Кад млидија умрети –

Бранко Радичевић

Тема песме је мисао о смрти и мотив растанка са животом. Ова заокупљеност растанком
од живота двадесет једногодишњег младића није песничка поза: иако је мотив савремен, код
Радичевића је потекао из стварности породичне трагедије. Мајка му је умрла од туберкулозе док
је још био дете, сестра му је умрла у шестој години живота, брат Стеван је умро 1845. године, када
је и настала песма Кад млидија умрети. Све то условило је да песника обузме предосећање
болести и смрти.
У овој песми је сав Бранко Радичевић са својим кључним мотивима (болест, растанак,
смрт, живот и његове лепоте, стварање) и доминантним осећањима и расположењима (љубав
према природи и животу, усхићеност лепотама живота, елегична осећања сете и туге).
У првој поетској целини садржане су две песничке слике које се налазе у упоредном
односу: природа (јесен) и лирски субјект (болест). Прва несничка слика предочава природу, оно
што је изван лирског субјекта:

Лисје жути веће по дрвећу,

лисје жуто доле веће пада;
зеленога више ја никада
видет нећу.

То је слика природе у умирању. Она је сведена на само један детаљ: лисје на дрвећу. Овај
детаљ се јавља у два стиха, али у две варијанте. У првом стиху је веза субјекта и предиката ЛИСЈЕ
ЖУТИ, субјект је изложен процесу који траје (жути) у времену: лишће лагано жути, губи животне
сокове, постаје беживотно лисје. У другом стиху је веза субјекта и атрибута у епитетској функцији
ЛИСЈЕ ЖУТО - епитет указује на коначност, на завршен процес губљења животних сокова, на
онемоћалост која га одваја од гране и оно пада (мртво је). Сваки стих је реченица, али је њихова
садржина у узрочнопоследичној вези: у првом је глагол ЖУТИ који означава процес, у другом је
придев ЖУТО који означава последицу процеса. Између процеса и последице стоји неодређени
временски интервал који сугерише трајање, дуг процес умирања природе, а зато што траје, он
пада тешко, емотивни моменат је овде сугерисан узрочнопоследичном везом двеју елементарних
слика. Епитет ЖУТО налази се у инверзивком положају: природно је "жуто лисје". Инверзивни
положај је изнуђен местом субјекатско предикатске синтагме "лисје жути" претходнога стиха. Ако
посматрамо ове две синтагме у поетском и логичком поретку, приметићемо разлике и разлоге
зашто је песник тако поступио:

ЛИСЈЕ ЖУТИ ЛИСЈЕ ЖУТИ

ЛИСЈЕ ЖУТО ЖУТО ЛИСЈЕ.

У поетском поретку успостављен је природан след којим је сугерисан процес и трајање:

оно што је започето у првој елементарној слици наставља се у другој. У логичном поретку настаје
прекид природног следа, долазак епитета на прво место у стиху делује као удар, изненађење; он
удаљава другу елементарну слику од прве. Постоји још један разлог: поетским поретком
остварена је еуфонија (милозвучност), а анафором је наглашено лагано умирање природе.
Еуфонији посебно доприноси облик ЛИСЈЕ место ЛИШЋЕ: ШЋ сугерише снагу, енергију; СЈ
сугерише слабост, нежност, крхкост. С друге стране, избегава се какофонија ШЋ и Ж (ЛИШЋЕ
ЖУТИ, ЖУТО) и омекшава израз у складу са физичким и емотивним стањем лирског субјекта.
Стиховима "зеленога више ја никада/видет нећу" уведен је лирски субјект (ЈА) кроз чију је визуру
(поглед) предочена суморна слика јесени и умирање природе, али је уведен и средишњи мотив
песме: растајање са животом. Ови стихови чине једну синтаксичкоинтонациону целину: мисао
није завршена у трећем стиху ("зеленога више ја никада") него је део смисаоне целине пренет у
четврти стих који смисао доводи до краја ("видет нећу"). Овим поступком опкорачења изражено је
душевно стање лирског субјекта: преломом смисаоне целине (реченице) на два стиха, десетерац и
четверац, предочено је субјектово сазнање да он неће дочекати пролеће. Стихом "видет нећу"
исказана је коначност, али разлог те коначности није познат, само је наговештен, што упућује на
стихове који следе. И овде је инверзијом поретка речи у реченици (стиху) остварен изванредан
уметнички ефекат: придев ЗЕЛЕНОГА дошао је на почетак стиха, испод анафорског пара претходна
два стиха:

ЛИСЈЕ ЖУТИ
ЛИСЈЕ ЖУТО
ЗЕЛЕНОГА

Тиме је остварен снажан контраст жуте и зелене боје, смрти и живота, а тиме је наглашена и
емотивна тензија. Стихови "зеленога више ја никада/видет нећу" чине спону између две слике
прве поетске целине (строфе), они су наговештај објашњења што лирски субјект неће више видети
зелено лишће. Тиме су ови стихови и увод у све наредне песничке слике, које су само илустрација
(развијање) мотива растанка од живота.

Друга песничка слика предочава стање у коме се налази лирски субјект:

Глава клону, лице потавнило,

боловање око ми попило,
рука ломна, тело измождено
а клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Успостављен је паралелизам стања природе и стања лирског субјекта: у природи је

умирање и нестајање живота; лирски субјект је сломљен болешћу. Ритам ових стихова одражава
слабашност тела, спори дах болесног човека, лагано нестајање снаге. Овакав ритам остварен је
различитим језичким и версификацијским средствима. Први стих састоји се из две синтаксичке
целине (реченице) - сваки полустих је реченица за себе, а оне су у напоредном односу, асиндетски
повезане (без везника) што цезури даје дужину и застој у ритму (паузу): то сугерише испрекидани
дах болесника. Исту структуру има и исту сугестију изазива и трећи стих. Спори ритам поседује
десетерачки стих са цезуром после четвртог слога (4//6); исти ефекат остварује и асонанца
(учесталост истога вокала) у стиху "боловање око ми поило". Све појединости су градацијски
поређане и из детаља у детаљ предочава се појачавање изнемоглости и слабости - КЛОНУ,
ПОТАВНИЛО, ПОПИЛО, ЛОМНА, ИЗМОЖДЕНО, КЛЕЦА, СЛАБАЧКО. Све то појачава предосећање
смрти и води закључку: "Дође доба да идем у гроба" - паралелна рима ОБА ОБА (у средини и на
крају стиха) злослутно одзвања и буди неизмерни бол. Очигледан је паралелизам краја ових двеју
слика: у обема је закључак исти - "никада видет нећу", "дође доба..."
Сазнање да "дође доба да идем у гроба" подстиче лирског субјекта да се врати у прошлост
свога живота и поново сагледа све оно што је било лепо и било вољено. То је садржина друге
поетске целине која представља и засебну песничку слику са много појединости. Ова слика је у
снажном контрасту према претходним двема сликама: овде је сва лепота бујнога живота, онде је
била слика нестајања живота. Субјект се опрашта:
Збогом, житку, мој прелепи санче!
Збогом, зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају,
ја сад морам другом ићи крају!

Ова развијена апострофа (обраћање животу, зори, дану и свету, дакле све апстрактни
појмови) дата је у градацијском поретку: ЖИТАК, ЗОРА, ДАНАК, СВЕТ - појединости су поређане од
појединачног ка општем, од најмањег (живот појединца) до највећег (свет, живот човечанства).
Облици вокатива мало подижу интонацију, али успоравају ритам јер се јавља велики број запета,
које намећу застој у ритму казивања, сасвим у складу са израженим осећањем туге због растанка.
Интонација дочарава неизмерну љубав према свему ономе од чега се лирски субјект опрашта, а
употребљене речи одмила (ЖИТКУ, САНЧЕ, ДАНЧЕ), које поседују мекоту тепања, сугеришу велику
љубав према свему ономе што је било лепо у животу. То наглашава и контраст у сваком од прва
три стиха строфе, на почетку је "збогом", а потом следе нежне и умилне речи којима се именује
оно што се волело у животу. Анафора "збогом", трипут поновљена, изражава болесников уздах
што мора да се опрашта од свих лепота живота. У следећим стиховима уздах је још дубљи, али је
још већи и занос проживљеним:

О, да те тако ја не љубљах жарко,

још бих глед 'о твоје сунце јарко,
слуш 'о грома, слушао олују,
чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извору
мог живота вир је на увиру!

Док је ритам у првом делу ове строфе врло спор у складу са израженим осећањима сете и
туге, у другом делу строфе он постаје живљи: динамици ритма доприносе осећања одушевљења и
усхићења проживљеним. Док се у првом делу строфе јавља само један глагол (ИЋИ), овде се јавља
већи број глагола: ЉУБЉАХ, ГЛЕД'0, СЛУШ'0, СЛУШАО, ЧУДИО. Целу слику обасјава светлост:
ЗОРО, БЕЛИ, ДАНЧЕ, ЖАРКО, СУНЦЕ, ЈАРКО, ИЗВОРУ, РЕЦИ, ВИР. Дан и сунце, дакле светлост и
живот, права су тема свега певања Бранка Радичевића; он не пева о ноћи, тами и мраку као
темама: речи НОЋ, ТАМА или сличне само повремено се јављају као симболи али не и као
предмет певања. Радичевић је окренут светлости и животу, јер живот изузетно воли, код њега има
сетних тонова који су проистекли из неких животних ситуација, али нема песимизма, младалачкој
поезији каква је Радичевићева не леже песимистички тонови и расположења. Код њега се може
јавити уздах ("О, да те тако ја не љубљах жарко") па и крик ("О, песме моје, јадна сирочади") али је
то само у том тренутку у коме се јавља мисао о растанку. Да је то тако казује и чињеница да је цела
песма написана у десетерцу а само су два наведена стиха једанаестерци - они су изузетак као што
је, у свем одушевљењу изузетно расположење исказано у ова два стиха. Наравно, има још један
изузетак ("Зеленога више ја никада видет нећу", дошло је до опкорачења и настанка четверца) али
и он је израз снажног осећања туге. То осећање туге градацијски је поређано: слабашан дах
(четверац), уздах (једанаестерац) и крик (једанаестерац).
Трећа поетска целина (трећа строфа) чини четврту песничку слику,опраштање од
стваралаштва:
О, песме моје, јадна сирочади,
децо мила мојих лета млади.
Хтедох дугу да са неба свучем,
дугом шараном да све вас обучем,
да накитим сјајнијем звездама,
да обасјам сунчевим лучама...
Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
а сунашце оно огрејало,
и оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља,
у траљама отац вас оставља.

Опраштање од песама је средишњи мотив ове строфе и песничке слике и он уоквирује

слику, два прва стиха и два последња чине смисаону целину и језгро строфе, а оно што је између,
предочено као хтење (намера) и неиспуњење, само су допунски мотиви. Лирски субјект је желео
да песме обуче у богатство дугиних боја, накити звездама и обасја сунчаним лучама све је јарко
светло, богато преливима боја, топло. Све је то нестало па он своје песме "у траљама" оставља.
Иако је песма испевана неколико година пре него су се појавили први знаци туберкулозе, она је
сведочанство како песник снагом своје визије може да наслути блиску смрт и растанак од живота
и стварања. За песника је поезија остварење сопственог духа а занос стварања је врхунац
животног заноса. Зато је овај растанак пао тешко а бол због растанка од недовршених песама
достигао изузетну емотивну снагу: овде је он достигао врхунац. То градацијско кретање ка
кулминацији емотивних стања изванредно је уметнички мотивисано поетским појединостима и
остварено језичким и версификацијским средствима: завршетак сваке слике своди се као синтеза
на један стих, та синтеза у трећој строфи садржана је у два завршна стиха; емотивни раст оставио
је траг на структуру строфе, у свакој следећој строфи повећава се број стихова: 9,10, 12; завршна
слика је најоптималнија по узлету хтења и паду у неоствареност, са поетског неба међу дугама,
звездама и сунчевим лучама, спушта се у неоствареност предочену исказом "у траљама отац вас
оставља".

ЈЕЗИК песме Кад млидија умрети је богат и сликовит, са осећањем за нијансе које се
остварују архаизмима, епитетима, речима одмила, али и коришћењем песничке слободе.

АРХАИЗМЕ, застареле речи, које више нису у употреби, песник ће упоребити свесно јер оне
најбоље одговарају исказаним осећањима и атмосфери која се слика: ЛИСЈЕ, ПОТЛВНИЛО,
МЛИДИЈАХ, ЖИТКУ. Ако би се ове речи замениле оним облицима који су данас у употреби, песма
би много изгубила у стилу и изражајности.
РЕЧИ ОДМИЛА карактеристичне^ су за певање Бранка Радичевића, као и ДЕМИНУТИВИ: овим
облицима остварује се умиљатост његовог певања, дечачка нежност, снажна љубав према ономе
што изражава њима: САНЧЕ (од САНАК), ЖИТКУ (од ЖИТИ = живети), СУНАШЦЕ.
КОНТРАСТ, поређење по супротности, јавља се у стиху ("збогом данче"), у строфи ("хтедох дугу да
са неба свучем - дуга била па се изгубила"), у песми као целини (прва строфа - друга и трећа
строфа).
ГРАДАЦИЈА (ређање појединости, осећања и расположења по јачини од најслабијег до наjjачег)
јавља се у свакој строфи појединачно и у песми као целини. У другој песничкој слици ("Глава
клону...") развијање болести и све већа слабост тела градацијски су предочени: глава КЛОНУ, лице
ПОТАВНИЛО, око ми ПОПИЛО, ЛОМНА, ИЗМОЖДЕНО, КЛЕЦА. У трећој строфи су две градацијске
слике: жеља да се песме украсе ДУГОМ ШАРНОМ, СЈАЈНИЈЕМ ЗВЕЗДАМА, СУНЧАНИМ ЛУЧАМА;
нестајање тих украса. ДУГА ИЗГУБИЛА, ЗВЕЗДЕ ПРЕСЈАЛЕ, СУНАШЦЕ ПАЛО. Градација је остварена
и на формалном плану, свака следећа строфа има већи број стихова: 9, 10, 12.
АПОСТРОФА има значајну уметничку функцију у овој песми: лирски субјект се обраћа животу,
зори, дану, свету и песмама. То је израз велике љубави, нежности и присности, али истовремено је
израз туге због растанка. Апострофом се слика оживљава и динамизује, предмети и појаве се
персонифицирају, доживљавају се као жива бића.
ВЕРСИФИКАЦИЈА песме Кад млидија умрети у потпуности је израз садржине, осећања и
расположења. Песма је испевана у десетерачком стиху чији трохејски ритам.
ЛИРСКИ СУБЈЕКТ - означава говорно лице у лирској песми.
ЕЛЕГИЈА - стара лирска врста. Имала је утврђену форму, кратка песма испевана у
елегијском дистиху (хексаметар и пентаметар), али различиту садржину: историјске, љубавне,
родољубиве и филозофске теме. Дуго је елегија задржала форму, али је променила садржину:
постала је песма која изражава осећања жалости, туге и бола (грч. елегос = тужбалица). Данас
елегија означава песму тихе туге, сете, меланхолије и носталгије. Она изражава жалост за
изгубљеном драгом особом, тугу због растанка и неостварене љубави, носталгију за прошлим
временима, мисао о пролазности. Осећања су смирена, тиха, без страсти и патетике. Елегије негују
Бранко Радичевић (Кад млидија умрети) Лаза Костић (Santa Maria della Salute).