Barok 2

El conceptismo
42
KONSEPTIZAM
OSNOVNE POSTAVKE
Grasijan izdvaja tri momenta u procesu konseptistikog stvaranja: el concepto, el igenio, la agudeza. EL CONCEPTO (pojam, zamisao). "Lo que es para los ojos la hermosura, y para los odos la consonancia, eso es para el entendimiento el concepto" (Gracin). Poetkom 17. veka ovim pojmom se u paniji oznaavala ideja (Covarrubias: concepto = ideja, nacrt, miljenje o nekoj stvari). Kako se poveavala tenja ka otroumlju jezika, poelo je da se precizira njeno znaenje, dok se u odredjenim knjievnim krugovima nije ustalilo miljenje da je to obostrano rasvetljavanje dve medjusobno povezane ideje, odnosno ono to Ciceron opisuje kao "govoriti dosetljivo, saeto i otroumno". El concepto je osnova itave konseptistike doktrine, a tenja svakog konseptiste je da ispuni svoje delo sa isto toliko otroumnih misli koliko i rei, ako ne i vie, poto koriste pojmovno bogate rei. "Son los conceptos vida del estilo, espritu del decir y tanto tienen de perfeccin cuanto de sutileza. Hase de procurar que las proposiciones hermoseen el estilo; los misterios le hagan preado; las alusiones, disimulado; los empeos, picante; las ironas le den sal; las crisis hiel; las paronomasias, donaire; las sentencias, gravedad; las semejanzas lo fecunden y las paridades lo realcen; pero todo esto con un grano de acierto; que todo lo sazona la cordura" (Gracin). EL INGENIO (duhovna sposobnost, duhovnost, kreativni duh). U baroku ne predstavlja samo odredjenu psiholoku dispoziciju ve i samog oveka koji je poseduje. Kao to postoji furor divinus (boansko nadahnue), privilegija velikih umetnika, tako za konseptiste postoji furor ingenii, takodje boji dar povlaenima. Luis Vives i Foks Morsiljo su u 16. veku razlikovali dve vrste dua iji skup ini ingenium. Prvi nii stupanj due (alma inferior) obuhvata vegetativne moi, ula, nagone i kretnje, a drugi, vii (alma superior), tri sposobnosti: pamenje, razumevanje i volju. Fernadno de Erera naputa tu psiholoko-sintetiku koncepciju i u rei ingenio vidi samo poseban intelektualni talenat. Kalderon razlikuje dve vrste sposobnosti due: prirodne pamenje, razmevanje i volju, i vie, date od Boga lepotu, uenost, sobodu volje, ugladjenost i duhovnost, koju smatra viom formom inteligencije. Grasijan ingenio vezuje za genio, koji je nepotpun bez ovog prvog. Za njega je ingenio istanana duhovnost koja se sastoji od snage, odlunosti i hitrine inteligencije, otrine ironije, ugladjenosti, ispitivanja slabosti drugih, brzine replike i dobrog ukusa. Ingenio se razlikuje od razuma po tome to se ne zadovoljava istinom, ve tei i lepoti. LA AGUDEZA. Po Grasijanu otroumlje je manifestacija duhovnosti, koja se ne moe definisati, ve samo opaati, a postoji verbalno i pojmovno. To je orudje pomou kojeg se uskladjuju elementi u opoziciji i dostie estetski
El conceptismo
43
uitak; sinonim za originalan, prodoran i dalekosean nain razmiljanja. Sama re verovatno potie od rei acutezze italijanskog teoretiara konseptizma Pelegrinija. Grasijanovo poimanje knjievne umetnosti zasniva se na istananim mislima koje ine njen sadraj i otroumlju koje predstavlja ukras. Istanane misli su kreacija otroumlja koje je u isto vreme posledica duhovnosti, vie intelektualne sposobnosti koja upravlja celokupnom umetnou. Upotrebom otroumlja se dostie umetniki stil koji je po Grasijanu nain na koji se izraava savreni ovek, za razliku od prirodnog stila koji se odlikuje jednostavnou forme i jasnoom. Gracin considera el ingenio la causa principal de la agudeza (las otras son la materia y el arte). El artificio correspondiente a la agudeza el artificio conseptuoso consiste en una primorosa concordancia, en una armoniosa correlacin entre dos o tres cognoscibles extremos, expesada por un acto del entendimiento. Y tal acto del entendimiento (el que exprime la correspondencia que se halla entre dos objetos) es el concepto. La agudeza es el pasto del alma, la sutileza alimento del espritu. Los conceptos son vida del estilo, espritu del decir y para el entendimiento, lo mismo que para los ojos la hermosura y para los odos la consonancia. El ingenio y la agudeza informan dan forma a la materia de las figuras retricas, de los tropos. La agudeza pasa a ocupar el primer lugar y las figuras retricas quedan reducidas a instrumentos de que se sirve aquella para exprimir cultamente los conceptos. Son solamente fundamentos materiales de la sutileza y a lo ms, adornos del pensamiento. Gracin no condena el ornato retrico, afirma solamente que debe estar al servicio de la agudeza, y las palabras consecuentemente subordinadas al concepto. Dez-Echarri i Roca Franquesa navode jo dva unutranja, sadrinska aspekta konseptistikog stila: EL HUMOR. Poto se renesansna radost pretvorila u barokni pesimizam i razoaranost, kao posledica negativne vizije sveta javlja se kritika svih drutvenih poroka kroz zajedljiv, bespotedan humor. Koristei tehniku deformacije realnosti konseptisti stvaraju karikature, nemilosrdno se rugajui ljudskoj gluposti, licemerju, tatini, preteranoj ambiciji i mnogim drugim manama. Humor koji proizilazi iz groteske, ironije i satire naroito je zastupljen kod Keveda. Grasijan, za razliku od njega, ne koristi karikaturu, svestan da ona moe proizvesti smeh kod prostog naroda, pa i u svojoj satiri zadrava racionalan, filosofski stav. LA TENDENCIA TICO-DOCENTE. Za razliku od kultista koji tee estetskom cilju, za konseptiste je bitna moralna, politika i obrazovna svrha dela. Oni ne ele da zabave, iako je humor logina posledica njihovog izobliavanja stvarnosti, ve prvenstveno da upozore i podue, i otuda njihova naklonost ka prozi u kojoj se lake nego u stihovima ostvaruju ovakve namere.
El conceptismo
44
STILSKE
ODLIKE
Osnovna obeleja konseptizma su neoekivane asocijacije ideja i rei, istananost misli i elja za sugerisanjem dubljeg znaenja rei putem otroumnog i duhovitog jezika. U nekim prilikama konseptizam prikazuje otroumlje u miljenju i izrazu povezujui zaista veoma razliite ideje, ali se u veni sluajeva ono svodi na isto verbalne igre koje se zasnivaju na dvosmislenosti, fonetskoj slinosti dve rei, suprotstavljanju znaenja rei ili reenica itd. Na taj nain konseptistika proza obiluje antitezama, paradoksima, paralelizmima, dosetkama i mnogim drugim otroumnostima. Tipina za konseptizam je i saetost reenice, jer efikasnost otroumnih misli u velikoj meri zavisi od brzine izraavanja: Lo bueno, si breve, dos veces bueno; y aun lo malo, si poco, no es tan malo. (Gracin). Zbog toga konseptistika proza saima misao u neverovatno kratke i jezgrovite reenice koje poveavaju tekou razumevanja. Za razliku od kultizma, u konseptizmu nema bogatog kolorita. Javlja se totalna indiferentnost prema bojama, svetlosti i muzici, nema dekoracije i raskonih materijala (biseri, mermer, slonovaa), lepih pejsaa, aluzija na gro-rimske mitove i velianja ljudske lepote. Zbog toga Emilio Orosko s pravom primeuje da kultista prema realnosti zauzima vizuelni kriterijum, teei deskripciji, dok konseptista daje prednost intelektualnoj igri, smatrajui da uivanje proizilazi iz pobedjivanja tekoe. Istina treba da se sakrije i da se onemogui lako dolaenje do nje, ali ona ne sme da se uini nejasnom, kao to biva kod kultista.
Stilske figure
POREDJENJE (comparacin) misaono najjednostavniji postupak povezivanja dva pojma; bilo je dosta korieno u srednjovekovnoj retorici; unutar poredjenja, kao njegove varijante, javljaju se: ANTITEZA (anttesis) suprotstavljanje dvaju ili vie rei ili pojmova suprotnog znaenja; nezaobilazni element konseptistike proze KONTRAST (contraste) Grasijanu slui da pokae perspektivizam razliitu viziju stvarnosti u zavisnosti od naina na koji se ona posmatra ALEGORIJA (alegora) pojavni svet upuuje na idejni i vezan je s njime konvencijom; Grasijan je bio vrlo sklon upotrebi alegorija (samo u delu El Criticn javlja se njih 73, bilo da se radi o arhetipskim figurama, udovitima ili biima u ljudskom obliku) METAFORA (metfora) najtei i hronoloki najmoderniji postupak povezivanja razliitih ideja; u konseptizmu slui za semantiku intenzifikaciju; Grasijan je s lakoom pravio metafore i rado ih koristio u svojim delima
El conceptismo
45
PERSONIFIKACIJA (prosopopeya) neivim stvarima ili apstraktnim pojmovima pridaju se ljudske osobine; uobiajena je i kod Keveda i kod Grasijana PARADOKS (paradoja) povezivanje dve vidljivo suprotne ideje koje se usaglaavaju ili snagom uma ili zbog toga to njihov krajnji kontrast uspostavlja medju njima neku vrstu kontakta HIPERBOLA (hiprbole) preuveliavanje osobina predmeta ili intenziteta radnje; doprinosi stvaranju sveta karikaturalnih i nestvarnih bia; Kevedovo delo El Buscn posebno obiluje nagomilanim hiperbolinim konotacijama, negativnim i degradirajuim (npr. opis klerika Kabre) ELIPSA (elipsis) reenice se saimaju i oslobadjaju suvinih i nebitnih rei; prisutna je zbog tenje konseptista ka jezgrovitim konstrukcijama ZEUGMA (zeugma) stilsko sredstvo koje u isti mah slui i saimanju i gomilanju izraza u jednoj reenici; stvara se kada se ne ponavlja re koja je logiki prisutna (npr. koristi se jedan predikat za dva razliita objekta, pa ima i pravo i preneseno znaenje); konseptisti je koriste vodjeni eljom za konciznou izraza
Igre rei
Igre rei su po miljenju nekih teoretiara proizvod duhovne dekadencije jednog drutva, zato to se njihova pojava u umetnosti podudarala sa tekom politikom i kulturnom situacijom unutar jedne jezike zajednice. Igre rei nastaju kada se rei u govornom lancu vie ne veu po znaenju nego po zvuku, tj. kada se izmedju njih uspostavlja akustika veza. iri pojam od igre rei je paronomazija (paronomasia), jer obuhvata i sluajeve kad se rei dovode u vezu samo zbog efekta zvunosti; vezana je za intelektualni prozni izraz ije je glavno oruje duhovitost; najvanije je zvuno sredstvo narativne proze; smatra se da u baroknoj prozi zamenjuje simplikadenciju rimu u prozi koju su pisci 16. veka rado koristili zahvaljujui binarnoj konstrukciji reenice. S jednakom uestalou kao paronomaziju Grasijan koristi i poliptoton (poliptoton) sastoji se u ponavljanju iste rei unutar jedne reenice, ali u drugom padeu, rodu ili broju. este su i verbalne igre koje se zasnivaju na mogunosti dvostrukog ili viestrukog tumaenja pojedinih rei zbog postojanja zvuno sline ili identine rei (npr. naval i nabal zvue isto, to Kevedo koristi da napravi dvoznanu konstrukciju la batalla nabal). Za stvaranje dvosmislenih reenica ili izraza koristi se i dilogija (diloga) upotreba jedne rei u dva znaenja u istoj reenici; Grasijan je esto koristio poliseminost rei, osnosno njihovu semantiku ambivalentnost, jer je voleo da se igra znaenjima i da traga za skrivenim konotacijama jedne iste rei u razliitim kontekstima.
Reenina struktura
U cilju semantike intenzifikacije konseptisti tee sintaksikoj saetosti. Koncizne konseptistike reenice sadre u sebi veliko znaenjsko bogatstvo i primoravaju itaoca da u reima trai vie od onog oiglednog, tj. teraju ga da bude budan, jer se u njima vie sugerie nego to se govori i nude mnogo vie informacija nego to se to na prvi pogled
El conceptismo
46
ini. Konciznost se postie izbacivanjem nepotrebnih delova reenice koji nemaju primarnu funkciju. Uglavnom se vri redukcija elemenata kao to su determinatori, odnosne zamenice i veznici, a esto je i izostavljanje kopulativnog glagola ser koji se podrazumeva. S druge strane, dolazi do akumulacije imenica i sustantiviranih glagola, priloga i prideva, a koristi se i gomilanje glagola na poetku reenice da bi se postigla dinaminost. Takve eliptine reenice dobijaju karakter aforizama jer su kratke, a sadrajno bogate. Ipak, konseptistiki pisci se ne ograniavaju na eliminaciju rei u okviru jedne reenice, ve vre i saimanje vie reenica u jednu, umeui ih jedne unutar drugih. Konseptistike reenice esto imaju binarnu stukturu (estructura bimembre) sloene su iz dva dela izmedju kojih se uspostavlja razliita veza (mogu se kontrastirati, uporedjivati, biti simetrine itd.). Binarna reenina stuktura jedna je od najznaajnijih karakteristika Grasijanovog stila.
LEKSIKA
Kod konseptiste re nikada ne moe imati isto ukrasnu ili eufoniku vrednost, ve su u njoj lepota i znaenje ujedinjeni. Insistira se na tome da re bude ekspresivna, puna snage, da istie ideju, ali i da pored svog uobiajenog znaenja nosi i druga koja e iznenadjivati i zbunjivati itaoca. Zbog tenje za novim znaenjem rei se transformiu dodavanjem sufiksa ili prefiksa, ralanjivanjem u vie novih rei ili se spaja vie rei u jednu. Tehnike gradjenja novih rei (prefiksacija, sufiksacija, derivacija, kompozicija), pored toga to slue za intenzifikaciju znaenja, koriste se i kao nain bojenja rei ironinim, satirinim ili peorativnim tonom (mulatazo, protomisera, archipobre ). Naroito se koriste deminutivi, augmentativi i eufemizmi koji sadre afektivnu vrednost. Takodje tipino konseptistiki postupak je stvaranje linih imena koja sjedinjuju dva pojma: Falsirena (lana sirena), Sofisbella (simbol mudrosti i lepote) su imena koja se javljaju kod Grasijana. Kevedo je posedovao ne samo izuzetno bogat renik, ve i sposobnost da do maksimuma iskoristi njegov znaenjski potencijal.
TEME
Teme konseptistikih autora su raznovrsne i kao kod ostalih baroknih pisaca preuzete iz renesanse, ali kod svih postoji tenja ka doktrinalnim delima. Pored njih javljaju se dela politike, satirine i pikarske sadrine. Sva ona su obojena neizbenim pesimizmom i razoaranjem i puna su sumnje i nesigurnosti u postojei svet. Zbog toga se favorizuju ideje o odnosu pojedinca i socijalne sredine uz kritiku i isticanje mana savremenog drutva. Grasijan je najtipiniji predstavnik didaktike proze; njegova dela orjentisana su na uobliavanje savrenih tipova ljudi: savrenog oveka ija je misija da dominira (El Hroe), dvoranina 17. veka cenjenog u drutvu po svojoj umerenosti (El Discreto), umenog oveka vrste moralne konfiguracije (El Criticn) ili savrenog vladara (El poltico Fernando). On nikako ne predlae slepo predavanje sudbini, ve
El conceptismo
47
neprekidnu ovekovu borbu, uz volju i inteligenciju, za dostizanje slave koja e ga na neki nain uiniti nezaboravnim. Kao kod svih konseptistikih pisaca, u njegovom delu moe se nai odraz materijalne i moralne dekadencije panskog drutva. U delima politike sadrine istie se antimakijavelistika i pacifistika vizija vodjenja politike (ne priznaju se prevare i pretvaranja). U delu Saavedre Faharda Empresas javlja se ve dobro poznata tema, rasprostranjena u srednjem veku, o obrazovanju i ponaanju mladog princa, ali i odbrana posrnule panske drave. Kevedo u svom delu El poltica de Dios y Gobierno de Cristo daje viziju idealne drave gde je vlast u rukama kralja koga narod moe da smeni i takodje se, i pored bezrezervne ktitike drutva, pokazuje kao veliki patriota. Tema smrti zauzima vano mesto u korpusu baroknih tema, pa i konseptisti ukazuju na njenu izvesnost u skladu sa pesimistiom vizijom sveta, oslanjajui se na senekistiku tradiciju. Satira je generalna nota svih konseptistikih dela, ali njome se najvie slui Kevedo u svojim spisima protiv kultizma, pikarskom romanu El Buscn i u delu Los Sueos gde preko fantazija i alegorija kritikuje sve drutvene klase i profesije, kao i tadanje obiaje i modu. Napisana po uzoru na to Kevedovo delo je Fahardova Repblica literaria gde se daje opis zamiljenog grada u kome ive najistaknutiji panski i evropski ljudi. U delu se javlja izrazita tenja ka alegoriji koja odlikuje i Grasijanovo delo El Criticn. Pikarska tematika obradjena je na nov, inovativan nainu u Kevedovom Lupau gde se daje groteskna slika pikarskog ambijenta preko karikatura i socijalne satire koja vodi do totalnog potcenjivanja ivota.
ODNOS
IZMEDJU KONSEPTIZMA I KULTIZMA
U zavisnosti od stilskih figura koje su pisci 17. veka koristili, kritiari su zauzimali razliite pozicije govorei o kultizmu i konseptizmu. Menndez Pelayo, Correa Caldern i drugi su ih smatrali potpuno suprotstavljenim. Valbuena Prat, Menndez Pidal, Rafael Seco i Rafael Lapesa ih smatraju nerazdvojivim kako zbog slinog korienja stilskih figura tako zbog opte tendencije ka nerazumljivosti. Za treu grupu kritiara (Lzaro Carreter, Garca Berrio, Alexander Parker) konseptizam je baza baroka, a kulteranizam se temelji na konseptizmu, dok se razlikuju u malim detaljima. Oba pravca predstavljaju dva nerazdvojna aspekta epohe baroka. Karakteristike koje kritiari pominju kao tipino kultistike su: upotreba kultizama i hiperbatona, mitoloke aluzije, opte metafore. Medjutim sve ovo se moe nai i kod tradicionalno smatranih konseptistikih pisaca Keveda i Grasijana. Santos Alonso (predgovor Kritikonu) smatra da se ova dva pravca ne razlikuju prema stilu pisanja ve prema vrsti lingvistikog proirivanja i intenzifikacije. Dok se kod Gongore i ostalih kultistikih
El conceptismo
48
pesnika proirivanje i intenzifikacija (amplificacin e intensificacin) nalazi u sintaksi, kod konseptista se nalazi u semantici. Dok kultisti manipuliu povrinskom strukturom jezika (za jednu dubinsku postoje vie povrinskih strukura), konseptisti to isto ine sa dubinskom strukturom jezika (za jednu povrinsku postoji vie dubinstih struktura). Gongora intenzivira sintaksu da bi na povrini postigao proirenu strukturu, dok Grasijan i Kevedo intenziviraju znaenje da bi postigli proirivanje u dubinskoj strukturi, tj. nabijenost znaenjem rei. Ovaj autor smatra da je ovo kljuna razlika izmedju ova dva pravca koja u sutini koriste iste stilske figure (metafore, antiteze, poredjenja, paronomazije, hiperbaton, igre rei, elipse, paradokse). On izdvaja, medjutim, jedan tip metafore koja je blia konseptistima zbog funksije intenziviranja znaenja to je metfora pura. Gongora pre svega pokazuje sklonost ka drugom tipu metafore metfora mixta -, tipa "A je B" kod koje se oba elementa poredjenja pojavljuju (" un monte de miembros era eminente..."). Za razliku od ove, metfora pura tipa "B umesto A" je prisutnija kod Grasijana. Njome se jedan termin transformie u drugi i tako stvara pojam ( concepto), tj. odnos izmedju ta dva objekta proizvodi konsept. to je skriveniji taj odnos vei je sadraj koji italac moe izvui i time se postie proirivanje znaenja. Tenja ka nerazumljivosti, tj. udaljavanje od spontanog izraavanja je jo jedna dodirna taka ova dva pravca. Aunque es justificable y til mantener una oposicin entre el conceptismo y culteranismo, no se puede dar la razn a Mdez. Pelayo cuando afirma que no hay nada ms opuesto entre s que estos dos estilos. Gracin no se cansa nunca de darnos a entender que su poeta predilecto era Gngora, y si ste le proporciona la mayor parte de las agudezas que comenta tan conceptista era Gngora como Quevedo, o aun ms todava. La naturaleza esencial del concepto es el establecer una relacin intelectual entre ideas u objetos remotos; remotos por no tener ninguna conexin obvia o por ser en realidad completamente dismiles. El abismo entre los trminos de la comparacin se pretende salvar por medio de un salto del ingenio.
Gracin
49
BALTASAR GRACIN (Belmonte, Calatayud 1601 Tarazona 1658)

La vida de Gracin no tiene nada de sorprendente. No lleva una vida escandalosa como Lope de Vega o llena de penurias, prosiones y deudas como Cervantes, Quevedo y Gngora. El mximo prosista del siglo de oro junto a Cervantes y Quevedo es un hombre formado entre libros, en crculos intelectuales y frecuenta las academias literarias. Sus obras son fruto de profundas lecturas y largas meditaciones o conversaciones, y quiz de aqu le venga lo artificioso de su lenguaje. En todas sus obras se nota un gran trabajo, una gran elaboracin extenta de toda aparente inspiracin o milagro literario. La intencionalidad moralizante y didctica es fruto de su labor docente de Teologa moral, y si Gracin conjuga esta intecionalidad moralizante y didctica con la consciencia de la decadencia hispnica es porque su vida fue un continuo desengao, cargado de pesimismo, hasta de amargura. La produccin de Gracin no es extensa. En total son siete libros publicados a lo largo de veintin aos. No puede hablarse de obras juveniles: cuando publica su primera obra El Hroe se encuentra en una edad lo suficientemente madura para que su cerebral elaboracin no sea considerada un milagro literario, y su formacin lleva el peso de muchos aos de dedicacin, de estudio, de lecturas reposadas, de conversaciones gustosas y de experiencia en el conocimiento de la naturaleza y psicologa humanas. Los profundos contenidos y las sorprendentes construcciones expresivas no son una casualidad, sino el resultado de un tremendo trabajo de elaboracin, de correcin y de presicin semntica. Tomando como referecia los contenidos se podra decir que la obsesin de Gracin a lo largo de sus pginas es la intecin didctica: la formacin del hombre perfecto en prendas y cualidades configura los captulos de El Hroe, le del hombre social la ofrece El Discreto, la del hombre religioso se encuentra en El Comulgatorio, la del hombre intelecutal en la Agudeza y el Arte de ingenio, y la del hombre completo, resumen y paradigma de todas las dems prendas, en el Orculo Manual y Arte de Prudencia.
STIL
Evaristo Correa Caldern (Baltasar Gracin. Su vida y su obra , Madrid, Gredos, 1970) smatra da se ne moe govoriti o jednom Grasijanovom stilu, i tako razlikuje varijante: familijarni stil (pisma), oratorski stil akademskog tipa (El Poltico, El Discreto, El Comulgatorio), teni i plastini stil u nekim trenucima slian pikarskoj tehnici ( El Criticn), lakonski stil koji ovaj kritiar smatra izvornim Grasijanovim stilom. Grasijan svesno neguje hermetizam zbog svoje mrnje prema svemu vulgarnom. Njemu je vano da postigne nejasnou izraza i znaenja koje e njegove misli uiniti sakrivenim, a koje e moi protumaiti samo
Gracin
50
izabrani. Grasijan u delu Orculo manual kae: "No consiste la perfeccin en la cantidad, sino en la calidad. Todo lo muy bueno fue siempre poco y raro...", "Lo bueno, si breve, dos veces bueno; y aun lo malo, si poco, no tan malo." Grasijan ne pie spontano, jako mnogo je prepravljao svoja dela, ali ne zato da bi pronaao lepi ili taniji izraz, ve da bi ga uinio konciznijim, manje prirodnim i nejasnijim. Barokni pisci, kao Gongora, tee nejasnoi kao estetskom cilju, jer se lepota ne moe izraziti obinim reima. Medjutim, kod Grasijana nejasnoa nije posledica estetskih tenji ve postoji radi same sebe, da pokae superiornost autora. Njegova proza sadri elemente kako konseptistike struje, tako i kultistike. Elementi konseptizma u njegovoj prozi su: zgunjavanje izraza; izbegavanje zavisnih reenica (pie pre svega u prostim reenicama koje povezuje sastavnim veznicima); esto izbacuje iz reenice delove koji se podrazumevaju (naroito glagol ser); izbegava prideve a smisao reenice se zasniva na glagolu ("El nervio del estilo consiste en la intensa profundidad del verbo... Preado ha de ser el verbo, no hinchado; que signifique, que no resuene; verbos con fondo, donde se engolfe la atencin, donde tenga en qu cebarse la comprensin.", Agudeza y el arte de ingenio). Grasijan nagomilava stilske figure. Kultistima ga pribliava metaforini izraz, a naroito korienje stilske inverzije; razlikuje se po odbojnosti koju ima prema mitolokim aluzijama kojih ne postoji u njegovom delu. Slui se nabrajanjima, reenice mu poseduju simetriju, este su antiteze, reenice mu pre svega nalikuju aforizmima, maksimama. EL HROE (1637) Prvo objavljeno delo. Obradjuje dvadeset kvaliteta koje moe da poseduje ovek. Govoreo o "heroju", Grasijan podrazumeva savrenog oveka, obdarenog osobinama i kvalitetima koji ga idnetifikuju kao jedinstveno bie, neponovljivo, koje je ipak udaljeno od pojam nadoveka. Kvaliteti koje moe da poseduje ovek su: tenja ka izvrsnosti, volja, razum, oseajnost, ukus, dalekovidost, dar za vodjstvo, samilost, dobar izbor aktivnosti, itd. Za svaki kvalitet Grasijan daje kao modele linosti iz istorije koji ipak ne predstavljaju savrenog oveka, ve individue koji poseduju neki od analiziranih kvaliteta. Iako ima za modele Kastiljoneovog "Dvoranina", Makijavelijevog "Princa" i druga dela slinog karaktera, smatra se da je delo pre svega napisano u momentu u kojem se rue raniji univerzalni principi koji su vladali panskim narodom a sa namerom preporoda. Svestan dekadencije, pesimista i ogoren, Grasijan u ovom delu predstavlja model u skladu sa kojim treba da se regenerie pansko drutvo. EL POLTICO DON FERNANDO EL CATLICO (1640) konkretizuje kvalitete iz "Heroja" u jednoj osobi. U delu je uoljiva nostalgija za boljim vremenima koja bi trebalo da poslue kao model za izgradnju panije. Kralj Fernando je bio najvei kralj i storio je najveu monarhiju. Grasijan opisuje njegov politiki i diplomatski dar, sposobnost paljivog odabira svojih ministara; govori o njegovim vojnim i politikim pobedama i zakljuuje da bi samo
Gracin
51
Fernando uspeo da spasi monarhiju. Delo predstavlja politiku biografiju i hvalospev. Medjutim, upravo preterana hvala ini ovo delo jednim od najslabijih Grasijanovih dela. Dijalektika dela se bazira na paralelizmu izmedju pozitivnog i negativnog do take da ak i ako neka istorijska linost poseduje neki pozitivni kvalitet, kralj Fernando je i u tome prevazilazi. EL DISCRETO (1646) stilski i sadrinski se nastavlja na "Heroja". Sastoji se od 25 poglavlja, nezavisnih jedno od drugog, nalik kolekciji eseja, u kojim se obradjuju kvaliteti koji krase promiljenog oveka. Svako poglavlje je napisano drugim stilom, a pisac je naslovio svako od njih kao elogio (pohvala), discurso acadmico (akademska rasprava), alegora, memorial, razonamiento acadmico (akademsko rasudjivanje), carta, dilogo, stira, encomio (hvalospev), aplogo, itd. EL ORCULO MANUAL Y ARTE DE PRUDENCIA (1647) kolekcija oko 300 aforizama; predstavlja sintezu svih njegovih razmiljanja, obuhvata komentare osobina koji jedan heroj ili promiljeni ovek moraju da imaju, kao to su mudrost, znanje, erudicija, otroumnost, el genio y el ingenio (duh i talenat), dalekovidost, promiljenost, itd. Kao razborit, ovek mora da poseduje strpljenje, da bude paljiv, podozriv, tih, nean, oprezan, itd. i samo tako e postii dobar glas, ugled, cenjenost i slavu. U mnogim sluajevima ovi aforizmi podseaju na emblemas od kojih se razlikuju samo po tome to nemaju ilustraciju. EL COMULGATORIO delo sainjavaju 50 meditacija, baziranih na jevandjeljima, dogmi, moralnim i drutvenim naelima hriana. LA AGUDEZA Y EL ARTE DE INGENIO (1648) prvi deo je objavljen 1642 pod nazivom Arte de ingenio, a 1648 je objavljeno dopunjeno izdanje pod nazivom Agudeza y el arte de ingenio. En que se explican todos los modos y diferencias de concetos, con exemplares escogidos de todo lo ms bien dicho, as santo como humano. U ovom poslednjem su dodate neke glave kao "Tratado de estilos" i primeri. Predstavlja jedan od najvanijih traktata o retorici onog doba. U njemu se objanjavaju naini ispoljavanja i razlike medju pojmovima ( conceptos), zajedno sa primerima. Santos Alonso, za razliku od Menendes Pelaja, ne smatra da se radi o konseptistikoj retorici niti o kultistikoj retorici, uprkos velikom divljenju koje Grasijan pokazuje prema pesnitvu Gongore, ve da se radi o baroknoj retorici. Kao najbolji dokaz za to ovaj autor navodi da Grasijan uzima primere najrazliitijih pisaca: Seneke, Tacita, Cicerona, Plinija, don Huan Manuela, Garsilasa, Matea Alemana, Gongore, brae Arhensola, Lopea de Vege, Keveda, Karilja de Sotomajora, itd. Grasijan deli otroumnost na razliite vrste, koju svaku komentarie i potkrepljuje primerima. Pored svega toga autor ne uspeva da objani
Gracin
52
pojam do kraja. On otroumnosti nalazi kod najrazliitijih autora iz sredenjeg veka, pancima i strancima, grkolatinskim, romanskim, konseptistima i kultistima. ANTONIO GARCA BERRIO, Espaa e Italia ante el conceptismo Madrid, CSIC, 1968. Concepto, kao nasilna metafora, sjedinjena sa igrom rei, konciznou, izraavanjem grotesknog je postojala i u knjievnosti srednjeg veka. Kao primere "agudos antiguos", Grasijan daje primere don Huan Manuela, Horhea Manrikea, Selestine, Romansera. Otroumnost se nastavlja i u 16. veku sa piscima kao to su braa Arhensola, Mateo Alemn, Juan Rufo, Garcilaso, Fray Luis de Len, Jorge de Montemayor. Grasijan koristi termin concepto za rezultate rada ingenio. El concepto je eksplicitna formulacija otroumlja (agudeza). Razlikuje 3 naina na koja moe da se izvri podela otroumnosti: 1. prva podela je na Agudeza de perspicacia (penetracin) i Agudeza de artificio. Prvu karakterie istina, a drugu velianstvena lepota. a. Agudeza de artificio se deli na: - agudeza de concepto: koja se vie nalazi u prefinjenosti izraza nego u reima - agudeza verbal: koja se nalazi u reima - agudeza de accin: u kojoj se ingenio pokazuje kroz neoekivane pokrete ili radnje. 2. podela na Agudeza de conformidad i Agzudeza de deproporcin. 3. podela na Agudeza pura i Agudeza mixta. Ono to je Grasijan smatrao najsuprotsavljenijim konseptizmu koji je on zastupao je kultistiko preterivanje, tj. konstrukcije u kojima je dominirao kult rei kao zvuka i boje. Hvalio je poeziju Gongore nad svom ostalom poezijom, a ono to je osudjivao kod kultizma je insistiranje na formi, u emu Garsija Berio vidi manifestaciju Grasijanovog "antiestetizma" koji osporava lepotu bez dubine. Grasijanovo delo osporava knjievni stereotip o Kevedu kao tipinom konseptistikom pesniku budui da ga uzima kao primer samo desetak puta, dok Gongoru navodi u vie od 70 primera. Ono to je Grasijana odbijalo od Kevedove poezije je njen popularizam, kao i esto unoenje elemenata grotesknog i monstruoznog to je bilo nasuprot Grasijanovom aristokratskom stavu o knjievnosti konseptizma. EL CRITICN, EDICIN DE SANTOS ALONSO, MADRID, CTEDRA, LETRAS HISPNICAS, 1980. Prvi deo je objavljen 1651, drugi 1653, a trei 1657. Naziv. Prva asocijacija je na oveka koji puno kritikuje, ali zapravo predstavlja skupinu crisis (kako je Grasijan nazvao glave).
Gracin
53
Poslednje delo Grasijana, obuhvata svo njegovo prethodno delo u formi romana. Njegova otra kritika, pesimizam, egzistencijalistika doktrina, stil, koji su u drugim delima dati u skicama ovde se nalaze saeti i proireni. Delo je proirena alegorija, filosofski roman u kojem se meaju naracija i doktrina. Dva lika polaze na filosofsko putovanje od detinjstva (la primavera de la vida), mladosti (el esto), zrelog doba (el otoo), do starosti (el invierno), prolazei kroz razne zemlje (panija, Francuska, Italija, Nemaka). Andrenio, ovek nagona, i Kritilo, ovek razuma, bore se sa svetom kao simboli nagona i razuma, spontanog i promiljenog, strasti i volje. Ova dva lika su u stvari jedna osoba. Andrenio je "tabula rasa" i kada ga pronalazi Kritilo usamljenog na jednom ostrvu, on izlazi iz neznanja putem razuma i kree na putovanje ivota zajedno sa Kritilom. Pojavljivanje Andrenija je poetak ivota i poetak zablude ( engao) koja dominira u periodima detinjstva i mladosti. Doba zrelosti znai poetak razmiljanja, filosofije, razoaranja (desengao). Filosofiranje se nastavlja u starosti koja otkriva zabludu sveta i pronalazi istinu tako dospevajui na "ostrvo besmrtnosti" (isla de la inmortalidad). Samo racionalno i voljno delovanje, pesonifikovano u Kritilu, spaava oveka. Sadrina. Brodolomnika Kritila, kod ostrva Santa Elena spaava mladi Andrenio, koga su tamo odgajale divlje zveri. Kritilo ga naui da govori, zajedno uspevaju da sagrade brod i odlaze sa ostrva. Kritilo Andrenija vodi na putovanje ivota u potrazi za Felisindom. Usput prolaze kroz dvorove panije, Aragona, Francuske i Rima dok ne stignu do ostrva Besmrtnosti. Tok glavne radnje prekida niz epizoda koje predstavljaju najrazliitije vrste fikcije: alegorije, basne, apologije, fantazije, itd. Nailazimo na sledee epizode: kentaur Hiron, pre nego to udju u svet, im pokazuje kako treba iveti a to je razumeti stvari suprotno od onoga kakvim se ine. Protej ih prati do dvorca Falimunda, na putu vide izvor Zablute (Fuente de los Engaos), Andrenio zbog nedostatka razboritosti ostaje na dvoru Falimunda, a Kritilo da bi ga spasio mora da potrai pomo Artemije. U dvoru od zlata i srebra ih zarobljava Interes. Poseuju muzej Sofisbele, Veliki savet sveta koji se sakuplja u krmi i kojim vlada rulja. U treem delu dolaze u kraljevstvo Vehesije ( Vejecia) i dvor Alegrie. Kada ih susree Smrt kae im neko moe da je izbegne samo slavan ovek. Odvodi ih do ostrva Besmrtnosi i kada im Zasluga ( Mrito) dozvoli odlaze u Veni dvorac (la Mansin Eterna). Satira i pikarski elementi. Destruktivni duh Grasijana, prisutan u deformaciji stvarnosti, je komplementan sa satirom. Deformacija i preuveliavanje stvarnosti (prisutna i kod Keveda i u pikarskim romanima) posledica je kontrareforme i jaanja asketskih struja u religiji. U delu se javljaju kritike na sve karakteristine poroke i najtipinije likove iz drutva na koje nailaze glavni junaci. U ovom aspektu se delo pribliava pikarskom romanu. Radnja se, kao i u ovom, razvija kroz lutanje, prevare, razoaranja i teke situacije.
Gracin
54
Alegorija. Delo predstavlja produenu alegoriju koja se javlja u mnogim epizodama kao njihov nerazdvojni deo (samo CRISI I, II, III u prvom delu ne sadre alegoriju). Alegorija ovde ima funkciju da pojasni stvarnost. Umetnute su veto i daju utisak zatvorene celine, po emu se porede sa umetnutim novelama kod Servantesa. Veoma su zgusnute i bogate didaktinim i filosofskim elementima. Likovi. Kritilo i Andrenio ne predstavljaju osobe od krvi i mesa ve paradigme, arhetipove. Oni su simboli koji ne ive fizikim ve psiholokomoralnim ivotom. Pored ovih karakteristika oni ispunjavaju vanu funkciju povezivanja radnje, to delo i ini romanom. Za razliku od tradicionalnog romana u kojem radnja dominira nad likovima, u delu El Criticn likovi su ti koji prevazilaze radnju. Jezik i stil. Pripada konseptisitkoj struji zato to su njegov jezik i stil pre svega podredjeni intenziviranju znaenja. Jezik mu je fragmentarne i eliptine sintaksike strukure dok je u isto vreme bogat semantiki. Grasijan stvara nove rei kao to su conreyes, connatural, archicorazn, despenado, reagudo, contraolor, solizar (= brillar el sol), i lina imena Falimundo, Falsirena, Sofisbella, Vejecia . Koristi rei koje imaju puno znaenje (imenice i glagole) esto izbacujui rei sa isto gramatikom funkcijom kao to su predlozi u glagoskim perifrazama. ETIKI STAVOVI. Svojim delom Grasijan, u doba kada se kriza drutva jednim delom manifestuje i krizom morala, eli da posavetuje itaoca i odredi neke moralne norme. Grasijan vidi ovaj ivot kao neprestanu borbu protiv zala, ali ne pomou prividnog spasa u askezi. To je borba koja trai svest, snagu i vetinu. Grasijan osea ogorenost prema svetu i ivotu, ali veruje u ovekovo spasenje. Vidi ivot kao veliku svetsku pozornicu (Gran Teatro del Universo) na kojoj najbolje treba poznavati sebe i verovati u razum. Na put usavravanja kree se bez iije pomoi (individualizam), a samo malobrojni dostiu cilj (moralni elitizam). On svima savetuje da ive oprezno i umereno (la mediocridad de oro). Pesimizam optimizam. itavo delo proima pesimizam i tipino barokno oseanje razoaranosti. Iako knjiga sadri delove u kojima se ispoljava autorovo divljenje prema svetu kao Boijem delu (Andreniov govor iz CRISI SEGUNDA, PARTE PRIMERA), preovladava nezadovoljstvo svetom i ljudskim ivotom koji su izopaeni, puni mana, prevara. Pesimizam je izvor fantastinih vizija najrazliitijih monstruma na koje nailazimo u delu. Pesimizam podrazumeva shvatanje sveta koji u jednoj istinski hrianskoj sredini ne moe da postoji. Otis Green definie Grasijanov pesimizam kao pesmismo circunstancial (koji se odnosi na prilike, okolnosti). ivot je zbir duhovnih i telesnih patnji u koje ovek ulazi bespomoan i neupozoren.Kao katolik Grasijan izlaz iz ovakvog sveta vidi u zagrobnom ivotu u kojem je mogue postii duhovnu besmrtnost. ovekov jedini spas je tako hrianska vera u drugi ivot. Iz ovog proizilazi da iz dubljeg
Gracin
55
itanja Kritikona moemo da filosofskom i teolokom pogledu.
otkrijemo
Grasijanov
optimizam
Gran teatro del Universo y el arte de vivir . Shvatanje sveta kao pozornice je zajdnika gotovo svim baroknim piscima. ovekova uloga nije samo da opstane ve i da pobedi. Zato mora da bude spretan u vetini ivljenja. To je taktika koju pojedinac razradjuje da bi se prilagodio okolnostima tehnika prikrivanja pred svetom i ljudima koji se takodje prikrivaju. Jos Angel Valente ovaj aspekt Grasijanovog morala naziva tica de la ocultacin. To je zatvaranje u sebe i prikrivanje pred mranim i suzdranim svetom. Poznavati samog sebe (Saberse de s mismo). Spoznaja samog sebe jeste poetak i osnova svih blagoslova, i obrnuto, ne poznavati sebe i verovati da si neto to nisi, izvor je svih ljudskih greaka. Svest jednog hrianina zasniva se na svesti o sopstvenoj prirodi, o dostojanstvu svog bia, o njegovoj bedi, ne odlazei pri tom u grene krajnosti oholosti ili oajanja. Kako poimanjem sopstvene prirode proniemo u prirodu Boga, onaj ko ne poznaje sebe ne moe da poznaje ni Tvorca. Razum. Moralni ivot po Grasijanu podrazumeva ravnoteu i skladno dopunjavanje razuma i slobodne volje. Razum moe da bude ist kada proizilazi iz viih sfera drutva. Osnovna snaga istog razuma je mudrost (sabidura). Artemija je personifikacija plemenite mudrosti. Ona se oblikuje kroz iskustvo i spekulaciju, kroz pronicanje u sutinu svari iza sveta fenomena. Neplodnost metafizikih ideja nadoknadjena je drugim vidom razuma, a to je praktini. On je svakodnevno koristan i primenljiv, a Grasijan ga naziva razboritost (prudencia). Put usavravanja. Na ulasku u ivot ovek nije konano oblikovan, zato sledi sazrevanje i usavravanje. To ne znai poboljavanje neega to ve postoji, ve inkorporiranje sasvim novog bia. Taj put je svojevrsno proienje od iluzija i mladalakih zanosa, to je dosezanje Mudrosti. Proces intelektualnog, moralnog i duhovnog oblikovanja linosti je sutnina Kritikona. Intelektualno usavravanje je sticanje znanja, jer znanje je mo. Kroz primer Andrenija, Grasijan prikazuje proces uenja od samog poetka. Na poetku puta stoji ovek-Andrenio, a na kraju LinostKritilo. Cilj intelektualnog usavravanja je postati Kritilo: suvereni gospodar, a ne rob znanja. Moralno usavravanje trai od nas da uguimo strast koja nas zaslepljuje, da se odreknemo udobnosti i uivanja koja nam zlostavljaju duu, i nauimo da nepogreivo raspoznajemo Istinu. Jedino ovim putem ovekova dua moe da dodje do besmrtnosti. Individualizam. Ovaj Grasijanov stav proizilazi iz njegove prirode. Borba sa ivotom je uvek pojedinana, a samostalnost znai prednost. ESTETIKI STAVOVI. Estetika u doba baroka u paniji bila je formirana pod uticajem Protivreformacije. Isezava renesansno oseanje vesele
Gracin
56
bezbrinosti i vere u ovekovu mo. Javlja se razoaranje, nemir i nezadovoljstvo. S druge strane, trebalo je paziti da taj novi barokni ton u umetnosti ne dobije oblik protestantske ozbiljnosti. Grasijan iz antike preuzima ideje koje je srednjevekovna tradicija prilagodila hrianskoj dogmi: najuzvienija lepota je u Prirodi, a Priroda je u Bogu; harmonija uvek daje lepotu; umetnost mora da obrazuje itaoca i da mu daje moralnu pouku, a u slubi te ideje su stil, odabir tema, mogunost preobraavanja prirode... Odnos prema stvaranju knjievnog dela. Konseptistiki stil nije estetiki stav, a poetika tog stila, izneta u delu Agudeza y arte de ingenio, jeste zbir Grasijanovih uputstava za stvaranje knjievnog dela. Grasijanovo shvatanje knjievnosti zasniva se na pojmovima concepto, agudeza, ingenio. Lepota. Smatra da je lepo sve to u sebi ima sklad i raznovrsnost. Harmonija je uvek bila prihvaena kao sinonim za lepotu ili umetniki cilj. Ona oznaava potpunu saglasnost delova umetnikog predmeta i medjusobno i u celini. Harmonija u delu Kritikon vidi se ve na prvi pogled, u njegovo strukturi: tri dela su uskladjena sa godinjim dobima, odnosno periodima ljudskog ivota, a svaki deo podeljen je na 13 poglavlja. Za drugi element lepog, raznovrsnost, kae: "la variedad dilata, la uniformidad limita". Kako je priroda savreno Boije delo, ona je olienje najuzvienije lepote. Lepota pravilno uredjenog kosmosa ukazuje na lepotu njegovog Tvorca. Lepota je od Boga i u Bogu. Nasuprot Boijim, ovekova dela su nesavrena i prolazna, ali Grasijan, i o njima donosi estetiki sud. Kritilov obilazak Eskoriala i Aranhuesa je pogodna prilika da Grasijan iznese lino miljenje i uporedi lepotu ova dva zdanja. Eskorijal se istie veliinom, bogatstvom i arhitekturom; dakle lepota spolja, u formi i materijalnom. Aranhues poseduje lepotu koja nastaje iz raspoloenja i atmosfere. Grasijana jednako zaokuplja ono sutinsko, unutraenje, lepota ideje, koliko i lepota form u kojoj je ona data. Najvie od svega ceni lepotu koja je korisna i ima praktini cilj. Nepodraavanje prirode. Kako je bio vie mislilac nego umetnik, Grasijan se nije bavio ulnim svetom. Umetnost mu je bila nain da pronadje unutranje uzroke koji vladaju u tom svetu i da objasni povezanost pojava u njemu. Stoga, u Kritikonu nema podraavanja prirode, ni verodostojnosti u opisima. Iz ovog proistie da Grasijan smatra da umetnik moe da izoblii stvarnost, ako e time jasnije i razumljivije izneti itaocu svoju ideju. Umetnik sme da prelazi meru prirode, povezujui po svojoj elji stvari koje se u prirodi nikada ne bi spojile i uvodei ono to se u prirodi nikada ne bi spojilo. Namera da poui. Grasijan smatra da knjievno stvaralatvo nije samo polje na koje se ogleda autorova vetina, niti samo praznik lepote i zadovoljstva, ve pogodan naina da se italac neemu poui. U ovoj nameri Grasijan je dosledan u primeni Horacijeve ideje. Cilj dela je da
Gracin
57
ukae itaocu na put vrline koji treba da sledi. U tom cilju Grasijan usmerava celo delo. Umetnost treba da iznese moralne primere i uini da u narodu ojaaju vera i blagoslov. Ukus. Grasijanova sintagma "buen gusto" ima ne samo moralni, ve i filosofski i estetiki vid. Ukus je neizostavan element pri estetikoj proceni. Obian narod svoj ukus zasniva na neznanju, a pokazuje kroz divljenje. Medjutim, ukus nije oseanje ili nagon koji treba ostaviti samom sebi. Naprotiv, treba ga formirati po ugledu na ono to su razum i tradicija ve utvrdili kao dobro. Dobar ukus znai dobar odabir. To je duhovni sud koji odbacuje sve kriterijume uobiajenog racionalnog ukusa. Svojstven je samo onima koji su, kroz duhovno usavravanje, u sebi izgradili Linost. Elitizam u umetnosti. Grasijan se ne trudi da svoje delo uini pristupanim veini, ve se obraa odabranom krugu uenih. Konseptizam je najbolja njegova odbrana od neukih masa. Nain izlaganja mu je ueni i bez neposredne i ive veze sa stvarnou. Razumevanje hermetinog stila i gotovo ifrovanog jezika zahtevaju od itaoca obrazovanje i temeljno poznavanje jezika. Ideje koje iznosi u delu ne moe da razume i prihvati "obian" narod. Zakljuak. Grasijan je mislilac krize 17. veka: krize dinastije Habsburgovaca, uestalih vojnih poraza panije, krize u redu jezuita kojem je pripadao. To su bile okolnosti u kojima se javlja ogorenost i kriza u samom Grasijanu. U Kritikonu iznosi sliku o svetu i ljudima. Svoje etike i estetike stavove gotovo nikada ne iznosi vidljivo i otvoreno. Oni su prikriveni iza raznih alegorija i simbola. Da bi se lake uoili potrebno je poznavanje prilika u drutvu, politici i katolikoj crkvi u paniji 17. veka. Ti stavovi su uslovljeni optim obelejima baroka, a usmereni pokretom Protivreformacije. Grasijan vidi ivot kao neprestanu borbu protiv zla u kojoj treba pobediti da bi dua ostala ista i zasluila besmrtnost na drugom svetu. Svet je nepopravljivo lo, ali ovek iz njega moe da se spasi. Njegova misao je nagovestila period prosvetiteljske vere u razum, a znatno kasnije, openhauer i Nie su u svoje filosofske sisteme ugradili Grasijanov pesimizam.
Diego de Saavedra Fajardo

Zajedno sa Kevedom i Grasijanom predstavlja jednog od najznaajnijih proznih pisaca baroka. Budui da je bio politiar i diplomata pisao je i takva dela. Najpoznatije delo mu je La repblica literaria. Delo je napisao kao mladi.
Gracin
58
LA REPBLICA LITERARIA. Predstavlja san, tj. alegorijsku fikciju, nalik Platonovoj Republici, u kojem autor poseuje knjievnu republiku. Starac Varrn ga prati, a autor opisuje bedu i neslaganja knjievnika, ivot umetnika i naunika. Delo predstavlja zabavnu satiru pritiv nauke i teorijskog znanja. LAS EMPRESAS POLTICAS. Pun naziv je Idea de un prncipe poltico cristiano represendata en cien empresas. Predstavlja politiko-moralni traktat sa knjievnim tendecijama koji izraava autorova razmiljanja u simbolikoalegorijskoj formi empresas ili emblemas. Saavedra Fahardo se koristi grafikim sredstvom emblemas ili empresas. Svaki amblem se sastojao iz grafikog prikaza alegorijskog karaktera za kojim je sledio komentar ili glosa. Saavedrina originalnost se sastoji u udaljavanju od moralizatorskog cilja, namenivi svoje ambleme poduavanju prineva. Ideje koje izraava su pre svega antimakijavelistike. Autor govori otro protiv politike oportunizma, prema kojoj se pribegava prevari, ako je ona korisna, a principi se rtvuju trenutnoj koristi. Saavedra pored patriotizma koji izraava i uzdizanja vrednosti svoje nacije, prepoznaje i kritikuje poroke koji su u to vreme slabili pansko kraljevstvo svemo kraljevih savetnika i korupciju administracije, dvorske intrige, propast privrede. LA CRONA GTICA, CASTELLANA Y AUSTRACA. Govori o vladavini vizigotskih kraljeva. Delo istorijskog karaktera.
Francisco de Quevedo 59
FRANCISCO
BIOGRAFIJA
DE
QUEVEDO (1580-1645)
Francisco de Quevedo y Villegas bio je ovek izuzetnog obrazovanja i irokih interesovanja, poliglota, filosof, teolog, politiki teoretiar, sposoban diplomata i politiar, ali pre svega pisac. Zbog fizikih nedostataka, slabog vida i hromosti bio je predmet podsmeha brojnih neprijatelja koje je stekao bilo kao politiar bilo kao knjievnik. Zato je u ophodjenju sa ljudima nastupao grubo i agresivno, klonio se ena, tavie, mrzeo ih. Rodjen je u Madridu 1580. godine. Njegovi roditelji bili su u slubi kraljice Ane Austrijske (Ana de Austria), supruge Filipa II. Kevedo je rano ostao bez oca. ivei na dvoru, od malena je upoznao intrige, zavist i licemerje dvorana. Poetno obrazovanje stekao je kod jezuita, u koli El colegio de los Jesuitas de Madrid. kolovanje nastavlja na Univerzitetu u Alkali de Enares gde je u periodu od 1596. do 1600. godine studirao francuski, italijanski, filosofiju i klasine jezike, da bi po zavretku studija upisao teologiju na Univerzitetu u Valjadolidu. Ovaj period znaajan je i za Keveda kao pisca, jer je 1605. godine objavljena uvena pesnika zbirka Flores de los poetas ilustres koju je sastavio Pedro Espinosa i u kojoj se nalazi 18 Kevedovih pesama. U to vreme Kevedo stie poznanstva sa mnogim piscima okupljenim oko dvora u Valjadolidu, a kao jedan od velikih pristalica konseptizma, vodeeg pravca barokne knjievnosti, dolazi u sukob sa pripadnicima suprotstavljenog tabora pristalicama kultizma. Knjievne razlike esto su prerastale u line svadje, pa i u doivotna neprijateljstva, kao to je to bilo sa Kevedom i Gongorom. Kevedo e neto kasnije napisati i dva knjievno-kritika dela protiv kultizma: Aguja de navegar cultos (1625) i La culta latiniparla (1626). Po povratku dvora u Madrid 1606. godine Kevedo preuzima majin posed u malom mestu Torre de Juan Abad koji postaje njegov azil u tekim godinama koje slede i mesto gde u svako doba moe da se povue i posveti pisanju. Ovde zavrava i prva etiri u nizu fantastino-satirinih proznih tekstova koje nazva Los Sueos (Snovi). Kevedov odlazak u Italiju 1611. dovodi se u vezu sa navodnim obraunom u kome je Kevedo ubio plemia koji je maltretirao jednu damu u madridskoj crkvi San Martn. Ne moe se sa sigurnou utvrditi istinitost ove prie. Ono to je izvesno je da je Kevedo, po dolasku na Siciliju, stupio u slubu kod don Pedra Teljesa Hirona, vojvode od Osune, vicekralja ovog ostrva. Pokazao je izuzetnu politiku vetinu i stekao veliko vojvodino poverenje tako da je ubrzo postao vojvodin izaslanik i savetnik. Posle neuspele misije u Veneciji Kevedo pada u nemilost kralja i povlai se na svoje imanje, gde nastavlja sa pisanjem. U to vreme nastaje njegov pikarski roman Historia de la vida del Buscn. Kratak i neuspeo brak sa donja Esperansom , ispunjen svadjama i nerazumevanjem,
okonan je nakon dve godine. Za Keveda je to jo jedno razoaranje, posle odluke cenzora da se njegova dela nadju na Indeksu zabranjenih knjiga (ndice de libros prohibidos1). Pored problema sa Inkvizicijom, Kevedo je morao da se bori i za naklonost novog monika na dvoru grofa-vojvode Olivaresa. Zato ne udi to je na njega pala krivica za stihove upuene kralju Filipu IV, u kojima su iznete teke optube na raun Olivaresa. Moni Olivares je kod kralja iznudio osudu za Keveda, a da Kevedovo autorstvo nad spornim stihovima nikada nije dokazano. Zatvoren je u manastir San Markos u Leonu, odakle je izaao tek 1643. godine. Teko bolestan, povlai se na svoje imanje i umire 1645. godine u mestu Viljanueva de los Infantes.
ndice de libros prohibidos ili Index librorum prohibitorum nastao je posle Tridentskog koncila katolike crkve (1546-1563), kao jedna od mera preduzetih u cilju suzbijanja reformatorskih ideja Lutera, Kalvina i drugih. O tome da li e se neki autor ili njegovo delo nai na ovom popisu odluivao je savet poznat kao La Congregacin del ndice.
1
KLASIFIKACIJA
DELA
Astrana Marn je klasifikovao Kevedova dela na sledei nain (iz svake grupe navedena su samo neka dela): A) OBRAS EN PROSA: 1. Obras festivas: Origen y definiciones de la necedad Vida de la corte y oficios entretenidos de ella Capitulaciones matrimoniales 2. Novela picaresca: Historia de la vida del Buscn, llamado don Pablos 3. Obras satricas: Los Sueos 4. Fantasas morales: La hora de todos y la fortuna con seso Discurso de todos los diablos o infierno emendado 5. Obras polticas: Grandes anales de quince das Vida de Marco Bruto 6. Obras crtico-literarias: Aguja de navegar cultos La culta latiniparla Cuento de cuentos 7. Obras filosficas: Sentencias 8. Obras ascticas: Providencia de Dios La cuna y la sepultura 9. Traducciones en prosa: Epstolas de Sneca
B) OBRAS EN VERSO:
pravi podelu na
poesas
amorosas romances satricas encomisticas burlescas morales jcaras sagradas fnebres traducciones en verso
C) TEATRO:
loas, dilogos, bailes, entremeses
Los sueos
IZDANJA Kao sasvim mlad pisac Kevedo je zapoeo seriju fantastino-satirinih proznih tekstova objedinjenih pod nazivom Los Sueos ne slutei da e skoro sve do svoje smrti pisati nove Snove ili ispravljati stare. Kevedov prvenac, pod nazivom El Sueo del Juicio final (San o Stranom sudu) nastao je 1606. godine i predstavlja nagovetaj itavog niza satirinih slika panskog drutva uzdrmanog dubokom krizom, sveta u kome Kevedo vidi samo licemerje, prevaru i nepotenje. Slede jo tri dela: El aguacil endemoniado (uvar reda koga je zaposeo djavo) 1607. godine, El Sueo del Infierno (San o paklu) 1608. i El mundo por de dentro (Svet
iznutra) koji je zavren 1612. godine. Po povratku iz Italije, tokom 1622. godine nastao je i El Sueo de la muerte (San o smrti). Poslednji deo, La hora de todos y la fortuna con seso (as za svakoga i razborita sudbina), koga autor naziva i Fantasa moral (Moralna fantazija), zapoet je oko 1636. godine, da bi ga Kevedo zavrio tek 1644. U savremenim izdanjima najee ovih est tekstova ine Los Sueos, ali su autori nekih istorija panske knjievnosti skloni da uz njih dodaju jo jedno Kevedovo prozno delo sline sadrine. Prvo izdanje Los Sueos potie iz Barselone i iz 1627. godine je. Nije jasno zato je od njihovog nastanka pa do objavljivanja proteklo punih petnaest godina. Ubrzo su usledila izdanja u Saragosi, Valensiji, Pamploni i Lisabonu. Pojava ovog dela izazvala je pravi skandal u crkvenim krugovima i brzu reakciju cenzora Inkvizicije. Meanje detalja iz Svetog pisma sa grotesknim i kominim elementima bilo je nedopustivo. Kevedo nije imao drugog izbora nego da problematina mesta izostavi ili zameni detaljima iz starogrke mitologije. ak su i pojedini naslovi dospeli pod kritiku cenzora, pa su morali biti promenjeni: El Sueo del Juicio final postao je El Sueo de las calaveras (San o lobanjama), El aguacil endemoniado promenjen je u El aguacil aguacilado, El Sueo del Infierno u Las zahurdas de Plutn (Plutonovi svinjci), a El Sueo de la Muerte u La visita de los chistes (Poseta aljivih). Ovako proieno izdanje ( edicin expurgada) pojavilo se u Madridu 1629. godine u knjizi Juguetes de la niez y travesuras del ingenio (Igrake iz detinjstva i nestaluci nadarenog uma). U predgovoru ovog izdanja Kevedo obrazlae unete izmene, a krivicu prebacuje na izdavae koi su pourili da objave ova dela sa mnotvom greaka i propusta. Ove izmene nisu postigle eljeni cilj, niti je u potpunosti prikriveno da se mitoloki nazivi odnose na hrianstvo (Pluton Djavo, Jupiter Bog, Zahurdas de Pluton Pakao...), a delo je samo izgubilo od svoje prvobitne vrednosti. ANROVSKA PRIPADNOST DELA Razni istoriari knjievnosti klasifikuju ovo delo na razliite naine, uglavnom se uzdravajui od preciznog odredjivanja anra. Sastavljeno je od vie proznih tekstova koji se ne mogu uklopiti ni u jednu dotada postojeu knjievnu vrstu. U istorijama knjievnosti ovo delo je uglavnom odredjivano prema svojim unutranjim osobinama, tanije prema svom satirinom karakteru, pa je tako oznaeno kao burleskna satira (Dez Borque), fantastinosatirina fantazija (Valbuena Prat), satirina fantazija (Garca Lpez). Sam pisac je svoje Snove odredio kao discurso (traktat, rasprava, razgovor). La hora de todos se uglavnom ubraja u grupu moralizatorskih fantazija. Pfandl iznosi tezu da je ovo Kevedovo delo nastalo pod velikim uticajem barokne novele, posebno pod uticajem dveju Servantesovih novela: Licenciado vidriera i Coloquio de los perros. Kao bitne karakteristike barokne novele on navodi odsustvo vrste strukturalne povezanosti i sklonost ka ubacivanju jezivih ili nadrealistinh
scena u pripovedaki tok. Julio Cejador y Frauca je delo svrstao u stiras de costumbres. SADRINA I. EL SUEO DEL JUICIO FINAL (EL SUEO DE LAS CALAVERAS) mrtvi se diu i odlaze pred Boga (Jupitera u drugoj verziji) na Strani sud; znak za okupljanje daje andjeo koji duva u trubu; opisuje se groteskno sudjenje na kojem svi ljudi pokuavaju da opravdaju svoje grehe, ali veinu eka pakao; prisutni su Juda, Vergilije, Orfej; ovaj san je najkrai i na neki nain predstavlja uvod u ono to e se deavati kasnije; neka je vrsta socijalne satire jer kroz njega defiluje veliki broj ljudi razliitih socijalnih stalea. II. EL ALGUACIL ENDEMONIADO (EL ALGUACIL ALGUACILADO) djavo, koji je zaposeo telo jednog uvara reda, daje malo oduka svojoj rtvi i pria autoru i licencijatu Kalabresu (Calabrs) kako se u paklu provode njihovi klijenti; pojavljuju se skoro isti ljudi kao i u prethodnom snu: krtice, lekari, pesnici, zaljubljeni, dame (asne ili neasne), trgovci, poslastiari, prodavci vina, prevareni muevi svi oni tipovi ljudi koji su i najee predmet Kevedove satire; u jednom trenutku djavo se ali na to kako ga ljudi najee predstavljaju: sa kandama, repom, rogovima... III. EL SUEO DEL INFIERNO (LAS ZAHURDAS DE PLUTN) nezadovoljan prvim snom i opisima djavola u drugom snu, pisac sam odlazi u pakao da ga upozna; ponavljaju se skoro svi motivi; ali, iako Kevedo nastavlja da se poigrava svojim marionetama, to ini na novi, originalan nain i probleme kojima se ve bavio sagledava iz druge perspektive; njegove pronicljive obzervacije o asti prevazilaze konvencionalne idealizacije njegovih savremenika koji su govorili na tu temu; obezvredjuje stvari do kojih ljudi najvie dre, a to su ast, ivot i materijalna dobra IV. EL MUNDO POR DE DENTRO Kevedo najzad izlazi iz pakla da bi se proetao po zemlji, vodjen starcem koji se zove Desengao po ulici koja nosi naziv Hipocresa; opet pronalazi svoje omiljene tipove ljudi i upuuje im otre kritike zakljuujui da je ovek lo kako god da se gleda; opti zakljuak: ini se da je pakao i na zemlji i pod njom, ljudi misle da je svet onakav kakvim ga vide, ali oima i drugim ulima razoaranje ih naui da vide svet na pravi nain. V. EL SUEO DE LA MUERTE (LA VISITA DE LOS CHISTES) Kevedo nastavlja svoj put po zemaljskom svetu, ali mu je ovaj put vodi Smrt VI. LA HORA DE TODOS Y LA FORTUNA CON SESO Jupiter okuplja sve bogove na Olimpu i optuuje Fortunu da je bila nepravedna prema nekim smrtnicima; nakon jednog asa sudjenja svako dobija ono to zasluuje; prisutna je politika satira: deo teksta prerasta u politiku raspravu gde Kevedo analizira brojna evropska kraljevstva i narode (Engleze, Francuze, Italijane, Holandjane, ali i Jevreje, Turke, pa ak i crnce)
BAROKNE ODLIKE Vezane za sadrinu Kevedovo delo Los Sueos obuhvata sve osnovne postavke konseptizma. U svojim igrama konceptima, idejama i reima, Kevedo uspeva da stvori novi svet kao kombinaciju fantastinog i stvarnog sveta kome se, zapravo, podsmeva. Pored brojnih stilskih odlika za konseptizam su karakteristini specifino stanje duha i neka unutranja obeleja, od kojih su najvanija: 1. el ingenio predstavlja posebnu vrstu stvaralakog nadahnua karakteristinu za velike i privilegovane pisce 2. la agudeza praktina manifestacija tvorakog duha i to kao nain razmiljanja: originalan, prodoran i dalekosean 3. el humor Osnovni barokni elementi: kontrasti (dualizam: ivot/san) Barok u paniji donosi naglu promenu u odnosu na knjievnost renesanse. Odmerenost i ravnotea prerastaju u stilska preterivanja baroknih autora. Red, loginost i smirenost zamenjeni su estinom, pokretom, brzom i estom promenom ideja, slika i raspoloenja. Upravo ta neodmerenost u izboru tema i nainu njihovog prikazivanja, na koju ukazuje Alborg, dovodi do dve suprotstavljene pojave: sa jedne strane javlja se idealizovano prikazivanje sveta, a nasuprot tome nailazimo na iskarikirano oslikavanje stvarnosti koje daje grotesknu i iskrivljenu sliku, kao to je to sluaj kod Keveda. Ovakvi kontrasti su esta, ako ne i kljuna pojava u baroku. Orosko-Dijas smatra da su baroknog oveka pokretale dve osnovne sile, odnosno dva impulsa. Pre svega, to su religijsko oseanje i izraena duhovnost, podstaknuti kontrareformacijom katolike crkve. Kao suprotnost ovom duhovnom impulsu, istovremeno se osea i delovanje ovozemljakog, ulnog impulsa koji oveka usmerava ka prirodi koju je poeo da otkriva u renesansi i ka realnosti koja ga okruuje. Dualizam ovih impulsa nekolicina autora ispoljava suprotstavljanjem ivota i sna. Kevedo u svom delu takodje koristi snove kao nain da iskorai iz stvarnosti i dodje u priliku da ovaj svet sagleda sa svih strana. To mu je omoguilo da iznese mnoge stavove iza kojih inae ne bi smeo da stane. Koristei san kao formu kroz koju ispoljava kritiku raznih vrsta ljudi Kevedo izbegava neku vrstu drutvene odgovornosti. oseanje razoaranosti i pesimizma (el desengao y el pesimismo barrocos) beanje iz ivota u snove izraz je najvie take razoaranosti u svet onakav kakav jeste. Kod Keveda ovo oseanje proistie iz njegovog poimanja sveta formiranog pod uticajem stoika. Neostoicizam se kod Keveda odlikuje sumnjom i razoaranjem u varljivi izgled stvari, koji je jedino ljudski um u stanju da razotrkije i time obezbedi duevni mir. Ninguno es lo que parece je generalni stav koji
Kevedo zastupa. Lane predstave o zemaljskim stvarima podstiu strasti koje uznemiruju duh i naruavaju mir. U jednom od Snova, u El mundo por de dentro, starac po imenu Desengao autora provodi glavnom ulicom (sveta) koja se zove Ulica Licemerja i pokazuje mu pravo lice sveta govorei mu da je ono to on vidi samo privid. Iz razoaranosti proistie i pesimizam. U Kevedovoj viziji sveta dominiraju nakaznost, glupost, izopaenost, la, poroci, tatina, zloba, pohlepa, a licemerje se pokazuje kao pokreta drutva. motiv smrti i prolaznosti ivota Tragovi uticaja stoicizma oigledni su i u Kevedovom shvatanju smrti. Los Sueos su puni razmiljanja o prolaznosti ivota i sigurnom dolasku smrti. U El Sueo de la muerte razvija ideju o tome da je ceo ivot zapravo pribliavanje smrti, a da sama smrt dolazi kao najvei od uasa na ovom svetu. Njegov susret sa smru u liku ene je zastraujui. Ona mu otkriva svoju pravu prirodu i kae: La muerte no la conocis, y sois vosotros mismos vuestra muerte...Y lo que llamis morir es acabar de morir, y lo que llamis nacer es empezar a morir, y lo que llamis vivir es morir viviendo. teme iz mitologije i klasine knjievnosti Teme i motivi koje Kevedo koristi ne odlikuju se izrazitom originalnou (karakteristika knjievnosti baroka). Razloge za to treba traiti prvenstveno u kulturnoj izolaciji u kojoj se nala panija u 17. veku, ime je u velikoj meri spreen dotok novih ideja i uticaja iz Evrope. Pisci se oslanjaju na izvore koji pripadaju klasinoj ili renesansnoj knjievnosti. Kevedo, medjutim, poznatim temama daje novi kvalitet pristupajui im iz druge perspektive. Na poetku sna u kome sam Kevedo poseuje pakao koristi se poznati antiki mit o dve staze na koje je naiao Herkul: put vrline, uzak i dombast, i put poroka i greha, prostran i ravan. Ovim drugim putem Kevedo dospeva u pakao, prolazei usput pored mnotva koje hrli stazom poroka. U mnotvu se nalaze svi slojevi drutva, dok onom drugom stazom koraaju retki koji nisu iveli u grehu. stav prema enama i asti U baroknoj knjievnosti ena prestaje da nosi idealizovani oreol i vrednuje se u skadu sa svojim stvarnim osobinama, a lepota gubi svoj trajni karakter i postaje prolazna kao i sve ovozemaljsko. Kevedo, kao poznati enomrzac, ide korak dalje, pa u Los Sueos ene esto bivaju osudjene, i to zajedno sa onima koji im veruju i dozvoljavaju da budu zavedeni. Ako ni zbog ega drugog, Kevedo ih osudjuje bar zbog njihove lepote koja je varljiva. Tema asti se vie puta pojavljuje u ovom delu, i to kao suprotnost sveprisutnom licemerju, ali kao i sve drugo, i ast gubi svoje uzvieno znaenje. Zbog nje ljudi ne ostvaruju svoje elje, mnogi umiru branei je, a druge ini nesrenim.
humor i satira2 Kevedo afirmie humor pun gorine i sarkazma, nemilosrdno zbijajui ale na raun svih. Kada su predmet njegovih ala pesnici ili nesreno zaljubljeni, onda je taj humor bezazlen i iskren. Nasuprot tome, kada je re o pisarima, lekarima, apotekarima ili trgovcima, Kevedo prelazi na najotriju satiru, i tada ne tedi ni dravnike i dravne slubenike, niti istorijske linosti. U El Sueo de las calaveras svi oni prolaze paklom nosei na sebi tragove svojih zemaljskih grehova. Kevedo je potpuno svestan propadanja nacije i drave, ali njegova satira nije usmerena prema pravim uzrocima krize. Ovde on nastupa kao nacionalista i konzervativni aristokrata, tako da su iz njegove kritike ljudskih mana i poroka diskretno izuzeti kralj i crkva. Ako se i nasmeje na raun kralja, onda je to neki strani ili apstraktni vladar, a od pripadnika crkve kritikuje tek ponekog pohlepnog svetenika ili klerika.
SATIRINO-MORALIZATORSKI VID DELA je kljuni element Kevedovih Snova. Satira se prvenstveno odnosi na obine ljude i na svakodnevicu panije s poetka 17. veka. est predmet Kevedove satire je novac koji je predstavljen kao izvor najveih zala: Diablo es el dinero. Ideja o pogubnom uticaju novca na ljude i drutvo provlai se kroz celo delo preko opisa korumpiranosti raznih drutvenih grupa, primanja mita i sl. Posebno otra satira upuena je predstavnicima raznih profesija. Kevedo osea posebnu odbojnost prema pravosudnom sistemu. Meta njegove satire su, osim sudija i advokata, zastupnici, pisari i svi ostali lanovi tog sistema, a posebno njihova pohlepnost i podmitljivost. Nije bio naklonjen ni trgovcima, a pogotovo lekarima koje prikazuje u najgorem moguem svetlu. Deo satire usmeren je i protiv raznih tipova ljudi, nosilaca odredjenih osobina ili mana karakteristinih za ljudski rod uopte, pa su tako opisane krtice, zavidljivci, brbljvci, prevareni muevi, a est predmet pieve poruge su i ene. Moralna slika ovekovog ivota i medjuljudskih odnosa predstavljena je veoma pesimistiki. Znaajna je alegorijska pria o pravdi i istini koje po dolasku na Zemlju ne bivaju prihvaene od strane ljudi. Stilska sredstava kojima je ostvarena satira: Invektiva neposredno napadanje estokim ili prekornim reima (manje zastupljeno u Snovima) Ironija ljudski poroci i gluposti predstavljaju se kao visoko vredne vrline Sarkazam gorka i nemilosrdna poruga ili prekor s podsmehom, zajedljiv i zlonameran Komparacija Antiteza suprotstavljanje dvaju ili vie rei ili pojmova suprotnog ili uoljivo razliitog znaenja
Satira knjievno delo u kome je na podrugljiv ili duhovit nain izraena osuda jednog drutva ili ljudskih mana. Njen osnovni cilj je da ukae na drutvene ili moralne slabosti i poroke, da ih izvrgne ruglu i podsmehu doprinosei na taj nain njihovom otklanjanju
2
Hiperbola preterivanje u prikazivanju stvari; u Kevedovoj satiri bitno i esto korieno sredstvo, ponekad u kombinaciji sa igrom rei Alegorija implicitno ukazivanje na odredjene pojave; u Kevedovoj satiri esto ostvarena preko personifikovanja neivih sadraja i alegorijskih likova Smrti, Razoaranja, Novca Tehnika logikog kontrasta smena epizoda u kojoj se jedna drugoj suprotstavljaju varljiva slika sveta i njegova okrutna realnost, smatra se da joj je poreklo u pikarskom romanu; posebno je koriena u delu La hora de todos y la fortuna con seso Burleska oponaa pojave istovremeno ih ismevajui Parodija oponaa pojave preterujui i iskrivljujui neke njihove crte kako bi ih ismejala Koncentracija ideja (pojmova) jedno od osnovnih Kevedovih stilskih karakteristika; u satirama iz ranijeg perioda ima i negativne posledice: brzo se istroi tema, pa se odredjene teme sa satirinom sadrinom ponavljaju; kasnije se menjaju tehnike koncentrisanja ideja: eliptina sintaksa, izraajan dijalog i sinteza pojmova iz najrazliitijih planova doprinose jo veoj zgusnutosti teksta. Moralna poruka koja iz dela proistie zapravo je afirmacija hrianskog uenja o bojoj kazni koja sustie one koji za ivota nisu verovali u besmrtnost due i ije su molitve bile zahtevi za sticanjem materijalnih dobara i fizikih zadovoljstava, umesto da su bile usmerene ka postizanju spokoja due, milosti, dobra i nadahnua. likovi Likovi u Los Sueos nisu klasini knjievni junaci, pa se u tom smislu i ne moe govoriti o postojanju likova u ovom delu. Kroz Kevedove snove defiluju pripadnici razliitih zanimanja i drutvenih slojeva, ali su oni kao predstavnici svojih kasti tipizirani i bez linih odlika. Njegovi sagovornici i vodii kroz pakao ili svet su ili djavoli ili alegorijske linosti koje predstavljaju neku osobinu ili oseanje, kao npr. Desengao. Ti likovi su figure koje prolaze u defileu poput lutaka sa kojima se Kevedo veto poigrava. Vezane za formu i stil neujednaenost (heterogenost) Los Sueos po svojoj strukturi ne predstavljaju homogeno delo. ini ih est tekstova razliite duine, pri emu su prva etiri znatno kraa, zgusnute strukture i puni detalja. Ono to je zajedniko za sve Los Sueos je nain pripovedanja koji se sastoji iz dugog niza slika i scena koje autor svojim komentrima, dijalozima i zapaanjima sklapa u areni mozaik. Svojim prisustvom u delu kao jedan od likova i povremeno kao pripoveda, Kevedo nam pribliava svoje snove i poziva nas da ga sledimo kao paljivi sluaoci. Neto sloeniji po strukturi i znatno dui od ostalih jedino je La hora de todos.
koncentrisanje ideja i stilskih figura Kevedov satirino-alegorijski stil uvek je prepoznatljiv po svojoj raznovrsnosti i bogatstvu figura i jezika. Poigravanje temama i idejama kao to to ini Kevedo zahteva odgovarajuu matovitost na polju jezika i rei. Jedno od osnovnih sredstava pomou kojih Kevedo gradi svoj stil je koncentrisanje, grupisanje ideja i kominih detalja. Njihovim skupljanjem na jedno mesto Kevedo pojaava komini efekat, stvarajui ak apsurdne i buleskne situacije. Tako se u El sueo del Infierno krmari koji su poli putem vrline okliznu na suzama onih koji prolaze tim putem i padaju na put poroka. Njihov pad je prouzrokovala voda, kao i u stvarnom ivotu, gde krmari takodje propadaju zbog vode kojom razblauju vino. Dok im se okupljeni rugaju krmari dobijaju naziv heces del mundo (talog sveta). hiperbola Glavna odlika Kevedovog stila i jedan od temelja njegove satire je hiperbola. Kevedo pokazuje vrlo izraenu potrebu da metaforu i obina poredjenja prevazidje i da ih proiri sve do granica preterivanja. Prejake i nesputane hiperbole u Los Sueos imaju za cilj da celom delu daju jednu aljivu notu ili da u sluaju satira pojaaju njeno dejstvo. Kod Keveda su lakrdijai u paklu toliko hladni da su ohladili i jedan kutak pakla, pa je djavo koji ih uva dobio prehladu. Trgovci su toliko pohlepni da bi eleli tapom za merenje da iscede vodu iz kamena. Na poseban nain Kevedo govori o zaljubljenima u paklu, koji po svuda nose svoja ljubavna pisma i uvaju ih u tolikom broju da bi se pakao mogao grejati punih dvadeset godina. Brojni kontrasti, igre rei, namerno korienje dvosmislenih rei i izraza samo upotpunjuju postignute efekte. jezik Jezik je u potpunosti podredjen Kevedovoj elji da se izrazi to slobodnije i slikovitije. Zadivljujua je vetina kojom Kevedo dominira jezikom. Izuzetna lakoa kojom pronalazi odgovarajue rei u svom neiscrpnom reniku, dopunjena je njegovom sposobnou da ih upotrebljava na najrazliitije naine, bilo da se igra njihovim znaenjem ili da im daje potpuno novi smisao. Poimeniavanje glagola ili stvaranje prideva od imenica samo su neki od naina koje Kevedo koristi da postigne svoj cilj da njegov jezik, pratei njegov stil, postane dinamian i nepredvidiv. Ukoliko je to potrebno, posegnue za narodnim govorom, ili e uzeti neku od starih poslovica. Ako u jeziku ne postoji re koja mu je potrebna, on e je izmisliti sa izuzetnom lakoom (pr. neologizam u promenjenoj varijanti naslova drugog sna alguacilado (od alguacil uvar reda) umesto glagolskog prideva endemoniado jer za Keveda demonio i alguacil imaju isto znaenje). Njegovi neologizmi se uglavnom nisu odrali u jeziku jer za veinu tih pojmova ve postoje odgovarajue rei, ali su u Los Sueos doprineli izuzetnom bogatstvu i istananosti jezika. Ostale formalne i stilske odlike dela: o kompozicija zasniva se na igri Kevedove mate; Kevedo pojedinu sliku, polazei od nekog detalja, ralanjuje na niz marginalnih pria
ili, naglom digresijm prelazi na sasvim novi motiv; jedino je u Svetu iznutra nainio neto sloeniju kompoziciju: najpre daje privid sveta vidjen oima neiskusnog mladia, a zatim realnu sliku sveta; La hora de todos ima sloeniju kompoziciju nego svi ostali snovi: podeljena je u 40 tematskih celina, a svaku od njih Kevedo razbija na niz detalja ciklina struktura bez obzira na slobodan nain nizanja motiva u svakom od snova ponaosob, postoji strukturalna povezanost izmedju svih zajedno; prvi i najkrai predstavlja uvod u sve ostale snove; jedan u odnosu na drugi, snovi imaju ciklinu putanju koja je u funkciji tematskog sloja dela i ima zadatak da podri krajnje pesimistinu viziju sveta: Kevedo polazi od smrti, vaskrsava mrtve, zatim govori o tome ta nas eka posle smrti, silazi u pakao, u narednom trenutku izlazi na povrinu zemlje, u ivot, ali ga tu takodje eka pakao, pa se ponovo vraa smrti i u njoj pronalazi spas forma dijaloga Snovi su napisani u obliku dijaloga; sve istine o ovome svetu saznajemo iz razgovora pisca sa djavolima, Razoaranjem, Smru ili osudjenima u paklu; kraj razgovora o nekoj temi ujedno je i poslednji Kevedov potez etkicom na pojedinoj slici; prelazak na sledeu sliku ostvaren je ili pievim kratkim pripovedanjem ili opisom lika koji se uvodi stihovi u delu postoji neznatan broj stihova u pesnikim formama redondilje, soneta i romanse; manji broj je sainio sam Kevedo; ee on navodi citate na latinskom ili panskom, pa u daljem proznom tekstu razvija preuzet motiv na svoj nain; ponekad su stihovi aljiva i zvonka ilustracija proze koja im prethodi sintaksa nema sintaksikih pravila; reenice su i kratke i duge; esto menja red rei; itave reenice svodi na jednu ili pak jednu reenicu svodi na imenicu ili particip; menja gramatike kategorije; koristi nabrajanja, uzvike i repeticiju koji doprinose dinaminosti stilske figure uestale; esto koristi teko razumljive metafore, hiperbole, igre rei, pravi aluzije na grku mitologiju, njegov stil bogat je antitezama, kontrastima
Po mnogima, Los Sueos su jedno od vrhunskih ostvarenja u okviru konseptistikog toka, delo u kome su osnovne postavke konseptizma primenjene na najbolji mogui nain. Pfandl: Ko bude eleo da vidi koncepte zgusnute do te mere da formiraju pravi konseptizam, neka proita Los Sueos od Keveda... Kevedo unosi u Los Sueos svo bogatstvo baroknog duha, poigrava se idejama i temama, pravi nagle prelaze i snane kontaste, to njegovom tekstu daje izuzetnu dinaminost i ivost, obilato koristi raznovrsna stilska sredstva (metaforu, igru rei, hiperbolu) kojima postie snane komine efekte i pokazuje neverovatnu inventivnost na polju jezika i izraza.
Pesniko delo
Drutveno-politika situacija u paniji u 17. veku ostavlja duboke tragove i na knjievnost tog doba. Svet postaje mesto nesigurnosti i kontradikcija, a glavna oseanja baroknog oveka su razoaranje, pesimizam i esto brutalni sarkazam. U poeziji se zadravaju renesansne teme, motivi i metrike forme, ali se sutina same poezije menja. Ona vie ne poseduje sklad, uravnoteenost i optimizam renesanse, ve postaje mesto sueljavanja najintenzivnijih kontrasta. Stilske inovacije postaju oblik linog stila svakog pesnika, a prebogata ornamentika i vieznanost doprinosi tome da se u poeziji esto nazilazi na nerazumljivost (oscuridad). Barokna poezija se tradicionalno deli na tri pravca: estilo llano, cultismo i conceptismo, od kojih poslednja dva kritika obino radikalno suprotstavlja. Ova dva pravca se predstavljaju kao nepomirljive suprotnosti i zbog injenice da su njihova dva glavna predstavnika, Quevedo i Gngora, bili za ivota neprijatelji. Medjutim, konseptizam i kultizam dele tenju ka komplikaciji, jakom kontrastiranju i vieznanosti, ali dok kultizam to postie leksikim i sintaksikim inovacijama, konseptizam se oslanja na ideje, tj. pojmove kojima se izmedju dva nepovezana predmeta uspostavlja misaona veza. Kao najznaajniji primer konseptistike poezije uzima se bogato pesniko delo Fransiska de Keveda ija pesnika kreacija obuhvata dela najraznovrsnije tematike koja objedinjava pesnikov specifian stil koji proistie iz njegove prirode i pogleda na svet. IZDANJA KEVEDOVE POEZIJE Kevedo za ivota nije stigao da objavi ni jednu zbirku poezije, mada se smatra da je u poznijim godinama to nastojao. Nakon njegove smrti, njegov prijatelj don Jusepe Antonio Gonzlez de Salas latio se prikupljanja Kevedovih rukopisa s namerom da ih objedini u zbirci Kevedove poezije. Plan mu je bio da organizuje zbirku tematski, tako da svaki tematski blok nosi ime jedne muze. Objavio je prvih est muza pod nazivom El Parnaso espaol 1648. godine. Medjutim, iz zbirke je izbacivao pesme koje su mu se inile nedostojnim pesnikovog imena, a neke je i prepravljao, tako da je ponudio izdanje u kom nije bilo mogue utvrditi ta je Kevedovo a ta ne. Smrt ga je spreila da objavi ostale muze, ali je njegov posao zavrio Kevedov neak Pedro Aldrete koji je 1670. godine objavio Las tres musas ltimas castellanas. Krajem prolog veka Menendes i Pelajo je ispravio neke greke, ali je tek Astrana Marn po prvi put objavio kompletno Kevedovo pesniko delo Poesas completas. Jos Manuel Blecua 1963. godine u Barseloni izdaje zbirku Kevedove poezije pod nazivom Poesa de Quevedo i reava neke probleme hronologije i autorstva. TEME
Poezija Keveda pokazuje izuzetnu raznovrsnost u pogledu tematike. Kevedo je ljubavni, metafiziki, religiozni, moralizatorski, burleskni, satirini i politiki pesnik. Jedna od najznaajnijih grupa pesmama predstavljaju kompozicije sa ljubavnom tematikom, koje Keveda postavljaju medju najvee panske pesnike ove vrste poezije. Iako poznat kao veliki enomrzac i nemilosrdni kritiar ena, njihove pritvornosti i laljivosti, Kevedo je napisao neke od najlepih ljubavnih soneta. U pisanju ljubavne poezije Kevedo sledi tradiciju petrartkizma i neoplatonizma: govori o uzvienoj ljubavi, probudjenoj kako spoljanjom lepotom, tako i duhovnom. Pesnik vie nego o svojoj dragoj govori o strastima i oseanjima koja ta ljubav budi u njemu, a njegova nezadovoljena enja ga esto odvodi ka meditaciji i metifizikim razmiljanjima o vremenu i smrti. Pesnik peva raznim damama, stvarnim ili umiljenim, Aminti, Amarilis, Floris, Filis, ali medju svim se istie Lisi kojoj su posveena 64 soneta. Ovoj grupi pripada i sonet "Amor constante ms all de la muerte" ( Cerrar podr mis ojos la postrera / sombra que me llevare el blanco da... ) koji se smatra jednom od najlepih ljubavnih pesama na panskom jeziku svih vremena. U njemu se kao centralna misao izraava ideja ljubavi koja se suprotstavlja smrti, koju na kraju i pobedjuje. Motiv ljubavi u smrti izdvaja Kevedovu poeziju od poezije njegovih savremenika, a njegovu ljubavnu poeziju pribliava grupi metafizikih pesama. Sveinu u svojoj ljubavnoj poeziji Kevedo postie izbegavanjem ustaljenih izraajnih ablona i pronalaenjem neobinih formi punih nenosti, zbog ega je njegova poezija duboko oseajna. U poeziji metafizikog karaktera pesnik izraava svoj stoiki pogled na svet. On obradjuje ve dobro poznate i esto obradjivane koncepte vremena, ivota i smrti, ali originalnost ovim pesmama daje velika oseajnost i zgusnutost misli koje sve izraavaju njegov duboki pesmizam (Ah de la vida! Nadie me responde?). Pesnik ne eli ak ni da vidi lepotu sveta jer ga ona samo podsea na njegov kraj. Pesimistiki stav prema ivotu Kevedo zasniva na tri osnovne ideje kroz koje sagledava ljudsku egzistenciju, a to su nesigurnost, prolaznost i promenljivost, to ga navodi da ljudski ivot posmatra kao tamnicu na koju su ljudi osudjeni odmah po rodjenju. Kevedov pesimizam je toliko jak da prerasta u nihilizam koji potpuno negira ivot i izjednaava ga sa nitavilom: pues es la humana vida larga, y nada. U periodima najdublje duevne krize Kevedo se okree pisanju religiozne poezije, od kojih je najvei broj pesama ukljuen u zbirku Herclito cristiano (Mir los muros de la patria ma ). U ovoj grupi pesama izraena su najrazliitija oseanja, od tuge zbog prolaznosti oveije egzistencije, do elje za duhovnom istotom. Iako se u ovim pesmama ne spominju uvek otvoreno vera i Bog, u njima se osea duh vernika koji se kaje i koji voli i potuje Boga.
Pesnik je sa uspehom pisao i moralizatorske pesme koje se nastavljaju na bogatu evropsku tradiciju koju je zapoeo Horacije. Pesnik kritikuje drutvo uz didaktiki pristup. Govori o raznim tipovima ljudi.. Osudjuje one koji su u potrazi za bogatstvom odlazili u Ameriku, kao i pohlepne, laskavce i loe savetnike. Medju ovim pesmama istie se Retirado en la paz de estos desiertos. Kompozicije u kojima je Kevedo pokazao najvie svojstvenosti su satirino-burleskne pesme. ini se da ne postoji aspekat stvarnosti koji ne izvrgava ruglu; pesnik ismeva razna zanimanja, tipove ljudi, njihove fizike i psihike mane, slabosti, navike, situacije... U ovim pesmama nalazimo karikature elavih ljudi, nosatih, starih koji kriju svoje godine, svodilja, lekara, sudija, lanih plemia, apotekara, poslastiara, prevarenih mueva. Pored ljudi Kevedo ismeva i knjievnu tradiciju. Tako u poemi Las necedades de Orlando nalazimo na deformaciju viteke knjievnosti, a u sonetu o Apolonu i Dafni groteskni prikaz poznatog mita. Kada ismeva fizike mane, Kevedo se pokazuje kao nemilosrdan, a najpoznatiji primer ovog tipa poezije je sonet Erase un hombre a una nariz pegado, u kome nalazimo na akumulaciju izuzetno slikovitih metafora kojim pesnik doarava svoje, rekli bismo, ushienje veliinom nosa jednog oveka. Poznata je i letrilja Poderoso caballero es don Dinero. Medju ovim pesmama posebno se grupiu pesme uperene protiv Gonogore koga Kevedo ismeva na najsuroviji nain (Receta para hacer Soledades en un da, Yo te untar mis versos con tocino ). Od metrikih formi, pored letrilja i soneta, Kevedo koristi i romanse, romansilja, redondilje, desime i kansiones. STIL Stil Kevedove poezije predstavlja njenu najveu originalnost, jer originalnost tema i motiva ne postoji. Pesnik pie u skladu sa osnovnim principima konseptistikog pravca, teei kondenzaciji pojmova medju kojima uspostavlja, na prvi pogled, nepostojei odnos. Damaso Alonso upravo kao karakteristiku Kevedovog jezika istie sposobnost zgunjavanja (capacidad de condensacin) koju postie akumulacijom istovetnih pojmova i misli. Saimanjem vie ideja u jednoj rei, koristei prefiksaciju, sufiksaciju, kompoziciju i ostale mehanizme za gradjenje rei, Kevedo je nainio mnotvo neologizama, i to pre svega iz potrebe da u to saetijem obliku i na to ekspresivniji nain izrazi svoje reakcije na svet u kome ivi. Medju Kevedovim jezikim tvorevinama nailazimo na rei kao to su jeri-gngora (jerigonza + Gngora), naricsimo, archinariz, archipobre, dinerismo, abernadarse. Stvaranjem novih rei pesnik ne samo da postie veoma komine efekte nego i u skladu sa pomenutom tendencijom ka zgunjavanju uspeva da u jednoj rei izrazi ideju ili doara sliku koja bi u drugim sluajevima zahtevala itavu frazu. Kevedove kovanice uglavnom nisu opstale u savremenom jeziku i smisao koji im je pisac dao imaju jedino u njegovim stihovima.
Pored talenta za stvaranje novih rei Kevedo poseduje ogroman renik u kojem su ukljuene rei iz svih moguih registara i drutvenih slojeva. Ova njegova osobina navela je Emilia Alarcosa da Keveda nazove poeta culto i poeta de los pcaros. Iako je veliki protivnik kultizma koji osudjuje zbog nerazumljivosti, Kevedo i sam koristi veoma smele pesnike slike i metafore to je u sluaju pesme Al retrato de Lisi que traa en una sortija , nagnalo Gonsalesa de Salasa koji je pripremio zbirku Kevedovih pesama da da objanjenje. Borhes istie da se Kevedova veliina ogleda upravo u njegovom jeziku, u njegovoj sposobnosti da manipulie reima i pronadje u njima i onaj smisao koji drugima promie. Pomenute komine efekte Kevedo postie raznim stilskim figurama: dilogijom (dvosmislenim reenicama), paronomazijom (dovodjenje u vezu dve rei koje su zvuno sline) i ostalim igrama reima, metaforama (piramida u Egiptu = veliki nos), personifikacijama (novac kao plemi don Dinero). Jedno od njegovih omiljenih stilskih sredstava kojim pravi parodiju na mnoge pojave sveta je zloupotreba zakona priroda da bi se stvorio jedan groteskan svet pun udovinih kreacija koje u sebi sjedinjuju razliite i potpuno suprotne prirode. Takva izobliena slika sveta i oveka u kojoj se negiraju kanoni lepote i stvara jedna posve nova estetika postie se prvenstveno jezikom, koji je sam po sebi groteskan, kao i svet koji opisuje. Ovakav stilski postupak (sjedinjavanje kontrasta) zajednika je odlika celokupne barokne knjievnosti, a kod Keveda se najbolje uoava u poemi o Orlandu. Sve osobine Kevedovog stila najreprezentativnije manifestacije imaju u poeziji satirino-burleskog tipa. METRIKA Metriki Kevedova poezije se moe podeliti na kompozicije koje slede italijanistiku tradiciju i one koje slede pansku nacionalnu tradiciju. Od italijanskih metrikih formi najee nailazimo na sonete i u ovom obliku su napisane njegove najznaajnije kompozicije. Tematski su vrlo raznovrsni (od ljubavnih do satirino-burlesknih), a pored metrikog savrenstva, poseduju i misaono jedinstvo. Od ostalih italijanskih formi pisao je silve refleksivne sadrine, madrigale, kao i canciones u kojima pobradjuje ljubavnu, satirinu i prigodnu tematiku. Kevedo je sa velikim uspehom gajio i narodne metrike oblike, od kojih su najbrojnije romanse. U njima na burleskni nain obradjuje viteke, mitoloke i istorijske teme a ima romansi i sa prigodnom tematikom. Naroito uspeno je gajio letrilje medju kojima se izdvaja Poderoso caballero es don Dinero. Pisao je i romansilja, redondilje, kintilje, oviljeha. Kevedo, kao i drugi pesnici panskog baroka, uspeva da obradjujui stare teme i motive i sve u okvirima tradicionalnih metrikih formi stvori pesniki korpus koji se istie velikom umetnikom vrednou. Konvencionalnim temama i motivima ovaj pesnik daje originalnost
zahvaljujui svom specifinom pesnikom umeu. Njegova poezija poseduje jaku intelektualnu osnovu, ali i izuzetnu oseajnost koju naglaava njegov pojmovno i misaono zgusnut stil. Pored izrazito linih pesama, medju koje ubrajamo njegovu ljubavnu i refleksivnu poeziju, Kevedo pie i pesme za koje inspiraciju nalazi u svojoj drutvenoj i politikoj okolini. Kao budni posmatra ljudi i njihovih dela ostavio je veliku grupu pesama u kojima se na veoma zajedljiv i otar nain suoava sa najrazliitijim aspektima ivota u paniji 17. veka. Posmatrajui njegovo pesniko delo u celini uoava se pre svega duboki pesimizam i nesrea koje je pesnik oseao i u svom privatnom, duhovnom ivotu i u ivotu u zajednici, kao gradjanin svoje zemlje.
Historia de la vida del Buscn, llamado don Pablos

Roman je tampan prvi put u Saragosi 1626., ali se smatra da ga je Kevedo napisao ranije, izmedju 1603. i 1608. godine, u svojoj mladosti. A. A. Parker smatra da duboka psiholoka tumaenja i zrelost stila koji odlikuju ovo delo ne mogu biti svojstveni mladom piscu, te da je roman napisan mnogo kasnije, 1620. godine. SADRINA: I. PRIPOVEDA KO JE I ODAKLE JE Lupe predstavlja svoje roditelje, oca koji se zvao Clemente Pablo i bio brica i kradljivac (pljakao svoje muterije i zbog toga bio javno poniavan, bievan, slat u zatvor) i majku koja se zvala Aldonza de San Pedro i bila kurva i vetica, pa su je zbog toga javno posipali perjem. Oba roditelja su elela da ih sin nasledi u profesiji, tj. otac u kradji, a majka u vetiarenju. On ipak odlui da krene u kolu da naui da ita i pie. Bio je iz Segovije. II. KAKO SAM POAO U KOLU I TA SAM U NJOJ DOIVEO U koli je stekao naklonost uitelja, ali ne i dece koja su zbog njegovih roditelja poela da mu nadevaju razne nadimke. Ipak, sprijateljio se s jednim deakom, gospodskim sinom don Alonsa Koronela de Sunjige, don Dijegom. Kad mu je jedan deak uvredio majku, razbio mu je glavu. Zatim je na nagovor don Dijega jednog oveka nazvao Poncije Pilat i zbog toga bio kanjen. U vreme Poklada izabran je za kralja koji je na konju trebalo da posee petla, ali je njegov jadni konj sa jedne tezge uzeo glavicu kupusa i izazvao pravi mete na ulici. Don Pablo je pao u zahodsku jamu i zamalo bio uhapen. Zbog svega toga reio je da napusti kolu i ostane u slubi kod svog prijatelja don Dijega koji je isto napustio kolu. III. KAKO SAM OTIAO U DJAKOVANJE KAO SLUGA DON DIJEGA KORONELA Don Alonso je odluio da sina poalje u internat u Segoviju kod licencijata Kabre, a don Pablo je krenuo kao njegov sluga. Kabra je bio bradati i suvonjavi krtac koji je tedeo na svemu, a pogotovo na hrani. Zato su svi njegovi uenici izgledali kao osuene motke. Don Pablo i Dijego, videi da e umreti od gladi, ree da se prave bolesni, ne bi li bar izbegli svakodnevno muenje, ali im to nije uspelo. Na kraju su za kuvaricu dobili gluvu i slepu babu koja je hranu zainjavala kukcima, drvcima i kudeljom, od ega se jedan deak razboleo, a zatim umro. Don Alonso je, saznavi to, odmah decu izvukao iz internata. IV. OPORAVAK I ODLAZAK NA NAUKE U ALKALA DE ENARES Kad su se posle tri meseca paljivog leenja i bogate hrane izleili, don Alonso rei da sina poalje u Alkalu de Enares na studije latinskog. Don Pablo opet krene kao njegov sluga. Na putu do Alkale svrate u krmu Viveros, u kojoj krmar bejae Mavar i lopov. Tu ih nasamare dva lupea, dva djaka i jedan upnik koji, predstavivi se kao don Dijegovi rodjaci, pojedoe veliku koliinu hrane na njegov raun, a njima ne ostavie nita. V. O ULASKU U ALKALU, O AENJU I ALAMA TO IH ZBIE SA MNOM KAO NOVAJLIJOM Stigli su u iznajmljenu kuu iji je vlasnik bio pokrteni Mavarin. Ve
VI.
VII.
VIII.
IX.
X.
prvog jutra djaci su od don Dijega traili da ih asti, a sa don Pablom su zbijali ale: u dvoritu su ga okupali svojim lajmaricama, nou su ga prebili, uneredili mu postelju, pa se sav umazao i od sramote ujutru izvodio napad padavice, zbog ega su mu iaili srednji prst i istezali ga po bedrima. Kasnije se sa svima sprijateljio. O DOMARKINIM OKRUTNOSTIMA I O MOJIM VRAGOLIJAMA Don Pablo je doneo odluku da bude lupe medju lupeima. U ime te odluke, klao je svinje kad bi mu prekoraile prag, krao polovinu nabavljenih namirnica i poverenog mu novca za kupovinu. Domarku Siprijanu, koja je krala iz kue koliko i on, nasamario je rekavi joj da je dozivajui pilie pio, pio bogohulila i da je nee odati ako mu da dva pilia kojima e umilostiviti inkvizitore. Pokradao je poslastiarnice i veto znao da umakne, a jednom je i celom odredu policajaca na prevaru ukrao maeve. Tako je poeo sticati slavu domiljatog obeenjaka. ODLAZAK DON DIJEGA, VEST O SMRTI MOJIH RODITELJA I ODLUKA, TO JE DONESOH U POGLEDU SVOJE BUDUNOSTI Don Pablu je pisao ujak, Alonso Rampln, koji je radio kao krvnik u kraljevskoj slubi. Obavestio ga je o smrti njegovog oca koga je on lino obesio, a zatim raereio i bacio kraj puta. Pisao je s kakvim dostojanstvo mu je otac otiao u smrt, a zatim i o majci koja je zatvorena jer je iskopavala mrtvace. Don Pablu je od roditelja ostalo 400 dukata. U isto vreme i don Dijego je dobio pismo od oca u kojem mu naredjuje da se vrati kui, ali bez sluge. Don Pablo odluuje da se vrati u Segoviju, uzme novac i zapone novi ivot. O PUTU IZ ALKALE DE ENARES U SEGOVIJU I O ONOM TO MI SE NA PUTU DOGODILO DO REJASA, GDE SAM PRENOIO Poto se oprostio od svih u krmi koji su plakali od muke to don Pablo za sobom ostavlja neraiene raune, don Pablo se na mazgi uputio ka kui. Na putu je prvo sreo jednog ludaka koji je pravio planove kako da isui deo mora i okona rat s Flandrijom, a zatim i drugog koji je maevalaku vetinu izraavao kroz matematike formule, filosofiju, teologiju, muziku i medicinu. (Kevedo se tu ruga piscima kojekakvih knjiga koji su na matematike i geometrijske formule svodili najneobinija pitanja.) Prenoili su u krmu u Rejasu i tu je ovaj udni ovek, pokazujui maevalaki potez, izazvao srdbu jednog krupnog meleza koji ga je napao. Ujutru su se pomirili, a don Pablo krenuo dalje. TA MI SE DOGODILO S NEKIM PESNIKOM DO DOLASKA U MADRID Don Pablo je sreo nekog svetenika pesnika koji je napisao hiljade i hiljade stihova posveene svojoj dragoj, a u kojima se bavi svim moguim temama. Kevedo tu ismeva loe stihotvorce kojih je u ono vreme bilo dosta. Protiv njih Kevedo je napisao Pragmatiku. Don Pablo je obeao pesniku da e mu proitati tu Pragmatiku kad stignu u krmu u Madridu, ali su tamo pesnika saleteli neki slepci da im sastavi razne molitve, ega se on prihvatio jer je tu namirisao dobru zaradu. TA SAM RADIO U MADRIDU I TA MI SE DOGODILO DO DOLASKA U SERSEDILJU, GDE SAM NOIO Don Pablo je pesniku proitao Pragmatiku protiv ispraznih i bezvrednih pesnika u kojoj se kritikuje njihova isprazna slatkoreivost, laljivost (istinu zbore samo onda kad govore zlo jedni o drugima), nerazboritost, lopovluk (kradu tudje stihove) i praksa zatrpavanja
XI.
XII.
XIII.
XIV.
XV.
poezije pastoralnim i mavarskim temama . On ju je poeo kleti i ak se hteo aliti papi, ali ga don Pablo umiri rekavi mu da je to samo ala. Po odlasku iz krme rastadoe se. Don Pablo naleti na nekog laljivog vojnika gnevnog to ga nisu nagradili za zasluge, a onda njih dvojica sretoe jednog pustinjaka koji ih je u krmi u Sersedilji na kartama nasamario i uzeo sve pare. Don Pablo i vojnik su se jutru zaputili dalje. Usput su naili na jednog Djenovljanina (u ono vreme simbol velikog trgovca finansijama), a zatim stigli u Segoviju. Zatekao je don Pablo ujaka usred posla (bievao je jednog osudjenika) i mislio je da e od sramote u zemlju propasti, ali mu je na umu bilo samo da izvue novac. Odlazi s ujakom kui. O GOSTOLJUBLJU I O POSETIMA U MOG UJAKA; KAKO SAM DOAO DO SVOJE IMOVINE; POVRATAK U PRESTONICU Ujakova kua bila je pravi magacin sprava za muenje. iveo je pored klanice. To vee pozvao je neke svoje prijatelje: molitelja za due, sakupljaa milostinje i pandura, koji su svi primali mito od svojih rtava. Te noi su se napili i napravili svinjac. Ujutru je don Pablo uzeo od ujaka 300 zlatnih kuda, onoliko koliko nije propio, i sledeeg dana neprimetno otiao, ostavivi ujaku poruku da ga vie ne trai jer ga nikad nee videti. KAKO SAM OTIAO I TA MI SE DOGODILO DO MADRIDA Don Pablo uze u najam magarca i krenu ka prestonici. Na putu srete jednog oveka dobro obuenog i pomisli da je neki bogati gospodin. Ispostavilo se da je to jedan osiromaeni plemi koji je kabanicom sakrivao izlizanu i iscepanu odeu. On je razoaran to ono don koje ponosno nosi ispred svog imena vie nita ne znai. Zato je krenuo u prestonicu, jer kae da tamo umenost, a pogotovo laska, zlata vrede. U KOJEM SE NASTAVLJA O PLEMIEVOM IVOTU I OBIAJIMA Plemi pria kako se snalazi u gradu. On pripada u stvari itavom redu slinih ljudi koji ive kao i on: na sebe navlae maske dobrostojeih ljudi i na raun toga hrane se kod onih koje su tek upoznali sluei se raznim lukavstvima; najgore je danju kada pod svetlou izlaze ne videlo sva pocepana mesta, pa moraju da uloe poseban napor da ih prikriju; znaju poseban nain kako da se poeu ako ih zasvrbi pred damama, i jo mnoga slina lukavstva koriste i tako ivotare. Don Pablo odluuje da se prikljui njihovom redu. TA MI SE DOGODILO U PRESTONICI OD DOLASKA DO NOI Doli su u Madrid i odseli u kui don Toribijevih prijatelja. Tamo je don Pablo upoznao jo nekoliko prevaranata kakav je bio i don Toribije, koji su se dovijali na razne naine da bi doli do neto para. Svi su ispod odee prikrivali zakrpljene koulje i odrpane pantalone. U KOJEM SE NASTAVLJA ZAPOETO, S DRUGIM NEOBINIM ZGODAMA Poto su se ujutru sat vremena krpili i oblaili, opremili su i svog novog prijatelja, dali mu nekoliko saveta i poslali ga u jedan kraj grada sa onim plemiem koji ga je i doveo. Njih dvojica su se rastali ubrzo, svaki u potragu za hranom. Don Pablo je naleteo na jednog prijatelja, Fleilju, sam se pozvao kod njega u goste i kad se najeo, otiao. Zatim je nasamario dve gospodje koje su htele besplatno da dobiju kadifu. Naime, predstavio se kao trgovac koji e im to isporuiti, a kao avans
XVI.
XVII.
XVIII.
XIX.
XX.
XXI.
uzeo krunicu na zlatnom lancu. Uvee su se svi sakupili u kui. Don Toribije je doao krvav i polomljenog nosa, jer su prosjaci otkrili da je za sebe uzeo duplu porciju u crkvi. U KOJEM SE NASTAVLJA TO ISTO, PA DO ASA KADA SU SVI ZAVRILI U ZATVORU Don Pablo kazuje kako su se drugi snali i ta su uspeli da uare: Merlo Daz opasa s vrevima i peharima, Lorenzo del Pedrozo veoma dobar plat... Svi oni su pohvalili don Pabla, a starica Lepruscas, vodja bratstva, uzela je krunicu da je proda. Medjutim, neki gospodin je medju ukradenim stvarima prepoznao neto svoje, baba je sve priznala i svi u zavrili u zatvoru. U KOJEM SE OPISUJE ZATVOR I ONO TO SE ONDE DOGODILO, DOK STARU NISU IZBIEVALI, SUBRAU PRIVEZALI NA SRAMNI STUP, A MENE OSLOBODILI Don Pablo je sa neto malo novca to je imao uspeo da sebi olaka zatvorske dane, a na kraju je podmitio tamniara, pisara i izvestitelja, pa su ga oslobodili. Pravio se da je u srodstvu sa tamniarevom enom, pa se kod njega hranio i spavao. O KUI U KOJOJ SAM SE SMESTIO I O NESREI TO ME ONDE ZADESILA Uvalio se kao podstanar u jednu kuu u kojoj je ivela devojka koja je mnogo drala do svojih ruku. Sebe je nazvao seor don Ramiro de Guzmn i pravio se skromnim bogataem. Gazdarica tu vide gobru priliku da udomi svoju ker, pa je devojka poela da mu se pribliava sve vie. Jedne noi ga je pozvala da dodje u njenu sobu kroz prozor, ali se don Pablo okliznuo i pao na krov tano iznad pisarove sobe. Pisar je pomislio da je lopov, pa ga je vezao i hteo da poalje u zatvor. Sledeeg dana jedva su ga oslobodili, a on je shvatio da je vreme da bei odatle da ne bi morao da plati stanarinu. Navodno je po njega dola inkvizicija zbog njegovih arolija i odnela sve to je imao. U KOJEM SE NASTAVLJA ISTO S RAZLIITM DRUGIM ZGODAMA Udruio se s onom trojicom to su se predstavili kao slubenici inkvizicije, oni su mu rekli da bi bilo dobro da se bogato oeni, pa su ga u tu svrhu dobro i obukli. On je upoznao dva gospodina sa svojim slugama, sa njima otiao u park Prado, uspeo da svojim laskanjem i laima zadivi dve dame i njihove majke koje su odmah pomislile na udaju. Sutra ih je sve pozvao na hladnu zakusku u izletitu, i ve premiljao ta e s parama od miraza. U KOJEM SE NASTAVLJA PRIA, S DRUGIM ZGODAMA, KOJE SU VREDNE DA SE ZABELEE Spremili su pristojnu zakusku i ve je stekao naklonost gospodja i mlade dame, kad je naiao njegov bivi gospodar, don Diego, inae rodjak dama, i zbunio se videvi ga u onom odelu. Don Pablo, sada don Felipe Tristn, ubedio ga je da on nije taj lupe na koga tako lii. Te veeri je dobio na kartama, i dobitak podelio s onom trojicom. Dok se on epurio na konju, prijatelji su ga pokrali, a don Diego provalio i smestio da ga prebiju. Svojski su ga unakazili, rasekli mu lice, i tako je propala i enidba i miraz o kojem je sanjao. O MOME OZDRAVLJENJU I O NEKIM NEOBINIM ZGODAMA Dok je leao u krevetu i ozdravio dola mu je u posetu gazdarica, jedna prevrtljiva starica koja je znala razne trikove pa su je smatrali veticom, i traila stanarinu, i taman kad mu je on dao doli su policajci i uhapsili zbog
XXII.
XXIII.
sulonitva. Kad se don Pablo oporavio, prodao je odeu koju je imao i kupio neku jadnu, a zatim uio te pare u postavu i odao se prosjaenju. Brzo se nauio nekoliko trikova i dobro mu je ilo. Ali je zaradio jo vie kad se udruio sa jednim majstorem u prosjaenju. Kidnapovali su decu, a onda ih navodno pronalazili i uzimali nagradu. Kad je sakupio vie od 50 zlatnih kuda, zaputio se u Toledo gde ga niko ne poznaje. KAKO SAM POSTAO GLUMAC, PESNIK I UDVARA KALUDJERICA, KOJIH SE SVOJSTVA LEPO OTKRIVAJU Na putu za Toledo sreo je komedijaku glumaku druinu u kojoj je bio jedan njegov prijatelj iz Alkale de Enares i reio da im se prikljui. Sklopio je ugovor na dve godine. U to vreme nije bilo glumca koji nije pisao drame, odnosno malo prepravljao tudje i proglaavo ih za svoje, pa je i don Pablo reio da se okua u pesnikom zanatu. Dobro mu je ilo, vrlo brzo se istakao i prilino obogatio. Dogodilo se medjutim da je upravnik druine uhapen, pa se druina raspala. Onda je don Pablo postao udvara kaludjerica koje su bogati oevi slali u samostane, ali je to iziskivalo puno napora, pa kad mu je dojadilo da kroz reetke ganja ruke neke mlade dame, a i kad je uspeo da od nje uari togod, batalio je udvaranje i krenuo put Sevilje. TO MI SE DOGODILO U SEVILJI, DOK SE NISAM UKRCAO, DA OTPLOVIM U NOVI SVET Sretno je stigao u Sevilju. Usput je itaocima odao par prevara u kartama, tako da sledei put ne budu prevareni. Smestio se u jednom svratitu i tu sreo jednog prijatelja, lupea, koji ga je upoznao sa svojim prijateljima, takodje lupeima. Dok su nazdravljali njihovom prijatelju koji je obeen, planirali su kako da se osvete pandurima. Izali su na ulicu i dva pogodili, a zatim se sakrili u crkvu. Dok su ih policajci opsedali, upoznao je neku Grajal. Kada su se oslobodili odluio je da se sa njom otisne u novi svet, ne bi li mu tamo krenulo na bolje.
ELEMENTI
PIKARSKI
Postoje oprena miljenja o tome da li se roman ivotopis lupea moe okarakterisati kao tipian predstavnik pikarskog anra, tj. kao la picaresca pura. Helmut Hacfeld smatra da se svojim Lupeom Kevedo svrstava u najgenijalnije predstavnike jedne tipino panske prozne vrste pikarskog romana. Slinog miljenja je Ludvig Pfandl koji je ovaj roman okarakterisao kao prototip pikarskog romana. Otis Grin i Lasaro Kareter, pak, zastupaju stav koji ovom delu odrie status isto pikarskog romana jer su, kako smatraju, svi dogadjaji i likovi samo karikature i izraz pieve vetine da stvori komino i u opisu pikarskog ivota nema kritinosti i moralne osude. Pikarski roman (la novela picaresca) je naziv za prozna dela koja za tematiku imaju ivot pikara skitnice, probisveta koji ivi od danas do sutra dovijajui se na razne naine kako bi preiveo. Pikarski roman predstavlja izvornu pansku knjievnu podvrstu. Njegovu pojavu uslovile su specifine drutveno-istorijske okolnosti u kojima se nala panija u 16. veku. Javlja se u vreme dubokih drutvenih kriza kada dolazi do poremeaja moralnih i ljudskih vrednosti. Otkrie novog sveta dovodi do
bogaenja vieg stalea, dok s druge strane raste beda ostatka drutva. Pikarski roman nastoji da oslika tu okrutnu i pesimistiku socijalnu stvarnost koja se javlja i kao protivrenost idealizovanom svetu vitekih i pastoralnih romana. Prvi pikarski roman uobliene strukture je Lazarillo de Tormes i izlazi 1554. godine, u vreme snaenja crkve u paniji i neprikosnovenog autoriteta Inkvizicije koja se cenzurom obraunavala i sa najmanjim elementom crkvene satire, zbog ega je ovo delo ostalo usamljeni primerak pikarskog anra narednih pedeset godina. Tek za vreme vladavine Filipa III, kada se menjaju drutvene prilike i kada se italaka publika zasitila asketsko-mistiarske knjievnosti, pastoralnih i vitekih romana pikarski anr doivljava veliku popularnost, ali i neke promene. Barokni pikarski roman predstavlja odraz baroknog pesimizma, a od svog renesansnog uzora razlikuje se i po tome to insistira na socijalnoj satiri i moralnoj propovedi. Karakteristini elementi pikarskog romana: LIK PIKARA pikar je glavni protagonista pikarskog romana; na poetku pripovedanja upoznajemo ga kao deaka rodjenog u siromanoj porodici, niskog porekla; on ubrzo postaje siroe i mora sam da se stara o sebi u sredini za koju nije pripremljen; poetna saznanja stie kroz ok preuranjenog loeg iskustva i taj momenat presudno utie na formiranje njegove linosti; tegoban ivot, surova sredina i gorka iskustva vode njegovoj moralnoj degradaciji; nikad ne postaje lan drutva, ve se nalazi na njegovoj margini i kao linost bez skrupula opredeljuje se za ivot izmedju prestupnitva i skitnitva, zbog ega ga Klaudio Giljen naziva poluautsajderom (nije u stanju ni da se pridrui ljudima s kojima ivi niti da ih stvarno odbaci shvata da nema materijalnog opstanka izvan drutva, i da nema istinskog pribeita van drutva); sklon je neradu, izbegava rad i obaveze i uvek gleda da dodje do koristi na najlaki nain; sredstva za ivot obezbedjuje prosjaenjem, sitnim lopovlukom i lukavstvom, ak dolazi u sukob sa zakonom, ali se za njega ipak ne moe rei da je kriminalac. Pablo, lik Kevedovog romana, pokazuje sve opisane osobine. Otac mu je bio berberin i lopov, a majka vraara, svodnica i nova hrianka. Od rodjenja on nosi teret greha svojih roditelja i osea stid zbog njih, i njegovi prvi detinji snovi su da se izdigne i dosegne onaj drutveni stale kome su povlastice zagarantovane samim rodjenjem. Ipak, svaki njegov pokuaj ostvarenja te elje zavrava se neuspehom. Pablo brzo postaje siroe, tj. sticajem okolnosti naputa dom i primoran je da se stara sam o sebi. ivot ga surovo doekuje, umalo umire od gladi kod svetenika Kabre, a zatim se u Alkali de Enares suoava sa sredinom koja ga grubo odbacuje i izvrgava ruglu. Od stidljivog, naivnog i uplaenog deaka on prerasta u obeenjaka i ubrzo poprima sve osobine pravog pikara.
OSTALI LIKOVI osim pikara koji je centralni lik i tema romana javljaju se i likovi svodilje, svetenika, vojnika, idalga i prosjaka koji predstavljaju nacionalne arhetipove panske knjievnosti i est su predmet satire u pikarskim romanima. Svodilja je predstavljena u liku Pablove majke i ima sve osobine lika koji je u pansku knjievnost uveden Selestinom: bavi se neasnim radnjama kao to su vraanje devianstva enama, vradbine, spravljanje kojekakvih ljubavnih napitaka i sl. Lik svetenika Kabre je olienje tvrdiluka koji prevazilazi svaku meru; njegov verski ivot i posveenost crkvi istisnuti su, a u prvom planu se nalazi do krajnosti dovedena krtost od koje Pablo bei u poslednjem momentu. Kevedova satira je vrlo otra kada se podsmeva vojnicima, njihovom besposliarenju i hvalisanju. Prikazuje panskog nieg plemia koji ivi u tekoj bedi ali mu ponos ne dozvoljava da to i pokae zbog ega je opsednut time kako da pred svetom sauva dobar izgled i dostojanstvo. Oslikava i lik prosjaka koji je prosjaenje doveo na nivo pravog zanata koji, kada se dobro savlada, donosi dosta novca. AUTOBIOGRAFSKA FORMA nije obavezan element (La hija de Celestina Salasa Barbadilja i Bachiller Trapaza Kastilja Solorsana nisu pisani u prvom licu), ali se esto koristi jer omoguava autoru veu slobodu u kritikovanju drutva, morala, politike itd.; pripovedanje u prvom licu dublje dotie itaoca jer deluje kao iskrena ispovest. Klaudio Giljen (Ka definiciji pikarskog u Knjievnost kao sistem) kae da je upotreba prvog lica neto vie nego puki formalni okvir i da se ovakvim postupkom postie obojenost itave prie oseajnou pikara jer je itaocu omogueno da vidi svet samo onako kako ga vidi glavni junak romana pikar, i istovremeno smatra da odsustvo oblika prvog lica onemoguava da jedna pria bude pikarska u punom smislu rei. STRUKTURA DELA niz epizoda ija je jedina spona pikar; radnja se odvija linearno jedan za drugim niu se dogadjaji koji su usko povezani sa razvojem pikarove linosti; naime, svi dogadjaji ostavljaju traga u njegovom iskustvu, deluju kao novo saznanje, menjaju pikarevu narav i tako odredjuju njegov dalji ivotni tok. Neprijatna iskustva snano utiu na neformiranu linost malog Pabla: ruganje vrnjaka zbog sramnog ivota njegovih roditelja, neprijateljski doek u Alkali, rastanak od don Dijega... Dakle, naizgled labavo povezani dogadjaji ostvaruju vezu na drugom planu, na planu pikarevog odrastanja i sociolokog formiranja. Junak je uvek na sceni u prvom planu i uvek je aktivno ili pasivno povezan sa radnjom. Roman je dinamian epizode se redjaju brzo, glavni junak je stalno u pokretu, stalno menja prebivalite u tenji da napreduje na drutvenoj lestvici (Klaudio Giljen: Pcaro se tokom svoje odiseje kree horizontalno prostorom a vertikalno drutvom... Tako pred sobom imamo pripovest o putovanju i pustolovini, ponekad istinski kosmopolitsku.). Njegove neprestane akcije i putovanja jesu nain na koji pisac uvodi nove likove, koji su najee tipski i imaju nacionalna obeleja i autoru slue da izloi pregled drutvenih tipova
raznih klasa i iskae otru satiru na drutvenu i ekonomsku situaciju u zemlji. Roman je i formalno otvoren postoji mogunost umetanja bezbrojnih pria, a kraj dolazi naglo i moe se zamisliti bilo gde. U strukturi Lupea mogu se uoiti tri celine (na osnovu radnje): I. formiranje pikara odvija se u koli, internatu, Alkali; prekretnice: pismo, smrt oca, nasledstvo II. poinje Pablovim putovanjem za Segoviju gde sree razne ljude, zatim odluuje da pobegne iz grada gde ga niko ne zna i na putu sree viteza koji ga uvodi u bratstvo III. Pablo postaje lan bratstva, tri puta se predstavlja na tri naina: kao siromani vitez, bogati trgovac i bogati vitez TEME I MOTIVI osnovna tema svakog pikarskog romana je ivot glavnog junaka od detinjstva do zrelog doba, tj. njegovo odrastanje i postepeno prerastanje u pikara. Kevedo u svom Lupeu oslikava ivotni put Pabla, pokazujui ivotne okolnosti koje su dovele do toga da on postane pikar, odnosno negativna i drutveno neprikladna linost. Pikarski roman prikazuje i sukob izmedju pojedinca i okoline, pa je njegova tema i duboki konflikt drutva i pikara koji uzrokuje podvajanje linosti, odnosno raskorak izmedju unutranjeg i spoljanjeg ja (ovek je radi sopstvene koristi morao da se prikazuje drugaijim nego to je stvarno bio), pa je otuda jedan elemenat tematskog plana kritika i osuda drutvene hipokrizije. esti su sledei motivi kojima se bogati pria i struktura romana: neistoa krvi (impureza de sangre) diskriminacija na osnovu krvnog porekla bila je deo stvarnosti panskog drutva onog vremena; netrpeljivost starih prema novim hrianima ila je dotle da su se izdavale povelje o istoti krvi. Pablo je potomak nove hrianke i itavog ivota pokuavae da pobegne od te injenice. ast (honor/honra) kritika optereenosti panaca au (kritikuje se prvenstveno pogreno poimanje koncepta asti mera asti svodi se na spoljanja obeleja) izreena preka likova idalga i vojnika. Zbog ekonomskih prilika idalgo zapada u teku bedu, gubi imanje i dolazi u grad da ivotari kao drutveni parazit. Vojnici takodje gube svoj socijalni status, za njih vie nema posla, ali iz ponosa ne prihvataju neko drugo zanimanje, isto kao to idalgu njegovo plemiko poreklo i dostojanstvo ne dozvoljavaju da radi. IDEJNI PLAN pikarski roman je ideoloki zatvoren i odredjen svojevrsnim nainom na koji pikar posmatra svet. Ponikao u drutvu koje ga je odbacilo i stavilo na marginu, pikar posmatra svet kao cinik i realista. U ivotu ga odrava stoika filosofija, a njegov pesimizam potie od surovog iskustva koje ga je nauilo kakvo je njegovo mesto u drutvu. ivot prihvata kao neminovnu injenicu i uspeva ak da uiva u bezgraninoj slobodi i svom nesputanom skitanju. Ne shvata ivot
ozbiljno jer je prolazan i njega ta injenica ne pogadja. U borbi za opstanak pomae mu sposobnost trpljenja. JEZIK I STIL pikarski roman, zbog realistikog pristupa stvarnosti, obiluje podrobnim opisima, realistinim detaljima i tanou geografskih i topografskih podataka. Govor pikara je udna meavina ljubaznih fraza, hvalisanja, narodne mudrosit i poslovica. Sam Pablo je uvek utiv, pa je finoa pikara jedino jezike prirode. Ipak, njegov govor ne karakterie isprazna slatkoreivost, ve je on esto otrouman. Jezik se nadovezuje na radnju, pa sam govor protagonista vrlo esto predstavlja jedinu radnju dela. Pikar pridobija naivne elegancijom jezika, i sam naglaava funkciju svoje proraunate elokvencije. Dakle, jezik pikara je pragmatian i slui mu kao sredstvo za postizanje ciljeva. U jeziju Lupea mogu se zapaziti veto umetnute rei iz govora najniih slojeva, regionalizmi, uzvici, neumerene psovke (kletve). Takodje se pojavljuju zlonamerne aluzije na religiju. Za naratora su bitni sama naracija i satira, a ne poklanja puno panje verodostojnosti i jedinstvu svoje prie. FERNANDO LZARO CARRETER (Originalidad del Buscn en Estilo barroco y personalidad creadora, Madrid, Ctedra, 1974) odrie Lupeu prisustvo socijalnog protesta i didaktinosti i to smatra njegovom originalnou; to metaforiki izraava kao askanje bez cilja i strela bez mete, aludirajui na to da je delo pisano bez moralnih pretenzija. Istie Kevedovu sposobnost da karikira, odnosno da posmatra svet kroz prizmu koja deformie stvarnost i da na toj osnovi gradi kominost. Kevedova ala, izrugivanje, naglaava Kareter, sami su sebi cilj, i ne sadre druge namere, odnosno nisu usmereni ka odredjenom objektu. Kevedo od objekata polazi da bi istraio nove ideje. MORIS MOLO (Maurice Molho, Cinco lecciones sobre el Buscn en Semntica y potica (Gngora, Quevedo), Barcelona, Crtica, 1977) daje socijalno tumaenje Lupea; smatra da knjiga ima dve namere: prvo, da identifikuje Pabla kao pikara i ukae na nepromenljivost njegovog poloaja i drugo, da osudi pretenzije pikara da se izdigne na drutvenoj lestvici; tako posmatran, roman postaje neka vrsta utopije jer predstavlja sliku sveta onih koji imaju mo i povlastice. Prema Molu, Buscn opisuje dve oprene drutvene hijerarhije: jednu, stalenu hijerarhiju panije onog vremena na ijem vrhu je nasledno plemstvo, a staleka pripadnost se obezbedjuje rodjenjem i drugu, klasnu hijerarhiju zasnovanu na ekonomskoj moi, u kojoj je status odredjen koliinom novca koji se poseduje, ali naglaava da su obe hijerarhije lane, prva, jer nije u skladu sa ekonomskim zahtevima vremena, a druga, jer nije legitimna i institucionalizovana. Roman je, prema njemu, napisan da bi se iskazala duhovna pusto i istakao problem jednog drutva ija osnovna struktura poinje da se naruava od onog trenutka kada merilo drutvene vrednosti
postane novac umesto krvnog porekla, a drutveni poloaj svakog pojedinca postane nesiguran. MAKSIM EVALIJE (Maxime Chevalier, lanak Ka definiciji Lupea u asopisu Bulletin Hispanique) navodi tri karakteristike koje odredjuju delo: Lupe je, vie nego roman ili pripovest, miscelanea sainjena od otroumnih fragmenata; napisana je u prozi u vreme kada je otroumnost (agudeza) bila prvenstveno karakteristika poezije i velikog je obima. evalije, uporedjujui ovo delo sa slinim knjievnim ostvarenjima koja su mu prethodila i onima koja su usledila nakon njega, kae za Lupea da je pravi knjievni podvig. Suprotstavlja se uvreenom stavu da je Kevedo bio podstaknut da napie Lupea nakon to je proitao Gusmana, te da Buscn predstavlja anti-Gusmana. Dokaz pronalazi u injenici da Kevedo nije uputio nijednu satirinu opasku na raun Matea Alemana, a zna se da je bio nemilosrdan prema svima koji mu nisu bili po meri. Takodje, evalije smatra da je svrstavanje Lupea medju romane rezultat nemogunosti da se nadje bolje reenje, a da je posledica toga traenje neposrednih izvora u romanima, tanije autentinom i apokrifnom Gusmanu. Po njegovom miljenju, Kevedo duguje Mateu Alemanu samo jednu povrnu formu koja se sastoji u lutanjima pikara i nita vie od toga. Ako eli da se odredi odnos izmedju ova dva dela, onda, prema njegovim reima, Buscn predstavlja raskid sa Gusmanom, a ne njegov produetak. Guzmn je pisan ozbiljnim i propovednikim tonom i koristi se retorikom, dok je Buscn podrugljiv i sarkastian i prepun otroumnosti.
Amor constante ms all de la muerte Cerrar podr mis ojos la postrera sombra que me llevare el blanco da, y podr desatar esta alma ma hora a su afn ansioso lisonjera; mas no de esotra parte en la ribera dejar la memoria en donde arda: nadar sabe mi llama la agua fra, y perder el respeto a ley severa. Alma a quien todo un Dios prisin ha sido, venas que humor en tanto fuego han dado mdulas que han gloriosamente ardido, su cuerpo dejarn, no su cuidado; sern ceniza, mas tendrn sentido; polvo sern, mas polvo enamorado. * * *
rase un naricsimo infinito, michsimo nariz, nariz tan fiera que en la cara de Ans fuera delito.
rase un hombre a una nariz pegado, rase una nariz superlativa, rase una nariz sayn y escriba, rase un peje espada muy barbado; era un reloj de sol mal encarado, rase una alquitara pensativa, rase un elefante boca arriba, era Ovidio Nasn ms narizado; rase el espoln de una galera, rase una pirmide de Egito, los doce tribus de narices era;
Mir los muros Mir los muros de la patria ma, si un tiempo fuertes ya desmoronados de la carrera de la edad cansados por quien caduca ya su valenta. Salme al campo: vi que el sol beba los arroyos del hielo desatados, y del monte quejosos los ganados que con sombras hurt su luz al da. Entr en mi casa: vi que amancillada de anciana habitacin era despojos, mi bculo ms corvo y menos fuerte. Vencida de la edad sent mi espada, y no hall cosa en que poner los ojos que no fuese recuerdo de la muerte. Don Dinero Poderoso caballero es don Dinero. Madre, yo al oro me humillo, l es mi amante y mi amado, pues de puro enamorado de continuo anda amarillo; que pues, dobln o sencillo, hace todo cuanto quiero, poderoso caballero es don Dinero. Nace en las Indias honrado donde el mundo le acompaa; viene a morir en Espaa y es en Gnova enterrado;
y pues quien le trae al lado es hermoso aunque sea fiero, poderoso caballero es don Dinero. Es galn y es como un oro; tiene quebrado el color, persona de gran valor, tan cristiano como moro; pues que da y quita el decoro y quebranta cualquier fuero, poderoso caballero es don Dinero. Son sus padres principales, y es de noble descendiente, porque en las venas de oriente todas las sangres son reales; y pues es quien hace iguales al duque y al ganadero, poderoso caballero es don Dinero. Mas a quin no maravilla ver en su gloria sin tasa que es lo menos de su casa doa Blanca de Castilla? Pero pues da al bajo silla, y al cobarde hace guerrero, poderoso caballero es don Dinero. Sus escudos de armas nobles son siempre tan principales, que sin sus escudos reales no hay escudos de armas dobles; y pues a los mismos robles da codicia su minero, poderoso caballero es don Dinero. Por importar en los tratos y dar tan buenos consejos, en las casas de los viejos gatos le guardan de gatos; y pues l rompe recatos y ablanda al jez ms severo, poderoso caballero
es don Dinero. Y es tanta su majestad, aunque son sus duelos hartos, que con haberle hecho cuartos, no pierde su autoridad; pero, pues da calidad al noble y al pordiosero, poderoso caballero es don Dinero. Nunca vi damas ingratas a su gusto y aficin, que a las caras de un dobln hacen sus caras baratas; y pues hace las bravatas desde una bolsa de cuero, poderoso caballero es don Dinero. Ms valen en cualquier tierra mirad si es harto sagaz, sus escudos en la paz, que rodelas en la guerra; y pues al pobre le entierra y hace propio al forastero, poderoso caballero es don Dinero.
El teatro menor. Entrems. Auto sacramental
88
OPTE
ODLIKE BAROKNOG POZORITA
Charles Aubrun, La comedia espaola (1600-1680) Madrid, Taurus, 1968. panska nova komedija prola je kroz dve etape: 1. od dolaska Filipa III na presto (1598) do zatvaranja sala za izvodjenje zbog alosti dvora (1644) 2. od ponovnog otvaranja sala (1648-51) do Kalderonove smrti (1681) POZORINI SPEKTAKL CORRALES. U vreme vladavine Filipa II stvaraju se mesta iskljuivo namenjena za izvodjenje pozorinih komada corrales, kao i prve profesionalne glumake trupe koje putuju zemljom i nude izvodjenja kraih i duih komada. Ranije, pozorine predstave prikazivane su prvo u manastirima i crkvama, pa kada su njih napustile smestile su se na ulice i javne trgove, da bi se zatim preselile u dvorita krmi. Lope de Rueda zatim doprinosi popularizaciji pozorita. Izvodjenje predstava proiruje se po itavoj teritoriji panije. Uveava se i broj korala, ne samo u prestonici ve i u provinciji. Dvor se 1560. seli u Madrid koji time postaje prestonica panije. Korali, koji su godinama okupljali razliite putujue komedijae i njihove druine, ubrzo staju pod zatitu bratstava (cofradas) koja se u gradu osnivaju. Prvenstveno dva od njih, Cofrada de la Sagrada Pasin i Cofrada de Nuestra Seora de la Soledad, dobijaju odobrenje i privilegiju da ove korale iznajmljuju za sve predstave komedija. Ova bratstva potpomogla su i izgradnju mnogih novih korala na trgovima u ulicama Calle del Lobo, Calle de la Cruz, Calle del Sol, Calle del Prncipe. Prva stalna pozorita u Madridu, Coral de la Cruz i Coral del Prncipe, osnovana su 1579. i 1582. i tokom dva veka ispunjavala su pozorini ivot grada. U poetku predstave su se igrale samo nedeljom i praznicima, ali je kasnije njihovo prikazivanje odobreno i radnim danima, utorkom i etvrtkom. Izvodjenje je poinjalo u popodnevnim asovima i zavravalo se sat vremena pre zalaska sunca, i to u prvo vreme samo kada su to vremenske prilike dozvoljavale. Kasnije je, barem iznad scene, postavljena nadstrenica. Korali su zapravo bila dvorita izmedju kua, etvrtastog oblika, u ijem dnu se nalazila pozornica. Najvei deo publike predstavu je pratio stojei u dvoritu. Upravo ta publika koja je stajala, a koja je bila popularna pod nazivima mosqueteros, infantera i gente de bronce, zadavala je glumcima i autoru najvie problema, budui da je bila veoma buna i nedisciplinovana i da je svoje neodobravanje komada izraavala proizvodei veliku graju zviducima i gadjajui glumce na sceni voem i povrem. Od nje je i najvie zavisio uspeh predstave. ene su bile izdvojene od mukog dela publike i smetene u deo dvorita pod nazivom
89
la cazuela ili corredor de las mujeres, ali nisu bile manje bune od mukaraca. Dame iz viih slojeva sedele su u loama, koje su inili prozori okolnih zgrada, i to su bili takozvani los aposentos ili los desvanes na vioj galeriji. Uglavnom su nosile maske. Dekor pozornice bio je veoma skroman i praktino ga je inio jedan arav iza koga se nalazila garderoba glumaca i muziari koji su pevali balade. Scena je sa strane i u dnu bila zatvorena zavesama, dok je prema publici ostajala otvorena ak i za vreme smene inova. Izvodjenja u koralima tokom celog 16. veka odlikovala su se jednostavnou scenskog dekora. Tek od 17. veka i ova javna pozorita raspolau kulisama i scenskim pomagalima koja su oduvek inila sastavni deo izvodjenja auta i drugih predstava na dvoru, ali u daleko skromnijoj meri nego to je to bio sluaj sa dvorskim predstavama, u kojima su scenografi uvek imali mogunosti da se rasplinu po pitanju svetla, boja, tehnikih iznenadjenja, korienja muzike. Za narod, koji je prirodno bio predodredjen za pozorite, jednako dobra bila je jednostavnost prvih narodnih pozorita, kao i bogatstvo i komplikovanost koje su pretpostavljale nove scenografske tehnike. GLUMAKE TRUPE. Do polovine 16. veka u paniji nema organizovanih trupa glumaca, iako ve tada postoje profesionalni komedijai iji opis posla ukljuuje i akrobaciju. Oni se ponekad udruuju, ali te grupe ne prevazilaze broj od dva, eventualno tri lana. Formiranje panskih glumakih trupa sa sloenijom organizacijom deava se po uzoru na italijanske putujue druine glumaca koje se na panskom tlu pojavljuju od 1548.godine. Lope de Rueda predvodio je jednu od prvih profesionalnih glumakih trupa u paniji. On je prvi autor de comedias ije je ime registrovano u zvaninim dokumentima koja se uvaju u panskim arhivima. U to vreme autor de comedias oznaavao je upravnika druine glumaca, a poto su mnogi od njih pisali farse i komedije, pored toga to su u njima i igrali, naziv autor ini se kao opravdan. Tek kasnije ovaj termin znaie samo upravnik pozorita. I glumake trupe su kao vrsta organizacije prolazile kroz faze razvoja, stvorivi tako itav niz grupacija razliitih naziva, koje se medju sobom razlikuju uglavnom po broju lanova koje okupljaju. Od nekog primitivnog oblika takvih trupa bulul koji je ni manje ni vie inila jedna osoba koja je menjajui glasove sama izvodila celu komediju, pa preko kompanija pod nazivima gangarilla, garnacha i boxiganga, stiglo se i do razvijenog oblika pozorine trupe koja je nosila ime farndula, brojila oko petnaest glumaca, imala na repertoaru zaajan broj komada i okupljala ak i ve proslavljene glumce. Pozorite 17. veka predstavlja sloen spektakl koji je u poetku trajao dva, a kasnije i dva i po sata. Glavni deo spektakla predstavljala je komedija od tri ina, ali su uz nju prikazivani kratki komadi zabavnog ili muzikog
90
karaktera. Vrste nisu bile toliko jasno odredjene, kao to to otkriva treminologija iz onog vremena. Tako postoje loa entremesada, entrems cantado, baile cantado, baile entremesado, jcara entremesada. Granice izmedju ovih pozorinih vrsta su bile nejasne to je dozvoljavalo da se meaju i proimaju. Pozorini spektakl je uglavnom iao sledeim redosledom: 1. JCARA ili EL TONO pesma (obino romansa) koja tematski nije imala veze sa komedijom i kojom je publici upuivan poziv da uestvuje u scenskoj igri koja e poeti; re jcara potie od jaque, to je bio sinonim za pcaro. Ova pesma, koju je pevao neko od glumaca, najee je i bila napisana u argonu pikara. Najee se izvodila uz pratnju neke dobro poznate melodije, uz koju se poneka i igralo, a ak se i meala sa entremesom. Ova vrsta nije originalno pozorina ve pesnika, veoma popularna u to doba. 2. LOA u poetku pohvala komediji i autoru, uglavnom u stihu, neka vrsta prologa, tj. uvod u komediju; njena osnovna funkcija u poetku je bila da privue panju gledalaca i odobrovolji ih nagovetavajui neke interesantne delove radnje; loa je iz oblika monologa koji je prvo imala kasnije izrasla u krau dramsku igru sa dijalozima koje je izvodilo i po nekoliko glumaca, te se u pogledu forme pribliila medjuigri; iza loe izvodio se prvi in komedije (la primera jornada). 3. ENTREMS aljiva jednoinka umetana izmedju prvog i drugog ina komedije s ciljem da odri panju gledalaca do poetka narednog ina 4. BAILE igra sa muzikom izvodjena izmedju drugog i treeg ina; na poetku je bio autonoman komad, ali se sve ee njime zavrava entremes, pa dobijamo entrems bailado, baile entremesado ili entrems cantado. U doba baroka baile se ne razlikuje od sainete budui da ova vrsta jo uvek nije primila karakterisitke koje e imati kasnije. 5. FIN DE FIESTA ili MOJIGANGA krai komadi veselog karaktera koji su oznaavali zavretak pozorinog izvodjenja; svi uesnici u predstavi izlazili su na scenu u kostimima i u veseloj i razuzdanoj povorci vie puta prelazili preko bine da bi publika odlazila vesela i razdragana. Nije originalno pozorina vrsta, ve potie iz procesija i makara koje su se izvodile za vreme karnevala. arl Obren primeuje da je komedija, ovako izvodjena, bila potpuno omedjena loom i mohigangom koje su je istovremeno izdvajale kao fikciju i povezivale sa stvarnou svakodnevice. Medjutim, Dez-Borque smatra da ove vrste deformiu stvarnost u istoj meri koliko i komedija, samo u suprotnom smeru. Ljubavi i uzvienim oseanjima idealizovanim u komediji se u entremesu suprotstavljaju oblici stvanosti i materijalnog sveta. Komedija i entremes su dve antagonistike deformacije, koje stoje na suprotnim polovima, obe se oslanjajui na preterivanju, ali komplementarne.
91
arl Obren smatra da se ne moe izvriti klasifikacija panske komedije, ali razliitu prirodu nekih od njih objanava uzimajui u obzir kvalifikative koji se najee stavljaju uz ime komedije, pa tako pominje sledee tipove: comedia de enredo zaplet je posebno zamren, a najei uzroci zabune su no, plat ili ogrta koji prekrivaju lice, kao i maska (Tirso, Don Gil de las calzas verdes). comedia de capa y espada zaplet je nita manje komplikovan, ali je u prvom planu druga vrsta peripetije: dvoboj na ulici ili nekom izdvojenom mestu, najee nou (Caldern, La Dama duende). comedia de teatro razlikuje se bogatstvom scenskog dekora i pozorinim aparatom, pa se njenom izvodjenju pridaje vie znaaja (Tirso, El burlador de Sevilla). comedia de figurn glavni lik je groteskna linost koja sama sebi izaziva nesreu (Rojas Zorrilla, Don Lucas del Cigarral , Augusn Moreto, El lindo don Diego). comedia de magia komine efekte postie stvaranjem optikih varki ili izvodjenjem trikova rukama; postaju popularne sa Alarkonom (Alarcn, Quien mal anda mal acaba). tragicomedia u njoj je prisutna nesrea kao sudbinski in; zbog svoje nesmotrenosti ili zlobe lik biva otro kanjen da bi pravda bila zadovoljena, ostvarena srea ljubavnika ili spas onih koji su se pokajali (Lope, El castigado sin venganza, Peribez); najbolje panske komedije su tragikomedije, bez obzira da li su tako okvalifikovane. comedia de repente kralj je voleo iznenada da glumce postavi u neke uobiajene dramske situacije i oni bi improvizovali tekst; ova vrsta komedije nije sauvana Zajedniko svim komedijama je to su pisane u stihu. Stih je bio pogodno sredstvo dramskog izraza jer je inio jezik uzvienijim i patetinijim, a osim toga, budui da su izvodjai, komedijai, bili slabo obrazovani a publika veinom nepismena, bilo im je lake da pamte stihove zbog njihove duine i rime.
KNJIEVNI
IZVORI PANSKE KOMEDIJE
pastoralni anr panski dramaturzi su crpeli inspiraciju za svoje komedije iz pastoralne poezije, pastoralnog romana kao to je Los Siete libros de la Diana, Arcadia ili iz romansi s pastoralnom tematikom koje su sluile kao izvori sve do poetka 17. veka viteki romani i to najvie Amads, Palmern de Oliva, Palmern de Inglaterra, i manje Don Quijote; poetkom veka esto su dramatizovane viteke romanse koje su tada bile u modi romanse i stare i nove romanse su komedijama posudjivale svoje ljubavne i ratne motive; dramsku interpretaciju doivele su legendarne epizode iz rata izmedju Mavara i hriana, avanture hrianskih zatoenika u muslimanskim tamnicama itd.
92
refranero (zbirka poslovica) dramaturzi su esto koristili bisere narodne mudrosti kojima su naslovljavali svoja dela ili ih koristili kao lajtmotiv (Caldern, Casa con dos puertas, Alarcn, Las paredes oyen, Tirso, Tan largo me lo fiis) istorija nacionalna i strana; dramaturzi se najvie potpomau hronikama Biblija i hagiografije novela italijanskog porekla koju od 1621. poinju da koriste Lope, Tirso i Rohas Sorilja, zatim i panske novele, pogotovo Servantesove mitologija sistematski se eksploatiu naroito Ovidijeve Metamorfoze miscelneas dela koja u sebi objedinjuju tekstove razliite po formi i sadrini, a kojima se dramaturzi slue da bi ispunili osnovni cilj knjievnosti, odnosno literaturu drutveno opravdali deleitar enseando pozorite pisci se koriste svojim ili tudjim komedijama kao izvorom inspiracije za nastanak novih dramskih dela (Tirsov El burlador de Sevilla Samorin No hay plazo que no se cumpla...)
TEME
I POKRETAI KOMEDIJE
panski dramaturzi pravili su razliku izmedju pojmova asunto (tema) i argumento (sadrina). Prvi se ostvaruje u drugom. U hagiografskim ili doktrinalnim komedijama osnovna tema je vera ( fe), a pokreta duhovni nemir koji dovodi do preobraenja. Vera je poimana u skladu sa hrianskom, katolikom doktrinom i uenjem katolike teologije. Naroito Tirso neguje doktrinarnu komediju koja svojim sluaocima predstavlja osnovne probleme religije (da li spas due dolazi bezuslovno ili veliki grenici nemaju mogunost pokajanja i sl.). Pobuna je jedini zloin koji se nikada ne oprata, i to pobuna u bilo kom vidu: sukob s ocem, nepotovanje autoriteta, postojeih drutvenih ustanova, sve ono to predstavlja izraz line gordosti. U istorijskoj komediji tema je drutveni poredak (orden social) i veliina kraljevstva, a pokretai su borbena ustrina i vernost kralju. Kada je drutveni poredak uzdrman grehom, krivicom ili jednostavno ljudskim neznanjem harmonija univerzuma nalae da se ponovo uspostavi. U komediji plata i maa tema je ljubav, a pokretai ljubomora i sklonost ka avanturi. ast ( honor) je tema junakih komedija, a njeni pokretai su preokupiranost ugledom ( fama) i porodinom au (honra). ALEXANDER A. PARKER, Aproximacin al drama espaol del Siglo de Oro (en: Durn y G. Echevarra, Caldern y la crtica: historia y antologa ) ustanovljava sledeih pet osnovnih principa panske komedije 17. veka: 1. primat radnje nad razvojem likova (vaniji zaplet od psiholoke karakterizacije likova)
93
2. dominacija teme nad radnjom; tema predstavlja neku ljudsku istinu metaforiki izraenu kroz scensku fikciju, pa stoga nije bitno da li zaplet odgovara realnosti ukoliko tema verno odraava ljudsku prirodu 3. vano je tematsko jedinstvo, a ne jedinstvo radnje 4. podredjenost teme odredjenom moralnom naelu koje se ostvaruje kroz princip poetske pravde zloin ne sme proi nekanjeno, a vrlina mora biti nagradjena, odnosno kazna sleduje samo onima koji su to zasluili 5. gradjenje radnje po principu dramske kauzalnosti svaki dogadjaj u drami predstavlja logiki rezultat nekog prethodnog dogadjaja koji ga uslovljava
ENTREMS
Eugenio Asensio, Intinerario del entrems. Desde Lope de Rueda a Quiones de Benaevente, Madrid, Gredos, BRH, 1971.
POJAM
MEDJUIGRE ILI ENTREMESA
Pri utvrdjivanju porekla rei entrems nailazimo na razliite podatke. Neki autori smatraju da je ovaj termin izveden od srednjovekovnog francuskog termina entremets, naziva za predstave kojima su se zabavljali gosti na sveanim banketima izmedju serviranja dva jela, dok drugi poreklo naziva nalaze u valensijanskom entremeso. Nije sigurno ni da li je re u latinskom glasila intromissum ili intermedium, ali je nesumnjivo izvedena od glagola intermitere sa znaenjem intercalar umetnuti. U panskom, sama re je poznata jo od 14. veka, ali je njeno znaenje variralo, da bi tek u 16. veku konano dobila znaenje kratkog dramskog komada. U Kastilji je prvo oznaavala kratku scenu ubacivanu kao zabavni trenutak u neki turnir ili pri doeku znaajne osobe. Inae, pre nego to je pojam entremesa u panskom uopte vezan za knjievnost i pozorite, koristio se kao oznaka za obrok izmedju glavnih jela. Entrems kao kraa dramska igra po svom poreklu najverovatnije je crkvenog karaktera i svoje izvorite ima u kratkim aljivim scenama umetanim u religijsko pozorite sa funkcijom da razbiju versifikovanu teologiju i strogost hrianske doktrine. Takve scene zatim su izdvojene u medjuigre prikazivane pre ili posle auta (religijski komadi, najee u jednom inu, prikazivani o verskim praznicima), da ne bi remetile uzviene alegorije i degradirale dostojanstvenost svete istorije. S vremenom, ovi komadi potpuno su izgubili verski sadraj i poeli da oznaavaju svaku krau farsu. Postali su uobiajeni deo pozorinog izvodjenja jedne komedije u 16. i 17. veku i vrlo omiljeni kod publike, ali i kod vodja glumakih druina kojima su, prema svedoenju jednog zapisa iz 17. veka, medjuigre bile veoma korisne da podupru komediju, kao take, ukoliko bi bila loa, ili da joj daju krila da se jo vie uzdigne, ukoliko bi bila dobra. Obino je
94
prikazivana jedna medjuigra posle prvog ina i jedna posle drugog, da bi odrale panju publike do poetka narednog ina. Ponekad bi se i trei entremes umetao nakon loe (uvodne pohvale) a pre prvog ina. Prema definiciji koju daje Huan Luis Alborg medjuigra (paso) je, u sutini, kratka anegdota, kominog ili satirino-burlesknog karaktera, vrlo jednostavne radnje, uz uee grotesknih linosti ili lakrdijaa iz niih slojeva naroda setimo se uloga crnkinje, zlikovca, budale, Baskijca o kojima govori Servantes pogodnih za sve vrste ala i nestaluka. Izmedju pasoa (paso) i entremesa (entrems) ne prave se razlike. Paso je termin koji se u poetku upotrebljavao za medjuigre i koji je, izmedju ostalih, upotrebljavao i Lope de Rueda. Kasnije se za sve ovakve jednoinke koje su se igrale izmedju dva ina glavnog komada ustalio naziv entrems. Moglo bi se moda rei da paso za razliku od medjuigre poseduje vie elemenata kominog, ali posmatrano sa nekog drugog aspekta, izmedju ove podvrste i entremesa nema razlike. Ve Huan de Timoneda, Ruedin savremenik i izdava njegovih dela, izjednaava ova dva termina u sonetu na poetku Delejtosa, izdanja Ruedinih aljivih jednoinki. On je i prvi autor koji upotrebljava re entrems u nazivu svoje medjuigre Entrems de un ciego y un mozo y un pobre.
MEDJUIGRA
I NJOJ BLISKE KNJIEVNE VRSTE
Medjuigra se, zajedno sa slinim kratkim komadima aljivog karaktera i jednostavnog zapleta koji na scenu postavljaju komine tipove u situacijama iz svakodnevnog ivota, ubraja u knjievni anr koji je u panskoj knjievnosti poznat pod nazivom gnero chico ili teatro menor (male dramske vrste). Svi ti komadi objedinjeni su odredjenim zajednikim crtama, ali isto tako svaki od njih poseduje i svoje osobenosti, karakteristian razvoj i mesto u panskoj knjievnosti. Medjuigra moe da zahvali odredjenim knjievnim vrstama (farsi, komediji, pikarskom romanu i aljivoj anegdoti) i pojedinanim delima (Selestini) za neke od specifinosti koje je razvila u pogledu forme, tema i likova. Medjuigra je iz komedije nastala i kasnije se iz nje izdvojila uzimajui poseban lik i gradei drugaiji odnos prema svetu. Slinosti izmedju farse i medjuigre zaista su velike, pa nije retko da se ove dve vrste izjednaavaju. Ipak, medjuigru je od farse odvojio za nijansu vei naboj komike koja se u farsama sjedinjava i sa sentimentalnim, pomalo poetskim elementima. Pikarskom romanu i medjuigri zajedniki su likovi iz niih slojeva drutva gde se potuju jedino osnovni instinkti, pa tako obe vrste oslikavaju komine tipove koji su vodjeni gladju i pohlepom. Uticaj Selestine na medjuigru, a i na pozorite uopte, bio je viestruk. Rohasovo delo posluilo je ne samo kao izvor tipova, situacija i motiva, ve i kao autentian dokaz da i antijunaci mogu postati centralni likovi i nosioci radnje dobre
95
knjievnosti. Takodje je pomogla da se u medjuigrama ustali proza koja je dramskom izrazu dala ivost i realistinost i doprinela autentinijem i manje konvencionalnom prikazu situacija iz svakodnevnog ivota. Formu i neke karakteristike medjuigre pre pojave Lopea de Ruede pokazuju odredjeni komadi koje su autori anrovski drugaije deklarisali, kao, na primer, farse Hila Visentea ili El repeln Huana del Ensine koji je autor oznaio kao auto, dela koja bi se po svojim elementima pre mogla svrstati u medjuigre. U zavisnosti od sadraja mogue je razlikovati entrems de enredo, u kojem dominira intriga koja se bazira na prevari ili ismevanju nekog lika, entrems de costumbres, i entrems de carcter. Prema formalim aspektima, mogue je razlikovati, kao to to ini Hannah Bergman, entrems representado i entrems cantado, u kojem se radnja izvodi uz pratnju muzike i igre.
MEDJUIGRA
POJAVA I RAZVOJ
Prema reima Euhenija Asensija, istorija medjuigre see sve do svetkovina priredjivanih povodom hrianskog praznika Telovo ( Corpus Christi) koji u paniji poinje da se slavi od 14. veka, i njeno izvorite treba traiti isto tako u paganskim sveanostima i atmosferi karnevala. Moe se rei da su crkvene predstve i prikazi auta svojim ozbiljnim tonom, velikim i tekim reima, preterivanjem u mitolokim elementima i obiljem apstrakcije pripremili tlo za nastanak medjuigre, iji su se oputeniji ton, kao i vea razumljivost i jednostavnost osetili potrebnim. Medjuigra se i pojavila sluei kao potpora autima koje je inila lakim za gledanje. Iskljuivo tu funkciju imala je u prvim epohama svog ivota, tj. u periodu s kraja 15. i prve polovine 16. veka. Sa Lope de Ruedom, dakle sredinom 16. veka, radja se medjuigra uobliene forme, tipiziranih likova, ustaljenih tema, nazvana paso, koju neguje i Huan de Timoneda, ne samo pod nazivom paso, ve i kao entrems. Period prve polovine 17. veka, u kojem je medjuigra doivela najvei sjaj i uspeh, vezuje se za imena dvojice autora: Migela de Servantesa i Luisa Kinjonesa de Benaventea ( Luis Quiones de Benavente). Servantes je medjuigru obogatio temama i linostima i uzdigao je na nivo samostalnog i kompletnog dramskog dela, dok je Benavente svoje ime za sva vremena vezao uz entrems, prvenstveno zbog toga to se kao autor duboko posvetio pisanju ovih aljivih jednoinki kojih je iza sebe ostavio znaajan broj. Tokom 17. veka medjuigre su pisali svi poznatiji autori: Lope de Vega, Kevedo, Kastiljo Solorsano (Alonso de Castillo Solrzano), Salas Barbadiljo (A.J. de Salas Barbadillo), Veles de Gevara (Luis Vlez de Guevara), Kalderon de la Barka.
96
Kraj 17. i poetak 18. veka je, prema reima Felisidad Buendija, vreme konane dekadencije entremesa jer poinje da se otudjuje od prvobitne tendencije da neguje prvenstveno zdrav humor i satiru i svoje karakteristike dovodi do krajnosti preinaujui aljivo i satirino u groteskno i pogrdno. Medjuigra dobija drugaiju koncepciju i novo ime sainete.
TEME,
LIKOVI I JEZIK
Nesumnjivo je da su autori medjuigri inspiraciju i gradju za svoja dela crpli iz svakodnevnog ivota. eleli su da pozorite priblie narodu i zabave ga, i u tom cilju su mu dali snanu atmosferu, lokalne boje i uneli u njega narodni govor. To je zapravo i doprinelo velikoj popularnosti medjuigre. Zapleti iz svakodnevnog ivota prenoeni su u svojim najveselijim aspektima. Najee je tematska okosnica medjuigre neka ala ( burla) ili prevara (engao), pa su esti prizori prevarenih gospodara, ismejanih mueva, nasamarenih potenjaina. Tema ljubavi je isto omiljena i nudi vrlo irok spektar mogunosti interpretacija, a najee se obradjuju ljubomora, preljuba, brani problemi i nesuglasice. Ljubav koja se plasira u medjuigrama uglavnom je materijalistike prirode, ona koju probudjuju mlinarice, krmarice i sudopere. Scene prikazane u medjuigrama imaju veliku vrednost kao istorijski dokumenti, jer daju sliku ivota i obiaja iz vremena kada su nastale, kao i opis razliitih ljudskih i drutvenih tipova; otkrivaju i neke drutvene konvencije, stavove drutva o pripadnicima odredjenih grupa i slojeva ljudi. U tom smislu teme kojima se medjuigre bave, a koje manje ili vie govore o poljuljanom moralu i iskrivljenim vrednostima, znaajan su izvor podataka o, u ono vreme, aktuelnim i estim dogadjanjima. Knjievnost medjuigre sadri u sebi iroku paletu likova koji predstavljaju drutvene tipove i u sebi otelotvoravaju ne samo skupine odredjenih osobina, esto prenaglaenih i iskarikiranih, ve i stavove i predrasude drutva prema izvesnim kategorijama ljudi i zanimanja. Predmet medjuigre uvek su bili ljudi iz niih slojeva drutva, nikada plemstvo ili visoki kler. Lik budale (bobo ili simple) sree se ve kod Lopea de Ruede. esto se postavlja na scenu, i to da bi primao udarce, bio obmanjivan i veito gladan, pokazivao svoju nespretnost, neukost i prostotu iznad koje ne ume da se izdigne i koja je rado korien izvor humora. Postoji i serija likova koji oliavaju predstavnike javnih profesija velike popularnosti, kao to su straari, tj. policajci (los aguaciles), zatim naelnici, sudije, uglavnom seoski (los alcaldes) oholi, prosti, praznoreivi; vojnici (soldados) siromani, ljudi ije su zasluge zaboravljene, i stoga ogoreni i svadljivi, esto rivali crkvenjaka (los sacristanes) u ljubavi, ali odbaeni zbog siromatva; lekari (los mdicos) prezreni i nepotovani zbog svoje nestrunosti i oskudnih sredstava za leenje. Sluge ( los criados) se
97
najee pojavljuju kao olienje plitkoumnosti i prigluposti; paevi ( los pajes) uvek izazivaju smeh jer su gladni i pohlepni, nespretni i izmiljaju gluposti i ale. Lik mua (marido) puno je obradjivan u medjuigri i pojavljuje se s maskom ismejanog, ljubomornog, popustljivog, kao i lik ene ( mujer), koja je zajedniki element za sve drutvene klase. U medjuigrama nailazimo i na predstavnike razliitih nacionalnosti i etnikih grupa. Ispod svih ovih profesija, nacionalnosti i drutvenih slojeva smeten je jedan svet u kojem ive ljudi od nepotenja i prevara. Taj svet oliavaju likovi zlikovca (rufin), lopova (ladrn), hvalisavca (valiente) i mnogi drugi. Jezik medjuigre je slobodan, ivopisan, izraava narodni govor pa je stoga pun sonih narodskih izraza i poslovica; to je jezik sa panskih ulica i trgova, i u tom smislu, najbolji svedok stanja u kojem je bio kastiljanski u 16. i 17. veku. U vreme pojavljivanja medjuigre, jezik je imao osobine spontanog svakodnevnog govora koji podrava forma proze tada koriena. Znatno kasnije poslovice i izrazi iz narodnog ivota, nadimci i sinonimi poinju da se zloupotrebljavaju dobijajui podsmevaki i zajedljiv ton, a jezik poinje da se iskrivljuje i, u cilju izazivanja smeha, da prevazilazi granice dobrog ukusa. Bez obzira na sve promene koje je u pogledu jezika medjuigra doivela, u jednom je uvek ostala dosledna, a to je realizam. Jezik medjuigre nadasve je realistian, a to su bez sumnje zahtevali njen karakter i funkcija. Morao je biti dovoljno slikovit da bi verno predstavio pansku svakodnevicu, i zbog te svoje osobine ostao je najbolji dokument o epohi, sredini i drutvu.
SERVANTES
KAO PISAC MEDJUIGRI
Iako se danas smatra kao jednim od najuspenijih pisaca medjuigri, Servantes za svojeg ivota nije doiveo ni jedno prikazivanje njegovih jednoinki. Ono to se smtra Servantesovim najvrednijim doprinosom ovoj vrsti je produbljivanje likova koji su u to vreme ve poeli da se ematizuju. Servantes predstavlja likove u kojima je pomeano ono smeno i ozbiljno, a autor ih posmatra u isto vreme ironino ali i sa dobronamernom simpatijom. Prikazuje likove u kojima se nazire sloenost, karakterizacija. Sa istim uspehom Servantes postavlja na scenu neku situaciju iz stvarnog ivota, tako da se njegove medjuigre nazivaju "slikama obiaja" ( cuadros de costumbres, Alborg). SALAS BARBADILLO je u svoje romane umetao medjuigre koje se odlikuju sarkastinim tonom. Sauvano je 13 njegovih medjuigara ( Doa Ventosa, El tribunal de los majaderos itd.). Salas je otar moralista kao i Kevedo i u svojoj nameri da osudi obiaje svog vremena koristi sva dostupna sredstva. CASTILLO SOLRZANO je duhovitiji i manje zajedljiv od Salasa. I njegovi entremesi su razasuti po njegovim romanima: npr. El comisario Figuras
98
nalazi se u romanu Las harpas de Madrid, a El barbador u romanu La nia de los embustes. Solorsano naginje konseptizmu.
LUIS QUIONES
DE
BENAVENTE
Njegove medjuigre su dugo vremena objavljivane u izdanjima komedija drugih autora, a jedina zbirka sa iskljuivo njegovim jednoinkama je objavljena 1645 pod nazivom Jocosera. Hannah Bergman (Luis Quiones de Benavente y sus entremeses, Madrid, 1965) deli Kinjonesovo delo na dve grupe: a. TEATRO REALISTA u uvim delima forma je novelistika, i medjuigre podseaju na komedije u malom, razvijajui kao radnju neku priu ili anegdotu. Ovoj grupi pripada veina entremeses representados (koji se razlikuju od entremeses cantados koji se izvode uz muziku i ples), a medju njima El borracho, Los condes fingidos, Casquillos y la volandera, El talegonio. Ova kritiarka karakterie Kinjonesovo pozorite kao kostumbristiko, u kojem oslikava i komentarie tadanje obiaje. U pojedinim delima obradjuje praznike ili neke aspekte svakodnevnog ivota ( La maya, Los gallos, Los toros, Los coches, Los nueces ), a u drugim prikazuje karikature grotesknih likova, sa satirinim tonom ( El murmurador, El enamoradizo, Los cuatro galanes). b. TEATRO FANTSTICO ovoj grupi pripadaju tzv. entremeses cantados, za koje je sam autor pisao muziku. U njima ne postoji kostumbristiki, dokumentalni element, ve se baziraju na veseloj i slobodnoj imaginaciji autora. U njima je izraena doteranost izraza, i stilizacija kominog putem simbolizacije, a poseduju i izvesnu moralnu poruku. Kinjones de Benavente koristi folklorne elemente: romanse, narodne pesme, poslovice koje ili jednostavno reporodukuje ili proiruje ili parodira. Ubacuje uzreice govornog jezika, koje postaju tema medjuigre Las civilidades. Ne libi se da koristi efekte koji proizvode fizike radnje (udarci, padovi, letea jaja), ali im ne pridaje toliku vanost koliku su imali u starim farsama. Tipovi koje najee obradjuje u svojim delima su el sacristn, el alcalde, el vejete, pripadnici raznih zanimanja (berberini, mesari, notari, lekari, krojai, itd.). Benaventeu se pripisuje stvaranje lika Huana Rane (on je panski korelat Arlekinu iz italijanske komedije del arte i prema Asensiu potie iz panske tradicije; Servantes ga je obradio u Los alcaldes de Daganzo pod imenom Pedro Rana) koji se u njegovim delima javlja u 43 varijante. Ovaj lik se najee pojavljuje kao alcalde, ali i kao lekar, pravnik ili pesnik. On je neotesani zloa, ulizica i kukavica koji jede mnogo, uvek eli sve da iskoristi za svoje dobro, trapav u tvarima koje ne razume ili ne poznaje. Iako je Benavente doveo medjuigru do formalnog savrenstva i proirio njen tematski korpus, postavljajui na scenu najrazliitije situacije preuzete iz folklora, knjievne tradicije i neposredne stvarnosti, nije uspeo da svom kominom svetu da onu dubinu kakva se nalazi kod Servantesa.
99
AUTO SAKRAMENTAL NASTANAK, RAZVOJ I DEKADENCIJA

DEFINICIJA. Auto sakramental je panska dramska vrsta u jednom inu, religiozne ili svetovne tematike, alegorijsko-simbolikog karaktera, koja je prikazivana u okviru crkvenih praznika (Ljiljana PAVLOVI-SAMUROVI, Auto sacramental, RKT). U njemu se obino izlae neka hrianska doktrina ili dogadjaj iz Biblije, a pored likova iz svakodnevnog ivota (pastir, svetenik, vojnik itd.) javljaju se i alegorijski likovi (Nada, Vera, Smrt, Greh, Milost, Pravda, Sudbina i dr.). Prvi pomen naziva auto u znaenju dramske vrste potie sa poetka 14. veka (Korominas). MATERIJA. Postoje razliiti kriterijumi o tome ta treba da predstavlja materiju auto sakramentala, odnosno da li je Eukaristija osnova iz koje pisci auto sakramentala crpe gradju za ova dela. Za Lopea je bilo bitno da izvodjenje auto sakramentala bude u slavu ovog sakramenta, a ne neophodno da on predstavlja i gradju samog komada. Kalderon je, za razliku od njega, temu Eukaristije uinio polazitem ove dramske vrste. Pravei razliku izmedju teme (asunto) i sadrine (argumento), on je naglasio da tema auto sakramentala neizostavno mora biti Eukaristija, a da sadrina moe varirati od jednog do drugog dela, jer se dramaturg moe sluiti bilo kojom svetom priom istorijskom, legendarnom ili fiktivnom ukoliko pritom razjanjava neki aspekt teme. ALEGORIJSKO-SIMBOLIKI KARAKTER. ngel Valbuena Prat je istakao alegoriju kao osnovni element auto sakramentala i rekao da se iza radnji likova bili oni istorijske linosti ili izmiljeni uvek krije neki indirektni smisao. Menndez y Pelayo je sumnjao u mogunost da se na dramsku scenu izvedu apstraktne ideje, filosofski i teoloki pojmovi, simboliki i alegorijski likovi. Ipak, neosporno je da je za dramatizaciju hrianske dogme bilo neophodno da osnovne ideje koje se u njoj pojavljuju (boanska milost, Bog, Sotona, greh, judaizam i paganstvo) postanu protagonisti drame. Parker i Wardropper su pokazali da je alegorija neizostavni uslov dramskog uoblienja religiozne materije. Naime, da bi dramaturg publici saoptio teoloku sadrinu, raspolae jedino tehnikom alegorije kao sredstvom transpozicije, zato to bilo kakva knjievna obrada svetih tajni zahteva upotrebu istog jezika koji koristi teologija, a to je jezik znakova, odnosno alegorija. Osim toga, Kalderon je shvatio da njegovi komadi imaju vrednost propovedi (sermones), i da propoved u obliku dramskog dijaloga, samim tim uz prisustvo i auditivnih i vizuelnih efekata, ima veu didaktiku vrednost od propovedi u obliku suvoparnog monologa. Alegorijsko prikazivanje sveta religijskih tajni povlai za sobom odsustvo vremenske kategorije u auto sakramentalu ija se dramska radnja odvija van istorijskog vremena.
100
POPULARNOST. Istraivae je zbunjivao podatak o velikoj poseenosti ovih predstava u vreme njihove najvee popularnosti od strane ljudi najrazliitijeg obrazovanja i drutvenog statusa, s obzirom na intelektualnu sloenost ovih komada i zahtevanje teolokih znanja, koje obian narod nije posedovao, da bi se oni shvatili. Ruiz Ramn povodom toga napominje da ne treba zaboraviti da je taj isti narod imao dosta iskustva u uestvovanju u baroknim sveanostima iji je sastavni deo bila esto vrlo komplikovana alegorija, kao ni to koliko su za ula i matu bili fascinantni i privlani bogatstvo scenskog dekora, kostima, zatim muzika, sloeni pozorini aparat, magijska ritminost stihova i koliko je narod bio oduevljen efektima misterioznog pojavljivanja i nestajanja likova koji oliavaju sile dobra i zla. Alborg takodje smatra da je tajna popularnosti ovih komada leala u nainu njihovog izvodjenja koje je imalo sve odlike pravog spektakla, ukljuujui scenske, muzike i tehnike efekte koji su prostom narodu morali delovati opinjavajue i nestvarno, a povrh toga, auto sakramentali bili su smeteni u ambijent sveanosti iji je aktivni uesnik bio i sam narod. Time to su religijske dogme i ideje zaodevene u poetsko ruho i prikazane u atraktivnoj formi, ispunjen je cilj pribliavanja sloenih teolokih pojmova prostom umu vernika i vrenja popularizacije osnovnih hrianskih moralnih principa. NASTANAK. S obzirom da je celokupno pansko pozorite izraslo iz crkvene liturgije i dodatnog spektakla, tako i zaetke auto sakramentala treba traiti u raskono organizovanim procesijama koje su se odravale o crkvenim praznicima u Kataloniji i Aragonu od prve polovine 14. veka. Tanije, nastanak auto sakramentala vezuje se za poetak 14. veka i procesije organizovane povodom hrianskog praznika Telova ( Corpus Christi) koji od tada poinje sveano da se proslavlja po celoj paniji. Parker kae da su auto sakramentali bili sastavni deo religioznih svetkovina, da je njihova sadrina bila tesno vezana sa praznikom i da su stoga predstavljali doprinos liturgijskoj slubi crkve. Postoje nesuglasice autora oko toga da li auto sakramentali vode poreklo od dve vrste srednjovekovnih crkvenih komada: misterija ( misterios) i moraliteta3 (moralidades). Menendes i Pelajo smatra da auto sakramentali kombinuju neke njihove aspekte: alegorijski momenat iz moraliteta i istorijski i dogmatski element iz misterija. Pfandl, Parker i Wardropper, pak, odriu bilo kakvu povezanost auto sakramentala sa ovim komadima, iz prostog razloga to tvrde da oni u paniji nisu ni postojali, i smatraju da je auto sakramental direktan proizvod proirenja liturgijske slube odravane povodom praznika Telova.
MISTERIJA vrsta duhovne drame na narodnom jeziku koja se razvila iz crkvene drame na latinskom; predmet misterije su prie iz ivota Hrista, svetaca, Bogorodice, kao i iz novije crkvene prolosti; MORALITET alegorijski komad sa teoloko-moralistikom tematikom, u kome su lica personifikacije etikih kaegorija (grehova i vrlina); ovakvi komadi bili su popularni po celoj Evropi u 15. i 16. veku; bili su umetniki slabog kvaliteta i imali su neke stalne teme (borba grehova i vrlina za oveiju duu, neizbean susret sa smru); moralitet se izgubio krajem 16. veka, ali je kasnijoj drami ostavio u nasledje imenovanje lica prema osobinama i moralne teme.
3
101
Razlog nastanka. Poznati francuski hispanista Marsel Bataljon u jednom lanku iz 1940. godine pobija rasprostranjenu tezu o tome da je auto sakramental nastao kao oruje Kontrareforme u borbi protiv protestanata, jer u tom sluaju ne bi bilo razloga da se ne pojavi i u drugim katolikim zemljama, recimo Francuskoj, koje su pokazivale jednako veliki otpor prema protestantizmu, i istie da je ova dramska vrsta neposredni proizvod panske katolike Reforme i Prereforme i da je njen nastanak podstaknut namerom da se religijskim ceremonijama vrati duh koji su imale u poetku, a da se vernicima prui prigodna religijska pouka u okviru raskonih sveanosti koje su gledaocu eljnom zabave bile prilika da se razonodi. Ipak, Bataljonova teorija ne objanjava u potpunosti zbog ega je auto sakramental nastao kao ekskluzivno panski knjievno-religiozni fenomen i zbog ega je takav i ostao, na ta Alborg, drei se Parkera, daje sledee objanjenje: re je o jo jednoj manifestaciji tendencije karakteristine za pansku knjievnost da se srednjovekovni duh ouva kroz renesansnu obnovu, zbog ega ni u zlatnom periodu panske knjievnosti nisu zamrli ni narodna epika ouvana u romanseru i pozoritu, ni tradicionalna lirika koju su sauvali ueni pesnici; tako i auto sakramental vue korene iz srednjovekovnog pozorita, a u vreme baroka biva ponovo usvojen od strane velikih dramaturga kao deo srednjovekovnog nasledja i doivljava vrhunac u svom razvoju. RAZVOJ. Wardropper, koji je temeljno izuio evoluciju auto sakramentala (Introduccin al tearo religioso del Siglo de Oro: Evolucin del auto sacramental antes de Caldern, Salamanca, Anaya, 1967), smatra da su poetke auto sakramentala naznaili Juan del Encina i Lucas Fernndez u specifinom tipu boinog pastoralnog komada s poetka 16. veka. Takav komad je s delima Portugalca Hila Visentea (Gil Vicente) pretrpeo izvesne modifikacije koje su se odnosile na uvodjenje elemenata Eukaristije. Tako izmenjen, dobio je sledee osobine auto sakramentala: bezvremenost, likove koji predstavljaju univerzalne tipove, natprirodni svet, ostvarenje proroanstava. U sledeoj etapi razvoja Diego Snchez de Badajoz u seriji razliitih farsi kombinuje sve osnovne elemente koji e kasnije odlikovati auto sakramentale. Upavo u njegovim delima ova dramska forma stie neke od svojih najvanijih osobenosti, pre svega alegorijsko-simboliki karakter. Trideset komada sakupljenih u delu Cdice de autos viejos znaajni su za dalji razvoj ove dramske vrste jer stavljaju vei akcenat na alegorijski metod, ali e ime auto sacramental dobiti tek sedam anonimnih komada iz poslednje etvrtine 16. veka. Juan de Timoneda e zatim proistiti do tada uglavnom anonimna dela i estetski ih usavriti u skladu sa renesansnim umetnikim kanonima. Kada auto sakramental dodje u ruke velikih svetovnih dramaturga kao to su Lope, Tirso, Vlez i Mira, njegovu sudbinu odredjivae sudbina svetovnog pozorita, budui da e ovi autori paralelno negovati komade profanog i religioznog karaktera, odnosno nove komedije i auto sakramentale. Upravo u vreme baroka auto
102
sakramental e dostii vrhunac popularnosti. Navedeni dramski pisci e ih pisati najee po narudbini pojedinih crkvenih korporacija. LOPE DE VEGA je napisao pozamaan broj auto sakramentala, ali oni nisu jednako uspeni kao njegove komedije. Njihov najvei kvalitet lei u lirizmu pojedinih scena, dramskom intenzitetu pojedinih odeljaka, a istie se i nenost i istananost religioznog oseanja u kome se vidi prava narodna pobonost. Lope nije najviniji u korienju alegorije, jer ne ume da uskladi religiozni simbol i njegov izraz, ali je Vordroper zakljuio da najbolje koristi ve napravljene alegorije. Kritiari se slau da je njegov najbolji auto sakrametal La siega (etva). Zahvaljujui Lopeu auto sakramental je dobio dramsku strukturu nove komedije, tvrdi arl Obren. TIRSU se pripisuje pet (zapravo 4-6, zavisno od autora) auto sakramentala, ali Vordroper smatra da samo dva od tih dela zasluuju tako da se zovu: El colmenero divino i Los hermanos parecidos. Ipak, ni ona ne predstavljaju izuzetna ostvarenja ove vrste. Tirsu se najvie zamera to da ne shvata sutinu auto sakramentala i da ga mea sa religioznom komedijom, zbog ega u sredite zbivanja ne stavlja univerzalnog oveka, ve pojedinca, bilo da je on svetac ili grenik, pa njegova dela sa autom jedino dele strukturu i vie lie na "skraene komedije" religioznog karaktera. MIRA DE AMESCUA, prema miljenju Valbuene Prata, neguje auto sakramental koji je zastupljen u Lopeovo vreme. To su komadi jednostavnog zapleta, ali im nedostaje jedinstvo zbog prevelikog broja sporednih epizoda. JOSEF DE VALDIVIELSO, kaludjer iz Toleda, istakao se obradom religioznih tema kako u pozoritu tako i u poeziji, i u svoje vreme uivao je veliki ugled kao pisac auto sakramentala. 1622. godine objavio je delo Doce autos sacramentales y dos comedias divinas. Vordroper je, analizirajui njegovo delo, pronaao nekoliko bitnih karakteristika njegovog naina pisanja i obrade tema zastupljenih u ovoj vrsti religioznog komada: Valdivielso isluenim izrazima iz religioznih spisa vraa njihovo originalno znaenje i daje im jedno novo, univerzalno objanjenje; menja koncepciju Hrista koji vie nema karakter pravednika, ve je Bog samilosti, ljubavi i pratanja; pie jedinstvenim stilom koji u sebi objedinjuje sve aktuelne pesnike stilove onog vremena; majstor je u korienju alegorije: njegova alegorija je izuzetno zgusnuta i sloena, tako da i najmanji element prie ima dublje, duhovno znaenje; takodje majstorski gradi dramsku strukturu tog jednog ina u kojem je smetena itava radnja auto sakramentala. Ovaj isti kritiar smatra da Valdivielso svojim auto sakramentalima postie vrhunac savrenstva i da se od Kalderona razlikuje po karakteru, jer njega naziva dramskim asketom, a Kalderona dramskim teologom. Ruis Ramon pak veruje da je Kalderonov simbolizam mnogo dublji i da se u tome sastoji osnovna razlika izmedju ova dva dramaturga.
103
CALDERN DE LA BARCA je najpoznatiji barokni pisac auto sakramentala. On je, prema reima arla Obrena, auto sakramental podigao na metafiziki plan, izlaui u njemu hriansku doktrinu i dogmu. Prema tvrdjenju Valbuene Prata, Kalderon je autor oko sedamdeset auto sakramentala. Zbog tako velike produkcije ove dramske vrste nazvan je dramaturgom sholasticizma, odnosno dramskim teologom, ali Ruis Ramon smatra da ga treba kvalifikovati i kao dramaturga simbolizma. Obino se medju Kalderonovim auto sakramentalima pravi razlika izmedju istorijskoalegorijskih i fantastino-alegorijskih, a kao maestralna dostignua istiu se dva dela: El gran teatro del mundo i La vida es sueo (segunda redaccin, 1673.). El gran teatro del mundo, prvi put izveden 1649, ali napisan 1633. prema Valbueni Pratu, kroz simbole prikazuje svet kao pozornicu. Drama, koja predstavlja ljudski ivot, odvija se u pozoritu koje je u ovom sluaju univerzum, njen autor je Bog, a glumac je ovek (univerzalni ovek, predstavnik ljudskog roda) iji je zadatak da dobro odigra svoju ulogu. U auto sakramentalu La vida es sueo Kalderon, koristei se istoimenom dramom, stvara izuzetnu dramsku poemu o teolokoj istorji oveka: njegovom stvaranju, pridobijanju boanske milosti, zatim padu i iskupljenju. Parker kae da su Kalderonove dramske apstrakcije iste poetske kreacije, dakle da nisu ni ljudske, ni neljudske, ni ive, ni individualizovane. Ruis Ramon dodaje da to nisu ni ideje, ni ljudi od krvi i mesa, ve likovi koji otelovljuju osnovne aspekte ljudskog ivota i ljudske psihologije. Popularnost auto sakramentala trajala je sve do 1765. godine kada je, zbog sve veeg unoenja profanih elemenata i zastranjivanja u izvodjenju, prikazivanje ovih komada u paniji zvanino zabranjeno kraljevskim dekretom.
Auto sacramental Literatura:

1. ALBORG, Juan Luis, (1997), Caldern de la Barca y el segundo ciclo del
teatro ureo: Los autos sacramentales, en: Historia de la literatura espaola, vol. II, Madrid, Gredos, pp. 713-728 2. AUBRUN, Charles, (1968), La comedia espaola (1600-1680), Madrid, Taurus 3. INSTITUT ZA KNJIEVNOST I UMETNOST U BEOGRADU, (1992), Renik knjievnih termina, glavni i odgovorni urednik Dragia ivkovi, Beograd, Nolit: PAVLOVI-SAMUROVI, Ljiljana, Auto sacramental, p. 65; BOJOVI, Zlata, Misterija, p. 471; PUHALO, Duan, Moralitet, p. 488 4. RUIZ RAMN, Francisco, (1996), El auto sacramental, en: Historia del teatro espaol (Desde sus orgenes hasta 1900) , Madrid, Ctedra, Crtica y estudios literarios, pp. 269-281
104
5. VALBUENA PRAT, ngel, (1972), Prologo, en: Caldern de la Barca, Autos
sacramentales, Madrid, Espasa-Calpe, Clsicos castellanos, pp. XXV-LVIII

Barok 2

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Barok 2

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

El conceptismo

IZMEDJU KONSEPTIZMA I KULTIZMA

BALTASAR GRACIN (Belmonte, Calatayud 1601 Tarazona 1658)

itanja Kritikona moemo da filosofskom i teolokom pogledu.

Diego de Saavedra Fajardo

loas, dilogos, bailes, entremeses

Historia de la vida del Buscn, llamado don Pablos

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

ODLIKE BAROKNOG POZORITA

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

IZVORI PANSKE KOMEDIJE

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

MEDJUIGRE ILI ENTREMESA

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

I NJOJ BLISKE KNJIEVNE VRSTE

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

KAO PISAC MEDJUIGRI

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

AUTO SAKRAMENTAL NASTANAK, RAZVOJ I DEKADENCIJA

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

Auto sacramental Literatura:

El teatro menor. Entrems. Auto sacramental

5. VALBUENA PRAT, ngel, (1972), Prologo, en: Caldern de la Barca, Autos

sacramentales, Madrid, Espasa-Calpe, Clsicos castellanos, pp. XXV-LVIII

You might also like