УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКИ ФАКУЛТЕТ

ДОМАЋИ ЗАДАТАК ИЗ ПРЕДМЕТА ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК 2

Превод са енглеског на српски

Наставник:
Др Милош Ђурић
Студенти:
Хана Андрић, 2020/0088
Јелисавета Алексић,2020/

Београд, мај 2021.

Садржај
Текст бр. 1 Магнетна хистереза..................................................................................................3
Текст бр. 2 – Нови окрет на оптичким комуникацијама............................................................4
Текст бр. 3 –DEEP BLUE и BLUE GENE суперрачунари.........................................................5
Текст бр. 4 – Наслов текста...........................................................................................................6
Текст бр. 5 – Наслов текста...........................................................................................................7
Текст бр. 6 – Наслов текста...........................................................................................................8

2
Текст бр. 1 – Магнетна хистереза

Заостајање или кашњење магнетних материјала, обично познато као

Магнетна хистереза, је појава која се односи на особине магнетизације
материјала који најпре постају намагнетисани а потом размагнетисани.

Познато је да магнетни флукс генерисан електромагнетним калемом

представља количину магнетног поља или линија сила које су настале у
одређеном простору а да се ово обично зове густина флукса.
Дати симбол B са јединицом густине флукса која је изражена Теслом, Т.
Магнетна снага неког електромагнета зависи од броја намотаја калема, пошто
струја тече кроз калем или неки тип језгра који се користи, тако да уколико
појачавамо струју или увећавамо број намотаја можемо повећати снагу
магнетног поља, симбол H.

Релативна пропустљивост, симбол μr је количник абсолутне пропустљивости

μ и пропустљивости празног простора μo (вакуума) и то је дато као
константа.Међутим, веза између густине флукса, В и снаге магнетног поља,
Н може се дефинисати чињеницом да релативна пропустљивост, μr није
константна али се функција интензитета магнетног поља може изразити:
B = μ H.

3
Када бисмо упоредили релативну пропустљивост материјала са густином
магнетног флукса у вакууму, густина магнетног флукса неког материјала
повећавала би се са већим фактором μ0 H а за неки калем са ваздушним
језгром ова веза би била исказана на следећи начин:

Дакле код феромагнета количник густине флукса и снаге поља [В/Н] није
константа већ варитра са густином флукса. Међутим, за калеме ваздушног
поља или било који немагнетски проводник кaо што су дрво или пластика,
овај количник може се посматрати као константа и ова константа μ0,
позната је као пропустљивост празног простора ( μ0 = 4.π.10-7 H/m ).

Израдом графикона густине флукса B по јединици магнетног поља H,

можемо добити скуп кривих који се називају Криве магнетизације, Криве
магнетне хистерезе или најчешће B-H криве за сваку врсту коришћеног
материјала као што је приказано следећим графиконом.

Магнетизација или B-H криве

4
Скуп кривих магнетизације, М изнад представља један пример односа
између B и H за језгра меког гвожђа и челична језгра али свака врста језгра
материјала ће имати свој сопствени скуп магнетних хистереза. Може се
приметити да се густина флукса повећава сразмерно снази поља све док не
достигне одређену вредност након које се не може повећавати више, већ
достиже одређени константан ниво док снага магнетног поља наставља да
расте.

Ово се дешава због лимитираности густине флукса које може да генерише

језгро када су сви параметри гвожђа савршено поравнати. Свако даље
повећање нема утицаја на вредност М, а тачка на графикону где густина
флукса достиже свој лимит зове се Магнетно засићење или Засићење језгра
а у нашем раније наведено једноставном примеру, тачка засићења челичне
криве почиње на око 3000 ампера мења се се по метру квадратном.

До засићења (сатурације) долази због случајног распореда молекуларне

структуре унутар језгра када се мењају мали молекуларни магнети уређени
унутар материјала. Магнетна уређеност материјала, H расте како ови
молекуларни магнети постају све уређенији све док не достигну перфектну
уређеност која производи максималну густину флукса и било каква промена
у снази магнетног поља узрокована порастом протока електричне струје има
мало или никаквог ефекта на поменуту уређеност.

Ретентивност

Ако имамо електромагнетни калем са високом снагом поља због струјe која
тече кроз њега, аферомагнетно језгро материјала достиже тачку сатурације,
максималну густину флукса. Када бисмо сада притиснули прекидач и
уклонили магнетизујућу струју која тече кроз калем очекивали бисмо да
магнетно поље око калема нестане кад се магнетни флукс сведе на нулу.

Међутим, магнетни флукс не нестаје у потпуности пошто материјал

електромагнетног језгра и даље задржава део свог магнетизма чак и када је
струја престала да тече у калему. Вредност густине флукса, коју задржава
магнетни материјал, назива се резидуални магнетизам, а способност да калем
задржи део свог магнетизма у језгру након прекинуте магнетизације позната
је као Ретентивност материјала или реманенција.

5
До реманенције долази зато што се неки од мајушних молекуларних магнета
не враћају у потпуно случајни образац већ су и даље усмерени у правцу
првобитног поља магнетизовања које им даје неку врсту „меморије“. Неки
феромагнетни материјали имају високу ретентивност (магнетно тврди ) што
их чини изврсним за производњу трајних магнета.

Остали феромагнетни материјали имају малу ретентивност (магнетно меки) и

они су идеални за употребу у електромагнетима, соленоидима или релејима.
Један од начина да смањи резидуална густина флукса на нулу је
преусмеравањем смера струје која пролази кроз калем, чинећи тако вредност
H, снагу магнетног поља негативном. Овај ефекат када се вредност силе
магнетизирања која је потребна за брисање заосталог магнетизма назива се
Коерцивна - Присилна сила сила, Hc.

Ако се ова реверзна струја даље повећа, густина флукса ће се такође

повећати у обрнутом смеру док феромагнетно језгро поново не достигне
сатурацију из претходног смера. Смањивање струје магнетизовања, на нулу
произвешће сличну количину резидуалног магнетизма, али у обрнутом
смеру. Затим сталном променом правца магнетизирајуће струје кроз калем
из позитивног у негативни смер, као што би био случај код напајања
наизменичном струјом, може се произвести Кривуља Магнетне хистерезе
феромагнетног језгра

Кривуља Магнетне хистерезе

6
Горe представљена ккривуља графички показује магнетне хистерезе
понашање феромагнетног језгра и како је однос између B и H нелинеаран.
Када је на почетку језгро немагнетизовано и B и H биће на нули, тачка 0 на
кривуљи магнетизације.

Ако се струја магнетизације повећава у позитивном смеру до неке вредности,

јачина магнетног поља H линеарно расте са густином флукса B која се такође
повећава како показује крива од тачке 0 до тачке а док се креће ка
сатурацији.

Сада ако је струја магнетизовања у калему сведена на нулу, магнетно поље

циркулишући око језгра такође се смањује на нулу. Међутим, магнетни
флукс калемова неће достићи нулу због заосталог магнетизма присутног у
језгру и ово је приказано на кривој од тачке а до тачке b.

Да бисмо смањили густину флукса у тачки b на нулу, потребно је да

променимо смер струји која тече кроз калем. Сила магнетизирања која се
мора применити да би се поништила резидуална густина флукса назива се
„Присилна сила “(„Коерцивна сила “). Ова сила преокреће магнетно поље
преуређујући молекуларне магнете док се језгро намагнетише у тачки c.

Повећање ове реверзне струје доводи до тога да се језгро магнетизује у

супротном смеру и даље повећавање ове магнетизационе струје довешће до
тога да језгро достигне своју тачку сатурације, али у супротном смеру, тачка
d на кривој.

Ова тачка је симетрична за тачку B. Ако се магнетизациона струја поново

сведе на нулу резидуални магнетизам присутан у језгру биће једнак
претходној вредности али обрнуто у тачки е.

Када поново покренемо магнетизациону струју која протиче кроз калем овог
пута у позитивном смеру то проузрокоје да магнетни флукс достигне нулу,
тачка f на кривуљи а кад бисмо наставили са повећањем магнетизационе
струје даље у позитивном смеру језгро би достигло сатурацију у тачки а.

Онда B-H кривина прати путању а-б-ц-д-е-ф-а док магнетизује струју која
тече кроз калем наизменично између позитивне и негативне вредности као

7
што је циклус AC напон. Отуда се петља ‘а-б-ц-д-е-ф-а’ зове Магнетна
петља хистерезе или Хистерезна крива.

Ефекат магнетне хистерезе показује да магнетизација феромагнетног језгра а

самим тим и густина флукса зависе од тога на ком делу криве је
феромагнетно језгро магнетизовано пошто ово зависи од прошле историје
кола дајући језгру неки облик "памћења". Стога феромагнетни материјали
имају памћење и остају магнетизовани након уклањања спољашњг магнетног
поља. .

Међутим, мекани феромагнетни материјали као што су гвожђе или

силиконски челик имају веома уску Магнетну петљу хистерезе што као
резултат има веома малу количину резидуалног магнетизма чинећи их
идеалним за употребу у релејима, соленоидима и трансформаторима пошто
могу бити лако намагнетисани и размагнетисани.

Пошто се мора применити коерцивна сила да би се превазишао овај

резидуални магнетизам, мормо радити на затварању Магнетне петље
хистерезе са коришћеном енергијом која се расипа као топлота у магнетном
материјалу. Ова топлота је позната као губитак хистерезе, а количина губитка
зависи од вредности коерцивне силе коришћеног материјала. Губици који
настају због преокрета магнетизације познати су као губици хистерезе.

Додавањем адитива као што је силикон у гвоздени метал, могу се направити

материјали са веома малом коерцивном силом која има веома уску петљу
хистерeзе. Материјали са уском Магнетном петљом хистерезе лако се
магнетизују и демагнетизују и познате су као меки магнетни материјали.

Магнетна петља хистерезе за меке и тврде материјале

8
Магнетна хистереза резултира расипањем истрошене енергије у виду топлоте
у пропорцији са површином петље магнетне хистерезе. Губици хистерезе ће
увек бити проблем у трансформаторима наизменичне струје где струја
непрестано мења правац а самим тим ће магнетни полови у језгру
проузроковати губитке зато што стално мењају правац.

Ротирајући намотаји у DC машинама такође ће нанети губитке хистерезе јер

наизменично пролазе магнетне полове на северу и југу. Као што је
претходно речено, облик Петље магнетне хистерезе зависи од природе
гвожђа или челика који се користи и у случају гвожђа које је подвргнут
масивним променама намагнетисања, на пример на језгру трансформатора,
битно је да петља B – H хистерезе буде што је могуће мања.

Key Words: hysteresis, magnetisation, magnetic field, flux density, permeability,

retentivity, saturation, coercive force, remanence

Summary Magnetic hysteresis presents the magnetizing behavior of a given

ferromagnetic material. If an alternating magnetic field is applied to the material,
its magnetization will trace out a loop called a hysteresis loop or B-H Curve. The
process is repeated by changing the direction of the magnetic field to the coil. On
application of a magnetic field the material reaches saturation. On removing the
applied field, the result is residual magnetism called retentivity. Residual
magnetism reduced to zero is called Coercitivity. The process involves loss of
energy in form of heat which is proportional to the area of the Loop.

9
10
Текст бр. 2 – Нови окрет на оптичким комуникацијама

Ако вас спутава мала брзина интернет везе, помоћ би ускоро могла стићи из
орбиталног угаоног момента светлости. Међународном тим стручњака
развија прототип система користећи до сада неискоришћено својство
електромагнетног зрачења да максимизира количину информација које се
могу пренети кроз дати опсег протока. Иако је пренос тестиран на само
неколико метара у вакууму, технологија ове апликације за конфигурисање
принципа може наћи ширу употребу у оптичким телекомуникацијама.

Брзина којом се подаци могу преносити помоћу електромагнетног зрачења је

нормално ограничена количином коришћеног електромагнетног спектра –
количина која се односи на опсег протока система. Међутим,
електромагнетно зрачење има и друге степене слободе осим параметра
учесталости и истраживачи желе да их користе за развијање шеме
мултиплексирања које повећавају количину података који се могу послати
преко линка. На пример, фотони имају својствени угаони момент кретања
који се манифестује кроз поларизацију светлости. Ова особина је већ
коришћена за повећање брзине преноса података - један ток података се
преноси помоћу фотона у стању вертикалне поларизације, на пример, а други
ток који користи фотоне у стању хоризонталне поларизације.

Испоставило се да светлост такође може да има и орбитални угаони момент.

Ово је резултат фазе таласних фронтова који се окрећу релативно у односу на
смер пропагације и стварају спиралне облике. Док спински угаони моменат
може имати само две вредности, орбитални угаони моменат може, у
принципу имати неограничен број вредности. То би могло у теорији довести
до стварања великог броја канала са подацима који би користили коначан
опсег протока.

Орбитални угаони момент као могуће средство квантне комуникације по

први пут је узео у обзир аустријски квантни физичар Anton Zeilinger. Идеју
да би се класичне информације могле кодирати и у орбитално-угаоном
моменту стања фотона демонстрирали су 2004. године са Универзитета у

11
Глазгову у Великој Британији. Miles Padgett и колеге из Универзитет у
Глазгову у Великој Британији. Међутим, иако је Padgett-ова група доказала
функционалност овог принципа, требало је још много тога учинити за
стварање практичног система.

Изазов су прихватили Alan Willner и тим са Универзитета Јужне

Калифорније, који су заједно са колегама из САД-а и Израела први
користилли орбитални угаони моменат за мултиплексирање. Сваки ток
информација кодира се на уобичајени начин помоћу низа ласерских импулса
за укључивање / искључивање. Затим су одвојеним токовима података дати
различити угаони моменти пре него што су зраци комбиновани и
трансмитовани. На крају, различити токови су одвојени у процесу званом
„демултиплексирање “.

Различита стања орбиталног угаоног момента су ортогонална, што значи да

нема укрштања међу зрацима. Као додатак истраживачи су успели да изведу
оптичке преносне системе и са поларизацијским мултиплексирањем (ПДМ) и
са орбитално угаоним мултиплексирањем захваљујући чињеници да нам
квантна механика допушта да у исто време знамо и за орбитални и спиновски
угаони момент једног фотона. Ово је удвостручило број доступних стања и
дозволило пренос да достигне брзину терабита.

“Оно што је најимпресивније код овог истраживања је да оно иде изван

обичног доказа принципа оног тренутка када резултати истраживача показују
смислене вредности брзине”, истиче Padgett. “Ово није само ‘докажимо
основе физике’ – већ они такође уводе многе подржавајуће технологије које
би могле бити од користи у пракси како би се изградио систем који ради.

Key Words: internet, data, quantum communication, photon, electromagnetic

radiation, spin angular momentum, orbital angular momentum, proof-of-principle,
prototype multiplexing

Summary The text deals with new proof-of-principle optical system researches
of quantum mechanics that uses electromagnetic radiation and light to boost the
amount of information that can be transmitted using internet. It demonstrates the
practical use of spin and orbital angular momentum which are lately considered as
a possible means of quantum communication where each data stream is encoded

12
using a series of on/off laser pulses. This system could allow the internet
transmission to reach terabit speeds. Researches are proving how basic physics
together with supporting technologu are used to build a runnable system.

13
Текст бр. 3 – DEEP BLUE и BLUE GENE суперрачунари

11. маја 1997, ИБМ компјутер по имену ИБМ Deep Blue победио је светског
шампиона у шaху после меча од шест игара: две победе за ИБМ, једна за
шампиона и три нерешене игре. Меч је трајао неколико дана и о њему су на
велико извештавали светски медији. То је била класична игра заплета човека
против машине. Такмичење су подржале, међутим, јаке информатичке науке,
форсирајући способност рачунара да рукују сложеним прорачунима
потребним за откривање нових медицинских лекова; да ураде широко
финансијско моделовање потребно за идентификовање трендова и анализу
ризика; вођење претраживања велике базе података; и да спроведу велике
прорачуне потребне на многим пољима науке.

Још од појаве вештачке интелигенције и првих рачунара крајем четрдесетих

година прошлог века, компјутерски научници упоређују перформансе ових
"џиновских мозгова" са људским умовима, и окрећу се шаху као једном од
начина да тестирају способности крачунара да изводе прорачуне.

Ова игра је колекција изазовних проблема за умове и машине и има

једноставна правила што је чини савршеном за поменуте експерименте.
Годинама, више различитих рачунара су учествовали на многим шаховским
мајсторицама , и рачунари су губили.

ИБМ компјутерски научници били су заинтересовани за шаховско

програмирање од раних педесетих година прошлог века.

1985. године, постдипломац на Универзитету Carnegie Mellon, Feng-hsiung

Hsu започео је свој пројекат дисертације: машину за играње шаха коју је
назвао ChipTest. Његов друг са класе, Murray Campbell, такође је радио на
пројекту, а 1989. године обојица су ангажован да раде у ИБМ
истраживачком центру.

Шампион и компјутер су се срели у Equitable Center у Њујорку, пред

камерама присутним новинарима и милионима који прате исход. Шансе за
победу Deep Blue рачунара нису биле извесне али научници су били убеђени.
14
ИБМ- овци су знали да њихова машина може да прерачуна 200 милиона
шаховских позиција у секунди. Шаховски велемајстор победио је у првој
партији али је

Deep Blue добио следеће две, а након тога су одигране још три партије. Меч
је завршен након 6 партија у након којих је званични светски шампион
претрпео тежак пораз.

Исход меча доспео је на насловне стране широм света, и помогао широкој

публици да боље разуме рачунарство високих перформанси. Поменути меч
из 1997. гоидне није одигран на стандардној бини већ у малом телевизијском
студију. Публика је гледала меч преко телевизијских екрана у подрумском
позоришту у згради, неколико спратова испод места где се меч заправо
одржавао. У позоришту је било седишта за 500 људи, и била су распродата
места за свих шест партија. Медијска пажња дата Deep Blue рачунру
резултирала је са више од три милијарде штампаних записа широм света.

Deep Blue је утицао на рачунарство у многим различитим индустријама. Био

је програмиран за решавање сложене, стратешке игре шаха, тако да је
омогућио истраживачима да истраже и разумеју границе
програмирања масивно паралелних графичких процесора. Ово истраживање
је дало програмерима увид у начине на које могу да дизајнирају рачунар за
решавање сложених проблема у другим областима, користећи дубоко знање
за анализу већег броја могућих решења.

Архитектура коришћена у Deep Blue -у примењена је на финансијско

моделирање, укључујући тржишне трендове и анализу ризика; рударење
података – откривање скривених релација и образаца у великим базама
података; и молекуларну динамику, драгоцено средство за помоћ у
откривању и развоју нових лекова.

На крају, Deep Blue је пензионисан у музеју Смитсонијан у Вашингтону, али

ИБМ је наставио да гради нове врсте рачунара са масивно
паралелним графичким процесорима као што је ИБМ Blue Gene.

Пројекат Deep Blue инспирисао је новији велики изазов у ИБМ-у: изградњу

компјутера који би могао да победи шампионе у компликованијој игри,

15
Jeopardy. Током три ноћи у фебруару 2011. године, ова машина, названа
Вотсон, надмашила је два најуспешнија такмичара ове игре међу људима и
победили их пред милионима телевизијских гледалаца. Технологија у
Вотсону је била значајан корак напред од Deep Blue и неких других
претходних машина зато што је имала софтвер који је могао да обрађује и
резонује природним језиком, и да се ослони на огромно снабдевање
информацијама које су се у њега убачене у месецима пре такмичења. Вотсон
је показао да ће потпуно нова генерација интеракције људи и машина бити
могућа.

1999. године ИБМ је развио Институт за дубоко програмирање на основу

својих искустава са Deep Blue рачунаром Институт је имао за циљ
истраживање и решавање великих, сложених технолошких проблема путем
дубоког рада на рачунару – коришћењем напредних начина израчунавања
великих размера који се примењују на велике скупове података. Дубоко
програмирање доносиоцима пословних одлука пружа могућност да
анализирају и развијају решења за ове веома тешке проблеме.

Снага унутар машине

Deep Blue рачунар био је a 32-node IBM RS/6000 SP рачунар високих

перформанси, који је користио ИБМ POWER 2 Супер чип процесоре, и
имплементирао POWER 2 процесора са једним чипом. Сваки чвор користио
је једну микро картицу која садржи осам наменских VLSI шаховских
процесора, за укупно 256 процесора који раде у тандему. Deep Blue
програмски код је написан у C програмском језику а коришћен је ИБМ AIX
оперативни систем.

Рударење података

Дубоко рачунарство је примењено на многе области, укључујући и рударење

података. Већина пословних предузећа широм света су акумулирала масивне
базе података које садрже вредне информације о њиховим купцима, продаји,
конкурентима и производима. Дубоко програмирање може се користити као
помоћ при откривању скривених релација и образаца у великим базама
података помоћу огромне брзине и капацитета масивних паралелних
суперкомпјутера. Ово може дати бизнис лидерима информације које ће им

16
помоћи да донесу праве одлуке за побољшање ефикасности, повећање
прихода и изградњу лојалности купаца.

Финансијско моделирање

Процена финансијског ризика је још једна област којој може да помогне

дубоко програмирање. Широк спектар статистичких метода може да се
користи за процену портфолија ризика и предвиђање вредности будућег
капитала. Обично ове апликације за моделовање захтевају брзу процену
вредности и ризика повезаног са великим бројем акција и портфолија –
слично проценама које се морају направити у шаховској игри. Зато што су
процене углавном независне једне од других, паралелна обрада је
јединствено квалификована за посао финансијског моделирања. Дубоко
програмирање може да омогући корисницима да визуализују и искористе
трендове који ће им помоћи да понуде значајну предност на тржишту.

Молекуларна динамика

Молекуларна динамика се користи унутар фармацеутске индустрије за

откривање и развој нових лекова. Анализа сложених интеракција на
молекуларном нивоу захтева масивне количине обраде података и
компјутерске снаге. Креирањем чипа специјалне намене који се посебно
може позабавити комплексношћу молекуларне динамике, систем може бити
дизајниран тако да брзо и ефикасно анализира интеракције између атома и
молекула који се односе на дизајн фармацеутских једињења. Дубоко
програмирање може помоћи да се драстично скрати време развоја лекова и
знатно смање трошкови.

Blue Gene

У протеклих 100 година, врхунске ИБМ машине су константно сврставане

међу најмоћније на планети. Када је ИБМ- Blue Gene откривен 2004. године,
он је био у исто време и најмоћнији и најефикаснији суперкомпјутер,

17
трошећи само делић енергије и основног простора било ког другог
суперкомпјутера.

Blue Gene – супер рачунар

Увођење Blue Gene уводило нас је у нову еру рачунарства високих

перформанси, настављања дуге ИБМ традиције. Развијен и произведен у
САД сарадњи са владиним департманом за енергетику Националне
лабораторије Lawrence у Livermore у Калифорнији. Blue Gene је првобитно
направљен да помогне биолозима да посматрају невидљиве процесе
склапање протеина и развој гена. Отуда и име. Са инжењерске тачке
гледишта, водећи принцип је био једноставан, али иновативан: урадите више
са мање. Када је мали тим ИБМ инжењера и научника почео да развија
прототип Blue Gene 1999. године они су желели да направе радикалан
преокрет од дотадашњег дизајна постојећих суперкомпјутера. Деценијама,
суперкомпјутери су дефинисали рачунарство високих перформанси и
комуникације; али ако би њихова архитектура остала иста, за смештај
машине би нам ускоро биле потребне зграде величине фудбалског терена.
Још горе, они би трошили толико струје колико је иначе потребно за
напајање града сједног овећег града. Поред свега било би им потребно још
више струје како би спречили прегревање машина.

Склапање Blue Gene подразумевао је петогодишње напоре у ИБМ и 100

милиона САД долара. Дизајниран да упрегне на хиљаде процесора језгара са
малим напајањем а први IBM Blue Gene/L 196 склопљен је у лабораторији у
Рочестеру, Минесота. 29 септембра 2004. године. Ова нова машина
надмашила је NEC-ов Земаљски симулатор као најбржи рачунар на свету.

Док је ИБМ-овај претходни шампион, ИБМ Deep Blue имао 32 процесора и

могао је да израчуна око 200 милиона потенцијалних шаховских потеза у
секунди у својој историјској победи од шест партија над шаховским
велемајстором 1997. године , Blue Gene је користио 131.000 процесора за
рутинско управљљње над 280 милијарди операција сваке секунде.

Једном научнику са дигитроном би требало 177000 година да би обавио

операције које би Blue Gene могао да уради у једној секунди. Blue Gene/L је
такође био вредан пажње због избора оперативног система, Linux и његове

18
подршке развоју апликација отворенгог кода. Можда је важнији од његове
брзине био начин на који је Blue Gene/L направио револуцију у
економичности суперкомпјутера, због своје мале величине и ефикасности
енергије. Сваки Blue Gene/L орман је садржао 1024 дуалних процесора са
мрежним чворовима утиснутим на footprint – и то је драматично смањило
основни простор. Процесори су направљени да буду толико сићушни тако да
чак 32 од њих може да стане на један микрочип.

Blue Gene/L био је оријентир у стварању суперрачунара, али његова права

употреба је тек почињала. ИБМ – ови научници су започели да истражују
широк спектар апликација које би се покренуле на постојећем систему.
Брзина и могућност проширења меморије рачунара омогућили су
универзитетима, владама и комерцијалним истраживачким лабораторијама
да се баве решавањем широког спектра проблема који су раније једноставно
били комплексни за решавање. Лидери су такође могли да доносе
информисаније одлуке – не само на пољу наука о животу већ и у
астрономији, клими, развоју лекова, космологији и многим другим пољима.

У септембру 2009. председник Сједињених Држава Барак Обама препознао је

ИБМ и Blue Gene породицу суперрачунара и доделио им националну медаљу
за технологију и иновације, најпрестижнију награду у земљи која се додељује
водећим иноваторима за технолошка достигнућа. Утицај Blue Gene/L
енергетски ефикасног дизајна и модела рачунарства видљив је и данас широм
информационе и технолошке индустрије.

Системи Blue Gene/L су помогли у мапирању људског генома, истраживању

медицинске терапије, симулирање радиоактивног распадања, реплицирање
можданих моћи, летењу авиона, прецизно одређивање тумора , предвиђање
климатских трендова и идентификовање фосилних горива. Тек нам предстоји
много више напретка у будућности. Када је 2007. представљена друга
генерација породице Blue Gene/P рачунара, то је готово утростручио
перформансе Blue Gene/L и он је одмах постао суперкомпјутер чији је
рачунарски пакет у том тренутку имао најбољу енергетску ефикасност и
највећу уштеду простора

19
8. фебруара 2011. године, ИБМ је у сарадњи са америчким Министарством за
енергетику (ДОЕ) и националном лабораторијом Argonne у близини
Чикага, Илиноис најавио Blue Gene/Q суперкомпјутер “Mira” са 10-
петафлоп-ним процесором. Мира је дизајнирана да омогући значајни
напредак у дизајнирању ултра ефикасних батерија за електричне аутомобиле,
разумевајући глобалне климатске промене, истражујући еволуцију нашег
универзума и још много тога. ИБМ наставља да истражује најјудаљеније
границе и најсавременије рачунарство високих перформанси. То је део
његове текуће стратегије потраге за променама начина на који се могу
вршити будућа научна истраживања.

Према подацима “Green500” листе данас 17 од 20 најбоље надограђених и

енергетски најефикаснијих суперрачунара на свету прпадају ИБМ
рачунарској технологији високих перформанси, укључујући Blue Gene/Q, кој
је проглашен „Најзеленијим Суперкомпјутером у свету -
http://www.green500.org/ из новембра 2010. године. И другe Blue Gene
машине са сличном архитектуром заузимале су многа водећа места узастопно
на ТОП500 листи најбржих рачунара на свету. У прошлости повећање
перформанси и брзине суперрачунара је значило и повећање потреба за
простором и потрошње енергије такође. Међутим са доласком ИБМ Blue
Gene/L суперкомпјутера, добијамо компактну машину која нуди до сада
невиђене перформансе у енергетски ефикасном дизајну.

Техничари из Националне лабораторије Lawrence Livermore у Калифорнији

инсталирају најмоћнији рачунар на свету , ИБМ Blue Gene/L суперрачунар.
Од свог увођења 2004. године, Blue Gene линија супер рачунара је постала
широко распрострањена, и утицала је на бројне индустрије и разнолике
пројекте. Његова брзина и могућност надоградње су омогућили бизнису и
науци да се позабаве широким спектром сложених проблема као и да доносе
одговорније однуке - не само у наукама о животу, већ и у доменту
астрономије, климе, симулација, моделирања и многих других подручја.
Blue Gene системи помогли су мапирање људског генома, истраживањима
медицинске терапије, симулирали радиоактивни распад, реплицирали моћ
мозга, управљали авионима, одређивали прецизно туморе, предвидели
климатске трендове и идентификовали фосилна горива – и све то за мање

20
времена и новца него што би било потребно да се физички изврше ови
задаци.

2004. године, ИБМ Blue Gene рачунар постао је најбржи суперкомпјутер нa

свету , пружајући до сада невиђене перформансе у компактном дизајну ниске
снаге. Користи Linux софтвер и уграђену Систем на чипу (СоЦ) технологију.
Овај суперкомпјутер радикално је смањио величину и цену високо
скалабилних система а притом је драматично повећавао перформансе. Пет
година касније, пројекат " Blue Gene " био је одликован Националном
медаљом за технологију и иновације америчког председника Барака Обаме.

ИБМ Blue Gene/L рачунар је развијен кроз сарадњу са Lawrence

Националном лабораторијом смештеној у Ливермору у Калифорнији. Када је
овај суперкомпјутер најављен 2004, имао је теоретски врхунац перформанси.
Од 360 TFLOPS- а (један трилион операција плутајућег поена у секунди)
остварио је преко 280 TFLOPS - а. 29 септембра 2004, премашио је NEC -ов
Земаљски симулатор као најбржи суперкомпјутер на свету.

Након надоградње 2007. године, перформансе рачунара Blue Gene/L порасле

су до 478 стално подржаних TFLOPS- а, а врхунац је био 596 TFLOPS - а.
Исте године Blue Gene/P, представљен је као друга генерација супер
рачунара Blue Gene/P . Скоро је утростручио перформансе рачунара Blue
Gene/L. Овај нови суперрачунар постао је енергетски најефикаснији икада
направљен рачунарски пакет који између осталог штеди простор. Затим је, у
фебруару 2011. године, ИБМ најавио следећу генерацију Blue Gene
суперкомпјутера, чији је надимак „Мира“. Суперкомпјутер “Mira” са 10-
петафлоп-ним процесором постаје оперативан 2012. године, и на
располагању је научницима у различитим пољима: индустрије, академске
заједнице и владиних истраживачких објеката широм света.

Дизајн Blue Gene користи много малих уграђених чипова мале снаге који су
повезани кроз пет специјализованих мрежа унутар система. На пример,
систем Blue Gene са 65.000 чворова, где су они међусобно повезани као
тродимензионални тор 64 х 32 х 32, олакшавајући рад великих система.
Дизајн је модуларан, састоји се од „носача“ који се могу додавати како
захтеви расту. Поред брзине и скалабилности, испоручени су и

21
суперрачунари Blue Gene са огромним напретком у енергетској ефикасности.
Стварањем рачунара Blue Gene, ИБМ је драматично смањио физичку
величину и енергетске потребе рачунарског система за које је би до тада била
потребна наменска електрана способна за производњу енергије еквивалентне
потрошњи на хиљаде домова. Утицај енергетски ефикасног дизајна и
компјутерских способности супер рачунара Blue Gene модела може се
видети у целој ИТ индустрији. Данас је 17 од 20 енергетски најефикаснијих
суперрачунара на свету изграђено на рачунару високих перформанси
компаније ИБМ технологија, укључујући Blue Gene/Q, који је проглашен за
„Најзеленији суперкомпјутер у свету “, према Суперкомпјутерском списку
Греен500 из новембра 2010. објављеном на сајту http://www.green500.org/

перформансе. Пет година касније, пројекат " Blue Gene " био је одликован
Националном медаљом за технологију и иновације америчког председника
Барака Обаме.

ИБМ Blue Gene/L рачунар је развијен кроз сарадњу са Lawrence

Националном лабораторијом смештеној у Ливермору у Калифорнији. Када је
овај суперкомпјутер најављен 2004, имао је теоретски врхунац перформанси.
Од 360 TFLOPS- а (један трилион операција плутајућег поена у секунди)
остварио је преко 280 TFLOPS - а. 29 септембра 2004, премашио је NEC -ов
Земаљски симулатор као најбржи суперкомпјутер на свету.

Након надоградње 2007. године, перформансе рачунара Blue Gene/L порасле

су до 478 стално подржаних TFLOPS- а, а врхунац је био 596 TFLOPS - а.
Исте године Blue Gene/P, представљен је као друга генерација супер
рачунара Blue Gene/P . Скоро је утростручио перформансе рачунара Blue
Gene/L. Овај нови суперрачунар постао је енергетски најефикаснији икада
направљен рачунарски пакет који између осталог штеди простор. Затим је, у
фебруару 2011. године, ИБМ најавио следећу генерацију Blue Gene
суперкомпјутера, чији је надимак „Мира“. Суперкомпјутер “Mira” са 10-
петафлоп-ним процесором постаје оперативан 2012. године, и на
располагању је научницима у различитим пољима: индустрије, академске
заједнице и владиних истраживачких објеката широм света.

22
Дизајн Blue Gene користи много малих уграђених чипова мале снаге који су
повезани кроз пет специјализованих мрежа унутар система. На пример,
систем Blue Gene са 65.000 чворова, где су они међусобно повезани као
тродимензионални тор 64 х 32 х 32, олакшавајући рад великих система.
Дизајн је модуларан, састоји се од „носача“ који се могу додавати како
захтеви расту. Поред брзине и скалабилности, испоручени су и
суперрачунари Blue Gene са огромним напретком у енергетској ефикасности.
Стварањем рачунара Blue Gene, ИБМ је драматично смањио физичку
величину и енергетске потребе рачунарског система за које је би до тада била
потребна наменска електрана способна за производњу енергије еквивалентне
потрошњи на хиљаде домова. Утицај енергетски ефикасног дизајна и
компјутерских способности супер рачунара Blue Gene модела може се
видети у целој ИТ индустрији. Данас је 17 од 20 енергетски најефикаснијих
суперрачунара на свету изграђено на рачунару високих перформанси
компаније ИБМ технологија, укључујући Blue Gene/Q, који је проглашен за
„Најзеленији суперкомпјутер у свету “, према Суперкомпјутерском списку
Греен500 из новембра 2010. објављеном на сајту http://www.green500.org/

Key Words: supercomputer,  Chip Test, chess, processors, databases, deep

computing, energy-efficient, system-on-a-chip technology, high-performance
computing, green computers

Summary Deep Blue was a chess-playing computer developed by IBM. It was

the first computer to win reigning world chess champion. Deep Blue had an impact
on computing in many different industries. It was programmed to solve the
complex problems. This research gave developers insight into ways they could
design a computer to tackle complex problems in other fields, using deep
knowledge.

The IBM Blue Gene Supercomputer is a deep computing system based on energy-
efficient high-performance massively fast processor with low power consumption
that is widely used in many scientific fields today: data mining, financial
modelling, moleular dynamics.

23
Текст бр. 4 – Наслов текста
Превод:

Кључне речи (до 12 кључних речи).

Сажетак на енглеском (до 100) речи препричати текст.

24
Текст бр. 5 – Наслов текста
Превод:

Кључне речи (до 12 кључних речи).

Сажетак на енглеском (до 100) речи препричати текст.

25
Текст бр. 6 – Наслов текста
Превод:

Кључне речи (до 12 кључних речи).

Сажетак на енглеском (до 100) речи препричати текст.

26