istoka i Zapada, bilo bi dobro da iznesemo neke činjenice
koje će nas još jedanput uveriti u svu pogrešnost takve prakse.
Evo kako nas o pronalaženju i poštovanju jedne od najznačajnijih relikvija - krsta
na kome je stradao Isus Hristos, kao i nekim drugim, izveštava crkveni istoričar Jevse-
vije Popović:
1 Vidi u: Posl. Filipljanima 2:25-30 i 2. posl. Timoteju 4:20.

2 Poslanica Jakovljeva 5:14-15. Naglasak moj.
3 Jakovljeva 5:16b.
339
„Prvi povod za to beše krst, na kome je Hristos stradao, i za koji se općenito držalo,
da se nalazi u Jerusalimu. Od sredine IV. stoleća amo imamo vesti o nalasku Krsta.
Naime pre svega Kiril Jerusalimski 348. svedoči u svojim katihezama, da se Krst nalazi
u Jerusalimu, i o tome da se mali delovi istoga razdaju po celom svetu, zatim u svom
pismu caru Konstanciju 351., u avtentičnost kojega neki noviji međutim sumnjaju,
svedoči, da je Krst nađen za vreme cara Konstantina; dalje 395. Amvrosije, i posle nje-
ga mnogi drugi, pričaju da je 326. Jelena mati Konstantina Velikog na Golgoti dala
iskopavati i tražiti krst Hristov, i da su tom prilikom našli tri krsta; krst Spasiteljev su
odmah raspoznali od druga dva krsta pomoću čudesa, koja se na njemu desiše, i carica
Jelena ga je podelila na dva dela; jednu polu je smestila u crkvi uskrsa, koju je njen sin
podigao u Jerusalimu, a drugu polu je poslala svome sinu, koji ju je smestio u svojoj
statui u Carigradu. Krst koji se čuva u Jerusalimu beše predmet općeg poštovanja i
mnogi pobožni hrišćanski posetioci Jerusalima lomljahu deliće od njega, otuda silni
delići od krsta Hristova po celom Hrišćanskom svetu. Pobožno traženje, čuvanje i po-
štovanje Krsta u Jerusalimu, pobudilo je druge da traže odeće Gospodnje, odeće Nje-
gove matere, apostola, mučenika i svetitelja, da traže predmete, kojima su mučenika
mučili i t.d., i verovalo se, da takve predmete i nalaze. Tako uz kosti apostola, mučeni-
ka i svetitelja dođoše i drugi predmeti, koje su kao njihove relikvije čuvali u crkvama i
privatnim kućama i poštovali ih kao i kosti. Ali budući da su se pri tom često dešava-
le prevare, to su crkveni nastojatelji ta varanja osuđivali, a državni i crkveni zakoni
ograničavali. Kao što se priča o Krstu, tako se pričahu čudesa i o drugim svetiteljskim
relikvijama; ali ipak u drugom perijodu još ne sretamo neke kasnije spo-
minjane čudotvorne sile relikvija, tako n. pr. u drugom perijodu se na Istoku ne
govori o tečenju mirisavog ulja, mira (...) iz tela solunskog prokonzula i mučenika Dio-
klecijanova vremena Dimitrija, a na Zapadu o tom, da krv južnoitalskog episkopa i
mučenika Januarija iz vremena istog gonjenja, koja se čuva u dve staklene boce osuše-
na, odmah postane tečnom, čim se koja boca donese u blizinu njegove glave, što se po
kasnijim vestima dešava.“1
Želeo bih da ukratko razmotrimo ovaj veoma važan izveštaj o događajima iz davne
prošlosti. Iako nam evanđelja ne daju ni najmanjeg povoda da verujemo da je bilo ko
među apostolima u vreme Hristovog skidanja sa krsta i malo obraćao pažnju na tu na-
pravu za mučenje i ubijanje, niti nam pak kazuju da su sva tri krsta bilo gde zakopana
a pogotovo ne na Golgoti, kroz istoriju su se o njima isprela najrazličitija verovanja.
Naime, pripoveda se (i to ne na osnovu baš suviše poverljivih izvora; na taj zaklju-
čak nas navodi Jevsevije kada kaže da u autentičnost izvora neki noviji istoričari sum-
njaju) da je krst na kome je Hristos bio raspet pronašla carica Jelena na Golgoti, sa još
dva druga krsta koja su pripadala dvojici razbojnika. Prema podacima koje iznosi
Ralph Woodrow navodeći delo „Encyclopedia of Religions“, iako je poseta carice Jele-
ne Jerusalimu 326. god. verovatno istorijski tačna, vesti o njenom pronalaženju krsto-
va nije se pojavila pre 440. godine nove ere, što će reći, 114. godina kasnije. Isti autor,
navodeći delo „Fausset’s Bible Encyclopedia“ kazuje da su jevrejski zakoni, koji su va-
žili u vreme Isusa Hrista, nalagali da svi krstovi, na kojima se izvršilo raspinjanje, bu-
du uništeni spaljivanjem.2 Ukoliko su ove informacije tačne, onda svakako nije istina
da su ovi krstovi mogli biti pronađeni tri stotine godina nakon Isusovog raspeća, iz
prostog razloga njihovog pretvaranja u pepeo i dim davno pre toga. Sa druge strane,

340
verovatnoća da se nađu baš krstovi Hrista i razbojnika, pa makar oni bili i sačuvani do
vremena Konstantina, je izuzetno mala. To iz razloga što su raspinjanja političkih pro-
tivnika Rima i različitih razbojnika u to vreme u Judeji bila uobičajena, gotovo svako-
dnevna pojava. Sasvim je sigurno da je brdo Golgota bilo izabrano mesto za raspinja-
nje, na kome su pre Hrista a i posle njega, na krstovima različitog oblika i dimenzija
stradale na stotine ljudi. Posebno masovno raspinjanje ne samo na Golgoti već posvu-
da oko Jerusalima na hiljadama krstova desilo se četrdesetak godina nakon Isusovog
raspeća, tokom u istoriji poznatog „Judejskog rata“ i opsade Jerusalima od strane rim-
ske vojske. Evo šta je o tom masovnom raspinjanju izgladnelih begunaca iz opkoljenog
Jerusalima zapisao poznati rimski istoričar jevrejskog porekla Josif Flavije:
„I kada su bili uhvaćeni, po nuždi su se branili iz straha od smrti, a posle borbe čini-
lo im se da je kasno da mole za milost. Bičevani, morali su još pre smrti da pretrpe
svemoguće muke, pa su zatim pribijani na krst nasuprot zidu. Premda je Tito sažalje-
vao te nesretnike, jer je svakodnevno bilo zarobljavano oko 500, a kadgod i više, ipak
je smatrao da je opasno da ove silom savladane Judejce pusti da slobodno odu, a ako
su ih hteli čuvati, moglo se dogoditi da oni postanu stražari svojih stražara. No najviše
što je rukovodilo njega da dozvoli razapinjanje, bila je nada da će taj pogled pokrenuti
opsednute na popuštanje, jer su istu kaznu i oni imali da očekuju ako se ne predaju. U
svom ogorčenju i mržnji vojnici su prikivali na krst, za sprdnju, svakoga u drugom
položaju, a kako ih je mnogo bilo, ubrzo, već, nije bilo mesta za krstove,
niti krstova za tela.“1
Kada dakle znamo da su oko Jerusalima izvršena mnogobrojna raspinjanja i pre a
pogotovo posle Hristovog vremena, te da su 70. god. n. e. sva raspoloživa stabla drveća
bila upotrebljena za pravljenje krstova koji su kao šuma okruživali grad, onda nam se
čini posve neverovatnim da se među tolikim krstovima pronađu baš oni na kojima su
bili raspeti Isus i razbojnici.
Dalje se u legendama o pronalaženju Hristovog krsta kazuje da je deo krsta koji je
na sebi imao zakucane eksere (klinove) kojima su bile probodene Hristove ruke, poslat
caru Konstantinu, koji je jedan klin pričvrstio za svoj šlem a drugi za uzde svoga konja.
To je učinjeno, kako su mnogi „sveti oci“ protumačili a prenela nam Katolička enciklo-
pedija, zbog toga da bi se ispunilo Pismo koje je proreklo u knjizi proroka Zaharije
14:20:
„U taj će dan biti na zvoncima konjskim: svetinja Gospodu.“2
A što se tiče srednjevekovne prakse, koju nam je Jevsevije Popović takođe preneo,
a to je da su se komadići Hristovog krsta raznosili širom sveta zbog poštovanja i po-
klonjenja njima od strane vernika, mogli bismo da i o njoj kažemo nekoliko reči. Nai-
me, broj ovih manjih ili većih delića „pravog Isusovog krsta“ se toliko bio namnožio po
čitavom svetu tokom srednjeg veka da je francuski reformator Žan Kalvin jednom pri-
likom rekao da, kada bi se svi oni sakupili na jedno mesto, mogli bi da formiraju dobar
brodski tovar. To je svakako trebalo da znači da je najveći deo tih komada drveta bio
lažno predstavljan i pogrešno smatran za deliće Hristovog krsta! Da bi objasnio posto-
janje ove velike količine drvenastog materijala otkinutog od pomenutog „pravog krs-
ta“, sveti Paulin (Pavle) je ovu pojavu objašnjavao „reintegracijom krsta“. Drugim re-
1 Josif Flavije, Judejski rat, Prosveta, Beograd 1967. god. str. 412-413. Naglasak moj.
2 Vidi kod: Woodrow, str. 57. Ovakvo tumačenje pomenutog stiha naravno nema nikakve veze sa ekserima
sa Hristovog krsta niti pak sa pomenutim carem, kao što je to iz čitavog konteksta knjige sasvim očigled-
no.
341
čima, ma koliko se komadića od njega lomilo, originalni Hristov krst se nikada nije
smanjivao u svojoj veličini.1
Šta Sveto pismo kaže o ovakvom poštovanju komadića drvenog krsta na kome je
Hristos bio raspet (i pored toga što smo ustanovili da je pripovest o pronalaženju tog
krsta najverovatnije legendarna tj. neistinita)? Da li bi Gospodu odista bilo ugodno da
se njegovi vernici klanjaju pred „Krstom“ i celivaju ga svojim usnama, pa makar on bio
uistinu pronađen? Božija Reč nam daje više nego jasan odgovor na ovo pitanje.
Drveni krst na kome je Hristos bio raspet (a njegov tačan oblik nam nije poznat)
poslužio je svojoj svrsi na dan Gospodnje smrti na Golgoti. Posle tog veličanstvenog
događaja iskupljenja greha čovečanstva pred Bogom Ocem, gruba drvena naprava koja
je tom cilju poslužila – trebala je da bude zaboravljena. Iako apostoli u svojim poslani-
cama na više mesta spominju Hristov krst2, on u njihovim mislima ni na jednom mes-
tu ne predstavlja predmet kojem bi trebalo davati bilo kakvo poštovanje. Hristov krst u
novozavetnim poslanicama predstavlja sliku više nego bolne, sramne i ponižavajuće
smrti kojoj je Gospod bio podvrgnut radi spasenja grešnika. Misli i pouke apostola
upućene vernicima su uvek bile usmerene samo i jedino na Isusa Hrista Spasitelja, a
ne na komad drveta. Da apostoli nisu odavali nikakvo poštovanje krstu na kome je
Hristos bio raspet svedoči i činjenica da nikada na takvo poštovanje nisu upućivali ni
svoje učenike, te da su ponekada, u svojim propovedima govorili, jednostavno, da je
Isus bio raspet „na drvetu“:
„I kad su svršili sve što je napisano za njega, skinuše ga sa drveta i metnuše u
grob.“ (Dela ap. 13:29. Naglasak moj.);
„On je na svom telu poneo naše grehe na drvo, da se oprostimo grehova i da živi-
mo za pravednost; njegovim ranama ste isceljeni.“ (1. Petrova 2:24. Naglasak moj.).
U Starom zavetu je postojala jedna vrlo dobra slika Hristovog krsta, kao i samog
Isusa koji spasava sve koji na Njega kao Spasitelja pogledaju verom. Evo šta je o ovoj
slici krsta (i sebe samog) rekao Gospod Isus Hristos:
„I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin čovečji, da
svaki – ko veruje – ima u njemu život večni.“ (Ev. po Jovanu 3:14-15).
Dakle, kao što je Mojsije podigao zmiju u pustinji, tako je trebao da bude podignut i
Isus, da bi svi koji u njega veruju stekli oproštenje greha i večni život. O kakvom se
podizanju zmije zapravo radi? Evo šta je o pozadini ovoga događaja zapisano u Starom
zavetu:
„I vikaše narod na Boga i na Mojsija: zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u
ovoj pustinji? Jer nema ni hljeba ni vode, a ovaj se nikaki hljeb već ogadio duši našoj.
A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu, te pomrije mnogo naroda u
Izrailju. Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: zgriješismo što vikasmo na Gospoda i na
tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod. I Gospod reče
Mojsiju: načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka po-
gleda u nju, pa će ozdraviti. I načini Mojsije zmiju od mjedi, i metnu je na motku,
i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od mjedi, i ozdravi.“3
Ovaj starozavetni događaj je bio predivna slika spasenja od večne pogibije kao i op-
roštenja greha koje zadobija svaka osoba koja se verom, bez ikakvih svojih zasluga i
dobrih dela, pouzda u delo Onoga koji je bio raspet na Golgoti. Izrailjci, čijim je vena-

2 1. Kor. 1:17-18; Gal. 5:11; 6:12, 14; Ef. 2:16; Fil. 2:8; 3:18; Kol. 1:20; 2:14; Jevr. 12:2; 1. Petr. 2:24.
342
ma tekao zmijski otrov, nisu imali vremena da učine bilo kakvo dobro delo da bi bili
spaseni. Jednostavnim Božijim rešenjem, pogledom na zmiju koju je Mojsije napravio
od bakra i stavio na vrh štapa, svaki ujedeni bi bio smesta isceljen a zmijski otrov bi
bio neutralisan. Međutim, iako je pomenuta bakarna zmija poslužila svojoj svrsi u pus-
tinji, jednom za svagda, Izrailjci su je ipak sačuvali. Nekoliko stotina godina nakon
Mojsijevog vremena, posle smrti cara Solomona i svog duhovnog posrnuća, od nje su
načinili idola kome su se klanjali i kadili dimom od tamjana. Judejski car Jezekija je,
nakon što je stupio na presto, uništio pomenutu zmiju i prekinuo idolopoklonstvo koje
se pred njom vršilo:
„A treće godine carevanja Osije sina Ilina nad Izrailjem zacari se Jezekija sin Aha-
zov nad Judom. Bijaše mu dvadeset i pet godina kad poče carovati, i carova dvadeset i
devet godina u Jerusalimu. Materi mu bješe ime Avija, kći Zaharijina. I činjaše što je
pravo pred Gospodom sasvijem kao što je činio David otac njegov. On obori visine,
i izlomi likove i isječe lugove, i razbi zmiju od mjedi, koju bješe načinio Mojsi-
je, jer joj do tada kađahu sinovi Izrailjevi; i prozva je Neustan (tj. ‘Nečisto’;
prim. I. S.).“1
Kao što možemo da uočimo, štap i bakarna zmija koji su u jevrejskoj prošlosti odi-
grali tako važnu ulogu spasenja naroda od sigurne smrti, i bili napravljeni po Božijem
izričitom naređenju, kada su izvršili svoju funkciju postali su nepotrebni. Šta više, nji-
hovo čuvanje u narodu je rezultovalo krajnje negativnim posledicama, jer su počeli da
budu smatrani nekom vrstom „svetih relikvija“ kojima su ukazivali poštovanje koje je
bilo suprotno Božijoj volji.
Potpuno je isti slučaj i sa drvenim krstom na kome je bio raspet Gospod Isus Hris-
tos. Krst je u potpunosti poslužio svrsi kojoj je bio namenjen. Na njemu je stradao
Onaj koji je na sebe uzeo sve grehe sveta. I dan danas, svaki pojedinac koji verom po-
gleda u Njega prima oproštenje greha i večni život. Sudeći prema izveštaju iz maločas
navedenog teksta (kao i ponašanju apostola i drugih učenika u Novom zavetu koji dr-
venoj napravi sa koje je skinuto mrtvo Isusovo telo nisu pridavali nikakav značaj), krs-
tu na kojem je bio raspet naš Gospod pa makar bio on i zaista pronađen, ne bi trebalo
iskazivati apsolutno nikakvo poštovanje. Ono čemu bi on mogao da posluži jeste u svr-
hu ogreva tokom zime nekoj siromašnoj porodici ili u najboljem slučaju kao nekakav
muzejski eksponat (iako bi i tada postojala opasnost od iskazivanja nebiblijskog pošto-
vanja od strane posetilaca).
Želeo bih da ukratko razmotrimo i ostale podatke o poštovanju relikvija koje nam je
preneo Jevsevije Popović, kao i neke druge koje se tiču poštovanja istih u Istočnoj i
Zapadnoj crkvi.
Jevsevije nas je, naime, izvestio o tome da su tek nakon tobožnjeg nalaženja „pra-
vog Isusovog krsta“ (u IV veku) mnogi bili ohrabreni da traže i druge relikvije, poput
Isusovih i Bogorodičinih haljina, predmeta koji su pripadali apostolima itd. Pošto su,
po mišljenju mnogih, takve relikvije i bile nalažene (iako je mnogo verovatnije, kako
ćemo uvideti nešto kasnije, da se u svim tim slučajevima radilo o prevarama – kao što i
sam Jevsevije priznaje da ih je dosta bilo), one su smeštane u crkve i privatne domove
radi odavanja počasti. Budući da smo ranije uvideli da su svete mošti i relikvije bile
iskopavane i iz nepoznatih grobova, jer su, po rečima Dositejevim, „u to bedno vreme“
ljudi mnogo što-šta što im je bilo nepoznato proglašavali svetim, verovatno se dešavalo
da su bile iskopavane i kosti hrišćanskih mučitelja iz ranijih vekova ili pak paganskih

343
sveštenika i idolopoklonika, ali to nimalo nije smetalo da se i one nađu među svetač-
kim i kao takve poštuju. Jevsevije takođe iznosi veoma važne informacije o tome da su
pojedine skaske o čudotvornosti i mirotočivosti svetačkih moštiju nastale tek nakon
„drugog perijoda“ tj. sa početkom VII veka pa na dalje, i da nisu bile prisutne u vero-
vanju hrišćana u ranijem periodu. Najverovatnije je da se ovde radilo o namernom
izmišljanju i pripisivanju čudotvornosti moštima svetaca koje uopšte nisu postojale.
No, da su ovakva čudesa i bila realnost u pomenutom periodu od VII veka pa na dalje,
ne postoje nikakvi dokazi da bi ona dolazila od Boga (kako se to u Istočnoj i Zapadnoj
crkvi veruje i naučava), te da se Gospod „dosetio“ da ih čini tek nakon što su prošla
stoleća od Njegovog ustanovljenja hrišćanstva.
Što se tiče nekih drugih relikvija koje se već vekovima poštuju u krilu Zapadne crk-
ve (a neke i u okviru Istočne), i samo njihovo pominjanje nas može još više uveriti u
svu neispravnost njihovog poštovanja.
Naime, tokom srednjeg veka (da li treba da napomenem da je to bio mračni sred-
nji vek?) su se među svetim relikvijama našle i sledeće stvari:
- Hristova trnova kruna, za koju je nekoliko crkava tvrdilo da je poseduje;
- Posude u kojima se nalazila voda koju je Isus u Kani galilejskoj pretvorio u vino;
- Vino koje je poticalo sa svadbe u Kani galilejskoj;
- Komad pečene ribe koju je Petar ponudio Isusu;
- Jasle u koje je Isus položen nakon svog rođenja – koje su svake godine pred Božić
bile izložene u crkvi svete Marije Velike u Rimu;
- Isusova dečija odeća – za koju je nekoliko crkava tvrdilo da je poseduje;
- Oltar na koji je bio položen Isus tokom prinošenja u jerusalimskom hramu prili-
kom obrezanja – bio je prikazivan u crkvi Svetog Jakova u Rimu;
- Isusov „sveti prepucijum“ (kožica sa muškog polnog uda koja biva odsečena prili-
kom obrezanja) za koju su monasi iz Charouxa, koji su je posedovali, tvrdili da
kao znak autentičnosti ispušta kapi krvi;
- Marijina „sveta posteljica“ (koja je obavijala Isusa dok je bio u majčinoj utrobi), za
koju je nekoliko crkava tvrdilo da je poseduje (crkva iz Coulombsa u Francuskoj,
crkva svetog Ivana u Rimu i crkva svetog Puja u Velaju. 1
Ostale relikvije su podrazumevale: tesarski alat Isusovog poočima Josifa, kosti ma-
garca na kome je Isus ujahao u Jerusalim, sveti Gral (čaša iz koje je Isus pio na posled-
njoj večeri), Judin prazan novčanik, Pilatov umivaonik, purpurni Isusov ogrtač u koji
je bio obučen dok su mu se rimski vojnici rugali, sunđer kojim su ga pojili sirćetom
dok je visio na krstu, klinove kojim je bio pribijen na krst, pramenove kose presvete
Bogorodice (neki su bili plave boje, neki smeđi, neki crveni a oni četvrti crni), delovi
njene haljine, venčani prsten, papuče, ogrtač, pa čak i bočicu za mleko iz koje je Isus
1 Bilo bi zanimljivo istaći činjenicu da se i u Crnoj Gori čuva i poštuje kao najveća svetinja ruka Jovana Krsti-
telja, kojom je on krstio Isusa Hrista na reci Jordanu. Ipak postoji i jedan problem. Naime, u svetu postoji
oko 300 različitih lokacija (crkava i manastira) koje tvrde da poseduju tu istu, „originalnu“ ruku ovog sve-
titelja. Očigledno je, dakle, da je najmanje 299 ruku falsifikovano (a to je najverovatnije slučaj i sa onom
300-tom). Među svim ovim „originalnim“ rukama Jovana Krstitelja najverovatnije ima i onih kojima su
krvnici kroz vekove odsecali glave hrišćanima. Ipak, pravoslavnima i rimokatolicima ne smeta da se njima
klanjaju i da ih poštuju – što samo dokazuje visok nivo sujeverja koji je među njima prisutan. (Podatke o
ovome što sam napred izneo, naveo sam po sećanju iz televizijske emisije u kojoj je novinarka Mira Ada-
nja – Polak razgovarala sa mitropolitom Crnogorsko-primorskim Amfilohijem Radovićem sredinom ‘90-
tih godina XX veka).
344
pio (?!?).1 Da je i među pravoslavnima bilo poznato poštovanje nekih od ovih relikvija
a i danas delimično postoji, pomenuću još jednu od Dositejevih izjava:
„Mi se smejemo onima koji su negda magarcu, na kom je Hristos jahao, praznik
praznovali, a sami se sebi ne smejemo verige2 praznujući. (...) A ako ćemo po duši
pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati, mnogo manje – apostola Pet-
ra verige“.3
U rimokatoličkoj crkvi se takođe veruje da je kuća u kojoj je živela devica Marija u
Nazaretu, prenešena na anđeoskim rukama u italijanski grad Loreto. Naime, ova kuća,
čije su dimenzije 10 x 4 metra, a u kojoj danas postoji oltar device Marije i njenog bo-
žanskog deteta, poštuje se kao mesto u kome je rođena „najsvetija Marija, Majka Boži-
ja, ovde ju je pozdravio anđeo i tu je vječna riječ postala tijelo.“4 Anđeli su ovu kuću
najpre, kao da nisu znali gde će sa njome, preneli u grad Tersato (Trst) u Iliriji godine
1291. za vreme pontifikata pape Nikole IV. Tri godine kasnije, pod pontifikatom Boni-
facija VIII premeštena je od strane anđela u neku šumu, gde je tri puta godišnje me-
njala lokaciju, sve dok nije zauzela stalnu poziciju u mestu Loretu. Više od 47 papa je
iskazalo svoju počast tom hodočastilištu, a nebrojene bule i pisma su nepokolebljivo
potvrdile istovetnost „Santa casa di Loreto“ sa svetom Marijinom kućom iz Nazareta.5
U jednoj španskoj katedrali je bilo izloženo i pero koje je anđeo Gavrilo navodno
bio izgubio za vreme posete devici Mariji u Nazaretu. Ipak, kasnija ispitivanja su doka-
zala da se ovde radilo samo o lepom nojevom peru. Za mnoge kosti koje su godinama
poštovane kao kosti mučenika i svetaca dokazalo se da su zapravo bile kosti životinja.
Sredinom osmog veka nove ere u (u to vreme pravoslavni) Rim stizale su nepregledne
kolone kola sa velikom količinom lobanja i kostura, koje su kasnije sortirane i koje su
pape prodavale kao relikvije. Grobovi su bili pljačkani tokom noći, a grobnice u crk-
vama su čuvali naoružani stražari. Istoričar Gregorovije je rekao da je u to vreme Rim
ličio na neko plesnjivo groblje u kojem su zavijale hijene i tukle se iskopavajući mrtva
telesa. Kada je papa Bonifacije IV oko 609. god. posle Hrista pretvorio Panteon u
hrišćansku crkvu, on je 28 kola punih kostiju sa grobalja i katakombi preneo i smestio
ih u bazen ispod velikog crkvenog oltara. Kao što smo saznali od Jevsevija Popovića, a
o tome nam govori i Ralph Woodrow, u srednjem veku se ni jedna crkva nije mogla da
osveti bez prisustva svetih moštiju i relikvija, što je posebno zapoveđeno i na drugom
po redu sveopštem crkvenom saboru koji je održan u Nikeji 787. godine (koji je pozna-
tiji kao VII Vaseljenski sabor).6
Da su u Srbiji Dositejevog vremena, kao i u srednjem veku, postojale mnoge zlou-
potrebe ionako nebiblijskog poštovanja svetih relikvija, kazuje nam i sledeći tekst ovog
mudrog prosvetitelja u kojem je naveo reči svoga prijatelja Grka kojeg je prozvao Zilo-
tije (revnitelj). Evo šta je rečeno o delovanju pravoslavnih monaha u to vreme, a koje
se ni malo nije razlikovalo od prethodno navedenih primera iz ranije prošlosti crkve na
Zapadu:
1 Vidi kod: Woodrow str. 59-60.

2 Verige apostola Petra su lanci kojima je bio okovan u tamnici u Jerusalimu, u koju ga je strpao kralj Irod
Antipa, oko 44. god. posle Hrista, a iz koje je izbavljen čudesnom anđeoskom intervencijom. Vidi u: Dela
apostolska 12. poglavlje.
4 Woodrow, str. 61. Navedena Katolička enciklopedija na mestu: „Santa casa di Loreto“.
5 Na istom mestu.
6 Isto.
345
„Nije to sve. Nose i kojekakva parčeta starih haljina, pa kažu ili da su od bogorodi-
čine haljine ili kog drugog sveca. Nose i parčetca gvožđa, uveravajući da su od apostola
Petra veriga ili od Hristovih eksera. Nose i kojekakvo trnje, ako bi od Hristova venca
bilo. Što ćeš više, nose grudve crne zemlje, izdajući i zaklinjući se da su pomešane s
krvlju toga i onoga mučenika. Judeji nam se smeju i rugaju i vele da smo gori
od starih idolopoklonika, jer oni nisu se klanjali kostima, krpama, grud-
vama, gvožđu i trnju. A Turci ne ostaju samo pri podsmejavanju, no gade se, psu-
ju, ruže, pljuju na kaluđere i njihove sandučiće.
„Što misliš, kako je razumnim Grekom taj pokor i sramotu gledati, a naipače arhije-
rejem? No šta ćeš da čine? Uveo se i ukorenio taj stari običaj, prosti narod
neće da ostane bez moštiju i kostiju. Ko bi se usudio reći da sve te mošti i kosti i
zubove i parčeta haljine i gvožđa i grudve u zemlju valja zakopati? U zemlju! Namah bi
se prosti narod zajedno s kaluđeri, koji s tima stvarma trguju i novce kupe, na njega
podigli, uzbunili i za jeretika proglasili. Ništa drugo, dakle, razvje bog da se smiluje da
se kad one zemlje osvobode i da se nauka uvede, i tako šta se kad sujeverije i zloupot-
rebljenija istrebe i iskorene.“1
Čudotvorne ikone i relikvije

Među mnogim postojećim ikonama i moštima svetitelja, postoje i neke za koje se
veruje da ispoljavaju čudotvorne natprirodne moći. Ustvari, što se tiče samih ikona
(naravno onih osveštanih), u Pravoslavlju se smatra da je svaka od njih na neki način
čudotvorna, pa makar i ne ispoljavala nikakve čudne znake, poput mirotočivosti, proli-
vanja suza, krvarenja i slično. To iz razloga što se veruje da je svaka osveštana ikona
zapravo mesto blagodatnog prisustva svetitelja čijim je imenom nazvana, što predstav-
lja, u neku ruku, i najveće čudo od svih ostalih. Iako govori o tome da se samo one iko-
ne na kojima se mogu opaziti Božija čudotvorenja trebaju poštovati kao čudotvorne,
evo šta o principijelnoj čudotvornosti svih ikona kazuje Sergij Bulgakov:
„Pored čisto duhovnog opštenja sa Hristom, silom Duha Svetoga Gospod daje sebe
da se kuša u Božanskoj Evharistiji i da se gleda u liku na ikoni kojoj je svojstvena oso-
bena verodostojnost i delotvornost lika Hristovog. U smislu takve čudotvornosti svaka
osvećena ikona principijelno je čudotvorna, ukoliko joj je svojstvena sila bogoprisus-
tvovanja, mada se ona uvek ne pojavljuje opažljivo. I samo u smislu osobene opažljivo-
sti, projavljenosti ove sile, kakva se sjedinjuje sa ovom ili onom ikonom po volji Božjoj,
ikone se proslavljaju kao čudotvorne.“2
U ovom delu poglavlja ćemo ipak obratiti pažnju samo na one uistinu čudotvorne
ikone, tj. one na kojima se mogu uvideti različiti čudni znaci ili pak pripisati im se isce-
liteljske sposobnosti. Ovaj vid čudotvornosti ikona i relikvija se, dakako, ne ispoljava
samo u okvirima Istočne crkve već je prisutan i u crkvi na Zapadu, što bi trebalo da
predstavlja ili činjenicu da Bog podjednako blagosilja rimokatolike kao i pravoslavne (i
pored verovanja svake od crkava da je baš ona izvorno Hristova, dok bi ova druga tre-
bala da se pokaje, odbaci svoje jeresi i stupi u kanonsko jedinstvo sa onom drugom)
uprkos njihovoj vekovnoj međusobnoj isključivosti i anatemisanju, ili pak ono što je,
prema Bibliji, mnogo realnije - a to je da pomenuta čudotvorenja u okvirima obe crkve
uopšte ne dolaze od Boga već od sila koje su Njemu suprotstavljene. Pre nego što ko-
1 Izabrani spisi, str. 143. Naglasak moj.

346
načno i donesemo ovakav zaključak, navešćemo više primera raznih čuda koje se deša-
vaju posredstvom ikona i svetih relikvija, kao i uvideti da je u prošlosti i među pagan-
skim idolopokloničkim narodima bilo mnogo sličnih religijskih fenomena.
Evo najpre nekoliko primera ikona koje su proplakale u okviru Istočno – pravosla-
vne crkve, a slučajevi potiču iz Amerike i Rusije.
Prvi primer je slučaj ikone Bogorodice koja je proplakala u stanu Pagore Catsounis
u New Yorku 1960. godine. Pomenuta žena je bila vernik Grčke pravoslavne crkve.
Odmah nakon što je ugledala suze na licu Majke Božije, pozvala je u svoj dom paroha
Georgea Papadeasa iz pravoslavne crkve svetog Pavla u Hempsteadu. Njegovo svedo-
čanstvo je glasilo ovako:
„Kada sam stigao, upravo je usahnula jedna suza ispod lijevog oka. Uskoro sam ja-
sno vidio još jednu suzu na istome mjestu. Voda se začudo nije skupljala na dnu okvi-
ra, nego je prije toga na neobjašnjiv način nestajala.“1
Tokom sledećih nekoliko dana kroz stan u kome se nalazila plačuća ikona prodefi-
lovalo je oko 4000 ljudi koji su želeli da se pomole i svojim očima vide ikonu koja je i
dalje lila sitne suze. Ubrzo je ova ikona prenesena u crkvu svetog Pavla, a u domu g-đe
Catsounis se, iznenadno, pojavila još jedna ikona koja plače. Ona je pripadala njenoj
rođaki Antoniji Koulis, a radilo se, kao i u prvom slučaju o ikoni Bogorodice. I o ovom
slučaju je obavešten lokalni sveštenik, koji je uzeo u ruke ikonu i pružio je zaintereso-
vanim novinarima. Kada su je uzeli u svoje ruke, novinari su potvrdili da je čudotvorna
slika bila još uvek vlažna. Probama koje su potom usledile, a što se tiče analize uzorka
tečnosti, jedan istraživački institut je ustanovio da se ne radi o ljudskim suzama. Kada
je ova plačuća ikona odnesena na čuvanje u crkvu u kojoj se nalazila i ona prva, g-đi
Koulis je data druga ikona, koja je takođe proplakala. Originalnost ovih čudesa je pot-
vrdio i sam arhiepiskop Jakovos (Jakov), poglavar Grčke pravoslavne crkve u Americi,
koji se i fotografisao držeći u rukama jednu od plačućih ikona u stanu g-đe Catsounis.
Sa druge strane, nedavno je u Rusiji sprovedeno detaljno analiziranje sadržaja suza
koje su se pojavile na ikoni Bogorodice Kazanske. Ove suze su najpre ispitivali struč-
njaci na akademiji hemijske zaštite u Moskvi. Radeći uz pomoć najsavršenijih instru-
menata, oni su najpre registrovali 34 elementa belančevina koji se ne nalaze u prirodi.
Istraživanje je potom nastavljeno i od strane tima Centra sudske medicine i kriminalis-
tičkih ekspertiza ministarstva odbrane Rusije. Inicijator te analize bio je vojni lekar,
pukovnik Aleksandar Golovkov. Sve do trenutka kada se uverio da ikone mogu da pla-
ču, ovaj stručnjak sebe nije smatrao vernikom. Međutim, kada je video kako sa ikone
teku krvave suze u vojnom gradiću Klin, pukovnik Golovkov je odlučio da uzorke od-
nese na analizu. Naučnici iz maločas pomenutog centra su pet nedelja analizirali sadr-
žaj suza Bogorodice Kazanske. Nakon tog perioda, došli su do rezultata koji je dokazi-
vao da u suzama postoje čestice ljudske krvi. Daljom analizom utvrđeno je da se radi o
krvi žene koja je posedovala antigen „A“, što je trebalo da znači da je pomenuta ženska
osoba imala krvnu grupu „A“.
Ruska pravoslavna crkva je pre pet godina oformila i posebnu komisiju čiji je zada-
tak bio da objasni zbog čega ikone plaču, ili se pak na čudesan način same od sebe ob-
navljaju i ponovo postaju jasno obojene i vidljive na ranije izbledelim zidovima crkava
i manastira.2 Pre izvesnog vremena su članovi ove komisije bili i u jednom od tri do-
1 Snaga i moć vjere, str. 26.

2 Što se tiče „obnavljanja“ ikona samih po sebi, svoje mišljenje je dao i poznati ruski restaurator Oleg Niko-
lajevič Ovčinikov, koji je skidao prljavštinu sa mnogih poznatih ikona, ali nikada nije doživeo da se one
same obnavljaju. Ipak, on je zaključio, zajedno sa ostalim ekspertima, da se same od sebe obnavljaju (kao
347
maćinstva u Rusiji koja u svom posedu imaju plačuće ikone. Šta više, u ovim domaćin-
stvima ne samo da se dešava da njihove lične ikone plaču, već se to događa i sa onima
koje drugi ljudi tamo donesu. Novinar Večernjih novosti Branko Vlahović preneo je
reči akademika Pavela Florenskog, člana komisije, koji je bio lično prisutan u domu
koji se nalazi nedaleko od grada Brjanjska, kada se na površini jedne ikone pojavilo
ulje:
„Domaćica je na sto prostrla čisti stolnjak, zatim list papira. Na njih su stavljene
dovezene ikone. Pop je održao molitvu. Domaćini su zamolili da mi gosti, izađemo iz
kuće, jer nije u redu da budemo prisutni dok se događa čudo. Vratili smo se posle sat
vremena i videli da su sve ikone bile orošene kapima. Dakle, ulje se pojavilo na površi-
ni ikona. Prošao sam prstom po ikoni da vidim hoće li se ulje pojaviti još jednom. Ono
se nije pojavilo. Nisam stekao utisak da su domaćini poprskali ikone uljem dok smo mi
izašli. Razna ulja koja smo mi uzimali na analizu po sastavu su slična maslinovom ili
suncokretovom ulju.“1
Čudesa, vezana za pravoslavne ikone širom sveta, su mnogobrojna i veoma intere-
santna za istraživanje. Prema navodu iz časopisa raško-prizrenske eparhije Sveti knez
Lazar, za proslavljanje svetitelja su potrebna dva uslova: poštovanje svetitelja od stra-
ne verujućih i njegova posmrtna čuda.2 Na ovom mestu ću navesti još neke primere
čudotvornosti svetih ikona, koje dokazuju posvećenost određenih ličnosti.
Prvi od, u daljem tekstu navedenih, primera odnosi se na poslednjeg ruskog cara
Nikolaja II, koji je od strane komunista – boljševika (koji su bili, prema autoru teksta
iz pomenutog crkvenog časopisa - Ž. Tuciću, predvođeni satanistima iz redova jevrej-
skog naroda) streljan noću, uoči 17. jula 1918. godine. Naime, Arhijerejski sabor Ruske
pravoslavne crkve je trebao da održi jubilarni sastanak u avgustu mesecu 2000-te go-
dine povodom dva milenijuma hrišćanstva. Na tom saboru trebalo je da se odlučuje o
kanonizaciji među svetitelje poslednjeg ruskog cara i njegove porodice, koji su u vreme
pre dolaska boljševika bili oličenje ruskog pravoslavnog hrišćanstva.
Počev od 1998. godine, carev lik se počeo sam od sebe da oslikava na zidu jedne cr-
kve. Radilo se o sabornoj crkvi manastira posvećenoj bogoljupskoj ikoni Bogorodice,
kojeg je podigao još 1155. godine veliki knez sv. Andrej (bogoljupski), u mestu koje je
nazvano Bogoljubovo. Lik cara Nikolaja II je, dakle, počeo da se oslikava i to na mestu
na zidu crkve gde se inače nalazi prikazan Gospod Savaot gde sedi na svom tronu. Na-
ravno, Gospodnji prikaz u to vreme nije bio na svom mestu, kao što nije bilo ni ostalih
ikona i fresaka. To iz razloga što su komunisti 30-tih godina prošlog veka sve slike
premazali kiselinom i krečom i na taj način ih uništili, a one do kraja dvadesetog veka
još nisu bile u potpunosti obnovljene. U isto vreme kada se pojavio crno-beli lik ruskog
cara na zidu crkve, tokom narednih godina su mnogobrojne ikone u manastiru počele
da toče sveto miro (ulje) – njih više od četrdeset. To su bile kopije čudotvornih ikona
(Bogoljupska, Tihvinska, Iverska, Kazanska), a takođe i raspeće (krst) i ikone svetitelja
(Serafima Sarovskog, sv. Nikole, sv. Pantelejmona i arhangela Mihaila). Sveto miro se
pojavljuje na staklu kao i ispod stakla u vidu mnoštva bisernih kapljica:
u našem domaćem filmu „Vreme čuda“, prim. I. S.) samo novije ikone, oslikane krajem 19-tog i u 20-tom
veku. (Večernje novosti, 7. jun. 2004. god. str. 46). Jedan od primera obnavljanja ikona „samih po sebi“, a
koji potiče iz Rusije, govori o tome da je ikona sv. Nikole bila toliko tamna da se lik svetitelja jedva nazi-
rao. Posle službe i molebana koje je služio arhiepiskop Sofronije, ikona je postala svetlija. (Vidi u: Sv. knez
Lazar, 2000. god. br. 1-2, str. 157).
1 Vidi tekst u: Večernje novosti, 7. jun. 2004. god. str. 46. Naglasak moj.
2 Vidi u: Sv. knez Lazar, godina osma, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 83.
348
„U leto kad je u obitelj bila doneta čudotvorna ikona cara Nikolaja (1999.) koja je
avionom nadletela celu Rusiju, i kada je položena na sredinu hrama pored manastirske
ikone, ova je istog momenta počela takođe da lije miro, po drvenom ramu ikone pote-
kle su guste mirisne kapi mira. A pre dve godine, u kuli dvorca iz XII veka, iz freske, na
kojoj je prikazano ubistvo knjaza Andreja, iz njegovog levog oka potekla je suza. Sveti-
telj je plakao kao živ čovek.“1
Ova ikona, o kojoj je bilo reči u prethodno navedenom tekstu, koja toči miro od 7.
novembra 1998. godine, je dokaze o svojoj čudotvornosti posvedočila pred više hiljada
ljudi, u litiji na carev rođendan 1999. god. Sveta slika je bila nošena iz hrama u hram
ispunjavajući svojim mirisom celu crkvu, dokazujući na taj način, kako su to prisutni
protumačili, da je Hristovo pomazanje ostalo na caru iako je bio svrgnut sa prestola.
Jedna od kopija ove ikone je proplakala i postala mirotočiva dok je bila u vlasništvu
parohijanke moskovskog predvorja Valaamskog manastira, Tatjane. Ova ikona, koju je
prvobitno ponela da daruje hramu prepodobnog Serafima Sarovskog na serafimskom
groblju u Petrogradu, sada se nalazi u crkvi mnogostradalnog Jova na petrogradskom
Volkovskom groblju (treba znati i to da je sv. car Nikolaj rođen baš na praznik mnogo-
stradalnog Jova 1868. godine, što bi trebalo da predstavlja još jednu od niti poveza-
nosti koja čudo te ikone čini još upečatljivijim).
Pre nego što nešto više kažem o svetim slikama i kipovima svetitelja kao i samog
Hrista u rimokatolicizmu, koji takođe liju suze i krv, pomenuću još samo jednu, srp-
skom narodu posebno blisku, ikonu presvete Bogorodice Trojeručice, koja se čuva u
manastiru Hilandaru na Svetoj Gori. Ova ikona je isprva bila u vlasništvu svetog Jova-
na Damaskina koji je živeo u VIII veku nove ere. U vreme ikonoborstva, njemu je bila
odsečena šaka desne ruke, upravo ona kojom je pisao tekstove u odbranu ikonopošto-
vanja. Posle duge molitve pred ovom ikonom, odsečena šaka je ponovo prirasla osta-
lom delu svetiteljeve ruke. U znak zahvalnosti, sveti Jovan Damaskin je dao da se izlije
od srebra isti onakav deo ruke (sa šakom) kakva je njemu bila odsečena a potom je
prikovao i na taj način sjedinio kao treću ruku Bogorodičinom izobraženju. Ova ikona
je donesena u Srbiju od strane Svetog Save, a prema sopstvenoj volji postala je iguma-
nija manastira Hilandar koja se moli za srpski narod i duhovno rukovodi manastirsku
bratiju.2
No, da nije samo Pravoslavlje to koje je „Bogom blagosloveno“ da poseduje čudot-
vorne ikone (kao što smo uvideli i u slučaju čudotvornih moštiju svetaca) kao dokaz
Gospodnje blagonaklonosti i sopstvene „pravovernosti“, dokazuju i sledeći primeri.
U knjizi Snaga i moć vjere opisani su mnogi primeri čudesa koji su se odigrali me-
đu rimokatoličkim vernicima. Jedan od primera je slučaj g-đe Poore koja je posedovala
Isusov kip. Ovaj kip je počeo iznenada da krvari, te ga je njegova vlasnica, pošto se
oporavila od šoka, stavila u svoje dvorište da bi ga i drugi pobožni ljudi mogli da vide.
Kip je kasnije prenesen u crkvu svetog Luke u Eddystonu u Pensilvaniji i postavljen tri
metra iznad oltara. Chester Olzewski, sveštenik koji služi u pomenutoj crkvi je kasnije
pričao:
„‘Kip je četiri sata neprestano krvario. Znam da se ne može raditi o prevari. Vidio
sam suhe dlanove, a nekoliko minuta kasnije počela je teći krv iz rana... Čudno je što
krv ostaje na kipu – već je čitav pokriven sasušenom krvlju.’ Drugi je svećenik, Henry
Lovett, izjavio da je u početku bio veoma sumnjičav glede ove pojave, ali kada ju je vi-

2 Vidi u: Sv. knez Lazar, godina druga, Prizren 1994. god. br. 1 [5]. str. 74.
349
dio vlastitim očima, bio je uvjeren da se radi o čudu: ‘S kipa sam skinuo ruke, što nije
bilo teško, jer su bile od sadre i pričvršćene jednostavnim drvenim klinovima. Dok sam
ga pregledavao, on nije prestajao krvariti.’“1
Poput krvavih suza koje su lile pravoslavne ikone, i ova krv je bila podvrgnuta ana-
lizama u laboratoriji. Doktor Joseph Rovito iz Filadelfije je izvršio pregled krvi i nači-
nio rendgenski snimak kipa. Snimak nije pokazivao ništa neobično (tj. kip nije bio na-
merno napunjen tečnošću da bi krvario), dok je sa samom krvlju bilo znatno teže. Na-
ime, iako se bez sumnje radilo o ljudskoj krvi, ona je bila izuzetno siromašna eritroci-
tima (crvenim krvnim zrncima) što je trebalo da ukazuje da je veoma stara. Ipak, či-
njenica da joj je trebalo puno vremena da se zgruša navodila je na zaključak da je prili-
čno sveža. Doktor Rovito je izjavio da je krv toliko stara da joj se ne može odrediti ni
krvna grupa. Maločas pomenuti sveštenici kao i drugi katolici bili su uvereni da se radi
o krvi samog Isusa Hrista.
Ipak, u zapadnom svetu ne plaču i ne bivaju mirotočive samo osvećene ikone sveta-
ca kao što se to dešava na Istoku. Postoji zabeležen primer da je krvavim suzama pro-
plakala čak i obična plastificirana razglednica sa Hristovim likom. Desilo se to 1979.
godine u državi New Mehico. Žena po imenu Kathy Malott kupila je tu razglednicu za
svoju baku Willie Mae Seymore. Kada je bračni par Malott posetio staru ženu, Kathy je
primetila da se ispod desnog Isusovog oka pojavila tamna mrlja. Uskoro je krv tekla u
pravim potočićima, tako da se ispod slike napravila omalena barica. Vest o čudotvor-
noj Hristovoj razglednici se munjevito širila i mnogi su nagrnuli da vide čudo. Nije
pronađena bilo kakva rupica na razglednici koja bi ukazivala na moguću prevaru. U
bolnici Eastern New Mexico Medical Center u Roswellu izvršena su ispitivanja krvi.
Predstavnik bolnice je položio garanciju da je to bila ljudska krv. Da čudo bude još ve-
će, krv se uopšte nije zgrušavala u naredna 24 časa. Nakon nekoliko noći g-din Malott,
muž vlasnice pomenute slike je usnio san u kome ga je sam Gospod Isus Hristos oba-
vestio da je poslao to čudo kao znak svoga skorog povratka na zemlju. Pomenuti gos-
podin, koji je izjavio da niko u njegovoj porodici, do odigravanja ovog čuda, nije bio
posebno religiozan, od tada je postao predani katolički vernik.
Mnogobrojna druga čudesa se dešavaju i danas. Krvare ne samo kipovi i slike već i
nadgrobni spomenici, a krv se pojavljuje i u kućama u kojima se prikazuju duhovi ubi-
jenih ljudi, na mestima gde su se ubistva odigrala. Plaču, pored kipova i slika Madone
(tj. Bogorodice) i slike svetovnih ljudi. Prilikom mnogih od tih pojava dešavaju se i ču-
desna ozdravljenja bolesnika. Sve ovo svakako dokazuje da je Rimokatolička crkva,
poput Pravoslavne, pod jakim direktnim uticajem natprirodnih duhovnih sila od kojih
proističu sva napred pobrojana čudesa. Iako prilikom opisivanja nekih čuda svakako
može biti i preterivanja od strane očevidaca, kao što se može desiti da su neka „čudesa“
obične prevare i falsifikati2, ne može se poreći činjenica da velika religiozna čuda u ok-
virima Istočne (i Zapadne) crkve zaista postoje. Ona uveravaju vernike pomenutih cr-
kava da ih Bog blagosilja jer se nalaze u upravo „pravoj i jedinoj Bogu ugodnoj veri“.
1 Snaga i moć vjere, str. 26-27.

2 Dositej Obradović je ovim rečima opisao jedan slučaj religiozne prevare koji je njemu bio poznat: „Vele
Talijanci za svoga imenitoga papu Ksista: Papa Sisto non perdona ne a Giesu Cristo. Evo šta je ovoj reči
povod dalo. Jezuiti u Rimu načine u svom manastiru statuu Hristovu, u koje glavu metnu sunđer, pak kad
bi hoteli da Hristova statua čini čudo i da plače – vode u sunđer, pak suza koliko hoćeš! Dođe tužba papi
da sav narod odustaje sve crkve i ide jezuitom gdi Hristos plače. Ode i papa, al’ ponese i čekić u džepu.
Kako ti statua počne plakati, a on čekićem u glavu, pak imaš šta naći: sunđer pun vode. U tome je papa
sveto delo učinio, zašto Hristos, večna božja istina, neće nipošto da se njemu za atar laže, i ko to čini, on
Hrista niti veruje niti poznaje.“ Sabrana dela, str. 661.
350
To što se istovetna čuda dešavaju i u onoj drugoj „veri“, to uglavnom nikoga ne brine,
ili se pak, prema takvim vestima ispoljava izvesna doza neverice. U svakom slučaju,
zbog čega bi pravoslavni vernici iz Srbije išli na poklonjenje katoličkoj „Gospi iz Među-
gorja“, kada mogu da se poklone moštima svetog Vasilija u Ostrogu? Ionako se čudesa
dešavaju na oba mesta, a svako valja da se pokloni svecima iz svoje „pradedovske“ hi-
ljadugodišnje vere.
Ipak, kako na sve ovo napred rečeno gledaju evanđeoski hrišćani? Da li oni, pošto
već negiraju bogonadahnutost ovakvih čudesnih ispoljavanja u tradicionalnom
hrišćanstvu Istoka i Zapada, imaju za to neki snažan argument?
Lično verujem da imaju. Naime, prvi od argumenata bi bio taj što Sveto pismo, kao
što sam dokazao u prvom delu ovog poglavlja, uopšte ne opisuje ni jedan slučaj odi-
gravanja ovakvih čudesa - od stvaranja sveta pa sve do apostolskih vremena. Možda su
se različita čuda poput ovih i odigravala među paganskim narodima, ali ona nikako ne
mogu imati bilo kakve veze sa istinitim Gospodom Bogom. Drugo, pravoslavni teolozi
posežu za dokazivanjem utemeljenosti ovakve svoje nauke na taj način što citiraju sti-
hove van njihovog stvarnog biblijskog konteksta - pogrešno ih tumačeći. Treće, iz Sve-
tog pisma smo se uverili da poštovanje svetitelja kao i njihovih izobraženja (ikona i
kipova) uopšte nije bogougodno delo, što nam dokazuju i Biblija i crkvena istorija, koja
svedoči o mnogo kasnijem postanku i uvođenju ovakvih praksi, nego što nas u to žele
da uvere bogoslovi – tradicionalisti. Četvrto, ova „Božija“ čudesa se, kao što smo utvr-
dili, dešavaju pod okriljima dveju doktrinarno suprotstavljenih i anatemisanih crkava1,
što po zdravoj logici uopšte ne bi trebalo da bude moguće (osim ako ne želimo da se
igramo nagađanja: da čuda kod jednih potiču od Boga a kod drugih od đavola). I na
kraju, želim da navedem još nekoliko tekstova koji idu u prilog verovanju evanđeoskih
hrišćana koji smatraju da nijedno ovovremeno ili pak drevno čudo, koje svoje uteme-
ljenje i potvrdu ne nalazi na stranicama Božije Reči, ne može da bude Njemu pripisa-
no.
Naime, želeo bih da ukratko razmotrimo izjavu ruskog restauratora fresaka i ikona
Olega Nikolaeviča Ovčinikova, koju sam naveo ranije u tekstu, a u kojoj je istakao da se
„same po sebi obnavljaju“ samo novije ikone sa kraja 19. i sa početka 20. veka. Zbog
čega samo one? Prema Ž. Tuciću, piscu članka „Čuda u Pravoslavlju“ u časopisu Sveti
knez Lazar, u prošlom veku (dvadesetom) su se u dva navrata dešavala velika čuda u
okviru ruskog Pravoslavlja:
„U XX veku bilo je dva perioda masovnih čuda dotle neviđenih u istoriji
Crkve. Prvi period odnosi se na početak ― sredinu dvadesetih godina u vreme naj-
žešće anticrkvene kampanje. U to vreme cele oblasti su bile zahvaćene „epidemi-
jama“ (boljševički izraz) mirotočenja, obnavljanja ikona i krstova, čak i pozlata na ku-
polama. Može se pretpostaviti, da je Gospod hteo da pokaže svoju prisut-
nost i da ojača veru, pokolebanu navalom ratujućeg ateizma. Drugi period
počinje početkom devedesetih godina (prelomni momenat u istoriji Rusije) i traje do
danas. Od 1991. počinje jedno za drugim, niz saopštenja iz raznih krajeva Rusije o iko-
nama koje toče miro, suze pa čak i krv, kao i koje se obnavljaju. Bitno je naglasiti raz-
nolikost spoljašnjih manifestacija tih čuda.“2
1 Anateme (tj. prokletstva) koje datiraju još od velikog raskola 1054. godine, su uzajamno i formalno skinute
sa Rimokatoličke i Pravoslavne crkve tek 1965. godine od strane vaseljenskog patrijarha carigradskog Ati-
nagore i pape Pavla VI, iako još uvek nema izgleda da crkveno jedinstvo u skoroj budućnosti bude postig-
nuto.
2 Sv. knez Lazar, br. 1-2 [29-30], godina osma, Prizren 2000. god. Naglasak moj.
351
Dakle, čuda su se najpre dešavala (i to takva kakvih nikada u istoriji Crkve nije bilo)
u vreme pustošenja pravoslavnih crkava od strane komunista, a da bi se, verovatno,
dokazalo da je Bog i dalje na strani carske Rusije i ruske crkve a ne na strani nove bez-
božničke vlasti.1 Sa druge strane, Bog je počeo ponovo da „čudotvori“ i pred kraj veka
da bi ruski narod izveo iz komunizma (u tom „prelomnom momentu“) u eru kada će
crkva, posle raspada SSSR-a, barem po sopstvenom nastojanju i nadanju, ponovo moći
da zauzme mesto kakvo je imala na početku stoleća.
No, ista ovakva čudotvorenja su se desila i za vreme XVIII veka u Italiji, a pogotovu
u Rimu, kada su sveci različitim čudesima ispoljavali podršku papskoj svetovnoj vlasti
i feudalnom društvenom poretku:
„Čudo u hrišćanskoj religiji kao sredstvo njene odbrane javlja se „na koncu srednjeg
veka, u periodu prelaza iz feudalizma u kapitalizam“. Ova evolucija „čudesnog“ izazva-
na je dejstvom novih proizvodnih snaga i pojavom buržoazije kao nove klasne snage na
pozornici istorije. „Od maja 1796. do januara 1797. kada su francuske čete počele osva-
jati papinsku državu, dovodeći u pitanje i samu papinsku svetovnu vlast, može se
nabrojati više od stotinu čuda, kojima su pogotovu u Rimu sveci dokazali da je
božanstvo ostalo na strani feudalaca. Slike i statue Bogorodice oživljavaju, mi-
ču očima, neočekivano liju suze i obliva ih rečit i čudesan znoj.“2
Ono što uočavamo iz navedenog teksta jeste očigledna činjenica da se i sveci u okvi-
ru rimokatolicizma oglašavaju mnogobrojnim čudima u „prelomnim momentima“ kao
i u Pravoslavlju, da bi na očevidan način stali uz društveni poredak i crkvenu vlast koja
njima odgovara. Očito je da su u to vreme, tokom 1796. i 1797. godine imali puno raz-
loga za plakanje krvavim suzama, jer je već sledeće 1798. godine rimski papa odveden
u zarobljeništvo od strane vojske Napoleona Bonaparte, a njegova verska i svetovna
vlast za određeno vreme prekinuta.
Ipak, ono što je još interesantnije, jeste činjenica da su se nekada davno, u četvrtom
veku posle Hrista, kada se paganski idolopoklonički sistem rušio pred naletom Kon-
stantinovog hrišćanstva, dešavala ista ovakva čudesa i u neznabožačkim hramovima.
Ta čudesa su činili rimski i ostali bogovi, da bi očajničkim pokušajima privukli ponovo
k sebi mase Rimskog carstva i tako izbegli odlazak u zaborav pred nadirućim hrišćans-
tvom:
„Kada se u drugoj polovini IV veka Rimsko carstvo počelo rušiti „pod udarima no-
vih društvenih i ekonomskih snaga koje su svoj verski izraz nalazile u hrišćanstvu“,
tada cvetaju čudesa, paganski idoli i sveci otvaraju ili zatvaraju oči, zno-
je se i liju čudotvorne suze. Množi se broj hramova i kapela u svetilištima Eskula-
pa i drugih božanstava u Epidauru, u Delfima, u Atini, na Tiberijskom ostrvlju kao do-
kaz za „primljene milosti“. (...) Čudesno sa kraja politeizma neprihvatljivo je za nadi-
ruću ideologiju hrišćanstva. Ali to isto hrišćanstvo će već u srednjem veku čudo koristi-
ti kao osnovno sredstvo svoje ideološke strategije. Čudo postaje određujući element
hagiografija hrišćanskih svetaca.“3
1 Vidi u vezi ovog izjavu ap. Pavla u posl. Rimlj. 13:1-7 gde on naučava da je „svaka vlast postavljena od Bo-
ga“. To je važilo i za idolopokloničko i prema hrišćanima neprijateljski nastrojeno Rimsko carstvo u doba
apostola.
2 Veselin Ilić, Religija i kultura, Prosveta, Niš 1995. god. str. 171. Naglasak moj.
3 Navedeno delo, str. 170-171. Naglasak moj. I prof. dr Veselin Ilić je, dakle, na ovom mestu ustvrdio ono što
smo ranije saznali od crkvenog istoričara Jevsevija Popovića, a to je da su čudesa (mirotočivost i sl.) sveti-
teljskih izobraženja i relikvija bila nepoznata u prvim vekovima hrišćanstva te da se javljaju tek u sred-
njem veku. Očigledno je da čudotvornost kipova paganskih svetaca i bogova mogu da se dovedu u značaj-
nu vezu sa onim kasnijim koja su se dešavala i još uvek se dešavaju u okviru takozvane hrišćanske crkve
352
Kao hrišćanski vernik koji svoje verovanje bazira na bogootkrivenoj objavi, i koji
poznaje proročanstva Duhom nadahnutih apostola kao i samoga Hrista, nikako ne bih
mogao da se složim sa bogoslovima Istočne crkve koji tvrde da čudesa koja potiču od
svetačkih ikona i relikvija dolaze od Boga. Naime, Gospod i apostoli su još u svoje vre-
me nagovestili da će nastupiti period kada će se na sceni čovečanstva pojaviti lažni uči-
telji, proroci i iscelitelji koji će se predstavljati kao sledbenici jedinog i istinitog
hrišćanskog puta. Takođe, rekli su da će ovi učitelji zavesti mnoge verski neupućene
ljude, a da će pokušati da prevare i izabranike Božije:
„Jer će se javiti lažne mesije i lažni proroci, te će činiti velike znake i čuda, da
zavedu – ako je moguće – i izabrane.“1
Apostol Pavle je naglasio da će budući dolazak bezakonika (antihrista), imati kao
svoju prethodnicu pojavljivanje različitih čudotvoraca koji će zavoditi ljude i govoriti
im da su od Boga poslani:
„Pojava bezakonika osniva se na satanskom delovanju svakom silom, i čud-
nim znacima, i lažnim čudima, i svakom nepravednom prevarom za one
koji propadaju, zato što ne primiše ljubav prema istini – da se spasu. I zato im Bog
šalje zabludnu delatnost – da poveruju laži, da budu osuđeni svi koji ne poverovaše
istini, nego se opredeliše za nepravdu.“2
Prema navedenim svetim tekstovima biblijskog proroštva, Božiji izabranici (prema
rečima Hristovim), tj. oni koji su poverovali istini (po rečima apostolskim) biće svedoci
pojave čudnih znaka i lažnih čuda u religioznom hrišćanskom svetu. Sasvim se sigurno
podrazumeva da „lažni učitelji i čudotvorci“ sa Dalekog istoka (poput Sai Babe i ostalih
hinduističkih gurua, levitatora i jogija) ili iz okultističkog New Age pokreta, ne mogu
da prevare hrišćane koji svake nedelje posećuju bogosluženja i koji su utvrđeni na te-
melju vere koji je sam Hristos. Stoga se ovo sveto upozorenje ne odnosi na njih. Među-
tim, nažalost, iz hrišćanske svakodnevice se može uočiti da neki evanđeoski vernici,
zbog svoje duhovne nezrelosti i još uvek ne tako dobrog poznavanja Pisma, mogu da
budu obmanuti da poveruju da čuda koja čine tzv. hrišćanski svetitelji možda zaista
dolaze od Boga. Nije nikakvo čudo, po rečima apostola Pavla, da su ogromne mase sve-
ta prevarene lažnim, nazovi svetiteljskim čudima iz razloga što se od samog svog rođe-
nja nalaze u „praotačkoj veri“ i religijskom sistemu koji je ustanovljen na neistini. Ono
što je više nego očigledno jeste i to da, i pored toga što „veruju“ da pripadaju narodu
koji se nahodi u „jedinospasavajućoj Crkvi“, mnogi vernici – tradicionalisti svakodne-
vno hode grehom i nepravdom ispunjenim životom. Dovoljno je da samo zavirimo u
srce prosečnog pripadnika neke tradicionalne hrišćanske crkve, a koji je rad da se i
oružjem bori za njeno očuvanje ako zatreba, i da se uverimo u ono što sam prethodno
rekao. Dakle, Pavlove reči koje kazuju da će se „oni koji su se opredelili za nepravdu“
tj. koji ne veruju svetopisamskoj Istini, veoma lako opredeliti da veruju u bogonadah-
nutost lažnih3 čuda i znakova koja će dolaziti od njihovih svetaca, pokazale su se pot-
Istoka i Zapada.
3 Gospod Hristos i apostoli ova čuda nazivaju lažnim ne zato što su ona neistinita - kao da se realno ne deša-
vaju, već zbog toga što ne potiču od Boga već od Njemu neprijateljski nastrojenih duhovnih sila. O realno-
sti sotonske moći da čini velika čuda možemo da čitamo u 2. Mojsijevoj 7:10-12, 20-22; 8:5-7; gde su opi-
sani događaji iz drevnog Egipta u kome su i vračari uspevali da čine čuda poput onih koje su činili Mojsije
i Aron Božijom silom. Posebno se to odnosi na moć da se obični drveni štapovi egipatskih vračara pretvore
u žive organizme (zmije). Ukoliko je već sotoni bilo moguće da učini takvo čudo, onda mu je mnogo lakše
da očuva neraspadljivim tela umrlih i proizvede mirotočivost moštiju i ikona.
353
puno tačnim. Ono što nam još dokazuje da Hristos i apostoli nisu mislili na lažne uči-
telje i čudotvorce sa Dalekog istoka kao opasnost za „izabrane“ već na one iz tzv.
hrišćanskih crkava, dokazuje još jedan novozavetni primer. Pavle je, naime, rekao:
„Jer takvi ljudi su lažni apostoli, prevarljivi radnici, koji se pretvaraju u Hristove
apostole. I nije čudo; jer i sam satana uzima vid svetlog anđela. Nije onda ništa veliko
kad se i njegove sluge pretvaraju u sluge pravednosti; njihov svršetak biće po njihovim
delima.“1
Da sila religiozne prevare zaista može da bude veoma jaka i zaslepljujuća za mnoge,
pa čak i za same čudotvorce koji „Hristovom silom“ čine najrazličitija čudesa, dokazuje
i sledeći navod prvobitno izrečen od samoga Spasitelja:
„Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li prorokovali u tvoje ime,
i u tvoje ime izgnali demone, i u tvoje ime mnoga čuda činili? I tada ću im izjavi-
ti: nikada vas nisam upoznao; odlazite od mene vi koji činite bezakonje.“2
Posve je jasno da Gospod ovde govori o danu strašnoga suda nakon vaskrsenja mr-
tvih. Milijarde nespasenih ljudi će na kraju morati da se poklone pred Gospodom čiju
su ljubav i trpljenje tako dugo odbijali. Verujem da se niko od njih neće usuditi da pred
Božijim sudijskim tronom izrekne bilo šta u svoju odbranu. Moći će samo sa prizna
svoju krivicu i Božiju pravednu presudu kojom je osuđen na večni oganj. Među tim
ljudima će se nalaziti nebrojeno mnoštvo verskih vođa i učitelja iz svih nehrišćanskih
religija. Međutim, u upravo navedenim Spasiteljevim rečima vidimo da će tamo ipak
postojati i poveća grupa onih koji će se čudom čuditi zbog čega se nalaze među onima
koje čeka večna propast. Reči, kojim će se u budućnosti začuđeno obratiti Gospodu,
odaju njihovu preneraženost trenutnom situacijom u kojoj su se našli i uverenje da su
za vreme zemaljskog života bili upravo Njegovi služitelji. Kao potvrdu svoje pravover-
nosti navodiće i blagodatne darove proroštva, isterivanja demona i čudotvorstva koje
im je sam On dodelio da ih čine u Njegovo ime. Ipak, Isus će im odgovoriti da ih nika-
da nije upoznao, kao i: „idite od mene vi koji činite bezakonje“. Reči Svetog pisma su
veoma jasne. Ukoliko bilo ko na ovoj planeti propoveda drugačije evanđelje od onoga
kojeg su širili apostoli u prvom veku hrišćanstva, pa makar činio bilo kakva čudesa
(koja su mu svakako došla od duhovnog inspiratora propovedanog krivoverja), ne tre-
ba ga prihvatiti niti mu verovati. Sledbeništvo ovakvih ljudi i religijskih organizacija
koje su oni osnovali ili pak čine njihov važni deo, nesumnjivo vodi ka bogootpadnuću a
samim tim i večnoj propasti.
Nadam se da je poruka i ovog poglavlja bila dovoljno jasna svim mojim čitaocima.
U celini koja predstoji, uverićemo se u biblijsku nezasnovanost pravoslavnog učenja o
zagrobnom životu i molitvama za umrle.
1 2. posl. Korinćanima 11:13-15.

354
13.
ŽIVOT POSLE SMRTI
„I kao što je ljudima određeno da jednom umru, a zatim sud...“
Poslanica Jevrejima 9:27
U poglavlju koje upravo otpočinjemo, proučićemo verovanje Istočne crkve o zagro-

bnom životu.
Ukratko rečeno, pravoslavna teologija zastupa učenje da svaka osoba poseduje be-
smrtnu dušu. I, mogli bismo sa punom slobodom da ustvrdimo, da je ovo i jedino is-
pravno učenje koje pravoslavni zastupaju u okviru ove teme. Ono što je pogrešno, a što
sledi u njihovoj dogmatici, jeste verovanje da duša nakon smrti napušta ljudsko telo, te
u zavisnosti da li je čovek bio pravoslavno kršten ili ne, putuje ka nebu polažući račune
o svojim gresima na nebeskim demonskim carinarnicama (mitarstvima) ili odmah bi-
va poslata u pakao. Ipak, učenje pravoslavnih o životu posle smrti ćemo detaljno sa-
gledati u drugom delu ovoga poglavlja. Argumentovano ćemo utvrditi da njihovo vero-
vanje nije u skladu sa onim što proizilazi iz bogonadahnutog Svetog pisma. U prvom
delu ovog poglavlja želim da prikažem šta Biblija otkriva svojim čitaocima kada govori
o sudbini čoveka nakon njegovog poslednjeg izdisaja.
U Svetom pismu su objavljene duhovne istine koje je Bog progresivno otkrivao lju-
dima kroz vekove. Tokom istorije Staroga i Novoga zaveta, Gospod je ljudima pružao
sve detaljniji uvid u buduća dešavanja o kojima oni po prirodi ne bi mogli ništa da zna-
ju. Počinjao je sa veoma ograničenim i skromnim objavama, a završavao sa onim koje
su obuhvatnije. Takav je slučaj i sa, na primer, vaskrsenjem iz mrtvih (o kome ćemo
mnogo detaljnije govoriti u narednom poglavlju). Naime, za razliku od novozavetnih
kazivanja o vaskrsenju, Stari zavet nam pruža samo blagi i ograničeni uvid u ovaj bu-
dući događaj. Pitanje o zagrobnom životu je takođe polagano otkrivano od Boga kroz
Bibliju, a posebno u novozavetnim spisima, koji o ovoj temi govore mnogo više nego
starozavetni.
Šta su o životu posle smrti verovali ljudi koji su živeli u vremenu koje opisuju staro-
zavetni tekstovi, tj. od stvaranja sveta pa sve do rođenja Isusa Hrista? Na ovom mestu
ćemo se potruditi da damo što precizniji odgovor na upravo postavljeno pitanje.
Verovanje u zagrobni život u Starom zavetu

Kao što sam već pomenuo, učenje Svetog pisma o sudbini čoveka posle smrti (uko-
liko izuzmemo sasvim shvatljivu činjenicu da pokojnik nakon smrti biva sahranjen, na
različite načine - u zavisnosti od kulture i verovanja naroda) je u njegovom prvom delu
prilično maglovito. Na stranicama ovog dela Biblije srećemo se sa različitim izjavama
koje ukazuju na mogućnost postojanja zagrobnog života. Ipak, u to vreme smrt nije
bila događaj kome se bilo ko radovao, sem onih koji su se nalazili u velikoj duševnoj
agoniji ili nesnošljivom telesnom bolu, kao što čitamo u slučaju pravednog Jova (O
Jovu 3:11-13, 21-22). Stanje ljudske duše nakon smrti je od strane nekih starozavetnih
ljudi bilo shvatano kao boravak u mračnom obitavalištu bestelesnih duhova, u kome
tumaraju i duše pravednika i duše grešnika. Sa druge strane, mnoštvo drugih biblijskih
355
tekstova opisuje stanje mrtvih kao san, kojim u prahu zemaljskom spavaju svi premi-
nuli do telesnog vaskrsenja.
Da bismo otpočeli detaljnije proučavanje o tome šta Stari zavet kazuje o stanju koje
nastupa posle fizičke smrti, potrebno je da najpre sagledamo čovekovo sazdanje koje
se odigralo šestog dana Božijeg stvaranja. Evo kako nas Biblija izveštava o ovom doga-
đaju:
„A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni, i
posta čovek duša živa.“1
„Gospod, Bog, stvori čoveka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos dah života; i
čovek posta živo biće.“2
„Gospod Bog načini čoveka od praha zemaljskog i u nozdrve mu udahnu dah života.
Tako je čovek postao duša živa.“3
U navedenom stihu (iz prevoda na srpski jezik koji su do sada sačinjeni) uviđamo
da je Gospod oblikovao čovekovo telo od zemaljskog praha (tj. zemlje) a potom „udah-
nuo“ u njegove nozdrve dah života. U prevodu, Gospod je pokrenuo životni proces u
već oblikovanom ljudskom organizmu tako što je čoveku u pluća udahnuo prvi dah
vazduha (odnosno, podario mu „duh životni“). Toga trenutka su profunkcionisali i svi
ostali organi i tkiva. Čovek je postao živo biće.
Prema Gospodnjem učenju objavljenom u prvom delu Biblije, možemo da saznamo
da svaki čovek, nakon svoje smrti, prepušta svoje telo zemlji od koje je i nastalo, a da
se njegov duh vraća Bogu koji mu ga je dao.
Nakon čovekovog sagrešenja, posle uzbranja ploda sa zabranjenog drveta, Bog je iz-
rekao Adamu sledeće reči:
„Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer
si prah, i u prah ćeš se vratiti.“4
Od momenta sagrešenja, prvo ljudsko biće je počelo da stari, da bi se, po Stvorite-
ljevim rečima, na kraju vratilo u prah od koga je i uzeto.
Mudri car Solomun je, duboko promišljajući o svrsishodnosti ljudskog života na
zemlji, zaključio da je sudbina ljudi istovetna kao i sudbina životinja (po pitanju njiho-
ve smrtnosti i vraćanja njihovih tela u zemaljski prah):
„Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva, kako gine ona tako
ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovjek ništa nije bolji od stoke, jer je sve taština. Sve
ide na jedno mjesto; sve je od praha i sve se vraća u prah.“5
Ipak, i pored odlaska svih živih stvorenja „na jedno mesto“, odnosno sahrane nji-
hovih prirodnih tela u zemljane grobove, Solomun je pozvao sve svoje slušaoce kao i
čitaoce knjige Propovednika, da se pouzdaju u Gospoda dok još uvek imaju vremena
(do svoje smrti), jer nakon nje više neće biti nijedne povoljne prilike. Rekao je:
„Uživaj mladiću za mladosti svoje, i nek se veseli srce tvoje dok si mlad; i idi kud te
srce tvoje vodi i kuda oči tvoje gledaju; ali znaj da će te za sve to Bog pred sud
svoj zvati. Ukloni žalost od srca svoga i zlo od tela svoga, jer su i mladost i zora tašti-
na. Ali opomeni se tvorca svoga u danima mladosti svoje, pre nego dođu zli
dani i stignu godine kad ćeš reči: Nemam uživanja u njima; pre nego što potamne sun-
1 1. Mojsijeva 2:7; prevod Đure Daničića.

2 1. Mojsijeva 2:7; prevod dr Luja Bakotića.
3 1. Mojsijeva 2:7; prevod prof. dr Aleksandra Birviša (do sada jedini prevod sa jevrejskog na savremeni srp-
ski jezik). Postanje ili Prva knjiga Mojsijeva, Ikonos, Beograd, 2003. god.
5 Knjiga Propovednika 3:19-20.
356
ŽIVOT POSLE SMRTI
ce i svetlost (...) pre nego se prah vrati u zemlju, kako je pre bio, i duh se
vrati Bogu, koji ga je dao.“1
Starozavetna božanska objava koju su verom prihvatili tadašnji pobožni ljudi odno-
sila se na postojanje tajanstvenog podzemnog sveta u kome su obitavali duhovi premi-
nulih. To mesto je bilo nazvano šeol, odnosno carstvo mrtvih.
U Svetom pismu Starog zaveta se na više mesta pominje reč „šeol“. U prevodima
Biblije na srpski jezik, koje su sačinili Daničić i Bakotić, ovaj pojam je preveden rečima
„grob“ ili „pakao“. Reč „grob“ ne predstavlja najbolji izbor, jer ne opisuje šeol (podze-
mni svet) na ispravan način i ne odražava pravo značenje biblijskog pojma.2 Iz tog raz-
loga, u daljem tekstu ću navoditi stihove iz Biblije u prevodu „Kršćanske sadašnjosti“ iz
Zagreba (prevod rimokatoličkih teologa) koja ostavlja reč „šeol“ neprevedenu.
Nakon što su desetorica braće prodala Josifa madijanskim trgovcima, a potom sa-
opštila svome ocu da je njihovog brata rastrgla divlja zver, ucveljeni Jakov je izjavio da
će sa „tužnim srcem sići k svome sinu u šeol“ (što izražava njegovo verovanje da je mr-
tvi Josif već u šeolu, tj. obitavalištu duhova umrlih):
„I razdere Jakov svoje haljine, stavi pokorničku kostrijet oko bokova i dugo vreme-
na oplakivaše svoga sina. Svi su ga njegovi sinovi i sve njegove kćeri nastojali utješiti,
ali se on ne mogaše utješiti. Govorio je: ‘Ne, sići ću k svome sinu u Šeol tugujući!’ Tako
ga je oplakivao njegov otac.“3
Posle više od deset godina, kada je Josif postao upravitelj egipatske zemlje (a koga
braća koja su otišla da kupe hranu nisu prepoznala) i poslao svoje bližnje da dovedu
najmlađeg brata, Rahiljinog sina Venijamina, stari Jakov je reagovao na sledeći način:
„Moj sin neće s vama! - uzvrati on. – Njegov je pravi brat već mrtav, i on je ostao
sam. Ako bi ga na putu na koji ćete poći snašla nesreća, u tuzi biste otpravili moju sije-
du glavu dolje u Šeol.“4
Reč koja označava svet mrtvih, pominje se na više mesta i u knjizi koja opisuje život
pravednog Jova koji je živeo u vreme patrijarha Jakova (Izrailja), ali nije pripadao nje-
govoj porodici. Kada u stihovima 7:9-10 i 17:13-16 Jov pominje šeol, on govori o njemu
kao o mestu u koje će otići nakon svoje smrti. To mesto je mračno i ispunjeno tišinom,
iz koga niko ne može da izađe napolje. Prema opisu šeola kojeg nalazimo u ovoj knjizi
mogli bismo da zaključimo da se pravedni Jov o njemu izražavao kao o mestu u koje će
na kraju dospeti celokupno čovečanstvo:
„Što ne umreh u utrobi materinoj? Što ne izdahnuh izlazeći iz nje? Što nađoh kole-
na da me prime i sise da me doje? Ja bih sad ležao i miran bih bio, spavao bih i poči-
vao bih s kraljevima i velikanima zemlje, koji spomenike sebi podigoše, i sa knezovima
koji imaše zlata i puniše srebrom kuće svoje.“5
„Kao što se oblak gubi i raspline, tko u Šeol siđe, više ne izlazi. Domu svome natrag
se ne vraća nikad, njegovo ga mjesto više ne poznaje.“ (7:9-10);
1 Knjiga Propovednika 12:1-4, 9. Naglasak moj. Prevod dr Lujo Bakotić.

2 Reč „šeol“ se u Bibliji pominje 66 puta. Stari engleski prevod „Kralja Jakova“ (King James Version) iz 1611.
godine, reč „šeol“ na 31. mestu (u tekstovima Starog zaveta) prevodi rečju „grob“, na 30 mesta rečju „pa-
kao“ a na 3 mesta rečju „jama“ ili „provalija“. No, ono što je sigurno jeste da se reč „šeol“ ne bi smela da
prevodi rečju „pakao“, u značenju novozavetnog pojma „gehena“, koji ukazuje na ognjeno jezero kao mes-
to večnih muka. Vidi u: Hebrew-Greek Key Study Bible, Lexical aids to the Old Testament, p. 1778, 1799,
1816.
5 O Jovu 3:11-15. Prevod Luja Bakotića. Naglasak moj.
357
„A meni je nada otići u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini. Dovikujem grobu: ‘Oče
moj rođeni!’ a crve pozdravljam: ‘Mati moja, sestro!’ Ali gdje za mene ima jošte nade?
Sreću moju tko će ikada vidjeti? Hoće li u Šeol ona sa mnom sići da u prahu zajedno
otpočinemo?“ (17:13-16).
Iako ga je pomisao o stanju koje ga čeka nakon smrti ispunjavala neizvesnošću i ne-
spokojstvom, spoznanje Božije istine, do koje je Jov došao tokom svog blagoslovenog
života, učinilo je velikom razliku između njega i okolnih mnogobožaca. Ovaj čovek, koji
se bojao Boga i činio ono što je Njemu po volji, verovao je i u telesno vaskrsenje iz mrt-
vih i susret sa Bogom licem u lice1, tj. verovao je u nešto o čemu njegovi savremenici
nisu imali nikakve predstave.
Silazak u šeol se spominje i nekoliko stotina godina kasnije, u vezi pogibije Mojsije-
vih i Aronovih protivnika, koji su se pobunili protiv njihovog bogomdanog autoriteta:
„‘Po ovom ćete vidjeti – reče Mojsije – da me Jahve poslao da vršim sva ova djela, a
da ih ne činim sam od sebe: ako ovi ljudi umru kao što umru i svi ljudi; ako ih pohodi
sudbina kakva pohodi sve ljude, onda me Jahve nije poslao. Ali ako Jahve učini neču-
veno: ako zemlja rastvori svoje ralje i proguta ih sa svim što je njihovo, te živi siđu u
Šeol, onda znajte da su ovi ljudi prezreli Jahvu.’ A kad on završi sve te riječi, tlo se pod
njima raspukne; zemlja rastvori svoje ralje i proguta ih sa njihovim domovima i svim
njihovim imanjem. Živi siđu u Šeol, oni i sve njihovo. Onda se nad njima zemlja zatvo-
ri, i oni iščeznu iz zbora.“2
Ono što je važno da istaknemo jeste činjenica da je šeol u Starom zavetu predstav-
ljao mesto u utrobi zemlje (u podzemlju) u koje su odlazili bestelesni duhovni pokojni-
ka, a ne njihova tela. Nakon detaljnog izučavanja ove teme, teolog Dragan Simov je u
priručniku za proučavanje Svetog pisma o ovoj temi izneo sledeće činjenice:
„U šeol odlaze duše umrlih, ne njihova tela. Šeol nije grob. Jevrejska reč za grob je
keber. Stari zavet nigde ne govori da telo odlazi u šeol, već na 37 mesta odlazi u keber,
što dokazuje da je keber grob, a šeol mesto gde odlaze duše. Šeol nijednom nije opisan
kao mesto na površini zemlje, dok keber jeste i to na 32 mesta, što opet dokazuje da je
keber grob, a šeol mesto gde odlazi duša kada napusti telo. U Starom zavetu čovek ni-
kada ne polaže drugog čoveka u šeol, ali ga stavlja u keber. To nalazimo na 33 mesta,
čime se potvrđuje da čovek stavlja umrlog u grob, ali ne može dušu da pošalje u šeol.
Isto tako nigde čovek ne kopa šeol, ali zato pravi keber na šest mesta u Pismu, što pot-
krepljuje činjenicu da čovek može da načini grob, ali ne i mesto za dušu. Pismo nikada
ne kaže da neko dotiče šeol, ali na šest mesta govori da dotiče keber, što potvrđuje da
čovek može dotaći mrtvački sanduk ili grob, ali ne može dotaći šeol, gde odlaze duše
umrlih.“3
Naime, kada Sveto pismo govori o smrti Avraama, Jakova, Davida i drugih mnogo-
brojnih ličnosti iz ovog perioda, kako pozitivnih (Božijih slugu) tako i negativnih (bez-
1 „Ali znam da je živ moj iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i raščini,
opet ću u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti vidjeću ga, i oči moje gledaće ga a ne druge.“ (O Jovu 19:25-27).
2 4. Mojs. 16:28-33. Naglasak moj. Reč koja kazuje da su neki „živi sišli u šeol“ svakako predstavlja podatak
o tome da se u ovom slučaju odigrao suprotan redosled dešavanja nego obično. Naime, uobičajeno je bilo
da neko najpre umre na površini zemlje a da potom, nakon sahrane, siđe u šeol, dok su Mojsijevi protivni-
ci u podzemlje otišli živi (iako su zapravo umrli odmah nakon propadanja u ambis koji se pod njima otvo-
rio). Sasvim je sigurno i podrazumeva se da je bilo nemoguće da neko „u telu“ (tj. još za života) siđe u šeol,
koji je bio rezervisan samo za duše pokojnika.
3 Dragan Simov, Šta kaže Sveto pismo, Alfa i Omega, Beograd, 1996. god. str. 98. Naglasak moj. Vidi takođe
i u knjižici: Gde ću dospeti posle smrti? Autor: dr J. Van Impe, str. 5-6. U izdanju Hrišćanskog pregleda
(bez godine izdavanja), Simina 8, Beograd.
358
ŽIVOT POSLE SMRTI
božnih osoba), pominje se da su oni bili „pribrani k rodu svojemu“ tj. da su „počinuli
kod otaca svojih“. To je u prevodu trebalo da znači da su njihovi besmrtni duhovi (du-
še) otišli na isto mesto gde su se već nalazile duše njihovih predaka.
Svojim slugama, bogobojaznim herojima vere, patrijarhu Avraamu i judejskom ca-
ru Josiji, Gospod je rekao da će biti „pribrani k ocima njihovim“. Evo kako glase ovi,
kao i ostali stihovi:
„A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti.“1
„Zato, evo, ja ću te pribrati k ocima tvojim i na miru ćeš biti pribran u grob svoj,
i nećeš očima svojim vidjeti zla koje ću pustiti na to mjesto.“2
„I onemoćav umrije Avram u dobroj starosti, sit života, i bi pribran k rodu svoje-
mu.“ (1. Mojs. 25:8);
„Potom im zapovjedi i reče im: kad se priberem k rodu svojemu, pogrebite me kod
otaca mojih u pećini koja je na njivi Efrona Hetejina. (...) A kad izgovori Jakov zapov-
jesti sinovima svojim, diže noge svoje na postelju, i umrije, i pribran bi k rodu svoje-
mu.“ (1. Mojs. 49:29, 33);
„Tako počinu David kod otaca svojih i bi pogreben u gradu Davidovu.“ (1. Carevi-
ma 2:10);
„I činjaše što je pravo pred Gospodom, sasvijem činjaše kako je činio Ozija otac
njegov. (...) I Jotam počinu kod otaca svojih, i bi pogreben kod otaca svojih u gradu
Davida oca svojega; a na njegovo se mjesto zacari Ahaz sin njegov. (...) Dvadeset godi-
na bijaše Ahazu kad poče carovati, i carova šesnaest godina u Jerusalimu, ali ne činjaše
što je pravo pred Gospodom (...) I počinu Ahaz kod otaca svojih, i bi pogreben kod
otaca svojih u gradu Davidovu; a na njegovo se mjesto zacari Jezekija sin njegov.“ (2.
Carevima 15:34, 38. – 16:2, 20);
„I činjaše što je pravo pred Gospodom sasvijem kao što je činio David otac njegov.
(...) I počinu Jezekija kod otaca svojih, a na njegovo se mesto zacari Manasija sin nje-
gov. Dvanaest godina bješe Manasiji kad poče carovati (...) I činjaše što je zlo pred Go-
spodom po gadnijem djelima naroda, koje Gospod odagna ispred sinova Izrailjevih.
(...) I počinu Manasija kod otaca svojih, i bi pogreben u vrtu kod doma svojega.“ (2.
Carevima 18:3; 20:21. – 21:1-2, 18);
Dakle, posle svoje fizičke smrti, sve napred pomenute ličnosti, i bogougodne i bo-
gohulne, otišle su na isto mesto, koje je opisano kao mesto „pribiranja k rodu svoje-
mu“. Postojanje šeola kao mesta u koje su odlazile duše pokojnika u starozavetno vre-
me je veoma uočljivo iz Svetog pisma.
Međutim, budući da je i neprijatelju ljudskom, đavolu, bilo poznato da je Bog stvo-
rio čoveka koji u sebi poseduje besmrtnu dušu (odnosno duh), on je, kao inspirator
nastanka paganskih religija, osmislio da ljude prevari po pitanju njihove zagrobne su-
dbine. U daljem proučavanju uočićemo da su i razni paganski narodi posedovali vero-
vanja u zagrobni život, koja su se, manje ili više, razlikovala od Bogom otkrivene istine
objavljene preko Mojsija i ostalih Njegovih slugu.
2 2. Carevima 22:20.
359
Paganska verovanja o zagrobnom životu i Božija upozorenja

izrailjskom narodu
Kao što smo utvrdili proučavajući život i obraćenje Avraama, u drugom poglavlju
ove knjige, poslepotopni svet je svega nekoliko generacija nakon velike Božije kazne
nad bezbožnima ponovo bio do grla utonuo u poštovanje lažnih bogova. Verovanja u
besmrtnost ljuske duše u raznim varijantama njenog boravka u raju ili paklu srećemo
kod raznih naroda i kultura, kao na primer kod starih Egipćana, Grka, Rimljana, kao i
u islamu, budizmu i hinduizmu do današnjih dana. Što se tiče verovanja u život posle
smrti u starom Egiptu, o njemu možemo da saznamo između ostalog i sledeće:
„Sva pisana svedočanstva iz drevnog Egipta pokazuju da Egipćani nisu imali jedins-
tveno i strogo utvrđeno učenje o večnom životu i načinu na koji se on može ostvariti.
Izgleda da je Egipat oduvek bio okrenut svojevrsnom dualizmu (...). Tako se i u vero-
vanjima u zagrobni život pojavljuju dva osnovna ‘učenja’. Jedno je izuzetno staro vero-
vanje u materijalni zagrobni svet, a drugo je, takođe veoma staro i prilično razvijeno
verovanje da duhovni deo čoveka ne samo da preživljava smrt, već može i da dostigne
božanske kvalitete.“1
„Prema egipatskim verovanjima, čovek je imao neku vrstu duhovnog dvojnika –
apstraktnu ličnost koja je, posle smrti tela, postajala sasvim nezavisna. Ona je mogla
boraviti među bogovima, ali i posećivati grobnicu. Zbog toga se egipatski naziv ka
najčešće prevodi kao duh ili dvojnik, a žrtvene ponude u hrani i piću su prinošenje da
bi ka imao čime da se prehrani. (...) Onaj deo čoveka koji uživa postojanje na nebu
nazivan je ba i označavao je nešto uzvišeno i plemenito, pa se obično prevodi sa ‘duša’.
Iako se ba obično smatra bestelesnim, često se nailazi na tvrdnju da mu je građa vaz-
dušasta i da ima oblik ptice sa ljudskom glavom.“2
Ipak, ne želeći da detaljnije zalazim u spiritistička verovanja raznih drugih naroda,
na ovom mestu hoću da ukratko sagledamo verska shvatanja drevnih Semita (potoma-
ka Nojevog sina Sema), Avraamovih paganskih predaka.
Prema profesorima religije Kolinu Mekdanelu i Bernhardu Langu, drevni Semiti su
verovali da je kosmos podeljen na tri dela: na zemlju, nebo i podzemni svet mrtvih.
„Drevni Semiti su predstavljali svet kao veliku kuću sa troslojnom strukturom: gor-
nje kraljevstvo bogova (raj), središnji ljudski svet koji su nam ti bogovi podarili (zem-
lja), i donji deo koji se sastojao iz ogromne pećine smeštene duboko pod površinom
zemlje (podzemni svet ili šeol). (...) Za razliku od gornjeg sveta bogova, šeol je bio obi-
tavalište mrtvih i adskih božanstava. Iako su drevni narodi prikazivali šeol kao
mračno i tiho mesto, ne smemo o njemu misliti kao o paklu. Božanstvo pod ime-
nom Mot, „Smrt“, vladalo je nad mrtvima i nad adskim bogovima. Budući
da su ljudska bića živela između raja i šeola, mogli su očekivati da će na njih uticati
kako gornji, tako i donji svet.“3
„Oni koji žive na zemlji – između gornjih i donjih svetova – mogu se obratiti stano-
vnicima bilo kog od nivoa, tražeći pomoć za svoje zemaljske probleme.“4
Za ove mnogobošce je od izuzetne važnosti bila mogućnost komunikacije sa bogo-
vima gornjeg i donjeg sveta, kao i sa dušama umrlih predaka, jer se od njih očekivala
1 Miroslav Tanasijević, Egipatska knjiga živih, str. 39. Opus, Beograd 1996. god.
3 Raj jedna istorija, str. 17. Naglasak moj.
4 Raj jedna istorija, str. 16.
360
ŽIVOT POSLE SMRTI
pomoć i blagoslov u najrazličitijim prilikama. Naravno, pre nego što bi izlili blagoslove
na narod koji ih je poštovao, bogovi su zahtevali da zemaljski stanovnici izvrše određe-
ne religijske rituale:
„Samo podizanjem hramova, finansiranjem sveštenika i hramskih horova, prinoše-
njem izdašnih žrtava, pevanjem pomno razrađenih molitava i slušanjem čarobnjaka i
proroka, narod je mogao biti uveren u božanski blagoslov i blagonaklonost. Plodna
stada, bogate žetve, pobede u boju i sve što je spadalo u uspeh, blagostanje i mir zavisi-
li su od milosti bogova koji su boravili u raju ili u šeolu. (...) Radi zadobijanja zemalj-
skih koristi, obredi su se ili obraćali mrtvima i bogovima podzemnog sveta, ili
su bili upućivani silama neba. (...) Poštovanje predaka poprimilo je organizovane ob-
redne oblike. U jednom takvom obredu, učesnici su konzumirali velike količine vina i
izlivali vino za mrtve. Tokom rituala svi prisutni bi se napili, uključujući i pokojnike.
Jedan prostiji obred sastojao se u postavljanju ponuda u vidu vode i hrane pored po-
rodične grobnice.“1
Dakle, prema verovanju drevnih semitskih naroda koji su zajedno sa Izrailjcima
naseljavali Bliski istok, mrtvi iz regiona kojim su vladala adska božanstva mogli su da
budu od pomoći svojim bližnjima na zemlji. Pošto je, prema Svetom pismu, ova navo-
dna pomoć koju su pružali preminuli zapravo predstavljala đavolsku obmanu, a prizi-
vanje duša umrlih potpadao pod otvoreni spiritizam (ili bolje rečeno satanizam) Gos-
pod je preko Mojsija izdao striktnu zapovest da niko u Izrailju ne sme da se bavi okult-
nim radnjama – uz pretnju smrtnom kaznom:
„Kad uđeš u zemlju koju ti Gospod Bog tvoj daje, ne uči se činiti gadna djela oni-
jeh naroda. Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj,
ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni
koji se dogovara za zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad
pred Gospodom ko god tako čini, i za take gadove tjera te narode Gospod Bog
tvoj ispred tebe. Drži se sasvijem Gospoda Boga svojega. Jer ti narodi koje ćeš naslije-
diti, slušaju gatare i vračare; a tebi to ne dopušta Gospod Bog tvoj.“2
„A čovjek ili žena, u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski da se pogube, kame-
njem da se zaspu, krv njihova na njih.“3
Gospod je ovom zapovešću, kao što je očevidno, verovanja i religijske radnje koje su
praktikovali paganski narodi u izrailjskom susedstvu proglasio gadnim delima, što je
trebalo da znači da On nije njihov osmislitelj niti ozakonitelj. Između ostalih, tu se
spominje i praksa prizivanja mrtvih (iz šeola), radi pružanja pomoći živima. Nažalost,
u periodu nakon smrti Mojsija i Isusa Navina pa sve do uspostavljanja izrailjskog cars-
tva, jevrejski narod je bio sklon da prihvati mnoge neznabožačke običaje iz svog okru-
ženja. Nakon što je Saul izabran za prvog vladara nad Izrailjem, on je iz svoje države
istrebio sve one koji su se bavili gatanjem i vračanjem. Ipak, u četrdesetoj godini svoje
vladavine, pošto je od njega odstupio Božiji Duh zbog neposlušanja Gospodnje zapove-
sti, ovaj u početku bogobojazni car je prisustvovao jednoj spiritističkoj seansi i posred-
stvom medijuma prizivao duh mrtvog proroka Samuila. Saul je želeo da prizivanjem
umrlog proroka koga je lično poznavao dugi niz godina, sazna detalje o ishodu bitke u
kojoj je sutradan trebao da učestvuje sa svojim sinovima i ostalom vojskom. Evo kako
glasi biblijski tekst koji nam opisuje ovaj događaj:

361
„A Samuilo bijaše umro, i plaka za njim sav Izrailj, i pogreboše ga u Rami, u
njegovu gradu. I Saul bijaše istrijebio iz zemlje gatare i vračare. I Filisteji skupivši se
dođoše i stadoše u oko kod Sunima, skupi i Saul sve Izrailjce, i stadoše u oko kod Gel-
vuje. Saul pak videći vojsku filistejsku uplaši se, i srce mu uzdrhta veoma. I upita Saul
Gospoda, ali mu Gospod ne odgovori ni u snu ni preko Urima, ni preko proroka. I Saul
reče slugama svojim: tražite mi ženu sa duhom vračarskim, da otidem k
njoj i upitam je. A sluge mu rekoše: evo u Endoru ima žena u kojoj je duh vračarski.
Tada se Saul preruši obukav druge haljine, i otide sa dva čovjeka, i dođe k onoj ženi
noću; i on joj reče: hajde vračaj mi duhom vračarskim, i dozovi mi onoga koga ti ka-
žem. Ali žena mu reče: ta ti znaš šta je učinio Saul i kako je istrijebio iz zemlje gatare i
vračare; zašto dakle mećeš zamku duši mojoj da me ubiješ? A Saul joj se zakle Gospo-
dom govoreći: tako živ bio Gospod! neće ti biti ništa za to. Tada reče žena: koga da ti
dozovem? A on reče: Samuila mi dozovi. A kad žena vidje Samuila, povika iza glasa,
i reče žena Saulu govoreći: zašto si me prevario? ta ti si Saul. A car joj reče: ne boj se;
nego šta si vidjela? A žena reče Saulu: bogove sam vidjela gdje izlaze iz zemlje.
On joj opet reče: kakav je? Ona mu reče: star čovjek izlazi ogrnut plaštem. Tada ra-
zumje Saul da je Samuilo, i savi se licem do zemlje i pokloni se. A Samuilo reče
Saulu: zašto si me uznemirio i izazvao? Odgovori Saul: u nevolji sam velikoj, jer Filiste-
ji zavojštiše na me, a Bog je odstupio od mene, i ne govori mi više ni preko proroka ni u
snu, zato pozvah tebe da mi kažeš šta ću činiti. A Samuilo reče: pa što mene pitaš, kad
je Gospod odstupio od tebe i postao ti neprijatelj? Gospod je učinio kako je kazao pre-
ko mene; jer je Gospod istrgao carstvo iz tvoje ruke i dao ga bližnjemu tvojemu Davi-
du; Jer nijesi poslušao glasa Gospodnjega, niti si izvršio žestokoga gnjeva njegova na
Amaliku; zato ti je danas Gospod to učinio. I Gospod će predati i Izrailja s tobom u ru-
ke Filistejima; te ćeš sjutra ti i sinovi tvoji biti kod mene; i oko izrailjski preda-
će Gospod u ruke Filistejima. A Saul ujedanput pade na zemlju koliko je dug, jer se
vrlo uplaši od riječi Samuilovijeh, i ne bješe snage u njemu, jer ne bješe ništa jeo ceo
dan i svu noć.“1
Iako je poruka koju je car dobio od duha bila istinita, jer su sutradan i Saul i njegovi
sinovi poginuli u oružanom sukobu sa Filistejima2, na osnovu Gospodnje (starozavet-
ne) objave možemo da tvrdimo da osoba sa kojom je Saul razgovarao nije bio nedavno
preminuli Božiji prorok. Najpre, kada bi mrtvi zaista mogli da se javljaju živima, onda
Gospod tu pojavu ne bi zabranio i nazvao je vračarstvom (spiritizmom). Drugo, sam
Saul nije video nikoga sem vračare (medijuma) koja je opisivala osobu iz svoje „vizije“
– a koju je car, prema opisu i načinu odevanja („star i ogrnut plaštom“) prepoznao kao
proroka Samuila. Uz to, na pitanje šta je videla, vračara je odgovorila da vidi „bogove
gde izlaze iz zemlje“. Lujo Bakotić ovako prevodi ovaj stih:
„Žena reče Saulu: Vidim boga jednog koji izlazi iz zemlje.“3
Prevod Kršćanske sadašnjosti na sličan način kazuje da je žena videla „nešto božan-
sko što se diže iz zemlje“. Ukoliko se prisetimo tvrdnji profesora Mekdanela i Langa,
koji kazuju da je verovanje drevnih naroda podrazumevalo da se umrle osobe u šeolu
mogu preobraziti u neku vrstu božanstva4, a tu je i pomen da „Samuilo“ izlazi iz zemlje
(dakle iz podzemlja – carstva mrtvih); te pošto je na osnovu svega toga jasno da se radi
o spiritizmu koji je nastao satanskom inspiracijom a ne o verovanju u ono što je Bogu
1 1. Samuilova 28:3-20. Naglasak moj.

2 Vidi u: 1. Samuilova 31:6.
3 1. Samuilova 28:13. Naglasak moj.
4 Vidi u: Raj jedna istorija str. 20-21.
362
ŽIVOT POSLE SMRTI
ugodno, to je potpuno jasno zbog čega je Izrailjcima od Boga ova praksa bila najoštrije
zabranjena. Pomenuti „Samuilo“ iz vračarine vizije je bio niko drugi nego jedan od pa-
lih anđela (demona) koji zajedno sa svojim poglavarom, bivšim heruvimom Luciferom,
po rečima Gospoda Isusa ima za cilj religijsku obmanu vasionog sveta.1
Zaključak o svemu što smo do sada spomenuli, možemo da sažmemo u narednih
nekoliko rečenica:
Boravak u šeolu je prema starozavetnoj objavi bio rezervisan za duhove svih umrlih
osoba. U šeol su odlazile duše bogobojaznih ljudi, ali i onih koji pravoga Boga nisu po-
znavali. Starozavetnim vernicima je bilo nepoznato kakva ih sudbina očekuje u carstvu
mrtvih, ali su bili sigurni u to da ih njihov Gospod neće napustiti, te da će im biti milo-
stiv prilikom poslednjeg suda (Prop. 12:13-14). Ovu nadu je na divan način opisao car
David u jednom od svojih psalama:
„Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. (...) Da pođem i dolinom sjena
smrtnoga, neću se bojati zla; jer ti si sa mnom; štap tvoj i palica tvoja tješi me.“2
Nada starozavetnih Božijih slugu da će Gospod biti sa njima i u zagrobnom životu
bila je realna. U proučavanju koje sledi, navešćemo novozavetne tekstove koji nam
bacaju mnogo više svetla na biblijsko učenje o posmrtnoj sudbini ljudi u toku čitave
istorije čovečanstva.
Verovanje u zagrobni život u Novom zavetu

Proučavajući temu o verovanjima zapisanim u Bibliji a koja se odnose na tajanstve-
ni život preminulih, zaključili smo da je u spisima Starog zaveta istaknuto da se ljud-
sko telo vraća u prah iz koga je i nastalo, a da se životni duh vraća Bogu koji ga je dao.
Sa druge strane, proučili smo i pominjanje šeola kao mesta u kojem borave bestelesne
duše preminulih, bez detaljnijeg opisivanja stanja u kome se one zaista nalaze. Sveti
tekstovi pisani izvorno na jevrejskom jeziku uistinu daju malo podataka o životu posle
smrti. Novi zavet, sa druge strane, daje detaljnije opise o tome šta se dešava sa čove-
kom posle njegovog zadnjeg izdisaja i predanja Bogu svog „životnog duha“. Ipak, real-
no govoreći, novozavetni spisi ne odgovaraju na mnoga pitanja koja proizilaze iz ljud-
ske radoznalosti, i govore mnogo manje o zagrobnom životu nego što je to prikazano u
dogmatikama i načelima verovanja današnjih crkava i denominacija. Kao što ćemo se
uveriti u narednom poglavlju, Gospod Isus Hristos je npr. mnogo više govorio o budu-
ćem sudu koji će se desiti nakon vaskrsenja mrtvih, nego o stanju ljudske besmrtne
duše u njenom vantelesnom postojanju. To naravno iz razloga što su posledice Božijeg
suda nad čovekom posle vaskrsenja konačne, dok je njegov boravak u grobu samo pri-
vremen. No, krenimo redom.
Jedini tekst koji je izgovorio Gospod Hristos, a u kojem je govorio o stanju duša
umrlih nalazi se zapisan u ev. po Luki 16:19-31. Ovim kazivanjem u kojem na najotvo-
reniji način spominje carstvo mrtvih, Isus je zapravo objasnio ono što je u starozavet-
nim spisima ostalo sakriveno, a to je – u kakvom su se stanju nalazile duše pokojnika u
šeolu. Iako u ovom tekstu evanđelist Luka, pišući na grčkom jeziku, upotrebljava reč
ad (koji predstavlja grčku reč koja se odnosila na carstvo mrtvih), izvesno je da je Go-
spod Isus, koja je svoja kazivanja Jevrejima saopštavao na aramejskom ili pak jevrej-
skom jeziku, koristio reč šeol.
1 Vidi u: Ev. po Jovanu 8:44; Otkrivenje Jovanovo 12:9.

2 Psalam 23:1, 4. Naglasak moj.
363
Evo kako ovo kazivanje glasi:
„A bio je neki bogat čovek koji se oblačio u skerlet i skupoceno platno i veselio se
sjajno svaki dan. A pred njegovim vratima ležao je jedan siromah po imenu Lazar, pun
čireva, želeći da se nasiti onim što je padalo sa bogataševe trpeze; uz to su i psi dolazili
i lizali njegove rane. A kad umre siromah, anđeli ga odneše u Avraamovo naru-
čje. Umro je i bogataš i sahraniše ga. I kad se mučio u adu, podiže svoje oči i vide
izdaleka Avraama i Lazara u njegovom naručju. Tada povika: oče Avraame, smiluj se
na mene i pošalji Lazara da umoči vrh svoga prsta u vodu i da mi rashladi jezik, jer se
mučim u ovom plamenu. A Avraam reče: sinko, seti se da si primio svoja dobra u
svom životu, a Lazar isto tako zla; on se sad ovde teši, a ti se mučiš. A preko svega
toga postavljena je velika provalija između nas i vas, da ne mogu da pređu oni koji žele
odavde k vama, niti da pređu k nama oni odande. Tada reče: molim te onda, oče, da ga
pošalješ u kuću moga oca, jer imam petoro braće; neka ih uveri – da ne bi i oni došli na
ovo mesto mučenja. Ali Avraam reče: oni imaju Mojsija i proroke, neka poslušaju
njih. On pak reče: ne, oče Avraame, nego ako im ko iz mrtvih dođe, pokajaće se. Reče
mu: ako ne slušaju Mojsija i proroke, neće ih pridobiti ni onaj ko vaskrsne iz mrtvih.“1
U ovoj priči koju je uputio svojim slušaocima, među kojima su bili i fariseji koji su
sve pažljivo slušali i rugali se Njegovim rečima (Lk. 16:14), uočavamo nekoliko važnih
detalja. Najpre, događaj se odigrava nakon smrti siromašnog Lazara i bogatog čoveka.
Drugo, siromahovu dušu su odneli anđeli u „naručje Avraamovo“, dok je bogataš na-
kon svoje sahrane dospeo u „mesto mučenja“ ispunjeno vatrom. I posle smrti ove dvo-
jice, njihove duše su zadržale sećanje na život proživljen na zemlji (prepoznavanje La-
zara od strane bogataša, kao i pamćenje da ima petoricu još žive braće). Zapažamo i
mogućnost komuniciranja (razgovora) među pokojnicima. Mesto mučenja u kome se
bogataš našao nazvano je „ad“ (had, hades), dok je „Avraamovo naručje“ predstavljeno
kao mesto blaženstva (očigledno ga možemo uporediti sa rajem). Razlog zbog čega su
se ova dvojica našla na pomenutim mestima nije, kako se na prvi pogled čini, bogats-
tvo jednog, odnosno siromaštvo drugog. Pravi razlog nalazimo u stihu 29. koji govori o
poslušanju (verovanju) tj. neposlušanju (neverovanju) u ono o čemu su pisali Mojsije i
proroci – a oni su pisali i svedočili o dolasku i delu Hrista Spasitelja.2
Dakle, u šeolu, odnosno adu, prema kazivanju Gospoda Isusa Hrista, postojala su
dva odvojena prostora. Prvi, koji je nazvan „Avramovim naručjem“ bio je mesto utehe
za sve pobožne i bogobojazne starozavetne ličnosti, dok su u mesto mučenja dospevali
svi oni drugi – koji iz raznoraznih razloga nisu hteli da se pouzdaju u Gospoda o kome
su u to vreme propovedali Adam, Enoh, Noje i njegovi sinovi itd.
Ipak, reč „ad“ odnosno „hades“, koju je Isus koristio u opisivanju istorijskog doga-
đaja o smrti i zagrobnim dešavanjima u vezi bogataša i Lazara, nipošto nije podrazu-
mevala postojanje hadesa (hada) u kakav je verovala mnogobožačka grčka nacija. Ovaj
pojam je samo pozajmljen iz grčkog jezika (na kome je pisan Novi zavet), i njime je
zamenjena jevrejska reč „šeol“. Mitološki had u koji su verovali stari Grci, i biblijski ad
(odn. šeol – carstvo mrtvih) nemaju ničeg zajedničkog, jer su u pitanju lažni paganski
koncept verovanja u zagrobni život sa jedne strane3, i istinito Božije otkrivenje došlo
kroz Gospoda Isusa Hrista, sa druge.
1Naglasak je moj.
2 Vidi u: 1. Mojsijeva 3:15; 5. Mojsijeva 18:15, 18; Isaija 7:14; 9:6-7; 53. gl.; Psalam 16:10; 22:1, 6-8, 15-18;
Ev. po Luki 24:25-27; Ev. po Jovanu 5:39-40.
3 Evo kako su zagrobni svet, odnosno had, zamišljali stanovnici antičke Grčke: „Duboko pod zemljom
caruje neumoljivi, mračni Zevsov brat Had. Njegovo carstvo je puno mraka i užasa. Tamo nikad
364
ŽIVOT POSLE SMRTI
Pored upotrebe reči „ad“ u ev. po Luki 16. glavi, ovaj pojam se pojavljuje još nekoli-
ko puta u Novom zavetu i uvek biva izgovoren od strane Gospoda Hrista.
Korišćenje pojma „ad“ u Novom zavetu

Reč ad (hades) se u Novom zavetu koristi više puta, i to u stihovima Mt. 16:18; Lk.
10:15; 16:23; Dela ap. 2:27; 2:31; Otk. 1:18; 6:8; 20:13-14. Evo kako oni glase:
nadvladati.“ (Mt. 16:18);
„Kažem vam da će u onaj dan Sodomu biti lakše nego tom gradu. Teško tebi Hora-
zine, teško tebi Vitsaido, jer da su se u Tiru i Sidonu dogodila čuda koja su se dogodila
u vama, odavno bi se pokajali sedeći u vreći i pepelu. Ali Tiru i Sidonu će biti lakše na
sudu nego vama. I ti Kafarnaume, zar ćeš se do neba podići? Bićeš srušen do ada.“
(Lk. 10:12-15);
„Jer moju dušu nećeš ostaviti u carstvu smrti (u originalu stoji: u adu; prim. I. S.),
niti ćeš dozvoliti da svetac tvoj istrune.“ (Dela ap. 2:27);
„Predvidevši reče za Hristovo vaskrsenje: niti je bio ostavljen u carstvu mrtvih (u
adu, prim. I.S.), niti mu je telo istrulilo.“ (Dela ap. 2:31);
„Ja sam Prvi i Poslednji i Živi, i bejah mrtav, i vidi živ sam u sve vekove, i imam
ključeve od smrti i ada.“ (Otkrivenje 1:17-18);
„I videh, i gle, zelenkast konj, a onome što seđaše na njemu beše ime smrt, i ad iđa-
še za njim, i dade im se vlast nad četvrtinom zemlje, da ubijaju mačem i glađu i kugom
i zverinjem zemaljskim.“ (Otkrivenje 6:8);
„I more dade mrtvace koji su u njemu, i smrt i ad dadoše mrtvace koji su u njima, i
svako bi osuđen po delima svojim. I smrt i ad behu bačeni u vatreno jezero. Ovo je
druga smrt, vatreno jezero. I ko god se ne nađe upisan u knjizi života, bi bačen u vatre-
no jezero.“ (Otkrivenje 20:13-15).1
Kao što uočavamo u Mt. 16:18, Hristos ovu reč upotrebljava opisujući nastojanja
Crkve da od pretnje večne propasti izbavi što veći broj nespasenih osoba. On najpre
govori da će Njegova Crkva biti sazidana na steni (koja predstavlja Njega samog), a
potom ističe da nju neće nadvladati ni „vrata adova“. Šta ova „vrata“ predstavljaju u
konkretnom slučaju? Pošto je sasvim jasno da su vrata statična, a Crkva koja vodi du-
ne prodiru radosni zraci svetlog sunca. S površine Zemlje ide se provalijama bez dna u tužno Hadovo cars-
tvo. Njim teku mračne reke; tamo protiče i sveta reka Stiks, od koje se sve ledi, čijim se vodama kunu i
sami bogovi. Kacit i Aheront valjaju tamo svoje talase; duše umrlih odzvanjaju svojim stenjanjem, punim
tuge, njihovim mračnim obalama. U podzemnom carstvu struje vode izvora Lete, koje pružaju zaborav
svega zemaljskog. Mračnim poljima Hadovog carstva, obraslim belim cvetovima astodela, jure bestelesne,
lake senke umrlih. (...) Niko ne može da se vrati iz ovog carstva tuge. Troglavi hadski pas Kerber, na
čijem se vratu pokreću sa groznim šištanjem zmije, čuva izlaz. (...) U mračnom Hadovom cars-
tvu duše umrlih su osuđene na večno postojanje bez radosti. (...) Tu se kraj prestola nalazi i bog smrti
Tanat (...) Pored Tanata su i mračne kere. One svojim krilima besno jure po bojnom polju i likuju kad
vide kako padaju pobeđeni heroji jedan za drugim. Svojim krvavocrvenim usnama one se spuštaju na ra-
ne, požudno ispijaju vrelu krv ubijenih i iz njihovih tela čupaju duše. (...) Carstvo neumoljivog Hada puno
je mraka i užasa. Tamo luta po tami užasno priviđenje Empusa sa magarećim nogama, kad na-
mami ljude svojom lukavošću na neko usamljeno mesto, ono im onda ispija svu krv i proždire njihova te-
la koja se još trzaju. Tamo luta i čudovišna Lamija, koja se noću prikrada u spavaonice srećnih majki i
od njih krade decu da bi se napila njihove krvi. Svim tim priviđenjima vlada velika bohinja Hekata.
Ona ima tri tela i tri glave...“. N. A. Kun, Legende i mitovi stare Grčke; Dečja knjiga, Beograd, 1990.
god. str. 33-35. Naglasak moj.
1 Naglasci na svim navedenim stihovima su moji.
365
hovni rat protiv nevidljivih sotonskih legija1 jedna dinamična sila, to nam govori da će
pred njenom snagom i duhovnom jakošću koja dolazi od Gospoda, đavo i njegovi an-
đeli morati da ustuknu i Gospodu za spasenje (koje Crkva propoveda) predaju kroz
istoriju na milione duša neverujućih ljudi. Očevidno je, dakle, da se u pomenutoj Hris-
tovoj izjavi ne radi o sukobu Crkve i podzemnog sveta ispunjenog duhovima umrlih,
jer kao što je nam je poznato iz priče o bogatašu i Lazaru i ostalih tekstova iz Pisma,
nakon smrti Bog više nikome ne pruža priliku za pokajanje i zadobijanje večnog života.
Ad u ovom slučaju, očigledno, simboliše duhovne snage suprotstavljene Gospodu i
njegovim svetima na zemlji, koji imaju za cilj odvođenje u večnu smrt milijardi ljudi, a
to su sotona i njegovi demoni2.
U tekstu zapisanom u ev. po Luki 10:12-15 čitamo o Isusovom ukoravanju galilej-
skih gradova tj. njihovih stanovnika koji su ostali neverujući iako je Gospod u njima
učinio mnoga mesijanska znamenja. Govoreći o ponositosti stanovnika Kafarnauma
koji nisu želeli da Ga prihvate, verujući da su, u skladu sa farisejskom naukom, dovolj-
no dobri da stignu u nebo i bez Njegovog posredstva, Isus ih je upozorio da će, umesto
da se podignu do samog neba, biti „srušeni do ada“. Da bismo ispravno razumeli upot-
rebu reči „ad“ u ovom slučaju, valja da sagledamo čitav kontekst. Pre nego što je po-
menuo ad u svome govoru, Isus je dva puta pomenuo i dan suda Božijeg koji će usledi-
ti nakon vaskrsenja (u stihovima 12 i 14). Izvesno je da na dan Božijeg (strašnog) suda
neće biti suđeno gradovima u doslovnom smislu (kućama i dvorištima), već njihovim u
grehu preminulim stanovnicima i to nakon njihovog ustajanja iz mrtvih. Pošto je ne-
moguće da jedan grad od cigala bude srušen do „podzemnog duhovnog sveta“ ovo Isu-
sovo kazivanje bi mogli da shvatimo na sledeći način: visoko mišljenje koje su o sebi
gajili stanovnici Kafarnauma nipošto neće moći da im pomogne kad budu izašli pred
Onoga koga su, uz ignorisanje, odbacili. Njihov grad (delo njihovih ruku) će u buduć-
nosti svakako ležati u ruševinama, njihove duše će završiti u podzemnom predelu mrt-
vih, dok će na kraju, nakon suda, biti poslati u ognjeno jezero u kome će trpeti veću
kaznu i od grešnih stanovnika Sodome i Gomore.
Što se tiče govora apostola Petra na dan Pedesetnice, a koji je opisan u 2. poglavlju
Dela apostolskih, u njemu se na dva mesta susrećemo sa rečju ad. Reč ad je i u ovom
slučaju prevod jevrejske reči „šeol“ koju koristi car David u psalmu 16:10. U oba sluča-
ja, Emilijan M. Čarnić prevodi ovaj pojam kao „carstvo mrtvih“, a odnosi se na ono
mesto u podzemlju, odnosno utrobi zemlje, u kome je boravio Isusov ljudski duh na-
kon smrti - sve do vaskrsenja.
Naime, na molbu pokajanog razbojnika da ga se seti kada dođe sa svojim carstvom,
Isus je odgovorio:
„A on mu reče: zaista, kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju.“3
Ovaj tekst jasno dokazuje da je Isusov duh, zajedno sa razbojnikovim, nakon napu-
štanja njihovih tela bio u raju, odnosno u onom mestu u adu koje su Jevreji nazivali
Avraamovim naručjem – mestom utehe.
1 Vidi u: posl. Efescima 6:10-17.

2 Sa ovim u vezi, bilo bi dobro pročitati i stih iz poslanice Jevrejima 2:14, koji između ostalog govori da je
sotona, sve do Hristove smrti (i vaskrsenja) imao „vlast nad smrću“. Budući da „vrata adova“ u Mt. 16:18
očigledno predstavljaju pale anđele, njihovo povezivanje sa svetom mrtvih je sasvim na mestu, šta više iz
razloga što je i sam Gospod Hristos za njihovog poglavara rekao da je „ubica ljudski od početka“ (Jn.
8:44). Vidi i: 1. Jov. 3:12.
366
ŽIVOT POSLE SMRTI
Za svoj boravak u adu Isus je posvedočio i u prilici kada je govorio o „znaku proro-
ka Jone“, rekavši svojim savremenicima da će u skoroj budućnosti, nakon svoje smrti,
izvesno vreme boraviti u „srcu zemlje“, odnosno tačno na onom mestu koje je i u Sta-
rom zavetu predstavljeno kao mesto obitavanja duhova umrlih:
„A on im odgovori i reče: zli i preljubotvorni naraštaj traži znak, i neće mu se dati
znak osim znaka proroka Jone. Jer kao što je Jona bio u utrobi morske nemani tri da-
na i tri noći, tako će biti i Sin čovečji u srcu zemlje tri dana i tri noći.“1
O Isusovom silasku u podzemni predeo mrtvih piše i apostol Petar, govoreći:
„Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede
Bogu, telo su mu, doduše, ubili, ali je duhom oživljen; njim je sišao i propovedio
duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposlušni...“.2
No, kao što čitamo u psalmu 16:10 i Delima apostolskim 2. glavi, Isusov duh (odno-
sno duša) nije ostavljen u šeolu (adu) iz razloga njegovog vaskrsenja i ponovnog sjedi-
njavanja sa ranije umrlim telom.
Kao što sam naveo ranije, ad se spominje i u poslednjoj knjizi Novoga zaveta – Jo-
vanovom Otkrivenju. U svim stihovima Otkrivenja, pojam ad se vezuje uz pojam
„smrt“, sa tim da se uvek najpre spominje smrt pa tek onda ad. U prvom poglavlju Isus
govori da poseduje ključeve od smrti i ada. U šestom poglavlju „četvrti jahač apokalip-
se“ koji jaše na konju – zelenku, nosi ime „smrt“ a ad ide za njim kao pratilac. Njihovo
pojavljivanje propraćeno je velikim stradanjem zemaljskog stanovništva. Takođe, u
dvadesetom poglavlju, prilikom opisa vaskrsenja iz mrtvih onih koji nisu poverovali u
Hrista Spasitelja, smrt i ad se spominju kao rejoni iz kojih izranjaju mnogi mrtvaci –
da bi im se sudilo.
Kao što je to slučaj u šestom poglavlju, u kome se imenima „smrt“ i „ad“ predstav-
ljaju velike nedaće koje dolaze na svet (možda i otelotvorene u poslednjem zemaljskom
diktatoru – antihristu), a koje imaju za posledicu odlazak u carstvo mrtvih mnogih
hiljada stradalih ljudskih bića, tako i prilikom vaskrsenja „smrt“ i „ad“ predstavljaju
oblasti iz kojih izlaze mrtvi da bi im se sudilo. Smrt u ovom tekstu svakako označava
samu, od Boga u početku neplaniranu, pojavu prestanka života bogolikog ljudskog bića
(kao i grobove umrlih), dok je ad carstvo mrtvih, to jest podzemlje u kome se nalaze
duhovi svih preminulih. Isusova izjava iz prvog poglavlja Otkrivenja, u kome ističe da
poseduje ključeve od smrti i ada, svakako predstavlja činjenicu da On ima vlast da jed-
noga dana vaskrsne sve mrtve - na taj način što će se njihove duše iz carstva mrtvih
prisajediniti telima koja su bila u grobovima. One koji su za života bili vernici – na ve-
čni život, a one koji to nisu bili – na večnu osudu.3 Nastavljajući sa svojim slikovitim
izražavanjem kojim je ispunjena čitava knjiga, pisac Otkrivenja na kraju dvadesetog
poglavlja kazuje da će se poslednji čin strašnog suda sastojati od „bacanja smrti i ada u
ognjeno jezero“. Nakon pomenutog suda i stvaranja novog neba i nove zemlje kao sta-
ništa za vaskrsle pravednike, više nikada neće biti umiranja, truljenja i raspadljivosti.
Sveti tekst nas ovako obaveštava o ovom budućem stanju savršenstva:
„I čuh kako jedan jaki glas sa prestola govori: vidi skinije Božije među ljudima, i on
će stanovati s njima, i oni će biti njegov narod, i sam Bog biće s njima, pa će otrti svaku
suzu s njihovih očiju, i neće više biti smrti, ni žalosti, ni vike, ni bola, jer ono prvo pro-
đe.“4

3 O ovoj temi videti detaljnije u: Jn. 5:28-29; 1. Kor. 15:20-55; 1. Sol. 4:13-18.
367
Bacanje smrti i ada u ognjeno jezero, koje se naziva i drugom smrću, svakako pred-
stavlja slikoviti prikaz večitog nestanka tj. iščezavanja smrti i raspadljivosti sa lica
zemlje kao i čitavog novostvorenog univerzuma.
Kao što smo mogli da se uverimo iz svih prethodno navedenih biblijskih tekstova,
pojam ad se odnosi na mesto u koje, do vaskrsenja, čovek odlazi nakon prestanka svo-
jih životnih funkcija. U starozavetno vreme (sve do Hristovog vaskrsenja) u ad su od-
lazili i pravednici i oni drugi, dok u je u novozavetnom periodu situacija izmenjena
utoliko što tamo sada dospevaju samo duše nepokajanih grešnika, dok nanovorođeni
hrišćani, nakon napuštanja svojih tela idu pravo u treće nebo – u Gospodnje prisustvo.
O ovoj velikoj promeni što se tiče lokacije odlaska duše (duha) vernika nakon smrti,
koja je nastupila posle Hristovog vaznesenja na nebo, biće više reči nešto kasnije.
Na ovom mestu bih želeo da kažem nešto i o značenju biblijskih tekstova koji smrt i
stanje koje dolazi nakon nje upoređuju sa snom.
Da li ljudsko biće posle smrti spava snom bez snova?

Stihova koji na ovaj način opisuju stanje duše nakon smrti ima više, kako u Starom
zavetu, tako i u evanđeljima i apostolskim poslanicama, pa bi na osnovu njih neko mo-
gao da zaključi da čovek nakon svoga poslednjeg izdisaja tone u stanje dubokog sna
(bez snova), nakon koga sledi buđenje prilikom vaskrsenja iz mrtvih. Iako ovaj zaklju-
čak nije tačan, a iz razloga koje smo već naveli ili ćemo ih spomenuti kasnije, ipak osta-
je činjenica da Gospod u Starom zavetu, kao i Isus i apostoli, u više navrata stanje u
kome se čovek nalazi nakon smrti, poistovećuju sa njegovim noćnim počinkom. Evo
kako glase stihovi koji govore o ovoj temi:
„U ono vrijeme tvoj će se narod spasiti – svi koji se nađu zapisani u Knjizi. Tada će
se probuditi mnogi koji snivaju u prahu zemaljskom (...) A ti idi i otpočini, ustat
ćeš da primiš svoju baštinu na kraju dana.“1
„I kad Isus dođe u starešininu kuću, vide svirače i narod gde viče, i reče: uklonite
se, jer devojčica nije umrla, nego spava.“ (Mt. 9:23-24);
„Ovo reče i posle toga im produži: naš prijatelj Lazar je zaspao; nego, idem da ga
probudim. Tada mu rekoše učenici: Gospode, ako je zaspao, ozdraviće. No Isus je go-
vorio o njegovoj smrti, a oni pomisliše da govori o počinku sna. Tada im Isus reče ot-
voreno: Lazar je umro.“ (Jn. 11:11-14);
„I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i govorio: Gospode Isuse, primi
moj duh. Onda pade na kolena i povika veoma glasno; Gospode, ne upiši im ovaj greh.
I kad to reče usnu.“ (Dela ap. 7:59-60);
„A sad je Hristos vaskrsnut iz mrtvih kao prvenac od onih koji su umrli.“ (1. Kor.
15:20; reč koju je Čarnić preveo kao „umrli“ u originalnom grčkom tekstu doslovno
znači „zaspali“.);
„Ako, naime verujemo da je Isus umro i vaskrsao, tako će Bog Isusovim posreds-
tvom povesti s njim i one koji su usnuli. Jer ovo vam kazujemo rečju Gospodnjom –
da mi koji živimo i ostajemo do dolaska Gospodnjeg nećemo preteći one koji su usnu-
li.“ (1. Sol. 4:14-15);
Razlozi zbog kojih se stanje smrti upoređuje sa snom su višestruki. Najpre, kao što
je san samo stanje privremene neaktivnosti (ograničeno na nekoliko časova dnevno),
1 Knjiga proroka Danila 12:1-2, 13. Prevod: Biblija Kršćanske sadašnjosti, Zagreb. Naglasak moj.
368
ŽIVOT POSLE SMRTI
nakon čega se osoba budi odmorna i osvežena, tako i nakon privremenog boravka u
grobu u koji je stigao zbog istrošenosti svoga organizma, čovek vaskrsava dobijajući
novo, večno telo. Takođe, činjenica je da Božiji Sin može sa lakoćom da podigne iz mr-
tvih bilo koga, kao što mi obični smrtnici možemo prilično lako da probudimo one koji
su, iscrpljeni fizičkim umorom, zaspali u svojim posteljama. I treće, prava realnost čo-
vekovog bitisanja na zemlji odvija se tokom stanja budnosti, tj. stanja pune fizičke,
mentalne i duhovne aktivnosti, dok se tokom sna čovek na izvesno vreme „isključuje“
iz sveta koji ga okružuje. Na isti način, ljudsko biće stvoreno da večnost provodi u telu
(a ne vantelesno) doživeće svu puninu života sa Gospodom ili bez Njega tek nakon va-
skrsenja, a ne za vreme mrtvila svoga tela.
Stvarno stanje umrlih pred Gospodom

U skladu sa ranijim izlaganjem, u evanđeljima i apostolskim poslanicama, kao i u
Otkrivenju pronalazimo više tekstova koji nas obaveštavaju o nadanju koje su gajili
prvi Hristovi učenici, a u kojima su izražavali uverenje da će i nakon svoje smrti biti sa
Gospodom – kao što su sa Njime, u Duhu, živeli i za vreme svoga boravka na zemlji.
Oni su se neprestano sećali reči koje je On uputio Marti, Lazarovoj sestri:
„Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene – živeće – ako i umre. I svaki,
koji živi i veruje u mene, neće umreti doveka.“1
Apostol Pavle je, nakon što je spoznao svu veličanstvenost Hristove žrtve na krstu i
njen značaj za verujuće, uskliknuo od radosti sledećim rečima:
„Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadaš-
njost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može
rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“2
Dakle, ukoliko je neka osoba spašena za večnost verom u Isusa Spasitelja, to znači
da je njena telesna smrt ne može od Njega rastaviti. Isus je rekao, kao što maločas na-
veli, da će onaj koji veruje biti živ (u Njegovom prisustvu) i posle fizičke smrti. Zato je
apostol Pavle i mogao da kaže da je spreman, zajedno sa ostalim vernicima, da „izađe
iz tela i da se kod Gospoda nastani kao kod kuće“.3 Takođe je, na drugom
mestu, još jasnije potvrdio svoje uverenje da hrišćanin nakon svoje smrti odlazi k Gos-
podu:
„Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak. Ali kako život u telu za mene znači
plodan rad, to ne znam šta ću izabrati. Mučim se s dve strane: imam želju da um-
rem i da budem sa Hristom, što je kud i kamo bolje; ali ostati u telu – to je
potrebnije radi vas.“4
Isti apostol je, opisujući jedno svoje viđenje, saopštio vernicima u Korintu da je na
jedan zadivljujuć način bio prebačen u treće nebo, odnosno raj – gde se i sam Hristos
nalazi, s desne strane Božije:
„Znam jednog čoveka u Hristu, koji je pre četrnaest godina, - ne znam da li je u te-
lu, ne znam da li je van tela, Bog zna, - bio otrgnut i uzdignut do trećeg neba. I za

369
takvoga čoveka znam, - ne znam da li u telu ili van tela, Bog zna, - da je bio otrgnut i
uzdignut do raja i da je čuo neizrecive reči, koje čovek ne sme da kaže.“1
Potvrdu da vernici posle smrti mogu da se nadaju sigurnom susretu sa Hristom u
nebu, nalazimo i u knjizi Otkrivenja, gde u viziji koju mu je Gospod objavio, Jovan opi-
suje sledeće buduće dešavanje:
„I kad otvori peti pečat, videh pod žrtvenikom duše zaklanih zbog Božije reči i
zbog svedočanstva koje imahu. I povikaše snažnim glasom govoreći: dokle, sveti i isti-
niti gospodaru, nećeš suditi i osvetiti našu krv na onima što stanuju na zemlji? I sva-
kom od njih beše dana bela haljina, i bi im rečeno da počinu još malo vremena, dok se
ne navrši broj njihovih saslužitelja i njihove braće, koji ima da budu pobijeni kao
i oni.“2
Spomen da se na nebu nalaze duše preminulih vernika koji sačinjavaju nebesku Cr-
kvu potvrđuje i pisac poslanice Jevrejima govoreći:
„Jer vi niste prišli gori koja se može opipati i koja je zažarena od vatre (...) Nego ste
prišli Sionskoj gori i gradu Boga živoga, nebeskom Jerusalimu, hiljadama anđela, sve-
čanom zboru i crkvi prvenaca koji su popisani na nebesima, i Bogu – sudiji svih, i du-
hovima savršenih pravednika, i posredniku novoga saveza, Isusu...“.3
Molitva kojom se Gospodu Hristu obratio prvi mučenik hrišćanske Crkve, arhiđa-
kon Stefan, u trenutku kada mu je pretila sigurna smrt, potvrđuje da se vernikova duša
vaznosi ka Gospodu u trenutku njegove smrti:
„I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i govorio: Gospode Isuse,
primi moj duh. (...) I kad to reče usnu.“4
Izgovarajući ovakvu molitvu, Stefan je imao na umu reči samog Gospoda, koji je na
isti način završio svoj ovozemaljski život u smrtnom telu. Naime, poslednje Isusove
reči koje je izrekao na krstu glasile su:
„Tada Isus povika veoma glasno i reče: Oče, predajem svoj duh u tvoje ruke. I
kad ovo reče, izdahnu.“5
Na osnovu svega što smo do sada spomenuli o zagrobnom životu, jasno je da se
ljudska duša, odnosno duh, nakon smrti osobe odvaja od ljudskog tela i od Boga biva
upućena ili u raj, ili pak u mesto mučenja koje se nalazi u adu6. Ono što je posebno

2 Otkrivenje 6:9-11. Naglasak moj.
3 Jevrejima 12:18, 22-24. Naglasak moj.
4 Dela ap. 8:59-60. Naglasak moj.
6 Nasuprot adu u koji odlaze duše nepokajanih grešnika, novozavetni termin koga bi bilo ispravno prevesti
rečju „pakao“ u smislu mesta podnošenja večnih muka i patnji u neugasivom ognju, jeste reč „gehena“.
Ona vodi poreklo od dve jevrejske reči: „ge“ i „hinom“, koje označavaju „dolinu Enomovih sinova“ tj. „do-
linu Tofet“ u neposrednoj blizini Jerusalima, u kojoj su u davnini prinošene ljudske žrtve paganskim bo-
žanstvima (2. Dnevnika 28:3; 33:6; Jeremija 7:28-33). U vreme dok je Gospod Isus hodio zemljom, kao i
pre njega, ova dolina je služila kao deponija u koju se bacalo smeće i uginule životinje. Radi sprečavanja
širenja zaraze, meštani su ovu deponiju držali stalno zapaljenu (dakle, na njoj je stalno gorela vatra). Opi-
sujući stanje vaskrslih nepokajanih grešnika koji će u budućnosti biti bačeni u ognjeno jezero (pakao), a u
isto vreme posmatrajući larve insekata (crve) kako gamižu po lešinama životinja bačenih na deponiju koja
je gorela, Isus je rekao da se „paklena vatra nikada neće ugasiti i da njihov crv nikada neće umreti“ (Mk.
9:43-48). U Mt. 10:28 Isus govori o tome da se njegovi slušaoci ne treba da boje onih koji ubijaju telo, jer
duše ne mogu ubiti, nego da se većma treba bojati onoga „koji može i dušu i telo da upropasti u paklu“. On
ovde pod pojmom „pakao“, kao i na svim drugim mestima gde spominje „gehenu“, podrazumeva ognjeno
jezero, u koje će biti bačeni neverujući ljudi nakon vaskrsenja iz mrtvih. Ognjeno jezero (pakao) u Novom
zavetu jeste opisano kao mesto neprekidnog, večnog mučenja u vatri koja se nikada neće ugasiti, a koje je
stvoreno radi kažnjavanja sotone i njegovih demona. Više podataka o ovoj temi videti u stihovima: Mt.
5:29-30; 10:28; 13:41-42; 23:15; 25:41, 46; 2. Sol. 1:9; 2. Petr. 2:9, 17; Juda 7, 13; Otk. 2:11; 19:20; 20:6,
370
ŽIVOT POSLE SMRTI
značajno, a u vezi sa nastavkom ovog poglavlja u kome ćemo izneti pogrešno učenje
Pravoslavne crkve o ovoj temi, jeste da je jedini uslov za odlazak čovekove duše u nebo
verovanje u Isusa Hrista Spasitelja i rođenje od Boga, odnosno opravdanje pred Bo-
gom verom u iskupiteljsku Hristovu žrtvu (o čemu je bilo detaljno obrazlagano u dru-
gom poglavlju ove knjige) još za vreme ovozemaljskog života osobe. Biblija ni na jed-
nom jedinom mestu ne dozvoljava mogućnost da se zagrobna sudbina bilo koje osobe
izmeni nakon njene smrti. Večni život, odnosno život sa Bogom se zadobija verom u
Isusa za vreme zemaljskog života, što Pismo potvrđuje izuzetno jasno. Svaki onaj koji
je živeo bogougodnim životom pripada Gospodu, bez obzira da li je živ ili je već umro:
„Niko od nas ne živi za samoga sebe i niko za sebe ne umire. Jer ako živimo – Gos-
podu živimo, ako pak umiremo – Gospodu umiremo. Stoga, bilo da živimo, bilo
da umiremo, mi pripadamo Gospodu.“1
Sa druge strane, postoje brojni stihovi koji nam veoma precizno naglašavaju činje-
nicu da osoba koja za života nije hodala po Božijoj volji ne može ničem dobrom da se
nada nakon svoje smrti. Evo jednoga od njih:
„Ko veruje u Sina ima večni život; a ko je neposlušan Sinu neće videti života,
nego gnev Božiji ostaje na njemu.“2
U daljem proučavanju ćemo se, nažalost, uveriti da vaseljensko Pravoslavlje zastu-
pa potpuno drugačiju teologiju po pitanju zagrobne sudbine ljudi. Ova teologija gotovo
u svemu, a zbog uticaja učenja kasnijih crkvenih autoriteta (odnosno svetog predanja),
odstupa od bogootkrivene biblijske istine – što će, uostalom, svakom od mojih čitalaca
biti potpuno jasno nakon iščitavanja narednih stranica.
PRAVOSLAVNO UČENJE O ZAGROBNOM ŽIVOTU

Kao što ćemo se uveriti tokom proučavanja koje sledi, verovanje Pravoslavne crkve
o zagrobnom životu je višestruko pogrešno. To iz razloga što je zasnovano na čitavom
nizu nebiblijskih i protivbiblijskih teza koje imaju svoje utemeljenje na hristijanizova-
nim paganskim običajima, snovima i viđenjima zagrobnog života koji potiču od ljudi
koji su živeli vekovima nakon apostola (pa čak i u XX veku), kao i nauci o spasenju
kroz dobra dela – o čijoj sam pogrešnosti dao detaljna objašnjenja u drugom i trećem
poglavlju ove knjige. Naravno, da bi potvrdili svoju nebiblijsku nauku, pravoslavni po-
novo posežu za citiranjem biblijskih tekstova van njihovog prirodnog konteksta, ne bi
li kako dokazali svoje svetopredanjske umotvorine. Sve ove tvrdnje koje sam naveo
veoma je lako dokazati na osnovu činjenica koje će biti iznete u nastavku poglavlja.
Molitve za umrle
Na samom početku našeg proučavanja verovanja Istočne crkve o neophodnosti mo-
litava za umrle, želeo bih da još jedanput navedem do sada više puta citiranu izjavu
Ivana Nikoljina iz Pravoslavne apologetike. Ono što, podsetićemo se, iz tog kazivanja
saznajemo jeste da molitve za umrle ne mogu da nađu svoje utemeljenje u svetopisam-
10, 14-15; 21:8.

371
skim tekstovima već da u potpunosti potiču iz kasnije nastalog svetog predanja (tj.
učenja crkvenih otaca):
„Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znači, mnoga verska pita-
nja (poštovanje svetitelja, ikona, molitva za umrle) ostala bez povoljnog rešenja.“1
Smatram da je potrebno da ovu tvrdnju ruskog pravoslavnog bogoslova dobro
upamtimo pre nego što krenemo u dalje proučavanje. To svakako iz razloga što ćemo
se sresti sa mnogobrojnim stihovima iz Pisma koje njegove kolege navode radi potvrde
da su molitve za mrtve ipak zasnovane na Hristovoj i apostolskoj nauci (dakle, na no-
vozavetnim tekstovima). Ono što će nam, naravno, postati jasno veoma brzo jeste da
navedeni stihovi u svome pravom kontekstu kazuju sasvim nešto drugo i da se nikako
ne mogu koristiti pri dokazivanju dogme čije smo razmatranje upravo započeli.
Evo na koji je način Lazar Milin biblijskim tekstovima opravdao utemeljenost ovog
svog verovanja:
„Pošto će se definitivna odluka suda Božjeg izreći tek na opštem sudu posle vaskr-
senja, i to za svu večnost, to osuda posebnog suda nije potpuna i definitivna nego traje
od smrti do sveopšteg suda. Ako nisu u pitanju grešnici sa smrtnim gresima, ona se
može ublažiti molitvama Crkve.
Osnov za ovakve molitve nalazi se u Svetom pismu. Sveto pismo nas poučava da
treba da se molimo jedni za druge (Jak. 5, 16), i da se molimo za sve ljude (1. Tim. 2, 1).
Pošto u Svetom pismu nema nikakvog prostornog i vremenskog ograničenja na koje
ljude treba da se odnosi naša molitva, i pošto su „Bogu svi živi“ (Lk. 20, 38), i pošto
smo mi uvek Gospodnji, bilo da živimo bilo da umiremo (Rim. 14, 8), to se onda ove
reči Sv. pisma, da treba da se molimo jedni za druge, odnose ne samo na žive naše po-
znanike na zemlji, nego i za našu braću koja su otišla iz zemaljskog u duhovni svet.
Po rečima Spasiteljevim „hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima ni na
ovom svetu ni u budućem“ (Mt. 12, 32). Znači ima greha koji se mogu oprostiti i u bu-
dućem veku. To su oni gresi koji ne znače hulu na Duha Svetog (Mt. 12, 31-32). (...) No
pošto pokojnici ne mogu više ništa učiniti za poboljšanje svoga posmrtnoga stanja, a
ono se principijelno ipak može poboljšati jer se neki gresi mogu oprostiti i „na onome
svetu“, to onda oni taj oproštaj mogu od Boga dobiti samo zbog molitava Crkve i onih
koji se za njih mole.
Spasitelj nam je dao jedno vrlo utešno obećanje: „što god zaištete u moje ime, to ću
učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Ako me što zamolite u moje ime, ja ću učiniti“ (Jn.
14, 13-14). A pošto je Spasitelj jedini posrednik između Boga i ljudi (1. Tim. 2, 5) koji je
izmirio čovečanstvo sa Bogom prinevši sebe samog na žrtvu za grehe sveta, prolivši
svoju krv (Mt. 26, 26-28; Lk. 22, 19-20), to onda naša molitva ne samo za žive nego i
za pokojne biva ugodna Bogu i vrlo dobrotvorna za njih kad je spojena sa prinosom
beskrvne žrtve, to jest sa liturgijom.
Ovo svoje učenje, zasnovano očigledno na Svetom pismu, Crkva je u Svetom preda-
nju nasledila još od apostola pa je zato od najranijih vremena postojala moli-
tva ne samo za žive nego i za mrtve. (...) Kao što smo videli, ona (tj. Crkva, prim.
I. S.) svoje molitve za pokojnike i sve svoje liturgičke obrede, pa i zaupokojene liturgi-
je, parastos i opela zasniva strogo na Svetom pismu.“2
U čitavom ovom podužem izvodu iz Milinove knjige o Crkvi i sektama, u kojoj je on
pokušao da dokaže pogrešnost verovanja između ostalih i evanđeoskih zajednica, nala-
1 Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, str. 160. Naglasak moj.

372
ŽIVOT POSLE SMRTI
zimo pomen mnogih stihova koji se nalaze u Knjizi nad knjigama. Prema Milinu, nema
nikakve sumnje da Sveto pismo potvrđuje pravoslavno verovanje i praksu. No, ako
pretpostavimo da je Ivan Nikoljin, takođe pravoslavni bogoslov, bio isto tako teološki
obrazovan koliko i g-din Milin, onda se postavlja pitanje kako je moguće da su njih
dvojica mogla da donesu dva potpuno oprečna zaključka? Nikoljin je očigledno u svo-
me stavu bio iskreniji, te je, verovatno i preko svoje volje, priznao da nijedan tekst iz
Starog i Novog zaveta ne potvrđuje dogmu o neophodnosti molitava za umrle (osim
ukoliko ne bude citiran potpuno van konteksta u kome inače stoji). Veoma je lako do-
kazati da je Nikoljin u ovome bio u pravu. Pošto želim da na ovom mestu ukratko pro-
komentarišem biblijske navode iz dela L. Milina (koje on, kao što je očevidno, nije ni
citirao već samo naveo mesta na kojima se nalaze, uz sopstveno prepričavanje njiho-
vog sadržaja), molim čitaoce da u svojim Biblijama provere moje naredne tvrdnje.
Naime, istina je da nas Božija Reč upućuje da se molimo jedni za druge (Jakov
5:16), kao i za sve ljude (1. Tim. 2:1). Međutim, apostoli ne upućuju vernike da se mole
za duše umrlih, već je u prvom slučaju reč o molitvi za ozdravljenje bolesnika, a u dru-
gom o molitvi za obraćenje neverujućih ljudi, njihovo usvajanje spasenja verom u Hri-
sta, kao i za miran i tih život (bez progonstava) proveden u pobožnosti od strane već
obraćenih osoba.
Dalje, uviđamo da se Milinova tvrdnja da Sveto pismo podrazumeva da treba moliti
za sve ljude – bez vremenskog ograničenja – dakle i za žive i za mrtve, zasniva na delu
stiha iz ev. po Luki 20:38, koji govori da su „Bogu svi živi“. O ovom stihu smo govorili i
u poglavlju „Poštovanje svetitelja“ i ustanovili da čitav tekst od 27-40 stiha opisuje
Hristov odgovor upućen sadukejima – a u vezi vaskrsenja iz mrtvih. Ovaj tekst ne daje
ni najmanji povod da se na njemu zasnuje učenje o molitvama za umrle.
Naredni odlomak koga je pomenuo g-din Milin nalazi se u poslanici Rimljanima
14:8, a čitav kontekst glasi ovako:
„Niko od nas ne živi za samoga sebe i niko za sebe ne umire. Jer ako živimo – Gos-
podu živimo, ako pak umiremo – Gospodu umiremo. Stoga, bilo da živimo, bilo da
umiremo, mi pripadamo Gospodu. Hristos je, naime, zato umro i oživeo – da bi bio
Gospod mrtvima i živima.“ (stihovi 7-9).
Ono što Pavle kazuje u ovom odeljku, kao i u onom koji mu prethodi (stihovi od 1-
6), jeste činjenica da življenje svakog hrišćanskog vernika treba da bude u potpunosti
podređeno Gospodnjoj volji i u službi bližnjima. Takođe, govori i o sigurnosti spasenja
(kroz veru u Spasitelja) jer „bilo da živimo, bilo da umiremo mi pripadamo Gospodu“.
Sam Hristos je naime rekao:
„Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene – živeće ako i umre.“1
Pošto je očigledno da navedeni stihovi nemaju nikakve veze sa molitvama za umrle,
već zapravo govore suprotno – o tome da pravi hrišćanin zasigurno pripada Gospodu i
za vreme života kao i posle smrti (dok za neverujuće važi Reč o večnoj osudi, zapisana
u Jn. 3:18, 36) - uopšte nije jasno zbog čega ih pravoslavni povezuju sa tim svojim ve-
rovanjem.
Ni navodi koje nalazimo dalje u Milinovom objašnjenju nikako se ne uklapaju u
koncept nauke o molitvama za upokojene. U njima Hristos govori o „huli na Svetog
Duha“ kao o neoprostivom grehu, koji se „neće oprostiti ni na ovom svetu ni u budu-
ćem“. Po logici pravoslavnih to znači da se gresi koji ne predstavljaju „hulu na Svetog
Duha“ mogu oprostiti u budućem svetu, iako Gospod nije u svom izlaganju nagovestio

373
ni najmanju mogućnost za tako nešto. I tako, kao što nijedan stih ne možemo da tu-
mačimo van smisla i značenja celokupne evanđelske nauke, to pravilo važi i za ovaj.
Ono što je prethodilo Isusovoj izjavi, da će se „svi gresi oprostiti ljudima, osim hule na
Svetog Duha“, jeste bilo proglašavanje Isusa slugom đavola, koji pomoću Veelzevula,
demonskog vladara izgoni demone (stihovi 23-24). Gospodnji odgovor je glasio ovako:
„Ali ako ja Božijim Duhom izgonim demone, onda je došlo do vas carstvo Božije.“1
Dakle, Isus je demone izgonio Božijim Duhom a ne uz pomoć đavolske sile. Izjed-
načavanje Božijeg Svetog Duha sa nečistim duhom Veelzevulom (sotonom) od strane
jevrejskih tradicionalista fariseja, Hristos je okarakterisao kao hulu na Svetog Duha –
greh koji ne može biti oprošten nikada. Naime, apostol Jovan nam u trećem poglavlju
svoga evanđelja kazuje da je Nikodim priznao da su oni, fariseji, imali uvida u to da
Isus čini čuda potpomognut božanskom silom:
„A beše među farisejima čovek po imenu Nikodim, starešina judejski; ovaj dođe
Isusu noću i reče mu: ravi, znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jer niko ne
može da čini ova čuda koja ti činiš ako Bog nije s njim.“2
Međutim, iako su znali da je On kao učitelj došao od Boga, fariseji kao religiozni
ljudi nisu bili poslušni Gospodnjoj volji, te su iz bojazni da ne izgube ugled i poštova-
nje od naroda koji im je ukazivao sve počasti (vidi: Mk. 15:9-10; Jn. 11:47-48, 12:19),
optuživali Isusa za najrazličitije krivice. Jedna od najtežih optužbi je bila upravo ova o
kojoj govorimo, a to je proglašavanje Isusa sotoninim slugom. Iz svega do sada reče-
nog, proizilazi da je hula na Svetog Duha (greh koji se neće nikada oprostiti) zapravo
svesno i namerno odbacivanje Isusa Hrista kao Božijega Sina i Spasitelja. To naravno
ne znači da će svi ostali gresi moći da budu oprošteni nakon smrti pojedinca. Naprotiv!
Kada govori da će se „svi gresi oprostiti ljudima“ Gospod podrazumeva da takvom op-
roštenju mora da prethodi i jedini uslov a to je pokajanje onih koji su hulili na Boga i
Njegovog Sina Isusa Hrista – za vreme dok su bili neverujući. Prema Gospodnjim re-
čima, Sveti Duh uverava i dokazuje svetu da je neverovanje u Spasitelja zaista veliki
greh:
„A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe,
nego će govoriti ono što sluša, i najaviće vam što će doći.“3
„I kada on dođe, dokazaće svetu da ima greha, i pravednosti, i suda. U pogledu
greha – što ne veruju u mene.“4
Jedini način da čovek bude spasen i da mu gresi budu oprošteni (te da u isto vreme
bude siguran da ne samo što nije pohulio na Svetog Duha već da je poslušao Njegov
glas) jeste poverovanje i predanje života Hristu Spasitelju. Reč Božija svedoči da će
svaki nenanovorođeni čovek koji umre sasvim sigurno biti osuđen – te da za njega
nema više milosti i oproštenja.
„Ko veruje u njega – tome se ne sudi; a ko ne veruje – već je osuđen, što nije
verovao u ime jedinorodnog Sina Božijeg. (...) Ko veruje u Sina ima večni život; a ko je
neposlušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu.“5
Dakle, izraz da se „hula na Svetoga Duha“ neće oprostiti ni na ovom ni na onom
svetu ne podrazumeva da će drugi gresi moći da se oproste, već ukazuje na svu veličinu
greha neposlušanja glasa Svetoga Duha koji svedoči o Spasitelju (vidi: Jn. 15:26).

5 Ev. po Jovanu 3:18, 36. Naglasak moj.
374
ŽIVOT POSLE SMRTI
Saznanja o prethodno istaknutim istinama Svetog pisma gotovo da ostavljaju izliš-
nim razmišljanje o ostalim stihovima iz evanđelja kojima pravoslavni brane svoje uče-
nje o neophodnosti molitve za umrle. Tako, Isusovo obećanje zapisano u Jn. 14:13-14,
o tome da će On uslišiti sve molitve koje mu učenici budu upućivali (a koje, naravno,
budu bile Njemu po volji) svakako da ne upućuju na moljenje za duše umrlih. Dokaz za
ovu moju tvrdnju svakako jeste apostolska molitvena praksa u kojoj ni na jednom je-
dinom mestu u Pismu ne nalazimo da su se oni molili za mrtve, niti su pak upućivali
druge da to čine. Ovakve molitve bi, uostalom, bile i suvišne jer umrli hrišćani i posle
svoje smrti pripadaju Gospodu – pošto su za vreme svoga života iskusili Božiju milost
oproštenja greha i doživeli novo rođenje. Stihove iz poslanice Rimljanima koji govore
baš o tome (Rim. 14:7-8) naveo nam je i sam gospodin Milin u svojoj knjizi. Sa druge
strane, neverujući ljudi su već osuđeni zbog svoga neverstva, pod pretnjom večnoga
suda ukoliko se ne budu pokajali do kraja svoga ovozemaljskog bitisanja.
Tako, ono što možemo da zaključimo na kraju ovog pregleda pravog značenja bib-
lijskih citata koje pravoslavni navode potvrđujući svoje učenje, jeste da je priznanje
Ivana Nikoljina, u kojem nam je stavio do znanja da se molitve za umrle temelje isklju-
čivo na svetom predanju a ne i na Svetom pismu, vredno svake pohvale.
Apokrifna literatura i molitve za umrle

Ono što svakako nije loše napomenuti jeste činjenica da, ukoliko već kanonizovane
bogonadahnute knjige Starog i Novog zaveta na podržavaju ideju o molitvama za mrt-
ve, onda se takva podrška, od strane pravoslavnih, traži i pronalazi u apokrifnoj litera-
turi. Činjenicu da bogoslovi Istočne crkve mnoge svoje dogme o Bogorodici, koje ne
mogu da nađu u Bibliji, temelje na apokrifnoj knjizi „Protoevanđelje Jakovljevo“ već
smo obradili u 5. poglavlju ove knjige. Govoreći o mitarstvima (o kojima će biti reči u
nastavku poglavlja) kao i o prinošenju žrtava za duše umrlih – radi oproštenja njiho-
vog greha, g-din Milin navodi „dokaze“ iz dve starozavetne apokrifne knjige. Reč je o
knjizi Sirah i 2. knj. Makavejima. Evo kako glasi tekst iz Milinovog apologetskog dela:
„Najzad, nije bez ikakvog značaja spomenuti da su molitve za pokojnike imali i sta-
rozavetni Jevreji. Kad se u haljinama poginulih jevrejskih vojnika u doba Jude Maka-
veja nađoše dragocenosti od darova idolskih, tada se svi Judeji obratiše Bogu s molit-
vom da im se taj greh oprosti, a sam Juda posla u Jerusalim da se za greh mrtvih pri-
nese žrtva, i učini molitvu za mrtve da se očiste od greha (2. Mak. 39-42 i 43-46) (tj. 2.
Mak. 12:39-42 i 43-46; prim. I. S.). Dakle, molitva za pokojnike nije samo mnogoboža-
čki običaj koji je Crkva tobož kopirala, nego je to sveljudski običaj, a Crkva ga
je uvela na osnovu Svetog pisma i Svetoga predanja.“1
Ono što je ovaj pravoslavni bogoslov izostavio da nam saopšti jeste da su ovi „staro-
zavetni Jevreji“ živeli u vremenu nakon završetka pisanja Starog zaveta (u drugom ve-
ku pre Hrista) u doba velikog uticaja helenističke (grčke) kulture i verovanja na jevrej-
sku religiju. Ovi Jevreji svakako nisu mogli da pronađu praktikovanje molitava za mrt-
ve u starozavetnim knjigama koje su pisali Božiji proroci, jer Stari zavet ne poznaje
takvo učenje. Nasuprot tome, grčka religija je podrazumevala nastavak egzistencije
duše nakon smrti i propisivala određene obrede koje su živi trebali da sprovode radi
njihove dobrobiti na onom svetu. Apokrifne knjige Starog i Novog zaveta se upravo

375
zato i nazivaju apokrifnim što se udaljavaju od božanske istine. Kao što sam to napo-
menuo i u prvom poglavlju, apokrifna dela (npr. maločas od g-dina Milina navedena 2.
knj. Makavejima) opravdava i samoubistvo (2. Mak. 14:41-46), koje se naziva „časnom
stvari“, potpuno nasuprot Božijoj Reči objavljenoj u starozavetnom kanonu koja sa-
moubistvo osuđuje i kazuje da su naši dani u Gospodnjim a ne u našim rukama (Psa-
lam 31:15-16). Uostalom, i sam Milin priznaje da je praktikovanje molitava za umrle
„sveljudski“ (dakle ipak neznabožački) običaj, te da ga je Crkva uvela na osnovu Sve-
tog pisma (tj. apokrifa koje Pravoslavna crkva, podsećamo se, naziva „devterokanon-
skim“ tj. „drugokanonskim“ a ne apokrifnim. Razlog tome je što se služi i njihovim
tekstovima radi oblikovanja svoje dogme), i svetog predanja (tj. kasnije uvedenih ver-
skih ideja koje su potekle od, na hrišćanstvo nedovoljno obraćenih, crkvenih otaca).
A koliko se učenje svetog predanja, koje potiče iz kasnijih vekova, razlikuje od ono-
ga o čemu su na početku hrišćanske ere propovedali Hristos i apostoli, najbolje će po-
kazati verovanje o postojanju nebeskih demonskih carinarnica.
Učenje o vazdušnim mitarstvima

Ono što bi na samom početku valjalo da napomenem jeste da se ovo učenje pojavilo
i u dogmu Pravoslavne crkve uvedeno nakon poslednjeg do sada održanog VII Vase-
ljenskog sabora. Vladeta Jerotić u svom delu „Staro i novo u hrišćanstvu“ kazuje da je
učenje o mitarstvima zapravo još uvek nezvanično prihvaćeno učenje – a verovatno iz
razloga što ga nije potvrdio ni jedan Vaseljenski sabor.1 U pravoslavnoj literaturi se
uglavnom kao dokaz za postojanje ovih „nebeskih carinarnica“ navodi sadržaj sna pre-
podobnog Grigorija, učenika sv. Vasilija Novog, kojeg je usnio u H veku posle Hrista.
Pre nego što proučimo i sam sadržaj sna na kome je utemeljeno učenje o zagrobnom
životu u „jedinoj ... apostolskoj Crkvi“, želim da odgovorim na pitanje: šta su to zapra-
vo mitarstva? Evo kako pravoslavni objašnjavaju ovaj pojam:
„Mitarstva su neka vrsta carinarnica, na koje nailaze duše umrlih ljudi ulazeći ka
prestolu Nebeskog Sudije. Na mitarstvima stoje duhovi zla i traže od svake duše carinu
ili otkup za grehe koje je počinila. Ta carina, taj otkup sastoji se u dobrim delima, sup-
rotnim učinjenom grehu. Naziv: mitarstva i mitari, pozajmljen je iz istorije jevrejske.
Kod Jevreja mitarstvima (tj. mitarima, prim. I. S.) su se nazivala lica, određena od Ri-
mljana za skupljanje poreza. Pri tom poslu, mitari su upotrebljavali sva moguća sreds-
tva, samo da bi što više skupili dažbina. Mitari su stojali kod naročitih carinarnica, ili
trošarinskih stanica, i naplaćivali za prenošenu robu trošarinu. Te trošarinske stanice
nazivale su se mitnice, mitarstva. Ovaj naziv hrišćanski pisci su upotrebili i nazvali
mitarstvima ona mesta u vazduhu između zemlje i neba, na kojima zli dusi zadržava-
ju duše pokojnika pri njihovom ulazu ka Prestolu Gospodnjem, istražuju njihove gre-
he, starajući se da ih okrive za sve moguće grehe, i na taj način nizvedu u ad.“2
Kao što smo iz ovog objašnjenja mogli da uočimo, učenje o mitarstvima zastupa
verovanja o događajima koji se odigravaju u zagrobnom životu ljudi, o kojima u Bibliji
1 Govoreći o nekim starim srpskim verovanjima o životu duše posle smrti, Jerotić kazuje i sledeće: „Jovan ili
sveti Jovan kao da u ovim srpskim narodnim verovanjima ima funkciju prihvatanja duša, kao što to čini
kod starih Grka vrhovno božanstvo donjeg sveta. Može li se ovo verovanje dovesti u vezu s verovanjem
koje je srpska pravoslavna crkva (nezvanično) usvojila: sa učenjem o mitarstvima?“. Staro i novo
u hrišćanstvu, Beograd 2000. god. str. 18. Naglasak moj.
2 Traktat: Put duše posle smrti – o mitarstvima, iz žitija Prepodobnog Vasilija Novog od Oca Justina Popovi-
ća, Manastir Ćelije 1995. god. Naglasak moj.

376
ŽIVOT POSLE SMRTI
ne nalazimo ni najmanji pomen. Nasuprot onome što uči Pismo, ovo verovanje se zas-
niva na krajnje nebiblijskim postavkama, kao što su učenje o spasenju kroz dobra dela
i o demonima koji imaju vlast da dušu hrišćanina preispituju nakon fizičke smrti. Kao
potporu ovoj novotariji, pravoslavni uglavnom navode stihove iz poslanice Efescima
apostola Pavla 2:1-2 i 6:12. Evo kako glasi tekst iz knjige „Posle smrti“ u izdanju mana-
stira Mileševe:
„Sveto pismo (...) naziva vazduh: oblašću zlih duhova. Jer naš rat nije s krvlju i te-
lom, nego sa poglavarima i vlastima i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima
zlobe ispod neba, a knez je njihov knez vlasti vazdušne; u kojima i vi nekad hodiste, po
veku sveta ovoga, po knezu vlasti vazdušne.“1
Stihovi na koje je autor ove pravoslavne knjige pritom mislio, a koje sam adresirao
maločas, glase ovako:
„Bog je Hristom oživeo i vas koji ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i grehova, u ko-
jima ste nekada živeli po duhu ovoga sveta, po vladaru vazdušnih sila, po duhu koji
sada dejstvuje u sinovima nepokornosti.“ (Ef. 2:1-2);
„Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv
vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima.“ (Ef. 6:12).
Kao što se iz navedenih Pavlovih izjava može jasno uvideti (a još jasnije za koji tre-
nutak kada budem citirao širi kontekst), apostol ovde uopšte ne govori o zagrobnom
životu i prolasku duše kroz mitarstva, već nam stavlja do znanja da je oblast sotonskog
delovanja prostor u kome žive ljudska bića, a to je vazdušni prostor (zemljina atmosfe-
ra) kroz koji se, hodajući zemljom, ljudi kreću. A to dalje znači da je nama hrišćanima
sotona sa svojom demonskom vojskom veoma blizu, te da je stoga neophodno da se
naoružamo duhovnim oružjem da bi smo uspešno vojevali u ratu za spasenje zemalj-
skog stanovništva, koje je neprosvećeno evanđeljem i samim tim još uvek pod izrazi-
tom sotonskom vlašću (2. Kor. 4:3-4; Dela ap. 26:17-18). Evo kako zapravo glasi tekst
iz posl. Efescima u njegovom širem kontekstu, iz koga saznajemo pravu pouku koju je
apostol hteo njime da saopšti:
„Uostalom jačajte u Gospodu i u sili njegove snage. Obucite se u sve oružje Božije,
da bi ste mogli odoleti đavolskom lukavstvu. Jer naša borba nije protiv ljudi
od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog
sveta, protiv zlih duhova na nebesima. Zato uzmite sve oružje Božije, da biste
mogli da se oduprete u zli dan i da se održite – pošto sve svršite. Stojte, dakle,
opasavši svoja bedra istinom, i obukavši oklop pravednosti, obujte noge pripravnošću
na evanđelje mira. Pri svem tom uzmite štit vere, kojim ćete moći da pogasite sve og-
njene strele nečastivoga. Primite i kacigu spasenja i duhovni mač, koji je reč Božija.“2
Malopređašnje navođenje samo jednog stiha, istrgnutog iz konteksta Pavlovog ka-
zivanja iz šestog poglavlja ove poslanice, samo dokazuje svu nemoć pravoslavnih teo-
loga da Biblijom dokažu svoje pogrešne svetopredanjske ideje kojima, nažalost, neupo-
redivo više veruju nego samoj Božijoj Reči.
Proučimo sada detaljnije i sam sadržaj sna prepodobnog Grigorija da bismo se još
jedanput uverili koliko je njegova poruka daleka od Hristovog i apostolskog učenja o
zagrobnom životu.
1 Posle smrti, manastir Mileševa, 1991. god. str. 48. Naglasak moj.
377
San prepodobnog Grigorija

Veliki pravoslavni svetitelj iz X veka, prepodobni Vasilije Novi, imao je kod sebe
učenike Grigorija i Teodoru. Nakon njene smrti, Grigorije je želeo da sazna šta se desi-
lo sa Teodorinom dušom, te je zamolio prep. Vasilija da se pomoli Bogu, ne bi li mu On
otkrio ono što ga je tako interesovalo.
Opis stanja duše nakon smrti koje ću sada navesti, a koji potiče od blažene Teodo-
rine duše, karakterističan je za srednji vek u kome je vladalo gotovo potpuno duhovno
mračnjaštvo uzrokovano nepoznavanjem Božije Reči i obimnom sotonskom preva-
rantskom aktivnošću:
„Hristočežnjiva monahinja i samopregorna poslušnica svetog Vasilija Novog. Po
smrti javila se Grigoriju, učeniku sv. Vasilija Novog, i opisala mu svih dvadeset mitar-
stava, kroz koja je duša njena prošla posle razlučenja od tela, dok nije pomoću molita-
va sv. Vasilija ušla u večni pokoj. Prestavila se 30. decembra 940. godine.“1
„I vide Grigorije viđenje u snu, i razgovara sa bl. Teodorom kao na javi:
„Dete Grigorije, pitaš me o tako strašnim stvarima, da me i sećanje na njih privodi
u užas. Tada sam videla lica koje nikad nisam videla i čula reči, koje dotle nikad ne
čuh. Šta bih ti mogla još reći? Strahote i užas, o kojima nikada nisam ni pomišljala sre-
li su me tada radi mojih rđavih dela; ali zbog molitve i pomoći opšteg našega oca Vasi-
lija za mene je sve bilo lako. Kako da ti opišem tu telesnu muku, onaj strah i pometnju
koje trpi umirući?! Prestavi sebi gologa čoveka bačenog u vatru; ta muka koju on
oseća biće slična tome, što čovek oseća kad umire2. Kao što u vatri čovek sagoreva i
pretvara se u pepeo, tako i predsmrtne muke i gorki čas razdvajanja duše od tela ruši
čoveka /čovek više ne postoji, već duša/. Zaista, strašna je smrt grešnika sličnih meni,
jer sam ja mnogo grešila a dobrih dela mojih beše malo. Kad se približi kraj moga ze-
maljskog života i kad dođe čas razdvajanja duše od tela videla sam mnogo arapa, koji
stajahu oko moga samrtnoga kreveta.3 Njihova lica behu crna kao smola, oči im behu
kao razgoreli ugljen i ceo izgled njihov beše strašan kao sama gejena ognjena. Čim se
pojaviše oni podigoše nezamislivi šum i krik. Jedni su se kezili kao stoka i zverovi,
drugi lajali kao psi, neki su zavijali kao vukovi, a neki roktahu kao svinje. Kada ovim
mukama bejah dovedena do potpune malaksalosti, videh da mi prilaze u vidu divnih
mladića dva svetla angela Božja, čiju lepotu nije moguće opisati. (...) Kad sam ih videla
srce mi se ispuni radosti i ja veselo pogledah na njih. Pri njihovoj pojavi crni arapi
zadrhtaše i odstupiše malo podalje. Najzad dođe i sama smrt, ričući kao lav i izgled
njezin beše strašan. Ona imaše ljudski – čovečji lik, ali nije imala nikakvog tela, već
beše sastavljena od samih golih kostiju. Sa sobom nosila je razne sprave za mučenje:
1Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, manastir Ćelije, 1995. god.
2 Nasuprot ovoj izjavi blažene Teodore, stoje tvrđenja „anđela“ i „duša već umrlih svetitelja“ koja su bila
izrečena indijskom hrišćaninu Sundar Singu, a u kojima su oni tvrdili da je smrt potpuno bezbolna: „Kao
što je ranije rečeno, indijski hrišćanin Sundar Sing imao je više duhovnih vizija i razgovora sa anđelima i
dušama svetitelja iz zagrobnog života. U tim viđenjima i razgovorima bilo je reči i o smrti i zagrobnim su-
dbama pravednih i grešnih duša. Evo šta su mu oni otkrili o smrti: „Smrt je slična snu. Nema nikakve
muke pri prelasku na ovu stranu (to jest u zagrobni život), osim u slučaju telesne bolesti i duševnih
stanja. Kao što umoran čovek biva savladan dubokim snom, tako dolazi smrtni san na čoveka. Nekima
dođe smrt tako iznenadno, da oni s teškom mukom mogu da shvate da su ostavili materijalni svet i ušli u
svet duhova.“ Ž. Marinković, Najbolji vaspitač, str. 331. Naglasak moj.
3 Umesto sa arapima, sa kojima je sotonine demone uporedila blažena Teodora, neki pokajani razbojnik
koji je umro u vreme vizantijskog cara Mavrikija, opisao je spodobe koje su prišle njegovoj duši posle smr-
ti kao „nekakve crnce“, koji su urlajući pobegli nakon anđeoske intervencije i uznošenja razbojnikove duše
u raj. Ep. Nikolaj, Ohridski prolog, 18. oktobar, rasuđivanje, str. 761.
378
ŽIVOT POSLE SMRTI
mačeve, strele, koplja, sikire, kose, srpove, udice, rogove, testere dleta i mnoge druge
meni nepoznate. Videći sve ovo moja bedna duša zadrhta od straha. Tada sveti angeli
rekoše: „Šta čekaš? Razreši tu dušu od veza tela, razreši je brzo i tiho, zato što ona nije
mnogo opterećena težinom grehova“. Smrt mi priđe bliže, uze neku sikiru i otseče mi
noge potom ruke, zatim drugim spravama postepeno otseče mi sve delove moga tela,
odeljujući zglavak od zglavaka. Ja već nisam imala ni noge, ni ruke, celo telo moje beše
omrtvelo tako da se ne mogoh više ni maknuti. Zatim uzevši neko oruđe smrt mi otse-
če glavu, posle čega ne mogoh ni da je krenem; za mene ona beše potpuno tuđa. Naj-
zad, smrt beše spremila u čaši neki rastvor, podnese mi čašu mojim ustima i nasilno
me napoji onom tečnošću. Ova tečnost beše tako gorka, da moja duša nije mogla da
podnese ovu gorčinu, zadrhta i izlete iz tela kao nekom silom izvučena. Svetli angeli
uzeše moju dušu odmah na ruke. Okrenuvši se ja pogledah natrag i videh svoje telo,
ono je ležalo mrtvo, neosećajno i nepokretno.
Kada duša izađe iz tela ima šta i da vidi: čeka je najmučniji put što se da zamisliti,
put kroz đavolje sudove, /mitarstva/. Sve naše grehe đavoli podižu na nas, da bi i dušu
odvukli tamo gde su gresi. Tih sudova ima 20 na broju.“1
Ukratko rečeno, sumirajući mnogo duži opis zagrobnog života blažene Teodore koji
je zapisan u Žitijima, ova „hristočežnjiva“ monahinja je saopštila Grigoriju 40-dnevni
put njene duše kroz nebeske sotonske carinarnice, sve dok nije stigla u nebesko cars-
tvo. Mitarstva kroz koja je prolazila, služila su za ispitivanje sledećih grehova: Na pr-
vom mitarstvu se ispituju gresi učinjeni govorom (prazni razgovori, smejanje, huljenje,
nepristojni uzvici, pevanje pesama itd). Na drugom mitarstvu se ispituje greh laži, kri-
vokletstva, neispunjavanja zaveta i zakletvi i slično. Treće mitarstvo služi za ispitivanje
ismejavanja, osuđivanja i klevetanja bližnjih, kao i ruganja i ponižavanja.
„Četvrto mitarstvo nesitosti, ispituje se: objedenje, pijanstvo, bezvremeno i tajno
jedenje, presićenje kao i sva ugađanja črevu, za ovim Teodora se uputi na
Peto Mitarstvo lenjost, ovde se ispituju svi dani i časi provedeni u lenjosti i nehat-
nosti, ispituju se oni koji badava jedu hleb, koji od tuđeg znoja žive, a neće sami da se
trude, dalje najamnici dobivaju platu a nebrižljivo vrše dužnosti svoje. Za ovim sledo-
valo je
Šesto Mitarstvo razbojništvo i grabeži javne i tajne, za tim
Sedmo Mitarstvo srebroljublja i tvrdičenja.
Osmo Mitarstvo lihve – zelenaštva i kijašarstva, otimači tuđeg.
Deveto Mitarstvo nepravde, na kojem se ispituju sudije koji uvlače na sudove pris-
trasnost ili mito, koji pravdaju krive a nevine osuđuju. Za ovim se nalazi
Deseto Mitarstvo zavisti. Više od ovog nalazi se
Jedanajesto Mitarstvo gordosti, gde napeti duhovi s prezrenjem ispituju gordost
sujetu, visoko o sebi mišljenje, preziranje, veličanje, ne odavanje dovoljnog poštovanja
roditeljima, duhovnim i građanskim vlastima.
Dvanajesto Mitarstvo gnjeva i jarosti.
Trinajesto Mitarstvo zlopamćenja.
Četrnajesto Mitarstvo ubijstva, na kojem se ispituje ne samo razbojništva i ubistva,
nego svaki udar, ćuška i tuča.
Šesnajesto Mitarstvo2 vračanja, gde se ispituje čaranje, bajanje, sastavljanje otrova.
1 Sveti vladika Nikolaj Velimirović, Da li duša postoji, Svetilo, str. 30-32. Naglasak moj.
2 Autori knjige „Posle smrti“ iz koje navodim ovaj tekst su očigledno preskočili „Petnajesto Mitarstvo“, i do
kraja navođenja svih mitarstava nisu ispravili tu svoju grešku. Naime, u traktatu o mitarstvima u izdanju
manastira Ćelije, iz koga sam i ranije citirao, stoji da je zapravo petnaesto mitarstvo (a ne šesnaesto) nad-
379
Sedamnajesto mitarstvo bludno, na kojem se ispituje blud; greh lica koja nisu ve-
zana supružništvom, sladoslasni pogledi, strasni zagrljaji i dodiri.
Osamnajesto Mitarstvo preljubno, na kojem se ispituju bludni gresi lica koja žive u
supruženstvu, a koja ne čuvahu supružansku vernost.
Devetnajesto Mitarstvo sodomsko gde se ispituju svi neprirodni bludni gresi i krvo-
smešenja.
Dvadeseto Mitarstvo jeresi, gde se ispituje nepravilno mudrovanje, sumnja u veru,
odstupanje od pravoslavne vere, huljenje na Boga i tome podobna sagrešenja.“1
Kao što proizilazi iz upravo navedenog teksta, tj. kazivanja prepodobne Teodore o
njenom zagrobnom putovanju, čoveku ništa ne bi pomoglo to što bi na osnovu svojih
dobrih dela stigao i do devetnaestog (tj. dvadesetog) mitarstva. Ukoliko je za života
prestupio neko od utvrđenih pravila koje propisuje Pravoslavna crkva i verovao supro-
tno njenim kanonima (kao što je slučaj sa mnogim pravoslavnim Srbima današnjice,
koji veruju u npr. reinkarnaciju ili astrologiju), on bi bespogovorno bio bačen u pakao,
i to na osnovu zasluga demona na pomenutom mitarstvu koji bi razotkrio krivoverje
koje je duša preminuloga nosila na sebi kao teret greha.
Ono što će nam na osnovu Svetog pisma postati više nego očigledno, pravoslavno
učenje o mitarstvima u potpunosti negira vrednost Hristove otkupljujuće smrti kao i
Njegovog vaskrsenja iz mrtvih. Božija Reč, naime, kao što smo to utvrdili u drugom i
trećem poglavlju ove knjige, čvrsto naglašava da ljudi svoje spasenje pred Bogom os-
tvaruju bez ikakvih svojih zasluga i dobrih dela, jedino kroz veru u Isusa Hrista Spasi-
telja, posredstvom koje bivaju rođeni od Boga Svetim Duhom i postaju Božijom de-
com:
„Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od
dela, da se niko ne pohvali.“2
Međutim, i pored ovako jasne biblijske nauke, tekst svetog predanja iznosi tvrdnju
da, ne samo da se čovek spasava svojim sopstvenim dobrim delima, već da ih svetitelji
imaju i odviše, te da ih (u obliku zlatnog novca) mogu da poklanjaju dušama umrlih
radi otkupljivanja njihovih grehova na demonskim carinarnicama. Evo na koji je način
hristočežnjiva i samopregorna poslušnica Teodora stigla do nebeskog carstva:
„Kad sam se približila kraju moga života, ugledala sam mnogo crnih duhova, koji su
opkolili moju postelju. (...) Oni pripravljahu hartije i razvijahu spise na kojima behu
napisana sva moja zla dela, kao da očekivahu samoga sudiju, koji trebaše da dođe.
Nevoljna moja duša beše obuzeta velikim strahom i trepetom. I ne samo da me je mo-
rila gorčina smrti, nego i grozni izgled i jarost strašnih demona, behu za mene kao
druga još gora smrt. Kad bejah sasvim iznemogla, uvideh dva svetla angela Božija u
vidu mladića neiskazane krasote, gde iđahu meni. (...) Sveti Angeli počeše tražiti moja
dobra dela, i po blagodeti Gospoda, nađoše ih. Oni sabirahu sve što god dobroga
pomoću Božijom učinih, i pripravljahu, da polože na terazijska merila protiv zlih
dela mojih. Demoni videći to, škrgutahu na mene zubima, jer htedoše odmah da me
istrgnu iz ruku angelskih i da me izvedu na dno adova. U taj čas javi se neočekivano
prepodobni naš otac Vasilije, i reče svetim angelima: - Angeli Božiji! ta je duša mnogo
ležno za ispitivanje „čaranja, bajanja, trovanja i prizivanja đavola“. Isto tako, šesnaesto (a ne sedamnaes-
to) služi za ispitivanje bluda; sedamnaesto (a ne...) za preljubu; osamnaesto (a ne...) za sodomiju; dok je
devetnaesto (a ne...) zaduženo za jeres. Na dvadesetom mitarstvu ispituju se gresi nemilosrđa i tvrdoće sr-
ca.
1 Posle smrti, manastir Mileševa 1991. god. str. 47-48. Naglasak moj.
380
ŽIVOT POSLE SMRTI
poslužila meni za moje starosti. Ja sam se molio Bogu za nju, i Bog ju je meni darovao.
S tim rečima izvadi iz nedara punu kesicu čista zlata i dade angelima rekavši: Kad
budete prelazili vazdušna Mitarstva, i lukavi dusi počnu ispitivati dušu, ovim je is-
kupljujte, iz njenih dugova. Ja sam bogat blagodaću Božjom, sabrao sam veliko skro-
vište mojim znojem i trudima, i poklanjam ovu kesicu duši koja mi je poslužila.
Rekavši to on ode.“1
Kao što uočavamo, i u onom, duhovnom svetu, postoje „podmićivanja“ carinika na
carinarnicama kao što je to slučaj i u ovom zemaljskom. Demoni primaju zlato iz ruku
anđela da bi propustili u raj dušu koja inače, po svojim sopstvenim zaslugama, tamo
ne bi sama mogla da stigne. Naravno, ni na jednom jedinom mestu se ne spominje krv
Isusa Hrista koja čisti grehe pokajnika – ali se zato spominje iskupljivanje grehova
(ovde nazvanih dugovima) novcem. Evo šta nam o onom pravom i jedinom praštanju i
iskupljivanju greha pred Bogom saopštava Reč Božija:
„Znajući da od svog sujetnog života, koji vam je od vaših otaca predan, niste is-
kupljeni propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju
Hrista kao nevinog i čistog jagnjeta, koji je pre postanka sveta bio predodređen.“2
„...krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha. (...) Ako ispo-
vedamo svoje grehe, on je veran i pravedan – da nam oprosti grehe i očisti nas od sva-
ke nepravednosti.“3
Ukoliko pak, sa druge strane, ovo svetiteljevo zlato razumemo drugačije, kao da
ono simbolizuje svetiteljeva „dobra dela“, stvar ostaje nepromenjena. Sveti Vasilije je
izrekao tvrdnju da je „sabrao veliko skrovište (blaga) svojim znojem i trudom“, pa ne
samo da poseduje dovoljno dobrih dela da bi se sam spasio, već može onaj „višak“ da
deli i drugima. Apostol Pavle u Efescima 2:9 podvlači: „ne od dela, da se niko ne po-
hvali“, no očigledno je da se sv. Vasilije – uprkos Pismu, upravo hvali svojim trudom i
zaslugama. U Bibliji ni na jednom mestu ne možemo da nađemo izjave slugu Sveviš-
njeg, koji su pred Njime mogli da se pohvale bilo kakvim zaslugama ili sopstvenom
dobrotom. Nasuprot ovakvim idejama, oni su dolazili do jake spoznaje svoga nesavr-
šenstva, iako su bili vrsni bogoslužitelji. Tako, prorok Isaija je mogao da kaže:
„I rekoh: jaoh meni! pogiboh, jer sam čovjek nečistijeh usana, i živim usred
naroda nečistijeh usana, jer Cara Gospoda nad vojskama vidjeh svojim očima.“4
Poistovećujući sebe sa grešnim Izrailjcima u čijem je okruženju živeo, ovaj sveti
prorok je rekao:
„Ali svi bijasmo kao nečisto što, i sva naša pravda kao nečista haljina; zato
otpadosmo svi kao list, i bezakonja naša kao vjetar odnesoše nas.“5
Na isti način, veoma ponizno, molio se nešto kasnije i veliki Božiji ugodnik, prorok
Danilo:
„I pomolih se Gospodu Bogu svojemu i ispovijedajući se rekoh: o Gospode, Bože ve-
liki i strašni (...) Zgriješismo i zlo činismo i bismo bezbožni, i odmetnusmo se i odstu-
pismo od zapovijesti tvojih i od zakona tvojih. (...) U tebe je, Gospode, pravda a u nas
sram na licu.“6
1 Posle smrti, str. 46-47. Naglasak moj.

3 1. Jovanova 1:7, 9. Naglasak moj.
4 Isaija 6:5. Naglasak moj.
6 Knjiga proroka Danila 9:4-5, 7. Naglasak moj.
381
Potpuno u skladu sa primerima koje su ostavili ovi starozavetni pravednici, i apos-
tol Pavle je mogao da za sebe izjavi:
„Istinita je reč i dostojna da je svi prime: Hristos Isus dođe na svet da spase greš-
nike od kojih sam prvi ja.“1
A evo i još jednog veoma jasnog odgovora ovog apostola na tvrdnje svetog predanja
o spasenju kroz sopstvenu dobrotu i pravednost:
„A kad se pokaza dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega, spasao nas je
ne na osnovu dela koja smo mi učinili u pravednosti, nego po svojoj milosti –
banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim koga bogato izli na nas posredstvom
Isusa Hrista, Spasitelja našega, da opravdani njegovom blagodaću postanemo
naslednici večnoga života – kao što se nadamo.“2
Iako Pismo više nego jasno svedoči da se ljudi spasavaju Božijom dobrotom, a ne
svojom sopstvenom, zlato koje je anđelima svetitelj predao je vrlo korisno poslužilo za
iskupljivanje greha prepodobne Teodore. Evo šta se zapravo zbivalo na pojedinim mi-
tarstvima:
„Dok smo putovali sa zemlje ka nebu, sretoše nas najpre vazdušni dusi prvog mitar-
stva. Na prvom mitarstvu se istražuju gresi, učinjeni rečima ljudskim, rečima praznim,
besmislenim, ružnim, nepromišljenim. I mi odmah zastadosmo tamo. I đavoli izneše
knjige (...) I ja se prisećah da je sve to bilo tako. I dok sam ja postiđena ćutala, i ujedno
drhtala od straha, sveti Anđeli koji su me vodili izneše nasuprot tim mojim gresima
nešto od mojih kasnijih dobrih dela, nedostatak dopuniše od dara prepodob-
nog Vasilija, oca mog, te me otkupiše, i mi krenusmo dalje.
I približismo se drugom mitarstvu, mitarstvu za laž. (...) Ali sveti Anđeli istaviše
protiv tih mojih grehova nešto od mojih dobrih dela, a ostalo nadoknadiše darom oca
mog, i tako me otkupiše. I mi nesmetano krenusmo dalje.
Zatim stigosmo do trećeg mitarstva, koje se zove mitarstvo za osuđivanje i klevetu.
(...) No i tu me sveti Anđeli otkupiše darom prepodobnog Vasilija, pa kre-
nusmo naviše.
I dođosmo do četvrtog mitarstva, zvanog mitarstvo za stomakougađanje (...) A ja
drhtah, videći sebe tako okrivljenu, i nemajući čime da se branim. No sveti Anđeli,
uzevši koliko treba od dara prepodobnog Vasilija, otkupiše me. (...)
Tako razgovarajući stigosmo do petog mitarstva, mitarstva za lenjost. (...) I mene
mnogo tamo ispitivahu, i ne bi se mogla osloboditi duga zbog grehova te vrste, da
moj nedostatak ne bi dopunjen darom prepodobnog Vasilija. (...)
Tako razgovarajući stigosmo do šesnaestog mitarstva, mitarstva za blud. (...) I onda
iznesoše zapisana bludna dela moja, i izobličavahu me, pokazujući lica sa kojima sam
grešila u mladosti svojoj, i vreme kad sam grešila danju i noću, i mesta na kojima sam
greh počinila. (...) I položiše sveti Anđeli mnogo od mojih dela, no mnogo više od
dara prepodobnog Vasilija, te se tako jedva izbavih ljute bede. Onda pro-
dužismo put.
Zatim stigosmo na sedamnaesto mitarstvo, mitarstvo za preljubu. (...) Na tom mi-
tarstvu se i ja pokazah kao veliki dužnik, i bejah izobličena kao preljubnica, i pogani
dusi i nemilosrdni islednici već behu gotovi da me otrgnu iz ruku Anđela i svedu na
dno pakla. Ali se sveti Anđeli mnogo prepiraše s njima, i izneše na sredinu sve moje
potonje trudove i podvige, i jedva me otkupiše, ne toliko mojim dobrim delima ko-

2 Titu 3:4-7. Naglasak moj.
382
ŽIVOT POSLE SMRTI
liko darom oca mog Vasilija. Od njegovog dara vrlo mnogo uzeše i na terazije
položiše, i tako moja bezakonja nadmeriše. Onda me uzeše, i mi nastavismo put. (...)
Ali nas onda sretoše pakosni dusi poslednjeg dvadesetog mitarstva za nemilosrđe i
tvrdoću srca. (...) No mi, blagošću Hristovom, prođosmo i to mitarstvo bez muke, uz
pomoć molitava prepodobnog Vasilija, koji im od svojih dobrih dela podari
mnogo za moje iskupljenje.“1
Ovakvo svekoliko pomaganje Teodorinoj duši, od strane svetog Vasilija novcem iz
njegove kesice, učinilo je da anđeli koji su je vodili dođu do sledećeg zaključka:
„Putujući tako sveti Anđeli govorahu među sobom: Vaistinu veliku pomoć ova duša
ima od ugodnika Božijeg Vasilija. Da joj njegovi podvizi i molitve ne pomažu, ona bi
mnogo propatila prolazeći vazdušna mitarstva. (...) No i ti (anđeli se sada obraćaju Te-
odorinoj duši; prim. I. S.) ne bi mogla proći mitarstva, da te ne otkupljuje dar prepo-
dobnog Vasilija.“2
Ono što naravno začuđuje jeste „istina“ koju su anđeli uvideli a koja glasi da čak ni
ova „hristočežnjiva i samopregorna poslušnica“ ne bi mogla, zbog svoje grešnosti, da
uđe u nebo – da nije bilo pomoći od strane živih (Sv. Vasilije je za vreme Teodorinog
putovanja po mitarstvima još uvek bio živ na zemlji i molio se za njenu dušu, a tu su i
njegova dobra dela koja su njoj pridodavana i pripisivana). Postavlja se pitanje kako će
u nebo da uđu mnogi drugi pravoslavni koji ni izbliza nisu tako „hristočežnjivi“ kao
pomenuta monahinja, niti su pak za života bili sluge kakvog duhovnog starca koji bi
mogao da im pomogne zlatom iz svoga „skrovišta“? A ono što je iznad svega čudno jes-
te i učenje Istočne crkve o tome da se i sama „Presveta Majka Božija“ i te kako bojala
svoje smrti, tj. prolaska kroz vazdušna mitarstva:
„Drugo, mi saznajemo, kako se ona u molitvi svojoj za što skoriji ishod iz ovog živo-
ta molila, da duša njena, pri odlučenju od tela, ne vidi knjaza tame i njegova strašilišta,
i da skrivena od oblasti tamne ne sretne se sa satanskom silom. Vidiš, kako je strašno
duši proći kroz mitarstva! Kad je se tako molila Ona, koja je rodila Razoritelja Ada, i
koja i sama ima ustrašavajuću silu nad demonima, šta je onda ostalo za nas?“3
Radi podsećanja na učenje pravoslavnih o presvetoj Bogorodici, navodim pouku
starca Kleope koja jasno ističe uzvišenost Marije nad vascelom tvorevinom:
„Znate li ko je Majka Gospodnja? Carica Heruvima, Carica cele tvorevine, kelija
ovaploćenja Gospodnjeg, dveri svetlosti, dver života, zatvorene dveri kroz koga niko ne
prođe osim Gospoda našeg Isusa Hrista. Ona je uperena lestvica ka nebesima, božan-
sko kandilo i hram Presvetog Duha. Majka Gospodnja je nevesta Očeva, majka Logosa
(riječi) i crkva Božanskoga Duha.“4
Vladika Nikolaj se, dakle, sa pravom pita: ako je „Majka Božija“, koja poseduje tako
veliku vlast u svemiru, imala strah od demona sa kojima je trebala da se sretne nakon
smrti, čemu onda treba da se nadaju obični smrtnici?
Na osnovu svega do sada rečenog, jasno je da pravoslavna dogma o spasenju kroz
dobra dela i religijske podvige ne samo da ne da mira i sigurnosti živima u to da li će
na kraju biti prihvaćeni od Boga ili neće, već i mrtve ostavlja na milost i nemilost krvo-
žednih demona koje proglašava gospodarima (nepostojećih) „nebeskih carinarnica“ sa
jedne, i nesavesnim ljudima koji bi trebali da se mole za dušu pokojnika, sa druge
strane. Koliko se ovo učenje odista razlikuje od veličanstvene nauke koju je Hristos
1 Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, manastir Ćelije 1995. god.
2 Isto.
3 Ohridski prolog, 15. avgust, rasuđivanje, str. 583. Naglasak moj.
4 Sveti knez Lazar, Prizren 1999. god. br. 1 [25], str. 146.
383
propovedao, po kojoj svaki nanovorođeni vernik poseduje apsolutnu sigurnost svoga
spasenja i pripada Gospodu i za života kao i nakon smrti, valjda je sada svakome jas-
no.1 No ipak, pogrešili bismo ukoliko bi završili proučavanje ove teme ne spominjući
još jednu, veoma važnu, zanimljivost. Naime, kao što to kod pravoslavnih često biva,
kada nema biblijskih dokaza kojim bi se potkrepile određene doktrine, onda se pribe-
gava citiranju učenja svetih otaca ili pak apokrifnih knjiga. Evo kako glasi deo teksta iz
žitija prep. Vasilija Novog, a u kojem se kazuje da Sveto pismo naučava o oproštenju
grehova kroz davanje milostinje siromašnima:
„Ali ljudi, zaneti zemaljskim ništarijama, ne mare za to, i smatrajući da je uživanje
svakodnevno najedanje i pijenje, jedu svakog dana nesito i piju bez straha Božijeg.
Njima je stomak umesto Boga, ne pomišljaju na budući život, niti se opominju Svetog
Pisma koje govori: Teško vama siti sad, jer ćete ogladneti; teško vama koji se napijate
sad, jer ćete ožedneti! (Lk. 6, 25). I oni smatraju da je Sveto Pismo bajka, i žive bezbri-
žno i razuzdano, piruju i vesele se svaki dan, kao onaj evanđelski bogataš. No oni među
njima, koji su milostivi i milosrdni, i čine dobra ništima i ubogima i nevoljnima, ti
lako dobijaju od Boga oproštaj grehova svojih i prolaze mitarstva bez muke, radi
milostinje svoje, jer Sveto Pismo kaže: milostinja izbavlja od smrti, i očišćava
svaki greh: oni koji čine milostinju i pravdu, ispuniće se života (Tovit. 12, 9). Oni pak
koji se ne staraju da milostinjama očiste grehe svoje, ne mogu izbeći ova ispitivanja.
Njih dograbljuju tamnoliki knezovi mitarstva.“2
Dakle, pored zagovaranja potpuno nebiblijske doktrine o dobijanju oproštenja gre-
hova kroz davanje milostinje (opet spasenje po zaslugama!), o čemu Biblija u svojim
kanonskim knjigama govori sasvim suprotno, ava Justin je i starozavetnu apokrifnu
knjigu Tobije (Tovit) proglasio Svetim pismom. Ova knjiga je nastala u IV ili III veku
pre Hrista i opisuje događaje (?) koji su se odigrali u okviru jedne porodice Jevreja ko-
ja je živela u rasejanju nakon propasti severnog Izrailjskog carstva u VIII veku stare
ere. Reči koje citira ava Justin, verovali ili ne, u izvornom tekstu izgovara sam anđeo
Gospodnji po imenu Rafael (inače u Bibliji nepoznat). Prema onome što uči Božija
Reč, očigledno je da ovaj „anđeo“, koji saopštava pouku potpuno suprotnu Gospodnjoj
nauci, pripada istoj onoj legiji bestelesnih duhova koji su se javili i Grigoriju u snu (kao
i mnogo ranije Saulu), saopštivši mu kazanije o vazdušnim mitarstvima kojima oni,
navodno, gospodare i na njima sude preminulim Hristovim vernicima. Apostol Pavle
jasno upozorava hrišćane da nisu sve objave koje stižu sa „one strane“ poreklom bo-
žanske:
„I nije čudo; jer i sam satana uzima vid svetlog anđela.“3
Gospod Isus Hristos i apostoli nikada nisu citirali niti ukazivali na pouke iz Tobiji-
ne knjige, koja uostalom, u davna vremena, nije ni bila uvrštena u kanon starozavetnih
jevrejskih knjiga (nije se čitala u sinagogama)4 – što nam jasno ukazuje na to da njene
duhovne poruke nisu smatrane verodostojnim i bogonadahnutim.
Dokaze koji govore u prilog mojoj tvrdnji da učenje o zagrobnoj sudbini ljudi, koje
se bazira na dogmi o spasenju kroz dobra dela, potiče (poput gotovo i svega ostalog u
učenju Istočne crkve) od nečastivih prevarljivih duhova a ne od Božijih svetih anđela,
dokazaću i u daljem nastavku ovog poglavlja.
1 Videti još jedanput stihove: Jn. 3:16, 36; 11:25-26; Rim. 8:31-39, 14:7-8; 1. Jov. 5:11-13.
2 Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, manastir Ćelije 1995. god. Naglasak moj.
4 Vidi u: Biblija „Kršćanske sadašnjosti“, Zagreb, (rimokatolički prevod) iz 1983. god, uvodi i napomene –
Stari zavjet, povijesne knjige, str. 1194.

384
ŽIVOT POSLE SMRTI
Parastosi (pomeni za mrtve)

U okviru kulta umrlih, u Pravoslavlju su ustanovljeni i pomeni za mrtve – zvani pa-
rastosi, u narodu poznatiji kao daće. Ovi pomeni za mrtve, kao što se da i pretpostaviti,
takođe nisu utemeljeni na učenju Svetog pisma već se u potpunosti zasnivaju na pre-
danju – koje je u ovom slučaju, „uzgred budi rečeno“, svoje poreklo dovelo iz grčkog
mnogobožačkog kulta. Evo šta pravoslavni kazuju o važnosti održavanja parastosa:
„Druga vremena posvećena isključivo molitvi za pokoj duša upokojenih hrišćana je-
su p a r a s t o s i, koji se priređuju obično u treći, deveti, četrdeseti dan po smr-
ti, o polugodišnjici preminulih. (...) U narodu su parastosi poznati kao „daće“. Priređu-
ju se tačno u određeno vreme za parastos. Na to se naročito pazi. Ne sme da se preko-
rači ni jedan dan. To naročito važi za daću o četrdesetodnevnom parastosu, jer se toga
dana, po predanju naše Svete Crkve, u carstvu Božjem vrši poseban sud nad du-
šom upokojenoga, kada duša dobija privremenu nagradu ili kaznu, shodno veri i deli-
ma njenim kao i molitvama naše Sv. Crkve i našim prinosima za njeno spasenje od
večne osude. To naš narod zna. Zato se četrdesetodnevni parastos daje tačno četrdese-
tog dana od smrti pokojnika ili koji dan ranije no, nikako kasnije.“1
Dakle, prema učenju Istočne crkve, treći, deveti i četrdeseti dan nakon smrti su ve-
oma važni za dušu upokojenog hrišćanina! Radi što boljeg spoznanja pravoslavnog
verovanja o ishodu duše i njenoj sudbini nakon telesne smrti (pored onog što smo već
proučili o vazdušnim mitarstvima), navešću poduži tekst koji o tome govori, a koji po-
tiče iz spisa sv. Makarija Aleksandrijskog, koji je živeo u IV veku posle Hrista. U tekstu
je opisan odgovor koga je sv. Makarije dobio od anđela Božijeg, a u vezi važnosti sve-
tootačkog predanja o pomenima za mrtve trećeg, devetog i četrdesetog dana po smrti:
„Jednom Sveti Makarije Aleksandrijski upita Anđele koji su ga pratili po pustinji:
„Pošto je od Svetih Otaca predato da se u Crkvi vrši prinos Bogu za preminulog u treći,
deveti i četrdeseti dan, kakva onda od toga biva korist po dušu pokojnika?“ Anđeo od-
govori: „Bog nije dopustio da išta nepotrebno i nekorisno biva u Njegovoj Crkvi. Jer
kada u treći dan biva u Crkvi prinos, onda duša umrloga dobija od čuvajućeg je Anđela
olakšanje u tuzi koju ona oseća zbog razlučenja sa telom; dobija zato što je za nju izvr-
šeno u Crkvi Božijoj slavoslovlje i prinos, te se u njoj rađa blaga nada. Jer u toku dva
dana se dozvoljava da zajedno sa Anđelima koji se nalaze pored nje hoda po zemlji gde
hoće. Otuda duša koja ljubi telo (teloljubiva duša) luta ponekad oko kuće u kojoj se
rastala sa telom, ponekad oko groba u kome je telo pogrebeno; i tako provodi dva dana
kao ptica tražeći sebi gnezdo. Dobrodeteljna pak duša hoda po onim mestima na koji-
ma je obično tvorila pravdu. U treći dan Onaj koji je vaskrsao iz mrtvih naređuje da se
svaka hrišćanska duša, po ugledu na Njegovo vaskrsenje, uznese na nebesa radi poklo-
njenja Bogu svih. Stoga Crkva ima dobar običaj vršiti u treći dan prinos i molitvu za
dušu. Posle poklonjenja Bogu, Bog naređuje da se pokažu duši razna i prijatna naselja
Svetih i lepota Raja. Sve to razgleda duša šest dana, diveći se i proslavljajući Tvorca
svega, Boga. A posmatrajući sve to, ona se izmenjuje i zaboravlja tugu koju je imala
boraveći u telu. Ali ako je kriva za grehe ona, pri posmatranju blagoslova Svetih, poči-
nje tugovati i ukoravati sebe, govoreći: Teško meni! koliko sam se oništavila (otaštini-
la) u tom svetu! Zanevši se zadovoljavanjem požuda, ja sam veći deo života provela u
bezbrižnosti, i nisam poslužila Bogu kako treba, da bih se i ja mogla udostojiti ove bla-
godati i slave. Teško meni kukavnoj... A posle razgledanja u toku šest dana svih radosti
1 Veronauka u kući, Beograd 1991. god. str. 98-99. Naglasak moj.

385
Pravednika, Anđeli je ponovo uznose na poklonjenje Bogu. Stoga, dobro čini Crkva,
vršeći u deveti dan službe i prinos za usopšeg. Posle drugog poklonjenja, Vladika (Go-
spod) svih naređuje odvesti dušu u pakao i pokazati joj sva tamošnja mesta mučenja,
razna odeljenja pakla, i raznovrsna mučenja nečestivih, u kojima nahodeći se duše gre-
šnika neprestano kukaju i škrguću zubima. Po ovim raznim mestima muka duša se
nosi trideset dana, dršćući, da i sama ne bude osuđena na zatvor u njima. U četrdeseti
dan duša se opet uznosi na poklonjenje Bogu; i tada već Sudija određuje duši mesto
koje odgovara njoj prema njenim delima. Stoga Crkva postupa pravilno, čineći u če-
trdeseti dan pomen za preminule.“1
Ono što iz navedenog teksta možemo da naučimo ne samo da se protivi biblijskom
izveštaju o zagrobnoj sudbini ljudi, već se, čini se, ne slaže ni sa učenjem o vazdušnim
mitarstvima o kojima smo govorili maločas. Naime, prema svemu ranije pomenutom,
krštena duša nakon smrti nedeljama putuje prema raju zemljinom atmosferom u kojoj
su smeštene demonske carinarnice, bez pomena bilo kakvih poklonjenja u treći i deveti
dan pred Božijim prestolom. Sada, sa druge strane, iz „anđeoskog otkrivenja“ koga se
udostojio da primi sveti Makarije, saznajemo da duša dva dana može da luta slobodno
po zemlji, potom je anđeli šest dana provode kroz raj a potom čitavih trideset kroz pa-
kao, dok se pri svemu tome mitarstva uopšte ne pominju! Ono što bismo, naravno,
trebali da znamo jeste da ovo učenje koje saznajemo od sv. Makarija, a koje je on dobio
od anđela (kao odgovor na pitanje o svrsishodnosti običaja pomena za mrtve u treći,
deveti i četrdeseti dan po smrti), potiče iz IV veka a ono o mitarstvima iz H veka posle
Hrista. Shodno tome, sv. Makarije nije ni mogao da piše o mitarstvima kada o njima
ništa nije znao, jer je to učenje uvedeno u pravoslavno verovanje tek šest vekova nakon
njegove smrti. Ono što je, dakle, njega interesovalo jeste zbog čega se pomeni za mrtve
održavaju baš tim, maločas pomenutim danima. Kakav je bio anđeoski odgovor – već
smo videli. Međutim, ukoliko ovakvo saopštenje „više sile“ zanemarimo, i odgovor pot-
ražimo u realnijim, zemaljskim (istorijskim) izvorima, doći ćemo do sasvim drugačijih
podataka. Najpre ćemo se podsetiti izjave ruskog pravoslavnog bogoslova, protojereja
Aleksandra Šmemana, koju smo naveli i u poglavlju o Božiću (poglavlje br. 7), a koja
glasi ovako:
„Glavni metod kojim se Crkva služila da bi neznabošca preobratila u hrišćanstvo
bio je metod sublimisanja i preobražavanja samih paganskih verovanja: Crk-
va je prečišćavala neke paganske običaje i ispunjavala ih hrišćanskim smislom
i sadržajem.“2
Pročitaćemo sada kakvi su i čiji to paganski običaji bili preobraženi i ispunjeni
hrišćanskim smislom. Odgovor na ovo pitanje nam daje pravoslavni istoričar Jevsevije
Popović:
„Isto tako i običaj beše, držati bogosluženje za duše umrlih (zadušnice) sa prinaša-
njem evharistične žrtve, ako je moguće bilo u blizini groba, i gozbe ljubavi za duše
umrlih (agape za duše, daće), naročito trećeg, sedmog ili devetog, tridesetog ili četr-
desetog dana, i osobito na godišnjicu smrti ili pogreba; pri čemu su sedmi, trideseti i
godišnji dan izabrani kao krajnji termini sedmice, meseca i godine posle smrti ili po-
greba, a treći, deveti i četrdeseti dan izabrani su možda sa obzirom na to, što je Hris-
tos trećeg dana uskrsao iz mrtvih, četrdesetog dana posle toga se uzneo na nebo, a de-
1 Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, (Reč o ishodu duše pravednih i grešnih), manastir Ćelije
1995. god. Naglasak moj.
2 Božić, spec. dodatak listu Danas, januar 2002. god. str. 6. Naglasak moj. Tekst iz knjige A. Šmemana: Taj-
ne praznika.
386
ŽIVOT POSLE SMRTI
veti dan je triput treći, potencirano treći dan; no već i neznabožački Grci su pri-
nosili žrtve za svoje mrtve trećeg, devetog i tridesetog dana i na godišnjici
smrti.“1
Prethodne navode, o tome da su hrišćani držali običaje koji su posedovali začuđu-
juću sličnost sa onim paganskim, potvrđuje i A. G. Hamman u svojoj knjizi „Rim i prvi
hrišćani“:
„Kao i njihovi zemljaci, vernici u Grčkoj slave karmine trećeg, devetog i
četrdesetog dana posle smrti. U Rimu se pogrebni obredi završavaju devetog da-
na – posle gozbe na koju se okupe rođaci i prijatelji. (...) Kao o pagani, hrišćani prire-
đuju gozbe u čast pokojnika, koje se zovu refrigeria (okrepljenje).“2
Pošto smo saznali da su i običaji neznabožačkih Grka propisivali pomen za duše
umrlih u treći, deveti i četrdeseti dan nakon smrti, nije li mnogo logičnije pretpostaviti
da je i ovaj običaj od strane „Crkve“ prihvaćen tako što mu je pridodano hrišćansko
značenje, nego verovati u njegovo božansko ustrojstvo koje su, tobož, anđeli obznanili
sv. Makariju? Jasno je, naime, da učenje o ovakvim pomenima nigde u Bibliji ne mo-
žemo da pronađemo, pa čak ni u najmanjim tragovima! A ono što je očigledno jeste i to
da se predanje o posebnom značaju četrdesetog dana zagrobnog života po dušu pokoj-
nika sačuvalo i dalje kroz vekove (nakon hristijaniziranja tog paganskog verovanja),
tako da je bilo prisutno u verovanju srednjevekovne crkve i u vreme sv. Vasilija Novog
i njegovih učenika. Zato je i duša prep. Teodore, nakon što je prošla kroz sva mitarstva,
a potom bila provedena i kroz paklene rejone, mogla da saopšti Grigoriju u snu da je
bila upokojena u raju četrdesetog dana po smrti – u vreme kada je sv. Vasilije za nju
vršio pomen na zemlji.3
No, da asimilacija neznabožačkih običaja od strane nekih hrišćanskih crkava i po-
kreta i njihovo oblačenje u hrišćansko ruho (zarad „preobraćanja“ pagana) nije bio
samo drevni običaj, već da se odvija i danas, dokazaće nam i sledeći navod iz dela koje
je priredio Roman Miz:
„Stanovništvo celog niza zemalja Centralne Afrike, koje je na početku XX veka bilo
monolitno politeističko, sada ispoveda hrišćanstvo ili pripada takozvanim „novim afri-
čkim pokretima“ – sinkretističkim tvorevinama koje uspešno povezuju elemente
hrišćanstva s tradicionalnim plemenskim religijama. U Kini čak vrlo površne i nedo-
voljne statistike svedoče o prisutnosti desetaka miliona hrišćana. Nastavlja se porast
zainteresovanosti za hrišćanstvo u zemljama Severno – Istočne Azije. Nasuprot tome
„hrišćanski bastioni“ u Evropi na kraju stoleća ne izgledaju nimalo nepobedivi. (...)
„Deevropeizacija“ hrišćanstva je ne samo geografski proces već i, možda čak i u većoj
meri – sociokulturni. (...) Ne radi se samo o obrednoj specifičnosti, sakralnoj arhitek-
turi, bogoštovnim razlikama, već i o doktrinalnim pitanjima koja zadiru u samu suš-
tinu hrišćanske verske nauke. Recimo, u Japanu je katolička misa već poprimi-

2 Rim i prvi hrišćani, Beograd 1998. god. str. 178. Naglasak moj.
3 Evo kako glasi ovaj tekst u celini: „Zatim me izvedoše otuda (iz pakla; prim. I. S.) i dovedoše u ovu obitelj
prepodobnog oca našeg Vasilija, koju vidiš, i upokojiše me ovde, rekavši mi: Sada prepodobni Vasilije vrši
pomen za tebe. – I meni bi jasno, da sam u ovo mesto došla za četrdeset dana po razlučenju mom od tela.
(...) U četrdeseti dan po razlučenju duše od tela, po učenju crkve, završava se hođenje duše po mitars-
tvima, izriče joj se vremenski sud, privremena presuda, posle čega se ona nastanjuje ili u mestu veselja, ili
u mestu mučenja, gde i boravi do Drugog dolaska Gospodnjeg na zemlju i konačnog Suda sina Božjeg nad
ljudima.“ Traktat: Put duše posle smrti, o mitarstvima, manastir Ćelije 1995. god. Naglasak moj.
387
la praksu da se za pokojne služi na prvu, treću, sedmu, trinaestu i trideset treću go-
dišnjicu smrti – upravo tako kako je to u budizmu.“1
U skladu sa maločas spoznatom činjenicom o tome da ni mitarstva a ni poklonjenja
pred Bogom od strane duše u treći, deveti i četrdeseti dan po smrti osobe zapravo ne
postoje, te da su crkveni pomeni u ove dane u potpunosti bespotrebni, u poslednjoj
celini ovog poglavlja ćemo se pozabaviti pregledom još nekih veoma interesantnih vi-
đenja, snova i posmrtnih iskustava pravoslavnih vernika. Njihovim iščitavanjem i ra-
zmatranjem stavićemo tačku na tvrdnju koju sam izneo još na samom početku poglav-
lja, a koja glasi da je učenje Istočne crkve o zagrobnom životu u potpunosti nebiblijsko
(ili, još bolje rečeno: protivbiblijsko).
Ostala viđenja i snoviđenja

Svi primeri koje ću navesti u daljem tekstu zasnivaju se isključivo na snovima, vizi-
jama (viđenjima) i drugim „otkrivenjima“ koje su dobili pravoslavni vernici (kako sve-
titelji – monasi, tako i mirjani (svetovni ljudi). Sva ova otkrivenja spadaju, zajedno sa
učenjem svetih otaca, odlukama Vaseljenskih sabora i ostalim pravilima za verski ži-
vot, u takozvano sveto predanje (barem prema rečima sv. vladike Nikolaja koje sam
naveo u prvom poglavlju ove knjige). U prilog svih njih se ne može navesti niti jedan
tekst iz Svetoga pisma. Sa druge strane, vrlo ćemo lako prepoznati da su mnoga kazi-
vanja upravo krajnje suprotstavljena onome što je u Pismu objavljeno.
Anđeoske greške i usmrćivanje pogrešnih osoba

Prema verovanju pravoslavnih, tokom čitave istorije hrišćanske Crkve dešavale su
se neke stvari koje su zaista začuđujuće. Radi se o tome da su anđeoska bića ispoljavala
svoje nesavršenstvo i nepotpuno razumevanje Gospodnjih zapovesti, te su neretko bili
u prilici da ispravljaju posledice svojih sagrešenja. Evo nekoliko pripovesti u čiju nas
božansku istinitost želi da ubedi vladika Nikolaj Velimirović, a koje govore o iskustvu
vernika koji su greškama anđela bili usmrćeni:
„Godine 1910, u okolini Požarevca odigrao se znamenit događaj, koji svedoči o pos-
tojanju duše. Tamo ima selo u okolini, Mali Crnić, i selo zvano Kula. U leto te, 1910.
godine, bolovao je u Malom Crniću čovek po imenu Stevan. Bolovao i umro. Mrtav bio
24 sata, i poneli su da ga sahrane. Raka je bila iskopana. Pratnja je bila velika. Žene su
kukale, po običaju. Kad su došli blizu groblja, nailazeći pored neke ograde, mrtav Ste-
van se potrese, kao da je živ. Prisutni se poplašiše i razbegoše. Stevan ustane sa nosila i
vrati se svojoj kući. Pitali su ga šta je sa njim bilo, i da li je zaista bio umro. I Stevan je
objasnio:
Da je zaista bio umro; da je njegova duša išla po onome svetu; da je stigao na jedno
mesto gde mu je zabranjen prolaz; da je čuo nekog starešinu kako kaže: „Nije Stevan
iz Crnića, nego Stevan iz Kule.“ I moja se duša vratila i stigla moje telo pre ulaska u
groblje.“2
„U vlaškom selu Magarevu kod Bitolja, nalazi se omanji čovek, po imenu Kosta, oko
60 godina. Kad mu je bilo oko 30 godina, bio je bolestan, i umro je. Bio je mrtav 24
1 Roman Miz, Hrišćanstvo na pragu trećeg milenijuma, Novi Sad, 2000. god. str. 17-18. Naglasak moj.
2 Sveti vladika Nikolaj Velimirović, Da li duša postoji, Svetilo, str. 20-21. Naglasak moj.
388
ŽIVOT POSLE SMRTI
sata. Kad je umro, došla su 3 angela, i vodili su ga kroz vazdušnu sferu. Izađe mu, na
jednom mestu, satana u susret, i reče mu „odi, dušo, da piješ, vode, žedna si.“ – Kosta
mu odgovori: „Beži od mene, sotono! Ja sam 3 godine postio trimir za moga Gospoda
Isusa Hrista“, i sagnem se da uzmem kamen da ga gađam. Onda je otišao dalje, prešao
je most, i ušao u Raj. Tamo je celivao Hrista u desnu ruku. „Dobro došla, dušo moja!“
rekao je Hristos. Kosta veli da je sav sud predat Hristu. No Hristos reče angelima!
„Pogrešili ste, što ste doveli ovog čoveka. Trebali ste dovesti drugog Kostu iz istog
sela.“1
„Kod Trstenika, u selu Bogdanju, noću, između 10. i 11. decembra po crkvenom ka-
lendaru, 1929. godine, dogodio se retko slavan događaj:
Kovač iz Bogdanja, Mihailo Avakumović, ustade oko pola noći da obiđe malo svoju
kovačnicu. Noć neobično tiha. Sat na crkvi u Trsteniku izbijaše dvanajest. Vrati se Mi-
hailo u svoju sobu. Njegova domaćica baš tada ustade da vrši neki posao koji je bio
potreban. Kad Mihailo zaspi, dođe neki mladić tako od 18 godina; neobična izgleda i
svetao u licu, i reče mu: „Miko, hajde, došao je čas! Gospod je naredio.“ Mihailo od-
mah pođe za tim mladićem, koji mu beše uvek sa desne strane. Stignu tako do jedne
prostrane livade. Trava neobično lepa, i ne mogu oči da je se nagledaju. Na jednom
mestu pokazaše se tri puta. Srednji veoma ukrašen sitnim kamičcima. Levi put nije
tako izgledan. Mene pratilac povede srednjim putem, i bi mi veoma milo.
Stigosmo, putujući prema istoku, kod jednog velikog drveta. Vidim na istoku, rađa
se sunce neobične veličine. Pod drvetom ima astal, i tu sedi čovek neobična izgleda.
Mogao je imati tako do 32 godine. Kosa mu dugačka, i jednaka pri kraju. Lice svetlo, i
kao neka mudrost da sija iz njega. Pa će reći mome pratiocu: „Zašto si doveo toga čo-
veka?“ Pratilac odgovori da je naredio Gospod. Onda onaj čovek otvori jednu neobično
veliku knjigu, koja stajaše na astalu pred njim. I nađe tamo zapisano moje ime, pa re-
če: „Nije trebao da dođe Mihailo. Mihailo ima da živi na zemlji 86 godina, i bez stra-
danja da umre. Gospodu treba da predstane, u podne, Kosta Ivanović iz Stragara.
Odmah Mihaila vrati na svoje mesto.“2
Kao što smo videli, anđeli prilikom izvršavanja Božijih zapovesti mogu i da pogreše.
Nekada se greška odnosi na to da dovedu dušu čoveka istog imena i iz istog sela, ali
različitog prezimena. Sa druge strane, anđeli nekada promaše i za čitavo selo, pa dove-
du nekog sa istim imenom – ali iz drugog mesta. A ponekad se desi, o nesreće, da ne
samo da pogreše koje je selo u pitanju već i ime i prezime čoveka čiju dušu treba da
dovedu u raj.
Možemo sa slobodom da se zapitamo šta bi se, recimo, desilo da su anđeli pogrešili
u slučaju objave rođenja Jovana Krstitelja svešteniku Zahariji – pa da su umesto nje-
mu – javili tu vest nekom drugom? Ili, šta bi se desilo da je anđeo Gavrilo umesto de-
vici Mariji otišao sa najavom rođenja Spasitelja nekoj drugoj ženskoj osobi sa posve
različitim imenom, i to u sasvim drugi grad a ne u Nazaret? Šta bi se dogodilo da su
anđeli objavili rođenje Hrista, ali ne pastirima iz Vitlejema već čuvarima svinja iz zem-
lje Gadarinske? Ili pak da su rekli da je Spasitelj rođen u Vitfagi ili Vitaniji a ne u Vitle-
jemu?
Iako anđeoska bića ne poseduju ono savršenstvo koje poseduje sam Bog, Pismo ni
jednom jedinom rečju ne dozvoljava ni najmanju mogućnost da su napred opisani do-
gađaji o kojima nam pripoveda Pravoslavlje i najmanje mogući. U Bibliji nije opisan

389
nijedan slučaj da je bilo koji anđeo pogrešno shvatio Božiju naredbu i pogrešno obavio
svoj posao. Božija Reč doduše mnogo govori o anđelima koji su sagrešili (pali anđeli -
sotonini demoni), a koji dovode ljude u stanje svakovrsne obmane a pogotovo religij-
ske. Stoga, kada dobro sagledamo napred opisane nazovi događaje i iskustva za kratko
preminulih (pa između ostalih i izjavu da će oni koji ne poste i neponizni su da borave
u paklu 40 godina (a šta posle?), a takođe i to da je Kosta iz Magareva od pomenutog
iskustva počeo da vidi zvezde danju a đavola u sumrak kada traži koga da prevari1) on-
da sve ove događaje možemo mnogo pre da povežemo sa okultnom onostranošću nego
sa duhovnošću koja dolazi od Boga.
Koliko su ova i njima slična iskustva nepodudarna sa onim što stoji zapisano u Pi-
smu, utvrdićemo još više za koji trenutak.
Viđenja rajskog života i paklenih muka grešnika

Prema vladiki Nikolaju, tj. njegovim sagovornicima čija je posmrtna iskustva opi-
sao, život duše posle smrti je umnogome različit od onoga kakvim je prikazan u Bibliji.
Evo šta je, između ostalog, u raju videla 1922. godine devojka Milka Čairović iz sela
Borča kod Kragujevca:
„I meni se prosvetiše oči te mogoh videti ko mene vodi: to su bile dve devojke u be-
lim haljinama. Naiđosmo kod jednog četvrtastog stola, i na stolu tri otvorene knjige. I
ključ veliki stoji kraj knjiga. Starac jedan stajaše pored stola, u liku sveštenika. Ja pri-
đoh, poklonih mu se, i celivah ga u ruku. Reče mi on: „Živa bila Milka! Ja sam sv. Pe-
tar. Prođi i vidi kako je u Raju Božjem“. A ja pomislih u sebi: kako ću ja da idem među
onaj svet onako lepo obučen! Kad ja tako pomislih da sam nedostojna, a ono se obrte
veliko ogledalo preda mnom. Vidim u ogledalu da je na meni bela svila, i samo šušti,
kao i na onom narodu mnogome. Onda produžih put, i baš tada čuju se zvona crkve-
na. Onaj bezbrojan svet, sve devojke u svili, krenuše na bogomolju. Sve tri po tri. Ništa
one devojke ne govore, samo me pogledaju. Jedna me od njih poznade, i reče mi: „Evo
Milke, što svake nedelje ide u crkvu“. Ja pogledah i poznadoh je. To je bila moja druga-
rica, po imenu Milunika Jovanović, učenica VII razreda gimnazije, a umrla je pre pet
godina. Idosmo tako, dok stigosmo do jednog drveta na kome ima tri vrste lišća: zlat-
no, zeleno i crno. Objasni mi o tome drvetu moja voditeljka sa leve strane: „To je drvo
na sred Raja Božjeg, i zove se drvo života. Od njega svet postaje. Zlatno lišće predsta-
vlja ugodnike Božje na zemlji. Zeleno lišće predstavlja srednje pobožne ljude. A crno
lišće označuje nesretne ljude koji psuju Boga“. Prođosmo pored drveta života i naiđo-
smo na stari narod, sedi za astalima. Obučeni u kadifu, zelenu i kavenu. Sve bruji od
njihovog razgovora. Pred njima stoji svega i svačega: razna jela i pića. Ja pomislih u
sebi: zašto onaj narod ne jede kad ima svega i svačega. A moja voditeljka oseti moju
pomisao, pa mi reče: „Ovaj narod samo tri puta u godini jede, na Božić, na Vaskrs, i
na svete Trojice.“ Prođosmo duboko pored tih stolova, kad ja poznadoh moje majke
majku, koja je bila umrla pre dva meseca. Ime joj je Živana. Pogleda me, poznade me, i
reče: „Evo ćerke moje Milke!“ Videh oko nje neki pojas a ona reče: Ovaj pojas
nosim i tražim Maksima. On je sahranjen bez pojasa.“ U stvari, na zemlji,
tako je i bilo. Majka moje majke uvek je žalila što je čoveka raspojasana spremila na
onaj svet.“2
1 Vidi u: Isto, str. 23.

2 Da li duša postoji, Svetilo, str. 8-9. Naglasak moj.
390
ŽIVOT POSLE SMRTI
Nakon viđenja raja (a u njemu bogomolja, crkvenih zvona, drveta života sa razno-
bojnim lišćem kao i svoje bake koja već dva meseca traži svog pokojnog muža noseći
mu kaiš od pantalona – jer ga je bez njega u grob opravila), sveti Petar je poslao Milku
da vidi kako je u paklu. Uz to, dao joj je i novac da bi mogla da plati demonima ulazak i
izlazak iz njega ako slučajno ne bi hteli da je puste:
„I opet dođosmo kod Svetog Petra, i on mi reče: „O Milka jesi li videla kako je u Ra-
ju Božijem? A vidiš li ove knjige? Ova prva knjiga sa zlatnim slovima znači ko je zapi-
sao za manastir i dao. A ovo gde su crna slova, to je pisanije, koje su zapisali za manas-
tir pa nisu dali. Ovde je crnim slovima zapisano šta je tvoj deda obećao za manastir
Vraćevšnicu, pa nije dao. – Ova druga knjiga, knjiga je života, i tu su zapisani koji su u
Raju Božjem. Ova treća knjiga, knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu, pred Bogom su
mrtvi. Ove pare ovde tvoje su milostinje koje si davala crkvama i manasti-
rima. Sad idi da vidiš kako je u paklu. Evo ti od ovih tvojih para, pa plati
ako ne htednu da te puste.“ I ja uzeh od tih para. Poklonih se, poljubih Svetog Pet-
ra u ruku i on mi reče: „Zbogom Milka! Pa kaži tamo kako je ovamo.“ (...) Dođosmo do
dva crna zvera, mora između njih da se prođe. Ja sa strahom naiđoh tuda. A vodite-
ljka mi objasni: „Ne boj se! samo ko je grešan, oni uzimaju i bacaju u pakao.“ I prođo-
smo između njih. I ne pogledaše nas. Naiđosmo na jednu pećinu, vrata se samo otvori-
še, i jedna žena izađe otuda. I reče: „Evo Milke što svake nedelje ide u crkvu.“ I ja je
poznadoh da je iz Brestovca žena Matije Uroševića, koja je umrla pre 15 godina, po
imenu Polka. Kad uđosmo na kapiju, videsmo jednu ženu na krevetu, a ispod kreveta
gori joj vatra. A Polka baca razna odela na nju, a to joj odelo sve gori. I reče mi Polka:
„Ja sam Milka učila žene da ne rađaju decu, i Bog me je kaznio da gledam ovu mučeni-
cu što je davila decu.“ Dok i ona žena što je na krevetu reče mi: „O Milka, ja sam Stojka
Arsenija Uroševića žena iz Brestovca. Ja sam udavila 24 deteta, sve za košulje i čarape,
i u njima gorim danas. I goreću do vijeka, osuđena sam.“ Pokazaše mi posle jedna
vrata, gde se čuje bura i voda, i kažu da su tamo vodeničari i vračare. Vodeničari su
krivo merili. A vračare su učinile da žene ne mogu da usire i uzvare. Vodeničari
nose kamenje vodeničko, a vračare nose čabrove. Druga vrata pokazaše
nam. Tamo je velika kuknjava, jer biju one što kažu da nema Boga, i psuju Boga.
Treća vrata nam pokazaše. Tamo se kuva i vri smola. Tu su rekoše veliki grešni-
ci, koji su osuđeni da se kuvaju u kazanu. Unutra nisam ulazila.“1
Mislim da će svaki poznavalac Svetoga pisma prilikom čitanja ovog kazivanja „osta-
ti bez teksta“. Grešnici koji se kuvaju u kazanu u kome vri smola, vodeničari koji nose
kamenje i vračare koje nose čabrove na onome svetu; to sve mnogo više liči na detalje
iz poznatog domaćeg filma „Sabirni centar“ nego na istinitu božansku objavu. Možemo
sa slobodom da se zapitamo kako li prolaze danas oni grešnici koji umiru nakon života
provedenog u savremenom okruženju? Da li možda taksisti, koji su naplaćivali svoje
vožnje skuplje nego što je to trebalo (po taksimetru) u paklu guraju svoje automobile
jer su ostali bez goriva? Ili možda programeri koji su pisali „virus-programe“ i na taj
način neovlašćeno upadali u tuđe računare i činili štetu sada u paklu nose na svojim
leđima zastarele teške kompjuterske monitore? Ili su možda atletičari koji su ostvari-
vali vrhunske rezultate uz pomoć dopinga sada osuđeni da trče „večiti maraton“? Sa-
svim je očigledno da ovakav prikaz pakla ni u čemu ne odgovara biblijskoj objavi, ali
zato veoma nalikuje starim srednjevekovnim primitivnim predstavama o zagrobnom
životu, u kome jedino nedostaje rogati i repati đavo sa kopitama na nogama, koji u ru-

391
kama drži trokrake vile i lično potpaljuje vatru ispod maločas pominjanog kazana sa
uzavrelom smolom! No, da donekle „komičnim“ detaljima iz zagrobnog života ni ovde
nije kraj, dokazuje i podatak koji će biti posebno interesantan za poljoprivrednike (vo-
ćare) i botaničare. Evo šta je „Gospod“ objavio jednom od srpskih seljaka pre drugog
svetskog rata, Momiru Jakovljeviću iz sela Dublje kod Vrnjačke Banje:
„Pokaza mi Gospod kako je stablo od jabuke u raju nisko. Reče mi da su jabuke na
zemlji zbog toga visoke da se žene na njih ne penju. To je u vezi sa Evinim grehom.“1
Eto, sada znamo ne samo to da su jabuke u raju niske, već i zbog čega su na zemlji,
tobož, visoke! Ipak, postavlja se pitanje, zbog čega nisu još malo višlje, jer žene ipak
mogu, i bez penjanja, da pruživši ruku uzberu njen plod (i tako, u skladu sa prethod-
nom poukom, ponove čin kojim je Eva sagrešila)!?! Iako vladika Nikolaj na kraju svoga
izlaganja tvrdi da „ko ime vere, i poznaje verske znake kod vernih, u ovo ne može po-
sumnjati“2, ozbiljnim proučavaocima Svetog pisma ostaje samo da se čudom čude i da
se pitaju da li je moguće da u ovakve – napred opisane stvari – može neko pametan da
poveruje?!
Ostala čudesna viđenja

Za sam kraj ovog poglavlja želeo bih da, gotovo bez ikakvog mog komentara (koji bi
u svakom slučaju bio suvišan), navedem još dva primera posmrtnih sudbina ljudi. Ono
što ćemo svakako zapaziti jeste da i ova kazivanja mnogo više nalikuju na srednjeveko-
vne predstave o zagrobnom životu, nego na nešto što bi zaista moglo da dođe od Boga.
Ono što je svakako nemoguće da se nađe u realnom carstvu mrtvih jesu primeri zagro-
bnih života ljudi o kojima ćemo čitati. To su primeri vezani za osobe koje su obešene
naopačke i tako osuđene da vise godinama, kao i one koji su vezane za stub između
raja i pakla – a to sve zbog nerešene utakmice između njihovih dobrih i loših počinje-
nih dela. Ono o čemu nas ovi tekstovi poučavaju, a za šta smo mnogo puta do sada po-
uzdano utvrdili na osnovu Pisma da je potpuno nebiblijski, jeste spasenje koje se pos-
tiže sopstvenim zaslugama tj. dobrim delima:
„Jedan pobožan vojnik bio je na samrti pa se povratio u život. On je ispričao da je
video tamnu reku, preko koje je bio most. Svi koji iz ovog života prelaze u onaj drugi
treba da pređu preko toga mosta. Pravednici prelaze slobodno, a grešnici padaju u
mračnu i smrdljivu reku. Na drugoj strani reke videla se zelena livada, sa mirisnim
cvetovima i travom, sa divnim stanovima, u kojima su se videli ljudi, obučeni u bele
haljine... Blizu ove strašne reke video sam igumana Petra, umrloga pre 4
godine, kako okovan visi strmoglavce. Na moje pitanje zašto tako strada, odgo-
vorio mi je: „Kad mi je bilo zapoveđeno da nekoga u manastiru kaznim zbog prestupa,
ja sam to činio ne toliko da poslušam zapovest, koliko po svome surovom i nečoveč-
nom karakteru. Zato se mučim ovako“. (...) Na ikoni strašnog suda Hristovog
vidi se jedan čovek privezan za stub, sa licem okrenutim carstvu nebes-
kom. Takva slika na ikoni nije plod mašte nego u osnovi ima otkrivenu istinu. Za
vreme cara Lava živeo je u Carigradu bogat i slavni muž, koji je veoma voleo siromahe,
ali je robovao bludnoj strasti čak i u starosti. Desi mu se da umre bez pokajanja. O za-
grobnom stanju njegove duše počnu da se spore episkop i patrijarh Germogen. Jedan
od njih govorio je da se on delima milosrđa iskupio od muka, a drugi je tvrdio da je za
1 Isto, str. 20.

2 Na istom mestu.
392
ŽIVOT POSLE SMRTI
ulazak u raj potrebna neporočnost i duhovna čistota. On je u jednome grešio i nije se
pokajao. A Gospod je rekao: „U čemu zateknem, u tome ću i suditi“. Radi rešenja spora
obrate se Bogu. Patrijarh preporuči svima monasima koji su se podvizivali kao zatvor-
nici da se mole Bogu da im otkrije sudbinu onog bogataša. Bog je uslišio molitvu svojih
slugu i jednome od njih, monahu – zatvorniku, otkriveno je gde se ovaj bogataš nalazi i
u kakvom stanju. Dozvavši patrijarha, ovaj zatvornik je pred svima ispričao sledeće:
„Prošle noći za vreme molitve Bogu video sam neiskazanih blaga, a levo ognjeno jeze-
ro, čiji je plamen dosezao do oblaka. Između raja i jezera nalazio se onaj bogataš, pri-
vezan za stub. On je često pogledao na raj, gorko plakao i ječao. Videh kako mu priđe
jedan svetao anđeo i reče mu: „Čoveče, zašto uzalud ječiš? Radi učinjene milo-
stinje izbavljen si od muka, ali pošto se nisi ostavio gadnog bluda, zato si
lišen raja. Jer nečist ne može da vidi Boga.“1
Zaključak
Smatram da se zaključak, posle proučavanja pravoslavnog verovanja kojeg smo sa-
gledali u ovom delu knjige, sam po sebi nameće. Na svu žalost po bogoslove Istočne
crkve koji veruju u sve ranije navedeno, njihovo učenje ne samo da nema podršku Sve-
tog pisma, već gotovo u svemu od njega odstupa. Nasuprot svim sujeverjima, prazno-
verjima i onostranim (okultnim) objavama koja postoje u okviru učenja „jedine svete i
apostolske Crkve“ evanđeoski hrišćani veruju samo u ono što kao učenje proizilazi iz
Božije Reči.
Verujem da je još jednom, po ko zna koji put, mojim čitaocima moralo da postane
jasno zbog čega se iz hrišćanskog verovanja moraju izbaciti sve pojedinosti iz učenja
kasnijih crkvenih autoriteta - a koja na veoma pogrešan način „dopunjavaju“ jasno
otkrivenje Knjige nad knjigama.

393
14.
DRUGI HRISTOV DOLAZAK I VASKRSENJE
MRTVIH
„Ako, naime, verujemo da je Isus umro i vaskrsao, tako će Bog Isusovim posreds-
tvom povesti sa njim i one koji su usnuli. Jer ovo vam kazujemo rečju Gospodnjom –
da mi koji živimo i ostajemo do dolaska Gospodnjeg nećemo preteći one koji su usnu-
li. Jer će sam Gospod na zapovest, na glas arhanđela i na trubu Božiju sići sa neba, te
će mrtvi u Hristu vaskrsnuti prvo. Zatim ćemo mi živi, mi koji preostajemo, biti zaje-
dno sa njima odneti na oblacima u vazduh – u susret Gospodu; i tako ćemo svagda
biti sa Gospodom.“
Prva poslanica Solunjanima 4:14-17
Kao što je to slučaj i sa mnogim drugim verovanjima, učenje evanđeoskih protesta-

nata o drugom Hristovom dolasku i vaskrsenju mrtvih – koje oni zasnivaju isključivo
na Bibliji, u mnogo čemu se razlikuje od pravoslavnog shvatanja koje je nastalo pod
uticajem tumačenja kasnijih crkvenih otaca.
Da bismo pred svojim očima stvorili jasnu sliku o tome u čemu su pogrešili sred-
njevekovni hrišćanski autoriteti – čiju nauku i po ovom pitanju zastupa tradicionalno
hrišćanstvo istoka, potrebno je da detaljno proučimo šta nam o ovoj temi kazuje Sveto
pismo. Uveren sam da će mojim čitaocima na kraju ovog poglavlja postati još jasnije
zbog čega Pravoslavlje ne može da se nazove Crkvom koja nastavlja apostolsko učenje i
tradiciju.
Pre nego što budemo stekli uvid u biblijska proročanstva koja govore o drugom
Hristovom dolasku, želim da detaljnije proučimo starozavetna proročanstva koja su
ukazivala na Njegovo rođenje i prvo pojavljivanje među ljudima Izrailja.
Starozavetna proročanstva o dolasku Mesije (Hrista)

Od samoga početka istorije grešnog čovečanstva, Gospod je ljudima nagoveštavao
dolazak tj. rođenje Spasitelja. Tokom nekoliko milenijuma, koliko je proteklo od stva-
ranja sveta do rođenja Isusa Hrista, Bog je preko svojih slugu – proroka objavljivao sve
više pojedinosti (detalja) o poreklu i budućoj ulozi Onoga koji je trebao da otkupi čove-
čanstvo umirući zbog njegovog greha. Adam i Eva su iz usta Svevišnjeg još u edenskom
vrtu saznali da će budući Spasitelj biti „seme ženino“ tj. da će biti začet i rođen bez
učešća muškarca (1. Mojs. 3:15; Isa. 7:14), što je kasnije i bilo ispunjeno (Lk. 1:34-35;
Gal. 4:4). Starozavetnom heroju vere, Avraamu, bilo je objavljeno da će kroz njega, tj.
njegovo potomstvo, biti blagoslovljeni svi narodi na zemlji (1. Mojs. 12:3; 18:18;
22:18), što je svakako značilo da će Otkupitelj biti njegov potomak po telesnoj liniji
(Mt. 1:1; Gal. 3:16). Ova telesna linija je trebala da vodi kroz Avraamove direktne po-
tomke, Sarinog sina Isaka (a ne od Avraamovog prvorođenca Ismaila kojeg mu je rodi-
la sluškinja Agara) i njegovog sina Jakova (a ne od prvorođenog Isava), te kroz Jakov-
ljevog sina Judu, za koga je rečeno da se „vladalačka palica neće odvojiti od njegovog
395
plemena“, te da će kroz njega doći „onaj kome će se pokoravati narodi“ (Rim. 9:7-13; 1.
Mojs. 49:10).
Izrailjsko iščekivanje božanskog cara - Mesije

Nekoliko stotina godina nakon Jakovljevog blagoslova upućenog svojoj deci i izre-
čenog proročanstva o Mesiji koji je trebao da dođe kroz Judino pleme, izrailjski narod
je iz svojih redova iznedrio cara Davida, Jesejevog sina. Ovaj jevrejski car, za razliku od
svog prethodnika Saula koji je bio iz Venijaminovog plemena, vodio je svoje poreklo od
Jude (Ruta 4:18-22; Mt. 1:1-6). Bog je, naime, Judinom potomku Davidu izrekao sle-
deće reči:
„Kad se navrše dani tvoji, i počineš kod otaca svojih, podignuću sjeme tvoje nakon
tebe, koje će izaći iz utrobe tvoje, i utvrdiću carstvo njegovo. On će sazidati dom imenu
mojemu, i utvrdiću prijesto carstva njegova dovijeka. Ja ću mu biti otac, i on će mi biti
sin (...) Ali milost moja neće se ukloniti od njega, kao što sam je uklonio od Saula, ko-
jega uklonih ispred tebe. Nego će tvrd biti dom tvoj i carstvo tvoje dovijeka pred to-
bom, i prijesto će tvoj stajati dovijeka.“1
Prema proročanstvu proizašlom direktno iz Božijih usta, budući Mesija će biti večni
car i sedeće na prestolu cara Davida. Njegovom carstvu neće biti kraja. Ovo proročans-
tvo je više puta potvrđeno u knjigama Staroga zaveta:
„Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, ime će mu biti:
divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni, knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir na pri-
jestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada
dovijeka. To će učiniti revnost Gospoda nad vojskama.“2
„A u vrijeme tijeh careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se dovijeka neće
rasuti, i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta cars-
tva, a samo će stajati dovijeka.“3
„A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će mi
izaći koji će biti gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od vječnijeh vreme-
na.“4
Anđeo Gavrilo je, više stoleća nakon zapisivanja upravo pročitanih proročkih reči, a
u vreme najave rođenja Spasitelja devici Mariji u Nazaretu, ponovio Gospodnje odre-
đenje koje je podrazumevalo uspostavljanje carstva nad Izrailjem i to postavljanjem
večnoga vladara na presto cara Davida:
„Tada joj anđeo reče: ne boj se, Marija; jer si našla milost u Boga. I gle, začećeš i
rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. On će biti velik i zvaće se Sin Svevišnjega, i daće
mu Gospod Bog presto njegovog oca Davida, te će vladati nad domom Jakovljevim
doveka, i njegovom carstvu neće biti kraja.“5
Otac Jovana Krstitelja, sveštenik Zaharija je, na dan obrezanja svoga sina, izrekao
potvrđujuće proročke reči:
„Neka je blagosloven Gospod Bog Izrailjev što je posetio i iskupio svoj narod, i po-
digao nam rog spasenja u domu svoga sluge Davida, kao što je obrekao od davnine
1 2. Samuilova 9:12-16. Naglasak moj.

3 Knj. proroka Danila 2:44. Naglasak moj.
4 Mihej 5:2.
396
DRUGI HRISTOV DOLAZAK I VASKRSENJE MRTVIH
kroz usta svojih svetih proroka (...) i da se seti svoga svetog saveza, zakletve kojom se
zakleo našem ocu Avraamu.“1
Prema Draganu Simovu, autoru priručnika za proučavanje Svetog pisma, u Starom
zavetu postoji oko 660 uopštenih proročanstava od kojih se 333 odnosi na Isusa Hris-
ta. U vreme prvog Gospodnjeg dolaska bilo je ispunjeno 109 proročanstava, a preosta-
lih 224 će biti ispunjeno prilikom njegovog drugog dolaska.2 Ipak, ono što odmah mo-
žemo da zapazimo u vezi malopređašnjeg isticanja da će Isus biti car nad Izrailjem,
jeste činjenica da je On živeo na zemlji pre bezmalo dve hiljade godina (bio raspet, va-
skrsnut i vaznet na nebo) a da se proročanstvo o Njegovom carevanju nad izabranim
narodom nije ispunilo! Upravo iz razloga što je pravo biblijsko značenje ispunjenja
ovog proročanstva i danas nepoznato mnogim tumačima Biblije (među koje spadaju i
bogoslovi Pravoslavne crkve) a zbog njihovog produhovljavanja biblijskih tekstova koji
se trebaju shvatiti i tumačiti doslovno, dužan sam da detaljno izložim evanđeosko –
protestantsko shvatanje ove teme, te da na taj način svojim čitaocima dokažem isprav-
nost stavova koje i sam zastupam.
Odlaganje ispunjenja nekih proročanstava

Iako sam u podnaslovu spomenuo da je u pitanju Gospodnje „odlaganje ispunjenja
nekih proročanstava“, ovde se zapravo radi o tome da je On ovakav razvoj događaja u
večnosti planirao – da bi ga u svoje vreme konačno i u potpunosti ostvario.
Naime, velika je biblijska istina da su Izrailjci Isusovog vremena željno iščekivali
dolazak mesijanskog carstva i svoj povlašćeni položaj među drugim narodima – a u
skladu sa starozavetnim proročanstvima. Carstvo Mesije je trebalo da bude neprolaz-
no, u šta smo se uverili čitajući maločas navedene biblijske tekstove. Ovo carstvo je,
takođe, trebalo da na planeti Zemlji izazove mnogobrojne promene, zapravo – pravi
preobražaj. Posledice Gospodnjeg proklinjanja zemlje zbog Adamovog prestupa bi tre-
bale da budu uklonjene. Pustinje bi postale plodno zemljište. Mesožderstvo među živo-
tinjama više ne bi postojalo, već bi današnji „smrtni neprijatelji“ živeli u savršenoj
harmoniji, a svi stanovnici Zemlje bi proslavljali Gospoda. O tom budućem vremenu
su Božiji proroci pisali ovako:
„Vuk će boraviti s jagnjetom i ris će ležati sa jaretom, tele i zverče zajedno će pasti,
a dečak će ih voditi. Krava i medvedica će se napasati, i mladunčad njihova zajedno će
ležati; slično volu, i lav će se slamom hraniti. Iznad jame gujine igraće se odojče, a de-
tešce će ručicu zavlačiti u leglo zmijinje. Zlo se više neće činiti, niti će biti nasilja na
svetoj gori mojoj, jer će se zemlja ispuniti poznanjem Gospoda, kao što je vodom is-
punjeno more.“3
„Vuk i jagnje zajedno će pasti, i lav će jesti slamu kao vo; a zmiji će biti hrana prah;
neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, veli Gospod.“4
„Radovaće se tome pustinja i zemlja sasušena. Veseliće se pustoš i procvjetati kao
ruža. (...) Tada će se otvoriti oči slijepima, i uši gluhima otvoriće se. Tada će hromac

2 Vidi u: Dragan Simov, Šta kaže Sveto pismo, str. 236.
3 Knjiga proroka Isaije 11:6-8. Naglasak moj. Prevod sa jevrejskog prof. dr Aleksandar Birviš, izdavač: Iko-
nos, Beograd, 2004. god.

4 Isaija 65:25.
397
skakati kao jelen, i jezik nijemoga pjevaće, jer će u pustinji provreti vode i potoci u ze-
mlji sasušenoj.“1
Međutim, pre nastupanja ovog izuzetnog događaja za čitavu planetu i sve narode na
njoj, a pogotovo za Izrailjce, ljudska bezbožnost – kojom su milenijumima vladali zem-
ljom uništavajući je, moraće da bude kažnjena. Sveto pismo nam govori da će u isto
vreme, dok Gospod bude kažnjavao bezbožne širom sveta zbog njihovog greha, na ze-
mlju – među Jevreje, biti poslat od Boga starozavetni prorok Ilija koji će propovedati
pokajanje i skoro uspostavljanje mesijanskog carstva:
„Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti str-
njika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korijena
ni grane. (...) Pamtite zakon Mojsija sluge mojega, kojemu zapovjedih na Horivu za
svega Izrailja uredbe i zakone. Evo, ja ću vam poslati Iliju proroka prije nego dođe
veliki i strašni dan Gospodnji; I on će obratiti srce otaca k sinovima, i srce sinova k
ocima njihovijem, da ne dođem i zatrem zemlju.“2
Upravo navedeno proročanstvo nam stavlja do znanja da bi Ilija (koji, setimo se ka-
zivanja Starog zaveta, nije umro već je živ vaznet na nebo, 2. Carevima 2:11), pre veli-
kog i strašnog Gospodnjeg dana (dolaska božanskog Mesije i uništenja bezbožnika),
svojim propovedima postigao pozitivne rezultate i učinio ono na šta ga je Gospod pos-
lao. No, sada se postavlja jedno jednostavno pitanje. Naime, ako već znamo da je Isus
iz Nazareta taj od Boga određeni Mesija, zbog čega se svi ovi događaji (dolazak proroka
Ilije, kao i zatiranje bezbožnih na zemlji) nisu odigrali u vreme kada je On boravio na
zemlji? Odgovor na ovo pitanje se nalazi zapisan na stranicama Novog zaveta. Apostol
Pavle o tome kazuje ovako:
„Radi toga sam ja, Pavle, sužanj Isusa Hrista za vas mnogobošce. (...) Odande čita-
jući možete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni, koja u drugim naraštaji-
ma nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao što je sada otkrivena njegovim svetim
apostolima: da su mnogobošci u Hristu sunaslednici, i pripadnici istog tela, i zajedni-
čari u obećanju kroz evanđelje. (...) I da svima rasvetlim u čemu se sastoji tajna koja
je od večnosti bila sakrivena u Bogu, tvorcu svega.“3
Kao što vidimo iz ovog Pavlovog kazivanja, starozavetnim prorocima nije bila obz-
nanjena „Hristova tajna“ koja se sastojala u tome da će Mesija morati da na svet dođe
dva puta a ne samo jednom. Prvi dolazak obeležilo je njegovo krsno stradanje za grehe
čitavog čovečanstva (i Jevreja i mnogobožaca – radi iskupljenja i jednih i drugih). Us-
postavljanje mesijanskog carstva nad Izrailjem, u skladu sa drevnim najavama proro-
ka, moralo je da bude „odloženo“ za daleku budućnost, i uspostavljeno nakon Njego-
vog ponovnog dolaska na Zemlju. Za ovakvo tumačenje svetih tekstova, naravno, pos-
toji mnoštvo biblijskih dokaza. Najpre, umesto proroka Ilije (i strašnog Gospodnjeg
dana) kao Mesijin preteča pojavio se čovek po imenu Jovan (Krstitelj). Ovaj je propo-
vedao, prema rečima nebeskog glasnika upućenim njegovom ocu Zahariji, „u Ilijinom
duhu i sili“:
„Ali anđeo mu reče: ne plaši se, Zaharija, jer je uslišana tvoja molitva i tvoja žena
Jelisaveta rodiće ti sina, a ti treba da mu nadeneš ime Jovan. Radovaćeš i veselićeš se, i
mnogi će se obradovati njegovom rođenju. Jer će biti velik pred Gospodom, neće piti
ni vina ni žestoka pića, a Duha Svetoga napuniće se još u utrobi svoje majke, te će ob-
1 Isaija 35:1, 5-6.

2 Knjiga proroka Malahije 4:1, 4-6. Naglasak moj.
3 Efescima 3:1, 4-6, 9. Naglasak moj.
398
ratiti mnoge Izrailjeve sinove njihovom Gospodu Bogu. On će ići pred njim u Ili-
jinom duhu i sili, da obrati srca otaca prema deci i nepokorne na pravedničku ra-
zboritost, da pripremi Gospodu uređen narod.“1
Takođe, znajući da još nije došlo vreme „strašnog dana Gospodnjeg“, već da će Nje-
gov (prvi) dolazak imati za posledicu spasenje a ne uništenje mnogih, Gospod Hristos
je u jednoj od svojih prvih propovedi u sinagogi u Nazaretu pročitao sledeći tekst:
„I dadoše mu knjigu proroka Isaije, pa je otvori i nađe mesto gde je bilo napisano:
‘Duh Gospodnji je na meni, zato me je pomazao i poslao da objavim radosnu vest si-
romašnima, da javim zarobljenima da će se pustiti i slepima da će progledati, da otpus-
tim potlačene, da najavim prijatnu godinu Gospodnju’. I zatvori knjigu, dade je
službeniku te sede; a oči svih ljudi u sinagogi behu uperene u njega. I poče im govoriti:
danas smo čuli ispunjenje ovog pisma.“2
Ukoliko pogledamo čitav tekst iz knjige proroka Isaije iz koje je Isus čitao, uvide-
ćemo jednu vrlo važnu stvar, a to je izostavljanje još jednog detalja koji je presudan za
naše ispravno razumevanje ove teme. Naime, deo iz Isaijine knjige koji je Isus pročitao
potiče iz 61. poglavlja, stihovi 1-2. Međutim, evo kako glasi izostavljeni deo drugog sti-
ha ovog poglavlja:
„Da oglasim godinu milosti Gospodnje i dan osvete Boga našega...“3
Upravo iz razloga ostvarivanja Svog večnog plana koji starozavetnim prorocima ni-
je bio otkriven, a koji je podrazumevao postojanje dugog vremenskog perioda koji je
trebao da protekne između Isusovog prvog dolaska (radi smrti na krstu) i uspostavlja-
nja mesijanskog carstva nad Izrailjem (koji će se desiti nakon drugog dolaska), On je
prilikom čitanja Isaijinog proročanstva obelodanio samo onaj njegov deo koji će biti
ispunjen Njegovim prvim dolaskom (a to je najavljivanje „godine milosti Gospodnje“).
Nakon ovakvog čitanja, Isus je zatvorio knjigu i saopštio slušaocima da je došlo vreme
ispunjenja pročitanog dela starozavetnog proroštva.
Hristovi učenici, kao i sam Njegov preteča Jovan Krstitelj, koji je u svojim propove-
dima najavljivao narodu skoro uspostavljanje nebeskog carstva, bili su zbunjeni ovak-
vim razvojem događaja. Umesto uspostavljanja carstva, njihov Učitelj je sve češće go-
vorio o svojoj smrti i vaskrsenju iz mrtvih, što je dodatno zbunilo učenike, koji nisu
mogli da poveruju da će Mesija morati da strada. Neki od njih su čak pokušali, iz ne-
znanja, da spreče Hristovo stradanje koje je bilo predodređeno:
„I svi su se divili Božijoj veličini. A dok su se svi čudili svemu što je činio, on reče
svojim učenicima: stavite ove reči u svoje uši; jer će Sin čovečji biti predan u ljudske
ruke. Ali oni nisu razumeli ove reči, i bila je skrivena od njih da nisu mogli da je shva-
te, a bojali su se da ga zapitaju za ovu reč.“4
„Otada poče Isus kazivati svojim učenicima da on treba da ode u Jerusalim i mnogo
da postrada od starešina, prvosveštenika i književnika, da bude ubijen, i da treći dan
vaskrsne. A Petar ga uze nastranu i poče ga koriti govoreći: Bože sačuvaj, Gospode;
neće ti se to dogoditi. A on se okrenu i reče Petru: idi od mene, satano; sablazan si mi,
jer ne misliš što je Božije, nego što je ljudsko.“5

399
Jovan Krstitelj je, bivajući u tamnici, poslao svoje učenike da pitaju Isusa da li je on
zaista taj (Mesija) koji treba da dođe ili treba da čekaju nekog drugog.1 Dakle, čak i
onaj koji je bio ispunjen Svetim Duhom još u utrobi svoje majke, i za vreme krštenja
Isusovog video Božijeg Duha koji silazi na Njega u obličju goluba, kao i čuo glas Očev
sa neba, posumnjao je u Isusovo mesijanstvo – iz razloga što se događaji nisu odvijali
onako kako je on to zamišljao. Na sličan način su bili zbunjeni i apostoli. Nakon što su
sa Isusom na gori preobraženja videli i starozavetne proroke Mojsija i Iliju, oni su mu
uputili sledeće pitanje:
„I zapitaše ga njegovi učenici govoreći: što, dakle, književnici kažu da Ilija treba
prvo da dođe? A on odgovori i reče: Ilija će doći i sve će uspostaviti. Ali vam kažem da
je Ilija već došao, i ne poznaše ga, nego učiniše s njim što htedoše. Tako će i Sin čovečji
stradati od njih. Tada učenici razumeše da im kaza za Jovana Krstitelja.“2
Kao što možemo da uočimo, Gospod najpre odgovara upotrebljavajući buduće gla-
golsko vreme a potom i prošlo, govoreći da će u budućnosti Ilija uistinu doći i usposta-
viti sve što je pisano za njega, ali ističući i to da je „Ilija“ već došao (u liku Jovana Krsti-
telja, koji je išao u „Ilijinom duhu i sili“), te da su sa njime „učinili šta su hteli“ (bacili
ga u tamnicu gde je i pogubljen). Pošto starozavetno proročanstvo o Ilijinom dolasku
nije podrazumevalo da će Ilija biti ubijen, a to se ipak desilo sa Jovanom, to je svakako
značilo da će se pravi dolazak ovog proroka (pred uspostavljanje Božijeg carstva) odi-
grati u budućnosti. Gospod Isus je u svoje vreme bio jedina osoba u čitavom Izrailju
kojoj je bilo poznato zbog čega se događaji odigravaju u ovom pravcu. Mesija je po prvi
put došao na zemlju da strada za grehe ljudi (stih 12b) a ne da caruje. Zato je umesto
Ilije na istorijsku pozornicu, kao Mesijin preteča, morala da stupi druga ličnost – u
osobi Jovana Krstitelja. Ukoliko postavljate pitanje zašto je on uopšte morao da dođe
umesto Ilije, kada je rezultat ovakvog pojavljivanja Zaharijinog sina bila njegova mu-
čenička smrt, odgovor je vrlo jednostavan. Naime, starozavetna proročanstva su naja-
vila da će pre pojave Mesije obavezno biti poslat onaj koji je najaviti Njegov dolazak.
Prorok Isaija je o tome napisao:
„Glas je nekoga koji viče: pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši
stazu Bogu našemu. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i što
je krivo neka bude pravo, i neravna mjesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospod-
nja, i svako će tijelo vidjeti; jer usta Gospodnja govoriše.“3
Iako je na pitanje koje su mu postavili Judeji, a kojim su želeli da provere da li je on
prorok Ilija, odgovorio odrečno (tj. rekao je da on nije prorok Ilija), Jovan Krstitelj je
ovako objasnio prirodu svoga poslanstva:
„Onda mu rekoše: ko si? – da možemo odgovoriti onima koji su nas poslali; šta ka-
žeš za sebe? Reče: ‘Ja sam glas onoga što više u pustinji: poravnite put Gospodnji’,
kao što reče prorok Isaija.“4
Dakle, iako donekle „zamršen“, odgovor na pitanje o sličnostima i razlikama ličnos-
ti i istorijskog pojavljivanja proroka Ilije i Jovana Krstitelja pred dolascima Mesije
(Hrista) je prilično jednostavan. On glasi: niti je Jovan Krstitelj Ilija, niti je Ilija u vre-
me Hristovo bio ubijen. Jovan je bio poslat umesto Ilije prilikom Mesijinog prvog do-
laska, dok će Ilija doći u budućnosti, pred veliki i strašni dan Gospodnji, i uspostavlja-
nje nebeskog carstva na Zemlji, tj. pred Njegov drugi dolazak.
1 Vidi u: Ev. po Luki 7:18-23.

400
No, pre nego što pređemo na proučavanje biblijskih proročanstava o drugom Hris-
tovom dolasku i dešavanjima vezanim za njega, želim da još jedanput istaknem činje-
nicu koja će biti veoma važna i za donošenje konačnog zaključka na kraju ovog poglav-
lja, a ona glasi da će mesijansko (hiljadugodišnje) carstvo nad izrailjskim narodom
sasvim sigurno biti uspostavljeno u budućnosti! Ovo moram da istaknem pre svega iz
razloga što učenje Pravoslavne crkve, koje je poteklo od svetih otaca, u potpunosti ne-
gira mogućnost uspostavljanja bilo kakvog budućeg Božijeg carstva nad jevrejskim
narodom - i pored mnogobrojnih biblijskih tekstova (koje smo citirali ranije) koji up-
ravo o tome govore. O zabludama ovakvog učenja Istočne crkve detaljno ću govoriti
kasnije. Evo za sada odgovora kojeg je na ovo i sva ostala slična pogrešna mišljenja dao
sam Gospod Isus Hristos u razgovoru sa svojim učenicima:
„A okupljeni pitahu ga ovim rečima: Gospode, hoćeš li u ovo vreme ponovo
uspostaviti carstvo Izrailjevo? On im reče: Nije vaše da znate vremena ili
rokove koje je Otac odredio svojom vlašću, nego ćete primiti silu – kad Duh
Sveti siđe na vas, i bićete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji, i Sama-
riji, i sve do kraja zemlje. I kad to reče, bi uznet pred njihovim očima, i jedan oblak ga
uze od njihovih pogleda. Kada su pak gledali u nebo – dok je on odlazio – gle, dva čo-
veka u belim haljinama već su stajali pored njih. Oni rekoše: ljudi Galilejci, što stojite i
gledate u nebo? Ovaj Isus, koji je od vas vaznet na nebo, doći će na isti način kako ste
ga videli da odlazi na nebo.“1
Kao što jasno proizilazi iz apostolskog pitanja upućenog Isusu, oni su i nakon Nje-
govog vaskrsenja, kada su povratili prethodno izgubljenu veru, čvrsto iščekivali uspos-
tavljanje mesijanskog carstva nad izrailjskim narodom. Isus Mesija se toga trenutka,
zajedno sa njima, nalazio na Maslinskoj gori u blizini Jerusalima. Proročanstvo izreče-
no od strane proroka Zaharije, a koje govori o događajima koji će se odigrati neposre-
dno pred uspostavljanje carstva, glasilo je ovako:
„Jer će Gospod izaći, i vojevaće na narode kao što vojuje na dan kad je boj. I noge
će njegove stati u taj dan na gori Maslinskoj koja je prema Jerusalimu s isto-
ka, i gora će se Maslinska raspasti po srijedi na istok i na zapad da će biti prodol vrlo
velika, i polovina će gore ustupiti na sjever a polovina na jug. (...) I u taj će dan proteći
iz Jerusalima voda živa, pola k istočnom moru a pola k zapadnom moru, i biće i ljeti i
zimi. I Gospod će biti car nad svom zemljom, u onaj dan biće Gospod je-
dan i ime njegovo jedno.“2
Isusovi učenici su pomislili da je momenat uspostavljanja carstva veoma blizu, jer
su Mesijine noge bile na Maslinskoj gori koja se spominje u proročanstvu. Ipak, Gos-
pod je odgovorio da im ne može otkriti tačan datum uspostavljanja božanske vladavine
nad našom planetom – iz razloga što je Otac tu informaciju zadržao u tajnosti. Obra-
timo dobro pažnju na činjenicu da im Isus nije rekao da carstvo nad Izrailjem uopšte
neće biti uspostavljeno, već da „nije njihovo da znaju vremena i rokove koje je Otac
odredio svojom vlašću“, što svakako znači da će carstvo sigurno biti uspostavljeno u
budućnosti. Učenicima je, pak, preostalo da okupljeni u Jerusalimu sačekaju silazak
Svetog Duha, koji će ih osposobiti i opunomoćiti da u narednim vekovima propovedaju
evanđelje o spasenju po čitavom svetu, sve do vremena koje su milioni do danas željno
iščekivali i umrli ne dočekavši ga. Do vremena drugog Hristovog dolaska!

2 Knjiga proroka Zaharije 14:3-4, 8-9. Naglasak moj.
401
BIBLIJSKO UČENJE O DRUGOM DOLASKU ISUSA HRISTA

U prethodnom delu poglavlja uvideli smo da su starozavetna proročanstva veoma
jasna po pitanju uloge koju Mesija (Hristos) mora da preuzme na sebe prilikom svoga
dolaska među zemaljske stanovnike. Takođe smo uočili i činjenicu da drevnim proro-
cima nije bila objavljena „Hristova tajna“ o Crkvi – novozavetnom Božijem narodu,
koji treba da bude sačinjen od pripadnika svih naroda u vaseljeni.
Upravo iz razloga što starozavetna proročanstva o Mesiji – izrailjskom caru, moraju
biti ispunjena u potpunosti, a takođe i novozavetna koja govore o Njemu koji dolazi da
uspostavi svoje hiljadugodišnje carstvo na Zemlji, želim da detaljno proučimo kakve su
to blagoslovene posledice koje će proizvesti drugi Hristov dolazak. Najpre ćemo govo-
riti o Njegovom povratku u odnosu na narod Izrailja, a potom i u odnosu na novozave-
tnu Crkvu.
Drugi Hristov dolazak i izrailjski narod

Da bi potpunije shvatili kakve će blagoslove doživeti izrailjska nacija prilikom dru-
gog Hristovog dolaska dužni smo da proučimo još jedno starozavetno proročanstvo,
koje se u istoriji ispunilo sa stoprocentnom preciznošću. Ovo predskazanje je izrečeno
proroku Danilu u prvoj polovini VI veka pre Hrista, dok je on, bivajući u dubokoj sta-
rosti, još uvek, zajedno sa ostalim Izrailjcima, boravio u vavilonskoj zemlji – u koju ih
je u izgnanstvo odveo car Navuhodonosor u periodu između 605. i 586. god. pre nove
ere. Gospodnja objava izrečena ovom proroku posredstvom anđela Gavrila, odnosila se
na vreme koje je od Boga određeno, a koje treba da se ispuni do dolaska mesijanskog
carstva, carstva pravednosti i mira. Tekst proročanstva glasi ovako:
„I nauči me i govori sa mnom i reče: Danilo, sada izidoh da te urazumim. U početku
molitve tvoje izide riječ, i ja dođoh da ti kažem, jer si mio; zato slušaj riječ, i razumij
utvaru. Sedamdeset je nedjelja određeno tvome narodu i tvome gradu sve-
tom da se svrši prijestup i da nestane grijeha i da se očisti bezakonje i da se dovede
vječna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad sve-
tima. Zato znaj i razumij: otkad izide riječ da se Jerusalim opet sazida do pomaza-
nika vojvode biće sedam nedjelja, i šezdeset i dvije nedjelje da se opet pograde ulice
i zidovi, i to u teško vrijeme. A poslije te šezdeset i dvije nedjelje pogubljen će biti
pomazanik i ništa mu neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju; i
kraj će mu biti s potopom, i određeno će pustošenje biti do svršetka rata.“1
Kao što uviđamo, anđeo je izjavio da je Danilovom narodu (Jevrejima) i svetom
gradu (Jerusalimu) određeno još „sedamdeset nedjelja“ (tj. sedmica). Očigledno je da
se radi o vremenskom periodu određene dužine. Pojam „nedjelja“ tj. „sedmica“ (kako
glasi u prevodu Biblije „Kršćanske sadašnjosti“), odnosi se na period od sedam godina
(u skladu sa 3. Mojs. 25:8). Dakle, Danilovom narodu je određeno još 70 x 7 (tj. 490)
godina do dolaska večne pravde i krunisanja „Davidovog potomka“ na izrailjskom pre-
stolu. Ovih 490 godina su, prema tekstu, trebale da počnu da se računaju od momenta
„kad izide riječ da se Jerusalim opet sazida“ (st. 25). Veoma je, takođe, interesantno da
Gavrilo iznosi proročanstvo da će od tog momenta – pa do „pomazanika vojvode“ (reč
„pomazanik“ na jevrejskom je „Mesija“ a na grčkom „Hristos“) proteći 7+62 sedmice,

402
odnosno 69 sedmica (483 godine). Istorijski podaci kazuju da je zapovest o ponovnoj
izgradnji Jerusalima i hrama u njemu izrečena od persijskog cara Artakserksa i to 14.
marta 445. godine pre Hrista (Nemija 2:1-15). Prema proroštvu, od tog datuma trebalo
je da prođe 483. godine do momenta kada će „pomazanik biti pogubljen – ali ne za
sebe“ (kako kazuje prevod Kršćanske sadašnjosti; što nam stavlja do znanja da je i u
Danilovoj knjizi prorečeno da Isus neće umreti za svoje grehe već za grehe drugih lju-
di). U izračunavanju datuma Isusovog raspeća u skladu sa ovim predskazanjem treba
da imamo na umu da je jevrejska godina trajala 360 dana, a ne 365 dana i 6 časova –
kao što je to danas slučaj u svetu. Prema ovom saznanju, od pomenute Artakserksove
zapovesti do završetka 69 sedmice – nakon koje je pomazanik trebao da bude pogub-
ljen trebalo je da protekne 173.880 (483 x 360) dana. Kada se ovih 173.880 dana „pre-
tvori“ u godine kojim mi danas računamo vreme (od 365 dana i 6 časova), proizilazi da
ove 483 jevrejske godine (po 360 dana) jesu identične sa 476 godina (+ 21 dan) po
modernom računanju. Kada datumu 14. martu 445. godine pre nove ere dodamo 476
godina + 21 dan dobijamo datum 6. april 31. godine nove ere. Ovaj datum je veoma
važan, jer je 31. godine n. e. Isus Hristos uistinu pogubljen od strane Rimljana, a po
nagovoru jevrejskih starešina. Dan u koji se ispunilo proročanstvo o navršenih 69 se-
dmica (nakon kojih je Mesija pogubljen) jeste dan Njegovog ulaska u Jerusalim (na
Cvetnu nedelju), 31. godine. Toga dana se ispunilo i predskazanje proroka Zaharije,
koje je bilo zapisano nekoliko stotina godine pre Hristovog rođenja:
„Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k
tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magari-
činu.“1
Jašući na magarcu, toga dana Gospod Isus se polagano približavao Jerusalimu.
„A kad je išao, prostirahu svoje haljine po putu. I kad se već približio mestu gde se
silazi sa Maslinske gore, sve mnoštvo učenika poče u radosti da hvali Boga iz glasa za
sva čudesa koja su videli, govoreći: neka je blagosloven car koji dolazi u ime Gospod-
nje. Mir na nebu i slava na visini. A neki fariseji iz naroda rekoše mu: učitelju, zabrani
svojim učenicima. I odgovori im: kažem vam, ako ovi ućute, kamenje će vikati. A kad
se približi, ugleda grad i zaplaka nad njim govoreći: kad bi i ti bar u ovaj dan saznao
šta je za tvoj mir; ali je sad skriveno od tvojih očiju. Jer će doći dani na tebe i tvoji nep-
rijatelji okružiće te opkopom, pa će te opkoliti i navaliće na tebe sa svih strana, i srav-
niće sa zemljom tebe i tvoju decu, te neće ostaviti u tebi kamen na kamenu, zato što
nisi upoznao vreme kada si pohođen.“2
U biblijskom tekstu kojeg sam upravo citirao (od stiha 41 – 44), Gospod Hristos, iz-
railjski Mesija, govori o istim događajima o kojima je govorio i anđeo Gavrilo u izjavi
datoj proroku Danilu gotovo šest vekova ranije. On kazuje da će u budućnosti neprija-
telji opkoliti Jerusalim, te da će ga zajedno s njegovim stanovnicima sravniti sa zem-
ljom. U Danilovom proročanstvu piše, podsetimo se, da će nakon pogubljenja „poma-
zanika vojvode“ doći narod drugog „vojvode“ (vojskovođe) i razoriti grad i svetinju
(hram u Jerusalimu). Ovo razorenje se desilo 70. godine nove ere. Iskusila ga je ista
generacija Izrailjaca koja je živela u vreme Isusovog raspeća četrdesetak godina ranije.
Sagledajmo ukratko nekoliko Isusovih proročanstava u vezi ove tragedije, kao i razloge
koji su do nje doveli.
1 Zaharija 9:9. Naglasak moj.

403
Isusova proročanstva o razorenju Jerusalima i hrama

Kao što sam to prikazao u drugom poglavlju ove knjige, Bog je neke događaje odre-
dio unapred – što se tiče njihovog ispunjenja. Najočigledniji primer za to je predodre-
đenje Hristovog stradanja – kao i spasenja određenih ljudi za život večni. Sa druge
strane, Bog u svojoj premudrosti poštuje slobodnu volju svakoga pojedinca. U vreme
kada je Isus bio uhapšen, nalazeći se pred Pontijem Pilatom koji je želeo da ga oslobo-
di optužbi i pusti na slobodu, Jevreji su, umesto da prihvate Isusa za cara – spasitelja,
zavedeni svojim lažnim duhovnim vođama, vikali „neka bude raspet“:
„Reče im Pilat: a šta da uradim sa Isusom koji se zove Hristos? Svi rekoše da raspet
bude. A on reče: kakvo je zlo učinio? Ali oni još više vikahu govoreći: neka raspet bude.
A Pilat videvši da ništa ne pomaže, nego buka sve veća biva, uze vodu pa opra ruke
pred narodom i reče: ja nisam kriv u krvi ovoga pravednika, vi ćete se brinuti. Odgovo-
ri sav narod i reče: krv njegova na nas i na našu decu. Tada im pusti Varavu, a Isusa
išiba i predade da ga raspnu.“1
„A beše dan uoči Pashe, oko šestoga časa; i reče Judejima: evo, vašega cara. No oni
vikahu, uzmi, uzmi, raspni ga. Reče im Pilat: da raspnem vašega cara? Prvosveštenici
odgovoriše: mi nemamo cara sem ćesara. Tada im ga predade – da ga raspnu.“2
Iz upravo navedenih tekstova uviđamo da su Jevreji tražili Isusovo raspeće, navo-
deći da nemaju drugoga cara sem cezara, prizivajući istovremeno prokletstvo na sebe i
svoju decu. Sigurno pristizanje prokletstva, kojeg su zavedeni Izrailjci prizivali na sebe
i svoje potomke, potvrdio je i Gospod Isus tokom svoga puta ka Golgoti na dan raspe-
ća:
„A za njim je išlo veliko mnoštvo naroda i žena koje su ga sažaljevale i oplakivale.
Isus se obazre na njih i reče: kćeri Jerusalimske, ne plačite za mnom, nego plačite za
sobom i za svojom decom. Jer, eto, idu dani kada će govoriti: blažene su nerotkinje, i
utrobe koje ne rodiše, i dojke koje ne dojiše. Tada će početi da govore gorama: padnite
na nas, i bregovima: pokrite nas; jer kad ovako rade sa zelenim drvetom, šta će tek
biti sa suvim?“3
Strašna sudbina je čekala Isusove savremenike kao i one posle njih – jer su umesto
svoga cara, za gospodara izabrali rimskog cezara. Gospod je jednom prilikom rekao da
će na jevrejski narod, zbog odbacivanja Mesije, doći kazna za prolivenu krv svih prave-
dnika koji su od stvaranja sveta živeli na zemlji. U svome najžešćem verbalnom duelu
sa farisejima, koji je zapisan u evanđeljima, Hristos je izgovorio i sledeće:
„Zmije, zmijski porode, kako da pobegnete od osude paklene? Zato, evo vam šaljem
proroke, i mudre i književnike. Od njih ćete jedne ubiti i raspeti, a druge šibati u vašim
sinagogama i goniti od grada do grada, da dođe na vas sva pravedna krv, proli-
vena na zemlji, od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije sina Varahijina, koga ubiste
između hrama i žrtvenika. Zaista vam kažem, sve će to doći na ovaj naraštaj. Jerusali-
me, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k tebi, koliko puta
htedoh da skupim tvoju decu, kao što kvočka skuplja svoje piliće pod krila, i ne htedos-
te. Eto, ostavlja vam se dom vaš pust. Nego vam kažem, od sada me nećete videti dok
ne rečete: neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje.“4

404
Prema rečima Gospoda Isusa Hrista, „izrailjski dom“ će ostati pust tj. biće opusto-
šen od strane rimske vojske i ostaće takav sve dok ne dođe vreme da Izrailj prihvati
Isusa iz Nazareta kao svoga Mesiju i cara. Hristos je prorekao sve ono što će se sa jev-
rejskim narodom i njihovom zemljom dešavati do poslednjeg vremena – do vremena
ponovnog Njegovog dolaska među narod Starog zaveta i konačnog uspostavljanja cars-
tva:
„A kad vidite da je vojska opkolila Jerusalim, onda znajte da je blizu njegovo opus-
tošenje. Tada stanovnici Judeje neka beže u gore, koji budu u gradu neka iziđu napo-
lje, a koji budu u polju neka ne ulaze u grad, jer su ovo dani osvete, da se ispuni sve što
je napisano. Teško trudnim ženama i dojiljama u te dane; biće, naime, velika nevolja
na zemlji i gnev na ovom narodu, pašće od oštrice mača i odvešće ih u ropstvo po
svim narodima, a mnogobošci će gaziti Jerusalim dok se ne ispune vre-
mena mnogobožaca.“1
Ispunjenje pomenutih proročanstava

Pre nego što u nekoliko rečenica prikažem istinitost i ispunjenje proročanstava koja
je izgovorio sam Gospod – a u vezi dalje sudbine jevrejskog naroda nakon Njegovog
odbacivanja i raspeća, želim da istaknem još jednu važnu činjenicu. Naime, proročans-
tvo iz knjige proroka Danila kazuje da će pomazanik (Hristos) biti ubijen (pogubljen)
posle „šezdeset druge nedelje“ (nakon što je proteklo prvih sedam nedelja), tj. posle
483 jevrejske godine (173.880 dana). Ono što je u ovome važno istaći jeste to da pro-
ročanstvo ne tvrdi da će pomazanik biti pogubljen u toku 70-te sedmice, već nakon
proteklih 69. Da se u nekom slučaju ovo „odbrojavanje“ godina nastavilo u vreme pos-
le Isusovog raspeća, to bi značilo da je carstvo Božije trebalo da bude uspostavljeno
nekoliko godina nakon Njegovog vaznesenja na nebo. Nasuprot tome, a u skladu sa
knjigom proroka Danila i kazivanjem iz Jovanovog Otkrivenja, nakon okončanja 69-te
sedmice, nastupila je „vremenska pukotina“ u proroštvu – koja će trajati sve do mo-
menta Hristovog dolaska po njegovu Crkvu. Ono što valja zapaziti, a o čemu ćemo go-
voriti mnogo detaljnije nešto kasnije, jeste to da i sam Gospod Hristos podrazumeva
da „sedamdeseta sedmica“ neće skoro biti navršena. Umesto skorog uspostavljanja
Božijeg carstva, Isus predviđa zlu sudbinu Izrailjaca – njihovo rasejanje i ropstvo po
celom svetu.
Nešto više od trideset godina posle pogubljenja Mesije, u pokrajini Judeji izbio je
ustanak protiv rimske okupacione vlasti. U istoriji je ovaj sedmogodišnji sukob (od 66-
73. god. n. e.) poznat pod imenom „Judejski rat“ a detaljno je opisan u delu rimskog
istoričara jevrejskog porekla, Josifa Flavija, u istoimenoj knjizi. Godine 70. posle Hris-
ta, rimska vojska je opkolila Jerusalim. U glavnom gradu, koji je u to vreme brojao ne-
gde oko 100.000 stanovnika, nalazilo se nekoliko puta više ljudi, koji su, ne računajući
na to da će se desiti opsada Jerusalima, doputovali da u svetom gradu proslave drevni
tradicionalni praznik – Pashu. Gradska vrata su bila zatvorena i opsada je trajala pet
meseci. Tokom tog vremena, stanovnici glavnog grada su prolazili kroz strahovitu
agoniju. Hrane je bivalo sve manje. Pojavile su se razne bande čiji su se pripadnici me-
đusobno ubijali. Jedni drugima su palili ambare sa ionako osiromašenim zalihama
žitarica. Zbog velike gladi koja je vladala javljali su se i slučajevi ljudožderstva (čiji su

405
akteri bile majke koje su posezale za svojom malom decom kao hranom). Izgladneli
Jerusalimljani koji su bežali iz grada, bivali su zarobljavani i pribijani na krstove. Na-
kon konačnog sloma odbrane i probijanja unutar gradskih zidina, Rimljani su krenuli
u krvavi obračun sa onima koji su još uvek pružali otpor. Najhrabriji i najuporniji jev-
rejski ustanici ušli su i u sam sveti hram i u njemu postavili poslednji bedem odbrane.
Ipak, nakon neviđenog pokolja, prilikom koga je krv poginulih tekla potocima niz ka-
mene stepenice, buknuo je požar u okviru hramovnog kompleksa kao i u samoj njego-
voj unutrašnjosti. Jerusalimski hram je spaljen, a zatim i u potpunosti srušen, 9. dana
jevrejskog meseca Ava, na isti dan kada je nešto više od 600 godina pre toga (586. g.
pre Hrista) uništen i onaj prvi, Solomonov hram, od strane Vavilonaca. Stotinama go-
dina su Jevreji na taj dan, koji se zvao Tiš Be Av, oplakivali uništenje prvog hrama.
Sada su oni, koji su odbacili Isusa, doživeli istovetnu sudbinu svojih predaka. Tokom
opsade grada u njemu i oko njega poginulo je oko 600.000 ljudi. U celoj Palestini, za
vreme rata, poginulo je oko milion i sto hiljada Izrailjaca. Isusova proročanstva su se
ispunila u potpunosti. Od hrama nije ostao „ni kamen na kamenu“. Ona generacija
koja je prisustvovala i učestvovala u Njegovom raspinjanju, kao i njihovi direktni po-
tomci na koje su prizivali krivicu za učinjeno nedelo, bila je brutalno kažnjena i to od
strane onoga koga su izabrali rekavši: „mi nemamo drugog cara...“. Izbor rimskog ce-
zara umesto galilejskog drvodelje je za njih bio više nego koban.
Gušenje Bar-Kohbinog ustanka

Nakon velikog poraza od strane rimske vojske, mnogi Izrailjci su proterani iz svoje
zemlje i odvedeni u roblje, upravo u skladu sa Isusovim rečima. Međutim, jedan deo
naroda je ipak ostao u Jerusalimu kao i čitavoj Palestini. Šezdesetak godina posle zavr-
šetka Judejskog rata (73. g. n. e.), Jevreji su ponovo podigli ustanak protiv Rimljana.
Jevrejski rabin Akiba je jednog lažnog proroka i revolucionara proglasio za izrailjskog
Mesiju. Ime mu je bilo Bar – Kohba (aramejski: Sin Zvezde). Pomenuti „mesija“ je po-
novo poveo Jevreje u rat protiv najjače imperije sveta. Time se ispunilo još jedno Gos-
podnje proročanstvo. On (Hristos) došao je u ime svoga nebeskog Oca – i nije bio pri-
mljen od strane svojih sunarodnika. Bar – Kohba je došao u svoje ime i od strane ver-
skih autoriteta bio proglašen Mesijom. Gospod je naime rekao:
„Ja sam došao u ime svoga Oca, i ne primate me. Ako drugi dođe u svoje ime, njega
ćete primiti.“1
Evo kako nas o pomenutoj buni koju je vodio samozvani mesija, „Sin Zvezde“, izve-
štava istoričar Milovan Baletić u svom delu:
„Hadrijan je protiv ustanika poslao generala Severa, ali je rimskim legijama trebalo
tri godine da savladaju ustanike. Bar Kohba i njegovi zeloti su izginuli. To je bilo 135.
godine naše ere. Hadrijanova osveta je bila okrutna: zatomiti židovsku vjeru i zakone.
Da bi se osvetio Židovima, obnovio je Jeruzalem, ali je Židovima bilo zabranjeno da se
pojave na njegovim ulicama. Podignut je rimski hram sa kipovima Jupitera. Grad je
dobio novo ime Elia Capitolina. To se dogodilo 138. godine naše ere.“2
Od tog vremena, pa sve do polovine dvadesetog veka naše ere, jevrejski narod je ži-
veo u rasejanju – bez svoje države, ispunjavajući na sebi još jedno od mnogobrojnih
proročanstava Staroga i Novoga zaveta.

2 Milovan Baletić, Povratak Židova u zemlju Izraelovu, Globus, Zagreb, ČGP Delo, Ljubljana 1982. god.
406
Izrailj u rasejanju
Zbog svog otvorenog bogoborstva, proglašavanja svoga Mesije slugom đavola te
njegovim raspinjanjem, Izrailj je na kraju dobio ono što je i zaslužio. Gospod je još u
Mojsijevo vreme, u Starom zavetu, saopštio Izrailjcima šta će im se desiti ukoliko zađu
sa puta istinitog bogougađanja:
„Ako mi uzidete nasuprot i ne htjedbudete slušati me, dodaću vam sedam puta više
muka prema grijesima vašim. (...) I obratiću gradove vaše u pustoš, i razoriću svetinje
vaše, i neću više mirisati mirisa vašega. I opustiću zemlju da će joj se čuditi neprijatelji
vaši, koji će živjeti u njoj. A vas ću rasijati po narodima, i učiniću da vas gone s
golijem mačem; i zemlja će vaša biti pusta i gradovi vaši raskopani.“1
„Ali u onijem narodima nećeš odahnuti, niti će se stopalo noge tvoje odmoriti; nego
će ti Gospod dati ondje srce plašljivo, oči iščiljele i dušu iznemoglu. I život će tvoj biti
kao da visi prema tebi, i plašićeš se noću i danju, i nećeš biti miran životom svojim.“2
Nakon gotovo potpunog uništenja jevrejske nacije od strane rimske imperije, i pro-
gona ostatka iz svoje vekovne zemlje, duhovno vođstvo nad Izrailjcima u rasejanju
preuzeli su učenjaci i književnici koji su bili nastavljači farisejske tradicije. Podaci iz
Jevrejske enciklopedije nam stavljaju do znanja sledeće:
„Posle uništenja hrama (70. godine posle Hrista), sadukeji su sasvim iščezli ostav-
ljajući odluke o svim jevrejskim pitanjima – farisejima. Jevrejski život su zato regulisa-
li fariseji; cela istorija judaizma prerađena je sa njihovog stanovišta, kao i novo viđenje
nekadašnjeg jevrejskog vrhovnog saveta (Sinedriona) u prošlosti. Novi lanac tradicije
zbacio je staru svešteničku tradiciju. Farisejstvo je oblikovalo karakter, kao i judejski
život i misao budućih generacija.“3
U periodu od II do IV veka nastala je i zbirka jevrejskih religijskih tekstova po ime-
nu Talmud. Milovan Baletić o Talmudu kazuje:
„Talmud je regulirao način života Židova u postbiblijskim vremenima sve do eman-
cipacije u XIX stoljeću. U užem smislu Talmud je zajednički naziv za dva djela od kojih
je jedno Mišna, a drugo Gemara, tj. komentari Mišne, čiji su autori Amorejci, koji dje-
luju od 225. do VI stoljeća. Poslednje prečišćavanje teksta izvršili su Saborejci u prvoj
polovici VI stoljeća. U kasnijim rukopisima i tiskanim primjercima javljaju se i komen-
tari Rašija i Maimonidesa, a i zbirka Tosefta, tj. dodatnih tanaitskih tekstova nastalih
neposredno s Mišnom. (...) Talmud je imao presudnu ulogu u čuvanju židovskog na-
cionalnog jedinstva u dijaspori. Zbog svoje strogosti i moralističke pedantnosti, zbog
naglašenog judeocentrističkog stava, oštre opozicije protiv prozelitskog nastojanja
kršćanstva, Talmud je stoljećima bio napadan, klevetan i krivotvoren unutar i iz-
van židovstva.“4
Prema upravo pročitanom navodu, Talmud, kao knjiga koja je umnogome doprine-
la očuvanju nacionalnog identiteta jevrejskog naroda u rasejanju kroz vekove, bila je
napadana i krivotvorena kako od samih Jevreja tako i od „hrišćana“. Ono što predstav-
lja sigurnu činjenicu jeste da pisci ovog dela nisu bili „prijateljski nastrojeni“ prema
verskoj struji koja je proistekla iz judaizma u prvom veku, tj. prema hrišćanstvu. Pos-
ledica koju su izazivali stavovi onih koji su bili idejni nastavljači prvovekovnih Hristo-
1 3. Mojsijeva 26:21, 30-33. Naglasak moj.

2 5. Mojsijeva 28:65-66.
3 Vidi u: Ratibor Rajko M. Đurđević, Tajni rušitelji jevrejstva i hrišćanstva, Ihtus hrišćanska knjiga, Beograd
1996. god. str. 48.

4 Milovan Baletić, Povratak Židova u zemlju Izraelovu, str. 34. Naglasak moj.
407
vih i apostolskih neprijatelja iz krila judaizma, jeste mržnja koju su Jevreji navukli na
sebe od strane otpalog hrišćanstva tokom više od hiljadu godina crkvene dominacije
nad srednjevekovnom Evropom. Vraćajući Jevrejima „istom merom“ jedan od najpoz-
natijih bogoslova hrišćanske crkve u IV i V veku, sv. Jovan Hrizostom (prozvan i „Zla-
tousti“) je izjavio:
„Sinagoga je gora od javne kuće. Židovi su gomila razbojnika. Mrzim i sinagogu i
Židove!“1
Norman Kon, u svojoj izvanrednoj knjizi u kojoj opisuje poreklo i način stradanja
Jevreja u novijoj istoriji (u XIX i XX veku), iznosi i ostale podatke o izvorima netrpelji-
vosti „hrišćana“ prema starozavetnom Božijem narodu:
„Na mnogim meridijanima na Jevreje se tradicionalno gledalo kao na misteriozna
bića, obdarena strašnim, opakim moćima. Ovakav stav proteže se unazad sve do vre-
mena, između drugog i četvrtog veka naše ere, kada su se crkva i sinagoga takmičile za
preobraćenike iz helenskog sveta i kada su se, još više, borile da pridobiju sledbenike iz
protivničkog tabora. Kako bi prinudio hrišćane iz Antiohije još vezane za judaizam da
konačno raskinu sa verom otaca, sveti Jovan Zlatousti sinagogu naziva „hramom
demona... đavolovom pećinom... paklenim ambisom“, a Jevreje slika kao ogrezle ubi-
ce i uništitelje, ljude koje je obuzeo zao duh. A da bi zaštitio svoje katihumene od juda-
izma, sveti Avgustin je opisao kako su se oni koji su nekada bili najmiliji sinovi Božiji
preobrazili u sinove Satanine. (...) Mnogi od crkvenih otaca su učili da će Antihrist biti
Jevrejin i da će Jevreji biti njegovi najodaniji sledbenici.“2
U to vreme se, zbog sve izraženijeg antisemitizma u crkvenim krugovima, počela da
razvija i posebna teologija, koja je zastupala „teoriju supstitucije“ tj. „teoriju zamene“,
a koja je postajala sve popularnijom i to dotle dok nije postala opšte prihvaćenom. Ova
„teorija zamene“ je podrazumevala da Jevreji više ne predstavljaju Božiji narod ni po
kom osnovu, te da je hrišćanska Crkva zapravo „Novi Izrailj Božiji“. Na hrišćanskom
Istoku je počelo da se veruje da su sva proročanstva namenjena starozavetnom Izrailju
prenesena na Crkvu; da u budućnosti neće biti nikakvog mesijanskog carstva nad Jev-
rejima, niti ovaj narod više ima bilo kakvu ulogu u daljem Božijem naumu spasenja
čovečanstva. Evo šta o ovoj temi ukratko kazuje pravoslavni bogoslov Božidar Mijač:
„Hristos konstituiše crkvu kao Izabrani Narod Božiji, Novi Izrailj. Kao što je Stari
Izrailj bio ekskluzivna zajednica u kojoj se Bog otkrivao i na poseban način bio prisu-
tan, tako je i Novi Izrailj, Crkva, mesto naročitog Božjeg otkrivenja i prisustva.“3
Rumunski autor, dr Dimitrije Staniloje na ovu temu dodaje:
„Takvom se učenju (učenju o budućem Hristovom mesijanskom carstvu nad Izrai-
ljem; prim. I. S.) može odgovoriti da se ispunilo proroštvo o obnavljanju Izrailjskog
carstva osnivanjem Crkve, koja je duhovni Izrailj, ili će se savršeno ispuniti u
budućem životu. (...) I otkad je ovde Hristos, ponovno pribiranje izrailjskog naroda iz
dijaspore nema više značaja za istoriju spasenja, jer je prošao posebni značaj zemlje,
Jerusalima, carstva Izrailjeva, njegovog kulta. Od tada naovamo izrailjska je dijaspora
toliko mala teološka tema, kao što je dijaspora nemačkog naroda pred licem sveta. Iz-
railj, kao istorijski narod, nije više teološka veličina, činilac u istoriji spasenja; od
Hrista, Izrailj je ispunio svoju misiju u spasenju sveta.“4
1 Vidi u: Ulf Ekman, Židovi narod budućnosti, Havel publishing, Zagreb 1999. god. str. 51.
2 Norman Kon, Poziv na genocid, Matica srpska, str. 19. Bez godine izdavanja. Naglasak moj.
3 Božidar Mijač, Odzivi i dozivi, Beograd 1974. god. str. 143. Naglasak moj.
4 Dimitrije Staniloje, Pravoslavna dogmatika III, Sremski Karlovci, 1997. god. str. 241-242. U navedenom
tekstu ispravio sam gramatičke i slovne nepravilnosti. Naglasak je moj.

408
Ovo Mijačevo i Stanilojevo objašnjenje bi, naravno, moglo da bude veoma intere-
santno i prihvatljivo, ali samo za one koji ne poznaju dovoljno Sveto pismo. Jedini
problem u vezi njega jeste činjenica da se ono ne temelji ni na jednom jedinom tekstu
Staroga i Novoga zaveta.1 Ideja da je, sa jedne strane, Crkva Isusa Hrista „Novi Izrailj“,
a sa druge da je jevrejski narod izgubio svoju ulogu u božanskom spasenjskom planu je
veoma daleka od istine kao što smo i ranije govorili, a u šta ćemo se još više uveriti ne-
što kasnije. Naime, sam apostol Pavle, pišući o budućoj obnovi duhovnosti izrailjskog
naroda, kazuje da su Jevreji samo privremeno postali Bogu neposlušni, radi spasenja
mnogobožaca, te da će, na kraju, i sami od Boga primiti spasenje:
„Pitam sad: da nije Bog odbacio svoj narod? Daleko od toga. Jer i ja sam
Izrailjac od Avraamovog potomstva, iz Venijaminovog plemena. Bog nije odbacio
svoj narod, koji je unapred znao. (...) Pitam stoga: da se nisu spotakli da bi
sasvim pali? Daleko od toga; nego njihovim promašajem spasenje je došlo mno-
gobošcima, da ih podstaknu na revnost. Ako je pak promašaj bogatstvo za svet i njiho-
vo zaostajanje bogatstvo za mnogobošce, šta li će tek učiniti njihova punoća?“2
Na ovom mestu želim da ukratko prikažem kroz kakve su sve nedaće prolazili Avra-
amovi potomci kroz istoriju dugu gotovo 19 vekova – otkako su zbog bogootpadnuća,
prema biblijskim proročanstvima, bili rasejani po svim narodima.
Prema Džozefu Linču, piscu dela „Istorija srednjevekovne crkve“, nakon potpunog
razorenja Jerusalima 138. godine posle Hrista, jevrejski narod, koji je posedovao speci-
fičnu religiju a u isto vreme bio i potpuno slomljen da ne predstavlja nikakvu pretnju
po imperiju, mogao je da i dalje postoji i ispoveda svoju veru koja je bila zaštićena za-
konom i pored preziranja od strane običnog sveta. Ipak, umesto da se situacija u po-
gledu ljudskih prava Jevreja preokrene u pozitivnom pravcu u vreme kada je Rimsko
carstvo postalo hrišćansko, desilo se sasvim suprotno:
„Kada je Carstvo postalo hrišćansko, postojeća napetost pojačana je davnašnjim
suparništvom između hrišćana i Jevreja, jer su i jedni i drugi tvrdili da su baš
oni narod Izraela koji je Bog izabrao. (...) Uprkos zakonskoj zaštiti, ni Jevreji kao
pojedinci ni njihova religija nisu bili ravnopravni sa pravovernim hrišćanima i njiho-
vom Crkvom.“3
Kao što nam dakle istorija svedoči, položaj Jevreja se, umesto da se poboljša dolas-
kom „hrišćana“ na vlast, znatno pogoršao. Razlozi zbog kojih se očekivalo da se pobolj-
ša bili su čisto evanđelske prirode, a u skladu sa Hristovim „zlatnim pravilom“ koje je
postavio pred sve svoje učenike: „Sve dakle što želite da vama čine ljudi, činite i vi tako
njima.“ (Mt. 7:12). Ugrožavanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, kakvo su Jevreji
doživljavali pod paganskim Rimom, bilo je prava „šala“ naspram progonstava i zločina
koje je nad Jakovljevim potomcima kasnije počinila „hrišćanska crkva“ na Zapadu i
Istoku. Evo nekoliko izveštaja o postupanju Zapadne crkve prema zavetnom Božijem
narodu u periodu od XIII do XV veka:
„Utjecaj Crkve je jačao i prema Židovima se širila mržnja, jer se u njima vidjelo ‘ote-
lovljenje poricanja dogme o božanskom podrijetlu Isusovu’. (...) Tomas de
Torquemada je bio svećenik, prior samostana dominikanaca u gradu Segoviji, fanatički
1 Jedini stih na koji bi zagovornici „teorije zamene“ mogli da se pozovu jeste iz posl. Galatima 6:16. Među-
tim, ni taj stih u svom kontekstu a i van njega ne govori ništa o Crkvi kao Novom Izrailju, već spominje
„Izrailj Božiji“ očigledno ukazujući na verni ostatak Jakovljevih potomaka koji su se preobratili u hrišćans-
tvo i na taj način iskusili na sebi one blagoslove koji su bili obećani čitavom narodu (vidi: Rimlj. 9:4-5).
2 Rimljanima 11:1-2, 11-12. Naglasak moj.
3 Božić, spec. dodatak listu Danas; 2002. god. str. 18.
409
zagovornik inkvizicije. Odlikovao se bestijalnošću u progonima i masovno slao optuže-
ne, osobito Židove, na auto-da-fe. Godine 1492. isposlovao je od kralja Ferdinanda
dekret za izgon Židova iz Španjolske, pa ih je protjerano 300.000, pošto im je oduzeta
sva imovina. (...) Svuda u kršćanskom svijetu čekat će ih veći ili manji fanatizam
kršćanske tradicije koji se oslanjao na Justinijanov ‘Corpus iuris civilis’ kao uzor pro-
tužidovskog zakonodavstva u Evropi i njenim posjedima. (...) U srednjevekovnoj Fran-
cuskoj bilo je i spaljivanja Talmuda (1242) po naređenju Ljudevita Svetog, koji je slije-
po slušao svećenstvo. Inkvizicija je u toj zemlji često izmišljala optužbe protiv Židova.
Okrivljavani su da ubijaju kršćansku djecu uoči praznika Pesaha, kako bi njihovom
krvlju umijesili praznične kolače. Židovi su malo što mogli učiniti u svoju obranu, iako
su bili nedužni.“1
Sa druge strane, ni situacija na pravoslavnom Istoku (konkretno u Rusiji) nije bila
ni malo bolja. Ono što iznad svega zaprepašćuje jeste činjenica da su progonstva Jevre-
ja na Istoku bila najintenzivnija krajem XIX i početkom XX stoleća. Počevši od 1881.
pa do 1920. godine, u Rusiji se odigralo na stotine lokalnih pogroma Jevreja, koji ni u
kom slučaju nisu bili rezultat spontanog izliva narodnog gneva već pažljivog planira-
nja:
„Rusija, na kraju vlastitog srednjeg vijeka, sa četvoromilionskom jevrejskom zajed-
nicom, u uslovima dubokih previranja činila je zemlju u kojoj je antisemitizam sve do
pojave Hitlera dobio najmasovniju i najradikalniju formu. (...) Za razliku od istodob-
nog zapadnoevropskog, ruski antisemitizam ličio je na antijevrejstvo iz doba
srednjeg vijeka, a razlika je, pored masovnosti i surovosti, i u tome što je antisemi-
tizam u Rusiji imao prikrivenu a često i otvorenu podršku države. (...) Ovakva politika
ruske države, oslonjena na pravoslavnu crkvu pa i rusku inteligenciju, ostaće
konstanta sve do Februarske revolucije 1917.“2
„Incidenti u Moskvi, Petrogradu i Harkovu prerasli su u masovne pogrome. Jevreji
su proglašavani krivcima za glad, epidemije kolere i sl. Da je antisemitizam konstanta
u politici carske Rusije pokazalo se u Kišinjevu aprila 1903. u vrijeme krvavog pogro-
ma u kome je bilo 45 mrtvih i oko 1000 ranjenih Jevreja, te oko 2000 opljačkanih i
zapaljenih jevrejskih kuća i radnji. Inicijator zuluma bio je niko drugi do carski minis-
tar unutrašnjih poslova Vjačeslav Konstantinovič Ple(h)ve.“3
„Progoni su intenzivirani nakon što je relativno liberalan car Aleksandar II ubijen
1881, a nasledio ga njegov sin, nemilosrdni i ultrareakcionarni Aleksandar III. I Alek-
sandar III i njegov sin Nikolaj II, poslednji car (ovaj „sveti car“ je nama od ranije poz-
nat iz poglavlja „Poštovanje svetitelja“. Njegove se ikone same oslikavaju na zidovima
ruskih manastira, i to na mestima gde treba da stoje ikone Svemogućeg Gospoda;
prim. I. S.) bili su fanatični antisemiti; tokom njihove vladavine sve moguće je ra-
đeno, uz službeno ohrabrivanje, da se Rusija očisti od Jevreja.“4
Istorijski podaci koje iznose Milovan Baletić i Zoran Pejašinović u svojim radovima
ukazuju da se sasvim pouzdano zna da je na ovakvu fanatičnu antisemitsku politiku
ruskih careva presudno uticala Ruska pravoslavna crkva, tj. njen glavni glasnogovor-
nik, prokurator svetog arhijerejskog sinoda Konstantin Petrovič Pobjedonoscev. On je
bio tutor cara Aleksandra III, a posle njegove smrti je na isti način „tutorisao“ i njego-
1 Milovan Baletić, Povratak Židova u zemlju Izraelovu, str. 49-53.

2 Zoran Pejašinović, Cionistički pokret od Bazelske do Balfurove deklaracije, Ars Libri, Beograd 1997. str. 17-
18. Naglasak moj.
3 Navedeno delo, str. 62-63.
4 Norman Kon, Poziv na genocid, str. 49. Naglasak moj.
410
vom sinu Nikolaju II Romanovu. Sveti sinod Ruske crkve je zastupao ideju o „tri treći-
ne“, koja je sadržala zamisao o rešavanju „jevrejskog pitanja“ u carskoj Rusiji. Naime,
prema ovoj ideji, trećinu Jevreja je trebalo pobiti, trećinu proterati iz zemlje a trećinu
pokrstiti i preobratiti u Pravoslavlje.1 Bile su organizovane različite ekstremističke or-
ganizacije koje su učestvovale u organizovanim pogromima nad pripadnicima staroza-
vetnog Božijeg naroda. Jedna od tih organizacija je nosila ime „Crne stotine“. Evo kako
nas Norman Kon obaveštava o pomoći koju je Ruska crkva pružala ovim razbojničkim
bandama:
„Dobro je poznato da su Crne stotine angažovale kriminalce radi razbojništava i
predvođenja pogroma, a političke vođe Crnih stotina nisu primane u pristojno društvo
– no to nije ometalo organizaciju da dobija obilnu pomoć od crkve i države. Jedan
episkop je bio među njenim vođama, manastiri su štampali letke njima u pri-
log, njihovi amblemi i zastave izlagani su u crkvama, sveštenici su nagovarali verni-
ke da se mole za njihov uspeh i da učestvuju u njihovim aktivnostima.“2
Prema istom autoru, 1905. godine, moskovski mitropolit je naredio da se u svih
368 moskovskih crkava pročita propoved koja je sadržavala navode iz takozvanih „Pro-
tokola sionskih mudraca“ (u kojima stoji zapisano da je cilj Jevreja da porobe sve na-
rode i zagospodare svetom), a koji zapravo predstavlja (kako je kasnije utvrđeno) obi-
čan plagijat satire iz 1864. koju je o Napoleonu III napisao Moris Žoli, a koja nosi naziv
„Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea“. Ovaj plagijat, koji je umnogome
doprineo pogromu nad Jevrejima u Rusiji kao i kasnije u nacističkoj Nemačkoj3, sači-
njen je u Parizu od strane tajne Ruske policije Ohrane.
Zbog uglavnom nepovoljnog položaja u kome su se nalazili Jevreji u Evropi (iako je
bilo i perioda slobode), u XIX veku je u nekim krugovima počela da jača ideja o pono-
vnom uspostavljanju države izrailjskog naroda. Od toga vremena, istaknuti Jevreji su
osnovali tzv. „Cionistički pokret“ čija će nastojanja, nakon više decenija dovesti do že-
ljenog rezultata – ponovnog osnivanja izraelske države polovinom XX veka u Palestini.
Povratak Jevreja u zemlju Izrailjevu

„Taj dan učini Gospod zavjet s Avramom govoreći: sjemenu tvojemu dadoh zemlju
ovu od vode Misirske do velike vode, vode Efrata.“4
„Zato prorokuj, i kaži im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću otvoriti grobo-
ve vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrai-
ljevu. I poznaćete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz gro-
1 Ovakve tiranske ideje su Srbima iz Hrvatske svakako poznate, jer su nad njima sprovođene za vreme Dru-
gog svetskog rata u NDH, pod ustaškim režimom Ante Pavelića i pod blagoslovom Rimokatoličke crkve.
Nažalost, ono što im (Srbima dakle) očigledno nije poznato jeste to da su ustaše primer ovakvom svom
monstruoznom zločinu mogle da imaju u postupanju ruskih pravoslavaca i svetog cara Nikolaja II prema
nedužnim Jevrejima nekoliko decenija ranije. Vidi kod: Baletić, str. 99. Pejašinović str. 63.
2 Norman Kon, navedeno delo, str. 111. Naglasak moj.
3 Bilo bi zanimljivo istaći samo još jedan detalj koji povezuje nacistu Adolfa Hitlera (koga je u svoje vreme,
pre Drugog svetskog rata, sveti vladika Nikolaj Velimirović upoređivao sa Svetim Savom) i svetog cara Ni-
kolaja II Romanova. Naime, supruga ruskog cara je bila veliki poštovalac drevnog simbola sreće i zado-
voljstva nazvanog „svastika“ (kukasti krst). Ova sujeverna žena je nosila ogrlicu od dragog kamenja u obli-
ku kukastog krsta, a taj simbol je urezivala i u poklone koje je slala svojim prijateljima. Kukasti krst koji je
doneo (do XX veka neviđenu) „sreću“ jevrejskom narodu, bio je oslikan i na prozorskom ragastovu u sobi
u kojoj su boravili ona i njen muž, car Nikolaj. Vidi kod: Norman Kon, navedeno delo, str. 115, 116.
411
bova vaših, narode moj. I metnuću duh svoj u vas u vašoj zemlji, i poznaćete da ja go-
vorim i činim, govori Gospod. (...) I reci im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću
uzeti sinove Izrailjeve iz naroda u koje otidoše, i sabraću ih od svuda, i dovešću ih u
zemlju njihovu. I načiniću od njih jedan narod u zemlji, na gorama Izrailjevim, jedan
će car biti svjema njima, niti će više biti dva naroda, niti će više biti razdijeljeni u dva
carstva. (...) I sjedeće u zemlji koju dadoh sluzi svojemu Jakovu, u kojoj sjedeše oci
vaši; u njoj će sjedeti oni i sinovi njihovi i sinovi sinova njihovijeh dovijeka, i David
sluga moj biće im knez dovijeka. I učiniću s njima zavjet mirni, biće vječan zavjet s
njima, i utvrdiću ih i umnožiću ih, i namjestiću svetinju svoju usred njih navijek. I ša-
tor će moj biti kod njih, i ja ću im biti Bog i oni će mi biti narod. I narod će poz-
nati da sam ja Gospod koji posvećujem Izrailja, kad svetinja moja bude usred njih do-
vijeka.“1
Najpre nastojanje a potom i ostvarenje težnje Jevreja okupljenih u cionističkom
pokretu za ponovnim osnivanjem izrailjske (izraelske) države u zemlji koju je Gospod
obećao njihovim praocima, Avraamu, Isaaku i Jakovu, predstavlja zadivljujuće ispu-
njenje još jednog biblijskog proročanstva, starog preko 2500 godina. Iako je prorok
Jezekilj živeo i prorokovao za vreme rasejanja starozavetnog Izrailja u Vavilonu, pro-
ročanstvo koje je ovom prilikom izrekao nije se odnosilo na njihov povratak u judejsku
zemlju koji se desio za vreme Zorovavelja, Jezdre i Nehemije u VI i V veku pre Hrista.
Dokaz za to su stihovi 26 i 27 u napred navedenom tekstu, u kojima se jasno tvrdi da
će nakon ovog povratka Jevreja iz rasejanja Bog sa njima da uspostavi „večni zavet mi-
ra“, te da će oni biti Njegov narod koji će ga priznavati za svog Boga. Kao što je pozna-
to, ovaj „zavet večnog mira“ nikada do sada nije bio uspostavljen od Gospoda nad Izra-
iljem – te je stoga jasno da se radi o događaju koji će uslediti u budućnosti. U narednih
nekoliko rečenica želim da ukratko pomenem na koji je način došlo do proglašenja
izraelske države, na njima obećanoj teritoriji, 1948. godine.
Jevrejski cionistički pokret

Sve vreme širom dijaspore, najveći broj Jevreja izbegavši asimilaciju (stapanje me-
đu druge narode), pevao je stihove iz 137. psalma, koji ih je podsećao na boravak nji-
hovih predaka u vavilonskom izgnanstvu:
„Zar Gospodnju pesmu svetu

na tlu tuđem da pevamo?
Grade sveti, grade mira,
ako tebe zaboravim,
desnica mi zatajila.
Nek mi jezik s nepca sraste,
ako tebe ne spominjem,
ako igde radost tražim
dok mi pati Jerusalim.“2
Stihovi ovog psalma su oslikavali njihovu nadu da će se jednoga dana vratiti u svoju
zemlju i sveti grad. Svake godine, prilikom Pashe, tokom dugog niza vekova, Jevreji su
1 Jezekilj 37:12-14, 21-22, 26-28. Naglasak moj.

2 Psalam 137:5-6. Preveo dr Aleksandar Birviš. Britansko i inostrano biblijsko društvo, Beograd 1990. god.
412
se pozdravljali rečima Lešana habaa bi Jerušalajim – „Dogodine u Jerusalimu“, što je
potvrđivalo njihovu težnju za skorim povratkom u zemlju praotaca.
Prvi pokušaji rešavanja jevrejskog pitanja i promene statusa Palestine vezuju se za
kraj XVIII veka, kada je general Potemkin, bliski prijatelj ruske carice Katarine II, sa-
njao o osvajanju Svete zemlje – isterivanju Turaka i naseljavanju hrišćana i Jevreja.
Jakovljevi potomci širom Sjedinjenih Američkih Država i Evrope su se posebno aktivi-
rali u razmišljanju o kolonizaciji Palestine, a naročito nakon tzv. „afere Damask“ iz
1840. god. kada su Jevreji lažno optuženi za ritualno ubistvo jednog katoličkog kaluđe-
ra. Nad Jevrejima je tom prilikom izvršena odmazda uz krvoproliće poput onog iz sre-
dnjeg veka.
Prvi veliki zastupnik političkog cionizma je bio zemunski rabin Jehuda ben Šlomo
Haj Alkahaj. Ovaj rabin je zastupao ideje o otkupu zemljišta i stvaranju poljoprivred-
nih kolonija u Palestini, koje bi pre svega činili Jevreji iz otomanske imperije. Drugi
veliki zastupnik cionizma je bio nemački filozof Moše (Mojsije) Hes, koji je svoju viziju
o rešavanju izrailjskog pitanja izneo u svom delu „Rim i Jerusalim“ 1862. godine. Ipak,
osoba koja je najviše doprinela aktuelizaciji i rešavanju pitanja povratka Jevreja u nji-
hovu zemlju, koju im je Gospod obećao pre četiri milenijuma, bio je Teodor Hercl.
Ovaj novinar koji je živeo u Beču i pisao tekstove za pozorišne komade, a koji se u po-
četku nije mnogo interesovao za povratak svojih sunarodnika u Palestinu, pa čak i bio
kritičar takvih ideja, postao je cionista zahvaljujući još jednoj od lažnih optužbi upere-
noj protiv pripadnika svoga naroda – koja je poznata kao „Drajfusova afera“. Naime, u
oktobru 1894. godine u Parizu je uhapšen generalštabni kapetan Alfred Drajfus pod
optužbom da je špijunirao francusku vojsku u korist Nemačke. Pod pritiskom jevrej-
skih neprijatelja, organizovan je sudski proces na kome je Drajfus, uz pomoć lažnih
dokumenata i svedočenja osuđen na doživotnu robiju i poslat na njeno izdržavanje na
„Đavolje ostrvo“ blizu francuske Gvajane. U narodu se čulo glasno uzvikivanje parole
„smrt Jevrejima“. Prema svedočenju samoga Hercla, ovaj lažirani proces protiv Draj-
fusa je presudno uticao na njega i načinio ga glasnogovornikom jevrejskog nacional-
nog pokreta. Pod njegovim vođstvom, 1897. godine u Bazelu u Švajcarskoj, održan je
prvi cionistički kongres, koji je okupio 204 delegata. Na njemu je donet sledeći proglas
(Bazelska deklaracija):
„Cionizam ima za cilj da jevrejskom narodu stvori domovinu u Palestini koja bi bila
obezbeđena javnim zakonom.
Kongres je razmotrio sledeće načine za postizanje tog cilja:
1. Unapređenje pogodnih linija za naseljavanje Palestine Jevrejima koji se bave po-

ljoprivredom, zanatstvom i trgovinom.
2. Organizovanje i povezivanje sveg jevrejstva putem odgovarajućih institucija, lo-
kalnih i opštih, u skladu sa zakonima svake zemlje.
3. Jačanje osećanja jevrejske pripadnosti i nacionalne svesti.
Rimokatolička teologija, poput pravoslavne, takođe odbacuje verovanje u buduće
carstvo Mesije na zemlji, smatrajući ga krivoverjem:
4. Preduzimanje pripremnih koraka za obezbeđenje saglasnosti vlade, ukoliko je
potrebna, za ostvarenje ciljeva cionizma.“1
1 Zoran Pejašinović, Cionistički pokret od Bazelske do Balfurove deklaracije, str. 51.

413
Sledeći važan događaj koji se odigrao na putu ka uspostavljanju izraelske države u
Palestini je bio Prvi svetski rat, koji je kao rezultat doneo britansko osvajanje Palestine
i oslobađanje od Turaka. U to vreme je u Engleskoj živeo jedan jevrejski naučnik po
imenu Haim Vajcman, zagovornik cionizma. Ovaj naučnik je otkrio aceton, materiju
koja je od strane Britanaca bila korišćena za izradu eksploziva, pa je na taj način po-
mogao da neprijateljske vojske Nemačke i Austrougarske budu poražene. Iz razloga
zahvalnosti dr Vajcmanu za ovakvo senzacionalno otkriće, pritisaka cionista, kao i svo-
jih ličnih političkih interesa, vlada Velike Britanije podržala je povratak Jevreja u Pale-
stinu i uspostavljanje njihove nacionalne države. Tom prilikom je donet dokument koji
će u istoriji biti upamćen po nazivu „Balfurova deklaracija“. Prvi engleski visoki kome-
sar u (od Turaka oslobođenoj) Palestini bio je Jevrejin sir Herbert Samuel. I on je poz-
vao Jevreje koji su živeli širom sveta – da se vrate u svoju prapostojbinu. Od toga do-
ba, pa do uspostavljanja izraelske države, u Palestinu se naselilo gotovo pola miliona
Jevreja.
Osnivanje moderne države Izrael

Tri godine nakon završetka Drugog svetskog rata, u kome je stradalo oko šest mili-
ona pripadnika starozavetnog Božijeg naroda, 1948. godine u Palestini je proglašena
nezavisna država Izrael. Vlada Velike Britanije, koja je nešto pre kao i tokom Drugog
svetskog rata vodila prilično negativnu politiku u odnosu na Jevreje da bi se dodvorila
arapskim državama bogatim naftom, nakon završetka rata najavila je kraj svog protek-
torata nad Palestinom. Vruć krompir rešavanja pitanja uspostavljanja izraelske države
i jevrejsko – arapskih odnosa prenela je na tek osnovanu organizaciju Ujedinjenih Na-
cija. Ova svetska organizacija osnovala je komisiju za Palestinu koja je trebala da nađe
rešenje u vezi podele zemlje između Izraelaca i Palestinaca. Većina u komisiji je zastu-
pala uverenje da Palestinu treba podeliti u dve potpuno samostalne države. Izrael je
prihvatio plan kojim je dobijao 56, 17% teritorije. Palestinci, kojima je preostalo 42,
83% teritorije bili su nezadovoljni, a arapske države su zahtevale da na čitavoj teritoriji
bude ustanovljena palestinska država u kojoj bi Jevreji dobili status nacionalne manji-
ne.1
Približavao se 14. maj 1948. godine, datum za koji je Britanija najavila prestanak
svoga mandata nad pomenutom teritorijom Bliskog istoka. Ujutru, 14. maja, poslednji
visoki komesar u Palestini sir Alan G. Cunningham je napustio Jerusalim. Nakon in-
spekcije pomorskih snaga u Haifi tačno u ponoć, spuštena je Britanska zastava, čime je
prestala njena uprava nad Palestinom, koja je trajala 30 godina, 5 meseci i 4 dana:
„Istog poslijepodneva David Ben Gurion je u ime Židovskog nacionalnog vijeća i
Generalnog cionističkog vijeća pročitao proklamaciju o proglašenju nezavisne i suve-
rene židovske države:
‘ERETZ IZRAEL (Zemlja Izraelova) je mjesto nastanka židovskog naroda. Ovdje je
izrastao njegov duhovni, religijski i politički identitet. Ovdje je on imao svoju državu,
stvorio kulturne vrijednosti od nacionalnog i svjetskog značenja i dao čovječanstvu
vječnu Knjigu nad knjigama. (...) Nošeni tom tradicionalnom i povijesnom privrže-
nošću Židovi su težili u svakoj novoj generaciji da se ponovo vrate u svoju pradomovi-
nu. Posljednjih desetljeća oni su to masovno i činili. (...) PREMA TOME, MI ČLANOVI
1 Vidi u: Dušan Simić; Sadat: Mir ili avantura, Politika, Beograd 1978. god.
414
NARODNOG VIJEĆA, PREDSTAVNICI ŽIDOVSKE ZAJEDNICE U ERETZ IZRAELU
I CIONISTIČKOG POKRETA, SKUPILI SMO SE OVDJE NA DAN PRESTANKA BRI-
TANSKOG MANDATA NAD ERETZ IZRAELOM, I NOŠENI PRIRODNIM I POVIJE-
SNIM PRAVOM, KOJE JE POTVRDILA I GENERALNA SKUPŠTINA UJEDINjENIH
NARODA, OBJAVLjUJEMO USPOSTAVLjANjE ŽIDOVSKE DRŽAVE U ERETZ IZ-
RAELU, KOJA ĆE SE ZVATI ‘DRŽAVA IZRAEL’. (...) NADAJUĆI SE U SVEMO-
GUĆEGA, MI POTPISUJEMO OVU PROKLAMACIJU NA OVOM SASTANKU PRI-
VREMENOG VIJEĆA DRŽAVE, NA TLU DOMOVINE, U GRADU TEL AVIVU, U
PREDVEČERJE BLAGDANA SUBOTE, 5. DANA IYARA 5708. (14. svibnja 1948)’.“1
Na ovaj način bio je učinjen najznačajniji korak ka budućem potpunom ispunjenju
proročanstva koje je izrekao Božiji sluga Jezekilj. Izrailjci (Izraelci) su ponovo, nakon
bezmalo dva milenijuma, bili u svojoj državi – iz koje su njihovi preci, po rečima Gos-
poda Isusa Hrista - bili proterani zbog odbacivanja Božijeg Mesije. Povratak Izraelaca
u svoju zemlju se nastavlja. Od osnivanja države do današnjih dana, broj povratnika
iznosi više miliona ljudi. Božija Reč objavljena preko proroka Jezekilja se obistinjuje
upravo pred našim očima.
Izraelsko – arapski ratovi

Nekoliko dana pre proglašenja moderne jevrejske države, prvi izraelski premijer
David Ben Gurion poslao je Goldu Meir na tajni sastanak sa Abdulahom, hašemitskim
vladarom, koji je među Jevrejima bio poštovan kao najumereniji arapski lider. Abdu-
lah je odmah saopštio g-đi Meir da se arapska liga sprema da vojnom silom spreči
formiranje Izraela. Egipat, Sirija, Liban, Irak i Jordan su već okupljali svoje snage.
Ipak, ishod rata koji je bio na pomolu, ne samo da nije bio povoljan za Palestince (što
se tiče proširenja teritorije koja bi bila pod njihovom upravom) već je dao priliku Boži-
jem zavetnom narodu da kasnije, iz rata u rat, stalno zauzima nova prostranstva:
„Prvi izraelsko-arapski rat traje, sa promenljivom srećom, osam meseci. U njemu,
na obema stranama, gine oko dvanaest hiljada ljudi. U početku arapske armije, od ko-
jih nekima još komanduju britanski oficiri, postižu izvesne uspehe: Jordanci, pod fa-
moznim ser Džon Glab Pašom, osvajaju jevrejski deo Jerusalima; Egipćani prodiru u
pustinju Negev, a Iračani stižu nadomak Haife. Ali, organizovaniji i snažnije motivisa-
ni Izraelci preokreću tok rata i, do kraja, zauzimaju još gotovo polovinu teritorije koju
je svetska organizacija namenila palestinskim Arapima.“2
I pored briljantne pobede Božijeg naroda nad agresorskim vojskama nekoliko arap-
skih država, Jerusalim još uvek nije pripadao Jevrejima u potpunosti. Jedan njegov
deo (Stari grad u kome se nalazi i hramovno brdo i „Zid plača“) pao je u ruke Jordana-
ca. U narednih devetnaest godina Jerusalim je bio podeljeni grad.
Nakon „Suecke krize“ i napada združenih britansko – francusko – izraelskih snaga
na Egipat 1956. godine, na Sinajskom poluostrvu su razmeštene trupe Ujedinjenih Na-
cija (plavi šlemovi). Tokom narednih godina, izraelska avijacija i artiljerija su često
vršile odmazde i nad teritorijom Sirije zbog njene podrške Palestincima koji su vršili
terorističke napade. U maju 1967. godine, egipatskom predsedniku Naseru su iz Da-
maska i Moskve stigla upozorenja da Izrael koncentriše svoje trupe na sirijskoj granici
– te da će, najverovatnije, uskoro uslediti napad na tu državu. Predsednik Egipta je
1 Milovan Baletić, Povratak Židova u zemlju Izraelovu, str. 341-343. Naglasak moj.
2 Dušan Simić, Sadat: Mir ili avantura, str. 22.
415
zbog toga zatražio povlačenje plavih šlemova sa Sinajskog poluostrva, da bi gomila-
njem svojih trupa na granicu sa Izraelom uspostavio protivtežu izraelskom gomilanju
trupa prema Siriji. Na iznenađenje svih, pa i samog predsednika Nasera, Ujedinjene
Nacije su donele odluku da se plavi šlemovi što pre povuku. Egipatske snage su zauzele
čitavo Sinajsko poluostrvo, a Kairo je obnovio blokadu Akabskog zaliva – koja je bila
povučena posle rata 1956. godine. Evo kako se dalje odvijala bliskoistočna kriza te
1967. godine:
„Egipatski potpredsednik Zaharija Mohijedin upravo se, 5. juna, spremao da krene
u Vašington na pregovore, kada je Izrael – pozvavši se na zatvaranje Akabskog zaliva
kao na casus belli - svim svojim snagama izvršio iznenadni agresivni napad na egipat-
ske položaje. Izraelski ‘miraži’ su u roku od nekoliko desetina minuta na pistama egi-
patskih aerodroma uništili glavninu egipatske vazdušne sile. Dobro obučeni i izvanre-
dno naoružani, izraelski vojnici, čiji je moral bio podstaknut propagandom nekih arap-
skih radio-stanica o tome kako će ‘Izraelci biti bačeni u more’, u roku od tri dana zau-
zeli su ceo Sinaj i izbili na Suecki kanal. U dva sledeća dana, u ratu sa armijom kralja
Huseina, osvojili su celu Cisjordaniju i izbili na reku Jordan. Devetog i desetog juna,
posle najogorčenijih bitaka rata, zauzeli su i čitavu sirijsku Golansku visoravan.
Izrael je pobednički likovao; arapski svet je bio u stanju najdubljeg šoka.“1
Ono što je posebno važno za naše razmatranje biblijskih proročanstava o skorom
uspostavljanju mesijanskog (Hristovog) carstva nad Izrailjcima ponovo okupljenim u
svojoj državi jeste ono što ću upravo pomenuti. Naime, u ovom ratu, Izraelski vojnici
su oslobodili čitav Jerusalim, tj. njegov stari deo koji je devetnaest godina bio u ruka-
ma Jordanaca. Hramsko brdo i „Zid plača“ bili su ponovo u rukama Jevreja. Veliki ra-
bin Šlomo Goren je, prepoznajući znake vremena, tim povodom izjavio: „Ušli smo u
mesijansko doba“. A profesor Jeshua Prawer sa hebrejskog univerziteta je dopunio
prethodnu izjavu rečima: „Gotovo dve hiljade godina je ovaj narod morao da čeka
svoje izbavljenje kako bi mogao da osluškuje Mesijine korake koji se pribli-
žavaju.“2 Očigledno je da su ova dvojica uvaženih ljudi u ponovnom uspostavljanju
izraelske vlasti nad celim Jerusalimom, što znači i nad mestom nekada postojećeg
hrama, prepoznali veliki znak koji ukazuje na skoro uspostavljanje mesijanskog cars-
tva nad Izraelom. Prema kazivanjima Staroga i Novoga zaveta, pre (ponovnog) dolaska
jevrejskog Mesije (Hrista), hram u Jerusalimu će ponovo biti sazidan i u njemu biti
uspostavljen starozavetni sistem žrtvovanja.
Ispunjenje sedamdesete Danilove sedmice

Prema rečima Gospoda Isusa Hrista zapisanim u Lk. 21:24, Jerusalim će gaziti
mnogobošci „dok se ne ispune vremena mnogobožaca“. Ova „vremena“ su počela još
davno, u vreme Navuhodonosorovog uništenja prvog jerusalimskog hrama. Kao što
smo maločas uvideli, od 1967. godine Jerusalim je u rukama Jakovljevih potomaka, ali
se „vremena mnogobožaca“ još uvek nisu ispunila. Ono što će se dešavati pred samo
isticanje ovog vremena kazuju nam dalji stihovi pomenutog teksta iz ev. po Luki:
„I biće znakova na suncu, mesecu i zvezdama, a na zemlji strah će obuzeti narode,
tako da neće imati kud od huke i morskih valova, ljudi će izdisati od straha i očekivanja
onoga što ide na svet; jer će nebeske sile biti uzdrmane. I tada će ugledati Sina čoveč-

2 Vidi u: Joackim Langhammer, Što će biti od ovoga svijeta?, Riječi iskrene – Pušćine 1996. god. str. 56.
416
jeg kako dolazi na oblaku s velikom silom i slavom. A kad se ovo počne zbivati, ispravi-
te se i podignite svoje glave jer se približava vaše izbavljenje.“1
Ovo vreme, ispunjeno velikim nevoljama, u kojem će sam Gospod suditi bezbožnim
zemaljskim stanovnicima, jeste upravo vreme o kojem smo govorili na početku ovog
proučavanja. Setimo se, govorili smo o „danu osvete Boga našega“ (Isa. 61:2; Malahija
4:5) koji će nastupiti nakon dolaska proroka Ilije na zemlju – radi propovedanja Gos-
podnjeg evanđelja. Ono što je bitno da znamo jeste i to da današnji Izraelci, kao i on-
dašnji, ne prihvataju činjenicu da je njihov Mesija zapravo Isus iz Nazareta. Oni i dalje
čekaju drugačijeg mesiju – a on će im doći u liku nikog drugog do samog antihrista,
koji će najverovatnije biti po telesnom poreklu Jevrejin. Kao što smo u ranijem razma-
tranju proročanstva iz knjige proroka Danila utvrdili, nakon Isusovog ulaska u Jerusa-
lim i njegovog raspeća, tj. ispunjenja proroštva o 69 sedmica, nastala je velika proroč-
ka „pukotina“ u kojoj je smešteno delovanje Hristove novozavetne Crkve. U poslednje
vreme za čovečanstvo, moraće da bude ispunjena i poslednja, sedamdeseta sedmica,
kao i svi događaji predviđeni za nju, da bi mesijansko carstvo moglo da bude uspostav-
ljeno. Dakle, prema starozavetnom proročanstvu i najavi Gospoda Hrista da će „Ilija
najpre doći i sve uspostaviti“ (Mt. 17:11), za vreme poslednjih sedam godina postojanja
grešne ljudske civilizacije moramo da očekujemo dolazak na zemlju ovog Božijeg pro-
roka. Njegovu najavu nalazimo i u Otkrivenju Jovanovom u 11. poglavlju, gde se spo-
minje još nekoliko zanimljivih detalja. Pogledajmo kako glasi ovaj tekst:
„I dade mi se trska slična štapu, s ovim rečima: ustani i izmeri hram Božiji i žrtve-
nik i one što se u njemu Bogu mole. A spoljašnje dvorište hrama ostavi na miru i ne
meri ga, jer je dano mnogobošcima, i oni će gaziti sveti grad četrdeset i dva meseca. I
daću dvojici svojih svedoka pa će u odelu za žalost prorokovati hiljadu dvesta i šezde-
set dana. Ovi su dve masline i dva svećnjaka što stoje pred Gospodom zemlje. I ako ko
hoće da im naudi, vatra izlazi iz njihovih usta i proždire njihove neprijatelje. I ako ko
zaželi da im naudi, mora ovako da bude ubijen. Ovi imaju vlast da zatvore nebo – da
ne pada kiša u dane njihovog prorokovanja, i imaju vlast nad vodama – da ih pretva-
raju u krv, i da udare zemlju svakom nedaćom – koliko god puta zažele. I kad svrše
svoje svedočanstvo, zver koja izlazi iz bezdana ratovaće protiv njih, i pobediće ih, i ubi-
će ih. I njihova telesa ležaće na ulici velikog grada, koji se u duhovnom smislu zove
Sodom i Egipat, gde je i njihov Gospod bio raspet. I ljudi od naroda i plemena i jezika i
narodnosti gledaće njihova telesa tri i po dana, i neće dozvoliti da njihova telesa polože
u grob. I koji stanuju na zemlji radovaće se za njih i veseliće se, i slaće darove jedan
drugome, zato što su ova dva proroka namučili stanovnike zemlje. I posle tri i po dana
uđe u njih duh života od Boga, pa stadoše na svoje noge, a veliki strah spopade one koji
ih gledahu. I čuše snažan glas sa neba koji im je govorio: popnite se ovamo. I popeše se
na nebo u oblaku, i videše ih neprijatelji njihovi.“2
Prema upravo navedenoj proročkoj reči u kojoj se opisuje delovanje dva Božija pro-
roka (po znacima njihove delatnosti najverovatnije se radi o prorocima Iliji i Mojsiju),
najpre se ističe činjenica da će hram u Jerusalimu postojati, a da će njegovo spoljašnje
dvorište (kao u biblijskim vremenima) biti dato mnogobošcima, uz naznaku da će ga
oni gaziti 42 meseca (1260 dana ili tri i po godine). Veoma je zanimljivo i to da će u
isto vreme, jedan do drugog, postojati dva verska objekta. Jerusalimski hram koji će,
prema vestima iz Izraela, biti izgrađen u skoroj budućnosti i islamska džamija sa poz-
1 Ev. po Luki 21:25-28.

417
laćenom kupolom, nazvana Omarova džamija. Zanimljivo je takođe da će dvojica pro-
roka svedočiti 1260 dana, upravo onoliko dugo koliko će i mnogobošci gaziti spoljašnje
hramovno dvorište. O čemu se ovde zapravo radi?
Prema proročanstvima zapisanim u knjizi proroka Danila u 9:27 i Otkrivenju 11:3 i
12:14, poslednja „sedmica“ (iz Danilovog proročanstva 9:24-26) je podeljena na dva
jednaka dela od po tri i po godine. Početak prvog troipogodišnjeg perioda obeležiće
pojavljivanje čoveka kojeg Biblija naziva Antihristom, a koji će prema proroštvu biti
vladar poslednjeg bezbožnog carstva na zemlji pre uspostavljanja carstva nebeskog.
Prema Svetom pismu, teritorija kojom će ovaj čovek upravljati biće ista ona koju je
nekada davno zauzimalo Rimsko carstvo (Danilo 7:7-8, 19-27). Čak se pominje i sam
grad Rim, kao grad koji će imati ogromnog uticaja na mnoga politička kao i religijska
zbivanja (Otk. 17:1-6, 18)1. Antihristova vladavina će iz početka biti demokratska i ve-
oma popularna kod širokih narodnih masa. Prema proroku Danilu, ovaj vladar će us-
postaviti politički savez sa mnogim državama pa i sa Izraelom – za period od sedam
godina. U polovini „sedmice“ (tj. posle tri i po godine) iznenada će raskinuti savez sa
modernom državom starozavetnog Božijeg naroda, a progonstvo Izrailjaca će ponovo
otpočeti. Važno je napomenuti i to da će upravo ovaj (prvi) period zadnje „sedmice“
biti obeležen Mojsijevim i Ilijinim pojavljivanjem. Tokom njihovog troipogodišnjeg
propovedanja među Jevrejima, mnogi Jakovljevi potomci će prihvatiti Isusa Hrista za
svog Mesiju i Spasitelja. U to vreme će se ispuniti i proroštvo koje je više stotina godi-
na pre Hristovog rođenja izrekao prorok Joil:
„I poznaćete da sam ja usred Izrailja, i da sam ja Gospod Bog vaš, i da nema drugo-
ga, i narod moj neće se posramiti dovijeka. I poslije ću izliti duh svoj na svako tijelo, i
proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare.
I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti duh svoj; i učiniću čudesa na nebu i na ze-
mlji, krv i oganj i pušenje dima. Sunce će se pretvoriti u tamu i mjesec u krv prije
nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji. I svaki koji prizove ime Gospodnje
spašće se; jer će na gori Sionu i u Jerusalimu biti spasenje, kao što je rekao Gospod, i u
ostatku koji pozove Gospod.“2
Ovo proročanstvo se delimično ispunilo u vreme osnivanja Hristove Crkve, na dan
Pedesetnice, ali sa tom razlikom što tada nisu usledili znaci kataklizme – kao što će se
to desiti u poslednje vreme. Kao što smo ranije govorili, prorok Danilo predviđa „uki-
danje žrtve i prinosa“ u polovini „sedmice“, što jasno ukazuje na to da će u budućnosti
biti podignut hram u kome će se ovo žrtvovanje vršiti. Tri i po godine nakon uspostav-
ljanja saveza sa Izraelom, i isto toliko vremena proteklog od početka propovedanja
dvojice proroka poslatih sa neba – pomenuta dvojica će biti ubijena od strane antihris-
tovih atentatora. Njihova tela će ležati na ulicama Jerusalima nekoliko dana, nakon
čega će ih Gospod podići u novi život i vazdignuti na nebo (Otk. 11:7-12). Baš u to vre-
me će se zbiti još jedan dramatičan događaj o kojem govore starozavetni proroci, Gos-
pod Hristos, kao i Njegovi apostoli. Antihrist, čijom će se voljom prekinuti prinošenje
1 Ovaj grad se u Otkrivenju upoređuje sa ženom bludnicom koja je „pijana od krvi svetih i krvi Isusovih sve-
doka“. Rimokatolički teolozi u svom tumačenju smatraju da se tu radi o drevnom neznabožačkom Rimu iz
prvih vekova progona hrišćana, no pošto se ovde radi o budućim događajima najverovatnije je da je reč o
papskom Rimu, koji je tokom srednjeg veka progonio i predavao na smrt mnoge verske neistomišljenike
pod parolom očuvanja „prave vere“. Među stotinama hiljada i milionima nevinih stradalnika su bili i
mnogi pravi, biblijski, nanovorođeni hrišćani, koji se nisu slagali sa nebiblijskim doktrinama koje je ispo-
vedala papska crkva. (O maločas pomenutom tumačenju Rimokatoličke crkve vidi više u: Biblija Kršćan-
ske sadašnjosti, Zagreb 1983. god. str. 1271).
2 Knjiga proroka Joila 2:27-32. Naglasak moj.
418
žrtava Izrailjevom Gospodu Bogu u skladu sa starozavetnim propisima, ući će u Jahve-
ov hram u Jerusalimu i sesti u njega, prikazujući sebe – da je on Bog. Evo kako nas o
tome izveštava Sveto pismo:
„Potom će nastati silan car, i vladaće velikom državom i radiće što hoće (...) A od
vremena kad se ukine žrtva vazdašnja i postavi gnusoba pustošna, biće tisuća i dvje-
sta i devedeset dana.“1
„Kada, dakle, vidite da gnusoba opustošenja, o kojoj je govorio prorok
Danilo, stoji na svetom mestu, ko čita neka razume, tada stanovnici Judeje neka
beže u gore, a ko bude na krovu neka ne silazi da uzme što iz svoje kuće, i ko bude u
polju neka se ne vraća da uzme svoj ogrtač. Teško trudnim ženama i dojiljama u te da-
ne. Molite se da bežanje vaše ne bude u zimu ili u subotu; jer će tada biti velika nevo-
lja, kakve nije bilo od postanja sveta do sada, niti će biti. I ako se ne bi skratili oni da-
ni, ne bi se spasao ni jedan čovek. Ali zbog izabranih skratiće se oni dani.“2
„Deco, poslednji je čas, i kao što ste čuli da će antihrist doći... (...) Ko je lažljivac ako
ne onaj koji poriče da je Isus Mesija? To je antihrist – ko poriče Oca i Sina.“3
„Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer nema dana Gospodnjeg dok prvo ne
nastupi otpad i ne pojavi se čovek greha, sin pogibli, koji se protivi i diže na sve što se
naziva Bogom ili svetinjom, tako da će sesti u hram Božiji i samoga sebe predsta-
vljati – da je on Bog.“4
Gospod Isus Hristos se, dakle, u tekstu iz ev. po Mateju poziva na Danilovo proro-
čanstvo i potvrđuje ga rečima da će u vreme postavljanja „gnusobe opustošenja“ u sve-
to mesto (hram) – nastati velika nevolja kakve nije bilo otkako je ljudi na zemlji niti će
je ikada biti. Posebno, ova nevolja će biti u vezi sa izrailjskim narodom, jer upravo
njima Isus poručuje da „beže u gore“ (brda i planine) radi spasavanja golih života. Jo-
vanovo Otkrivenje nam stavlja do znanja da će antihrist povesti veliki rat protiv Izrae-
laca nastojeći da potre kako one Jevreje koji su se preko svedočanstava dvojice proroka
preobratili na hrišćanstvo, tako i ostalo Jakovljevo potomstvo. Rat će trajati sve do
Gospodnjeg drugog dolaska, i to u naredne tri i po godine (Otk. 12. gl.). Prorok Danilo
je takođe predvideo ovaj događaj i postupke čoveka bezakonja:
„I govoriće riječi na višnjega, i potiraće svece višnjega, i pomišljaće da promijeni
vremena i zakone; i daće mu se u ruke za vrijeme i za vremena i za po vremena (tj. tri
i po godine; prim. I. S.). Potom će sjesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrijebiti i
zatrti sasvijem. A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svijem nebom daće se narodu
svetaca višnjega; njegovo će carstvo biti vječno carstvo, i sve će vlasti njemu služiti i
slušati ga.“5
Ono što je još veoma važno da istaknem jeste i izjava Gospoda Isusa Hrista koju je
izrekao svojim sunarodnicima u vreme kada su ga odbacili kao svog Mesiju:
„Nego vam kažem, od sada me nećete videti dok ne rečete: neka je blagosloven koji
dolazi u ime Gospodnje.“6
Naime, za vreme velikog antihristovog rata protiv Izraela, u kojem će, prema Otkri-
venju, na suprotstavljenim stranama učestvovati gotovo sve velike svetske sile (Otk. 9.
gl.) i u kome će izginuti jedna trećina stanovništva planete (dakle više od dve milijar-
1 Knj. proroka Danila 11:3; 12:11. Naglasak moj.

3 1. posl. Jovanova 2:18, 22-23.
419
de), na strani Jevreja izgubiće živote oko dve trećine tada živećih potomaka Avraama,
Isaaka i Jakova. O ovoj strašnoj kataklizmi i budućoj pogibiji mnogih Izrailjaca pisao je
i prorok Zaharija pre dva i po milenijuma:
„I u svoj zemlji, govori Gospod, dva će se dijela istrijebiti u njoj i poginuti, a treći će
ostati u njoj; I tu ću trećinu metnuti u oganj, i pretopiću ih kako se pretapa srebro, i
okušaću ih kako se kuša zlato; oni će prizvati ime moje, i ja ću im se odazvati i reći ću:
to je moj narod; a oni će reći: Gospod je Bog naš.“1
Tek nakon ove strašne nesreće koja će zadesiti Izrael (kao i čitavo čovečanstvo) Jev-
reji će, susrevši se sa svojim potpunim uništenjem, zavapiti ka Bogu kao svom Spasite-
lju. Prema Isusovim rečima, njegovi saplemenici će ga ponovo videti tek kada budu
rekli „da je blagosloven onaj koji dolazi u ime Gospodnje.“ O samom trenutku dolaska
izrailjskog Mesije sa neba na zemlju, Sveto pismo nas ovako izveštava:
„I izliću na dom Davidov i na stanovnike Jerusalimske duh milosti i molitava, i po-
gledaće na mene kojega probodoše; i plakaće za njim kao za jedincem, i tužiće za njim
kao za prvencem.“2
„Odmah posle nevolje onih dana sunce će potamneti i mesec neće davati svoje svet-
losti, i zvezde će padati s neba, i sile nebeske uzdrmaće se. I tada će se na nebu pojaviti
znak Sina čovečjeg, pa će tada zakukati sva plemena na zemlji, i ugledaće Sina čoveč-
jeg gde dolazi na oblacima sa silom i velikom slavom.“3
„Evo, ide sa oblacima i gledaće ga svako oko i oni koji ga probodoše, i kukaće za
njim sva plemena zemaljska. Da, amin.“4
Kao što je jasno iz upravo navedenih tekstova, na samom kraju „velikih nevolja“ za
čitav svet, kada Jevreji, koji su „proboli Hrista“ budu za njim plakali i u pokajanju ga
prihvatili za svog Mesiju, bezbožnost sa zemlje će zanavek biti uklonjena, svi antihristi
poraženi a mesijansko božansko carstvo uspostavljeno. U taj dan, dan uspostavljanja
carstva, noge Isusa Mesije će stati na Maslinsku goru (Zah. 14:4; Dela ap. 1:6-12):
„I u taj će dan proteći iz Jerusalima voda živa, pola k istočnom moru a pola k zapa-
dnom moru, i biće i ljeti i zimi. I Gospod će biti car nad svom zemljom, u onaj dan biće
Gospod jedan i ime njegovo jedno.“5
Na samom početku carstva Mesije nad Izrailjem kao i nad čitavom zemljom, usle-
diće i vaskrsenje mrtvih pravednika. Međutim, pošto je tema o vaskrsenju mrtvih obi-
mna, o njoj ćemo govoriti u toku razmatranja koje je pred nama, a to je proučavanje
odnosa drugog Hristovog dolaska i postojanja kao i okončanja misije (poslanstva) ze-
maljske novozavetne Crkve.
Drugi Hristov dolazak i misija novozavetne Crkve

Na isti način kao što pravoslavna teologija (eshatologija) ne priznaje nikakvu ulogu
izrailjskog naroda u vezi sa drugim Hristovim dolaskom, što je naravno (kao što smo
se uverili) pogrešno, takav je slučaj i sa tumačenjem odnosa misije novozavetne Crkve
u odnosu na Gospodnji povratak. Tokom proučavanja koje sledi, uvidećemo da teolo-
gija Istočne crkve odstupa od učenja Svetog pisma i po ovom pitanju. Kao što smo mo-
1 Knj. proroka Zaharije 13:8-9.

2 Knj. proroka Zaharije 12:10. Naglasak moj.
5 Knj. proroka Zaharije 14:8-9.
420
gli da uočimo tokom ranijeg razmatranja, Gospod Isus Hristos je najavio svoj ponovni
dolazak tako što je rekao da će mu prethoditi veliki i silni znaci na nebu i na zemlji,
dolazak antihrista, veliki ratovi i prirodne katastrofe kakvih nije bilo nikada u ranijoj
istoriji čovečanstva. Međutim, ako dobro obratimo pažnju, ovaj Isusov govor koji je
najavio buduću kataklizmu bio je upućen jevrejskom narodu (Izrailju) – a ne Njegovoj
Crkvi, koja je tek trebala da bude osnovana. Postoji velika razlika između drugog Hris-
tovog pojavljivanja u odnosu na Crkvu i Njegovog dolaska vezanog za sudbinu Izrailja
(Izraela). Ovo mora da bude posebno istaknuto, jer se u tome i sastoji glavna greška
pravoslavne teologije. Naime, kada Gospod Isus govori vernicima koji su po nacional-
nosti Jevreji, a koji će se obratiti Bogu i Njegovom Mesiji tokom velikih nevolja (posle-
dnje Danilove sedmice), On kaže:
„I biće znakova na suncu, mesecu i zvezdama, a na zemlji strah će obuzeti narode,
tako da neće imati kud od huke i morskih valova, ljudi će izdisati od straha i očekivanja
onoga što ide na svet; jer će nebeske sile biti uzdrmane. I tada će ugledati Sina čoveč-
jeg kako dolazi na oblaku sa velikom silom i slavom. A kad se ovo počne zbivati, is-
pravite se i podignite svoje glave, jer se približava vaše izbavljenje.“1
Gospod očigledno daje na znanje ljudima da kada vide da se „sve ovo zbiva“, podig-
nu svoje glave jer je Njegov povratak na pragu. Drugi Isusov dolazak u nebeskoj slavi
će biti najavljen velikim nevoljama – i svako ko u to vreme bude poznavao Sveto pismo
– moći će da prepozna ove unapred prorečene događaje. Međutim, Gospod Hristos je
u isto vreme govorio o svom drugom dolasku i kao o danu koji će doći iznenada, bez
ikakvih čudesnih znakova koji bi mu prethodili. Evo šta Isus o tome saopštava svojim
učenicima:
„Bdite dakle, jer ne znate u koji dan će doći Gospod vaš. A ovo znajte, kada bi do-
maćin znao u koju noćnu stražu će lopov doći, bdio bi i ne bi dozvolio da se potkopa
njegova kuća. Zato i vi budite spremni, jer će Sin čovečji doći u čas kada ne mis-
lite.“2
Kao što primećujemo u upravo navedenom tekstu, Gospod upozorava svoje učenike
da stalno treba da budu duhovno budni i čekaju Njegov povratak – jer će se on odigrati
iznenada. Primer kojim Isus svoj dolazak upoređuje sa slikom lopova koji se prikrada
da bi nešto ukrao iz kuće je veoma ilustrativan. Iz Isusovog poređenja proizilazi ono
što se i uistinu dešava – a to je da se kradljivac približava tuđoj kući veoma lagano i to
u vreme kada se domaćin najmanje nada njegovom dolasku. Pritom, on se naravno
trudi da ne načini ni najmanji šum ili buku na osnovu koje bi mogao da bude otkriven.
Očigledno je, dakle, da Gospod ističe dvostruku prirodu svoga povratka na zemlju, ili
bolje rečeno, najavljuje najpre tajanstveni, a potom i javni, svima vidljivi, dolazak u
nebeskoj slavi. Da bi nam ovo bilo jasnije, pogledaćemo šta nam o tome govore ostali
novozavetni tekstovi.
Vaznesenje novozavetne Crkve

„Neka se ne uznemirava vaše srce; verujte u Boga, i verujte u mene. U domu moga
Oca ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: idem da vam pripremim me-

421
sto. I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet i uzeću vas k sebi, da i vi
budete gde sam ja.“1
Prema rečima Gospoda Isusa Hrista i apostola, zapisanih u Novom zavetu, veoma
jasno proizilazi da je prvi naredni događaj predviđen Božijim proročkim kalendarom
tajno vaznesenje nanovorođenih vernika (Hristove Crkve) na nebo – u nebeski Jerusa-
lim. U prethodno proučavanoj celini istakao sam činjenicu da mi danas živimo u pro-
ročkoj „vremenskoj pukotini“ nakon završetka 69. i početka 70. Danilove sedmice, koja
će otpočeti da se ispunjava na kraju vremena, sedam godina pre uspostavljanja Hristo-
vog mesijanskog carstva nad Izrailjem i čitavom planetom. Prema Božijoj providnosti,
starozavetni Jevreji su odbacili svoga Mesiju i na taj način omogućili ispunjenje Gos-
podnjeg plana koji je u vremenu pre Isusovog rođenja bio sakriven. Taj plan je podra-
zumevao osnivanje novozavetne Crkve, Božijeg naroda sastavljenog od pripadnika svih
naroda na zemlji. U poslanici Rimljanima apostol Pavle potvrđuje biblijsku istinu o
tome da su Jakovljevi potomci okoreli i postali Bogu nepokorni – da bi unapred odre-
đeni broj mnogobožaca, kroz veru u Hrista (u okviru Crkve), bio spašen. Nakon toga će
se, prema ovom apostolu (i ostalom celobiblijskom učenju) odigrati događaji koji će
dovesti i do spasenja izrailjskog naroda:
„Ne želim naime, braćo, da vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi mudrovali
po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo – dok ne uđu svi mnogoboš-
ci, i tako će se spasti sav Izrailj, kao što je napisano: ‘Izbavitelj će doći sa Siona,
odvratiće bezbožnost od Jakova. I ovo im je zavet od mene, kad uklonim njihove gre-
he’.“2
Prema Pavlu, ovakav razvoj događaja je bio „tajna“ za starozavetne vernike – a on
želi da sada bude otkriven novozavetnim hrišćanima. U vreme kada je Isus, malo pre
svoga vaznesenja, bio sa učenicima na Maslinskoj gori, oni su mu postavili sledeće pi-
tanje:
„A okupljeni pitahu ga ovim rečima: Gospode, hoćeš li u ovo vreme ponovo us-
postaviti carstvo Izrailjevo? On im reče: Nije vaše da znate vremena ili rokove koje
je Otac odredio svojom vlašću, nego ćete primiti silu – kad Duh Sveti siđe na vas, i
bićete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji, i Samariji, i sve do kra-
ja zemlje.“3
Prema Gospodnjim rečima, pre uspostavljanja carstva nad Izrailjem, njegovi učeni-
ci moraju da propovedaju evanđelje „sve do kraja zemlje“. Ovakvu zapovest čitamo i u
ev. po Mateju:
„Tada priđe Isus i reče im: meni je dana svaka vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i
načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, uče-
ći ih da drže sve što sam vam naložio; i evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka sve-
ta.“4
Hrišćanstvo i poruka evanđelja se širi svetom već gotovo punih dvadeset vekova. U
današnje vreme više nego ikada ranije, zahvaljujući sredstvima masovne komunikacije
(uz pomoć deljenja i prodaje Biblija, hrišćanske literature, filmova, radio i televizijskih
emisija...). Propovedanje evanđelja i dostupnost Svetog pisma običnom čoveku je bilo
umnogome otežano do XV veka, iz razloga što su se sveti spisi umnožavali prepisiva-
njem. Taj postupak je bio vrlo spor, a primerci takvih Biblija veoma skupi – pa stoga i

422
nedostupni širokim narodnim masama. Tek u XV veku, pronalaskom štamparske ma-
šine, počelo se i sa masovnijim umnožavanjem Knjige nad knjigama – koja je iz dece-
nije u deceniju postajala sve pristupačnija običnom svetu – kroz prevođenje na narod-
ne jezike. Ipak, XX vek predstavlja prekretnicu u brzini širenja evanđelja po čitavom
svetu. Tokom poslednjih sto godina osnovana su mnoga biblijska društva koja se bave
štampanjem Svetih pisama na gotovo svim jezicima. U prošlom veku podeljeno je na
milijarde primeraka Biblija (ili njenih delova, Novih zaveta i evanđelja), hrišćanskih
knjiga, brošura, traktata... Snimljeno je mnoštvo filmova (dokumentarnih, igranih i
crtanih) sa biblijskom tematikom, koje je videlo na stotine miliona stanovnika naše
planete. Satelitski prenosi evanđelskih propovedi poznatih svetskih evangelizatora su
takođe doprineli i još uvek doprinose prodiranju Hristove poruke pomirenja sa Bogom
u svaki dom, pa čak i u državama koje nisu naklonjene hrišćanstvu. Hrišćanski misio-
nari zalaze i u najdublje džungle Amazonije, Afrike i Indonezije da bi zadobili ljude za
Hrista...
Današnje vreme je, dakle, upravo ono o kome su proricali Hristos i apostoli – vre-
me pred drugi Gospodnji dolazak. Isus je veoma usko povezao globalno propovedanje
evanđelja sa trenutkom Njegovog povratka na zemlju:
„I propovedaće se ovo evanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svi-
ma narodima, i tada će doći kraj.“1
Prema svim znacima o kojima smo do sada govorili a koji ukazuju na skori Hristov
dolazak, kao što su sakupljanje Jevreja u njima obećanoj zemlji, priprema za izgradnju
jerusalimskog hrama, ujedinjenje „Rimskog carstva“, kao i propovedanje evanđelja po
celom svetu, možemo sa sigurnošću da tvrdimo da se nalazimo na korak od tajnog Go-
spodnjeg dolaska – radi vaznesenja Crkve na nebo. U tekstu kojeg sam citirao na poče-
tku ove celine (Jn. 14:1-3), jasno nalazimo Spasiteljevu izjavu da će – kada učenicima
pripravi mesto – ponovo doći i uzeti ih sebi, da bi i oni bili tamo gde je On (zapazimo
da Isus ovde ne kaže da će doći da bude tamo gde su oni – dakle na zemlji, što će se
desiti prilikom uspostavljanja carstva - već da će ih uzeti k sebi). Ovo „uzeće“ Crkve
na nebo će se, prema Bibliji, zasigurno desiti pre početka poslednje, sedamdesete Da-
nilove sedmice, tj. velikih nevolja i kataklizmi koje će zadesiti svet. To potvrđuje apos-
tol Pavle u jednoj od svojih poslanica:
„...kako ste se vi od idola obratili Bogu, da služite živom i istinitom Bogu, i da sa
nebesa očekujete njegovoga Sina koga je vaskrsao iz mrtvih, Isusa koji nas izbavlja
od gneva koji dolazi.“2
Kada govori o tajnom Hristovom dolasku u oblake radi vaznesenja Crkve, isti apos-
tol nastavlja govoreći:
„Ne želimo, braćo, da ostanete u neznanju u pogledu onih koji su usnuli, da ne bu-
dete ožalošćeni kao ostali koji nemaju nade. Ako, naime, verujemo da je Isus umro i
vaskrsao, tako će Bog Isusovim posredstvom povesti s njim i one koji su usnuli. Jer
ovo vam kazujemo rečju Gospodnjom – da mi koji živimo i ostajemo do dolaska Gos-
podnjeg nećemo preteći one koji su usnuli. Jer će sam Gospod na zapovest, na glas
arhanđela i na trubu Božiju sići sa neba, te će mrtvi u Hristu vaskrsnuti prvo. Zatim
ćemo mi živi, mi koji preostajemo, biti zajedno sa njima odneti u vazduh – u

2 1. posl. Solunjanima 1:9b-10. Naglasak moj.
423
susret Gospodu; i tako ćemo svagda biti sa Gospodom. Stoga tešite jedan drugoga
ovim rečima.“1
„A u pogledu vremena i časa, braćo, nemate potrebe da vam se piše, jer sami tačno
znate da će dan Gospodnji doći kao lupež u noći. Kad naime kažu: mir i sigurnost,
tada će iznenada naići na njih pogibao kao bol na trudnu ženu i neće uteći.“2
Tekstovi koje sam upravo naveo su više nego jasni. Oni predstavljaju najavu ispu-
njenja Isusovog obećanja datog u Jn. 14:1-3 („doći ću i uzeću vas k sebi“). Prema otkri-
venju koje nam ovaj apostol iznosi, Gospod Isus će, neznano kada (u budućnosti), doći
u zemljinu atmosferu (tj. „u oblake“ a ne na zemlju) i izreći zapovest o „vaskrsenju mr-
tvih u Hristu“ (tj. preminulih članova Crkve iz čitave hrišćanske istorije). Onoga trenu-
tka kada mrtvi budu vaskrsli, živi vernici, nakon svoga preobražaja u besmrtna i nep-
ropadljiva telesa, biće vazneti zajedno sa njima u nebo – te će od tada pa u večnost biti
zanavek sa Gospodom. Apostol Pavle ovu svoju tvrdnju dopunjava objavom datom
Korinćanima:
„Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu:
kao prvenac Hristos, zatim oni koji Hristu pripadaju – prilikom njegovog dolaska (...)
Evo kazujem vam tajnu: nećemo svi pomreti, ali ćemo se svi izmeniti, u momentu, u
tren oka, kad zatrubi poslednja truba. Truba će, naime, zatrubiti, i mrtvi će biti vaskr-
snuti neraspadljivi, a mi ćemo se izmeniti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u ne-
raspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.“3
Objavljujući hrišćanskim vernicima ono što je u Starom zavetu bila tajna, Pavle
negira mogućnost budućeg zajedničkog (opšteg) vaskrsenja vernika i neverujućih –
onakvog kako su u njega verovali Jevreji u skladu sa ograničenim starozavetnim obja-
vama. Nasuprot tome, on jasno razgraničava ova dva vaskrsenja, govoreći da će „mrtvi
u Hristu vaskrsnuti najpre“ (1. Kor. 15:23; 1. Sol. 4:16). Gospod Isus Hristos je, najav-
ljujući svoj tajni dolazak i vaznesenje vernika u nebeski Jerusalim pre velikih nevolja,
kao i ostavljanje na zemlji onih koji nisu poverovali, izrekao sledeće:
„A o onom danu i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, nego samo Otac. Kao dani
Nojevi, tako će biti dolazak Sina čovečijeg. Jer kao što su u dane pred potopom jeli i
pili, ženili se i udavali, do dana kada Noje uđe u kovčeg, i nisu znali dok ne dođe potop
i sve odnese, tako će biti i dolazak Sina čovečijeg. Tada će biti dva u polju, jedan
će biti prihvaćen, a drugi će biti ostavljen; dve će mleti u mlinu, jedna će
biti prihvaćena, a druga će biti ostavljena. Bdite dakle, jer ne znate u koji dan
će doći Gospod vaš.“4
Nakon što smo na pravi način shvatili biblijsko učenje o prvom narednom proroč-
kom događaju, tj. tajnom Hristovom dolasku u oblake, vaskrsenju mrtvih hrišćana i
vaznesenju Crkve na nebo, proučićemo i događaje koji će uslediti do uspostavljanja
Gospodnjeg carstva na zemlji.
Jagnjetova svadba i dolazak u nebeskoj slavi

Nakon vaznesenja Crkve na nebo, čime će biti okončana njena misija pronošenja
evanđelja o spasenju neverujućem svetu, a čime će, takođe, biti sačuvana od „gneva

3 1. posl. Korinćanima 15:22-23, 51-53. Naglasak moj.
424
koji dolazi“, nastupiće period antihristove vladavine i vreme velikih nevolja (vreme
„velikog i strašnog dana Gospodnjeg“). Rešena svih ovozemaljskih problema, Crkva –
koja se u Otkrivenju Jovanovom naziva i Hristovom ženom (Otk. 19:7), za vreme velike
zemaljske antihristove tiranije, pevaće Gospodu pesmu hvale:
„Potom videh, i gle, mnogi narod koga niko nije mogao izbrojati, od sva-
ke narodnosti i plemena i naroda i jezika, gde stoje pred prestolom i pred Jag-
njetom, obučeni u bele haljine sa palmama u rukama svojim. I vikahu snažnim glasom
govoreći: spasenje pripada Bogu našemu, koji sedi na prestolu, i Jagnjetu. (...) I proz-
bori jedan od starešina govoreći mi: ko su i odakle dođoše ovi obučeni u bele
haljine? A ja sam mu kazao: gospodine moj, ti znaš. I reče mi: ovo su oni što dola-
ze od velike nevolje, koji opraše svoje haljine i ubeliše ih u Jagnjetovoj krvi. Zato su
pred Božijim prestolom, te mu služe dan i noć u njegovom hramu, a onaj što sedi na
prestolu prebivaće nad njima. Oni neće nikad više gladovati, ni žedneti, niti će ih sunce
peći niti kakva žega, jer će Jagnje, koje je nasred prestola, biti njihov pastir i vodiće ih
na izvore žive vode; a Bog će otrti svaku suzu sa njihovih očiju.“1
Pored sveg veličanstva božanske objave valja zapaziti i Jovanovu izjavu o tome da
ovi ljudi obučeni u bele haljine „dolaze od velike nevolje“. Da se ovde radi o Hristovoj
Crkvi koja je vazneta sa zemlje na nebo pre velikih nevolja nesumnjivo je, jer se ovo
veliko mnoštvo sastoji od pripadnika „svih naroda, narodnosti, plemena i jezika“. Oči-
gledno je da ovde nisu u pitanju duhovna anđeoska bića a ni bestelesne duše Jevreja
koji su zbog svoje vere u Boga i Isusa Mesiju (koju su stekli kroz propovedanje Mojsija
i Ilije) pobijeni u Izraelu tokom velikih nevolja. Ovi ljudi se u materijalnim proslavlje-
nim telima nalaze na nebu pred Božijim i Jagnjetovim (Hristovim) prestolom.
U vreme pred samo isticanje perioda poslednjih sedam godina ljudske bezbožne
vladavine nad planetom Zemljom, i ispoljavanja pravednog Božijeg gneva nad zemalj-
skim stanovnicima, Gospod Isus Hristos će se nošen oblacima, u pratnji proslavljene
Crkve, vratiti na zemlju i uspostaviti svoje carstvo. Evo kako je Gospod pred svoje ras-
peće odgovorio judejskom prvosvešteniku na pitanje da li je on zaista Hristos, Sin Bo-
žiji:
„Reče mu Isus: ti kaza; ali vam kažem, od sada ćete videti Sina čovečjeg gde sedi s
desne strane sile i dolazi na nebeskim oblacima.“2
Takođe, rekao je i:
„Odmah posle nevolje onih dana sunce će potamneti i mesec neće davati svoje svet-
losti, i zvezde će padati s neba, i sile nebeske uzdrmaće se. I tada će se na nebu pojaviti
znak Sina čovečjeg, pa će tada zakukati sva plemena na zemlji, i ugledaće Sina čoveč-
jeg gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i velikom slavom.“3
U Jovanovom Otkrivenju je događaj Hristovog slavnog povratka i žestokog obraču-
na sa vojskom bezvernih opisan mnogo detaljnije:
„I videh otvoreno nebo, i vidi, beo konj, i koji sedi na njemu zove se Verni i Istiniti,
i on sudi i ratuje po pravdi. Oči su mu vatreni plamen, a na glavi mu mnoge krune, sa
napisanim imenom koje niko ne zna sem njega. I beše obučen u haljinu natopljenu
krvlju, i njegovo ime zove se Reč Božija. A nebeske vojske na belim konjima, obučene u
belo, čisto platno, pratile su ga. I iz njegovih usta iziđe oštar mač – da njim pobije
mnogobošce. I on će im biti pastir sa gvozdenom palicom; i on će gaziti muljaru ljutog
1 Otkrivenje Jovanovo 7:9-10, 13-17. Naglasak moj.

2 Ev. po Mateju 26:64. Naglasak moj. Vidi i: Mk. 14:61-62.
425
vina gneva Boga Svedržitelja. On ima na haljini i na svom bedru napisano ime: car ca-
reva i gospodar gospodara.“1
Nakon kažnjavanja antihrista i njegovog pomoćnika, lažnog proroka, bacanjem u
ognjeno jezero (Otk. 19:20), kao i „vezivanja“ sotone i bacanja u bezdan na hiljadu go-
dina, Gospod Hristos će, prema proroštvu Božijeg sluge Zaharije i anđeoskoj najavi
(Zah. 14:4; Dela ap. 1:11-12), sići sa neba sa velikom slavom i stati na Maslinsku goru.
Toga trenutka će uslediti vaskrsenje svih pravednika (kroz veru opravdanih vernika)
koji su ikada živeli na zemlji – počevši od Adama pa sve do onih koji su poginuli za
vreme antihristove vladavine. O ovom vaskrsenju nam detaljno govori apostol Jovan u
poslednjoj i najpotpunijoj proročkoj knjizi Svetoga pisma – Otkrivenju 20-toj glavi:
„I vidjeh prijestole i sjedoše na njih, i dade im se sud; i duše posječenih za svjedo-
čanstvo Isusovo i za riječ Božiju, koji se ne pokloniše zvijeri i liku njezinom, i ne primi-
še žiga na čelima svojim i na ruci svojoj; i oživješe i carovaše sa Hristom hiljadu
godina. A ostali mrtvaci ne oživješe dok se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo va-
skrsenje. Blažen je i svet onaj koji ima udjela u prvom vaskrsenju; nad njima druga
smrt nema vlasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s Njim hiljadu
godina.“2
Ono što je veoma važno da istaknemo na ovom mestu jeste da u Otkrivenju 20. gla-
vi, u prvih 7 stihova, na šest mesta stoji naglašeno da će buduće Isusovo carstvo trajati
hiljadu godina. U Starom zavetu, kao i u evanđeljima se ne spominje dužina traja-
nja ovog carstva, ali nam je to u Otkrivenju jasno naznačeno.
Nakon zemaljskog Hristovog carstva pravednosti i mira, sotona će za kratko biti os-
lobođen iz svoje tamnice u kojoj je proveo čitav milenijum. Za vreme svoga kratkog
delovanja, uspeće ponovo da zavede veliko mnoštvo ljudi koji će biti rođeni tokom
pomenutog hiljadugođa – kao potomci onih osoba koje su preživele velike nevolje i u
Milenijum ušle u neproslavljenim telima (novozavetni i starozavetni vernici, koji će
pre hiljadugodišnjeg carstva doživeti vaskrsenje i preobraženje svojih smrtnih telesa,
biće u proslavljenim večnim telima i među njima više neće biti ženidbe i udaje, kao ni
rađanja dece. Vidi: 2. Kor. 5:1-5; Lk. 20:33-36). Svršetak ovih pobunjenika, koji je opi-
san u Otk. 20:7-10, biće tragičan. Oni će biti spaljeni ognjem, a sotona koji ih je dovo-
dio u zabludu, sa svojim demonima biće bačen u ognjeno jezero (Mt. 25:41), gde su
deset vekova pre toga bili odagnani i antihrist i lažni prorok. Strašni sud, koji će usle-
diti, a na kome će se naći bezbožnici vaskrsli nakon hiljadugodišnjeg carstva – biće
poslednji događaj u zemaljskoj istoriji – na kome će biti spomenuti oni koji nisu marili
za Boga i Njegovu svetu volju. Svi nenanovorođeni (koje Gospod Hristos naziva i zlo-
čincima, Jn. 5:29) biće vaskrsnuti za večnu osudu. Kazne će im biti određene u skladu
sa veličinom počinjenih greha. Nakon osude koju su zaslužili, svi će biti bačeni u og-
njeno jezero, gde će biti mučeni u sve vekove – zauvek:
„A ostali mrtvaci ne poživeše – dok se ne navrši hiljada godina. (...) I videh veliki,
beli presto, i onoga što sedi na njemu, od čijeg lica pobegoše zemlja i nebo, i ne nađe
im se mesta. I videh mrtvace, velike i male, gde stoje pred prestolom, a knjige se otvo-
riše; i jedna druga knjiga bi otvorena, to je knjiga života. I mrtvacima se sudilo na os-
novu onoga što je napisano u knjigama – po delima njihovim. (...) I ko god se ne nađe
upisan u knjizi života, bi bačen u vatreno jezero.“3

2 Otkrivenje svetoga Jovana Bogoslova 20:4-6. Prevod komisije Svetog arhijerejskog sinoda SPC. Naglasak
moj.
3 Otkrivenje Jovanovo 20:5, 11-12, 15.
426
Nakon svršetka suda nad bezakonicima i Bogu nepokornima, Gospod će uništiti
današnji nama poznati svemir i stvoriti novo nebo i novu Zemlju (Otk. 21. i 22. poglav-
lje). Hristos će predati carstvo svome nebeskom Ocu (1. Kor. 15:24-28), a vaskrsli ver-
nici će vladati i živeti sa Gospodom i nebeskim anđelima zauvek.
Na ovaj način smo proučili najvažnije tekstove Svetog pisma koji govore o budućim
događajima, drugom Hristovom dolasku i vaskrsenju mrtvih.
Sada ćemo preći na upoznavanje sa pravoslavnim verovanjem po pitanju istih te-
ma. Verujem da nam neće trebati puno vremena da se uverimo u činjenicu da je učenje
Istočne crkve, koje je nastalo pod uticajem crkvenih otaca, poprilično različito od ono-
ga o čemu nas uči večna Božija Reč.
PRAVOSLAVNO VEROVANJE O DRUGOM HRISTOVOM DOLASKU I

VASKRSENJU MRTVIH
Kao što sam istakao na samom početku poglavlja, učenje Pravoslavne crkve se na-
lazi u velikom raskoraku sa onim što su naučavali Hristos i apostoli o Njegovom dru-
gom dolasku i vaskrsenju mrtvih. Ukratko rečeno, pravoslavna eshatologija ne poznaje
niti priznaje evanđelsko učenje o vaznesenju Crkve Hristove, o odvojenom vaskrsenju
pravednika i grešnika, niti pak istinu o uspostavljanju hiljadugodišnjeg carstva na
zemlji. Prema pravoslavnima, na kraju vremena će se na zemlji pojaviti antihrist, Crk-
va (Pravoslavna) će biti progonjena, a Hristovim dolaskom uslediće opšte vaskrsenje
mrtvih i strašni sud. No, na kojim to biblijskim tekstovima pravoslavni temelje ovakvo
svoje uverenje? Da li dokazi za ovakvo verovanje uopšte postoje? Kao temelj za iznoše-
nje „pravoslavnih dokaza“ poslužiće nam ponovo knjiga „Crkva i sekte“ autora Lazara
Milina, u kojoj je on (bezuspešno) pokušao da biblijskim tekstovima obesnaži „sektaš-
ko“ (evanđeosko - protestantsko) verovanje u dvokratno vaskrsenje i hiljadugodišnje
carstvo Mesije. Dokazi iz pomenute knjige bi, dakle, trebali da nas ubede u ispravnost
pravoslavnog shvatanja Biblije i pogrešnost učenja evanđeoskih hrišćana. Krenimo
zato redom. Evo kako glase neki od navoda iz Milinove knjige:
„Druga grupa jeretika, hilijasti, verovali su naprotiv u neko vaskrsenje sasvim gru-
bo, kao obnavljanje ovog zemaljskog života u Hristovom hiljadugodišnjem carstvu u
kojem će On sa pravednicima vladati na zemlji hiljadu godina. Tada će tek vaskrsnuti
grešnici i počeće opšti Božji sud. (...) Sektaši takođe priznaju da će svi mrtvi vaskrsnu-
ti, ali ne odjednom nego u dva maha. Prvo će vaskrsnuti pravednici koji će sa Hristom
carovati hiljadu godina, a posle te hiljade godina vaskrsnuće grešnici koji će se ustre-
miti na Jerusalim kao prestonicu Hristovu i tada će ih Hristos uništiti. (...) Uostalom,
Hristos je večni car i za Njega hiljadu godina ne znači ništa više nego jedan dan, baš
kao što i kaže Biblija da je „pred Bogom hiljada godina kao jedan dan i jedan dan kao
hiljada godina“ (Ps. 90, 4; 2. Petr. 3, 8). A što je u celoj ovoj stvari najvažnije, sektaši
previđaju činjenicu da Hristos nikad nikome nije obećao nikakvo zemaljsko carstvo
ni hiljadugodišnje ni jednočasovno. I kad su ljudi hteli da ga učine carem, On je to iz-
begao (Jn. 6, 15), a pred Pilatom je izričito rekao da Njegovo carstvo nije od ovoga sve-
ta (Jn. 18, 6). Da je mislio na nekakvo svoje hiljadugodišnje carstvo, imao bi zgodnu
priliku da to bar ovog puta nagovesti. (...) Pod hiljadugodišnjim carstvom Hris-
tovim treba shvatiti period istorije čovečanstva od osnivanja Crkve (kad
je satana „vezan i bačen u bezdan“) pa do ponovnog dolaska Hristova, a naroči-
427
to period njenog relativno mirnog razvitka od prestanka gonjenja pa dok satana pono-
vo ne bude „pušten iz tamnice“ to jest do vremena kad će se pojaviti antihrist.“1
Iz svih ovih navoda najpre uviđamo da pravoslavni nazivaju jereticima one vernike
koji čitaju reči Svetoga pisma i veruju upravo onakvom značenju proročanstva kako je
u najsvetijoj knjizi i naznačeno. Potom, g-din Milin potpuno pogrešno navodi da Gos-
pod Isus Hristos nikada nikome nije obećao bilo kakvo carstvo – ni hiljadugodišnje ni
jednočasovno, očigledno ne želeći da uzme u obzir stihove iz Mt. 21:4-9; Lk. 19:38-40;
23:42; Dela ap. 1:6-7; 1. Kor. 15:24; Otk. 20:6; koji govore upravo o budućem Hristo-
vom (hiljadugodišnjem) carstvu. To da je Hristos izbegao proglašavanje za (zemalj-
skog) cara u vreme svoga prvog dolaska (Jn. 6:15) sasvim je tačno, ali to samo iz razlo-
ga što tom carstvu tada još nije bilo vreme. Uostalom, Gospodnja namera nije bila da
proglasi carstvo kakvo bi odgovaralo njegovim grešnim savremenicima (tekst nam go-
vori da su Judeji želeli da Isusa proglase carem samo zato što su se siti najeli od hlebo-
va i riba koje je On umnožio, tj. zbog sopstvenih sebičnih interesa; vidi: Jn. 6:1-26).
Dalje, Hristov odgovor Pilatu da njegovo carstvo „nije od ovoga sveta“ je takođe pot-
puno razumljiv, jer On neće preuzeti vladalački presto na načine kako to ljudi čine
(vojnim ustankom i prevratom – čega se Pilat pribojavao na osnovu lažnih optužbi
judejskih starešina; vidi: Jn. 19:7-12). Isusov odgovor Pilatu, koji je u nastavku glasio:
„Kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici bi se borili, da ne budem predan
Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde“ (Jn. 19:36), u svom sadržaju jasno ukazuje
na to da Isusu svakako pripada carstvo – samo što ono neće biti uspostavljeno ljud-
skim već božanskim metodima.
Ipak, vrhunac „pravovaljanog“ tumačenja Biblije Milin je dostigao tvrdnjom da hi-
ljadugodišnje carstvo zapravo predstavlja period od gotovo dve hiljade godina postoja-
nja hrišćanske Crkve – sve do dolaska antihrista. Dakle, period od 1000 godina ne
predstavlja bukvalno hiljadugođe, već se ove godine, u pravoslavnom tumačenju, na
neki čudesan način umnožavaju tako da čine 2000 godina (ili već onoliko koliko će
proteći do drugog Hristovog dolaska)! Koliko je ovo Milinovo tumačenje nelogično
svedoči i sledeći zaključak. Prema ovom stavu proizilazi da je sotona već vezan i boravi
u tamnici (bezdanu) i to još od vremena Hristovog vaskrsenja i osnivanja Crkve. Uko-
liko je to zaista tako, otkuda je onda došlo ovoliko zlo među ljude i prava poplava suje-
verja, lažnih vera i okultizma po celom svetu? Da li po svemu onome što se dešavalo
kroz čitavu istoriju „hiljadugodišnjeg carstva crkve“ u Evropi, u mračnom srednjem
veku, kao i na osnovu savremenijih dešavanja u duhovnom i materijalnom svetu mo-
žemo da zaključimo da je sotona „vezan“, ili nasuprot tome da je aktivniji nego ikada
(Otk. 12:12)? Prema Lazaru Milinu, čija smo „vrsna“ tumačenja već ranije isticali, hi-
ljadugodišnje carstvo je samo simbolična slika i ne sme se bukvalno tumačiti.
„Mi smo do sada već više puta naglasili da je bukvalno shvatanje Apokalipsisa ne-
moguće iz više razloga. Pre svega očigledno je da se Apokalipsis služi simvoličnim sli-
kama koje se nikako ne mogu shvatiti bukvalno.“2
Međutim, nasuprot ovoj tvrdnji, uglavnom sva biblijska proročanstva vezana za od-
ređene vremenske periode – ispunjavala su se baš doslovno. Već smo proučili proro-
čanstvo o 70 Danilovih sedmica. Takođe, tu je bukvalno ispunjenje Gospodnje najave
date Avraamu da će njegovi potomci biti u egipatskom ropstvu 400 godina (1. Mojs.
15:13; Dela ap. 7:6). Tu je i ispunjenje proročanstva o 70-godišnjem boravku Jevreja u
1 Lazar Milin, Naučno opravdanje religije – Crkva i sekte, str. 285, 289, 293. Naglasci kurzivom su moji.
428
vavilonskom ropstvu – koje je ranije najavio prorok Jeremija (Jer. 25:11-12; Jezdra 1:1-
3; Dan. 9:2). Pošto su se već sva ova proročanstva ispunila doslovno, ostaje da se zapi-
tamo zašto bi ono o hiljadugodišnjem carstvu bilo izuzetak, a pogotovo zbog toga, kao
što sam već naglasio, što se pojam „hiljadu godina“ u Otkrivenju 20. glavi spominje
ništa manje nego šest puta (u vezi perioda boravka sotone u bezdanu, Hristovog cars-
tva sa blaženim vaskrslim pravednicima, kao i vremenskog perioda koji će proteći iz-
među prvog i drugog vaskrsenja). Svu pogrešnost ovakvog pravoslavnog tumačenja
shvatićemo kada se, u tekstu koji sledi, budemo podsetili da Milin, ne snalazeći se u
Pismu baš najbolje, tumači jedan te isti tekst iz Otk. 20. glave na dva potpuno različita
načina – u zavisnosti od potrebe – koristeći poznati „pravoslavni metod“ izvrtanja bib-
lijskih tekstova i njihovog tumačenja van pravog konteksta. O ovom Milinovom tuma-
čenju govorili smo i u poglavlju o svetim tajnama, u celini o „svetoj tajni sveštenstva“.
Podsetimo se toga ponovo. Želeći da dokaže da neće biti dvokratnog vaskrsenja o kome
nas izveštava apostol Jovan u Otkrivenju, Milin kazuje sledeće:
„Treba pre svega naglasiti da se u Sv. pismu grešnik smatra i naziva duhovno mrt-
vim (Lk. 15, 32), jer „plata za greh je smrt“ (Rim. 6, 28). Prema tome, pokajanje i krš-
tenje ravno je vaskrsenju. „Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste“ (Gal. 3,
27), a nad vaskrslim Hristom smrt nema više nikakve vlasti (Rim. 6, 9). Dakle, „prvo
vaskrsenje“ to je zapravo krštenje. Zato je i rečeno da je blažen onaj koji ima
udela u prvom vaskrsenju, jer nad njim druga smrt nema vlasti“, to jest neće biti osu-
đen na Božjem sudu prilikom drugog dolaska Hristovog. A „drugo vaskrsenje“ to je
ono sveopšte vaskrsenje kada će svi mrtvi ustati iz grobova živi, preobraženi oduhov-
ljeni i neraspadljivi.“1
Dakle, kada g-dinu Milinu nije pošlo za rukom da nađe bolje objašnjenje – on je u
tumačenje 20. glave Otkrivenja ubacio hrišćansko krštenje. Naravno, svaki čitalac ove
proročke knjige Novog zaveta vrlo dobro može, čak i letimičnim pregledom, da usta-
novi da se u njoj nigde i ni na jednom mestu ne spominje krštenje, pa stoga ni u 20.
poglavlju. Da ironija bude veća, samo 39 stranica dalje u svojoj knjizi koju je napisao u
odbranu „pravoverja“, na mestu gde se susreo sa još jednom biblijskom istinom koju
zastupaju evanđeoski protestanti a koju je trebalo osporiti, u vezi sveopšteg hrišćan-
skog sveštenstva i nepotrebnosti i biblijske nezasnovanosti postojanja specijalne jerar-
hije u Crkvi, Milin je pisao ovako:
„Treba naročito obratiti pažnju na to da pisac Apokalipsisa tu govori o budućem
veku posle vaskrsenja, što je naročito jasno izrečeno u 20. glavi, stih 6. „Bla-
žen je i svet onaj koji ima udela u prvom vaskrsenju; nad ovima druga smrt nema vlas-
ti, - nego će oni biti Božiji i Hristovi sveštenici, i carevaće s njim hiljadu godina“. Oči-
gledno je da će biti sveštenici Hristovi posle vaskrsenja, a ne do vaskrsenja.“2
Dakle, u ovom slučaju, Milin tumači pomenuto proročanstvo iz Otk. 20:6 na ispra-
van način, govoreći da je tu u pitanju pravo vaskrsenje iz mrtvih, a ne krštenje - kako je
napisao ranije. Ovoga puta, prema Milinu, ova reč Pisma je naročito jasno izreče-
na, i ona znači bukvalno vaskrsenje (i to prvo po redu)! Kako se onda desilo to da mu
ova Reč nije bila tako „jasna“ prilikom tumačenja dvokratnog vaskrsenja (na str. 294),
već je to postala tek prilikom razmatranja pitanja „sveopšteg sveštenstva svih hrišća-
na“ (na str. 333)?

429
Pre nego što pogledamo na koji to način i uz pomoć kojih stihova Biblije pravoslav-
ni žele da ospore otkrivenjske objave o budućem dvokratnom vaskrsenju iz mrtvih,
želim da citiram još jednog, našem narodu još poznatijeg pravoslavnog autora. Reč je o
arhimandritu, avi Justinu Popoviću. Do koje granice pravoslavni zapravo stižu sledeći
naopaka i pogrešna svetopredanjska učenja, pokazaće nam i sledeći tekst, u kome nam
ava Justin saopštava da je biblijsko učenje o hiljadugodišnjem carstvu Hristovom zap-
ravo krivoverje čiji je izumitelj ni manje ni više već sotona lično:
„U tome prednjače jeresi, jer kroz njih Satana neumorno ratuje protiv Crkve Hris-
tove. (...) Sveti apostoli su nam otkrili tajnu svih jeresi: sve su one od Antihrista (1. Jn.
4, 3; 2. Jn. 7), jer su uvek anti-Hrista, protiv Hrista, protiv Istine. A držati se Gospoda
Hrista, njegove Crkve, njegove Istine, njegovog Života, njegove Svetlosti, i znači – biti
pravoslavan, evanđelski pravoslavan. Jer se evanđelske istine, svesavršene, životvorne,
neizmenjive nalaze samo u Pravoslavnoj Crkvi, i nigde više. Hilijazam je jedna od
mnogih jeresi, od mnogih antihrišćanstava. (...) Kroz njih dela lukavi duh pr-
vog jeretika, prvog otpadnika od Istine Božje – Satane. Posao je njihov: izvrnuti, una-
kaziti, pokvariti Evanđelje Hristovo. Čineći to, oni su sami sebe bacili pod strašnu ana-
temu hristonosnog Apostola: Ako vam mi, ili anđeo s neba javi Evanđelje drukčije ne-
go što vam javismo: proklet da bude! (Gal. 1, 8).“1
U istom duhu o ovoj temi pisao je i ruski episkop Inokentije. U svojoj knjizi koja
predstavlja „teološku raspravu“ sa adventistima, po pitanju svetkovanja subote i nede-
lje, ovaj arhijerej je u uvodu pomenuo još neke „jeresi“ kojih se adventisti pridržavaju.
Među njima je bilo i verovanje u buduće hiljadugodišnje Hristovo carstvo (adventisti
veruju da će ovo carstvo biti na nebu, a ne na zemlji – koja će tokom tog carstva postati
opustošeno boravište sotone i njegovih palih anđela). U narednom tekstu primetićemo
i činjenicu da se, kao što se dalo i očekivati, današnji pravoslavci u svom pobijanju od-
ređenih verskih učenja oslanjaju više na mišljenja davnašnjih „svetih otaca“, nego na
„argumente“ koje pronalaze u Svetom pismu:
„Adventizam održava jeres starih jeretika hilijasta u izopačenom vidu, koji
su takođe verovali u hiljadugodišnje carstvo na zemlji i zato su priznati
kao jeretici. Hilijasta znači onaj, koji veruje u hiljadugodišnje carstvo Hristovo na
zemlji. Slično njima, adventisti osnivaju svoje verovanje u hiljadugodišnje carstvo sa-
mo na Jovanovom otkrivenju, jer ni u jednoj drugoj knjizi sv. Pisma nema ni jedne reči
o tom hiljadugodišnjem carstvu. (...) Po tumačenju Andreje episkopa Kesarijskog i
drugih otaca crkve, hiljadu godina koje se spominju u Otkrivenju gl. 20. ne označavaju
taj broj bukvalno, nego (ono) neodređeno, dugotrajno vreme – od Vaznesenja Gospo-
dnjeg do Njegovog drugog dolaska na zemlju.“2
Pošto smo se već pobliže upoznali sa usaglašenim mišljenjima koje pravoslavni au-
tori zastupaju o ovoj temi, a pre iznošenja istorijskih argumenata koji govore u prilog
verovanju evanđeoskih hrišćana koji ispovedaju uspostavljanje budućeg Hristovog
zemaljskog hiljadugodišnjeg carstva, želim da se osvrnem na još nekoliko pogrešno
shvaćenih biblijskih tekstova koje pravoslavni koriste u svojoj apologetici. Evo još ne-
koliko navoda iz Milinovog dela:
„Sektaši – hilijasti ovde previđaju jednu vrlo važnu i očiglednu činjenicu: Ni u jed-
noj knjizi cele Biblije, osim u Apokalipsisu, nema ni nagoveštaja o dvokratnom vaskr-
senju. Hristos je često govorio o svome ponovnom dolasku, a nikad nije ni u najbleđem
1 Pravoslavni blagovesnik br. 3. 1994. god. Izdavač: Manastir Ćelije. str. 3. Naglasak moj.
2 Episkop Inokentije, Zašto hrišćani praznuju nedelju a ne subotu; Skoplje 1940. god. str. 11. Naglasak moj.
430
nagoveštaju spomenuo da će doći još dva puta: drugi put da sudi pravednicima, a treći
put grešnicima. Isto tako ni apostoli u svojim poslanicama ne govore da će Hristos do-
ći još dvaput, nego samo jedanput. Osim toga, kad Hristos govori o opštem vaskrsenju,
On ga prikazuje kao jedinstven događaj zajednički i za pravednike i za grešnike. Njego-
ve su reči: „ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti njegov glas pa će vaskrsnuti za
život oni koji su činili dobro, a zločinci će vaskrsnuti za sud“ (Jn. 5, 28). Nije moguće
jasnije se izraziti. Ide čas (a ne dva časa) u koji će svi koji su u grobovima čuti glas
Sina Božijeg i vaskrsnuće pravednici u život a grešnici na osudu. Evo još jedne slike
vaskrsenja i suda iz usta samog Spasitelja. „A kad dođe Sin čovečji u svojoj slavi i svi
anđeli s njime, onda će sesti na presto slave svoje; i biće okupljeni pred njim svi naro-
di, i on će ih odvojiti jedne od drugih kao što pastir odvaja ovce od jaraca, i postaviće
ovce sebi s desne strane a jarce s leve“ (Mt. 25, 31-33). Očigledno je da Spasitelj vaskr-
senje predstavlja kao jedinstven događaj. Kako bi Spasitelj ljude podelio na levu i des-
nu stranu ako istovremeno ne budu tu i pravednici i grešnici?“1
U nekima od ovih navedenih izjava ima i pomalo istine. Naime, tačno je da se samo
u Otkrivenju spominje dvokratno vaskrsenje (ako prenebregnemo Pavlovo kazivanje iz
1. Sol. 4:16-17, u kome on govori o tajnom Isusovom dolasku u oblake i vaskrsavanju
„mrtvih u Hristu“. Sasvim je očigledno da Pavle ovde ne govori o „opštem vaskrsenju“,
već samo o vaskrsenju vernika - hrišćana). Takođe je tačno da je Gospod Hristos jed-
nom, u ev. po Jovanu 5:28, govorio o vaskrsenju kao o jedinstvenom događaju – bez
posebnog vremenskog odvajanja vaskrsenja pravednih i grešnih. Što se pak tiče navo-
da iz ev. po Mateju 25:31-33, tj. celokupnog teksta do 46. stiha, u njemu uopšte ne uo-
čavamo da je Isus govorio o bilo kakvom vaskrsenju, već samo o odeljivanju pravedni-
ka od grešnika među narodima koji će preživeti velike nevolje i živi dočekati Hristov
slavni drugi dolazak. U ovom tekstu, o vaskrsenju zaista nema ni jedne jedine reči.2
Međutim, ukoliko bi smo i prihvatili pretpostavku da je Isus za vreme svoga boravka
na zemlji govorio da će se u budućnosti odigrati zajedničko vaskrsenje, a potom nakon
svoga vaznesenja na nebo dao objavu o dva vaskrsenja (treba istaći činjenicu da Otkri-
venje Jovanovo jeste zapravo „Otkrivenje Isusa Hrista, koje mu dade Bog – da
pokaže svojim služiteljima šta ima uskoro da se zbude, te pokaza i po svom anđelu pos-
la svome služitelju Jovanu...“ Otk. 1:1), to bi značilo da prihvatamo ideju da su u Hris-
tovom učenju postojale protivrečnosti.
O čemu se zapravo radi? U ovom objašnjenju reći ću ponovo nešto od onoga što
sam izneo u ranijem razmatranju. Naime, svaki pažljivi istražitelj i proučavalac Biblije
mora da zapazi da Stari zavet saopštava veoma malo o vaskrsenju mrtvih. Jedini tekst
u ovom delu Pisma u kome se govori o načinu vaskrsavanja mrtvih nalazi se u knj. pro-
roka Danila 12:1-2, u kome se kaže samo to da će se „mnogi koji spavaju u zemaljskom
prahu probuditi – jedni za život večni a drugi za sramotu i prekor večni“. Na osnovu
ovako ograničenog otkrivenja o budućem vaskrsenju, starozavetni Jevreji u Hristovo
vreme verovali su u „jednokratno“ vaskrsenje, nazivajući ga „vaskrsenjem u poslednji
1 Isto, str. 289-290. Naglasak kurzivom je moj.

2 G-din Milin ovaj biblijski tekst pogrešno povezuje sa „opštim vaskrsenjem“ upravo zbog učenja kojeg zas-
tupa, a po kome neće biti hiljadugodišnjeg carstva, već se nakon drugog Hristovog dolaska odmah odigra-
va vaskrsenje pravednika i grešnika i počinje strašni sud. Ipak, ukoliko pažljivo pročitamo ovaj tekst iz Mt.
25. glave i uporedimo sa Otkrivenjem 20:11-15 (u kome je zaista opisan događaj strašnog suda) uvidećemo
da se umnogome razlikuju. Evanđelist Matej navodi Isusove reči u kojima On jasno napominje da će prili-
kom Njegovog slavnog dolaska pred njim biti okupljeni svi narodi, dok se u Otkrivenju spominju vaskrs-
li grešnici - koji su u tekstu nazvani mrtvacima velikim i malim.
431
dan“ (Jn. 11:23-24). Pošto je Gospod Isus Hristos došao među Izrailjce, ne da ukine
već da ispuni zakon i proroke (Mt. 5:17-18), On, dok je hodio zemljom, nije činio niti
govorio bilo šta što se Starim zavetom nije podrazumevalo. Svaka Njegova reč i delo
bili su bazirani na ispunjavanju starozavetnih proročanstava koja su govorila da će
Mesija propovedati evanđelje o carstvu, činiti čudesna dela, kao i umreti i vaskrsnuti iz
groba. Isticanje učenja o budućem „dvokratnom vaskrsenju“, koje je njegovim savre-
menicima bilo nepoznato, dodatno bi zbunilo Njegove slušaoce. Ranije smo već nagla-
sili činjenicu zapisanu u tekstovima Novog zaveta (Ef. 3:3-11; Kol. 1:26-27) o tome da
je osnivanje Hristove Crkve bilo tajna za vernike u vremenima pre Isusovog rođenja.
Takođe, Pavle je u 1. Kor. 15:51-52 spomenuo još jednu tajnu vezanu za Crkvu, a to je
vaskrsenje umrlih i preobraženje živih vernika u trenutku Isusovog tajnog dolaska u
oblake (1. Sol. 4:13-18). Upravo iz razloga što su ova novozavetna otkrivenja trebala da
ostanu tajna za starozavetne vernike, Isus o njima nije ni govorio. Ove istine su treba-
le da budu otkrivene tek decenijama kasnije – apostolima novozavetne Crkve (Ef. 3:3-
5). Upravo iz razloga koji sam izneo (a to je da su neke božanske istine iz Gospodu
znanih razloga bile sakrivene za Hristove savremenike) istina o „dvokratnom vaskrse-
nju“ je objavljena tek u apostolsko vreme – a najjasnije iznesena u Hristovom Otkrive-
nju datom Jovanu, u 20. glavi. Sveto pismo predstavlja celokupnu Božiju objavu datu
ljudima, a ona je na posletku kompletirana u poslednje napisanoj bogonadahnutoj
knjizi nazvanoj Jovanovo Otkrivenje (Apokalipsis). Pošto su mnoge biblijske istine
kroz istoriju objavljivane progresivno, tj. postepeno sve više i više, svakako je velika
istina da Otkrivenje predstavlja najpotpuniju i najprecizniju proročku knjigu u kojoj su
objavljeni mnogi detalji o događajima koji su u ranije izricanim proroštvima samo ov-
laš pomenuti. Takav je, dakle, i slučaj sa potpunom objavom o budućem vaskrsenju,
koje je u Otkrivenju jasno objavljeno kao dvokratno – za razliku od svih dotadašnjih
najava ovog budućeg događaja. Isti je slučaj i sa proročanstvom o periodu trajanja bu-
dućeg carstva Mesije (Hrista), koje Otkrivenje objavljuje kao hiljadugodišnje, za razli-
ku od ranijih predskazanja u kojima trajanje ovog carstva nije bilo tačno vremenski
određeno.
Da bih još jasnije dokazao svojim čitaocima da je prvovekovna apostolska nauka
podrazumevala verovanje u ustanovljenje hiljadugodišnjeg carstva na zemlji (a u skla-
du sa tim i u dvokratno vaskrsenje), navešću i nekoliko istorijskih podataka. Istoričari i
profesori religije Kolin Mekdanel i Bernhard Lang iznose sledeće podatke o ovoj temi:
„Irinejeva teologija (radi se o veoma poznatom učitelju Crkve iz II veka, Irineju Li-
onskom; prim. I. S.), izložena u njegovoj raspravi Protiv jeresi, ljudsku istoriju je delila
na tri uzastopna razdoblja: trenutno doba progonstva, kraljevstvo Mesije i
kraljevstvo Boga Oca. Ova tri razdoblja se smenjuju jedno za drugim. Ona
predstavljaju istorijske etape u Božjem planu za sve hrišćane, a ne faze u sudbini indi-
vidualne ljudske duše. Istorija se, po Irineju, odigrava na ovom svetu i uključuje svet
kojim redom vladaju pagani, Mesija i konačno Bog Otac. Naknada koju mučenici do-
bijaju ne sastoji se u tome da će im se duše otisnuti naviše kroz različite nivoe univer-
zuma, već pre u ponovnom zadobijanju njihovih ovozemaljskih života. (...) Prvo istorij-
sko razdoblje je, dakle, bilo osujećeno progonstvima. Iako se na svet gledalo kao na
nešto dobro i namenjeno za hrišćansku upotrebu, pagansko društvo nije dopuštalo da
dođe do mira i blagostanja. Irinej je razrešio tu dilemu predviđanjem drugog razdoblja
ljudske istorije, kraljevstva Mesije. Bog će započeti ovo kraljevstvo uskrsa-
vanjem pravednika među mrtvima i vraćanjem njihovih tela u pun materijalni
život. Novi život se neće odigravati u nekom dalekom nebeskom kraljevstvu, već na
432
zemlji. (...) Još od starozavetne Knjige proroka Danila i novozavetnog Otkrivenja, be-
še postojala veza između situacije mučeništva i milenarističkih1 pogleda. (...) Irinej je
preneo milenarističke poglede iz Male Azije na Zapad gde su oni zadobili novi značaj
tokom progonstva u južnoj Francuskoj. (...) Milenarističke vizije budućnosti ni-
su prihvatili kasniji teolozi, ali njihovi polemički izvodi ponekad mogu da posluže
kao vodič za shvatanje ovih učenja (...) Do četvrtog veka, milenaristički pogledi
će biti prognani, ali u drugom veku nije bilo ničeg neobičnog u zamišlja-
nju budućeg Hristovog kraljevstva u kome će ljudsko telo dobiti ono što mu sle-
duje. Nakon hiljadu godina, kraljevstvo Mesije će biti smenjeno Kraljevs-
tvom Boga Oca. (...) Učenje o duhovnom kraljevstvu samo podvlači realističnu, ma-
terijalnu prirodu zlatnog milenijuma u koji je Irinej verovao.“2
Prema izveštaju ovih istoričara, veoma poznati i uvaženi zbog svog pravoverja i
borbe protiv ondašnjih jeresi, crkveni otac Irinej iz Liona, koji je živeo u godinama tik
po završetku apostolske ere (rođen oko pola veka nakon smrti apostola Jovana, pisca
knjige Otkrivenja), čvrsto je zastupao učenje o dolasku carstva Mesije koje će trajati
hiljadu godina. U navedenim citatima smo mogli da zapazimo i pominjanje veoma va-
žne činjenice o tome da u II veku posle Hrista nije bilo ništa neobično za hrišćane da
veruju u dolazak budućeg carstva Isusa Mesije – onako kako je to i Irinej verovao i
propovedao. Međutim, desilo se da su kasniji crkveni autoriteti, pod uticajem nekih
nehrišćanskih filozofija i drugačijih tumačenja odbacili biblijsku istinu koju su čvrsto
zastupali prvovekovni hrišćani kao i vernici u prvih nekoliko vekova hrišćanstva.
Episkop Inokentije priznaje da su u buduće uspostavljanje „Zlatnog milenijuma“
verovali i neki od Pravoslavne crkve „priznatih“ svetih otaca:
„U prošlosti šta više i jedan (a može biti i više nego jedan) sveti otac crkve pri-
državao se tog učenja o hiljadugodišnjem carstvu Hristovom.“3
Poznati srpski pravoslavni pisac, psihijatar Vladeta Jerotić, u svojoj knjizi „Vera i
nacija“ iznosi iste podatke koje smo i maločas naglasili. Evo šta nam on, uz propratni
komentar, kazuje u svom delu na osnovu dostupnih i proverenih istorijskih izvora:
„Koliko je rizično vezivanje apokaliptičke simbolike za određene istorijske događaje
ili određena istorijska vremena, dovoljno rečito govore različita tumačenja od strane
priznatih hrišćanskih Otaca, 20. glave Otkrivenja, koja govori o hiljadu godina vezano-
sti Satane. Kao što je poznato, sa malim izuzecima, sve do blaženog Avgus-
tina, hrišćanski učitelji, kao što su bili Papije Jerapoljski, Irinej Lionski,
Tertulijan, Ipolit (iz II i III veka), doslovno su shvatali Jovanovo viđenje,
zamišljajući da će se u toku hiljadu godina Satanine nemoći Hristos vra-
titi na zemlju i na njoj vladati sa svojim vernicima. Ovo verovanje počivalo je
ne samo na Jovanovom Otkrivenju, već i na Isaijinom prorokovanju (66, 22): „Jer kao
što će nova nebesa i nova zemlja, što ću ja načiniti, stajati preda mnom, veli Gospod,
tako će stajati sjeme vaše i ime vaše“. Kao i u drugim ranijim i kasnijim eshatološkim
očekivanjima, ponovno Stvaranje zemlje sadržaće u sebi izvesne rajske elemente, a
stožer univerzuma biće Jerusalim.
Mada je blaženi Avgustin napustio ovakvu egzegezu i odlučio se za jednu origi-
nalniju – hiljadu godina je, naime, tumačio kao vreme između Hristovog Vaskrese-
nja i Njegovog povratka u slavi – ni ovo tumačenje nije bilo ispravno.“1
1 „Milenaristički pogledi“ su oni koji podrazumevaju verovanje u dolazak budućeg „Milenijuma“ tj. hiljadu-
godišnjeg Hristovog (Mesijinog) carstva na obnovljenoj zemlji.
2 Raj jedna istorija, str. 73-77. Naglasak kurzivom (bold-italic) je moj.
3 Episkop Inokentije, Zašto hrišćani praznuju nedelju a ne subotu, str. 15. Naglasak moj.
433
Kao što možemo da uočimo i iz ovog navoda, najveći deo crkvenih autoriteta u pr-
vim vekovima hrišćanstva zastupao je verovanje u hiljadugodišnje carstvo. Tek je Av-
gustin u IV veku (a on je, kao što sam to naglasio u poglavlju o monaštvu, bio pod uti-
cajem neoplatonista - koji su uzdizali duh nad materijom), napustio ovakvo verovanje
– da bi ga u tome kasnije sledili i ostali „sveti oci“ i na taj način skrenuli sa puta izvor-
nog hrišćanstva i vere „jednom zauvek predate svetima“. Iako Jerotić smatra da Av-
gustinovo novo tumačenje ustvari i nije bilo ispravno, mi smo se maločas uverili da
današnja Pravoslavna crkva zastupa upravo isto ono što je naučavao i Avgustin (nakon
što je odbacio apostolsko učenje, verovanje ranih hrišćana kao i njihovih posleapostol-
skih učitelja). Uostalom, u knjizi „Sveti oci i učitelji crkve“, ruski pravoslavni autor Lav
P. Karsavin kazuje da je Irinej Lionski, koji je čvrsto verovao i propovedao o Hristo-
vom hiljadugodišnjem carstvu, bio jedan od bogoslova koji je verno čuvao apostolske
tradicije:
„Irinej (rođen oko 150. g., umro oko 202. g.), zapamtio je – tada je bio još dečkić –
ostarelog učenika ap. Jovana Bogoslova, sv. Polikarpa Smirnskog (+155/56. g.). Zajed-
no sa Melitonom Sardskim, Apolinarijem Jerapoljskim, Rodonom i Meljtiadom, Iri-
nej pripada grupi maloazijskih bogoslova koji verno čuvahu tradicije
Hristovih apostola – Petra i Pavla – pripadao je „Jovanovoj crkvi“.“2
Priznanja o tome da su apostolska nauka i verovanje u uspostavljanje budućeg Hri-
stovog hiljadugodišnjeg carstva bili veoma prisutni u verovanju ranih hrišćana, nala-
zimo i kod drugih pravoslavnih autora. Na primer, P. Malicki, u svojoj „Istoriji
hrišćanske crkve“ u prva tri veka, ističe činjenicu da je pomenuto verovanje bilo veoma
rašireno među ondašnjim vernicima i njihovim učiteljima:
„Hilijastička očekivanja ispovedali su ne samo prosti ljudi, nego i neki oci i učitelji
crkve (Justin Filozof, Tertulijan, Irinej i dr.). U nekim maloazijskim crkvama, u Frigiji
a naročito u Egiptu hilijazam beše jako raširen.“3
Istoričar Jevsevije Popović potvrđuje istovetnu činjenicu, a potom predstavlja i
prave razloge zbog kojih je verovanje u budući milenijum kasnije odbačeno:
1 Vladeta Jerotić, Vera i nacija, Beograd 2000, str. 269-270. Naglasak moj. Pravoslavni autor, protođakon
Radomir Rakić, u jednom svom izlaganju kaže sledeće: „Otkrivenje Jovanovo su visoko cenili sko-
ro svi pisci 2. veka koje znamo... (...) U 4. stoleću, Otkrivenje su odbacivali svi istočni pisci
izvan Aleksandrije; zapadni sirijski pisci nisu ga prihvatili do 5. veka; istočni sirijski pisci, koliko nam je
poznato, nikad ga nisu prihvatili. Pa i u 9. veku mnogi hrišćani grčkog govornog područja i dalje su imali
sumnje u ovu knjigu.“ Sveti knez Lazar br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 96-97. Naglasak moj.
Kao što jasno proizilazi iz napred citiranih tekstova, zabludi u koju je Pravoslavlje palo i u njoj ostalo do
današnjih dana doprineli su kasniji crkveni oci. Oni su za razliku od direktnih apostolskih naslednika, koji
su bez rezerve zastupali bogonadahnutost otkrivenjskog viđenja o hiljadugodišnjem carstvu i celokupne
knjige Jovanovog otkrivenja, ne samo napustili njeno izvorno tumačenje već i zapali u veliki greh poričući
bogonadahnutost „otkrivenja Isusa Hrista koje mu dade Bog...“ (Otk. 1:1).
2 Lav P. Karsavin, Sveti oci i učitelji crkve, biblioteka Bogoljublje, Zlatna grana, Sombor 1997. god. str. 64.
Naglasak moj.
Ukoliko je već, kako nam kazuju istorijski izvori, Irinej Lionski bio učenik Polikarpa iz Smirne, a verovao je
u uspostavljanje Hristovog hiljadugodišnjeg carstva, to znači da je takvo verovanje ispovedao i njegov uči-
telj Polikarp. Takva pretpostavka svakako nije bez osnove, pogotovo ako znamo da je Polikarp lično poz-
navao i bio učenik apostola Jovana – pisca knjige Otkrivenja. Irinejevo ispovedanje vere u budući „Zlatni
milenijum“ je, stoga, prirodna posledica držanja nepromenjenog učenja koje je Hristos objavio Jovanu, a
ovaj kasnije i pisanom i usmenom rečju prenosio svojim učenicima. Lav P. Karsavin nam ispravno stavlja
do znanja da je Irinej „pripadao Jovanovoj crkvi“, što svakako kazuje da je njegovo verovanje proisticalo iz
veroučenja koje je zastupao ovaj apostol. A ono što je sigurnije od svega jeste da ap. Jovan Bogoslov izves-
no nije imao nikakve dileme oko toga da li je Hristova objava o hiljadugodišnjem carstvu imala bukvalni
ili simbolički smisao. Ispovedanje Irineja Lionskog, koji je dosledno čuvao apostolsku tradiciju, dovoljno
nam govori i o učenju koje je zastupao pisac poslednje bogonadahnute svetopisamske knjige.
3 P. Malicki, Istorija hrišćanske crkve; Beograd 1933. god. str. 100.
434
„Pored evijonita, a kasnije pored evijonita i montanista gajili su tu misao o hilja-
dugodišnjem carstvu odmah od početka i ortodoksni Hrišćani iz judejstva, pa čak
i Hrišćani iz neznaboštva, i ujedno su verovali, da razloga nalaze u Apokalipsi. Od or-
todoksnih crkvenih učitelja tog je mišljenja bio pre svega Papije1, koji je na osnovu
svedočanstva Irinejeva (umro 202.) važio obično kao učenik apostola Jovana, za-
tim njegov savremenik Justin (umro oko 165.), a kasnije Irinej i Ipolit (umro
235.). A zastupahu ga još i Metodije, nazvan ponekad Tirski, ali pravilno Olimpski
(umro 311.), i od Zapadnjaka posle Minucija Feliksa, po svoj prilici savremenika Irine-
jeva, posle Tertulijana (umro 220. -240.), Viktorin Petavijski (umro 303.) i Laktancije
(umro možda tek oko 340.).“2
Objašnjavajući u nastavku teksta razloge koji su doveli do odbacivanja verovanja
koje su ispovedali direktni apostolski naslednici, kao i svi hrišćani odmah od po-
četka (prema malopređašnjem navodu), Jevsevije Popović navodi da je jedan od pr-
vih protivnika ovog učenja bio rimski prezviter, a možda i laik po imenu Gaj (umro oko
220. god. n. e.). On je bio protivnik verskog pokreta montanista kao i njihovog istraj-
nog verovanja u nastupajući milenijum. Gaj je smatrao da Otkrivenje Jovanovo nije
pisao apostol Jovan (onako kako su pre njega svedočili oni koji su Jovana lično pozna-
vali), već je autorstvo ove bogonadahnute knjige pripisivao Jovanovom savremeniku,
gnostičkom jeretiku Kerintu. Sa druge strane, Origen (umro 254. g.) je stao nasuprot
Gajevom mišljenju time što je priznao Jovanovo autorstvo Otkrivenja, ali je takođe
negirao ispravnost bukvalnog tumačenja prvih stihova 20. glave, verujući da se oni
trebaju tumačiti alegorijski. Pošto je u Egiptu bilo dosta hrišćana koji su verovali u bu-
kvalni smisao proroštva o Hristovom hiljadugodišnjem carstvu na čelu sa episkopom
Nepotom, Origenov učenik Dionisije Veliki, episkop aleksandrijski, preuzeo je na sebe
zadatak da sruši sve potporne stubove ovom verovanju. Posle mnogog zalaganja Dioni-
siju (koji je takođe negirao autorstvo apostola Jovana u vezi knjige Otkrivenja) je to
većim delom i uspelo, a posebno iz razloga što je vrsni polemičar i zagovornik hilijaz-
ma episkop Nepot već bio umro.3 U kasnijem periodu, verovanje u buduće hiljadugo-
dišnje carstvo Hristovo na zemlji polako je iščezavalo, a smenila su ga drugačija shva-
tanja koja su i danas aktuelna u teologiji Pravoslavne crkve i rimokatolicizma4.
Ipak, očigledno je da pravoslavni autori, koji slede Origenovu i Avgustinovu tradici-
ju tumačenja Otkrivenja, čine veliki greh proglašavajući verovanje rane Crkve „anti-
hrišćanstvom“, govoreći da je njen inspirator sam sotona. Oni time upućuju poruku da
su svi oni koji veruju Bibliji (tj. Hristu i apostolima) i slede apostolsku tradiciju zapra-
vo jeretici (a to se odnosi i na rane crkvene učitelje koje nazivaju, kakvog li duhovnog
slepila, „starim jereticima hilijastima“). Prosto je neshvatljivo i nemoguće zamisliti da
bi najraniji crkveni učitelji, poput Papija, Justina, Polikarpa, Irineja, Ipolita i ostalih,
od kojih su neki bili i apostolski učenici, mogli da ispovedaju krivoverje (jer bi onda
bilo shvatljivo da je i sam ap. Jovan bio jeretik hilijast), a da su tek Origen, Avgustin i
1 Papije, episkop crkve u Jerapolju (Hijerapolisu) u Frigiji, živeo je u periodu od 75-150. godine nove ere, što
znači da je imao priliku da direktno od apostola Jovana, čiji je (po Irinejevim rečima) učenik bio, sazna i
verom prihvati Hristovu objavu o hiljadugodišnjem carstvu koje će biti uspostavljeno u budućnosti.
3 Vidi: Navedeno delo, str. 376-377.
4„Nauk o tisućgodišnjem kraljevstvu Krista i njegovih sljedbenika, koji se nisu poklonili Zvijeri niti primili
njezin pečat na ruci (20), bila je povod krivovjercima zvanim hiliasti da te simbolične slike i izreke
protumače kao zemaljsku vladavinu Krista i njegovih sljedbenika nakon vremena progona.“ Biblija, Sveto
pismo Staroga i Novoga zavjeta, preveo Ivan Ev. Šarić, 1. popravljeno izdanje, Hrvatsko biblijsko društvo,
Zagreb 2006. god. Uvod u Otkrivenje Jovanovo, str. 1195. Naglasak moj.
435
ostali postali pravoverni po ovom pitanju i ispravno shvatili značenje Hristovog otkri-
venja. O tome kako su ga shvatili već sam ranije detaljno objasnio navodeći tekstove iz
dela Lazara Milina i ostalih pravoslavnih autora.
Smatram da je na kraju i ovog poglavlja svim mojim čitaocima još jednom postalo
jasno da Pravoslavna crkva, pošto gotovo u svemu odstupa od zdrave nauke koju su
širili Isus i njegovi apostoli, nipošto ne može da bude nazvana „apostolskom Crkvom
Hristovom“.
Istinitost ove postavke još više će potvrditi i poglavlja koja su pred nama.
436
15.
VASELJENSKI SABORI
Era vaseljenskih sabora, kako se ponekad naziva period crkvene povesti između IV i
VIII veka nove ere, verovatno predstavlja jednu od najznačajnijih epoha u posleapos-
tolskoj istoriji hrišćanstva. To iz razloga što su se u ovom vremenskom periodu iskris-
talisala sva glavna učenja koje danas zastupa veći deo savremenog hrišćanskog sveta –
posebno Rimokatolička i Pravoslavna crkva. Kroz čitavu istoriju verskog pokreta kojeg
je osnovao Isus Nazarećanin, crkveni sabori (sveopšti – vaseljenski, ili lokalni – pome-
sni) bili su sazivani i održavani iz razloga rešavanja određenih verskih sporova ili jasni-
jeg definisanja hrišćanskih dogmi (verovanja). No, pre nego što pređemo na sagleda-
vanje istorijskih prilika koje su dovele do sazivanja vaseljenskih sabora, kao i opisiva-
nje samog njihovog toka i posledica donesenih odluka, želim da kažem nekoliko reči i o
prvom crkvenom (apostolskom) saboru održanom sredinom prvog veka u Jerusalimu,
kao i o nekim spornim učenjima koja su se javila nakon njega – protiv kojih su aposto-
li, kao i njihovi naslednici, vodili beskompromisnu duhovnu borbu.
Prvi (apostolski) crkveni sabor u Jerusalimu

Osnovni problem koji je izašao na površinu u prvovekovnoj Crkvi, te koji je i doveo
do sazivanja prvog sabora na kome je učestvovala većina apostola, nastao je kao rezul-
tat pitanja: da li pagani obraćeni na hrišćanstvo moraju da, zarad svog spasenja, poput
starozavetnih Izrailjaca prihvate Mojsijev zakon i da ga se pridržavaju – ili on za njih
nije obavezujuć?
Poznato je, naravno, da je na samom početku hrišćanske ere, 30-tih godina prvog
veka, kao i više od jedne decenije kasnije, hrišćanska Crkva bila sačinjena gotovo sto-
procentno od preobraćenika iz judaizma (tj. vere Starog zaveta). Hristos, kao i svi nje-
govi apostoli su po nacionalnosti bili Jevreji. Takođe, i svi oni koji su slušali Petrovu
propoved na dan Pedesetnice (dan silaska Svetoga Duha) bili su Jevreji ili prozeliti
(nejevreji koji su ranije prihvatili Stari zavet tj. jevrejsku veru i sve njene običaje). Neki
od verskih obreda koji su se podrazumevali među Izrailjcima bili su obrezanje muške
dece osmog dana po rođenju (ili obrezanje pagana u momentu prihvatanja jevrejske
vere), potom tzv. čista i nečista jela, svetkovanje godišnjih praznika (npr. pashe, bes-
kvasnih hlebova, pedesetnice, praznika senica, trubnog spomena, veliki dan očišćenja)
kao i sedmičnog dana od odmora – subote.1 Bog je striktno zapovedio da se svih ovih
zakona narod pridržava – uvek i svagda. U vreme dok je Hristos hodio zemljom, učite-
lji zakona (književnici i fariseji) su propovedali veoma dosledno izvršavanje zakonskih
odredbi (pa čak, u mnogo čemu, prevazilazili zakonske okvire i uvodili sopstvena pra-
vila koja su obdržavanje zakona činila mnogo težim nego što se to izvorno podrazume-
valo). Sam Gospod Isus Hristos se apsolutno dosledno pridržavao starozavetnog zako-
na – i ni jednom nije prekršio nijednu Božiju zapovest – počev od svoga obrezanja (ko-
je je učinjeno nakon Njegovog rođenja), pa sve do poštovanja svih odredbi uključujući
1 O ustanovljenju ovih praznika i obrednih radnji više u: 1. Mojs. 17. gl; 2. Mojs. 20. gl; 2. Mojs. 31:13-17; 3.
Mojs. 11. i 23. gl; 4. Mojs. 28-29. gl; 5. Mojs. 5: 12.
437
i svetkovanje praznika i držanje dana od odmora (subote). Svih ovih propisa su se pri-
državali i Njegovi učenici, koji su striktnom izvršenju Božije zapovesti čak podredili i
svoju ljubav koju su gajili prema stradalom Isusu, tako što nisu dovršili njegov ukop u
skladu sa običajima – zbog otpočinjanja subotnog dana od odmora (Mk. 15:44 - 16:1;
Jn. 19:38-42). Naravno, primer svojim učenicima u obdržavanju celokupnog Božijeg
Zakona, kao što sam već napomenuo, bio je sam Gospod Hristos koji je za sebe rekao:
nego da ispunim.“ (Mt. 5:17).
Ovakvo obdržavanje zakona od strane Isusovih učenika nastavljeno je i nakon Nje-
govog vaznesenja na nebo. Prvi hrišćani (svi poreklom Jevreji) su nastavili sa zajedni-
čkim molitvama u dvorištu jerusalimskog hrama (poput ostalih Jevreja), iako je u tre-
nutku Hristove smrti zavesa koja je rastavljala „svetinju“ od „svetinje nad svetinjama“
bila sa Božije strane pocepana (kao znak prestanka važnosti starozavetnog žrtvenog i
bogoslužbenog sistema). Nastavili su i da prinose žrtve za očišćenje (Dela ap. 21:17-
26), da obrezuju svoju decu, svetkuju praznike, razlikuju čista od nečistih jela i pridr-
žavaju se dana od odmora – subote. Čak su smatrali, očigledno pogrešno razumevajući
Hristove reči o velikom poslanju1 – da njihovo propovedanje treba da bude usmereno
samo ka Jevrejima iz otadžbine i rasejanja, ali ne i prema ostalim narodima. Ovakvo
nepravilno delovanje je usledilo na osnovu pogrešnog shvatanja Njegovih izjava iz pe-
rioda pre raspeća, čiju su važnost „produžili“ i na period nakon vaskrsenja.
Evo nekih od izjava koje je Isus izrekao apostolima u toku svog mesijanskog posla-
nja među Izrailjcima:
„Ovu dvanaestoricu posla Isus zapovedivši im: ne idite mnogobošcima, i u grad
samarjanski ne ulazite; nego radije idite izgubljenim ovcama doma Izrailje-
va.“2
„I izašavši odande Isus se povuče u krajeve Tira i Sidona. I gle, žena Hananejka izi-
đe iz onih krajeva i povika govoreći: smiluj se na mene, Gospode, sine Davidov, moju
ćerku demon teško muči. A on joj ne odgovori ni reči. Tada pristupiše njegovi učenici i
moljahu ga govoreći: otpusti je, jer viče za nama. Ali on odgovori i reče: ja sam pos-
lan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva.“3
Takođe, apostoli su na dan silaska Svetog Duha imali sasvim drugačiju predstavu o
tome šta se to upravo dešava – kao i šta će se uskoro desiti, za razliku od onoga što je
Gospod kasnije objavio – a pogotovo posredstvom apostola Pavla. U skladu sa svojim
čvrstim iščekivanjem ponovnog dolaska Mesije sa nebesa i uspostavljanja carstva nad
Izrailjem (Dela ap. 1:6), smatrali su da je silazak Božijeg Duha samo predznak skore
kataklizme grešnog zemaljskog poretka uz pomoć Božje intervencije i prirodnih katas-
trofa.4 Iz tog je razloga, smatrali su, trebalo što hitnije objaviti evanđelje da je Isus Me-
sija svim Jevrejima širom sveta. Međutim, obraćenjem fanatičnog fariseja Savla (kas-
nije ap. Pavla) u hrišćanstvo, stvar počinje lagano da se menja. Ovaj apostol je pored
svojih propovedi usmerenih ka svojoj sabraći po telu – Izrailjcima, počeo da propove-
1 O Hristovoj zapovesti o „velikom poslanju“ čitamo u sledećim stihovima: „Tada priđe Isus i reče im: meni
je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime
Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio; i evo ja sam s vama u sve dane do svr-
šetka sveta.“ Matej 28:18-20. Naglasak moj.
2 Matej 10:5. Naglasak moj.
3 Matej 15:21-24. Naglasak moj.
4 Vidi govor apostola Petra zapisan u Delima apostolskim 2:16-21, koji je izrekao tumačivši drevno predska-
zanje proroka Joila iz 2:28-32.

438
VASELJENSKI SABORI
da i neobrezanim mnogobošcima. Njemu je Gospod objavio istinu koja je ranije bila
skrivena, a glasila je da je Hristos umro za grehe čitavog čovečanstva, a ne samo za
grehe jevrejskog naroda – kome je i sam po telu pripadao. Ovaj apostol u poslanici
Efescima piše o ovoj temi ovako:
„Zato se sećajte da ste nekada vi, po telesnom poreklu mnogobošci, koji se rukom
učinjenog nazovi obrezanja na telu nazivate neobrezanje, u ono vreme bili bez Hrista,
otuđeni od izrailjskog društva, bez udela u obećanim zavetima, nemajući nade, i bez
Boga u svetu. A sada ste se u Hristu Isusu vi, koji ste nekada bili daleko, približili Hri-
stovom krvlju. Jer on je naš mir, on je oba dela sastavio u jedno (...) Tako, dakle, niste
više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji. (...) Odande čitajući
možete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni, koja u drugim naraštajima
nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao što je sada Duhom otkrivena njegovim
svetim apostolima i prorocima: da su mnogobošci u Hristu Isusu sunaslednici, i pri-
padnici istog tela, i zajedničari u obećanju kroz evanđelje.“1
Ipak, nije bilo lako da prvi hrišćani (po telesnom poreklu Jevreji) prihvate činjenicu
da spasenje pripada i mnogobošcima a ne samo onima koji su predstavljali telesno
potomstvo Avraama, Isaaka i Jakova. To dokazuje primer i samoga apostola Petra.
Naime, iako je bilo proteklo desetak godina od osnivanja Crkve i silaska Svetog Duha,
hrišćani ne samo da nisu primali u svoje redove obraćenike iz paganstva (neobrezane)
već im nisu ni propovedali evanđelje:
„Oni pak koji behu rasejani zbog gonjenja, pokrenutog protiv Stefana, prođoše sve
do Finikije, i Kipra, i Antiohije, ne objavljujući reč nikom drugom nego samo Jude-
jima.“2
Iz razloga što je evangelizacija pagana, u skladu sa Gospodnjim naumom, morala
da otpočne, On je apostolu Petru poslao u snu jedno viđenje – koje je imalo za cilj da
poruši zid koji je do tada rastavljao Izrailjce (i dotadašnju Crkvu) od pripadnika mno-
gobožačkih naroda. Taj zid je bio veoma jak. Sastojao se od veoma tvrdog materijala
vekovnih jevrejskih običaja i tradicije, kao i nepotpunog razumevanja Božijih zapovesti
koje su, u Starom zavetu, uglavnom bile upućivane samo Jakovljevom potomstvu. Za-
povesti o razlikovanju čistih i nečistih jela, žrtvovanju životinja, praznicima i subotama
bile su upućene samo Izrailjcima i nisu se odnosile na mnogobožačke narode. Božije
zapovesti koje su se odnosile na napred pobrojane odredbe uvek su počinjale rečima:
„I reče Gospod Mojsiju i Aronu govoreći im: Kažite sinovima Izrailjevim i re-
cite: ovo su životinje koje će te jesti između svijeh životinja na zemlji.“3
„Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Zapovjedi sinovima Izrailjevijem, i reci
im: prinose moje, hleb moj, žrtve što mi se sažižu za ugodni miris, pazite da mi prino-
site na vrijeme.“4
„I Mojsije sazva sav narod Izrailjev, i reče im: čuj Izrailju uredbe i zakone,
koje ću danas kazati da čujete, da ih naučite i držite ih i tvorite. (...) Drži dan od odmo-
ra i svetkuj ga, kao što ti je zapovjedio Gospod Bog tvoj. (...) I pamti da si bio rob u
zemlji Misirskoj, i Gospod Bog tvoj izvede te odande rukom krjepkom i mišicom
podignutom. Zato ti je Gospod Bog tvoj zapovjedio da svetkuješ dan od
odmora.“5
1 Posl. Efescima 2:11-14, 19; 3:4-6. Naglasak moj.

2 Dela ap. 11:19. Naglasak moj.
5 5. Mojsijeva 5:1, 12, 15. Naglasak moj.
439
Iz razloga što se Gospod Bog, tvorac neba i zemlje, kroz istoriju obraćao samo nji-
ma kao svom narodu, Jevreji su isključivo svoju naciju smatrali dostojnom nebeskog
carstva, dok su neznabošce nazivali psima i nedostojnima Božije milosti i blagonaklo-
nosti. Apostol Petar, koji se još uvek čvrsto držao starozavetnih zakona i propisa, nije
odmah mogao da se pomiri sa činjenicom da njegovi stavovi u pogledu religije, koje je
zastupao, nisu bili u potpunosti ispravni. Evo kako nas Pismo izveštava o događajima
koji su doveli do potpune promene Petrovih stavova:
„A jedan čovek u Kesariji po imenu Kornilije, kapetan čete koja se zvala Italijanska,
pobožan i bogobojazan sa svim svojim domom, koji je davao mnoge milostinje narodu
i stalno se molio Bogu, vide oko devetoga časa jasno u viđenju anđela Božijeg kako uđe
k njemu i reče mu: Kornilije. A on pogleda na njega i uplašen reče: šta je, Gospode?
Reče mu: tvoje molitve i tvoje milostinje uzdigoše se do Boga i on ih se seća. I sad poš-
lji ljude u Jopu i pozovi nekoga Simona koji se zove Petar. On je gost nekog Simona
kožara, čija je kuća kraj mora. A kad ode anđeo koji mu je govorio, od dozva dvojicu
svojih slugu i jednog pobožnog vojnika od onih koji su stalno bili uz njega, pa im kaza
sve i posla ih u Jopu.
A sutradan, kad su oni putovali i približavali se gradu, pope se Petar na krov oko
šestoga časa da se pomoli Bogu. U to ogladne i htede da jede; ali dok su mu pripremali
jelo pade u zanos i vide otvoreno nebo i nekakav sud kako silazi kao veliko platno, koje
se na svoja četiri kraja spušta na zemlju. U njemu behu sve četveronožne životinje, i
gmizavci zemaljski, i ptice nebeske. I jedan glas mu doviknu: ustani, Petre, zakolji
i pojedi. Petar pak reče: nipošto, Gospode, jer nikad nisam jeo ono što je
pogano i nečisto. I glas će opet njemu, po drugi put: što je Bog učinio čistim ne
nazivaj poganim. Ovo se dogodilo triput i odmah sud bi uzet na nebo.
A dok je Petar u sebi bio u nedoumici šta može da bude prizor koji je video, gle,
ljudi poslani od Kornilija, napitavši Simonovu kuću, stadoše pred vratima, zovnuše i
pitahu da li je ovde u gostima Simon zvani Petar. I dok je Petar još razmišljao o viđe-
nju, reče mu Duh: vidi, tri čoveka te traže; nego ustani, siđi i idi s njima ništa ne pre-
mišljajući, jer sam ih ja poslao. Tada Petar siđe ljudima i reče: evo, ja sam koga tražite;
zbog čega ste došli? A oni rekoše: kapetan Kornilije, pravedan i bogobojazan čovek, za
koga svedoči sav judejski narod, upućen je od jednog svetog anđela da te pozove u svoj
dom i da čuje šta ćeš mu reći. Tada ih pozva unutra i ugosti.
A sutradan usta i ode s njima, i neki od braće iz Jope s njim. Sutradan pak uđe u
Kesariju. A Kornilije ih je očekivao, sazvavši svoju rodbinu i prisne prijatelje. Kada pak
Petar uđe u kuću, Kornilije mu pođe u susret, pade pred njegove noge i pokloni se. Ta-
da ga Petar podiže govoreći: ustani; i ja sam samo čovek. I u razgovoru s njim uđe, te
nađe mnoge okupljene, pa im reče: vi znate da Judejinu ne priliči da se druži s
tuđinom i da dolazi k njemu, ali meni je Bog pokazao da ni jednog čoveka
ne nazivam poganim ili nečistim. Zato sam i došao bez pogovora, kad ste me po-
zvali. Pitam stoga: zbog čega ste me pozvali? I Kornilije reče: pre četiri dana, baš u ovo
vreme, u deveti čas molio sam se Bogu u svojoj kući, i gle, čovek u sjajnom odelu stade
preda me i reče: Kornilije, uslišena je tvoja molitva i Bog se setio tvojih milostinja. Poš-
lji stoga u Jopu i pozovi Simona koji se zove Petar; on je gost u kući Simona kožara
kraj mora. Tako odmah poslah k tebi i ti si dobro učinio što si došao. Sad smo ovde svi
pred Bogom, da čujemo sve što ti je Gospod zapovedio.
Tada Petar otvori usta i reče: zaista uviđam da Bog ne gleda ko je ko, nego
mu je u svakom narodu dobrodošao ko se njega boji i tvori pravdu. Vi znate reč koju
je poslao sinovima Izrailjevim, objavljujući kao evanđelje mir kroz Isusa Hrista;
440
VASELJENSKI SABORI
ovaj je Gospod svima. (...) Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim imenom dobiti
oproštaj grehova svako ko veruje u njega.
Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali govor. I za-
diviše se verni iz obrezanja koji su došli s Petrom, što se i na mnogobošce
izlio dar Svetoga Duha; jer su ih slušali kako govore jezike i veličaju Boga. Tada
odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Sve-
toga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista. Tada ga zamoliše da ostane još
nekoliko dana.“1
Dakle, kao što smo mogli da uočimo, ni prvi među apostolima nije odmah mogao
da prihvati novozavetnu istinu o tome da su Hristovom smrću i vaskrsenjem izbrisane
sve razlike između Jevreja i pagana, te da više pred Bogom ne važe propisi o čistoj i
nečistoj hrani (Dela ap. 10:15). Ovom vizijom koju je Gospod pružio Petru, potvrđene
su i reči apostola Pavla koje je pisao hronološki nešto kasnije nakon ovog događaja,
saopštavajući vernicima zadivljujuću istinu o novom odnosu između hrišćana u novo-
zavetnoj Crkvi bez obzira na njihovu nacionalnost:
„Jer on (Hristos; prim. I. S.) je naš mir, on je oba dela sastavio u jedno i svojim te-
lom razrušio pregradni zid koji ih je rastavljao, neprijateljstvo, obesnažio zakon s
njegovim zapovestima i odredbama, da stvarajući mir od te dvojice načini u sebi
jednog novog čoveka, i da obojicu u jednom telu pomiri s Bogom – krstom, pošto je na
njemu ubio neprijateljstvo.“2
Ovaj apostol je takođe, na drugom mestu, potvrdio da starozavetne odredbe o pra-
znicima, subotama i sl. više ne važe za novozavetne hrišćane:
„Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo, ili za piće, ili za kakav praznik, ili mladinu,
ili subotu; ovo je sve samo sen onoga što će doći, a stvarnost je Hristos.“3
Ipak, nakon što se ap. Petar vratio iz Kesarije iz Kornilijeve kuće u jednonacionalnu
jerusalimsku crkvu, koja se čvrsto držala judaističke tradicije – susreo se sa očekiva-
nim problemom. Hrišćani iz jevrejstva, koji su i dalje revnovali za zakon (vidi: Dela ap.
21:17-26), sukobili su se sa Petrom po pitanju njegovog „kompromisa“ u stvarima vere.
Evo kako nas Pismo izveštava o problemu u kojem se Petar našao, kao i o njegovom
odgovoru tvrdokornim judeo-hrišćanskim tradicionalistima:
„A apostoli i braća u Judeji čuše da su mnogobošci primili reč Božiju. I kada Petar
dođe gore u Jerusalim, prepirahu se s njim oni iz obrezanja govoreći: ušao si
k neobrezanim ljudima i jeo si sa njima.
Tada poče Petar govoriti i izlagaše im redom govoreći: ja sam bio u gradu Jopi i
molio sam se Bogu, i videh u zanosu prizor, kako silazi nekakav sud kao veliko platno
koje se na svoja četiri kraja spušta sa neba, i dođe do mene. Bacivši pogled na nj osma-
trao sam i videh četveronožne zemaljske životinje, i zveri, i gmizavce, i ptice nebeske.
Čuh i jedan glas koji mi govoraše: ustani, Petre, zakolji i pojedi. A ja rekoh:
nipošto, Gospode, jer pogano ili nečisto još nikad nije ušlo u moja usta.
Na to glas sa neba odgovori po drugi put: što je Bog učinio čistim ne nazivaj po-
ganim. Ovo se dogodilo triput, pa sve opet bi odvučeno gore na nebo. I gle, u taj čas
tri čoveka, poslana iz Kesarije k meni, stadoše pred kućom u kojoj smo bili. A Duh mi
reče da idem sa njima ništa ne premišljajući. I ovo šestoro braće dođoše sa mnom, pa
uđosmo u kuću tog čoveka. Tada nam on kaza kako je u svojoj kući video anđela, koji

3 Kološanima 2:16-17.
441
je stao i rekao: pošalji u Jopu i dozovi Simona prozvanog Petra, on će ti govoriti reči
kojima ćeš se spasiti ti i sav tvoj dom. A kad sam počeo da govorim, siđe Duh Sveti na
njih – kao i na nas u početku. Setih se tako reči Gospodnje, kako je govorio: Jovan je
krstio vodom, a vi ćete biti kršteni Duhom Svetim. Kada je dakle Bog njima – po-
što su poverovali u Gospoda Isusa Hrista – dao isti dar kao i nama, ko
sam bio ja – da bih mogao Bogu zabraniti?“1
Posle svega iznetog, braća iz Jerusalima su se umirila i konačno shvatila da je Gos-
pod odlučio da svoje milosrdno srce otkrije i paganima i ponudi im spasenje kroz veru
u Hrista Spasitelja:
„A kad ovo čuše, umiriše se i proslaviše Boga govoreći: Bog je dakle i mnogobošci-
ma dao pokajanje za život.“2
Ipak, nakon nekoliko godina, broj hrišćana se znatno povećao i to ne samo u Judeji
već i van nje, te su posebno angažovanjem apostola Pavla i njegovih saputnika osnova-
ne i crkve u Siriji i Maloj aziji – čija je većina članova imala mnogobožačko a ne jevrej-
sko poreklo. I tako, dok su jednom prilikom apostoli Pavle i Varnava boravili među
vernima u Antiohiji sirijskoj, iz Judeje su došli neki od jevrejskih preobraćenika u
hrišćanstvo. Ovi su još uvek bili neutvrđeni u evanđelskoj istini, ali zato i veoma tvrdo-
glavi i nepokorni apostolskom autoritetu, te su pokušavali da ponovo pokrenu i učine
spornim pitanje važnosti starozavetnih zakona u odnosu na neznabošce, iako je jerusa-
limska crkva (tj. njene starešine i apostoli) već godinama bila sa time načisto:
’I dođoše neki iz Judeje, pa učahu braću: ako se ne obrežete po Mojsi-
jevom običaju, ne možete se spasti. A kad se Pavle i Varnava upustiše u ne malu
raspru i prepiranje s njima, odrediše da zbog spornog pitanja Pavle i Varnava i još neki
od njih idu gore u Jerusalim k apostolima i starešinama. (...) Kada pak dođoše u Jeru-
salim, primi ih Crkva, i apostoli, i starešine, pa kazaše šta je sve učinio Bog koji je bio s
njima. Ali ustaše neki od farisejske stranke, koji su bili poverovali, a reko-
še da ih treba obrezati i narediti im da drže Mojsijev zakon.“3
Rezultat spora je bio sledeći: na prvom crkvenom saboru na kome su učestvovali
apostoli i starešine jerusalimske crkve, kao i prisutni vernici, doneta je odluka o bes-
kompromisnom ispovedanju evanđelske istine koja je podrazumevala da su starozave-
tni simbolizam i odredbe o obrezanju, čistim i nečistim jelima, praznicima, subotama
itd. nepotrebne za spasenje ljudi, već da je za njihovo prihvatanje od strane Boga pot-
rebna samo živa i delotvorna vera u Gospoda Isusa Hrista Spasitelja. Evo najpre Luki-
nog izveštaja sa ovog sabora, a potom i još nekih stihova koji govore o istoj temi:
„Apostoli i starešine se okupiše da izvide ovu stvar. I kako nasta velika raspra, usta
Petar i reče im: braćo, znajte da me je Bog već od prvih dana izabrao između vas – da
mnogobošci iz mojih usta čuju evanđeosku reč i poveruju. I Bog, koji poznaje srca, po-
svedočio je za njih, kad im je dao Duha Svetoga kao i nama, i nije postavio nikakve
razlike između nas i njih, već je očistio njihova srca verom. Što, dakle, sad
kušate Boga time što hoćete da nametnete učenicima na vrat jaram, koji ni naši očevi
ni mi nismo mogli da podnesemo? Nego verujemo da ćemo blagodaću Gospo-
da Isusa biti spaseni na isti način kao i oni.“4

2 Dela ap. 11:18.
3 Dela ap. 15:1-2, 4-5. Naglasak moj.
442
VASELJENSKI SABORI
„Stoga primite na znanje, braćo, da se kroz ovoga (Hrista; prim. I. S.) vama objav-
ljuje oproštaj grehova, i od svega u čemu niste mogli da se opravdate Mojsijevim zako-
nom; njime se opravdava svako ko veruje.“1
„A znamo da sve što zakon govori – govori onima koji su pod zakonom, da se svaka
usta zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom. Jer delima zakona niko se neće oprav-
dati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha. A sad se bez sudelo-
vanja zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zakona i proroka, naime
pravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi na sve koji veruju.
(...) Smatramo, naime, da se čovek opravdava verom bez dela zakona.“2
„Jer Hristos je svršetak zakona – za opravdanje svakome koji veruje.“3
„Ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa
Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hris-
ta a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan.“4
Nakon što je na prvom jerusalimskom saboru nad farisejskim judaizmom u Crkvi
pobedilo Hristovo učenje, a iz prvenstvenog razloga što su na njemu bili prisutni Du-
hom Svetim ispunjeni apostoli, hrišćanske zajednice širom Rimskog carstva su mogle
da žive i duhovno rastu bez tereta koga su na njihova pleća hteli da natovare neki „na-
zovi učitelji“.
Međutim, predah u duhovnoj borbi protiv lažnih učitelja je nastupio samo za trenu-
tak. Veoma brzo se pojavila i druga, još opasnija duhovna nauka, protiv koje su se apo-
stoli kao i njihovi naslednici borili sve do trećeg veka posle Hrista. Ova opasnost se
pojavila u vidu različitih gnostičkih učenja koja su sadržala elemente više religija po-
mešanih sa hrišćanskim verovanjem. Gnosticizam je predstavljao veliku opasnost za
Isusove učenike, i dovodio u stanje zbunjenosti mnoge, a pogotovo u posleapostolskoj
eri. U narednom delu ovog poglavlja sagledaćemo u čemu se sastojala opasnost po Cr-
kvu koja je pretila od strane raznih gnostičkih pravaca, i na taj način premostiti period
od prvog veka do ere kada su održavani Vaseljenski sabori.
Sukob pravovernog hrišćanstva sa gnosticizmom

Tokom prvih nekoliko vekova svoga postojanja, mlado hrišćanstvo, koje u to vreme
još uvek nije sakupilo tj. sačinilo zbirku svojih svetih spisa (Novi zavet) koja bi pred-
stavljala merodavni izvor istinitih informacija o Hristovom učenju i delovanju, susrelo
se sa još jednim velikim problemom. Ovaj problem bio je pojava gnostičkog pokreta
koji je predstavljao čudnu mešavinu različitih religijskih pogleda, pravaca i vera, poče-
vši od dalekoistočnjačke, persijske i grčke, do judaističke (starozavetne jevrejske) i na
kraju - hrišćanske. Gnostičko učenje (od reči „gnosis“ – znanje), koje je po svojoj pri-
rodi bilo veoma raznoliko, u nekim segmentima nalik biblijskom (apostolskom)
hrišćanstvu, a u nekim veoma različito – pa i otvoreno suprotstavljeno, u centar svoje
religijske misli stavilo je „tajnu spoznaju“ duhovnih istina, koja je bila otkrivana samo
„odabranima“, a ostalim „običnim“ hrišćanima ostajala nepoznata:
„Ali, sve zavisi od pravilnog shvatanja pojma gnostičkog znanja. (...) Gnostici su te-
žili spoznaji unutrašnje istine, koja je povezana sa dušom čoveka, a jedino ona vodi

2 Rimljanima 3:19-22, 28. Naglasak moj.
3 Rimljanima 10:4.
4 Galatima 2:16. Naglasak moj.
443
dalje i u religioznom smislu. (...) A prema gnostičkom delu Pistis Sofija Isus je rekao
svojim sledbenicima: „Ne odustajte da tražite danju i noću“1
Osnovna verovanja koja su zastupali gnostici bila su, sa jedne strane, postojanje ne-
saznatljivog i preuzvišenog nebeskog božanskog bića (kome su težili) a sa druge posto-
janje zlog boga - tvorca materijalnog sveta. Prema većini gnostika, Bog – Tvorac, Bog
Starog zaveta – Jahve, bio je smatran nižim bogom koji je ujedno bio i odgovoran za
pojavu zla u svetu – jer je po gnostičkom mišljenju, materija sama po sebi predstavlja-
la zlo. Zapravo, može se reči da je Bog Tvorac, Bog Starog zaveta (od gnostika nazvan
još i Demijurgom) u njihovim očima bio ravan sotoni – neprijatelju ljudi, koji im je
stajao na putu dostizanja prave duhovnosti koja se dostizala tajnom spoznajom – gno-
zom.
„Kao oni koji znaju (reč „gnostici“ znači: „oni koji znaju“; prim. I. S.) gnostici zas-
tupaju shvatanje sveta u kome se iznosi bolno osećanje duboke ranjenosti. Oni imaju
jedan apsolutno mračan pogled na svet, u kome se, najpre, jedva može govoriti
o fragmentima smisla. Mučan život naveo je gnostike na radikalno odbijanje sveta, što
se pre toga moglo susresti samo kod indijskih mislilaca. Ni pogled na prirodu nije
mogao da obraduje ove ljude. Oni su u njoj videli delovanje mračnog zakona i bili
su prvi koji su smatrali prirodu sotonskim delom, što je imalo za posledicu
neprijateljsko shvatanje prirode, čega hrišćanstvo, nažalost, vekovima nije uspelo da se
oslobodi. Večno ćutanje beskrajnih prostora izazivalo je kod gnostika samo jezu, a ne-
mi univerzum ostavljao zastrašujući utisak. Prema gnostičkom shvatanju, čovek je zat-
voren u jedno strašno kućište sveta, stvoreno od mešavine svetla i mraka, iz koga ne
pronalazi izlaz. „Ko me je bacio u patnju svetova, ko me je stavio u ovaj zli mrak?“, pita
gnostik i dirljivim rečima oplakuje svoju otuđenost, samoću i lutanje u ovom mračnom
svetu. Zemaljski život je prema gnostičkom shvatanju strah i užas, zabluda i proklets-
tvo, to je jezivi san i omamljenost, opijenost i samozaborav.“2
Prema učenju nekih gnostika, do spoznaje Boga čovek dolazi putem samospoznaje,
po principu „spoznaj boga u samom sebi“:
„Postizanje gnoze znači prepoznavanje pravog izvora božanske moći – to jest ‘dubi-
ne’ svog bića. Ko god spozna taj izvor, istovremeno spoznaje sebe i otkriva svoje duho-
vno poreklo: on spoznaje svoje istinske roditelje – Oca i Majku.“3
Prema učenju gnostika, „pravi bog“ koji nije učestvovao u stvaranju svega opiplji-
vog, usadio je u čoveka dušu kojom može da teži ka oslobođenju od zlog materijalnog
sveta. Pre nego što je gnosticizam prihvatio i u sebe ugradio i neke hrišćanske elemen-
te, suština ovog učenja je mogla da se sumira na ovaj način:
„Od kako je demiurg stvorio svet, bog je na razne načine pokušavao, da izašiljanjem
eona višeg stepena iskupi svoje emanacije iz materije, ali je tvorac svega, demiurg to na
razne načine sprečavao. Na posletku će bog odaslati jednog moćnog eona, da pobedi
demiurga i da spase božanske emanacije iz materije. To je mogla biti esencija osnovnih
ideja gnosticizma pre njegova hristijaniziranja.“4
Nakon hristijanizacije predhrišćanske gnostičke misli, moćni duh (eon) koji je od
vrhovnog boga poslat da prosvetli čovečanstvo i vrati ga u stanje pre njegovog zarob-
ljavanja u materijalni svet – dakle u svet čistog duha, nazvan je „nebeskim Hristom“.
Ipak, ovaj „Hristos“ nije ni izbliza onaj koga nalazimo opisanim na stranicama Novog
1 Valter Nig, Knjiga jeretika, Beograd 2004. str. 38. Naglasak autora.
3 Elejn Pejgels, Gnostička jevanđelja, str. 76.
4 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 326.
444
VASELJENSKI SABORI
zaveta. Hristos u koga su gnostici verovali je osoba koja, u prvom redu, poseduje samo
prividno a ne istinsko ljudsko telo. Sledbenici ovog verskog sinkretizma (mešavine re-
ligija) su osuđivali pravoverne hrišćane i nazivali ih jereticima zbog njihovog verovanja
u stvarnu čovečnost Isusa Hrista – Božijeg Sina. Takođe, nisu verovali ni u realnost
smrtnih patnji i samog umiranja Gospodnjeg na golgotskom krstu:
„Gnostici su pravili strogu razliku između nebeskog Hrista i ovozemaljske pojave
Isusa iz Nazareta. Istinski Hristos nema zemaljski oblik. (...) To shvatanje navelo ih je
na tvrdnju da Hristos uopšte nije patio na krstu, već je na njegovo mesto na krst raza-
pet izvesni Simon iz Kirene, „dok je pravi Hristos nestao smejući se“. Samo nebeskom
Hristu dugujemo izbavljenje. (...) Ako je materija smatrana zlom, kao nešto što je stvo-
rio demijurg, onda Hristos nije mogao i smeo da bude opterećen njome, jer inače ne bi
mogao da donese spasenje od nje. (...) Prema gnostičkom shvatanju, čovek je međubi-
će koje je delom zarobljeno u materiji, a delom se sastoji od svetlosnih supstanci pore-
klom iz gornjeg sveta. Nebeski Hristos izbavlja čoveka iz tog bolnog stanja izmešanos-
ti. Najdublja želja gnostika je oslobađanje iz te situacije.“1
Protiv ovakvog verovanja apostoli su se grčevito borili, ispravno ga nazivajući izra-
zito pogrešnim učenjem. Apostol Jovan u svojoj Prvoj poslanici najverovatnije piše
misleći na gnostičko učenje o „prividnosti“ Hristovog zemaljskog tela, obeležavajući ga
kao ideju koje potiče od samog sotone. Evo kako je ovaj apostol u prvom veku istupao
protiv ove odista sablasne zamisli:
„Deco, poslednji je čas, i kao što ste čuli da će antihrist doći, tako su se sad javili
mnogi antihristi. (...) Dragi moji, ne verujte svakom duhu, nego proveravajte du-
hove – jesu li od Boga, jer su mnogi lažni proroci izišli u svet. Po ovome poznaj-
te Božijeg duha: od Boga je svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos došao
u telu, a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa, nije od Boga; i to je antihristov duh za koga
ste čuli da će doći, i sad je već u svetu.“2
No, gnostičko učenje se nije razlikovalo od apostolskog samo u ovih par najbitnijih
stavki (što se tiče poricanja vrhovnosti Gospoda Boga Stvoritelja kao i Isusovog istin-
skog utelovljenja). Postojale su i ostale mnogobrojne razlike. Naime, ovi lažni učitelji
su posedovali i sasvim naopako tumačenje mnogih starozavetnih i novozavetnih doga-
đaja. Istinite Božije sluge, čiji su životi opisani u Bibliji, smatrani su slugama nižeg bo-
ga – Demijurga, a Božiji protivnici i bezbožnici – junacima vere i slugama pravog „ne-
beskog boga“:
„Smelost njihovog posmatranja istorije ispoljava se kroz novo vrednovanje Kainove
ličnosti. Taj arhetip prezrenog, koga je Stvoritelj osudio na to da „se skita i potuca po
zemlji“, više se ne shvata kao bratoubica koji zaslužuje prokletstvo, već se dovodi u
vezu sa jednako progonjenim Spasiteljem. (...) Gnostičko buntovništvo protiv Boga
tvorca dosledno vodi radikalnom izvrtanju svih dosadašnjih istorijskih sudova. Zauzi-
manje za Kaina dosledno je prošireno i na sve ostale izopštenike iz Svetog pisma. Gno-
stički mislioci zalagali su se za sodomite, Isava, Korejevu družinu, dok su Avelj, Enoh,
Noje bili odbačeni. Čak su pravdali i Judu Iskariota, koji je prema gnostičkom shvata-
nju izdao Isusa samo da bi izdejstvovao spasenje. (...) Gnostički jeretici su očigle-
dno u tim izopštenicima prepoznali duh svog duha.“3
1 Valter Nig, Knjiga jeretika, str. 42-43.

2 1. Jovanova 2:18; 4:1-3. Naglasak moj.
3 Valter Nig, Knjiga jeretika, str. 44. Naglasak moj.
445
Pored svega ovog, gnostici su bili veoma plodni što se tiče njihovog pisanog stvara-
laštva. Naime, u toku prvog, a posebno u drugom veku posle Hrista, nastao je veliki
broj tzv. gnostičkih evanđelja i drugih spisa, u kojima se pripoveda o Isusovom ovoze-
maljskom životu kao i životima njegovih sledbenika. Mnoge od ovih tekstova gnostici
su nazvali apostolskim imenima – da bi time postigli što veću autoritativnost svoga
učenja. Tako, među gnostičkim spisima nailazimo na one koji su nazvani, npr: Evan-
đelje po Tomi, Evanđelje po Filipu, Jevanđelje Istine, Evanđelje Egipćanima, Tajna
knjiga Jakovljeva, Pavlova apokalipsa, Petrovo pismo Filipu, Petrova apokalipsa,
Evanđelje po Mariji (Magdalini), Tajna knjiga po Jovanu, Mudrost Isusa Hrista itd.1 U
ovim gnostičkim evanđeljima (koja gotovo u punom broju potiču iz perioda posle smrti
apostola) direktno se negiraju sva osnovna učenja koja proističu iz istinski apostolskih
novozavetnih zapisa. Evo nekih primera o tome šta možemo da pročitamo u delima
pisaca koji su smatrali da poseduju „skriveno znanje“ na osnovu kojeg su bili „prosvet-
ljeni“.
Tekst pod nazivom O poreklu sveta upućuje na ideju o tome da postoje dva boga,
niži bog – tvorac materijalnog sveta koji se objavio u Starom zavetu kao Jahve i jedan
drugi – uzvišeniji bog (koji bi mogao da se definiše kao bog – Majka, tj. ženski prin-
cip):
„... neprestano se hvalisao, govoreći (anđelima)... ‘Ja sam Bog, i nijedan drugi osim
mene ne postoji.’ Ali kada je to rekao, ogrešio se o sve besmrtne... kada je Vera videla
bezbožnost glavnog vladara, razljutila se... rekla, ‘Grešiš Samaele (tj. ‘slepi bog’), pros-
lavljeno, besmrtno čovečanstvo (anthropos) je pred tobom!’2
Tajna Jovanova knjiga potpuno pogrešno tumači Gospodnje reči zapisane u Sta-
rom zavetu a koje glase: „Čuj Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“ (5. Mojs.
6:4):
„...U svom ludilu... on (Bog; prim. I. S.) je rekao, ‘Ja sam Bog, i pored mene nema
nijednog Boga’, jer on ne zna za... mesto odakle je došao (...) Međutim, ovom izjavom
je anđelima ukazao da drugi Bog postoji, jer da nema drugog, na koga bi on bio ljubo-
moran?’3
Evanđelje po Filipu nam saopštava da je Isus negovao intimni ljubavni odnos sa
Marijom Magdalinom:
„...pratilac (Spasiteljev je) Marija Magdalena. (Ali Hrist je voleo) nju više nego (sve)
učenike i ljubio je (često) u (usta). Ostali (učenici bili su uvređeni...) rekli su mu, ‘Zašto
ti nju više voliš od svih nas?’ Spasitelj je odgovorio i rekao im, ‘Zašto vas ne volim kao
(što volim) nju?’„4
Apokrif po Jovanu nas uči da svako može da doživi Gospoda na sopstven i jedins-
tven način. Nezrelom učeniku se Isus ukazuje kao dete a zrelom kao starac – simbol
mudrosti:
„Odmah... (nebesa su se otvorila i čitavo) stvaranje (koje je) pod nebom zasvetlelo
je i (svet) protreslo se. (Bio sam prestrašen i) video sam svetlost (dete)... dok sam gle-
dao on je postao kao starac. Onda je on (promenio svoje obličje) ponovo i postao kao
sluga... Video sam (prokazanje) mnogobrojnih oblika u svetlosti.5
1 Vidi u: Elejn Pejgels, Gnostička jevanđelja, str. 20, 28, 56.

4 Isto, str. 19.
5 Isto, str. 55.
446
VASELJENSKI SABORI
Evanđelje po Tomi i Knjiga Tome polemičara upućuju na to da je Isus bio Tomin
(duhovni) blizanac, te da može da postane i blizanac svakog čoveka koji dođe do „taj-
nog znanja“. Ovi spisi zapravo predstavljaju Hrista kao „drugo, tajno JA“ svake osobe
koja teži samospoznaji (tj. spoznaji Hrista). Spoznaja Hrista i samospoznaja se pred-
stavljaju kao jedno te isto (što je naravno, sa biblijske tačke posmatrano, krajnje po-
grešno):
„Pošto je rečeno da si moj blizanac i istinski sadrug, ispitaj sebe kako bi razumeo ko
si... Ja sam znanje Istine. Tako dok me pratiš, mada ne razumeš (to), ti već dosežeš
znanje i bivaš zvan ‘onaj koji zna sebe’. Jer ko god nije spoznao sebe, nije spoznao niš-
ta, a ko god je spoznao sebe, istovremeno je stekao znanje o dubini svih stvari.“1
Pored učenja koja proizilaze iz tekstova koja sam upravo naveo tu su i mnoga dru-
ga. Pojedine grupe gnostika su verovale u božansko trojstvo koje su sačinjavala lica
boga Oca, boga Majke (Svetog Duha) i sina – Hrista. Pošto su verovali u muško-
ženskog boga, neki gnostici su prihvatili i drugačiju sliku o stvaranju čoveka od one
zapisane u Bibliji. Smatrali su da je bog prvo ljudsko biće stvorio kao muško-žensko
stvorenje koje je bilo spojeno leđima (poput sijamskih blizanaca). Potom ih je bog,
smatrali su, odvojio jedno od drugog – te su tako nastali muškarac i žena. Gnostici su
zastupali ideju o potpunom asketizmu i negirali važnost braka. Prezirali su i rađanje
dece, jer su smatrali da je to samo nastavljanje zarobljavanja čistog duha zlom materi-
jom, što je bila zamisao, od njihove strane prezrenog, boga tvorca – Demijurga. Gnos-
tici u svojim zajednicama nisu imali zvanično postavljene starešine, već je ulogu stare-
šina mogao da vrši bilo ko od prisutnih. Takođe, postavljali su žene za duhovne učitelje
i vođe, koje su imale ovlašćenja da krštavaju itd.2
Kao što svaki poznavalac kanonskih evanđelja može da zapazi, kazivanja gnostičkih
tekstova se znatno razlikuju u opisu Isusa, Njegovog učenja i odnosa prema učenicima
od onoga što su zapisali apostoli u Novom zavetu. Naravno, problem koji je u prvim
vekovima hrišćanstva bio mnogo veći nego što se to danas nama može da čini, sastojao
se u tome što su u ono vreme, paralelno sa nastankom i sakupljanjem novozavetnih
tekstova bili pisani i jeretički spisi kojima je bilo pripisivano apostolsko autorstvo. Oni
su se u isto vreme umnožavali i širili među hrišćanskim crkvama. Zbog toga su, poput
apostola sredinom prvog veka, i ostali učitelji Crkve u drugom i trećem stoleću morali
da se u svojim usmenim propovedima i pisanim delima oštro suprotstave narastaju-
ćem krivoverju. Apostol Pavle je, naime, još sredinom prvog veka upozorio hrišćane na
mogućnost da lažni učitelji šalju svoja jeretička pisma potpisujući na kraju imena apo-
stola:
„A ovo govorim da vas niko ne prevari nagovorljivim rečima.“3
„Ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplašiti, ni duhom ni rečju, ni to-
bože našom poslanicom. (...) Da vas niko ne prevari ni na koji način.“4
Crkveni pisci, Irinej, Tertulijan i ostali u drugom veku posle Hrista, upozoravali su
Crkvu na opasnost prihvatanja ovih opasnih duhovnih skretanja:
„Tertulijan, pisac sjajnog talenta, oko 190. godine definiše u ime većine pravoverni
stav: Kao što je Isus fizički ustao iz groba, tako svaki vernik mora očekivati fizičko vas-
1 Isto, str. 58.

2 Mnogo više o gnostičkim učenjima videti u: Elejn Pejgels, Gnostička jevanđelja; Rad, Izdavačka radna or-
ganizacija Beograd, bez godine izdavanja.
3 Kološanima 2:4.
4 2. Solunjanima 2:2-3. Naglasak moj.
447
krsenje. Za njega nema mesta sumnji. (...) Tertulijan izjavljuje da je svako ko poriče
vaskrsenje tela jeretik, a ne hrišćanin.“1
„Svaki od njih (reč je o gnosticima; prim. I. S.) po sopstvenom temperamentu me-
nja predanja koja je primio, što je isto učinio i onaj koji ih je predao nakon što ih je
uobličio prema sopstvenoj volji. (...) Na osnovu čega su jeretici strani i neprijatelji apo-
stolima ako to nije zbog različitosti njihovog učenja, koje svaki pojedinac prima ili širi
jednostavno po sopstvenoj volji.“2
Irinej iz Liona je ovako opisao zablude gnostika i izrekao oštro upozorenje protiv
njihovog delovanja:
„Oni sebe smatraju ‘zrelim’ tako da se niko s njima ne može porediti u veličini gno-
ze – čak i ako pomenete Petra, ili Pavla ili nekog drugog apostola... Oni zamišljaju da
su sami pronašli više nego apostoli, i da su apostoli propovedali jevanđelje još uvek
pod uticajem jevrejskih shvatanja, a da su oni mudriji i pametniji od aposto-
la.“3
„Neka ona lica koja hule na Tvorca... kao što čine valentinci i svi lažno nazvani
‘gnostici’ budu prepoznati kao zastupnici Satane od svih koji poštuju Boga. Kroz njih
Satana je čak i sad viđen da govori protiv Boga, onog Boga koji je pripremio večnu vat-
ru za sve vrste jeresi.“4
Na kraju krajeva, tokom trećeg i četvrtog veka posle Hrista, gnostički uticaj je počeo
znatno da slabi, čemu je doprinela i kanonizacija knjiga Novoga zaveta. Kao što je poz-
nato, prilikom veoma precizne selekcije različitih „evanđelja“, „poslanica“, „apokalipsi“
itd. i razdvajanja gnostičkih (jeretičkih) tekstova od onih čije se apostolsko poreklo
moglo pouzdano da utvrdi, na posletku je izdvojeno 27 apostolskih spisa koji su pro-
glašeni autoritativnim pisanim izvorom hrišćanske vere. Svi ostali tekstovi, koji su po
svojoj količini nadmašivali broj apostolskih kanonizovanih spisa, proglašeni su apokri-
fima, tj. knjigama koje se udaljavaju od, u prvom veku propovedane, Hristove Istine.
Ove knjige su, dakle, bile odbačene kao one prema kojima ne treba gajiti poštovanje
niti verovati njihovim objavama.
Međutim, sukob sa gnostičkim učenjem, i na kraju pobeda nad njime, nije bilo i po-
slednje iskušenje sa kojim se rano hrišćanstvo suočilo. Vrlo brzo su se pojavili i pokreti
koji su, na različite načine osporavali božansku prirodu Isusa Hrista - smatrajući ga,
ne večitim Božijim Sinom (tj. Bogom u telu), već nekom vrstom stvorenog bića. Povo-
dom ovog spornog pitanja u Nikeji je 325. godine od strane cara Konstantina sazvan
tzv. Prvi vaseljenski sabor.
U narednom delu ovoga poglavlja načinićemo pregled crkvene istorije između IV i
VIII posle Hrista, tj. perioda u kome su održavani Vaseljenski sabori. Ono što je najpre
važno da istaknemo jeste činjenica da su svi ovi sabori, počevši od Prvog pa na dalje,
održani u periodu kada je Crkva uživala blagonaklonost i znatnu podršku države, za
razliku od, na primer, prvog apostolskog sabora održanog u Jerusalimu, za vreme dok
je Crkva bila progonjena. Isticanje ove činjenice je posebno važno iz razloga što je ve-
oma uočljiva značajna razlika između atmosfere koja je vladala tokom sabora apostola
sredinom prvog veka, i svih ostalih, „vaseljenskih“ iz kasnijih vekova. Naime, dok je
apostolski sabor, inspirisan i vođen Svetim Duhom na kraju doveo do ispravnog zak-
ljučka i potvrde evanđelskog pravoverja, u vremenskom razdoblju u kome su održava-
1 Elejn Pejgels, Gnostička jevanđelja, str. 45.

3 Vidi u: Navedeno delo, str. 61. Naglasak moj.
4 Isto, str. 82.
448
VASELJENSKI SABORI
ni ostali sabori (od kojih su kasnije njih sedam proglašeni „vaseljenskim“) vladala je
duboka podeljenost među zvaničnim crkvenim autoritetima i njihovim sledbenicima,
kao i učestale međusobne svađe, raskoli, proklinjanja, progoni pa čak i ubistva zbog
nerešenih verskih pitanja. U svakom slučaju, mnogi od episkopa sa kojima ćemo se
upoznati u toku daljeg proučavanja, ne samo da su počeli da zastupaju verovanja koja
su bila strana učenju Hrista i apostola, već je i njihovo ponašanje bilo potpuno suprot-
no onome koje su apostoli preporučivali za ljude koji su želeli da vrše episkopsku služ-
bu (1. Tim. 3:1-7; 2. Tim. 2:24-24; Titu 1:7-9). Shodno tome, a zbog neobraćenosti
mnogih i usvajanja različitih paganskih učenja i njihovog stapanja sa hrišćanstvom, na
pomenutim „vaseljenskim saborima“ kao i mnogim pomesnim, ustanovljena je i pro-
glašena pravovernost više doktrina i bogoslužbenih praksi koje ne nalaze bilo kakvo
utemeljenje u učenju Svetog pisma. Naredni deo ovoga poglavlja predstaviće nam jed-
nu prilično mračnu stranicu u istoriji hrišćanske Crkve. On će potvrditi ispunjenje pro-
ročkih reči apostola zapisanih u Novom zavetu, koji su nagoveštavali dolazak teškog
vremena u kome će glavninu broja ljudi u „Crkvi“ predstavljati oni će biti „samoživi,
srebroljubivi, hvalisavi, oholi, hulnici, roditeljima nepokorni, neblagodarni, bezbožni,
bez ljubavi, nepomirljivi, opadači, neuzdržljivi, surovi, bez ljubavi prema dobru, izdaj-
nici, naprasiti, naduveni, koji više vole slasti nego Boga, koji imaju obličje pobož-
nosti, ali su se odrekli njene sile.“ (2. Tim. 3:2-5. Naglasak moj).
PRVI VASELJENSKI SABOR

i razlozi koji su do njega doveli
Nasuprot gnosticizmu za koji smo utvrdili da je predstavljao naopako hrišćanstvo,
crpeći svoje ideje iz mnogobožačkih religija i filozofija, u drugom i trećem veku su po-
čela da niču i druga lažna učenja, koja su ovoga puta svoj izvor našla u različitom shva-
tanju prirode božanskog bića (Boga). Ova učenja su nastala unutar Crkve, a njihova
glavna karakteristika je bila poricanje biblijskog (novozavetnog - apostolskog) verova-
nja o Bogu Ocu, Sinu i Svetom Duhu kao Svetoj Trojici, te težnja da se racionalistički
objasni božanski poredak koji vlada u nevidljivom svetu. Dve najranije škole koje su
pokušale da objasne odnos među božanskim osobama u nebeskoj Trojici su se nazivale
dinamička i modalistička škola. Ove dve škole su pripadale pokretu tzv. monarhijanaca
(antitrinitaraca)1, tj. onih koji su isticali pre svega božanstvo Boga Oca, dok su smatrali
da su Sin i Sveti Duh ili niža bića ili sile Boga Oca, ili pak samo manifestacije Boga Oca.
Dok su dinamici verovali da su Hristos (Reč Božija) i Sveti Duh samo sile jednog Boga
(Oca), modalisti su smatrali da su Otac, Sin i Sveti Duh samo tri različita načina koji-
ma se jedan jedinstveni Bog objavio ljudima. Najpoznatiji predstavnik škole dinamista
bio je antiohijski episkop Pavle Samostatski koji je živeo u trećem veku posle Hrista.
Njegovo učenje je glasilo da je Isus Hristos samo običan čovek koji je rođen na natpri-
rodan način. U Hristu je, po ovom episkopu, kao neka sila stanovao bezlični božanski
razum ili logos. Što se tiče modalista, najpoznatiji među njima je bio učeni rimski pre-
zviter Savelije rodom iz Livije, čije se učenje posebno utvrdilo u livijskom Pentapolisu
(zapadno od Egipta). Njegovo versko ubeđenje je glasilo da je Bog kao jedinstveno biće
i jedna božanska osoba sebe objavio u tri vida, najpre u ulozi Oca, potom u ulozi Sina,
1 Antitrinitarci su osobe koje ne veruju u postojanje Svete Trojice, tj. ne veruju da su Otac, Sin i Sveti Duh tri
lica ili osobe jednog te istog božanskog bića (Boga).
449
a najposle u ulozi Svetog Duha.1 Međutim, u isto vreme dok su glavni predstavnici an-
titrinitarijanstva zajedno sa svojim istomišljenicima propovedali svoje shvatanje Boga,
nasuprot njima javilo se još jedno učenje, nazvano „subordinacijanizam“, koje je pod-
razumevalo da, doduše, postoje tri božanske ličnosti (a ne samo jedna) ali da su Sin
(Logos) i Sveti Duh u svakom slučaju podređeni Bogu Ocu – te da poseduju manju
„božanskost“ od Boga Oca. Najpoznatiji predstavnici ovakvog shvatanja odnosa među
božanskom Trojicom bili su protivnici monarhijanaca – Origen, potom njegov učenik
Dionisije Veliki ep. aleksandrijski, Ipolit Rimski, a vrlo moguće i Atinagora, Teofil,
Tertulijan i Lukijan.2
Nastanak arijanstva i njegovo širenje

Mišljenje da je Sin podređen Ocu u smislu subordinacijalizma je posebno potreslo
Crkvu u prvoj polovini IV veka. U to vreme je ovo učenje posebno razvio i počeo da
propoveda učeni aleksandrijski prezviter Arije, inače ranije učenik Lukijana Antiohij-
skog (koji je bio simpatizer i pripadnik partije Pavla Samostatskog, ep. antiohijskog).
Evo kako suštinu Arijevog učenja sažima dr Momir Jović u svojoj knjizi:
„Učeni aleksandrijski prezviter Arije (Areios 256-336), u želji da se snažnije suprot-
stavi antitrinitarijanstvu, koristeći subordinacionizam, postaje njegov najekstremniji
zagovornik. Od 318/319. godine, Arije počinje propovedati da je Bog od večnosti, a Sin
njegov prvi stvor, preko koga je sve ostalo stvorio. Ističući da Svetog Duha stvara Lo-
gos – Sin, Arije shvata: Oca, jedinog, od večnosti; Sina/Logosa u vremenu nastalog,
stoga nije večan, pa ni jednak Ocu, i Duha Svetog, kao prvog stvora Logosa – gde je,
prema tome, istinski Bog samo večni nestvoreni i nerođeni Otac. Međutim, kako Sin
nije oduvek, nego je rođen u vremenu, to i Bog nije mogao oduvek biti Otac.“3
Na ovakvo Arijevo propovedanje prvi je reagovao njegov episkop Aleksandar koji je,
posle neuspelog ubeđivanja, u Aleksandriji 320. godine sazvao sabor na kome je bilo
prisutno oko 100 egipatskih episkopa, i na njemu osudio učenje svog prezvitera. Tom
prilikom su sve Arijeve pristalice, kojih je bilo među prezviterima i đakonima ali i me-
đu episkopima, bile ekskomunicirane.4 Ne želeći da se potčini donetoj odluci egipat-
skog sabora, Arije se upućuje svojim prijateljima, ranije takođe učenicima Lukijana
Antiohijskog, episkopima Jevseviju Kesarijskom (Euzebije iz Cezareje - poznati istori-
čar rane Crkve) i Jevseviju Nikomidijskom. Ovi episkopi su pružili Ariju utočište a ta-
kođe i prihvatili njegovo objašnjenje doktrine o Trojstvu. Pošto je spor nastao oko Ari-
jevog učenja sve više razarao Crkvu i doprinosio podelama i svađama, car Konstantin
je, nakon svoje pobede nad suparnikom Licinijem i samim tim postajanjem jedinim
vladarom u Rimskom carstvu, pokušao da pomiri suprotstavljene strane (Arijevu i
Aleksandrovu) uz pomoć posredničke misije španskog episkopa Osije iz grada Kordo-
1 Vidi kod: Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 350, 353.
3 Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 27-28.
4 Pored saborske teološke rasprave o (ne)ispravnosti Arijevog učenja, diskusija i sukobi zbog različitih miš-
ljenja su se preneli i među obične vernike. Evo kako M. Jović opisuje situaciju koja je vladala u Egiptu po-
vodom ovog spora:
„Nastaju dva tabora u Crkvi: Arija i Aleksandra Aleksandrijskog, koji su preneli tumačenja dogmata suštine
hrišćanstva među neupućene, na ulice i trgove, prepuštajući tumačenje ukupnosti sve tananosti dogmata
Trojičnosti navijačkim strastima neupućene mase. U ovakvoj situaciji, sledbenici starih antičkih religija,
koristeći se tim smešnim javnim raspravama još neupućenih hrišćanskih vernika, novonastalu zbrku u
hrišćanstvu uzimaju kao šaljive teme za svoje komične pozorišne komade.“ Navedeno delo, str. 29.
450
VASELJENSKI SABORI
be. Ipak, pošto je pokušaj pomirenja propao, a ep. Osija o tome izvestio cara, Konstan-
tinovi hrišćanski savetnici su mu predložili sazivanje sveopšteg crkvenog sabora, na
kome će se razmotriti i rešiti nastala sporna pitanja.
Zasedanje Prvog vaseljenskog sabora

U proleće 325. godine nove ere u Nikeji (Mala azija) se okupilo nešto više od 200
hrišćanskih episkopa1 i manji broj prezvitera i đakona, i to uglavnom iz istočnih pro-
vincija. Zapadni episkopi, kojih je takođe bilo na stotine, nisu učestvovali na ovom sa-
boru sem njih nekolicine2, među kojima i dva prezvitera – koje je u svoje ime poslao
rimski episkop Silvester. Namera cara Konstantina je bila da sazivanjem sveopšteg
sabora pomiri strane u sukobu i tako postigne preko potrebno jedinstvo u okviru svoje
imperije:
„Pre nego što je sinod mogao biti otvoren naredio je car privatne konferencije među
sakupljenima i na ovima su disputirali osobito Arije i đakon aleksandrijskog arhiepis-
kopa Aleksandra Atanasije, pri čemu se osobito poslednji odlikovao teološkom uče-
nošću, govorništvom i gotovošću na odgovor. Ali do sporazuma nije došlo, i kad je car
došao u Nikeju, da lično otvori sinod, podnesoše mu pristalice Arijeve optužbu protiv
ostalih, no on je odmah baci u vatru i izjavi, da mu je namera, da ih izmiri, a ne da im
bude sudija. Konstantin otvori lično sinod i pozdravi episkope govorom, u kom ih po-
zove, da se slože; no na to preda njima samim da rukovode raspravama na sinodu.“3
Rezultat zasedanja nikejskog sabora je bio gotovo jednoglasna osuda Arijevog uče-
nja, kojoj su se suprotstavila, zajedno sa Arijem, samo dva episkopa: Sekund Ptolema-
idski i Teona Marmarički. Ova dva episkopa, zajedno sa Arijem, proterani su u Ilirik,
da bi na taj način bili učinjeni bezopasnim po pitanju daljeg narušavanja postignutog
crkvenog „jedinstva“. Ipak, zanimljivo bi bilo spomenuti da su osim ove dvojice epis-
kopa, koji su u protivljenju saborskoj odluci istrajali do kraja, postojala još njih se-
damnaestorica, koji se nisu slagali sa odlukama sabora. No ipak, ovi episkopi se nisu
pokazali tako istrajnim, pa su, usled carevog nagovora i pritisaka ipak popustili i pot-
pisali donesene odluke4. Na ovom saboru je donet i sledeći simvol (tj. ispovedanje)
vere:
„Verujemo u jednog Boga Oca Svedržitelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednog Gospoda Isusa Hrista Sina Božijeg, rođenog od Oca jedinorodnog, to jes-
te iz Očeve suštine, Boga od Boga, Svetlost od svetlosti, Boga istinitog od Boga istini-
tog, rođenog, ne stvorenog, Jednosušnog Ocu, kroz Koga je sve postalo, kako ono što je
na nebu, tako i ono što je na zemlji.
1 Istoričari rane Crkve se uglavnom ne slažu po pitanju tačnog broja učesnika sabora. Jevsevije Kesarijski je
pisao o 250 učesnika, a Atanasije Veliki i Sokrat govore o „preko trista“. Tradicionalno se prihvata broj od
318 okupljenih episkopa, ali to prvenstveno iz razloga da bi se ostvarila paralela sa brojem Avraamovih
slugu uz koje je ovaj ratovao protiv četvorice careva koji su zarobili njegovog sinovca Lota (1. Mojs. 14).
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 10. Sa druge strane, pojedini istoričari navode broj od 220 okup-
ljenih episkopa. Vidi u: John Foster, Crkvena povijest 1, str. 136.
2 Veliko je pitanje da li se onda, upravo iz razloga gotovo potpunog izostanka više stotina zapadnih episkopa,
kao i znatnog broja istočnih, ovaj sabor u Nikeji (a i onih kasnijih šest) uopšte može smatrati „vaseljen-
skim“ tj. sveopštim.
4 Vidi u: Navedeno delo: str. 538-539.
451
Koji je radi nas ljudi i radi našega spasenja sišao, ovaplotio se, postao čovek, pos-
tradao i vaskrsao u treći dan, uzneo se na nebesa. Koji će doći da sudi živima i mrtvi-
ma.
I u Duha Svetog.
A one koji govore: „Beše kada ga ne beše“ i „Pre rođenja ne beše“, i „Da je postao iz
nebića“ ili tvrde da je Sin Božji postao „iz druge ipostasi“ ili „druge suštine“, ili „da je
stvorenje“, ili da je „promenljiv ili preobraziv“, takve proklinje saborna i apostolska
Crkva.“1
Pored rešavanja arijanske krize i usvajanja simvola vere, na Prvom vaseljenskom
saboru je doneto i 20 kanona (pravila), kao i rešeni sporovi u vezi problema nastalih u
okviru crkve u Egiptu. Takođe, na ovom saboru je odbijen predlog zapadnih episkopa
kojim je bilo predviđeno da se uvede obaveza bezbračnosti (tj. celibata) sveštenstva.
Dešavanja između I i II vaseljenskog sabora

Tri meseca nakon zasedanja sabora u Nikeji, u progonstvo je odagnan i veliki Arijev
prijatelj, nikomidijski episkop Jevsevije, iako je do tada bio u velikom prijateljstvu sa
carem Konstantinom. No, ovo progonstvo je trajalo svega tri godine. Ugledni carevi
savetnici i Jevsevijevi prijatelji, ubedili su vladara da pomenutog episkopa vrati iz izg-
nanstva. Isto tako, nakon što je ponovo saslušao Arija, koji je pred njim izložio neku
vrstu dvosmislenog ispovedanja vere, i time, inače slabo upućenog Konstantina još
više ubedio da je spor oko njegovog učenja zapravo bio „spor oko ničega“, car je uputio
episkopima zahtev da i bivšeg aleksandrijskog prezvitera ponovo prime u crkvenu za-
jednicu. Međutim, baš u to vreme (328. god. posle Hrista) na episkopsku stolicu u Ale-
ksandriji postavljen je Atanasije, koji je noseći zvanje đakona, na nikejskom saboru bio
ogorčeni Arijev protivnik. Ovaj episkop je odbio da Arija primi nazad u svoju crkvu sve
dok on jasno i nedvosmisleno potvrdi nikejski simvol vere. Episkopa Atanasija su u
ovom stavu podržali i episkopi Jevstatije Antiohijski i Markel Ankirski. Međutim, Ari-
jevi prijatelji, Jevsevije Nikomidijski i Jevsevije Kesarijski su, sa druge strane, na svoju
stranu pridobili mnoštvo episkopa koji su i ranije (pre sabora u Nikeji) bili zbunjeni
upotrebom filozofskog izraza „jednosuštan“ – kojeg je prvi upotrebio, mada u drugači-
jem značenju, već anatemisani antiohijski episkop Pavle Samostatski.
Iz dana u dan, kao da sabora u Nikeji nije ni bilo, sve se više povećavao broj onih
koji su bili simpatizeri Arijevog učenja. Sledstveno tome, 330. godine u Antiohiji je
održan sabor pod predsedništvom ep. Jevsevija Kesarijskog, a na kome je zbačen ep.
antiohijski Jevstatije i odagnan u progonstvo za vreme kojeg je i umro trideset godina
kasnije. Ne zaustavljajući se na tome, prijatelji bivšeg aleksandrijskog prezvitera „osve-
tili“ su se i preostaloj dvojici „antiarijevaca“, episkopu Atanasiju Aleksandrijskom i
Markelu Ankirskom. Ovog prvog su 335. godine u gradu Tiru u Finikiji (takođe pod
predsedavanjem ep. Jevsevija iz Kesarije), kao „jeretika“ (tj. glavnog zagovornika „jed-
nosuštnosti“) zbacili sa episkopskog trona i nagovorili cara da ga protera u Trir na
Rajni. Godinu dana kasnije je, na crkvenom saboru u Carigradu, zbačen a potom pro-
teran i episkop ankirski, Markel.2 Nakon ovih događaja umro je i Arije, u poznoj staro-
sti, i to baš u toku priprema za njegovo svečano primanje u carigradskoj crkvi od stra-
ne ep. Aleksandra, a po nalogu cara Konstantina. Uskoro je, nakon svoga krštenja koje
1 Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, str. 3.

2 Vidi u: J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 541-542.
452
VASELJENSKI SABORI
je obavio ep. Jevsevije Nikomidijski, umro i sam car Konstantin (337. godine n.e.), ko-
jeg su po pitanju vladavine nad imperijom nasledila njegova tri sina. Na Zapadu zajed-
no su vladala njih dvojica, Konstans I i Konstantin II, dok je Istoku vladao Konstanci-
je.
Na početku vladavine ove trojice, među kojima je najuticajniji bio Konstantin II,
bilo je dozvoljeno da se svi anatemisani episkopi vrate na svoje katedre. U Aleksandri-
ju se vratio prognani ep. Atanasije, kojega je narod sa radošću dočekao. Međutim, pris-
talice politike dvojice episkopa Jevsevija, nikomidijskog i kesarijskog su, nakon što je
Jevsevije iz Nikomidije postavljen za carigradskog episkopa (gde je sa katedre smenio
„mlakog“ branitelja arijevstva, ep. Pavla), u Antiohiji 339. godine, na saboru ponovo
izglasali proterivanje ep. Atanasija iz Aleksandrije. Optužili su ga za nezakonito vraća-
nje i zauzimanje vladičanske stolice. Aleksandrijskom episkopu nije pomoglo ni to što
su mu, na vest iz Antiohije o njegovom zbacivanju, podršku na crkvenom saboru pruži-
li svi egipatski episkopi. Atanasije je ponovo morao da beži. Uz pomoć cara Konstanci-
ja, na katedru aleksandrijskog episkopa je, na silu i uz mnoge nerede, postavljen pro-
arijevski nastrojeni ep. Grigorije iz Kapadokije:
„Egipatskom prefektu Filagriju, prijatelju Arijevom, bilo je naređeno da Grigoriju
pruži svaku pomoć. Na vest o njegovom približavanju gradu, narod je pohrlio u crkve,
braneći ih od jeretika. U stvar je umešala policija, počele su sramne scene, ispražnja-
vanje crkava uz pomoć vojne sile. Policija je tražila Atanasija, ali je on uspeo da se sa-
krije – i 22. marta 339. godine Grigorije je svečano ušao u Aleksandriju, gde je počelo
pravo proganjanje Atanasijevih pristalica.“1
Nakon svog ponovnog zbacivanja, ep. Atanasije je utočište našao na Zapadu, kod
svojih prijatelja ep. kordobskog Osije i ep. rimskog Julija, koji su bili pristalice nikej-
skog ispovedanja i nisu bili naklonjeni Arijevom učenju. Episkop Julije je uz punu po-
dršku cara Konstansa (Konstantin II je umro 340. godine), sazvao sabor u Rimu 341.
godine sa namerom da reši nastali problem oko Atanasijevog proterivanja. Iako su u
Rim stigli i neki od predstavnika carigradske crkve oni nisu učestvovali na saboru, već
su se pre njegovog početka vratili odakle su i došli. Ep. Julije je, zajedno sa zapadnim
episkopima zaključio da episkopi Atanasije i Markel nisu jeretici, kako su to smatrali
istočnjaci, te je doneo odluku o njihovoj rehabilitaciji. Kao reakciju na ovaj sabor u
Rimu, istočnjaci su nešto kasnije, te iste 341. godine, sazvali ponovni sabor u Antiohiji
na kome su odbili odluke sabora starešina zapadnih crkava. Sa druge strane, u Cari-
gradu, nakon smrti ep. Jevsevija (ranije nikomidijskog) struja antiarijevaca postavlja
za episkopa ranije zbačenog ep. Pavla. Međutim, car Konstancije ovog episkopa na silu
svrgava i na njegovo mesto postavlja arijevca Makedonija. Tom prilikom je u uličnim
nemirima bilo pobijeno oko 3000 ljudi – pristalica episkopa Pavla.2
Sledeći u nizu događaja koji se zbio u vezi problema priznavanja i nepriznavanja
nikejskog simvola vere, a koji bi valjalo pomenuti, jeste zakazivanje i održavanje dru-
gog velikog crkvenog sabora (koji je trebao da bude Drugi vaseljenski sabor) na inicija-
tivu cara zapadnog krila imperije – Konstansa I. Ovaj sabor je održan 343. godine u
gradu Serdiki (današnja Sofija u Bugarskoj), ali umesto da bude koristan za međusob-
no usaglašavanje stavova i preko potrebno pomirenje, on je poslužio za dalje usložnja-
vanje i zaoštravanje situacije. Evo šta o ovom saboru saznajemo iz crkvene istorije:
1 Aleksandar Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 120.

2 Vidi u: Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu str. 39-40.
453
„Sabor je održan u drugoj polovini 343. godine. Međutim, do opšteg, zajedničkog
sabora ipak nije došlo. Namera da se na tom skupu susretnu obe struje – nije ostvare-
na. Održana su dva posebna sabora, jedan za istočnjake, jedan za zapadnjake. (...) Za-
padnjaci, oko sto episkopa, smestili su se u civilnim zgradama, pored Rotonde, kom-
pleksa sv. Georgija (...) Episkop Osija Kordobski koji je predsedavao i u Nikeji, predse-
davao je i tom saboru zapadnjaka. (...) Istočni episkopi, uviđajući da je inicijativa za
saziv sabora potekla od Konstansa, nisu posebno ni žurili u Serdiku. Zadržali su se u
Filipolju, gde su pristigli avgusta 343. godine. Grupa je bila nešto manja od zapadnja-
ka, najviše do 80 episkopa. Prema Sozomenu, uputili su dopis episkopima zapada u
Serdici, obaveštavajući ih da neće prisustvovati njihovom skupu (...), ukoliko na njiho-
vim sednicama prisustvuju Atanasije, Markel i ostali episkopi, koje su, oni, saborima
raščinili (...). Ipak uviđajući da bi nedolaskom više pogoršali svoj položaj a i svog cara
Konstatacija (tj. Konstancija; prim. I. S.), došli su u Serdiku. (...) Vođe istočne grupe
bile su: episkopi Stefan Antiohijski, Akakije Kesarijski, Teodor Heraklejski, te Valens
Mursanski i Ursacije Singidunumski (koji su do dolaska istočnjaka bili deo zapadnog
sabora, ali kao arijevci, ti Goti priključuju se istočnjacima). Kako su sednice držane
odvojeno, do jedinstva u Serdici nije ni moglo doći. Obe grupe, prostorno, bile su veo-
ma blizu, uz mogućnost da se dovikuju (...). Te odvojene sednice obavezno su
završavale uzajamnim anatemama. Tako su Istočnjaci svrgnuli episkope zapa-
da: Julija, Protagena, Maksimina i Gaudencija, smatrajući ih najodgovornijim za re-
habilitaciju svrgnutih: Atanasija, Pavla, Markela, Aselpa. (...) Zapadna skupština po
odlasku istočnjaka, prihvatila je donete odluke sa Rimskog sabora 341. god., ali opet
pojedinačno je razmatrala slučajeve zbačenih episkopa. Izvršena je rehabilitacija epis-
kopa: Atanasija, Markela i Aselpa (iz Gaze). (...) Potom je doneta odluka o zbacivanji-
ma episkopa, koji su izabrani bili na mesta zbačenih: Grigorija za Aleksandriju, Vasili-
ja za Ankaru, Kvintilijana za Gazu. Potom su (anatemisali; prim. I. S.) i vođe istočne
grupe, episkope: Stefana, Akakija, Ursa, Valensa i Teodora.“1
I pored toga što smo uvideli da su, umesto postizanja sloge i jedinstva u veri, epis-
kopi Zapada i Istoka jedni druge međusobno anatemisali i svrgavali (iako zapravo ta
svrgavanja i anateme (prokletstva) nisu imala gotovo nikakav suštinski i posledični
značaj u datoj situaciji), povratak Atanasija – po treći put – na katedru aleksandrijskog
episkopa, bio je ipak izvestan. Tu izvesnost je dokazala i odlučnost Konstansa I da ob-
javi rat svome rođenom bratu Konstanciju – koji je već bio u ratnom sukobu sa Persi-
jancima, ukoliko Atanasije ne bude rehabilitovan. I tako je, nakon smrti ep. Grigorija
iz Kapadokije, Atanasije ponovo postao aleksandrijski episkop, i pored velikog protiv-
ljenja njegovih neistomišljenika – istočnih episkopa.2 Ipak, nekoliko godina nakon
Atanasijevog povratka, a posle smrti vladara zapadnog dela carstva (350. godine), vla-
dar Istoka, pro-arijevski orijentisani car Konstancije postao je samovladar čitave impe-
rije. I ponovo, otpočeo je progon branilaca nikejskog ispovedanja. Ovoga puta, i sam
car i njegovi hrišćanski savetnici (arijanci), odlučili su da izdejstvuju vaseljensku (opš-
tecrkvenu) odluku o zbacivanju Atanasija sa aleksandrijske katedre. To je moglo biti
učinjeno samo ukoliko bi i sabor zapadnih episkopa potvrdio takvu odluku. Međutim
Zapad je uglavnom u to vreme bio „ortodoksan“ i pridržavao se nikejskog ispovedanja.
Sa druge strane, Atanasije je na zapadu imao brojne prijatelje među tamošnjim epis-

2 Kao što možemo da uočimo, Konstancijev pristanak na ponovni povratak Atanasija u Aleksandriju nije bio
rezultat njegovog izmenjenog teološkog mišljenja, već posledica političkog pritiska koji je došao od strane
njegovog pro-nikejski raspoloženog brata Konstansa.
454
VASELJENSKI SABORI
kopima. Istočni episkopi su nagovorili cara da na silu postignu ono što se milom nije
moglo:
„I Imperator i njegovi savetnici su shvatili da dokle god se Atanasije oslanja na Za-
pad, njegova osuda ne može da ima vaseljenski karakter. Zato je, pre svega, bilo potre-
bno poraziti Zapad, naterati ga da se potčini državnoj vlasti. Godine 352. u Rimu je
umrlog Julija zamenio papa Liberije. Car je od njega zatražio sazivanje sabora i osudu
Atanasija. Papa je pokušao da se odbrani, ali bezuspešno. Godine 355. tri stotine
zapadnih Episkopa u Milanu, gde se u to vreme nalazio dvor, popustilo je pred
grubom silom1. „Moja volja je za vas kanon“, rekao je Konstantije na molbu Episko-
pa da se kanonskim merilima istraži pitanje i svi su, osim nekoliko nepokolebljivih,
potpisali osudu Atanasija. Njih su odmah prognali. Prognali su i Liberija, koji je
odbio da prizna odluku sabora. Istovremeno carski činovnici su obilazili čitav Zapad
sakupljajući od Episkopa potpise.“2
Godinu dana nakon sabora u Milanu, Atanasije je uz upotrebu vojne sile ponovo
zbačen sa episkopske stolice i narednih šest godina se krio u egipatskoj pustinji. Evo
šta o ovom vremenu dalje saznajemo iz crkvene istorije:
„Potom je saborima u Sirmijumu 351. godine, u Arlu 353. i u Milanu 355. godine
opet bio zbačen ep. Atanasije, te njegovo treće progonstvo počinje 356. godine. Spro-
vedeno je masovnije ekskomuniciranje, sada uglavnom po odredbama Serdičkog sabo-
ra istočnjaka, i to: ep. Osije Kordobskog, ep. Pavlina Trijerskog, ep. Ilarija Piktavijan-
skog, ep. Jevsevija Varcelskog, ep. Lucifera Kalarskog, te ep. Liberija Rimskog. Car
Konstancije otišao je i dalje, te je na saborima iz 359. godine (istočni održan u Sele-
ukiji, zapadni u Riminiju, a opšti sabor u Carigradu 360. godine) arijanstvo pro-
glasio državnom verom.“3
Ipak, ubrzo nakon što je arijanizam dostigao svoju najvišu tačku tako što je izvršio
pritisak na čitavu Crkvu u vezi usvajanja „Sirmijskog manifesta“ (357. godine) koji je
predstavljao formulaciju vere koja je bila otvoreno arijanska, car Konstancije, kao nji-
hov glavni pokrovitelj, je umro (361. god). Njega je nasledio tzv. Julijan Apostata (Ot-
padnik), koji je uspostavio punu religijsku slobodu, nadajući se, prema A. Šmemanu,
da će se hrišćani žestoko posvađati i time konačno diskreditovati svoju veru u očima
sviju. U isto vreme, zbog uvođenja jednakih prava za pripadnike svih religija, bilo je
zabranjeno pokrštavanje neznabožaca, te je ep. Atanasije, malo nakon što se trijumfal-
no vratio u Aleksandriju, ponovo morao da beži pred predstavnicima nove vlasti iz raz-
loga što je u hrišćanstvo preobratio nekoliko paganki. Nakon smrti Konstancijevog
naslednika 363. godine, legije su na presto dovele ostarelog generala Valentinijana.
Budući da je na Zapadu osuda ep. Atanasija (koji je u međuvremenu, za vreme vlada-
vine Julijana 362. u Aleksandriji održao još jedan sabor na kome je potvrđeno nikejsko
ispovedanje vere) i nikejskog simvola bila nametnuta silom od strane Konstancija, ta-
mošnji episkopi su se ponovo vratili ispovedanju vere koja je bila definisana na saboru
u Nikeji 325. godine. Tome je umnogome pomoglo i to što je novoproglašeni car Va-
1 Još jedan od dokaza neprincipijelnosti takozvanih branilaca „pravoverja“ prikazao se i u ovom slučaju. Dok
su Hristovi apostoli sa radošću podnosili progonstva koja su nastupala zbog njihovog čvrstog zastupanja
Istine i stava da „Boga treba slušati više nego ljude“ (Dela ap. 5:29, 33, 40-42), dotle su, kao što vidimo,
branioci „istine“ u kasnijim vekovima popuštali pod pritiscima i, zbog opasnosti da izgube sopstvenu la-
godnost, vršili izdaju svojih verskih uverenja. Upravo u skladu sa ranije citiranim rečima apostola Pavla,
koji je upozorio da će mnogi od onih koji imaju obličje pobožnosti postati „izdajnici... koji više vole slasti
nego Boga.“ (2. Tim. 3:4).
2 Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 127. Naglasak moj.
3 M. Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 43. Naglasak moj.
455
lentinijan bio neopredeljen i nepristrasan po pitanju verskih pitanja koja su bila spor-
na. Sa druge strane, istaknutim angažovanjem tzv. „velikih Kapadokijaca“, Vasilija Ve-
likog, Grigorija Bogoslova i Grigorija Niskog, i situacija na Istoku je počela da se me-
nja. Ova trojica uticajnih bogoslova, zajedno sa četvrtim, Atanasijem Aleksandrijskim,
konačno su na kraju doprinela trijumfu nikejskog ispovedanja vere – koje se desilo na
zasedanju tzv. Drugog vaseljenskog sabora u Carigradu 381. godine.
Ipak, kao što smo to više puta naglasili, tokom čitavog perioda koji je protekao iz-
među Prvog i Drugog vaseljenskog sabora, vladala je atmosfera velikih rasprava, sva-
đa, pretnji, zbacivanja i proterivanja među crkvenim velikodostojnicima onoga vreme-
na. Opisujući ovaj period crkvene istorije i neslavno ponašanje ljudi koji su se nazivali
sledbenicima Onoga „koji kada su ga vređali – nije odgovarao uvredom, kada je stra-
dao – nije pretio“1, Aleksandar Šmeman je zaključio:
„Počelo je deljenje Episkopa na bogoslovske „partije“, formulisanje stalno novih
određenja vere, uzajamna izopštenja, sabori i skupštine. Kasnije je crkveni istoričar
Sokrat upoređivao ovo vreme sa bitkom po noći, kada niko ne zna gde je nepri-
jatelj a gde prijatelj.“2
DRUGI VASELJENSKI SABOR

Na Drugom vaseljenskom saboru kojeg je u Carigradu sazvao car Teodosije, nije re-
šen samo spor kada je u pitanju verovanje Arija i njegovih pristalica. Naime, tokom
više decenija koje su protekle od nikejskog sabora, za vreme kojih se, kao što smo vide-
li, odvijala velika borba između pristalica i protivnika Arijevog učenja, nastala su još
neka osobena teološka mišljenja. I ona su odudarala od ispravnog verovanja u Svetu
Trojicu koje su zastupali Atanasije Veliki i njemu slični, po ovom pitanju, pravoverni
episkopi. Među ovim učenjima najistaknutija su dva, čiji su začetnici bili episkopi Apo-
linar iz Laodikije sirijske (koji je bio pripadnik struje antiarijevaca) i Makedonije Cari-
gradski (koji je bio pristalica Arijevog učenja, ili bolje rečeno – poluarijevac). Učenja
episkopa Apolinara i Makedonija su na Drugom vaseljenskom saboru bila osuđena kao
pogrešna – i to sa pravom. Na ovom mestu želim da napravimo kratak pregled doga-
đaja koji su doveli do sazivanja ovog sabora, da se upoznamo sa Apolinarovim i Make-
donijevim učenjem, kao i sa samim tokom saborskog zasedanja.
Kao što sam napomenuo maločas, ep. Apolinar (Apolinarije) je bio pripadnik struje
antiarijevaca, koji je po svaku cenu želeo da dokaže istinitost dogme o potpunom bo-
žanstvu Isusa Hrista. U svom nastojanju da pobije Arijevo krivoverje koje je negiralo
Hristovu božansku prirodu, ep. Apolinar je svoje učenje doveo do suprotne krajnosti,
tj. do odricanja potpunosti Hristove ljudske (čovečanske) prirode. Ovaj episkop je
smatrao da je Isus iz Nazareta, svojim začećem i rođenjem od strane device Marije od
nje primio ljudsko telo i ljudsku dušu (tj. čovečju mentalnu prirodu – psihu) ali nije
primio ljudski duh. Umesto tog duha, smatrao je Apolinar, u Hristovo biće naselio se
božanski Logos, tako da je Isusovo „čoveštvo“ bilo nepotpuno, tj. različito od čoveštva
drugih zemaljskih ljudi. Evo kako Apolinarovo verovanje opisuju neki od pravoslavnih
autora:
„Episkop laodikijski Apolinarije potekao je iz redova pravoslavne partije. (...) Apo-
linarije (je) smatrao da Hristos, primivši kroz ovaploćenje ljudsku dušu i telo, nije
1 Vidi: 1. Petrova 2:21-23.

2 Istorijski put Pravoslavlja, str. 128. Naglasak moj.
456
VASELJENSKI SABORI
primio i specifični deo ljudskog bića – ljudski duh, jer ovaj neophodno pretpostavlja
slobodu volje, a sa njom i sklonost ka grehu. Ljudski duh je, po Apolinarijevom mišlje-
nju, u Hristu zamenjen Božanskim Logosom koji gospodari nad zlim sklonostima pri-
mitivne duše.“1
Ovo učenje ep. Apolinara (koji je umro 390. god.) osudio je i pomesni crkveni sabor
održan u Aleksandriji 362. godine. Nakon što se ovaj episkop odvojio od zvanične Crk-
ve i započeo okupljanje svojih pristalica, osuđen je i od strane episkopa okupljenih na
saboru u Rimu 375. godine. Konačna osuda i proglašenje pogrešnim ovoga verovanja
došla je na Drugom vaseljenskom saboru 381. godine u Carigradu.
Sa druge strane, u dobu za koje smo ranije utvrdili da je proticalo u duhu nadmoći
arijevaca nad zastupnicima nikejskog ispovedanja, na carigradsku katedru je postav-
ljen ep. Makedonije. Iz njegovog uma proisteklo je učenje koje je prihvatio manji broj
episkopa poluarijevaca, a koji se ticao položaja Svetog Duha u odnosu na Oca i Sina.
Naime, na Prvom saboru u Nikeji o osobi Svetog Duha se nije raspravljalo, niti je pak
dogmatski određen položaj Duha u odnosu na božanstvo Oca i Sina u okviru dogme o
Svetoj Trojici. Tako, učenje koje je zastupao ep. Makedonije sve do svoga svrgavanja
360. godine (nakon čega je ubrzo i umro), a koje je kasnije vatreno širio njegov đakon,
kasnije episkop nikomidijski Maratonije, glasilo je da je Sveti Duh manji i od Oca i od
Sina, te da zapravo predstavlja stvorenje Boga Sina:
„Vremenom se po pitanju Lica Duha Svetog iz sredine poluarijanaca izdvojila pose-
bna partija Makedonijevaca, nazvanih po Konstantinopoljskom episkopu Makedoniju
(355-359): ova partija, poštujući Duha Svetog kao Treće Lice Presvete Trojice samo po
časti, razlikovala Ga je po suštini od Prva Dva Lica, smatrajući Duha Svetog za stvore-
nje, a ne za Boga.“2
Protiv ovakvog učenja sledbenika ep. Makedonija (koje su nazivali i makedonijev-
cima - „pneumatomahima“ – tj. onima koji se bore protiv Duha Svetoga) borili su se
nama od ranije poznati zastupnici nikejskog veroispovedanja. Evo šta o njima, kao i
samom sazivanju Drugog vaseljenskog sabora kazuje istoričar Jevsevije Popović u
svome delu:
„Atanasije Veliki beše prvi, koji je od 358. ustao i protiv pnevmatomaha, i njemu se
pridružiše Vasilije Veliki (umro 379.), oba Grigorija, naime Grigorije Nazijanzin i Gri-
gorije Niski i drugi, koji su branili kako potpuno božanstvo Sina, tako i potpuno bo-
žanstvo Duha Svetog, Njegov ishod od Oca i Njegovu jednosušnost (jednobitnost) sa
Ocem i Sinom. Ali budući da je stranka makedonijevaca čak i među episkopima, koji
pređoše u pravoslavlje, bila velika te budući da je bilo mnogo takvih makedonijevaca,
koji doduše priznavahu potpuno božanstvo Sina, ali koji ne htedoše priznati božanstvo
Svetog Duha i Njegovu jednosušnost sa Ocem i Sinom, to je Teodosije Veliki naskoro
posle svoga stupanja na presto sazvao u Carigrad nov vaseljenski sabor ili upravo ge-
neralni koncil svoga, t.j. Istočnorimskog Carstva. Na njegov poziv došlo je u Carigrad
381. godine 150 pravoslavnih episkopa i 36 makedonijevskih episkopa.“3
Nakon što se, dakle, u Carigradu okupio relativno mali broj episkopa (od ukupnog
broja koji je postojao u tadašnjem hrišćanskom svetu)4, saborsko zasedanje je otpočelo
pod predsedavanjem antiohijskog arhiepiskopa Meletija.
1 Sedam stubova premudrosti, Beograd 2004. str. 24.

4 Broj episkopa je bio znatno manji od onog koji je bio prisutan na nikejskom saboru 56 godina ranije.
457
Prvi predmet rasprave je bio popunjavanje katedre carigradskog episkopa, sa čijeg
je trona car Teodosije 380. godine proterao arijevca Demofila. Veći deo episkopa, do
tog trenutka prisutnih na saboru, složio se da na tronu episkopa prestonog grada osta-
ne dotadašnji episkop malog gradića Sasima u Kapadokiji, Grigorije Nazijanzin, kojeg
je na njega, posle proterivanja ep. Demofila, postavio car Teodosije. No ipak, Grigorije
Nazijanzin nije bio jedini „pretendent“ za trajno zauzimanje katedre carigradskog epi-
skopa. Postojao je još jedan, njegov nazovi-prijatelj, filozof Maksim Kinik (Cinik), koji
je bio poreklom iz Egipta. Ovog čoveka su za episkopa namenjenog carigradskoj epar-
hiji hirotonisali (rukopoložili) egipatski episkopi na čelu sa ep. Petrom iz Aleksandrije.
Kao osnov za rukopolaganje Maksima Kinika za episkopa carigradskog, poslužila je
činjenica da je Grigorije Nazijanzin na mesto carigradskog episkopa došao na „neka-
nonski“ način – pošto je već imao svoju episkopiju. Naime, prema 15. pravilu koje je
doneseno na Prvom saboru u Nikeji, postoji odredba koja glasi da episkop ne sme da
prelazi sa jedne katedre na drugu. Evo kako glasi ovo pravilo (kanon) nikejskog sabo-
ra:
„Zbog mnogih smutnji i razdora koji se događaju, našlo se za korisno da se iskoreni
običaj koji postoji po nekim mestima, a koji je protivan apostolskom pravilu, tj. da ni
jedan episkop, niti sveštenik, niti đakon ne može prelaziti iz jednog grada u drugi. A
ako nakon ove odredbe svetog i Velikog sabora neko ipak postupi protivno ovome, ta-
kav prelazak neka bude nevažan i neka se dotični klirik vrati crkvi u kojoj je rukopolo-
žen za episkopa, sveštenika ili đakona.“1
Međutim, očigledno se oglušujući o ovo pravilo i upozorenje koje su doneli „sveti
oci“ nešto više od pola veka ranije, prisutni episkopi su ipak odlučili da bivši episkop
gradića Sasima postane episkop carigradski. Ubrzo nakon donošenja ovakve odluke
predsedavajući na saboru ep. Meletije antiohijski umire a na njegovo mesto biva pos-
tavljen novoustoličeni episkop „Novoga Rima“ Grigorije. No, izgleda da sudbina nije
bila naklonjena ovom episkopu – barem ne što se tiče njegovog ostajanja na ovom vla-
dičanskom prestolu. Naime, jedan od problema koji je ep. Grigorije hteo da reši na
ovom saboru jeste pitanje upražnjenog mesta antiohijske katedre, nastale nakon smrti
ep. Meletija. U Antiohiji je, zapravo, već ranije postojao Meletijev „suprot-episkop“ po
imenu Pavlin, koji je u odnosu na Meletija delovao kao svojevrsna opozicija.2 Grigorije
se zalagao da se nakon Meletijeve smrti na antiohijsku katedru ne postavlja novi epis-
kop, već da se za zakonitog episkopa prizna već postojeći Pavlin. Međutim, većina epi-
skopa na saboru na to nije pristala, već je za zakonitog episkopa u Antiohiji postavila
dotadašnjeg prezvitera Flavijana. U isto vreme, pristigli su i neki episkopi iz Egipta i iz
Makedonije, koji si bili pristalice stranke Maksima Kinika, i kritikovali Grigorija Nazi-
janzina da je nepravedno postupio nekanonski preuzimajući carigradski katedru.
„Neprimanje njegovih predloga u pogledu antiohijskog raskola i ta prebacivanja ta-
ko rastužiše osetljivog i miroljubivog Grigorija, da je odmah zahvalio, uzeo dirljiv op-
rost od sinoda i Carigrada i vratio se u svoju postojbinu, gde je ostatak svoga života
proveo u studijama i samoći.“3
Nakon povlačenja ep. Grigorija, katedra carigradskog episkopa je ponovo bila up-
ražnjena. Oci sabora su pred cara Teodosija izneli više imena onih ličnosti koje su sma-
1 Knjiga pravila, str. 18.

2 Ovaj raskol se u Antiohiji pojavio početkom šezdesetih godina IV veka. Episkopi Meletije i Pavlin su delo-
vali u okviru iste antiohijske crkve, „svaki je imao svoje pristalice koje su bile u nepomirljivom neprijatelj-
stvu prema pristalicama suprotne strane.“ Vidi u: Sedam stubova premudrosti, Beograd 2004, str. 27.
458
VASELJENSKI SABORI
trali za podobne da vrše episkopsku funkciju i sposobne da nastave sa predsedavanjem
saborskim zasedanjima. Pored ostalih, na listi predloženih „kandidata“ nalazio se i
stari senator Nektarije, koji, što je veoma bitno da naglasimo, još uvek nije bio ni krš-
ten. Car Teodosije se odlučio baš za ovog kandidata. Evo kako izbor i ustoličenje novog
episkopa opisuje jedan pravoslavni izvor:
„U junu 381. godine, posle oproštajne reči ocima sabora, svetitelj Grigorije je otpu-
tovao u svoj Nazijanz. Oci sabora su na njegovo mesto izabrali senatora Nektarija, koji
je još bio samo oglašen, te je stoga odmah kršten i tokom nekoliko narednih dana ru-
kopoložen u sve sveštene činove, zajedno sa episkopskim, tako da je čak i epis-
kopske odežde nosio preko bele haljine novokrštenoga.“1
Ono što bismo mogli da postavimo kao komentar na ovakav izbor i postavljanje no-
vog episkopa u službu jeste da je ono učinjeno suprotno učenju Svetog pisma, ali i
principima i pravilima ustanovljenim na ranijim crkvenim saborima, uključujući i sa-
bor u Nikeji. Naime, Svetim pismom, takozvanim apostolskim pravilima (koja su nas-
tala u posleapostolskoj epohi) kao i kanonima Prvog vaseljenskog sabora izričito je
zabranjeno da se na mesta nadglednika i starešine (episkopa) nad crkvenim životom i
radom postavlja tek obraćena i krštena osoba. Evo kako glasi biblijski tekst koji govori
o ovoj temi, kao i pomenuti kasnije usvojeni kanoni:
„Episkop, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž, trezven, razborit, pristojan,
gostoljubiv, kadar poučiti, ne pijanica, ne ubojica nego blag, ne naklonjen svađi, ne
srebroljubac (...) ne novoobraćeni, da se ne naduje i padne pod đavolsku osudu.“2
„Neumesno je da onaj ko je tek izašao iz neznabožačkog života i primio
krštenje, ili se iz nevaljalog života obratio u veru, da se takav odmah postavi za
episkopa. Jer, nije primereno da onaj koji još ni sam nije ispitan postaje učitelj dru-
gih, osim u slučaju da se to dogodi po Božijoj blagodati.“3
„Pošto se mnogo toga, ili po nuždi ili nastojanjem ljudi, dogodilo protiv crkvenog
pravila, tako da neki ljudi koji su tek prešli u veru iz neznabožačkog života, i tek su
neko kratko vreme upoznati sa osnovama hrišćanske vere, te su takvi ljudi gotovo
tek što su izašli iz krstionice postavljani na mesto episkopa ili sveštenika,
postalo je neophodno da se (pravilom) odredi da se takve stvari više ne čine jer,
za obučavanje (napredovanje) u veri potrebno je vreme, a takođe i nakon krštenja pot-
rebno je uveriti se u to da li su pomenuti ljudi dostojni za te činove sveštenstva. Apos-
tolsko kazivanje po ovom pitanju veoma je jasno: „Ne novokršten, da se ne
bi pogordio i upao u osudu đavolju“ (1. Tim. 3, 6).“4
No ipak, bez obzira što su „sveti oci“ ovako „nekanonski“ hirotonisali i postavili no-
vog carigradskog episkopa, on je otpočeo sa predsedavanjem daljeg toka zasedanja
Drugog vaseljenskog sabora.
Na ovom saboru bilo je prisutno ukupno 186 episkopa uglavnom sa Istoka, i to 36
zastupnika Makedonijevog učenja o „stvorenosti“ osobe Svetog Duha i 150 episkopa
koji su ovom učenju stajali nasuprot. Pošto su uočili da predstavljaju znatnu manjinu
na saboru, zastupnici učenja koje je začeo Makedonije napustili su zasedanje. Preostali
episkopi su, pak, osudili makedonijevstvo:
„Pošto je onih 36 makedonijevskih episkopa napustilo sinod, preostali 150 pravos-
lavnih episkopa osudiše makedonijevstvo, apolinarstvo, poluarijevstvo, arijevstvo t.j.
1 Sedam stubova premudrosti, str. 27. Naglasak moj.

2 1. poslanica Timoteju 3:2-3, 6. Naglasak moj.
3 Knjiga pravila, str. 13. Citat tzv. 80. apostolskog pravila.
4 Knjiga pravila, str. 15. Citat 2. pravila Prvog vaseljenskog sabora.
459
omiizam i evnomijevstvo, i dopuniše nikejski simvol do sadašnjeg svršetka i formulira-
še ga jasnije i u nekim dotadanjim njegovim delovima ili bolje potvrdiše nikejski sim-
vol, koga je dotadanja crkvena praksa protiv makedonijevstva i drugih heterodoksija
tako razvila. Tako je postao Nikeo-carigradski simvol, koji je do danas svugde očuvao
svoj ikumenski ugled.“1
Nikeo-carigradski simvol vere glasi ovako:
„Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i
nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre
svih vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog; rođenog, ne
stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo.
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha
Svetoga i Marije Djeve, i postao čovek.
I raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;
I vaskrsao u treći dan, po Pismu;
I vazneo se na nebesa i sedi sa desne strane Oca;
I opet će doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom carstvu neće biti kra-
ja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornog, Koji od Oca ishodi, sa Ocem i Sinom za-
jedno se poštuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.
Čekam vaskrsenje mrtvih.
I život budućeg veka. Amin.“2
Ovaj simvol prihvatile su i crkve na Zapadu, iako njihovi predstavnici nisu učestvo-
vali na saboru u Carigradu. No, pored prihvatanja simvola, zapadni sinodi su se u po-
četku suprotstavili rešenjima koja su doneli učesnici Sabora – a u vezi zbacivanja Mak-
sima Kinika i problema antiohijskog crkvenog raskola. Do prihvatanja ovih rešenja od
strane zapadnih episkopa došlo je tek kasnije.
U svakom slučaju, na ovom saboru je doneto ukupno četiri kanona, iako se u litera-
turi o Vaseljenskim saborima često može naći informacija o njih sedam.3
Sumirajući celokupnost događaja odigranih pre i u toku ovog velikog i posve zna-
čajnog crkvenog zasedanja, možemo da zaključimo da su, i pored određenih odstupa-
nja od učenja Svetog pisma i ranijeg Prvog vaseljenskog sabora, crkveni oci pravilno
postupili osuđujući učenja ep. Apolinara i Makedonija. No, ipak, sve ono što smo mogli
da primetimo – a što je vidljivo i iz samih dešavanja, dokazuje da su, naravno, crkveni
autoriteti iz prošlosti bili samo pogrešivi ljudi koji su činili najrazličitije propuste i gre-
ške, kako protiv biblijske nauke, tako i protiv svoje sabraće (episkopa) sa kojima su
delili ista ili slična verska načela.
1 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 557-558.

2 Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori, str. 29.
3 „Iako se u grčkim, slovenskim i ruskim izdanjima Drugom Vaseljenskom saboru pripisuje sedam pravila,
ustvari pripadaju mu samo prva četiri koja pominju crkveni istoričari V veka. Peto i šesto pravilo potiču
od Konstantinopoljskog sabora iz 382. godine, dok je sedmo pravilo zapravo skraćena poslanica sastavlje-
na na Trulskom saboru (iz 692. godine) i upućena antiohijskom episkopu Martiriju od strane Konstanti-
nopoljske Crkve.“ Sedam stubova premudrosti, str. 29.
460
VASELJENSKI SABORI
Ova pogrešivost episkopa iz davne prošlosti biće još očitija u narednom periodu,
kada će doći do značajnijih izmena u verovanju „Crkve“ u odnosu na Sveto pismo, kao i
još oštrijih sukoba između pripadnika međusobno suprotstavljenih teoloških struja.
U narednom delu ovog poglavlja, upoznaćemo se sa dešavanjima koja su prethodila
i koja su se odigrala tokom Trećeg vaseljenskog sabora.
TREĆI VASELJENSKI SABOR

Teološki spor koji je doveo do održavanja tzv. Trećeg vaseljenskog sabora, izbio je
na relaciji međusobno suprotstavljenih bogoslovskih škola Aleksandrije i Antiohije i
njihovog tumačenja Svetog pisma i crkvenog predanja. U periodu za vreme i nakon
smrti apostola, hrišćanske crkve su bile posejane na različite lokacije u Rimskom cars-
tvu, gde su, malo po malo, počele da potpadaju pod uticaj nehrišćanskih ideologija i
filozofskih pravaca. Različite filozofske ideje su izvršile upliv u hrišćansku misao te
tako počele da menjaju izvorno značenje i tumačenja biblijskih učenja.
Evo šta o uzrocima i poreklu spora između glavnih predstavnika ove dve škole, Nes-
torija (iz Antiohije) i Kirila (iz Aleksandrije), koji je doveo do održavanja pomenutog
sabora, kaže Aleksandar Šmeman u svom delu:
„Nestorije i Kirilo su pripadali dvama različitim pravcima ili dvema „školama“
hrišćanske misli, dvama različitim načinima „psihološkog“ doživljavanja samoga
Hrišćanstva, koji su se formirali postepeno i davno pre početka hristološkog spora. To
su bile škole Antiohijska i Aleksandrijska. Razlike između njih tumačene su mnogim
uzrocima – različitim filosofskim uticajima (Aristotelovog kod „antiohijaca“, Platono-
vog kod „aleksandrijaca“), suprotstavljanjem semitskog „realizma“ jelinističkom „idea-
lizmu“, razlikama u religijskim navikama i tradicijama. U svakom slučaju, razlika se
ticala upravo pristupa religiji, prvobitnih intuicija pri obrazovanju svesti. Sa bogoslov-
skog aspekta, ona se izražavala uglavnom u različitim metodama tumačenja Svetoga
Pisma. „Antiohijci“ su se plašili alegorija, simbola, umnožavanja „duhovnih značenja“,
svega onoga što se tako bogato rascvetalo već kod Origena (Origen je pripadao alek-
sandrijskoj školi; prim. I. S.). Oni su, pre svega, tražili bukvalni smisao, isto-
rijsku tačnost u razumevanju teksta, i tek onda izvodili svoje bogoslov-
ske zaključke.“1
Dok su se, dakle, predstavnici antiohijske škole zalagali za bukvalni pristup tuma-
čenju Svetog pisma, aleksandrijci su više naginjali ka produhovljavanju i traženju sim-
bolizma u biblijskim tekstovima. Da bismo prešli na proučavanje verskog učenja koje
je zastupao carigradski episkop Nestorije, a protiv koga se podigao Kirilo episkop alek-
sandrijski, i razmotrili proces održavanja Trećeg vaseljenskog sabora, kao i svih prop-
ratnih događaja, moramo da se pobliže upoznamo sa uzrokom koji je do njega doveo.
Jedan od glavnih učesnika Drugog vaseljenskog sabora, episkop Diodor Tarski, kao
i njegov učenik Teodor Mopsuetski, zastupali su verovanje koje je podrazumevalo bo-
žansko poreklo Isusa Hrista, ali ipak na drugačiji način nego što je to izloženo na sabo-
ru održanom u Carigradu 381. godine. Naime, nasuprot učenju ep. Apolinara, čije je
verovanje na ovom saboru bilo osuđeno (a koje je propagiralo veru u to da je Hristos
umesto ljudskog duha posedovao božanski Duh, tj. da nije posedovao potpunu ljudsku
prirodu), episkopi Diodor i Teodor su u prvom redu isticali više Isusovo čoveštvo. Ve-
1 Istorijski put Pravoslavlja, str. 157.

461
rovanje ovih episkopa dodatno je razradio njihov učenik, najpre monah i prezviter iz
Antiohije po imenu Nestorije, koji je od 428. godine postavljen na katedru carigrad-
skog episkopa. Evo kako je glasilo učenje Teodora Mopsuetskog, koga je javno propo-
vedao ep. Nestorije:
„Diodor Tarsijski napadajući mišljenje Apolinarija, nastojao je više da učvrsti shva-
tanje o Hristu, naglašavajući nešto više u njemu Čoveka. Ali njegov učenik Teodor Mo-
psuetski – idući još dalje, tvrdio je da bi sjedinjenja priroda u Hristu samo ograničava-
la Hristovo Božanstvo, pri čemu je, po njemu, sjedinjenje samo spoljašnje, a ne suštin-
sko. (...) Dakle, Teodor je prihvatao natprirodno rođenje Hrista, ali u njemu vidi samo
čoveka Isusa, koji se tek postepeno sjedinjuje sa Logosom, kroz iskušenja i stradanja,
koja trpi čovek, a koja on uspešno savlađuje „Neka bude volja tvoja“, postavši savršen
tek u momentu Vaskrsenja.“1
Dakle, učenje Teodorovo, kao i Nestorijevo podrazumevalo je da Hristos poseduje,
pored čovečanske i božansku prirodu (prirodu Boga Logosa), ali da ove dve prirode
nisu baš tako čvrsto „povezane“ jedna sa drugom:
„...to je Nestorije gledao, da stane na put tom učenju (učenju ep. Apolinara; prim. I.
S.) strogim razlikovanjem Boga i čoveka u Hristu, i dok je dokazivao potpuno božans-
tvo i potpuno čovečanstvo u Hristu, mislio je, da će najbolje dokazati tako, što je rekao:
sasvim je nešto drugo Bog Sin, a sasvim nešto drugo čovek Hristos... (...) On je na taj
način iz Hrista napravio dva lica, božansko i čovečansko lice, između kojih je samo
vrsta neprestanog doticaja.“2
Upravo iz tog razloga, Nestoriju se činilo veoma pogrešnim nazivanje Marije majke
Gospoda Isusa Hrista – Bogorodicom, jer ljudsko biće (kakva je Marija) nije moglo da
rodi Boga (Logosa) već samo čoveka Isusa. Zbog toga, predlagao je da se umesto ter-
mina „Bogorodica“ – koji je već bio ušao u bogoslužbenu upotrebu – zarad jasnog is-
povedanja vere u potpuno božanstvo Hristovo (nasuprot arijancima i njima sličnim
koji su to božanstvo i jednosuštnost sa Ocem negirali), za Mariju upotrebljava termin
„čovekorodica“ ili u najboljem slučaju „Hristorodica“. No, na javno iskazivanje ovak-
vog stava kog su zastupali ep. Nestorije i njegov prezviter Anastasije, neki su reagovali
prepoznajući u njemu učenje slično onome koje je zastupao episkop Pavle Samostatski
iz Antiohije (260-269 g. posle Hrista), čije je verovanje bilo osuđeno još u III veku.3
Nestorije je svoje protivnike, koji su došli iz redova sveštenstva i monaštva, prognao iz
Carigrada, a oni su svoje utočište našli u Aleksandriji, gde je stolovao veoma ugledni
episkop Kirilo. Oni su pred njega izneli jeretičko veroučenje koje zastupa Nestorije, i
na taj način pobudili aleksandrijskog episkopa na akciju – u cilju zaustavljanja njenog
širenja. Episkop Kirilo je najpre, u tzv. „Poslanici monasima“ energično istupio u od-
branu termina „Bogorodica“ – koji je podrazumevao verovanje u utelovljenje (ovaplo-
ćenje) Boga Logosa i njegovo rađanje u osobi Isusa Hrista od strane devojke Marije.
Takođe, u ličnom protestu upućenom carigradskom episkopu Kirilo je apelovao na
njegovo pokajanje i povratak pravovernom ispovedanju:
„U Carigradu ovaj protest dočekan je sa negodovanjem. Tamo se još dobro pamtio
tužan slučaj Zlatoustoga: Episkopa Carigradskog koga je osudio – i to nepravedno, ne
saslušavši ga – sabor pod predsedništvom Teofila Aleksandrijskog, strica Kirilovog, a i
sam Kirilo je učestvovao u toj osudi. To su bile godine kada su aleksandrijski Episkopi
1 Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 73-74.

2 Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 571-572.
3 Vidi u: Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 74. futnota.
462
VASELJENSKI SABORI
nastojali da stanu na put nezaustavljivom porastu crkvenog uticaja Carigrada. A u pre-
stonici su se, ne bez razloga, mnogi bojali odlučnog, prekog i uticajnog Kirila. Opet je
bogoslovski spor komplikovala crkvena politika.“1
Rezultat dopisivanja koje je usledilo između episkopa carigradskog i aleksandrij-
skog, prilikom koga je razmenjeno nekoliko poslanica u kojima ni jedna strana nije
želela da napusti svoje stavove, bilo je sastavljanje 12 poglavlja (anatematizama) od
strane Kirila, u kojima on, bez pominjanja Nestorijevog imena, podvrgava anatemi
(prokletstvu) svakog ko ne prihvata verovanje u bukvalno ovaploćenje Boga Logosa i
njegovo rođenje u osobi Isusa Hrista – Bogočoveka.
Budući da se celokupna situacija sve više zagrevala i postajala komplikovanija, uz
nastojanja ep. Nestorija da na neki način svrgne aleksandrijskog episkopa sa njegovog
položaja i izdejstvuje njegovu osudu sazivanjem opšteg crkvenog sabora, Kirilo se pis-
mom obratio rimskom episkopu Celestinu – nadajući se njegovoj podršci.2 Pošto su
zapadnjaci, na čelu sa rimskim episkopom još od ranije bili u zavadi sa Nestorijem,
zbog ispoljavanja njegove podrške pelagijancima (koji su izazivali verske nemire na
zapadu Evrope), a posle detaljnog izučavanja Nestorijevih propovedi od strane mar-
seljskog igumana Jovana Kasijana, sabor održan u Rimu 430. godine je osudio učenje
carigradskog episkopa. Rimski sabor je takođe propisao da, nakon primanja ove odlu-
ke, Nestorije ima samo deset dana da razmisli o svojim postupcima i verovanjima i
javno ih porekne. Nakon primanja odluke rimskog sabora, Kirilo je u Aleksandriji
okupio svoje episkope koji su na lokalnom saboru sazvanom tom prilikom takođe osu-
dili Nestorijevo učenje. Dokumenti sa zaključcima ovih sabora bili su poslati carigrad-
skom episkopu, kao i njegovim prijateljima na istoku – episkopima Jovanu Antiohij-
skom, Juvenaliju Jerusalimskom i Akakiju Verijskom. Episkop Nestorije je na primi-
tak ovih dokumenata ovako reagovao:
„Ep. Nestorije ne prihvata odluke ta dva sinoda, te u duhu Kirilovih Anatematiza-
ma, donosi svojih 12 Anti-anatematizama, u kojima, uz podršku ep. Jovana Antiohij-
skog i ep. Teodorita Kirskog (Cyrrhus u Siriji), optuži ep. Kirila za apolinarstvo. Tako
je ovaj u početku doktrinaran spor o prirodama u Hristu, prerastao u ideološki sukob u
celoj Crkvi, te car Teodosije II Mlađi (408-450) odlučuje da sazove opšti sabor celog
episkopata, posebno upućujući pozive stranama u konfliktu.“3
Veliki crkveni sabor je bio sazvan za 7. jun 431. godine u gradu Efesu, na dan kada
se proslavljao „dan silaska Svetog Duha na apostole“. Prema mišljenju pravoslavnih
bogoslova, ovaj grad nije izabran slučajno. Naime, kult poštovanja Bogorodice, tj. Maj-
ke Božije je bio posebno prisutan u Efesu, u kome je pre V veka već postojao hram njoj
posvećen, a i prema crkvenom predanju Isusova majka je određeni period života u
njemu provela. Početak sabora je kasnio više od dve nedelje iz razloga kašnjenja mno-
gih episkopa. Nažalost, ovo zasedanje nije proteklo u duhu tolerancije i međusobnog
uvažavanja, već kako se i očekivalo, u krajnje neprijateljskom i svađalačkom raspolo-
ženju.
Među prvima su, pre zakazanog datuma, na sabor koji je trebao da se održi u glav-
nom efeskom hramu „svete i velike crkve zvane Marija“, stigli Nestorije sa delom svo-
1 Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja str. 159-160.

2 Do toga trenutka Kirilo je bio u lošim odnosima sa rimskom katedrom, a iz razloga što je njegovog strica,
ep. Teofila, na „nepravedan način“ od Crkve bio odlučio rimski episkop Inokentije. Međutim sada, zbog
opasnosti u kojoj se našao, Kirilo je odlučio da se obrati rimskom episkopu i sa njim izgladi odnose. Vidi
u: Sedam stubova premudrosti, str. 37.
3 Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 77.
463
jih pristalica, kao i Kirilo sa svojim episkopima. Nakon više od dve nedelje čekanja na
episkope koji su kasnili, Kirilo je samoinicijativno otvorio saborsko zasedanje:
„22-og juna 431. godine uz predsedavanje Aleksandrijskog patrijarha Kirila u glav-
nom hramu u Efesu otvoren je sabor ne manje od 160 episkopa, uglavnom iz Aleksan-
drije, Jerusalima, Palestine i Ilirika. Nestorijeve pristalice, 68 episkopa, protestvovale
su protiv otvaranja sabora pre dolaska Jovana Antiohijskog. Protest je podržao i impe-
ratorski činovnik Kandidijan.“1
Iako je bio prisutan u Efesu sa svojim istomišljenicima, Nestorije je tri puta odbijao
da se pojavi na saboru i na taj način odgovori na pozive koji su mu bili upućeni. On
jednostavno nije želeo da se pojavi na saboru na kome bi, sa svojim pristalicama, bio u
manjini, već je čekao pristizanje svojih prijatelja – sirijskih episkopa. No, bez obzira na
Nestorijev izostanak, kao i protivno volji carskih činovnika koji su bili zaduženi za pra-
ćenje rada sabora, okupljeni episkopi, na čelu sa ep. aleksandrijskim Kirilom, osudili
su, svrgli i anatemisali carigradskog episkopa, njegovo učenje kao i sve njegove prista-
lice:
„Nestorije je osuđen kao jeretik, hulnik i isključen je iz crkvene zajednice. Oci su
osudu izrekli jednoglasno: „Svi proklinjemo (anatemišemo) poslanice i Nestorijevo
učenje; jeretika Nestorija svi proklinjemo, sva vaseljena proklinje bezbožno Nestorije-
vo učenje. One koji opšte sa Nestorijem, svi proklinjemo; svi proklinjemo bezbožna
Nestorijeva učenja; ko ne proklinje Nestorija, neka je proklet.“2
„Ceo grad je bio za Kirila. Kada su kasno noću, pošto su osudili Nestorija, izašli iz
hrama u kome su zasedali, episkope je dočekala ogromna masa sveta sa upaljenim
bakljama i pobedonosno ih pratila do njihovih kuća.“3
Tek nakon donošenja glavne odluke zbog koje se Kirilov sabor i sastao, a to je bila
rasprava t.j. osuda Nestorija i njegovog učenja, u Efes je prispeo i karavan arhijereja sa
Istoka, predvođen ep. antiohijskim Jovanom. Evo kako istoričar Jevsevije Popović opi-
suje situaciju nastalu nakon pristizanja Nestorijevih prijatelja – istočnih episkopa:
„Kiril pošalje jednu deputaciju od episkopa pred prispele kolege iz Antiohije, ali sa-
stanak te deputacije i onih, koje je imala pozdraviti, beše veoma neprijateljski. Uzaja-
mno se obasipahu ukorima i rastadoše se kao neprijatelji. Jovan se ne htede priključiti
sinodu, koji je po njegovu mišljenju postupio sasvim nekorektno. On je sa svojim epis-
kopima održao drugi sinod, na kome su Kiril i Memnon (episkop grada Efesa, prim. I.
S.) zbog nepravednog, nezakonitog i nasilnog postupka zbačeni, a svi, koji s njima dr-
že, ekskomunicirani.“4
Nakon međusobnih zbacivanja i anatemisanja, oba sabora, i onaj Kirilov i onaj Jo-
vanov podneli su caru Teodosiju izveštaje, a to je učinio i Kandidijan, carski službenik.
Naravno, svaka od strana se trudila da u svom izveštaju sebe prikaže u što povoljnijem
svetlu. Iako je sve do sabora car Teodosije poklanjao svoje simpatije Nestoriju, u toku
samoga zasedanja njegov stav se, pod pritiskom javnosti, promenio. Masa sveta u Ca-
rigradu i Efesu koja je podržavala Kirila i nazivala Mariju Bogorodicom, nastupala je
protiv Nestorija koji je negirao učenje o istinskom utelovljenju Boga Logosa i njegovo
rođenje u ličnosti Isusa Hrista. Nakon što je car primio sva tri izveštaja, odlučio je da
ispoštuje odluke oba sabora. On je potvrdio odluke o zbacivanju Nestorija – koje je
doneo sabor Kirilovih pristalica, kao i odluku o zbacivanju Kirila i Memnona, i to tako
1 Sedam stubova premudrosti, str. 44.

2 Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori, str. 75-76.
3 Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 163.
464
VASELJENSKI SABORI
što je svu trojicu bacio u zatvor.1 No, posle dužeg pregovaranja sa pristalicama oba ta-
bora, Teodosiju se učinilo da je dobro da oslobodi Kirila i Memnona, a Nestorija odag-
na u progonstvo u Egipat (gde je i umro 440. godine u izolaciji, okružen pristalicama
ep. Kirila).
Posle svrgavanja ep. Nestorija sa carigradske katedre i povratka Kirila sa svojim
episkopima u Egipat gde je uživao veliku popularnost i podršku naroda, usledio je i
povratak u svoje zemlje i episkopa sa istoka, koji su do kraja sabora ostali u neprijatelj-
stvu sa egipatskim episkopima:
„Episkopi predvođeni Jovanom Antiohijskim, po odlasku iz Efesa, na putu, u Tarsu,
a potom i u Antiohiji, održali su sabor na kome je doneta odluka da se protestvuje pro-
tiv Nestorijevog svrgavanja; uz to, bila je potvrđena i odluka o svrgavanju svetog Kiri-
la.“2
Bile su potrebne čitave dve godine čestih kontakata između aleksandrijskog i antio-
hijskog episkopa radi prevazilaženja velikog raskola. Kao posrednik između dve sukob-
ljene strane našao se ep. emeski Pavle (iz Palestine) koji je sa uspehom završio svoju
misiju, tako da se na kraju glavnina sirijskih episkopa priključila osudi Nestorija. Ipak,
iako se veći deo sirijskih episkopa pridružio u Nestorijevoj osudi, ne mali broj njih je
ostao da brani stanovišta i verovanja bivšeg carigradskog episkopa. Ovi episkopi su,
nakon masovnog svrgavanja koje su doživeli od strane vlasti, bivajući pod progons-
tvom svojih neistomišljenika, morali da beže dalje na istok – u Persiju. Malo po malo,
ovi nestorijanci su izvršili potpuni uticaj na crkvu u Persiji, tako da je ona u celosti
postala nestorijanska. Ova i ovakva persijska crkva izvršila je dalji prodor na istok – u
Indiju, tako da su na tlo ove zemlje hrišćanstvo najpre doneli nestorijanci. Ove
hrišćanske crkve su se duže vreme održale na pomenutim prostorima kao napredne, a
njihovi ostaci postoje i danas pod istim drevnim imenima.
Na Trećem vaseljenskom saboru doneto je ukupno devet kanona.
Treći vaseljenski sabor i pravoslavno učenje o Bogorodici

Kao što smo mogli da uočimo tokom pregleda događaja koji su se odigrali na sabo-
ru u Efesu, jedna od ključnih tema je bila, pored definisanja učenja o bogočovečanskoj
prirodi Isusa Hrista, i učenje po kojem je Marija zvanično počela da se naziva Majkom
Božijom, odnosno Bogorodicom. U našem ranijem proučavanju teme o Bogorodici, u
okviru poglavlja „Blažena Marija ili carica nebeska“, argumentovano smo potvrdili da
se ovakvi termini ne upotrebljavaju od strane Hrista i apostola u Novom zavetu. No
ipak, iako rani hrišćani očigledno nisu Mariju nazivali Bogorodicom (a upravo takav
odnos prema njoj im se pripisuje pravoslavnim svetim predanjem), tokom malopređa-
šnjeg proučavanja smo primetili da je početkom V veka ovaj izraz ipak bio prilično ra-
širen u ondašnjim crkvenim krugovima. Dokaz za to da termin teotokos (Majka Božija
ili Bogorodica; ona koja je rodila Boga) nije izmišljen i uveden u crkvenu praksu tek na
saboru u Efesu, već da je postojao i ranije – dokazuje se i time što je Nestorije protes-
tvovao protiv njega, kao i to da ga je Kirilo vatreno zastupao (i to sve pre održavanja
efeskog sabora). No, postavlja se pitanje, koji je bio razlog koji je doveo do uvođenja
ovog nebiblijskog termina u rečnik ondašnjih crkava?
1 Na istom mestu.
465
Kao što smo se uverili u ranijim proučavanjima, u toku posleapostolske epohe su
nastajali mnogi verski pokreti predvođeni nekim episkopima ili prezviterima, koji su
odricali božanstvo Isusa Hrista, kao i činjenicu da se On, kao potpuni i savršeni Bog u
telu rodio od strane device Marije. Očigledan primer pogrešnih verovanja po ovom
pitanju zatekli smo npr. kod Arija (čije je verovanje podrazumevalo odricanje jedno-
suštnosti Oca i Sina). Upravo zbog čvrste odlučnosti nekih od crkvenih vođa ondašnjeg
vremena (ep. aleksandrijskog Atanasija, na primer), koji su zastupali veru da je Hris-
tos u isto vreme bio i potpuni Bog i potpuni čovek, te da je kao takav i začet silom Sve-
tog Duha i rođen od device, u prvi plan je izbila potreba da se ovo verovanje snažnije
utvrdi. Termin „Bogorodica“ tj. „Majka Božija“ – koji bi se uveo u crkvenu upotrebu, a
koji bi se odnosio na Mariju Isusovu majku, činilo se, bio je veoma podesan za rešenje
različitih sporova nastalih po pitanju pogrešnih učenja o prirodi Gospoda Isusa Hrista.
Jer, ukoliko bi termin „Bogorodica“ postao opšteprihvaćen, onda bi bilo jasno da niko
više ne bi mogao da zastupa verovanje da Isus nije Bog. Ovaj naziv je, dakle, jasno de-
finisao veru „pravoverne Crkve“ u potpuno i stvarno bogočoveštvo Isusa Hrista, tj. u
njegovo rođenje kao Savršenog Boga u telu.
Prema pravoslavnom autoru, protojereju Radomiru Popoviću, sv. Atanasije Veliki
sa početka IV stoleća bio je jedan od prvih crkvenih autoriteta koji je upotrebio izraz
„Majka Božija“, a na njega se, po istom pitanju, u svojoj „Poslanici monasima“ pozvao i
njegov (ne direktni) naslednik na katedri, ep. Kirilo povodom sukoba sa Nestorijem1.
Razlog korišćenja ovog termina od strane ep. Atanasija je veoma jasan. Na njegovu
upotrebu ga je nateralo Arijevo poricanje Hristovog božanstva, kao što je kasnije nate-
ralo i Kirila koji se suprotstavio učenju tadašnjeg carigradskog episkopa. Ipak, prema
pravoslavnom autoru Šmemanu, upotreba reči „Bogorodica“ u to vreme nije imala za
cilj proslavljanje i uzvisivanje Marije (onakvo kakvo danas postoji u Pravoslavnoj i
Rimokatoličkoj crkvi) već odbranu verovanja u bogočoveštvo Hristovo:
„Međutim, izrazom „Bogorodica“ još pre ikakvih bogoslovskih preciziranja, Crkva
je izražavala svoju veru u apsolutno jedinstvo Boga i čoveka u Hristu (ta-
ko da se sve što se govorilo o čoveku govorilo i o Bogu i obratno), svoju veru u apsolut-
ni smisao jevanđelske tvrdnje. - „I Slovo posta plot“.2
Međutim, kako je upravo u to vreme (od IV veka nadalje), kao što smo mogli da
pročitamo u tekstovima Ernsta Benza3, došlo do značajnijeg uticaja kulta boginje Maj-
ke (carice nebeske) kojeg su u Crkvu unele mase neobraćenih a pokrštenih pagana, i
njegovog stapanja sa „kultom Bogorodice“, tako je, malo po malo, o Mariji – majci Go-
spoda Isusa Hrista počelo da se veruje ono što Crkva u ranijim vekovima nije poznava-
la. I, kao što smo upravo uvideli, iako je motiv uvođenja naziva „Majka Božija“ (Bogo-
rodica) u hrišćansku terminologiju bio (donekle) ispravan i opravda(va)n odbranom
učenja o bogočoveštvu Hristovom, verovanje o Mariji koje je proisticalo iz ovakvog
njenog nazivanja nije bilo ni malo u skladu sa Biblijom. Bilo bi značajno da naglasimo
da je i u I veku nove ere, još za vreme apostola, bilo mnogo onih koji su javno poricali
Hristovo božanstvo kao i njegovo rođenje od device, ali pisci novozavetnih knjiga nisu
posegli za upotrebom naziva kao što je „Majka Božija“ – ne bi li, tobož, odbranili bo-
1 Vidi u: R. Popović, Vaseljenski sabori str. 75. Takođe, i u delu ‘Sedam stubova premudrosti’, pravoslavni
priznaju da se svedočanstva o upotrebi termina „Bogorodica“ ne mogu da nađu pre III i IV veka, ističući
da za njega saznajemo tek od Origena, aleksandrijskih episkopa Aleksandra i Atanasija, sv. Vasilija Veli-
kog, ep. Jevsevija Kesarijskog i kod sv. Grigorija Bogoslova. Vidi na str. 33.
2 Istorijski put Pravoslavlja, str. 158-159. Naglasak moj.
3 Vidi u poglavlju: Blažena Marija ili carica nebeska?
466
VASELJENSKI SABORI
žanstvo Hristovo. Naravno, bilo im je poznato da Bog nema i ne može imati majku. U
Novom zavetu Marija se, kao što smo se ranije uverili, naziva samo po imenu, uz doda-
tak da se radi o „Isusovoj majci“, tj. o „Mariji, majci Jakova i Josije“ - poznatih učitelja
prve Crkve.
Da bismo se još bolje upoznali sa posve nebiblijskom (bolje rečeno – protivbiblij-
skom) naukom o Mariji koju zastupa Pravoslavna (i Rimokatolička) crkva, a koja se
razvila tokom vekova u skladu sa upotrebom naziva Bogorodica (Majka Božija), na-
vešćemo još neke tekstove iz pravoslavne literature. Nakon tog navođenja, na njih će-
mo dati i biblijski odgovor.
Važna pravoslavna verovanja o Isusovoj majci Mariji

Jedini tekst kojeg pravoslavni bogoslovi imaju na raspolaganju da bi potvrdili da i
sama Biblija naziva Mariju Bogorodicom, nalazi se u ev. po Luki. On opisuje susret dve
trudnice, Jelisavete – majke Jovana Krstitelja i Marije – Isusove majke:
„U one dane Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan Judin grad, pa uđe u Zahari-
jinu kuću i pozdravi Jelisavetu. Kada Jelisaveta ču Marijin pozdrav, zaigra dete u nje-
noj utrobi, i napuni se Duha Svetoga Jelisaveta, te povika iz glasa i reče: blagoslovena
si među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da majka moga
Gospoda dođe k meni? Jer gle, kad glas tvoga pozdrava dođe do mojih ušiju, zaigra
dete od radosti u mojoj utrobi. I blažena je ona koja je poverovala da će se ispuniti što
joj je Gospod rekao.“1
Dakle, kao što vidimo, na ovom mestu Jelisaveta naziva Mariju Gospodnjom maj-
kom. Po logici pravoslavnih, to je dovoljan dokaz da bude nazvana Majkom Božijom
(Bogorodicom). Odgovarajući na postavljeno pitanje: „Gde to Sveto pismo naziva Devu
(Mariju) Bogorodicom?“, Justin Popović navodi nekoliko novozavetnih primera, i to:
nazivanje Isusa Hrista Gospodom od strane anđela nakon njegovog rođenja u Vitleje-
mu (Lk. 2:11); govor ap. Petra iz Dela ap. 10:36 u kome on kaže za Hrista da je on „Go-
spod svima“; kao i maločas navedeni pozdrav Mariji od strane Jelisavete.2 Nakon po-
minjanja ova tri primera (iz kojih jedino što možemo da uočimo jeste da Hristos biva
nazivan Gospodom), ava Justin završava rečima:
„Ko bi toliko bezuman bio, da ne želi da sa Evanđelistima naziva svetu Devu Bogo-
rodicom?“3
Pitanje je, dakle, veoma jasno! Međutim, i pored saznanja o Isusovom preuzviše-
nom Gospodstvu, i prostog nazivanja Marije majkom Gospoda Hrista (gde je naglasak
svakako na Gospodu a ne na njegovoj majci), mi ponovo, ni u jednom od ovih tekstova
ne možemo da pročitamo izraze „Bogorodica“ ili „Majka Božija“. Ukoliko bi pravoslav-
ni hteli da biblijski potvrde pravilnost upotrebe napred navedenih termina – morali bi
da nam pokažu gde se to oni navode u Bibliji? Zbog čega i sama Jelisaveta nije uzvik-
nula pred Marijom: „i otkud mi to da Majka Božija dođe k meni?“, već se izrazila
ipak drugačije? Nepogrešivi Gospod je sasvim sigurno, nadahnuvši Duhom Svetim
Jelisavetu prilikom pozdrava upućenog Mariji (Lk. 1:41), namerno izbegao upotrebu
reči „teotokos“ (Majka Božija), znajući da će se iz nje, u budućnosti, iznedriti razna
pogrešna verovanja. Uostalom, i sami apostoli, hronološki oko 50 i više godina posle

2 Justin Popović, Dogmatika pravoslavne crkve II, str. 273-274.
467
ovog Jelisavetinog pozdrava, prilikom opisivanja događaja iz života Isusa i njegovih
najbližih srodnika, izbegavaju da Mariju nazovu „majkom Gospodnjom“, već je u
evanđeljima nazivaju prosto „majkom Isusovom“. Dakle, i pored činjenice koju su
svim srcem zastupali, a koja glasi da je Marija rodila Boga u telu! No, ukoliko ipak po-
pustimo pred navaljivanjem pravoslavnih da Jelisavetino pominjanje „majke Gospoda
mojega“ daje opravdanje da Mariju nazivamo Majkom Božijom, onda bi, valjda, po
istoj toj logici bilo slobodno da npr. Jakova, koga ap. Pavle u posl. Galatima 1:19 naziva
„bratom Gospodnjim“ – nazovemo „bratom Božijim“, ili pak da njega zajedno sa Ju-
dom, Simonom i Josifom (Josijom), koje Pavle u 1. Kor. 9:5 naziva „braćom Gospod-
njom“ – nazovemo „braćom Božijom“!?! No, apostoli se ni na jednom mestu nisu usu-
dili da napišu ovakve nazive, iako bi, sledeći maločas pominjanu logiku, imali na to
pravo. Da je termin „Bogorodica“ tj. „Majka Božija“ mnogo više filozofski nego teološ-
ki, te da je hrišćanstvu nepotreban i suvišan, na kraju krajeva dokazuje i činjenica da
ga nisu upotrebljavali ni apostoli a ni njihovi naslednici u narednim stolećima. Uosta-
lom, i samo insistiranje pravoslavnih na upotrebi ovog termina može u početku da nas
zbuni (sve dok ne saznamo za ostala njihova verovanja o Bogorodici – koja ćemo malo
kasnije detaljnije spomenuti), a pogotovo iz razloga što oni ipak imaju pravilnu pred-
stavu o tome kakva je bila prava priroda utelovljenja i rođenja Spasitelja od strane de-
vice Marije. Poslušajmo dakle šta, ovoga puta sasvim ispravno i u skladu sa Biblijom, o
prirodi utelovljenja Boga Logosa kazuje ava Justin:
„Sveta Deva jeste i naziva se Bogorodicom ne u tom smislu da je Gospoda
Hrista rodila po Božanstvu njegovom, ili dala biće i postojanje njegovom Bo-
žanstvu, jer je njegovo Božanstvo večno i bespočetno, nego u tom smislu, da Ga je ro-
dila po čovečanstvu, jer rođeni od nje, u samom začeću i rođenju od nje bio je, kao
što i uvek jeste, istiniti Bog. (...) Jer mi govorimo da je ona rodila Boga, ne smatrajući
pritom da je Božanstvo Logosa dobilo od nje početak svome biću (...), nego držeći da je
sam Bog Logos, koji je pre vekova van svakog vremena rođen od Oca, i bespočetno i
večno postoji sa Ocem i Duhom, u poslednje dane radi našeg spasenja obitavao u nje-
noj utrobi, i neizmenljivo se ovaplotio od nje i rodio.“1
Upravo iz ovog teksta uviđamo zbog čega su apostoli izbegavali da, iako verujući u
božansko poreklo Isusa Hrista (ovaploćenje Boga Logosa), nazovu Mariju „Majkom
Božijom“. Marija je, dakle, Isusu Hristu podarila samo ljudsku prirodu (koju je i sama
posedovala) bez imalo mogućnosti da rodi ili da bilo šta pridoda njegovoj božanskoj
prirodi. Prema maločas citiranom kazivanju Justina Popovića, saglasno sa učenjem
Svetog pisma, Bog Logos je u večnosti rođen od Boga Oca (i u tom smislu nije imao
„božansku majku“), a u vremenu ovaploćen i rođen po ljudskoj prirodi od zemaljske
majke (bez da je imao zemaljskog oca). Na taj način shvatamo da Isus Hristos u pogle-
du svoga božanskog rođenja nije imao majku, niti je po čovečanskom rođenju imao oca
– pa saglasno tome, iako je rodila Boga u telu, Marija ga je rodila samo po ljudskoj pri-
rodi – a ne po božanskoj. Stoga, ispravno zaključujući i slažući se sa terminologijom
koja se koristi u Svetom pismu, smatramo da je potpuno ispravno Mariju nazivati sa-
mo onim izrazima kako su to činili i njeni hrišćanski savremenici – govoreći o njoj kao
o „majci našeg Gospoda Isusa Hrista“ (Lk. 1:43), ili pak, jednostavno, kao o „majci Isu-
sovoj“ (Jn. 2:3; Dela ap. 1:14), izbegavajući nazive koji su uvedeni u kasnijim vekovi-
ma!

468
VASELJENSKI SABORI
Blagodatna – Marijino nebesko ime?

Pored prilično vešte manipulacije biblijskim tekstovima koji se odnose na Gospods-
tvo Hristovo, a pogotovo onog iz Lk. 1:39-44 koji se odnosi na opravdavanje upotrebe
termina „teotokos“ (Majka Božija) u okviru Istočne crkve, pojedini pravoslavni bogos-
lovi vrše i izvesna prilagođavanja evanđelskih tekstova prilikom prevođenja sa grčkog
jezika, da bi tako sačinjeni prevodi odgovarali njihovom učenju o Bogorodici. Takav je
slučaj i sa prevodom Novog zaveta kojeg je sačinila komisija Svetog arhijerejskog sino-
da SPC, koji sadrži određene nejasne termine, a koji se, u isto vreme, ne nalaze kao
takvi (i sa takvim značenjem) u originalnom grčkom tekstu. Jedan o takvih termina
jeste i reč „blagodatna“ – osobina za koju se tvrdi da ju je Marija posedovala, iako na
prvi pogled nije baš najjasnije šta ona označava. Evo kako glasi tvrdnja koju iznosi Jus-
tin Popović po ovom pitanju, a potom i kako glasi tekst Novog zaveta iz maločas po-
menutog zvaničnog prevoda SPC:
„Nema sumnje, Presveta Bogorodica je ono što i Njen Božanski Sin, jer nam je Bla-
godat rodila, i sama „Blagodatna“ postala. (...) Nebesko ime Presvete Bogorodice
jeste „Blagodatna“. Njega je od Trisvetog Božanstva doneo sveti Arhistratig Nebes-
kih Sila Gavril. To je njeno Evanđelsko ime.“1
„I ušavši k njoj anđeo reče: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslo-
vena si ti među ženama! A ona vidjevši ga, uplaši se od riječi njegove i mišljaše: kakav
bi ovo bio pozdrav? I reče joj anđeo: Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga.“2
Kao što možemo da uočimo, deo pozdrava upućenog devici Mariji bio je i „raduj se
blagodatna“. Na ovaj način, upotrebljavajući isti izraz, što se tiče prevoda Novog zaveta
na srpski jezik, ovaj stih je preveo još samo Vuk Karadžić (koji nije poznavao grčki je-
zik niti je sa njega prevodio). Svi ostali prevodioci (među njima i neki uvaženi pravos-
lavni bogoslovi) preveli su ovaj pozdrav mnogo jasnije i više u skladu sa grčkim izvor-
nikom. U daljem tekstu će nam postati mnogo jasnije zbog čega je precizno prevođenje
ovog pozdrava tako važno. Navedimo najpre dosadašnje srpske prevode Novog zaveta,
što se tiče stiha iz ev. po Luki 1: 28.
„I ušavši k njoj anđeo reče: raduj se blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslove-
na si ti među ženama.“ (Vuk Karadžić);
„I uđe k njoj i reče: Zdravo, ti koja si stekla milost Božju, Gospod (je) s tobom!“
(dr Dimitrije Stefanović);
„I ušavši k njoj anđeo reče: raduj se ti što si stekla milost, Gospod je s tobom
[blagoslovena si među ženama].“ (dr Emilijan Čarnić);
„Kada je došao, anđeo joj reče: - Raduj se, ti koja si našla milost! Gospod je s to-
bom!“ (dr Aleksandar Birviš);
„Došavši k njoj, rekao je: „Raduj se ti kojoj je iskazana milost! Gospod je s to-
bom!“ (mr Miroslav Živković);3
Kao što možemo da uočimo, većina prevodilaca ovaj stih prevodi tako da se u nje-
mu podrazumeva da je Marija „stekla milost“ od Boga, tj. da se Bog baš na nju smilo-
vao što se tiče budućeg rođenja Spasitelja. Moramo da se složimo sa time da je biti ze-
maljska majka večnog Sina Božijeg veoma blagosloveno stanje. Majka Spasitelja je
1 Dogmatika pravoslavne crkve, tom III, str. 647-648. Naglasak moj.

2 Sveto pismo Novi zavjet, prevod komisije Sv. arh. sinoda SPC, četvrto ispravljeno izdanje, Beograd 1998.
god. Naglasak moj.
3 Naglasci na citiranim stihovima su moji.
469
mogla da bude samo jedna od svih milijardi žena koje su do sada živele na zemlji. Me-
đutim, biblijski tekst jasno ukazuje na to da Marija ničim nije zaslužila da rodi Hrista
(dakle, to nije bio plod njenih dobrih dela, odnosno njenih zasluga) – već rezultat Boži-
je milosti i Njegove suverene odluke. To dokazuju i reči anđela koji je dva puta ponovio
da je Marija „našla milost u Boga“, tj. da se Bog na nju smilovao. Sveto pismo, naime,
kaže da „ako je po milosti, onda nije po delima, jer milost već ne bi bila milost.“1
Ipak, i pored jasnoće biblijskog teksta, pravoslavni (i rimokatolici) su svojim „svetim
predanjem“ ovom tekstu pridodali sasvim drugačije značenje i u evanđelje učitali ono
što tamo nikako ne piše. Pogledajmo naime šta sve stoji u „Dogmatici pravoslavne crk-
ve“, a što se tiče njenog verovanja u osobu „Majke Božije“, tj. Isusove majke Marije.
Tekstove koje ću sada navesti najvećim delom nismo pominjali niti razmatrali u pogla-
vlju „Blažena Marija ili carica nebeska?“:
„Crkva se ne može ni zamisliti ni postojati bez Svesvete Majke Spasa Hrista. Pre-
sveta Bogorodica je Crkva i Crkva je Presveta Bogorodica. Kada se rekne
„Bogorodica“, time se obuhvata sva ideja Crkve, jer se imenom Bogorodica u ličnosti
Prisnodjeve Marije izražava sva božanska tajna ličnosti Isusa Hrista. Da, da, da: bez
Presvete Bogorodice nema Bogočoveka = nema Spasitelja = nema Crkve = nema
spasenja = nema obogočovečenja = nema otrojičenja. I sav se svet pretvara u najbe-
smisleniji užas, a čovek – u najstrahovitiji pakao, pakao, pakao. Presveta Bogoro-
dica je Majka Boga, Majka Bogočoveka, i time Majka Crkve, jer je Majka tela
Bogočovekova. A telo Bogočovekovo je Crkva. Po besmrtnoj blagovesti Sv. Kirila Alek-
sandrijskog: Presvetom Bogorodicom su „utvrđene crkve po celoj vaseljeni“. I uz to još
dolazi i ova istina: Bogorodicom se ostvaruje spasenje, jer je Ona: „radionica
našeg spasenja (...).“2
„Gospod Hristos i njegova čudesna Bogomajka su za molitveno osećanje Pravoslav-
ne Crkve dva nerazdvojna bića. Spasonosni iskupiteljski podvig Gospoda našeg Isusa
Hrista nerazdvojan je u pravoslavnom osećanju i saznanju novozavetne vere od pre-
svete, prečiste, preblagoslovene, slavne Vladičice naše Bogorodice i Prisnodeve Marije.
(...) Ona je Spasitelja rodila, i time sama spasenje sveta postala. (...) Ona je posta-
la most kojim se prelazi iz smrti u život. (...) Ona je ne samo pakao umrtvila nego i
dveri raja otvorila. (...) No ne samo to, nego je ona i raj postala, u kome je drvo života –
Gospod Isus. (...) Ko kroz nju uđe spašće se. (...) Ona je nepokolebivi stub Crkve.
(...) Ona je jedino Bezgrešnog rodila, zato je i bezgrešna postala. (...) Rodivši
svemilostivog Boga i Gospoda Hrista, Presveta Bogomajka je i sama postala
svemilostiva. (...) Ona sve može, jer je rodila silnog u moći Hrista. (...) Postavši
Majkom milostivog Gospoda, ona je i sama postala „izvor milosti“, „bezdan milosrđa“.
Njena milostivost je neizmerna. (...) Rodivši Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, sveta
Bogorodica je i sama postala „spasenie roda hristianskago“. (...) Ona je za pravos-
lavne: jedina pomoć, jedina nada, jedina pohvala. (...) Preblagoslovena Bogo-
rodica je: nebo na zemlji. (...) Uzimajući „vreme“ za vršenje svete Liturgije, sveštenik
se obraća Presvetoj Bogorodici kao „spasenju roda hrišćanskoga“. (...) U najvažnijem
momentu svete Liturgije, po osvećenju svetih Darova, mi se najpre molimo njoj, i
veličamo je što nam je rodila Boga. (...)
Pošto Presveta i Svemilostiva Bogomajka obuhvata sav život pravoslavnog
hrišćanina, to joj se mi, posle pričešća, obraćamo divnom zahvalnom molitvom: Pre-
1 Poslanica Rimljanima 11:6, prevod dr Lujo Bakotić. Naglasak moj.

2 Justin Popović, Dogmatika, tom III, str. 647. Naglasak moj.
470
VASELJENSKI SABORI
sveta Vladičice Bogorodice, videlo pomračine duše moje, nado, zaštito, pribežište, ute-
ho, radovanje moje, blagodarim ti što si me nedostojnog udostojila da budem pričas-
nik prečistoga Tela i prečasne Krvi Sina tvoga. No ti, koja si rodila istinito Videlo, pro-
svetli duhovne oči srca moga; ti, koja si rodila izvor besmrća, oživi me umrtvljenog
gresima; ti, koja si nežno-milostiva Majka milostivog Boga, pomiluj me i daj mi umile-
nje i skrušenost u srcu, i smirenost u mislima mojim, i povratak iz ropstva pomisli mo-
jih, i udostoji me da do poslednjeg daha svog neosuđeno primam svetinju prečistih
Tajni, na isceljenje duše i tela; i podaj mi suze pokajanja i ispovesti, da bih te pevao i
slavio u sve dane života svog, jer si blagoslovena i proslavljena vavek. Amin. (...)
Ona je majka Boga, i otuda majka svega božanskog, svega svetog, svega
nebeskog, svega najboljeg. Od svega dobrog, ona je najbolja; od svega svetog, ona je
najsvetija; od svega čistog, ona je najčistija; od svega divnog, ona je najdivnija. Ona je
najpuniji obrazac svega najboljega. Jer kad je kroz nju Bog ušao u svet, u čoveka, kako
da kroz nju ne uđe u čoveka sve što je Božje, sve što je nebesko, sve što je besmrtno,
sve što je večito, sve što je blaženo?“1
Komentarišući rimokatoličko učenje o bezgrešnom začeću „Presvete Bogorodice“
koje Pravoslavna crkva smatra pogrešnim, i dajući na njega „pravoverni“ odgovor, ava
Justin dodaje da i pravoslavni veruju u Marijinu bezgrešnost, samo na drugačiji način:
„Verna bogootkrivenoj istini o sveopštoj naslednosti prvorodnog greha apostolska
Crkva Pravoslavna osuđuje i odbacuje rimokatoličko učenje o neporočnom začeću sve-
te Deve Marije, i ispoveda da se ona začela i rodila prirodnim putem od svetoga Joa-
kima i svete Ane, što znači da je njeno začeće podložno prvorodnom grehu. (...) Istina,
Pravoslavna Crkva još iz duboke starine naziva u svojim bogoslužbenim knjigama sve-
tu Bogorodicu: presvetom, prečistom, preblagoslovenom, preslavnom, preneporoč-
nom, i u superlativu joj pripisuje sve što je najbolje, najčistije, najsvetije, najdobrode-
teljnije. Ali sve to Pravoslavna Crkva ne odnosi na otsustvo prvorodnog greha u svetoj
Devi, nego na otsustvo ličnih grehova u njoj, od kojih je ona bila slobodna
posle silaska Svetoga Duha na nju i začeća Gospoda Isusa. Zbog silaska
Svetog Duha na svetu Devu i zbog začeća Spasiteljevog, i od začeća, ona je postala
slobodna od ličnih grehova. Zato što je rodila jedino Bezgrešnog, ona je i sa-
ma postala u jednom smislu bezgrešna, to jest bez ličnih grehova, a nije
bila bezgrešna u tom smislu da je sama bila rođena bez prvorodnog greha.“2
„Posle Gospoda Hrista – Sveblagovesti, prva Blagovest, prva sveblagovest? Presveta
Bogorodica! Jer Ona u potpunosti ostvarila Evanđelje Hristovo: i zato jedina bez-
grešna u rodu ljudskome posle Jedino Bezgrešnog. Iako rođena sa prvorodnim
grehom, Ona je bila slobodna od svakog ličnog greha svojim vrlinskim životom i slo-
bodnom voljom. A to postala svojom nadheruvimskom čistotom, svetošću, bezgreš-
nošću. Zato Ona posle Boga – najbožanstvenije, najčistije, najsvetije, najmilostivije,
najsavršenije biće. (...) Presveta Bogorodica – jedino svesavršeno ljudsko
biće posle Bogočoveka Gospoda Hrista.“3
O svome verovanju u telesno vaskrsenje Marije, Isusove majke, koje (kao što smo
već proučili ranije u posebnom poglavlju) ni jednom jedinom rečju nije opisano u Sve-
tom pismu, pravoslavno predanje nas obaveštava na sledeći način:
1 Justin Popović, Dogmatika, tom II, str. 280-287. Naglasak moj.

3 Justin Popović, Dogmatika, tom III, str. 650, 652. Naglasak moj.
471
„Svetopredanjska bogočovečanska istina Crkve o Presvetoj Bogorodici ukratko je
ovo: kao Adamov potomak, rođena sa prvorodnim grehom, Ona je bila podložna zako-
nu smrti, ali je kao bezgrešna i Presveta Bogomajka vaskrsnuta Njenim Božan-
skim vaskrslim Sinom i uznesena u slavi iznad Heruvima i Serafima i posađena
na presto iznad Svetih Nebeskih Sila. (...) Svešteno Uspenije Presvete Bogorodice ne
nazivamo smrću već preseljenjem ka Gospodu. Umrlo telo Presvete Bogomajke preda-
je se grobu, a posle tri dana se uznosi na nebo. Sveti Damaskin blagovesti: Presveto
telo Bogomatere polaže se u preslavni grob; i iz njega posle tri dana vaskrsava i uznosi
se na nebo. Mati Božija je uzvišenija od Anđeoskih Sila, Ona je „radionica spasenja
našeg“. Gospod Hristos je Bogorodicom izvršio Bogočovečanski domostroj spasenja.
Stoga: ništa milije od Majke Božije.“1
I, za sam kraj navođenja tekstova koji nam opisuju nebiblijska verovanja o Isusovoj
majci, završavamo citatima koji nam uverljivo stavljaju do znanja da je Marija ključni
činilac u spasenju pravoslavnih, time što ona, kao Svemoćna, moli i posreduje za njih:
„Zbog svega toga sveistinita je bogonadahnuta blagovest svetog Oca našeg Grigori-
ja Palame: „Niko ne dolazi k Bogu sem preko Presvete Bogorodice i od Nje
rođenog Posrednika, i ni jedan od darova Božjih ne daje se ni anđelima ni lju-
dima sem preko Nje. (...) Bogovođena misao Svetog Zlatousta, veličajući Presvetu
Bogorodicu, blagovesti: (...) Ona je Mati spasenja, jer je rodila Spasitelja. (...) Bo-
gomisaoni pesnik, Sveti Jefrem Sirin, u molitvenoj raspevanosti svoje hristočežnjive
duše, kazuje nam divne istine, večne istine o Presvetoj Bogomajci: (...) Ti sve možeš
kao Mati Božija, i ništa nemoguće nema za Tebe, samo ako ti uzaželiš... Potstakni
misao moju na pokajanje i rukovodi me na putu spasenja. (...) Moćna Majko
Svemogućeg i živog Boga, pruži ruku pomoći meni lišenom pomoći, i podigni dušu
moju, rekavši joj: „Ja sam tvoje spasenje“. (...) O, svemilostiva i svečudna Carice
umne svetlosti (...) bezdno milosti koja rastura oblak gnjeva Božjeg; (...) istinska ču-
varko svih hrišćana, i sigurno spasenje celoga sveta! (...) naročito pak Crkvu Sina
Tvog čuvaj i brani u sve dane. O milostiva i svemilostiva Carice neba i zemlje, Bo-
gorodice Prisnodjevo, pomiluj sve pravoslavne hrišćane. (...) Ti si naša nada, i zaštitni-
ca svih koji Ti pribegavaju i ištu Tvoju svetu pomoć; Ti si usrdna molitvenica pred Si-
nom Tvojim i Bogom našim; tvoja materinska molitva može mnogo da utiče na Njega.2
Vaskrsla Marija na nebesima, po verovanju Istočne crkve ima zaista veliku moć i
dostojanstvo. Ona sama je:
„Tron Cara koji sedi na heruvimima; nebeska vrata, kroz koja mi uzlazimo na nebo;
(...) neodoljivo posredništvo (..) posle Trojice opšta svih Vladateljka; posle Uteši-
telja opšta svih utešiteljka; posle Posrednika opšta svih Posrednica za sav svet;
kolesnica mislenog Sunca – istinite svetlosti koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi
na svet; nositeljka Onoga koji rečju Svojom nosi sve; (...) bdenje i molitveno posredo-
vanje za svet pred licem Božjim. (...) Pošto se Gospod Hristos prvi rodio u Svetome
Duhu od Presvete Bogorodice, a od Njega svi Sveti, to Mati Božija jeste Mati svih
Svetih, Gospođa, Carica i Vladarka, a svi Sveti su sluge, sluge Matere Božije.“3
Svakom dobrom a pritom i nepristrasnom proučavaocu Svetog pisma sve ove nap-
red pobrojane osobine Marije, majke Isusove, moraju da zvuče potpuno strano, iz raz-
loga što Bogom nadahnuti apostoli o njima nisu nikada ni jednu jedinu reč ni izgovorili

2 Isto, str. 646, 656-657, 666-667. Naglasak moj.
472
VASELJENSKI SABORI
niti napisali. Prosto je neverovatno da su apostoli mogli da zataje od svojih slušalaca i
vernika Hristovih ovako ogromno duhovno bogatstvo koje je bilo neophodno za njiho-
vo spasenje. Koji li je bio razlog što ni evanđelisti (Matej, Marko, Luka i Jovan), kao i
drugi pisci Novog zaveta (a među njima veliki propovednici poput ap. Petra i Pavla)
nikada u svojoj usmenoj ili pisanoj reči nisu, makar usput, spomenuli da je Marija –
time što je rodila Spasitelja - postala „Majka Spasenja“; da je ona „svemilostiva i izvor
milosti“, da je „sama Crkva i Majka Crkve“? Da li je onda Gospod Hristos izgovorio
neistinu kada je rekao da je on taj koji predstavlja „vrata“ kroz koja čovek ulazi u večni
život (Jn. 10:9), ukoliko ta „vrata“ zapravo predstavlja njegova zemaljska majka? Isto
tako, kako je ap. Petar mogao da se usudi da pred okupljenim mnoštvom kaže da sav
Izrailj treba da zna da „nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog ime-
na pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje“ (Dela ap. 4:12;
misli se naravno na Gospoda Hrista), kada nam „bogomisaoni“ pesnik sveti Jefrem
Sirin kazuje večne istine o Presvetoj Bogomajci, a koje podrazumevaju da je Ona „nje-
govo spasenje“? I kako može da bude „sveistinita bogonadahnuta blagovest“ Grigorija
Palame da „niko ne dolazi k Bogu sem preko Presvete Bogorodice...“, kada je sam Spa-
sitelj rekao da „niko ne dolazi k Ocu do samo kroz Njega“ (Jn 14:6)? I, da li je Marija
odista posle našeg Posrednika Gospoda Isusa Hrista „opšta svih Posrednica za sav
svet“, kada apostol Pavle jasno kaže:
„Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos.“
(1. Tim. 2:5; Naglasak moj);
Kako je moguće verovati da je Marija, iako rođena sa praroditeljskim grehom i bila
pogrešiva do trenutka Hristovog začeća, od momenta otpočinjanja njene trudnoće pos-
tala bezgrešna i nepogrešiva, kada nam Sveto pismo na više mesta svedoči drugačije?
Ukoliko je postala nepogrešiva, zbog čega je nekoliko puta ispoljila nerazumevanje i
ograničenost svog duhovnog rasuđivanja, i time zaslužila ukor svog božanskog i uisti-
nu nepogrešivog Sina?1 Da li je uopšte moguće i pomisliti da bi Gospod Hristos, ukoli-
ko je on zaista utemeljivač ranije pročitanog pravoslavnog verovanja o „Presvetoj Bo-
gorodici“, govoreći o „Carici neba i zemlje“ mogao da izjavi da postoje mnogi koji su od
nje „ipak više blaženi“? (Lk. 11:28). Da li je pravoslavnima uopšte poznato da bi,
upravo u skladu sa rečima Gospoda Hrista, svaka žena u poznijim godinama, koja is-
kreno veruje i živi bogougodnim životom, imala pravo da se uporedi i nazove Hristo-
vom majkom? Ukoliko nekome od mojih čitalaca ova izjava zvuči kao neko svetogrđe,
poslušajmo šta je o ovome rekao sam Gospod:
„Dok je on još govorio narodu, gle, majka i braća njegova stajahu napolju želeći da
govore s njim. I neko mu reče: gle tvoja majka i tvoja braća stoje napolju i žele da
govore s tobom. A on odgovori i reče onome što mu kaza: ko je moja majka i ko su
moja braća? I pruži svoju ruku na svoje učenike pa reče: evo moje majke i moje
braće; jer ko god čini volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i
majka.“2
Kao što vidimo, Gospod je u ovom iskazu pomenuo sve svoje zemaljske krvne srod-
nike, među kojima i svoju majku (za koju smo već ranije dokazali da se ni u čemu nije
isticala među Njegovim učenicima u prvom veku). Zapazimo, Isus nije rekao: „...taj je
brat moj i sestra i otac i majka“, iz razloga što zemaljskog oca nije imao3, a sa njego-
1 Na primer: Na svadbi u Kani, Jn. 2:4; u jerusalimskom hramu, Lk. 2:48-50.

2 Ev. po Mateju 12:46-50. Naglasak moj. Vidi i u: Mk. 3:31-35; Lk. 8:19-21.
3 Iako se na par mesta u Novom zavetu Josif naziva Isusovim ocem (kao npr. u Lk. 2:33, 48; posve je jasno
da je on samo vršio „dužnost“ njegovog zemaljskog staratelja – pošto je bio muž njegove majke Marije.
473
vim nebeskim Ocem ni jedno stvorenje (niti pak bilo koji bogougodni vernik) nipošto
ne može niti sme da se uporedi! Međutim, nasuprot tome, očito je da ne samo pojedini
posebno posvećeni vernici i veliki isposnici, već i mnogi drugi prosti zemaljski vernici
mogu (po rečima Hristovim) da se uporede sa Njegovom majkom!!!
Sledeći prethodne primere, na sličan način bismo mogli da osporimo i proglasimo
biblijski neopravdanim i dodeljivanje svih ostalih božanskih osobina koje pravoslavni
pripisuju Isusovoj majci – a koje se ni u najblažoj formi Svetim pismom ni malo ne
podrazumevaju. Ipak, zbog ovakvog svog verovanja o Mariji, koje je u potpunosti proi-
steklo iz umova kasnijih crkvenih otaca (imena nekih od njih smo imali prilike da pro-
čitamo u navedenim citatima), oni najradije stih iz Lk. 1:28 prevode sa „Raduj se bla-
godatna“ (koji, prema pravoslavnom učenju, više ističe blagodatnost same Ma-
rije – kao da blagodat od nje proističe), umesto ispravnije i preciznije: „Raduj se ti
koja si stekla milost“ (koji nedvosmisleno ukazuje na Marijinu nedostojnost prima-
nja blagonaklonosti Božije koja joj je bila ukazana).
Kakvo je biblijsko značenje izraza: „Blagoslovena si ti među ženama“?

Još jedan od stihova iz Biblije kojim pravoslavni žele da utvrde svoje verovanje o iz-
razitoj posebnosti i uzvišenosti Isusove majke Marije nad svim drugim ženama (ali i
nad celokupnom Božijom tvorevinom), jeste deo Jelisavetinog pozdravnog govora, sa
čijim smo se delovima već ranije susreli. Naime, ona je u momentu pristizanja Marije k
njoj u goste bila u šestom mesecu trudnoće. Nosila je budućeg proroka i preteču Gos-
podnjeg, Jovana Krstitelja. Iako je za sve vreme trudnoće svoje žene sveštenik Zaharija
bio nem (Lk. 1:20, 64), sigurno je da je pisanjem na tablici (kao u Lk. 1:63) detaljno
saopštio Jelisaveti anđeosku poruku o rođenju njihovog budućeg muškog deteta i nje-
govoj unapred određenoj ulozi u vezi prorečenog dolaska izrailjskog Mesije.1 Jelisave-
ta, koja je već bila zašla u godine, zasigurno je smatrala velikim blagoslovom to što će
postati majka Mesijinog preteče (proroka koji će najaviti Njegov dolazak). Međutim,
bez ikakve sumnje, smatrala je, i to sa pravom, da je njeno blaženstvo posve zanemar-
ljivo kada se uporedi sa blagoslovom kojeg je udostojena ona koja će nositi u svojoj
utrobi, a potom i roditi samog božanskog Logosa. Kao žena kojoj se približavalo vreme
da postane majka, u trenutku pristizanja svoje mlade rođake Marije, Jelisaveta je, is-
punjena Svetim Duhom izgovorila veoma snažne i sadržajne reči – za koje u tom tre-
nutku nije mogla ni da zamisli da će ih milioni ljudi, tokom mnogih narednih vekova,
tako pogrešno razumeti. Iako smo već ranije naveli čitav ovaj tekst, pročitajmo ga po-
novo još jedanput:
„U one dana Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan Judin grad, pa uđe u Zahari-
jinu kuću i pozdravi Jelisavetu. Kada Jelisaveta ču Marijin pozdrav, zaigra dete u nje-
noj utrobi, i napuni se Duha Svetoga Jelisaveta, te povika iz glasa i reče: blagoslo-
vena si među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da majka
moga Gospoda dođe k meni? Jer gle, kad glas tvoga pozdrava dođe do mojih ušiju, zai-
gra dete od radosti u mojoj utrobi. I blažena je ona koja je poverovala da će se ispuniti
što joj je Gospod rekao.“2
Iako Jelisavetina izjava zaista može, za one koji nedovoljno poznaju Sveto pismo,
da izgleda kao neko posebno uzvisivanje Marije (na način kako to smatraju i veruju
1 Vidi u: Ev. po Luki 1:15-17, 67-88.

474
VASELJENSKI SABORI
pravoslavni i rimokatolici), ona je označavala samo priznanje posebnosti Božijeg milo-
srdnog dara – kojeg je mogla da iskusi samo jedna od miliona žena. Nositi u svojoj ut-
robi budućeg Spasitelja sveta – zaista je bio veliki blagoslov. Marija je sa pravom bila
nazvana onom koja je „blagoslovena među ženama“. Mnoge žene kroz istoriju su pos-
tajale majke velikih Božijih slugu i proroka (kako u starozavetnom tako i u novozavet-
nom periodu), ali je samo jedna jedina mogla da postane majka Božijeg Sina. No ipak,
izraz „blagoslovena među ženama“ nije bio tako neuobičajen u biblijska vremena
u okviru izrailjskog naroda. Ovakvu „titulu“ koja je izražavala svu posebnost službe ili
učinjenog dela ponele su, bez sumnje, i druge žene. Među njima nalazimo i jednu koja
je živela u tzv. „vreme sudija“ (oko 1300 god. pre Hrista), a koja je svojim vrsnim i za
ženu posve neuobičajenim delom zaslužila ovakvu vrstu pohvale. Navedimo najpre
biblijski tekst koji opisuje ovaj događaj, a potom i reči pesme koju je, u slavopoj Gos-
podu, izgovorila tadašnji sudija i vođ jevrejskog naroda, proročica Devora:
„Tada reče Devora Varaku: ustani, jer ovo je dan, u koji ti dade Gospod Sisaru u ru-
ke. Ne ide li Gospod pred tobom? I Varak siđe s gore Tavora, i deset tisuća ljudi sa
njim. I Gospod smete Sisaru i sva kola njegova i svu vojsku oštrim mačem pred Vara-
kom; i Sisara siđe s kola svojih i pobježe pješice. A Varak potjera kola i vojsku do Aro-
seta neznabožačkoga; i pade sva vojska Sisarina od oštroga mača, ne osta nijedan. A
Sisara utječe pješice do šatora Jailje žene Evera Kenejina; jer bijaše mir
među Javinom carem Asorskim i domom Evera Kenejina. I izide Jailja nasusret
Sisari, i reče mu: skloni se, gospodaru, skloni se kod mene; ne boj se. I on
se skloni kod nje u šator, i ona ga pokri pokrivačem. A on joj reče: daj mi malo vode da
se napijem, jer sam žedan. A ona otvori mijeh mlijeka i napoji ga, pa ga pokri. A on joj
reče: stoj na vratima od šatora, i ako ko dođe i zapita te i reče: ima li ko tu? reci: nema.
Tada Jailja žena Everova uze kolac od šatora, i uze malj u ruku, i pristupi
k njemu polako, i satjera mu kolac kroz slijepe oči, te priđe u zemlju, kad
spavaše tvrdo umoran, i umrije. I gle, Varak tjeraše Sisaru, i Jailja mu izide na-
susret i reče mu: hodi da ti pokažem čovjeka kojega tražiš. I uđe k njoj, i gle, Sisara
ležaše mrtav, i kolac mu u slijepim očima. Tako pokori Bog u onaj dan Javina cara Ha-
nanskoga pred sinovima Izrailjevijem. (...) I u taj dan pjeva Devora i Varak sin Avine-
jemov govoreći: Blagosiljajte Gospoda što učini osvetu u Izrailju (...) Da je blagoslo-
vena mimo žena Jailja žena Evera Kenejina; mimo žene u šatorima da je bla-
goslovena. Zaiska vode, mlijeka mu dade, u gospodskoj zdjeli donese mu povlaku. Li-
jevom rukom maši se za kolac a desnom za malj kovački, i udari Sisaru, razmrska mu
glavu; probode i probi mu slijepe oči. Među noge njezine savi se, pade, leža; među no-
ge njezine savi se, pade; gdje se savi, ondje pade mrtav.“1
Sa druge strane, „blaženom među ženama“ bila je, u svoje vreme, nazivana i jedna
od Jakovljevih žena, po imenu Lija. Nakon što je njena sluškinja Zelfa rodila Jakovu
jednog od sinova, Lija je radosno izjavila:
„I reče Lija: blago meni, jer će me blaženom zvati žene. Zato mu nadjede ime
Asir.“2
Kao što vidimo, izraz „blagoslovena među ženama“ je bio uobičajen izraz ko-
jim je opisivano ushićenje zbog nekog značajnog dela u kome bi učestvovala neka od
izrailjskih žena. Stoga, pozdravna reč upućena Mariji od strane Jelisavete ne predstav-
1 Knjiga o sudijama 4:14-23; 5:1-2, 24-27. Naglasak moj.

2 Prva knjiga Mojsijeva 30:13. Naglasak moj. Upravo zbog osećanja svog posebnog blaženstva među ženama,
Lija je ovog Zelfinog sina nazvala Asir, što u prevodu znači „blažen“. Vidi u: Radomir Rakić, Biblijski reč-
nik, str. 28.
475
lja njeno uzvisivanje vrh nebesa (kako to pravoslavni žele da prikažu) jer bi to onda
morao da bude slučaj i sa Jailjom – koja se proslavila ubistvom neznabožačkog cara
Sisare - izrailjskog neprijatelja, kao i sa Lijom, kojoj je sluškinja rodila još jednog sina.
Uostalom, i sam Gospod Hristos je ovaj izraz „blagoslovena među ženama“ um-
nogome „prizemljio“ ukazujući u svom mudrom odgovoru na to ko zaista uživa blagos-
lov pred nebeskim Bogom. Naime, u ev. po Luki 11:27-28 opisan je Hristov susret sa
jednom od izrailjskih žena onoga doba. Ova je, sva ushićena, nakon što je saslušala niz
Gospodnjih nadahnutih govora, izrazila upravo tu misao: „Blagoslovena je među že-
nama Marija majka Isusova“, samo što ju je iskazala nešto drugačijim rečima:
„A kad je on to govorio, jedna žena iz naroda podiže glas i reče mu: blažena je ut-
roba koja te je nosila i blažene su dojke koje si sisao.“ (Lk. 11:27. Naglasak
moj.)
No ipak, iako je mogao da se složi da je Njegovoj zemaljskoj majci ukazan veliki Bo-
žiji blagoslov time što Ga je rodila, On je na ushićenu opasku ove žene odgovorio veo-
ma precizno i direktno:
„Na to on reče: ipak su više blaženi oni koji slušaju Božiju reč i drže je.“ (Lk.
11:28. Naglasak moj.)
Iako se ovakav odgovor, koji se odnosi na Marijin položaj u okviru Božijeg naroda
(novozavetne Crkve) nikako ne podudara sa učenjem Pravoslavne crkve, on potiče od
samoga nebeskog Gospoda – i kao takav – mora bezuslovno da se prihvati. Isus ned-
vosmisleno ukazuje na to da veće blaženstvo od Njegove majke (koja mu je podarila
ljudsku prirodu) pred Bogom uživaju oni koji Ga poštuju i izvršavaju Njegovu volju; te
bi pravoslavni današnjeg vremena dobro uradili kada bi poslušali ove Hristove reči.1
No, postoji još jedna zanimljivost u pogledu Jelisavetine izjave upućene povodom
Marijine posete, a čije značenje upravo proučavamo. Naime, u nekim prevodima (kao
npr. u prevodu Vuka Karadžića i Sv. arh. sinoda SPC), ovaj deo rečenice („blagoslovena
među ženama“) biva izgovoren i od strane anđela Gavrila prilikom njegove prve posete
Mariji i najave Isusovog rođenja (u Lk. 1:28). Ipak, u nekim drugim srpskim prevodi-
ma ne postoji ovaj deo „anđeoskog pozdravnog govora“, kao na primer kod Dimitrija
Stefanovića, dok Emilijan Čarnić ovaj deo stiha stavlja u srednje zagrade – uz posebnu
naznaku (u predgovoru) da je reč o tekstu koji ne postoji u najpouzdanijim i najstari-
jim do sada pronađenim rukopisima (prepisima) Novoga zaveta. Veoma je zanimljivo
istaći da ni neki od zvaničnih rimokatoličkih prevoda (na hrvatskom jeziku) ne pose-
1 Na ovom mestu ne bi bilo loše napomenuti da pojedini pravoslavni i rimokatolički prevodioci stih iz Lk.
11:28 prevode donekle drugačije, na taj način u potpunosti menjajući njegov smisao. Naime, prevod komi-
sije Sv. arh. sinoda SPC ovaj stih prevodi tako da Isus zapravo potvrđuje „preuzvišeno blaženstvo“ svoje
zemaljske majke (onako kako to uče tradicionalne crkve istoka i zapada). Evo kako u ovom prevodu glasi
stih iz Lk. 11:28: „A on reče: Vaistinu, blaženi su oni koji slušaju riječ Božiju i drže je.“ (Naglasak je
moj). Na sličan način ovaj stih prevodi i nadbiskup vrhbosanski Ivan Ev. Šarić (a u podnaslovu iznad stiha
stoji: „Žena slavi majku Isusovu“; peto izdanje, Salzburg 1969. god). Najnovije pravoslavno izdanje Svetog
pisma (Glas Crkve, Šabac – Valjevo - Beograd 2005. god.), u čijoj celini se nalazi pomenuti prevod Sv. arh.
sinoda SPC, sa posebnom naznakom da je i on izmenjen „po ispravkama i prevodima Svetog Vladike Ni-
kolaja“, ispred stihova u Lk. 11:27-28 stavlja podnaslov „Blagosiljanje Isusove majke“ i zadržava ranije ci-
tirani prevod. Ipak, ovakvo prevođenje je mnogo ređe zastupljeno od onoga koje sam naveo ranije u glav-
nom tekstu. Poput pravoslavnog bogoslova Emilijana M. Čarnića, stih Lk. 11:28 (koji podrazumeva podre-
đenost Marijinog blaženstva kojeg je stekla rođenjem Isusa, u odnosu na ono koje se stiče poslušanjem i
izvršavanjem Božije Reči) prevode i rimokatolici Duda – Fućak (Novi zavjet; Kršćanska sadašnjost, Za-
greb 1993. god) i Ljudevit Rupčić (Biblija; Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1983. god), kao i protestanti Ale-
ksandar Birviš, Miroslav Živković i Branko Đaković. Marijinu „ravnopravnost u blaženstvu“ sa ostalim Bo-
žijim slugama i sluškinjama u Lk. 11:28 „zagovaraju“ prevodi Dimitrija Stefanovića, Luja Bakotića i Vuka
Karadžića.
476
VASELJENSKI SABORI
duju ovaj deo stiha – kao ni protestantski prevodi. Ovaj deo stiha ne postoji ni u veo-
ma preciznim engleskim prevodima New International Version i New American Sta-
ndard.
Iz svega do sada iznetog, postaje nam jasno da prvobitni tekst Novog zaveta pisan
Lukinim perom nije sadržavao ovaj deo anđeoskog obraćanja Mariji – već da on pred-
stavlja samo deo Jelisavetinog pozdravnog govora. No, namerno ostavljanje ovih, no-
vozavetnom tekstu kasnije pridodatih reči, od strane ljudi koji su sačinili zvanični pre-
vod SPC, još uz dodatak izraza „blagodatna“ umesto „ti koja si stekla milost“ očigledno
predstavlja pokušaj nasilnog učitavanja u sveti tekst što više od pravoslavnog verova-
nja – radi kasnijeg dokazivanja da, eto, i Biblija tvrdi kako Mariju, Isusovu majku, tre-
ba predstavljati upravo onako kako to čini tradicionalna crkva Istoka.
Pošto smo na ovaj način proučili veći deo doktrina Pravoslavne crkve vezanih za
Mariju Isusovu majku, i još jednom dokazali nezasnovanost na Svetom pismu, kao i
uočili njihovo očito suprotstavljanje ranohrišćanskom učenju (a sve u vezi uvođenja
termina „teotokos“ (Majka Božija – Bogorodica) u zvaničnu crkvenu upotrebu na Tre-
ćem vaseljenskom saboru) prelazimo na pregled događaja koji su se odigrali na slede-
ćem veoma važnom saboru crkve – koji je zbog brutalnosti i bezobzirnosti koju su is-
poljili njeni učesnici sa pravom nazvan – Razbojnički sabor.
RAZBOJNIČKI CRKVENI SABOR

Nakon završetka Trećeg vaseljenskog sabora 431. godine, koji je rezultovao zbaci-
vanjem i proterivanjem carigradskog episkopa Nestorija i anatemisanjem njegovog
učenja, kao i postizanja „unije“ između aleksandrijske i antiohijske bogoslovske škole
– koje su priznale pravoslavnost jedna drugoj (433. godine), umro je glavni zagovornik
učenja o bogočovečnosti Isusa Hrista (ovaploćenja Boga Logosa i njegovog pojavljiva-
nja u telu) episkop Kirilo Aleksandrijski. Iako je najveći broj episkopa tadašnje zvanič-
ne Crkve prihvatao učenje oko koga su se složili oci prisutni na saboru u Efesu, posto-
jala je i jedna grupa prijatelja pokojnog ep. Kirila, koja je s vremenom postajala sve
jača, a koja je ispoljavala nezadovoljstvo zbog proglašenja „unije“ sa predstavnicima
antiohijske škole (koja je pored zastupanja verovanja u apsolutno božanstvo Hristovo
snažno naglašavala i njegovu potpunu ljudsku prirodu). Ova grupa je bila sačinjena od
ekstremnih antinestorijanaca, koji se nisu slagali sa potonjim postupcima samog ep.
Kirila (u vezi sa unijom) ali su za njegovog života ipak bili uzdržani ne ispoljavajući
javno svoje nezadovoljstvo. No, posle smrti aleksandrijskog episkopa situacija se iz-
menila. Nasuprot učenju Nestorija i njegovih pristalica, koji su u Isusu Hristu razliko-
vali dva lica, čoveka Isusa i Boga Logosa, kao i nasuprot učenju zvanične Crkve koje je
zastupao ep. Kirilo (o sjedinjenju dve prirode u jednom licu Bogočoveka Hrista) poja-
vila se dakle i treća grupacija (upravo ona koja je stajala nasuprot antiohijskoj školi)
koja je zastupala verovanje o potpunoj „teiziranosti“ čovečanske prirode Isusa Hrista.
Glavna teza njihovog učenja je bilo verovanje da Isus Hristos jeste postao „iz dve pri-
rode“ (božanske i ljudske), ali da je nakon Njegovog utelovljenja u potpunosti preovla-
dala Njegova božanska priroda, na određeni način „anulirajući“ realističnost ljudske
prirode koju je stekao preko Marije iz Nazareta. Najvatreniji predstavnik ove nove ver-
ske struje bio je arhimandrit jednog od carigradskih manastira, po imenu Jevtih, a
učenje koje je on zastupao nazvano je „monofizitizam“ (ili „monofizitstvo“; verovanje u
samo jednu, božansku prirodu Isusa Hrista). Pomenuti arhimandrit, koji se nije slagao
477
sa zaključkom donetim prilikom sklapanja unije, o tome da je i antiohijska škola jed-
nako pravoverna kao i aleksandrijska, na sve moguće načine je pokušavao da dokaže
jeretičnost antiohijaca, a pogotovo Teodorita Kirskog (koji je bio raniji Nestorijev pri-
jatelj). Sa druge strane, ni Teodorit Kirski nije mirovao te je i on pisao i izvodio dokaze
za krivovernost učenja carigradskog arhimandrita.1
Nakon izbijanja ponovnog bogoslovskog sukoba sa antiohijcima, kojeg je izazvao
Jevtih, pitanje njegovog učenja je pred lokalnim crkvenim saborom pokrenuo ep. Jev-
sevije Dorilejski. Naime, nakon uočavanja nepravilnosti Jevtihovog učenja, sazvan je
sabor u Carigradu pod predsedavanjem arhiepiskopa Flavijana, na kome je bio prisu-
tan 31 episkop (od onih koji su se nalazili bliže prestonici ili su se nekim poslom u njoj
zatekli). Ovaj sabor je nastojao da otkloni Jevtihovo krivoverje bez većeg razglašavanja
u javnosti, i to njegovim ličnim savetovanjem koje je preduzimao ep. Jevsevije. No,
nakon višekratnog posećivanja ovog arhimandrita u njegovom manastiru od strane
pomenutog episkopa, Jevtih nije želeo da izmeni svoja verska uverenja. Potom je usle-
dilo slanje delegacija u manastir, koje su imale za cilj da ga pozovu na zasedanje sabo-
ra na kome bi pred svima obrazložio svoje učenje.2 Ipak, Jevtih je odbijao da se pojavi
na saboru, opravdavajući svoje nedolaske navodnim slabostima zbog bolesti, kao i za-
vetom koji ga veže za manastir i obavezuje da ga ne napušta sem po nekoj smrtnoj
opasnosti. Ipak, nakon dužeg insistiranja episkopa okupljenih na saboru, kao i pretnje
oduzimanjem prezviterskog čina i uprave nad manastirom, Jevtih se odazvao pozivu i
uz pratnju velikog broja monaha, ali i vojnika i državnih činovnika, stigao na saborsko
zasedanje. Prilikom njegovog ispitivanja i saslušanja, čitana su dela arhiepiskopa alek-
sandrijskog Kirila, a pogotovo njegov „tomos sjedinjenja“ iz 433. godine, kojim je pos-
tignuta unija sa antiohijskom školom i priznata njena pravovernost. Pomenuti „tomos“
je poslužio prisutnim episkopima za osudu Jevtihove jeresi, jer sadrži očigledne izjave
o verovanju u dve prirode bogočoveka Hrista. I pored Jevtihovog ispovedanja i prizna-
vanja ispravnosti i pravovernosti odluka donetih na prethodna tri vaseljenska sabora
(u Nikeji, Carigradu i Efesu), kao i prihvatanja učenja svetih otaca, Svetog pisma i sve-
tog predanja, njegovo ispovedanje jedne umesto dve prirode u Hristu bilo je dovoljno
za njegovu osudu. Evo kako je glasio vrhunac rasprave vođene između episkopa sa je-
dne i Jevtiha sa druge strane:
„Arhiepiskop Flavijan ga je pitao: - „Kaži, priznaješ li ti sjedinjenje iz dveju priro-
da?“ – Da, iz dveju priroda.“ Jevsevije Dorilejski: - „Priznaješ li ti, gospodine arhiman-
drite, dve prirode posle sjedinjenja, govoriš li da je Hristos jednosuštan nama po telu
ili ne?“ Evtih: - „Ispovedam iz dve prirode Gospoda našeg pre sjedinjenja, a posle sje-
dinjenja ispovedam jednu prirodu.“3
Jevtihovu osudu su potpisali 31 episkop i 23 arhimandrita. Ipak, na ovom saboru je
postignuta samo kratkotrajna pobeda pravoverja. Pre svega iz razloga što sabor nije
imao sveopšti (vaseljenski) karakter, već samo pomesni. Sa druge strane, aleksandrij-
ska i jerusalimska crkva nisu priznale njegove odluke. To je učinila, ali ne odmah, sa-
mo rimska crkva, kao i one crkve iz Male azije i Sirije koje su od ranije imale blagona-
klon stav prema uniji. Sabor nije naišao ni na značajniju podršku svetovnih vlasti, a
posebno iz razloga što je tadašnji car Teodosije II zastupao više Jevtihovu stranu. Ovoj
Teodosijevoj pristrasnosti ključno je doprineo bliski Jevtihov prijatelj (a neprijatelj
1 Vidi u: A. Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 167-168.

2 Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 56 i dalje.
3 Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori, str. 78.
478
VASELJENSKI SABORI
Flavijanov) visoki carev činovnik Hrisavije, preko koga je anatemisani arhimandrit
uspeo da izdejstvuje i sazivanje novog Vaseljenskog sabora – na kome bi se nanovo, ali
ovoga puta u drugačijoj „režiji“ raspravljalo o njegovom učenju.
Novi sveopšti sabor je sazvan i otpočeo sa radom u avgustu 449. godine u Efesu, u
istom hramu presvete Deve Marije kao i prethodni iz 431. godine. Carskim ukazom je
unapred zabranjeno prisustvovanje na saboru ep. Teodorita Kirskog (koji je bio vatreni
Jevtihov protivnik), a predsedavanje je dodeljeno arhiepiskopu aleksandrijskom Dios-
koru, koji je pripadao istoj ekstremnoj frakciji kao i Jevtih. Na sabor je, mimo pravila,
posebnim ukazom pozvan i arhimandrit Varsuma iz Sirije, koji će, pokazaće se kasnije,
prilično doprineti tragičnom razvoju događaja na saboru koji je trebao da ponese naziv
Četvrtog vaseljenskog. Na ovom saboru je bilo prisutno oko 130 episkopa, od kojih je
većina zastupala monofizitsko učenje. Pored zabrane pojavljivanja episkopa Teodorita
Kirskog, posebnim carevim naređenjem bilo je zabranjeno pravo diskusije arhiepisko-
pu Flavijanu i ostalima koji su učestvovali na saboru u Carigradu 448. godine na kome
je Jevtih osuđen i anatemisan. Umesto toga, carigradski arhiepiskop i njegovi istomiš-
ljenici su bili u poziciji optuženih – i sudilo im se zbog navodnog krivoverja. U crkvi u
kojoj se sabor održavao bilo je prisutno mnoštvo vojnika sa isukanim mačevima kao i
monaha koji su pristigli sa raznih strana, koji su u svojim rukama imali motke, sprem-
ni da se u svakom trenutku obračunaju sa Jevtihovim i Dioskorovim protivnicima.
Na saboru su čitana i razmatrana akta doneta na godinu dana ranije održanom ca-
rigradskom sabranju episkopa – koja su se odnosila na odbacivanje i osudu Jevtihovog
verovanja. U toku čitanja ovih akata, masa monaha monofizita, koje je sa sobom poveo
arhiepiskop Dioskor, bučno je predlagala ubistvo i presecanje na dvoje odsutnog ep.
Jevsevija Dorilejskog kao i svih ostalih koji su imali isto ispovedanje – kao kaznu za
njihovo „jeretičko“ učenje o dve prirode u Hristu.1 Rasplet saborskog zasedanja je bio
sledeći: arhimandrit Jevtih je bio rehabilitovan kao posve pravoslavan i veliki borac
protiv Nestorijeve jeresi. Sa druge strane, arhiepiskop Flavijan i ep. Jevsevije Dorilej-
ski (kao i ostali njihovi istomišljenici) proglašeni su zastupnicima nestorijanstva i kao
takvi svrgnuti sa svojih episkopskih položaja – uz izgovor da su prekršili pravila ranijih
Vaseljenskih sabora. Evo kako je glasio deo govora arhiep. Dioskora koji se odnosio na
osudu zastupnika „jeretičkog učenja“ o dve prirode u Hristovoj ličnosti, kao i nekoliko
informacija o tome šta se dešavalo nakon sabora:
„Polazeći od odredaba otaca, osuđujemo pomenute Flavijana i Evsevija na lišenje
svakog svešteničkog i episkopskog dostojanstva“. Dioskorovo mišljenje bilo je jedno-
dušno prihvaćeno od strane svih monofizita i potpisano od strane svih članova sabora.
Flavijan i Evsevije su bili lišeni crkvenog dostojanstva. Uz to, Flavijan je prognan i u
progonstvu je okončao svoj život. Evsevije Dorilejski je posle sabora pretrpeo toliko
nevolja, da je Dioskora kasnije nazivao svojim ubicom. Đakon Ilarije, papin izaslanik,
„jedva je umakao“ sa sabora, i samo sporednim putevima uspeo je da se dokopa Rima.
Blaženi Teodorit, koji nije prisustvovao saboru, bio je lišen čina i zatočen u manastir.
Iva, mitropolit Edeski, bio je anatemisan.“2
No, arhiepiskop Flavijan, kao glavni Jevtihov protivnik, nije samo zbačen sa svoje
episkopske katedre već je na istom saboru krvnički pretučen od strane monofizita. Pre
nego što je umro (od posledica zlostavljanja)3 uspeo je da napiše pismo rimskom papi
1 Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 77-78; Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori str. 87-88.
2 Sedam stubova premudrosti, str. 79-80. Naglasak moj.
3 „Flavijan ne bude samo zbačen, nego su ga pristalice Evtihove još tako zlostavljali, da je, kad su ga uz to
poslali i u izgnanstvo, posle tri dana umro.“ Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 578.
479
Lavu, i pošalje ga preko njegovih izaslanika - kojima na saboru predsedavajući alek-
sandrijski arhiepiskop nije dozvolio da dođu do izražaja.1 Evo na koji je način dešava-
nja vezana za ovaj efeski sabor prokomentarisao pravoslavni bogoslov Aleksandar
Šmeman:
„Ono što se dogodilo u Efesu 8. avgusta 449. godine u istoriji je zapamćeno pod
imenom „razbojničkog sabora“. Sve je proteklo u znaku pravog terora.
Dioskor je odlučivao, oslanjajući se na grupu fanatika – monaha, koji su preplavili
grad. (...) Takvu sramotu, takav pad Crkva još nikada nije doživela... Car je
ovu sramotu potvrdio državnom sankcijom i svi neprijatelji Jevtihovi su bili osuđeni
na teški put progonstva. Ponovo su nad Crkvom od Istoka trijumfovali nasilje i jeres.“2
Odluke ovog sabora je, kao što smo pročitali, potvrdio i sam car Teodosije II, biva-
jući uveren da su one bile donete na osnovu kanona ranijih Vaseljenskih sabora, a u
vezi osude i sprečavanja širenja „obnovljenog nestorijanstva“3 kojeg su, tobož, zastupa-
li Flavijan, Jevsevije Dorilejski i ostali. Na mesto novog carigradskog arhiepiskopa iza-
bran je Anatolije, koji je, očigledno, bio po volji arhiep. Dioskora.
I pored insistiranja rimskog pape Lava, kao i ostalih koji su zastupali verovanje su-
protno monofizitskom, za sazivanjem novog Vaseljenskog sabora, imperator je ostao
pri odlukama sabora iz Efesa.
ČETVRTI VASELJENSKI SABOR

Ipak, ovakvo stanje nije predugo trajalo. Naime, nakon smrti cara Teodosija (450.
god.) godinu dana posle održavanja razbojničkog sabora, na presto Rimskog carstva
uspela se Teodosijeva sestra Pulherija (jer pokojni car nije iza sebe ostavio muške po-
tomke) i njen muž, vojskovođa a potom i car Markijan. Oni nisu bili spremni da i dalje
podržavaju Jevtihovu i Dioskorovu bogoslovsku struju, već su odlučili da sazovu novi
sabor na kome bi se razmatrala pravovernost njihovog učenja. Najpre je bilo planirano
da se novo sabranje episkopa održi u Nikeji, ali se od te ideje ubrzo odustalo, te je mes-
to njenog održavanja nanovo određeno. Ovoga puta je izabran Halkidon, predgrađe
prestonog grada – Carigrada.
Sabor je otvoren 8. oktobra a njegovih 17 zasedanja održano je u prostranoj crkvi
svete mučenice Jeftimije. Saborom, na kome je bio prisutan rekordan broj episkopa
(između 600 i 630), uglavnom su predsedavali car i (u njegovom odsustvu) njegovi
ministri, a u slučaju njihovog odsustvovanja arhiepiskop carigradski Anatolije. Već na
prvom zasedanju, arhiepiskopu aleksandrijskom Dioskoru je uskraćeno pravo glasa-
nja, a on je stavljen na optuženičku stolicu. Posle uvodne reči optužbe protiv Dioskora,
koju je izrekao ep. Jevsevije Dorilejski, prešlo se na preispitivanje dela sabora održa-
nog u Carigradu (na kome je osuđen Jevtih), kao i dela razbojničkog sabora. Tokom
čitanja ovih dela, došlo je do žestokih verbalnih sukoba suprotstavljenih episkopa oba
tabora (tj. onih koji su podržavali Dioskora i onih drugih koji su se slagali sa dogmat-
skom poslanicom episkopa Lava Rimskog). Ovi sukobi „Božijih slugu“ bili su prekinuti
tek kada su se umešali svetovnjaci – carski činovnici i senatori, koji su ih „u ime Boga“
1 Dugačka dogmatska poslanica rimskog pape upućena arhiep. Flavijanu (u kome Lav osuđuje monofizitsko
učenje) na saboru nije bila pročitana – jer nije išla u prilog učenju koje su zastupali Dioskor i Jevtih.
2 Istorijski put Pravoslavlja, str. 168-169. Naglasak moj.
3 „Još se u odluci ovog saborovanja kaže: „Niko ne sme čitati spise Nestorija i Teodorita, već se imaju predati
i spaliti. Niko ne sme skrivati i štititi nestorijance, ni u gradu, ni u selu, ko ih skriva biće ubijen i oduze-
ta mu imovina, i večno prognan.“ Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori, str. 87. Naglasak moj.
480
VASELJENSKI SABORI
zamolili da prestanu sa prepirkama.1 U nastavku saborovanja, nakon preispitivanja
mnogih Dioskorovih dela koje je počinio sa svojim pristalicama na efeskom saboru,
mnogi episkopi, koji su i sami snosili deo krivice za tada počinjeno bezakonje, kajali su
se i molili za oproštaj. Jedino se Dioskor, zajedno sa još nekoliko svojih istomišljenika,
držao i dalje svojih postupaka i verovanja – smatrajući ih ispravnim, te je na kraju od
sabora osuđen i prognan u grad Gantri u Paflagoniji gde je i umro 454. godine. Začu-
do, okupljeni episkopi uopšte nisu raspravljali o začetniku i glavnom propagatoru mo-
nofizitskog učenja – Jevtihu, već se samo zna da je on po okončanju zasedanja poslat u
progonstvo. Na ovom veoma važnom saboru u istoriji Crkve, doneto je izuzetno zna-
čajno određenje vere poznato pod imenom „halkidonski oros“, koji je, prema nekim
pravoslavnim autorima, po svom dogmatskom značaju ravan Nikeo-carigradskom
simvolu.2 Važno je pritom naglasiti i činjenicu da se, za razliku od teksta Nikeo – cari-
gradskog simvola, u kome se Isusova majka Marija naziva jednostavno „Devom Mari-
jom“ (dakle samo po imenu), u Halkidonu na insistiranje određenog broja otaca, u
određenje vere po prvi put zvanično uvodi termin „Bogorodica“3. Ovaj oros, koji je
opovrgavao Jevtihovo i Dioskorovo učenje, kao i ranije učenje Nestorija, glasi:
„Sledujući Svetim Ocima svi saglasno učimo ispovedati:
jednog i istog Sina, Gospoda našeg Isusa Hrista,

savršenog Njega istog po Božanstvu
i savršenog Njega istog po čoveštvu (čovečanstvu)
uistinu Boga
i uistinu čoveka Njega istog, iz razumne duše i tela (sastavljenog),
jednosuštnog Ocu po Božanstvu
i jednosuštnog nama Njega istog po čovečanstvu (čoveštvu), po svemu podobnoga
nama osim greha,
rođenog pre vekova od Oca po Božanstvu
i u poslednje dane (rođenog) Njega istog radi nas i radi našeg spasenja
1 Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 83.

2 No, ni do ovog određenja se nije došlo tako glatko. Evo nekih izvoda iz literature koji nam opisuju atmosfe-
ru koja je vladala u taboru istoverujućih difizita (tj. „pravoslavnih“) prilikom donošenja „halkidonskog
orosa“: „Konačno, sabor je pristupio sastavljanju veroispovedanja kako bi objavio pravoslavno učenje o
Bogočoveku. Pri tom je „bilo mnogo sporova, diskusija, pokazano je mnogo zlovolje i nepoverenja. (...)
Tek što je otvoreno peto zasedanje ocima je bio pročitan oros (tj. određenje) vere, koji očigledno nije bio
sastavljen u prisustvu celog sabora, niti na njegovim zvaničnim zasedanjima. Čitanje tog određenja vere
izazvalo je dugotrajne i vatrene prepirke među ocima sabora. (...) Videći da se prepirke među
episkopima zatežu i ne nazirući zadovoljavajući ishod, u raspravu se uključuju i imperatorski činovnici
prisutni na zasedanjima.“ Sedam stubova premudrosti str. 87-89. Naglasak moj. Tek nakon upornog nas-
tojanja carskih činovnika kao i imperatora lično da se sporovi među prisutnim episkopima na saboru
okončaju na najbolji mogući način, te nakon što su po drugi put ponovili od strane nekih već odbijeni pre-
dlog da se u pomenuti „halkidonski oros“ ugradi terminologija koju je upotrebio papa Lav Veliki u odnosu
na postojanje „dve prirode“ u Hristovoj bogočovečanskoj ličnosti (nasuprot terminologiji arhimandrita
Jevtiha), prisutni saborski oci su se umirili i prihvatili ponuđeno rešenje.
3 Ipak, uvođenjem ovog termina u halkidonski oros, i pored postojanja određenih nepravilnih verovanja o
Mariji u to vreme, želelo se prvenstveno da dokaže da je Isus Hristos uistinu posedovao „dve prirode“ (bo-
žansku i ljudsku – za razliku od Jevtihovog učenja o jednoj prirodi), a ne da se sama Marija udostoji naj-
različitijih nebeskih počasti – o kojima smo ranije već dosta govorili. Ovu tvrdnju uostalom potvrđuju i
pravoslavni, navodeći i tumačeći reči episkopa koji su nastojali da se reč „Bogorodica“ pridoda pomenu-
tom orosu: „Neka se Sveta Djeva naziva Bogorodicom; to neka se doda u simvol.“ Zahtevom da se u simvol
doda reč „Bogorodica“ episkopi su očigledno želeli da ukažu na nerazdvojno sjedinjenje pri-
roda u Hristu.“ Navedeno delo, str. 88. Naglasak moj.
481
od Marije Djeve Bogorodice po čovečanstvu (čoveštvu),
jednog i istog Hrista, Sina, Gospoda, Jedinorodnog,
u dvema prirodama nesliveno,
nepromenljivo,
nerazdeljivo,
nerazdvojno poznavanoga,
jer razlika (dveju priroda) nikako nije ukinuta
usled sjedinjenja,
nego je upravo sačuvano svojstvo svake prirode
i u jedno lice i jednu Ipostas stiču se (tj. sjedinjuju se obe prirode);
ne u dva lica razdeljivanog ili razdvajanog,
nego jednog i istog Sina Jedinorodnog, Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista,
kao što otpočetka Proroci o Njemu (objaviše), i sam Gospod
Isus Hristos nas
nauči, i Simvol Otaca (naših) nam predade.“1
„Oros vere je ustanovljen i pročitan na saboru u nedelju 22. oktobra 451. godine. Na
sledećem, šestom zasedanju, 25. oktobra, oros vere je svečano objavljen u prisustvu
imperatora Markijana, imperatorke Pulherije i velikog broja dvorskih činovnika. (...)
Besedu imperatora oci su propratili radosnim poklicima, a zatim je usledilo čitanje
orosa vere, nakon čega je gospodar upitao oce: „neka sveti sabor kaže da li je uz sagla-
snost svih episkopa proglašen sada pročitani oros vere?“ „Svi tako verujemo – začuo se
odgovor – svi tako mislimo! Markijanu, novom Konstantinu, novom Pavlu, novom
Davidu: mnogaja ljeta! Vi ste – mir vaseljene; vi ste – svetila pravoslavlja; Gospode,
sačuvaj svetila vaseljene! Pulherija, nova Jelena! Nestoriju, Evtihu i Dioskoru anate-
ma! (Sveta) Trojica je izbacila trojicu!“2
Jedan od najvažnijih od ukupno 30 pravila (kanona) donetih na ovom saboru, bio
je 28. po redu, koji se odnosio na proglašenje carigradske patrijaršije (arhiepiskopije)
drugom po važnosti i časti u celom carstvu, odmah posle grada Rima i istoimene arhi-
episkopije. Rimski legati prisutni na saboru, kao i sam rimski arhiepiskop (papa) Lav
usprotivili su se ovom kanonu, ali je on ipak i pored njihovih protesta ostao punova-
žan.
Uspomenu na Četvrti vaseljenski sabor Pravoslavna crkva obeležava 16. jula.
PETI VASELJENSKI SABOR

Ishod Četvrtog vaseljenskog sabora nije mogao a da ne izazove negativne reakcije
pristalica arhiepiskopa aleksandrijskog Dioskora, kojih je posebno mnogo bilo među
egipatskim monasima. Osuda ovog arhiepiskopa je u Egiptu, kao i u ostalim uporišti-
ma monofizitstva, tumačena kao osuda učenja koje je sam Kirilo zastupao. Sabor u
Halkidonu je od strane monofizita počeo da se smatra „razbojničkim“ tj. onim koji je
odstupio od učenja koje je ustanovljeno u Efesu 431. godine i uveo neku novu veru.
Ovakvo uverenje monofizita je bilo još više utvrđeno činjenicom da na halkidonskom
saboru ne samo što nisu osuđena učenja i ličnost Nestorijevog duhovnog učitelja Teo-
dora Mopsuetskog, već su na svoje episkopske položaje vraćeni i bivši zastupnici Nes-
1 A. Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 170-171.

482
VASELJENSKI SABORI
torijevog učenja a protivnici Kirilovi, Teodorit Kirski i Iva Edeski. Dakle, stvar je bila
jasna. Halkidonski sabor je ponovo ustanovio nestorijanstvo koje je bilo anatemisano
na Trećem vaseljenskom saboru, te se protiv njega i njegovih pristalica trebalo boriti
svim raspoloživim sredstvima i tako odbraniti pravoverje od nanovo uvedene jeresi.
Pored veoma brojnog egipatskog monaštva, pokretu otpora protiv Halkidona pridružili
su se i sirijski i palestinski monasi. Evo šta nam o sukobima između carske vlasti koja
je htela da silom nametne halkidonske odredbe i naroda sa druge strane kazuju pravo-
slavni istoričari:
„Episkopi koji su se vraćali iz Halkidona naišli su u mnogim mestima na otpor na-
roda. U Jerusalimu, da bi patrijarh Juvenal mogao da uđe u svoj grad, bila je potrebna
intervencija vojske. U Aleksandriji, vojnike koji su štitili patrijarha Proterija (ovoga je
Carigrad jednostavno postavio na mesto svrgnutog Dioskora), razjarena gomila je zat-
vorila u Serapeum i žive zapalila!“1
Posle smrti cara Markijana (457. g.), zastupnika odluka halkidonskog sabora, na
presto je seo takođe pristalica „difizitstva“ car Lav I (457 - 474. g.). Ovaj car je zatražio
od svih episkopa ponovno izjašnjavanje o pravovernosti odredaba halkidonskog sabo-
ra, tako da je oko 1600 njih potvrdilo oros donesen na ovom crkvenom skupu. Nakon
toga je nasilno zbacio sa episkopskog položaja one monofizitske episkope koji su u
međuvremenu zauzeli položaje zbačenih difizita.2 Pristajanje uz halkidonski sabor i
njegovo određenje održali su i naredni vladari Lav II i Zenon (474 - 476. g.). Sa druge
strane, uzurpator vlasti Vasilisk, nakon što je za kratko sa carskog trona proterao Ze-
nona, izdao je „Encikliku“ u kojoj je osudio halkidonski sabor. Ovim dokumentom,
koga je potpisalo između 500 i 700 episkopa, monofizitstvo je proglašeno pravovernim
učenjem, a njegova posledica je bila uklanjanje difizitskih i postavljanje monofizitskih
episkopa u određenim krajevima.
Nakon što je posle godinu dana povratio vlast uklonivši Vasiliska uz pomoć cari-
gradskog patrijarha3 Akakija, Zenon je ponovo uspostavio veru za koju se i ranije zala-
gao. Ipak, videvši da se monofizitstvo i dalje širi, te da se zbog toga dešavaju razni ne-
redi koji su predstavljali opasnost po stabilnost imperije, car Zenon je, zajedno sa Aka-
kijem 482. god. izdao „Enotikon“, dogmatski dekret koji je imao za cilj da približi sta-
vove monofizita i difizita, i da postigne neku vrstu unije među njima.4 Međutim, umes-
to dve strane u ovom dogmatskom sukobu, kao posledica donošenja „Enotikona“ nas-
tale su tri. Prva je bila sačinjena od episkopa pristalica politike kompromisa koju su
zastupali car i carigradski patrijarh, a druge dve su predstavljali radikalni elementi obe
strane, koji nisu pristajali na kompromis. Među monofizitskim patrijarsima koji su
1Istorijski put Pravoslavlja, str. 182-183.

2 Vidi u: Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 581-582.
3 Od vremena Četvrtog vaseljenskog sabora u crkvenoj terminologiji se počinju da upotrebljavaju još neki
pojmovi, poput naziva za određene episkope – u zavisnosti od državnog značaja gradova u koje su bili pos-
tavljani. Evo šta o ovome iznosi Momir Jović: „Centri državne administracije dobijali su uz episkopat i po-
časni naslov papas, što je prihvatio rimski, bez jezičke izmene u – papa. (...) Episkopi značajnih centara u
provincijama dobijali su nazive mitropoliti, odn. arhiepiskopi. Od 451. god. titula patrijarh bila je rezer-
visana za episkope velikih gradova: Rim, Carigrad, Aleksandrija, Antiohija i Jerusalim. (...) Svi episkopi,
sa titulama, bilo: mitropolit, patrijarh, međusobno su ravni, držeći se samo naznačenog poretka, proizaš-
log iz časti i nužne administrativne uprave. (...) A pojmovi: mitropoliti, arhiepiskopi, egzarsi, patrijarsi
(kraće, papa) – samo pokazuju rang među episkopima, a ne hijerarhijske stepenove. Stoga nije pogreška
ako se za sve crkvene nadglednike (malih ili velikih gradova) upotrebljava samo naziv episkopi.“ Rano
hrišćanstvo na Balkanu, str. 86. Naglasak moj.
4 Vidi u: J. Popović: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 582; A. Šmeman: Istorijski put Pravoslavlja str.
183.
483
potpisali „Enotikon“ bili su patrijarh aleksandrijski Petar Mong kao i patrijarh antio-
hijski Petar Fulon. No radikalna struja monofizita se nakon potpisivanja kompromisa
sa „halkidoncima“ otcepila od svojih patrijaraha i zahtevala od njih da odbace potpisa-
ni „Enotikon“. U Aleksandriji se skupilo oko 30 hiljada monaha koji su od svog ver-
skog poglavara zahtevali da se odrekne potpisanog dekreta. Sa druge strane, ni prista-
lice halkidonskog ispovedanja nisu bile zadovoljne kompromisnim rešenjem. Zaposta-
vljeni aleksandrijski patrijarh (tj. paralelni ili suprot – patrijarh) – pristalica Halkido-
na i antimonofizit Jovan Talija uputio je papi Feliksu žalbu protiv „Enotikona“ i njego-
vog duhovnog sastavljača patrijarha carigradskog Akakija. Papa Feliks se tom prigo-
dom stavio na čelo branilaca halkidonskih odluka i 484. godine, nakon Akakijevog od-
bijanja da se vrati „pravoverju“, proglasio zbačenim i ekskomuniciranim carigradskog
patrijarha. Akakije je sa svoje strane uzvratio istom merom – svrgavanjem i izopštava-
njem pape Feliksa (ova svrgavanja su, zapravo, bila bez ikakvog efekta – jer su i Akaki-
je i Feliks ostali na svojim patrijaršijskim katedrama). Iz ovih izopštenja rodio se prvi
veći raskol između, u to vreme, pravoverne rimske crkve i jeretičke crkve istoka, koji je
trajao 35 godina (poznat kao Akakijevski raskol).
Naslednik cara Zenona na Istoku, Anastasije, bio je otvoreni pristalica monofiziti-
zma:
„Car Anastasije I (491-518) je već otvoreno podržavao monofizite: 496. godine on je
zbacio patrijarha Jefimija zbog odbijanja da opšti sa monofizitskim patrijarhom Alek-
sandrije. Godine 511. istu sudbinu je doživeo i patrijarh Makedonije zbog navodnog
„nestorijanstva“ – to jest zbog vernosti Halkidonu, a na njegovo mesto je bio postav-
ljen otvoreni monofizit Timotej. Godine 512. na Antiohijsku katedru Anastasije je uz-
veo glavnog monofizitskog bogoslova Sevira Antiohijskog, koji je na Saboru u Tiru
(518) trijumfalno osudio Halkidon. Sa svakom godinom podela između pravoslavnih i
monofizita je postajala sve dublja i nepopravljivija. Istina, u Palestini i Siriji deo mo-
naha, pod vođstvom svetog Save Osvećenog, osnivača čuvene Lavre u Palestini, ostao
je veran Pravoslavlju i nije priznavao monofizitsku jerarhiju. Ali glavna masa Sirijaca i
faktički ceo Egipat predstavljali su siguran plen jeresi.“1
Sa druge strane, pravoverni Zapad je bio nepokolebljiv. Jedino je papa Atanasije II
(496-498) izražavao spremnost za pomirenjem Zapadnog i Istočnog hrišćanstva za
vreme ranije pominjanog 35-godišnjeg raskola. No, ovaj zapadni patrijarh je zbog zas-
tupanja ovakvog stava prema istočnjacima (pretežno monofizitima) doživljavao veliku
opoziciju u svom okruženju, pa čak i optuživanje za jeres, koje je potrajalo i posle nje-
gove smrti. Akakijevski raskol je prevaziđen tek nakon dolaska na istočni presto cara
Justina I (518-527. g.), koji je, na prilično ponižavajući način morao da prizna pravo-
vernost rimske crkve:
„Naime, papa Hormizd (514-523) tražio je od cara Vizantije da potpiše kao zalogu
ortodoksije formulu kojom se priznaje ortodoksija Rimske crkve, kao i dostojanstvo
Rimske crkve – da se kao jedina i uvek ispravna smatra učiteljicom celog hrišćans-
tva.“2
Dolaskom na vlast Justina I i nanovo uspostavljenim opštenjem Rima i Carigrada,
proglašeno je ponovno zbacivanje monofizitskih episkopa sa svojih katedri i postavlja-
nje pristalica halkidonskog ispovedanja.
1 A. Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 183-184.

2 Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 91.
484
VASELJENSKI SABORI
No, iako smo u prethodnom pregledu istorije Crkve (koji se odnosi na Vaseljenske
sabore) uvideli da su vizantijski carevi u mnogo čemu doprinosili prevagama jedne
teološke struje nad drugom, u zavisnosti od sopstvenog opredeljenja, vladar koji se
zasigurno najviše uplitao u rešavanje teoloških sporova bio je Justinov sestrić, Justini-
jan I (527-565. g.):
„Prema izuzetno preciznoj konstataciji G. Ostrogorskog, hrišćanska crkva u Justi-
nijanovoj ličnosti našla je revnosnog branioca, ali i gospodara. Otud i njegova
brojna uplitanja u crkvene probleme, pa je normalno da Justinijanova politika „pred-
stavlja vrhunac carskog uticaja na crkveni život“.“1
Zahvaljujući praksi koja je, prema uverenju Aleksandra Šmemana, proistekla iz čis-
to neznabožačke teorije o „simfoniji“ Crkve i države2, pri čemu sve što se dešava u Crk-
vi mora da služi „radi dobra i kreposti i blagostanja Carstva kao poslednje i apsolutne
vrednosti“3, hrišćansko carstvo se pod Justinijanom vratilo drevnom paganskom apso-
lutizmu i zatiranju svega što pripada drugačijim religijskim shvatanjima. U prvim go-
dinama njegove vladavine, on se najpre okomio na uništavanje i poslednjih ostataka
nehrišćanskih kultura:
„Stroge mere su se sručile na raznorazne jeretičke sekte, ostatke starih podela i spo-
rova. Još određenije je odlučio Justinijan da raščisti sa paganstvom i njegovom tvrđa-
vom – Atinskim univerzitetom, koji je upravo bio ovenčan slavom poslednjeg od veli-
kih paganskih filosofa – Prokla. Godine 529. Univerzitet je bio zatvoren i zamenjen
prvim hrišćanskim univerzitetom u Carigradu. U prestonici i u Maloj Aziji počela je
kampanja masovnih obraćenja. Preostali malobrojni pagani morali su da se konačno
povuku u ilegalnost.“4
Nakon svoga obračuna sa neznabošcima, Justinijan, kao pristalica teološke struje
koja je zastupala halkidonsko veroispovedanje, nastojao je da oružanom silom dovede
do smene monofizitskih episkopa i na njihovo mesto dovede „halkidonce“. Ipak, nakon
što je uvideo da nasilje ne daje željene rezultate car se okrenuo politici kompromisa i
pokušao u više navrata (531. i 533. god.) da organizuje „susrete pomirenja“ odnosno
teološka usaglašavanja između pravoslavnih (odnosno difizita) i monofizita. Ipak, i ovo
poslednje bez značajnijih rezultata. Nekoliko godina kasnije, za vreme kojih je monofi-
zitizam uhvatio korene i u samoj prestonici (zahvaljujući kako carevom pomirljivom
stavu tako i njegovoj supruzi Teodori koja je bila tajna monofizitkinja), na tron cari-
gradskog patrijarha se uspeo monofizitski episkop Antim (536. g.). No, iste te godine,
nekim poslom (ne bogoslovskim) u Carigrad je pristigao i rimski papa Agapit koji je u
patrijarhu Antimu prepoznao monofizitu i doprineo njegovom svrgavanju. Potom je,
papinom rukom, na presto carigradskog patrijarha uzveden njegov istomišljenik, difi-
zit Mina. Nakon postavljanja Mine za patrijarha, imperator je ponovo promenio verski
kurs i nanovo započeo nasilna zbacivanja i progon monofizita:
„Ediktom iz 536. godine monofizitstvo je još jednom svečano osuđeno, knjige Sevi-
ra Antiohijskog povučene iz opticaja, ulaz u prestonicu zabranjen je jereticima. Car se
odlučuje čak i na rizičniji korak: posle više godina gotovo zvaničnog priznavanja mo-
1 Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 97. Naglasak moj.

2 Ovu teoriju možemo da otprilike definišemo ovako: „Sveštenstvo upravlja stvarima božanskim i nebeskim,
Carstvo – ljudskim i zemaljskim. Istovremeno Carstvo se svestrano brine i o očuvanju crkvenih
dogmata i časti Sveštenstva. A Sveštenstvo, zajedno sa Carstvom, usmerava čitav društveni život pu-
tevima ugodnim Bogu.“ Istorijski put Pravoslavlja, str. 193. Naglasak moj.
3 Šmeman, navedeno delo, str. 194.
4 Isto, str. 195.
485
nofizitske jerarhije u Egiptu, tamo se sad upućuje pravoslavni Episkop, sa neo-
graničenim punomoćjima. Po čitavoj zemlji se ponovo širi talas terora...“1
No, i pored sveg carevog nastojanja da silom nametne Halkidon u određenim obla-
stima postavljanjem episkopa difizita, širom Istoka postojala je i „paralelna jerarhija“
(sastavljena od episkopa i sveštenika) koju su u tajnosti postavljali progonjeni monofi-
zitski velikodostojnici.
Crkva je doživela rascep koji je prati i nije rešen sve do današnjih dana.2
Spor o Origenovoj ortodoksiji i Tri poglavlja

U isto vreme kada se odigravao veliki spor između monofizita i difizita što se tiče
ispravnosti njihovog učenja o broju priroda u Hristu, poveden je još jedan – koji se
naročito oštro ispoljio među monasima u Palestini, koji su bili naseljeni u staroj i no-
voj lavri u blizini Jerusalima. Radilo se o raspravi u vezi Origena3, kojeg su neki pošto-
vali kao pravovernog, a drugi ga, pak, smatrali jeretikom. Za života sv. Save Osvećenog
(umro 531. god.), koji je bio osnivač obe lavre, sukobi između suprotstavljenih monaš-
kih struja nisu dolazili do velikog izražaja, ali su se nakon njegove smrti monasi – mo-
nofiziti (koji su zastupali Origenovo učenje), stanovnici stare lavre, sukobili sa antiori-
genovcima, i u tom sukobu u potpunosti razorili novu lavru. Ovakva sloboda koju su
monofiziti – origenovci imali a što se tiče sukobljavanja sa svojim neistomišljenicima,
nalazila je svoj temelj u tome što su na svojoj strani imali caricu Teodoru, a takođe i
dvojicu uglednih i poštovanih verskih prvaka, Teodora Askidu episkopa Kesarije kapa-
dokijske i Domitijana, mitropolita ankirskog.4 No, ipak, nakon ovih nereda u Palestini
koje su izazvali monofiziti – origenisti, pripadnici suprotstavljene struje difizita optu-
žili su cara zbog njegovog tolerisanja ovih dešavanja, smatrajući ga privrženikom jere-
tičkih učenja. Na nagovor carigradskog patrijarha Mine, antiohijskog patrijarha Jef-
rema i papskog izaslanika (apokrisijara) Pelagija, Justinijan je 543. godine izdao edikt
u kome je osudio Origenovo učenje kao jeretičko. Ipak, ova osuda origenizma (tj. mo-
nofizitskih verskih uverenja) nije proistekla iz careve želje da se obračuna sa monofizi-
tima (jer je njegov krajnji cilj bio pomirenje dve zavađene struje) već da time „ućutka“
difizite koji bi trebali da smatraju da im je pomenutim ediktom učinjena velika usluga.
Naravno, ovakvim raspletom situacije monofiziti nisu bili ni malo zadovoljni. Napro-
1 Isto, str. 198.

2 I danas, u XXI stoleću, u pojedinim državama Afrike i na Bliskom Istoku postoje monofizitske crkve.
3 Origen koji je živeo u drugoj polovini II i u III stoleću posle Hrista, u mnogo čemu je bio kontroverzna
ličnost. Naime, zastupao je specifična tumačenja Svetog pisma umnogome bivajući pod uticajem grčke fi-
lozofije. Najpre je bio učenik Amonija Saksa zajedno sa neoplatonistom Plotinom, a potom i učenik ep.
Klimenta Aleksandrijskog, čiju je katehetsku školu preuzeo 203. godine. Za prezvitera je rukopoložen 228.
god. od strane episkopa jermenskog i kesarijskog, a bez znanja i dopuštenja nadležnog aleksandrijskog
episkopa Dimitrija. Godine 231. i 232. na lokalnim saborima Origen je bio raščinjen i proteran iz aleksan-
drijske crkve zbog proglašenja zastupnikom neispravnog hrišćanskog učenja. Bio je veoma plodan pisac, a
njegova tumačenja Biblije su bila ili svesrdno prihvatana ili odbacivana i smatrana jeretičkim. Tako, još u
IV i V stoleću su bili poznati oštri sporovi između Origenovih pristalica (npr. prezviter Rufin, ep. jerusa-
limski Jovan...) i protivnika (ep. Epifanije Kiparski, Teofil Aleksandrijski itd.). Vidi u: Jović, Rano
hrišćanstvo na Balkanu, str. 62-66. Aleksandar Šmeman piše da je, prema predanju, sveti Pahomije Veliki
zabranjivao svojim učenicima da čitaju Origenova dela, a da su, sa druge strane, njima bili oduševljeni sv.
Vasilije Veliki i njegovi prijatelji, utemeljivači monaštva na grčkom tlu, te da se Origenov uticaj oseća i u
pojedinim delima Atanasija Aleksandrijskog (npr. u Žitiju svetog Antonija). Vidi u: Šmeman, Istorijski put
Pravoslavlja str. 200.
4 Vidi u: J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 591.
486
VASELJENSKI SABORI
tiv, jedan od carevih prijatelja, kojeg je on lično postavio na mesto ep. Kesarije kapa-
dokijske, Teodor Askida, smislio je plan kojim bi izdejstvovao ponovnu osudu nekih
davno preminulih nestorijanaca koje je opravdao Četvrti vaseljenski sabor u Halkido-
nu. Na ovaj način pokušao je da ospori pravovaljanost i ostalih odluka donešenih na
ovom saboru. Predlagao je osudu tzv. „Tri tačke“ ili „Tri poglavlja“ koja su po njemu i
ostalim monofizitima bila sporna:
„Te tri tačke ili poglavlja ili „glave“ behu: 1.) spisi Teodorita Kirskog protiv Kirila
Velikog i protiv efeskog sabora, 2.) pismo Ive Edeskog takođe protiv Kirila i protiv efe-
skog sabora perzijskom episkopu Marisu i 3.) ličnost i spisi Teodora Mopsuestijskog.
Svi pomenuti spisi i ličnost, t.j. lično raspoloženje, mišljenje Teodora Mopsuestijskog
je nestorijevsko, govoraše Askida, i budući da ih halkidonski sabor nije osudio, nego je
šta više Teodorita i Ivu postavio opet na njihove episkopije, kao pravoslavne i primio
ih u svoje krilo, to monofiziti halkidonski sabor smatraju za nestorijevski, i
zato treba učiniti ono, što je halkidonski sabor propustio, naime treba osuditi te tri
tačke ili glave ili poglavlja. (...) Teodoru Askidi pođe već iduće godine (544.) za rukom,
da izradi kod cara nov bogoslovski edikt, koji je osudio rečena tri poglavlja.“1
I tako, dok osuda origenizma nije izazvala nikakve ozbiljnije reakcije, ovaj carev
edikt je doveo do novih sukoba i podele u okviru Crkve. Pošto se car najpre obratio
carigradskom patrijarhu, bilo je logično da on prvi potpiše carev ukaz. Nakon određe-
nog premišljanja, bojeći se da činom osude trojice pokojnih antiohijskih bogoslova koji
su umrli u miru sa Crkvom – te koje je opravdao halkidonski sabor, ne sagreši prema
pomenutom saboru, patrijarh Mina je potpisao ukaz. Doduše, uz ogradu da će, ukoliko
ukaz ne potpiše i rimski papa, povući svoj potpis. Na isti način su postupili i ostali isto-
čni patrijarsi.2
I, dok su istočni episkopi, jedan po jedan, pristajali na osudu „tri poglavlja“, na Za-
padu je ukaz prihvaćen veoma loše. Protiv edikta su otvoreno protestvovali rimski
predstavnik u Carigradu (koji je pozvao na prekid opštenja sa patrijarhom Minom) kao
i afrički episkopi. Na isti način reagovao je i rimski papa, kao i episkopi u drugim za-
padnim mestima. No, car je želeo da Zapad zadobije za sebe na taj način što će najpre
uticati na rimskog patrijarha. Papa je 547. god. pozvan u Carigrad, i prilikom njegovog
pristizanja ukazane su mu sve počasti. Ipak, on nije odmah promenio svoje mišljenje.
Najpre je, po pristizanju u „Novi Rim“, osudio i izopštio patrijarha Minu i ostale potpi-
snike, zbog njihovog pristajanja na osudu „Tri poglavlja“ i samim time (kako se mislilo
na Zapadu) osude halkidonskog sabora. Patrijarh Mina je uzvratio istom merom –
prekidanjem opštenja sa papom Vigilijem. Ipak, tri godine nakon donošenja ukaza
protiv „Tri poglavlja“, i godinu dana nakon papinog dolaska u Carigrad, Justinijan us-
peva da ga nagovori da potpiše ukaz. Tom prilikom Vigilije je, potpuno suprotno rani-
jem stavu, doneo i naročiti dokument nazvan „Judicatum“ kojim je potvrdio valjanost
carevog ukaza. Međutim, ljudi iz neposredne papine pratnje, od kojih je jedan bio i
njegov sinovac, podigli su opoziciju protiv svog patrijarha, osuđujući ga da se stavio na
stranu protivnika halkidonskih odluka. Kako se glas o papinom pristajanju na carski
ukaz širio po Zapadu, tako je narastalo i nezadovoljstvo među tamošnjim episkopima:
„Poznati afrički bogoslov Fakund Hermijanski je objavio knjigu U odbranu Tri
Glave, koja je izazvala senzaciju. Sabori su se jedan za drugim izjašnjavali protiv osu-

2 Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 99; Istorijski put Pravoslavlja str. 203.
487
de, a u Africi su došli do toga da zvanično izlože crkvenoj ekskomunikaciji samoga pa-
pu.“1
Nakon ovakve reakcije Zapada, papa je, uvidevši da je doneo pogrešnu odluku pot-
pisujući ukaz, zatražio od cara da mu vrati Judicatum i sazove Vaseljenski sabor radi
rešavanja spornih pitanja o „Tri poglavlja“. Car je pozitivno odgovorio na papinu mol-
bu, ali je istom prilikom (551. god.) izdao novi ukaz koji je potvrđivao odredbe ranijeg.
Papa Vigilije je, idući iz krajnosti u krajnost, sada osudio carev novi edikt i podvrgao
ekskomunikaciji (izopštenju iz Crkve) svakog ko bi prihvatio njegove bogoslovske pro-
glase – pre nego što ih potvrdi novi sveopšti sabor. Pošto je izdao ovaj proglas, papa je
pobegao u hram svetoga Petra u Carigradu bojeći se imperatorove osvete – smatrajući
da će u crkvi, kao svetome mestu, biti zaštićen. Očigledno je da je dobro sagledao opa-
snost, jer se nedugo zatim odigrao sledeći događaj:
„Po naređenju Justinijanovom, u hram je upala policija u nameri da uhapsi papu.
Ovaj se suprotstavljao sa tolikom snagom da su se stubovi iznad oltara srušili i umalo
ga nisu usmrtili. Gomila koja se okupila počela je bučno da negoduje i policija je mora-
la da se povuče, ne obavivši posao.“2
U narednim godinama, tokom priprema terena za održavanje novog sabora, Justi-
nijan je otpočeo progon onih episkopa koji su mu se suprotstavljali i postavljao na nji-
hova mesta one sa kojima je delio iste teološke poglede. Na ovaj način želeo je da osi-
gura saborsku većinu koja bi izglasala odluke koje su bile njemu po volji:
„Pripremu sabora Justinijan je shvatao na svoj način. U Africi, na primer, gde je
suprotstavljanje ediktu bilo naročito jako, po naređenju Carevom, bili su pohapšeni
glavni Episkopi, uključujući i kartaginskog Arhiepiskopa, i zamenjeni drugima. Ali i
pored svega, ishod Sabora bio je neizvestan.“3
Sabor je sazvan 553. godine u Carigradu, i okupio je 164 episkopa. Većina njih je bi-
la sa Istoka, dok zapadnjaci, sem nekolicine, uglavnom nisu došli – zbog bojazni da će
biti preglasani. Papa Vigilije, koji se u to vreme nalazio u Carigradu nije želeo da prisu-
stvuje saborskim zasedanjima, iako su mu u više navrata uručivani pozivi od strane
visokih crkvenih delegacija. Umesto toga, izjavio je da će se saboru obratiti pismeno i
na taj način saopštiti svoje stavove o spornom pitanju „Tri poglavlja“. Ipak, iako je svo-
je pismeno izjašnjenje poslao, ono nije stiglo do okupljenih episkopa. Car Justinijan i
njegovi činovnici zamenili su ovo poslednje papino pismo (u kome se izjasnio protiv
osude trojice pokojnih bogoslova) onim iz ranijeg perioda u kome je Vigilije izrazio
stav o ispravnosti njihove osude. Kao posledica ove, navodne, papine nedoslednosti i
stalnog menjanja mišljenja po pitanju valjanosti osude „Tri poglavlja“, ime rimskog
patrijarha je isključeno iz diptiha i nije se više smelo pominjati na liturgijama. Sabor
je, sa druge strane, osudio ličnost i dela Teodora Mopsuetskog i proglasio ga jeretikom,
i osudio pojedinačna dela Teodorita Kirskog i Ive edeskog. Sabor je, takođe, osudio i
Origena i njegovo učenje. Justinijan je potvrdio sve saborske odluke. Takođe, tražio je i
od pape Vigilija da učini isto. Međutim, zbog odbijanja ovog carevog zahteva, rimski
patrijarh je proteran u izgnanstvo. Nakon šest meseci, ispoljavajući još jedanput svoj
kolebljivi karakter, papa se predomislio i izdao novi spis u kome je rekao „da posle zre-
log razmišljanja o stvari povlači svoje mišljenje, priključuje se odlukama sabora, i ek-
skomunicira svakog, ko ne osudi tri poglavlja.“4
1 Istorijski put Pravoslavlja, str. 203. Naglasak A. Š.

3 Na istom mestu.
488
VASELJENSKI SABORI
Odluke ovog Vaseljenskog sabora prihvatio je i Vigilijev naslednik Pelagije, bivši
veoma ljuti protivnik osude „Tri poglavlja“. No ipak, na Zapadu nisu svi tako lako pri-
hvatili saborske odluke. Protivljenje je bilo veliko u Africi, Galiji, severnoj Italiji, Vene-
tu i Istri. Episkopi iz nekih od ovih oblasti su zbog pomenutih razloga odbili svaku sa-
radnju i sa Rimom i sa Carigradom, i osnovali nov patrijarhat:
„Episkopat Veneta ostao je u tom uverenju sve do pontifikata pape Bonifacija III
(607), a Istra i do pape Sergija I (687-701). Ovi episkopati – ne prihvatajući autoritet
ni patrijaraha ni papa, postavili su svog crkvenog vođu u ličnosti akvilejskog (Oglaj-
skog) arhiepiskopa, koji je premestio svoju rezidenciju u Grad (Grade), nedaleko od
Akvileje / Oglaja. Pored formiranja ove nove rezidencije, koristeći se nastalom situaci-
jom, proizveli su svog dotadašnjeg arhiepiskopa u titulisanog patrijarha. Tako je nas-
tao u administrativnom ustrojstvu Crkve, nov patrijarhat, akvilejski.“1
Uspomenu na Peti vaseljenski sabor Pravoslavna crkva obavlja 25. juna.
ŠESTI VASELJENSKI SABOR

Iako je odlukama Petog vaseljenskog sabora monofizitstvo osuđeno, odeljene
hrišćanske crkve koje su zastupale učenje o postojanju samo jedne, božanske prirode u
Isusu Hristu su i dalje postojale na Istoku. Naravno, njihovi odnosi sa difizitima nisu
bili dobri, što je, između ostalog, uticalo na to da imperija bude podeljena i na verskoj
osnovi. Prve pokušaje za izmirenjem dve suprotstavljene bogoslovske struje u svom
carstvu, preuzeo je imperator Iraklije, koji je u prvoj polovini VII veka vodio ratove sa
Persijancima za oslobođenje istočnih provincija carstva – i to baš onih u kojima su ve-
ćinu činili monofiziti. Prilikom svoga boravka na istoku, Iraklije se susreo sa pojedinim
umerenim vođama monofizitskih crkava koji su izrazili spremnost za uspostavljanjem
unije sa difizitima. Imperator koji je i sam težio za uspostavljanjem verskog jedinstva
koje je doprinosilo stabilnosti carstva, prihvatio je ideju o uniji. Monofiziti su bili pred-
ložili većinskoj difizitskoj crkvi proglašavanje nove verske definicije koja bi potvrdila
odluke Petog vaseljenskog sabora o postojanju dve prirode u Hristu, ljudske i božan-
ske, ali i samo jedne božanske volje odnosno energije koja je proistekla iz potpune pot-
činjenosti ljudske volje i delovanja u Hristu – božanskoj volji Boga Logosa. Car Iraklije
je ovakvu definiciju izložio pred carigradskim patrijarhom Sergijem, kao i učenim epi-
skopima Kirom Fazijskim i Teodorom Faranskim, koji u pomenutoj definiciji nisu vi-
deli ništa nepravoslavno, odnosno nešto što bi se suprotstavljalo odlukama Petog vase-
ljenskog sabora. Nakon što je postignuta saglasnost između cara Iraklija sa jedne i pat-
rijarha Sergija sa druge strane o daljim koracima u vezi uspostavljanja unije, episkop
Kir Fazijski je 630. godine postavljen na mesto aleksandrijskog patrijarha2 – sa zadat-
kom da radi na ostvarivanju postavljenih ciljeva:
„Odlučeno je da se sa unijom – tj. sjedinjenjem pravoslavnih i monofizita na teme-
lju toga što će obe strane priznati monotelitsko učenje – započne u Egiptu, gde je u
to vreme na 300.000 pravoslavnih dolazilo 5 ili 6 miliona monofizita. (...) Pod nadzo-
rom Iraklija i Sergija, Kir je, kao vešt čovek, stvar poveo vrlo umešno. U Aleksandriji
su uniji prišle hiljade monofizita: klirici, činovnici i vojni zapovednici grada su zajedno
sa narodom, kao znak svoga prisajedinjenja Crkvi, primili pričešće iz ruku patrijarha
1 Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 103.

2 Vidi u: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 757.
489
Kira. Za Aleksandrijom, gotovo čitav Egipat, Tivaida i Libija „pružili su ruku pomirenja
pravoslavnima“.“1
Jedan od najvećih protivnika ovakve unije uz usvajanje monotelitskog učenja bio je
učeni palestinski monah Sofronije. Ovaj je, našavši se u Egiptu, razgovarao sa aleksan-
drijskim patrijarhom i preklinjao ga da napusti učenje koje je podrazumevalo „jednu
volju“ i „jedno dejstvo“ Hristovo. Sa svoje strane, Kir je poslao Sofronija u Carigrad
tamošnjem patrijarhu Sergiju – koji je ovom monahu zapovedio da ćuti i ne remeti
crkveno pomirenje. Primivši ovakav savet, Sofronije je u skladu sa monaškim posluša-
njem - ćutao. Međutim, nakon svoga postavljenja za jerusalimskog patrijarha koje se
desilo nedugo zatim, on je odlučio da ponovo progovori o spornoj temi i usprotivi se
izdaji difizitskog (pravoslavnog) učenja potvrđenog na Petom vaseljenskom saboru.
Prilikom svoga uzvođenja na patrijaršijski presto, Sofronije je prema običaju poslao
okružnu poslanicu u kojoj je ostale crkve obavestio o svom postavljenju, ujedno izlažu-
ći i načela vere koje lično ispoveda. U ovom ispovedanju Sofronije je jasno naglasio da
„u Hristu ima ne samo dve prirode, nego i dve volje i dva načina delanja, a da je tome
protivno učenje jeres.“2 Sa druge strane, želeći da osigura podršku Rima, kao centra
Zapadne crkvene hemisfere a u vezi nastojanja za uspostavljanjem unije, patrijarh Ser-
gije se obratio papi Honoriju tražeći od njega da se stavi na stranu unionista – mono-
telita:
„Između ostalog on kaže papi: hiljade i hiljade monofisita su prišli pravoslavlju, car
Iraklije ima mnogo uspeha u pregovorima sa monofisitima; protiv učenja o jednoj
energiji u Hristu ustao je samo Sofronije. Dalje se izričito kaže: „Saglasno učenju svih
Vaseljenskih Sabora, jedini Gospod naš Isus Hristos čini sva svoja dejstva; zato ne tre-
ba rasuđivati ni o jednoj ni o dve energije, i treba se zadovoljiti priznanjem jed-
ne volje u Hristu. Izraz koji se sreće kod nekih Otaca, proizvodi kod neupućenih
stravičan utisak... a izraz „dva dejstva“, mnoge sablažnjava, jer se on ne sreće ni kod
jednog od Otaca, i vodi k zaključku o dve, jedna drugoj suprotne volje... što je bezbož-
no“. Papa pak Honorije u odgovoru na ovo Sergijevo pismo kaže, „da jednu volju
Gospoda Isusa Hrista ispovedamo“. (...) One pak koji uče o dve energije, Hono-
rije zove nestorijancima.“3
Nakon smrti patrijaraha Sofronija Jerusalimskog i Honorija Rimskog (637. godi-
ne), car Iraklije pod uticajem još uvek živog patrijarha Sergija (umro 638. godine) iz-
daje „izloženje vere“ poznato kao „Ekstesis“, u kome objavljuje svoje monotelitsko ve-
rovanje o jednoj volji u Hristu i izričito zabranjuje svaku dalju raspravu o spornom
pitanju. Sergijev naslednik, patrijarh Pir je potvrdio pravovernost Iraklijevog „Izlože-
nja vere“ a takođe i Kir Aleksandrijski. Sa druge strane, Honorijev naslednik papa Jo-
van IV Ravenjanin je sa saborom zapadnih episkopa 641. godine osudio „Izloženje“
kao i Honorijevo pristajanje uz istočne patrijarhe – monotelite.4 Još pre donošenja
Iraklijevog „Ekstesisa“, a naročito nakon toga, kao veliki protivnik monotelitstva nas-
tupao je i jedan od carigradskih monaha po imenu Maksim. A pošto je Iraklijev unuk i
naslednik na prestolu Konstans II (641-668) ukinuo „izloženje vere“ i zamenio ga dru-
gim verskim dekretom nazvanim „Tipos“, Maksim (prozvan kasnije Ispovednikom) je,
uz rimskog papu Martina I, nastupao kao protivnik i ovoga dokumenta. Ovaj obrazac

3 Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori, str. 149. Naglasak moj.
4 Vidi u: R. Popović, Vaseljenski sabori, str. 151.
490
VASELJENSKI SABORI
vere je podrazumevao velike kazne i na ovom i na onom svetu za sve one koji bi odbili
da ga se pridržavaju:
„Neka od sada niko ne dozvoli sebi da stupa u raspravu o jednoj volji i jednom dejs-
tvu. Ko ovu sada izrečenu zapovest prestupi, taj podleže, pre svega Strašnom sudu
svemogućeg Boga, ali takođe neće izbeći kaznu propisanu za prekršioce
carskih zakona. Ako li prestupnik bude episkop ili klirici, biće svi takvi razrešeni od
svoje službe; ako su monasi, biće odlučeni od Crkve i izgnani iz manastira; ako je pak
činovnik (službenik) ili oficir, biće lišen svog dostojanstva; ako je častan čovek, biće
kažnjen oduzimanjem imanja; a ako je nižeg porekla, biće kažnjen telesno i poslan u
večno progonstvo...“.1
Pošto se Maksim Ispovednik i papa Martin nisu slagali sa Tiposom koji je utvrđivao
monotelitstvo, već su na lokalnom saboru u Rimu 649. godine, sa oko stotinu drugih
episkopa osudili verska stanovišta istočnih patrijaraha, i sami su potpali pod udar
strogih zakona koje je ovaj dekret podrazumevao. Naime, nekoliko godina kasnije
(653. g.) u Rim je od strane imperatora Konstansa poslat novi egzarh Teodor Kaliopa,
koji je uhapsio bolesnog papu i njegovog saborca u veri, te ih brodom sproveo do Cari-
grada. Nakon njihovog pristizanja, papa je podvrgnut omalovažavanju i zatvoren u
gradsku tamnicu u kojoj je proveo tri meseca pod veoma teškim uslovima. Posle saslu-
šanja pred sudijama, na koje je zbog telesne slabosti odnesen na nosilima, vraćen je
ponovo u zatvor, s tim što je u povratku morao da ide pešice, okovan lancima i uz
pratnju vojnika sa isukanim mačevima. Sa druge strane, patrijarh carigradski Pir je,
iako i sam na samrti, uživao gledajući patnje rimskog patrijarha. Pošto je dobio izveš-
taj da je za bolesnog papu pripremljena smrtna kazna, zamolio je imperatora da mu
poštedi život – ne bi li njegova patnja što duže trajala. Na kraju, kao mučenik za veru,
papa Martin je umro u progonstvu na Krimu 655. godine.
Što se tiče Maksima Ispovednika, i on je u Carigradu doživeo sličnu sudbinu. Nai-
me, tokom njegovog boravka u tamnici, monotelitski režim je od njega u više navrata
zahtevao da prihvati učenje o jednoj volji u Bogočoveku Hristu. Šta više, ponuđeno mu
je i prihvatanje kompromisne definicije, koja je glasila:
„Ispovedamo u Hristu dve volje i dva dejstva usled razlikovanja priroda, i jednu vo-
lju i jedno dejstvo usled njihovog sjedinjenja.“2
Međutim, pošto je sv. Maksim odbacio i ovakvo određenje, u isto vreme ostajući is-
trajan u svojoj opoziciji monotelitizmu, radi sprečavanja njegovog daljeg propovedanja
i pisanja dogmatskih tekstova odsečeni su mu jezik i desna ruka. Umro je u progonstvu
na Kavkazu 662. godine.
Trvenja i borbe između pripadnika dve sukobljene verske struje trajala je sve do
Šestog vaseljenskog sabora koji je bio sazvan od strane Konstansovog naslednika, cara
Konstantina Pogonata. Ovaj sabor, koji je otpočeo u novembru 680. g. i trajao do sep-
tembra 681. okupio je između 153 i 174 episkopa i njihovih zamenika3. Bili su prisutni
pripadnici obe suprotstavljene bogoslovske partije, s time što su monoteliti bili u znat-
noj manjini. Predstavljao ih je, pored ostalih, antiohijski patrijarh Makarije koji nije
želeo da promeni svoje ispovedanje ni nakon što je monotelitizam osuđen i proglašen
krivoverjem. Na mesto antiohijskog patrijarha je, posle Makarijevog svrgavanja koje se
odigralo u toku sabora, postavljen Teofan – koji je potom nastavio učešće na zaseda-

3 Različiti pravoslavni izvori navode različite podatke. Uporedi: Sedam stubova premudrosti, str. 135, sa R.
Popović; Vaseljenski sabori, str. 152.

491
njima. Episkopi okupljeni na ovom Saboru zvanično su osudili monotelitsko verova-
nje, ali uz izvesne manjkavosti koje primećuju i pravoslavni autori:
„Sabor je anatemisao vođe jeresi četiri carigradska Patrijarha – Sergija, Pavla, Pira i
Timoteja, Kira Aleksandrijskog i papu Honorija (...) ali je prećutao glavne krivce care-
ve Iraklija i Konstu! Nije ni jednom rečju pomenuo ni dva Mučenika za Istinu, svetoga
papu Martina i prepodobnog Maksima Ispovednika, jer su oni formalno bili „krivični“
ili „politički“ prestupnici! Tek kasnije su oba imena bila uključena u spisak ispovedni-
ka i učitelja Crkve. I ovo ćutanje bacilo je izvesnu senku na poslednju pobedu Pravos-
lavlja u hristološkom sporu. Istina je i dalje pobeđivala, ali su ljudi, avaj, počinjali da
se navikavaju na „dvojno knjigovodstvo“ vizantijske teokratije.“1
Sa druge strane, važno je istaći da završetkom Šestog vaseljenskog sabora nije pos-
tignuta i konačna pobeda nad monotelitstvom. Tvrdokorni monoteliti su se održali na
Livanu i nad sobom postavili sopstvenog „antiohijskog patrijarha“, izabravši za svoj
centar manastir svetog Marona – zbog čega su nazvani i maronitima. Održali su se sve
do druge polovine XII veka, kada su stupili u uniju sa Rimom pod uticajem krstaša.
Međutim, još značajnijim događajem čini se kratkotrajni ponovni povratak monote-
litstva kao zvanične religije u Vizantiji početkom VIII stoleća. Evo šta o ovom događaju
kazuje Jevsevije Popović u svojoj Crkvenoj istoriji:
„U Vizantijskom carstvu počelo se monotelitstvo još jedanput kretati za vreme cara
Filipika Vardana (Philippicus Bardanes, 711. - 713.). Ovaj se trudio da silom opet uvede
monotelitstvo, i na žalost zadobije za to i mnoge episkope, te 712. anulira zaklju-
čke šestog vaseljenskog sabora i monotelitstvo, proglasi za uspostavljeno pravoslavno
učenje. Ali njegovo vladanje beše odveć kratko, a da je mogao trajne štete naneti, i pos-
le njegova pada i smrti vratiše se pokajnički u pravoslavlje svi, koji mu se priključiše ili
iz straha od njega primiše monotelitstvo, što je, razume se, ipak ostavilo na ta-
danjim istočnim episkopima ljagu slabosti i bezkarakternosti.“2
Sa radom i zaključcima Šestog vaseljenskog sabora (680. -681. g) tesno je vezana i
delatnost Peto-šestog sabora (tzv. Trulski sabor3) održanog 691. ili 692. godine za
vreme vladavine Justinijana II. Sabor je zasedao sa ukupno 213 okupljenih episkopa
pod predsedavanjem carigradskog patrijarha Pavla. Istočna crkva u potpunosti poštuje
odredbe Trulskog sabora i vrednuje ih poput odluka Vaseljenskih sabora. Sa druge
strane, Zapadna crkva ne poštuje kanone ovog sabora jer se među njima nalaze i neki
koji su usmereni protiv njihovih običaja i verovanja – kao što su zabrana posta u subo-
tu, protivljenje bezbračnosti sveštenika itd.
SEDMI VASELJENSKI SABOR

Pre početka razmatranja istorijskih prilika koje su direktno uticale na sazivanje a
potom i održavanje Sedmog vaseljenskog sabora na kome je i zvanično potvrđena is-
pravnost do tada već viševekovne prakse ikonoslikanja i ikonopoštovanja, želim da se
ukratko podsetimo istorijskih činjenica koje smo izneli u poglavlju „Poštovanje svetih
1 A. Šmeman; Istorijski put Pravoslavlja, str. 219. Naglasak moj.

3 Iz nekog razloga, Radomir Popović i Jevsevije Popović Šesti vaseljenski sabor proglašavaju Trulskim, dok
se u drugim dokumentima navodi da je Trulskim nazvan Peto-šesti sabor održan jednu deceniju kasnije.
Vidi: R. Popović, Vaseljenski sabori str. 152. i J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 759; i upo-
redi sa Sedam stubova premudrosti str. 156.
492
VASELJENSKI SABORI
ikona“. Kao što smo ranije govorili, ove činjenice se odnose na sam početak hrišćanske
ere i način uvođenja prakse ikonoslikarstva u život Crkve prvih vekova.
Naime, kao što je poznato, pripadnici evanđeoskih crkava odbijaju da veruju u pra-
vovaljanost i biblijsku zasnovanost prakse koja se više od jednog milenijuma sprovodi
u tradicionalnom hrišćanstvu Istoka i Zapada – a odnosi se na sačinjavanje i poštova-
nje likovnih izobraženja svetih ljudi iz prošlosti. Evanđeoski hrišćani, koji za svoje je-
dino merilo vere priznaju samo i isključivo Sveto pismo smatraju da poseduju snažne
argumente koji idu u prilog njihovom veroispovedanju. U ovom delu poglavlja o Vase-
ljenskim saborima utvrdićemo da li je ovakvo uverenje evanđeoskih hrišćana zaista
istorijski utemeljeno.
U maločas pomenutom posebnom poglavlju o ikonama izneo sam jasne istorijske
činjenice koje priznaju i poznati pravoslavni istoričari, a koje glase da ikone, odnosno
religiozne slike nisu postojale u apostolsko doba, odnosno do kraja prvog veka nove
ere.1 Takođe, saznali smo da je tek krajem II i u III veku u Crkvi počelo da se uvodi os-
likavanje unutrašnjosti prostorija crkvenih okupljanja, ali i to isključivo kao sredstvo
za duhovnu pouku – te da pritom uopšte nije bilo ikonoslikarstva kakvog danas pozna-
jemo. To su bile simbolične slike koje su služile isključivo za duhovnu pouku - u vidu
Nojeve barke, pastira sa ovcama, čokota i loze i drugih koje su služile za dočaravanje
dubljih duhovnih istina. Jevsevije Popović iznosi istorijske podatke da je dalji razvoj
sačinjavanja religioznih slika tekao pod direktnim uticajem neznabožačke naklonosti
prema ikonoslikarstvu – jer je i samo paganstvo bilo puno religioznih slika i predstav-
ljalo „prirodni stari zavet za hrišćansko ikonoslikarstvo“.2 Naravno, utvrdili smo da se
izobraženja (ovoga puta ne samo simbolička) pojedinih biblijskih ličnosti i ikone sveti-
telja počinju da pojavljuju tek početkom IV veka i kasnije, a da se poštovanje ikona
slično onome koje se danas praktikuje razvija tek u V i VI stoleću. To se, dakle, desilo
više vekova posle smrti Hristovih apostola – kroz koje je, još u njihovo vreme, Bog ut-
vrdio veru „jednom zauvek predanu svetima“. U skladu sa prethodno utvrđenom isti-
nom, nije bilo moguće ništa drugo ni očekivati, do ono što se u prva četiri veka i deša-
valo – a to je protivljenje većine crkvenih autoriteta sačinjavanju religioznih slika i nji-
hovom poštovanju. Naravno, pošto je poštovanje likovnih izobraženja u Crkvi nastalo
pod uticajem neznaboštva, ništa ne čudi ni dalji napredak u istom smeru – a to je pri-
hvatanje neoplatonističke filozofske misli i njeno prisajedinjenje idejama ikonopošto-
vanja. U ranijem poglavlju o ikonama, naveli smo tekst Ernsta Benza u kome je ovaj
priznati autor i poznavalac Pravoslavlja ustvrdio da je ideja o poštovanju i poklonjenju
pred ikonom – koje se potom prenose na prvolik, preuzeta iz neoplatonizma.3
Sa obzirom na postojanje obilja dokaza o tome da ikonopoštovanje nije predstavlja-
lo deo učenja Gospoda Isusa Hrista i njegovih apostola sa jedne, i činjenica da je ova
praksa ponikla i razvila se uz pomoć nehrišćanskih religija i filozofskih pravaca, bilo je
za očekivati da se u određenom istorijskom trenutku u Crkvi pojavi pokret tzv. „ikono-
boraca“ odnosno protivnika prakse koja se već odavno bila ukorenila. Ovaj pokret je
bio sačinjen od pripadnika crkvenog staleža, odnosno, kako kaže Florovski4, mnogih
učenih episkopa istočnih crkava koji su protiv ikona razvili veoma snažnu teološku
misao – kojoj ni najbolji i najumniji ikonopoštovaoci nisu mogli da se suprotstave.
1 Vidi u: Sergij Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 10.

2 Vidi u: Sergij Bulgakov, Ikona i Ikonopoštovanje, str. 8; takođe i Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija,
tom prvi, str. 423, 652-653.
3 Vidi u: Ernst Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 16.
4 Vidi u: Georgije Florovski, Hrišćanstvo i kultura, str. 92.
493
Argumenti istočnih episkopa protiv ikonopoštovanja

Iako su svi radovi protivnika ikona kasnije uništeni od strane ikonopoštovalaca1,
koji su odneli pobedu prvenstveno zahvaljujući političkim prilikama u Vizantijskom
carstvu, njihove argumente protiv ikona možemo delimično da pronađeno u literaturi
njihovih progonitelja. Sudeći prema svemu onome što smo kao činjenice izneli malo-
čas, pokret koji je nastao među istočnim episkopima, a koji se odnosio na ispoljavanje
stava protiv ikonoslikarstva i ikonopoštovanja, svoje izvorište nalazio je u velikom ras-
koraku između biblijskog otkrivenja i stavova ranih crkvenih otaca prema ikonama sa
jedne strane, a sa druge u veoma primetnom uticaju neznaboštva – kako na samo iko-
noslikanje tako i na teološka objašnjenja i opravdavanja ove prakse. Iako je izrazio mi-
šljenje da ni do danas nije poznato šta je bila „uporišna tačka ikonoboračkih gledišta,
niti znamo stvarnu perspektivu tih gledišta“2, a iz prvenstvenog razloga nepostojanja
njihove pisane ostavštine, Florovski je priznao da se najverovatnije radilo o reakciji na
uticaj koji je na hrišćansko verovanje vršila grčka kultura3. Pišući o izvorima na koje su
se pozivali protivnici ikona, želeći da njima opravdaju svoj stav, Florovski dalje iznosi :
„Počećemo sa konkretnim pitanjem: u čemu se sastojala glavna snaga ikonobora-
ca? Ona je bila u pozivanju na starinu što je, po svemu sudeći, predstavljalo nji-
hovo najjače oružje, kako za napad, tako i za samoodbranu. To je bilo dvostruko
pozivanje: na Sveto pismo i na Predanje. U savremenim tumačenjima ikonoklazma
obično se daje prednost njihovim dokazima iz Svetog pisma. Pozivanje ikonoboraca na
sv. Oce je u velikoj meri zanemareno. Savremenim istoričarima je to izgledalo manje
bitnim i ubedljivim. Međutim, u VIII i IX veku patristički dokazi su imali veliku teži-
nu.“4
Na ovom mestu želim da iznesem da je veoma bitno da u ovoj studiji razlučimo, sa
jedne strane, bogoslovski spor između ikonopoštovalaca i njihovih neistomišljenika (te
da na kraju zaključimo koja je strana u tom sporu izašla kao pobednička), a sa druge
sagledamo kakav je bio uticaj ovog sukoba na prilike u tadašnjem Vizantijskom cars-
tvu. Razmotrićemo i istorijski splet okolnosti koji je na samom kraju doveo do progla-
šenja ikonopoštovanja kao zakonite i bogougodne crkvene prakse.
Što se tiče argumenata protivnika ikona, koji su se odnosili na izobrazivost lika Isu-
sa Hrista (što je zapravo bila i centralna tema spora), Sergij Bulgakov kazuje da je prof.
I. A. Andrejev bio u pravu kada je rekao „da su dokazi ikonoborstva bili odabrani maj-
storski i što se tiče tačnosti izraza, doslednosti, jasnosti i snage nisu ostavljali da se
poželi ništa bolje za ikonoborce.“5 Episkopi koji su zastupali stav da je nemoguće osli-
kavanje Hrista na ikoni činili su to iz razloga što su verovali da se na njoj može pred-
staviti samo obličje Isusovog čovečanskog lika (ljudske prirode) ali nikako i božanske –
koja je neopisiva materijalnim sredstvima (crtežom i bojama):
„Osnovna misao ikonoboraca upravo se i sastoji u tome da, prema pravoslavnom
razumevanju bogoovaploćenja, Hristos kao Bogočovek, nije izobraziv: Njegovo Božan-
stvo nije opisano (1. Jovan. 4, 12), a čoveštvo ako je i opisivo, samo ono ne daje izobra-

2 Isto, str. 87.
3 Florovski kaže sledeće: „Ikonoborstvo se, dakle, pojavljuje prosto kao orijentalni otpor više ili manje oš-
troj helenizaciji hrišćanstva. (...) Ikonoborstvo je rođeno na Orijentu i njegovi prvi pokretači bili su
frigijski episkopi (Konstantin Nakolijski i Toma Klavdiopoljski).“ Isto, str. 88-89. Naglasak moj.
5 S. Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 12 (futnota).
494
VASELJENSKI SABORI
ženje Hrista. Ako izobraženje čovečanske ploti Hristove uzimamo za lik samoga Hrista,
onda dopuštamo jedno od dvoga: ili da plot može da bude odvojiva od Božanstva i u
toj odvojenosti izobraziva, ili da je Božanstvo nerazdeljeno sliveno sa ploti, tako da se u
izobraženju ploti izobražava i Bog.“1
Zbog napred navedenih razloga, ikonoborci su zastupnike ikonoslikarstva koji su
praktikovali poštovanje Hrista izobraženog na ikoni, smatrali pristalicama odavno
osuđenih jeresi – nestorijanstva i monofizitstva (koje su u svojoj dogmatici posedovale
pogrešno učenje o Hristu i njegovoj bogočovečanskoj prirodi (razdeljenost odnosno
slivanje dveju priroda u Hristu)). Protivnici ikona među episkopima imali su velikog
uticaja na tadašnjeg vizantijskog cara Lava III Isavrijanca (vladao od 717. - 741. god.).
Ovaj car je najpre 726. godine doneo naredbu da se sve ikone u crkvama podignu na
veću visinu, da im se narod ne bi mogao da klanja niti da ih celiva, a potom je 730. g.
nakon pojavljivanja negodovanja od strane ikonopoštovalaca na ovu njegovu uredbu,
objavio još oštriji ukaz kojim je naređeno potpuno izbacivanje ikona iz crkava i njihovo
uništavanje. Ovakvi carevi ukazi izazvali su pobunu dela naroda koji je po svojoj dota-
dašnjoj navici praktikovao ikonopoštovanje2, tako da je razularena gomila ikonopošto-
valaca u Carigradu jednom prilikom ubila a potom i raskidala na parčad vojnika koji je
imao naređenje da ukloni ikonu koja se nalazila nad jednom od kapija carskog dvora.3
Glavni branioci ikona su u tom periodu bili monasi, među kojima je bio najpoznatiji
Jovan iz Damaska (sv. Jovan Damaskin), koji se i do danas u Pravoslavlju smatra jed-
nim od najvećih teologa ikone svih vremena.
Glavna postavka na kojoj su branioci ikona (između ostalih u carigradski patrijarh
German, rimski papa Grigorije i Jovan Damaskin) u vremenu pre Sedmog vaseljen-
skog sabora temeljili opravdanost njihovog sačinjavanja i poštovanja bila je činjenica
realnog ovaploćenja Boga Logosa – čime je sam Bog postao vidljiv u osobi Isusa Hris-
ta. Evo šta Šmeman piše o Jovanu Damaskinu tj. o tome na koji je način on objašnja-
vao mogućnost ikonoslikarstva:
„Kada je Besplotni koji nema formu ni količinu ni veličinu, neuporediv zbog pre-
vashodstva svoje prirode, suštastvujući u liku Božijem – kada je On primio obličje slu-
ge i smirio se u njemu, unižavajući svoje biće do količine i veličine, i odenuo se u teles-
ni lik, onda Ga i ti crtaj na dasci, i izloži ga radi sagledanja Onoga koji je
dozvolio da Ga vide.“4
Prvi sabor o ikonopoštovanju 754. godine

Ipak, i pored napora Jovana Damaskina i njegovih istomišljenika – istoverujućih
ikonopoštovalaca, za vreme vladavine Lavovog naslednika, cara Konstantina V, koga
su poštovaoci ikona prozvali „Kopronim“ (što znači - „đubre“) verovatno zbog toga što

2 Aleksandar Šmeman priznaje da je u to vreme, kao i danas, većina poštovalaca ikona bila veoma neupuće-
na, te da je ikonopoštovanje kod glavnine naroda bilo ravno idolopoklonstvu: „Poštovanje ikona je počelo
u mnogim mestima da se izvitoperuje, da dobija neadekvatne forme. VII vek, kao što smo već ukazivali,
bio je doba zadivljujućih plodova crkvene svesti i doba nesumnjivog ogrubljivanja hrišćanskih
„masa“, istovremeno. A u tom običnom hrišćanskom svetu ikonopoštovanje se izrođavalo u
grubo i plotsko sujeverje. (...) Ikonopoštovanje se približavalo idolopoklonstvu i završavalo ukaziva-
njem poštovanja samom njihovom veštastvu (materiji).“ Istorijski put Pravoslavlja, str. 246. Naglasak
moj.
3 Vidi u: J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 765-766.
4 Istorijski put Pravoslavlja, str. 249. Naglasak moj.
495
je i sam pisao spise protiv ikona, održan je prvi veliki crkveni sabor koji je odlučivao o
ispravnosti prakse poštovanja ikona. Ovaj sabor otpočeo je u Hijereji na carskom dvo-
ru, a završio svoj rad u Vlaherinskoj crkvi u Carigradu, okupivši 348 crkvenih otaca1.
Pod predsedavanjem efeskog episkopa Teodosija okupljeni episkopi jednoglasno su
osudili poštovanje ikona u svakom njegovom vidu. Ova osuda se, kao što smo i ranije
pomenuli, bazirala na stavu da ikonopoštovaoci oslikavanjem Hrista na ikoni oslikava-
ju samo njegovu ljudsku prirodu ali ne i božansku. Stoga, zbog razdeljivanja dveju ne-
razdeljivih i neslivenih priroda u Hristu – ikonoslikari i poštovaoci ikona upali su u
višestruku hristološku jeres koju je trebalo osuditi. Evo kako glase anatematizmi koji
su izglasani na ovom saboru, a koji sažimaju bogoslovsku argumentaciju protivnika
ikona:
„1. Onome ko se drznuo da božanski lik Reči koja se učovečila izobražava bojama,
tome anatema. 2. Onome ko se drznuo da neizobrazivu suštinu i ipostas Reči, radi nje-
noga učovečenja, izobražava u čovekolikim formama i koji neće da shvati da je i nakon
ovaploćenja Reč neizobraziva, anatema. 3. Onome ko se drznuo da crta na liku iposta-
sno sjedinjenje dveju priroda i da počne da to izobraženje naziva Hristom i da, na taj
način, meša dve prirode, anatema. 4. Onome ko poželi da izobražava plot Hristovu,
koja se sjedinila sa licem Reči Božije, razdeljeno i odvojeno od same Reči, anatema. 5.
Onome ko jedinog Hrista razdeljuje na dva lica i ko poželi da Onoga ko je rođen od
Deve crta odvojeno i, prema tome, prihvata samo relativno sjedinjenje priroda i stoga
prihvata izobrazivost Njega na ikoni, kao nekoga ko ima posebnu ipostas, posuđenu od
Deve, anatema. 6. Onome ko plot Hrista, koja se obožila kroz njeno sjedinjenje sa Reč-
ju, izobražava i na taj način je razdeljuje od Božanstva, anatema. 7. Onome ko Boga
Reč, stoga što je On na sebe primio ropski lik, bude izobražavao tvarnim bojama, kao
da je On bio običan čovek, i ko ga bude odvajao od nerazdeljivog od Njega Božanstva,
uvodeći na taj način četvoričnost u Sv. Trojicu, tome anatema. 8. Onome ko likove sve-
tih bude izobražavao tvarnim bojama na neodušenim ikonama, koje zapravo ne dono-
se nikakve koristi jer je ta misao (o poklonjenju ikonama) lažna i potekla je
od đavola, i ko i na samom sebi ne bude odražavao njihove vrline, te žive likove,
tome anatema.“2
U periodu nakon velikog crkvenog sabora na kome je osuđeno ikonopoštovanje i
anatemisani branioci ikona, pa sve do smrti cara Konstantina Kopronima, trajalo je
progonstvo onih koji su se protivili odlukama sabora i carskim zabranama. Navešću
samo kratki tekst Jevsevija Popovića o Konstantinovom odnosu prema monasima –
ikonofilima:
„Klir je napustio borbu, i samo malo njih je i dalje vodilo borbu za poštovanje iko-
na, ali ove zato goniše na sve moguće načine. Na čelu ovih poslednjih stajahu osobito
monasi, koji se jako opirahu zaključcima sabora iz 754. i nasiljima carevim, zbog čega
ih i zlostavljahu na sve moguće načine. Nekima su oči iskopane, uši i nos odrezani, ru-
ke odsečene, brada katranom namazana i zapaljena. Drugima su probijali glavu iko-
nama. Konstantin je čak hteo istrebiti monaštvo, i zapovedio je monasima da se žene,
dao ih je uparene sa ženama terati ulicama Carigrada. Njihovi manastiri su pretvoreni
ili u kasarne ili u štale.“3
1 Vidi u: S. Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 12.

2 Navedeno delo, str. 16. futnota. Naglasak moj.
496
VASELJENSKI SABORI
Nakon smrti Kopronima (775. god.), činilo se da je ikonopoštovanje gotovo u pot-
punosti suzbijeno, jer se u javnosti nije ispoljavalo. Međutim, kada je njegov sin Lav IV
Kazar nakon nekoliko godina svoje vladavine pod jastukom svoje žene Irine pronašao
ikone, sproveo je istragu koja je pokazala da i na carskom dvoru još uvek ima tajnih
poštovalaca ikona. Nakon njihovog otkrivanja, car Lav IV je ubrzo umro pod tajans-
tvenim okolnostima, a Jevsevije Popović piše da je možda i otrovan (verovatno od
strane svojih protivnika – ikonopoštovalaca). Posle njegove smrti, na presto se popeo
njegov sin Konstantin VI Porfirogenit koji je u to breme bio još uvek maloletan, tako
da je regentstvo odnosno upravljanje carstvom preuzela njegova majka, carica Irina –
osvedočeni poštovalac ikona. Došavši na vlast, ona je većinu episkopskih katedri, koje
su držali episkopi protivnici ikona predala ikonopoštovaocima1 i došla na ideju da sa-
zove novi crkveni sabor – na kome bi se većinski okupili episkopi ikonofili i na taj na-
čin poništili odluke sabora iz 754. godine. Da bi sprovela svoj plan u delo, na upražnje-
no mesto carigradskog patrijarha 784. godine postavljen je tadašnji dvorski činovnik,
caričin sekretar Tarasije. On je bio prilagodljiv čovek (reklo bi se: čovek kojem odgova-
ra svaka vlast), koji je za vreme najjačeg progona ikona na dvoru Konstantina Kopro-
nima izgradio blistavu državničku karijeru. Ovoga puta, on, koji je ranije (najverovat-
nije) i sam sprovodio progone ikonopoštovalaca i uništavanje ikona (budući da je bio
službenik Kopronimovog dvora), sada je pristao da bude patrijarh – iako za njegov
izbor nije bilo ni jednog valjanog argumenta. Prvo, uopšte nije pripadao višem sveš-
tenstvu (nije bio jedan od episkopa) već je bio laik, a sa druge strane postojala je i zab-
rana tzv. 80. kanona svetih apostola kao i 2. kanona Prvog vaseljenskog sabora, koji su
odredili da se svetovna lica ne smeju na brzinu postavljati na episkopske pozicije.
ZASEDANJE SEDMOG VASELJENSKOG SABORA

Ipak, pod pokroviteljstvom carice Irine i patrijarha Tarasija počele su pripreme za
održavanje novog velikog crkvenog sabora. Pozivi su razaslati na sve strane, a među
ostalima i rimskom papi Adrijanu. Najpre je bilo planirano da sabor počne u leto 786.
godine, ali je zbog nekih nereda u Carigradu odložen za jesen naredne godine. Pored
episkopa, na sabor su došli i predstavnici onih patrijaraha koji ili nisu želeli ili nisu
mogli da se pojave na njemu (poput pape Adrijana ali i patrijaraha Aleksandrije, Anti-
ohije i Jerusalima).
Poštovaoci ikona su, kao što smo ranije spomenuli, osnovni argument za ispravnost
ikonoslikarstva i ikonopoštovanja izvodili iz činjenice Hristovog ovaploćenja, te su sa-
glasno tome smatrali da oni koji ne poštuju Hristovu ikonu, odnosno Hrista predstav-
ljenog na ikoni zapravo ne veruju u istinu Božijeg utelovljenja (bogoovaploćenja):
„Glavni argument ovih apologeta, koji su oni stalno ponavljali, sastoji se u tome da
ako se Hristos istinski učovečio, onda je On i izobraziv, a njegovo izobraženje je dos-
tojno poklonjenja; ko, pak, odbacuje izobrazivost Hrista, a ujedno i poštovanje Njego-
ve ikone, taj odbacuje i bogoovaploćenje, zapadajući u doketizam ili u druge hristološ-
ke jeresi.“2
Iz toga razloga je na saboru u Nikeji (odnosno Sedmom vaseljenskom saboru) po-
sebno posvećena pažnja potvrđivanju upravo te istine (koju su, doduše, u potpunosti
zastupali i protivnici ikona), kao i tvrdnji da se poštovanjem ikona iskazuje poštovanje

2 S. Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 13.
497
prvolikovima (dakle, ne ikoni samoj po sebi već osobama koje su na ikonama predstav-
ljene). Dogmat koji je bio izglasan na ovom Vaseljenskom saboru glasio je ovako:
„Mi određujemo da se svete i časne ikone postavljaju radi poklonjenja baš onako
kako se postavljaju izobraženja Časnog i Životvornog Krsta, bile one načinjene od boja,
ili kockica mozaika, ili od kakvog drugog materijala, samo ako su napravljene na odgo-
varajući način, bile one u sv. crkvama Božijim, na sveštenim sasudima ili odeždama,
na zidovima ili na daščicama, ili u domovima ili pored puteva, bile to ikone Gospoda
Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, ili Neporočne Vladičice naše Svete Bogorodice, ili
časnih Anđela i svih svetih i pravednih ljudi. Što češće uz pomoć ikona oni postaju
predmet našeg sozercanja, to će se oni koji gledaju na te ikone više pokretati na podra-
žavanje samih Originala, zadobijaće više ljubavi prema njima i dobijati veći podsticaj
da ih celivaju, da im odaju poštovanje i poklonjenje, no nikako ne i istinsko služenje,
koje po veri našoj priliči jedino Božanskoj prirodi. Oni koji gledaju na ove ikone bivaju
podstaknuti da im prinose tamjan i da pale sveće u njihovu čast, kako se to činilo i u
starini, jer čast koja se odaje ikoni (liku) odnosi se na njen Original (prvolik), i ko se
poklanja ikoni, poklanja se ipostasi onoga ko je na njoj izobražen“.1
Ipak, bilo bi iznad svega interesantno da detaljno razmotrimo argumentaciju iko-
nopoštovalaca i ispitamo da li su oni i zaista odneli dogmatsko - bogoslovsku pobedu
nad ikonoborstvom?! To da su odneli pobedu na političkom planu – to je bez svake
sumnje, jer su istorijske prilike bile na njihovoj strani, utelovljene u dvema caricama –
Irini i kasnije Teodori. Ali, da li su ikonopoštovaoci zaista odneli i bogoslovsku pobe-
du? Da li je njihovo tumačenje ispravnosti ikonopoštovanja zaista u svemu u skladu sa
Božijim večnim promislom i Njegovom svetom voljom? Na ova pitanja potražićemo
odgovor na stranicama koje slede.
Događaji nakon održavanja sabora

Najpre bi bilo veoma važno da istaknemo da je dogmat o ikonopoštovanju u Nikeji
potpisalo 307 prisutnih episkopa2, što znači da su odluke carigradskog sabora iz 754.
godine, na kome je bilo prisutno 348 episkopa, obesnažene manjim crkvenim sabo-
rom. No, bez obzira na to, političke prilike su bile takve da su vlast u vizantijskom cars-
tvu sada držali ikonopoštovaoci. Stoga je i pobeda bila njihova. Barem u toku naredne
dve i po decenije. Međutim, posle smrti carice Irine (802. godine) kao i njenih nasled-
nika, careva Nikifora I (802. - 811. g.) i Mihaila Rangava (811. - 813. g.) na presto je
došao Lav V Jermenin, koji je od patrijarha Nikifora3 tražio da ponovo ukloni ikone iz
javnog crkvenog života. Pošto se Nikifor usprotivio, car ga je 815. godine prognao a na
njegovo mesto postavio drugog – Teodota Kasiterasa koji se pokorio željama impera-
tora. Iste godine održan je i novi crkveni sabor, na kome je ponovo osuđeno ikonopoš-
tovanje, i potvrđeni zaključci iz 754. godine. Naslednik Lava Jermenina, Mihailo II
(820. - 829. g.) bio je nešto popustljiviji i dozvolio je privatno poštovanje ikona, ali se
njegov sin Teofil II (829. - 842. g.) opredelio za oštriji kurs i ponovo propisao kazne za
1Sedam stubova premudrosti, str. 167.

3 Patrijarh Nikifor Ispovednik, poštovalac ikona, poput Tarasija njegovog prethodnika iz vremena carice
Irine, na mesto carigradskog patrijarha izabran je „nekanonski“, odnosno iz redova laika a ne episkopa.
Tako dakle imamo situaciju da su patrijarsi, zastupnici i branioci ikona, bili u stvari izabrani u suprotnosti
sa upozoravajućim odlukama ranijih vaseljenskih sabora. (Vidi u: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str.
773.)
498
VASELJENSKI SABORI
ikonopoštovaoce. No, na kraju se ponovio scenario iz perioda pola veka ranije. Nakon
smrti Teofila II, vlast je preuzela njegova žena Teodora (842. - 856. g.), umesto malo-
letnog naslednika Teofila III. Ona je ukinula borbu protiv ikona i ikonopoštovanju po-
novo podarila punu slobodu. Ubrzo je smenjen i carigradski patrijarh Jovan VII Leka-
nomantis koji je bio protivnik ikona, a na njegovo mesto postavljen ikonofil Metodije.
Mnoge episkopske stolice koje su zauzimali protivnici ikona ponovo su upražnjene, a
na njihova mesta postavljeni ikonopoštovaoci. Uskoro je, iste 842. godine, sazvan novi
carigradski sabor na kome su potvrđene odluke nikejskog sabora iz 787. god. i progla-
šena pobeda nad neprijateljima ikona. Uspomena na ovaj sabor obeležava se kao „Ne-
delja Pravoslavlja“ i to svake godine u prvoj sedmici uskršnjeg posta.
Ono što bi bilo još interesantno da se napomene, pri samom kraju ovog istorijskog
pregleda činjenica vezanih za zvanično proglašenje pobede ikonopoštovanja, jeste da
nisu ni svi „udaljeniji delovi“ hrišćanske Crkve u VIII i IX stoleću odmah prihvatili
zaključke nikejskog sabora iz 787. godine. Naime, delovi Crkve na Zapadu su nakon
okončanja nikejskog sabora, pošto su njegovi zaključci tamo stigli preko pape Adrija-
na, reagovali prilično negativno. Evo kakva se reakcija zbila u Franačkoj, kada su njen
vladar i episkopi saznali za saborske odluke:
„Zaključci sedmog vaseljenskog sabora naime dođu preko pape Adrijana I. u rđavu
prevodu u Franačku Državu, i tu se ne svideše ni Karlu Velikom, koji je bio uvređen,
što je vaseljenski sabor održan bez njegova odobrenja, ni njegovim episkopima i
bogoslovima, kojima su ikone dotle važile samo kao sredstva za pouku i
kao ukrasi, a ne i kao predmeti poštovanja, tako da je Karlo Veliki 790. pod
svojim imenom dao sastaviti suprotspis, poznat pod nazivom Quattuor libri Carolini,
Četiri Karlove knjige, u kom se razlagalo, da ikone ne treba ukloniti, ali ih ne treba ni
poštovati, jer poštovanje priliči samo krstu, svetim sasudima, Jevanđeliju i relikvija-
ma. I franački episkopat se na sinodu u Frankfurtu 794. izjasnio protiv
zaključaka sedmog vaseljenskog sabora, ustajući protiv ikonoklazma, ali i poš-
tovanja ikona...(...) Papa Adrijan I. je pokušao doduše, da odvrati Franke od njihova
mišljenja, ali i pored toga protivljenje zaključcima sedmog vaseljenskog sabora održalo
se još i u 1. polovini IX stoleća, i za vreme Luja Pobožnog (814. – 840.) sabor u Pari-
zu 825. izjasnio se opet protiv poštovanja ikona.“1
Sve u svemu, ikonopoštovanje je u tradicionalnom hrišćanstvu Istoka i Zapada zva-
nično utvrđeno na saborima u VIII i IX stoleću, a njegova dogmatika nastavila da se
razvija i dobija nove zanimljive momente. U sledećem delu ovoga poglavlja upoznaće-
mo se sa kvalitetom odbrane ikonopoštovanja koju su zastupali sv. Teodor Studit i pat-
rijarh Nikifor Ispovednik. Upoznaćemo se sa njihovim neuspehom da se suprotstave
teološkim stavovima protivnika ikona, kao i sa nekim novim učenjima koja su nastala
vekovima nakon održavanja Sedmog vaseljenskog sabora. Uverićemo se da su ova pra-
voslavna učenja čak, što je paradoksalno samo po sebi, suprotstavljena idejama i sta-
vovima koje su zastupali branioci ikona iz vremena pre i posle pomenutog sabora.

499
Neuspela odbrana učenja o ikonama tokom burnog perioda VIII i IX

stoleća
Već ranije smo se upoznali sa izjavama pojedinih pravoslavnih bogoslova da je teo-
loška promišljenost protivnika ikona u periodu oko Sedmog vaseljenskog sabora bila
na veoma visokom nivou – te da su se poštovaoci ikona jedva snalazili prilikom deba-
tovanja sa njima. Osnovna primedba ikonoboraca, kada se radilo o Hristovoj ikoni,
bila je neopisivost Njegovog božanstva materijalnim elementima. Jednostavnije reče-
no, izobražavanje Hrista na ikoni (slici) u vidu čoveka bila bi mnogo prirodnija ljudima
koji ne veruju u Njegovo božanstvo – te ga u skladu sa time smatraju samo običnom
zemaljskom osobom. No, smatrali su učeni episkopi – protivnici ikona, ako neko već
veruje u božanstvo Hristovo, onda nipošto ne bi smeo da njegovu bogočovečansku pri-
rodu oslikava i na taj način je predstavlja u obličju (telesnim očima vidljivog) ljudskog
tela. Evo kako je glasio osnovni argument ikonoboraca, na koji ni najumniji bogoslovi
ikonopoštovanja nisu – ni posle više decenija promišljanja – mogli smisleno da odgo-
vore:
„Osnovni argument ikonoboraca, koji raskriva aporiju ikonopoštovanja, može se
prikazati u obliku sledeće sheme:
A) Teološki argument: bez-obraznost božanstva, a time i Njegova neopisivost i ne-
vidljivost. „Boga niko nije video nikad“ (Jovan 1, 18). Po (svom) Božanstvu Hristos
nema lika – velika premisa – pr. maior.
B) Hristološki argument: pri nerazdeljenosti i neslivenosti priroda u Hristu (Halki-
donski dogmat), izobraženje ploti Njegove ni u kom smislu se ne pojavljuje zajedno sa
tim kao izobraženje njegovog Božanstva i stoga nije ikona Hristova – mala premisa –
pr. minor.
Zaključak: Ikona Hrista sadrži trostruku teološko – trinitarno – hristološku jeres
(izobrazivost neizobrazivog Boga, učetvorenje Sv. Trojice i negiranje Halkidonskog
dogmata.“1
Pravoslavni autor Sergij Bulgakov detaljno razmatrajući problematiku koja je tema
ovog poglavlja i sam je priznao da su argumenti ikonopoštovalaca bili veoma slabi – te
da su zapravo potvrđivali osnovne tvrdnje ikonoboraca. Sa druge strane, neki apologeti
poput Jovana Damaskina su se toliko upetljavali u klopku sopstvenog bogoslovskog
promišljanja – da su na kraju dolazili do tvrđenja nečega što ni sami nisu mogli najbo-
lje da objasne. No krenimo redom. Na ovom mestu citiraću nekoliko navoda iz knjige
maločas pomenutog poznatog pravoslavnog bogoslova iz prve polovine XX veka, u
kome ćemo lako moći da prepoznamo njegovo priznanje o potpunoj pobedi ikonobo-
račkih argumenata:
„Branioci ikonopoštovanja faktički su pošli drugim putem: oni žele da prevladaju
aporiju, tako reći, ne spolja, već iznutra, prihvatajući veliku premisu kao samoočigled-
nu, ali pokušavajući da izbegnu malu. Pogledajmo u kojoj meri im je ovo uspelo.
Pre svega, što se tiče VII vaseljenskog sabora, gde se ovaj zadatak izvršava u prigo-
vorima tezama ikonoboraca, koje je čitao đakon Epifanije, ali koje pripadaju duhov-
nom vođi sabora, samom patrijarhu Tarasiju, mora se reći da im to uopšte nije
uspelo. (...) Zato nije čudno da i nakon VII vaseljenskog sabora bogoslovski posao
dogmatičke odbrane ikonopoštovanja, koji je započeo sv. Jovan Damaskin, mora da se
1 S. Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 16-17.

500
VASELJENSKI SABORI
produži kao i pre, jer je tamo osnovni dogmatički argument ikonoboraca
ostao neopovrgnut i čak nije bio istinski saslušan. Šta mi nalazimo kod ovih poto-
njih branilaca ikonopoštovanja – kod prepodobnog Teodora Studita i sv. patrijarha
Nikifora? (...) Počnimo od prepodobnog Teodora Studita (759 - 826), velikog ispoved-
nika ikonopoštovanja. On je napisao tri opovrgavanja ikonoboraca, sedam glava protiv
njih, niz pisama dogmatičkog sadržaja i ostalo. Kakav odgovor nalazimo kod njega na
glavni argument ikonoboraca, koji se sastoji u ukazivanju na neizobrazivost suštastva
Božijeg i nerazdeljivost od njega u Hrista izobrazivog suštastva čovečanskog? Začu-
đujuće je što mi ne samo da kod prepodobnog Teodora ne susrećemo
opovrgavanje ovog argumenta, već nalazimo potpuno priznavanje obeju
njegovih premisa. (...) Ako uporedimo ovo bogoslovlje prepodobnog Teodora Stu-
dita sa već poznatim nam učenjem protivnika ikonopoštovanja, onda ćemo se bez teš-
koća uveriti da ono ne pomera pitanja ni koraka napred i u suštini ostaje na dog-
matičkoj poziciji ikonoboraca... (...) Veliki borac za ikone i ispovednik ikonopoš-
tovanja, prepodobni Teodor služio je ikonopoštovanju svojim životom, podvigom vere,
ali ni on nije prevladao bogoslovske argumente ikonoboraca, i to pitanje je
ostalo da visi u vazduhu. (...) Ne stoji drugačije stvar ni u vezi sa drugim borcem za
ikonopoštovanje, koji je nastupio posle VII vaseljenskog sabora, naime, sv. patrijar-
hom Nikiforom. U opštem, kod njega ne nalazimo nove momente u razvijanju spora.
On isto tako tvrdi neopisivost Božanstva pri izobrazivosti ljudske prirode. (...) Uopšte,
ovo pitanje kod njega ostaje u onom istom položaju kao i kod prepodobnog Teodora
Studita.“1
Dakle, kao što smo mogli da uočimo iz upravo pročitanih navoda, Teodor Studit i
patrijarh Nikifor, kao i ostali manje značajni branioci ikona potvrđivali su stavove epi-
skopa – ikonoboraca, koji su tvrdili da je Hristos na ikoni po božanstvu neizobraziv, te
da je izobraziva samo njegova čovečanska priroda. Ipak, pola veka ranije Jovan Dama-
skin je u okviru svoje apologije insistirao na nečemu čega se, očigledno, njegovi kasniji
saborci nisu sećali niti pridržavali. On je, naime, tvrdio da i „telo Boga jeste Bog“2, nas-
tojeći da na ovaj način opravda sačinjavanje i poklonjenje pred ikonom Isusa Hrista –
na kojoj je predstavljen samo njegov ljudski lik. Sa druge strane, Damaskin je pokuša-
vao da opravda ikonopoštovanje i objašnjenjem da su nama „slabim i nerazumnim“
ljudskim bićima potrebni likovi pred kojima bi se poklanjali – iz razloga što ne može-
mo da shvatimo niti da u potpunosti spoznamo svu dubinu nesaznatljivog božanskog
bića. Nakon što navodi i ovaj Damaskinov argument, Bulgakov priznaje da i on ima
mnoge manjkavosti – pa čak i dotle da više ide u korist protivnicima nego poštovaoci-
ma ikona. Na kraju, pošto je sumirao rezultate odbrane ikona u vreme Sedmog vase-
ljenskog sabora, kao i neposredno pre i posle njega, Bulgakov je, iako nevoljno, morao
da saopšti:
„Dolazimo do opšteg zaključka, da branioci ikonopoštovanja nisu odneli
bogoslovsku pobedu nad svojim protivnicima.“3
Međutim, ukoliko je već istina da su teološki argumenti ikonopoštovalaca bili toliko
slabi kako ih je Bulgakov predstavio, kako se onda desilo da se ikonopoštovanje održa-
lo sve do današnjeg dana? Kakvi su još uzroci, sem u ono vreme političkih, doprineli da
ono ipak ostane prihvaćeno u istočnom i zapadnom tradicionalnom hrišćanstvu?
1 Navedeno delo, str. 17-23. Naglasci su moji.

2 Isto, str. 24.
501
U narednom delu ovog poglavlja pozabavićemo se detaljnije ovim pitanjem.
Pogrešno tumačenje Svetog pisma, crkveno predanje i neznabožačka

filozofija kao kamen temeljac ikonoslikarstva i ikonopoštovanja
Na početku ove celine, u kojoj ćemo preciznije ispitati ostale argumente u korist
ikonopoštovanja upotrebljene na Sedmom vaseljenskom saboru, najpre ćemo se upoz-
nati sa specifičnostima pravoslavnog tumačenja svetopisamskih zabrana izgrađivanja
religioznih likova i njihovog poštovanja. Iako smo se, doduše, sa tumačenjima u ovom
smislu upoznali još i ranije, u posebnom poglavlju o ikonama, poželjno je da to ponovo
ovde naglasimo zbog izuzetne važnosti pitanja koje proučavamo. Nakon što budemo
sačinili pomenuti pregled i na njega damo biblijski odgovor, pozabavićemo se i poku-
šajem razlikovanja poklonjenja pred ikonama od onoga koje se ukazuje božanskom
biću, jer on predstavlja jedan od glavnih argumenata pravoslavnih u korist ikonopoš-
tovanja.
Pogrešno tumačenje Svetog pisma

Veoma jasno učenje Svetog pisma Starog zaveta u odnosu na zabrane sačinjavanja
bilo kakvih religioznih likova radi njihovog poštovanja i poklonjenja, bilo je saopšteno
Božijem narodu na sledeći način:
„Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili
dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja
Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i
do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; A činim milost na tisućama onijeh koji
me ljube i čuvaju zapovijesti moje.“1
„Samo pazi na se i dobro čuvaj dušu svoju, da ne zaboraviš onijeh stvari koje su vid-
jele oči tvoje, i da ne izidu iz srca tvojega dokle si god živ, nego da ih obznaniš sinovima
svojim i sinovima sinova svojih. Onaj dan kada stajaste pred Gospodom Bogom svojim
kod Horiva, kad mi Gospod reče: saberi mi narod da im kažem reči svoje, kojima će se
naučiti da me se boje dok su živi na zemlji, i da nauče tome i sinove svoje; Kad pristu-
piste i stajaste pod gorom, a gora ognjem goraše do samoga neba i bješe na njoj tama i
oblak i mrak; I progovori Gospod k vama isred ognja; glas od riječi čuste, ali osim gla-
sa lika ne vidjeste; (...) Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne vidjeste nikakoga
lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja; Da se ne biste pok-
varili i načinili sebi lik rezan ili kaku god sliku od čovjeka ili od žene...“2
Prema upravo navedenim Božijim zapovestima predatih Njegovom sluzi Mojsiju,
jasno proizilaze zabrane sačinjavanja Božijeg lika na vidljiv način, kao i vizuelnog
predstavljanja drugih nebeskih bića (anđela) ili pak zemaljskih ljudi, a sve u vezi spre-
čavanja idolatrije – poklonjenja materijalnim predmetima, kakvo je u to vreme bilo
veoma rašireno među mnogobošcima. Dakle, ukoliko pažljivo proučimo Božije zapove-
sti koje sam maločas naveo – one se odnose pre svega na zabranu vidljivog izobraženja
(u bilo kom vidu ili obliku) nevidljivog Boga Stvoritelja. Međutim, teolozi ikonofili u
vreme Sedmog vaseljenskog sabora, kao i moderni pravoslavni bogoslovi, prepoznajući
1 Druga knjiga Mojsijeva 20:4-6. Naglasak moj.

2 Peta knjiga Mojsijeva 4:9-12, 15-16. Naglasak moj.
502
VASELJENSKI SABORI
sebe kao prestupnike, proglasili su privremenim zapovesti za koje je Bog striktno na-
redio da ih se moraju sećati pripadnici svih narednih generacija. Evo kako glasi oprav-
danje ovakvog iznad svega nebiblijskog stava:
„Slično je sa starozavetnim zabranama ikonopisa, gde se previđa činjenica da su
ove zabrane, kao i mnoge druge u Starom Zavetu privremenog značenja, uprav-
ljene na čuvanje Jevreja od poklonjenja lažnim bogovima, kumirima, a da ne važe
za hrišćane koji su Hristovim iskupljenjem oslobođeni idolatrije. Štaviše,
ikona kao vidljiv lik prisustva Božjeg ima i čisto formalne uslove u Starom Zavetu, jer
prilikom pravljenja kovčega Zaveta Bog je naredio Mojsiju da naslika heruvime u nje-
mu. (II Mojs. 25, 10; V Mojs. 10, 1-5; IV Mojs. 10, 34).“1
Smatrajući da su ovim „tumačenjem“ uspeli da prevaziđu starozavetne zabrane, oci
Sedmog vaseljenskog sabora (ikonofili) su legalizovali upotrebu svetih ikona i ustano-
vili način njihovog poštovanja – nazivajući poklonjenje pred njima „poštovanim po-
klonjenjem“ (proskunesis), a ne „služenjem“ (latreia) – koje pripada jedino i samo Bo-
gu.2
Zadržaćemo se malo na ovom razlikovanju pojmova „proskunesis“ i „latreia“. Šta o
„poštovanim poklonjenjima“ pred ikonama Boga i Hrista, kao i Bogorodice i svetitelja
nalazimo napisano u Svetom pismu? Naravno, podrazumeva se da je odgovor jednos-
tavan – ništa! To svakako iz razloga što u biblijskim vremenima (starozavetnom ali i za
vreme pisanja Novog zaveta) nisu postojale ni ikone a ni poklonjenja pred njima. Me-
đutim, da li su biblijske ličnosti, konkretno novozavetne – poput Hristovih apostola i
ostalih uglednih Božijih slugu, dozvoljavali da se pred njima ljudi klanjaju za vreme
njihove zemaljske službe? Da li je u Novom zavetu opisan makar i jedan slučaj „pošto-
vanog poklonjenja“ pred anđeoskim bićima koje su oni prihvatili i blagoslovili? Pošto
već znamo da pravoslavni vernici odaju poštovanje (proskunesis) pred ikonama apos-
tola, svetitelja i anđela (sv. arh. Mihaila i drugih), trebalo bi u Svetom pismu potražiti
božansku potvrdu ovakve prakse. I zaista! Na najmanje dva mesta u Novom zavetu
opisani su slučajevi poklonjenja pred svetim ljudima i anđelima – i to u momentima
kada su osobe, koje su im izražavale tu vrstu poštovanja, bile potpuno svesne da se
klanjaju stvorenim bićima a ne Bogu. Dakle, tu je u pravom smislu reči bio u pitanju
„proskunesis“ odnosno poštovano poklonjenje pred svetim Božijim slugama, a ne „lat-
reia“ – služenje i poklonjenje kao pred jedinim pravim Bogom. Neka nam i sami tek-
stovi Božije Reči posvedoče o tome na koji način On gleda na „proskunesis“ pred Nje-
govim slugama:
„I dok je Petar još razmišljao o viđenju, reče mu Duh: vidi, tri čoveka te traže; nego
ustani, siđi i idi s njima ništa ne premišljajući, jer sam ih ja poslao. Tada Petar siđe
ljudima i reče: evo, ja sam koga tražite; zbog čega ste došli? A oni rekoše: kapetan Kor-
nilije, pravedan i bogobojazan čovek, za koga svedoči sav judejski narod, upućen je od
jednog svetog anđela da te pozove u svoj dom i da čuje šta ćeš mu reći. Tada ih pozva
unutra i ugosti. A sutradan usta i ode s njima, i neki od braće iz Jope odoše s njim. Sut-
radan pak uđe u Kesariju. A Kornilije ih je očekivao, sazvavši svoju rodbinu i prisne
prijatelje. Kada pak Petar uđe u kuću, Kornilije mu pođe u susret, pade pred nje-
gove noge i pokloni se. Tada ga Petar podiže govoreći: ustani; i ja sam samo
čovek.“3
1 Božidar Mijač, Ikona sveta slika, str. 68-69. Naglasak moj.

2 Vidi u: S. Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 5-6.
503
„I čuh nešto kao glas mnogog naroda i kao šum mnogih voda i kao grmljavinu jakih
gromova, kako govore: aliluja, jer se zacari Gospod Bog naš, Svedržitelj. (...) I reče mi:
napiši: blaženi su oni koji su pozvani na gozbu Jagnjetovu. Reče mi još: ove reči su is-
tinite reči Božije. I padoh pred njegove noge da mu se poklonim. I reče mi:
pazi, ne čini to, ja sam saslužitelj tvoj i tvoje braće koja imaju svedočanstvo Isuso-
vo. Pokloni se Bogu.“1
„I reče mi: ove su reči verne i istinite, i Gospod, Bog proročkih duhova posla svoga
anđela da pokaže svojim služiteljima šta ima da se zbude uskoro. I vidi, dolazim ubr-
zo. Blažen je onaj koji drži proročke reči ove knjige. I ja, Jovan, čuh i videh ovo, i kad
čuh i videh, padoh da se poklonim pred nogama anđela koji mi pokaza ovo. I
reče mi: pazi, ne čini to; ja sam saslužitelj tvoj, i braće tvoje, i proroka, i svih koji
drže reči ove knjige; Bogu se pokloni.“2
Kao što smo iz biblijskih tekstova mogli da uočimo, apostol Petar i nebeski anđeo
su jasno stavili do znanja njihovim „poklonicima“ ko zaista jeste jedini dostojan po-
klonjenja. I, još jedanput - da bude potpuno jasno! Ovde se uopšte nije radilo o „latre-
ia“ – poklonjenju odnosno „služenju“ (bogosluženju). Kapetan Kornilije je, kao pobo-
žan čovek bio potpuno svestan da u njegovu kuću ulazi običan zemaljski čovek Simon
Petar. Ipak, smatrajući ga posebno blaženim i svetim, pošto je bio udostojen da lično
upozna Spasitelja Isusa i postane njegov apostol, Kornilije mu se poklonio kao uvaže-
nom i uzvišenom svetitelju. Međutim, Petrov odgovor je bio više nego jasan. Isti odgo-
vor je dobio i apostol Jovan Bogoslov, i to ne jednom nego dvaput, kada je pun ushiće-
nja zbog velikog viđenja koje mu je bilo objavljeno, pao pred noge anđela da mu se po-
kloni. Jovan je, pritom, bio potpuno svestan da se ovde radi o anđelu – a ne o Bogu. To
je i sam potvrdio rečima: „I ja, Jovan, čuh i videh ovo, i kad čuh i videh, padoh da se
poklonim pred nogama anđela koji mi pokaza ovo...“. Dakle, Jovan je znao da je
pred njim bio anđeo, i nipošto nije nameravao da mu se pokloni i služi kao Bogu (latre-
ia), - već samo da mu iskaže „poštovano poklonjenje“ (proskunesis). Međutim, kao što
uočavamo, sveti Božiji ljudi, kao i anđeli, potvrdili su da oni, kao stvorena bića (pa ma-
kar kako uzvišenu službu obavljali pred Bogom), nisu dostojni da prime bilo kakva
poklonjenja (proskunesis) od strane ostalih Gospodnjih služitelja. Ono na šta su apos-
tol Petar i anđeo uputili svoje „poštovatelje i poklonike“ jeste u potpunosti u skladu sa
naukom Gospoda Isusa Hrista koji je rekao:
„Klanjaj se Gospodu, Bogu svome, i njemu jedinome služi.“3
Pošto se već pokazalo istinitim ono što smo upravo utvrdili, a to je da apostoli ni
realno, za vreme svoga života, nisu prihvatali nikakva poklonjenja, niti su to činili (niti
pak čine) nebeski anđeli, onda je mnogo apsurdnije nazivati bogougodnom i pravover-
nom praksom „pokloničko poštovanje“ istih tih ličnosti na njihovim likovnim izobra-
ženjima – ikonama. Uostalom, potpuno u skladu sa Božijim zapovestima i Hristovim
učenjem, koje je nalagalo verovanje da je „Bog duh i koji mu se mole treba da se mole
u Duhu i istini“4, prvovekovna Crkva je odbacila mogućnost ikonoslikanja i ikonopoš-
tovanja. Ova praksa joj je bila potpuno strana, što priznaju i pravoslavni autori5.

3 Evanđelje po Mateju 4:10; uporedi sa: 5. knj. Mojsijeva 6:13; 10:20.
4 Evanđelje po Jovanu 4:24.
5 Vidi ranije citirani navod Sergija Bulgakova iz dela „Ikona i ikonopoštovanje“ sa str. 10, u poglavlju „Pošto-
vanje svetih ikona“.

504
VASELJENSKI SABORI
Kazivanje crkvenog predanja

Budući da u raspravi sa ikonoborcima nisu mogli da odnesu bogoslovsku pobedu,
oci Sedmog vaseljenskog sabora su se poslužili, do modernih vremena oprobanim, me-
todom pozivanja na crkveno predanje kao i različita čudesna znamenja koja su potvr-
đivala „bogonadahnutost“ određene njihove prakse. Naime, na zasedanjima ovog ni-
kejskog sabora bile su pročitane poslanice pape Adrijana, koje je ovaj bio uputio impe-
ratoru i carigradskom patrijarhu. Pravoslavni autor ovako komentariše rezultate slu-
šanja papinih poslanica od strane saborskih otaca:
„Ove poslanice pred nama otkrivaju zavesu sa najdublje apostolske starine i
objašnjavaju kako je u to vreme sv. Crkva gledala na ikone. Nakon čitanja obe ove pos-
lanice, papini predstavnici su hteli da znaju da li su patrijarsi i svi članovi sabora sa-
glasni sa njima. Tarasije je odgovorio da on prihvata sve što je papa napisao.
„Ovome valja sledovati, - rekao je on – a protivrečiti njemu (papi), znači postupati
nerazumno. I mi sami, na osnovu Svetog Pisma, zaključaka i dokaza, istraživši isti-
nu i spoznavši je na osnovu učenja otaca, tvrdo i nepokolebivo, saglasno
drevnom predanju svetih otaca, ispovedali smo i ispovedaćemo živopisane iko-
ne, klanjajući im se sa vatrenom ljubavlju, jer one predstavljaju Gospoda Boga i nepo-
ročnu Vladičicu našu Svetu Bogorodicu, sv. apostole i sve svete, ali poklonjenje i veru
odavaćemo samo Jednom Istinitom Bogu“.
„Čitav sveti sabor ovako uči“ – razlegao se odgovor na njegove reči, od strane svih
članova sabora.“1
U poglavlju „Poštovanje svetih ikona“, kao i ranije u ovom, dokazali smo na osnovu
proverenih istorijskih podataka da je, u prethodnom citatu pominjana „drevna apo-
stolska starina“ mogla biti eventualno IV vek nove ere pa na dalje, te da se nipošto
nije mogla odnositi na prva dva veka hrišćanske ere. Ipak, u čitavom navodu koji govo-
ri o zastupnicima ikonopoštovanja iz VIII stoleća, a u kome oni ističu svoje stavove u
odnosu na ikone, uočava se njihovo uverenje da je poklonjenje pred ikonama Crkvi
predato od samih apostola. Međutim, u Svetom pismu Novoga zaveta mi takvu praksu
ne samo da uopšte ne srećemo, već bi se takav vid bogosluženja u potpunosti kosio sa
duhom i slovom Božije Reči – onako kako smo to mnogo puta do sada istakli.
Ali, ovo nije bio kraj dokaznog postupka u korist ikonopoštovanja kojeg su na Sed-
mom vaseljenskom saboru izveli na njemu okupljeni ikonofili. Usledilo je navođenje
primera čudotvorenja od strane svetih moštiju i svetih ikona, da bi, u nedostatku teo-
loške argumentacije, i ovi činioci doneli dodatnu težinu njihovim stavovima:
„Na početku sledećeg zasedanja po savetu patrijarha Tarasija bilo je odlučeno da se
ispitaju sva mesta iz Svetog Pisma, iz svetootačkih dela i iz žitija svetih koja mogu
da posluže kao osnov za utvrđivanje dogmata ikonopoštovanja. Među ovim pos-
lednjim, bilo je mnogo povesti o čudesima koja su proizašla od svetih ikona i mo-
štiju. Evo nekih od njih:
U opisu mučeništva sv. Anastasija Persijanca (umro 628. godine nove ere; prim. I.
S.) kaže se da je prilikom prenosa njegovih moštiju u Kesariju Palestinsku, kada je na-
rod sa svih strana pohrlio da ga sretne, jedna žena, po imenu Areta, pala u sumnju i
rekla:
„Ja se ne poklanjam moštima koje su donete iz Persije“.
Kroz nekoliko dana sv. mučenik se javio Areti u snu i upitao je:

505
„Ti stradaš od bolesti u bedrima?“
Areta nije ni stigla da mu odgovori da je zdrava, kad je odjednom osetila da se zais-
ta razbolela. Dugo se ona mučila u svojoj bolesti, da bi potom, osetivši kratkotrajno
olakšanje, počela da razmišlja o tome zbog čega je nju postigla takva bolest. U razmiš-
ljanju je provela četiri dana. Ujutro petoga dana ponovo joj se javi sveti mučenik i ka-
že:
„Idi u Tetrapil. Pomoli se svetom Anastasiju i bićeš zdrava“.
Kada su je doneli na ukazano mesto i kada je videla ikonu sv. mučenika, glasno je
objavila:
„To je uistinu onaj koga sam videla u snu“.
Bacivši se na pod dugo je plakala suzama pokajanja i ustala potpuno zdrava.
Pošto je na saboru pročitana povest o ovom čudu, papini izaslanici su izjavili da se
pomenuta ikona sv. Anastasija s časnom glavom njegovom nalazi u jednom manastiru
u Rimu, a episkop Tavromenijski Jovan dodao je njihovoj izjavi da on zna jednu ženu
sa Sicilije, koja je došavši u Rim dobila isceljenje od ikone ovog sv. mučenika.
Zatim je Petar, episkop Nikomidijski, saopštio o čudu koje se u Beritu dogodilo od
ikone Gospodnje, dok je iz Evagrija navedena povest o čudu koje je proizašlo od Neru-
kotvorenog Obraza Spasiteljevog u Edesi. Čudo se sastojalo u sledećem:
Jednom je Edesu opsedao Hozroje, persijski car. Sa ogromnih nasipa koji su po
njegovoj potrebi podignuti, vojnici su preko zidina strelama gađali žitelje grada. Ede-
šani su odlučili da potkopaju nasipe i da ih spale. Ali vatra koju su palili u potkopima
svaki put se gasila usled nedostatka vazduha. Tad su oni uzeli Nerukotvoreni Obraz,
doneli ga u potkop, okropili vodom, i kapima koje su se po njemu uhvatile poprskali
slabi oganj, tako da su naslagana drva buknula neobičnim plamenom. Pretvorivši ih u
ugalj, plamen je prešao na gornja drva i brzo uništio sve građevine Hozrojeve.
Kod čitanja ove povesti, čtec velike Konstantinopoljske crkve je saopštio:
„Ja, nedostojni sluga, kada sam išao u Siriju sa carskim apokrisijarima, bio sam u
Edesi i video ovaj Nerukotvoreni obraz; verni ga poštuju i klanjaju mu se.“
Na sledećim zasedanjima sabora pročitani su i mnogi drugi izvodi iz sveto-
otačkih dela, slični ovima koji su izvedeni. Kad su se oci sabora, kako se izrazio
patrijarh Tarasije, „zasitili svetootačkih svedočanstava“, na sred sabranja iznesena je
jedna vrlo cenjena ikona i pred njom su svi prisutni oci1, celivajući je, izgovorili dvade-
set dve kratke izreke, svaku ponavljajući po tri puta. U tim izrekama bile su osuđene i
predate prokletstvu sve glavne ikonoboračke postavke.“2
Kao što stoji i na samom početku upravo citiranog navoda, usled nedostatka biblij-
ske argumentacije, oci Sedmog vaseljenskog sabora potražili su i našli u Žitijima svetih
osnov za utvrđivanje dogmata ikonopoštovanja. A šta su zapravo Žitija svetih i kakvo je
istorijsko utemeljenje različitih čudesa koja su pripisivana mnogobrojnim svetiteljima,
već smo obradili u posebnim poglavljima ranije u ovoj knjizi, tako da sada nije potreb-
no da o tome opširnije govorimo.
1 Upravo ovaj navod, da su „svi prisutni oci“ celivali ikonu, dokazuje moju raniju tvrdnju da na ovom (takoz-
vanom) Sedmom vaseljenskom saboru nisu učestvovale obe strane u sporu, već da su bili prisutni samo
ikonopoštovaoci od kojih se nije ni moglo očekivati bilo šta drugo već da ikonopoštovanje proglase bogou-
godnom praksom.
506
VASELJENSKI SABORI
Snažan uticaj neznabožačke filozofije na ustanovljavanje doktrine o

ikonopoštovanju
O značajnom uticaju neznaboštva, kako religioznog tako i filozofskog na postanak
ikonopoštovanja do sada smo već dosta govorili. Narednih nekoliko rečenica će samo
sažeti i potvrditi ono što je ranije rečeno. Naime, pretposlednja rečenica dogmata o
ikonopoštovanju donetog na Sedmom vaseljenskom saboru glasi ovako:
„Oni koji gledaju na ove ikone bivaju podstaknuti da im prinose tamjan i da pale
sveće u njihovu čast, kako se to činilo i u starini, jer čast koja se odaje ikoni (liku)
odnosi se na njen Original (prvolik), i ko se poklanja ikoni, poklanja se ipostasi onoga
ko je na njoj izobražen.“1
Već smo ranije, u poglavlju „Poštovanje svetih ikona“ naveli podatak kojeg je izneo
Ernst Benz, o tome da se ovakvo učenje ikonofila koje smo uočili i u prethodnom citatu
– zasniva na neoplatonističkom mišljenju o slici. Tekstove koji to potvrđuju naveo sam
i u ovom poglavlju nešto ranije. Sa druge strane, pozivanje na starinu u odnosu na ka-
đenje i paljenje sveća pred ikonama, prema ranijim iskazima Jevsevija Popovića, pred-
stavlja kopiranje prakse drevnih pagana – koji su to isto činili pred ikonama svojih
božanstava.
Da bismo, na samom kraju ovog poglavlja, temu o ikonopoštovanju rasvetlili u pot-
punosti, i još jedanput snažno odbranili stav kojeg zastupaju evanđeoski hrišćani u
odnosu na pogrešnost izražavanja ove pravoslavne prakse, navodimo još neke izjave
Georgija Florovskog. One će nam, po ko zna koji put, rasvetliti jasnu biblijsku istinu o
tome da ikonopoštovanje kakvo vekovima postoji u Istočnoj (i Zapadnoj) crkvi ne od-
govora učenju Božije Reči već da je utemeljeno na sasvim drugačijim osnovama. Nai-
me, kada govori o neoplatonisti Plotinu, pod čijim je uticajem svoje hrišćansko bogos-
lovlje razvijao i blaženi Avgustin, Florovski ističe da je njegovo učenje bilo osnova za
kasnije ikonopoštovaoce:
„Sam Plotin je izneo sledeću analogiju. Dva čoveka žive u istoj kući. Jedan od njih
kudi graditelja i njegovo delo jer je sagrađeno od bezdušnog kamena i drveta. Drugi
hvali mudrost arhitekte jer je zdanje tako vešto isplanirano. Za Plotina ovaj svet nije
zlo, on je „slika“ ili odraz višnjeg sveta, možda i najbolja od svih slika. Pa ipak, mora se
težiti ka onome što je iza svih slika, mora se ići od slike ka prauzoru, od nižeg ka
višem svetu, što znači da Plotin veliča obrazac ili prauzor a ne kopiju.“2
Na samom kraju, ovaj cenjeni pravoslavni teolog morao je da prizna:
„Obično se svi slažu da je teološka odbrana sv. Ikona, naročito odbrana
sv. Teodora i pre njega sv. Jovana Damaskina, zasnovana na neoplatonističkim
pretpostavkama. Čitava koncepcija „prauzora“ i „slike“ (koja upućuje na niži nivo)
bila je platonistička. U celini uzeto, ovo gledište je ispravno. (...) U ovom trenutku
ne tiče nas se učenje ikonofila. Dozvolimo da je ono bilo platonističko ili barem propla-
tonističko. (...) Ikonopoštovatelji su zasigurno bili platoničari.“3
1 Isto, str. 167.

2 G. Florovski, Hrišćanstvo i kultura, str. 100. Naglasak moj.
3 Navedeno delo, str. 99, 101. Naglasak moj.
507
Opšti zaključak
U poglavlju koje je za nama, načinili smo skromni pregled istorije tradicionalnog
hrišćanstva u prvih devet vekova njegovog postojanja. Iz njega smo mogli da saznamo
kroz kakva je burna vremena prolazila Crkva u prva tri stoleća – za vreme vladavine
paganskih rimskih careva. Takođe, uvideli smo način razvoja i definisanja hrišćanske
teologije tokom daljeg vremena i upoznali se sa mnogim crkvenim učiteljima i svetite-
ljima. O ovim poslednjim smo saznali da (mnogi od njih) i nisu bili baš tako sveti kako
bi na prvi pogled, na osnovu veličine njihovih oreola na ikonama, moglo da nam se
čini. Ispitali smo i načine na koje su se vizantijski vladari mešali u bogoslovske stvari u
koje se nisu baš previše razumeli i na taj način bitno uticali na donošenje pojedinih
odluka na saborima koji su kasnije proglašeni vaseljenskim. Pojedine doktrine, poput
verovanja o presvetoj Bogorodici i ikonopoštovanju, a koje se smatraju delom svetog
predanja Crkve, samo dokazuju da se na ovim saborima nisu definisala samo pozitiv-
na, odnosno biblijski utemeljena učenja (poput učenja o božanstvu Hristovom na Pr-
vom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine), već pridodavala i ona koja se nisu iz-
vorno podrazumevala Hristovim i apostolskim učenjem. Upravo onako kako je Gospod
Isus prorekao, što je više vremena prolazilo od Njegovog vaznesenja i smrti Njegovih
prvovekovnih pratilaca, hrišćanstvo je prisvajalo sve više učenja i praksi koje se nisu
mogle biblijski potkrepiti.
Ipak, Pravoslavna crkva smatra da su odluke svih crkvenih sabora (kasnije prozva-
nih Vaseljenskim), bogougodne i pravilne, te nastoji da svoj bogoslužbeni život i dog-
matsko učenje upravlja u skladu sa njima. Ovakvo uverenje u stoprocentnu ispravnost
odluka svih Vaseljenskih sabora, počiva na dogmi o nepogrešivosti Pravoslavne crkve,
odnosno njenoj nemogućnosti da donosi pogrešne i Bogu protivne odluke na saborima
svih svojih episkopa.
Evo šta o nepogrešivosti Pravoslavne crkve iznosi Arhiepiskop Averkije:
„Sedam Vaseljenskih sabora su, posle Evanđelja Hristovog, osnov i potvrda naše
Pravoslavno – Hrišćanske Vere, jer naša vera nije samo Apostolska, ona koju su
propovedali Sveti apostoli, učenici Samoga Gospoda Isusa Hrista, nego je i Otačka,
pošto su je rastumačili i objasnili Sveti Oci, kao zakoniti blagodatni prejemnici
Svetih Apostola. (...) Osim toga, u našoj Pravoslavnoj Crkvi nema bezbožnog učenja o
nečijoj ličnoj nepogrešivosti, jer nepogrešivost pripada samo celokupnoj sa-
bornoj svesti Crkve kao celine, (svesti) koja je svoj spoljašnji izraz nalazila na
Vaseljenskim Saborima koji su smelo ponavljali apostolske reči proiznesene u odlu-
kama Prvog Apostolskog Sabora u Jerusalimu 51. godine, prototipa za sve buduće Sa-
bore: jer ugodno bi Svetome Duhu i nama (Dap. 15, 28).
Treba pri tome podsetiti da nikako nije svaki sabor nepogrešiv, nego samo
onaj koji izražava i potvrđuje vaseljensku svest Crkve i koga cela Crkva prihvata kao
vaseljenski.“1
Ipak, ovaj stav o „uslovnoj nepogrešivosti“ pravoslavnih sabora, o kojoj govori po-
menuti arhiepiskop, treba pojasniti. Naime, tokom istorije održano je i mnoštvo ma-
njih, takozvanih pomesnih sabora. Pravoslavni smatraju da su se na nekima od njih
donosile delimično ili pak potpuno pogrešne odluke.2 Oni poštuju samo one manje
1 Sedam stubova premudrosti, tekst arhiepiskopa Averkija: „Značaj Vaseljenskih Sabora“, str. 169. Naglasak
moj.
2 Jedan od primera jeste i pomesni sabor u Moskvi, održan 1666. godine, koji je okupio oko stotinu pravos-
508
VASELJENSKI SABORI
sabore čije se odluke slažu sa onima koje su potvrdili Vaseljenski sabori. Naravno, ve-
oma je teško shvatiti kako je to uopšte moguće da su pojedini pomesni sabori doneli
pogrešne zaključke (odnosno one koje se protive učenju svetih otaca) iako su njihovi
učesnici bili isključivo pravoslavni episkopi – prejemnici svetoduhovske blagodatne
sile koja garantuje nepogrešivost prenošenja jedino istinitog apostolskog i svetootač-
kog učenja?!? Zar u Pravoslavlju ne postoji učenje o apostolskom prejemstvu, koje ga-
rantuje nezabludivost nauke pravoslavnih episkopa?1
Ali, ipak, kako su pravoslavni došli do učenja o nepogrešivosti svoje crkve? U rani-
jem razmatranju ustanovili smo, naime, da su u prošlosti održani sabori od kojih neki
čak i mnogoljudniji (sa više okupljenih episkopa) nego oni koji su proglašeni Vaseljen-
skim, a da su njihovi zaključci ipak bili delimično ili u potpunosti odbačeni! Neki od
takvih sabora su, na primer, sabor u Efesu iz 449. godine, ili pak sabori koje su održali
protivnici ikonopoštovanja u VIII i IX stoleću. Razlog što ovi sabori nisu prihvaćeni
kao Vaseljenski je vrlo jednostavan. Budući da pobednici uvek „kroje istoriju“, određe-
ne crkvene struje koje bi nakon velikih teoloških rasprava, zahvaljujući ličnim simpati-
jama ili opredeljenostima vizantijskih vladara postajale dominantne u imperiji, jedno-
stavno su poništavale odluke ranijih sabora protivničkih grupacija i proglašavale ih
„razbojničkim“ ili jeretičkim. Ovakvih primera je u istoriji Pravoslavne crkve bilo pop-
rilično, a posebno u novije vreme između suprotstavljenih sinoda i sabora raskolničkih
pravoslavnih crkava2. Kada su, dakle, iz crkvene istorije izuzeli sve one sabore koji im
nisu bili po volji, a njihove učesnike proglasili jereticima (a među njima i mnoge patri-
jarhe istočnih oblasti – odnosno apostolskih prestola u Carigradu, Aleksandriji, Antio-
hiji i Jerusalimu), onda je sasvim logična posledica toga bila proglašenje nepogrešivos-
ti njihove verske tradicije.
Sa druge strane, treba istaći i činjenicu da Vaseljenskim saborima ne samo da nika-
da nije prisustvovao ukupan broj episkopa iz tada postojeće hrišćanske vaseljene, već
da je njihov broj uvek bio daleko manji od polovine. Tokom našeg proučavanja u ovom
poglavlju uočili smo da su svi Vaseljenski sabori bili održani na Istoku, i da od stotina
zapadnih episkopa na njima gotovo ni jedan od njih nikada nije učestvovao. Sa druge
strane, i na Istoku su postojale ne samo stotine episkopa koje nikada nisu učestvovale
lavnih episkopa. Okupljeni zajedno, oni su osudili ikoničko oslikavanje lika Boga Oca, iako je ono već ve-
kovima bilo prisutno u praksi Istočne crkve. Evo šta o ovome kazuje pravoslavni sveštenik Božidar Mijač:
„Odnos ostalih ikonografskih kategorija prema Hristu: anđela, Boga Oca i Svetog Duha – jeste, svake pose-
bno, drukčiji, ali nije ikonografski manje bitan. U novijoj teologiji ikone bilo je izvesnih otpora slikovnom
predstavljanju nekih od ovih likova. Čak je i jedan pomesni crkveni sabor, Moskovski 1666. g., doneo od-
luku o zabrani slikanja ikone Boga Oca, sa argumentacijom da je On ličnost neovaplotiva, pa pre-
ma tome, i ikonografski nedokučiva. Mi se (kao, uostalom, i crkva, naročito crkvena praksa) ne možemo
složiti sa takvom argumentacijom...“. Ikona sveta slika, str. 96-97. Naglasak moj.
1 Protojerej - stavrofor dr Dimitrije Staniloje ovako kazuje u vezi pomenute teme: „Apostolskim prejems-
tvom episkopata jemči se celovito čuvanje apostolske nauke, ne samo, dakle, u njenom određenom obli-
ku u Novom Zavetu, nego i u njenom izričitom obliku, zvano Sveto Predanje. To se očuvalo apostolskim
prejemstvom primenjenim i usmenim oblikom.“ Pravoslavna dogmatika III, str. 105. Naglasak moj.
2 Na primer, 21. jula / 3. avgusta 1983. godine održan je arhijerejski sabor Ruske zagranične crkve u Man-
sonvilu u Kanadi, u kome je osuđen ekumenizam i modernizam pravoslavnih crkava. Poseban naglasak je
bio u vezi zvanične Ruske pravoslavne crkve (RPC - moskovske patrijaršije) koja je decenijama od strane
Ruske zagranične crkve (RZC) smatrana bezblagodatnom tj. postojećom bez posedovanja apostolskog
prejemstva - koje je prekinuto još u vreme (i nakon) Oktobarske revolucije i patrijarha Tihona. Ipak, na-
kon što se desio raskol u redovima RZC, njen novi poglavar, mitropolit Lavr, proglasio je sabor iz 1983.
godine „razbojničkim“ i zajedno sa svojim arhijerejima otpočeo korake ka ujedinjenju sa moskovskom pa-
trijaršijom. Ovo ujedinjenje RZC i RPC se konačno i dogodilo sredinom 2007. godine, ali je i dalje ostao da
postoji odeljeni deo RZC sa novouspostavljenim svetim sinodom, koji smatra moskovsku patrijaršiju laž-
nom crkvom, kojoj su se priključili otpadnici i prokleti ekumenisti iz RZC na čelu sa mitropolitom Lav-
rom. Vidi u: Judin poljubac, str. 193-200.
509
na Vaseljenskim saborima, već su neki ogranci crkve bili i potpuno neobavešteni o sa-
zivanju tako važnih crkvenih sabranja1. Na primer, Jevsevije Popović navodi da se u
godinama nakon održavanja sabora u Halkidonu, za pravovernost njegovih odredbi
opredelilo 1600 episkopa a da je njih 500 bilo protiv, iako je u Halkidonu na zaseda-
njima bilo svega njih 630. Zapravo, i broj od 630 je jako veliki kada govorimo o Vase-
ljenskim saborima, jer ih je na nekima od njih bilo prisutno i znatno manje. Na primer,
na saborima u Carigradu (Na zasedanjima tzv. Drugog, Petog i Šestog vaseljenskog
sabora): 381. godine bilo je jedva 150 episkopa, 533. godine se okupilo njih 160, a 680.
godine ukupno 170, što bi značilo da se od ukupnog broja episkopa redovno okupljalo
njih manje od 10%. Na stranu to što su vizantijski carevi, gotovo redovno, pre saziva-
nja sabora, vršili masovna svrgavanja onih episkopa koji nisu bili po volji njima i nji-
hovim bogoslovskim partijama.
Svi ovi razlozi koje sam upravo naveo, kao i čitav pregled istorije Vaseljenskih sabo-
ra kojeg smo načinili ranije u ovom poglavlju, svedoče nam da je pomenuti period bio
ispunjen događajima koji ne odišu preteranom svetošću i pobožnošću njegovih učesni-
ka. Neosporno je, doduše, to da su neke od odluka donesenih na ovim saborima zaista
biblijski prihvatljive i opravdane. Međutim, mnoge od njih su produkt kasnijeg razvoja
tzv. hrišćanske misli, na koju su bitno uticali paganski religijski sistemi (običaji i vero-
vanja), neznabožačka filozofija i ostali elementi koji nemaju gotovo nikakvih dodirnih
tačaka sa božanskim svetopisamskim otkrivenjem.
Iz tog razloga, još jedanput izvlačimo zaključak koji nam se i sam po sebi nameće –
a to je činjenica da odluke crkvenih sabora koji su održavani tokom istorije nipošto ne
mogu da nose autoritet nepogrešivosti i savršenstva. Jedini autoritet, odnosno merilo
za pravilnost i bogougodnost našeg veroispovedanja bilo je i ostaje isključivo Sveto
pismo Starog i Novog zaveta u njegovih 66 Duhom Svetim nadahnutih knjiga, i ni je-
dan drugi. Jedino Sveto pismo predstavlja dokazano pouzdani, nepogrešivi i neprotiv-
rečni izvor božanske spasonosne poruke. Takve karakteristike ne poseduje niti jedan
drugi, a pogotovo ne neki zemaljski duhovni autoritet. Zato, uopšte nećemo pogrešiti
ukoliko valjanost odluka tzv. Vaseljenskih sabora procenjujemo na osnovu biblijskog
učenja, i na osnovu detaljnog ispitivanja odbacimo kao pogrešne sve one koje se i malo
protive otkrivenju Božije Reči. Sam Gospod je u Svetom pismu posvedočio, a mi, veru-
jući samo Njemu, sa svom sigurnošću možemo da potvrdimo:
„Suši se trava, cvijet opada, ali riječ Boga našega ostaje dovijeka.“ (Knjiga proroka
Isaije 40:8).
1 Dobar primer za to daje Jevsevije Popović kada navodi da episkopi jermenske crkve nisu bili ni pozvani na
Četvrti vaseljenski sabor u Halkidonu 451. godine, već da su za njegovo održavanje saznali tek kada je us-
ledio spor o priznavanju njegovih odluka. Vidi u: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 586.
510
DODATAK
16.
PROGONJENA CRKVA
„Blaženi ste kad vas nagrde i usprogone i nabede svakim zlom lažući mene radi.
Radujte se i kličite, jer je nagrada vaša velika na nebesima; jer su tako progonili pro-
roke koji su bili pre vas.“
Evanđelje po Mateju 5:11-12
„A i svi koji žele da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni.“

Druga poslanica Timoteju 3:12
Čitavo Sveto pismo, a pogotovo Novi zavet, naglašava užasavajuću istinu o postoja-
nju veoma aktivnih duhovnih bića koja nastoje da spreče prodor Hristove spasonosne
poruke među grešnike. Đavo i njegovi anđeli, kako Gospod Isus naziva ove zle duhove,
poseduju visok nivo inteligencije i tokom ljudske istorije osmislili su i u praksi sproveli
(i još uvek sprovode) svoj zločinački plan o duhovnoj obmani najvećeg broja ljudi na
planeti. Apostoli potvrđuju biblijsku istinu da je sotona, a ne Svevišnji Bog, vladar
ovoga sveta1 te da veći deo čovečanstva ne sledi novozavetnu evanđelsku spasonosnu
nauku, već zaveden đavolskim ideologijama i religijama hodi putem propasti. Gospod
je takođe naglasio da samo mali broj ljudi hodi uskim putem spasenja (koji podrazu-
meva biblijsku pravovernost), dok se najveći deo čovečanstva kreće ka večnoj pogibli
(iz razloga opšteg neverstva u biblijska kazivanja ili pak zbog dodavanja i oduzimanja
od Gospodnjeg otkrivenja zapisanog u Svetom pismu2). Prema svedočanstvima bogo-
nadahnutih apostola čitava istorija hrišćanske Crkve (kao i predhrišćanskog vremena)
jeste period velike borbe; borbe između dobra i zla, ili bolje rečeno – između nenamet-
ljive sile božanske svetlosti i totalitarnog sistema satanskog mračnjaštva.
Novozavetni vernici su od svoga Gospoda poslani da u svetu ispunjenom duhovnim
mrakom budu svetlost, kao što je to bio i On sam:
„Opet prozbori dalje Isus govoreći: ja sam svetlost sveta; ko ide za mnom, neće
hoditi u tami, nego će imati životnu svetlost.“3
„Vi ste svetlost sveta. Ne može se sakriti grad koji leži na brdu; niti se pali sveti-
ljka i stavlja pod mericu, nego na svećnjak, i svetli svima u kući. Tako neka zasvetli
vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je
na nebesima.“4
Ono što je Gospod još naveo jeste da će ljudi, radeći u korist svoje vlastite štete, za-
robljeni čeličnim okovima satanske obmanjivačke zemaljske vlasti, odbijati prihvata-
nje spasonosne istine koju će propovedati malobrojni, želeći da ostanu na strani većine
– u kojoj će se osećati udobno i bez osećanja nelagodnosti. Đavo, koji vara sav vasioni
svet, trudi se da pronositelje evanđelja, pred sobom zavedenim masama, prikaže u
krajnje nepovoljnom i lošem svetlu. Kao lažov i otac laži, kako ga je sam Gospod naz-
1 Vidi u: 2. Korinćanima 4:4; Otkrivenje Jovanovo 12:9.

2 Vidi u: 5. Mojsijeva 4:2; Priče Solomonove 30:6; Otkrivenje 22:18-19.
513
vao, tokom vekova svoje obmanjivačke aktivnosti, svoju taktiku – koja zasigurno uspe-
va među nenanovorođenim ljudima – doveo je gotovo do savršenstva.
Dajući do znanja svojim učenicima da je put njegovog sledbeništva i propovedanja
evanđelja veoma trnovit i ispunjen neprijateljstvima koja se javljaju kako od strane
nereligioznih tako i od strane religioznih ljudi (koji se čvrsto drže nebiblijske otačke
tradicije), Gospod ih je upoznao sa činjenicom da će osnovno đavolje oružje u borbi
protiv pronosilaca evanđelja biti laž (širenje laži o vernicima – biblijskim hrišćanima).
Taktika koju je bog ovoga sveta upotrebio protiv Sina Božijeg, pred kraj Njegove ze-
maljske misije, bila je jednaka onoj koju je kasnije upotrebljavao protiv apostola i još
uvek upotrebljava protiv Božije dece u savremenom svetu. Ova taktika se naziva lažno
svedočenje (ili lažno optuživanje), koje se, u mnogim slučajevima potpuno nekritički i
bez ikakvih dokaza, prihvata kao istina kod širokih narodnih masa.
Lažna svedočanstva izrečena o Gospodu Isusu Hristu

Tokom čitave ovozemaljske službe Gospoda Isusa Hrista, njega su, pored odušev-
ljenog prostodušnog naroda koji se radovao dolasku velikog Proroka – Mesije, pratile i
jevrejske religijske starešine koje je On osuđivao zbog licemerstva i lažne nauke (Mt.
23. gl.). Naravno, njihov motiv zbog kojeg su Isusa pratili i slušali njegove besede nije
bio ni nalik motivu ostalog naroda. Shvatajući da u Isusu iz Nazareta imaju opasnog
protivnika koji javno osuđuje mnoge segmente njihovog delovanja, verske starešine su
odlučile da ga pošto-poto uklone iz javnog života. Pošto su se bojali reakcije naroda
koji je Isusa smatrao Mesijom, nisu smeli da mu se javno suprotstave, već su smišljali
način da ga optuže pred rimskom vlašću – koja bi ga uhapsila a zatim kaznila:
„A književnici i fariseji su motrili na njega – hoće li lečiti u subotu – da bi našli op-
tužbu protiv njega. (...) Oni se pak izbezumiše i dogovarahu se među sobom šta bi mo-
gli da učine Isusu.“1
„Kad je jednom u subotu došao u kuću nekog farisejskog starešine da jede, oni su
motrili na njega.“2
„Književnici pak i prvosveštenici nastojali su toga časa da stave ruke na njega, ali se
pobojaše naroda. (...) I motreći na njega poslaše ljude, koji su bili podmetnuti da se
predstave kao pravedni – da bi ga uhvatili u reči – pa da ga predadu prokuratorovoj
vlasti i sili.“3
„Tada prvosveštenici i fariseji sazvaše sinedrion i govorahu: šta ćemo činiti, jer ovaj
čovek čini mnoge čudne znake? (...) Tako se posle onoga dana dogovoriše da ga ubiju.
(...) A prvosveštenici i fariseji behu izdali naredbu da javi – ako ko sazna gde je, da ga
uhvate.“4
No, i pored dobre organizacije i mnoštva doušnika koje su imali na terenu, verski
poglavari nisu uspeli da Isusa „uhvate u reči“ i naude mu, i to sve do vremena Njego-
vog konačnog nasilnog hapšenja u vrtu Getsimaniji.
Nakon veličanstvenog dočeka od strane okupljenog naroda, koji je, videvši Isusa
koji jaše na magarcu, prepoznao da se radi o ispunjenju drevnog Zaharijinog proro-
1 Ev. po Luki 6:7, 11. Naglasak moj.

4 Ev. po Jovanu 11:47, 53, 57. Naglasak moj.
514
PROGONJENA CRKVA
čanstva o dolasku mesijanskog carstva (Jn. 12:12-18), fariseji su uvideli da im je sav
dotadašnji trud na Isusovoj diskreditaciji bio uzaludan:
„Fariseji pak rekoše među sobom: vidite da ništa ne možete; eto, svet ode za njim.“1
Izbezumljeni zbog činjenice da narod više ne sluša njihove „dušebrižničke savete“,
oni su uz pomoć apostola – izdajnika, Jude Iskariotskog, uhapsili Isusa i usred noći
odveli na saslušanje pred Sinedrion – vrhovno versko veće – sa čvrstom namerom da
ga se reše jednom za svagda. Ovakva rešenost se pre svega ogledala u činjenici da je
unapred pripremljeno i prisustvo lažnih (ili bolje rečeno: lažljivih) svedoka – koji su
trebali da potvrde farisejsku optužbu da je Isus bogohulnik i da ne radi u korist narod-
nih interesa:
„A prvosveštenici i sav sinedrion tražahu lažno svedočanstvo protiv Isusa, da
ga pogube, i ne nađoše, iako mnogi lažni svedoci dođoše. Najzad pristupiše dvojica
i rekoše: ovaj reče: mogu da razrušim hram Božiji i da ga za tri dana sagradim. Tada
usta prvosveštenik i reče mu: ništa ne odgovaraš, što ovi svedoče protiv tebe? A Isus je
ćutao. I prvosveštenik mu reče: zaklinjem te Bogom živim da nam kažeš jesi li ti Hris-
tos, Sin Božiji? Reče mu Isus: ti kaza; ali vam kažem, od sada ćete videti Sina čovečjeg
gde sedi s desne strane sile i dolazi na nebeskim oblacima. Tada prvosveštenik razdra
svoje haljine govoreći: pohulio je na Boga; šta nam još trebaju svedoci? Eto sad čuste
hulu. Šta mislite? A oni odgovoriše i rekoše: zaslužio je smrt. Tada mu pljunuše u lice i
udariše ga po glavi, a drugi po obrazu govoreći: proreci nam, Hriste, ko te udari?“2
Nakon što su čuli iz Isusovih usta potvrdu da je Sin Božiji (vidi i Lk. 22:70-71), ver-
ski poglavari su ga odveli pred rimskog namesnika Pontija Pilata. Znajući da optužbom
za bogohuljenje neće uspeti da ubede Pilata da učini bilo kakvo zlo Isusu, jer njega kao
Rimljanina nisu mnogo interesovali jevrejski verski sporovi, odlučili su da pred proku-
ratora iznesu optužbu o Isusu kao političkom protivniku Rima – koji predstavlja opas-
nost po stabilnost imperije:
„I ustaše oni svi skupa, te ga odvedoše Pilatu. Tada počeše da ga optužuju govoreći:
našli smo ovoga kako otpađuje naš narod i zabranjuje da se daje porez caru, a za se-
be govori da je Hristos, car. Na to ga Pilat upita: jesi li ti car judejski? A on mu u odgo-
voru reče: ti kažeš. Pilat pak reče prvosveštenicima i svetini: ne nalazim nikakve krivi-
ce na ovom čoveku. Ali oni navaljivahu govoreći: on buni narod učeći po svoj Judeji –
počevši od Galileje pa dovde.“3
Optužba da je otpađivao narod i nagovarao ga da ne plaća porez je naravno bila la-
žna (vidi: Lk. 20:19-26). Takođe, bila je lažna i optužba da je Isus politički pobunjenik i
zločinac (Jn. 18:30), jer je na pitanje da li je zaista car Jevreja odgovorio podrazume-
vajući da njegovo carstvo neće biti uspostavljeno političkim prevratom i zbacivanjem
rimske uprave nad judejskom zemljom:
„Tada Pilat iziđe napolje k njima i reče: kakvu tužbu podnosite protiv ovog čoveka?
Odgovoriše i rekoše mu: kad on ne bi bio zločinac, ne bismo ga predali tebi. (...) Za-
tim Pilat ponovo uđe u pretorijum, pozva Isusa i reče mu: ti si car judejski? Isus odgo-
vori: govoriš li to sam od sebe, ili ti drugi rekoše za mene? Odgovori Pilat: zar sam ja
Judejin? Tvoj narod i prvosveštenici predadoše te k meni; šta si učinio? Isus odgovori:
moje carstvo nije od ovoga sveta; kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici
bi se borili, da ne budem predan Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde.“4

4 Ev. po Jovanu 18:29-30, 33-36. Naglasak moj.
515
Kao da im nije bilo dosta lažnog optuživanja, nakon Gospodnjeg raspeća i vaskrse-
nja, pošto su saznali od rimske straže da je anđeo odvalio kamen sa Hristovog groba –
u kojem više nije bilo Njegovog tela (Mt. 28:1-15), verski poglavari – suočeni sa Isuso-
vim ustajanjem iz mrtvih – umesto da poveruju u Njega i pokore mu se kao Gospodu,
odlučili su da proture u narod još jednu laž:
„A kad su one išle, gle, neki od straže dođoše u grad i javiše prvosveštenicima sve
što se dogodilo. I sastaše se sa starešinama, te se dogovoriše i dadoše vojnicima mnogo
novca govoreći: kažite da su njegovi učenici došli noću i ukrali ga dok smo spavali. I
ako to dočuje namesnik, mi ćemo ga ubediti i vas oprostiti brige. A oni uzeše novac i
učiniše kako su ih naučili. I razglasi se ova priča kod Judeja do današnjeg dana.“1
Prema tekstu kojeg sam upravo citirao, laž se sastojala u tome da je Isusovo telo
ukradeno iz groba za vreme dok su stražari spavali2, te da su tu krađu sproveli niko
drugi nego njegovi preplašeni učenici (vidi: Mt. 26:56, 69-75). Evanđelist Matej nas
obaveštava i o tome da se ova priča razglasila u narodu „do današnjeg dana“, tj. da je
među neverujućim Jevrejima postojala i u vreme kada je on, nekoliko decenija nakon
Gospodnjeg vaznesenja na nebo pisao svoje evanđelje, te da je predstavljala glavni iz-
govor za neprihvatanje apostolske poruke.
Prema Isusovoj najavi, nakon Njegovog vaznesenja apostoli i ostali učenici su se to-
kom svoga propovedanja evanđelskih istina susretali da istim problemom – pokuša-
jem sotone da kroz širenje laži o njihovom delovanju spreči poverovanje i spasenje ši-
rokih narodnih masa.
Progonstvo prvovekovne apostolske Crkve

„Ako vas svet mrzi, znajte da je mene mrzeo pre vas. Kad biste bili od ovoga sveta,
svet bi ljubio svoje; ali kako niste od ovoga sveta, nego sam vas ja izabrao od sveta,
zbog toga vas svet mrzi. Sećajte se reči koju sam vam rekao: sluga nije veći od svoga
gospodara. Ako su gonili mene, goniće i vas; ako su moju reč održali, držaće i vašu.
Nego, sve će vam ovo činiti zbog mog imena, jer ne znaju onoga koji me je poslao.“3
Prema rečima Gospoda Isusa Hrista, njegovi učenici u svim generacijama mogu za-
sigurno da očekuju mržnju i progonstvo od strane neverujućih (nenanovorođenih)
osoba. Samo malobrojni u svakoj generaciji će, prema Spasiteljevoj objavi, biti posluš-
ni Božijoj Reči, dok će većina, kao i u vreme dok je On hodio zemljom, stajati na strani
koja je Bogu suprotstavljena. Apostoli su se u prvom veku naše ere, odmah nakon sila-
ska Svetog Duha i ustanovljenja Crkve, susreli sa problemima koje im je Spasitelj una-
pred najavio. Pomenuti problemi su se očitovali u zabranama propovedanja kao i u
batinanju i želji da se objavitelji evanđelja uklone sa zemlje živih. Progonstva i zlostav-
ljanja o kojima čitamo u knjizi Dela apostolskih - koja opisuje prvih tridesetak godina
postojanja i širenja Crkve, bila su pokretana, u gotovo svim slučajevima, ne od ateista
već od duboko religioznih ljudi. Jevreji, Grci i Rimljani su na hrišćanstvo gledali kao
na opasnu versku sektu koja preti razaranju njihovog verskog identiteta i vodi otuđe-
nju naroda od njegovih vekovnih duhovnih korena.

2 Spavanje na straži se kod Rimljana veoma strogo kažnjavalo, a jedina kazna je bila pogubljenje (smrt) onih
vojnika koji bi načinili pomenuti prestup. Stoga je nemoguće da se ovaj scenario ikada odigrao, već očigle-
dno spada, kao što smo već ustanovili, u domen izmišljotina judejskih verskih starešina.
516
PROGONJENA CRKVA
Četvrto i peto poglavlje knjige Dela apostolskih opisuje načine na koje su jevrejske
starešine htele da stanu na kraj verskom pokretu Isusa iz Nazareta koji je bio u punom
zamahu. Nakon isceljenja hromog od rođenja, apostoli su bili uhapšeni i strpani u ta-
mnicu. Posle prvog hapšenja bili su pušteni uz pretnje:
„Dok su oni još govorili narodu priđoše im sveštenici, i starešina hrama, i sadukeji,
negodujući što uče narod i što u Isusu objavljuju vaskrsenje iz mrtvih, pa staviše ruke
na njih i baciše ih u zatvor do idućeg dana, jer je već bilo veče. (...) Ali da se ne razgla-
si i dalje po narodu, da im pripretimo da više nikome ne govore u to ime. Tako ih poz-
vaše i zapovediše im da uopšte ne govore niti uče u ime Isusovo. (...) I kako nisu našli
puta i načina kako da ih kazne, zapretiše im još jedanput i oslobodiše ih...“1
Ipak, posle izvesnog vremena u kome apostoli nisu prekidali svoje propovedanje,
bili su ponovo lišeni slobode. Ovoga puta, pretnje su bile znatno oštrije - uz upotrebu
nasilja:
„I kad ih dovedoše, postaviše ih pred sinedrion, te ih prvosveštenik zapita ovim re-
čima: zar vam nismo strogo naredili da ne učite u to ime, a gle vi ste napunili Jerusa-
lim svojom naukom i hoćete da bacite krv toga čoveka na nas. Na to Petar i apostoli u
odgovoru rekoše: Boga treba slušati više nego ljude. (...) Čuvši ovo oni se razljutiše
vrlo i nameravahu da ih pobiju. (...) I dozvaše apostole, izbiše ih i zapretiše im da ne
govore u ime Isusovo, i otpustiše ih. Oni pak otidoše od sinedriona radujući se što su
bili udostojeni da pretrpe poniženje u ime Isusovo.“2
Pošto je proteklo još neko vreme, a učenika Gospodnjih je bivalo sve više, tradicio-
nalni judaisti na čelu sa fanatičnim farisejom Savlom, pokrenuli su pravi talas krvavog
progonstva. Prvi mučenik koji je postradao za Hristovu veru bio je jedan od sedmorice
đakona u prvoj Crkvi po imenu Stefan. Nakon što su se dočepali ovog Hristovog učeni-
ka i saslušali njegov govor u kome je želeo da im posvedoči istinitost Hristovog poslan-
stva koje je bilo prorečeno u Starom zavetu, njegovi gonitelji su postupili na sledeći
način:
„Tada povikaše veoma glasno, zapušiše svoje uši i navališe jednodušno na njega,
izbaciše ga iz grada i zasipahu ga kamenjem. A svedoci staviše svoje haljine kod nogu
mladića koji se zvao Savle. I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i govo-
rio: Gospode Isuse primi moj duh. (...) A Savle je odobravao njegovo ubistvo. Onoga
dana nasta i veliko gonjenje Crkve u Jerusalimu; sem apostola svi su bili rasejani po
krajevima Judeje i Samarije. (...) Savle je pak pustošio Crkvu, ulazeći u kuće odvlačio
je ljude i žene i predavao ih u tamnicu.“3
I pored nevolja koje su ih snašle bez ikakve njihove krivice, progonjeni hrišćani su
nastavili da pronose evanđelje izgubljenima. Sa druge strane, ispunjen gnevom zbog
pojavljivanja i nezadrživog širenja opasne jeresi, farisej Savle je, kao veliki revnitelj za
veru svojih otaca koju je smatrao svetom i nepogrešivom, došao na ideju da putuje i
van judejske zemlje te da i u drugim krajevima Rimskog carstva – među Jevrejima koji
su živeli u rasejanju, pronađe i vezane u Jerusalim dovede pristalice sekte koju je os-
novao raspeti Nazarećanin:
„A Savle još uvek ispunjen pretnjom i ubijstvom protiv Gospodnjih učenika pristu-
pi prvosvešteniku, pa izmoli od njega pisma za sinagoge u Damasku, - ako nađe neke
pristalice ove nauke, ljude i žene – da ih svezane dovede u Jerusalim.“4
1 Dela apostolska 4:1-3, 17-18, 21. Naglasak moj.

2 Dela apostolska 5:27-29, 33, 40-41. Naglasak moj.
3 Dela apostolska 7:57-59; 8:1, 3. Naglasak moj.
517
Ipak, na putu prema Damasku desilo se nešto što ovaj mladi farisej nije mogao ni
da zamisli. Umesto da njegova „ekspedicija“ bude uspešna i Bogom blagoslovljena poš-
to se pokazao kao najuporniji revnitelj za veru svojih otaca – za koju nikada nije imao
ni trunke sumnje da može biti bilo u čemu pogrešna – ovaj mladić se susreo sa činjeni-
com da je njegovo razumevanje Svetog pisma (Starog zaveta) bilo potpuno neispravno.
Nakon što mu se vaskrsli Spasitelj javio sa nebesa svetlošću jačom od sunčevog sijanja,
zakleti neprijatelj Hristove Crkve postao je najrevnosniji apostol progonjenog hrišćan-
stva. Po svom preobraćenju u veru koju je smatrao prokletom, Savle je svoje jevrejsko
ime, koje je u prevodu značilo „traženi“, promenio u latinsko Pavle, koje je imalo zna-
čenje „mali“. Pošto je uvideo u čemu se sastojala njegova velika greška u razumevanju
Svetog pisma, prihvativši da je Isus Nazarećanin uistinu Hristos (Mesija), ovu istinu je
odmah počeo da propoveda gde god je išao, kako u Damasku tako i u Jerusalimu:
„Nekoliko dana proveo je sa učenicima koji behu u Damasku. I odmah je propove-
dao Isusa po sinagogama – da je on Sin Božiji. A svi koji su slušali divili su se i govorili
su: nije li to onaj koji je u Jerusalimu upropastio one koji prizivaju ovo ime, i zar nije
ovamo došao da ih svezane povede pred prvosveštenike? A Savle je bivao sve jači i
zbunjivao je Judeje koji su stanovali u Damasku, dokazujući da je ovaj Isus Mesija. A
kad prođe više dana, dogovoriše se Judeji da ga ubiju. (...) I sa njima (sa apostolima;
prim. I. S.) je ulazio u Jerusalim i izlazio istupajući slobodno u ime Gospodnje. Govo-
rio je i prepirao se sa Jelinistima; no oni su nastojali da ga ubiju.“1
Kao što vidimo, Pavle se odmah susreo sa istom opasnošću – kakvu je i on sam ra-
nije predstavljao za druge. Njegovi sunarodnici, koji su ga sada smatrali otpadnikom
od otačke tradicije i sektašem, želeli su da mu oduzmu život i tako mu zapuše usta. Bi-
vši progonitelj je sada postao begunac.
U dvanaestom poglavlju Dela apostolskih je opisana epizoda o ubistvu apostola Ja-
kova sina Zevedejevog od strane kralja Iroda, kao i o Petrovom hapšenju i bacanju u
tamnicu. U trinaestom nailazimo najpre na protivljenje evanđelju od strane lažnog
proroka Elime, a potom i na pokretanje gonjenja Pavla i Varnave od strane Jevreja i
mnogobožaca – među kojima su bili i predstavnici vlasti. Četrnaesta glava opisuje dalji
nastavak progonstava, najpre u Ikonijumu gde je postojao plan da apostoli budu pobi-
jeni kamenjem. Pošto su evangelizatori prebegli u susedni grad Listru i tamo propove-
dali radosnu vest, Jevreji iz Antiohije i Ikonijuma došli su i pobunili stanovnike Listre.
Pavle ovoga puta nije mogao da izbegne kamenovanje. Bivajući sav obliven krvlju od-
nesen je od strane svojih protivnika (koji su mislili da je izdahnuo pod silinom udara-
ca) van grada i ostavljen da ga rastrgnu divlje zveri. Ipak, ostavši u životu, apostol je
potom otišao u grad Dervu, a nakon propovedanja u njemu vratio se u Antiohiju prola-
zeći kroz sva ona mesta u kojima su tražili njegovu smrt – utvrđujući učenike da osta-
nu u veri. Posle izvesnog vremena, nakon Gospodnje objave Pavlu da pređu na evrop-
ski kontinent i tamo objave evanđelje, apostoli su se obreli u gradu Filipima. Navešta-
vajući evanđelje o spasenju u Hristu svim stanovnicima, najpre Jevrejima a potom i
mnogobošcima, tradicionalno religiozni Rimljani su ovako reagovali:
„...uzeše Pavla i Silu, pa ih odvukoše na trg pred starešine. Pošto su ih priveli zapo-
vednicima, rekoše: ovi ljudi, koji su Judeji, bune naš grad i propovedaju običaje, koje
mi kao Rimljani ne smemo da primimo niti da vršimo. I podiže se narod protiv
njih, a zapovednici im zderaše haljine i narediše da ih šibaju. Pošto im udariše mnogo

518
PROGONJENA CRKVA
udaraca, baciše ih u tamnicu, te zapovediše tamničaru da ih sigurno čuva. Primivši
takvu zapovest ovaj ih baci u unutrašnji deo tamnice i noge im stavi u klade.“1
Za ovo naše proučavanje je veoma značajna izjava da su apostoli bunili grad pro-
povedajući običaje koje Rimljani, kao narod koji je posedovao vekovnu religijsku tradi-
ciju, tobože „nisu smeli“ da prihvate.2
Gospodnji sledbenici su posle ovih lažnih optužbi ponovo dospeli u zatvor, a nakon
čudesnog oslobađanja nastavili svoje misionarsko putovanje. U grčkim gradovima So-
lunu i Veriji, fanatizovani Jevreji su zajedno sa mnogobošcima, već prema poznatom
scenariju, sproveli gonjenje Hristovih slugu uz javno obrazloženje da oni predstavljaju
državne neprijatelje i revolucionare:
„Ali Judeji pozavideše, uzeše neke zle, ulične ljude, okupiše gomilu i izazvaše gužvu
u gradu, pa navališe na Jasonovu kuću i tražahu da ih izvedu pred narod. A kad ih tu
ne nađoše, odvukoše Jasona i još neku braću pred gradske starešine vičući: ovi, što su
ceo svet uzbunili, došli su i ovamo; njih je Jason prihvatio. I svi ovi rade protiv
carskih zapovesti govoreći da je kralj jedan drugi, Isus. Uznemiriše tako
narod i gradske starešine koje su ovo čule. (...) Ali kad solunski Judeji doznaše da je
Pavle i u Veriji objavio reč Božiju, dođoše i onamo, pokrenuše i uzbuniše svetinu.“3
Posle nekoliko godina apostoli su stigli i do Efesa. Njihovo propovedanje je rezulto-
valo obraćenjem mnogih, a dovelo je i do toga da veliki broj ljudi odbaci od sebe kipove
idolskih bogova – kojima su se koliko do juče klanjali. Nakon što su ova dešavanja uze-
la maha, izrađivači idolskih figura i trgovci koji su imali veliku zaradu od njihove pro-
daje, uvidevši da će ostati bez novca ukoliko dozvole da Pavle i dalje ubeđuje narod o
pogrešnosti takvog bogopoštovanja, odlučili su da mu stanu na put i u tome ga osujete:
„A u ono vreme pak nasta ne mala uzbuna zbog nauke Gospodnje. Jer neki čovek
po imenu Dimitrije, kovač srebra, koji je izrađivao srebrne hramove Artemidine i zana-
tlijama pružao ne malu zaradu, sakupi ih i radnike koji su se ovim bavili, pa reče: ljudi,
vi znate da naše blagostanje dolazi od ovoga posla, a posmatrate i slušate da je ovaj
Pavle ne samo u Efesu nego skoro po svoj Aziji ubedio i odvratio mnogi narod govoreći
da bogovi – rukama napravljeni – nisu bogovi. Ali ne postoji samo opasnost da izgubi
ugled ovaj naš zanat, nego i hram velike boginje Artemide neće se smatrati ni za šta, pa
će se i šteta naneti veličanstvu boginje, koju poštuje sva Azija i ceo svet. A kad su čuli
ovo, ispunjeni gnevom vikahu govoreći: velika je Artemida efeska.“4
I na osnovu ovog primera možemo da vidimo kako neki uticajni ljudi iz svojih lič-
nih, sebičnih, materijalnih interesa mogu lako da manipulišu religijskim osećanjima
neupućene mase. Iako je motiv za protivljenje Pavlu od strane Dimitrija i ostalih bio
sasvim ličan (a podstaknut strahom da će ostati bez zarade), on se ispoljio, da bi posti-
gao maksimalni efekat, kroz „religijsko dušebrižništvo“ i brigu o tobožnjim nacional-
nim interesima.

2 Pobuna ovih Rimljana – tradicionalista protiv objavitelja evanđelja je zapravo usledila nakon što je Pavle
isterao zlog duha iz jedne robinje, čiji su gospodari imali veliku dobit od ispoljavanja njene vidovitosti -
sposobnosti koju joj je omogućavao jedan od zlih duhova. Nakon što je demon izgnan iz pomenute žene i
njen dar vidovitosti prestao – a time i mogućnost zarade njenih gospodara, oni su se pobunili protiv apos-
tola. Do toga momenta su bili potpuno nezainteresovani za bilo kakvu akciju. Iz ovog primera jasno uvi-
đamo da se pravi razlozi (kao što je gubljenje finansijske dobiti) veoma često, od strane bezbožnih ljudi,
mogu da sakriju iza tobožnje brige za duhovno dobro naroda i religijskih parola uperenih protiv svedoka
Božije Istine.
519
Sa druge strane, ni Jevreji nisu mirovali. Dvadeset i prva glava Dela opisuje još je-
dan nasrtaj na Pavla i njegove saradnike, uz ponovno veoma izraženo pogrešno razu-
mevanje suštine njihovog delovanja:
„A pri isteku sedam dana Judeji iz Azije primetiše ga u hramu, pobuniše sav narod
i staviše ruke na njega vičući: Izrailjci, pomagajte, ovo je čovek koji svuda sve uči
protiv naroda, i zakona, i ovoga mesta, pa je još i Grke uveo u hram i oskrnavio
ovo sveto mesto. Prethodno su, naime, videli Trofima iz Efesa s njim u gradu i mislili
da ga je Pavle uveo u hram. I sav grad se uskomeša, navali narod sa svih strana, pa
uhvatiše Pavla i stadoše ga vući iz hrama, a vrata se odmah zatvoriše. Dok su tražili da
ga ubiju, dođe glas do zapovednika čete da je sav Jerusalim u pometnji. (...) A kad je
bio na stepenicama, došlo je do toga da su ga (Pavla; prim. I. S.) vojnici nosili zbog
siline naroda; jer je mnoštvo naroda išlo za njim i vikalo: pogubi ga.“1
Prilikom Pavlove odbrane i iznošenja istinite Božije poruke pred narod zadojen
otačkom tradicijom, razjarena rulja je ponovo zatražila njegovu smrt:
‘‘Do ove reči slušali su ga, zatim podigoše svoj glas govoreći: ukloni takvog sa zem-
lje, jer ne treba da živi.“2
Pošto je o svome poslanstvu posvedočio i pred jevrejskim vrhovnim većem, i šta vi-
še doprineo podeli i svađi između fariseja i sadukeja (tj. pripadnika verskih pokreta
koji su sačinjavali ovaj skup), militantna grupa sačinjena od nekoliko desetina verskih
fanatika rešila je da po svaku cenu ukloni Pavla. U saradnji sa verskim poglavarima,
skovan je krvavi plan:
„A kad se razdanilo, okupiše se Judeji i zakleše se da neće ni jesti ni piti dok ne ubi-
ju Pavla. Bilo ih je više od četrdesetorice, koji položiše ovu zakletvu. Ovi priđoše prvo-
sveštenicima i starešinama, i rekoše: zakletvom smo se zakleli da nećemo ništa okusiti
dok ne ubijemo Pavla. Stoga vi sad sa sinedrionom podnesite zahtev zapovedniku da
ga svede k vama, kao da biste hteli tačnije da ispitate njegovu stvar, a mi smo spremni
da ga ubijemo pre nego što se približi.“3
Ipak, sin Pavlove sestre je nekako saznao za ovu urotu i o njoj obavestio svog ujaka.
Nakon toga, sa svojim saznanjima je upoznao i rimskog zapovednika, koji je naredio
da se još iste noći, pod jakim obezbeđenjem Pavle premesti iz Jerusalima u Kesariju.
Tim povodom, ovaj zapovednik po imenu Klaudije Lisija, napisao je pismo namesniku
Feliksu. U njemu ga je, između ostalog, obavestio o prirodi „prekršaja“ za kojeg je su-
žanj bio optužen:
„Želeći da doznam za kakvu krivicu ga optužuju, svedoh ga u njihov sinedrion. Na-
đoh da ga optužuju za sporna pitanja njihova zakona, a da nema nikakve krivice koja
zaslužuje smrtnu kaznu ili okove. Pošto mi je predočeno da se sprema napad na ovoga
čoveka, poslah ga odmah k tebi i tužitelje uputih da pred tobom kažu šta imaju protiv
njega. Zdravo!“4
Ovaj službenik imperije, kao paganin koga nisu interesovali jevrejski verski sporovi,
bio je, očigledno, mnogo objektivniji u proceni „destruktivnosti“ Pavlovog delovanja
nego „pravoverni“ poglavari, koji su bili spremni da čoveka, zbog njegovog drugačijeg
religijskog opredeljenja - osude na smrt. Ovaj profesionalni vojnik je zaključio da Pavle
nije učinio ništa što bi zasluživalo kažnjavanje od strane državnih organa – već da se
radi o običnom verskom sporu.

520
PROGONJENA CRKVA
Ne imajući mira zbog toga što im je ponovo izmakao iz ruku, neprijatelji evanđelja
(prvosveštenik Ananija, starešine i advokat Tertul) došli su pred Feliksa i ponovo poče-
li da iznose lažne optužbe – ovoga puta oštrije nego ikada do tada:
„No, da te više ne zadržavam, molim te saslušaj nas ukratko po svojoj pravičnosti.
Našli smo, naime, da je ovaj čovek kuga, da pokreće svađe među svim Jevrejima po
svemu svetu, da je prvoborac nazarejske sekte, pa je pokušao i hram da oskrnavi
(...) A Judeji podupreše govoreći da je to tako.“1
Veoma je interesantno da primetimo da religioznim ljudima, koji sebe nazivaju up-
ravo pravovernima (kao u ovom slučaju) uopšte ne smeta da se lažno zaklinju i lažno
svedoče da bi uništili one koji propovedaju drugačije – iako Sveto pismo jasno zapove-
da: „Ne svedoči lažno na bližnjega svojega“ (deveta Božija zapovest). Što je još gore,
ova lažna svedočanstva, uperena su protiv malobrojnih Gospodnjih sledbenika koji iza
sebe nemaju veliku masu naroda koja ih sledi i podržava – kao što ih imaju tradiciona-
listi. Reč odbrane progonjenih i lažno optuživanih apostola nikada nije pred svetom
bila tako snažna kao reči optužitelja – koji su se usuđivali da sa svojim bezočnim iz-
mišljotinama idu i pred državne vlasti, zahtevajući od njih hapšenje i zabranu delova-
nja onih koji im nisu bili po volji. Na svu sreću, predstavnik rimske države koji je,
prema Lukinom svedočanstvu, „dobro poznavao“ jevrejsku religiju i aktuelna sporna
pitanja (24:22), ne samo da nije poverovao rečima jevrejskih verskih poglavara već je,
nasuprot tome, rado slušao Pavlove propovedi – prepoznajući u njemu dobroćudnog i
plemenitog čoveka. Ipak, na žalost, nije bio dovoljno snažan i odlučan da Pavla oslo-
bodi sužanjstva, već ga je držao u zatvoru iz želje da ugodi zvaničnim jevrejskim ver-
skim vlastima.2 Bez ikakve krivice, ovaj apostol je u tamnici proveo dve godine, sve do
momenta kada je namesnika Feliksa zamenio Porkije Fest.
Za vreme Festovog upravljanja događaji su se odigravali po ranije viđenom scenari-
ju. Judeji su ponovo pokušali da nagovore rimskog guvernera da Pavla sprovede u Je-
rusalim – da bi ga njihovi fanatici presreli i ubili na putu (25:1-3). Kada ovaj plan nije
uspeo, pred namesnika su došli neki iz Jerusalima sa teškim optužbama koje, kao ni
sve ranije, nisu mogli da dokažu. Evo kako nas evanđelist Luka izveštava o načinu apo-
stolove odbrane:
„Pavle se ovako branio: ništa se nisam ogrešio ni o judejski zakon, niti o hram, niti
o cara. Fest pak želeći da pokaže svoje blagovoljenje Judejima odgovori Pavlu i reče:
hoćeš li da ideš gore u Jerusalim i da ti se onde o ovom preda mnom sudi? Na to Pavle
reče: ja stojim pred carskim sudom, ovde treba da mi se sudi. Judejima nisam učinio
nikakvu nepravdu, kao što i ti sasvim dobro znaš. Ako sam pak kriv, ili ako sam uči-
nio nešto što zaslužuje smrtnu kaznu, ne izbegavam smrt; ali ako nema ništa od onoga
za šta me ovi optužuju, niko me ne može ostaviti njima na milost i nemilost.“3
I sam Fest je shvatio da utamničeni nije nikakav zločinac, već da je po sredi njegovo
neslaganje sa zvaničnim jevrejskim vođama po izvesnim verskim pitanjima. Ovaj Rim-
ljanin, mnogobožac, veoma je pravilno procenio situaciju ne dopuštajući da bude na-
govoren obmanama onih koji su se zaklinjali da služe jedinom istinitom Bogu. Pred
kraljem Agripom Fest je izjavio:
„U to reče Fest: kralju Agripa, i svi vi ljudi koji ste prisutni, gledajte ovoga, zbog
koga je navalilo na mene sve mnoštvo Judeja u Jerusalimu i ovde, vičući da on ne
1 Dela apostolska 24:4-6a, 9. Naglasak moj.

2 Veoma sličan odnos između državne vlasti sa jedne strane i verskih optužitelja i lažno optuženih sa druge
jeste prisutan i u današnje vreme u Srbiji – o čemu ću više govoriti u narednom poglavlju.
521
treba više da živi. Ali koliko sam ja dokučio, on nije učinio ništa što zaslužuje smrtnu
kaznu, i pošto je on sam uložio priziv caru odlučih da ga pošaljem.“1
Nakon saslušanja koje je usledilo, prilikom kojeg je i sam Agripa uvideo istinitost
Pavlovih reči kao i neistinitost (lažnih) optužbi koje su plasirali izrailjski verski pogla-
vari, priznao je da nedostaje samo malo da i on postane hrišćanin (st. 28). Izuzetan
primer kako bi se vlasti svih vremena trebale da odnose prema sporovima između raz-
ličitih religijskih struja kao i pripadnicima satanizovanih verskih manjina pokazali su
još pre bezmalo dve hiljade godina dvojica uticajnih nehrišćana:
„U to ustaše kralj i namesnik, Vernika i svi koji su sedeli s njima, pa se povukoše i
govorahu među sobom: ovaj čovek ne čini ništa što zaslužuje smrtnu kaznu ili okove.
A Agripa reče Festu: ovaj čovek mogao bi da bude oslobođen, da nije uložio priziv ca-
ru.“2
Na kraju pregleda Dela apostolskih a u skladu sa našom temom, možemo da zaklju-
čimo da su postojala stalna nastojanja lidera verske većine (judaističke, latinske, he-
lenske) da uz pomoć lažnih optužbi nahuškaju običan neupućen narod protiv objavite-
lja evanđelja. Takođe, uviđamo da su ti isti lukavi religijski lideri i drugi uticajni ljudi,
koji su istupali u ime vekovne otačke tradicije, uvek i iznova pokušavali da izvrše sna-
žan pritisak na vlasti – da bi se, očekujući da će obmanuti i državnike, zakonskom zab-
ranom oslobodili fizičke (ili bar duhovne) prisutnosti verskih neistomišljenika. Ovakva
taktika protivnika evanđelja, kao što ćemo videti u narednom poglavlju, nije se menja-
la vekovima i ostala je nepromenjena do današnjih dana.
Progoni hrišćana od strane paganskog Rima

Iako smo u Delima apostolskim mogli da primetimo da su se predstavnici rimske
vlasti (oni koji su bili upoznati sa prirodom hrišćanskog učenja) uglavnom uzdržavali
da Isusovim učenicima učine nešto nažao, pravilno zapažajući da optužbe protiv njih
nisu zasnovane na činjenicama, u drugoj polovini prvog veka odigrao se i prvi masov-
niji progon hrišćana. Naime, 64. godine nove ere izbio je veliki požar u Rimu, koji je
buktao više od nedelju dana i rezultovao potpunim uništenjem jednog neuglednog
gradskog kvarta. Tom prilikom je život izgubilo mnogo ljudi, a na hiljade osoba je osta-
lo bez krova nad glavom. Gradom se sve više pronosila vest o tome da je požar podme-
tnuo sam car Neron, želeći da na mestu uništenog naselja proširi svoju carsku palatu.
Kada je saznao da narod njemu pripisuje krivicu za veliku nesreću koja je zadesila sta-
novnike prestonice, Neron se dosetio da teret krivice prebaci na nekog drugog. Dežur-
ni krivac je bila jevrejska religiozna sekta sledbenika Isusa iz Nazareta, tj. mala
hrišćanska crkva o kojoj su stanovnici Rima, u to vreme, veoma malo znali. Budući da
su hrišćani propovedali da će grešni svet u budućnosti biti uništen vatrom (u skladu sa
2. Petr. 3:7), bilo je sasvim logično njima pripisati pokušaj uništenja „grešnog grada“.
Hrišćani u Rimu su bili optuženi, takođe, da propovedaju mržnju prema celokupnom
ljudskom rodu, kao i da održavaju neke tajanstvene noćne obrede:
„Nepostojanje hramova, okupljanje noću, tajanstveni obredi, zajedničke trpeze mu-
škaraca i žena – sve to nije moglo da ne pobudi podozrenje i prirodno je što su počele

522
PROGONJENA CRKVA
da kruže najčudovišnije glasine: o orgijama, magiji, ritualnim ubistvima na hrišćan-
skim sabranjima.“1
Evo šta je o zverskim mučenjima hrišćana koje je usledilo nakon širenja nedokaza-
nih i nedokazivih optužbi o podmetanju požara, pisao poznati antički istoričar Korneli-
je Tacit u svojim „Analima“:
„Da stane na put glasinama, pronađe Neron krivce i stane ih kažnjavati probranim
mukama. To su bili ljudi omraženi zbog zlodela koja su činili, a koje narod na-
zivaše hrišćanima. Ime su dobili po Hristu koji je za Tiberijeve vlade pogubljen po
presudi prokuratora Pontija Pilata; potisnuto samo zamalo, ovo gnusno prazno-
verje izbilo je i raširilo se ponovo, ne samo po Judeji, gde se to zlo i rodilo, već i po
Rimu, gde se stiču i neguju sve moguće sramne i gadne vere sa svih strana sveta. Naj-
pre su pohvatani ljudi koji su ispovedali tu veru, a zatim su oni prokazali čitavo mnoš-
tvo drugih. Njima nije dokazana toliko krivica za podmetanje požara koliko mrž-
nja na ljudski rod. Pogubljenje hrišćana služilo je ostalima za zabavu: oblačili su ih
u kože divljih zveri, puštali pse da ih rastržu, raspinjali su ih na krstove i palili, poput
buktinja, kad se spusti noć.“2
Nakon ovakvog svirepog ubijanja hrišćana, koje je doduše bilo ograničeno samo na
glavni grad imperije, većih progonstava nije bilo do ustoličenja cara Domicijana, koji je
vladao od 81. - 96. godine nove ere. Ovaj vladar je pokušao da sprovede romanizaciju
širom carstva, koja je podrazumevala i ponovno zaživljavanje kulta imperatora – kojeg
je trebalo poštovati poput božanstva. Krajem prvog veka, najveći broj hrišćanskih cr-
kava se nalazio u Maloj Aziji, pa je progonstvo Isusovih sledbenika, koji su odbijali da
cezara poštuju kao boga, u toj provinciji bilo i najzastupljenije. Posle Domicijanove
smrti, rimskim carem je postao Trajan (98. - 117. g. n. e.) za vreme koga su šikaniranja
i usmrćivanja vernika bila nastavljena. Iako još uvek nije postojao zakon kojim bi bilo
zabranjeno nazivati se hrišćaninom, pogotovo na istoku Hristovi sledbenici su hapšeni
i saslušavani pred rimskim vlastima. Svako ko bi se odrekao Hrista bivao bi smesta
puštan na slobodu. U protivnom – ukoliko bi istrajavao i priznavao pripadnost ovom
„opakom praznoverju“ – bio bi osuđen na smrt. O ovakvom postupanju rimskih vlasti
prema hrišćanima saznajemo iz prepiske između cara Trajana i prokonzula Plinija –
koja je sačinjena u drugoj deceniji II veka posle Hrista. Pošto je ovakvo stanje trajalo
nekoliko decenija, za vreme vladavine Marka Aurelija (161. – 180. god. n. e.) došlo je
do pogoršanja ionako loše situacije po sledbenike Sina Božijeg:
„Dvadesetogodišnja vladavina Marka Aurelija, prosvećenog čoveka i filozofa, pred-
stavljala je, pomalo paradoksalno, i period najsurovijih progona hrišćana u Rimskoj
imperiji. Iako se tu ništa bitnije nije izmenilo u samom zakonodavstvu (odricanje od
Hrista i dalje je za sobom povlačilo oslobađanje zatvorenika), anonimni informatori
koji su mrzeli hrišćane mogli su računati na to da će njihove pritužbe i prijave protiv
ovih nesrećnih vernika naići na opšte odobravanje rimskih masa koje su bile
neprijateljski raspoložene prema tom novom „praznoverju“, toj novoj „jeresi“.“3
Tek početkom trećeg veka progonstva sledbenika drvodelje iz Nazareta su bila i za-
konom dozvoljena. Car koji je pokrenuo novi talas ubijanja zvao se Septimije Sever. On
je 202. godine nove ere izdao edikt kojim su hrišćanstvo i judaizam stavljeni van zako-
na. Za sve one koji bi pristupili nekoj od ovih dveju religija bila je zaprećena smrtna
1 Aleksandar Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 57.

2 Vidi kod: Milan Vukomanović, Rano hrišćanstvo – od Isusa do Hrista, str. 38. Naglasak moj.
523
kazna. Od posledica donošenja ovakvog zakona naročito su stradali hrišćani iz severne
Afrike.
Pola veka posle donošenja prvog zakonskog akta kojim je hrišćanska religija bila
zabranjena, na rimski presto seo je čovek koji je otpočeo prvi sveopšti progon Crkve.
Iako je vladao samo tri godine (249. - 251. g. n. e.), car Decije (Dekije) je uspeo da
obezglavi mnoge lokalne crkve predajući na smrt njihove starešine – episkope. Ovaj
imperator uveo je i praksu sveopšteg žrtvovanja bogovima, koje se vršilo pod budnim
nadzorom posebnih državnih komisija. Mnogi hrišćani, koji nisu uspeli da bežanjem
izbegnu prisustvo na pomenutim žrtvovanjima – bili su ubijani zbog svoga odbijanja
da učine ono što im je bilo zapoveđeno.
Decijev naslednik na prestolu, Valerijan (253. g. - 260. g.), prvih nekoliko godina je
bio blagonaklon prema hrišćanima. Ipak 258. godine, iz nepoznatih razloga, naredio je
da mnoge crkvene starešine budu pogubljene, a da vernici plemenitog roda (iz viših
slojeva društva) moraju da predaju svu svoju imovinu u državne ruke. Ukoliko bi istra-
jali u veri i njima je pretila smrtna kazna.
Galijenovim stupanjem na presto 261. godine, nastupio je 40-godišnji period u ko-
me su progonstva hrišćana prestala, a Crkva je ovo vreme iskoristila da bi ponovo oja-
čala i brojčano narasla.
Zanimljivo je da je poslednji hrišćanski progonitelj Dioklecijan u prvih devetnaest
godina svoje vladavine ostavio hrišćane na miru, da bi nakon toga doneo čitav niz za-
kona koji su ponovo ozvaničili otvoreno neprijateljstvo prema novozavetnim vernici-
ma. Progonstva su počela 303. godine. Te godine, 23. februara, car je objavio edikt koji
je podrazumevao spaljivanje svih hrišćanskih svetih knjiga, a sa druge strane zabrane
okupljanja na zvaničnim (crkvenim) bogosluženjima. Već sledećeg dana, doneo je i
drugi edikt kojim je bilo predviđeno da se hrišćanima oduzmu sve stečene titule (koje
su stekli u prethodnom periodu mira), kao i to da oni ne mogu biti tužioci u bilo kom
sudskom sporu. Ponovo je stupila na snagu i odluka o njihovom proganjanju i muče-
nju. Nekoliko meseci kasnije, donet je i treći edikt koji je nalagao da starešine hrišćan-
skih crkava moraju da obave javno prinošenje žrtava na oltare paganskim bogovima –
kao uslov za oslobađanje iz tamnice.
Godine 304. kao i 306. pod carem Galerijem bile su donesene još dve naredbe o op-
štem žrtvovanju paganskim božanstvima kojima su morali da prisustvuju i uzmu
učešće i hrišćani. Svako opiranje carskoj naredbi donosilo bi veoma negativne posledi-
ce. Međutim, samo nekoliko godina kasnije, car Galerije se ozbiljno razboleo (311. g.) i
iznenada promenio svoju odluku. Hrišćanima je ponovo dozvoljeno da se okupljaju u
svojim domovima radi bogosluženja, uz uslov da ne remete javni red i mir, kao i da se
mole za cara i mir u rimskoj državi. Već sledeće godine (312. g.), poznatim Milanskim
ediktom, car Konstantin je proglasio hrišćansku religiju ravnopravnom sa ostalima u
carstvu. Navodno Konstantinovo preobraćenje u hrišćanstvo koje se desilo na osnovu
njegovog čudnovatog sna nakon koga je pobedio svoga suparnika za presto Maksentija,
predstavljalo je prvi korak ka onome što se dogodilo kasnije. A ono što se zapravo do-
godilo bila je čudovišna transformacija zvanične hrišćanske religije, u kojoj je progo-
njena Crkva vrlo brzo došla u poziciju da i sama bude progonitelj drugih, te da u svrhu
sprovođenja tih progonstava koristi i državni aparat.
O ovom tragičnom skretanju Crkve sa Bogom zacrtanog puta govorićemo u nared-
nom poglavlju.
524
17.
CRKVA KOJA PROGANJA
„Ovo sam vam kazao da se ne sablaznite. Isključiće vas iz sinagoge; čak će doći
čas da će svaki koji vas ubije pomisliti da Bogu služi. I ovo će [vam] činiti zato što
nisu upoznali Oca – ni mene.“
Evanđelje po Jovanu 16:1-3
„Cerkov gonima i udručajema, bila grečeska ili latinska, može biti Hristova cer-
kov; a ona koja goni i udručava nipošto ne može biti, zašto je Hristos bog mira i lju-
bovi, a ne vražde i gonjenija. Dela poštena, ona su netelesni znak istinitoga hristjans-
tva, a ko god veli da pravo veruje, a nepravedno i zlo živi, on je sav laža od glave do
nogu, niti on ima vere ni zakona.“1
Dositej Obradović
Nakon što je prvih nekoliko vekova bezuspešno pokušavao da kroz svetovnu pagan-
sku rimsku vlast zaustavi napredovanje Hristovog evanđelja među nespasenima, đavo
je promenio svoju taktiku. Odlučio je da zamagli veoma jasnu i jednostavnu poruku o
spasenju tako što će, kako će se kasnije ispostaviti, veoma vešto izvršiti infiltraciju
mnogih paganskih verovanja i filozofskih ideja u novozavetno hrišćanstvo. Đavo je,
dakle, odlučio da kroz bezbožne (a ipak religiozne) ljude koji su tobož služili Crkvi,
učini ono što je Gospod striktno zabranio. To je bilo dodavanje novih učenja i tumače-
nja Hristove i apostolske nauke – koja se nisu izvorno podrazumevala niti verovala. O
mnogim od ovih učenja pisao sam detaljnije u ovoj knjizi. Zajedno sa odstupanjem od
prvovekovnog verovanja, zvanična hrišćanska Crkva je silom prilika odstupila i od
onakvog ophođenja prema svetu i verskim neistomišljenicima kakvo se evanđeljem
podrazumevalo. Svaki čitalac Novog zaveta veoma lako može da primeti da je Hristos
uvek (kao i apostoli kasnije) naglašavao mirotvorstvo i nenasilje.2 Takođe, isticao je
iznad svega ljubav kako prema bližnjima tako i prema najcrnjim neprijateljima. Prema
ovom blagoslovenom učenju, svaki Isusov sledbenik, kao nanovorođeno dete Božije,
koje se odreklo samo sebe i uzelo krst na svoja pleća (Mt. 16:24), morao bi da bude
ispunjen ljubavlju do te mere da čak i ne pomisli a kamoli učini nekome bilo kakvo, pa
makar i najmanje zlo. Evo nekih od stihova iz apostolskih svetih spisa koji govore o
ovakvom Gospodnjem učenju:
„Čuli ste da je rečeno starima: ‘Ne ubij’, a ko ubije biće kriv sudu. A ja vam kažem
da će svaki koji se gnevi na brata svoga3 biti kriv sudu. Ako ko kaže bratu svome ‘raka’,
biće kriv sinedrionu. Ako ko kaže ‘budalo’, zaslužiće pakao ognjeni.“4
„Nego vama – koji slušate – velim: ljubite svoje neprijatelje, činite dobro onima ko-
ji vas mrze, blagosiljajte one koji vas kunu, molite se za one koji vas vređaju. (...) I ka-
ko hoćete da ljudi čine vama, onako činite i vi njima.“1
1 Dositej Obradović, Sabrana dela, prvi tom, Prosveta, Beograd 1961. god. str. 672.
2 Vidi: Mt. 5:7, 9, 38-48; Rimlj. 12:14, 17-21. itd.
3 Pod pojmom „brat“ Isus ne misli na bliskog telesnog rođaka (kao što bismo mogli na prvi pogled da zaklju-
čimo) već na svakog pripadnika sopstvene nacije, ili u širem smislu na svakog potomka Adama i Eve, na-
ših zajedničkih praroditelja.
525
„Jer ste na to pozvani, zato što je i Hristos stradao za vas i ostavio vam primer
– da pođete njegovim stopama. On greha ne učini i prevara se ne nađe u ustima
njegovim. Kada su ga vređali – on nije odgovarao uvredom, kada je stradao – nije pre-
tio, nego je prepustio onome koji pravedno sudi.“2
Iz svega pročitanog, jasno uviđamo da su za Hristovo ime vezani isključivo pojmovi
ljubavi, praštanja, trpljenja i blagosiljanja drugih – kako dobrih tako i rđavih ljudi.
Ipak, kao što ćemo videti, sotonskim uplivom u ono što se od početka IV veka pa nada-
lje nazvalo zvaničnom Crkvom a danas postoji u obliku Rimokatoličanstva i Pravoslav-
lja, ranohrišćanska merila ponašanja su odbačena a počela su da se primenjuju ona
koja su svojstvena ljudima koji ne poznaju Boga. Naime, hrišćanski mislioci i carevi,
kao da su zaboravili kako je bilo njihovim prethodnicima, koji su prolazili kroz svirepa
mučenja i ubistva. Istoričar Vil Djurant iznosi istorijske činjenice o polaganoj „modifi-
kaciji hrišćanske etike“, i Crkvi koja je od propovedanja ljubavi i praštanja postala reli-
gija nasilja:
„Najozbiljniji problem Crkve, odmah posle usklađivanja njenih ideala sa njenim
opstankom bio je iznalaženje načina egzistiranja sa državom. Uspon crkvene organiza-
cije rame uz rame sa državnim činovnicima uzrokovao je borbu za vlast u kojoj je pri-
hvaćeno međusobno potčinjavanje bilo preduslov za mir. Na Istoku je Crkva postala
podređena državi; na Zapadu se najpre borila za samostalnost, a zatim za prevlast. U
oba slučaja, savez Crkve i države iziskivao je znatnu modifikaciju hrišćanske etike. Ter-
tulijan, Origen i Laktancije su učili da je rat uvek protivzakonit; sada kada ju je dr-
žava štitila, Crkva se pomirila sa onim ratovima koji su smatrani neophodnim da se
zaštiti ili država ili Crkva. Ona sama nije imala sredstva prisile; ali, kada je
sila izgledala korisna, ona je mogla da se obrati „svetovnoj ruci“ da izvr-
ši njenu volju.“3
U vreme progonstva Crkve, jedan od njenih maločas pomenutih znamenitijih vođa,
Tertulijan, istakao je jedno veoma značajno evanđelsko pravilo, koje nam, uz konstata-
ciju da je upravo ona (Crkva) inicirala dalja progonstva, prenosi Aleksandar Šmeman:
„Treba otvoreno reći da upravo Crkva traži od države obračun sa paganstvom, odri-
če sam princip trpeljivosti. Zaboravivši na reči Tertulijanove, upućene progoniteljima
Hrišćanstva: ‘‘I opšte pravo, i prirodni zakon traže da svako poštuje boga u koga ve-
ruje, ne priliči religiji da vrši nasilje nad drugom religijom.“4
Na ovaj način, zastupajući ideje prvovekovnog hrišćanstva, ovaj crkveni učitelj je
potvrdio činjenicu da se evanđelje može širiti samo milosrdnim propovedanjem ljuba-
vi i istine, bez upotrebe bilo kakvih metoda prisile na potencijalne obraćenike. Među-
tim, nasuprot ovome stavu, a u skladu sa narodnom poslovicom: ‘daj čoveku vlast pa
ćeš videti kakav je’, i sam „ravnoapostolni“ car Konstantin a pogotovo njegovi
„hrišćanski“ naslednici, pod uticajem Crkve, otpočeli su progon poklonika mnogobo-
žačkih religija. Prema paganima su postupali na isti način kao i neznabožački carevi
prema hrišćanima nedugo pre toga, zaboravljajući očito na Hristove i apostolske reči
koje su naglašavale da se na zlo ne uzvraća zlim. Evo kako o ovom periodu vremena, u
kome su činjeni zločini takozvanih hrišćana nad nehrišćanima, piše maločas citirani
ruski pravoslavni teolog:
1 Ev. po Luki 6:27-28, 31. Naglasak moj.

3 Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere, tom prvi, Narodna knjiga Alfa, 1998. god. str. 65. Naglasak moj.
4 Aleksandar Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 149. Naglasak moj.
526
CRKVA KOJA PROGANJA
„Sa dolaskom na presto cara Teodosija Velikog /379-395/, završava se prvi ciklus u
razvoju novih odnosa između Crkve i države. Edikt iz 380. godine proglašava
Hrišćanstvo za obaveznu veru, pretvara je konačno u „državnu religiju“. Sloboda
koju je proklamovao Milanski edikt bila je ukinuta. Mi, međutim, znamo da
je ona bila osuđena na takav kraj od samog početka. Nju je isključivala priroda antičke
države, osnovna njena karakteristika – teokratska svest – ne samo da nije uništena, no
je, naprotiv bila pojačana obraćenjem Konstantinovim. Faktički, proganjanje pagans-
tva počelo je još za vreme njegove vladavine. Još više se pojačalo za vreme njegovih
sinova. (...) Hrišćanski pisac Firmik Materno u delu O zabludama paganskih religija,
koje je napisao za Konstantinove sinove, sada ih sam poziva na nasilje: „Pomognite
ovim nesrećnicima, bolje je spasti ih mimo njihove volje, nego im dozvoliti da strada-
ju“... Svest hrišćanska, u kojoj je kroz iskustvo mučeništva zasjao jevanđeljski ideal
verske slobode, biće zadugo zaslepljena vizijom hrišćanske teokratije, koja sada ne
samo pomoću blagodati, no i pomoću zakona vodi ka Hristu. I proći će mnogo
vremena pre no što bude shvaćen neznabožački karakter ove teokratije.
Od Teodosija Velikog Crkva više nije samo savez onih koji su poverovali, no i savez
onih koji su obavezni da veruju. Državna sankcija daće Crkvi neviđenu moć...“1
Iz ovog teksta jasno možemo da uvidimo kako je Crkva za vrlo kratko vreme od pre-
stanka progonstva nad njom samom uspela da se udalji od novozavetnih ideala koji su
proklamovali slobodu čoveka što se tiče izbora sopstvene religioznosti, i postane moć-
na organizacija koja prisilno pokrštava nehrišćane radi njihovog „spasenja“. Momir
Jović dodaje i sledeće podatke:
„Tolerancija je samo nužna stepenica za opštu prevlast a karakteristična netoleran-
tnost ostaje prema svemu nehrišćanskom. (...) Još jedna posledica iz IV do VI veka u
razvoju hrišćanstva jeste ukidanje poslednjih antičkih institucija: Platonove skoro de-
vetovekovne Akademije; masovna razaranja i spaljivanja antičkih spomenika i spisa,
rukovođeni fanatizmom velikih crkvenih velikodostojnika.“2
Vil Djurant takođe piše o ispoljavanju mržnje „svetih“ istočnih patrijaraha prema
verskim neistomišljenicima:
„Hrišćanstvo je sada (400) gotovo potpuno pobedilo na Istoku. U Egiptu su domaći
hrišćani (Kopti) već predstavljali većinu stanovništva i održavali na stotine crkava i
manastira. Devedeset egipatskih biskupa priznavali su vlast patrijarha u Aleksandriji,
čija je moć bila velika skoro kao nekada vlast faraona ili Ptolomeja. Neki od tih pat-
rijaraha bili su crkveni političari sasvim zloćudne vrste, kao Teofil (u pre-
vodu: „Bogoljub“; prim. I. S.) koji je do temelja spalio paganski hram i biblio-
teku Serapisa (389).“3
O uništenju ovog paganskog hrama i biblioteke od strane hrišćanskih „bogougodni-
ka“ predvođenih mitropolitom Teofilom, naš poznati astronom Milutin Milanković je,
držeći u rukama delove starih pergamenata koji se čuvaju u manastiru Metohionu u
Carigradu (Istambulu), u njihovo ime opisao strahote uništenja kroz koje su, pre mno-
go vekova, oni prošli:
„U četvrtom veku, kada je hrišćanstvo zahvatalo sve više Aleksandriju, izgubio se
skoro svaki interes za dela grčke nauke da bi se, naposletku, obrnuo u pravo neprija-

2 Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 16-17. Naglasak moj.
3 Vil Djurant, Doba vere, tom prvi, str. 82. Naglasak moj.
527
teljstvo, koje je godine 392. dalo sebi tolikog maha da je, kao vihor, uništilo sva dela
grčke umetnosti i nauke, nagomilana u Aleksandriji, pa i naš dom.
To je bio strašan dan. Već rano izjutra čusmo da se po Aleksandriji kupe rulje da
razore i unište sve tragove jelinske kulture. I zaista, posle podne nasrnu takva jedna
prostačka rulja na naš hram, prodre u sve njegove prostorije, uništi i opljačka
sve što joj do ruku dođe. Za neverovatno kratko vreme ceo hram je bio potpuno
opustošen, ulice oko njega pretrpane razbacanim trubama papirosa i sveskama per-
gamenta. Među tim pocepanim plodovima grčkog pesništva i mudrosti ležali su, razbi-
jeni, poslednji ostaci klasičnih dela grčke skulpture. Za njih se fukara nije više brinula,
ali se još prepirala o zlatnu odeždu Serapisove statue i o zlatne i srebrne poklone pobo-
žnih priložnika hrama. Svađa prepunjena prostačkim psovkama, pretvori se,
na posletku, u divljačku tuču, proli se i krv.
Odjednom nasta tajac. „Mitropolit, mitropolit!“ šaputalo se od uva do uva. Na pop-
rištu fukarskog besa ukaza se mitropolit aleksandrijski Teofilo; svi, od reda, padoše na
kolena.
Arhipastir aleksandrijski, okružen svojom pratnjom, posmatraše blagonaklonim
pogledom delo svoje pastve. „Deco,“ reče on, „učinili ste bogougodno jedno delo
što ste razorili ovaj paganski hram, poslednje utočište jeretičke vere i učenja. Dovršili
ste onaj posao koji su nekad počeli naši sveti oci, prvi hristjani i apostoli. Ta zar ne piše
u devetnaestoj glavi djela apostolskih: ‘A mnogi sabraše knjige i spališe ih pred svima;
tako zdravo rastijaše i nadvlađivaše riječ Gospodnja.’ Blagodat Gospoda našeg Isusa
Hrista i ljubav Boga i oca i zajednica svetoga Duha sa svima vama. Amin“.1
Pored ovog „blagoslovenog“ spaljivanja aleksandrijske biblioteke i Serapisovog
hrama, Milanković je opisao i smrt učene Hipatije, kćerke poznatog filozofa i matema-
tičara Teona, koju su „hrišćani“ napali na ulici i kamenovali do smrti odvukavši je u
crkvu. Dositej Obradović je ovim rečima prokomentarisao pomenuta zločinačka dela
koja su činili ljudi predvođeni zloćudnim aleksandrijskim patrijarsima:
„U to vreme (kako ista cerkovna istorija svedoči) najveći mudraci carstva grečesko-
ga dolazili bi ove žene nauku slušati, koja jošte je slavnija bila za svoje celomudrije i
neporočnost žitija (telom prekrasna budući) neželi za nauku.
Na ovu istu ženu sveti Điril vesma mržaše: prvo, zato što ona nije bila hristjanka
nego Jelinka, kako joj je i otac i sav rod bio; a ftoro, što u tolikoj česti i slavi, kao neka-
kova boginja, bijaše. Petar, anagnost svetoga Ćirila, revnjiv i užežen u veri k bogu i k
svetom Ćirilu, sabere mnoge sebi podobne pravoslavne; odu u jednu noć pak
ščepaju Ipatiju, dovuku je k crkvi, svuku je golu nagu, pak je počnu sa školjkama pa-
rati, i s nje žive meso na parčeta kidati, dok je tako umore, pak onda s njom na vatru.
Ko ne priznaje ovaka dela za bezbožna, pogana i prokleta? Ovo, braćo
moja, u cerkovnoj istoriji ovako od slova do slova stoji. Sada sravnimo ovakvih svetaca
dela sa presvetom evangelskom naukom, pak ćemo lasno viditi kako stoje. (...) Oni koji
celomudreno i živo Ipatijino telo na parčeta kidaju, - šta su drugo nego, pod lažnim
imenem hristjana, pustinjika i svetaca, besni psi, ljuti ubice i demoni?“2
Da se ovakvih „bogougodnih“ dela mora da postidi svaki iole zdravomisleći savre-
meni hrišćanin, koji poznaje Sveto pismo i učenje Hrista Spasitelja, dokazuje nam i
tekst poznatog srpskog psihijatra i pisca Vladete Jerotića:
1 Milutin Milanković, Kroz vasionu i vekove, str. 101-102. Naglasak moj.

2 Dositej Obradović, Sabrana dela, tom prvi, str. 656-657. Naglasak moj.
528
CRKVA KOJA PROGANJA
„Čovek bi najradije prećutao istorijske podatke o svirepim progonima
mnogobožaca od strane hrišćanskog cara Teodosija (346-395), kao i takvih
bezazlenih običaja među njima, kao što su ukrašavanje kuće cvećem, da ne govorimo o
astrologiji i drugim proricanjima u raznim proročištima, kada fanatičan duh ne bi i
danas vladao svetom kao i pre toliko vekova. Varvarsko ubijanje protivnika od
strane Teodosijevog prethodnika, hrišćanskog cara Valensa, što podseća
na Irodovo ubijanje dece u vreme rođenja Isusa Hrista, bilo je usmereno na sve ljude
čija su imena počinjala sa Teod, a posle javnog izricanja proroštva Plotinovog učitelja
filosofa Jambliha, da će car Valens poginuti, a na njegovo mesto doći car čije ime poči-
nje sa Teod. Jamblih je izvršio samoubistvo, da ne bi pao u ruke surovog cara Valensa;
a da ironija bude veća, Valensa je zaista nasledio spomenuti Teodosije, nazvan Veliki,
posle Valensove pogibije u ratu. Valja se još podsetiti, da je, usred ove nemilosrdne
borbe mladog hrišćanstva protiv paganizma, u IV veku posle Hrista, najmlađa od
svih magijskih veština, alhemija, doživela svoj procvat (apologet ove veštine bio je Zo-
simos iz Panopolisa), iako je, ili baš zato, već spominjani Teodosije proganjao i alhe-
mičare, naređujući spaljivanje njihovih knjiga i tražeći da se ono obavi uvek u
prisustvu jednog hrišćanskog episkopa. Istorija spaljivanja knjiga, koja se vero-
vatno neće završiti u Hitlerovoj Nemačkoj i Staljinovoj Rusiji, počela je, kao što
vidimo, rano, i to usred novonastale hrišćanske države.“1
Ovakva politika progonstava drugačije mislećih i verujućih ljudi nastavila se i kroz
sve naredne vekove u zvaničnoj Crkvi, tj. crkvama koje sebe smatraju naslednicama
dominantne religijske organizacije Rimskog carstva četvrtog stoleća. (O međusobnom
sukobljavanju različitih struja u okviru „Crkve“, kao i o ubistvima koja su se dešavala u
međusobnim obračunima „pravovernih“ i „jeretika“, govorili smo u poglavlju o Vase-
ljenskim saborima, tako da na ovom mestu nije potrebno da ih iznova ponavljamo).
Ono što je posebno značajno za ovo naše proučavanje jeste i sagledavanje jasne is-
torijske slike zbivanja u srednjevekovnoj Srbiji i još jedna potvrda činjenice da je ve-
ćinska veroispovedna zajednica u našoj zemlji, koja vodi svoje poreklo od „Crkve“ iz
doba cara Konstantina i njegovih naslednika, nastavila i dalje da se rukovodi istim
principima i načinima delovanja u odnosu na svoje verske neistomišljenike.
Iako Pravoslavna crkva u Srbiji želi da obmane naš narod (koji uzgred budi rečeno
veoma malo poznaje nacionalnu istoriju) u pogledu nekih perioda u povesti naše drža-
ve, u narednom delu poglavlja ćemo jasno uvideti da je i ona u srednjem veku u gotovo
istoj meri posedovala duh inkvizicije poput zapadnog Rimokatoličanstva.
GENOCID NAD NEPRAVOSLAVNIM SRBIMA U

SREDNJEVEKOVNOJ SRBIJI
U antisektaškoj literaturi koja se pojavila u poslednjih dvadesetak godina kao „pra-
voslavni odgovor“ na sve izraženiju aktivnost protestantskih verskih zajednica u Srbiji,
nalaze se mnogobrojne tvrdnje o tome da Pravoslavna crkva nikada nije bila ničiji pro-
gonitelj. Drugim rečima, ona nikada nije ugrožavala slobodu veroispovesti ljudima koji
su verovali drugačije i Bibliju tumačili različito od nje. Na izjave zabrinutosti evanđeo-
skih protestantskih hrišćana, koji se od početka devedesetih godina prošloga veka ose-
ćaju posebno ugroženim od strane verske većine (o čemu će biti više reči nešto kasni-
1 Vladeta Jerotić, Staro i novo u hrišćanstvu, Beograd 2000. god. str. 37-38. Naglasak moj.
529
je), pravoslavni, želeći da sebe prikažu u mnogo boljem svetlu od onoga u kome se zai-
sta nalaze, iznose između ostalih i sledeće tvrdnje:
„Antić (dr Radiša Antić, jedan od vodećih ljudi Adventističke crkve u Srbiji; prim. I.
S.) veli da novinari, po nečijem zadatku, šire mržnju na našim prostorima, i prizivaju
Srednji Vek sa lomačama (kad je to Pravoslavlje imalo lomače u Srednjem
Veku?).“1
„Zna se da pravoslavna Crkva nikad nije koristila torturu za jeretike,
niti je koga zgromila u „Vartolomejskoj noći“, niti je vodila verske ratove za is-
trebljenje inakomislećih. Zna se da pravoslavne države nisu nikog nasilno krštava-
le, niti su kočile razvoj nauke, niti su vodile krstaške ratove.“2
„Pravoslavlje nema vatru „svete inkvizicije“.“3
„Pravoslavna baština kojoj pripada većina žitelja naše zemlje nikada nas nije
učila da progonimo pripadnike drugih vera ili verskih opredeljenja.“4
„Neki načini zaštite od sektaša ne mogu se prihvatiti niti se preporučuju za nas pra-
voslavne; tako na primer nije nam dozvoljena primena inkvizicije, nasilno pre-
krštavanje, verski progoni; sve ove radnje naša Crkva nikada nije pri-
menjivala niti su u skladu sa božanskim poreklom naše Crkve.“5
Međutim, da li je odista istina da Pravoslavlje nikada nije nikoga progonilo te da ni
danas nikoga ne ugrožava? Već smo maločas utvrdili da su određeni hrišćanski carevi
(od kojih se neki u Pravoslavlju poštuju i kao svetitelji) kao i episkopi bili veliki progo-
nitelji i rušitelji svega onoga sa čime se tadašnja „Crkva“ nije slagala! Ruski autor L. S.
Vasiljev nam pruža sledeći odgovor na maločas postavljeno pitanje:
„U pravoslavnoj crkvi u celini, zbog njene relativne slabosti i malog političkog zna-
čaja, nikada nije bilo masovnih gonjenja tipa ‘svete inkvizicije’, mada to ne znači
da ona nije proganjala jeretike i sektaše u ime jačanja svoga uticaja na mase.“6
Dakle, i Pravoslavna crkva je (premda manje od Rimokatoličke, po mišljenju Vasi-
ljeva), proganjala verske neistomišljenike. Ono što je posebno tragično u tvrdnjama
pripadnika SPC o tome da pravoslavni nikada nisu nikoga proganjali jeste poricanje
istorijske činjenice da je u XII veku, za vreme vladavine velikog župana Stefana Nema-
nje, izvršen pravi pogrom nad pripadnicima srpskog naroda koji su se „usudili“ da ne
budu pravoslavni i ispovedali bogumilsku veru. Kao što ćemo ubrzo videti, pogrom
nad bogumilima kojim se diči današnja SPC nazivajući ga samo „spasavanjem vizantij-
skog pravoverja od opake jeresi“, nije predstavljao rat protiv dobro naoružane neprija-
teljske vojske, već masakr izvršen nad nevinim ljudima, ženama, decom i starcima, čija
se jedina krivica sastojala u tome što su svojom, bogomdanom slobodnom voljom, od-
lučili da veruju drugačije od vladajuće većine. Evo kako o ophođenju prema bogumili-
ma, od strane blagočestivog Stefana Nemanje i ostalih pravoslavnih vladara (posebno
vizantijskih), piše istoričar Vasilije Marković:
„Po Domentijanu se takođe glavne zasluge Nemanjine za pravoslavlje sastoje u uni-
štenju jeresi. (...) Ugled svojoj antibogumilskoj politici mogao je Nemanja uzeti od ta-
1 Biblija bez Boga, Hrišćanstvo bez Crkve; Pravoslavlje i sekte II, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 167-168.
Naglasak moj.
3 Od utopije do košmara, Pravoslavlje i sekte I, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 11.
4 Zoran D. Luković, Sekte, priručnik za samoodbranu, Draganić, Beograd 2003. god. str. 8. Tekst iz autoro-
vog predgovora. Naglasak moj.

5 Ranko Jović, Sekte i lažni proroci, Negotin 1994. Naglasak moj.
6 L. S. Vasiljev, Istorija religija istoka, Novo delo, Beograd – Prosveta, 1987. god. str. 82. Naglasak moj.
530
CRKVA KOJA PROGANJA
danje vizantijske dinastije Komnina. Aleksije I (1081-1118) bio je šampion ortodoksije.
Njegova kći Ana ponosi se takvim radom svoga oca i traži za njega titulu trinaestog
apostola. Aleksije je bio veoma pobožan i lično je ulazio u najpodrobnije diskusije sa
bogumilima i pavlićanima, i koga ne bi uspeo da preobrati u pravoslavlje, on
ga predavaše vatri. (...) I Nemanja je svoje bogumile kažnjavao po odred-
bama vizantijskih zakona. U Vizantiji progonjeni su bogumili i za vlade Manojla
Komnina. Osobiti gonilac bogumila bio je car Aleksije II (1080-83). Nekolike decenije
docnije, za cara Borila, 1210, održan je i u Bugarskoj, u Trnovu, jedan sabor protivu
bogumila. Na tome su saboru bogumili izobličeni i stajahu „jakože ribi bezglasni“. Oni,
koji ne htedoše prići pravoslavlju, „predani beše različnim kaznem i zatočeniju“. Pre
ovoga, veli se, nije bilo takvih sabora u Bugarskoj.
Nije se Nemanja samo za gonjenje bogumila ugledao na vizantijske Komnine, već
je, izgleda, bio uzeo i svu njihovu crkvenu politiku. Sem oštrog gonjenja bogumila
poznat je i blizak odnos Aleksija I prema sveštenstvu.“1
„Sredinom 13. veka piše Domentijan, kako se, blagodareći Nemanji, u Srbiji, „ka-
pišt“ (mnogobožački t.j. bogumilski hramovi) „razdrušiše“ a „crkvi Hristovi postaviše
se.“2
Slične istorijske podatke iznosi i istoričar Stanoje Stanojević:
„Kad je Nemanja saznao da se u Raškoj raširila bogomilska jeres... (...) Nemanja je
pitanje o položaju bogomilske vere u državi izneo pred državni sabor, da on tu stvar
reši. Ali stvar nije bila prosta i nije bilo lako rešiti je. U saboru je bilo dosta velikaša,
koji su i sami bili prihvatili novu veru, a bilo ih je i takvih, koji su je simpatisali i trpeli
je kod svojih podanika. Svi su se oni, iz uverenja ili iz interesa, vrlo energično opirali
predlogu, da se ma šta preduzme protiv bogomila. Naposletku je, posle ogorčene de-
bate i burnih scena, rešeno, da se bogomili nasilno iskorene. Bogomili su se na-
ravno oduprli sa oružjem u ruci, i Nemanja je morao krenuti na njih pravi krstaški
rat. U tome ratu oni su bili pobeđeni i razbijeni. Mnogo je pristalica nove vere tom
prilikom pobijeno, mnogo ih se razbeglo po okolnim pokrajinama, ali su se mnogi
pritajili i ostali u državi, čuvajući učenje i veru, koja je godila njihovu duhu i odgovara-
la njihovim nazorima. Ipak u Raškoj posle toga bogomilsko pitanje nije nikada više
izbilo na površinu.“3
Istoričar Vladimir Ćorović dodaje još nekoliko podataka koji nam kazuju kakve su
sve brutalne metode (koje su bile toliko „bogougodne“ da se verovatno i Stefan Nema-
nja, poput Aleksija I Komnina koji je bio trinaesti, udostojio da nazove „četrnaestim
apostolom“) korišćene protiv ovih jadnih ljudi:
„Naročitu je pažnju obratio suzbijanju bogumilske jeresi i jačanju pravoslavlja. Pro-
tiv jeretika je upotrebio vrlo oštre mere: njihovom učitelju odrezao je jezik, a sle-
dbenike je čak i spaljivao ili naterivao u beg; imanja im je zaplenio a knjige spalio.“4
Čak je i sveštenik Ranko Jović, kao da je zaboravio šta je nekoliko rečenica ranije
napisao, priznao da se pravoslavni vladar srpske države (i kasnije narečeni svetitelj
„Sveti Simeon mirotočivi“) oružano obračunavao sa bogumilskim delom svog srpskog
naroda radi zaštite zvaničnog crkvenog ustrojstva:
1 Vasilije Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji; Lio, Gornji Milanovac,
2002. god. str. 55-57. Naglasak moj.
3 Stanoje Stanojević, Istorija srpskoga naroda, (Beograd: Prosveta), Altera 1989. god. str. 101. Naglasak moj.
4 Vladimir Ćorović, Istorija Srba, Publik - Praktikum, Zemun 2004. god. str. 135. Naglasak moj.
531
„Setimo se samo istorije kada je Stefan Nemanja pokrenuo čak i vojsku da bi
zaštitio pravoslavlje a samim tim crkveno i državno jedinstvo, a to je vreme borbe
sa sektašima (bogumilima).“1
Ono što smo mogli da saznamo iz upravo navedenih iskaza naših priznatih istoriča-
ra kao i pravoslavnih sveštenika, jeste da je Stefan Nemanja u pomenutom „krstaškom
ratu“ zanavek zatro bogumilsko ime pod nebom Srbije i to najsurovijim metodima koje
su oduvek primenjivali samo najtotalitarniji društveni sistemi, kako oni praistorijski
tako i oni savremeni – za vreme carske i staljinističke Rusije, nacističke Nemačke ili
Avganistana pod talibanskom upravom. Zanimljivo bi bilo ukratko prokomentarisati i
izveštaj istoričara Stanojevića u kome on veli da su se „bogomili oduprli sa oružjem u
ruci“, što bi moglo da nas navede na (pogrešan) zaključak da je ovaj verski pokret po-
sedovao i dobro naoružanu vojsku. Ovu činjenicu (o bogumilskom oružanom otporu)
zloupotrebljavaju današnji pravoslavni sektolozi govoreći da su iz tog razloga oni bili
potencijalno opasni za državu – zbog mogućeg vojnog prevrata i zbacivanja svetih pra-
voslavnih vladalaca.
No, da li su bogumili zaista predstavljali opasnost po državu? Evo šta o njima kaže
Čedomir Marjanović u svojoj knjizi „Istorija srpske crkve“:
„Za državu bogomilstvo nezgodno je bilo što je odricalo monarha i staleže, a naro-
čito svojim bukvalnim tumačenjem VI zapovesti ne ubij. Zbog čega smatrali su za
greh da idu u rat.“2
Dakle, bogumili su smatrali grehom svako ubijanje, zbog svog doslovnog shvatanja
šeste Božije zapovesti. Ovu zapovest shvatali su upravo onako kakvom su je naučavali
Hristos i apostoli.3 Iz tog razloga, Nemanja nije morao da brine da bi bilo koji pripad-
nik bogumilskog pokreta ikada izvršio „atentat“ na njega i ugrozio njegovu vladarsku
poziciju. Sa druge strane, bogumilski otpor sa oružjem u ruci (ovde se svakako radi o
hladnom lovačkom oružju, tj. strelama i noževima koje je u to vreme u kućama pose-
dovala svaka porodica; poput današnjeg mesarskog alata) protiv onih koji su krenuli
da izvrše svoj krvavi zadatak – možemo da razumemo samo kao očajnički pokušaj pre-
stravljenih srpskih domaćina da zaštite svoje kuće i nejač od masakra koji je bio na
pomolu. Ipak, otpor manjine nije uspeo. U najblažem slučaju, neki od bogumila su
morali, radi sačuvanja golog života, da se odreknu svoje vere. Oni istrajniji bili su pobi-
jeni ili spaljivani na lomačama. Treći su, napuštajući pradedovska ognjišta, morali, bez
ičega svoga, da beže glavom bez obzira. Njihova imovina je potom bila podeljena pra-
voslavnima, bez obzira na desetu Božiju zapovest koja zabranjuje i da se poželi a ka-
moli prisvoji ono što je tuđe.
No, bilo bi dobro malo detaljnije proučiti kakva je to krivica bila pripisivana (a i još
uvek se pripisuje) bogumilima – a koja je dovela do ovog neviđenog istrebljenja? Evo
kako, opravdavajući Nemanjin zločin nad delom našeg srpskog naroda, današnji pra-
voslavni autori opisuju posledice koje bi doneo pretpostavljeni trijumf bogumilstva u
srednjevekovnoj Srbiji:
„Da je ova jeres osvojila Srbiju, ona bi je potpuno razrušila, i vratila je u prasloven-
sko divljaštvo; bilo bi to duhovno, ali i fizičko, samoubistvo čitavog jednog naroda.
Srećom, Bog je blagoslovio da u to vreme na prestolu Srbije bude Sveti Stefan Nema-
nja.“4
1 Ranko Jović, Sekte i lažni proroci, str. 57. Naglasak moj.

2 Čedomir Marjanović, Istorija srpske crkve, Beograd 2001. god. str. 53. Naglasak moj.
3 Vidi ponovo: Mt. 5:21-22; 1. Jovanova 3:10-12.
4 Od utopije do košmara, str. 101.
532
CRKVA KOJA PROGANJA
No, da li je to zaista tako? Prema pisanjima istoričara bogumilstvo je bilo veoma
privlačno za mnoge savremenike. Njihovo bogosluženje je bilo prihvatljivije za široke
narodne mase, zbog svoje jasnoće i jednostavnosti:
„Takvo učenje bilo je primamljivo za prost narod, koji je živeo patrijarhalno, u zad-
rugama i plemenima. Ako tome dodamo da su njihove molitve, pouka i propovedi bile
na narodnom jeziku, biće nam jasno zašto se tako naglo širilo. Sem toga, grčko
hrišćanstvo prilikom krštenja naturalo je novokrštenima samo grčka, kalendarska
imena, međutim bogomilstvo odbacivalo je grčka i davalo samo slovenska imena.
(...) Što se bogumilstvo tako naglo širilo da je Nemanja utvrdio na saboru da ga ima
među vlastelom i sveštenstvom, pokazuje da je ono bilo primamljivo za sav-
remenike, kao i da je jaka bila kod njega nacionalna strana. To se vidi po tome što su
imali jaku književnost na narodnom jeziku u kojoj su bile zastupljene apokrifne priče.
Nemanja je naredio da se njihove knjige spale. Kao nesumnjivo uzima se da je
ta književnost na čisto narodnom jeziku pomogla izrađivanju srpsko-slovenske (srbulj-
ske) recenzije.“1
U pravoslavnoj antisektaškoj literaturi, čija sadržina tekstova direktno krši odredbe
Ustava i zakona naše zemlje (kojima se garantuje ravnopravnost pripadnika svih ver-
skih zajednica), a u kojoj se opravdava ovakvo, napred pomenuto, Nemanjino inkvizi-
torstvo, navode se i sledeći „smrtni gresi“ bogumila: nepoštovanje časnog krsta, sveti-
telja i Bogorodice, neverovanje u transsupstancijaciju (tj. „preziranje pričešća“), prezi-
ranje sveštenika i neklanjanje pred ikonama. Ono što se još pripisuje ovoj verskoj zaje-
dnici je i nepoštovanje vlasti, verovanje da je đavo (zli bog) stvorio materijalni svet,
nepoštovanje braka i porodice kao i kastriranje muškaraca.2 Takođe verovali su, vele
pravoslavni, da je svaki čovek opsednut đavolom i da treba da se moli da bi ga đavo
napustio.
Dakle, bogumili su okarakterisani kao anarhisti koji su posedovali manihejsko-
dualističku veru (veru u dva boga – dobrog i zlog). Kao takvi, proglašeni su državnim
neprijateljima koje, ako ne drugačije, onda istrebljenjem treba dovesti u stanje nepos-
tojanja.3 Ono što je veoma važno da istaknemo na ovom mestu jeste činjenica da je u
Nemanjino vreme sva bogumilska literatura spaljena, tako da informacije o njihovom
verovanju ne možemo da crpimo iz originalnih izvora već samo iz literature onih koji
1 Čedomir Marjanović, Istorija srpske crkve, str. 53. Naglasak moj.

2 Vidi u: Od utopije do košmara, str. 98-100.
3 Razlozi koji su doveli do ubijanja mnogih protestanata u srednjem veku u Evropi od strane rimokatolika
bili su istovetni onima koji su uzrokovali i istrebljenje bogumila pre toga. To su bile laži i klevete, izmišlje-
ne krivice i tobožnje opasnosti koje su pretile rimokatoličkim državama u slučaju preovladavanja „novog
učenja“. Evo šta je u svom pismu upućenom francuskom kralju Fransou Prvom 1535. godine, u odbranu
protestantskog verovanja, napisao jedan od vođa reformacije Žan Kalvin: „Svakako, ako ko – da bi izazvao
mržnju prema ovom učenju, koje se trudim da pred tobom opravdam – bude dokazivao da su ga već zaje-
dnički i saglasno osudili svi staleži, da mu se sudilo i da je više puta osuđeno, taj ništa drugo neće reći do
da je delom bilo surovo oboreno silom i zaverom protivnika, a delom zlobno ugušeno njihovim lažima,
prevarama, klevetama i izdajama. Silom i nasiljem su izrečene surove osude protiv njega pre no što
se i branilo. Prevarom i izdajom je žigosano kao buntovničko i zlokobno. Da niko ne bi mislio kako se bez
prava žalimo na te stvari ti nam i sam možeš biti svedok, Vrli Kralju, koliko ga lažnih kleveta svakod-
nevno pred tobom ruži. Navodno ono i nema drugog cilja do da sve vladavine i uredbe obori, da naruši
mir, ukine zakone, vlastelinske i druge posede rasturi: jednom reči da sve stvari izvrgne u nered. Među-
tim, ti si tek manji deo čuo. U narodu se protiv njega iznose užasne optužbe te bi ga, da su istinite,
svi osudili zajedno sa njenim autorima na hiljadu lomača i hiljadu vešala. Ko bi se sad čudio zašto je toliko
omraženo od svih, kad se veruje tako nepravednim klevetama? Eto zašto su i staleži jednoglasni u
tome da nas treba prokleti, i nas i naše učenje.“ Žan Kalvin, Nauk hrišćanske vere; Izdavačka knjižarnica
Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad 1996. god. str. 26. Naglasak moj.
533
su nad ovom verskom grupacijom izvršili genocid. To nas svakako navodi na zaključak
da u ovakve izvore ne možemo imati baš preveliko poverenje, pogotovo ako znamo da
svi apsolutistički (autoritarni) sistemi posežu za falsifikovanjem dokumenata svojih
neistomišljenika i za pripisivanjem nepostojećih krivica. U ovakvom stavu nas još više
utvrđuje činjenica (o kojoj ćemo kasnije mnogo opširnije govoriti) da u današnjoj anti-
sektaškoj pravoslavnoj literaturi postoji čitavo more dezinformacija (tj. laži i kleveta)
koje branitelji „jedine svete i apostolske Crkve“ u dvadeset prvom veku šire o drugačije
verujućima. Pa čak i pored postojanja obilja literature manjinskih zajednica (koja, Bo-
gu hvala, nije spaljena kao bogumilska) iz koje se i oni kao i građanstvo mogu istinito i
„iz prve ruke“ da informišu o njihovom verovanju.1 Ostaje naravno i veliko pitanje ka-
ko je moguće da je ovakvo naopako učenje (koje bogumilima pripisuju pravoslavni) o
negiranju i zatiranju braka i porodice i kastriranju muškaraca moglo da bude sa odu-
ševljenjem prihvatano od strane vlastele, sveštenstva i običnog naroda? Mnogo je ve-
rovatnije da su ove optužbe bile lažne2, kao i mnoge upućene na račun manjinskih ver-
skih zajednica koje danas postoje. No, treba obratiti pažnju i na još jednu važnu stvar.
U maločas citiranim tekstovima naših znamenitih istoričara, pominje se da su neki od
vizantijskih careva zbog istrebljenja jeretika bezmalo zaslužili da se nazovu i apostoli-
ma. Razuman čovek, koji je ujedno i poznavalac Svetog pisma, ne može a da u progla-
šavanju svecima i apostolima onih ljudi koji su u svoje vreme bili zločinci, ne vidi Isu-
sovo upozorenje o tome da će doći vreme kada će neki koji Boga ne poznaju ubijati
ljude misleći da upravo Njemu služe (Jn. 16:2-3). Ipak, koliko je učenje Pravoslavne
crkve zapravo pogrešno, uvidećemo i iz sledećeg primera.
U novije vreme veoma poznati srpski sektolog, pisac diskriminativne knjige pune
netačnih informacija i zlonamernih poređenja, policajac Zoran D. Luković, je u skra-
ćenoj verziji svoje knjige (koja sadrži neke delove koji ne postoje u drugim izdanjima)
izneo ovakvo tumačenje šeste Božije zapovesti „ne ubij“:
„Ne ubij, šestu Božju zapovest, znaju uglavnom svi. Međutim, mnogi, koji bi trebalo
da znaju (i zato nam je potrebna veronauka), ne znaju da se ovde, prevodeći doslovce
sa hebrejskog jezika, u stvari zapoveda da se ne počini zločin ubistvom. Dakle ovde se
ne misli na ubistva kada se život uzima po dužnosti, recimo prilikom izvršenja smrtne
kazne nad prestupnikom niti u ratu kada se neprijatelj radi odbrane države lišava živo-
ta. Tako autentičnim tumačenjem, dobijamo odgovore na stalne dileme: Kako se pona-
šati u vojsci? Kako se ponašati u ratu? Kako se ponašati u policiji? Tako iskazujemo
izvorni versko-doktrinarni stav da vera ne podrazumeva defetizam. Time jasno predo-
čavamo štetnost izvitoperenih verskih učenja i njihovih sledbenika po državu povodom
funkcionisanja njenih organa vojske i policije.
Sveti Filaret Moskovski kaže: ’Ljubi neprijatelje svoje (lične), gnušaj se neprijatelja
Božjih, a neprijatelje otačastva satri.‘ A Gospod Isus Hristos upozorava: ’Čućete
ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba sve to da se zbude. Ali
još nije kraj. Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo i biće gladi i pomora i
1 Ono što je veoma tragično, ovim dezinformacijama koje se plasiraju u pomenutoj literaturi o verskim ma-
njinama u Srbiji gotovo bezrezervno veruje veći deo neupućenog stanovništva naše zemlje. Ukoliko dezin-
formisanje javnosti o savremenim verskim zajednicama u Srbiji dvadeset prvog veka i te kako uspeva, i
pored obilja njihove literature, koliko li je tek onda moguće obmanuti javnost po pitanju učenja onih koji
su odavno zatrti, i to u toj meri da ni jedno jedino slovo, pisano njihovom rukom, do danas nije sačuvano.
2 I sociolog religije Milan Vukomanović se slaže sa ovakvim stavom kada, između ostalog, kaže sledeće:
„Možemo, dakako, pretpostaviti da su optužbe protiv ovih ljudi bile često zasnivane na glasinama, na ste-
reotipnim i popularnim predstavama o njihovim učenjima i aktivnostima.“ Vidi u: M. Vukomanović, Sveto
i mnoštvo, str. 78. Naglasak moj.
534
CRKVA KOJA PROGANJA
zemljotresa po svetu‘ (Mat. 24, 6-7). Dakle ratovi su, nažalost, ipak pojava koju i sam
Gospod predskazuje, a na koju treba biti pripravan i viteški radi odbrane
naroda znati, biti obučen prihvatiti borbu.“1
Dakle, prema tumačenjima ruskog svetitelja i srpskog policajca, Božija zapovest „ne
ubij“ ne samo da ne zabranjuje ubijanje, već šta više nalaže da se „satru neprijatelji
otačastva“. To bi trebalo da znači da je Stefan Nemanja istrebio bogumile ne kršeći –
već ispravno tumačeći i izvršavajući Božiju zapovest koja zabranjuje ubijanje. Bogumi-
li, koji su ovu zapovest shvatali i izvršavali doslovno – ne želeći da bilo kome ugroze i
namerno prekinu bogomdan život, očigledno nisu bili u pravu u svom tumačenju. Pra-
vo značenje ove zapovesti koje zagovaraju svetitelji i sam Luković jeste (ako je i od po-
licajca – mnogo je!) slobodno istrebljivanje krivoveraca i jeretika, kako u srednjem
tako i u svim narednim vekovima. Od koje duhovne sile potiče ovakvo naopako tuma-
čenje Božijih zapovesti izlišno je i nagađati.
Sa druge strane, suvišno je komentarisati i tumačenje Isusovog proročanstva o do-
lasku vremena mnogobrojnih ratova iz ev. po Mateju 24:6-8. Prema Lukoviću, Isus u
svom govoru upućuje svoje učenike da se pripreme i uzmu učešće u krvavim ratnim
obračunima, dok je zapravo istina da je Gospod svojim sledbenicima nalagao da beže
pred progoniteljima - bez ikakvog učešća u ratovima, kao i da se mole „da budu kadri
da izbegnu sve ovo što će se zbiti“ (Mt. 24:16, 20; Lk. 21:36).
Na kraju ovog dela poglavlja u kome smo govorili o tragičnoj sudbini Srba bogumi-
la pod vlašću svetorodnih i bogonosnih Nemanjića, spomenuću još jednu izjavu dana-
šnjih radikalnih pravoslavaca, koja predstavlja vrhunac ironije i „šlag na torti“ svega
do sada rečenog. Izjava se odnosi na opravdavanje fizičkog i duhovnog genocida nad
delom srpskog naroda u dvanaestom veku i može mnogo čemu da pouči i upozori na
moguću buduću sudbinu pripadnika nepravoslavnih verskih zajednica u Srbiji:
„Mnogi „humanistički intelektualci“, Nemanju optužuju zbog „surovosti“ u obraču-
nu s bogumilima, a naročito zbog odsecanja jezika jeresijarhu. Oni smatraju da je sve
moglo da se postigne mirnim putem, bez krvoprolića; Pravoslavnu Crkvu optužuju za
„inkvizitorski duh“, čak sumnjaju u svetost Nemanjinu. (...) Kao što ispravno primeću-
je Budimir Aleksić, „Nemanja ih nije progonio zbog njihove vere kao takve, već zbog
njihove namjere da tu vjeru nametnu jednom krštenom narodu.2 Drugim riječima,
Nemanja nije išao u Bugarsku da odvraća bogumile od njihove vjere (u tom slučaju bi
1 Zoran D. Luković; Sekte, priručnik za samoodbranu; Beograd 2003. str. 86-87. Naglasak moj.
2 Da li je srpski narod u Nemanjino vreme zaista bio istinski pravoslavan (tako da mu nije bila potrebna
neka druga strana „vera“) u svojoj „Istoriji srpskoga naroda“ nam objašnjava Stanoje Stanojević: „Usled
snažnog i ukrštenog uticaja istoka i zapada u zemljama i pokrajinama, u kojima je srpski narod stanovao,
bilo je versko pitanje u srpskom narodu, još od njegovog dolaska u novu otadžbinu, gotovo uvek vrlo aktu-
elno, jer se o srpske zemlje i prevlast u njima stalno borila rimska i carigradska crkva, a hrišćanstvo je
u ovo doba još uvek, možda baš stoga ili bar i zbog toga, kod Srba bilo vrlo slabo utvrđeno.
Hrišćanstvo je istina bilo u srpskim državama već od duže vremena državna vera, ali je u srpskom
narodu još uvek bilo dosta pristalica stare vere, koja je svojom starinom i obredima vezivala i
privlačila sve konservativnije elemente. (...) Na tako neodređen, nesređen i nesiguran teren među
Srbima u religioznim stvarima, došla je nova sekta, bogomilska, koja je već pre toga bila uhvatila korena
u Bugarskoj, pa odatle u ovo doba u jačoj meri počela prodirati i u srpske zemlje, naišav tu na vrlo pogod-
no zemljište.“ (Na stranama 99-100). Iz ovog istorijskog opisa jasno uviđamo da Srbi za vreme Stefana
Nemanje nisu ni izbliza bili u celini pravoslavni (dosta je bilo i Srba rimokatolika; i sam Nemanja je najpre
bio kršten po zapadnom latinskom obredu), te da je bilo i dosta Srba koji su još uvek bili pagani. To bi
značilo da su bogumili imali i te kako široko polje rada i na preobraćanju Srba – mnogobožaca, te da nije
tačna tvrdnja današnjih pravoslavnih koji nas uveravaju da su bogumili imali za cilj nametanje svoje vere
„jednom krštenom (pravoslavnom) narodu“.
535
stajala primjedba da se on „nedemokratski“ odnosio prema njima), već su oni došli iz
Bugarske s namjerom da jedan narod odvrate od njegove vjere.“1
Dakle, ovaj zločinački poduhvat velikog župana i pokolj dece, žena i staraca naziva
se „demokratskim činom“ jer se ovaj vladar nije drznuo da bogumile ubija i na teritori-
ji Bugarske, već je to činio „samo“ po srpskim gradovima i selima. (Očigledno je veoma
demokratsko i ponašanje današnje SPC u našoj zemlji prema manjinskim verskim za-
jednicama, jer ih ona ne ugrožava u inostranstvu (gde i ona sama predstavlja manjinu)
već samo u Srbiji.)
Smatram da smo dovoljno jasno odgovorili na pitanje da li je Pravoslavlje (između
ostalog i srpsko) imalo svoju inkviziciju. Ne samo da smo zaključili da je odgovor pozi-
tivan, već smo saznali i to da je Stefan Nemanja sa svojim sinom Rastkom (Sv. Savom)
bio inkvizitor još u XII stoleću, pola veka pre zvaničnog početka Rimokatoličke inkvi-
zicije – koja je otpočela sredinom XIII stoleća.2
Kada smo već ovako jasno utvrdili prethodne istorijske činjenice, ostaje nam da se
pozabavimo mnogo ozbiljnijim problemom. Taj problem se odnosi na savremenu dis-
kriminaciju (bolje rečeno: satanizaciju legalnih, i svuda u svetu, pa i kod nas, priznatih
verskih zajednica) i ugrožavanje elementarnih ljudskih i građanskih sloboda u Srbiji,
od strane SPC koja još uvek deluje zastupajući ideje mračnog srednjeg veka.
UGROŽAVANJE LJUDSKIH PRAVA I DISKRIMINACIJA VERSKIH

MANJINA U SRBIJI
U delu poglavlja koje je pred nama, uhvatićemo se u koštac sa jednim veoma ozbi-
ljnim problemom. To je problem grubog kršenja najosnovnijih ljudskih prava i slobo-
da, kao što su pravo na posedovanje vere i versko organizovanje. Od početka osamde-
setih godina prošloga veka, a pogotovo u vreme rata u bivšoj SFRJ i međunarodnih
sankcija, napisano je od strane pravoslavnih autora (što sveštenika što laika) više knji-
ga koje na najgrublji način ugrožavaju ne samo osnovne ljudske slobode već i živote
mnogih građana. Slično autokratskom sistemu koji je u to vreme bio na vlasti u našoj
zemlji, a koji je preko medija proglašavao opozicione partije i njihove pristalice izdaj-
nicima i stranim plaćenicima – i grubo se obračunavao hapseći i batinajući aktiviste
1 Od utopije do košmara, str. 102. Naglasak moj. Na ovom mestu hteo bih da spomenem još jedan važan
istorijski detalj, koji nas obaveštava o jednom od glavnih razloga popularnosti bogumilstva među Srbima
u srednjem veku. Naime, kao što ćemo se iz sledećeg navoda uveriti, ondašnje pravoslavno sveštenstvo,
prema rečima čuvenog prezvitera Kozme, nije odavalo utisak preterane duhovnosti, već suprotno tome –
prilično raskalašnog, raspusnog i neduhovnog života. Govoreći o opravdanosti kritike koju su bogumili
upućivali na račun tadašnjih pravoslavnih verskih pastira, navodeći samoga Kozmu, Ćorović piše: „Da je
ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju
po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u
metežima, ili pijanče „budući sluge utrobi, a ne bogu“, ili se zanose pohotom; ili se bave trgo-
vačkim poslovima; kad odu u manastire ne mogu da podnesu askezu i disciplinu, pa se
vraćaju starom životu „kao psi na svoje bljuvotine“. Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naroči-
to među Slovenima.“ Istorija Srba, str. 99. Naglasak moj.
2 O datumu otpočinjanja inkvizicije na Zapadu, kao i o metodama koje su korišćene protiv jeretika (a koje su
potpuno istovetne onima korišćenim na Istoku) u knjizi „2000. godina hrišćanstva“, čitamo sledeće: „In-
kvizicija (inquisitio = isleđivanje; sanctum officium) je ustanova u Rimokatoličkoj crkvi, čiji je zadatak da
isleđuje, sudi i kažnjava jeretike. Početak rada inkvizicije vezuje se za ličnost pape Grigorija IX (1227-
1241). (...) Uporni jeretici su osuđivani na smrt i to spaljivanjem na lomači. (...) Jereticima je oduzimana
sva imovina, i to u korist države, ili Crkve, ili pak same inkvizicije.“ IA „Vukan’s“, Beograd 2000. god. str.
74-75.
536
CRKVA KOJA PROGANJA
nevladinih organizacija, i zvanična srpska crkva se koristi istim sredstvima iskazujući
na taj način svoju nedemokratičnost i totalitarni duh. Naime, kao da se Srbija nalazi
van Evrope i civilizovanog sveta, u kojima vladaju principi demokratije, ravnopravnos-
ti i tolerancije različitosti, pojedini ekstremisti iz redova SPC se ponašaju kao da nismo
zakoračili u XXI već u rani srednji vek. Već više od dve decenije (da spomenem samo
novije vreme) na sceni su diskriminacija manjinskih verskih zajednica i rušenje osno-
vnih načela demokratije. Veoma je poznata činjenica da je stari naziv za pripadnike
malih verskih zajednica - „novoverci“, sredinom devedesetih godina u narodu zame-
njen mnogo pogrdnijim nazivom – „sektaši“. U isto vreme, počevši od knjige Lazara
Milina „Crkva i sekte“, pa sve do najnovijih izdanja koja se bave istom tematikom, sve
netradicionalne verske zajednice proistekle iz protestantizma kao i njihovi članovi,
tretiraju se kao državni i društveni neprijatelji, jeretici, sledbenici satanskih učenja i
duševni bolesnici. Suvišno je i govoriti da su ovako teške optužbe krajnje neosnovane
– barem kada se radi o evanđeoskim hrišćanskim zajednicama i onima njima sličnim.
Moja namera svakako nije da tvrdim da u Srbiji ne postoje malobrojne satanističke i
okultističke grupacije sklone izvršavanju kriminalnih dela – protiv kojih treba postu-
pati u skladu sa predviđenim zakonskim odredbama. Ali, zato sam veliki protivnik poi-
stovećivanja u javnosti malih protestantskih verskih zajednica sa destruktivnim kulto-
vima – što se najčešće zlonamerno čini. U skladu sa svojim mnogovekovnim nepreva-
ziđenim vizantijskim mentalitetom, kojeg je zastupao i po njemu se upravljao (po pita-
nju „tolerancije“ prema verskim neistomišljenicima) i rodonačelnik srpskog Pravoslav-
lja, najveći deo pravoslavnih velikodostojnika u Srbiji namerno, pred neupućenom
javnošću, šireći dezinformacije o verskim manjinama, želi da se sa njima, uz pomoć
državnog aparata, nemilosrdno razračuna. Ono što predstavlja suštinski problem u
srpskoj javnosti, po pitanju delovanja protestantskih verskih zajednica sa jedne i sata-
nističkih kultova sa druge strane, jeste problem generalizacije. Naime, kao što ćemo se
detaljno uveriti u nastavku poglavlja, pravoslavni bogoslovi kao i drugi „stručnjaci“ po
pitanju sekti, prilikom iznošenja pred narod informacija o destruktivnom delovanju
satanističkih kultova, u isto vreme, pod istim imenom „sekte“ svrstavaju i protestant-
ske (u Srbiji netradicionalne) hrišćanske zajednice, čime kod neupućenih slušalaca
namerno stvaraju utisak da su sve „sekte“ jednako negativne i opasne poput satanista.
Osnovni razlog ovom namernom mešanju nepravoslavnih sa satanistima, od strane
branilaca „jedine, svete, saborne i apostolske Crkve“, jeste (kao što smo u ovoj knjizi
argumentovano potvrdili) njihovo slepo i potpuno pogrešno uverenje da baš ona pred-
stavlja pravu Gospodnju Crkvu koja neguje i čuva nepromenjeno prvovekovno Hristo-
vo i apostolsko učenje. Shodno tome, pravoslavni citiraju Sveto pismo i apostolska
upozorenja o dolasku lažnih proroka i učitelja – kao da se ona odnose na nekog drugog
a ne na njih same. Apostol Pavle naime kaže:
„Ali ako vam čak i mi, ili anđeo sa neba propoveda evanđelje različito od onoga koje
smo vam mi propovedali, neka bude proklet. Kao što smo pre kazali i sad opet velim:
ako vam ko propoveda evanđelje koje se razlikuje od onoga što ste primili, neka bude
proklet.“1
Pošto je dakle, po uverenju Istočne crkve i sam apostol bio „pravoslavan“ (kao i svi
njihovi sveštenici koji poseduju apostolsko prejemstvo), to mora da su prokleti svi oni
koji ne ispovedaju pravoslavnu veru (pa makar bili i visoko moralni ljudi). U tome se i
krije čitava zagonetka u vezi proglašavanja evanđeoskih protestanata sektašima, jereti-
1 Poslanica Galatima 1:8-9. Naglasak moj.

537
cima i satanistima. Iako pravoslavni veoma dobro znaju da baptisti, metodisti, nazare-
ni, pentekostalci, slobodna braća i ostali evanđeoski hrišćani nisu nimalo negativni po
društvo u kome žive (što dokazuje i primer tragično postradalog predsednika Republi-
ke Makedonije, Borisa Trajkovskog, koji je bio veoma aktivan u okviru Metodističke
crkve (dakle bio je „sektaš“?!?) – a koji je kako u svojoj državi tako i širom sveta bio
veoma cenjen i poštovan kako zbog svoje politike tako i zbog plemenitosti, moralnosti i
ostalih kvaliteta svoje ličnosti) oni ipak veruju drugačije od „apostolske“ Pravoslavne
crkve – te se stoga reči o prokletstvu odnose baš na njih. Naravno, ako se već veruje da
evanđeoski protestanti nose na sebi prokletstvo od samoga Gospoda zbog ispovedanja
lažne (dušepogubne) nauke, to znači da prava Hristova Crkva (Pravoslavna) mora da
zaštiti verni narod i na vreme ga upozori na veliku opasnost koja mu preti. Dokaz da je
pravoslavnim bogoslovima kao i sektolozima (neteolozima) poznato da evanđeoski
hrišćani nisu nikakvi satanisti, već moralni ljudi i uzorni građani, govore i sledeća dva
navoda iz literature koja je inače uperena protiv njihovog verskog delovanja:
„Dakle, zaključimo: ne mora neko biti otvoreno destruktivan da bi bio opasan. Nap-
rotiv, sektaši se trude da se dopadnu, da bi stekli veći broj sledbenika. Nije valjda uza-
lud neki, recimo, baptista u svom zavičaju 3.000 km udaljenom od Beograda pune tri
godine mukotrpno učio srpski jezik, da bi onda počinio neki skaradan čin i bio zabra-
njen. Ta vrsta sektaša ne vrši kompromitujuća krivična dela.“1
„Na kraju, moramo nešto napomenuti. Širenje glasina u bulevarskoj štampi o no-
voprotestantskim grupama i svođenje istih na satanske sekte koja upražnjava-
ju nemoralne radnje, drogiranje, opijanje i slično – sramno je i ničim se ne može
opravdati. Takvih stvari u pravoslavnoj štampi i istupima pravoslavnog episkopata i
sveštenstva nije bilo niti će biti.“2
Iz navedenih dela, pisanih od strane autora koji nimalo nisu naklonjeni „novopro-
testantskim sektama“, saznajemo da uvreženo mišljenje većine ljudi u Srbiji o evanđe-
oskim protestantima, koje je stvoreno neobjektivnim (lažnim) informisanjem od stra-
ne „bulevarske štampe“ (tj. dnevnih i periodičnih listova, ali i radija i televizije), nije
nimalo tačno. Takođe, čuli smo i za to da nijedan sveštenik SPC nikada nije širio ovak-
ve glasine o „novoprotestantima“. No, ako i poverujemo da pravoslavni episkopi i dru-
ga sveštena lica nikada nisu govorili o pripadnicima verskih manjina kao o alkoholiča-
rima i bludnicima, ostaje činjenica da isti ti sveštenici i ostali koji učestvuju u hajci (a
koji rade sa blagoslovom SPC), pišu i govore o njima kao o hijenama, uništiteljima bio-
loškog bića srpskog naroda, kao i o destruktivnim i totalitarnim grupacijama.3 Pre ne-
go što pređemo na detaljniji pregled literature pravoslavnih autora, koji su sramno i
ničim opravdano svrstali evanđeoske hrišćane u red sa satanistima, alkoholičarima i
1 Zoran D. Luković, Verske sekte, priručnik za samoodbranu, Beograd 2000. god. treće izdanje, str. 302.
(Tekst Aleksandra Senića, pod naslovom: „Neokortički rat i verske sekte kao njegovo oruđe“). Naglasak
moj.
2 Biblija bez Boga, Hrišćanstvo bez Crkve; Pravoslavlje i sekte II, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 181. Na-
glasak moj.
3 Upoređivanje evanđeoskih hrišćana (tzv. „sektaša“) sa hijenama, nazivanje istih plaćenicima Zapada kao i
verskim agitatorima može se pronaći u „Božićnoj poslanici“ Patrijarha Pavla i arhijereja SPC iz januara
1995. godine. Episkop niški g-din Irinej je takođe sredinom devedesetih godina pozivao vasceli srpski na-
rod da ustane protiv sektaša koji žele da biološki unište Srbe („Narodne novine“, 14. 06. 1994.). Vidi u:
Goran Maksimović, Hrista razapinju zar ne?, Niš 1995. god. str. 46, 79. Aleksandar Senić, pak, veli da su
po svojem unutrašnjem ustrojstvu sve verske sekte totalitarne, a po posledicama svoga delovanja des-
truktivne, (pri tome, naravno, pod nazivom „sekte“ podrazumeva i sve netradicionalne evanđeosko-
protestantske verske zajednice). Vidi u: Zoran D. Luković, Verske sekte, priručnik za samoodbranu, Beo-
grad 2000. str. 300.
538
CRKVA KOJA PROGANJA
narkomanima, pročitajmo i nekoliko izjava koje dokazuju moju tvrdnju da sledbenici
religijskog tradicionalizma u Srbiji, pod uticajem svoje pogrešne svetootačke teologije,
nazivaju poštene i moralne ljude satanistima samo iz razloga njihovog drugačijeg ve-
rovanja i ni zbog čega drugog! Ukazujući na razloge koji su uticali na neophodnost ob-
javljivanja knjige „Od utopije do košmara“ u izdanju Svetigore 1997. godine, njen pri-
ređivač Vladimir Dimitrijević kaže između ostalog i sledeće:
„Knjiga je nastala u doba velikih iskušenja našeg naroda koji, što sopstvenom krivi-
com, a što po volji moćnika ovoga sveta, strada više no ikad u svojoj istoriji. Pored rata,
ekonomske bede, raspada ličnog i društvenog morala, porasta kriminala, političkih
zađevica i raskola, pojavilo se zlo gore od svih zala, zlo koje nasrće na duh srb-
skog naroda – zlo lažnih vera i opasnih duhovnih zabluda.“1
„Čovečanstvo je padalo u jeres masovno, to pokazuje istorija mnogih naroda, dok se
obraćenje od jeresi u Pravoslavlje može zapaziti u malom broji pojedinačnih slučajeva,
i to retko. O, kako je strašan otrov jeres! Otrov od koga se teško može isceliti – to
je jeres. (...) Onoga ko je pobeđen grehom jeresi i raskola, đavo ne kuša drugim stras-
tima i očiglednim gresima. I zašto bi, uostalom đavo kušao i borio se sa onim ko je
smrtnim grehom jeresi već ubijen večnom smrću i ko je već dospeo u stanje de-
monsko?“2
Dakle, stvar je jasna. Svi nepravoslavni vernici (a pogotovo „netradicionalni“ prote-
stanti i njima slični) se nalaze u „demonskom stanju“ i kao takvi, kao vukovi u ovčjim
kožama, opasniji su i od samih sledbenika satane.3 Pošto se već govori o tome da su
„sekte zlo gore od svih zala“, a takođe se zastupa učenje sv. otaca koje kaže da blagos-
lov dobijen od jeretika zapravo predstavlja prokletstvo4, onda nije ni čudo što pravos-
lavni velikodostojnici, iskrenu želju pripadnika malih verskih zajednica da kroz svoje
humanitarne organizacije pomognu siromašnima, socijalno ugroženima i raseljenim
licima deljenjem humanitarne pomoći, nazivaju činjenjem „lažnog dobra“ (jer, pobo-
gu, otkud i pomisao da od „đavoloimanih sektaša“ može da dođe bilo kakav blagos-
lov?).5
No, da bismo se detaljno upoznali sa time kakve sve stavove zastupaju i kakve
(dez)informacije o nepravoslavnim verskim zajednicama šire sledbenici svetorodnih
Nemanjića, ostaje nam da pročitamo naredne tekstove, koji predstavljaju prilično de-
taljan pregled nekoliko „antisektaških“ knjiga, od kojih su neke doživele i nekoliko iz-
danja.
Mnogi lažni svedoci dođoše

Prema poznatom srpskom „stručnjaku“ za pitanje verskih sekti, policijskom kape-
tanu Zoranu Lukoviću, koji u svemu zastupa ne interese svih građana države kojoj slu-
ži (iako prima platu iz budžeta Republike u koji doprinose uplaćuju pripadnici svih
1 Navedeno delo, str. 5. Tekst iz predgovora priređivača. Naglasak moj.

3 Ovakvih kvalifikacija o „sektašima“, za koje se tvrdi da su vukovi u ovčjim kožama, te da su kao takvi opas-
niji i od pravih satanista, možemo pronaći na mnogo mesta u literaturi i novinskim člancima koje su pisali
pravoslavni autori proteklih 15-tak godina. Između ostalih izvora videti o tome i u knjizi: Hrista razapinju
zar ne? autora Gorana Maksimovića, na str. 56, 90-91.
4 Vidi u: Od utopije do košmara, str. 32.
5 Videti o ovome tekst Gorana Maksimovića, pod naslovom „Pravo na humanost“, u knjizi: „Hrista razapinju
zar ne?“ na str. 62-68.

539
nacionalnih i verskih grupacija), već isključivo interese SPC, evanđeoske zajednice ne
samo da se ne mogu nazivati crkvama, već im ne priliči ni naziv „male verske zajedni-
ce“! Za njih je, prema njegovom uverenju, adekvatan samo termin „sekte“ i nijedan
drugi:
„Da li je opravdano njih (između ostalih i evanđeoske protestantske crkve, prim. I.
S.) podvoditi pod ’male verske zajednice‘. Oni su sekte, a male verske zajednice u Ju-
goslaviji i Srbiji su Jevrejska verska zajednica, Slovačka evangelistička crkva, Rumun-
ska pravoslavna crkva, Luterani, Ruska pravoslavna crkva. Iako po broju male, one su
zvanične, tradicionalne, domaće verske zajednice i, što je najvažnije, ništa zlonamerno
spram drugih naroda i religija u našoj zemlji ne rade.“1
Lukovićev kolega po peru, sada nažalost pokojni Aleksandar Senić, navodi da su sve
sekte totalitarne i destruktivne – bez mnogo razlike. Možda „novoprotestanti“ ne vrše
ritualna samoubistva poput satanista, ali zato žele da unište državu i podrede stanov-
ništvo programima sekti, a uz to vrše i špijunažu u korist stranih obaveštajnih službi.
Evo šta o tome saznajemo u odvojenim tekstovima od gospode Lukovića, Senića i psi-
hijatra Vukadina Cvetanovića:
„Raspoloživi podaci pouzdano ukazuju na to da stratezima „novog svetskog poret-
ka“ verske sekte / verski kultovi služe kao izuzetno povoljno sredstvo za ostvarivanje
njihovih ciljeva. Naime, bez obzira na vrstu i poreklo, one su pod delimičnom ili
potpunom kontrolom obaveštajnih službi jedne ili više država.“2
„Vešto prikriven, a u osnovi krajnji i suštinski cilj svih verskih sekti jeste moć, i
to, pre svega, verska i finansijska, a zatim politička, prosvetna, kulturna i, na kraju,
vojna.“3
„Sve verske sekte, bez obzira na kome se verskom učenju utemeljavaju, imaju
univerzalni karakter i mondijalističke pretenzije. Njihovi međusobni odnosi su savez-
nički u odnosu na državu i Crkvu koje se doživljavaju kao glavne prepreke na putu os-
tvarenja sektaških pretenzija, usmerenih ka uspostavljanju neograničene moći i pot-
pune kontrole nad novčanom masom, teritorijama i stanovništvom.“4
Ukoliko dodamo još i to da pripadnici totalitarnih i destruktivnih sekti (svih od re-
da – jer su sve totalitarne i destruktivne) predstavljaju veliku opasnost po svoje poro-
dice, jer je pripadnik jedne takve (neimenovane) sekte u Rusiji, po Andreju Kurajevu,
ubio majku i babu, a majčinu odrezanu glavu poslao u paketu poštom na određenu
adresu5, to znači da i sve „novoprotestantske“ verske grupacije treba proglasiti štetnim
po državu i narod - i kao takve zabraniti. Upravo ovakvo rešenje (dakle proglašavanje
štetnim i zabranu svih „netradicionalnih“ verskih zajednica u Srbiji) zastupa i psihija-
tar Vukadin Cvetanović. Navodeći predlog đakona Kurajeva upućen ruskoj Dumi (par-
lamentu), o regulisanju problema o delovanju sekti u Rusiji, Cvetanović kaže da, ukoli-
ko bi se njegov predlog primenio na situaciju u Srbiji, svi verski subjekti u našoj zemlji
bi bili podeljeni u četiri grupe:
„U prvoj grupi bi bila Srpska Pravoslavna Crkva, kao tradicionalni čuvar verskih
osećanja srpskog naroda, sa kojom država ima odnos saradnje na obostranu korist i
na korist srpskog naroda. Drugu grupu bi sačinjavale tradicionalne vere na evropskim
1 Sekte, priručnik za samoodbranu, Draganić, Beograd 2003. str. 99. Naglasak moj.
2 Tekst Aleksandra Senića „Neokortički rat i verske sekte kao njegovo oruđe“, u knjizi Zorana Lukovića: Ver-
ske sekte, priručnik za samoodbranu, treće izdanje, str. 300. Naglasak moj.
3 Zoran Luković, Sekte, priručnik za samoodbranu, 2003. str. 9. Naglasak moj.
4 Tekst dr Vukadina Cvetanovića u knjizi: Od utopije do košmara, str. 238. Naglasak moj.
5 Vidi u: Od utopije do košmara, str. 216. Tekst đakona Andreja Kurajeva: „Sekte kao društveni problem“.
540
CRKVA KOJA PROGANJA
prostorima: Rimo-katolička crkva, jevrejska i muslimanska verska zajednica, Angli-
kanska crkva i Evangelistička Crkva. Prema ovim verskim zajednicama država ima to-
lerantan odnos, a samo izuzetno odnos saradnje kada to odgovara bitnim državnim
interesima. U treću grupu bi bile svrstane one pseudohrišćanske sekte kojima država
ne priznaje status verskih zajednica, već tretira kao organizacije koje štete dr-
žavnim interesima, pa prema tome i interesima naroda (jehovini svedoci, adventis-
ti, pentekostalci, itd.). Četvrta grupa bi objedinjavala verske sekte, guru – pokrete i
psiho organizacije koje su zbog verskog terorizma i kriminala zakonom zabranjene.“1
Osnovni problem u ovom Cvetanovićevom predlogu rešavanja „problema“ delova-
nja sekti u Srbiji (po uzoru na predlog bogoslova Ruske pravoslavne crkve) a što se tiče
štete po državne interese koju tobož nanose evanđeoske protestantske zajednice u Sr-
biji, jeste taj što se njegova tvrdnja ne može dokazati ni jednim jedinim argumentom.
Ovaj lekar svoje tvrdnje o narušavanju državnih interesa od strane „novoprotestanata“
bazira na krajnje sumnjivim i neproverenim podacima o tobožnjoj povezanosti „svih
sekti“ (po A. Seniću) sa stranim obaveštajnim službama, kao i o tome da je krajnji cilj
svih njih „neograničena finansijska, politička i vojna moć“ (Sasvim je moguće da neki
pseudohrišćanski ili satanistički kultovi imaju ovakve ciljeve, ali to svakako ne važi za
evanđeoske protestantske zajednice koje u Srbiji beleže već treći vek postojanja i koje
su po svojim aktivnostima i verovanju odavno poznate državnim službama). Evanđeo-
ski vernici se, dalje, zbog svoje iskrene hrišćanske ljubavi i dobrote koju iskazuju pre-
ma ljudima svih nacionalnosti i veroispovesti (jer su i njihove zajednice višenacional-
ne) - a po ugledu na Hrista i apostole, proglašavaju činiocima koji utiču na slabljenje
nacionalnog identiteta (jer ne zagovaraju ekstremni nacionalizam). Optužuju se i da
predstavljaju sredstvo za ostvarivanje tzv. „novog svetskog poretka“, koji teži rastaka-
nju nacija i nacionalnih religija i slabljenju sistema odbrane nacionalnih država (svo-
jim odbijanjem oružja i neučestvovanjem u ratovima). Ovakve optužbe su možda mo-
gle da budu popularne do 5. oktobra 2000. godine, do kada se državni vrh naše zemlje,
nalazeći se u opšte svetskoj izolaciji, borio protiv civilizovanih zemalja Evrope i Sever-
ne Amerike (tj. protiv tzv. novog svetskog poretka – a gotovo sve knjige protiv sekti
napisane su baš u tom periodu). Ali, verovati u ovakve optužbe sada, kada nam je zem-
lja primljena u Savet Evrope a nalazi se na putu primanja i u druge značajne svetske
institucije, te kada je u Srbiji donet i zakon o civilnom služenju vojnog roka (bez oru-
žja) za koji se odlučuju i mnogi pravoslavni, zaista je bespredmetno.
No, pošto se među našim stanovništvom i dalje čitaju knjige o sektama pisane za
vreme režima Slobodana Miloševića (a koje sadrže mnoge prevaziđene optužbe), kao
da se od oktobra 2000-te godine ništa nije promenilo u smislu preuzimanja mnogih
odgovornosti od strane naše države pred međunarodnom zajednicom, po pitanju raz-
voja demokratije kao i ljudskih prava i sloboda, potrebno je da izvršimo detaljan pre-
gled pravoslavne antisektaške literature i argumentovano potvrdimo da ona, zbog
mnogobrojnih neistina o delovanju evanđeoskih protestantskih zajednica koje sadrži,
nije dostojna – ne samo čitanja i poverenja nego ni samog držanja u rukama.

541
Ispiranje mozgova – sluđivanje naroda

„Od dobrih ćeš se dobru naučiti: ako li se među zle pomešaš, izgubićeš i ono što
imaš uma. Ovo valja razumevati ne samo za ophoždenije nego i za čitanje knjiga. Ima
mnogorazličnih bezdjelica napisanih i naštampanih, koje je bolje ne čita-
ti, ili ko ih čita, dužan je zdravo rasuždavati, i dobro od nevaljala raspoznavati.“1
U ovom delu poglavlja potvrdićemo da su mnogobrojne informacije koje se nalaze u
knjigama raznih sektologa kao i u brojnim novinskim člancima ništa drugo do proiz-
vod nedovoljnog poznavanja materije od strane njihovih autora sa jedne i zlonamerno-
sti sa druge strane. Proučićemo ranije veoma popularnu knjigu novinarke Biljane Đur-
đević – Stojković „Lovci na duše“, kao i knjigu „Verske sekte, priručnik za samoodbra-
nu“ policajca Zorana Lukovića. Nakon detaljnijeg pregleda ove dve knjige, tj. onih nji-
hovih delova koji govore o evanđeoskim hrišćanima i drugim zajednicama nastalim iz
protestantske reformacije, reći ćemo nekoliko reči i o ostaloj literaturi koja diskrimini-
še manjinske verske zajednice, a koja postoji na srpskom jeziku.
Lovci na duše (Verske sekte – Leksikon)

Novinarka Biljana Đurđević – Stojković je do sada objavila četiri knjige koje se bave
problemom sekti. To su: „Lovci na duše“, „Ispovesti žrtava sekti“, „Pazi sekta“ i „Ver-
ske sekte – Leksikon“. Na ovom mestu preispitaćemo navode iz poslednje navedenog
dela, izdatog 2002. god, nekoliko godina nakon izdavanja prvog – kojim je ova autorka
postala poznata srpskoj javnosti.
Na poleđini ove knjige (Verske sekte – Leksikon) ispisan je tekst koji sadrži čitavu
gomilu laskavih priznanja, među kojima izdvajamo sledeće:
„Biljana Đurđević – Stojković (1963) je novinar i publicista iz Beograda. Napisala je
knjigu „Verske sekte i pokreti – LOVCI NA DUŠE“, koja je veoma dobro prihvaćena u
stručnoj javnosti: uvrštena je u katalog svetski značajnih izdanja o sektama, zatim u
katalog nacionalno značajnih izdanja, a mišljenjem Ministarstva prosvete Srbije,
preporučena je kao literatura za edukaciju nastavnika, pedagoga, psihologa, učenika
starijih razreda i studenata o sektama. „Lovci na duše“ su, po anketi „Evropljanina“,
najbolja „hit knjiga“ domaćeg autora u 1998. godini, a iste godine je RTV „Pink“ pro-
glasila autorku tog bestselera za „Naj-ženu“. (...) Leksikon sekti je sadržajno baziran na
knjizi „Lovci na duše“, ali je drugačije koncepcijski osmišljen i prilagođen potrebama
savremene čitalačke publike, te značajno dopunjen i izmenjen u odnosu na prethodnu
knjigu. Nova knjiga Biljane Đurđević – Stojković predstavlja dragocenu građu za istra-
živače ovog fenomena, pa je stoga posebno preporučujemo studentima Filozofskog,
Teološkog, Medicinskog, Defektološkog, Pravnog fakulteta, Fakulteta političkih nauka,
Vojne i Policijske akademije, zaposlenima u organima uprave i drugim zainteresova-
nim institucijama i pojedincima. Sasvim smo sigurni da je Leksikon sekti knjiga
koju u svojoj kućnoj biblioteci treba da ima svaka porodica, radi preventive i zaštite
svojih ukućana.“2
Očigledno, sve ove tople preporuke delom su potekle i od strane nadležnih iz Minis-
tarstva prosvete Republike Srbije. Uz veoma laskavu ocenu autorkine stručnosti koju
1 Dositej Obradović, Sabrana dela, tom prvi, str. 620. Naglasak moj.
2 Biljana Đurđević – Stojković, Verske sekte – Leksikon, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 2002. god. tekst na
poleđini knjige. Naglasak moj.
542
CRKVA KOJA PROGANJA
je iskazala u svojoj prvoj knjizi, kao i njenim svrstavanjem u katalog svetski značajnih
izdanja o sektama, za ovu drugu se veli da je sadržajno bazirana na knjizi „Lovci na
duše“, s time da je značajno dopunjena i izmenjena (što bi trebalo da znači da je još
bolja i dokumentovanija od prve). U predgovoru za „Leksikon sekti“, Biljana Đurđević
Stojković je zapisala slogan kojim se rukovodila prilikom sastavljanja dela:
„Moto mojih prethodnih knjiga „Znanjem se štiti, Istinom pobeđuj!“, u pot-
punosti važi i za ovu knjigu – Leksikon sekti, koju treba da ima svaka institucija i sva-
ka porodica u državi.“1
Jasno je, dakle, da je autorka uverena da su informacije koje je pružila o nepravos-
lavnim verskim zajednicama potpuno tačne i proverene, te da će studenti svih mogu-
ćih fakulteta kao i mnoge ustanove kojima se knjiga preporučuje, biti objektivno in-
formisane o toj „najvećoj boljki našeg vremena“. Neupućenim čitaocima će se, pored
ovolikog broja pohvala upućenih na račun knjiga g-đe Đurđević – Stojković, činiti sa-
svim izlišnim da sumnjaju u istinitost bilo kog navoda koji se u njima nalazi. No, naža-
lost, sve pohvale i preporuke upućene na konto prethodno pomenutih dela samo doka-
zuju veoma obeshrabrujuću činjenicu o tome da su čak i oni koji se bave proučavanjem
verskog organizovanja i sebe smatraju stručnjacima, zapravo strahovito neupućeni, te
da ispoljavaju izuzetno visok stepen neznanja. Uvrštavanje knjiga ove autorke u kata-
loge nacionalno i svetski značajnih izdanja, i to od strane „stručne javnosti“ je prosto
preneražavajuće. Kada se uz to podsetimo da je autorka od strane RTV „Pink“ 1998.
godine proglašena za „Naj – ženu“ (kakva televizija takva i nagrada), a novinske ankete
pokazale da se knjiga „Lovci na duše“ te godine nalazila među najprodavanijim i najči-
tanijim, onda je sasvim jasno kolika je razmera dezinformisanosti kojoj su, ni krivi ni
dužni, podlegli mnogi građani naše zemlje.
Jedan od pravih svetski priznatih stručnjaka, sociolog religije prof. dr Dragoljub B.
Đorđević je, zbog veoma negativnog učinka kojeg je za sobom donelo objavljivanje
knjiga pomenute novinarke, čak bio primoran da izda i svoju knjigu koja se bavi istom
problematikom. Evo šta je ovaj priznati autor napisao u predgovoru svoje knjige, a što
se tiče razloga koji su ga naterali da je objavi:
„Tome doprinose i domicilne crkve koje redovno stigmatiziraju kultove i sekte,
proglašavajući ih satanističkim, totalitarističkim i destruktivnim kvazireligijskim
pojavama. Nadođe i vreme, poput našeg, kada se organizovano i ciljano, slučajno i
stihijski stvori jak antikultni i antisektarni pokret, stvar dovede u žižu interesovanja
javnog mnjenja i otpočne bitka „sa svim i svačim“. „Ne trebeći žito od kukolja“ seje se
šteta svuda i svakome. (...) Premda sam i ranije bio u prilici da reagujem na ekstremno
postupanje antikultnih pokreta ... sada izdajem knjigu Proroci „nove istine“: kultovi i
sekte (Šta treba da znamo o novim religioznim pokretima?) kao odgovor na zaživlja-
vanje nekultivisanog, nezrelog i naivnog antikultnog pokreta u nas. Pokreta, koji
samo jednim svojim izdankom – „pisanijem“ B. Đurđević – Stojković Lovci na duše:
verske sekte i pokreti (Beograd, samostalno izdanje 1997) – „sluđuje“ neuko i ne-
dužno građanstvo, neoprezne i željne senzacija, i nanosi golemu štetu Srpskoj pra-
voslavnoj crkvi, svima onima za koje se tobož bori.“2
Prema istom autoru, koji je ispred Ministarstva prosvete održao mnogobrojna pre-
davanja i tribine širom naše zemlje3, a nasuprot uverenju mnogih da su iščitavanjem

2 Dragoljub B. Đorđević, Proroci nove istine, sekte i kultovi, Niš 1998. god. str. 7. Naglasak moj.
3 Koliko je velika neupućenost nadležnih u Ministarstvu prosvete po ovom pitanju dokazuje i upravo pome-
nuta činjenica. Naime, Ministarstvo pod čijim pokroviteljstvom predavanja drži g-din D. B. Đorđević je, o
543
knjiga pravoslavnih autora o sektama „popili svu pamet ovoga sveta“, veliki broj naših
ljudi poseduje veoma skromno znanje o poreklu i delovanju malih verskih zajednica u
Srbiji – što ih čini veoma pogodnim za manipulaciju od strane samozvanih stručnjaka:
„Najzad, prokrstario sam poslednjih godinu-dve Srbiju, držeći, često i ispred Minis-
tarstva prosvete, na desetinu javnih predavanja i tribina pred više hiljada slušalaca:
direktora, profesora, đaka osnovnih i srednjih škola, srednjoškolskih i univerzitetskih
predavača sociologije, polaznika različitih seminara iz demokratije, multikulturalizma
i interkulturalnosti i „običnih“ građana. Njima, više ili manje, manjka sistematsko
znanje o novim religioznim pokretima, a neki su i elementarno nepismeni po
pitanju razlikovanja tipova verskog organizovanja.“1
Postavlja se pitanje, kako je moguće da, sa jedne strane, nekakva „stručna javnost“
veoma pozitivno oceni rad g-đe Đurđević – Stojković, a da u isto vreme jedan od vode-
ćih stručnjaka u našoj zemlji naziva učinak ovih dela „sluđivanjem neukog i neupuće-
nog naroda“? Neko je po ovom pitanju očigledno „neuk i neupućen“! Šta više, u svojoj
knjizi g-din Đorđević navodi i čitav niz naslova koje nipošto ne preporučuje onima koji
žele da budu objektivno informisani o poreklu i delovanju malih verskih zajednica u
Srbiji – pogotovo onih proisteklih iz protestantskog pokreta. Evo koje su to knjige:
„Nikako pročitati. Knjige se ne preporučuju onima koji žele detaljnije upozna-
vanje sa veoma balansiranim i stručnim bogoslovskim, politikološkim i sociološkim
uvidom u fenomen verskog organizovanja. Materija je izložena jednostrano i
pristrasno; veliki je znak pitanja da li pisci korektno zastupaju pravoslavni pogled na
ono što nije crkva.
1. Džomić, V. M. (1994), Sekte, satanizam i lažni proroci, Kraljevo, EUO Eparhije
žičke (str. 120).
2. Milin, L. (1982), Naučno opravdanje religije – Crkva i sekte, Kraljevo, Eparhija
žička (str. 472).
3. Milin, L. (1997), Nove vere – stare zablude, u: Episkop Nikolaj (Velimirović) –
Lazar Milin, Pravoslavna Narodna Hrišćanska zajednica Šabac (str. 117-151).
4. Milošević, Z. (1995), Religija novog svetskog poretka, Šabac: samostalno izdanje
(str. 106).
5. Stojković – Đurđević, B. (1997), Lovci na duše, Beograd, samostalno izdanje. (str.
191).“2
Da li je naš ugledni sociolog religije u pravu kada kaže da napred pobrojane knjige
ne treba „nikako pročitati“? Što se tiče knjige Lazara Milina, „Crkva i sekte“; o nedos-
lednostima tumačenja Biblije koje je autor u njoj zastupao, kao i o pogrešnim informa-
cijama i optužbama na račun protestanata koje je u njoj izneo, već sam govorio ranije u
ovoj knjizi te sada nije potrebno da ponavljam. Ostala dela koja je Đorđević naveo ve-
rovatno u mnogo čemu nalikuju na ona koja ćemo malo kasnije detaljnije opisati, te
stoga ne čudi da su stigla na spisak onih koja se ne preporučuju ljudima koji žele da
ostanu pri zdravoj pameti.
Na kraju poglavlja, zaključak koji ćemo izvući nedvosmisleno će potvrditi da je naš
ugledni profesor bio u pravu – kada je pomenutu literaturu proglasio jednostranom i
pristrasnom (kao i očigledno diskriminativnom i „sluđivačkom“).
knjizi g-đe Đurđević – Stojković „Lovci na duše“ koju ovaj sociolog religije smatra sredstvom za sluđi-
vanje naroda, donelo veoma pozitivnu ocenu preporučujući je svakom građaninu u Srbiji.
1 Na istom mestu.
544
CRKVA KOJA PROGANJA
Evo na koji je način jedan od evanđeoskih protestantskih teologa reagovao na mno-
gobrojne neistine kojih je krcata knjiga „Lovci na duše“, čime je potvrdio tezu dr Đor-
đevića da pomenuti naslov ne zaslužuje ni da bude pročitan, a kamo li da se poveruje
njegovim tvrdnjama. Pod naslovom: „Šarlatanstvo uz pozitivno mišljenje Ministarstva
prosvete“, Branko Bjelajac je napisao sledeće:
„Samozvani stručnjak za verske sekte i pokrete, novinar „Vojske“ Biljana Đurđević
– Stojković, koja inače u svojim tekstovima ne pravi razliku između pentekostne i bap-
tističke verske zajednice, koja za pentekostalce sasvim netačno tvrdi da se njihove crk-
ve nazivaju „gideonitske crkve“, i koja je autor dve visokotiražne knjige: Lovci na duše i
Ispovesti žrtava sekti, prethodno u delovima objavljivane u časopisu „Vojska“ i kao
feljton u „Večernjim novostima“, svesno zajednički navodi destruktivne sekte i domaće
male verske zajednice.
U poglavlju ‘Hrišćanski reformatori ili otpadnici’ autorka navodi sledeće grupacije:
bogumile (u Srbiji istrebljene davno pre reformacije), katare (već vekovima ne postoje
u tom obliku), husite (poslednji asimilovani pre 80 godina u Vojvodini u druge protes-
tantske zajednice), protestante (autorka ne pravi razliku između protestantskog ver-
skog pokreta i lokalne zajednice registrovane pod tim imenom u Srbiji), menonite (au-
torka tvrdi da oni ne koriste struju i ne čitaju novine, a da je vožnja automobila greh! –
da to samo čuju u Menonitskom centralnom komitetu u Ženevi ili na nekom od njiho-
vih univerziteta u Kanadi, SAD i Holandiji, bruka bi pukla po mnogim stručnim časo-
pisima, a o humanitarnoj pomoći Jugoslaviji da i ne govorimo), kvekere (kojih nikada
nije bilo na našim prostorima), luterane i slovačke evangelike (autorka ne prepoznaje
da je to ista crkva samo da su u pitanju vernici nemačke i slovačke nacionalnosti regis-
trovani u dve crkve), te Reč života, hrišćanskog pokreta koji je osnovao Ulf Ekman (au-
torka ga naziva Olf Ikran). Za ovaj pokret autorka kaže da održava kontakte da Udru-
ženjem evanđeoskih sveštenika i vernika Srbije, za koje kaže da ga sačinjava i slovačka
evangelička crkva (što je netačno).
Dalje, autorka navodi organizaciju „Novi život“ iz Beograda, za koju kaže da „tesno
sarađuje sa Velikom armijom izaslanika“ – koja je zapravo taktička vojna jedinica koja
ima 6.000 američkih plaćenika i stotine hiljada dobrovoljaca u 131 zemlji sveta!
(Hrišćansko udruženje Novi život poznato je u svetu, i ono okuplja mlade hrišćanske
vernike raznih denominacija u studentskim gradovima i univerzitetima. Po njihovom
programu vlada Mađarske priprema učenike srednjih škola u prevenciji protiv HIV
virusa, a njihov dugometražni film ISUS redovno se prikazuje na našim državnim i
privatnim TV stanicama svakog Božića i Vaskrsa). (...) Dalje, navodeći verske grupaci-
je, autorka u ovu grupu uključuje nekoliko verskih zajednica koje nikada nisu postojale
na teritoriji SRJ, a poznate su kao destruktivne i opasne, kao i nekoliko verskih zajed-
nica koje po svojoj suštini i verovanju nisu hrišćanske, iako se možda izdaju za takve.
Pre svega, radi se o Hramu naroda (sekti koja je izvršila masovno samoubistvo – 940
osoba, pre 25 godina), Belom bratstvu (sekta aktivna u Ukrajini i Rusiji koja pokušava
da se politički aktivira), i Lozi Davidijanaca (po Dejvidu Korešu koji je odveo u smrt 85
sledbenika u Americi). Nisu jasni motivi autorke zašto je baš ove tri grupe posebno
priključila domaćim verskim zajednicama, osim da namerno identifikuje domaće sa
stranim grupacijama, iako nemaju nikakve veze. Podvalu predstavlja i „uguravanje“ u
ovaj spisak i tzv. „prahrišćanske zajednice Univerzalni život“, grupe koja veruje proro-
čici Gabrijeli i koja ni u kom slučaju ne spada u hrišćanske verske zajednice. Ovo na-
merno brkanje hrišćanskih manjinskih verskih zajednica i drugih grupacija korisno je
samo u jednom smislu – da se obezvredi njihovo postojanje i delovanje.
545
Uzimajući u obzir obimno nepoznavanje materije koje je autorka pokazala, mo-
ramo se zapitati kako je moguće da je ovaj rukopis dobio laskave ocene Ministarstva
prosvete Republike Srbije, a koji je odštampan na koricama knjige, u nameri da na-
vede kupca da u knjigu ima puno poverenje:
„Iz navedenog sledi da ova knjiga predstavlja pogodnu literaturu za edukaciju nas-
tavnika, stručnih saradnika i vaspitača, kao i svih drugih koji profesionalno rade sa
mladima... Otuda je preporučujemo školama.“1
Nakon uočavanja svih prethodno razotkrivenih dezinformacija i zlonamernosti koje
autorka propagira pod parolom: „Znanjem se štiti, Istinom pobeđuj!“, načinićemo ko-
načno i pregled „ispravljenog i dopunjenog“ Leksikona verskih sekti.
Kao što se i očekuje od jednog leksikona, termini u njemu su poređani po abeced-
nom redu (neshvatljiva je činjenica da je ova knjiga, koja se zdušno bori za srpstvo i
Pravoslavlje, štampana na latinici umesto na ćirilici). Tako su, bez ikakve podele, da bi
neupućeni čitaoci još više bili zbunjeni, poređane tzv. tradicionalne protestantske crk-
ve kao i „novoprotestantske“ zajedno sa okultističkim organizacijama, vešticama, hin-
duističkim guru pokretima i satanističkim kultovima. Tako, adventisti su se našli u
društvu aluita (jedne islamske sekte), antičkih mnogobožaca, AMORC (drevni mistični
red ružokrstaša) i asasina (ubica). Baptistička crkva, svrstana je rame uz rame sa belim
vešticama, bratstvom zmije i bratstvom unutrašnje svetlosti. Crkva Božija i crkva gide-
onita (pogrešan naziv za pentekostalce) su pod slovom „C“ svrstane zajedno sa satanis-
tičkim kultovima Crnom ružom i Crnom škorpijom. Tradicionalna protestantska
Evangelička crkva (autorka je pogrešno naziva „Evangelistička“), koja se po Zoranu
Lukoviću nipošto ne može nazvati sektom, nalazi se u „Leksikonu sekti“ pod slovom
„E“ kao i EGC (gnostička katolička crkva – tj. još jedan satanistički kult). Dalje, Hris-
tova crkva, Hristova crkva jevanđelske braće kao i Hristova duhovna crkva nalaze se
zajedno, u istoj celini, sa Hramom naroda i Hramom sunca (kultovima čiji su pripad-
nici izvršili kolektivna samoubistva 1978. i 1995. godine). Maločas pomenuta Evangeli-
čka crkva, sada pod nazivom „Luteranci“ (iako je ispravno: Luterani), nalazi se ponovo
u društvu destruktivnih kultova, ovoga puta onih pod slovom „L“: Lucis (Luciferov)
trust i Loze davidijanaca. Evanđeoske protestantske denominacije menoniti i metodis-
ti su udružene sa međunarodnim vešticama i misterijama bratstva zmije. Pentekostna
crkva se proučava zajedno sa Pokretom pagana i prostitutkama za Isusa, a tradicional-
na protestantska Reformatska crkva (autorka pogrešno kaže „Reformatorska“) i Re-
formni pokret adventista sa satanističkim i ezoterijskim kultovima Rajska vrata, Red
solarnog hrama i rozenkrojcerima (ružokrstašima). Da od lošega može biti još gore,
dokazuje i po treći put pominjanje (kao da joj se ova crkva nešto posebno zamerila)
Evangeličke crkve (sada pod nazivom: Slovačka evangelistička crkva). Ona je ovoga
puta stavljena u isti koš sa Satanskom crkvom, Satanskom crkvom Engleske i Stazom
gnostičke svetlosti (takođe okultnom organizacijom).
Pored ovakvog zlonamernog svrstavanja protestantskih crkava rame uz rame sa sa-
tanističkim kultovima, radi zbunjivanja javnosti koja će, na kraju krajeva, zaključiti da
je svima zajedno tu i mesto, Biljana Đurđević – Stojković je prilikom opisivanja pore-
kla učenja i delovanja hrišćanskih zajednica iznela i veći broj neistina – zbog sopstve-
nog, veoma površnog, poznavanja materije. Ne samo da najveći broj uistinu destrukti-
vnih kultova, koje je autorka manje ili više tačno opisala, ne postoji u organizovanom
1 Udar na verske slobode, tekst Branka Bjelajca, str. 106-110. Alfa i omega; Beograd 2001. god. Naglasak
moj.
546
CRKVA KOJA PROGANJA
obliku u našoj zemlji, te je bilo nepotrebno njihovo spominjanje zajedno sa legalno
delujućim verskim zajednicama, nego se navodi i očigledno netačan podatak MUP-a
da sekte u Srbiji (sve zajedno) broje ništa manje nego 460.000 pripadnika!!! Poznato
je da se na popisu stanovništva održanom 2002. godine samo oko 20.000 ljudi izjasni-
lo da pripada netradicionalnim hrišćanskim verskim zajednicama, i još oko 1000 onih
koji pripadaju pokretima koji vode poreklo sa Dalekog istoka. Taj broj je realan za sva-
koga ko zna da adventista u Srbiji ima oko 8.000, baptista oko 3.000, pentekostalaca
oko 4.000, Jehovinih svedoka oko 4.000 i svih ostalih još nekoliko hiljada pripadnika.
Reč je naravno samo o krštenim (odraslim) članovima ovih verskih zajednica. Ukoliko
ovom broju dodamo i njihovu decu koja pohađaju veronauku, kao i prijatelje (tj. „sim-
patizere“) crkava koji dolaze povremeno na bogosluženja, ovaj broj može biti uvećan za
eventualno još 10.000 ljudi. Tako, postaje jasno da MUP Srbije uopšte ne poseduje
istinite podatke o broju pripadnika manjinskih verskih zajednica u našoj zemlji, te da
se njegovi podaci ni najmanje ne slažu sa izveštajima sa popisa stanovništva.
Kada je reč o konkretnim tvrdnjama vezanim za pojedine verske zajednice (a koje
su ili netačne ili kontradiktorne), možemo da izdvojimo sledeće. Pored netačne infor-
macije da adventisti u Srbiji broje 80.000 članova (adventisti bi na ovu tvrdnju vero-
vatno citirali poznatu narodnu izreku: „Iz tvojih usta - u Božije uši!“), za njihove muške
članove se najpre kaže da odbijaju nošenje oružja u vojsci, da bi se nakon samo nekoli-
ko rečenica izjavilo da oni ipak služe vojsku i nose oružje. Što se tiče baptista, osim
netačnog podatka da je ovu „sektu“ osnovao izvesni Tomas Mincer u XVI veku, za njih
se kaže da su za vreme 2. svetskog rata u Hrvatskoj sarađivali sa ustašama a da su se u
Makedoniji ispoljili kao bugarofili1 (u prevodu: bili su i ostali neprijatelji srpskog na-
roda poput svih ostalih sektaša). Za baptiste se takođe netačno navodi da služe vojsku
ali odbijaju oružje (lično poznajem baptističke vernike koji su, ne samo sa oružjem slu-
žili vojsku, već su u okviru jedinica VJ za vreme bombardovanja 1999. godine bili na
Kosovu i Metohiji i zajedno sa ostalom našom vojskom oružano se sukobljavali sa tero-
rističkim formacijama OVK). Na kraju, autorka zaključuje da baptisti nipošto ne mogu
biti crkva jer nemaju svetoduhovsku vezu sa Isusom Hristom, te stoga novokršteni niti
primaju Svetog Duha – niti Njega uopšte ima u baptističkim bogomoljama (doslovno
ista formulacija u vezi baptista se nalazi i u knjizi Zorana D. Lukovića „Verske sekte –
priručnik za samoodbranu“ na str. 61.). Kada piše o Evangelističkoj (tj. Evangeličkoj)
crkvi, autorka kaže da je za vreme Drugog svetskog rata njen biskup, Nemac dr Filip
Pop od ove crkve napravio ekspozituru gestapoa, a da je njegov sin Edgar bio satnik u
domobranskoj Pavelićevoj vojsci. Sam Filip Pop je, prema g-đi Đurđević Stojković,
zasluženo kažnjen posle završetka rata (streljan od strane partizana kao fašista, tj. sa-
radnik okupatora). Svi ovi podaci su zapravo trebali da dokažu da su i evangelici, po-
put baptista, u prošlosti bili srpski neprijatelji, iako je, poređenja radi, autorka zabora-
vila da spomene da su za vreme Drugog svetskog rata, i pravoslavni (pre rata kršteni i
„sa Hristom sjedinjeni“) Srbi imali više oružanih formacija koje su međusobno ratova-
le i čiji su se pripadnici međusobno ubijali (partizani, četnici Draže Mihailovića i Koste
Pećanca, Ljotićevci, Nedićevci).
1 G-đa Đurđević – Stojković za ove tvrdnje u svojoj knjizi nije navela niti jedan argument ili istorijski primer
koji bi pobliže opisao prirodu saradnje pripadnika ove verske zajednice sa vojnim formacijama koje su na-
vedene.
547
U delu svoje knjige u kojem govori o Jehovinim svedocima, a u vezi njihovog odbi-
janja služenja vojnog roka i uzimanja oružja, autorka je iznela nekoliko veoma zanim-
ljivih navoda koji zaslužuju da se pročitaju u celosti:
„Jehovini svedoci namerno izostavljaju i druge delove „Svete knjige“ gde se u naj-
starijem i najautentičnijem delu Novog zaveta, knjizi Jovanovoj, i sam Isus Hristos
pojavljuje sa mačem u ruci, kao i čitava plejada državnika, vojskovođa i ratnika,
koji su zbog svog učešća u ratovima za slobodu svog naroda i vere postali – sveci! Novi
zavet, pa i Biblija u celini, jako su daleko od pacifizma bilo kakve vrste. Nemački nauč-
nik Silvije Gasel ide i korak dalje, pa na osnovu Druge knjige mojsijeve, poglavlja XXX,
stiha 23-38, tvrdi da je u Bibliji napisan recept za eksploziv, tzv. gorući grm, koji egi-
patska ratna kola razbija u paramparčad, ruši zidine Jerihona i čak raspucava zemlju
koja guta družinu Korah. Uz to se poziva na svedočanstvo u Bibliji da je Mojsije Knji-
gu zakona ispisanu na pločicama primio uz „pucnjavu i grmljavinu“, iznoseći tezu da je
taj prorok na dvoru egipatskog faraona Ramzesa, uz pomoć svoga tasta Jethroa, izvo-
dio eksperimente sa eksplozivom, od čijih se posledica lečio četrdeset da-
na.“1
Ovaj tekst dokazuje veliko nepoznavanje Biblije od strane autorke dela koje prou-
čavamo. Najpre, tzv. „knjiga Jovanova“, tj. Otkrivenje Jovanovo uopšte nije najstariji
deo Novog zaveta nego najmlađi. Drugo, oko njegove autentičnosti (koja je, doduše,
neosporna) bilo je najviše rasprava među crkvenim autoritetima od II – IV veka, te je
ova knjiga najkasnije u ranom hrišćanstvu prihvaćena kao kanonska. Naravno, nigde
se u Otkrivenju Jovanovom ne nalazi ni opis Isusa Hrista sa mačem u ruci, već se na
dva mesta On opisuje kao onaj iz čijih usta izlazi dvosekli mač (što uopšte nije isto sa
onim u šta nepoznavaoce Svetog pisma ubeđuje pomenuta autorka)2. Vredna zapaža-
nja jeste i tvrdnja da je „Isus sa mačem u ruci“ predstavljao primer mnogima koji su
ubijali ljude u političkim sukobima i verskim ratovima – a koji su zbog toga proglašeni
svecima (kao da se svecem postaje ratovanjem i ubijanjem verskih neistomišljenika)!?!
Takođe, pomenuta novinarka, autor knjige Verske sekte – Leksikon (Lovci na duše),
teško može da predstavlja autoritet čije mišljenje o tome da Biblija (a pogotovo Novi
zavet) nipošto ne propoveda pacifizam (mirotvorstvo) već verske ratove, može biti oz-
biljno shvaćeno. Još su zanimljiviji zaključci izvedeni iz istraživanja izvesnog naučnika,
po kome je Mojsije u svoje vreme pravio i koristio eksploziv, ali očigledno nestručno,
jer je u nekim eksperimentima zadobio teške rane (verovatno je reč o samoranjavanju)
od kojih je morao da se leči četrdeset dana (Bilo bi dobro čuti šta bi pravoslavni bogos-
lovi rekli na ovakvo tumačenje detalja iz Mojsijevog života, koje je iznela „branilac“
Pravoslavlja, g-đa Đurđević – Stojković). Sasvim su pogrešne i tvrdnje ovog stručnjaka
za sekte da menoniti ne čitaju novine i ne koriste struju, te da naglašeno odbijaju ško-
lovanje. Nasuprot tvrdnjama da je 9 od 10 menonita nepismeno (očigledno je autorka
pobrkala lončiće i zamenila menonite sa nekom drugom verskom zajednicom) ova de-
1 Verske sekte – Leksikon, str. 123. Naglasak moj.

2 Opis Isusa Hrista iz čijih usta simbolično izlazi dvosekli mač (Otk. 1:16; 19:15), u svetlu samih Isusovih reči
iz Jn. 12:47-48 i apostolskih iz Jevr. 4:12-13 može da označava njegovu spremnost da pravedno prosudi i
kazni sve ljudske bezbožnosti koje su činili za vreme svoga ovozemaljskog života. Takođe, oštar mač u us-
tima označava Njegovu silnu moć da se, jednom u budućnosti (Otk. 19:15), snažno suprotstavi i pobedi an-
tihristovu (sotoninu) vojsku okupljenu na Armagedonu, a nakon toga uspostavi svoje mesijansko carstvo
na zemlji. Sa druge strane, za vreme Njegovog hodanja našom planetom, kao i pre a i posle njega, nije bilo
čoveka koji se više zalagao za mir među ljudima i uklanjao svakog nasilja. Apostol Petar za njega kaže: „On
greha ne učini i prevara se ne nađe u ustima njegovim. Kada su ga vređali – on nije odgovarao uvredom,
kada je stradao – nije pretio, nego je prepustio onome koji pravedno sudi.“ (1. Petr. 2:22-23).
548
CRKVA KOJA PROGANJA
nominacija poseduje mnogobrojne škole i univerzitete u svetu. Takođe je netačno da
pripadnici ove verske zajednice odbijaju vožnju automobilom i avionom, kao i da ne
nose kaiševe na pantalonama jer to smatraju grehom.
A u delu knjige koji nosi naslov: „Protestanti“, kaže se između ostalog i sledeće:
„Ipak, na osnovu dostupnih podataka, može se reći da u našoj zemlji deluje pet pro-
testantskih crkava: Evangelistička (luteranska), Reformatorska (kalvinistička), Meto-
distička, Baptistička i Hristova crkva. (...) Vrlo često iza tih verskih organizacija stoje
strane obaveštajne službe, kao deo operativnog sistema istinskih „vladara iz senke“.1
Dakle, sada ove pobrojane verske zajednice nisu „sekte“ (i to svrstane rame uz ra-
me sa destruktivnim kultovima) već predstavljaju protestantske crkve?!?
Naravno, broj protestantskih crkava koje deluju u Srbiji je mnogo veći od pet. A na-
kon čitanja podataka o tome koliko ih je, zbunjeni i razgnevljeni čitalac (koji je saznao
da sve ove verske organizacije, čiji se članovi motaju okolo i vrbuju nove pristalice, ra-
de pod pokroviteljstvom stranih obaveštajnih službi) na posletku otkriva i sledeći po-
datak (koji valjda otkriva koliko su ti „vladari iz senke“ zapravo moćni):
„Kada je o Protestantskoj crkvi na teritoriji SRJ reč, ona je i zvanično registrovana
u Jakovu, kraj Beograda, mada praktično ne postoji jer je jedini preostali član te zaje-
dnice jedna osamdesetogodišnja starica.“2
Znači, da sumiramo informacije koje smo dobili iz ove „svetski važne knjige“ i to na
onaj način kako će ih shvatiti čitalac koji se po prvi put susreće sa ovom tematikom:
Protestantskih crkava u Srbiji ima pet, sve one su registrovane u Jakovu kraj Beograda
i sve skupa imaju samo jednog jedinog „preostalog“ člana (koji radi za obaveštajne slu-
žbe svih zemalja sveta) – jednu osamdesetogodišnju staricu (koja je u međuvremenu
možda i umrla). Veoma dobro izveden zaključak, zar ne? Ono što je indikativno u sve-
mu maločas pomenutom jeste da je autorka ponovo, i po ovom pitanju, nešto pomeša-
la, jer denominacija pod imenom „Protestantska crkva“ u Srbiji ne postoji, već se naziv
„protestantske crkve“ koristi za sve denominacije različitih naziva koje svoje poreklo
vode iz reformacije nastale u XVI veku u srednjoj i zapadnoj Evropi.
Ono što je posve očigledno jeste da knjiga Lovci na duše, kao i njeno izmenjeno i
dopunjeno izdanje u vidu Leksikona sekti obiluje netačnim informacijama, zlonamer-
nim poređenjima i veoma pogrešnim tumačenjima Biblije kao i učenja različitih ver-
skih zajednica.
Ono najbolje što jedna osoba može da uradi kada joj jedna od ove dve knjige (kao i
ostale od istog pisca) dopadne šaka jeste da zažmuri, ne obrati pažnju na laskave pre-
poruke koje je autorka dobila od stručnjaka – neznalica i postupi u skladu sa savetom
kojeg je dao prof. dr Dragoljub B. Đorđević, koji je ovu knjigu (knjige) stavio na listu
onih koje ne bismo trebali da pročitamo – ukoliko želimo da ostanemo pri zdravoj
pameti.
Verske sekte – priručnik za samoodbranu

Ono što je potpuno sigurno u vezi knjige „Verske sekte – priručnik za samoodbra-
nu“, autora policijskog kapetana Zorana Lukovića, jeste da bi i ona bila stavljena na
spisak dela koja uvaženi profesor Đorđević nikako ne preporučuje za čitanje – kako
zbog mnogih dezinformacija koje sadrži tako i zbog potpune pristrasnosti autora. Raz-
1 Na str. 164-165.
2 Na istom mestu.
549
log što se Lukovićeva knjiga nije našla na pomenutom spisku jeste taj što je štampana
nakon objavljivanja dela našeg uglednog stručnjaka, koji je pokušao da javnost u Srbiji
upozna sa opasnostima koje proizilaze iz uticaja diskriminativnih „bezdjelica“ (Dosite-
jev izraz) na svest i ponašanje narodnih masa. Pre nego što pogledamo u čemu se sas-
toji autorova subjektivnost i obratimo pažnju na mnoge neistine koje knjiga sadrži,
vredi posebno staviti naglasak na predgovor njenom trećem izdanju, kojeg je sačinio
protonamesnik Vajo Jović, starešina pravoslavne misionarske škole pri hramu sv. Ale-
ksandra Nevskog u Beogradu, koja slovi i kao suizdavač ovog dela. Naime, kao što će-
mo se uveriti, i sam predgovor odiše netolerantnošću i satanizacijom svega što ne pri-
pada pravoslavnom hrišćanstvu, te je stoga sasvim logično za očekivati da takav duh
preovladava i u tekstovima pisanim Lukovićevim perom. Evo kako je Vajo Jović oka-
rakterisao delovanje verskih zajednica koje Luković pominje u svojoj knjizi:
„Osećamo tugu zato što se u pravoslavnoj zemlji Srbiji, koju je utemeljio sv. Sava sa
ocem svojim, sv. Simeonom, počelo sejati seme zloverja koje smućuje ljude i u zabo-
rav stavlja i rastače vekovima sticanu bogatu materijalnu i duhovnu baštinu srpskoga
naroda. Radosna nas osećanja obuzimaju, pak, zbog toga što u našem narodu, Bogu
hvala, i u državočuvarnim organima postoje ljudi, ozbiljni borci, koji se suprotstavljaju
neistini, kriminalu, destrukciji i totalitarizmu koji donose sektaško seme zloverja.
Raduje nas, takođe, što će se ovom vrlo traženom knjigom sačuvati po neka nevina
ljudska duša, što će se njome umanjiti mogućnost sektaškog vrbovanja i manipulacije
koju sprovode vukovi u jagnjećoj koži. Sektaška paukova mreža u lovu na ljud-
ske duše široko je razapeta i u nju se sapliću zabludele ovčice. Autora knjige „Verske
sekte – priručnik za samoodbranu“, brata Zorana Lukovića, vidimo kao hrabrog krs-
tonosnog viteza vere, istine, pravde i ljubavi, koji znalački, argumentovano kida crnu
paukovu mrežu i iz nje izvlači prevarene, ili ih, barem, sprečava da u nju uđu. (...) Kako
se sačuvati od zloverja? (...) Kad žrtve izgube vezu sa svojim istorijskim duhovnim ko-
dom onda postaju lak plen služitelja satane. Na ovim prostorima širi se baš ovakva
duhovna atmosfera i zato su se neizbežno sjatili lešinari ljudskih duša. (...) Žrtve
sekti su naši sunarodnici i sugrađani, zavrbovani i izmanipulisani ljudi, oni su žrtve, i
prema njima se ne sme imati neprijateljski i osvetnički stav. To bolesno tkivo na-
šega tela, te bolesnike, moramo voleti i pomoći im da se izleče. (...) Knjiga „Ver-
ske sekte – priručnik za samoodbranu“, zajedno sa sedam knjiga g. Vladimira
Dimitrijevića, isto na temu sekti, čini jedinstveni zdravi otpor i odgovor Srp-
ske pravoslavne crkve na duhovne pošasti sadašnjega vremena.“
Dakle, pripadnici između ostalih i evanđeoskih protestantskih zajednica, koje su
zakonski registrovane u našoj zemlji i deluju na ovim prostorima decenijama pa i ve-
kovima, nazivaju se bolesnicima, lešinarima ljudskih duša koji kao služitelji satane
(ogrnuti u jagnjeću kožu) sprovode demonsku strategiju u ubijanju svojih i tuđih duša!
Sa druge strane, „brat“ Luković se naziva hrabrim, krstonosnim vitezom vere, istine,
pravde i ljubavi, koji se znalački i argumentovano bori protiv sektaškog semena zlover-
ja. Na kraju predgovora sveštenik Jović kaže da ova Lukovićeva knjiga predstavlja od-
govor Srpske pravoslavne crkve na pojavu i delovanje sekti. To svakako znači da g-din
Luković svoju knjigu nije pisao kao nezavisni i objektivni stručnjak koji, po opisu svoje
službe u MUP-u Srbije, služi svim građanima naše zemlje pa i onima koji pripadaju
manjinskim verskim zajednicama – koje on pogrdno naziva sektama, već jedino i is-
ključivo kao vernik SPC. Jedan od mnogobrojnih dokaza da je Luković pišući svoj rad
bio pristrasan nalazimo i u sledećim izjavama, u kojima autor zastupa pravoslavne sta-
vove kao svoje. Naime, kada piše u množini (kao u rečima: ispadamo, verujemo, mi ih,
550
CRKVA KOJA PROGANJA
ne možemo) autor sasvim sigurno ne misli na svoje kolege policajce (koji i nisu kompe-
tentni da prosuđuju sporna verska pitanja – što važi i za samog Lukovića) već na ver-
nike većinske crkve u Srbiji i njeno sveštenstvo:
„Da se razumemo: svetiteljima, kao i Bogorodici, obraćamo se za molitveno posre-
dovanje pred Bogom, a ne kao bogovima (te, tobože, ispadamo mnogobošci, što nam
prebacuju sektaši, sasvim pogrešno i zlonamerno.“1
„Prema tome, sekte su jeretičke verske zajednice a ne crkve.“2
„Takođe, sekte su verske zajednice koje nemaju vaseljensku (sveopštu) veru i apos-
tolsko prejemstvo. Dakle, njihovi samozvani i samorukopoloženi „sveštenici“ nemaju
apostolsku vezu sa osnivačem Crkve, Gospodom našim Isusom Hristom. Zato iako
mnoge sebe nazivaju crkvama, iako (neke) imaju i milione „vernika“, iako raspolažu
velikim brojem objekata i materijalnim bogatstvima, iako učestvuju u mnogim huma-
nitarnim akcijama (što će Gospod, verujemo, pozitivno oceniti na Strašnome sudu), mi
ih, ceneći po crkvenim dogmatsko – doktrinarnim načelima, nikako ne možemo smat-
rati crkvama.“3
U trećem poglavlju knjige, pod naslovom „Delovanje verskih sekti“, u celini pod na-
zivom „spoljni, opšti ili javni način predstavljanja i uticaj verskih sekti na građanstvo“,
nailazimo na nekoliko (zlo)namernih podmetanja. Na stranama 26 i 27, nalazi se pri-
kazan sadržaj i božićna čestitka iz časopisa „Hrišćanski pregled“ u izdanju Pentekostne
crkve iz Beograda. Odmah ispod božićne čestitke, nalazi se prikaz internet stranice
(sajta) jedne od satanističkih organizacija, uz podnožni komentar: „Sataniste posled-
njih meseci uveliko pronalazimo na internetu.“ Pisac dela čiji pregled vršimo je svaka-
ko morao da zna da je vrlo neprimereno na ovaj način izjednačavati delovanje evanđe-
oskih protestanata i satanista, stavljajući njihove reklamne materijale jedne do drugih
– bez ikakve ograde. Na stranicama 28 i 29 ne nailazimo na nimalo bolju situaciju.
Najpre, u gornjem delu 28. str. nalazi se deo stripa kojeg je autor potpuno pogrešno
pripisao Jehovinim svedocima (a koji sa njima nema ama baš nikakve veze; što samo
dokazuje koliki je Luković odista „poznavalac“ učenja i publikacija različitih verskih
zajednica), a koji govori o Božijem spasenju, da bi u podnožju kao i na sledećoj stranici
prikazao okultističke i satanističke internet prezentacije. Ipak, daleko veća podmetači-
na (možda i najveća i najdrskija) u knjizi ovog autora koji slovi za „krstonosnog viteza
istine“, počinjena je prilikom njegovog neznalačkog komentarisanja suštine verovanja
svih protestantskih crkava a koja se svodi na princip spasenja kroz veru. Evo šta Luko-
vić, ne bivajući ni svestan koliko je njegovo neznanje ogromno, kazuje o ovoj temi:
„Koja su to osnovna načela protestantizma kao krajnji osnov za pojavu sekti:
1. Materijalni princip reformacije: čovek se pred Bogom opravdava verom, a ne do-
brim delima, kao po pravilu: „greši jako, veruj jače, pa ćeš se spasiti“.4
Ono što bi svaki poznavalac protestantske teologije mogao da izjavi na ovu autoro-
vu konstataciju jeste potvrda istinitosti narodne poslovice koja kaže da su neki ljudi
„pametniji kad ćute“. I uistinu. Ne samo da izjava o protestantskom shvatanju biblij-
skog učenja o opravdanju i spasenju kroz veru, koje podrazumeva grešenje do mile
volje, nipošto ne odgovara istini, već se autor pokazao i kao loš prepisivač. Naime, za-
misao da učenje crkava reformacije zastupa ideju „greši jako, veruj jače, pa ćeš se spa-
siti“, Luković je preuzeo iz Milinovog dela „Crkva i sekte“. Međutim, Milin nije ni u snu
1 Zoran Luković, navedeno delo, str. 17. Naglasak moj.

2 Na istom mestu.
551
rekao ovako nešto o protestantima, iako se sa njihovim učenjem nije slagao. Evo kako
glasi navod iz Milinove knjige:
„Naime, Luter je tvrdio, a to su prihvatili i ostali protestanti, da se čovek opravdava
pred Bogom samo verom u Hrista i u iskupljenje koje je Hristos svojim stradanjem
doneo čovečanstvu. (...) Tako je ispalo da Sv. pismo direktno tvrdi ono što je Luter
proglasio materijalnim principom reformacije: „čovek se spasava samo verom“. Takvu
tvrdnju zluradi Luterovi kritičari su propratili zajedljivim savetom: „greši jako,
veruj jače pa ćeš se spasti“.1
Dakle, protestanti nipošto ne podrazumevaju da čovek može da greši koliko god
hoće – pa da ipak verom bude spašen, već su to govorili oni koji Luterovo tumačenje
Biblije nisu ispravno shvatali. Apostol Pavle propoveda u Novom zavetu ono što evan-
đeoski protestanti svim srcem prihvataju kao istinu:
„Jer greh neće više imati vlasti nad vama; niste, naime, više pod zakonom nego pod
blagodaću. Šta onda? Da grešimo zato što nismo pod zakonom nego pod blagodaću?
Daleko od toga. (...) Sada pak, pošto ste oslobođeni greha i pošto ste stavljeni u službu
Bogu, imate svoj plod na osvećenje, a život večni kao kraj.“2
Da je u kom slučaju g-din Luković pročitao samo kratka „načela verovanja“ neke od
protestantskih verskih zajednica, znao bi da ono što će kao istinu prezentovati širokoj
javnosti nipošto nije tačno, te bi izbegao podsmeh ljudi koji mnogo bolje poznaju ma-
teriju koju je on, kao službenik MUP-a, pokušao da objasni. Za detaljnije upoznavanje
sa biblijskim učenjem o spasenju kroz veru koje zastupaju evanđeoski hrišćani, autoru
„Priručnika za samoodbranu“ preporučujem čitanje drugog i trećeg poglavlja ove knji-
ge. Jedino što je Luković dokazao iznošenjem maločas pomenute tvrdnje jeste istini-
tost priznanja dr Radovana Bigovića, profesora pravoslavne bogoslovije, kojeg je u je-
dnom svom delu citirao Vladeta Jerotić. To priznanje ovako glasi:
„Ako izuzmemo retke pojedince, mi nedopustivo malo poznajemo savreme-
nu rimokatoličku, protestantsku i anglikansku teologiju, ali to nas ne sprečava
da izričemo kategoričke sudove i tvrdnje koje često protivreče činjenicama.“3
Mnogim pametnim ljudima bi navođenje „samo“ ovih početnih manjkavosti, koje
zatičemo u Lukovićevoj knjizi, bilo dovoljno da i u njen dalji sadržaj potpuno izgube
poverenje. Međutim, radi onih drugih koji će i pored ovih dokaza imati poverenje u
istinitost Lukovićevih daljih kazivanja, nastavićemo sa pregledom „Priručnika za sa-
moodbranu“.
Da je autor ove knjige lično slabo upoznat sa učenjem baptista dokazuje činjenica
da je podatke o njihovom verovanju jednostavno prepisao iz Milinove knjige, zajedno
sa netačnom tvrdnjom o tome da „baptisti ne veruju u praroditeljski greh“ (koju inače
prepisuju, bez ikakvog daljeg istraživanja, i svi ostali autori u Srbiji koji su poslednjih
godina pisali o verovanju „sekti“). Da je kojim slučajem pročitao samo jednu knjigu
koju je izdala baptistička crkva ili porazgovarao samo za kratko sa bilo kojim baptis-
tom saznao bi da ova verska zajednica ispoveda veru u postojanje naslednog prarodi-
teljskog greha. Luković spominje takođe (kao i Biljana Đurđević – Stojković) da bap-
tisti prihvataju samo civilno služenje vojnog roka (ova izmišljotina je bila popularna u
vreme objavljivanja prvog izdanja knjige, kao što sam i ranije naglasio). Govoreći o
verskom objektu baptističke crkve u Peći (tj. u selu Ljevoša nadomak Peći, u blizini

2 Poslanica Rimljanima 6:14-15, 22. Naglasak moj.
3 Vladeta Jerotić, Vera i nacija, str. 17. Naglasak moj.
552
CRKVA KOJA PROGANJA
Pećke patrijaršije) u kome se nalazila privatna biblioteka lokalnog propovednika Sima
Ralevića od više hiljada knjiga, kao i magacin sa više stotina hiljada primeraka litera-
ture pomenutog propovednika, namenjenih vernicima i prijateljima baptističkih crka-
va u Srbiji (tada SRJ), a koji je do temelja spaljen i uništen nakon povlačenja vojske i
policije sa Kosova i Metohije nakon prestanka NATO – bombardovanja, Luković kaže
sledeće:
„Uglavnom se nezna da (sekte; prim. I. S.) na crkvenim imanjima (zemljište oko
Pećke Patrijaršije, npr.), grade svoje verske objekte.“1
Treba postaviti pitanje g-dinu Lukoviću odakle mu uopšte ideja da je zemljište na
kome je ovaj objekat sagrađen zapravo imanje Srpske pravoslavne crkve? Ono što je
zapravo istina jeste da je ovo zemljište nekada davno uistinu bilo crkveno (vlasništvo
patrijaršije), ali da je još u pretprošlom veku (XIX vek) prešlo u zakonsko privatno vla-
sništvo porodice Ralević, i to tako što je pomenutoj porodici predato kao poklon. Sto-
ga, pošto je objekat baptističke crkve tu bio sagrađen svega pre manje od dve decenije,
logično je da sada to zemljište ni po kojem osnovu ne pripada SPC, te da je i ova nazovi
„informacija“ zapravo još jedna u nizu podmetačina. No, ono što pažljivi čitalac Luko-
vićeve knjige može još da zapazi jeste i sledeće. Dok je u njenom trećem izdanju iz
2000. godine na strani 61. autor priznao da je „velelepna, moderno arhitektonski reše-
na, baptistička bogomolja“ zapravo „pusta2 jer Ralevićeva porodica nije pošteđena u
vreme agresije te je napustila Kosmet“, u njenom četvrtom izdanju (za koje se veli da je
ispravljeno i dopunjeno), ovaj dodatak je u potpunosti izbrisan. Tako, u poslednjem
(četvrtom) izdanju nema ni pomena da je ovaj objekat „pust“ već tekst glasi onako ka-
ko je glasio u prva dva izdanja koja su izašla pre bombardovanja od strane NATO pak-
ta. Dakle, iz njega proizilazi da pomenuta „velelepna“ građevina baptističke crkve u
Ljevoši i dalje postoji (te da verovatno baptisti u njoj i dalje održavaju bogosluženja),
nasuprot mnogim uništenim crkvama i manastirima SPC, a pogotovo nakon nasilja na
Kosmetu od 17. i 18. marta 2004. godine (kada je uništen dodatni broj objekata koji su
pripadali Srbima). Ponovo postavljamo pitanje: zbog čega je bilo potrebno da u četvr-
tom izdanju Lukovićeve knjige bude izbrisan i onaj jedini (makar i nedovoljno jasni)
spomen uništenja i jedne baptističke bogomolje na Kosovu i Metohiji? Zbog čega, i to
još u „ispravljenom i dopunjenom“ izdanju? Zar se baš niko nije našao da g-dinu Lu-
koviću ukaže na mnogobrojne sramotne greške koje u njegovoj knjizi postoje – da bi
one bile ispravljene, već se „ispravljanjem i dopunjavanjem“ smatra sakrivanje istine
od srpskog naroda - a koja glasi da su i pripadnici manjinskih verskih zajednica strada-
li u toku ratova u poslednjoj deceniji XX veka poput ostalih građana naše zemlje, te da
i oni u svemu dele sudbinu celokupnog srpskog naroda? No, svakako da objavljivanje
pune istine, koja bi male verske zajednice prikazala u lepom svetlu, nipošto ne odgova-
ra vitezovima Pravoslavne crkve, koji se bore da među narodom održe negativnu sliku
o „sektama“ koju propagiraju više od dve decenije.
1 Sekte, priručnik za samoodbranu, Beograd 2003. str. 97.

2 Reč „pusta“ nije uopšte prikladan izraz za opisivanje stanja u kome se ovaj objekat našao nakon prestanka
rata u leto 1999. godine. Baptistička bogomolja je spaljena i uništena do temelja. Na taj način je porodici
Ralević (koja je 1999. god. među poslednjima napustila Peć) kao i čitavoj baptističkoj crkvi u Srbiji nači-
njena nenadoknadiva materijalna šteta. Izraz „pusta“ može mnogo pre da označava, u ovom slučaju, obje-
kat koji se nalazi u očuvanom stanju ali sa naznakom da u njega više niko ne zalazi. Očigledno je da je naš
„krstonosni vitez istine“ hteo da sakrije od srpskog naroda činjenicu da tokom i nakon rata na Kosovu i
Metohiji nisu stradale samo pravoslavne crkve i manastiri, već i protestantske bogomolje.
553
Na koji još način Luković vrši diskriminaciju optužujući evanđeoske protestantske
zajednice za najrazličitija zlodela a bez ikakvih dokaza, navešću bez mnogo mojih ko-
mentara u narednim redovima. Najpre, pisac je pobrojao zajedno evanđeoske zajedni-
ce sa najrazličitijim kultovima i religijskim pokretima, naravno sve pod nazivom „sek-
te“:
„Adventisti (subotari), baptisti, Božja deca, Zapadno – pravoslavna crkva, Jehovini
svedoci, kreacionisti, mormoni, nazareni, novoapostolska crkva, pentekostalci, Reč
života, Slobodna crkva, Univerzalni život, Hristova crkva, Hristova crkva jevanđeljske
braće, Hristova crkva malokrštenja, Crkva Božja...“1
Potom saznajemo zbog čega su sve ove „sekte“ destruktivne:
„Životne potrebe članova svode se na interese sekte i slepu poslušnost vođi.
Crtani filmovi i stripovi su vrste komunikacije namenjene mlađoj populaciji. Nekad
i to može biti pogubno jer deca, pogotovo, žive u iluzijama.
Jedna devojčica je, imitirajući Betmena, skočila kroz prozor i slomila nogu. Dečak
koji se saživeo sa istim likom završio je na lusteru, a jedan drugi, njegov vršnjak, opo-
našajući Robokapa doveo sebe do prinudnog klimanja glavom.“2
Nakon što smo na ovaj način otkrili da i izmišljeni junaci stripova i filmova3 mogu
da zavrbuju u neku sektu, saznajemo da se na svim sektaškim okupljanjima koristi
droga, u cilju lakše manipulacije članstvom:
„Iako droge više nisu zaštitni znak (osim kod satanista) sekti, ne zaboravimo da su
manipulacija, opsena i impresario glavno oružje sektaša u procesu vrbovanja kandida-
ta. Zato ne isključimo zloupotrebu narkotika, ne možda kao pravilo ponašanja nego
kao uvek moguće i provereno od ranije, rezervno (sredstvo) oružje u procesu vrbova-
nja (manipulacije) novih kandidata ili zadržavanju starih na okupu.4
„Jedan od najdestruktivnijih elemenata sekti jeste pogubno delovanje na zdravlje
članstva. Po najnovijoj međunarodnoj nomenklaturi, i samo prisustvo u sekti jeste
bolest i to novi oblik bolesti zavisnosti. Po pravilu, narkotici su sastavni deo
svih rituala.“5
Prema Lukoviću, sekte maksimalno iskorišćavaju svoje članstvo ne pružajući im ni
minimalno pristojne uslove života, a uz to izuzetno negativno utiču na porodicu. Da-
kle, sve sekte su organizacije izrazito kriminogenog karaktera:
„Sekte su odavno izgubile svoj isključivo verski atribut i postale družine najrazličiti-
jih i stalno novih i novih vidova manipulacija komercijalnih, psihoterapijskih, pseudo-
naučnih, proročkih... (...) Sve do sada rečeno svedoči o novom pojmovnom i suštin-
skom značenju reči sekta. Naime, sekte poslednjih decenija, jesu pojavni oblik men-

2 Isto, str. 24.
3 Da ni ostali dečiji junaci iz crtanih filmova nisu bezazleni, već da i oni mogu da zavrbuju decu u sekte, ka-
zuje nam i sledeći novinski tekst. Pod naslovom „Ni Štrumfovi nisu naivni“ zapisano je između ostalog i
sledeće: „Možda zvuči naivno (ali sa Instituta za mentalno zdravlje VMA upozoravaju da nije reč o šali ili
preuveličavanju) da čak ni mali, plavi, slatki i domišljati Štrumfovi nisu bezopasni. Kako? Tako što kad se
nađu u opasnosti oni brže-bolje nacrtaju obrnutu petokraku zvezdu, a to je, znaju upućeni, satanin znak.
Znakom „velike zveri“ spasavaju se i Nindža kornjače pišući čim su u frci tri šestice, a malo ko ne zna da je
i to đavolji simbol...“ Nedeljna Borba, 17. 5. 1998. god.
5 Isto, str. 46. Naglasak moj. Ne zaboravimo, Luković „sektama“ naziva sve verske zajednice koje se u Srbiji
svrstavaju među „netradicionalne“, pa makar neke od njih u svetu brojale i na desetine pa i stotine milio-
na članova. Dakle, milioni baptista, adventista, pentekostalaca i svih ostalih su, prema ovom policajcu, bo-
lesnici i to ne obični, već oni koji treba da se leče od bolesti zavisnosti (kako od samog „greha“ pripadanja
ovim „sektama“ tako i od narkotika koje koriste u svojim ritualima).
554
CRKVA KOJA PROGANJA
talnih manipulacija i novi oblik bolesti zavisnosti. (...) Posledice delovanja sekti su,
barem prema iskustvu sa terena, takve da se mogu smatrati oblikom zlostavljanja. (...)
Neki pripadnici sekti ne samo da nisu bili na propovedanom prosvetljenom putu vrline
i spasenja, nego su počinili i najteža krivična dela, kao što su ubistva, razbojništva, si-
lovanja... Ističemo da to nisu činili samo satanisti već i pripadnici svih drugih sektaš-
kih organizacija. Prostitucija je čak u nekim sektama u ’opisu delatnosti‘ misije. (...)
Slučajevi nestanka lica, karakteristični su za sve sekte.“1
Na strani 112, u skraćenom izdanju svoje knjige čije sam odlomke upravo naveo,
ovaj „vrsni poznavalac“ sektaških obrednih rituala i bogosluženja koja se obavljaju u
evanđeoskim protestantskim zajednicama, navodi i sledeću tvrdnju na koju treba ta-
kođe veoma dobro obratiti pažnju:
„Rituali primanja u zajednicu – inicijacije različiti su od sekte do sekte, ali neki
elementi su im zajednički: prigušeno svetlo, posebna atmosfera, mnoštvo okultis-
tičkih simbola, relikvije sekte (grupe), posebno mesto za inicijanta, koji se, najčešće
primenom meditacije, hipnoze ili drugim obredom, dovodi u stanje sužene svesti, a
zatim se izgovaranjem magičnih reči, uz određene ritualne radnje vođe, vrši inicijaci-
ja“.2
Iako ovaj tekst stoji u celini pod podnaslovom „Okultno – magijski rituali“, a uz
njega i mnoge druge napomene vezane isključivo za satanističke i kultove u sastavu
pokreta New age, bilo bi pošteno da je pisac posebno naglasio da se ovi rituali nipošto
ne odigravaju u verskim zajednicama proisteklim iz protestantske reformacije, već sa-
mo u spiritističkim kultovima. Nasuprot tome, pod velikim naslovom „Ranohrišćanske
sekte“, pobrojani su zajedno evioniti, gnostici, montanisti, arijanci, nestorijanci, mo-
nofiziti, ikonoborci, bogumili, katari, staroverci, reformacija i luterani. Potom su, pod
podnaslovom „Osnovna načela protestantizma koja su uslovila pojavu sekti“, usledili
baptisti, nazareni, adventisti, jehovini svedoci, mormoni, pentekostalci, kreacionisti,
crkva Božija, Božija deca – familija ljubavi... pa sve do Univerzalnog života. Nastavlja-
jući dalje namerno stvorenu zbrku pojmova, pisac je zalazio u sve veću duhovnu tamu
različitih okultističkih pravaca, opisujući sinkretističke pojmove i discipline, ekstra-
sens pravce kao i proročke fenomene, tehnike i veštine (i to sve pod glavnim naslovom
„Ranohrišćanske sekte“). Tek nakon opisivanja „okultno – magijskih rituala“, u okviru
kojih je naveden i maločas citirani tekst, usledio je novi glavni naslov „Sinkretističke
sekte“. Tek u okviru ovih sinkretističkih sekti, autor je spomenuo i određene totalitar-
ne kultove kao što su Red istočnog hrama (Ordo Templi Orientis), Bela gnostička crk-
va, Munova unifikaciona crkva i Om Šinrikjo (kult Šoka Asahare u Japanu koji je za-
konom zabranjen posle napada nervnim gasom sarinom u Tokijskom metrou sredi-
nom ‘90-tih godina prošlog veka). Nakon opisivanja ovih sekti usledio je još jedan gla-
vni naslov „Dalekoistočne i pseudohinduističke tehnike i fenomeni“, a posle njega i
četvrti po redu „Satanističke sekte“ (u kome su opisane stvarne satanske organizacije
kao što su Satanina crkva, Slobodni spiritisti, Međunarodno udruženje veštica, Hram
naroda, Red solarnog hrama, itd.).
1 Navedeno delo, str. 31, 34-35, 37, 75. Naglasak moj. Ovakvo uopštavanje svih sekti kakvo stalno čini au-
tor „Priručnika za samoodbranu“ (iako bi mu mnogo bolje pristajao naziv „Priručnik za samoobmanu“)
nipošto mu ne služi na čast. Iščitavanjem ovakvog teksta neupućeni pripadnik srpskog naroda će izvesti
zaključak na koji je Luković (zlo)namerno i želeo da ga navede, a to je da se i u okvirima evanđeoskih pro-
testantskih zajednica, a u skladu sa njihovim učenjem, odigravaju ubistva, silovanja, prostitucija, kidna-
povanja i slično, kao i u satanističkim i njima sličnim destruktivnim kultovima.
2 Naglasak moj.
555
U skladu sa ovakvom organizacijom pojmova svrstanih pod pomenuta četiri glavna
naslova (postoji i peti pod nazivom „Komercijalni kultovi“), logično je za očekivati da
će najveći broj čitalaca Lukovićeve knjige pomisliti da je način primanja u članstvo
neke od evanđeosko – protestantskih zajednica upravo onakav kakvog ga je ovaj poli-
cijski kapetan i predstavio (uz prigušeno svetlo, okultističke simbole i hipnozu kojom
se novi član dovodi u stanje sužene svesti). To naravno iz razloga što se ovakav ritual
primanja u članstvo (u svim sektama – kako iz teksta proizilazi) nalazi naveden, kao
što sam već naglasio, u celini u kojoj se opisuju verske zajednice proistekle iz reforma-
cije, a ne pod drugim glavnim naslovima u kojima se opisuju satanističke i ostale okul-
tne organizacije. Da su kojim slučajem autor i njegovi saradnici – izdavači, bili dobro-
namerni i iskreni u želji da istinito informišu javnost, sigurno ne bi dozvolili da im se
potkrade ovako krupan „propust“. Ukoliko pak g-din Luković stvarno veruje u zabludu
u koju je, sasvim sigurno, ovakvim pisanjem doveo mnoge svoje čitaoce koji nikada
nisu bili prisutni u nekoj „novoprotestantskoj“ bogomolji za vreme svečanosti krštenja,
onda to samo dokazuje da on poznaje temu o kojoj piše taman koliko i neki prosti čo-
banin sa Stare planine. Nasuprot ovome, krštenja u evanđeoskim crkvama (kao načini
za primanje novih ljudi u članstvo zajednice) su najsvečaniji događaji koji se upriličuju
tokom godine. Njima prisustvuje, u dobro osvetljenim prostorijama ili na otvorenom
prostoru (na reci, jezeru ili moru), veliki broj članova crkve kao i gostiju iz drugih de-
nominacija. Takođe, njima prisustvuje i rodbina novokrštenih koja, ponekada, pripada
tradicionalnim konfesijama ili se uopšte ne izjašnjava kao religiozna. U svakom sluča-
ju, pripisivanje satanističkih rituala evanđeoskim protestantskim zajednicama i njiho-
vom svečanom činu krštenja je, ili produkt krajnje neupućenosti autora, ili pak otvore-
ne i drske zlonamernosti.
I za kraj, želeo bih da sagledamo u nekoliko rečenica „visok stepen teološkog obra-
zovanja“ g-dina Lukovića, kojeg je, kao preporuku za čitanje knjige „Priručnik za sa-
moodbranu“, posebno istakao jedan od njenih recenzenata, episkop Porfirije Perić.1
Kada autor „Priručnika“ govori o načinu na koji sektaši tumače Sveto pismo, on im
između ostalog zamera i sledeće:
„Sve to, fascinacije sagovornika radi, i verodostojnosti učenja, povezuje se sa istr-
gnutim citatima iz Svetog pisma, a s ciljem da se vrbovani uplaši, destabilizuje, a
onda poveri svoje probleme, dileme, a na kraju i dušu sekti.“2
Dakle, sektaši se koriste istrgnutim citatima iz Biblije, kojima naravno daju pogreš-
no značenje, a sve u cilju vrbovanja novih duša u svoju jeretičku organizaciju. Ipak,
svako ko imalo poznaje svetopisamske tekstove, a u isto vreme je pročitao i Lukovićevu
knjigu, verovatno nije mogao da se načudi i u isto vreme dobro ne nasmeje stihovima
iz Pisma koje je naš autor - kritičar u svojoj knjizi naveo. Naime, na str. 67. svoje knjige
„Verske sekte – priručnik za samoodbranu“ (treće izdanje), u tekstu stripa kojeg je Lu-
ković (kao što sam i ranije rekao) potpuno pogrešno pripisao Jehovinim svedocima,
stoji sledeća izjava:
„Isus nikada nije zvao ljude u crkvu ili religiju! On jednostavno zove: „Hodite k me-
ni!“
Lukovićev komentar na ovu izjavu, napisan ispod stripa, glasi:
1 Evo šta ep. Porfirije između ostalog kaže u svojoj recenziji: „Posebnu pažnju ova knjiga zavređuje svojim
iznenađujuće visokim teološkim nivoom, s obzirom da autoru teologija nije struka...“ Tekst na zad-
njoj korici knjige, treće izdanje. Naglasak moj.
2 Sekte, priručnik za samoodbranu, Beograd 2003. str. 42. Naglasak moj.
556
CRKVA KOJA PROGANJA
„Čista neistina. Pred svoje raspeće Hristos je apostolu Petru rekao: „Na leđima
tvojim sagradiću crkvu svoju“.
Ovakvim komentarom naš inspektor policije ne samo što je izrazio neznanje da se
ovakav Isusov poziv zaista nalazi u evanđelju1, već i napamet navodi Gospodnje reči
upućene apostolu Petru. Ove od Lukovića pogrešno navedene reči zapisane su u ev. po
Mateju 16:18 i glase ovako:
nadvladati.“
Ono što je sigurno jeste da se ni jedan pravoslavni bogoslov ne bi složio sa Lukovi-
ćevom samouverenom izjavom (koja je, začudo, ostala nepromenjena i do četvrtog iz-
danja knjige) da je Hristova Crkva sagrađena na „leđima apostola Petra“. Ovakvo vero-
vanje (da je Petar stena na kojoj je Isus sagradio Crkvu), kao što je poznato, zastupaju
rimokatolici a ne pravoslavni, pa bi stoga bilo zanimljivo saznati ko li je to Lukoviću
došapnuo ovakvu verziju pomenutog stiha, kakva ne postoji nigde, pa ni u rimokatoli-
čkim prevodima Svetog pisma?
Uporedićemo još nekoliko stihova iz „Biblije“ (onakve kakve nam ih je Luković u
svojoj knjizi predstavio) sa stvarnim biblijskim tekstovima:
„Sveti apostol Jovan Bogoslov upozorava: ’Koji god prestupa i ne stoji u nauci Hris-
tovoj, onaj nema Boga; a koji stoji u nauci Hristovoj, onaj ima Oca i Sina. Ako ko dolazi
k vama i ove nauke (jeretičke i sektaške) donosi, ne primajte ga u kuću i ne pitajte
se sa njim.‘2
„Koji god prestupa i ne stoji u nauci Hristovoj onaj nema Boga; a koji stoji u nauci
Hristovoj onaj ima i Oca i Sina. Ako ko dolazi k vama i ove nauke ne donosi, ne pri-
majte ga u kuću, i ne pitajte se s njim.“3
Kao što uočavamo, autor je gotovo neprimetno promenio biblijski tekst i pripisao
mu potpuno suprotno značenje. Ukoliko bismo u obzir uzeli pravi biblijski tekst i uba-
cili Lukovićev dodatak (koga je napisao u zagradi), onda bi ispalo da ap. Jovan upućuje
hrišćane da u svoje kuće ne primaju one koji im ne donose jeretičku nauku. Dakle,
hrišćani bi u svoje kuće trebali da primaju samo jeretike i sektaše?!? Iako Luković ova-
ko nešto sasvim sigurno nije hteo da kaže, on bi trebao da zna (pošto se već latio pisa-
nja) da se pod „znake navoda“ ne bi nipošto smeli da citiraju tekstovi po svom sops-
tvenom nahođenju ili po sećanju, već doslovno, od reči do reči (uz obaveznu napome-
nu odakle je citat uzet)! Uostalom, izbacujući reč „ne“ iz svoga citata, Luković je upro-
pastio i čitav kontekst ove, ionako kratke, poslanice.
Evo još jednog „dopunjenog“ novozavetnog stiha:
„Apostol Pavle kaže: ’Svi koji hoće pobožno da žive u Hristu biće gonjeni, ne samo
od ljudi već i od demona.‘“4
„A i svi koji žele da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni. A zli ljudi i varalice
napredovaće na gore – varajući i varajući se.“5
Bilo bi svakako dobro da saznamo koji je to prevod Biblije koristio g-din Luković
kada se u njemu nalaze i delovi rečenica (u ovom slučaju: ne samo od ljudi već i od
demona) koji u zvaničnim prevodima ne postoje?
1 A on glasi: „Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti.“ Ev. po Mateju 11:28.
Naglasak moj.
2 Sekte, priručnik za samoodbranu, Beograd 2003. str. 86.
3 2. posl. Jovanova 9-10. Naglasak moj. Prevod Vuka Karadžića.
5 2. posl. Timoteju 3:12-13.
557
No, očigledno je da se ovde radi o verziji Biblije koju samo Luković poseduje i niko
više, sudeći po filozofskoj misli koju je autor pripisao ap. Pavlu, a koja se uopšte ne
nalazi u Novom zavetu. Čik neka neko pronađe ovaj stih u novozavetnim poslanicama
apostola Pavla:
„Sveti apostol Pavle besedi: ’Kao što je gordost izazov smernosti, gnev trpeljivosti,
tuga je izazov hrišćanske vedrine, toj sa ljubavlju vrhunskoj hrišćanskoj vrlini koja i
jeste vera u vaskrsenje i večni život.‘“1
Toliko o visokoj teološkoj stručnosti inspektora Lukovića i njegovom, za razliku od
pogrešne sektaške prakse, doslednom i korektnom navođenju i tumačenju biblijskih
tekstova!
Posle svega što smo pročitali u upravo prikazanom delu; posle uočavanja svih de-
zinformacija i netačnosti koje ova knjiga sadrži, kako je uopšte moguće složiti se sa
mišljenjima ostala dva recenzenta? Naime, u svojoj recenziji prof. dr Bratislav Petrović
je o Lukoviću i njegovom delu (kao da knjigu nije ni otvorio a kamoli pročitao) rekao
sledeće:
„Autor nije ni „pro-kultno“ ni „anti-kultno“ orjentisan, već u svojoj knjizi govori „o
sektama“ prepuštajući čitaocu da donosi zaključke. Veoma obiman i autentičan
materijal je potkrepljen i primerima iz sopstvene profesionalne prakse, jer autor ima
primarni cilj da informiše i time zaštiti čitaoca.
Naravno da se sloboda misli, verovanja, verskih ubeđenja, veroispovesti i verskih
obreda poštuje. Sloboda pojedinca doseže do granice do koje svojom slobodom vero-
vanja i delovanja ne ugrožava slobodu drugog. Živimo u multinacionalnoj, multikonfe-
sionalnoj i multikulturnoj zajednici o čemu autor takođe vodi računa. (...) Knjiga o
verskim sektama Zorana Lukovića značajan je doprinos realističnom sagledava-
nju fenomena sekti danas kada se protiv naše zemlje vodi i neokortikalni rat.2
Baš nasuprot tvrdnji dr Petrovića (u čiju medicinsku stručnost ni najmanje ne
sumnjam, ali sam zato vrlo skeptičan prema njegovom poznavanju verskog organizo-
vanja i učenja malih verskih zajednica u Srbiji), da knjiga Zorana Lukovića predstavlja
realistično sagledavanje fenomena sekti, kao i to da autor nije ni „pro-kultno“ ni „anti-
kultno“ orjentisan, iz svih navedenih tekstova smo mogli da se uverimo da je istina
potpuno drugačija. Zoran Luković je u svom delu pokazao da je izrazito „anti-kultno“
orjentisan. On u potpunosti zastupa interese SPC dajući krajnje uprošćenu i nerealnu
sliku o mnogim verskim zajednicama koje legalno i po zakonu deluju u Srbiji već dece-
nijama pa i vekovima. Uverili smo se, nažalost, da autoru nije baš previše stalo do slo-
bode misli, verovanja i verskih ubeđenja građana naše zemlje koji pripadaju manjin-
skim verskim grupama – a koju je svojim pisanijem maksimalno ugrozio.
Sa druge strane, načelnik UKP, pravnik MUP-a Srbije, Milenko Erčić je u svojoj re-
cenziji istakao:
„Reč je o kompetentnom autoru koji se, kako kroz službu, tako i privatno petnaest
godina bavi ovom pojavom.
Kvalitet rada ogleda se u mnoštvu informacija koje autor nudi o genezi, pojavnim
oblicima i mehanizmima delovanja verskih sekti i pokreta na teritoriji SR Jugoslavi-
je.“3

2 Izvod iz recenzije prof. dr sci. med. Bratislava Petrovića. Vidi na zadnjoj korici Lukovićeve knjige (treće
izdanje, iz 2000-te godine). Naglasak moj.
558
CRKVA KOJA PROGANJA
Smatram da smo o Lukovićevoj kompetentnosti i kvalitetu njegovog rada dovoljno
rekli da dalji komentar uopšte nije potreban.
Pravoslavlje i sekte I (izdanje Svetigore)

U izdanju Svetigore, izdavačke ustanove mitropolije crnogorsko-primorske, izašlo
je do sada sedam knjiga na temu „Pravoslavlje i sekte“. Prve dve knjige obrađuju, iz-
među ostalog, i delatnost i učenja evanđeoskih protestantskih verskih zajednica. Osta-
lih pet se bave delatnošću religija novog doba (New age), istočnjačkih verskih pokreta
itd. Iz tog razloga, u obzir za ovo razmatranje i pregled antisektaške pravoslavne litera-
ture uzećemo samo prve dve knjige iz pomenutog serijala – koje u negativnom kontek-
stu opisuju registrovane nepravoslavne hrišćanske zajednice koje legalno deluju i čiji
su pripadnici, prema važećem Ustavu i zakonima, u potpunosti ravnopravni sa svim
ostalim građanima naše zemlje.
U predgovoru prve knjige, koja nosi naslov „Od utopije do košmara“ a izdata je
1997. godine, dakle u vreme sankcija a uoči sukoba naše policije i vojske sa albanskim
ekstremistima na Kosovu i Metohiji, priređivač ovog serijala, g-din Vladimir Dimitrije-
vić, napisao je o „sektama“ sledeće:
„Pred čitaocem je knjiga koja je nastajala pod pritiskom doba u kome živimo. (...)
Knjiga je nastala u doba velikih iskušenja našeg naroda koji, što sopstvenom krivicom,
a što po volji moćnika ovoga sveta, strada više no ikad u svojoj istoriji. Pored rata,
ekonomske bede, raspada ličnog i društvenog morala, porasta kriminala, političkih
zađevica i raskola, pojavilo se zlo gore od svih zala, zlo koje nasrće na duh srbskog
naroda – zlo lažnih vera i opasnih duhovnih zabluda. (...) Posredi je pravi du-
hovni, i ne samo duhovni, teror nad nama, i nalazimo se, bez preterivanja, pred opas-
nošću duhovnog genocida ako se ne suprotstavimo kao slobodan kršten narod.“1
Dakle, „zloverje“ koje propovedaju sekte jeste mnogo veće zlo od bombardovanja,
ratova, kriminala i nemorala svake vrste. Pošto je po sredi pravi duhovni genocid nad
krštenim pravoslavnim (čitaj: pred Bogom pravovernim) srpskim narodom, isti taj
narod mora, po Dimitrijeviću, da se tome suprotstavi (najverovatnije u skladu sa uče-
njem sv. Filareta Moskovskog koga sam citirao iz Lukovićeve knjige ranije u ovom po-
glavlju, a koja glasi da „neprijatelje otačastva treba satrti“). Evo šta neki od svetih ota-
ca, čije učenje sledi g-din Dimitrijević, govore po pitanju odnosa pravoslavnih prema
nepravoslavnima, smatrajući pritom da prema takvima ne treba ukazivati nikakvu lju-
bav, samilost niti za njih upućivati molitve Bogu. Prema ovim svetiteljima, „jeretici“
uopšte i nisu pravi ljudi već više nalikuju domaćim životinjama i zverima:
„Prepodobni Agaton Egipatski u Otačniku kaže: „Jeres je otuđenje od Boga, jeretik
se odlučuje od živog i istinitog Boga i prisajedinjuje se đavolu i anđelima njegovim,
onaj ko je odlučen od Hrista više nema Boga koga bi mogao umoliti za svoje grehe“. A
na pitanje: „Zašto je o jereticima napisano: „Zamrzeh Gospode, one koji tebe mrze“
(Ps. 138, 21) i na drugom mestu: „zamrzi svakoga čoveka...“ (Lev. 19, 17)?“ Sv. Jefrem
Sirin odgovara: „Jeretike, kao hulnike i neprijatelje Božje, Pismo naziva ne ljudima,
nego psima, vukovima, svinjama i antihristima, po reči gospodnjoj: „ne dajite svetinje
psima“ (Mt 7, 6) I Jovan kaže: „Sada su se pojavili mnogi antihristi“ (Jn. 2, 18). I njih
ne treba voleti niti hraniti ni moliti se niti jesti zajedno sa njima...“2
1 Od utopije do košmara, str. 5. predgovor. Naglasak moj.

2 Judin poljubac, apostasija „Srpske pravoslavne crkve“; Svetovaznesenjski manastir Esfigmen – Sveta Go-
559
U daljem testu predgovora za knjigu „Od utopije do košmara“ priređivač ovako opi-
suje pripadnike malih verskih zajednica:
„Ko su članovi sekti? Oni su naš, pravoslavni bol. (...) Oni su, takođe, bolesni i du-
hovno ranjeni ljudi, u najvećem broju slučajeva žrtve nečije manipulacije. (...) To
su bolesni, i psihički i fizički, ranjeni i jadni ljudi, koji su krenuli za Svetlošću, a obreli
se u tami... A tek njihove porodice!“1
Kao i dr Vukadin Cvetanović i V. Dimitrijević zastupa ideju da sve verske zajednice
u Srbiji treba zakonski svrstati u četiri grupe. Evo kako bi se po njemu ovaj „problem“
trebao da reši:
„U jednom normalnom pravnom poretku, sve verske zajednice i konfesije bi se mo-
gle podeliti na četiri grupe. U prvu grupu bi ušle sekte za koje je pouzdano utvrđeno da
su terorističke i opasne po građane (na primer, „AUM Šinrikjo“, koja je početkom
1995. izvršila trovanje putnika u tokijskom metrou). U drugoj grupi bi bile sekte za
koje se zna da su potencijalno opasne, i koje su već mnogo puta izvođene pred sudove
u svetu („Munova unifikaciona crkva“ koja ostvaruje otvorene političke ciljeve; uz to,
poseduje i fabrike oružja). U trećoj bi bile tradicionalne konfesije koje su prisutne na
našem tlu uglavnom kao konfesije pojedinih naroda (rimokatolicizam, luteranstvo,
islam, itd.) U četvrtoj grupi, prvoj po značaju, bila bi Pravoslavna Crkva, državotvorna
Crkva srbskog naroda, kojoj bi država trebalo da pomaže.“2
Ono što nije jasno jeste u koju bi grupu g-din Dimitrijević svrstao evanđeoske pro-
testantske zajednice, jer one nisu ni „tradicionalne“ a nisu ni terorističke poput AUM
Šinrikjo! Njihove verske vođe (tj. propovednici i starešine), takođe, nisu „mnogo puta
izvođene pred sudove“ niti poseduju fabrike oružja. Jedino što evanđeoske crkve u sve-
tu poseduju su, pored bogoslužbenih objekata, mnogobrojni dečiji vrtići, škole i uni-
verziteti, starački domovi, zdravstveni centri (bolnice) kao i humanitarne organizacije
preko kojih je, između ostalog, i u Srbiju za vreme sankcija stizala a i dalje nastavlja da
stiže humanitarna pomoć (u obliku hrane, lekova, garderobe itd.) i to u količinama od
više hiljada tona. Ova pomoć je bila deljena a deli se i dalje svim ugroženim licima,
među kojima je ubedljivo najveći broj srpskih izgnanika iz republika bivše SFRJ kao i
sa Kosova i Metohije (a od kojih nikada nije zahtevano da se odreknu svoje pravoslav-
ne vere da bi pomenutu pomoć dobili)3. Ipak, očigledno je da bi evanđeoske zajednice
ra, Beograd 2004. str. 288-289. Naglasak kurzivom potiče od autora teksta. Naglasak bold-italic (pode-
bljani kurziv) je moj. Sve gramatičke nepravilnosti potiču iz citiranog dela i sa moje strane nisu ispravlja-
ne. (Umesto Ps. 138, 21; treba da stoji Psalam 139:21).
Nepotpuno citirani i iz konteksta izvađeni stihovi iz psalma 139:21 i Levitske tj. 3. Mojsijeve knjige 19:17,
uopšte ne ukazuju na mržnju koju treba ispoljavati prema drugačije verujućim ljudima! Nasuprot tome,
navedeni stih iz psalma 139:21 ukazuje na ispoljavanje Davidove mržnje (David je bio grešan i pogrešiv
čovek) prema Božijim neprijateljima i dušmanima koji su tražili da ga ubiju. No ukoliko pročitamo u celo-
sti tekst iz 3. Mojs. 19:17, zajedno sa st. 18. (pisan nekoliko stoleća pre Davidovog rođenja), uočićemo kak-
vo ponašanje treba da bude ukras svakog istinitog Božijeg sluge: „Nemoj mrziti na brata svojega u srcu
svojem; slobodno iskaraj bližnjega svojega, i nemoj trpjeti grijeha na njemu. Ne budi osvetljiv, i ne nosi
srdnje na sinove naroda svojega; nego ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga; ja sam Gospod.“
(Naglasak moj). Sa druge strane, Gospod Hristos upotrebljava narodski jezik kada ljute Božije protivnike
naziva „psima“ (u Mt. 7:6) ukazujući apostolima na opasnosti sa kojima će se susretati, kao bezazleni go-
lubovi i nejake Božije ovčice, prilikom propovedanja evanđelja neverujućima (Vidi još i u: Mt. 10:16). Pos-
le svega rečenog, bilo bi dobro potražiti odgovor na pitanje kako je moguće iz Svetog pisma izvući zaklju-
čak do koga su došli (i do koga stalno iznova dolaze) pravoslavni „revnitelji“, kada ono, kao Božije „ljuba-
vno pismo“ upućeno ljudskom rodu propoveda praštanje i ljubav prema svima?
2 Isto, str. 21.
3 Pravoslavni sektolozi (a ujedno i sveštenici) zloupotrebljavaju činjenicu da je ponekada zajedno sa huma-
nitarnom pomoći deljen i određeni štampani materijal, govoreći da se radi o klasičnom „vrbovanju“, trgo-
560
CRKVA KOJA PROGANJA
po uverenju V. Dimitrijevića trebale da potpadnu, kao i po mišljenju dr Cvetanovića, u
grupu „potencijalno opasnih“ (dakle zajedno sa Munovom unifikacionom crkvom koja
proizvodi oružje), iako se u prilog dokaza o navodnoj opasnosti, koju sa sobom donosi
delovanje ovih verskih zajednica, ne može navesti ni jedan jedini istiniti primer.
Prvo poglavlje, verovatno i najekstremnije u čitavoj knjizi nosi naziv „Mnogi lažni
proroci izišli su u svet“ (str. 31-37), a pisac je jedna pripadnica lepšeg i nežnijeg pola,
g-đa Ksenija Končarević. Na početku svoga teksta, pomenuta gospođa kazuje da Srbija
naših dana nalikuje na zemlju gadarinsku1 u kojoj su se zacarili „legioni nečastivih sila
i vojske duhova zlobe i laži“. Naravno, autorka teksta misli na delovanje nepravoslav-
nih verskih zajednica (sekti) koje su „otpale od Hrista Spasa i pohulile na Svetu, Sa-
bornu i Apostolsku Crkvu Pravoslavnu“. Svi vernici i prijatelji (simpatizeri) ovih ver-
skih zajednica nazivaju se „rojevima hipnotisanih i nemoćnih mušica, beslovesnim,
nekrštenim i obeshristovljenim dušama, koje zbog toga što prebivaju u tami – bivaju
privučene lažnom bledom svetlošću naopakog sektaškog učenja“. Prema ovoj autorki,
Sveto pismo i sveto predanje (celokupno učenje svetih otaca) su podjednako Svetim
Duhom nadahnuti izvori hrišćanske vere a Pravoslavna crkva je jedina koja čuva sve-
pobednu Hristovu istinu. Sa druge strane, autorka priznaje međusobnu ravnopravnost
svih nepravoslavnih verskih učenja (dakle i učenja „sekti“, ali i rimokatolika, muslima-
na, Jevreja, tradicionalnih protestanata; tj. svih onih koji danas održavaju redovnu
versku nastavu u državnim školama) i to sledećim iskazom:
„A ravnopravnost nepravoslavnih učenja je izvesna – svima je njima mesto „u tami
najkrajnjoj, tamo gde je plač i škrgut zuba“ (Mt. 8:12).“ (str. 33).
Autorka ovog teksta koji, kao što uviđamo, odiše verskom netrpeljivošću, daje i sa-
vet čitaocima i poučava ih na koji način mogu da se uvere da li je njihov sagovornik
pravoslavan ili nije:
„Još jednostavniji način da ustanovite sa kim imate posla je molba sagovorniku da
se prekrsti ili da celiva pravoslavnu ikonu. Svako ko odbije da to učini ispoljiće svoju
antipravoslavnu nastrojenost, i to ne treba da vas čudi: od časnoga krsta i svetih ikona,
hranitelja duša i tela pravoslavnih, užasavaju se nečastivi i beže vojske demonske.“
(str. 35).
Kao što smo nesumnjivo utvrdili u poglavljima „Poštovanje svetih ikona“ i „Vase-
ljenski sabori“, ikone nipošto nisu postojale u prvovekovnom hrišćanstvu. Šta više,
gotovo svi crkveni autoriteti iz prvih vekova bili su energično protiv sačinjavanja i poš-
tovanja ikona, koje su tek kasnije, pod mnogobožačkim uticajem počele da se izobra-
vini ljudskom nesrećom, kao i primoravanju ljudi da „prodaju veru za večeru“ (vidi više o tome u knjizi
Gorana Maksimovića: Hrista razapinju zar ne? Niš 1995. god. str 62-68). Nasuprot tome, ovaj štampani
materijal se gotovo uvek sastojao samo od Svetog pisma – Novog zaveta (i to zvaničnih priznatih srpskih
prevoda: Vuka Karadžića, Emilijana Čarnića, Dimitrija Stefanovića). Ponekad su primaoci humanitarne
pomoći u prilici da dobiju i dodatne materijale sa objašnjenjima glavnih učenja verske zajednice koja um
pomoć ukazuje, a sve u cilju razbijanja predrasuda kod ljudi u nevolji, koji će zbog usađenog nerealnog
straha od „sekti“, čak odbiti ponuđenu pomoć iako im je život u opasnosti. Upoznavanje nevoljnika sa
štampanim materijalom zajednice u kojem su objašnjena njena osnovna načela vere i delovanja, ima dakle
za cilj da upozna ljude sa činjenicom da i evanđeoske protestantske crkve, poput ostalih crkava i državnih
ustanova, vode brigu o ugroženima te da njihovo učenje ni u kom slučaju ne sadrži nekakve „satanske
elemente“ - kako im se preko medija zlonamerno pripisuje. Humanitarna pomoć nikada nikome nije bila
uskraćena, iako je najveći broj njenih primalaca ostao u veroispovesti u kojoj je i do tada bio (tj. bio i ostao
pravoslavan). To predstavlja još jedan dokaz da njeno deljenje nikada nije ni imalo za osnovni cilj „preve-
ravanje“ pravoslavnih u sektaše, već se prava pobuda za njeno pružanje nalazi u iskrenoj hrišćanskoj lju-
bavi evanđeoskih protestanata iz zemlje i sveta prema svim ljudima koji su u nevolji i potrebi.
1 Vidi u: Ev. po Luki 8:26-39. Zemlja gadarinska se još naziva i zemljom gergesinskom.
561
žavaju. Stoga, po rečima g-đe Končarević, i apostoli, i svi rani hrišćani bili su antipra-
voslavno nastrojeni, a uz to i ravni nečastivim demonskim vojskama koje beže od po-
klonjenja svetim ikonama. Autorka dalje izražava svoje čuđenje pitajući se odakle poti-
če „tolika blagodat u kokakoličnoj hedonističkoj civilizaciji“ (autorka misli na Sjedi-
njene Američke Države), gde se polupismenim farmerima i psihijatrijskim bolesnicima
javljaju „nebeska viđenja“, želeći da na taj način diskredituje sve evanđeoske verske
zajednice koje su u Americi danas brojne – upoređujući ih sa Mormonima, Jehovinim
svedocima i ostalim neevanđeoskim organizacijama (koje se i među evanđelistima
smatraju pseudohrišćanskim kultovima). Upoređenja radi, g-đa Končarević je zabora-
vila da navede činjenicu da u okviru Pravoslavlja postoje čak i verski praznici ustanov-
ljeni na osnovu „nebeskih viđenja“ psihijatrijskih bolesnika (takav je na primer praz-
nik „Pokrova presvete Bogorodice“ ustanovljen na osnovu viđenja sv. Andrije Jurodi-
vog u X stoleću, a obeležava se od XII veka i to 1. oktobra po julijanskom kalendaru.
Ko su zapravo bili „jurodivi“ govorili smo u poglavlju „Žitija svetih“). Ono što je još
zanimljivo u ovom poglavlju jeste i autorkin savet da srpski narod ne treba previše da
obraća pažnju na to ako pravoslavni sveštenici i episkopi žive poročno i nehrišćanski,
jer je, eto, i to donekle normalno – i oni su ljudi da mnogim slabostima. (na str. 36).
Na kraju, čitaoci dobijaju savet da pred sektaškim propovednicima otvoreno ispovede
svoju pravoslavnu veru snažno im se suprotstavljajući i iznoseći protiv-argumente koji
potiču iz izvornog Hristovog, apostolskog i svetootačkog učenja.
Sve ono što smo do sada pročitali, a što se nalazi između ostalog i u poglavlju g-đe
Končarević, samo dokazuje koliko veliko može biti, sa jedne strane, nepoznavanje Sve-
tog pisma i crkvene istorije, a sa druge nepristojnost, bezobzirnost i netolerantnost
onih ljudi koji sebe nazivaju „braniocima prave vere“.
Pravoslavlje i sekte II (izdanje Svetigore)

I druga knjiga u serijalu o sektama, pod naslovom: „Biblija bez Boga, Hrišćanstvo
bez Crkve; Pravoslavlje i sekte, novoprotestantizam danas i ovde“, u istom duhu sledi
prethodnu. U uvodnoj reči, u predgovoru koji nosi naziv „Od bibliopoklonstva do knji-
ge Mormon“ priređivač Vladimir Dimitrijević kazuje da se pred čitaocem nalazi knjiga
koja obrađuje učenje i delovanje „novoprotestantskih sekti“. Evo kako je priređivač
objasnio ovaj pojam:
„Pojam „novoprotestantske sekte“ uveli smo da bismo istakli razliku između tradi-
cionalnog protestantizma (mada je, od Lutera naovamo, sav protestantizam u antipre-
danjskom, pa čak i anticrkvenom zanosu čovekovom rasudnom moći i verom kojoj
nisu potrebna dela) i onih sekti koje su nastale u SAD u XIX ili XX stoleću, a koje se
ipak od tradicionalnog protestantizma razlikuju u nekoliko bitnih tačaka.“ (str. 5).
Priređivač dalje kaže da je teologija novoprotestanata veoma primitivna (u isti koš
su stavljeni npr. baptisti sa mormonima), da su neke od ovih sekti krajnje antikulturno
i antidruštveno nastrojene, te da je ruski teolog Andrej Kurajev sasvim u pravu kada
kaže da prodor ovakvih sekti na teritoriju pravoslavnih zemalja predstavlja suštinsku
tragediju. Ova tragedija se sastoji između ostalog i u sledećem:
„Jer, adventisti, jehovisti, pentekostalci, baptisti i njima slični svetu nisu dali nijed-
nog značajnijeg naučnog ili umetničkog stvaraoca, niti su bilo čime obogatili kulturu
onog tla na kome dejstvuju.“ (str. 6).
562
CRKVA KOJA PROGANJA
U ovom slučaju (kao i u mnogim drugim) g-din Dimitrijević očigledno nije bio naj-
bolje obavešten. Da se kojim slučajem raspitao kod svoga „saborca“ Biljane Đurđević –
Stojković, ona bi ga verovatno obavestila da su, ipak, npr. baptistima pripadali neki od
poznatih svetskih pisaca kao i naučnika. Evo šta o ovome kazuje pomenuta autorka u
svom „Leksikonu sekti“:
„U baptističkim redovima nalazili su se pisci: Džon Milton (pisac svetski poznatih
dela: „Izgubljeni raj“ i „Raj ponovo nađen“; prim. I. S.), Bičer H. Strouv, Danijel Defo
(pisac romana koji se nalazi u lektiri za osnovnu školu: „Robinson Kruso“; prim. I. S.),
i svetski poznat metafizičar dr B. T. Spenser.“1
Ovim informacijama do kojih je došla g-đa Đurđević - Stojković možemo još da do-
damo da je baptistima pripadao i dobitnik Nobelove nagrade za mir (1964. god.) Mar-
tin Luter King, koji je zbog svoje borbe za ljudska prava ubijen prilikom atentata 4.
aprila 1968. godine. Nakon smrti ovog baptističkog propovednika mnoge države i gra-
dovi u Sjedinjenim Američkim Državama su njegov rođendan, 15. januar, proglasile
svojim praznikom. Takođe, baptistima je pripadao i pisac iz XVII stoleća, čije se delo
„Put hrišćanina“ (The Pilgrim’s progress) proučava na pojedinim fakultetima u okviru
engleske i svetske književnosti. On se zvao Džon Banjan (John Bunyan). Ovim imeni-
ma možemo da dodamo i Jana Amosa Komenskog, koji je takođe pripadao evanđeos-
kom krilu, a priznaju mu se velike zasluge u okvirima svetske književnosti. Sve napred
navedeno dokazuje da su i evanđeoski „novoprotestanti“ zadužili svet značajnim ide-
jama i delima, a da ne pominjemo činjenicu da mnogi naučnici svih disciplina pripada-
ju ovim crkvama, kao i predsednici i ministri u mnogim državama sveta (nama geo-
grafski najbliži jeste primer tragično postradalog makedonskog predsednika Borisa
Trajkovskog koji je bio veoma aktivan u Metodističkoj crkvi).
Knjiga „Biblija bez Boga – Hrišćanstvo bez Crkve“ obrađuje učenje i delovanje sle-
dećih verskih zajednica: baptističke, adventističke, pentekostne, mormonske i Jehovi-
nih svedoka.
Što se tiče „blistave dijaloške apologije protojereja Kirila Zajca upućene baptistima“
(kako je to priređivač s ponosom istakao), ona zapravo predstavlja prepričane događa-
je koji su se odigrali 1927. godine u jednom ruskom vozu, kao i ispred neke omanje
seoske Pravoslavne crkve. Glavni baptistički glasnogovornik je u ovoj „apologiji“ pred-
stavljen kao osoba niske inteligencije i slabog poznavanja Svetog pisma, koja stalno
„vrti u krug“ nekoliko svojih omiljenih fraza, kao što su: „mi smo spaseni“, „mi smo
sveti“, „Hristos je naš brat“, „pravoslavci su idolopoklonici“ i slično. Nasuprot ovom
baptističkom verniku koji je očigledno bio obični jednostavni seljanin (a u ovoj knjizi
prikazan kao predstavnik celokupne baptističke denominacije – što bi trebalo da znači
da baptisti nemaju bolje teologe nego samo ovakve – koji neznalački i „neopravdano“
optužuju pravoslavne za krivoverje), nalazi se bistroumni pravoslavni sveštenik koji
poseduje odgovore na sva postavljena pitanja, i na fascinantan način, pred grupom
pravoslavnih vernika, u potpunosti pobija sve tvrdnje baptističkog „propovednika“.
Evo kako glase neki od argumenata koji potvrđuju ispravnost pravoslavnog učenja na-
suprot sektaškoj baptističkoj veronauci:
„Dozvolite mi da vam postavim nekoliko jasnih, nimalo maglovitih, pitanja i odgo-
vorite na njih jasno, bez svog maglovitog krasnorečja. Vidim da ste sektaš, verovatno
propovednik. Koja je sekta u pitanju – to nije bitno. Pa ipak, jasno je jedno – da niste u
Crkvi Hristovoj. Recite mi – da li se kod vas sačuvalo ono ogromno duhovno bogatstvo
1 Verske sekte – Leksikon, str. 42.

563
koje su Crkvi predali Sveti Apostoli? Ili možda o tome niste ni mislili, niti ste za takvo
bogatstvo čuli? (Ćutanje.)
- Imate li sveštenike? Ne? A oni postoje u Crkvi od apostolskih vremena. Sveštens-
tvo su nam predali Apostoli. O njemu se jasno govori u tom istom Svetom Pismu,
koje u ovom trenutku držite u rukama.
- Da li su se kod vas sačuvale Svete Tajne? – Krštenje, miropomazanje, pokajanje,
pričešće, brak, jeleosvećenje? One postoje od apostolskog doba, a o njima se go-
vori u novozavetnim svetim knjigama!-
- Da li, u skladu sa Evanđeljem, poštujete Majku Božju?
- Imate li molitveno opštenje sa Nebeskom Crkvom, sa Svetim Apostolima, čija su
Pisma sad u vašim rukama, sa svetiteljima, mučenicima i svim pravednicima?
- Imate li molitveno opštenje sa Angelima?
- Da li se molite Angelu – čuvaru?
A sve je to, vidite, postojalo u Apostolskoj Crkvi. I sve to postoji u Pravoslavnoj Cr-
kvi.
- Imate li molitveno opštenje sa umrlim očevima, majkama, dedovima i sa svima u
veri usnulima? Da li se molite za pokojnike? Ili ste na njih zaboravili, pa se smrt
pokazala jačom od ljubavi Hristove? – A u Apostolskoj Crkvi molili su se za po-
kojnike!
- Ikone ne poštujete. A da li poštujete životvorni Krst Gospodnji? Da li sebe osenju-
jete svetim Krstom? Da li Krst nosite na grudima svojim, koji je, po reči Apostola
– „Njegova poruga“ (Jev. 13, 13). – Sve je to postojalo u Apostolskoj Crkvi.
Moja pitanja su jasna. Odgovorite na njih. Ćutite? Da, šta biste mogli reći, kad ništa
ni nemate. A to je, zaista, ogromno bogatstvo. (...) Šta nam možete dati? Kakvu duhov-
nu riznicu? – Baš ništa. Vi ste potpuni ubožjaci, u duhovnim ste traljama.“ (str. 45-47).
Kao što vidimo, pred neupućenim narodom (kakav je uglavnom danas i narod srp-
ski) ovaj ruski sveštenik je izneo čitav niz istorijskih netačnosti. Baš nasuprot njegovim
tvrdnjama, u ovoj knjizi sam pokazao da ama baš ništa od onoga što je ovaj sveštenik
spomenuo nije postojalo u ranom apostolskom hrišćanstvu! Pravoslavni, kao što smo i
do sada uočili, veoma vole da pred neprosvećenim narodom iznose tvrdnje iz tzv. sve-
tog predanja uz prilagođavanje svetopisamskih tekstova i njihovo vađenje iz konteksta
(što naravno ljudi koji ne poznaju ova dva izvora vere uopšte ne prepoznaju i zbog toga
„aminuju“ sve što čuju iz usta verskih velikodostojnika „svoje vere“). Nakon što je na
ovaj i slične načine dremljivim putnicima u vozu „dokazao“ pravoslavnu „istinu“ nas-
pram sektaških obmana, protojerej Zajc nas je podsetio na jedan događaj koji se odi-
grao 15 godina ranije (1912.) u Vitebskoj guberniji. Naime, u jedno selo stiglo je neko-
liko baptista – „propagatora nove vere“. Lokalni sveštenik se zabrinuo zbog verskog
otpadnuća svoje pastve koja je počela da posećuje baptističke molitvene skupove, te je
pozvao protu Kirila Zajca da narod povrati Pravoslavlju. Protojerej se jednoga prepod-
neva obratio narodu okupljenom u crkvenom dvorištu, zastupajući vekovno nebiblij-
sko verovanje o spasenju koje se dobija kroz dobra dela (ne shvatajući uopšte biblijsku
doktrinu o opravdanju kroz veru i duhovnom rođenju; vidi 2. i 3. poglavlje moje knji-
ge), ubeđujući ga uz to da su baptisti lažni proroci, vukovi u ovčijim kožama, koji prip-
remaju put dolasku antihrista – vojujući protiv jedine svete, saborne i apostolske crkve
– Pravoslavne. I tako u nedogled.
Iz malopređašnjih kazivanja i navoda iz pomenute knjige, zaista nismo mogli da
uočimo u čemu se sastoji ta vajna „blistavost dijaloške apologije“ prote Kirila Zajca.
564
CRKVA KOJA PROGANJA
Nasuprot tome, njegov govor je prepun optužbi izrečenih na račun baptista (spominje
se i to da su baptisti zločinci (jer ne krštavaju bebe i tako im ne dozvoljavaju da budu
spasene pred Bogom), da poseduju gordost – greh satanski, da su bogohulnici, bezu-
mnici i slično; na str. 64, 65, 75, 77), koje su iznesene bez gotovo ikakve teološke i isto-
rijske argumentacije. Šta više, prema Svetom pismu i istorijskim činjenicama, istina je
gotovo u potpunosti na strani baptističke teologije.
Sa druge strane, zanimljivo bi bilo da se primeti da za dokazivanje ispravnosti pra-
voslavne bogoslovske misli i verovanja – nasuprot evanđeosko protestantskoj, nije
uzet neki ozbiljni dijalog (ili teološka rasprava) vođena između npr. dvojice doktora
teologije pripadnika ove dve različite teološke struje. Očigledno je, na osnovu svih na-
ših dosadašnjih istraživanja koje sam predstavio u prethodnim poglavljima, da bi is-
hod ovakve rasprave bio nepovoljan za predstavnika tradicionalne crkve Istoka. Zbog
toga nije ni čudno što se takva vrsta apologije ne može naći na stranicama pravoslavne
antisektaške literature, već samo ona koja prikazuje (pitanje je da li objektivno?) dija-
log između učenog pravoslavnog jereja i običnog seoskog baptističkog vernika (pre
Drugog svetskog rata u Rusiji) – ne tako upoznatog sa činjenicama iz crkvene istorije.
Ukoliko pravoslavni sektolozi i borci za „pravoverje“ nisu imali neki bolji primer iska-
zivanja argumentovane teološke nadmoći nad baptistima, ovaj koji su izneli pred neu-
pućenog srpskog čitaoca za poznavaoce i nije tako ubedljiv da bi se njime mogli da po-
hvale.
Šta još možemo da uočimo u ovoj knjizi, koja na tako „blistav“ način demistifikuje
sektaše i daje pravoslavni odgovor na njihove nebiblijske umotvorine?
Pa, evo ovako. Najpre se može pročitati nekoliko tekstova o adventistima. Potom, u
poglavlju koje obrađuje neka učenja pentekostne crkve (na str. 117) pominju se i poda-
ci do kojih je u svom istraživanju došao evanđeoski autor Kurt Koh, a opisao ih u knjizi
„Đavolja azbuka“ (na srpskom jeziku u izdanju Doma Molitve – baptističke crkve iz
Peći, posle rata 1999. god. premeštene u Aranđelovac). Naravno, iako se poslužio knji-
gom koju su izdali baptisti, autoru teksta o pentekostalcima nije ni napamet palo da to
saopšti čitaocima, već je pisca ovog dela jednostavno nazvao „nemačkim istraživa-
čem“.1 Situacija je slična i u poglavlju o istorijatu i učenju Jehovinih svedoka. Autori
ovih poglavlja takođe koriste podatke iz baptističkih izvora, sa tom razlikom što sada
baptističke pastore sa uvažavanjem nazivaju „velečasnim“ a njihove izdavačke i filmske
kuće „uglednim kućama tradicionalnih protestanata“:
„Juna 1912. godine velečasni Dž. Dž. Ros, baptistički pastor iz Hamiltona u Ontari-
ju izdao je pamflet „Neke činjenice o samozvanom pastoru Čarls Tejz Raselu“. U njemu
je pisao o Raselovoj ličnosti i njegovoj „teologiji“, za koju je rekao da je „anti-razumna,
anti-naučna, anti-biblijska, anti-hrišćanska i da je jadno izopačenje Evanđelja Božijeg
Ljubljenog Sina“. (str. 134 -135).
„Tajni život Jehovinih svedoka često je filmovan u Americi. Ugledna kuća tradicio-
nalnih protestanata, „Jeremiah films“, napravila je proizvod koji se, zbog ozbiljnosti i
faktografičnosti, može smatrati uzorom antisektaškog dokumentarca.“ (str. 139-140).
Posredstvom ovih tekstova napisanih rukom pravoslavaca, mogli smo da se upoz-
namo sa time da se i evanđeoski hrišćani u svetu, tamo gde su u većini (izdavačke i
1 Pomenuta knjiga „Đavolja azbuka“ predstavlja svojevrstan „leksikon“ okultnih pojava poređanih po azbuč-
nom redu. Konkretno, podaci koje je autor teksta iz pravoslavne knjige primenio na Pentekostnu crkvu u
Srbiji, odnose se na ispoljavanje raznih ekstatičnih manifestacija u ekstremnim harizmatskim pokretima
(kultovima), i mogu se samo u zanemarljivom procentu primeniti na domaću Pentekostnu crkvu u našoj
zemlji.
565
filmske kuće „tradicionalnih protestanata“ u SAD ne pripadaju Luteranima ili Refor-
matama – koji su u Srbiji priznati kao tradicionalni, već baptistima, metodistima i sli-
čnim evanđeosko – protestantskim zajednicama), ali i tamo gde su u manjini, bore
protiv širenja učenja pseudohrišćanskih verskih pokreta. Međutim, oni to ne rade haj-
kom i pripisivanjem lažnih krivica različito verujućima izazivajući time revolt naroda,
već potpuno argumentovano, ciljajući pre svega na pogrešnost njihove interpretacije
biblijskih tekstova.1
Nedoslednost pravoslavnih sektologa, koji se prilikom pisanja pogrdnih tekstova o
evanđeoskih hrišćanima služe upravo njihovom literaturom (da bi opanjkali neke dru-
ge), uz vidno licemerje, uočljiva je, dakle, i ovom prilikom.
U poglavlju „Novoprotestantsko delovanje u nas“, autor teksta je istakao da pored
tradicionalnih protestantskih konfesija, u koje je ubrojao „luterane, kalviniste, metodi-
ste, itd.“ (postavlja se pitanje koje to još protestantske konfesije potpadaju pod odred-
nicu „itd“, kada su sve ostale u ovoj knjizi svrstane pod pojam „netradicionalnih sek-
ti“?), postoje i novoprotestantske sekte koje prozelitiraju i nasrću na prvenstveno „srb-
ski“ narod. U ovu grupu sektaških jurišnika spadaju adventisti, baptisti, pentekostalci i
Jehovini svedoci. Za sve njih, tj. njihov religijski „fanatizam“ se veli da nimalo nije be-
zazlen, te da on može da rezultuje i samoubistvima fanatizovanih članova (iako se sa-
svim dobro zna da ove verske zajednice nipošto niti odobravaju niti zagovaraju samo-
ubistva. Očigledno su Jehovini svedoci namerno pobrojani zajedno sa ostalim verskim
zajednicama, jer je poznato da se dešava da neki od njihovih pripadnika, zbog odbija-
nja transfuzije krvi, ponekad podlegnu bolesti). Na kraju poglavlja, kazuje se i to da
sektaši u našoj zemlji pokušavaju da izazovu revolt protiv SPC (iako je zapravo suprot-
no), a evo na koji način:
„Da bi među građanima SRJ, naročito onima koji nisu upućeni u događaje na na-
šem terenu, izazvali revolt protiv Srbske Pravoslavne Crkve i njenog nastojanja da svo-
je vernike obavesti o pogubnosti delovanja sekti na našem duhovnom i narodnom pro-
storu, novoprotestantski sektaši pišu tekstove o svojoj navodnoj „gonjenosti“, mada ih
država, očito, ne samo ne sprečava, nego im svojom pasivnošću čak i pogoduje, a Pra-
voslavna Crkva niti ima želje, niti načina, niti praksu da sektaše goni onako kako se
njima histerično priviđa.“ (str. 167).
Na pitanje da li SPC zaista nema nameru niti želju da vrši „gonjenje“ (tj. ugrožava
ljudska prava i verske slobode) manjinskih verskih zajednica, jer tvrdi da se to njima
samo „histerično priviđa“,2 već smo delimično odgovorili u dosadašnjem izlaganju - u
1 U našoj zemlji postoji nekoliko knjiga o sektama, kultovima i okultizmu koje su prevedene sa stranih jezi-
ka, a čiji su pisci baptisti i drugi evanđeoski pisci. Takve su na primer knjige: „Kako razumeti sekte?“ i
„Okultne pojave“ od autora Džoša Mekdauela i Dona Stjuarta; „Pod uticajem sotone“ od Moderzona Erne-
sta, kao i pomenuta „Đavolja azbuka“ Kurta Koha.
2 A kome se zaista histerično priviđa gonjenje, i to slično onome iz prvih vekova hrišćanstva, pokazaće nam
sledeći novinski tekst. Naime, povodom svog hapšenja u januaru 2004. godine od strane makedonske po-
licije, mitropolit veleško - povardarski Jovan (SPC) je izjavio sledeće: „Naravno, sada je potpuno jasno da
su tvrđenja vlasti Makedonije i raskolničkog Sinoda u Skoplju da ovakvim terorom, koji je jednak
progonima hrišćana iz prvih vekova hrišćanstva, štite samostalnost nacije i države potpuna i ne-
dvosmislena laž, jer smo izloženi brutalnom teroru i potpunom gaženju ljudskih prava.“ List „Centar“,
utorak 13. 1. 2004. str. 7. Naglasak moj. No, kao što je poznato iz istorije, progonstva u prvim vekovima
postojanja Crkve bila su praćena masovnim pogubljenjima vernika kao i njihovim spaljivanjem na loma-
čama. Samo „histerično priviđenje“ kome je podlegao mitropolit Jovan moglo je da, od policijskog privo-
đenja i saslušavanja kod sudskih organa (prilikom kojih nikome od optuženih nije pala ni dlaka sa glave),
u njegovom umu stvori utisak stradanja i progonstava kakva su doživljavali hrišćani za vreme vladavine
paganskog Rima.
566
CRKVA KOJA PROGANJA
kome smo sagledali rečnik kojim se služe pravoslavni sveštenici i sektolozi i upoznali
se sa brdom dezinformacija koje se o njima namerno šire. Doznali smo takođe da
mnogi pravoslavni „prvoborci“ imaju mišljenje da „sektama“ treba zabraniti rad ili ih
bar javno proglasiti (iako bez ikakvih valjanih dokaza) štetnim po državu i narod.
Ostala literatura
Pre nego što napravimo pregled samo nekih od čitavog mora novinskih članaka koji
su prezentovani širokoj javnosti u poslednjih desetak godina, a po pitanju izveštavanja
o radu malih verskih zajednica i delovanju antikultnih pravoslavnih organizacija, želim
da kažem nekoliko reči o još dve knjige iz istog korpusa antisektaške literature kod
nas. Prva od njih je knjiga mr Ranka Mandića pod naslovom „Kanibal u srpskoj kući -
satanističke sekte i njihovo delovanje u srpskom narodu“. Iako ova knjiga isključivo
obrađuje delovanje satanista, masona i sličnih tajnih organizacija, u njenom uvodu se
ipak, tendenciozno, na jedan prikriven način, pominju i sve ostale, pa i legalno deluju-
će i svuda u svetu priznate hrišćanske verske zajednice:
„Na teritoriji SR Jugoslavije, u postkomunističkom periodu, zahvaljujući ideološki
omekšanom i tako unapred pripremljenom terenu, uočljiva je prava ekspanzija
sekti, raznih pokreta i tajnih organizacija. (...) Srbija je, izgleda, postala prava Meka
za delovanje sekti. Prema nezvaničnim podacima samo u Beogradu deluje oko 200
verskih organizacija od kojih je svega 40 zvanično registrovano. (...) Sekte nisu dužne
da obaveste nadležne institucije o učenju koje propovedaju. Da jesu, verovatno, mnoge
od njih ne bi ni bile osnovane. (...) Te grupe, društva i udruženja su „tempirane bom-
be“ za naš narod i državu. One ih ugrožavaju na svim poljima: kulturnom, verskom,
duhovnom, ekonomskom, zdravstvenom, nacionalnom, odbrambenom i biološkom.
(...) Nijedna od postojećih sekti nije nastala na našem tlu niti ima naš kulturni habitus.
Sve su ustanovljene u drugim sredinama i u drugim kulturama. (...) Kad se sve sabere,
može se bez ustezanja reći da su sekte u službi specijalnog rata, koji neke od ve-
likih sila vode na ovim prostorima. (...) Doktrine svih njih su duboko anacionalne,
bogoboračke, antihrišćanske, antipravoslavne i ateističke. (...) Strateški ciljevi su
im stvaranje univerzalne religije, svetske države i svetske vlade. Da bi ostvarile te ci-
ljeve sekte rade na psihičkom, duhovnom i fizičkom rastakanju pojedinaca i porodice,
razaranju hrišćanstva, Pravoslavne crkve, nacionalnih država i njihovih institucija:
obrazovnog i finansijskog sistema, privrede, vojske, policije itd. Sve ovo govori da
im ciljevi ne samo koreliraju i korespondiraju nego da su identični sa ci-
ljevima Novog svetskog poretka, odnosno masonerije. (...) Znatna finansij-
ska sredstva kojima raspolažu sekte, govore da su povezane sa centrima finansijske i
političke moći u svetu.“1
Iako, dakle, ove u svetu već vekovima postojeće i u Srbiji registrovane verske zajed-
nice (koje čine onaj maločas pomenuti broj od 200 delujućih tj. 40-tak registrovanih
verskih organizacija) nemaju ništa zajedničko sa satanistima, njihovo (iako bezimeno)
pominjanje u knjizi koja obrađuje delovanje tajnih i okultnih društava navodi neupu-
ćenog čitaoca na misao da sve one zajedno prirodno pripadaju istoj grupaciji pokreta
koji su krajnje negativni po društvo.
1 Ranko Mandić, Kanibal u srpskoj kući, Beograd 1995. str. 5-9. Naglasak moj.
567
Smatram da ovakva kategorizacija i uprošćavanje radi zbunjivanja i obmanjivanja
čitalaca pomenute knjige nimalo ne služi na čast (niti je u službi istine) piscu njenog
uvoda, ma ko on bio.
Poslednja knjiga o kojoj želim da nešto iznesem jeste delo Velibora Džomića: „Sek-
te, satanizam i lažni proroci“ (izdato 1994. god. od strane EUO eparhije žičke).
Umesto svog komentara, na ovom mestu ću citirati tekst protestantskog teologa
Gorana Maksimovića kojeg je napisao u svojoj knjizi „Hrista razapinju zar ne?“, a sa
čijim se konstatacijama u potpunosti slažem:
„Spomenuću još Velibora Džomića, pravoslavnog publicistu koji u listu „Pravoslav-
lje“, u članku pod naslovom „U službi Bogu i svom narodu“, sa setom konstatuje da
„državni organi ne haju za jeretičko divljanje po Srbiji“ i „duhovno stradanje našeg
naroda“. U istom članku pisac slobodan rad „sekti“ ocenjuje kao veliku nacionalnu
opasnost. Posebnu zabrinutost među nepravoslavnim vernicima izazvala je Džomićeva
knjiga „Sekte, satanizam i lažni proroci“. Teško se mogu oteti utisku da posledica čita-
nja ove knjige može biti fizičko nasilje i razračunavanje sa nepravoslavnim verskim
zajednicama i to ne bez odgovornosti Džomića. Naime, osim tračarija o dužnostima
pojedinih vernika u „drugim“ crkvama u Kragujevcu, njihovih porodičnih problema,
porekla roditelja i tome slično, te nakon satanizacije nepravoslavnih zajednica i osude
za zavereništvo, zlonamernosti i ostala zla, autor navodi adrese, mesta održavanja sas-
tanka pa čak i boravišne adrese pojedinaca. Takve proizvoljne ocene, tendenciozna
etiketiranja i deljenja ljudi na neprijatelje i patriote, svoje i tuđe, ponekad mogu da
posluže za ostvarenje konkretnih ciljeva i potpuno se uklapaju u totalitarnu filozofiju
sa maksimom – cilj opravdava sredstvo. Za pristalice ovakve filozofije najbitnije je da
je željeni cilj uzvišen. Sredstvo je u takvoj situaciji irelevantna stvar. (...) Mislim da se
ovakvim tretiranjem neistomišljenika napuštaju osnovni principi demokratije kao
važne civilizacijske tekovine i prihvata totalitarizam.“1
Diskriminacija malih verskih zajednica preko medija i javnih glasila

Iako je tendenciozno i diskriminativno pisanje i izveštavanje preko medija (radija,
televizije i novina) o poreklu, delovanju i ciljevima malih verskih zajednica postojalo i
ranije, ipak je sredinom ‘90-tih godina prošlog veka napravljena prekretnica po ovom
pitanju. Period najžešćeg novinarskog razračunavanja sa „sektama“ nastupio je tokom
tri uzastopne godine, od 1996. do 1999.
Sve je, barem prema mom sećanju, počelo dešavanjem u Novom Sadu, gde je u ja-
nuaru ‘96. godine tragično postradao mladi student Dif-a, Zaječarac Mlađan Kostić.
On je, kako su mediji u to vreme pisali, pripadao baptističkoj crkvi – a do toga zaključ-
ka su došli zbog toga što je u njegovoj kući pronađeno više knjiga baptističkog propo-
vednika Sima Ralevića. Nesrećom po baptiste, pomenuti mladić je u Novom Sadu sta-
novao nigde drugde nego u internatu baptističke teološke škole. Stvar je, barem prema
novinarima, bila više nego jasna. Baptističko versko učenje je, prema njihovom uvere-
nju, bilo jedini razlog što je ovaj mladić završio svoj život u talasima hladnog Dunava.
U to vreme, u različitim dnevnim listovima, koji poseduju tiraže neki i po nekoliko sto-
tina hiljada primeraka, nalazili su se i ovakvi naslovi: „Samoubistvo u ime Hrista“ (Na-
ša Borba); „Ne brinite, oživeću“ (Večernje Novosti); „U smrt po naređenju“ (Timočka
1 G. Maksimović, Hrista razapinju zar ne?, Niš 1995. god. str. 59-60. Naglasak moj.
568
CRKVA KOJA PROGANJA
krimi revija) i slično. Dnevni listovi su (negde oko Božića 1996. godine) danima izveš-
tavali o tom događaju iznoseći „nova saznanja“ o pomenutoj tragediji. Novinarski
članci su, kao što je bilo i očekivano, bili prepuni dezinformacija i namerno smišljenih
laži. Jedna od takvih laži jeste bio i izmišljeni razgovor između mladog Kostića, koji se
nalazio u to vreme u Zaječaru, i pastora novosadske baptističke crkve, sveštenika Žar-
ka Đorđevića. Evo kako je taj „razgovor“ ukratko glasio, a kako ga je, iz „Naše Borbe“
preneo novinar zaječarske „Timočke krimi revije“ (u broju 5, 20. mart. 1996. god. str.
10):
„Tragedija se desila odmah iza Božića, kada se Mlađan, posle kraćeg boravka u selu
Salašu, nadomak Zaječara, u roditeljskom domu, nenadno vratio u Novi Sad, gde je
studirao. Povratak u Novi Sad je bio posledica telefonskog razgovora sa izvesnim Žar-
kom, iz Novog Sada, u kome mu se Mlađan pravdao da nije ispunio Isusovu želju. Otac
Borivoje, kome je ponašanje sina bilo sumnjivo, prisluškivao je ovaj razgovor i razab-
rao da mu je pomenuti Žarko, na pravdanje, odgovorio: „Sada će ti Bog oprostiti nepo-
slušnost, ali...“
Tragično postradali mladić je u porodičnoj kući u Salašu imao veći broj knjiga Sima
Ralevića, među kojima su novinari izabrali samo dva najprovokativnija naslova: „Od
Aleksandra do antihrista“ i „Kako će vaskrsnuti mrtvi?“, i to iz razloga namernog zavo-
đenja čitalaca na stranputicu - u smislu da je sadržaj ovih knjiga odgovoran za nastalu
tragediju (a u zbilji se radi samo o lako razumljivim tumačenjima 11. poglavlja knjige
proroka Danila i 15. poglavlja 1. posl. Korinćanima; i u njima nema ni najmanjeg aludi-
ranja a kamoli poziva na samoubistvo1). Pored ovih tu je svakako bilo i drugih naslova
koji govore o ljubavi prema Bogu i bližnjima. Ipak, pisac teksta „Novoprotestantsko
delovanje u nas“, u ranije spominjanoj knjizi u izdanju „Svetigore“ pomenuo je ovaj
tragični događaj želeći da njime posebno istakne „opasnost“ koja građanstvu preti od
strane nepravoslavnih:
„Najnametljiviji baptistički propovednik je Simo Ralević iz Peći. (...) Da njegov fa-
natizam nije nimalo bezazlen, svedoči samoubistvo Mlađana Kostića, 21-godišnjeg
studenta DIF – a iz Zaječara, koji je u Novom Sadu pred ocem izvršio samoubistvo,
skočivši u Dunav. Otac Bora se seća da je rekao: „Ne brini tata, oživeću ponovo. Moliću
se za sve vas. Pozdravi naše“.2
U novinskim člancima pisanim povodom ove tragedije, vršena je manipulacija gra-
đanstvom i u smislu tvrdnje da „sekte“ i finansijski iskorišćavaju svoje članove. Naime,
u više navrata se u novinama pojavio podatak o tome da je Mlađan Kostić poslao Rale-
viću u Peć kao dobrovoljni prilog 3000 dinara (što je početkom te 1996. godine iznosi-
lo oko 1000 nemačkih maraka, tj. oko 4 prosečne mesečne neto plate) a kao dokaz je
poslužila zahvalnica u formi razglednice koju je ovaj dobio iz Peći, a koja je pronađena
u Salašu. Međutim, uglavnom se nigde nije naglasilo da je pomenuti mladić ovu sumu
novca poslao nekoliko godina ranije za vreme velike inflacije (datum sa razglednice je
glasio na 1992. godinu), te da je on u to vreme imao izuzetno malu vrednost.
Evo kako je ovaj nemili događaj, sa svoje strane, objasnio čovek koji je bio progla-
šen za jednog od najodgovornijih za mladićevu smrt, a u novinama predstavljan kao
1 Da upućeniji pravoslavni autori vrlo dobro znaju da baptističko učenje nipošto ne zagovara samoubistvo
dokazuje i sledeća izjava iz knjige „Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve“: „Naravno, niko ne tvrdi da
baptisti propovedaju samoubistvo – to ne bi bilo pošteno ni prema njima kao ljudima, ni prema Istini.“
str. 166.
2 Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve; Svetigora, Cetinje 1997. str. 166.
569
„izvesni Žarko“. Ovo je deo intervjua baptističkog sveštenika Žarka Đorđevića koji je
objavio novosadski list „Svet“:
„Mlađana sam“ - priča Đorđević – „prvi put video u septembru prošle godine kada
je podneo molbu da ga primimo u naš internat. Poslednjih nekoliko godina naša ver-
ska zajednica je prinuđena da zbog nepovoljne materijalne situacije prima i studente
koji nisu naši učenici, odnosno vernici. Tako je i Mlađan našao dom ovde, među nama.
Njegova majka, koja se prva preko telefona interesovala za smeštaj svog sina, dolazi-
la je ovde, kod nas, Mlađanu u posetu i, koliko znam, nije imala primedbi. I mi smo bili
zadovoljni Mlađanovim ponašanjem, bio je tih, miran mladić i, što je najvažnije, poš-
tovao je kućni red. To je jedino što smo od njega tražili, jer nije bio član naše ver-
ske zajednice. (...) Mlađan me je prvi put kontaktirao 9. januara oko 22 časa, nazva-
vši iz svog stana u Zaječaru. Bio je u izrazito euforičnom raspoloženju, dosta konfuzan,
a ja prilično umoran, da bih odmah shvatio o čemu se radi. Međutim, njegova izjava da
je upravo uspeo da demonstrira svoju duhovnu silu, isteravši iz jednog svog poznanika
osamnaest đavola, šokirala me je, da bi ništa manje šokantno delovala i sledeća njego-
va izjava, pokušaću da je citiram: „Evo, pored mene su tri anđela, uzimaju mi energiju
i došlo je moje vreme da odem“. Umalo nisam pao u nesvest. Pokušao sam da ga razu-
verim, da ga ubedim da nije dobro razmišljati u tom pravcu, da on to sve umišlja, me-
đutim, nisam imao nekog uspeha. Zamolio sam ga da pozove oca, da malo s njim pora-
zgovaram, jer i sve to nekako nije slutilo na dobro, ali, Bora Kostić je te večeri bio u
Boru i notorna je laž da je, kako su neki mediji objavili, prisluškivao naš razgovor.
Mlađanovu majku sam u nastavku razgovora pitao da li je on zdrav, na šta mi je gos-
pođa Kostić, potištena i nepoverljiva, odgovorila da je sa njim sve u redu. Gospođa Ko-
stić i ja smo u jednom trenutku postali saveznici u pokušaju da Mlađana otrgnemo od
mračnih misli“. (...) „Kao sveštenik profesionalac“ – kaže pastor Đorđević – „mogu
sebi da prebacim to, što sam se kolebao između činjenja i nečinjenja u Mlađanovom
slučaju. Pošto sam shvatio koliko je situacija delikatna, pitao sam se – imam li pravo
da nečije dete pošaljem na neuropsihijatriju, kad to dete ima oca i majku, koji mogu da
odlučuju o njegovoj sudbini. Sada mi je jako žao što nisam bio odlučniji, jer sam, mož-
da, mogao da sprečim tragediju. Neizrecivo žalim tog mladog čoveka, za koga ćete, bar
unutar ovih zidova, čuti samo reči pohvale, iako nam je ovaj incident, kao verskoj us-
tanovi, veoma naškodio. I još želim da naglasim: sve izjave u štampi koje je dala Mla-
đanova porodica, razumemo kao očaj, bol i potrebu da se nađe krivac. Ne zameramo,
nego im opraštamo“. (...) Žao mi je što je ova tragedija poslužila nekome da putem
medijskog progona Baptistima onemogući dalji rad, ali, znate, iako smo kao građani
uvređeni, kao vernici smo navikli na ignorantski odnos vlasti prema nama, što nikako
ne znači da se mirimo sa tim“ - sa žaljenjem komentariše Žarko Đorđević“. (Naglasci u
tekstu su moji).
Iako tragično postradali mladić nije bio član baptističke crkve i pored toga što je
posedovao a verovatno i čitao literaturu autora Ralevića (koja se, trebalo bi naglasiti,
šalje besplatno svim zainteresovanima i to poštom, na osnovu ispunjenih narudžbeni-
ca – te stoga nije moguće utvrditi psihičko stanje naručioca), koja je ispunjena poru-
kama i pozivima za ispunjavanjem visokih moralnih načela i sticanjem hrišćanskih
vrlina, ovaj događaj je pokrenuo čitavu lavinu uglavnom neopravdanih optužbi protiv
najvećeg broja manjinskih verskih zajednica u Srbiji i Crnoj Gori. U narednim godi-
nama, zbog težnje za senzacionalizmom i prodajom što većeg tiraža, novinari, potpo-
mognuti sveštenicima SPC i ostalim vajnim poznavaocima (sektolozima čija smo dela
već upoznali u ovom poglavlju) su ispunjavali novinske stranice mnogobrojnim nepro-
570
CRKVA KOJA PROGANJA
verenim informacijama, ne ispoljavajući ni trunku „sažaljenja“ prema stigmatizovani-
ma, koji uglavnom, naravno, nisu dobijali priliku da u svoju odbranu bilo šta kažu.
Evo samo nekih od naslova tekstova o verskim sektama iz dnevnih novina koje su
izlazile u periodu od 1996. do 1998. godine1, kao i onih koji su objavljivani narednih
godina:
- Iluzija umesto stvarnog života (Borba);
- Istinom protiv dogmi (kako Borba saznaje u Beogradu formiran jugoslovenski
pokret za zaštitu dece od verskih sekti) (Borba);
- Suze protiv košmara – tragom inicijative za donošenje zakona o zabrani opasnih
verskih sekti (Politika Ekspres);
- Sekte potiskuju narodnost – etnolog o malim verskim zajednicama (Politika);
- Proroci vuku za rukav po stanicama i trgovima – fenomen sekti u nas (Politika);
- Majka kao satana – tragom inicijative Nove demokratije za donošenje zakona o
zabrani delovanja opasnih verskih sekti (Politika Ekspres);
- Spas u misionarenju – da li je počela repaganizacija srpskog naroda (Politika Ek-
spres);
- Udruženo protiv zla – osnovan jugoslovenski pokret zaštitu dece i porodica od se-
kti (Politika Ekspres);
- Leglo duhovnih prevaranata – eminentni ruski teolozi nedavno u Vrnjačkoj Banji
govorili o verskim sektama (Politika Ekspres);
- Sekte u školskom dvorištu – pojava koja sve više zabrinjava (Politika);
- Organizovani kriminal – tragom inicijative da se donese zakon o zabrani opasnih
verskih sekti (Politika Ekspres);
- Šiptarska narko-mafija snabdeva drogom verske sekte;
- Sektaši oskrnavili pravoslavne običaje na sahrani;
- Razjedinjavanje srpskog nacionalnog bića;
- Cede mozak i dušu;
- Deset hiljada Jehovinih svedoka napada Srbiju (Nedeljni telegraf, 25. 11. 1998.) a
u podnaslovima: Jehove otimaju i dušu i pare, Besramno poročni, Pranje mozga
do nemoći, Oduzimaju ljudima i veru i decu;
- Novi spasitelji razbijaju zajednicu – Vaskršnja poslanica patrijarha Pavla i epis-
kopa SPC (Blic);
- Lažne mesije i proroci (Pravoslavlje, 1. mart. 1995.);
- Verske sekte i seks – Vavilon užasa (Večernje Novosti, 6. mart. 1998.)
- Sekte haraju našim gradom (Naša reč, leskovački lokalni list, 23. 11. 2001);
- Lažni spasitelji duše (Pančevac, 19. jul 2002.);
- Diverzija na pruzi – delo nepoznate sekte? (Balkan 2. 9. 2004.);
- Sekta u odelu deda mraza – u Boru sprečena podela paketića baptističke crkve
(Večernje Novosti, 24. 12. 2004); itd...
Posle ovog letimičnog pregleda naslova novinskih tekstova, u kojima je o „sektama“
iznošen krajnje negativni stav SPC i njenih vernika uz mnoštvo nedokazivih optužbi za
kojekakve zločine (u poređenju sa brojem diskriminativnih tekstova, broj onih u koji-
ma je pokušano realno sagledavanje načina delovanja i učenja malih verskih zajednica
je gotovo zanemarljiv i nije nimalo pomogao da se negativna slika o verskim manjina-
ma popravi), želim da načinimo malo detaljniji pregled dva periodična časopisa. Iako
se radi o listovima koji zbog svojih stalnih sadržaja ne zaslužuju da budu spomenuti u
1 Preuzeto iz knjige Dragoljuba B. Đorđevića: „Sekte, kultovi, proroci nove istine“, str. 117-118 i 36-37.
571
jednom ozbiljnom proučavanju, i oni su se, objavljivanjem diskriminativnih tekstova o
sektama, bili priključili opštem ludilu koje je po ovom pitanju vladalo Srbijom tokom
1998. godine. Evo šta su, između ostalog, naši jadni građani mogli da pročitaju u ovim
„stručnim“ časopisima:
Na naslovnoj stranici lista „Svedok – Dosije X“ od 10. decembra 1998. godine, stoji
velikim slovima ispisan naslov „SEKTE“, a u pozadini mrtvačke ogoljene lobanje i rek-
viziti za vršenje satanističkih rituala. U novinama je objavljen intervju sa Nikolom Ra-
dmanovićem, detektivom – specijalistom beogradske agencije „Soko sekjuriti“ i sarad-
nikom čuvenog antisektaškog „ganua“ dr Vukadina Cvetanovića. Intervju, kao što će-
mo se uveriti, obilovao je tendencioznim tvrdnjama i optužbama za koje nije naveden
ni jedan jedini dokaz. Naravno, uverićemo se i u ukupni stepen poznavanja verskih
sekti od strane ovog detektiva, i na kraju morati da završimo onom narodnom: „Saču-
vaj nas Bože od ovakvih stručnjaka“. Evo nekih izjava ovog poznavaoca:
„Iza sekti stoje svetski moćnici, koje možemo nazvati satanizovanom masonerijom.
(...) Kod nas ima više od 250 sekti, sa približno 380.000 članova, od čega je 80-tak
registrovano, kao udruženja građana, humanitarne organizacije, nevladine organizaci-
je ili verske zajednice. Ovde je poslednjih 10 godina otvoren verski supermarket u du-
hu „za svakog po nešto“. Ne postoje u principu manje ili više opasne sekte.“
Na pitanje koje su sekte, van satanističkog bloka, posebno opasne, detektiv je odgo-
vorio:
„Od pseudo krišćanskih to su svakako Jehovi svedoci (naš „stručnjak“ čak i ne izgo-
vara pravilno ime ove verske zajednice; prim. I. S.), čija je centrala za SERJ (valjda
SRJ; prim. I. S.) u Zemunu i Pentikostalna ili Pentikosna (uobičajen pogrešan naziv
kojim se sve vreme služio i dr Cvetanović; prim. I. S.) crkva sa sedištem u Siminoj 8 u
Beogradu. Zašto su opasne? Jehovi svedoci imaju najrazrađenije metode, najviše nov-
ca i najdužu tradiciju. Prvi put su kod nas registrovani još 1914, u Kraljevini Jugoslaviji
(našeg „detektiva“ bi trebalo podsetiti da 1914. god. nije postojala ni „Kraljevina Jugos-
lavija“ a niti kraljevina SHS, koja je njoj prethodila; prim. I. S.). Organizovani su kao
klasična obaveštajna služba, po sistemu „paukove mreže“ sa centralom u Bruklinu.
Pentikosna crkva je direktni zastupnik i promotor politike SAD. (...) Oni nisu ništa
drugo nego „pomoćna ruka“ američke diplomatije za proturanje interesa Pentagona.“
Pod podnaslovima „Satanske sekte vršljaju Srbijom“ i „Sve više novih sekti“ zapa-
zimo one koje sagovornik lista navodi (očigledno ne znajući da neke od „njih“ u Srbiji
postoje decenijama pa i vekovima):
„Na tlu SRJ deluju brojne verske sekte i zajednice, a među najpoznatijim su: Penta-
kostalna crkva, nadventisti (tj. adventisti; prim. I. S.), sajentolozi, baptisti, Jehovini
svedoci, Hare krišna, Red istočnih templara, Evangelisti, mormoni, Munova sekta, Šri
Ćin Moi, Ordo templi orijentis, Veda, Satija Sai Baba, Vitezovi istoka, Unifikaciona
crkva, Rotarijanci...“
Profesionalno i znalački pobrojane verske zajednice nema šta! Ne samo da su, kao
što vidimo, u isti koš zgurane i „babe i žabe“ (npr. baptisti sa „Redom istočnih templa-
ra“ i „rotarijancima“), nego su, zbog prevelikog znanja kojim raspolaže sagovornik, na
ovako malom prostoru jedni te isti pokreti spomenuti po dva puta samo na različit na-
čin. Na primer, pomenuta „Munova sekta“ je isto što i „Unifikaciona crkva“ a „Red is-
točnih templara“ je isto što i „Ordo templi orijentis“. Nije od zgorega spomenuti i to da
pored ovog, maločas citiranog teksta, sa leve strane stoji fotografija nekog filmskog
kadra koja prikazuje obnažena mrtva tela nekolicine osoba (najverovatnije starije de-
ce) kao rezultat počinjenog samoubistva.
572
CRKVA KOJA PROGANJA
Šta reći na sve ovo?
Ili, da se možda ostavimo Dosijea X, i obratimo pažnju na tekst koju je pisala osoba
od koje bi se očekivalo mnogo više stručnosti, barem sudeći prema njenom visokom
teološkom obrazovanju?
Drugi list na koji želim da obratimo pažnju, a u kome je objavljen tekst pravoslav-
nog sveštenika, protođakona Vladislava Vulovića, pod nazivom „SEKTE – put u ludilo
i pakao“, jeste mesečni časopis „Večiti fenomeni“ br. 5, od oktobra 1998. godine. Tekst
maločas imenovanog pravoslavnog sveštenika je u ovom časopisu bio glavna tema bro-
ja. Na naslovnoj strani lista, tendenciozno, da bi se čitaoci zgrozili i pre samog otvara-
nja sadržaja, objavljena je fotografija pripadnika nekog domorodačkog plemena sa
licem iscrtanim različitim šarama, iskolačenih očiju i potpuno isplaženog jezika, koji u
rukama koje su mu podignute u vis drži drveni izrezbareni nož prislonjen na svoje če-
lo. Da čitaoci ipak ne bi zaboravili šta su videli na naslovnoj strani, a pre čitanja teksta
o „neprijateljima Pravoslavlja“, ova fotografija je u još krupnijem planu, u crno beloj
verziji, ponovljena na početku specijalnog dodatka o sektama. Na prvoj stranici ovog
dodatka (str. 22 u časopisu), autor teksta je objasnio da je „termin SEKTA nametnut
Pravoslavlju, te da ono za ovu pojavu ima bolju definiciju:
„Svesno i samovoljno odstupanje od svete Božje volje naziva se bogoodstupništvo ili
bogootpadništvo“.
U nastavku protođakon Vulović objašnjava ko su, prema verovanju Pravoslavne cr-
kve, ti bogootpadnici i bogoodstupnici. Njegovu izjavu bismo trebali da dobro upam-
timo, kao još jedan dokaz ekstremne netolerantnosti i isključivosti koju ispoljava veliki
broj (pogotovo mlađih) pravoslavnih bogoslova:
„Bogoodstupništvo ili bogootpadništvo (otpadija), u ovo vreme nazvano netačnim i
nakaradnim terminom sekta, (čijom je neprimerenom upotrebom došlo do velikih ne-
doumica i nejasnoća kako u stručnim krugovima, tako i kod samih vernika, a pogotovo
kod običnog naroda), predstavlja svesno i samovoljno odstupanje od svete Bogom
otkrivene istine, danas jedino sačuvane u Svetom Pravoslavlju kao i poricanje
Gospoda Isusa Hrista Sina Božjeg za istinitog Spasitelja i Bogočoveka. (...) Bogoodstu-
pništvo se rodilo na Zapadu, u krilu izopačene ortodoksije i izopačenog shvatanja Bo-
ga. Poniklo je iz očajanja, kao moralna suprotnost katolicizmu, da sobom zameni izgu-
bljenu moralnu vlast religije, da utoli duhovnu žeđ ožednelog čovečanstva, i da ga spa-
se ne preko Hrista, nego nasilja. To je, dakle, njihova sloboda preko nasilja, to je uje-
dinjenje pomoću mača i krvi. Prema tome, veliki neprijatelj Pravoslavlja nije
samo satansko bezbožje, niti različita demonska umovanja, već i unakaženo
hrišćanstvo Zapada u licu, pre svega, rimokatolicizma. Protestantizam i
svi njegovi surogati manifestovani do danas predstavljaju, u stvari, samo nastavak
bezboštva koje se nadovezalo na ono koje je donela na svet „Velika Rimska Bludni-
ca“.
Šta zapažamo u ovom tekstu, ako ne ponajpre tvrdnju da „neprijatelje Pravoslavlja“
predstavljaju sve moguće crkve i verske zajednice, počev od u svetu pojedinačno naj-
brojnije Rimokatoličke, preko svih protestantskih crkava i njihovih „surogata“ pa do
ateista i otvorenih satanista? Baš lepo! Šta očekivati onda u nastavku teksta kada je
početak ovakav? Naravno, ništa bolje od svega onoga o čemu smo do sada govorili (na
narednim stranicama su pobrojane samo neke od mnogobrojnih malih verskih zajed-
nica o kojima je, o svakoj ponaosob, izrečeno svega po nekoliko veoma uopštenih i ne-
jasnih rečenica, na osnovu kojih niko ne može da sazna ni njihova najosnovnija vero-
vanja, a kamo li da se upozna sa „opasnostima“ koja od njih dolaze).
573
Naš ugledni sociolog religije, Milan Vukomanović, je u svojoj knjizi „Sveto i mnoš-
tvo“ dobro zapazio raširenu pojavu neargumentovane stigmatizacije netradicionalnih
verskih zajednica u Srbiji i o tome dao veoma realan sud:
„U potrazi za senzacionalizmom, tom iracionalnom, pomalo paranoidnom, strahu
od sekti najviše doprinose naši mediji. Da podsetimo samo na neke od naslova i
podnaslova u novinama: „Sekte – oružje zapada“, „Sekte haraju Srbijom“, „Sektaštvo
je bolest“, „Sektaštvo je greh“, „Sekte i novi svetski poredak“, ili, pak, definicije da je
„Sekta sve ono što nije pravoslavno“. Čitav niz surovih ubistava i samoubistava, u nas
je potpuno proizvoljno bio pripisivan različitim „sektama“ i „satanističkim kultovi-
ma“, da bi se docnije, pred sudovima, utvrdilo kako pravi motivi tih tragičnih doga-
đaja nisu imali nikakve veze s religijom, a još manje sa satanizmom. Kao rezultat te
svojevrsne fobije od „nepravoslavnih“, „sektaških“ religijskih grupa i organizacija, os-
nivaju se čak i razne antikultne organizacije koje prilično militantno nastu-
paju u javnosti. Ovim fenomenom se, štaviše, bave ne samo naši bogoslovi, već i
psihijatri, pravnici, privatni detektivi, pa i vojska! Preduzimaju se, zatim, metodološki
neutemeljena istraživanja čiji se rezultati sasvim nekritički publikuju u našim najti-
ražnijim novinama. Na primer, nedavno je u jednom beogradskom popularnom listu
objavljeno kako čak petina naših osnovaca pripada nekoj od satanističkih sekti. Dakle,
svako peto naše dete od 7-14 godina! Taj podatak je objavljen na osnovu jednog kraj-
nje problematičnog istraživanja, objavljenog na uzorku od 194 učenika iz dva razreda
iste osnovne škole.“1
Upoređivanje hrišćanskih crkava sa satanistima, i njihovo zajedničko imenovanje
neprijateljima Pravoslavlja i bezbožnicima, u novinskim tekstovima kojih je bilo jako
puno u protekle dve decenije, moglo je da kao posledicu donese, a i donelo je, krajnje
negativni stav najvećeg dela srpskog naroda prema svim manjinskim verskim grupa-
ma. Kao doprinos ilustraciji koja će nam pokazati kakvo je raspoloženje među Srbima
stvoreno prema nepravoslavnim manjinskim zajednicama poslužiće tekst mog pisma
koje je objavljeno u dnevnom listu „24 časa“ br. 235 od 13. marta 1998. godine, na str.
br. 7, kao i pisma dvojice čitalaca koji su reagovali na ovaj moj dopis. Molim svoje čita-
oce da dobro obrate pažnju na zalaganja i stavove koja sam u pismu izneo, kao i na ton
i njihovo „tumačenje“ od strane onih koji su reagovali:
PROBLEM SEKTI
Poštovana redakcijo lista „24 časa“.
Gotovo svakodnevno u ponekim novinama se mogu naći tekstovi o negativnom de-
lovanju verskih sekti, a sve češće se organizuju tribine kompetentnih stručnjaka na tu
temu, kao i televizijske emisije. U tim tekstovima i emisijama se sve nepravoslavne
verske zajednice tretiraju kao sekte, podjednako negativne, bez jasnog razgraničavanja
pojedinih od njih. Što će reći, sektama se smatraju sve zajednice protestantskog pore-
kla, koje tumače Bibliju različito od Pravoslavne crkve, okultističke i magijske grupe,
kao i satanističke sekte. Pošto se u odgovarajućim emisijama govori o sektama uopšte-
no, a ističu se negativnosti okultista i satanista, naš narod, inače verski nedovoljno
prosvećen, stiče utisak da su i sve verske zajednice protestantskog porekla negativne u
delovanju poput satanista. Ne smemo zaboraviti da u našoj zemlji postoji mnogo naci-
1 Milan Vukomanović, Sveto i mnoštvo, str. 124-125. Naglasak moj.

574
CRKVA KOJA PROGANJA
onalnih manjina (npr. Mađari i Slovaci), koje nisu tradicionalno pravoslavne kao Srbi,
već pripadaju, većinom protestantskim crkvama. Da li je ljudski i moralno pripadnike
drugih naroda smatrati sektašima i blatiti njihovo versko opredeljenje? Zar i oni ne-
maju pravo da u svojoj zemlji, gde su pravoslavni u manjini, Pravoslavnu crkvu progla-
se sektom obezvređujući je? Postoji mnogo bivših protestanata, koji su prešli u pravos-
lavlje, i Pravoslavna crkva se time diči, ali zašto onda sporiti pravo svakom punolet-
nom Srbinu, ili bilo kome drugom da se, ako on to želi, priključi nekoj od protestant-
skih zajednica? Smatram da po tom pitanju ne bi trebalo koristiti dvostruka merila,
već dozvoliti svakome čoveku mogućnost opredeljenja, uz krajnje objektivno obavešta-
vanje javnosti o radu svih verskih zajednica u Jugoslaviji, jer je huškanje i mržnja jed-
no od najvećih zala. Setimo se Bogočoveka Hrista, koji je rekao: „Ljubi bližnjega svoga
kao samoga sebe“.
Srdačan pozdrav Ivica Stamenković, Beograd
OBMANA NEUPUĆENIH
Protestantske crkve su nastale kao reakcija na supremaciju rimokatoličke crkve, pa
su tako i sve pravoslavne crkve u suštini protestantske. Dakle potpuna je neistina da
(valjda vladajuća) Pravoslavna crkva (koja i gde?) trpa u istu vreću sa sektama i protes-
tantske crkve. Ne samo da je uvredljivo već je i zlonamerno tvrđenje da (opet koja?)
Pravoslavna crkva ne poštuje svoju hrišćansku braću koja pripadaju drugim crkvama.
Naprotiv postoji kontinuirana saradnja, ali sa crkvama a ne sa sektama.
Naš „verski neprosvećen narod“ (valjda srpski) ipak nije toliko neobavešten da mu
se može podmetnuti rog za sveću. Verovatno je malo njih koji će prihvatiti da je razlika
između hrišćanskih crkava i sekti samo u tome što sekte „tumače Bibliju različito od
Pravoslavne crkve“. Te razlike su mnogo dublje i treba reći otvoreno, nepremostive, pa
sa te strane treba i posmatrati pokušaj da se verske sekte izjednače sa protestantskim
crkvama. Svojom neaktivnošću u izvesnim delovima zemlje Srpska pravoslavna crkva
dozvolila je jačanje verskih sekti. Isti prigovor bi mogle da podele sa njom i ostale
hrišćanske crkve.
Hvala na ustupljenom prostoru.
Lj. M.
24323 Feketić
(„24 časa“ br. 242, 21-22. mart 1998.)
PROBLEM PROBLEMA
Povodom pisma objavljenog u „24 časa“ br. 235 od 13. marta 1998. godine, u rubri-
ci „Klub čitalaca“ pod naslovom „Problem sekti“.
Ako se tekstovi ovakve sadržine i dalje budu objavljivali, od rešavanja bilo kog na-
rodnog problema neće biti ništa. I opet, ako. Ako je sekta g. Ivice Stamenkovića kod
državnih organa registrovana kao verska zajednica ne znači da ona to i jeste. Ustav ove
zemlje za tu oblast i nema drugi termin. No, ako ne zna Ustav, zna nauka. Verske zaje-
dnice i sekte su dva različita pojma.
575
Čudi me da g. I. Stamenković uopšte i upotrebljava termin „Bogočovek“. Ova isklju-
čivo pravoslavna složenica suviše je teška da bi se njome bilo ko kitio i olako koristio u
ovakve svrhe. I citat koji navodi nije rekao Bogočovek već Bog, još u Starom zavetu.
Ne verujem da g. Ivica Stamenković bilo kog ljubi, Srbe posebno.
S. J.
Jagodina
(„24 časa“ 23. mart 1998.)
Pošto smo se na ovaj način uverili da su mentalna manipulacija i sluđivanje srpskog

naroda od strane sveštenika – inkvizitora i njihovih saradnika kvazi – stručnjaka, tipa
Biljane Đurđević – Stojković i slično nastrojenih novinara, doneli očekivane planirane
efekte koji se vidljivo očituju u krajnje negativnom odnosu prema svemu nepravoslav-
nom a pogotovo „sektaškom“ kod većeg dela srpskog naroda, izvršićemo i konkretan
pregled događaja koji su se odigrali proteklih godina. Ovaj pregled će se odnositi na
dešavanja koja su direktno povezana sa višegodišnjom hajkom na manjinske višenaci-
onalne verske zajednice, koja gotovo nesmanjenom žestinom, pogotovo kroz stalno
publikovanje novih knjiga o sektama, traje sve do današnjih dana.
Posledice verske diskriminacije i dezinformisanja građana Srbije i

Crne Gore
Posle svih tekstova koje smo do sada pročitali, a koji predstavljaju čitavo more
(zlo)namerno plasiranih poluistina i otvorenih laži o delovanju manjinskih evanđeosko
– protestantskih kao i ostalih verskih zajednica, čiji talasi još uvek istom silinom zap-
ljuskuju umove naših, već dovoljno razgnevljenih i ostrašćenih građana, utičući na spi-
ranje i ono malo zdravog razuma što je ostalo u njihovim glavama, kakve posledice po
naše društvo možemo da očekujemo? Sasvim sigurno ne pozitivni razvoj međuljudskih
odnosa, demokratske svesti i tolerancije prema različitostima! Ono što možemo da
očekujemo jeste gnev zavedenih građana prema „zlim pripadnicima razornih sekti“
preobučenih u uzorne domaćine i moralne i poštene ljude (vukovima u jagnjećoj koži),
i želju za osvetom prema onima koji predstavljaju tako veliku opasnost po decu i om-
ladinu, tj. prema onima koji su krivi za gotovo sva zla koja su nas u poslednje vreme
zadesila (kao što su narkomanija, alkoholizam, trgovina belim robljem, kidnapovanja,
nestanci lica, ubistva i samoubistva, izgubljeni ratovi itd.).
Upravo ovakve rezultate je dalo i istraživanje javnog mnjenja u Srbiji i Crnoj Gori
rađeno tokom 2000. godine. Ovim istraživanjem je bilo obuhvaćeno 1004 ispitanika,
741 u Srbiji i 263 u Crnoj Gori, a od strane Jugoslovenskog udruženja za verske slobo-
de (JUVS).
Na postavljeno pitanje „Da li sebe smatrate tolerantnim?“, samo po nekoliko pro-
cenata ljudi u Srbiji i Crnoj Gori je odgovorilo negativno:
„Dileme ili tačnije problemi u pogledu tolerancije naročito dolaze do izražaja i proi-
zilaze iz odgovora ispitanika o sebi odnosno ličnom odnosu prema toleranciji. Samo
3% u Crnoj Gori i 5% u Srbiji smatra sebe netolerantnom osobom, dok 75% ili 3/4 u
Srbiji i 67% ili 2/3 u Crnoj Gori sebe ocenjuje pozitivno tj. kao „veoma tolerantnu“
osobu ili osobu koja se trudi da bude tolerantna.“1
1 Novak A. Popović, Da li smo tolerantni? JUVS, Beograd 2001.

576
CRKVA KOJA PROGANJA
Međutim, i pored ovako velikog broja „tolerantnih“, u istom ispitivanju upravo te
osobe su, u isto vreme, ispoljile visok stepen netolerancije prema različito verujućima i
njihovom delovanju. Evo šta je dalje pokazalo pomenuto istraživanje:
„Gde se ispoljava netolerancija? Rezultati pokazuju znatno prisutne deficite verske
tolerancije posebno u odnosu na manje verske zajednice: Adventiste, Baptiste, Metodi-
ste i Pentakostalce, koje se u literaturi i svakodnevnoj jezičkoj upotrebi nazivaju „sek-
te“.
Istraživanje pokazuje da mnogi ispitanici prema pojmu „sekte“ imaju negativne
asocijacije. Oni uglavnom povezuju male verske zajednice sa negativnim, devijant-
nim društvenim grupama, „satanistima“ i sl. To se izrazito ispoljava kada su u pitanju
aktivnosti crkava na planu pridobijanja mladih vernika. U Srbiji 79%, a u Crnoj Gori
76% ispitanika ne odobrava takve aktivnosti malih verskih zajednica. Netolerancija pa
čak i neprijateljstvo ispoljeno je i po pitanju tretmana ovih verskih zajednica u druš-
tvu kao „otpadnika od vere“. U Srbiji se 41%, a u Crnoj Gori 52% ispitanika izjasnilo za
zabranu, a pored toga i primenu nasilnih sredstava u borbi protiv „otpadnika“
od vere tj. malih verskih zajednica.“1
Kao osnovne razloge za ispoljavanje netrpeljivosti prema tzv. sektama, dr Novak
Popović, rukovodilac Centra za medije i komunikacije, navodi tri najznačajnije stvari, a
to su neinformisanost građana, nedostatak saznanja o osnovnim ljudskim pravima (u
koje spada i pravo na odabir veroispovesti), kao i negovanje predrasuda (jer životna i
društvena praksa ne pružaju dokaze o negativnom delovanju maločas pomenutih ma-
lih verskih zajednica).2
Sa druge strane, možemo da zaključimo da jedan od najosnovnijih problema nije
neobaveštenost građana već pogrešna obaveštenost koja je potekla od strane nesaves-
nih autora, u ovom poglavlju pomenutih, pamfletskih knjiga (koje se ni u kom slučaju
ne mogu nazvati ozbiljnim i dokumentovanim naučnim delima), i mnogobrojnih sen-
zacionalističkih novinskih članaka!
U maločas navedenom tekstu, koji predstavlja opis stavova onih koji čine javno
mnjenje u Srbiji i Crnoj Gori, saznali smo da se veliki broj ispitanika založio i za upot-
rebu nasilja radi sprečavanja daljeg delovanja verskih sekti. Da se, nažalost, mnogi
nisu zaustavili samo na usmenom zalaganju za nasiljem, već da su od početka ‘90-tih
godina prošlog veka počeli da ga sprovode u praksu, dokazuju nam mnogobrojni pri-
meri iz svakodnevnog verskog života malih verskih zajednica (sekti) u našoj zemlji. U
poslednjem delu ovoga poglavlja (koji sledi), opisaću samo neke od događaja koji su se
odigrali u zadnjih nekoliko godina, a sa kojima građani naše zemlje uglavnom nisu
upoznati - iz razloga medijske blokade i nespremnosti da se pred domaćom ali i svet-
skom javnošću SPC i njeni jurišnici predstave u pravom svetlu, kao oni koji i te kako
ugrožavaju ne samo verske slobode već i golu egzistenciju svojih verskih neistomišlje-
nika, čestitih i poštenih građana naše zemlje.
Pregled čitavog niza „incidenata“ od kojih su neki mogli da odnesu i mnoštvo ljud-
skih života, a koji se tiču fizičkih napada na objekte malih verskih zajednica kao i na
njihove članove, počećemo opisivanjem zbivanja koji su se desila od početka XXI veka,

2 „Međutim, određenu pažnju privlače odgovori ispitanika u Srbiji koji se odnose na sekte kao „agresivne i
opasne“ entitete i na sam pojam sekta. Takve ocene, posebno kada su u pitanju konkretno navedene ver-
ske zajednice, su neadekvatne i neočekivane s obzirom da one svojim delovanjem do sada nisu manifesto-
vale negativno ponašanje niti prouzrokovale bilo kakve oblike netolerancije prema svojoj okolini ili štetne
posledice po društvenu zajednicu.“ Isto, str. 11-12.
577
dakle od pre samo nekoliko godina. Razlog nepominjanja onih ranijih je jednostavan.
Nemilih događaja vezanih za ugrožavanje verskih prava i sloboda nepravoslavnih u
Srbiji ima tako puno, da bi za njihovo nabrajanje i opisivanje bilo potreban prostor
čitave jedne knjige.
- Prvi od događaja koji bih želeo da spomenem jeste održavanje tribine na novosad-
skom Filozofskom fakultetu 19. 4. 2001. godine sa temom: „Veronauka u školi?“, na
kojoj su pored profesora Filozofskog i Pravnog fakulteta gostovali i predstavnici tri
manjinske verske zajednice, Adventističke, Baptističke i Evanđeoske (Pentekostne)
crkve.
Pošto je pomenuta tribina bila najavljivana danima unapred, između ostalog i pla-
katima koji su bili izlepljeni po gradu, prvi incident koji se dogodio jeste prelepljivanje
pomenutih plakata drugima na kojima je bila ispisana, krupnim slovima, reč „SEKTA“.
Noć pre održavanja tribine, razbijena su dva velika dvostruka prozora na objektu bap-
tističke crkve, što je dodatno podiglo tenziju izazvanu ranijim prelepljivanjem plakata.
U razgovoru sa jednim od starešina baptističke crkve, novinar „Građanskog lista“, koji
je izveštavao o ovom događaju, saznao je da su prozori na pomenutoj crkvi bili razbije-
ni i nekoliko nedelja ranije, a da su na fasadi već duže bile ispisane parole: „Jeres“ i
„Marš iz Srbije“. Tokom jutarnjeg programa na TV Novi Sad, povodom održavanja tri-
bine, svojom porukom se oglasio i vladika bački Irinej Bulović, rekavši da „sekte ne
mogu da utiču na formiranje svesti naroda i založio se za uvođenje veronauke u škole“.
Pre same tribine, na Filozofski fakultet stigla je najpre policija, potom pripadnici „Srp-
skog nacionalnog fronta“, a zatim i gosti tribine. Pripadnici „Srpskog nacionalnog
fronta“ su na ulazu svim građanima delili letke sa porukom „Reci NE sektama“ i obja-
šnjavali im da svaki Srbin mora da bude pravoslavan te da je sve drugo sektaštvo. Je-
dan od članova ove organizacije, koji nije želeo da se predstavi okupljenim novinarima
izjavio je da je „Srpski nacionalni front“ osnovan samo dan pre održavanja tribine iz
revolta prema najezdi sekti u Srbiji. On je izjavio da organizaciju čine studenti raznih
novosadskih fakulteta i da im je cilj očuvanje svetinja srpskog naroda. Predstavnici ove
organizacije su nazvali sve crkve koje su učestvovale na tribini sektama. Treba istaći
činjenicu da su, naravno, na pomenutu tribinu bili pozvani i predstavnici Srpske pra-
voslavne crkve, koji se nisu odazvali jer nisu želeli da budu u društvu sektaša (što je
bilo burno pozdravljeno od strane jednog dela okupljene publike). Prema izjavi datoj
novinarima jednog od gostiju tribine, episkopa Protestantsko – evanđeoske (pentekos-
tne) crkve, Aleksandra Mitrovića, očigledno je da je SPC organizovala incidente koji su
se desili uoči i tokom same večeri kada je tribina održana. On je to zaključio na osnovu
toga što su u društvu pripadnika „Srpskog nacionalnog fronta“ viđeni i pravoslavni
sveštenici. Prema njegovom mišljenju, „informacija koja se protura da iza svega stoje
revoltirani građani, samo je pokušaj prebacivanja pažnje s verskog i nacionalnog na
građansko nezadovoljstvo, iako postoje informacije da su u ranijim hajkama učestvo-
vali i ljotićevska omladina, Obraz pa i organizacija Crkva svetog Aleksandra Nevskog“.
Prema rečima g-dina Mitrovića, zbog proglašavanja i izjednačavanja malih verskih
zajednica sa satanističkim kultovima, još 21. januara 1998. godine je upućen pismeni
protest vlastima SRJ, ali se na taj protest nije reagovalo niti se bilo šta preduzelo. Baš
nasuprot, te iste godine, Skupština AP Vojvodine je usvojila dokument u kome se pred-
laže niz mera zaštite od verskih sekti, bez objašnjenja šta su zapravo sekte. Nakon toga
su, prema rečima Mitrovića, pojedini nastavnici u školama javno obeležavali decu koja
su bila članovi malih verskih zajednica kao „predstavnike sekti“.
578
CRKVA KOJA PROGANJA
- Prema kratkom izveštaju „Glasa javnosti“ datiranog od 17. aprila 2001. godine
(dva dana pre maločas pomenute tribine, a samo dan pre razbijanja prozora na novo-
sadskoj baptističkoj crkvi), u rubrici „Beograd“, objavljeno je da su nepoznati počinioci
demolirali molitveni dom adventističke crkve u Borči. Evo kako glasi deo pomenutog
članka:
„Adventistička crkva u ulici Narodne omladine 6 u Borči bila je nedavno ponovo na
meti vandala. Za sada nepoznata lica razvalila su vrata i polupala stakla na svim prozo-
rima.
„Naša crkva je već nekoliko meseci na udaru. Najpre nam je u decembru neko cr-
nom farbom obojio celu zgradu, a za poslednjih mesec dana tri puta su nam obijali
vrata. Čitava unutrašnjost zgrade crkve je i dalje prekrivena staklom. Policija je sva tri
puta izašla na uviđaj i napisala zapisnik, ali je jedino konstatovala da nije u pitanju
provala, jer nam ništa nije odneto“ tvrdi Vlastimir Rančić, sveštenik Adventističke crk-
ve.“ (str. 11).
Juni 2003. godine.

Sveštenik Evangeličko – metodističke crkve iz Vršca, Jano Sjanta je izvestio ostale
manjinske crkve o napadu na njihov objekat koji se desio u noći između subote i nede-
lje, 15. juna (dakle, plan je bio onemogućavanje vršenja nedeljnog bogosluženja), isti-
čući da se kamen težine 600 grama, veličine muške pesnice, kojim je gađan prozor oko
1.15 časova posle ponoći, zario u zid svojom najoštrijom ivicom. Isti sveštenik kaže da
su napadi na njihovu versku zajednicu otpočeli od pre nekoliko godina kada je razbije-
na tabla sa natpisom crkve. Od tada je usledilo čak osam napada kamenjem i ciglama,
od kojih su u tri navrata razbijani prozori, roletne, pa čak i metalne zaštitne rešetke. U
jednom od napada je postavljen i neslavan rekord. Rezultat bacanja 6 cigli, koje su bile
odnekud donesene, a od kojih je jedna težila i čitavih 4 kg, tom prilikom je bio razbija-
nje čak 11 prozorskih krila. Više puta je bio oštećen i sveštenikov automobil i to kad
god bi bio parkiran na ulici ispred crkve. Lokalna policija ubeđuje vernike ove crkve da
je reč o delima koje vrše pijani ljudi, ali oni veruju da su u pitanju planirani i dobro
osmišljeni napadi.
Juni 2003. godine.

Gotovo paralelno sa kamenovanjem Evangeličko – metodističke crkve u Vršcu, ba-
canje kamenica na svoj verski objekat iskusili su i baptisti iz Pančeva. U toku nekoliko
uzastopnih noći, nepoznati izgrednici su u više navrata (preko visoke kapije na kojoj je
godinu dana ranije bio ispisan natpis: OVO JE SEKTA), gađali veliko staklo na vratima
baptističkog molitvenog doma, sve dok ga u noći 21/22. juna, zajedno sa nekoliko žan-
dinjera sa cvećem, nisu razbili. Lokalna crkva je podnela krivičnu prijavu protiv N. N.
lica, a izvršioci, ni posle pet godina nisu otkriveni.
Juni 2003. godine.

Prva baptistička crkva iz Beograda je u ponedeljak 30. juna 2003. godine podnela
prijavu policiji protiv nepoznatih osoba zbog ispisivanja grafita preteće sadržine. Sta-
rešinstvo crkve pretpostavlja da je ovaj grafit sačinjen nekoliko dana ranije. Na zidu
ograde, sa ulične strane bilo je napisano (vodoravno): BEŽITE DOK MOŽETE! SMRT
SEKTAŠIMA! A uspravno: SRBIJA. U prijavi policiji je navedeno da ovo nisu prvi iz-
579
gredi te vrste već da grafiti slične sadržine stoje na zgradi ove crkve već 2-3 godine, a
počinioci ih svakih nekoliko meseci obnavljaju i podebljavaju.
Avgust 2003. godine.

Starešinstvo Protestantske - evanđeoske (pentekostne) crkve iz Vršca je izvestilo o
ispisivanju velikog pogrdnog grafita na fasadi svoje crkve. O ovoj pojavi je obavešten i
inspektor lokalnog SUP-a zadužen za verska pitanja, koji je potvrdio da pisani grafit na
fasadi predstavlja otvorenu pretnju. Starešinstvo crkve je obavestilo ostale male verske
zajednice sa kojima kontaktira da se, takođe, već mesecima unazad neprestano razbija-
ju prozori na njihovom verskom objektu. Pre nekoliko godina je na vratima ove crkve
bio zalepljen proglas na kome su bila istaknuta verovanja satanističkih kultova i oba-
veštenje upućeno crkvi da će progonstvo u Vršcu početi upravo od nje.
Februar 2004. godine.

U noćnim časovima između 26. i 27. februara, razbijen je prozor na novosadskoj
baptističkoj crkvi.
Mart 2004. godine.

Dana 18. marta oko 23 časa, grupa od oko 30-tak huligana bacila je dva molotovlje-
va koktela na „Biblijski kulturni centar“ u Nišu, koji radi pod okriljem Crkve Božije, u
nameri da ga zapali. Hitnom intervencijom prisebnih ukućana, koji su na vreme pri-
metili požar, sprečena je šteta širih razmera.1
April 2004. godine.

Krajem aprila meseca, oko ponoći, velikim kamenim blokovima razbijena su tri
prozorska stakla na verskom objektu „Hrišćanske zajednice“ u Novom Sadu. Starešins-
tvo crkve je izvestilo da je počinjena velika materijalna šteta.
Avgust 2004. godine.

U roku od samo tri dana, od subote 31. 07. do utorka 03.08. 2004. godine razbijeno
je 10-tak prozora na novosadskim protestantskim crkvama: Baptističkoj i Hrišćanskoj
zajednici.
Na vestima Radio televizije B-92, 4. avgusta je objavljena vest da su u sredu rano
ujutro (4. avgusta) nepoznata lica razbila četiri dupla stakla na ulazu u objekat
Hrišćanske zajednice u Novom Sadu, kao i da su neposredno pre toga ciglama razbije-
na prozorska stakla i jedno staklo na ulaznim vratima hrišćanske humanitarne organi-
zacije „Duga“.
U noći između nedelje i ponedeljka 8/9. avgusta, polomljena su i stakla na prozoru
i vratima romskog centra „Oaza“ i prostorijama PEC „Zajednica Roma“ u Jagodini. Na
isti način su polomljena stakla i oštećena fasada i tokom noći između 4. i 5. juna iste
godine. Inače, ovaj objekat služi za bogoslužbeno okupljanje Roma evanđeosko - pro-
1 Ovaj napad je sasvim sigurno povezan sa događajima na Kosovu i Metohiji od 17. i 18. marta 2004. godine,
kada su spaljene mnoge srpske kuće i verski objekti SPC od strane albanskih ekstremista. Prilikom protes-
ta Srba, povodom uništavanja srpske imovine na Kosmetu, spaljene su i džamije u Beogradu i Nišu.
580
CRKVA KOJA PROGANJA
testantske veroispovesti, a u njemu se nalaze i prostorije vrtića (zabavišta) za romsku
predškolsku decu.
Decembar 2004. godine.

Tokom noći 25/26. decembra, (dakle tokom proslavljanja božićnih praznika po no-
vom kalendaru) oko 01 čas iza ponoći, grupa izgrednika je, uz bacanje petardi, razbila
dva prozora na bogoslužbenom objektu Crkve Božije u Sremskoj Mitrovici, i nogama
izbila lim na ulaznoj kapiji.
Ipak, nisu svi „incidenti“ vezani isključivo za vršenje napada na pokretnu ili nepo-
kretnu imovinu malih verskih zajednica i njihovih službenika. Neki od njih su bili us-
mereni i na ugrožavanje života posetilaca različitih, uredno prijavljenih, skupova u
organizaciji manjinskih crkava.
Na primer, tokom leta 2001. godine u organizaciji Hrišćanskog centra iz Bačke Pa-
lanke, koji radi u sklopu Ujedinjene pentekostne internacionalne crkve (koja u našoj
zemlji deluje već 80 godina), održan je, u sportskoj hali „Tikvara“, međunarodni skup
organizovan povodom „stogodišnjice pentekosta u Evropi“. Slične proslave su ranijih
godina organizovane i u Belgiji, Belorusiji, Rusiji, Ukrajini, Španiji, Nemačkoj i Norve-
škoj i svuda su protekle bez incidenata. Međutim, da na „brdovitom Balkanu“ (pa ma-
kar i u ravnoj višenacionalnoj Vojvodini) ne mora da bude onako kao što je bilo svuda
u svetu, dokazano je i ovoga puta. Naime, u toku ove konferencije, kojoj su prisustvo-
vali i mnogi strani državljani, ispred pomenutog sportskog centra organizovan je pro-
test od strane 20-tak militantnih građana koji su se predstavili kao vernici SPC, a koji
su protestvujući protiv manifestacije pretili organizatorima proterivanjem i linčom, pri
čemu su bacili i molotovljev koktel na autobus gostiju iz Pančeva. Na ovom mestu na-
vešću i deo novinskog teksta (koji nosi naslov: „Sramota za grad“) objavljenog 19. 7.
2001. godine (nažalost nedostaju podaci o kom je listu reč), koji opisuje dalje događa-
je, a kojeg je sačinio novinar Lj. Petrović:
„Takođe su razbili (prisutni demonstranti; prim. I. S.) ulazna vrata na Sportskom
centru i spalili imovinu hrišćanskog centra vrednu 2.000 nemačkih maraka. Nakon
pregovora demonstranti su pustili učesnike skupa, njih 600-700, da odu, ali su pritom
kamenovali dva autobusa i fizički napali stranog državljanina. Jedan od gostiju je pre-
net u bolnicu u Novi Sad, jer mu je pukla lobanja. Bilo je i lakših povreda a naneta je i
materijalna šteta“.
Da od ovoga zla male verske zajednice može snaći još gore, dokazuje i događaj koji
se zbio 8. avgusta 2003. godine u Vrdniku. Naime, toga dana, sa početkom u 21 čas,
bio je zakazan koncert hrišćanske muzike u čast jubilarne 30-godišnjice organizovanja
hrišćanskih kampova u tom mestu. Koncertu je prisustvovao veliki broj mladih (oko
350 ljudi), uglavnom do 25 godina starosti, iz svih krajeva Srbije, ali i iz inostranstva:
iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Nemačke, Sjedinjenih Američkih Drža-
va, Kanade i Holandije. Koncert koji je bio uredno prijavljen MUP-u, stanici policije u
Irigu, i za koji je bila izdata uredna dozvola, policija nije obezbeđivala niti je bila prisu-
tna u blizini mesta održavanja. Čitav događaj je proticao po planu oko sat vremena,
kad je oko 22 časa nepoznati počinilac najverovatnije sekirom presekao kabl za dovod
struje i na taj način prekinuo ozvučenje. Pošto je šef obezbeđenja koncerta, lokalni
vernik koji je i stručnjak na polju elektrotehnike otklonio kvar u toku 15 minuta, kon-
cert je nastavljen, ali ne zadugo. Pola časa kasnije odjeknula je snažna detonacija izaz-
581
vana eksplozijom ručne bombe (ili nečeg sličnog) koja je bila bačena na učesnike kon-
certa, od takođe nepoznatog izvršioca koji se odmah potom izgubio u mraku. Bogu
hvala, bomba koja je bila bačena pala je između parkiranih automobila učesnika kon-
certa, tako da je deo gelera, koji nije našao mesto u oštećenim vozilima, odleteo u vis
lomeći grane drveća – koje su počele da padaju na prestravljene gledaoce. Policija, ko-
ja je bila pozvana nakon ovog zlikovačkog napada stigla je sa znatnim zakašnjenjem.
Nakon izvršenog uviđaja ona se povukla, a mnogi prisutni su napustili koncert plašeći
se novih napada nepoznatih zločinaca. No, ovaj bombaški napad nije bio kraj nevolja-
ma. Posle završetka koncerta, oko ponoći, prilikom pakovanja muzičkih instrumenata i
ozvučenja, pojavio se crni automobil (čija je marka i registarski broj upamćen od stra-
ne organizatora muzičke priredbe) čiji se vozač neprestano obrušavao na učesnike
koncerta dovodeći ih u životnu opasnost. Policija je pozvana ponovo, ali kada je izdale-
ka videla o kom se automobilu – napadaču radi, okrenula je svoje vozilo i otišla sa me-
sta događaja. Sutradan je policija ipak izašla i izvršila uviđaj a mesto nemilih događaja
je obišao i predsednik Opštine koji je pred organizatorima koncerta izrazio zabrinutost
i osudio napade fanatizovanih izgrednika.1
Kao što vidimo, Srbija nije baš najbezbednije mesto za bogoslužbeni život i delova-
nje pripadnika malih verskih zajednica. Medijska hajka i dalje uzima svoj danak u oš-
tećenim fasadama, razbijenim prozorima, razlupanim vratima, i uništavanju ostale
imovine pripadnika netradicionalnih veroispovesti u našoj zemlji. Međutim, ono što
takođe možemo da ocenimo kao zapanjujuće jeste činjenica da samo mali broj medija,
i to samo ponekad, izveštava o ovakvim dešavanjima koja se mogu završiti i masovnim
tragedijama. Da zlo bude gore, ne trude se samo mediji da sakriju stvarni obim ugro-
ženosti nepravoslavnih u Srbiji, već to čine i zvanični državni organi, koji narodu servi-
raju lažne izveštaje! Konkretno, radi se o grubom preinačavanju izveštaja američkog
Stejt departmenta o verskim pravima i slobodama u SCG koji je krajem 2003. godine
uručen Vladi državne zajednice. Evo kako u celini glasi tekst iz lista „Danas“ od 10. 2.
2004. godine, u rubrici „reagovanja“2, kojeg je ovim povodom poslao protestantski
teolog iz Beograda Radovan Bogdanović:
Neko ne zna engleski

Molim Vas da uporedite ova dva izveštaja, jer je više nego očigledno da oba ne mo-
gu biti tačna. U ovoj zemlji je neko ili glup, ili laže, ili ne razume engleski jezik.
„Ljajić: Napredak na planu ljudskih prava
Beograd – Ministar Srbije i Crne Gore za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić i
predstavnici Ambasade SAD u Beogradu ocenili su u petak (19. decembra) da je u SCG
učinjen značajan napredak na planu zaštite ljudskih i verskih sloboda manjina. Politi-
čki savetnici Ambasade SAD u Beogradu Luis Krisok i Laura Luftid Ljajiću su uručili
godišnji izveštaj Stejt departmenta o stanju verskih sloboda i prava manjina u Srbiji i
Crnoj Gori, navodi se u saopštenju Direkcije Saveta ministara SCG za informisanje. U
izveštaju se pozitivno ocenjuje stanje u toj oblasti u SCG i navodi da je sve manje us-
kraćivanja i zloupotrebe verskih sloboda manjina i da je u slučajevima pojedinačnih
incidenata država pravovremeno reagovala. Predstavnici Ambasade SAD su istakli da
1 Sve informacije o incidentima pominjanim u poslednjem delu ovog poglavlja (sem onih koje su označene
kao navodi iz dnevnih listova) preuzete su iz izveštaja: <pismo-o-srbiji@yahoogroups.com>.
2 Tekst ovog novinskog članka preuzet je takođe iz izveštaja: <pismo-o-srbiji@yahoogroups.com>, od 11. 2.
2004. god.
582
CRKVA KOJA PROGANJA
je značajan doprinos u napretku u toj oblasti dalo Ministarstvo za ljudska i manjinska
prava SCG“ (B92, 19. decembar 2003).
Originalno iz izveštaja:
„Serbia and Montenegro
Izveštaj o međunarodnim religioznim slobodama 2003.
Biro za demokratiju, ljudska prava i rad američkog Stejt departmenta.
Manjinske verske zajednice izveštavaju o produženom problemu vandalizma na cr-
kvenim zgradama, grobljima i ostalim verskim prostorijama. Prema Forumu 18 njuz
servisa, oko 30 napada dogodilo se tokom perioda koji je obuhvaćen ovim izveštajem,
uključujući bacanje molotovljevog koktela na kuću Sanatan u okolini Beograda. Mnogi
od napada obuhvatili su grafite ispisane sprejom, bacanje kamenja ili prljanje nadgro-
bnih spomenika, a u brojnim slučajevima pričinjena je mnogo obimnija šteta. Bilo je
oko deset incidenata u kojima su nadgrobni spomenici oskrnavljeni, uključujući one
na jevrejskom, muslimanskom i luteranskom groblju.
Novinari i verski lideri primetili su da se nastavlja propaganda protiv sekti u srp-
skim novinama.
Manjinskim hrišćanskim crkvama, poput baptističkih, adventističkih, Jehovinih
svedoka i drugih, štampa u Srbiji i Crnoj Gori obično daje nadimak „sekta“. Verski li-
deri su opazili da se slučajevi vandalizma često javljaju neposredno posle pojave izveš-
taja o sektama u novinama. Prema nekim izvorima, činjenica da je vodeći srpski struč-
njak za sekte jedan policijski kapetan čiji se radovi koriste na vojnoj i policijskom aka-
demijama, dalje komplikuje situaciju. (18. decembar 2003).“1
I tako, dok se gotovo svakodnevno nastavlja grubo kršenje osnovnih ljudskih prava
pripadnika manjinskih verskih zajednica, njihove humanitarne organizacije ne presta-
ju da čine ono što su neprestano radile od početka ‘90-tih godina prošlog veka, a to je
deljenje humanitarne pomoći svima, a ponajviše pravoslavnim Srbima.
Šta više, tokom leta 2004. godine, prilikom zvanične posete delegacije verskih lide-
ra iz SAD našoj zemlji (prilikom koje su posetili i Kosmet i upoznali se sa obimom ra-
zaranja srpskih kuća, crkava i manastira poslednjih godina), pastor Majkl Fokner, sta-
1Evo kako u originalu na engleskom glase, od g-dina Radovana Bogdanovića prevedeni, izvodi iz izveštaja o
stanju verskih sloboda u SCG, koje su Ministru Ljajiću predali politički savetnici Ambasade SAD, 18. de-
cembra 2003. godine, a koji su našoj javnosti predstavljeni u formi primljenih priznanja za očuvanje viso-
kog nivoa verskih sloboda u našoj državi:
„Serbia and Montenegro, International Religious Freedom Report 2003; Released by the Bureau of
Democracy, Human Rights and Labor, US Department of State...
Minority religious communities report continued problems with vandalism of church buildings, cemeteries
and other religious premises. According to the Forum 18 News service, approximately 30 attacks occurred
during the period covered by this report, including a Molotov cocktail being thrown at a Sanatan residen-
ce outside Belgrade. Many of the attacks involved spray-painted graffiti, rock throwing, or the defacing of
tombstones but a number of cases involved much more extensive damage. There were about ten incidents
in which gravestones were desecrated, including those in Jewish, Islamic, and Lutheran cemeteries.
Journalists and religious leaders noted the continuation of anti-sect propaganda in the Serbian press.
Minority Christian churches, like Baptists, Adventists, Jehovah’s Witnesses, and others often are given the
sect moniker in the press in Serbia and Montenegro. Religious leaders have noted that instances of vanda-
lism often occur soon after press reports on sects. According to some sources, the fact that one of Serbia’s
leading experts on sects is a police captain whose work are used in military and police academies further
complicates this situation.
Released on December 18, 2003.“
Tekst ovog izvoda iz izveštaja američkog Stejt Departmenta preuzet iz:
<pismo-o-srbiji@yahoogroups.com>, od 19. 12. 2003.
583
rešina najveće baptističke crkve iz Njujorka, izrazio je iskrenu želju američkih baptista
da, kako je rekao, „usvoje jednu pravoslavnu parohiju na Kosovu i Metohiji“, što pod-
razumeva pružanje finansijske pomoći radi ponovne izgradnje i obnove porušenih ver-
skih objekata i uspostavljanja redovnih bogosluženja. Evo kako je o poseti američkih
verskih lidera izvestio list „Večernje novosti“, 13. avgusta 2004. godine, na strani 7,
prenoseći ujedno i izjavu predsednika Saveza baptističkih crkava u Srbiji, dr Aleksan-
dra Birviša:
„Delegacija crkava i verskih zajednica SAD, koja ovih dana boravi u Srbiji gde se su-
srela s najvišim državnim funkcionerima i velikodostojnicima SPC, izrazila je u više
navrata iskrenu hrišćansku solidarnost za stradanje srpskog naroda i njegovih svetinja
na Kosovu i Metohiji. Sam dolazak, kako su rekli njeni članovi, bio je motivisan željom
da se iz verskog ugla sagleda sva istina o kosovskim zbivanjima, i da se stradalim crk-
vama pruži odgovarajuća pomoć. Pažnju je ovim povodom privukla izjava lidera najve-
će Baptističke crkve u Njujorku Majkla Foknera, da ova crkva čak namerava da „duho-
vno usvoji“ jednu crkvu i parohiju na Kosovu i Metohiji, ne bi li joj na taj način pomo-
gla da stane na noge. Izjava je među mnogima stvorila izvesne nedoumice, uz dozu
sumnje šta bi to konkretno moglo da znači. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gde je dele-
gaciju primio patrijarh Pavle s vladikama, nemaju pravog odgovora. - Duhovno usva-
janje je izraz širokog značenja a u konkretnom slučaju teško je izvući zaključak šta je
gost iz Amerike hteo da kaže – veli ovim povodom vladika zahumsko – hercegovački i
član Sinoda SPC Grigorije. – Mislim da je verovatno u pitanju samo razuđen američki
način izražavanja. Sve što je dobronamerno, treba da bude pozdravljeno. Poglavar
Baptističke crkve za Srbiju i Crnu Goru, teolog dr Aleksandar Birviš, ipak smatra da je
Foknerova poruka sasvim jasna: - Oni sigurno ne žele da nekome nametnu svoju veru,
već da postanu neka vrsta zaštitnika jedne crkve i jedne parohije na Kosovu i Metohiji.
To znači da joj pomognu da se obnove zidovi, da se uspostavi verski život, da obezbede
stipendije, za školovanje sveštenika u Americi. Namere su krajnje iskrene. Lično sam
ubeđen da će ti ljudi tamo po povratku u Ameriku organizovati akcije sakupljanja pri-
loga za obnovu pravoslavnih crkava, i da će to biti zaista velika akcija.“
Ipak, i pored toga što je dr Aleksandar Birviš izrazio ubeđenje da će baptisti iz Nju-
jorka zasigurno, na osnovu javno datog obećanja (i pored toga što se na Kosovu i Me-
tohiji, u selu Ljevoša kraj Peći, nalazi zgarište velike baptističke bogomolje spaljene
1999. godine), umesto spaljenih i kamenovanih baptističkih obnavljati pravoslavne
crkve, veliko je pitanje da li će se to zaista i desiti. Ukoliko do ukazivanja obećane po-
moći Srpskoj pravoslavnoj crkvi od strane američkih baptista ipak ne dođe, isključivu
krivicu snosiće niko drugi do tada aktuelni Ministar vera u Vladi Republike Srbije dr
Milan Radulović.1 A koliko se veliko osećanje zahvalnosti rodilo u srpskim srcima zbog
1 Naime, očigledno ne deleći mišljenje vladike Grigorija da „sve dobronamerno treba biti pozdravljeno“, u
svom razgovoru sa delegacijom verskih lidera iz Amerike, Ministar Radulović im je stavio do znanja da
pravoslavne parohije na Kosmetu „nisu za usvajanje“, upozoravajući da protestantske crkve koje postoje u
ovoj pokrajini (i deluju među Albancima) treba da se suzdržavaju od misionarskog rada jer mogu biti is-
korišćene za ostvarivanje ciljeva nezavisnosti Kosova. Radulović je naglasio i to da nasuprot ugroženoj
SPC, „nove protestantske crkve“ na Kosmetu niko ne ugrožava – već da one predstavljaju „mezimice al-
banske političke elite“. (Večernje Novosti, 19. 8. 2004.). Na ovu izjavu srpskog Ministra vera reagovao je
Ministar spoljnih poslova SCG Vuk Drašković koji se, izražavajući žaljenje zbog Radulovićeve izjave kojom
je on „uvredio američke verske lidere i doveo u sumnju njihove dobre namere“, zahvalio na njihovoj brat-
skoj spremnosti da pomognu u obnovi porušenih crkava i manastira. „Takvim stavovima, taj čovek nije
uvredio samo vas, nego i srpski narod i njegova hrišćanska osećanja“, naveo je Drašković (RTS, četvrtak,
26. avgust 2004. god).
584
CRKVA KOJA PROGANJA
posete američke delegacije, koja je, dok su fanatizovani pravoslavci razbijali prozore i
demolirali baptističke i druge evanđeoske crkve po Srbiji, na zgarištima crkava i mana-
stira na Kosmetu lila potoke suza žaleći zbog njihovog razaranja1, pokazuje i primer iz
„Politike“ od 17. 8. 2004. godine. Naime, američka delegacija još nije čestito ni raspa-
kovala svoje kofere vraćajući se sa puta, kad je u srpskim novinama osvanuo još jedan
od diskriminativnih tekstova, sa naslovom: „Verske zajednice u Kragujevcu – šest pse-
udohrišćanskih i jedna satanistička“, u kome je i Baptistička crkva okarakterisana pse-
udohrišćanskom tj. lažno-hrišćanskom.2
Smatram da smo na ovaj način ponovo pokazali pravi nivo svoje nacionalne kultu-
re, te da bi svaki dalji komentar povodom ove teme bio lišen svakog osnova.
Zaključak
Šta reći posle svih uverljivih dokaza koji nam nesumnjivo svedoče o činjenici da je
Pravoslavlje u celini, kao i jedna od njenih grana, SPC, utemeljeno na srednjevekovnim
principima delovanja u odnosu na sve vernike drugačijih orjentacija? Uverili smo se da
su Istočna i Zapadna crkva tokom istorije upotrebljavale najrazličitije metode prisile
prema različito verujućima, počevši od zastrašivanja pa do otvorenih progona i ubija-
nja onih koji su se usudili da veruju i misle drugačije. Upravo iz tog razloga, to jest
prakse nasilnog razračunavanja sa brojčano znatno slabijim verskim pokretima, a
prema učenju Svetog pisma, možemo da zaključimo da tradicionalna crkva Istoka ni-
pošto ne sledi izvornu i blagočestivu Hristovu i apostolsku nauku. Nasuprot tome, sle-
deći teologiju i učenja crkvenih otaca, Pravoslavlje je ispunjeno pogrešnim interpreta-
cijama Božije Reči (setimo se samo sv. Filareta Moskovskog i ideje da „neprijatelje ota-
častva treba satrti“, a sve u skladu sa pravilnim obdržavanjem Božije zapovesti „ne
ubij“), koje ga je, do kraja, i dovelo do ispunjenja Hristovog upozorenja datog njego-
vim učenicima. A ono, podsetimo se, glasi:
„Čak će doći čas da će svaki koji vas ubije pomisliti da Bogu služi.“ (Jn. 16:2).
1 Njihova uplakana lica su se mogla uočiti i na fotografijama novinara koji su izveštavali sa lica mesta.
2 Da se situacija po pitanju unapređenja ljudskih a posebno verskih sloboda nije puno promenila od 2003.
godine i izveštaja američkog Stejt Departmenta, pokazuje i ovogodišnji izveštaj Saveta Evrope. Naime,
prema izveštaju agencije Tanjug, od 29. aprila 2008. godine, Evropska komisija za borbu protiv rasizma i
netolerancije je saopštila da u Srbiji postoji klima neprijateljstva prema nacionalnim i etničkim manjina-
ma. U delu saopštenja koji se odnosi na položaj verskih manjina navodi se i da je Zakon o crkvama i ver-
skim zajednicama „doprineo stvaranju negativne klime prema takozvanim ‘netradicionalnim’ verskim za-
jednicama, kao što su Jehovini svedoci i određene evangelističke grupe“. „Pojedini predstavnici Srpske
pravoslavne crkve, koja igra važnu ulogu u društvenom i političkom životu zemlje, imaju udela u podsti-
canju neprijateljstava prema ovim grupama, koje nazivaju ‘sektama’, a njihove pripadnike optužuju da su
sledbenici satanizma“, navodi se u izveštaju. (Delovi pomenutog izveštaja preuzeti iz: <pismo-o-
srbiji@strategicnetwork.org> od 30. aprila 2008. god.).
585
18.
PRAVOSLAVLJE KAO IZVOR SAVREMENOG
SEKTAŠTVA
„Teško njima što pođoše Kainovim putem i u zabludu Valaamove plate padoše, i
protivljenjem Korejevim izgiboše. Ti ljudi su ljage na vašim agapama, koji se bez za-
zora sa vama časte, napasajući sami sebe; bezvodni oblaci koje vetrovi nose tamo
amo, jesenja jalova drveta koja su dva puta umrla i iz korena iščupana; besni morski
valovi koji se pene svojim sramotama; planete za koje je sačuvana najcrnja večna
tama.“
Poslanica Judina 11-13
Prosečni pravoslavni vernik u Srbiji na početku XXI veka, koji nije preterano upu-
ćen u verska pitanja i ne poznaje dovoljno „svoju veru“, uglavnom smatra da Pravosla-
vlje, nasuprot rascepkanom zapadnom hrišćanstvu u okviru kojeg postoje mnoge ver-
ske struje, predstavlja jednu celovitu versku organizaciju, koja (ako se zaboravi činje-
nica da su Pravoslavne crkve uglavnom podeljene na nacionalnoj osnovi) u svojim ok-
virima ne poseduje nikakve međusobne nesuglasice ili, ne daj Bože, raskole. Budući da
poslednjih decenija Pravoslavna crkva u Srbiji vrši propagandu širokih razmera protiv
malih verskih zajednica, nazivajući protestantski pokret izvorom savremenog sektaš-
tva, dok sebe propagira kao „jedinu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“ (misleći pri-
tom na vaseljensko Pravoslavlje), narodu se nameće mišljenje da među Pravoslavnim
crkvama koje danas postoje u svetu vlada apsolutna dogmatska i svaka druga usagla-
šenost – koja rezultuje savršenom harmonijom u njihovim međusobnim odnosima. No
ipak, ukoliko se detaljnije udubimo u načine funkcionisanja samo nekih od pomesnih
Pravoslavnih crkava i to samo u XX veku, kao i na neka dešavanja u okviru vaseljenske
carigradske patrijaršije u istom periodu, uvidećemo da ni Istočna crkva nije imuna na
pojavljivanje raskola, pa čak ni na prilično ozbiljna izopštenja i anatemisanja (prokli-
njanja) od strane međusobno suprotstavljenih arhijereja ili čitavih sinoda. U daljem
proučavanju pomenućemo raskole koji su se odigrali u okviru nekih Pravoslavnih cr-
kava u prošlom stoleću. To su: raskol izazvan uvođenjem reformiranog julijanskog ka-
lendara na svepravoslavnom kongresu u Carigradu (Istambulu) 1923. godine; raskol u
okviru Ruske pravoslavne crkve izazvan događajima povezanim sa Oktobarskom revo-
lucijom 1917. god.; kao i neki „manji“ raskoli koji su se desili i okvirima bugarske i Srp-
ske pravoslavne crkve.
587
RASKOLI U PRAVOSLAVNIM CRKVAMA
Raskol u vaseljenskom Pravoslavlju nastao usled uvođenja

reformisanog „novojulijanskog“ kalendara
Godine 1923. u Carigradu (Istambulu), pod pokroviteljstvom vaseljenske patrijarši-
je i njenog patrijarha Meletija Metaksakisa, održan je svepravoslavni kongres koji je
trebao da izvrši reformu postojećeg starog julijanskog kalendara, po kojem su do tada
vreme računale sve istočne, Pravoslavne crkve. Ovaj kongres je posle nekoliko nedelja
rada jednodušno usvojio reformu kalendara na predlog delegacije srpske crkve i drža-
ve. Kalendar koji je bio usvojen znatno se razlikovao od starog julijanskog kalendara, a
u isto vreme je bio veoma sličan gregorijanskom, kojeg je već vekovima do tada, od
1582. godine, koristila zapadna, Rimokatolička crkva. Reč je o kalendaru poznatog
srpskog astronoma i univerzitetskog profesora Milutina Milankovića. No, pre nego što
detaljnije sagledamo na koji je način došlo do usvajanja reformisanog Milankovićevog
kalendara, kojeg mnogi, zbog njegovih veoma malih razlika u odnosu na onaj koji je
uveo papa Grigorije III, nazivaju gregorijanskim, bilo bi dobro da napravimo istorijski
osvrt i odgovorimo na pitanje odakle i od kada potiče sam julijanski kalendar. Poznato
je, naime, da je julijanski kalendar (koji nosi ime po rimskom caru Gaju Juliju Cezaru i
potiče iz I veka pre nove ere) bio u upotrebi i u Zapadnoj crkvi do 1582. godine, i da su
svi Vaseljenski sabori održani (poslednji u VIII veku posle Hrista) dok je on još bio u
punoj važnosti.
Poreklo starog (julijanskog) kalendara

I pored uvreženog mišljenja nekih pravoslavaca koji pridaju naročitu važnost juli-
janskom kalendaru i smatraju ga „svetootačkim“, za razliku od novog – gregorijan-
skog, istina je da ovaj kalendar u potpunosti potiče iz predhrišćanske egipatske civili-
zacije, i to iz III veka pre nove ere. Milutin Milanković, u svojoj knjizi „Kroz vasionu i
vekove“ o poreklu ovog kalendara iznosi sledeće podatke:
„Stari Egipćani upotrebljavali su u svome kalendaru godinu koja je imala stalnu du-
žinu od 365 dana. Hiljadugodišnja iskustva pokazaše da se takav kalendar ne slaže sa
tokom prirode. Zaista, poplave Nila, najvažniji godišnji događaji njihove zemlje, zaka-
šnjavale su iz godine u godinu da tek posle 1460 godina dođu na staro mesto u kalen-
daru. To je značilo da je za vreme te dugačke periode, koju su zvali sotisovom, egipat-
ski kalendar zaostao prema prirodi za punu godinu ili za 365 dana. Jednostavna deoba
pokazuje da je godišnje zadocnjavanje njihovog kalendara bilo četvrt dana. Kako da se
ispomognu, to se oni ili nisu setili ili se nisu usudili. No, 238. godine pre Hrista, u de-
vetoj godini vlade Ptolemeja Euergeta, egipatski kalendar je reformisan. Te godine od-
lučilo je sveštenstvo Egipta da se svake četvrte godine uvede u kalendar jedan prestup-
ni dan kao svetac dobrotvornih bogova. Čudnovata je stvar da se ovaj događaj ne spo-
minje nijednom reči u staroj, srednjevekovnoj, a i novovekovnoj kalendariografskoj
literaturi. No, on je nesumnjivo utvrđen. Godine 1866. pronašao je i objavio nemački
egiptolog Lepsius jedan kameni natpis koji, na tri jezika, objavljuje ovu kalendarsku
588
PRAVOSLAVLJE KAO IZVOR SAVREMENOG SEKTAŠTVA
odredbu, i koji je datiran 7. marta 238. godine pre Hrista. Ta odredba zove se u nauci
Kanopski Edikt, jer je izdana u Kanopusu, predgrađu Aleksandrije.“1
Nešto manje od dva veka kasnije, prilikom osvajanja Egipta od strane Julija Cezara
i pokoravanja egipatskih (a zapravo poreklom grčkih) vladara iz dinastije Ptolomeja, i
njegovog zbližavanja sa egipatskom princezom i kraljicom Kleopatrom, Julije je poz-
vao ovu, od sebe više od trideset godina mlađu, lepoticu (sa kojom je u međuvremenu
dobio i sina) da poseti Rim.
„Pa kako je taj kalendar, koji u samome Egiptu verovatno ni stupio nije u život, do-
šao do nas, i kako je dobio ime Julijanskog kalendara? Da na to odgovorimo, potrebno
je da prelistamo još koju stranu istorije... (...) Kleopatrino putovanje u Rim izvedeno je
sa najvećim sjajem. Cela flota egipatska, onda najveća na celome svetu, pratila je kra-
ljičinu galiju. (...) U kraljičinoj pratnji bilo je i nekoliko naučnika aleksandrijskog Mu-
zeuma, a među njima astronom Sosigen. (...) Poslednje godine svoga života upotrebio
je Cezar da uredi rimsku državu koja je od građanskih ratova mnogo stradala. I kalen-
dar je bio sasvim u neredu; valjalo ga je reformisati i dati mu stalan oblik. U samome
Rimu ne bi se niko našao ko bi bio dovoljno upućen u astronomiju, jer su Rimljani bili
velike neznalice u egzaktnim naukama. Zato je bila prava sreća da se u Kleopatrinoj
pratnji našao Sosigen, kojemu je Cezar poverio reformu kalendara. Sosigenova kalen-
darska odredba, u pitanju rasporeda godina, identična je sa odredbom Kanopskoga
edikta. Zato je u Julijanskom kalendaru svaka četvrta godina prestupna. Sedmi mesec
u godini dobio je, u počast Juliju Cezaru, naziv Julius, a kasnije je ta počast učinjena i
Augustusu, nazivajući osmi mesec njegovim imenom. Taj Julijanski kalendar
preuzele su i hrišćanske crkve. On je, kao što smo videli, aleksandriskog
porekla, a Kleopatra ga je donela u Rim.“2
Kao što je dakle jasno, stari julijanski kalendar ne poseduje nikakvu posebnost i
„svetost“ sam po sebi, jer ga nisu ustanovili, na primer, Hristos i apostoli, već je on,
kao što smo upravo mogli da pročitamo, proizvod egipatske misli i genija aleksandrij-
skih (dakle paganskih) astronoma. Naravno, istina je da se stara Crkva upravljala
prema ovom kalendaru i da su kasnije po njemu ustanovljeni tradicionalni verski pra-
znici, ali to samo iz razloga što do donošenja novog, gregorijanskog – nije postojao
drugi prema kome bi se moglo upravljati. Međutim, kako su vekovi prolazili, sve je više
počelo da se uviđa da i julijanski kalendar ima svoje nedostatke, tj. da i on sve više pos-
taje neprecizan. Reformu julijanskog kalendara je prvi sproveo, po projektu Alojziusa
Liliusa, papa Grigorije XIII, a taj su kalendar, postepeno, prihvatili svi zapadni narodi:
„I u tome je kalendaru svaka četvrta godina prestupna (kao i u Julijanskom: ona čiji
se broj dade bez ostatka podeliti sa četiri) no, to ne važi za sekularne godine. To su one
godine koje se svršavaju sa dve nule. One su u Gregorijanskom kalendaru samo onda
prestupne ako se broj njihovih vekova dade bez ostatka podeliti sa četiri, inače su obi-
čne. Zato ima Gregorijski kalendar u četiri stotine godina tri prestupne godine manje
nego Julijanski, pa je zbog toga srednja dužina njegove godine kraća. Sa svojih 365
dana, 5 sati, 49 minuta i 12 sekunada, ona se približava tropskoj godini bolje nego sre-
dnja godina Julijanskog kalendara. Ova odredba stvorila je i drugu razliku hrišćanskih
kalendara: Julijanski kalendar zaostao je prema Gregorijanskom. U ovome, a i u idu-
ćem veku datumi se u oba kalendara razlikuju za trinaest dana.“3
1 Milutin Milanković, Kroz vasionu i vekove, str. 72-73. Naglasak moj.

3 Isto, str. 85.
589
No, iako je gregorijanski kalendar „ispravio“ ono što se u julijanskom, tokom veko-
va, bilo „nakrivilo“, njegovo uvođenje nije prihvaćeno na hrišćanskom istoku. Na isto-
ku su bile odbacivane sve novine koje nisu poticale iz zvaničnih crkvenih pravoslavnih
izvora, bez obzira da li se tu radilo o običnim sujeverjima ili o novim naučnim otkrići-
ma i dostignućima. Evo šta Milanković govori o odnosu Pravoslavnih crkava prema
svakoj vrsti naučnog stvaralaštva tokom čitavog srednjeg veka (možda će nam posle
čitanja narednih redova postati još jasnije zbog čega se ovo razdoblje ljudske istorije
naziva „mračnim dobom“):
„Kada je Konstantin Veliki načinio 330. godine Carigrad prestonicom istočnog rim-
skog carstva, nazvao ga novim Rimom i učinio hrišćanstvo državnom religijom, onda
je smrću grčkih bogova izumrla i grčka nauka. Da nije bilo Arapa, koji su nam sačuvali
dela grčkih naučnika, propale bi sve tekovine aleksandriske kulture. Preko jedana-
est vekova bio je Carigrad prestonicom vizantiske carevine, i za sve to
vreme nije on dao nauci stoti deo onoga što je Aleksandrija dala za dva
veka. Ali kada je sultan Muhamed II, Osvajač, ušao 30. maja 1453. u Carigrad, i kada
je – tako mi bar pričaše uslužni čičeron u crkvi Svete Sofije – taj sultan udario svojom
šakom, a njegov konj kopitom, o jedan mramorni stub te crkve, onda se seme grčkoga
genija, koje je hiljadu godina ležalo neplodno na ovome tlu, rasulo po zapadnoj Evropi,
i iz njega je iznikla obnova nauka i umetnosti. (...) U njenom razvitku nadovezuju se na
Aleksandrijce obnavljači astronomske nauke: Kopernik, Galilej, Kepler.“1
Iz razloga ovakvog odnosa prema nauci, nije ni čudo što moderniji i tačniji gregori-
janski kalendar nije prihvaćen od strane crkava na istoku. Jedan od razloga je, narav-
no, bio i taj što je novi kalendar potekao od Latina – koji su bili tretirani kao jeretici i
šizmatici (raskolnici).
Evo šta o razlozima Rima koji su doveli do reforme julijanskog kalendara a potom i
do reakcija Istoka koji je uzvratio anatemom, kazuje Aleksej Judin u svom tekstu „Ri-
mokatolicizam i Pravoslavlje, znakovi vremena“:
„Upravo se problem kalendara u svoj svojoj žestini pojavio pred hrišćanskim sve-
tom nakon korenite reforme računanja vremena, koja je bila 1582. godine u vreme pa-
pe Grigorija XIII, pa je po njemu sadašnji kalendar i nazvan – gregorijanski. Julijanski
(po imperatoru Julijanu, poganinu) i gregorijanski kalendar sastavljeni su na sasvim
različitim principima: julijanski je orjentisan na dužinu siderične odnosno zvezdane
godine, što se poklapa s vremenom celokupnog kretanja Zemlje oko Sunca. A u osnovu
gregorijanskog kalendara stavljena je tropska ili sunčana godina, odnosno uslovna as-
tronomska dužina orjentisana na ritmove Zemlje. Ti kalendari su zaista neuporedivi:
siderična godina je duža od tropske za 11 minuta i 14 sekundi. Za 25.765 tropskih go-
dina gregorijanski kalendar će se razlikovati od julijanskog za celu godinu.
Papa Grigorije XIII zamislio je reformu kalendara tako da prolećnu ravnodnevnicu,
koja je u XVI veku bila 11. marta, približi prvobitnom trenutku pashalnih računanja,
koje je u davnini Crkva povezivala sa danom prolećne ravnodnevnice 21. marta. Zbog
toga je u kalendaru trebalo ispustiti 10 dana, a sama 1582. godina, prema reformisa-
nom kalendaru pape Grigorija XIII imala je 365 dana. Kasnije je sav zapadni hrišćan-
ski svet prihvatio gregorijanski način brojenja vremena. (...) Međutim, ta kalendarska
reforma prouzročila je novo ideološko zaoštravanje među Zapadnom i Istočnom Crk-
vom. Pomesni Konstantinopoljski sabor 1583. godine, kome su prisustvovali takođe
jerusalimski i aleksandrijski patrijarsi, odbio je uvesti gregorijanski kalendar i bacio

590
na njega prokletstvo (anatemu). Tu anatemu su Pravoslavne Crkve praktično prizna-
vale sve do 1923. godine, kada je na inicijativu Konstantinopolja sazvano Predsaborsko
savetovanje i tada je odlučeno da se pređe na novi kalendar, kojeg je pripremio jugos-
lovenski astronom Milutin Milanković.“1
Svetogorski monasi iz Esfigmena objašnjavaju razloge bacanja ove anateme:
„Krenimo redom. Kada je jeretički Rim uveo novi kalendar 1582, i sa namerom da
ga podmetne i među pravoslavne, tadašnji Patrijarh u Carigradu, Jeremija, saziva Sa-
bor i osuđuje kalendar. Tekst anateme glasi:
„Iz Rima su došle izvesne osobe koje su tamo naučile da misle kao Latini; i loše je
to, što iako Vizantinci, i rođeni i odrasli u našim krajevima, oni ne samo što su prome-
nili svoju veru, nego se još i bore protiv pravoslavnih i istinskih dogmi Istočne Crkve
koje su sam Hristos, božanski apostoli i Sveti Sabori predali nama. Izopačivši ove, da-
kle, kao pokvarene članove, mi naređujemo:
(...) Ko god ne prati Crkvene običaje proglašene od strane sedam Vaseljenskih sa-
bora, i Svetu Pashu i kalendar koje su oni dobro ustanovili za nas da ih pratimo, nego
želi da prati novoizmišljenu Pashaliju i novi kalendar bezbožnih, papinih astronoma:
i protiveći se želi da odbaci i uništi učenje i običaje Crkve, koje smo primili od naših
Otaca neka svako takav ima anatemu i neka bude izvan Crkve i van Sabora Vernih.
(...) Mi pozivamo sve pobožne Pravoslavne hrišćane: ostanite u onome u čemu ste
naučeni, u čemu ste rođeni i odrasli, i kada vreme i prilike zahtevaju, prolijte i samu
krv da bi sačuvali Veru koju su nam naši Oci predali i svoje ispovedanje. Čuvajte se
ovakvih ljudi i vodite računa, da bi vam Gospod naš Isus Hristos pomogao. Neka bla-
goslov naše smernosti bude sa svima vama. Amin!“
JEREMIJA Konstantinopoljski
SILVESTAR Aleksandrijski
SOFRONIJE Jerusalimski
(i ostali Episkopi prisutni na saboru).“2
No, i pored ove anateme novog kalendara, kao i ostalih koje su, što saborno što po-
jedinačno izrečene čak osam puta, i to 1583, 1587, 1593, 1722, 1756, 1848, 1895. i 1904.
godine3, 1923. je vaseljenski patrijarh Meletije sazvao svepravoslavni kongres koji je
konačno trebao da reformiše prevaziđeni i netačni julijanski kalendar.
Usvajanje kalendara Milutina Milankovića

Na pomenuti kongres koji je trebao da se održi u Carigradu, bila je pozvana i dele-
gacija Srpske pravoslavne crkve. Nakon što je dobio dopis od strane Ministarstva Vera,
Milanković je javio ministrovom kabinetu gde je dobio sledeće informacije:
„Odjurio sam u Ministarstvo. Tu mi je već pomoćnik ministrov saopštio veliku no-
vost: Vaseljenski Patrijarh, najviši poglavica pravoslavne crkve, saziva za prvi maj u
Carigrad kongres sviju pravoslavnih crkava. Glavna tačka toga sastanka biće reforma
našeg starog Julijanskog Kalendara. I naša crkva dobila je takav poziv i saopštila ga
Kraljevskoj Vladi. Ova je odlučila da na taj kongres pošalje, kao svog izaslanika, jednog
1 Vidi u: Hrišćanstvo na pragu trećeg milenijuma; sa ukrajinskog preveo i priredio mr Roman Miz, Novi Sad
2000. god. Naglasak moj.
2 Judin poljubac, str. 32-33. Naglasak moj.
3 Vidi u: Navedeno delo, str. 32-33.
591
naučnika, a njen izbor pao je na mene. (...) „Meni, kao istoričaru, dodao je gospodin
Ministar, poznat je ceo istorijat našeg kalendarskog pitanja, pa znam da u njemu ima
da kaže glavnu reč astronomska nauka. Zato sam predložio Kraljevskoj Vladi da Vas
pošalje na taj kongres kao svog izaslanika. Naša pravoslavna crkva dragovoljno je pri-
hvatila taj naš izbor, a naša vlada se saglasila da izaslanika crkve prizna i za svog vlasti-
tog. On će uzimati reč u crkvenim pitanjima, a Vi, gospodine profesore, istupićete, Va-
šim priznatim autoritetom, u pitanju reforme kalendara.“1
Milanković, koji je na tom crkvenom skupu bio jedini „svetovnjak“, u Carigrad je
putovao sa jednim mitropolitom - izaslanikom srpske crkve. Kongres je otpočeo 10.
maja a njegov rad je trajao više od mesec dana. O temama koje su predložene na kon-
gresu i načinu razrešavanja kalendarskog problema, naš ugledni astronom je pisao
ovako:
„Već su prve sednice kongresa, a još više naši neoficijelni sastanci i razgovori, poka-
zali nepodeljeno mišljenje svih učesnika da razliku od trinaest dana, koja postoji izme-
đu Gregorijanskog i Julijanskog kalendara, treba ukloniti. Za toliko je dana zaostao
naš kalendar prema Sunčevu satu, pa zato treba njegovu kazaljku pomeriti u napred.
U tom prvom pitanju nije bilo razmimoilaženja, no šta valja posle toga uraditi, tu su
se mišljenja razilazila. Neki su mislili da se treba na tome prvom aktu zaustaviti, pa
zadržati do dalje odluke Julijanski kalendar, koji bi se u svojim datumima razišao od
Gregorijanskog tek 2100-te godine; neki su opet, izgleda, pomišljali na potpuno usva-
janje Gregorijanskog kalendara.
Brzo se pokazalo da nijedan od ovih dvaju putova ne bi bio dobar. Izostavljanjem
onih trinaest dana nije Julijanski kalendar doveden u korak sa Gregorijanskim, jer se
njegovi pokretni praznici ne bi poklopili sa Gregorijanskim. Videli smo da su pravila za
određivanje tih praznika različita u oba hrišćanska kalendara. Kada bismo i ta pravila
preuzeli iz Gregorijanskog kalendara, onda bismo u stvari prihvatili taj kalendar.
Ovo rešenje ne bi prihvatile dve najveće pravoslavne crkve, ruska i srpska, a ono ne
bi vodilo računa o napretcima nauke, ostvarenim od gregorijanske kalendarske refor-
me. Ti napretci su ogromni. Dovoljno je da spomenem da u doba te reforme nije još ni
postojala nebeska mehanika, nauka najpozvanija za rešavanje kalendarskog pita-
nja.“2
Nakon napornog Milankovićevog rada na prevazilaženju kalendarskog problema,
koji se odvijao i pre dolaska na kongres kao i tokom njegovog održavanja, konačno je
došao momenat kada je i srpska delegacija trebala da iznese svoj predlog kalendarske
reforme:
„Juče je bila glavna sednica kongresa, u njoj sam uzeo reč, na njoj je usvojen naš
predlog reforme kalendara (...) Glavne odredbe toga kalendara su ove.
Novi kalendar dovešće se na isti datum sa Gregorijanskim. U njemu će biti prestu-
pna svaka godina deljiva sa četiri, sa izuzetkom sekularnih godina, koje će samo onda
biti prestupne ako broj njihovih vekova podeljen sa devet dadne ostatak dva ili šest.
Tim novim interkalacionim pravilom, koji reguliše raspored prestupnih godina,
dobiva se srednja dužina kalendarske godine od 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 48 seku-
nada. Tim najvišim približavanjem tropskoj godini, koje je uopšte mogu-
će, dobiva se do sada nepostignuta tačnost kalendara. No time se dobiva i
ovo. Čuli smo da će od narednih sekularnih godina biti u Gregorijanskom kalendaru
1 M. Milanković, Kroz vasionu i vekove, str. 63-64.

592
prestupne samo ove 2000, 2400 i 2800-ta. Da vidimo koje će od sekularnih godina
biti prestupne u našem novom kalendaru. Očito 2000-ta, 2400-ta i 2900-ta, jer 20, 24
i 29 podeljeno sa devet daje ostatke 2, 6, 2. To znači da će razmimoilaženje u datumi-
ma hrišćanskih kalendara nastupiti tek u godini 2800-toj, dakle za 877 godina.
U principu različit, astronomski ispravniji, naš se kalendar privio oskulirajući
uz Gregorijanski.
U pogledu izračunavanja Mesečevih mena, rešeno je, po predlogu Njegove Svetosti,
da se za taj posao primeni egzaktni astronomski račun. Tako su sve tri tačke
kalendarskog pitanja rešene da ne može bolje biti. Redakcija kalendarskih
odluka kongresa poverena je meni.“1
U znak velike zahvalnosti za uspešno završen posao na kalendarskoj reformi, vase-
ljenski patrijarh je Milutinu Milankoviću poslao i pismo sledeće sadržine:
„Meletius, milošću božjom arhiepiskop Konstantinopolja – Novog Rima i vaseljen-
ski patrijarh.
Veleučeni gospodine profesore, čedo u Gospodu ljubljeno Naše Smernosti, blagodat
neka je s Vašom Velikoučenosti i mir od Boga.
Pošto je u Našem Svetom i Časnom Sinodu pročitana odluka Svepravoslavnog Kon-
gresa o kalendaru, u cilju pravilnog usvajanja njenog, koje je usvajanje već sledovalo,
kao što to javljamo Presvetim Pravoslavnim Crkvama, Časni Sinod je s osobitim priz-
nanjem primio k znanju najdragoceniju saradnju Vaše duboke Velikoučenosti kao čla-
na Svepravoslavnog kongresa pri sastavljanju te odluke, kojom je tako srećno i potpu-
no rešen jedan od prvih zadataka Svepravoslavnog Kongresa, i u opšte tako važno
kalendarsko pitanje.
S toga, po jednoglasnoj sinodalnoj odluci, izjavljujemo drage volje ovim Našim čes-
titim pismom naročitu pohvalu i zahvalnost Vašoj Velikoučenosti za takvu prosvećenu
i korisnu saradnju njenu.
Šaljući pak uz to i naše očinske pozdrave i blagoslove, molimo da se za sve što je
najbolje Bogu, čija je blagodat neka bude sa Vašom dubokom Velikoučenosti.“2
Međutim, iako su mnoge delegacije Pravoslavnih crkava, pa i srpske, prisustvovale
pomenutom Svepravoslavnom Kongresu, i jednoglasno usvojile reformovani kalendar
našeg uvaženog astronoma i univerzitetskog profesora, na čemu se Milankoviću pis-
mom, maločas citiranom, lično zahvalio i sam vaseljenski patrijarh (te i pored toga što
su najsrdačniji u čestitanjima Milankoviću bili predstavnici Ruske pravoslavne crkve3),
postojale su i manje ili veće grupe nezadovoljnih arhijereja, pa i čitave crkve, koje nisu
pristajale na dogovorenu i usvojenu reformu. Iako je Milankovićev kalendar bio naj-
precizniji, te i pored toga što, verovatno, ni sam Gospod Bog protiv njega ne bi imao
ništa protiv – jer bi on, sa zemaljske tačke gledišta, najtačnije pratio zakone kretanja
nebeskih tela koje je On postavio, među pravoslavnima su počela da se javljaju nego-
dovanja zbog napuštanja drevnog „svetootačkog“ kalendara i približavanja „jeretičkoj“
Rimokatoličkoj crkvi i njenom računanju vremena. Negodovanja, i to prilično burna,
desila su se i za vreme samog zasedanja Kongresa, kada je raspomamljena (po veri
pravoslavna) rulja, predvođena turskom policijom, zahtevala svrgnuće vaseljenskog
patrijarha. Evo kako je srpski mitropolit opisao Milankoviću događaje koji su se odi-
grali pred sam kraj zasedanja:

3 Vidi u: Isto, str. 93.
593
„Taman sam bio ostavio patrijaršiju, a pred njenom glavnom kapijom – tako mi
pričaše mitropolit – ukaza se jedna čudna četa. Oko dve stotine carigradskih Grka,
izopijanih amala, lađara i drugog, na brzinu sakupljenog, ološa. Tu je četu pojačava-
lo, bolje reći predvodilo, pedesetak turskih policajaca. Otvorivši nasilno kapiju i obija-
jući sva vrata, koja je posluga na brzu ruku pozaključavala, pokulja ta rulja preko glav-
nih stepenica, rušeći, preturajući i lomeći sve što joj je došlo do ruke. Tim načinom
doprla je i do glavne sale, gde su bili skupljeni učesnici kongresa. Za tren oka su svi ti
crkveni knezovi potisnuti u jedan ugao sale, a ostali njen deo zauzela je fukara, koja se
bosim prljavim nogama popela na mramorne stolove, svilene stolice, fotelje i kanabe-
ta. U svima vratima sale i prozorskim udubljenjima uzeli su mesta turski policajci. Va-
zduh se ispunio smradom i prolamao od divljačke vike.
Malo po malo moglo se iz njene vike razabrati šta ta rulja hoće. Ona je zahtevala da
se Meletius IV, odmah tu pred njom, odreče svoje časti i položaja i otstupi sa patrijar-
šiske stolice. Sada je bilo svima učesnicima kongresa jasno da je taj skup ljudi imao da,
pod zaštitom i po naredbi turske policije, izvrši nasilno svrgnuće vaseljenskog patrijar-
ha.
Meletius IV podigao se sa svoje stolice, držeći se jednom rukom još za nju, a dajući
drugom rukom znak da hoće da govori. Nasta tišina. Jasnim glasom i odlučnim rečima
izjavi on tada da odbija da tu rulju prizna za legalnog predstavnika svoje pastve (evo
dakle dokaza da to su bili pravoslavni „vernici“; prim. I. S.) i da neće pred njom odreći
se svoga položaja, pa ma šta bilo. Urnebesna graja se podiže posle tih patrijarhovih reči
i pljusak psovki i pretnja polete na njega. On je stajao bled ali uzdignute glave, i na
svaki plotun fukarine larme odgovarao: „Ja sam patrijarh!“.
Rulja se tada još više uzbesi, ščepa patrijarha i nekoliko hrabrih episkopa koji se is-
kupiše oko njega da ga brane, i potište, zlostavljajući ih, preko glavnih stepenica pravo
ka onoj kapiji na koju je nekad bio obešen Gligorije V. Oni koji u sali ostadoše ne mo-
goše videti šta se dalje dešava, nego čuše samo urnebesnu viku, pretnje, psovke i, u toj
pomamnoj buri, iznemogli glas vrhovnog poglavara istočne crkve.
Odjedanput umuknu sve. Strah i grozne slutnje obuzeše srca svih učesnika kongre-
sa, ali se brzo pretvoriše u radost i veselje, kada se na vratima sale ukazaše francuski
vojnici. Oni su, obavešteni telefonski od jednog prisebnog monaha, stigli na vreme da
spasu patrijarha iz ruku pomamne rulje. (...) Malo iza toga pojavi se u sali sam patri-
jarh sa svim episkopima koji su ga verno pratili. Radovanju ne beše kraja, mnogi su
plakali od uzbuđenja. Samo mitropolit drački bio je nešto pokunjen; njemu je, dok je
svojim telom zaštićivao patrijarha, rulja pocepala mantiju, a nepoznati prsti ukrali nje-
gov novčanik sa svom njegovom zvečećom sadržinom.
Tako je intervencijom francuske vojske sprečeno nasilno rasturivanje kongresa, i
on je mogao idućih dana produžiti i okončati svoj rad. Osmoga juna potpisane su
od svih učesnika odluke carigradskog kongresa. Posle svečane službe božje,
on se razišao.“1

594
Prihvatanje reformisanog kalendara i raskol u Grčkoj pravoslavnoj

crkvi
Nakon usvajanja Milankovićevog kalendara na svepravoslavnom kongresu u Cari-
gradu 1923. godine i njegovog uvođenja u bogoslužbeni život Grčke pravoslavne crkve
1924. god., počele su da sa svih strana stižu negativne reakcije. Uvođenje ovog kalen-
dara je izazvalo veliku neslogu u pravoslavnom svetu, jer na pomenutom kongresu
ipak nisu učestvovale sve istočne patrijaršije. Evo šta o zategnutim odnosima između
pristalica i protivnika reformiranog kalendara govori Aleksej Judin:
„Taj novi kalendar, nazvan novojulijanski ili ispravljeni gregorijanski, tačnije od
gregorijanskog kalendara određuje dužinu sunčane tropske godine, a kako će se on do
2.800. godine sasvim izjednačiti sa gregorijanskim kalendarom, može ga se smatrati
privremenom modifikacijom zapadnog kalendara. Pa ipak ova reforma kalenda-
ra prouzrokovala je veliku neslogu u pravoslavnom svetu. Na svepravosla-
vnom kongresu 1923. godine nije bilo predstavnika Jerusalimske, Ruske, Srpske1 i Bu-
garske Crkve, što je odredilo njihov stav2. (...) Na raskole nije trebalo dugo čeka-
ti ni u onim pomesnim crkvama gde je bio uveden novojulijanski kalendar. Primer za
to je Grčka (Jelinska) Crkva gde su „kalendarski raskoli“ počeli već 1935. godine, 11
godina nakon što je prihvaćen spomenuti kalendar.“3
A evo i reakcija na uvođenje reformiranog kalendara koje su došle od strane nekih
arhijereja, a koje su navedene u knjizi „Judin poljubac“, koju je izdalo bratstvo manas-
tira Esfigmen – koji, inače, pripada tzv. „raskolničkoj“ Grčkoj starokalendarskoj crkvi:
„Samo godinu dana kasnije Metaksakis saziva Sabor u Carigradu, gde se odjednom
objavljuje uvođenje novog (papskog) kalendara. Od te godine, zapravo, počinje prakti-
čno ostvarivanje ekumenističkog programa. Na ovom saboru istočne Patrijaršije nisu
imali svoje zvanične delegacije, tako da je sa formalne strane ovaj sabor bio bez ika-
kvog legitimiteta. Jednostavno rečeno, bio je potpuno diskreditovan. Neke od reakcija
na ovaj sabor su bile sledeće: Na primer, u svome „Memorandumu Svetom Arhijerej-
skom Sinodu Grčke (14. jun 1929. g.) Mitropolit kasandrijski Irinej napisao je da sabor
nije bio „Svepravoslavni“, nego „antipravoslavni“. Čak je i sam atinski arhiepiskop, koji
će godinu dana kasnije uvesti novi kalendar u Grčkoj, priznao: „Nažalost, istočni patri-
jarsi, koji su odbili da učestvuju na kongresu, odbacili su sve njegove odluke. Da se
kongres ograničio samo na pitanje kalendara, verovatno ne bi izazvao takve reakcije“.4
„Prva sledeća pomesna pravoslavna crkva, koja je posle Carigradske Patrijaršije pa-
la u ekumenističku zamku jeste Grčka Pravoslavna Crkva. Ono što je za Carigrad bio
Meletije Metaksakis, to je Grčku bio atinski arhiep. Hrizostom Papadopulos. Jedan od
kasnijih vođa Istinske Pravoslavne Crkve u Grčkoj, German Dimitrijadski nazvao je
Metaksakisa „Luterom Pravoslavne Crkve“. Smatramo da se to isto može reći i za Pa-
padopulosa.“5
1 Iz ranije citiranih tekstova Milutina Milankovića saznali smo da su predstavnici ruske i srpske crkve ipak
bili prisutni i glasali za reformu kalendara, iako kasnije ova reforma nije zaživela u okviru crkava i naroda
u njihovim državama.
2 Novi kalendar je prihvaćen u okviru Rumunske pravoslavne crkve kasnih 20-tih godina XX veka, a u bu-
garskoj crkvi 1968. godine. (Navedeni podaci potiču iz: Judin poljubac, str. 36).
3 Hrišćanstvo na pragu trećeg milenijuma, str. 42. Naglasak moj.
4 Judin poljubac, str. 32. Naglasak moj.
5 Isto, str. 34.
595
„Gotovo munjevitom brzinom u Grčkoj crkvi je 1924. g. bio uveden novi kalendar.
Jednostavno je bila doneta odluka da se 10-ti mart proglasi za 23-ći. Novi kalendar je u
Grčkoj Crkvi uveden uprkos svesti grčke jerarhije da bi to moglo da predstavlja ras-
kolnički akt, što on doista i jeste bio. Da je to tako, potvrdila je i Komisija sastavljena
od najboljih pravnika i profesora – bogoslova Državnog Univerziteta, određena za izu-
čavanje kalendarskog pitanja, čiji je jedan od članova bio i Njegovo blaženstvo Arhie-
piskop atinski, u svojstvu profesora Crkvene istorije na Državnom Univerzitetu. Pogle-
dajmo kako je mišljenje o novom kalendaru iznela ta Komisija: „Mada su sve Pravosla-
vne Crkve autokefalne u svojoj unutrašnjoj upravi, one su, i pored toga, međusobno
sjedinjene posredstvom dogmata, saborskih odluka i pravila, i ni jedna od njih ne
može se odvojiti kao posebna Pravoslavna Crkva niti primiti novi crkve-
ni kalendar, a da ne bude smatrana za raskolničku u odnosu na druge.“1
„Pošto je Njegovo blaženstvo Arhiepiskop atinski sopstvenim potpisom proglasio
sebe za raskolnika, koje nam je još svedočanstvo potrebno da bismo pokazali da su
on i jerarsi koji su njegovi istomišljenici postali raskolnici zato što su kalendarskom
novinom narušili jedinstvo Pravoslavlja i podelili crkvenu i nacionalnu dušu grčkog
pravoslavnog naroda?“2
„Pogledajmo kako su na ovaj razbojnički akt gledali tadašnji arhijereji ostalih Pra-
voslavnih Crkava.
Slavni mitropolit Ruske Zagranične Crkve, Antonije (Hrapovicki), nazvao je kalen-
darsku reformu: „besmislenim i tupavim ustupkom masoneriji i papizmu“.
Patrijarh Fotije Aleksandrijski je pisao (Arhiepiskopu atinskom Hrizostomu Papa-
dopulosu): „Veliki bol i iznenađenje izazvalo je vaše saopštenje o tome da su, bez ikak-
vog realnog osnova ili dogmatskih ili kanonskih razloga, odbačeni bratski saveti i
uporne molbe četiri apostolska prestola, i da je izvršena „reforma kalendara“. Vama
preti raskid sa čitavim pravoslavnim crkvenim narodom. Zato ja predlažem sazivanje
sabora, kako bi to pitanje bilo istraženo“. Kada je Hrizostom odgovorio da sabor ne
može da bude sazvan, Fotije je opet odbio da prihvati inovaciju.
Vladimir Mos, u svojoj vanredno dokumentovanoj knjizi, iznosi i jedan vrlo, po nas
Srbe značajan podatak, navodeći tačan izvor odakle ga je preuzeo. Naime, episkop i
svetitelj Nikolaj Velimirović je 1930. godine na Predsaboru u Svetoj Gori, u Va-
topedu odbio da služi sa Grcima ističući da Grci i Sloveni imaju različit tipik. (...)
Tokom ovog sabora Episkop ohridski Nikolaj (Velimirović) vatreno je branio pravosla-
vni kalendar, izjavivši, da je 1923. g. na Kongresu (u Carigradu) koji je odobrio novi
kalendar, bio stvoren raskol.“3
U današnje vreme nadpolovični broj Pravoslavnih crkava se pridržava novog Mi-
lankovićevog kalendara (kojeg neki, kao što vidimo, namerno pogrešno nazivaju „pap-
skim“), i to na sledeći način (citiram reči dr Radomira Popovića, profesora pravoslav-
nog bogoslovskog fakulteta u Beogradu):
„Po pitanju kalendara i njegove primene, jedinstvo savremenog hrišćanskog sveta
je razbijeno. Prvi put se to, nažalost, dogodilo i unutar pravoslavnog hrišćanskog crk-
venog tela početkom 20. veka. To se desilo 1923. godine kada je Carigradska patrijarši-
ja, prekršivši dogovor postignut iste godine na kongresu u Carigradu, uvela novi ka-
lendar. Slično su učinile još neke crkve pa je danas u pravoslavnom svetu stanje po

2 Isto.
596
pitanju kalendara sledeće: crkveni julijanski kalendar i pashaliju drže Jerusalimska,
Ruska, Srpska, Gruzijska, Ruska pravoslavna zagranična crkva i Sveta Gora; gregori-
janski kalendar, a julijansku pashaliju (praznovanje praznika Vaskrsa; prim. I. S.) drže
Carigradska, Aleksandrijska, Antiohijska, Rumunska, Bugarska, zatim crkva u Grčkoj,
na Kipru i autonomne crkve zavisne od Carigradske patrijaršije. Finska pravoslavna
crkva u potpunosti je prihvatila gregorijanski kalendar i pashaliju.“1
Iako se Srpska pravoslavna crkva (još uvek) upravlja po starom kalendaru, monasi
– ziloti joj zameraju zbog otvorenih izjava nekih sveštenika pa i samog patrijarha Pav-
la, u kome oni izražavaju uverenje da je gregorijanski kalendar ipak ispravniji od juli-
janskog – te da bi ga, s vremenom, možda trebalo uvesti i u one crkve koje ga do sada
nisu usvojile. U intervjuu datom za „Pravoslavlje (br. 910), čiji sam deo maločas citi-
rao, prof. dr Radomir Popović, na primer, kaže da pitanje kalendara uopšte nije suš-
tinsko pitanje za očuvanje pravoslavne vere. Iako se i sam zalaže za zadržavanje starog
kalendara u okviru SPC, ovaj protojerej kazuje da Pravoslavna crkva (u Srbiji) neće
nikada zabranjivati (niti pak striktno podržavati) uvođenje nekog modernog i
preciznog, astronomski potvrđenog načina računanja vremena (tj. nekog
novog kalendara):
„Naše je da mi čuvamo ono što je važno, da čuvamo veru, da čuvamo hrišćansko
učenje koje svemu daje smisao, svakom kalendaru kao takvom, da li je to Julijanski
ili neki drugi nije važno.“2
Ovakav, rekli bismo, liberalan stav, koji dozvoljava da u budućnosti dođe i do pro-
mene kalendara po kojem će se upravljati SPC, jeste upravo onaj koji biva oštro kriti-
kovan od strane radikalnih starokalendaraca sa Svete Gore. Evo šta o navodnim prip-
remama srpske crkve da prihvati „papski kalendar“ kazuju ziloti:
„Na njegovu (vaseljenskog patrijarha Meletija) inicijativu godine 1924. oficijalna
Grčka crkva uvodi ovaj novi grigorijanski (papski) kalendar, što će dovesti do raskola i
do pobune vernog naroda i dela klira crkve, koji će, sasvim opravdano, verno i hrabro
braniti svetootački kalendar i to do dana današnjeg. Ovaj nepravoslavni i bezakoni
primer Carigradske patrijaršije i Grčke oficijalne crkve kasnije će slediti i mnoštvo
drugih pomesnih crkava, tako da danas imamo slučaj da zvanično još samo SPC i
Moskovska patrijaršija služe po starom julijanskom kalendaru. Primetili ste da smo
ovde upotrebili izraz „zvanično“, a razlog je što je to kod SPC samo puka formalnost i
pitanje je dana kada će i novi papski kalendar biti sproveden u delo. Današnje mišlje-
nje i stav patrijarha i ostalih episkopa SPC je da je Srpski narod „teološki prost i nena-
obrazovan“ i kao takav „nije spreman“ za prihvatanje kalendara. (...) Obrazlažući ovu
svoju pogubnu teoriju o potrebi uvođenja novog papskog kalendara patrijarh Pavle
kaže da će za 24 hiljada godina usled astronomskog kašnjenja starog kalendara, pros-
lava Vaskrsa (Pashe) kao pokretnog praznika pasti iza jesenje ravnodnevnice, što je
1 Pravoslavlje, novine srpske patrijaršije, br. 910; 15. februar 2005. god. str. 12.
Svetogorski monasi – starokalendarci (iz Esfigmena), zajedno sa svojom braćom starokalendarcima iz dru-
gih „raskolničkih“ crkava, imenuju kao novokalendarske (za razliku od Radomira Popovića) sledeće crkve:
konstantinopoljsku, aleksandrijsku, antiohijsku, jerusalimsku, rumunsku, bugarsku, gruzijsku, kiparsku,
grčku, poljsku, slovačku, albansku, finsku i srpsku, iako neke od ovih, ipak, drže i upravljaju se po starom
julijanskom kalendaru. Naime, bratstvo iz Esfigmena smatra da sve „starokalendarske“ crkve koje imaju
liturgijsko i evharistijsko opštenje sa novokalendarskim Pravoslavnim crkvama čine greh i upadaju u jeres
ekumenizma – prestupajući kanone svetih otaca, na taj način sebe lišavajući blagodati Svetog Duha i čine-
ći otpad od „izvorne Pravoslavne crkve“ koju je (po njihovom mišljenju) sam Gospod ustanovio i blagoslo-
vio.
2 Pravoslavlje, br. 910. str. 13.
597
nedopustivo prema pravilima i kanonima datim nam za proslavu ovog najsvetijeg pra-
znika. Iako patrijarh konstatuje da možda tada za 24 hiljada godina neće ni postojati
planeta zemlja i ljudski rod „što nije u opšte bitno u ovom trenutku“, on zaključuje
da su novokalendarci sasvim u pravu jer uvođenjem novog kalendara
(koji je takođe astronomski netačan, ali navodno sa manjom greškom) oni preduhit-
ravaju grešku koja će se pojaviti, i pritom zaključuje, kako su starokalendarci
koji dakle čuvaju izvorni, Bogom i Sv. Ocima potvrđeni kalendar – raskolnici.“1
Ono što bi bilo još interesantno spomenuti jeste da su monasi manastira Esfigmen
sa Svete Gore Atonske već godinama na „ratnoj nozi“ sa vaseljenskom carigradskom
patrijaršijom i njenim patrijarsima – a pod čijom se duhovnom vlašću nalaze. Sve do-
sadašnje vaseljenske patrijarhe, počevši od Meletija Metaksakisa, preko Atinagore (ko-
ji je 1965. godine u društvu pape Pavla VI izvršio „sramni čin“ skidanja anateme sa
Zapadne crkve koja je na nju bačena još davne 1054. god.), Dimitrija i Vartolomeja, oni
nazivaju veoma grubim imenima, kao što su: pseudopatrijarsi, arhijeretici i sl.
„Esfigmen je pristupio Grčkoj starokalendarskoj crkvi, koja se drži julijanskog ka-
lendara (u Grčkoj pravoslavnoj crkvi zbog prelaska na gregorijanski kalendar 1923.
došlo je do raskola), čijih blizu dva miliona vernika podržava i pomaže esfigmenske
monahe, kako tvrde u ovom svetogorskom manastiru. Esfigmenski ziloti su sa sadaš-
njim carigradskim patrijarhom Vartolomejem prekinuli svaki kontakt zbog njegove
„jeresi ekumenizma“. Ni njega, niti za Svetu goru nadležnog carigradskog episkopa ne
pominju u molitvama na liturgijama, kako to kanoni nalažu, nego poglavara Grčke
starokalendarske crkve arhiepiskopa Hrizostoma. Od Vaseljenske patrijaršije zahte-
vaju da „vrati julijanski kalendar, prekine svaki dijalog sa jereticima i istupi iz Svetskog
saveta crkava, da se odrekne svih nepravoslavnih stavova, kako svojih tako i svojih
prethodnika, raščini sve jeretike i prekine svako opštenje sa crkvama koje su pale u
jeres“.2
Više puta do sada je ovim monasima, od strane Carigrada, bilo zapoveđeno da na-
puste manastir, i to uz pretnju nasilne deportacije uz pomoć grčke vojske i policije. No,
i pored intervencija specijalaca i dosadašnjih višekratnih naloga carigradske patrijarši-
je i grčke arhiepiskopije za iseljenjem pomenutog manastira, ovo pravoslavno utvrđe-
nje još uvek postojano odoleva svim iskušenjima. Evo kako je, o odnosu maločas po-
menutih crkava i zvaničnih vlasti Grčke prema Esfigmenu pisao „Nedeljni Telegraf“ u
februaru 2003. godine, navodeći reči jednog od tamošnjih monaha:
„U toku poslednjih nekoliko dana, dok traje opsada Esfigmena, grčka policija uhap-
sila je i deportovala dvadeset petoricu braće, zilota koje su lovili kao životinje po Svetoj
Gori. U arsani (luci) manastira Hilandar smešteno je dvadesetak policajaca koji su se
tu nastanili i kontrolišu situaciju. Ovo je sramota koja se nije dogodila otkad postoji
Sveta Gora – kaže u telefonskom razgovoru za NT otac Serafim, zilot koji se u trenutku
opsade Esfigmena našao van zidina manastira.“3
„Akcija policije izvedena je u vreme kulminacije sukoba zilota sa vaseljenskim i grč-
kim patrijarhom. Zilotsko višedecenijsko protivljenje uključivanju pravoslavne crkve u
ekumenistički pokret ovih dana je na ivici tragičnog epiloga. Patrijarsi Vartolomej i
Hrizostom rešili su da zilote isele sa Svete gore i deportuju iz Grčke. U pomoć su poz-
vali policiju. (...) Grčki policijski specijalci, vezani alpinističkom opremom, vise sa vi-

2 Dnevni list Danas; utorak, 28. januar 2003. god. str. 16. Naglasak moj.
3 Nedeljni Telegraf, br. 354; 5. 2. 2003. str. 10.
598
soke stene na Egejskim morem. Iz pećine pretvorene u monašku ćeliju, u južnom delu
poluostrva Atos, uvezane konopcima, bez previše obzira, na momente čak i grubo, u
čamac spuštaju četvoricu uhapšenih kaluđera. Kaluđeri su Rusi, pripadnici zilotskog
reda, a nisu prekršili nijedan od grčkih zakona. Na udaru su policije zbog svojih tradi-
cionalnih, verskih opredeljenja – sebe smatraju poslednjim čuvarima pravoslavlja...“1
„Čak 117 zilota iz manastira Esfigmen, na samom ulazu u Svetu Goru, danima je za-
barikadirano unutar zidina – sa eksplozivom! Ziloti, koje neki smatraju pravoslavnim
fundamentalistima, opasali su i svoj manastir desetinama kilograma eksplozivnog ma-
terijala. Iza zidina najavljuju višegodišnji otpor grčkim specijalcima. Navode da su za
svoj cilj – očuvanje autohtone pravoslavne vere – spremni i da umru!“2
Da situacija po pitanju raskola u Grčkoj uopšte nije tako bezazlena svedoči i činje-
nica da u toj zemlji postoji ne samo jedna već više „raskolničkih“ starokalendarskih
crkava koje međusobno ne opšte:
„U današnjoj Grčkoj postoji nekoliko starostilskih sinoda – posebnih crkvenih gru-
pa, koje ne samo da ne priznaju jedna drugu, već svaka od njih sebe smatra jedinim
zakonitim predstavnikom „Istinite Pravoslavne Grčke Crkve“.3
1 Isto. (Da progoni starokalendaraca u Grčkoj nisu pojava novijeg datuma svedoče i događaji od pre više od
pola veka. U knjizi „Ekumenizam i vreme apostasije“ jeromonah Sava Janjić je na sledeći način opisao
progone pravoslavnih vernika – starokalendaraca koje su sprovodili predstavnici zvanične Grčke pravos-
lavne crkve: „Mitropolit Hrizostom (vođa grčkih starokalendaraca u to vreme; prim. I. S.) je poslednjih
nekoliko godina života proveo u velikim progonima i stradanjima zajedno sa mnogim članovima pokreta
(sveštenici su zatvarani i brijani, crkve su skrnavljene i demolirane, oduzimani su sveti sasudi, bilo je slu-
čajeva i silovanja monahinja, dok je jedan sveštenik u Patri umro od zadobijenih povreda. Progone je
inicirao tadašnji arhiepiskop atinski Spiridon 1949. g.)“. str. 68. Naglasak moj).
2 Isto.
3 Hrišćanstvo na pragu trećeg milenijuma, str. 42. (Evo nekoliko podataka o nastanku starokalendarskog
pokreta u Grčkoj iz maločas citirane knjige jeromonaha Save Janjića: „Starokalendarski pokret u početku
(1924. -1935. g.) nastaje spontano. Nakon uvođenja novog kalendara broj vernika koji je ostao veran juli-
janskom kalendaru bio je veoma mali. Doduše među njima je bilo i nekoliko poznatih crkvenih istoričara
koji su uživali podršku tadašnjeg aleksandrijskog patrijarha Fotija. Prvih šest meseci u pokretu nije bilo
nijedno svešteno lice, dok prva dvojica nisu prišla pokretu. Čuvena pojava časnog krsta na nebu 14-15.
septembra 1925. g. na sami praznik Vozdviženija Časnog Krsta (po julijanskom kalendaru) iznad male cr-
kve u predgrađu Atine bio je povod da još veliki broj vernika priđe starokalendarcima. Krst se pojavio na
nebu oko ponoći i čitav sat vremena su ga posmatrali vernici i policajci koji su bili poslani da prekinu mo-
litveni skup. Međutim, ipak, najveća zasluga za širenje pokreta pripada svetogorskim monasima, zilotima,
koji su obilazili grčku zemlju, utvrđivali verne, osnivali katakombne crkve i manastire. (...) Ipak, pokret je
bio bez jerarhije. Prelomni trenutak nastupa 1935. g. kada su jedanaest episkopa najavili prelazak u staro-
kalendarce. Ipak posle niza pritisaka od strane zvanične Crkve, samo su trojica ustrajala. Među njima je
bio mitropolit Hrizostom florinski koji je postao i vođa pokreta. (...) Međutim, već vrlo rano počinje
da se u pokretu javlja jedna ekstremna struja oko episkopa Mateja koji se 1937. g. odvaja od sino-
da mitropolita Hrizostoma, sam počinje da nekanonski hirotoniše svoje episkope i da negira postojanje
blagodati u zvaničnoj Crkvi. (...) Posle smrti mitropolita Hrizostoma 1955. g. starokalendarska Crkva osta-
la je bez episkopa. Tada je u pomoć pritekla Ruska Zagranična Crkva sa nekoliko svojih episkopa koji su,
doduše, bez dozvole sinoda, hirotonisali nove episkope. Ova rukopoloženja će sinod RZC priznati tek
1969. g. i objaviti puno liturgijsko opštenje sa starokalendarcima. Nakon dve godine sinod RZC će ispravi-
ti nekanonski status episkopa koje je hirotonisao episkop Matej. U periodu između sedamdesetih i deve-
desetih godina, grčka starokalendarska zajednica prolazi kroz velika iskušenja međusobne neslo-
ge, obrazovanja novih sinoda, raskola i raščinjenja. U tom periodu je nažalost preovladao radi-
kalni stav u kome su prednjačili „Matejevci“, koji potpuno negiraju blagodatnost zvanične Crkve i štaviše i
RZC od koje su primili kanonsko apostolsko prejemstvo. Nešto umereniji, ali i dalje sa negativnim stavom
prema blagodatnosti novokalendarske Crkve bio je sinod oko arhiepiskopa Avksentija, koga je nas-
ledio i sada vodi tu struju arhiepiskop Hrizostom P. Treću grupu su oformili 1985. g. mitropolit Kip-
rijan Oroposa i Filija i Đovani sardinijski koji su ostali dosledni prvobitnom stavu da zvanična Gr-
čka Crkva nije ostala bez blagodati, već da je njeno duhovno telo duboko ranjeno jeresi ekumenizma i mo-
dernizma.“ str. 68-69. Naglasak moj).
599
Sa druge strane, potvrđujući izjave svetogorskih monaha – zilota, da je današnje
vaseljensko pravoslavlje zapalo u duboku krizu kroz zajedničarenje sa nepravoslavnim
konfesijama, te da u tom otpadnuću prednjači vaseljenska patrijaršija (a za njom i sve
ostale), svedoče i jeromonah Sava Janjić kao i episkop raško-prizrenski Artemije Ra-
dosavljević. Evo kakvo mišljenje oni imaju o vaseljenskom patrijarhu, i kako glasi od-
govor ep. Artemija na ukore i opomene koje su stigle na njegov račun od strane patri-
jarha Vartolomeja i Sv. Sinoda SPC (citat iz knjige „Judin poljubac“):
„Pogledajmo kakvo je mišljenje o kanonskoj i dogmatskoj ispravnosti Vaseljenske
Patrijaršije i njenog patrijarha Vartolomeja važi među našim crkvenim velikodostojni-
cima. Jeromonah Sava u jednom blagom komentaru u svojoj knjizi kaže:
„Po prvom kanonu 1. Vaseljenskog sabora svaki episkop je dužan da anatemiše je-
resi. Sadašnji Carigradski Patrijarh, kao i njegova dva prethodnika do dana današnjeg
nije izjavio otvoreno da je svaka veroispovest izvan Pravoslavne Crkve jeres, već pred-
stavnike tih veroispovesti uporno naziva „braćom u Hristu“. I ne samo to već i svojim
stavovima daje prećutnu saglasnost nepravilnom ispovedanju hrišćanske vere.“ (preu-
zeto iz knjige Save Janjića: „Ekumenizam i vreme apostasije“. prim. I. S.)
Njegov odgovor je dakle – jeres.
Pogledajmo sada šta je izneo episkop Artemije u svom otvorenom pismu upućenom
Sinodu SPC. Povod za ovo pismo su optužbe vaseljenskog patrijarha Vartolomeja da
pojedinim svojim delovanjem e. Artemije ruši ugled Vaseljenske Patrijaršije i da treba,
citiramo: „da se drži kanonskog poretka Pravoslavne Crkve“...
Evo šta odgovara e. Artemije u svom pismu Sinodu SPC, citiramo:
„(...) Prvi deo moje tobožnje krivice da ja „svojim rečima i postupcima rušim ugled
Vaseljenske Patrijaršije“, nema apsolutno nikakva osnova, niti se za potvrdu toga na-
vodi bilo koji dokaz. Naprotiv, postoje mnogobrojni dokazi da onaj koji mene poziva
da se držim „reda i predanja Pravoslavne Crkve“ (dakle, Vaseljenski Patrijarh Varto-
lomej) sam lično, i oni sa njim, do sada su pogazili sve svete Kanone i predanja Crkve,
sprovodeći svoje ekumenističke i ekspanzionističke ciljeve. Zato je do suza bolno da on
i takvi opominju nekoga na držanje kanonskog predanja.
Ja znam, Vaša Svetosti, da ni naš Sinod, niti bilo koji drugi danas u
svetu, nije u stanju, niti je spreman, da uzme u zaštitu Svete Kanone i
svetootački crkveni poredak i OSUDI one koji su te osude dostojni (mnogi su i u
našoj SPC). Ali zato spreman je i naš Sinod i ostali u svetu da sude i osuđuju one koji,
držeći se Svetih Kanona i predanja Crkve Pravoslavne, podižu svoj glas u odbranu vere
pravoslavne i žigošu na pristojan način (iznoseći samo činjenice) one koji su davno
prestupili međe koje postaviše Oci naši. No ne mari ništa. Živ je Bog naš i svepravedni
Sudija, koji to sve dobro vidi i zna, i čiji će sud biti pravedan. Žalosno je samo što mno-
gi, idući na kompromise i zajedničke molitve sa odlučenima i anatemisanima, sablaž-
njavaju i vode u večnu pogibao mnoge nevine duše za koje je Hristos postradao. U us-
lovima u kojima živim i po moći koliko mi dozvoljavaju, trudim se da budem verni sle-
dbenik i čuvar Svetih Kanona i Svetih Otaca, svedočeći jevanđelsku Istinu, da nikakvu
zajednicu nema svetlost sa tamom, ni Hristos sa Velijarom. To i takvo moje svedočenje
koje sam, tu i tamo, iznosio uglavnom u „Svetom Knezu Lazaru“, doživljava se i uzima
kao „rušenje ugleda Vaseljenske Patrijaršije“. Ovde ću posvedočiti: Nema nikoga
na svetu ko bi mogao ugledu Vaseljenske Patrijaršije toliko naškoditi ko-
liko sam Patrijarh Vartolomej i članovi njegove Jerarhije svojim ekume-
600
nističkim postupcima i izjavama, a koje su poznate širom sveta.“ (preuzeto
iz „Sv. Knez Lazar“ br. 2-3, 1996. god. Časopis raško-prizrenske eparhije; prim. I. S.).“1
Nakon što smo pročitali priznanje ep. Artemija (koje potiče iz 1996. godine) da vrh
današnje SPC nema ni volje ni snage da brani ni svoje drevne kanone i učenja svetih
otaca (neka svaki iskreni pravoslavac u Srbiji dobro pročita i zapamti ove reči!), te da
se kreće putem opšteg otpadnuća od vekovnog Pravoslavlja (upravo kako tvrde monasi
iz Esfigmena) – stapajući se polako sa rimokatolicizmom i drugim „jereticima“ u okvi-
ru ekumenističkog pokreta i Svetskog saveta crkava, prelazimo na drugi raskol koji se
desio u Pravoslavlju tokom XX veka. Ovoga puta se radi o raskolu koji se desio u okvi-
ru Ruske pravoslavne crkve.
Raskol u Ruskoj pravoslavnoj crkvi i osnivanje Ruske zagranične crkve

Otprilike u isto vreme kada je nastao raskol u Grčkoj pravoslavnoj crkvi povodom
uvođenja novog kalendara, raskol se odigrao i u okviru Ruske pravoslavne crkve. Po-
vod ovom raskolu nije bilo kalendarsko pitanje, već svrgavanje dinastije Romanova sa
trona Ruskog carstva i preuzimanje vlasti od strane komunista – boljševika. U vreme
Oktobarske revolucije, 1917. godine, na čelu ruske crkve nalazio se patrijarh Tihon.
Revolucionari (boljševici) su, preuzimanjem vlasti, počeli da se obračunavaju sa glav-
nim polugama starog režima – a to su bile carska porodica i Ruska pravoslavna crkva.
Car Nikolaj II je ubijen 1918. godine. Iste godine je (u januaru mesecu) postradao i
prvi arhijerej ruske crkve – mitropolit Vladimir (Kijevski), čije je ubistvo nagovestilo
sudbinu mnogih drugih crkvenih velikodostojnika. Zbog velikog progonstva arhijereja
crkve, mnogi od njih su napustili Rusiju spasavajući se od utamničenja. Posle smrti
patrijarha Tihona (koji je anatemisao boljševike i njihovu „satansku vladavinu“, kao i
pozvao verni narod da sa komunistima ne stupa ni u kakvo opštenje) – tokom 20-tih
godina prošlog veka, boljševici su nastavili da vrše određene pritiske na vodeće crkve-
ne ljude – radi činjenja određenih ustupaka. Međutim, ni čuvar patrijaršijskog trona,
mitropolit Petar Poljanski (Kruticki), ni njegov zamenik arhiepiskop Serafim Ugljički
nisu pristali na potčinjavanje zahtevima nove vlasti. Budući svesni da njihova crkva
neće moći da ispravno funkcioniše ukoliko se bude potčinila svetovnim vlastima, arhi-
episkop Serafim i ostali arhijereji su zaključili da je jedini izlaz u decentralizaciji crkve
i „silazak u katakombe“ (tj. prelazak u ilegalno delovanje). Ipak, dok je veliki broj epis-
kopa, bivajući progonjen, istrajavao pri svom prvobitnom stavu, jedan deo njih se od-
lučio da uspostavi saradnju sa bezbožnim vlastima:
„Krajem 1926. god. u progonstvu se nalazilo 117 episkopa. U tim trenucima admini-
stracija je bila u potpunosti uništena. Čuvar trona je bio mitropolit Sergije, drugi po
redu zamenik mitropolita Petra Krutickog. Sasvim iznenada, u martu 1927. god. Sergi-
je biva pušten na slobodu. Stvar je odmah bila jasna. Boljševici su našli Judu. Mitropo-
lit Sergije je prihvatio uslove boljševika, formirao Sinod u Moskvi u koji su ušli sve biv-
ši jeretici-obnovljenici, i 29. jula 1927. god. izdaje čuvenu sramnu Deklaraciju, u kojoj
priznaje Sovjete kao zakonitu vlast u Rusiji.“2
Evo kakva je bila reakcija utamničenih i odbeglih episkopa na uspostavljanje sara-
dnje između dela ruske crkve, predvođene mitropolitom Sergijem i njegovim sinodom,
i komunista sa druge strane:

601
„Deklaracija mitropolita Sergija i njegov akt izdaje, bio je jednodušno osuđen od
svih arhijereja, kako od zagraničnih, tako i onih koji su čamili u progonstvu. Tako, mit-
ropolit Petar Kruticki, koga je Sergije zamenjivao, čim je čuo za ovu Deklaraciju poru-
čio je slobodnim episkopima da smene mitropolita Sergija, i da prestanu da ga pomi-
nju u bogosluženjima.“1
Episkopi u rasejanju su smatrali, predvođeni mitropolitom Antonijem Hrapovic-
kim, da je ruska crkva (u Rusiji) ovakvim odstupanjima od kanona postala „bezblago-
datna“, tj. bez prisustva Svetoga Duha, što je dalje trebalo da znači da ona, kao takva
(jeretička), nije više mogla da ljude vodi ka spasenju. Ovakvo uverenje, pored mitropo-
lita Antonija, delili su još i osnivač „Ruske katakombne crkve“ (crkve koja je ostala da
deluje ilegalno u Rusiji) mitropolit Josif Petrogradski, kao i svi oni episkopi koji su se
držali apostolskog prejemstva nasleđenog od crkve patrijarha Tihona. Nakon rasejanja
ruskih episkopa i sveštenika u zemlje Zapada, gde komunizam nije bio na vlasti, u Sr-
biji, u Sremskim Karlovcima, na čelu sa maločas pomenutim mitropolitom Hrapovic-
kim, osnovana je Ruska zagranična crkva („Zagranična“ znači „iza granica“ tj. „van
granica“ Rusije). Ova alternativna ruska crkva je bila otvoreno antikomunistički nas-
trojena i raskinula je svako opštenje sa zvaničnom Moskovskom patrijaršijom – nazi-
vajući je „lažicrkvom“, koja počiva na temeljima jeresi „sergijanizma“. Sedište ove crk-
ve je godinama bilo, a i još uvek je u Kanadi. Nakon mitropolita Antonija, na čelu ove
crkve bili su još i mitropoliti Anastasije, Filaret, a trenutno je, još uvek, ostareli mitro-
polit Vitalije. U novije vreme, Ruska zagranična crkva je doživela unutrašnji rascep, jer
je jedno njeno krilo, predvođeno arhiepiskopom Lavrom počelo da se približava Mos-
kovskoj patrijaršiji – u želji da se sa njom ujedini. Ne pristajući na to, zakoniti nasled-
nik niza prvojeraraha R. Z. C. mitropolit Vitalije se odvojio od „ekumenista“ i osnovao
sopstveni sinod koji i dalje nastoji da održi raniju liniju delovanja pomenute crkve – ne
mešajući se sa „bezblagodatnim“ pravoslavnim crkvama (koje učestvuju u ekumen-
skom pokretu i Svetskom savetu crkava).2
Komentarišući nastojanja Moskovske patrijaršije za ujedinjenjem sa Lavrovim
„pro-ekumenističkim“ krilom R. Z. C., patrijarh Moskovski i cele Rusije, Aleksej II, u
intervjuu listu „Pravoslavlje“, pokušavajući da ublaži oštrinu sukoba koji je postojao
između ove dve crkve, rekao je između ostalog i sledeće:
„Svim vernima dobro je poznato da raskol predstavlja rak-ranu na zdravom telu
Crkve Hristove. Ruska Crkva je na najboljem putu da prevaziđe to iskušenje, koje je
potresa još od carskih vremena. (...) Zato se termin raskol ne može primeniti na naš
odnos prema opštenju sa Ruskom zagraničnom pravoslavnom crkvom. Niko nije stvo-
rio alternativni sinod, nego je samo u skladu sa ukazom tadašnjeg patrijarha moskov-
skog Tihona obrazovao privremeni autonomni Egzarhat za rusku dijasporu. Srećom,
godine političkih i ličnih uvreda su za nama, i mi nastojimo da se iznova sjedinimo sa
našom rođenom braćom, sveštenicima koji opslužuju veliki deo ruskih emigranata.“3
Međutim, kao što smo videli ranije, i pored eventualnog budućeg sjedinjenja zvani-
čne crkve sa Lavrovim „raskolničnim“ sinodom4, raskol će još uvek postojati, jer novo-
osnovani sinod Ruske pravoslavne crkve u izgnanstvu, na čelu sa mitropolitom Vitali-
jem nije pristao na ujedinjenje sa zvaničnom ruskom crkvom. Mitropolit Vitalije i dalje
smatra sebe, i svoj sinod, isključivim i pravim predstavnicima zakonite jerarhije koja
1 Isto.
2 Za više detalja vidi u: Judin poljubac, str. 46-49; 194-197.
3 Pravoslavlje, novine srpske patrijaršije, br. 910, 15. februar 2005. god. str. 10.
4 Ovo ujedinjenje se zbilo sredinom 2007. godine.
602
jednina poseduje apostolsko prejemstvo predato od patrijarha Tihona i njegovih nas-
lednika. Sa druge strane, današnja zvanična ruska crkva (tj. anatemisana „sergijanisti-
čka“ crkva) koja je, po mitropolitu Vitaliju i njegovim prethodnicima „bezblagodatna“,
sebe smatra upravo kanonskom i „blagodatnom“ – dok neke druge „raskolničke“ crkve
naziva – bezblagodatnim. Priznajući da i u Ukrajini postoje raskoli među pravoslav-
nima, patrijarh Aleksej je u maločas pomenutom intervjuu još istakao:
„Sve sinove i kćeri Ruske pravoslavne crkve izuzetno obespokojava crkveni raskol u
Ukrajini. Pritom, na prvom mestu ne nalaze se usko duhovni ili liturgijski, nego politi-
čki i etnički činioci. Jedan deo građana Ukrajine istorijski naginje Poljskoj, a drugi Ru-
siji, i to se odražava na sliku verskog stanja, koje neki političari i novinari predstavljaju
kao sudar doktrina rimokatolicizma i pravoslavlja, i u funkciji tobožnjeg „stabilizatora“
nastoje da ukorene samoproklamovanu i kanonski nepriznatu Ukrajinsku
pravoslavnu crkvu Kijevske patrijaršije. Pritom, obratite pažnju na to koliko
daleko idu ambicije raskolnika, koji žele da po svaku cenu imaju svog patrijarha!“1
A evo šta kaže Roman Miz, grkokatolički sveštenik iz Srbije, po nacionalnosti Ukra-
jinac, po pitanju broja Pravoslavnih crkava koje deluju u Ukrajini (od kojih su neke
„kanonske“ a druge nisu). Pored navođenja tri najveće Pravoslavne crkve u Ukrajini, i
to: Ukrajinske pravoslavne crkve (moskovski patrijarhat), potom „raskolničke“ Ukra-
jinske pravoslavne crkve (kijevski patrijarhat) i Ukrajinske autokefalne pravoslavne
crkve, on navodi još i one koje moskovski patrijarh nije pomenuo:
„Osim ovih tri, u Ukrajini deluje još šest drugih Pravoslavnih Crkava: Ruska Pravo-
slavna Slobodna Crkva (zagranična), Ruska Pravoslavna Crkva, Drevna Pravoslavna
Crkva, Nezavisne pravoslavne zajednice, Apokaliptička Pravoslavna Crkva te Grčke
pravoslavne parohije. Ali, ni to nije sve. Osim spomenutih, tu su još tri: Ruska Pravos-
lavna Crkva staroobredovaca (Bilokrinička jerarhija), Ruska Pravoslavna Crkva staro-
obredovaca (bespopovci) i Istinska Pravoslavna Crkva.“2
Ostavljajući pravoslavne Ruse da se na miru dogovore oko toga ko zaista poseduje
apostolsko prejemstvo i ko se drži svetih kanona a ko ne, prelazimo na sledeći deo
ovog poglavlja u kome ćemo reći nekoliko reči o raskolima u okviru Bugarske i Srpske
pravoslavne crkve.
Raskol u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi

Pored raskola u Grčkoj i Ruskoj pravoslavnoj crkvi i svih zaoštrenosti odnosa izme-
đu međusobno suprotstavljenih sinoda sa kojima smo imali do sada prilike da se upo-
znamo, dolazimo i do slučaja raskola u okviru Bugarske pravoslavne crkve, koji je rela-
tivno novijeg datuma. Naime, tokom devedesetih godina, u Bugarskoj su postojala dva
pravoslavna sinoda, i to onaj tzv. „kanonski“ kojeg je predvodio patrijarh Maksim i
„raskolnički“ pod vođstvom patrijarha Pimena. Na ovom mestu bi valjalo ponovo istaći
činjenicu da, kao što smo se uverili i u prethodnim razmatranjima, „kanonske“ crkve u
vreme postojanja raskola ne priznaju važnost i „blagodatnost“ činodejstvovanja ras-
kolničke jerarhije. Sa druge strane, tzv. raskolnici takođe ne priznaju, kao bogonadah-
nuto, delovanje one grane crkve od koje su se otcepili. Ipak, krajem XX veka, u okviru
Bugarske crkve došlo je do smirivanja tenzija i raskol je prevaziđen. Evo kako je o
1 Isto.
2 Roman Miz, Hrišćanstvo na pragu trećeg milenijuma, str. 4.
603
ovom „zacijeljivanju“ raskola u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi pisao početkom 1998.
godine mitropolit crnogorsko - primorski Amfilohije:
„Sa velikom radošću je mitropolija crnogorsko-primorska primila vijest da je na
Svepravoslavnom saboru patrijaraha u Sofiji zacijeljen raskol, koji je cijelu proteklu
deceniju trajao u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi. On je bio rak-rana ne samo za Bugar-
sku crkvu i pravoslavni bugarski narod, nego je prijetio da se kao bolest prenese i na
druge pomjesne Crkve. (...) Bugarska jerarhija, koja se do juče nalazila u raskolu,
zapravo i nije bila jerarhija, nego je to postala tek sada, priznata od svepravoslav-
nog sabora. Istovremeno, pravoslavni patrijarsi su odlučili i jasno stavili do znanja da
su svi činovi koje je ta jerarhija vršila u raskolničko doba, a koji su bili van
jurisdikcije Bugarske patrijaršije – ništavni, nekanonski i nevažeći. To važi i za
njihovo priznavanje nekanonske crkvene grupacije u Italiji, pod nadležnošću Vaseljen-
ske patrijaršije, kao i miješanje u unutrašnji poredak Mitropolije crnogorsko-
primorske i cijele srpske pravoslavne crkve preko „rukopolaganja“ za „episkopa“ ras-
popa Miraša Dedeića, raščinjenog i od Velike Crkve Carigradske prokletog bivšeg sveš-
tenika te Crkve. Zacijelivši u Bugarskoj crkvi ranu raskola, punota Pravoslavne crkve u
licu svojih prvojeraraha je tako prirodno odstranila i izrasline te rane kao zli i opaki
tumor koji je prijetio za zagađuje sobom i ostale pravoslavne prostore.“1
Međutim, i pored „prevazilaženja raskola“ kojeg je mitropolit Amfilohije ovako to-
plo pozdravio, on se posle kraćeg vremena pojavio ponovo. Ovoga puta se od zvanične
crkve odelilo sveštenstvo pod vođstvom „patrijarha“ Inokentija. Sudeći prema događa-
jima iz jula 2004. godine, zvanična crkva potpomognuta državom je ovom prilikom
rešila da „raskol“ okonča primenom sile - uz pomoć policije. Evo na koji način su pris-
talice raskolničkog patrijarha i njegovog sinoda sprečene u vršenju svojih verskih ob-
reda. Pod naslovom „Pročistili 250 crkava“, „Večernje novosti“ su nas 23. jula 2004.
godine izvestile na sledeći način:
„Sinhronizovanom akcijom policije, iz oko 250 crkava širom Bugarske prekjuče su
izbačeni sledbenici „alternativnog patrijarha“ Inokentija, javila je juče bugarska štam-
pa. Deo crkava je zapečaćen, a druge su predate predstavnicima zvaničnog Sinoda, pa-
trijarha Maksima. U nekoliko slučajeva, zbog pružanja otpora, policija je morala da
primeni silu, a nekoliko najvatreniji pristalica „alternativnog patrijarha“ je uhapšeno.“
(str. 13).
Po svemu sudeći, Bugarsku državu i crkvu će još neko vreme potresati napred opi-
sani nemili događaji. To pogotovo iz razloga što, između ostalog, i u Bugarskoj postoji
„raskolnički“ starokalendarski pokret koji, iako nepriznat od zvanične crkve kao i dru-
gih „kanonskih“ crkava, ipak održava vezu sa starokalendarskim pokretima iz drugih
država, i tako čini snažnu opoziciju zvaničnoj jerarhijskoj strukturi. Jeromonah Sava
Janjić, u svojoj knjizi koja je objavljena 1995. godine, ovako je opisao postojeću situaci-
ju po pitanju raskola u Pravoslavnim crkvama:
„Trenutno situacija je sledeća. Protiv sve razvijenijih ekumenističkih aktivnosti Ca-
rigrada i nekih drugih Pomesnih Pravoslavnih crkava, kao i u jeku sve većih papistič-
kih apetita patrijarha Vartolomeja, s druge strane formiran je jedan međunarodni
tradicionalistički front koga čine trenutno: Ruska Zagranična Crkva,
Starokalendarska Crkva mitropolita Kiprijana, Rumunska starokalen-
darska Crkva i Bugarska starokalendarska Crkva oko episkopa Fotija,
koje se sve međusobno nalaze u liturgijskom opštenju i imaju jedinstven eklisiološki
1 Pravoslavlje, novine srpske patrijaršije, br. 759; 1. novembar 1998. god. str. 1. naglasak moj.
604
stav. Pored toga, iako ne u zvaničnoj kanonskoj vezi, sa njima održava kontakt veliki
broj antiekumenista iz svih pomesnih Pravoslavnih crkava, pogotovo patrijarh jerusa-
limski Diodor.“1
Raskoli u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC)

Da ni Srpska pravoslavna crkva nije bila pošteđena raskola u XX veku, od kojih ne-
ki traju i preneseni su i u XXI (iako samo mali broj Srba o tome zna), svedoče događaji
koji su se odigrali u Severnoj Americi, kao i oni koji se još uvek odigravaju na Balkan-
skom poluostrvu. Naime, u okviru SPC u poslednjih pola veka, odigrala su se tri velika
raskola, tzv. „američki raskol“, potom onaj vezan za Makedonsku pravoslavnu crkvu, a
zatim i onaj koji je doveo do formiranja Crnogorske pravoslavne crkve.
U vezi prva dva pomenuta raskola, protođakon Lj. Ranković je u svojoj knjizi izneo
sledeće:
„Posle rata, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi desila su se i dva „krajnje neprijatna“ do-
gađaja, koja su ostavila „bolnog traga“ u životu crkve. Prvi je odvajanje dela Crkve, sa
teritorije socijalističke republike Makedonije, u crkvu koja je sebe proglasila autonom-
nom i nazvala se Makedonska pravoslavna crkva, a drugi takozvani „crkveni raskol u
Americi“. Inače, u prethodnoj istoriji srpske pravoslavne crkve „nije poznato da je pos-
tojao neki raskol“. Na crkveno-narodnom saboru u Ohridu, oktobra 1958, objavljena je
„obnova Ohridske arhiepiskopije“. Tako je za „arhiepiskopa ohridskog i mitropolita
makedonskog“ izabran toplički episkop Dositej. Donesen je i ustav Makedonske pravo-
slavne crkve. Jedina veza sa Srpskom crkvom trebalo je da bude, kako je tada odluče-
no, zajednički patrijarh u licu poglavara Srpske pravoslavne crkve. Od 1967. godine
crkva u Makedoniji se i sasvim odvojila. Autokefalnost koju ona proglašava, u pravos-
lavnom svetu nije priznata.“2
Prema tekstu mitropolita Amfilohija kojeg sam citirao u prethodnoj celini ovoga
poglavlja, kao i prema na više mesta do sada spomenutom pravoslavnom učenju o to-
me da činodejstvovanje „raskolničkih“ crkava nema nikakvu posledičnu važnost, oči-
gledno nam se nameće zaključak da se i najveći deo makedonskog naroda, iako pose-
duje u potpunosti pravoslavnu veru, nalazi daleko od Hrista i spasenja iz razloga ka-
nonske nepriznatosti svoje crkve. Potvrdu ovakvog zaključka nalazimo i u izjavi patri-
jarha Alekseja II upravo povodom osnivanja i rada autokefalne makedonske crkve:
„Nije moguće prosto ostati po strani u situaciji kada milioni ljudi pravoslavne
vere u samom srcu Evrope stoje izvan kanonskog opštenja i blagodatnih
spasonosnih svetih Tajni.3
Želeo bih da sada izbliza pogledamo razloge koji su doveli do raskola u SPC, i one-
mogućavanja „spasenja“ ogromnog broja ljudi i pored njihove pripadnosti i ispoveda-
nju pravoslavne vere.
1 Sava Janjić, Ekumenizam i vreme apostasije, str. 69. Naglasak autora knjige.
2 Ljubomir Ranković, Život srpske crkve, Valjevo 1989. god. str. 128.
3 Pravoslavlje, br. 910. str. 11. Naglasak moj.
605
Osnivanje Makedonske pravoslavne crkve (MPC)

Nacionalna Pravoslavna crkva makedonskog naroda proglasila je svoju samostal-
nost i nezavisnost od Srpske pravoslavne crkve u drugoj polovini XX veka. Danas, ovu
crkvu po pitanju kanonskog priznanja za samostalnu (autokefalnu) ne priznaju ostale
kanonske crkve. Prema mišljenju „priznatih“ kanonskih crkava, one raskolničke, pa
prema tome i makedonska, jesu neka vrsta „jeretika i šizmatika“, nad kojima ne prebi-
va niti u njima deluje Duh Sveti. Ruska pravoslavna crkva, na primer, smatra da samo-
stalna makedonska crkva nema prava na postojanje, već da se tu radi o raskolu u okvi-
ru SPC koji treba da bude prevaziđen. U ranije pomenutom intervjuu objavljenom u
listu Pravoslavlje, patrijarh Aleksej II je izneo sledeći stav u vezi rešavanja spornog
pitanja osamostaljenja MPC:
„Ruska pravoslavna crkva je veoma zabrinuta zbog složene situacije u Makedoniji,
koja po nečemu podseća na Ukrajinu. Mi kao kanonska pravoslavna crkva ne održa-
vamo kontakte sa nepriznatom takozvanom Makedonskom crkvom i čvrsto stojimo na
stanovištu o neophodnosti mirnog prevazilaženja tog raskola putem pomirenja sa Srp-
skom pravoslavnom crkvom. (...) Nalazeći se u takvom kanonskom opštenju, mi priz-
najemo odluke Sabora i Sinoda pomesnih Crkava i osuđujemo sve raskolnike, jer
oni unose smutnju i potpadaju pod osudu kanonskih Crkava.“1
Dakle, kao što vidimo, raskolnička MPC se nalazi pod osudom kanonskih crkava.
No, ova ista crkva se nalazi pod osudom i nekih drugih raskolnika, koji su takođe osu-
đeni od kanonskih crkava. Rascep u okviru SPC i formiranje autokefalne MPC osuđuju
i svetogorski starokalendarci – ziloti. Oni između ostalog iznose:
„Tri mračna datuma u najnovijoj istoriji Srpske crkve: 13. septembar
1958. g. kad je Germanu predato žezlo i panagija srpskih Patrijaraha; 17. juni 1959.
g. priznavanje raskolničke Makedonske crkve i 11. maj 1963. g. izbor prot.
Stevana Lastavice za episkopa srednje istočne američko-kanadske eparhije.“2
Iz upravo navedenog citata, uviđamo činjenicu da je SPC u vreme patrijarha Ger-
mana priznala samostalnost MPC - koju sada osporava, te da se od strane zilota, da-
tum priznavanja nezavisnosti ove crkve naziva „jednim od najmračnijih datuma u no-
vijoj istoriji“ srpske crkve. No, pre nego što se upoznamo sa načinom osamostaljenja
MPC u XX veku i zaključimo da današnji odnosi između nekih od Pravoslavnih crkava
zapravo nemaju nikakve veze ni sa Biblijom a ni sa Svetim Duhom, već da se radi o
jednoj najobičnijoj petljaniji i zamešateljstvu, obratićemo pažnju na istorijski razvoj
događaja u vezi prvobitnog osnivanja Ohridske arhiepiskopije i njenog odnosa sa
okolnim Pravoslavnim crkvama. Kao što ćemo se uveriti, istorijski izvori nam daju do
znanja da je nekada davno, pre bezmalo deset vekova, tadašnja Pravoslavna crkva srp-
skog naroda bila u istom položaju prema nadređenoj crkvi u Makedoniji, te da se na
isti „nekanonski“ način odvojila od nje kao što je to sada slučaj sa odvajanjem MPC od
SPC.

606
Formiranje i razvoj Ohridske arhiepiskopije

Osnivanje nacionalne crkve slovenskog makedonskog naroda usko je vezana za us-
postavljanje prve makedonske države na Balkanu. Ova crkva je nazvana Ohridskom
arhiepiskopijom (neko vreme i patrijaršijom) a uz povremene manje ili veće probleme,
kao i potpadanja pod različite jurisdikcije ili potpuna ukidanja, uspela je da preživi sve
do današnjih dana. Evo šta o nastanku, kao i istorijskom putu ove crkve kaže Jone Mi-
ševski:
„Posle smrti bugarskog cara Petra (969) Makedonski Sloveni, koristeći unutrašnje
krize u bugarskoj državi, podigli su ustanak i formirali samostalnu državu. Na čelu no-
ve države stajao je Samuil, koji je 1000. godine od pape dobio carsku krunu. Samuilova
država širila se vrlo brzo, i početkom XI veka ona je obuhvatila Makedoniju, Tesaliju,
Epir, Albaniju, srpske zemlje – Bosnu, Srem i Podunavsku Bugarsku. Prestonica
Samuilove države u početku bila je Prespa, a kasnije Ohrid.
Car Samuil je nakon formiranja države pristupio organiziranju svoje crkve, koja
je u istoriji poznata kao Ohridska arhiepiskopija ili Ohridska patrijaršija. Formiranje
nove crkve je bilo dosta olakšano jer su Kliment i Naum postavili zdrave temelje, razvi-
jajući velike aktivnosti na duhovnom i kulturno - prosvetnom polju.
Samuilova država stvorena na makedonskom tlu zadržala se punih pedeset godina.
U vremenu njenog postojanja i samostalnog razvoja smatra se da je završen proces
etnogeneze Makedonskih Slovena.
Posle propasti Samuilovog carstva (1018), Vizantinci su zavladali tim prostorom ali
nisu ukinuli Ohridsku patrijaršiju, već su je sveli na stepen arhiepiskopije i podredili je
svojim interesima. Ohridska arhiepiskopija je tada imala 31 eparhiju na po-
dručju današnje Makedonije, Epira, Tesalije, Bugarske, Srbije i Albanije. Sve ove
zemlje su bile u sastavu Vizantijskog carstva. Tako je Ohrid postao važan crkveni cen-
tar za veći deo zemalja Balkanskog poluostrva.“1
Nakon njenog osnivanja a potom i odvajanja i proglašavanja autonomije od strane
nekih njenih episkopija (srpske, bugarske) za samostalne nacionalne crkve, Ohridska
arhiepiskopija je zadržala svoju autonomiju punih osam vekova, sve do 1767. godine,
kada je ukinuta i potpala pod jurisdikciju Vaseljenske patrijaršije (zahvaljujući spora-
zumu između vaseljenskog patrijarha Samuila i sultana Mustafe III). Sto godina nakon
njenog ukidanja, odlukom turskog sultana na teritoriji Makedonije uspostavljena je
(28. 2. 1870.) bugarska egzarhija, a makedonski pravoslavni narod je imao slobodu da
se opredeli između pripadnosti slovenskoj (bugarskoj) ili grčkoj (carigradskoj) crkvi.
Iako su Makedonci isprva većinski izabrali privrženost bugarskoj crkvi, ubrzo su uvi-
deli da se njene namere ne razlikuju od stremljenja carigradske. Naime, namere ovih
crkava bile su usmerene ka denacionalizaciji naroda u Makedoniji, nametanjem bu-
garske i grčke kulture – i stapanjem Makedonaca sa bugarskom ili pak grčkom etnič-
kom grupom. Sa druge strane, i srpska crkva, koja je takođe imala verske, kao i kultur-
no – socijalne pretenzije prema Makedoncima (nazivajući ih „južnosrbijancima“) po-
kušala je da sprovede svoj upliv u verske tokove tog dela turske imperije:
„Uporedo sa dva već prisutna crkveno – kulturna uticaja tada se javlja i srpski crk-
veni uticaj, sa nastojanjem da se u makedonskim eparhijama za episkope imenuju Sr-
bi. Namesto dotadašnjih episkopa Grka u prizrenskoj, skopskoj i debarsko–veleškoj
eparhiji imenovani su Srbi. Zatim su namesto dotadašnje grčko–patrijaršijske crkvene
1 Religija i društvo, zbornik tekstova; Beograd 1988. god. str. 393-394. Naglasak moj.
607
opštine proglašene srpske opštine. Tako su u Makedoniji, pored rimokatoličkog i pro-
testantskog, sukobila i tri pravoslavna crkveno – politička uticaja.“1
Sa druge strane, nakon Balkanskih ratova (1912. i 1913. god.), teritorija Makedonije
je bila podeljena na tri dela, od strane Srbije, Bugarske i Grčke. Svaka od tri Pravosla-
vne crkve čije su države okupirale Makedoniju, na svojoj teritoriji vršile su progon sve-
štenstva drugih sestrinskih istoverujućih crkava, a makedonski narod proglašavale za
srpski, bugarski ili grčki, želeći da izbrišu njihov nacionalni identitet. A evo kakva je
situacija nastala nakon prvog svetskog rata, nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca, a po pitanju identiteta Pravoslavne crkve u Makedoniji:
„Srpska crkva je 1918. u novoj kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca pristupila organi-
zovanju jedinstvene crkve, jer na teritoriji Kraljevine postojale su tri autokefalne crkve:
Beogradska arhiepiskopija i Srpska mitropolija sa pet eparhija, Crnogorsko-primorska
arhiepiskopija i mitropolija sa tri eparhije i Karlovačka mitropolija sa mitropolitom i
sedam eparhija, zatim crkve u Bosni i Hercegovini sa četiri eparhije i Makedonija sa
šest eparhija, koje su u kanonskom smislu bile podređene Carigradskoj
patrijaršiji. Diplomatskim pregovorima između predstavnika vlade Kraljevine
SHS i Carigradske patrijaršije postignut je sporazum kojim je država platila 1 500
000 zlatnih franaka za otpust šest makedonskih eparhija. Kraljevim ukazom progla-
šeno je ujedinjenje svih pravoslavnih crkvenih oblasti u Kraljevini.“2
Kao što možemo da uočimo, pravoslavne eparhije u Makedoniji, koje su bile pod ju-
risdikcijom vaseljenske patrijaršije, „otkupljene“ su za račun Pravoslavne crkve u Srbiji
(koja je posle stvaranja Kraljevine nazvana sadašnjim nazivom: Srpska pravoslavna
crkva), koja je i sama dobila autokefalnost od carigradske patrijaršije četrdesetak go-
dina ranije.3
U toku Drugog svetskog rata mitropolit skopski Josif, episkop zletovsko-strumički
Vikentije i svi sveštenici SPC, koji nisu hteli da izraze lojalnost okupacionoj vlasti, bili
su proterani u Srbiju. Teritorija Makedonije je bila podeljena od strane Nemaca, Itali-
jana i Bugara. Istočni deo Makedonije je pripao Bugarskoj, a njeni stanovnici su bili
tretirani kao Bugari. Prema autoru Jone Miševskom, bugarski pravoslavni sveštenici,
kao i oni albanski, bili su deo fašističkog aparata koji je radio u pravcu denacionalizaci-
je Makedonaca. Ipak, u toku rata, 11. oktobra 1943. godine, Glavni štab NOV-a je for-
mirao versko povereništvo, sa zadatkom da organizuje verski život u oslobođenim kra-
jevima. Takođe značajan datum predstavlja i oktobar 1944. godine, kada je u selu Vra-
novci, gde se nalazio Glavni štab, formiran tzv. „inicijativni odbor za organizovanje
crkvenog života u Makedoniji“. Formiranje verskog povereništva a kasnije i inicijativ-
nog odbora bili su prvi koraci ka stvaranju nezavisne Makedonske pravoslavne crkve.
Protivno zvaničnim stavovima SPC, inicijativni odbor je sazvao prvi crkveno-narodni
sabor u Skoplju 4. marta 1945. godine, na kome je jednoglasnom odlukom 300 prisut-
nih delegata izglasano obnavljanje Ohridske arhiepiskopije i stvaranje nezavisne MPC.
Nekoliko dana nakon ovog sabora, sveti arhijerejski sinod SPC je sazvao episkopsku
konferenciju u Beogradu, koja je održana 12. marta. Na njoj je zaključeno da odluka
crkveno-narodnog sabora iz Skoplja predstavlja nasilno razbijanje Srpske pravoslavne
crkve. Nakon svoga povratka u zemlju 1946. godine, patrijarh Gavrilo Dožić je takođe

3 Pravoslavna crkva u Srbiji dobila je autonomnost septembra 1831. g. a postala autokefalna (potpuno samo-
stalna) 20. oktobra 1879. godine, kada je carigradska patrijaršija izdala Tomos o autokefalnosti crkve u
Srbiji. (Vidi u: Sveti knez Lazar, br. 1-2 (37-38), Prizren 2002. god. str. 161.)
608
odbio da učini bilo kakve ustupke što se tiče izdavanja saglasnosti po pitanju osnivanja
samostalne MPC. I on, kao i čitav sinod, energično su zahtevali da u Makedoniju budu
vraćeni srpski episkopi, predvođeni mitropolitom Josifom. Ipak, to se nije dogodilo,
jer su povratak srpskih arhijereja ometale nove komunističke vlasti, koje su bile u
sprezi sa makedonskim sveštenstvom (treba naglasiti da je u ono vreme postojao i je-
dan broj sveštenika koji je pripadao komunističkoj partiji1). Pošto je „inicijativni od-
bor“ koji je radio na osnivanju autokefalne MPC više puta stupao u kontakte sa zvanič-
nom SPC, i u više navrata redefinisao svoje stavove, na kraju je u mnogome minimizi-
rao svoje zahteve i predložio status crkve „sa ograničenom samostalnošću i personal-
nom unijom, priznajući patrijarha srpskog i za poglavara makedonske crkve (MPC).“2
Ovaj predlog je bio prihvaćen od strane Arhijerejskog sabora SPC na zasedanju održa-
nom 27. maja 1957. godine, nakon čega je održan i Drugi crkveno-narodni sabor u
Ohridu (4-6. oktobra 1958. g.). Na ovom saboru, svih 219 prisutnih delegata je jedno-
glasno donelo odluku o obnovi Ohridske arhiepiskopije i o stvaranju Makedonske pra-
voslavne crkve. Za arhiepiskopa ohridskog i makedonskog izabran je dotadašnji vikar-
ni episkop patrijarha srpskog Germana, toplički vladika Dositej. Takođe, izabrani su i
episkopi za prespansko-bitoljsku i zletovsko-strumičku eparhiju, kao i Ustav MPC. U
crkvi svetog Mine u Skoplju, 12. oktobra te godine, ustoličen je episkop toplički Dositej
i proglašen arhiepiskopom ohridskim i skopskim i mitropolitom makedonskim. Među-
tim, pored ustoličenja arhiepiskopa (koji je već posedovao kanonsku hirotoniju) posta-
vilo se pitanje načina rukopoloženja ostale dvojice episkopa novoosnovane MPC, iz
razloga što se ni u zemlji ni u inostranstvu, među pravoslavnim episkopima nije našao
ni jedan koji bi želeo da, zajedno sa arhiep. Dositejem rukopoloži episkope samostalne
MPC. Bilo je predloženo čak (pošto po kanonima Pravoslavne crkve rukopolaganje
novog episkopa moraju da izvrše najmanje tri episkopa; vidi 4. pravilo Prvog vaseljen-
skog sabora) takvo rukopoloženje u kome bi arhijerejsku liturgiju služio sam Dositej, a
potom, prilikom rukopolaganja, pored Dositejevih ruku, na glavu novog episkopa bila
položena i ruka (svete mošti) nekog već umrlog svetitelja (koji je za života bio epis-
kop).3 No ipak, nakon što je sveti arhijerejski sabor SPC u junu 1959. godine i zvanično
priznao postojanje samostalne MPC i proglasio nevažećim propise Ustava SPC na teri-
toriji Makedonije, jednog od makedonskih vladika, episkopa prespansko-strumičkog,
rukopoložili su 19. jula 1959. g. patrijarh srpski German, episkop bački Nikanor i mit-
ropolit makedonski Dositej.4 Iako su u početku, nakon prihvatanja faktičkog stanja u
Makedoniji od strane zvanične SPC, njeni odnosi sa MPC bili prividno normalni, kas-
nije je situacija počela da se komplikuje. Evo kako događaje iz tog perioda komentariše
ranije citirani makedonski autor:
„Tokom 1961. godine odnosi su počeli naglo da se menjaju i zahlađuju. Rukovods-
tvo SPC, i pored Odluke iz 1959. godine, i dalje je ostalo rezervisano prema MPC. Od-
luka nije objavljena u ‘Službenom glasniku SPC’, niti je bila dostavljena carigradskom
patrijarhu. Rukovodstvo SPC takođe je izbegavalo da predstavi MPC drugim pravosla-
vnim crkvama u svetu. Zatim, sve su uočljiviji bili otpori prema makedonskoj crkvi u
smislu osporavanja normativnih akata koje je doneo crkveno-narodni sabor, a u pr-
vom redu Ustava MPC. Sa ciljem da se degradira, makedonska crkva tretirana je kao
mitropolija u sastavu SPC, a arhiepiskop – kao mitropolit skopski. Odlukom Arhijerej-
1 Vidi u: Sveti knez Lazar, br. 1-2 (37-38), Prizren 2002. str. 163.
2 Religija i društvo, zbornik tekstova; Beograd 1988. god.
3 Vidi u: Sveti knez Lazar, br. 1-2 (37-38), 2002. god. str. 175.
609
skog sabora od 23. V 1966. godine, posle osam godina postojanja MPC i njenog samos-
talnog i uspešnog delovanja, napravljen je pokušaj da se ona podredi potpunoj zavis-
nosti od Arhijerejskog sabora SPC, naročito u donošenju i menjanju Ustava Crkve. U
uslovima sve izraženijih tendencija vrha SPC za negiranje Odluke iz 1959. godine, Si-
nod MPC je 5. XII 1966. godine uputio pismeni zahtev Arhijerejskom saboru Srpske
pravoslavne crkve da prizna autokefalni status MPC, budući da su za to ispunjeni svi
kanonski i zakonski uslovi. Međutim, Arhijerejski sabor nije udovoljio ovoj molbi, već
je najavio da će preduzeti odgovarajuće sankcije ukoliko ona samostalno proglasi au-
tokefalnost.
Sinod MPC, polazeći od konstatacije da za proglašenje crkvene autokefalnosti ne
postoje nikakve smetnje, da su prošle 22. godine od oslobađanja i u tom vremenskom
razmaku SPC nije pokazala spremnost da razreši to pitanje, a imajući u vidu praksu
drugih pravoslavnih crkava, 18. VI 1967. godine, u Ohridu je doneo odluku kojom je
MPC proglasio za autokefalnu. U to vreme u Ohridu se održavao Treći crkveno-
narodni sabor i ovo najviše crkveno telo među prvima je i jednodušno podržalo odluku
Sinoda MPC.“1
Nakon proglašenja autokefalne MPC, i njenog „nekanonskog“ otcepljenja o tzv.
„Majke crkve“, SPC je ovu crkvu proglasila nekanonskom raskolničkom organizacijom
sa čijom je jerarhijom prekinula sva bogoslužbena i kanonska opštenja. Prema današ-
njim zvaničnicima i teolozima SPC, makedonska crkva se, i pored posedovanja potpu-
no istog verovanja koje zastupaju i ostale Pravoslavne crkve, nalazi pod prokletstvom.
Evo kakvo mišljenje o duhovnom stanju MPC iznosi jedan od pravoslavnih teologa,
docent pravnog fakulteta u Beogradu, sveštenik dr Dimšo Perić. Obratimo posebnu
pažnju na izjavu ovog sveštenika u kojoj on svojim čitaocima stavlja do znanja da SPC
nezavisnu i međunarodno priznatu državu (bivšu Jugoslovensku Republiku) Makedo-
niju smatra Južnom Srbijom, i na taj način očigledno utiče da se kod nekih ljudi pojavi
nacionalna mržnja i verska netrpeljivost prema našim južnim susedima:
„Srpska pravoslavna crkva je eparhijama u današnjoj Makedoniji dala najširi mo-
gući stepen autonomije, što je ikada jedna autonomna crkva u istoriji dobila. Oni su to
zloupotrebili. Zbog čega su sami sebe osudili na propast. Oni i oni, koji ih pomažu, na-
laze se pod osudom Svetih apostola, vaseljenskih sabora, pomesnih sabora i svetih
Otaca, koji su na saborima učestvovali i sačuvali Crkvu da ona bude i ostane Jedna,
Sveta, Saborna i Apostolska. Za simoniju i pomoć državnih vlasti, da se dođe do polo-
žaja i čina u Crkvi, kanoni nalažu svrgnuće i isključenje iz Crkve. Pod osudom su Gos-
poda Isusa Hrista, jer su pocepali rizu njegovu (Crkvu Hristovu). Oni su prekinuli apo-
stolsko prejemstvo, tako da sada i nemaju episkopa. Crkvu sačinjava: episkop, sveš-
tenstvo i vernici. Nedostaje li bilo šta od ovo troje, to nije Crkva Hristova. A oni nema-
ju episkope, ni sveštenstvo, upravo zbog prekinutog apostolskog prejemstva. Po čemu
su oni onda Crkva?! (...) Danas, kada Južna Srbija (Republika Makedonija)
postade država, treba imati na umu sledeće: (...) To malo pravoslavnog naroda, koji
sada živi na tim prostorima, ne može opstati sam. Njihova tzv. MPC je bez blagoslova
Majke crkve2, a što je bez blagoslova, to je pod prokletstvom.“1
1 Religija i društvo, Beograd 1988. god. str. 398-399.

2 Očigledno želeći da „udeli blagoslov“ tzv. ‘južnosrbijancima’, SPC je, i pored postojanja zvanične crkvene
strukture u Makedoniji, postavila i svog „kanonskog“ arhiepiskopa ohridskog i mitropolita skopskog, u li-
ku vladike Jovana (inače makedonskog državljanina). Ovaj episkop SPC, najverovatnije zbog otvorenog
zastupanja istih stavova koje o autokefalnoj MPC iznose i njegova sabraća arhijereji u Srbiji (dakle o tome
da je makedonska crkva pod prokletstvom, da su Makedonci zapravo Srbi, da MPC predstavlja raskolnič-
610
Iako su bogoslovi kanonski priznate SPC verovatno u pravu kada tvrde da je make-
donska crkva na nedozvoljen način proglasila autokefalnost, jer to nije učinila u skladu
sa kanonima po kojima moraju da se upravljaju sve Pravoslavne crkve, ipak, postavlja
se pitanje zar ne bi bilo mnogo plemenitije od SPC kada bi ona, kao „Majka crkva“ pri-
znala i blagoslovila autokefalnost makedonske crkve? Na taj način bi SPC doprinela
„spasenju duša“ mnogih stotina hiljada pravoslavnih vernika u Makedoniji, koji su se,
ni krivi ni dužni, našli pod pokroviteljstvom svoje „nekanonske“, „bezblagodatne“ i
„proklete“ crkve, u okvirima koje neće niti može biti spasenja. Uostalom, zar se „ude-
ljivanje blagoslova“ od strane SPC ne očekuje između ostalog i zbog toga što se ovde
radi o crkvi koja deli potpuno jednako verovanje kakvo zastupaju i sve ostale Pravosla-
vne crkve širom sveta? Sa druge strane, Pravoslavna crkva u Srbiji (SPC) bi trebala da
se priseti svoje davne prošlosti, iz vremena Svetog Save, kada je i sama na „nekanon-
ski“ način stekla zvanje arhiepiskopije. Potvrdu tvrdnje da je i po pitanju proglašenja
autokefalnosti srpske crkve bilo odstupanja od „svetih pravoslavnih kanona“, a od
strane Svetog Save, nalazimo u delu „Istorija srpske crkve“, autora Čedomira Marjano-
vića:
„Iz povelje koju je car Vasilije II dao 1018. patrijarhu ohridskom Jovanu znamo da
je grad Ras potpadao pod Ohridsku arhiepiskopiju. Prema tome, Sava bi u redo-
vnim prilikama trebao da se odista obrati Ohridu za arhiepiskopiju uto-
liko pre što je ova bila autokefalna. Ali Sava je znao da je u stvari Ohridska arhi-
episkopija bila potčinjena Carigradu i da su iz Carigrada slati arhiepiskopi u Ohrid.
Sem toga sticaj političkih prilika bio je takav da bi dozvola iz Ohrida, baš i kad bi došla,
bila bez vrednosti, dok je ne odobri carigradska crkva. Zbog svega toga Sava je obišao
Ohrid i otišao u Nikeju.
Ali ovakav postupak Savin uvredio je ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana
i on je protestvovao. Na protest ga je pobudilo najviše to što je prizrenskog episko-
pa Jovana Sava proterao i na njegovo mesto drugog postavio.“2
Sukob između SPC i MPC još uvek nije završen. Umesto međusobnog uvažavanja i
tolerancije, između ove dve „istoverujuće“ crkve i dalje pljušte međusobne optužbe i
anatemisanja. Da to nije nimalo u skladu sa učenjem Svetog pisma, koje ne poznaje
nikakva „kanonska pravila“ koja postoje i poštuju se u okviru vaseljenskog Pravoslav-
lja, više je nego jasno. Ipak, nastanak tzv. „makedonskog raskola“ u SPC delimično je
uticao i na nastajanje još jednog, koji se, ovoga puta, odigrao u Americi. U narednom
delu ovoga poglavlja reći ćemo nekoliko reči i o tome.
ku organizaciju itd,) vređajući na taj način verska i nacionalna osećanja stotina hiljada građana, osuđen je
(u julu 2005. god.) na izdržavanje zatvorske kazne u trajanju od dve i po godine. On je bio (očigledno sa
pravom) optužen za širenje nacionalne mržnje i verske netrpeljivosti, a zatvorsku kaznu je izdržavao u
skopskom zatvoru „Idrizovo“. (Kurir, dnevne novine, 27. 7. 2005. str. 5).
1 Sv. knez Lazar, br. 1-2 (37-38), 2002. god. str. 176-177. Naglasak moj.
2 Čedomir Marjanović, Istorija srpske crkve, Beograd 2001. god. str. 67. Naglasak moj.
Bilo bi veoma zanimljivo, uz ovaj pomen nekanonskog proglašenja srpske crkve arhiepiskopijom, ukratko
opisati i događaje u vezi uzdignuća srpske crkve u rang patrijaršije. Naime, do ideje da srpsku crkvu pro-
glasi patrijaršijom, došao je car Stefan Dušan (Silni). Naime, nakon značajnog proširenja srpske države i
osvajanja mnogih oblasti (od Save i Dunava na severu, do Egejskog mora na jugu), srpski vladar je zaželeo
da sebe ovenča carskom krunom. No, prema vizantijskim običajima, carsku krunu na vladarevu glavu nije
mogao da stavi arhiepiskop već patrijarh, te je Dušan na Cveti 9. aprila 1346. godine okupio crkveni sabor
u Skoplju, koji je proglasio srpsku crkvu patrijaršijom. Srpski arhiepiskop Janićije je bio proglašen patri-
jarhom koji je, odmah naredne nedelje, 16. aprila 1346. godine, Dušana krunisao za cara. (Nakon ovakvog
proglašenja patrijaršije, srpska crkva se našla pod anatemom carigradske patrijaršije pod kojom je provela
od 1352.-1375. godine. Vidi u: Život srpske crkve, str. 77-79; i Religija i društvo, zbornik tekstova; Beograd
1988. god. str. 340-341).
611
Američki raskol u SPC

Za raskol koji se desio u okviru SPC, a što se tiče odnosa crkve u zemlji matici i
eparhija na Severnoameričkom kontinentu, postoji više uzročnih razloga.
Prema dr Mirku Mirkoviću, episkop Dionisije Milivojević koji je upravljao američ-
ko-kanadskom eparhijom, udružio se sa ekstremnim desničarima – srpskim emigran-
tima (četničkom emigracijom) i vršio verbalne napade i optuživao SPC u zemlji matici
za popustljivost i saradnju sa domaćim socijalističkim režimom. Takođe, prema istom
autoru, priznavanje samostalnosti MPC, i na taj način „izdaje srpskog naroda“ od stra-
ne zvanične SPC, jedan je od ključnih razloga njegovog izdvajanja iz kanonskog jedins-
tva sa crkvom u Jugoslaviji.1
Sa druge strane, svetogorski monasi iz Esfigmena, citirajući navode iz pravoslavnih
časopisa štampanih u Americi, imaju drugačije viđenje po pitanju stanja koje je pret-
hodilo i bilo uzrok raskola u SPC:
„Stupanje vladike Dionisija i Amerikansko-Kanadske eparhije u Svetski Savet Cr-
kava 1958. god. izazvalo je neviđenu sablazan među svesnim srbskim pravoslavnim
ličnostima, pa čak i u Sinodu u Beogradu. „Saznajemo iz Beograda da je samovoljno i
protivzakonito pristupanje Amerikansko-Kanadske Eparhije Ekumeni na molbu epis-
kopa Dionisija primljeno u narodu i u Patrijaršiji sa zaprepašćenjem i ocenjeno kao čin
samovolje i nezakonitosti. Viša Crkvena Vlast preduzela je odgovarajuće mere i epis-
kop Dionisije biće pozvan na odgovornost za svoj samovoljni i antikanonski postupak.
U narodu se smatra da je ovo, posle slučaja sa konkordatom, najteži dosad slučaj izda-
je svoje vere, crkve i naroda.“ Dakle Dionisije je postao pričasnik jeresi ekumenizma
još pre nego što je to postala porobljena crkva u Jugoslaviji. Vladika Dionisije je priz-
navao crkveni sinod u Beogradu sve do 1964 god. kad ga je taj isti Sinod suspendovao.
Tek tada se Dionisije setio da je Sinod u Beogradu porobljen i iz tog razloga prekinuo
je opštenje sa Beogradom i stvorio raskol koji nije učinjen radi očuvanja čistote pra-
voslavlja, već je bio učinjen kako bi se episkopski tron sačuvao.“2
Takođe, o vladiki Dionisiju, kao i o sveštenicima SPC u Americi, u pravoslavnom
časopisu „Misionar“ br. 5-6, Čikago Il. S. A. D. 1958. na str. 27, njegovi razočarani pisci
istakli su sledeće:
„Za ocenu karaktera vladike Dionisija mogu da posluže sledeće činjenice: „Vladika
Dionisije, međutim, bavi se trgovinom i kupoprodajom i to sve „iz sentimentalnosti i
humanosti“, makar što imamo organizacije baš radi toga. On se svađa i napada poje-
dince, pa i čitave organizacije. Vladika Dionisije zna da se pojavi na svečanim prired-
bama i tribinama bez ijednog vladičanskog spoljašnjeg obeležja. Proizvodi u čin proto-
jereja sveštenika, koji se javno opredelio za Tita. Sveštenicima je malo što imaju pris-
tojne plate i udobne stanove, već se bave trgovinom i noćnim radovima, a sutradan
dremovni služe i propovedaju narodu.“3
Prema Vladimiru Majevskom (tj. njegovom članku objavljenom u Troičko-
Svetosavskom Misionaru, br. 3. maj-juni 1958. god. u Džordanvilu – S. A. D.) srpski
ep. Dionisije bio je i veliki protivnik vladike Nikolaja Velimirovića za vreme njegovog
boravka u Americi (sve do Nikolajeve misteriozne smrti u okviru manastira Ruske za-
granične crkve). Na ovom mestu navešću tekstove iz knjige „Judin poljubac“, u kojoj
1 Vidi u: Religija i društvo, Beograd 1988. god. str. 366-367.

2 Judin poljubac, str. 330-331.
612
su objavljeni članci Vladimira Majevskog i jeromonaha Arsenija Tošovića, u vezi života
i smrti vladike Nikolaja u Americi, kao i odnosa zvaničnika SPC prema njemu u to
vreme.
Evo najpre teksta Arsenija Tošovića u kome on objašnjava da stav zvanične SPC u
Americi, tj. vladike Dionisija nije bio nimalo blagonaklon prema episkopu Nikolaju, te
da se prema ovom najskorije kanonizovanom srpskom svetitelju od strane nekih crk-
venih ličnosti u toj zemlji ispoljavala značajna doza mržnje i netrpeljivosti:
„Egzodus iz porobljene domovine doveo je veliki broj Srba-antikomunista u Ameri-
ku. Velika sreća u toj strašnoj nesreći bio je dolazak vladike Nikolaja Velimirovića. Već
samo njegovo prisustvo među tamošnjim jerejima, a pre svega se tu misli
na ep. Dionisija, izazvalo je među tim jerejima ogroman osećaj zavisnosti
(tj. zavisti; prim. I. S.) i zlobe. Svoje prve godine boravka u SAD vladika Nikolaj je
vezao za srbski manastir Sv. Save u Libertvilu, ali je nebrzo bio primoran da taj manas-
tir napusti, i da krov nad glavom pronađe u sestrinskoj Ruskoj Zagraničnoj Crkvi. O
tome je posle smrti vladike Nikolaja uredništvo srpskog časopisa „Troičko – Svetosav-
ski Misionar“ pisalo:
„Kada je telo počivšeg Vladike Nikolaja bilo položeno na odar u njujorškoj srpskoj
Crkvi i narod se opraštao sa svojim voljenim Deda – Vladikom, tada su pobožni Srbi u
susednim prostorijama poveli razgovor: zašto je Vladika Nikolaj morao napustiti srp-
ski manastir Sv. Save u Libertvilu. I tu se kao jedan od glavnih krivaca navodio jedan
iguman i njegovo postupanje prema Vladici Nikolaju, ovaj iguman imao je običaj da
dođe pod prozor Vladičine sobe u Libertvilu i da na sav glas viče i urliče: Dokle će
ovaj čovek sedeti ovde; dokle će ovaj čovek sejati mržnju i razdor među nama?
Dabome, samo sobom nastaje pitanje: da li u jednoj ustanovi kao što je manastir,
može jedan monah da samovoljno ispoljava svoja osećanja mržnje ili je, naprotiv, on
bio samo izraz opšteg raspoloženja manastirske vlasti prema Vladici Nikolaju.“1
Da je mržnja, koju su (najverovatnije predvođeni ep. Dionisijem) neki crkveni kru-
govi ispoljavali prema ep. Nikolaju, na kraju doprinela prilično misterioznom okonča-
nju života pomenutog vladike, svedoči i prisećanje Vladimira Majevskog, kojeg je zapi-
sao dve godine nakon Nikolajeve smrti u ranije pomenutom srpskom časopisu:
„A sad s teškim osećanjem prelazim na najdelikatniji deo uspomena. U toku posle-
dnjih godina života vladike Nikolaja kod nas u manastir je dolazio jedan Srbin novi
emigrant. Vladika nije bio tim naročito zadovoljan i tuđio se od njega, nemajući pot-
puno poverenje. I eto ovaj Srbin, posle odsustvovanja više od jedne godine – najedan-
put se ponovo pojavio kod nas u vreme ciče-zime i velike vejavice, uoči iznenadne smr-
ti vladičine, a naime u subotu 17. marta 1956. g. Radi velikog snega i nemogućnosti
korišćenja automobila, vladika se preselio na nekoliko dana u zgradu seminarije, bliže
manastiru i hramu. (...) Okolo 10 časova uveče seminaristi su videli kako je Srbin ula-
zio u spavaću sobu vladike. A posle 11 časova oni su videli kako je on sa priborom za
kafu ulazio u umivaonicu po vodu, rekavši im da hoće da gotovi za vladiku crnu kafu.
Seminaristi bili su mnogo iznenađeni da je tako dockan vladika zaželeo da pije kafu,
koju je u poslednje vreme uopšte izbegavao po propisu lekara... Kad je i kako Srbin
otišao od vladike, niko nije video. Tu se i prekida sve što je uopšte poznato o posled-
njim časovima vladike Nikolaja.
Idućeg dana, u nedelju 18. marta, svi seminaristi sa o. Inspektorom i pevačima ot-
putovali su u 7 časova ujutru u daleku parohiju, na misionarsko putovanje. A vladika

613
Nikolaj trebalo je da služi u manastirskom hramu. U određeno vreme zvono je zvonilo
i u hramu spremili su se za doček vladike. No on se nije pojavljivao. Tad je iguman o.
Vasilije otišao u seminariju i zakucao na vrata vladičine ćelije, ali odgovora nije bilo.
Vratio se u manastir i obavestio nastojatelja i rešili su da čekaju vladiku. I baš posle 15-
20 minuta čulo se telefonsko zvono: saznalo se da eparhijski srpski episkop, koji se
nikad ranije nije interesovao za zdravlje vladike Nikolaja, najedanput raspituje se za
njegovo zdravlje. Svi su se iznenadili u manastiru, zato što su svi znali da se nikad ra-
nije nije pokazivala takva pažnja prema vladici Nikolaju. Pogovorili su, razmislili i nas-
tojatelj sam otišao je u seminariju. Zakucao je na vrata, no takođe odgovora nije bilo.
Tad je silom otvorio vrata. I video je ovakvu sliku: u spavaćem rublju vladika je ležao
ničice na podu pokraj kreveta s nogama prema vratima, a glavom prema prozoru.
Nastojatelj je pritrčao i pokušao da pridigne vladiku, ali je odmah primetio da je on
mrtav. Na glavi vladike videla se mala rana, a u ruci bile su brojanice, koje su mu po-
klonile ruske monahinje. (...) Telo vladike Nikolaja preneli su na krevet i odslužili prvi
parastos. Obavestili su našu Mitropoliju u Njujorku i vladiku Dionisija u Liber-
tvilu. Takođe i srpske crkvene opštine u Njujorku, Lakavani i druge. Očekivao se dola-
zak Srb (tj. Srba; prim. I. S.). Telo vladike bilo je po velikom snegu preneseno u ma-
nastirski hram i odeveno u odežde.
Pred veče počeli su dolaziti Srbi i kod kovčega vladike počeli su sporovi: gde da se
sahrani? Tu, na ruskom manastirskom groblju kao što je vladika pokazao želju ili u
srpskom manastiru u Libertvilu. (...) Drugog dana rano ujutro došao je i sam vladi-
ka Dionisije, koji nas je od prvog trenutka iznenadio sve u manastiru i seminariji.
U prisustvu monaha i seminarista, koji su se vratili, on je uzviknuo kraj odra
umrlog: Za života si me mnogo mučio... a posle smrti naterao si me da
putujem po nepogodi.
Zatim, s nekoliko Srba koji su doputovali s njim, on se trčeći ustremio u sobe vla-
dike Nikolaja (i u našem domu i u seminariji) i podvrgao ih potpunom opustošenju:
otvarali su kufere i sanduke, grabili su sve što im je dopalo šaka osobito ih je intere-
sovala korespondencija vladike i njegove zabeleške. Natovarili su to na svoje auto-
mobile i odvezli. Drugi Srbi pokušavali su da spreče ovo nezakonito opustošenje i u
odsustvu amerikanskih vlasti vikali su, svađali se i čak grubo osuđivali vl. Dionisija..
No ništa nije pomoglo.
Kad sam ja doputovao, sobe vladike Nikolaja predstavljale su neopisivu sliku pus-
tošenja: sve je bilo isprevrtano i na podu ležale su stotine pisama, listova, kutije i dr.
Slika, kakvu ja dotle nikad u životu nisam video! I najžalosnije bilo je to da su tako
postupili prema uspomeni i nasleđu najvećeg pravoslavnog jerarha, velikanu Crkve i
bogoslovske nauke...“1
Kao što smo videli, i pre stvaranja raskola u okviru SPC, vladika Dionisije, prema
autorima koje sam naveo, nije pokazivao neki poseban nivo „duhovnosti“ a što se tiče
svog rada na mnogim poljima. Na kraju krajeva, nakon proglašavanja autonomije
eparhije američko-kanadske od strane ep. Dionisija, ovaj vladika je od strane Svetog
arhijerejskog sabora u Beogradu lišen episkopskog čina (1964. godine), nakon što je
njegova eparhija podeljena na tri dela (tri nove eparhije, 1963. godine). Ipak situacija
se ni nakon ovog čina nije smirivala, a neprijateljstva su nastavljena. Evo kako je još
1989. godine, za vreme patrijarha Germana, (dakle više od 20 godina nakon nastanka
raskola) o ovoj temi pisao jedan srpski sveštenik:

614
„Drugi, raskol - „američki“ nastao je kada se, 1963. godine, episkop američko-
kanadski usprotivio podeli eparhije američko-kanadske. Stanje je i danas isto kao što
ga je, pre više od jedne decenije, opisao teolog Justin Popović: „Tim povodom su se
pravoslavna braća u Americi, i sveštenstvo i narod, pocepali i raskolili u dva neprija-
teljska tabora, koji se od tada do danas još uvek glože...“
Sukob još nije izglađen. Pre dve godine je i grupa srpskih intelektualaca uputila pi-
smo „Patrijarhu Srpske pravoslavne crkve Germanu, Svetom arhijerejskom Saboru i
Svetom arhijerejskom sinodu“.
„...Duboko zabrinuti“ zbog raskola koji se „kao živa rana širi na zapadnu Evropu i
Australiju“, apeluju, na njihovu mudrost, da pronađu „...svetosavski put izmirenja po-
deljene i zavađene braće“. U pismu se kaže da je Crkva „pozvana da preispita i promeni
svoje odluke koje su dovele do raskola“. Jer „pravo na pogrešnu odluku pripada sva-
kome u Crkvi, ali prava na raskol nema, jer prava na greh nema“.
Početkom 1989. godine patrijarh German je o „američkom raskolu“, u jednom in-
tervjuu, rekao: „Što se tiče problema rascepa u našoj Crkvi u Americi tu nije bilo nika-
kve anateme, nego pitanje crkvenog poretka. Nadamo se da će i tu uskoro doći do mira
i jedinstva, što bi bila velika radost naše Crkve i Pravoslavlja uopšte“.1
Nakon sagledavanja najzanimljivijih detalja iz samo nekoliko napred pobrojanih
pravoslavnih raskola, u narednom delu poglavlja preći ćemo na konkretni pregled i
proučavanje sekti koje je Pravoslavlje iznedrilo u poslednjih nekoliko stotina godina.
SEKTE NASTALE U KRILU PRAVOSLAVLJA

Pored mnogobrojnih raskola koji su se desili u okviru vaseljenskog Pravoslavlja, a
od kojih smo u ovom poglavlju spomenuli samo nekoliko najupečatljivijih i najsavre-
menijih, iz takozvane „Svete, saborne i apostolske crkve“ je proistekao i čitav niz naj-
čudnovatijih sekti, koje, ukoliko ih merimo po bizarnosti njihovih verovanja, umno-
gome premašuju one koje su proistekle iz drugih religija (a posebno iz protestantiz-
ma). Uveren sam da će tekstovi koji slede delovati iznenađujuće za mnoge pravoslavne
vernike u Srbiji, koji su uglavnom navikli da slušaju ili da čitaju o abnormalnostima
koje praktikuju satanisti ili različite okultističke grupe, a koje potom, bez mnogo kriti-
čkog preispitivanja, bivaju pripisivane i malim verskim zajednicama protestantskog
porekla. Da Pravoslavlje ni u čemu ne zaostaje po pitanju proizvodnje sekti od drugih
crkava na Zapadu, te da bi bilo zaista opasno kada bi se neka od ovih sekti preselila i
počela da deluje na tlu Srbije, dokazaću nadalje u ovom poglavlju.
U svojoj obimnoj knjizi „Naučno opravdanje religije, Crkva i sekte“, u kojoj je ubed-
ljivo najveći broj stranica posvetio „problemu“ delovanja i učenja malih verskih zajed-
nica proisteklih iz zapadnog hrišćanstva, Lazar Milin je udostojio svoje čitaoce da saz-
naju nešto malo i o sektama nastalim u Rusiji, tj. na pravoslavnom tlu. Naravno, sa
dodatkom da sve ove sekte predstavljaju „negaciju Pravoslavlja“, dok one druge, prote-
stantske, zapravo predstavljaju „potvrdu tj. afirmaciju reformacije“2. Evo kako glasi
poduži tekst iz Milinove knjige koji opisuje osobenosti religijskog fanatizma nastalog
među pravoslavnim Rusima, kao i različite sekte proizašle iz crkve na Istoku:
„Ne treba, međutim, misliti da je protestantizam jedini izvor sektaštva i jedini kri-
vac za njihovo postojanje i pojavu. O tome svedoči činjenica da je bilo sekata i daleko
1 Ljubomir Ranković, Život srpske crkve, Valjevo 1989. god. str. 130. Naglasak moj.
2 Vidi u: Lazar Milin, Crkva i sekte; Banja Luka, Romanov, 2001. str. 55.
615
pre protestantizma, kao što je to napred izloženo. A isto tako o tome svedoči i činjenica
da je u srednjem veku bilo sekata i u krilu Rimokatoličke crkve, kao da ih je bilo i ima
koje su nikle među pravoslavnima. O tome naročito ubedljiv dokaz pruža isto-
rija Ruske pravoslavne crkve koja je vrlo bogata pojavom raznih sekata.
Poznato je da je Ruska crkva posle patrijarha Nikona koji je prema grčkim bogoslu-
žbenim tekstovima ispravio prepisivačke greške koje su se bile vremenom uvukle u
bogoslužbene knjige, doživela pojavu raskola „staroobrjadaca“ ili „staroveraca“.
Iz tog raskola, a i mimo njega, pojavile su se mnoge sekte. Spomenimo ih u kratkim
potezima, da bismo videli kuda sve može čovek da odluta kad se odvoji od Crkve.
Ti raskolnici „staroobrjadci“ dele se na dve glavne grane: popovci i bespopovci.
Oni prvi priznaju i traže sveštenike. Ovi drugi odbacuju sveštenike, svakako pod dis-
kretnim uticajem protestantizma, i sami sebe smatraju sveštenicima.
Popovci su se podelili na nekih osam ogranaka, često i na sasvim neznatnim, sko-
ro smešnim pitanjima. Auškovci, na primer, bili su protivnici crkvenih matica! Černa-
biljci su bili protiv brijanja brade i protiv izdavanja pasoša, putnih isprava.
Bespopovci su imali još više raznih sekata, i još fantastičnijih. Teodosijevci su bili
protiv bračnog života. Stranjici, ili spelevci su lutali od šume do šume i pustinje, bežeći
od vlasti, jer su svaku vlast smatrali za delo antihristovo. Pastuhovci su izbegavali ka-
mene mostove, novac i putne isprave. Samokreščenci su sami sebe krštavali. Akulji-
novci su praktikovali blud. Stefanovci su bili upravo grozni. Oni su odba-
civali brak, a novorođenčad su bacali zverovima, kao žrtvu mira. Srednja-
ci su po nekom svom računanju smatrali da nedelja pada u sredu! Čislenici pak, da je
četvrtak dan Gospodnji i da je grešenje prvi korak ka spasenju!
Hlisti, ili kako su sebe nazivali „Božji ljudi“ verovali su da je Bog Otac 1645. godine
sišao s neba i postao čovekom u osobi seljaka Danila Filipovića, 1649. je to isto učinio i
Bog Sin javivši se u osobi Ivana Suslova. Poslednji put se „javio“ u osobi cara Petra III
koji je 1762. zbačen sa prestola i udavljen, ali koji se po njihovom verovanju negde kri-
je, pa će doći da sudi grešnicima. Skopci su učili da je Hristos od svojih sled-
benika zahtevao da se kastriraju, a žene da odseku svoje grudi, da bi nas-
ledili carstvo Božije. Njihov propovednik Andrija Seljivanov je „ovaploćeni Hris-
tos“, a seljanka Akuljina da je ovaploćena Bogorodica“. Napoleonovci su verovali da je
Bog postao čovekom u ličnosti Napoleona koji je došao da kazni svet, a naročito Rusi-
ju. Među molokanima se pojavile dve sekte: subotari i komunisti (hrišćanski). Joaniti
ili Jovanovci su čuvenog protojereja Jovana Sergejeva Kronštatskog, koji je zbog zaista
svetog života bio još za života smatran svetiteljem, proglasili za Gospoda Isusa Hrista,
koji je došao drugi put na zemlju. Ništa nije pomagao ni najenergičniji protest o. Jova-
na protiv takve zablude. Jovanovci su ostali pri svome. Ti si Hristos i kraj!
Osim ovih sekata bilo je i takvih koje su postale direktno pod uticajem raznih pro-
testantskih sekata. Tu su štundisti, pa paškovci, skakuni (slično kvekerima) menoniti,
baptisti i drugi.
Kao što se nesumnjivo i jasno vidi, nije samo protestantizam obilovao sektama. Bi-
lo ih je i u pravoslavlju i u rimokatolicizmu, pa i u staroj Crkvi.“1
Što se tiče prvog od maločas pominjanih raskola koji su doveli do stvaranja sekti u
Pravoslavlju, a koje su uzrokovane crkvenom reformom za vreme patrijarha Nikona,
njegove posledice nisu bile nimalo naivne. Mnogi Rusi, podržani nižim sveštenstvom
koje nije prihvatalo reforme koje su se sastojale u ispravljanju crkvenih knjiga, smatra-
1 Lazar Milin, Crkva i sekte, str. 53-55. Naglasak moj.

616
li su rusko carstvo i rusku crkvu predstavnicima carstva Božijeg na zemlji. U to vreme
carska Rusija, za razliku od Grčke koja je već bila pod okupacijom islamskih zavojeva-
ča, bila je jedino neporaženo pravoslavno carstvo – što je predstavljalo garanciju Boži-
je blagonaklonosti zbog nepogrešivosti dotadašnjih crkvenih dogmi. Smatrali su da bi
ispravljanje bogoslužbenih knjiga po uzoru na one u Grčkoj predstavljalo pravo otpad-
ništvo od vere, a posebno zbog toga što se Božiji gnev već sručio na crkve u Grčkoj –
što je trebalo da znači da nisu bile tako bogougodne kao one u Rusiji. Sveštenici, mo-
nasi kao i narod koji je ostao odan starom obredu (a koji je, pored ostalog, uključivao
osenjivanje krsnim znakom sa dva umesto sa kasnije uvedena tri prsta), pružali su
snažan otpor uvođenju novog obreda, tako da je i početkom XX veka u Rusiji bilo više
od 10 miliona staroobredovaca.1 Ipak, otpor koji su pružali staroobredovci, smatrajući
da uvođenjem novog načina bogosluženja crkva definitivno odlazi u apostasiju a bla-
godat Božija napušta Rusiju, bio je i više nego fanatičan i mogao bi da se uporedi sa
savremenim kultovima i sektama satanističke orjentacije. Naime, u ono vreme kada su
okršaji sa zvaničnom crkvom i predstavnicima vlasti bili najžešći (u XVII veku) ali i
kasnije, veoma česta su bila samoubistva, samospaljivanja kao i oružani sukobi naoru-
žanih monaha sa državnom vojskom, koji su svoje manastire koristili kao veoma pouz-
dana utvrđenja. Roman Miz, grkokatolički sveštenik iz Novog Sada, iznosi podatke o
ovim pojavama koji su proistekli iz njegovih obimnih istraživanja:
„U potrazi za Kraljevstvom Božjim koje je napuštalo ovu zemlju, i njeni žitelji su je
počeli napuštati. Stanovnici cijelih sela skupili bi se u crkvama ili šupama, zatva-
rali se iznutra, zakucavali vrata i u vrijeme bogosluženja zapalili zgradu, u kojoj bi
svi izgorjeli. Država i Crkva ulagali su mnoge napore i uspjeli nekako obuzdati tu
pojavu, ali ne i sasvim je iskorjeniti, jer su i kasnije izbijali veći ili manji valovi samos-
paljivanja, a dešavali su se i pojedinačni slučajevi. Poslednji slučaj samospaljivanja u
Rusiji zabilježen je 1896. godine.“2
„Prva samospaljivanja o kojima postoje informacije bila su u vremenu od 1676. do
1683. godine, kada se u Pošehonskom kotaru spalilo oko 1920 ljudi. Do početka
1690-ih godina spalilo se ne manje od 20 tisuća ljudi (do ukaza od 7. aprila
1685. ne više od 3800, ostali poslije ukaza). Samospaljivanja su se događala tijekom
cijelog XVIII stoljeća. Bilo je slučajeva da je najedamput izgorjelo 2700 ljudi. Osim
samospaljivanja bilo je i namjernih utapljanja, gladovanja do smrti i
samosahranjivanja. Samoubojstva među raskolnicima su se produžila i u XIX st.
Godine 1820. neki se Juškin sam zatrpao zemljom, a 1827. godine, njegov sin Ivan Ju-
škin, sa još 35 seljaka – zaklali su se. U Oleneckoj guberniji samospalilo se 15-ero
ljudi 1860. godine, a godine 1897. otkriveni su u podrumima u Ternovu zazidani fa-
natici. Kovaljev, koji ih je zazidao, žalio je što nije mogao zazidati i sebe.“3
„Na čelu solovjeckih monaha bio je sada Nikanor, umirovljeni arhimandrit Savina
manastira, zatim blagajnik Gerontij i ćelijski usamljenik Azarij. Monasi su imali dovo-
ljne zalihe hrane, 90 pušaka, oko 900 puda baruta; manastir je bio utvrđen debelim
zidovima; branioci su se fanatično borili. Opsada manastira trajala je sedam godina.
Kroz to vrijeme promijenila su se trojica komandanata carske vojske. Manastir je pao
22. siječnja 1676. godine i to tek nakon izdaje monaha Feoktista, koji je pokazao vojsci
tajni prolaz u manastir.“4
1 Vidi u: Roman Miz, Prvi ruski crkveni raskol, Novi Sad 1998. god. str. 5. Naglasak moj.
2 Isto, str. 14.
4 Isto, str. 60.
617
Staroobredovci zapravo i nisu imali mnogo izbora. Ukoliko su želeli da sačuvaju
svoju veru, u isto vreme pokorivši se zvaničnom crkvenom uređenju, bili bi prognani u
delove carstva u kojima ne bi mogli da druge dovode u smutnju. A ukoliko bi se opre-
delili da je propovedaju, zakon od 7. aprila 1685. godine je za takve propisivao kaznu
spaljivanjem na lomači.1 Stoga, staroobredovci su radije birali samospaljivanja, nego
hapšenja i torturu od strane državnih organa.
Pored ovog, za nas vrednog, priznanja pravoslavnih da je i iz krila njihove crkve u
bližoj i daljoj prošlosti proistekao veliki broj sekti, od kojih se neke nikako ne mogu ni
da uporede sa protestantskim verskim zajednicama nastalim u isto vreme (poput „Ste-
fanovaca“ na primer, koji su novorođenčad bacali divljim zverima i sl.), u malobrojnoj
savremenoj literaturi koja se bavi ovom tematikom, možemo da pronađemo i dodatne
informacije. Naime, u knjizi „Novo sektaštvo“ ruskog teoretičara, esejiste i filozofa Mi-
haila Epštejna susrećemo se sa čitavim nizom čudnovatih verskih pokreta sličnih oni-
ma koje nam je maločas Milin predstavio. Mnoge od ovih sekti su, prema rečima ovog
autora, autohtone, tj. one koje su izvorno nastale u Rusiji. Jedan veliki broj njih je nas-
tao od početka 60-tih godina XX veka, tj. od pre pedesetak godina na ovamo.2 Evo šta
možemo da pročitamo u predgovoru ovog dela, a što se tiče odgovora na pitanje: Šta je
osnovna tema proučavanja knjige „Novo sektaštvo“?
„Koje sekte se razmatraju u ovoj knjizi? Već i sami njihovi nazivi zvuče egzotično:
krvoslavci, crvenohordaši, kovčežnici, kućevljani, grehovnici, dobroverci itd. To ne
treba nikoga da čudi – neuobičajeno su zvučali i nazivi staroruskih sekti; među mno-
gobrojnim verzijama i varijacijama, tako imamo: „čadoroditelje“, „nečadoroditelje“,
„neme“ i „raspevane netukače“, „begunce“ („sakrivače“), „treskavce“, „bičevane“, „hris-
tose“, „izrupčane“, „nemoleće“, „nehoteće“ i dr.“3
Epštejn je sve danas postojeće ruske sekte podelio u nekoliko grupa. To su: religio-
zno – svakodnevičke sekte, religiozno – građanske, religiozno – nacionalne, religiozno
– ateističke, religiozno – eshatološke i religiozno – književne.
Na ovom mestu navešću po nekoliko rečenica o svakoj od ovih grupa (sem posled-
nje), citirajući autora pomenutog dela.
Među religiozno – svakodnevičke sekte spadaju: svetohranci, kućanici (kućevljani)
i stvaročinitelji (stvarosvetitelji):
„Svetohranci – smatraju svetim sam čin uzimanja hrane, temeljeći svoja bogos-
lovska istraživanja na različitim sistemima upotrebe namirnica. Za svetohrance cela
oblast utoljavanja gladi i žeđi ima sakramentalno značenje i smatra se ritualom čiji
elementi zavise od konkretnog režima ishrane. (...) Svetohranci tvrde da su se kroz
uzimanje hrane dešavali najvažniji događaji religiozne istorije čovečanstva:
„Greh je došao preko hrane – sa drveta poznanja dobra i zla. Iskupljenje dolazi
preko hrane – sa krsnog drveta, preko krvi i ploti Hristove. Obećanje Satane koje je
obmanulo Adama: kušajte i nećete umreti – ispunilo se u sinu Božjem, čije telo kuša-
mo i čiju krv ispijamo.“4
„Kućanici (kućevljani) – religiozno – kulturni red koji ispoveda vrednosti doma-
ćeg i kućevnog ponašanja, uz njegovu stvaralačku nadogradnju. Red domestikanaca,
kako ih ponekad zovu u zapadnoj Evropi, raširen je u mnogim zemljama sveta, ali se
iskustvo ruske braće smatra osobito pouzdanim, jer su upravo tu bila najveća iskuše-
1 Isto, str. 77.

2 Vidi u: Mihail Epštejn, Novo sektaštvo; Aurora, Novi Sad 2001. god. str. 20-21.
4 Isto, str. 37, 40. Naglasak moj.
618
nja u očuvanju sopstvenog ognjišta. (...) Kuća u spisima kućanika predstavlja idealno
organizovani, produhovljeni prostor koji obujmljuje ličnost vlasnika i reduplicira nje-
gov unutrašnji svet.“1
„Stvaročinitelji ili Stvarosvetitelji – savez poklonika i izrađivača predmeta,
koji propoveda „učenički“ odnos naspram obližnjeg predmetnog sveta, njegovo spaso-
nosno značenje za ljudsku dušu. Koriste se razna samoimenovanja: stvaroznanje, stva-
roljublje, stvarosvećenost, stvarotvorenje. (...) (Stvaročinitelji; prim. I. S.) troše svoje
vreme na izradu domaćih i „priručnih“ stvari, ne bi li se i odista približili bogu koji je
bio tvorac svega – oni ne žele da žive u tuđem nego u sopstvenom „svetu domaće radi-
nosti“. (...) Održavaju posebne obrede „osveštavanja stvari“, molitveno im se klanjajući
i nalazeći u njima crte lika i podobija božjeg.“2
Pored ovih, rekli bi smo, naivnih i bezopasnih sekti, postoje i one druge koje, sudeći
prema njihovom učenju, mogu da dovedu svoje članove do različitih oblika mentalnih
bolesti. Među religiozno – građanskim sektama najkarakterističniji su budalaši. Evo
šta o njima možemo da pročitamo u delu Mihaila Epštejna:
„Budalaši – jedna od najmnogobrojnijih sekti, čije je učenje veoma poznato ma-
da i nedovoljno proučeno. Navedimo odlomke iz niza najverodostojnijih izvora:
„Budalaši – to su jurodivi našeg doba, samo što njihovo jurodstvo nije u naru-
šavanju opšte-prihvaćenih pravila nego u njihovom blaženo-nepromišljenom prakti-
kovanju, pošto su ta pravila od strane društva već dovoljno kompromitovana (...) Za
razliku od građanski nastrojenih ljudi, budalaši ne protivureče, ne slažu se, ne bore se,
ali nalaze oduška za svoju dušu u gluposti – prave sebe budalama po pra-
vilima koja su ustanovili budalaši. Sistem je, kao, do te mere surov i nehuman, da mu
samo gluposti pridaju kakvu-takvu ljudsku toplinu, pa neka se radi makar i o prividu
čovečnosti. (...) Ko su budalaši i po čemu se razlikuju od budala? To su budale sa pre-
dumišljajem, oni ulaze u odabranu ulogu, pošto uopšte nisu budale od rođenja.“3
No, o tome da je pored ovih, donekle možda i simpatičnih budalaša, Pravoslavlje u
Rusiji iznedrilo i mnogo opasnije sekte, koje po svojim ritualima podsećaju na satanis-
tičke kultove, svedoče tekstovi koji slede. Jedna od takvih sekti, koja je svrstana u red
„Religiozno – nacionalnih“ jesu i „krvoslavci“, tj. „krvosvetitelji“:
„Ovaj vid sektaštva danas predstavlja najveću opasnost za naše društvo. U
njemu bujaju najgori oblici praznoverja, koji jednu naciju pretpostavljaju drugima i
proglašavaju je „bogonosnom“, te podstiču prevođenje drugih naroda u svoju veru ili,
pak, istrebljenja „nevernih“, „inoplemenika“. (...) Simptomatično je da se sektaški tre-
tman nacije (ili nacionalnih kolektiva) u navedenim slučajevima odlikuje paganskom
rigoroznošću, budući krvožedan i zastrašujuć. Krvoslavci, na primer, obožavaju ro-
dnu zemlju ne zato što je podarila svetu značajne ljude: vojskovođe, letopisce, genije
nauke i umetnike, nego zato što je upila u sebe mnogo krvi, „a gde je krv – tamo je i
svetinja“. Nameće se mračan zaključak da su svetitelji naše zemlje bili oni koji su proli-
li najviše krvi po njoj – tirani i izrodi prošlih vekova.“4
„Krvoslavci ili krvosvetitelji. Najverodostojniji trag ovog pokreta možemo ut-
vrditi po obredu poštovanja mesta obeleženih obilnim prolivanjem krvi – kao što su
mesta velikih bitaka, masovnih grobnica. Od obične ritualne prakse odavanja počasti
umrlima, krvoslavlje se primarno razlikuje svojim interesovanjem ne toliko prema

619
individualnim zaslugama pokojnika, koliko prema samom mestu njihovog sahranjiva-
nja, koje se smatralo utoliko više svetim, što je više krvi upilo u sebe. (...) Neki istraži-
vači smatraju da je presudna odlika krvoslavlja čin izgovaranja zaveta (zakletve) kod
mesta krvoprolića (ne samo ukopna mesta, nego i mesta bitaka, pogubljenja, strelja-
nja, mučenja). Suština zakletve je – vernost imenu poginulih i spremnost da se za njih
prolije sopstvena krv. Većina istraživača upravo tom momentu gotovosti na ritualno
prolivanje sopstvene krvi1 pridaje značaj utvrđivanja zakletve ili čak zamene za njeno
izricanje. Pridodati kap sopstvene krvi moru već prolivene – to samo po sebi označava
čin „orođavanja sa čovečanstvom koje u grobovima sniva večni san“.2
Krvoslavci, sudeći po njihovoj literaturi, veruju da je prvi čovek (Adam) stvoren od
zemlje koja je bila natopljena Božijom krvlju (verovatno iz razloga što reč „adama“ na
jevrejskom jeziku, od koje i dolazi ime prvog čoveka (ime „Adam“ u bukvalnom prevo-
du sa jevrejskog znači: „od crvene zemlje“) predstavlja zemlju crvenicu, tj. zemlju cr-
venkaste boje). Iz tog razloga, smatraju da je svaki vernik dužan da sledi Božiji primer i
natapa zemlju svojom krvlju. Prema njihovom učenju, veći deo hrišćanskog sveta je
odavno napustio Hrista jer „izbegava patnju i boji se krvi“. Za prvovekovne hrišćane se
kaže da „ne samo da su pili Hristovu krv u vreme pričešća, nego su napajali zemlju
svojom krvlju, sledeći Hrista, koji je došao na oskudnu zemlju, prokletu od strane Bo-
ga, da bi je napojio i smekšao svojom krvlju, da na njoj ne rađa čkalj i trnje nego se-
menke carstva nebeskog.“3
Nakon opisivanja religiozno-nacionalnih sekti, autor knjige „Novo sektaštvo“ je ob-
radio nekoliko „religiozno-ateističkih sekti“, među kojima su ateici, dobroverci i gre-
hovnici. Biće veoma korisno da ukratko prikažemo i njihove karakteristike, koje će
nam objektivno staviti do znanja da su sekte proistekle iz Pravoslavlja, po ideologiji,
mnogo bezbožnije i odurnije nego one proistekle iz protestantizma koje postoje na na-
šim prostorima:
„Ateici – za razliku od ateista koji zahtevaju da čovek zauzme mesto nepostojećeg
boga, ateici pozivaju na takvo ponašanje kao da boga ima, pa makar ga u stvari i ne
bilo. U tome vide najviši razvitak ljudskosti: izgubivši veru u boga, nastaviti život po
božanskim načelima, biti dobar i pravičan na zemlji, ne očekujući nikakvu nagradu na
nebesima. Ponašaj se tako kao da Boga ima i kao da te navodi na milosrđe – i u isto
vreme, kao da boga nema i da ti niko neće uzvratiti za učinjeno dobro. Bog od tebe
zahteva sve a ne obećava ništa. Najverovatnije ćeš jednostavno umreti i nikada nećeš
vaskrsnuti. U tome je suština iskušenja. Nikoga nema uz tebe, ni na nebu, ni u večnosti
– sam si. (...) Eto šta znači biti dorastao – BITI BEZ BOGA KAO SA BOGOM. To je
vrhunska zrelost.“4
„Dobroverci veruju u snagu dobra ili, kako bi to oni rekli, u mekotu dobra:
1 A evo i teksta iz sektaške literature, kojeg u svom delu navodi Epštejn, a koji se odnosi na stavove koje zas-
tupaju krvoslavci: „Zar samo leševi dospevaju u zemlju? Ne, i duše se u nju sahranjuju, zajedno sa krvlju
prožimaju zemlju, oduhotvorujući sve što se seje i klasa. Zar ne osećate dah nebeski koji natkriljuje celu
Rusiju? – to njena krv vapije za nama u svakoj stopi, u svakom grumenu zemlje... Večito žedna zemlja, za-
pečenih, ispucalih usana... Ko će pored rođene matere proneti svoj penušav, do vrha napunjen pehar? Izlij
ga, napoj zemlju hraniteljicu!... Vi se bojite čak i izgleda krvi, i više volite da se ubuđa u vašim žilama, ne-
go da odlijete iz prepune posude.“ (str. 81-82).
3 Isto, str. 83.
620
Dobra nema ni na nebu ni na zemlji, ni u moru, ni kod Boga, ni kod anđela, ni
kod životinja... Jedino je čovek koji pati i koji spoznaje svoju patnju izgradio sebe za
shvatanje dobra.“1
„Pomagači imaju zadatak da pomažu svemu prirodnom što se dešava u svetu. Go-
ri li vatra – oni će baciti suvu grančicu u nju, da se ne ugasi. Sleti li neka semenka na
kamen – oni je dižu i bacaju na meko tle, da izraste. U jeku proleća često ih možemo
videti oko dečjih igrališta, šetališta, oko gomila razmekšalog snega, oko barica, oni
prave put potočićima, da bi proleću olakšali posao.“2
„Grehovnici. Ovaj pokret, hrišćanski u svojim izvorištima (nastao 60-tih godina
XIX veka; prim. I. S.), na momente se čak usmeravao protiv Hrista kome se pre-
bacivalo što nije grešio zajedno sa grešnicima, što se nije, prihvativši društvo
skitnica i bludnica, bez ostatka odenuo njihovom tamom. Ruska žudnja za sveopštom
privlačnošću se do te mere izdiferencirala da je biti među grešnicima a ne grešiti, sao-
sećati s posrnulima a sam ne posrnuti, shvatana kao izdaja sveopšteg bratstva.“3
Na kraju ovog pregleda sekti koje je iznedrilo rusko Pravoslavlje, spomenućemo još
nekoliko interesantnih. Ove sekte su svrstane u grupu „religiozno-eshatoloških sekti“,
a među njima su najpoznatije: kovčežnici, udaljenici (đubretari), pustoverci (pustosve-
ti) i staklozorci (staklari). Na ovom mestu obratićemo posebnu pažnju na prve dve, uz
detaljniji osvrt na verovanje ove druge.
„Kovčežnici – sebe nazivaju još i „tragačima za kovčegom“, „graditeljima kovče-
ga“ ili „nojevcima“, po imenu biblijskog pravednika koji se spasao od potopa. (...) Oni
dom nazivaju kovčegom koji plovi pučinom savremene civilizacije, mestom spasenja
pravednika, Crkvom Poslednjeg zaveta.“4
„Udaljenici (drugi naziv – Đubretari) – apokaliptična sekta bliska ateanstvu. Za
njih je odricanje od Boga osnovni znak i „poklič“ poslednjeg vremena. (...) Udaljenici
se, po pravilu, nastanjuju na samoj periferiji naselja, zbog čega su ih u narodu prozvali
još i KRAJESELCIMA; njihove kuće su obično na kraju sela. A i u svakom drugom po-
gledu oni se drže „prikrajaka“: dodeljuju sveto značenje najodurnijim pred-
metima, najprezrenijim zanimanjima, uključujući vršenje fizioloških po-
treba. Pre nego što pristupe tom činu, oni se mole, a zatim blagodare Boga, sve vreme
se moleći, doživljavajući svoje pražnjenje kao sveto činodejstvije, zahvalju-
jući kome se telo iznova formira iz praha, odvaja od nečistoće.“5
Pored toga što posećivanje zahoda (toaleta) smatraju najsvetijim poslom na zemlji,
udaljenici veruju da su đubrišta i kontejneri zapravo svojevrsni Božiji oltari na koje
silazi Sveti Duh:
„Ono najnečistije izaziva kod udaljenika najveće poštovanje. Oni su načinili svoj
barjak od opirače ili maramice, videći u njima žrtvenu tkaninu koja prima nečistoće ne

2 Isto str. 116. Naglasak moj.
5 Isto, str. 137-138. Naglasak moj. Evo i teksta iz knjige sekte Udaljenika, „Teologija pražnjenja“ od autora
M. N. koju je u svom delu citirao Epštejn: „Pražnjenje je najsvetiji od svih naših zemaljskih pos-
lova, jer nas čisti od unutrašnje prljavštine. Svi oblici spoljašnjeg čišćenja, uključujući umivanje
tela u raznim religioznim kultovima, čine samo prethodni stupanj tajanstva pražnjenja što izvrće našu
unutrašnjost i izbacuje njene otpatke i izlučevine napolje. Zar neće i Gospod doći da nas tako isprazni od
greha, da olakša smradni teret nutrine duše naše?... Moli se Gospodu dok se u naponima olakša-
vaš, jer taj napon i jeste molitva našeg tela, vapaj nutrine naše za spasenjem. I neka u tvojoj duši zvuči isti
taj vapaj: Gospodi, pomozi, Gospodi, malaksavam – neka se razvrgne jaram mojih muka!“
na str. 138-139. Naglasak moj.
621
bi li očistila unutrašnje organe ili spoljašnju sredinu. Isto tako, razne pomije, đub-
rišta, kontejneri, izazivaju kod njih uzvišena, molitvena osećanja; oni vide
u njima žrtvena mesta što primaju u sebe masu nečistoća radi očišćenja drugih mes-
ta.“1
A evo i citata iz udaljeničkog „teološkog“ dela „O žrtvenom značenju đubreta“, ko-
jeg navodi autor „Novog sektaštva“:
„Svaka nečistoća zato je i postala nečistoća ne bi li te očistila. Svako đubre, gnjilež,
buđ – to je žrtva, prineta za tebe. Moli se Gospodu da primi tu žrtvu, a ne da
tebe baci u otpadnu jamu, u pakleni oganj.“2
Prema Epštejnu, udaljenici (đubretari) se trude da održavaju proces stalnog trulje-
nja u gomilama đubreta, da bi ga pripremili za proplamsaj. Po njihovom mišljenju „na
đubre što se dimi, kao na žrtveni oltar, nishodi Duh Gospodnji.“3 Po prirodi
svoga posla, udaljenici su najčešće čistači, đubretari, radnici na održavanju kanalizaci-
onih sistema, kao i negovatelji nepokretnih bolesnika. Među malobrojnim udaljenici-
ma koji žive u zapadnom svetu, prema Epštejnu, najveći broj njih je zaposlen kao čis-
tači obuće, „koji stavljaju sebi u obavezu da se klanjaju prljavštini, da se svakodnevno
sagibaju pred ljudskim teretom praha.“4
Zaključak
Iz celokupnog dosadašnjeg proučavanja, uočili smo da vaseljensko Pravoslavlje ni-
malo nije imuno na nastanke raskola i sekti iz svojih redova. Iako je Lazar Milin, u svo-
joj apologetici „Crkva i sekte“, pokušao da do krajnosti omalovaži isključivo protes-
tantski pokret, time što je, između ostalog, naveo i nekoliko skaradnih primera nas-
tanka i delovanja sekti koje su se izdvojile iz zapadnog hrišćanstva5, on ipak nije mo-
gao da pronađe tako monstruozne i bizarne primere kakve nalazimo među sektama
nastalim na tlu pravoslavne Rusije. I dok je veliki broj sekti koji je nastao u zapadnom
svetu svoje veroučenje vezivao, ili još uvek vezuje za čovekovo spasenje ili pak budući
ponovni dolazak Isusa Hrista (pa makar kako pogrešno tumačio pojedine biblijske
doktrine ili proročanstva; poput Mormona, Jehovinih svedoka itd.), pravoslavne sekte

4 Isto, str. 139.
5 Evo kako glasi navod iz Milinove knjige, a u kome on navodi verovatno najčudnovatije primere do kojih je
mogao da dođe, a koji se tiču nastanka i delovanja sekti u zapadnom svetu:

„Kakvih je sve ludorija bilo među sektašima to je da čoveku pamet stane! Da ne lutamo kroz istoriju raznih
sekata, setimo se samo nekoliko primera iz novijeg sektaštva.
Krojački radnik iz Lajdena Johan Bokhold, jedan od vođa anabaptista uveo je mnogoženstvo i ostavio iza
sebe 17 žena, a svoje vernike je uveravao da dolazi uskoro hiljadugodišnje Hristovo carstvo.
Eva Bultar u Hesenu je osnovala sektu koja je pod vidom religioznosti provodila blud kao nekadašnji niko-
laiti.
Šta da kažemo o engleskoj sekti Novi Izrailjci koji su očekivali da im Jovanka Sautkot, poglavica njihove
sekte rodi novog mesiju?!
Setimo se i jedne švajcarske sekte čiji se osnivač Margaret Peter 1823. godine dala raspeti na krstu „za
spas mnogih hiljada duša“. Spomenimo i Jakobinu Maurer, kalvinistkinju iz Brazila koja je 1874. osnovala
sektu „Izabranih“ kojima se ona predstavila kao Hristos koji je ponovo došao. Njeni vernici vodili su rat do
istrebljenja svih onih koji ne pripadaju njihovoj sekti, sve dok ih vlasti brazilske nisu razjurile.
Da li je mudro od prvih adventista što su slušajući Milera dvaput uzalud dočekivali Hrista na otvorenom
polju? Da li je mudro kad Jehovini svedoci puštaju nek umre čovek koji bi se inače mogao spasti transfuzi-
jom krvi, jer smatraju da je transfuziju Bog zabranio?“ Milin, Crkva i sekte, str. 356-357.
622
u svojoj ‘‘teologiji“ gotovo da uopšte ne spominju ove događaje. Kao što smo mogli da
se uverimo, one su propovedale, ili još uvek propovedaju praktikovanje bluda (akulji-
novci), bacanje novorođenčadi divljim zverima (stefanovci), kastriranje muškaraca i
odsecanje grudi ženama – a sve to u ime Hristovog učenja (skopci), poklonjenje pred
najobičnijim predmetima (stvarosvetitelji), izigravanje ludaka pred okolnim svetom
(budalaši), poštovanje mesta krvoprolića i ritualno prolivanje svoje krvi na zemlju (kr-
voslavci), kritikovanje Hrista zbog toga što je živeo sveto a ne u grehu (grehovnici) ili
pak poštovanje đubrišta i kontejnera za smeće – kao nekakvih oltara na koje „nishodi
Duh Gospodnji“ (udaljenici – đubretari).
Što će reći, zaista postoji velika razlika između sekti koje su nastale među protes-
tantima sa jedne i među pravoslavnima sa druge strane, s tim što ogromnu „nadmoć“
po pitanju „jeretičnosti“ svoga verovanja očigledno imaju one pravoslavne.
Iskreno se nadam da će, između ostalog, i ovo saznanje o postojanju velike nesloge
među pravoslavnima širom sveta, koje se očituje kroz nastajanje mnogobrojnih rasko-
la sa jedne i sekti sa druge strane, pomoći mojim čitaocima u sagledavanju celokupne
istine o crkvi koja pretenduje da bude nazvana i poštovana kao „Jedina, sveta i apos-
tolska“.
Smatram da je posve jasno da, posle svega do sada rečenog, ovakav epitet vaseljen-
skom Pravoslavlju nipošto ne može biti pripisan.
O ispravnosti ovakvog mog stava posvedočiće i sledeće poglavlje koje prenosi snaž-
no Hristovo upozorenje: „Čuvajte se lažnih proroka“.
623
19.
ČUVAJTE SE LAŽNIH PROROKA
„Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčjem ruhu, a iznutra su grabljivi
vuci.“
Evanđelje po Mateju 7:15.
Knjiga nad knjigama, Božije Sveto pismo svim svojim čitaocima otkriva dve velike
istine. Prva je potpuna izgubljenost čovečanstva koje živi daleko od Gospodnjeg lica a
druga veličanstveno spasenje koje je Bog osmislio u večnosti za svakoga čoveka koji
iskrenom verom prihvati Njegovog Sina Isusa Hrista za svoga Spasitelja. O ovoj drugoj
temi dostojnoj divljenja, govorio sam u drugom poglavlju ove knjige.
U celini koja je pred nama, želim da dočaram svom srpskom narodu duhovnu real-
nost u kojoj su bivstvovali naši preci – a u kojoj živimo i mi do današnjih dana. Pozna-
ta je činjenica da su se Srbi krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina proš-
loga veka, sa padom komunizma, počeli da vraćaju tradicionalnoj religioznosti i u sve
većoj meri prihvataju i drže se verskih običaja i obreda. Posećivanje crkava i manastira
je uzelo maha. Krštenja, venčanja i sahrane su postale i verski obredi uz obavezno či-
nodejstvovanje pravoslavnih sveštenika. U obrazovni program osnovnih i srednjih ško-
la uvršten je i predmet verske nastave, na kome se insistirala srpska crkva. Naširoko je
prihvaćena i ideja da svaki Srbin mora da bude pravoslavac – dok se u suprotnom na-
ziva „sektašem“ i predstavlja izdajnika pradedovske vere i sopstvene nacije. U to da je
baš Pravoslavlje najispravnija „vera“ na svetu, gotovo da više niko (sem malobrojnih) i
ne sumnja.
Ipak, veliki srpski prosvetitelj Dositej Obradović, upućujući svoje čitaoce na objek-
tivno sagledavanje duhovne realnosti i odbacivanje predrasuda i subjektivizma (a što
su poznate mane koje „krase“ i naš narod), zapisao je i sledeće reči:
„O, koliko smo neradivi u istraživanju istine! Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam
dosta da nam ko kaže da je zlato, no sami razmatramo ima li u sebi znake pravoga zla-
ta: je li teško i savija li se kao čisto zlato. A za istinu, koja je sama zlato uma našega, ne
staramo se toliko. Što je ko iz početka čuo, pri onom ostaje – ne damo sebi tru-
da za istražiti i raspoznati prave znake čiste istine, a što je gore, ne smemo ni misliti,
bojeći se da ne progledamo. Stara je basna, no dobra, da istina, budući naga i ho-
teći da i druge svlači i da ih nage, takove kakvi su, pokazuje, videći da je zato ljudi dob-
rovoljno ne trpe no da na nju mrze, ona je pobegla i sakrila se u jedan bunar. Zato ko
želi k njoj doći, valja da svuče sa sebe sva svoja mnjenija i mudrovanija, jer inače neće
biti primljen.“1
Zaista bi bila prava sreća da je u kom slučaju istinito mišljenje većine Srba o sebi
samima, što se tiče njihovog odnosa sa Bogom. Nazvati sebe „nebeskim narodom“ a
svoje preminule pretke „nebeskom Srbijom“ (što su izrazi kojih smo se naslušali od
pojedinih sveštenika, opozicionih političara i akademika u poslednjoj deceniji dvade-
setog veka) – što svakako podrazumeva da je čitav narod oduvek bio Bogu veran i

625
odan, bilo bi nešto najdivnije što bi se moglo i zamisliti.1 Nažalost, ubeđen sam, na te-
melju Svetog pisma, da je istina sasvim drugačija. Bojim se da je veliki neprijatelj ljud-
skih duša uspeo da gotovo čitav naš narod zavede i odvede na duhovnu stranputicu,
poput ostalih naroda – pa i jevrejskog u biblijskim vremenima.
Bojan Jovanović, u svojoj knjizi „Duh paganskog nasleđa“ o srpskoj religioznosti i
njenoj različitosti od pravog hrišćanskog veroispovedanja, kazuje sledeće:
„Za razliku od pojedinaca koji su postajući hrišćani potvrđivali novu veru
svojim duhovnim preobražajem, srpski narod je nakon primanja hrišćanstva
ostao privržen svojim ranijim prirodnim religijskim shvatanjima. Izvestan kontinui-
tet starih mitskih predstava i magijsko – religijske prakse u narodnoj tradiciji očuvan
je i u okviru njihovih hrišćanizovanih formi vezanih za obrede životnog ciklusa i praz-
nike u godišnjem kalendaru. Propratni narodni običaji hrišćanskih obreda i praznika
upućuju na vitalnost starijeg kulturnog sloja paganske narodne religije prehrišćanskog
vremena.“2
Bojazan da stanje duhovnosti srpskog naroda nije baš onakvo kakvim ga narod
smatra, izrazio je u formi pitanja i poznati pisac i psihijatar Vladeta Jerotić:
„Onda se moramo upitati gde se nalazimo danas, mi ljudi u XX veku, i mi Srbi na
Balkanu, prema mnogoboštvu i jednoboštvu. Da bismo bar malo suzili ovako uopšten
problem, postavimo nešto uže pitanje koje bi glasilo: da li su Srbi danas kao pravosla-
vni narod, u odnosu na evropske narode, rimokatolike i protestante, pre mnogobo-
žački nego jednobožački, hrišćanski narod?“3
To da Srbi odista ne mare previše za Boga kao ni za učestvovanje u crkvenom životu
(čak ni u okviru svoje crkve), zaključio je još pre Drugog svetskog rata osvedočeni pri-
jatelj našeg naroda dr Rudolf Arčibald Rajs. U svojoj knjizi „Čujte Srbi, čuvajte se se-
be“, koja je pisana u vreme kada se u školama obavezno učila veronauka, i kada se sve-
štenici SPC nisu mogli da žale na poguban uticaj ateizacije od strane komunista (koji
su došli na vlast tek posle rata), dr Rajs je izneo veoma aktuelne opise vrlina i mana
1 Pored mitropolita dabrobosanskog Nikolaja, koji je u besedi svemu sveštenstvu (list Pravoslavlje, str. 10-11,
broj 957, 1. februar 2007. god.) istakao kako „svi Srbi služe Gospodu“ (vidi glavni naslov), ovakvo miš-
ljenje o Srbima je zastupao i vladika Nikolaj Velimirović. U svojoj knjizi: „Nacionalizam Svetog Save –
Srbski narod kao Teodul“ pod naslovom: „Služba Hristu - smisao srbske istorije“ vladika Nikolaj je napi-
sao sledeće:
„Osnovna i neprekidna linija srbske istorije za poslednjih 800 godina može se izraziti sa dve reči: SLUŽBA
HRISTU. U ovom periodu vremena od 8 stoleća srbski narod je bio istinski Teodul, tj. Božji sluga, ili Hris-
todul, tj. Hristov sluga, što je jedno i isto.“
No, da ove reči najskorije kanonizovanog srpskog svetitelja o „teoduliji srpskog naroda“ ne bi trebali baš
previše da shvatimo ozbiljno, dokazuje i činjenica da je pomenuti vladika u istoj knjizi govorio veoma po-
hvalno i o verovatno najvećem zločincu koga je ikada iznedrilo čovečanstvo – Adolfu Hitleru. Evo kako je,
pre izbijanja 2. svetskog rata, pisao o Hitleru vladika Nikolaj: „Luterovu zamisao o stvaranju jedne nacio-
nalne crkve u Nemačkoj u naše dane preduzeo je sadašnji vođ nemačkog naroda. S teškom mukom i još
nesvršenom borbom, on je za poslednje dve godine donekle uspeo da samo od protestantskog dela nema-
čkog naroda organizuje nešto nalik na nacionalnu crkvu. (...) Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem
nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna
anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u 20. veku, on je došao na ideju Svetoga Save, i
kao laik preduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao koji priliči jedino svetitelju,
geniju i heroju. A nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijima i prvi
među herojima u našoj istoriji.“ Vidi sve u navedenom delu, na str. 28, 19-21, u izdanju „Ihtus hrišćanske
knjige“ Beograd, 2002. godine. Naglasak na citatima je moj.
2 Bojan Jovanović, Duh paganskog nasleđa u srpskoj tradicionalnoj kulturi; Svetovi, Novi Sad, 2000. god.
str. 33. Naglasak moj.

3 Vladeta Jerotić, Staro i novo u hrišćanstvu; Beograd 2000. str. 7. Naglasak moj.
626
koje nepromenjeno karakterišu srpski narod već čitav vek unazad. Evo na koji je način
ovaj autor opisao religioznost našeg naroda:
„Da biste očuvali patriotizam, kultu svojih nacionalnih junaka dodali ste još jedno,
skoro isto toliko delotvorno sredstvo. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bo-
lje reći u narodnu tradiciju. (...) Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da
prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara
svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih re-
kao da vaš „bog“ nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i
Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja. Popovi vam nisu bili niti su crkveni ljudi,
već vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama vašeg naroda. (...) Muškarci vam
pogotovo nisu često u crkvi. Koliko sam samo puta u vreme obreda, ušao u vaše
hramove i tamo zatekao tek nekoliko retkih vernika, i to skoro isključivo žena.“1
Iz razloga svog slaganja sa zaključkom dr Rajsa koji glasi da Srbi ne poštuju Boga
na pravi biblijski način, neophodno je da sagledamo istinu i u ovo vreme Božijeg strp-
ljenja i milosrđa kao narod zavapimo Gospodu za prosvetljenjem i otvaranjem duhov-
nih očiju i srca. Potrebno je dakle da prihvatimo istinu o tome da Srbi u celini nisu Bo-
žiji narod (kao što je to slučaj i sa svakim drugim narodom na zemljinoj kugli). Spase-
nje pripada samo pojedincima iz svakoga naroda, ali nikada celokupnim nacijama.
Vladeta Jerotić potvrđuje ovaj biblijski princip:
„Pobeda Hristova nad smrću i Zlom vredi samo za pojedinca (nikada i za čitave
narode, ma koliko se nazivali hrišćanskim), koji čitavim svojim bićem veruje u Hris-
ta, u Njega se nada i Boga voli.“2
Pošto sam u svim ranijim poglavljima ove knjige detaljno obrazložio svoju tvrdnju o
tome da se pravoslavni narodi, među kojima i Srbi, predvođeni svojim verskim vođa-
ma kreću duhovnom stranputicom a ne Hristovim spasonosnim putem, želim da sada
zajedno sagledamo u čemu se sastojala đavolska religiozna prevara izrailjskog naroda
koja se odigrala u doba Starog zaveta. Tokom ovog proučavanja uvidećemo da se so-
tonska taktika gotovo ni malo nije promenila u poslednjih dve hiljade godina, te da on
na isti način drži u verskoj neprosvećenosti mnoge, pa tako i naš narod.
ĐAVOLSKA OBMANA IZRAILJSKOG NARODA

„Ja govorim ono što sam video kod svoga Oca, činite i vi što ste čuli od vašega oca.
Odgovoriše i rekoše mu: Avraam je naš otac. Isus im reče: ako ste Avraamova deca,
činite Avraamova dela. Vi, međutim, sada tražite da ubijete mene, čoveka koji vam je
kazao istinu koju je čuo od Boga. Avraam tako šta nije učinio. Vi činite dela svoga oca.
Rekoše mu: mi nismo rođeni iz bluda, jednog oca imamo – Boga. Reče im Isus: kad bi
Bog bio vaš otac, voleli biste mene; jer sam ja od Boga izišao i došao; i nisam sam od
sebe došao, nego me je on poslao. Zašto ne razumete moga govora? Zato što ne možete
da slušate moju reč. Vi potičete od oca đavola i hoćete da činite želje svoga oca.“3
Osmo poglavlje ev. po Jovanu predstavlja izveštaj o jednom od najoštrijih verbalnih
sukoba Isusa Hrista, utelovljene Istine, sa pripadnicima svoga naroda koji je, nesves-
tan toga, bio na putu večne propasti. Najveći i najozbiljniji problem Isusovih sunarod-
nika jeste bio slepo poverenje u učenje narodnih verskih vođa – koje su uveravale na-
1 Rudolf Arčibald Rajs, Čujte Srbi! Čuvajte se sebe; str. 17. Naglasak moj.
627
rod da je sa njime, u duhovnom pogledu, sve u najboljem redu. Verski poglavari i uče-
njaci, sadukeji, fariseji i književnici, predstavljali su tumače Svetog pisma. Njima su
svete knjige bile mnogo dostupnije nego običnom narodu, koji se uglavnom sa njiho-
vom porukom susretao (samo) jedanput sedmično – subotom, na bogosluženju u sina-
gogama. Zahvaljujući svom površnom poznavanju Božije Reči, a sa druge strane bezre-
zervnom poverenju u učenje rabina (svojih „svetih otaca“), koje su prihvatali bez ikak-
vog kritičkog preispitivanja, izrailjski narod je bio veoma lako zaveden sa puta pravog
bogopoznanja. Isus Hristos, koji je za sebe rekao da je „svetlost sveta“, došao je po re-
čima Svetog pisma da bude „svetlost za ljude“ (Jn. 1:4). Jevreji njegovog vremena, kao
i mnogobrojne generacije pre njih, bili su veoma daleko od istinskog bogougađanja –
čineći, po Gospodnjim rečima – dela đavola. Sa druge strane, tragedija, za koju se ne
može reći da je mogla biti veća nego što je bila, ogledala se u tome da su Isusovi sav-
remenici bili uvereni upravo u suprotno – da svojim životima ugađaju Tvorcu, te da u
celini predstavljaju njegov narod.
Na čemu su Izrailjci temeljili ovakvo uverenje?

Ponositi jevrejski narod smatrao je nepokolebljivom istinom svoju pripadnost Sve-
višnjem iz razloga što je vodio poreklo od Gospodnjeg sluge Avraama, sledio „učenja
starih“ (tj. sopstvena „sveta predanja“) i poštovao svoje verske učitelje i sveštenike.
Gospod Hristos je u svojim govorima zapisanim u evanđeljima oborio sva tri glavna
temelja na kojima su njegovi sunarodnici zidali svoju sigurnost da pripadaju „nebes-
kom narodu“. U tekstu koji je zabeležio evanđelist Jovan u svom novozavetnom izveš-
taju, a koji je citiran maločas, saznajemo o žestokom sukobu božanske Istine sa silom
đavolske obmane. Izrailjci, koji su u celosti bili u vlasti greha i sotone zastupali su uve-
renje o sopstvenoj verskoj nepogrešivosti.
Rušenje prvog lažnog temelja

U vreme pre nego što se Isus pojavio u javnosti i otpočeo svoju mesijansku službu,
Jovan Krstitelj je pozivao narod i njegove starešine na pokajanje i promenu načina
života. Manji broj ljudi koji je osetio iskreno žaljenje zbog učinjenih greha i za njih se
kajao, bio je kršten u vodi reke Jordana:
„Pojavi se Jovan krsteći u pustinji i propovedajući pokajničko krštenje za oproštaj
greha. I izlažaše k njemu sva judejska zemlja i svi Jerusalimljani, i on ih krštavaše u
reci Jordanu, pri čemu oni ispovedahu svoje grehe.1
Međutim, veći deo običnog sveta kao i starešina ostao je okoreo smatrajući da im
pokajanje nije potrebno. Mislili su da će se krštenjem, kao još jednim učinjenim delom
koje doprinosi spasenju, još više približiti Bogu. Reagujući na ovakvo njihovo naopako
razmišljanje, Krstitelj ih je ukorio oštrim rečima:
„Videvši mnoge fariseje i sadukeje kako dolaze da ih krsti, reče im: zmijski porode,
ko vam je ukazao da izbegnete predstojeći gnev? Donesite dakle rod dostojan pokaja-
nja, i ne mislite da možete sami da govorite: imamo oca Avraama; jer vam kažem da
Bog može od ovoga kamenja podići decu Avraamu.“2
1 Ev. po Marku 1:4-5.

628
„Narodu pak, koji je izlazio da ga on krsti, govorio je: zmijski porode, ko vam je
ukazao da izbegnete predstojeći gnev? Donesite, dakle, rodove dostojne pokajanja; i
nemojte sad govoriti u sebi: imamo oca Avraama. Jer vam kažem da Bog može od ovo-
ga kamenja podići decu Avraamu.“1
Ono što je pre svega bilo potrebno jeste pokajanje i pobožna dela koja bi usledila
nakon njega. Svaka osoba koja bi pred Gospodom iskreno zažalila zbog kršenja Njego-
ve volje, sasvim je sigurno – nastojala bi, uz molitvu za Božiju pomoć, da od toga tre-
nutka upravlja svoj život po Svetom pismu - i to svakodnevno. To, nažalost, nije bio
slučaj sa mnogim ondašnjim Izrailjcima. Oni su nastavljali sa grešenjem i neprihvata-
njem Božijeg puta spasenja. Apostol Jovan je za ljude koji praktikuju greh i ne kaju se
iskreno pred Gospodom rekao: „Ko tvori greh od đavola je.“ (1. Jov. 3:8). Ipak, Isusovi
saplemenici su, zaslepljeni sotonom, smatrali da garant spasenja predstavlja njihovo
telesno poreklo od bogougodnog Avraama, koji je živeo oko dve hiljade godina ranije.
Isusova poruka je bila istovetna onoj koju je propovedao Jovan Krstitelj. Hristov pre-
teča je nepokajane Izrailjce nazvao „zmijskim (tj. đavoljim) porodom“, poručujući im
da je Bog kadar da i od običnog kamenja podigne decu Avraamu – ukoliko njegovi
stvarni potomci ne budu uistinu pobožni. Gospod Isus, stavljajući do znanja svojim
slušaocima da njihova dela ni u kom slučaju nisu slična delima Bogu ugodnog Avraa-
ma, rekao je da je njihov otac nečastivi, te da je, shodno tome, jasno zbog čega stoje
Njemu nasuprot. Pošto nisu čuli ono što bi godilo njihovim ušima – a to bi bila potvrda
da predstavljaju Božiji narod, Jevreji su proglasili Sina Božijeg čovekom koji je opsed-
nut demonom:
„Odgovoriše Judeji i rekoše mu: ne govorimo li mi lepo da si ti Samarjanin i da je
demon u tebi? Odgovori Isus: nemam ja demona, nego poštujem svoga Oca, a vi me
prezirete. Ja ne tražim svoje slave; ima ko traži i sudi. Zaista, zaista, kažem vam, ako
ko održi moju reč, neće videti smrti doveka. Rekoše mu Judeji: sad smo saznali da je
demon u tebi. Avraam je umro, a i proroci, ti pak kažeš: ako ko sačuva moju reč, neće
okusiti smrti doveka.“2
Narodne verske vođe su o Isusu Nazarećaninu imale slično mišljenje:
„Tada mu doneše besomučnoga koji je bio slep i nem; i izleči ga, tako da je nemi
govorio i gledao. A sav narod se divio i govorio je: nije li ovo sin Davidov? A fariseji
čuvši rekoše: ovaj izgoni demone samo pomoću Veelzevula, demonskog vladara.“3
„Književnici pak, koji su došli iz Jerusalima, govorahu da ima Veelzevula i da po-
moću demonskog vladara izgoni demone.“4
Iz ovih biblijskih primera se jasno može uvideti koliko je veliko sotonsko lukavstvo.
Svetim Duhom nepreporođeni ljudi, koji su ne znajući pod uticajem nečastivog, bivaju
prevareni da misle o sebi kao o Bogu odanim osobama i jedino „pravovernima“. U isto
vreme, oni proglašavaju Isusa i njegove istinske učenike „krivovernima“ i slugama so-
tone. Gospod Hristos je prorekao svojim sledbenicima da će biti predmet poruge (i
ničim osnovanih) laži i kleveta:
„Dosta je učeniku da bude kao njegov učitelj i sluzi kao njegov gospodar. Kada su
domaćina nazvali Veelzevulom, koliko će više njegove domaće.“ (Ev. po Mateju 10:25.
Naglasak moj.).

629
Kao proučavalac Svetog pisma ubeđen sam da ne postoji veća đavolska prevara –
kojom u zabludi drži nenanovorođene religiozne ljude – od ove upravo pomenute, što
je zaista zastrašujuće.
Rušenje drugog lažnog temelja

Pored hvalisanja svojim svetim precima, drugi lažni temelj na kojem su Jevreji gra-
dili svoju ubeđenost da pripadaju Bogu jeste poštovanje verskih običaja i učenja koja
su ustanovili verski autoriteti iz bliže ili dalje prošlosti. Iako je ovakav vid religioznosti
veoma naličio na pravu duhovnost, koja dokazuje vernost svojim verskim korenima i
tradiciji – u kojoj su živele i za koju su umirale bezbrojne generacije njihovih predaka,
ni on, pošto nije bio Bogom ustanovljen – nije mogao da Njemu udovolji. Upravo sup-
rotno tome, ovakva religioznost Jevreja je Gospodu bila veoma mrska, te je On protiv
nje upozoravao tokom mnogih vekova.
Reagujući na izrailjska bogosluženja u sedmom stoleću pre Hrista, pero proroka
Isaije je zapisalo sledeće Božije Reči:
„Zato reče Gospod: što se ovaj narod približuje ustima svojima i usnama svojim po-
štuje me, a srce im daleko stoji od mene, i strah kojim me se boje zapovjest je ljud-
ska kojoj su naučeni.“1
Istovetna duhovna situacija se nije promenila ni posle nekoliko stotina godina. Hri-
stos je svoje savremenike upozoravao na isti način:
„I ukinuste Božiju reč zbog vašega predanja. Licemeri, dobro je prorokovao za
vas Isaija: ‘Ovaj narod me poštuje usnama, a srce je njihovo daleko od mene. Uzalud
me poštuju učeći nauke koje su ljudske zapovesti’.“2
Iz ovih poruka samoga Spasitelja kroz istoriju, svakako možemo da zaključimo da
nijedan čovek ne može da poštuje Boga na svoj sopstveni način. Božija Reč – Sveto
pismo, predstavlja zbirku knjiga u kojoj je objavljena volja Svevišnjeg. Poslušanjem
Njegove objave svaki vernik može da bude na putu pravog bogopoznanja. Sa druge
strane, narod koji Bibliji dodaje svoja sopstvena tumačenja, verske obrede i običaje
koji se njome ne podrazumevaju, potpada pod Gospodnju osudu. Hristos, kao što smo
videli, ovakva bogosluženja naziva „uzaludnim poštovanjem“, bez obzira koliku religi-
oznost ili fanatičnu revnost ispoljavali oni koji ih zastupaju.
Rušenje trećeg lažnog temelja

Nakon što smo zajedno uvideli da je nemoguće da se jedan narod nazove Božijim
samo zato što je neko od njegovih predaka služio Bogu, ili pak zato što se drži verskih
običaja i tradicije (koje, uostalom, i nisu zasnovane na Bibliji), bacićemo pogled i na
treći problem kojeg Izrailjci nisu bili svesni. Ovaj problem definisaćemo kao slepo po-
verenje u učenje narodnih verskih vođa. Upravo oni, verski poglavari i narodni učitelji,
bili su glavni krivci što se cela nacija kretala stranputicom - daleko od Gospoda. Za
vreme delovanja starozavetnih proroka u Izrailju, Gospod je vodio prepirku sa jevrej-
skim duhovnim pastirima, ukoravajući ih zbog njihove ravnodušnosti prema narod-
nom duhovnom lutanju:
1 Knj. proroka Isaije 29:13. Naglasak moj.

2 Ev. po Mateju 15:6-9. Naglasak moj. Vidi još i Mk. 7:1-13.
630
„Teško pastirima koji potiru i razmeću stado paše moje! govori Gospod.“ (Jeremija
23:1).
Umesto da budu duhovni učitelji i primeri pravog bogopoštovanja, sveštenici su is-
korišćavali narodnu versku neprosvećenost. Ovo iskorišćavanje je bilo, između ostalog
i finansijsko, te su se na narodnoj muci i prostoti bogatili – uzimajući od naroda mate-
rijalna a ne pružajući zauzvrat nikakva duhovna bogatstva:
„Opet mi dođe riječ Gospodnja govoreći: Sine čovječji, prorokuj protiv pastira Izrai-
ljevijeh, prorokuj i reci tijem pastirima: ovako veli Gospod Gospod: teško pastirima
Izrailjevijem koji pasu sami sebe! Ne treba li stado da pasu pastiri? Pretilinu
jedete i vunom se odijevate, koljete tovno, stada ne pasete. Slabijeh ne krijepite, i
bolesne ne liječite, ranjene ne zavijate, odagnane ne dovodite natrag, iz-
gubljene ne tražite, nego silom i žestinom gospodarite nad njima. I raspršiše se
nemajući pastira, i raspršavši se postaše hrana svijem zvijerima poljskim. Ovce moje
lutaju po svijem visokim humovima; i po svoj zemlji raspršane su ovce moje, i nema
nikoga da pita za njih, nikoga da ih traži. Zato, pastiri, čujte riječ Gospodnju: Tako ja
bio živ, govori Gospod, što stado moje posta grabež, i ovce moje postaše hrana svijem
zvjerima poljskim nemajući pastira, i pastiri moji ne traže stada mojega, nego pas-
tiri pasu sami sebe, a stada mojega ne pasu.“1
Upravo zbog ovakvog, više nego tragičnog, duhovnog stanja starozavetnog Božijeg
naroda, Gospod je podizao svoje sluge proroke koji su dobijali zapovest da propoveda-
ju protiv mnogobrojnih lažnih pastira kao i da upućuju narod na put istinitog bogou-
gađanja.
No, ne treba unapred ni pominjati da ovi proroci nisu sa oduševljenjem prihvatani
od strane naroda i sveštenstva. Tako nešto se, uostalom, moglo i pretpostaviti. Ipak,
čudno je odbijanje Božije istine od strane većeg dela naroda – budući da je bio u veo-
ma nezavidnom duhovnom položaju i pod teškim „nametima“ od strane svojih svešte-
nika. Ono što bi se očekivalo jeste da sa velikom radošću prihvate oslobođenje koje im
Gospod nudi. Što se sveštenika pak tiče – stvar je bila potpuno jasna. Njima je veoma
odgovarala neukost naroda, koji se bojao promene verskog razmišljanja – pa makar
propao pod teškim svakodnevnim teretom nepoznavanja Boga. Iznad svega, sveštenici
su (sami) sebe predstavljali zaštitnicima narodnih i državnih interesa, iako su sa Božije
tačke gledišta, bili glavni uzročnici njegovog posrnuća. Imajući uz sebe veliku grupu
lažnih proroka – koji su (takođe) tvrdili da govore u Božije ime, sveštenici su držali
svoje podanike u duhovnoj slepoći i potpunom nerazumevanju Gospodnje volje. Na-
kon što je Svevišnji stolećima pokušao da dozove k sebi sinove Izrailjeve – na šta su
oni ostajali gluvi, On je odlučio da na svoj narod pošalje neprijateljsku (vavilonsku)
vojsku koja ih je odvela u ropstvo na period od sedamdeset godina:
„I sla vam Gospod sve sluge svoje proroke zarana jednako, ali ne poslušaste, niti
prignuste uha svojega da biste čuli. I govorahu: vratite se svaki sa svojega puta zloga i
od zloće djela svojih, pa ćete ostati u zemlji koju dade Gospod vama i ocima vašim od-
vijeka dovijeka. I ne idite za drugim bogovima da im ne služite i da im se klanjate, i ne
gnjevite me djelom ruku svojih, i neću vam učiniti zla. Ali me ne poslušaste, govori
Gospod, nego me gnjeviste djelom ruku svojih na svoje zlo. Zato ovako veli Gospod
nad vojskama: što ne poslušaste mojih riječi, evo, ja ću poslati po sve narode sjeverne,
govori Gospod, i po Navuhodonosora cara Vavilonskoga slugu svojega, i dovešću ih na
1 Knj. proroka Jezekilja 34:1-8. Naglasak moj.

631
tu zemlju i na stanovnike njezine, i na sve te narode okolne, koje ću zatrti, i učiniću da
budu čudo i potsmijeh i pustoš vječna.“1
Ono što je posebno interesantno za ovo naše proučavanje jeste da istaknemo i to da
je Božiji prorok pozivao narod da se ne suprotstavlja vavilonskom caru ukoliko želi da
ostane u svojoj zemlji i sačuva svoje svetinje (Božiji hram u Jerusalimu). Judejski car
je sa svim svojim podanicima trebao da svesno primi poraz i okupaciju države bez bor-
be sa neprijateljem. Jeremija je isticao i Božije upozorenje koje je pozivalo ljude da ne
slušaju i ne veruju lažnim prorocima koji su govorili u Gospodnje ime – a nisu prenosi-
li Božiju već demonsku poruku:
„Ne slušajte dakle proroka svojih ni vrača svojih ni sanjača svojih ni gatara svojih
ni bajača svojih, koji vam govore i vele: nećete služiti caru Vavilonskom. Jer vam oni
laž prorokuju, kako bih vas daleko odveo iz zemlje vaše i izagnao vas da izginete. A
narod koji bi savio vrat svoj pod jaram cara Vavilonskoga i služio mu, ostaviću ga na
zemlji njegovoj, govori Gospod, da je radi i stanuje u njoj. I Sedekiji caru Judinu rekoh
sve ovo govoreći: savijte vrat svoj pod jaram cara Vavilonskoga i služite njemu i na-
rodu njegovu, pa ćete ostati živi. Zašto da poginete ti i narod tvoj od mača i od gladi i
od pomora, kako reče Gospod za narod koji ne bi služio caru Vavilonskom? Ne slušajte
dakle što govore proroci koji vam kažu i vele: nećete služiti caru Vavilonskom, jer vam
oni prorokuju laž. Jer ih ja nijesam poslao, govori Gospod, nego lažno prorokuju u
moje ime, kako bih vas prognao da izginete i vi i proroci koji vam prorokuju. I svešte-
nicima i svemu narodu govorih i rekoh: ovako veli Gospod: ne slušajte što vam proro-
kuju (...) Jer vam oni prorokuju laž.“2
Ipak, većem delu naroda se učinilo da Jeremija govori kao „izdajnik vere i nacije“ te
da ovakvim rečima zastupa neprijateljsku stranu, zbog čega je oštro reagovao osuđuju-
ći prorokovo istupanje. Narod je bio spreman da linčuje donosioca božanske spasono-
sne poruke:
„A sveštenici i proroci i sav narod čuše Jeremiju gde govori te riječi u domu Gospo-
dnjem. I kad Jeremija izgovori sve što mu Gospod zapovedi da kaže svemu narodu,
uhvatiše ga sveštenici i proroci i sav narod govoreći: poginućeš. (...) I rekoše svešte-
nici i proroci knezovima i svemu narodu govoreći: ovaj je čovjek zaslužio smrt, jer pro-
rokova protiv ovoga grada, kao što čuste svojim ušima.“3
Poruka lažnih proroka, kao što možemo pročitati dalje u 28. poglavlju ove knjige,
nasuprot onome što je silazilo sa Jeremijinih usana, zvučala je kao patriotski poziv na
očuvanje „nacionalnog dostojanstva“, donoseći ideju o obaveznom vođenju odbram-
benog rata bez obzira na gubitke, proričući da će vavilonski car za dve godine biti osla-
bljen i savladan. Ovakva poruka je naravno, veoma godila nacionalnom ponosu Izrai-
ljaca, koji su svoju naciju uzdizali vrh nebesa. Svaka drugačija pomisao, koja bi podra-
zumeva dobrovoljnu predaju nadmoćnijem neprijatelju, bila bi smatrana teškim pre-
kršajem a pronosioci takvih ideja bili bi javno žigosani. Poruka pravih judejskih nepri-
jatelja, lažnih proroka (koji su takođe bili Jevreji) je uticala i na cara Sedekiju koji je,
poverovavši u Jeremijino izdajstvo i „saradnju sa stranim agresorom“, uhapsio Božijeg
1 Knj. proroka Jeremije 25:4-9. Naglasak moj. Ovo proročanstvo se odnosi na osvajanje južnog, Judinog
carstva 586. godine pre Hrista od strane Vavilonaca. Severno (izrailjsko) carstvo je osvojeno od strane
Asirije 722. godine pre Hrista. Na ovaj način, oba dela jevrejske (posle smrti cara Solomona) podeljene dr-
žave su od Gospoda kažnjena zbog svoje bezbožnosti, pogibijom i odvođenjem u ropstvo desetina hiljada
Izrailjevih potomaka.
2 Knj. proroka Jeremije 27:9-16. Naglasak moj.
3 Knj. proroka Jeremije 26:7-8, 11. Naglasak moj.
632
proroka i posle batinanja strpao u tamnicu.1 Nedugo zatim, izrailjski knezovi su zatra-
žili i izvršenje smrtne kazne nad Gospodnjim poslanikom koji je propovedao o spaso-
nosnom rešenju krize, optužujući ga za slabljenje morala vojske i propovedanje protiv
sopstvenog naroda:
„I rekoše knezovi caru: da se pogubi taj čovjek, jer on oslabljava ruke vojnicima ko-
ji ostaše u ovom gradu, i ruke svemu narodu govoreći im take riječi, jer taj čovjek ne
traži dobra ovom narodu nego zlo.“2
Krajnji rezultat odbacivanja Božije poruke je bila pogibija mnogih Jevreja kao i od-
vođenje ostatka naroda u vavilonsko ropstvo.3 Osnovni razlog ovakvog raspleta doga-
đaja je bio narodno poverenje u svoje verske vođe – koje su bile duhovno slepe i daleko
od poznavanja istinitog božanskog puta.
Primeri slični ovome, kada su pripadnici jevrejskog naroda odbacivali Božiji glas
upućen preko malobrojnih Njegovih izaslanika, zbog pogrešnog učenja verske većine,
mnogobrojni su u Starom zavetu. Pomenuću još samo dva. Prvi je primer proroka Ilije
koji je bio jedini hrabri sluga Svemogućega – nasuprot velikog broja Valovih i Astarti-
nih sveštenika i otpada gotovo čitavog Izrailja koji je služio paganskim božanstvima. O
sukobu Gospoda i sila tame u kome je učestvovao ovaj prorok možemo da pročitamo u
„Prvoj knjizi o carevima“ od 17-19. poglavlja. Primer proroka Miheja koji je stajao na-
suprot stotinama lažnih proroka (koji su bili obmanuti sotonskim duhom da misle da
služe pravom Bogu a u isto vreme su delovali protiv pravih Božijih slugu) – otkrivajući
im skrivenu istinu o njihovom demonskom proročkom nadahnuću, nalazimo u „Prvoj
knjizi o carevima“, 22. poglavlju.
Iz svih ovih primera jasno uviđamo činjenicu da su lažni proroci (koji su govorili u
ime Jahvea, izrailjskog Boga i sebe smatrali jedino pravovernim) u jevrejskom narodu
uvek uživali mnogo veću popularnost nego istiniti Božiji izaslanici čija je poruka ugla-
vnom bila odbacivana a oni proganjani.
Popularnost lažnih i odbacivanje pravih Gospodnjih propovednika u

doba novozavetne Crkve
Da je isti slučaj postojao i u Isusovo vreme, već sam napomenuo ranije u ovom po-
glavlju. Hristos je naime rekao:
„Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i prostran put koji vodi u propast, i mnogo
ih je koji njime ulaze. Kako su uska vrata i stešnjen put koji vodi u život, i malo ih je
koji ga nalaze.“4
Pomenuti deo Gospodnjeg govora nam jasno stavlja do znanja da u svakom društvu
(tj. narodu; potpuno u skladu sa zaključkom dr Vladete Jerotića kojeg sam citirao na
početku) najveći deo sveta hodi „širokim putem“ ateizma ili nebiblijske religioznosti,
koji vodi u večnu propast i udaljenost od Boga. Samo mali broj osoba prihvata Hrista i
predaje mu svoj život na vođstvo – nasleđujući večni život.
Isus Hristos je svojim učenicima, proričući, izrekao i više upozorenja, stavljajući im
do znanja kakav će odnos prema njima imati većina (religioznih i nereligioznih) ljudi:
1 Vidi: Jeremija 37. poglavlje.

2 Jeremija 38:4. Naglasak moj.
3 Vidi: 2. Carevima 25:1-12.
633
„Blaženi ste kada vas ljudi omrznu, i kad vas izdvoje i vređaju i odbace vaše ime
kao zlo – zbog Sina čovečijeg. Radujte se u taj dan i likujte, jer gle, velika je vaša na-
grada na nebu; njihovi očevi su isto tako činili prorocima. (...) Teško vama kad svi
ljudi o vama lepo govore; njihovi očevi su tako činili lažnim prorocima.“1
Čitava istorija hrišćanske novozavetne Crkve, počevši od najranijih vremena, odvi-
jala se u znaku ispunjenja ovih Gospodnjih reči. Ovaj period zemaljske povesti se i da-
lje odvija u znaku uzvisivanja i poštovanja verskih učitelja koji zagovaraju religijske
principe koji nisu zasnovani na Svetom pismu, kao i u odbacivanju poruke istinitih
Božijih slugu. Apostoli su o ovoj pojavi posvedočili na sledeći način:
„A i svi koji žele da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni.“ (2. Timoteju 3:12.
Naglasak moj.).
„Ako vas vređaju za ime Hristovo, budite blaženi, jer Duh slave i Duh Božiji počiva
u vama. (...) Ako pak strada kao hrišćanin, neka se ne stidi, nego neka slavi Boga tim
imenom“. (1. Petrova 4:16).
Za vreme dok Crkva Božija biva proganjana od strane bezvernih, biblijski pisci pre-
dviđaju napredak lažnih nauka svih vrsta i njihovih verskih propagatora:
„A zli ljudi i varalice napredovaće na gore – varajući i varajući se.“ (2. Timoteju
3:13).
„Dragi moji, ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove – jesu li od Boga,
jer su mnogi lažni proroci izišli u svet. (...) a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa,
nije od Boga; i to je antihristov duh za koga ste čuli da će doći, i sad je već u svetu. Vi
ste, dečice, od Boga i nadvladali ste ih, jer je veći onaj koji je u vama nego onaj koji je u
svetu. Oni su od sveta; zato govore od sveta i svet ih sluša. Mi smo od Boga.
Ko poznaje Boga sluša nas; ko nije od Boga ne sluša nas. Po tome poznajemo duha is-
tine i duha prevare.“2
Ko su lažni proroci u novozavetnom hrišćanstvu?

„Pazite na sebe i sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za episkope, da napa-
sate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju. Ja znam da će posle moga odlaska me-
đu vas ući zverski vuci koji neće štedeti stada. Pa i od vas samih ustaće ljudi koji
će govoriti naopake stvari – da povuku za sobom učenike.“3
„Deco, poslednji je čas, i kao što ste čuli da će antihrist doći, tako su se sad javili
mnogi antihristi; po tome poznajemo da je poslednji čas. Od nas iziđoše, ali ne be-
hu od nas; jer da od nas behu, ostali bi sa nama; nego trebalo je da se pokažu da nisu
svi od nas. A vi imate pomazanje od Svetoga i svi to znate. Ne pisah vam kao da ne zna-
te istine, nego zato što je znate i što nijedna laž nije od istine.“4
Prema upravo navedenim rečima Hristovim Duhom nadahnutih apostola, lažni
učitelji Crkve su se, pre svega, pojavili iz redova episkopa, tj. starešina (nadglednika)
koje su postavili i rukopoložili sami apostoli. Veoma je važno da zapamtimo Pavlove i
Jovanove reči koje govore o tome da će lažni učitelji govoriti „naopake stvari“ kao i da
„nijedna laž nije od istine“. Ove ljude, koji su dozvolili sotoni da ih skrene sa puta
1 Ev. po Luki 6:22-23, 26.

2 1. Jovanova 4:1, 3-6. Naglasak moj.
4 1. poslanica Jovanova 2:18-21. Naglasak moj.
634
evanđeoske istine, ap. Pavle naziva „zverskim vucima“. Isto snažno poređenje koristi i
sam Gospod Hristos govoreći:
„Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčjem ruhu, a iznutra su grabljivi
vuci.“1
Osobine i načini delovanja lažnih učitelja

„Jer će se javiti lažne mesije i lažni proroci, te će činiti velike znake i čuda, da zave-
du – ako je moguće – i izabrane. Eto, rekao sam vam unapred.“2
Ono što najpre zapažamo u poslednje citiranim Isusovim izjavama jeste težnja ova-
kvih proroka da prevare prave Gospodnje sledbenike i vrate ih sa pravog puta na put
propasti – pošto su već obmanuli veliki deo ostalog formalno religioznog naroda. Dru-
go, zapažamo da je ovakve ljude veoma teško razlikovati od pravih Božijih slugu (ba-
rem što se njihove spoljašnjosti tiče). Oni su obučeni u „ovčije ruho“, tj. ukrašeni raz-
nim „vrlinama“ koje religiozni ljudi cene, kao što su slatkorečivost, isposništvo, duge
molitve, poseban način odevanja itd. Iz tog razloga oni bivaju smatrani svetim ljudima,
te im se ukazuje posebna počast. Ustupaju im se pročelja na različitim manifestacija-
ma, ljudi pred njima vrše poklonjenja, ljube im „skute i rukave“, nazivaju duhovnim
ocima...
Isus Hristos je o ovakvim verskim vođama izrekao sledeće:
„A sva svoja dela čine da ih ljudi vide: jer šire svoje molitvene zapise i prave velike
rese na haljinama, vole pročelje na gozbama i prva mesta u sinagogama, pozdrave na
trgovima i da ih ljudi zovu ‘ravi’. Vi se ne zovite ‘ravi’, jer je jedan vaš učitelj, a vi ste svi
braća. I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem; jer je jedan Otac vaš nebeski. Niti
se nazivajte nastavnici, jer je jedan nastavnik vaš, Hristos.“3
Lažni proroci se, dakle, narodu u kome deluju predstavljaju kao pravedni, sledbeni-
ci i zastupnici jedinog pravog hrišćanskog učenja i njegovog tumačenja. Ipak, postoje
dve činjenice koje su veoma izražene, na osnovu kojih svako ko je nepristrasan može
da donese sasvim logičan i ispravan zaključak. Kao što sam već pomenuo, te činjenice
su:
- propovedanje lažnog, nebiblijskog učenja i
- nehrišćanski život (ponašanje suprotno odredbama Hristovog evanđelja i vođstva
Svetog Duha).
Smatram da smo u svim ranijim poglavljima dovoljno rekli o „istinitosti“ verouče-
nja koje zastupa tradicionalno hrišćanstvo Istoka. Ono što je sigurno jeste da iz nepra-
vilnog verovanja ne mogu da proizađu ni dela koja bi uistinu bila Bogu ugodna.
Stoga smatram da svaki čitalac ove knjige ima pred sobom relativno lak zadatak. Za
poznanje istinite biblijske božanske vere i njeno jasno razlučivanje od religijskog sis-
tema koji nije ustanovljen na Svetom pismu potrebna je Božija milost i vođstvo Duha
Svetoga koji prebiva u nanovorođenima.
Gospod Hristos je rekao:
„Ja sam došao na svet kao svetlost, da nijedan – koji veruje u mene – ne ostane u
mraku.“4

635
Tamni lavirinti lažnih vera kojima zavedeni tumaraju u sopstvenoj teskobi i beziz-
lazu, sledeći svoje vođe, mogu da budu pretvoreni u istinsku stazu božanske svetlosti.
Hristos je obećao izbavljenje iz tame nepoznavanja Boga. Ono što je potrebno jeste
verovati mu na reč, i pouzdati se u Njega kao Spasitelja i Gospoda. Kada se osoba od-
luči da sledi Isusa Hrista u čvrstoj veri, Sveti Duh postaje njen stalni vodič i pratilac,
koji predstavlja garant njenog sačuvanja u „veri koja je jednom zauvek predana sveti-
ma“.
Za razliku od nenanovorođenih ljudi koji se od rođenja nalaze u duhovnom mraku i
samim tim predstavljaju siguran plen lažnih proroka, Hristovo upozorenje „čuvajte se“
odnosi se na njegove iskrene vernike. Božijom blagodaću, Hristos je svoje izabranike
učinio delom svog velikog stada koje sledi jedino njega kao Pastira. Iskreni Gospodnji
sledbenici, koji teže da mu uvek i u svemu budu ugodni, svakako nemaju ni najmanju
želju da slede lažne učitelje, koji u zavedenosti drže veliko mnoštvo.
On sam je rekao:
„Ja sam dobri pastir. Dobri pastir polaže svoj život za ovce. Najamnik, koji nije pas-
tir, kome ovce ne pripadaju, gleda vuka kako dolazi, te ostavlja ovce i beži, a vuk ih
grabi i raspudi, jer je najamnik i ne mari za ovce. Ja sam dobri pastir, i znam
svoje i moje ovce poznaju mene. Kao što Otac poznaje mene i ja poznajem Oca, i
polažem svoj život za ovce. Imam i druge ovce, koje nisu iz ovoga tora; i njih treba da
dovedem, pa će slušati moj glas i biće jedno stado, jedan pastir.“1

636
20.
KO SU EVANĐEOSKI HRIŠĆANI?
„Oni mu pak rekoše: mi iz Judeje nismo primili nikakvo pismo u vezi sa tobom, ni-
ti je ko od braće došao i javio ili rekao što rđavo o tebi. Ipak, biće nam zadovoljstvo
da od tebe čujemo šta ti imaš na umu; poznato nam je, naime, za ovu sektu – da se
svuda protiv nje govori.“
Dela apostolska 28:21-22
Prema Božijoj milosti, pred vama je, poštovani čitaoci, poslednje poglavlje ove knji-
ge. U njemu ćemo, nakon kratkog podsećanja na sve ranije rečeno, sagledati istorijski
razvoj evanđeoskog hrišćanstva, odnosno istinite Crkve Hristove od najranijih vreme-
na pa sve do danas.
Za razliku od religiozne institucije čija smo verovanja, ustanove i obrede razmatrali
od početka ove studije – i na kraju argumentovano zaključili da ona nema nikakvog
prava da se nazove „svetom i apostolskom crkvom“, prava Crkva Hristova ustanovljena
je u prvoj polovini I stoleća i u neprekinutom kontinuitetu nastavlja da postoji i deluje
do današnjih dana. Naime, prema rečima Gospoda Isusa Hrista, Crkva koju je On us-
tanovio – postojaće sve do kraja vremena i odoleće svim – pa i najtežim iskušenjima.
Naravno, kao što smo i ranije istakli, pojam Crkve Hristove u biblijskom smislu se
umnogome razlikuje od njene kasnije predstave. Kao što je poznato, vaseljensko Pra-
voslavlje, kao i rimokatolicizam, propoveda pripadnost Crkvi svih onih koji su prošli
kroz „svetu tajnu krštenja“, pa makar najveći deo tih ljudi provodi svoj život u apsolut-
noj nezainteresovanosti u odnosu na Boga i Bibliju. Sa druge strane, svetopisamsko
učenje o Crkvi Hristovoj podrazumeva da njoj pripada samo relativno mali procenat
ljudske populacije (Mt. 7:13-14), odnosno onaj koji je nanovorođen Božijim Svetim
Duhom i koji nastoji da u svakom segmentu svoga života ugodi svome Bogu i Ocu (Mt.
7:21). Jedna od značajnih karakteristika Crkve Hristove o kojoj smo govorili već i rani-
je jeste progonjenost, odnosno mržnja sveta koji se nalazi pod sotonskom upravom –
prema njoj koja sledi svoga Spasitelja. Naravno, najveća misterija sa kojom smo se
susreli u ovoj knjizi jeste postojanje duboke zaslepljenosti nenanovorođenih pripadni-
ka tradicionalnih hrišćanskih crkava – koji svoje organizacije smatraju bogougodnim
(i pored posedovanja velikog broja protivbiblijskih učenja), a evanđeoske zajednice
vernika koje svoju veru upravljaju upravo prema Svetom pismu smatraju bogootpalim.
Na početku ovog poglavlja naveo sam tekst iz Dela apostolskih, koji ističe činjenicu da
se „protiv sekte Isusa iz Nazareta svuda govorilo“. Govorilo se tada, a govori se i u da-
našnje vreme. No ipak, istina je jedna. A ona glasi da institucija koja propoveda spase-
nje uz pomoć verskih obreda (spasenje delima), proglašava mnogobrojne postapostol-
ske novotarije originalnim hrišćanstvom i kruniše Isusovu majku Mariju na mesto ne-
kadašnje boginje Ištar – smatrajući je nebeskom caricom (i to sve na osnovu apokrif-
nih evanđelja i učenja jurodivih svetitelja) ne može biti nazvana Hristovom Crkvom.
Istina, dakle, koja će ovom knjigom iznenaditi mnoge, glasi da tradicionalno hrišćans-
tvo Istoka i Zapada – oličeno u Pravoslavnoj i Rimokatoličkoj religijskoj instituciji ni-
kada nije imalo niti će ikada imati ičega zajedničkog sa Crkvom Božijom, koju je u pr-
vom veku ustanovio Gospod i Spasitelj Isus Hristos. Jedina dodirna tačka tradicional-
637
nog hrišćanstva sa Crkvom Hristovom uspostavljana je samo u trenucima progonstva
pri čemu je ono prvo uvek bilo u ulozi progonitelja - a ovo drugo u ulozi ugrožavanog,
progonjenog i suzbijanog najbrutalnijim metodama.
Iako smo o temi delovanja i ugrožavanja evanđeoskih hrišćana (u Srbiji) govorili i u
poglavlju „Crkva koja proganja“, u ovom ćemo sagledati istoriju razvoja važnijih geo-
grafskih celina celokupne, odnosno opštesvetske Crkve Hristove u toku glavnog dela
toka novozavetne istorije. Pregled istorijskih događaja kojima ćemo se baviti biće zap-
ravo sagledavanje prilično maglovite i namerno prikrivane istorije prave Hristove Crk-
ve – odnosno istorije verskih pokreta koje je proganjala i anatemisala institucionalizo-
vana crkva – lažno se predstavljajući pravom naslednicom Gospodnjih apostola. Ma-
nje ili veće grupe hrišćana, koje su tokom istorije trpele nevolje i stradanja, ispovedale
su verovanja prvovekovne apostolske Crkve, a to su spasenje blagodaću kroz veru u
Spasitelja, rođenje od Boga Svetim Duhom, jednog posrednika između Boga i ljudi –
Gospoda Isusa Hrista, a odbacivale novine poput zastupanja Marije i svetaca, svetih
tajni, specijalnog sveštenstva u crkvama, upotrebe tamjana i sveća… Počećemo gotovo
od samoga početka hrišćanske ere, od druge polovine II veka, kada su već polako poče-
li da se osećaju uticaji doktrina koje su bile strane verovanju Hristovih apostola i nji-
hovih direktnih naslednika.
ISTORIJA PRAVE HRISTOVE CRKVE

(do XVI stoleća)
Na argumentovane tvrdnje evanđeoskih hrišćana, koji se danas uglavnom smatraju
delom protestantskog sveta1, da njihovo verovanje i crkvena tradicija vode poreklo od
najranijih vremena – pravoslavni teolozi odgovaraju uglavnom podrugljivo. Oni, nara-
vno, smatraju svoju Pravoslavnu crkvu nastavljačem apostolskog hrišćanstva, i veoma
lako sebe dovode u vezu sa crkvom IV stoleća iz vremena cara Konstantina. Naravno,
sledeći takav red, oni nastavljaju još i dalje u prošlost i svoju crkvu logično predstavlja-
ju kao onu koja je proizašla direktno iz apostolskog rukopolaganja. Međutim, kao što
smo to objasnili u poglavlju o svetim tajnama (u delu o svetoj tajni sveštenstva), auto-
matizam naslednosti apostolskog rukopolaganja (prejemstva) ni u apostolsko vreme a
ni kasnije nije nosio nikakvu garanciju nepogrešivog prenošenja zdrave biblijske nauke
na kasnije hrišćanske generacije. To svakako potvrđuje i velika razlika između novoza-
vetne apostolske nauke sa jedne i nauke „Crkve“ u IV i u narednim stolećima sa druge
strane. Istinitost tvrdnje evanđeoskih hrišćana o potpunoj beznačajnosti „apostolskog
prejemstva“ u slučajevima odstupanja od prvobitne apostolske nauke potvrđuju čak i
neki od pravoslavnih autora. Reč je o pravoslavnim monasima sa Svete Gore, koji zas-
tupaju antiekumenizam i osuđuju neke od zvaničnih Pravoslavnih crkava zbog sarad-
nje sa nepravoslavnima (jereticima). Podsetimo se šta oni kazuju o tome, navodeći,
između ostalog i delove I kanona sv. Vasilija Velikog:
„Kada govorimo o apostolskom prejemstvu, nije dovoljno da dokaže-
mo da postoji neprekinuti lanac rukopoloženja koji dopire do apostola.
Hristova Crkva ne zavisi od slova zakona, niti od mehaničkog čina polaganja ruku. Ako
1 Iz tog razloga smo i mi, u ovoj knjizi, u ponekim poglavljima koristili naziv „evanđeoski protestanti“ iako
taj naziv sa istorijske tačke gledišta nije tačan – kao što će u ovom poglavlju biti prikazano.
638
oni, koji su rukopoloženi, nisu imali istinitu veru, njihovo rukopoloženje je nevažeće i
dalje se ne može govoriti niti o sveštenstvu, niti o apostolskom prejemstvu. Polaganje
ruku na one koji postaju sveštenici od strane pravog episkopa, prenosi blagodat Sve-
svetoga Duha. Da li Sveti Duh može da obitava tamo gde je laž? Gde je jeres? (...) Ka-
kvu vrednost onda ima samo ritualno Apostolsko prejemstvo kod onih,
od kojih je Duh Sveti odstupio? (...) Jer, ako su prvi koji se otcepiše bili rukopolo-
ženi od Otaca i polaganjem njihovih ruku oni dobiše dar Duha, ipak pošto su otpali,
postali su obični ljudi i nisu imali vlast da krštavaju niti da rukopolažu, niti su mogli
preneti blagodat Svetoga Duha na druge pošto su je i oni sami izgubili.“1
Sa druge strane, pored očigledne istorijske povezanosti moderne Pravoslavne crkve
sa crkvom IV veka, postoje takođe i pouzdani dokazi za povezivanje današnjeg evanđe-
oskog hrišćanstva sa hrišćanstvom predkonstantinovskog perioda, i to kako po pitanju
organizacije, tako i po pitanju njihove dogmatske usaglašenosti. Pravoslavni bogoslovi,
zbog arogantnog stava kojeg ispoljavaju prema protestantima, uglavnom nisu, niti žele
da budu upoznati sa činjenicama istorijskog postojanja istinite Hristove Crkve tokom
svih proteklih vekova novozavetnog perioda. Zbog svoje neupućenosti i nedovoljnog
poznavanja onog dela crkvene istorije za koji oni smatraju da je u potpunosti margina-
lan i bez velikog značaja, i ubeđenosti da jedino oni i rimokatolici poseduju neprekinu-
ti kontinuitet crkvenog postojanja sve od apostola, pravoslavni bogoslovi iznose izme-
đu ostalog i ovakve prigovore:
„Uobičajena Protestantska teorija Crkvene istorije je da je Crkva „otpala“ od vre-
mena Cara Konstantina, pa sve do Reformacije. (...) Neki Protestanti će da tvrde kako
je uvek postojala neka grupa pravovernih koja je onda predstavljala i nosioce Božje
crkve. Međutim, gde su dokazi o tome? Često se spominju Valdežani (Valdenci) kao
pravoverni i to kod većine sekti. Zaboravljaju da Valdenci nisu postojali sve do 12-og
veka. Teško je poverovati da su te „pravoverne“ grupice preživljavale preko hiljadu go-
dina, a da nisu ostavile nikakve opipljive dokaze o tome da su uopšte i ikada postoja-
le.“2
Budući da pravoslavni, dakle, nisu upoznati sa istorijom istinite Crkve Hristove i
njenim postojanjem kroz vekove kao marginalizovane i progonjene manjine (upravo
prema rečima Gospoda Isusa Hrista), u nastavku ovog poglavlja biće opisano njeno
istorijsko prisustvo kao i njena sudbina, koja u svemu nalikuje Hristovom stradanju i
sudbini prvovekovne Crkve apostola.
Govoreći o modernim baptistima, kao evanđeoskim hrišćanima, tj. vernicima koji
pripadaju Telu Hristovom, dr Edward Watke Jr. je u tekstu pod naslovom „Zbog čega
baptisti nisu protestanti?“ izneo sledeće zaključke:
„Obično se ljude svrstava u jednu od tri religijske skupine. Ako nisi Židov ili rimo-
katolik, ljudi automatski misle da si protestant. Stoga baptiste obično nazivaju protes-
tantima.
Izraz „protestanti“ počeo se koristiti nakon protesta i apela nekih luterana i vođa
reformiranih crkvi na Drugom koncilu u Speieru, 1529. godine. Svrha tog rimokatolič-
kog sabora bila je iznaći način da se zaustavi napredak luterana i ostalih koji nisu su-
rađivali sa papom. Protest tih crkvenih vođa pred koncilom bio je obrambena mjera
koja ih je trebala zaštititi od odluka tog istog koncila. Poznati crkveni povjesničar, Phi-

2 Preuzeto sa interneta: Deo teksta John-a Whiteford-a, pod naslovom: Samo sveto pismo (Sola Scriptura),
Pravoslavno objašnjenje protestantskog učenja.
639
lip Schaaf, izjavio je slijedeće: „Zbog tog protesta i apela luterane su nazvali protestan-
tima.“ (History of the Christian Church, Vol. 12, /povijest kršćanske crkve/ str. 692.)
Ista ta činjenica navedena je u Katoličkoj enciklopediji, Svezak 12, str. 495.
Luteranski vođe koji su se pojavili pred koncilom govorili su u svoje ime, ne u
ime baptista. Mrzili su i progonili baptiste isto kao i rimokatolici. O baptis-
tima su pisali: „Svim anabaptistima (baptistima) i ponovo krštenim osobama, odra-
slim muškarcima ili ženama, sudit će se i bit će usmrćeni vatrom, mačem, ili na
neki drugi način, kao što i dolikuje tim osobama, bez prethodnog preispitivanja
duhovnih mišljenja.“ Budući da baptisti nisu imali udjela u tom protestu, neispravno
ih je nazivati ih „protestantima“.
Povijesno gledano, baptisti nisu protestanti. Protestanti su se pojavili u šesnaestom
stoleću. To su luterani, reformirani i drugi, koji su nekoć bili rimokatolici pa potom,
poput Luthera, Calvina i Zwinglija, napustili rimokatoličku crkvu. Baptisti nikada
nisu bili u rimokatoličkoj crkvi. Oni se nisu pojavili u doba reformacije
nego stotine godina prije toga.
Tvrdilo se da je do doba Martina Luthera postojala samo jedna religijska grupa, ri-
mokatolička crkva. Povijest ne priznaje to gledište. U svakom razdoblju povijesti
crkve postojale su grupe koje su vjerovale na isti način kao što danas
vjeruju baptisti. Neki od njih bili su: montanisti (150. posle Hrista), novacijani
(240. posle Hrista), donatisti (350. posle Hrista), pavlicijani (650. posle Hrista), albi-
genzi (1022. posle Hrista) i valdenzi (1170. posle Hrista).
To je u skladu sa svjedočanstvom kardinala Hosiusa, rimokatoličkog prelata koje-
mu je papa Pavao IV povjerio rad na suzbijanju nekatoličkih grupa. On je rekao: „Da
baptisti nisu bili tako teško mučeni i klani mačem u proteklih 1200 godina, namnožili
bi se u većem broju negoli svi reformirani.“ (Pisma Apud Opera, str. 112. i 113.). Za-
pazite kako taj rimokatolički učenjak govori o nemilosrdnim progonima
koje su podnosili baptisti, i kako ih jasno odvaja o reformiranih i smatra
da su nastali 1200 godina prije protestantske reformacije. Također je očito
da baptisti nisu protestanti budući da su ih protestantski reformatori i njihovi sljedbe-
nici nemilosrdno proganjali.“1
U nastavku poglavlja ukratko ćemo sagledati osobenosti svakog od maločas pomi-
njanih pokreta nastalih „u krilu drevne Crkve“, i jasno uočiti sličnosti sa današnjim
evanđeoskim hrišćanstvom. Neke od njihovih najznačajnijih karakteristika bile su
strog i uzvišen hrišćanski moral, verovanje u skori Hristov povratak i uspostavljanje
hiljadugodišnjeg carstva, kao i naglašeno učenje o važnosti uloge Svetog Duha u životu
pojedinaca i Crkve u celini.
Montanisti
Pokret montanista nastao je sredinom II veka nove ere (svega 50-tak godina nakon
smrti poslednjeg Hristovog apostola), kao reakcija na početke otpadnuća Crkve od
učenja i bogoslužbene prakse koje su zagovarali Hristos i njegovi apostoli. Evo šta o
nastanku ovog pokreta kazuje istoričar E. H. Broadbent:
1 Dr. Edward Watke, Jr.; Biblijske istine naše vjere, Pouke o osobitostima baptističkog vjerovanja, na hrvat-
skom jeziku, bez godine izdavanja. Croatian (Izvornik: Biblical Truths for Our Faith; Izdavač: Couriers for
Christ, 3030 East County Rd. E, Oshkosh, WI 54904 – 9371, USA). Naglasak moj.
640
„Opažajući sve veću svjetovnost u Crkvi i uočavajući kako je među vođama učenost
preotimala mjesto duhovnoj sili, mnogi vjernici bili su sve jače prožeti dubokom čež-
njom da što potpunije iskuse ispunjenje Svetim Duhom i da se njegova sila očituje;
očekivali su duhovno probuđenje i vraćanje apostolskom naučavanju i praksi. U Frigiji
je Montanus počeo naučavati 156. godine, protestirajući sa svojim sljedbenicima protiv
prevladavajuće površnosti u odnosima Crkve prema ovom svijetu. (...) Montanisti su
se nadali da će uspostaviti zajednice koje će se vratiti prvobitnoj pobožnosti, tako da će
u njima pripadnici živjeti u svakodnevnom očekivanju dolaska Gospodnjeg; nadalje su
isticali da se u zajednici mora Svetom Duhu dati njegovo pravo mjesto.“1
Na istoku Rimskog carstva montanisti su se izdvajali u posebne zajednice zbog ne-
razumevanja koje su doživljavali, dok su na zapadu još dugo pripadali sistemu „zvani-
čno ustanovljenih“ crkvenih zajednica. Njihovo verovanje je bilo istovetno kao i kod
drugih hrišćana – što će reći da montanisti nisu bili neka jeretička sekta. Ipak, od dru-
gih vernika su se razlikovali po ozbiljnosti prihvatanja i praktikovanja svoje vere – koja
je kod mnogih počela da slabi i ne donosi zrele duhovne plodove:
„Razdori među kršćanima su uvek žalosni a u nekom smislu razilaženje Crkve s
montanistima bilo je posebno žalosno. Montanisti su u nekim stvarima bili drukčiji od
ostalih kršćana ali montanisti koji su umrli u progonstvima bili su među najslavnijim
mučenicima.2 Montanisti su vjerovali kao i drugi kršćani. Živjeli su po kršćanskim
normama s neuobičajenom strogošću u vezi s održavanjem postova, davanjem za pot-
rebe zajednice, bez kompromisa s poganskim svijetom vani, bez bježanja od progons-
tva.“3
„Jedan čovek, koji je iz neznaboštva prešao u hrišćanstvo, po imenu Montan; bio je
iz varošice Pepuze, ranije neznabožački sveštenik, a posle je postao strog Hrišća-
nin. Uopće, još kao neznabožac, sklon strogim nazorima, izgledaše mu tadanja crk-
vena disciplina veoma liberalna, mlaka, i mislio je: ako Hristos nije propisao strožiju
disciplinu, činio je to stoga, što je crkva tada bila još u mladosti, a da sada, kada je crk-
va već u svom zrelom dobu, kada će naskoro nastupiti parusija (drugi dolazak) Hristo-
va, da se usavrši crkva i da se osnuje u Apokalipsi obećano 1000-godišnje carstvo Hris-
tovo, treba više ozbiljnosti i strože discipline.“4
Ovakvi duhovni kvaliteti i vraćanje visokim moralnim normama prvovekovnog
hrišćanstva, ka pokretu montanista privukli su i poznatog kartaginskog prezvitera i
učitelja rane Crkve Tertulijana, koji je postao njihov član i vatreni zagovornik:
„Visoka moralna pravila montanista, a iznad svega njihovo odbacivanje kompromi-
sa, pridobili su i samog Tertulijana 207. god. koji je preuzeo vođstvo sljedbe u sjever-
noj Africi, gdje nisu često bili poznati kao montanisti nego kao tertulijanisti.“5
Pokret montanista je, prema Jevseviju Popoviću, trajao sve do VI stoleća, i posedo-
vao svoju posebnu jerarhiju (crkvene starešine) nezavisno od zvanične – moralno i
doktrinalno posrtajuće „Crkve“. Prema istom autoru, montanisti su bili prvi koji su u
1 E. H. Broadbent, Jedna povijest Crkve, str. 12-13, naglasak moj. Zagreb 1989. god.
2 Primer posebno dirljivog stradanja zbog svoje hrišćanske vere desio se u Kartagini 207. godine. Naime,
dvoje pogubljenih radi Hrista bili su Perpetua i Felicitas, koji su pripadali zvaničnoj Crkvi, ali u isto vreme
snažno naglašavali da pripadaju pokretu montanista. Vidi u: Broadbent, Jedna povijest Crkve, str. 13.
3 John Foster, Crkvena povijest 1, 29-500, Počeci, str. 60. Dobra Vest, Novi Sad, bez godine izdavanja.
5 John Foster, Crkvena povijest 1, str 60.
641
hrišćanskom svetu počeli da koriste titulu „patrijarh“ za vrhovnog starešinu nad osta-
lim svojim episkopima.1
Novacijani
Otprilike jedan vek posle osnivanja pokreta montanista (na Istoku), na Zapadu je
započelo buđenje određenih grupa vernika koji su oko sebe takođe uočili opadanje sis-
tema onih duhovnih vrednosti koji su se podrazumevali na početku hrišćanske ere.
„Skretanje s originalnog uzora danog u Novom zavjetu za crkve naišlo je već od po-
četka na žilav otpor i dovelo je do toga da su se često unutar dekadentnih crkava stva-
rali krugovi, koji su se držali dalje od zla, i nadali se da će možda moći poslužiti kao
sredstvo za ispravljanje i obnovu sveukupne cjeline. Neke takve krugove su isključili,
pa su se skupljali kao posebne zajednice. Drugi su sami napustili sistem i oblikovali
nove zajednice, uviđajući da je nemoguće pomiriti se s postojećim stanjem. I jedni i
drugi pojačavali su obično one skupine, koje su već od početka sačuvale
prvobitnu praksu i naučavanje Novog zavjeta i apostola. U kasnijim stolje-
ćima još se nailazi na crkve, koje su nasljedovale apostolsku nauku i pozivale se na ne-
prekinuti prijenos svedočanstva generacije u generaciju izravno čak od Dvanaestorice
apostola.“2
Ove grupe vernika nazvane su kasnije novacijanima, iako nije izvesno da su same
sebe tako nazivale. Naime, nakon mučeničke smrti rimskog episkopa Fabijana 250.
godine, na njegovo mesto je postavljen prezviter Kornelije. Međutim, strožija struja
hrišćana u Rimu, koja se nije slagala sa Kornelijevom mlakošću i tolerisanjem neduho-
vnih ljudi u crkvi, postavila je nad sobom drugog crkvenog starešinu. Njihov episkop
zvao se Novacijan, a stupio je na dužnost „suprotepiskopa“ rimskog uz prethodno ru-
kopolaganje od strane nekih drugih italijanskih episkopa3. Novacijan i njegove prista-
lice bile su ekskomunicirane na saboru u Rimu 251. godine, ali se njihova rigoristička
struja zagovornika strogog hrišćanskog morala i dalje širila i jačala. Novacijan je kasni-
je postradao kao mučenik za Hrista, a pokret novacijana trajao je još nekoliko vekova
posle njegove smrti:
„Novacijanstvo je imalo pristalica ne samo u Italiji, nego i van Italije, čak i na Isto-
ku, i beše prilično moćna i zbog svog morala uvažena sekta. Ali tvrdokornost i
fanatizam novacijanaca nikad ne popuštaše, i svi pokušaji, da ih izmire sa općom ili
katoličkom crkvom, ne uspeše, dok ne izumreše. U VI stoleću još uvek ih nalazimo, ali
u VII već ne.“4
Donatisti
Sledeća grupa hrišćana koja je zastupala beskompromisnost po pitanjima vere i
morala, nasuprot stavovima većinske crkve koja je tolerisala različite vidove bezkarak-
ternosti hrišćanskih vođa, bili su donatisti. Ova velika grupa hrišćanskih vernika iz
severne Afrike, predvođena suprotepiskopom kartaginskim Donatom, protestvovala je
zbog nepravilnog i neduhovnog postupka prilikom postavljanja episkopa Cecilijana,

2 Broadbent, Jedna povijest Crkve, str. 15-16, naglasak moj.
3 Vidi u: Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 360-361.
4 Na istom mestu.
642
koji je zamenio umrlog Menzurija. Naime, donatisti su smatrali da nije bilo u redu da
novog ep. Cecilijana posveti i u službu uvede aptunški episkop Feliks – koji je prema
nekim vestima izvršio izdaju Crkve u vreme Dioklecijana predavši na spaljivanje
mnoštvo hrišćanskih knjiga. Iz tog razloga donatisti su uputili žalbe najpre svim crk-
vama, a potom i caru Konstantinu – radi poništavanja Cecilijanovog izbora. Međutim,
kako je i suprotstavljena stranka delovala u isto vreme, uspelo joj je da od drugih crka-
va (na crkvenim saborima u Rimu 313., u Arelatu (Galija) 314. i Milanu 316. godine),
kao i samoga cara, izdejstvuje priznanje Cecilijana za zvaničnog episkopa Kartagine.1
Nakon što su njihovi prigovori o tome da hrišćanski episkopi moraju da budu osobe
visokog morala i beskompromisni u veri – a ne njeni izdajnici, odbijeni, donatisti su se
odvojili od zvaničnog crkvenog sistema i nastavili sa doslednim poštovanjem učenja
Svetog pisma i hrišćanske vere. Pošto se verske zategnutosti nisu smirivale decenija-
ma, početkom V veka sazvan je veliki sabor u Kartagini na kome je prisustvovalo preko
560 donatističkih episkopa i onih iz „zvanične crkve“, na kome je pokušano konačno
ubeđivanje donatista da prilikom vršenja svetih radnji i činova nisu prvenstveno bitni
moralni i karakterni kvaliteti sveštenoslužitelja – već pre svega sveti činovi koji sami
po sebi zrače božanskom blagodaću. Glavni zagovornik ove teze bio je čuveni hiponski
episkop Avgustin, a ona je i do današnjih dana ostala popularna u Pravoslavnoj i osta-
lim tradicionalnim crkvama:
„Ova je borba trajala neslabljenom žestinom do 411. god., kada je posle mnogih tu-
žaba afrikanskih sinoda i episkopa po nalogu cara Honorija sazvan u Kartagini velik
zbor donatista (279 episkopa) i ortodoksnih (286 episkopa) na disput. Od strane orto-
doksnih disputaciju je vodio osobito čuveni iponski episkop Avgustin (umro 430.), koji
je pokušavao, da uveri donatiste – iako je držao da nije neopravdano protiv njih upo-
trebiti i nasilne mere, pošto se uverio o njihovu uporstvu i pošto je ukazao na zapovest
u Jevanđeliju (Luk. XIV. 23): „Coge intrare“ (prisili ih da uđu)! – osobito o tome, da
važnost svetih radnja ne zavisi od moralnog dostojanstva aktivnog pri
radnji prezvitera ili episkopa, nego od blagodati Božje, i da crkva ne pre-
staje time biti sveta, ako u njezinoj sredini ima i nesvetih, jer će samo u ono-
stranoj crkvi, na nebu biti samo svetih, a crkvu na zemlji je sam Hristos uporedio sa
mrežom, u kojoj je pored čistih riba i nečistih, i sa njivom, na kojoj raste pšenica i ku-
kolj.“2
Ovo Avgustinovo mišljenje bilo je u potpunoj suprotnosti sa naukom apostola u
Novom zavetu. U njemu ne postoji ni pomen blagodatnosti koju u sebi nose svete tajne
- ali se zato zagovara visoki moral hrišćanskih vođa! Naravno, treba zapaziti da Avgus-
tin pogrešno tumači i inače veoma jasna značenja evanđeoskih kazivanja u kojima Hri-
stos ukazuje na Crkvu kao zbir različitih pojedinaca „i svetih i nesvetih“.3 Istina je da je
Gospod napomenuo da će među tzv. „običnim“ krštenicima biti i onih koji neće biti
istinski nanovorođeni (poput primera u prvoj Crkvi, kakvi su bili: Simon vračar (Dela
ap. 8. gl.), Imenej i Aleksandar (1. Timoteju 1:19-20), Filit (2. Timoteju 2:16-18), Diot-
ref (3. Jovanova st. 9-10) i sl.) te da se ta situacija na zemlji ne može izbeći. Međutim,
što se tiče episkopa (prezvitera) i đakona, Novi zavet nalaže da oni moraju da budu
provereni i posvećeni ljudi, zdravi u veri i neporočnog života, a ne makar kakvi.4 Ipak, i
pored manjkavosti ovakvih Avgustinovih argumenata, jedna grupa donatista prihvatila

3 Avgustin je mislio na tekstove iz ev. po Mateju 13:24-30; 13:47-50.
4 Vidi u: 1. posl. Timoteju 3:1-13; 5:17-22; Titu 1:5-9.
643
je njegovo objašnjenje i vratila se u okrilje zvanične crkve. Sa druge strane, druga gru-
pa je ostala dosledna svojim stavovima i jedinstvena po pitanju držanja apostolskog
učenja i po ovom pitanju.
Donatisti kao verska struja u Egiptu postojali su sve do kraja VII veka, odnosno do
pristizanja muslimana, koji su svojim uticajem doprineli njenom postepenom gašenju.
Pavlikijani
Sledeća značajna grupa istinskih Hristovih sledbenika, a čiju ćemo istoriju pome-
nuti u ovom poglavlju jesu pavlikijani. Ni o njima, kao ni o mnogim drugim manjin-
skim proganjanim grupama nemamo previše istorijskih podataka – a pre svega iz raz-
loga njihovog sistematskog uništavanja koje su preduzimale zvanična rimska i vizantij-
ska crkva. Kao i o hrišćanima prvih vekova, tako i kasnije, sotona je (kroz svetovnu
pagansku a zatim religiozno „hrišćansku“ vlast) širio najrazličitije laži o istinitim Hris-
tovim sledbenicima – proglašavajući ih jeretičkim i gnusnim grupacijama koje upraž-
njavaju svakovrsni nemoral. Takav je slučaj i sa zvaničnom istorijskom verzijom vero-
vanja i prakse koju su zastupali pavlikijani – a koja je do nas stigla iz pera njihovih
protivnika i glavoseča, u ovom slučaju pravoslavnih vladara i njihovih crkvenih istori-
čara. Istoričar Jevsevije Popović, prenoseći zapise ranijih pravoslavnih pisaca1 o pavli-
kijanima, iznosi o njima sledeće podatke:
„Baš u vreme, kad je u Vizantijskom Carstvu najviše cvetalo monotelitstvo, naime
oko 657. za vlade Konstanta II (641. - 668.) pojavila se na jugoistočnoj granici Vizantij-
skog Carstva i specijalno Male Azije naspram Sirije nova jeres, pavlikijanstvo, pavliki-
janizam, i to kao nova forma gnosticizma i manihejstva, zbog čega pisci IX stoleća pav-
likijanstvo i nazivaju novim manihejstvom.“2
Sa druge strane, istoričar Broadbent, koji je svoje proučavanje usmerio na temeljiti-
je preispitivanje verovanja tadašnjih verskih pokreta, crpeći istorijske podatke iz ono
malo autentičnih izvora, odnosno dokumenata koji su ostali sačuvani od uništavanja
od strane zvanične crkve – iznosi sledeće činjenice:
„Uvijek su mnogi učenici Gospodina Isusa smatrali da je savez Crkve i države sup-
rotan novozavjetnom naučavanju. Ali kad god je Crkva imala na raspolaganju moć dr-
žave, koristila ju je za nasilno suzbijanje svih onih koji su se udaljili od njenog sistema
ili su u bilo kojem smislu odbili pokoriti se njenim zahtjevima, dok je velika množina
zbog ravnodušnosti ili interesa, ili pak zbog straha, popustila i pristala na makar vanj-
sku pobožnost. No, uvijek je bilo pojedinaca ili skupina vjernika koji se nisu dali pri-
morati na pokoravanje, nego su se i dalje trudili da slijede Krista i da se drže naučava-
nja njegove Riječi i apostolske nauke. Ovi su neprekidno bili meta progonstva. (...) Is-
tinski povijesni izvještaji o tim pojavama svuda su bili uništavani. Progonitelji su
nastojali u potpunosti uništiti sve tragove originalnih dokumenata i zapisa tih kršća-
na. Naprotiv, pisali su vlastite izvještaje i opise u kojima su iznosili naj-
gore klevete i izmišljotine o tim Kristovim sljedbenicima i njihovom vje-
rovanju s ciljem da opravdaju svoje okrutne postupke. Prave vernike su u
tim iskazima uporno označavali hereticima i pripisivali im lažnu nauku iako su je i sa-
mi optuženici pobijali. (...) Od vremena Manija optuživali su crkve vjernika,
1 Ovi pisci su zapravo bili zapisničari carice Teodore koja je u to vreme vršila progone pavlikijana, što samo
po sebi kazuje da nisu mogli a niti su hteli da budu objektivni.
2 Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 760-761.
644
koji su se jednostavno nazivali kršćanima, razlikujući se time od drugih koje su zvali
„rimskim kršćanima“, da su manihejske, iako su izjavljivale da to nisu, i čak se žali-
le na tu nepravdu, što im se pripisuje naučavanja kojih se one ne drže. Neprestano po-
navljanje neke tvrdnje nije još dokaz da je ta tvrdnja istinita; a budući da pisana
ostavština ovih kršćana ne sadrži ni traga manihejstvu, jedino je razum-
no vjerovati da stvarno nisu držali ništa od te nauke.“1
Prema dostupnim istorijskim izvorima, naziv „pavlikijani“ je ovim hrišćanima dat
od strane protivnika, iz razloga njihovog čestog citiranja stihova iz Pavlovih poslanica,
kao i zastupanja učenja koja su iz njih proizilazila. Iz svoje prostodušnosti, pripadnici
ove grupe vernika – a posebno njihove vođe, nadevali su sebi imena novozavetnih lič-
nosti – a posebno istaknutih Pavlovih saradnika. Jedan od starešina ovih hrišćanskih
zajednica, koji se zvao Konstantin, uzeo je ime Silvan i pod tim imenom bio poznat po
propovedanju evanđelja širom Jermenije, Male Azije i Mesopotamije. Njegovo propo-
vedanje podrazumevalo je zagovaranje novozavetne evanđelske nauke i odbacivanje
svih kasnije uvedenih crkvenih dogmi – kakve su bile poštovanje ikona, Bogorodice i
drugih zabluda vizantijske crkve. Ostale njihove vođe bile su takođe poznate po ime-
nima saradnika ap. Pavla. Istoričar Jevsevije Popović o karakteristikama njihovog bo-
gopoštovanja i crkvenog ustrojstva kazuje sledeće:
„Ali oni se i organizovaše po tobož Pavlovu ustrojstvu crkve; uvedoše mnoga molje-
nja, odbaciše svaku jerarhiju, sve crkvene ceremonije, krštenje smatrahu samo duhov-
nim, isto tako i evharistiju. Odbacivahu i svaku spoljašnost u crkvi, osobito
kanonski post i monaštvo, poštovanje Marije i svetitelja, krsta, ikona i
relikvija. Pavlikijani se brzo raširiše, i naskoro beše ih puno u Velikoj i Maloj Jer-
menskoj kao i u Pontu. Na čelu im behu samo ljudi sa imenima Pavlovih učenika i sa-
radnika, tako posle Silvana, Tit, Timotej, Epafrodit, Tihik i drugi.“2
Maločas pomenuti vođa pavlikijana po imenu Silvan (Konstantin) bio je ubijen po
ličnom nalogu vizantijskog cara Konstantina Pogonata 685. g. n. e., godinu dana posle
izdavanja carskog dekreta protiv ove grupe vernika. No, neustrašivo i nepokolebljivo
držanje vođe pavlikijana pred njegovim mučiteljima ubrzo je dovelo do obraćenja i
prelaska među njih i glavnog carevog činovnika Simeona, koji je bio lično odgovoran
za Silvanovo pogubljenje. Evo kako o ovome događaju pišu Broadbent i Jevsevije Po-
pović:
„Ovaj car (Konstantin Pogonat; prim. I. S.) izdao je dekret 684. godine, protiv zaje-
dnica vjernika a naročito protiv Konstantina Silvana, te je poslao jednog od svojih slu-
žbenika po imenu Šimun, da dekret provede u djelo. Da bi dao naročit naglasak pogub-
ljenju Konstantina Silvana, Šimun je pribavio prikladno kamenje i zapovijedio njego-
vim osobnim prijateljima da kamenuju svoga učitelja bez obzira na to što su ga već
tako dugo poštivali i ljubili. Stavili su svoj vlastiti život na kocku odlučno to odbivši i
odbacivši to kamenje, ali je bio tamo nazočan neki mladić po imenu Just; toga je Silvan
odgojio kao svog posinka, s kojim je Silvan postupao naročito nježno. Just je ipak ba-
cio kamen na svog dobročinitelja i ubio ga, zadobivši time veliku pohvalu i nagradu od
vlasti, te su ga u javnosti uspoređivali s Davidom kad je ubio Golijata. Šimun je bio
duboko taknut svim tim što je vidio i čuo u Kibosi. Razgovarajući s tamošnjim
kršćanima, presvjedočio se o istinitosti njihova naučavanja i o isprav-
nost njihove prakse. Vrativši se u Konstantinopol, nije na dvoru mogao naći mira u
1 Jedna povijest Crkve, str. 43-45, naglasak moj.

645
duši, te je poslije trogodišnjih unutarnjih borbi odbacio sve, pobjegao u Kibosu i tamo
je pod novim imenom Tit preuzeo i nastavio životno djelo čovjeka čiju smrt je ranije
bio odredio. Nije trajalo dugo da se i on pridružio velikom broju mučenika,
jer je dvije godine kasnije onaj isti Just, koristeći se poznavanjem života među braćom,
dao mnoge podatke biskupu, odnosno preko njega caru Justinijanu II. Na temelju toga
su mnoge mogli uhvatiti, te su ih zajedno sa Šimunom javno spalili. Hrabrost i čvrsto-
ća mučenika izjalovila je plan progonitelja, raspirivši vjeru i hrabrost mnogih u vatri
predanja i svjedočenja, tako da se među vjernicima podiglo još više propovjednika i
učitelja, a zajednice se jačale i dalje širile.“1
„Konstantin ili Silvan bude u prvom predikonoklastičnom perijodu gonjenja za
vreme cara Konstantina Pogonata 685. po nalogu carevu kamenisan; ali pri tom je bio
tako ravnodušan, da je carski činovnik Simeon, koji je rukovodio kamenisanjem, na to
postao pavlikijan i naslednik mu pod imenom Tit; no 690. za vreme Justinijana II Ri-
notmita takođe pogubljen.“2
Veliko progonstvo pavlikijana, koji su, istini za volju, samo u toku kratkih perioda
bili ostavljani na miru od strane vizantijskih vladara, nastupilo je za vreme carice Teo-
dore (u IX veku) koja je i konačno Istočnoj crkvi donela „slobodu“ ikonopoštovanja.
Kao posledicu toga odlučila da suzbije sve „jeretičke“ pokrete koji su negirali biblijsku
zasnovanost ovakve prakse. Pravoslavni istoričar Jevsevije Popović veoma šturo, i to
samo u pola rečenice, navodi da se „prema njima (od strane pravoslavnih Vizantinaca)
grozno postupalo“3, dok Broadbent iznosi znatno više podataka o njihovim mučenič-
kim stradanjima:
„Sistematski pokolj, spaljivanje, utapljanje, odrubljivanje glava poče-
lo je iznova naredbama carice Teodore i nastavljalo se dugi niz godina,
iako nije uspjelo poljuljati čvrstoću vjernika. Tvrdilo se da je između godine 842. i 867.
revnost Teodore i njenih inkvizitora uzrokovala smrt oko stotinu hiljada ljudi.
Ovo doba opisao je Grgur Magistros, koji je 200 godina kasnije, bio zadužen da progo-
ni ljude iz istog razloga i na istom području. On piše: „Prije nas su ih mnogi generali i
upravljači predavali ne štedeći ni staraca ni djece i to s punim pravom. Štoviše,
naši patrijarsi žigosali su im čela utiskujući na njih znak lisice..., drugi su im pak vadi-
li oči govoreći: ‘Slijepi ste za duhovne stvari, zato nećete gledati ni vidljive stvari’.“4
Ovakva stradanja naterala su pavlikijane da iz vizantijskih krajeva pređu najpre na
arapske teritorije, a potom da uz pomoć cara Jovana Cimiska (969. - 976. g.) iz Jerme-
nije nastave sa širenjem prema Bugarskoj i Srbiji, kao i drugim krajevima Evrope –
Italiji i Francuskoj. U Bugarskoj i Srbiji ovi vernici su u X i XI veku bili poznati kao
bogumili, u Italiji kao patareni a u Francuskoj kao katari. U Jermeniji pak, ovi Hristovi
sledbenici su bili nazivani tondrakitima (po imenu grada Tondrake) a početkom XI
veka je i jedan jermenski mitropolit, po imenu Jakov Harkski postao jedan od vođa a
kasnije i mučenik pokreta pavlikijana. Prema istorijskim podacima koje navodi Jevse-

3 „Najneprijateljskije se ponašala prema pavlikijanima prijateljica ikona carica Teodora
(842. do 856.), koja je 842. učinila definitivno kraj borbi protiv ikona i koja je htela tada da se razračuna i
sa pavlikijanima. Prema njima se grozno postupalo, tako da se oni u očajanju latiše oružja, i najpos-
le iz vizantijskih krajeva pređoše u arapske...“ str. 762. Naglasak moj.
4 Broadbent, str. 54, naglasak moj.
646
vije Popović, pavlikijani odnosno bogumili su se u Bugarskoj zadržali sve do XVII sto-
leća.1
Bogumili
Verski pokret bogumila (katara, patarena), kao što smo već naglasili, svoje direktno
poreklo doveo je od pavlikijana koji su delovali do toga doba u toku više vekova. U no-
vim područjima u kojima su se naseljavali, ovi pavlikijani (bogumili) susretali su se sa
istim nerazumevanjem nevernog sveta (odnosno tzv. hrišćana tradicionalista) kao i u
oblastima iz kojih su prognani. O njima su se širile najzlobnije glasine, koje su iako
nepotvrđene, hvatale korena kod naroda koji je u njih želeo da veruje. Postoji istorijski
dokument koji govori o čuvenom lekaru toga doba – Vasiliju, koji je bio bogumil i ži-
veo krajem XI i početkom XII stoleća. Svojim lekarstvima i vrlim hrišćanskim prime-
rom uticao je na mnoge i pridobio ih za Hrista u koga je i sam predano verovao. Za
njega je čuo i sam vizantijski car Aleksije I Komnin, koji ga je pozvao na razgovor da
ga, tobože zbog sopstvenog interesovanja, ispita o suštini njegove vere. Vasilije je raz-
govarao sa carem misleći da je ovaj zaista zainteresovan za veru u Hrista, ubeđujući ga
da prihvati apostolsku nauku i veru u evanđelje. Međutim, car Aleksije je iznenada
razgrnuo zavesu iza koje se krio stenograf koji je zapisivao sve detalje razgovora. Care-
vim slugama je bilo zapoveđeno da prevarenog lekara vežu i bace u tamnicu. U njoj je
ostao nekoliko godina, a nakon što je 1119. godine ponovo odbio da se odrekne svoje
vere, bio je javno spaljen na hipodromu u Carigradu. Za vreme ovoga vladara, kao i
njegovih naslednika mnogi bogumili su spaljeni ili doživotno zatvarani u tamnice.2
Istoričar Broadbent na osnovu dostupnih istorijskih dokumenata iznosi kakvo se miš-
ljenje u to vreme širilo o bogumilima. Oni su bili optuživani da su „vukovi u ovčijim
kožama“ koji žive krotkim i pobožnim životom – samo iz razloga da bi ljude odvukli u
pakao:
„Mišljenja raznih pisaca o tim kršćanskim zajednicama u Maloj Aziji i Bugarskoj
mnogo se razlikuju, jer je bilo općenito uobičajeno da se o njima i njihovom
naučavanju piše kao o neopisivom zlu, ali je ipak bilo i ljudi, koji su o tome mis-
lili drugačije. Najraniji pisci su očito pisali više subjektivno, a manje povijesno.. Oni
optužuju „heretike“ da se bave zlim stvarima, uključujući i neprirodne tjelesne grijehe,
ponavljaju svašta što se prepričava o njima, uključuju mnogo toga o Maniju i o onome
što se pisalo protiv njega. Pisac Euthymius (umro poslije 1118.) kaže: „Tražili su od
onih koji su slušali što naučavaju, da održavaju zapovijesti Evanđelja, da budu krotki i
milosrdni i da obiluju u bratskoj ljubavi... Tako oni primamljuju ljude naučavajući sve
dobre i korisne stvari, ali postupno čovjeka otruju i odvuku u propast.“ Jedan
od starješina u Bugarskoj, Kosmas, piše krajem desetog stoljeća i opisuje bogumile kao
„gore i strašnije od demona“, niječe to da vjeruju u Stari zavjet i u Evanđelje, da-
lje tvrdi da ne daju nikakve časti majci Božijoj niti križu, da se rugaju crkvenim obre-
dima i svim crkvenim dostojanstvenicima, pravoslavne svećenike nazivaju „slijepim
farizejima“, da tvrde da se Večera Gospodnja u službenim crkvama ne uzima prema
Božijoj zapovijesti, i da kruh ne postaje Gospodinovo tijelo, nego ostaje običan kruh.“3
1 Vidi u: Opšta crkvena istorija, tom drugi, str. 111.

2 Vidi u: Broadbent, str. 59-60.
647
Ipak, malobrojni pisci iz ondašnjeg vremena, priznavali su da u nauci i ponašanju
bogumila nema ničeg iskvarenog, osim njihovog nepoštovanja zvaničnih crkvenih au-
toriteta. Neki od tih pisaca koji su se bolje upoznali sa naukom bogumila (pavlikijana –
tornaka) dolazili su čak do zaključka da su među njima pronašli pravu izvornu apostol-
sku nauku.1
Bogumilstvo je u Bosnu pristiglo iz Srbije i Bugarske. O progonima ovih vernika iz
Srbije, za vreme velikog župana Stefana Nemanje, kao i iz Bugarske za vreme cara Bo-
rila, govorili smo u poglavlju „Crkva koja proganja“. Ovoga puta ćemo se osvrnuti na
dalju sudbinu bogumila za vreme njihovog viševekovnog delovanja na teritoriji Bosne.
Na bosanskoj teritoriji bogumili su doživeli svoj najveći napredak i procvat, a jedan od
njihovih najvećih zaštitnika – a i sam njihov pristalica bio je ban Kulin. Do vremena
naseljavanja Srba bogumila koji su bili progonjeni iz Nemanjine države, i svoje utočiš-
te našli u Bosni, u ovoj državi je bilo malo pravoslavnih i Pravoslavna crkva je bila sla-
ba, dok je mnogo jači bio rimokatolički uticaj. Ipak, dolaskom bogumila čija su verska
shvatanja bila primamljiva zbog upotrebe narodnog jezika i visoko moralnog života
njihovih pripadnika, religijska slika Bosne (kao i okolnih oblasti, Dalmacije i Hrvatske)
bila je promenjena. Rimokatolicizam je zbog upotrebe latinskog jezika bio neprivlačan
a posebno zbog kasnijeg veoma brutalnog odnosa prema bogumilima – tako da je ma-
sa naroda prihvatala novu veru doživljavajući pritom velike Božije blagoslove i materi-
jalno blagostanje.2 Međutim, rimokatolici nisu mirno posmatrali širenje bogumilstva
Bosnom, već su vršili različite pritiske. Nakon što su porazili Nemanjinog sina Vukana
i preuzeli Hum 1198. godine, Mađari su planirali napad na državu kojom je upravljao
Kulin ban. Na sastanku koji je održan 1203. godine, izaslanici pape Inocenta III, podr-
žani silom mađarskog kralja, izvršili su pritisak na bogumilskog vladara koji je obećao
da će se odreći krivoverja i ponovo uvesti rimokatolički verski sistem. Međutim, obe-
ćanje koji je Kulin dao papi nimalo nije uticalo na bosanski narod koji je nastavio da
većinski služi Gospodu protivno odredbama i učenjima tradicionalnog hrišćanstva.
Kako se bogumilstvo i dalje širilo, papa Honorije III je pozvao zapadne narode na krs-
taški rat protiv bosanske države. Nakon što se ovom pozivu zapadnjaci nisu odazvali,
smatrajući da taj pohod ne bi zadovoljio njihove pljačkaške apetite, kaločki arhiepis-
kop (iz Mađarske) je ponudio da povede krstaški rat – uz uslov da se njegovoj arhiepi-
skopiji podredi bosanska teritorija.3 Posle vojne pobede nad bosanskim vladarima,
rimokatolici su sproveli veoma agresivnu inkviziciju nad bogumilskim narodom. Pored
reda franjevaca u Bosnu su naseljeni i dominikanci koji su počeli da sprovode isti ona-
kav teror kao i pravoslavni u Srbiji i drugim istočnim zemljama. Bogumili su bili ubi-
jani, spaljivani na lomačama a njihova imanja otimana. Nakon perioda rimokatoličkog
upravljanja Bosnom, usledila je i vladavina kralja Dragutina (1282. - 1316. g.) koji je
bio pravoslavan i uz potporu episkopa Vasilija nastavio sa progonom do tada progo-
njenih.4 Nešto kasnije, godine 1325., Rim je uputio pismo bosanskom banu tražeći od
njega pomoć prilikom iskorenjivanja bogumila. Iz ovog pisma možemo da uvidimo i
optužbe koje su na račun ovih vernika upućivali rimokatolici, smatrajući ih pravim
satanskim sledbenicima. Evo jednog njegovog dela:
„Znajući da si ti vjeran sin Crkve, zapovijedam ti da istrijebiš heretike koji su pod
tvojom vlašću i pružiš svu potrebnu pomoć Fabijanu, našem inkvizitoru, tim više što se
1 Isto, str. 61.

2 Do modernih vremena se u srpskom narodu održala poznata izreka: „Od Kulina bana i dobrijeh dana.“
3 Vidi u: Čedomir Marjanović, Istorija srpske crkve, str. 85-87.
4 Isto.
648
veliko mnoštvo heretika iz raznih zemalja sakupilo u Bosni, nadajući se da će tamo
dalje moći da šire svoje tamne zablude i da žive u sigurnosti. Ovi ljudi nadahnuti
lukavstvom starog neprijatelja i naoružani otrovom licemjerstva, kvare umove
katolika vanjskim pokazivanjem jednostavnosti i lažnim prisvajanjem imena Kristova.
Izvana su ponizni, a potajno ubijaju; to su vukovi u ovčjim kožama, koji sakrivaju
svoj bijes, da bi tako lakše prevarili jednostavne ovce Kristove.“1
Ovo progonstvo je delimično osujećeno zbog međusobnih razmirica koje su nastu-
pile između dva rimokatolička reda – franjevaca i dominikanaca i to u toku više godina
(1327. - 1336. g.). Ipak, kroz sav naredni period, sve do konačne okupacije Bosne od
strane Turaka u XV veku, progonstva i stradanja bogumila su bila nastavljena. Nakon
Tvrtkove vladavine, za vreme koje su bogumili uživali kakav-takav mir, usledili su po-
novni ratovi koje je protiv Bosne vodio papa uz pomoć mađarskih vladara. Mađarski
kralj Sigismund je 1408. godine uspeo da uništi bosansku vojsku i pogubi 126 bosan-
skih velikaša odrubivši im glave, nakon čega je njihova telesa bacio u reku Bosnu neda-
leko od Doboja.
Konačno, uvidevši da su im rimokatolici mnogo veći neprijatelji od Turaka, bogu-
milska vlastela je sklopila prinudni savez sa muslimanskim osvajačima (koji su već bili
porobili Srbiju nakon bitke na Kosovu 1389. god.), i bez otpora im dopustila da zauz-
mu bosanske prostore. U kasnijim vekovima, došlo je do postepenog iščezavanja bo-
gumila u Bosni, i to najverovatnije iz razloga polaganog prelaska njihovih potomaka u
redove poklonika islamske religije. Međutim, njihov viševekovni opstanak u ovom delu
Evrope, uprkos velikim progonstvima i zločinima koji su nad njima činjeni od strane
rimokatolika i pravoslavnih, samo je dokaz velike Božije blagodati koja je bila ukazana
radi večnog spasenja svima onima koji su sa njima dolazili u kontakt i imali prilike da
se upoznaju sa izvornim učenjem Hrista i apostola. Njihovi kontakti sa drugim grupa-
ma progonjenih vernika iz Evrope sa kojima su sarađivali i pružali im utočište, samo je
još jedan dokaz bratske hrišćanske solidarnosti i ljubavi kojom su se uvek odlikovali
istinski Hristovi sledbenici.
Bogumili u ovom delu Evrope predstavljali su izuzetno važnu kariku u lancu konti-
nuiteta postojanja istorijske Hristove Crkve koja je od samog početka sledila stope
svoga, od nevernog sveta, odbačenog i progonjenog Spasitelja. Istoričar Broadbent o
njima zaključuje:
„Ovi „prijatelji Božji“ ostavili su vrlo malo zapisa, tako da ostaje još mnogo toga što
bi trebalo otkriti u pogledu naučavanja i prakse, ali je očito da su predstavljali odlučan
protest protiv prevladajućeg zla u kršćanstvu i da su najvećom energijom nasto-
jali da se čvrsto drže naučavanja i uzora crkava iz Svetog Pisma. Njihova
povezanost sa starim crkvama u Armeniji i Maloj Aziji, s albigenzima u Francuskoj,
valdenzima i drugima u Italiji, te husitima u Češkoj, pokazuje da su imali zajednički
temelj vjerovanja i prakse, i to ih je sjedinjavalo. Njihov herojski stav tokom četiri sto-
ljeća protiv moćnijeg neprijatelja pruža primjer vjere i ljubavi do same smrti, iako o
tome ima malo podataka; na takav se primjer u povijesti rijetko nalazi. Stvorili su
kariku povezavši prvobitne crkve u Taurus planinama u Maloj Aziji s cr-
kvama u talijanskim i francuskim Alpama.“2
Ono što je važno reći za kraj jeste da u Bosni postoji veliki broj bogumilskih spo-
menika, koji datiraju iz perioda njihovog postojanja i delovanja na tim prostorima.

649
Uglavnom se radi o nadgrobnim spomenicima sa imenima sahranjenih, ispisanih gla-
goljicom. Na njima ne postoje znakovi krsta ili drugih obeležja koji bi ih povezivali sa
tradicionalnim crkvama. Procenjuje se da ovakvih spomenika širom Bosne ima oko sto
pedeset hiljada, a najbrojniji su u okolini Sarajeva, kod tvrđave na putu prema Rogati-
ci.1
Prema podacima koje iznosi Jevsevije Popović, u ono vreme bogumila je bilo i u
Rusiji, Rumuniji, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj.2
Albigenzi
Paralelno sa delovanjem ostataka pavlikijanskih crkava u Bugarskoj, kao i bogumil-
skih u Srbiji, Bosni, Makedoniji i drugim delovima Istočne Evrope i Rusije, crkve Hris-
tove postojale su i na evropskom zapadu. Naime, poseban uspeh u svedočenju za Hris-
ta uz neprevaziđeno pozitivno svedočanstvo primernog i visokomoralnog života, pruži-
li su vernici u južnim pokrajinama Francuske. Najveći broj ovih vernika živeo je u bli-
zini grada Albe, po čemu su kasnije dobili naziv „albigenzi“ – što u prevodu znači „iz
grada Albe“. Naravno, ovi ljudi nikada za sebe nisu upotrebljavali ovaj naziv – kojeg su
im nadenuli njihovi protivnici, ali su u istoriografiji ostali poznati pod tim nazivom.
Stoga, u ovom proučavanju ih i mi spominjemo pod tim imenom. Albigenzi su negovali
bliske veze sa istoverujućim progonjenim crkvama širom Evrope, koje su u svojim po-
dručjima delovanja bile poznate pod drugačijim nazivima (već ranije spominjani bo-
gumili, potom valdenžani, siromasi iz Liona itd...). Južna Francuska je, u vremenu ka-
da su u njoj živeli albigenzi bila najrazvijeniji i najnapredniji deo te države – upravo
kao i Bosna za vreme bogumilskog vladara Kulina bana. Naravno, ovakvo napredova-
nje evanđeoskih hrišćanskih zajednica u ovom delu Evrope se nimalo nije svideo rim-
skoj crkvi, te je papa Inocent III pozvao rimokatoličke vladare iz okruženja da krenu u
krstaški rat protiv albigenza. Kao i u slučajevima ratova protiv Saracena (arapa), papa
je garantovao oproštenje grehova svim krstašima – za bilo koje (zlo)delo učinjeno u
zaštiti „pravovernog“ rimskog učenja. Na ovakav poziv odazvalo se na stotine hiljada
rimokatolika žednih krvi nedužnih, kao i željnih pljačke i pustošenja veoma bogatih
provincija. Istoričar Broadbent iznosi činjenice da su najveća zlodela učinjena pod po-
kroviteljstvom visokih službenika rimske crkve:
„Pod predsjedanjem visokih svećeničkih velikodostojnika, a pod vodstvom vojnič-
kog vođe naročitih sposobnosti i čovjeka bezgranične ambicije i bezobzirne okrutnosti
Simona de Mentforta, najkrasniji i najkulturniji dio Evrope u ono vreme bio
je poharan i tokom slijedećih dvadeset godina pretvoren u poprište neo-
pisivih zločina, okrutnosti i pustošenja. Kad je grad Beziers bio pozvan na predaju,
rimokatolički stanovnici pridružili su se otpadnicima, i zajednički su odbili da se pre-
daju, iako su bili opomenuti da ako grad bude osvojen, nitko neće ostati na životu. Ka-
da je grad ipak bio osvojen nitko od desetaka tisuća ljudi, što su se tamo sklo-
nili, nije bio pošteđen. Poslije osvajanja jednog drugog grada La Minerve , našli su
oko 140 vjernika (žene u jednoj kući, a muškarci u drugoj), na molitvi u očekivanju
svog svršetka. De Mentfort je dao pripremiti veliku hrpu granja i zapovjedio im da se
obrate na rimokatoličku vjeroispovest ili da stupe na lomaču. Odgovorili su mu da ne
1 Vidi kod: Broadbent, str. 67.

2 Vidi u: Opšta crkvena istorija, tom drugi, str. 113.
650
pripadaju ni papskom ni svećeničkom autoritetu, već jedino Kristu i njegovoj Riječi.
Vatru su zapalili, i ovi svjedoci su bez oklijevanja ušli u plamen.“1
Dodajući ovom istorijskom izveštaju još neke pojedinosti, kao što su podaci o okru-
tnosti dominikanskih inkvizitora koji su otpočeli svoj rad nakon pomenutog dvadese-
togodišnjeg rata, Jevsevije Popović iznosi sledeće:
„... papa proglasi te jeretike gorim od Saracena i pozove Hrišćane na krstaški rat
protiv njih. Tako je došlo do takozvanog albigenskog krstaškog rata, koji je trajao
1209. - 1229., i bio veoma grozan. Papa Grgur IX (1227. - 1241.) nađe se naposletku
pobuđenim, da prekine taj rat i da radi istrebljenja ostataka jeretika uvede duhovne
istražne i kaznene sudove, takozvanu inkviziciju, koja je, kao što smo u istoriji crkve-
nog ustrojstva već naveli, 1232. poverena naročito dominikanskom redu, i čiji je re-
van, strogi i krvavi rad naskoro istrebio albigensku jeres.“2
Valdenžani i siromasi iz Liona

U ovom delu poglavlja pomenućemo još dve značajne grupe iskrenih Hristovih sle-
dbenika, koje su postojale i delovale u isto vreme kad i nekoliko ranije pomenutih. Pr-
va od njih, koja je poznata pod imenom valdenžana (valdenza), postojala je i opstajala
u alpskim dolinama Pijemonta tokom dugog niza vekova. Kao i u ranije pomenutim
slučajevima, ovi vernici nisu na sebe primenjivali naziv valdenžana, već su im ovo ime
kasnije nadenuli njihovi protivnici iz Rimokatoličke crkve. Prema rečima jednog od
njihovih vođa iz XVII veka, Henrija Arnolda, valdenžani su vodili poreklo još od najra-
nijih vremena pojave hrišćanstva u Italiji, i predstavljali potomke i nastavljače apostol-
skog učenja i tradicije. Prema ovom čoveku, prvi hrišćanski vernici su se naselili u alp-
ske predele na severu Italije još u vreme prvovekovnog progonstva hrišćana za vreme i
nakon zemaljskog života apostola Pavla. Zaklonjeni u ovim nepristupačnim planin-
skim predelima, oni su sačuvali, iz generacije u generaciju, novozavetno učenje i nisu
dozvolili da među njih prodre i utvrdi se učenje rimske crkve. U svakom slučaju, isto-
rijski se veoma lako može potvrditi postojanje ovih vernika u području Alpa vekovima
pre otpočinjanja evropske reformacije predvođene Luterom, Kalvinom i Cvinglijem.
To svakako dokazuje činjenicu da ovi hrišćani nikada nisu bili deo rimokatoličkog sis-
tema – već da su kao pripadnici istinite Hristove Crkve postojali potpuno nezavisno i
samostalno.3 Ovu istinu priznao je i rimski inkvizitor Reinerius (umro 1259. god.), koji
je ove vernike nazvao „starinskim jereticima“, s time što ih je, iz određenih razloga na-
zvao imenom „leonisti“4. On je za sobom ostavio sledeći izveštaj:
„Što se tiče sekta starinskih heretika treba znati da ih je bilo više od sedamdeset:
sve su one po milosti božjoj bile uništene, osim manihejaca i arijevaca i runkarijana i
leonista, koje su zarazile Njemačku. Među svim ovim sektama, bilo postojećim, bilo
već uništenim, nema nijedne štetnije za crkvu od sekte leonista, i to iz tri raz-
loga. Prvo, zato što postoje tako dugo vrijeme, jer neki kažu da postoji još iz
1 Broadbent, str. 88-89, naglasak moj.

2 Opšta crkvena istorija, tom drugi, str. 120. Naglasak moj.
3 Vidi u: Broadbent, str. 92.
4 Jevsevije Popović objašnjava da naziv „leonisti“ ili „lijonisti“ označava pripadnike verskog pokreta kojeg je
osnovao Petar Valdo iz Liona u drugoj polovini XII stoleća (vidi u: Opšta crkvena istorija, tom drugi, str.
118.) Ipak, kao što ćemo dalje prikazati u glavnom tekstu, Petar Valdo uopšte nije bio osnivač „valdenža-
na“, iako su im njihovi protivnici upravo po njemu nadenuli ime. Tzv. „valdenžani“ su se međusobno ve-
kovima nazivali „braćom i sestrama“, i nisu imali nikakav specijalni naziv za svoje crkvene zajednice.
651
vremena Silvestra, a drugi kažu da postoji iz vremena apostola; drugo zato jer je više
općenita budući da ne postoji gotovo ni jedna zemlja u kojoj ova sekta nema
sljedbenika, treće, zato što sve druge sekte zbog strašnog svetogrđa prema Bogu iza-
zivaju strah i gnušanje kod slušalaca, ova sekta leonista daje utisak bogoboja-
znosti, tim više što žive pravedno pred ljudima i vjeruju sve ispravno u
pogledu Boga i svih točaka „ispovjedanja“; jedino što hule na rimokatoličku crkvu i na
kler, čemu inače mnoštvo laika spremno poklanja svoje povjerenje.“1
Sa druge strane, jedan drugi rimokatolik, prior crkve sv. Roka u Torinu Marco Au-
relio Rorenco, koji je 1630. godine dobio nalog da pronađe istorijske podatke o valden-
žanima, pisao je da je ova grupa vernika toliko stara da joj se vreme nastanka ne može
pouzdano odrediti. Istakao je činjenicu da su postojali i u IX i X veku, te da ni tada ni-
su smatrani nekom novom sektom „nego ih se smatralo predstavnicima i prvoborcima
već davno postojećih shvatanja“2.
Ipak, kako se smatra, ovaj pokret sledbenika Isusa iz Nazareta dobio je svoj defini-
tivni naziv po čoveku koji se zvao Petar Valdo (umro 1217. god.). Pomenuti trgovac i
bankar živeo je u Lionu, gde se tokom šezdesetih godina XII veka zainteresovao za
hrišćansko učenje. Nešto kasnije, čitajući Sveto pismo, postao je presvedočen da ga
Gospod poziva za propovednika evanđelja. Deo svoga imanja ostavio je svojoj ženi a
ostatak prodao i razdelio siromašnima. Tako je i sam postao siromah, koji je u skladu
sa Hristovim rečima iz Ev. po Mateju 10:9-10, propovedao ne noseći sa sobom novča-
nik ni drugu odeću, već je bio zadovoljan Božijom brigom za ispunjavanje svojih osno-
vnih potreba. Petru Valdu su se priključili i ostali obraćenici koji su postupili slično,
lišavajući se materijalnih pogodnosti radi putovanja i propovedanja evanđelja. Rimska
crkva je sa prezirom gledala na ove „siromahe iz Liona“, ekskomunicirala ih, a potom i
uticala na njihovo isterivanje iz tog grada 1184. godine. Prema izveštajima kasnijih in-
kvizitora (npr. Davida Ausburškog), sekte poput „siromaha iz Liona“, bile su posebno
opasne zbog njihovog „spoljašnjeg izgleda pobožnosti“. Prema jednoj staroj hronici,
učenici Petra Valda došli su iz Liona u Nemačku i počeli da propovedaju u Frankfurtu i
Ninbergu. Ipak, pošto je gradsko veće Ninberga bilo opomenuto da bi ovi ljudi trebali
biti uhvaćeni i spaljeni, propovednici iz Liona su nestali prebegavši u Češku.3
Iako su vernici iz alpskih dolina bili verni Isusovi svedoci i pre njihovog dodira sa
„siromasima iz Liona“, poseban polet njihovoj misionarskoj aktivnosti dao je upravo
Valdov uticaj. Od toga doba crkve valdenžana su posebno postale aktivne u propove-
danju, te raširile evanđelje u mnogim evropskim zemljama.
Džon Viklif i lolardi

Prema Gospodnjoj savršenoj namisli, a kao rezultat molitava Božijeg naroda na
kontinentu za probuđenjem i drugih oblasti, Bog je u Engleskoj podigao čitavu vojsku
propovednika evanđelja. U ovom slučaju Gospod je iskoristio kao svoje oruđe učenog
profesora oksfordskog univerziteta Džona Viklifa (1324. - 1384. god.). Viklif je svoju
karijeru opozicionara prema papskoj prevlasti otpočeo kao istaknuti patriota i borac za
nezavisnost svoje zemlje od dominacije Rima. U vreme kada je papa Urban V ponovo
zatražio plaćanje feudalnog danka od strane kralja Edvarda II, Viklif se tome suprot-
1 Broadbent, str. 90. Naglasak moj.

3 Isto, str. 93.
652
stavio. Njegovi smeli istupi, kao i politička i teološka obrazloženja koja je tom prilikom
izneo, bili su zapaženi od strane vladara, koji je shvatio da bi bilo veoma dobro da na
svojoj strani ima takvog saveznika. Od toga trenutka, Viklif je počeo da uživa zaštitu
engleskog dvora – koja se najbolje pokazala prilikom njegovog ispitivanja pred crkve-
nim sudom. Naime, zbog javnog protivljenja papinom zahtevu o porezu, Viklif je bio
pozvan pred crkvene velikodostojnike, pred kojima se našao u crkvi sv. Pavla u Londo-
nu. U crkvu, prepunu znatiželjnika, Viklif je stigao u pratnji vojvode od Lankestera i
velikog maršala. Čitav proces njegovog ispitivanja propao je još na samom početku,
zbog verbalnog sukoba koji je izbio između crkvenih tužitelja i kraljevih izaslanika.
Zbog silne galame koja je pritom usledila, Viklif nije uspeo da izgovori nijednu reč –
tako da je njegovo saslušanje moralo da se odloži. Ipak, ovaj univerzitetski profesor
nije dozvolio da bude ućutkan. Duboko promišljajući o razlozima želje za bogaćenjem
od strane rimske crkve (tj. njenog višeg kao i nižeg sveštenstva), Viklif je počeo da
sumnja u božansko poslanstvo i autoritet Katoličke crkve:
„Pošto su finansijski zahtevi kurije probudili Viklifov kritički stav prema crkvi, sme-
li patriot postavio je sebi pitanje šta je to crkvu uopšte navelo da postavi takav zahtev.
Na ovo pitanje nije pronašao odgovor, već je postao ubeđen da je crkva već odavno
izneverila svoj pravi zadatak. Od Konstantina je preovladalo naglo posvetov-
ljenje crkve, za što krivicu ne snosi niko drugi nego kler. (...) Viklif se osećao primo-
ranim da objavi borbu sotonskoj želji za vladanjem, nezasitoj gramzivosti za novcem
i klerikalnom ispoljavanju nadmenosti. Ta odluka, koja je počivala na korenitoj pro-
meni u srednjevekovnom shvatanju sveštenstva, odvela ga je na put reformatora crkve
i navela da potraži novu crkvu koja ne počiva na tim srednjevekovnim pretpostavka-
ma. Ako je i nije našao, Viklif joj je ipak krenuo u susret, a to je jedino važno.“1
Tokom vremena, Viklif je postajao sve uvereniji da mnoge ustanove tradicionalne
crkve nisu utemeljene na Svetom pismu, te da je odstupanje od prave vere glavni raz-
log veoma sablažnjivog moralnog ponašanja službenika rimske crkve – a pre svega
samoga pape. Evo nekih istorijskih izvoda o stavovima koje je Viklif zastupao o rim-
skoj crkvi i papstvu kao njenoj krunskoj instituciji:
„Viklif je kao jedan od prvih stegonoša krenuo u juriš na dobro utvrđene institucije
papstva, smatrajući da papa i njegova samodržačka vlast u najjačoj meri krivotvore
hrišćanstvo. Viklifovo mišljenje o papstvu je vremenom postajalo sve nepomirljivije.
Od umerenog priznanja papskog primata, preko jedva skrivene emancipacije, krenuo
je u odlučujuću borbu protiv ove institucije, kojoj je osporavao autoritet i neophodnost
njenog učešća u spasenju. Po Viklifu, crkva može da postoji i bez pape, zato
što je Hristos njen poglavar. (...) Papa bi trebao da nasledi Hrista u moralnim
vrlinama, a ne da teži ka apsolutizmu kurije. Papska institucija je oštroumnom mislio-
cu izgledala sve bogohulnije, jer se svojom težnjom ka prevlasti pretvorila u suprotnost
Hristove poniznosti. Bio je to potresan trenutak za Viklifa, kad je na kraju
spoznao papstvo kao izraz antihrišćanstva. (...) Viklif nije mogao zatvarati oči
pred tim strašnim otkrićem, ma koliko da je protivrečilo svim tradicijama i navikama.
Bio je prinuđen da grozni opis „čovek greha“, koji Pavle navodi u svojim govorima o
antihristu, pripiše papi, onom istom čoveku koga hrišćani oslovljavaju titulom Sveti
otac padajući ničice pred njim!“2
1 Valter Nig, Knjiga jeretika, Beograd 2004. god. str. 305. Naglasak moj.
653
Sa druge strane, Viklifu je jako smetala činjenica da Sveto pismo ne postoji na na-
rodnom (engleskom) jeziku, već samo na latinskom – što je naravno ključno doprino-
silo narodnoj verskoj neprosvećenosti. Sve više bivajući svestan da crkveno predanje u
mnogo čemu odstupa od učenja Svetog pisma, Viklif je odbacio svako učenje tradicije
koje se ne slaže sa naukom Biblije. Među ovima najizraženije su bile nauka o transsup-
stancijaciji, kao i postojanje monaških redova za koje je smatrao da predstavljaju naj-
jači oslonac papske duhovne vlasti. Iz razloga postojanja preke potrebe da se celokup-
no Sveto pismo prevede na narodni jezik, Viklif je angažovao još petoricu svojih sarad-
nika sa kojima je ubrzano radio na ispunjavanju ovog bogougodnog zadatka. Istovre-
meno, širom Engleske razaslao je skromne ljude koji su se podredili svom osnovnom
cilju – da za razliku od razuzdanog rimskog sveštenstva, u poniznosti i skromnosti
propovedaju Božije evanđelje i povratak visokim moralnim standardima – koji se pod-
razumevaju učenjem Novog zaveta. Ove propovednike su protivnici podrugljivo nazva-
li „lolardima“, što u prevodu znači „brbljivci“ i smatrali ih sejačima (duhovnog) korova.
Ipak, ovi ljudi bili su poslati da seju reč Hristovog evanđelja i pronose spasenje koje
ono objavljuje.
Sve do 1382. godine, Viklifovi protivnici nisu imali uspeha u nastojanjima da ga
ućutkaju, iz razloga postojanja njegovih jakih veza sa uticajnim ljudima na dvoru i uni-
verzitetu Oksford. Ipak, iste godine, nakon što je rimska crkva zvanično osudila njego-
vo učenje, a neki njegovi prijatelji se odrekli ranijih zajedničkih stavova, Viklif je uda-
ljen sa univerziteta. Povukao se u malu crkvu u mestu Latervort – gde je u miru umro
1384. godine. Ipak, iako je Viklif umakao osveti svojih protivnika, to nije bio slučaj i sa
njegovim istomišljenicima i nastavljačima zajedničkog dela. Naime, tokom seljačke
bune koja je trajala od 1377. - 1381. godine, lolardi su bili lažno optuženi kao izazivači i
podstrekači nemira. Iz ovog razloga, Viklifovi sledbenici su navukli na sebe gnev plem-
stva koji se ujedinio sa klerom rimske crkve. Engleski parlament je predao kralju Hen-
riju IV zahtev za promenu zakona o odnosu prema lolardima, tako da je od vladara
izdejstvovana dozvola o javnim smaknućima propovednika evanđelja. Prvi koji je tre-
bao da bude spaljen nakon donošenja zakona o spaljivanju krivoveraca bio je William
Sawtre, paroh u Norfolku.1 Posle njega spaljeno je još mnogo ispovednika Hristove
novozavetne vere. Među njima je bilo ljudi i žena različitog obrazovanja i položaja u
društvu – počevši od zanatlija pa sve do plemića koji su sa njima ispovedali istu veru i
pružali im utočište u vreme progonstva. Jedan od plemića zvao se sir John Oldcastle,
koji je bio prvi od ljudi visokog porekla koji je spaljen radi svoje vere.
Godine 1408. nadbiskup od Kantenberija osudio je prevod Biblije koji su sačinili
Viklif i njegovi saradnici i zabranio svako dalje prevođenje ili upotrebu prevoda bez
posebnog dopuštenja.2 Sabor u Konstanci (u Švajcarskoj) koji je održan od 1414. do
1418. godine osudio je Viklifove teze i proglasio ga nepopravljivim jeretikom:
„Crkveni skup imao je potrebu da barem na mrtvom Viklifu izvrši kaznu koju za
njegova života nije mogao sprovesti. Naređeno je da se kosti ovog velikog čoveka isko-
paju i bace daleko od svakog crkvenog groblja – što je bila zakasnela osveta prema čo-
veku koji je toliko snažno osporio njihovu svešteničku vlast. Smatralo se da će na taj
način biti potpuno izbrisano sećanje na njega. Ipak, ova pretpostavka je bila pogrešna.
1 Vidi u: Broadbent, Jedna povijest Crkve, str. 123.

2 Vidi u: John Foster, Crkvena povijest 2, str. 154.
654
(...) Viklifove reči delovale su tako zapaljivo da su izašle daleko van okvira Engleske i
izvršile ogroman uticaj na kontinent.“1
Jan Hus i Moravska braća

Zbog postojećih dobrih veza između Oksfordskog univerziteta i univerziteta u Pra-
gu, mnogi češki studenti studirali su a potom se vraćali u svoju zemlju prenoseći iskus-
tva i znanja stečena u Engleskoj. Među znamenitim studentima koji su pohađali nasta-
vu na Oksfordu i lično slušali predavanja Džona Viklifa bio je i Jeronim Praški. On je,
kao i ostali, preneo na praški univerzitet tumačenje Hristove vere kakvo je zastupao
Viklif – a koje je privuklo mnoštvo pristalica. Najuticajniji predstavnik nastavljača Vi-
klifovog dela bio je univerzitetski profesor Jan Hus, paroh Vitlejemske crkve u Pragu,
vrstan propovednik i veoma pobožan i moralan čovek. Kao sveštenik Rimokatoličke
crkve bio je ispovednik kraljice Sofije, supruge češkog kralja Većeslava.2 Jan Hus je
kao propovednik bio veoma kategoričan u osudi svake vrste nemoralnosti i prestupniš-
tva, a najviše je osuđivao grehe koje je uočavao u životima svojih kolega sveštenika,
koji su trebali da služe kao primer neprosvećenim masama. Prenoseći reči samoga Hu-
sa, Valter Nig daje svoj propratni komentar:
„Oštro je zvučalo sa propovedaonice: „Naši današnji episkopi i sveštenici, a poime-
nično kanonici i lenji crkvenjaci ne mogu da sačekaju završetak Božije službe i žure iz
crkve, jedni u gostionice, drugi tamo i amo, da bi razgovarali na način nedostojan sveš-
tenika, pa čak i da bi igrali... oni koji bi trebalo da budu prvi sledbenici Hrista, najveći
su neprijatelji našeg Gospoda Isusa Hrista“. Protiv duhovnika se ne može oštrije govo-
riti nego što je to činio Hus, boreći se neprestano protiv njihove vlasti. (...) Hus je pos-
tao veoma popularan. Narod je u velikom broju hrlio na njegove propovedi zato što je
imao osećaj da sluša govornika koji mu govori istinu, a ne dodvorava se vladajućoj kla-
si. U svom oduševljenju Česi su zvali Husa „petim evanđelistom“.“3
Zbog svojih smelih propovedi i besprekornog života Hus je postao omiljen među
običnim svetom ali zato i omražen među praškim sveštenicima koji su uticali na bis-
kupa da vatrenog propovednika podvrgne anatemi. Hus se nije obazirao na ovu osudu,
već su njegove propovedi postale još odsečnije. Osvrćući se na osudu Džona Viklifa i
njegovog učenja, Hus je propovedao da su se „pape, tj. Petrovi naslednici pretvorili u
dželate i krvnike: vernog hrišćanina nazivaju jeretikom i spaljuju ga“4.
Ono što bi još bilo važno istaći u vezi Husa jeste činjenica njegovog veoma oštrog
istupanja protiv indulgencija (tj. oproštajnica za grehe), koje je papa Jovan XXIII nu-
dio svima koji bi učestvovali u jednom od krstaških ratova, i to čitavih sto godina pre
Martina Lutera. Njegovi govori su toliko raspalili masu koja ga je slušala, da je narod
javno ismejao i spalio papsku bulu o indulgenciji a rimske poslanike koji su je doneli
izvrgao ruglu. Kao posledicu svih ovih dešavanja papa je tražio od kralja Sigismunda
da oštro kazni Husa, koji se potom za kratko povukao iz javnog života napustivši Prag.
Budući da je želeo da javno, na sveopštem saboru Rimokatoličke crkve dokaže svoju
pravovernost i biblijsku zasnovanost svoga naučavanja, pristao je da ode na sabor u
švajcarski grad Konstancu, koji je otpočeo sa radom 1414. godine. Kralj Sigismund mu
1 Valter Nig, Knjiga jeretika, str. 311.

2 Vidi u: Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom drugi, str. 123.
3 Valter Nig, Knjiga jeretika, str. 313.
4 Isto, str. 314.
655
je garantovao bezbednost boravka u toj zemlji kao i povratak kući. Ipak, nažalost, crk-
veni sabor čija su zasedanja trajala čitave tri i po godine, a tokom kojeg je ispoljena
neviđena nemoralnost dela njegovih učesnika1, pored nastojanja za sređivanjem dota-
da nagomilanih crkvenih problema, osudio je učenje Džona Viklifa a Jana Husa poz-
vao na pokajanje i odricanje od svojih uverenja. Valter Nig ovako opisuje antagonizam
koji je vladao između okupljenih kardinala i vatrenog češkog propovednika, kao i op-
hođenje sabora prema Husu pre nego što je uopšte i započeo proces njegovog sasluša-
nja:
„Između sabora i Husa moralo je doći do oštrog sukoba. Suprotnost između lagod-
nog života pripadnika tog skupa i Husa kao moralnog čoveka koji je zastupao istinu
bila je isuviše velika da bi se izbegla katastrofa na tom susretu. (...) U sudaru sabora i
Husa oseća se, strahovitom jasnoćom, kako se nebo zatamnjuje i sile podzemlja
dolaze na vlast, omogućavajući pobedu brutalne snage nad hrišćanskom savešću.
Svi argumenti koji govore u prilog tome da je Husa prema shvatanjima tog vremena
zakonito osudio sabor, na koji se on pozvao, ne mogu prenebregnuti činjenicu
da je „vladar ovog sveta“ vodio skup u Konstancu. Njegova moć je navela ko-
legijum kardinala da Husa, koji je živeo povučeno, iznenada uhapsi i baci u tamnicu
dominikanskog manastira, koja se nalazila neposredno uz kanalizaciju. Nekoliko me-
seci kasnije odveden je u zatvor dvorca Gotliben, gde je tokom dana nosio bukagije na
nogama, dok je noću lancima oko ruku bio vezan za zid. Tako su postupali prema Husu
još pre nego što su o njegovom predmetu uopšte raspravljali. Od prvog dana suo-
čio se sa izrazitom mržnjom, koja je ukazivala na to da je protiv njega
već doneta odluka.“2
Nakon što su napokon saslušali mnogobrojnim upadicama prekidani Husov govor,
kao i njegovo odbacivanje da se pokori i odrekne svog „krivoverja“, učesnici sabora su
češkog propovednika lišili svešteničkog čina a potom ga predali vlastima radi izvršenja
smrtne kazne. Saopšteno mu je da će biti spaljen u Pragu kao jeretik, pošto je njegova
duša već predata sotoni. Jan Hus je predao svoj duh Gospodu sa pesmom hvale na us-
nama, dana 6. jula 1415. godine. Godinu dana kasnije, osuđen od istog sabora, na isti
način je skončao svoj život i njegov bliski saradnik Jeronim Praški. Pošto se Češkom
proneo glas o Husovom mučeništvu, već u septembru 1415. godine na velikom saboru
u Pragu iskazan je veliki protest protiv njegovog spaljivanja. Čak 452 barona i velmoža
iz cele Češke i Moravske uputilo je potpisanu deklaraciju u kojoj su poručili papi i nje-
govim kardinalima – da će im se ubuduće pokoravati samo u onim odlukama koje su u
potpunosti skladne sa Svetim pismom.
Versku reformu koju je Hus započeo pokrenut ispravnim razumevanjem biblijskog
učenja (potaknut propovedanjem Džona Viklifa), nakon njegove smrti nastavili su nje-
govi sledbenici. Najznačajnija grupa među njima nazvala se „Moravskom braćom“ i
tokom narednih vekova delovala širom Češke, Moravske i Poljske, trpeći progonstva
1 „Teška senka nadvila se nad tim crkvenim skupom, kroz koji baš nije mnogo provejavao Sveti Duh. Sabor
je bio društveni događaj na kome su viteški turniri igrali jednako važnu ulogu kao vojske srebro-
ljubivih bludnica, koje su se upravo zbog sabora uputile u Konstanc. Ta obeshrabrujuća nemoral-
nost onemogućila je od samog početka bilo kakvu ozbiljniju crkvenu reformu. U moralnom glibu gušila se
na samom začetku i najmanja volja za stvarnim poboljšanjem.“ V. Nig, Knjiga Jeretika, str. 315. Naglasak
moj.
656
kako od Rimokatoličke tako i od novoosnovane, od Rima priznate, Češke državne crk-
ve.1
Jedna od najpoznatijih ličnosti koja je pripadala crkvi Moravske braće bio je, u sve-
tu pedagogije veoma poznati, Jan Amos Komenski (rođen 1592. godine).
HRISTOVA CRKVA POSLE XVI VEKA

U prethodnom delu ovog poglavlja uočili smo nepokolebljivu istinu o tome da je
prava Crkva Isusa Hrista postojala u svim vekovima od njenog nastanka – i pored veli-
kih stradanja i progonstava njenih pripadnika od strane neverujućih ljudi. Uočili smo,
dakle, činjenicu koju ćemo potvrditi i u nastavku – a to je da je prava Crkva oduvek
bila proganjana i da se nikada nije preobrazila u progonitelja drugih. Ipak, tokom up-
ravo sagledane istorije, paralelno sa postojanjem istinite i pravoverne Hristove Crkve,
egzistirale su i državne institucije na istoku i zapadu koje su sebe nazivale „Crkvom“, a
koje su i u doktrinarnom i moralnom smislu daleko otpale od izvornog apostolskog
hrišćanstva. Ali, i pored njihovog velikog uticaja na bezbožne mase koje su činile glav-
ninu njihovog članstva (držeći ih na taj način u vekovnom mraku duhovne neprosve-
ćenosti), evanđeoske zajednice Božijih izabranika su postojale i delovale – dajući od-
sjaj svetlosti Hristovog prisustva na zemlji. Svršetak srednjeg veka u Evropi obeležava-
la je muhamedanska dominacija nad delom pravoslavnog istoka (uključujući i vase-
ljensku patrijaršiju), a na zapadu velika razočaranost naroda (a pogotovo učenih poje-
dinaca) sistemom koji je postojao u Rimokatoličkoj crkvi.
Mnogi su uviđali da je razlika između trenutnog stanja hrišćanstva i onog prvove-
kovnog toliko velika kao i razlika između „đubreta i zlata“.2 Sveštenici, biskupi i nadbi-
skupi najčešće su do svojih položaja dolazili uz pomoć novca, a pape su svoju stolicu
branile intrigama, ubistvima i trovanjem protivnika.3 Za vreme veoma bezbožnog i
nemoralnog pape Roderiga Bordžije (Aleksandra VI)4, protiv ovakvog stanja u vrhu
crkve podigao se dominikanski fratar Savonarola – koji je, nažalost, ubrzo spaljen na
lomači. Evo kako glasi istorijski izveštaj o njegovom stradanju:
„Kad je francuski kralj Šarl VIII prolazio kroz Firencu 1494, Savonarola ga je pre-
klinjao da sazove ekumenski koncil u Rimu i svrgne papu Aleksandra VI. Francuskim
osvajačima bilo je korisnije da papa ostane na svom prestolu. Savonarola, pun duhov-
ne i proročke snage, nagovorio je građane Firence da proglase Hrista kraljem, napadao
raskoš, simoniju, papsku kuriju, prkoseći papskoj suspenziji pa zatim ekskomunikaciji,
slao molbe evropskim vladarima da sazovu reformatorski koncil, da bi na kraju, napu-
1 Ta novoosnovana Češka državna crkva zadržala je mnoga spoljašnja i unutrašnja obeležja rimokatolicizma,
sa tom razlikom da se pričest vernika (za razliku od rimokatolika) vršila pod oba vida, tj. i hlebom i vinom.
Do ovakve izmene u bogosluženju došlo je pod snažnim uticajem Husovog propovedanja o pravovaljanosti
jedino ovakvog načina pričešćivanja.
2 Vidi u: Oven Čedvik, Istorija reformacije, Dobra vest, Novi Sad 1986. god. str. 15.
3 Vidi na istom mestu.
4 Roderigo Bordžija koji je dobio ime Aleksandar VI (1492. - 1503. god.), došao je na papski presto uz pomoć
podmićivanja kardinala. Pre nego što je postao papa (dakle još dok je bio kardinal) živeo je u vanbračnoj
vezi sa rimskom gospođom Vanozzom dei Catanei, a kasnije sa njenom kćerkom Rosom sa kojom je imao
petoro dece. Na dan svoga postavljenja na mesto pape, proglasio je svoga sina veoma sumnjive moralnosti
za nadbiskupa Valensije. Javno je živeo u incestu sa svoje dve sestre i sopstvenom kćerkom Lukrecijom sa
kojom je imao i dete. Dve godine pre svoje smrti, predvodio je u Vatikanu takvu seksualnu orgiju koja je
zbog svoje bestidnosti ušla u anale svetske istorije. Vidi u: Ralph Woodrow, Babilonska misterijska religi-
ja, str. 97.
657
šten od firentinske svetine, bio spaljen na trgu pred Sinjorijom 23. maja 1498. Njegov
zahtev za reformu je bio srednjevekovni, izrečen na stari način, na trenutak trijumfa-
lan na stari način, pa ugušen na stari način.“1
Pored javnog nemorala koji je vladao posebno među visokim crkvenim velikodos-
tojnicima koji su trebali da žive u celibatu, u narodu je vladalo veliko duhovno mrač-
njaštvo i sujeverje. Žene optužene da su veštice spaljivane su na svakom koraku, a na-
rod je zajedno sa sveštenicima sakupljao tzv. svete relikvije za koje je smatrao da pri-
padaju preminulim svetiteljima i stoga poseduju posebnu moć čudotvorenja. Zbog svo-
je bahatosti i sve većeg trošenja novca, pape su osmišljavale nove načine kako da dođu
do finansijskih sredstava. Neki od njih su bili i novi porezi nametani rimokatoličkim
evropskim državama. Vladari Francuske, Nemačke i drugih država nisu bili oduševlje-
ni ovakvim „pljačkanjem“ svojih zemalja od strane Rima, te se u njima sve više javljalo
nezadovoljstvo i želja za nezavisnošću od rimskog uticaja. Jedan od značajnih ljudi iz
perioda pre i sa početka reformacije bio je humanista Erazmo Roterdamski. Njegova
dela su umnogome uticala na slabljenje autoritativnosti sveštenstva u očima običnog
sveta a posebno intelektualaca:
„Kao satiričar, zbijao je šalu, ponekad blago, ponekad oštro, sa svim profesijama ili
društvenim slojevima u državi. Svojim vrcavim podsmehom podbadao je i proganjao
kraljeve, trgovce, vojnike, zanatlije, učenjake. Od svih meta, svoje najubitačnije
strelice upravio je protiv nepravdi koje je činila Crkva. (...) I obrazovani svet
je gunđao protiv svega toga u vezi sveštenstva, na račun redovnika i župnika, o pokva-
renosti i podmitljivosti, praznoverju naroda i idolopokloničkim obredima. Erazmo je
izrazio, i to briljantno, ono što su drugi jedva izgovarali; i učena Evropa se smejala.
Kraljevi i biskupi, učenjaci i trgovci, svi koji su se smatrali obrazovanima, klicali su mu
prvo sa veseljem, a zatim sa ozbiljnim odobravanjem. Do 1517. godine postao je delom
društvene stvarnosti. Ne toliko u Italiji, koliko u Francuskoj, Engleskoj, Španiji i Ne-
mačkoj, nova učenost i Erazmova kritika Crkve išli su ruku pod ruku. Više od bilo
koje ličnosti, on je u Evropi unizio ugled papa i sveštenika, redovnika i
fratara i (povrh svega) teologa.“2
Dakle, svetovno okruženje u kome su delovali i bili proganjani svetionici Hristove
istine (nazvani pavlikijanima, bogumilima, katarima, patarenima, albigenzima, val-
denžanima, lolardima, moravskom braćom (husitima) i ko zna kakvim sve ne imeni-
ma) bilo je upravo okruženje najcrnjeg satanskog mračnjaštva. Zahvaljujući njihovoj
vernosti i raznošenju radosne vesti o spasenju, iz ovakve mračne sredine na dan Hris-
tove svetlosti izlazile su na hiljade ljudi – bivajući spasene za večnost. Sveti Duh je,
uprkos snažnoj đavolskoj opoziciji, snažno pokretao vernike da svedoče o Spasitelju,
tako da su se u mnogim pokrajinama osnivale lokalne zajednice vernika koje nisu pri-
padale zvaničnim državnim religijskim institucijama. Tako, paralelno sa postojanjem i
delovanjem valdenžana i ostalih nezavisnih hrišćanskih zajednica širom Evrope, poja-
vile su se grupe vernika koje su, zahvaljujući svojoj vernosti Bibliji i pokoravanju Hris-
tu u svemu, počele da praktikuju ponovno krštavanje onih osoba koje su poverovale u
Gospoda i potpuno njemu predale svoj život. Naime, do tada je postojala drevna prak-
sa zvanične rimske crkve (a koju kasnije nisu ukinuli reformatori Luter, Cvingli i Kal-
vin) da se svi ljudi krste odmah nakon rođenja – kao bebe. Sledeći evanđelsko učenje,
ove zajednice su odbacivale krštenje beba kao biblijski neutemeljeno i pogrešno – zbog
1 Oven Čedvik, Istorija reformacije, str. 17.

658
čega su od njihovih protivnika nazvane anabaptističkim.1 Anabaptističke crkve, odnos-
no njihovi obraćenici odmah su na sebe izazvali gnev mnogih, jer je ponovno krštenje
jedanput već „krštene“ osobe smatrano jako velikim grehom. Ovaj gnev rimokatolika
kao i reformatora, anabaptisti su na sebe navukli posebno zbog ispada jedne grupe
verskih fanatika u gradu Minsteru – koji su se pozivali na anabaptizam. Njihovo izgre-
dničko ponašanje doprinelo je stvaranju veoma loše propagande o njima. Međutim,
istina je bila da su zajednice anabaptista bile sačinjene od nanovorođenih ljudi koji su
stanovništvu oko sebe pružali maksimalno pozitivan primer hrišćanskog života i vla-
danja. Njihova načela verovanja i življenja podrazumevala su ranohrišćansku prosto-
dušnost, kao i veoma negovano hrišćansko jedinstvo u Svetom Duhu. Evo šta o princi-
pima po kojima su se upravljali anabaptisti kazuje istoričar Alan Thomson:
„Od samoga su početka bila jasna tri njihova osnovna načela, koja je jedan od nji-
hovih povjesničara nazvao „anabaptističkom vizijom“:
(a) kršćanski život kao bratstvo,
(b) golema važnost pokornosti Kristu,
(c) odvajanje od svijeta.
Vidimo da u toj vjeroispovijedi ima vrlo malo teologije. Tako je moralo biti. Ana-
baptisti su kršćanski život shvaćali vrlo jednostavno i praktično. Čitava kršćanska vjera
i život sadržani su u Isusovom pozivu: „Slijedi me“.“2
Anabaptističke crkvene zajednice su se širile po teritoriji većeg dela Evrope, a naj-
brojniji su bili u Švajcarskoj, Nemačkoj, Holandiji, Engleskoj i Moravskoj. U ovoj pos-
lednjoj bili su poznati kao huteritska braća, po imenu jednog od njihovih prvih i naju-
ticajnijih starešina, Jakova Hutera – koji je zbog svoje vere stradao 1536. godine. Bili
su poznati kao vredni i pošteni radnici, a njihovi proizvodi i usluge nadaleko cenjeni:
„Težak rad, pažljiva izrada, skroman život i ograničena potrošnja značili su bogats-
tvo. U mirnim vremenima između 1564. i 1619. godine moravski huteriti došli su na
dobar glas, jer su izrađivali najbolju robu po nižoj ceni nego na drugim mestima. Bili
su čuveni lekari, časovničari, prepisivači, nožari, rezbari nameštaja i iznad svega izra-
đivači majolike. (...) Njihov čuveni lekar, Cobl, bio je pozvan da se brine o caru Rudolfu
II.“3
Sa druge strane, anabaptistički pokret u Holandiji vođen Gospodom posebno je na-
predovao kroz obraćenog rimokatoličkog sveštenika Mena Simonsa. Naime, u svojoj
autobiografiji Simons je izneo podatke da, iako postavljen za sveštenika u svojoj 24.
godini života, do svog obraćenja Sveto pismo nije ni uzeo u ruke, a kamo li ga čitao –
bojeći se da ne bude zaveden na kakvu lažnu nauku. Poput drugih sveštenika i Meno je
provodio svoje vreme odavajući se piću i drugim beskorisnim zadovoljstvima, a kad
god bi se spomenulo Sveto pismo, nije znao drugo nego da zbija šale o njemu. Istoričar
Broadbent je u svojoj knjizi citirao neke navode iz Simonsove autobiografije, koja opi-
suje način njegovog spoznanja svetopisamske istine o tome da pripada lažnom crkve-
nom sistemu koji se bazira na ljudskim predanjima a ne na Božijoj Reči. To presvedo-
čenje je došlo u toku prvog iščitavanja stranica Novog zaveta:
„Konačno sam odlučio pročitati točno jednom Novi zavjet. Nisam još bio daleko
zašao u čitanje, a već sam postao svjestan da smo bili prevareni... kroz mi-
1 Pojam „anabaptista“ označava osobe koje su zastupale obavezu „ponovnog krštavanja“ onih koji su „kršte-
ni“ kao bebe, smatrajući krštenje beba pogrešnim i nevažećim. Sama reč „anabaptista“ sastoji se od dve
reči: „ana“ što znači: „ponovo“ i „baptizo“ što znači: „krstiti“ odnosno „uroniti“.
2 Alan Thomson, Crkvena povijest 3, Dobra vest, Novi Sad 1986. str. 40.
3 Oven Čedvik, Istorija reformacije, str. 141.
659
lost Gospodinovu napredovao sam dan na dan u upoznavanju Svetog Pisma, pa su me
neki, iako pogrešno, nazivali ‘evangelističkim propovednikom’. (...) Nikada u cijelom
svom životu nisam bio čuo za braću, ali se je poslije desilo da su jednom bogobojaz-
nom, pobožnom heroju po imenu Sicke Snyder odrubili glavu u Leeuwaldenu, zato što
je obnovio svoje krštenje. To je zvučalo neobično u mojim ušima da se govori o nekom
drugom krštenju. Temeljito sam ispitao Sveto Pismo i ozbiljno razmislio o tome, ali
nisam mogao naći podataka o krštenju djece. Kad sam to zapazio, razgovarao
sam o tome sa svojim pastorom i poslije mnogog raspravljanja doveo sam ga tako
daleko da je morao priznati da krštenje djece nema podloge u Svetom Pi-
smu.“1
Nakon spoznanja Božije istine ne samo po pitanju krštenja već i drugih biblijskih
učenja, Simons nije mogao da učini ništa drugo već da se potpuno posveti njenom
propovedanju. Nakon gotovo dve decenije neprekidnog bivanja u Gospodnjoj službi za
objavljivanje Njegove Reči, Simons je poniznog i skrušenog srca pisao o svojim pravim
namerama koje su ga nagonile da istrajno propoveda, kao i posledicama koje su došle
kao rezultat njegovih misionarskih aktivnosti:
„Onaj koji me je kupio... i pozvao me u službu, On me poznaje i njemu je poznato
da ja ne tražim ni novaca ni dobara, ni uživanja ni udobnosti na zemlji, već jedino sla-
vu svoga Gospoda, spasenje svoje i mnogih drugih. Zbog čega sam morao trpjeti zajed-
no sa nježnom ženom i malim djetetom tolike silne opasnosti, pritiske, žalosti, bijede i
progonstva, sad već ima tome 18 godina, tako da sam primoran živjeti u siromaštvu i
stalnoj bojazni i opasnosti za svoj život. Da, dok propovjednici (misli se uglavnom na
rimokatoličke sveštenike; prim. I. S.) leže na mekanim krevetima i jastucima, mi se
moramo potajno uvlačiti u skrovite zakutke. Dok oni javno uživaju u vjenčanjima sa
sviralama, bubnjevima i flautama, mi se moramo ogledavati kad god zalaje pas iz stra-
ha da možda dolaze oni koji nas žele uhvatiti. Dok njih svatko pozdravlja kao doktore i
učitelje, mi moramo trpjeti da nas nazivaju anabaptistima, nazovi-
učiteljima, varalicama i krivovjercima, a pozdravljaju nas u ime đavola.
I konačno, mjesto da smo nagrađeni za svoju službu poput njih s visokim plaćama i
odmorom, naša nagrada i naš dio od njih je oganj, mač, smrt.“2
Stradanja i smrt su pratili i druge anabaptiste (odnosno baptiste) širom Evrope.
Njih su progonili kako rimokatolici, tako i reformatori i njihovi kasniji naslednici. Ur-
lih Cvingli, čijoj se pogibiji u ratu Luter obradovao – jer ga je smatrao jeretikom, koji je
držao Cirih pod svojom verskom upravom, osudio je na smrt davljenjem u vodi sve one
koji su praktikovali ponovno krštavanje. Širom Evrope, rimokatolici i protestanti pre-
davali su na muke i smrtne kazne propovednike anabaptizma, kao i one koji su se na
osnovu njihovih propovedi krstili. Mnogi od njih su bacani u reke i udavljeni, drugi su
spaljivani na lomačama a trećima su odrubljivane glave. Evo samo kratkog prikaza
stradanja Hristovih vernika za vreme perioda reformacije:
„Zwingli je sumnjao u pravovaljanost krštavanja djece, te je rekao: „Ništa mi ne za-
daje toliko žalosti kao kad moram krstiti djecu, jer znam da tako ne bi trebao činiti“.
Ipak je pristao na smrt anabaptiste Felixa Mantza, koji je time postao prvi ‘protestant-
ski’ mučenik, jer je udavljen u rijeci Limmat u Zurichu od tamošnjih protestanata 5.
siječnja 1527. godine. (...) Dr. Balthazar Hubmaier, čije je geslo bilo ‘istina je besmrt-
na’, bio je spaljen na lomači 1528. godine, gdje ga je sve do kraja ohrabrivala njegova

660
odana žena. Zadnje su mu riječi bile: „O Isuse, Isuse!“. Nekoliko dana kasnije ženu su
mu bacili u rukavac Dunava kraj Beča s kamenom oko vrata. Mnogi su anabaptisti
bili mučeni, ubijani i protjerivani širom Evrope, sve do Karpata. Samo je u
Friziji (Nizozemska) od 1535-1546. godine bilo pogubljeno preko 30.000 ana-
baptista, odnosno baptista, od protestanata i od katolika.
„Sa sigurnošću se može reći“, rekao je povjesničar dr. Rufus Jones, „da ni jedan
drugi pokret za duhovnu slobodu u povjesti Crkve nije doživio tako stra-
šno mučeništvo.“
Progonstva baptista se šire kontinentom Evrope i Engleskom. (...) Baptiste su pro-
ganjali zbog njihovih uverenja posvuda državne i crkvene vlasti u Evropi i Americi.
Progonjeni u Evropi, tražili su utočište na drugoj strani Atlantika, gdje također nisu
izbjegli progonstvu. Na njima su se ispunile riječi apostola Pavla Timoteju: „A i svi koji
hoće živjeti pobožno u Kristu Isusu, bit će progonjeni.“ (2. Timoteju 3, 12).“1
Naravno, u ovom periodu, kao i kasnije, nisu samo anabaptisti bili proganjani od
strane zvaničnih vlasti. Veoma poznat u istoriji jeste i događaj pokolja francuskih kal-
vinista – hugenota, koji se odigrao u noći, na dan svetog Vartolomeja 1572. godine.
Tom prilikom je u Parizu od strane rimokatolika bilo pobijeno više desetina hiljada
vernika svih životnih uzrasta uključujući i sasvim malu decu. Ipak, ovo nije bio i jedini
zločin nad nekatolicima u Francuskoj. Slična ugnjetavanja i ozbiljni progoni koje su
pratila brojna ubistva, samo nešto slabijeg intenziteta nego tokom Vartolomejske noći,
dešavale su se i pre i posle ovog masakra.
Uopšteno govoreći, sve grupacije vernika različitih naziva, koje su stajale na putu
Rimokatoličkoj ili pak protestantskim crkvama u kojima je ostalo još mnogo toga iz
starog tradicionalizma i koje su vodili Duhom Svetim nepreporođeni ljudi, bile su pro-
ganjane uz najrazličitiju torturu i umorstva njihovih članova. Upravo iz ovog razloga,
mnoge porodice evanđeoskih vernika osetile su potrebu za promenom sredine koja ih
je ugnjetavala i otisnu se u nepoznate krajeve sveta – tražeći kakav-takav mir i duhovni
spokoj. Progonstva u Evropi ključno su uticala na pokretanje evanđeoskih vernika na
put preko okeana, na severnoamerički kontinent, kao i na teritoriju carske Rusije. Kao
što ćemo se uveriti u daljem pregledu istorijskih događaja, progonstvo Hristove Crkve
u pojedinim oblastima doprinelo je preseljenju vernika iz svoje zemlje u druge regione,
kao i evangeliziranju mnogih miliona ljudi za koje je Gospod prolio svoju krv.
Pored veoma značajnog premeštanja velikog broja evanđeoskih hrišćana na terito-
riju Severne Amerike tokom XVI stoleća, zbog čega je taj svetski region doživeo kasnije
velike blagoslove, za naše proučavanje je mnogo zanimljivije preseljenje progonjenih
pojedinaca kao i čitavih lokalnih hrišćanskih zajednica iz centralne Evrope na teritori-
ju Rusije, gde je vekovima do tada dominirala Pravoslavna crkva. Pored zapažene či-
njenice koju smo istakli u ranijem tekstu, a to je podatak da su u Rusiji vekovima delo-
vale i bogumilske zajednice (koje su se tamo našle zbog progona koje su doživljavale na
Balkanskom poluostrvu), u XVIII stoleću su u ovu prostranu zemlju, i to na poziv sa-
moga dvora, stigli i evanđeoski hrišćani iz Evrope. Naime, na poziv carice Katarine II
tokom 1788. godine, u Rusiju se iz Evrope preselilo 288 porodica menonita (anabapti-
sta, odnosno baptista), što je iznosilo oko 1500 osoba. Njima je bila dodeljena zemlja u
novoosvojenim područjima, te su bili naseljeni u pokrajini Jekatarinoslava u predelu
Hozrice – uz istoimenu reku. Njima su se pridružile i druge pridošlice iz Evrope, koje
1 Dr. Josip Horak, Baptisti, Povijest i načela vjerovanja; Duhovna stvarnost, Zagreb, 1989. godine, str. 12-13,
naglasak moj.
661
su, kao i oni, doživljavale progonstva zbog svoje vere. Među njima je bilo još baptista,
kao i pijetista iz krila Luteranske crkve. Doseljenici su tokom godina bavljenja zemljo-
radnjom napredovali u materijalnom smislu i oformili mnoga sela – koja su mogla da
posluže kao primer uređenosti:
„To su bili počeci kolonizacije koja se sve više širila. Vremenom naseobine su se
proširile po čitavom jugu Rusije, sve do Krima, naročito u donjem toku Volge, pa sve
do Kavkaza, a zatim i dalje naprijed u Sibir sve do Turkestana i čak do granice Kine.
Kolonisti se nisu stopili s okolnim pučanstvom i zadržali su svoj jezik, vjeroispovijeda-
nje i običaje, sačinjavajući kompaktne cjeline razasute poput otoka u moru pravoslav-
nih Slavena i drugih naroda ogromnog carstva.“1
Ruska vlada je garantovala versku slobodu menonitima i drugim pridošlicama iz
Evrope – koji nisu bili po nacionalnosti Rusi, već Holanđani, Nemci i pripadnici dru-
gih naroda. Međutim, ovim vernicima je bilo striktno zabranjeno širenje svoje vere
među pravoslavnima. Nanovorođeni Evropljani su se pridržavali ovog ograničenja –
znajući da od toga zavisi i njihova sloboda veroispovedanja. Međutim, oni su se istraj-
no molili da Reč Božija prosvetli i ruski narod koji uglavnom nije posedovao nikakvo
znanje o evanđelju Isusa Hrista. Svetlost evanđelja, koja je svetlela na tamnom mestu,
nije mogla da se sakrije. Na imanjima nekih od imućnijih porodica evanđeoskih
hrišćana bili su zapošljeni radnici ruske nacionalnosti. Neposredan kontakt sa verni-
cima kao i prisustvovanje njihovim molitvama i familijarnim okupljanjima na kojima
se proslavljao Gospod, nije mogao a da ne utiče na domaće stanovništvo. Sa druge
strane, ubrzo nakon osnivanja Britanskog i inostranog biblijskog društva u Engleskoj
1804. godine (od strane propovednika Tomasa Čarlsa Bela) istorodno društvo je osno-
vano i u Rusiji 1812. godine uz pomoć cara Aleksandra I. Pošto se Biblijsko društvo
raširilo u mnoge krajeve, počelo je sa snabdevanjem lokalnog stanovništva primercima
Svetog pisma na jezicima naroda koji su živeli širom tog prostranog carstva. Glad i žeđ
za Božijom Rečju bila je ogromna, tako da su mnogi ljudi počeli iskreno da veruju
onom što su čitali:
„Čitanje Svetog Pisma bilo je tim Rusima sasvim neobično otkrivenje i izvor velike
snage. Uvidjeli su da ih je taj religiozni sistem, u kojem su odgojeni, držao
u neznanju o Bogu i o spasenju koje je u Kristu. Pokajanje od svih grijeha, ko-
jih je kod njih bilo mnogo, bilo je potpuno i bez rezerve. Njihovo prihvaćanje Krista za
Spasitelja i Gospodara bilo je u punini vjere i ljubavi. Uvidjevši temeljito nesla-
ganje Ruske crkve i naučavanja Svetog Pisma, ostavili su tu crkvu i pri-
hvatili se Svetog Pisma do krajnje granice svog shvaćanja.“2
Naravno, obraćenje Rusa na izvorno novozavetno hrišćanstvo koje se temeljilo is-
ključivo na evanđelju odnosno Bibliji, nije moglo da prođe bez protivljenja. Kao najve-
ći protivnik ovoj pojavi pokazao se Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve, koji je od toga
doba nastojao da svim silama spreči dalje napredovanje evanđelja. I dok su baptisti i
drugi evanđeoski hrišćani poreklom iz Evrope poštovali zakonske odredbe o neširenju
svoga učenja među Rusima (radi zaštite svog sopstvenog prava na slobodna crkvena
okupljanja), domaćem stanovništvu niko nije garantovao slobodu drugačijeg verskog
ispoljavanja sem pravoslavnog. Obraćeni Rusi nisu skrivali svoje oduševljenje zbog
novopronađene istine evanđelja o spasenju u Isusu Hristu, te su neumorno propove-
dali i oko sebe okupljali grupe novoobraćenika. Ove grupe, a kasnije i organizovane
1 Broadbent, str. 311.

662
crkve evanđeoskih hrišćana ruske nacionalnosti pravoslavni su podrugljivo nazvali
imenom „štundristi“ – prema reči kojom su nemački doseljenici nazivali svoje crkvene
zajednice. Ovakav naziv izazivao je porugu i jasno stavljao do znanja narodu da su nji-
hovi pripadnici „izdali svoju veru“ i prihvatili nešto tuđe. Ipak, za vreme Aleksandra I
koji se i sam upoznao sa Svetim pismom preko visokih predstavnika evanđeoskih cr-
kava i društava iz inostranstva, rasturanje Biblija među narodom je konstantno napre-
dovalo. Tokom tog perioda, kao i onog kasnijeg za vreme Aleksandra II, evanđelje je
napredovalo među svim klasama društva, pa i među aristokratijom. Tako je, na pri-
mer, preko Lorda Radrocka, koji je krenuo iz Engleske 1866. godine, evanđelje stiglo i
među petrogradsko plemstvo od kojih su se neki obratili i počeli da održavaju redovne
sastanke čitanja i tumačenja Svetog pisma. Na tim sastancima zajedno su sedeli ljudi
koji su ranije živeli miljama daleko, kako po prostornoj udaljenosti – tako i prema
svome poreklu, kulturi i obrazovanju. Uz bogate novoobraćene plemiće sedeli su neuki
i prosti seljaci – povezani međusobno svojom verom i Hristovom ljubavlju. Među uti-
cajnim ljudima koji su prihvatili veru u Hrista bio je i bogati zemljoposednik, pukovnik
Vasilij Aleksandrovič Paškov. O njegovoj revnosti za Gospoda i širenju evanđelja istori-
ja je između ostalog zabeležila i sledeće:
„Taj je plesnu dvoranu svoje palače stavio na raspolaganje za sastanke, sam je navi-
ještao Evanđelje posvuda, u zatvorima i u bolnicama, kao i u kućama i u zajednicama.
Koristio je svoje veliko bogatstvo za rasparčavanje Svetog Pisma, izdajući traktate i
knjige, pomažući siromašne i unapređujući kraljevstvo Kristovo na sve moguće načine.
Paškovu su 1880. zabranili održavanje sastanaka u njegovoj vlastitoj kući. Kad je ipak
nastavio s održavanjem sastanaka, bio je prognan, zahvaljujući uticaju Svetog Sabora,
najpre iz Petrograda, a poslije iz Rusije uopće, a veliki dio njegova imetka bio je zapli-
jenjen.“1
Ipak, progonstva koja su doživljavali evanđeoski hrišćani u ovom periodu bila su
znatno blaža od onih koja će tek uslediti. Naime, nakon ubistva cara Aleksandra II
1882. godine, vlast u Rusiji su preuzeli protivnici reformi koje je sprovodio pokojni
vladar. Kasniji vladari Rusije zauzeli su potpuno drugačiji državnički stav, i svesrdno
potpomognuti Svetim sinodom RPC rešili da se obračunaju sa svim elementima u
društvu koji nisu išli na ruku ispunjavanju ideala „svete Rusije“. Pod udar su došli Jev-
reji kao nacija za koju se verovalo da sprovodi svetsku zaveru služeći sotoni2, kao i
evanđeoske crkve koje su verovale i propovedale različito od zvanične religije:
„Te razne crkve našle su u Pobjedonoscevu, poglavaru svetog Sabora, svog ogorče-
nog i upornog neprijatelja. Palo im je u dio da trpe zatvaranje, globe i progonstva, dok
su svećenici podjarivali narod da napada vjernike i zlostavlja ih i razrušava
njihove domove i razgrabi njihova imanja. Zajednice su im bile zabranjivane, a kada bi
ih našli da se sakupljaju tajno i čitaju Sveto Pismo, nasilno bi prekidali takve sastanke
uz hapšenje i kažnjavanje prisutnih. Sve veći broj, uglavnom starješina i vođa u crkva-
ma, prognan je u Sibir i na Kavkaz.“3
Međutim, i pored progonstava, evanđeoski vernici su i dalje živeli i delovali znajući
da je i njihov Gospod stradao od svojih progonitelja – sve do svoje smrti na krstu. Nji-
hovi progoni i rasejanja samo su doprinosili da i mnogi drugi ljudi, u udaljenim pros-
transtvima čuju evanđelje i budu spaseni za večnost kroz veru u Hrista.
1 Isto, str. 320-321.

2 O progonu Jevreja u carskoj Rusiji videti detaljnije u poglavlju: „Drugi Hristov dolazak i vaskrsenje mrt-
vih“.
663
Evanđeoski vernici su i danas brojni u Rusiji, i pored proživljavanja veoma brutal-
nog odnosa komunista prema njima i ostalim religioznim grupama tokom višedecenij-
skog perioda tokom prošlog veka. Njihove zajednice broje na stotine hiljada krštenih i
sačinjavaju evanđeoske denominacije različitih naziva, a koje se u svojim veroispove-
danjima slažu u svim glavnim tačkama biblijske vere.
Pre nego što pređemo na završni deo ovoga poglavlja u kome ćemo sagledati raši-
renost evanđeoskog hrišćanstva (odnosno istinite Crkve Hristove) u savremenom sve-
tu, kao i njihovu revnost za ispunjenjem Gospodnjeg naloga o propovedanju evanđelja
među svim narodima, želim da spomenem i jedan od malobrojnih poznatih svetlih
primera u istoriji vaseljenskog Pravoslavlja. Kao što je poznato, Pravoslavlje u celini
nije nikada doživelo nešto što bi moglo da se nazove „reformacijom“ od starina usta-
novljene vere, rituala i običaja. Zapadna crkva je prošla kroz reformaciju u XVI veku,
pod uticajem Lutera, Cvinglija i Kalvina, na osnovu čega je došlo do osnivanja nekih
novih ogranaka svetskog hrišćanstva. Očigledno je da tokom istorije na pravoslavnom
istoku nikada do sada nije došlo do takve duhovne klime koja bi doprinela reformaciji
„Istočne crkve“. No, to ne znači da nije bilo baš nijednog pokušaja u tom pravcu. Najz-
načajnija ličnost u istoriji vaseljenskog Pravoslavlja, koja je pokušala da sprovede re-
formu, tokom vekova u mnogo čemu zabludele crkve, bio je patrijarh Kiril Lukarski.
Neuspeli pokušaj reformacije pravoslavnog hrišćanstva

Kiril Lukarski, poznat kao jedan od najučenijih ljudi u Istočnoj crkvi onoga vreme-
na, studirao je u Veneciji kao i na univerzitetu u Padovi. Odlično je poznavao italijan-
ski i latinski jezik, a radio je i kao polemičar i predavač u Poljskoj. Za to vreme upoz-
nao se ne samo sa zapadnom kulturom već i sa plodovima protestantske reformacije
koja se odvijala baš u njegovo vreme. Najviše je kontaktirao sa kalvinistima, čiju je ve-
ru, upoređujući sa naukom Svetog pisma – smatrao najispravnijom. Iz tog razloga je,
nakon svoga izbora najpre za patrijarha Aleksandrije (1602. god.) a potom i za vase-
ljenskog patrijarha carigradskog (1621. god.), svoje najnadarenije sveštenike slao na
školovanje u zapadnu Evropu – na Oksford, Helmštet i Ženevu, nadajući se da će time
otpočeti neophodnu reformaciju Istočne crkve. Još dok je bio za katedrom aleksandrij-
skog patrijarha, Lukarski je pažljivo upoređivao verovanja rimokatolicizma, Pravoslav-
lja i reformirane kalvinističke crkve, sa naukom koja proizilazi iz Svetog pisma. Usta-
novio je da je učenje reformatora o Hristovoj veri mnogo ispravnije nego učenje tradi-
cionalnog hrišćanstva, te da se u verovanje ovih poslednjih nadodalo mnogo toga što
se nije u početku podrazumevalo. Patrijarh Kiril je, nakon presvedočenja u istinitost
ovog otkrića, odlučio da odbaci sve ono što nije bilo izvorno novozavetno (poštovanje i
molitve svetiteljima, ikonopoštovanje, verovanje u transsupstancijaciju itd.).1 Govorio
je da ne može više da sluša kazivanja onih koji tvrde da ljudsko predanje (tzv. sveto
predanje) ima istu vrednost kao Sveto pismo:
„Smetalo mu je otvoreno obraćanje svecima u liturgiji. Preko holandskog ambasa-
dora dao je da se u Ženevi štampa Ispovest vere koja je jezikom podsećala na Kalvina i
navela protestante da kliču zbog slaganja između svoje i Pravoslavne crkve. Propove-
dao je da je Crkva podređena Svetom pismu i da može da pogreši; predodređenost na

664
život bez obzira na dobra dela; opravdanje verom; dva sakramenta Evanđelja; i refor-
misano učenje o euharistiji.“1
I, dok se protestantska Evropa radovala činjenici da vaseljenski patrijarh Pravosla-
vne crkve ispoveda veru identičnu njihovoj2, rimokatolici su bili zaprepašćeni. Jezuit-
ski red je hitno preduzeo korake na diskreditaciji carigradskog patrijarha kako kod
zvaničnih crkvenih organa tako i pred samim turskim sultanom. Nakon optužbe za
veleizdaju, a posle svoga petog po redu zbacivanja sa patrijaršijskog trona, Kiril Lukar-
ski je ubijen od strane Turaka 1638. godine, a potom bačen u more.3
Iako Pravoslavna crkva nije reagovala na učenje patrijarha Kirila za vreme njegovog
života, kao i na njegovu kalvinističku „Ispovest vere“, to je učinila posle njegovog stra-
danja. Naime, sabori održani u Carigradu 1638., 1641., 1672. i 1691. godine, sabor u
Kijevu 1640., u Jasi 1642., i u Jerusalimu 1672. oštro su osudili njegovo učenje i pro-
glasili nepostojanje razloga za bilo kakvom reformacijom pravoslavne vere. Neki od
glavnih protivnika Kirilovog učenja nakon njegove smrti bili su mitropolit Kijevski Pe-
tar Mogila (1633. - 1647.) kao i patrijarh Jerusalimski Dositej (1672. - 1707.), koji su,
svaki za sebe, sastavili ispovedanje vere Pravoslavne crkve u kojima su osudili sve nep-
ravoslavne teze iz Ispovedanja koje je zastupao bivši vaseljenski patrijarh. Ova dva
ispovedanja vere, Mogilino i Dositejevo, prihvatili su i maločas pomenuti pravoslavni
sabori, potvrđujući njihovu pravovernost i prihvatljivost za sve Pravoslavne crkve.
Rasprostranjenost prave Hristove Crkve i njene aktivnosti na početku

XXI stoleća
Prema učenju Gospoda Isusa Hrista koje datira gotovo dve hiljade godina unazad,
poslednje vreme pred Njegov drugi dolazak karakterisaće dva veoma bitna događaja.
Jedan je veliki otpad od izvornog biblijskog učenja koje će zastupati takozvane
hrišćanske crkve, a drugi je postojanje relativno (upoređujući sa sveukupnom svet-
skom populacijom) malog broja Hristovih vernika okupljenih u istoimenim zajedni-
cama koji će i dalje revno nositi svedočanstvo istinite vere o svome Gospodu. Hristos je
naime rekao:
„Nego, kad Sin čovečji dođe, hoće li naći veru na zemlji?“4
Kao i:
„I propovedaće se ovo evanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svima
narodima, i tada će doći kraj.“5
Iako su na prvi pogled ove Hristove izjave protivrečne, jer prva kao da podrazume-
va potpuni nestanak Isusove nauke na kraju sveta, druga pak daje nadu nagoveštava-
jući postojanje „malog stada“ (Lk. 12:32), koje će ipak odoleti svim iskušenjima i dovr-
šiti delo evangeliziranja sveta na koje ih je Gospod Hristos poslao (Mt. 28:19-20).
Širenje evanđeoskog hrišćanstva u određenim oblastima sveta uopšteno smo opisa-
li ranije u ovom poglavlju. Sveti Duh je oduvek suvereno delovao na različitim konti-
nentima tokom proteklih vekova. Na samom početku, Hristova Crkva, koju u ovom
1 Oven Čedvik, Istorija reformacije, str. 259. Naglasak autora.

2 Kiril Lukarski je objavio štampanu verziju Ispovedanja vere najpre na latinskom jeziku 1629. godine, a
potom i na grčkom 1633. god.
3 Vidi u: Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom drugi, str. 274.
4 Ev. po Luki 18:8b.
665
poglavlju nazivamo Crkvom evanđeoskih hrišćana, širila se najbrže evropskim konti-
nentom ali i Bliskim i Srednjim istokom kao i severnom Afrikom. Danas je Evropa
kontinent na kojem živi najverovatnije najmanji procenat evanđeoskih nanovorođenih
vernika – u odnosu na celokupan broj stanovnika. Najbrojnije crkve evanđeoskih ver-
nika u Evropi danas su na teritoriji Velike Britanije, Rumunije, Ukrajine i drugih ze-
malja bivšeg Sovjetskog Saveza. Po broju evanđeoskih hrišćana, potom sledi Severna
Amerika, a značajan porast članstva beleže crkve u Južnoj Americi i Africi. Ono što je
najzanimljivije jeste činjenica da najveće pridodavanje članstva beleže evanđeoske cr-
kve u još uvek komunističkoj državi Kini, u kojoj prema poslednjim ozbiljnim proce-
nama postoji preko 60 miliona pripadnika kućnih crkvenih zajednica.1
Najveći zamah u evangelizaciji neobraćenog sveta evanđeoske crkve su preduzele u
poslednjih sto godina, kada su organizovana mnoga misionarska udruženja. Njihov
zadatak je objavljivanje Hristovog evanđelja što većem broju zemaljskog stanovništva.
Najveći broj tih udruženja otpočeo je svoj rad veoma skromno. Međutim, kako je vre-
me odmicalo, sve veći broj hrišćana se priključio tom radu i doprineo da se sa lokala
misijski poduhvati prošire na čitavu državu – pa i daleko van njenih granica.
Prvo od nekoliko najvećih misijskih udruženja evanđeoskih vernika u svetu, koje ću
pomenuti, jeste Međunarodno društvo Gideonita (The Gideons International). Ovo
udruženje je osnovano 1899. godine i tokom nešto više od sto godina od svojih skrom-
nih početaka, njegovi članovi su uspeli da finansiraju, plasiraju i besplatno podele pre-
ko 1,3 milijarde Svetih pisama (ili Novih zaveta) u 180 zemalja sveta u kojima deluju.
Takođe, udruženje pod nazivom Every home for Christ deluje već punih 60 godina
(osnovano 1946. god.) u velikom broju država sveta. Tokom svoga delovanja ono je,
sledeći princip evangelizacije „od kuće do kuće“, podelilo preko dve milijarde i dvesta
miliona hrišćanskih traktata i brošura, na osnovu kojih je ustanovljeno više od sto hi-
ljada lokalnih crkava i kućnih grupa. Svakoga dana se na adrese lokalnih ogranaka
ovog udruženja širom sveta, a kao posledica deljenja traktata i brošura sa kontakt ad-
resom, javi preko 17000 osoba koje su zainteresovane da dobiju Sveto pismo i druge
štampane, audio i video materijale sa hrišćanskom porukom.
Društvo Campus crusade for Christ, koje je osnovano 1951. godine i deluje u 196
zemalja u svetu takođe je veoma uspešno u evangelizaciji. Samo jedan od njihovih
brojnih traktata, kojeg je sastavio osnivač udruženja dr Vilijam (Bil) Brajt, pod nazi-
vom „Da li si čuo za četiri duhovna zakona“, štampan je i podeljen na mnogim jezicima
sveta u preko dve i po milijarde primeraka. Isto tako, u potpunosti finansiran od stra-
ne ove misijske organizacije, krajem sedamdesetih godina prošloga veka snimljen je
film Isus koji je potukao sve rekorde gledanosti. Ovaj film koji je, prema podacima ko-
jima udruženje raspolaže, poslednjih decenija gledalo 4,6 milijardi ljudi iz 236 naroda,
snimljen je na osnovu evanđelja po Luki. On potpuno verno prenosi veliki broj detalja
iz Hristovog života kao i osnovnu poruku o spasenju kroz veru u Spasitelja.2 Na osnovu
gledanja ovog filma veliki broj ljudi širom sveta doneo je odluku o sledbeništvu Isusa
Hrista i pripadništvu nekoj od evanđeoskih crkvenih denominacija.
Evangelizaciono udruženje dr Bilija Grejema (Billy Graham Evangelistic Associa-
tion) predstavlja još jednu od veoma poznatih organizacija koje doprinose ispunjenju
zapovesti Božijeg Sina za propovedanjem evanđelja svakom stvorenju pod nebom. To-
1 Podatak naveden prema knjizi: Nebeski čovjek, Čudnovata istinita priča kineskog kršćanina brata Yuna
kao što je zapisao Paul Hattaway, Kraljevstvo i Put života, Zagreb 2005. god.
2 Navedeno prema podacima iz knjige Bila Brajta: „Prva ljubav: Obnovi svoju ljubav prema Bogu“, str. 110.
U izdanju društva Novi život, Beograd 2003. godine.

666
kom svog višedecenijskog delovanja (preko pedeset godina) ovo udruženje je organi-
zovalo veliki broj javnih evangelizacija širom sveta pred ogromnom publikom, a neke
od njih koje su prenošene preko satelita mogli su da posmatraju milioni ljudi sa svih
kontinenata. Ovo udruženje je organizovalo i radio i televizijske programe koje putem
predajnika mogu da prate i stanovnici zemalja u kojima su ograničene ljudske i verske
slobode, poput Severne Koreje, Kine i mnogih islamskih država. Televizijske kao i ra-
dio programe ovog udruženja mogu da prate i stanovnici Australije, Evrope, Afrike,
većeg dela Azije kao i Južne i Centralne Amerike. Posebna pokrivenost filmovima sa
hrišćanskim sadržajem, koji mogu da se prate preko satelita, obezbeđena je za islam-
ske države Bliskog i Srednjeg istoka kao i severa Afrike (Turska, Egipat, Saudijska
Arabija, Irak, Iran, Sirija, Liban, Jordan i druge).1
Uz pomoć ovih udruženja, kao i hiljada drugih skromnijih po opsegu svoga delova-
nja, crkve evanđeoskih hrišćana svakoga dana dosežu evanđeljem na stotine hiljada
porodica – koje dobijaju priliku da poveruju u Hrista i budu spasene za večnost. Ova-
kav blagoslov blagodatnog prisustva Božijeg Duha koji obitava u crkvama nanovoro-
đenih, doživljava i Srbija u kojoj živi i deluje više hiljada evanđeoskih vernika nasta-
njenih u mnogim gradovima i selima naše zemlje, a naročito u Vojvodini.
Kao i svuda u svetu, evanđeoski hrišćani u Srbiji međusobno sarađuju u nastojanju
da što veći broj ljudi različitih nacionalnosti čuje radosnu vest o spasenju koje se nalazi
u Isusu Hristu Spasitelju, kao i da putem različitih humanitarnih akcija pomognu lju-
dima u potrebi. U poslednjih nekoliko decenija, a posebno nakon demokratizacije
društva i uvođenja višepartijskog sistema kojeg je pratila i veća sloboda izražavanja i
delovanja, i evanđeoske crkve u Srbiji su otpočele obimniju akciju evangelizacije sta-
novništva. Tako je početkom devedesetih godina prošlog veka osnovano više misionar-
skih društava kao i izdavačkih kuća koje štampaju literaturu kako za potrebe vernika,
tako i potrebe saopštavanja osnovne biblijske poruke ostalom stanovništvu.2 U pome-
nutom periodu, putem evanđeoskog izdavaštva, štampano je a potom i podeljeno ši-
rom naše zemlje više miliona primeraka različitih traktata, brošura i knjiga, preko ko-
jih se lokalnim crkvama ili organizacijama i dalje javljaju na stotine zainteresovanih.
Takođe, besplatno je podeljeno na stotine hiljada Novih zaveta kao i kompletnih Svetih
pisama različitih prevoda. Isti je slučaj i sa audio i video materijalima koji doprinose
donošenju odluke o Hristovom sledbeništvu, kao i daljem učvršćivanju u hrišćanskoj
veri.
Svi ovi podaci govore u prilog činjenici da je Gospod blagonaklon i prema stanovni-
cima našeg podneblja, te da im je, u skladu sa time i omogućio da spoznaju istinu
evanđelja koja može da im donese spasenje i večni život. Gospodnje milosrđe koje is-
poljava kroz svoga ljubljenog Sina Isusa Hrista i postojanje njegove prave Crkve u na-
šoj zemlji, samo su dokaz Njegove ljubavi kojom želi da za večnost spasi što veći broj
ljudi iz našeg okruženja.
Pripadnost Njemu i Njegovoj Crkvi podrazumeva biblijsku pravovernost kao i život
posvećenja, o kojima je bilo reči ranije u ovoj knjizi. Evanđeoski hrišćani Srbije usrdno
se mole Gospodu da se Njegovo ime proslavi time što će još mnogi ljudi čuti evanđelje i
odazvati se Božijem pozivu prihvatanjem večnoga spasenja koje se nalazi u Njegovom
Sinu Isusu Hristu.
1 Navedeno prema časopisu: Decision, special issue, the worldwide ministry of the BGEA today, page 8-9,
October 2006; koji izdaje Billy Graham Evangelistic Association.
2 Naravno, neke od izdavačkih kuća evanđeoskih hrišćana u Srbiji postojale su i u ranijem periodu tokom
više decenija, i za sve to vreme vršile bogougodnu službu propovedanja Hristovog evanđelja nespasenima
kao i duhovnog utvrđivanja vernih osoba.
667
ISTINA KOJA OSLOBAĐA
DELO SVETOGA DUHA U ŽIVOTIMA

PRAVOSLAVNIH SVEŠTENIKA
’’A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu...’’

(Evanđelje po Jovanu 16:13)
’’Ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina
će vas osloboditi.’’
(Evanđelje po Jovanu 8:31-32)
DUMITRU KORNILESKU (DUMITRU CORNILESCU),

bivši sveštenik Rumunske pravoslavne crkve
Dumitru Kornilesku je rođen 1891. u mestu Slasoma u opštini Mehedinci. Njegov

otac je bio učitelj, a njegovi dedovi, i sa očeve i sa majčine strane, bili su sveštenici.
Nakon što je i sam osetio poziv da postane sveštenik otišao je u Bukurešt da studira
teologiju.
Dumitru nije bio zadovoljan formalizmom i ritualima. Želeo je da pronikne dublje u
pravo razumevanje hrišćanstva. Direktor teološkog seminara je uvideo njegovu želju i
dao mu katalog verskih knjiga iz inostranstva. Predložio mu je da ih naruči i pročita.
Tako je počelo pravo formiranje Dumitrua kao vernika.
Čitajući ove knjige na engleskom, francuskom i nemačkom, ustanovio je da sve one
govore o jednom posebnom hrišćanskom životu, sasvim različitom od religioznog živo-
ta koji je video u svojoj zemlji. Uskoro mu je pala na um ideja da počne da prevodi de-
love ovih knjiga i da ih objavljuje u tadašnjim časopisima. Kasnije je počeo da ih štam-
pa i u celini. Pisci koje je čitao a kasnije štampao njihova dela su: Frank Thomas, F.
Bettex, R. A. Torrey, S. D. Gordon, J. H. M. Conkey, George Muller, C. H. Makintosh i
drugi.
U godinama studiranja teologije, Dumitru Kornilesku se priključio crkvi Svetog
Stefana u Bukureštu, koja je nosila i naziv ‘Rodino gnezdo’. U toj crkvi je kao sveštenik
službovao Tudor Popesku, mladić sa posebnim moralnim stavom i sa izvanrednim da-
rom govorništva. Njegove propovedi su počele da privlače mnoge ljude, među kojima
su bili i izvesni intelektualci iz glavnog grada. Tudor Popesku je imenovao Kornileskua
za đakona i dao mu mogućnost da u crkvi deli knjige koje je štampao.
U knjigama koje je oduševljeno čitao i strastveno prevodio, Kornilesku je primetio
česte citate iz Biblije. On je, naime, pokušavao da pročita Bibliju na rumunskom jeziku
ali nije ništa razumeo. Stoga, nije shvatao zašto se ovim strancima, autorima knjiga
koje je čitao, toliko dopada Biblija. Postepeno je došao do saznanja da problem nije bio
u Bibliji, nego u načinu na koji je bila prevedena na rumunski jezik. I, za jednog stras-
tvenog prevodioca, sledeća misao je došla prirodno: da napravi novi prevod Biblije,
prevod koji će svi razumeti. Ipak, shvatio je da takav poduhvat zahteva mnogo godina
rada, a on nije mogao da sebe vidi isključivo u tom poslu.
Ipak, Bog je radio na mnogim područjima istovremeno. Upravo tada, jedna gospo-
đa iz visokog rumunskog društva, princeza Raluka Kalimaki, bila je u Švajcarskoj sa
svojim suprugom Kantakuzinom Paškanijem. On je bio predsednik Konzervatorne
komore Rumunije tog vremena. Princeza je posetila verske zajednice u Ženevi, i tako
došla do ličnog poznanja Gospoda Isusa kao i do shvatanja da Biblija može da ima ve-
liku vrednost u životu jedne nacije. Ona je upravo dobila jedno značajno nasledstvo od
svoje majke, i odlučila je da je investira u štampanje Biblije na rumunskom. Vratila se
u Bukurešt i počela pregovore sa nekoliko crkvenih zvaničnika oko realizovanja ovog
projekta. Neki od njih su joj objasnili da su svi prevodi Biblije na rumunskom suviše
verni slovenskom jeziku i da ne zaslužuju da se ponovo štampaju. Ono što bi trebalo da
se uradi jeste nov prevod, direktno sa jevrejskog i grčkog jezika, na popularni rumun-
ski jezik.
Princeza je onda krenula u potragu za prevodiocem i... pronašla je Dumitrua Korni-
leskua. On je 1916. godine završio fakultet i bio hirotonisan kao celibatni sveštenik u
670
Huši. Po sporazumu između princeze Kalimaki i episkopa Nikodima, drugog dana po
hirotonisanju, Kornilesku je krenuo prema konaku princeze u selu Staučešti, u opštini
Botošani, i počeo je da radi na prevodu Biblije. Posle neprekidnog rada u trajanju od
četiri godine, Biblija je bila spremna za štampu. Godine 1920. je u Bukureštu štampao
„Knjigu Psalama“ ili „Psaltir Cara Davida“, u izdanju Evanđeoskog Rumunskog Druš-
tva, u štampariji Gutenberg. Novi zavet je štampao 1921. a kasnije iste godine, štampao
je celu Bibliju.
Dok je radio na prevodu Biblije i paralelno čitao druge knjige koje su mu pomogle
da razume biblijski tekst, Kornilesku je shvatao delo koje je Bog učinio kroz svog Sina
Isusa Hrista za naše spasenje i način kako se ovo spasenje može postići.
Na našu sreću, Kornilesku je kasnije napisao jednu knjižicu gde je opisao način ka-
ko je došao do spoznanja svetlosti božanske istine. Evo nekoliko citata iz ove priče:
Kako sam se obratio Bogu i kako sam o tome govorio drugima
Bio sam u školi i učio da postanem sveštenik. Nisam znao šta znači imati ličnog
Spasitelja. Imao sam ljubav prema njemu ali ga nisam poznavao. Jednog dana mi je
direktor škole dao katalog sa mnogo verskih knjiga iz inostranstva. Ostao sam zapa-
njen kad sam video koliko ima hrišćanskih knjiga, dok je u to vreme kod nas bilo jako
malo.
Naručio sam ih i počeo da čitam. Dok sam ih čitao video sam da sve govore o jed-
nom posebnom hrišćanskom životu, sasvim različitom od religioznog života kod nas.
Sve više sam goreo za ovakvim životom i govorio sebi: „Ovo će biti moja služba kada
postanem sveštenik: da obznanim našem narodu ovaj život“. Ali kako?
Nisam mogao da dočekam da postanem sveštenik, već sam odmah počeo da prevo-
dim odlomke iz tih knjiga, a ponekad čak i cele knjige i da ih šaljem svim verskim ča-
sopisima u našoj zemlji. Očekivao sam život o kome su one govorile, ali život nije dola-
zio. Počeo sam temeljitije da čitam i razmišljam. Uvideo sam da sve te knjige govore o
jednoj jedinoj knjizi: o Bibliji. One su govorile da svako treba da ima Bibliju, da je sva-
kodnevno čita i živi u skladu sa njenim učenjem. Do tada ni ja nisam tako činio, te sam
počeo da čitam Bibliju svakodnevno. Posle nekoliko dana, Biblija mi se nije dopala.
Ispred sebe sam imao jako nakaradan prevod i nisam mogao da ga razumem. A kada
sam počeo da čitam na drugom jeziku, razumeo sam je i jako mi se svidela. Govorio
sam sebi: ako moj narod treba da shvati hrišćanski život iz Biblije, onda treba da ima
prevod koji će razumeti. Tako sam počeo da razmišljam da počnem sa prevođenjem.
Počeo sam da prevodim Evanđelje po Mateju za sebe, ali sam brzo shvatio da ja ne-
mam finansijskih sredstava za eventualno štampanje.
U isto vreme, stalno sam prevodio i štampao male knjižice. Tako sam štampao je-
dan kalendar sa hrišćanskim razmišljanjima za svaki dan. Neko je poslao kalendar
princezi Kalimaki u Ženevu i njoj se jako dopao. Kad se vratila u zemlju, zamolila me je
da je posetim. Rekao sam joj da razmišljam da napravim novi prevod Biblije. „Upravo i
ja razmišljam o tome“ odgovorila mi je. Nasledila je sumu novca koju je namenila up-
ravo ovom cilju: širenje Biblije u našoj zemlji.
Dok sam radio na prevodu Novog zaveta, za svaku reč na grčkom trebao sam da
gledam u rečnik da bih shvatio smisao. Tako sam došao do zaključka da sam imao sa-
svim drugačija shvatanja o najjednostavnijim duhovnim pojmovima. Na primer, uvi-
deo sam da Biblija jako mnogo govori o grehu. Shvatio sam da je greh nešto strašno
pred Bogom, ako On o njemu govori tako mnogo.
671
Uvek sam verovao da je greh nešto jako loše pred Bogom, ali nisam znao šta kon-
kretno. Mislio sam da su ubice grešnici i da im je mesto u zatvoru. Ali kad sam proči-
tao u Bibliji: „ ...da će svaki koji se gnevi na brata svoga biti kriv sudu.“ (Mt. 5:22) os-
tao sam zapanjen, jer sam znao da se svako ljuti svakodnevno.
Kad sam došao do stiha u poslanici Rimljanima koji kaže da su „svi sagrešili“, ni-
sam mogao da se pomirim sa time. Govorio sam: „Ne razumem zašto Biblija kaže da su
svi sagrešili. Ako ne poznajem druge, poznajem sebe. Nisam nikog ubio, nisam bio u
zatvoru, tako da ne mogu da kažem da sam grešnik.“ Ni ovaj stih nisam razumeo, pa
sam krenuo dalje.
Kad sam došao do stiha: „Nema nijednog pravednog. Nema nijednog čoveka koji bi
činio dobro...“ malo sam se naljutio na njega. „Ovo ne mogu da verujem“, govorio sam.
Znam mnogo ljudi koji su mnoge dobre stvari učinili. A ako ne poznajem druge, znam
sebe. Učinio sam mnoga dobra dela, delio knjižice, dao sam nešto novca za Boga i tako
dalje. I sada, činim jedno jako dobro delo: prevodim Bibliju na jezik mog naroda. Zašto
onda Biblija kaže da „nema nikoga ko bi činio dobro“ kad sam ja taj koji čini dobro?
Nisam razumeo, pa sam išao dalje. Stigao sam do stiha koji kaže da je „plata za greh
smrt“, osmehnuo se i rekao: „Nemoguće je verovati takve stvari, zato što ceo svet umi-
re: i dobri i zli. Kakva je to plata ako je svako dobija?“ Tek kada sam došao do onog u
Otkrivenju 20:14 koji govori o „drugoj smrti“, odnosno o vatrenom jezeru, shvatio
sam: Ovo je smrt koja je plata za greh. Ali to je strašno. Hteo sam da znam ko se nalazi
u vatrenom jezeru. Kad sam video da su tamo ubice (Otkrivenje 20:8) rekao sam: ‘Vrlo
dobro, ubice i treba da budu tamo jer su veliki grešnici’.
Udubio sam se u razmatranje pa sam, na svoje veliko iznenađenje, uvideo da su
tamo i lažovi. Pa zar je laž tako velik greh da bude kažnjen istom kaznom kao i ubis-
tvo? Pa svako izgovara laž svakog dana, i to ne samo jednu, nego više i različite. I ako je
tako, pa i ja sam rekao mnoštvo laži u svom životu. Sada sam se dobro uverio da sam
grešnik, ali ne samo grešnik, nego osuđeni grešnik koji ide ka ognjenom jezeru. Obu-
zeo me je strah i ponavljao sam: „Nikako ne želim da stignem tamo.“
U to doba nisam poznavao put spasenja. Nisam znao šta da uradim da ne bih dos-
peo u ognjeno jezero. Istraživao sam i dalje. Kad sam došao do stiha u poslanici Rim-
ljanima koji kaže da se „svi opravdavaju za badava“, mislio sam: čudno! Ova knjiga je
puna kontradiktornosti. Do sada sam video da su svi grešnici, osuđeni na smrt, a sada
odjednom „svi se opravdavaju za badava“. O čemu se ovde zapravo radi, pitao sam se?
Čitao sam vrlo pažljivo ovaj stih, i uvideo razliku. Da, „opravdavaju za badava – Njego-
vom blagodaću - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu, koga je Bog postavio kao žrtvu
izmirenja - Njegovom krvlju“. Rekoh sebi: „Isus Hristos je umro za grehe? Učio sam u
školi da je umro za grehe celog sveta (1. Jovanova 2:2)! Ali kakvu ja korist imam od
toga, kad sam ja grešnik a moji gresi nisu oprošteni? Ipak, ako je umro za grehe celog
sveta, umro je onda i za moje grehe. Uvideo sam u ovoj knjizi da postoji oproštenje
greha, da je Hristos umro i za mene.“ To je bio prvi korak.
Drugi korak je bio otkrivenje da nemamo mrtvog nego živog Spasitelja, sa kojim
možemo da stupimo u kontakt. On je umro za naše grehe, ali je i uskrsnuo da nas op-
ravda. I sada je on živi Spasitelj. Najveća je radost bila kad sam otkrio da je On ne sa-
mo živi prijatelj sa kim mogu razgovarati, nego da u živom Spasitelju imam moć da
pobedim greh, jer je On slomio moć neprijatelja svojim uskrsnućem.
Ja sam mislio da je greh deo naše prirode, da drugačije ne možemo, da moramo da
grešimo, pa razumete moju radost kad sam otkrio da postoji takva sila koja pobeđuje
greh. Prihvatio sam ga kao svog živog Spasitelja. Poslednje sam otkrio da je On Gos-
672
pod. Gospod znači gospodar. On je gospodar, a mi smo sluge. Ne pripadamo više sebi,
nego smo Njegovi sa svime što imamo i svime što jesmo. Tako sam ga prihvatio kao
Gospoda i ličnog gospodara, koji treba da zapoveda, a ja da poslušam. On je tako divan
Gospod i Gospodar u koga možeš potpuno da se pouzdaš!
Na ovaj način sam se obratio Bogu! Sada sam znao da sam nanovo rođen, da sam
dete Božije. Više nisam čitao Bibliju sa pitanjima koja sam postavljao ranije: Da li je to
moguće? Da li je istina? Sada su pitanja bila potpuno drugačija: „Da li ja imam ono što
zahteva ova knjiga? Da li sam takav kakvim me ona želi?“
Ipak, postojala je i jedna poteškoća. Ja sam bio jedina osoba koja je započela novi
život na ovakav način. Čitao sam i druge knjige koje su sve ovo navedeno potvrdile. Ali
bile su to samo... knjige. Počeo sam da razmišljam: „Ovakav način života je jako lep.
Ali možda je to samo moja uobrazilja, jer sam ovakav život dobio samo čitanjem i pro-
učavanjem Biblije?“
Ipak, sada sam svaki stih video u novom svetlu. I odmah mi je došao na um onaj iz
poslanice Filipljanima 4:6: „ ...Nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem
neka se vaše molbe Bogu očituju.“ Rekao sam: „Gospode, ne mogu da kažem da sam
nevernik. Verujem svaku reč iz Tvoje Reči. Ali ne znam da li sam na dobrom putu. Ako
mi daš priliku da vidim jednu dušu kako dolazi Tebi, na isti način, biću potpuno uve-
ren da sam na dobrom putu.“
Molio sam se. Posle tri meseca, jednog jutra, dva mladića iz vojne škole su došla da
me pitaju kako mogu da se što bolje pripreme za smrt. Odlazili su na front i nisu znali
da li će se vratiti živi ili će umreti. Istini za volju, nisu bili spremni za smrt! Ja kao
sveštenik, trebao sam da znam kako neko treba da se pripremi za smrt. Odgovorio
sam: „Da, dobro je što ste došli sada, jer da ste došli pre tri meseca, ne bih znao da vam
odgovorim. Hristos je umro za vaše grehe i ako verujete u ovo i prihvatite za sebe, a uz
to predate vaše srce i živote u Njegove ruke, imaćete oproštenje greha i bićete spašeni.
Ukoliko odete na front i tamo poginete, Spasitelj će vas sačekati i primiti vas k sebi. Ali
ako se vratite, imaćete dužnost da govorite i drugima kako mogu da budu spremni za
smrt.“
Obradovali su se toj vesti. Prihvatili su je i otišli nazad u kasarnu govoreći drugima
da su spašeni i da su im gresi oprošteni. Neki su im se smejali, drugi su pak hteli da
čuju više o tome. Sledeće nedelje su doveli i druge i njima sam govorio o ovoj istini.
Neki od njih su se odlučili da slede Gospoda, i posle nekog vremena, bio je to dobar
broj duša koje su se odlučile za Gospoda…
Prevod Biblije koji je sačinio Dumitru Kornilesku je danas najrasprostranjeniji pre-
vod među protestantima i neoprotestantima. Ovaj prevod nije odobren od strane sve-
tog sinoda Rumunske pravoslavne crkve, jer je Kornilesku napustio pravoslavnu crkvu
i tako postao jedan od osnivača Evanđeoske rumunske crkve. Popularnost ovog prevo-
da, veoma cenjenog, dokazana je velikim brojem ponovljenih izdanja (1931, 1942,
1946, sa novom revizijom 1989, i sa novim tiražima 1990, 1996, 2000, 2002 i 2005.
godine).
Prevod Biblije na moderan rumunski jezik, odnosno, jezik koji se govorio u prvoj
četvrtini XX veka, Kornilesku je započeo zbog poteškoća jezika na koji je Biblija bila
prevodjena do tog vremena. Taj je jezik bio arhaičan rumunski sa slovenskim znacima
na slovima.
Posle velikih doktrinarnih neslaganja sa ljudima iz viših teoloških krugova toga
vremena, Kornileskua je posavetovao sam patrijarh Miron Kristea da za jedno vreme
673
napusti Rumuniju. Iz tog razloga se i preselio u Švajcarsku 1923. godine, gde je ostao
sve do svoje smrti 1975. godine.
Celog svog života je propovedao i pisao o potrebi povratka Bogu. Iz mnogo crkava iz
Rumunije i SAD pastori i vernici su mu pisali pisma sa dubokom zahvalnošću Bogu.
Izražavali su veliko poštovanje prema Kornileskuu zbog blagoslova koji je njegov pre-
vod Biblije doneo u njihove živote i u život rumunskog naroda uopšte. U tim pismima
vernici su izražavali svoje poštovanje prema onome koji je u ruke rumunskog naroda u
zemlji i rasejanju stavio Bibliju, Knjigu nad knjigama, Božju reč, na najjasnijem i naj-
lepšem rumunskom jeziku. Kornileskuov prevod Biblije je štampan u milionskom tira-
žu i prisutan je svuda na planeti gde se govori rumunskim jezikom. Iz tog razloga, sa-
činitelj ovog prevoda je bio prozvan – Luter Rumunije.
TUDOR POPESKU (TUDOR POPESCU),

Tudor Popesku je bio sveštenik u crkvi „Rodino gnezdo“ u Bukureštu, koji je uveo
novi način propovedanja evanđelja. Doživeo je veliki uspeh takvim načinom propove-
danja ali takođe i velika protivljenja od strane drugih sveštenika. Nekoliko sveštenika
iz Bukurešta, verovatno ljubomorni zbog ogromnog uspeha u javnosti koji je imao Tu-
dor Popesku, počeli su da ga optužuju da je ono što on propoveda u stvari protestanti-
zam. Bilo im je teško da dokažu tako nešto, jer se Popesku ograničio samo na objašnja-
vanje/tumačenje Biblije. Ovi sveštenici su slali špijune u crkvu „Rodino gnezdo“ da
beleže sve što radi sveštenik Popesku, sa nadom da će ovaj jednog dana reći ili učiniti
nešto što će se dokazati kao jeres.
Na kraju krajeva, njihova nadanja su se ispunila. Sveštenik Tudor Popesku koji je
veoma pazio na sve ono što piše u tekstu liturgije, primetio je jednog dana problem. U
tekstu liturgije je postojala molitva po kojoj sveštenik traži da gresi ljudi budu oproš-
teni zahvaljujući molitvama svetitelja koje ovi na nebu upućuju Bogu. Tada je izjavio:
‘Ja propovedam ljudima u skladu sa Biblijom, koja uči da se oproštenje grehova dobija
zahvaljujući žrtvi našeg Gospoda Isusa na krstu umesto nas i kroz našu veru u ovu žrt-
vu! Kako onda mogu da tražim od Boga da nam oprosti grehe zbog molitava umrlih
svetitelja? Ovo je očigledna protivurečnost!’
I tako je Popesku odlučio da u liturgiji izostavi ovu molivu. Ovo su odmah primetili
špijuni prisutni u crkvi. Neko je upitao Popeskua zašto je izostavio molitvu iz liturgij-
skog teksta a on je odgovorio da je to učinio zato što ne veruje da su naši gresi oprošte-
ni zato što se za nas mole svetitelji, nego su oprošteni zato što je za njih umro Gospod
Isus Hristos.
Popesku je odmah bio optužen u Patrijaršiji za jeres, jer nije verovao u ulogu sveti-
telja kao posrednika, kao i za nepoštovanje prema nima. Patrijaršija je zatražila objaš-
njenje. Sledi nekoliko odlomaka iz odbrane sveštenika Popeskua:
„Znam da su vas tendenciozno i lažno obaveštavali o meni, ali stvari stoje onako
kako ih ja iznosim ovde.
Ono što se odnosi na klanjanje Svetoj Devici Mariji i svetima, ja stojim u opštoj
pravoslavnoj formuli koja kaže: Bogu se pokloni, a svete poštuj. Smatram da je Pravos-
lavna crkva našla srećnu formulaciju, a to je ova pomenuta. Ja stojim u ovoj formuli i
smatram bilo koju drugu nauku stranom istinitom Pravoslavlju. I pravedno je da tako
bude. Klanjamo se Bogu jer je svuda prisutan, vidi sve, čuje sve. Svetitelji, otišavši na
674
nebo, nisu zbog toga postali bogovi, da mogu da slušaju molitve ljudi sa različitih stra-
na zemlje. Svudaprisutnost i sveznanje poseduje samo Bog. Klanjanje svetiteljima je
čak zabranjena od strane svetih koji su bili inspirisani Bogom. (Dela 10:25-26; 14:1-5).
Ulogu posrednika kod Boga nemaju svetitelji, nego jedino Isus Hristos: „Jer Bog je
jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, koji je samoga sebe
dao kao otkup za sve“ (1 Tim. 2:5-6). Samo za Isusa Hrista se kaže da se moli za nas:
„Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu, pošto sva-
gda živi – da se moli za njih“ (Jevrejima 7:25).
U praksi, poklonjenje ili poštovanje svetitelja je vrlo lako i bez moralnih obaveza.
Svaki se čovek može pokloniti svetima, ali ih samo onaj časti koji ide njihovim stopa-
ma. Izgleda vrlo lako da se pokloniš nekom svecu, ali ako na tvoj život ništa ne utiče od
njegovog života, takvo poštovanje je sramotno. Koliko je ljudi, koji upućuju molitve
svecima, promenilo svoje živote posle toga? Nijedan. Naravno, ove molitve koje se na-
zivaju „akatisti“ proizvode dobit, ali ne proizvode hrišćanski život. A upravo za tim
imamo potrebu.
Ako se ja ne poklanjam svetiteljima, to ne znači da ih ne poštujem. Naprotiv, upra-
vo sada kada sam odlučio da živim po evanđelju, tek sada razumem svete, divim im se i
volim ih. Kao dokaz svoje čvrste vere oni su položili svoj život za Hrista i nisu ga se od-
rekli. Radije su izabrali smrt nego da izreknu laž: bilo bi im lako da se pred vlastima
odreknu Hrista, a da u mislima nastave da mu služe.
Da nas oni molitvom mogu spasiti to može reći samo onaj kome je evanđelje Gos-
podnje potpuno strano. Tamo se jasno pokazuje da spasenje dolazi po veri u Isusa Hri-
sta, gde se podrazumeva živa vera, vera koja se manifestuje dobrim delima. „Šta da
činim da bih se spasao?“ upitao je tamničar iz Filipa. „Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš
biti spasen i ti i tvoj dom.“ (Dela ap. 16:30, 31). Dalje čitamo u Delima 4:12: „Nema
spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u
kom treba da nađemo spasenje.“
Neko može da kaže da Sveta tradicija tj. predanje propoveda drugačije! Ako je to is-
tina, onda je Sveto pismo u kontradiktornosti sa svetom tradicijom. Jedan od ta dva
autoriteta mora da je u pravu: ili Sveto pismo ili Sveta tradicija! Oba ne mogu nikako.
Jedno treba prihvatiti, a drugo odbaciti.
Ipak, u Otkrivenju Jovanovom se govori o molitvi svetih. Dobro je da vidimo kako
se oni mole. U 6:9-12 oni traže da Božiji sud nad stanovnicima zemlje dođe što pre. Da
li se oni tu mole za njihovo spasenje ili za njihovo kažnjavanje? Na drugom mestu se
spominje molitva svetih, a posledica tih molitvi je nevolja na zemlji (Otkrivenje 8:3-5).
Na trećem mestu sveti se mole proslavljajući Jagnje (Otkr. 5:8-10).
Jedinu stvar koju sledim jeste da dovedem duše Hristu. Svakom čoveku kažem: Čo-
veče, ti si izgubljeni grešnik! Hristos je umro za grešnike da bi ih spasio. Da li zaista
veruješ u Njega? Spasen si! Ne veruješ? Izgubljen si! Kakav je tvoj stav prema Isusu
Hristu? Primaš li ga kao Gospoda i Spasitelja? Daješ li mu svoj život i srce? Od toga
zavisi tvoja večnost! Odluči da u svemu slediš Njega, ili nemoj više da nosiš Njegovo
ime (hrišćanin). Ovo je sadržaj svake moje propovedi.
Nikad nisam izgubio iz vida da me Hristos nije poslao da vršim bogosluženja, nego
da propovedam, ne da čitam molitve, nego da naučavam. Moja prvenstvena dužnost je
da propovedam evanđelje i to ću činiti dok sam živ. Ako propovedanje evanđelja znači
skretanje sa puta Pravoslavlja, onda sam se zaista udaljio. Izgubljen sam! Ipak, ja veru-
jem da su izgubljeni svi koji ne veruju evanđelje, ne žive ga i ne propovedaju.“
675
Uprkos njegovoj odbrani, sveštenik Tudor Popesku je bio proglašen krivim za jeres
i lišen svešteničkog dostojanstva 1924. godine. On nije prestao da propoveda evanđe-
lje, iznajmio je jednu salu i tamo je započeo svoju „skupštinu“. Po modelu ove zajedni-
ce nastale su i druge, naročito u Munteniji i Olteniji. U komunističkom periodu ove
zajednice su morale da se priključe nekom pokretu priznatom zakonom, tako da su se
ove zajednice priključile „Hrišćanima po evanđelju“.
Kornilesku je zapisao o svešteniku Popeskuu:
U Bukureštu sam imao jednog prijatelja sveštenika. Bio je udovac. Posle smrti svoje
supruge, mučila ga je misao kako da dovede duše Hristu. Nije znao kako. Čuo je o
mom obraćenju i radu. Pisao sam mu neke stvari, ali nije razumeo. Kad sam došao u
Bukurešt, razgovarali smo o evanđelju. Nije razumeo kako je on, sveštenik, pošten,
jedan od boljih, zapravo grešan. Nije mogao da veruje da treba da se vrati Bogu: bio je
suviše dobar za tako nešto! Posle mnogo razgovora i ljutnje, želeo je da me čuje kako
propovedam u njegovoj crkvi i ako se „više ljudi obrati Bogu“, videće šta će da preduz-
me. Posle nekoliko mojih propovedi, želeo je i on da propoveda o „povratku Bogu“. Ja
sam mu objasnio da ako želi to da propoveda, treba da se i sam obrati Bogu.
Jedne nedelje dok je slikovito govorio o grozoti greha, uvideo je sopstvenu grešnost
i obratio se Bogu. Od tada je počeo da propoveda silom Božijeg Duha. Polako, sve više
ljudi je počelo da pohađa takve sastanke. Ja sam završio prevod i štampanje Biblije,
takođe i traktate i knjige za napredak hrišćanskog života. Pokrenuli smo i časopis
„Hrišćanska istina“ u cilju evangelizacije. Mnogi su se ljudi po prvi put upitali jesu li
spašeni ili ne, a neki od njih su se obratili Bogu čitajući traktate, knjige i časopis.
Mnogi od obraćenih ljudi su bili divno svedočanstvo o delu Svetog Duha u njihovim
životima. Neki od njih su naučili i da čitaju samo da bi mogli da čitaju Novi zavet.“
JOSIF TRIFA (IOSIF TRIFA),

Josif Trifa je rođen 1888. u selu Ćerteđe, pored Kmpeni, u Zapadnim planinama.
Pohađao je gimnaziju u Bejušu a onda studirao teologiju u Sibiu. Vratio se u svoje rod-
no selo kao učitelj, a potom bio hirotonisan kao sveštenik. Godine 1921. mitropolit Ba-
lan ga je pozvao u Sibiu i dao mu službu duhovnika na Teološkom fakultetu. Godine
1922. mitropolija iz Sibiua je odlučila da štampa jedan časopis o religijskom vaspitanju
za rumunska sela, a sveštenika Trifu je postavila za izdavača. Časopis je nosio naziv
„Svetlost sela“. Bio je namenjen narodu i izlazio jednom nedeljno. Prvi broj je štampan
2. januara 1922. godine.
Evo šta je, između ostalog, napisao sveštenik Trifa u ovom prvom broju: „Na teme-
lju novog poretka u selu – a i u zemlji – treba da stoji strah Božiji i poslušnost Njego-
voj Reči. Da počnemo od početka: od vere i ljubavi Božije... jer bez ovog početka ništa
dobro i trajno se ne može učiniti... Samo jedan lek može dati svetu i našoj zemlji zdrav-
lje i spasenje: da se ljudi i narodi vrate Isusu, Njegovoj nauci i Njegovoj zapovesti lju-
bavi. Onda će se mir za stalno useliti među narode.“
Samo da se podsetimo da je u to vreme Ardeal bio ujedinjen sa matičnom državom
samo tri godine. Rumuni iz Ardeala su polagali ogromne nade u ujedinjenje, ali mnogo
od toga se pokazalo kao isprazno. Poboljšanje situacije je naročito u selima išlo veoma
sporo. Iako na ekonomskom planu stvari nisu stajale dobro, na moralnom i duhovnom
676
planu bile su još gore. Josif Trifa je našao za shodno da preko časopisa „Svetlost seli-
ma“ govori o zlu u rumunskom društvu, a naročito o zlu u selima.
Pesnik Traian Dorz, učenik sveštenika Trife i vođa ‘Vojske Gospodnje’ posle njego-
ve smrti, opisao je istorijat ovog pokreta sa naslovom: „Istorija jedne žrtve – svedočan-
stva o početku i prvih 12 godina Vojske Gospodnje“. Ovo delo još uvek nije štampano,
postoji samo kopija otkucana u dva primerka, iz koje crpimo informacije o Josifu Trifi
i Vojsci Gospodnjoj.
Evo šta Traian Dorz piše o prvoj godini rada sveštenika Josifa Trife u „Svetlost se-
la“:
„Umesto sivih članaka 'komiteta' koji se skoro sasvim povukao – sa stranica časopi-
sa su sada goreli njegovi ukori i najave protiv greha, osuđivanje lakomosti političara,
pristrasnosti sudija, nepravde zakona – propadanje društva i odsustvo crkve. Dok siro-
tinja umire, invalidi prose, narod pati, vera se gubi, siromaštvo se širi, stranci se goje a
đavo se smeje – Crkva ćuti i čeka“.
U celokupnom ratu sa zlom uopšte, naravno da glas koji je dolazio preko „Svetlosti
sela“ nije bio jedini koji je vikao i informisao narod. Ali je bio jedini koji je bio duboko
uveren da samo nanovorođenje duše može zaustaviti propast i doneti spasenje. Glas
koji je govorio da nas samo snažan i potpun povratak Hristu može spasiti i podići. Sa-
mo vera i pronalaženje Hristove žrtve na krstu jedini su put spasenja iz smrti i osude u
kojoj se nalazimo.
Dok su drugi nudili svakojaka „rešenja“ i prepisivali raznorazne „lekove“ protiv bo-
lesti društva, sveštenik Josif je insistirao i govorio o jedinom spasonosnom leku koga
je on video, a to je bio Hristos.
Posle godinu dana pisanja za časopis, Josif je shvatio da govori u prazno. Shvatio je
da niko ne reaguje na njegov poziv. Ovaj Božiji čovek je dostigao tačku krize u noći za-
vršetka jedne godine i početka nove. Iz ove krize se rodila inicijativa poziva ljudi na
delovanje protiv greha. Iz ovog poziva je nastalo pokret ‘Vojske Gospodnje’. Uvidevši
greh i pad naroda, Josif Trifa se pitao: „Šta sam ja učinio da ovi nesrećni pijanci i pso-
vači sa grozotom shvate svoju izgubljenost i greh? Šta sam učinio da Hristos bude
približen njima i oni približeni Hristu? To je jedini način za spasenje pojedinačne ljud-
ske duše ili celog naroda.“
Veoma potresen počeo je da piše reči inspirisane Svetim Duhom, poziv celom ru-
munskom narodu i svim hrišćanima da donesu veliku odluku:
„Dođite da kao hrišćani uđemo u novu godinu, da se odlučno i zajednički borimo
protiv psovki, pijanstva…“.
Nastavivši da piše istim žarom, odštampao je Proglas koji su trebali da potpišu oni
koji su se odlučili za takav način života. U uskršnjem broju 1923. godine Trifa je obja-
vio listu imena prvih „vojnika“, odnosno onih koji su mu pisali da su prihvatili Proglas
koji nalaže borbu protiv psovki, pijanstva i drugih grehova. Savetovao je da nije dovo-
ljno samo reći nekim gresima „ne“, nego i da treba napredovati prema daru i svetlosti
našeg Spasitelja Isusa Hrista iz Novog Zaveta.
Tako je nastao pokret „Vojska Gospodnja“. Usledili su kongresi, skupovi u selima,
formirale su se posebne grupe „vojnika“ koje su se skupljale da zajedno proučavaju
Bibliju i ohrabre se.
Sveštenik Josif Trifa kao duhovni vođa ovog pokreta, uvideo je potrebu da definiše
osnovne principe pokreta. Traian Dorz je konstatovao da su tri osnovna principa bila:
prihvatanje Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja, nanovorođenje i Biblija kao jedini te-
melj hrišćanske vere.
677
Josif je razumeo od samog početka da tajna i moć pobede stoji i da će uvek stajati u
Hristu, u živoj žrtvi raspetog Hrista. Govorio je: „Svo delo našeg spasenja, od samog
početka, kažem vam, stoji i stajaće samo u žrtvi raspetog Isusa.“
Čudo otkrivenja Hrista proizvodi u našoj duši drugo čudo: tajno i božansko delo
nanovorođenja. Tajna pokajanja je delo Duha Svetog, to je ono božansko delo koju či-
ni, i treba da čini u životu svakog čoveka, Sveti Duh i Sveta Reč. Radi se o onom taj-
nom delovanju i promeni koju Božija Reč proizvodi u životu onoga koji veruje, zajedno
sa Božijim Duhom. Naše isceljenje i spasenje, kao ličnosti ali i kao naroda, ne može
nikad da dođe ni iz čega drugog osim iz poznavanja i življenja u skladu sa Svetim pis-
mom.
Josif Trifa je stalno insistirao na tome da centar ljudske pažnje treba da je usmeren
ka Isusu Hristu.
„Temelj našeg spasenja je raspeti Isus. Sva Pisma nam o tome govore (ev. po Jova-
nu 3:16, Dela ap. 4:12...). Tražiti spasenje izvan ovog izvora znači izgubiti i vreme i
spasenje... Tražiti spasenje bez Isusa Hrista znači pokušati mešenje hleba bez brašna...
To je opšta slabost današnjih hrišćana: da izostave Hrista iz jednačine njihovog spase-
nja... Đavo je vrlo lukav. On ostavlja hrišćanima sva pravila, sve običaje, sve forme. On
se bori samo za jednu stvar: da im ukrade brašno iz hleba, da im ukrade med iz saća,
da ukrade Isusa Hrista iz njihovog spasenja.
Kaže se da đavo nigde ne spava mirnije nego tamo gde se sa revnošću drže sva pra-
vila, običaji, ali nedostaje raspeti i živi Hristos... Mi ćemo stalno objavljivati samo ras-
petog Isusa, bez obzira na protivljenja koja se pojavljuju… Jer znamo i verujemo da je
samo u Njegovom Imenu i u snazi Njegovog krsta istinito spasenje i život...“
Pokret ‘Vojska Gospodnja’ se širio izuzetno brzo i postao je pokret narodnih masa.
Godine 1934. podignuto je više optužbi na račun ovog pokreta. Između ostalih, jedan
sveštenik je pisao: „Vojska Gospodnja je na početku bila dobra dok se bavila propa-
gandom protiv pijanstva. Ali odkad propoveda 'neznalicama' o nanovorođenju, postala
je opasna i ne treba je više podržavati.“ (Citat iz ‘Istorije Vojske Gospodnje’ Traiana
Dorza, str. 334).
Sveštenik koji je izneo ovu optužbu je vrlo dobro poznavao pravoslavnu teologiju.
On je znao da se po pravoslavnoj dogmi nanovorođenje dešava kod krštenja. A pošto
se mala deca krštavaju, znači, svaki pravoslavac koji je bio kršten kao malo dete, smat-
ra se da je nanovorođen.
„Propovedati nanovorođenje koje se dešava onda kada shvatiš značenje žrtve Gos-
poda Isusa i kada ga primaš kao Spasitelja znači negirati sposobnost krštenja da proiz-
vodi nanovorođenje! Propovedati u Pravoslavnoj crkvi nanovorođenje kao čin koji nas-
taje tek kasnije, kada se čovek verom vrati Bogu, to je ustvari nešto što protivreči jed-
noj vrlo važnoj pravoslavnoj dogmi. Ali sveštenik Trifa, koji je proučavao šta Sveto pi-
smo govori o nanovorođenju i koji je želeo da bude veran Pismu, nije imao drugog iz-
laza. Propovedao je nauku koja je bila u protivrečnosti sa dogmom crkve kojoj je pri-
padao.
Glavna optužba koja je podnesena protiv sveštenika Josifa Trife je bila ta da je od-
bio da jerarhija Pravoslavne crkve preuzme vodstvo nad Vojskom Gospodnjom. To-
kom nekoliko godina se pokušavalo da ovaj pokret potpadne pod vlast zvaničnih crk-
venih organa. Ipak, Josif je shvatio da su oni, koji su hteli da se dokopaju Vojske, imali
nameru da je preobraze, i to iz pokreta duhovne obnove u neku vrstu kulturnog druš-
tva.
678
Da bi izbegao ovakvu katastrofu, Josif Trifa je dao ostavku na svešteničku funkciju,
sa namerom da ostane vođa Vojske Gospodnje i izdavač časopisa „Svetlost sela“. Med-
jutim, mitropolit iz Sibiua ga je obavestio da će mu se, od trenutka kada bude prestao
da bude sveštenik, oduzeti vođstvo nad Vojskom kao i nad izdavaštvom lista.
„Jeres“ sveštenika Trife je glasila ovako: „Sveštenik Josif Trifa propovedao je o žrtvi
Gospoda Isusa Hrista, pozivajući ljude da prihvate Isusa kao ličnog Spasitelja. Propo-
vedajući direktan susret između grešne osobe i Isusa Hrista, kao i spasenje prilikom
ovog susreta, negirao je jednu od najcentralnijih dogmi Pravoslavne crkve.’
Mitropolit Nikolae Balan je negirao bilo kakvu mogućnost veze grešnog pokajnika
sa Spasiteljem na bilo kakav način osim uz posredništvo Crkve!
***
Prethodna svedočanstva su nam prikazala iskustva sveštenika: Dumitrua Korniles-
kua, Tudora Popeskua i Josifa Trife. Ponovićemo glavne tačke njihovih aktivnosti:
Najpre, prevod Biblije na moderan rumunski jezik, bez ikakvog skretanja od origi-
nalnog teksta, smatrao se za „protestantsku“ akciju.
Zatim, kad su ovi ljudi propovedali lično spasenje kroz Gospoda Isusa Hrista, pro-
tivrečili su dogmi da je Crkva ta koja udeljuje spasenje.
Kada se Tudor Popesku vratio biblijskoj nauci koja glasi da je Isus jedini posrednik
između čoveka i Boga, bio je optužen da poništava dogmu o svetiteljima koji posreduju
između čoveka i Boga.
Kada je Josif Trifa propovedao o nanovorođenju kao posledici prihvatanja Isusa
Hrista iskrenom verom, bio je optužen da poništava dogmu nanovorođenja kroz kršte-
nje male dece.
Dumitru Kornilesku i Tudor Popesku su se priključili evandjeosko-protestantskim
crkvenim zajednicama. Isto tako su učinili i mnogi iz Vojske Gospodnje. Ovo je rešenje
kojem pribegava sve više pravoslavnih Rumuna koji se priključuju baptistima, pente-
kostalcima i ostalim evandjeoskim grupacijama. Pomenute crkvene zajednice danas
broje više od pola miliona članova. Sve više Rumuna se priključuje ovim crkvama.
Takav je slučaj i sa sledećom osobom. Sledi deo autobiografije Daniela Cristiana
Floree, bivšeg vernika i sveštenika Rumunske pravoslavne crkve.
DANIEL CRISTIAN FLOREA,

Rođen sam u gradu Ajudu, u opštini Alba, decembra meseca 1974. godine u porodi-
ci pravoslavnih vernika. Moja porodica je pripadala srednjem staležu.
Sećam se oca kako je sedeo u prvom redu u crkvi, da ga drugi ne bi ometali. Nas bi
postavio ispred sebe. Mama je sedela na ženskoj strani i uvek nas gledala sa ljubavlju i
ponosom. Moja starija braća, Marćel i Mirćea bi me posadili između sebe i sve vreme
zadirkivali, a ja bih negodovao a nekad i plakao. Često smo pohađali crkvu tako da su
nas poznavali sveštenici, služitelji i ljudi koji su redovno dolazili tamo, a ja sam počeo,
a da se ne primeti, da učim napamet tekstove jednostavnih pesama... Kod kuće smo
nastavili da pevamo ove pesme i da se molimo. Uveče bi nas otac zamolio da kleknemo
i molimo molitvu „Oče naš“. Ova porodična praksa je uticala na ceo moj život.
Godina 1989. je predstavljala prekretnicu u razvoju naše zemlje ali i u životu naše
porodice. U leto te godine moj brat Marćel se vrlo teško razboleo. Imao je rak kostiju i
cele godine podnosio ovu tešku bolest. Porodična ravnoteža se poremetila a nismo
679
imali nikakav duhovni ili drugi izvor snage koji bi pomogao mojim roditeljima da pro-
đu kroz takve trenutke. Otac je potražio utehu u alkoholu, a majci je bilo jako teško
dok je obilazila bolnice u Klužu. Imao sam tada 14 godina. Iste godine desila se i revo-
lucija u kojoj je Čaušesku pao sa vlasti. U to vreme je moja duša bila puna boli jer sam
gledao mog brata kako dan za danom kopni. Takođe, bilo mi je žao i onih koji su izgu-
bili svoje najmilije u revoluciji. Često sam kod kuće satima držao moj prvi molitvenik a
onda na kolenima molio Boga, Svetu Bogorodicu i svetitelje da nam pomognu. Ipak,
ništa se nije dešavalo. Kako su dani prolazili primetio sam da su osmeh i dobra volja
nestali. Primetio sam da sam sazreo pre vremena. U to vreme sam vrlo često odlazio u
manastir u Rimetu, prisustvovao mnogim svetim liturgijama i vraćao se kući uvek sa
novom nadom.
U proleće 1990. godine moj brat je umro a zajedno sa njim, da tako kažem, i čitava
moja porodica. Gledao sam prema nebu, ali je nebo ostajalo nemo na moje vapaje. Tog
leta sam se priključio crkvenom horu Simeon Barnuciu, gde je služio protojerej Toka-
nel Joan, koga je moja baka jako hvalila zbog načina propovedanja. Te iste godine sa
horom smo otišli u Moldaviju. Tamo sam otkrio lepotu Pravoslavlja izraženu u manas-
tirskim slikama, u moldavskom stilu gradnje crkava i u pesmama koje sam slušao. Bio
sam ponosan što pripadam takvom narodu i crkvi koja ima mnogo vernika, mnogo
kaluđera, mnogo svetih službi i sveštenika obučenih u zlatne haljine. Kad sam se vratio
kući, još više sam se približio crkvi ubeđen da se u njenim pesmama i naučavanjima
nalazi sakriven Bog.
Kad sam imao 16 godina kupio sam prve pravoslavne knjige, koje će mi kasnije ob-
likovati život. To su bile: Sveto pismo, psaltir i Egipatski paterik. U mojim svakodnev-
nim molitvama koristio sam Psaltir. Ove dugačke molitve su za mene predstavljale
mističnu stranu života.
U to vreme sam dočuo da u gradu postoje i neke grupe drugačijih hrišćana, koje
smo podrugljivo zvali ‘obraćenici’. Ovi ljudi su omalovažavali Majku Gospodnju, sveti
krst, i nas mnoge. O njima sam slušao i mnogo gore stvari, kao na primer da predstav-
ljaju neprijatelje rumunskog naroda koji pokušavaju da uvedu novu versku nauku koja
potiče iz Amerike, želeći da pokvare naše običaje, pravila i tradicije nasleđene od prao-
taca...
Pravoslavni sveštenici uglavnom nisu preporučivali samostalno čitanje i proučava-
nje Svetog pisma. Ipak, ja sam posedovao jaku želju da počnem sa čitanjem, te sam, po
savetu mog paroha, počeo da čitam psalme. Kasnije sam počeo da čitam i evanđelja, ali
sa velikom bojazni, jer su nas učili da mi, obični narod, ne bi trebalo da ih čitamo zato
što su to teško razumljive knjige. Mogli bismo da se izgubimo ako ih pogrešno protu-
mačimo! Pošto sam žarko želeo da se sretnem sa Bogom, nastavio sam da čitam, ali
veoma pažljivo jer sam znao da Boga ne mogu da sretnem na pogrešnom putu. U
Evanđelju po Jovanu sam čitao o suretu Nikodima i Gospoda Isusa. I prirodno, pitao
sam se da li sam i ja nanovorođen. Nikad nisam čuo da se o ovome propoveda. Postao
sam uznemiren, postavljajući sebi mnoga pitanja.
Godine 1993. sam završio gimnaziju u Ajudu, a leto proveo pri crkvi u istom mestu.
U proleće 1994. sam počeo da se spremam za fakultet da bih postao sluga Božiji. Studi-
rao sam crkvenu istoriju, dogmatiku, Stari i Novi zavet, rumunski jezik, muziku. Posle
sam prešao u Sibiu, u oazu ardeljskog Pravoslavlja. Moja majka je bila jako srećna što
njeno najmlađe dete želi da postane sveštenik.
Ipak, već u prvim danima mog studiranja sam doživeo neka razočarenja, jer su
mnogi prepisivali prilikom polaganja ispita. A ja sam, sa druge strane, uspeo da polo-
680
žim sve sa najboljim ocenama i da dobijem počasnu stipendiju. Kada sam čuo za to,
odmah sam ušao u hram da zahvalim Bogu. Za vreme studija uglavnom sam trošio
novac na knjige, putovanja u manastire po celoj zemlji i učestvovanja na konferenci-
jama. Ali, predavanja nisu zadovoljila moja očekivanja, jer sam ja na fakultet prvens-
tveno otišao iz razloga da rešim problem svoje duše, a to je da upoznam Boga i njegovu
ljubav.
U leto između III i IV godine studija upoznao sam svoju buduću suprugu. Bila je to
devojka kao iz drugog sveta, iz sveta čistote i lepote. Tokom cele četvrte godine smo
bili zajedno a potom se i venčali. Godine 1998. sam završio univerzitetske studije i tog
leta krenuo u selo za koje sam dobio zadatak da se duhovno staram. Selo se zvalo Đeo-
đel u opštini Ponor. Bio sam hirotonisan kao sveštenik u manastiru Rimec, u opštini
Alba. Najveći san moje majke se ispunio. Moja supruga je gledala na mene kao na mu-
škarca koji sam zarađuje svoj hleb, i sam je svoj gospodar. Bili smo spremni da započ-
nemo zajednički život u mojoj parohiji. Moji poznanici, rodbina i prijatelji su se rado-
vali mom uspehu.
Pošto sam imao želju da u svemu budem nalik na ljude u mojoj parohiji koja se na-
lazila u planini, počeo sam da radim puno, i kupio ovce, koze, kravu. Želeo sam na taj
način da im se približim i da ih razumem, da se uključim u život sela, da upoznam teš-
koće svakodnevnog života.
Upoznajući meštane, shvatio sam da oni ne žive pravim hrišćanskim životom, već
nekako tradicionalno, uz praktikovanje običaja koje nisu razumeli i pevanje pesama na
starom rumunskom jeziku koji takodje nisu razumeli. Često sam razmišljao šta bi tre-
balo da se učini da bi parohijani mogli da imaju udela u hrišćanskom životu koji je u
skladu sa Biblijom? U meni se vodila borba: šta da propovedam, Sveto pismo ili tradi-
ciju? A tradicije smo imali dve: onu naših predaka koju niko više ne bi mogao da drži, i
onu rumunskog sela koja je isprepletena sa paganstvom, o kojoj sam znao iz etnograf-
skih i folklornih knjiga koje sam dobro proučio.
Na žalost, ljudi se nisu menjali. Bio sam razočaran. Zar tako izgleda rumunski na-
rod posle dve hiljade godina hrišćanstva? Ljudi su mi dolazili da obavim neke obrede
koje su videli kao spasonosne za njihove probleme. Shvatio sam da ti obredi imaju sa-
mo kratkotrajne efekte ali da ne donose trajnija rešenja. Moja supruga je došla na ide-
ju da se preselimo u drugu parohiju. Možda bismo tamo mogli da nadjemo ljude koji
se drže svete tradicije i žive istinskim hrišćanskim životom. Mislio sam da sam za pro-
tekle dve godine službe stekao neka iskustva i da će moja dalja služba biti osnažena.
Od episkopije iz Karaš-Severina dobio sam dve parohije negde u Banatu, kod Oravice.
Na dan mog postavljenja bilo je tako malo ljudi da sam hteo da plačem. Pitao sam se
zašto ljudi ne dolaze makar na svetu Liturgiju, tu najvažniju službu u Pravoslavnoj cr-
kvi?
Parohijska kuća u kojoj smo trebali da živimo je bila jako zapuštena. Odlučili smo
da je renoviramo, ali smo još od samog početka naišli na protivljenje jer u crkvenoj
blagajni, tobože, nije bilo para. Parohijani, članovi crkvenog odbora, su počeli da izmi-
šljaju razloge zbog kojih renoviranje ne može da počne. Moja supruga je plakala, a ja
sam, kao muškarac i glava porodice, počeo da razmišljam o raznim rešenjima. Dok
sam tako razmišljao, na vrata je pokucao đakon baptističke crkve. Pozdravio me je re-
čima: „Gospodnji mir, brate“. Ja sam mu odgovorio da mi nismo braća. Pravoslavci sa
baptistima nisu braća. „Onda prijatelj“ odgovorio je. „Može“ rekao sam, ali pod uslo-
vom da na vaše evangelizacije ne zovete moje parohijane jer ću se, u suprotnom, nalju-
titi. Upitao sam ga da li poznaje nekoga ko bi mogao da mi pomogne u nevolji, i on se
681
ponudio. Sutradan je već ispunio moju molbu, a ja nisam mogao da verujem da je to
učinio tako brzo, bez prethodnog razgovora o ceni. Moji parohijani nisu ni prstom mr-
dnuli, a ovaj vernik, neprijatelj naše pravoslavne vere i našeg rumunskog naroda, uči-
nio je sve što je bilo potrebno. Tako sam postao prijatelj đakona baptističke crkve. Za
vreme dugih zimskih večeri odlazio sam kod mog prijatelja da razgovaramo iz Svetog
pisma. Bio je jedini čovek koji se zanimao za svete stvari. Kada bi naši razgovori zapeli,
uzimao bi pesmaricu i pevao na slavu Gospodu, a ja sam ga pratio. Njegova supruga bi
nas uvek lepo ugostila. Počeo sam da iz njihovih života čitam kao iz žive poslanice.
Duhovno stanje u mojoj parohiji je bilo katastrofalno. Obično uveče, dok smo držali
večernju službu, u crkvi smo bili moja supruga, đakon i ja. Onda sam predložio da je
bolje da idemo u baptističku crkvu, u kojoj ljudi slave Gospoda. Oni bi slavili na njihov
a mi na naš način, ali bi u svakom slučaju bilo bolje da budemo među ljudima koji sla-
ve Boga, nego da provodimo vreme ogovarajući. Kad me je baptistički đakon ugledao,
pozvao me je da propovedam u njihovoj crkvi, jer sam teološki bio potkovaniji od nje-
ga. Ono što sam propovedao ujutru u mojoj crkvi, to bih uveče govorio kod baptista.
Pazio sam da ih ne uvredim i da propovedam samo ono što stoji u Svetom pismu. U
medjuvremenu, shvatio sam da smo ustvari mi, pravoslavni, bili ti koji su učenju Sve-
tog pisma dodali tradiciju, te da smo mi zaslužni što se učenja naših dveju crkava raz-
likuju.
Godine 2002. u mom selu je baptistička crkva organizovala nedelju dana evangeli-
zacije i moj prijatelj đakon me je pozvao kao prijatelja. Nisam mogao da ga odbijem,
pošto se on uvek odazivao na moje pozive i nikada me nije odbio. Jedne večeri je bio
pozvan mladić starosti oko 35 godina koji se predstavio kao bivši pravoslavni svešte-
nik, koji se pre nekoliko godina obratio Bogu i postao evanđeoski hrišćanin. Naravno,
zbog svega ovoga bio sam pozvan u Karansebeš u episkopiju da objasnim svoje prisus-
tvo na baptističkim skupovima. Zabranili su mi da se viđam sa bivšim sveštenikom a i
sa đakonom baptističke crkve. Odlučio sam da ne poslušam episkopovu zabranu, jer
sam smatrao da sam slobodan čovek koji može da odlučuje o svojim postupcima.
Sledeće godine za 8. mart smo bili pozvani u baptističku crkvu u Rakaždie da pros-
lavimo dan žena. Bili smo znatiželjni. Tamo nije bilo igre i pesme, već su se naprotiv,
ljudi molili Bogu. Kvalitet molitava koje sam čuo tog dana iz usta vrlo jednostavnih
ljudi, nisam čuo ni od jednog od čelnih ljudi u Pravoslavnoj crkvi. Tada smo moja sup-
ruga i ja shvatili da mi ne znamo da se molimo Bogu na jedan tako direktan i ličan na-
čin. Mi smo se molili iz molitvenika. Posle molitve okupljeni su počeli da proučavaju
Sveto pismo o ulozi žene a proučavanje je vodila sestra Tatjana Gongola, apsolvent
biblijskog instituta u Surduku, pored Lugoža. Postavljala je pitanja: šta, kad, gde, zaš-
to, ko, kako? Gledala je u Božju reč i precizno nalazila odgovore na pitanja koja su bila
postavljena.
Tada se i u meni rodila ideja da postavljam pitanja Božjoj reči i da u njoj tražim od-
govore. Razmišljao sam o tome i odmah počeo da proučavam Bibliju. Zanimljivo je da
sam ovu želju dobio baš za 8. mart, nakon slušanja izlaganja žene koja je tumačila Pi-
smo samo njim samim. Jedan od baptističke braće je insistirao da idemo na biblijski
institut u Surduku radi proučavanja Svetog pisma, rekavši mi da ću tamo, potpomog-
nut Božijom svetlošću, i sam otkriti istinu. Iz tog razloga predložio sam supruzi da is-
koristimo dve nedelje odmora i da ih provedemo na Institutu, jer ionako pet godina
nismo koristili godišnji odmor. Vratili bismo se odande taman za Cvetnu nedelju, a i ja
bih imao više materijala da propovedam onima koji će doći na službu za Uskrs. Posle
nekoliko dana, moja se supruga složila, ali me je upozorila da ne dozvolim da me zave-
682
du reči evandjeoskih vernika i da im se ne priključim onako kako je učinio onaj drugi
pravoslavni sveštenik. Sedmog aprila, zajedno sa suprugom i dve ćerkice, stigao sam u
Surduk na Institut. Bili smo iznenađeni bratskom ljubavlju kojom smo bili primljeni.
Ironično sam gledao na moto knjige koju smo dobili: „Daće pravac vašem životu“.
Smatrao sam da sam ja već pravilno usmeren i da mi ova knjiga neće ni u čemu pomo-
ći. Ipak, uživao sam da ponovo studiram. Samo sa Biblijom u rukama i olovkom, prou-
čavali smo stare zavete koje je Bog sklopio sa Nojem, Avramom, Jakovom i ostalim
patrijarsima. Otkrio sam jednog ličnog Boga, Boga koji obećava da će blagosloviti one
koji ga slušaju. I otkrio sam da Bog ono što obeća ono i ispunjava. Otkrio sam da je
Gospod Isus takodje dat kao blagoslov. Gospod Isus je došao da preuzme grehe sveta,
ponizio se i bio žrtvovan kao jagnje, da bismo mi, posredstvom Njegove krvi dobili op-
roštenje greha. Tamo sam otkrio da je Isus došao da ljude pomiri sa Bogom, da nas
dovede u jedan lični odnos sa Njim. Počele su da mi se otvaraju oči i otkrio sam neko-
liko istina:
- Božiji Sin je umro umesto mene.
- Kroz Njegovu krv imam oproštenje greha.
- Božja dobrota me podstiče na pokajanje. Pokajanje je Božja zapovest.
- Isus je prineo sebe kao žrtvu jednom zauvek. Verom u Njega kao Spasitelja dobi-
jamo Njegovu pravednost.
- Isus je novi Adam. Za moje spasenje Isus je podneo smrt na krstu.
- Otac me prihvata kao sina ukoliko verom postanem brat Isusa Hrista.
U ove istine sam jedino mogao da verujem. U svom srcu sam prihvatio Isusa Hrista
kao Gospoda i Spasitelja, i učinio zavet sa Gospodom. U pravoslavnoj „religiji“ Gospod
Isus Hristos mi nikad nije bio predstavljen kao Gospod i Gospodar mog srca, niti kao
onaj koji ima apsolutni autoritet u mom privatnom i službenom životu. Kod nas su
postojale Njegove reči ali i reči Svetih otaca. Ove ljudske reči su imale apsolutni autori-
tet što se tiče vere.
Postavio sam sebi pitanje: „Čiji sam ja zapravo služitelj?“ Odgovorio sam: Božiji.
Pa, ako sam Božiji služitelj čije reči treba da poslušam? Ako je On moj Gospod i gospo-
dar, onda treba da slušam Božije reči. Ovo otkrivenje je obesmislilo celokupnu pravos-
lavnu logiku u kojoj sam se rodio, i koju sam učio na fakultetu.
Moja supruga je bila začuđena. Objasnio sam joj da je spasenje lično i da tek kad
poveruje i zavoli Gospoda svim srcem da i ona može da učini zavet sa Gospodom. Ona
me je podsetila na neizvesnost koja nas čeka: da više neću biti sveštenik, da će nas iz-
baciti iz parohije, iz kuće… i šta ćemo onda da radimo? Kakva je naša budućnost i bu-
dućnost naše dece?
Sledećeg jutra sam se probudio vrlo uznemiren. U meni se vodio rat na dva kolose-
ka: materijalnom i duhovnom. Kako ću rešiti materijalne probleme? Duhovno više ni-
sam mogao da služim na poziciji koja nije po Božjoj volji, učeći ljude pogrešnim nau-
kama ili hraneći ih uzaludnim nadama. Praznik Uskrs je bio na pomolu i trebalo je da
ispovedam ljude, a znao sam da takva praksa nije po Božijoj volji. To iz razloga što su
ljudi sagrešili pred Bogom, pa prema tome sa Njim treba i da se pomire, ako žele da im
bude oprošteno i da budu spašeni. Smatrao sam da ako ljudi mojim posredstvom traže
oproštenje greha znači da je Isus uzalud umro, jer će ljudi meni zahvaljivati za oproš-
tenje greha a ne Bogu. Dalje, ljudi su takođe pogrešno verovali da zahvaljujući mojim
molitvama mrtvi odlaze u Božije carstvo. Posle Uskrsa sam trebao da krstim jedno ma-
lo dete, ali ni to nisam mogao da uradim jer dete od šest nedelja ne može da upozna
Gospoda Isusa i ne može da ga primi kao ličnog Spasitelja i Gospoda. Pošto smo trebali
683
da idemo u Lugož u crkvu, molio sam Gospoda da mi govori kroz reči propovednika.
Molio sam da mi pokaže kako da rešim moje probleme jer sam znao da Bog u svojoj
mudrosti već ima rešenje za njih. U svakoj reči slušane propovedi otkrio sam kako mi
Bog daje odgovor na moj duševni nemir. Shvatio sam da mi Gospod govori na veoma
direktan način, zahvalio sam mu i od toga trenutka niko i ništa nije moglo da me od-
vrati od odluke koju sam doneo. Posle podne smo posetili jednu drugu crkvu u selu, i
tamo je Gospod progovorio mojoj supruzi. Ustala je i rekla da ona nadalje hoće da bu-
de ne samo slušač Božje reči nego i njen izvršilac.
Sa bratom propovednikom crkve smo razgovarali o tome da ne želimo da napusti-
mo mesto evangelizacije dokle ne učinimo zavet sa Gospodom Isusom i to krštenjem
uronjenjem u vodu. Rekli smo mu da smo na Biblijskom institutu shvatili pravo zna-
čenje krštenja i da se vernik treba da krsti kao odrastao čovek. U sredu, 16. aprila or-
ganizovano je naše krštenje u jednoj baptističkoj crkvi u obližnjem selu. Shvatio sam
da je i pravoslavni sveštenik grešnik i da je na nebu velika radost i za jednog sveštenika
koji se vraća Gospodu.
U četvrtak smo se vratili u našu parohiju, ali su naši parohijani već čuli za naše krš-
tenje. Moj kum mi je to potvrdio i rekao je da će nas izbaciti iz crkve. U radnji, proda-
vačica me je gledala ljutito i prebacila mi kako sam mogao da se odreknem svete Bogo-
rodice, svetitelja, krsta, ikona, svih naših običaja...
Shvatio sam da će pritisak biti vrlo velik i zato sam se molio Gospodu da moja reak-
cija bude prikladna. U petak u dva sata poslepodne došao je ujak moje supruge, koji je
takođe bio sveštenik i savetnik u episkopiji u Karansebešu kao i protojerej iz Oravice,
moj direktni šef. Posle dugog razgovora, koji je protekao u miru, što je bio odgovor na
moju molitvu, zatražili su moju svešteničku odoru, ključeve od crkve kao i crkvena do-
kumenta. U parohijsku kuću su došli drugi sveštenici i zatražili da je napustim. Molio
sam ih za period od deset dana, ali su oni insistirali da to uradim odmah, istog trenut-
ka! Rekli su mi da izdajnik Pravoslavlja nema prava da spava u stanu koji pripada Pra-
voslavnoj crkvi! Naš komšija je u tom trenutku intervenisao i rekao da će nas on primi-
ti u svoju kuću da ne budemo izbačeni usred noći na ulicu! Još im je rekao i to da su
gori od komunista. To ih je pogodilo, pa su nam, posle kraćeg dogovora, dozvolili da se
za tri dana iselimo. Gospod je te noći bio na delu. Te noći su naša braća počela da dola-
ze u parohijsku kuću. Prvi je došao propovednik baptističke crkve iz sela i ponudio
nam svoju pomoć. Onda nas je đakon iste crkve pozvao da se preselimo u njegovu ku-
ću. Potom je došao i jedan policajac. Bio sam na tren uznemiren misleći da on dolazi
po službenoj dužnosti. Ustvari, policajac je bio vernik koji je takodje došao da pomog-
ne. Kada su svi otišli, pogledao sam na svoju suprugu, a potom smo zajedno zaplakali
od radosti. Kakvog velikog Boga mi imamo!
Sutradan kada se vest pročula i dosta sveta okupilo, svima sam govorio: Dobri ljudi,
ja ne želim da idem, hoću da ostanem sa vama, ali ono što nam je svima potrebno jeste
promena života. Ko želi da se pokaje, može to da učini i u našoj (pravoslavnoj) crkvi ali
ne kroz ispovedanje meni, nego pred Bogom, pred kim smo svi sagrešili. On je dobar i
pravedan i želi da nas očisti od svakog greha. A onda ako neko želi da sklopi zavet sa
Gospodom treba da ga primi verom kao Gospoda i Spasitelja. Ja ću od sada, dragi pri-
jatelji, propovedati samo iz Svetog pisma.
Među meštanima je nastala podela na one koji su želeli da ostanem, i na one koji su
bili protiv. Ukratko posle toga došla su braća iz Oravice i počela da utovaraju nameštaj
i ostale stvari iz dotadašnjeg našeg stana. Zatim je došao i moj (bivši) episkop. Izbacio
je svu braću iz stana i veoma lukavo mi ponudio da ostanem. Ja sam prihvatio, a on je
684
odgovorio da je to moguće jedino pod uslovom ako se odreknem zaveta koji sam sklo-
pio krštenjem u baptističkoj crkvi. Zahvalio sam se i rekao mu da ja to ne bih učinio ni
za šta na svetu zato što ne želim da budem neveran Bogu. Nakon toga sam optužen i da
sam opsednut demonom, a moja supruga je na sve to predložila da zajedno zapevamo
našu pesmu: „Odlučio sam da sledim Hrista“. Te subote pred Cvetnu nedelju, napustili
smo parohiju. Od tada više nisam oblačio svešteničku odoru a nisam ni odlazio na li-
turgiju. Nisam baš odmah mogao da poverujem da više nisam sveštenik, ali sam shva-
tio da mi je Gospod dao drugu službu, bolju, službu pomirenja ljudi sa Bogom. Braća iz
baptističke crkve su mi govorila da ne mogu da veruju sopstvenim očima u to da se
jedan pravoslavni sveštenik obratio Bogu. Ja sam im rekao da se mole da Bog dovede
do pokajanja i druge sveštenike, te da se što više ljudi iz našeg naroda obrati Bogu.
Od tada putujem širom zemlje, utvrđujem evanđeoske crkve i pozivam pravoslavne
vernike da sklope večni savez sa Gospodom Isusom, verujući u Njega isključivo i samo
na osnovu biblijskog otkrivenja, odbacujući sva kasnije uvedena učenja.
Svedočanstva bivših sveštenika Rumunske pravoslavne crkve preuzeta su (u skra-
ćenom obliku) iz časopisa ‘Scriptura sau Traditie’ na rumunskom jeziku, brojevi 1, 6, 7,
8; godina izdavanja 2009. O pomenutim ličnostima postoje podaci i na internetu, na
sajtu Wikipedia kao i na drugim internet portalima.
STYLIANOS I. CHARALAMBAKIS (1916-2009),

bivši sveštenik - jeromonah Grčke pravoslavne crkve
Apostol Pavle u Bibliji piše:

I Korinćanima 13:11: „Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, mislio sam kao dete,
zaključivao sam kao dete. A kad sam postao čovek, prestao sam s detinjarijama.“
Čovek dolazi na ovaj svet uronjen u neznanje i bez spoznaje, nesposoban da prepo-
znaje sebe ili svoju okolinu. Nerazdvojivo od njegove prirode je detinje neznanje. Kako
godine prolaze, po Božijoj milosti, čovek može da pređe iz neosetljivosti u osećajnost i
svesnost, iz neznanja u znanje. Takvim putem sam i ja prošao. Zaista, najpre sam po-
čeo da učim o sebi, svojoj prošlosti i vaspitanju, i vrednostima do kojih su držali moji
roditelji.
Oduvek sam posedovao jaka religiozna ubeđenja koje sam formirao pod uticajem
roditelja i učitelja. To me je još u mladosti naučilo da se bojim Boga. U to vreme, odlu-
čio sam da postanem monah, misleći da ću spasiti svoju dušu služeći Gospodu.
Iako sam u manastiru došao do saznanja da sam u stvari bio daleko od služenja Bo-
gu i spasenja moje duše, moji duhovnici su me još uvek smatrali pogodnim za svešten-
stvo. Trinaestog juna 1943. bio sam rukopoložen za sveštenika i ostao u sveštenstvu
Grčke pravoslavne crkve narednih 12 godina.
Ali, kako sam mogao da budem siguran da verujem u Božje istine a ne u religiozne
institucije i tradicije koje su ljudi dodavali tokom vekova? Kako sam mogao da znam
da nisam bio prevaren zajedno sa mojim roditeljima i drugima u mom društvu? Postoji
jedna stara grčka poslovica koja kaže: „Među ljudima najteže je upoznati sebe“. Ova
izreka svedoči i ukazuje da su ljudi u potpunom neznanju i da ne poznaju ni čovečju
prirodu a ni Božiju. Zbog toga, oni nisu doneli Bogu slavu koju On stvarno zaslužuje,
niti dali čast čoveku koje mu pripada. Neznanje je usadilo lažne doktrine u njihova sr-
ca, vodilo ih pogrešnim putem i varalo ne samo u pogledu života nego i u pogledu pra-
vog slavljenja Boga.
685
Iako nesvestan te činjenice, i ja sam se nalazio baš u takvom stanju. Ipak, zahvalju-
jući Bogu koji me nije ostavio da lutam u svom siromaštvom pogođenom duhu, pomoć
je došla. Dok sam proučavao Njegovu božansku reč, On mi je pokazao put kako da pos-
tanem sluga Duha a ne slova.
U Ev. po Mateju piše: „Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebes-
ko.“ Ove reči su zaista bile početak mog duhovnog putovanja. Gospod me je naučio da
silom Duha Svetog moram da oslobodim sebe svih oblika sebičnosti i ponosa, i da pos-
tanem kao pravedno i nevino dete. Otkrio sam istinito obožavanje/slavljenje (Jovan
4:24) i pravi poziv u životu (Matej 28:19, Marko 16:15) iznova i iznova proučavajući
Bibliju, kao rezultat svetla koju je božanski davalac svetlosti dao mom srcu.
Božja Reč je počela da radi u mom srcu i dala mi apsolutnu sigurnost da doktrine
koje smo nasledili od naših predaka, sa snažnim naglaskom na ispraznu formalnost i
rituale, nije naučavao ni Gospod a ni njegovi apostoli. Biblija nam kaže da je Bog Duh
(Jovan 4:24). Slavljenje i služenje Bogu moraju da se povinuju Njegovoj prirodi. Nara-
vno, materijalne stvari, kao što su crkveno posuđe, svešteničke odore i ostalo sprečava-
ju istinito obožavanje, zato što njihova materijalna priroda nikako nije slična Božijoj
duhovnoj prirodi.
Rana apostolska crkva nikada nije koristila religijske ceremonije i rituale onako ka-
ko ih koriste sveštenici Grčke pravoslavne crkve. Uopšte nisu koristili materijalne pre-
dmete (poput ikona, kandila, sveća, tamjana…) da bi izrazili ili preneli na druge svoje
bogopoštovanje. Umesto toga, vernici „bili su istrajni u apostolskoj nauci i zajednici, u
lomljenju hleba i u molitvama.“ (Dela 2:24).
Nakon što mi je Gospod otkrio ove istine, prestao sam da verujem u Grčku pravos-
lavnu tradiciju i usmena predanja. Naravno, kada me je moj episkop žigosao kao „jere-
tika“, počeo sam da se suočavam sa teškim progonstvima. Ipak, našao sam veliku ute-
hu u Božjoj reči jer me On nije ostavio da trpim iskušenja više nego što mogu (1. Kor.
10:13). Uvek sam sa odvažnošću ponavljao ohrabrujuće reči apostola Pavla: „Sve mogu
u onome koji me snaži.“ (Fil. 4:13).
Shvatio sam da moram da prođem kroz vatru kako bih učvrstio moj karakter i do-
kazao svoju lojalnost Bogu. Bio sam siguran da jedno jagnje, pod budnim Božijim
okom, neće biti pojedeno od vukova.
Ozbiljne stvari su počele da okupiraju moj um. Ne samo da ritualni način slavljenja
Boga nije bio u skladu sa Božjom rečju, nego ni sveštenstvo kao takvo nije trebalo više
da postoji. Žrtva našeg Gospoda je ukinula potrebu za starozavetnim sveštenstvom.
Žrtve koje su prinosili sveštenici Starog zaveta nagoveštavale su jedinstvenu Hristovu
žrtvu. Pošto je Gospod sam učinio tu žrtvu, moramo da prihvatimo da je sveštenstvo
bilo preneto na Njega. Ovu istinu Biblija naglašava u Jevrejima poslanici 7:23-25 i
9:12. Hristova smrt na krstu je bila dovoljna, prema tome potreba za sveštenicima je
otklonjena. Oni ne treba više da postoje jer se žrtve više ne prinose. Božja reč je jasna u
pogledu ovog učenja.
Poslanica Jevrejima 10:12-14: „Ovaj je, međutim, prineo samo jednu žrtvu za grehe
i zanavek seo s desne strane Bogu, i dalje čeka dok njegovi neprijatelji ne budu postav-
ljeni kao podnožje njegovih nogu. Jedno prinošenje je, naime, zauvek dovelo do savr-
šentsva one koji se osvećuju.“
Prema Bibliji, nema više potrebe za sveštenicima. Otkad je Hristos bio razapet na
krstu postoji „carsko sveštenstvo“ (1. Petrova 2:9) koje sačinjavaju svi oni koji veruju u
Iskupitelja Isusa koji „nas učini carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome“ (Otkrivenje
1:6)
686
Dalje, ljudi sveštenici ne mogu da oproste grehe, jedino Hristos može. On je bio žr-
tvovan kako bi opraštao grešnicima. Matej 9:6: „Sin čovečiji ima vlast na zemlji da op-
rašta grehe“. Spasenje se daje verom u iskupiteljsko delo koje je Hristos učinio na krs-
tu. Efescima 2:8-9: „Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, Božiji
je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali.“
Stoga, sveštenici nisu čuvari niti delioci božanske milosti. Pravoslavna dogmatika
nije u pravu kada tvrdi da sveštenici imaju autoritet da svezuju i razrešuju grehe (Ma-
tej 18:18). Pravoslavna crkva pogrešno tumači ovaj stih kada pripisuje ova ovlašćenja
sveštenicima. Novi zavet nigde ne spominje da su apostoli ikad koristili ovaj autoritet.
Oni nisu nikad pozvali ljude da dođu i priznaju svoje grehe njima. Autoritet vezivanja i
razrešenja koji je Gospod dao apostolima odnosio se na disciplinu u hrišćanskoj zajed-
nici.
Do trećeg veka posle Hrista hrišćanska crkva je smatrala sve vernike sveštenicima,
bez izuzetka. Svaki vernik pripada jednom i jedinom prvosvešteniku, Isusu Hristu. Ovo
je potvrđeno u pisanjima crkvenih otaca, npr. Tertulijana, Justina, Ireneja iz drugog
veka i Origena iz trećeg veka. Takođe i drugi dokumenti kao što su (Didache of the
Apostles = Apostolske pouke), Klementova poslanica i Polikarpova poslanica odnose
se samo na dva crkvena položaja/funkcije, naime, na episkopa ili starešinu, i đakona.
Jedino Poslanica Ignacija Antiohijskog (II vek) govori o sveštenicima i velikim svešte-
nicima. Balanos, profesor teologije, pisao je u svojoj Patrologiji (str. 48, 51, 52) da su
ove poslanice bile falsifikovane u IV i V veku posle Hrista. Ipak, Božja reč je jasna po
ovom pitanju, a šta kažu poslanice apostolskih naslednika nije toliko važno.
Sada kada sam imao više biblijskog razumevanja, morao sam da odbijem unapre-
đenje koje su mi moji pretpostavljeni ponudili. Sa mojom novopronađenom verom,
osećao sam da me Gospod poziva da napustim sveštenstvo koje je bila velika prepreka
u mom duhovnom napredovanju. Tražio sam oproštenje, kroz Hristovu krv, od mog
Boga i Oca za sve grehe koje sam počinio u svom životu, uključujući i one učinjene u
neznanju. Odmah sam podigao svoj glas, zahvaljujući Bogu za Njegovo dragoceno obe-
ćanje da se više neće sećati moje nepravednosti, grešnosti i slabosti.
Jevrejima 8:12: „Jer ću biti milostiv prema njihovim nepravdama i neću se više se-
ćati njihovih grehova.“
Napustio sam Grčku pravoslavnu crkvu u kojoj sam služio čitavih 12 godina i pos-
tao deo Evanđeoske crkve. Ali, ne da bih postao neprijatelj prethodnoj crkvi nego još
veći prijatelj. Kao protestant bio sam oslobođen tiranije episkopa koji su me prisiljavali
da vidim samo onoliko koliko su oni mogli da vide. Iz tog razloga mogao sam, kao grč-
ki građanin koji poštuje zakon, da podignem glas i pozovem svoje ranije kolege svešte-
nike na pokajanje – „Pokajte se i verujte u evanđelje“.
Postao sam sluga Božiji i to ne „ ...služitelj slova, nego Duha; jer slovo ubija, a Duh
oživljava“ (2. Korinćanima 3:6). Moj život je bio oslobođen mrtvih formalnosti. Držao
sam se reči koje je Gospod rekao Samarjanki: „Bog je Duh, i koji mu se mole treba da
se mole u duhu i istini.“ (Ev. po Jovanu 4:24).
***
Oni koji kritikuju Charalambakisa lažno tvrde da je on bio samo đakon i da je bio
lišen svešteničkog čina zato što se oženio. (Pravoslavna crkva dopušta da muškarci koji
su već u braku postanu đakoni i sveštenici. Ipak, ako je samac (monah) rukopoložen za
đakona ili sveštenika, onda je njemu zabranjeno da stupi u brak). Činjenica je da je
Charalambakis dostigao rang arhimandrita i bio poznat po imenu Serafim (On, kao
687
evandjeoski hrišćanin, nikada nije spominjao ovu raniju monašku poziciju u Pravosla-
vnoj crkvi iz razloga svoje poniznosti).
On nije bio lišen svešteničkog dostojanstva od svojih pretpostavljenih, odnosno nije
ekskomuniciran kao sveštenik. Baš naprotiv. Iz razloga svoga poverovanja u Hrista
Spasitelja na osnovu biblijskog otkrivenja, 14. februara 1955. godine dobrovoljno je
napustio sveštenstvo atinske crkve Svete Trojice u Ampelopiki. Nakon što je postao
običan građanin, posredstvom zajedničkog prijatelja upoznao je finu damu Stellu 28.
aprila 1955. god. Tri meseca kasnije, 28. avgusta 1955. god. oženio ju je u evandjeoskoj
Božjoj crkvi u Atini. Ceremoniju je izvršio tadašnji pastor crkve, Nikolas Zazanis. Cha-
ralmbakisov brak je trajao do njegove smrti 2009. godine.
Svedočanstvo bivšeg jeromonaha – arhimandrita Grčke pravoslavne crkve, kao i
ostale mnogobrojne materijale, možete da pročitate na grčkom jeziku na sajtu:
http://www.sporeas.com/
G. DOBROVOLSKIY,
bivši sveštenik Autonomne ukrajinske pravoslavne crkve
Svedočanstvo o uticaju Svetoga Duha i učenja Svetog pisma na život bivšeg pravos-
lavnog sveštenika Ukrajinske pravoslavne crkve G. Dobrovolskiy (tekst koji sledi)
predstavlja predgovor njegovoj knjizi.
Ova knjiga je istiniti dokument, lično svedočanstvo bivšeg Pravoslavnog sveštenika

koji je danas pastor jedne Evanđeoske Baptističke crkve.
Sveštenik G. Dobrovolskiy je ozbiljno i po svojoj slobodnoj volji proučavao evanđe-
lje i upoređivao Hristova naučavanja sa praksom Pravoslavne crkve. Tom prilikom je
uvideo veliku iskrivljenost i izvrtanje naučavanja evanđelja, koje je veoma lako razum-
ljivo kada se radi o pokajanju, nanovorođenju i spasenju grešnika.
Uočio je otpadništvo Pravoslavne crkve i nije više mogao da ostane njen član i služi-
telj. Od momenta svog nanovorođenja, odlučio je da napusti Pravoslavlje.
U ovoj knjizi, sa potpunom iskrenošću i jednostavnošću, autor analizira istaknuta
učenja Pravoslavnog katehizma, i ispituje ih u jasnom svetlu Svetog pisma. Ovo ispiti-
vanje je načinio uz direktnu Božiju pomoć, istovremeno gajeći velike simpatije prema
ljudima koji su ostali u okvirima crkve kojoj je nekada pripadao. On ne kritikuje pra-
voslavne vernike, ali im ukazuje na put spasenja prema učenju evanđelja; na put koji je
ostao nezamračen crkvenim doktrinama koje je stvorio čovek.
Duboko sam uveren da će ova knjiga biti veliki blagoslov za svaku osobu koja ozbi-
ljno razmišlja o verskim pitanjima i da će dovesti mnoge ljude Hristu kao njihovom
ličnom Spasitelju.
Zašto sam napustio Pravoslavnu crkvu?
Ovo pitanje muči i uznemirava mnoge moje prijatelje i poznanike koji su navikli da
me gledaju kao sveštenika Autonomne Pravoslavne crkve Ukrajine.
Za mnoge ljude, bilo je normalno da me vide kao sveštenika. Ali, sada kada više to
nisam, mnogi su me napustili, prekinuli naše odnose i beže od svakog susreta sa
mnom. Čak odbijaju da odgovore i na moja pisma. Osuđuju me kao izdajnika Boga i
Ukrajine. Neki su postavili podrugljivo pitanje: „Da li ćeš se preseliti u Moskvu?“
688
(Ukrajinska autonomna pravoslavna crkva se odvojila od Ruske pravoslavne crkve
1920. kad je Ukrajina pokušala da istupi iz Ruske imperije posle ruske revolucije 1917.
godine. Dobrovolskiyev komentar se odnosi na optužbu koja je glasila da se on vraća
Ruskoj pravoslavnoj crkvi (očito to nije bio slučaj!). Tenzije između Ukrajinske auto-
nomne crkve i Ruske pravoslavne crkve traju do današnjeg dana).
Ja ovo ne vidim kao tragediju, iako se loše osećam zbog naivnih ljudi koji imaju lo-
še mišljenje o meni. Oni izražavaju žaljenje i smatraju me „zalutalom ovcom“ koja će
„jednoga dana da se vrati u stado“. Ovi ljudi jednostavno ne shvataju ono što bi trebali.
Kada bi imali ispravno shvatanje, oni bi se, umesto da me osuđuju, radovali i sledili
moj primer.
Ne nameravam da ih osuđujem iako mi čine zlo. Sud pripada jedino Bogu. Ja jedi-
no preuzimam odgovornost da utvrdim i predočim im činjenicu da poseduju pogrešne
stavove o duhovnim stvarima. Ovo činim sa velikim žarom ali i bolom u srcu.
Moja je molitva Svemogućem Bogu da im otvori duhovne oči i dozvoli im da vide
Njegovu istinu onakvom kakva ona jeste: čista, sveta, nepromenjiva, oslobođena ljud-
skih izuma i iskrivljenosti. Moja je molitva da je oni vide, i na osnovu nje upoznaju
Istinitog i Živog Boga, Stvoritelja neba i zemlje i svih vidljivih i nevidljivih stvari. Ta-
kođe, želim da znaju da Bog ne zahteva službu ljudskih ruku, kao da ima bilo kakve
potrebe za njom, jer On poseduje sve stvari i nama daje sve što nam je potrebno za ži-
vot.
Gospod nam je dao svoje istine kroz izabrane proroke u Starom zavetu, a kasnije
kroz svog jedinog Sina, našeg Gospoda Isusa Hrista i svete apostole. Danas se objavlju-
je kroz Sveto pismo, inspirisano od Svetog Duha i korisno za poučavanje, kako bismo
mogli da sledimo stope apostola Pavla i kažemo: „A mi imamo um Hristov“. Bog želi
da u srcima imamo Hristovu ljubav za Njega i za naše bližnje. On želi ljubav koja je
sveta, nelicemerna, neprekidna i zagrejana zracima Sunca istine.
Kakav bi blagoslov bio za našu Ukrajinsku naciju kad bi se naše vođe posvetile i po-
sedovale ove kvalitete po Božjoj milosti! Sa ovakvim kvalitetima, one bi pokazale lju-
dima dobar primer i kroz njih bi Bog izlio obilan blagoslov i kišu milosti na sav svet.
Imam iskrenu želju da, uz Božiju pomoć, bacim svetlo na nekoliko pitanja u vezi
pravoslavnog bogosluženja, koje prosečan vernik-laik ne razume dovoljno. Prosečni
pravoslavni vernik nema pravo razumevanje šta jeste a šta nije ugodno Bogu. Da li Bog
možda sakriva svoje lice kako bi izbegao da gleda ili sluša ono što pred Njim predstav-
lja bogohuljenje?
Neka se čitalac ne uplaši. Bilo bi bolje za njega da pročita knjigu do kraja sa strplji-
vošću i ozbiljnošću. Takodje i da molitveno razmišlja o onome o čemu čita a potom
preuzme odgovarajuće korake.
Prema Svetom pismu, pravo bogosluženje mora da bude usredsređeno na Boga i
poslušnost Njegovoj nauci. Samo kad neko tako postupa, može zaista da slavi Boga po
Njegovoj volji.
U Pravoslavnoj crkvi ne postoji pravilno, Bogu ugodno, bogosluženje. Ono je daleko
od prave svetosti i duhovnosti.
Da bi osvetlili naučavanje Pravoslavne crkve koja je u sukobu sa naučavanjem Sve-
tog pisma, pokušaćemo da ispitamo nekoliko aspekata Pravoslavne službe, kojih ima
mnogo. Najvažnija od svih je služba slavljenja, koja se naziva Liturgija. Njena važnost
prevazilazi ostale. Počevši sa liturgijom, nastavićemo sa spomenima za žive i mrtve,
molitvom svetiteljima, različitim očišćenjima, čitanjem Svetog pisma, krštenjem, i na
kraju nekim dodatnim ritualima i tradicijama…
689
***
Celokupni tekst knjige bivšeg pravoslavnog sveštenika (sada propovednika baptisti-
čke crkve) G. Dobrovolskiy, koji obradjuje mnogobrojna pravoslavna verovanja i na
njih daje jasne biblijske odgovore, možete da pronadjete i pročitate na ruskom jeziku
na sajtu: http: /www.svetpisaniya.ru/.
690
BIBLIOGRAFIJA
Afera Pahomije, Biblioteka Pristup, Knjige Vranjske, Vranje 2004. god.

Benz, Ernst: Duh i život Istočne crkve; Izdavačko preduzeće „Svjetlost“’, Sarajevo 1991.
god.
Bulgakov, Sergij: Pravoslavlje, pregled učenja Pravoslavne crkve; Književna zajednica
Novog Sada, 1991. god.
Bulgakov, Sergije: Ikona i ikonopoštovanje, dogmatički ogled; Društvo Istočnik, Beo-
grad 1998. god.
Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve; Pravoslavlje i sekte – novoprotestantizam da-
nas i ovde II; Svetigora, Cetinje 1997. god.
Borović, Pavle: Biblijski priručnik arheoloških, geografskih i istorijskih pojmova I i II;
A. K. „Preporod“ – Beograd i „Znaci vremena“ – Zagreb, 1987. god.
Baletić, Milovan: Ispunjenje zavjeta ili Povratak Židova u zemlju Izraelovu; Globus,
Zagreb 1982. god.
Bjelajac, Branko: Sveto pismo u Srba; 2. izdanje, Alfa i Omega, Beograd 2003. god.
Besede, izbor iz svetskog besedništva; Kultura, 1967. Beograd.
Biedermann, Hans: Snaga i moć vjere; Založba Mladinska knjiga, Ljubljana – Zagreb
1991. god.
Brown, Ann: Obrana žene, feminizam i Biblija; Steppres, Zagreb 1996. god.
Vujaklija, Milan: Leksikon stranih reči i izraza; Prosveta, Beograd 1980. god.
Veronauka u kući: Pravoslavna verska čitanka; versko dobrotvorno starateljstvo, četvr-
to izdanje, Beograd, 1991. god.
Vukomanović, Milan: Sveto i mnoštvo, izazovi religijskog pluralizma; Čigoja štampa,
Beograd.
Vukomanović, Milan: Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista; Svetovi, Novi Sad 1996.
god.
Vasiljev, Leonid Sergejevič: Istorija religija istoka; Novo delo (Beograd-Prosveta), Be-
ograd 1987. god.
Vladika Nikolaj: Ohridski prolog; Glas Crkve – Šabac, 2000. god.
Vladika Nikolaj: Nacionalizam Svetog Save – Srbski narod kao Teodul; Ihtus hrišćan-
ska knjiga, Beograd 2002.
691
Woodrow, Ralph: Babilonska misterijska religija, Drevna i suvremena; Zajednica
kršćana, Čakovec 1991. god.
Dve hiljade godina hrišćanstva; I. A. „Vukan’s“, Beograd 2000. god.
Djurant, Vil: Istorija civilizacije, Doba vere, prvi deo, Narodna knjiga Alfa, Beograd
1998. god.
Đorđević, Dragoljub: Proroci „nove istine“, sekte i kultovi (Šta treba da znamo o novim
religioznim pokretima?); JUNIR, Niš 1998. god.
Đurđević, Ratibor: Tajni rušitelji jevrejstva i hrišćanstva, Ihtus hrišćanska knjiga, Beo-
grad 1996. god.
E. H. Broadbent: Jedna povijest Crkve; Zagreb 1989. god.
Episkop Nikolaj: Vera svetih; Katehizis Istočne pravoslavne crkve, četvrto izdanje, Ša-
bac 1988. god.
Episkop Inokentije: Zašto hrišćani praznuju nedelju a ne subotu; Biblioteka „Hrišćan-
skog dela“, knjiga XX, Skoplje 1940. god.
Ekman, Ulf: Židovi narod budućnosti; Havel publishing, Riječ života, Zagreb 1999.
god.
Elijade, Mirča: Vodič kroz svetske religije; Narodna knjiga Alfa 1996. god.
Epštein, Mihail: Novo sektaštvo; Aurora, Novi Sad, 2001. god.
Ilić, Veselin: Religija i kultura; Biblioteka Svet kulture, Prosveta, Niš 1995. god.
Ilić, Jevrem: O praznicima Pravoslavne crkve, Kraljevska državna štamparija, Beograd
1886. god.
Jović, Ranko: Sekte i lažni proroci; Negotin 1994. god.
Janjić, Sava: Ekumenizam i vreme apostasije; Sveti knez Lazar, Prizren 1995. god.
Judin poljubac, apostasija „Srpske pravoslavne crkve“; Svetogorska pravoslavna misi-
ja, Svetovaznesenjski manastir Esfigmen, Beograd 2004. god.
Jerotić, Vladeta i arh. Natanail (Lvov): Apokalipsis (Mala pravoslavna biblioteka); Sve-
tilo, bez godine i mesta izdavanja.
Jović, Momir: Rano hrišćanstvo na Balkanu; Prosveta, Niš 1994. god.
Jerotić, Vladeta: Staro i novo u hrišćanstvu; Izdavački fond Arhiepiskopije Beograd-
sko-karlovačke, Beograd 2000. god.
Jerotić, Vladeta: Vera i nacija; Ars Libri i izdavački fond Arhiepiskopije Beogradsko-
karlovačke, Beograd 2000. god.
Jovanović, Bojan: Duh paganskog nasleđa u srpskoj tradicionalnoj kulturi; Svetovi,
Novi Sad 2000. god.
James G. McCarthy: Evanđelje po Rimu; Baptistička crkva Emanuel i Teološka biblij-
692
BIBLIOGRAFIJA
ska akademija, Krapina 2004.
Karsavin, Lav: Sveti oci i učitelji crkve; rasvetljavanje Pravoslavlja u njihovim delima,
Biblioteka Bogoljublje, Zlatna grana, Sombor 1997. god.
Kolin Mekdanel i Bernhard Lang: Raj jedna istorija; Svetovi, Novi Sad, 1997. god.
Kon, Norman: Poziv na genocid; Matica srpska, bez godine izdavanja.
Kalezić, Dimitrije: Krsne slave u Srba; Narodna knjiga Alfa, Beograd 2000. god.
Knjiga Pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik 2003. god.
Kalvin, Žan: Nauk hrišćanske vere; Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski
Karlovci, Novi Sad 1996. god.
Luković, Zoran: Verske sekte, priručnik za samoodbranu; treće izdanje, Draganić, Be-
ograd 2000. god.
Luković, Zoran: Sekte, priručnik za samoodbranu, Draganić, Beograd 2003. god.
Longhammer, Joachim: Što će biti od ovoga svijeta; Riječi iskrene, Pušćine, Hrvatska
1996. god.
Milanković, Milutin: Kroz vasionu i vekove; Popularna naučna biblioteka, Izdavačko i
prometno a. d. Jugoistok, Beograd 1943. god.
Marković, Vasilije: Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji; drugo
presnimljeno izdanje, Lio, Gornji Milanovac 2002. god.
Mijač, Božidar: Odzivi i dozivi, Aktuelni crkveno-pastirski problemi; izdaje: Glavni
savez udruženog pravoslavnog sveštenstva SFRJ, Beograd 1974. god.
Mijač, Božidar: Ikona sveta slika; Partenon, Beograd 1997. god.
Marku, Ilija: „Makedonska crkva“, samotvorevina Skoplja, uloga Pape i Unije. Prizren
1994. god.
Milin, Lazar: Naučno opravdanje religije, Apologetika, knjiga 6, Crkva i sekte, Roma-
nov, Banja Luka 2001. god. (preslikano izdanje: Beograd 1986. god.)
Milin, Lazar: Hristov drugi dolazak; drugo nepromenjeno izdanje, Pravoslavlje, Beo-
grad, 1984. god.
Marinković, Živan: Najbolji vaspitač; zbirka vaspitnih primera, izdanje Sv. Arh. Sinoda
SPC, Beograd 1968. god.
Mandić, Ranko: Kanibal u srpskoj kući; satanističke sekte i njihovo delovanje u srp-
skom narodu, Izdavač: „Srpski Sion“ – Časopis pravoslavne Eparhije sremske -
Sremska Mitrovica, Beograd 1995. god.
Miz, Roman: Prvi ruski crkveni raskol; Novi Sad 1998. god.
Marković, Miroslav: Studije o religiji antike; Srpsko društvo za helensku filosofiju i
kulturu Jasen, Nikšić 2001. god.
693
Marjanović, Čedomir: Istorija srpske crkve; Biblioteka Lavirint, drugo dopunjeno iz-
danje, Beograd 2001.
Maksimović, Goran: Hrista razapinju, zar ne? (O međuhrišćanskoj toleranciji i položa-
ju protestantskih crkava u SRJ); Niš (Novi Sad: Ofset print) 1995. god.
Malicki, P.: Istorija hrišćanske crkve; prvi deo, Prva tri veka, izdanje knjižarnice Ra-
domira D. Đukovića, Beograd – Terazije, Beograd 1933. god.
Mekdauel, Džoš: I ne samo tesar; Sinod, Beograd 1992. god.
Nikoljin, Ivan: Pravoslavna apologetika; Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd
1934. god.
N. A. Kun: Legende i mitovi Stare Grčke; Dečja knjiga Beograd 1990. god.
Nig, Valter: Knjiga jeretika, Gutembergova galaksija, biblioteka Tragovi, Beograd
2004. god.
Od utopije do košmara; Pravoslavlje i sekte I, Svetigora, Cetinje 1997. god.
Obradović, Dositej: Sabrana dela I (1811. - 1961.); Prosveta, Beograd 1961. god.
Obradović, Dositej: Izabrani spisi; treće izdanje, Izdavačka radna organizacija Matice
Srpske, Novi Sad 1989. god.
Pravoslavna veronauka; Biblioteka „Glas Crkve“, Valjevo 1990. god.
Pajsije Hilandarac: Prepodobni Pajsije veliki; Manastir Svetog arhiđakona Stefana u
Slancima kod Beograda – metoh manastira Hilandara, Beograd 1989. god.
Posle smrti: Strašni sud (po viđenju Grigorija učenika sv. Vasilija Novog) i Povratak iz
onoga života (čudesno viđenje monahinje Evpraksije); Manastir Mileševa 1991. god.
Popadić, Dimitrije: Svetosavski primer kontekstualizacije evanđelja, Novi Sad 2002.
god.
Popović, Radomir: Vaseljenski sabori; odabrana dokumenta, treće dopunjeno izdanje,
Beograd 2002. god.
Prepodobni Justin Ćelijski: Dogmatika Pravoslavne crkve I-III; Izdaju: Zadužbina
„Sveti Jovan Zlatoust“ Ave Justina Ćelijskog i manastir Ćelije kod Valjeva, Beograd
2003. god.
Popović, Justin: Žitija svetih; Izdanje manastira Ćelije kod Valjeva, Beograd 1977. god.
Popović, Jevsevije: Opšta crkvena istorija sa crkvenostatističkim dodatkom; tomovi I i
II (preslikano izdanje), Sremski Karlovci, Srpska manastirska štamparija 1912. god.
Popović, Novak: Da li smo tolerantni; JUVS, Beograd 2001.
Pejašinović, Zoran: Cionistički pokret, od Bazelske do Balfurove deklaracije; Ars Libri,
Beograd 1997. god.
Pejgels, Elejn: Gnostička evanđelja; Rad, Izdavačka radna organizacija Beograd.
694
BIBLIOGRAFIJA
People and place in the Bible; Bible reference library, Copyright 1987. by Barbour and
Company, Inc. New Jersey. USA.
Rakić, Radomir: Biblijski rečnik; Zlatousti, Beograd, 2002. god.
Ranković, Ljubomir: Život srpske crkve; Biblioteka „Glas Crkve“, Valjevo 1989. god.
Rajs, Rudolf Arčibald: Čujte, Srbi! Čuvajte se sebe; Biblioteka Dosije, Beogradska knji-
ga, Partenon, Beograd 2006. god.
Religija i društvo, zbornik tekstova; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
1988. god.
Sedam stubova premudrosti; Istorija vaseljenskih sabora, (prvo izdanje, misionarski i
duhovni centar manastira Hilandara „Trojeručica“ Beograd 1998. god.), drugo iz-
danje, Beograd 2004. god.
Sveti vladika Nikolaj: Da li duša postoji? (Mala pravoslavna biblioteka); Svetilo, bez
godine i mesta izdavanja.
Sveti vladika Nikolaj: U šta veruju pravoslavni hrišćani - Svete tajne; Svetilo, bez godi-
ne i mesta izdavanja.
Simov, Dragan: Šta kaže Sveto pismo; priručnik za proučavanje Svetog pisma, Alfa i
Omega, Beograd 1996. god.
Stanojević, Stanoje: Istorija srpskoga naroda; Izdavačka knjižarnica Napredak, Beo-
grad 1926. god.
Stojković, Biljana Đurđević: Verske sekte – Leksikon; Narodna knjiga Alfa, Beograd
2002. god.
Stanković, Milka: Prometej sa Balkana, Život i delo Dositeja Obradovića; RO Borba,
OOUR „Dečja štampa“, Kekec 1989. god.
Simić, Dušan: Sadat: mir ili avantura; Politika, Beograd 1978. god.
Staniloje, Dimitrije: Pravoslavna dogmatika III; sa rumunskog preveo Episkop istoč-
noamerički Mitrofan, Sremski Karlovci 1997. god.
Svetlost sveta; treće izdanje, Monografija o svetoj zemlji povodom 2000 godina
hrišćanstva, Beograd 2001. god.
Sveti knez Lazar, časopis eparhije Raško-prizrenske, različiti brojevi.
Tolstoj, Lav Nikolajevič: Vaskrsenje, Nolit, Beograd 1967. god.
Tomović, Vasilije: Rat bogova i titana; NIO „Pobjeda“ OOUR Izdavačka djelatnost i
promet, Titograd 1987. god.
Tanasijević, Miroslav: Egipatska knjiga živih, Anijev papirus; Opus, Beograd 1996.
god.
Thomson, Alan: Crkvena povijest 3, 1500-1800, Novi pokreti; Baptistička teološka
695
škola – ETO, Dobra Vest, Novi Sad, bez godine izdavanja.
The Hebrew-Greek Key Study Bible; New american standard, AMG Publishers, Edited
by Spiros Zodhiates Th. D. Chattanooga, TN 37422. USA.
Ćorović, Vladimir: Istorija Srba; Publik – Praktikum, Zemun 2004. god.
Florovski, Georgije: Istočni oci IV veka; Bratstvo sv. Simeona mirotočivog, Vrnjačka
Banja, 1997. god.
Fedotov, Georgije: Svetitelji stare Rusije, Logos, Beograd 2005. god.
Florovski, Georgije: Hrišćanstvo i kultura, biblioteka „Ruski bogotražitelji“, Logos,
Ortodos, Beograd 1995. god.
Flavije, Josif: Judejski rat; Prosveta, Beograd 1967. god.
Foster, John: Crkvena povijest 1, 29-500, Počeci; Baptistička teološka škola – ETO,
Dobra Vest, Novi Sad, bez godine izdavanja.
Foster, John: Crkvena povijest 2, 500-1500, Opadanje i obnavljanje; Baptistička teolo-
ška škola – ETO; Dobra Vest, Novi Sad, bez godine izdavanja.
Hamman, A. G.: Rim i prvi hrišćani, svakodnevni život; Bukur BOOK, Beograd 1998.
god.
Horak, Josip: Baptisti, povijest i načela vjerovanja; Duhovna stvarnost, Zagreb 1989.
god.
Čedvik, Oven: Istorija reformacije; Dobra Vest, Novi Sad 1986. god.
Čajkanović, Veselin: Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, tomovi od I – V; Srp-
ska književna zadruga, BIGZ, Prosveta, Partenon M. A. M. Beograd 1994. god.
Šmeman, Aleksandar: Istorijski put Pravoslavlja; Mitropolija cetinjska, Atos, Bibliote-
ka: Putevi Pravoslavlja, Cetinje 1994. god.
Watke, Edward Jr.: Biblijske istine naše vjere, Pouke o osobitostima baptističkog vje-
rovanja; Prijevod Ivan Vrtarić, Izdavač: „Couriers for Christ“ 3030 East County Rd.
E, Oshkosh, WI 54904 – 9371, USA. Croatian.
696
SADRŽAJ
SVETO PISMO I SVETO PREDANJE .....................................11

ŠTA JE SVETO PISMO?..............................................................................................11
Božansko nadahnuće Svetog pisma....................................................................... 12
Bogonadahnutost jevrejskog kanona Starog zaveta.............................................. 13
Bogonadahnutost kanona Novoga zaveta ............................................................. 17
Kada je nastao Novi zavet i ko su njegovi autori? ................................................ 20
Postoji samo šezdeset i šest bogonadahnutih knjiga ........................................... 28
ŠTA JE SVETO PREDANJE? .....................................................................................32
Upotreba pojma „predanje“ u Novom zavetu .......................................................33
Poslanica Galatima ................................................................................................33
Poslanica Kološanima............................................................................................34
Prva poslanica Korinćanima..................................................................................34
Druga poslanica Solunjanima................................................................................35
Najcitiraniji stih .....................................................................................................36
Da li je sveto predanje starije od Svetog pisma? ...................................................38
BIBLIJSKO UČENJE O SPASENJU ...................................... 42

Zbog čega je potrebno spasenje? ...........................................................................42
Čovekova grešnost i Božija ljubav..........................................................................45
Bog je pokretač spasenja........................................................................................46
Predodređeni za večni život .................................................................................. 48
SPASENJE VEROM U DOBA STAROGA ZAVETA...................................................50
Spasenje kroz veru .................................................................................................50
Šta je spasonosna vera? ......................................................................................... 51
Pozvanje i opravdanje Avrama ..............................................................................52
Ko je bio Avram?....................................................................................................52
Božiji poziv upućen Avramu ..................................................................................54
„Koje je pak predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao te je i opravdao...“ ......55
Kakav je bio rezultat Avramovog opravdanja?......................................................56
Opravdanje verom u doba Zakona ........................................................................58
SPASENJE VEROM U DOBA NOVOGA ZAVETA ....................................................59
Hristos – Jagnje Božije ......................................................................................... 60
Hristos je ispunio stroge odredbe Božijeg Zakona................................................ 61
Zaključak ................................................................................................................64
PRAVOSLAVNO UČENJE O SPASENJU ............................... 65

KRŠTENJE KAO USLOV SPASENJA........................................................................67
697
Značaj krštenja u prvovekovnoj Crkvi ...................................................................69
Primeri krštavanja koja su činili apostoli ..............................................................70
Krštenje vodom kao duhovno rođenje .................................................................. 71
Rođenje od Boga ....................................................................................................72
Priroda duhovnog rođenja.....................................................................................73
Kum kao duhovni roditelj novokrštenog...............................................................74
Šta evanđelje govori o kumstvu? ........................................................................... 75
SPASENJE KROZ PRIČEŠĆE ....................................................................................76
Šta je Gospod rekao za vreme tajne večere?.......................................................... 77
Značaj i praktikovanje večere Gospodnje u ranoj Crkvi .......................................78
Da li su apostoli verovali u pretvaranje hleba i vina?............................................79
Duhovne istine iz VI poglavlja ev. po Jovanu....................................................... 80
SPASENJE KROZ ISPOSNIŠTVO ............................................................................ 84
Post u Svetom pismu .............................................................................................87
Primeri posta u Starom zavetu ............................................................................. 88
Primeri posta u Novom zavetu ............................................................................. 90
Ko su bili fariseji?................................................................................................... 91
Ko su bili Jovanovi učenici?...................................................................................92
Cepanje nove haljine da bi se zakrpila stara..........................................................93
Novo vino u starim mehovima...............................................................................94
Zaključak ................................................................................................................95
SEDAM SVETIH TAJNI ....................................................... 97

Poreklo učenja o sedam svetih tajni u Istočnoj crkvi ........................................... 98
Tajne koje su spomenute u Bibliji .........................................................................99
SVETA TAJNA KRŠTENJA......................................................................................100
Primeri spasenja nekrštenih osoba .....................................................................102
SVETA TAJNA MIROPOMAZANJA........................................................................106
Pomazanje uljem u Starom Zavetu...................................................................... 110
Isus iz Nazareta kao Pomazanik Svetog Duha......................................................112
Novozavetno pomazanje vernika Svetim Duhom ................................................112
SVETA TAJNA PRIČEŠĆA (EVHARISTIJE) ...........................................................115
SVETA TAJNA POKAJANJA (ISPOVESTI) ............................................................120
Poziv na pokajanje u Starom zavetu.....................................................................121
Poziv na pokajanje u Novom zavetu .................................................................... 122
Upotreba brojanice prilikom pravoslavne molitve ............................................. 124
„Kojima oprostite grehe - opraštaju im se.“ ........................................................ 126
SVETA TAJNA SVEŠTENSTVA...............................................................................130
Uloga starozavetnog sveštenstva ..........................................................................131
Simbolika starozavetnog bogoslužbenog sistema ............................................... 132
Sveto sveštenstvo u Novom zavetu...................................................................... 134
Zbog čega su svi hrišćani nazvani sveštenicima? ................................................ 137
Pravoslavno sveštenstvo u Novom zavetu? ......................................................... 138
698
SADRŽAJ
Apostolsko prejemstvo......................................................................................... 146
Bogoslužbena mesta i način bogosluženja .......................................................... 150
SVETA TAJNA BRAKA ............................................................................................ 157
SVETA TAJNA JELEOSVEĆENJA .......................................................................... 163
Pomazivanje i isceljivanje u Novom zavetu......................................................... 165
Zaključak ..............................................................................................................168
BLAŽENA MARIJA ILI CARICA NEBESKA?....................... 169

MARIJA U SVETOM PISMU ................................................................................... 169
Isusov i Marijin međusobni odnos .......................................................................171
MARIJA U SVETOM PREDANJU ........................................................................... 176
Rođenje presvete Bogorodice .............................................................................. 177
Vavedenje presvete Bogorodice ........................................................................... 179
Marijino večno devičanstvo ................................................................................. 182
Josifova deca u svetlu svetog predanja i Svetog pisma ....................................... 183
Istorijski momenat uvođenja učenja o Marijinom trajnom devičanstvu
u hrišćansku dogmu ........................................................................................188
Uspenje presvete Bogorodice .............................................................................. 193
Pagansko poreklo Majke Božije........................................................................... 197
Isusova majka Marija kao „carica nebeska“ ........................................................ 199
Ikone presvete Bogorodice (Nebeske carice) ..................................................... 200
Zaključak ..............................................................................................................201
HRISTOVO ROĐENJE – BOŽIĆ ......................................... 203

PRAVOSLAVNA VEROVANJA O HRISTOVOM ROĐENjU ................................. 205
Datum rođenja Isusa Hrista ............................................................................... 205
Poklonjenje mudraca pred bebom Isusom......................................................... 208
Pokolj nevine dece u Vitlejemu i okolini .............................................................210
Hronologija događaja prema Svetom pismu i svetom predanju ........................ 212
Susret „sv. Simeona Bogoprimca“ i proročice Ane sa bebom Isusom ................ 214
BOŽIĆNI OBIČAJI U SRPSKOM NARODU............................................................ 216
Tucindan .............................................................................................................. 216
Badnji dan ............................................................................................................ 218
Božić .................................................................................................................... 220
Polažajnik i džaranje po vatri ............................................................................. 220
Mirbožanje ...........................................................................................................222
Zaključak ..............................................................................................................223
VASKRSENJE HRISTOVO – USKRS .................................. 225

PRAVOSLAVNA PREDANJA O DOGAĐAJIMA VEZANIM ZA HRISTOVO
VASKRSENJE ..........................................................................................................229
Običaj farbanja jaja za Uskrs ...............................................................................229
Poreklo uskršnjeg četrdesetodnevnog posta .......................................................233
699
KRSNA SLAVA .................................................................. 237

Značaj krsne slave u srpskom Pravoslavlju (Svetosavlju)...................................239
Krsna slava u staroj srpskoj religiji ..................................................................... 241
Poštovanje krsta u staroj srpskoj religiji .............................................................242
Svetitelj kao zaštitnik domaćinstva .....................................................................243
Zaključak ..............................................................................................................243
POŠTOVANJE SVETIH IKONA .......................................... 245

POŠTOVANJE IKONA U PRAVOSLAVLJU..........................................................246J
Pravoslavno objašnjenje druge Božije zapovesti.................................................247
UČENJE SVETOG PISMA I IKONOPOŠTOVANJE .............................................. 248
Heruvimi u šatoru od sastanka i jerusalimskom hramu.................................... 250
Slika nebeske stvarnosti....................................................................................... 251
Kazivanje svetog predanja ...................................................................................253
Šta o ikonopoštovanju kaže crkvena istorija? .....................................................254
Zaključak ..............................................................................................................258
PRAVOSLAVNO MONAŠTVO ............................................ 261

Nastanak monaškog pokreta i vidovi njegove organizacije ................................ 261
Nastanak monaštva..............................................................................................262
Vidovi ili oblici monaškog života .........................................................................264
Uticaj nehrišćanskih ideja na postanak i razvoj monaštva .................................265
Šta Sveto pismo kazuje o monasticizmu?........................................................... 268
Posledice ispunjavanja strogih monaških zaveta ................................................270
Primeri seksualne neuzdržljivosti........................................................................272
Žene u muškim manastirima...............................................................................278
Neoženjeni episkopi............................................................................................. 281
Najtotalitarniji sistem na svetu .......................................................................... 284
Kako pravoslavni objašnjavaju poreklo ovih strogih pravila? ............................287
ŽITIJA SVETIH ................................................................. 293

Žitije prepodobnoga Pajsija .................................................................................294
Žitije sv. velikomučenika Georgija pobedonosca ............................................... 299
Svetitelji i životinje...............................................................................................301
Svetiteljski primeri samomučenja radi spasenja................................................ 302
Stolpnici .............................................................................................................. 303
Svetitelji koji su čeznuli za mučeništvom ............................................................305
Jurodivi Hrista radi .............................................................................................310
Svetiteljski podvizi kao primeri srpskoj omladini............................................... 315
Još neka korisna uputstva za srpske domaćine................................................... 316
Zaključak .............................................................................................................. 316
700
SADRŽAJ
POŠTOVANJE SVETITELJA ...............................................317

Kako pravoslavni dokazuju biblijsku ispravnost ovog svog verovanja? ............. 318
Učenje svetog predanja o poštovanju svetitelja ..................................................323
Poštovanje svetih moštiju ................................................................................... 328
Da li mrtvi zaista mogu biti neraspadljivi?..........................................................332
Poštovanje svetih relikvija ...................................................................................337
Čudotvorne ikone i relikvije.................................................................................346
ŽIVOT POSLE SMRTI ........................................................ 355

Verovanje u zagrobni život u Starom zavetu .......................................................355
Paganska verovanja o zagrobnom životu i Božija upozorenja izrailjskom
narodu............................................................................................................. 360
Verovanje u zagrobni život u Novom zavetu .......................................................363
Korišćenje pojma „ad“ u Novom zavetu ..............................................................365
Da li ljudsko biće posle smrti spava snom bez snova? ....................................... 368
Stvarno stanje umrlih pred Gospodom ...............................................................369
PRAVOSLAVNO UČENJE O ZAGROBNOM ŽIVOTU............................................ 371
Molitve za umrle .................................................................................................. 371
Apokrifna literatura i molitve za umrle............................................................... 375
Učenje o vazdušnim mitarstvima ........................................................................376
San prepodobnog Grigorija .................................................................................378
Parastosi (pomeni za mrtve)................................................................................385
Ostala viđenja i snoviđenja ................................................................................. 388
Anđeoske greške i usmrćivanje pogrešnih osoba............................................... 388
Viđenja rajskog života i paklenih muka grešnika............................................... 390
Ostala čudesna viđenja ........................................................................................392
Zaključak ..............................................................................................................393
DRUGI HRISTOV DOLAZAK I VASKRSENJE MRTVIH...... 395

Starozavetna proročanstva o dolasku Mesije (Hrista) ........................................395
Izrailjsko iščekivanje božanskog cara - Mesije....................................................396
Odlaganje ispunjenja nekih proročanstava .........................................................397
BIBLIJSKO UČENJE O DRUGOM DOLASKU ISUSA HRISTA............................ 402
Drugi Hristov dolazak i izrailjski narod ............................................................. 402
Isusova proročanstva o razorenju Jerusalima i hrama ...................................... 404
Ispunjenje pomenutih proročanstava ................................................................ 405
Gušenje Bar-Kohbinog ustanka.......................................................................... 406
Izrailj u rasejanju .................................................................................................407
Povratak Jevreja u zemlju Izrailjevu ................................................................... 411
Jevrejski cionistički pokret .................................................................................. 412
Osnivanje moderne države Izrael ........................................................................ 414
Izraelsko – arapski ratovi .................................................................................... 415
Ispunjenje sedamdesete Danilove sedmice......................................................... 416
701
Drugi Hristov dolazak i misija novozavetne Crkve ............................................ 420
Vaznesenje novozavetne Crkve............................................................................ 421
Jagnjetova svadba i dolazak u nebeskoj slavi......................................................424
PRAVOSLAVNO VEROVANjE O DRUGOM HRISTOVOM DOLASKU I
VASKRSENjU MRTVIH...........................................................................................427
VASELJENSKI SABORI ..................................................... 437

Prvi (apostolski) crkveni sabor u Jerusalimu......................................................437
Sukob pravovernog hrišćanstva sa gnosticizmom ..............................................443
PRVI VASELJENSKI SABOR i razlozi koji su do njega doveli.............................. 449
Nastanak arijanstva i njegovo širenje................................................................. 450
Zasedanje Prvog vaseljenskog sabora.................................................................. 451
Dešavanja između I i II vaseljenskog sabora.......................................................452
DRUGI VASELJENSKI SABOR ...............................................................................456
TREĆI VASELJENSKI SABOR ................................................................................ 461
Treći vaseljenski sabor i pravoslavno učenje o Bogorodici .................................465
Važna pravoslavna verovanja o Isusovoj majci Mariji ........................................467
Blagodatna – Marijino nebesko ime?................................................................. 469
Kakvo je biblijsko značenje izraza: „Blagoslovena si ti među ženama“? ............474
RAZBOJNIČKI CRKVENI SABOR .......................................................................... 477
ČETVRTI VASELJENSKI SABOR .......................................................................... 480
PETI VASELJENSKI SABOR.................................................................................. 482
Spor o Origenovoj ortodoksiji i Tri poglavlja ..................................................... 486
ŠESTI VASELJENSKI SABOR ................................................................................ 489
SEDMI VASELJENSKI SABOR ...............................................................................492
Argumenti istočnih episkopa protiv ikonopoštovanja ....................................... 494
Prvi sabor o ikonopoštovanju 754. godine ..........................................................495
ZASEDANJE SEDMOG VASELJENSKOG SABORA ..............................................497
Događaji nakon održavanja sabora .................................................................... 498
Neuspela odbrana učenja o ikonama tokom burnog perioda VIII i IX stoleća . 500
Pogrešno tumačenje Svetog pisma, crkveno predanje i neznabožačka
filozofija kao kamen temeljac ikonoslikarstva i ikonopoštovanja ................. 502
Pogrešno tumačenje Svetog pisma ..................................................................... 502
Kazivanje crkvenog predanja...............................................................................505
Snažan uticaj neznabožačke filozofije na ustanovljavanje doktrine o
ikonopoštovanju ..............................................................................................507
Opšti zaključak.................................................................................................... 508
PROGONJENA CRKVA .......................................................513

Lažna svedočanstva izrečena o Gospodu Isusu Hristu ....................................... 514
Progonstvo prvovekovne apostolske Crkve ......................................................... 516
Progoni hrišćana od strane paganskog Rima ......................................................522
702
SADRŽAJ
CRKVA KOJA PROGANJA ................................................. 525

Genocid nad nepravoslavnim Srbima u srednjevekovnoj Srbiji .............................529
UGROŽAVANJE LJUDSKIH PRAVA I DISKRIMINACIJA VERSKIH
MANJINA U SRBIJI ................................................................................................536
Mnogi lažni svedoci dođoše .................................................................................539
Ispiranje mozgova – sluđivanje naroda ..............................................................542
Lovci na duše (Verske sekte – Leksikon) ............................................................542
Verske sekte – priručnik za samoodbranu ..........................................................549
Pravoslavlje i sekte I (izdanje Svetigore).............................................................559
Pravoslavlje i sekte II (izdanje Svetigore) ...........................................................562
Ostala literatura ...................................................................................................567
Diskriminacija malih verskih zajednica preko medija i javnih glasila .............. 568
Posledice verske diskriminacije i dezinformisanja građana Srbije i Crne Gore .576
Zaključak ..............................................................................................................585
PRAVOSLAVLJE KAO IZVOR SAVREMENOG

SEKTAŠTVA ...................................................................... 587
RASKOLI U PRAVOSLAVNIM CRKVAMA............................................................ 588
Raskol u vaseljenskom Pravoslavlju nastao usled uvođenja reformisanog
„novojulijanskog“ kalendara............................................................................... 588
Poreklo starog (julijanskog) kalendara .............................................................. 588
Usvajanje kalendara Milutina Milankovića......................................................... 591
Prihvatanje reformisanog kalendara i raskol u Grčkoj pravoslavnoj crkvi ........595
Raskol u Ruskoj pravoslavnoj crkvi i osnivanje Ruske zagranične crkve...........601
Raskol u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi............................................................... 603
Raskoli u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) ....................................................... 605
Osnivanje Makedonske pravoslavne crkve (MPC)............................................. 606
Formiranje i razvoj Ohridske arhiepiskopije ......................................................607
Američki raskol u SPC ......................................................................................... 612
SEKTE NASTALE U KRILU PRAVOSLAVLJA ....................................................... 615
Zaključak ..............................................................................................................622
ČUVAJTE SE LAŽNIH PROROKA ...................................... 625

ĐAVOLSKA OBMANA IZRAILJSKOG NARODA ...................................................627
Na čemu su Izrailjci temeljili ovakvo uverenje?................................................. 628
Rušenje prvog lažnog temelja............................................................................. 628
Rušenje drugog lažnog temelja........................................................................... 630
Rušenje trećeg lažnog temelja ............................................................................ 630
Popularnost lažnih i odbacivanje pravih Gospodnjih propovednika u
doba novozavetne Crkve..................................................................................633
Ko su lažni proroci u novozavetnom hrišćanstvu?..............................................634
Osobine i načini delovanja lažnih učitelja ...........................................................635
703
KO SU EVANĐEOSKI HRIŠĆANI? ..................................... 637

ISTORIJA PRAVE HRISTOVE CRKVE (do XVI stoleća) ...................................... 638
Montanisti........................................................................................................... 640
Novacijani ............................................................................................................642
Donatisti...............................................................................................................642
Pavlikijani ........................................................................................................... 644
Bogumili ...............................................................................................................647
Albigenzi.............................................................................................................. 650
Valdenžani i siromasi iz Liona............................................................................. 651
Džon Viklif i lolardi ..............................................................................................652
Jan Hus i Moravska braća ...................................................................................655
HRISTOVA CRKVA POSLE XVI VEKA...................................................................657
Neuspeli pokušaj reformacije pravoslavnog hrišćanstva ................................... 664
Rasprostranjenost prave Hristove Crkve i njene aktivnosti na početku XXI
stoleća ...............................................................................................................665
ISTINA KOJA OSLOBAĐA ................................................. 669

Dumitru Kornilesku (Dumitru Cornilescu), bivši sveštenik Rumunske
pravoslavne crkve ................................................................................................670
Tudor Popesku (Tudor Popescu), bivši sveštenik Rumunske pravoslavne crkve...674
Josif Trifa (Iosif Trifa), bivši sveštenik Rumunske pravoslavne crkve ...................676
Daniel Cristian Florea, bivši sveštenik Rumunske pravoslavne crkve....................679
Stylianos I. Charalambakis (1916-2009), bivši sveštenik - jeromonah Grčke
pravoslavne crkve .................................................................................................711
G. Dobrovolskiy, bivši sveštenik Autonomne ukrajinske pravoslavne crkve......... 688
BIBLIOGRAFIJA ............................................................... 691
704

Pravoslavlje, LATINICA, Konacna Verzija Pred Stampanje

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Pravoslavlje, LATINICA, Konacna Verzija Pred Stampanje

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

PRAVOSLAVLJE OBASJANO EVANĐELJEM

ISPRAVLJENO I DOPUNJENO IZDANJE

Štampa: Curent, Beograd

Recenzent: prof. dr Dragoljub B. Đorđević

Ukoliko nije drugačije naznačeno, u ovoj knjizi je korišćeno Sveto pi-

Svrha pisanja ovog poglavlja je argumentovano dokazivanje ispravnosti verovanja

ŠTA JE SVETO PISMO?

Božansko nadahnuće Svetog pisma

U upravo navedenom novozavetnom tekstu, jedan od prvih Hristovih učenika, ap.

Bogonadahnutost jevrejskog kanona Starog zaveta

Bogonadahnutost kanona Novoga zaveta

1 2. posl. Solunjanima 2:1-3. Naglasak moj.

Kada je nastao Novi zavet i ko su njegovi autori?

1 Sveto pismo u Srba, str. 23-24. Naglasak moj.

1 Ev. po Jovanu 2:18-21. Naglasak moj.

Postoji samo šezdeset i šest bogonadahnutih knjiga

1Verovatno se rukovodeći devizom da „u njima nema ničeg jeretičkog“.

1 Isaija 40:6-8. Naglasak moj.

zakona nestati, dok se sve ne zbude.“

ŠTA JE SVETO PREDANJE?

„Sveto predanje obuhvata:

I Nikeji 325. g. sa 318 svetih otaca,

Upotreba pojma „predanje“ u Novom zavetu

1 Na istom mestu, str. 22, 24.

Prva poslanica Korinćanima

Druga poslanica Solunjanima

Da li je sveto predanje starije od Svetog pisma?

1 Autor misli na usmeni i pisani oblik predanja.

1 Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 92-93. Naglasak moj.

Zbog čega je potrebno spasenje?

„Slavu Božiju kazuju nebesa,

1 Knjiga proroka Isaije 14:12-15. Naglasak moj.

Čovekova grešnost i Božija ljubav

1 1. Mojsijeva 3:15. Naglasak moj.

Bog je pokretač spasenja

1 1. Mojsijeva 6:5-13. Naglasak moj.

Predodređeni za večni život

1 1. Carevima 18:27-29. Naglasak moj.

SPASENJE VEROM U DOBA STAROGA ZAVETA

Spasenje kroz veru

1 Poslanica Rimljanima 8:28-30. Naglasak moj.

Šta je spasonosna vera?

1 Jevrejima 11:4-7. Naglasak moj.

Pozvanje i opravdanje Avrama

1 2. poslanica Petrova 1:1, 3-4. Naglasak moj.

1 Navedeno prema: Encyclopaedia Encarta, deluxe 2000, izdanje na CD-R, „UR“.

Božiji poziv upućen Avramu

1 1. Mojsijeva 11:31-32. Naglasak moj.

„Koje je pak predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao te je i

1 Poslanica Rimljanima 4:18-22. Naglasak moj.

Kakav je bio rezultat Avramovog opravdanja?

1 Poslanica Jevrejima 11:17-19. Naglasak moj.

Opravdanje verom u doba Zakona

1 Vidi ponovo: Posl. Rimljanima 4:1-8, 16-22; kao i 3:28.

SPASENJE VEROM U DOBA NOVOGA ZAVETA

1 Posl. Rimljanima 7:12, 14, 21-24. Naglasak moj.

Hristos – Jagnje Božije

1 Ev. po Jovanu 1:29.

Hristos je ispunio stroge odredbe Božijeg Zakona

1 Ev. po Mateju 5:17-18.

Veličanstvene posledice Hristove zameničke žrtve

1 2. posl. Korinćanima 5:21.

„Gospodnji se utabori anđeo