PITAGORA

I
Pitagora je rođen krajem šestog veka pre Hrista, kažu, u imućnoj porodici kao sin Minesarha
sa Samosa. Mladost je proveo kao učenik čuvenog filozofa Telesa u Egiptu, potom se vratio
kući da bi započeo karijeru. Samos je u to doba bio prometna luka, širok prostor za delatnost
ambicioznog muškarca sličnog Pitagori. Ali – izgleda – pravilo je da gde ima mnogo novca
tamo zagospodare nevolje, a kvarež povremeno čini grčevite napore za sprečavanje
sopstvenog usuda. Razuzdanost i samovolja su se nemoćno smenjivale. Vlast je tada upravo
prigrabio stravično krvoločni Polikrat, srećnik koji kao da je iz bajke. Nije bio pripamljiv,
Pitagora se ukrcao na lađu i otplovio za Egipat.
Nauka sve to ne priznaje, ali u ovom trenutku niko nije raspoložen da se bavi naukom. Da li
se zbilo, ili nije, izgleda da ništa ne govori protiv toga da se tako zbilo. Živeo je navodno u
gradovima Memfis i Teba i Heliopolis, bio je u vezi se egipatskim sveštenicima koji su mu
dopustili da zaviri u njihova znanja. Ovde ga je zatekao upad Persijanaca. Kambiz je nasrnuo
na Egipat, spalio biblioteke, sveštenike odvukao u ropstvo. Tako je i Pitagora dospeo u
Perisju. A ovde se, kažu, susreo sa sveštenicima Zaratustre, čak je imao prilike da pribavi
nešto i od znanja Indije.
Kada se vratio na Samos, bio je zreo muškarac. Otišao je u Delfe, pa u Trakiju i upoznao se s
Orfejevom ostavštinom. Već je mogao imati blizu pedeset godina kada se nastanio u Velikoj
Grčkoj, u gradu Krotonu, i počeo da poučava.
Pitagorina kuća postala je središte omladine. Ambicija svakog mladića koji je težio nečem
višem bila je da uči kod njega i da bude njegov učenik. A učitelj je svoj život sasvim posvetio
tome kako bi od najboljih učeni-
ka odnegovao takav red kakav su činili egipatski i orfejski sveštenici. Kroton je prihvatio
učenje, i sproveo je u život Pitagorine predloge koji su se odnosili na učvršćivanje zajednice.
Međutim, zbog novih zakona grad je došao u sukob sa Sibarisom, moćnim susednim
gradom. Sibaris je bio ozloglašen po svojoj kvarnosti, ovde je svako svojim očima mogao
videti kako nije smrt užasna. Postoji i groznije nešto od siromaštva, od gluposti, od bolesti i
od smrti, jer u svakom propadanju može biti neke veličanstvenosti i lepote. U Vavilonu je
nema. Ovde su vladavina, ljubav, prijateljstvo, pa i sam život sramota, rat je prljav, krv pada
na kalnu zemlju jer više ništa ne može da posveti. Bordel je to gde nafrakana i licemerna
drskost pljuje po svemu velikom, a čak se drsko cereka i prilikom svetogrđa. Besmisleno
prolivanje krvi, đavolska razbludnost, podlo nasilje, kukavička izdaja, razvrat, glupost gore na
ružnom obrazu čudovišta, a njegovo pohotno lice se trijumfalno deformiše kada baca u blato
sve što je čoveku dragoceno. U čovekovoj zajednici i u njegovom privatnom životu ne
preostaje ni najmanje mesto koje ne bi bilo kvarno. Ali je Sibaris bio bogat, bezmerno bogat,
i bezmerno moćan.
Mali Kroton se prestrašio, ali je na koncu objavio rat, uz pomoć bojnih naprava koje su
načinili Spartanci i Pitagora suprotstavio se višestruko nadmoćnom Sibarisu, pobedio i do
temelja razorio grad.
Pitagora je video rezultat svoga rada. Učenici su ga okružili poštovanjem, granice grada su se
sve više širile. Krajem njegovog života, međutim, propadanje je ipak započelo pod uticajem
Atine. Ne mnogo posle njegove smrti suluda masa se pobunila i u Krotonu, porušila je
svetilište pitagorejaca. Učenicu su se razbežali. Tako se završio u Evropi prvi pokušaj koji je
hteo da ostvari zajednicu univerzalnog čovečanstva.
II
Pitagora je prvi u Evropi pokušao da izvede večiti evropski eksperiment da ljudsku zajednicu
ne gradi na poretku prirode, na moći jačih, već na poretku duha, na poretku neprolaznih
vrednosti. Nekoliko generacija kasnije to isto je činio Platon, posle njega bezbroj drugih u
starom, srednjem i novom veku.
Sve dok je zajednica mala i siromašna i neobrazovana, dotle nema nevolje, treba se boriti za
opstanak. U onom trenutku kada postane brojna, obrazovana, bogata ona na specifičan
način sama po sebi počinje da se raspada. U zajednici koja se raspada čovek ne može biti
srećan. Ako potom neko hoće da zaustavi raspad, prisiljen je da primeni silu. U zajednici
kojom se upravlja silom čovek još manje može biti srećan. Pitagora je imao prilike da se
suoči s ovom činjenicom i da bira između bezglave individualne slobode i podlog nasilja. To
je večito kruženje anarhije i despotizma, kaže Platon.
Kako se može zajednica postaviti na sigurnu, trajnu, nenarušivu osnovu? Odgovor: tako što
čovek ne uređuje zajednicu prema zakonima materijalne prirode, nego prema zakonima
duha. Poredak prirode je vladavina jačeg nad slabijim. Nijedan nije srećan. Poredak duha ne
pripada snazi i nemoći, već istini.
Pitagora je ovo znanje doneo sa sobom iz dalekih zemalja, ali ponajpre od Orfeja, jer je
saznao učenje o kosmosu aidesu, o raspevanom svetu. Orfička misao je pružila gotovo
rešenje. Rekla je šta je poredak, šta je reč, šta je sklad, šta je smisao, šta je mera, šta je
lepota. Zašto to niko nije primenio?
Grci su čudan narod. Pitagora je obišao mnoga mesta i čuo za mnoge narode. Istina, nijedan
nije mogao da prestupi zakon života, svi jednom moraju da umru. Ali su bar živeli. Grci ovde,
izgleda, nisu ni dospeli dotle da počnu da žive. Jer ovo ovde nije život. Neprekidna priprema.
Koliko je drugačije bilo u Egiptu gde se čovek mogao tako sakriti u zajednicu kao u vuneni
ogrtač. A ovde je zajednica poput besnog vuka. A onda se svi, a sve više oni koji imaju više
pameti, mašaju popravljanje zajednice, i gotova je ideja, ideal, žrtva, a za to vreme ljudska
sudbina se rastače u – ništa.
III
Kažu, Pitagora je bio filozof i učio je da je osnova i početak svega broj. A to nije ništa drugo
do jedna od svetskih gluposti scijentifizma. Prema zabeleškama nije nemoguće da je on
izmislio reč filozof. Kada su ga jednom prilikom upitali, ko si ti, Pitagora, kao i većina ljudi
pred ovim pitanjem, on se našao zbunjen i na brzinu nije umeo da odgovori. Ko si? Kakvo
glupo pitanje. Čovek se trgne i porumeni. Svaki odgovor na ovo pitanje podjednako je loš.
Bilo je onih koji su se spretno izvukli, takav je i Pitagora. Mudar si?, pitali su ga. Ne,
odgovorio je učitelj, samo volim mudrost (philosophos). Ta reč je tada prvi put izgovorena?
Ono što se odnosi na brojeve nije tako jednostavno. Znamo da je drevna baština koju su
očuvali Indija, Iran, Judeja, Egipat i orfejevsko helenstvo bila u tesnoj vezi s geometrijskim
razmerama, sa zakonima muzičkog sklada, s harmonijom boja, s moralnim merama i
brojevima. Ispoljavanje ove srazmere i mere kod svakog naroda sveta bile su igre, himne,
pesme, stihovi, astronomija, državni zakoni. To izražava kineski Ji-đing isto kao i hundu
sankhja, judejska kabala, egipatski Tot i grčki Orfej.
Pitagora kaže da je broj granična pojava između vidljivog i nevidljivog sveta. U materijalnom
poretku on je osnova stvari, elemenat koji je nesvodiv na drugo, elemenat koji izražava oblik
i kvalitet našeg bića. Ali ova osnova i ovaj elemenat upućuju na natčulni svet, na svet čistih
značenja. Broj je ključ kojim duh dodiruje i shvata materijalnu prirodu a priroda duh. Broj je
praslika svake postojeće stvari.
Nesumnjivo je da brojevi usmeravaju ljudsku sudbinu na zemlji kao i kruženje planeta na
nebu. Svakom telu, figuri, formi, slici u krajnjoj liniji odgovara neki brojni odnos. Pitagora je
tragao za odnosima brojeva koji se pojavljuju u vidljivom svetu. Načinio je više ovakvih
otkrića koja su na neposrednoj granici između metezisa i geometrije.
Boje su, kaže Gete, delovanja i patnje svetlosti (Leiden und Taten des Lichts). Hebrejska
baština uči da je svet stvoren prema broju, težini i meri. U tom smislu ceo vidljivi svet nije
drugo do delovanje i patnje brojeva. Svaka stvar ima svoju brojnu vreddnost koja se može
izraziti težinom, merom, srazmerom, bojom, oblikom. Ali i svako biće ima ovakvu brojnu
vrednost. I treba naći univerzalni zakon poretka brojeva. Ko bi rešio ovu tajnu, razrešio bi
tajnu vladavine svetom. Imao bi u rukama večni princip savršenog poretka.
Već iz ovih nekoliko reči ispostavlja se da broj kod Pitagore ima drugi smisao nego u
prirodnim naukama. Nije samo drugačije držanje čoveka u odnosu na broj, i sam broj je
drugačiji. Nasuprot današnjem apstraktnom broju Pitagorin broj je hijeratičan, i najbliža
analogija broja je zapravo božanstvo. Praslika Jedan je Svemir (eidos panton), Zevs, drugačije
Apolon (Hiperion), Sin Visina, Helios, sunce, prvi uzrok, smisao (nous), tvoračka reč (logos
spermatikos). Dva je broj žene, Mesec, Artemis, drugačije Hera. Pitagora je još shvatao
prabroj koji danas maglovito osećaju samo izuzetni umetnici i još izuzetniji mislioci kada u
pojedinim pojavama, zdanjima, skulpturama, igri osete za um nepristupači poredak razmere
i mere i ritma, a u pojavama sudbine otkriju sklad koji se može izraziti samo brojem. Svako
zna da postoji sklad između velikog umetničkog ostvarenja, prirodne pojave, lepog predela,
oluje, zemljotresa, lične sudbine i istorijskog događaja. Postoji slaganje između kosmičkih i
zemaljskih pojava. Ovom slaganju može da se približi samo broj. Formula ova je jedna od
najblistavijih izraza činjenica sveta.
Kada današnji čovek čuje da su pitagorejci pisali himne broju, prima to s dobronamernim
omalovažavanjem. Teorijski fizičar, kompozitor muzike, međutim, vrlo dobro razumeju da
ovu himnu peva i inženjer kada gradi most, kao što je pevaju zvezde kada se vrte po svojim
putanjama. Svet je realizovani matezis. Praslika stvari jeste broj, kaže Orfej. Sve što čovek
čuje i vidi, živi i misli, čini i propati nije ništa drugo do herojski postupci i patnje brojeva, u
srazmeri i ritmu, u skladu, u vremenskoj meri i prostoru.
IV
Samo od sebe je razumljivo da u tajne lepog i sređenog života posvećuje znanje o brojevima.
Tajna čistog i vedrog života jeste mera. „Najbolja je u svemu mera. Odmeravaj svoje
postupke.“ Pitagora je svoje učenje izgradio skladno sa zakonima kosmičkog poretka, učenja
koje je objavljivao omladini koja se okupljala oko njega. Ali imamo li saznanja o kosmičkom
poretku? Rođeno je s nama, ali o njemu imamo večito znanje koje se ne može ni učiti. Ovo
univerzalno znanje, univerzalna osetljivost izvorno je neotuđivo svojstvo svake duše. Učitelj
nema drugog zadatka do da osnaži ovu osetljivost, i da čoveka nauči da se nikada ne brine o
nečem drugom, samo o ovoj naizgled krhkoj, ali sve neuništivijoj osetljivosti. To je najprisnije
jezgro u duši čoveka. To je ono što izgleda naše najličnije svojstvo, pa ipak to je ono što je u
svima nama jedno i istovetno.
Delfi su, govorili su Grci davno, središte sveta. U svetilištu se nalazio čudesan kameni stub,
omfalos, kojim je negda Zemlja bila prirasla za svet bogova, ali se otkinula. I čovekova duša
ima ovakav pupak, ta mala blistava tačka koja je utoliko individualnija što je univerzalnija,
koju svako oseća kao svoje najličnije, ali ona u svima nama istovetno živi. LJudska duša u
svim vremenima kroz ovaj pupak usisiva u sebe zakone univerzuma sveta. Preko pupka duše
dolazimo u dodir s kosmičkim poretkom. Uvek znamo da li smo ili nismo ispravno postupili,
da li smo bili odgovorni, šta smo propustili, kada smo bili nemarni, neodgovorni, bez vere,
lenji. To je mesto mere. Tu sebe odmeravamo. Tu nosimo u sebi svoje znanje slično
bogovima.
Među Pitagorinim učenicima bilo je egzoterika koje je učio u velikom dvorištu, i ezoterika
koji su mogli da sednu za sto pored njega i s njim da žive. Egzotericima je još bilo potrebno
upozorenje i uplitanje, ezotericima je već vladala svest o meri, i više nisu čuli ništa drugo do
iznutra glas Pitagorin.
Onaj ko – kaže baština pitagorejaca – u sebi samom savršeno uspe da ućutka buku
čovekovog sveta, katkada za trenutak, retko uspeva da ne obrati pažnju ni na šta drugo do
na kosmičko postojanje koje navire kroz pupak, on doznaje neposredno znanje o prirodi
života sveta, on čuje muziku sfera. Čuje kako brojevi pevaju. To je kosmos aoides, kao što je
Orfej rekao. Zabeleženo je da je tokom svoga života sam Pitagora dva puta čuo ovu muziku.
V
Pitagora je hteo da obori svetsku vlast Sibarisa i da vaspostavi izvorni sklad sa svetskim
poretkom. Za ovu borbu ne sme da se zalepi ništa nečisto. Pitagora je znao da se ne smeju
čak ni privremeno koristiti laži, jer će – kao što je učio Orfej – one neizostavno izazvati
osvetu Dike. Tajna Sibarisa jeste da ga može pobediti samo čista ruka. Kal, ma koliko da je
melen, samo pomaže Sibarisu.
Evropa ni danas ne zna za drugi metod do Pitagorin. Uzalud donosim najbolje zakone sveta,
sve dok se čovek pojedinac ne izmeni, zakon ostaje bez dejstva. Ne postoji takozvano
kolektivno rešenje. Preporod treba započeti od ljudi, pojedinaca. Čovečanstvo se od Sibarisa
samo na jedan način može osloboditi a to nije da donesem zakon koji će važiti za mnoštvo,
koji će odjednom osloboditi ceo narod, nego da svako sam treba da otpočne. Ako se pak
čovek sam posebno oslobodio, sve više i više ljudi uzdiže do sebe u čisto bivstvo. Izgleda da
život zajednice zavisi od pojedinih ljudi. Naredba, zakon, propis nužno vode ka nasilju,
rezultat nasilja je nesreća, nesrećni čovek je poput umno poremećenog, gubi meru. Sve što
je ozbiljno gubi svoju vrednost, a što je čisto bude ukaljano. To je talasanje bezglave slobode
i podlog samovlašća. Sibaris se može taknuti samo čistom rukom.
Nema oslobođenja koje važi odjednom za ceo narod. Svi takvi pokušaji do sada su propali, i
od sada će propasti. Treba započeti pojedinačno. A smisao Pitagorine škole jeste da, ma
koliko ih malo bilo, treba odnegovati potpuno čistog čoveka. Rezultat ne zavisi od mnoštva
već od snage prožimanja čistote. Jedan jedini čovek može više učiniti nego milion sibarita.
Mračna vlast treba da se slomi samo na jednom čoveku i tada se ispostavlja njena nemoć.
VI
U današnjim školama takoreći samo se poučava, odnosno predaje se gradivo. U izuzetnim
situacijama se vaspitava, što nije ništa drugo do regulacija društenog ponašanja mladog
čoveka. Pitagora je učio da je to malo za realizaciju harmoničnog života čovečanstva.
Potrebno je posvećenje. Posvećivanje znači da čoveka treba odvojiti od savremenog
istorijskog ponašanja i vratiti ga na ljudsko osnovno stanje. Posvećenje je ona generalna
operacija koja čovekovo biće istrgne iz poremećene, nesređene, maglovite i nečiste
atmosfere i savršeno ga očisti i prosvetli. Sredstvo posvećenja je samo u trećem redu znanje,
u drugom redu je samo napor, a u prvom redu nešto neizrecivo čijim znanjem raspolaže
samo učitelj koji posvećuje.
Pitagorejci nisu nosili šarenu odeću, odevali su se u belo platno. Vodili su umeren način
života, glavna hrana im je bila brašno, med, ulje, voće. Nisu pribirali imanje, vodeći položaj
su prihvatali samo ako bi ih posebno zamolili. Onaj ko je postao Pitagorin učenik, on je sebe
obavezivao na dvogodišnje ćutanje. ]utati i pokoravati se. Morao je da nauči: „ako ti mudrac
pruži otrov, mirno ga ispij, ako ti luda nudi živototvorno piće, prospi ga“.
Ono što je najteže naučiti, to se ni ne može naučiti. Khrysea epé Zlatni ep, delo Pitagorino
koje nije napisao svojom rukom, ali potiče iz njegove baštine i otuda je donekle
verodostojno – ima dva dela. Prvi deo je namenjen učenicima dvorišta, drugi deo otkriva
divinalni život ezoteričarima. Plemeniti ljudski život: biti bogobojažljiv, poštovalac roditelja,
trezven, pravedan, umeren, istinoljubiv. Ko neće i ne može više do da sa svojom porodicom i
prijateljima živi čisto u svom narodu, tome je ovoliko dovoljno.
„A sada ću ti još i više reći kako bi dosegao najviši stepen savršenstva“ – tako započinje drugi
deo. Namenjen je onima koji su se opredelili za više zadatke. Kako ovakav čovek treba da
živi? Pre svega da ostvari čuvenu bezimenost. „Živi skrivenim životom“, kaže Pitagora.
„Koračaj svojim putem tako da te drugi ne vidi, samo Gospodar sveta ili njegova duša, samo
pred njegovim okom. Nikome ne duguješ odgovornost, samo njemu. Budi bezimen. Sakrij se.
Odbij svako odličje, drži se daleko od svake zamamnosti slave. Traži osamu. Odevaj se
jednostavno, živi u skromnom stanu, govori malo, ne ističi se ničim. Javnost je najveća
opasnost čovekovog života. Jedva da je bilo ljudi koji nisu bili omamljeni na pozornici kada je
uzvikivano njihovo ime. Budi bezimen. Ali budi čuven“. Niko drugi da te ne vidi, samo i
jedino Gospodar sveta. Svoju sudbinu s njim sređuj, njemu govori, s njim se sprijatelji, njega
voli, njega poštuj, trudi se da zadobiješ njegovu naklonost.
To je najveće iskušenje. Ko ume da bude čuven i bezimen pred najvišim duhom, s njim u
intimnoj čistoti, njemu se može predati u ruke vladavina svetom. I ljudi će osetiti da je on taj
koji će ih spasiti. Znaće da u toj jednostavnoj kućici, u krugu svoje porodice živi onaj
baštovan koji je uvek vedar i spokojan a nikada ne govori o sebi, nikada ne prestupa preko
mere, i iz njega zrači tako neuhvatljiva čistota da mu se može obratiti samo tiho. Živi
skrivenim životom. I ako se instinkt čovečanstva toliko iskvario da ne traži tvoju pomoć,
veruješ li, ako odeš među njih, da ćeš ih savladati? Uzalud. Ali tako možeš sačuvati svoj
dragoceni život, i možeš živeti u krugu bogova.
Čovek jedva može ili uopšte ne može da priguši neko svoje čuđenje. Kako detinjasto zamišlja
Pitagora rezrešenje sudbine naroda. Kako bi bilo prosto naći čuvenog bezimenog i predati
mu vlast u ruke. Kakav je paradoks potražiti najskromnijeg i najpokornijeg koji nikada ne
misli na drugo do da se skrije. Kada je za rešenje sudbine zajednice potreban vojskovođa,
besednik, organizator, prisustvo duha, novac, lukavstvo, okorelost. Sada me pak neko pita
kome je od mnogih vojskovođa i bankara u istoriji pošlo za rukom da razreše sudbinu
naroda? Pitagora je znao da Sibaris može da pobedi samo čista ruka. Bilo kakva mala prevara
može pomoći samo Sibarisu. Kako je to tužno što narod uvek sluša najglasnijeg razmetljivca,
najlukavijeg licemera, i obešenjaka i sujetnika, i glumca i dželata. Ovaj brbljivac i glumac ni u
državi, ni u religiji, ni u moralu, ni u poeziji ne može ni da se približi istinskoj veličini. Narod
dalje ostaje nesrećan, a bezimeni ostaje bezimen. Zadatak čovekovog života nije veličina u
očima drugoga. Svako je on sam. Oslobođenje svako sam treba da nađe, a život celokupnog
naroda zavisi od pojedinih ljudi.
PISMO 235

VII
Skicirati čak i samo površno pitagorejsko posvećenje nemoguće je. Ne zato što je ostalo
vanredno malo zapisa neposredno od učenja Učitelja. Ali i po tome što je preostalo, izgleda,
pitagorejsko posvećenje nije bilo drugačije od egipatskog, judejskog ili hindu. Najveću
smetnju za opis predstavlja što sve to današnjem čoveku spada u ultraljubičasti svet.
Od onih nekoliko rečenica koje su pouzdano pitagorejske, izgleda, od onoga što je Učitelj
učio ništa on sam nije pronašao, sve je odnekuda, uglavnom od Orfeja. Pre svega teorija
brojeva. Svaka njegova poznata misao može se naći u univerzalnoj ljudskoj baštini, u onome
što su na začetku vremena veliki učitelji dobili, i čije je zaboravljanje za Evropejca postalo
tako katastrofalno.
U drugom delu Zlatnog epa Učitelj ezoteričarima daje u ruke ključ njihovog života, tačnije
rečeno ključ života svakome je u rukama, jer je čovek po svom poreklu slobodno i duhovno
biće. Čovekovo poreklo je božansko, a od svog sopstvenog bića on nauči kako da živi.
Nalazimo se u vrtlogu. Ovde se koprcamo u vlasti usuda. „Usud (heimarmen) im poremeti
um, vrtlog ih povuče u bezgraničnu nesreću“. Kako su blizu dobra a da ga ne primećuju, kako
malo njih vide iskupljenje oda zla. „Užasna jama sumnje za njih je nevidljiva, a još oni mame,
umesto da pobegnu“.
To je baština koja se u svim arhaičnim civilizacijama gotovo od reči do reči podudara.
Heimarmen je usud – u Indiji karma. Čovek u beskrajnom slepilu (hindu aviđa) još prilazi
umesto da beži. Osnovna formula zemnog bića: umanjena je budnost smisla koja je
poremećena usudom, upada u ludilo i zato dospeva u vrtlog besmislenosti (kylindros –
samsara). Niko se ovoga vrtloga ne ume da oslobodi, ni bog, ni čovek, ni učitelj, ni
doborčinstvom, ni zaslugom, ni hrabrošću, ni askezom, jedino sopstvena budnost čoveka
(vidja nous) koja otkriva da joj gospodar nije ni usud, ni karma, ni heimarmen, nego on sam.
LJudi sami menjaju svoj život u patnju, piše u Zlatnom epu. Ali ljudi samo sami sebe umeju
da oslobode patnje. Razlika između ludog vrtloga u suludoj poremećenosti omamljenih ljudi
i budnosti koja oslobađa od usuda manja je od stohiljaditog dela vlasi, tako da se ova razlika
ne može ni iskazati. „O, nesrećnici, kako su blizu dobra a da ga i ne primećuju!“ Ali ne vide
oslobođenje, vrtlog ih povlači u bezgraničnu patnju.
Treba da saznaš da si ti sam gospodar svoga života, a ne slepo ludilo koje se naziva sudbina.
Ne treba ništa drugo učiniti do probuditi se. Ako si budan, „saznaćeš vezu bogova i ljudi, onu
moć koja prožima svemir i koja vlada bez ograničenja“. Najveća snaga sveta nije heimarmen,
nego smisao. I ti si od njega. I ako se probudiš, vidiš da si uvek to bio i uvek ćeš to biti, „i ako
napustiš svoje telo i poletiš u etar, bićeš besmrtan, spasen, a ne smrtnik“.
To je sadržina posvećenja. Znanje je svima otvoreno, kao i sam Zlatni ep koji je uklesan na
stranice kocke od belog mermera i smešten na glavni trg Krotona. Mnogo ljudi ga je videlo i
čitalo onda – o, nesrećnici, kako su bili blizu dobra – i dalje su se vrteli besmisleno u vrtlogu
sudbine sa svojim filozofijama, željama, strastima, idealima, snovima, religijama.

ENOHOVA APOKALIPSA
Enohova apokalipsa očuvala nam se u veoma okrnjenom obliku u grčkom rukopisu iz drugog
veka pre Hrista. Rukopis predstavlja samo petinu originala, sačuvana su ukupno trideset dva
poglavlja. U drugoj polovini 18. veka pak engleski putnik DŽems Brus pronašao je celo delo u
Abesiniji, doneo ga u Evropu i poklonio oksfordskoj biblioteci „Bodley“. Od tada je načinjeno
mnogo prevoda dela, a jedva da se može sagledati broj knjiga koji se njime bave.
U prošlom veku se najpre verovalo da je Enohova apokalipsa napisana dva-tri veka pre
Hrista, ali nikako nije starija od petsto godina. Reč je o karakterističnom produktu
prednjeazijske apokaliptičke struje, govorilo se, ova struja je započela u Prednjoj Aziji
otprilike 600. godine pre Hrista i potrajala do kraja aleksandrijskog perioda, do 300. godine
posle Hrista. Bilo je, međutim, istraživača koji su nastanak Enohove knjige stavljali u mnogo
dalju prošlost. Neki su govorili o nekoliko hiljada godina, a pojedinci su rekli da je delo
napisano neposredno posle potopa. Ako su ovi istraživači u pravu, onda je Enoh živeo ili
8000, ili 12000 godina pre Hrista, jer se u novije vreme potop vezuje za ove dve godine. A da
je u tesnoj vezi s propašću Atlantide, kao što veruje Mereškovski, moguće je. Mnogi govore
da je Enohova knjiga najstarija knjiga čovečanstva, od nje su starije samo Hermes
Trismegistos i Veda, a zapravo ne potiče iz vremena posle potopa, nego još pre njega.
Sve su to nagađanja. Značaj Enohove knjige jeste u tome što o njenoj vrednosti ne presuđuje
to kada je njen autor živeo i kada ju je pisao, kao što nikada vrednost jedne knjige ne zavisi
od toga kada je ona napisana. Ko iz nje pročita samo nekoliko rečenica, bezrezervno će
osetiti da nema ni govora o delu novijeg nastanka. U Evropi se knjiga čita već dve hiljade
godina. Počev od Klimenta Aleksandrijskog do Dimitrija Mereškovskog njome su se bavile na
hiljade istaknutih misliolaca. I niko nikada nije doveo u sumnju da ovo delo, koje poznajemo
pod nazivom Enohova apokalipsa, treba smatrati jednom od večitih knjiga čovečanstva.
Enohova knjiga govori o propasti prvog čovečanstva, o tome šta je prethodilo potopu.
Prorok priča da je jedan deo anđela, nadglednici, s arhanđelom Azezelom, napustio nebo i
započeo nedopuštene odnose s kćerima čovečijim. Iz njihovih ljubavnih odnosa rađali su se
džinovi koji su gutali sva dobra ljudi, gomilali greh na greh, počinili toliko nasilnih zlodela da
se zemlja obratila nebu za pomoć.
U to vreme se Enohu, koga knjiga naziva pravednim čovekom i glasnikom istine (gramateus
tes dikaiosunes), javlja anđeoski glasnik. Glasnik mu naređuje da ode kod palih nadglednika i
da im saopšti presudu Gospodara Neba: neka se pripaze pali nadglednici, jer za njihove
strašne grehe nema oproštaja i doći će vreme kada će biti večno prokleti. Kada su
nadglednici čuli presudu, zaprepastili su se. Obuzeo ih je, kao što se u tekstu kaže, tromos
kai phobos: užas i drhtanje. Zamolili su Enoha da u njihovo ime napiše nebu preklinjući spis i
da im isposluje oproštaj.
Enoh je načinio spis, otišao u pustinju i tamo ga glasno pročitao. Anđeli neba su uzeli Enoha,
uzdigli ga u carstvo duhova i izveli pred lice Gospoda. Car careva je u svojoj vatrenoj palati
živom reči odgovorio na preklinjanja i poručio nadglednicima: trebalo je vi da preklinjete za
ljude, a ne ljudi za vas. Molbu je odbio i potvrdio sud o prokletstvu. Nadglednike je osudio
da za večita vremena budu zavezani i bačeni u dubinu zemlje. NJihovu decu, džinove, da
budu prokleti na kraju večnih vremena, a dotle da budu „izvan zakona“.
Potom su anđeli neba poveli Enoha po carstvima drugog sveta, u zemlju vatre, preko
prostorije vetrova. On je video stubove koji pridržavaju nebo, najudaljeniji deo sveta, gledao
je anđele oči u oči, video je haos, dvoranu sudilišta, drvo spasa i vrt istine.
Gle, rekao bi današnji čovek, i to je jedan od mitova drevnog doba. A za to vreme razmišlja:
na koliko specifičan način se meša u ovoj priči neuhvatljiva istina s neverovatnom maštom.
Lakše je tumačenje. Ništa nije neuhvatljivo, ni neverovatno. Nije u pitanju verovanje ili
neverovanje. Namera je jedna jedina: razumeti. A što se razumevanja tiče, ovaj put to odista
nije teško. Treba objasniti tek nekoliko osnovnih reči i cela situacija će biti jasna.
Prva je ime Enoh. Enoh, kao što baština kaže, potiče iz Setovog plemena. Set je bio treći sin
Adama i Eve, rođen je posle Kaina i Avelja. Priču o Kainu i Avelju svi znaju iz Biblije. Mnogi su
verovatno čuli i za to da je Avelj poticao od prvog ljudskog para i da je bio božije
čovečanstvo, nebeski čovek čiji se žrtveni dim uzdizao, a Kain tamni, materijalni čovek kojim
su vladale strasti, srdžba, osveta, jed i zato je dim njegove žrtve išao prema zamnoj materiji,
prema materiji u kojoj je živeo i od koje je očekivao svoje blaženstvo. Kain je iz osvete i
ljubomore ubio Avelja. Tamno i materijalno čovečanstvo koje potiče od prvog para ljudi
uništilo je nebesko čovečanstvo. To je smisao priče o Kainu i Avelju.
Set, treći sin, nije bio ni materijalni, ni nebeski. Set je bio čovek. Istinski, čovekov čovek,
među uslovima i okolnostima materijalne prirode, ali je u srcu sačuvao veliku misteriju svoga
porekla. Set radenik, radni čovek koji se ovde bori i pati i rve sa svojom sudbinom, ali je
bogobojažljiv, pokoran, nikada nije mračan, jer u njemu nema divljih strasti, nikada nije
nebeski, jer u njemu nema nebeskih vatri nego je uvek čovek. Enoh o sebi kaže: celokupna
njegova delatnost odnosila se na anđele i na ljude svetog života. Najvažnija karakterna
oznaka Seta: živi dole, ali gleda gore. Setov sin je istinski čovek, glasnik istine, koga strasna
tama Kainovih potomaka ne može poremetiti. Pleme Setovo je „so zemlje“. Jedina mu je
delatnost brinuti se o čoveku i truditi se oko njegovog spasenja. Ova briga nije znanje, nego
nazor srca: vera. Čovečanstvo je znalo da su veliki proroci, apostoli drevnog doba Setovi
sinovi. Ovi veliki mudraci i dobročinitelji su isto tako Kinez Lao Ce, kao i Meksikanac
Kvecalkoatl, Egipćanin Hermes Trismegistos, Iranac Zaratustra i Grk Orfej. Ibn Herun, u knjizi
koju je napisao o drevnim religijama, kaže da je u davna vremena najraširenija bila Setova
religija. [ta to znači? Znači da je vera čovečanstva bila topla humanost, bogobojažljiva
pokornost, pitoma vrednoća, ali pre svega strpljivi mir.
Setova baština se izgubila na početku istorije. Tek veoma retko i ponekada nađe se po jedan
istinski čovek, glasnik istine, koji je iznad mračnih strasti kainita i objavljuje čistu humanost.
U tom čoveku nema ništa upadljivo, nikakve vanredne uzvišenosti, ništa nerazumljivo i
začuđujuće; jedino je: čovek. Ali istinski čovek.
238 PISMO

Enoh je poticao iz Setovog plemena, on je u čovečanstvu, koje su iskvarili Nadglednici i

džinovi, bio jedini koji je imao vezu s Gospodarem Neba i njemu se moglo poveriti da moli za
one koji su zaronili u kal. Jedini je Enoh sačuvao nebesku iskru čistote koja se nalazi u
čovekovom srcu i tako je jedino on bio dostojan i u stanju da stupi pred lice Gospodnje.
Tu treba započeti razumevanje Enohove apokalipse. Prorok nije napisao knjigu za to da
užasne i izazove strah. Ono što je napisao, to je hteo svet duha i to on saopštava
čovečanstvu. Onima koji žele da se očiste, pokazuje put; onima koji su zaslepljeni strastima i
potonuli u grehove, otkriva presudu.
Druga reč koju treba razumeti u Enohovoj knjizi jeste šta znači: anđeo. Kod Enoha anđeo ima
dva imena. Prvo: angelos anđeo. Drugo: egregoros, doslovno znači Budan, ali znači i
nadglednik. Anđeli i Budni, kao što je pisao Dionisije Areopagita na osnovu drevne baštine:
„glasnicima je zadatak da smisao ćutanja Boga saopšte svetu.“ Anđeli su bića svetlosnog
tela, koji objavljuju svetu ono što se nalazi u aditonu. Aditon je suprotnost javnom obredu:
duboka misterija koja se odigrava unutra. Anđeli prenose i objavljuju ove neme misterije
obavijene ćutanjem Boga. Biblija ih na više mesta naziva Ben Elohim, Božijim sinovima.
Na početku su i anđeli izdajnici bili bića sa svetlosnim telom i kao sudeonici božanske
misterije boravili su u svetu duhova. Ali su poželeli zadovoljstva ljudskog mesa i krvi i time su
se ukaljali. Materijalizovali se. Iz protivzakonitog odnosa nadglednika i kćeri zemlje rođena
su nezakonita bića: džinovi, giganti, nephilim, kao što kaže Enoh. Ovi izopačenici i razvratnici,
kao što piše knjiga, snagom koja bezmeno prevazilazi ljudsku snagu i znanjem koje
bezmerno prevazilazi ljudsko znanje opljačkali su zemlju, progutali njena dobra, ponašali se
nasilnički, sejali neslogu, mržnju, širili strasti rata, krvoprolića, osvete, gramzivosti. Jedan deo
njih su fizička bića, drugi deo, kao što kaže Enoh: nevidljivi su, to jest demonski duhovi.
Zemlja je postala plen ovih zlih demona. Čovek je bespomoćan u odnosu na njih. Ali i
nebeski anđeo. Nephilim je, kao što Enoh kaže: „izvan zakona“. Neopisivo je nasilan,
besraman, krvoločan, pohotan, gramziv, pohlepan, zao, podmukao, opscen, lažljiv, kaljav
duh. To je duh koji je pokvario materijalnu prirodu i ukaljao čistotu ljudske duše.
Enoh pripoveda da su nadglednici, kada su stupili u zabranjeni ljubavni odnos sa kćerima
zemlje, ovima odali skrivena znanja. Pokalazi su im tajne bilja, tajne korenja, šta se, od čega
se šta može kuvati i spravljati. Naučili su ljude da tope metale, kako se prave sablje, oružje,
štitovi, strele, alati, nakit; naučili su ih tajnama ozvezdanog neba, zvezdočatnji, šminkanju
lica, spravljanju opojnih sredstava. Nadglednici, koji su u svetu duhova bili sudeonici
misterije aditon i poznavali tajne Boga obavijene ćutanjem, sada su odali ove tajne. Posle
razumevanja Setove baštine i bića anđela sledi treća tačka: treba shvatiti šta znači znanje
palih anđela.
Nema sumnje da je čovečanstvo, pre nego što su nadglednici sleteli na zemlju, živelo u
blagoslovenoj bezazlenosti. Bilo je bezgrešno, jer je mračno pleme Kainovo iskorenilo
nebesko čovečanstvo. Ali nije znalo šta je alat, šta je zanat, nije poznavalo topljenje metala,
pismo, krvoproliće, nauku. Svemu su ih naučili pali anđeli. Jedino znanje čovečanstva bilo je
Setovo znanje: sećanje na poreklo s neba i zakon čistog života, koji će čoveka
PISMO 239

ponovo odvesti u svet duhova. Čovečanstvo nije poznavalo zemljodelstvo, zanate, umetnost,
alate; živelo je u zlatnom dobu, hranilo se voćem, bilo je bezbrižno i vedro.
Posle zanosa ljubavnih noći nadglednici su kćerima zemlje šaputali prve tajne: kako da udese
svoje lice, kožu, kosu i nokte, kako da prevrću očima, kako da hodaju, kako da izvijaju glasom
kako bi bile što privlačnije i neodoljivije. Potom su ih naučili korišćenju čarobnih reči i
spravljanju čarobnih napitaka i bojenju i izradi nakita, ubijanju životinja i jedenju mesa i
izradi noževa i mačeva. Naučili su ih onome što se danas naziva tehnikom. [to je pre toga
bilo misterija obavijena ćutanjem Boga, sada je to postao javni zanat. Ali nevolja nije bila u
tome što nadglednici nisu znali ključ ni smisao misterije, jer, kao što je rekao Gospod:
„boravili ste u Carstvu nebeskom, ali sve tajne ipak ne znate, znate samo za prokleto znanje i
to je bilo ono što ste kvarnim srcem preneli ženama“.
A šta je bio taj greh, više ne znamo. Po Baderu, zato što više ne umemo da ga počinimo.
Možda su u pravu oni koji kažu: kao uspomenu na ovaj greh uveden je obred obrezivanja.
Uspomenu na greh odnela su sa sobom vode Potopa. Voda presude sprala je greh: sa
Sodomom i Gomorom, možda, kao što smatra Mereškovski: s Atlantidom, ali u svakom
slučaju sa prvim čovečanstvom koje je živelo pre velike propasti, čovečanstvom koje se još
gledalo oči u oči s nadglednicima i koje je neposredno sudelovalo u zabranjenim znanjima,
ovaj greh i ovo znalje su se zauvek izgubili.
Ali ako i ne znamo šta je bio ovaj greh, posledice greha i znanja od tada svaka generacija vidi
i iskusi. Veoma je lako moguće da je ovo znanje bilo u vezi s onim što danas uopšteno
nazivamo nasiljem . Svako zna da je nasilje neka užasna magična sila koja se pobliže ne može
odrediti, neko strašno prazno zlo. Počiva na nepoznatim činiocima, ali svi znamo da ni jedan
od ovih nepoznatih činilaca nije dobar, nije čist, nije duhovan. Nasilje je demonsko. To je ono
što su nadglednici šaputali na uvo tokom ljubavnih noći kćerima zemlje? Od toga su se
obeznanile žene? Strašna praznina toga je bila ono što su kćeri zemlje ponajpre poželele
kada su počele da izvlače obrve i farbaju lice, počele da se kite perjem pobijenih ptica? „A
presuda zavodljivim ženama jeste da večito ostanu sirene“, kaže Gospod: sirene, to jest
ptice zavodljivog glasa, čudovišta sa šerenim perjem. Za večita vremena će postati ono što
su htele biti: njihova će biti zavodljivost, šareno perje i zamamna pesma i više neće biti ljudi,
neće biti duše, nego sirene. To je njihova kazna. Ta sila je počela da kolje životinje kako bi se
njihovim plemenitim krznom žene uresile? Zato je počelo rovanje po planinama za zrnom
zlata kako bi se načinio nakit i obesio oko vrata i provukao kroz uvo, kroz uvo u kojem je još
odjekivala izdaja nadglednika? Ali je započelo još i od toga strašnije i neizrecivije od čega se
čak užasnuo i Car careva kada je ovako rekao: „Uz pomoć ovih tajni žene će počiniti svoja
zlodela na zemlji protiv čoveka“ [ta je ta tajna? [ta je taj greh? [ta je ta magija? Svako zna da
postoji, ali je niko nikada nije video i ne ume da je imenuje. [ta znači ta strašna magijska sila,
to prokleto znanje koje su nadglednici „kvarnim srcem rekli ženama“?
„Nema za njih mira“ ouk estin eirene, glasi prasuda Gospodara nad Vojskama. Nema više
spokoja ni poravnanja na zemlji sve dok i kap ovoga znanja živi u čovečanstvu. Bilo mu je
malo Setovo znanje? Malo je bilo ljudima da
240 PISMO

žive u bezazlenoj jednostavnosti i blagoslovenom spokoju samo zato da bi izvršavali zakon?

Trebalo im je znanje? Veština? Trebalo im je šareno perje ptica, zlato, gvožđe, oružje, sablja,
nakit, mašina, mastilo, pero, papir, pismo, nauka, tehnika? Trebalo im je ono što je ovim
najavljeno i došlo, zakonito i neizbežno: razdor, zavist, pometnja, kvarež? Bila im je potrebna
užasna moć? Bila im je potrebna kavga, pobuna, zlo što su nadahnuli demoni koji su bili
izvan zakona? Pa ako im je sve to bilo potrebno, neka im bude. Celokupno čovečanstvo je
dospelo izvan zakona. I: ouk estin eirene nema za njega mira. Pa ima li?
Nephilim, neposvećeni, nezakoniti sinovi zle moći, koji su doneli na zemlju krvoproliće,
nasilje, nepravdu, pohotljivost i pokvarili čovečanstvo. Zbog toga je čovečanstvo moralo da
propadne. Gospod je pustio na zemlju vodu presude i propalo je celo čovečanstvo, izuzev
Noja i njegove porodice.
Mereškovski kaže: Enohova knjiga priča o propasti prvog čovečanstva, ali govori drugom
čovečanstvu. O tome govori prva rečenica knjige: „Ono što sam video nisam video za
današnju generaciju, nego za one koji će doći u dalekoj budućnosti“. Namenjeno drugom
čovečanstvu? Ali koje je to drugo čovečanstvo? Današnje? Po Mereškovskom, Enohova
apokalipsa je najsavremenija knjiga. Čovečanstvo se i danas nalazi tamo gde je onda bilo.
Snaga duhova nephilima nije salomljena, čak nikada nije bila veća nego danas. Zato iz
Enohove knjige mi, ljudi koji živimo na kraju drugog čovečanstva, više razumemo nego što su
razumeli i mogli da razumeju ljudi koji su živeli u bilo kojem drugom dobu. Više razumemo
nego oni. Možda čak i više nego što bismo smeli. Strahovito razumemo u njoj sve rečeno, ali
još stravičnije svaku prećutanu reč. O nama je reč? Ne. Ovo čovečanstvo o kojem govori
Enoh nismo mi. Ali ono čovečanstvo kojem govori Enoh jesmo mi? Mi smo ona generacija
koja će „doći u dalekoj budućnosti“? Mi smo oni zaslepljeni koji smo ljudsku nezakonitu moć
raširili na celu zemlju: na utrobu planina, na dubine mora, na prašume, na životinje, na ribe,
na biljke, na ptice, na obojene narode, na siromašne i potlačene, i videći ovu nezakonitost
zemlja već doziva nebo?
[ta je ono što je uništilo prvo čovečanstvo, pita Mereškovski, i šta je ono što uništenjem preti
drugom čovečanstvu? Enoha su anđeli anđeli neba – posvetili u čitanje tajni zvezda i tu je
video da će svet jednom propasti od vode i jednom od vatre. U grčkoj baštini to je
objavljivao i Orfej: smrt prvog čovečanstva od vode (hidatosis) i smrt drugog čovečanstva od
vatre (ekpirosis). Ali isto to se znalo i u Maksiku i znao je i egipatski prvosveštenik Tot i znao
je i Zaratustra. Po Mereškovskom, Enohova apokalipsa je najsavremenija knjiga, jer je
upozorenje nephilimima, njihovoj silnoj, nezakonitoj moći, deci novca, taštine, gramzivosti,
nauke da posle davne smrti od vode sada je na pragu smrt od vatre, ekpirosis, sagorevanje
sveta koje će od grešnika očistiti zemlju koja leleče.
Ima još jedna reč koju kod Enoha treba razumeti, mada reč ni jedan jedini put ne iskrsava u
knjizi. Ta reč je: apokalipsa. Apokalipsom se naziva ono delo koje govori o sudu natprirodnih
duhovih sila. Apokalipsa doslovno znači: revelatio, odnosno objavljenje, otkrovenje. U
prenesenom smislu konačna reč, strašni sud. Enohova knjiga je apokalipsa, odnosno
neopoziva, objavljena presuda duha nad životom i postupcima čovečanstva.
PISMO 241

Savremeni čovek, koji je od detinjstva navikao na misao da se čovečanstvo razvilo

posredstvom odabiranja vrsta u borbi za opstanak iz životinjskog sveta u ono što je i u šta ga
njegova civilizacije visoko uzdiže iznad primitivnog drevnog čovečanstva, ovaj savremeni
čovek ovu apokalipsu ili razume veoma teško, ili uopšte ne razume. Kada čuje tu reč, nikada
ne može da priguši neko uzbuđenje koje se razlikuje od svih drugih. Radoznao je, ali je
istovremano i užasnut. Kakva zagonetna i strašna reč! Želeo bi da je razume. Smeška joj se i
pravi cinične primedbe, ali u srcu zna da je smešak lažan i opaske bez značaja. Na ovom
mestu, razume se, nema čak ni pokušaja da neko pokoleba modernog čoveka u njegovom
napredovanju. Reč je o jednoj jedinoj stvari: razumeti. Razumeti Enoha i šta znači reč:
apokalipsa.
Ne samo Enoh i zajedno s njim prednjeazijska baština, nego celokupno drevno čovečanstvo
jednodušno su učili da je prilikom stvaranja sveta svako duhovno i prirodno biće i stvar bili
na svom mestu i postojanje svega ovoga određivala je mera večitih zakona stvaranja. Ovu
zakonitu meru Heraklit naziva logos. Međutim, Tvorac nije stvorio bića kao sredstva kako bi
zakon slepo i mahinalno ispunjavali; svako biće je raspolagalo slobodom i ispunjavanje
zakonske mere svako je dobrovoljno i budno trebalo da prihvati.
U uvodu Enoh govori o ovoj meri. Pogledajte, kaže, zvezde, Sunce, Mesec, godišnja doba,
životinje, biljke, sve postojeće održava zakon i svi žive u nepromenjenom poretku. „A vi niste
ispunili zapovest Gospoda, nego ste je prekršili.“
Odmah na začetku vremena bilo je stvorenja koja su ovu njima darovanu slobodu iskoristila
ne za ispunjenje zakonske mere, nego za njeno kršanje. Tokom putovanja po drugom svetu
Enoh je iznad haosa video sedam ogromnih zvezda koje su lebdele iznad ništa vezane jedna
za drugu. Na pitanje šta to znači, Enohu je anđeo pratilac rekao: ovih sedam zvezda je
napustilo putanju koju im je zakon odredio i htele su da odu na samostalnu putanju; po
naređenju Gospoda vezane su i kao kazna okačene su iznad haosa.
Kada su nadglednici napustili nebo i stupili u nedopuštene odnose s kćerima čoveka, takođe
su prekršili zakon. Celokupno biće zemlje postalo je nezakonito. Kada su žene uz pomoć
tajnog znanja počele da se šminkaju i da se kite krznom i perjem i da čine svoje opačine
protiv ljudi i kada su ljudi uz pomoć anđela izdajnika počeli da pljačkaju dubine zemlje,
planine, šume, mora, životinjski i biljni svet, prekršili su zakon. Čovečanstvo je dospelo u
stanje izvan zakona, jer je, kao onih sedam zvezda, na nedopušten način iskoristilo slobodu i
prekršilo meru.
Postoje ljudi koji zapažaju ovu situaciju i smatraju je nepodnošljivom. Osećaju da je situacija,
ma i na trenutak, nepodnošljiva, nezakonita, večita mera bića je prekršena. To su oni koje
Enoh naziva pravednim i svetim i odabranim. Ti ljudi već tokom svoga života preduzimaju
sve kako bi ponovo poštovali zakon, kako bi svojim mislima, rečima i postupcima ponovo
održali večitu meru. Celokupna grešnost na zemlji postala je nemoguća zbog kvarnog bića
koje je nastalo posredstvom Kaina i Nadglednika. Jer se nije pokvarilo pojedino biće čoveka,
nego se uopšte celokupno ljudsko biće iskvarilo. Pravednici su, međutim, duboko patili u
ovom kvarežu i na svaki način su želeli da ublaže grehove. Ovde na zemlji niko ne može živeti
bez greha: na
242 PISMO

drugom svetu se nalazi ono mesto gde će se „u mudrosti sudelovati i više se neće grešiti ni u
nemaru, ni u strasti... kada se više neće grešiti i neće se ispaštati kazna... i neće se iskusiti
sud srdžbe. LJudi koji greše samo iz nehaja ili strasti, odnosno greše samo zbog slabosti, a ne
žive iskvarenim srcem“, oni neće iskusiti sud srdžbe. Ovi ljudi koji se još za života vrate
zakonu, koji svom snagom žele da ispune meru, koji nezakonito biće u sebi ozakonjuju
ponovo, oni će izbeći sud.
Oni ljudi, međutim, koji u svom životu bezbrižno žive u nezakonitom zemaljskom životu, koji
ni ne primećuju ovo kvarno biće, koji mirne savesti greše, gomilaju greh na greh, nasilni su,
tašti, gramzivi, pohotni, slavohlepni, lažu, razmeću se, oholi su, zavidljivi, pohlepni,
vlastoljubivi, oni će biti osuđeni. Jer čovek je slobodan i zakon se, istina, može prekršiti, ali
jaoj onome ko zloupotrebi svoju slobodu i prekrši zakon.
Jedan deo ljudi već u životu biva osuđen, jer neprekidno sudi sebi, odnosno sebe osuđuje
priznavajući večiti zakon nad samim sobom. To su pravedni i izabrani. Drugi deo ljudi pak,
kao što kaže Enoh: „ako u životu ne potpadne pod sud“, ipak neće moći izbeći sud, nego će
biti kao sedam zvezda koje su prekršile meru, biće vezani i okačeni iznad haosa. Ovi će ljudi
biti podvrgnuti sudu. Sud nije ništa drugo do što Gospodar Duhova lično svakoga ispita da li
je živeo po zakonu, ili protiv zakona, da li je poštovao meru, ili ju je prekršio. Ko ju je
poštovao, odnosno ko je još u svom životu sopstvenom voljom i odlukom „dospeo pod sud“,
on će na drugom svetu zauzati mesto među svecima i pravednicima. Ko nije poštovao zakon,
odnosno biće u sebi nije ponovo učinio zakonitim, „nije dospeo pod zakon“ kada „dobro i zlo
bude razdvojeno“, kada se „dobri predaju večnom životu, a zli večnoj smrti“.
Savremeni čovek veruje da je sudnji dan preterano užasno priviđenje religiozne mašte, neka
strašna masovna tragedija. Prema drevnom čoveku, ono što se zbiva na sudnji dan beskrajno
je jednostavno: nezakonito ljudsko biće vraća se zakonu. To znači: sud. Smisao sudnjih dana:
zakonitu suštinu bića čoveka ponovo vaspostaviti na celoj liniji. Kvarno biće učititi opet
istinitim. To je univerzalni i kolektivni sud: apokalipsa. Apokalipsa je konačni sud izrečen
čovečanstvu, ljudskom biću koje su Kain i nadglednici iskvarili, njegovo vraćanje zakonu: oni
koji su pravedni, biće podržani, koji nisu pravedni, biće predati ništavilu.
Eto specifičnog razmišljanja drevnog doba koje je za savremenog čoveka postalo tako
strano. Eto smeše neobične poezije, mita, metafizike i vizije, od koje ništa nije tako daleko
kao današnje razdoblje. Do kraja prošlog veka moderni čovek je bio raspoložen da ode samo
do Grka; samo je još Grke bio sklon da prihvati ozbiljno. Situacija se od tada bitno izmenila.
Otkrivene su velike kulture Azije, Afrike, Amerike i naučili smo da poštujemo duh Crnaca,
Arapa, Iranaca, Tibetanaca, Indijanaca. I otkrivaju se spomenici drevnog doba pre Grčke:
egipatska, kineska, indijska dela. Svet se proširio i produbio. Najpre smo otkrili kulture
stranih naroda; i otkrili smo drevno doba. Po svom značaju nema tome sličnog modernog
otkrića.
Među velikim knjigama drevnog doba kineski Tao te đing sačuvao je misteriju drevnog
čovečanstva; Veda je sačuvala takvu svetlost da je u odnosu na to sve što je čovek mislio –
tama; Hermes Trismegistos sačuvao je takve taj-
PISMO 243

ne do kojih smo tek na kraju prispeli da ih sričemo. Enoh je iz drevnog doba sačuvao nešto
sasvim drugo: strogu i čistu jednostavnost prvog patrijarhalnog čovečanstva.
Prvi deo, koji govori o pobuni anđela, pun je pojedinosti koje su uzvišenije jedna od druge.
Nebeska vizija je tako potresna i moćna, malo je takvih ljudska ruka ispisala. Drugi deo,
proročke vizije i besede, objavljuje ozbiljan i dostojanstven moral Setove ostavštine.
Savremeno doba ovde može da stupi u neposrednu blizinu čoveka drevnog doba. Treći deo,
snoviđenja, naročito će umeti poštovati oni koji su vični modernoj psihologiji. Ovo je takva
simbolična vizija čija tajna i nije tako velika. Čovek čija se mašta samo malo uzdiže iznad
proseka, već će na drugoj stranici razumeti o čemu je reč i nehotično će dati za pravo
Heraklitu kada kaže: granice duše nećeš dostići čak i ako prevališ ogromne puteve.
Objasniti sve delove knjige bio bi takav zadatak koji bi zahtevao dvadeset puta duži uvod.
Sasvim je stilsko obeležje što Enih čas govori u prvom, čas u trećem licu. Na više mesta se
poistovećuje s Nojem. I reč Gospoda je katkada u prvom, katkada u trećem licu. Posebno bi
trebalo govoriti o simboličnom značenju pojedinih reči, kao što je, na primer, Mudrost koja,
kao što knjiga kaže, „ne nastava na zemlji“ i preselila se na nebo među anđele. Ova Mudrost
nije ništa drugo do Hohma koju je Filon kasnije nazvao Sofija i sve do Jakoba Bemea bila je
stalno jedna od glavnih ličnosti mistike. Trebalo bi progovoriti i o tome kako se spomeni na
potop javljaju u egipatskoj, iranskoj, kineskoj, induskoj, indijanskoj baštini i kako Enohov
Noje odgovara induskom Manuu, meksičkom Kvecalkoatlu, peruanskom Manko-Kapaku,
egipatskom Manesu, iranskom DŽem [idu. Naravno, trebalo bi progovoriti i o ulozi „belog
bika“ u snoviđnjima, životinje koju u Iranu poštuju pod imenom Kaimorts, ali se može
susresti i u Egiptu, na Kritu, u Grčkoj, Indiji i Kini. Trebalo bi pomenuti važnije stanice u
literaturi o Enohu, počev od aleksandrijskog razdoblja do 19. veka, do Jakoba Lorbera, do
velikog mistika koji je celu knjigu posvetio Enohu i do Dimitrija Mereškovskog koji u knjizi
Tajna zapada govori u duhu Enohove apokalipse. Veze i objašnjenja mogli bi mnogo toga da
raščiste, ali je sada cilj jedan jedini: baciti pogled na duh drevnog čovečanstva. A to je dobro
učiniti što nepristrasnijim okom na koje se što manje utiče.
244 PISMO

Bela Hamvaš
VELIKA RIZNICA PREDAKA Preveo sa mađarskog Sava Babić
INDIJA
IZ KNJIGA TAJNIH UČENJA
Uvod
Svet će propasti! Od svih knjiga na zemlji odaberi stotinu najvećih kako bismo ih spasli za
budućnost.
Odabrao sam.
U barku ne može stati sto. Odaberi deset, ostale izbaci.
Odabrao sam.
Odbaci još devet, jer samo jednu možemo da ponesemo.
Odabrao sam.
Koja je to knjiga?
Veda.
Zašto?
Lako bi bilo odgovoriti, pročitaj je. Ali su je mnogi pročitali, i nisu
je razumeli. Lako bi bilo odgovoriti: shvati je. Ali mnogi celog života nisu ništa drugo radili i
nisu izašli s njom na kraj. Objasniti? Sunce, zdravlje, svetlost se ne mogu objasniti. Postoji
jedan svet i jedno Sunce – jedna Veda postoji, kao što je jedno Biće i jedan Bog.
Na početku 20. veka čovečanstvo Evrope je otkrilo svetsku stvar: pribavilo je saznanje o
osnovnom stanju čovečanstva. Shvatilo je da, kao što se čovek u svim vremenima i
epohama, u svim narodima i na svim kontinentima rađa s čulima, s dve ruke, dve noge,
plućima, stomakom, srcem, skeletom, tako isto čovek u svim vremenima i podnebljima
donosi sobom istovetno duhovno stanje. Ovo osnovno stanje nije psihologija svojstava ni
sklonosti, nego drevno znanje o elementarnoj stvarnosti koja živi podjednako u svakom
čoveku: znanje o smislu života, o prirodi duše, o sudbini, o Bogu. Ovaj sistem istine nije ništa
drugo do antropološko osnovno stanje bića i ono nije posledica čovekovog bića, nego uslov.
Sistem drevnih istina ne razvija se iz čovekovog života, već čovekovo biće počiva na ovom
sistemu drevnih istina.
U 20. veku je otkriveno da je čovečanstvo u svim vremenima i pod svim podnebljima bilo,
jeste i biće na istoj razini bića: ova razina je osnovni
76 PISMO

uslov čoveka, i ovaj osnovni uslov se ispoljava u osnovnom znanju o biću. To je takvo
osnovno znanje koje čovek ne samo što zna, nego koje ne može da ne zna. Takav sistem
istine koji ne samo da ne treba učiti, nego koji se ne može zaboraviti. To je nepobitan
preduslov svakog drugog znanja, mišljenja, smisla koji se po sebi razumeju, s kojima je čovek
rođen.
Niko se ne čudi što je čovek na svim mestima i vremenima rođen u istovetnom biološkom
obliku; naprotiv, ovaj fakat je predujam uslova našeg celokupnog ljudskog bića, osnova
svakog istraživanja i mišljenja. Sada se ispostavilo da ovom biološkom obliku pripada isto
takvo egzaktno saznatljivo duhovno osnovno stanje. U duhovnoj ravni biološkoj drevnoj
osnovnoj strukturi života odgovara struktura drevnog osnovnog znanja. Čovekovoj fizičkoj,
biološkoj, društvenoj bazi odgovara duhovna baza. Svakovrsni ljudski život izgrađen je na
ovoj a priori duhovnoj bazi: nauka, umetnost, religija, društvo, poezija, moral. Na ovoj bazi
se nalazio čovek pre dvadeset hiljada godina, na njoj je danas, u Evropi, Kini, Australiji, i na
njoj će biti svuda i posle dvadeset hiljada godina.
Pojedine tačke duhovnog osnovnog stanja čovečanstva već su ranije naslućene i o njima su
učinjene veoma bitne konstatacije. Karakteristično je da o univerzalnom značenju ovih
konstatacija niko nije imao ni pojma. Rene Genon je svojim pronicljivim i širokim znanjima
otkrio i odmerio situaciju. Genon je shvatio da ono što evropska filozofija, istraživanje
drevnog doba, psihologija religije, etnologija, filologija, dubinska psihologija i mnogi drugi
pravci traže gotovo stotinu godina, od Hegela naovamo, nije ništa drugo do univerzalno
drevno znanje koje se rasprostire na celokupno čovečanstvo. U drevno doba, na istoku i do
kraja srednjeg veka uglavnom u Evropi to znanje se svesno čuvalo, i generacije su ga
predavale jedna drugoj. Zato Genon drevno znanje naziva baština. Na početku novog doba
usledio je lom. Čovečanstvo je u Evropi zauzelo stav protiv baštine. Suprotstavljanje se
naziva scijentifizmom. Scijentifizam je za nekoliko stotina godina uspeo da skrene pažnju s
drevnog znanja, ali kao posledica toga čovečanstvo Evrope je gurnuto u takvu krizu da je
zapretila opasnost raspada zajedničkom biću, mišljenju, psihološkom i duhovnom načinu
života. Na vrhuncu krize pak jedan deo mislilaca je tokom potrage za rešenjem našao put
koji ponovo vodi do osnovnog stanja. Genon je primetio da je ono što je Evropejac našao
saglasno s drevnim i istočnim osnovnim sistemom istine, i to je izrazio u nekoliko svojih
temeljnih dela. Tako je Evropa dospela do saznanja o univerzalnom ljudskom osnovnom
stanju.
Zašto je sve ovo trebalo pomenuti u vezi s Vedom? Ukratko zato što, mada je ostalo veoma
mnogo dubokih i velikih spomenika univerzalne ljudske baštine, i ovi spomenici na temeljan
način otkrivaju antropološki drevni uslov, međutim, potpuno jedinstven, uzajamno povezan
sisetem istina koji otvara najdublje stanje postoji samo jedan jedini, a taj jedan jedini drevni
spomenik jeste Veda.
Veda nije filozofija, nije religija, nije mit, nije poezija. Veda nije ništa drugo do antropološki
drevni uslov, duhovna osnovna struktura koja odgovara čovekovoj fizičko-biološko-
društvenoj strukturi života. Veda je tlocrt drevne i večite duhovne situacije čoveka. Kao što
je geografski globus precizna mapa Zemlje, Veda je egzaktni crtež situacionog plana ljudskog
duha. Veda je obaveštenje koje govori o postojanju prvog čovečanstva, osnova ljudskog bića
koje živi u svim vremenima zbivanja, i osnova je života čoveka koji će živeti u dalekoj
budućnosti.
Veda je jedino znanje. Zato, ako se iz propasti sveta može spasti jedna jedina knjiga, ta
knjiga može biti samo Veda.
Ništa toliko neće iznenaditi Evropljanina kao ovo što sada sledi. Naima, na glavno pitanje šta
je to osnovno znanje, onaj antropološki drevni uslov koji je duhovna struktura svevremenog
čovečanstva, odgovor glasi: čovekov sistem drevne istine jeste – metafizika. Ne: samo
metafizika. I ne: neka metafizika. Metafizika, to jest jedina metafizika. Ona metafizika kojoj
je svaka druga metafizika samo manje-više srećan pristup; možda maglovita kopija ove
jedne jedine, eventualno njena bespomoćna imitacija. Ili pak: ne znajući za to da ova
metafizika postoji, pipkanje u njenom smeru. Metafizika postoji samo jedna. I ta jedna je
Veda. Ova jedina je apsolutna i drevno znanje o svim onim pitanjima na kojima počiva
čovekovo biće. Jedino konačno i verodostojno znanje o samom biću, o prirodi, o stvarnosti,
o psihologiji, o sudbini. Znanje o svemu što je za čoveka primarno važno: znanje o tome što
čovek i onako zna, i ne može da ne zna, što ne treba da uči, jer i ne može da ga zaboravi. Ovo
znanje nije nekakva praksa, nije nekakva majstorija, nego samo znanje. To znanje je
metafizika. Nije biološko, fizičko, nije hemijsko, nije matematičko, nije društveno znanje,
nego metafizika. Ova metafizika je duhovna baza egzistencije večitog čovečanstva, to je
struktura drevnih istina.
Evo eksperimenta koji želi da na najkraći mogući način objasni metafiziku:
Zamislimo da se danas, ovde u Evropi okupe metafizičari na svetski kongres, održavaju
brojne sednice, čitaju, raspravljaju i na kraju u jednoglasnoj odluci izraze rezultate kongresa:
čulni svet je nepostojeća iluzija. Donesu odluku koja dolikuje da je donesu metafizičari svih
vremena i svih naroda, jer je to odista stanovište metafizike. Iluzija je stolica na kojoj sede,
svetiljka koja im svetli, prostorija u kojoj sede. Kada su doneli odluku, u zgradi bukne požar, i
šta se zbiva? Metafizičari, suludo bežeći ispred nepostojeće vatre, iskaču kroz nepostojeće
prozore na nepostojeću ulicu.
Primer ovoga paradoksa hoće da u korenu uhvati pitanje metafizike. Jer kada je reč o
metafizici, u svakoj prilici je reč o istom. Čulni svet je iluzija. To je kvintesencija učenja
metafizike. Uzalud čovek veruje u običan život da objekti imaju svoju stvarnost; uzalud
nauka veruje da se iskustvo usmerava na stvarne objekte. Čulni svet je iluzija. Ali kada dođe
do stani-pani, metafizičar je prvi koji porekne ovo učenje. Eto paradoksa.
Kako se može razrešiti ova protivrečnost? Kako metafizika razrešava ovu protivrečnost?
Na sledeći način: nesumnjivo postoji jedna stvarnost. Različiti pogledi razlikuju se po tome
šta smatraju jedinom stvarnošću. Svakodnevni život, materijalizam i racionalistička nauka
izgrađena na njemu kaže da je jedina stvarnost materijalna priroda, objektivni svet; duh nije
drugo do derivat ove materije. Postoji samo takozvani spoljni svet. To stanovište se naziva
objektivnim realizmom. Nasuprot ovom shvatanju nalazi se metafizika koja kaže da je jedina
stvarnost duhovni svet. Materija nije ništa drugo do projekcija ovoga duha. Ovo shvatanje se
naziva subjektivnim idealizmom.
Ovde, međutim, treba dodati važnu primedbu. A primedba glasi: konkretni istraživački
metodi nauke nikada nisu usmereni na stvarnost, nego svuda na prirodu. Ponavljam: ne na
stvarnost, nego na prirodu. Priroda je onaj objekt koji je dostupan naučnim metodama.
Nauka nema metod za istraživanje stvarnosti. A stvarnost nije jednaka prirodi. Priroda je dati
oblik stvarnosti u određenom prostoru i vremenu; a stvarnost je onaj pojam u koji ne samo
da može da stane sada i ovde data i dostupna priroda. Stvarnost su ukupnost svih priroda i
svih zamislivih priroda zajedno sa svim njenim suštinama, zbivanjima, pojavama.
Nauka stoji nasuprot ovde i sada datoj prirodi i zbog toga je temeljni pojam nauke: priroda.
To je ono što ona istražuje, to je ono što ona sme i može da sme. To je par edžcellence
objekat nauke. To je solidna i čvrsta osnova od koje ona ne može ni za korak da odstupi.
Metafizika se, međutim, ne bavi prirodom, nego stvarnošću: s nečim u čemu je priroda samo
jedan elemenat. Za metafiziku postoji realitet i takvih činjenica koje nauka, u nedostatku
jasnih objekata, ne može ni da takne. Nauka se bavi prirodom, odnosno objektima; a
matafizika se bavi svim onim što spada u univerzalni krug stvarnosti, u tzv. krug bivstva.
Situacija je znači takva da nauka izvršava svoje specifične zadatke, može da otkriva i
sistematizuje – u odnosu na prirodu. Ali istinski smisao svakog naučnog akta može se samo
onda dostići ako se ovaj akt projektuje na razinu stvarnosti. A to pak znači: ako se smesti u
perspektivu matafizike. NJutnov zakon je naučan, dakle pojednostavljena konstatacija koja
se odnosi na prirodu. Ova konstatacija je, međutim, postala značajna, samo već ne samo na
razini prirode, nego i na razini stvarnosti, odnosno ne na razini par edžcellence nauke, nego
na razini par edžcellence matafizike: jer svaka misao tek ovde dobija svoj istinski lik. Na
razini nauke pojedini akti nemaju nikakve posledice u prostoru koji se nalazi izvan kruga
nauke. Svi akti su ovde konkretne činjenice, ništa više. Posledice akata, njihovo dejstvo na
druga područja bivstva odigravaju se na razini metafizike: naučne prirodne činjenice ulaze u
krug stvarnosti.
Na to će, naravno, neko postaviti pitanje (a ima sva prava da ga postavi): zašto je to tako?
Kako je to moguće da utvrđivanje naučnih činjenica, teorija, sistematizovanja, otkrivanja,
znači svaki naučni akt koji se odnosi na objektivnu prirodu svoj pravi smisao postiže i može
da postigne samo na natprirodnoj (meta ta phusika – nad prirodom) razini? Odgovor je
veoma jednostavan i kratak.
Naučni akt koji se odnosi na objektivnu prirodu svoj pravi smisao zato može da postigne
samo na natprirodnoj-metafizičkoj razini jer istraživanje stvarnosti nije naučno, već
metafizičko pitanje. Pojam realiteta jeste baza i mera nauke. To je nesumnjivo. Celokupne
prirodne nauke izgrađene su na pojmu realiteta. Ali sam pojam više ne spada u prirodne
nauke. [to se tiče istraživanja, kontrole, merenja ovoga pojma nauka nema nikakvih
sredstava. Nauka koristi ovaj pojam, i to toliko da bez njega ne može da načini nijedan korak.
A pojam realiteta nije naučna, već metafizička kategorija.
PISMO 79

I to kategorija bivstva. To je ona kategorija po kojoj su i naučni akti ili ispravni, ili nisu,
drugačije rečeno: realni su, ili nisu realni. Ali ovde sledi najteži korak: „realitet“ pojma
realitet nije tako jednostavan i jasan kao što to misli naučna praksa i upotreba.
I zbog toga sada sledi metafizika.
Metafizika traži stvarnost. Dok traži stvarnost, postavlja pitanje šta je primarno: priroda ili
stvarnost? [ta je važnije: priroda ili stvarnost? [ta je pre? [ta je univerzalnije i generalnije u
čovekovom osnovnom stanju? [ta je realno: proroda ili stvarnost? [ta je ono što postoji
nezavisno od mene – i od svakog čoveka: priroda ili stvarnost?
Na ovo pitanje odgovara jedina metafizika celokupnog čovečanstva, drevna i osnovna
metafizika. Ona matafizika kojoj je sve drugo samo potomak i varijanta, i koja čuva osnovno
stanje univerzalnog čovečanstva: metafizika Upanišada.
Upanišade kažu:
Bivstvo postoji. Ovo bivstvo je jedno. Znači postoji jedno bivstvo.
To je prirodno. Postoji jedno bivstvo, evidentno je i po sebi se razume.
Logička tautologija. Ako postoji bivstvo, onda sve spada u njegov krug, zato postoji jedno
bivstvo. Kada ne bi bilo tako, ne bih mogao biti ni ja koji ovo mislim. Ako već mislim, jesam,
postoji bivstvo, i znam da postoji bivstvo, i to bivstvo je jedno. U ovo jedno bivstvo spadam i
ja.
Ako bivstvo postoji, onda je bivstvo stvarnost.
Isto takva tautologija. Isto tako evidentna. Ni nju ne treba tumačiti. Ako postoji bivstvo,
onda nema nebivstva.
Tautologija. Svako bez i malo napora može da sledi. Ne zahteva dokaze. Ako je ovo bivstvo
jedina stvarnost, onda izvan nje nema stvarnosti. Strogo sledi iz prethodnoga. Logički je isto
tako evidentno, i isto ta-
ko ne zahteva dokaze.
Sve što izgleda da postoji izvan ove jedine stvarnosti, to nije stvar-
nost. Opsena.
Tautologija to samo još bolje izoštrava i ističe krajnje posledice. Ovo otkriće – kaže Veda –
činim ja, subjektivni čovek. Činim ja, lišen
svakog uticaja, na primaran način, i to tako što ne mislim na osnovu prethodnih
promišljanja, nego je to primarna baza moga bivstva. Ne znam drugačije da budem, samo
tako što sebe kao živo biće držim postojećim, i kao postojeći proživljavam stvarnost. To je
prvi preduslov svakog elementa moga bivstva. Na tome počiva celokupno moje bivstvo.
Ali ako ja, subjektivno biće, ja, stvarno postojeći jesam onaj koji je bivstvo, koji je jedina
stvarnost, i izvan mene nema stvarnosti, onda sve što izvan mene izgleda da se vidi, to je ne-
bivsto, ne-stvarnost, nego: opsena.
Opsena nije stvarnost, opsena je opsena. Opsena je opsena ja, postojanja, stvarnosti: ne-
postojanje, ne-sstvarnost: objekat, priroda.
Ovih nekoliko rečenica zapravo je cela metafizika. To je sažeti izvod Upanišada.
A posledice su sledeće:
Priroda nije stvarnost. Priroda nije postojeća. Priroda je objekat.
80 PISMO

Objekat subjektivnog ja. Opsena ja. Opsena se, naravno, ne može raspršiti misaonim
osvešćenjem, promišljanjem, konstatacijom. Zato kongres metafizičara, mada je i zaključio
da je spoljni svet iluzija, odnosno intelektualno osetio da je priroda opsena – nije umeo da
rasprši i likvidira opsenu. Intelektualnim razumevanjem stvarnost se ne može saznati. I
upravo zbog toga ja metafizičara je dalje bilo opsenjeno i vatra je bila opsena, pred opsenom
morali su da opsenjeni iskoče na ulicu koja je isto takva opsena kao i vatra, priroda, i isto je
takva opsena kao i kongres zajedno sa svojom odlukom da je sve opsena. Upanišade kažu da
opsena nije individualna maja (opsena) kao što su to pogrešno razumeli evropski
metafizičari, nego maja koja je važeća za univerzalno čovečanstvo i za svakog subjekta, to
jest opsena.
Ova metafizička koncepcija je nezaobilazna. Nauka u odnosu na metafiziku obično postavlja
ovakvu argumentaciju: u redu, ova činija trešanja na stolu je za mene opsena, ali otkud to
da, ako dođe potpuno nepoznat čovek, on će videti ovu činiju trešanja na stolu i počeće i da
ih jede? Matafizika Upanišada na to odgovara: jeste, nepoznati će videti činiju, i treba da je
vidi, jer svi zajedno vidimo kako Sunce izlazi i zalazi, zajedno doživljavamo buru na moru i
rat. Zajedno, svi potpuno jednako, jer smo svi u ropstvu istovetne univerzalne opsene. Svi
živimo u istovetnoj prirodi. U istoj maji, u istom začaranom stanju sa svojim subjektivnim ja.
Ali – kažu Upanišade – ako čovekov subjekat, ja, jedini postojeći ume da se probudi na drugu
budnu situaciju koja se razlikuje od opsene – a to svaki subjekat može da učini – onda će biti
svestan da opsena nije jedino ponašanje subjekta. Opsena nije ništa drugo do degradiranost
budnosti subjekta. Začarano stanje. Mesečarstvo. Ako ja likvidira tu degradiranost, postaje
budnije, sve bolje i bolje vidi, i videće opsenjenost prirode. Iz ove budnosti neće videti samo
prirodu, nego stvarnost. A stvarnost je da je priroda upravo opsena, a jedino postojeći je
subjekat.
Scijentifizam se bavi prirodom, dakle bavi se opsenom, i sve što zapazi, otkrije, sistematizuje,
konstatuje, to je u celini opsena, spada u krug nestvarnosti, ne-postojanja. Kao posledica
prirode čija zamagljenost pritiska subjekat svih nas, kao posledica degradiranosti budnosti
nastaje specifična čarolija (maja) koja nema od čovekovog subjekta nezavisno bivstvo, i ova
opsena sama po sebi nestaje na višem stupnju budnosti subjekta. Nauka ne dotiče pravo
bivstvo subjakta. Sva otkrića, konstatacije, sistematizacije, istraživanja nauke u svetu maje
ostaju u svetu opsene, jer je i on sam opsena.
Može pribirati, rešavati, cediti, brojati šta god hoće, može prizivati revoluciju, rat, razdor,
mir sve to nije ni u kakvom odnosu sa svetom stvrnosti čovekovog subjekta. Subjekat je
osetljiv samo na subjekat. Samo ga subjekat može dotaknuti. Govoreći jezikom današnje
metafizike: samo egzistencija može osloviti egzistenciju. Predmenti elementi nemaju
nikakvo dejstvo na egzistenciju. Samo onaj ko moje subjektivno bivstvo čini budnijim ili me
još više opsenjuje, on deluje na mene, i ovo delovanje može doći samo iz sveta subjekata, a
ne iz sveta opsene koji ne postoji, nije stvaran, nego je opsena moje degradirane budnosti.
Nauka se bavi prirodom; a da bi se bavila stvarnošću, ona za to ni nema svo-
PISMO 81

je metode. Stvarnost se ne može meriti, ni otkrivati, ni sistematizovati. Stvarnost u svom

celokupnom opsegu i biću istovremeno postoji. Stvarnost je postojeća. Stvarnošću se ne
bavi nauka, nego metafizika. A matafizika postoji samo jedna, arhaička matefizika koja polazi
od apsolutnog subjekta, Upanišade.
Upanišade kažu da je od prirode i stvarnosti primarna – stvarnost. Priroda je samo opsena
ove stvarnosti. Važnija je dakle: stvarnost. Realna je. Stvarnost. [ta je to što je nezavisno od
mene i od svakog čoveka? Stvarnost. A pod stvarnošću se razume uvek isto: bivstvo – jedino
postojeće – subjekat.
A na pitanje saznanja odgovor metafizike je sledeći:
Da li se može saznati opsena? Kako da ne! Ali nema nikakvog smisla. Zašto? Jer ne dotiče
stvarnost, postojeći subjekat, samo nepostojeći. Razumno saznanje samo je jedno: jedino
saznanje subjekta jeste da je subjekat postojeća stvarnost – a ono što izgleda da je izvan
njega, to je posledica degradirane budnosti, to jest opsena.
Ovo drevno znanje Upanišada, kao što kazuju davni zapisi, visoka ljudska bića su dobila na
početku začela kao objavljenje neposredno od Tvorca. Svaka drevna baština zna da je Tvorac
čoveku poverio smisao njegovog bivstva, sistem istina, tajnu osnovnog stanja. Egipat vezuje
objavljenje za ime Menesa koji nije niko drugi, prema Genonu, do Minos s Krita i hinduski
Manu. U Kini se zvao Vang, u Judeji Set, u Grčkoj Orfej, u Meksiku Kecalkoatl. Ovo
objavljenje je sitem drevnih istina, znanje o osnovnom stanju čovekovog bivstva. Jedino
pouzdano, verodostojno znanje koje je izvan sumnje. Na jeziku sanskrita: šruti, doslovno:
otkrovenje. Tome treba dodati još smriti, ono što je znano od začela – predanje, ono što se
priča, mit (znanje obično zaodenuto u slikoviti jezik) koje proširuje šruti, ali mu nigde ne
protivreči. Ono što je izvan šruti i smriti to je nebitna ništavnost, pripada svetu opsene, više
nije verodostojno, najbolje ga je potpuno ostaviti izvan pažnje.
Naravno, kada savremeni čovek čuje reč objavljenje, on se sneveseli. Misli da je reč o nekoj
prevari. Sluti veštački patos, teatralne spoljašnjosti i popovske laži. Pod objavljenjem ne
treba pomišljati na proglas koji se razleže između velikih patetičnih scena. To zamišlja samo
takav čovek koji nije proživeo očitovanja duhovnog sveta, nikada u njima nije sudelovao, a i
ne razume ih. Obajvljenje nije retorička tirada koja se javlja između spoljašnjosti koje liče na
operu. [to se očituje dublja istina, ona je sve stišanija i jednostavnija; sve se više oglašava u
iskrenom srcu čoveka koji živi svakodnevnim životom i obavlja svoje obaveza. A da bi neko
shvatio objavljenje neophodna je samo jedna stvar: budnost. Budnost pak hrani samo jedna
stvar: čisto bivstvo. Zato je neophodna besprekorna moralnost: jer moral nije vrednost sama
po sebi. To je jednostavnost besprekornog života. Znanje samo zbunjuje i kvari, čak čoveka i
sprečava u tome da shvati objavljenje. Zašto? Zato što je znanje opsena. A opsena uspavljuje
budnost. Čoveka pretvara u mesečara.
Mesto objavljenja je čisto i spokojno jednostavno srce čoveka. Srce koje neposredno čuje
glas božanskog duha. Tako se oglasio tvorački duh drevnih vremena. I od tada se tako
oglašavao u pustinjacima, usamljenicima, prorocima, asketama. Tako se oglasio i u
istorijskim vremenima: u misticima, monasima, izuzetnim pesnicima. Kao povetarac koji
šumi među krošnjama. Koliko god
82 PISMO

puta čovekovo srce ponovo pribavi svoju praizvornu jednostavnost i čistotu, može da shvati
neposredno zračenje Tvoračkog Duha, i može da ga razume. To se naziva objavljenje.
Istovremeno čovek tada sudeluje u primordijalnom bivstvu. Primordijalno bivstvo nije ništa
drugo do najviši stepen bivstva. Čuangce piše: najviši stepen bivstva nije drugo do drevno
začelo. Kada bivstvo dospe na svoj vrhunac, zapravo se vraća svom početku začela. Početku
začela, to jest osnovnom stanju. Praistinama. Osnovnim antropološkim uslovima.
Apsolutnom znanju. Najviši stepen bivstva i bivsto zlatnog doba su isto. Veliki pesnik, mistik,
asketa, mudrac, prorok u svojim najvišim i najčistijim trenucima sudeluju u zlatnom bivstvu
početka začela. Neposredno doživljavaju ono što je izrekao Tvorački Duh. Neposredno
doživljavaju objavljenje.
Baština zna za četiri Vede. One su: Rigveda, Atharvaveda, Jadžurveda, Samaveda. Četiri
knjige u drevnoj Indiji bile su knjige četiri vrste sveštenika (brahmana) koji su obavljali
različite obrede. Rigveda čuva himne, pesme, melodije – ona predstavlja knjigu sveštenika
koji peva. Preostale tri su bile knjige žrtvovanja, obreda i nadzora. Pojedinim knjigama su
dodavane takozvane Upanišade. Upanišada doslovno znači tajna sednica. U docnijem
tumačenju: tajno učenje. Upanišede su proučavane na najvišem stupnju svešteničkog
posvećivanja. Brahman je odatle saznavao smisao, cilj sveta, korene bivstva, Boga, dušu. To
je kvintesencija neposrednog objavljenja. Poglavlja Upanišada, budući da su dodavana na
kraju, nazivana su i Vedantama. Tačan prevod Vedante jeste: kraj Vede – sažeta
rekapitulacija.
Reč Veda je poreklom od sanskrtskog vidja i obično se prevodi kao znanje. U smislu
osnovnog znanja, prasistem znanja istina čoveka, taj prevod je ispravan. A inače je loš.
Naime, reč baš ne znači znanje. Smisao vidje je: budnost. Upanišade same povlače graničnu
liniju na više veoma bitnih mesta između budnosti i znanja. Najvažnije mesto u Iša-upanišadi
je ono gde se direktno suprotstavlja znanje (vidvan, vidnjana) i budnost (vidja). Suprotstavlja
se na način na koji to čini i većina drevnih baština, kineska, tibetanska, judejska, egipatska i
orfička grčka. Veda čuva vedru budnost i jasni mir bivstva prvog čovečanstva, njegovu
nevinost koja je iznad znanja i blaženu jednostavnost. I Veda je jedina knjiga koja
neposredno poznaje ovaj izvor.
Na pragu istorijskog doba [akjamuni, koji je kasnije nazvan Buda, potisnuo je duh Vede. Tako
je istorijsko čovečanstvo bilo odvojeno od Veda više stotina godina i spomen na drevno
doba čuvalo je samo sveštenstvo. Više od hiljadu petsto godina posle Bude [ankara je opet
usmerio pažnju prema Vedi svojim ogromnim komentarima napisanim za Vedantu. [ankara
se oštro suprotstavio učenju [akjamunija i razne sekte budizma podrvgao je bespoštednoj
kritici.
Sredinom prošlog veka na temeljan način se obnovio hinduski religiozno – metafizički duh.
Obnova je počela iz pokreta Brahma-samaj i Arja-samaj, ali je pravu duhovnu osnovu obnovi
pružio čovek koji je bio jedno od najčistijih, najdubljih, najčudnijih bića u istoriji sveta. To
biće je Ramakrišna, prosti bengalski seljak, krhkog tela, koji je jedva znao da čita i piše.
Ramakrišna je svojom ličnošću i delom ponovo umeo da ostvari ono što je Veda čuvala dve
hiljade petsto godina: izvornog čoveka, drevnog i prvog čo-
PISMO 83

veka, vedru ozbiljnost, osnovno stanje ljudskog bivstva. Ličnost, život, učenje, uticaj
Ramakrišne, gomila njegovih učenika postavili su Vedu usred srede savremenog života.
Upanišade su u kraćim odlomcima i istaknutim poglavljima postale poznate u Evropi u
drugoj polovini 18. veka. Ovi jednostavni prevodi, nastali bez bilo kakve naučne
izveštačenosti, i danas su najbolji. Najbolji su zato što u njima scijenifička filologija još ništa
nije mogla da pokvari.
Početkom prošlog veka [openhauerova polovična popularizacija i temeljno nerazumevanje
izvornog svojstva Upanišada potpuno su ih lišili njihovog duha. Ovu očajnu smešu nemačkog
idealizma i drevnog duha Evropljanin ni do danas nije mogao sasvim da preboli. To je
pokvarilo i engleski prevod Maksa Milera. Milerov prevod je objavljen u oksfordskom Sacred
Books of the East. NJegov komentar, čuveni Sidž Systems, neupotrebljiv je iz istih razloga.
Engleski filolog je shvatio Vedantu po uzoru na evropske sisteme takozvane filozofije. Rene
Genon ne može dovoljno da se zabavlja ovom glupom omaškom.
U drugoj polovini prošlog veka ceo niz, ponajvećma hindu mislilaca se poduhvatio da
prevede Vedantu, naročito na engleski jezik. Tako da sada raspolažemo priličnim brojem
manje-više uspelih prevoda i komentara Upanišada. Krajem veka je nemački mislilac Paul
Dojsen preveo celu Vedantu i komentare [ankare. Karakteristična crta Dojsenovog prevoda i
tumačenja Vede jeste dobronamernost i simpatija prema hindu metafizici, nasuprot tome
njegova sposobnost je veoma skromna.
Dvadesetih godina ovoga veka Rene Genon je bez ostatka otkrio za Evropljanina duh
Vedante, i umeo je da ga protumači. Po ozbiljnosti i dubini značajni su i zaslužuju pažnju
studije i prevodi Ota Rudolfa.
Evropljanin čini svoje prve korake budnosti.
KATHA UPANI[ADA
Studija
Kathaka je jedna od najdocnijih upanišada. Nedostatak ovakvih dela jeste što je čovek lišen
svežeg nadahnuća. Prednost je što je uzbuđenje nestalo i autor ima vremena, pošto se zna
za gotovo delo, da staloženo izrazi ono što hoće da kaže. Ovde nema takvih delova kao u
Čhandogja-upanišadi Tat tvam asi i Budnost pet vatri, ili u Brihadaranjaki veliki govori
Jadnjavalkje. Ali je prepuno jasnih i čistih misli, a zbog toga posle dve velike upanišade
Vedante uopšte najviše citira Kathaka, i ona ima i najviše prevoda. Evropska kritika teksta
tvrdi da prva adhjaja potiče iz starijih, a druga iz novijih vremena. Stilska razlika između dva
dela odista je upadljiva. Prva je baladična, ali se tok zbivanja ne može neposredno razumeti i
kao da su se misli u tekstu izlomile. Druga izgleda kao da nije nastavak prve, nego njen
komentar. Ali je tekst iste vrednosti s prvim. Teorijska izgrađenost je savršena i ima ceo niz
takvih izraza, pogotovo veliki deo etad vai tat koji su gotovo bez premca u celoj Vadanti.
84 PISMO

Vadžašravasa, drugim imenom Aruni Audalaki Gautama priprema se da napusti svet kako bi
se povukao u šumu. U Indiji je bio običaj da onaj koji je obavio svoje neophodnosti, pošto je
izveo decu i obezbedio porodicu, odricao se glave porodice (grihastha) i odlazio da bude
vanaprastha, šumski pustinjak. Bivalo je i takvih koji bi tom prilikom razdelili svoje imanje. I
Vadžašravasa je tako učinio. Usred velike užurbanosti zaboravio je na svoga sina, Načiketas,
a on ga je upitao: kome poklanjaš mene? Otac nije ni obratio pažnju, i sin je postavio pitanje
drugi, pa i treći put. Otac je nestrpljivo, samo da bi ga se otresao, odgorio da ga ostavlja
smrti.
Načiketas se rastužio. Krenuo je prema zemlji smrti, u međuvremenu je razmišljao što treba
on da umre ovako mlad. Ali čovek je kao žito, kada sazri, biva pokošen. Mladić stiže u kuću
boga smrti, ali bog nije kod kuće. Treba da ga čeka tri dana dok se ne vrati. Prvi elemenat
gostoprimstva je što mu donesu vodu za pranje nogu. Jama se izvinjava što je visoki gost,
pipadnik duhovne kaste, morao da čeka i kao obeštećenje želi da ispuni tri mladićeve želje.
Prva želja Načiketasa jeste da se stiša očeva srdžba prema njemu. Jama odgovara i kaže da
će se Audalaki Aruni siguno obradovati kada čuje da je sina oslobodio svoje reči. Druga želja
jeste da sazna kako će dospeti do blaženstva na drugom svetu. Bog mu odgovara. Kaže mu
kakvu vatru treba da zapali kako bi domašio spasenje. A vatru naziva imenom mladića, vatra
Trojnog Načiketasa, to jest vatra Trinačiketa. U vatri se nalaze tri elementa: žrtva,
individualno ja i besmrtno ja. Recimo pretvaranje trojnog u jedan, s ocem, majkom i
učiteljem. Tajni lanac o kojem govori pesma, ogrlica poput talismana u kojoj se nosu mantra,
odnosno sakralna reč koja pruža zaštitu.
Uslediće treća želja. Načiketas pita otkud to da čuvek umre, a ipak mnogi kažu da je živ. Ima
ga i nema. Traži odgovor na ovo pitanje. Jama se oneraspoloži. Hoće da nagovori mladića pa
poželi nešto drugo, jer je ovo nešto što negda ni bogovi nisu znali. Bog mu obećava
bogatstvo, dug život, moć, uživanje. Mladić odbija s obrazloženjem da sve to traje jedan dan.
Samo mi reci šta biva prilikom velikog prestupanja. Jama popušta i počinje da govori.
Načiketas još ponešto kaže, ali tekst takoreći do kraja saopštava učenje boga smrti.
Kathaka je vatra upanišada. Kada Načiketas prispe u kuću Jame, bukne vatra. Kada bog
govori o životu posle smrti, on kaže vatra koja vodi blaženstvu. Kasnije: naučio ga je vatri. Po
mladiću naziva vatru Trinačiketa. To je vatra koja vodi u nebo.
Analogiji elemenata jedva da treba obješnjenje. Vazduh odgovara duhu, vetru, dahu. Zamlja
je hraniteljica i hrana. Voda rastapa. Vatra međutim nije elemenat uzet u onom smislu kao
osatala tri. Vatra nije predmetna stvarnost, nego aktivitet nečega. Ali metafizika vazduha je
samo jedna, i metafizika zemlje je samo jedna, i metafizika vode je samo jedna. Znamo za
mnogo metafizika vatre. Iza poštovanja vatre kod Parsa nalazi se nešto kao iza rimske vatre
kod Veste. Svi su čuli za Budin govor o vatri. U hebrejskoj baštini nema ništa važnije od vatre
(eš). Heraklitova metafizika jeste logos vatre. Origena, Beme, Niče.
Tragom alhemije i Kabale, Beme svoj komentar Postanja počinje time što govori o prvoj sili
sveta, o skupljanju, o privlačenju, o vučenju prema se-
PISMO 85

bi. Ova misao je bila posrednik čijim je tragom NJutn jednu generacij kasnije postavio teoriju
gravitacije. Ovo pomamno i gorko i ledeno skupljanje odmah prelazi u svoju suprotnost, u
širenje i usijavanje i odbojnost. I ove dve sile od pre stvaranja sveta, sile tamne, hladne
vatre, održavaju jedna drugu u napetoj ravnoteži, a napetost se pojačava dok ne eksplodira
ono što Beme naziva svetlom vatrom.
Čovek misao o vatri nehotično pridružuje osvetljavajućem plamenu. Bemeova analiza je
jedina u istoriji kada se odvajaju jedna od druge gorenje i svetli plamen, i on tvrdi da postoji
hladna i topla vatra (Finsterfeuer, Lichtfeuer). Pod hladnim gorenjem podrazumeva
dvostruki grč sebičnog i čvrstog ludila razjarene privlačnosti i isto takve sulude srdžbe
razjarenog rasipanja, koji uzajamno prepleteni ne puštaju jedni druge i razdiru se
međusobno se mučeći. U ovom rvanju nema nikakvog smisla i nikakvog cilja i ničega što je
svetlo. Ovaj dvostruki grč je hlana vatra, ledena ukočena tama, noć zamrznuta u sopstvenu
zatvorenost, to je ono što Dante naziva dnom pakla, ledeni pakao, tamnica satane. I ovo
surovo i besomučno gorenje koje, ako oživi, nemilosrdnom snagom besni svetom i naziva se
srdžbom boga Tore. Ova slepa sila jedna je strana noći bivstva, strogost krute i neoslovljive
prirode, nužnosti večito promenljivih zakona, uporna odlučnost borbe za egzistenciju.
Ovamo pripada sve glupo i teško, ograničeno i sudbinsko, mašina i instinkt. Takva hladna
vatra je zavist i osveta i mržnja i surovost, sebičnost i gramzivost, gde nema slobode, samo
mehanička prinuda, nema igre ni radosti, samo neprekidno izvršavanje neopozive prinude
zakona jednoličnih i tvrdih kao kamen.
Iz ovog dvostrukog grča otrže se svetlost i toplota, i pojavljuje se u stvaranju ono što je
vidljivo, i ume da popusti, javlja se smeh, vedrina, lepota, blagost i mir. Topli i svetli plamen
izvija se iz hladnog gorenja i razrešava ga. Svetlu vatru Beme dovodi u vezu s tvoračkom reči,
s onim: fiat, neka bude. Za uzajamnu vezu vatre i reči zna i Origena. Dve osnovne reči
Heraklita su vatra i logos. Sigurno je da je najviša razina bivstva goreti u vatri reči. Svako živo
biće kod Jevreja ima nefeš (dušu) i ruah (duh), nešamah, govornu dušu-duh ima samo čovek,
a nešamah je bilo, ono je Gospod udahnuo u prvog čoveka. U svakom slučaju je neobično da
je kod Bemea svetla, topla vatra onaj elemanat koji razrešava tamni grč pre stvaranja, i tako
će razrešavajuća vatra postati specifičan rod umirujuće vode. Ova misao tačno pokriva
hebrejsku baštinu. Eš i majim (vatra i voda) su dopunjujući element, jer ešmajim (šamajim)
znači raj, odnosno drevni dom duše. Kod Heraklita se vatra i voda javljaju u jednoj reči kao
prester, odnosno vrela para, a ova para je zapravo supstanca logosa. Ova voda pretvorena u
vatru i vatra pretviorena u vodu jeste topla vlaga, što je mesto rađanja i stanište duše-duha
koji govori. Možda krv, ili more osvetljeno suncem, svejedno.
U Tibetu se primenjuje specifična forma joge. Naziva se tumo, i pustinjaci koji žive u
zavejanim planinama uz pomoć tuma neometano se kreću u najvećoj hladnoći i čak
nasuprot veoma oskudnoj odeći. Osnova vežbe jeste da čovekovo telo krije u sebi
neograničenu količinu i stepen toplote. Ako se ova toplota oslobodi, može se bosonog stajati
ili sedeti na glečeru, i produžiti meditacija. Propisi joge uče pustinjaka da središte
86 PISMO

grejanja u njemu pruži toliko toplote koliko mu je potrebno da se ne bi smrzao. Vežba joge
navodno i nije naročito teška pa je i Evropljani za relativno kratko vreme mogu naučiti.
U Indiji se znalo za tri reči za vatru, tedžas, agni i tapas. Tedžas je blistavo svetla vatra,
ponajvećma svetla jara sunca. Agni je najčešće bog vatre, ali u svakom slučaju u religioznoj
terminologiji vatre, vatra kao mitološka pojava. Tapas ima više značenja, i to znači
samosavladavanje, askezu, samodisciplinu, pre svega takvo držanje i toplotu kada čovek
postane gospodar nad svojim sopstvenim prirodnim silama. Vatru tapasa čovek uvek
uvežbava na sebi. I strast je vatra, ali je tapas ona vatra koja je jača od strasti. Ova
samodisciplinovanost ima viši stupanj nego instinkti prirode, ali je naročito mnogo jasnija od
instikata. Tapas je u stanju da obuzda prirodne sile i kod veće snage svetlosti i kod višeg
žara. Ovaj tapas je nedvosmisleno u srodstvu s tumom, samo mu je primena drugačija.
Tumo održava toplotu tela. Tapas raspršuje sile koje sprečavaju duhovni put prirode. Tumo
pomaže prirodnm čoveku. Tapas je uvek usmeran protiv prirodnog čoveka. Tapas je
sublimacija vatre. Vatra samoporicanja. Kao što Kathaka kaže: vatra koja vodi u nebo.
Žar samosavlađivanja uvek je za stepen viši od onoga prirodnog svojstva nad kojim se
praktikuje. Askeza i samodisciplina je ona toplota koju čovek podstiče u sebi kako bi sažegao
u sebi sve što nije čisto i nije uzvišeno, nije večno, nije aspsolutno i nije končano.
Ono što se u alhemiji naziva vatra, ni to nije ništa drugo do jedna vrsta tapasa, jer i alhemija
želi isto što i Katha-upanišada, Heraklit, tibetanska joga, ili Beme. Želi da zapali vatru
Načiketas. Vatru koja gori zbog toga da bi se dosegao večni svet. Purgatorijum je ista ta
vatra, isti tapas koji sažiže u čovekovoj duši sav onaj kal koji se nagomilao tokom života, i koji
ne dopušta da se dosegne spas. Mistici kažu kako nema potrebe za spoljnim suđenjem. Na
drugom svetu se u svakoj duši budi duh istine, pneuma tes aletheias, kao što kaže apostol
Jovan, dikaios, istinski čovek, kao što kaže apostol Pale, i bez bilo kakvog naročitog spoljneg i
višeg suđenja sam na sebi primenjuje onu vatru koja u njemu sažiže kal. Ostaje samo ono što
može da izdrži sud vatre. To je misao o vatrenoj smrti na kraju sveta. Od celokupnog sveta
ne preostaje ništa drugo sem ono što je ostavio tapas sveta
Jedinstvena sposobnost Indije jeste što razrešavanje velikih metafizičkih zadataka –
suprotno velikom delu religija – ne odlaže za drugi svet. Živimo ovde samo prema prirodi,
posle smrti ćemo imati prilike da ispaštamo. Indija započinje sada. Ukida slepilo. Kao što
[ankara kaže, klice neznanja spaliti tokom saznavanja. Život svakog bića traje od
nesamerljivih vremena, i svaki trenutak je prilika da se čovek probudi iz smrznute slepe noći
koja je pomamna i mračna kavga neznanja i besvesti bivstva, borba za opstanak i besomučna
bludnja kaja uz to ide. Svaki pravi život počinje u onom trenu kada ga čovek odista započinje.
Nije vezan za vreme, ni za grehove, propuste, vrline, nije vezan za liniju smrti. Ovde i sada,
kada zapali vatru Načiketa, kada u sebi zapali tapas, pravatru samoporicanja, kada u sebi
zapali vatru žrtve.
Sada čovek može da se vrati komentaru Postanja, gde Beme kaže, istina ne dovoljno jasno,
kako blistava munja (Beme: Blitz, Heraklit: keraunos) sukne
PISMO 87

iz tamne i hladne vatre. Beme svojom religioznom terminologijom piše da je božanska

priroda pre stvaranja sveta gorela u tamnoj i hladnoj vatri i razdirala sebe samu u
pomamnom besu, kao večita borba prirode za opstanak, nemilosrdno hladno gorenje
neizbežne kavge u slepoj noći besvesti. Bog je ovu vatru, pojačavanjem svoje nezamislive
snage, usmerio prema samom sebi kako bi pustio svetlost na sopstvenu prirodu, i da je
upozna, i iz ovoga preusmeravanja sila suknula je svetlost. To je tapas. Video je da je ova
večita kavga neplodna i besmislena, i niska, i tamna, i surova, i tričava i luda, i primenio je
samopregor, a iz samoporicanja su šiknuli plamenovi munje, i otkrio je da je samopregor
moćniji od prirode. I priroda, kao i toplota, bile su prinuđene da se poklone svetlosti.
Katkada treba mobilisati celu baštinu kako bi čovek razumeo smisao jedne jedine reči. U
Bemeovom postanju iznenadna pojava ove svetle i tople vatre uopšte ne sledi iz
prethodnoga. Uloga tapasa u Kathaki takođe je nejasna: zašto ona pribavlja najviše dostižno
znanje. Međutim, ako čovek ume da zapazi srodnost između Bemea i Kathake, otkriće da je
kod Bemea reč o tvoračkom tapasu, o onoj najvećoj moći bivstva koje je obuzdalo tamne sile
praprirode, i koja je uvek bila i ostala jedina najviša moć, koja pripitomljava i razrešava
strogost neobuzdane divljine prirode, i da ubaci svetlost u njenu tamu. Na početku začela
Bog je primenio tapas, zapalio je u sebi vatru samoporicanja kako bi savladao u sebi svoju
razjarenost, i bi svetlost. Istovremeno čovek treba da utvrdi da je u Kathaki vatra koja vodi
blaženstvu, vatra koja gori zbog dosezanja večne svetlosti, vatra koja vodi u nebo jeste
tvoračka metafizička sila ugrađena u svet, sila koja je tako nastala što je vulkanska srdžba
koja stvara svet šiknula iz prirode božanske moći, preusmerena nazad prema Bogu samom, i
iz nazasmislivog napora preusmerenja znanje doseže takvu moć koja se bez ostatka predala
u ruke sebe same i pribavila najveće: samoopredeljenje.
Svaka civilizacija počinje time što je Prometej s neba doneo vatru. Jer počinje time da zna
više nego da se bori za puki opstanak. Počinje da ume da raspolaže nečim što ga je pre toga
slepo obuzimalo. Jasnim umom usmerava one sile koje su ranije neograničeno gospodarile
njime. Svaki ljudski život počinje time što čovek ume da primeni tapas na samom sebi. Zapali
u samom sebi vatru Načiketas kako bi mogao da razlikuje nisko od visokog, kako bi umeo da
sagori sve što, kao što kaže Kathaka, traje samo jedan dan. Ono što donosi Prometej, to je
vatra samopregora, i bogovi razbojnika kažnjavaju zato što su posredstvom ove vatre ljudi
sada dospeli do takvog savršenog znanja koje je jednako sa znanjem bogova. Verna praksa
tapasa vodi ka sveznanju, to jest izvor sveznanja jeste samopregor. Zato je najveća stvar na
svetu žrtva.
To je sadržina Kathake koja bi se, istina, mogla analizirati i iz drugih upanišada, ali Kathaka
isključivo o tome govori. Ono što kazuje izvan i iznad toga, to su misli koje se mogu naći u
velikim upanišadama u aksiomatičnijem izrazu. Pre svega da tapas nije samomučenje. Ako bi
to bio, onda bi bio samo varijanta one kavge kakvo je surovo i pomamno hladno gorenje.
Otkriće je samopregora kako ima nešto što je važnije od života, i život se podređuje ovom
važnijem. Drugo je spas, a drugo je uživanje. Tapas nije ono kako je ake-
88 PISMO

za tumačena u Evropi, da je samomučenje – tigrovska askeza koja se krvoločnim besom baca

na čovekov život i raskomada ga. U Evropi pojam samopregora nikada nije bio čist. Evropa je
iz prirode, to jest iz tamne vatre samo izuzetno mogla da se uzdigne, naročito u svojim
naročito velikim, ali zato prećutanim misliocima i svecima, i uvek je bila obuzata slavljenjem
života. Drugo je spas, a drugo je uživanje Evropi je uvek trebalo uživanje, ono što sada i ovde
ume uhvatiti. Uvek je večni spas žrtvovala trenutnom uživanju. Budala se maša uživanja
pohlepno i samo za sebe. Uvek je primenjivan obrnuti tapas, porican je samopregor, pa je
čak i u askezi davana sloboda pomamnim strastima prirode. Kružeći u tami mesečarstva,
držeći sami sebe za naučnike, mnoštvo ludaka juri gore-dole u taštoj mudrosti. Nikada ne
misli na drugi svet kao nezrelo dete, i bludi usred svoje zasenjenosti imovinom. To je život.
Drugog sveta nema. Veruje u to, i uvek je iznova plen smrti. Duhovnost Evrope je zbog toga
tako jadna i strašno siromašna i neznatna, a za zahtev koji se uzdiže iznad određene razine
zato je tako dosadna i plitka: besmislena gomila zabluda koje se ponavljaju i nedomišljenih
odvažnosti.
Razlikuje se i suprotstavlja se jedno drugom ono što se naziva budnost i mesečarstvo. Vidja i
avidja. Ko živi u prirodi, ko odabere uživanje, on spava u životu, jedino se po tome razlikuje
od životinja i biljaka što bi se u bilo kom trenutku mogao probuditi. Ali to ne čini. Ko hoće da
se probudi, on mora da zapali vatru Načiketas. Ali to nije lako učiniti čak ni s ispravnim
razumom. Budnost je argumatacijom nedostižna. Zalud je učenje i čitanje. Jedino i samo
tapas, samopregor. Nikakav drugi put ne vodi ovamo. Čovek treba na samom sebi da
primeni vatru tapasa kako bi prirodu u sebi očistio i uzdigao. Čovek treba da izlije samoga
sebe iz prirode. Novo biće izliva iz sebe – novo, to jest staro, najstarije odnosno pravo. To
biće upanišade nazivaju Atman. Kathaka ima dva naziva: Atman i Puruša. Puruša znači čovek,
primordijalni večni čovek kao jevrejski Adam. Ali jako treba paziti. Čovek prirode i Atman
nisu dvojica. Ne sme se počiniti greška koju je načinio apostol Pavle koji je starog i novog
Adama razdvojio ograničenom jednomizauvekošću, a time je prirodu bacio u provaliju i duh
pak ostavio bez korena. Zabranjeno je, kaže [ankara, praviti razliku između individualne duše
i saznatljivog duha. To je svarupa-tvam, zakon jedine istovetnosti.
Ko zna Atmana, on se više ne rađa i ne umire. Ovo saznanje je konačno. A ko se probudi
(vidja), on ne čeka dok ne umre, i besmrtnost ne želi da započne posle završetka života.
Uvek je bio besmrtan, i sada je, ali je sada pribavio jasnu svest o tome. I sada zna. Počev od
tog trenutka kada je saznao svoje pravo biće, Atmana, više ne zna šta je nastanak i
prolaznost. Atman je manji od zrnceta maka, veći od stostrtukosti svetova. Sedi na jednom
mestu, i daleko luta. Leži, i svuda boravi. Atman je vozar kola života. Nastava u svakom biću,
samo najoštriji um zna za njega. Nije dovoljno da tanano gledaš, jer je on još tananiji.
Vodeća misao druge adhjaje jeste etad vai tat, to jest to je on sam. To je poglavlje svarupa-
tvam (jedine istovetnosti) istovremeno i suprotnost velikog odlomka Čhandogja-upanišade,
tat tvam asi (to si ti). Najmoćnije i najsažetije učenje upanišara o Atmanu. Posle rečenoga
ovde više nema naročitih teškoća u razumevanju.
PISMO 89

Lično božanstvo Svajambhu, tvorac sveta, tako je stvorio čoveka da mu je čula usmerio
prema napolju. Za spoljni svet znamo da je priroda, i to ona priroda gde čovek spava, traži
uživanje, i od životinja i biljaka se razlikuje samo u tome što bi se u svakom trenutku mogao
probuditi, ali ne čini to. Ovo je, recimo, sekundarno stanje čovekove egzistencije čiji je
razultat da čovek bez znanja i bez svesti umire i ponovo se rađa, i opet umire, tokom
nebrojenih vekova sveta. Primordijalno stanje koje treba dostići, odnosno u koje se treba
vratiti, čovekova je izvorna budnost, i on je tako realizuje što se uz pomoć tapasa
preusmerava, svoja čula, okrenuta prema spolja, usmerava prema unutra, praktikuje
samopregor u tami prirode i pali vatru Načiketas, i pribavlja samoopredeljenost nad samim
sobom. I kada se okrene, nalazi u sebi samom besmrtno večno biće. Atman je nedodirljiv, jer
je on onaj koji može da dotakne, nevidljiv je, jer je on onaj koji vidi. Nije ga lako naći. Med je
ovaj život za svako biće, kaže Brihadarnjaka upanišada, i čovek se obeznani lickajući med, i
zaboravi sve ostalo. Ali ko preko meda otkrije sebe samog, taj ima moć nad prošlošću i
budućnošću. Ovaj Atman, primordijalno biće, bio je pre sveta, bio je pre pra-voda, bio je pre
vatre. Prva vatra je vatra žrtve. Atman je vatra koja tinja u drvetu za potpalu (učenik kada
pristupa učitelju – ahmanu zato nosi u ruci drvo za potpalu). Atman (Puruša) je veličine
palca, i on gori usred čoveka kao plamen bez dima. Atman je nebo, Atman je vazduh,
sveštenik koji prinosi žrtvi i oltar i žrtva, gost i prag, vreme i bogovi, veličina i istina. Za njega
više nema ni spoljašnjeg ni unutarnjeg, već je samo kristalno čisto znanje, kao što kaže
[ankara.
Jedina čovekova obaveza u životu, u ovome, ovde, danas i sada, jeste da pribavi ovu
budnost. Onaj ko u ovom znanju ovde, pre raspada tela, ne bude sudeonik, on će se u patnji
života i lutanju i pomamnom kruženju prirode ponovo vratiti i otelotvoriti. Ne u onom smislu
kako to s detinjom bistrinom uma veruju u Evropi da čovek umre danas, a sutra je već
ponovo ovde na zemlji. Hindu baština uči da godina sveta traje 432 miliona godina, za to
vreme Brahma iz sebe raskrili svemir, rascveta ga, potom svet vene i propada i umire. U
svakoj godini sveta duše se ponovo roje, potom se vraćaju u rezervoar. Probuđena duša se
pak ne vraća u rezervoar, nego se sjedinjuje s Brahmanom. Smrtnik postaje besmrtan.
To je kraj učenja.
SANKHJA KARIKA
Studija
Od šest škola hindu pravovernosti (šadaršanam) Sankhja-karikom su se s naročitom ljubavlju
bavili u svim vremenima, a ona je i u Evropi bila u središtu interesovanja, pogotovo što je
vladalo uverenje da je Sankhja dualistička, matarijalistička i ateistička. O nečem takvom,
naravno, nema ni govora. Jedna stvar je nedvosmislena. Onih sedamdeset dve arja-pesme
(ukupno 141 stih), u kojima je, prema samom delu, Išvarakrišna zapisao
90 PISMO

učenje verno baštini, pre nego što je shvatio konačni smisao (sidhanta), zrače izvanredno
moćnim jezikom.
Hindu baština objavljenje naziva šruti. O hindu šruti, kao ni o hebrejskoj Tori, ne može se
prosuđivati, jer svakim elementom svoga bića unapred smo pod njenim sudom. Jedini način
kako se s njome možemo baviti jeste tumačenje. Naziv tumačenja u hindu baštini je smriti.
To je i hebrejska Kabala. Razlika između šruti i smriti nalazi se na razini jezika. Objavljenje je
verodostojan jezik gde se na moć logosa ne može apelovati. To je sidhanta, to jest krajnji
smisao. U četvrtoj i petoj pesmi Sankhja karike govori se o meri saznanja (pramana), i kaže
(jer: stvarnost se može utvrditi samo saznavanjem) da postoje tri pramane: iskustvo,
upoređivanje i ispravno saopštavanje. A ispravno saopštavanje jeste ispravno protumačeno
objavljenje.
Cela zabluda je mogla nastati zato što je smatrano da se ova činjenica može zaobići.
Naglašavam ponovo: objavljenje je verodostojan jezik. Verodostojno očitovanje logosa.
Jedinstvo egzaktnosti i poezije. [ta to znači verodostojan logos? Jednostavnu činjenicu da
onoga ko je u jeziku jači, treba slušati. Zato je uzaludan napor baviti se prosuđivanjem
objavljenja. Nezamisliv je takav akt kojim bismo mogli stvoriti viši intenzitet jezika nego što
je jezik objavljenja. Treba da prihvatimo činjenicu da naše biće u jeziku usmeravaju jače sile
koje kazuju šta da činimo, i šta da mislimo. Jer niko ozbiljno ne veruje da to čovek sam čini.
Sankhja je takav komentar (smriti) – tesno dograđen uz objavljenje – odnosno takva
tradicionalna škola iz koje zrači retka snaga jezika. Zato treba da toliki slušaju Sankhju. To je
objašnjenje činjenice da su se njome s naročitom ljubavlju bavili u svim vremenima.
Jedinstvo egzaktnosti i poezije, odnosno metafizika i konkretnost. Jedinstvo ovih krajnosti je
tako tesno, to jest oblikovanje moći bivstva je tako nadmoćno da se reči gotovo ne mogu
ostaviti bez odgovora.
Pokušaji Evrope da razume Sankhju, završili su se fijaskom, jer niko nije otkrio da je Sankhja-
karika: aritmologija. Kao i u toliko drugih slučajeva, i ovde je Rene Genon prozreo situaciju.
O ovom predmetu je, nažalost, ostavio samo nekoliko opaski, ništa više. Dvadeset pet tatvi
(principa, začetaka) treba tumačiti po analogiji s Orfejevom, Pitagorinom astrologijom, s
kineskom Ji đing, hebrejskom Kabalom i haldejskom astrologijom. Time je nestala već
polovina teškoća. Počev od tog trenutka shvatićemo da je reč o takvom arhaičnom jedinstvu
matezisa i metafizike koji je tako star kao čovečanstvo. I ovde se javlja univerzalno i
zajedničko osnovno znanje celokupnog čovečanstva. Ovo osnovno znanje čuvaju Grci,
Jevreji, Kinezi, kasnije evropski srednji vek, na koncu Beme. Jer je za svakoga i u prvom
trenutku nesumnjivo da su dela varijante istovetnog znanja. Jene Henrik [mit piše da postoji
samo jedna matezis-metafizika, to je baza ljudskog poretka života, i u svim vremenima je i
bila jedna. To je temelj koji su Jevreji s punim pravom nazivali Adamovom knjigom, jer je to
ono znanje bez kojega se ljudsko postojanje ne može ni zamisliti. Ovo temeljno znanje s
večitom vrednošću pripada čoveku, živi neraskidivo, neizbežno, neporecivo, nepatvoreno
zajedno s čovekom. Ono što se od početka istorijskog doba naziva filozofija, ili religija, nije
ni-
PISMO 91

šta drugo do osiromašenje ovog principijelno matematičko-metafizičkog jedinstva, njeni

suženi, u više slučajeva deformisani, na koncu u Evrpi počev od Platona – sa sasvim malo
izuzetaka – površni i neznalački oblici prema čijim zabludama čovek ne može biti dovoljno
oprezan. Filozofije i religije su takvi proizvodi krize koji, istina, označavaju prirodu istorijskih
pitanja koja se javljaju u dobu, ali ne raspolažu jasnošću osnovnog znanja koja bi bila u
stanju da razumeju situaciju. Kao posledica udaljavanja od baštine (objavljenja) i
najosnovnija pitanja bivstva postaju nerazrešiva, a mala i velika, individualna i zajednička
pitanja postaju rešiva samo u onoj meri u kojoj se čovek približava baštini (objavljenju).
Rene Genon kaže da su Indusi sačuvali u čistom obliku primordijalnu metafiziku čovečanstva
bez bilo kakve religiozne i filozofske deformacije. Prema tome, Adamova knjiga, o kojoj
govore Jevreji, sačuvana je u Indiji. I ako čovek uporedi najstarije baštine Egipta i Judeje,
Irana i Kine, Haldeje i Grčke, treba da zaključi da niz analogija u baštini, ako i ne upućuje na
zajedničko poreklo, ukazuje u svakom slučaju na zajedničku osnovu. Ova zajednička osnova
možda je hindu baština, ali je pouzdano da se ona najbolje primiče osnovi. U Indiji se nalazi
baština koja je najbliža primordijalnom objavljenju.
Čovek u središtu baštine Judeje, ili Egipta, ili Grčke neka je varijanta grčkog dikaiosa,
hebrejskog cadika, iranskog gaja maretana. To je istinski čovek, i on je to po stražarskom
mestu koje je zauzeo u poretku sveta. Izvorno sigurno nije, ali je kasnije postao društveni
ideal i u svetskom poretku bio je na vrhuncu hijerarhije. Istinski čovek je konačno omogućio i
ostvario društvenu hijerarhiju, a hebrejska baština izrazito je učila da je cadik ješod, to jest
fundament. Celokupan način života zajednice počiva na tome da li ona ume da prizna visoki
stupanj cadika kao evidentnu činjenicu. Kod Platona je dikaios već zakasnelo nasilan, i ovde
je istinski čovek nesavremen, gotovo da je pedagoške prirode. Od tada se situacija u Evropi
bitno nije izmenila.
Razlika između dve velike škole baštine u Kini, između tao i Kung-ce, bila je upravo na ovoj
tački. Čovek u središtu taoa nije želeo da bude povezan sa zajednicom. Kin-ce Kung-cea pak
je gotovo tačno onaj isti istinski čovek koji naginje ka politici kao i drugde. Ovaj čovek je i
Egiptu i u Kini u krajnjoj liniji dvorski, još višečinovnički ideal.
U hindu baštini ovaj čovek je nepoznat. Onaj ko je ovde u središtu ne kao da je apolitičan i
kao da protestuje protiv društvenog ustrojstva. Nije takozvani Gegentyp. Za razliku od svake
druge baštine i pozitivnosti na svakoj tački ovde je reč o čoveku koji nije izvan društva, nego
on predstavnja takvu ljudsku razinu koja sama po sebi označava ukupno čovečanstvo. A
označava ga ne posredstvom neke sposobnosti, veličanstvenosti, nego zato što ostvaruje
onoga čoveka koji je bio pre od društva. To je Adam Kadmon, o kojem govori i Kabala –
primodrijalni čovek.
Pored politički istinskog čoveka uvek se nalazio drugi pol, religiozni svetac. Isto takav
društveni obrazac kao cadik, a Čuang-ce ga smatra isto tako štetnim kao zlotvora.
Hindu baština ne imenuje primordijalnog čoveka. Ponajvećma ga naziva mukti, i ta reč
označava oslobođenog, otprilike u onom smislu kao u grčkom
92 PISMO

eleutheros koji isto tako znači iskupljenog kao oslobođenog čoveka. Nije to blago odvajanje
od društvenog uređenja niti dobronamerna ravnodušnost što ga karakteriše, nije to što ne
objavljuje preuranjenu ideju iskupljenja, nema u njemu prinude spasenja, profetske
egzaltacije, kletvi, negodovanja i grdnji. Nema stav poricanja u društvu, nego je slobodan.
Nije on izvan društva, nego je društvo izvan nečaga što je važnije od društva.
Ni najmanje nije mudar. Duboka čovečnost. Čovečnost koja poznaje svoje granice i prema
gore i prema dole, i pridržava ih se. Raspolaže takvom merom čoveka po kojoj svako na prvi
pogled zapaža da ni za dlaku ne odstupa od stvarnosti. To je čovek. Svakom oznakom više
već bi se reklo manje. Pa ipak. Kao što je ovaj čovek čovek, onaj božanski čovek, naravno bez
bilo kakve prenaglašene uvredljivosti, božanski, s malo b, bez lažnog nasilja i grča, bez
fantazma i fiks-ideje. Tek kada njega vidim, mogu imati pojam o čovekovom biću, tek onda
mogu da vidim da je aham Brahma asmi – moje biće božansko.
Ono što je u Indiji bitno, to izvire iz ovoga izvora. Nigde drugde tako odvažno i tako prosto i
tako pravo, uzimajući samo ovo jedno za cilj, a sve ostalo zanemarujući kao sporedno uz
nedostižnu otmenost. Nigde tako pouzdano i tako duboko nije izgovorena ova jedna jedina
apsolutna činjenica. Svuda drugde bi bila huljenje. Bila bi hula zato što je nedostajao
fundament koji pripada ovom znanju: objavljenje.
Nedvosmisleno je da je večno i besmrtno znanje čovekovog bića koje govori o njegovom
božanskom svojstvu najvažnije i u drugim baštinama. Ali je nesumljivo da drugde, u velikim
ljudskim držanjima (mahamudra) ovo znanje nema stvarnih tragova. Ni hebrejsko nabi, ili
hasid, ili maskil, ni bilo koje egipatsko, ili iransko, ili grčko, pa čak ni kinesko veliko držanje ne
liči na hinduski mukti. Svaki od njih se negde oklizne prema nekoj vrsti pseudohumanosti,
pogotovo ako ih zavede praksa istine pa počnu da se aktivno prilagođavaju. Prilagodljivost
vodi ka malim stvarima, piše u Tao te đingu. Ali se oklizne prema profetizmu, prema mistici,
prema znanju, prema ispaštanju, to su u najboljem slučaju putevi koji vode ka oslobođenju,
ponajčešće pak zamke.
Mukti nema negativan stav u svetu, nego slobodan. Oslobođenje ne zavisi od kaste.
Oslobođenje ne zavisi od nauke. Oslobođenje ne zavisi od dobrih postupaka. Oslobođenje
ne zavisi od starosti ni od pola ni od rase ni od sposobnosti. Oslobođenje je moguće i
otvoreno u svakom trenutku za svakoga. Kako se možeš osloboditi? Ako shvatiš da je tvoje
biće božansko. Aham Brahma asmi. Ja sam brahman. Tako prosto? Da, tako prosto. To je
najprostije na svetu, to je otkrivanje stvarnosti, to je najlakše. I kad si se oslobodio, ostaješ
čovek, ne zoveš se ni svetac, ni pravednik, ni mudrac, ni moćnik, samo si prosto slobodan, i
ništa više, ali znaš da od toga nema ništa više.
Hindu metafizika je zapravo antropologija. Nije antropocentrična, kao što kaže evropski
scijentifizam. Iz ove antropološke situacije sledi da čovek uređuje svoje vrednosti toka
života. Postoji jedna jedina bitna i važna stvar. Ova bitna i važna stvar nije život, nego spas.
Znanje o mom sopstvenom božanskom biću. Život nije vrednost po sebi. Život ne može biti
sopstvena mera. Život služi da bih pribavio znanje o njegovom pravom biću. To je vidja –
budnost. Ako ga nisam pribavio, vrednost i najblistavijeg živo-
PISMO 93

ta prema zemaljskoj meri jeste nula. Bitna i važna stvar za čoveka jeste njegovo znanje o
sopstvenom biću. Sve ostalo je drugostepeno, a znanje koje nema veze sa spasenjem –
uzaludno je. Mera je jedna: da li pribavljanje jedinog znanja vodi napred, ili ne vodi. Ako
nema budilačko dejstvo, bezvredno je.
Središte hindu metafizike nije antropološko zato što je jednostrano i pristrasno, i što se bavi
samo čovekom, nego zato što na prvom stepenu postojanja njene skale vrednosti nalazi
pitanje spasa čoveka (oslobođenje). Sve ostalo sledi potom. Mikti je čovek koji na skali
vrednosti bira ono što je prvo, to jest što je najskuplje, odnosno što je najvrednije, i izvan
toga neće ništa, samo ovo jedno.
Glavnu tezu hindu metafizike [ankara je formulisao oštro na sledeći način: dnjana mokša –
oslobađanje posredstvom saznanja. Sankhja piše ovako: utvrditi stvarnost moguće je samo
saznanjem. Ili Tora: Duša bez saznanja ne može biti dobra (Ecclaesiasticus 19, 2).
Sankhja karika je jedan od načina saznanja, to jest oslobađanja. U intenzivnoj atmosferi-
slobodi hindu baštine nezamislivo je ono nestrpljenje čiji svedoci možemo biti svuda drugde
na svetu. Reč je o spasenju. O onome što je najvažnije. Nezamislivo je da bude potisnuta bilo
koja misao koja je ovako važna. U Indiji nije bilo verskih ratova, jer nikada nisu bile
suprotstavljene verske teze političkih moćnika, već je ljude prožimao zajednički napor
spasenja. Čak niko nije ni priželjkivao prednosti. Preduslov razlikovanja večnih i prolaznih
stvari jeste odricanje od nagrada na ovom i na drugom svetu (Sadananda 14). To je misao
koja se može izreći samo u Indiji, nigde drugde.
Sankhja je na više veoma bitnih mesta suprotstavljena verodostojnom objavljenju (šruti).
[ankara je u svojoj Vedanta-sutri analizirao ove suprotstavljenosti s nedostižnom
egzaktnošću i rekao da je Sankhja karika ašabda, to jest antizapis. Međutim, ima nekoliko
elemenata koje niko nije pomenuo i to, ako i treba u punoj meri zadržati sud [ankare,
opravdava Sankhja kariku, to jest njeno dejstvo.
Prvi ovakav elemenat, o kojem je već bilo reči, jeste aritmologija Sankhje. Jedinstvo (ako i
nije praizvorno i objavljensko, ali je svakako arhaično) matezisa i metafizike.
Vedanta govori o tome da je prostranstvo sveta nastalo od pet puta pet elemenata
(Sadananda 142). Govori o budhi, o ahamkari, o tanmatrama i indrijama. Govori i o gunama,
a među osnovnim pojmovima nema ni jednog koje Sasnkhja nije preuzela iz objavljenja.
Po Sankhji, svet je tvorevina dvadeset pet tatvi (početak, princip). Tvorevinu ovde treba
shvatiti u onom smislu kao što Kabala koristi reč aciluth. Aciluth znači zračenje, emenaciju,
isto kao što i reč sargah u Sankhji znači i stvaranje, ali se u Evropi obično uzima u obzir samo
značenje stvaranja. Mada je ispravan prevod rečenice tat rita sarga: ovako nastaje zračenje.
Ne stvaranje (berija), ne oblikovanje (jecira), ne izrada (asija). Svet nije ništa drugo do
neprekidno zračenje dvadeset pet paralelnih početaka. Svet od svadeset pet glasova. Stvar
treba zamisliti tako što u čoveku vid, sluh, dodir itd. simultano idu s razmenom materija, s
kretanjem, s raspoloženjem, sa svešću o ja itd., isto tako paralelno ide u svetu dvadeset pet
po-
94 PISMO

četaka Sankhje. Onako kao što istovremeno kruži sedam planeta. Kao što o istovremenim
počecima govori Ji đing, Sefer Jecira, ili orfička desetka. Aritmologija kineskog Ji đinga počiva
na broju 64. Time je gotovo iscrpljeno naše znanje o Ji đingu. Jer sve što kažu stari i manje
stari komentari, delom novi i evropski, podrazumevajući i objašnjenja King-cea, suštinu
neposredno ne dotiču. Ne raspolažemo razrešenjem Ji đinga, čak ni s pokušajem njegovog
razrešenja. Knjiga prikazuje svet kao svet od šezdeset četiri glasa, u šezdeset četiri simultana
glasa koji u svakom slučaju prema arhaičkim analogijama u više dimenzija znače razne stvari.
Verovatno je reč i o matafizičkim, političkim, religioznim, kultnim, sudbinskim, možda
astrološkim, karakterološkim i drugim analogijama, ali ni ne slutimo kako su
one uzajamno povezane.
Aritmologija, to jest sasvim verovatno baština haldejskog porekla koju
smo prihvatili, sačuvala je aritmološku skicu dvanaestice koju od tada niko nije umeo
drugačije izraziti. Haldejska baština je izgradila analogiju slika zvezdanog prostora, godišnjih
doba i osnovne prirode čoveka i učila je da čovek koji je rođen u znaku ovna, ili lava, ili
kentaura nikada neće moći da odbaci svoju vatrenu prirodu koja tačno odgovara nebeskom
vatrenim znacima. Rak, škorpija, ribe su vodeni znaci, bik, devica i jarac su zemni znaci.
blizanci, vaga i vodolija su vazdušni znaci. Naravno, tri vatrena znaka nisu istovetna. Ovan je
porolećni znak i zato je žestok, uporan, nepromišljen i temperamentan. Lav je letnji znak,
smiren je, živahan, vedar. Kentaur je zimski znak, i njegova vatra je hladna, žilav je,
ambiciozan, s instinktom vladavine. Ovih dvanaest znakova sačinjavaju, prema tome, takvih
dvanaest kategorija karaktera kojima onda odgovara dvanaest metala, dvanaest dragih
kamenova, dvanaest životinja, dvanaest biljaka itd. itd. i tako je nastala osnova univerzalnog
sistema analogija.
Dvanaestica ujedinjuje brojku prostora i vremena i zato je dvanaestica onaj oblik Jedinstva
koji znači potpunost. Pogodan je da predstavi celinu kosmosa u dvanaest znakova, ili
celokupni proces sveta kao u dvanaest aleksandrijskih eona. Celinu označava još i u
tradicionalnoj jedinici mere, u tucetu. Vreme ni danas ne umemo drugačije meriti već
dvanaesticom. U Kabali ovu pojavu posebno ističu poglavlja koja govore o dvanaest prostih
samoglasnika.
Gnostička teorija o dvanaest eona kod Valentina i Vasilidesa inače je isto tako problematična
kao i moderna gnoza Henrika [mita Jenea.
Najsavršenija među znanim aritmologijama jeste po svom sklopu aritmologija Kabale
izgrađena na broju trideset dva u Sefer Jeciri. NJena metafizika je čista. Razlikuje četiri
stupnja nastanka sveta: zračenje (aciluth), stvaranje (berija), oblikovanje (jecira) i izrada
(asija). Broj trideset dva, o kojem govori Kabala, prvi je postojeći, to jest zračenje, ali
usmerava sva četiri stupnja nastanka sveta, jer ni stvaranje, ni oblikovanje ni izrada se ne
mogu zbiti drugčije nego s ovom brojkom trideset dva. Trideset dva se ovako deli:
– deset osnovnih brojki (deset sefira),
– tri majke (trojstvo neočitovanog sveta),
– sedam dvojstava (prodor protivrečnosti očitovanog sveta), – dvanaest prostih (dvanaest
graničnih stubova svemira).
PISMO 95

Savršenstvo Sefer Jecire jeste ona jednostavnost kojom se slova i brojevi mogu održati u
takvom metafizičkom jedinstvu koje obuhvata svaki bitan sadržaj arhaičke baštine, i to:
– učenje o En Sofu, to jest učenje o neimenljivom i neuhvatljivom i bezimenom Nezačelu,
– učenje o moći deset zračenja koji stvaraju svet,
– dinamički poredak sedmostrukog sistema suprostavljenosti sveta koji se međusobno
uzajamo prožima (vreme-glasovi-svojstva-periodi, itd.),
– na koncu kosmičke granice i stubovi svemira onako kako to uči astrologija.
Sve to tako sažeto i sa istinitošću koja čini verovatnim vanrednu starinu knjige i njenu blizinu
objavljenju.
Umesto da je prikupio rasuti materijal veoma bogate orfičko-pitagorejske aritmologije,
moderni scijentifizam se iscrpljivao u kritici teksta i u polemici protiv aritmologije. Upravo
zato više znamo o dalekoistočnim aritmologijama nego o onoj koja je živela ovde u Evropi.
Orfika (pitagorejizam) je vertovatno izgrađen na broju deset i tako je u srodstvu s hebrejskih
deset sefira. Ne znamo za aritmološko vrednovanje samoglasnika, ali se ono pretpostavlja
budući da je grčko pismo nastalo tragom semitskih pisama, pa ako su preuzeta slova,
prihvaćeno je i vrednovanje koje pripada slovima, onako kako se može naći u Sefer Jaciri,
trebalo bi da ima traga i u grčkom. Ovakve tragove, međutim, za sada nismo uspeli da
otkrijemo. Ima pak nešto drugo što orfičku baštinu razlikuje od druge baštine. To je
geometrija. Orfejeva izvorna aritmologija verovatno je izgrađena na tako očiglednim slikama
koje odgovaraju predstavi brojeva Jedan-Dva-Tri-Četiri itd. Raspolažemo takvim zapisima na
osnovu kojih:
1 tačka
2 linija
3 ravan
4 telo
5 pokret
6 život
7 smisao
8 privlačnost 9 mera
10 ispunjenje.
Brojevima su odgovarali mitski bogovi (1 Apolon, 2 Artemida itd.). Poseban značaj je imao
Jedan koji je broj središta Sveta – Vatra, a Dva je broj Zemlje i Prirode. Broj četiri (tetraktus)
je entelehija, četvorostruko ispunjenje duše. Četiri jesu: nous, episteme, doksa i aisthesis
(smisao, saznanje, učenje, iskustvo). U srodstvu s pramanom Sankhje. Sedmica je broj
melosa. Melos je pak označavao kosmičku melodiju koju pevaju nebeska tela (sedam
tonova, sedam boja itd.). Deset je potpun rasplet jedinstva. Istovremeno proizvod četvorke.
(Deset je jednako jedan plus dva, plus tri, plus četiri.) Deset je inače psukhogonos, to jest
ovaj broj čuva misteriju ponovnog rođenja.
96 PISMO

Sve je to zapravo aritmološko opšte mesto i ako bi samo to bio sadržaj orfičke aštine, ne bi
bilo šteta što nije otkrivena. Međutim, verovatno je da u Orfejevom učenju ne samo da nije
bilo (kao što je Pitagora koristio) zajeničkog poretka i ruštvene hijerarhije izgrađenom na
aritmologiji, nego je u njemu bio kanon grčke skulpture i arhitekture, čak i jezgro grčke
poezije i mita.. Grčka poezija ostvarila je takve ritmove koji su svojim sistemom zvučanja
saopštavali duhovne pokrete koji se nigde drugde nisu ponavljali, i otuda je u punoj meri
mesna Novalisova primedba da Orfejevo učenje o muzici kao o moći stvaranja sveta i
oblikovanju sila sveta nije ništa drugo do ispoljavanje duboke akustične prirode duše,
odgovarajući talasi zvuk-svetlo-misao.
U kakvom je odnosu orfički broj deset s hebrejskih deset sefira, s iranskih deset
amšaspanda, s hinduskih deset paradžapatija docnije je pitanje. Među svim baštinama
postoji saglasnost da u svim slučajevima nije reč o aktivnom stvaranju, nego o zračenju
aktivnih stvaralačkih snaga (asciluth). En Sof, Nepočetak, kod Orfeja Haos, nigde nije
neposredan tvorac, manje je od toga jer nije očitovana stvarnost. Haos ne tvori, samo
brojevi, tonovi koji iz njega zrače ostvaruju one sile koje oformljuju i prave svet.
Za vreme krstaških ratova došlo se u dodir s Arapima pa su naročito ideje hebrejske,
aleksandrijske i grčke baštine ponovo dospele u Evropu i jatimice je došlo do navale manje-
više dubokih aritmologija. Jedna od njih, ona Agripe fon Netešhajma je ukratko ovo:
Broj nije drugo ponavljanje Jedan. Jedan potpuno prožima svaki broj, zajednička je mera
svag broja, njegov izvor, poreklo, on sobom sjedinjuje sve brojeve, isključuje svako mnoštvo,
sa samim sobom je uvek jednak i nepromenjen.
Broju Jedan u jeziku odgovara Jod, u intelektualnom svetu odgovara mu svetski razum, u
kosmosu Sunce, u elementarnom svetu kamen musdrosti, u čoveku srce.
Dva je prvi broj. Jer je prvo značenje množine. Dva nije suma brojeva, nego dve naporedne
jedinice, zato se ne naziva složenim brojem. Dva je prvi izdanak Jedan. Ime mu je: Geneza
(Junona). Otelotvorenje. Prvi pokret i jednakost. Broj nauke, sećanja, svetlosti, čoveka,
mikrokosmosa. Broj odvajanja, razlikovanja, materije, razdora, nemira i nečistote. U
pitagorejskoj tradiciji dva nije broj, nego poremećeno jedinstvo. NJegovo slova su Jah i El. U
svetu uma dva je anđeo i ljudska duša. Na nebu Sunce i Mesec. U elementarnosm svetu
zemlja i voda. U čoveku srce i mozak.
Tri je prvi složeni broj, sveti, savršeni, najmoćniji broj. Svet održavaju tri sile: sudbina,
neminovnost i red. Postoje tri vremena: prošlo, sadašnje, buduće. Svako telo ima tri
dimenzije. Harmoniju čine tri tona. Broj zajednice je tri. Tres faciunt collegium. Životni duh je
trojstvo, vegetativni, emocionalni i misleći. Svet je sačinjen od trojstva, prema broju, težini i
meri.
Četiri, tetraktus pitagorejaca, koren je svakog broja koji iza njega sledi. Značenje: zajednica.
Četiri znači društvo. Gradove opasuju četiri zida, sobe, kuće imaju četiri zida. Kosmos je u
obliku lopte, ali je čovekov svet kocka. Prvi očigledni kvadrat jeste znak dvostrukog
napredovanja i odnosa. To je Jahva (JHVH). Biće, život, osećanje, mišljenje. Četiri strane
sveta i četiri godišnja doba i četiri elementa.
PISMO 97

Pet je zbir prvog parnog i prvog neparnog broja i otuda jedinstvo muških i ženskih
elemenata. Pet je broj braka. Polovina od deset, broja svemira. Pet čula. Pet prstiju na
nogama i rukama. Pet planeta. Elohim.
[est je broj savršenstva. Zbir prva tri broja (jedan plus dva, plus tri). Broj čoveka, jer je čovek
stvoren u šesti dan. [est radnih dana. Zato je broj rada i službe.
Prema pitagorejcima sedam je pokretač čovekovog života, jer svoju snagu ne uzima iz
njegovih delova (2 i 5, 3 i 4), nego svoju celinu sam tvori. Zbog toga se u krugu ne može
načiniti pravilan sedmougao. Trojstvo duše i četvorstvo elemenata. Sedam boja duge.
Sedam tonova skale. Sedam dana sedmice. Sedam je broj nevinosti i zakletve. Broj slobode.
U učenju pitagorejaca osam je broj istine i potpunosti budući da se deli na jednake
srazmere. Orfej je svoju zakletvu položio pred osam sila: vatra, voda, vazduh, zemlja, Sunce,
Mesec, Phanes (Svetlost) i Nuks (Noć). Kod Jevreja broj saveza i obrezivanja.
Devet je broj otelotvorenog sveta, harmonije, reda (muza). U sudbini se razlikuju periodi
sedam (kriza) i devet (olet). Anđeli imaju devet redova.
Deset je univerzalni broj. Preko deset se ne može brojati, jer je čovek prinuđen da se opet
vrati u jedan. Veliki obredi su u baštini obično trajali deset dana. U starini se razlikovalo
deset glavnih delova čovekovog tela. Kao i Jedan, i Deset je broj u obliku kruga, završetak i
ispunjenje svakog broja. To je broj zakona (deset zapovesti).
Mišljenje Jakoba Bemea počiva na aritmologiji broja deset. Ova aritmologija je u veoma
dalekom srodstvu s deset sefira Kabale i s tetraktisom pitagorejaca. Bemeova aritmologija je
jedina koja je nastala u Evropi, i to u novije doba, pa nasuprot tome može se postaviti uz bilo
koju arhaičku aritmologiju. Isto to drugačijim rečima, aritmologija Jakoba Bemea počiva na
svetim knjigama.
Broj stvaranja (njegove povesti, iskupljenja) jeste deset. U poretku brojeva proteže se logika
alhemije, Kabale, astrologije i Sankhje: brojevi se uzajamno prožimaju svojim delovanjem na
takav način da ne postoji nijedan broj bez ostalih devet. Ako se drugde ne ispostavlja, ovde
se vidi da brojanje od jedan do dva, od dva do tri itd., koje je za nas najbezazlenije moguće,
ni izdaleka nije to. Niz od prvih deset brojeva samo zato izgleda racionalan, delom jer im je
koren dubok, delom jer je brojanje istorijski veoma staro. S obzirom na duhovnu operaciju
brojanja u krajnjoj liniji nema većih problema sem kako od jedan postaje dva, od dva tri i
više. Ovu operaciju smatrati samo pukim razumom znači zabašuriti istinski smisao problema.
U svakom pitanju u Kabali, prema zajedničkoj primeni hohme i binaha (univerzalni smisao i
diferencirani um), deset je dato istovremeno i u jednom jedinstvu i jednom komadu, ali
istovremeno i u deset delova (u deset brojeva kao razlučivanju na deset jednakih delova). To
je zapravo osnovno pitanje svake aritmologije. Broj trideset dva u Kabali jeste jedinstvo od
trideset dva glasa. Sankhja je jedinstvo od dvadeset pet glasova. Zbir brojeva uvek je jedna
celina (Sen Marten). Celina i razlučivanje celine na određen broj jednakih delova celine dat
je istovremeno, ali tako da je u ovom razlučivanju
98 PISMO

odnos svakog dela prema svim ostalima takav kao tonova u muzičkom akordu prema drugim
tonovima u akordu, jer celina istovremeno zvuči.
Delovi se međusobno prožimaju, što znači održavajući sebe same razrešavaju se u drugima,
drugačije rečeno, razrešavajući sebe drugima održavaju potpunost svoga bića. [to se i ne
može drugačije, jer sebe treba da oslove kako bi jedinstveno mogli zazvučati i to jedinstveno
zvučanje ne čine tonovi posebno, već jedinstvo posebnih tonova koje je bilo pre nego
posebni tonovi. To inače nije ništa drugo do istovremeni i istovrsni problem besmrtnosti
ljudske ličnosti i istodobno razrešenje u božanskom duhu: ljudska duša samo u razmeri i
meri razrešenja u božanskom duhu dobija lični večni život, odnosno održavanjem ličnog
bivstva može da se razreši u božanskom duhu, i to dvoje skupa čini jedno jedino.
U Bemeovim delima raspolažemo s primenom aritmološkog mišljenja, to jest s takvim
simultanim korišćenjem univerzalnog smisla i diferanciranog uma s kojima se čovek može
snaći na ovom mestu. Svaki drugi put vodi do mračnog zida.
Baza stvaranja je Ungrund. Ungrund je savršen prevod hebrejskog En Sof. Naravno, ne
znamo čak ni to da li je Beme poznavao Kabalu. Baza je Nepočetak, aperion, ili Haos, kao što
kaže Orfej, neuhvatljivo. Das enjige Nicht. Kao u Sefer Jeciri i u Sankhja kariki, i ovde je reč o
dve stvari. Jedna je ona koja prethodi svakom početku, ona koja se nije očitovala (aperion).
Plotinov hen, to jest Jedan koji je fundament svakog broja, ali je i on sam isto tako malo broj
kao Beskraj, ili Nula. Druga stvar je očitovano Jedan, prvi broj.
Das enjige Nicht, Nepočetak (Ungrund). Prvi broj je Jedan koji Beme naziva NJille. Volja je
ono što je ništa, odnosno neuhvatljivo. Sve mogu dostići, volju ne mogu. To je
nerasprostarena centralna moć. To je matematička tačka. To je Jedan.
Očitovano i neočitovano u Jedan odnose se jedno prema drugom kao misterija i postojeći
oblik sveta, to jest, kako kaže Beme: vrtlog heimlich, doch auch offenbar (skriven, pa ipak
otvoren), to jest: das heimlichste auch das offenbarlichste (nevidljivo nam se nalazi pred
očima). To je ona misterija koja je ovde pa i ne umemo drugo da vidimo nego nju, mada je
neuhvatljiva tajna. To je Mysterium Magnum – Sod Gadol.
Beme Dva naziva Begierde. Srodan je Orfejevom erosu i hinduskoj kami. To je glad. Volja je
neuhvatljiva, i za sebe samu je takva, i kada se u njoj probudi osećanje nedostatka i samu
sebe uhvati i pogleda, čak ni tada ne može da uhvati, jer ono što uhvati to je sopstvena
požudna glad, ali nije volja. Ova glad je pritiska kao senka. Ali ne nalazi ništa, samo je prazna
i gladuje.
Ali se već pokrenula. A taj pokrej jeste Tri. Ovaj pokret je za požudnu glad prva pozitivnost.
To je ono što nalazi prvo. To je napetost i volja koja je suprotna samoj sebi i koja samu sebe
zasenjuje. To je volja koja guta i posmatra samu sebe, ali ne ume da uhvati samu sebe, i
strepeći tako napeto gorko ujeda cvokoćući u senci. To je Angst – strepnja.
Odatle sukne poput munje prva zvučna reč (NJort, Schall), oslobađajuća i sve što je bilo
strepnja i senka i gorko i ujed i glad, to je sada svetlost i uzvišenost, gromovita moć
prodorne munje-reči: Neka bude! I bi. To je broj četiri.
PISMO 99

Pet je olakšana i pobedonosna radost. Devica, Dvojnik, kristalno čisti Um u čijim očima duh
vidi samog sebe i razume ga večito u svakom njegovom čudu i u kojem se on otvara i što se
dublje otvara, postaje sve bogatiji.
Sada može da se pokrene okretanje točka. Broj [est. Točak istovremeno ima drostruko
okretanje, svet duha i svet prirode se i u tome razlikuju. U prirodi toček se vrti ili napred, ili
nazad, u duhu istovremeno i ujedno i napred i nazad, i svaki okret napred oslanja se na
prokret nazad, i obratno. Jer kretanje sveta i duha nije pravolinijsko (razvoj), ali nije čak ni
talasasto, ali nije čak ni spiralno. Počeci sveta i duha prolaze neprekidno kroz uzajamno
prožimanje takvih muzičkih (alhemijskih) zapleta, komplikacija i trajnih mešanja koje su u
službi jedinog cilja sveta i duha, njihove zrelosti (budnosti, oslobođenja). Priroda postoji radi
oslobađanja, kaže Sankhja.
Sedam je broj otelotvorenja. U onom smislu kako kaže Novalis: tkivo je pravi elemenat
aktiviteta duha, tkivo vrši najprivlačniji uticaj na duh (226. fragment). Za Bemea je simbol
broja sedam Luna, feminino nebesko telo, i Saturn (znak zemlje). Nema oslobođenja bez
otelotvorenja, nema otelotvorenja bez oslobođenja. Upotreba reči NJesen u Bemeovom
rečniku upućuje da ovde iskrsava i misao suštine i otelotvorenja forme, kao da bi duh samo
u telu mogao postati substancijalnost.
Osam je znak praslike i potrage za praslikom. Upadljivo je slično tumačenje osmice u svim
aritmologijama. Kod Bemea je Osmica otkriće ljudske praslike (Sofija – Pleroma – hohma –
božanski androgin) koja se polarizuje s elementarnim poremećajem ljudskog duha, s
turbom. Ova turba u Sankhji odgovara bhavi (narušenost, defekat, slomljenost, slabost).
Devet je kod Bemea broj Tinkture. Na osnovu promene koje je usledila tragom nekog dodira
Tinktura je slobodno disanje, ili tečnost krvotoka, ili daha koji su nastali iz slobodnog
saobraćaja među zajednički usklađenim elementima. Mi ljudi, koji smo ispali iz istinskog
bivstva, ne raspolažemo Tinkturom. Samo izuzetno možemo sudelovati u takvom dodiru čije
je dejstvo takvo da čoveka protrese u njegovom celokupnom bivstvu (Rilke: Du musst dein
Leben ndern – promeni svoj život).
Devet je devičanski broj Tinkture, broj Muza. U ovom znaku ispunjava se Osam –
otelotvorenje. Ovde postaje ono što jeste: delo muza. Beme kaže: Ako telo postane istinsko,
više nema niti može imati cilja ni smera. Slobodno stoji u vrtlogu, ništa mu nije potrebno da
se drži i očuva. To je istinski život u Uzvišenoj Svetlosti. To je potpunost umetničkog dela za
sebe sama. Ovu misao, naravno, treba shvatiti tako da upotpunjeno i ostvareno telo prve
(nekvarne) prirode nije ostvareno u interesu nekog cilja, nego radi sopstvenog blistavila.
Otprilike to je ono uverenje koje čovek svojim prstima kože da iskusi na delima velikih
skulptora. Ovo telo nije mehanizam koji rađa ili začinje, nije pogon za razmenu materija, nije
podređen nikakvim ni biološkim, ni psihološkim, ni sociološkim prinudnim postupcima, nego
steht frei im Abgrunde – samo po sebi i slobodno stoji u vrtlogu. Od svetlosti smo, a i svet je
svetlost, i ona nas održava. Materija je ohlađena svetlost.
Broj Deset je osnovno stanje Bića. Beme ne stiže do Deset preko Jedan, Dva itd., nego od
Deset kao jedinstva stiže do deset delova koji naravno nisu
100 PISMO

jednaki. Od Deset oduzima Devet devetina, Osam osmina itd. Deset je upotpunjeno Biće
Tvorca (panteleja), i otuda je ostvaranje aktivnih sila (esencija). Ko u Bemeovoj aritmologiji
samo jedan jedini broj zamisli bez ostalih
devet, zatvara sebe od razumevanja celine.
Deset je paralelno i simultano i ono je harmonizovana jedinica u zami-
šljenom ukupnom sazvučju, kao što je Ji đnng broj šezdeset četiri, Safer Jecira trideset dva,
Orfej deset, odnosno kod Bemea Jedan, koji je stalno tu i prisutan je, on je svet, i koji jesmo
mi, i koji ne možemo da ne vidimo i koji je na koncu Mysterium Magnum, Velika misterija.
Ovo Jedan večiti je početak paralelnog deset, i večiti završetak paralelnog deset, odnosno
paralelno večito trajanje kojem je vreme samo narušeni oblik, jer je neprolazni trenutak.
Večito sazvučje i međusobna „narazmislovost“ početaka ni u jednoj drugoj aritmologiji nije
na tako presudnom mestu kao kod Bemea, i zbog toga se Beme zapravo može tumačiti kao
ključ za sve ostale aritmologije.
Aritmologija je znanje koje opisuje osnovnu operaciju duha i kaže da je ova osnovna
operacija brojanje. Sankhja ne znači ništa drugo do brojanje. Brojanje je zračenje – stvaranje
– oblikovanje – ostvarenje, odnosno ona operacija kada duh istupa iz neograničenosti
(aperion, En Sof, Ungrund) i preko Jedan-Dva-Tri-Četiri dospeva do deset. Ovaj elementarni
pokret duha može se potpuno razumeti samo kod Bemea. Zašto? Jer bez poznavanja misli i
oparecije o uzajamnom zajedničkom prožimanju (inljualiern) izgledalo bi kao puki
automatizam, mada je upravo tome suprotan jer je to najuzvišenija duhovna operacija
najvišeg reda.
Najmanja jedinica u kojoj se javlja zajedničko prožimanje jeste Tri. Zato je i najjednostavnija
aritmologija trojka, čak više sistema aritmologije održava kostur osnovnog trojstva (Beme,
Kabala, Sankhja). Takvom najjednostavnijom aritmologijom treba smatrati alhemiju. U
alhemiji su odnosi sala, sulfura, merkura jedni prema drugima tačno onakvi kao u Kabali
Alef-Mem-[in, i kao odnos satva-rađas-tamas u Sankhji. Nema jednog bez preostala dva.
„Trojstvo je osnovno svojstvo svega postojećeg, a to je baza supstancije.“ Kasnije, u
srednjem veku trojstvo duh-duša-telo oslabljena je kopija ovoga osnovnog trojstva, ali je
osiromašena i suprotnost dvojstva telo-duša, ili telo-duh, iz kojega su nastale samo hiljade
zabuna i nesporazuma. To je nerazrešivi dualizam evropskog mišljenja, objekat-subjekat,
pozitivno-negativno, ja-ti, itd. itd.
Tajna alhemije, koja je uporno i dugo istraživana, ali bez rezultata, jeste da se prilokom
nastanka sveta, kao što kaže hebrejska baština, istovremeno i paralelno ispoljavaju tri
„majke“, na taj način što srazmere spoja ove tri majke stvaraju sal, sulfur i merkur. I po tome
stvar nije uzastopna, nego simultano nastaje jedna iz druge. Kao što se za učenje o
izolovanosti elemenata u prošlom veku kasnije ispostavilo kao irealno, a posle otkrivanja
razbijanja atoma znamo da su i fizički elementi nastali jedni iz drugih.
Alhemija se samo sekundarno bavila elementima prirode, i samo je u veoma obezvređenom
stanovištu želela da načini materijalno zlato. Izvorno je to bilo istraživanje „zlata“, odnosno
kamena mudrosti i alhemija je za to koristila trojstvo osnovne materije (prima materia). A
kamen mudrosti nije ništa drugo do pouzdano znanje koje vodi oslobođenju.
PISMO 101

Skriveno trojstvo, ali u krajnjoj liniji aritmologija koja počiva na Jedan, jeste Plotinovo. Hen-
Nous-Psuhe (Jedan-Razum-Duša) nije ništa drugo do spuštanje, odnosno uzdizanje do
stadijuma tri, njegova progresija. Jedan je neuhvatljiv i neimenljiv, transcendentna
bezimenost, jedina stvarnost, zapravo postojanje. Odavde se čovek spušta, i ako odavde
istupi, postaje duh, razum. Napredujući odavde i prema dole postaje duša. Jer materija više
nije zapravo postojanje, nego polomljeno bivstvo. Duša je najmaglovitiji oblik Jedan. Ako se
prosvetli, opet postaje Nous i, ako se potpuno probudi, oslobađa se i vraća u Jedan.
Aritmologija koja je nedvosmisleno u znaku Jedan jeste muhamedanski sufi. O sufiju traba
govoriti i zato što, ako je po svojim istorijskim počecima veoma pozan, sudeći prema
dubinama njegovog osnovnog tona, on je drevan u svojim pravim korenima i pruža se u
preistorijska vremena.
Središte sufija je Jedan, neuhvatljivost. [to je izvan toga, za nas je bezvredno. Sufi odbacije
svakovrsne umne operacije. „Kalam (racionalizam) je puko traćenje uma, on nema uticaja na
unutarnjost religije ni na čistotu života, čak ih time remeti.“ (Al Gazali). Um je naophodan
onima koji ne umeju da razlikuju bitno od nebitnoga, pa imaju vremena time da se bave. Sufi
je izradio brojne metode kako bi ostvario jedini cilj, sjedinjavanje s Jedan. Govori o četrdeset
puteva (tarika) baštine. Cilj je svuda jedan. Ovaj jedan cilj jeste Zavhid, što nije ništa drugo
do latinsko unio, grčko henosis, hebrejsko jihud, hindusko joga, to jest sjedinjavanje (fana) s
Jedan. Vaspostavljanje izvornog rajskog bivstva. Sufi, kao i ostale velike baštine, polazi od
Adama Kadmona. Domašiti Jedan (gde se u mračnom danu nalazi osunčana noć). Stajati
suočen sa zračenjem Početka tako da i čovekova duša-duh postane ovaj početak, gde „delo
viđenja prestaje, a iz neviđenja počinješ da učiš šta je viđenje“.
Budući da nema sistematičnog mišljenja bez osnovne operacije uma, nezamislivo je da bilo
gde na svetu može nastati sistem bez aritmologije. Verovatno je, čak pouzdano, samo to da
tvorci sistema, pa bili oni ma koliko sjajni mislioci, nisu znali da, kada obračunavaju, onda
računaju, još intenzivnije nego kada očima brojimo boje slike i ušima tonove muzike i umom
samoglasnike govora, i u njihovom zajedničkom prožimanju svodimo ih opet na izvorno: na
Mysterium Magnum, koji je nerazotkriveno skriven, ali je pred našim očima, i ne možemo da
vidimo dugo, samo njega (offenbar, doch Heimlich).
A da deset kategorija Aristotela nije drugo do li pseudoaritmologija nastala tragom orfičke
baštine, jasno je od prvog trenutka. Ne samo zato što je i sama filozofija nastala iz orfike,
nego što je nemoguće ne otkriti tri stadijuma umnog zatamnjenja:
– kada su drevne reči metafizike (Haos, Nuh, Phanes, itd.) još živele u punoći svoga smisla, to
jest svoje moći, reči su korišćene u svom izvornom značenju,
– kada su drevne reči metafizike postale mitološka bića, bogovi kao Zevs, Apolon, Dionis itd.,
i svoje izvorno značenje razrešile u čarobnim slikama,
– kada su drevne reči postale racionalni pojmovi, tako izgubile i odlomke svoje očiglednosti.
102 PISMO
Grčki jezik za nas čuva mitološki stadijum. Značenje hebrajskog je tako veliko zato što, mada
je osiromašio i deformisao se, još je i u svojim ruinama ostao u krugu drevnih reči.
Aristotelove kategorije su izbledeli bogovi koji su pak izbledele drevne reči. Substancija i
njeni doprinosi: količina, kvalitet, mesto, vreme i ostalo označava takav niz brojeva deset u
kojem se gotovo izgubio inljualieren između brojeva (međusobno uzajamno prožimanje)
zato što je sagrađen sasvim na elementima koje može da zapazi spoljni um. A puko ređanje
deset prema umu bezrazložno je isto kao i trideset tri, ili sto, ili deset hiljada. Prema
hinduskoj metafizici ono čime se bavi Aristotel jeste puki upadhi (hebrejsko binah), odnosno
datost koja služi spoljnom opažanju, i otuda celu ovu operaciju iscrpljuje Al Gazalijeva misao
„kalam“: traćenje uma, što je nepogodno za saznavanje suštine života, čak je ovaj dualizam
ono što ometa ispravno saznavanje.
Isto to uglavnom važi za kasnu hindu tzv. logiku, naročito za Kanadinu Vaišešiku i Gotaminu
NJaju, s tom razlikom što manje mitologizirani i baštinom dublje prožeti sanskrt nije mogao
da se toliko obezboji i sasuši kao grčki kod Aristotela.
Vaišešika je učenje o razlikovanju. Višeša znači duhovu delatnost usmerenu na razlikovanje, i
po tome je srodna hebrejskom binah koji označava um koji razlikuje. Učenje razlikuje šest
klasa. Nazivi klasa su padartha, koja verodostojno prevedena znači stvar, reč, i otuda je
srodna hebrejsom dobar. Nema potrebe da se nabroje šest padarthi. Dovoljno je što ovde
mislilac već ni ne naslućuje osnovnu operaciju brojanja. A šestnaest kategorija Vaje već i
prema sopstvenom priznanju nije ništa drugo do silogizam. Međutim, za hindu mišljenje je
karakteristično da još i u ovom svom osiromašenom vidu neće da se odrekne krajnjeg cilja
svakog mišljenja, oslobođenja (apavarga). I započinje time što duša otrovana afektima
(doša) sprečava ljude u otkrivanju mere saznanja (pramana). Iako je cilj ispravo saznavanje,
kao što Sokrat piše: dvana mokša – dosezanje „oslobađanja od saznavanja“.
Dvedeset pet tatvi Sankhje
1. Puruša (pakšin, akritri, dsištri – posmatrač, nedelatnik, gledalac)
2. Prakriti (njegova dva oblika: avjakta, vjakta, neočitovani i očitovani. (Sadržina su tri majke:
satva radžas, tamas – blaženstvo, strast, tama)
3. smisao budhi
4. tvorac ja ahamkara
Deset indrija – (čula)
pet budhindrija čakšus (vid) štotra (sluh)
5.
6.
7.
8.
9.
10. pet karmenindrija vak (govor) 11. pada (noga)
gharna (miris) rasna (ukus) tvak (dodir)
PISMO 103

12.
13.
14.
15. manas
pani (ruka)
paju (pražnjenje) upastha (rađanje)
unutarnje čulo
Deset tanmatri (praelemenata)
16. akaša (etar)
17. vaju (vazduh)
18. agni (vatra)
19. apas (voda)
20. prithivi (zemlja)
Tri bhute (sadržaja) 21. tanano telo
22. telo oca i majke 23. jezgrovito telo
sukšma matapitrija
24. tkivo 25. skelet
prabutha, kao i linga, i
lingin
Dvadeset pet tatvi Sankhja karike već se i na prvi pogled razlikuje od ostalih aritmologija po
tome što su po svojoj gradnji isključivo antropološke. Kabala računa s tri kruga mere, tri
svedoka su uvek: svet, vreme i duša. Ova tri kruga mere sasvim pouzdano nalaze se i u
haldejskoj baštini. Orfička baština više posmatra sklop sveta, i po tome pripada krugu asija.
Bemeova aritmologija je najjedinstvenija među svim ostalima, a istoveremeno je i
najuniverzalnija, a da se izrazito ne odnosi na čoveka, na vreme, na svet, a po sebi se razume
da je stvaranje, ali još više u svojoj viziji stvaralačkog duha obuhvata sva tri. Zašto je Sankhja
ovako izrazito antropološka, nije nerazumljivo i pogotovu to nije nešto što je izvan namere
dela. Zadatak je otkriti ovu nameru.
Novovekovno evropsko mišljenje, koje je dobilo pregnantan obliku u scijentifizmu, u svim
slučajevima polazi od toga da, kada pravimo razliku između unutarnjeg i spoljnjeg sveta,
unutarnji je posledica spoljašnjeg, i unutarnji teče i formira se sasvim po uzoru na spoljne
utiske i podsticaje, njegove slike i stvarnost. Ovo shvatanje – naročito u tumačnjenju jezika –
stvara takve situacije koje ne samo da su smešne i neprijatne, nego najčešće vode ka
zastrašujućim banalnostima. Da se i ne govori o tome kako se imena bogova žele izvesti iz
prirodnih pojava (grmljavina, sevanje, kiša itd.), i bitni metafizički pojmovi objašnjavanjem iz
spoljnjeg sveta. Takav je u prvom redu i prevashodno u svakom jeziku krug reči duha i duše,
pneuma, ruah, Atman, psukhe, nešmah, Seele, spiritus, anima, geist, nefeš. Ove reči su u
nesumnjivom srodstvu s dahom, vetrom, vazduhom. Ali što zalazimo u dublju prošlost,
razlika između odnosa duhovnog i prirodnog (unutarnjeg i spoljašnjeg) u rečima ne da nije
veći, naprotiv, sve je manji. U starim tekstovima postoji množina mesta gde bilo u slučaju
ruah, bilo nešamah, bilo pneuma, ili psukhe, ili spiritus reč istovremeno znači i spoljašnje i
unutarnje, duh i prirodu, dušudah-vazduh. Znači treba pretpostaviti da su i u ne tako
drevnom, ali za nas još razumljivom vidu jezika, živele takve reči u kojima se spoljnje i
unutarnje sa-
104 PISMO

vršeno međusobno prožimalo i poklapalo. Dakle, nema ni govora o tome da duhovne

pojmove možemo izvesti iz prirodnih pojava. Svaka reč koja pripada krugu duh-duša tako je
središnjeg značenja da, kao što piše Sefer Jecira, u sva tri kruga mere sveta, u svetu, u
vremenu i u čoveku označava skupa i istovremeno sve što je dah-duh-vetar-duša.
Scijentifizam u razrešavanju reči neprekidno čini grešku viparjaje, želi da iz vremenski i
redosledom kasnijeg razjasni ranije. Jer ako se jezik, pogotovo njegove arhaične reči,
podjednako i centralno odnose na unutarnji i spoljni svet, drevna slika o kojoj je reč uvek je
unutarnja bez izuzetka. Ne potvrda ove elementarne činjenice, već njena upotreba se
događa u hebrejskim tumačenjima tekstova, gde je zadatak tumačenja uvek da iz spoljnjeg
oblika reči možemo slediti unutarnji, duhovni smisao. Ovaj metod je svesno i sistematski
poslednji koristio Origena, od tada se izgubio. Primordijalni sadržaj reči je bez izuzetka
duhovni sadržaj. Izvorno značenje pneume i psukhe i nešamah i ruah i spiritus dakle nije
vetar, nego duh, i nije prenet sa spoljnjeg na unutarnje, nego s unutarnjeg na spoljnje, tako
da je potom označavalo i unutarnje i spoljnje. Stvari ne rastu spolja prema unutra, nego
iznutra prema spolja. Čovek ne govori spolja prema unutra, već iznutra prema spolja. Baza
nije spolja, nego unutra. Primordijalna stvarnost nije spoljašnja, već unutarnja.
Evropsko mišljenje pokušava da dvopolnost, isto kao i drugo, protumači projektivanjem
unazad u duševno-duhovni svet konkretnog i spoljnjeg i prirodnog muško-ženskog dvojstva.
Tako je počinjena ista viparjaja kao i drugde: ranije po smislu i redosledu pokušava da se
razume iz kasnijega. Nije dostojno naročite pažnje do kakvih se užasa sve stiže.
Sankhja karika je jedno od onih dela koje najčistije i najjasnije otkrivaju metafizički temelj
muško-ženskog dvojstva, i čine vidljivim duhovnu osnovu dvopolnosti u prirodnom svetu.
Pred prirodom koja je postala muška i ženska nalazi se takav duhovni svet koji stvara
prirodne mogućnosti ove muške i ženske prirode. A pre nje se nalazi takav metafiziki svet u
kojem su muško i žensko nerazdvojivo jedan. Advaita, kao što kaže [ankara: svet nedva.
Advaita u kojoj su duša i priroda jedno, spoljnje i unutarnje jedno, gore i dole jedno, muško i
žensko jedno. A taj svet je metafizički svet.
Prva tatva Sankhje jeste Puruša. Puruša u aritmologiji Sankhje jeste Jedan. Unitas infinitatis.
Puruša znači i čovek, ali znači i substancijalni duh, spermatičku pneumu, viđenje i
razumevanje svetlog i budnog, prozirnog i blistavog, nepokretnog i bezuticajnog. Reč čovek
je u svim jezicima muškog roda. I Puruša je takva. Puruša se ne konkretizuje. Kao što Sankhja
kaže, uvek ostaje svedok, i posmatrač i uživalac. Ne uzima oblik, ne zapliće se u tkiva. Nalazi
se izvan, i ostaje izvan. Nije joj potrebno oslobađanje, jer je slobodna, nikada drugo ni nije
bila, i nezamislivo je da je bilo šta veže, ili zamagli, ili uspava, ili da odbaci svoju suštinu. Ono
što nije substancija, kažu kabalisti, ne prima u sebe kvalitet. Ova blistava svetlost je biće
muškog roda. To je početak i kraj čoveka i sveta.
Druga tatva je Prakriti. Sanskritska reč je u vezi s produktivnim i
PISMO 105

plodnim pojmovima. Ovaj produktivitet je dubok i maglovit, plodnost je slepa, delatnost je

puki instinkt i tama. Prakriti je reč ženskog roda. Ova tatva ženskog roda je dahnula i stvorila
i oformila i napravila svet, kao što bi rekla Sefer Jecira. Upravo je to biće Prakriti. To je slepi
produktivitet. To je tamna i nesvesna plodnost. To je delatnost bez duha,
Dve osnovne tatve postaju jasnije uz pomoć nekoliko analogija preuzetih iz drugih baština. U
prvom redu iz kineske. Muško je svetlo jang, žensko je tamno jin, naravno ne mogu se
pobrkati sa Sankhjom. Već i zato što su u Kini svet zajedno stvorili jang i jin, i zajednički ga
održavaju, i usmeravaju, u ritmičkom pulsiranju. Ali ovde trenutno nije pitanje da čovek
otkrije zajedničke crte u baštini, nego otkrivanje metafizičke osnove dvopolnosti. U Kini nije
projektivan unazad u metafiziku jang i jin ni iz muškog ni iz ženskog bića, nego je iz
primordijalnog janga i jina shvaćena svaka dvopolnost, ne samo čovek, ne samo životinje i
rastinje, nego i to da postoje predmeti muškog i ženskog roda i minerali i zvezde i bogovi i
boginje, i da postoje reči muškog i ženskog roda. A dvopolnost reči nije nastala iz
dvopolnosti muškarca i žene, nego je dvopolnost i reči i ljudi nastala iz metafizičkog muškog i
ženskog (iz janga i jina).
Hebrejska baština je i prema ovom drevnom faktu isto tako osetljiva kao i prema drugim
temeljnim pitanjima. Hebrejski jezik na svoj egzaktan način gotovo mučno, čak s gotovo
patološkim oprezom i glagole drugačije menja ako je reč o muškarcu i drugačije ako je reč o
ženi, kao da muškarac drugačije hoda i spava i jede i sedi nego žena. Zašto? Jer hod, san,
jedenje i sedenje kod žene zaista ima drugačiji metafizički smisao.
Hebrejska hohma inače je sasvim bliska hindu Prakriti. Hohma je zapravo začelo nastanka
sveta. Hohma je začelo koje zrači. U njoj se u slici i klici nalazi svako seme i ideja postojanja.
Hohma se nalazi na granici Nepočela (En Sof), i ona iz bujice vrtloga nadegzistencijalne
stvarnosti privlači sebi i projektuje sve oblike postojanja. Razlika je samo u tome što je
hohma univerzalni smisao, zajedno s ukupnom svetlošću tvoraštva. A Prakrti je tamno
majčinsko krilo sveta koje pospano rađa svoje tamne mrlje magle, i njima preplavljuje onu
tamu koju nazivamo svetom.
Sofija i Pleroma gnostičara ista je priroda majke iz čije materice ključa svet koji poprima
svoje obličje. Sofija (Filonov izaz) je bliska hohmi, odnosno umnoj jasnosti i magijskom
ogledalu. A Pleroma u prvom redu znači zasićenost na način na koji je zrela žena zasićena
klicom i plodna.
Misao o subjektu koji je u baštini izvan i koji nije delatan, nego je vidovit u En Sofu i jasan je
iz odnosa En Sofa prema hohmi. Hohma nije drugo do očitovanje skrivenih sila iz En Sofa. U
hindu mitu pored božanstva se uvek nalazi šakti (supruga) koja nije drugo do realizacija sila
božanstva. U šahovskoj igri sve sposobnosti kralja (Puruša, En Sof) zapravo se razvijaju u
dami (Prakirti). Glavna ličnost je kralj, ali je dama aktivna moć. U arhaičnim imperijama
pored vladajućeg kralja i cara (Jang, En Sof, Puruša) uvek se nalazi vezir (koji je, kao u šahu
dama, realizator kraljevih sila, šakti, Prakriti), jer je kralj neaktivni um i subjekat, a vezir
shvata kraljeva zračenja i njima upravlja.
106 PISMO

Metafizičko začelo, pre nego što se otelotvorilo u prirodi, dvojno je. Prvo je svetlo-duhovno-
budno-svesno začelo. Drugo je tamno-prirodno-nesvesnoplodno-aktivno začelo. Prvo začelo
se otelotvoruje u muškarcu, drugo u ženi..
Puruša je neodredljiva i neopisiva i ne može se izraziti. Agrhja, na hi grhjate – kao što
Brihadaranjaka upanišada piše o Atmanu: samo se negacijama može imenovati, i kao što
Plotin kaže: za Hen (Jedan) možemo reći samo ono što nije on. Ono što on jeste, to ne
umemo reći. „Neuništiv je zato što ga niko stvorio nije“. Nije rođen i ne rađa, piše Sankhja
karika. Ne može mu se pristupiti i ne može se imenovati i ne može se uhvatiti. O njemu
znamo samo da je svestan i budan, bio je i ostao istovetan sebi samom. Duh koji se ne može
pomešati.
Prakritiju je najbliži pojam prirode, u smislu, kao što etimologija kaže, ono što nastaje i
plodno je i stvara i proizvodi. To je natura, i to u oba smisla, kao natura naturans, stvaralačka
priroda, i natura naturata, stvorena priroda. Sankhja pravi istu ovu razliku. Prva je avjakta
(neispoljeno stvaranje), drugo je vjakta (ispoljeno stvaranje).
Natura naturans je tvoračka misterija, stvaralačka priroda. Bezgranična je i neprolazna i
svuda je prisutna i jednostavna je i samostalna i bez tkiva i nevezana i nezavisna. To je
misterija, neostavrena i neprimetna Absconditus omnium absconditorum – skrivenost svega
skrivenoga. „Ne zato što je nema, nego što je suptilna“. Prema učenju Sankhje, za postojanje
znamo zato što posledica nastanka pretpostavlja uzrok nastanka, koji se nalazi jedan u
drugome. „Delo se nalazi skriveno u sposobnosti“.
A natura naturata je vjakta, stvorena priroda, ostvarena stvarnost. Sankhja je opisuje na
sledeći način: ono što je ograničeno, prolazno, nigde nepostojeće, u delatnom,
nesamostalnom, tkivolikom, vezanom, zavisnom odnosu.
Prakriti se od Puruše temeljno razlikuje u sledećoj bitnoj tački: Puruša je apsolutna svetlost
subjektivnog duha bez kvaliteta, a Prakriti u svakom svom obliku, bilo da je ostvaren, bilo
neostvaren, prepoznajem po tri majke (triguna). Postoje tri majke: satva (sreća), rađas
(strast) i tamas (tama). Tri majke (gune) treba razumeti onako kako uči alhemija (živa, sulfur,
sal), ili Kabala (Alef-Mem-[in). Puruša je iznad tri majke. Međutim, tamo gde se ne može
utvrditi prisustvo tri majke, to je Prakriti. Ono što u našem biću liči na Purušu, to je izvan
sreće, strasti, tame. Svoj nekvalifikovani duh dobijamo od Puruše, a ono što je u nama sreća-
strast-tama, od Prakriti.
Svojim zemnim bićem mi smo ženstveni, ne samo u telu, i ne samo time što se množimo
(prasavadharmin). Ženstveni smo posredstvom svojih čula i osećanja i misli i svesti i svoga ja.
Sve je to priroda. Sve to pripada svetu tri majke. Ženstveni smo punim svojim bićem, i samo
jedna jedina malena iskra u nama jeste muška. Muško smo samo tamo gde smo „čvrsti,
nismo pristrasni, budni, ličnost koja je neaktivni posmatrač“.
Prema Sankhja kariki, u središtu erotske metafizike, kao svake hindu metafizike nalazi se akt
oslobođenja. U njegovom nastanku meša se Puruša i Prakriti. Puruša se ne može pomešati.
Puruša je izvan svake kvalifikovanosti. Puruša nije aktivna i nalazi se sa strane. Pomeša se i
preuzima kvalitet onaj ko ne preuzima kvalitet, i ulazi ko ostaje izvan, i aktivan postaje
neaktivan.
PISMO 107

„Interes (artha) Puruše je da se priroda probudi i oslobodi“. Puruša je nepokretna i zbog

toga paralizovana. Prakriti je nesvesna i zbog toga slepa. „One se sjedinjuju kao paralizovane
i slepe. Tako nastaje stvaranje.“ (Tat krita sargah). „Svesna Puruša pada u šake komplikacija
patnja-starost-smrt“.
Zašto? Zato što se Prakriti poduhvata da „spasi jedinu Purušu“. U interesu Puruše kao da je
njen vlastiti. Svaku delatnost Prakriti određuje to da oslobodi jedinu Purušu. NJena delatnost
je nesvesna, kao što je nesvesno nastajanje mleka u kravi prilikom oplodnje. [to nazivamo
tako da postoji očitovani svet (vjakta – natura naturata – stvoreni svet) kako bi se oslobodila
jedina Puruša. „Svojim radom trudi se da je spremna na žrtvu.“ [ta je spremnost na žrtvu?
Priroda je prima, njeno telo obavija, hrani je, snabdeva je s razumom, s ja, uči je kretanju,
jedenju, hodu. Trudi se da je spremna na žrtvu. O sebi se ne brine. Celokupnim nesvesnim
svetom svojih instinkata šta je ono čime bi mogla poslužiti Puruši. „Uopšte nema ništa na
svetu što bi bilo osetljivije od prirode.“ Ona je poput igračice koja igrom svojih velova
pribavlja radost gledaocu. A igra traje dok se Puruša ne probudi „pomešana s neukim
tkivom“. Dok ne bude umela da izađe iz komplikacije patnja-starostsmrt. Igračica se
pokazala i kada ju je Puruša videla, igračica se skrila. Otkrila sam je, kaže Puruša, i ona je
izvan toga. Otkrili su me, kaže Prakriti, i prekida. Igri je kraj.
A najveći korak tek sada sledi. „Nije Puruša oslobođena.“ Priroda se oslobađa. Zašto? Puruša
je uvek bila slobodna, nedostižna i neuhvatljiva, savršena svetlost, budnost, smisao. Da li se
može osloboditi onaj ko je slobodan? Prakriti postaje slobodna, ona je bludela, bila
zarobljenica, opterećena gunama, tamni, nesvesni lunatik. „Postiže cilj, prekida začinjanje-
rađanje, povlači se i vidi.“ Ne meša se više.
To je metafizika Sankhja karike. To je erotika koja postojanje rodova shvata i tumači iz onoga
temelja koji se nalazi pre i iznad rodova. Ne onako kako misli Evropejac kada prirodu rodova
projektuje unazad u predprirodu. Bića ne rastu od spolja ka unutra, nego iznutra ka spolja.
Rodovi zrače iz dubine, gde nisu međusobno suprotstavljeni, nego su jedni u drugom, ali još
ne kao prirodne pojave, nego kao predprirodne stvarnosti. Gde počiva pravi smisao polnosti.
[ta je ta drama? Naša je jedina stvar: osloboditi se. Jedini cilj prirode jeste oslobođenje. Ono
što mi nazivamo erotikom muškarca i žene, na razini stvarnosti nije drugo do drama
oslobođenja. To je metafizika Puruše i Prakriti. Svetlost subjektivne ličnosti, i njeno
sudelovanje u svetu. Muškarac. I njegovo neiscrpno plodno bogatstvo prirode, njegova
bezgranična spremnost na žrtvu i njegova osetljivost. Žena. Priroda je ova igračica pod
velovima (Izida u Egiptu, maja u Vedanti) koja bi se mogla odmarati u svetu neispoljavanja,
ali u interesu Puruše „ono što je bilo skriveno, ispoljava se“. Otvara svet, stvara ga majkama,
smisao, ja, čula, tananu i jedru telesnost, elemente i svoja bića rađa i hrani ih i brine za njih.
„U interesu drugih, kao da je njen sopstveni.“ Smisao ove fenomenalne erotske čarolije jeste
„da oslobodi jedinu Purušu“. „Uopšte nema ništa na svetu što je osetljivije od prirode“. Ovih
nekoliko reči sigurno su najlepša himna koja je igda napisano o ženskom biću. O onom
žensklom biću koje ovde u očitova-
108 PISMO

nom svetu sebe poistovećuje s igračicom Prakriti, koja svojom plodnošću preplavljuje
zemlju, koja svojim čarolojama ostvartuje boje sveta, koja se brine o bićima i od koje nema
osetljivije na svetu.
U Sankhja kariki osamnaesta tačka je naročita. Ona govori o jedinici Prakriti i množini
Puruše. Ako ne drugde, evropski komentatori se ovde naročito konačno zbunjuju. Svi bi
očekivali da, ako ne zbig nečega drugoga, ono zarad udešenosti sistema, postoji jedna jedina
Puruša i bezbroj Prakriti. Filozofska konvencija bi zahtevala da se jedini duh može dovesti u
odnos s centralnim božanstvom, a priroda s množinom stvorenog sveta. Sankhja karika ne
tvrdi to. Ako je već reč o prirodnoj analogiji, ne treba pomišljati na drugo nego na stotine
hiljada spermatozoida naspram jednog jedinog jajašca. Na mnogo miliona prašnika naspram
jednog jedinog tučka. Mnoštvo miliona bića i duša naspram jedne jedine majke prirode.
Prakriti je jedna. Naspram nje je mnoštvo Puruša. Ravnoteža je tako uspostavljena. A kakve
su posledice, dovoljno je izdvojiti samo jednu. Ponašanje muškarca u nijansama individuacije
uvek je raznovrsnije i varijabilnije i individualnije i karakterističnije, i uvek je neponovljivije i
ne može se imitirati. Muškarac je prava individua. Karakter. Sve je više muškarac što je više
individua. Zato muškarac stvara istoriju. Jednokratnu. U tome je njegova snaga, veličina i
slava. A žena je sve više žena što je jače srasla s ostalima, i što je jače srasla s prirodom.
Tajna ženske čarolije nije individua, nego što žena podjednako čini, i podjednako čini s
prirodom. Ono što se stalno ponavlja i kolektivno je i jednoobrazno. Večito istovetno. Žena
nema svoje istorije. To je snaga žene, njena veličina i slava.
Na koncu upozorenje koje je svamome nužno. Mi ovde, muškarci i žene, živimo potpuno
zagnjureni u čaroliju sveta Prakriti, rodile su nas majke, ali u nama živi Puruša. Kada smo
muškarci i žene, mi se identifikujemo s počecima metafizike a da i nismo počeci ove
metafizike. I ono što se s nama zbiva za vreme erotskog života u ovom svetu isto to se
odigrava u nama između nadprirodne svetlosti subjekta i snenih fenomena prirode.
Apstraktni Evropejac veruje da je živi muškarac Puruša, a živa žena Prakriti. Ovako je to
nezrelo i loše. Između muškarca i žene odigrava se ono metafizičko zbivanje što i između
Puruše i Prakriti, ali tako da se i u muškarcu i u ženi odigrava isto zbivanje što i u svetu, i što
je na začelima, i što je u fundamentalnom krugi mere stvarnosti, a ovo zbivanje jeste napor
za oslobođenje.
Kao u hindu metafizici, naročito u Vedanti, čovekovo izgrađivanje i u Sankhja kariki zbiva se
iz središta prema napolju. Čovek izrasta od iznutra prema spolja. Središte su Puruša i
Prakriti, odnosno jedinstvo suprotnosti sistema kojima se međusobno prožimaju duh i
priroda. Puruša nikada nije aktivna, nikada ne stvara, nikada neće. Prakriti zrači (sarga) iz
sebe smisao, smisao tvorca ja, a on zrači iz sebe ostala čula (budhindrija, karenindrija) i
drevne elemente i sadržaje. [to je dalje od središta, sve je teža, sve je više omotač i prekrivač
ostalih. Prabhuta (jezgrovito telo) na koncu je omotač koji obavija sve ostalo. Reč je o
pokrivaču i omotaču i o telu, a ne o materiji. Reč materija u sanskritu ne postoji. To su
očitovanja različite gustine, jezgrovitosti i težine, ali nisu nikako materije, čak ni u smislu
kakva je
PISMO 109

materia (mater – majka). Ali ponajmanje onako kako misli evropski scijentifizam. Mada je
više puta pokušao da Prakriti i pradanu prevede i tumači kao pramateriju. Iz te stvari su
nastale samo besmislice. Na živom čoveku na duhovno-duševnim tatvama omotač je
četvorostruk: sukšma (tanano telo), matapitrija (telo oca i majke), prabuta (jezgrovito telo) i
linga (tkivo) koja sve obgrljava. U ova tri pokrivača utkano je ostalih dvadeset tatvi (izuzev
Puruše). Prilikom seljenja s čoveka se odvaja prabuta i matapitrija i čovek na drugom svetu
živi dalje u lingi.
Važna primedba: reč bhuta (sadržina) Sankhja karika ne primenjuje se na duhovno-duševne
sposobnosti, nego na jezgrovita tela. Situacija je znači takva da sadržina nije duh, nego telo.
Odnosno nije duša sadržina tela, nego je telo sadržina duše. Sankhja se u ovoj tački doslovno
poklapa sa Sefer Jecirom koja kaže: život se nalazi u duhu, telo u duši (Sefer Jecira, III. 5).
Sankhja karika govori o osnovnoj izgradnji čoveka, o osam datosti normalnog čoveka
(dharma-adharma, dnjana-adnjana itd.). Ove datosti su normalna držanja i one upravljaju
rešenjima ljudske sudbine. Postoje četiri pozitivna puta. Od njih tri vode u nebo. Ali samo
jedan jedini vodi spasenju (dnjana).
Međutim, Sankhja karika pored njih nabraja još pedeset bhava. Komentari, čak i
Vidžnjanabhikšu, na razumeju šta Sankhja tom jednostavnom činjenicom – pošto je razvila
čovekovu antropologiju – želi da objasni tim nabrajanjem pedeset bhava.
Pedeset bhava su sledeće:
5 viparjaja – besmislenosti 28 ašakti – nejakosti
9 tušti – tašta nadanja
8 sidhi – obdarenosti
Kao objašnjenje prve tačke.
Oblici viparjaje (besmislenosti): tamas, tama – moha; umna poremećenost – mahamoha;
ludilo – tamišra; natmurenost – andhatamišra, mrak.
Viparjaja je pogrešan korak uma kada neko nešto ranije hoće da objasni kasnijim. Ova bhava
razlikuje pet gore navedenih vrsta.
Posledica tame je avidja (lunatičnost, smanjena budnost).
Posledica umne poremećenosti je asmita (subjektivizam).
Posledica ludila je raga (bezumna želja).
Posledica natmurenosti je dveša (bezrazložna nenaklonost). Posledica mraka je abhiniveša
(opterećenost brigom).
Komentari razlikuju još osam podvrsta tame, još osam podvrsta umne po-
remećenosti, još deset podvrsta ludila, još osamnaest podvrsta natmurenosti, još osamnaest
podvrsta mraka.
Ašakti (nejakost), tušti (tašta nadanja), sidhi (obdarenost) takođe se na ovaj način granaju. U
celini se ovako ocrtava jedna vrsta karakterologije.
Smisao bhava je sledeći: ako bi čovekom upravljale samo tatve „normalnog čoveka“, on bi
bio normalan čovek, čak bi i baza bila baza normalnog čo-
110 PISMO

veka. Međutim, znamo da zbog nekog pobliže neustanovljivog metafizičkog događanja koji
Jevreji nazivaju sagrešenjem, a drugi drugačije, čovek se odvojio od baze normalnog čoveka.
Sagrešio je ili je postao lunatik, ili se na drugi način deformisao i tako je čovek koji ovde živi
postao karikatura onoga izvornoga. To je kvarni čovek. Bhave su oni defekti koji označavaju
udaljenost čoveka od normalnosti. Učenje bhava znači jeste karakterološka patologija. S
gledišta raščišćavanja situacije to je bezuslovno potrebno, jer bez toga ne bismo bili u stanju
da razumemo svoju antropološku situaciju.
Prirodno je da je svaki znak patologije negativan. Reč je o bolestima, grehovima, zabludama.
greškama, nesavršenostima. Među obdarenostima (sidhi) ima jedna jedina koja može biti
podsticaj za oslobođenje. To je put kada čovek raspolaže svojom obdarenošću pisanja-
čitanja-učenja, i koristi ga zato da svoj život posveti proučavanju objavljenja.
Svoj komentar geneze, Mysterium Magnum, Beme započinje time da onaj ko želi da poznaje
mogućnost oslobođenja, najpre mora da upozna stvaranje. Ova misao bi mogla da se istakne
kao lozinka Sankhje. Ne zbog toga što oslobođenje nije ništa drugo do okretanje unazad
procesa stvaranja. Obračun sa stvaranjem.
Grešku obično počine oni koji ograničenje smatraju mogućim. Znamo pak da su sile
stvaranja nezavisne od čoveka, i tako čovek ne može da ukine delovanje ovih sila. Zato je
opis stvaranja neophodan, jer čovek ovde upoznaje one sile kojima može da raspolaže.
Geneze su uopšte inventari primordijalnih tvoračkih sila. Čovek ovde saznaje svojstva sila:
njihovu upotrebu, prirodu, predznake, težinu, smer, kakvoću, uzajamnu pripadnost, i odnose
sila posebice i skupa, u grupama, ili u redovima, njihov sistem, suprotnosti, napetosti,
naboje, pravila mešanja i smeša i celinu opšteg delovanja. Nije znači reč o tome da bi se
stvaranje i oslobađanje moglo postaviti ma u negativnu analogiju kako bi čovek u
oslobađanju odbacio sve ono što su matafizičke sile u stvaranju ugradile u njega i na njega
nadgradile. Kada Puruša kaže: saznala je i izvan toga je – odnosno kada je budna i dosegla
potpuno saznanje, više nije ona Puruša koja je pre bila. Prošla jer kroz alhemijski proces koji
čini suvišnim rad majki. Nisu više potrebni budhi, ahamkara, manas, indrije. Dospela je do
takvog znanja koje bi joj uzalud objašnjavali pre dosezanja ličnog iskustva ovoga znanja, ne
bi bila u stanju da poveruje. Sada zna. Put stvaranja i spasenja nije istovetan. Čak ni obratno.
Ali saznanje stvaranja pruža znanje čijom pomoći se mogu da oslobodim. Tat krita sargah –
ovako je stvoren svet. Po tome saznajem da je dnjana mokša – saznanje je oslobođenje.
[ankarini prigovori mogu se sabrati oko jedne jedine tačke. Ta tačka je nesalomljiva advaita
Vedante. Advaita doslovno znači ne dva (hen esti, kai oute duo, kako kaže Proko). Ne dva,
već jedan. To jedan je u Vedanti Atman. Atman je spiritualni subjekat koji budan (vidja) vidi
krizu i zna da postoji jedna stvarnost, a to je on sam, a izvan njega nema ništa niti može biti.
Ako se u spiritualnom subjaktu degradira budnost, on postaje lunatik (avidja). Sanja. Taj san
je maja, čarolija, opsena, blistanje slika vrcavih od boja i tela, svet.
[ankara odbacuje Sankhja kariku, jer Sankhja zamišlja svet nastao iz dvojnog početka.
Prakriti kao samostalni početak nije potreban. Atman sam
PISMO 111
sanja svet. „Prvi uzrok sveta je duhovni“ (Vedanta sutra II, II 1) „Obezduhovljena drevna
priroda ne može biti stvaralački uzrok sveta“ (I, I 1). Monolitnost prirode nije drugo do znak
da prirodu i celokupno stvaranje sanja jedno jedino biće.
Metafizika Sankhje verovatno je veoma rano došla u dodir s jogom. Joga znači ujedinjenje
(unio, henosis, tavhid, jihud). Odnosno označava onaj način oslobođenja koji stapa čoveka s
Jedan. Već prilikom nastanka joge sasvim pouzdano reč je bila o više puteva. Kasnije se
mogla razlikovati hatha joga (zdravlje), bhakti joga (samopožrtvovanje), karma joga
(delatnost), radža joga (samosavladavanje), dnjana joga (saznanje) i njihove brojne podvrste.
Glavna teza dnjana joge jeste citirana [ankarina dnjana mokša – oslobođenje posredstvom
saznanja. Metod je bio baza više baština (gnoza). Izvan Indije, međutim, u istorijskim
vremenima svuda su morali da se pretvore u podzemne pokrete. Ove podzemne gnoze
probijale su se povremeno potom pozitivno kao različite mistike, negativno kao okultizmi.
Različiti klerovi sveta nisu podnosili da čovek svoje oslobođenje traži ne putem posredstva
vere i dobrih dela, nego svojim razumom. To je ovako za njih bilo suviše jako. Smatrali su
suviše opasnim da se razum toliko osnaži i to bi stavljalo klerove pred veoma ozbiljne
zadatke za koje možda sebe nisu smatrali pozvanim i za koje možda i nisu bili pogodni.
NJihovoj slavoljubivoj moći više je odgovaralo ako se raširi joga detalnosti. Tako je postala
dogma da čovek spasenje zaslužuje dobrim delima. U evropskoj istoriji spasenja zvanično
stanovište je postala karma joga, a dnjana najopasniji neprijatelj i jeretik.
Cilj u ovom trenutku nije da čovek pruži opis napora činjenih protiv svetlosti uma, što je
Henrik [mit Jene učinio, odnosto započeo, ali nije dovršio. Sada je reč o tome da je Sankhja
gotovo sama po sebi baza joge, a joga je postala praksa Sankhje. A zašto se to dogodilo,
uzrok bi mogao biti dvojan, što je trebalo istaći prilikom tumačenja Sankhje karike. Prvi
uzrok je što je Sankhja aritmologija, odnosno istovremeno pogodan pregled spleta bivstva i
spasenja. Drugi uzrok je što u napetosti Puruše i Prakriti čovek oseća dramatičnost svih
svojih snaga.
Metode joge se uopšte tumače samo kao napor za oslobođenje. Težište metoda se odista tu
nalazi, ali se ne sme zaboraviti da oslobođeni povratno deluju na čovečanstvo. Smisao joge
bio bi samo pribavljanje individualnog spasa ako ne bi trebalo položiti račun institucijalnim
uticajem onih istaknutih u karakteru i umu, u životnom poretku i svetlosti. Tri gornje kaste u
Indiji, duhovnu, upravljačku i ekonomsku (brahman, kšatrija, vaišja) razdvajalo je od donje
poslušničke (šudra) što su gornje bile dvidža, odnosno dva puta rođeni. Po svoj prilici trebalo
je da prođu kroz takvo posvećenje čije teškoće su odgovarale prosečnom čoveku, ali je to
trebalo da prožive s naročitim značenjem kako bi sve to delovalo na njihov docniji život.
Onaj ko nije rođen drugi put, odnosno nije rođen od duha, on nije mogao da sudeluje u
životu ljudske zajednice. U Evropi je ova institucija deformisana u školu gde je naučena
materija znanja samo izgovor da oni koji su na vlasti proizvedu za sebe verne sluge.
Prilikom drugog, duhovnog rođenja dvidža (dva puta rođeni) se budio sa svešću koja ga je
nasuprot svim spletovima socijalne svakodnevice stavljala
112 PISMO

u trezvenu perspektivu čak u tolikoj meri da on i nije činio ozbiljnije greške. Onaj ko se drugi
put, od duha rađao, on vrednosti života nije umeo u punoj meri da daje prednost. Ako ne
drugo, posvećenje je postizalo to da čovek svoj životni plan nije zamišljao u vremenskom
trajanju ovoga biološkoga života. A time je na sebe sama i na čoveka primenjivao takvu
meru koja je viša od života.
Tragovi ovakvog postupka posvećenja u Sankhja kariki (pogotovo zajedno s jogom)
nedvosmisleno postoje. Ko živi u smislu Sankhje, on primenjuje takvu meru koja pruža
perspektivu zbivanjima njegovog života. Znači koncepciju Sankhja karike treba tako tumačiti
da je ona po sebi razumljiva posledica institucije dvidža: eksperimentisanje s nekim novim
metodom kako bi se u čoveku produbilo drugo rođenje.
O Sankhji se – naročito u Evropi – tvrdilo da je ateistička zato što se ona oprezno odvaja od
religije, ali naročito zato što ishodišna tačka njene aritmologije nije božanska ličnost. Ako bi
ovo tumačenje htelo samo da ateizmom kompromituje Sankhju, ne bi trebalo ni reč reći.
Međutim, stvar više zavisi od nerazumevanja Sankhje. Sankhja karika je u celini ćutljiva i
egzaktna, hladna i kruta. NJen ton se ni jedan jedini put ne priklanja i konačno ona je kao
izvođenje neke matematičke formule kada autor posebno pazi da u tome ne bude ni traga
od vrdanja. Ova dosledna konkretnost i ovaj naglasak umne čistote bude utisak da neko
ispituje i opisuje instrument, najviše moguće metodično a da se ne brine o izrađivaču
instrumenta, čak u određenom pogledu pretpostavlja da je instrumenat nastao i radi samo
od sebe. „Hladnim i objektivnim umom i trezvenom moralnom svrsishodnošću, kaže Novalis,
čovek brže stiže do objavljenja nego maštom“. A prilikom čitanja Sankhje čoveka ne dotiče
stručnjak suženog shvatanja, nego hladna koncentracija samodiscipline uma, objektivnost
bez koje niko dubinski nije ni video, a ni dotaknuo ništa veliko. U tezama teorijske fizike ima
više teologije, nego u nedeljnim propovedima.
TVR\E OD DIJAMANTA
Komentar
Vadžračedika nije verodostojan Budin govor čak ni u onom smislu kao mnogi poznati kraći ili
duži govori zbirke. Budini govori su napisani posle prelaska Uzvišenog u nirvanu, a njihova
verodostojnost je stilska verodostojnost. Ko je ikada čitao ovakav govor, on zna o čemu je
reč. Nepatvoreni je ton kako Uzvišeni govori neiscrpnog daha posedujući takvo znanje o
podnošenju patnji života, koje se ne može ocenjivati, jer je to ono što ocenjuje čoveka.
Rečitost Vadžračedike je suvlja i kruća, njena teorija je pak jasnija. Po svoj prilici pisao ju je
takav učitelj mahajane, prilično pozno, koji je veoma dobro poznavao celokupno Budino
učenje, i želeo je da ga iskaže u koncentrisanoj jedinici jedne jedine misli. Kvintesencija je
savršena i više kazuje nego što čovek očekuje. Ovde nije reč samo o Budinom učenju, nego o
tome
PISMO 113

kako se nužno dodiruje s onom starijom hindu baštinom s kojom obično Budu
suprotstavljaju oni koji misle da je budizam u indijskoj baštini ista ona pojava rascepa kao
reformacija u evropskom hrišćanstvu.
Nedavno je Hajnrih Cimer u svojoj knjizi o hindu filozofiji postavio najjasniju teoriju od do
sada poznatih o poreklu budizma. Svako je znao da Buda nije pošao od Vedante, od baze
indijske baštine, nego od sankhje. Cimer sada kaže da sankhja a otuda i poreklo budizma i
nije hindusko, nego eventualno dravidsko, a sama teorija u svakom slučaju potiče iz
vremena koja prethode upadu Arijaca u Indiju. Arijci su, kada su zauzeli Indiju, već tamo
zatekli sankhju. Kasnije su ona i Vedanta jedna drugu na više načina preslikavale tako da su
dve vrste metafizike preuzimala elemente jedna od druge, mada je svaka sačuvala
samostalan karakter. Iz sankhje se razvila joga, kasnije brojni elementi budizma, čime su
Budina baština Vedanta i hinduizam odbacili koncepciju duše. Moguće je da se zbog toga
zbilo da se u arijevskoj Indiji učenje Bude nikada nije ukorenilo, i dok se u Kini, Japanu i na
Tibetu širilo, među Indusima mu takoreći nije ostalo ni traga.
Baština hindu Vedante ima mnogo dela u kojima se oseća uticaj sankhje ili budista.
Vadžračedika je pak takva budistička knjiga koja bitne misli preuzima iz baštine Vedante. Već
je i sama glavna teza takva da je uvek bila jedna od najvažnijih postavki arijevske baštine, i
ona je kasnije postala osnovna misao [ankarinih komentara Vedante. Vedanta nije religija i
nema ništa s filozofijom. Ne saopštava sadržinsko znanje, nego pruža metod kojim čovek
može da izmeni sklop svoje svesti. Proces se naziva prosvetljenjem, na jeziku Vedante vidja,
odnosno buđenje. To je i tema Vadžračedike. [ankara buđenje određuje tako što, za vreme
dok se ono događa, ništa se ne dogodi. Sve ostaje po starom, drvo ostaje drvo pod mojim
prozorom, i ptica čuči na grani, a ja je iz svoje sobe vidim, iza nje je plavi nebeski svod i
sunce sija. Jesam i ostajem onaj koji sam bio, a i svet je onaj koji je bio. Samo što upravo
drvo više nije drvo, ptica nije ptica, sunce nije sunce, i ja više nisam ja. Za desetohiljaditi deo
trena umeo sam da zbacim i umeo sam da zaboravim i umeo sam da odbacim sve što sam
video i naučio i čuo, i svoje uspomene i želje i strasti i ambiciju, i sve što je svet i život mog
ličnog ja, i moja svest u istom tom desetohiljaditom trenu, kao što kaže učitelj zena, umela je
da bude naga kao od majke rođena i u toj nevinosti umela je da zadobije od stvarnosti jedan
jedini dodir. To je vidja.
Veran prevod smisla reči vadžračedika jeste: tvrđe od dijamanta. Odnosno onaj lomni tren
za vreme kojega sam saznao stvarnost i za vreme kojega se sklop moje svesti tako izmenio
da sam se razbudio, drugačije rečeno pribavio sam osetljivost za saznanje stvarnosti, ona se
neprolazno smestila u središte moga bića kao zrno tvrđe od dijamanta, ne može ga razbiti ni
udar sudbine, ni bolest, ni smrt, ni ponovno otelotvorenje. U novije vreme moderni čovek bi
mnogo dao kada bi ovo posvećenje mogao da otkrije. Ne mogu dovoljno da ga objasne.
Pretpostavka je da je čovek svesno konkretno živo biće, svojim prirodnim datostima u život
utkano individualno ja, ali istovremeno čovek je lični nosilac takvih podsvesnih i nadsvesnih
nesamerljivo nevidljivih sila koje se prema njegovom svesnom ja u svojoj veličini i moći
odnose kao Antares
114 PISMO

prema jednom zrncetu zamnog maka. Karakteristično je, međutim, da neuporediva većina
ljudi nikada ni ne nasluti da se ovaj Antares nalazi u njima. Samo je veoma malo, i u svim
vremenima je bilo veoma malo onih koji zavesu između svesnog ja i transcendentne
stvarnosti, istina, ni za trenutak ne umeju da uklone, a da tragom uklonjene zavese od
stvarnosti podsvesti i nadsvesti, naime, ne pribave saznanje, ali o tom iskustvu ipak imaju
neku maglovitu slutnju.
Hindu metafizika materijalnom svetu ne pridaje stvarnost potpune vrednosti. Za pojam
materija sanskrit i nema reč. Za krug materijalnog sveta obično se koristi samskara, što znači
posledica uzroka stvaranja sveta, to jest ono što sledi iz misli o stvari. Međutim,
Vadžračedika piše da „vera u misli o stvari se ne može ni izreći“. Ima onih koji samskaru
prevode kao zakržljali ostatak misli. Nešto što je nekuda krenulo, ali je na tom putu stalo i
okrenulo se i iskrivilo se. To je misao „s efeom“ koja nije stigla na cilj. Recimo, misao-bogalj.
U svakom slučaju misao koju je čovek stvorio o nepostojećoj stvari, ili u najboljem slučaju o
realitetu koji nema potpunu vrednost, s kojim se ne vredi baviti, jer nema ozbiljnog uticaja
na egzistenciju. „Svaku stvar treba napustiti i mnogo više svaku ne-stvar.“ Hindu baština se
bitno razlikuje od Evrope novijeg doba po tome što svet ne smatra stvarnošću. „Svet nije
svet, zbog toga je svet“. Skriveni aksiom celokupne Evrope jeste da svet postoji nezavisno od
čoveka, i to je prećutna teza od čije pretpostavke polazi, uz malo izuzetaka, svaki evropski
mislilac. Mišljenje hindu baštine, kao što izražava Vadžračedika, „formira nezavisan smisao
koji nema pretpostavke“. Danas za to kažemo da za ono što je rečeno ne postoji skriveni
aksiom. Indija ne drži pouzdanim nikakvo znanje koje ne pribavlja ona dotična svest naga
kao od majke rođena. Svaku stvar treba napustiti. Svet nije svet. Vera u materiju se ne može
ni izreći. „Vizija, rosa, mehur, sumaglica iz sna, bljesak munje, oblak, od toga je nastao svet.“
Ali ne samo što svaku stvar treba napustiti, nego i svaku ne-stvar. Ono što se danas ovde u
Evropi naziva duhovni i psihološki svet, njegov je realitet isto tako nepouzdan kao i svet
materije.
Nema u meni ja, ata na me ti. „Onaj ko drži za stvarnost misao o ja, o živom biću, o ličnosti,
ne može se smatrati bodhisatvom.“ Rosa, mehur, oblak, san. NJe are such stuff as dreams
are made of, kao što [ekspir kaže u Buri. Materija je puka slika u ogledalu jedinog postojanja.
Od svih stvari treba odustati, ali i od svih ne-stvari treba odustati. Vera u materiju se ne
može ni izreći. Onaj ko govori o materiji, ili duhu, glasno sanja. „Misao o ja, o biću, o ličnosti
nema stvarnosti.“ Sve je to samo samskara, odnosno misao-bogalj, koja nema ništa sa
stvarnošću. Sve je to nekakav apriorni uslov, posledica samskare. Ko stvarnost uzima
ozbiljno, on formira elemente koji nemaju preduslove. Čuvajmo se skrivenih aksioma. A vera
u duh i dušu nije ništa drugo do li skriveni aksiom, posledica mišljenja o preduslovima koji
nisu primljeni k znanju, mišljenja koje čovek prihvata bez ispitivanja i kritike i smatra ga
istinitim. Svest naga kao od majke rođena ne zna za duh ni za dušu.
Jezik sve to teško izražava. Reči, i to reči novijih jezika mnogo više nego onih starijih, u
svakom slučaju lepe se na spoljnje predmete, odnosno polaze od prećutnog priznanja
stvarnosti spoljnjeg sveta. Zbog toga onaj ko ovaj jezik
PISMO 115

smatra verodostojnim izvorom informacija i nehotice mora da prihvati spoljnu stvarnost

koja je nezavisna od čoveka. Ako nisam u stanju da prihvatim punu vrednost stvarnosti
spoljnjeg sveta, na ovome jeziku ne mogu učiniti ništa drugo nego ga poricati. A to ne znači
mnogo. Izvornu situaciju, međutim, ovim poricanjem ne mogu da razumem. Ne mogu ostati
na poricanju. Treba da budem pozitivan. Reči treba da primenjujem na taj način da ne
poričem stvarnost spoljnjeg sveta, nego da prećutno priznavanje stvarnosti dovedem u
sumnju takvom formulom kao što čini Vadžračedika kada kaže „ja nije ja, zato je ja“. „Svet
nije svet, zato se naziva svet.“ Istina, ovaj dvostruki paradoks nema nikakvog gramatičkog
smisla, ali ko ga čuje, u njemu može da se probudi sumnja da iza igre, koju označava sklop
izraza, postoji neki drugačiji saznajni sklop koji je u drugačijem odnosu sa stvarnošću.
Izražajna forma svest naga kao od majke rođena jeste paradoks. U Evropi je jedini znao za to
Kuzanije, niko drugi.
Za paradoks i misaoni akt koji je nastao iz jedinstva istovetnosti Vadžračedika kaže da je to
znanje koje prevazilazi um. Istovremeno osnovno stanje ove nevine svesti, prema govoru je
ekačita, neposredno shvatanje. Naravno, znanje koje prevazilazi um nije znanje koje se može
poreći, koje nije znanje, jer se ništa ne događa, a to što se ne događa, to je postojeće koje je
nepostojeće, zato se naziva postojećim. Nema u njemu nikakve istine, niti ne-istine. U ovoj
logici veze nisu kao u racionalnoj logici. Ovo je takav misaoni preplet koji povezuje
paradokse i poistovećenja. Ova tehnika mišljenja znanja koje prevazilazi um jeste mišljenje
koje izvire iz neposrednog iskustva stvarnosti znanja nagog kao od majke rođenog, koje ne
polazi od nekog skrivenog i nepriznatog aksioma, nego je u svakom misaonom aktu ekačita,
odnosno opet i snova nastupa iz osnovnog stanja svesti. Ova logika je lišena samksare,
drugačije rečeno ne koristi se mislima-bogaljima. „Od svake stvari treba odustati, a još više
od svake ne-stvari.“ Neću da saznajem snove i vizije i oblake, nego stvarnost, i neću da zijam
u slike u ogledalu, nego hoću da realizujem stvarnost. Neću da konstruišem pogled na svet,
nego želim da izmenim sklop sveta. Neću da budem filozof, nego hoću da pribavim znanje
tvrđe od dijamanta. Logiku lišenu samskare treba nazvati logikom ekstaze, a tako je treba
nazvati zato što je lišena samskare, ne koristi misli-bogalje, koja zbog prećutnog priznavanja
bilo materijalnog, bilo duhovnog sveta, i upravo zato u svakom slučaju polazi od stvari –
nego oformljuje takav smisao koji nema preduslove i na koje se oslanjaju, sama samcita
svest naga kao od majke rođena, to jest osnovno stanje. To je ono što se nalazi izvan sveta, i
nalazi se izvan ja, i zato je ekstatično. Od svake stvari treba odustati, a još više od svake ne-
stvari. Nema preduslova. Postoji neposredno shvatanje, ekačita koja je s druge strane sveta i
ja, znanje koje prevazilazi svest. To je logika ekstaze.
Svet samskare nije suštastven svet, nego svet pojmova koji je stvoren od stvari, takvih
pojmova čiju ispravnost nemam prilike da kontrolišem, ali sam nepoverljiv prema njihovom
smeru, i takav treba da budem s punim pravom, zato što su oni nastali iz skrivenih
preduslova i lako je moguće je da sam ih stvorio od nepostojećih stvari. „Ovde sada nema ni
traga misli o ja, o biću, o svetu, o duši.“ „Ni ideja, ni ne-ideja.“ Uzalud ispitujem misli i
kontrolišem ih i čistim. Uzalud izgrađujem egzaktne operacije. Jedino što mogu da
116 PISMO

učinim jeste da ne uzmem u obzir svaki prećutni preduslov, i da realizujem neposredno

shvatanje. A za realizaciju neposrednog shvatanja pak postoji jedan jedini način, da
zauzmem poziciju osnovnog stanja, odnosno da realizujem nevinu svest. Ko je to uradio, nije
uradio ništa. Ko je to postigao, nije postigao ništa. Ništa se nije dogodilo. Ko to vidi, ne vidi
ništa, i postiže ono što je tvrđe od dijamanta.
Vadžračedika je posvećenje bodhisatve. Biti bodhisatva znači „slobodan sam od sebe sama,
slobodan sam od egzistencije, slobodan sam od života, slobodan sam od ja“. A ono s čime
sam istovetan, to je ne-ja i ne-život i ne-biće. Nema sveta, nema stvari, nema ja, nema duše,
nema duha. Svako je istovetan po tome što nije duša i nije ja. Ogroman broj ljudi za to ne
zna i živi u maštarijama. Ali onaj ko je pribavio znanje tvrđe od dijamanta, on se poistovetio s
ne-bićem. I ko to učini, on ne čini ništa, jer sve ostaje po starom, i ništa se nije dogodilo.
Bodhisatva je došla zato da bi oslobodila svako živo biće. Ali nema bića i nema oslobođenja.
„Onaj ko veruje da ima bića i ima oslobođenja, ne može se nazvati bodhisatva.“ [ta i ko da
bude bodhisatva? Bodhisatva neka bude Tathagata.
Tat znači „onaj“. Onaj koji sebe poistovećuje. U celokupnoj Vadžračediki to je najteže mesto.
Niko ne zna šta znači poistovećivanje. Baština stalno govori o njemu, ali ga nigde ne
objašnjava. Moderna psihologija ga koristi kao opšterazumljivi pojam, ali nikada nije ni
pokušala da ga ispita. Lako je moguće da je reč o nesvesnom psihološkom elementu
složenom od učenja hindu metafizike tat tvam asi (to si ti) i aristotelovskog logičkog principa
istovetnosti, principa u kojem je potpuno neraščišćeno da je to sudelovanje, ili jednakost, ili
jedinstvo, ili nekakav odnos koji više nije odnos zato što je samo prividno reč o dva, a u stvari
dva su jedno. Teškoća je ovde u tome što se paradoks poklapa s istovetnošću. Kao što
Vadžračedika kaže, ja nije ja, zato se naziva ja. Svet nije svet, zato se naziva svet. Odnos
između to dvoje je takav odnos koji nije odnos. Ono što je u odnosu celina-deo, to je u
odnosu celina-deo. Ono što je unutar jedinstva, to još može da preuzme odnos jedno prema
drugome. Ako je nešto istovetno, znači da unutar istovetnosti nema nikakvog odnosa. Tat
znači Onaj. A Tathagata onaj koji je Istovetan. Hindu metafizika polazi od toga da, dok
čovekova svest proizvodi samskare, odnosno dok čovek koristi misli-bogalje, on živi u onom
stanju san-oblakmehur koje nema punu vrednost realiteta. Taj svet se naziva maja, ili
opsena. Onaj ko rasprši maju, on doseže nevinu svest, što je nirvana. Ta nirvana je ne-ja, ne-
svet i ne-stvar. Čovek se oslobodio tako da se nije oslobodio, jer nema sveta i nema
oslobođenja i ništa se nije dogodilo.
Čovekovo ja u maja stanju, koje živi među mislima-bogaljima san-oblakmehur, naziva se
dživa. DŽiva znači živo biće. DŽiva pipka u tami, misli da je ja, da je oko njega svet, da živi, da
će umreti, da će se iznova otelotvoriti, i veruje da postoji duša i duh i stvar i svet. Kada se
čovek oslobodi, dživa prolazi kroz tajanstvene promene, više nije dživa, nego Atman. Atman
je onaj koji je dosegao nirvanu.
DŽiva koja živi u maji živi u degradiranoj budnosti. Ova degradirana budnost naziva se avidja.
Ovo je pospanost i zatupljenost i lunatičnost kada
PISMO 117

se mislima-bogaljima i sablasnim slikama i fiksnim idejama pripisuje puna vrednost

stvarnosti, i kada se bludi u nestvarnosti. Bludi se u ovoj otelotvorenosti, i greška se gomila
na grešku, istina se smatra neistinom, neistina istinom, ne ume da se razlikuje stvarnost od
ne-stvarnosti, naseda se na zablude, veruje se u to da postoje stvari i ja, i zbog počinjenih
grešaka iznova treba da se otelotvori, i dalje se bludi, kroz bezbroj života, kao što kaže
Vadžračedika, kroz deset miliona puta sto miliona svetskih vekova otelotvoruje se i umire i
ponovo se otelotvoruje. Ovo zabludelo kruženje hindu metafizika naziva samsara. Čovek
kruži ovom samsarom sve dok je dživa, to jest dok maji pridaje vrednost stvarnosti. U onom
trenutku kada u desetohiljaditom deliću trena ume da zbaci, i ume i da odbaci, i ume da
zaboravi sve što je video i naučio i čuo, i svoje uspomene i želje i strasti i ambicije, i sve što
se u njemu nagomilalo i otelotvorilo tokom sto puta stotinu miliona svetskih vekova, i u
istom trenutku desetohiljaditog trena kada njegova svest ume da bude naga kao od majke
rođena, on zadobija jedan jedini dodir stvarnosti: u tom lomnom trenu dživa se probražava
u Atmana. Budi se iz lunatičkog stanja, maja nestaje, i nirvana se realizovala.
Za Evropejca je naročito teško razumevanje ovoga koraka koji nije korak. Čak i za takvog
čoveka kome je jasna svaka misao metafizike i koji sve svoje snage usredsređuje na njenu
asimilaciju, čak ni on nije u stanju da shvati da je Tathagata u svojoj istovetnosti nirvana i
samsara, ili nevina svest i zabluda, kako one mogu biti istovetne, i kako se to može primeniti
na neposredno iskustvo datih slika. Onaj ko ima ovakve teškoće razumevanja, ako ovako
postavi pitanje, već je počinio gomilu grašaka. Pre svega on govori o neposrednom iskustvu
datih činjenica. U međuvremenu, prirodno, datim činjenicama i neposrednim iskustvom
naziva ono što seznualistička i empirijska nauka drži za to. Naravno, Buda za tako nešto ne bi
rekao da je sve to samsara, odnosno misao-bogalj koja je ostala zarobljena u opseni
materijalnog sveta, i nije umela da probije zid lunatičnog stanja. Neposredno iskustvo je
sasvim drugačije. To i nije sadržinsko znanje, nego primanje k znanju posle promene sklopa
svesti da nema ništa što bi se promenilo, i nema ništa što bi se moglo primiti k znanju. A
potom Evropejac sve to želi i da primeni. Nema šta da primenjuje, i nema na šta da primeni.
A na koncu i naročito nema za koga da primeni. Nema oslobođenja. „Onaj ko veruje da
postoji biće, i da postoji oslobođenje, ne može se nazvati bodhisatva.“ Tathagata znači
istovetnost sa svim što postoji, odnosno neistovetnost s onim ne-svim čega nema. Nirvana
nije drugi svet i nije spasenje i nije znanje i nije postojanje, i ne može je niko posedovati, i
nije primenljiva, i njome se ne može steći neposredno iskustvo. Kada bi nirvana bila bilo koja
od toga, onda onaj koji je dosegao nirvanu, dosegao bi tek jedno stanje postojanja. Ali
nirvana označava znanje koje prevazilazi um, drugačije rečeno ne-znanje koje ne-prevazilazi
ne-um, zato se naziva znanjem koje prevazilazi um. U Evropi nekoliko mistika govori o tome
da u ovakvom znanju koje prevazilazi um sudeluje duša na drugom svetu. To je
karakteristično za misli koje je religija iskvarila. Indija kaže da vekovečnost ne počinje posle
smrti, nego nikada i nije bila ništa drugo do vekovečnost, i čovek postaje toga svestan onda
kada ju je pribavio: ovde i sada, u
118 PISMO

ovom trenutku, odnosno ne budi se ni na šta, jer nema ništa i nije ni bilo. Čovek je uvek bio
slobodan od sebe sama, i bio je slobodan od postojanja, i slobodan od života, i slobodan od
ja. Čovek je uvek bio istovetan sa svim što postoji. I to svaki čovek. Svako je Tathagata, tim
pre što nema svakoga, i nema Tathagate, zato se naziva svako i Tathagata.
To je znanje koje prevazilazi um.
KINA
KONFUČIJE: LUN-JI
Razgovori učitelja Kunga
Oko šeststote godine pre našeg računanja vremena u Kini su živeli Lao-ce i Konfučije, u Indiji
Buda, u Iranu poslednji Zaratustra, u Maloj Aziji Heraklit, u Velikoj Grčkoj Pitagora. U
međusobno nezavisnim filozofima ili osnivačima religije živela je zajednička svest: svako od
njih zna da je započeo najveći potres u čovekovoj istorji. Čovečanstvo je tada opet izgubilo
svoju sreću. Duše su se, kao što Platon kaže u Timaju, opet pobunile protiv neba. Novo
sagrešenje – ali sada izgleda konačno, večito i neopozivo. Počev od ovoga trena, nema nade.
Nema više nade za poredak države, ni za čistotu ljudskog života, ni za spokoj porodice, ni za
lepotu – nizašta što nešto vredi u ljudskom životu. U Indiji se kaže da je tamno doba, kali
juga prispela do svoje poslednje etape.
[ta je veće: želja da se vratimo u drevno doba, ili užas od mraka? Napor da vratimo staro, ili
da stvorimo red? Ne zna se. Lao-ce, Konfučije, Buda, Zaratustra, Heraklit, Pitagora – sve sami
Janusi. Jedno lice gleda u prošlost i smeje se, drugo lice gleda u budućnost i plače. Mrak je
neizbežan a zajedno s njim i kvarež, sve veći porast siromaštva, ogrubelosti, nemorala,
neurednosti i zabune. Neizbežno. Ipak treba pokušati. Nikakve nade; nasuprot tome ne sme
se odustati. Pitagora oko sebe okuplja izuzetne muškarce i objavljuje znanje drevnog doba;
Heraklit besni; Buda uči oslobađanju; Lao-ce u osamdeset jednoj pesmi zapisuje ono što zna
i napušta svoju domovinu. Znaju da ništa neće postići, ali ipak rade. Za Konfučija prosti čuvar
kule kaže: „On je čovek koji zna da ne ide, ipak radi dalje“. Nijednom ne uspeva ono što želi.
Nasuprot tome nikada ni pred kim ni za trenutak nije bilo sumnje da se u ovim ljudima
objavljivao božanski duh. Od pitagorejaca je samo nastala škola, ali se za Pitagoru šaputalo
da je bio sin Apolonov. Heraklit je navodno bio poremetio, ali se o njemu ne može govoriti
bez ushićenja, baš kao i o Zaratustri, ili o Budi. I kada je činovnik na granici prepoznao
učitelja Kunga, uzviknuo je: „Nema nevolje, prijatelji! Ništa još nije izgubljeno! Poveraovao
sam da je reč Božija već zauvek zanemela na zemlji, i evo velikog zvona!“
Nesumnjivo, ono što se od tada dogodilo, to je sve teža posledica onoga vremena.
Nesumnjivo da od tada postoji kriza. I još je nešto nesumnjivo: pre otprilike šesto godina pre
našeg računanja vremena četiri velika čoveka koji su poslednji predstavljali duh drevnog
vremena videli su i znali ono
PISMO 119

što se od tada dogodilo. Spolja gledano bilo je seoba naroda, svetska carstva su nastajala i
propadala, svet se tri puta gradio i tri puta rušio. Unutra gledano ništa se nije promenilo. Još
uvek stojimo tamo gde i Pitagora i Buda. Istorija se zaglibila. Još uvek ne znamo ništa drugo
do da gledamo u prošlost i smejemo se, i da gledamo u budućnost i plačemo. Od vremena
Lao-cea nismo načinili nijedan korak. Učitelj Kung i danas živi kao i pre dve hiljade petsto
godina. Situacija je istovetna, iste nedoumice, ista pitanja, isti ljudi, ista kriza, isti mrak, ista
prinuda: punom snagom se poduhvatiti i promeniti, ali bez bilo kakve nade. Svi smo onakvi
kao što kaže čuvar kule: znamo da ne ide, ipak dalje radimo. A to se odnosi na careve i
filozofe, na Napoleona i na Savanarolu, na Lutera i Cezara, na Robespjera i na Atilu.
Međutim, neko od tada nedostaje. Čovek u kojem se objavljuje božanski duh. Duh drevnog
doba. Ni za koga, pa bio on čak i Gete, Tolstoj, Ramakrišna, nije rečeno: nema nevolje, ništa
nije izgubljeno, prijatelji, ta evo velikog zvona!
Kung potiče od starog plemenitog roda. NJegovi preci vode poreklo od vladarske dinastije
Jin. Otac mu je umro veoma rano. Detinjstvo i mladost su mu bili teški, učio je u oskudici. Ali
je učio. I to tako strasno, tako neumorno da se kasnije i sam tome čudio. Jedan jedini
predmet mu je bio: drevnost. „Nisam rođen s istinom u srcu“ – kaže. „Pre svega volim stare,
i svom snagom ih sledim.“ Inetersovali su ga stari običaji, stari zapisi, stare pesme, ali
ponajviše ipak stara država. Najviše zato što je verovao da kvarni život čoveka može da se
sredi samo uz pomoć države. Verovao je u isto što i Pitagora ili Platon. Čovekova delatnost
najvišeg ranga jeste upravljanje. „A upravljati znači isto što i stvari staviti na njihovo mesto.“
U petnaestoj godini, kao što kaže, bio je do grla u učenju. Imao je trideset kada je već stajao
čvrsto.
U to vreme su se oko njega počeli da okupljaju mladi ljudi. Isto onako kao oko Bude,
Pitagore ili Platona. Jedini predmet: starina. Nije prihatao činovničko mesto, mada kao da se
pripremao za to da svoje znanje učini delatnim. U državi su, međutim, vladali nered i zbrka.
Oko vlasti su se gurali nedostojni. [ta da traži tu onaj koji je učio da je suština upravljanja
državom moral?
Kao vaspitač prispeo je u pokrajinu Lu, u mesto gde je drevni svet živeo još relativno
najnetaknutije. Ovaj put je bio jedan od najvećih doživljaja njegovog života. Našao se gotovo
oči u uči s precima, zalazio je u crkve i palate, gde je još odjekivao bat koraka svetaca i
mudraca, dospeo do rukopisa koji su još čuvali toplinu ruku starih. Kažu da se tada sureo s
Lao-ceom, sa starinom arhivarom malene kneževine.
Kada se vratio kući, nastavio je da vaspitava omladinu. Sve se više njih okupljalo oko njega.
Istovremeno je, međutim, izbila pobuna u državi i Kung je morao da beži. Otišao je u
susednu pokrajinu Ci. Tu je upoznao muziku drevnih vremena. Pokušao je da bude činovnik i
svoju službu je ponudio vladaru. Ali kada mu je objasnio da je suština vođenja države moral,
knez se smeškao.
U međuvremenu su se odnosi kod kuće uglavnom sredili i Kung se vratio. Tada je imao
pedeset godina. Postao je državni savetnik, glavni ministar. Usledio je kratak, ali blistav
period. Zbilo se neverovatno. Mudrac je državne poslove uspostavio sa zadivljujućom
jednostavnošću, lako, s malo delatnosti, s još manje reči, susedne pokrajine su se počele
plašiti. [ta će biti ako
120 PISMO

ovaj ministar toliko ojača svoju državu? Narod počinje da se okuplja oko njega. Svi žele da tu
žive. Red je. Postoji moral. Blagostanje. Postoji kultura. Sve to tek za nekoliko meseci.
Konfučiju je uspelo ono što Platonu nije. Mudrac je sredio državu. Među susedima je
zavladala ljubomora. Knez Cie, Kungov protivnik, više puta je hteo da ga najuri. Postigao je
da bude uklonjen s mesta kancelara. Kung je postao ministar pravde, ali je njegov uticaj na
narod i na ljude od duha sve više rastao. A vladar malene kneževine imao je poverenje u
svoga ministra. Tada je knez Cie poslao Kungovom gospodaru na dar glumice. Glumice su
toliko vezale pažnju dvora da se vladalac tri dana nije pričešćivao, nije održavao saslušanja, a
nije se ni pojavljivao u vladarskoj palati. S celokupnim dvorom, sa svim ministrima zurio je u
pozorište. Kung je video da je doživeo fijasko. Odstupio je sa svoga položaja, i povukao se.
Lutao je trinaest godina. Bio je u većini država Kine, zajedno s nekoliko učenika, ili sam.
Tražio je vladara, ili, ako ga ne bi našao, bar čoveka. Verovao je u jednog jedinog svoga
učenika, u Jen Huija, ali je on umro mlad. On je bio jedini koji je razumeo pretke. On je bio
čovek Li. Čovek mere. Ostali? Samo su se oduševljavali. Dugo se bavio mišlju da ode među
varvare i osnuje državu. U međuvremenu je prikupio pesme predaka, njihove istorijske
zapise, hronike, dao da se prepišu, napisao je brižljive komentare kako bi spasao baštinu
predaka. Tako je spasao Ji đing, najveću knjigu dravne Kine.
Vratio se kući i učio mlade. Već je prešao šezdesetu i približavao se sedamdesetoj: „Već je
znao da ćuti i mogao je da sledi svoje srce a da ne prestupi preko mere“. „Bio je čovek koji
toliko traži istinu da zaboravi i da jede, među prijateljima bi i žalost zaboravljao, a nije ni
primećivao kako ga starost sustiže.“ Sakupio je sve spise i uspomene derevnosti koji su mu
stajali na raspolaganju. Vaspitao je mlade. Završio je svoj rad i umro je u sedamdeset drugoj
godini.
Evropejac zna da je učitelj Kung osnivač religije, svetac; konfučijanizam je kineska religija, sa
crkvama, obredima, monasima i sveštenicima. S tom svešću Evroprjac počinje da čita
razgovore učitelja Kunga i nalazi sve ovakve misli: šta je suština upravljanja državom, šta je
moral, šta je pristojnost, kako treba ispravno obavljati službu. Gde je tu religija? pita. Odista.
Gde je tu religija?
Pre svega: Kung nije svetac. „Nema činovnički položaj i zato ima vremena da se bavi važnim
stvarima.“ U Li Kiju je zabeleženo da je rekao ovako: Baviti se tajnim poslovima, praviti čuda
da bi potomstvo imalo o čemu da brblja, to nije moj posao. A Meng Ce, njegov kasni učenik,
zna o njemu: Ce Kung pitao je Učitelja: „Kažu za tebe da si svetac.“ Učitelj ovako reče: „To je
van moje moći. Strpljivo se trudim i neprekidno učim.“ Na to je Ce Kung je rekao: „Ko se
strpljivo trudi, on je mudar, ko neprekidno uči, on je dobar. Ko ujedinjuje mudrost i dobrotu,
on je svetac.“ Učenje učitelja Kunga nije religija. Nije religija kao crkvena organizacija sa
sveštenstvom, monasima i dogmama. Učenje učitelja Kunga jeste duh predaka. Baština. Ako
Evropejac čita razgovore, on konstatuje da ovde nije reč ni o čemu drugom do samo o
suštini upravljanja državom, o moralu, o pristojnosti, on ipak greši. Učitelj je bezuslovno
poštovao tri stvari: volju Boga, velikog čoveka i svete reči drevnog vremena. Pa
PISMO 121

ovako kaže: „Mudrac pazi na koren... čovekov koren su religija i poslušnost“, tako da ono što
uči Kung jeste religija. Baština nije religija. Baština je univerzalno znanje drevnog doba o
Bogu, o svetu, o religiji, o čoveku, o duši, o upravljanju, o lepoti. Učitelj ne govori o krajnjim
stvarima. Učenici kažu: „Učitelj mnogo govori o kulturi i o umetnosti – o poretku sveta i o
prirodi, međutim, ne kaže ništa.“ Nasuprot tome, nije izustio nijednu reč koja ne bi imala
svoje univerzalne povezanosti. Uvek govori o celini. I o svakom delu govori tako što kaže:
uzalud hoćete nešto da dovedete u red u delovima, samo se može celo i istovremeno. Ta
celina skupa, to je znanje da ništa ne može da se odvoji posebno, jer je celina Jedan i
neraskidivo Jedan, to je „sveta reč“ drevnog doba. Hen panta einai, kaže Heraklit. Pitagora je
zasnovao svoj poredak države na Jedan. Kung pita svoje učenike: „Vi verujete da sam mnogo
učio i da znam bez knjiga? Mada sve što imam samo je jedno jedino.“
Razgovori učitelja Kunga imaju četiri presudne reči. Te četiri reči su: Li (mera, moral), Hsio
(učiti, prosvećivati se), Ta Hio (Veliko Znanje) i Kin-ce (mudrac, plemeniti, izuzetni čovek
visokog ranga). Prevođenje reči predstavlja veliku nevolju. Kao što se zna, kineski jezik svoje
reči ne piše slovima nego znacima. A ti znaci su nečuveno mnogoslojni. Gotovo svaki znak
ima i takav smisao koji je metafizički pojam, politički pojam, matematički pojam, i smisao
koji predstavlja pojam koji se koristi u porodici i oko kuće.
Matafizički, religiozni, politički, matematički, intimni pojmovi uzeti skupa znače onaj kineski
znak koji je prva velika reč Kunga: Li.
Li znači meru, pravilo, moral, zakon, pristojnost, socijalni charm (politesse, gentleness). Ako
se fizički tumači i njime se meri razdaljina, znači: milju. Ali je i unutarnja mera:
samosavladavanje i disciplina. Ali nije subjektivna askeza, nego primena zakonskog reda iz
baštine predaka, koji jednom i zauvek reguliše odnose ljudi.
Li ima onaj ko se bez upadljivosti ponaša jednostavno i ozbiljno, suspreže se od svakog
preterivanja, poštuje čoveka, budi poštovanje prema sebi svojim rečima, ponašanjem,
postupcima, radom, odevanjem, i to: svesno. Li je mera. Mera. „Zašto ne stupaju na put, to
dobro znam: ko je pametan, svojim mišljenjem ga je prestupio, ko je glup, ne dostiže ga. Ko
je talentovan, prevazilazi ga svojim postupcima, ko je netalentovan, ne doseža ga.“ Li: ne
ostati ni ispod, ni prestupiti, nego realizovati Meru. Ostati na sredini. Li je moral kulturnog
čoveka kome je koren religiozni pijetet. Li je osnovna crta života drevnog vremena. U Kini
isto kao u Indiji, Iranu, Egiptu, Grčkoj. Osvedočeni respekt ljudi jednih prema drugima, koji je
jedini uslov mirnog života visokog ranga. Li je bilo ono što se upravo tada izgubilo od Istočne
Azije do Italije; to je bilo ono čije vaspostavljanje su zahtevali veliki ljudi od Konfučija do
Pitagore; to je ono što nam danas najviše nedostaje. Li je mera, ali ne ljudska mera i nije je
stvorio čovek. Nije produkt kulture. Li postoji samo tamo gde postoji stvarna religioznost.
Božanska mera. Ne može se samovoljno izmeniti. To je ona mera kojom su bogovi odmerili
čoveka i odmeravaće ga, i uvek i istom merom će se meriti čovek i danas.
Druga velika reč: Hsio. U tekstu je prevodimo učiti ili negovati. Hsio znači poznavati osnovne
principe stvari, prihvatiti ih, uvežbati i realizo-
122 PISMO

vati. Nije to znanje bez knjiga. To je znanje koje zna suštinu. Ali ne samo da se zna, nego je i
uvežbano; čak ne samo da je uvežbano, nego se i realizuje. Hsio nije apstraktan, on je puki
zadatak sećanja: ono što je čovek naučio. Ne treba odustati, nego uraditi. Istinski zna nešto
samo onaj ko prema tome živi. U drevno vreme nije bilo takvog znanja koje je nezavisno od
suštine, kao na primer moderna filozofija, ili nauka; i nije bilo takvog suštinskog znanja koje
je bilo nezavisno od ostvarivanja, kao na primer moderni idealistički moral. Za Konfučija je
užas bilo nešto znati i to ne činiti. Ali ondašnja Kina je morala da zna ono što su onda ljudi
svuda znali: znanje i relaizacija su se našli suočeni, ideal i stvarnost su postali naprijatelji,
teorija i praksa su se razdvojili. Ali Kung smatra da se provalija može premostiti učenjem.
Onaj ko istinski zna ideal, teoriju, osnovni princiš, suštinu, on ih ne zna samo svojom glavom,
nego svojim srcem i rukom, i on zna i da radi.
Treća reč: Ta Hio, Veliko Znanje. Veliko Znanje se ne može kraće, lepše i savršenije sumirati
nego što je to učinio Li Ki. Hsio znači učiti, otkriti osnovne principe visokog moralno-
duhovnog života, usvojiti ih, uvežbati i principe bez ostatka ostvarivati. A šta je Veliko
Znanje? „Znanje se tek onda nalazi na visini svoga zadatka ako formira stvarnost; tek ako se
zadatak znanja nalazi na visini, onda misao može postati istina; tek ako je misao istina,
čovekova svest može biti potpuno čista; tek ako je svest potpuno čista, onda se može
govoriti o kulturnom čoveku; tek ako je čovek kulturan, on ume da svoju domovinu drži u
redu; tek ako domovinu drži u redu, onda ume da sredi državu; tek ako je država sređena,
čovečanstvo može živeti u miru.“ Veliko Znanje je znanje mira. Znanje dobrobiti,
obrazovanja, reda onako kako ono uči osnovnim principima i uči kako njih treba realizovati.
Kaže da je preduslov mira poredak države, ali je preduslov za to red u porodičnoj kući, a
preduslov za to je da čovek bude obrazovan, ali je za to preduslov da čovekova svest bude
čista; preduslov za to je istina, a preduslov za nju je pak znanje. Znanje (poznavanje
osnovnih principa stvari, njihovo uvežbavanje i realizacija) temelj je poretka države i sveta.
To je Ta Hio.
I na kraju: Kin-ce. Pravo značenje: plemenit, uglađen, otmen, mudar, kulturan, visokog
ranga. Najbliže kineskom pojmu je grčko aristos, ili Ničeovo Vornehm.*
Čovek visokog ranga, oplemenjen. Tekst ga prevodi kao mudrac. To je kompromis zato što u
reči mudrac nema aktivnosti, a kin-ce realizuje mudrost, i upravo je u tome njegov visoki
rang. Međutim, drugačije se ne može prevesti; ni plemenitim, jer to ima društveno-moralni
naglasak, ni visokim rangom, jer ta reč ne izražava egzistencijani kavlitet. U kin-ceu znanje i
delatnost žive u podjednakoj razmeri i snazi. On je naučio Veliko Znanje. On je čuvar baštine.
On je čovek Lija. „Vrednost konja nije snaga, nego soj“ – kaže Kung. Mudrac je čovek
ovakvog soja. Kod njega je kvalitet bitan. Moglo bi se prevesti i kao Božanski čovek.
„Konfučije – Lun-ji“ znači: razgovori učitelja Kunga. Delo nam se očuvalo u rukopisu iz
drugog veka pre našeg računanja vremena. Nesumnjiva je njegova verodostojnost.
Ima dva tipa razgovora. Jedan je dijalog. Pitanje i odgovor, dva pita-
PISMO 123

nja i dva odgovora, tri pitanja i tri odgovora. Retko više. Po jedna mala drama. Kao Platonovi
dijalozi u kojima je, međutim, sačuvano samo jezgro, ništa više.
Druga vrsta razgovora jeste kada pitanje nije zabeleženo, samo reč Učitelja. Učitelj uvek
govori sentencije. Na kraju jednog razgovora o Ce-kungu kaže se: misao je zapisao na pojas.
Pojas je kod starih kruna odeće. Misli učitelja Kunga su rečenice koje se mogu ispisati na
ovakav pojas. Liče na izreke Pitagore ili Heraklita.
U prvom trenutku misli su duhovite, jasne i lake. Treba se bolje zagledati u dubinu da bi
čovek video u njima bezgraničnu melanholiju. Heraklit baca u očaj, Buda užasava, Platon
rastužuje, i možda niko nije mogao da čita Fedona bez suza. Ali melanholija koja se nalazi
ispod lakih, često šaljivih, uvek dragih, više puta vedrih misli učitelja Kunga, potresa nas.
Potresan je nadljudski napor nenatrunjeno čistog, neopisivo dubokog muškarca da spase što
se spasti može, ako već ne može sreću drevnog doba, ono bar državu, ako već ne može
državu, ono bar čoveka. I povremeno provali iz njega: „Najradije ne bih proslovio ni reč“.
Nema knjige u kojoj bi bilo slične nečuvene aktivnosti, i jedva da postoji knjiga koja bi bila
beznadežnija. „On je taj koji zna da ne ide, pa ipak dalje radi?“ Jeste. I on je veliko zvono.
Uvek zna šta treba da učini. Ono što je jedino ispravno. I što niko nikada ne čini. Bio je jedini
čovek koji je to činio, on sam. Kada je bio kancelar, ostvario je suštinu ispravnog upravljanja.
„Oni koji su bili blizu, radovali su se, oni koji su bili daleko, prilazili su.“ Vladaru je, međutim,
trebalo pozorište. Kasnije, kada je neko rekao: Učitelj je veliki čovek, ali nije učinio ništa
čuveno, rekao je smejući se: biću kočijaš, ili strelac lukom! Mogao je da kaže i: glumac.
„Mudrac ne pati zato što ga ljudi ne znaju, nego zato što ne može da ih promeni.“
Učitelj Kung je, kao Pitagora, ili Platon, video da muzika u državi ima presudnu ulogu. Suština
muzike (jo) jeste ton. „Ton nastaje u čovekovom srcu.“ Spoljni svet je samo uzrok tona, i uvo
shvata taj uzrok. Muzika iznutra započinje. Muzika je delotvoran metod koji je „spoljnje
sredstvo, ali kojim se može uticati na ljudsko srce“. Veliki i sveti kraljevi drevnog doba su to
znali. „Čovek je po prirodi nem. Ta nemost u njemu je duša neba (Sing).“ Međutim, utisci
spoljnjeg sveta pozivaju ga na čin. Dužnost je vladara da u ovom pozivu bude lepote, ritma,
raspoloženja, dostojanstva, dubine. Ništa tako ne može da ujedini i stopi ljude kao muzika.
„Muzika je harmonija neba i zemlje.“ „Muzika je ona životna zajednica u kojoj nema nikakve
patnje.“ Gde se pojavi muzika, tu se rađa harmonija.
Kung je sakupio stare pesme i staru muziku. NJegovi učenicu su neprestano muzicirali, a na
kineskoj citri i on sam je majstorski svirao. I „mrzeo je kada svetovna muzika poremeti
svečanu muziku“. Ali i tu je doživeo fijasko. Nova, raskalašna i razvratna mutika zgazila je
jednostavnu, ozbiljnu, vedru muziku.
Li Ki je zabelešio sledeću izreku: „Knez Ai je upitao šta je najvažnije na zamlji? Učitelj je
odgovorio: Upravljanje državom.“
[ta znači upravljati? – „Staviti stvari na svoje mesto“.
[ta to znači da stvari treba staviti na svoje mesto? – „Kralj neka bude kralj, sluga neka bude
sluga. Otac neka bude otac, sin neka bude sin.“
124 PISMO

[ta je najvažnije da učini mudrac kada preuzme upravu – „najvažnije je ispravno korišćenje
reči.“ U ova četiri pitanja i odgovora nalazi se osnova mišljenja učitelja Kunga.
Istinski moral nije društvena pojava ili proizvod, nije prevashodstvo, i nije zasluga, nego
saglasje (muzika) neba sa zemljom, i čoveka s večnim poretkom sveta. Otac morala je
metafizika. Upravljanje nije politika. Nije zahvat, prevara, makijavelizam, instinkt vlasti, nego
ljudska metafizička aktivnost najvišeg reda. Upravljanje državom je religiozna delatnost. Za
upravljnje državom neophodne su tri stvari: vojska, hrana i vera. Vojska se, ako je potrebno,
može izostaviti; ako treba, i hrana se može izostaviti. Ako nema vere, nema religije, onda
nema države, samo ološ koji na okupu, privremeno, drži glupost i strah.
Vladavina nije znanje. Jedan učenik je upitao Učitelja kako treba obrađivati zemlju?
Odgovor: stari seljak to zna bolje. A kako treba negovati vrt? Odgovor: stari vrtlar to bolje
zna? [ta vladalac treba da zna? „Čovekovo ja neprekidno treba negovati.“ Treba učiti. „Često
sam razmišljao i danju i noću. Nije koristilo. Učiti je bolje.“ Ali znamo da učiti (Hsio) znači:
naučiti osnove duhovnog života, uvežbati ih i realizovati. To je Veliko Znanje. To treba tako
činiti zato što stvarno i istinski deluju samo duhovne sile. Spoljnjim sredstvima još niko ništa
postigao nije. Primena spoljnjih sila u državi: nasilje. Dejstvo nasilja je jedan jedini brutalni
trenutak. Primena unutarnjih sredstava: ljubav. „S narodom budi onakav kao što si s malim
detetom“, kaže Kung. U Li Kiju kaže: „Ako žive duhovne sile, onda one neguju život. Alo
duhovne sile ne žive, one neguju krivične zakonike. Ako žive duhovne sile, postoji zakon i
red. To se naziva vladavina.“ Vladavina je duhovna delatnost. Zato je metafizička delatnost.
Platon zna ako je filozof kralj – koji nije niko drugi do Kin-ce učitelja Kunga i, ako ne može da
uspostavi poredak drevnog doba, može uslediti samo „neprekidna smena demokratije i
tiranije“. Znamo da se Platonova prognoza ispunila. Kineski učitelj ovu misao izražava ovako:
može da vlada i aristokratija, ali ova vladavina najviše može potrajati tristo godina (deset
generacija); može da vlada i plemstvo, ali ova vladavina najviše može potrajati sto pedeset
godina (pet generacija); mogu vladati i sluge, ali ova vladavina može potrajati najviše sto
godina (tri generacije). Istorija pruža dovoljno primera. Ima samo jedna istinska vladavina:
kraljevska vladavina. „Ako bi se rodio istinski kralj, za vreme jedne generacije ne bi bilo
drugih do samo moralnih ljudi.“ Vladavina ne teži koristi. Meng-ce, sjajni učenik Kungov,
jednom se našao pred jednim knezom i ovaj ga je upitao: Kaži mi, starče, čime mogu biti od
koristi svoj državi. Mudrac je odgovorio: „[to govoriš o koristi? Ako kralj govori o koristi, i
visoki plemić će govoriti o koristi, ako visoki plemić govori o koristi, i plemić, građanin,
zemljoradnik, trgovac će govoriti o koristi. Svi će tražiti korist, i otimati jedni od drugih. Tako
će u državi zavladati nered. Kralj ne treba da pita šta je korisno, nego šta je dobro i
pravedno.“ Ništa nije toliko zaboravljeno kao ovo drevno znanje.
Kralj, istinski kralj, koji, ako bi se rodio, za vreme jedne jedine generacije ne bi bilo nikoga
drugoga do samo moralnih ljudi, ne dela onda kada su mu se stvari popele na grbaču. Tada
je već kasno. Niko ne može raspršiti ne-
PISMO 125

volju kada je već tu. „U rasuđivanju o pritužbama ni ja nisam drugačiji od bilo kaga drugoga.
Ono čemu sam uvek težio jeste da više ne bude pritužbi.“
Kralj ne treba da ispravlja greške koje su se dogodile, nego treba da ispolji takvu delatnost
da se greške ne događaju. „Okrenuti se ka jugu“ – kaže Kung. Ova delatnost koja
predupređuje svaku nevolju, pritužbu, teškoću, krizu jeste ono što je učitelj Kung izrazio
ovako: ispravno korišćenje reči. Kažu da Sokrat nije učinio ništa drugo do što je svoje
učenike, i Platona, učio ispravnom korišćenju reči. Sokratov metod je sledeći: naučiti ljude,
pa ako neko zna šta je dobro, tako će i raditi. Međutim, Sokrat nije rekao da je to suština
vladavine. Celokupna delatnost učitelja Kunga, njegovo mišljenje, metafizika, učenje mogu
se razumeti iz ove njegove težnje. Ni „Razgovori“ nisu drugo do ispravno korišćenje reči Ta
Hio. Jer ako je ispravna reč, ispravan je čin, ako je ispravan čin, nema nevolje; ako nema
nevolje, svi su zadovoljni; ako su svi zadovoljni, svet je vedar. „Onaj ko zna, nije dospeo tako
daleko kao onaj ko voli; ko voli nije dospeo tako daleko kao onaj ko je vedar.“ Vedrina je
drevno doba.
Kada je Učitelj umro, njegovu školu je dalje vodio Ce-hia. Konfučije je imao sedamdeset dva
neposredna i otprilike tri hiljade daljih učenika. Proširio se duh koji je on probudio. Nije
postao aktivan. Ostao je onakav kakvim ga je učinio Kung: baština. Znanje o precima, o redu,
o moralu, o suštini ispravnog upravljanja, o pristojnosti, o lepom životu, o istini, o religiji.
Stotinu godina kasnije Meng-ce, najznačajniji mudrac škole, išao je od dvora do dvora kako
bi razglašavao Učiteljeve misli. Meng-ce je mnogo ličio na Konfučija, ali je bio stroži i
fanatičniji. Više zapisa govori o tome kako je vladarima svojski čitao bukvicu.
Učenje Ulitelja u njegovoj celokupnoj veličini, obimu i univerzalnosti, u svakoj metafizičkoj
vezi, podrobno, čak rasprostranjeno i na kućne navike, sumirao je Ki Li. Li Ki je knjiga Mere,
celokupna Konfučijeva baština. Međutim, škola Učitelja i odonda je postojala i postoji, a i
danas je živa. Ne kao škola, nego kao baština drevnog doba. Ne kao religija, nego kao drevno
znanje tradicije o religiji, o Bogu, o državi, o muzici, o društvu, o porodici i o mudracu, onako
kako je to učio učitelj Kung.
TIBET
TIBETANSKE MISTERIJE
Uvodna studija
Nije neophodno zgrebati s Tibeta naslage budizma; taj sloj se kao prah lako oduva i onda se
čovek nađe oči u oči s onim što je Tibet oduvek bio, čak i pre budizma, hiljadama godina.
Bon je zapravo praksa i to podroban, precizan, sistematski ritualni dodir između čoveka i
natprirodnih sila. Bon je praksa mističnog askete; tako on održava vezu s nevidljivim silama.
Religiozna metafizika koja se nalazi u korenu praktičnih postupaka ni ovde nije drugo nego
drugde, bez izuzetka
126 PISMO
kod svih drevnih naroda. Postoji samo jedna metafizika. Potpuna celina ove metafizike, u
njenom drevnom obliku jeste – Veda. Praktični sistem Bona bez Vede jeste riskantna magija,
ili nemotivisana vradžbina. I onaj ko čita tibetanske misterije bez poznavanja suštinskih misli
Vede, oseća samo strašno užasavanje, a ne razume njihovu pravu suštinu.
Osnovno učenje Vede jeste da se može videti, osetiti samo neznatno maleni deo sveta i to
samo njegov spoljni omotač koji je materijalan; neuporedivo veći deo je nevidljiv i
nematerijalan. Sudbina sveta, zbivanja, čovekovog bića, uzroka, porekla i istinskog smisla
kosmičkih pojava nalazi se u nevidljivom nematerijalnom svetu. Ono što svojim čulima
možemo iskusiti samo je teško materijalno telo sveta; iza, ispod tela, u telu, oko tela nalazi
se stvarnost koja je nedostupna za čula. Pre nego što je čovek otelotvoren u ovu
materijalnost i posle njenog odbacivanja živeo je i živeće kao nevidljiva duša. Istinski sadržaj
metafizičkog učenja jeste da postoji jedna jedina stvarnost: duša; ono što nije duša, to je
čarolija, maja. Opsena je i ceo ovaj materijalni svet, nastaje, promine, nemirno se menja kao
san. Opsena su mnogi duhovi, sablasti, demoni, jer su svi oni samo proizvodi mašte duša.
Opsena je čak i gomila bogova. Postoji samo jedna stvarnost, jedino je postojeća: duša.
U Bonu se ova metafizika podrazumeva sama po sebi i priroda je pretvorena u krv. Veliki
praktični sistem polazi od toga i to primenjuje. Smisao svake prakse i misterije Bona:
raspršiti opsenu, obračunati se s čarolijom maje, izaći iz sveta zabluda, neznanja, omame,
snoviđenja i vratiti se u stvarnost, duši. To je cilj asketskih vežbi kao što je tumo; to je
rukovodilo velike svece Tibeta kao što su Naropa i Milarepa; to je cilj rolanga, čoda ali pre
svega Barda. Ime pravog povratka u stvarnost jeste Staza prava kao strela, Mahajana, Veliki
put. To je tibetanski Bon.
Jednom je Aleksandra David-Nil putovala Tibetom kao prosjakinja. Na putovanju su je napali
razbojnici, oduzeli joj novac i hteli da je ostave kada joj je, kako je poznavala dobro religiju i
običaje naroda, pala na um spasonosna misao. Veoma uzvišenim glasom počela je da
izgovara jednu kletvu Bona. Proklela je razbojnike, i sve njihove pripadnike, rođake, svako
biće koje je igda bilo s njima u dodiru, novac koji su joj oduzeli, prizvala je vojsku dakinija,
veštica, demona, đavola, furije, krvožedne aveti, vampire i duhove koji dave. Razbojnici su se
toliko uplašili da su joj brzo vratili novac i počistili se.
U svemu tome, kaže David-Nil, najneobičnije je bilo dejstvo koje su izazvale tamne reči
kletve. Atmosfera je bila okultna. Kao da se atmosfera u stvarnosti ispunila teškim
prisustvom pozvanih čudovišta. Za tren oka svi su bili pod pretećim i teškom pritiskom. I ona
sama je osećala da se nalazi na pragu neizrecivog užasa. Grupu na drumu obuhvatila je masa
nevidljive napetosti, izgledalo je da iznenada može da nastupi elementarna nesreća, munja,
stena koja se kotrlja, oluja, orkan ili prolom oblaka; ali je mogla da bane i grabljiva zver; a
moglo je da nastupi i neko pakleno čudovište.
Sve ono što potiče iz Tibeta obavijeno je ovakvom okultnom atmosferom. U svakoj reči ovih
misterija ima nešto što nije bezazleno. Čovek ne može biti dovoljno oprezan, ne može ih
primiti dovoljno ozbiljno i ne može ih dovoljno poštovati. Asketska praksa tibetanskog Bona
beskrajno je opa-
PISMO 127

sna. U Tibetu se govori o stotinama slučajeva u kojima je reč o tome kako je nastradao čak i
asketa koji se nalazi pod budnom pažnjom učenog i brižnog učitelja, kako je poremetio,
poludeo, ili ne jednom iznenada umro pod zagonetnim okolnostima. Knjige Aleksandre
David-Nil pripovedaju o više ovakvih karakterističnih slučajeva.
Okultna atmosfera u rečima misterija, odnosno u magičnim formulama zrači iz vanredno
visokih sila koje se prizivaju. To je delom svojstvo tibetanskog jezika, delom pak dolazi otuda
što su hiljadama godina reči tokom praske upile natprirodne sile; međutim, na koncu,
razume se, sve zavisi od dejstva formula. Kao posledica stalnih primena ovih formula kao da
je vidljivi i nevidljivi svet u Tibetu bliži jedan dugome. U Tibetu nema čuda. Zašto? Jer da se
zbiva nešto vanredno podrazumeva se samo po sebi. Kao posledica mistične askeze koja
traje hiljadama godina kao da je lakše prestupiti iz materijalnog sveta u nevidljivi i iz
nevidljivog u materijalni svet. I ne samo da je lakše prestupiti. Granica je tako blizu, tako je
nesigurna, toliko je isprobijana i toliko se posvuda nalazi da čovek može i da se obeznani,
nesmotreno da je prestupi, da se spotakne, da se nađe s druge strane. Sve to može biti
jedan jedini tren koji može biti nepopravljiv. Blizina granica nevidljivog sveta izaziva stalne i
užasne napetosti i navodi na onespokojavajuća očekivanja. To je objašnjenje okultne
atmosfere. Sa svim onim što stiže iz Tibeta treba biti beskrajno oprezan.
Evropejac treba da iskazuje oprez prema tibetanskom Bonu, jer je to držanje koje se očituje
iz asketske prakse i koje živi u rečima formula, što je on tokom vremena potpuno zaboravio.
Evropejac dobro razume ponašanje svojih istorijskih ličnosti kakvi su Perikle, Cezar, Petar
Veliki i zna da se u njima ispoljava vanredna snaga duše. Razume još i ličnosti svoje poezije,
Ahila, Eneju, Parsivala i zna da su oni očitovanje herojske duše. Ali već uopšte ne razume
ono očitovanje herojske duše koju ima mistik, prorok, asketa, svetac. Misli da herojstvo duše
u svim slučajevima doseže spoljni rezultat, takozvani uspeh; ovaj uspeh jeste: glas, slava,
posledica velike odlučnosti i velikog čina, moćan i snažan prizor, primer koji očarava. Ako u
nekome živi herojska duša, ta vera danas ovde treba da bude takva kao da je vatromet,
čovekove oči moraju biti opsenjene veličinom čina.
Međutim, herojstvo duše ima i drugu ličnost, koja je odomaćena na Istoku. Herojstvo se ne
očituje prema spolja, nego prema unutra; heroj nije kralj, nije vojskovođa, nije državnik,
nego mudrac, asketa, mistik, pesnik, filozof. U drevna vremena nije pravljena razlika između
herojstva ovih dveju vidova ličnosti. Homer je herojem nazivao borce Ajanta i Hektora isto
kao proroka ili pevača. U Evropejcu postoji herojska duša koja se očituje prema spolja; a
nema onoga herojstva koje je usmereno prema unutra, religioznog, asketskog i mističnog
herojstva.
Beznadežno je pak razumeti tajnu tibetanskih asketa i tibetanskih misterija bez doživljaja
unutarnjeg heroizma. Niko u Tibetu, u kome je probuđena herojska duša, nije se brinuo oko
toga kakvo će ona dejstvo izazvati u drugome, kakav će uspeh postići i kakav će prizor biti za
ostale. Istinski heroji askeze živeli su tako da za njih niko nije znao, umirali su u nekoj pećini
Himalaja i
128 PISMO

kosti im nikada nisu bile pronađene. Ovaj način života se u Kini naziva čuvena „bezimenost“.
Bezimenost zato što je možda neko prosjak na drumu, niko ne zna šta živi u njemu; ali je
čuven zato što je herojska duša uzdigla čoveka na nečuveno visoku razinu bića. Na Istoku
postoje stotine i hiljade ovakvih ljudi koji žive u čuvenoj bezimenosti, oni katkada čak i
skrivaju svoju zdravu pamet i prema spolja se pokazuju kao lude, ili pajaci, kako ih u
njihovom naporu da se usredsre prema unutra ne bi omeo spoljni svet. Život spoljnjeg
heroja odigrava se pred licem čovečanstva; život unutarnjeg heroja jedino pred licem Boga.
U Tibetu čak i o životu najvećih heroja, svetaca, jednog Narope, ili Milarepe sačuvale su se
samo naivne legende. I sve što se može saznati o životu velikih asketa, jeste priča, ima
instruktivni ton, poučava, ali nije realno. Sve što je spoljno, u Tibetu je sasvim nepouzdano i
neuhvatljivo. Nema fakata, nema godina, nema podataka, nema spomenika. Stvarnost se
nalazi unutra. Aleksandra David-Nil tibetanske askete naziva sportistima duše. To je površna
zabluda, nesporazum, gotovo glupost pravog Evropejca. Cezar i Napoleon nisu bili sportisti;
bili su ljudi herojske duše. Ni tibetanski asketa ne provodi sam iz sporta četrdeset godina u
pećini, na visini od četiri hiljade metara i ne jede ništa drugo sem koprive; to je herojska
duša. Ona herojska duša koja živi prema unutra, prema nevidljivom, pred licem Boga,
odričući se sveta, ne vodeći računa o čoveku, zanamarujući svoje telo, u postu i na ciči zimi,
odevena u krpu načinjenu od vreće, zadubljena u meditiranje.
Asketska praksa Bona nije ništa drugo do Staza prava kao strela herojske duše; njome polazi
onaj ko želi da istupi iz opsene materijalnog sveta i da se vrati u stvarnost.
U osmom veku prema našem računanju vremena na drevni Bon se nataložio budizam
poreklom iz Indije. Novo učenje unelo je malo izmena u starom; uglavnom samo nazive. Ali,
ako je moguće, još je bolje podvuklo ono što je u tibetanskoj mistici bilo važno: strast
odvajanja od opsene materijalnim svetom. Ranije se ova opsena nazivala maja; sada joj je
ime postalo: sansara. Sansara je vidljivi svet, besmisleno lutanje u njemu, kružno kretanje
neznanja, opijenosti, rađanja, patnji, smrti. Raniji naziv za oslobiđenje bio je atman; sada je
budizam raširio izraz nirvana. Nirvana je oslobođenje, potpuna budnost.
Budizam i Bon su se stopili u više vidova. Najčuvenije ovakvo stapanje jeste konfesija
karđipta koja je preuzela netaknuti Bon, ali ga je utopila u budističku metafiziku. Karđipta je
čuvena po tome što je ova konfesija dala Tibetu velike svece. Sveci: Tilopa, Naropa, Marpa,
Milarepa živeli su oko preloma prvog milenijuma prema našem računanju vremena. Tilopa je
učio u Indiji. Za njega je čuo mladi Naropa i pošao da ga traži kako bi postao njegov učenik.
Na Istoku, naročito u drevna vremena Učitelj je imao sasvim posebnu ulogu. Znalo se za dva
oblika rođenja: za telesni, rođenje od oca i majke, ali važniji od njega bilo je duhovno
rođenje. A ovde su i otac i majka bili jedna ličnost: učitelj, na tibetanskom: guru. Guru je bio i
otac i majka, ali je bio i bog, nadljudsko biće. Ništa nije bilo tako važno kao izbor gurua i
vernost prema njemu.
Tilopa je izbegavao mladog asketu. Naropa je tada počeo da ga progoni. Tilopa ga je izvrgao
poruzi i poigravao se s njim. Naropa pak nije odustajao. Na koncu se nikada nisu susreli oči u
oči. Učitelj koji se igrao žmurke s
PISMO 129

učenikom koji ga progoni tim specifičnim postupkom, što se neprekidno skrivao od njega i
samo posredno dolazio s njim u dodir, vaspitao je mistika, maga koji je dostojan divljenja.
Veliki svetac Tibećana pak bio je Milarepa. Milarepa je mag, asketa, nedostižni učitelj svih
vežbi Bona i pesnik. NJegove pesme i danas recituju i citiraju lame, deca i žene u
manastirima, crkvama, na pijaci. Milarepina ambicija je bila da tokom jednog jedinog
ljudskog života dosegne savršeno prosvetljenje. Nije računao na to da će se opet roditi posle
bezvremenog vremena i da će onda nastaviti rad prema oslobođenju; svoj zadatak ne odlaže
za drugi svet gde kao živo biće u lakom duhovnom telu može brže da napreduje ka Budi,
nirvani, budnosti. Herojska duša ni u jednom Tibetancu nije bila tako moćna kao u Milarepi.
Asketa je više od trideset godina živeo sam u planinama. NJegova sestra dozna gde je, nađe
ga i zove ga da se vrati u svetovni život. Milarepa je odbija. Istovremeno se javlja i prvi
rezultat njegovih dugotrajnih asketskih vežbi: već uspeva da istupi iz teškog materijalnog
tela, može da obilazi prostore sveta i ume i da leti svojim zemnim telom.
Najviši rang duhovnog puta Tibeta je takozvana Staza prava kao strela. Staza je prava kao
strela zato što bez kolebanja odbacuje svaki obred, predrasudu, tradiciju, ne vodi računa o
dobrim i lošim postupcima, sudelovanjima, nagradama, odabira smer, zaputi se i s
nepokolebljivom usredsređenošću napreduje ka jedinom cilju, ka nirvani, ka savršenoj
budnosti. Većina vežbi Bona jeste askeza herojske duše na pojedinim odsecima Staze. Takve
su „Svakodnevne vežbe“ koje pružaju misli za meditaciju, takvo je učenje o „Oslobođenju“,
takvo je učenje učitelja Tagpo Lhaddže, takav je deo koji govori o snu, čiji je cilj da čovekovu
svest o budnosti i snu poveže u jednu neprekidnu celinu. Takva je stanica koja pripada Stazi
pravoj kao strela, koju opisuje misterija rolang. Asketu na njegovom putu mogu da ometaju
tamne demonske sile i za njihovo savladavanje pogodno sredstvo je jezik umrlog čoveka koji
treba pribaviti pod jezovitim okolnostima.
Dve najveće misterije Staze prave kao strela jesu: tumo i čod.
Usamljeni tibetanski pustinjak često boravi u planinama na nadmorskoj visini iznad pet
hiljada metara u improvizovanoj kamenoj kući i živi tu osamljeno po petnaest-dvadeset
godina. U takvim okolnostima najveći neprijatelj ljudskog života nije nedostatak hrane nego
hladnoća. Askete međutim poznaju postupak koji su nasledili od davnina i koji njihovo telo
održava u konstantno jednakoj temperaturi. Ta toplota se naziva tumo.
Tumo nije fizička, nego duševna vatra. „Mlaki, meki pokrivač bogova“, kao što kazuju knjige.
Kada ga čovek probudi u sebi, on pada u tihu obeznanjenost. Po anatomiji tibetanskog
mistika, postoji povezni kanal između semena nagomilanog u slabinama i mozga. Ovaj kanal
reguliše temperaturu tela s tim da se temperatura koja zrači iz semena raspoređuje po telu.
A da ljudsko telo u ovakvom stanju stvarno ispunjava žar semena, čak samo seme koje se
razliva, o tome govori legenda. Ona kazuje da je asketa stajao na pristranku bez odeće,
među surovim stenama, na pustom mestu, u zimskoj ciči. Pod mlakim, mekim pokrivačem
bogova, u svojoj obeznanjenosti nije ni primetio da mu se približava ljubomorna žena s
oštrim mačem u ruci. Ona je iz osvete, jer
130 PISMO

ju je muž ostavio i povukao se u planinu, želela da ga ubije. Mač mu je zarila u leđa, ali na
čudotvoran način iz tela askete nije potekla krv, nego sperma.
Neophodan preduslov tumo vežbe jeste vanredno snažna sposobnost mašte i koncentracije.
Asketa mora da nauči da svojom sposobnostima proširuje nevidljivi kanal za provođenje
semena. Dugim veržbama kanal se toliko može proširiti da u njega može da stane ne samo
čovek, nego i ceo postojeći svet.
Asketa mora da skine svu odeću i vežbu najpre da izvodi u zoru pre rađanja sunca samo
nekoliko trenutaka, ali može duže ostati u slobodnom prostoru.
Najvažnije stanice vežbe su ovo:
1. Celokupnu duhovnu snagu asketa koncentriše na povezni kanal između semena i mozga i
zamišlja kanal tanak kao vlas. Tibetanski naziv za kanal je uma. Kao u Indiji, i u Tibetu su u
tesnoj vezi seme i vatra. Toplota stiže u telo preko ume.
2. Asketa u umi izaziva vazdušni tok. Čini to propisanim disanjem. Način disanja je osnova
svake asketske vežbe. Vazdušni tok oživljava vatru semena i podiže je u visinu.
3. Koncentracijom se uma od vlasi širi na debljinu palidrvca, pa malog prsta. U
međuvremenu ne sme da se zaboravi ni pojačavanje vazdušnog toka. [to je kanal prostraniji,
treba primenjivati sve intenzivnije disanje propisano u tom cilju.
4. Kanal postaje širok koliko ruka. Prema gore i prema dole struji vreo vazduh i sve više
raznosi vatru semena. [to se više podstiče, sve vatreniju paru odaje.
5. Kanal ispunjava celo telo. Čovekovo telo je preobraženo u jednu jedinu umu.
6. Uma se širi na planine, na celu državu, na zemlju i na svet. Celokupni svemir je kanal u
obliku ogromnog valjka. Asketa više ne oseća da je telo, da je čovek, da stoji na kamenu, da
je oko njega meterijalna priroda. Pada u obeznanjenost i oseća da plovi na mlakim jezicima
toplote koju je izazvao sopstvenim disanjem.
Uvežbani učitelj tumoa ovih šest stepenica postiže već za pola sata i u Tibetu se zna za
pustinjaka koji je danima, čak sedmicama živeo neprekidno u pokrivaču bogova. Milarepa
pripoveda u svojoj autobiografiji kako ga je jednom zimi među vrhuncima Himalaja, gde se
povukao da se preda promatranju, izvan kuće iznenada uhvatila mećava. Devet dana je sneg
vejao bez prestanka, besneo je orkan i Milarepu je spasao tumo: stajao je pod okapinom
stene, čak je skinuo i svoju odeću od vreće, i izazvao je tumo. O tom čudnovatom spasenju
pesnik ja napisao lepu mističnu pesmu i nju svaki učenik tumoa treba da zna.
Put unazad je istovetan:
1. Asketa umerenije diše i time se umanjuje vrelina vatrenih jezika. Uma se polako povlači i
ponovo obuhvata samo telo čoveka.
2. Kanal se još više sužava i nije širi od čovekove ruke.
3. Disanje i vazdušni tok treba sve više smanjivati, ali se mora obratiti pažnja da se to ne
dogodi isuviše brzo.
4. Kanal se lagano sužava i postaje koliko palac, pa mali prst. 5. Uma je sužena na širinu
palidrvceta.
PISMO 131

6. Uma je tanka poput vlasi.

7. Uma nestaje. Istovremeno se gubi i toplota, ali ostaje samo njeno dejstvo. Asketa pak živi
u onom duhovnom stanju koje je u njemu izazvalo širenje na celokupan svemir.
Čod doslovno znači presecanje. Književni prevod mogao bi biti: pogubljenje. Postoje tri
misterije čoda: bela, crna i crvena, takozvana gozba. Asketa svoje sansara-Ja žrtvuje trima
misterijama i sebe samog preporučuje bićima drugog sveta. U prvom slučaju pak cilj je
dosezanje pića života, amrite; žrtvovano telo se naime na mističan način preobražava u
životvornu vodu i to piće asketa daruje svetu – neka njegovim posredstvom svako pribavi
spasenje.
U drugom slučaju cilj je obračun s nagomilanim kalom tokom prethodnih života. To je crna
gozba. Kao što se u rukopisu navodi, obično se održava u suton. Asketa po pravilu bira
mesto opterećeno takozvanom karmatičnošću: groblje, raku, mesto gde je neko nastradao.
Naime, na ova mesta stalno dolaze bića s drugog sveta. Prema toj zamisli, nasred beskrajne
močvare nalazi se brdašce pepela. Ova slika izražava nagomilan talog davnih života.
Crvena gozba je zapravo pogubljenje. Asketa sebe jednom i zauvek odseca od materijalnog
bića opsene. Pogubi svoje sansara-Ja.
Osnova čoda, to jest celokupne tibetanske mistike, Bona – jeste migspa. Migspa znači
zamisao. Čovek za vreme meditacije snažno prigrli izvesnu, uglavnom određenu sliku i svom
snagom sebe u njoj doživljava. Mislima je tako dugo i tako intenzivno učvršćuje da slika u
njemu oživi. Kada je sliku oživeo, on sam je već po pravilu u ekstazi. Jedan elemenat slike
treba da postane autonoman: to je osnovni elemenat okultne psihologije. To je migspa.
Postupak je vanredno poguban, jer slika koja je postala autonomna lako može da ispolji
takvo dejstvo koje može biti kobno za asketu. Važno je: u sve se sme ići samo do odrerđene
granice i budnost treba podići na tako visok stepen da autonomna slika nikada ne postane
bezgranični gospodar iznad čoveka. Ova složena situacija visoke kategorije, naravno, može
se postići tek posle dugih vežbi. Slike prizvane čodom raspametile su, čak i ubile bezbroj
tibetanskih kandidata za askete. Uvodna slika crvene gozbe predstavlja Vadžru-Dakini
(boginju zaštitnicu asketa) koja jednostavno odrubi glavu jogina. Posle odrubljenja, položi
ga, raščereči, iščupa mu creva, baci ih lešinarima. Sudeonik čoda sve to mora da proživi
najintenzivnije: treba da vidi sebe kako mu iz vrata šiklja krv, kako mu je rasporen stomak,
creva prosuta i kako se oko njih glože smrdljive ptičurine.
Spoljašnjost misterije čoda je sledeća: asketa, ili naldžopra, kako ga nazivaju Tibetanci, uz
sredstva nabrojana u rukopisu, na odabranom mestu, blagovremeno, sasvim sam udubljuje
se u meditaciju. Udubljivanje obično započinje time što posmatra Mandalu. Mandala je
simboličan crtež ili šara. Kada željena slika iz uputstava već oživi, naldžopra je dospeo na
ivicu ekstaze, započinje ritualna igra.
Igra predstavlja niz uzastopnih geometrijskih pokreta. Rukama i nogama se izvode strogi
pokreti, određeni s milimetarskom preciznošću. U vazduhu, po zemlji se ispisuju simbolični
crteži, treba ritmično lupkati, usput udarati u tamburin (damura) i duvati u frulu (kangling)
načinjenu od cevanice.
132 PISMO

Bubanj i frula pozivaju demone na večeru. Sto je postavljen: to je koža askete; sama gozba:
meso, kosti, krv askete. U međuvremenu treba se moliti glasno, treba prizivati Najvišeg
(Dharma-Kaju, doslovce duhovno telo najvišeg Bića), zvati gurua, velike učitelje drevnosti i
na određenim mestima treba izgovarati čarobnu reč velikog „Phata“.
Drama koja ledi krv u žilama doseže kulminaciju. Smisao crvene gozbe: „Od nezamislivih
vremena, u bezbrojnim oblicima progutao sam bezbroj bića kao hranu, za odeću, kao
uživanje, za ukras, za druge razne potrebe i tako sam održao svoje razmaženo telo, tako sam
postao dovoljno snažan kako bih se suprotstavio prolaznosti. Sada je došao dan da platim
svoj dug. Ovo parazitsko telo prepuštam i dajem kao žrtvu za ništenje. Dajem svoje telo
gladnima, svoju krv žednima, svoju kožu neodevenima, kosti kao ogrev onima kojima je
zima. Svoje radosti onima koji pate, dah svoga života onima koji time žele da ostanu u životu
(David-Nil).“
Asketa se na kraju odriče svih prednosti koje bi mu pripale njegovim žrtvovanjem. Moli
Veliko Znanje da rezultat koji je postigao učini ništavnim. Nema potrebe za izuzetnošću, nije
mu potrebna slava. [ta je hteo? Saznati stvarnost i raspršujući opsenu vratiti se u stvarnost.
Nije mu potreban glas, ime, slava – želi da ostane bezimen. „Ne treba mu nagrada. U carstvu
istine nema zasluga!“
Potom se duh može pravo kao strela uzdići i vratiti se u Dharma-Kaju – u nirvanu. A oni dani,
ili meseci, ili godine koje asketa još provodi ovde na zemlji, neka prominu u potpunom
odricanju od njegovog Ja. Da služi čovečanstvu. A služenje znači da upozorava druge ljude:
duša je ovde, sada u ljudskom obličju dosegla izuzetan oblik, jer u njoj sjajka neka malena
svetnost. Dok je živela u tupom, omamljujućem biljnom, životinjskom ili demonskom biću,
bila je bespomoćna. Sada se javila prilika da se potpuno probudi. Naldžorpa svoj život
posvećuje tome da širi svetlost i da razbudi što više ljudi.
Bardo Todol, tibetansku „Knjigu mrtvih“ preveo je na engleski lama Kazi Dava Samdup,
protumačio je Evans-Venc i objavio oksfordski univerzitet. U laminoj knjizi pod naslovom
„Yoga and secret doctrins“ pak nalazi se i sažeta rasprava manjeg obima.
Bardo označava prelazno stanje. Kao što je noćni san prelaz između jučerašnje i današnje
budnosti, tako je Bardo prelaz između dva života, noć putovanja na drugi svet. Prema Bonu,
Vedi i kasnije prema učenju budizma, duša posle smrti dospeva samo onda na svoje konačno
mesto ako je sebe iskupila. U ovom iskupljenju čoveku pomaže u Bonu više misterija Puta
pravog kao strela, a naročito čod. Ko je utonuo u materijalni i čulni svet, nikada se nije
osvestio u stvarnosti, nije se trudio da dospe do budnosti, nije praktikovao askezu, nije
redovno meditirao, nije bio religiozan, on će posle smrti isto tako ostati u samsari kao i u
ovdašnjem životu. Postoji samo jedan jedini kratak period kada se duši otvara mogućnost
oslobođenja: tren smrti. Bardo kaže da, kada čovek umre, u sasvim kratkom periodu, za
budne koliko vremena treba da neko pojede ručak, za omamljene, bolesne, slabe koliko
vremena treba da čovek pucne prstima, otvara se kapija koja vodi ka oslobođenju. Onoga
koji stupa u drugi svet prima duh Najvišeg Bića kao
PISMO 133

Blistava Prasvetlost. Sve granice se rastaču, sve prepreke nestaju, sva vrata se otvaraju. Duša
čoveka za to vreme bez zapreka može da se vrati u svoj drevni dom, u carstvo Najvišeg Bića.
Najveći broj duša je omamljen i pospan i ne zna šta im se događa. Užasne se od blistave
svetlosti, skriva se, plaši, povlači. A onda su duše već i izgubljene. Propuštaju da uhvate ruku
koju im je Najviše Biće pružilo. Nisu prepoznale stvarnost. Nisu razumele da ona, sama duša
nije drugo do svetlost, prasvetslost, blistavilo, jasnost, stvarnost, iskra Najvišeg Bića. I pošto
nisu razumele, propustile su svoje oslobođenje; pale su nazad u opsenu u opojnost, u
sansaru i dalje moraju da se sele. Započinje Bardo: lutanje po drugom svetu. Duša među
sopstvenim opsenama lebdi, strepi, plaši se, užasava se, drhti i hoće da se skrije. Kuda? U
majčino krilo? Još uvek veruje da se sigurnost nalazi u svetu majke. Napreže svoju snagu da
stupi u krilo žene i da se ponovo rodi. Kada joj to konačno uspe, prelazno stanje je ukinuto.
Duša je ponovo prispela na zemlju.
Za spoljašnje okolnosti razumevanja Bardo Todola neka ovoliko bude dovoljno: kada se
čovek nađe u agoniji, porodica dovede bolesnikovog gurua, ili, ako je to zbog nečega
nemoguće, drugog lamu. S Bardo Todolom u ruci lama seda pored samrtnika i pazi na
momente njegovog odlaska. Kada je duša čoveka prispela na prag drugog sveta, započinje
čitanje knjige. Samrtniku je u trenu smrti potrebna pomoć, neko ko će mu održavati budnost
i upozoravati šta treba da čini. Onome ko je za života upućen u misteriju Bardoa stvar je
olakšana: on prepoznaje značenje zbivanja koja mu se događaju. Ali ko nije bio upućen, i
njemu se može pomoći. I on može da prepozna Prasvetlost i može da se oslobodi. U Bardou
se mnogo lakše može istupiti iz sansare nego u zemnom svetu, jer dušu čoveka ne vezuje
opsena materijalnog sveta. Za to da se putnik probudi, data je mogućnost u svakom
trenutku. I zato guru, ili lama, koji sedi pored umirućeg ili umrlog i koji je u stalnoj vezi s
dušom na drugom svetu, neprekidno je usmerava: ne boj se, ne budi slaba, uvidi da je ono
što te opkoljava opsena, ona nema stvarnosti – postoji samo jedna jedina stvarnost,
Prasvetlost, a to si ti.
Misterija Bardoa traje četrdeset dva dana. Sam broj je važan. I u egipatskoj „Knjizi mrtvih“
četrdeset dve sudije sude duši umrloga. Značajem ovoga se sada ne možemo baviti. Lama
sedi pored preminuloga četrdeset i dva dana i vodi dušu koja putuje drugim svetom.
Upućuje ga u to šta treba da čini, kako treba da se ponaša, kako treba da se moli, kome da
se obraća u molitvama. To učenje je Bardo Todol. Ovaj spis samo govori o važnijim
stanicama na putu u drugi svet. Te stanice su: tren smrti, doživljaj stvarnosti i putovanje
prema ponovnom rađanju.
Bardo Todol je najznačajnije delo među poznatim delima tibetanske mistike. Istovremeno
pak na celoj zemljinoj kugli Bardo je jedna od najdubljih Svetih knjiga. Nije je pristojno
kritikovati, jedino tumačiti. Pripada onim knjigama koje ne postoje zbog toga da ih čovek
prosuđuje, nego da one sude čoveku. Međutim, još ne poznajemo dovoljno tibetansku
mistiku. Po manastirima lame čuvaju više hiljada tajnih rukopisa za koje su evropski putnici,
kao Aleksandra David-Nil, samo čuli. Lame pak ćute.
134 PISMO

Atmosfera tibetanskih misterija strana je Evropejcu i u više pogleda nerazumljiva. One

suštinske rasprave koje govore o tumou, o vatri života, ili o snu, ili o prenošenju svesti
mrtvih, uglavnom su prepune tehničkih uputstava. Razočaravajuće je, misli belac u sebi, što
ovi Tibetanci umesto uzbudljivih stvari neprekidno govore o nervnim središtima, o slovima,
o slogovima, o postupcima disanja, o načinu sedenja i o namerno probuđenim vizijama. S
čuđenjem zaključuje da su rasprave u trezvenom tonu i da im ništa nije dalje od pijetizma za
koji Evropejac misli da je neizbežni deo mistike. Ova mistika nije blaga i nije sentimentalna.
Feminizirana osećanja ovde se ne zadovoljavaju, još manje glad za senzacijama. Ova mistika
je beskrajno odlučna, realna, staložena, hladna, suvoparna i tvrda kao kamen. To je mistika
herojske duše koja ne stvara misterije razonode radi, ili sporta radi, nego na život i smrt,
stavljajući svoju sudbinu na neopozivu kocku.
Svaka od ovih misterija je vežba. Metafizika im nedostaje, jer se ona po sebi podrazumeva. A
metafizika nije, kao što bi se moglo poverovati i kao što Evropejac obično veruje, budizam,
nego: Veda. Bon je magijska praksa, čija je osnova i smisao Veda. Neiskaziva tajna svake
misterije je učenje Vede o tome da postoji samo jedno, duša i sve što izgleda da postoji izvan
duše, to je opsena, maja. I praksa je jedna ovakva opsena. Samo simbol. Jer je cilj prakse
Bona oslobađanje od opsene: za asketu koji se pak potpuno oslobodio – kaže Pho-va –
„lutanje i oslobođenje nije ništa drugo do slika ispisana u vaduhu, slika bez značaja koja se
sama od sebe rastače“. Simbol ima nečuven značaj u sansari, u opseni kao i svaki simbol:
slovo A, Om, Hum, pokreti, reči. Najveći simbol je sveta rečenica: Om mani padme hum.
Učenik meditira iznad simboličnih rečenica. Cilj: razrešiti veliki znak sveta i probuditi se u
svetlosti.
Sve prakse svih misterija žele da postignu jedno: stvoriti svetlost, probuditi se, odvojiti se od
opsene, raspršiti maju. U tom buđenju asketa nema potreba za drugim znanjem sem
misterije Bon. Tibetanci, isto kao i Indusi, povlače oštru crtu između znanja i budnosti.
Znanje je materijalne prirode; Indusi ga nazivaju vidvan; na tibetanskom: rtogpas. To je
potpuno beskorisna svetovna opsena. Asketi nije potrebno znanje, nego budnost. To je:
rtogpas; na sanskrtu: vidja.
Misterije čoveka ne obogaćuju znanjem. Posle doživljaja ovakve misterije niko ne zna više.
Ali je mnogo više budan. To je ono što rasprava želi da postigne. To je ono što i praksa želi da
postigne. Evropejac veruje da treba da postigne znanje i da ga nagomila. Čovek Istoka zna da
je znanje samo teret i prepreka. Ono što je čoveku odista potrebno jeste: budnost.
Kako bi se pribavila budnost, neophodan je specifičan smer znanja koji je za nas sasvim
stran. Znanja: način sedenja, prizivanje slika kojima asketa svesno utiče na sebe, prizivanje
simbola, ekstatička meditacija. Zbog toga misterije moraju biti nepogrešivo egzaktne. I jesu.
Nigde na svetu se ne može naći ovakvo jedinstveno psihološko znanje, čak ni približno.
Metodičnu praksu ovih misterija usavršavala je višemilenijumska tradicija. U odnosu na to
evropska psihologija čak nije ni detinjasta. Ono što se, na primer, očituje u tumou takva je
intenzivna tehnika tzv. nesvesnog obračuna u odnosu na koji je induska tantra ili
kundalinska joga početnička. A ono što se javlja u preno-
PISMO 135
šenju svesti mrtvih, to je takav smrtonosni skok magijske psihološke prakse kakav niko ne
može naći ni kod jednog naroda. To je Pho-va, ona tehnička spremnost s kojom asketa može
da preuzme svest umrloga, ili da istera svest iz tela bilo kojeg čoveka i da je zameni drugom
svešću. Svaka misterija je opasna, ova je pak najopasnija od svih. Bez vođstva gurua s
neophodnim znanjem ovu vežbu niko nikada nije pokušao, jer u ovoj misteriji ljudska svest
treba da stupa istim onim kobnim stepenicama kojima stupa i preminuli. Pho-va se
primenjuje samo izuzetno onda ako se omamljena svest umrloga silom želi alarmirati. Na
jednoj od vežbi Pho-va počiva i ona sposobnost uz čiju pomoć se s pažnjom može pratiti i
inkarnacija tulkua, velikih lama, Dalaj Lame.
Cilj misterija je buđenje. Ovo buđenje se postiže posredstvom disciplinovanja svesti na taj
način što se s užasnom doslednošću vrši potpuno odvajanje od vidljivog čulnog sveta.
Odvajanje nija cilj sam po sebi. Cilj je: oslobađanje, povratak u Veliku Prazninu, u prastanje
duše. Tibetanski asketa nema drugog zadatka. Misterije Bona ništa ne grade, samo vrše
raskršćavanje. To je osnova tibetanske prakse: nema šta da se zadrži, sve treba razoriti.
Za Evropejca je karakteristična vladavina nad materijalnim svetom. Za čoveka Istoka
vladavina nad duhovnim svetom. A ekstrem čoveka Istoka, koji je najudaljeniji od Evropejca,
Tibetanac se u praksi vladavine nad duhovnim svetom ne usteže ni od nasilja.
Međutim, to što se tridesetak godina već na evropskim jezicima pojavljuje sve više dela s
Istoka, a među njima i tibetanskih, ima svoj značaj. Bolji deo Evrope gospodarenje
materijalnim svetom počinje da smatra jadnim i nedostojnim. Odlazi se da se uči na Istok. I
ne može da se izostavi Tibet. Jer i nasuprot svih razlika koje ga odvajaju postoje i kopče koje
povezuju. Veliki tibetanski svetac Padmasambhava je rekao: Upoznaj sve, ispitaj sve. A
apostol Pavle zapisuje gotovo iste reči: Upoznaj, ispitaj sve i zadrži što je dobro.
JAPAN ZEN
Studija
Tačitam jačitam ačitam (Ime misli je misao, jer je ne-misao)
Budu je, često kao i toliko puta, i ovaj put potražilo više stotina lutajućih monaha, okupilo se
oko njega i čekalo da Uzvišeni proslovi. Buda je sada ćutao. Samo je podigao nekoliko
stručaka cvetova i bez reči ih pokazao hodočasnicima. Sem jednoga, niko nije razumao. Taj
čovek beše Mahakašjapa, on je klimnuo glavom i nasmešio se Budi. Učitelj reče: Najskuplji
duh i blago koje prevazilazi um predao sam ti sada, poštovani Mahakašjapa.
To je bila čuvena beseda o cveću. Od svih Učiteljevih učenika jedino je Mahakašjapa sačuvao
smisao besede. Od mnogih škola i sekti jedna je negovala čuda, druga ceremonije, treća je
gradila mitologiju, četvrta se bavila aske-
136 PISMO

zom. Sve je to bilo hinajana, kao što Indusi kažu, mali put. Mahajana, veliku put, utonuo je u
sutre, ali je na najvećem vrhuncu bilo učenje besede o cveću, bezglasno znanje.
Kada je Bodhidhrama otišao iz Indije u Kinu i počeo da objavljuje učenje Bude, poneo je sa
sobom ovo znanje. Ništa nije bilo pogodnije za to da Kina ovako za najkraće moguće vreme,
bez bilo kakvog otpora stupi na Budin put. Bodhidharma je prevao brojne velike sutre i
odnegovao veliku generaciju prevodilaca. Svaka Budina reč je preneta u Kinu i toliko je
sačuvana da su se mnoge izvorne besede na hindu jeziku pogubile, ali je ostao kineski
prevod.
Bodhidharma se vratio u Indiju, ali se u Kini raširilo učenje velikog puta, tačno to, dhjana. Na
kineskom čan. Čan je stotinama godina živeo u manastirima, među lutajućim učiteljima, u
učenim školama, u takvoj baštini koja je iz ovoga kruga pribeležila svaku značajnu reč i
predavala je dalje učenicima. Nije bilo vredno divljenja što je čan posredstvom Koreje
dospeo i u Japan. Isto kao u Kini, i ovde su za najkraće vreme, bez otpora, i to baš oni najbolji
u Japanu, postali pristalice dhjane. Ovde je nazvana zen. Pošto se velika većina Indije opet
odvojila od učenja Bude, i vratila se Vedama, u Japanu je zen prožeo svaki i najmanji
elemenat bivstva. Verovatno je u pravu onaj koji kaže da ko ne razume zen, taj u Japanu ne
razume ni poeziju, ni grafiku, ili no-dramu, ili manastirski život, ili moral, ali čak ni
mačevanje, rvanje, odevanje, kult cveća, ukrašavanje stana, kulturu vrta niti umetnost
kulinarstva.
Budine besede se bez bilo kakvog naročitog filološkog nasilja mogu podeliti u tri grupe. Prva
grupa je sirova i liči na skicu. Ništa drugo do maloreko izražena osnovna teza. Ponajvećma je
suva, i sklop joj je vanredno jednostavan.
U drugoj grupi su većina beseda Digha-nikaja i Madžhima-nikaja (duža i kraća zbirka). Prve
su epigramske, one su pak nasuprot tome sočnije i bogatije. Ove sutre ne štede na slikama, a
pogotovo ne na tonu.
Zapadnjaci se žale da su ove besede zamorne, neiscrpna su njihova beskrajna ponavljanja.
Delovi od dvadeset-trideset redaka u relativno kraćim besedama doslovno se ponavljaju i po
četiri-pet puta. Evropejcu je to mnogo. Ne treba ni reći da je to zbog nezrelosti. Talasi
okeana večito šumore istovetnim mrmorom i ko je jednom razumeo ovu muziku kako može
da mu dodija? Monumentalna monotonija Budinih govora, kažu na Istoku, takav je okean.
Čovek može da neposredno pribavi iskustv o tome što je bezgranično. Jednog učitelja
muzike su zapilati: gde je ulaz na put koji vodi oslobođenju? Učitelj je odgovorio: Da li si čuo
šum reke? Tu se nalazi ulaz.
Treća grupa beseda jesu mahajana sutre. Jedan njihov deo sačuvan je samo u Kini i Japanu,
ili na Tibetu. Ove mahajana sutre izražavaju dhjanu, u prvom redu Pradžnjaparamita-hridaja
i Vadžračedika. To su dozrele, teže razumljive sutre, po svim svojim nitima metafizičke.
Pesnički način prikazivanja ovde je sredstvo kako bi se prikazala neka vizija. Okean je i ovde
prisutan, ali i nešto iznad toga. Onaj ko poznaje istočnjačka dela, on zna da se iz istinskog
istočnjačkog dela uvek oseća atmosfera samadhi. Samadhi znači meditaciju. Meditacije
imaju veoma mnogo stupnjeva, a od svih njih je najviša nirvikalpa-samadhi, u kojoj se ukida
svaka diferencijacija (avikalpa: diferenci-
PISMO 137

jacija) i čovek bez ostatka utone u stanje sve je Jedan. Vadžračedika je jedna od sutri gde
čovek neposredno može da preuzme ovu rvakalpa-samadhi. Međutim, za nepripremljenoga
ovo znanje je nedostižno blistanje uma. Fizičko, biološko, psihološko ili socijalno ja nestaje
bez traga. Neko drugi tu govori, neko ko je identičan sa svim svojim ja.
Ovo ovde je stvarna Tathagata.
Učenje Pradžnjaparamita-sutre jeste da je sve prazno. Sarvam šunjam. Prazni su oblici i
prazna su osećanja, prazna su imena, prazna su razumevanja, prazna su saznanja. Nema
saznanja, ni znanja, ni razaranja saznanja ili znanja, nema propadanja, nema smrti. Ako neko
to zna, nestaje svaka patnja, i on se oslobađa.
Učenje Pradžnjaparamita-sutre jeste da je sve prazno. [ta je učio Buda? U odnosu na
Vedantu ništa bitno drugo. I u krajnjoj analizi sasvim isto. To se od drevnog znanja samo
teorijski razlikuje. Takvo teorijsko odstupanje jeste da on prihvata stav ne-ja (an-Atman).
Nešto otprilike da zapravo nema „ja“. Praznina. Sve u svemu to je samo rezultat odnosa, ali
ako se razračunam s odnosima, ja (Atman) nestaje bez traga. Odnose stvara žeđ, glad za
životom, žudnja za životom (tahna, trišna). Ako žeđ nestane, odnosi se raspadaju, i ja više ne
postoji. Onaj oblik, ono fizičko telo, organizam koji oseća, onaj koji sam sada ovde, nije ništa
drugo do zamršeni čvor nagomilanih činova posredstvom minulih života. Ono što u ovome
životu živim i mogu da iskusim, ne dotiče mene. Ovoga stvora to boli, on se tome radije, on
pati, jer je on taj koji je rođen i koji će umreti. On koga zapravo i nema. To je puka glad i žeđ.
Ali ako čovek sazna istinu, on vidi da je sarvam šunjam, sve je prazno. Prazne su unutarnje
stvari i prazne su spoljnje stvari, prazne su spoljnje i unutarnje stvari. Prazna je sama
praznina. Postoji velika praznina (mahašunjata). Prazna je konačna istina, prazne su stvorene
stvari i nestvorene stvari. Postoji krajnja praznina. Prazna je bezgraničnost, prazna je
rasutost, prazna je prva priroda, prazno je ja, prazno je nedodirljivo. Prazno je nepostojanje,
prazno je unutarnje jezgro bića, prazna je nepostojeća suština unutarnjeg jezgra bića.
Pradžnjaparamita je sutra znanja koje prevazilazi um. Razumni prevod Vadžračedike jaste:
tvrđe od dijamanta – ono što seče i dijamant. Budu posećuje Subhuti i započinju razgovor o
stazi bodhisatve. Osnovna teza je i ovde, kao i u Pradžnjaparamiti, da su stvari prazne.
[ta misliš, Subhuti, postoji tu nešto što Tathagata naziva znanjem koje prevaszilazi um
(najvišim savršenim znanjem)?
Subhuti reče:
– Uopšte ne postoji, Uzvišeni, nema tu ničega što Tathagata naziva znanjem koje prevazilazi
um.
Uzvišeni reče:
– Tako je, Subhuti, tako je. Niko ne shvata čak ni najmanju stvar, i ne razume je, zato se to
naziva znanjem koje prevazilazi um. Sve je jedno ovde, Subhuti, nema razlike među
stvarima, zato se to naziva znanjem koje prevazilazi um. Oslobodio sam se sebe, oslobodio
sam se postojanja, oslobodio sam se ja, ovo znanje koje prevazilazi um uvek je isto, i to je
ono što se naziva znanje dobre stvari. Zašto? Jer ono što sam učio o dobroj stvari, odista
dabro, Subhuti, nju je Tathagata učila o ne-postojećoj, i zato se naziva dobrom stvari...
138 PISMO

... Ko je stupio na stazu bodhisatve, neka na ovaj način gradi svoju misao: Svako biće treba
da oslodobdim ka nirvani, ka savršenosti... i pošto sam bića oslobodio, nikoga nisam
oslobodio. Zašto? Zato, Subhuti, što, ako bodhisatva misli da postoje bića, postoji
postojanje, postoji živo biće, postoji osoba, ne mogu se nazvati bodhisatva. Ako postoji
samo jedna ovakva misao, ne može se nazvati bodhisatva. Zašto? Zato, Subhuti, što nema
niko takav ko bi mogao da stupi na stazu bodhisatve.
Sutra se naziva tvrđe od dijamanta zato što seče i najtvrđe, nepostojeće. Znamo da je sve
prazno. Svemir je praznina – sarvam šunjam. Prema tome postojao bi samo jedan jedini
postojeći, nepostojeći. Vadžračedika uklanja i ovu mogućnost. Nepostojeće je praznina.
Mahašunjata – velika praznina, praznina praznine (šunjata-šunjata). Nepostojanje ne-
postojanja. Sve u najodlučnijim paradoksima koji se mogu zamisliti, prevrćući um uz
petnaestostruki saltomortale, ne vodeći računa da li se još može pristupiti ovim mislima koje
su daleko preko misli Onaj ko je svoj um izoštravao na rečima Vadžračedike, uklanja isto
tako postojeće kao i nepostojeće.
„Ova od večnosti neposustala vizija – piše Beme – koja sile, boje i vrline prepoznaje po
njihovoj razlici, ali one se u njoj međusobno neodvojive bez težišta, cilja i mere. Svaka sila,
boja i vrlina su posebno razložive jedinica, ali su u međusobno usaglašenoj stvaralačkoj
harmoniji, ili kako bih radije napisao, izraženoj reči, jer se skupa u govoru nalaze sve snage,
boje i vrline i one otelotvoruju oblik u izgovorenom glasu, i u njemu se preobražavaju u
vidljiva lica.
Ovo oko nezačela, večiti vrtlog u kojem je sve skupa, što je vremensko i bezvremansko a
naziva se: savet, snaga, čudo i vrlina, izvan prirode, s druge strane početka bića, delatnost po
sopstvenim zakonima, ona nastaje iz sebe same i suočena je sama sa sobom i shvata samu
sebe, a da je ništa ne može dotaknuti, ili uticati na nju; nema ni početka, ni kraja, ne može se
izmeriti, perspektiva i veličina joj se ne može izraziti jednim jedinim brojem, jer je dublja a da
bi je misao mogla dosegnuti, nije daleko od ničega, nije blizu ničemu, svuda je prisutna i u
svemu prisutna živi, bilo kuda da čovek pogleda, samo vidi da je upravo u nastanku, i rađa
vreme i večnost, začelo i nezačelo...
To je matematički začetak svake metafizike, i upravo zato svakog problema bića. To je Jedan.
Ne ono jedan koje je prvi broj u brojnom nizu, a i samo je broj. Nego ono Jedan koje
ontološki prethodi brojnom nizu u kojem su svi brojevi, zato se ovo Jedan očituje u trojnom
obliku, kao Jedan, kao Nula i kao Beskraj. Zavisno od toga iz kojeg od ovih oblika ontološkog
Jedan polazi metafizika koja prethodi matematici, ona imenuje svoj početak. Ako kaže
Jedan, onda je početak lični Bog. Ako kaže beskraj, onda je početak Bezgranično vreme
(Zeruana Akherene), ili Duh, ili Pramaterija, ili drugo. Ako kaže ništa ili Praznina, onda je
[unjata, ili neimenovani bog Dionisija Areopagite, ili En-sof, ili Aditi. U svakom slučaju
nezačelo, odnosno Ungrund, drugačije rečeno Aperion, Vu-ki, što znači isto. Vu-ki tai-ki:
Nezačelo, prvi i najviši početak. Jedan i Nula i Beskraj zajedno. U tome se slažu Kabala, tao,
Zaratustra, Upanišade, Orfej, Heraklit, Plotin, Buda, sufi, Ekhart i Beme.
Na ovom mestu svaki nesporazum je nužno vavilonske prirode. Vavilon je
PISMO 139

kada se reč rascepi na dvoje, oblik i smisao se razdvoje, ali se istovremeno oblik srozava na
masku, a smisao na samovoljno odabrano konvencionalno gramatičko zanačenje. Maska,
bilo šta da sledi, ostaje maska, razumevanje pak već nije smisao, nego zavisi od konvencije
nadgramatičkog značenja i – recimo – značenje reči postaje većinsko pitanje. A uz to, nauka
o jeziku je potvrdila razdvajanje oblika i značenja reči, i tako je dala bazu za svaku sofističnu
samovolju. Smisao se ne javlja maskom, već licem, ne onim što je samovoljno već onim što
se s njega ne može ukloniti, jer bez toga on ne postoji.
Pretpostavka da je Jedan drugo nego Beskraj, i da se on razlikuje od praznine, vavilonska je
pometnja. Sa zbrkom se čak ni Beme nije mogao sasvim da izbori. Nije imao aritmološku
osnovu. Oni koji polaze od ličnog Boga osećaju se ugroženim od Beskraja: bilo od njegove
duhovne, bilo od njegove materijalne koncepcije. A ko pak polazi od beskraja, suludo se bori
protiv vere projektovane u ličnog Boga. Ali se oba jednoznačno bore protiv onoga koji polazi
od Praznine. Prazninom se naziva zato što je to ono što ne možemo da ne vidimo. Drugo joj
je ime Pleroma – potpunost, kao što kažu gnostičari.
Kao da bi se moglo poći s više mesta. Polazište može biti samo od osnovnog stanja, a
osnovno stanje je u svakom slučaju trojno (trinitarno) Jedinstvo.
Jedinstvo mogu da izrazim samo na jedan jedini način – ]utanjem. Ne negativnim i
izbegavajućim i ne kolebljivim, odnosno bezlogosnim ćutanjem koje zanemi, jer ne zna šta
da kaže. Stari kineski crtež predstavlja starinu ogromnog stasa kojem čak i nabori na odeći
izražavaju najviši stupanj strasne napetosti. Ovaj čovek sa svojim naboranim čelom i
zaviorenom bradom liči na crni olujni oblak koji goni bura. Naslov: ]utnja koja grmi. To je
jedina mogućnost izraza. Bezglasna eksplozija logosa. Kao što umuzika ume da zaćuti. Kao
što more ili noć ili smrt ćute. Kao što Buda drži u ruci cvetove, pokazuje ih hodočasnicima, ali
nepokretno sedi, i ne proslovi ni jednu jedinu reč. [unjata, praznina. To je Nezačelo. To je
beskraj. To je Jedan.
Zen nije religija. Ni posebno učenje o spasenju, nema ni svoje dogmatike, ni eshatologije, ne
poziva se mnogo ni na svetu knjigu. Zen nije filozofska škola, jer nije teorija, naprotiv, težište
pada upravo na način života. Zen nije sekta, odnosno nije sužena religija, jer ono što uči
prostranije je od nje i sve slobodnije.
Izgleda da za pojave kao što je orfički krug, kasnije pitagorejci, eseni kod Jevreja,
muhamedanski sufi, u Evropi nekoliko srednjevekovnih tzv. jeretika, ili – na koncu –
beloruski hasidi, nemamo definiciju. Onaj redak slučaj gde istina negde nađe živo tlo, pusti
koren, i uspe da procveta, ne umemo da imenujemo. Istina je uvek sposobna da nađe
plodno tlo i da procveta u manjim društvenim jedinicama. Zašto? Jer izgrađeni kler unutar
bilo koje religije teško pokriva grupe beznačajnog broja. Ono što je karakteristično za ove
krugove jeste da uspevaju uz najmanje mogući broj institucija, i njihove institucije ne
podstiče spoljna prinuda ni častoljublje vlasti, nego sam poredak života. Zato mogu biti čisti i
pravedni. Sigurno je da ih je tako brzo samlelo ludilo istorije zato što sebe ne obezbeđuju.
Prokleta dilema, bilo gde do sada gde se religija pretvorila u instituciju, istina se izgubila, a
gde je institucija izostala, istina nije mogla sebe da sačuva.
140 PISMO

Ista ona gusta atmosfera duhovne visoke kategorije, koja izuzetno veliko biće istorije
obuhvata toliko da velikog čoveka saznajemo upravo po masivnoj suštini te atmosfere, sada
se ne javlja individualno i ne oko jednog čoveka. Grupu karakteriše to što se nikakvom
sociološkom kategorjom ne može odrediti. Nije kasta, nije nacionalnost, nije klasa, nije
sekta. To su sasvim jednostavno ljudi koji su žedni istine. Retka je prilika da se odjednom
susretne više ljudi kojima je istina važnija od lagodnog života. Dok jedan čovek nešto govori,
to je ludilo, ako već više njih to govori, onda je znanje (Novalis). Znamo individulano velike
ljude, ako i ne mnogo njih. Grupa veoma malo. Na izuzetnom mestu i u izuzetnom vremenu
u krugu nekoliko ljudi stvari se nešto za što znamo da je značajnije nego onaj tok
kriminaliteta koji se tako bučno naziva istorija. Bez obzira na to što se nalazi u Persiji i naziva
se sufi, u Judeji, pored Mrtvog mora i nazivaju se eseni, ili što ih u dronjavim poljskim selima
nazivaju hasidima – čovek oseća da se konačno vratio kući. To je osećanje da je čovek kod
svoje kuće. To je prisnost i poverljiva dobronamernost. To je jednostavnost, znak i protest
protiv onoga što već hiljadama godina teče istorijom. Nešto usred srede ruina kulture što ne
propada. Nešto što je nasuprot raspršenim narodima apsolutno pozitivno. Bez bilo kakve
propagande i bez bilo kakvog misionarskog rata i bez bilo kakvog zvaničnog klera. Čovek zna:
to je to. Učitelj zena ne bi proslovio ni reč, samo bi postavio ispred sebe jednog ministra i
jednog monaha. Biraj. Onaj ko je izabrao, neopozivo je presudio sebi. Neverovatno je koliko
sinovi sveta glupo žive, i ako im životni plan ne uspe, čak su i zaprepašćeni.
Ono s čime je suočena zajednica zena nije istorija, nego utopija. Utopija je irealna sanjarija
loše savesti koja je ima uverenje da stvar zavisi isključivo od institucija. U celokupnoj Evropi
ovo pitanje je razrešio Rable u manastiru Telema. Pristojno je reći zašto. Zato što su utopije
od Platona do Marksa sumorne. Rable je jedini koji zna da, ako neko izostavi raspoloženje,
gotov je koncentracioni logor.
Eseni, pitagorejci, hasidi, sufi i zen žive u takvim zajednicama čija je baza iz vremena daleko
pre istorije. Socijalna struktura je iz zlatnog doba, i to je ono što je u čovekovom srcu
nadublje i što će se ostvariti s one strane istorije. U istoriji se ne može realizovati konačna
zajednica koja će se rasprostreti na celokupno čovečanstvo. Prvo treba raskrinkati sve
negativno. Svaki nitkovluk treba da krahira. Ovu gorku školu, izgleda, ne možemo uštedeti.
Kada se ludilo najurca, istorija će se (Beme: historischer NJahn) dovršiti, nasilje i laž će
konačno doživeti fijasko, bićemo prinuđeni da to učinimo.
U odnosu na to koliko je obimna literatura o Budi, značaj komentara koji se mogu izeti u
obzir – naročito evropskih – prilično je plitak. U Evropi je o toj temi govorio ozbiljno jedino
Dalke, subjektivni zahvat uz nužnu jednostranost, ali je uporavo zbog toga verodostojan.
Čovek može ozbiljno govoriti samo o onome što je iskusio na sopstvenoj koži.
Prema Dalkeu, karakteristična reč za Budu jeste samskara. Prevodi je kao Begriff, ali nijanse
prevoda ni u celoj knjizi potpuno ne iscrpljuje. Begriff potiče od reči greifen, odnosno pojam
je od hvatiti, uhvatiiti, zgra-
PISMO 141

biti, držati uhvaćeno. Sam znači skupa, kar znači činiti. To jest sastaviti, skupiti, nanizati,
povezati, držati zajedno, čuvati zaključano, uhvatiti za gušu i ne ispustiti. Pojam je na taj
način pojam što čovek uhvati i ne ispušta, nego i druge stvari pribira i povezuje. U svakom
slučaju reč ima tok matice koja je usmetena prema središtu, koja sve oko sebe privlači i
usisava i drži ne ispuštajući. Samskara je na takav način Begriff, to jest pojam.
Ono što u pojmu hvata to je tanha, ili tršna, Gier, ili Durst, glad, žeđ, žudnja, gramzivost.
Tanha džaneti purušam – čoveka tvori žeđ. To je glad koja hvata i privlači i priteže i guta. Taj
pojam je ono što dograbi – pohlepa koja grize. Ta glad je samo ja. To je žudnja. Žeđ koja
prigrabi najpre one duhovne, potom psihološke, na koncu fizičke uslove koje skupljanjem
gradi u splet; u njima može da oživi i oživevši žednu gramzivost nastavlja do smrti, na
drugom svetu je isto tako žedna, zato se opet rađa, umire i ponovo se rađa tokom
bezgraničnih vremena.
Središte samskare, prijema, jeste svest. Sabirno sočivo žudnje. Najvažniji organ pribiranja
koji odjednom i jednovremeno drži sve čega se takne i vezuje za sebe. Svest koja drži, i koja
je posredstvmom držanja uhvaćena i pruža pojam o tome šta je uhvatila. A svest ima jedan
jedini prethodni događaj i uslov: lunatičarstvo (avidja). Ne-znanje, pospanost, smanjena
budnost, tama uma, poremećenost raspoloženja. To je sumorna spavaćiva bolest koja je
stvorila i stvara fenomen sveta, spavanje. Životu onakav kakav jeste ništa nije potrebno,
samo ne-znanje o sebi. Za to je dovoljno da nastane i ostane, da se vrti i vrti, da melje
neprekidno u mestu, i da melje bez početka i bez kraja.
Osnovni zakon sveta ni Buda nije mogao da izmeni. Žudnja tvori čoveka. Stvarnost je
neizbežna. Jedno može da učini, da izmeni predznak žeđi. Ne žedni za životom, nego da
rasprši ovaj mutni san. Da se oslobodi večite bludnje okretanja ukrug (samsara). I u njemu
rade iste one sile kao u svakome na celokupnom svetu. Ali on započinje delatnost koja tako
privlači da rasipa, i tako je gramziva da poklanja, i tako grabi da se odriče, i tako drži da pušta
i tako hvata za gušu da ispušta. To je „jedini put“. Sve to je moguće samo u jednom slučaju:
ako u sebi samom ume da ukine lunatičnost. Ako se probudi. Buda znači budan. U onom
trenutku kada je usmeravanje nad čovekom preuzela budnost, sve ide dalje kao da se ništa
nije dogodilo, ali s obrnutim rezultatom. Stvari se ne nagomilavaju, već počinju da se
razlabavljuju. Čovek više ne pribira. Pojam je dobar samo zato da se njime ne hvata drugo do
ne-ulov. Žeđ ostaje, ali ne više prema uživanjima života, nego prema oslobođenju. Isti
proces, tačno isti koji tvori svet glađu, obrne se i rastvara svet. Vrtlog se vrti u obrnutom
smeru i elementi se raspadaju. Tok života ne vuče prema središtu, nego odbija. Svest, kao
sredstvo lunatičnosti, mahinalno radi dalje, ali pod vlašću budnosti gubi svoju snagu. Kome
pođe za rukom da se obračuna s mrakom bolesti spavanja, s celinom žeđi tako da vidi da
ovde nema ništa što bi bila stvarnost, postići će oslobođenje.
Samo se evropski filozofi mogu razoriti tako da, ako im čovek izvuče jedan struk bilo gde, oni
se glatko mogu smotati. Sasvim pouzdano zbog toga što je prilično malena sadrživa njihovih
filozofija. Svaka jedinnica ba-
142 PISMO

štine, čak i ako je pozna kao Budina, mnogo je bogatija od toga da bi bila razrešiva čak i u
svojim glavnim linijama onim metodom kojim se još Dalke koristio. Ako se pak ovde, sada u
ovom trenutku priprema komentar, on ne može imati veći zahtev danas, sredinom 20. veka
u vremenu i na mestu koji su postali zanimljivi, do da se dodirne na jednoj jedinoj tački.
Baza indijske metafizike pre Bude jesta Atman. Atman je subjekat koji nema odgovarajući
objektiv. Ni svet nije ništa drugo do projekcija Atmanove poremećenosti. Atman je prvo i
poslednje zrno i središte postojanja. Apsolutna pozitivnost. Nije rođen, besmrtan je, postoji
počev od večnosti. Jedina substancija. Jedini realitet u kojem je celokupni svet – i otuda i
živo biće i božanstvo – istovetan
Ovu bazu arhaičke metafizike Buda u svom učenju pokušava da razori. Suština njegovog
sadržaja upravo je zato sasvim rano okarakterisana kao anAtman (ne-Atman). Prema Budi,
svako biće i sve postojanje od minerala do bogova privremeni je skup odnosa – čak i onda
ako je sadržina života ovih odnosa više miliona svetskih godina. Odnosi se na koncu
raspadnu. Ako pak nestane veza među činiocima, skup se raspadne, vraća se u ono stanje
(nirvana) koje se nalazi iznad postojećeg i nepostojećeg, jer je prazno, ali tako da je ta
praznina i sama prazna (šunjata-šunjata).
Evropska fizika se danas upravo nalazi u stanju da ovu misao asimiluje. Fizika zato što su
uslovi za pojavu ove misli jedino postojali u fizici. Stabilni pojam materije sada se raspao na
tzv. linije sile na taj način da možemo da govorimo o rastakanju substancije matarije, i
substanciju počinje da zamenjuje gustina linija sila. Znači nema materijalnog postojanja. Ono
što izgleda materija, predstavlja zbijenost linije sila čak i onda ako je sadržaj ove zbijenosti
više miliona godina. Zbijenost se može razoriti i ovo razaranje je i izvršeno na području
atomskog istraživanja. Tako je substancijalna materija postala pojam relacije, privremeni
skup odnosa koji se može rastaviti, ali koji se, ako mu je trajnost sadržine eventualno i više
miliona godina, sam od sebe raspada i odnosi sila se drugačije grupišu. Budino učenje jeste
da bogovi, ljudska bića, životinje i žive egzistencije nemaju stalnosti. Duhovne i astralne i
mineralne i biološke i psihološke linije sila (instinkti, afekti, namere, žudnje, želje) zasićene
su dejstvima (tahna, trišna – glad za životom, gramzivost, žeđ, žudnja) i kao posledica
dejstva sile se zbijaju u međusobne veze, stvaraju skup koji je uslov postojanja. Linije sile se
međusobno prožimaju. To je interpenetracija (uzajamno zajedničko prožimanje) i kao
posledica toga izgleda kao da je srž bića substancijalna. Međutim, Buda kaže da je uspeo da
razori veze među dejstvima. [ta treba učiniti? Treba ukinuti glad za životom. Središnje
dejstvo treba isključiti. Time je on pokrenuo labavljenje odnosa, bar je oslabio linije sile i
umesto zbijanja započeo je proces razvrgavanja čija je posledica da se subjekat obračuna
sam sa sobom.
Postoji nešto što je Buda nazvao bhutakoti, granica stvarnosti. Ova granica stvarnosti,
recimo, predstavlja ono stanje linija sile kada dejstvo (glad za životom) upravo nestaje i
međusobna prožimajuća delatnost činilaca koji čine postojanje dostiže nultu tačku. Sile se
međusobno više ne privlače. Prema modernoj analogiji, sile prožima jedna vrsta
neutronskog sta-
PISMO 143
nja. Jedne prema drugima ostaju neutralne. Zaustavlja se interpenetracija. Ta tačka se
naziva granica stvarnosti. U modernoj fizici to je ona granica na kojoj nešto s ove strane još
izgleda kao substancijalna materija, a s one strane pak kao linije sile, a fizičke pojave
fluktuiraju oko ove granice, čas se javljaju u materijalnim, čas u energetskim oblicima. Ako
neko ovu tačku dosegne u sebi samom, sam na sebi samom je prinuđen da iskusi mogućnost
razaranja stvarnosti, i ne ostaje nikakva sumnja o tome da ono što nazivamo stvarnošću
samo je splet odnosa iza kojega nema ništa drugo do gladi za životom i, ako pobedim ovu
glad za životom, splet se rastura.
Istina postoji. Naše je da joj se prilagodimo. Nije lako. Čoveka ne pušta ona dotična tama, jer
životu ništa nije potrebno, samo tama od njega samoga. Jedini uslov života. Stvari nekako
treba razrešiti tako da bi trebalo živeti protiv života. Ne u samoporicanju. Buda je odbacio
jurcanje za uživanjima, ali je odbacio i askezu. Jedini put vodi između. U njima, ali iznad njih.
Tako da čovek ostaje ovde i odlazak ni ne odlaže ni ne pospešuje. Ostaje ovde i zna da je u
vremenu ovde bezvremen. (Böhme: Zeit in Enjigkeit. Blake: eternity in an hour.) Večnost u
trenu. Transcendentno na zemlji. U umu znanje koje prevazilazi um. Znanje u svakom
elementu života prisutno je kao konkretnost a da mu poreklo i koren ne napušta u atmosferi
koja prevazilazi um, i da ne poriče datosti života. Udvostručena neprekidnost, istovremeno i
gore i dole. „Iznad mene savršena stvarnost (bodhi), ispod mene bića koja treba da
oslobodim (sarva-satva).“ Ovde treba da ostanem kako je zapisano, ali „ako odem na nebo,
povuću sa sobom na nebo celokupan svemir.“
Ko svoju egzistenciju ume da zasnuje u jedinstvu večnog vremena i tako je realizuje u sebi
jedinstvo uma i raspoloženja, on zna šta je tvrđe od dijamanta. Nežnije od daha. Mahajana
ovo znanje izražava rečju Ganda-Vjuha. Slobodan prevod po smislu: poredak sveta. Isti onaj
poredak o kojem su učili Orfej i Pitagora, koji je ostvario faraon Ehnaton, poredak muza,
poredak toltečke baštine i kinsekog Ji-đinga, raspoloženje zasenjujućih boja koje je stopljeno
s bezbojno blistavim smislom. Red i cveće. Rečima Ganda-Vjuhe: igra, čuda, snaga, znanje,
vedrina, mir, lepota, srazmera, spas. Neprekidna promena u stalnosti i nepomerljiva stalnost
u promeni.
Ako pak istinu ne treba više tražiti, samo je ostvariti, onda čovek zna da nema ostvarivanja
znanja, ni ostvarivanja bez znanja. „U samosavladavanju pročišćava se znanje, a u znanju
pročišćava se samosavladavanje. Koliko samosavladavanja, toliko znanja, i koliko znanja
toliko samosavladavanja. Ko uvežbava samosavladavanje, on povećava znanje, i ko uvežbava
znanje, povećava samosavladavanje. A samosavladavanje i znanje najbolje su i na nebu i na
zemlji.“
Neophodno je bilo otprilike dve stotine godina dok dhjana koju je učio Bodhidhrama nije
dobila oblik koji je kasnije nazvan čan, to jest zen. Konačni izraz vezan je za ime Lin-čija. Lin-
či (japansko ime: Rindzai) prvi je primenio ono prenuće koje je kasnije postala baza zena.
Nije čekao da neko u dhjani (u meditaciji) lagano rastera pospanost, nego se umešao.
Spolja? To jest iznutra. Drugačije rečeno iznutra tako da je spolja, i spolja tako da je iznutra.
Prema učenju Bude, niko ne može ništa uraditi umesto nekoga. I konačno, samo je jed-
144 PISMO

no uplitanje moguće, ako se neko sam umeša u samog sebe. Iz bezvremena u vreme. S one
strane u ono što se nalazi ovde. Odonud gde je vreme i bezvreme, s one strane i „ovde“
jedno je. Iz budne stvarnosti u pospanu opsenu. Zna se da nema ja, i nema ti, i ono što je
moje, to je tvoje, a što je tvoje, to je moje. Volja u smislu i smisao u volji, jer je svaki
elemenat smisla elemenat volje smisla. Treba ga uhvatiti za gušu kako bi ostao netaknut.
Metod prenuća Lin-či je prvi primenio kada je, kada bi mu postavili prpošno pitanje,
dosledno ovako odgovarao: kvac! U prevodu: hej! Reč je primenjivao carinik kada bi neko s
denjkovima prelazio preko granice. Carinska kontrola! Ko šta švercuje? Priznajte. Pregled.
Nema komedije. Svi su raskrinkani. Besedničke i sentimentalne tirade ne važe. Ovo je sada
granica realiteta. To znači reč: kvac!
Metod prenuća drugog učitelja jeste kada svoj štap podigne uvis. Požnja, dirigent označava
početak kompozicije. Treći je podizao jedan jedini prst, bezglasno, kao Buda cvetove. Četvrti
je udario u bubanj. Bum. Učenik bi se trgao. Za to da se neko probudi ponekada je dovoljan
jedan jedini tren. Tok svesti koja je pridremala u društvenoj svakodnevici treba prekinuti
kako bi kroz procep moglo da bane znanje koje prevazilaz um. Ovaj upad i svelost koja
munjevito prati upad zen naziva satori. Kao posledica potresa čovek se iz bornirane
konvencije naglavačke prevrće. Uzdignute glave. U stotom deliću trena nešto mu bljesne
kroz mrenu. Čovek je u satoriju za treptaj oka provirio iz „jame pospanosti“. Kuda? Onamo
gde se ispostavlja da je sve ovo ovde bezvredno. Značenje počinje da dobija onda ako već
ništa ne znači. Ako se neko odrekao toga, ni prozreo ga i shvata da je ovo ovde ono čega se
može odreći, i to je neprozirno, i nerazumljivo.
Svoj puni smisao život dobija na granici stvarnosti. Međutim, granica stvarnosti nije spolja,
nego iznutra, odnosno neposredno uz središte koje je i iznutra, i spolja, i nije ni iznutra ni
spolja. Ko nije proživeo satori, besmisleno bludi, ovde je, a da i nije ovde. Samo ako je neko
jedan jedini put prestupio preko granice stvranosti, i boravio u „inostranstvu“, može da živi
životom potpune vrednosti. Ovde je, a da i nije ovde. U njemu i iznad njega. Čvrsto na
jednom mestu i nepokretan tako da u dva uzastopna trenutka nikada nije na istom mestu.
Teškoća je u tome što je to shvatljivo samo za one koji su sazreli. Ko su ti sazreli? Buda je
rekao: postoje manje uprljani koji ako ne bi čuli učenje, bili bi izgubljeni. Ostali ne razumeju
ni jednu jedinu reč. Zrelost se pak ispostavlja na tački da li će je se mašiti ili neće. „Nikoga ne
nagovaram, nikoga ne odgovaram, samo pokazujem šta treba činiti.“ Sabhadanam
ahamadanam džanati – od svakog najboljeg dela bića najvažniji deo je učenje.
Velika forma evropskog mišljenja jeste epigram, čak i onda se sofistički razrešen eventualno
javlja u debelim knjigama. Posle nekoliko sokratovskih dijaloga on je postao i Platonova
književna vrsta, pseudo-dijalog. Epigram. Marko Aurelije, Montenj, Paskal, Niče. Najotmenija
književna forma monološkog čoveka, nekoliko rečenica, eventualno samo jedna – uspela je
onda ako je kratka da se može uklesati u kamen, i vertkalna kao stub.
Baština zena se sačuvala u obliku mondo. Mondo znači pitanje i odgovor, ali je prvi posao
svakoga tumača da upozori: ovaj put uopšte nije reč o saopštavanju saznanja, a ni pitanje ni
odgovor nemaju tzv. predmetni sadržaj. Epi-
PISMO 145

gram monološkog Evropejca je bez odjeka i bez veze, usamljeno, sadržinsko saopštavanje
objektivnog znanja. I platonovski pseudo-dijalozi su takvi, i upravo su zato pseudo-forme
dokaznog postupka. Mondo je takav logos koji je znak životne zajednice živih bića. Suzuku
tvrdi da mondu nedostaje noetički elemanat, i da uopšte ne saopštava saznanje. Naravno,
tako nešto ne postoji. Forma monda je svesno izbegavanje saopštavanja predmetnih
saznanja tako da dijaloško osnovno stanje padne u oči. Time pak što izbegava saopštavanje
predmetnih saznanja, na negativan način poziva: sklopi oči (otvori) i gledaj u bezobjektnost.
Kvac! Podigni štap, ili svoj prst. Prestupi u znanje koje prevazilazi um. Kategorija znanja koje
prevazilazi um nije iracionalna i nije bez logike, kao što bi se moglo poverovati, i kao što
mnogi objašnjavaju. Znanje koje prevazilazi um, međutim, može se razumeti samo prema
univerzalno zasnovanoj logici. Jer izvan uma nema ništa. Lin-či je književnu vrstu monda
stvorio tako što u pitanju i odgovoru umesto saopštavanja sadržine predmetnog znanja
pruža priliku za razumevanje neposrednog dijaloga. A to postiže time što otkriva svoje
osnovno stanje: nada mnom je znanje koje prevazilazi um, ispod mene si ti koga ću sada u
tren oka ovamo uzdići.
Mondo je kao vrsta srodan hasidskim i sufi dijalozima, ali, razume se, čuva kinesku baštinu,
forme Konfučija, ali ponajvećma Čuang-cea.
Tajna monda je satori, to jest operacija prenosa svetlosti. Onaj ko se u ovome zemnom
životu uvek okreće samo prema spolja, raspršuje se u zurenju u svet i društvenost, ali nikad
ne gleda prema sebi, i za njega svet njegovog subjekta ostaje nepoznat, u krajnjoj liniji on
lebdi na površini, i kada dospe na drugi svet, opet će ostati samo na površini, ali obrnuto,
tamo neće živeti u raspršenosti stvari, kao ovde, nego u takvoj usamljenosti u kojoj neće
umeti ni da utvrdi da li sem njega uopšte ima nekoga u jami (kako to kaže hebrejska
baština), u bespomoćnoj i bezrekoj osami, izvan mogućnosti svake predmetne i lične veze,
nemo i zatvoreno. Ovde, naravno, treba ponoviti: stvar razumeju samo manje uprljani, oni
koji, ako ne čuju učenje, bili bi izgubljeni. Za ostale ovaj smisao je nedostupan. Preduslov
svakog koraka je zrelost. [ekspir kaže: „Ripeness is all“ – zrelost je sve.
Mondo je zapravo zagonetka. Zen kaže: kaon. Učitelj zena zadaje ovakav kaon učeniku koji
ulazi, i samo ga onda proglašava zrelim ako odgonetne pitanje. Zen nije predusretljiv,
naprotiv, sve će učiniti da čoveku oteža stvar. Ako konačno shvati znanje koje prevazilazi um,
učitelj se izdere na njega da je najvažnije čaj piti i pirinač jesti. Čovek ne može biti dovoljno
trivijalan. Ni dovoljno metafizičan. Zen kaže: cvetove koje je Buda pokazao ne zahvata ni
vatra požude, ni otrov sedžbe, ni mač gladi, ni voda okeana bivstva, ni zagušljivi dim
filozofija. Čovek ne može dovoljno duboko da se smesti u tkivo najjednostvnije delatnosti
života. Pitanje monda nije informativno, i odgovor uopšte i nije odgovor. Dijalog monda
uspostavlja izvorni odnos čoveka s drugim čovekom (kao hasidi i sufi), i to ne na bazi
predmetnog saznanja, nego na bazi primordijalne logos-interferencije između bića. Snagom
logosa mondo sem prvog subjekta sve ostalo sprži.
Jedan od temelja zena je pi-kuan, tzv. zid-meditacija. Učenik sedne ispred golog zida i udubi
se. Prvi stuanj koji postiže jeste mentalna pacifikacija.
146 PISMO

Ako je realizovao spokojstvo svesti, postiže da svoje misli perekrije zidom. Nepokretno bi
mogao da ode na bilo koju tačku sveta, i sve bi mogao da sazna. Mogao bi da stupi među
bogove, mogao bi da ode na drugi svet. Ali se on nigde ne zaustavlja. Kada je iscrpeo ove
mogućnosti, doseže granicu stvarnsti. Sada je suočen s prazninom. Treba da sazna da je i
praznina prazna. I ne-postojanje je prazno. Ali ako bi se ovde zaustavio, izgubljen je. Treba
još dalje da ide. Sve dotle dok ne prispe u grad, i na pijacu, i u porodicu, i u svakodnevicu, i
traba da pije čaj, i treba da jede pirinač. Tek tada postiže to da od vrha neba do dubine
zemlje i drugog sveta nema ništa što bi zid ispred njega mogao da prekrije. Evam džanato
Evam pasato – gle, to je ono što znam, i to je ono što vidim.*
EKSTAZA
1.
Čovek je svete knjige dobio putem objavljenja. Kao i svaki bitan pojam baštine, i objavljenje
je palo kao žrtva sekti ili racionalizma, pa otuda fantazmagorije ili poricanja. Ako se baština
prekine, uvek nastupa ova dvojna nezakonitost, preterivanje i omalovažavanje, u zajednici
individualizam i kolektivnost, u moralu nadmenost i podlost. Bez mere nema zakona, nema
zajedničkog reda, nema morala i nema znanja.
Ko živi unutar privlačne snage baštine, on će delom lakše, delom teže razumeti osetljivost
prema objavljenju, nego onaj koji je izvan baštine. Lakše zato jer nema ništa neprijatno u
tome da neko bude sudionik objavljenja. „Shvati sam“, kaže Li-ki, „da na velikom putu nema
ništa tajanstveno.“ Ali i teže i zato što dosezanje objavljenja unutar prirode zahteva
vanredan napor. Uopšte uzev, teško nije zato što je neuobičajeno, nego zato što se treba
boriti.
Sudeonik objavljenja je onaj ko ostvari vezu s natprirodnim krugom bivstva. Ostvarivanje
veze je uglavnom rezultat duge vežbe. U svakom slučaju to je stanje koje zahteva ukupnu
snagu čoveka, stanje u kojem čovek svesno dospeva u saglasnost s natprirodnim krugom.
Nikako to nije intuicija, ni nadahnuće, niti inspiracija, jer iako im je srodna, ali nije
nepravilna, nije rapsodična i nije slučajna. U toj usaglašenosti čovek ne samo da ne gubi od
svoga razuma, nego upravo dobija. Sklop njegove svesti ne biva olabavljen, razina ne opada,
nego postaje čvršća i nalazi se u usponu. Naziva se usaglašenošću zato što se u glasu nalazi
nadljudska moć koja proizvodi tvoračko dejstvo na prirodu. Zbog toga je muzika u svakoj
baštini imala tako veliki značaj. Zbog toga je od Kine preko Judeje sve do Meksika sudeonik
objavljenja smatran više čovekom koji čuje, nego koji vidi. I zbog toga je istinska snaga
baštine zapravo prestala u ono doba kada je učenje već bilo zapisano jer se njena suština
može prenositi samo živim glasom. Viđenje je organ prostora, i rasprostire se samo do
granice prostora. Sluh pripada vremenu, ali se može čuti i ono što je izvan vremena. Ono što
čovek vidi, to je puki omotač, kao što kaže Kabala, ljuska stvari; ono što zvuči, nevidljivo je.
Kad bi neko rekao da je usaglašenost za objavljenje stupanj brahmanskog posvećivanja, ako i
jeste tako, čovek ne bi saznao mnogo više. Za usaglašenost Ge-
PISMO 147

non kaže da je ona état primordial, odnosno stanje čoveka na začelu počela. Osetljivost koja
je otvorena prema nadljudskom. To je osnovno stanje. Ali da ne dođe do zabune odmah
treba reći da je ovo ujedno i konačno stanje čoveka i da se ta dva stanja odnose jedno
prema drugom kao prvo i poslednje, podsticaj polaska i cilj, raj i Novi Jerusalim, vrt i grad,
zlatno doba i spas. Jedno je isto biti novorođenče i mudrac, kaže Lao-ce. Međutim, trebalo bi
još dodati da se usaglašenost ne doseže samo na početku i na kraju vremena. État primodial
nalazi se u svakome i u svakom trenutku. Osnovno stanje se može ostvariti u bilo kojem
trenutku. Čuang-ce prezire onoga koji se večito poziva na prošlost kao na primer, ali isto
tako prezire i onoga koji oduševljeno luduje za budućnošću. Realizacija osnovnog stanja ne
zavisi od doba. Tao je uvek prisutan.
Uslov za usaglašenost jeste besprekorno raspoloženje, kao u Kini, vidja (budnost), kao što se
govorilo u Indiji, i što je čini tako teško ostvarivom nije doba, nego rastureni nemir
korumpiranog života, drugačije rečeno avidja (spavaćivost). Usaglašenost se ne može
ostvariti u ovakvom stanju. LJudski duh ne može dosegnuti nikakvo stanje višeg stepena u
ovakvom rasturenom nemiru zbunjenog vrtloga (samsara). U ovom bivstvu čovekovo
središte i nije njegovo pravo biće, nego jezgro nastalo od bioloških, psiholoških, socioloških i
drugih reziduuma, jezgro koje se neprekidno menja, ali se u smrti raspada, jer na koncu i nije
ništa drugo do li usredsređena životna glad. Budizam uči da čovekovo Ja tvori životna žeđ
(trišna) zgusnuta od preživljenih želja i instinkata, priželjkivanja i žudnji, i to je ono što
čoveka suludo vezuje za svet, uvek i snova ga prisiljavajući da se otelotvoruje u uverenju da
će moći da iskapi okean života dok mu žeđ postaje sve neutaženija. Kao da je sebičnost, jer
guta sva uživanja i divote. Ipak, u sebičnosti postoji neka jadna vernost, iskra sulude ljubavi
čoveka prema samom sebi. U ovoj gladi nema ništa drugo do li grabljivi instinkt koji
prevazilazi sebe, požudno usisati život u sebe do poslednje kapi. Ovaj instinkt je Orfej,
kasnije i otac Maksim Ispovednik, nazvao pate. To je hinduska kama. Beme je naziva Gier. To
je biće koje žudi za životom, Vedanta ga naziva dživa.
U novije vreme je bilo pokušaja da se rastureni nemir objasni psihološki. Nazvan je
edžtraverzio, suprotstavljena mu je introverzio, kasnije pak, kada je teorija ispala isuviše
primtivna, u sredinu je smešten centroversio. Teorija je u osnovi pogrešna. Usmerenost
prema spolja ne znači rasturenost i nemir u spoljnjem svetu, usmerenost prema unutra ne
znači mir i usredsređenost. Čovekovo biće se ritmički okreće prema napolju i prema unutra i
prema centru, ka stvarnosti, ka tami i ka središtu. Jedan jing, jedan jin, jedan jen. U stvari
inače ne presuđuje kuda je čovek usmeren, nego da li njime vlada požudna životna glad, ili
on vlada nad životnom gladi. Kao i u svim slučajevima, moderno scijentifično mišljenje ne
zna ništa drugo do li da organizuje suprotne tipove koji se međusobno isključuju, ili da stvori
neku kompenzaciju među krajnostima. U baštini taj dživa, čovek koji se namerno rastura u
svojoj životnoj gladi, nije neko drugo biće do li atman, budno i besprekorno raspoloženje.
NJih dvojica ne isključuju jedan drugoga. Između džive i atmana postoji razlika u stupnju.
DŽiva je čovek koji u raznobojnom blistavilu sveta ne ume ništa drugo do li da rasplinuto
prima sve što sudbina stavi pred njega, da luta u kovitla-
148 PISMO

nju treperavog sveta i da u njemu slepo uživa, razbludno trošeći duhovna dobra sve dok ne
ispari u nepostojanje. Atman je čovek koji obuzdava životnu glad, koji isključuje svoju žudnju
ka središnjoj primamljivosti (kama, jin), i šta smeta što se izgubila čar sveta ako je postala
pogodnija za više stupnjeve bivstva. Hinduska metafizika kaže da se čovek u slobodnom
padu, nemirno se rasipajući, pretvorio u spavaćivog (avidja), ali se probudio (vidja).
Biti usaglašen za objavljenje znači ostvariti osnovno stanje, biti mudro novorođenče,
odnosno biti budan, isključiti životnu glad, istupiti iz samsare i ukinuti žudnju. To je stanje
koje je lako razumeti, jer nema u njemu ništa natprirodno: „Na velikom putu nema ništa
tajanstveno“. Ali to je ono što je teško, jer dosezanje zahteva od čoveka najviše duhovne
napore.
2.
Budući da je objavljenje bezuslovan sud nad ljudskim bićem, zato ništa nije važnije do
razumeti kako ono stiže do čovekovog znanja. Ono što se zbiva u svetu prirode ponavljanje
je onoga što se zbiva iznad prirode, s tom razlikom što ovde vidimo samo ono što se događa,
ništa više. Ako pak shvatimo i ono drugo, vidimo da je ovo ovde manje-više korumpiran vid
izvornoga, jer ono tamo je praslika, i precizna je i u njoj se očituje i ono što je ovde
nevidljivo, smisao. O ukupnoj stvarnosti čovek pribavlja znanje samo posredstvom
objavljenja.
Da nije reč ni o slučajnosti, ni o samovolji, niti o namernoj zluradosti, takozvanoj popovskoj
prevari, to ne treba posebno naglašavati. Dokaz je sama po sebi činjenica da je važnost
objavljenja uvek prihvatao nad sobom uzvišeni čovek, a poricao ga je samo nitkov u čoveku i
u dobu. Po ovome je u svakom slučaju već jasno da čovek objavljenje dobija iz nadljudskog
kruga. Pouzdano je i to da ne raspolaže usaglašenošću, koja je pogodna za prijem očitovanja
viših krugova, onaj koji živi u razasutom nemiru opsene. Žeđ i usaglašenost se međusobno
isključuju. Ali treba biti veoma oprezan. Svaki naš pojam je antinomija. Ništa lakše nego
zalutati u životu. Beme Sveti Duh naziva heilige Gier, odnosno sakralna žudnja. Bez žeđi
nema života i nema privrede, nema blistavila i nema radosti. Bez žeđi nema žudnje za onim
što je više i nema radoznalosti kako bi čovek obuzdao niže i ostvario više.
Stanje koje Genon naziva tat primordial jeste osnovno stanje. To je izvorno stanje čoveka i
bezuslovno jedno s usaglašenošću za objavljenje. Kada čovek čuje objavljenje, kao što piše
Genon, on sudeluje u komunikaciji Neba i Zemlje, on čuje dole šta je rečeno gore. To je
čovekovo normalno stanje. To je vidja (budnost). Spavaćiv čovek pak nije neko drugi nego
isti taj čovek, samo što živi u smanjenoj budnosti i ne čuje objavljenje. U spavaćivom čoveku
osnovno stanje nije poništeno nego ga čovek nije svestan zbog zatamnjenog smisla.
Pribavljanje budnosti nije pitanje znanja niti učenja. Ovaj korak nema odgovarajući pandan u
modernom svetu. Danas se zna samo za učenje, eventualno za vaspitanje, možda za kulturu.
Posvećivanje nije ništa drugo do normalizacija korumpirane svesti degradirane budnosti.
Realizacija postojećeg osnovnog stanja u svakom čoveku, u svakom dobu. Ispravljanje
korupcije, drugačije rečeno ostvarivanje primordijalnog stanja. To je ono što se zaboravlja u
modernom dobu, jer se ne ume da to i učini.
PISMO 149

Izmena sklopa svesti ne zavisi od znanja niti od obrazovanja. Za gomilanje znanja i za učenje
treba dar, a darom raspolaže samo izuzetna individua. Znanje inače nikuda ne vodi, bilo
koliko da je veliko, čak što je veće, manji su mu izgledi. Zbog toga neko može raspolagati
vanrednim znanjem i istovremeno biti vanredno niske razine. Bilo koliko i bilo kakvo da je
znanje, ono nema preobražajno dejstvo na svest. Realizacija liči na moral, jer da bi neko
živeo moralno, nije mu potrebno znanje nego odluka. Znanje je izuzetno i individualno,
moral je univerzalan i obavezan za sve. Oni spisi baštine koji se uzdržavaju od svakovrsnih
saopštenja znanja i koji ispravljaju korumpiranu svest korak po korak i bude čoveka iz
spavaćivog stanja, predaju neki postupak posvećivanja. Takav postupak posvećivanja
predaje jeste Tao te đing i Čuang-ce, kod Grka orfika, kod Jevreja Kabala, kod Arapa sufi, ali
pre svega i iznad svega indijska joga. Polagan i metodičan obračun s nemirnom rasturenošću
u spoljnjem svetu i sprečavanje promena u mišljenju (čiti-vriti-nirodha). Aktivnost je
smirivanje čula. Kako bi duša izdržala u svojoj nepokretnosti. Kao što uči tao, raspoloženje
treba da je jezero glatko kao ogledalo na kojem se jasno mogu iščitati znaci nadljudskog
bivstva. To je ono što čovek ne može dostići učenjem i znanjem i obrazovanjem. To je ono za
što nije potreban dar i što je dostupno svakome, jer svako čuva u sebi osnovno stanje i
neophodno htenje za njegovo ostvarivanje, ali je to ono što se najlakše zatamni i ospe i
oslabi i zamuti. Patandžali kaže da je prvi korak moralna disciplina. Ne nanositi štetu, ne
lagati, ne krasti, odupreti se uživanju, ne pribirati. Čistota, zadovoljstvo, samopregor,
udubljivanje u svete knjige, služba Gospodu. Ako uz to ide ispravno sedenje, pravilno
disanje, opoziv čula i koncentracija, meditacija i samadhi, onda je čovek krenuo ka
ostvarivanju osnovnog stanja. Ne ranije. Svaki prolazni instinkt i nadahnuće nisu pouzdani.
Samo će očvrsnuti onaj, kaže Jogasutra, ko dugo i metodično vežba bez prekida.
Nije teško rečima izraziti ispravljanje sklopa svesti. Normalizacija nije ništa drugo do životnu
žeđ (kama, Gier), koja je iznad mene i koja vlada mnome, podrediti sebi kako bih ja vladao
njome. Žeđ (trišna) komanduje meni, ili ja komandujem trišni. Ako mnome vlada životna
glad, treba da činim ono na što me upućuje slepi instinkt, treba da jurim i da grabim, jer u
jednom jedinom trenu on zahteva mnogo, moram da se poremetim, uvek želje i žudnje i
strasti, uvek žurba, kako ne bih nešto propustio, pribirati, brinuti se, strahovati, bojati se,
gladovati, biti žedan, juriti za ciljem i za moći i za imanjem i za slavom i za blagostanjem i za
udobnošću, sve će to progutati moj sopstveni instinkt. Ako mu ja zapovedam, ista ta glad će
me održati i pomoći mi i svojom će snagom otvoriti svaku bravu i otkriti skriveno i pružiti
sposobnost da i najviše razumem i dosegnem. Zato Beme kaže da je žudnja stalna oznaka
Svetog Duha.
Promena sklopa svesti istovremeno je i pitanje arhitekture. Jer ono što je ispravno
bezuslovno je nadmoćno nad neuređenošću. Na tome počiva grčka orfejska baština. To je
najvažniji princip umetnosti. To je smisao lepote. Svet koji će uslediti, kaže Solovjov, pitanje
je umetničkog ostvarenja. Korupcija je razorena. Izgradnjom upravlja misao reda i srazmere i
mere.
150 PISMO

3.
Realizacija budnosti je tehnički postupak. Postupak tehnike eskstaze. Ekstaza ne znači ništa
drugo do biti izvan. Čovek je izvan nemirene rasturenosti i istupio je izvan reziduuma teško
razrešivog čvora sraslog Ja koji se isprepletao u njemu pod brojnim inkarnacijama i koji je
uzurpirao mesto pravog čovekovog Ja. Nalazi se izvan lutanja po spoljnjem svetu i izvan
besmislenog kovitlaca. Smer ekstaze ne sledi kružno kretanje prirode, nego se okomito
odvaja od njega. Život je u višem krugu zapravo uvek ekstatičan, to jest zanos, umetničko
ostvarenje, mišljenje, doživljaj umetničkog ostvarenja, čitanje, učenje, ljubav, divljenje, ples,
muzika, putovanje, molitva. Zato postoji i narkoza, jer čoveku život pruža manje zanosa nego
što on želi. Narkoza je veštačko bunilo u nedostatku prirodnog. Postoji sakralna opojnost,
kao kod vina. Zato je orfički Dionis ekstatično božanstvo, bog vina. Ali svim ovim se ne želi
ništa drugo do da se pojača životni žar, i ostaje samo doživljaj. Sve to nema nikakve veze s
posvećivanjem, jer nije zanos, nego opijenost. Arhaička tehnika ekstaze svaki korak života
čini svesnim, pretvara u trajnost svaki viši dosegnutri stupanj i čini ga dostupnim i ostvarivim
u bilo kojem trenutku. U prostom zanosu života čovek zaista gubi ja kako bi s prolaskom
bunila pao ponovo na isto mesto gde je i prethodno bio. I ništa više. U ekstazi posvećivanja
bunilo u svim slučajevima znači koliko god čovek da istupa iz svog životnog ja (dživa) isto
toliko realizuje svoje uzvišeno Ja (atman). Patandžalijeva Joga-sutra isto je takva tehnika
ekstaze kao i tao ili sufi ili Kabala.
Životni zanos ne želi ništa drugo do osećaj slobodnog lebdenja što je praćeno gubljenjem Ja.
Ekstaza joge i sufija i orfike istovremeno s gubitkom životnog Ja želi sjedinjavanje s
uzvišenim Ja. Joga doslovno zaista i znači sjedinjavanje, isto kao i grčko ÷åíïóéò, hebrejsko
jihud i arapsko itihad.
Orfej je učio da je svet Erosa rođen prvi (eros protogonos). Na početku stvaranja stoji onaj
koji sve drži u ravnoteži i jedinstvu, onaj koji sastavlja ono što je u neskladu, povezuje
suprotnosti. Eros je dajmon celine, najveća suprotnost, sin Neba i Zemlje. Eros je, reklo bi se
danas, osnovni princip kosmologije i fizike i antropologije i sociologije i psihologije. Ono što
su Grci nazivali enthusiaismos, odnosno oduševljeni zanos, to je značilo da je jedinstvo
erotske omame prodrlo u čoveka i obuzelo ga. Očitovanje ovoga entuzijazma jeste ples i
pesništvo i muzika. Tamo gde se nalazi umetnost, tamo se nalazi i ovo božansko jedinstvo
(epiphaneia), kao u skulpturi i zdanju i slici, i svuda gde se nalazi red, i srazmera i mera i
pravilo, kao u ostvarenom moralu i sređenom društvu i u visokom znanju, pogotovo u
aritmetici i geometriji. Sve to nije stvorilo ljudsko Ja. Ono što je čovek stvorio konačno, to je
stvorila raspevana duša (thymos aoidos) u erotskom entuzijazmu, i ako se čovek pomeo i
pokolebao i sebe korumpirao, lepota je ono što ga ponovo očisti. Svet u svojoj celovitosti i
misao koja vidi istinu, filozofiju, do najvišeg vrha ljudske duše Orfej je nazivao opijenošću i
zanosom (mania te kai bakheia). To je muzika najvišeg reda (megiste mousike). To je naviši
stupanj erosa. Philosophia znači biti zaljubljen u mudrost. Stvarnost ne saznajem umom,
nego zanosom (methe). Ovaj methe je tačno suprotnost pohlepnoj lakomosti Ja za životom.
Pathe je ona koja odvaja i deformiše, izdvaja i razara, koja je zabuna i ma-
PISMO 151

gla i neurednost, slepa strast i zbrka. Iz pathe ne dospevam nigde, čak gubim i ono što imam.
Pathe nije zanos, nego obeznanjenost. Znači biti zbunjen mnoštvom. Čovek u omami gubi
svest. Ali je pathe hladna strast. Nesvest gmizavca. U kojoj nema ni kapi erosa. To je
bezumna požuda. Znači biti izručen onome što je bezgranično i nepouzdano, što se rasprši i
koleba, u čemu nema jedinstva ni stalnosti ni forme, i što se razlije i ispari. I obeznanjenost
je nesvesnost, ali nesvesnost ne prema gore, nego raspršivanje u ništa. Velika većina
narkotika je ovakva obeznanjenost. Čovek samog sebe gasi i sklapajući oči baca se u
besmislenost. Zanos na viši stepen uzdiže sve sposobnosti čoveka, pa i razum.
Obeznanjenost degradira i oslabljuje, parališe i guši. Zanos sjedinjuje sa svim ljudima i sa
celinom sveta. Obeznanjenost raspršuje u nepostojanje. Zanos je pojačana, obeznanjenost
degradirana budnost. Treba biti veoma oprezan. Svaki naš pojam je antinomija. Ništa nije
lakše nego zabludeti, a najobičniji način zablude jeste poremećenost u rečima.
Usaglašenost uz koju dolazim u dodir sa svetom Orfej je nazvao methe aionios, zanos
svetom, i ovaj zanos, zbog višeznačnosti áéïí, znači vekovečni zanos. Doći u dodir s večnim
poretkom. Ko istupi iz zbrke života i sazna nešto od stvarnosti sveta i to iskaže (aner periosa
eidos), to je tumač bogova (prophetes, mousikos, poietikos, telestikos). Taj čovek je osetljiv
za objavljenje. Sve što je nastajalo iz methe aionios Orfej je smatrao objavljenjem. Zbog toga
je moguće, prema orfici, da objavljenje bude ples ili muzika, pesništvo ili skulptura, kao što
znamo da postoji umetnost koja u komunikaciji čoveka s nadljudskim predstavlja više nego
mnoge filozofije, nauke ili religije.
4.
Ono što arapsko sufi naziva itihad, spajanje, jednom rečju izriče što je zapravo dva. Ono što
volim, to poznajem, a što poznajem, to volim. Spajanje je dvostruka veza ljubavi i znanja s
Jedinim. Najčudnije je i izuzetno u celoj baštini da je ova opijenost ljubavlju i poznanjem
opijenost vina i ljubavi ne samo zato što se u Bogu nalaze vino i žena i što se Bog nalazi u
vinu i ženi, i ako volim, volim Boga, i vino, i ženu, i lepotu, i poeziju, i svet, i anđele i vaši
(„žaba je lepa kao serafim“, kaže Angelus Silezijus), nego zbog toga što, ako volim Jedinog,
svet će biti jedan, samo treba da volim jedan kako bih voleo sve, i u toj ljubavi se otvara
tajna svemira, sve saznajem i znam, jer postajem jedno s Jedinim. Ne treba mi spasenje.
„Više sam nego svoje spasenje“, piše Ibn Karan. „Ja koji njega volim, jesam on, a on koji
mene voli, jesam ja“, kaže Haladž. „Lepota žene jeste svetlosni zrak Boga, ne njene ljubavi“.
Ne treba ništa drugo do li samo Jedan. „Bilo što da si hteo da mi daš na zemlji“, kaže Rabija,
„razdeli među mojim neprijateljima, bilo što da si hteo da mi daš na nebu, podeli među
mojim prijateljima. Ja ću se zadovoljiti samim tobom“.
Sufi ne govori o stepenicama tehnike ekstaze. Sigurno je postojala usmena tradicija koja je
saopštavala učenicima praksu ovoga posvećivanja, ali se izgubila. Ono što je ostalo to je
najviša budnost zaodevena u ludilo izvansebnosti. Sufi je čist glas objavljenja.
Duša koja sve odbacuje i ostaje naga zna da joj ništa nije potrebno sem pribavljenog
siromaštva. Sufi je realizacija usaglašenosti. Samo jedan Je-
152 PISMO
dini. „Jedan Jedini tren biti skupa s Bogom više je nego uvažavanje celokupnog čovečanstva
od stvaranja pa do kraja sveta“, kaže [ibli. Ako čovek to zna, on zna sve. „Ti si iznad sveta i ti
si iz sveta, tvoje je sve, poznato, nepoznato, večito i prolazno. Tvoje je bivstvo i nebivstvo,
dubina zemlje i nebeski krov, tvoje su dve odeće, ti su svetlost i njena suprotnost“. I pošto
on sve zna, zna i šta je najveća slava, šta znači biti pobednik u životu i dobiti igru sudbine.
Sufi se smeje kraljevima i sleže ramenima kada se govori o Aleksandru ili Cezaru. Zna koliko
je melena njihova slava, koliko je čudnovato malen zahtev i slava kraljeva i vojskovođa.
Koliko je veće kada „Jedan otkrije Celinu i kaže: ja jesam Bog“. Osvojiti Indiju? Jedan Jedini
pobožni tren je veći nego poklati stotinu hiljada ljudi. Piti vina. „Kažu da si pio greh, pio sam
ono što bi bilo greh ne piti. Još pre nego što sam se rodio, bio sam opijen njime, i tako ću
ostati zauvek, čak i onda kad mi se kosti u prah pretvore.“
Patandžalijeva Joga-sutra uči više vrsta oblika spajanja. Različite vežbe tehnike ekstaze.
Ostvarivanje jedinstva se može dogoditi putem poznavanja (dnjana-joga), putem delatnosti
(karma-joga), putem ljubavi (bhakti-joga). Bhakti kaže: „Život ima samo jednu jedinu veliku
vrednost, a to je ljubav prema Bogu“. Ko je to ostvario, on ne ume ništa drugo do li
neprekidno živeti u radosti, i njemu je svaki tren ponovo vaznesenje. Tehnika ekstaze otvara
puteve besmrtnosti. To je, kao što se kaže u Indiji, ekajana, jedini put. Sufi je u baštini
potpuna realizacija bhakti-joge. „Sve hoću da dam tebi i za to ne želim ništa“. Ova ljubav nije
stvar srca, i nije stvar emocija i nije stvar duše, i nije stvar razuma ni duha. „Možda se i ne
može nazvati shvatanjem“, piše Plotin, grčki učitelj sufija, „sasvim druga vrsta viđenja,
obuzetost, pojednostavljenost, produhovljenost, najveći napor kako bi čovek postao jedno, i
ako je moguće da se nađe oči u oči s onim što svetilište krije. U crnom danu, gle, evo svetle
noći. Od Boga do Boga sam dospeo dok sam u sebi uskliknuo: ja sam Ti.“
5.
Iskustvo je svakako postojalo, ali je sufi verovatno iz Indije dobio one reči s kojima je ono što
je nazvano fana mogao da oblikuje i što je postalo najvažniji pojam arapske tehnike ekstaze.
Fana znači odbacivanje svega što nije Bog, odbacivanje svih svojstava (upadhi, priloga, kao
što se kaže u Indiji), odbacivanje individualnog Ja, situacija bez stanja, ukidanje misli o
stvarima, nauka o poništavanju, prolaznost prolaznosti. Ono što mahajana naziva šunjata,
praznina, osnova je učenja mahajane, „znanja koje prevazilazi um“. A ovaj pojam se oseća u
oblikovanju fane. „Svet ima pet tvoračkih elemenata, a oni su po prirodi svojoj prazni...
Priroda svake stvari jeste da je prazna. Nema ni početka, ni kraja, nije bezgrešna i nije bez
negrešnosti, nije savršena i nije nesavršena, u ovoj praznini nema oblika, nema opažanja,
nema imena, nema razumevanja, nema saznanja... Nema tu ni oka, ni uva, ni nosa, ni usta,
ni tela, ni duše... To je znanje koje prevazilazi um, a ko krene prema znanju koje prevazilazi
um, u njemu se prosvetljava najviše savršeno znanje.“
Ono što znači ovo „sve je prazno“ (sarvam šunjam), to je neophodna stepenica tehnike
ekstaze preko koje čovek treba da započne realizaciju. To je ona tačka gde on prestupa
preko linije stvarnosti. To mahajana naziva bhutaha-
PISMO 153

ti, granica stvarnosti. Tu počinje maha šunjata (velika praznina), ili bezobjekatnost. Jer ono
što je predmet, i nalazi se izvan i objekat je, to nije stvarnost, nego praznina. Projekcija
pometenosti čovekovog bića. Objekat je nešto što je nasuprot čoveku, kao suprotnost i
protivnost i otpor sopstvenom biću. Objekat nije ništa drugo do slika užasa koja živi u
ljudskom biću smanjene budnosti, slika koju on u snu smatra za stvarnost sudbine, odnosno
za projekciju uslovne svesti, zabluda u njoj pa svoju projekciju uslovnosti stvarno smatra
postojećom, i dopušta da ovo njegovo snoviđenje, kao da je stvarnost, deluje na njega. Sve
je prazno. I praznina je prazna (šunjata šunjata). Dosta tih stvari. Svaki objekat i svaka stvar
su prazni.
Na prvoj stepenici tehnike ekstaze čovek otkrije da se treba obračunati sa svim uslovnostima
svesti i treba realizovati neuslovnu svest, treba da sazna da je svaki predmet koji vidi, čuje,
dodirne i iskusi, projekcija sopstvenih poremećenosti, i prva njegova stvar je da sazna da
predmeti i objekti nemaju sadržine ni suštine, i da su prazni, samo su vizije, opsene svesti na
koju deluju njegovi snovi, i ovu projekciju on treba da ukine, odnosno treba da realizuje
neuslovnu svest koja se nalazi izvan svakog postojećeg uticaja. Jer nisu samo predmeti i
objekti prazni. I opažanja su prazna. „Nema ovde ni oka, ni uva, ni nosa. U ovoj praznini
nema oblika, nema imena, nema poznavanja, nema znanja.“ I poznavanje je prazno. I svest
je prazna. I praznina je prazna. I san je prazan, i opsena je prazna, onaj koji opsenu vidi, i on
je prazan. Svest treba očistiti i njene izmene smiriti. (Čita-vriti-nirodha, kao što kaže
Patandžali.)
Sarvam šunjam znači da je sve prazno. [to znači da čovek, ako je pošao prema svom
usaglašenom objavljenju i hoće da sudeluje u komunikaciji s nadljudskim, ima prvi zadatak
da pribavi svest na koju ne deluju uticaji, odnosno da odbaci sve uslovnosti i da ostvari
potpunu bezobjekatnost, u kojoj nema predmeta ni objekata ni spoljašnjeg, ali nema ni
svojstava, ni sposobnosti, ni čula, ni misli, ni osećanja, ni unutarnjeg, i nema ništa drugo sem
praznina praznine, ali je i ona prazna (maha šunjata).
Učenje o praznini izražava Pradžnjaparamita hridaja sutra. Ova sutra je komentar Budinog
govora o cvetu. Hodočasnici stižu Budi, pozdravljaju ga i čekaju u tišini kako bi se Uzvišeni
oglasio. Buda dugo stoji bez pokreta, zatim ubere cvet, pokaže ga grupi hodočasnika i ne
proslovi ni jednu jedinu reč. Niko ga nije razumeo, sem Mahakašjapa, koji je klimnuo glavom
i pogledao Budu. Uzvišeni je rekao: sada sam ti predao najdragocenije blago, znanje koje
prevazilazi um.
Učenje govora cveta, znanje koje prevazilazi um, jeste bezglasno znanje. To znanje je
silentium mysticum. Prvi uslov dodira s višim svetom jeste realizovana tišina. Raspoloženje
glatko poput ogledala. Očišćenje svesti od svakog uticaja i delovanja, u prvom redu
uklanjanje svakog poremećaja koji dolazi iz samog čoveka. Patandžali kaže da treba nastaviti
„praksu zamišljanja praznine“.
Arapska fana je bez stanja, razgrađenost misli o stvarima, odbacivanje svakog svojstva, nauk
poništavanja znanja koje prevazilazi ovakvo Ja. Znak raspoloženja glatkog poput ogledala.
Fana je realizovan silentium mysticum. „Vizija prestaje na ovom mestu, ne-vizija uči viziju;
Živeti tako da nemam ništa
154 PISMO

i da nisam ništa; Sufi je bliži ćutanju nego govoru. Nisam hrišćanin, nisam Jevrejin, nisam
pars, niti muhamedanac. Nisam istočnjak, nisam zapadnjak, nisam suvozemac, nisam
morski. Ne potičem iz zemlje, niti s nebeskih tela koja kruže. Nije me rodila zemlja, ni voda,
ni vazduh, ni vatra. Nisam stigao iz grada Božijeg, ni iz praha, ni iz vekovečnosti, niti iz večne
promene. Nisam kod svoje kuće na ovom svetu, ni na drugom svetu, ni u raju, ni u paklu.
Otac mi nije Adam, majka mi nije Eva, nisam došao iz Rajskog vrta niti od anđela Rajskog
vrta. Moje je mesto ne-mesto, trag mi je istražen, ni telo, ni duša.“
6.
[ankara određuje budnost na taj način što, dok se ona zbiva, ništa se ne zbiva. Ovaj događaj
koji nije događaj ima tri momenta. Prvi je: sedim na obali reke i vidim da ptica čuči na grani
vrbe, a granu ljulja vetar. Drugi je: nema drveta i nema ptice, nema vetra i nema reke i nema
obale, ne sedim nigde i ne vidim višta, jer nema pogleda, i nema mene koji bi video. Treći
momenat: sedim na obali reke i vidim kako ptica čuči na grani vrbe, a granu ljulja vetar.
Ništa se nije zbilo.
Prvi korak je da situaciju u kojoj jesam u svoj njenoj potpunosti učvrstim u svojoj svesti. Ne
samo reku i vrbu i vetar i pticu. Primam k znanju svoj sklop i osobenosti i složenosti svoje
sudbine i zamršene spletove svoga života, i svoje sposobnosti kako bih ih razrešio, i svoje
nesposobnosti, kako ne umem da ih razrešim, i svoje uspomene, i bezgranične mogućnosti
koje se kriju u meni. Prvi korak: usredsređivanje pažnje na trenutak u kojem jesam. Punoća
ne zavisi od toga koliko pojedinosti okuplja usredsređenost, nego od toga koliko duboko
doseže.
Drugi korak: ovu situaciju počinjem da razgrađujem. Nema predmeta. Ono što nazivam
objekat, to je suprotnost i protivnost i otpor koje sam ja projektovao i u svojoj smanjenoj
budnosti smatram ih stvarnošću. Nema vrbe ni ptice, sve je to projekcija mojeg ustalasanog
raspoloženja. Ali nema ustalasanog raspoloženja, jedino u njega veruje moja korumpirana
svest. Ali nema korumpirane svesti i nema vere, samo večno čisto i glatko raspoloženje u
kojem se ogleda celokupna slika bivstva. Ali nema raspoloženja, nema ogledala, nema slike i
nema vizije. Sve je prazno. To je drugi korak.
Treći: vaspostavljam svaku svoju osobenost i sposobnost i zapažanje, znajući da nema ništa
drugo do praznina, vaspostavljam stvari i svoju korumpiranu svest i vrbu i vetar i reku i pticu,
znajući da je sve to opsena i nevažeće. Svest je prestupila preko granice stvarnosti i pribavila
znanje koje mahajana naziva „tvrđe od dijamanta“ (Vadžračedika). Kamen kao simbol u
baštini uvek označava neuništivost. U alhemiji je kamen mudrosti apsolutno znanje. Petrus –
stena. ]aba. Kamen tvrđi od dijamanta jeste kameni temelj osnovnog stanja. Ono mesto
odakle se vidi stvarnost. Nema objekta. „Vera u misao stvari ne može se ni iskazati.“ Ali ni
vera u duh i dušu isto se tako ne može iskazati. „Onaj ko drži misao Ja, živog bića, pojedinca
stvarnošću, ne može se smatrati bodhisatvom.“ Treba odustati od svih stvari, ali treba
odustati i od svih ne-stvari.
Ko svet prima ozbiljno, on formira predstave koje nemaju preduslove,
PISMO 155

to jest imaju jedan preduslov, čovekovu korumpiranu svest i zatamnjenu budnost. Vera u
svet je posledica mesečarstva. „Svet nije svet, zato je svet. Ja nije Ja, zato je Ja.“
Tvrđa od dijamanta jeste ekačita, reč koja se prema značenju može prevesti kao osnovno
znanje, to jest osnovno stanje znanja. To je znanje golo kao od majke rođeno. Sada ponovo
mogu da sednem na obalu reke i da posmatram pticu na grani vrbe koju ljulja vetar, jer sve
to sada već nije objekat ni spoljne i poremećeno znanje prinudne predstave ni opsena. Sve
to više nema skriveni preduslov. Svet sada vidim bhutahati, to jest vidim ga s druge strane
granice stvarnosti. To više nije vizija, nego – kao što sufi kaže – viziju uči nevizija, odnosno to
je već ekstatičko iskustvo. Ekstaza znači stajati izvan. Stajati izvan raspršenog nemira i unutar
ostvarenog jedinstva. „Slobodan sam od samog sebe, slobodan sam od Ja.“ Slobodan sam
od slobode. „Ko veruje da postoji biće i da postoji oslobođenje, ne može se nazvati
bodhisatvom.“ To je znanje tvrđe od dijamanta.
7.
Mahajana je ekstatična životna praksa. Čovek se zadržava na granici stvarnosti (bhutahati),
odnosno drži život na prosečnoj razini meditacije (na sanskrtu: dhjana, kineski: čan, japanski:
zen). Meditacija je prethodnica onog stanja u kojem se čovek otvara za nadljudsku
komunikaciju. To je ono što Vadžračedika naziva ekačita, znanje golo kao od majke rođeno,
état primordial, kako kaže Genon, to je mudrost novorođenčeta, kao što uči Lao-ce,
odnosno fana u sufiju. Osnovni potez životne tehnike. Svesnost se može meriti po tome ko
raspolaže kakvom praksom ekstaze.
U Kini i u Japanu su iz dhjane nastale naročite varijante prakse ekstaze koje se na zapadu
obično označavaju, prema knjigama T. Suzukija, zajedničkim pojmom zen. U praksama
ekstaze svaki takav elemenat tehnike, koji je Patandžali prvo i konačno izrazio, nalazi se
zajedno, ali u svakome od njih u osobenom poretku i naglasku. U zenu celokupno težište
delatnosti pada na satori. Satori je buđenje. Dovoljan je jedan jedini tren. Ko iz iskustva ovog
jednog jedinog trena ne ume da izvuče sve posledice, i onako je izgubljen. Ako je pak
razumeo, spokojno može da ide dalje da „pije čaj i jede pirinač“. Celokupna tehnika zena u
službi je ovog duhovnog udara groma. Udar groma, a nije se ništa zbilo. Učitelj Hui-k’o je
rekao svojim učenicima: „Ne razumem zen i o njemu ništa ne umem da vam kažem, zato je
suvišno da ovde provodite toliko vremena. Najbolje je ako to sredite sami sa sobom.“ A zbog
toga se sve više i više učenika okupljalo oko njega. Pristizali su znalci i pitali ga: kakvo je tvoje
učenje kojim preobraćaš ljude. „Nikada nisam imao neko učenje i nikoga nisam preobratio“.
Metod prenuća, kao što je zabeleženo, prvi je svesno primenio učitelj Lin-či, koji je, kad bi
mu neko uputio neko nadmeno pitanje, uzviknuo: Kvats! Ovu reč je koristio carinik kad
putnik prelazi granicu (granicu stvarnosti). Kvats znači: Hej! Ima li nešto za carinjenje? [ta se
švercuje? Na granici su bez važnosti prepredene fraze i lukave teorije. Treba pokazati pravo
lice. Ne mogu se prošvercovati pogledi na svet! Jedan od elemenata egi-
156 PISMO

patskog posvećivanja jeste da se na stepenicama čoveku postavljaju iznenađujuće prosta

pitanja i on mora smesta da odgovori. Na primer: na brodu proslovi jedro: Kako se zovem?
Proslovi krma: Kako mi je ime? Može da stupi dalje samo onaj ko ne zbija šale, nego
odgovori: jedro, ili: krma. Čovek ne može da bude dovoljno jednostavan.
Jedan učitelj zena, kad je neko želeo da istupi s nekom teorijom, nemo je dizao štap. Kao
Buda cvet. Drugi učitelj bi lupio u bubanj. Pazi! Nema učenja. „Nikada nisam imao nikakvo
učenje.“ Postoji samo praksa. Ne razmišljati. „Ako hoćeš da razmišljaš, pogrešićeš“ – kaže
Lung Tan. „Ako hoćeš da vidiš, pogledaj.“ Treba videti. Treba koraknuti. Treba prestupiti
preko stepenice. Treba se probuditi! Treba biti budan. „Prijatelju, um tvoj neka ne sedne
nigde, ni unutra, ni spolja. Samo ne biti nadmen. Mi smo nezamislivo jadni.“ Ali – kao što veli
Buda – ima među nama manje ukaljanih koji bi se, kad ne bi slušali učenje, izgubili. Sredite
to sami sa sobom. Nikoga nisam ničemu naučio. Ako hoćeš da vidiš, pogledaj. Nigde ne sesti.
Ako je neko izvukao zaključke iz treska groma i realizovao njihovo dejstvo, on je prestupio
preko granice stvarnosti. „Pronašao si sama sebe“ – rekao je Hsijang Jen. „Ali od počela
začela ništa se nije udaljilo od tebe. Ti si zatvarao oči pred stvarnošću. U zenu ničemu nije
potrebno objašnjenje. Zen se ne može učiti. Tvoja saznanja se ne umnožavaju posredstvom
zena. Samo prevazilaziš sebe.“ To je ono što Vadžračedika naziva znanjem tvrđim od
dijamanta: kada čovek postaje slobodan od samog sebe i od postojanja i od života i od Ja. Ali
onaj koji misli da postoji oslobođenje, ne može se nazvati slobodnim.
„Živeti tako da nemam ništa i da budem niko“ – kao što kaže sufi. „Moje mesto je ne-mesto,
trag mi je bestrag.“ To je ono što Orfej naziva ìåèåáéïíéò. Ne znanje nego nešto što je „blisko
vatrenom zanosu“, tivra-samveganam-asanah, kako kaže Pantadžali. U satori svest sve
uslove stavlja na jedan jedini tren, potom se brzo vraća da „pije čaj i jede pirinač“, i sve radi
tako kao da se ništa nije dogodilo, ali neprekidno živi u satori, u njoj govori i spava i hoda i
radi, raspravlja i gloži se i ženi se i podiže decu, i ne saznaje ništa više. „Zen nije stvar Ja,
nego karaktera.“ Jer zen ne znači da sam zadovoljan buđenjem i da mu se divim i uživam u
njemu. Postoji nešto što učitelji zena nazivaju trećim stavom. Sedim na obali i gledam pticu,
to je prvo. Ne sedim nigde, nisam Ja i ne vidim ništa, to je drugo. Sedim na obali i opet
gledam pticu, to je treće. Ovo je treći stav, realizacija, kada sedim i gledam pticu, ali znam da
nema Ja i da nema ptice! Kada težište svog ukupnog znanja unosim u to da spavam i da
podižem dete. Kada duboko ćutim o tome šta se zbilo, i hodam i radim i raspravljam i gložim
se. Ništa nije neukusnije nego se stalno pozivati na svoju budnost! Učitelj kaže: „Ako je u
nekome isuviše zena, udari mu na stomak“. „Već kad čujem Buda, ja protestujem“, uzviknuo
je drugi učitelj. Učenik se žalio da, otkako se priključio učitelju, ovaj ni jednu jedinu reč nije
rekao o duhovnim stvarima. A učitelj će: „Stalno te učim duhovnim stvarima. Kad sam tražio
čaj, zar ga nisam uzeo? Kad si doneo jelo, zar ga nisam pojeo? Kad si me pozdravio, zar ti
nisam otpozdravio. Praznina je moje pravo Ja i ona je moj istinski dom. Zen je ono što nema
priroka.“
Baština čena (zena) nije u krupnim raspravama, nego se sačuvala u malim
PISMO 157

dijalozima. Sadržina svakog dijaloga je jedan satori, odnosno bljesak. To je ono po čemu su
toliko srodni zen i hasidizam. Dijalog je zagonetka (zen kaže koan). Učitalj zadaje ovakav
koan koji treba razrešiti. Pitanje ne sadrži znanje i odgovor je ispravan samo onda ako čovek
odgovara s druge strane granice stvarnosti, s izmenjenim skopom znanja. Pitanje
usaglašenosti. Ekstatična praksa. Lažno je saopštavanje svakovrsnih znanja. Ne mogu biti
dovoljno jednostavan. Ne mogu biti dovoljno prazan. „Ako između neba i zemlje nastane
procep od desetine jednog palca, kaže treći patrijarh zena, oni će se večno razdvojiti.“ „Ako
suočiš ono što želiš s onim što ne želiš, duh će ti se neizlečivo razboleti.“ „Ne nastani se izvan
u spoljnjem svetu, ne nastani se u unutarnjoj praznini, to će te samo odvesti u nemir.“
„Jedan u svemu, sve u jedan.“ To je itihad sufija i grčko henosis, hindu joga i hebrejsko jihud.
8.
O ove tri stvari neizostavno treba govoriti. Prva je da i hasidizam, kao i zen, posvećenje
shvata kao čovekov ekstatički bljesak. Na hebrejskom se naziva tešuvah (grčki metanoia).
Prevodi se i kao obraćenje, ali samo kao obraćenje u osnovno stanje. Može se reći i da je
preobraćenje. Učenje proroka iz Tore, Jovana Krstitelja iz Jevanđelja: preobratite se.
Najvažniji je pojam esena.
Druga je da ovo preobraćenje u zenu jeste rezultat duhovnog napora jedne jedine bravure
preziranja smrti. To je satori kada stvarnost čoveka pogodi kao munja. Kod Hasida tešuvah je
takođe ovakvo osvešćivanje jednim jedinim ekstatičnim udarom munje. Ali ono što je
sadržina ovog udara munje nije umna bravura, već etos. Jer težište ne pada na saznanje,
nego na njegove moralne posledice. Zalud saznajem stvarnost ako posledice ne primenjujem
na svoj život. Svako posvećivanje je realizacija. Helderlin kaže da čovek svaki dan
sedamdeset i sedam puta pada s neba na zemlju. Hasidi kažu da onaj ko se preobrati svaki
dan sedamdeset i sedam puta pada sa zemlje na nebo.
Treća je da je posvećivanje kod Jevreja religiozno, u zenu metafizičko. Zen je izrastao iz
baštine sankhja-joge budizma i prema tome on je dnjana-mokša – misao oslobođenja je
duboko usisao u sebe posredstvom saznanja. U hebrejskoj baštini konačno oslobođenje je
iskupljenje koje se događa intervencijom boga, pojavom Mesije, a čovek se može pripremiti
za njegov doček, ali nema uticaja na njegovo događanje. Oslobađanje u zenu ne zavisi ni od
koga drugoga samo od čoveka, čak ni od učitelja. Kod Hasida oslobođenju najčešće prethodi
pokajanje i ispaštanje. U zenu greh, pokajanje, ispaštanje postoje samo u vremenu, a u
onom trenutku kada je čovek prestupio preko linije stvarnosti, sve to nema nikakvog
značaja. Zato kod Jevreja u posvećivanju ništa nije važnije od molitve. Zen se ne moli, nego
meditira. U hasidizmu ekstaza znači stati pred lice Gospoda (lifne ha Adon), u zenu
dosegnuti znanje koje prevazilazi um.
Hasidi, tragom Kabale, osnovno stanje nazivaju Adam Kadmon. To je čovek pre sagrešenja, u
kojem je živela neporemećena i nesalomljena najviša od duhovnih sposobnosti, nešamah,
znanje koje je u njega bilo udahnuto. Posvećenje je dosezanje najvišeg stupnja bivstva koji
se ljudski može dosegnuti. Zato je ekstaza hitlahavut Hasida. Hitlahavut nema discipline.
Legenda pripoveda kakao umire rabin koji je živeo životom sveca i stupa na drugi svet. Pre-
158 PISMO

ma njegovim zaslugama odvode ga u raj, ali usput primeđuje ogroman kotao u kojem na
hiljade ljudi pate u uskovitlanom plamenu. Ko si oni? pita. To su oni, dobija odgovor, koji se
nisu preobratili čak ni u vatri donjeg sveta. Rabin tada jurne na ivicu kotla, odatle se glavačke
baca usred plamenog mora, i ne odlazi sve dok vatra ne bude ugašena. To je hitlahavut. Ako
ga nešto karakteriše, to je upravo što je na elementaran način lišen svake discipline. Poput
naleta. Ubacuje ono što je najviše. Ponajpre sebe sama. Žrtva u ludilu vatre. Ne treba mu
spas, kao sufiju. Ne treba mu ja, kao kaluđeru zena. Može se razumeti samo kao znanje koje
prevazilazi um.
U brahmanskom posvećivanju nije cilj prosvetljivanje. Satori služi samo zato da se čovek
vrati u svakodnevni život, da se oženi i da vaspitava decu i da izvrši svoje delo. Hitlahavut
služi samo da čovek može savršeno da ispuni avadahu. Avadah doslovno znači služba. Etos
života posle obraćenja ima značenje koje nema nijedna druga ekstatička praksa do
hasidizam. Kao da je obraćenje samo zbog službe. Celokupna vatra hitlahavuta primenjuje se
u spletu svakodnevice. Bezglasnost službe hrani vatra bljeska. Nema područja ljudskog
života na kojem se ne ispoljava ova služba. Rabi Susja bi obično odlazio u šumu da bi tamo u
avadahu pevao Gospodu psalme. Za jednog učenika je zabeleženo kako se, očajan, noću
žalio Bogu, jer mu svi služe svojim darom, a on ništa ne zna. Odjednom je skočio i počeo da
zviždi. Rabin koji je bio svedok scene brzo je pobegao, „kako ga ne bi opekla nadljudska
vrelina božanskog duha“. Kod hasidskih rabina bio je običaj da se u osvit subote ne zatekne
u kući ni jedna para, i da se sav novac podeli sirotinji. Sudbina znači da se svako na zemlji
otelotvori na onom mestu i u ono vreme u telu koje samo on može ispuniti. A sudbina je
zadatak, delo koje treba obaviti. Avadah znači verno služiti zadatku. Ako u hitlahavutu
shvatim šta je ono što samo ja mogu da učinim, i niko drugi sem mene, onda avadah nije
ništa drugo do da s punim etosom izvršavam ono što je meni povereno i što sam u
otelotvorenju prihvatio svojom višom svešću, korak po korak, svakodnevno, istrajno i verno
(emunah). Poslednje reči Baala [ema Tova, hasidskog rabina, bile su: „Sada znam zašto sam
došao na svet“. NJegovi vernici su govorili da svoje životne zadatke vide samo oni koji su
potpuno budni, a srećan je ko tako odlazi da je ispunio ovaj svoj zadatak
9.
Postoji samo jedan sistem koji neprekinuto opisuje tehniku ekstaze od prvog koraka pa do
završetka. Orfika i sufi, mahajana, zen i Kabala su precizni i samo koriste metod, ali ga ne
uče, ili jedva da ga uče. Zato se u njima mogu događati zabune, greške, čak i obmane.
Patandžalijeva joga-sutra je neprekinuto, zatvoreno, sistematsko znanje – i nepogrešivo.
Joga je disciplina. Nema u njoj nikakve strasti. Nema trezvenije ni egzaktnije prakse. Ono što
karakteriše joga-sutru upravo je besprimerno hladna nepristrasnost koja tako jednostavno
postupa s psihičkim i duhovnim činjenicama, od kojih nema prolaznijih ni vrelijih,
neuhvatljivijih ni tananijih, kao da su te činjenice kockice za igru.
Joga se bavi svešću opterećenom degradiranom budnošću (adžnama upahitam čaitanjam).
Cilj je da se lunatični čovek obesnaži (apavada) i da se
PISMO 159

ostvari autokratija hemijski čistog duha (džaitanjam). Jer realizovani čisti duh koji je odbacio
svakovrsne deformacije uslov je za najviši ekstatički stepen koji je po raspoloženju glatko
ogledalo, odnosno ono stanje čoveka kada on sudeluje u komunikaciji Donjeg i Gornjeg
sveta. To je gornji samadhi (ekstaza) koji Patandžali naziva nirvikalpakašja.
Priroda prakse-ekstaze strogo uzev jeste negativna. Čistiti i mesti i prati i ložiti i četkati i
grditi i osloboditi i iskopati. Osnovno stanje se nalazi u svakome, jer je ono baza ljudskog
postojanja. Samo ga parališe nanos blata koji se nataložio na njemu tokom niza inkarnacija, i
ono što deformiše viđenje, i zato čovek drži da je stvarnost ono što je opsena. Svako
raspolaže ukupnim znanjem od samog početka. Zadatak je uklanjanje elemenata koji
sprečavaju saznavanje. Svest, onako kako je na početku primena metode predmet
jogatehnike, „odvojena je od znanja, ali ipak nije razdvojena, u određenom pogledu
saučesnik je i ne-saučesnik prvog i krajnjeg znanja“. Ako bi isto to trebalo izraziti modernim
jezikom, mogli bismo reći kako čovek mora da razori pojam stvoren o sebi samom, i
čovekovo biće ne treba fiksirati u slici oformljene telesnosti, već kao usredsređenu duhovnu
energiju, čije najvažnije svojstvo nije materijalna formacija, već moć sila. Ne materijalna
supstancija tkiva, već nemoć uvežbanih aktivnosti. [to više čovek obrne i očisti i sažme
oformljenu slikovitost (rupa) i jezičke oblike o njoj (nama) svest time postaje jasnija. Veza
između stvari i opažanja treba da se prekine (paratjahara). „Dosta tih stvari“. Sažete sile
treba prikovati za nešto (dhjana). Ako više nema stvarnih veza, jedino usredsređenost
(dharana), čovek se smiri. Čovek se mora odviknuti da kaže: vidim, jer osnova izjave jeste
vera u supstancijalno biće. U jogi svako može da sazna da ne vidim ja, nego sam ja viđenje.
Ne opažam ja, nego sam ja opažanje. Nisam pojam i materija (nama-rupa), nego sposobnost
da opažam svet. Ali i opažanje i viđenje i snagu treba srušiti. I to je modifikacija. Način
isključivanja modifikacije jeste meditacija (dhjana-hejas tad-vrittajah). Jogin ne vidi oblik,
nego nematerijalno zračenje sile. Viđenje materija nije ništa drugo do maglovito viđenje
opsene nastale posredstvom rasute uznemirenosti. Ako čovek očisti i sažme sile, nestaje
elemenat koji sprečava jasno viđenje. „Ova vežba vodi na drugi stepen postojanja. Ako
duhovni smisao preuzme vođenje duše, duša postaje budna. I drugo ništa nema da čini.“
Uzrok nesigurnosti uvek je u tome što čoveka poremeti svest sveta opsene koji je u
degradiranoj budnosti i ne može da se potpuno poistoveti s osnovnim stanjem svoga
ispoljenog čistog duhovnog bića i ne može da ojača u aposlutnom viđenju. Bilo koliko da je
degradiran, nezamisliva je takva ljudska situacija a da se čisto duhovno biće ne probije kroz
svest zavedenu opsenom. Ako čovek i ne čuje njegov čisti duhovni zvuk, on ga uvek
prepozna. Zato prepoznaje objavljenje. Čovek zna, a da ga niko nije naučio, primordijalno
zna da svet opsene nije svet duha koji se sastoji od usredsređenih sila, nego svet rasutih i
nespokojnih figura i imena (namarupa), već i zbog toga što svako zna da se opsena može
rasturiti, sile nespokojne rasturenosti se mogu usredsrediti, a figure i imena se mogu
graničiti, i tim postupkom čovek se ponovo može naći u osnovnom stanju. Ali duhovne sile
se nikada ne mogu narušiti i čovek ne može ostvariti situaciju u kojoj prima k znanju samo
figure i
160 PISMO
imena, i kroz koje se ne bi oglasilo čovekovo izvorno biće. Zato čovek uvek zna za ideje. Zato
Kinezi kažu da se istina ne može sakriti. Ono u čemu se čovek nalazi jeste svet uvežbanih
sposobnosti za zadovoljavanje žeđi za životom, svet deformisane svesti, svet koji onakav
kakav je predstavlja opsenu čoveka koji je dopola uspavan žeđi za životom. To je onaj svet iz
kojega treba istupiti. Zato se ekstaza naziva istupanjem, ili stajanjem postrani, ili
izvansebnošću. Zato se naziva poricanjem ja. Ja je splet uvežbanih svojstava u žeđi za
životom. Ne treba razoriti telesno biće čoveka, nego ovo tkivo. Ekstazom se naziva postupak
kada čovek ume da iskorači iz ovoga spleta, ako ume da se oslobodi vladavine ove žeđi, i da
primeti da ono što živi unutar sveta žeđi, to je jedna vrsta lude poremećenosti (abhimana), a
odnosi se prema faktičnom postojanju kao opsena prema stvarnosti.
10.
Ako je ekstaza inspiracija, ili nadahnuće, iznenadni bljesak bez bilo kakve najave, a ne
rezultat svesne discipline, ona nikuda ne vodi. To je tako izolovani elemenat i opsena koja
traje tren, koju izaziva pogled kada neko kroz slučajno nastalu pukotinu vidi stvarnost, ali još
pre nego što bi bio svestan, pada nazad u opsenu. Inspiracija, ili nadahnuće ne menjaju sklop
ljudske svesti. Nemaju usredsređenog i pročišćujućeg dejstva, ne izazivaju smirenje i
pouzdanost. Vidi, s malim izuzecima, celokupnu poeziju, muziku, umetnost, nauku, filozofiju!
Priroda i stalna atmosfera disciplinovane ekstaze jeste meditacija. To je postupak ukidanja
modifikacije svesti (dhjana-hejas tad-vrittajah). To je perspektiva. To je praksa smirenosti.
Atmosfera meditacije čini usredsređenim i smirenim stalno shvatanje odabranog objekta.
Meditirati nad odgovarajućim predmetom bilo kakvog psihičkog stanja (jatha-abhimata-
dhjanad va). Postoje tri velika objekta, zapravo tri stepena, Ja, Bog i ništa. Sve tri projekcije
su ovaj put svesne. Ništa nije tako važno koliko ovakvu projekciju svesno dokrajčiti i stvoriti
ekstazu-objekat. Svet je izuzetan ovako kako ga čovek vidi, ali nije svestan. I nije projekcija
individualne svesti (Na ča ekačitta-tantram vastu). Svet projektuje univerzalna ljudska svest
koja je nad-ja. Zato prvi korak koji treba načiniti jeste da čovek prirodno i nesvesno date
objekte zameni objektima koje je po sopstvenoj odluci i u svojoj budnosti konstruisao. To se
zbiva u umetnosti, u mišljenju, u zanatima, u ponašanju, ali se to zbiva i u onoj delatnosti
koja se naziva civilizacijom. Čovek odbacuje ono što je dato i zamenjuje stvarima koje je sam
ostvario. Ali stvaranje objekta u civilizaciji i u umetnosti nije svesno, i naročito se ne zbiva u
interesu oslobađanja. Hindu baština govori o brahmavidu i majavidu. Brahmavid je onaj koji
je budan u stvarima duha, majavid je budan u svetovnim stvarima. I – ili baš zbog toga –
brahmavid označava mudraca, majavid čarobnjaka.
Stvaranjem svesnog objekta-ekstaze čovek odbija slučajno. Jer svet onakav kakav jeste za
njega nije slučajan. On stvari svesno bira i sam ih pravi. Samo prihvata ono s čim se složio.
Ništa slučajno. Ništa što mu je palo na glavu i što bi trebalo da podnosi a da neće. Ne trpeti
ništa što nije do temelja osvetljeno i domišljeno do kraja.
PISMO 161

A s druge strane, što je još važnije, time što projektuje objekte, čovek u sebi samom biva
svestan izuzetne operacije. Projekcija je neprekidna delatnost bića koju čovek ne prima k
znanju i cela operacija se odvija ispod praga svesti. Već znamo da je podstrekač procesa žeđ
za životom, a rasutom nemiru svesti zatamnjena svest neprekidno sipa iz sebe svoje
projekcije koje, usredsređene i prepletene, dobijaju zatvoren otpor i u ukupnom jedan
javljaju se kao stvarni svet. Postupkom kojim čovek budno preuzima vlast nad svojim
projekcijama, proces koji deluje ispod praga on pretvara u svestan. Ako ostane čak i samo
jedna tamna tačka, aktivne sile prirode od nje, kao od klice, razvijaju nov svet. Napor je
uzaludan. Započinje novo obrazovanje opsene ako čovek ne počupa korene.
Budna projekcija je po volji i u interesu ekstaze. Inače nema smisla. Znamo da je sarvam
šunjam, odnosno sve je prazno. Meditacijom treba stvarati objekte ekstaze kako bi čovek
sebe suočio s projektovanim predmetom. Objekat nije stvarnost, nego otpor i protivnik i
suprotnost (Gegennjurt, Gegenstand). Čovek sebe polarizuje objektom. On se za njega hvata
kako bi sebe sama iz sebe uzdigao. Jer je ekstaza istup, i to u svakom slučaju istup iz svoga
ja.
Čovek u meditaciji istražuje stvari i svet ne kao stvarno postojeće, nego kao projekciju, kao
nešto što nije nastalo nezavisno od njega, nego što na sebi nosi lik onoga ko je to stvorio.
Sam objekat je prazan. Ali je prazna i projekcija. Svaku stvar treba napustiti, kaže mahajana,
ali još više svaku ne-stvar. Zato je najteži, najviši i najdelotvorniji objekt ekstaze praznina.
Najviši stepen disciplinovane tehnike zanosa jeste intenzivno shvatanje stvarnosti nezavisne
od svakog stvarnog svojstva. To je nirvikalpa samadhi. Kinezi ovu prazninu izražavaju rečju
vu. To je sankhja aviaktam. To je hebrejsko en sof i grčko áðåéñïí. Bemeov Ungrund. Ono što
je izvan postojanja i nepostojanja. [to je izvan početka i ne-početka. To je ništa u koje je
zagnjuren ekstatički duh. Oslobodiće se samo onaj ko se okupao u ne-bivstvu. Hasidi kažu za
Avrama da je tražio Boga na zemlji i nije ga našao, i na nebu među zvezdama i nije ga našao,
i u vremenu i u bezvremenosti i nije ga našao, i onda odjednom ga je našao u onome što nije
našao. Drugi hasidski učitelj kaže: „Stvaranje neba i zemlje nije ništa drugo do stvaranje
Nečega iz Ništa, i sveci koji su se odvojili od života kako bi se pridržavali Boga, kako bi ga
uhvatili kao da je on Ništa, a on je bio pre stvaranja, opet Nešto vraćaju u Ništa.“ Baal [em
Tov kaže: „Svakom pravom čoveku poverena je neka specifična njemu određena služba, ali
ako se čovek okrene prema svom korenu i dosegne ništa, postaje pogodan za svaku službu.“
U tehnici ekstaze nijedan korak nema toliki značaj kao onaj kada čovek izvan sebe ostvari
tačku oslonca, kojim će sebe udvostručiti. Kakva je posledica ove operacije u maja učenju
koje se nalazi u svakoj baštini, odnosno u jednom od osnovnih znanja u celoj baštini, po
kojem je svet koji se opaža projekcija duha, i kakva je posledica u shvatanju stvaranje sveta –
kao projekcije božanskog duha – to ćemo ovom prilikom samo pomenuti. U svakom slučaju
moramo reći da stvaranjem objekta duh pojačava stupanj toplote sopstvenog bivstva i
udvostručava svoju snagu. A bivstvo je u znaku sopstvenog pojačavanja. Postojati znači
prevazići sebe. Ovaj život ovde uvek je više od samog sebe. I ekstaza ne znači ništa
162 PISMO

drugo do ne biti zadovoljan prosečnim stepenom toplote i napetosti života i svesno se

uzdizati do gornjeg stepena (samadhi). A realizacija tačke ključanja nije drugo do
vaspostavljanje état primordiál (status apsolutus). U ovom primordijalnom stanju svesti sve
je prazno. Nema objekta. Nema treperenja. To je raspoloženje glatko kao ogledalo.
Naštimovanost za objavljenje ne može biti drugo do da svest upije u sebe slike svih
predmeta, i da ne zadrži ništa drugo do osetljivost uzdinutu na najviši stepen. Viđenje
nestaje i ne-viđenje je ono koje uči viđenje. Čovek se vraća osnovnom stanju. Ništa se ne
zbiva. Nema učenja, nema obrta, nema preokreta, nema oslobađanja. „Našao si sebe, ali od
početka ništa nije otišlo od tebe.“ To je ono što drugačije ne mogu da izrazim do negacijom,
kao što čini kineski vu, ili hindusko aviaktam, ili hebrejsko en sof.
11.
Čovek primenjuje tehniku ekstaze zato da bi u sebi vaspostavio stanje primordijalne svesti
čovekovog bivstva. Jer je samo početna i izvorna osetljivost ona koja može da sudeluje u
komunikaciji čoveka i nadljudskog. Jedini uslov jeste da svest ne opterećuje ograničenje.
Čovek živi u nemirnoj rasutosti. Kako bi neko umeo da ispuni uslov, najpre mora da istupi iz
ove rasutosti. Uzrok rasutosti jeste lunatičnost (tasja hetur avidja). A uzrok lunatičnosti jeste
žeđ za životom. To je ono s čime se treba obračunati. Rezultat obračuna je budnost, i jedino
je budnost pogodna da čuje glas objavljenja. U ekstazi pak čovek ne samo da vaspostavlja
osnovno stanje, nego zajedno s tim postaje u sudeonik znanja. Znanje dobija iz nadljudskog
sveta i ono se razlikuje od svih ostalih znanja. To je razlika između brahmavida i majavida.
Jedno je autentično iskustvo pribavljeno o stvarnosti, drugo je samo prolazno i zasenjujuće i
nesigurno, odnosno čarolija. Objavljenjem treba nazvati svako saopštenje višeg porekla čija
je osnova svest bez treperenja, i čiji je sadržaj neposredno oslovljavanje čoveka iz
nadljudskog kruga. Ovakvo oslovljavanje ili dodir, podsticaj ili zapovest, jednostavno
saopštenje ili putokaz, zabrana ili informacija sadržina je svetih knjiga, ali ne samo svetih
knjiga. Bilo je svetaca i mislilaca i umetnika i pesnika, mudraca i istraživača koji su sudelovali
u ovakvom dodiru i zadobili ovakav podsticaj, ovakva saopštenja su primali k znanju i dobili
ovakve putokaze. Nije to čudo, već stvar spremnosti. Nije zagonetka, već pitanje tehnike.
„Shvatio sam da veliki put uopšte nije tajanstven.“
Nije razdvojen udeo u znanju realizovanog osnovnog stanja i stvarnosti. Uslov verodostojnog
saopštenja je verodostojna egzistencija. A uslov ostvarivanja verodostojne egzistencvije
jeste da čovek sledi zakone koji se nalaze u spisima objavljenja. Ne može biti da pseudo-
egzistentan čovek ispolji autentično saopštenje, ili da raspolaže autentičnim znanjem.
Alateja znači ovu nepokrivenost. Zaboravljanje, skrivanje, pseudo-egzistencija nisu istinski.
Drugi. Ne on. Već čovek. Verlogen. Nepročišćenost. Korupcija. Ništa ne može biti
verodostojno što izvire iz ovakvog izvora.
Ono što čovek kaže tačno je u takvom odnosu sa stvarnom istinom u kakvom je odnosu s
egzitencijalnom istinom čovek koji to govori. Lična i stvarna verodostojnost se ne mogu
odvojiti. Ukoliko ih neko ipak odvoji, on
PISMO 163

omogućuje zatamnjenje čistog duha (džinjam) koje se javlja u lažnom čoveku i u laži. Samo
subjektivno autentičan glas može biti stvarno verodostojan. Baština je uvek isticala i
imenovala onoga čoveka koji s ovoga gledišta dolazi u obzir. U Indiji vidvan, u Judeji cadik, u
Grčkoj dikaios. Sva tri izraza znače istinski čovek. Odnosno pravi čovek. Čovek u kojem nema
ništa pritajeno i skriveno i nikakve zadnje misli i ništa prividno, koji ne govori ništa drugo do
ono što čini, i u kojem nema ništa lažno. Apostol Pavle posvećivanje naziva upućenošću. Za
Jovana je Sveti Duh, duh neskrivene istine. Prosvetljena stvarnost. Upućen biti znači uz
svesnu odluku istupiti iz svih onih zatamnjenja i zabuna, nemira i rasutosti koji žeđ za
životom budi u čoveku, i živeti u čistoti izvorne neskrivenosti.
Značaj svih vrsta tehnike ekstaze, joge isto kao i sufija, orfike, ili zena i mahajane i Kabale
jedinstven je zato što ne saopštava stvarno znanje, nego uči ličnim uslovima za pribavljanje
verodostojnog znanja. Stvarno znanje je samo po sebi majavid. Nije krivo, ili pogrešno, ili
lažno u svim okolnostima. Gore je od toga. Jer je možda istinito, a možda i nije. Zato je
čarolija. Saopštavanje pukog stvarnog znanja bez lične garancije potvrđene životnom
praksom, pogotovo u onom obliku kako se to događa u novom razdoblju Evrope, kao teorija
i nauka i filozofija, predstavlja ovakvu čaroliju, ili kao što se kaže – istoriju. U doba nastajanja
eventualno zaslepi, posle izvesnog vremena, međutim, rastoči se i u čoveku ne ostaje ništa
drugo do stid i srdžba što je mogao ozbiljno da primi ovakvu budalaštinu. Neprekidno
nastajanje i rastakanje teorija i nauka nazvano je dopadljivom rečju razvoj. Naravno, i sam
naziv je teorija, i već je opštepoznato da je to ime koje pokriva suprotan proces.
Tehnika ekstaze polazi od toga da je stvarno znanje neutemeljeno bez subjekivne
verodostojnosti. Baza svakog znanja jeste ponašanje. Autentično ponašanje pak postoji
samo jedno, univerzalno osnovno stanje (état primodrial), ono što zastupa cadik, odnosno
vidvan, ono što čovek može da realizuje uz pomoć duha neskrivene istine.
12.
Baština zna za tri puta realizacije osnovnog stanja. Prvi je tao. Metod taoa jeste ne-aktinost.
To je prirodno aktivitet najvišeg stupnja. Kaže se da je to opoziv ja. Ne sudelovati i ne
umešati se, pričuvati se od toga da čovek nešto bolje zna, čak da uopšte nešto zna, nikakav
aktivitet. Za ono za što ljudi veruju da je nekorisno, to je najvrednije. Savršeno je ono što se
nizašta ne može upotrebiti. Pustiti da se samo po sebi uzdigne ono što jeste i bilo je i biće.
Tao ne uči ni znanju, ni praksi. Iz sobe ne treba ni izaći i čovek prokrstari celom zemljom,
knjigu ne treba ni otvoriti i čovek sve sazna. Jedino što treba učiniti jeste uzmaći kao sneg
koji kopni.
Drugi put realizacije osnovnog stanja jeste alhemija. Alhemija je izgrađen metod čiji je cilj
sublimacija. Ime sublimiranog života je zlato. Ime znanja koje vodi tom postupku: kamen
mudrosti. Alhemija ne pita zašto je poremećen život čoveka, i zašto je on prinuđen da luta
kroz tamu zbog svoje nečistote. Prihvata taj fakat i izrađuje postupak kojim zabunu i tamu
raspršu-
164 PISMO

je i vaspostavlja osnovno stanje. Među operacijama alhemije najvažnija je primena vatre.

Vatra znači isto što i samopregor, samokritika, samodisciplina, samoumerenost. „Od svih
čuda svetaca veći je život čoveka koji se samoporekao.“ U Indiji se naziva tapas. Čovek se
pročisti u vatri samoporicanja, sažeže u sebi sve nečisto i svoje biće pretvori u zlato.
Treći put realizacije jeste tehnika ekstaze. Ovaj put ima najizgrađeniju teoriju, i to je ona koja
se većinom koristi. Tehnika ekstaze uči da se svesno istupi iz besmislene zablude i budi
čovekovo pravo ja koje živi ispod čovekovog praga.
U korenito razrešavanje pitanja postojanja, kaže jedan moderni mislilac, ne vodi ni potpuno
stvarno znanje, niti snaga viđenja i tumačenja. To je u stanju jedino operacija koja menja
suštinu ljudskog života, jedina, usredsređena operacija koja čoveka posvećuje u
nesaznatljivo, i to na taj način što za svaki elemenat čovekovih promena garantuje i zbog
toga odgovara celokupnom težinom ličnog bića. Čovekovo biće je u ovde datom obliku slepi
automatizam usredsređene gladi za životom, bezlične žeđi koje uvek popuštaju pred
privlačnošću uvek naizgled većeg uživanja. U toj situaciji može da pribavi svetsku moć i
najveće zamislivo imanje, najviše znanja, ni malo se promeniti neće. Mada čovek svoj život
može da ostvari samo ako se promeni, odnosno ako istupi iz svoje žeđi, i ostvari svoje
istinsko ja. Ova operacija je osnova svih religija sveta. Religija ne zahteva od čoveka neko
drugo i strano, idejno uzvišeno biće, već njega samog. Jer čovek može da živi istinski život
samo preobražen u svoje istinsko ja. Sve ostalo je tužno i izgubljeno lutanje (samsara). Ni
stvarno znanje, niti bilo kakva genijalnost viđenja i tumačenja nikuda ne vodi. Sve ostaje
unutar kruga žeđi za životom, sumnjivo i relativno, jer je osnova ponajvećma slučajan dar.
Ono što je ozbiljnost i vrednost, može da izvire samo iz autentičnog čoveka. Zato ljudska
civilizacija ima tako bolni karakter prolaznosti. Usred pustinja se uzdižu i propadaju svetski
gradovi, dela pesnika i pisaca postaju makulatura, a skulpture se lome za kaldrmu na
putevima. Samo ostaje ono što je neuhvatljivo: istinitost i čistota i verodostojnost čovekovog
bića. Ono što nema potrebe da se o njemu vodi računa i da se zabeleži ni da mu se
postavljaju spomenici.
Tao, alhemija i tehnika ekstaze su pojedini stepenici brahmanskog posvećivanja. Brahman je
član duhovne kaste. Da bi neko bio brahman, kao što se kaže u Indiji, treba da se drugi put
rodi, odnosno treba da sprovede usredsređenu operaciju koja menja određenu suštinu
ljudskog života i treba da postane autentičan čovek. Duhom se ništa ne može nazvati, sem
ono čemu je izvor istinski čovek. Istinski čovek, cadik i samo je drugi izraz za realizovano
osnovno stanje. Samo druga slika onome što izgovaram, njegov stvarni sadržaj zavisi od
pravog svojstva onoga života kojim živim. Rasuti nemir je prirodna posledica čovekove
suštine koja ne živi pravim životom. Istinski čovek je istinski i onda ako sipa vodu u čašu i
ispija je. Neki hasidski učenik je otišao kod svog učitelja samo zato da vidi kako šnira cipele.
Više nije ni potrebno! Objavljenje može biti i u tome kako neko ispija čašu vode, i u tome
kako rasklapa knjigu, ili ore. Za znanje istine treba pribaviti lični uslov.
Tisapalkonja, 15. maj 1960.
PISMO
165

SUFI
Možda se i ne bi mogla nazvati shvatanjem, sasvim je druga vrsta viđenja, zanos,
pojednostavljenje, produhovljenost, želja da čovek bude dotaknut, smirenost. Najveći napor
da čovek postane jedno i ako je moguće da bude oči u oči s onim što krije svetilište. Ali ako
bi čovek zavirio u njega, ništa ne bi video. Pa ipak, veliki vodovnjaci ovakvim poređenjima
upućuju na to kako treba pristupiti Bogu i ko shvati takvo znanje ako prodre do svetilišta,
može pribaviti o njemu stvarna iskustva.
Znamo za četiri psihološka remek-dela. Patandžalijeve joga-sutre, zen, sufi i hasidizam.
Razlike su velike, jedva da bi i mogle biti veće između arhaične Indije, budističke Kine i
Japana, muhamedanskih Arapa i poljskih Poljaka. Ali nije bilo ni doba ni mesta kada duhovna
celina nije bila savremena. A celina je uvek bila u znaku religije. I sva četiri se slažu u
nečemu, to je znanje koje pomaže čoveku u njegovom oslobađanju. U odnosu na njih
filozofije, kao što kaže učitelj zena, služe samo za to da stišavaju plač dece. Ovde se zbiva
nešto drugo. Emocije otvaraju put celovitosti, i to bez bilo kakvih prethodnih principa i time
čovek postaje nezavisna celina. Danas se ovakva delatnost naziva i individualizacija. Ako
nešto želiš da razumeš, kaže zen, ništa ne smeš primiti od drugih.
Bilo s kim da se susretneš spolja ili iznutra, ubij ga. Ako se susretneš s Budom, ubij Budu, ako
se susretneš s patrijarhom, ubij partijarha. Samo tako možeš postati slobodan. Nikakve
ceremonije, nikakvi danasi, nikakva dobra dela. Nikakva institucionalnost, nikakavo načelo,
princip, teza. Nije moguće ni zamisliti veću napetost nego što je između jogina i vlasti. Vlast
nikoga ne voli manje od nezavisna čoveka, a jogin nikoga ne voli manje od vernog sluge. U
napetosti vlast ostaje na nižoj razini, jer ono što ona ima samo je vlast.
Sufiju pripada ceo svemir, pa i njega odbacuje. Tvoje je biće, kaže Haladž, dubina zemlje i
krov neba su dve tvoje odeće. Ali mu ni to ne treba. Živeti tako da nemam ništa, i da sam
niko. Čovek misli da to čini za svoje spasenje.
Ne, uopšte. Bilo šta da si hteo da mi daš na Zemlji, kaže Rabija, podeli među mojim
neprijateljima, bilo šta da si hteo da mi daš na nebu, podeli među mojim prijateljima, ja ću
se zadovoljiti samim tobom. Nije potrebno čak ni sapasenje. Više sam nego svoje spasenje,
kaže Ibn Karam. Indus zapisuje da je živeti ispravno moguće samo ako se čovek unapred
odrekne svake zemne nagrade i nagrade na ovome svetu.
U Kini znak za istinu izražava postupak bez protivusluge.
Svaka velika metafizika je uzbuđenje nekoliko velikih reči. Buber je hasidizam sažeo u četiri
reči. Suzuki zen u pet reči. Ko je razumeo ove osnovne reči, može da se prihvati čitanja
učitelja. Vedanta je zapravo samo jedna jedina reč, atman. Ali nije verovatno da sav napor
moderne nauke o jeziku ume da približi ove reči. Neophodna bi bila sakralna filologija
Origene da bi neko mogao da razreši ove emocije.
Za sufi bi se moglo reći da nije ništa drugo do određenje reči sufi. Bilo je onih koji su brojali
definicije, i baština kaže da postoji sedam-
166 PISMO

deset osam ovakvih određenja. Ali bi se isto to moglo reći i za jogu i za zen. Sama definicija
bi bila celo učenje. Ako čovek posle temeljne klasifikacije i filtriranja odabere tri reči,
pretpostavimo fana, hak i ahad, neophodno bi bilo bar devet pojmova kako bi objasnio ove
tri. Ali bi ovih devet mogao da rasvetli tek s nove tri. Sufi ne zavisi od reči, nego od muzike.
Nije uzbuđenje nekoliko reči, nego celokupnog jezika. U izuzetnim muzičkim delima postoje
izuzetno veliki delovi, samo delovi, katkada samo taktovi, ili samo tonovi kada se muzika
odvaja od nota, od istrumenta, recimo potpuno se dematerijalizuje i leti i postaje
nadmuzička muzika. Kao kada se ekstatična duša odvaja od čoveka i leti u nematerijalne
visine. Sufi je već takav jezik koji slobodno govori ne vezujući se za slovo, glas, ni za čoveka
koji govori, on je takav jezik koji je iznad sebe pojačan nadjezički jezik. Drugde je možda
dovoljno kao uvod ako čovek razume nekoliko reči. Ovde se mora razumeti određeni
ekstatički viši stepen. Ne metafizika, jer je pesnička. Ne poezija, jer je metafizika. Ne jezik,
nego muzika. Ne muzika, nego jezik. Ona muzika za koju Ibn al Farid kaže da je „tuga zbog
toga što je čovek izgubio svoj nebesni dom“. Ko to ne čuje, on ništa ne razume od sufija.
Svaka reč je superlativ. Pio sam vina u spomen svoje ljubavi, kaže isti ovaj Ibn al Farid, opio
sam se pre nego što je grožđe bilo stvoreno. Kažu, pio si greh. Pio sam ono što bi greh bilo
ne piti. Opio sam se time pre nego što sam se rodio i tako će večno ostati, čak i onda kada mi
se kosti u prah pretoče.
Jedostavnost i izvornost kojima se divimo u delu genija, zapravo su učenost i golema
zamršenost LJudi koji nisu privabili veliko znanje, ipak naizgled kazuju nešto izvanredno, to
je po pravilu osrednje. Divlja genijalnost je fantazija onih koji ni ne slute šta je duhovni rad.
Civilizacije nisu same iz sebe zahvatale svoje bogatstvo. Ono zbog čega se danas oduševljava
helenstvom, to su znanja preuzeta od civilizacije Pelazga, Feničana, Egipćana, eventualno od
Haldejaca i Etruraca, i ono što u Orfeju izgleda tako praizvorno, nije naivna genijalnost, nego
stvoreni red u zamršenoj materiji posredstvom čoveka nečuvene obaveštenosti u svim
smerovima i na najvišoj razini doba. Ima slučajeva kada je građa prikupljena, ali nije uspelo
ostvarivanje nove sređenosti. Taj nered se naziva sinkretizam. Više slučajeva znamo tokom
istorije, najkarakterističnija takva zbrka bila je Aleksandrija, i 19. vek u Evropi. [to stvara
genijalni čovek i civilizacija, to je uvek hijerarhija. Kažu šta je važno, šta je drugorazredno i
trećerazredno. U sinkretizmu to niko ne zna.
Jednostavnost sufija, i njegova izvornost, jedna je od najsloženijih duhovnih pojava. Već je to
i sam muhamedanizam. Sufi, ako i ne preuzima mnogo iz Muhamedovog učenja, tim više uči
iz hebrejske kabale, i veoma mnogo od Grka, naročito od novoplatonista, i od hindu baštine.
Sufi je u prvom redu ljubav prema Bogu, potom poznavanje Boga. Ali nikada niko nije mogao
da razdvoji ljubav od poznavanja. Dokaz je i semitski jezik. Ako neko kaže da se neko u
ljubavi spojio sa ženom, on kaže da ju je „poznao“. Pojačana ljubav kojom se sufi približava
Bogu gotovo je u potpunosti sistem sazna-
PISMO 167

nja kabale. Preuzima i stalno koristi učenje o deset sefira. U vezi s arapskom matematikom
posebno treba govoriti o vanrednom značenju toga preuzimanja. Ono što je sufi preuzeo
suvereno koristi, što znači da ga produbljava.
Postoji ponešto što izostavlja, kao onu od deset safira koju herbrejska baština naročito
naglašava, malkhut, misao o svetskom carstvu, kraljevstvu. Sufi se ne bavi idejama vlasti.
Jedna od najvažnijih reči sufija jeste hak, to je hebrejsko knohmah, druga safira koja znači
znanje, istinu, stvarnost, mudrost. Reč je igrala vanrednu ulogu u Aleksandriji i kod
gnostičara. Kasnije u srednjem veku, u novije doba kod Bemea, i kod ruskih mislilaca kao što
su Florenski, Solovjov, Bulgakov. Hak se u Evropi nazivao Sofija. Sufi neprekidno govori
jezikom ljubavi, jer to odgovara onoj strasti koju oseća prema Bogu. Sanjarenje, meditacija,
žudnja, izvansebnost i opijenost i afekat i oduševljenje i pokornost. I u ovom zanosu je svaka
druga njegova reč hak, stvarnost, istina, znanje, mudrost. „Ja koji njega volim jesam on, i on
koji mene voli jesam ja.“ LJubav se ne može učiti, ona je dar Boga, i pruža je milost. Jedan
jedini tren biti zajedno s Bogom više je nego poštovanje celog čovečanstva od stvaranja do
konca sveta. Biće koje se nalazi u Bogu više je od najvećeg arhanđela izvan Boga. Mistika je
znanje graničnih područja. Ono što je iznad i ispod, ispred i iza, što se zaboravilo i što je
izostavljeno. Naročito ono što je nezgodno i pod znakom pitanja i strašno i neizvesno.
Mistika nije maglovita po svojoj prirodi, nego po svom predmetu, jer se uvek bavi onim što
je – bilo namerno, bilo nesvesno – ostalo u tami. Ko jednom bude napisao ozbiljno delo o
mistici, mnogo će raspravljati o racionalizmu, pozitivizmu, materijalizmu, o iskustvu, i veoma
malo o neobrazloženoj fantaziji po kojoj uopšte znamo mistiku. Svako znanje, pa čak i
najegzaktnije, ima svoje granično područje i njegovi produbljeni rezultati i otkrića gotovo u
svim slučajevima iskrsavaju na ovim graničnim područjima. DŽojs je za umetnost rekao, a
odnosi se to na svako znanje, da joj je jedini zadatak buđenje svesti o skrivenim sadržajima
svesti, sve ostalo je uzaludno i prazno. Mističar je onaj ko vodi računa o onome što je iznad i
ispod i iza njega. NJega ne interesuje samo stvar, nego i njena senka. On ne podnosi da se
nešto izostavi. On ne podnosi da ne postoji jedinstvo u svetu gde je sve jedan. On ne
podnosi da nema svetlosti. Svet će sazreti kada od dva postane jedan, spoljašnje će biti kao
unutarnje i muškarac će biti jedno sa ženom tako da neće biti ni muškarac ni žena.
Najsvojstvenija mistika se nalazi na graničnom području matezisa. Ovo iskustvo, ako ne
drugde, čovek može pribaviti u velikom delu Rasl-Vajthed Principia mathematica. Rasl se
poziva na Fregea, koji je, po njemu, postavio osnove moderne matematike. Onaj koga ne
ograničava suženo shvatanje stručnjaka i upućenih odmah će otkriti da Fregeove
matematičko-logičke operacije, koje se mogu geometrijski predstaviti, imaju veoma snažan
afinitet za mistiku brojeva. Polazeći od Rasla, Vajthed svoje mišljenje gradi na decimalnoj
aritmologiji. Karnapova logistika pak u celini je pitagorejsko-kabalistička. A što se sve to
moglo smatrati egzaktnijim mišljenjem od prethodnoga, bilo je moguće samo zato što su
prećutana veoma važna delanja.
168 PISMO

Problem mistike i matematike uznemiravao je Rasla celog života, naročito kad se sve više
postavljao na stanovište čiste logike ova uznemirenost je postajala sve veća. Ko želi da se
uveri u to, neka pročita njegove knjige o mistici i logici, ili ono što je napisao o značaju svojih
saznanja o spoljnjem svetu. Pojačani sens pur (Malarme) koji strahuje od sopstvene tame.
Jer postoji i egzaktna mistika i mračna matematika, a gde postoji vanredna svetlost, tamo je
i senka vanredna. A sve to zavisi od toga ko je šta prećutao.
Ne bi imalo ni smisla ni ozbiljnosti ako bi čovek u nekoliko reči pokušao da istražuje granična
pitanja mistike i matezisa. Sve u svemu samo toliko da je moderna matematika (vidi Rasl-
Vajthedov aksiom) nulu potvrdila kao broj, a nulu su, kao što se zna, otkrili Arapi. Čak
nemamo ni pojma kakva je bila veza između matezisa i mistike u vreme sufija. Ali jednu stvar
pouzdano znamo. Arapsku civilizaciju je u to vreme karakterisao nedostatak scijentifizma
intenzivno suprotstavljenog metafizici. Dakle, matezis i mistika su tada bile u takvom
pozitivnom i plodnom odnosu kao što su sada u neprijateljskom i negativnom odnosu. Misli
začete u mistici nalazile su neposredan put u matezis i obratno. Na taj način se može
pretpostaviti da je sens pur koji se očituje u sufiju nadahnuo matematiku, recimo isto
uživanje u apstrakciji koje je preko Skota Erigene i Kuzanskog prispelo u Evropu i
posredstvom Paskala-NJutna-Lajbnica dospelo do modernih.
Nesumnjivo je da nula nije u tom smislu broj kao ostali. Prećutno to priznaje i najnovija
matematika kada je u potpuno posebnom aksiomu opravdava i mora da je opravdava. Nula
se nalazi ispred jedan. Uvek ispred njega. To je početak. Još pre nepočetak. Čovek ne može
da pobedi u sebi misao da nula nije par edžellence matematički pojam. Možda je srodan s
onim što Kinezi nazivaju vu i određuju da se o njemu ne može tvrditi ništa ni pozitivno ni
negativno. Vu je nešto, kaže Fong-ju Lan, o čemu se ne može reći ništa, jer bilo kako da ga
nazovemo, već bismo definisali ono što se ne može definisati. Pojmu vu u Indiji odgovara
aditi, u Grčkoj apeiron. Ali je sve to tradicionalna analogija. Hebrejsko en sof pak precizno
jeste pojam koji u arapskoj matematici odgovara nuli. Ni o en sofu se ništa ne može reći. I on
se nalazi pre početka, na graničnom području. Sof znači osnovu, bazu. En je negacija. En sof
je dakle bez osnove, odnosno bez baze, nepočetak. Ima kabalista koji ga nazivaju kadmon.
To je „non ens primodialis“. Beme ga prevodi kao Ungrund, i to bez ostatka. Ovaj realitet
sveta svaki jezik izražava s negacijom. Nula je matamatički simbol ovoga nepočetka.
Egzaktizacija onoga što je neodredljivo. Arapi su nulom načinili sredstvo računanja i brojanja
onoga što je neizračunljivo i neizbrojivo. Znali su da uvedu u računanje ono što se ne može
uvesti u računanje.
U Kini vu, u Indiji aditi, kod Grka aperion nikada nije bio ni u kakvoj vezi s nekom teorijom
brojeva. Međutim, u Judeji je en sof bio aritmološki pojam. Aritmološka arhaička teorija
brojeva. En sof je bio pojam koji je preduhitrio deset sefira i stajao je ispred jedan kao
početak, odnosno nepočetak. Kinezi i Indusi i Grci nisu mogli naći nulu, jer su imali svoju
metafizi-
PISMO 169

ku, ali nisu imali ni mistiku, ni matematiku. Arapi su ih imali, i na graničnom području su
otkrili nulu. Zato bi se moglo tvrditi da se plodna matematika razvija samo tamo i u ono
doba gde i kada i mistika i obratno, jer su obe čisto (nečitljivo...?) osobeno područje, i obe
(...?) su neprimenljive.
Misao, naravno, nije prosta. Prihvaćeno moderno stanovišta jeste da broj nema kvalitet, a
upravo beskvalitetni puki kvantitet je ono što je broj. zato se može nazvati čistim smislom.
Ali ako i nema nikakvog kvaliteta, nešto ipak postoji, a to je kvalitet broja. U smislu sans pur i
broj je kvalitet, i zato, kada je neuhvatljiv i nepočetak, ono što je ispred i uvek ostaje ispred,
u znaku nula postalo je broj, ono što izvorno i prema prirodi nije imalo nikakvog kvaliteta, jer
je bila nepočetak i o njemu se ništa nije moglo tvrditi, jer je sve bilo s ove ili s one strane
iskustva, ovaj broj je uzeo na sebe kvalitet. Svaki broj je atribut. Nula nije. Ali počev od tada
postala je kao ostali brojevi, jer je s njom računato, nasuprot tome što je naročito ova
mogućnost računanja ostala nemogućnost računanja, i ostala je ono što je izvorno bila;
nešto što se ne može definisati, i o čemu se ništa ne može znati, i što svaki jezik može da
izrazi kao poricanje, jedino ima ulogu u matematici i u mistici kao pozitivni realitet. Nula je
broj, ali je baš samo broj. Granično broj, ali niko ne zna gde se nalazi ta granica. Nalazi se na
početku nepočetka, ili na liniji beskrajnog kraja, na graničnom području matezisa, ali niko ne
zna da li je najmanji broj, ili polovina najvećeg broja, ali je u svakom slučaju izvan toga.
Kada je Kantor zamislio Alef nulu, jednu od genijalnih koncepcija modernog matezisa,
zapravo nije učinio ništa drugo nego sekundarno razvio teoriju arapske nule. Alef nula je po
Kantoru matamatički znak zbira svih zamislivih brojeva. Alef nula se ne menja kada se
pomnoži, ili podeli sama sobom i posle svake operacije ostaje Alef nula. Odnosno ponaša se
tačno onako kao tri znaka u matematici, Jedan, nula i beskonačno. Iz čega se može izvesti i
zaključak da je ovde reč o istom realitetu tri matematička znaka.
Nula prvobitno nije bila matamatički već aritmološki pojam, i Arapi su je načinili
matamatičkim. A učinili su to zato što svaka druga metafizika počinje s Jedan, samo arapska
počinje s nepočetkom. Drugačije rečeno, u svim drugim metafizikama, u Kini, Indiji, Grčkoj,
Judeji, čovek je sebe poistovećivao s Jedan, samo se u arapskoj metafizici poistovećivao s
nulom. Nula nije ništa. Nula je nepočetak i neodredljivost, ono što se nalazi ispred, ispred
Jedan i uvek ispred. [ta je početak? pitao je učenik. „Kada bih ti kazao, već to ne bi bio
početak, nego drugo. Nula je ono što se ne može izreći. Jednom sam dosegao krajnju granicu
Nebića i deset godina sam leteo kako bih prsekao Ne kroz Ne, u Ne.“ Zaogrni se plaštom
ništa, kaže Farid Edin Atar, pij iz pehara poništenja, zagrli ljubav raspada i ustakni kapuljaču
nebića – izbrisao sam sebe i nestao sam i ništa od mene nije preostalo, bio sam samo senka,
ni zrnce praha nije preostalo. Bio sam kapljica vode izgubljena u okeanu misterije, a sad više
ne mogu da nađem ni tu kapljicu.
A sada evo tumačenja fane, jedne od osnovnih reči sufija: fana (fana al fana) – prolaznost
prolaznosti
170 PISMO

– odbacivanje svega što nije Bog – odbacivanje svakog svojstva

– odbacivanje svakog kvaliteta
– odbacivanje svakog ličnog ja
– odbacivanje individualnog ja, utapanje u univerzalno ja – bez stanjas
– lišavanje pomisli na predmete
– znanje poništenosti
– utapanje u čistu potencionalnost
Jedina delatnost sufija jeste fana. U ljudskom biću jedino je važno lišavanje, kao što kažu na
Tibetu. Sufi se poistovećuje s onim što nije ja, jer se nalazi ispred ja. Ispred bez stanja. Skida
sa sebe sve što je svojstvo, što je kvalitet, što nije Bog. Fana je znanje poništenja, vraćanje u
primordalni nepočetak. Matematički znak ovog osnovnog stanja jeste nula. U svim drugim
baštinama osnovno stanje jeste Jedan, sjedinjavanje s najvišim duhom, s Brahmanom,
Atmanom, Bogom. Samo se sufi ne sjedinjuje, nego zaranja u fanu. „Stanje stvorenja je
promenljivo, sufi nama stanje.“ Na ovom mestu se ukida viđenje i neviđenje je ono što uči
viđenje. Živeti tako da nemam ništa i da budem niko. „Takav sam kao nepočetak i beskrajno
i bezdanje more. Nisam hrišćanin, nisam Jevrej, nisam ni Pars, ni musliman. Nisam istočnjak,
zapadnjak, kopneni, morski. Ne potičem iz zemlje, ni s nebeskih tela koja kruže... nisam kod
svoje kuće na ovome svetu, ni u paklu, ni u raju... moje je mesto ne-mesto, moj trag je bez
traga, ni telo, ni duša...“ Poricanje vodi postojećem tragu...
Sufi se poziva na osamdesetu pesmu druge sure Korana: „Ko zemni život kupuje cenom
života na drugom svetu, neće dobiti blagu kaznu i nema mu pomoći.“ To je dogmatski
osnovni stav, nema srednjeg puta. Ili svoj zemni život žrtvujem za spasenje, ili spasenje za
zemni život. „Drugo je spas i drugo je uživanje“, kaže Kathaka upanišada. Ko izabere zemni
život, izgubljen je.
Nadahnuće kod svakoga naroda je na karakterističan način sasvim drugačije, pa ipak je na
celoj zemlji jedoobrazno. [to se eventualno odnekuda preuzima, svuda se nalazi i ako se
zakopa dovoljno duboko, svuda se nalazi i isto se nalazi. Ako se i preuzima, zapravo nije to ni
potrebno. Koren svakog ljudskog bića hrani se iz istog gornjeg tla. Ovo što je kod svakog
naroda drugačije, pa ipak na celoj zemlji istovetno, naziva se baština.
Sufi je mnogo učio od Grka, naročito od Plotina, Prokla, Porfirija i Dionisa Areopagita. Ali
čovek uči samo ono što već i onako zna. Pre svega koncept držanja preuzet naspram
materijalnog sveta. Arapski jezik prvobitno, kao i sanskrit, nije imao reč za materiju, preuzeo
je iz grčkog hile i načinio od nje hula. Materija je gomila ruševina svega postojećega. Ali
čovek ni u ovom materijalnom životu ne čini ništa drugo do što gleda vizije. I praksa je
teorija, ali theoria asthenstates, odnosno najbezvrednija teorija.
Ono čime se neoplatonizam najviše bavi jeste megale arcne, veliki početak, koji je „pre
svega“, i koji se naziva Hen, odnosno Jedan. Nekoliko de-
PISMO 171

finicija ovoga Hen naročito je srodno onome što se nalazi u središtu arapske fane. Ali ako i
postoje svi razlozi da čovek pretpostavi tešnje veze između Hen i nepočetka, ipak je to
nemoguće, već i zbog toga što Plotin i Proklo uvek govore o Jedan, a sufi uvek o onome što
je „ispred“ toga.
Nekoliko određenja: „Jedan je izvan toga da ga čovek može saznati ili pribaviti znanje o
njemu. Jedan je iznad svega izrecivog. Jedan je izvan postojećeg i izvan razuma.“ Niko ne
može posumnjati kako ovo gotovo pokriva pristup da „sufi nema stanja, viđenje na ovom
mestu prestaje i neviđenje uči viđenje, moje mesto je ne-mesto, trag mi je ne-trag.“
Masinjon, kome zahvaljujemo za dve sjajne knjige o muslimanskoj mistici i Haladžu, priredio
je mali rečnih uzajamno odgovarajućih pojmova arapske i hindu baštine. Najvažnije takve
reči su atman nafs, manas kalb, puruša ruh, satva nazar, budhi manzur, dhjana nazir,
samadhi tadžrid, tafrid, džam. Pored toga preuzeta su učenja o karmi i o samsari i mnoge
misli koje se ne mogu uneti u rečnik.
Indija je znala više metoda joge, kao što su karma, džnana i hatha joga koje potiču iz
Patandžalijeve joge-sutre. Takav je metod i bakhti joga. Joga je tehnika ekstaze. Znamo da
ekstaza znači biti „pre toga“, ili biti „izvan toga“, da čovek nema „stanje“, kada je „neviđenje
ono koje uči viđenje“. To je ono o čemu piše Plotin da je „sasvim druga vrsta viđenja
oduševljenje, pojednostavljivanje, produhovljenost“.
Kao što sufi kaže da je „svaki tren novo vaznesenje“. Induska šantabakhta (u kojoj gori vatra
ljubavi Boga) kaže da ne smemo da potisnemo nijedno svoje osećanje, čak naprotiv, treba ih
pojačavati i usmeravati prema gore. „Jedina velika vrednost života jeste ljubav prema Bogu.
Sva snaga čoveka, njegova sposobnost, znanje, talenat, instinkt izviru otuda što traži Boga.
Prvi uzrok svakog duhovnog i duševnog pokreta jeste bogotraženje. To je ekajana, odnosno
jedini put. Svako znanje i filozofija i umetnost i svaki jezik i muzika jesu bogotraženje.“ Samo
ako čovek ide ovim putem može razumeti da je „sve postojeće sveto, jer je sve Božije.“ Ili
kao što sufi kaže: „Nikada nisam video ništa izvan Boga. Sve želim tebi da darujem i za to ne
želim ništa. S radošću primam siromaštvo i nemaštinu, jer dolaze od Boga, bolest i bedu, jer
dolaze od Boga, patnju i smrt, jer dolaze od Boga.“ To je bakhti. To je sufi. Samozaboravna
odlučnost i izvansebnost i samopregor.
Baština zna za dva puta posvećivanja, veliki i mali put. To je kod budista mahajana i hinajana.
U Grčkoj to je put ezoteričara i egzoteričara. Kod Arapa tarikah i šarijah. Mali put posvećuje
u društveni život, kazuje šta je poštenje, iskrenost, strpljenje, humanost, razum, trezvenost,
čast. Veliki put bi se mogao zvati oboženje. Bahavadgita ga nasuprot putu predaka naziva
putem bogova. Sufi je takav tarikah, veliki put, čiji je najviši rezultat, njegov cilj i logos: „ama
hoa“, odnosno „ja jesam“. U Indiji: „ovo si ti“, tat tvam asi. U drugačijem izrazu: ana lžhak,
„ja jesam znanje, istina, mudrost“. U Indiji: „ja jesam Brahman“ – ham, brahma asmi.
Mali put doslovno tumači sveto pismo i kaže da izvan spoljnjeg razuma ništa drugo nije
dopušteno (zahir). Veliki put uči da je pravi smisao obja-
172 PISMO

vljenja podizanje čovekove duše na stepen spasenja (batin). Ovaj drugi svako treba sam da
nađe. Oni koji idu malim putem tonu u istoriju. Veliki put još nikada nije postao nesavremen.
Od Jevreja je preuzeto osnovno stanje, od Grka metafizički pojmovi, od Indusa tehnika
ekstaze, a nasuprot tome onome ko čita sufi čini se da mu u tom trenu sam od sebe, jedan
jedini put, sada i neponovljivo izvire iz ljudskog srca. Posle krstaških ratova takoreći pod
potpunim arapskim uticajem u celoj Evropi se raširilo mišljenje kao što je Al Gazalijevo, koji
kaže da je puka dijalektika traćenje uma koje nema nikakvog uticaja na unutarnjost
religioznog života i njegovu čistotu, čak ga i ometa, to je potrebno samo onima koji ne znaju
da razlikuju nebitno od bitnoga – puko objašnjenje zakona (fika) ne pokazuje put ka
spasenju. Oni Evropljani koji su bili osetljivi na misli kao što su bile Al Gazalijeve, kao
skolastičari, tražili su argumente protiv skočanjenog malog puta. Arapski uticaj se izmešao s
kabalističkom baštinom koja se probijala iz [panije, putem koji do sada nije razjašnjen, ali je
verovatno takođe posredstvom Arapa prispeo s alhemijom i s uticajem Dionisija Areopagite
koji ni za trenutak nije prestajao. Koliko god je Evropa potpuno umela da asimiluje klasičnu
grčku i rimsku misao za vreme i posle renesanse i, istina, krišom, alhemiju (jer je poznato da
su i veliki učitelji skolastike pisali mnoštvo alehmijskih rasprava), toliko je malo obradila
kabalu, ali manje i od toga sufi. Nekoliko sekti, nekoliko osamljenih mistika, kao Ekhart,
Tauler, Toma Kempijski, ili kasnije Molinos i njegovim posredstvom sveti Jovan od Krsta i u
delu Lojole onaj koji ima osećaj za vakve stvari, čuje daleku muziku sufija. Kako je
nezamislivo siromašan ovaj svet koji nije ništa drugo do samomučiteljski napor zbog ranga,
zbog imanja, zbog uživanja i vlasti koja sve gazi, iz kojega nedostaje onaj stepen ekstaze
ljubavi o kojoj govori sufi. „Znam da sam jedno s tobom, neodvojivo jedno, ali hoću da se
odvojim od tebe kako bih uživao u divoti svoje ljubavi.“