Серен Кјеркегор (1813–1855)

план излагања

ПОВИЈЕСНА ДЕКАДЕНЦИЈА ТЕОРИЈЕ: Кјеркегор, Шопенхауер, Ниче,

Маркс; умјесто да теорија буде истина повијести, повијест постаје „истина“
теорије (повијесни циклуси одлучују о ритмовима повијести мишљења,
умјесто да мишљење „обухвата своје вријеме“ – Хегел, чиме би се теоријска
нужност сјединила са слободом живота/времена). Антисистематичност (осим
код Шопенхауера).

Биографија
А) К.-ов отац је у младости живио веома тешко. У раној младости, као чобанин
на Јитланду, због таквога живота проклео је Бога. Тумачећи свој гријех на
старозавјетни начин старији Кјеркегор је претпостављао да ће Бог кажњавати
његову породицу - што је би усадио и својим укућанима. Дјецу је васпитавао у духу
аскетизма и моралног фанатизма. Био је члан пијетистичке фракције моравске
браће. Имао је склоност према првобитном хришћанству (као и Серен).
Серен је био најмалађе дијете из другога брака у којем је његов отац Микаeл
имао седморо дјеце. Он се родио 1813. када је оцу било 56 а мајци 45 година.
Тридесет година касније, 1843, у животу су били остали само Серен, старији брат
Петер и отац. (Отац је претпостављао да ће га Бог казнити тако што ће га држати у
животу док му дјеца буду умирала.) Отац је био богат, што је Серена лишило
прозаичних животних брига до пред сам крај живота.
Пошто умрла дјеца углавном нијесу била дочекала 33. годину (годину
Христове смрти), отац је претпостављао да ће се то десити и са Сереном, тако да је
“пројектована” година његове смрти била 1846. - што се није обистинило.
Иначе, држао је да он живи сличну судбину као Сократ и Исус – што је
утицало на његову теорију: вјечне кајролошке структуре понављају се у времену (у
сличним околностима).
Атмосфера страве и танатофобије у дому Кјеркегорових.
Кјеркегор план излагања

1830. започео је студије теологије, али их није на вријеме завршио. Ту се упознао са

философијом, али је већ тада показивао одбојност према покушајима синтезе знања
и вјере. 1840, ипак, је завршио студије, а сљедеће, 1841, одбранио је дисертацију
под насловом О појму ироније.
1843. одлази у Берлина да слуша Шелингова предавања (ПОЗНИ ШЕЛИНГ:
ФИЛОСОФИЈА ОТКРОВЕЊА/ИРАЦИОНАЛИЗАМ), да би се након разочарања
(јер је очекивао да ће добити алтернативу Хегеловом панлогистичком мишљењу
према којем је осјећао дубоку одбојност), вратио у Данску гдје ће наредне три
године еуфорично и невиђено брзо писати прије наступања “предсказане” смрти
(1846.) - у двије године написао је 14 књига. Закључно са том годином имао је
заокружен однос према низу теоријских питања. Како очекивана смрт није
долазила, посветио се објашњавању и популарисању својих погледа.
Раскид вјеридбе за Регином Олсен: раскид са путеношћу, са нормама са
свијетом.
Његово дјело Или-или је било подвргнуто нападу у једном сатиричном
листу, што је изазвало К.-ову изузетно осјетљиву природу. Он је у томе видио,
ипак, неко обистињење предсказања о томе да треба бити жртвован, што је, по
породичној легенди, била његова очекивана животна судбина још од малих ногу.
Био је противник револуције из 1848. То је карактеристично и за
Шопенхауера и за Ничеа, иако су сва тројици били жестоки критичари и
постојећега свијета и његових духовних темеља.
Умро је 1855. у болници. На самрти није хтио да види брата, свјештеника
као што није хтио да прими посљедње причешће од својег пријатеља пастора. Ипак
је сахрањен по цркевном обреду што је изазвало инциндент. К.-ов сестрић, љекар
Хенрик Лунд осудио је цркву због одржавања обреда упркос покојниковој вољи.

Увод
„Отац” философије егзистенције – многе мотиве је покренуо или дотакао, да би
они, знатно касније, под повољним и донекле аналогним повијесно-духовно-
философским околностима били даље и дубље развијени.

2
Кјеркегор план излагања

Суштински „реактивна” философија: против знања, против суштине, против јаства,

против вјечности итд. Религијски егзистенцијализам.
Против панлогизма: А) човјеково опстојање није у власти неког рационалног
начела (било да је оно спољашње – као код Хегела, било да је унутрашње – као код
просвјетитељā); Б) човјекова егзистенција не оличава неку унапријед одређену
суштину; нити треба да јој се уподоби – већ је препуштена самој себи. Одатле
и „егзистенцијализам“ као назив не само за превласт постојање (егзистенције)
пред суштином (есенцијом) него и као израз за драматику и тјескобу
ваздашњег људског бивања. В) Реалност није систематична, она је
противумска, парадоксална, изван је система. (С.К: „Може се изградити
логички систем, али нема система егзистенције“).
Парадокс конституише живот, и он се не може спекулативноумски укинути,
већ је рефлектовани егзистенцијални парадокс (а то је оно што ради
Кјеркегорова мисао) средство ограничавања апсолутистичких претензија
умности.
Претумачење појма existentia, који, заједно с појмом essentia, означава два
главна момента код појма бића: постојање и суштину. Код Кјеркегора се појам
егзистенције везује за особеност човјековог бића. Човјек није
есенција/супстанција, нити то може постати. Он може бити темељ себе самога
нити се може повезати с оним што је самоутемељујуће – Апсолут. Зато је човјек
„само“ егзистенција – избаченост из стајања мирно, однос према Апсолута и тежња
за смирењем.
Егзистенција је лична, непреносива, непоновљива – зато што човјек јесте
слобода (умјесто да само има слободу), зато што је у својем бићу недовршен,
али тако да га, у настојањима да га испуни, она не може остварити као Бог, он
не може постати бесконачан, не може се, напокон, без остатка довести у вези с
умом.
Свеколико, за човјека темељно сазнање тиче се егзистенције.
Кјеркегорово „егзистенцијално философирање“: имам само свој живот и њега
стављам на коцку. Кјеркегор философира својим животом (његове мисли су
исписане његовим доживљајем, у његовом случају, конкретно: патњом).

3
Кјеркегор план излагања

Не само што је он живио своја убјеђења (као Сократ и многи други

мислиоци) него их је „изводио“ из својег живота – дакле, не теоријски, већ
животнопрактично. Његова мисао, његово дјело, „проживљено је до посљедње
запете“. Примат стварног искуства над апстрактним мишљењем.
Албер Ками (француски егзистенцијалиста): „Ја нисам философ, јер знам да
пишем и да говорим само о ономе што сам доживео.“
Ако философија подразумијева научно дистанцирање од излаганог
предмета, онда Кјеркегор није философ. Ипак, треба имати у виду да присуство
личног тона у изразу и тематици није једина индикације страсне промишљености
изреченога. У том смислу Хегел да је једва нешто мање личан од Кјеркегора.
Његова философија привидно даје „прописе“ за „исправан” живот – али она
заправо критикује рационалност и представља „извјештај“, неку врсту
„феноменолошку“ дескрипцију пута ауторове властите егзистенције.
Умјесто готове истине Кјеркегор би изабрао трагање за њоме. Нико није
хришћанин, већ то само може постајати. Истина је „идентична” са путем ка њој
(тако и Хегел, само што се код њега стиже до одредишта, и то тако што живот
постаје једно с теоријом, што код Кјеркегора изостаје). Код К.-а се овај став изводи
из схватања о првенству промјене пред сталношћу, бивања пред бићем, пошто
је биће, као коначно стање, недостижно.
За човјека је Апсолут недостижан стога што је разлика између њега и Бога
непревладива. То је претпоставка појма људске коначности. Због тога за човјека
не важи апсолутна истина, нити би му била од користи (лутеранство). Апсолутна
истина доноси сигурност оне врсте која искључује вјеру. Недостижност Бога,
инфинитност идеала и праксе људске егзистенције (то ће се касније одразити и на
Хајдегера).
Несмисленост бића/свијета/стварности: вјера насупрот (раз)уму.
Непризнавање моћи појмовног посредовања (или пак компромиса),
односно обједињавања;
Одбацује хегеловску синтезу религије и философије (у Апсолутном духу) по
којој оне, у начелу, имају исти појам, али су различите по начину његовог
реализовања (као представа, односно као појам).

4
Кјеркегор план излагања

Хипертофија субјективности – у дослуху са радикалним протестантизмом.

Давид Фридрих Штраус (протестантски теолог), Исусов живот (1835): за
хришћанство је неважно питање стварног повијесног постојања Исуса Христа.
Постојање божанства (као божанства) не може се рационално доказати, већ се
у њега може само вјеровати. Лично свједочење умјесто реалне истине. Двојака
посљедица: 1) субјективизовање чина вјере; 2) релативизовање значаја појма
материјалне истине за вјеру. Истина постаје жива, „егзистентна“.
Вјера није ствар догме или Божје службе, већ ствар доживљаја тренутка –
протестантски пијетизам као залеђе К.-ове философије.

„СУБЈЕКТИВНОСТ ЈЕ ИСТИНА”
Субјективност није момент Апсолута, као код Хегела, јер је Апсолут
недостижан, већ је субјективност крајњи хоризонт људске егзистенције.
Људска субјективност има однос према Апсолуту, чезне за њим, али не може
да се до њега уздигне.
Хегел настоји да помири појединачно и опште, субјективни и објективни
свијет (дух), вјеру и философију. Ако би то измирење успјело, тада би
субјективност била момент Апсолута. Кјеркегор, међутим, држи да то није
могуће, да се стварност одликује суштинском подвојеношћу између (духовног)
појединца и свијета – а тиме и између изузетних појединаца, који живе у својој
духовној унутрашњости, и мноштва оних који су „подлегли свијету“ (они који
су „заборавили“ на своју егзистенцију, који се брину за своју самство, већ са га
предали другима – или другоме; „Људи су заборавили да егзистирају“).
Истина се не може само знати, она се мора и би(ва)ти, тј. оваплотити
властитим животом. Истина не борави у дискурзивном, већ у
егзистенцијалном медију. Ако истине и вјере нема већ оне само настају, тада их је
и немогуће саопштити.
Умјесто апстрактног мислиоца, који трага за апстрактном Истином, К.
апелује на фигуру „конкретног мислиоца“ који промишља полазећи од своје
егзистенције и због ње. (Типично романтичарска апотезоа „оригиналности“,
јединствености – која је одавно постала идеологија, рецимо тзв. „животног

5
Кјеркегор план излагања

стила“). Апстрактна мисао фиксира, поопштава, док се егзистенција стално

мијења, тако да се бивање измиче мислима. О њој је прије могуће имати
негативно знање.
Пошто егзистенцијалне ситуације свих појединаца имају темељне
сличности, тада онај ко на овакав начин мисли може бити упутан и другим људима.
Задатак конкретног мислиоца јесте да разумије своју егзистенцију, до мјере до
које је то могуће. О непоновљивом и јединственом није могуће досећи истину.
(Тако и Платон, с тим што то код њега има негативни предзнак: то непоновљиво,
не-опште, није достојно мишљења и није способно да буде учињено предметом
знања; К. „понавља“ Абелара и Хјума).
Објективност је туђа духу. Против знања: знање је могуће уколико мишљење
апстрахује од стварности. Знање је немоћно пред реалним. Радикално
скептично разрјешења кључне нововјековне контроверзије у односу бића и
мишљења. Умјесто Хјумовог. Истина је навика (нема истине), „истина“ постаје
људска „субјективност“.
Појединачнō није случај, манифестација општегā. Овост (haecceitas – Дунс
Скот) је за Кјеркегора код егзистенције „супстанцијална“.

Појам стрепње: страх је резултат нарушавања уравнотежености синтезе

природе и духа (као и Ниче). Оно што је најважније у егзистенцији зависи од
темељног избора, а избор је ствар слободе која није философска категорија
зато што не подлијеже логичким законитостима (као што мисли Хегел). Могуће
је објаснити само услове практиковања слободе, али не и њену „суштину“.
Дух не може да апсорбује слободу (као Хегел); могућносност слободе претеже
над њеном умношћу – односно оно негативно (да се може) пресеже над
позитивним (над осварењем). Из неуспјеха настојања да се изједначе слобода и
ум (и теоријски и практично-повијесни), односно слобода и нужност, слиједи
да је човјек коначан, да је „бачен у егзистенцију“ (Лутер). Тадашње повијесно
искуство није давало за право идеји о измирењу субјективног и објективног,
појединца и свијета, о прожети стварности умношћу.

6
Кјеркегор план излагања

„Такав услов [слободе] јесте стрепња захваљујући којој се врши ‘скок’ из стања
невиности у стање греха, а из њега у веру и обрнуто.” „Стрепња се у вери претвара
у очајање или, како ће то филозоф касније назвати, у ‘болест на смрт’.”
(Духовна) Болест на смрт условљена је околношћу да је човјек коначан,
ограничен, временит, али да има духовни однос према безграничном и вјечном.
Немогуће егзистенцији актуално дати димензију бесконачности – она може
имати само однос према њој, чежњу, али је не може оличити и у себи
репрезентативно носити.
Човјек се одликује противречном „синтезом“ времена и вјечности (противречна
синтеза је оксиморон).Уколико човјек ово освијести, ако схвати да субјект
никада не може бити идентификован са супстанцијом, он може постати
коначно самство (Selbst/self – ја, као заокружен идентитет). Болест на смрт,
међутим, поприма другачију форму када човјека покуша да се ријеши својег
(коначног) самства, или када самство настоји да се установи независно од
бесконачног Божјега, односно када помисли да оно само у себи носи
бесконачност. По Кјеркегору, за разлику од Хегела, Бог је непревладиво
трансцендентан, оностран, и не може се тражити да буде оличен у сфери
иманенције, односно да у самству човјека борави бесконачност. Човјекова снага и
утемељење се, по Кјеркегору (што је у духу хришћанства) добија признањем
своје слабости, а не њеним порицањем. С.К: Моје ја, шта си ти? Таштина
достојна жаљења.
„БАЧЕНОСТ”: Не питају ни да ли ћу ни када ћу да уђем ни када ћу да
изађем из овога свијета.

Дјело Или-или
Оно што је заједничко естетском и религијском ступњу јесте доживљај
непоновљивости.
У животним стадијама нема нужног надвладавања, превазилажења и
измирења (као у Хегеловој логици превладавања гдје сваки наредни ступањ развоја
духа у себи, као превладане, садржи све претходне). Потребан је, штавише, СКОК,

7
Кјеркегор план излагања

тј. чин безусловнога и безобзирнога избора којим се одлучује или за останак у

претходном стању (а тиме и за продубљивање очајања) или за одбачај ка вишем.
Из неупоредачености свијета слиједи неопходност понављања фигуре: или-или, као
темељне за разумијевање човјекове ваздашње животне ситуације. Умјесто
хегеловског превладавања – „скок“.
Неуатентичне егзистенцијалне фазе: естетски, етички и службено-
псеудорелигиозни стадиј. Аутенична је – „религијски стадиј“.
Осуђује романтички естетизам као нешто што је изгубило везу са стварним
животом.

Естетски ступањ
Непосредни, хедонистички естета (Дон Хуан). Његовим животом управља потјера
за пријатностима за увијек изнова неопходним задовољавањем пожуде. Он је
непрекидно предан свијету (ап. Павле, Лутер, Кјерекгор, Хајдегер: подлегао
свијету – изгубио себе, могућност да буде аутентичан), али никада не може
пронаћи трајно задовољење. Трагање за задовољствима морално је
индиферентно. Када оно довољно дуго потраје то води апатији,доживљају да се
никада не може пронаћи трајно намирење своје жеље. Када се порекну све
вриједности не само трансцендентне (оностране) него и иманентне (овостране)
које нијесу у вези са предметом своје пожуде, тада се дијалектички од
потврђивања (хедонистчког) живота долази до отуђености од њега. Тада
естета постаје неангажован (у свијету, а изван свијета за њега нема ничега), а
живот за њега постаје бесциљан. Тада схвата оно што је по себи већ била истина
његове егзистенције – да је иманентно посматрано била лишена смисла.
Естета живи окренут непрекидној садашњости (Хајдегер: то значи
„пропалост“) без перспективе будућности, без удубљивања испод површине и
коначно без одговорности. Такав живот нема везивну нит, нема интегритета и
постојаности.
Највећа опасност оваквог живота јесте досада, а „лијек” од тога јесте
промјена, односно појачавање доживљаја – што, опет, само одгађа искуство
бесмисла.

8
Кјеркегор план излагања

Искуства, а тиме и учења, знања, заправо, нема, пошто је претпоставка

његовога појма временски континуитет, надградња, самоусавршавање, што
„естета“, нерефлектовано, али одлучно одбацује. За њега постоје само тренуци
(не)уживања.
С. К: Естета је у пракси атеист.
За естету је кључно питање очување властите слободе (као радикално
негативне која оставља простора запотјеру за задовољством). А аутентично
схваћена и практикована подразумијева континуитет, пројекцију смисла која
надмашује појединачне доживљаје и тренутке. Естета-хедониста због тога избјегава
радне, брачне и друге друштвене обавезе јер га оне спутавају у његовом
опредјељењу – за неодговорност. Естета, заправо, не бира, јер чин бирања
подразумијева свијест и одговорност за посљедице бирања. То је својствено
етичару. Естетичар, стога, нема слободу јер његови избори не потичу ни из какве
нужности или досљедности, већ представљају ствар самовоље.
Рефлексивни естета, за разлику од непосредног естете („физичког“
хедонисте), интензивира унутрашње доживљаје умјесто да задовољава чула.

Етички ступањ
Естета одбацује све законе и обавезе и зато не може пронаћи ни, макар
привидни, смисао живота. Он стога нужно мора завршити као нихилист и
песимист. Насупрот томе, етичар прихвата норме и обавезе и повезује се са
друштвом.
Прелаз на етички ступањ може се извршити уколико се у живот уведе Бог и
уколико се човјек опредијели, односно уколико се „апстрактно одлучи за себе”. То
се дешава када искуством стрепње човјек буде доведен пред увиђање разлике
Добра и Зла. Парадокс човјека доводи пред себе самога, суочава га с његовом
ситуацијом, извлачи га из угодне уљуљканости неаутентичности и нагони да се
суочи са својом ситуацијом и да се одлучи (слично искуству чуђења, којим почиње
философија).

9
Кјеркегор план излагања

Вјера је нешто субјективно, лично, док је етика нешто опште и комуникативно. На

дјелу је јаз између онога због чега се бира (моје лично самство) и средстава
којима се покушава доћи до тога (општа етика).
Етичар спонтане силе за своје дјеловања и бивање налази у себи самоме, док су
естетичари потребни спољњи надражаји.
С. К: „Бавећи се собом јединка се оплођује и рађа. Само у себи она може наћи
објашњење које се ње тиче. […] Етичка јединка стога може да се призна
одговорним уредником себе саме.”
58: „Пошто је норма нешто опште и спољашње, а чин и одговорност су нешто
појединачно и унутрашње, значи да се обавеза не може остварити све док јединка у
себи не оваплоти како оно опште, тако и оно појединачно.” Ипак, остварујући
општост не смије се изгубити властита конкретност.
Етички ступањ има посла са општеобавезујућим, умским истинама које се
морају превладати у религијском парадоксу јер се само тиме може стићи до
истинске, аутентичности своје личности, као онога што је појединачно и моје.
Општост не носи аутентичност јер је она непоновљива.
Етичар је, ипак, разапет између обавезе према општем и друштвеном и
према појединачном и личном, односно себи као потенцијалној личности. Његова
настојања налазе своје испуњење када се општеобавезујућим датостима и задацима
претпостави субјективна вјера (прелаз у религијски стадиј).
К. има отклон од нормативистичке етике, насупрот „етици савјести”
(протестант). Одлучујуће начело човјекове дјелатности није интерсубјективни
поредак ,већ увјерење појединца (Лутер наглашава човјеков индивидуални дијалог
са Богом). Човјек у себи мора пронаћи морални ауторитет и ослонац.
„Теолошка суспензија етичког“ – пут ка религиозном

Религиозни стадиј
Прва врста религиозности (А) социјализовано-ритуално упражњавање
религиозности гдје се избјегавају неугодне ситуације. Аутентична религиозност
(тип Б) подразумијева спремност на ризик излагања истинама вјере, односно
спремност не на упознавање хришћанског учења и живљења у складу са њиме, већ

10
Кјеркегор план излагања

на његово истраживање путем сопствене егзистенције (јер оно није готова истина),
те спремност на прожимање властите егзистенције њоме. Хришћанином се не
може напросто бити, већ се то мора постајати. Хришћанство није ствар науке,
разума и готове истине, већ нешто парадоксално, апсурдно и неизрециво чиме се не
може располагати него шта се може само живјети. Истина хришћанства јесте у
начину егзистенције.
Аврам и Исак (дјело: Страх и дрхтање)
Библијски сиже: Аврам је дуго ишчекивао дијете и након много година коначно га
је добио. Бог му је у сну заповиједио да га одведе на гору и да му га принесе као
жртву. Аврам је кренуо да спроведе, али му је анђео-чувар у посљедњем тренутку
зауставио руку која се, држећи бодеж, била устријемила на Исака.
Аврам, иако је био кренуо да изврши заповијест, осјећао је немир из разлога
што Бог и човјек немају начина да поуздано опште, тако да је Божји глас
посредован субјективношћу вјерника. Аврам је јунак вјере стога што хотећи да
жртвује сина Исака он не жртвује само родитељске емоције већ уједно и разум
пошто Божје заповијести спада забрана убијања, посебно најближих. Он је,
међутим, спреман да жртвује своју (моралној) рефлексију о Божанској намјери
уколико повјерује да му се Бог непосредно обратио са супротним налогом. Он је
своје лична увјерења (дакле: рефлексију о Богу) о томе шта Бог од њега тражи
жртвовао због вјере у ријеч којом му се Бог непосредно обратио.1
„Ако се неки глас мени обраћа, ја сам свагда онај који одлучује да ли је тај глас
анђеоски глас...“ (Сартр, Егзистенцијализам је хуманизам, стр. 266) – дијалектика
европске повијести – глас анђела, који симболизује трансцендентни и, уопште,
космички поредак, а тиме и његово важење и неупитност, постао је субјектов глас,
дакле, мој глас који ни на шта не може, односно не жели да се угледа, који је,
неизбјежно, изгубио извјесност, оријентацију и сигурност.
Аврамов чин је апсурдан и тиме се показује ограниченост човјековог
коначног разума, мишљења и знања. Скок ка вјери могућ је када се потре свој

1
„Ако се неки глас мени обраћа, ја сам свагда онај који одлучује да ли је тај глас анђеоски глас...“
(Сартр, Егзистенцијализам је хуманизам, стр. 266)

11
Кјеркегор план излагања

разум – као квинтесенција општости – јер је истинска индивидуалност почива на

његовој негацији, а то је вјера.
Ако је посљедња обавезујућа инстанција етичка – тада је Аврам убица, штавише
синоубица. Онај ко подигне руку на сина, али и на заповијест Не убиј дјелује у
апсолутној извјесности да је то исправно, и може се надати, као Кант у својем
оправдању зашто је морално потказати невинога његовим прогонитељима, да ће се
десити нешто што неће допустити да невини страда – и прогоњени пријатељ, и син.
Вјера је непомирљива са духовним смирењем, са утјехом. Вјера се
препознаје управо по религијском немиру. Свако мора сам да се попне на гору
Морију и да властити разум жртвује вјери. Императив гласи: или разум или вјера
(егзистенција изнад суштине, слобода изнад нужности).

12