BODLER: CVEĆE ZLA

1. Ciklus Pobuna, Bodlerovog Cveća zla?

Ciklus Pobuna, Bodlerovog Cveća zla, čine tri pesme, Odricanje Svetog Petra,
Kain i Avelj, i Litanija Satani. Broj tri simbolizuje Sveto Trojstvo.
Ovaj ciklus je metafizički najznačajniji, najsmeliji je ciklus, ima Biblijsku tematiku i
najviše je u vezi s Bodlerovim satanizmom. Satanizam u književnosti u širem
smislu podrazumeva pobunu protiv Boga, ali ta pobuna ne podrazumeva nužno
slavljenje zla, već jedan stav odbacivanja svakog autoriteta, i nemirenja sa
ograničenošću ljudskih mogućnosti. Satanizam često izražava borbu za prava
čoveka, a zlo, o kom govori i Bodler, je pobuna protiv buržoazije, i svega što je
osrednje.
Satanizmom se prikazuje stav modernog čoveka koji je rastrzan između
težnje i mogućnosti. Likovi iz Bodlerove zbirke su moderni ljudi koji žive u
čamotnom, bolesnom svetu koji je pogođen splinom, i u kom je, kao takvom,
ideal nedostižan. Moderan pesnik je homo duplex, on je rastrzan između
težnje ka Bogu i težnje ka Satani, baš kao i moderan čovek.
Ono što je važno za modernog čoveka je da on sumnja. Moderan čovek
sumnja u sve , pa i u postojanje Boga. Moderan čovek je sumnjalo , kao što je
to bio i Sveti Petar , kao što Satana sumnja u Boga, i u čoveka, čim ga kuša.

Pesma Odricanje Svetog Petra počinje slikom Boga koji se u prvoj strofi
uspavljuje kletvama i psovkama koje ljudi upućuju nebu, a u drugoj strofi mu
krici stradalnika zvuče kao simfonija. Bog je kod Bodlera uspavan i Bog je nemi
posmatrač čovekove sudbine. Tako je u ovoj pesmi, tako je i u drugim
Bodlerovim pesmama, na primer, u pesmi Labud, nebo je nemo. Bog je uspavan
jer je vreme bolesno, u takvom vremenu ne može biti Boga.
Od treće strofe, lirski subjekt se obraća Isusu, i kroz treću, četvrtu i petu strofu
govori mu da se seti maslinjaka iz kog se molio ocu, da se seti klinaca koje su
mu zabadali u meso, da se seti udova koji su se pod težinom tela izdužili.
Od šeste strofe, lirski subjekt pita Isusa seća li se dana kada je došao na
magarcu da ispuni večni zavet, i u ovoj strofi, Bodlerov satanizam dolazi do
ekstrema, od Isusa, koji se žrtvovao za čovečanstvo, se traži da se pokaje, i da
ga to pokajanje boli više od raspeća.
U poslednjoj , osmoj strofi, lirski subjekt ističe da je ovaj svet licemeran, i
opravdava odricanje Svetog Petra.

Litanija je javna molitva koja se peva ili govori tokom liturgije ili mise, i sastoji iz
zazivanja sveštenika , i odgovora koje izriču vernici. Bodler parodira formu litanije
u pesmi Litanija Satani, i umesto zazivanja Gospoda, u Bodlerovoj Litaniji se
zaziva Nečastivi, zaziva se smrt. Satana se i pobeđen uspravlja sve jači, a to se
dešava zato što je vreme o kom Bodler peva bolesno, u takvom svetu ne može
 pobediti Bog. Satana je intelektualno zlo. On je paradoksalna figura, i zao je i lep.
Otac je svih obačenih iz Bodlerove zbirke. On daruje cveće zla, kritikuje i tako
ruši sve što Bog stvori. Bog je kod Bodlera udaljen, i on je samo nemi posmatrač.
Vreme o kom Bodler peva pogođeno je splinom. Iz splina se beži u umetnost, u
poroke, i na kraju u smrt. Smrt je nada, jedino potpuno izbavljenje iz splina, i
zato se u Bodlerovoj Litaniji zaziva smrt, odnosno moli se Satana da se
smiluje, da se sažali na muku lirskog subjekta, samim tim i na se one koji su
osuđeni i odbačeni od društva. Nakon Litanije Satani , zazivanja smrti , logično
će uslediti ciklus sa naslovom Smrt, kao konačno izbavljenje iz splina.

Avelj i Kain poznati su iz Knjige Postanja, kao sinovi Adama i Eve. Kain je ubio
Avelja. Pesma o Kainu i Avelju sadrži paradoks, dvostruku strukturu, dva dela. U
prvom delu pesme se veliča Aveljev rod, on je čist, drag Bogu, uvek će biti sit i
bogat, uvek zbrinut, dok Kainov rod treba da se valja u blatu, da mu iz creva urla
glad i žeđ. Aveljev rod treba da se množi, a Kainovom da se satre seme. U
drugom delu pesme dolazi do preobražaja, lirski subjekt govori da Aveljev rod
treba da grca u stidu, i veliča Kainov rod, koji treba da se popne na nebo i baci
Boga na zemlju.

2. Termin Univerzalna analogija objasniti na osnovnu analize jedne Bodlerove

pesme?

Univerzalna analogija je ideja simbolizma po kojoj su sve stvari na ovom svetu u

tajnim vezama. Univerzalna analogija je ključna stvar zbog koje se Bodler
smatra pretečom simbolizma, i ona je osnovna tema soneta Saglasja/Veze.

Ovaj se sonet smatra već simbolističkom pesmom, na neki način programskom

pesmom simbolizma, iako Bodler nije bio simbolista u pravom smislu te reči, već
preteča sibolizma, tako da je za razumevanje ovog soneta potrebno znati viđenje
sveta simbolista.
Simbolisti su smatrali da postoji ova stvarnost u kojoj smo mi, vidljiva,
materijalna, ograničena, konačna stvarnost, i da postoji apsolutna , duhovna
stvarnost koju možemo spoznati intuicijom, odnosno maštom a ne razumom.
Intuicijom se obuhvata celina sveta.

Ovaj sonet počinje stihom “Priroda je hram gde mutne reči sleću”. Reči sleću ,
ovo je dokaz postojanja onostranog, nematerijalnog sveta, koji je gore, iz njega
reči sleću dole u materijalni svet, svet u kom čovek ide kroz simbole kao kroz
šumu. Šuma simbola je haos koji pesnik treba da sredi. Pošto je priroda hram,
pesnik je sveštenik, odnosno posrednik između prirode i običnih ljudi. Pesnik ima
veze sa natstvarnošću, zato Bolder bira hram kao metaforu za prirodu, jer je
 hram institucija koja se vezuje za onostrano, božansko. Materijalni svet je samo
potsticaj za stvaranje analogija.
Priroda je hram gde mutne reči sleću. Bolder namerno bira pridev mutno da bi
ukazao na to kakav pesnički jezik treba da bude. On treba da se razlikuje od
običnog govora, treba da bude sav u nagoveštajima, ne treba sve reći, ne treba
imenovati stvari. Nagoveštavati, a ne saopštavati. Reči koje pesnik stvara su
veza do onog sveta. Sve što vidimo pretstavlja simbol onog nevidljivog.
U materijalnom svetu, čoveka simboli prisnim pogledima sreću. Ovde je
prisutna zamena mesta subjekta i objekta. Umesto da je čovek subjekt, da on
sreće stvari oko sebe, stvari sreću čoveka. Menjanje mesta agensa i pacijensa
je jako važno uočiti, jer je to postupak koji je izuzetno moderan u vreme kada
Bodler piše. Modernisti će ga često koristiti.
Drugi katren počinje stihovima“Ko odjeci dugi što daljem se svode u
jedinstvo…”, kojim se ukazuje na jedan od glavnih postulata Bodlerove poezije,
a to je da je ceo svet jedna celina, da se ne može razlagati, zato Bodler
veliča intuiciju, maštu, a ne inteligenciju, razum, jer ona jedino može
obuhvatiti celinu.
Drugi katren se završava čuvenim stihom “Boje, mirisi i zvuci razgovore
vode”. Vidljivi svet je za Bodlera samo skladište slika, poput hrane koju
pesnikova mašta treba da preobliči. Objektivni svet je samo izvor analogija
koje pomažu pesniku da stvori novi svet. Univerzalno znači opšte, analogija
sličnost, sve je u vezi sa svim, i sve je jedna celina. Tako da univerzalna
analogija omogućava i ukidanje veza između čula , te u tercetima ovog sonata je
prisutna sinestezija, mirisi su zeleni, neki blagi ko oboe. Dakle, svet je celina, u
njemu postoje univerzalne analogije, pa se tako brišu sve granice, pa i one
između čula.
Ovaj sonet je važan jer nudi novi pogled na svet, I sadrži sve ključne reči
simbolizma , a to su - simbol, sinestezija, univerzalna analogija.

3. Dati analizu Bodlerove pesme Albatros?

Pesmu Albatros čine četiri katrena. Stih je aleksandrinac. Simboli u pesmi

postoje, oni nisu hermetični, pesnik nam otključava simbol iz naslova u
poslednjoj strofi, i mi znamo da albatros pretstavlja pesnika i umetnika uopšte.
Tema pesme je položaj umetnika u ovom svetu.
U prvom katrenu data je slika mornara koji dokoni love albatrose. Slika
albatrosa je izgrađena po principu kontrasta. Albatrosi su silne, morske ptice.
Nasuprot tome što su silne, morske ptice, albatrosi su nemarne, tihe pratilice.
Albatrosi nemarno prate brodove, na isti način pesnik posmatra svakodnevnicu.
On svakodnevicu i materijalni svet posmatra nemarno jer ga više zanima svet u
kom je on silan, svet nadahnuća, svet u kom piše, stvara. Mornari su ljudi koji
 nemaju umetnički dar, koji ne lete do visina, oni su vezani za brod, ograničeni su,
nisu kadri da spoznaju celinu, dok se albatrosi ne vezuju samo za brod, oni se
vezuju za more, dakle kadri su da spoznaju mnogo više od mornara.
U drugom katrenu akcenat je na slici albatrosa koji velikim, belim krilima,
bespomoćno mašu. Velika, bela krila kojima su albatrosi osvajali visine, na palubi
im smetaju, sputavaju ih. Time se ukazuje na to da je pesnik velik dok stvara, da
je velik u svetu nadahnuća, a svakodnevnica ga sputava. U trećem katrenu,
albatros je maločas bio prekrasan , sad je jadan. Pesnik je u svom staništu
kad je na visini, kad stvara, tad je kralj azura. U ovom svetu on je nesnađen, i
izgleda smešno. U trećem katrenu se ukazuje na položaj pesnika, umetnika u
ovom svetu. Albatros prima poruge, jedan mornar mu duva dim u kljun, drugi mu
se ruga skokovima. Mornari nisu kadri , zarobljeni u okvirima broda, da razumeju
albatrose, i zato im se rugaju. Na isti način, ljudi koji ne stvaraju često ne
razumeju umetnike. Umetnički dar je i blagoslov i prokletstvo.
U četvrtom katrenu, Bodler otključava svoj simbol, albatros je pesnik. Pesnik se
s burom druži, munjom poji oči. Bura se može povezati sa zanosom koji se
diže u pesnikovoj duši kao bura. A stvaralačke ideje bljesnu kao munje.

4. Kakva je kompozicija Bodlerove zbirke Cveće zla? Koje godine izlazi zbirka
i koje su osnovne teme zbirke? Analiza jedne pesme po izboru

Žan Moreas, u manifestu simbolizma, ističe da je Bodler preteča simbolizma.

Bodlerova zbirka Cveće zla, koja je izašla 1857, izmenila je pogled na
književnost.
Njena poezija odlikuje se do tad nepostojećim senzibilitetom, lišena je lirskog,
senzualnog i mekog, i donosi novi pogled na život.
Bodler je tvorac estetike ružnog.
Zbirka je prvobitno trebalo da se zove Lezbijke, i tim naslovom Bodler je želeo
da uzdigne kult neprirodnog. Drugi mogući naslov zbirke glasio je Limbovi. Limb
je predvorje Danteovog Pakla, u kom se nalaze nekrštene duše, duše koje su na
granici, između raja i pakla, odnosno dobrog i lošeg, i taj je naslov trebalo da
najavi pesme čija je tema suprotnost između ideala i stvarnosti. Konačan naslov
zbirke glasi Cveće zla. Cveće se vezuje za lepo, a spaja se sa zlom. Naslov je
groteskan, i govori nam da lepota može procvetati i iz zla, iz svega može
procvetati. Bodler kaže „Najčistija lepota rađa se iz zla.“ Bodler ruši antičku
trijadu, po kojoj lepo proističe jedino iz dobrog. Lepota je kod Bodlera uvek u
vezi s bizarnim, neočekivani spoj , spoj nespojivih slika.

Bodler tvrdi da je njegova zbirka čvrsto povezana, strogo koncipirana.

U prvom izdanju zbirke, bilo je sto pesama. Broj pesama u prvom izdanju je
intertekstualna veza s Danteom. Prvo izdanje imalo je pet ciklusa.
U drugom izdanju, koje je kanonsko, Bodler dodaje ciklus Pariske slike, te
drugo izdanje ima šest ciklusa: Splin i ideal, koji trpi najveću promenu u
odnosu na prvo izdanje, Pariske slike, Vino, Cvetovi zla, Pobuna, Smrt.

Kada je kompozicija zbirke u pitanju, jako je važan okvir zbirke, koji čine prva i
poslednja pesma. Prva pesma je uvodna pesma upućena čitaocu, i bitna je jer
najavljuje važne motive zbirke. Čitalac je jednako licemeran brat, raspolućen je
između dobra I zla, usmeren i ka Bogu i ka Đavolu, a raspolućenost modernog
čoveka je važna tema zbirke. U pesmi je prisutan i motiv čame. Čama je
najstrašnije čudovište, parališe volju, parališe bilo kakvo delanje. Ta
dosada, melanholija, koja čini da se moderan čovek oseća kao ništavilo, i
koja budi odvratnost prema životu, velika je Bodlerova tema, ima najveći
prostor u zbirci. Iz splina se beži u umetnost, poroke, i na kraju u smrt, ali ne
samoubistvo. Poslednja pesma nosi simboličan naslov Putovanje. Putovanje
je putovanje s ovog sveta. Bodler za smrt ne vezuje pesimizam. Pesimizam
se kod Bodlera vezuje za život. Život koji je prožet splinom, dosadom od
koje smrt oslobađa. Smrt je kapetan, a kapetan asocira na putovanje,
vezuje se za putovanje. Pesma je ispevana u bajronističkom duhu. U životu,
na ovom svetu, nije viđeno ništa osim banalosti, i ničeg osim dosade. Smrt
je vodič u otkrovenje nečeg novog, odlazak u nešto bolje. Smrt kao
eskapizam je romantičarska tema. Smrt kosi i one koji hoće i koji neće da
plove u nešto novo.

Tema prvog ciklusa, Splin i ideal, je melanholija, velika Bodlerova tema, ali i
uspon i pad, umetnika i čoveka generalno, svi su objedinjeni padom.
Moderan čovek živi u vremenu u kom vlada splin, koji parališe volju, i bilo kakvo
delanje. U takvom svetu ideal je nedostižan. Naslov je zato kontrastan.
Tema prvog ciklusa je i ljubav. Prvi ciklus ima dva podciklusa. Podciklus Ideal
ima temu ljubavi, a za podciklus Splin vezuju se sumorna osećanja,
sanjarenje, nečista savest.
Najvažnija pesma je Želja za ništavilom

Tema drugog ciklusa, Pariske slike, je pejzaž gradske sredine, dat s pozicije
flanera, dokonog šeteča. Fokus je na tmurnim, mračnim ulicama. Grad je ukleti
grad, i pesnik oseća splin u njemu , ali ne može van njega da opstane. Viđenje
grada je subjektivno, unutrašnji i spoljašnji svet se prožimaju. Ciklus sadrži
dnevne i noćne pesme. Noćne pesme nose temu opsednutosti imaginarnim.
Lokacije su pozorište, kockarnice, bordeli jer se vezuju za veštačku
svetlost, a veštačko svetlo u noći je jedan od najlepših cvetova zla.
 Zlo je privlačna snaga smrti u ovom ciklusu.

Treći ciklus nosi naziv Vino. Vino je jedan od veštačkih rajeva, Bodler je
pisao “monografiju” Veštački rajevi, u kojoj je pisao o vinu i hašišu. Iz
splina se osim u umetnost, beži u poroke, vino je jedan od njih. Vino s
jedne strane leči, ali s druge šteti. Zlo se kod Bodlera prevazilazi
hiperbolizacijom zla.

Tema ciklusa Cvetovi zla, su telesna sagrešenja, ropstvo pesnika i svakog

drugog, preokret od zla ka nečemu lepom koje je nemoguće

Ciklus Pobuna , metafizički najznačajniji ciklus zbirke, prošet Biblijskom

tematikom, najviše u vezi s Bodlerovim satanizom. Satanizam u književnosti
u širem smislu podrazumeva pobunu protiv Boga, ali ta pobuna ne podrazumeva
nužno slavljenje zla, već jedan stav odbacivanja svakog autoriteta, i nemirenja sa
ograničenošću ljudskih mogućnosti. Satanizam često izražava borbu za prava
čoveka, a zlo, o kom govori i Bodler, je pobuna protiv buržoazije, i svega što je
osrednje.
Satanizmom se prikazuje stav modernog čoveka koji je rastrzan između
težnje i mogućnosti. Likovi iz Bodlerove zbirke su moderni ljudi koji žive u
čamotnom, bolesnom svetu koji je pogođen splinom, i u kom je, kao takvom,
ideal nedostižan. Moderan pesnik je homo duplex, on je rastrzan
izmeđutežnje ka Bogu i težnje ka Satani, baš kao i moderan čovek.
Ono što je važno za modernog čoveka je da on sumnja. Moderan čovek
sumnja u sve , pa i u postojanje Boga. Moderan čovek je sumnjalo , kao što je
to bio i Sveti Petar , kao što Satana sumnja u Boga, i u čoveka, čim ga kuša.

Ciklus Smrt ima temu putovanja. Bodler za smrt ne vezuje pesimizam.

Pesimizam se kod Bodlera vezuje za život. Život koji je prožet splinom,
dosadom od koje smrt oslobađa.
Smrt je vodič u otkrovenje nečeg novog, odlazak u nešto bolje. Smrt kao
eskapizam je romantičarska tema. Smrt kosi i one koji hoće i koji neće da
plove u nešto novo.

5. Kom ciklusu pripada pesma Labud, Šarla Bodlera, dati kraću analizu?

Pesma Labud pripada drugom ciklusu Bodlerove zbirke, Pariske slike.

Tema ovog ciklusa je pejzaž gradske sredine, koji je subjektivni doživljaj dokonog
šetača, flanera. Grad podrazumeva gomilu slučajnosti koje utiču na život. U
pesmi Labud slučajnost je zarobljeni labud na Karuselu, koji je u ovoj pesmi
simbol izgnaninka. Videvši prizor životinje koja pati, pesnik se poistovećuje s
njim, jer je i pesnik izgnanik, stranac u sopstvenom gradu, oseća splin u Parizu,
ali van njega ne može da opstane. Ova pesma je napisana za sve izgnanike
sveta. Svi koji se pominju u pesmi su izgnanici.
- Šetajući gradom koji se usled Osmanizacije Pariza promenio, lirskom subjektu
na pamet pada Andromaha. Andromaha je prva izgnanica u ovoj pesmi. Pesma
Labud u interktekstualnoj je vezi s Vergilijevom Eneidom. U Vergilijevoj
Eneidi, Andromaha je Hektorova udovica, koja je nakon smrti muža postala
Helenova žena. Ona je u izgnanstvu, u patnji za domovinom, jednom potoku dala
ime Simois, po reci iz Troje.
Sećajući se nekadašnjeg Pariza, žaleći za njim, jer mu smeta lažnost novog
Pariza, lirski subjekt se seća slike koju je jednom video, slike labuda koji
umesto da graciozno plovi po vodi, groteskno se vuče po betonu, prlja
bela krila prahom.
Beli labud simbolizuje nevinost, čistotu, a u ovoj pesmi, labud je isprljanih krila,
vuče telo po betonu, i žedan je vode. Nešto tako lepo, čisto, graciozno, ne može
ostati neuprljano u vremenu u kom vlada splin, zato je labud isprljanih krila.
Labud diže žednu glavu i vrat ka nebu, ali nebo je nemo. Bog je kod Bodlera
udaljen, on je samo nemi posmatrač čovekove duše. Bog je udaljen zato što je
vreme bolesno,Bog je ideal ka kome ostaje samo težnja. Labud je žedan, a tema
žeđi, suše, neplodnosti jako će biti važna za modernizam, za Eliota, i Džojsa.

U drugom delu pesme, lirski subjet žali za starim Parizom. Lirski subjekt ne žali
za objektima koji su srušeni, već za tim što su ti objekti njemu značali. Oni su
“simboli njegovog dubljeg sveta”. Ti objekti su za pesnika samo podsticaj za
stvaranje analogija, za stvaranje apsolutne stvarnosti.
U drugom delu pesme , lirski subjekt pominje Crnkinju koja se vezuje za Žanu
Dival, i u odnosu na druge izgnanike u pesmi, ona je trostruki izgnanik.
Osim što čezne za domovinom, sanja kokose i Afriku, ona je i prostitutka, i
bolesna od tuberkuloze.

U poslednje dve strofe, dolazi se do opšteg, lirski subjekt peva za sve izgnanike
ovog sveta.