1.

СИМБОЛИЗАМ

Основне одлике: књижевни правац друге половине XIX века, који се појавио прво у
Француској, Немачкој, Енглеској и Русији. Он представља духовни израз декаденције
свог времена и поетско тумачење филозофских идеја Шопенхауера, Бергсона, Ничеа,
Спенсера и Хартмана. С. најављује песничка збирка Цвеће зла Шарла Бодлера, претече
и весника модерног песништва. Симболисти од ње преузимају негативан однос према
традицији, песничким конвенцијама, објективан свет је извор многих аналогија које
песнику служе за стварање сопствене слике а да он маштом уобличава нови свет, као и
склоност ка синестезији и иновацијама у песничком језику. Стога се Бодлерова песма
Сагласја може сматрати првом правом симболистичком творевином. Осим Бодлера на
поетику с. утицали су и песници романтизма, посебно Е.А.По и Вагнерова музика. С.
настаје као негатина реакција на реализам, натурализам и парнасовску лирику. С.
пропагира идеални свет стварнији од света чула; негује култ идеалне лепоте и
естетицизма; уместо складног стиха развијају слободне форме, наговештаје стварног
света предочене помоћу симбола. Почетак с. најављује Жан Мореас у Манифесту
симболизму објављеном у листу Фигаро. (1886).У том есеју он симболизам одређује као
покрет који се противи лажном сентиментализму и рационализму. Такође се
супротставља претензијама на објективне описе. И каже да је то покрет усредсређен на
идеју коју покушава да одене у одговарајућу форму тако да идеју изрази, али не и да је
обнажи, тј. да се све изрази кроз наговештај, под неким велом, не директно. То су у
ствари објашњења симбола. Они у тим манифестима у суштини објашњавају зашто
треба поезију писати кроз симболе. Зашто се треба изражавати посредством симбола.
Значи симболизам је пре свега почива на свему што нуде симболи, а то су наговештаји,
алузије и сугестије. Нуди се специфична врста песничке сликовитости у којој се никако
не говори све, не сме се рећи све, већ се читалац позива да буде тај који одгонета и да
довршава оно што је песник започео. С. се у Русији јавља крајем 80-их година XIX
века и траје до 1910.године. Главни представници у Француској: Артур Рембо, Пол
Верлен, Стефан Маларме; у Немачкој: Рајнер Марија Рилке; Русија: Александар А.
Блок;

2. Пол Верлен- Песничко умеће

Песничка вештина, разни су преводи. О чему је реч у песми? Чим се песник постави
тако да му је рима водиља, ограничен је. Рима диктира избор речи, нема баш бескрајно
могућности да би се све римовало тако да јесте једна од стега које се намећу у поезији.
Мутно, боје, преливи, а не јасне јарке боје. Звучи као симбол симбола. Када је реч о
теми ове песме, јасно је да Верлен овде опева сопствену поетику коју нуди и другима.
Оно што се понавља као главни захтев то је - музика пре свега, као прва и најважнија
брига песника. Е сад то када каже музика има у виду музикалност лирске поезије. Хоће
једну посебну врсту мелодичности и ритмичности у поезији. И захтева да та
музикалност буде без позе и тежине, да је песник не постиже по сваку цену и са муком,
по неким унапред задатим и већ испробаним рецептима; већ захтева нове видове
ритмичности. И имајући све то у виду касније говори и о рими. Та рима која је одавно
постојала у поезији сада и она треба да буде другачија. Најчешћи начини постизања
мелодичности у поезији: први је рима, а други када је реч о везаним стиховима, је
метрика, метричка правила и отуда пре свега потиче мелодичност поезије. Он отворено
позива на нове појаве ритмичности. Такође, друга важна интервнеција је то што указује
на избор речи и тражи неку врсту дијалектике јасних и нејасних речи. Он хоће да
уравнотежи нејасно и јасно, за разлику од Малармеа. Помињањем вела и употребом тог
симбола за симбол, он појачава удео нејасног и говори о скривеном значењу није сад
само ствар јасног или нејасног, него нечег што је скривено. А све је то некакав
фигуративни говор. Верлен позива песника да употреби што је могуће више стилских
фигура. Ти преливи, уместо јаких и јасних разговетних боја не само што упућују на
симболе, него и упућују на стално време неких нових могућности. Значи, зашто би се
песник ограничио да увек користи једну те исту жуту, и та боја може имати разноразне
преливе. Увек су истраживане неке нове могућности и оно што је још важније, неки
нови спојеви. Ти преливи су значајни још у једном смислу, кад имате преливе онда
постоји континуитет тако да се инсистира и на тој некаквој непрекидности песничког
исказа.

Прва строфа се обично тумачи као противљење парнасовском вајарству речи, и многи
ову песму читају као напад на Леконта де Лила, на његову употребу риме,
ритмичности. Међутим, није ова песма сводљива само на полемику са парнасовцима,
ту је напротив јасно изражена поетика симболизма која се не обазире на друге поетике
и није нужно да буде у опозицији. Одбацују се досетке и крут салонски дух. Самим тим
се одбацује већ употребљена врста речитости истрошене речитости, истрошена
реторика, и тврди се да она стеже око врата, дави аутентичан песнички израз. За риму
се каже да су оне јефтин накит који празно и лажно звучи. А сама песма је римована,
сама је против риме. Како то схватити? Верлен је био под снажним утицајем
симболиста, јер је био са Рембоом у вези, и био је симболиста ту нема дилеме. Ово је
малтене један од манифеста симболизма. Пре је реч о томе да одбацује стари начин
схватања рима, и уједно скреће пажњу на то да рима није једини извор музике, и да
када је сувише пута на исти начин коришћена престаје да доноси мелодичност поезији.
Зато каже и то је закључни захтев- нек стих ти буде авантура, да то сваки пут буде
нешто ново, нешто неистражено и за самог песника, не само за читаоца. И да увек
надилази оквире традиције. У песми има и ироније, стих да буде авантура све друго је
литература, јасно је да овде говори иронично и аутоиронично.

3. Артур Рембоо(цар!)-Пијани брод, Самогласници

Рембо, је много сложенији песник, и сложенија песничка фигура. Он није писао

манифесте, али је писао писма свом професору са колеџа. Једно од тих чувених писама
посвећено је рембоовом професору(Изанбару), и обично се као изрази рембоове
поетике читају писма упућена Полу Венвентију и Жоржу Изанбару. Најчувеније је
писмо које је упућено Жоржу Деменилу из 1871. године, тзв. Писмо видовитом. Ту се
Рембо позива на дуго и потпуно растројство чула, које ће песника претворити у
видовитог. Е сад пазите, не у видовњака, него у видовитог. Не у неког ко може да види
будућност него у видовитог који опажа оно што око донекле обично не види. „Песник
постаје видовит помоћу трајног огавног и смишљеног растројства свих чула.“
треба досегнути само дно дна, те да би се посредством екстазе могло прећи у
супротност. Он се одавао том растројству чула на разне начине забрањеним опијатима,
забрањеним уживањима свих врста, али и мукотрпним истраживањем. То је све било
његово експериментисање над људском природом и над самим собом уопште. То су
биле неке врсте самоискушавања, самоизучавања.

У тим писмима Рембо говори и о потреби за новим језиком који ће се темељити на

синестезији, која ће омогућити да се изразе нове идеје. Захтева нов језик и нове идеје и
у том смислу је радикалнији од свих других симболиста. Захтева и формалне и
садржинске измене. То растројство чула је у реализму довођено у везу са махнитањем.
Нешто што је било много пре Рембоа, у Платоновој Држави. Овде се виде трагови
Платонове поетике, међутим средства којима се досеже то стање духа су потпуно
другачија и средства су као што видите бодлеровска. Ту је сад у вези са тим
растројством чула још једна Рембоова чувена изјава која говори – Ја је друго. Не ја сам
други. Не, него ја је друго. То је један покушај отуђивања од самог себе. Потребно је
уништити емпиријско ја да би њиме потпуно овладало надахнуће и да би дошло до
потпуне пометње свесног, а посебно несвесног, и управо је због оваквих идеја то
пресудно утицало надреалисте. Посредством разумно усмераване пометње свих чула
Рембо хоће да створи разобличену душу. Он каже да песник треба да блудничи, а онда
треба да се самокажњава да би унаказио своју душу и треба да постане велики
болесник.

Самогласници
Песничка форма - сонет.
Како треба да схватите ово а е и о у да би била синестезија? Као звук, као фонеме, ако
говоримо о графемама онда не можете читати овај сонет као један вид песничке
синестезије, зато што нема мешања осета чула вида и чула слуха. Када се има у виду да
су самогласници фонеме, читав сонет се заснива на тој стилској фигури. Први дистих
повезује сваки самогласник са одређеном бојом, а у осталим стиховима се та идеја даље
разрађује, шире се песничке слике .
А се доводи у везу са црном бојом, са тамом, и онда се нижу асоцијације. Овде је све
време присутна синестезија и слободна асоцијативност. Он каже а је црно и онда ниже
слике које су у вези са црном бојом. Значи ту је тама, мрак, касније смрад, и у суштини
а се пре свега везује за ништавило, али за посебан вид ништавила из којег суштински
све настаје. Види се овде дијалог са тим тезама да је свет настао ни из чега и многи
тумачи тврде да је овде предочен забрањени дан схватања кад су живеле некакве муве и
бубе окупљене око смрада. Упоредо са употребом синестезије и метафора, симбола, и
слободне асоцијативности, Рембо често користи контраст.
И сад рецимо А је црно, а Е је бело, оно представља белину снегова каже копља гордих
санти, белину цветова зове и доводи се у везу са нечим што је светло, поново контраст
у односу на а које се доводило у везу са смрадовима, е се доводи у везу са
миомирисима, са чистим. Потпуни контраст. Када говоримо о самогласницима у и и,
није реч о контрасту, али је реч о комплементарности, јер један се везује за црвено а
други за зелено, то су комплементарне боје. Самогласник црвени, рујан, И симболизује
страст. Е је Рембо доводио у везу са женским начелом зато што заменица женског рода
почиње на слово е, на француском, и то је по њему представљано трпни вид постојања,
зашто, зато што је е у француском врло често мукли самогласник има разних правила,
оно мора бити акцентовано да би се изговарало, али је врло често мукли самогласник и
зато се доводи у везу да трпним видом постојање. Реч вода почиње словом е и уједно је
и женског рода, и отуд те слике леда, доминира симболика воде и фемине, женског. А
насупрот томе И се доводи у везу са мушким принципом због тога што је он на
француском il, мушко начело, и то је рујна боја или пурпурна боја. У антици је та боја
била сматрана извором живота и креативности и заиста и код Рембоа то боја живота,
боја делатног начела, али и боја крви и то се врло јасно истиче; и то не било која крв,
него испљунута крв, крв која је настала неким насилним путем, па се говори у крви
мајке при порођају или о крви ратника или о крви песника или било ког другог патника.
И се пре свега доводи у везу са рујним уснама, оне се смеју гневно у кајању пијаном.
Читав низ гротескних слика.... У се везује за зелену боју, свежину пашњака, спокој
бора, такође, јасна асоцијација између нечег зеленог, младог недозрелог и доводи се у
везу са тајном рођења. И на крају О, богате симболике, буди асоцијације на
цикличност, круг. Подсећа на реч омега, као почетак и крај. У вези је са Библијом,
апокалипсом, јер овде има и некаквих апокалиптичних назнака. У вези са о помиње
некакве трубе. Ту се јасно виде, визије апокалипсе, врховне трубе, цика... трубом ће
бити означена апокалипса, биће страшно махнитање, биће помор свих који треба да,
који су завредили смрт, и онда ће наступити мир и доћи ће нови Јерусалим.
Завршно слово алфабета које упућује на некакав крај свих крајева, али уједно и на
вечно кружење ствари. Уједно подсећа и на око. Око је иначе реч која у великом броју
језика почиње на о па и код нас, и упућује на ту врсту асоцијације.
А и упућује на тај смер, јасно је ако је почео словом А, а завршио словом О. Упућује
на смер да алфа води омеги, упоредо са том цикличношћу указује и на могућност
линеарног кретања ка ништавилу.
Кад се има у виду та ширина асоцијација, свега онога о чему је реч ту: небо, пашњаци,
снегови и сви могући контрасти, мушки и женски принцип..Дакле, тема овог сонета
нису само самогласници, него и то треба схватити у симболичном смислу да се сонет
односи на читав свет, да је исказ о читавом свету и не само о свету у садашњем
тренутку, него о историји света; води дијалог са разним тезама о историји света па и
оним религијским, које говоре о апокалипси и зато је синестезија и употребљена.
Хаотичан приказ хаотичног света где се све једно са другим преплиће.
Ако је о графемама реч, а не о фонемама, онда не можемо да говоримо о синестезији.
Неки тумачи понудили су и алтернативну врсту интерпретације - самогласници
схваћени као графеме садрже у себи сакривени приказ женског тела и да ако их
окренете усмерите на одговарајући начин, сваки самогласник доводи у везу са неким
делом женскога тела. Рецимо, положено е даје приказ женских груди, наопако окренуто
А упућује на пубични троугао, хоризонтално И упућује на спојене усне, а обрнуто У
даје представу главе са дугом косом. Таквом тумачењу даје у прилог и игра речи која
постоји у наслову, на француском то су самогласници, тако је и написано али када
слушамо то може да звучи као види њих, погледај њих .
Пијани брод
Опширна дуга песма. То је једна од најчувенијих песама,коју је Рембо написао са
непуних 17 година. И оно што се стално истиче, написао је а да није видео море до
тада. Реч у песми је о песничком стварању.

Лирски субјект је сам брод. Почиње мирном пловидбом без таласа и без олује, али у
исто време и без замаха. А онда се брод разбија о олује, валове и земље. Каже се да
плеше у зеленим ноћима од распеваних фосфора. Песма садржи огроман број строфа и
тумачи су покушавали да их на различите начине распореде у групе, да направе некакве
поделе. Обично се говори да првих осам строфа чине увод и оне за тему имају
императив слободе, говоре о ослобађању као о предуслову било каквог стварања, а
нарочито песничког. Брод се ослобађа лађара, посаде и терета, што значи да се
ослобађа се свих могућих стега. А лађари би били симбол за шта ослобођење било
каквих водича, кормилара који би рекли шта треба да пише, коме треба да пише, коме
треба да буде упућена његова поезија. одбацује било какве водиче.

Товар - метафора која се се често доводи у везу са ларпурлартизмом. Товар би био било
какав некакав спољни захтев наметнут уметности. Уједно опирање било каквом
друштвеном поретку, ослобађање од цивилизације, инфантилности. Зашто каже товар?
У то време се трговало поморским путем, бродови су преносили робу; ослобађа се
цивилизације, меркантилности, националности и пре свега те некакве друге сврхе осим
оне естетске, песничке. И зато се и инсистира на томе да он иде у то неко неистражено
море, креће се насупрот цивилизацији и притом се препушта снази стихије
(ирационални моменат), ту се види да се ослобађа националности и стиче се утисак да
то чини као дете да се игра (детињи приступ животу). Тим бродом не управља он сам
него њиме управљају море и олује. Овде је описана авантура, имате утисак да сте у
самом вртлогу авантуре, помињу се разноразна чуда природних елемената (ветрова) и
стварају се разне халуцинантне слике врло често употребом синестезије или метафоре.
У деветом и десетом делу се каже да брод сања о зеленој ноћи, да слуша светлост
(синестезијске слике), помиње се фосфорно треперење мора. Онда следе три строфе
које дају опис песничког заноса, растројства чула, стваралачка манија, махнитост, али
уједно и бунтовничко лудило. А све време се брод креће против сваке осредњости.
Онда следи неколико строфа које су посвећене умору од лутања, крстарења- путовања.
И тако уморан песнички субјект је више подложан осредњости и чамотињи која код Р.
има негативну вредност. Затим се нуди неколико лажних утопијских слика - ружних
плаветнило, маховина сунца. То су некакви лажни идеали и теме за осредње песнике,
не за њега. И због неуслишених жеља се једино још прижељкује пропаст, односно
потонуће. Чак је и то потонуће боље од повратка у Европу.

У завршној слици се нека деца помињу која се играју папирнатим чамцима. Једна
потпуно неочекивана слика која том евокацијом деце и тим артифицијелним
папирнатим бродовима, буди асоцијације буди асоцијације на уметност која је схваћена
пре свега као игра. Хомо луденс, човек који се игра. Значи, разиграност је једна од
главних предуслова стварања.
 4. Рајнер Марија Рилке- Карусел, Пантер, Девинске елегије

Пантер- песма приказује тему заточеништва

У песми Рилке приказује слику пантера закључаног у кавезу у зоолошком врту.
Кавез има гвоздене решетке и пантер кроз њих не може ништа од умора да види. Њему
изгледа као да постоји хиљаде решетака које збуњују његов поглед. За њега нема света
иза решетака. Пантер се шета у круг беспомоћно, као да жели да побегне од своје
судбине. Шета се око центра, кораком пуним чврстине, али му је воља паралисана.
Иако заробљен, он и даље има нагоне дивље звери, али жеља више не- Тада уђе неки
лик, кроз напрегнути мир удова рони и мре у срцу као далке крик.
Дакле, Рилке је одсликао реалност и патњу затворених животиња које су изгубиле своје
природно станиште и слободу. Изражена је туга и губитак и нема назнака спасења.

Карусел- вртешка се јавља као симбол живота.

Почиње сликом у којој низ шарених коња (разноликост живота) одолева смрти својим
ставом , иако је она неизбежна. На тој вртешци живота налазе се различити људи. Тон
песме је весео све док не дође до последње строфе када добија меланхолични призвук и
контрастира осталим стиховима- живот је бесциљан, слеп, а пре свега коначан, његово
кружење води у неизбежну смрт.

Девинске елегије-збирка од десет елегија

У Десетој елегији смрт се поставља као подстицај, самопревазилажење, стицање новог
и богатијег искуства.
Девета елегија- песма почиње питањем лирског субјекта због чега је живот вредан када
је тако кратак, као осмех ветра. Присуство на свету значи много, иако је кратко.
Песма добија метафизички призвук – улога човека је да стварима да значење, да их
обогати. Тако нпр. за заљубљене свака ствар остаје изједначена са заносом.
Кроз песму се провлачи и мотив пролазности. Песник ствари персонификује, оне живе,
мисле, разумеју. Песма се завршава стиховима који подсећају на оду и славу земљи.
Друга елегија- почиње исказом лирског субјекта да је сваки анђео страшан, али их он
ипак опева; назива их смртоносним птицама душе, али се ипак пита ко су они. Низом
метафора покушава да их одреди, докучи њихову суштину. Затим се пита да ли у
њихову сопственост улази и мало људске и да ли помало личе на људе. Лирски субјекат
се онда обраћа љубавницима,узносећи светост тренутка њиховог спајања, велича
људско тело, љубав и срце (осећања) које нас увек превазилази.
У Русији се симболизам јавља са малим закашњењем у односу на Француску, десетак
година касније, значи јавља се крајем осамдесетих година XIX века и траје све до краја
прве деценије двадесетог. Представници су: Брјусов, Вјачеслев Иванов, Андреј Бели,
Александар Блок, Владимир Соловјов. И они су имали есеје и којима су говорили о
важности синестезије и музике, мање више се ту јављају сличне теме као у француском
симболизму, али обрађене на нови начин.

Брјусов пише рецимо о техници грађења стиха и о трци за фигурама, и пише о односу
између песника и друштва. То је сада нешто ново у руском симболизму у односу на
француски. Тема друштва, политике, па и ангажованости поезије, то је нешто што се
доводи у везу са руским, не са француским симболизмом. У овом есеју Брјусов пише о
односу песника и друштва, и песника види као учитеља човечанства који је међутим од
друштва изолован, а чији је задатак да обнови везу између речи поезије и осећања и
због тога има некакву обавезу да трага за новим формама израза.

Најпознатији песник руског симболизма је Александар Блок. Најчувенији есеји су му:

О боји речи, О позиву песника и писао је о хармонији која се може досегнути само
песничким језиком. Говорио је песник звуке треба да доведе у склад, да им да облик и
да тај склад пренесе у спољашњи свет. Код њега се јавља идеја да песник није само
творац стихова него да је носач ритма, онај ко садржи ритам и ко дарује ритам. Ту је
поновљен тај захтев за везом поезије и музике.

5. Александар Александрович Блок- Дванаесторица, Незнанка

Незнанка
То је песма из 1906. године.
Пијанство није сведено на опијеност вином, него је то опијеност идеалом и свиме и
свачим, тако да је то један од доминантних мотива. То је песма која одсликава
излетиште Петрограда где лирски субјект угледа једну модерну жену и заиста се све
креће на некаквој граници између његовог сна, привиђења и стварности.
Притом стварност не умањује важност сна и обрнуто.
Амбијент је мистичан, на моменте метафизички, а то је контрастирано са том
једном врло конкретном средином, са кафаном. Значи једна најсвакодневнија
могућа стварност, а поетски идеал и даље постоји и то као делимично скројен од
сањарија. Представа жене овде нешто губи од онога што је било у стиховима о
дивној дами - а то је сакрална димензија. Овде не можемо рећи да је то у вези са
неким светом духовности. И заиста се стиче утисак да се она рађа из сплина, из
пијанства, из неке врсте сагрешења.
Важне су њене очи које одводе у неки други свет и говори се да лирски субјект
свако вече у кафини види тај лик стаса девичанског, описује се накит и тврди се да
очи њене нису од овог света. Значи читаво њено биће представљено је посредством
симбола, а и сама је на неки начин представљена као симбол. А лирски субјект је
уверен да једини има кључ од тог раја. И то што се имплицира, та идеја да је у вину
 истина све и ако јесте нису сви одговори у вину; тако да мистична атмосфера остаје
до краја.

Дванесторица

То је поема (дужа песма; комбинује неке жанрове-овде нарацију и драмски елемент са

лирским) У поеми се види нешто што је особеност руског симболизма у односу на
француски, а то је да има много више политике у руском симболизму.
Шта је све у знаку броја дванаест? Дванаест апостола, а овде имамо дванаест
бољшевика јесте неких грубијана, бољшевика, револуционара; дванаест делова.
Број 12 се односи и на садржину и на форму. Има дванаест делова од којих су неки
писани везаним, а неки слободним стихом.
Написана је почетком јануара 1918.године.
Радњу поеме која је углавном дата у оквиру наративне нити, пресецају лирска
интермеца - народне песме и тужбалице.
Драмско у поеми - уводе се разна лица са улице, убиство Каће, има дијалошког, има
драматичног и постоји некаква драмска потка( као у комедији дел арте)
У фокусу је Вањино завођење Каће и приказано је са становишта некога ко има пакосне
коментаре. Њој се приписује да је некаква јавна жена што се представља са три
становишта: са њеног у виду реминисценције, онда са становишта неког од
дванаесторице ко ју је упознао и ко је потајно жели и са становишта песника.
У шестом делу се збива пуцњава (драмска потка), неко је пуцао на некога и убио.
Петруха, њен бивши љубавник је убио Каћу и извавао рат јер је хтео Вањку да
упуца...Вањка бежи, а она гине и Петруха се каје због Катје, и онда дванаесторица
крећу да праве хаос и онда у средишту као тема тема револуције.
Почињу да се јављају питања - Шта се дугује друговима? Шта се дугује самој
револуцији?
И јављају се покличи да се иде напред и да напред треба да ступа радни народ. И тај
поход напредовања радника и народа то оличава и та процесија по улицама
дванаесторице.
Климатске прилике-руска мећава. Дванаесторица по тој мећави стварају некакву
процесију и у прочељу је Исус и црвена застава. И то је представљено као некакав
покрет револтираног народа. Међутим њихово бахато понашање врло често показује да
они заборављају на револуцију и на револуционарне циљеве.
Са једне стране та дванаесторица се доводе у везу са револуцијом са побуњеницима, а
са друге стране са дванаесторицом апостола.
Револуција увек доноси нешто ново, неважно да ли је боље или горе. Они представљају
веснике.
Шта подрива идеју да они упућују на дванаесторицу апостола? Мање више све и ни по
чему они не личе на апостоле, бахати су и сирови.
Женски лик који губи живот многи пореде са Ево. Истиче се да је она лепа, заводљива
и са друге стране да ју је лако завести. Ева је неко ко је заведен змијом и ко сам наводи
Адама на грех. Према таквом тумачењу, Петруха би био Адам и они би заједно чинили
некакав архетипски пар који понавља образац пада. И зато се ту јавља завођење,
похота, похлепа, непријатељство и смрт. А Вањка би онда био некакав кушач и
заводник, једно модерно и урбано отеловљење ђавола, а уједно је и демон; то завођење
које је приказано у песми нема ничег суптилног; истиче се фриволност.
Убиство жене се доводи у везу са могућим убиством Русије, а такође је значајно и то
што је то убиство из љубави, односно љубоморе. Тако да се експлицитно доводи у везу
и љубав и смрт и политика и револуција, са том идејом да револуција има некакве
племените циљеве који могу да се доведу у везу са љубављу, али да се често завршава
на крвав начин убиствима.
Они који читају поему на тај начин говоре о томе да су и Каћка и Русија посрнуле и
заведене жене. Тврде да је Русија поклекла пред буржоазијом. Као што је њу заводи
буржуј Вањка и говори се о томе да њеном смрћу умире стара Русија.
Симболи у поеми
Исус Христ као неко спасење; није случајно ту смештен као један од врховних
симбола.
Песма врви од симбола.
Симболичне су и сцене и ти пролазници који иду по улицами. Пре свега та црна мрачна
ноћ. Бели снег. И наравно ветар.
Симболични су и тих 12 представника -12 бољшевика или 12 Христових апостола?
Једни су мислили да такав спој бољшевизма са хришћанством може да створи само
некакву сатиру и онда се водила полемика чега је то сатира. Једни мисле да је то сатира
бољшевизма, а дрги да је то апологија буржоазије, трећи тврде да је то потпуно
аполитична песма и да једино политичко у тој песми представља то што песма показује
да свака револуција мора бити насилна и да свака има нешто негативно у себи.

Читав низ симбола је у вези са темом револуције, пре свега ветар, који симболизује
снагу која доноси новину. Ветар увек нешто доноси и нешто односи брише, тако да
доноси ново, а брише бескорисно. То је још једна важна тема ове поеме плодност
односно јаловост.
Ветар је само једна врста снажних појава у овој песми, друга су сама дванаесторица, тај
њихов ход њихово јуришање по улицама. Тај ход врло често постаје марш. И сад тај
ход, то кретање, то је такође симбол. Поставља се питање куда они иду. Ако се крећу
ка будућности што је најчешћа интерпретација онда како се крећу, да ли насилно.
Да ли је оправдан насилни ход ка будућности?! Када је реч о том њиховом ходу, не
мора бити нужно ка будућности ако је Христ са њима. Пут ка некој врсти вечности,
спасењу, ка рају.
Симболични су и буржуј и шугави пас који су на раскршћу, симболично је и само
раскршће. Пас се обично тумачи као симбол грађанског друштва које против своје воље
мора да следи револуционарне врлине.
И најсложенији симбол у овој песми је сама фигура писца. У зачељу је главни пас, у
прочељу је крвава застава, иза је невидљива мећава, а испред свега са белим ореолом је
Христ.
Блок је хтео да Христ у његовој поезији буде пре свега симбол слободе. Увек идеја
бољег света. Јер хришћани ишчекују нови Христов долазак, онда искупљење.
И нешто што намеће сама тема револуције, а то су политички слогани. Чак се приказује
какви су натписи на транспарентима.
У питању је ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА да не заборавимооооооо! 

Волт Витмен
Влати траве су његово најпознатије песничко остварење.
Важан је песник зато што је лириком из 19. века наговестио песничке тенденције које
ће бити доминантне у двадесетом веку и на исти начин је утицао на поједине француске
и руске песнике, иако је био запостављен.
Сматра се родоначелником америчке поезије.
Теме: трансцеденција, природа, телесно, глорификација лирког ја очито постоји,
истицање лирског ја у први план, представљање свог сопства у неком пророчком виду;
јесте да се он издаје као некакав пророк али баш да преузима божанске атрибуте то не.
На необичан начин је размишљао о религији, необичан спој телесног и духовног,
различита прожимања тела и духа, варијације између сексуалног и спиритуалног, тема
Америке и америчке демократије једна врста политике, политичког погледа на свет је
присутна у Витменовој поезији. Он слави једну конкретну државу, један конкретан
народ и одређени тип политичког уређења (демократија).

Све су те песме неуобичајено дугачке, многе од њих имају епски замах, неке имају
нешто наративно у себи, и све то спада у овај домет прозаизације лирике. Нису све
песме написане слободним стихом има и оних које су написане везаним. Али доминира
слободни стих, а ритам се остварује на неке друге начине, рецимо једном врстом
опадања интонације, не риме (везана је за везан стих).

Његови стихови наликују на библијски версет. То је стих који се користио у Библији,

када читате псалме можете да осетите ту врсту стиха, псалми су пре свега писани у
форми дугих стихова и обједињени су у параграфе. Тај стих се зове библијски версет.
Ти параграфи се нижу у једном уједначеном ритму. И тај ритам Витменове поезије јако
подсећа на библијске псалме. И употреба ових стилских фигура су последица
подражавања библијског версета. Од формалних формалних одлика - увођење говорне
интонације једноставног говора, па чак и очигледност изражавања што се ретко налази
у поезији, такође један подмлађен и освежени речник, један нови вокабулар пригодан
за поезију која се тиче америчких градова. Не можемо говорити о сленгу, али о
урбанијој варијанти језика можемо. У сваком случају није то онај узвишени песнички
дискурс. То је један другачији начин изражавања.

Тематске особености: ту се издваја наглашена индивидуализација песничког ја са

једне стране, а са друге стране подједнако изражено размишљање о колективним
категоријама, а све је то наговештено и у самом наслову. Није просто рекао трава него
је рекао влати траве - има у виду и појединачну влат и траву; Како влати граде некакву
скупину некакву заједницу - шире схватано неку цивилизацију. И заиста је то случај са
свим његовим песмама. У фокусу је лирски субјект и слика света која је увек
преломљена кроз његову визуру. Он се огледа у слици света и слика света се огледа у
њему. То је важно за модерну поезију, свет је увек представљен као доживљај лирског
ја и уочавање некаквих веза међу појавама и то нарочито међу оним на око удаљеним
појавама. Да би указао на те једва видљиве везе он користи један потпуно нови
поступак који ће потоња поезија усвојити, а то је поступак монтаже.

Под тиме се подразумева симултано приказивање простора и времена, значи

преклапање различитих временских и просторних равни. Рецимо у песми О мени, он
повезује удаљене географске процесе и нису они удаљени само у географском, него у
историском мислу. Реч је о Јони и о Америци, те појаве се доводе у везу по некаквим
сличностима које уочава само то лирско ја, а указујући на те сличности он се користи
поступком слободне асоцијативности. У вези са овим поступком је и коришћење
фрагментарности. Издвојени су некакви фрагменти. То је очекивано. Са једне стране
се ствара утисак опште повезаности, а са друге стране се све то фрагментарношћу
комада и постиже се специфичан ефекат.

Честа у Витменовој поезији је и тема смрти. Овде је више изражен живот него смрт.
Његова поезија је више у знаку витализма, али се уочава стална веза између живота и
смрти. Уочава се нека врста циркуларности да живот прелази у смрт и смрт у живот.
Постоји оптимистички нагласак на животу. Неки тврде да је основна организациона
схема песама, смена песама о рађању и расту и песама о смрти и умирању. И како
песме одмичу тако се спознаје, тако лирски спознаје своју телесну и духовну моћ па се
нижу доживљаји сазревања истраживања света, а при крају доминира осећај бола и
близина смрти, али и та смрт није у песимистичном кључу.

Тематика везана за градско друштво и за демократију - оно што посебно цени у том
уређењу је равноправност. Види је као једну добру и темељну претпоставку за неку
врсту братства међу људима па чак и љубави међу сународницима и као основу за нови
свет, за врли нови свет, али не иронично интониран. И у том смислу можемо да кажемо
да има утопијских елемената у Витменовој поезији, утопија у позитивном значењу.
Америка је представљена као нација и као земља чији су досељеници на нови
континент себи изградили један свет по својој мери. Јавља се и фигура вође и не у
пежоративном смислу. Све то весело, лепо, оптимистично, фино, али се смрт провлачи
кроз те теме; ради се и о грађанском рату и те теме како је он умро. Реч је о атентату-и
то је једна од ствари која је тематизована. Један вођа хвале вредан који је убијен у
атентату. А и као такав неко ко је изашао као победник из грађанског рата, али је ипак
убијен јер је на њега извршен атентат. Међутим чак и те песме које су посвећене смрти
Абрахама Линколна чак и оне имају један оптимистичан елемент у себи.

Америка као један новоизграђени континент и председник Америке као узорни водич
са адекватном визијом будућности. И у том смислу врло често се пореде Бодлер и
Витмен истовремено и зато што су објавили збирке у врло малом временском размаку.
Свега две године размака и често се пореде, тимпре што се и један и други читају као
претече симболизма. Оно у чему се разликују је оптимизам Витмена и крајњи
песимизам Бодлера, а то је све нарочито видљиво у представама града. Њујорк се код
Витмена купа у светлости, а код Бодлера Париз који је иначе град светлости сав је у
мраку.
Врло оптимистично у Витменовој збирци то је однос колектива и индивидуе, он је у
читавом низу песама представвљен тако да се имплицира да човек како би опстао са
једне стране мора да буде свестан себе и своје индивидиуалности, а са друге стране
мора да буде свестан тога да је само један део шире заједнице; треба различити
појединци да удруже своје заједничке снаге да би деловали заједно. И због тога је и сам
наслов збирке са једне стране збирни симбол, а уједно и симбол самосвојности.
Није то једино што зрачи из овог Витменовог наслова. Трава буди асоцијације на
живот. Трава увек расте увис, она је спона између земље и неба. Један од виталних
симбола који указује на неуништивост живота. Неуништивост живота ако говоримо о
трави, о целокупном човечанству. Неуништивост живота. Трава ниче из сваке подлоге,
ниче чак и из гробова. У том смислу представља тријумф живота и у срцу смрти, а
будући да ниче из сваке подлоге указује и на једнакост. То је нешто што Витмен слави
када говори о демократији. Свачији је живот једнако вредан. Градски пејзаж, ту су
бродови фабрички димњаци, технички проналасци и то је нешто што уводи Витмен, и
нешто што ће врхунац доживети у футурузму и у авангарди.

Прелазак Бруклинском скелом

У песми је употребљена техника симултаности. Прелазак преко скеле симболиже

човеково путовање кроз живот, а сама река је симбол времена и симбол пролазности.
Скела спаја не само удаљене обале и просторе него и удаљена времена и ту је нагласак
у овој песми. У исту раван се постављају генерације прошлих садашњих и будућих
времена. Тако он уочава међу тим људима који су развојени простором и временом
некакав заједнички начин живота, некакав заједнички начин мишљења, сличну
свакодневицу и оно на чему је нагласак у овој песми упркос што фигурира један од
симбола пролазности је трајајње, континуитети су овде важни. Посматра се комешање
људи на скели и песник осећа блискос са њима, тако да се као важна тема истиче тема
заједиштва и оно што је посебно карактеристично - он прославља то заједништво, чак и
када га људи нису свесни.

Песма са епским замахом је Песма о мени. Ту је врло карактеристична употреба

нарације. Песма је сачињена од врло дугог низа нумерисаних фрагмената. Врло
необичан, а упечатљив је наслов. Првобитна верзија није била насловљена он је касније
додат. У први мах је била насловљена –песма о Волту Витмену Американцу. Уочава се
није он ту важан као Волт Витмен, него као амерички песник. А онда је и то променио
па је употребио само иницијале, и тек 1881. коначно насловио песму овим насловом О
мени. Песма садржи читав низ, дуги низ нумерисаних фрагмената и доживљава је
читалац као неку врсту, лирске исповести. Чим је реч о исповедаању сасвим је
природна наративна структура, предочено је буђење и зрење песничког бића и његова
лутања на том неком мисаоном путу кроз живот и кроз време, кроз различите
временске димензије. Ово је једна од најважнијих песама у збирци и на њој је Витмен
радио током читавог живота, стално ју је употпуњавао. Тај канонски облик има 52
фрагмената. Овде је такође употребљена техника слободне асоцијативности, али упркос
томе уочавају се неке тематске доминанте, фрагменти могу да се групишу у одређене
целине. У прва четири фрагмента истиче се лирски субјект. Овде код Витмена лирски
субјект је сам Волт Витмен, зато и јесте реч о једној врсти исповести. И тај песник се
представља читаоцу. Тако да су ови први фрагменти заиста уводни и заиста једна врста
представљања песничког ја. Ту је у фокусу сам песник и песничко стварање и у том
смислу је ова песма изузетно важна не само зато што је реч о лирској исповести него и
зато што је реч о једној ауторефлексивној творевини. Аутопоетичкој творевини.
Говорећи о себи наравно да песник говори и о својој поезији. Говори и о читаоцу и то је
својствено Витмену. Витмен овде говори да су он и читалац од исте крви. Читаоца
доживљава као себи равног. И то су сад они чувени стихови -ја певам себе и ја славим
себе, и ти ћеш присвојити, јер сваки атом који ми припада једнако припада и теби.
Оно што је занимљиво је да себе песник не слави због свог личног ја, него због свог
порекла, он је син родитеља који су рођени у Америци. Тако да је то прослављање
личног ја уједно и прослављање америчке нације.

Од 6 до 19 дела централни мотив су влати траве и између осталог се види да је ово

једна од средишњих песама збирке. Види се да је то једна од средишњих песама збирке.
Ту је у фокусу вечно обнављање траве и живота. Између осталог се за влати траве каже
да су таласаста коса гробова. Истиче се и тема путовања не само кроз простор него и
кроз време, тема имагинарног путовања, сећањима. Песник овде у исти мах уочава да
се налази на више различитих места и у више различитих временских равни. Четврти
део обухвата фрагменте од 20 до 25 и представља самог песника при чему се он
представља као песник тела и песник душе. И ту је рецимо, ту се јавља та једна од
варијанти Витменовског прожимања тела и духа. Дух и тело једно друго морају да
подразумевају то је нешто на чему Витмен инсистира. Тело је оно што је друго у
односу на душу али не сме да се снизи у односу на душу, нити да се душа узвиси над
телом, него мора да постоји једно узајамно уважавање. Има један стих када он каже да
он није оно што је садржано између његових ципела и његовог шешира, што значи да
није сводив на тело.

О капетане! Мој капетане!

Песма је испевана поводом Линковнове смрти и читава песма се темељи на контрасту

између смрти и туге за човеком кога је Витмен веома ценио и лепоте живота и радости
живљења. У средишту се приказује: када је превожено Линколново тело људи су
бацали јорговане како би одали последњу почаст. Дакле, реч је погребној поворци која
се креће од Вашинготона где је Линколн убијен и где је умро до његовог родног места
на југу Амрике где је сахрањен. И тај воз са ковчегом је прошао кроз читав низ држава
до пребивалишта у Илиноису и заиста су људи и на ковчег и на воз и на пругу бацали
јоргован и заиста је Витмен преузео те околности из реалног живота. Међутим код
Витмена све те појаве добијају једно другачије, симболично значење (симбол звезде
која пада; шине, прелазак из живота у смрт; железница као једна врста везе различитих
удаљених ствари читавог низа појава). За песму је карактеристичан амбивалентан тон
зато што се смењују химничан тон са елегичним. Химна се односи на оно што се
прославља у оквиру Линколнове личности, а елегија је жалосни тон оплакивања његове
смрти. Овај химнични тон не слави само председника, него и читаву Америку и њене
људе. Песма тематизује и Америку као земљу коју је изградио сам народ. Инсистира се
да је то земља досељеника који су сами изградили земљу за себе.

Последњи пут кад цветао је јоргован у дворишту

Јоргован има јако леп и опојан мирис, тако да је он у знаку препорода, рађања у том
једном миомирисном маниру. Уједно то је и симбол жалости песникове и жалости свих
људи који су сачињавали ту поворку и испраћали Линколна. Тако да је одавање
почасти умрлом и нека врста обнављања поверања у моћ обнове, како природе тако и
друштва - може да се каже да је симбол наде. Симбол наде су и ова друга два симбола
симбол дрозда и северњача. Звезда симболизује обично оно удаљено недостижно.
Нешто узвишено, нешто што треба досегнути. Звезда је чак и код нас водиља, орјентир,
знак, знамење. Птица дрозд симболизује пре свега самог песника, и песника уопште,
песништво. Пре свега укључено је и то у сегмент обнове. И звезда је нешто што је
удаљено и птица је удаљена - пева негде далеко од људи. Тако да су сви ти симболи на
овај или онај начин повезани, али сви они имау своју сенку и ту се види амбиваленција
читаве песме. Пре свега у тим амбивалентним симболима, а затим и у читавом тону.

Шарл Бодлер, Цвеће зла

Рођен је исте године када и Достојевски, а први пут је објавио збирку „Цвеће зла“ исто
када и Флобер „Мадам Бовари“- 1857; такође, заједничко Флоберу и Бодлеру јесте да
им је и исте године суђено. Бодлерово прво „Цвеће зла“ је осуђено због обести према
јавном моралу и установљеним стандардима. Бодлер је осуђен на малу новчану казну.
Бодлеру је забрањено шест песама па је постало уобичајено (док нису враћене те песме
у збирку) да се те издвојене песме објављују као некакав посебан циклус. Обично се о
њима говори као о истргнутим цветовима зла. Тако да је ту настао један циклус који
песник није хтео да направи. Бодлер је вишеструка стваралачка личност, пре свега
треба да га доведете у везу са ДЕКАДЕНЦИЈОМ, неки аспекти који су важни за
декаденцију постоје у његовом песништву, рецимо, склоност ка ОРЈЕНТАЛНИМ
МОТИВИМА, ка БИЗАРНОСТИ, ка БОЕМИЈИ... Писао је и прозу. Врло су важни
његови есеји о смеху, о гротескном, о лепом, о дендизму (дендији су себе доживљавали
као аристократе духа и у том смислу су истицали своју издвојеност од просечног
обичног света и читавом својом појавом и одевањем су наглашавали своју посебност.
Били су посвећени моди, уметности, финим стварима.. Једно време је и Балзак то био и
Стендал... Нешто што је важно за Бодлера и важније од свега другог, због чега је и он у
реду тих дендија, били су везани за ГРАДСКУ СРЕДИНУ и више за НОЋ него за дан.
И то је нешто што је Бодлеру својствено. То је поезија која је пре свега везана за Париз
и посебно за ноћ, за вече). Такође оно што је одлика и декаденције и дендизма овде је
такође та склоност према БИЗАРНОМ, према НЕОБИЧНОМ и према ВЕШТАЧКОМ.
Бодлер је вештачко увек ценио више него природно. Често описује женску шминку или
накит или одевне предмете. Још се нешто везује за фигуру дендија и посебно за
бодлера, а то је СПЛИН (читав један циклус који је уједно и најдужи има овакав
наслов). Ране Бодлерове песме датирају из четрдесетих година 19. века и он тек касније
долази на идеју да оформи читаву збирку. Дуго је радио на њој и његова збирка такође
има неколико издања. Има неколико алтернативних наслова пошто се двоумио док није
дошао до последњег решења- „Цвеће зла“. Сви остали наслови нису заживели ни у
једном тренутку, збирка није била насловљена овако него су то само биле некакве
идеје. Првобтна верзија наслова је требало да буде врло скандалозна, у духу необичног,
а на трагу романтичарске традиције- „Лезбејке“. Још један наслов који је Бодлер имао у
виду призива једну другу традицију, тај наслов је био- „Лимбови“ ( алузија на Дантеа, и
шума симбола је такође алузија на Дантеа). У лимбу су душе које су живеле праведно,
али су некрштене. Значи, лимб то је једно АМБИВАЛЕНТНО место. Тако да је то
Бодлер узео као метафору за своју генерацију. За то некакво неизвесно стање у којем се
нашла његова генерација и био је фокусиран на различите лимбове: идеолошке, етичке,
естетичке...; то су та некаква гранична међустања и рубна стања ( буквални превод
лимба је руб односно ивица). Важна је сама та располућеност и оно што је средишња
располућеност између пакла и раја.

1856. године Бодлер одбацује неке песме, а оне које задржава мења у том смислу да их
прилагођава једном заједничком концепту и прилагођава их коначном наслову- „Цвеће
зла“ и збирка излази први пут 1857 године .

Тај наслов „Цвеће зла“ је настао случајно, предложио га је Бодлеру један новинар
Иполит Кабу приликом разговора у једној кафани. Тумачење самог наслова- једно је
естетичка категорија (цвет), а друго етичка (зло), такође спој и нечег позитивног и
нечег негативног. Тако најављује један од доминантних тонова који постоји у читавој
збирци, а то је употреба ГРОТЕСКЕ (и наслов указује на један од спојева неспојивог).
Наслов показује и Бодлерову идеју да ЛЕПОТА може да процвета из свега , па и из зла.
Наслов алудира и на АЛХЕМИЈУ, обраћујући се рецимо Паризу Бодлер каже: „Хаос
си ми свој дао, а ја створих од њега злато“- упућује на алхемијску моћ уметности- да од
нечега што је и зло и ниско и ружно и досадно створи једну врхунску вредност. И злато
је вишезначан симбол. Бодлер је пре свега претеча симболиста, али може се читати и
као симболиста (не сврстава се међу њих јер је временски стварао пре). Наслов упућује
на његову упитаност да ли постоји лепота зла и ако постоји како се може изразити.
Наслов је такође и симбол злослутног цвећа. На шта би могло да се односи- цвеће зла?
Пре свега се односе на уметности, на првом месту поезију, али и на остале; овде
кокетира и са ликовном и музичком уметношћу. Цвеће зла такође представља и
сексуланост, пиће, опијате, наркотике, коцку...- све могуће пороке.

Овим песмама Бодлер је хтео да истакне да грчки спој женског лепог и доброг у
калокагатији више није довољно за модерне песнике. Сада се у његовој поезији назире
идеја коју ће развити Рембо: искуство које подразумева и зло може довести до неких
спознаја, можда чак и до спасења (повезивање порочног понашања са стварањем у
уметности).

Збирка „Цвеће зла“ је посвећена Теофилу Готјеу- он је један од важних песника који се
везују за парнасовску поезију и један од најважнијих заступника ларпурлартизма.
Одлике парнаса: један пре свега деперсонализован песнички израз, нема ту ничег
субјективног нема интимистичког, нема поверавања песника читаоцу. Врло често се за
предмет узима сама уметност, најчешће неки предмети из домена уметности неке
скулптуре или грађевине.

Збирка Цвеће зла је имала три издања, прво 1857, друго 1861 и треће 1868 године,
најважније је друго издање које је проширено. Основна осцилација (која постоји у
читавој збирци у низању како циклуса тако и песама) између идеалног и онога што је
дато, а што је од идеалног миљама удаљено. Говори се да постоји напетост између
идеалитета и онога што је сатанско. Фигура сатане је важна за бодлерову поезију.
Бодлер га пре свега означава као бунтовника, Сатана је побуњени анђео. Са оваквим
ликом Сатане Бодлер се пре свега упознаје у мистичној литератури. Оно што се са
Бодлером стално доводи у везу то је фигура уклетог песника. О њему се говори и као о
песнику забрањених уживања, али исто тако и као о песнику чисте поезије.

Прво издање је из 1857 где немамо песме које су биле избачене након суђења: Накит,
Лета, Превеселој, Лезбос, Проклетнице и Преображај у Вампиру. Збирка има сто
песама односно 101 рачунајући и уводну песму читаоцу која је узгред буди речено
једна од најважнијих. Тих првобитних сто песама је било подељених на пет циклуса, а
друго издање је имало шест циклуса. У првом издању први циклус је „Сплин и идеал“ и
до краја ће остати то први циклус. У овом првом издању овај циклус је садржао 77
песама. Други циклус у првом издању су били „Цветови зла“ са 12 песама, трећи који
ће и до краја остати на трећем месту је „Побуна“ он ће променити своје место, али оно
што ће остати исто је да ће имати три песме увек и у овом прво и у каснијим издањима.
Вино као четврти циклус и пети као последњи који ће увек бити последњи је Смрт.
Вино је имало 5 песама, а Смрт три. Први циклус је три пута дужи него остали узети
заједно и нема никакве сумње да је то био централни и средишњи циклус од самог
почетка. Тај први циклус говори о најважнијој теми збирке: песничка распетост између
сплина (врло посебна врста досаде чаме, чамотиње, у најближој вези са меланхолијом)
и идеала.

Накит- Једна од најпознатијих песама. Нешто што се ретко када јавља у књижевности,
у ликовној уметности је то била општеприхваћена појава: приказ обнажене жене. На
њој нема ничега осим тога накита који се налази око врата. Наравно да у самој песми
нагласак није на ономе што је у наслову, песма није фокусирана на накит него на то
обнажено женско тело, на приказ наготе и на приказ путености. Оно што је посебно
представљало нешто скандалозно је то што у том приказу има нечег анималног. Она је
представљена као нека укроћена тигрица. Такође, нешто што се није допало ондашњим
бодлеровим читаоцима био је спој чедности и похлепе (још један од спојева
неспојивог). Тужиоцима су нарочито сметале пета, шеста и седма строфа које описују
бедра, трбух, дојке и кожу. Ово је једна од песама која се посебно доводи у везу са
оријенталном традицијом а тиме и са декаденцијом зато што има оријенталних мотива,
бизарних мотива.

Такође је чувена песма „Превеселој“, то је такође једна од песама које су посвећене

госпођици Готје (?) која се издваја у том женском триу као једна фигура која се
доводила у везу са изузетном женственошћу и врло често се доводила у везу са
чистотом. У овој песми, у начину њеног (жене) описивања постоји нека врста
недозвољене страсти и сама та страст је амбивалентна, она је у кључу Катула римског
песника: мрзим и волим. Једно противречно осећање које се јавља према жени, а има
чак и садистичких момената (жели да је казни, прободе ножем) то је такође нешто што
је често довођено у везу са Бодлером.
„Лета“- је река у подземном свету која је онима који попију воду из ње давала заборав
да би се прирпремили за ново рођење. Конкретизовано је тако да Лета тече кроз
пољупце жене. То је једна минијатурна река, али доноси неку врсту заборава и неку
врсту послушности зато што је он потпуни роб те своје љубавнице која му доноси
смирај и заборав. Представља себе као невиног осуђеника, а уједно и као мазохисту
зато што он пије са њених груди.

Друго издање је објављено фебруара 1861 и имало је 35 додатих песама, а додат је

читав један нови циклус који је насловљен „Париске слике“. И то је прва и
најзначајнија измена. Париске слике су врло обиман циклус који раздваја први и
најобимнији циклус од других циклуса, а ти други циклуси сви представљају разне
видове бекства: вино, цвеће зла, побуна, смрт... Бежи се код Бодлера пре свега од
сплина, али и од свих других животних појава које одводе од досезања идеала. Вино
како се бежи од недаћа у алкохол, Побудна описује како се бежи побуном и смрт
представља како се коначно бежи у смрт (не самоубиство), а у Цветовима зла се
описују разни пороци. Не само што је уметнут један нови циклус Париске слике, него је
и промењен редослед постојећих циклуса тако да то друго издање има шест циклуса
који су били објављени овим редоследом: 1) Сплин и идеал, 2) Париске слике, 3) није
више Побуна него Вино 4) Цвеће зла 5)Побуна 6) Смрт. Јел видите шта је урадио.
Променио је редослед ставио је Вино пре Цвећа зла јер се повећавају пороци и
градирају се. Ови пороци који су приказани у Вину су углавном ти који се тичу разних
опојних средстава- алкохола, а у Цвећу зла су приказани много озбиљнији и тежи
пороци. Тако да се ствара градација сагрешења да би се дошло до некакве екстазе. А на
послетку иде спасење у смрти (сама смрт је предочена као некакво путовање у други
свет). Последња песма у циклусу „Смрт“ је „Путовање“ посвећена је Максиму Дикану
и ту је тема пловидбе и пута, путовања везана за симболику смрти. Осим редослада
промењен је и обим циклуса у другом издању. Највеће измене су у првом циклусу
циклусу Сплин и идеал- ту су додате песме Опсесија, Алхемија, Туге итд... а
драматично финале тог првог циклуса се постиже сада песмом Часовник. Та песма
упућује на то да је прошлост прождрљива да тренуци брзо пролазе. Прошлост јури за
садашношћу и прождире садашњост и каже да треба живети брзо. На један начин се
доводи у везу са карпе дием традицијом али и са традицијом мементо мори. Такође, она
је једна од песама које се везују за сплин. Неколико песама и носе тај наслов, ова
насловом не упућује на сплин, али је у најужој вези са темом сплина. И тај сукоб
између сплина и идеала је нешто што је истакнуто у том циклусу. То је уједно и тема
која прожима читаву збирку, не само први циклус. Рецимо циклус Париске слике тај
сукоб између сплина и идеала преноси на градски плочник и сплин је у том другом
циклусу нешто што мучи све пролазнике у граду не само песника.

Треће издање су посхумно објавили Бодлерови пријатељи. И донекле су учинили

медвеђу услугу песнику зато што су нарушили његов концепт тако да се као канонско
узима друго издање.

„Песма читаоцу“- Каже –читаоче брате. И један од чувених стихова када каже да је
дволичан лицемеран као и сам песник. Та песма је некакав пролог која најављује
садржај читаве збирке посебно истичући мотиве смрти и зла које је оличено у сатани
али и у читавој једној палети људских порока и слабости. Ту се као средишњи мотив и
као једна од закључних слика, јавља фигура која седи и пуши на дивану, Чама. У
уводној песми уводи се та тема досаде, чаме, сплина; приказана је тако раскошно и
филигрански. Тај призор пушења наргила, чама која лешкари као оријентални паша и
сања о губилиштима. То је један од најкарактеристичнијих оријенталних мотива који се
везују за декаденцију. Сви ти призори и представе порока и насиља јесте нешто што се
такође везује за „Цвеће зла“. Већ у овој уводној песми имате низ цветова зла. И ова
песма садржи читав каталог порока, ту су и оне животиње. Читалац је представљен
као песников брат односно он може да разуме песника и да му буде раван. Синоним за
уметника је стваралац и управо Бодлер од својих читалаца очекује да то буду, да имају
имагинацију –он очекује креативног читаоца. Имамо наговештаје да читалац мора да
буде маштовит да би наставио ту нит коју је песник само започео. Важно је и ово што
су дволични и лицемерни. Од самог почетка се издваја тема грешни човек односно
човек као биће склоно паду. И након што посрне не дође до преусмерења- то означава
неискрено покајање, човек је неспособан за суштинско покајање и преображај тако да
ова песма показује дубоки антрополошки песимизам. Човек чезне за добрим, али се
лако предаје било каквим искушењима због слабости воље. Овде је пре свега воља
приказана као слаба, а чак и када се кају људи знају да ће грешити поново зато су греси
упорни, а покоре подмукле. Поставља се питање да ли лажне сузе могу да сперу праве
мрље? И та темом лажних суза уско повезана са темом дволичности, ближе је одређује.
Дволичност, лицемерје... све је то нешто што се обично са становишта етике схвата као
негативно и обично добија негативни предзнак. Међутим код Бодлера та дволичност је
пре свега једна амбивалентност: двојака окренутост човека и према добру и према злу.
Значи да је човек способан и за једно и за друго, а од његове воље зависи за шта ће се
определити. Превладавају песимистични тонови и Бодлер не сумња да ће пре или
касније превагнути зло. Тај човек који је грешан пореди се са просјацима, каже се да он
грижњу гаји као што просјаци гаје своје вашке. Грешнику и просјаку заједничко јесте
то што су обојица пала бића, ниска бића. Они су навикли на прљавштину и на кал;
везује се за њих нешто што је прљаво нарочито у моралном смислу пре свега када је
реч о грешницима, али и просјаци и грешницу су слаба бића. Уједно се и једни и други
налазе у позицији молиоца, просјаци моле новац за храну, грешници за опроштај. Овде
је ђаво приказан као некакв луткар који држи конце у рукама и у потпуности обликује
човеково делање посредством порока. Путем глупости, цицијаштва, заблуда и тако
даље сатана господари људском вољом и претвара ту менталну форму у некакво
ништваило. Призор 7 животиња- читаоци су били подстакнути на то да их доводе у
везу са седам смртних грехова. Те животиње се набрајају тако што се пре свега скреће
пажња на то што оне раде: или грокћу или завијају и тако се уочава нека врста
градације у њиховом набрајању. То је један гротескни зверињак, а завршава се
представом досаде, сплина. Та чама је најгоре чудовиште од свих, она је страшнија од
сваког порока и као таква је највештије оруђе сатане који је у овој песми троструко
велики. Приликом досаде човекова воља је најслабија и тада је он највише изложен
утицају сатане. Тако да је чама врхунска рушилачка сила код Бодлера утолико више
што ствара привид да се ништа не дешава, а заправо изазива духовну тупост и телесно
мртвило (она се врло често доводи у везу са парализом и духовном и телесном). Каже
се да би чама радо читаву земљину куглу претворила у рушевине; моћна слика на крају
шта она може да уради читавом свету (у једном зеву може да прогута читав свет). И
зевање се доводи у везу са досадом. Она се доводи у најближу везу са ништавилом.
Поништава све животне садржаје и успављује тело и што је још важније дух и зато је
она најважније ђавоље оружје. Оно што је такође карактеристично за ову песму то је да
доминира једно песничко ми тако да се и у тој употреби првог лица множине огледа
слличност и присност између песника и читаоца. То се експлицира у завршним
стиховима где се каже да су обојица дволични и да су браћа. Тек се у последњој строфи
то ми раздваја на фигуру песника и фигуру читаоца. У песми указује се на низ
сродности (важно!) између те две фигуреали и на неке разлике. Сродности: и песник и
читалац су бића која су упозната са чамом, искусили су сплин и искусили су досаду.
Каже се нежно чудовиште. Успоставља се та врста опозиције; са једне стране је чама и
досада, а на другој страни је то песничко ми, односно песник и читалац. Чами су
супростављени песник и читалац то значи да нас од чаме једино може спасити-
уметност. То је један од могућих извора спасења и најважнијих извора спасења, то је
један од најважнијих разлога зашто је ова песма издвојена. Са једне стране дакле
дубоки антрополошки песимизам а те назнаке оптимизма се налазе на страни естетског,
на страни уметничког, имагинативног. Маштом се може победити то мртвило у које
уводи та чама. Због тога је читав низ песама и у овом првом циклуси и неким потоњим
посвећен уметности и фигури уметника. Дволичност је уједно и двострукост
усмерености ка добру и ка злу и управо у песми Читаоцу то је та фигура ту се та види
та фигура двоструког двојаког човека усмереног и ка богу и ка сатани, и то је рецимо
једна од слика која се доводи у везу са мистицизмом и манихејством: та слика човека
који је распет између неба и змеље, то је слика гностичког манихејског порекла. Кад
каже да је овај читалац лицемеран као и песник он пре свега указује на то да су то
некаква двострука бића и песници и читаоци зато што су кадри да спознају, да доживе
и добро и зло да би промишљајући сва та своја искуства досегли идеал. И у том смислу
је и овде и у многим другим песмама важан мотив огледала он се везује и за удвајање
неке слике али и за ауторефлексивност за самосагледавање, самоспознају и песника и
читаоца одликује испитивачки поглед усмерен у себе и врло често ће се и код Бодлера
и код симболиста јављати те слике огледала, воде, језера, бунара... свих тих површина
које нуде одраз.

Код Бодлера сатана није само зао (у сваком случају то није некако банално зло него
једна врста церебралног зла, није никакво анимално зло) он је изузетно интелектуална
фигура. Пре свега је његова моћ у интелекту. Има много више духовног у бодлеровом
сатани него у било којој другој фигури сатане и у религији и у песништву. Баш зато
што је сатана везан за нешто духовно, церебрално, интелектуално, баш зато се и јавља
код Бодлера да се злом може доћи до неког узлета, до неке спознаје и да се наравно
посредством узлета може доћи до идеала (зато се јавља претеривање у бизарностима).

„Благослов“- овде је фигура уметника амбивалентна. Мајка у „Благослову“ оплакује

рођење песника и ту се јавља та фигура песника као проклетника. Она очајава што је
родила наказно и неспособно створење, а небо у исти мах слави рођење песника зато
што је он јемство за избављење човечанства од чаме. Тако се песнички дар јавља као
благослов и отуда и наслов песме, али и као врста проклетства па тако се и о Бодлеру
говори као о једном од уклетих песника.
Најобимнији циклус (био и остао) јесте „Сплин и идеал“. Најбитније теме
подразумевају позицију самог песника односно савременог човека, савременог
уметника па онда и савременог песника тј. ова песма тематизује и уметност уопште.
Још једна тема која се помиње јесте љубав, али све оне су обједињене неким оквиром
који подразумева дијалектику узлета и пада односно сплина и идеала, а та дијалектика
увек изнова показује колико је идеал недостижан у чамотном свету. Неки сматрају да се
овај циклус може поделити на два дела: на циклус о идеалу и на циклус о сплину и онда
да овај одељак који је посвећен идеалу говори о уметности и љубави и разним другим
видовима лепог, о усхићењима, о екстази; а овај други део да говори о сплину.
Међутим није могуће извршити овакву механичку поделу. Све су песме располућене
између сплина и идеала, негде доминира сплин, а негде идеал. Песме које имају за тему
самог песника при чему је реч о песнику уопште врло често говоре о феномену уклетог
песника који се често везује за Бодлера, а тај феномен је једна врста усуда, једна врста
несреће. Велики број песама је усредсређен на тај чувени феномен спилина. Овде се он
не користи у том буквалном значењу него упућује на специфичну врсту досаде која
добија мисаоно значење, неку врсту филозофске димензије; то је једно егзистенцијално
осећање модерног човека, један вид озбиљне засићености животом. Осећај да је свака
животна димензија, осећај да је сваки аспект човековог бића лишен садржаја који би
требало да има, самим тим је лишен смисла, лишен је дубине. Тако да је то једна врло
специфична душевна тескоба. Врло често су те песме фокусиране на некакве затворене
просторе, на неке просторе који гуше и психички и физички. На еглеском сплин значи
слезина, а ова употреба сеже чак до антике јер је стара грчка медицина лучење слезине
повезивала са меланхолијом. И наравно посеже се за енглеским језиком због
романтизма који такође представља мелахонију (Бајрон на пример), али Бодлер у
великој мери бајроновску традицију надилази и мења пре свега у том смислу што сплин
лишава витализма кога ипак има у енглеском романтизму где су га доводили у везу са
неком врстом надмоћи. А код Бодлера нема ни говора о томе, акценат је стављен на
ништавилу, на некој врсти жеље за смрћу (као нека врста смрти у животу, не буквално
смрт). Та врста досаде има умртвљујуће дејство спречава било какву делатност, а
нарочиту креативну делатност и то је посебно душевно стање када човек и свет око
себе па и самог себе доживљава као ништавило. Једно врло сложено осећање, не
можемо да кажемо ни да је досада, ни да је туга, ни да је очај, ни да је неко мисаоно
стање, а подразумева по нешто од свега тога, најближе осећању меланхолије. Песничке
слике које бодлер бира да би описао то стање су најчешће везане за стешњен простор и
осећај влаге (падање кише, на пример). Преузима и традиционалне представе
меланхолије из сликарства , мотиви: огледало, часови, сатови су у чврстој вези са
мелахонијом (Бодлер има читаву једну песму која је посвећена часовнику). Појављује
се слика жена погнуте главе, а то је поза меланхолије и та погнута глава упућује на ту
неку врсту туге, али и на један мисаони став. Сам термин сплин јавља се већ у наслову
читавог циклуса, али и у насловима појединих песама („Магле и кише“, „Јесења песма“,
„Часови“ итд..). Врло често се то откуцавање часовника и отицање времена доживљава
као отицање сопствене крви. У том низу песама нарочито је важна жеља за
ништавилом. Од 1. До 11. песме су посвећене песничкој креативности и дотичу се
питања песниковог места у друштву, аспирација песника, воље, тежњи... Постоји једна
група песама од 20. до 55. које су готово све, без изузетка, љубавне. Тај велики број
љубавних песама које су присутне у овој збирци се врло често групишу у три групе у
складу са тим којој су жени посвећене. Те три жене су обележиле Бодлеров живот:
једна је црнкиња (Жана Дивал) и он је преказивао увек као егзотичну и као некакву
предаторку, за њу је везивао различиту представу путености и симболику таме. Друга
жена је зрелија (Мадам Себатје) и за њу је говорио да је једино њу волео пре свега
платонски, али не само тако. За њу се везује морални утицај и озареност, па тако је и
симболика светла у вези са њом. Негде између ове тамне и светле фигуре стоји једна
трећа жена која је детињаста- Мари Бодрер и представља мешавину ове две.
Комбиновала је анђеоске и демонске квалитете у истој мери. Жани Дивал су рецимо
посвећене песме „Егзотичној“, „Мирис“, „Накит“ , „Балкон“ ...

У једној песми „Сплин“ ( има их више) се говори о ниском небу које представља
стешњени простор. Ниско, тешко небо које се пореди са покровом. Буквално то је
поклопац на француском, тако да се доводи у везу са осећајем гушења и са
ограничењем простора. Киша која фигурира у тој песми ни на који начин не алудира на
плодност него на неку врсту растакања. Помиње се паучина у мозгу лирског субјекта
што указује на то да је сплин пре свега стање свести, психичко стање, душевно стање.
И много тога је ту у знаку мртвачког плеса, помињу се мртвача кола која се вуку. И крај
је очигледно да све упућује на меланхолију зато што се песма завршава сликом погнуте
главе.

Један важан феномен који је Бодлер препознао и именовао- универзална аналогија и

то је појам који ће и касније бити веома важан за симболисте. Бодлерова размишљања о
универзалној аналогији су један од најважнијих разлога зашто га сматрају претечом
симболиста. Идеја о универзалној аналогији је мистичног порекла и највероватније
преузета од Сведенборга и по тој представи и идеји све појаве на овом свету су
повезане тајним везама, чак и на око сасвим удаљени предмети просторно или
временски су заправо једни другима блиски и то важи како за појаве у природи тако и
за појаве у друштву. Ту се уочавају некакве сличности, аналогије, везе између онога
што оку обичног човека делује као потпуно различито, удаљено, засебно итд. То је
мало сложенија форма и од метафоре и од алегорије, а то је по Бодлеру суштински
начин песничког погледа на свет, посматрања света. Међутим, он ту појави не доводи у
везу само са песницима и уметницима него тврди да је потребна свима, да је потребна
ратницима, научницима... У најужој је вези са имагинацијом и чувена је та изјава да он
више воли чудовишта своје маште него подражавање природе (инсистира да је врлина
извештачена и да злочин долази од природе). Универзална аналогија се најчешће
доводи у везу са синестезијом (доживљај једног чула се приписује другом чулу).

„Сагласја“- ова песма је потпуно у знаку универзалне аналогије. Песничка форма

песме је сонет. Реч је о некаквом храму природе и о шуми симболи који се спајају са
синестетичким доживљајима звука , боја, додира, вида и мириса и на тај начин се
природа описује као неки храм или шума односно као неки сплет где је све једно са
другим у вези. У природи и у свету постоји свеопшти склад, сагласје и као таква
природа је врста подстицаја за нашу песничку машту. Лирски субјект однсо песник
природу опажа као шуму симбола, али не може свако у природи да препозна шуму
симбола , песник може и такође он има један врло специфичан задатак- креће се кроз
тај храм и кроз ту шуму симбола и запажа аналогије и сагласја која су истакнута већ у
наслову и онда им придаје књижевни облик, стилске фигуре синестезију , поређење или
неку другу. Овде се каже -нејасне речи- то је на неки начин симбол симбола.
Наглашава се да није видљиво све чак ни песнику, он види више од човека али ни он не
види све и он само наслућује нешто (све се слути и наговештава). Овде се врло
експлицитно каже да се природа обраћа симболима, да се језик којим се природа обраћа
човеку, језик симбола. Мутним речима се обраћа , загонеткама, и те загонетке треба
песничка имагинација да одгонетне, али подразумева се да неће доћи до одгонетке јер
је то процес без краја и у том процесу осим песника учествује и онај његов брат,
читалац. У том смислу је песник посредник између природе која је шума симбола и
обичног човека. У тим везама се виде докази првобитног јединства које је постојало
некада у свету и сад та сродност која се уочава у свим појавама у свету, уочава се и у
чулима и онда то поприма израз најпластичнији израз у поезији , у синестезији. Та
фигура повезује и стапа чула утолико што осете једног чула описује осетима другог
чулног опажаја. Овде се говори о томе да боје мириси и звуци међусобно
комуницирају, као да се дописује, зато су то и коресподенције. Творе заједно некакав
дубоки складк (мирис може бити свеж попут дечје пути, доводе се у везу мирис и додир
или може бити благ попут обое- доводе се у везу додир и звук или може бити зелен; то
су све различити примери синестезије). Терцети се везују пре свега за једно чуло- а то
је чуло мириса. То је нешто што се доводи у везу и са декаденцијом (декаденција је
хтела да превреднује између осталог и начин вредновања чула). У историји
цивилизације увек је било привилеговано чуло вида, то је чуло које се доводи у најужу
везу са рацијом. Декаденти су хтели да привилегују такозвана нижа чула: чуло мириса,
укуса, додира, слуха... скренули су пажњу на то богатству чула, да се прича не
завршава чулом вида. Бодлер одабира мирисе који се могу разумети у терминима
додира. Бира врло специфичне мирисе амбра, мошуса...-скупи осети који су везани за
богатство, за тријумф, за занос. Говори се доста и о мистици која је присутна у овој
песми и они који су склони таквим тумачењима праве некаву типологију веза које су
овде тематизоване па их дели на хоризонталне и вертикалне. Хоризонталне су оне које
човек покаже у односу према свету око себе, а вертукалне су оне везе са сопством. Баш
због мистике је између осталог природа храм, она је одраз божанског света који доводи
у везу материјалне и дувоне појаве и ствара сагласја. Такође имамо мирисе који се
доводе у везу са сакралним, а то је пре свега тамјан, али и ова слика храма је у сагласју
са тим. Који год нивои да се сагледавају увек се уочавају сагласја.

„Албатрос“

Песма има четири катрена, александринсци присутни, рима је укрштена. Јавља се

мотив изгнанства (стиче се утисак да је та птица изгнана са неба на земљу). Земља није
средина која је предвиђена албатросу, односно песнику, и оно што му даје снагу и
полет то су та џиновска крила која га спречавају уједно и да се креће по земљи.
Најчешће читање ове песеме јесте да је то алегорија песничке судбине. Такође упућује
на расцепљеност песника на земаљски аспект песничког бића који други доживљавају
као смешно и претварају га у предмет поруке и на небески аспект где је он суверени
владар висина. Није важно само то што му се морнари ругају него што то чине ради
своје забаве- то је једно тривијализовање уметности и свођење уметничког на сверу
забавног што је општа појава. Симболика боја: плава и бела, бела се везује за крила,
плава за воду и небо и то су боје које су подложне прљању. Плава као боја неба и мора,
али и као боја великих отворених пространстава, слободе (пре свега имагинативне
слободе, али и сваке друге), али такође и симболи бескраја (бескрајних визија,
бескрајне моћи, изражајних могућности). Све се то везује за поезију односно фигуру
песника. Представља се шта се збива са песником када је лишен тих пространстава и
када је приморан на постојање без циља.

Прва строфа предочава ситуацију у којој се срећу албатрос и морнари. Морнари су

докони и онда ће да лове албатросе и да се забављају. Највећи простор посвећен је
особинама ове птице, оне су предочене у контрасном односу: на једној страни су
„силне морске птице“, а на другој „немарне, тихе пратилице“. Епитет „силне“ указује
на снагу, издржљивост, неустрашивост и лепоту, али и могућност да влада
недостижним висинама. Епитет „немарне“ нема негативни карактер он указује на
добру нарав, мирноћу, благородност- њихово кретање за лађом је лагано, не угрожавају
људе, безопасне су.“Тихе“ значење да нису гласне, али и да су мирне нарави...

Друга строфа-албатрос је ухваћен и спутан на даске од крова. Сада је слика албатроса

сасвим другачија- сада је спутан, невешт, збуњен, скуњен. Налази се у неприродној
ситуацији, везан и окружен смехом, галамом.. Наведени епитети показују на његов
неповољни физички положај, али и на душевно стање. У ваздуху крила су огромна и
бела, али овде јој сада сметају да се креће и зато делује смешно. Албатрос је сагледан у
две различите ситуације: у лету и на палуби.

Трећа строфа- Албатросу се овде догађају ове непријатности и понижења. Држе га и

један морнар му дува у кљун дувански дим, други игра око њега имитријајући његов
лет. Албатрос се осећа смешно и јадно: немоћан је да се брани трпи малтретирања и
мучења. Лирски субјекат ни једног тренутка не заборавља лепоту албатроса он још
једном истиче да је он прекрасан и крилат као трајне вредности које нико не може да
уништи својим грубостима и ругањем. Као што смо рекли овде имамо особине дате у
контрасту које се деле на основу тога да ли показују албатроса у лету или на палуби.
Све особине које албатрос показује у лету су урођене особине, а особине које показују
албатроса на палуби привремене су, условљене околностима у које је запао албатрос.

Четврта строфа- песма ће изневерити читаочев хоризонт очекивања- јер се обликовала

мисао да Бодлер пева о албатросу, али четврта строфа указује на то да песник само
узгред пева о албатросу, да му је албатрос само метафора за оно о чему стварно пева.
Албатрос је само илустрација песникове судбине и песникове ситуације у друштву.
Дакле, права тема песме је песник.

И сад само набрпјите који су то стихови отприлике где се увиђа да је песник сличан
албатросу, као на пример: „он се с буром дружи“, „муњом поји очи“, „дивовска му
крила сметају да крочи“....

„Мачке“

Мачке се одмах у првој строфи пореде са љубавницима и са научницима. Цео сонет

састоји се свега од три реченице: прва реченица је у првом катрену, друга је у другом
катрену , а трећа обухвата оба терцета. Рима је необична јер комбинује мушку и женску
риму. У оригиналу сви стихови првог терцета се завршавају именицама, а сви стихови
другог терцета придевима. Сонет отвара призор поређења страсних љубавника и умних
научника, а саме мачке које су насловом истакнуте се у песми помињу само једном
(само у првом катрену) где се каже да су оне заједнички предмет наклоности ових њима
сличних љубавника и научника, али не увек него тек када у зрело доба зађу. На почетку
сонета доминирају поређења са живим бићима, а како сонет одмиче све је више неких
неживих предмета и они су у потпуности присутни у завршном терцету. Сличност
између мачака и љубавника односно научника: снажна су бића која су склона
пасивности и благости. Оно што је јако важно јесте презир према чулном животу,
некаква аристократска позиција условно речено. Мачке су представљене као сложена
бића која комбинују то нешто што је својствено научницима и нешто што је својсветно
љубавницима. Путеност је нешто што се доводи у везу са љубавницима, сензуалност; а
интелект, рацио се доводи у везу са научницима, а оно што им је свима заједнично је та
оданост насладама. Потрага за мраком- мачке су ноћа бића, ноћна створења,
најактивније су ноћу. Зато се овде између осталог говори и о подземном свету и каже
да чак ни Ереб (владар подземног света, брат ноћи) не може да их укроти; отприлике се
каже да би једино то њима била пригодна делатност- да служе једном таквом
господару, али ни он не може да их укроти. И по својој гордости мачке представљају
неке врсте сатанских фигура, јер најважнији сататнин грех је гордост: има разних
библијских тумачења, али многа тврде да је гордост најопсаснији грех; да из њега
извиру сви остали. Читава песма заправо са тим једним низом и поређењима, метафора
и симбола покушава да одреди „Мачке“, али се сваки од тих поредбених чинилаца
показује на неки начин недостојно. Значи, нуди се низ поређења која се сва један за
другим одбацују- ни једно није добро, песник не може да нађе одговарајући симбол за
мачке који би их у потпуности одредио. Такође не може да нађе један оквир, размишља
прво рецио о митолошком оквиру-па види које су све недоследности тог оквира итд. Та
гордост која их спречава да служе било коме у исто време их одређује као бића која су
у вези са сфингама (зооморфно митолошко створење које комбинује људску главу
(рацио је ту)- женска глава, тело лава и птичија крила- опет нека врста улзлета односно
нека врста снаге и једна женса варијанта интелектуалности) и које показују склоност ка
сањарењу. Оно што им је заједничко са сфингама је такође пасивност и то поређење са
сфингама је једино које је прихваћено (ово је митолошко поређење које је прихваћено,
са Еребом је одбачено). У другом терцету доминирају синегдохе. И зато се помињу
само делови њихових тела: зенице и бедра. Доминира симболика плодности и
сладострашћа. Каже се да су им бедра толико плодна да расипају чаробне искре. Та
плодност није само раскошна него се доводи и у везу са чаролијом и то је наравно
нешто што их доводи у везу са страсним љубаницима, а зенице их доводе у везу са
оним научницима. У читавом сонету мачке су увек амбивалентне, увек доводе до
некаквих необичних спојева, оне су увек спојеви неких удаљених појава- и љубавници
и научници и страсти и контемплација и мушки принцип и женски принцип... Већина
живих бића из ове песме су мушког рода на француском, чак и мачке, али сви они у
себи имају нешто што спаја мушки и женски принцип. Завршна песничка слика- на
крају мачке излазе из граница простора и времена и поново се говори о тим неким
бескрајним просторима- бескрајна пустиња, сан без краја- огромна пространства и када
је реч и простору и када је реч о времену. И постоји тендеција у сонету да се креће
сликовитост од унутрашњости ка спољашњости, у почетку су затворене у соби и мраку
су итд., а овде се на крају говори о бескрајним просторима. Говори се у космичким
размерама и тај преображај се врши посредством низа симбола и метафора. (И сама
професорка је рекла да ова песма није баш најјаснија, али је његова можда најпознатија
песма)

Циклус „Париске слике“- Средиште овог циклуса чини 8 песама које су раније биле у
одељку „Сплин и идеал“, а онда је Бодлер уочио њихов потенцијал и проширио их,
додао им неке песме и формулисао читав један циклус насловљен „Париске слике“.
Тако да, овде имамо јенду хетерогеност када је реч о времену настанка песама. Неке су
много млађе, неке много старије из два различита периода, али све су те песме нашле
неки свој смисао, прилагодиле су се једне другима. Теме су углавном градске и везују
се за опис улица и уличних збивања, уличних призора и уличних пролазника. ВАЖНА
ЈЕ ТА ФИГУРА УЛИЧНОГ ШЕТАЧА код Бодлера, а Париз није уобичајена слика
Париза као града светлости него обрнуто, јер овде доминира симболика таме и
ВЕШТАЧКОГ ОСВЕТЉЕЊА (није толико реч о мраку колико о ноћном осветљењу).
„Лабуд“ једна од најчувенијих песама. Песник према Паризу има крајње амбивалентан
став, са једне стране пати у Паризу, а с друге стране изван њега не може да опстане, али
се и у њему осећа као изгнаник и у том смислу заиста јесте репрезентативна песма
„Лабуд“. Језгро овог циклуса чине: „Лабуд“, „Седам стараца“, „ Старице“, „Слепци“ и
„Једној пролазници“. Неки овај циклус деле на две групе песама: једне које су
посваћене дневном и друге које су посвећене ноћном виђењу града, али може и не мора
тако да се чита. Важна је фигура шетача зато што је град приказан тако, са становишта
некога ко је у њему и ко се шета односно креће градским улицама, а не из неке птичије
перспективе; значи призори нису панорамски него се изблиза све сагледава. И при том
се унутрашњи свет тог шетача и спољашњи свет прожимају.

„Лабуд“- симбол лабуда, Андромахе, црнкиње...- све су то фигуре изгнаника- Дакле

изгнанство је први важан мотив, а други важан мотив је мелахонија. И ова песма
почиње сликом погнуте, замишљење женске главе, овде је реч о Андромахи. Иначе и
мелахонија се помиње у самој песми и римује се са речју алегорија тако да се донекле
упућује на то да је читва песма алегоријски приказ мелахоније. И, врло експлицитно се
на крају говори о мислећим фигурама које пате, а то су упправо мелахоници. Сви ови
ликови у песми, и лабуд и Андромаха и црнкиња и сам песник- то су изгнаници и
мелахоници. Песме је подељена на два дела, има 13 катрена, укрштена рима. И
посвећен је Виктору Игооу- и он изгнан. Већ у самој посвети је јасно да је тема
изгнанство, а иначе су Игооу посвећене и сродне песме- „Седам стараца“ и „Старице“.
Најранија верзија ове песме је из Бодлеровог писма Игооу, из 7. децембра 1859. године,
а први пут је објављена 1860. у једном часопису. И у том писму Игооу Бодлер ову
песму описује као један мали симбол. Иго је песник изгнаник (и ПЕСНИК и
ИЗГНАНИК) и Иго је у то време био симбол моралног и политичког непристајања на
свет другог царства и као такав је био приморан да напусти Париз; касније су га звали
да се врати, али није хтео- тако да је касније то његово нехотично изгнанство прешло у
хотимично изгнанство- сам је одбио да дође. Болер каже да су ови стихови написани за
њега и са мишљу о њему и зато и почиње са оним: „Андромахо, сад мислим на вас“.
Андромаха је изгнана из Троје, и Овидије такође изгнан из Рима и црнкиња која више
није у Африци него је и Паризу и лабуд. Свако од њих има неки свој изгубљени рај,
завичај. Лабудов „завичај“ је родно језеро, кишни дани и он то покушава да нађе на
улицама Париза, али никако не налази. Разне су теорије зашто је Овидије био програн
из Рима, али вероватно да је због његове збирке „Љубавна вештина (Ars amatoria)“, али
он је тврдио да је разлог био његовог изгнанства једна песма и једна грешка. У ствари
је знао некакве тајне о недоличном понашању владара тако да је због тога био прогнан.
Још једна фигура изгнаника која је важна у овој песми, а која се везује за Париз (и која
свој живот у измењеном Паризу доживљава као неку врсту изгнанства)- сам песник,
лирско ја је такође изгнан, он је становник Париза, али му не припада, у том новом,
измењеном Паризу другог царства он се осећа маргинализовано. Прва у низу ових
фигура изгнаника је Анромаха и она је представљена: важна је интертекстуалност у
овој песми, али веза са Вергилијем- „Енеидом“, у трећој књизи „Енеиде“ где је
представљен живот Анромахе у заточеништву после пада Троје, она је претворена у
робињи и дата је Ахиловом сину Пиру и одведена у изгнанство, а онда након што ју је
он оставио она је допала у шаке Хелена који је такође Пријамов син као и Хектор значи
то је у ствари Хекторов брат и онда су њих двоје чезнући за Тројом направили нешто
слично Симоису (река у Троји), направили реплику, лажну Троју и лажну реку како би
заварали своју носталгију и нису успели у томе. И све ове фигуре (не само Андромаха,
него и лабуд који на пример иде тако по неким барама и тражи алтерантиву за језеро
итд...) свака алтернатива се показује као недостојна када је реч о изгубљеном завичају.
Ова песма се истиче као средишња песма овог циклуса зато што је овде Бодлеру пошло
за руком да покаже не један Париз него читав низ визија тог града и изгледа тог града,
јер говори о новом и старом Паризу. Нови владар је радикално изменио изглед града и
тај имењени Париз песничко ја доживљава као некакав позоришни декор, као нешто
што је вештачко, нешто што није његов град. Наполеон је тада имао намеру да Париз
наликује на Рим да буде један од тријумфалних градова па је Париз добио псеудо-
класичан декор који је стварно деловао потпуно другачије у односу на стари Париз и
обично се о њему говори као о лажно империјалном изгледу града. Нека од измена су
дозидани делови Лувра; до тада је Лувр био палата, а сад је постао музеј и ту се види
тај исорак ка артифицијелности- то је било станиште владара, а сад су ту само њихове
слике, представе. Наслов сугерише: хомоними су на француском лабуд и знак
(другачије се пише али се исто изговара) тако да је ово песма о лабуду и мелахонији,
али и о знаковима и значењу, односно о симболу. И ово кад песник каже: гле Париз се
мења моја туга траје - није то само носталгија за старим Паризом него и нека врста
чежње за смислом односно чежње за значењем. Песма тематизује и побуну- када лабуд
погледа у небо, а оно је равнодушно, иронично, празно небо... Ту је важан Овидије јер
се код њега каже да је човек направљен са главом да може да гледа горе и да се
захваљује творцу, а овде се упућује неми протест таквом небу и на тај протест небо не
одговара односно остаје иронично и свирепо плаве боје. Код Овидија је то прво златно
доба и човек се усправним држањем научен да упире поглед ка небу- овде се прави
контраст на то Овидијево златно доба из „Метаморфоза“. Наравно, важно је то што су
Метаморфозе јер се и овде упућује на све те метаморфозе Париза и крајње метаморфозе
самог песничког ја. Сличност између албатроса и лабуда- јавља се мотив прашине,
птице су и једно и друго и имају тему изгнанства- у албратросу се помиње (једна од
тема), а овде прожима читаву песму и једно и друго биће су истовремено лепа,
узвишена и смешна и посматрају се превасходно у средини која им није природна, у
свету свакодневице. Црнкиња је на другом контетиненту, клима је другачија, све је
другачије, а поред свега тога она није изгнана само на основу физичког изгледа- она је
црнкиња у односу на белце ту, него још има и туберкулозу- изнана је и у том смислу
као болесник у свету здравих. Након што је издвојио неке фигуре изгнанинка и пошто
је у завршетку песме упутио на неке скупине изгнаника онда каже да мисли и на све
друге- тим говори да су сви изгнаници, да смо и ми изгнаници да свако има свој
неки изгубљени рај, негде где не може да се врати.

Циклус „Вино“- један од најлепших, ту има чувена синтаграм „вештачки рај“ или
„вештачка блаженства“- опијати, вино усамљеника, вино заљубљених итд. У највећем
броју песама социјално- морални агенс је вино, оно се представља као утеха слабих,
али и као узрок пропасти, а ту су и разни други опијати. Много су сложенији пороци
који су описани у „Цвећу зла“, ту су тежа сагрешења предочена и посредсвом њих се
долази до екстазе. Све те песме једне су са другом у вези зато што тематизују зло, пре
свега сексуалну грешност и пониженост и разне врсте ропства. Пре свега ропство воље,
али и све друге појавне облике ропства, а све њих окупља та једна Бодлерова идеја да
се из екстремног зла може досегнути нешто радикално ново па чак и неко добро.
Међутим то се код Болдера показује као немогућ пут.

Та немогућност да се посредством екстремног зла допре до неке врсте идеала се

преображава у наредни циклус,а то је циклус „Побуна“- један од најконтраверзнијих
циклуса у читавој збирци, пре свега због профанације хришћанских елемената. У овом
циклусу имају три песме- то је дијалог са светим тројством, са хришћанством у целости
и са Дантеом (он је имао три дела свог спева, Пакао-грешници, Чистилиште-покајници
и Рај-праведници). Код Бодлера присутне храбре, одважне песме, једно крајње
изокретање Библије у сваком смислу. У метафизичком смислу овај циклус је
најважнији и када се говори о сатанизму Бодлеровом пре свега се има на уму овај
циклус. Али овај његов Сатана није само хришћански сатана (чак понајмање) него онај
који је слично представљен на пример код Бајрона или Гетеа. И зато треба да се
истакне да то обраћање сатани и одбрана није безбожничка код Бодлера него је став
једног поколебаног мислиоца, песника који сумња у хришћанске постулате. Сатана је
неко ко нуди црна односно тамна задовољства и у њима се може уживати само на неки
мазохистички начин, самомучитељски, а зло је представљено као неодољиво. Фигура
ђавола у хришћанству најчешће се везује за искушење и сумњу у постојање бога,
сумња у правденост Бога, сумња у моћ Бога и сумња у теодицеју- у оправданост и
ваљаност овог света, дакле сумња у Бога и његову креацију и наравно сумња и у
човека. Ђаво такође- код Ивана Карамазова- „ја сам задужен за одељак критике“.
Дакле, ђаво критикује божанску творевину и све остало; деструктивност је нешто што
се доводи у вез са сатаном. Бодлер придодаје један снажан интелектуални елемент
сатани којег представља у својој поезији. Све ове фигуре које су тематизоване у овим
песмама су пре свега бунтовници: и сатана је пре свега бунтовник и свети Петар.

„Одрицање светог Петра“- одрекао се Христа. Овде је приказан Бог Отац и Христ као
тиранин који ужива у својој беспослености. Подсећа на оно да је он терао људе из
храма и то помоћу бича и да због тога треба да се каје и да покајање треба да га боли
више од распећа. Говори о убодима кајања. Изокретање хришћанство- Христ испашта
због наших, а не својих грехова- он је некриви патник, безгрешан патник, а овде се то
потпуно изогреће (овде Христ треба да испашта због својих, а не наших грехова). Овде
се наводи један од његових грехова који би требало да га наводи на покајање.

„Авељ и Каин“- исто као и у претходној песми (изокретање). Каин није само што је
убица него он је и братоубица кажњен лутањем, Каин је вечити путик обележени
путник, он има знак изгнаника. Он је Адамов син дакле на два начина је везан за
изгнанство, Адам и Ева су изгнани из раја, а он је још једном изгнан због братоубиства.
Из зависти је убио брата, зато што је бог прихватио Авељеву жртву, а не његову и зато
је осуђен на већито лутање по свету. Дводелна је структура песме, у дистисима се прво
обраћа Авељевом роду (дистиси су један другом супростављени), а онда и Каиновом,
Авељов род позива да ужива у својој преситости, плодности и божијој наклоности, а
Каинов род да труне у паклу. И по глаголима и по начину на који се обраћа Авељевом
роду видите да је то један прекоран тон (када каже: спавај, ждери...). И онда уводи обрт
и каже да Авељево поколење треба да стење од стида, а Каиново треба да се пење ка
небу.

„Литанија Сатани“- врста молитве, али не упућује се молитва Богу него Сатани.
Крајње изокретање хришћанских постулата. Сатана је пали анђео. Овде је присутно
кајање, радикално преведровање, јер се моли не богу него сатани и моли га да му да
смирење душе под окриљем дрвета сазнања и моли се за све оне који су изгнани на овај
или онај начин.

Циклус „Смрт“ тематизује смрт, с тим што се она диференцира односно говори се о
различитим субјектима: говори се о смрти љубавника, о смрти сиромаха... али и о
смрти уопште. Једна од најпознатијих песама читаве збирке, а уједно и најпознатија
песма овог циклуса која је завршна песма збирке- „Путовање“. Ова песма смрт не
представља као нешто негативно. Напротив, ту се показују повољне могућности
преласка у онострано које песник предвиђа. Пореди на известан начин живот који
изазива осећање чамотиње коју изазива онај сплин са смрћу која би ако је живот тако
доживљен могла да представља некакав спас. Смрт се представља као могуће спасење.
Сама песма је посвећена Максиму Дикару (?) и у њој се уочава нека врста бајроновског
тона. Исто тако одзвања скепса када је реч о идеји прогреса, нарочито у овостраном.
Можда се и наслућује нека могућност напретка у оностраном, али у овостраном свету
прогрес се не види. Тај путник који се предочава у песми, за њега се каже да је видео
све и то подсећа на Гилгамеша. Еп о Гилгамешу почиње са: „Све је видо он“. То
свеобухватно путничко искуствп узрокује да овај лирки субјект наликује на Гилгамеша;
а по томе што није видео ништа ново на овоме свету- Стари завет Библија, Књига
проповедника, и чувено- ништа ново на овоме свету. Један крајње песимистичан и
меланхоличан тон. Значи подразумева се некаква идеја да песник на овом свету није
видео ништа осим баналности. И позива се смрт као некакав водич у нову светлост и
откровење. Појављује се и идеја да треба ићи до дна непознатог да би се пронашло
нешто ново. Овде су почеци модерног песништва и јавља се чак и та изјава да ли идемо
у рај или пакао и само је потребно да се на дну непознатог нађе нешто ново.
МОДЕРНИЗАМ

Pusta Zemlja1
(prepev Ivana V. Lalića)

„Nam Sibyllam quidem Cumis ego ipse oculis

meis vidi in ampulla pendere, et cum illi pueri
dicerent; Σίβνλλα τί ϑέλεις; respondebat illa
άποϑανεϊν ϑέλω.2

Za Ezru Paunda, koji je

il miglior fabbro34

I  SAHRANA MRTVACA

April je najsvirepiji mesec, što gaji

Jorgovan iz mrtvog tla, meša
Uspomenu i žudnju, podstiče
Tromo korenje prolećnom kišom.
Zima nas je grejala, pokrivajući
Zemlju nehajnim snegom, hraneći
To malo života suvim gomoljima.
Leto nas iznenadi, doleskom preko Starbergersee
Uz pljusak kiše; zastasmo u kolonadi,
A nastavismo put po suncu, u Hofgarten
Pa smo pili kafu i razgovarali čitav sat.
Bin gar keine Russin, stamm’ aus Litauen, echt deutch.5
A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode,
Moga rođaka, poveo me je na sankanje,
A ja se bojala. Marie, rekao je,
Marie, drži se čvrsto. I odosmo nizbrdo.
Planine, u njima se čovek oseća slobodno.
Čitam duboko u noć, a zimi odam na jug.
1
Ako imate vremena možete pročitati i origanal, preporučujem da odslušate na yt imate ELIOTOVO ČITANJE!
2
Video sam sopstvenim očima kumansku Sibilu kako visi u kavezu, a kad su dečaci rekli, “Sibilo, šta želiš?” ona
je odgovorila, “Želim da umrem.”
3
Paragraf i posveta "Pusta zemlja" prikazuje jezike koje je Eliot koristio: Latinski, Grčki, Engleski i Italijanski.
4
PREVOD: Za Erzu Paunda koji je il miglior fabro = bolji kovač
5
Eliot suggests that modern people in 1922 (the living dead) don’t have a sense of life or identity, or at least a
fragmented, conflicting one. This is keeping with the fragmentation and recombination which drives the tropes
of identity throughout.
Eliot produced his own translation of this line:
I am not Russian at all; I come from Lithuania, I am a real German.
Kakvo se to korenje hvata, kakvo granje raste
Iz ovog kamenog darmara? Sine čovečiji,
Ne možeš reći, ni pogoditi, jer poznaješ samo
Hrpu razlutanih slika, gde sunce udara,
A mrtvo drvo ne pruža zaklon, ni cvrčak olakšanje,
Ni suvi kamen vode šum. Jedino
Ima senke ispod ove crvene stene,
(Uđi u senku ove crvene stene),
I pokazaću ti nešto različito
Od tvoje jutarnje senke što za tobom se vuče
Il tvoje večernje senke što ustaje ti u susret.
Pokazaću ti strah u pregršti praha.

                Frisch weht der Wind

                Der Heimat zu.
                Mein Irisch Kind,
                Wo weilest du?[1]

“Dao si mi zumbule prvi put pre godinu dana,

Zvali su me devojka sa zumbulima.”
- No kada smo se vratili, kasno, iz Vrta zumbila,
Ti punih ruku i mokre kose, nisam smogao
Ni reči, oči me izdale, nisam bio
Ni živ ni mrtav, i ništa nisam znao
Zagledan u srce svetlosti, tišinu.
Ӧd’ und leer Das Meer.[2]

Madame Sosostris, čuvena clairvoyante

Beše strašno nazebla; svejedno
Ponata je kao najmudrija žena u Evropi,
Sa zlobnim šilom karata. Ovo je, reče,[3]
Vaša karta, utopljeni Feničanski mornar,
(Ti biseri mu behu oči. Gledajte!)
Ovo je Beladona, Gospa od Litica,
Gospa od Situacija.
Ovo je čovek sa tri dužice, a ovo Točak,
A ovo jednooki trgovac, a ova karta,
Praza, nešto je što on nosi na leđima,
A ja to ne smem da vidim. Ne nalazim tu
Obešenog čoveka. Bojite se smrti od vode.
Vidim gomile ljudi,  koračaju u krugu.
Hvala. Ako vidite dragu gospođu Ekviton
Recite joj sama budem donela horoskop.
Čovek mora danas bitit tako oprezan.

Nestvarni grade,[4]
Pod mrkom maglom zimskog svitanja,
Gomila struji  Londonskim mostom, toliko ljudi,
Ne bi pomislio da smrt je razlorila toliko ljudi.[5]
Uzdasi kratki iratki čuli su se,[6]
I svako je uporno gledao preda se.
Strujali su uzbrdo, pa niz King William Street
Dom mesta gde Sveta Marija Vulnot izbija sate
Sa mrtvim zvukom kada konačno odbije devet.[7]
Tu sapzih poznanika, zaustavih ga, viknuh: “Stetsone!
Ti koji beše sa mnom na brodovima kod Mile!
Da li je leš što si ga lane posadio u bašti
Počeo da klija? Hoće li cvetati ove godine?
Ili mu je  nagli mraz zasmetao?
O ne pripuštaj bluzi Psa, prijatelj je ljudima,[8]
Inače će opet noktima da ga iskopa!
Ti! hypocrite lecteur! – mon semblable, - mon frère!”[9]

[1] Tristan und Isolde. Fresh blows the wind

To the homeland
My Irish child
Where do you linger? – gde otežeš, oklevaš?
[2] Ibid. Desolate and empty [is] the sea. Napušteno i prazno jeste more.
[3] Nije mi poznat tačan sastav špila karata za Tarok, od kojeg sam očigledno odstupio da bih ga prilagodio
svojim namerama. Obešeni čovek, koji spada u tradicionalni špil, odgovara mi na dva načina; ja ga u duhu
povezujem sa Frejuerovim Obešenim bogom, a povezujem ga i sa firgurom pod ogrtačem u odlomku o
putovanju učenika u Emaus, u V delu. Feničanski mornar i Trgovac javljaju se kasnije; takođe i „gomile ljudi“, a
Smrt od vode nalazi se u IV delu. Čoveka sa tri dužice (autentičnu figuru u špilu za tarok) povezujem, sasvim
proizvoljno, sa samim Kraljem ribarom.
[4] up. Bodler –
“Fourmillante cité, cité pleine de rêves,
Où le spectre en plein jour raccroche le passant.”
[5] up. Pakao
„... si lunga tratta
di gente, ch`io non avrei mai creduto
che morte tanta n`avesse disfatta.“
[6] up. Pakao
„Quivi, secondo che per ascoltare,
non avea pianto, ma` che di ssopiri,
che l`aura eterna facevan tremare.“
[7] Pojava koju sa često primećivao.
[8] up. Tužaljku u Vebsterovom White Devil
[9] v. Bodler, predgovor Cveću zla my double, my brother – moj dvojniče, moj
brate

II   PARTIJA ŠAHA

Stolica gde je sedela, ko poliran presto,[1]

U mermeru je sjala, gde zrcalo
S rezbarijom rama, ogrozdanom lozom
Iz koje viri zlatan Kupidon
(Iza krila mu drugi krije oči)
Udvaja plamen svećnjaka sedmokrakih
I baca odsjaj na sto, gde ga sreće
Blistanje njenog nakita, iz punih
Satenskih kutija raskošno rasutog;
U bočicama od slonovače i obojenog stakla
Bez čepa, vrebali su njeni čudni sitetski parfemi,
Masti, tečnosti, prašci – da uzbude, zbune,
U miris utope svest; vazduhom pokrenuti,
Svežinom s prozora, oni su se peli,
Gojili izdužen plamen sveće,
Odnosili im dim u laquearia[2]
Remeteći šaru kasetiranog stropa.
Ogromno drvo naplavljeno, zasićeno bakrom,
Plamsalo je zeleno i žuto u ramu od šarenog kamena,
A u tom tužnom svetlu plivao isklesan delfin.
Nad antičkim kaminom bio je prikazan –
Ko da se neki prozor šumskoj otvara sceni –[3]
Preobražaj Filomele, koju varvarski kralj[4]
Silova tako grubo; pa ipak tamo slavuj
Ispunio je pustoš nepovredivim glasom
A ona još je plakala, i dalje je sledi svet,
“Dživ, dživ” za prljave uši.
I druge usahle patrljke vremena
Kazivali su zidovi; oblike što zure,
Nadvijaju se, nagnuti, ućutkuju, zatvaraju sobu.
Koraci su se vukli po stepeništu.
U svetlu vatrem pod četkom, njena kosa
Rasprostirala se u varnicama,
Žarila se u reči, pa bi se divlje smirila.

“Živci su mi loše večeras. Da, loše. Ostani tu.

Pričaj mi. Zašto uvek ćutiš. Pričaj.
O čemu misliš? Šta razmišljaš? Šta?
Nikada ne znam šta razmišljaš. Misli.”

Mislim da smo u pacovskom prolazu

Gde su mrtvaci izgubili kosti.

“Kakva je to buka?”
                                Vetar ispod vrata.[5]
“Kakva je to buka sada? Šta radi vetar?”
                                Ništa, opet ništa.
                                                “Zar
Ne znaš ništa? Zar ne vidiš ništa? Zar ne pamtiš
Ništa?”

                Pamtim
Ti biseri behu mu oči.
“Jesi  li živ, ili nisi? Zar ničeg nema u tvojoj glavi?”
                                                                                Ali

O   O  O   O taj šekspirovski šlager

Tako elegantan
Tako inteligentan
“Šta sada da radim? Šta da raadim?”
Izjuriću napolje, ovakva kakva sam, šetati ulicama
Raspuštene kose, evo ovako. Šta ćemo sutra?
Šta ćemo uopšte?”
                                Topla voda u deset.
A pada li kiša, zatvorena kola u četiri.
I igraćemo partiju šaha,[6]
Pritiskati oči bez kapaka i čekati kucanje na vratima.

Kada su Livijinog muža pustili iz vojske, rekla sam –

Sasvim neuvijeno, u lice sam joj rekla,
POŽURITE MOLIM VREME JE
Sad kad se Albert vraća, udesi se malo.
Pitaće šta si učinila s parama koje ti je dao
Da urediš zube. Jeste, videla sam.
Povadi sve Lil, i stavi fine nove,
Rekao je, kunem se, ne mogu da te gledam.
A ne mogu ni ja, i pomisli na jadnog Alberta,
Četirir godine u vojsci, pa hoće da se provede,
Pa ako ga ti ne zabaviš, druge će, rekla sam.
O, hoće li, rekla je. Otprilike, rekla sam.
 Pa znaću kome da zahvalim, rekla je i pogledala u oči.
POŽURITE MOLIM VREME JE
Ako ti se to ne sviđa, a ti samo produži, rekla sam.
Druge će moći, kad ne možeš ti.
 Al ako se Albert izgubi, ne reci da ti nisam rekla.
Treba da se stidiš, rekla sam, što izgledaš tako starinski.
(A tek joj je trideset i druga)
Šta mogu, rekla je snuždena lica.
To je od onih pilula, pila sam ih da pobacim, rekla je.
(Već ih ima petoro, a mali Džordž je skoro ubio.)
Apotekar reče biće dobro al ja više nisam što sam bila.
Zbilja si budala, rekla sam.
PA  kad te Albert ne pušta na miru, šta ćeš, rekla sam,
Zašto se udaješ ako nećeš dece?
POŽURITE MOLIM VREME JE
I tako, te nedelje kad se vratio Albert imali su vruću šunku,
I pozvali me  na večeru, da uživamo dok je vruća
POŽURITE MOLIM VREME JE
POŽURITE MOLIM VREME JE
Lkunoć Bil. ‘Kunoć Lu. ‘Kunoć Mej. Lakunoć.
Ta ta. ‘Kunoć, lakunoć.
Laku noć gospe, laku noć, ljupke gospe, laku noć, laku noć

[1] up. Antonije i Kleopatra

[2] Laquearia, v. Eneida
dependant lychni laquearibus sureis incensi, et noctem flammis funalia vincunt.
[3] Šumska scena, v. Milton, Izgubljeni raj
[4] v. Ovidije, Metamorfoze, Filomela
[5] up. Webster.: „Is the wind in that door still?“
[6] up. partija šaha u Middleton, Women beware Women

III  PROPOVED VATRE

Razderan je šator reke: poslednji prsti lišća

Hvataju se modre obale i tonu. Vetar
Prelazi mrkom zemljom, nečujan. Nimfe su otišle.
Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.[1]
Reka ne nosi prazne boce, hartije od sendviča,
Svilene maramice, kartonske kutije, pikavce
Ni druge dokaze o dugim letjim noćima. Nimfe su otišle.
A i prijatelji im, dangubni naslednici direktora iz grada;
Otišli, adrese nisu ostavili.
NA vodama Lemanskim sedeo sam i plakao…
Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.
Mila Temzo, tiho teci, neću biti dug ni glasan.
No za leđima gde mi hladno piri,
Zveket kostiju, kikot od uha do uha seširi.
Jedan pacov je tiho puzao kroz žbunje,
Vukao obalom svoj kaljavi trbuh,
Dok sam pecao u muntom kanalu
Jednom u zimsko veče, iza plinare,
Mozgajući o propasti kralja moga brata
I smtri kralja oca mog pre njega.[2]
Gola bleda tela na ugnutom vlažnom tlu
I kosti bačene u nisko suvo potkrovlje,
Gde godinama samo pod šapom pacova zazveče.
No za leđima mi pokadkad zaječe[3]
trube automobila, motora kojim dohodi[4]
U proleće Svini,gđe Porter pohodi.
Zraci se mesečine po gđi Porter steru[5]
Ona i njena kćer u
Soda-vodi noge peru.
Et O ces voix d’enfants chantant dans la coupole![6]
Cvrk cvrk cvrk
Dživ dživ dživ dživ dživ dživ
Tiriri
Nestvarni grade
Pod mrkom maglom zimskog podneva
G. Eugenides, trgovac iz Smirne,
Neobrijan, a džep mu pun suvog grožđa[7]
C. i f. London, dokumenti na uvid,
Pozvao me je na vulgarnom francuskom
Da ručam s njim U Kenon strit hotelu
Pa da odemo na vikend u Metropol.
U ljubičasti čas, kad oči se i leđa
Osovljuju nad stolom, kad ljudski motor čeka
Kao što taksi otkucava i čeka,
Ja, Tiresija, premda slep, dok između dva života damaram,[8]
Starac zbrčkanh ženskih grudi, taj trenutak
Vidim ljubičast, čas večernji što se stara
O povratku domu, mornara dovodi s puta,[9]
Daktilografkinju kući; rasprema kuhinju, pali
Peć, i hranu u konzervama iznosi.
NA prozoru se opasno razapeto suši
Njeno rublje, pod poslednjim zracima dana,
Na divanu (noću što ko krevet služi)
Čarape, grudnjaci, hrpa zgomilana.
Ja, Tiresija, starac zbrčkanih sisa,
Video sam scenu, nastavak prorekao –
I ja sam očekivanog gosta dočekao.
On stiže, mladić bubuljičava lica,
Činovničić, prodavac nepokretnih imanja,
Kome ko skupi šešir pokondirenoj tikvi
Pristaje smeli pogled samopouzdanja.
Da čas je sada pogodan, on ceni;
Večera prosca, a njoj kapci teško vise,
Nežnostima  malim on se bliži ženi
Koja ih ne želi, ali i ne brani se.
Odlučan, zajapuren, on sad nasrtljiv biva,
Njegove drske ruke ne sreće neposlušnost;
Njegova taština ne traži odaziva,
Njoj dovoljan je njena ravnodušnost.
(A ja, Tiresija, sve sam unapred prepatio,
Na istom tom divanu sve provodio,
Ja koji sam ispod zidova Tebe bio
I među najnižim od mrtvaca hodio.)
Na kraju još je zaštitnički ljubi
I pipa put, na stepeništu mrak je…

Ona se okreće, u zrcalo zuri

Jedva i svesna ljubavnika svojeg;
Umom joj mutna misao projuri:
“Baš mi je milo da prošlo i to je”.
Kad lepa žena ponizi se tako,[10]
Pa sama hoda svojom sobom noću,
Nesvesno kosu pogladiće lako
I na gramofon namesti ploču.

“Ta muzika me stigla na vodama”[11]

I duž Stranda, pa uz Qeen Victiria Street,
O Grade, grade, začujem ponekaad
Kraj neke krčme dole pored Temze
Prijatni jecaj neke mandoline,
Zveckanje, žamor što iznutra pline,
gde ribari su dokoni u podne: gde na zidovima
Magnusa Mučenika od jonske beline[12]
I zlata sjaja nepojamnog ima.
                Reka se znoji[13]
Katranom i mazutom
lađe plove
Plimom okrenutom
Crvena jedra
Široka
Vetrom na jarbolu iskošena.
Lađama s boka
Brvna vrh talasa
Sve do Griniča
Kraj Ostrva pasa.
                Weilala leia
                Waiiaia leilala

Elizabeta i Lester[14]
Zaveslaji
Krma se ko školjka
Pozlaćena sjaji
Zlatno i crveno
Na obale stižu
Talasi sa penom
Jugozapadnjakom niz vodu
Zvuci zvonjave odu
Zvona bele kule
                Weilala leia
                Wallala leilala

“Tramvaji, drvećem prašina polegla.

Hajberi me rodi. Ričmond i Kju[15]
Upropastiše me. Kraj Ričmonda sam legla
I noge digla u čunu na dnu.”

“Kod Murgejta mi noge, a srce moje

Pod nogama mi. A kad svrši se i to,
Plakao je. “Nov početak” obećao je.
Ćutala sam. Šta da uzmem mu za zlo?”

“Na Margejtskom sprudu.

Mogu da spojim
Ništa i ništa.
Slomljeni nokti prljavih ruku.
Sirotinja moja za koju ne predstoji
Ništa.”
                                la la
Dođoh tad u Kartaginu[16]

Gori gori gori gori[17]

O Gospode ti me otkidaš[18]
O Gospode ti me otkidaš

Gori

[1] v. Spenser, Prothalamion

[2] up. Bura
[3] up. Marvell, To His Coy Mistress
[4] up. Day, Parliament of Bees:
„When of the sudden, listening, zou shall jear,
A nise of horns and hunting, which shall bring
Actaeon to Diana in the spring,
Where all shall see her naked skin...“
[5] Nije mi poznato poreklo balade iz koje su uzeti ovi stihovi. Za nju sam doznao iz Sidneja, Australija.
[6] Verlen, Parsifal
[7]  Suvo grožđe bilo je deklarisano po ceni po kojoj su „prevoz i osiguranje besplatni do
Londona“ (carriage and insurance free to London), a tovarni list itd. predavao se kupcu po
naplati garantne menice.
[8] Tiresija, iako samo posmatrač i zapravo ne „lice“, ipak je njavažnija ličnost u pesmi,
koja sjedinjuje sve ostale. Kao što se jednooki trgovac, prodavac suvog grožđa, pretapa u
Feničanskog mornara, a ovaj potonji nije sasvim različit od Ferdinanda, kneza napuljskog,
tako su sve žene zapravo jedna žena, a oba se pola stapaju u Tiresiji. Ono što Tiresija vidi
zapravo je suština pesme. Ceo sledeći odlomak iz Ovidija od velikog je antropološkog
interesa:
„.... Cum Iunone iocos et maior vestra profecto est
Quam, quae contignit maribus“, dixisse, „voluptas“.
Illa negat; placuit quae sit sententia docti
Quaerere Tiresiae: venus huic erat utraque nota.
Nam duo magnorum viridi coeuntia silva
Corpora seprentum baculi voilaverat ictu
Deque viro factus, mirabile, femina septembar eregat autumnos; octavo rusus eosdem
Vidit et „est vestrae si tanta potentia plagae“,
Dixit „ut auctoris sortem in contraria mutet,
Nunc quoque vos feriam!“ percussis anguibis isdem
Forma prior rediit genetivaque venit imago.
Arbiter hic igitur sumptus de lite iocosa
Dicta Iovis firmat; gravius Saturnia iusto
Nec pro materia fertur doluisse suique
Iudicis aeterna damnavit lumina nocte,
At pater omnipotens (neque enim licet inrita cuiquam
Facta dei fecisse deo) pro lumine adempto
Scire futura dedit poenamque levavit honore.
[9] Ovo možda nije tačno u smislu Sapfinih stihova, ali ja sam imao u vidu „obalskog ribara“ koji se
vraća kući u sumrak.
[10] v. Goldsmith, pesma u The Vicar of Wakefield.
[11] Bura
[12] Unutrašnjost crkve Sv. Magnusa Mučenika za mene je jedan od najlepših Vrenovih enterijera.
[13] Pesma (triju) Temzinih kćeri počinje ovde. Od stiha 292. do 306. one govore jedna za drugom.
Vidi Götterdämmerung, Kćeri Rajne
[14] v. Froude, Elisabeth, pismo De Quadria Filipu španskom:
„Popodne smo proveli u paradnom čamcu i posamtrali igre na reci. (Kraljica) beše sama sa lordom
Robertom i sa mnom na krmi, kad oni počeše da govore besmislice i upustiše se tako daleko da je lord
Robert najzad, u mom prisustvu, rekao da nema razloga da se oni ne venčaju, ako kraljica izvoli“.
[15] up. Čistilište:
“Ricorditi di me, che son la Pia;
Siena mi fe`, disfecemi Maremma.”
[16]  v. sv. Avgustin, Ispovesti: „I dođoh tada u Kartaginu, gde mi je čitav kazan bezbožnih
ljubavi brujao oko ušiju“.
[17]  Potpuni tekst Budine Propovedi vatre (koja po važnosti odgovara Besedi na gori), iz
koje su uzete ove reči, može se naći preveden u knjizi pokojnog Henri Clarke Warren-a
Buddhism in Translatiom. G. Warren bio je jedan od velikih pionira izučavanja budiznma na
zapadu.
[18]  Opet iz ispovesti sv. Avgustina. Naporedni smeštaj ova dva predstavnika istočnog i
zapadnog asketizma, kao kulminacija ovog dela pesme, nije slučajan.

IV   SMRT OD VODE

Fleb, Feničanin, dve nedelje mrtav,

Zaboravio  je krike galeba, more kad nabuja,
Dobitak i gubitak.
                                Podmorska jedra struja
Oglodala mu kosti, šapatom. Dok dizao se, padao,
Prolazio je doba zrelosti svoje i mladosti
Ulazeći u vrtlog.
                                Pagani ili Jevreju, o svi vi
Što krmenite i gledate u vetar,
Setite se Fleba, nekada lepog i stasitog ko i vi.

V   ONO ŠTO REČE GROM[1]

Posle crvenila baklji na znojnim licima

Posle ledenog muka u vrtovima
Posle agonije među kamenim vidicima
Povici i plač
Tamnica i dvorac i jeka
Prolećnog groma vrh dalekih brda
On što beše živ sada je mrtav
Mi što besmo živi umiremo sada
Donekle strpljivi.

Ovde nema vode nego svud je kamen

Kamen a nema vode i peskovit put
Put što vijuga gore među brdima
Što su brda kamena  bez vode
Da ima vode stali bi i počeli piti
Sred kamenja ne može se stati i zamišljen biti
Znoj je osušen a stopala su u pesku
Da je samo vode među tim kamenjem
Mrtva usta brda kvarnih zuba ni da pljunu
Ovde ni da stojiš ni ležiš ni sediš
U tim brdima nema čak ni tišine više
Nego jalova suva grmljavina bez kiše
U tim brdima nema čak više ni samoće
Nego se crvena tmurna lica cere i reže
S pragova raspucalih kuća od blata
                                                Kad bi bilo vode
                                A ne kamenje
                                Kad bi bilo kamenja
                                Ali i vode
                                I vode
                                Izvor
                                Lokva među kamenjem
                                Kad bi se samo čuo šum vode
                                A ne cikada
                                I suva trava zapevana
                                Nego šum vode preko kamenja
                                Gde drozd-pustinjak peva u borovima[2]
                                Kapa kap kapa kap kap kap kap
                                No nema vode

Ko je taj treći što stalno ide pored tebe?

Brojim li, tu smo samo ti i ja u društvu[3]
No kad pogledam napred niz beli put
Uvek vidim još nekog u hodu pored tebe
Šulja se zakukuljen, u  mrkom ogrtaču
Ne znam je li muškarac ili žena
- No ko je to sa tvoje druge strane?

Kakav je to zvuk u visini[4]

Mrmor materinske tužaljke
Kakve se to zakukuljene horde roje
Po beskrajnim ravnima, posrću napuklim tlom
Okruženi samo ravnim obzorom
Kakav se to grad nad brdima
Drobi sastavlja opet rasprskava u ljubičastom vazduhu
Kule što se ruše
Jerusalim Atina Aleksandrija
Već London
Nestvarni
Jedna je žena zategla dugu crnu kosu
I na tim strunama muziku šapata izvodila
I ljubičastom vazduhu ljiljci dečijih lica što su
Zviždali uz lepet krila –
Pa puzali glavom nadole niz pocrneli zid
U vazduhu naglavce behu tornjevi, glasovi
Zvona i opomena, otkucani časovi
I glasovi zapevali iz praznih čatrnja i usahlih vrela.

U ovoj raspodnutoj jami među brdima

U bledoj mesečini, trava peva
Na obaljenim grobovima, oko kapele,
Tamo je prazna kapela, jedino vetru dom.
Prozora nema a vrata se njišu.
Suve kosti nikome ne mogu ništa.
Samo je petao stajao na krovnoj gredi
Ku ku riku ku ku riku
U blesku munje.A onda vlažni udar vetra
Što nosi kišu.

Gang beše opao, i ovešeno lišće

Čekalo je kišu, dok su se crni oblaci
Skupljali nad Himavantom, u daljini.
Džungla se ugnula, zgurila u tišini.
Tad progovori grom
DA
Datta: Šta smo mi dali?[5]
Prijatelju, krv mi srcem potresa
Strašna odvažnost predaje magnovenja
Koju ni vek razboritosti ne može opozvati
Time, i time samo smo postojali
A to se ne nalazi u našim posmrtnicama
Ni u sećanjima koja zastire pauk dobrotvor[6]
Ni pod pečatima koje mršavi pravozastupnik lomi
U našim praznim sobama
DA
Dayadhvam: čuo sam ključ,[7]
Okrenuo se u vratima jednom, i jednom samo,
Mi mislimo na ključ. svako u svojoj tamnici
Misleći na ključ, svako potvrđuje po tamnicu
Samo u suton eterski glasovi
Ožive za tren slomljenog jednog Koriolana.
DA
Damyata: čamac se povinovao
Radosno, ruci vičnoj jedrima i veslu,
More beše mirno. i tvoje bi se srce povinovalo
Radosno, na poziv, poslušno kucajući
Vlasnim rukama
                                                Sedeo sam na obali
I pecao, s neplodnom ravnicom za leđima.[8]
Hoću li barem srediti svoje zemlje?
Londonski most se ruši ruši ruši
Poi s’ascose nel foco che gli affina[9]
Qando fiam uti chelidon – O lasto lasto[10]
Le Prince d’Aquitaine ά la tour abolie[11]
Tim sam odlomcima podupro svoje ruševine
Pa šta, dobor će doći. Hieronimo opet mahnita.[12]
Datta. Dayadhvam. Damyata.
                Shantih shantih shantih[13]

[1] U prvom delu V dela postoje tri teme: put u Emaus, prilaz Opassnoj
kapeli (vidi knjigu gĊice Weston) i sadašnje propadanje istoĉne Evrope.
[2] Ovo je Turdus anoalaschkae pallastii, droz-pustinjak koga sam ĉuo u
pokrajini Kvebek. Chapman (Handbook of Birds of Eastern North America)
kaţe: „... najviše mu prijaju usamljeni predeli šuma ili šikara... Njegov pev nije
znaĉajan po raznolikosti opsega glasa, ali po ĉistoti i umilnosti zvuka i izvrsnim
modulacijama nema nu ravna". Njegova „pasma vodenih kapi" s pravom se
proslavila.
[3] Sledeće stihove nadahnula je priĉa jedne od ekspedicija na Antarktik
(zaboravio sam koje, ali mislim jedne Šakltonove): priĉalo se da se grupi
istraživača, na krajnjoj granici snaga, stalno priĉinjavalo da je među njima jedan
ĉlan više nego što su stvarno mogli da se prebroje.
[4] up. Herman Hesse, Blick ins Chaos:"Schon ist halb Europa, schon ist
zumindest der halbe Osten Europas auf dem Wege zum Chaos, fährt betrunken
im heiligen Wahn am Abgrund entlag und singt dazu, singt betrunken und
hymnisch wie Dmitri Karamasoff sang. Ueber diese Leider lacht der Bürger
beleidigt, der Heilige und Seher hört sie mit Träen".
[5] „Datta, dayadhvam, damyata" (Daj, saosećaj, upravljaj). Basna o znaĉenju
Groma nalazi se u brihaderanyaka-Upanishad. Prevod se nalazi u knjizi
Deussen-a Sechzig Upanishads des Veda.
[6] up. Webster, The White Devil:
„...they'll remarry
Ere the worm pierce your winding-sheet, ere the spider Make a thin curtain for
your epitaphs".
[7] pu. Pakao:
„ed io sentii chiavar l'uscio di sotto all' oribile torre".
TakoĊe F. H. Bradley, Appearance and Reality:
„Moje soljašnje senzacije meni su isto tako privatne kao i moje misli ili
osećanja. U oba sluĉaja moje iskustvo spada u moj spostveni krug, zatvoren
prema spolja; i, sa svim elementima koji su sliĉni, svaka sfera je neprovidna za
druge, koje je okruţuju... Ukratko, posmatran kao iskustvo koje postoji u duši,
ĉitav svet je osoben i privatan za tu dušu."
[8] v. Weston, From Ritual to Romance, poglavlje o Kralju ribaru.
[9] v. Ĉistilište:
„Ara vos prec per aqella valor que vos guida al som de l'escalina
sovegna vos a temps de ma dolor.- Poi s'ascose nel focco che gli affina."
[10] v. Perviglium Veneris. up. Filomela u delu II i III.
[11] Ţerar de Nerval, sonet El Desdichado.
[12] v. Kyd, Spanish Tragedy.
[13] Shantih. ponovljeno kao ovde, prdstavlja uobiĉajeni završetak jedne
Upanišade. Naš ekvivalent za ovu reĉ jeste „Mir koji prevazilazi razum".

*  *  *

                Ne samo na naslov, nego na osnovu i dobar deo uzgradne simbolike

ove pesme navela me je knjiga gospođice Jessie L.  Weston o legendi o
Gralu: From Ritual to Romance(Kembridž). Zaista, moj dug knjizi gospođice
Weston toliki je, da sama knjiga razjašnjava poteškoće u pesmi mnogo bolje
nego što to mogu učiniti moje napomene; ja je preoručujem (nezavisno od velike
zanimljivosti same knjige) svima koji smatraju da je takvo razjašnjenje vredno
truda. Dugujem , u opštijem smislu, još jednom delu iz antropologije, delu koje
je duboko uticalo na našu generaciju; mislim na Zlatnu granu. Naročito sam se
koristio poglavljima Adonis, Atis, Oziris. Svako kome su poznata ta dela odmah
će u ojoj pesmi preoznati izvesne aluzije na obrede vegetacije.
The Waste Land is a poem of breakdown - psychological breakdowns, a
breakdown of marriages and relationships, of poetry and language, the
breakdown even of an entire world. The carnage of the First World War had laid
waste to Europe and made a mockery of the idea of civilization. After the war,
Eliot's poem seems to ask, how can poetry respond to the mess the world has
become? First published in 1922 The Waste Land is full of people sleepwalking
through their daily lives the commuters travelling to work over London Bridge
put the poem's speaker in mind of the swarms of tormented souls in hell. Once
the young typist has finished her unsatisfactory encounter with her acne face
lover she simply smooths hair back and puts a record on - nothing to see here
nothing gained, nothing. Life has become mechanical emptied of meaning, the
epigraph from the Roman satirist Petronius which opens the poem tells of the
Sybil from ancient Greek mythology who was doomed to eternal life but not
eternal youth - trapped in her cage she prefigures all of the metaphorical
prisoners of Eliot's poem when asked what she wants, the Sybil replies I want to
die. Elliot's poem is full of cultural references to other now long dead
civilizations and their works of literature there are nods to ancient Greek myth to
the age of Shakespeare in amongst the depictions of the modern world. At one
point we found ourselves in London's East End in a pub where a woman is
talking to a friend about a marriage and then suddenly we're back to
Shakespeare again as a women are leaving the pub their speech merges with the
words of Ophelia, that doomed Shakespearean heroin who went mad and
drowned herself perhaps Elliot's poem seems to be saying death is the only real
escape from the Waste Land. The Waste Land presents a highly eloquent
account of despair, its powerful vision of urban alienation spoke to a generation
of young post-war readers and in doing so, it changed poetry forever. Eliot
found a whole new language of poetry in the everyday world of motorcars and
tinned food, jazz records, pub conversations, he complained that one of the first
reviewers of the poem had over understood it, but really we're still seeking to
understand it, we probably always will be. But then that's often the mark of a
great work of literature like the characters in Eliot's poem, we can never truly
leave the waste land behind.

Poema Pusta zemlja slika savremen svet kao prazan i lišen duhovnog značenja,
analizira stanje u zapadnoj civilizaciji, zaključujući da istorija i tradicija Evrope
vode ka tome da, poput Sibile, tavori osuđena da večno stari, a nikada ne umre.
U osnovi ovakve kontemplacije sveta je mit o svetom Gralu, koji je slika vere u
svrhovitost postojanja ili u postojanje nečeg transcendentnog, koja se u
modernom svetu nauke i "racionalnosti" izgubila.

Prvi deo poeme Pusta zemlja je Sahranjivanje mrtvih. Početni stihovi o aprilu
kao najokrutnijem mesecu obrću tradicionalno značenje proleća u književnosti.
U pustoj zemlji novo buđenje života je bolno i tegobno, jer je vraćanje na život u
smrti koji je bio ugodniji i manje izražen u snu, a mešanje sećanja i želje
oživljava svest o onom neponovljivom, što se više ne može ostvariti.

Drugi deo poeme, Partija šaha počinje aluzijom na Antonija i Kleopatru i

prilično brzo prelazi u jedan zahuktali ritam neurastenične agonije, gde se
nastavlja i razvija košmarna tema u slici dvoje ljudi koji se tresu od straha zbog
neobičnih zvukova u kući, a završava se beskrajnim ponavljanjem banalnosti,
kao što su "Laku noć! Laku noć! Ku noć". U ovom delu se ističe konfliktan
odnos između polova, koji odlikuje takmičarski duh.

Treći deo poeme Propoved o vatri aludira na Budinu propoved, budistički

pandan Hristove propovedi, njegov treći govor naziva, Adittapariyaya sutta.
Svojim budističkim nabojem ova propoved opominje na opasnosti čulne utehe.
Na kraju ovog dela, Eliot parafrazira Budine reči ponovljene u govoru mnogo
puta: "O monasi, sve gori!" (Sabbam bhikkhave adittam) kao "gori, gori, gori,
gori!" Za Eliota, ove reči bile su moćan komentar ispraznosti života kojim
mnogi ljudi žive.

Četvrti deo Smrt od vode je najkraći i lirski deo poeme, u kojem Eliot govori o
vodi u njenom drugom značenju i polju dejstva. Voda nije samo životvorna
tečnost koja može da pretvori pustinju u plodnu zemlju, nego može biti i
smrtonosna. Smrt od vode jeste jedan od načina, ako nema drugog puta, da se
dosegne "mir koji nadilazi poimanje".
Peti deo poeme Pusta zemlja, koji nosi mnogoznačan naziv Kad progovori grom
T. S. Eliot smatra za najbolji. On je i sinteza hrišćanskih i hinduističkih stavova
prema postojanju. Ovaj deo počinje kratkim pesničkim prikazom iskušenja i
muka Isusa Hrista. Kralj-Ribara se pita hoće li ikada izvršiti svoj zadatak,
načiniti od svoje zemlje sređenu ljudsku zajednicu. Pusta zemlja, kao da nam
Eliot na kraju govori, liči na Hieronimovu dramu, jer dokazuje prisustvo smisla
u prividnoj ludosti.

Уликс- Џејмс Џојс

Ово је модернистички роман. Доследно написан у техници тока свести. Није интратекстуалност,
већ хипертекстуалност. Свако поглавље је писано другачијом техником.

Једно дело се пише на темељу другог дела, тј Уликс се пише на темељу Одисејa. На другачији
начин, другачијим техникама, али се уочавају сличности. Постоји однос између хипертекст и
хипотекста.

Блум=Одисеј, Стивен=Телемах, Моли=Пенелопа.

У Портрет уметника у младости Стивенов живот се приказује и на крају романа он одлази у

Париз. У Уликсу Стивен се вратио из Париза, без успеха, огорчен, очврстао због сиромаштва.
Више је огорчен у Уликсу и још више усамљен. Горд је и испољава се тиме што је одбио да се
помоли док му је мајка умирала и тога ће се сећати с времена на време током читавог романа.

Стивен и Блум имају доста тога заједничког. Један од мотива који их повезује је и неплодност.
Блум је неплодан муж, а Стивен је неплодан уметник.

Обојица су суочена са расцепом у породици. Обојица су најчешће обучени у црно и ниједан од

њих не носи кључ од куће са собом, већ је тај кључ у поседству других. Ни Стивен ни Блум се не
осећају код куће у родбом граду, отуђени су. Обојица воле музику, сличним мислима реагују на
неке ствари. Мучи их питање очинства. Блум јер мисли да није добар отац, а Стивен јер нема
добар однос са својим оцем.

Стивен у свему види знакове, симболе, посматра свет као уметник, а Блум са становиштва
здравог разума.

Блум је сложена личност назире се Одисеј, лутајући јеврејин, Мојсије, Дон Жуан (из Моцартове
опете Дон Ђовани). У његовом односу према другим женама се види да ни он није баш веран
муж. Блум добар човек када удовици даје позамашну суму новца.

Блум треба да се врати кући као прави муж.

Основна разлика- Код Хомера је било питање да ли ће се Одисеј вратити кући, а код Џојса није
у питању да ли ће се вратити кући већ као какав човек, супруг ће се вратити (да ли као
достојанствен муж, отац, домаћин или као неко ко је након жениног неверства потпуно изгубио
достојанство).

Стивен зна где може да нађе оца, он је жив, али се томе опире. Опие се и Блумовим очинским
осећањима. Али оно што остаје паралела између Стивена и Техемаха јесте да им прети губитак
наследства. Стивен такође можда неће остварити своје потенцијале.

Стивен трага за митским Дедалом (име је сложено- Стивен је варијанта Стефана, и име и
презиме су симболични) који је био уметник.

Однос са мртвом мајком- из тога избија и проблематични однос према црккви и религији
уопште. А проблематични су и односи са пријатељима- сви су му лажни пријатељи.

Важан је Хамлет у делу, не само што га Стивен тумачи већ зато што постоје и неке паралеле
између Стивена и Хамлета. И Стивен је као и Хамлет обучен у црно и окружен лажним
пријатељима, сумња у све вредности. Дух умрле мајке га оптужује, за грешно понашање, као
што дух у Хамлету некога оптужује. Нема задатак да освети некога, али имма задатак да покуша
да заборави конфликт, да то не буде кључно сећање на њу.

У болници ће се први пут сусрести Стивен и Блум, док се једна жена порађа. Блум доноси
одлуку да се стара о Стивену, заузима очински став.

Свако поглавље мора да има свооју боју, орган, вештину, мест, време и посебан начин
приповедања. Сви ти органи треба заједно да граде цовека, све те боје да граде спекта.

1.ПОГЛАВЉЕ

Телемах је првобитно било насловљено (касније је Џојс одустао од тих наслова), збива се онде
где Стивен живи, 8сати ујутру, вештина је теологија, бела и златна су боје (везују се за
литургију).

Бак Милиген (студент медицине, све своди на телесно) је Стивенов цимер. Бак назива Стивена
Дедалуса језуитом, надимак му даје Каиш (ономатопеја оштрице звука ножа приликом сечења,
али и реч дете). С. је поспан и мрзовољан. Б. Исмева процес трансплатације којим се вино
током мисе претвара у Христову крв. Бак је студент медицине. Исмева Стивеново презиме
(митски Дедал- изумитељ и архитекта који је градио лавиринт у ком је био Минотаур). Стивен
га само посматра. Б. Говори и за своје име да је блесаво Малики(мој гласник) Малиген, али
говори да ту има бар нечег живахног. Бак се брије (као да изводи црквени ритуал, пародира) С.
говори како је Хејнс (трећи цимер) целу ноћ булазнио и плаши се да не дође до пиштоља,
признаје да се уплашио и да није херој.

Стивен плаћа кирију, а Бак носи кључ.

Антиген(један од просаца из Одисеје)=Малиген
Бак осликава све најгоре у ирском менталитету, присталица Енглеске владавине.
Бак говори Стивену да његова мајка сматра да је он убио своју мајку и да му брани да се дружи
са њим. Пита га зашто није клекнуо када га је последњим дахо молила да то уради и помоли се
за њу. Стивен помисли на ту бол, то му је разједало срце. Она му се јавила у сну након смрти,
њено пропало тело.
Бак му говори да ће му дати неку одећу да обуче и да може изгледати лепо кад се среди. С.
говори да не може да носи ако је сиво јер може тек годину дана након смрти. Бак му говори да
му је неко за Стивена рекао да има потпуну парализу умоболних.

Мајка се Стивену појављује у сну и он јој говори да оде и пусти га да живи.

Кад Малиген држи напукло огледало Стивен у томе види симбол Ирске која само служи
другима. Хенс се извињава за своје понашање и пита Стивена шта мисли о Хамлету, али он не
исприча причу до краја, говори да њихов дворац подсећа на дворац из Хамлета.

На крају првог поглавља Џојс оснажује асоцијативну повезаност Стивена са Телемахом и

Хамлетом.

2.ПОГЛАВЉЕ

У школи, 10 ујутру. Ту Стивен држи час историје. Не воли свој посао, а читаву историју
човечанства посматра као неки хаотични кошмар. Његови ученици су не заинтересовани и не
схватају његове коментаре, што је и његова кривица јер ти коментари нису прилагођени
њиховом узрасту.

Нема симпатије према ђацима јер мисли да су сви превише самоуверени и да ће израсти у
нове Малигене (нешто малигно).

Паралела са Одисејом- говори се о историји Ирске, али погрешно и тотално небитне ствари.
Даје се ироничан коментар.

3.ПОГЛАВЉЕ

Било је насловљено Протеј. И место збивања је плажа у 11 сати ујутру. Боја је зелена.

Поглавље је лишено радње, не прате се збивања већ Стивенове мисли током шетње. Ту је
приметан ток свести. Он покушава да схвати стварност, која је заправо неухватљива. Важна је
митска основа- Протеј (митско биће које је променљивог облика и има дар прорицања, алиби
то рекао на замршен начин да би ретко ко могао да схвати. Он је тешко уочљив и једва
ухватљив. Само довољно брз и јак јунак може да га задржи довољно дуго и да измами неко
питање). У Одисеји његово хватање врши Менелај, а овде Стивен. Протеј је само море, вечито
немирно, Стивен поред тог мора покушава да схвати стварност која је исто тако неухватљива.

Током тока свести видимо да Стивен није задовољан собом, свестан је својих неуспеха.

4. ПОГЛАВЉЕ

Првобитно насловљено Калипсо, место је Блумова кућа, 8ујутру, орган бубрег, вештина
економија. Почиње Блумов дан овим поглављем. Говори се како радо једе изнутрице живине.
Ток свести док му се мачка мота око ногу и док тражи кључеве по џепу. Прави доручак жени
(певачица, ирскоспанскојеврејског порекла) и себи и стижу писма (једно од жениног
љубавника, а друго од ћерке). У писму од љубавника- говори кад ће доћи да јој објасни неки
програм, а Блуму је већ тад јасно да је то договор љубавника. Касније ће му се врло често
дешавати да му мисли оду на то да његова жена чини прељубу. Она га пита кад је сахрана на
коју треба да иде. Чита писмо од ћерке- њен први рођендан ван куће, има 15година, шегртује
код сеоског фотографа. Помисли колико би његов син имао година да је жив. Одлази у клозет
(воли ту да чита) и ток свести док је ту (сам себи: „Пази да не испрљаш панталоне за сахрану“).

Калипсо је ћерка Атласа код које је Одисеј провео 7година у доколици. Неки тврде да овде
нема јасне паралеле са Одисејем.

Моли је овде Пенелопа. Девојачко презиме Моли Блум прави алузију на Пенелопу, Твиди (твид
је тканина од које се прете.

5. ПОГЛАВЉЕ

Првобитно насловљено Лотофази, купатило, 10 ујутру, еукристија, ботаника.

Види се да ни Блум није веран муж.Вештина је ботаника јер је све у симболици цвећа, цветно.
У овом поглављу је Блум забораван. Врло чулно поглавље.

6. ПОГЛАВЉЕ

Хад било насловљено. Орган срце, место гробље, 11ујутру, вештина религија, а бооја бела и
црна.

Одисеј силази у подземни свет. Одисеј се сусретао са самом смрћу, а Блум замишља и
сопствену смрт. Блум одлази на сахрану са неколицином људи са којима је и Стивенов отац,
размишља о животу и смрти, док и Стивен о томе размишља на обали мора у то време.

Они иду по путу који се потпуно распада (представља се као силазак у подземни свет).

Орган је срце зато што је симбол живота, али може бити и болести срца, сломљено срце, везује
се чак и несвесно за срце.

На тренутке имамо ток свести- кад се сети пса свог преминулог оца, па кад покушава да се
усресреди на своје нокте да не би мислио на прељубу своје жене.

У кочији се налазе и крећу на сахрану. Виде Дедалусовог сина кроз прозор (Стивен) и Дедалус
на то пита да ли је био са пробисветом Малигеном. Говори како неће дозволити њему да му
упропасти сина. Блум се опет присећа свог сина, како би га само гледао да је још жив.

Брачне, односно породичне проблеме имају и остали ликови који су у овом поглављу.
Дедалусова жена је мртва, међутим, њега и даље мучи тај брак јер се каје што се лоше односио
према њој док је била жива. Жена другог Блумовог познаника је пијаница која расипа имовину,
а трећи познаник има љубавницу. Блум покушава себе да убеди да је свима њима горе него
њему, тиме се теши. Они се крећу гробљем и ублизини гроба гђе Дедалус почиње да јеца и да
мисли на своју смрт. Прича се о томе како би било да се људи сахрањују стојећи, помиње се
сцена из Хамлета како гробари копају рупу. Блум се присећа и свог оца („Магарца нећеш
видети када омире, они се стиде па се крују, тако је отишао и јадни тата“), помисли док су
затрпавали кофчег шта ако је покојник жив, треба оставити унутра неки телефон, чувати их три
дана, лети не толико дуго,сви тону у заборав (ТОК СВЕСТИ угл).

Ток свести о свештенику- осећају се битније кад се моле на латинском, сва та црнина,
хладњикаво је овде, боли ме чашица колена, свима говори да ће отићи у рај...
Блум размишља о смрти како нечији глас и лик можемо памтити, све се после 10година
заборави уколико нема слика и грамофона. Пацови ће да изглођу све.

Прича о Блуму да је био трговачки путник, а сад је аквизитер огласа и не разумеју како се онако
лепа жена удала за њега.

7.ПОГЛАВЉЕ

Првобитно насловљено Ео (бог ветра). Место је новинска редакција, време је подне, орган
плућа, вештина реторика, боја црвена, симбол је уредник, а техника је ентимен (појам који се
користи у реторици). У ентимену један део аргумента изостављен, зато што се подразумева.
Ентимен сам по себи не представља логичку грешку, али те скривене премесе слузе да се
сакрије нешто, у вези са новинарство и лажним саопштавањем. Везује се за пог

Амбивалентан однос Еа и Одисеја- Ео је Одисеја уз помоћ ветрова довео скоро до куће, али су
његови другови отворили кутију са лошим ветровима и то их је вратило далеко од куће. Ео је са
једне стране дарежљив, али је са друге и лош кад се наљути. Улогу Еа има уредник. Блум скоро
да остварује циљ, а онда постаје фрустрирајуће неостварен, осујећена жеља.

Блум наликује на Мојсија у овом поглављу. Мојсије водио народ у одабрану земљу, али није
сам крочио тамо.

Сви јуре по канцеларији, босоноги дечаци разносе новине, ветар прави буку. По доласку у
редакцију бука расте. Новинар је онај који мора познавати ветрове, одакле и шта дува, какве су
гласине, трачеви и мора да разликује лажне од истинитих. Блум жели да објави један оглас, а
Стивен да преда једно писмо. Мање важни ликови говоре о реторици и новинарству. Мало је
фалило да се упознају овде Блум и Стивен, али се то не деси.

Поглавље је конципирано као да читамо неке новинске наслове. Текст је подељен на одељке
од којих је сваки насловљен у маниру новинарских скандалозних наслова. У почетном делу су
наслови пристојни, а како поглавље одмиче постају све више пуни разних алузија и у великој
мери су опис ондашњег новинарског живота у Ирској.

Симбол реторике је фламингос. Пуно је реторичких елемената. Ово поглавље може да се чита
као неки уџбеник реторике малтене. У овом поглављу код Џојса је проза крцата стилским
фигурама и то је необично.

Израел је за Египат, оно што је Ирска за Велику Британију. Иронија је у томе што Ирска
угњетава јеврејски народ (нека врста предрасуда). Ирска представљена као нација која
изневерава сопствени народ.

8.ПОГЛАВЉЕ

Бреме је 1 поподне, орган једњак, вештина архитектура, мотив глади.

Блумму је најтеже у овом поглављу. Гладан је, уморан, не може да се носи са тим проблемом
прељубе, не може да одврати мисли од тога.
9.ПОГЛАВЉЕ

Место је библиотека,време 2 поподне, орган је мозак, вештина књижевност, Шекспир је овде

важан, техника је дијалектика (теза и антитеза да би дошло до синтезе). Стила и Харифта
првобитно насловљено- чувена морска чудовишта, једно везано за вир, друго за стену. Тема је
нека врста безизлаза. Треба да се бира између два зла.

Овде фигура Одисеја може да се доведе у везу и са Блумом и са Стивеном. Зато што у једном
тренутку Блум прође између Стивена и Малигена, али фокус је на Стивену који се двоуми
између духовног и физичког оца и на крају закључује да је сам свој отац (док ни сам не верује у
своју теорију). У фокусу је овде дилема- како се определити између два зла. У фокусу је једна
душа која оклева, двоуми се (паралеле са Хамлетом).

Тема очинства је важна. Води се разговор о Хамлету између Стивена и неких библиотекара и
притом Стивен покушава да преузме методу Сократа (да их питањима приближи истини) и пита
на ироничан начин (примећујемо луцидни говор који користи Шекспир у својим драмама).
Посебно тумачење Хамлета. Џојс истиче да се Шекспир више идентификује са Хамлетом оцем
него Хамлету сином. Говори се и о самом Шекспиру.

Однос према Одисеју је хипертекстуалан, а однос према Шекспиру је интертекстуалан.

Легенда о Дедалусу је овде такође важна (оводи у вежу Стивена са египатском митологијом).

Уметник треба да нађе меру, да се не узвиси превише, а ни да буде ниско.

10.ПОГЛАВЉЕ

Ово поглавље у вези са Шекспиром. Сви сонети су посвећени господину чији је идентитет
непознат (постоји полемика ко је то заправо). Развијена је и теорија о ауторству Шекспирових
дела, наводно их није он написао. Џојс алудира на све то кроз ово поглавље. Џојс зна да је
Шекспир имао сина који је умро са 11 година, тако да није случајно што и Блумови син у Уликсу
умире са толико у Уликсу.

Осим тога што је ово поглавље у вези са Шекспиром, доводи се у везу и са Гетеом. Алудира се
на Гетеов роман _______________ то је први образовни роман(роман о сазревању неког
младог човека). Сама Моли Блум се пореди са Шекспировом женом.

Стивен објашњева Хамлета, док му се Малиген руга (личи на моменте на Пака из летње ноћи).

13.ПОГЛАВЉЕ

Место вежано за стене, 8сати увече, орган је око (али и нос), боје сива и плава, вештина је
сликање. Значење овог поглавља се односи на пројектоване импулсе.

3 жене на почетку. Блум на обали реке трази мир, тад читамо једну романсу без речи.
Истакнута је нежност. У фокусу су илузије, видимо сањарење једне жене, а потом једног
мушкарца.

Жена види да је Блум посматра и она почиње да позира што њега узбуђује. Приказана
сексуалност као тема, што је ретко у Џојсово време (мушка је врло сирова, а женска осећајна).
Врло упећатљив ток свести- присећа се свих дневних збивање. Сети се супруге и љубавника, о
женама уопште, о птицама, о ћеркином писму. Мисли му лутају.

Тек када је заиста погледа (када не користи илузије) види да је хрома, он реагује са осећањем.

15. ПОГЛАВЉЕ

Првобитно названо Кирка. Бордел је место, време поноћ, вештина је магија, симбол
проститутка, техника халуцинација. Поглавље има много драмског, мало наратива. Радња је
проста- збивања су на психолошком плану.

Подсвест ликова омогућава да оживе неживи предмети, да се призову некаква зооморфна

бића. У фокусу су халуцинације, привиђења. Најмање везе са Хомером (Стивен је на острву, а
Телемах није био, ту је разлика. Није потребна чаролија да се мушкарци претвворе у свиње
(упси) јер су овде већ СВИЊЕ).

Проститутке су приказане као кротитељке, а мушкарци као звери (Блум жели да га јашу као
животуњу). Мотив јаловости у овом поглављу (пошто немају ништа са тим женама у борделу)-
везује се претежно за Стивена.

Привиђа се Блуму прељуба женина, привиђа му се син (размишља како би изгледао да је остао
у животу). Све његове мане долазе до изражаја (да је кукавица, мазохиста, на патолошки начин
реагује на женино неверство). Блум је овде највише сам против свих.

Стивену се привиђа дух његове мајке и ту се види колико се он каје због свог понашања на
њеној самрти. Истрајава у томе да неће служити (посебно у оно у шта не верује). Јављају се
цитати у којима Џојс сам себе цитира- Портрет уметника у младости цитира.

Види се да имају породичне проблеме (Блум са женом и сином, Стивен са мајком).

18. ПОГЛАВЉЕ

Последња три поглавља су повратак. Стивен одлучује да се не врати одакле је кренуо, а Блум се
враћа кући. Њих двојица седе у кухињи и пореде своје животе. Роман се завршава сировим
женским приступом (18.поглаље), тј Молин монолог тј ток свести (то је једно од најчувенијих
поглавља).

Време је ноц, место кревет (покусава да заспи, па јој лутају мисли), орган је људска кожа,
симбол земља, а техника женски монолог, тема је сирова женственост.

Дато са женског становишта. Присутна техника тока свести од почетка до краја. Лишено
приповедања.

Почиље и завршава се једном истом афирмацијом.

Ово поглавље излази и изван оквира романа (пошто она размишља и о будућности). Дају се
назнаке које се односе на претходна збивања.

Овај монолог је подстакнут унутрашњим збивањем лика (није ништа видела или чула па да ју је
подстакло).
Започео је месечни циклус Моли и она не може да заспи. Пре него што заспи сети се свог
љубавника, али и других својих мушкараца (прошлост), али и оно шта би могло да је снађе у
будућности (прође кроз главу да може да заведе Стивена, али исто и да поново освоји Блума).
Она види читав свој живот. Сећа се одакле је дошла (топлоте, Сунца, младог морнара), памти
време када је била верена за неког младића. Пореди љубавника и мужа. Зна да је љубавник
неваспитан, али јој је привлачан јер је мужеван, а мужа доживљава као старог мушкарца који
не може да је задовољи. Сумња у Блумову верност (он и није веран), али размишља и о
потенцијалним љубавницима (она тиме убија просце, као у Одисеји, с тим да тамо њих убија
Одисеј, а овде Пенелопа). На крају се сети веридбе са Блумом и одлучује да му да још једну
шансу. Одлучује да у сутрадан донесе доручак у кревет (изгледа као да ће да прихвати улогу
верне Пенелопе). Роман се завршава речју ДА (на одлуку да му донесе доручак, али се односи
и на њену верност и њихов брак).

Моли Блум симболизује плодност земље (она је као земља- стално ту и чека да буде
оплођена). Препличе се лик Калипсе, Пенелопе у Моли. Она је глас природе и плодности исто
онолико колико је Блум глас јаловости. Моли увек размишља о тое да ли је нешто природно
(онда је добро). Она се не стиди ничега што је природно (чак и прељубе). Поглавље се
завршава падањем у сан.

Paul Thomas Mann6 (Либек, 6. јун 1875. — Цирих, 12. август 1955), Der Zauberberg

КОМПОЗИЦИЈА

Чаробни брег („планина би био бољи превод“) се састоји од пишчева предговора (На-мера)7 и
седам глава.

Прва гпава се састоји од: Доласка; Броја 34 и У ресторану;

6
Добитник је Нобелове награде за књиж. 1929. г. Узгред буди речено, на фотки је Томас с Ајнштајном.
7
Врло битно поглавље, са елементима аутопоетичкога и антиципацијскога. В. доле
Друга глава: О крстионици и о дедином двоструком лику (лик деде Ханса Касторпа је битан);
Код Тинапелових (рођаци Хансови код којих живи након смрти најближих) и о моралном
нахођењу8 Ханса Касторпа;

Трећа глава: Чедна натмуреност; Доручак (упознавање с бергхофским амбијентом);

Задиркивање. Самртна причест. Прекинута радост; Сатана (уводи се лик Италијана,
књижевника и хуманисте Сетембринија, ~ с Гетеовим Мефистом); Оштроумност (Ханс
филозофира о времену!); Реч сувише; Наравно, жена; Господин Албин (човек који ће позајмити
Хансу два пиштоља за Сатембрини––Нафтин мегдан, који ће се завршити С. пуцањем у ваздух и
Нафтиним самоубиством одн. пуцањем себи у главу); Сатана даје нечасне предлоге (опет се
алуд-ира на г. Сетембринија, он у ову поглављу даје „нечасне“ предлоге Хансу да оде кући тј.
да побегне из сенаторијума);

Четврта глава: Потребна куповина; Кратка расправа о чулу времена; Покушава да говори
француски; Политички сумњива!; Хипе9; Анализа (усредоточење је на доктору несвесног
(Кроковском), који је стално обучен у црно, за разлику од управника сенаторијума, доктору који
ради операције, задуженом за тело а не душу – др Беренсу.) Сумња и размишљање; Страх
расте. О једном и другом деди и о шетњи чамцем у сутону (поред Хансовог деде важан је и
лик Лудовиковог деде (=Сетембринијевог, деда--политичар-активист, а отац С. је научник, а С.
је њина синтеза, спој политике и науке –– књиж.)), Термометар (важно);

Пета глава:10 Вечна супа и изненадна јасност; „Боже мој па ја видим!“ ; Слобода (важно),

Ћуди живе, Енциклопедија (важно, реч је о Сетембринијеву пројекту, хуманизам); Humaniora

(врло важно – о Сетембринију и хуманизму), Проучавање (ове последње сит-не главе су такође
важне), Мртвачко коло (!); Валпургина ноћ (време је Поклада, Ханс коначно добија шансу да
разговара са својом вољеном, врло битно поглавље, разговар-ају на француском иако је Ханс
Немац, Клавдија Рускиња);

Шеста глава: Промене (о протицању времена... роман о времену! в. доле); Још неко (Нафта); О
божјој држави и злом спасењу (Нафта!); Плаховита срџба и још једна мучна ствар; Одбијени
напад (са равнице; Хансу долази рођак, али Ханс је потпуно рав-нодушан према њему, напад
одбијен ;); Operationes spirituales (битно! Хансова vita contemplativa – по којој је близак Нафти,
С. је више Vita Activa и зато се као дете радује када његов питомац жели изучити скијати... в. сл.
поглавље); Снег (битно); Као војник и као јунак (Јоахим умире, врло важно)11;

Глава седма: Шетња дуж морске обале; Менер Пеперкорн (Питер Менер=мој г. Пеперкорн ––
личност! пребитно, обрати пажњу! Емотивни Хансов васпитач); Vingt-et-un (=21на фр., у питању
је карташка игра); Менер Пеперкорн (наставак) (све у вези с њим је битно, љубавник је гђе
Шоша); Менер Пеперкорн (крај) (вјечнаја памјат и овому мужу! који се самоубио

8
Већ с речју о моралном нахођењу видимо тему романа, односно његов жанр – образовни роман!
9
Врло битно поглавље, в. доле! - О Хансовој првој љубави (пријатељској, емотивној...) и о дечаку с мон-
голским очима Пшибиславу Хипеу! Монголске очи ће имати и његова нова љубав, нови Хипе, гђа
Клавдија Шоша –– Рускиња.
10
Не морате памтити сва подглавља, већ само неколика битна! На њих обратите пажњу. Доле дајем
брзи преглед сваког поглавља, од корице до корице књиге :D
11
Вјечнаја памјат Јаћиму нашему!!!
професионално – в. доле); Велика отупелост;12 Обиље Хармоније (дивно поглавље, писац као
да нам даје краћу историју музичке уметности, помињу се славне опере, посебно је важна
Carmen – главни лик је официр који све напустише (чак и част!) зарад страствене љубави к
једној Циганки, која ће га на крају оставити и претпоставити га другоме –– млади Ханс Касторп
се у њему препознаје.); Крајње сумњиве ствари (спиритуализам, призивање духова, завршава
се Хансовим учествовањем у сеансама др Кроковског, те и призивањем мртвога Јоахима, С. је
наравно против овога...); Велика раздраженост (сви су обузети страстима, двобоји – Нафта––
Сатембрини, пре тога епизода о Пољацима који се тужише по писмима и јавно, врло смешно...
последња поглавља су врло битна! Нико нема мира. Назире се рат (из атмосфере која влада)).
УДАР ГРОМА (почетак рата, Ханс коначно слободан; отпуштен и напуштен од сенаторијума
својега. Претпостављамо да је живот завршио у оној шуми (на крају књиге) у блату и да је
вероватно погинуо, поред толиких година, мука и самоизградње.)

БРЗА ШЕТЊА КРОЗ ПОГЛАВЉА

НАМЕРА (романа, текста пред нама)
Обраћање читаоцу. Врста предговора. Писац нам саопштава своју намеру: жели да нам
приповеда, исприча причу у давној прошлости, те му чак ни имперфекат неће бити довољан.
Напомиње главног јунака ни по чему га не истичући, „сасвим нормалан“ лик, али ипак лик је
који има занимљиву историју. Дакле, роман о историји Ханса Касторпа, од „најдавније
прошлости“ до напуштања сенаторијума и одлажењу у рат. О причи, велича причање прича,
прошлост. Говори што је старија прича добија више фантастич-ности, а сам роман има подоста
фантастичних елемената. Пореди чак своју причу с фан-тастичношћу бајке. Даље нам открива
колико траје прича ова, прошлост главног јунака – „свакако не седам година!“ шалећи се
истину говори овај мудри писац.

Седам година је провео у сенаторијуму, а отпутовао је с намером да проборави тамо три

недеље, те да се врати. Долази као наивни и знатижељни младић, који мало тога зна о животу,
а излази из куће (ратом присиљен) као зрела особа, која је тек сад за живот спремна.

ГЛАВА ПРВА

ДОЛАЗАК

Хансово путовање у село Давос, у сенаторијум Бергхоф на лечење (по препоруци коју беше
добио од лекара својега). Како он мишљаше само 3 недеље (наивни дечаче!). Путује возом,
чита стручну лит. (Оceans steamships = parabrodi) – о бродоградњи, студира инжењерство,
Сетембрини ће га због тога звати, инжењеру!

Хансова размишљања. Простор као и време доноси заборав – роман о времену...

12
Што смо ближи крају романа, а крај романа се завршава Ударом грома (почетак Великог рата), то је
већа отупелост. Дакле, Т. Ман изузетно вешто осликава предратно стање (Европе), предочавајући нам
атмосферу укућана бергхофска сенаторијума – немири, отупелост итд. Тако и време, што смо ближи
крају (романа) брже, неодређеније и некотролисаније протиче.
 Долазак у Давос, на станици га очекује његов рођак Јоахим Цимсен. Не ословљавају се
именом. Промена амбијента, утиче на Ханса. Оштар планински ваздух је у супротнос-ти с
морском низином од које долази. Хансу недостаје живот покрај мора.

Јоахим му приповеда о томе како они горе преносе мртваце, спуштају их с брда к селу. Ханс
се непрестано смеје. Иста ситуација ће бити када Хансу доше ујак у посету у поглав-љу Одбијен
напад. Премда ће тада ситуација бити обрнута. Ханс ће бити Јоахим свом у-јаку (дошљаку од
низине) и говориће му о преносу мртваца док ће се овај смејати.

Јоахим, први његов васпитач (хронолошки, не по важности), педагог – говори му о сена-

торијуму. Сецирању душа – послу др Краковског. Ханс се смеје, збуњен је и уплашен. Причају о
времену које ће Ханс провести на брду (тј. плалини). Јоахим му већ сада раз-бија заблуде –
„бићеш овде најмање две г.“ Ханс сад има 23 год. и остало му је још четири семестра да би
завршио политехничке студије у Данцигу.

БРОЈ 3413 (Хансова соба у интернационалном сенаторијуму Бергхоф)

Соба до Ханса (десно) је Јоахим, а лево од Ханса – руски брачни пар, који се понаша, како
Ханс мисли, варварски (бучни су ноћу) и који седе за столом горих Руса. Ханс се уселио у собу
где је умрла пре две ноћи једна Американка од крволиптања. Све је дезин-фиковано (таква је
процедура у таквим слачајима). Британски официр, свеже обријани горко плакаше, па га због
суза обријано лице бољаше. Ханс о томе размишља... Иначе, Ханс је врло рефлексиван. Чудан и
ужасавајућ (предсмртни) кашаљ аустријског аристо-крате, који ће касније умрети. Доминира
бела боја. Фантастичност амбијента. Ханс кљумлари Марију (руски бренд цигара). Ханс у
грозници (која често прати новопридош-ле), жали се да му је хладно, црвен је... –– Чудне
активности гостију, више пута на дан се одмарају, лежећи у хоризонталном положају на
балкону проводећи ПАСИВАН живот. Подсећа атмосфера на лудницу.

У РЕСТОРАНУ
Одабраше најлеше место, светло, елегантно, пријатно, богато, изобиље хране и пића.

Долазак Хансов представља за Јоахимов разбијање животне монотоније, радост и нови-ну.

Коначно Ј. који је стидљив по природи и интроверт има прилику да поприча са неким њему
блиским. Исповеда се рођаку, олакшава се, говори да му је тешко итд., док Ханс, који иначе
воли да једе, ужива у храни.

13
3+4=7 Много тога је у знаку броја седам. Седам поглавља, седам год. Ханс проводи у Сенаторијуму,
седам је његових васпитача: Сетембрини, Нафта, Менер Пеперкорн, управник и саветник Беренс, Јоахим,
др Кроковски, Клавдија Шоша! Седам пута мере температуру сви пацијенти, седам је оброка, седам је
столова у трпезарији, седам сати увече је кад Јоахим умре итд.
Антитеза пребитна ОВДЕ-ГОРЕ : ТАМО-ДОЛЕ – живот сасвим друкчији. Јоахим се исповеда,
тешко му је. Осећа да траћи драгоцено вре-ме и мисли да би доле било другачије! Пореди
живот овде са устајалом баром! са водом из баре! Ханс је преуморан и не беше га слушао.

У повратку сретну др Кроковског (сиве чарапе и сандале ~ Христу) – циничног понашања, типа
не постоје здрави само непрегледани. Х. говори како му не треба никаква помоћ ни ментална
ни физичка.

Снови Хансови! Спава у мртвачком кревету, плаши се (преминула Американка). Сања Јоахима и
кашљивога аристократу.

Прва глава in medias res, друга глава о раном детињству Хансовом и његовим родите-љима.

ГЛАВА 2.

О КРСТИОНИЦИ И О ДЕДИНОМ ДВОСТРУКОМ ЛИКУ

Отац Ханс Херман Касторп умро је од запаљења плућа као и Хансов деда Ханс Лорен Касторп.
Хансу је прво мати умрла, и то изненадно (парализа срца), а два прочећа касни-је и његов отац,
од упале плућа коју навуче на бетровитом пристаништу, плус је био слаб од женине смрти. Тако
је Ханс био код ђеда својега, конзервативнаго. Био је побожни протестант (дада му). Волео је
деду и дивио му се. Доста је утицао на њега. Нпр. у достој-анственом начину држања са
затегнутом брадом, дугим белим рукама и прсстену с пор-одичним грбом који ће Ханс
наследити. Ханс је исто тако држао главу и затезао би главу како би прикрио дрхтавицу (за
трпезаријом најчешће) у лечилишту Бергхоф. Седам год имаше кад у дједа боравише. Сећа га
се помало, с портрета једног сачуваног.

Хансово суочавање са смрћу, трипут у тако малом узрасту. Имао је врло занимљива
размишљања о смрти и умирању. На то је гледао веома побожно, смрт као света ствар. То се и
види после када са Јоахимом у Сенаторијуму помаже морибундима (предсмртим
болесницима). Ова особеност га приближава Нафти. Смрт као духовна и лепа ствар с једне
стране и као телесна и туђа ствар с 2. стр. Деда му је био поштен и уважен човек. Са слугама
беше био на Ти, равноправно. чак је и на дијалекту с њима зборио.

КОД ТАНАПЕЛОВИХ И О МОРАЛНОМ НАХОЂЕЊУ Х. КАСТОРПА

Ханс наследио дедин прстен, носи га. Зуби мајушни беху му оправљени златом.

Одлука да студира бродоградњу. Беше даровит. Знао је математику. Али је врло лепо и сликао
морске пејзаже, човек равнице. Међутим знаше да од тога нема „леба“ (није луд ко ми), те се
није заносио лудостима такијем. „Био је осредњи у једном необичном, час-ном смислу.“
Јоахим Цимсен је Хансов рођак, син полусестре Хансове мајке, официр по занимању. Нажалост
спречен је у напредовању... беше нездравих плућа.

„Ханс је неисписани лист хартије.“ Тек ће у сенаторијуму стећи искуства и знања за да-љи
живот.
Спремао се за праксу, дуго спремао дипломски, дуго радио... Др му се љутио, саветује га да оде
у планине на неколико недеља.

Конзул Тинапел (ујак – брат Х. мајке, покровитељ му, старатељ и добротвор, поштен човек,
чувао му наслеђе и давао) посла га у сенаторијум, знајући да је тамо и његов рођак (већ 5
месеци), те да има друштво. Ханс је у сенаторијум отпутовао последњих дана јула.

Тинапел је играо важну улогу у подизању Хансовом: савети, лични пример итд. Ханс је увек био
чист, имао свог кројача, али није волео да ради. Волео је да пуши своју Марију и да лењствује,
иако је поштовао рад – због средине и због личног уверења у његову корисност. Чак је
понављао неке разреде. Шаленова – та жена му беше као мајка. Она водише домаћинство...
Врло добра према Х.

Ханс је много волео да гледа влажну атмосферу и бородове, посебно позната лица која раде
на пристаништу, и ради којих осећаше нежна породична осећања.

ГЛАВА ТРЕЋА

ЧЕДНА НАТМУРЕНОСТ

Х. подранио, хигијена јутарња итд. Доста је уредан. Руски пар чује и њине нагоне... Нервира
се. Причаше на тераси с једном Мексиканком о њена два прелепа млада сина.

ДОРУЧАК

Рођаци сиђоше на доручак. Ханс иде имајући шешир на глави, у инат атмосфери. Трпе-зарија
весела, супротно његовим очекивањима. Сви почеше долазити... Залупе врата – о да то је та
Клавдија Шоша о којој ће Х. тек сазнати... Премного га иритира та њена лоша навика. Премда у
почетку не гледаше ко би то могао бити. Жали се жени, за столом, о некултури тог неког. У
повратку сретну Беренса саветика који каже Хансу да има талента за пацијента (у праву је зато
што је Х. послушан, Ј. исто али нужно :).

ЗАДИРКИВАЊЕ. САМРТНА ПРИЧЕСТ. ПРЕКИНУТА РАДОСТ

Вратар који храмље, Х. примећује да је то диван човек. Дијалог Х. – Ј. и њина шетња. Разговор
о пацијентима... Х. предњачи, Ј. стаје (јер Ј. тек од када је Х. дошао беше имао дозволу да
излази). Ханса задиркује једна девојка са специјалним талентом – звиждања из пнеумоторакса!
Ханс обезнањен, укопан, скамењен. Групица („Удружење пола плућа“) девојчина у смех прсну.
Овде болест људе зближава. Што си болеснији то си це-њенији. Х. и даље узнемирен пита
рођака о смртнијем случајима. –То се у тајности ради, да, било је такви случајева. Нпр. пре 8
недеља Барбари Хујуе, врло млада католкиња. Ј. је случајно сретне „иза кулисе“. Свештеник
долази да је причести. Она се престрашила смрти, те зајукни, подврисни, брани се и бори. Х.
оправдава и брани самртничке муке као племениту ствар. Ј. говори да су то кукавице – пример
– младић који одбијаше да умре, Беренс му рече: „Шта се ту, молим Вас, правите! Х. се нео-
буздано смеје све док га рођак не смири. Приближи им се непознат и отмен човек. црњ-омаст
господин. То беше Сетембрини, Италијан („између 30 и 40 г.“) Чини ми се да само име
СЕТЕМбрини има у себи Сатану, је л`?

САТАНА

Обрати пажњу на красноречивост С. како се фино изражава (те књ. је побогу!). Нпр. „Дивно
јутро! (...) човек би заиста могао да заборави где се налази.“ (У паклу хи-хи).

С. одмах нишани Ханса. Пита ха за мрачни преглед и за пресуду, њихова Миноса и

Радамента.14 Х. је збуњен, не разуме га, брани се, говори о себи као здравом, и да је са-мо
дошавши гост. С. га пореди са ОДИСЕЈЕМ у ЦАРСТВУ СЕНИ. Каква смелост спустити се у
дубине где бораве мртви, ништавни и бесмислени. – Али ја сам се овде пео 5000 стопа. – То је
била варка (...) ми смо дубоко пала створења, зар не, поручниче? (тако Ј. зове). С. се понаша
слободно као домаћин, те ако је он Сатана ово је природно дом његов. Чуди се здраву Хансу
што дође међу болесне... Већ креће да га подучава, „људи овде не знају за меру.“ НАЈМАЊА
ЈЕДИНИЦА ЗА ВРЕМЕ ЈЕ МЕСЕЦ. Време рачунају у великом стилу, преимућство сенки. (С.
говори). – Којим се позивом бавите ДОЛЕ у живо-ту? Х. је радознао...

С. о песнику немачком Кардучију, хвали га, то му је био учитељ који саставише химну Сатани
(Бодлер?).

„Све је то чудно деловало на доброг Ханса.“ „Мирисало је на црквену проповед, иако је било
говорено у слатком и шаљивом тону. (тако је и Сатана преварио Адама и Еву – слатко за јело,
лепо за очи итд.). Х. им се исповеда. Цигаре почеше да му имају одвратан укус, а то му се
дешава само када је озбиљно болестан!! Чак му ни доручан не пријаше јер беше too rich. О
главној сестри, аристократи, Адријатика фон Милендона – „звучи као да је одавно већ умрла.“
„Баш као нешто средњовековно.“ – Има овде достра средњовековог. Уметник не наш Радамант
(Беренс) – слика (уљеним бојама). Он је на-сликао и портрет мадам Шоша што значи да је више
пута ова код њега била. То кансије Х. сазнаје и зближава се с доктором те и учи од њега о
анатомији и причају о сликарству. „Критика је извор напретка и просвећености“ Сетембрини
затим поче говорити о оцу његова времена – Петрарки. С. о др Кроковском – зна све тајне
наших дама. Јер је он психоаналитичар, задужен за душу, несвесно (јак утицај Фројда), моли

14
Radamant је bio Zevsov i Evropin sin, Minojev i Sarpedonov brat, a odgojio ga je Asterion. Jedan je od tri
sudije u Hadu, zajedno s Minojem i Eakom. Radamant, zahvaljujući svojoj nepopustljivosti i čvrstini, postao
jedan od trojice sudija u Hadu i vladar Elizija. Sudio je svim Azijatima, Eak je sudio Evropljanima, a Minoj je imao
odlučujući glas. ОВИМ МИСЛИ НА САВЕТНИКА БЕРЕНСА!
Узгред буди речено, касније, када се даме покондире са господом Беренс поручује: пожуду смиравајте
математиком!
све пацијенте да му причају своје снове (ирационално). Даме црвене на његовим предавањима
и груди им се стежу док мушкарци „чачкају уши да би боље чули.“

О хуманизму и васпитању... С. подстиче Ханса да суди јер му је разум од природе дат. То

каже Х. као одговор на негодовање због осуђивања и трачарија.

ОШТРОУМНОСТ

Јоахим учи руски језик, из руске граматике. Помоћи ће му у служби. Ханс пре нимало не
филозофираше, иако је осећао потребу за тим.

Одмарају се. Удобни лежаји. У трпезарији послужује конобарица патуљак коју ће пос-ле
Пеперкорн шармирати својом снажном појавом/форматом/личношћу. Отидну после на други
доручак (чуо се гонг). Хансу умоли и добије пива, које га ошамути. Видео је и С. и руски пар и
доктора Б. који га посматраше, али је остао прибран и ћуташе.

САТАНА ДАЈЕ НЕЧАСНЕ ПРЕДЛОГЕ

Сетембрини Лудовико предлаже младому Хансу, бежите и то већ сутра првим возом (док
још можете), пошто му се пожалио да му беше било досадно. Успротивио се нечасному
предлогу јер тек што стиже. Разговор Х. – С. – Јоахим. Причају о гђи која беше ту и о НЕМОЈ
СЕСТРИ – жила без обележја. Метафора за време. Време је нема сестра касније ће Ханс
закључити (термометар, жива је нема сестра без ознака).

Х. САЊА – сетио се на кога га гђа Шоша подсећа са својим плавозеленим очима и широким
јагодицама (касније сазнајемо – на ХИПЕА га подсећа). Слатко о Клавдији (касније сазнаје руско
јој име) сања. Још је сањао саветника Беренса, гђу Робинсон (рефлексија, како живљаше тако
сањаше) и како га ЈУРИ др Кроковски желећи над њим извршити операцију душе.
Престрављен, БЕЖАО је. Пробудио се знојав.

Касније је изгубио свест. Љутио се што га је др Кроковски заобишао приликом обиласка – јер је
здрав. Не осећа се добро код њих. Вечерао је с апетитом, опет пио пиво, опет вртоглавица.
Хтеде да легне. Уобразио је да се Марусја баш њему смеје. Хол, салони, после вечере. Ту му С.
даје „нечасне предлоге“. Упитао га је за здравље, тад му се исповеди – Исповеда се С. да га
држаше за верглаша. Наивно! С. строго реагује, увређен.. Дијалог. Касторпу се чини да је већ
дуго овде и да је зрелији. Када га је С. питао колико има год. није се могао сетити!! Сад ће 24 г.
да напуни. Сишао и видео како му се. Потом следе предлози. Опис салонȃ при трпезарији.

РЕЧ СУВИШЕ

Х. у шетњи. Пиво га је ошамутило али због њега осети уживање у цигари, али је на крају ипак
баци (укус опет лош). Филозофира о времену, анатомији.
 Убрзан рад срца, безразложан. Човек тражи смисао – има страха и радости у његовом
осећању, „као да тело само од себе живи, ради, као мртвац...“

Ј. пита шта Х. мисли о људима овде. Х. критикује, прва мета глупа гђа Штер – требало би да
опере косу, каже Ханс, о Мерусји (суседкиња за столом, Рускиња) како ставља мара-мицу на
уста да се не би смејала. Ј. је заљубљен у њу.

Разговор: казино, коцкање, забрањена места, искрадања пацијената, покер итд. све то повлачи
удаљавање од сенаторијума. Врате се, Х. заспи.

НАРАВНО, ЖЕНА (жена лупа вратима – Шоша)

Јоахим презире нетачност, тако да се Х. на брзину спремио за доручак. Сањив је и рас-тројен.

Шест јела по двапут се служи – свеошта прождрљивост и лавовски апетит сваког. Гђа Штер
трачара НО 1.

Хансу привуку пажњу два догађаја:

1) Врата залупише... о њој се поведе реч. Х. се распитује с гђама суседима о њој.

2) Др Блумен (најболеснији, пацијент с највећим „стажом“) напусти сто због невас-питања
гђе Штер – бејаше причала о његову рђаву здрављу. А то је смртни грех ође.
Ханс наручи Плави Хајнрих (пиво). После ручка искористив марамицу и искашљав се виде на
њој крв! Испушио је потом цигару, и смирен би. Хипохондрији слон је.

ЧЕТВРТА ГЛАВА, ПОТРЕБНА КУПОВИНА

Трећи дан боравка.15 Време се нагло променило. Други дан беше летњи и идилично весео. Сви
се лаганије обукли сем Сетембринија исти црни капут. Али трећи дан – обла-ци, киша, снег.
Овде нема временских доба већ само летњих и зимских дана!

Ј. и Х. у шетњи сретну Сетембринија који им причаше о оцу, фином и осетљивом човеку и о

његовој увек топлој соби (бар 20 степени). Био је пун књига, списа, научник и песник,
романиста, латински стилиста перфектан. Врт обрађиваше по Вергилију...

Неповољно мишљење о „ђавољем слуги“ (др Кроковском) има С. баш зато што је С.
РАЦИОНАЛАН а Кроковски ИРАЦИОНАЛАН (несвесно итд.).

Јоахим говори о времену – „не прође ниједан месец а да не пада снег овде горе.“ Ј. одлази с
рођаком по ћебад итд. Јоахим касније учи Ханса како трослојно да се увије у ћебе, посебан
начин увијања, вештина посебна.

Ханс противу гђе Штер која је причала лоше о болесницима. Ханс их гледа племенито, и
указује им поштовање. Сетембрини ћути да би збунио Х., те сматра за своју дужност да га

15
уп. како сад време споро тече и како после брзо тече – 6. и 7. глава.
исправи!16 О болести! „Болест значи (болно) унижење човека.“ Болешћу у `први план` избија
телесно. Усредоточење на телесном, телесност, путаност. Врло битан аспект! С. који присталица
и поборник ДУХА, говори против поштовања болести, јер њу поштовати значи бити пометен.
Сетембринијева оцена Ханса: Х. је дилетант у духу и да тек треба да се развије, а његова је
дужност као васпитача да одлучно развија свога питомца. „Боже сачувај, рече Ханс – Ово је
прави педагог!“ Већ из цитираног видимо ко је врши главни утицај на Хансову душу. (рекли
бисмо главни инфлуенсер:). С. је хуманист, опозиционар, либерал итд. Ј. се свиђа С. јер поштује
себе, човека као таквог – то му се свиђа код њега. Ханс мисли да има у њему нечег строгог,
пристаје му, пристојан је.

Х. дакле мисли да болест оплемењује човека. „Глуп човек треба да буде здрав и оби-чан, а
болест треба да начини човека финим и паметним и нарочитим.“ Противу тога С. устаје. Х. до
краја задржава своја средњовековна уверења о смрти и болести – свештени део Х. личности. Х.
на више места говори о томе како је желео и могао да буде свеште-ник. (Сетимо се да му је
деда био побожан протестант).

КРАТКА РАСПРАВА О ЧУЛУ ВРЕМЕНА

Овде Ј. учи Ханса увити се у ћебе. Уживају у обавезном одмору. По природи Х. беше
стрпљив. Хансова постепена аклиматизација (сви му беше говорили да је потребно мин. шест
месеци за потпуно прилагођавање). – О досади, навикама, прилагођавању. Осећај вечности. Х.
осећа да је овде већ дуго времена и да се прилагодио, иако је тек загребао површину
сенаторијумских тајни. Ј. је драго што је Х. уза њ.

ПОКУШАВА ДА ГОВОРИ ФРАНЦУСКИ (Х. због Клавдије)17

Писац иситче како је Х. још има да учи и прима обичаје сенаторијумске својом млада-лачком
пријемљивошћу (пријемчив је). Морибунди (Беренсов термин за умирујуће болеснике,
самртнике). Х. виде једнога таквог младића и дивио се био достојанству очи-ју његовијех. Срете
мадам Шоша! – Од болничарке се тешко откачити. Х. се исповеда Ј. да с тужним људима боље
излази накрај неголи са веселима, и да је у свом елементу кад је реч о смрти и кад су људи
озбиљни и жалосни више него кад је живо и весело. Такође врло радо гледа мртвачки сандук,
сахране воли јер подстичу побожна размишљања (да не кажем богомислије). Свештенички

16
Ово потврђује тезу дату у уводним поглављима да је Х. НЕИСПИСАНИ ЛИСТ ПАПИРА, а С.
дужност је да рђаве навике душе хансове исправи и подстрекне добру.
17
У овом поглављу имамо и примере за доживљени говор болничарке
аспект личности Ханса Касторпа. После тај аспект прошири Пеперкорн показав му радосну
страну живљења. „Понекад се питао Х. да не буде пастор (...) то би му пристајало.“

ПОЛИТИЧКИ СУМЊИВА18

Сваки 14. дан у сенаторијуму је недеља са музиком, стара пракса. Х. је дошао једног уторка, а
ово му је 5. пролећни (изгледом) дан. Недеља се овде светковала, посебно бо-гате и
намештене трпезе тада су бивале. Атмосфера гозбе оба др су ту (и Беренс и Крок-овски).
Кроковски црни мантил, Беренес бели. – С. је против музике јер је рационалист, а она је
ирацинална. Антипатија полит. природе према муз. Ј. брани музику и брани овај концерт јер
разбија монотонију. С. похваљује етички моменат, говори да је уметност морална уколико
бŷди, (...) а ђаволско дејство (опијат) је када успављује.

ХИПЕ19

Ханс примећује – Јоахим гледа Марусју потпуно цивилно – дакле, заљубљен је. Исто се може
рећи и за очараност Ханса Клавдијом (Шоша). Први понедељак Хансова бораква је готов.
Сваких 14 дана др Кроковски држи предавање (пунолетној публици која зна не-мачки а не
спада у морибунде) у трпезарији. „Љубав као патогени чинилац“ назив пре-давања, које ће се
одржати после 2. доручка. Ако неко не присуствује предавању о њему се рђаво мисли. С., иако
нем. знађаше боље но ико намерно не долазише, о њима се најнеповољније био изражавао.
Ханс као учтив и разоднал решен беше отићи. На своју руку је направио дугу шетњу, иако не би
смео. Јер, „сит сам хоризонталног начина жив-ота.“ Јоахиму саопштава своју жељу за шетњом,
те му овај одобрава. Обрати пажњу на тај тешки (за Ханса) пут. Срете два пастира који причаху у
дијалекту који му се свиде, те га и запамти. Близу ту беше једна клупица на коју се наслонио јер
му беше врат дрхтао и крв из носа липтала. Утону у сан (САН О ХИПЕУ И ОЛОВЦИ, кад имаше 13
година). ПШИБИСЛАВ ХИПЕ, син историчара и проф. гимн. Хипе је 2. разред и његовијех год. и
предмет Хансових дивљења. Иако га није познавао умоли га пред час за оловку. Овај му радо
да, само да је не сломи. ОК. Сајонара... Најнормалније му врати оловку и то беше
најзадовољнији трен Хансова житија – док цртаже оловком том. Када се Х. пробудио једва се
вратио, уз помошт кочијаша једнаго. Бедан побвратак после горда поласка (силио се својом
хитрошћу).

АНАЛИЗА20

18
О музици је реч. Сетембрини сматра музику политички сумњивом. Размишља о њеној користности...
19
Ханс се коначно сетио. Она Шоша (фр. име, право име јој је Клавдија) га подсећа на старог пријатеља
из детињства ПШИБИСЛАВА (одг. име његовој спољашњости) Хипеа.
20
Предавање др Кроковског.
 Срећом Х. нађе слободно место на крају реда, страшно изгледајући (блед као крпа, одела
крвавог). Испред њега седела је гша Шоша, рђава држања која гледаше у њ и крв. Сличност
погледа и држања главе има с Хипеом Пшибиславом.

Кад Кроковски предаје огледа се ватра на лицима жена. Пажња и озбиљност на лицима
господе. Каталог гђа које очаране јесу. Господа чачкају уши да би га боље чули. Др говори
песничким (њиме даме придобија) и ученим (њиме господу придоби) стилом. „Очију
ужарених. блед као восак и црне браде, уз то у апостолским сандалама преко сивих вунених
чарапа.“ Као да је он сам један симбол што представља борбу чедности и страсти, о којој
говораше. „Потиснута љубав враћа се у виду болести.“ Став Кроковског је сличан Назарећанину
рапетому на крсту, јер позиваше све доћи к њему, на душевно сецирање. Сличност с
господњим позивом „ходите мени сви натоварени“ итд.

СУМЊА И РАЗМИШЉАЊЕ

Хансу стиже рачун, лепо написан „психотерапија према најмодернијим принципима“ 180
франака. Пред 2. доручак крене у дирекцију (подземни део сенаторијума) платити дуг. О
саветнику Беренсу и о томе да није заправо управник већ само агент, родом из себерозападне
Немачке, он је душа сенаторијума. Дошао је овде због жене, која усну у „Селу“ и на давоском
гробљу беше сахрањена. Беренс је и САМ БОЛЕСТАН. Остао ту што због жене, што због себе.
Прави је вожд и друг свију пацијената, познаје све њине патње.

Своју праксу почео је овдје давно, као дијагностичар с финим слухом и као сигуран грудни
хирург. А Сестра настојница води домаћинство старога удовца. Беренс сам живи. Син му
студира у нем. универзитету и права је атракција у жена када дође овде (био је дошао једном
за време Јоахимова борављења). Кћи му је удата. У Беренса све је чисто и бело, врата се
пресијавају од бела лака.

РАЗГОВОР ЗА СТОЛОМ

Хансу беше непријатно за столом, труђан бејаше сакрити дрхтање тела што проузро-кова она
шетња. Али дрхтао је и од душевног узбуђења –– гђа Шоша. О њој прича о њој се распитује у
дама за столом. Сазнаје да има мужа чиновника у Детестану, иза Каквказа и да је Шоша овде
већ 3. месец. (А већ је била овде једанпут). Ханс извће чињенице, „пецка“ је и провоцира, док
је суседкиња његова брани. Клавдија јој је крштено име. Обеди су у дворани за седам столова,
Клавдија седи за столом „бољих Руса“. О заљубио се јесте, Ханс, у Клавдију, брате.

СТРАХ РАСТЕ. О ЈЕДНОМ И 2. ДЕДИ И О ШЕТЊИ ЧАМЦЕМ У СУТОНУ

Време лоше – тешка и гадна киша, густа магла. Боравак Хансов се приближава крају. –
Погледи меу мадам Шоша и млађаног Ханса. Захлађење, „контра напад“ Клавдијин. Нит му се
више окреће, нит га више гледа, нити се поздравља публици наклоном (што јој бејаше обичај).
Ханс узнемирен, „пуца“ га гордост. Ханс се труди да што чешће среће Рускињу. Тако се
приближи њеним навикама, каснио је на доручак и на тај начин је пос-тојано виђао. Очаран би
очима њеним наликујућим и хипеовским. Мађарски изрезане монголске очи, боја далеких
подручја. Осети да му је потребна помоћ, савет, подршка, но не усуђиваше се икоме то да
открије. – Јоахим и Марусја. Добри и честити Јоахим, за разлику од цивилнаго Ханса, има
војничку строгу уздржљивост. Јер, Ј. раније но обично поче излазити с обеда. Тако да је Ханс у
њему имао добар пример и образац понашања. „Ханс је од срца желео да буде под нечијим
утицајем.“ А можда највећи утицај на њега имаће Сетембрини, Пеперкорн и Нафта.

С., противно обичају долази рођацима, седа за њихов сто и оговара оне с којима седи. Гђа
Штер је негативно изграђена, помиње се како лумпује ноћу у Давосу док би је муж очекивао у
Канстату. Лудовико С. добро информисан и овом је знао. Говорио је рођацима о себи и свом
пореклу. Х. Марија Манчини (цигарете) почеше поново пријати у 3. недељи. С. о деди адвокату,
велику опозиционару из Милана. Ђузепе С. (деда му) увек у црном оделу, за Италију, родољуб
бејаше. Ханс заинтересован прави поређење двају деда. Опозиционар, револуционарист :
Хансов деда конзервативист.

Лудовикови принципи и ставови: сила и право, тиранија и слобода, празноверје и зна-ње,

принцип конзервативизма и напретка, принцип азијатски (непокретност, неактивност,
контемплација, мировање) и принцип европски – критичка активност, просвећеност, разум,
усавршавање-динамизам и земља која се активно преображава. Хуманизам је љубав према
човечанству. Прометеј први хуманист. Помиње се данте. Књижевност као једињење хуманизма
и политике. Хуманизам=политика и обратно. Реч је људска част само она чини живот достојним
човека. Хуманост упште, свако људско достојанство, свако поштовање човека и људско
самопоштовање побезује се речју књ. Лепа реч ствара лепо дело. Леп рукопис води лепом
стилу. Леп стил води лепом делању. Лепо писати = лепо мислити – = лепо делати. Све културе и
свако мрално усавршавање потичу из духа књ. Хансу је требало неко да подстакне, од савести
је добио подстрек, отуда слушаше Италијана.

ТЕРМОМЕТАР

Прође прва недеља за Ханса. Рачунао је колико му год. треба платити – 12000 франака.
Време пролази до 21. дана остало му је још 3-4 дана, па иде. Ј. жао јер остаје сам. Х. жали што
дуже није одредио да остане. Ужива у музици. Жали се на назеб, почетак кијавице, кашаљ. Био
се упознао и с гђом настојницом фон Милендонк 40-годишњаки-њом, сићушна раста., с крстом
око врата, која му беше продала томпломер! Још га је и изгрдила. Узео је јефтинији, томпломер
од 5ф а не од 10 франака. „Време је милело“ док је мерио температуру, чекао је 7 минута, 4
пута дневно мере. Имао је 37,6 око 10,15 часова ујутуро. Жалио се на прехладу на коју му
презриво одговараху да то у њих горе не постоји. Осталима, такође каже за темп. сви захтевали
да се Х. прегледа. На крају оде с Ј. на већ заказани преглед. Каже саветник Беренс Х. да је овде
забрањено јавно плакати и да то кућни ред забрањује. –Сутра у 2 сата после доручка (...)
Пријатно варење. Док су чекали за преглед сретну мадам Шоша, која упиташе нешто Ј. док Х.
навидљиво (зависно) посматраше. Беренс прегледа Х. нађе му неколика места с влажним
шушњевима, те му говори да дуже остане. То исто је и Ј. говорио, иако је малчице боља
здравља но пре. Б. га је прозрео да је првог дана био ошамућен. Иначе, сам Беренс као и Ханс
неће моћи до краја да се навикне на оштру климу и свеж ваздух горе. Обојица су навикла (Х.
тек касније) бити ненавикнути. Зато је Б. увек модрог лица. Мир је дужност сваког грађанина, а
несрпљење само шкоди, подучава га Беренс и каже му да се дуго лечи такова болест, али и да
мисли да ће бити бољи пацијент од генералчине!

ПЕТА ГЛАВА

ВЕЧНА СУПА И ИЗНЕНАДНА ЈАСНОСТ

Беренс је прописао Хансу обавезно лежање (а он је највећи ауторитет овде горе), те му
доношаху супу. Разговор Ј. и Ханса о враћању кући и писаћу својима. Ј. се осећа одго-ворним за
Ханса и непријатно му је. Х. прихвата болест жели да буде један од „њихов-их“. Говори му да је
о многочему размишљао, посебно животу. Има антипатију к ствар-има бучним и грубим. J. је
мудар, саветује рођака да се добро опреми и купи врећу за спавање, но овај каже да хоће ако
ми све то буде потребно. Х. тражи од Ј. детаље предавања дра Кроковскога. Х. се сећа свога
прошлог самовољног излета и сматра да је то узрок болести. Тај излет је врло битан јер је ту
нашао место за контемплацију и тишину „владавину“ како ће га после назвати.

Дакле, Хансу у кревет доносе супу и сл. ствари. У уторак пише писмо родбини. А после му и
Сетембрини долази, баш док размишља о Клавдији и ПАЛИ СВЕТЛО чим уђе у собу. Поређење
С.: Х. му личи на невину младу, тек посталу калуђерицу са очима к`о у жртве. Разговарају о
проданом му термометру и о звиждуку Клефелдове из пнеумоторакса од чега се беше
уплашио. Из раговора видимо Беренсов утицај на Ханса јер Ханс учено прича о ваздуху и
болести.

Политичке теме – Немачка и Русија. О Беренсу. С. открива Х. – прилично је болестан. Х. већ

почиње на завичак да гледа са висине, као на оне доле (више значења). С. га упозо-рава да не
гледа тако ствари и упозорава га да тако не размишља о да се пази, да не изгуби живот
замревши га (као Нафта нпр.). С. му прича о причу и тиме потврђује свој став. С. подучава Х. и
као да му нуди своје туторство тј. менторство што овај прихвата. Јоахим уђе. Х. жели стално
учити се од Сетембринија. С. изађе. –Окорели педагог ти је то. Док се радња дешава (условно
речено) временске прилике се постојано мењају час зима, ветар и хладно, а час летња идила,
спарина и сунце. Као да је права радња романа која је пасивна уступила место метереолошким
променама.

„БОЖЕ МОЈ, ПА ЈА ВИДИМ!“ (Јоахимово срце буквално)

Прошло је 7 дана од како је главна сестра Милендонк поручила Х. да дође у редгенски

кабинет. Нови гости у међувремену дођоше јер сезона почиње у октобру, а већ је трпезарија
пуна. Ханс је полако почео попримати обичаје сенаторијумске. Иако је као здрав међу болесне
дошао, сада је и он болестан – али у сјајном друштву. Поред себе има Јоахима кога одликује
војничка ревност и уредност и дисциплина, али и Сетембринија књижног. Ови ваљани узори
одговарају нежној и младо-обликујућој природи Хансовова ученичка и подражавалачка
карактера. Х. се распитивао у гђе Штер, али и у гђе Емгелхарт о Клавдији. На вест да редовно
посећује саветника Беренса ради портретисања температура му скочи на 37,7. Њен приватни
живот био га је мучио. О Манхајмљанину, језуити... Користи се лит. мотивација он се појављује
у последњим поглављима везаним за Пеперкорна. Ј. и Х. на прегледу код Беренса. Х. је први
пут у свому животу схватио да ће умрети. Дијагноза му је „траке са чворићима“ на плућима.

СЛОБОДА

Ради се о писму које је написао и послао родбини, односно Џејмсу Тинапелу, најближему од
трију рођака. Замолио га је да му пошаље све треби и да му се редовно шаље 800ф месечно.
Од писања (размишљања у току писања) имаше температуру 37 са 8. То писмо осигура му
слободу. – О времену. Већ 7 недеља је провео горе, али то за њ беше неприродно дуго
времена. Орган за време. Осећај вечности. С. се стара о души својега питомца. Саветује га да
одбаци иронију и упозорава га, јер, како му се чини, боравак овде учинио је да његов дух
постане пријемљив (у смислу интелектуалног разумевања) за бергохфска значења. За С. болест
и очајање су облици покварености, а парадокс је отровни цвет квијетизма, пресијавање трулог
духа, највећа поквареност од свих. – С. је приметио пораст `настраности` Хансове због његовог
понашања према Рускињи, не кријаше узбуђење њоме.

ЋУДИ ЖИВЕ

Октобар је. Хладан и непријатан. Средином месеца – накнадно лето које траја 2 седм-ице.
Лудовику се не свиђа Клавдија, њена болест је моралне природе. Парћане, Ските, Азијате и
Монголе нимало не воли, а с њима мора одмарати се на тераси. У њима гледа декаденцију
цивилизације, Руса. Гледа их како једу и прљају се итд. Види проблем у подели на „боље“ и
„горе“ Русе. Веза између болести гђе Шоша и њене немарности. Х. је пробао да живе као они,
стил живљења који га опчинише јер уживаже не бити стално стегнут и прав, учтив и сувише, чак
је и вратима почео да треска. Скроз опонашаше живот ње. С. га управља на пут разума. Телесна
и страсна љубав Хансова к(а) Клавдији додатно је истакнута болешћу. Х. непрестано мишљаше
о Рускињи. Заљубљеност му је стварала многе муке, бол и радости. Подвиг Хансов за столом.
Нови Дон Кихот Клавдије Шоша спасава је од сунчаних луча које јој директно бију у очи! После
чак и Јоахима и Хермину Клефелдов користи као оруђе у задобијању пажње те љувене. Успео
је, али га је само брзински погледала својим пшибиславским очима у којих је било презрења.
После тога температура му скочи на 37,8. Трећи дан му донесе спасење, спусти се темп, али ће
после рођаци срести К. у шетњи и она ће се, гле чуда, нормално обратити Хансу отпозравив му.
Након тога темп му беше 38!

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА (Мисија и задужење и циљ господина књ. Лудовика Сетембринија)

Што се сакри то се објави. Што се Х. крио у почетку, то се сад/е/ на све стране одаваше. Имао
је потребу за разговором, растерећењем. –– Афере у Бергхофу. Свима је сада јасна Х.
заљубљеност (црвенео је сваки пут кад би се врата залупила). Људи су се окупљали да би
гледали тог заслепљеног младића. То је обичај овде горе мешање свих и сваког у свачију личну
аферу. – Чекање на благајни, сусрет с гђом Шоша, благо га гурну. Х. је дружељубив за разлику
од Ј.; кренуше кретати се по солонима и групама. Срете С. кога не жељаше срести, јер
мишљаше да му смета! С. негативна оцена истока. Никад се није смејао од срца (није типичан
шејтан*). Гогољ. Атина, лат ј. С. о времену и азијском стилу трошења времена. Они имају
времена на претек, јер имају пространу земљу тј. простор широк и огроман, те и време споро
тече, за разлику од брзог и убрзаног запада. На његову беседу изречену у мирније делу
сенаторијума, читаоници/библиотекици21 Х. се поклони. Поклони се учитељу од којег доби укор
и поуку. „Сетембринијев дух и кад ћути он ради. Динамизам Италијанов. С. ју је јасан Х. однос к
Клавдији, одвраћа га од стран-путице (начело је разума). С. је за европски став, а не држање
мекушног и морбидног истока. Мекушастог и морбидног према патњи итд.

С. је у салону показао хартију „Међународне лихе за организацију напретка“. 1) Усавршавање

човеково, прогрес на 1. месту. Свачија дужност је да учествује у напретку човечанства.
Уопштено о лиги итд. Мирише на утопиу и глобализам, те и сцијентизам. Ради се о
ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ ПАТЊЕ, и С. је међу стручњацима позван да је заврши. Његов је задатак лепе
природе. Потребно је да гдегод се нађе мотив људске патње тј. гдегод је реч о људској патњи
С. треба да издвоји све и да да преглед и кратку анализу свих тих дела светске књ. Подсећа Х.
на свој грађански, цивилни позив, практична типа, а не интелектуална. „Само у равници
можете бити Европљанин.“ С. га опомиње – држи-те до себе! Поново саветује Ханса да
отпутује. Х. узвраћа, С. се брани – говори да би отпутовао да сме, болест је озбиљна. Зато је тај
скуп научнички пропустио, а не зато што је лицемер. „Клоните се ове баруштине, Киркиног
острва.“ –Шта имате против тела зар нисте хуманист? Дух највећи принцип, похваљује Х.
одбрану духа. Плотин – стидим се што имам тело, апсурдна изјава. Апсурдно је духовно
честито каже Италијан. С. жали Х. што не чита новине.

HUMANIORA

Х. Касторп поново ужива у ароми Марије Манчини (после 56-70 дана). Х. се дурио на Ј. што га
је одвео у врт и тиме одвојио од људи. Беренс прође. Разговор о цигарама и Беренс их је
љубитељ. Размене цигаре Х. и Б. Б. пуши врло јаке, али умерен је, јер после неколиких за
редом попушених врти му се у глави и помућен је. Разговор о уметности и сликарству. Обојица
се препознају као колеге сликари. Премда Х. то одмах не говори, да је сликао морске пејзаже
раније. Б. их угошћава у својој соби и показује им своје слике. Х. тражи да види портрете, сад је
јасно Ј. да је опет жртва и да је Хансу само до портрета мадам Шоша. Видели су сллике његове
покојне жене, загонетне плавуше, планинске пејзаже, и на крају тај портрет. Портрет
Клавдијин не личи на њу. Опис портрета. Свеколико гледано лош и неуспео рад, настајао кроз
двадесетак сеанси. Б. о портрету. Х. одушевљен темом разговора. Филозофирају о уметности
лирским, хуманис-тици и медицини. Х. жели да Б. премести портрет на неко повољније место,
те га носи по стану као своју бебу. Б. га учи. Говори му о цигарама које доби од египатске
принцезе што беше дошла једаред у сенаторијум. О разним другим поклонима оријенталног
порекла све од египатске принцезе која му даде те поклоне. О томе ће бити речи и на крају
књиге. Турски фес... Б. га подучава о анатомији, физиономији о кожи, лојним жлездама, како
неко црвени и како се јежи процес свега тога. „Господине саветниче“ тако је Беренс Хансом
именован. О раду линфе, о крви. Х. би могао и лекар да буде. Шта је тело, месо, од чега је...
Органска хемија, беланчевине итд. О животу, живот је умира-ње.

21
У тај салон је С. увео Касторпа да му исприча о себи и својим пројектима итд.
 ПРОУЧАВАЊЕ

Дође зима. О временским приликама. Снег... Главна тема у трпезарији иако је још рано:
божић и празници... Обичај је овде да се саветнику сваке год. спреми поклон прошле год. био
је то путнички кофер, ове, иако С. предлагаше приложак за Енциклопедију, бунду ћему
даровати. Хансова проучавања све изучава и ужива у погле-ду са терасе, контемплира,
размишља, сазире (од сазрцаније). Х. је пренадражена духа, не може се умирити, нити
зауставити, нове студије (анатомија, биологија, физиологија). Купио је за своје паре књиге, не
воли да користи туђе воли да шара итд. У сенаторијуму у то време популарна књига бејаше
„Вештина завођења“. Х. – „смрт је само логичка негација живота.“ Ханс спаја и повезује
научено, те прави извесна поређења и присећа се речи Сетембринија, Кроковскога и Беренса.
Тело, кости –– веза њих и инжењерства и органке природе која има троструки однос: лирско,
медицинско и техничко, а све спада у хуманистику. О мирису и укусу. Грозници. Памћење је
наслеђивање стечених особина. Живот почива на организацији. Болест је разратан облик
живота. Поглавље се завршава Хансовим маштаријама страсним о Рускињи Шоша.

МРТВАЧКО КОЛО

Саветников син Кнут је дошао у госте за празник. Леп, млад човек, утицаше на даме. Хансу,
такође дође неколико другова с универзитета (6-7 студената). Х. их се клинио. 6 недеља до
Божића. Убрзо по Божићу умре аустријски аристократа који веома кашљаше. Руски поклон Б.
велики сребрни тањир с монограмом Беренсовим, остали гости му поклонише столицу за
одмарање. Време све брже пролази. Прође Божић. Хансов бунт противу система. Прича
отворено о покојницима за столом. Наилази на отпор и неприја-тељство. Са Ј. се договара и иду
да виде покојника. Постају милосрдна браћа. Обилазе мурибанде и указују им пажњу. Њина
милосрдна делатност покренута инцијативом Касторповом. Поклањају цвеће свима. У почетку
анонимно, а касније се сазнало. Много обиђу, многе утеше и отпрате `горе`. Опит смрти. Ханс
овим учи о смрти и ужива у побожности тренутка. Тешки болесници се радују када Х. и Ј. дођу.
Х. је пажљиво слушао умируће и ћутао је, јер сматраше како си њине речи корисне и поучне.
Нарочито се стараше о КАРЕН Карстрет, саветников приватни и екстерни пацијент. Многе
авантуре с њом. Ишли су и до Села с њом и забављали се. Гђа Штер одбрусила Хансу, то је јер
га Шоша игнорира па у њој налази замену и утеху. Три болесника – наши рођаци и њина
штићеница, морибунд коме поклањаху највише пажње – Карен Карстрет. Поглавље се
завршава гробљанском шетњом (шетњом по гробљу).

ВАЛПУРГИНА НОЋ (време поклада, 29 фебруар!)22

Скоро ће седам месеци Хансовог боравка. Карневалска сцена. Обилује Сетембриниј-евим

цитатима Гетеа и других нем. песника. Све у циљу одвраћања Хансовог од Клавдије. Међутим
није успео. У знак протеста само је подигао руку и отишао даље. Сви се прерушавају. Хроми
вратар као водич кроз подземље, чувар итд. Беренс поставио игру, изазов. Затворених очију
22
време брзо тече и постаје неодређено.
нацртао је свињу на хартији. Сви се латише посла, нико не успе. Х. нема ОЛОВКУ, те ће отићи
Клавдији и од ње тражити. Албинов наступ... С. не годи раскалашна слобода Хансова.
Упозорава га да му се обраћа у 2. л. мн. Разговара на ФРАНЦУСКОМ са мадам Шоша. Волео би
као и Б. да проучава Клавдијину кожу и да је портретише. У будуће чуваће њезин унутарњи
портрер – снимак њених костију. Танатосно, смртно у њиној љубави. Седе њих двоје ,гледају се
и причају. Х. ко на 3. небу. О Немцима и С. Говоре француским БЕЗ ОДГОВОРНОСТИ. Клавдија
му се повери да ће отпутовати после ручка сутрадан. Туберкулозно запаљење лимфних судова
има, чак је и ту појединост он о њој знао. Х. се чуди како је 7 месеци поред ње, а сад кад ју је
коначно упознао, говори му о одласку. – Могли смо и раније разговарати. Х. се правда. Није јој
пришао јер не жељаше говорити јој Ви. Ханс од Клавдије сазнаје да му је рођак јако болестан.
Х. пореди своју заљубљеност с морибундом Јоахимом! Против цивилизације и просвећеног
човечанства је Клавдија. Она му ту даде свој рендгенски снимак. Обећа јој да ће га свуда са
собом имати. О моралу. Морал једне блуднице. „Морал треба тражити у греху (у злу,
пороцима).“ Треба се чувати. Велики моралисти су били велики пустолови. Ханс јој признаје
своју љубав, и то – као узрок своје болести! (~Кроковски љубав=болест). Говори јој да је већ
видео тај глас, те очи итд. (ПШИБИСЛАВ ХИПЕ). Тело, љубав и смрт то троје чине једно. Тело је
болест и пожуда и оно нам смрт доноси, обоје је путено, и љубав и смрт – и у тима трима је сав
њихов ужас и њихова магија. Смрт је узвишена и свечана и врло величанствена, узвишенија је
него весели живот. А опет с 2. стране туче је бестидан глас и црвени се од срама при њеном
помену. Смрт као света, вечна, племенита, побожна. Тело и љубав. Тело слично смрти – бије
непријатан глас као нешто стидно. Али и оно треба величати и обожавати јер је славе достојно.
Тело је чудесна слика органскога живота, свето чудо обличја и лепоте, а ЉУБАВ ПРЕМА ТЕЛУ то
је крајње човечанско интересовање, и много је јача васпитна сила неголи сва педагогија света.
То све Ханс говори. Потом о телу, нашироко га описује, слави ерос. Клавдија на крају Хансу
ставља капицу на главу. Тиме он постаје луда ове ноћи. Принц.

6. ГЛАВА

ПРОМЕНЕ – ВРЕМЕ ИХ ДОНОСИ. ВРЕМЕ КАО ГЛАВНИ ЈУНАК РОМАНА 23

о ВРЕМЕНУ. – Шта је време? Време је тајна, нематеријална и свемоћна. Промене у добром,

стрпљивом и честитом нам Јоахиму који је отелотворена дисциплина и званичност. Мења се.
Не може више да трпи. Лечење не напредује. Буни се! Устаје одлучно против Беренса на
прегледу. Жели у војску. Говори се експлиците на више места о времену. Приповедач
објашњава да наше време, нас читалаца, па и самог приповедача није исто као и Хансово. Јер,
ми касним, каскамо за Хансом и тако је он увек у „плусу“ у будућности. Кад приповедач казује
причу он казује о нечему што се већ десило, те представља прошлост Хансову. Јер кад
приповедач нешто описује Ханс ради нешто друго... О одласку Клавдијијином. Рекла му је да ће
се вратити али неодређено кад. Х. због ње остаје. Навикава се на живот без ње. Пророштво
Клавдијино се испунило –– Х. је оболео. Примао је инјекције. Температура му се није спуштала.
Тако је могао, када је Беренс био добро расположен, са њим да поприча о свачему. Тако се
радо сећа разговора с њим прошле г. у јесен. Са Сетембринијем не проговори ни речи. Савест
23
Моје тумачење.. Време не доноси само промене егзистенцијалне и за јунаке битне као нпр. афере, нови
гости, Клавдијин одлазак итд. већ и промене у природи, годишња доба, циклус. Време као циклично.
Топло – хладно. Зима – Лето. Нема средине и уравнотежености у сенаторијуму. Увек је Горе – Доле.
му је била нечиста према њему. На крају му је Италијан пришао и рекао да иде у Село, јер се
болест погоршала и само је питање времена. Тако да ће се посветити науци, као што му је и
рекао. Х. се радоваше учитељевом обраћању, иако је најављивало одлазак његов. Биће код
женског кројача смештен – Лукачев. Дође април, пролеће – промене. Пацијенти губе стрпљење
(топљење снега још у току)... О гђи Силомон која отиде у Амстердам кући противно упозорењу
Беренсовом. И која се вратила назад убрзо, али у још горем, неизлечовом стању! Др Кроковски
престао да држи предавања, скоро се разметао својим ботаничким знањем. Пореде се његова
предавања са Шехерезадом. Сада о љубави и смрти говорио. Ј. се променио, не беше благ у
гласу као пре, раздраљивији је но пре. Кроковски и Ханс – са „друже“ га ословљава, премда не
толико искрено. Ј. је променио и једно откриће. Једном приликом је видео како Х. примив
инјекцију излази из сале и иде Кроковском у канцеларију. То је сматрао издајом.

ЈОШ НЕКО (о НАФТИ– конвертит, Јеврејин језуита)

Ханс се занима за ботанику. Проучава цвећа. Има хербаријум. Одговарају му и временске

прилике. Студира, информише се и учи о биљкама. Заинтересовао се потом и за астрономију.
Причао Ј. који беше равнодушан о томе, подучавао га! О вечности и времену као кругу и
вртешки. Ј. гунђа, негодује, не жели га слушати. Говори како је рат потребан. И како без рата
свет би се угњилио. Два господина (СЕТЕМБРИНИ и НАФТА) се заинтересоваше за разговор њин
(њихов). Нафта је С. сустанар, мален, мршав човек, обријан, врло ружан, све на њему је оштро
изражено, наочаре дебелих стакала, повијен нос, гологлав у кицошком оделу, пристојно
одевен. С. се устручава упознавања јер се плаши на негативан утицај Нафтин на свога питомца,
те и Јоахима. На крају га је представио као princeps scholasticorum. Нафта га С. назива
волтеријанцем, рационалистом. Двобој почиње. Перипетије њине есејски обојене, врно учене
и памет-не. О слободи... Н. је проф. старих језика у највишим разредима Фредерицијанума.
Његова судбина иста као и у Италијана. Иако су С. и Н. ривали – поштују се и уважавају. Н. хвали
С. и говори рођацима како имају одличног тутора. С. је, такође, уздизао ружног Нафту. С. –
вита актива и Н. – вита контемплатива. Скоро по свему супротни. С. негодује Хансу, не воли што
олако одабрава Нафтине тезе. Нафта задовољан. С. врти штапом и гледа к небу.

„О војнику ћу вам говорити кад будем знао за шта се бори! каже С. После се витешки понео С. и
рекао: „немојте се чудити, овај г. и ја често се препиремо, али ми остајемо добри пријатељи и у
много чему се и сагласимо. Овим на Т. Ман показује да је истина у средини, између истока и
запада, у мери, сагласју њином. С. је лутеровац. Кадгод се Х. умеша учитељи му нелако то
примају. Свету се не може угодити... О божјем закону... Нафта има педагошка искуства, говори
им, остав сам с њима, да се мора супротставити старешини ложе. С. је масон! После Ј. Х. се
поверава – не допада му се Ј., сумњив је, има јеврејски нос, конвертрит је и језуита!
Разилажење Х. и Ј. Млади љубопитљиви Касторп жели упознати се с Нафтом. Јер, „може се
десити да постанемо паметнији! док Ј. само жели да оздрави и домогне се равнице тј. слободе,
а не да постаје паметнији. Х. с Ј. о слободи, почиње говорити фр. ј. Зашто то чини пита Ј. Јер је
АТМОСФЕРА овде ИНТЕРНАЦИОНАЛНА. С. – грађанин светске републике... Нафта –
хијерархијски космополитизам. Х. врши еваулацију разговора пређашњег. Ј. говори да је то
„увек тако (збркано). Увек испадне само збрка кад човек говори и хоће да има своје мишљење.
Ја ти кажем да уопште није питање о томе шта неко мисли, него да ли је ваљан човек. Најбоље
је немати уопште никаквог мишљења, него вришити своју дужност.“ (!!!) Х. – Ја сам цивил, ја
сам одговоран. За Ханса је памет здравље.

О БОЖЈОЈ ДРЖАВИ И ЗЛОМ СПАСЕЊУ

Хансово омиљено, горе поменуто, место за размишљање, клупа где некад крварише. То је
место његове контемплације, уживања у природи, место „владавине“ како га он назива.
„Владавина“ је место „владања“ тј. мислене запослености Хансове. За 3 недеље ближи се
Хансова годишњица пребивања горе. Аклиматизација завршена. Х. је схватао за дужност
посетити Нафту, С. се бунио. Неколико дана после сусрета рођаци оду Нафти. Раскошна соба,
свила и кадифа, уметничке слике – иконе и скулптуре, дрвени кип итд. Разговор о уметности.
Средњовековна иконографија – естетика ружног. Лепе су јер су ружне и увек су ружне због
своје лепоте и лепе због своје ружноће.24 Реч је о духовној, лепоти дух-душе а не путаној,
месаној, телесној лепоти! Августинско начело – вера као орган сазнања. Сазрцаније као
награда за веру тј. Верујем да бих дошао до сазнања. Истинито је све што је човеку корисно. У
срв. перспективи то је само оно добро јер само је добро корисно. Зло је ништа друго до
порицање добра, ништавило, немоћ, слабост итд. О ауторитету, С. се придружује раговору...
После су сами са С. Он их упозорава – „његов облик је логика, али његова суштина је збрка!“ С.
им открива да је језуита и недоречености Нафтине, самопорицања. Иако пориче материјално и
заветован је на сиромаштво (и то добровољно!) ужива у раскоши, супротно С. станчићу! Као да
су заменили улоге. С. подвижник за књиж. и науку и прогрес човечанства. Назива га paterom и
оправдава га! Тому је болест крива, прекинула му је теолошко студирање, напредак,
свештенство итд. Предаје латински. С. им после насамо говори да га се чувају и да се оружају
духом сумње, неповерења и критике. Он је језуита на 1. месту, прави и потпуни, а на 2. месту је
уман човек. Он је развратник – у духовном смислу. (Х. додаје да је слаб и жгољав). С. критикује
његов дуалистички поглед на дух. Јер ако је дух такав царство је разврата... Стога су све његове
мисли развратне, тврди Сетембрини.

ПЛАХОВИТА СРЏБА И ЈОШ ЈЕДНА ВРЛО МУЧНА СТВАР

Месец август, годишњица Хансова доласка. Нерадо ју чекао. Обележавана ћутањем

годишњица овде обично. Нико се не би усудио поменути то. Јер би одмах подсетила на тежину
положаја у којој се особа налази. Мерење личног и индивидуалног времена је ствар почетника
и краткорочних пацијената. Х. продире у дубље слојеве разумевања сенаторијума. Ј. је у
последње време необично ћутљив. То је зато што је донео одлуку. Време иако је август врло је
ружно, чак и снег пада. Ј. открива Х. своју намеру и предлаже му да пође с њим. Х. не одговара
одмах, док је Јоахим војничина одлучан. На прегледу код Беренса устаје против медицине и
управника. Говори да ће отпутовати за недељу дана, иако Беренс не одобрава. Б. говори Хансу
како је здрав и како може с рођаком да путује! Х. не жели да путује! Чека Клавдију! Х. тешко,
зна да неће моћи напустити сенаторијум без свог првог тутора, водича и учитеља Јоахима!
Упркос Марусјином повратку Ј. отидне. Дирљива сцена растанка. Јоахим рођака ословљава

24
Ово није ни парадокс ни оксиморон ни апсурд ни глупост. Ако вас занима потражите на нету иконе
Срђана Радојковића. Разумећете опитом о чему је реч.
именом!! Поздрављају се. Х. се присећа свог прошлогодишњег доласка и Јоахимовог чекања. Ј.
га позива да му се ускоро придружи!

ОДБИЈЕНИ НАПАД је поглавље у коме у лепим октобарским данима Хансов ујак Фернинанд
Везал долази по Ханса са задатком да испита ситуацију и види зашто Ханс кући не стиже. Напад
је одбијен. Ханс је остао, а умало и рођак његов да остане, али ипак отиде журно.

OPERATIONES SPIRITUALES (о НАФТИну пореклу и ПОЛИЛОЗИ Н., С., Х., Ферга и Везала.)

ЛЕО НАФТА (у детињству га зваху Лајб) пореклом је из малог места близу галицијске границе.
Отац му је био Елија Нафта, Јеврејин очију плавих, био је духован, имао ритуална посла,
жртвовао животиње итд. Представа о побожности у њега беше предста-ва свирепости.
Надмудривао се са мудрацима, муслиманима, законицима и критиковао је Тору. У њему је
било и нечег окултног, секташког, чудотворног, бајковитог. Исцељивао је људе и лечио. Од
мајке је наследио клицу грудне болести од које сад толико пати. Волео је да учи, те се истакао
тако да је био запажен од једног рабина који му поста учитељ. Учење класичних језика. Ускоро
поче супротстављати се учитељу. Сустрет с језуитом промени му живот, јер му мајка беше
умрла, те остаде сам. Изборио се за место у Исусовачком реду. Премда само за себе, своју
рођену браћу је занемарио није ни покушао да их подигне, да им помогне. Оставио их
сиротишту и судбини! Н. у исто време беше и револуционар и аристократ. Хегела је назвао
католичким филозофом и то је задивило језуиту, те је ускоро крштен и примљен у интернат.
Све ово Ханс је од Нафте сазнао. Хансови компањони приликом посета С. и Нафти беху Ферге и
Везал. Говоре о болести, достојанству, смрти. Све то се дешавало у шетњама пред Божић. Њих
петорица би заједно ишли, а људи би се склањали кад би их били видели. Такође се
пролазници интересовали за њихов разговор. Н. и С. се препиру. Нафта С. назива наш
пресветли витез, а С. њега Соломонов заменик. Обојица се боре да задобију Хансово
одобравање и пажњу. Као два оца о једно сироче живота како С. назива Ханса. Нафта је
револуционар као и С. само у конзервативном смислу. О отмености и аристократији – достојан
живљења значи бити достојан љубављи, а достојан љубављи је отмен човек. Потом Н. говори
да је у највећој мери човек човек када је болестан. С. жустро реагује. Збрка... О уметности
критици природи итд. С. – слобода је закон љубави према ближњем.

СНЕГ (стално падаше)

Велике метеоролошке прилике, слабо и зубато сунце...Сви се (с правом) жале. Управа

помаже куповином справе за вештачко сунце. Мада оно није могло да замени право сунце.
Али, жене, будући слабе, омаме се препланулим мушкарцима који наоко изледаху врло
мужевно, манекенскога излгеда. Х. 2 жеље – бити сам и бити у природи. Волео је снег. Купио је
скије! Хтеде да научи скијати. Беренс му забранио. Сетембрини се обрадовао његовој одлуци
као отац покајаном сину. Бодрио га, хвалио и помогао (у скривању скија). Научио је да скија,
али је постао и сувише самоуверен. Снег постаде веома јак. С. га иначе очински надгледао. Али
једаред се догоди да залута и изгуби се. Беше врло опасно, а опет, врло спокојно. Природа и
човек. Страхота и узвишеност природе и немоћ људска и дивљење. Х. је био храбар. Требало је
вратити се назад. Почела је олуја и ветар му је дувао у лице. У незгодној ситуацији се нашао.
Заклонио се од ветра, наслоњен раменима на колибицу. Ту је сањарио. О храму. САН врло
важан и борба Хансова за живот и надживљавање олује. Неповезана сећања. Фрагментарна
сећања. Ауторефлексивност Х. Касторпа: ко познаје тело, живот тај познаје смрт. Интересовање
за болест је једна врста интересовања за живот. Тумачи сопствени сан. Сања како је у храму у
коме се приносе људске жртве одојчад. И о блаженом идиличном селу покрај мора у коме су
сви срећни, мирни и спокојни. Предан је откровењским размишљањима. Прозире Нафту и С.
Нафту као развратног и злога види, а С. као разума и доброте рог. Њина препирка је збрка и
бојна дрека. ИСТИНА ЈЕ НА ПОЛА ПУТА НА СРЕДИНИ. Љубав се супротставља смрти, само је она
јача од смрти, а не разум. Само она надахњује добрим мислима, а не разум. Лепо понашање
потиче само из љубави и доброте. 618 стр.: У име доброте и љубави, човек не сме допустити
смрти да влада његовим мислима. (!!!) Тргао се после тога; пробуђен, дође дома.

КАО ВОЈНИК И КАО ЈУНАК (МУЖЕВНА СМРТ ЈОАХИМА НАШЕГО)

Рођаков извештај, Јоахимова напредовања. Сада је поручник. 25 О свему беше био хансу писао
само не о здрављу својему, само не о здрављу својему. Тако је потрајало до пред сам почетак
лета. Крај јула, депаша од мајке, гђе Цимсен – Ј. мора доћи на плани-ну. Жалосна и дивна вест!
Беренс оста неизненађен, јер га је Ханс био извештавао о Јоахимову здрављу. Х. га је дочекао.
Била је то иста сцена као при Хансовом доласку, само што сада заменише улоге. Лујза Цимсен,
мати војникова имаше исте лепе црне благе очи као и син јој Ј. Мајчински неумесни коментари
и бодрења типа „биће боље“, „оздравићеш“ подсетише доброг Јоахима на сопствену болест и
стање, те вече, иако бејаше сјајно, намах се преокрену. Ј. од тога часа беше невесео. Али мајка
Лујза није знала да су овде горе само крајности могућне. (!)

Лујза говори Хансу о њеном сусрету с гђом Шоша, смета јој њена претерана слобода и смелост,
нехајна је и слободних манира. Све остало је ок, лепа итд. Беше поручила Клавдија Хансу да ће
зимус доћи овде. На прекоре упућене млађаном Х. одговори Сетембринијев питомац: „то је
исток, то је болест.“ Мало крену да филозофира, али нико га није слушао. Свакодневно сада је
Х. тешио Ј. и размишљао о њој. А С. се показао веома благ и пун саосећања према Ј. Обрнуше
улоге: Х као староседелац, Ј. као тек придошли. Обновили су посете Нафти и С. На Х. је сазнање
да је С. масон јак утицај на Х. оставило, те је после испитивао С. о томе. Н. о слободном
зидарству као сурогату хришћанства, његовом покушају, застарело и заостало. То је буржоаска
просвећеност и застарели либерализам – авет духа која се предаје лакрдијашкој самообмани
револуционарства. Наш добри брат масон Сетембрини, каже Нафта. Н. има симпатије према Ј.
Масонима је главно чување тајне (окултизам) и послушност (монаштво). Х. слути да у

25
Сетембрини га је одувек звао тако потпоручниче што му је ласкало. А када се врати у Сенаторијум
зваће га капетан (на итал.).
слободном зидарству има нечег чисто војничког. Doctor angelicus –тако С. зове Нафту. О
алхемији... Препирке. С. назива Нафту часни витез од угломера. ...

Сада Н. моли Х. насамо да буде опрезан јер је С. масон и самим тим нечији изасланик.
Сетембринијева масонска карта (ревиста) лежала увек отворена на његовом столу. Сад Х.
мудро одлази Сетембринију, горе (пошто му је станчић у поткровљу).

С. о масонерији.26 „Филантроп не може уопште признати разлику између политике и

неполитике. Циљ слободних зидара је изградња Новог Јерусалима на земљи који ће имати
идеалан друштвени систем и све остало. Х. пита С. ВЕРУЈЕ ЛИ У БОГА? С. није експлицитно
одговорио на то питање.

Толерантност постаје злочин ако служи злу – С. О Лутеру... С. благосиља судбину што је Х. њему
довела, е да би га пробликовао својим добрим утицајем и учинио осетљивим за одговорност
према себи и цивилизацији

Језик је исто што и цивилизација. Реч зближава, ћутање усамљује. (Ј. Сетембринија зваше
Ђакомо јер му беше лакше). „Смех је одблесак душе.“ Све ове паметне ствари С. говори.

Ј. је промукао, очи му добише претећи израз. Ј. је сада морибунд :(

С. је Данте и Вергилије и Беатриче младом питомцу Хансу Касторпу. С., као и аутор, више воли
Вергилија, а не Хомера.27 Нафта – С. – ЗБРКА. Х. и Ј. нису их слушали.

Јоахимова промуклост се погоршавала, иако болови у грлу скоро сасвим ишчезоше. Ј.

сматраше грозничаво стање обичним назебом, што беше чисто уображениЕ. Када је дошао Б. је
неодређено Ј. рекао да ће сигурно остати цео октобар. Сада је октобарски рок прошао, али је
било јасно да ће Јоахим неће више одлазити.

Јоахимова незгода за столом: загрцну се незгодно, привукао је био свима пажњу на се. Једва се
повратио од тога. Х. упортно тражаше Радаманта (саветника) али њега не имаше већ 4 дана. Б.
примети да рођака ради жели причати са њим. Радамантис је груб, Ј. би хтео све безазлено да
буде, кукавица је! Х. му пребаци строгост. Овај говори да њима фали строгости. Х. је по
Радаманту сладуњави двоножац. Прети да ће га најурити ако не буде био мушко и ако се и
сувише буде предавао осећањима. Ј. смртно болестан! Има caryngea – нагло разарање
слузокоже душничке... Готови никакве изгледе има за животом.

... Лепа јесен. Сваког дана Јоахиму мазали грло и јело му посебно сервирано, разне каше. Јер
не могаше јести тврде хране.

... Х. се чини да и Јоахим ЗНА (о стању својему), али је равнодушан. БЛАГЕ ОЧИ Ј. ПУСТИО ЈЕ
БРАДУ – изглед јуначке мужевности тиме доби.

Треба још поменути да је Ј. пред краја свога земнога живота победио своју анексиозност,
стидљивост и уздржљивост, те је пришао Марусји и с њом причао. А ганути сви издалека
гледаше. Х. је јавио мајци Лујзи веома пажњиво о стању њезина 28 сина. Лујза Цимсен је храбра

26
О масонерији је разговарано пре Јоахимова доласка.
27
652. стр. о књиж.
28
Ако је ово кроатизам убијте ме.
жена, убрзо је дошла и била крај доброг нашег Јоахима до краја. Није бризнула у плач када га
је видела. Крајем новембра, врло је ослабио Ј. и почео је говорити о пуку... Б. рече да је питање
часа. Радамант поручује да ће смрт бити блага и безболна. Саветник о смрти и доживљају
између рођења о смрти, односно живот је доживљај између рођења и смрти. Ј. је необријан 7-
8 дана, брада нарасла, мужевност донела, пристаје му. Одједном је постао зрео човек и не би
више младић, захваљујући бради, али и брзом животу. У 6 сати је правио чудне покрете руком.
У СЕДАМ САТИ је издахнуо. Његова смрт часно изгледала.

7. ГЛАВА, ШЕТЊА ДУЖ МОРСКЕ ОБАЛЕ (о ВРЕМЕНУ)

Приповедач се пита: може ли се приповедати време? оно само, као такво? О приповеци (в. 672.
стр.). Давно прохујале речи покојног Јоахима. О времену у музици, причи и животу.29

Приповетка има двојако време:

1) Своје сопствено – музичко-реално, сопствено време које условљава време приповетке

и њено постојање
2) Време своје садржине, тј. садржинско време које је предмет приповетке.
Дакле, време је само један елеменат приповетке. Х. сада ни је знао ни колико му је год. као кад
је и дошао, те му С. поставио питање о годинама.

.. О рударима и њином доживљају времена. Време је за њих краће него што иначе јесте, тј.
краће него што они мисле. Раде у руднику цео дан и кад заврше мисле ко зна колико је
прошло, кад оно прође тек 10 сати нпр. Кад се Клавдија вратила био је већ увелико божићни
пост, почетак зиме.

О времену. Хансов опит са сатом. Мала казаљка је само ишла, није се заустављала. Поезија
времену 679 стр. ЧУЛО за ВРЕМЕ и ПРОСТОР. О вечности и времену као дужности и императиву
живота.

МЕНЕР (Питер) ПЕПЕРКОРН (ЕМОТИВНИ ХАНСОВ ВАСПИТАЧ последњи – хронолошки)

Менер је име за Холанђане и на холандском јез. значи „мој господине“. Био је неко време
гост сенаторијум, све док се није убио. Становник Јаве, поседник плантажа кафе, средовечни
Пеперкорн био је носилац витализма, надахнитељ људи, покретач, отелотовљени динамизам,
живот, елан, разбијач монотомије, укрепитељ и ходајућа забава. Дошао је ЗАЈЕДНО са ШОША.
Место му је било одређено поред Клавдије, за столом ,,бољих Руса“. Упознали су се у возу. Б.
Хансу саветује – мораћете да се помирите са његовим присуством. Х. је седео иза Питера тако
да је могао да га посматра (променио је место седења откад је Ј. умро). Х. о Пеперкорну: чудан
лик, оригинална појава, снажан (велик и широк) и јадан.

Имао је обичај да каже: сад се Питер Пеперкорн крепи ракицом. Много је волео да пије и једе.
Док је говорио много је млатарао рукама и много је користио гестикулације и мимике. Захтевао
29
Сваки романописац суочава се с проблемом времена.
је пажњу. Говорио је као ДИРИГЕНТ. Много је причао, разбацивао се речима, а не истичући
поенту. Не повезано, бесмислено. Мада Рускиња је навикла на такав стил говорења те је увек
знала шта је менер хтео да каже. Глув човек видећи га стекао би погрешан утисао о њему као
паметном. Јер би га људи с пажњом, главе накошене слушали. Чак и један Кинез док је П.
причао добациваше very well! Иако није нити добро чуо нити разумео изречено. Чак је и
патуљицу шармирао и са њом Кокетовао. Био је заљубљен у сваку жену. Пагански жрец
љубави. Дијалог с патуљицом. Сазнао да се зове Емеренција! Крепи се ракицом, патуљица којој
сад тепа са: Емице, Ренци, Ренција трчи да га послужи. Богат је човек. Сви бергохофци су се
живо интересов-али за њ. Чудна и импозантна личност! Неразумљива. Штер погано говори о
Клавдији како се намерачила на Пеперкорна ради његове велике кесе, при том намигујући
Хансу. Гђа Енгелхарт мишљења је следећег: „Менер Пеперкорн је избледела личност.“ Ханс је
врло уздржљив. Свестан је да ништа не вреди пред личношћу Холанђаниновом.

Шоша и Пеперкорн заузеше раскошне станове на првому спрату. Х. је био љубоморан. Сећао се
извесних часова прошлости и тако оправдавао право на своје власништво. Клавдија је била
иста она жена црвенкастоплаве косе, мачја хода и очију степска вука.

Пеперкорн је имао повелику потребу за окрепљивањем. Крепио се алкохолом и јаком кафом

из велике шоље, више пута на дан. Б. је његову болест назвао кварталном грозницом јер
имаше грозницу која пројављивана би на свака 4 дана. Шатио је од отечене слезине.

VIGNET-UN (21 – карташка игра, неколико партија, Пеперкорн журку организује)

Прође 3-4 недеље, а ништа се не промени. Хансов пркос. Међутим, једно вече беше живље
но осталих вечери. Људи су сада привучени Пеперкорну, не само његовом кесом већ и
његовом личношћу. Ханс и Клавдија разговарају. –– А ваш рођак? Он је мртав. Тако прва реч
међу њима бејаше МРТАВ. Х. јој не персира! Она негодује. Убрзо се пред њима двома појави
Пеперкорн. Реч лилност се у његову присуству сама наметала. Живот је кратак дете моје,
говори он Хансу, који му се свидео. Задаје му задатак да потражи друштво што овај и чини. Г.
Албин, Гђа и г. Магнус долазе као и остали. П. као домаћин све чашћава пићем и крепи их
храном. Трошкове на себе узима. Сви без отпора беху предани добром расположењу. Срџба је
Питеровом карактеру добро пристајала, беше то краљевска срџба. Шоша га је у тим тренуцима
смиравала.

Питер Пеперкорн Хансу беседи о животу и пороцима, проповеда једноставност пре свега и
живот. Ћутао је и није осуђивао нпр. Клавдију и Ханса који су пушили, а он није. Из његових
очију пламташе нека бледа ватра, неко ужасавање од злочина, страх неки... (то је Х. запазио).
Пеперкорн моли Х. да пије с њим, овај прихвата. Говори Хансу да ће га ускоро ословљавати са
ТИ! Што се после остварило, јер су се њих двојица побратимили. Хансу је јасно да је Пеперкорн
потпуно пијан, али и као пијан изгледаше као личност.

Живот то је жена, побратиме (млади човече, младићу – тако је Ханса називао).То вам је
ПРОПАСТ СВЕТА. Пропаст света је по П. изневерити своју жену, а то значи изневерити своју
мушкост, пораз мушкости = пропаст света. Кад су гости остали без Пеперкорна беху као ђаци
кад остану без надзора! Пеперкорн им враћа дух, окрепљује их, беседом својом и храном.
Беседи о Гетсимансом врту и како је Исус упозорио апостоле: бдијте и стражите! Пеперкорн
ово тумачење обогаћује, прослављајући живот и надахњујући, крепећи присутне. Сви ганути.
Гђа Магнус уздисала, Штер јецала...

Даме су показивале више активности. Гђа Магнус, поред мужа седела г. Албину у крилу. Везал
који је био заљубљен у Клавдију плакаше итд.

Пеперкорн је заљубљен у свако женско биће, не бирајући и не гледајући на личност. Тако је

чак и према гђи Штер био љубазан. Клефелдову беше замолио да га пољуби у уста што ова
учини. – Вино, жене, то је пропаст света, Гетсиман.

На крају, када су пошли собама, пред својим вратима Пеперкорн заповеди Хансу да пољуби
Клавдију у чело, што овај одби.

МЕНЕР ПЕПЕРКОРН (НАСТАВАК)

Питер је остао овде до у пролеће, беху планирали излет до једне долине и једног водопада.
Излетници беху: С., Нафта, Шоша, Ханс, В.,

О времену и приповедању, јури неповратно, брзо измиче. С. и Н. су као патуљци у Менерову

присуству, мали брљивци како их Х. назива. Два догађаја су кључна овде: први је Хансов
разговор са Шоша у читалачком салону. Разговараху о Пеперкорну и једни другом се
поверавали. Ханс филозофира, искрен је и дрзак. Говори му Клавдија да је лукав младић и
добар, али да се мани дрскости јер је то досадно. На крају га пољуби у уста, руски, клавдијски.
Други важан догађај је у Питеровој соби. Ханс му је већ по 2. пут био у гостима. Шоша била
љубоморна, није волела то пријатељство. Стално их проверавала. Х. претпоставио своју љубав
образовању, тј. свом ментору Пеперкорну! Поверио се Х. Пеперкорну о својој љубави према
Шоша. Краљевска бура. Разговор се заврши њиним побратимљењем и још већем уважавању.
Јер, двобој, пошто више није млад не може да понуди. Тако решише спор око Клавдије. Од
сада су на ТИ.

МЕНЕР ПЕПЕРКОРН (КРАЈ) (suicidum спретни)

Излет (с Везелом, Фергеом, Хансом, Клавијом, Пеперкорном, С. и Нафтом) и одлазак на

водопад и Флиелске долине. Пеперкорн је вођ пута. Споро хода, уносећи у корак свецело тело
своје. Када су дошли до водопада дивног нису могли да се чују од силине. Споразумеваху се
знацима. Хтели су да се склоне некуд да би могли разговарати и јести. Али је Питер показивао
руком, овде! Сви осташе. Иако нико није могао да га чује он је говорио нешто и веома важно
судећи по његову говору тела и артикулацији и мимици. Као да им је говорио на шта се
осеколио на самоубиство своје. Х. је избегавао да га ослови са ТИ и било му је непријатно, те је
правио чудне описне реченице... После излета, кад су били сви већ спавали Хансу дођоше на
врата. Х. те ноћи није могао да заспи те је одмах дошао на први спрат по налогу Клавдијином.
Тамо је видео тужан призор. Убио се уз помоћ футролице тј. уз помоћ каучука (природна гума)
чудновата изгледа с инјекцијама у којима је отров и са механизмом који личи на змијине зубе.
То је себи убризго у руку, те је одмах и умро, отказивањем рада животних ф-ја. Пред мртвим
Питером пољубио је Клавдију у чело.

ВЕЛИКА ОТУПЕЛОСТ

Приповетка се ближи крају. – Стари друже, Вама је досадно. Говори Беренс Хансу. Срећом
управо је будно мотрила на њега па га је „разонодила“ новим налазима и налину лечења. Б.
хипотеза је: Ви имате коке. Давали су му инјекција, али резултат је 0. Мрзост опустошенија
влада, што би рекло средњовековље. Демон моде је на власти. Актуелна је била фотографија,
па скупљање маркица, па цртање свиње затворених очију на папиру, али и скупљање разних
врста чокалада. Ханс је био под влашћу карташког демона. Пасијанс није испуштао из главе и
руку. Једном му је С. дошао да му се јада о светској ситуацији, помићући Балкански савез, али
он је само промрмљао да му Италијан доноси срећу у картама! С. веома болно изашао.
Претераност никад није ведра.

ОБИЉЕ ХАРМОНИЈЕ

Нова главна страст, навика и тековина у сенаторијума је била једна играчка. ГРАМОФОН – рог
изобиља, најмодернији који производише обиље хармоније. Х. се први наметну да буде главни
човек задужен за инструмент. Те је једну страст заменио другом. Нашироко се описује шта је
све слушао. Остајао би до касно у ноћ прегледајући разне албуме.

КРАЈЊЕ СУМЊИВЕ СТВАРИ (др Кроковски главни овде, реч о ирационалном)

Време лети у току тих годиница, каже приповедач. Главна атракција сада беше
ирационално, спиритуализам, мистично, крајње сумњиве ствари.Новопридопча девојка Елен
Бранд коју зваше Ели имаше посебан дар... Пошто су је прозвали варалицом у својим играма
укућани позову Кроковскога да испита ствар. Овај када је дошао види да ће се чешће са Ели
састајати на сеансама итд. Хермина Клефелд која се наметну као заштитница Елина организује
један лаички експеримент с Ели у својој соби. И Албин и Ханс (вођен својом радозналашћу) и
још неке гђе беху дошле. Призвали су духа једна песника – Хоглера. Х. га је питао када ће отићи
из сенаторијума? Дух му је одговорио када пређе преко своје собе, шта год то значило. С.
негодоваше веома. Назвао је Ели варалицом! Х. упозорио да не ради то више. Х. послушао.
Међутим, опити Кроковскога су се настављали и Х. је био о свему обавештен иако није хтео да
иде. Најзад га мољаху да присуствује призивању покојника. Јер, дух то беше обећао. Х. отиде
на сеансу. Мрак у соби, само црвено светло сија, свира музика обиље хармоније, сви се држе за
руке, а Ханс руководи медијатором. На крају кад призваше духа, Кроковски га подсети на
његово обећање њима дато. Овај пита кога желе да призову? После дужег ћутања Х. се јави и
каже да жели да види Јоахима! Прође доста времена и мука ~ порођајним претрпи Ели која
бејаше у трансу. На крају приметише још једну особу у соби. То беше Ј. ратничке браде и у
униформи. Седео је на столу прекрштених ногу. Гледао је својим благим очима само Ханса. Х. је
са сузама у очима једва прозборио ОПРОСТИ! Устаде, упали светло, узме кључеве од
Кроковског и изађе напоље. Сви су били стајали.

ВЕЛИКА РАЗДРАЖЕНОСТ (двобој Сетембринија и Нафте!)

Са сменом годиница у Бергохофу нови дух влада. Х. је за свих 7 столова био, тако да је сада
седео за столом „горих Руса“. Проучавао је дух оног демона с радозналошћу млада човека који
путује ради личног образовања. Завладала је свађа, метеж, велика раздраженост. Једна
Рускиња се толико била наљутила да након што се издрала на продавачицу кад је дошла у
сенаторијум умре. Онда антисемитизам, пример трговца који се побио са Јеврејином. Ханс
ужаснут призором... ПОЉСКА АФЕРА, врло смешна, али духодви и опште стање не дошуштаху
јој да буде смешна. Ко је кога ударио, кад и зашто... читав записник се водио, који беше јавна
ствар! Тај дух захватио је и С. и Нафту. На једном излету са Хансом, Везалом и Фергеом Нафта и
Сетембрини се жестоко посвађаше, у једној крчми. Наиме, Нафта је говорио о материји као
злој, а С. је ућуткавао оштро малог Нафту да би заштитио незаштићену младеж. Ту је настала
кавга. Која се завршила заказивањем двобоја! С. је учио мало мачевање у младости, али Нафта
ни да чује за рапир, само пиштољи! Х. од Албина набави два официрска пиштоља и био је само
сведок иако се понудио да буде секундант Сетембринијев. На крају је одлучено да се пуца
једном на 15 корака, иако нафтра тражише 5 корака да се пуца трипут. Х. хтеде и лекара да
поведе, али кога... Беренса не може... Дође и тај мрачни дан. С. први опали, у ваздух! –
Кукавице! Пуцајте поново! – Ја пуцам куд ми воља! На Нафту је дошап ред и кад је он опалио,
беше свршено са њим... самоубио се. С. му је први притрчао, одбацив си оружје од себе. Шта
све човек неће учинити зарад милости божје, каже.

УДАР ГРОМА (почетак рата)

Седам година остао је Х. горе. Свих седам столова је променио, за сваким седев, отрприлике
год. дана. Време и даље протиче. Промене. Није више пупио Марију већ неку одавде марку. С.
још горег здравља. Х. умреше сви рођаци тако да је сада био троструко сироче како је себе
називао. Тиме је прекинута свака веза њега и равнице.

Одједном загрме, гром свима нама познат, дуго припремљен кобним смепама безумља и
раздражености – један историјски ударац који је и нашег спавача избацио напоље, пред врата.
Х. збуњен седи у трави и трља очи, спољашњи фактор га је разрешио сенаторијума и
Радаманта. Није читао новине, те отиде Сетембринију који много пропатише од Нафтиног
одласка... Од њега се информисао о светској ситуацији. Сетембринији је критиковао ултиматум
упућен Србији.

Свуда је владало опште расуло. Тих дана Сетембринији је ретко устајао из постеље. Одустао је
од пројекта. Дошао је Хансу и затекао га како пакује кофер. ДИРЉИВ ИСПРАЋАЈ. С. га загрли
јужњачки, пољуби двапут у образ и снажно загрли. – Збогом Ђовани. Збогом мој драги Ђовани!
– Addio Не персираху један другом.

Опис рата, Хансове дивизије итд. Ханс пао. У блату је. Пева. И даље пева. Збогом Хансе. Крај
рада.

ХАНС КАСТОРП је, како Сетембрини каже, сироче живота. Радознао је, паметан и племенит,
млад човек који путује ради свог образовања (образовни роман). Има многе васпитаче. Први је
Јоахим који га учи војничкој дисциплини и уздржљивости као и силини воље. Такође га и уводи
у бергхофски свет и показује му обичаје подучавајући га. Следећа два васпитача јесу једни од
најважнијих: Нафта и Сетембрини. Њих двојица га уче Логосу, хуманизму, средњовековљу.
Њихов спој чини истину, целокупну цивилицацију и идеал. Управо се до истине долази путем
дијалектике, тј. дијалога Сетембринија и Нафте, док је Касторп ту само сведок и ђак који расте
слушајући их. ОН у почетку све упија као сунђер, еда би касније надмашио своје менторе и
критички размишљао о свему изреченом. Иако Нафта и С. нису волели да пуштају Х. да прича,
он је после многогодишњег боравка био способан свашта да им каже. Жељан је знања. Чудан
је спој Нафте и Сетембринија. Дефинитивно је јунак у развоју, који је у почетку романа само
један неисписани папир, док је на крају зрела личност, итекако обојени папир. Следећи
васпитач који је можда оставио најјачио утисак на Ханса је менер (=мој господин) Холанђанин
Питер (камен на грчком) Пеперкорн. Он је носилац визализма и Ханса учи практичном животу,
живљењу. Емотивни учитељ Хансов, може се рећи. Х. схвата да су чак и С. и Н. неми пред
величанственом личношћу краљевског формата, те по сваку цену жели да што више научи од
Пеперкорна. Јер има смирену наду да ће и он постати такав. Жели да буде као Пеперкорн и
диви му се не само због Пеперкорнових погледа на свет и његова витализма већ и због тога
што је он љубавник жене коју воли. Х. је још доста научио од двају доктора, пре свега др
Беренса, али и Кроковскога. Беренс му је први ментор, у смислу нових научних области као што
су медицина, анатомија, биологија итд. Такође с њим може да говори о сликарству, смрти и
цигарама. Може се приметити Беренсов утицај на његову душу у разговорима са Италијаном.
Др Кроковски је својим предавањима утицао на Ханса и својим погледима на љубав, гледано у
светлу психоанализе и несвесног. Овиме је он ближи „нежнијим“ ирационалнијим, а самим
тим, јер се тичу живота, реалнијим васпитачима Клавдији и Пеперкорну. Клавдија је једна од
најважнијих његових учитељица. Она га учи љубави, као и мушко-женским односима. На више
места се помиње како, да је остао у равници не би могао да толико научи о љубави и има т а к
ва искуства у том погледу као овде са мадам Шоша.

ЈОАХИМ ЦИМСЕН – окарактерисан као војничина. Најбитнија ствар за Јоахима је његов

војнички позив и његова каријера. Истрајава нерадо све патње и досаде у сенаторијуму само
да би се што пре вратио у равницу, на слободу. Често му се придају епитети као добри наш и
честити, благи, а и милосрдни, војнички, мужевни итд. Најсличнији је Хансу по његовом
осећању дужности. Тако исто и Х. има развијену и од С. подстакнуту цивилску дужност. Ј. га учи
уздржљивости и српљењу. Након непромишљеног одласка и изгубљеног стрпљења стање му се
драстично погоршава, те убрзо и умире. Трагично завршава свој живот, али опет, херојски.
ЛУДОВИКО СЕТЕМБРИНИ – као што је књиж. комлексна и широка тако је и овај италијански
муж. Пре свега књижевник, па хуманист, рационалист, научник, масон, педагог Хансов.
Представља Хансову савет, разумски део душе, односно он ради на његовом побољшању. Има
своју мисију и визију света. Веома је образован. Комплексна личност, која се у много чему
слаже с Нафтом, иако то не види одмах. Бунтовник је, има мало романтичарског у њему. Оштар
је критичар, искрен и честит. Поштује себе и човека и то привлачи људе као што су Ј. њему.
Најбоље се види мајсторство овог лика у његовом начину изражавања. Иако му је немачки
нематерњи језик, говори га боље од свих других. Против Шоша и Пеперкорна је и радо
исправља Хансове заблуде, као нпр. она када га упозорава да обожавање личности води
идолатрији. Он је једини Хансов васпитач кога видимо од почетка до краја Хансова пута.
Најважнији и најјачи утицај има на Ханса. Очински се брине и љуби Ханса. Таако да се у једном
делу пореде његове речи са укусним шункама које Ханс радо прима.

УПРАВНИК и САВЕТНИК БЕРЕНС је такође један од важнијих Хансових васпитача. Х. с њим може
о свачему да разговара, а Беренс има много штошта да му понуди. Пре свега учи га медицини,
његовим занимљивим погледима на живот и смрт, као и питањима уметности, сликарства итд.
Честито је што је и Беренс болесник као и остали, али је уједно и доктор који ради операције и
лечи. Има способност снисхођења, састрадавања са осталим члановима бергхофске породице.
Врло је поштован и уважен.

ДР КРОКОВСКИ учитељ несвесног, ирационалног. Често је Х. и код њега ишао. Чудна и

занимљива појава. Интересантно је што и даме и господа воле његова предавања. То је управо
због тога што је он и рационалан, а не само ирационалан. Тако да он за Ханса представља
идеалан спој Пеперкорна, Клавдије с једне стране и Сетембринија, Нафте, али и Беренса са
друге стране. Он служи да Хансу употпуни слику о љубави с једног новог аспекта. Главна тема
међу женама. Мода је да сви њему причају своје снове. ФРОИД.

ЛЕО НАФТА – јеврејин, преобраћеник и језуита (исусовац). Антитеза Сетембринију. Човек

средњовековља. Развија у Хансу „орган, чуло“ за контемплацију тзв. „владавину“, што би Ханс
рекао. Х. сам прилази Нафти јер види да га доста може научити, те и прихвата многе његове
ставове, као новост и свежину у своју лепезу стечених знања, како од Сетембринија, тако и од
других. Касније ће Х. да схвати све недостатке његове и мане, као што су не испуњавање
хришанског позива, лицемерје, збрка и духовни разврат како га Сетембрини једном речју
карактерише. Иако је то тачно, Нафта има ареал врлина које покривају све то. Његово главно
оружје је логика, иза које је Логос. Нафта је револуционарни конзервативац, човек
средњовековља са аристократским манирима (раскошне одећа и соба). Тешко болестан као и
Сетембрини.

КЛАВДИЈА ШОША – Рускиња с очима степског вука. Има мужа чиновника, али јој болест даје
слободу, а уверења о моралу само поспешују ту слободу. Није толико болесна као и остали.
Иако није прелепотица, Хансу запада за око пре свега својом појавом и очима које подсећају на
Пшибислава Хипеа (и он је Словен). Клавдијине речи се пророчки испуњавају на младому
Хансу. Он се заиста разбољева након њеног првог одласка, после Поклада, одн. Валпургине
ноћи. Она је хедониста који мисли да живот треба да се живи. Морал једне блуднице. 30

МЕНЕР ПИТЕР ПЕПЕРКОРН је човек краљевског формата, личност, полни орган паганког жреца.
Носилац витализма. Својом појавом оживљује друге, буди их и весели. Иако неповезано прича
и захтева пажњу нимало није глуп. Може он кад се загреје да приче повезано, по речима
Касторповим. Личност која је остварила својом појавом, делом, понашањем вероватно највећи
утицај (у смислу доживљаја) на млађаног инжењера. Животна филозофија му је да као
мушкарац мора да својом пожудом задовољи сваку жену и њену пожуду. Сличан је Ничеовом
уметнику чије је посао да не гледа ни лево ни десно већ само да даје. Тако се понаша према
свим женама. Ханс ће много тога од њега научити. Пореди се са паганским жрецом и тајном
сладострашћа. Хедониста је. Али ипак трагично скончава. Разлози могу бити болест његова
тешка и немогућност даље трпљења, а можда и Хансова исповест и његово избегавање да га
ословљава са ТИ после побратимљења.

РОМАН О ВРЕМЕНУ? в. све претходно.

Једино када искуснији, старији болесници сенаторијума размишљају о времену јесу празници,
недеља, и онда када мере температуру. Тих седам минута мерења им дође као највеће
мучење, као читава вечност.

КРАЈ – молим вас, грешке ми праштајте и исправљајте, јер не писа Дух Свети, већ рука грешна.

ПРУСТ
Пруст је рођен 'у завршетку рата и по паду Париске комуне, рођен је у јулу 1871
године, у југозападном предграђу париза. И његов отац је био лекар а мајка је била из
врло имућне Јеврејске породице и наследио је велики иметак и није морао да ради па је
читав живот посветио уживању у уметности и стварању. Имао је ту несрећу да оболи
од астме. Посветио је живот и том некаквом високом друштву и салонским забавама и
градском животу, монденском животу. Врло рано је оболео од астме. Био је изразито
меланхоличан. Та нека болест пратила га је до краја живота. Због те своје
болешљивости био је врло специфичан дечак окупљен књигама и та болест га је
претворила у врло врло страственог читаоца.

То што ви читате као један од Прустових романа то је смао један мали део његовог
романескног циклуса. У тргању за изгубљеним временом. То је један од романа који
сачињава први део тог циклуса који је насловљен у Свановом крају. Па је први део (не
чујем) други део је Сванова љубав а трећи део су имена места, а значи сва три дела су
30
Чини ми се да је Достојевски жив да би и он ово написао.
скупа циклус У Свановом крају . Е тај низ романа који је насловљен У Свановом крају
је изашао из штампе 14 новембра 1913 године. Циклус Прустових романа је прошао
једну врло сложену генезу и тада су се низали различити наслови, прво је мислио да
свој романескни циклус наслови Сталактити прошлости или У присуству сталактита
прошлости па је помишљао и О одсјајима времена да би онда у мају 1913 променио
наслове појединачних књига али и наслов циклуса у целини. И тада се први пут
појављују наслови који су и данас пред нама а јавља се и тај комични наслов У трагању
за изгубљеним временом. Није време ишчезло посредством сећања оно се може
вратити. Последњи циклус је и насловљен Нађено време тако да ово Ишчезло никако
није добар превод. Тај наслов заправо представља синтезу.

Е сад да ли вас подсећа на наслове једног претходног француског писца? Балзак. Овај
Прустов роман је синтеза два Балзакова наслова , први наслов су Изгубљене илузије а
други Балзаков наслов је У трагању за апсолутом. Тако да је овај Прустов романескни
циклус некакав омаж Балзаку коме се Пруст дивио и којег је већ у младости видео као
једног од својих главних узора. Е сад та веза са Балаком није једини разлог зашто се
говори да је'Пруст наследник традиције друштвено психолошког романа 19. века.

Постоје паралеле и са Стендаловим романескним поступком због развоја унутрашње

свести ликова због психолошког сазревања и по начину портретисања друштвености
ликова а такође је важан и хронотоп салона. У Прустовом романескном циклусу је
читав низ салона важан. Овде у Једној Свановој љубави је салон. Када се посматра
циклус у целини онда је много важнији салон Германтових а исто и салон Сванових.
(Кад Одета постане Сванова супруга.) Е сад, паралела са Балзаком: пре свега, сложена
композиција, једна огромна галерија јунака који се појављују и нестају да би се касније
преображнеи поново појавили, и узајамност судбина сви су ти ликови предочени да би
се видело како живот једних утиче на живот других. Такође, Пруст је следбеник
Балзака по томе што тежи синтези, предочава целу једну галерију ликова из
најразличитијих друштвених средина а његов стил приповедања само понекад личи на
Балзака - посебено када посеже за сентенцама за дигресијама. Наравно и по томе што
ствара романескни циклус, Балзак је стварао Људску комедију а Балзак је имао тај
циклус У трагању за изгубљеним временом.

На Флобера наликује по разним културноисторијским реминисценцијама. Посебно је

важно Флоберово сентиментално васпитање, тај роман је важнији за Пруста од Госпође
Бовари, а и важан сам Флоберов стил: употреба фокализације, употреба доживљеног
говора... Пруст је у почетку писао пастише- писао је у стилу Флобера (толико му се
дивио.) Пре писања романа је писао те пастише.

Е сад, видан је утицај филозофије: пре свега Бергсонове филозофије. Најважније су

Бергсонове теорије о аутохтоном (нисам сигурна да сам добро чула) сећању 'што ће код
Пруста бити представљено као нехотично сећање а Шопенхауер је имао крајње
песимистичко виђење човекове воље и љубави. И у овом роману љубав је предочена на
један крајње песимистичан начин. Важна је и варијанта песимизма раног Ничеа. А исто
је важно и високо вредновање уметности у Шопенхауеровој и у Ничеовој филозофији.
Тако да се за Пруста пре свега везује естетизам, високо вредновање уметности.. Он је
мислио да живот треба тражити у уметности, а не обрнуто. Е сад, када се посматра
читав циклус, читаво трагање онда можемо да кажемо да је то један огроман роман о
уметнику, о сазревању једног болешљивог дечака уметника у писца, а наравно сам
наслов циклуса казује да је читав тај циклус цајт роман, значи роман о времену и то
је један од најважнијих жанрова у модернизму, скоро сви ти романи су на овај или онај
начин романи о времену. Између осталог, тако може и Џојсов роман да се чита.
Предочава један једини дан а време је тако предочено да обухвата читаве животе
ликова. Код Пруста то је другачије. А једна од жанровских одредница ће бити и код
Чаробног брега. Читав тај низ експеримената са категоријом времена, све је то важно.
Разликовање објективног и субјективног времена у модернизму. О томе више поводом
Т. Мана.

Још једно одређење Прустовог романескног циклуса је да је то аутобиографски роман.

Роман фикција која има аутобиографске елементе али ипак није аутобиографија. У
прилог томе да ту има аутобиографског пре свега говори име приповедача и главног
лика: Марсел (као име писца.) Међутим, има сувише одступања да би могло да се
говори о било каквој аутобиографији тако да ово ипак остаје роман фикција.

Пруст је прво написао почетак а одмах после тога крај Нађено време и тиме је одредио
оквир и композицију читавог циклуса, тако да се све креће у том распону између
изгубљеног и нађеног времена. Врло умешно приповеда тако да преплиће перцепцију
времена кроз свест Марсела јунака и Марсела приповедача, пошто је огроман
временски јаз између малог Марсела који током читавог 'циклуса постепено сазрева и
овог зрелог приповедача који се обраћа читаоцу све време. Тако да је огромна разлика у
Прустовом роману између доживљајног и приповедајућег ја. Циклус се завршава тим
увиђањем зрелог Марсела да треба да постане писац и да треба да напише овај роман
који је читалац у том тренутку прочитао. Тако постоји некаква циркуларност завршетак
романа упућује на почетак и на поновно читање. Е сад, док још увек говоримо о
циклусу у целини, једна од најважнијих тема је сећање. И у вези са тим дијалектика
идентитета и ( нечег другог ) у човековој личности. Зато што се Прусту у овом роману
људи показују као некакве умножене личности као божанства са безброј лица и он када
је реч о сваком од ових ликова он их све приказује у њиховом временском трајању и у
свим менама које доживљавају. Зато је Пруст имао ту тезу да човек није један него
читав низ различитих ја која сва једно за другим умиру. Да је живот сачињен из свих
тих бескрајних малих смрти у низању тих различитих ја обједињених. И он је био
дубоко уверен да нам се људи никада не откривају у једном поглављу , ако их знамо
само у једном периоду њиховог живота не можемо тада да сагледамо ко су они
заправо увек видимо само један тренутак њиховог постојања и измиче нам читаво то
мноштво личности. И тврдио је да су најважније су оне личности које су наизглед
невидљиве. <3 И то је једно крајње ново и модерно виђење човека, виђење човекове
слојевитости пре свега темпоралне, али и разних других.

Роман уопште није био добро схваћен на почетку, био је исувише тежак за тумачење.
Приповедање је вођено потпуно случаним асоцијацијама приповедача немотивисаним
увођењем ликова, и прожето је неким врло сведеним збивањима, мало тога се дешава.

Да истакнем само шта је ту важно, разлика између објективног и субјективног

времена. Време које меримо помоћу часовника. И то друго, феноменолошко
субјективно време, време као индивидуални доживљај које се потпуно разликује од
објективног времена. Нешто може да траје бескрајно кратко а да у нашем сећању
остане упамћено као нешто што траје врло дуго. И обрнуто. И то на један начин
приказује Пруст, на други начин приказује Томас Ман.
Друге важне теме његовог циклуса: реч је о једној друштвеној промени, приказано је
француско друштво са почетка 20 века, у периоду од 1900 до 1914, али захвата и
раздобље друге половине 19 века. А посебно се фокусира на почетак 1 светског рата и
на теме и кризе које су потресале француско друштво тога доба. Тематизују се
различити политички проблеми, начини ратовања, али исто тако су предочене љубавне
пустоловине и породичне хронике. Наслови: Прво је У свановом крају, онда следи у
Сени девојака у цвету а онда Опат Љермантових, онда Содома и гомора, Заточеница,
Нестала увертира и Нађено време. (ово уопште нисам сигурна да сам лепо чула, али ово
нам неће ни тражити ваљда).

Важна тема читавог романа, али и овог циклуса који смо ми читали је љубав или
љубомора. Обично је у програму тај роман зато што је сажет, зато што је једина прича
која је засебна целина. Ово је нека уметнута прича која је толико дугачка да има обрисе
романа. Једна Сванога љубав је пре свега жанровки као љубавни роман, то се види и по
самом наслову и много је једноставнији од свих других делова и уопште није
репрезентативан. Тема романа је дакле љубав и љубомора, али љубави као и да нема;
све време је предочавана љубомора. Важна тема је телесност уопште, међуљудски
односи несталност међуљудских односа и неспознатљивост стварности. Шта је стварно
било и шта стварно јесте. Једна од тема је и јаз између високог и ниског друштва,
виших и нижих друштвених слојева а као тема се издваја и снобизам. Оно што је
везивно ткиво Прустовог циклуса је приповедач, у свим деловима приповедач је
Марсел, он је приповедач и у Једној Свановој љубави, али је огромна разлика. У свим
осталим циклусима Марсел говори о себи, а овде он говори о Шарлу Свану , и онда
стичетмо утисак да је овде фокус, као да читамо приповедање у трећем лицу али није,
ипак је приповедање у првом лицу само приповедач није главни јунак него је главни
јунак Сван. Имајте у виду: Прустов роман је писан у првом лицу, писан је
ретроспективно али се користи и антиципација, рецимо када приповедач који је ја
открива оно што доживљајно ја још увек није искусило и у тим тренуцима се ствара
утисак ванвремености. И оно што је драж циклуса је то што ви посматрате постепено
сазревање тог малог Марсела, а то се у Свановој љубави не види. Завршавамо сад увод
још само тиме што хоћу да вам скренем пажњу на то да постоји још једна жанровска
одредница када се тиче циклуса а то је да је ово један низ романа есеја.

Има јако много есејистичког у Прустовом начину приповедања и много есејистичких

екскурса и дискурса и то сте могли да уочите и у Једној Свановој љубави. Е сад, сама
Једна Сванова љубав је заправо један флеш бек, једно враћање у прошлост зато што се
ту предочава живот Шарла Свана који је заправо у Марселовом животу присутан као
пријатељ његових родитеља, посебно мајке. И он овде приповеда о томе што су њему
причали о Свану и о ономе о чему је сам Сван говорио, он приповеда оно о чему је од
других чуо.

Анализу самога романа: Ко је Шарл Сван? Како сте доживели Свана? Женскарош,
јесте и то је, али није само то. Он је овде у роману сломљенога срца. Потпуно је
заслепљен љубављу однос љубомором. Он је изразити поштовалац уметности- то је
прва црта његове личности до те мере да студенти врло често стичу утисак да је он
уметник. Није он уметник, али је велики поштовалац и познавалац уметности, не само
музичке него пре свега ликовне уметности, и пише есеје о ликовној уметности, пише о
једном сликару Вернеру. То су мала платна. Малог формата. Шарл Сван је Јеврејин
који се креће у француским аристократским круговима и који је велики поштовалац
уметности , и све време он пише ту студију о Вермеру и он је онако градска лилчност
која је са великим задовољством примана у салонима аристократског друштва и у
Прустовом циклусу је он некаква веза између краљевског ромбреа (нисам сигурна да
сам то добро записала) и аристократског предграђа Сен Жермен. Међутим, овде у овом
роману га видимо у једном другачијем осветљењу него у свим осталим деловима, у
свим осталим деловима је он у оквиру аристократског друштва, овде није, овде се
углавном он проводи време са Одетом која је све само не аристократкиња и обично се
они налазе у салону вердире. У којем се окупља много мање културно друштво него
оно на које је Сван навикао посећујући Германтове и друге аристократске породице,
овде је приказан нижи сталеж. И сад читавим овим романом Једна сванова љубав Пруст
постиже неколико ствари прво се враћа неколико генерација уназад зато што иначе
прати Марселов живот, овде се враћа једну генерацију уназад и прати Сванов живот
који је генерација уназад . Сванова генерација претходи Марселовој и прати тај један
друштвени слој који иначе није у фокусу у овим другим деловима његовог романескног
циклуса него овде сад видимо те ниже слојеве друштва. То нису неки крајње призмни,
него само нижи у односу на аристократске. А то враћање уназад и тај шири
генерацијски захват је Прусту потребан зато што он хоће огроман временски дијапазон
да оствари у свом романескном циклусу зато што хоће да покаже променљивост људи у
времену, да такве промене претрпе па да ни најмање не наликују на себе какви су
некад били, такође хоће да покаже темпоралност људских односа да се и сами односи
мењају кроз време. И сад кажем вам ово ни најмање није репрезинтативан роман,
међутим по нечему ипак јесте, он је репрезинтативан по начину на који представља
љубав, зато што код Пруста у читавом циклусу нема узајамности љубави, никада се у
истом тренутку двоје не воле него се увек мимоиђу. Никада се не воле истовремено.
Или увек неко некога воли више него што је у том тренутку потребно, ако је уопште
потребно, и зато вам скрећем пажњу на то да је ово можда више роман о љубомори
него о самој љубави. Али у суштини је љубав код Пруста увек проижета љубомором
сумњом аутосумњом подозрењима има врло мало искрености и оданости тако да
доминира једно меланхолично виђење љубави. Такође је овај роман парадигматичан у
том смислу што скреће пажњу на важност утиска о нечему, колико год да је важно шта
је стварно било важан је и утисак наш или било чији о томе шта се догодило, малтене
готово је једнако важно. И у том смислу је овде важно и какав је Сванов утисак о Одети
исто колико је важно и какава је сама Одета. А њихов однос је парадигматичан за све
љубавне парове Прустове. Тако приказује и како је Марсел прво заљубљен у Жилберту,
а касније у Албертину. Сван се после венчао са Одетом, углавном они су ступили у
брак и после је постао чувен тај салон Сванових, Марсел је био заљубљен у Жилберт
која је ћерка Свана и Одете а после је био заљубљен у Одету.

Ее сад ево неких цитата: „Сван, пак, није настојао да му лепе буду жене с којима је
проводио време, него да проводи време са женама за које би прво нашао да су лепе. А
то су често бивале жене прилично вулгарне лепоте, јер телесне особине које је тражио,
а да тога није ни био свестан, биле су у суштој супротности с онима због којих су му
биле дивне жене што су их извајали или насликали мајстори које је највише волео.“

„А затим, он је спадао у ону врсту паметних људи који су проживели век у доколици...“

Сван и музика: „..као да је музика имала неко елективно дејство на духовну хладноћу
од које је патио...“
Та прича о Свановој и Одетиној љубави је типична прича. Почиње неким флертом,
онда поприма некакав стадијум еротске жудње, а онда следи агонија која је изазвана
сумњама у верност и љубав вољеног бића. И онда се све завршава неким љубоморним
сценама да би на крају дошло до излечења. А то излечење некадашње љубавнике чини
скоро равнодушним једно према другом. И тако је између Свана и Одете , тако ће бити
између Марсела и Жилберте и тако ће бити и између Марсела и Албертине касније када
Марсел одрасте. Још по нечему је Сван карактеристичан, он на неки начин антиципира
Марселову судбину. Као и Марсел Сван је такође добар познавалац уметности такође је
денди, и стални је виђен гост у најотменијим салонима, међутим кључна разлика је у
томе што Марсел на крају постаје уметник, постаје књижевник а Сван остаје само
љубитељ и познавалац уметности. Сван у много чему утиче на Марсела зато што га
уводи у свет сликарства и књижевности, он му поклања репродукције италијанских
сликара и препоручује му Берготове књиге, Бергот ће бити Марселов омиљени писац. А
касније га упознаје и са самим Берготомм, ово се све не догађа у оквиру Једне Сванове
љубави, али просто да имате у виду. Е сад обично се за цео Прустов циклус каже да је
то аутобиографски роман , и многи ликови имају своје прототипове у стварности. За
стварање Шарла Свана то је био Шарл Ас познати париски денди и редовни посетилац
салона књижевних и уметничких, који је био и пријатељ Монтескјеа и Дегаа , био је
чувен и по томе што је био љубавник Еме, а као могући прототип за Свана је и Шарл
Ефриси који је био колекционар и купац многих Монеових слика, и оно што је важно
он је написао студију о Диреру као што Сван пише о овом Вернеру. Е сад, пошто је
Сван редовни посетилац разних салона онда је хронотоп салона важан у читавом
Прустовом циклусу. У овом роману је реч о салону Вердиренових, ко су они? Они су у
великој мери приказани као карикатуре читав тај салон је некаква карикатура
снобизма- они су снобови. И пошто они стварају тај неки мали табор изабраних , он чак
не сме ни да помиње када је код њих које је све друге салоне посећивао . То је нека
врста малограђанског кружока која прати одсуство фантазије и аутентичног стила и
осећаја за лепо иако се они стално позивају на снажан доживљај ове или оне уметности
одликује их доследан безукус. То их не спречава да буду снобови иако су
необразовани. И ту увек имате неке назнаке нечег простог, простачког. Рецимо госпођа
Вердирен ишчаши вилицу због смејања на шале свог мужа а када јој свирају сонату у
фис дуру она толико плаче да добија кијавицу са неугалгијом лица. Такав салон је
средина у којој се развија њихова љубав, они се ту не упознају. Водите рачуна- они се
упознају у позоришту и у позоришту она на њега не оставља бог зна какав утисак, и ту
у салону уз дружење њихова се љубав развија, у почетку је он био сасвим равнодушан
и она му се чак учинила одбојна што је један велики лук али врло је слично осећање као
што ће имати на крају романа да је изгубио читав нииз година а да она уопште није
била његов тип . Прво се заљубила Одета и она осваја Свана разноразним ласкањима,
улагивањима, она каже да се пред њим осећа као жаба пред ареопагом ?

Први утисак који је Одета оставила на Свана: „Она се Свану учинила, свакако не без
лепоте, али од такве врсте лепоте према којој је био равнодушан, која није у њему
будила никакве жудње, него чак изазивала неку физичку одбојност, учинила му се од
онаквих жена које могу бити нечији тип, различит за свакога, који може бити
супротност типу који наша чула траже. Имала је сувише наглашен профил да би му се
свидела, сувише нежну кожу, сувише избачене јагодице, сувише испијено лице. Очи су
јој биле лепе, али тако крупне да су се повијале под сопственом тежином и давале
уморан изглед осталом делу лица, изглед болешљив и лоше расположен.“
Прво се Одета баш зацопала, гледала га ко Бога, све онако са самоунижењем: „Ја
разумем да не могу ништа, ја, слабашно створење, спрам великих учењака, као што сте
ви.“
„То сам и заволела отпрве у вама, добро сам осетила да нисте као остали свет.“
„Ја никада немам никаква посла. Увек сам слободна, увек ћу бити слободна за вас. У
било које доба дана или ноћи да вам буде згодно да се видите са мном, пошаљите по
мене, и ја ћу бити врло срећна да долетим.“

Одета је Свана подсетила на фигуру Сефоре, Јетрове кћери, која се види на једној
фрески Сикстинске капеле. „Сван је одувек имао ту нарочиту склоност да воли да у
сликама мајстора нађе.... индивидуалне црте познатих му лица..“. И заправо од тог
тренутка његова симпатија према Одети расте: „на свој писаћи сто ставио је, као да је
то Одетина фотографија, једну репродукцију Јетрове кћери... Она неодређена симпатија
која нас привлачи неком ремек-делу док га гледамо, сада, кад је познавао телесни
оригинал Јетрове кћери, постајала је жудња која је одсад замењивала ону пожуду коју
Одетино тело испрва није могло у њему да пробуди.“

„Видећи да ње нема више у салону, Сван осети бол у срцу; сав је дрхтао што је лишен
уживања коме је сад први пут упознао меру, будући да је дотад увек био сигуран да ће
га имати кад год пожели..“

Промена код Свана: „Сван није више био онај исти. Нису више примали од њега писма
у којима би тражио да се упозна са неком женом. Није више ни на једну обраћао
пажњу, уздржавао се да залази тамо где се оне срећу... Где год се десио, није
пропуштао да оде Одети.“.

О Одети: „Па као ни у музици, тако ни у књижевности, није се трудио да поправи њен
лош укус. Добро је увиђао да она није интелигентна.“

Та заљубљеност полако прераста у опсесију и ничим изазвану љубомору- „у сваком

чеовеку је видео могућег Одетиног љубавника“. Наравно, касније она њега и вара (чак
и са женом, али прво љубомора креће без разлога).

Сванова љубав/опсесија: „Сванова љубав беше доспела до оног ступња где се лекар, и у
извесним болестима и најодважнији хирург, питају да ли би још било разумно или чак
и могућно лишити болесника његовог порока или ослободити га болести.“
„А та болест, Сванова љубав, беше се толико умногостручила, толико се тесно
испреплела са свим Свановим навикама...“

Одета: Она је једна типична коекта, фриволна жена која има неке врло ниске амбиције,
хтела би да буде у највишим слојевима друштва, да иде на пријеме, на балове и да буде
виђена, али је прилично празноглава. Међутим, она је жена са стилом у облачењу и
мало по мало Сван се заиста заљубљује у њу и ви заправо све време видите Одету
Свановим очима али уједно у присуству Одете мења се и Сван тако да је чар у тим
менама карактера који су присутни и код Одете и код Свана, када је под утицајем Одете
Сван се толико мења да чак помишља да је госпођа Вердирен узвишена душа. И
њихова љубав престаје барем када је реч о Одети онога тренутка када се она заљуби у
форшпила. А и наравно и Сван мења слику и о њој и о Вердиреновима и помишља да је
чак њихов салон некакав последњи круг Дантеовог пакла. У неком тренутку Сван
добија чак и анонимно писмо где се говори о разним љубавним авантурама Одете, он
не зна ко је аутор тог писма а помиње да би могао да буде Барон де Шерли. А помишља
да би могао да буде и Марселов, приповедачев деда. (То се све догађа пре него што је
Марсел рођен.) После свега тога он поставља питања Одети и коначно од ње, која га је
све време лагала, добија признање и онда све већ оно о чему смо већ говорили. Још је
нешто важно да се истакне у вези са односом између Свана и Одете, а то је тај Прустов
тј. Сванов естетицизам, тај један захтев, становиште да је уметност супериорна животу
и да живот треба да се прилагођава уметности а не обрнуто. И у том смислу постаје
донекле схватиљов зашто се један човек истанчаног укуса заљубио у Одету такву каква
је жена на лошем гласу, која је уз то и проста, на моменте зла, необразова... Е сад
наравно овде видите ту неку карикатуру снобизма хипокризије лошег укуса,
неумерених амбиција код вердерових, али кад посматрате романескни циклус у целини
онда схватите, не само да су се Сван и Одета венчали, него да је и ова госпођа
Вердирен касније постала изузетно богата и да се преудала. Да се удала за Германта
чији је салон био опозит овом салону. Они су љубоморни на друге салоне- пре свега су
љубоморни на Германтове. Међутим, касније се ето госпођа Вердирен преудала и
постала госпођа Германт. И у том смислу Пруст је такође један од писаца који показују
деградацију друштва. А и Вердиренови имају своје прототипове у стварности, за
госпођу Вердирен је послужила Прусту госпођа Де мер .која је била покровитељка
неких уметника и музичара. Ту сад долазимо до једног важног момента код Пруста, а
то је његова теорија сећања и његово разликовање хотимичног и нехотимичног сећања
а то је све овде везано за музуку. Где се овде види нехотично сећање: када пијаниста
свира Вентејеву сонету, Свана то подстиче да мисли на љубав између њега и Одете.
Занчи овде га музика подсећа на прошлост. То је под утицајем Бергсона и типично је
код Пруст. Пруст није признаво вредност хотимичном сећању 'сматрао је да је то
сећање интелекта да је то лажно, патворено сећање, дешава се у сфери свесног под
'утицајем воље и разум,а међутим, даје криву слику прошлости. Помешано са
имагинацијом са жељама и ставовима садашњости. И нема могућност да призове
прошлост. То се све дешава у одсуству емотивне реакције. Евокативну вредност заиста
има само нехотично сећање , то је сећање тела, невољно сећање, које настаје случајно и
ретко кад. То је сећање тела и везано је за чула и то најмање (скоро никад) за чуло вида,
него за ова чула која су до двадесетог века сматрана нижим чулима, пре свега чуло
укуса и мириса , чуло слуха, чуло додира, кинестетичко чуло. И то се збива отприлике
тако што нешто у садашњости се догоди што изазове неку чулну реакцију, што по
аналогији подсети јунака на прошлост и та прошлост се одједном потпуно спонтано
враћа , враћа се сам укус прошлости и то су ти некакви тренуци екстазе ванвремени
тренуци, екстратемпорална искуства, и тад имамо утисак о поновном повратку
прошлости. И то доноси врло важно спознаје, везано је озарење емотивно и
интелектуално и срећа, и разне врсте спознаје. И то је нешто што доживљава пре свега
Марсел и то му помаже да формира чиотав роман. Али то доживљавају и други па тако
и Сван. Најчувенији пример тог нехотичног сећања је уједно и прво јављање тог сећања
у роману, а то је у оном делу које је насловљено Омбре где зрели Марсел у неком
тренутку дубоке меланхолије чак и депресије- седи сам и има неке бурне мисли и све је
некако бурно у његовом животу и онда он умочи мадлену, чули сте за ту Прустову
мадлену, која се прави од бадема. И онда он умочи мадлену у липов чај и кад окуси то
одједном осети невероватно осећање среће и у почетку му није јасно због чега је толико
срећан и онда се сети да када је био мали кад је одлазио у Обре код своје тетке Леони
која је била болесна и коју је одлазио да је посети она му је умочила ту мадлену у чај и
у том тренутку се он сећа, враћа му се читаво његово детињство.

До тог тренутка овог романа Пруст приповеда само о ономе чега се свесно сећа, а сећа
се само оних лоших и трауматичних искустава, рецимо сећа се тога како је увек са
зебњом одлазио у кревет јер се бојао да мајка неће доћи да га пољуби за лаку ноћ, био
је увек јако везан за мајку и да мајка неће доћи, да ће бити заузета посетама пријатеља,
и онда је стално описивао тај уски ходник који је водио ка његовој спаваћој соби и то је
отприлике све чега се сећа из детињства, међутим после овог искуства одједном из те
шоље за чај израња тај читав свет, читав његов живот. Е то су ти тако чувени тренуци
нехотичног сећања. Само водите рачуна ово је пример из Комбреа. Е сад, искуства
нехотичног сећања у Једној Свановој љубави има Сван , и код њега то није везано за
чуло мириса и укуса него за чуло слуха. Све сам вам ово испричала зато што је
најчешћа веза између мириса и укуса са сећањем зато што је ово са Мадленом
најупечатљивији пример то је чувено место. 'Е сад у Свановој љубави је реч о тој
некаквој малој фрази из сонате, која је док су били заљубљени била некаква химна
њихове љубави и, обратите пажњу како је то приказано у роману где имате употребу
синестезије у прози када описује тај учинак мале фразе. Реч је о музичкој фрази о
ваздушастој и мирисној фрази , а то је из сонанте за клавир коју је компоновао Вертеј.
И имате тај један чувени моменат, неколико пут асе то понавља у роману, али је чувени
тај део када је он на пријему код Маркизе и када је у том једном високом
аристократском друштво где ништа не би требало да га подсећа на Одету и он је већ
мислио и да се опоравио и излечио од те љубави међутим чуо је звуке те сонате и
нехотично му се враћа , сећа се читавог тог периода, има читав чулни доживљај оно
што је најважније враћа се емоција, приликом доживљаја нехотичног сећања имате
емотивни доживљај. А иначе и за то постоји неки прототип у стварности и идеја за то
како је описао Вертејеву сонату је потекла из тога што је Пруст био одушевљен Сен
Сансовом првом сонатом за клавир и виолину уводним ставом. Чуло звука не мора да
буде везано само за музику, али овде ето јесте, значи за уметност. Ту је садржана и
његова визија уметности као једини силе која може да победи време, а време је
предочено као апсолутно рушилачка сила која може све да уруши. Још је нешто
карактеристично за Вертејеву сонату- лик Вертеја код Пруста: он је један обичан
оргуљаш сеоске цркве, и ту се види Прустово схватање уметности, он је увек одвајао
стваралачку и емпиријску личност уметника. Једно је уметник као човек, а друго је
уметник као стваралац и Пруст се више пута и у свом животу уверио да они уопште не
морају бити подударни, и то хоће да покаже на примеру Вертејевог лика и зато је он и
представљен као некакав смушени оргуљаш он је био учитељ клавир, а ето, он такав
какав је је творац једног величанственог уметничког дела и ту Пруст развија ту своју
идеју да је дело потпуно засебно изнова створен свет и да оргинални уметник стварао
до тад сасвим невиђену лепоту сасвим нову. Упркос томе што као личност није
хваљена фигура.

Ту уредно размишљајући о свему томе и о сећању Сван размишља и о уметности и

схвата да су све патње љубавне ништавне, у поређењу са страшном моћи лепоте
уметности која'је кадра да заустави и врати време да васкрсне умрле и да победи
пролазност па и саму смрт и ту већ у великој мери почиње излечење Сваново, а то се
излечење завршава када он из разговара са докторо схвата да је Одета обична као и све
друге жене и да је више не воли. Е сад, многи говоре о томе да је Пруст у љубави Одете
и Свана уградио неке аутобиографске елементе. Да је ту заправо предочио своју љубав
према једном композитору. Е да, то сам заборавила да кажем, он представља и
хомосексуалну и хетеросексуалну љубав у роману. Он је иначе више био склон
хомосексуалности, има неких тврдњи да никада није ни имао партнере, али је био у тог
једног композитора и касније у једног авијатичара, међутим тог композитора ни једном
тренутку не помиње у роману али видите целу ту причу везује за лик Свана. Иначе
Пруст је био уверен да је музика једина кадра да осветли све духовне дубине и допре
даље од оног места где наука мора да се заустави.<3 Чак је на моменте уметност код
њега нека врста религиозног искуства. Е и да поменем само још неке прототипове за
лик Одете- ту је била узор једна глумица из комичне опере која је била пријатељица
Прустовог оца, а средишњи лик прототип је била једна Сванова париска куртизана
Лора Емалан у коју је и сам Пруст био платонски заљубљен. А она је била чувена пре
свега по својим љубавницима међу којима је било чак и крунисаних глава и по својој
лепоти и по врло раскошним тоалетама и раскошном оделу. И то се све види по томе
како је предочена Одета.

АВАНГАРДА

Чекајући Годоа, Бекет

Годо је изведен 1953, а објављен 1952. 1952. Бекет је ову драму која је
првобитно била написана на француском превео на свој матерњи (енглески) језик
и тада придодао поднаслов Трагикомедија у два чина. У Београду је премијера
изведена 1954.

*КОЈОЈ ВРСТИ ПРИПАДА „Чекајући Годоа“?

За ову врсту позоришта користи се термин ТЕАТАР АПСУРДА,

АНТИДРАМА, користи се чак и АВАНГАРДНО ПОЗОРИШТЕ (упркост томе што је
дошло после авангарде), а може се наћи и да је то позориште МЕТАФИЗИЧКЕ
ФАРСЕ. Под овим терминима мисли се пре свега на четвроицу аутора који су писали
НА ФРАНЦУСКОМ током педесетих и шездесетих година двадесетог века у ПАРИЗУ.
Иако сви они пишу на француском језику само један од њих је француз- Жак Жене.
Остали: Бекет је ирског порекла, Јонеско је јеврејин и Адамов је рус. За разлику од
Камија који је такође писао апсурдну књижевност ови аутори не покушавају на било
који начин да објасне апсурд. Они покушавају да користе сва могућа сценска средства
да га што убедљивије дочарају, да тај апсурд допре до публике свим чулима. Такође се
хватају у коштац са тим кључним проблемом бесмисла- како живети упркос бесмислу?
Драма чак и етимолошки упућује на радњу, на делање; али се појављују неки неделатни
ликови којима је воља ослабљена односно развија се радња која личи на недешавање.
Овде је проблем пасивности, немоћи човекове воље доспео у први план. Најчешћа
ситуација јесте ситуација чећања (драмска ситуација чекања); то је тема која се јавља
код свих ових аутора. Битно је: КО чека, КАДА чека, ЗАШТО чека, У КОЈОЈ
ЖИВОТНОЈ ДОБИ чека, ГДЕ чека.

Једна од одлика антидраме је то када радња више нема ону драмску структуру
(увод, кулминација, запет, расплет итд) већ се уместо тога често јавља циркуларна
композиција која упућује на тематизовање бесмисла. Овде нема сукоба, сукоб је
тривијализован на неке њихове ситне свађе и расправе што Бекет постиже брзом
разменом реплика међу јунацима (стихомитијом) и онда тиме постиже утисак пародије
(они овде асоцијативно ређају бесмислице које им падну на памет уместо да дају
аргументе). И још једна одлика оваквог позоришта је да користе све могуће форме
позоришта одједном, дакле ово није само вербално позориште, него се овде говори и
телом. Постоји и нешто као рефрен, када каже:

-Хајде да идемо

- Не можемо.

-Зашто?

-Чекамо Годоа.

Чак и та главна радња постоји у форми подсећања- заборавили су чак и да чекају

на правом месту и у право време. Важни су тренуци када се они нађу на земљи, на
пример кад падну јер се грле грле (један се спотакне и крене да посрће) и ту је показано
то да су условљени један другим, да немају ослонац ако немају ослонац један у другом.
Са првом реченицом се покрећу сви значењски механизми. Естрагон има проблем са
ципелом. Те ципеле упућују на то да су они неке скитнице и да их је он присвојио и да
му не одговарају. Естрагон криви ципеле, човек криви ципеле, нешто друго или неког
другог. Неодговарајуће ципеле су метафора за свет, за човеково место у свету и
наравно, човек криви свет зато што се он не осећа удобно у њему. Бекет користи и
визуелну и аудитивну метафорику.

*ГДЕ ЧЕКАЈУ ВЛАДИМИР И ЕСТРАГОН?

Владимир и Естрагон чекају на друму. Представљени су као скитнице и уместо да
скитају они стоје. Јавља се место радње које позива на кретање (друм), њихови костими
упућуја на то да они скитају ( да нешто траже), али они стоје и чекају. Дакле, јавља се
одустајање од активног трагања за смислом и насупрот томе јавља се нешто пасивно.
Амбивалентност чекања је битна. Суштински све време је приказана радња (чекање)
која између осталог представља и читав део једног уговора са Годоом, али ту је чекање
на ивици између хотимичног и нехотимичног, и своди се на навику. Инсистира се на
томе да они својим чекањем смањују своје људске потенцијале. Човек није створен да
би чекао. Простор је одређен минималистички, али дрво боде очи и оно се пореди и
везује за дрво познања добра и зла (сам Владимир идентификује то дрво као дрво
живота и тад упућује на цитате из прича Соломонових), али они истовремено
размишљају и да се обесе о то дрво (значи то је и дрво живота и дрво за вешање).

*ТЕМЕ:

Главна тема ове драме је-ВРЕМЕ. Још једна од тема је питање везаности
односно питање слободе. Ово је драма о Годоу који стално долази и никако да дође и о
Естрагону који стално одлази, а никако да оде. Заборавност је исто једна од великих
тема, али такође и узалудност. Ово је драма о вери односно о нади. И вера и нада су
нека осећања, феномени који нису само рационални. Вера се увек суочава са нечим
ирационалним, јер сама није рационална. И овде нема објаве, има празних обећња,
стално обећање да ће Годо доћи сутра. И та њихова веза се храни само тим празним
обећањима, а они шаргарепицама и репицама. Још једна од тема ове драме је
истрајност вере упркос чувеној смрти Бога односно окрњена вера модерног
човека, а са тим у вези је и проблем наде. То су све осећања и феномени веани за
будућност и зато је ово драма о времену. Драма је о времену јер је посредством теме
заборава уведена проблематика прошлости, посредством чекања уведена је димензија
садашњости, а посредством онога који се ишчекује уведена је тема будућности и
посебно је експлицирана тиме што он увек долази сутра и тиме се упућује на све
религијске обрасце који проповедају и обећавају некакву бољу будућност и то је
најчешће оличено у некој фигури спасиоца, месије, искупитеља и две највеће религије
су у том смислу хришћанство и јудаизам. Хришћанство ишчекује други Христов
долазак односно после апокалипсе страшни суд, царство небеско, а јевреји чекају први
долазак Месије и са тим у вези је и назив Годоа. Дакле, разматра се питање да ли човек
може да спаси самог себе, али и другога; и разматра се и та опција да управо
спасавањем другога неко може да спаси и самог себе. Ту имамо слика Христа, који је
жртвовањем себе спасао цео свет (о овоме причају Владимир и Естрагон када
размишљају да ли да помогну Поцу и Ликију који су пали) и то се заврши тиме што и
њих двојица падну и ту сад постоји једно опште стање пада, те је и ПАД велика тема (у
једном делу драме њих двојица разговарају о томе колико су ниско пали). И једна од
тема ове драме је човекова неспособност да се ослони на самог себе, зато су
Владимир и Естрагон везани један за другог и обојица везани за Годоа. Човекова
неспособност да постоји као самостално биће. Наравно то је у вези са тим силним
хришћанским митовима, рецимо мит о потрази за светим гралом, јер овде се ни за чим
не трага него се нешто чека. Такође, опустошеним пејзажем Бекет упућује на Први
светски рат и на стање после Првог светског рата, не само у смислу срушеног света
него и порушеног система вредности и безнађа који је наступио. Међутим, ту главну
мисао о Првом светском рату је променио јер је та тема јеврејског страдања сувише
тешка и сувише озбиљна да би могла да се тематизује у оквиру театра апсурда јер
између осталог театар апсурда и театар поруге подразумевају изругивање свим
феноменима ( и патњи и свему ономе чему човек иначе може да се диви и да поштује).

*ВРЕМЕ У ДРАМИ „ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА“-

Бекет је обновио три јединства. Поштује јединства, али уједно их и

обесмишљава. На пример: јединство радње тиме што предочава чекање (што може да
се тумачи као антирадња), али и Ликијеве недовршене реченице упућују на
недовршеност радње; јединство места тиме што доводи у питање да ли су баш дошли
на право место и да ли баш ту треба да буду; и јединство времена (радња се не дешава
дуже од 24 часа) у највећој мери проблематизује, дидаскалије кажу да је све то исти
дан, али необично је онда дрво које је олистало преко ноћи. Време као да се растаче на
две временске равни пошто на један начин протиче за Поца и Лакија, а на други начина
за Владимира и Естрагона. Чекање као такво наглашава време. И одатле тај утисак да за
њих време стоји, да се успорава. Али када се погледа први и други чин види се да је
време циркуларно, да се креће у истим обрасцима: они чекају до месечине и онда им
се саопштава да Годо неће доћи данас него сутра и они исто то понављају сутрадан. А
за Поца и Лакија се стиче утисак да време није циркуларно него линеарно. Они су све
време у знаку линеарности чак тако и ступају на сцену: прво Лаки претрчи целу
позорницу и на позорници се види канап и онда се појављује Поцо са бичем. Јасно је
да су они у улози господара и роба. Они некуда иду, некуда су се упутили и само
пролазе поред Владимира и Естрагона који су статични. Можемо повезати ову драму са
Есхиловим Прометејем. Прометеј је кажњен тиме што је везан за стену, а тако су се и
они обавезали на чекање. Време је овде и делатно јер чини да се на Поцу и Ликију
уочавају промене (Поцо је ослепео на пример). Тај утисак бескрајног чекања се ствара
том циркуларном композицијом и зато се и стиче утисак о циркуларном времену.
Постоје две чина при чему је други чин својеврсна варијација првог- тиме жели да
покаже да то чекање нема крај. Потребна су два чина да успостави процесуалност, да се
јави утисак да су они чекали ко зна колико дуго пре првог чина и да ће ко зна колико
дуго чекати после другого чина.

*ЛИКОВИ:

Однос Владимира и Естрагона- Владимир и Естрагон су везани за Годоа и

један за другог. То што су они везани један за другог задире у њихов идентитет;
нераздвојни су као тело и дух, дух оличава Владимир, а тело Естрагон. Постоји утисак
да тек заједно они чине лик, увек су обојица присутни на сцени и кад се посматрају
њихове карактери скројени су од узајамних супротности.

Владимир (Диди) је склон размишљању, филозофирању, апстраховању и зато је

он висок и његов атрибут је шешир. Његов надимак Диди (тако га зове Естрагон)
долази из француског- диор што значи рећи; па ово диди може да буде императив или
презент. То се односи на то што Владимир покушава да разговором објасни све, ако не
и да реши њихову ситуацију. Владимир се дичи тиме што је он, упркос томе што говори
да треба да промени своју стратегију. Његово име долази из руског језика, од
владимир- мир је свет, а влад је поседовати, значи Владимир је неко у чијем је поседу
свет.

Естрагон (Гого) је везан за телесно и за земљу и зато на сцени седи, спава,

лежи, изува ципелу- то је његов атрибут. Гого потиче из еклеског језика и предстваља
глагол ићи и зато је Естрагон тај који стално говори да ће да оде и који покушава да
реши ситуацију бегом. Естрагон се плаши сваке врсте везаности па чак и везивања
пертли. Естрагон име које потиче из старограчког, на француском је то зачин, али у
основи је агон и он је стално у агонији, Естрагона сваке ноћи неко претуче и он стално
од некога бежи. На самом почетку драме Естагон претреса ципелу јер га жуља, и каже
да се ништа не може урадити. И то Естрагон каже поводом ципела, али је јасно да је то
реченица која се односи на читаву ситуацију и која најављује радњу драме. У оба чина
се ништа не дешава, па чак се говори и о томе да се у другом чину дешава и мање него
у првом јер је у другом све редиговано. У сваком случају; драма кокетира са
ништавилом и та прва реченица то одлично најављује. Она најављује сва недешавања у
драми. Након тога долази Владимир који то схвати као изјаву на општу ситуацију.

Оснос Поцоа и Ликија- Поцо је нека врста лошег владара тиранина и он и Лики
су у односу господара и роба. Однос везаности који постоји међу њима, није
хоризонталан као код Владимира и Естрагона него је вертикалан- они су господар и
роб, надређени и подређени.

Поцо- Поцово име значи окно, долази из италијанског језика. Битна је изјава
Поца о порођају жена које се порађају на гробовима, а гробари им порођај олакшавају
клештима. Дакле, живот се своди на смрт. Када се има у виду човекова жеља за
животом испуњеним различитим садржајима, онда је живот превише кратак, а са друге
стране када се има у виду тегоба живота онда се стиче утисак да је живот исувише
дугачак.

Годо- варијација на енглеску реч бог, али је ту у његовом имену спој енглеског
и француског односно основа је реч на енглеском, а наставак је на француском. У
оригиналу се пише годот, ово от је наставак који има деминутивну вредност односно
пежоративну што значи да је тај годо неки мали бог, а има и значење да је то некакав
лични бог. Једна од најчешћих линија тумачења је да се Годо доводи у везу са богом, а
пре свега у везу са хришћанским богом. Треба имати у виду да Бекет долази из
католичке Ирске, агресивно католичанство је владало у његовој средини, а он је
протестант, али је видео снагу у религији. Овде оно што он пре свега осуђује у
човековој везаности за бога јесте када се човек одриче своје будућности и препушта се
другоме да неко други уради нешто за њега, а посебно да га неко други спасе од споља,
извана, где човек чека смисао изван. То је човек који чека да му га неко други створи и
донесе, и верује да ће то доћи, а не пита се како. Шта све упућује на то да Годо упућује
на неку врсту бога? Он се појављује као спаситељ и то упућује на њега као каквог бога.
Бог спаситељ је бог новог завета, то је онај који прашта и који спасава, а ако одустану
од чекања кажњава их бог старог завета и за њега се каже да има белу браду итд.
Владимир се престрави старозаветног бога који кажњава.

Лики је из енглеског и има значење срећно. Бекет се шалио да је он срећан зато

што је изгубио сваку наду, ова двојица нису и пате се и муче се, а овај је одустао од
сваке наде и он је срећан. Лаки је један од најнеобичнијих ликова драме двадесетог
века Он је роботизован и то се у великој мери показује када слуша све што му каже
Поцо. Када желе да га зауставе (да више не игра, не пева или не мисли) онда му скину
шешир, а он као да на дугме реагује на те просте задатке. Међутим, инсистира се на
томе да је Лики некада био естета, неко ко је умео лепо да говори, лепо да плеше, ко је
умео заиста да мисли; а заборав и неки други процеси ерозије свели су га на ово што је
предочено на сцени. Такође неке особине и Естрагона и Владимира су приказане кроз
Ликијев лик, а то је када Естрагон тражи од ликија да плеше, а Владимир тражи да
Лики мисли. Са једне стране постоји механизација Ликија- своди се на неку врсту
механизма, аутомата, и инсистира се на дехуманизацији Ликија- личи на машину.
Такође јавља се и још једна димензија која није људска, а која се везује за анималност,
Лики подсећа на пса (по слепој верности и по томе што води слепца), на неку врсту
теглећег магарца (зато што вуче); прима и ударце бича и када му се Поца обраћа зове га
свињо. У сваком случају, везује се за неке животиње које су у подређеном положају,
које су деградиране. Једина његова реплика у читавој драми је то његово мишљење које
подсећа на ток свести. Ту постоји снажна антирационалистичка тенденција јер је то
један обесмишљени асоцијативни низ који пре свега има за сврху да пародира
академски дискурс или филозофски. Извргава се руглу и реч академија каже се ак ак ак
академија што значи да он представља неку врсту пораза рационализма, а у тој његовој
бесмисленој реплици се јављају све теме које су средишње у драми: јавља се бог ( који
се описује посредством три атрибута: афазија, апатија, атамбија и они упућују на
незаинтересованост бога за одвојеност). Ово је дијалог не само са анеизмом него и са
деизмом (деизам је виђење бога као таквог творца који је створио свет и оставио га да
се он развија сам за себе, то је бог који не учествује). Структура његовог говора не
може да се опише само тиме да је то низ асоцијација, то је говор који је необичан и
логички и граматички. То је једна недовршена реченица која упућује на недовршеност
радње која је предочена у драми и то је такође нешто што је антидрамско у овој радњи.
Такође не постоји расплет него понављање. Недовршена реченица која је граматички
немогућа овде подразумева искључиво дискурс сачињен од зависних реченица, то су
све премисе без закључка, све су неки почеци резоновања, почеци закључивања, то је
нешто што упућује на апсурд.

*РЕЛИГИЈСКИ АСПЕКТИ КОЈИ СУ ТЕМАТИЗОВАНИ У ДРАМИ:

Првобитни назив драме је био Чекајући, а касније је додато ово годоа. Јасно је
да годо оличава неко спасење и смисао и боље сутра, све те димензије које се најчешће
доводе у везу са религијским погледом на свет, међутим оно што је јако важно је то
што годо овде оличава и одсуство, овде се говори о релативном одсуством апсолута
(годо је јемац апсолутних вредности). Драма је чувена и по томе што је насловљена по
лику који се ни у једном тренутку не појављује. Кажемо релативно одсуство апсурда
јер се он не појављује доследно до краја драме, међутим, присутан је у тим обећањима
која се дају, у том њиховом окрњеном сећању присутан је у сведочењима дечака који
каже да мисли да има белу браду... Најважнија је интертекстуалност која се успоставља
у односу на Библију. Прича о разбојницима је, на пример, у вези са Новим заветом,
поред Христа су били разапети разбојници и један од њих је спасен и поводм тога
Владимир и Естрагон разговарају о статистици спасења и кажу да је вероватноћа пола-
пола. И онда се Владимир досети да о спасењу разбојника говори само једно јеванђеље
од четири. Бира тему спасења зато што је тад народ имао прилику да спасе Христа, а
није и онда проблематизује и тај аспект спасавање спаситеља. И у том смислу је важан
још један део у драми- онај тренутак када Поцо и Лики падну и не могу да се подигну.
Поцо прво моли да му помогну, али ова двојица не реагују, онда почиње да им обећава
свашта ако му помогну и онда они размишљају јер су сад они у ситуацији да спасу
неког другог и они размишљају да ли то да учине. Дакле, разматра се питање да ли
човек може да спаси самог себе, али и другога; и разматра се и та опција да управо
спасавањем другога неко може да спаси и самог себе. Ту имамо слика Христа, који је
жртвовањем себе спасао цео свет и то се заврши тиме што и њих двојица падну и ту сад
постоји једно опште стање пада, те је и ПАД велика тема (у једном делу драме њих
двојица разговарају о томе колико су ниско пали). Такође овде имамо и дечака који у
драми има функцију гласника, а гласници уопштено у хришћанству су анђели и анђели
су у иконографији предочени као деца.

*Насупрот религијским аспектима постоји и оно које обесмишљава

религијско тумачење. Између осталог и то што они помињу Христа: Естрагон се
пореди са Христом, каже да је ходао бос као и он. Значи о Христу се говори као о
неком другом у односу на Годоа. Такође, када не могу да се сете шта је то њима Годо
обећао и шта они то чекају, они онда причају о њему као о неком великом баџи који
има саветнике адвокате односно даје се слика о Годоу као људском бићу. И када се
појави Поцо они помисле да је он Годо, а Поцо их додатно збуњује јер им говори да су
на његовој земљи.

Простор је одређен минималистички, али дрво боде очи и оно се пореди и везује
за дрво познања добра и зла (сам Владимир идентификује то дрво као дрво живота и
тад упућује на цитате из прича Соломонових), али они истовремено размишљају и да се
обесе о то дрво (значи то је и дрво живота и дрво за вешање).

*УКРАТКО ПРЕДОЧЕН САДРЖАЈ:

1.чин- Драма почиње Владимировим појављивањем који се састаје са својим

пријатељем . Естрагоном и обојица имају наду да ће се појавити Годо. Они почињу да
воде бесмислене разговоре, а онда Естрагон почиње да изува своје ципеле и да се жали
због бола у нози. Након изувања ципеле питају се шта ће даље да раде; време убијају
разговорима о прошлости, Светом писму и разним другим стварима кад напослетку
угледају једно стабло. Естрагон долази на идеју да се обесе, али немају уже. Владимир
предлаже да се он обеси први јер је тежи. Он не жели да остане сам ако се први обеси
Естрагон па грана пукне када он буде хтео. Ипак, до тога не долази. Њихове
бесмислене разговоре прекида Поцо који долази са својим слугом Ликијем. Поцо им
објашњава неке ствари међу којима су и појам сумрака, али и то како пада ноћ. Говори
им и о Ликију и онда они траже од њега да мисли и да плеше. Након њиховог одласка
појављује се Дечак који је као неки пастир или гласник и говори им да Годо неће доћи.
Након тога се Владимир и Естрагон растају.

2.чин- Сличан почетак као и у првом чину. Владимир долази на исто место, а
након неког времена му се придружује и Естрагон. Естрагон трчи и гвоори како га јуре
неки људи који су га тукли, али желе поново да га истуку. Након неког времена
Естрагон жели да оде, али му Владимир гвоори да то не могу да ураде јер чекају Годоа.
Владимир и Естрагон се расправљају јер се Естрагон не сећа ничега од претходног
дана, а Владимир покушава да га убеди да су ту били јуче, као и Поцо и Лики. Расправу
прекидају управо Поцо и Лики који се појављују, али убрзо након појављивања они
падају на земљу. Када су им Владимир и Естрагон помогли да устану они сазнају да је
Поцо ослепео, а Лики онемео. Поцо и Лики одлазе и мало после тога долази Дечак који
им сапштава да ће Годо ипак доћи сутра.Владимир мисли да му је познат дечко и пита
га да ли је он био ту, али дечак каже да није и да се он не сећа Владимира (из тог
разговора Владимир сазнаје да Годо има белу браду). Дечак одлази. Владимир и
Естрагон поново желе да се обесе, али поново схватају да немају уже. Договарају се да
се растану и да дођу сутра, али да понесу уже. Ипак, остају на истом месту.

*ДОДАТАК (неке моје претпоставке које не морају бити тачне):

Као два главна мотива ове антидраме бих издвојила дрво и песак.

Дрво можемо повезати са променом или назнаком промене (јер оно преко ноћи
процвета), нада у Владимиру и Естрагону да ће Годо доћи се повећава, а Поцо и Лики
се на сцени други пут појављују потпуно измењени (Поцо је слеп, а Лики нем). Такође,
дрво тежи у висине и то је његов циљ (оно је непомично и једина сврха му је то), такође
једину сврху за Владимира и Естрагона представља чекање.

Лики вуче кофер са песком. Песак можемо тумачити као време односно
пролазност односно жиовт. Зрно песка у пустињи може представљати једног човека.

Такође за Ликијеву игру се каже да игра као у пауковој мрежи тако да то

можемо поредити са човеком који је заробљен у својој егзистенцији.

Странац

Први део
I поглавље

Јунак добија телеграм који сведочи о смрти његове мајке. Она је пребивала у
старачком дому у Маренгу. Мерсо у својим размишљањима истиче како нема утисак да
је умрла све док не обуче црнину. Он свет око себе запажа визуално, тек онда
аудитивно, а најмање тактилно. На свако постављено питање одговара молбом да се
исто понови, као да није способан да истовремено користи два чула. Он одбија да по
последњи пут види преминулу мајку, а разлог томе је и њему самом непознат. Следи
бдење при којем најјачи утисак на нашег јунака представља испијање беле кафе.
Сахрана промиче још неопаженије, јер како он каже, више се и не сећа. У поворци се
нашао и господин Томас Перез – мамин „вереник“, чијем је опису посвећена половина
стране, што је донекле чудно ако у виду имамо да је исто толико простора дато целом
обреду сахране. Мерсо током бдења каже како има утисак да му старци суде.

II поглавље
Дан након мајчине сахране – Мерсо устаје и тумачи бес свог газде због четири дана
одмора које је условила мамина смрт. Одлази на купање и сусреће Марију Кардону.
Када она сазнаје за смртни случај, мало се узбуди али касније на то заборави. Одлазе у
биоскоп и гледају комедију, затим Марија проводи ноћ са њим. Дат је опис стана – све
је оронуло. Идући дан Мерсо проводи на тераси посматрајући пролазнике. Не излази
чак ни до ресторана, јер не жели да га запиткују. Када Марији говори о смрти своје
мајке изјављује како није крив, али се поколеба јер “човек је увек помало крив“. По
други пут се јавља мотив блеска који замара очи. Листајући старе новине јунак наилази
на рекламу за Крусенове соли-изрезује је и лепи у бележницу у којој чува ствари за које
је заинтересован.

III поглавље

Опис дана проведеног на послу. Јунака каже како му је задовољство да поподне опере
руке, а да увече ово не воли јер је пешкир мокар – ситница којој се посвећје пажња.
Ручак код Селеста, шетња даље ка стану. На степеницама затиче старог суседа
Саламана са псом.њих двојица сличе један другом. човек криви пса јер је увек ту.
Сусрет са Ремоном Сентесом - човек сумњивог занимања. Понуди му да вечерају
заједно. Приповеда му о тучи са неким господином, те о својој љубавници Маварки.Он
је њој обезбеђивао материјалну егзистенцију, али је она њега преварила. Претукао ју је
али то за њега није довољно. Жели да јој се освети. Моли Мерсоа да састави писмо
које за циљ има да девојку приволи да му се врати, те му пружи прилику да током
Сексуалног односа, при самом врхунцу девојци пљуне у лице. На питање да ли жели да
постане пријатељ Ремону, Мерсо одговара да му је свеједно. Јунак не износи своје
мишљење ни о чему, једино у случајевима када се са саговорником једноставно сложи.

IV поглавље

Мерсо говори како је недељу провео радећи, ишао је са Емануелом у биоскоп, Марија
је провела суботу код њега. Били су заједно на купању, затим су цео дан провели у
кревету. Позвао је да ручају заједно, када је сишао да купи нешто зачуо је галаму код
Ремона. Затим је дошла полиција. Ремон је тукао девојку којој је требало да се освети.
Полицајац је ошамарио Ремона, девојка је била послата кући. Ремон касније долази
код Мерсоа и тражи му да сведочи да га је девојка преварила. Он на то пристаје.
Проводе ноћ напољу играјући билијар и пијући коњак. Када се вратио затиче Саламана
који у полумраку зграде тражи свога пса. Говоре о томе како у кафилерији пси страдају
и да има три дана на располагању да пса откупи на шта овај одговара да неће дати ни
данара за ту мрцину. Одлази у свој стан, за њим долази Саламан који га пита још
једном о кафилерији. Распитује се да ли ће му пса одузети, Мерсо равнодишно
одговара на старчева питања. Од Саламанасазнаје да су му други замерали што је
мајку сместио у дом. Касније чује да старац плаче, Мерсо се сети мајке, али одлази на
спавање, јер сутра мора рано устати.
V поглавље

Ремон позива Мерсо да са Маријом дође у викендицу његовог пријатеља надомак

Алжира. Упозорава Мерсоа да обрати пажњу на групу Арапа који прате Ремона. Након
посла, Мерсо време проводи са Маријом. Она му први пут поставља питање да ли је
воли, на шта он одговара да то није важно али је сигурно не воли. Она га упита да ли би
се њоме оженио на шта Мерсо опет одгоивара равнодушно да би се оженио ако би она
то желела. Учинио би то са било којом женом са којом би имао овакве односе, јер како
каже брак није озбиљна ствар. Посолдавац нуди Мерсоу место у Паризу, уколико је он
довољно амбициозан за то. Одговара да му је свеједно, и да је амбиција имао док је
студирао, али када је био приморан да напусти студије, схватио је да то није важно.
Док је вечерао код Селеста, за његов сто седа жена која је по брзини и прецизности
стбари које обавља налик на аутомат. Касније је ће је пратити, све док је не изгуби из
вида. При доласку кући сусреће Саламана који говори о Мерсоовој мами. Поставља се
проблем болести и старости и питање да ли је осећање према псу или жени љубав или
само навика. Meрсо каже како мајка већ одавно није имала шта да му каже, било јој је
досадно самој.

VI поглавље

Ремон је позвао Марију и Мерсоа у викендицу. Он се пробудио са главобољом, Марија

је морала више пута да га буди. Био је гладан и цигарета му није пријала. Када су
изашли на улицу, заслепела га је дневна светлост. Ремонов изглед код Мерсоа изазива
гађење. Мерсо казује Марији да је сведочио протих Ремонове девојке. Исказ нису
проверавали већ се Ремон извукао само са опоменом.Пре самог поласка Ремон указује
на групу Арапа који су стајали наслоњени на киоск. Мерсо објашњава марији да су то
Ремонови непријатељи. У путу је Ремон разговарао са Маријом, понашао се као да му
је лакнуло. Дат је опис амбијента плаже и летњег дана у који се уклапа Маријина
разиграна појава. Опет се провлачи мотив светлости који пржи очи, заслељујућс белина
и врелина. Упознају се са Ремоновим пријатељем Масоном, он са својом женом
проводи дане на обали. Одлази са Маријом на пливање, касније се излежава и ужива у
сунцу. Први пут у тој породичној атмосфери Мерсо помисли да би заиста могао да
ожени Марију. После ручка Ремон, Масон и Мерсо одлазе у шетњу. Варира се мотив
сунца – до малочас је у њему уживао али сада каже да га сунце пржи у голу главу. На
плажи наилазе на Арапе, Ремон распоређује ко ће се с ким обрачунати, при том Мерсо
бива одабран за резерву. На почетку туче, наши јунаци су стекли предност, међутим
долази до преокерта када један од Арапа вади нож и њиме рани Ремона у руку и
расече му уста. Арапи након тога беже, а ремонд са масоном одлази лекару. Мерсо
остаје да преприча женама ранији догађај. Након повратка од лекара Ремон полази у
шетњу, а Мерсо га прати. Када су стигли до литице, иза које се налазио извор пијаће
воде, затекли су на том месту Арапе који су изгледали врло задовољно. Њихов долазак
као да ништа није пореметио. Лежали су испружени на песку, један од њих свирао је на
свирали и непрестано понављао три тона. Ремон из џепа извади револвер и упита
Мерсоа да ли да пуца, Мерсо је желео да му каже да га не убије, али се плашио да ће
га то узрујати и нагнати да пуца те је рекао да боље да се са њим обрачуна као човек са
човеком, а у случају да се други умеша он ће пуцати. У том тренутку сунце је пржило,
зраци су се ломили на песку и осећао је двоструку тишину воде и свирале. Мерсо
помисли како би могао да пуца или не пуца. Арапи се повлаче иза стене, а Мерсо и
Ремон се враћају према викендици. Када стижу до куће Мерсо поново одлази да
прошета јер није могао да поново слуша женски плач. Јара је била неиздржива. Док је
ходао заслепљивао га је одсјај сунчевих зрака на песку шкољкама или комадићима
стакл. Осећао је као да врела киша пада са неба. Покушавао је да савлада осећај које је
сунце у њему стварало, када је угледао литицу помислио је да је то спас од сунца.
Желео је још једном да слуша како вода истиче. Када долази до литице тамо поново
затиче Ремоновог противника који је непомично лежао. Мерсо осећа како се цела
плажа на њега свалила. Коракнуо је напред само како би побегао од сунца иако је знао
да је то глуп потез. Арапин из џепа вади нож и показује га на сунцу. Одсјај са сечива
ножа као да се директно забада Мерсоу у очи, он има осећај да му одсјај копа очи и
сече трепавице. Сви ови осећаји стварају утисак да је цела плажа сваљена на његова
рамена, и последња јара која долази са мора натерала га је да пуца. Схватио је да је
пореметио равнотежу дана, а онда је пуцао још четири пута. Каже да су та четири хица
заличила на куцање на врата његове будуће несреће.

Други део
I поглавље

Говори се о саслушањима. Додељен му је адвокат. У разговору са Мерсоом, адвокат

прича о мајчиној смрти и о сведочанствима људи из старачког дома који тврде да је он
исту поднео врло равнодушно.. Правда се да је то резултат физичког умора, а он
физичке потербе стављ испред осећања. Каже како свако помало прижељкује смрт
ближњег, на шта му адвокат одговара да о томе не говори пред судијом. Адвокат га
наговара да гругачије, лажно сведочи, на шта он не пристаје. Следи саслушање код
истражног судије, хришћанина, који као главни проблем представља размак између
првог и остала четири пуцња. Саслушање делује драматично, судије потура под нос
оптуженом сребрно Христово распеће и говори о Исусу као једином спасу свих
грешника. Мерсо га и не слуша јер му пажњу одвачи врућина и велике муве које му
слећу на лице. На крају Мерсо и даље остаје при ставу да Бог не постоји, а инспектор
изнурен пада у своју фотељу. Каснија саслушања одвијала су се уз присуство адвоката и
циљ им је био само утврђивање појединости. Мерсо каже како му је одлазак код
истражног судије у неку руку представљао задовоство. Судија га назива господин
антихрист.

II поглавље
Говори о свом боравку у затвору. Каже да је то непријатно. У почетку му је било тешко
али се касније навикао и научио да се присећа живота на слободи и спава дуже. Време
је прекраћивао прелазећи у својим мислима детаље своје собе. Марија га посећује.
Она се нада да ће га ослободити. крај њега седи омален младић и ћути пред старом
мајком. Временом се прилагоио на самоћу, има и горих од њега. Проблем је био док је
био у затвору са мислима слободног човека. У кревету је пронашао исечак из новина
којиу говори о мајци и кћерки које су у незнању убиле сина, односно брата, а затим
извршиле самоубиство.Присећа се речи болничарке са мамине сахране, о
безизлазности ситуације. Затворска казна је уствари недоступност цигарета и жена.

III поглавље

Опис суђења. У судници је гужва и оморина. Никога не преознаје у гомили. Следи

изношење оптужбе и саслушање сведока. Сведоци су: управник дома, Перез,Селест,
Марија и Ремон, Саламан. Први пут Мерсо је добио нагон да некога загрли док је
селест сведочио. Дошло је до тога да се Мерсоу суди јер је покопао мајку са срцем
злочинца.Пио је белу кафу и пушио током сахране. При повратку из суднице враћа се
добро познатим путем и поредио своју некадашњу срећу са садашњим страдањем.
Каже како се некад радовао спавању без снова а да га је данас затвор чекао као и
снови.

IV поглавље

На суђењу Мерсо осећа жељу да заплаче јер је свима мрзак. Каже како је занимљиво
слушати како други говоре о теби. Говор адвоката и тужиоца разликовали су се само по
томе што је адвокат дизао руке и бранио га, а тужилац је руке пружао и није га бранио.
Мерсо примећује да се више прича о њему него о зочину. Стекао је утисак да се
расправља о његовом случају без њега. Желео је нешто да каже, да дода, али није
имао шта. Мерсо чак није заинтересован за оптужбу у целини, слуша само поједине
занимљиве делове. Оптужен је да је убио сабрано, хладнокрвно и промишљено.
Замерају му интелиганцију, што њега наводи на размишљање да врлине обичног
човека постају мане код злочинца. Тужилац наводи како Мерсо није ни једном рекао
да се каје. Мерсо је пожелео да га узме за руку и објасни да се ни због чега у животу не
каје. Добија оптужбу да нема душе, и тужилац позива суд да му се суди праведно и без
попуштања. О мајци се говори опширније него о злочину. Тужилац га пореди са
оцеубицом, јер је он исто тако убио мајку, само на моралном плану. Тужилац тражи
смртну казну и како каже први пут у каријери осећа да ће казна поравнати почињени
злочин. „Он нема шта да тражи у друштву чија битна правила не познаје“. Када Мерсо
изјави да није убио Арапина намерно, да је томе разлог сунце, цела судница прасне у
смех. Када адвокат приликом одбране почне да говори у првом лицу, Мерсо се осети
Коначно и потпуно одсеченим од Свега што се ту дешава, као да га замењују другим.
како каже суђење је постало безбојна вода од које му се у глави врти. Док адвокат
говори, у судници се зачује звук сладолеџијине трубе и то Мерсоа асоцира на све што
је у животу волео, желео је да се врати у затвор и да се поново присећа. Док је у
затвору боравио, огледао је свој одраз у металној посуди и покушавао да се осмехне,
сада је у судници први пут потражио Марију, и исто тако покушао да јој се насмеши.
Мерсо излази из суднице како би му се изрекла казна. Када се у судницу враћа,
дочекује га апсолутна тишина. Млади новинар који га је посматрао током целог
суђења, сада је одвратио поглед. Саопштавају му да ће му глава бити одрубљена јавно,
у име француског народа.

V поглавље

После суђења премештен је у ћелију из које се види само небо. Размишља да ли може
да утекне казни и кори себе што на слободи о томе није читао. Само један случај да се
неко спасао био би довољан. Три пута је већ одбио да прими исповедника.Он би желео
да буде упуцан на углу у пуном трку, не прижељкује слободан живот већ слободну
смрт. Доношење одлуке се чини магловито али су њене последице неумитне. Присећа
се оца из једине приче које је о њему чуо од мајке: гледао је неко погубљење и
повраћао је цело преподне. Каже да, ако би сада био на слободи, гледао би сва
погубљења и то би за њега представљало искрену радост. Док чека погубљење, у својој
глави мења закон. Требало би измислити некиу раствор који убија девет од десет
заробљеника. То би му дало наду, код гиљотине смртни исход је известан. Када је реч о
самој справи, увек ју је замишљао издигнуту над гомилом, и он би се пео на њу. То није
истина, гиљотина ће бити на земљи и он ће јој прићи као да прилази човеку, мања је
него што ју је замишљао. Размишља и о свитању и молби за помиловање, за коју каже
да је узалудна али нема разлога да се уздржава. Спава дању, а ноћ проводи будан,
чекајући свитање. Обично тада џелати долазе. Када би ујутру чуо кораке среце би му
скоро препукло, али када би прњеживео радовао би се безмерно.Молба за
помиловање – све једно је да ли ће умрети сда или касније када ће свакако умрети, али
миасо да би могао да проживи још двадесет година узбуђивала му је дух. У
размишљањима је полазио од горе варијанте: да му молба буде одбијена, ништа се
неће променити. Када би молба била услишена морао би да обузда крик радости.
Размишља о Марији да ли је Жива и здрава. Каже да га се мртва Марија не би тицала
јер њих само тела спајају. Разговор са исповедником: Исповедник га жали јер Мерсо
верује у своју потпуну смрт. Мерсо каже да не жели да се бави стварима које га не
интересују јер му је остало још мало времена. Тражи да у тој тами види Бога, на шта му
мерсо одговара да је у тим зидовима већ тражио један лик – Маријин, али га није
нашао. Исповедник жели да га загрли, али Мерсо одбија. Исповедник поставља
питање зар не жели другачији живот. Он одговара да га жели, и то живот у којем би се
сећао овог садашњег, али је та жеља неразумна. Исповедник га пита ѕашто га не
ословљава са „оче“, на шта Мерсо одговара да му он није отац већ је са осталима.
Исповедник каже да је он са њим и да ће се за њега молити. Мерсо побесни, ухвати
исповедника за оковратник и говори му како је сигуран у себе, у живот који је имао, у
смрт која следи. Сви су осуђени, само су неки привилеговани. Ништа није битно јер
ништа и нема смисла. Након тога се исповедник заплаче. Бес га је прочистио мржње и
ослободио наде, сећа се мајке и разуме зашто је пронашла вереника- осећала је пред
крај да је спремна да све опет поново преживи, исто тако се и он сада осећа. Опет је
равнодушан према свему. „Био сам срећан, и још увек сам“. Након овога Мерсо жели
да се све заврши и да не буде више толико сам, те да на дану погубљења буде много
гледалаца и да га дочекају са повицима мржње. Каже да за његовом мајком нико није
имао права да жали.

Димић: „Приступ романима Албера Камија“

 Странац није филозофски трактат

 Време у делу: Странац почиње презентом, прескаче одређени временски
период, наставља се у перфекту и на презент се враћа на самом крају дела

I глава- приповеда се у два узастопна дана – презент обухвата догађаје од четвртка до

суботе; приповедач у суботу говори о протеклим данима у првом лицу презента

IV глава- прескаче се 6-7 дана

Друго и четврто поглавље говоре о суботи и недељи, док треће и пето осликавају радне
дане. Ово даје привид одређене симетрије коју можемо тумачити као досаду живота
главног јунака. По овоме се закључује да је између мајчине смрти и несреће протекло
око две недеље. Мерсо је „човек садашњости“, његово поимање времена је између
поимања човека и животиње. У другом делу романа приповедач се налази негде
између изрекнуте казне и извршења исте. Прво поглавље другог дела смештено је у
осам дана након убиства. У другом поглављу приповеда се о затворском животу, при
чему је прескочено око 6 месеци Мерсоовог живота. Прва два поглавља чине целину,
као и последња три. Четврто поглавље временски се дистанцира од „срећних времена“
употребом прилошких одредби као што је „оне недеље“- завршетак шестог поглавља
првог дела формално припада срећним временима али стилски не, јер се већ јавља
перфекат односно онај исти приповдач који у затвору говори о прошлости.

 У једној реченици каже се како је Мерсо морао да напусти студије- био је то

кључни обрт након кога он постаје резигнирани човек без амбиције .
 Афективна структура: Недостатак одговорности код Мерсоа последица је
смањеног афективног живота. Мерсо у два наврата понавља како није крив за
мајчину смрт што се може тумачити као потиснуто осећање које повремено
 избија на површину. Мерсо опажа свет око себе али та запажања не
продубљује. Читалац стиче позитивну слику о њему. Има потребу да испољи
своју телесну снагу. Он не избегава људе, има нагоне(Марија) све се ово користи
како би се Мерсо изградио као стваран лик.
 Свет Мероових емоција-мајка:“Мерсоов друштевни развој негде и некад, био је
прекинут“. Сећа се прошлости само када га неко на то подстакне. Мерсоу се пре
свега замера миран тон који сличи помало на саможивост што је неприлично за
човека који је изгубио мајку.
 Конвенционални и природни морал: Мерсо је одликован претераном
природношћу, што се осликава у амбивалентном односу мајке и сина. Њему
недостаје лицемерје и неискреност, он је потпуно искрен и огољен што
онемогућава комуникацију са другима.
 Отпор против осећања: Мерсо ставља увек осећаје изнад осећања. Он је изгубио
навику да сам себе преиспитује. Нарочито су му непријатна видна испољавања
емоција.
 Загонетка око мајке: Мерсо потискује своја осећања, а нарочито се згражава
драматизације истих. Присутна је несумљива осетљивост: он мајку увек назива
мама; али то се може тумачити и као бунт против друштвених стега односно
жеље да остане дете. Мајка, нарочито након смрти, присутна је код Мерсоа
обично у подсвести али повремено избија и у свести.
 Један значајан лапсус: Мерсо стално има потребу да се оправда. „Не знам због
чега, помислио сам на маму. Али требало је сутрадан рано устати...“ Мисао је
прекинута. Та мисао била је инспирисана сличношћу Саламановог и његовог
случаја. Саламан плаче за псом али он не плаче за мајком, не покушава да
објасни или предочи непријатно осећање које га тишти. У глави му се јавља
мисао о мами али је она непријатна те је Мерсо потискује под изговором да је
време за спавање.
 Мерсо у очима других: Мерсо поседује безазленост детета. О овоме сведочи
епизода са пешкиром у канцеларији. Његов интелектуални живот сведен је на
свега неколико радњи. Он је скорман и пун стрпљења. Људи који га познају
цене га јер уме да саслуша и пружа им осећај да нису једини који су несрећни.
Они који га слабије познају замерају му што је мајку сместио у старачки дом.
Поред тога он је доброћудан и неспретан, и мио када схвати да је погрешио.
 Никада навикаван на нежна осећања. На ручку код Масонових, Мерсо први пут
самостално размишља о браку и не само о браку већ и о будућности, што је
велики искорак за њега који је стално живео у садашњости. Марија је једина
која не сматра да је Мерсо поремећен. Мерсо, у својој пасивности расуђивања
спријатељује се са Ремоном, човеком сумљивог владања.
 Злочин: Убиство је апсурдно јер му је покретач сунце. Злочин се одвија у три
фазе:
1. Шетња три човека (доста се пило и врућина је несносна) долази до туче;
2. Повратак од лекара, шетња са Ремоном. У опасности Мерсо се показује
луцидан, поседује разложан став и брзо интервенише. Није имао намеру да ико
страда, чак се потрудио да до тога не дође.
3. Мерсо и Арапин: страх је сада већи јер су обојица сами, али Мерсо је под
притиском жеге и Арапинов привидни осмех представља за њега изазов. У
тренутку напетости Мерсо се присећа мајчине сахране- асоцира га жега осећај
куцања жила на челу, али се коже тумачити као и потиснуто осећање које у
тренутку усамљености и немоћи избија на површину. Мерсо се налази под два
утиска: страх од оружја и физички осећај светлости која пржи очи. Последњи
напор је јара која долази са мора и Мерсо пуца у грчу целога бића. Када пуца
имперфекат се смењује перфектом и спаја нас са приповедачем са самог краја
романа, већ осуђеним Мерсоом.
 Затворски дани: узрок Мерсоове несреће донекле су људи неосетљиви за посао
који обављају (судије, адвокат). Мерсо је искрен,поштен и доследан до краја.
Неспособан је за компромис чак и када то преставља опасност.
 Прва пресуда- борба са временом: најтежи период је почетни, кад у затвору
живи са мислима слободног човека. Мерсо савлађује тешкоће што их ствара
принуда без претераног унутрашњег раздирања (цигарете и жене).
 Табу зона: три изненађујућа фактора
-у затвору је провео већ пет месеци;
-покушава да се насмеје али му не полази за руком
-увиђа да је говорио са самим собом
Ово представља сав ужас робије. У овој безизлазној ситуацији сећа се
мајке, баш као на дану злочина. Иако Мерсо није свестан своје кривице
она га очигледно изједа што се може схватити у променама физичког
изгледа. Мерсо дакле потискује своја осећања- он је зачаурена личност и
свака промена за њега представља претњу.
 Суђење: Мерсо је недовољно присутан, заинтересован у току суђења. Он је
простодушан и не појми опасност. Док га сви осуђују у њему се јавља жеља да
заплаче, чак да тужиоца узме за руку и све му објасни. На суђењу се први пут
јавља свест да је он крив. Први пут у животу он осећа захвалност и сикрено
пријатељство и то према Селесту. Дугомесечна криза помогла је Мерсоу да
емотивно сазри. Уочљив је јаз између Мерсоа и свих осталих. При саслушању
Саламано изговара можда кључну мисао дела „Треба разумети“.
 Носталгија за скромним радостима: Мерсо се након две последње кризе- када
се присећа слободе, изменио. Он је сада постао способан да разликује
проживљену срећу од садашње несреће. Диференцира ствари у свом
емотивном животу.
 Страва блиске смрти: нада представља могућност да га убију метком на улици у
пуном трку. Исповедник је симбол свег цинизма, неискрености и утабаних
конвенција против којих се Мерсоов лик бори. Најузбудљивија сцена у делу је
 сцена сукоба са исповедником у којој Мерсо достиже врхунац емотивног
испољавања. Руши се двоструки зид око Мерсоа: један створен приликама и
средином, и други који је створио он сам. Опширан тон којим се обраћа
индикатор је трансформације саме личности.
 Последња криза: Након ове последње кризе Мерсо поново помисли на мајку.
Овога пута продубљује своје размишљање. Он доживљава преображај- наду и
неспокој смењује мир. Не постоји јасан разлог овоме.
 Целина лика: Катарзу представља афективно пражњење при којем се он
идентификује са мајком. Дакле он лични напад тумачи као напад на њу што
продубљује бес који осећа. Мерсо ослобађа сва потиснута осећања(инат,
вређање, сарказам, физички обрачун). Жестина, понос и чврстина резултат су
повраћене пуне емоционалне енергије. Чвор афективног живота размршен је
али остаје питање када је он створен.
 Једна траума(хипотеза): Мерсо није познавао оца, а очинска фигура представља
друштво по тврдњама психолога. Мерсо говори о сцени када отац присуствује
погубљењу осуђеног на смрт. Не знамо је ли ова сцена утицала на Мерсоов
емотивни живот, али је ставила довољан утисак да се уреже у сећање и исплива
у часу кризе. „Мерсоова успомена даје објашњење за његову коначну
идентификацију са мајком; ако непознати отац не може да пружи никакав излаз,
можда ће то моћи мајка која је још тако чврсто уврежена у најдубљим
Мерсоовим мислима и осећањима“.

MAJKA HRABROST I NJENA DECA, BREHT

*EPSKO POZORIŠTE- vrsta političkog pozorišta i antidrame karakteristična za dvadesete

godine 20. veka koju je teorijski obrazložio i stvaralački primenjivao nemački pisac i režiser
Breht („Mali organon za pozorište“1949). Sam termin epsko pozorište predstavlja svojevrstan
oksimoron budući da podrazumeva dramsku strukturu uobličenu epskim tehnikama. Uticaj
epa prepoznaje se u tome što dramska radnja nema klasičan zaplet i rasplet, već objašnjava
prikazani svet. Umesto na činove, drama se deli na pojave ili scene, čiji je broj proizvoljan.
Primetan je značajan uticaj ekspresionizma. Brehtov dramski opus počiva na sintezi nekoliko
različitih tradicija- elizabetanske drame, kineskog teatra (pekinška opera), japanskog pozorišta
i antičke tragedije (upotreba hora). S druge strane primetan je i značajan uticaj
ekspresionizma, ali i kabarea itd... Breht odbacuje pređašnji pozorišni naturalizam odnosno
pozorište „četvrtog zida“u kome se teži stvaranju potpune iluzije života. Čak štaviše, on ukida
aristotelovsku dramaturgiju koja počiva na katarzi i empatiji ili poistovećivanju glumca i
gledaoca sa dramskim licima. Umesto toga, od publike i izvođača zahteva da se udalje od
događaja i karaktera čime bi se podstaklo kritičan odnos prema svetu koji je predstavljen.
Glumac, dakle, ne tumači lica, već ih objašnjava. Epsko pozorište je i didaktičko i političko,
ono gledaocu pomaže da razume društvo i stvarnost, ali ga i motiviše da menja postojeći
poredak, a postupak kojim to ostvaruje jeste postupak začudnosti koji s jedne strane treba da
sruši iluziju (gledaoci treba da budu svesni da u pozorištu ne gledaju život nego pozorište), a s
druge stranee da podstakne gledaoca na sktivnu refleksiju o viđenom. Značajna odlika
Brehtovog pozorišta je pojava songova- umetanje pesama koje komentariu i objašnjavaju
dešavanje na sceni.

*“MAJKA HRABROST I NJENA DECA“-

Predstavlja antiratnu dramu. Drama je napisana 1939. godine, a izvedena je 1941.

godine prvi put u Cirihu. Napisana je po obrascu epskog teatra, a kao inspiracija poslužili su
Grimelhauzenov „Simpicisimus“ i Runerbergova poema. Radnja drame smeštena je za vreme
Tridesetogodišnjeg rata, i to između 1624. i 1636. godine. Mesto radnje: Evropa (uglavnom
gradovi današnje Nemačke).

Ovo je komad koji publiku hoće da uveri u besmislenost rata. Iako se u drami
pominju istorijske ličnosti, ipak su junaci komada mali neistorijski ljudi sa svojim
neistrorijskim sudbinama; nema uzvišenih junaka kao kod Aristotela, nema ni tragičke
krivice, već samo njihovih sopstvenih grešaka. Gledalac ne treba da se poistovećuje sa
ovim likovima, već da prema njima zauzme kritički stav.

*TEMA-

Brehtova hronika iz tridesetogodišnjeg rata jeste priča o sudbini vojne kantinerke

Ane Firmit, nazvane Majka Hrabrost, i njene dece, i drugih, neistorijskih ličnosti- jednog
kuvara, vojnog sveštenika, vojne bludnice – ali i drama o ratu uopšte, o dva svetska rata čiji je
učesnik i svedok bio i Breht. Tvrdeći na svoj lukavi način da je rat osnova svakog progresa,
da samo u njemu može da cveta trgovina itd.. Breht nas uverava da je rat jedna od najglupljih
situacija u koje čovek sebe dovodi i da je i za pobednika i za pobeđenog katastrofalan.
Prividna mudrost Majke pokazuje se kao očigledna glupost i u toku drame, a pogotovu na
njenom kraju kad sama, pošto je izgubila i poslednje dete, vuče svoja kola pa rotaciju koja se
kreće u suprotnom smeru. Prva TEMA drame je, dakle, mali čovek i rat, čovek kao oruđe
velikih, onih koji vode ratove. Pišući komad “Majka Hrabrosti i njena deca” Breht je, razume
se mislio na rat koji se upravo pripremao i zato je svoju hroniku pisao s namerom da bude
upozorenje i opomena. Izvođenje drame trebalo je izričito da pokaže da velike poslove u
ratovima ne prave mali ljudi. Da rat ljudske vrline čini smrtonosnim.

Drama se sastoji od 12 scena. Glavni junak je Ana Firlin sa svojom decom, (kćer
Katrin Haupt i sinovi Švajcarko Fejoš i Ejlif Nojocki), a takođe se pojavljuju i pukovnik,
kuvar, Ivet, vojnici...

Pesma o velikoj kapitulaciji i Pesma o Solomonu- najpoznatiji su songovi ove drame.

*SADRŽAJ: Radnja prve scene događa se u proleće 1624. godine malo pre napada
vojskovođe Oksenstjerna na državu Poljsku. U toj prvoj sceni Vrbovnik pokušava da
nagovori sinove Majke Hrabrost da pristupe vojsci. No, tome se izričito protivi Majka
Hrabrost koja nikako ne želi da njeni sinovi učestvuju u vojsci. Ona smisao rata vidi jedino u
tome što je on koristan jer živi od njega, ali nikako ne želi svoje sinove da da u vojsku.

Ali kada se majka Hrabrost upusti u poslove trgovine i prodaje naredniku srebrnu kopču, ona
zaboravlja na svoju decu, pa Vrbovnik odvodi njenog sina Ejlifa u vojsku.

U drugoj sceni radnja se odvija u Poljskoj i to za vreme 1625. i 1626. godine. Sin Majke
Hrabrost, Ejlif, odlikovan je u vojsci jer je zaplenio stoku neprijateljskih seljaka. Za vreme
odlikovanja dogodi se i susret majke i sina i njih dvoje slaveći njegovu pobedu plešu do zore.
No, ubrzo počinju nedaće za ovu porodicu. Majka hrabrost i njena kćer Katrin i sin Švajcarko,
ubrzo padaju u ruke neprijatelja i bivaju zarobljeni. Sa njima je zarobljena i prostitutka koja
živi od posla sa vojnicima, Ivet Pojtie.

Majka hrabrost uz pomoć kuvara koji je jako prisan sa Ivet, pokušava da pobegne. Ona se
preruši u kapelana, a njena kćerka Katrin uzima odeću od Ivete. Švajcarko ne želi da bude
izdajnik pa pokušava da spasi blagajnu i tada bude uhvaćen i osuđen na smrt.

Kada majka Hrabrost to saznaje, ona pokuša da ga otkupi pa se cenka sa pukovnikom oko
iznosa, a u isto vreme ga zavodi i na isto nagovara i Ivet.
Ipak, u trećoj sceni se događa Švajcarkovo smaknuće koje je najavljeno zvukom bubnjeva,
potom iznose mrtvo telo pred Majku Hrabrost i Katrin koje se tada prave da ga ne poznaju
kako se ne bi odale pred neprijateljskom vojskom.

Konformistička filozofija života Majke Hrabrost najbolje je opisana u četvrtoj sceni gde se
događa susret Majke Hrabrost i mladog vojnika koji se bori protiv nepravde.

Majka hrabrost dalje prati vojsku, a nakon što vojska generala Tilija pobeđuje kod
Magdeburga i da se naslutiti primirje, Majka Hrabrost je zabrinuta hoće li se njen izvor
prihoda sa krajem rata smanjiti. No, u tome je umiruje kapetan koji joj govori da su male
mogućnosti za to pošto papa, carevi i kraljevi uvek izazivaju nove ratove i ne postoji vreme
kada je trajni mir moguć.

Majka Hrabrost odlučuje da nabavi novu pošiljku robe i po nju šalje Katrin. Nju napadaju
(siluju) vojnici i ozleđuju joj lice. Time je njeno lice trajno naruženo i pošto je Katrin
zanemela u detinjstvu takođe za vreme rata, njene šanse za udaju su male.

Majka Hrabrost je tako u ratu izgubila na neki način svu svoju decu. Oba sina, a sada i Katrin
koja je osuđena na ovaj jadan život. Rat se polako završava, vrati se kuvar koji se udvarao
Majci Hrabrost, Ivet koja je sada udata za pukovnika i Ejlif kog vrlo brzo nakon toga uhvate,
optužuju za pljačku i pogubljuju.

Počinje novi rat, a Majka Hrabrost odluči ponovo da sa svojom kantinom ide za vojskom.
Prate je kuvar i kćerka Katrin. No, nakon nekog vremena kuvar se zasitio ovakvog načina
života i lutanja i želi da se skrasi. Njegova želja je da se oženi sa Majkom Hrabrost, ali ona ga
odbije zbog kćerke Katrin koja se nalazi u lošem stanju. Katrin je slaba i psihički slomljena.
Ali Katrin i dalje gura kantinu i putuje za vojskom.

Ispred grada Halea vojska je u pripremi noćnog napada. Katrin se u to vreme penje na sami
krov jedne seoske zgrade i bubnjevima odluči da upozori stanovništvo na skori napad. Vojnici
joj svo vreme prete ne bi li se utišala, no ona ne odustaje od bubnjanja. Sve dok se ne dogodi
da vojnici u nju ispale metak.

U predzadnjoj sceni Majka Hrabrost plače za Katrin, tužno joj pevajući uspavanke. Odlazi
dalje za vojskom. U 12. sceni na samom kraju knjige, Majka Hrabrost sa mrtvim telom svoje
kćerke odlazi gurajući kola kantine posve sama.
*Majka Hrabrost- Osim što je ilustracija stanovništva koje Breht hoće da osudi, Majka je i
čovek, ili čak žilava ljudska egzistencija tragično nesposobna da shvati pravi smisao okolnosti
u kojima se nalazi. Ana Firmit je bez sumnje i nežna majka, ali ona je i “hijena bojnih polja”
ona ne može bez poslova, a rat joj pruža poslove i zaradu. Razdor u njoj je dubok i ne može se
prevazići. Ali, svaki put kad iz nje progovori majka, a time bude ugrožena trgovina ona se
stavlja pred svoju večnu dilemu, uvek se iznova koleba, okleva i gubi – gubi one za koje
misli da će ih trgovanjem sačuvati i obezbediti. Pouka i iskustvo ne vrede kad izgubi i
poslednje dete, ona opet, svejedno, kreće za vojskom u poslove. Rat u kome dobrovoljno,
trgujući učestvuju Ana Firmit i u njega uvlači i svoju decu, u stvari je, kao i drugi ratovi,
nastavak trgovine sredstvima. I ona u ratu gleda da opstane, da provuče svoju decu živu kroz
ratni vrtlog, ali i da zaradi. U tom njenom dvojstvu majke i trgovkinje i jeste njena tragedija:
da bi izvukla decu- ona trguje, zato što trguje ona gubi decu. Ona se moli da se ne sklopi mir
kako ne bi ostala bez posla. Njena ljubav prema deci dokazana je u nekoliko navrata, ona pati
kada ih izgubi, ali ne čini dovoljno da to spreči. Njeno shvatanje života slično je onom koje je
zahvatilo srednji sloj u Nemačkoj pred Drugi svatski rat, ali sama drama nadmašuje političke
aluzije. Ovakvo kao Majčino viđenje sveta i društva iskazano je i kroz druge likove. Majka
Hrabrost nije pojedinac koji se izdvaja. Seljaci u čijem se dvorištu kriju Majka Hrabrost i
njena kćer, ne žele neprijatelju da pokažu put do grada sve dok im ne zaprete oduzimanjem
stoke, dok ih za dobrobit sina nije briga.

Vera u Boga je izgubljena u besmislu života i rata- simbol toga je sveštenik koji se u ratu i
sam odriče vere da bi preživeo.

PREOBRAŽAJ, KAFKA

* SADRŽAJ:

Gregor Samsa (aluzija na Kafkino ime) probudio se jednog jutra preobražen u bubu.
Po zanimanju je bio trgovački putnik i tog jutra je trebao da krene na poslovni put, ali je
zakasnio. Tim poslom (trgovačkog putnika) je izdržavao čitavu porodicu. Nije se mnogo
začudio tome što je sad buba što ima oklop i ne može da se okrene na stomak i što vidi mnogo
nožica koje izviru iz stomaka , već je samo hteo što pre stići na posao. Sumnja njegovih
ukućana zbog zaključanih vrata njegove sobe sve je više rasla, a uskoro je stigao i prokurista
sa njegovog posla (njegov šef je bio jako strog, a on je tamo morao da radi kako bi vratio dug
svoga oca i uvek je pomišljao kako jedva čeka da otplati dug kako bi prestao to da radi)
proveriti zašto ga još nema na poslu. Zbog toga se Gregor mukom izvukao iz kreveta. Jedva
se pomerao, i prolazili su sati (on nema, sad kao buba, najjasniju predstavu o vremenu).

Gregor je ukućane pokušavao umiriti, ali mu je glas bio toliko promenjen da ga nisu
razumeli. Kad je napokon uspeo izaći iz sobe (otvorio je bravu ustima i uz pomoć stolice, nije
imao zube, ali mu je vilica bila čvrsta), majka je pala u nesvest, a prokurista je pobegao od
straha.

Gregor je krenuo za njim u nameri da mu objasni šta se dogodilo, ali otac ga je štapom
poterao natrag u sobu. Usput se i povredio. Sutradan mu je ujutro sestra donela svakakve vrste
jela da ispita njegov ukus. Njemu su počela prijati samo jela zahvaćena truljenjem.

(digresija)- Gregorova porodica je doživela poslovnu nesreću i to je bio razlog zbog

koga je on posvetio život njihovom izdržavanju. On je zarađivao toliko da je podmirivao
troškove cele porodice, niko drugi od ukućana nije radio. Vremenom, počela je da se gubi
njihova toplina i zahvalnost prema njemu, jedino je sestra bila uvek bliska sa njim, a ona ga ni
sad nije napuštala. On je planirao da je upiše u školu violine jer je bila jako talentovana, ali
sad to više nije bilo moguće.

O njemu se brinula samo sestra: donosila mu je hranu, čistila za njim, dok je on za to

vreme ležao pokriven prekrivačem kako ga ona ne bi videla. Iako nije komunicirao sa
ostatkom porodice, čuo je da je otac nakon sloma svog preduzeća uspeo spasiti nešto novca
koji će pomoći porodici. A sestra je odlučila isprazniti Gregorovu sobu kako bi on mogao
puzati po zidovima.

I kada je Gregor osetio da mu oduzimaju sve što ga podseća na njegovu ljudsku

prošlost, reagovao je agresivno. Očajnički je trčao sobom pokušavajući spasiti bar nešto, zbog
čega njegova majka, užasnuta, pada u nesvest. Tada dolazi otac i misleći da je Gregor počinio
nasilje, ranjava ga jabukom, koja je ostala u njegovom telu.

Gregor bi sa nostalgijom kroz vrata posmatrao oca, koji se ponovo zaposlio, majku i
sestru. Sve su više zaboravljali Gregora, unajmili sluškinju, pa im on više nije bio potreban.
Takođe su imali podstanare kojima je jedno veče svirala Gregoreva sestra na violini, ali
međutim oni nisu bili najzadovoljniji interpretacijom, ali Gregor je bio opčinjen i krenuo je ka
njoj i tad su se svi uplašili, a podstanari su čak i zapretili porodici da bi ih mogli tužiti zbog
ovoga; tad ga je sestra zaključala u sobu, a nakon toga su pričali i o tome kako ga se treba
rešiti (samo njegova porodica, a sestra je eksplicitno govorila to)

Poražen, Gregor se vraća u sobu čuvši kako se za njim okreće ključ. Te noći,
prisećajući se porodice, Gregor umre (nije jeo i ima povredu od jabuke). Sutradan ga nalazi
služavka koja utvrđuje njegovu smrt tako što ga odgurne metlom i kaže „crko!“, a kad čuju tu
vest, celoj porodici kao da je pao teret sa srca i odlaze na izlet i u međuvremenu otpuštaju
podstanare.

*ANALIZA:

Simbol jabuke ima određena značenja, a jedno od tih značenja se može izreći i kao
„jabuka razdora". Motiv je poznat još iz antičke književnosti kada je Paris trebao dati zlatnu
jabuku najljepšoj između Here, Atene i Afrodite. Od tog je časa jabuka postala simbol zavade,
često korištena u književnosti. Simbol jabuke vrlo je važan za ovu pripovetku zbog toga što je
ona potvrdila razdor između oca i sina, ali i Gregora i celoga sveta. Nakon što je otac bacao
jabuke na sina, Gregor je postao povučen i počeo je promatrati svoju porodicu u drugom
svetlu, sa strahom i sve većom otuđenošću. Tek pred samu smrt počeo se svoje porodice
prisećati s ganućem i ljubavlju. Naime, jabuka je bila neposredni materijalni povod njegove
smrti jer se jedan njen deo zabio u njegovo telo, a kako je nije mogao izvaditi iz svojih leđa,
trunula je u njemu i prouzrokovala upalu od koje je umro. Simbolika jabuke koja trune u
njemu zapravo upućuje na pomisao da je on umro, strulio od tuge i usamljenosti zbog toga što
je njegova nemoćna pojava izazivala gađenje porodice te je bio napušten od svih.

Gregorova metamorfoza ujedno označava i metamorfozu njegove porodice odnosno

metamorfozu u ponašanju celog društva prema onima koji nisu jednako sposobni preuzeti na
sebe zadatke poput normalnih ljudi. Zapravo, Kafkina pripovetka govori o pojedincu koji se
promenio pre svega sam u sebi te je zbog te promene postao neprihvaćen i stranac svima oko
njega.

Bizarna metamorfoza čoveka u bubu je vrlo tužna alegorija o svima koji zbog vlastitog
duhovnog ili fizičkog nedostatka moraju živeti na samom rubu egzistencije, odbačeni od svih.

*U delu prepoznajemo obeležja:

- nadrealizma (halucinantna vizija metamorfoze čoveka u bubu)

- ekspresionizma (osećaj straha i usamljenosti, unutarnjeg vapaja i krika)

- dadaizma (izvrnuta logika, nenormalno kao normalno, paradoks)

- egzistencijalizma (apsurd i otuđenje; pojedinac u porodici kao i pojedinac u društvu)

- realizma (jednostavnim realističnim rečenicama prikazuje događaje, opisuje likove i prostor,

a pripoveda o fantastičnim događajima).

Gregor Samsa- on želi da zaboravi svoju metamorfozu i „još malo da odspava“. Za njega je
ova metamorfoza samo negativni fenomen koji narusava i ugrozava njegovu dnevnu rutinu.
Zato on svoju formu bube naziva “stetocina”. Najteza stvar kod Samse nije ta metamorfoza,
vec cinjenica da ni u porodici nema za njega razumevanja. Njegovo Ja otudjeno je i u svetu
posla i u svetu porodice. Majka i sestra prvo hoce da mu pomognu, ali na kraju ni ta topla
osecanja nece biti dovoljna. Uzasna istina ovog sveta je da su i najlepsa, najneznija osecanja
medju ljudima zasnovana na iluziji. Niko od njegovih bliznjih nije bio svestan da je njegov
unutarnji zivot ugrozen – oni su se nadali da ce ih Gregor dozivotno izdrzavati i to nije bio
problem. Zato im je on sada strano telo. Reciprocna osecanja zasnovana su na proracunima.
Hipokrizija ide do kraja – njegov otac je u stvari imao i vise para nego sto je Gregor znao –
kad G. umre, on objavljuje da ce oni ipak neko vreme srecno ziveti. Takodje, posto se G.
razboli, otac je odjednom sposoban za rad, podmladio se. Cela porodicna idila je bila lazna.
Postoji i jedna svetla tacka ove metamorfoze. Scena kad on slusa sestru kako svira violinu
pred kirajdzijama u stanu. On tada oseca da zudi za “nepoznatom hranom” i pita se da li je
uopste insekt. Njegova alijenacija ima i smisao budjenja u njemu te zudnje za hranom. U
Kafkinim dnevnicima se vidi da je muzika za njega uvek bila sredstvo pomocu kojeg se
covek izdize iz ovozemalskih stvari. Krajnji cilj Gregorove metamorfoze je bekstvo u
slobodu, u zudnju za nepoznatom hranom. Kad cuje muziku, Gregor je na ivici da se oslobodi
i okova zivotinjske forme. Posto je prezreo citav empirijski, svakodnevni svet i posto nije
uspeo da se dodje do « neznane hrane » pomocu muzike, njemu ostaje samo jos jedna sansa
za oslobodjenje : to je smrt i on nju prihvata vrlo smireno. Konacno, sta je tacno znacenje
ovog insekta? Emrich misli da se on ne moze interpretirati do kraja ni u vidu emocija,
osecanja, instikata niti u bilo kom psiholoskom smislu duse ni duha. Ne mozemo razumeti
kako bi ta forma monstruozne bube mogla da zameni citav duhovno-dusevni svet. Drugo,
nema nikakvih promena kod Gregora na ovom planu. Buba jeste dosla iz sveta sna (on
primecuje metamorfozu posto se probudio) ali se nista drugo iz tog sveta nije prelilo u
realnost – on i dalje pravi kalkulacije i razmislja u potpunosti kao covek.
 Rascep izmedju sveta u kojem Samsa zivi i njegovog sveta kao bube je rascep izmedju
osmisljavanja i bivanja. Posto je za Kafku svet iza osmisljavanja unutar samog coveka (posto,
kao sto kaze, nema niceg iza, sto je van coveka, nema metafizike), slika ili parabola ovog «
iza » je nuzno zemaljska slika koja je nezemaljska istovremeno. (ne pitajte me nista )

Postavlja se pitanje nije li Gregor Samsa (usamljenik) i pre metamorfoze živeo kao
buba, i to kao prezrena gamad (gamad je pravi prevod i odnosi se na onog koji je odvratan
onima koje voli i koji bi trebali voleti njega). Na čitatelja deluje začudno činjenica da Gregor
svoju metamorfozu doživljava kao nešto gotovo normalno, nešto što se može svakome
dogoditi. Upravo ta činjenica, da se groteskno i fantastično prihvataju kao nešto samo po sebi
razumljivo, deluje začudno i uznemirujuće ukazujući na duboke poremećaje u strukturi sveta
koji prikazuje (ne možemo li onda postaviti hipotezu da je Gregor zapravo i pre metamorfoze
isto tako živeo, samo je sad promenio oblik). Gregorov život odvija se u znaku dvojnosti
između fizičkog oblika i ljudske svesti koju zadržava.

***Kafka iznosi unutrasnje bice ili u vidu cudnih stvari i zivotinja ili u vidu apsurdnih
sudova koji nalazu da im covek da izvestaj o samom sebi, braneci mu da nastavi karijeru.
Neverovatna analogija izmedju prve scene Preobrazaja i prve scene Procesa.***

FRANC KAFKA, PROCES

Najverovatnija pitanja: Parabola Pred zakonom i portret Jozefa K. (ali sam dodala još
za svaki slučaj)

*SADRŽAJ:

Јозеф К.(банкарски чиновник) иако није учинио никакво зло једног јутра (на
његов тридесети рођендан) бива ухапшен. Долазе два стражара (нису у униформи него
у црним оделима) и обавештавају га да је ухапшен, али се не зна због чега (Стражари
Виљем и Франц су ту само да би 10 сати чували Јозефа и за то добили плату, они ништа
друго не знају). Међутим, К. живи у држави у којој постоји право, свуда влада мир, сви
закони су на снази што њега онда тера да се запита: ко се дакле усуђује да у његовом
стану изврши препад на њега. К. је прво помислио да је у питању рођенданска шала, јер
не може да пронађе ни најмању кривицу због које би био оптужен. Надзорник тражи да
га види (онеобичавање се овде види јер на пример надзорник улази у собу госпођице
Бирстнер и ту узме њен ноћни сточић као свој радни сто). Након пола сата они
завршавају све (ту су и тројица колега из банке Јозефа К). Јозеф К је ухапшен, али то не
мења ништа; треба најнормалније да настави свој живот и он с обзиром на то одлази на
свој посао са закашњењем од пола сата. Затим, чека госпођицу Бирстнер да се врати из
позоришта како би јој се извинио јер су његовом кривицом дирали њену собу (на крају
разговора је љуби у уста што је потпуно неочекивано). Као да читавим овим светом
владају закони карактеристични за снове не за реалност. Јозеф је такође једном
недељно ишао и код Елзе (то је нека врста јавне куће).

После неколико дана добио је позив за саслушање које ће бити одржано у

недељу како Јозеф не би морао да одсуствује са посла. Суд се налазио у обичној згради
која споља изгледа као да је стамбена.

Ујак му исто каже да је његов случај постао озбиљан и да би требао да нађе

адвоката. Са својим ујаком одлаз код авоката, међутим он је болестан. К. остварује
посебан однос са његовом болничарком. Адвокат је већ обавештен о Јозефовом
процесу, то већ сви знају. Док је ујак причао са болесним адвокатом и канцеларијским
директором, К. је изашао и био са болничарком Лени. Ујак је љут на њега јер га сатима
чека испред на киши, а он је био са женом уместо да се бори за свој процес.

Даје се опис суда: адвокати су смештени у некој малој собици са рупом, они
немају право да бране. Пошто је процес сакривен, оптужени и не зна од чега треба да се
брани. Јозефов адвокат је доктор Хулд, оне је пријатељ Јозефовог ујака. Јозеф
размишља да свој процес поново потпуно узме у своје руке и да откаже адвоката, жели
да састави жалбу, али због обавеза на послу то ипак не може. Дошао му је у
канцеларију један фабрикант који се пожалио заменику директора да је Јозеф
незаинтересован за посао, а онда му је признао да зна за његов процес односно да му је
о томе причао сликар Туторели који је судски портретиста. Три човека су чекала у
реду, али је К. одлучио да их не прими већ да оде Туторелију и да се распита о свом
процесу. И соба сликара била је загушљива и њој се није могло дисати (сви описи
спољашњег света су слични и подразумевају: загушљивост, пригушеност, мрак,
изопаченост и сл.). Титорели пита Јозефа какво ослобођење жели-стварно, привидно,
или одуговлачење. Након разговора са сликаром, К. Креће кући, али не истим путем
куда је дошао; сада креће на споредни излаз: морао је да се попне на кревет да би
изашао и када је отворио врата појавиле су се судске канцеларије. Сликар му је рекао да
се не чуди јер је тако свугде однсно на сваком поткровљу су судске канцеларије.

К. је дошао код адвоката да му откаже помоћ и ту среће трговца Блока који му

говори о томе како и њега заступа овај адвокат и како он исто има процес због ког је
доста запостави посао. Јозеф осећа да га процес све више угрожава. Адвокат каже
Јозефу да се према њему у поступку воде исувише благо и да он због тога не уме да
цени свој положај. Лени је све време била у соби и држала Јозефа за руку. Дакле,
адвокат (који је болестан и лежи) је увео и трговца Блока да би Јозеф видео како се
лоше поступа са осталима оптуженима. Блок се понашао понизно као пас.

К. је добио налог да једном Италијану, сараднику банке, покаже културне

знаменитости града. Договорили су се да се у 10 часова нађу у катедрали (Јозеф и
Италијан) јер је то било једино место које је Италијан желео да посети. Киша је, олуја и
у цркви је мрачно. К. има своју лампицу и њоме је осветлио икону у којој Христа
полажу у гроб. У цркви се појавио један старац црквењак, али је ту и једна сатица пред
иконом Богородице. Катедрала је дакле била готово празна. Пошто је К. схватио да је
већ изгубио довољно времена одлучио је да оде, али ге је свештеник са
проповедаонице позвао по имену. Свештеник је рекао да је тамнички капелан и да је
тражио Јозефа да са њим поразговара о процесу. Наравно, тај позив је био замаскиран
посетом италијана. Свештеник каже да Јозефу процес лоше стоји да суд тврди да је
Јозеф крив. Свештеник га такође окривљује и да је превише тражио и очекивао у свом
процесу помоћ од жена. Полако су почеле да се гасе свеће. Прича му парапобу Пред
законом.

Уочи његовог 31 рођендан дошла су два господина у Јозефов стан. К је обукао

црно одело (као и два стражара на почетку) и облачио црне рукавице. Та двојица су
повела Јозефа. На тргу се Јозефу учинило да види госпођицу Бринстер или жену која је
доста личила на њу. Одвели су га изавн града до каменолома у близини једне куће,
скинули су сву његову одећу и положили га на један камен и онда је један од оне
двојице извадио касапски нож . На последњем спрату те оближње куће Јосиф је на
прозору видео неког човека. Један је држао Јозефа за гркљан, а други му је зарио нож у
срце и окренуо га два пута. Очима које су се гасиле К. виде још како господа тик пред
његовим лицем посматрају извршење пресуде. Чинило му се да ће га стид надживети и
послења реченица коју изговара је: „Као псето!“
*NARATIVNI POSTUPCI U „PROCESU“-

Očigledna je težnja ka naglašenosti, koriste se stilski postupci kao što su paradoks, kontrast
isl. Kafkin svet se približava fantastici, ali ipak nije fantastičan, to je svet paradoksa i
apsurda. Kafkina dela otvaraju mnoštvo pitanja, ali ne daju odgovore na njih. Kafka potencira
na neusaglašenosti između spoljašnjeg i unutrašnjeg, postavio je logička pravila koja se ne
mogu preneti sa unutrašnjeg sveta na spoljašnji (npr. junak je uhapšen, ali ne ide u zatvor/
pogubljen je , a da nije doneta presuda o krivici). Bajkoviti elementi prepliću se sa realnim.
Jednostavan je u tumačenju sveta, on izvrće „mimetičke obrasce“, zamenjuje uzrok i
posledicu određenog događaja što prelazi u paradoks (npr. Jozef K. Prvo stupa u seksualne pa
tek onda u ljubavne veze). Paradoks često prelazi u grotesku. Obrće se princip logike zapleta.
Čitav „Proces“ počiva na apsurdu. Svoje junake posmatra kroz neposredno doživljavanje i
pripovedanje, npr. opis situacije u koju Jozef K. dolazi- simbol suženosti i ograničenosti
prostora (soba pretvorena u sudnicu), kružno kretanje kao simbol uzaludnosti i beznađa. U
Procesu se stapa lično i objektivno. I u ranijim epohama bilo je opisivanja hermetičnog sveta i
apsurdnih međuljudskih osnosa. Ali do Kafke nije bilo opisa mehaničkih reakcija ljudi,
nikada tolike nemotivisanosti, nikada toliko otuđenja pod plaštom normalnosti, nikada toliko
elemenata groteske u romanu.

*KRIVICA JOZEFA K.:

Iako Jozef K. nije ništa skivio, njegova krivica se sama razvija tokom romana.
Nagoveštaj krivice imamo i na kraju dela- njegov stid i njegova sramota. Takođe javlja se
gubitak javnog i privatnog, a ovde se sudi privatnom životu.

Možemo zaključiti da je krivica Jozefa K. u tesnoj vezi sa Jezefovim nepoznavanjem

zakona, ali i sa odsustvom samokritike i preispitivanja svoje prošlosti ili sa životom koji je
ispaniran, tačan i koji ne dopušta nikakve promene ili novine. Možda je krivica Jozefa K.
zapravo ta što nikada nije pokušao da se otgne od sistema i da formira svoju individualnost.

Jozef K. sve do razgovora sa sveštenikom pokazuje težnju da sve dovede u red, da

učini da sve bude baš onako kako je bilo pre hapšenja. I taj „incident“ dovodi u vezu sa tim
što se tog jutra nije ponašao na uobičajen način, tj. razumno. Takođe je priznajo i stražarima
da ne poznaje zakon.

O svojoj krivici Jozef govori i svešteniku:

„Ali ja nisam kriv (...) To je zabluda. Kako čovek može uopšte da bude kriv? Ta mi smo svi
ljudi i svi smo jednaki“

Takodje, u razgovoru sa sveštenikom, sveštenik mu zamera što se previše oslanja na

žene. Tačno, Jozef se oslanjao na žene kao da jedini izlaz jedino tako video. On liže (nađite
bolji izraz molim vas :D) Fraulajn Birstner kao žedna životinja, upušta se u erotske odnose sa
Leni, kao i sa ženom sudskog poslužitelja; pretpostavljajući da su poslednje dve veoma
uticajne i da će mu pomoći u procesu. Dok ga vode na pogubljenje video je gospođicu
Birstner koja za njega, izgleda, znači opomenu. Ona kao da predstavlja slobodu. Ona je jedina
ličnost sa kojom Jozef dolazi u kontakt, a da ni na koji način ne pripada sudu (protiv nje se ni
ne vodi nikakv proces). Za njega ona predstavlja opomenu, ali i Jozefu nevidljivi izraz nade
da je spasenje moguće.

Jozef K. stoji pred alternativom: povinovati se ili ne tokom sudskog postupka. Na

prvom saslušanju on se duhovito i nadmoćno poigrava sa islednikom. Sudski postupak, kao
okidač, isteruje ga iz njegove ljušture anonimusa. Ali u narednim poglavljima iz njegove
glave nestaje buntovništvo, i odluka da se povinuje biće od presudnog značaja za sudbinu
Jozefa K. Ovde je na delu Kafkin sistem filozofije saznajnog apsurda: stvari su suprotne od
onoga kako izgledaju. Navodni put sigurnosti zapravo je najnesigurniji put. "Prirodni tok
stvari" je najveća zabluda. Konformizam je smrt slobode. Pre sudskog procesa život Jozefa K.
simboliše dogmatizam, tj. negaciju čoveka kao saznajnog bića. Izbor da se povinuje za
posledicu će imati nihilizam, beznađe, očaj, smrt individualnosti. Nakon takvog izbora više
nema povratka.

*PARABOLA PRED ZAKONOM:

U katedrali sveštenik, koji se predstavlja kao tamnički kapelan, iznosi K.-u sledeću
priču o zakonu:

Sudom se zavaravaš, reče sveštenik - u uvodnim spisima zakona kaže se o tom

zavaravanju: pred zakonom stoji vratar. K ovom vrataru dolazi čovek sa sela i moli ga da ga
uvede u zakon. Ali vratar mu reče da ga sad ne može pustiti unutra. Čovek razmišlja pa pita
da li će kasnije smeti da uđe. Moguće je, veli mu vratar - ali sada ne. Pošto su vratnice
zakona kao i uvek otvorene, a vratar se sklanja u stranu, čovek se saginje da kroz vratnice
pogleda unutra. Kad to opazi vratar, nasmeje se i kaže - ako te toliko privlači, a ti pokušaj da
uđeš i pored moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan a ja sam samo najniži vratar. No kraj
svih dvorana redom, stoje vratari, sve jedan moćniji od drugog. Čak ni ja ne mogu da
podnesem izgled trećeg. Čovek sa sela nije računao s takvim teškoćama, zakon treba da je
uvek i svima pristupačan, misli on: ali kad pogleda bolje u vratara u krznenoj kabanici, u
njegov velik šiljat nos u njegovu dugu i retku tatarsku bradu on ipak odluči da je bolje
sačekati dozvolu za ulazak. Vratar mu daje jednu malu stolicu i pušta ga sedne sa strane do
vratnica. Tamo on sedi danima i godinama. Pokušava bezbroj puta da ga puste unutra i
dosađuje vrataru svojim molbama. Vratar ga često podvrgava malim saslušanjima, ispituje
ga o domovini i o mnogo čemu drugom, no to su ravnodušna pitanja kakva postavljaju velika
gospoda, a na kraju mu uvek ponavlja da ga još ne može pustiti unutra. Čovek koji se za put
snabdeo mnogim stvarima upotrebljava sve, ma koliko dragoceno bilo, da bi podmitio
vratara. Ovaj doduše sve uzima, ali pri tom kaže:

- Ja uzimam ovo samo zato da ti ne bi mislio da si išta propustio. U toku mnogo godina čovek
skoro neprekidno posmatra vratara.Zaboravlja na druge vratare i čini mu se da je ovaj prvi
jedina prepreka za njegov ulazak u zakon. Prvih godina glasno proklinje nesrećni slučaj, a
kasnije kad ostari, on samo gunđa. Postaje detinjast, i pošto je dugogodišnjim proučavanjem
vratara upoznao i buve na njegovom krznenom okovratniku, moli on i buve da mu pomognu
da pridobije vratara. Najzad mu i vid postaje slab i on ne zna da li se stvarno smrkava oko
njega ili ga samo varaju oči. No sada u pomrčini razaznaje bljesak koji neugasivo prodire
kroz vrata zakona. Ne živi još dugo. Pred smrt u njegovoj se glavi skupljaju sva iskustva
čitavog tog vremena u jedno pitanje koje dotle još nije postavio vrataru. I on mu maše pošto
više ne može da ispravi svije ukručeno telo. Vratar moga da se nagne duboko nad njim, jer se
razlika u rastu znatno izmenila na štetu čoveka:

- A šta bi još hteo da znaš - upita vratar, ti si nezajažljiv.

- Kada svi teže zakonu - reče čovek, kako je onda moguće da za sve ove godine niko nije
tražio ulaz sem mene? Vratar uviđa da je čoveku došao kraj i da bi ga ovaj još čuo sluhom
koji već zamire, prodere se na njega:

- Ovde niko drugi nije mogao dobiti pristup, jer je ovaj ulaz bio određen samo za tebe. A sada
idem da ga zatvorim.
 Ovo je je ključno poglavlje, kako ga Solar naziva, gde sveštenik u katedrali tumači
Jozefu K. priču o seljaku pred vratima zakona, na različite načine. Jozef se ne zadovoljava
time i iziskuje konačno rešenje, konačnu istinu, dok sveštenik prigovara kako iznosi samo ona
mišljenja koja o tome postoje.

Sveštenik mu kaže i kako se ne mora sve smatrati istinitim već samo nužnim, što u
stvari otvara još jednu priču o postmodernističkoj misli, jer kako Bart kaže – istoriografska
metafikcija sugeriše da istina i laž ne mogu biti pravi termini prilikom razmatranja fikcije.
Postmoderni romani otvoreno tvrde da istine postoje samo u množini, nikada jedna istina; i
retko postoji laž per se, već samo istine drugih. Postmoderna fikcija sugeriše da preispitati i
predstaviti prošlost u fikciji ili u istoriji znači u oba slučaja otvoriti je prema sadašnjosti,
zaštititi je od toga da bude konačna i teleološka.

U raspravi između Jozefa i sveštenika, o smislu priče o seljaku i zakonu, te nakon

tumačenja iste, konačni smisao nije nimalo jasniji, i kako Solar kaže, to tumačenje kao da
dodatno otežava razumevanje. Jasno je da se tumačenje ne pojavljuje kako bi se razjasnila
misterija, kako bi se priča dovela do konačnosti i svršetka, dakle nekog smisla i razrešenja, jer
je to tumačenje koje je samo sebi svrha. To poglavlje nije rasprava o priči, kao ni o smislu
iste, već predstavlja raspravu o tumačenju.U samom tekstu o seljaku i zakonu, kao i u tekstu
Procesa ne postoje neizvesne, nerazumljive stvari jer su „to su priče u kojima se jasno opisuje
šta se i kako jednom i negde zbilo“. A upravo te priče postaju nerazumljive onda kad preko
njih pokušavamo da otkrijemo šta se to zapravo dogodilo.

Jozef čak ni nakon razgovora sa sveštenikom ne uviđa istinu o svom procesu, istinu
koja bi mu trebala pružiti makar utehu i nadu, ali on ne dobija čak ni to. A on upravo iz
konačnog tumačenja priželjkuje ono što bi mu i istina mogla doneti, pa nam se čini kako bi
samo konačna svrha svakog tumačenja morala biti isključivo konačno i apsolutno
razumevanje.

*LIK JOZEFA K.:

Jozef je bankarski činovnik, otuđen, pragmatičan, bezvoljan, vođen samo svojim

interesom, navikao da čini i preduzima samo ono što je korisno, u njegovom odnosu sa
ljudima nema nežnosti i topline, nema otvorenosti prema ljudima, nema srdačnosti i
prostodušnosti . On ima trideset godina, lepu karijeru, živi bez problema sa određenim
navikama, spokojan i zadovoljan- sasvim ukopljen u društvo (prvi nesporazum sa drušvom
nastaje kada ga hapse u njegovom stanu). Živi prilično monotono: do kasno uveče radi u
kancelariji, ide u pivnicu, susreće iste ljude, jednom nedeljno ide Elzi. Nikada se nije
interesovao za norme i zakone društva, niti je ikada bio obuzet opštim problemima istog
društva, a ni tuđim nevoljama. Traje u nekoj svojoj samoći, ljušturi i apatiji, sve do onog jutra
kada su došli da ga uhapse. I kada su ga uhapsili on je ponajviše samo iznenađen najviše jer je
bio uveren da nije kriv. Ni svet oko njega (iako su znali da je opasno), ali ni on sam nisu se
previše zainteresovali za zu tajnu opzužbu i hapšenje. Pred njegovim udesom prostori kao da
se razmiču i prazne, a on ostaje sam na kraju bez ičije solidarnosti (ali bilo bi je pogrešno i
očekivati s obzirom na to da je Jozef K. neko kome je najbitniji svopstveni život, tačnijie budi
rečeno- posao).

Dosta je besmislenog, ali i individualnog u njegovim postupcima, ali i u njemu

samome. Sve njegove spoljašnje aktivnosti (susret sa ujakom, advokatom, fabrikantom,
trgovcem Blokom, slikarom i sveštenikom) ostaju bez događaja i dešavanja, samo su male
epizode u njegvom svakodnevnom trajanju , a njihova umetnička fukcija i smisao u delu jesu
da Jozef pređe put od poptpunog nepoznavanja društva i sveta u kome živi do izvesnih
saznanja o njima (ali stičemo utisak kao da sva ta dešavanja proguta monotonija njegovog
života gde se on vraća uvek na svakodnevnicu i zanemaruje jedina dešavanja).

Pred hapšenjem i uopšte celim procesom muči ga prvo nelagodnost koja prerasta u sve
veće nespokojstvo i uvređenost koja u prvom isleđenju prelazi u protest i bunt (ali je to jako
kratkog daha) i odmah nakon toga osetio je kajanje i osećanje nemoći. U prvom nastupu pred
sudom je superioran, ubojit u kritici, jake volje, intelektualno snažan. On ne deluje kao
optuženi već kao tužilac i borac za ljudska dostojanstva. Međutim, ovaj pobunjeni čovek brzo
nestaje, njegova aktivnost se svodi na traženje posrednika koji će preko veza raditi za njegovu
stvar. U ličnosti Jozefa K. su protivrečnosti, izjašnjava se da nije kriv, a postupa kao da jeste.
Traži da vidi sudske prostorije, a nije zainteresovan šta će se tamo desiti, njegova
ravnodušnost i nezainteresovanost svojevrsni su protest i bunt. Kafka oblikuje svet i ljude
pune paradoksalnih situacija i postupaka, u tom svetu krivice i ima i nema. Objektivne krivice
nema - Jozef K. je nevin i u odnosu na društvo i u odnosu na sud i zakon. Subjektivne krivice
ima, jer je Jozef K. slabić, nesiguran, povodljiv pa nesvesno prikazuje krivicu jer traga za
sudom i presudom, takvim ga je učinilo društvo.

On ima dosta pasivan odnos i prema institucijama čije poreklo teško može da odredi.
Jozef se umesto za pobunu i akciju opredeljuje za sigurnost, potčinjenost, prilagođavanje- što
je pogrešno. Stiče se utisak kao da je odustao da bude ličnost odnosno individua. On je
izuzetno pasivna ličnost utopljena u sivilo trajanja. Pomirljivost sa situacijom u kojoj se
nalazi jeste pristajanje na proces, a pristajanje na proces jeste nesvesno priznavanje krivice.
Jozef K. nije čovek unutrašnjih promena- njegovo biće ostaje isto i do kraja ostaje bez širih
znanja o svetu. On je čovek ograničenih duhovnih vrednosti jer je i sam činovnik koji bi- kad
se završi sa procesom nastvaio po starom odnosno nastavio bi da i dalje tone u duhovno
mrtvilo i život koji je isti iz dana u dan. Jozef je čovek rutinskog načina življenja. On nije
čovek traganja ili izazova, već je prilično statičan. Ako negde ima aktivnosti ili kretanja onda
su one realizovane samo u fizičkom smislu. Imamo malo naznaka (na primer kada se susreće
sa sveštenikom) nihilizma u liku Jozefa K. U osnovi njegovog ponašanja i mirenja sa
situacijom u kojoj se našao je možda strah te se tako može objasniti poslušnost prema onima
koje nije video niti o njima išta zna. Njegova apsurdnost postojanja se najbolje oslikava u
poslednjoj sceni kada umire (dakle gubi život zbog procesa o kom ne zna ništa), a ne saznaje
skoro ništa ili bar ne istinu o svojoj krivici, vlastima, sudu i sl.

Iako K. pored svih napora nije u stanju da shvati krivicu koja mu je nametnuta, nije u
stanju da shvati niti način postupanja suda – on mu neupitno veruje kao što veruje da sud nije
u nikakvoj zabuni, te da je ovaj morao nešto gadno učiniti, makar protiv samog sebe. Jozef
pristaje na kaznu, pristaje na pogubljenje, on je čak spreman da sam sebi zarije nož u grlo, jer
pravda i zakon društvenog sistema moraju biti ispunjeni. On je gotovo dresiran,
pripitomljen... K. nije u stanju da postupi na bilo koji drugi način, jer ništa izvan sistema on
nije ni video, niti pristaje na bilo šta izvan istog. Možda upravo zato i nije sposoban da shvati
svoju krivicu.

МАЈАКОВСКИ, ОБЛАК У ПАНТАЛОНАМА

*О ФУТУРИЗМУ-

Уметнички и књижевни покрет авангарде који се јавља у Италији 1909, а 1910. и

у Русији. За футуризам је пре свега карактеристичан огроман број манифеста, издавање
часописа и организовање футуритичких вечери које се сматрају претходницима
дадаистичких вечери. Покушај директног представљања своје уметности јер је посао
уметника и да допре до реципијента. Први манифест футуризма је објављен у
француском часопису Фигаро 1909. у фебруару и ту се већ исказује њихов став да хоће
да опевају љубав према опасности, енергију, снагу и луду смелост. Основни елементи
футуристичке поезије су храброст, одважност и бунтовност; тако да је од самог почетка
видљива агресивност овог покрета . Они проглашавају нову лепоту, а то је лепота
брзине (у једном тексту се каже да је брзина смањила земљу и дала јој нови смисао и
људи су због тога добили утисак свеприсутности, раздаљине ма колико биле велике
биле су савладиве). Футуризам је био изразито милитантан покрет (барем када је реч о
Италији): славили су рат као хигијену света и неки од њих су имали везе и са
фашизмом (рецимо Мусолини је 1929. Маринетија именовао чланом тек основане
Италијанске краљевске академије). И авангарда, али нарочито футуризам је
антитрадиционалистички оријентисан тако да су исказивали тежњу да треба уништити
музеје и библиотеке, радикално су негирали све вредности прошлости- на пример,
хтели су да поткопају многопоштоване древне градове, (Маринети пише манифест
против древне Венеције).

Манифест футуристичке литературе, Маринети (БИТАН)- ту се уводе теме

авангардног ослобађања речи и језика од било какве конвенције, траже да се синтакса
разори и да се именице распоређују случајно, препоручују употребу глагола у
инфинитиву, укидање придева да би иманица била огољена и да би добила праву боју.
Овде Маринети говори и о укидању прилога који реченици дају једноличност тона.
Такође, говоре и о укидању знакова интерпункције. Овде се јавља једна нова врста
гротеске (сада је реч о споју људског са механичким, размишљају о човеку који је
склопљен од узајамно заменљивих делова). Упоредо са слављењем брзине они славе и
све шире аналогије, може да се пореди било шта са било чим и ту се већ види најава
како ће надреалисти користити метафору. Имају антипсихологистички став, залажу се
за укидање психолошке матрице у писању- Маринети каже да уместо већ исцрпљене
психологије човека треба славити лирску опседнутост материјом. Поново се јавља
афирмација естетике ружног (кажу да смело стварају ружно и да убијају узвишеност).
Лепота је по њиховом мишљењу омамљујуће средство које успављује и умртвљује, а
они славе бруталност јер она разбуђује, они славе динамизам.

Позориште у футуризму- футуризам има развијено и позориште, ткзв.-

синтетичко позориште где се јављају кратки и брзи комади од неколико минута,
неколико речи и покрета (на пример- једном Маринети подигне завесу само неколико
цм, само толико да би се виделе ноге глумаца, и то траје само неколико минута и на тај
начин се скраћује и време и простор позоришта). Постојало је и ваздушно позориште ,
када су бацали манифесте са неба.

*РУСКИ ФУТУРИЗАМ –

Руси су такође били усредсређени на будућност, али код њих је мање нагласак
на томе. Они су се пре свега борили против малограђанштине против доброг укуса
јавног мњења и здравог разума. Децембра 1912. објављују роман “Шамар друштвеном
укусу“ који представља чувени манифест који потписују четворица уметника међу
којима је и Мајаковски. Ту врло отворено говоре о прошлости као о нечему пресахлом,
као о нечему што више ништа нема да каже (ту имамо реченицу да су академије и
Пушкин неразумљивији од хијероглифа и да треба бацити Пушкина Достојевског и
Толстоја са брода садашњице) тако да је и овде присутан тај један
антитрадиционалистички став, али код Руса то никада није било тако изражено колико
код Италијана. Уметника су сагледавали прилично противречно: и као посебно
обдареног појединца који је кадар да уочи оно што обични људи превиђају, али и као
делатног грађанина који некако треба да допринесе колективу (Мајаковски ће у првом
периоду бити изразити индивидуалиста, писаће чак и увредљиву поезију публици, а
касније ће постати песник комуне, песник колектива те тако у његовој раној песничкој
фази доминија песничко ја а у каснијој колективно ми). Канија се развија леви фронт у
уметности који је предан револуцији тако да је и овде веза политике (комунистичке
идеологије) и уметности јака. Руски футуристи су реч доживљавали као ликовни
материјал или као ликовну форму (нема им реч само значењски слој). Посматрали су
које речи могу да се шире, које да се скупе, које да се спајају са другим речима... И у
складу са њиховим лудачким приступом језику је и размишљање о замору језика. Језик
који је са оне стране разума међутим и даље је језик , њиме се може комуницирати.

*СТВАРАЛАШТВО МАЈАКОВСКОГ-

Када је реч о Мајаковском уочавају се разлике између периода ПРЕ и ПОСЛЕ

револуције. До револуције све се рачуна као рана поезија (а ту спада и поема Облак у
панталонама, као и Кичма), а после револуције је писао много више. До револуције је
доминирало усамљеничко ја које позива на промену, а после револуције доминира ми
односно песник се обраћа као део колектива.

У његовој поезији метафоре су врло необичне и доводе у везу потпуно

апстрактне и потпуно конкретне појаве. Често се догађа да се метафоре у поезији
јављају већ у самом наслову (као у Облак у панталонама што може да буде и метафора,
али и персонификација). Мајаковски често користи реализовану метафору, што је
својствено авангардним песницима уопште, при чему та реализација може бити
логичка или алогичка.

*ОБЛАК У ПАНТАЛОНАМА-

је поема, епско-лирска врста односно дело које је изразито наративно (има

једну наративну нит која се може пратити), при чему је овде присутан један посебан
вид нарације којом је остварена испрекидана фрагментарна поезија.Ова поема има
развијену композицију те је и сам аутор је означава као тетарптих (има пролог и
четири дела). Овде је реч о мотиву неузвраћене љубави, о уметности и друштву,.
Првобитни наслов ове поеме јесте 13. Апостол.

Он описује један низ догађаја који је тешко уочити. Он чека Марију да дође и ту
се јавља одбројавање и када она коначно дође каже му да ће се удати за неког другог
(односно говори му нешто што он не жели да сазна). По целом остатку поеме види се
колико је он у ствари узнемирен јер све после што се дешава, дешава под тим утиском-
зато је његов став према свему љутит и буран јер је он у напетом душевном стању.
Испрва он глуми равнодушност, али кад остане сам, на основу његових реакција
(некоме се жали, разговара са мајком, кука колико му је лоше) видимо његову напетост.
Међутим, покушаји да поправи своје расположење су неуспели. Након тога излази на
улицу и онда се пред нама појављују улични призори (то је својствено урбанистичкој
поезији): градска врева, градска збивања... Улази у кафану где среће колеге песнике. Ту
је приказана кафанска атмосфера. Он размишља о друштвеном уређењу, о ликовној
уметности, о књижевности, о историји, о религији… и упоредно са овим асоцијативним
низом његових мисли може се пратити и његово физичко кретање.

Поред једне наративне нити, песма има чак и драмске моменте, али и изражене
идеолошке претензије и наглашену реторичност.
 Облак је имао и своја нецензурисана издања из 1915. где Мајаковски у
предговору говори о некаква четири поклича (доле ваша љубав, доле ваша уметност,
доле ваша религија...) од којих је остало то противљење и остала је подела на четири
целине. Међутим, те теме нису тако механички раздвојене. У првомд делу доминира
тематика љубави, а после се теме преплићу.

Наслов- облак у панталонама је шира метафора. Дакле, није реч само о томе да
се нечему придаје човеколики облик него се врло типично одређује и пол- реч је о
мушком полу (на шта упућује и показна заменица тај облак, али и панталоне у којима
се облак налази). Облак не само што је нешто узвишено, етерично, безоблично већ
може да буде и олујни облак односно онај који доноси промене, који доноси
револуцију. Битно је уочити да су ово врло смеле метафоре које спајају нешто крајње
апстрактно са нечим крајње конкретним. Многи ову метафору читају као метафору за
човека- да је човек скројен од нечега крајње етеричног, душевно узвишеног,
неопипљивог и тела које оличавају панталоне.

Пролог- можемо говорити о бурном почетку где се одмах види његова

самоувереност. Говори о себи- пун је снаге, виталан… Такође, говори о својој
младости, о свом витализму и о жељи за променом. Већ ту врло бучно позива на
успостављање новог поретка и већ се у прологу успоставља опозиција између ја и ви
(то ви је прилично увредљиво портретисано). Атрибути тог неког ви коме се обраћа су
омршали мозак, пасивност, инфериорност… Он то ви пореди са гојазним лакејем који
је на масној софи. Насупрот том таквом тромом ви себе представља као неког ко је без
и једне седе власи у души односно пре свега је душевно млад. Има 23 године,
инсистира на аутентичном песничком гласу и тврди да је он са оне стране нежности (он
говори о својој љубави, али не о љубави као о нежном осећању) и каже да они љубав
стављају на виолину, а он ће говорити о врло суровом осећању и изврнуће своју
кожурину. Мада, ипак, оставља могућност да и он може да буде нежан као облак у
панталонама.

Први део (доминира љубавна тематика)- тематизује телесну љубав и то

посредством мотива чекања жене која се зове Марија. Ту се види његов иронијски
став према пре свега сентиментализму и према патетичном описивању јада у
претходној љубавној традицији. Ова љубав ни мало није префињена, није нежна, није
узвишена, нема глорификације вољене жене; потпуно супротна оној која се може наћи
у симболистичкој поезији. Овде је представљена једна путена љубав. У једном
тренутку се каже да су жене отрцане као пословице (чудан спој плотског и
спиритуалног при чему више оно што је плотско снижава оно што је спиритуално него
обрнуто). Он љубав пореди и са побожним надахнућем, што није чудно за Мајаковског
јер се код њега често еротска страс доводи у везу са религиозном страшћу. Овде има
један јако упечатљив део где се љубавни пол формулише религијским језиком. Имамо
једну врсту пародирања најзначајни хришћанске молитве Оче наш, јер он речима те
молитве моли за њено тело (ово са молитвом је у четвртом делу, али је ме повукао
контекст).

Други део- ту се смањује фокус на уметност и друштвени поредак. Каже да

пише нихил над свим односно пре свега над уметношћу, али и над другим тековинама
цивилизације. Говори о поезији уопште, о стварању, о песнику и инспирацији (ту каже
да се глупава риба надахнућа копрца тихо и такође говори о жабкречини срца). Јавља
се читав низ необичних метафора и тиме удара на музе, на инспирацију, на
сентименталност. Уводу потпуно нову тематику- тематику улице. Каже да је улица
нема и да треба певати о њој. Каже да песници треба да буду творци пламених химни,
фабрика и лабораторија, да је то оно што је релевантно ( и зато каже: шта се мене тиче
Фауст и у том смислу каже да је сваки ексер у његовој чизми снажнији од маште
Гетеове). Осим Гетеа експлицитно помиње и Хомера и Овидија и свима њима
супротставља свој песнички глас, каже да је он најзлатоустији и да свака његова реч
душу васкрсава.

Трећи део- тематизује углавном религију. У трећем делу лирско ја се налази у

неком кафанском углу где је и исфлекан чаршаф и та нека типична кафанска
атмосфера. Њему се ту привиђа Богородица, а девојка коју воли се зове Марија (то није
случајно). Каже да народ опет не би одабрао да ослободи Христа; каже да је крајње
време да мушкарци одрасту, да не буду више дечаци. И у том неком тренутку нервног
растројства он гледа кроз прозор и ту се јавља опис једног градског пејзажа: ту су
радници, размишља о штрајку, помиње се Бизмарк... ту се назире бунт градских маса и
то је управо оно што он призива, он буквално сваким стихом позива на промене и у том
смислу има стихова који су крајње експлицитни (на пример када каже-вадите шетачи из
џепова руже, потегните бомбом или каменом или када каже да ће понедељнике и
уторнике префарбати крвљу- то је врло реализована метафора о револуцији). У овом
делу се час обраћа грађанима које позива на бунт а час вољеној жени те се ту у највећој
могућој мери види потпуно растројство. Такође, када се обраћа њој онда користи
молбени тон- њу моли, а њима наређује. Она је јача од њега а он се представља као
неко ко је јачи од њих, ко је био првобитни вођа (зато је првобитно наслов и био 13.
Апостол). Он саветује грађане шта треба да раде, говори као пророк, а у једном
тренутку се пореди и са Христом (али је он Христ који је спаситељ радника). Овде се
религијска симболика преплиће не само са еротским него и са политичким, са
друштвеним, са револуционарним. Он представља себе као песника, као спаситеља
народних маса. Иако их предводи он исто тако види да се та гомила њему руга, он каже
да је исмејан. Говори о себи као о претечи револуције, своју окрвављену душу даје као
заставу револуцији и помиње се конкретно Француска буржоаска револуција (односно
овде се помиње Бастиља). Он се Богородици која му се привиђа обраћа као 13.
Апостол, Богородици се обраћа као мајци и са њом нема неки антагонистички однос,
као онај који ће се створити према богу (бог се посматра као бог отац) када ће доћи до
сукоба са њим.

Четврти део- он се крајње дрско обраћа богу. Каже му: слушајте господине
боже или му се обраћа са ти или му каже –брадати. Дакле, врхунац непримереног става
према богу је у том четвртом делу где он моли Марију да му отвори своја врата. Већ је
довољно ласцивно то што он молитвеним дискурсом покушава да доспе до љубавног
чина, већ је ту нека врста религијске профанације присутна (ту он каже- песник сонете
пева, а ја човек сав од меса тело твоје просто молим као хришћани и онда следи Оче
наш). Речима молитве Оче наш он моли за Маријино тело- ту је реч о љубавној
тематици, ту се враћамо на љубав (описан је пун круг јер се јавља и у првом делу).
Приказана је читава палета љубавних осећања: чекања, молитве, завођење, удварање,
бес због одбијања, чежња... Он када се обраћа богу са њим је на ти, љутито му се
обраћа. Мотив вртешке је важан јер се упућује да добро може постати зло, али и
обрнуто и тиме алудира да не постоји апсолутно добро нити апсолутно зло (каже: да
организујемо вртешку на дрвету познања добра и зла/ вртешка као нешто што се стално
врти, нема хијерархијског односа.). Вртешка није бирна само због кружења и круга
него је она и нешто што се доводи у везу са децом- дакле он се тиме игра, то што је био
разлог човековог пада односно изгона из раја сада је предмет дечије игре. Каже и:
свеприсутни, бићеш у орману сваком- овде алудира на то да Бог више нема моћ да
одлучује шта је добро или зло, већ сам човек. Такође, помиње се и Ниче, Мајаковски је
на његовом трагу релативизма- релативно је шта је добро шта је зло. Након свега каже
богу да је мислио да је он нешто божанско а он је –недоучени мајушни богић.

Став лирског ја је изразито бунтован. Неће он само да оспори своје

претходнике који пишу љубавну поезију него оспорава читав вредносни систем који је
до тада био на снази. Руга се свим достигнућима дотадашње европске цивилизације и у
том смислу се помињу све тековине цивилизације (на пример: градови, чувени
европски градови- Ница се издаваја на пример, помињу се књижевници (најоштрији је
према Гетеу), руга се војсковођама (Наполеон)…

Композиција је ужасно фрагментарна али је то оправдано емотивним стањем

лирског субјекта. Реч је о лирском монологу песника који пати, коме се догодило
нешто узнемирујуће.

ПОСВЕТА– теби, Љиљо, посвећена је Љиљи Брик , супрузи Јосипа Брика. У

њу су били заљубљени и Мајаковски и Јакобсон. Има једна слика где су њих тројица и
Љиља и на слици сви гледају у фотоапарат само Мајаковски гледа у њу.

ПОСТМОДЕРНИЗАМ И САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ

BORHES
-Ovde nadjite teorijski deo o postmodernizmu, ja cu vam ispisati ono glavno sto je ona rekla:
u posmodernizmu su vazni citatnost I intertekstualnost, parafraze, parodije. Preteca
postmodernizma je Borhes (ali moze se lagano ubrajati u posmoderniste).
U moderni je bila epistemoloska dominant (a ne u kakvom se svetu to desava), a ovde
ontoloska (gde je granica izmedju fikcije I stvarnosti- sta je sve knjizevno delo)
-Borhes pise fantasticnu knjizevnost (mistifikativnu-eruditnu fantastiku) I ta njegova knj
pociva na svekolikoj knj tradiciji.
-Cesto se koristi mistifikacijom- unosi lazne citate, tipa kaze Dante je rekao nesto sto uopste
nije njegova izjava haha kakav lik
-Pisao je I eseje I poeziju, a ne samo kratke price.
-Opsesivne Borhesove teme su lavirint, ogledalo I autor(stvo)

1. Besmrtnik

-U zaglavlju stoji citat Frensisa Bekona.

-U samom uvodu ide price o Jozefu Kartafilusu iz Smirne koji je priincezi Lusinga prodao
sest knjiga Poupove Ilijade. Jozef, kako saznajemo iz princezine price, bese iznemogao I
zapusten, sivih ociju, sede brade I neodredjenih crta. Znao je dosta jezika. Ubrzo je princeza
od jednog putnika Zevsa doznala da se J.utopio. U poslednjoj knjizi Ilijade nalazi ovaj rukopis
(prica koja sledi)

-Neko krece pripovedanje u 1.l.j. kako su mu muke pocele u vrtu u Tebi, dok je vladao
Dioklecijan.
Dakle, tada, u Tebi on srece jednog izmorenog konjanika koji pada sa konjai upita ga za reku
koja ljude oslobadja smrti.Poticao je sa planine sa druge strane Ganga I kod njih se verovalo
da kada bi covek isao prema zapadu doo kraja sveta, stigao bi do reke cija voda daje
besmrtnost.Takodje je dodao I da se iza nje nalazi Grad Besmrtnika. Taj covek je ubrzo
izdahnuo, ali je ovaj nas pripovedac (jbg, nema ime, ne znam kako dag a nazovem) resio da
pronadje taj grad I tu reku.
-Konzul Flavije dao mu je 200 vojnika za taj poduhvat.
-Potom ide opis mesta I zemalja, krajnje cudnovatih, kroz koje su prosli na putovanju- zemlju
troglodita koji jedu zmije I ne poznaju jezik, zemlju garamanta koji jedu lavove I imaju
zajednicke zene, zemlju augila koji slave Tartara, planinu na kojoj zive satiri…
-Tokom putovanja krecu pobune vojnika I siri se nezadovoljstvo, te ovaj nas junak neke I
ubija. Tada ostali vojnici kuju plan kako njega da ubiju, te on sa nekolicinom vernih vojnika
bezi iz logora, ali njih gubi u pustinji.

II

-Nasao se bacen, zavezanih ruku, u jednu duguljastu rupu u kamenu. Zacuo je zubor potoka, a
sa druge stranese nalazio Grad Besmrtnika. Tu ugleda I troglodite koji “mi ne pomogose ni da
preyivim ni da umrem”.Jednog dana je uspeo da ostrim kamenom oslobodi ruke,a drugog
dana jej ustao. Tek ovde govori shoji ime- Marko Flamenije Rufo, vojni tribun jedne rimske
legije.
-Krenu u Grad; dva-tri coveka su ga pratila.
-Posto nije nasao nacin da udje u Grad, sklonio se u jednu pecinu u kojoj se nalazio bunar, a u
bunaru stepenice koje vode do jedne prostrane odaje sa devetora vrata. Takvi podrumi su se
nadovezivali jedan na drugi.
-Uspeva da udje u Grad. Ugleda razne kupole I stubove- “prva odlika ovog neshvatljivog
spomenika bila je drevnost. Osetih da je on bio tu pre ljudi, pre zemlje”. “Ovaj dvorac je delo
bogova, pomislih tada… Bogovi koji su ovo sagradili su mrtvi… Grad Besmrtnika me je
zastrasio I odbijao…”

“Ovaj grad, pomislih, tako je uzasan da samo njegovo postojanje I trajanje,maker I u srcu
jedne neznane pustinje, utice na proslost I buducnost I na neki nacin deluje na zvezde. Dok
postoji ovaj Grad niko na zemlji nece biti ni hrabar ni srecan. Ne zelim dag a opisujem; haos
raznorodnih reci, telo tigra ili bika, iz kojeg monstruozno izbijaju u mrznji jedno preko
drugog zubi,organi I glave…”

III
-Izasao je iz Grada, vratio se u onu pecinu I tu zatekao onog coveka koji ga je pratio pre
ulaska. Covek je u pesmu crtkarao neke simbole.Krenuse; troglid je isao ispred njega. Rufo
resi dag a nauci neke reci.
-Trogloditova beda ga podsetise na Argusa, psa iz Odiseje.Pokusoa je dag a uci, ali
bezuspesno. Onda je pomislio da Argus (tako ga je nazvao, je l te) I on pripadaju razlicitim
svetovima. Da imaju iste culne utiske, ali da ih Ar.povezuje na razlicit nacin.
-“Tako su umirali dani, a s danima I godine”.
-Jedne veceri Argus je progovorio: “Argus, Odisejev pas. Ovaj pas koji lezi u blatu”. Na
pitanje sta zna o Odiseji rekao je veoma malo, “VALJDA JE PROSLO VEC HILJADU
VEKOVA OD KAKO SAM JE ISPEVAO”. (ono kao šooook)

IV

-“Sve sam tog dana shvatio. Trogloditi su bili besmrtnici; recica pescanih voda bila je reka
koju je trazio konjanik. Sto se tice grada cije je ime stiglo do Ganga, Besmrtnici su ga bili
srusili pre devet vekova. Od znamenja rusevina podigli su, na tom istom mestu, besmisleni
grad kroz koji sam ja prosao”. Save to mu je ispricao Homer. Proveo je jedan vek u gradu
Besmrtnih. “Kada su ga srusili, savetovao je osnivanje drugog grada. To ne treba da nas
iznenadi; znamo da je posle opevanja ilionskog rata, pevao o ratu zaba I miseva. Kao neki bog
koji je stvorio kosmos da bi zatim stvorio haos”.

-“Besmrtnost je uzaludna; osim coveka, sva stvorenja su besmrtna jer ne znaju za smrt”.

-“Među korolarima učenja koje kaže da ne postoji ništa što ne bi imalo svoju protutežu, ima
jedan koji nas je, premda teorijski nebitan, potkraj ili početkom 10. stoljeća naveo da se
raspršimo po cijelome svijetu. On glasi ovako: Postoji rijeka čije vode podaruju besmrtnost;
drugdje vjerojatno postoji druga rijeka čije vode potiru besmrtnost. Broj rijeka nije
beskonačan; besmrtni putnik koji bude obišao svijet okusit će vodu svih rijeka. Odlučili smo
da pronađemo tu rijeku”.

-“Smrt (ili njezino spominjanje) izaziva u ljudima izvještačenost i patetičnost. Oni su dirljivi u
svojoj nestvarnosti; svaki njihov potez može biti posljednji; nema lica koje se ne muti i
razlijeva, kao lice u snovima. Za smrtnike je sve nepovratno i slučajno. Za Besmrtnike,
naprotiv, svaki čin (i svaka misao) odjek je onih što su mu prethodili, bez vidljiva počela, ili
točan nagovještaj onih što će ga u budućnosti vrtoglavo ponavljati. Nema ničega što se ne bi
izgubilo u postojanim zrcalima. Ništa se ne može dogoditi samo jednom, ništa nema draž
prolaznosti. Elegičnost, ozbiljnost, svečanost, Besmrtnicima ništa ne znače. Homer i ja rastali
smo se na vratima Tangera; mislim da se nismo ni oprostili”.

-Govori gde je bio nakon ovoga. “.. a u Aberdinu sam bio 1714. Kada sam se pretplatio na
sest knjiga Poupove Ilijde. Negdje 1729. raspravljao sam o nastanku toga spjeva s nekim
profesorom retorike, koji se, ako me sjećanje ne vara, zvao Giambattista; njegovi argumenti
učinili su mi se nepobitni. Četvrtog listopada 1921, brod “Patna”, kojim sam putovao u
Bombay, morao se usidriti u luci na eritrejskoj obali. Iskrcao sam se. Sjetio sam se onih
davnih jutara, na ovome istome Crvenom moru, kad sam bio rimski tribun i kad su groznica,
čarbine i ljenčarenje kosili vojsku. U blizini luke vidio sam bistru rijeku; okusio sam njezine
vode, iz navike. Dok sam se uspinjao obalom, neko drvo načičkano bodljama ozlijedilo mi je
nadlanicu. Neočekivana bol učinila mi se suviše ljudskom. Obuzet nevjericom, šutke i
razdragano gledao sam predivno stvaranje spore kapi krvi. Opet sam smrtan, pomislio sam,
opet sam kao i svi ljudi. Te noći spavao sam do svanuća”.

-Potom govori kako se nakon godinu dana vratio na ove stranice (valjda na ovu pricu gore
ispisanu) rekavsi da mu se cini da je u nekim delovima price pronasao nesto lazno.
Izvinite na citiranju ovolikog pasusa, ali moram:

“Pripovijest koju sam iznio odiše nestvarnošću, zato što se u njoj isprepleću dogodovštine
dvojice različitih ljudi. U prvom poglavlju, jahač želi saznati naziv rijeke koja oplakuje
tebanske zidine. Flaminije Ruf, koji je gradu prethodno dodao epitet Stodvarni ili
Hekatompylos, kaže da se rijeka zove Egipat. Ni jedna od ovih rečenica ne potječe od njih,
nego od Homera koji u Ilijadi izričito navodi Stodvarnu Tebu, a u Odiseji, na usta Proteja i
Odiseja, Nil uvijek naziva Egiptom. U drugom poglavlju, Rimljanin, napivši se besmrtne
vode, izgovara nekoliko riječi na grčkom jeziku; te riječi su Homerove i mogu se potražiti na
kraju čuvenoga kataloga brodova. Kasnije, u vrtoglavoj palači, spominje “gnušanje, zamalo
grizodušje”; te riječi potječu od Homera koji je stvorio taj užas. Te su me nedosljednosti
zabrinule; neke pak druge, estetske, pomogle su mi da dokučim istinu. Nalaze se u
posljednjem poglavlju; ondje je zapisano da sam se borio na mostu kod Stamforda, da sam u
Bulaqu prepisao putovanja Simbada Moreplovca i da sam se u Aberdeenu pretplatio na
Popeovu englesku Ilijadu. Piše, inter alia: “U Bikaniru i u Češkoj poučavao sam astrologiju.”
Nijedna od tih izjava nije patvorena; bitna je činjenica da sam ih istakao. Prva nekako više
pristaje ratniku, ali se zatim uočava da pripovjedača manje zanima vojevanje, a više ljudske
sudbine. Izjave u nastavku još su zanimljivije. Neki mutni elementami poriv naveo me da ih
zapišem; učinio sam to zato što sam znao da su patetične. One to nisu kad ih izgovori
Rimljanin Flaminije Ruf. One to jesu kad ih izrekne Homer; čudno je kad on, u trinaestom
stoljeću, prepisuje pustolovine Simbada, drugog Odiseja, i kad poslije mnogih stoljeća, u
nekom sjevernjačkom kraljevstvu i na barbarskom jeziku, otkriva obličja svoje Ilijade. A onu
rečenicu gdje se spominje Bikanir očito je napisao neki literat, u želji da se — kao i tvorac
kataloga brodova — izrazi veličajnim riječima.

Kad se bliži kraj, nestaju slike uspomena, ostaju samo riječi. Ne mora čuditi što je vrijeme
ispremiješalo one riječi koje su me nekada predstavljale, s riječima koje su bile simboli
sudbine čovjeka što me stoljećima pratio. Bio sam Homer; uskoro ću biti Nitko, kao Odisej;
uskoro ću biti svi: bit ću mrtav”.

-Potom govori o komentarima koje je izazvalo ovo delo I izmedju ostalog pominje onog
Jozefa s pocetka:
“i, na kraju, o “pripovijesti koja se pripisuje antikvaru Josephu Cartaphilusu”. Upozorava, u
prvom poglavlju, na kratke izvatke iz Plinija (Historia naturalis, V, ; u drugom, na izvatke iz
Thomasa De Quinceya (Writings, III, 439); u trećem, iz Descartesova pisma ambasadoru
Pierreu Chanutu; u četvrtom, iz Bernarda Shawa (Back to Methuselah, V). Po tim uštipcima
ili krađama zaključuje da je cijeli spis apokrifan.

Taj je zaključak, po mome mišljenju, neprihvatljiv. Kad se bliži kraj, pisao je Cartaphilus,
nestaju slike uspomena, ostaju samo riječi. Riječi rasute i krnje riječi, tuđe riječi, bijedni su
milodar što su mu ga udijelili sati i stoljeća.
Ceciliji Ingenieros”

-Sustina: prica sa besmrtnikom koji je sad Homer; tu se javlja pitanje da li je Homer uopste I
postojao, tj. provlaci se cuveno homersko pitanje, jer ulazi u polemiku sa pitanjem autorstva
Ilijade I Odiseje.
Ovde zapravo I prica na temu autorstva, preispituje sa su klasici uopste.
Zanr je antiutopija (a nekako ocekujemo utopiju, tj pri opisu tog grada, a to ne dobijamo)-
opasno je prizeljkivati besmrtnost, jer moze podrazumevati I duboku starost koja nagriza sve.

2. Alef

-Prica pocinje vrelog februarskog jutra kada je umrla Beatrisa Viterbo. Od kada je umrla nije
prosao nijedan 30.april da on nije posetio njenu kucu.
Karlos Denerija je bio njen brat od tetke, I ovaj je na tim vecerama sticao njegovo poverenje.
-Njih dvojica citaju poemu Zemlja koju je napisao Karlos. Protitavsi prrvu strofu analiziraju
je podrobno.
-“Shvatih da se posoa pesnika ne sastoji u pisanju poezije, nego u smislajnju razloga zbog
kojih bi poezija bila dostojna divljenja”. Nasem pripovedacu se ova poema nikako nije
dopala.
-Potom ga Deneri prvi put u zivotu poziva na pice u jedan lokalni bar. Tu mu ponovo cita par
stranica poeme. Rece mu da planira da objavi uvodno pevanje; “on je hteo da memoli da
napisem predgovor za tu pedanterisjku mesavinu”. Medjutim,ovaj ga zamoli da priupita
izvesnog Almara da to ucini. Rece mu d ace to uraditi iako to nijenameravao.
-Krajem oktobra ga jezvao I rekao d ace da mu sruse kucu. “Nije mi bilo tesko da
saucestvujem u njegovoj muci. Kad covek vec napuni 40 godina, svaka promena postaje
odvratni ismbol prolaska vremena”.

“Rekao je da mu je kuca bila neophodna da bi zavrsio pomeu zato sto se u jednom uglu
podruma nalazio Alef. Objasnio mi je da je Alef jedna tacka u prostoru koja sadrzi sve
ostale”. “Alef je moj, on pripada meni, ja sam ga jos kao dete otkrio”. ”Tacka koja obuhvata
sav prostor zemaljske kugle sagledan iz svih uglova”.
Prip. Upita “Ali, nije li podrum mracan?”
“Ako Alef obuhvata sve tacke sveta, u njemu su sva svetla”
Ovaj pomisli da je Karlos lud, alii rece d ace doci da vidi Alef.

-Ovaj nas pripovedac se zove Borhes. Dok je cekao Karlosa u hodniku, prisao je Beatricinoj
slici I rekao: “Draga Beatrisa, nepovratna Beatrisa, to sam ja, Borhes”.

-Karlos mu objasanjava kako mora da se namesti ne bi li ga video- da legne na bok itd I kaze
da ako ga ovaj en ugleda to svakako ne urusava njegovoo svedocanstvo o postojanju Alefa.

-Borhes se nalazi u podrumu, Karlos ga je ostavio samog I ovome se u glavi vrte misli o
Karlosovom ludilu I o tome kako ce ga ovaj verovatno ubiti kako bi sakrio shoji ludilo od
sebe I drugih. Ali, “zatvorih oci, a zatim ih otvorih. Ugledah Alefa”.

“U tom divovskom trenutku vidio sam milijune ugodnih ili grozomornih čina: nijedan me nije
osupnuo više od činjenice da su svi okupljeni u istoj točki, da se ne preklapaju i ne stapaju.
Ono što su mi oči ugledale bilo je istovremeno; ono što budem zapisao bit će sukcesivno, jer
je takva narav jezika. Evo što sam uspio zapamtiti.

U donjem dijelu stube, s desne strane, vidio sam kuglicu koja se prelijevala u svim bojama i
gotovo se nepodnošljivo ljeskala. Isprva sam pomislio da se okreće; potom sam dokučio da je
to gibanje opsjena koju stvaraju vrtoglavi prizori u njoj. Promjer Alepha mogao je iznositi
dva-tri centimetra, ali je u toj kuglici bio sadržan svemir, u naravnoj veličini. Svaka je stvar
(uzmimo, zrcalo) bila beskonačan broj stvari, zato što sam je bjelodano vidio iz svih točaka
univerzuma. Vidio sam napučeno more, vidio sam svitanje i predvečerje, vidio sam mnoštva
ljudi u našoj Americi, vidio sam srebrnastu paučinu u središtu crne piramide, vidio sam
nebrojene i bliske oči kako se ogledaju u meni kao u zrcalu, vidio sam sva zrcala na ovome
planetu i ni u jednome svoj odraz, vidio sam u stražnjem dvorištu u Ulici Soler one iste
pločice što sam ih prije trideset godina vidio u ulaznom trijemu jedne kuće u Fray Bentosu,
vidio sam grozdove, snijeg, duhan, rudne žile, vodenu paru, vidio sam ispupčene ekvatorijalne
pustinje i svako zrnce pijeska u njima, vidio sam u Invernessu ženu koju nikad neću
zaboraviti, vidio sam zanosne vlasi, uznosito tijelo, vidio sam rak na sisi, vidio sam krug
osušene zemlje na pločniku gdje je nekoć bilo stablo, vidio sam jedan ljetnikovac u
Adroguéu, primjerak prvog engleskog prijevoda Plinija što ga je načinio Philemon Holland,
vidio sam istodobno svako slovo na svakoj stranici (u djetinjstvu sam se čudio kako se slova u
zatvorenoj knjizi ne izmiješaju i izgube u toku noći), vidio sam noć i tadašnji dan, vidio sam
zalazak sunca u Querétaru što je odražavao boju jedne ruže u Bengalu, vidio sam svoju
praznu spavaonicu, vidio sam u kabinetu u Alkmaaru globus među zrcalima koja ga
beskonačno umnažaju, vidio sam konje uzvijorene grive na žalu Kaspijskog mora u svitanje,
vidio sam nježne kosti jedne ruke, vidio sam kako preživjeli borci iz neke bitke šalju
razglednice, vidio sam u izlogu iz Mirzapura španjolske igraće karte, vidio sam iskošene sjene
paprati na tlu jednog staklenika, vidio sam tigrove, motorne klipove, bizone, morsku bibavicu
i vojske, vidio sam sve mrave na ovome svijetu, vidio sam perzijski astrolab, vidio sam u
ladici pisaćeg stola (i protrnuo vidjevši rukopis) raskalašna, nevjerojatna, neporeciva pisma
što ih je Beatriz slala Carlosu Argentinu, vidio sam omiljeni spomenik u Chacariti, vidio sam
užasne ostatke nekoć predivne Beatriz Viterbo, vidio sam kolanje svoje tamne krvi, vidio sam
mehanizam ljubavi i mijenu smrti, vidio sam Aleph, sa svih strana, vidio sam u Alephu
Zemlju, i na Zemlji opet Aleph, i u Alephu Zemlju, vidio sam svoje lice i svoju utrobu, vidio
sam tvoje lice, spopala me vrtoglavica i briznuo sam u plač, jer su moje oči vidjele onaj
skroviti i hipotetički objekt čijim nazivom ljudi barataju, premda ga ni jedan čovjek nije vidio:
nedokučivi svemir.”

-Potom prepricava sta se zaista dogodilo: Karlos je dobio nagradu knjizevnosti; Borhesova
knjiga nije dobila nijedan glas.
Govori kako misli daje taj Alef lazan I obrazlaze.
Zavrsava pitanjem: “Postoji li taj Aleph u srži kamena? Jesam li ga vidio kad sam sve vidio i
zatim ga zaboravio? Naš je duh podložan zaboravu; i ja sam iskrivljujem i gubim, zbog
tragične erozije godina, crte na Beatrizinu licu.”

-Alef je tacka koja sadrzi sve ostale tacke.

-On ovde stupa u vezu sa jevrejskom tradicijom, jer je alef prvo slovo hebrejskog alfabeta.
-Tema je autorstvo (jedna od njegovih cestih tema inace u ovim pricicama).
-Uocava se dijalog sa Danteom , jer:
Daneri- Dan za Dante, eri za Alegijeri (spojio je prva tri slova Danteovog imena I poslednja
tri njegovog prezimena).
Beatrisa- Beatrice
Alef je u podrumu (veza sa podzemnim svetom)
Kod Dantea imamo Vergilija koji je epski pesnik, a ovde imamo Danerija koji isto pise ep (a I
obojica su italijanskog porekla)
Borhes-Dante (obojica zaljubljeni u umrlu dragu)
Estela- znaci zvezda, a sva tri Danteova poglavlja Bozanstvene komedije se zavrsava recju
zvezda.
E, sad, recimo Daneri ima poriv ka totalitetu, a I Dante je hteo da obuhvati citav svet/zivot
(pakao, cistiliste I raj)
Jos jedna paralela sa Danteom: Beatrice mu je vodic u raju, a ovde se Beatrise preziva
Viterbo, a to ime se javlja kod Dantea u paklu kao ime grada I to 2 puta, te se to moze shvatiti
kao negativna konotacija. (kao da je Beatrisa ujedno I lepa I opasna)
-Alef ovde olicava kao neku muzu.
-Daneri je kao neka parodija nadobudnog pisca.
-Zanimljivo je sto on kasnije zaboravlja sve sto je video u tom Alefu.
-On ovde kao da provlaci pitanje koja je umetnost autenticna, koji je Alef pravi.
-On je u jednom trenutku video sve u jednoj tacki I on to pripoveda pomocu kataloga (jedna
od najstarijih epskih tehnika, javlja se I u Bibliji I kod Homera)
-Ova pripovetka je svojevrstan palimpsest- tekst napisan preko drugog teksta, ali koji ga ne
skriva potpuno, vec dozvoljava da se on nasluti. Ispod tekstova ove price se razaznaju konture
Bozanstvene komedije (to je ono gore sto sam vam navodila)
Inace ovaj pojam ima vise znacenja:
1. U paleografiji oznacava rukopis napisan preko prethodno obrisanog teksta
2. U teoriji intertekstualnosti ima drugacije znacenje. Zenet razvija analogiju izmedju
tradicionalne upotrebe pojma palimpsest I hipertekstualnosti(to je delo pisano na temelju
nekog drugog dela, recimo to je kod Borhesa Asterionov dom- pisan je na temelju mita). Po
Zenetu je p. zapravo svaki oblik u kojem se smisao jednog teksta izvodi iz nekog prethodnog
(kao u ovoj Borhesovoj prici)
Takodje, kod Borhesa se u ovoj prici intertekstualnost (tekst koji je preobrazen nekim drugim
tekstom) ostvaruje kroz palimpsest u ovoj prici (logicno).

3. Asterionov dom

-Asterion zivi u jednomneobicnoj kuci, takve nema na celoj zemaljskoj kugli. U toj kuci nema
namestaja I nema nijedne brave na vratima. Ski njeni delovi ponavljau se vise puta. Kuca je
velika kaosvemir, “bolje recno, ona jeste svemir”.

“Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može da saopšti drugim
ljudima; kao onaj filozof i ja smatram da se veštinom pisanja ništa ne može preneti. Za
dosadne i proste sitnice nema mesta u mome duhu, koji je predodređen za velike stvari. Ja
nikad nisam zapamtio razliku između dva slova. Neko plemenito nestrpljenje nije mi dalo da
naučim da čitam. Ponekad zažalim, jer noći i dani su dugi.”

“Naravno, meni zabave ne nedostaju. Sličan ovnu koji se sprema da nasrne, ja jurim po
kamenim hodnicima sve dok se ne srušim, ošamućen. Krijem se u senci čatrnje ili na
zavijutku nekog hodnika i zamišljam da me gone. Padao sam sa ravnih krovova i dizao se sav
krvav. Često se igram praveći se da sam zaspao, zatvorim oči i duboko dišem. (Neki put
stvarno zaspim, neki put boja dana se promenila kad otvorim oči.) Ali od svih igara najviše
volim igru drugog Asteriona. Pravim se da mi on dolazi u posetu, a ja mu pokazujem kuću. S
velikim poštovanjem kažem mu: Sada se vraćamo na ono isto mesto na kome se ukrštaju
hodnici, ili: Sada ulazimo u drugo dvorište ili: Znao sam da će ti se taj odved dopasti, ili Da
vidiš čatrnju sa peskom, ili: Videćeš kako se podzemna galerija račva. Neki put ja pogrešim i
obojica se slatko smejemo”

“Nisam samo izmislio te igre; razmišljao sam i o kući. Svi delovi kuće ponavljaju se mnogo
puta, svako mesto je drugo mesto. Nema jedne čatrnje, jednog dvorišta, jednog pojila, jednih
jasala; ima četrnaest (bezbroj) jasala, pojila, dvorišta, čatrnja. Kuća je po meri sveta, tačnije:
ona je svet. Ipak, kada mi dosade dvorišta s čatrnjom i prašnjave galerije od sivog kamena, ja
izađem na ulicu i posmatram hram Dvostruke sekire i more. To nisam shvatio sve dok mi
noćna vizija nije otkrila da mora i hramova ima takođe četrnaest (bezbroj). Sve stvari postoje
više puta, četrnaest puta, ali dve stvari na svetu izgleda postoje samo jednom: gore, mutno
sunce; dole, Asterion. Možda sam ja stvorio zvezde i sunce i ogromnu kuću, ali se toga ne
sećam.”

“Svakih devet godina u kuću ulazi devet ljudi da bih ih ja oslobodio svakog zla. Čujem
njihove glasove u dnu kamenih hodnika i veselo trčim da ih potražim. Ceremonija traje
nekoliko minuta. Jedan za drugim padaju, a ja ne okrvavim ruke. Ostaju tamo gde su pali.
Njihovi leševi pomažu mi da razlikujem hodnike. Ne znam ko su, ali znam da je jedan od
njih, u samrtnom času, prorekao da će jednom doći moj spasitelj. Od tog vremena samoća mi
ne zadaje bol, jer znam da moj spasitelj postojii da će se jednom dići iz prašine. Kad bih
mogao čuti sve šumove ovoga sveta, razaznao bih njegove korake. Voleo bih da me odvede
na neko mesto gde ima manje hodnika i manje vrata. Kakav će biti moj spastelj? pitam se.
Hoće li biti bik ili čovek? Možda će biti bik sa ljudskim likom? Ili će biti kao ja?

Jutarnje sunce blistalo je na bronzanom maču. Na njemu nije bilo tragova krvi.

„Hoćeš li mi verovati, Arijadna?“ – reče Tezej. „Minotaur se gotovo nije branio.“

PREEDIIVNOOO
-Elem, ovde se javlja jedna nelogicnost: on ovde u potpunosti izokrece mit o Tezeju, izokrece
taj mitski predlozak. Ovde je sredisnja tacka Minotaur, a ne Tezej.
-Pripoveda u 1.l.j.
-Postavlja se pitanje ko su heroji, a ko zrtve (ovo je ona rekla na casu, ja sam protumacila to
kao da je ovde mit ispsan u korist Minotaura. Nije prikazan kao nakaza, nije apsolutno
negativno okarakterisan, vec je on ovde taj koji je zrtva)
-Ovde se javlja hipertekstualnost (delo pisano na temelju nekog drugog dela)

4.Parabola o Servantesu I Kihotu

-Stari kraljev vojnik potrazio je utehu u Ariostovim prostorima, u mesecevoj dolini gde
protice vremem traceci snove. On je izmislio jednog lakovernog coveka koji je, ushicen
citanjem o cudima posao u potragu za junackim podvizima.
Izgubivsi bitku sa stvarnoscu Don Kihot je umro u svom rodnom mestu 1614. Servantes ga je
nadziveo malo.
-Cela zbirka je sukob 2 sveta: nestvarnog sveta viteskih romana I prozaicne spanske
svakodnevice XVII veka.
-“Pocetak I kraj knjizevnosti se susrecu u mitu”
 5. Borhes I ja

-“Save ono sto se dogodi dogodi se onom drugom Borhesu”.

-Nabraja sta sve on voli, te potom kaze “Onaj drugi voli iste stvari, ali to ispoljava na tako tast
nacin kao neki glumac. Preterao bih kada bih rekao da se nalazimo u neprijateljstvu: ja zivim,
predajem se zivotu da bi Borhes mogao stvarati dela koja me opravdavaju pred svetom”
“Sto se ostalog tice, meni je sudjeno da se zauvek izgubim da bi samo neki trenutak mene
preziveo u onom drugom” <3
“Ne znam koji od nas dvojice je napisao ovaj zapis“.

-I ovde nam se pokrece pitanje autorstva I tematika identiteta. Stvaralacki osvrt Borhesa na
samog sebe.
-Javlja se podvojenost. U kojoj meri autor stvara delo, a u kojoj meri delo stvara autora., I
uopste pitanje u kojoj meri njegovo delo pripada njemu samom, a u kojoj celoj knjizevnoj
tradiciji.

6. Pjer Menar, pisac Don Kihota

-Ja ovu pricu nide nisam uspela da nadjem, tako da vam pisem ono sa casa samo. Izviniiitee!!!
-Borhes ovde zapravo iznova price Don Kihota u 20. veku(ali samo 3 poglavlja).
-Ovde kao autora navodi tog Pjera Menara.
-Ovde Borhes nije cak ni ironican. I ovde je glavna tema autorstvo, a to je vazno za
postmodernizam. On ovde pravi parodiju, I izvrce viziju o autorstvu. Recimo, u romantizmu
je autor genijalni pojedinac, tamo je isto vazna veza autora I folklore. E, a ovde Borhes to
nekako sve izvrce.
On ovde kao da provlaci poruku da ukoliko se promeni vreme nastanka I autor- ceo delo se
menja, jer delo nije samo suvi tekst, ono je sire od toga.
Vazne su I namere sa kojima se pise delo: Servantes Don Kihota pise kao parodiu viteskih
romana, a nemara P.Menara nije da parodira te romane, vec zeli da stupi u dijalog sa
Servantesom.
-Borhes ovde iznova pise one delove D.K. u kojima se pominje autorstvo.
-Borhes uvodi vaznost citalacke publike.

-Izvinite na ovolikim citatima, ali predivno pise I lakse je sa citatima nego sa mojom
parafrazom, jer ima zakukuljenih delova.

BULGAKOV

-Ona ovo nije predavala, tako da vam je sve ovo sada moja analiza, ali sam uzela I jednu
skriptu I vadila nesto I iz nje, mada nije nesto opsirna (ono sto je iz nje vam je naznaceno).
Nisam imala nista od pomocne literature, pa sam morala ovako

-Kompozicija: ovaj roman se sastoji iz dva dela/knjige, koje su podeljene na poglavlja. Ono
po cemu je ovo delo specificno je sto je ovo roman u romanu. U okviru dela imamo 2
fabularna toka, tj. imamo desavanja iz sadasnjosti (da tako grubo kazem) o kojima se
pripoveda, a sa druge strane ovde nam je predocen Majstorev roman o Pontiju Pilatu.
Zanimljivo je sto se u jednom trenutku ova dva toka radnje spajaju, te recimo u jednom
poglavlju razgovaraju Voland I Levij Matej (lik Majstorovog romana). Pri kraju, nakon
Majstorove smrti on susrece Ponija Pilata I tu mu razresava sudbinu (posto mu je roman
nedovrsen) I kaze: Slobodan si!
-Ono sto sam recimo ja uocila je da cesto neko poglavlje pocinje istom recenicom kojom se
prethodno zavrsava (ne svako, to nije pravilo!!!)
Prvi fabularni tok prati desavanja u Moskvi u trenutku kada nju posecuje satana sa svojom
svitom (Voland, Behemot, Korovjov, Azazel, vestica Hela itd), a drugi je, kao sto sam vec
rekla, nedovrsena prica o Pontiju Pilatu.
-Mozda mozemo reci da je ovde kod Bulgakova sudbina jednog romana tema samog romana.

-Roman se sastoji iz 4 fabularna niza:

Dogadjaji vezani za pesnika Ivana (Bezdomnog)
Dogadjaji vezani za Volanda I njegovu druzinu
Dogadjaji vezani za MiM
Majstorev roman o Isusu I Pontiju Pilatu (ovo je samostalni fabularni tok, a ova prva tri dakle
cine jedan zaseban)

-Prvi fabularni tok je smesten u Moskvu, u savremeno vreme (ne znam tacan vek haha), a
drugi je smesten u Jerusalim u vreme Hristovog raspeca. Glavnu sponu izmedju ova dva toka
cini sam Majstor, jer je on tvorac romana, a ujedno je I stupio u vezu sa svim glavnim
likovima.

-Ovo je sad iz neke skripte, tako da.. pazljivo sa ovim: “Zbog toga sto nije jasno ko pripoveda
pricu o Pilatu I zbog toga sto je ona data u odlomcima, ovaj roman u romanu narusava
konvencije uklapanja u opsti fabularni tok. Medjutim, njegovi odlomci imaju vlastitu logiku
pripovedanja. Takodje, veze izmedju pojedinih delova romana ne mogu se fiksirati u jednoj
dimenziji, npr. uzajamnog objasnjavanja ili prostorno-vremenskih odnosa. Majstorev roman
je glavna veza izmedju svih tih tokova.”

-Opet skripta: “Jedan od osnovnih postupaka kojima se Bulgakov sluzi je postupak obrtanja.
Legendarna prica o Isusu postuje realisticku motivaciju, dok se realisticka prica iz moskovske
svakodnevice ne postuje, ispricana je skoro fantasticno…
U vezi sa tim je I raslojavanje istine, kao vazan knj postupak koji u realistickom romanu ne
moze postojati. Postupak obrtanja ima I dimenziju koju su ruski formalisti nazvali
ogoljavanje knjizevnog postupka, koje se u romanu ostvaruje kao realizacija metafore:
kolokvijalno se kaze “djavo te odneo”, a ovde djavo stvarno odnosi ljude. Ovakvi postupci
imaju dvostruk smisao: razaraju ideju cvrstog oslonca pripovedanja I oslanjaju se na
odredjenu jezicku dimenziju. Obrtanje I ogoljavanje cesto je praceno ironijom I humorom.
U pripovedackom postupku Bulgakov koristi simultanost- istovremeno prikazivanje
dogadjaja, junaka ili predela koji su vremenski ili prostorno udaljeni.
Javlaju se dve vremenske ravni: 33. godina I 1933. (aha, evo godine!), a iako je vremenski
raspon veliki nema znacajnijih promena. To Bulgakov pokazuje ponavljanjem istih situacija:
Judina izdaja za 30 srebrenjaka- scena sa novcem u Varijeteu, zega u Judeji- zega u Moskvi.
Ono sto je jos zanimljivo je to da su Jerusalim I Moskva na istoj geografskoj sirini.”
“Mehanizam tajne se odvija u nekoliko koncetricnih krugova: Voland u roman unosi tajnu,
Majstor ima ulogu u procesu otkrivanja tajne, zatim postoji krug Margarete I njene tajne
akcije (kao vestica) I krug tajne oko Bezdomnog.”

-Glavne teme I pitanja koja se pokrecu: sudbina umetnika, ljubav (MiM), prisustvo zla u
svetu, odnos Boga I djavola, prikaz drustva itd.
-Veoma vazna je I intertekstualnost u ovom delu. Vec na prvoj stranici se javlja citat iz
Geteovog Fausta: “deo sam one snage koja vecito zeli da tvori zlo, a uvek dobro sazda”.
Javlja se lik satane koji iskusava I iscikava ljude. Javlja se lik Margarete u oba dela, ali je kod
Getea ona u potpunosti protiv Mefista, dok ovde to nije slucaj.

Kod Getea imamo Valpurginu noc, a ovde se javlja Veliki bal kod satane (obe su u noci
punog meseca). I u jednoj I u drugoj se javlja mnostvo vestica I carobnjaka koji uzivaju u
picu, hedonizmu itd. Kod Getea se Margareta tu pojavljuje samo kao Faustovo prividjenje,
samo kao plod njegove maste, a ovde se Margareta javlja kao kraljica bala.
-Intertekstualnost uvidjamo I u preplitanju radnje sa pricom iz Biblije I jevandjelja.
-Dijalog izmedju Isusa I Pilata inspirisan je Legendom o Velikom inkvizitoru iz Brace
Karamazovih.
-Uticaj Gogoljeve proze (ovo pise u skripti, ja ne znam kako ☹ ) (i direktna veza sa
Gogoljem, jer je I Gogolj spalio drugi deo Mrtvih dusa)
-Jedno poglavlje nosi naslov koji je aluzija na Anu Karenjinu

-Sa jednog sajta: Nemamo posla sa još jednom obradom faustovskog motiva, jer nema
ugovora. Neke aluzije na "Fausta" čak kao da imaju funkciju da nas zavaraju i navedu na
pograšan trag. (Margariti je odbojan Alojzije Mogarič, kao što je Gretici u "Faustu" bio
odbojan Satana. Dok čitamo o ovome još ne znamo ko je Mogarič i, zbog načina na koji
majstor govori o njemu, imamo utisak da u njemu ima nečeg demonskog, međutim ispostavlja
se da je u pitanju najobičniji čovek i to, naravno, prevarant.) Nema ni prologa na nebu, nigde
se ne susteću Bog i Satana, niti pak Satana i Isus, premda su obojica protagonisti u ovom
romanu. Drukčiji je njihov odnos. Obojica su deo večnog poretka u kome usklađeno deluju,
samo imaju različite "nadležnosti", kako je to pri kraju romana formulisao Voland (Satana
lično). Isus prebiva u svetlosti; sa druge strane, požurili bismo kada bismo ustvrdili da đavo
prebiva u tami (mada i dalje nosi atribut princa tame) - izgleda da je on nadležan i za Zemlju,
čiju sliku dočarava Volandov globus. Pri tom Satanino delovanje nikako nije uzrok zla u
svetu. Pre će biti da je njegova glavna misija da održava ravnotežu između dobra i zla i da se
pobrine za ispunjenje poznatog teološkog aksioma da posledice zla trpe upravo oni koji to zlo
i čine. Zato nikakvo zlo neće zadesiti Margaritu, bez obzira na to što sa đavolom ima neku
vrstu dogovora. Nju ne mogu da ukaljaju hiljade kužnih poljubaca obešenih zlotvora po
golom telu. Ona je suštinski plemenita, čak hristolika figura. Njoj je dato da prašta (upečatljivi
primeri - oslobađa Fridu prokletstva, rizikujući da ne dobije drugu priliku da poželi nešto. Ne
želi ni da Latunski - jedan od književnih kritičara koji su uništili majstora i koga ona svim
bićem mrzi, toliko da mu je demolirala stan kad je postala veštica - bude ubijen, iako joj je to
ponuđeno...)

-Likovi

-Ljudi u romanu se mogu podeliti na ljude svakodnevice I na fantasticne, neka nadzemaljska

bica (poput satane I behemota). MiM zive I u realnom I u nekom “zacaranom svetu”.

-Majstor je optuzen da zavodi narod, te se tu javlja analogija sa Isusom. On je prilicno

pasivan junak, ne dela, stalno govori Margareti da ide od njega, jer on ne moze da joj
obezbedi ono sto ona zasluzuje. Margareta je ta koja ga pokrece, koja gat era da stvara, ona
koja bozava njegov roman I kaze kako je sav njen zivot u tom romanu. Ona mu I daje
nadimak Majstor.
I naravno, tu jos kazete da je on napisao roman o Pontiju Pilatu (toliko sam ga pominjala da
me vise smara da naznacavam taj segment, al aj) I da je na kraju isti taj roman spalio, jer su ga
optuzili da zavodi narod, te zavrsio u ludnici gde upoznaje Bezdomnog.
Zanimljivo je sto se, koliko ja znam (a 99posto je tako), njegovo ime apsolutno nigde ne
pominje.

-Margareta je otelotvorenje osobe koja je kadra da ucini sve za ljubav, koja je spoznala
pravu iskru I spremna je I zivot da da za nju. Zbog Majstora je postala cak I vestica, bila
kraljica na Volandovom balu, I sa njim je otisla I u smrt.
Njihova ljubav je krajnje cista I nevina, neuprljana. Opisana je krajnje bajkovito (kaze se da
su se zavoleli maltene na prvi pogled- “Pogledala me je zacudjeno, a ja sam najednom, I to
potpuno neocekivano, shvatio da sam celoga zivota voleo upravo tu zenu.”)
Prvi Margaretin opis dobijamo iz Majstoreve perspektive kada je opisuje Ivanu: “I osvojila
me je ne toliko njena lepota, koliko neobicna, nevidjena dotle usamljenost u njenim ocima”.
“Ljubav se pojavila pred nama kao sto ispod zemlje iskace ubica u ulicici I oborila nas oboje.”
Ona je kod njega pocela da dolazi svakodnevno, a on ju je iscekivao vec od samog jutra.
“Ona je govorila da je u tom romanu(Majstorevom) njen zivot”

-Ivanov lik: Ivan Bezdomni je neznalica i pozer, sasvim netalentovan, ali poslušan pesnik
koji piše ono što se od njega očekuje. Interesantno je da baš ovaj lik do kraja romana
doživljava razvoj i transformaciju koja je sasvim pozitivna ( na kraju on vise puta ponavlja da
su mu stihovi losi I da vise nece pisati), iako je sve promene inicirao susret sa nečisto silom.
Radi se o tome da je u njemu bilo potencijala, bio je mladić spreman da uči i da se menja i
nije ogrezao u pokvarenosti kao što je bio slučaj kod drugih moskovskih literata. Njegov
slučaj uvodi i elemente obrazovnog romana u Bulgakovljevo delo. Ivan ima dva učitelja - prvi
je Mihail Berlioz kome je na početku romana otkinuta glava, koji ga je usmeravao ka pisanju
socijalistički podobne poezije; drugi je sam majstor, sa kojim se susreće u ludnici, koji ga je
naveo da prizna da njegova sopstvena poezija nema nikakvu vrednost i da treba da se okane
pisanja. Na kraju romana, Ivan je cenjeni doktor nauka.
On uopste nije glavni lik u smislu da je pokretac radnje I da se ceo zamajac vrti oko njega, ali
ga mozemo zasigurno smatrati jednim od glavnih likova jer je on glavna spona izmedju 2
sveta I izmedju vecine likova.

-Ovo je sa nekom sajta, ali mi se veoma dopada:

Apologija Hrista
Apologija Hrista u romanu "Majstor i Margarita", tačnije unutar romana o Pilatu, vezana je za
pitanja o ljudskoj prirodi i oslanja se na ideju i priču već poznatu u ruskoj i svetskoj
književnosti. Radi se o još jednoj umetnutoj priči - junak romana "Braća Karamazovi"
Fjodora Dostojevskog, Ivan Karamazov, zamislio je poemu pod imenom "Veliki Inkvizitor".
Kod Dostojevskog, Hrist dolazi da poseti katoličku Sevilju u doba najžešće tiranije španske
Inkvizicije (paralela: kod Bulgakova, Satana posećuje ateističku Moskvu). Mase prepoznaju
mesiju, polaze za njim, a zatim ga se, pod uticajem vlasti, iznova odriču i on biva pogubljen
po drugi put.
Razlog za oba pogubljenja leži u tome što je, prema mišljenju koje možemo naći u delima
Dostojevskog i Bulgakova, Isus Hrist verovao u ljude više nego što su oni verovali u njega,
što je idealizovao ljudski rod i time mu postavio previsoke zahteve - da bude u stanju da se
odrekne svega zarad slobode. Problem je u tome što ljudima sloboda, kao i odgovornost koju
ona nosi, predstavlja u stvari ogroman teret. Ljudi više vole da im neko postavi pravila po
kojima treba da žive, pa da budu nagrađeni za poslušnost. Njima dominiraju sitni interesi,
pohlepni su, poročni i slabi. Bulgakov u romanu "Majstor i Margarita" stavlja akcenat na
kosmički potencijal tih klica zla koje se nalaze u običnim ljudima, koje Ješua - Isus, uprkos
svemu, i dalje zove "dobrim ljudima".
Zlo je ipak u čoveku. Đavo tu nije ništa kriv.

-Volandova svita:
Macak Behemot, Azazel, Korovjov, Hela (“brza, hitra, pametna I nema usluge koju ne bi
mogla da vam ucini.”)

-Sa nekon sajta, odlicno je: Voland nije tip nečastivog koji navodi nedužne na greh, da bi
potom usledila kazna. (Neprihvatljivim možemo smatrati i mišljenje L. A. Levine da
vladavinom zla na zemlji Voland pokušava da utemelji neslobodu čoveka.) On dolazi sa
svojom pratnjom (Korovjovim, Azazelom, Behemotom, Helom) u Moskvu, uzimajući,
između ostalog, ulogu eksperimentatora koji proverava i potvrđuje da među ljudima nema
etičkog napretka. Humanizacija đavola na predstavlja estetizaciju zla, kako je Bulgakovu
zamerano povodom prvog izdanja romana, već su težište i izvor zla pomereni sa đavola na
čoveka; svakodnevica postaje vilajet tame. U moskovskom društvu vlada duh
potkupljivosti, doušništva, servilnosti i povinovanja restriktivnim merama vladajućeg
kodeksa. Individualnost je zaglušena glasom mase, a u sveopštoj bezličnosti jedini dokaz
postojanja ličnosti su formalne potvrde, tj. dokumenta. Do neobičnih događanja dolazi i pre
Volandovog dolaska (npr. stanari volšebno nestaju iz stana br. 50 u Sadovoj ulici), jer je, i
bez učešća đavola, svakodnevica dovoljno neverovatna u svojoj moralnoj nakaznosti.
Prizemljenje mračnih sila u svet svakodnevice susrećemo kod ranog Gogolja (jednog od
Bulgakovljevih književnih uzora), u pripovetkama zbirke Večeri u seocetu kraj
Dikanjke one su čoveku potpuno prihvatljive, čak ravnopravne, shvaćene kao sastavni deo
tekuće stvarnosti. Bulgakov prikazuje sredinu koja ne podrazumeva i ne prihvata postojanje
đavola kao ni boga, vodeći se geslom to je nemoguće pred svim što izmiče racionalnom
objašnjenju, a pritom neprestano, načinom svog funkcionisanja, dokazuje sopstvenu
apsurdnost.
Konfrontacija Satane sa izdancima takvog društva odvija se već u prvom poglavlju romana,
u susretu sa Mihailom Aleksandrovičem Berliozom, uvaženim predstavnikom moskovskog
književnog udruženja, i mladim pesnikom Ivanom Bezdomnim. Berlioz je oličenje epohe u
kojoj vlada produkcija poručene književnosti, u duhu revolucionarnih ideja u zamenu za
privilegije, zastupnik materijalističkih i ateističkih stavova svog doba i sredine. Njegova
sudbina će poslužiti upravo kao sredstvo za pobijanje tih stavova, tj. dokaz za postojanje
sila koje izmiču racionalnim okvirima i krutim granicama empirijske stvarnosti.  Ko to
upravlja životom ljudskim i uopšte čitavim poretkom na zemlji? – svevremeno je pitanje
koje Voland upućuje svojim sagovornicima. Pogibija Berliozova uslediće kao negacija ideje
da, usled nepostojanja boga i đavola, čovek sam upravlja. Iznevši dokaz superiornosti
transcendentne volje nad ljudskim planovima, Voland na pokušava da svom, demonskom,
načelu da primat u odnosu na sile svetlosti, kao što bi bio slučaj sa satanom koji poseduje
više tradicionalnih crta palih i svrgnutih anđela. Naoko iznenadna smrt poslužila je đavolu
kao primer delovanja viših sila na čovekov život i trenutak njegovog okončanja, što je u
podudarnosti sa rečima koje Ješua iz Majstorovog romana, okrivljen zbog uvrede vlasti,
upućuje svom sudiji Pilatu: …priznaj da konac može da preseče samo onaj koji je život o
njega i okačio. Dakle, i Voland i Ješua izražavaju stav o postojanju više volje koja
determiniše čas smrti.

U razgovoru Berlioza i Bezdomnog, učitelj daje uputstva učeniku o pisanju poručene

antireligiozne poeme, ističući da osnovni stav mladog pesnika mora biti da Isus kao ličnost
nikada nije postojao. Satana, međutim, propoveda njegovo postojanje – Volandovo
svedočenje o susretu Ješue i Pilata otvara se sugestijom: Imajte na umu da je Isus postojao,
uz komentar da nikakvi dokazi za to nisu potrebni. A svega nekoliko trenutaka pred
Berliozovu pogibiju reći će: Ali molim vas na rastanku poverujte makar da đavo postoji! Ne
tražim od vas ništa više! Imajte na umu da za to postoji sedmi dokaz, i to najsigurniji!  A on
će vam sada biti podnesen!  Dokazavši sopstveno postojanje, a prethodno ističući svoju
ulogu pouzdanog svedoka jerusalimskih događaja, Voland time objavljuje i potvrdu njihove
istinitosti.

U tradicionalnoj književnoj misli sunce i mesec javljaju se kao simboli božanskog i

demonskog; u folklornoj i hrišćanskoj tradiciji bog poseduje svetlonosnu, sunčanu prirodu,
kao i Isus Hrist, anđeli i sveci, dok demonske sile nose atribut tame. I kod Bulgakova se
simboli dva nebeska svetila donekle javljaju u takvom određenju; sunčeva svetlost je
obeležje Ješuinog carstva, a mesečina, kao najpogodniji ambijent za delovanje đavolske
družine, vezuje se za Volanda. U zavisnosti od konteksta, ovi simboli u romanu dobijaju
veći broj različitih, često i oprečnih, značenja: npr. mesečeva svetlost, u vezi sa likovima
Pontija Pilata, Majstora, Ivana Bezdomnog, označava nemir, strah, ali i spokoj, oslobođenje.
U kontekstu lika Kneza Tmine lunarna simbolika delom ostaje verna predstavi o
pokroviteljstvu meseca nad magijskim delovanjem demonskog sveta. Volandov dolazak u
Moskvu praćen je slikom zalaska sunca i nadolazećeg sumraka; zatim pojavom punog
meseca: Nebo nad Moskvom kao da je izbledelo, i sasvim jasno se u visini video pun mesec,
ali još ne zlatan, već beo. Kasnije, u času smrti, poslednje što Berlioz vidi je pozlaćen
mesec koji se raspada na komade. Klonuće sunca i zrenje meseca može se protumačiti kao
objava dolaska satane, ekskalacije njegove moći i početka vladavine tame. Slika
rasparčanog meseca, data iz Berliozove vizure, podudarna je sa prizorom sunca,
razlomljenog u prozorskim staklima, što je zauvek napuštalo Mihaila Aleksandroviča. U
tom kontekstu, lomljenje sunca, potom meseca, predstavlja nagoveštaj, te realizaciju
njegove smrti.

Ukoliko se u obzir uzme istovetnost početne slike bezbrojnih odraza zalazećeg sunca sa
prizorom na kraju romana, dolazimo i do drugih značenja. Iskazujući, s jedne strane,
klonuće sunca, a s druge moć da se, i rasparčano, umnoži, očuva u svojim odrazima
(sećanjima), ova slika najavljuje onoga kojeg, zbog moći da se iznova rodi, zovemo
sunčevim otelotvorenjem – Hrista. Ova dva prizora upućuju i na povezanost Volandovog
lika sa sferom svetlosti: na početku, njegov pogled upućen je suncu i praćen pokroviteljskim
osmehom; na kraju, posmatrajući izlomljeno zaslepljujuće sunce u prozorima, Volandovo
oko je gorelo kao neki od tih prozora, mada je Voland bio leđima okrenut zalazećem suncu.
Dualizam svetlost – tama, prisutan u okviru ovog lika, uočljiv je u opisu sataninih očiju:
levo je prazno i crno, kao otvor bunara bez dna, bunara svakojake tame i senki, a desno sa
zlatnom iskrom na dnu, koje prodire svakom do dna duše. U skladu sa hrišćanskom
predstavom o pripadnosti desne strane bogu, a leve đavolu, iskra u desnom oku direktno
povezuje Volanda sa sunčevom, božanskom svetlošću.
Kao oličenje apsolutne sile, Voland egzistira u sferi koja ne podleže racionalnim
vremensko-prostornim određenjima. Bulgakovljev satana postojao je u prošlosti, prisutan je
i u sadašnjosti – svedok je Ha-Nocrijevog pogubljenja u Tiberijevoj eposi, javlja se kao
Kantov sagovornik u 18. veku, posetilac je postrevolucionarne Moskve 20. veka. Milivoje
Jovanović naglašava (u Mihail Bulgakov, knjiga druga) da je upravo Kantova misao
filozofsko uporište Majstora i Margarite, te da se ravan postojanja Volanda i njegove svite,
Ješue i sledbenika mu Levija Mateja, poistovećuje sa svetom stvari po sebi ili
svetom fenomena u Kantovom određenju. Prihvatanjem dualističke teorije (sa uporištem u
Platonovoj i Parmenidovoj filozofiji), koja podrazumeva postojanje dve paralelne stvarnosti
(svet fenomena, u kome važe principi idealnogvremena i prostora, egzistira naporedo sa
svetom pojava, u kome su vreme i prostor empirijski i sasvim realni) Bulgakov, po ugledu
na Kanta, u okviru sveta fenomena nalazi odgovore na metafizička pitanja o bogu,
besmrtnosti, slobodi.

Tenesi Vilijams

Tramvaj zvani želja

T. Vilijams ( 1914-1984) je američki književnik. Pisao je pretežno psihološke drame u kojima

se snoviđenja suprotstavljaju sa stvarnošću. Primenjujući tehniku lirske simbolike, prikazao je
stvarnost američkog života ukazujući na prividnost ekonomskog prosperiteta, građanski
konformizam i lažni moral. Stekao je popularnost i izvan domovine. Najpoznatija su mu dela
Tramvaj zvani želja (1941), Staklena menažerija ( 1945), Leto i dim (1948), Tetorvirana ruža
(1950), Mačka na usijanom limenom krovu (1955), Iznenada prošlog leta (1957), Nežna ptica
mladosti (1959), Noć iguane ( 1961)... Radnja njegovih drama najčešće se zbiva na
američkom jugu i glavni akteri su neurotične ličnosti i ličnosti prigušenih osećanja, sklone
porocima, katkada seksualno uznemirene, ali nemoćne da prevaziđu predrasude morala u
čijem su duhu vaspitane.

Lica:

-Blanš Dibua

-Stenli Kovalski

-Stela, njegova žena

-Harold Mičel, zvani Mič

-Stiv Habel

-Junis, njegova žena

-Pablo Gonzales
-Crnkinja

-Meksikanka

-Mladić

-Doktor

-Bolničarka

Scena prva

Nju Orleans. Detaljan opis dvospratne zgrade koja se nalazi na uglu ulice koja nosi naziv
Jelisejska polja. U pitanju je siromašan kvart. Početak j maja, polako pada mrak, a nežno
plavo nebo donekle ublažava atmosferu propadanja. Iz bara iza ugla dopire crnačka uzika, i
taj klavirski bluz upravo dočarava duh života koji se u Nju Orleansu odvija. Dve žene, bela,
kojoj je ime Junis i crna, koja je komšinica, sede na stepenicama zgrade. U starom delu Nju
Orleansa se relativno sa lakoćom mešaju rase. Iza ugla se pojavljuju dva čoveka, Stenli
Kovalski i Mič, koji imaju 28/30 godina; u radničkim su odelima od plavog teksasa.
Zaustavljaju se kod stepenica.

Stenli doziva Stelu i baca joj meso koje je kupio. Odlazi u kuglanu sa Mičom i Stela im se
pridružuje. Očigledno je da ona ne pripada okruženju u kojem se nalazi-nežna je žena od 25
godina i vidi se da dolazi iz drugačije sredine. Pojavljuje se Blanš (Stelina sestra) i sa
nevericom proverava adresu zapisanu na papiriću. I ona odudara od sredine-obučena je s
istančanim ukusom, elegantno; pet godina je starija od Stele. Junis, koja je sedela ispred
zgrade, obraća joj se i pita je da se nije izgubila. Ova joj odgovara da su joj rekli da sedne u
tramvaj zvani Želja, pa da presedne na onaj zvani Groblja i izađe na Jelisejskim poljima.
Junis joj potvrđuje da je stigla na adresu koju je tražila i da se upravo mimoišla sa svojom
sestrom. Junis je odvodi u Stelin stan. Ona bi razgovarala sa Blanš i stoga joj priča kako joj je
Stela pričala o njoj i kako joj je pokazivala njihovu kuću, veliku vilu Bel Rev u Misisipiju.
Blanš nije rada da razgovara i govori Junis da bi radije ostala sama pošto je umorna. Junis
odlazi po Stelu. Blanš ostaje sama u sobi i polako se pribira od šoka koji je doživela kada je
videla gde joj sestra živi. Razgleda sve po sobi kako bi pronašla nešto za piće i u ostavi ugleda
flašu viskija; sipa sebi jednu čašu, popije to, flašu vrati na mesto,a čašu opere u sudoperi.
Govori sebi da mora da se kontroliše. Pojavljuje se Stela, i Blanš je zagrli i radosno, skoro
histerično, počinje da je ljubi i priča, nedopuštajući joj da izusti ni reč. Traži Steli da joj priča,
i odlazi da iz ostave uzme piće, za koje, nvodno, nije znala gde se nalazi. Pita Stelu gde joj je
muž i traži joj da joj objasni zašto i kako živi na takvom mestu. Kako je ona to rekla-samo bi
gospodin Edgar Alan Po mogao dostojno da opiše to mesto. Stela joj govori da to mesto i nije
tako strašno, da je Nju Orleans potpuno normalan. Blanš joj govori kako su joj u školi u kojoj
radi kao profesorka engleskog dali odsustvo na tri meseca, jer joj nije bilo dobro, nervi su joj
popustili. Stalno traži Steli da komentariše nen izgled. Začudi se kada joj ova kaže da tu imaju
samo dve sobe i da tako žive. Stela joj pokazuje Stenlijevu sliku i moli je da ne provenjuje
prebrzo i da ga poredi sa momcima sa kojima su se kao lađe zabavljale. Započinju priču o Bel
Revu. Blanš govori kako je ostala potpuno sama i kako je sama morala da se nosi sa svim
problemima. Nije uspela da sačuva Bel Rev. Ljuti se na Stelu jer ima osećaj da je prekoreva
zbog toga. Stela počinje da plače i odlazi do toaleta da se umije. U tom trenutku čuju se muški
glasovi i p0javljuje se Stenli sa Stivom i Mičom. Dogovaraju se da naredno veče igraju poker
kod Stenlija. Sledi Stenlijev opis- srednje je visine, oko 175-180 cm, snažno je građen i
nabijen, U svim njegovim pokretima oseća se životinjska snaga i radost njegovog bića. Od
najranijeg momačkog doba središte njegovog života bilo je uživanje sa ženama, pružanje i
uzimanje užitka, ne slabićko prepuštanje i zavisnost, već snaga i ponos mužjaka sa rskošnim
perjem među ženkicama. On gleda žene od glave do pete i seksualno ih klasifikuje, dok mu na
um padaju vulgarne slike koje određuju kako će da im se nasmeši. Upoznaje se sa Blanš.
Razgovaraju. Stenli joj kaže da mu je Stela pričala o njoj. Kaže joj da zna da se jednom
udavala. Blanš to potvrdi i kaže mu da je mladić umro. Malo joj pozli.

Scena druga

Blanš se kupa, Stenli uazi u kuću i pita Stelu gde mu je večera. Ona ku govori da spremljena
a da ona sa sestrom ide rvo na večeru pa onda u pozorište, kako bi oni mogli da igraju poker
na miru. Saopštava mu da je Bel Rev izgubljen, da je morao biti žrtvovan, i moli ga da Blanš
ništa ne govori o bebi koju oečkuju. Stenli je bsan zato što Blanš nije donela nikakav
kupoprodajni ugovor, nikakav dokaz da je imanje prodato, Steli priča o Napoleonovom
kodeksu, i kako prema zakonu, sve što pripada ženi, pripada i mužu, Stela ne želi da sluša o
tome. On govori kako će sve to reći Blanš. Besno pretura po njenim stvarima, pokazuje Steli
raskošne haljine i pita je odakle jojpare da kupi sve to ako nije prodala imanje. Optužuje
Blanš za prevaru, što Stela ne prihvata. Stenli razgovara sa Blanš. Jasno joj daje do znanja da
nikakve spletke, lepota i slične ženske čari ne mogu njega zavesti. Da bi žena njega
zainterosovala mora da spusti svoje karte na sto. Blanš šalje Stelu da joj kupi koka-kolu, a
Stenli joj traži papire za imanje. Ona mu pokazuje sve što ima, a on joj besno iz ruku uzima
svežanj pisama koja su navodno od njenog muža koji je umro. Blanš kao da dobija histerični
napad, otima mu to sa uzvikom da ih njegov dodir skrnavi. Ona u daje neka druga dokumenta
vezana za Bel Rev i on govori kako će to odneti svom advokatu da ih ispita. Usput joj
saopštava da će on i Stela dobiti dete što Blanš šokira, ali čim se Stela vrati, ova počinje da je
grli i govori kako je to divno.

Scena treća

Pokeraši- Stenli, Stiv, Mič i Pablo, imaju na sebi košulje jarkih boja- inrenzivno plavu,
purpurnu, karirano crveno-belu i svetlo zelenu. To su muškarci u naponu svoje muškosti,
sirovi, snažni i direktni kao osnovne boje.

Igraju poker. Mič je malo odsutan. Misli na bolesnu majku i kako mora da se vrati kući brzo.
Stiv priča vic.

Sestre se pojavljuju i zaključuju da momci još uvek igraju. Ulaze u stan. Blanš ih moli da ne
ustaju, a Stenli nervozna odgovara da se ne brine, jer niko ni ne planira da ustane. Stela ih pita
kada će završiti, Stenli je pljesne po butini i muškarci počinju da se smeju. Blanš odlazi do
kupatila, susreće Miča i upoznaju se. Blanš govori Steli kako joj Mič izgleda bolji nego ostali,
a Stela joj to i potvrđuje. Stenli ih prekoreva da prestanu da pričaju. Blanš u jednom momentu
pali radio što Stenlija dodatno iznervira. Skače sa svog mesta i isključuje ga. Mič ne može da
se skoncetriše na igru i odlazi do Blanš. Blanš primeti njegovu kutijicu i pročitala je posvetu.
Mič kaže da je devojka koja mu je to poklonila umrla. Blanš stalno ističe kako ne pije puno, i
kako joj je dva pića maksimum ( što nije istina). Isto, laže Miča da je samo godinu dana
starija od Stele( gdine joj očigledno oredstavljaju problem). Nastavljaju razgovor o njnom
poslu i još nekim sitnicama. Blanš ponovo pali radio. Stenli besno uleti u sobu i gnevno uzima
radio i baca ga kroz prozor. Stela mu govori kako je pijana životinja, on nasrne na nju, udari
je dok drugovi neubedljivo pokušavaju da ga umire. Blanš je u šoku, govori kako joj sestra
očekuje dete, kako Stenli to ne sme da radi. Blanš odvodi Stelu kod Junis. Kada se Stenli
pribrao, penje se uz stepenice i očajnički doziva Stelu. Ona se pojavljuje posle određenog
vremena. On pada na kolena pred njom i svoju glavu prisloni na njen stomak. Odlaze u sobu.
Blanš se plaši za Stelu, a Mič joj govori da nema potrebe, da su oni ludi jedno za drugim.
Sedaju zajedno na stepenice i Blanš mu se zahvaljuje na prisustvu, jer joj je u tom trenutku
nečija pažnja bila neophodna.

Scena četvrta
Sutradan ujutru. Stela leži u krevetu potpuno mirna, oblivena nekim zadovoljstvom kao da je
opijena. Blanš ulazi. Ona je provela besanu noć plašeći se da Stenli još nešto ne uradi Steli.
Blanš je prekoreva kako može da se ponaša kao da se ništa nije desilo. Govori joj da zna da je
spavala s njim prethodnu noć uprkos svemu. Stela jj govori kako veruje da je njoj strašno što
je sve to morala da vidi, ali da to nije ništa čudno; Stenli je popio, a kada uškarac popije, ne
zna šta radi. Posle toga, kada se otreznio, kako kaže Stela, bio je pitom kao jagnješce i stideo
se zbog onoga što je uradio. Blanš je ljuta na nuu, govori joj da mora da sagleda činjenice i da
shvati da je udata za ludaka. Mora da se izvuče odatle. Stela joj odgovara da se ne nalazi u
situaciji iz koje želi da se izvuče. Njoj to sve normalno, voli Stenlija. Kaže da navike drugih
ljudi moraju da se tolerišu i ona to radi. Blanš joj uporno govori da moraju da se izvuku odatle
i da moraju da pronađu neke pare. Setila se Šepa Hantleja; sa njim se zabaljala na poslednjoj
godini koledža i odlučuje da mu piše telegram za pomoć, iako nije sigurna šta tačno da napiše.
Stela joj govori da je smešno to što radi i da treba da pusti stvari da idu svojim tokom. Blanš
to ne može. Kaže da razume Stelu, i da shvata da ona želi da živi sa Stenlijem, muž joj je, ali
ona to ne može da uradi. Blanš govori kako je videla najbolju manifestaciju njegove
životinjske snage, da to nije ništa u poređenju sa svim oni što on takav kakav jeste još može
da uradi. Govori da je jedini nači način da se živi sa takvim čovekom, da se spava sa njim, a
to je Stelin posao, a ne njen. Stela uporno govori da se ne nalazi u situaciji iz koje želi da se
izbavi. Ističe da između muškarca i žene postoje neke stvri koje se dešavaju u mraku i koje
sve drugo čine nebitnim. Blanš uzvikuje da je to samo sirova želja. Želja, baš tako se zove i
onaj tramvaj kojim je ona došla u ovaj kraj. Blanš nastavlja da vređa Stenlija, da govori kako
je prost i slično. Nje dve nisu čule kada je on ušao u stan. Sve vreme je prisluškivao i sve je
čuo. Blanš govori kako u njemu ima nečeg životinjskog, neljudskog. U svakom njegovom
pokretu i u njegovom ponašanju nema kontrole, ima nečeg majmunskog. Govori kako je
Stenli Kovalski ostao u kamenom dobu, nije se nimalo promenio, on je grubijan kakav je bio
primitivan čovek pre hiljada i hiljada godina. Stenli se vraća do ulaznih vrata, da bi navodno
izgledalo kao da je tek stigao.

Scena peta

Blanš piše neko pismo, Stela je sa njom sobi. U stanu Habelovih iznad čuje se neka buka i
Stela ističe kako Stiv i Junis imaju nekih problema. Ona ga optužuje da se spanđao sa nekom
plavušom. Dolazi Stenli. Blanš ga zapitkuje neke gluposti, između ostalog u koje
horoskopskom znaku rođen. Stela an to odgovori, a Blanš kaže da ona u horoskopu devica, na
šta se Stenli cinično nasmeje. Upita je poznaje li nekog gospodina Šoa. To pitanje Blanš
šokira i uplaši. Blanš govori kako svako poznaje nekoga kod se zove Šo. Stenli ističe da je
njega morala sresti u hotelu Flamingo u kojem je boravio, a Blanš govori da ju je on sigurno
pomešao sa nekim, jer taj hotel nije mesto na kojem bi ona želela da bude viđena. Blanš se
oseća loše, plaši se Stenlija i negovih pitanja. Pojavljuju se Stiv i Junis, očigledno pomireni.
Stenli odlazi. Blanš histerično zapitkuje Stelu da li je čula nešto o njoj, da li ljudi pričaju o
njoj, a Stela govori kako ništa nije čula. Blanš je nervozna, rastrojena. Stela joj slučajno
prospe kapljicu koka-kole na haljinu, a ova vrisne. Stela je zapita zašto se tako ponaša, a ova
odgovara da ne zna, da je verovatno nervozna zato što Mič dolazi, zbog njihovog odnosa.
Govori kako mu je dala samo jedan poljubac za laku noć i ništa više. Ne želi da se lako preda
da ovaj ne bi brzo izgubio interesovanje. Blanš govori kako zna da on misli da je ona smerna i
poštena, a ona samo želi da ga natera je želi. Želi d se smiri, želi Miča. Ako se uda za njega
može da ode odatle i da nikome ne bude na teretu. Čuje se muzika, i Stela, Stenli, Stiv i Junis
odlaze u provod. Blanš ostaje sama. Pojavljuje se neki mladić koji prodaje novine. Blanš mu
govori da nema para da kupi novine, ali mu ne dozvoljava da ode. Daje mu komplimente,
zavodi ga, dok samo zbunjeno stoji. U jednom trenutku ga poljubi,i kaže mu da ode, jer mora
da bude dobra i ne sme da dira decu.

Scena šesta

Blanš i Mič ulaze u stan. U jednom momentu on je pita da li može da je poljubi za laku noć, a
ona ga zapita zašto je tako nesiguran i uvek je pita da li sme? On odgovara da nije siguran da
ona to želi. Nastavljaju razgovor o nekim nasumičnim temama i u jednom trenutku Mič je
upita koliko ima godina. Blanš ga upita zašto je sad to pita, a on joj govori kako je majci
pričao o njoj i kako nije znao šta kaže kada ga je upitala koliko Blanš ima godina. Mič joj
govori kako mu je majka teško bolesna i kako neće još dugo živeti, a brine što se Mi nije još
oženio. Blanš mu govori da zna kako je to biti usamljen i kako je to kad se izgubi voljena
osoba. Ona mu priča priču o mladiću u kojeg je bila zaljubljena, za kojeg je bila udata.
Ispostavilo se da je on gej i ona je to saznala tako što ga je videla u krevetu sa starijim
muškarcem. Volela ga je neizmerno i ponašala se kao da se ništa nije otkrilo. Svo troje otišli
su na neku pijanku, U jednom momentu, mladić kojeg je volela izašao je napolje i pucao je
sebi u glavu. Ona govori Miču da u jednom trenutku nije mogla da se sudrži i da mu je rekla
da joj se gadi. To ga je verovatno porazilo. Mič je polako privlači kod sebe u naručje i govori
joj kako su potrebni jedno drugom.

Scena sedma
Stela priprema tortu za Blanšin rođendan. Ona je u kupatilu, uživa u kupki. Pojavljuje se
Stenli i govori Steli da je saznao pravu istinu o Blanš. Govori joj kako ceo grad Lorel zna za
Blanš i kako je niko ne poštuje. Ona nije živela u Bel Revu, nego upravo u hotelu Falmingo u
kojem je rekla da ne bi dozvolila sebi da bude viđena. Ona je postala ruglo grada. Išla je od
muškarca do muškarca, sa istim trikovima zavođenja, ali su svi raskidali posle dva-tri
sastanka. Tako je i Miču zamaglila oči i zavela ga. U blizini Lorela se nalazi vojni kamp, a
ona je bial neizbežna tačka koju su svi vojnici posećivali. Stenli govori kako ona nije na
odsustvu sa posl, nego je izbačena iz škole zato što se spanđala sa sedamnaestogodišnjim
dečakom. Nju su, tako reći, prognali iz grada, i kako nije imala gde da ode, došla je kod njih.
Steli je loše i teško joj je da poveuje da joj je sestra takva. Pokušava je da je opravda svim
onim što je preživela, ali Stenli ne želi to da sluša. On je kupio autobusku kartu za nju, i
spreman je da pošalje odatle. Takođe je Miču sve ispričao, jer nije želeo da dozvoli da mu
prijatelj bude obmanut. Blanš izlazi iz kupatila i shvata da se nešto dogodilo. Obuzima je
strah.

Scena osma

Njih troje sede samo i večeraju. Situacija je neprijatna. Blanš još uvek ne zna da oni sve
znaju. Stela se naljuti na Stenlija zato što jede kao svinja i sav se umastio. Govori mu da
završi da joj pomogne da pospremi sto. On počinje da razbija sve i govori Steli kako je to
poslednji put da mu se tako obratila. Stela počinje da plače, Stenli odlazi na terasu i pali
cigaretu, a bLanš histeričo počinje da zapitkuje šta se desilo i odlazi do telefona da pozove
Miča. Stela prekoreva Stenlija, govori mu kako joj nikada nije bilo tako teško. Stenli je grli i
govori joj kako će sve ponovo biti u redu kada Blanš ode. Kako će oni dobiti dete i kako će
biti zadovoljni kao što su bili i pre njenog dolaska. Stenli se sprema za odlazak na kuglanje a
pre toga daje Blanš poklon za rođendan-autobusku kartu za Lorel. Stela ga prekoreva što je to
uradio. Nije smeo da postupi tako prema nekome ko je sam na svetu. On joj govori da kada su
se oni upoznali i ona je mislila da je on prost, i bio je prost. Kada mu je ona pokazala Bel Rev,
vilu sa belim stubovima, on ju je skinuo sa tih stubova i njoj se to svidelo, jako joj se svidelo.
Bili su srećni i zadovoljni dok Blanš nije došla. Primećuje da Steli nije dobro. Porođaj je
počeo, vodi je u bolnicu.

Scena deveta

Nešto kasnije te iste večeri. Blanš sedi sama i pije. Pojavljuje se Mič. Ona neprestano priča, a
on je ljut i razočaran. Govori joj kako je rešio da je više ne vidi. Želi da upali svetlo jer je
nikada nije video na svetlu, Čak i kada su izlazili ona je uvek insistirala da to bude uveče ili
predveče. Ona vrisne i kaže da nije trebao da pali svetlo. Ona želi ljudima da nudi iluziju, a ne
ralnost. Ona ne govori istinu, nego ono što bi trebalo da bude istina. Mič joj govori da nije
strašno to što ga je lagala za godine. Ali njene priče o moralu i starinskim idealima ne može
da proguta. Bio je budala što joj je poverovao da je poštena. Priznaje mu sve. Da je imala
intimne odnose sa mnogim muškarcima, jer je posle Alanove smrti ( njenog muža koji ubio),
mislila da će je to ispuniti i pružiti utehu. Išla je toliko daleko da je zavela i dečaka od 17
godina zbog čega je i posao izgubila. Mič joj govori da ga je lagala. Ona govori da njeno srce
ne laže. Pojavljuje se neka Meksikanka koja prodaje cveće za sahrane, za mrtve( možda se
može simbolično posmatrati, kao kraj jednog života). Ona priča nepovezano. On joj prilazi,
hvata je oko struka i pokušava da je zagrli. Govori joj da ne želi da je oženi više. Nije
dovoljno čista da je odvede u kuću sa njegovom majkom. Ona mu govori da ode.

Scena deseta

Od kako je Mič otišao Blanš nije prestala da pije. Oblači se svečano. Nije pri sebi. Pojavljuje
se Stenli. Ona pita za Stelu i bebu. Govori Stenliju kako je dobila telegram od Šepa Hantleja.
(laže). Govori kako je on poštuje, kako će započeti nov život sa njim. Ističe da je ona bogata,
jer ima bogatstva u srcu. Govori kako ju je Mič posetio, kako je doneo buket cveća da se
izvini za svoje ponašanje (laže). Stenli zna da ona laže i govori joj da ne postoji ništa sem te
njene proklete mašte. Ona paniči, zove nekoga telefonom. Želi da izađe, Stenli odbija da se
skloni. Gleda je i kaže joj da ne bi bila tako loša da se „upetljaju“. Ona se povlači u sobu, on
ide za njom. Baca je na krevet i govori da im je to sledovalo od samog početka.

Scena jedanaesta

Nekoliko nedelja kasnije. Stela pakuje Blanšine stvari. Momci igraju poker. Mič je zamišljen.
Blanš se tuširala. Izlazi iz kupatila, vidljivo je rastrojstvo. Jasno je da će je poslati u ludnicu.
Dolaze bolničarka i doktor. Steli je jako teško što joj je sestra u takvom stanju. Blanš se
uplašeno vraća u sobu. Počinje histerija. Stenli poziva doktora unutra. Bolničarka hvata Blanš
za ruku. Ona očajnički pada na kolena i moli doktora da je sestra pusti. Junis teši Stelu koja
plače, rida, ne može da se smiri. Mič želi da uđe u sobu, Stenli mu ne dozvoljava. Ovaj ga
udari. Doktor nežno uzima Blanš za ruku i govori da nema potrebe za ludačkom košuljom.
Mirna je. Polako je odvodi. Stela očajnički uzvikuje sestrino ime. Junis joj donosi dete i
stavlja joj ga u naručje. Stenli dolazi do Stele i smiruje je. U njenu jecanju i plaču ima nečeg
sladostrasnog. Stensli je puteno umiruje. Miluje je i pronalazi prorez u njenoj bluzi.
 ANALIZA DELA „OBJAVA BROJA 49“ T. PINČONA

U decembru 1965. godine, Tomas Pinčon je učtivo odbio ponudu da predaje književnost na
Benington koledžu, pod izgovorom da je odlučio da piše tri romana odjednom, nazvavši to
trenutkom privremenog ludila, ali primetivši da je previše tvrdoglav da odustane od bilo kog
od njih, a kamoli sva tri. Nekoliko meseci kasnije, izdao je svoj drugi, i ujedno najkraći roman
„Objava broja 49“ (The Crying of Lot 49). Iako mnogo koncizniji, linearniji i nominalno lakši
za praćenje od Pinčonovih ostalih dela, ovaj roman je, kao i svi ostali, deo njegovog
autentičnog opusa, a to što je kraći od drugih, ne znači da je manje zamršen, zagonetan i da
daje odgovore na sva pitanja koja nameće. I pored činjenice da je objektivno kratak, ovaj
roman i te kako uspeva da nametne pinčonovski ambijent i elemente njegovog stvaralaštva –
gomilu likova sa čudnim imenima, parodiju i satiru uvijenu u veo misterije, brojne reference
na pop kulturu šezdesetih godina prošlog veka, aluzije i parodije na druga književna dela, te
kombinaciju stvarnih i izmišljenih istorijskih činjenica u središtu priče. Dodajte još i činjenicu
da čitalac nijednog trenutka nije siguran da li se junakinji opisane stvari zaista dešavaju ili su
samo deo njene uobrazilje, i imaćete pinčonovštinu par ekselans. Iako je pisac za ovo delo
govorio da je „šund koji je prodavan kao roman iako je samo priča“, mnogi kritičari ga
smatraju postmodernističkim remek-delom, odnosno u najmanju ruku sjajnom parodijom na
postmodernizam koja spada u sam vrh moderne američke proze. Roman otvaraju, reklo bi se,
uobičajeni elementi jedne misterije. Domaćica Edipa Mas koja vodi dosadan život u gradiću u
Kaliforniji, saznaje da je umro njen bogati bivši ljubavnik, Pirs Invereriti, i da je određena za
jednog od izvršilaca njegovog testamenta. Ona odlazi da reši stvar, ali činjenice koje otkriva i
okolnosti u kojima se nalazi je polako upliću u čudnu zaveru koju ima potrebu da reši.
Vremenom počinje da sumnja u ljude oko sebe, čak i one koji deluju najdobronamernije,
plašeći se da se nešto čudno, a verovatno i opasno, dešava „iza zavese“. Pinčon vezuje
ambijent svoje priče za jedan ključni element – paranoju. Ona je u književnosti prisutna još iz
doba grčkih tragedija, ali su je u noseći element literarnog stila pretvorili tek pisci prve
polovine dvadesetog veka, poput Kafke, Orvela, Hakslija i Lavkrafta. To se potom prenelo i
na savremenije autore kao što su Filip K. Dik, Pol Oster i Umberto Eko. Lepota paranoje kao
književnog elementa je u tome što je ekstremno prilagodljiva raznim sociopolitičkim
okolnostima i faktorima – bez obzira na razlike u stilu, temama i preokupacijama među
pomenutim piscima, uvek je tu neko ko želi da vas upropasti. Pinčon iz priče uklanja složene
okolnosti na koje se oslanjaju gorepomenuti pisci, i ubacuje elemenat paranoje u banalne,
svakodnevne živote ljudi. Činjenica da se i sam Tomas Pinčon naizgled

uvek krio od ljudi i od nekoga bežao, bilo da je stvaran ili zamišljen, te da je od ljudi krio gde
se nalazi, pa čak i kako izgleda, dodaje ovoj priči na egzotičnosti. Za ovog pisca i za njegove
likove, paranoja je postala svakodnevna stvar, deo atmosfere moderne Amerike. Jedinstvenost
ovog dela leži upravo u činjenici da, iako premisa o zaveri blago rečeno nije originalna, čak i
u najgoroj petparačkoj literaturi ili filmu C produkcije, čitalac/gledalac zna šta je cilj zavere –
da se ubije predsednik, da se sakrije da je car go, da se ne otkrije da je brat zapravo sestra, i
tome slično. Samo je Pinčon sposoban da naizgled drži zaveru živom tokom gotovo čitavog
romana, ali bez ikakve očigledne svrhe osim samoodržanja i propagiranja iste. Baš zato što je
video hiljadu sličnih primera u knjigama, filmovima i serijama, čitalac će očekivati da se
vremenom ono u šta nije siguran razreši, misterija razjasni, počinioci uhvate i kazne, a
svakodnevni život vrati u normalu. Međutim, dešava se upravo suprotno – misterija se širi,
uključuje sve više učesnika, obuhvata čitavu Evropu i Ameriku, kao i čitave vekove (da ne
kažem milenijume) skrivene istorije. Umesto da se, kako se priča bliži kraju, obruč sve više
steže i popunjavaju sve manje i manje rupe, stvar kao da se širi, poput zaraze, u koju su
naizgled uključeni svi odreda. Međutim, tu se javlja klasičan pinčonovski banalni obrt. Šta ti
opaki zaverenici zapravo žele i oko čega se digla cela halabuka? Novac? Slava? Revolucija?
Atentat? Ne, oni u stvari hoće da isporučuju poštu. Glavna junakinja pronalazi sve više i više
dokaza o postojanju alternativne poštanske službe (čiji je misteriozni simbol nečujna
poštanska truba, čija istorija – pokazaće se – datira iz 16. veka, kad je tajanstvena organizacija
„Tristero“ pokušala da preuzme kontrolu nad evropskom kurirskom službom od dominantne
kompanije „Turn i Taksis“ (koja je zaista postojala)). Edipa treba da shvati kakva je veza
pokojnog Pirsa Invereritija sa pomenutom organizacijom, krije li se tu još nešto, da li je, kako
bi rekao Ilija Čvorović „sve suprotno od onoga što izgleda da jeste“, te da li je moguće svemu
tome stati na put. A možda je, na kraju krajeva, i sve samo pokojnikova šala. Teme romana
umnogome su slične onima iz njegovog prvog dela „V“. Pisac predstavlja istorijske misterije i
simbole koje protagonista romana ne može da dešifruje i razume, niti da bude siguran znače li
nešto ili su deo neke velike zavere. Pokojnik pokreće zaplet i istraživanje njegovog života bi
trebalo da pruži odgovore na sva nerešena pitanja (slično Beketovom Godou, koga niko ne
vidi i ne čuje), ali se to ne dešava, makar ne na zadovoljavajuć način. Stoga je ovaj roman u
velikoj meri o nedostatku komunikacije, kako u različitim vremenima, tako i između
generacija. Na kraju krajeva, pošta i poštanska služba su jedan od centralnih elemenata ovog
dela, a pismo koje na samom početku dobija Edipa pokreće celu stvar. Ipak, većina pisama u
nastavku romana uopšte neće sadržati nikakve informacije, podvlačeći gorepomenuti
nedostatak komunikacije kao problem. Televizija je

takođe simbol jednostrane komunikacije koji unosi konfuziju (kao što se vidi u sceni sa
Mecgerom na početku knjige). Bitno je shvatiti da su problemi sa kojima se suočava Edipa
isti oni sa kojima se suočavaju i čitaoci knjige – baš kao što milion stvari u knjizi naizgled
nose posebnu poruku za nju koja joj nekako uvek izmiče, tako i sama ova knjiga za svoje
čitaoce predstavlja teško dokučivo sredstvo komunikacije sa svim svojim simbolima,
znakovima, imenima, referencama i šiframa, koje možda znače nešto, a možda i ništa, baš kao
što i ceo zaplet iz knjige možda jeste zavera, a možda samo šala koju sa Edipom zbija bivši
ljubavnik. Ona je, dakle, osoba sa kojom svako može da se identifikuje u pokušaju da
bezuspešno sklopi delove slagalice o stvarima koje ga okružuju. Mogu se povući paralele
između čovekove borbe da otkrije smisao života i Edipine borbe da pronikne u značenje
poštanske trube (pod uslovom da i jedno i drugo uopšte postoji). Motivi loše komunikacije i
čovekovog neznanja su potcrtani činjenicom da Pinčon često koristi igre reči (i jezičke igrarije
uopšte) da navede i svog čitaoca i svoju junakinju na pogrešan trag. Pitanje realnosti takođe
vremenom sve više opterećuje čitaoca, jer se i sama Edipa vremenom sve više pita da li je sve
što joj se dešava možda plod njene mašte. Lako je zapitati se to, jer Pinčon kreira izuzetno
zamršenu mrežu konekcija koje obuhvataju stvarne i izmišljene istorijske događaje kroz
nekoliko vekova – potraga za značenjem poštanske trube dovodi Edipu usred priče o izradi
uglja za cigaret-filtere od ljudskih kostiju (i to kostiju američkih ratnih veterana), te traganja
za značenjem cele misterije u pozorišnoj predstavi „Kurirova tragedija“, koja je i više nego
očigledna parodija na Vilijema Šekspira, i po radnji same predstave, i po činjenici da je jako
malo stvari poznato o piscu pomenutog komada, Vorfingeru (kao i o samom Šekspiru).
„Objava broja 49“ je satirični roman i parodija na mnoge stvari, između ostalog i na
detektivske priče. Generalno, Tomas Pinčon voli da se šali sa društvenim grupama, i to se vidi
na brojnim primerima u romanu. Odličan primer je Majk Falopijan, radikalni desničar (koliko
se to može biti kad su u pitanju uverenja o isporuci pošte), član Društva Pitera Pingvida
(parodija na Društvo Džona Birča), ali naravno da radikali nisu jedini koji podležu podsmehu.
Tu su i „Paranoici“, predstavnici stereotipa mladog benda čiji članovi konzumiraju marihuanu
(i pevaju isključivo koristeći britanski akcenat – tragovi „bitlmanije“ su još i te kako prisutni).
Šta reći za doktora Hilerijusa, Edipinog psihoterapeuta (kao da ime nije dovoljan indikator)
koji prepisuje američkim domaćicama LSD iz eksperimentalnih razloga, a kasnije se ispostavi
da je bio nacistički doktor u Buhenvaldu, gde je sprovodio eksperimente nad jevrejima,
pokušavajući da im veštački izazove ludilo? Koliko čitav roman naginje apsurdu govori i
činjenica da pomenuto pitanje obrade ljudskih kostiju potpuno nestaje posle trećeg poglavlja.
Još jedna diverzija i lažni trag u knjizi koja i sama možda nije ništa drugo do diverzija i lažni

trag. Dalje nevraćanje na tu temu je samo po sebi satirično – zavera koja se tu odvija je veoma
ozbiljna, zabrinjavajuća i, na kraju krajeva, nezakonita – u pitanju je stvar koju bi zaista
trebalo istražiti i goniti krivce, međutim, u još jednom karakterističnom obrtu, Edipa u
potpunosti zaboravlja na ovaj pravi zločin i okreće se potrazi za tragovima u vezi sa
bizarnom, tajanstvenom i verovatno nepostojećom zaverom, koja, sva je prilika nema nikakve
moralne implikacije. Edipa će, zajedno sa čitaocem, otkriti sve o Tristeru i njegovoj borbi za
drugačiji poštanski sistem, a jedan pomen te reči u „Kurirovoj tragediji“ dovoljan je da se u
njenoj glavi stvori opsesija. Sve to nas opet neminovno vraća na osnovni problem o kome je
već bilo reči – nedostatak prave komunikacije (to je takođe jedan od problema koje istražuje i
izmišljeni pozorišni komad). Još jedan nekarakteristični potez za većinu, a tako
karakterističan za Tomasa Pinčona – skretanje pažnje na problem u komunikaciji, ne
prepoznavanjem da on postoji, već isticanjem da postoji, a likovi ga u potpunosti ignorišu.
Pored već pomenutih tema, važno je progovoriti i o motivu izolacije i otuđenosti, koji
junakinja, kako vreme prolazi, oseća sve više, u drugoj polovini romana distancirana od muža
(koji postaje žrtva LSD-ja), ljubavnika i psihijatra (koji izgubi razum, progonjen prošlošću) i
nemoćna da uradi bilo šta povodom toga – zajedno sa kulturom u kojoj živi, raspada se i njen
socijalni život. Labava granica između stvarnosti i uobrazilje se briše utoliko lakše što su
šezdesete doba halucinogenih droga. Kako je već pomenuto, i sam čitalac ima problem da
razluči šta je stvarno, jer mnoge događaje vidi kroz Edipine oči, iako je knjiga nominalno
pisana iz trećeg lica, od strane sveznajućeg naratora. Knjiga sa svakim novim tragom koji
stavi pred junakinju (a time i pred čitaoca) samo još više produbljuje misteriju, a svaka
dodatna informacija povećava količinu nepoznatog. Drugim rečima, što više znamo, to smo
više svesni koliko ne znamo. Pred sam kraj, i sama Edipa počinje da uviđa koliko je njena
potraga uzaludna i da, iako uglavnom zna poreklo Tristera i kako je počelo i odvijalo se sve u
vezi s njim, neće saznati ono što je stvarno zanima (naročito posle samoubistva reditelja
predstave). Sa jedne strane, ona bi želela da se vrati svom starom životu pre smrti bivšeg
ljubavnika, a sa druge, ta mogućnost više ne postoji, jer se u svojoj opsesivnoj potrazi za
značenjem svega na šta je naišla u potpunosti otuđila i izolovala od starog života. To celom
romanu daje izuzetno pesimističan ton. Njegov nagli završetak u neku ruku ostavlja čitaoca
kratkih rukava jer nije saznao ono što je očekivao do kraja tog poglavlja. No, imajući u vidu
da tokom celog romana nije dat odgovor ni na jedno konkretno pitanje, drugačiji rasplet nije
ni mogao da se očekuje, a Pinčon nam time saopštava da to i nije toliko važno, jer su pokazani
gorući problemi – Edipa je zahvaljujući već pomenutim stvarima postala potpuno izolovana
od prijatelja i voljenih osoba. Naglasivši to, knjiga je postigla svoj cilj. Nemogućnost

komunikacije, te beskonačno traganje za znanjem i smislom su očigledno stvari koje će

zauvek opterećivati ljudski rod. Tomas Pinčon nam kaže da ne postoji definitivan odgovor
koji bi nas zadovoljio. Ipak, potraga za značenjem i povezivanjem je neutoljiva, čak i kad je
parodirana, kao što je slučaj u ovoj knjizi. Ovaj roman je po izlasku osvojio nagradu fondacije
„Ričard i Hilda Rozental“ i bio veoma uspešan kod publike i kritike, iako ga se autor nešto
kasnije maltene odrekao. Bilo je i pokušaja da se snimi filmska adaptacija, no to se nije desilo.
Lako je videti zašto je ova knjiga delovala privlačno u vreme nastanka (1966), to je bio jedan
od najturbulentnijih društvenopolitičkih perioda u istoriji Amerike. U deceniji ubistva
Kenedija i Martina Lutera Kinga, rata u Vijetnamu, revolucije rok muzike i droge, te pojave
borbe za građanska i ženska prava, čitaocima su očekivano bile zanimljive knjige o sočnim
teorijama zavere, kulturološkoj i svakoj drugoj vrsti haosa, koji je ovde i te kako prisutan (čak
i mašina, zasnovana na Maksvelovom demonu, koja bi trebalo da održava red, podriva taj isti
red). Jedan od jačih elemenata Pinčonove proze je svakako uspešno miksovanje mnogo
slojeva kulture i detaljno pisanje o mnogim društvenim pojavama i fenomenima poput hipija,
koledža, pozorišta, medicine, tajnih društava, Evrope 17. veka, itd. Međutim, u današnje
vreme, kada živimo stvarnost otkačeniju od svake teorije zavere, njena fragmentarnost i
nabacanost verovatno ne bi bila naročito zanimljiva publici, jer većina stvari koje je Pinčon
izmaštao vezano za zavere deluje prilično mršavo i tanko u svetlu današnjih stvarnih
događaja. To se posebno odnosi na savremene mlade čitaoce koji su navikli da im se sve
nacrta i razloži na proste činioce. Bilo bi im lako da otpišu Pinčona koji i danas, pet decenija
kasnije, još uvek beži od imaginarnih protivnika i pokušava da sačuva svoju privatnost. Ipak,
to ne znači da ova knjiga nije vredna čitanja. Ako ništa drugo, nagnaće čitaoca na
introspekciju i postavljanje pitanja o sebi i svetu oko sebe, a to je nešto što je uvek poželjno
činiti. Dok zajedno sa Edipom upoređuje slike iskrivljene, skrivene, osenčene stvarnosti,
pitaće se šta je java a šta san, u šta verujemo, šta fantaziramo i da li postojimo bez fantazija,
koji svet je stvaran, koji nameštaljka, a koji halucinacija. Iako definitivno neće prijati
svakome, zbog već pomenutog gomilanja, fragmentarnosti, pa i osećaja da se autor često
rasplinjava u kontemplacijama, ova knjiga nas suočava sa važnim problemima i pitanjima.
Nateravši nas da ih postavimo, ona je ispunila svoju umetničku svrhu. Možda pisac ne pruža
zadovoljavajuće (ili bilo kakve) odgovore, ali sposobnost da nas na interesantan način primora
da o njima razmislimo, usput se poigravši sa nama, kao i izuzetno poznavanje
kulturnoistorijskih prilika i okolnosti u različitim epohama mu se definitivno ne mogu
osporiti, kao ni činjenica da je „Objava broja 49“ danas, 52 godine od izlaska, relevantno
postmodernističko delo i mali, nenametljivi klasik američke književnosti druge polovine
dvadesetog veka.

Вистан Хју Одн

Мало биогарфијицее.....
Рођен је у енглеском граду Јорку, Северни Јоркшајр, као син Џорџа Аугустуса Одна,
физичара, и Розали Одн, девојачко Бикнел. Породица је имала троје деце, сва три сина.
Одрастао је у Бирмингему.  Прва његова школа је Сент Едмундова у Сарију, где је
упознао Кристофера Ишервуда. Године 1925. уписао је биологију на Оксфорду, али је
убрзо прешао на одсек енглеског језика. Тамо је упознао Стивена Спендера, Луиса
Макниса, Сесила Деј Луиса. Заљубљен је у прозаисту Кристофера Ишервуда који је
његов књижевни ментор. Године 1928. и 1929. живи у Берлину, где влада либералнија
атмосфера и сексуална слобода која му, као хомосексуалцу, одговара. По повратку у
Лондон, године 1930, објављује прву књигу, „Песме“, коју уреднички потписује Т. С.
Елиот у издавачкој кући „Фабер анд Фабер“. Сарађује с Бенџамином Бритном (у
документарном филмy „Ноћна пошта“, 1935, за који Бритн пише музику), укључује се у
левичарски покрет, са Луисом Макнисом путује на Исланд. Резултат тог путовања је
заједничка њихова књига „Писма са Исланда“ (1937). Тридесетих година у вези је са
Кристофером Ишервудом са којим пише неколико драма, и са којим, 1938. године,
путује у Кину. Године 1935. оженио се кћерком Томаса Мана Ериком, лезбијском
глумицом и новинарком, да би јој, при њеном бекству од нациста, омогућио добијање
енглеског пасоша. Први пут ју је видео на „венчању“. Године 1937. активно помаже
шпанске комунисте у грађанском рату, поставши, чак, члан Комунистичке партије.
Године 1939. емигрирао је, са Ишервудом, у Сједињене Америчке Државе (што су у
Британији, уочи рата, схватили као непатриотски чин), а од 1946. године је амерички
грађанин. Четрдесетих година налази се под јаким утицајем Кјеркегорове философије и
проповеди америчког протестантског теолога Рејнхолда Нијбура (1892-1971).
Нијбурове идеје су приметне у књигама писаним четрдесетих година – „Море и
огледало“ (1944) и „Кад је време почињало“ (1944).
Између 1939. и 1953. предаје на многим школама и университетима, а од 1956. до 1961.
поезију, на Оксфорду. Од 1954. члан је америчке академије. Живи углавном у Њујорку,
али лета проводи, најпре, у италијанском градићу Искији, а потом у Кирхштетену, у
Аустрији, са својим пријатељем, америчким песником Честером Калманом (кога је
упознао још 1939. године, када је ступио с њим у двогодишњу љубавну везу, а са којим
је живео, како је сам говорио, „у браку“, то јест у заједничком стану, почев од 1953.
године све до краја свог живота). Године 1964. објављује песничку књигу „О кући“ чија
је тема његов аустријски летњиковац и свакодневни живот у њему. Умро је 29.
септембра 1973. године од срчаног удара, после песничког наступа у Бечу; сахрањен је
у Кирхштетену. Калман је умро три године касније, у Атини. 
Вистан Хју Одн је велики песник; спада у најистакнутије књижевне личности
двадесетога века.

Тон његових дела се кретао између песама које спадају у поп клише до медитација и од
савремене кризе до еволуције друштва. Осим песама Одн је написао око 400 есеја и
критика о књижевности, историји, музици, религији ... Писао је либрета за опере и
сарађивао са сниматељима документарних филмова.

Анализа песама по избору:

Погребни блуз

Песма је једна од најпознатијих Однових песама и позната је и под називом

Зауставите све сатове. Написана је 1936, а објављена 1938. године. Иако у песми Одн
говори о ламенту над смрћу појединца тема је свакако универзална, а тон веома сетан.
Написана је из перспективе човека који је у дубокој жалости због губитка вољене
особе.

У првој строфи песник позива на тишину свакодневне предмете: сатове, телефоне,

клавире и бубањ, псе у близини. А затим позива ожалошћене: Изнесите ковчег, нек
ожалошћени приђу.

У другој строфи жели да свој губитак учини великим, а живот вољене особе- наизглед
просечне, прогласи свету као племеенит. Оно што му изгледа неподношљиво је
помисао да тај човек, који прелази из живота у смрт може бити незапажен; зато жели да
авиони на небу напишу поруку да је он мртав, голубице вежу флор око врата,
саобраћајци носе црне рукавице.

У трећој строфи песник прича успомене о томе колико је човек који је умро мислио на
њега. Он је за њега био север, исток, запад, југ, свих седам дана у недељи, његов говор
и његова песма. Строфа у исто време открива трагедију људског живота, сви морају да
умру и сви ће доживети одвојеност од вољене особе.

Био је мој Север, мој Југ, мој Исток и Запад

Моја радна седмица и мој недељни одмор

Моје подне, моја поноћ, мој говор, моја песма

Мислио сам да је љубав вечна...преварих се

У четвртој строфи бол у песнику одзвање још ватреније. Он захтева да природа

послуша његову тугу (топос зазивања природеее хаххахах), позивајући је да угаси
звезде, Месец и Сунце, преточи океан и збрише шуме. Цела строфа одише жељом
песника да свет одрази празнину и тугу које су унутар њега. Нема наде на крају песме.
У последњем стиху песник каже: Јер ништа од тог, више нема сврхе...
 изглед Ахиловог штита

Ахилов штит

Ахилов штит представља пет плоча у чијем средишњем кругу се налази небески свод.
У првом прстену је приказан живот у граду, војска, гозбе.У другом живот на селу,
трећи приказује пастирски живот, а сам обод штита представља Светски океан.

Ахилов штит је описао и значењски одредио Хомер у Илијади.

Хефест је насликао поља, плугове. На крају терена сачекаће уморне раднике чаше
хладног вина и хладноће у сенци. На слици је мајстор и жетва пшенице. Неки људи
жању, други плету, а деца сакупљају житарице. Власник поља је срећан што види како
сакупљају богату жетву. Одвојено приказани људи припремају храну за раднике. Неки
пеку месо, други хлеб. Наредна слика приказује бербу грожђа. Девојке и мушкарци
носе зрело грожђе у корпицама. Плес.
Следећа слика показује стадо ретких бикова у боји злата и сребра који одлазе на реку
да пију воду. Лавови нападају стоку и разарају тело једне од сиромашних животиња.
Пастири желе да помогну, покушавају да одвоје лавове уз помоћ паса. Пси осећају
страх од животињског краља и само лају на њих. У суседству су приказане пашњаци,
зграде за животиње и скромне палате.
Поново плес и слике свакодневног живота људи. Светски океан. Завршну слику на
штиту представља звездно небо са бројним сазвежђима - Орион, Плејаде...
Сав светски живот је приказан на штиту Ахила. То укључује радост празника, као и
губитак у рату, једноставан живот људи и плеса у вртлогу среће.
Анализа песме: Песма има осам строфа и представља екфразу Ахиловог штита (то смо
имали и код оне Оде грчкој урни од Китса)

У првој строфи песник приказује жену која гледа преко нечијег рамена и види маслине,
лозу, мермерне градове и бродове на немирном мору.

Друга строфа уводи оног који рукама створи у замену вештачку дивљину и небо попут
олова (??)

Трећа стофа је прост опис равнице- она је без обличја, сива, огољена, пуста. Нема ни
влати траве, само непрегледно мноштво чизама у строју, без израза. Од простог описа
равнице песник је дошао до узрока њене пустоши- рата. Природа и војска је уморна и
без израза.

Четврта строфа- глас се чује, без лица; војска је чула наређење и ступа истрајавајући у
вери;

Пета строфа опет уводи ону жена с почетка, опет гледа са рамена и види побожне
обреде, венце на јунацима, жртву ливеницу, посвећење. Међутим уноси се неочекиван
призор у песму, који се преноси у шесту строфу.

У њој је приказано место бодљикавом жицом омеђено по коме се шетају званичници.

Седма стофа се опет враћа на стражу која се зноји због врелине дана; људи ћутке нешто
посматрају. Осма строфа приказује три бледе прилике које свезаше за три усправна
коца у тле пободена.

Песму је могуће тумачити на више начина. Највероватније је песма проста екфраза

штита, но међутим, последње строфе подсећају на нека места хришћанске традиције..
Можда се може повезати и са актуелним друштвеним тренутком ако се узме у обзир
кад је песма настала.

П.С. Ја нисам успела да нађем кад је објављенаа, тако да само запамтите да је најврв
само екфраза Ахловог штита.
Рембо

Песма има три строфе. У првој строфи Рембоа назива прво дететом у ком је прсла
реторска реч, а затим као поету кога је саздао хладан додир. Истиче такође и његово
тешко детињство, тумарање по возовима у ноћи.

Друга строфа уноси интимни моменат –песник помиње пића која Рембоу плаћа његов
лирскији друг (врв мисли на Верлена са којим је Рембо био у вези). Помиње његова
растројена чула (елементи Р.поетике) и на крају лиру која му је слабост однеговала,
што се може протумачити као прослављање Рембоа као изабраника муза, изабраног
псника.

Трећа строфа: Стих је посебна болест ваздуха, нема меру; овим исказом почиње; Затим
говори како се Р. враћа у детињство да опет окуша ланце у чијој је „слободи“ пропевао;
Песник износи такође истинит биографски податак – Рембоова лутања по Африци,
сањарије о новом себи, о добром сину, успешном инжењеру (а трговао је оружјем) ,
истини што ће бити прихватљива за лажове.