2

АРИСТОТЕЛ: КАТЕГОРИЈЕ,
СУПСТАНЦИЈА, ХИЛЕМОРФИЗАМ
И ДУША

1. ПРЕДИКАЦИЈА И КАТЕГОРИЈЕ
(Категорије су први од шест логичких списа традиционално прикупљених у
целину Органон)

Аристотел у Категоријама покушава да одговори на основно онтолошко

питање: шта је оно што постоји?

Он сматра да структура језика у доброј мери осликава структуру света, те како би

дао одговор он разматра природу предикације – шта се дешава када се нешто
тврди о некој ствари, на које начине термини групишу ствари које под њих
потпадају, на које начине се термини приписују стварима.

Аристотелова теорија категорија би требало да нам каже

 који фундаментални елементи стварности морају да постоје;

 у којој врсти релација треба да стоје тврдње да би могле да буду истините.

A. ТРИ ВРСТЕ ГРУПИСАЊА

Аристотел у на почетку Категорија даје три принципа груписања ствари,

односно три начина на које појединачни термини сакупљају појединачне
ентитете који под њих потпадају:

1) хомонимија – ентитети су хомонимни када имају исто име, али различите

дефиниције бића (суштине)
2) синонимија – ентитети су синонимни када имају исту дефиницију и исто
име
 3) паронимија – паронимни су ентитети чија имена потичу од исте речи и
настају мењањем њених завршетака

Да бисмо се приближили долажењу до категоријалних појмова битна су следећа три

питања:

1. Када ствари спадају једне са другима, у исту групу?

Три начина груписања ствари генеришу три различите групе: коса (нечија
коса на глави, нечији алат за кошење); човек (ја, мој комшија…); правда
(појединачни праведници, праведни поступци, особина
правдољубивости…).

2. Када ствари формирају природну врсту?

За припадање синонимним групама је потребно да ентитети међусобно
деле природу, док остале две групе то не захтевају, те једино синонимија
генерише природне врсте.

3. Када ствари спадају у исту категорију?

И овде је случај да хомонимија и паронимија не могу да нас доведу до
категорија, већ нам само синонимне групе дају модел за успон према
најопштијим појмовима (човек – животиња – живо биће). Дакле, ствари
спадају под исту категорију онда када су синонимне, али само ово није
довољно за долажење до категорија.

B. ДВЕ ВРСТЕ ПРЕДИКАЦИЈЕ

Аристотел наводи есенцијалну и акциденталну предикацију (односно, он

уводи разлику две врсте, а оне своје техничке називе добијају у каснијој
филозофији).

Платон би у оба случаја (који ће да буду објашњени) сматрао да субјекат

партиципира у одређеној идеји која онда има улогу предиката. Аристотел је, с
друге стране, сматрао да се ради о радикално различитим случајевима
предикације.

Есенцијална предикација је она којом се о неком субјекту нешто каже, а

акцидентална индикује да нешто у неком субјекту јесте.

2
 i. Есенцијална предикација
Ова врста предикације је релација између ствари и врсте под коју та ствар
потпада и у њу ступају ствари које припадају истој категорији.
Такође, она уводи разлику између универзалија и партикуларија – оно
што о неком субјекту може да се каже је универзалија, а партикуларија је
оно што о неком субјекту не може да се каже.

ii. Акцидентална предикација

Овде се ради о предикацији којом се успоставља релација између ентитета
различитих категорија и она уводи разлику између супстанције и
акциденције (не-супстанције). Ствари које су у неком субјекту, односно
акциденције, стоје у онтолошкој зависности са тим субјектом
(супстанцијом).
Супстанције су онтолошки фундаменталне категорије, без њих не би
постојале ствари које припадају другим категоријама.

C. ЧЕТВОРОСТРУКА ПОДЕЛА

Са дистинкцијом између две врсте предикације добијамо четвороструку поделу,

односно четири врсте ентитета:

1) појединачне супстанције/прве супстанције

2) појединачне не-супстанције
3) универзалне супстанције/друге супстанције (овим путем се ствари
класификују)
4) универзалне не-супстанције

D. ДЕСЕТ КАТЕГОРИЈА

Аристотел све своје категорије наводи у четвртом поглављу истоименог дела:

супстанција, квалитет, квантитет, место, време, однос, положај,

поседовање, деловање, трпљење

За сваку од категорија може да се формира структура дрвета којом се, помоћу

релације каже се о субјекту, успиње од појединачности до једне од десет
категорија.

3
 E. СУПСТАНЦИЈА

Аристотелово истраживање супстанције је централни део проналажења

онтолошки фундаменталног ентитета – оног ентитета позивањем на који бисмо
могли да објаснимо зашто постоје друге ствари, али који сам не захтева позивање
на било шта друго за своје објашњење.

Супстанција, и то прва супстанција, у Аристотеловој раној онтологији има

онтолошки приоритет у односу на друге категорије – све друге врсте ствари се
предицирају првим супстанцијама и на тај начин зависе он њих.

Ово је заокрет у односу на Платона и пресократовце: онтолошки примат имају

појединачне, пропадљиве природне ствари, а не вечне, непропадљиве форме.

Остали критеријуми који разликују супстанцију од других категорија:

појединачна је ствар, нема супротност, не може да се степенује, одељива је, може
да прима супротности док остаје нумерички иста.

2. ПРОМЕНА И СУПСТАНЦИЈА
Промену као један од главних фокуса Аристотел узима тек у каснијим списима
(пре свега Физици, De Generatione, у биолошким списима).

Посматрањем природних феномена он увиђа потребу за постулирањем

метафизичке сложености првих супстанција – природни ентитети су сачињени
од метафизичких делова, од форме и материје. Природне ствари какве су прве
супстанције су онда јединства материје и форме – хилеморфичка јединства.

Основна мотивација за увођење метафизичке сложености првих супстанција је

пропадљивост ентитета о којима се овде ради.

Ипак, настаје проблем јер сада од првих супстанција постоји нешто основније,
односно њени метафизички конституенти, те Аристотел за прву супстанцију
узима супстанцијалну форму (чије јединство са материјом производи
појединачну природну ствар).

A. СУПСТАНЦИЈАЛНА ФОРМА

У Физици Аристотел објашњава промену уводећи хилеморфичку структуру

супстанција, и за фундаментални ентитет узима супстанцијалну форму. Иако је
материја ентитет који је способан да прима супротности, што је и способност прве
4
 супстанције, Аристотел нуди у Метафизици две важне карактеристике
супстанције које спречавају материју да буде супстанција:

1) Супстанција је одељива
2) Супстанција је ово нешто (одређена, индивидуирана ствар)

Уколико би била одвојена од форме, материја не би била одређена ствар; да би

била одређена ствар мора да буде у јединству са формом, дакле не-одељива.

Разлог промене у Аристотеловој метафизици је премештање фокуса са питања

шта су супстанције на питање шта неку супстанцију чини супстанцијом, те
супстанцијална форма добија на значају јер је она принцип јединства примарних
супстанција.

Аристотел у природи, за разлику од физичара свог времена, види појединачне

ентитете који су обдарени одређеном природом; који када су припадници исте
врсте имају карактеристичну структуру и начин живота; на делу је поуздан
механизам копирања (преношење карактеристичне природе кроз генерације).

Аристотел ове природне феномене покушава да објасни увођењем супстанцијалне

форме – материја и форма конституишу природне ствари, а форма служи као
принцип њихове организације и структуре.

3. ДУША
Према Аристотеловом схватању, све оно што је живо има душу; она је начело,
принцип и узрок живота. Он не полази ни од које друге претпоставке о природи
душе, те за њега не може да се каже ни да је дуалиста, ни материјалиста.

У другој књизи списа О души Аристотел дефинише душу као способност да се

спроведу активности карактеристичне за жива бића, а то су активности које
сматрамо довољним за приписивање живота неком ентитету: храњење, раст,
пропадање, кретање у погледу места, опажање, интелект (ум).

Душа има способности које одговарају трима групама животних активности:

1) Нутритивна моћ – храњење, раст, пропадање

2) Способност кретања и способност опажања – кретање у погледу места и
опажање
3) Способност мишљења – активности интелекта

5
Ове три врсте способности душе омогућавају Аристотелу да даље направи
класификацију и хијерархију живих бића.

Додатно, Аристотел даје и метафизичко одређење душе – она је форма живог

бића. Однос душе и тела је однос форме и материје – душа индивидуира комад
материје способан за живот својим сједињењем са материјом; чини да материја
постане одређено ово, дакле супстанција.

 Свакако, душа није форма у слабом смислу (рецимо у смислу облика), већ је
форма у јачем смислу: узрок, покретач и суштина живот тела.