Имануел Кант- Критика чистог ума

(1724- 1804)

Раздобље Немачког класичног идеализма започиње 1781. године са изласком Кантовог дела
Критика чистог ума. Ко је био Имануел Кнат?
Имануел Кант је немачки филозоф, рођен у Кенигзбергу, у источној Пруској, данас је то
Калињинград, најзападнији град у Русији. Кажу да никада није напуштао Кенигзберг. Био је
познат по педантном и уредном животу. Свакога дана је у одређено време одлазио у шетњу, тако
да су његови суграђани могли да дотерају часовник по његовим шетњама. После завршене
гимназије уписао је Кенигзбершки универзитет, са 16. година. После завршених студија,
неколико година је радио као приватни учитељ у плеићким породицама. Касније је постао
професор филозофије на Универзитету, и тим послом се бавио читавог живота. Никада се није
женио.
Целокупно Кантово стваралаштво можемо поделити на 2 периода:
• предкритички и
• критички.
Филозофски је најзначајнији критички период и то је период када настају Кантове три критике.
1. Критика чистог ума- шта могу да знам?- бави се сазнањем
2. Критика практичног ума- шта треба да чиним?- бави се етиком
3. Критика моћи суђења- чему могу да се надам?- бави се естетиком.
Критика чистог ума је дело које се бави проблемом сазнања. Писано је тако да је прилично
тешко за читање и обилује филозофском терминологијом.
Кантова филозофија је означена као критицизам.
Критицизам представља наставак и радикализацију просветитељства и нововековне филозофије.
Просветитељство је хтело да све изведе пред суд ума. Међутим, оно што у просветитељству није
било изведено пред суд ума је сам ум. И ту наступа Кант. Критицизам је такво филозофско
учење у којем ум суди о самом себи, о својим властитим могућностима и границама.
На Канта су велики утицај имали Лајбниц, Хјум, Њутн и Коперник. У младости је Кант био
велики поборник Лајбницове метафизике, међутим, сам Кант признаје како га је Хјум ,,тргнуо из
догматског дремежа’’.
Сматрао је неприхватљивим и рационализам и емпиризам јер воде у крајности. Рационализам
води у некритички догматизам а емпиризам у скептицизам.
Пре него што се изгради систем знања о свету треба из основа испитати да ли су и до које
границесредства људског духа у стању да сазнају тај свет. Да се утврде обим, дубина и границе
људског сазнања.
Нашу моћ сазнања чини:
• чулност
• разум
• ум
У критици чистог ума Кант поставља питање: како се сазнање односи према свом предмету?
Каже се да је Кант увео ,,Кперникански обрт’’ у начину на који је приступио решавању овог
питања.
Коперник: Сунце се налази у средишту а не Земља.
Кант: Субјект није тај који пасивно прима утиске, пасивно сазнаје предмет, већ се предмет
управља према субјекту, односно, према нашим моћима сазнања. Наше моћи сазнања су оно што
је сентрално. Објекти се врте око нас. Субјект активно доприноси сазнању.
Ствари делују на наша чула и чине да пасивно примамо утиске, осете али субјект сређује,
организује, активно обликује те утиске.
Према томе, објекат сазнања нам преко чулности даје само материјал, грађу за сазнање. Субјекат
даје форму, обликује, уређује тај материјал.

По Канту ми имамо моћ рецептивитета и моћ спонтанитета. Преко моћи рецептивитета ми

примамо утиске, осете док преко моћи спонтанитета ми формирамо опажаје, при чему се
форме којима формирамо опажаје налазе у нама пре и независно од искуства.
Постоји елемент сазнања који припада само субјекту и његовој моћи сазнања, а не и искуству.
Постоје знања која су општа и нужна, а сама општост и нужност су карактеристике које не
можемо добити из искуства. (Нпр у природним наукама имамо законе који важе опште и нужно).
Кант прави разлику изеђу сазнања a priori и сазнања a posteriori.
a priori- независно од искуства.
a posteriori- зависи од искуства.
Код аналитичких и синтетичких судова
Свако сазнање, сматра Кант, почиње искуством. Ипак, немају сва сазнања порекло у искуству.
Постоје чиста априорна сазнања. Оваква сазнања постоје у свакој спознајној способности.
Поменули смо да постоје три спознајне моћи: чулност, разум и ум.
Полазимо од чулности. Априорни облици или форме чулности су простор и време. Простор и
време нису објективни облици постојања ствари, већ су то само облици нашег посматрања
ствари. Ми различите чулне утиске локализујемо у простор и време, па су простор и време
општи и нужни облици чулног искуства. (Када занемаримо све што опажамо, још увек опажамо
простор и време). Према томе, простор и време се не налазе у стварима, нити се ствари налазе у
простору и времену, већ само у субјекту.
Тек на основу простора и времена могуће је било какви искуство, не могу да опазим физички
објект а да га не опазим у простору и времену. Кант их означава као трансценденталне (оно што
не потиче из искуства али омогућава искуство.

Разум
Чулно сазнање опажањем даје материјал разуму за формирање представа. Разум је повезивање
представа добијених чулним опажањем. Он је синтеза или моћ суђења. Продукт рада разума је
суд. Кант је сматрао да се сви судови могу поделити на аналитичке и синтетичке.
Аналитички суд: ,,Тело је распрострто’’. Анализом појма субјекта, у појму субјекта откривамо
појам предиката. Ови судови не проширују наше знање.
Синтетички суд: ,,Табла је дрвена’’. Анализом појма субјекта, у појму субјекта не откривамо
појам предиката. Предикат стичемо чулним искуством. Ови судови проширују наше знање.
Сви аналитички судови су априорни а сви синтетички судови су апостериорни.
Док су простор и време априорне форме опажања, тако и разум поседује своје форме у којима
разумевамо, односно, мислимо објекте, те форме су категорије.
По Канту постоје четири врсте категорија:
1. квантитет;
2. квалитет;
3. релација и
4. модалитет.
Категорије су чисти априорни појмови разума.
,,Опажаји без појмова су слепи, појмови без опажаја су празни’’.
Ум
Насупрот појму трансцендентално стоји појам трансцендентно.
Трансцендентно- оно што превазилази искуство, што је искуству недоступно.
Трансцендентно означава стварност саму по себи, потпуно нзависно од начина на који је ми
сазнајемо. Ми сазнајемо само појаву стварности док ствар по себи не можемо сазнати, па чак ни
то да ли постоји или не. Зато Кант прави разлику између онога што је појавно (феноменално),
унутар граница могућег искуства и оног што је ноуменално, изван граница могућег искуства.
Наш дух тежи да да сазна ствар по себи. У том настојању он примењује категорије преко
граница могућег искуства међутим, пошто категорије, тј. појмови разума могу смислено да се
примене само на опажаје, он запада у антиномије (нерешиве проблеме).