Доситеј Обрадовић

____________________________
1738-1811.

О укусу се почиње расправљати у другој половини

XVII века. У барокној концепцији Балтазара Грасиана укус се
јавља као контрола рада ингениозног ума. Оно што он проналази
својом инвентивношћу, помоћу укуса се одабира и распоређује.
Према томе укус је способност естетског суђења. Грасиан га
уводи као нов појам у расправу ослонцем на реторску теорију,
укус је аналоган са dispositiom. Лопе де Вега повезује укус са
задовољством који осећа читалац, а италијански умерени барокни
теоретичар и писац Даниело Бартоли са задовољством које осећа
писац у грађењу форме свога дела. Тако се укус од почетка
објашњава на два начина, као естетског суђењe ( iudicia), и као осећај задовољства који се
лоцира или у примаоцу, или у пошиљаоцу. Једно је естетски суд, а друго приемчивост за
естетске вредности уопште. Ове две компоненте стално су присутне у расправама о укусу.

У класицистичкој пеотици укус добија потпунију разраду, и већи значај.

Разликује се добар укус од исквареног, први се огледа у испуњавању правила које је
изградила класицистичка поетика ( јасност у изразу, равнотежа разума и маште, правила
за жанрове, етичка усмереност кроз стварање вечно лепог), насупрот фриволној
литератури тога времена која је написана мимо правила, па је отуда знак лошег укуса. Оно
што је добар укус одређено је правилима писања, и пребива у самом предмету као
објективно постојеће. У класицизму укус добија нормативни значај и објективизује се
помоћу правила. На прелазу из XVII у XVIII век у спору старих и нових појам укуса
редефинише се у расправама енглеских и француских писаца. Ешли Шавтсбери
нормативно значење укуса смешта у сферу етичког. Укус је ментално стање човека.
Разликује добар и лош укус, добар је када је човек испуњен врлином и људскошћу, а лош
када је нагао и необуздан. Циљ је васпитати укус довођењем свога ума у склад. Читање
добрих књига може га изградити, а читањем варварских о дивљим обичајима и наравима,
чудима непознатих земаља и ратовима, може га смутити и искварити. Различито од њега
Адисон разумева укус као унутрашње чуло помоћу кога уживамо у лепом. Он је урођена
особина која се може усвршавати читањем добрих књига, разговором са умним људима, и
познавањем судова старих и нових ауторитета у критици. Код француских писаца тога
времена укус је разматран у вези са разумом, односно класицистичким поетичким
поставкама.

На почетку друге половине XVIII века укус се канонизује као поетички појам
у Енциклопедији Дидроа и Д`Аламбера (1757.). Ни тамо није једнозначно објашњен. Има
чак четири чланка, у последњем се настоји дати резиме три различита тумачења:
анонимовог описа физиолошког карактера укуса, прилога Волтера и Монтескијеа. Волтер
разматра укус у односу на физиолошки (гастрономски). Они се разликују, један је дар
разликовања својстава хране, а други осећај за лепо у уметности. Разлика између њих је у
степену одређености, код уметничког укуса теже је него када је у питању храна уочавати
разлику у својствима између појава. Између физиолошког и уметничког укуса успоставља
на крају аналогију: као што неко има лош укус у јелу, тако га неко има и у уметничким
стварима. Али и разлику: укус у уметности подложан је исправљању, док су телесни
пороци неисправљиви. На крају указује на релативност укуса, јер постоји лепота за сва
времена и све народе, али и лепо својствено само једној земљи. Он даје преглед
различитих литерарних укуса у антици, Француској, Шпанији, Енглеској, дајући предност
класицистичком укусу. Монтескије повезује укус с лепим, добрим, наивним, деликатним,
нежним, грациозним итд. Извор свих ових особина види у човековој души, због чега да би
човек имао укус није потребно никакво знање. Неће се стећи укус ако се прочита нека
философска књига у којој се објашњава шта је добар укус. Природни укус није познавање
теорије, већ способност примене правила без знања о њима. Повезан је са осећајем, нема
интелектуалних ствари које душа не би могла да осети. Настојећи да објасни шта је то што
изазива естетско задовољство Монтескије говори о симетрији, разноврсности,
неочекиваности и о нечему неодређеном („je ne sais quoi“, тим изразом се обично означава
некаква неизрецива суштина уметности). На крају прави разлику између деликатног укуса
и укуса грубих људи, код првих се укусу додаје још мноштво идеја и укуса, а у другом
случају постоји само једно осећење укуса коме се ништа не може додавати, нити се може
постојеће осећање рашчлањавати.

Закључни део енциклопедијске одреднице повезује укус са генијском

природном способношћу. Гениј је јединствен и не подчињава се у формирању свога укуса
ничему. Због тога оцене укуса подлежу дискусији, на њега делује пуно фактора:
социјални, историјски, индивидуални.

Дејвид Хјум је 1757. објавио есеј О мерилу укуса. Примећујући велику

разноврсност укуса у храни, обичајима, навикама, знању и уметности увиђа потребу
изграђивања мерила у укусу, тј. нечега што би омогућило да одобримо једно а осудимо
друго. Принцип укуса је општи, моги људи могу безпогрешно да суде о лепом у
уметности због тога што им за реализацију укуса нису потребна осећања већ здрав разум
који у садејству са истанчаним осећањима, обогаћеног вежбом, усавршаваног кроз
поређења, ослобођеног од свих предрасуда, омогућава правилно суђење. Обједињавањем
судова таквих критичара ствара се мерило укуса.

Попут Шафтсберија Денис Дидро у први план изводи етички аспект укуса. На
завршетку Есеја о сликарству поставља питање: „ Али шта значе сви ти принципи ако је
укус ствар ћуди, и ако не постоји никакво вечно, непроменљиво правило за лепо?“. Затим
проналази то правило:“Истинито, добро и лепо врло су блиски једно другоме. Додајте
првој или другој особини коју ретку или сјајну околност, и истинито ће бити лепо, и добро
ће бити лепо.“ Потом даје одговор на питање“ „Шта је дакле укус? То је поновљеним
искуством стечена способност да се лако схвати истинито или добро заједно са околношћу
која га чини лепим, и да се њиме буде брзо и живо дирнут“. Начин изграђивања укуса
јесте искуство и учење. Томе додаје одмерену осетљивост.

Кључна питања у расправама о укусу била су: разликовање вишег и нижег,

доброг од лошег или исквареног, физиолошког од уметничког укуса. Да ли је укус урођен,
од природе дат, или се може стећи? Какав је његов однос према генију? Да ли је то једна
способност или комбинација више способности? Каква је однос укуса према разуму,
емоцијама и моралу? Какав је однос укуса према правилима?

Ова питања су се различито решавала, и у том контексту давања различитих

одговора на проблемска питања, треба посматрати и Доситејев есеј о укусу. Доситеј у
кратком тексту објављеном у Собранију (1793.) излаже своју теорију укуса. Да бисмо
разумели текст, редослед мисли, начин извођења аргументације, потребно је разумети и
циљ, и правила традиционалног реторског жанра на који се ослањао у писању. Доситеј је
овладао формом есеја полазећи од правила грађења реторске расправе, односно хрије,
одступањем од композиционог обрасца, и уношењем нових елемената. Најзад, и сам
Доситеј свој текст назива „беседом“. То може бити значајно за разумевање самог тока
мисли и њихову интерпретацију. Нарочито за разумевање циља. Циљ сваке беседе је
уверавање, а у овоме тексту то је захтев за усавршавањем од природе датог укуса у
писању. Циљ Доситејевог есеја је – добро писање.

Основно уверење Доситеја јесте да укус има важну улогу на путу уздизања
појединца, и заједнице. „Ове је беседе поглавито намереније о вкусу у лепим списанијам
неко изјасненије дати, зашто од овога једне целе нације начин мишљења, или добар или
зао, происходи.“ Добром и лепом писању дат је посебан значај у остваривању напретка.
То је основна идеја есеја: појединац и нација треба да усавршавају од природе дат укус.
Укус је естетско-етички принцип који треба да постане принцип комуникације и основно
мерило друштвеног, социјалног и политичког живота. Доситејево усмерење је
хуманистичко, и има универзално значење.

Укус дефинише као спој „ума и срца“, као осећај за лепо и моћ разума да
проникне у његову суштину; као приемчивост за естетске вредности и као способност
суђења разумом. Јер, лепо није само оно на шта као такво реагујемо, већ оно што је
истинито. Помоћу разума, у томе је његова улога, препознаје се шта је иза спољашњости
онога што на нас делује, прониче у духовну природу појаве, било да су то људи или
предмети, и тек на основу сазнања о моралној природи појаве она се доживљава као лепа
или ружна. На крају уводног дела одређује квантитативни услов који објекат мора
испунити да би могао деловати као леп: „без целости воображенија вешти не може
опстајати лепота.“ Мора постојати могућност његове целовите перцепције у субјекту.
Дакле, осим „ума и срца“ и предмет мора поседовати одређена својства да би био
перцепиран као леп. То су сада три аспекта: морална својства предмета која се прозиру
разумом, приемчивост субјекта за лепо (осећајни део личности), и својства која пребивају
у самом објекту.

Постоји код сваког човека од бога дат („уливен“) природни укус. То је почетак
укуса, он „происходи из внутрењега чувствија лепоте и пристојности“, које је некима дато
више, некима мање, али га поседује сваки човек. Да би се укус урођен и дат од бога даље
развијао од свога природног стања до савршенства потребна су правила, а она су „на
истини и јестеству основата, да отуда происходи и следоватељно да се сви овим морају
управљати правилом.“ Пребивање лепоте у правилима која су квалитет сам по себи
класицистичко је. Мада Доситеј помиње и другу компоненту, приемчивост субјекта за
лепо који га кроз свој доживљај препознаје, другостепеног је и подређеног значаја. Али је
присутна. Даоситејева концепцији укуса може се означити као превасходно
класицистичка, али са примесама помака ка другачијој концепцији која лепо премешта у
субјект, или барем признаје значај субјекта.

Доситејеви ставови о укусу веома су различити од времена у коме живимо. За

њега је писана реч била најважнија; данас је слика победила реч. Залагао се за
хуманистичке идеале, усавршавање појединца и заједнице; живимо у доба кризе
хуманизма, тачно је рећи антихуманизма. Био је оријентисан (типично просветитељски) на
практичну мудрост и социјални живот, што је у супротности са садашњом оријентацијом
на високу науку и технологију. Повезивао је лепо са добрим (моралним и истинитим);
данас су та два појма одвојена. Покренуо је, или само дотакао, питања доброг и лошег
укуса; начина изграђивања укуса; питање значаја правила; улогу читања књига у томе
процесу; социјалну, старосну и образовну условљеност укуса; значај животних околности
на формирање укуса. Добар укус јесте идеал који траје, различити су одговори на питања
која се у вези са њим покрећу.
 Укус је, уз узвишено, један од појмова који је из поетике прешао у философију.
После Канта, и Хегела о њему су расправљали немачки романтичари (Ф. Шлегел), све до
марксистичких теоретичара ( Г. дела Волпе, Критика укуса, прев.).

Чини се да је једина корисна претпоставка разговора о укусу да су они

различити.

Библиографија: I. Милан Дамјановић, „Хајдемо сад ко вкусу“. Провећеност и естетика,

Стремљења, Приштина 1989, 39, књ. 10, бр. 11/12; Исти, „Доситејев императив укуса“, НССуВД,
МСЦ, Београд 1990, 19/2; В. Јелић, „О дефиницији, историјату и значају припремних вежби“,
предговор за превод Афтоније, Прогимназмата, Нови Сад 1997; Мирко Зуровац,“ Доситејево
схватање укуса“, у зб. Живот и дело Доситеја Обрадовића, Београд 2000; Милан Ранковић,
„Естетичка схватања Доситеја Обрадовића“, зб. Живот и дело Доситеја Обрадовића, Београд
2000; Никола Грдинић, „Естетизација путне линије“, и „Доситејева реченица и европска
традиција“ у О Доситеју Обрадовићу, Нови Сад 2013. За расправу о укусу у нашој култури види
даље Богдан Поповић „О васпитању укуса“ (1896.), у Огледи и чланци из књижевности, Нови Сад-
Београд, 1963; Сретен Марић, „ De gustibus est disputandum“, у Протејска свест критике, Београд
1972.;II. Дејвид Хјум, О мерилу укуса, Нови Сад 1991, прев. Леон Коен; Денис Дидро: „Есеј о
сликарству“, у Denis Diderot, О уметности, Београд, Култура, 1954, прев. Радмиле Миљанић;
Волтер, Филозофски речник, Нови Сад 1990.

Из
Собранија

О неким различним вештма, и прво о вкусу1

1
Текст је преузет из Д. Обрадовић, Дела, Београд 1911. Глас „х“ који је у изворнику означен апострофима
унет је у текст у угластим заградама.
 Вкус,2 у јестественому разумјенију, узима се за чувство језика и
гортана,3 чрез које ми познајемо слатко, горко, и прочаја; а у моралному, оно спосопство
и расположеније ума и срца, чрез које ми чувствујемо и познајемо шта је наравно4 лепо
или ружно; пријатно или непријатно, и противно; високо и благородно, илити ниско,
худо, недостатачно, и простачко. 5

За6 ови наравни вкус читамо у псалтиру, гди вели: „Вкусите, и видите да је благ
Господ!“ Какогод у јестественому вкусу бива, кад или за нужду, то јест од превелике
глади и жеђи, неваљала јела и худо пиво чрезвичајно пријатна нам се чине, или пак чрез
дуго обикновеније ружне ствари лепе нам се виде, и непријатна јела и пића пријатна. Деци

2
Рускословенски вкус; српски укус: шп. gusto; ит.gusto; фр. gout, нем.Geschmack; енгл. taste.

3
„гортана“ - гркљана
4
„наравно“ - природно.
5
Доситеј разликује физиолошки укус („јестествени“) од моралног ( природног) укуса. Морални укус је
способност разликовања лепог и ружног, доброг и лошег, дакле у сфери естетског и етичког.У даљем
тексту морални укус назива „наравни“ (природни). Између њих у даљем тексту уочава аналогију.
6
Према правилима хрије-расправе после дефиниција требало би да следи похвала, па узрок, па супротност, a
овде се јавља део у коме се износе противности, тј. оно што није укус, a contrario, то јесте елеменат хрије,
али је композициона схема очигледно измењена.
и простаком худо написати образи и иконе, ако су само врло шарене и са златом,
неисказане лепоте чине им се да су.

Ово исто бива и у наравноме вкусу, кад људи, или из недостатка бољега, то јест
за нужду, или за дуго обикновеније, на[х]оде угодије и благовољеније своје у неваљали,
худи, и скаредни разговори; ово се разумети само собом даје и о читању, писању,
мишљењу, и мудровању. Зачудо с каковим удивљенијем деца и девојке слушају кад старе
баке приповедају како су змајеви царске кћери крали.

Овде ће сад бити о наравном вкусу говорење, који кад се у човеку рафинира и у
совршенство доведе,7 он не може чувствовати задовољство и услажденије своје, разве у
оном што је на истини основато, то јест што је природно и у себи лепо, пријатно,
благородно, и високо. Али за учинити да сваки може чисто поњатије, представљеније
воображеније, улити разуменије о наравно лепом и ружном имати (будући да од овог
зависи наравни вкус), морамо се јошт мало овде позабавити, и који изјаснителни ове
вешти приклад дати.

На пример, видимо непозната човека или жену прекрасна образа и лика, и лепо
обучене. Колико и[х] више гледамо, толико нам је милије гледати и[х], али, ако разумемо
да су они лепи људи злонаравни, то јест лукави, пакосни, злу другога ради, завистљиви,
гордељиви и прочаја, тада сва лепота и красота њи[х]ова не може нас задржати да нам се
на њи не згади, и да се од њи не уклањамо, као од најшареније но једовите и смртоносне
змије. Зашто ово бива? Зато што су ови људи наравно ружни, а наравна ругоба много је
ружнија него телесна.8 Висок но ласноразумителни разговор услаждава нас и придобива
срце наше, а надувен и замршен није нам угодан, какогод и каква надувена трупина. Онај
је наравно леп, а овај је ружан. Лепа и добра дечица мила су нам, зашто представљамо
себи у њима нешто разумно и наравно; а лепим луткама или се смејемо, или се мајстору
чудимо који и[х] је тако могао некој прилици уподобити. На лепо изображеније са

?
Захтев за уздизање природног укуса изражава идеју напретка од нижег стања према вишем.

8
Калокагатија, повезивање лепог са моралним, после Сократа и Платона последњи пут се у историји људске
мисли поновило у доба просвећености, у XVIII веку. Ово типично просветитељско повезивање етичког са
естетским касније је раздвојено, мада у свакодневном животу и мишљењу људи није претало да постоји.
услажденијем гледамо, или зашто возводимо тај час ум наш к првообразному, или се
дивимо искуству живописца. Птицама, животињи и мраву се чудимо, сматрајући у њима
различна својства, спосопства и савршенства. Цвећу и свему што на земљи расти,
удивљавамо се, не само за увеселије и ползу коју нам дају, него што видимо у њима
различне красоте, премудра намеренија, наравно совршенство, дејствије, и непостижнога
Творца.9

Велико нешто од онога што је преко мере,10 и високо од гигантическога сасвим

различевствује : прво је лепо, зашто представља неку целост, и даје поњатије о себи; а
друго је чрезмјерно, и не даје никакве целости ни согласија, сљедователно ни лепоте у
воображенију. На пример високе јеле, [х]растови, и тополе, лепа су древеса, зашто се дају
сасвим прегледати не можемо, не би нам се већ лепа чинила, ибо без целости
воображенија вешти не може опстајати лепота. Небо или у дневи при ведрини својој, или
у ноћи са звездами, великољепно нам се и прекрасно чини да га сасвим видимо. Кад
помислимо о свем кругу земноме, ништа нам се лепо не чини, зашто ми то нисмо
прегледати кадри. Станимо пак гди на високу планину, погледајмо на лепе долине,
широка поља и ливаде, на реку и на потоке који туда теку, на лугове и на воћњаке; све нам
се то заједно нешто прекрасно чини, зашто ми то од различни[х] предмета састављено, као
нешто једно и цело под представљајемим сводом неба прегледати можемо.

Ајдмо сад ко вкусу.11

Свака лепота и пријатност, како у јестественима тако и у наравним стварима, у

стихотворенију, у живописанију, и у сваком лепом и благородном хуожеству (лепа
художества зову се она која изискују више остроумија нежели труда)12, илити рукодјелија,

9
Појам естетског обухвата свеукупну природу, а не само људско биће.
10
Да би нешто било лепо мора се подвргнути једном формалном услову – квантитативној мери. Појам мере
Доситеј објашњава речју „целост“(целовитост) и прегледност, сагледивост, а потом и другим осбинама као
јединственост, сагласност („согласије“ ) која су секундарна. Појму мере преузетом из антике (види напред
Аристотел Поетика пог. VII, нап. 14.) у естетичким расправама XVIII века посвећивана је пажња.
11
Поднаслов означава прелаз у излагању са теме на њену разраду (амплификацију) : у првом делу дато је
дескриптивно одређење појма укуса кроз дефиницију и изношења супротних примера; у другом се развија
тема полазећи од узрока.
12
„више остроумија нежели труда“, овде се Доситеј ослања на стару подeлу уметности на оне које су
слободне од рада и зноја, и на оне које то нису. Он границу у односу на традицију помера, задржавајући
критеријум, на уметност и занате.
происходи од првоначалнога создатеља и премудрога мајстора Бога, и вкус свега што је
лепо и пријатно, уливен је у првообразном смешенију и составу человеческога ума.13

По тому поглавити почетак вкуса општи свему человеческому роду, и

происходи из внутрењега чувствија лепоте и пристојности, које чувствије, премда је неком
мање, а неком више дато, али је сасвим природно. Ниједан словесни ум не може бити
сасвим овога поњатија празан, тако да би могао с једнаким марењем све предмете који га
окружавају, сматрати, и да не би, на пример, веће услажденије имао гледајући на
цветовидну лугами окружену ливаду, него на једну блатну баретину. Находе се неки
видови који неотложно напуњавају словесну душу веселими воображенијами, и она како
и[х] види, тај час на[х]оди у њима благовољеније своје, ни мало пре, не мислећи на какво
употребљеније, и од које ползе могу те ствари бити. На овом истом, души природном
својству основат је вкус стихотворенија, списанија, и свију лепи[х] благородни[х] заната,
сљедователно, дакле: поњјатије вкуса није какво непостојано воображеније које би се
даље и шире описивати дужно било.

Овај исти вкус, то јест всеопште и природно у свачему чувствованије лепоте и

пријатности, у остроумном је оштрији и дјејствителнији, и чрез дуго упражненије доводи
се у велико совршенство, тако да од прости[х], јединствени[х], и првообразни[х],
разуменија овога начина ум се учи и способан постаје судити и вкус имати у височијим и
многосложнијим родовима.

Ове је беседе поглавито намереније о вкусу у лепим списанијам неко

изјасненије дати, зашто од овога једне целе нације начин мишљења, или добар или зао,
происходи. Много је лакше једнога сасвим простога човека, ако је он само општим,
здравим, человеческим разумом обдарен, - упутити, наставити, и његов вкус к свему
оному што је лепо и добро, возбудити, пооштрити, и к совершенству довести, него једнога
који је чрез различно неоснователно читање главу своју којекаквим предрасужденијами
напунио, и вкус свој покварио.14

13
У структури хрије овај део се означава као узрок (causa). То је овде први део амплификације.
14
Доситеј је, као и сви просветитељи, био заговорник практичне мудрости, а противник високе науке и
замршених теорија.
 Сваки вид списанија, на пример: стихотвореније, реторика, историја, и прочаја,
има своје особљиво совершенство, и потреба би била многога испитанија и говорења о
характером свакога, за доказати да је свију њих лепота и пријатност на истини и јестеству
основата, да отуда происходи и следоватељно да се сви овим морају управљати правилом.
Зато ће се, дакле, овде само напоменути она всеопшта и поглавита својства, која су
суштествителна свакому, то јест природно нужна, и без који[х] вешт не може бити то што
јест, и, при недостатку ови[х], суштество вешти состављајушти[х] својства, свако
списаније мора у своме роду недостаточно и несовршено бити. ( За помоћи и простијима
да разумеду шта је својство, нека ово служи за пример: всеопште животному својство јест
чувствованије, илити осећање; ово мора при свачему шта живи, бити).

Всеопште, дакле, својство доброга списанија састоји се у једнообразију

намјеренија, у различности и приличности метафора и приуподобљенија, у точности и у
правости речи с мислима, у сложности и согласију изреченија. Ова поглавита својства
постојано су содружена са лепотом, и неотложно возбуждавају пријатно чувствованије
ума, буди у којем му драго виду и предмету списанија.15

Благодат, дакле, и пријатности једнога сложенија илити списанија не састоји се у

топлоти читатељева воображенија, него происходи из састојанија и самога јестетества
вешти и правила по којима се списанија суде, и утверджена су на тако извесним и
неприкословивим основанијам, баш као и математическа. На пример, да је поредак бољи
него смуштеније; да армонија, то јест согласије, већма услаждава него несагласије : ово су
такова аксиомата илити просто и очевидно истинита предлаженија на којима су сва
вјежества основата, и с једнаком снагом и увјеренијем дјејствују у уму, какогод и ове
математическе истине: да је све веће него свака част свега понаособито; или кад се од
једнаки[х] части једнако одузима, оставше части остају опет једнаке.

Свако умно спосопство, како год и телесно, чрез дуго упражњеније и

употребљеније оснажава се и долази у совршенство; потом, колико више душа своје
внутрење чувствованије лепоте и пријатности упражњава, толико она већма у вкусу
лепога, доброга и пријатнога расти и укрепљава се : зато списанија Омирова и

15
Став о томе да лепо пребива у правилима чије је порекло метафизичко класицистички је. Даље следи опис
правила за добро и лепо писање.
Виргилијева, Демостенова и Цицеронова, Пиндарова и [Х]Орацијева, и последњи[х]
времена у ком му драгом језику њима подобни[х] људи, колико се већма познају, толико
се више са сладостју чувствују и почитују. У њима се види нека благородна простота и
висока превасходна природа, коју никакова усиљена мајсторија постигнути не би кадра
била; просто рећи, подобна је ствар прекрасном лицу без белила и црвенила.

Аристотел и [Х]Орације дају нам остроумна и лепа правила списанија и о томе

суда, но ови исти извадили су ова правила из списанија оних који су пре њих тако писали,
и који нису никакова друга правила имали, разве јестествени, првообразни у словесну
душу Богом уливени, многим мишљењем и упражњенијем у совершенство доведени, и
чрез предвароителна предрасужденија непокварени вкус.16

Из17 овог што смо довде рекли, следује да ко [х]оће у читању једнога списанија
добар вкус и услажденије да има, мора језик на којему је то списаније састављено, добро
разумети; а ко жели са добрим вкусом што написати, мора вејачески и неотложно језик на
којему пише и све његове идиоизме, то јест својствене изговоре, совершено у својеј власти
имати. Најлепша и најполезнија материја не увесељава пристојно, не привлачи срце, и не
возбуждава вниманије, ако речи без лепог расположенија суве су и непријатне. Нејма речи
која не би била благопотребна, акли је свака само у свом приличном месту лепа, и догод
ко ово не осећа, јоште није до вкуса дошао. Што год није чисто и јасно, не увесељава, не
може придобити срце. У најлепшем периоду или стиху, нека се само једна реч одузме, или
непристојно положи, сва се лепота порушава, и пријатност губи. У говорењу нејма човјек
довољно времена да принадлежателно свој период измери и речи распшоложи; а у
писању, ово се може имати; зато ко се у овоме често запиње, већма греши, зашто, ако ни с
ким, барем са својим ушима могао се је совјетовати. Ако ли се ко с овим средством није
помоћи кадар, нек се од писања дотле задржава док се овоме чрез вниманије списанија
других довољно не приобикне.

16
У склопу целине пасус функционише као аргумент убеђивања: пример славних предака који треба
следити. Уобичајен је поступак у конструкцији хрије или расправе. Као пример (exempla), или као
сведочанства старих ( testimonia veterum).
17
Следи закључак расправе у коме се износи оно што је најважније, то су правила писања која треба
научити. Доситеј одступа од класичног реторског закључка уносећи у њега нове елементе (питање
познавања језика). Завршетак је есејистички.