ŽAKLIN KAJA

RITUALI I SEKSUALNA
SAKAĆENJA

KRUŠEVAC
MCMLXXXVII
 UVOD

Zašto se interesovati za seksualna sakaćenja muškaraca ili pak

žena kada mnoga od njih više ne postoje a neka se praktikuju samo
u primitivnim plemenima ili u nerazvijenim zemljama?
Zašto detaljno istraživati svako od ovih sakaćenja, koja su
ponekad užasna, i sebi nametnuti čitanje teško podnošljivih detalja?
Da bi se zadovoljili mazohistički instinkti?
Ili da bi se sledila sadističko-erotična struja kojoj danas težimo?
Možda iz drugih razloga.
Prvi razlog: težnja da se razruše mehanizmi kojima se ostvaruje
socijalizacija čoveka i žene. Kako se u izvesnim društvima
tranšlormišu deca u bića odgovorna, društvena i solidarna sa
grupom u kojoj žive?
Na kakve simbolične gestove primoravaju dečake i devojčice da
se bez reći pokoravaju preteranoj disciplini koju im nameću?
Kakva samo iskušenja moraju da trpe da bi im nametnuli
mnogobrojne zadatke kojima ih opterećuju?
Kakvim su seksualnim sakaćenjimu primorani da pribegnu da bi
društvena pravila postala neizbrisiva i neuništiva? Kako uspevaju
da, naročito od devojaka, stvore poslušna, podčinjena i servilna
bića?
Kako podučavaju dečake, kako podučavaju devojčice da bi
postigli i ovekovečili takvu vrstu segregacije u podeli vlasti?
Svi se ovi odgovori tiču nas: mi smo isto tako- ali na drugi način-
društvena bića. Isticanje procesa socijalizacije može da nam
pomogne da bolje dešifrujemo proces socijalizacije koji smo
pretrpeli bez našeg znanja.
Ako danas primećujemo da individualna sloboda prolazi kroz
seksualnu slobodu interesantno je vratiti se unazad i otkriti kako
neka društva ugušuju seksualnost kako bi smanjila) individualne
slobode.
Australijski starosedeoci nisu čekali na Frojda da bi predosetili
da seksualnost igra odlučujuću ulogu u ponašanju. Oni znaju da je
društveno obrazovanje daleko jače - užasno iskušenje - ako je
zabeleženo na telu. Zakoni su neizbrisivi kada se uspostave
sakaćenjem, a naročito seksualnim.
Naša evropska društva ih ne praktikuju, ili nešto malo
obrezivanje, izuzev onog koje vrše ortodoksni Jevreji, više se ne
razlikuje ni po svojoj rafiniranosti, ni po sredstvima od bilo koje
hirurške operacije.
Da li treba reći da mi nikada nismo imenovali takva iskustva jer
su ona odvratna našoj prirodi, našem senzibilitetu? Ili pak tokom
naše istorije nismo osetili potrebu za tim?
Zamislimo da smo se za trenutak našli u jako civilizovanoj zemlji
- našoj na primer- u trenutku kada grane proleće. Zamislimo da se
to proleće ne odvija tačno prema scenariju na koji smo
milenijumima navikli: temperatura je viša, nebo vedrije, sunce
sjajnije, kao što je uobičaje no u to doba godine. Ali čudno,
neobično, ni jedan list, ni jedan pupoljak se ne pojavljuje na drveću,
ni jedna travka ne izbija iz zemlje. Zamislimo da je vegetacija u
prekidu, u zastoju protiv koga su svi naši agronomi, naši tehničari
nemoćni. Zamislimo za trenutak kakva bi bila naša zabuna, naša
mora, naša izludjenost? Da li bi bilo nemoguće pretpostaviti da bi
nas strah naterao da uspostavimo nove društvene zakone, nove
magijsko religiozne rituale? Ako bi naš opstanak bio u opasnost i,
bilo zbog toga što je vegetacija u zastoju, ili što bi nastao potop na
našem kontinentu, ili što bi suša trajala godinama, ako bi dakle naš
opstanak bio u opasnosti, zar ne bismo mogli, mučeni strahom, da
se vratimo ljudskim žrtvama, da uspostavimo sakaćenja?
Zašto da ne?
Setimo se skopcija, onih fanatičnih Rusa koji su se do početka
XX veka podvrgavali užasnim sakaćenjima, užasnom kastriranju,
potpunom kastriranju, da bi osigurali spas svoje duše! Cilj
apokaliptične hipoteze koju smo upravo razmotrili je jednostavan:
običaji na snazi u nekim društvima nisu ni toliko okrutni ni toliko
neobični kako mogu da izgledaju na prvi pogled. A ko može tek
tvrditi da su nam strani i da će nas zauvek poštedeti? Sitnica bi
mogla da nas gurne u kamp bezbožnika.
Ako pod presijom seksualne slobode koju doživljavamo tabu
incesta nestane, ako bi se seksualni odnosi nekažnjivo uveli unutar
porodice, u kakvom bi društvenom i moralnom haosu propadali?
Dugo se ljudi nisu usudjivali da iznesu širokoj javnosti priču o
ritualnim sakaćenjima koja se praktikuju već hiljadama godina.
Autori koji su se početkom našeg veka usudili da dotaknu taj
predmet okruživali su se hiljadama govorničkih obazrivosti,
upozorenjima čitaocu i rado su prećutkivali osetljive detalje kako ne
bi šokirali osetljivost zapadnjaka. Tako izrazi kao subincisija,
klitoridektomija poznaju samo specijalisti. Retke su osobe koje su
čule za Skopcije ili za Gale.
Ali danas seksualno obrazovanje počinje u osnovnoj školi i
zahvaljujući popularizaciji psihoanalističkih teorija seksualnost je
prestala da bude sramna i mučna oblast. Konačno, ako to želite
pristupimo otvoreno opisu seksualnih rituala kojima se podvrgavaju
naši susedi, naša braća. Trudimo se da im otkrijemo pokretače i
ciljeve.
Na stranicama koje slede nikada, naravno, neće biti govora o
seksualnim sakaćenjima kojima se podvrgavaju individue zbog
psihičke poremećenosti ili iz perverzije, već samo o sakaćenjima
koje neko društvo ili neka religiozna sekta nameće svim svojim
članovima, muškarcima ili ženama, naročito u doba puberteta. Ona
se vrše, videćemo to, tokom ritualnih ceremonija koje su brižljivo
kodificirane.

U Evropi, Africi, Aziji, u tri Amerike, u Australiji, svuda, i od

praistorijskih vremena ljudi svih kultura su se podvrgavali
rasecanju, probijanju, sečenju, turpijanju, tesanju, komprimiranju,
otupijivanju, tetoviranju, paljenju, rastezanju, proširivanju, stezanju,
sakaćenju tog i tog dela njihovog tela.
Ovde se ne postavlja pitanje o transformacijama tela koje
povlači za sobom tradiciju odevanja, upražnjavanje nekih zanata ili
nekih sportova, već sakaćenja koja su namerno muškarci i žene
praktikovali, sakaćenja koja su trpeli pod pritiskom grupe ili ona
kojima su se namerno podvrgavali. Katkad po cenu izuzetnih patnji.

Šta se tražilo, kakvi su se ciljevi postizali ako bi se modificirao

oblik lobanje, veličina stopala, morfologija polnog organa, izgled
ruku, očiju, jezika, nosa, vrata, grudi, kože?
Trudili su se da osvoje partnera prilagodjavajući se nekom idealu
lepote pošto je estetika, kao i istina, domen u kome vlada relativitet.
Ono što je ovde lepo mnogo je manje lepo tamo.
Nadali su se da će upražnjavanjem magije moći da otklone
bolest i zlu sudbinu.
Smatralo se mogućnim da se potpuna žrtva nekoga, uglavnom
novorodjenčeta ili adolescenta, zameni parcijalnom žrtvom
nametnutom svim članovima socijalne grupe ili članovima
odredjenog pola. Nadali su se da će im ova sakaćenja pribaviti
naklonost bogova.
Znakom urezanim na telo pokazivala se pripadnost jednoj grupi,
jednom narodu, jednoj veri.
Ljudi su sebe kažnjavalili su pre bili kažnjavani zbog učinjene
greške, jer su brakolomstvo i incest bili najveći gresi.
Telesnim su zlostavljanjima pokazivali neprekidnu žalost za
umrlim, za nekim gubitkom, za nekim porazom.
Trpeli su iskušenja da bi dobili neki društveni status: da bi bili
inicirani u neki običaj, da bi bili prihvaćeni u neku klasu, da bi
zaslužili neku funkciju, da bi uvećali seksualno zadovoljstvo
partnera, da bi umirili ili otklonili gnev bogova, da bi se identifikovali
sa njima.
Tražili su natprirodne moći kako bi postali »šamani«, u stvari
vrači i ozdravijivači.
Trudili su se da ritualima plodnosti uvećaju proizvode lova,
ribolova, berbe, zemlje. Gotovo je sve zahtevalo prolivanje sveže
krvi.
Lista motivacija je dugačka i nije isrpna.
Lista sakaćenja i telesnih deformacija nije ništa manja.
Oblik lobanje je bio modificiran. Bilo trakama jako stegnutim oko
dečje glave, bilo nošenjem metalnih prstenova što su stalno
pritiskivali lobanju. Arheolozi su otkrili lobanje kao parče šećera ili,
pak, spljoštene pri vrhu stavljanjem drvenih pločica.
Mogu se videti u vitrinama Musee de L’Homme u Parizu.
Čupali su kosu.
Indijanci i neki Australijanci vole da otkrivaju slepoočnice i
uklanjaju čuperke kose koje smatraju neestetskim.
Čudna činjenica: mongolske rase koje su najmanje maljave
depiliraju se pomoću dve školjke ili pomoću dva metalna novčića.
Modificirali su izraz očiju.
Za Indijance Maja ništa nije lepše od razrokih očiju. Zbog toga
jedan predmet visi između očiju njihovih beba.
Probijaju nosnu šupljinu.
Taj je običaj veoma rasprostranjen medju Indijancima iz južne
Amerike i u Melaneziji u Africi: u dobijenu rupu se zabija oštar
dikobraz, ptičje pero, kost...
Hindusi umeću u nozdrvu dragi kamen ili neki ukrasni predmet.
U Meksiku seku nos onima koji su počinili brakolomstvo.
 Deformišu usne.
Usne-podmetači nekih žena iz Centralne Afrike su poznate:
prorezane, one se razvlače sve dok ne dosegnu veličinu od deset
santimetara nad gornjom usnom i više od dvadeset santimetara
nad donjom.
Ljudi jednog brazilskog plemena nose sličnu ploču na donjoj
usni. U Amazoniji ljudi i žene vertikalno zabijaju bodlju u gornju
usnu.
Vadili su ili tesali zube.
Australijanci vade dečacima jedan ili dva sekutića tokom
inicijacije. U Centralnoj Americi turpijaju zube. U Indoneziji ih klešu
kako bi im dali različite oblike. Umeću unutra drago kamenje ili
delove metala. Unutra umeću drveni klinac. Boje ih u crno.
Bušili su jezik.
Stare Asteke i Indijanci Maja tu zabadaju konopčić kao znak
žrtve.
Australijanci, uvek u potrazi za krvlju (neophodnom njihovim
ritualima plodnosti) prave rezove pod jezikom.
Sečenje jezika nekog grešnika je bila česta kazna u Evropi i u
Africi.
Bušili su uši.
Ne samo da bi tu obesili mindjuše ili neki dekorativni predmet
već da bi za nekoliko santimetara produžili ušnu resicu kačeći teške
predmete.
U severnoj Americi i u Meksiku su sekli uši onima koji bi bili
okrivljeni za brakolomstvo.
Rastezali su vrat.
Neke afričke ili burmanske žene nazvane »žene žirafe« imaju
potpuno rastegnut vrat -može da dostigne trideset i pet
santimetara- pomoću spiralnih prstenova od bakra. Ako im se, da
bi ih kaznili zbog neke greške, skine taj metalni »korset« njihov se
potiljak lomi.
Sakatili su grudi.
Na Kavkazu su do XVI veka žene jako stezale grudi dok su se u
Paragvaju trudile da ih produže.
Do početka veka žene sa Zapada su tako jako bile uvijene u
korsete da je dolazilo do deformisanja njihovog grudnog koša. Ništa
nije čudno što su Amerikanci spalili grudnjake kako bi manifestovali
svoje oslobodjenje.
Ne znamo da Ii su -kako tvrdi legenda- Amazonke sekle jednu
dojku. Ali nema nikakve sumnje kada se radi o običajima Skopcija:
žene koje su pripadale toj ruskoj religioznoj sekti sekle su vrh grudi
ili čitavu dojku, a ponekad i obe dojke.
Što se tiče Karmelićanki, čim bi stupile u samostan, pristupale
su »žigosanju grudi«; stavljale su na grudi obloge od vruće masti
koje su menjale svakog dana i sve su ih jače stezale. Posle
nekoliko nedelja njihove su dojke jadno visile kao dve prazne
mešine.
Hamurabijev zbornik (proglašen oko hiljadu sedam stote godine
pre Hrista u vavilonskoj kraljevini) predvidjao je tu kaznu za
mnogobrojne delikte.
Amputirali su prste.
Indijanci iz severne i južne Amerike, Australijanci i Afrikanci su u
znak žalosti i tuge sekli zglavak ili prst. Ponekad su ga prinosili kao
žrtvu bogovima.
Po pećinskim slikama paleolita izgleda da je praistorijska Evropa
praktikovala ove operacije.
Deformisali su stopala.
Kineskinje su do 1911. godine, od detinjstva, »uvijale« stopala u
toliko stegnute zavoje da su jedva rasla.
Tetovirali su, probadali, pekli kožu.
Belci su ukrašavali telo neizbrisivim crtežima unošenjem boje
pod kožu.
Pošto je tetoviranje nevidljivo na njihovoj koži crnci su se u
većini slučajeva odlučivali za probadanje kože. Pozivajući se na
dekorativne motive praktikovali su incizije u koje su ubacivali
nadražujuću supstancu koja izjeda kožu i tako stvara vidljiv ožiljak.
U Timoru i na severu Australije više vole paljenje kože.
Često su sa ovim telesnim »oznakama« uporedjivali brazgotine
na koje su nemački studenti XIX veka bili toliko ponosni kada bi ih
zadobili tokom dvoboja i kojima su se hvalili čitavog života. Jer je u
to vreme takav ožiljak bio znak hrabrosti i muževnosti.
Naznačimo da su Burmanci umetali pod kožu amajlije koje je
trebalo da ih štite i da rudari južne Afrike skrivaju pod svojom
kožom dijamante koji treba da ih obogate.
»Ukrašavali« su penis.
Da bi uvećali seksualno zadovoljstvo svojih partnerki gotovo svi
ljudi sa Selebesa i sa Borneo probadaju glavić penisa i tu stavljaju
neku vrstu igle dugačke tri do četiri santimetara, koja se na svakom
kraju završava lopticom
 Drugi stavljaju pod kožu glavića kamičke.
Sakatili su polne organe.
Ženski polni organ kao i muški.
Obrezivanje, subincisija, kastriranje, supercizija, incizija,
ekscizija, infubilacija su za narode koji ih upražnjavaju toliko
značajni, sadrže toliko značenja i simbola da nam se čini korisnim
da ih dublje proučimo.
I GLAVA
 SEKSUALNA SAKAĆENJA KOD MUŠKARACA

Nimfa Salmakida opčarana velikom lepotom Hermesovog i

Afroditinog sina strasno se zaljubila u njega. Mladić je odbio njene
predloge, ali jednoga dana, dok se neobazrivo kupao u njenom
jezeru, ona ga obgrli i odvuče na dno jezera i zamoli bogove da ih
zauvek spoje u jedno telo. Iz te veze rodi se biće dvostruke prirode,
Hermafrodit, koga su grčki skulptori slavili. Poznato nam je to lepo
žensko telo širokih kukova, okruglih dojki čiji je pubis ukrašen
penisom.
Ta tema o hermairoditu obdarenom muškim i ženskim
svojstvima istovremeno nalazi se u mnogobrojnim mitologijama.
Simboli biološkog originalnog jedinstva (fetus u materici), taj
nostalgični san o izgubljenom raju mogao bi da bude u srcu
svakoga od nas.
Ali socijalni zakoni koji strukturišu jednu grupu opiru se našim
fantazmima: oni označavaju stroge granice izmedju dečaka i
devojčica. Segregacija izmedju dva pola se vrši tokom ritualnih
ceremonija dodeljivanjem zadataka i različitih odgovornosti strogo
odredjenih svakoj od dve grupe. Svako treba da u sebi sahrani stari
mit dvostrukog jedinstva kako bi preuzeo ograničenja i odgovornosti
prema svom polu (treba li da podsetimo da pol dolazi od latinskog
glagola secare, seći, u stvari odvojiti se od majke?).
Da bi tu podelu izmedju muškarca i žena učinili još očiglednijom,
neka su društva donela zakone uvrstivši u njih seksualna
sakaćenja.
Tako je sakaćenje postajalo vidljiv znak, potvrda pripadnosti
jednom polu ili jednoj sekti.
Muška seksualna sakaćenja su bez sumnje prethodila
sakaćenjima odredjenim za žene.
Neka nisu naročito stroga, druga su užasna, jedna su se širila
svuda, druga, manje poznata, nisu prekoračivala granice nekih
plemenskih društava. Svako od nas je čuo za obrezivanje, koje je
najrasprostranjenije i najstarije od svih sakaćenja. Ima ga kod
američkih Indijanaca, kod Melanežana, Polinežana, australijskih
starosedelaca kao i kod Jevreja, Muslimana i Kopta.
Kod nekih su posledica religioznih zahteva, kod drugih daju
polno odraslim dečacima status odraslih koji ih nagoni da napuste
majčin svet i da se integrišu u klan muškaraca.
 Supercizija, upražnjavana od hrišćanskog življa na Filipinima, je
ublažen oblik obrezivanja.
Kastracija - počećemo od nje - bilo da je potpuna bilo parcijalna,
praktikovana je vekovima sa različitim ciljevima
Iz religioznih razloga: težilo se da se identifikuje sa materinskim
božanstvom ili da se prilagodi idealu nevinosti. Iz ekonomskih
razloga: kastrirani robovi su bili skuplji.
Služila je političkoj ambiciji: žrtvovali su svoju muževnost da bi
dobili civilnu ili vojničku funkciju.
Kastracija je čak služila estetici: čuvala je glas soprana.
Najmanje poznato od svih sakaćenja i bez sumnje najužasnije je
subincisija čije su psihološke motivacije najkompleksnije i
najkontraverznije.
 KASTRACIJA

Prema grčkoj mitologiji pre početka vremena vladao je Haos. Iz

Haosa su se u isto vreme izdvojili Zemlja -materija- simbolisana
jednom ženom, Gejom, i nebo -Duh- simbolično predstavljeno
čovekom, Uranom, koji se sa njom udružio. Iz te veze rodili su se
Kiklopi i Titani, pustošitelji, divlje i neukroćene prirodne snage, koji
su se pobunili protiv očevog autoriteta. Besan zbog njihove pobune,
Uran, njihov otac ih sunovraćuje u Tartar, ispod Pakla. Ali Geja
oslobađa svoju voljenu decu i nagoni svog sina Krona - Vreme - da
se javno pobuni protiv vladavine svoga oca. Ona mu daje srp od
dijamanta pomoću koga on kastrira Urana i njegove polne organe
baca u more. Iz pene koja se podiže nad njima rađa se Airodita, bo-
ginja Ljubavi i simbol seksualne perverzije. Tako se, prema Grcima,
stvaranje sveta izvršilo kroz kastraciju.
U egipatskoj, vavilonskoj, grčkoj, hinduskoj, skandinavskoj
mitologiji, bogova i kastriranih heroja ima u izobilju. Oziris, Set,
Uran, Tamiz, Atis, Adonis, Odin su žrtve svoje braće, svojih sinova,
ili sudbine koja uglavnom interveniše u obliku vepra, što je simbol
oca koji kastrira sina. Neki se bogovi sami sakate poštujući zakletvu
na vernosti ili u krizi ludila.
Rimljani pripisuju poreklo kastracije Semiramidi, mitskoj
vavilonskoj kraljici, koja je kastrirala muškarce iz suparničkih
kraljevskih porodica kako bi osigurala presto svojim potomcima.
Rimski pisci razlikuju tri kategorije evnuha: »spadones« su
pretrpeli odstranjivanje testisa. »Thlassiae« imaju uništene testise
prema tehnikama koje se vrše nad veoma malim dečacima. Dok se
dete kupa manipuliše se testisima dok se ne prekinite dovod
sperme. Ili se, pak, steže vrpca oko testisa dok oni ne atrofiraju
potpuno. Evnusi iz ove dve kategorije ne mogu više da oplodjuju ali
za uzvrat imaju privilegovane seksualne odnose: njihova teška
ejakulacija ih čini šampionima seksualnih nestašluka i njihovo
društvo je veoma cenjeno.
»Castrati« su pretrpeli potpuno škopljenje: odsekli su im čitav
genitalni aparat: penis i testise.
Teško je odrediti datum pojavljivanja kastracije. Izgleda da su to
bili Skiti, ratnički narod iz centralne Anatolije koji se pojavio u
drugom milenijumu pre Isusa Hrista i bio prvi koji ju je praktikovao.
Kastracija se zatim raširila kod Semita, zatim u drugim
civilizacijama Azije i Evrope. Neki primitivni narodi, neke religiozne
sekte je još uvek vrše. Tokom čitavog svog praktikovanja ona je bila
podsticana različitim motivima.
U svim civilizacijama ratnici su sakatili polne organe svojih
pobedjenih neprijatelja kako bi ih lišili simbola njihove snage i
prisvojili ih. I danas, za vreme rata u Libanu, sakupili su desetine
uštrojenih leševa na ulicama Bejruta.
Dugo vremena su robovi bili škopljeni. Centralna Afrika koja je
vekovima opskrbljivala bogatu trgovinu tim servilnim radnicima
praktikovala je škopljenje pre puberteta kako bi dobila »proizvode«
čiji je rast osiguravao značajne profite. Smatra se da se od XII do IX
veka na ulicama Istambula prodavalo oko 8000 evnuha godišnje:
crnci, Kelti, Germani, Španjolci.
Nubijski i abisinijski evnusi su naročito sačinjavali kohortu crnih
divova što su do početka XX veka čuvali hareme turske imperije i
muslimanskih prinčeva.
Svuda su odredjivali tu kaznu zločincima i ljudima koji su počinili
brakolomstvo. Istorija vrvi od nesrećnih uškopljenih ljubavnika što
su počinili seksualnu uvredu koja je privukla božji gnev i ljudski bes.
Sudbina ljubavnica nije bila ništa manje okrutna: vadili su im utrobu.
Pojavljivanje evnuhizma u kineskoj imperiji bi moglo da datira,
prema kineskim izvorima, od 1122. godine pre Hrista. Vekovima
kasnije, uloga evnuha je veoma uticajna i u carskoj Kini. Oni koji su
najveštiji savetnici u pekinškoj palati snuju najsuptilnije zavere.
Ovi ljudi, kojima su zavideli na moći i na društvenom rangu, imali
su pravo nasledstva. Bili su škopljeni tek kada bi stvorili jednog ili
dva sina. »Ovi stari iscrpljeni pevci« -kako su ih onda nazivali-
iščezli su tek 1912. godine za vreme kineske revolucije. Već mnogo
ranije političari su se okružili evnusima smatrajući verovatno da su
oni lojalni, vredniji, sposobniji od njihovih ostalih podanika, jer su
makar lišeni strasti. Ahejski suvereni, zatim suvereni rimske
imperije: Klaudije, Neron, Vitelije, Tit su odabirali svoje savetnike
medju evnusima. Vizantijski imperatori, abasidski kalifi su imali
uškopljene generale i admirale.
Pederi su isto tako voleli da se okružuju evnusima. U Carigradu
»delicati«, mladi i lepi kastrirani adolescenti pružali su uživanje
prinčevima homoseksualcima. Možda je interesantno istaći da je u
tom gradu trgovina evnusima tako prosperirala da je odgovorna
osoba za finansiranje uvela za njihov uvoz taksu koja je bila slična
taksi koja se ticala luksuznih proizvoda: svile, začina, retkih
parfema.
Kod primitivnih naroda kastriranje je imalo sasvim druge
razloge: ono je prethodilo izvesnim ritualima plodnosti, religioznim
ritualima ili prolaznim ritualima. Tako je na jugu Nigerije kada su
pristupali sadjenju mladih jamova, jedan čovek sakaćen da bi se
obezbedila obilna žetva. U Kongu su Basundi kastrirali neke
mladiće da bi proslavljali mlad mesec od koga je zavisila plodnost
ljudi, biljaka i životinja. Za vreme rituala puberteta neka su afrička
plemena uništavala desni testis novoiniciranih muškaraca. Katari i
Hotentoti su više voleli amputaciiu levog testisa. Pošto su verovatno
uočili da stas i težina kastriranih životinja znatno rastu, Karibsi,
ljudožderi sa Antila odredili su tu kaznu ljudima koje su porobljavali
da bi im uvećali težinu i omekšali kožu. Oni su tako obrazovali žive
stokove namirnica.
Kada su 1500. godine Vedi zauzeli Indiju u njoj su uveli
praktikovanje evnuhizma: ono je omogućavalo mudracima da
dostignu, još većom apstinencijom, veći stupanj iluminacije.
Na jugu Indije sveštenici jedne religiozne sekte koji su se
posvećivali Sivinom kultu, isto tako su se škopili. Operaciju je vršio
jedan berberin: budući sveštenik, koga je jako ubadanje u želudac
indijske konoplje odvelo u nesvesno stanje, sedi na prevrnutom
loncu. Operator hvata njegove organe i zabada duž stidne kosti
granu bambusa koja je rasečena u sredini, i tako odstranjuje penis i
testise u njihovom korenu. Da bi zaustavio bujicu krvi iz razjapljene
rane, sipa ulje od ključalog sezama. Engleski hirurzi su izveštavali
da su ispitivali neke od ovih ljudi. Neki su umrli posle operacije, a
drugi su se savršeno oporavili.
Da li se zna da su danas ljudi visokog stasa koji čuvaju stražu u
Cabi2 evnusi?
Postoji još jedan oblik kastriranja: onaj koji su nametali, u Italiji
XVIII veka, većini pevača koji su nastupali na operskoj sceni i u
Sikstinskoj kapeli.
Papa je zabranio prisustvo ženama u crkvenim horovima i na
podijumima pozorišta. Da bi zamenili ženske glasove pribegavali su
parcijelnom kastriranju -ograničenom na odstranjivanju testisa-,
soprana u pretpubertetu. Slavni italijanski3 pevači Farineli, Montičeli,
Kafareli bili su kastrirani.
 Pomenimo na kraju da se bolesnici pogođeni dubokim
mentalnim poremećajem ponekad kastriraju za vreme delirijuma ili
neke halucinacije. Psihijatri interpretiraju taj gest kao vrstu
samoubistva.
Od svih ovih upražnjavanja, samokastriranje koje se vršilo u
antička vremena, Gali, obožavaoci jednog materinskog božanstva
ili, mnogo bliži nama Skopci, ruska religiozna sekta, zaslužuju
mnogo više pažnje.
 II
GALI

Mnogobrojne civilizacije a naročito one sa Bliskog Istoga, još od svog

nastanka obožavale su boginju Zemlje i Plodnosti, svemoćno božanstvo
koje je zamenilo druge bogove i koje su gotovo svuda zvali Pramajka ili
Majka bogova.
Tako su u feničanskim svetilištima obožavali Astartu, Istaru u Vavilonu,
Atargatis u Siriji, Reu na Kritu i u Grčkoj. U Frigiji oko 1500. godine pre
Hrista pojavljuje se na brdu Kibelu Majka svih bogova, božanstvo koje je
često predstavljano sa lavom pod nogama. Ta »Matar Rubile«, poznatija
pod imenom Sibila vlada nad živima i mrtvima, naziva se Velikom
Majkom i ima univerzalnu moć. Kada se sve uzme u obzir ona je majka sa
četiri lica koja su istovremeno simboli četiri godišnja doba i četiri
elementa: vatre, vazduha, vode, zemlje. Ta gospodarica dalekih i sumnjivih
planina boravi na oštrim vrhovima, u pećinama, čuvana od lavova. Ona je
u isto vreme dobra majka koja štiti i hrani i zastrašujuća moćnica čije se
kazne plaše.
Pesinont, grad-pijaca u Frigiji koji se nalazi na putu kojim prolaze
karavani, postaje glavni grad kulta koji od samog početka ima veoma
vidljiv raskalašen karakter. Metražirti, red prosjaka čija je misija da
rasprostiru Sibilin kult, nose iz grada u grad ikonu svoje Dame, svoje
rituale i svoje magije. Ali ako frigijski kult prosperira u lukama u kojima je
narod kosmopolitski, ima malo uspeha kod Grka, koji su pre zastrašeni
običajima ovih orijentalnih sveštenika, fanatičnih pristalica kastriranja,
koji su i sami kastrirani. U stvari po primeru sveštenika koji su u Kaldeji, u
Asiriji u Feniciji vršili službu u čast Velike Majke, ti Sibilini obožavaoci
bili su doborovoljno evnusi. Oni su kastriranje smatrali najvišim
posvećivanjem koje omogućava da se dostigne najviši stupanj mistike.
U stvari to odstranjivanje genitalnih organa ne otkriva samo žestoku
osudu seksualnosti već ideju zamene i otkupjivanja: u stvari »trovali su
nekoliko najlepših adolescenata da bi sačuvali život zajednice. A onda su
prešli od totalne žrtve individue na parcijalnu koja je kod jednih bila
ograničena kastriranjem a kod drugih, Egipćana i Jevreja, mnogo blažim
sakaćenjem, obrezivanjem.
Stvoren je jedan mit da opravda taj običaj: pripisali su Sibili jednog
mladog boga, Atisa, koji je u isto vreme bio njen sin i njen ljubavnik i čija
je sudbina slična sudbini Adonisa i Ozirisa. Postoje mnogobrojne verzije
legendi o Atisu. Prema jednoj od njih Sibila, opčinjena lepotom tog
mladog pastira načini od njega velikog sveštenika svoga hrama posle čega
se on zakleo da ostane nevin. Ali Atis sreće Agdistis, mladu nimfu i
zaljubljuje se u nju. Sibilin gnev je tako žestok da učini da Atis poludi: on
se štroji i umire od toga. Sibila, očajna, oživljuje ga i preobražava u bor;
ona onda traži da samo evnusi budu primani u njen red.
Kada je Sibilin kult uveden u Rimu on se propagira sa toliko brzine i sa
takvim intenzitetom da pod imperijom to strano božanstvo postaje
najvažnije za Rimljane.
U aprilu mesecu 204. godine pre Hrista figijska boginja ulazi u Rim.
Italija je preživela najmračnije časove svoje istorije. 4 Hanibal koji je
gomilao svoje pobede kampuje pod zidinama Rima. Nijedan od prizivanih
bogova nije sposoban da osigura pobedu republike, a Rimljani, izludjeni,
pribegavaju svakom proročanstvu, svakom sujeverju.
Sibila je bila jedino božanstvo na koje se Rim nikada nije pozivao. Tih
dana pustošenja ona je bila jedinom, prema proročastvu, koja je mogla da
pobedi Tanit, veliku kartaginsku boginju. Toj religijskoj nadi je bio
pridodan i politički cilj: usvajajući azijsko božanstvo Rim je postajao
naslednik Male Azije.
Petorici najvećih gradskih aristokrata je bila poverena čast da dočekaju
u Hostijama frigijsku boginju -dospelu u najarhaičnijem obliku kao crni
meteorit- i da je odvedu u Rim u koji je ušla trijumfalno. Ona je veoma
brzo postala vrlo popularna: pobedjeni Hanibal je uskoro napustio
poluostrvo a žetva je bila tako obilna kako odavno nije.
Pod imerijom Rim je postao glavni grad Sibilinog kulta. Juvenal se žali
da ne može da izađe na ulice a da ne čuje da se govoi i sirski jezik. On se
žali zbog mnoštva ovih orijentalnih sveštenika, 5 zbog predrasuda i običaja
koje šire. Mnogobrojnim sveštenstvom koje vrši službu u Sibelinim
hramovima upravlja nadgal, službena ličnost visokog ranga, svešteno lice i
prorok. Sveštenice, u velikom broju, igraju značajnti ulogu u misterijama,
predsedavaju žrtvovanju životinja ženki i upravljaju pripravnim
vežbanjima za inicijaciju.
Paralelno zvaničnom i stabilnom sveštenstvu postoji jedan manje
brojan, niži red, red prosjaka i putnika koje nazivaju Gali, u spomen, kažu,
Atisa koji je, prema legendi, po svom rodjenju nadjen u vodama геке
Galos koja teče kroz Frigiju. U stvari, pre bi trebalo tražiti u Asiriji poreklo
ovog imena - gde gal znači veliki. Asirski evnusi koji su služili kultu
Majke bogova bili su u stvari visoki i visokog ranga.
 Gali koji su žurili u Rim su u velikoj većini stranci, robovi ili
aslobodjeni robovi došli iz Male Azije.
Tokom velikih praznika priredjenih u Sibilinu čast - odvijaju se od 15.
do 27. marta svake godine - ovi fanatici obično sami vrše odstranjivanje
svojih genitalnih organa. Od dana ovih manifestacija kojima se slavi
povratak proleća pristupa se žrtvovanju jednog bika od šest godina6:
Nadgal- zakleo se na nevinost, ali nije evnuh- silazi u jednu jamu iznad
koje je životinja; kolju je i razliva se »kiša crvene krvi«. Kada nadgal
izadje iz rupe, sav sjajan od krvi vernici spopadnuti užasnim strahom
padaju ničice na zemlju u stavu obožavanja. Zatim seku polni organ
žrtvovane životinje, posvećuju ga Sibeli sahranjuju na svetom mestu.
22. marta jedna povorka koja nosi sveti bor8 amblem Atisovog
sakaćenja, prolazi u velikom sjaju ulicama grada, predvodjena
imperatorom, članovima senata i svim zvaničnim ličnostima. Drvo polažu
u Sibelin hram na brdo Palatin.
Sledećih dana post mučenja i molitve obnavljaju uspomenu na Sibelino
očajanje zbog Atisove smrti.
24. mart, čuveni dan »krvi« je posvećen Atisu. Dan počinje dugačkim i
tužnim litanijama, oplakivanjima, bolnim krikovima a to sve prati divlja
muzika: bubnjevi tutnje, cimbale odjekuju, flaute izlivaju svoje žalopojke.
Inicirani počinju da igraju; ritam je sve brži i brži sinkopiran, pokreti su
sve žešći; kolena se savijaju, ruke se podižu, glave se vrte u kovitlacu i
naglo se okreću; biste se krive, vratovi se savijaju napred i nazad. Ovi
pomamni igrači izgledaju kao da su u delirijumu.9
Možda je interesantno naglasiti da je igra imala bitnu ulogu u svim
antičkim misterijama i da i danas ona predstavlja najvažniji ritual u
mnogobrojnim religioznim sektama: derviši tokari, američki šejkersi, ruski
klisti, sibirski šamani. Jedna sekta »Sveti skakači« osnovana oko 1900.
godine od izvesnog Kent Vajta se proširila do Kanade i Australije. Svi
tvrde da je bez upražnjavanja igre nemoguće »stignuti spas. »Kroz igru se
božja esencija predaje smrtnicima, kaže jedan orijentalni pisac, ona nagoni
na sveti i posvećujući delirijum.«
Kada igra dostigne svoj paroksizam Sibilini privrženici se udaraju
borovim šišarkama a zatim se bičuju. Deračem biča snabdevenim sitnim
kostima10oni zasecaju slabine, ledja, ramena da bi iz svog tela derali
demone. Nekad se u besu ujedaju.
Zatim nadgal prvi uzima svoj bodež sa dvostrukim sečivom i zaseca
ruke; svi ga prisutni imitiraju dok su urlanje i muzika sve jači. Svako od
slavljenika škropi svojom krvlju oltar i bor što se u hramu uzdiže.
Egzaltacija dostiže svoj vrhunac: inicirani se svlače i pred svima se bacaju
na oltar kastrirajući se zaoštrenim kamenom ili komadićem posudja,
nikada ne upotrebljavajući ni gvoždje ni bronzu.
Dešava se da žene obuzete tom kolektivnom pomamom odseku sebi
jednu, a ponekad i obe dojke11. Priča se da »je bujica emocionalne orgije
bila tolika da su i sami posmatrači žrtvovali svoju muževnost«. Oni koji
izvrše tu »svetu žetvu« zasluživali su naziv mudraca, pročišćenih,
savršenih.
Sveštenice brižljivo skupljaju genitalne organe koje stavljaju na
specijalnu činiju, kernos, zatim ih peru, balsamuju ih, možda ih čak oblažu
naslagom pozlaćene farbe. Zatim ih obavijaju muškom odećom koju su
inicirani svukli i koju nikada više neće obući. Ostavljaju ih u Sibelinoj
bračnoj sobi, talami, i one će postati objekt kulta.
Dok sveštenice obavljaju taj ritual drugi se posvećuju novostvorenim
Galima: sipaju na ranu ključalo ulje ili topao med.
Od toga dana oni će nositi dugu haljinu - religiozno odelo par
excellence - od lana, veoma tanku ili od svile, svetio žute, šafranove ili
plave boje; sandale od žute kože, alke na ušima (materijalni simbol njihove
servilne sudbine, posvećene božanstvu) ogrlice na kojima vise likovi
Sibele, Zevsa, a najviše Atisa; na glavi imaju turban čije vrpce padaju na
ramena. U buduće im je zabranjeno da seku kosu (uostalom Gale su
nazivali Dugokosi) koju su farbali u plavo, koju su ondulirali, kovrdžali i
mazali pomadom. Šminkali su oči, produžavali trepavice minama od
plombe. Depilirali su telo trljajući ga kamenom plavcem.
Da jedan muškarac brzo prihvata odeću, šminku, frizuru, ponašanje
žene nije redak fenomen. Na ostrvu Palo (karolinški arhipelag) još uvek se
dešava da ljudi veruju da su »pozvani« od neke boginje da je služe.
Odevajući se kao žene, obavljaju samo ženske poslove i uglavnom su
izvrsni u veštini gatanja.
Ti feminizirani sveštenici vrači mogu da se nadju kod Djaksa sa
Bornea, kod Bugisa sa juga Celebesa, kod Patagonaca iz južne Amerike,
kod Aleucijana i medju mnogim indijanskim plemenima severne Amerike.
Jedan od ovih prerušenih u Kongu se čak naziva Velika Majka i po tom
nazivu postaje posvećena ličnost: posle njegove smrti njegovo srce,
njegova jetra, njegovi prsti, nožni prsti se čuvaju kao dragocene relikvije i
prodaju kao značajni lekovi za mnogobrojne bolesti.
Ove čudne religiozne vokacije se utvrdjuju tokom nekog sna ili neke
vizije i bilo bi veoma pogrešno ne voditi računa o tome. Ono što je još
čudnije: njihova se transformacija ne ograničava na odeću, ponašanje,
karakter, glas, gestovi sve to postaje žensko. I obrnuto, ali su slučajevi
mnogo redji, žena inspirisana nekim bogom može da postane sveštenik i
da prihvati muško odelo. U Ugandi bog izobilja i jezera Viktorija, musaka,
manifestuje se ženskim usnama. Jedanput izabrana, ta žena-čovek ne može
da se udaje i ostaje sveštenik čitavog svog života.
Ove osobe duguju poštovanje svojoj dvostrukoj seksualnosti, svojim
svojstvima mužjaka i ženki čiji su predmet.
Što se tiče nošenja duge kose ono je podjednako bilo privilegija
sveštenika i važnih ličnosti u mnogobrojnim zemljama.
Od najstarije antike perike su figurirale na listi darova koje su Egipćani
visokog ranga poklanjali svojim bogovima. Kosa asteških sveštenika im je
dopirala do nogu i bilo im je dozvoljeno da je odseku jedino onoga dana
kada su ih razrešavali dužnosti.
Zar Samsonova snaga nije bila u njegovoj kosi?
I danas kada neka socijalna grupa hoće da kazni neku ženu krivu zbog
seksualnih odnosa koje čast ne dozvoljava sramote je sečenjem kose.
Kao gotovo svi mistični sveštenici rimski su Gali bili veoma vešti u
magiji i u proricanju i izvlačili su, uostalom, velike profite.
Interpretirali su snove, pesme i let ptica, uticaj zvezda. Poznavali su
spasonosne lekove za sve bolesti duše i tela; naročito su se specijalizovali
za lečenje epilepsije, ludila, groznice i dečjih bolesti. Ovi «ljudi lekari« su
u svojim tretmanima »preporučivali kure termičkih voda«: Kibela, čuvarka
izvora je poveravala tim sveštenicima osobite moći. Priča se da su se
frigijski Gali približavali skačući ponorima i udisali bez štetnih posledica
toksičke i smrdljive pare dok su one na licu mesta ubijale ljude i životinje
koji bi im se približili.
Gali su isto tako znali da love zle duhove, da osiguravaju prosperitet
stada, plodnost zemlje.
Njihova uglavnom ženska i servilna klijentela im je kupovala amajlije,
talismane, filtere, davala im hranu i prenoćište. Gali su uspevali da u Italiju
rašire gomilu praznoverja i čudne i krvave običaje.
Tako je imperatorka Faustina, zabrinuta što nema dece, poslušala savet
jednog kaldejskog sveštenika i okupala se u krvi jednog gladijatora koga je
naredila da zakolju. Sin, koga je kasnije dovela na svet, Komod, slavan po
svom razvratu i svojim ludostima umro je zadavljen.
Rimski pisci za vreme imperije i republike Plaut, Lucilius, Lukrecije,
Ovidije, Juvenul, Marcijal, Apulej jako su prezirali Gale koje su smatrali
prostim, nečistim, gadnim, pijanicama, razvratnicima12, nosiocima nesreće,
lupežima, šarlatanima.
 Ljudi iz naroda su ih pak, veoma poštovali: divili su se žarkoj veri ovih
prosjaka, njihovoj strogoj disciplini, žrtvovanjima na koja su pristali;
naročito su bili osetljivi na uzvišena nadanja kojima su ih obasipali. Život
je postajao podnošljiv zato što su im obećavali sjajan život posle smrti.
Ali su medju robovima i strancima - tako brojnim u Italiji prikupljali
svoje prave pristalice. Oni su toj društvenoj kategoriji tako strašno
razbaštinjenoj - davali utehu da pripada jednoj grupi koja je povezana kao
porodica.
Religija Gala, uglavnom bazirana na kultu Majke i Sina (mrtvog i
vaskrslog) će imati veliku važnost: postavljajući se kao suparnica
hrišćanstvu, ona mu je otvorila put. A hrišćani nisu zaboravili
praktikovanje kastriranja.
 III
VALEŽANI

Kada je hrišćanstvo odnelo pobedu nad mnogobožačkim kultovima

crkva je zabranila religiozne običaje koji se nisu slagali sa novom verom.
Biskupi su žestoko napali naročito Kibeline sveštenike koji su na Istoku
kao i na Zapadu nastavili da opslužuju kult svoje boginje čije su misterije
imale veliku popularnost.
Crkva je osudjivala kastriranje. Ali paradoksalno, mnogobrojni su se
biskupi kastrirali da bi se bez slabosti pokorili zakletvi na nevinost.
Origen, hrišćanski lekar Grk, koji je u III veku živeo u Palestini, gde je
umro kao mučenik, najbolji je primer za to. Kastrirao se sam kada je imao
osamnaest godina. Nešto kasnije je priznao da je bila greška »što je
pribegao leku koji stvara nered na telu a da ne donosi mir duši.«
Medjutim čini se da je njegov gest inspirisao nekog Valeziusa, koji je
verovatno oko 240. godine osnovao religioznu sektu čije su pristalice,
Valežani, smatrali kastriranje glavnim uslovom svešteničkog reda. Svi
kastrirani, živeli su izvan Jordana, pored sadašnjeg Amana.
Ta sekta nam je veoma malo poznata. Da li je zaista i postojala? Neki
autori u to sumnjaju.
Naš glavni informator je Epigan, biskup sa Kipra gde je umro 403.
godine. Dugo je boravio u Egiptu i tamo susreće mnogobrojne heretike
kojih se gnuša i u njegovim rukopisima njegovo neprijateljstvo je
očigledno.
Ako je verovati Epifanu valežani su praktikovali kastraciju ne samo na
sebi nego isto tako na okolini. Ako ubedjivanje nije pomagalo da se
nagovore neodlučni ili pobunjenici, pribegavali su sili : ljude »koje su
vrbovali bacali su u okove i žestoko sakatili njihove organe«, prenosi
Epifan. Valežani su se okomljivali isto tako na putnike ili na hodočasnike
koji su bili loše sreće da prolaze kroz njihov grad.
Valežani su se opravdavali svojim fantazmom pozivajući se na reči
Jevandjelja koje svim hrišćanima nalaže da rade na spasu svojih bližnjih;
tako su verovali »da ne postoji sigurnije sredstvo da se ispuni ta obaveza
već da se njihov bližnji dovede u isto stanje u kakvom su oni bili da bi
izbegli grehu« i kada ne bi mogli da ih ubede u neophodnost da postanu
evnusi gledali su na njih kao na decu ili na bolesnike u delirijumu sa čije bi
strane bilo varvarski da sačuvaju odvratnost za nepogrešivim, mada
neprijatnim lekom. Valežani su smatrali neophodnom dužnošću hrišćanske
milosti da sakate sve Ijude kojih su mogli da se dočepaju.« (Pluket,
Memoari koji mogu da posluže istoriji o zabludama ljudskog duha, 1792).
Uprkos žestini kojom je crkva progonila ove heretike kastratore,
praktikovanje evnuhizma se održalo medju hrišćanima. Sabor u Niceji je
325. godine osudio kastriranje: »Neka onaj ko se sam sakatio, a bio je
zdrav, bude udaljen iz sveštenstva i ubuduće ne može da bude izabran.«
Ovo upozorenje nije imalo veliko dejstvo zato što ga je 395. godine jedna
papska povelja ponovo zabranila. Što nije sprečilo nekoliko patrijarha iz
Istambula: Fotiosa, Ignaoia, Metoda i ruske metropolite Jovana i Efrenija
da postanu evnusi.13
Ovo su, istina je, posebni slučajevi i tokom hrišćanskog srednjeg veka
dobrovoljna kastracija je gotovo potpuno iščezla. Ali počevši od XVIII
veka hiljade ruskih ortodoksa, smatrajući da je pravo krštenje kastracija,
škopilo se pevajući u Hristovu slavu.
Ta religiozna sekta poznata pod imenom škopci (kastrirani) je za razliku
od valežana sigurno postojala: mnogobrojna su svedočanstva svakakve
vrste Carska policija, a onda i sovjetska pokrenula procese, od kojih su
neki veoma poznati.
Škopci su imali hiljade pristalica u čitavoj Rusiji i čak u susednim
zemljama, naročito u Rumuniji. Veoma brojni početkom XX veka možda
još uvek nisu potpuno iščezli. Sledeći primer tajnih društava okružuju se,
kaže se, velikom obazrivošću i ogromnim ćutanjem.
 VI
ŠKOPCI

Kada je sredinom XVII veka moskovski patrijarh Nikon odlučio da se

ponovo pregledaju prevodi Svetog pisma kako bi se prešlo na grčko
pravoslavlje on je u čitavoj Rusiji podstaknuo širok religiozni rascep.
»Stari vernici«, raskolniki, odbili su izmene uvedene od Nikona; taj
širok pokret narodne opozicije koji je grupisao više od petnaest miliona
nezadovoljnika -seljake-kmetove i one protiv vlade- učinio je da se
rascvetaju mnogobrojne religiozne sekte i sekte jeresi, jedne prolazne i
nepostojane, druge solidnije i trajne.
Jedna od njih je veoma brzo napredovala: sekta hlistija
osnovana od Danila Filipoviča. Ne zna se da li su vernici te sekte izabrali
naziv hlisti što znači bič, zato što su se predavali, priča se, kolektivnim
seansama bičevanja kako bi dostigli ekstazu, ili bi pre ta reč bila
deformacija reči Hrist. Ali stoji da su ti »božji ljudi« kako su voleli da se
zovu, odlučili da odbace sve svete knjige, stare i nove. Prava religija,
govorili su, je ispisana u svačijem srcu.
Tom sektom podeljenom na lože i ladje upravljala je Majka božja a
Danilo Filipovič se predstavljao inkarnacijom boga Savaota. Ni malo
čudna težnja: ruska religiozna istorija gmiže od proroka koji su se
naizmenično smatrali Hristovom carskom inkarnacijom ili pak
inkarnacijom nekog heroja ili sveca.
Hlisti su se razlikovali po strogosti svog asketizma a naročito po svojim
pravilima čednosti. Na svojim skupovima su proklamovali: »Ne stupajte u
brak« ili »Ako ste oženjeni živite sa svojom ženom kao sa sestrom.«
Da bi se prilagodili tom teškom nalogu neki su našli samo jedno
rešenje: kastraciju. Odbačeni od hlista koji nisu toliko zahtevali ovi
disidenti su stvorili novu sektu, škopce, kastrirane. Poznati su još po
drugim imenima, bijeli golubi (beli golubovi), božji ljudi, ili »izrasealiti«
(smatrali su se pravim naslednicima naroda iz Jevandjelja).
Njen osnivač, bivši kmet, Kandrati Selinov, se predstavljao, kao
inkarnacija Hrista i cara Petra III (poznatog po tome što je za vreme svoje
vladavine amnestirao 17000 osoba osudjenih zbog jeresi).
Prvi škopci su otkriveni 1772. godine za vreme Orelove vladavine.
Zatvorili su trinaest kastriranih seljaka i njihovog šefa Andreja Ivanova,
koga su išibali kamdžijom i deportovali u Sibir. 1775. godine zatvorili su
60 škopaca u jednoj drugoj provinciji i osudili ih na prisilne radove u Rigi.
Njihov šef Kondrati Selivanov (više je nego verovatno da su Andrej
Ivanov i Selivanov jedna te ista ličnost) je pobegao iz Rige. Ali uhapšen u
Moskvi okrutno je išiban kamdžijom i deportovan u Sibir gde u Irkutsku
provodi dvadeset godina. 1795. godine beži, vraća se u Moskvu gde se
izgleda susreo sa carom Pavlom I zainteresovanim za tu ličnost čija
popularnost, uprkos godinama izgnanstva, nije prestajala da raste. Car je
procenio da je taj novi prorok sulud i dao je da ga zatvore. Ne zna se zašto
je Selivanov oslobodjen 1802. godine. Onda se smestio u Sen-Peterburgu i
od 1817 do 1820. godine je uživao sjajan prestiž i uvažavanje. Njegova
kuća, »novi Jerusalim«, »božja kuća« je posećivana od svih društvenih
klasa: velike dame, carevi pratioci dolaze da slušaju gospodara. Čak se
priča da su dva nećaka guvernera iz Sen- Peterburga bila preobraćena i
kastrirana.
Sekte škopaca su se širile u čitavoj Rusiji: vernika je bilo na hiljade, ne
samo u velikim gradovima, već i u Sibiru, na Kavkazu u Besarabiji.
Tako je novi car Nikola I stavio zabranu na delovanje ovih bezumnika.
Selevanov je zatvoren, procesi i deportacije slede, kastracija je zabranjena.
Medjutim pristalice navaljuju, dele izmedju sebe Selivanovu košulju,
pramenove kose, ostatke njegove hrane, slike koje je on blagosiljao, kao
svete relikvije. Procesi se udvostručuju: otkriva se da su sudije, članovi
crkve, direktori državnih banki-škopci. Konfiskuju njihova dobra,
oduzimaju im javnu funkciju.
U februaru mesecu 1832. godine Selivanov, gotovo stogodišnjak, umire
u manastiru u kome je bio zatvoren. On je za svoje pristalice još uvek živ.
Uprkos beskrajnim predostrožnostima škopaca - menjaju identitet,
mesto stanovanja, posećuju crkvu, carska ih policija otkriva. 1868. godine
u Morhansku izbija proces koji je najjače odjeknuo: najvidjenija ličnost,
bogati Plotocin je okrivljen i najpoznatiji moskovski list vodi žestoku
kampanju protiv škopaca. Po prvi put široka javnost upoznaje sektu i njene
tajne. Najfantastičnije legende kruže: priča se da su u stanu tog Ploticina
našli trideset miliona rubalja, namenjenih da se kupi saučesništvo
vladalaca.
Jer škopci su bogati ljudi. Obogaćuju se radom, - oni su veoma radni-
poklonima, srećnim komercijalnim transakcijama (jedna banka je za njih
rezervisana na sen-peterburškoj berzi), nasledstvima koja dobijaju (škopci
bez dece ostavljaju svoje bogatstvo sekti). Jedan primer njihovog
preduzimljivog duha: kada je Ploticin sa 20 drugih škopaca deportovan u
Sibir on oprema jedno gradilište na Pacifiku parnim brodovima pri prvom
spuštanju broda ukrcava se i stiže u San Francisko.
Procesi koji slede pokazuju jasno da se škopci nadalje regrutuju u svim
društvenim klasama a ne, kao na početku, samo medju seljacima.
Žene čija je vera isto tako puna entuzijazma, to ćemo videti, kao i kod
muškaraca, isto tako su brojne i vezuju se za sektu.
Kako objasniti čudan uspeh škopaca? Da li su njihovi zakoni i njihove
ceremonije imale čime da opčine sve društvene slojeve?
Može se razumeti da su seljaci podvrgnuti nemilosrdnom služenju,
smrvljeni fizičkom i moralnom bedom, bez nade, bili primorani da
podnesu herojsko sakaćenje da bi u ovom životu imali bolji materijalni
život (pristupajući toj sekti dobijali su osnovnu pomoć) i večito blaženstvo
posle smrti. Ali plemići, buržuji, oficiri, mornari sa Kronštada, čime su oni
bili privučeni? Šta im je obećavao čuveni Selivanov?
Njegova se doktrina uglavnom oslanjala na neophodnosti da se izbegne
greh, pošto je prvi greh greh puti. Samo čednost omogućava da se izbegnu
mučenja u paklu i da se zasluži večni život. Da bi čovek bio čedan i da bi
spasao svoju dušu postoji samo jedan izlaz: kastriranje.
Selivanov je dugo pripadao sekti hlistija; konstatovao je da vernici
tokom izvesnih orgijskih ceremonija zaboravljaju svoje zakletve i greše.
on je, dakle, smatrao da mu je data božja misija slična Hristovoj da uništi
blud i da donese pravi spas ljudima, ono što je on nazivao »vatrenim
krštenjem«. Uostalom prva su kastriranja vršena zažarenim nožem u vatri.
Crkvenom Lađom kojoj je pripadao upravljala je »božja majka«
Akulina Ivanova; ona će biti, govorilo se- začetnica rituala kastriranja.
Nekoliko odeljaka iz Biblije opravdava ovo sakaćenje: »I neka ne
govori uškopljenik: gle ja sam suho drvo. Jer ovako veli Gospod za
uškopljenike: koji drže subote moje i izabiraju što je meni ugodno, i drže
zavet moj. Njima ću dati u domu svom i medju zidovima svojim mesto i
ime bolje nego sinova i kćeri, ime večno daću svakome od njih, koje se
neće zatrti.« (Knjiga proroka Isaija, glava 56, odeljci 3. 4, 5).
»Jer ima uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a ima
uškopljenika koje su ljudi uškopili, a ima uškopljenika koji su sami sebe
uškopili carstva radi nebeskoga. Ko može primiti neka primi.« (Jevandjelje
po Mateju, glava 19, odeljak 12).
Škopci izgleda da su to dobro primili. Oni su isto tako dobro
interpretirali Markovu parabolu (glava 9, odeljak 43, 45, 47): »I ako te
ruka tvoja sablažnjava, otseci je bolje ti je bez ruke u život ući, negoli s
obje ruke ući u pakao, u oganj večni«.
»I ako te noga tvoja sablažnjava, otseci je;«
»Ako te i oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga.«
Od svih strahova koji spopadaju čoveka strah od greha, strahovita
zebnja od kazne i smrti je uvek bila najjača. Obećanja o večitom životu i o
večitom blaženstvu su privlačila uznemirene duše svih vremena.
Nesuglasice koje su pratile raskoljnjika, beda, neznanje, gramzivost
pravoslavnog sveštenstva zapalog u potpuno nepoverenje su uvećali
religioznu uznemirenost Rusa što su išli od jedne do druge sekte, od
jednog do drugog proroka tražeći očajnički osnove svoje vere. Doktrina
škopaca je imala jednu prednost nad svim ostalim: vaskrsnuće i večiti
život su bili neizostavno osigurani pošto je -kastriranje- greh bio
definitivno uklonjen.
Istina je da su škopci čiji je prozelitizam bio veoma aktivan posedovali
direktnije i efikasnije načine ubedjivanja.
Novčana situacija koja je cvetala i koju su oni koristili omogućavala im
je da pozajmljuju novac zanatlijama i seljacima u teškom položaju. Nije ih
bilo malo. Svi oni koji nisu mogli da otplate svoje dugove su se nalazili
pred tom dilemom: izgubiti poslednja preostala dobra ili prići sekti i
nikome više ništa ne dugovati. Pogodba je verovatno trebalo da bude
suptilnija. U svakom slučaju stotine seljaka je prihvatalo.
Zašto se tome čuditi? U Kini je do 1912. godine trebalo, da bi se
postalo funkcionerom na dvoru, ili položiti ispite ili kastrirati se! 14
Verovatno da je većina smatrala lakšim drugo rešenje jer su evnusi u službi
imperatora bili tako brojni da je jedan zakon ograničio njihov broj na 3000
(ne uračunavanjući one koji su pripadali svakom članu kraljevske porodice
ili velikim mandarinima). Možda treba dodati da su kineski hirurzi, i sami
evnusi, bili tako vešti praktičari da smrtnost nije prelazila 2% (dok je u
»fabrici« evnuha iz Abu Gare, u dolini Nila, koja je opskrbljivala hareme
sultana otomanskog carstva i mameluke iz Egipta, smrtnost dostizala i do
75%).
Izgleda da su Škopci - koje su uostalom pozivali da škope stoku - imali
izvanredne operatore jer su slučajevi smrtnosti posle operacije bili veoma
retki. Istina je da su se škopci okruživali hiljadama predostrožnosti i da su
ova sakaćenja praktikovali na izolovanim i tajnim mestima i da su bile
prisutne samo dve ili tri osobe. Vernici su uglavnom prekidali svaku vezu
sa porodicom i živeli u zajednici sa članovima »ladje« kojoj su pripadali.
Škopci su naročito želeli da privuku decu. Počeli su da otkupljuju dečake
seljaka i bednih kmetova plaćajući ih čak i 1000 rubalja, bogatstvo koje je
bilo nemoguće odbiti. Tako je sekta posedovala, posle nekoliko godina
obučavanja, jedan »rezervoar« koji joj je u isto vreme bio i veoma jevtina
radna snaga.
Uglavnom novi pristalica je kastriran pošto je nekoliko godina proveo u
sekti. Obučen u dugačku belu haljinu, prvo je predstavljen zajednici
vernika. Pesme pozdravljaju »malu dušu koja nam dolazi«, zatim šef pita:
»Zašto dolaziš?« a inicirani odgovara: »Da spasem dušu« ili »Da se molim
Bogu«. Upozoravaju ga na sve poteškoće koje ga očekuju, o žrtvama na
koje treba da pristane, o mržnji koju treba da pretrpi, čak i sa očeve i
majčine strane. Na šta novi pristalica odgovara: »Spreman sam da sve
podnesem sa radošću kao svetinju, spreman sam da sutra umrem za spas
svoje duše i da dobijem venac mučenika,«. Zatim se zaklinje da nikada
neće odati tajne sekte: »Neću ništa reći o ovim svetim stvarima ni svome
ocu, ni svojoj majci, ni braći ni sestrama, ni popu, ni patrijarhu, ni caru, ni
drugim prinčevima, čak i ako mi prete vatrom i kamdžijom.«
Pošto se prekrstio sa obe ruke, inicirani se ljubeći strastveno krsti,
zaklinje da će poštovati pet naredbi doktrine škopaca: da će se odreći
seksualnih opštenja, alkohola, mesa, (koje nije čisto zato što te plod
seksualne veze) posećivanje pravoslavne crkve, uvreda i psovanja.
Škopci su vodili asketski život, imali mnogobrojne dane posta i molitvi
i njihovo ponašanje i učtivost su se mnogo razlikovali od prostaštva
pravoslavnih sveštenika.
Ceremonije škopaca su se odvijale noću, u podrumima ili u
podzemljima kuća bez prozora, na ulicama okruženim visokim zidovima, i
ljudi i žene su imali dugačke bele lanene košulje, privezane na struku, bili
su bosonogi i držali sveću u rukama. Prisustvovali su šef i »majčica«
njihove ladje.
Sve počinje himnama, ima ih na stotine, i one slave Selivanove vrline i
stradanja, »spasioca«; zatim su igre na redu: vrlo različite, sve bržih i bržih
ritmova; one sačinjavaju glavni deo ceremonije. Dok se grče i okreću
vernici neumorno ponavljaju isti refren »božji duh« sve dok iscrpljeni ne
padnu u stanje vrtoglavice, ekstaze: kontaktiraju sa Bogom. Neki ljudi i
žene zapadaju u proročki delirijum koji može da traje čitave sate i koji
sabrano slušaju.
Zatim još jedanput ljube krst, nešto poklanjaju (uglavnom novac)
slavlje se završava veoma kratkim zajedničkim obedom: začinjeni hlepčići
i brašno od osušene ribe. Povodom ovih zajedničkih obeda su kružile
najludje legende. Po jednima »neki mladu devicu od petnaest ili šesnaest
godina stavljaju u toplo kupatilo: stare žene joj se približavaju, prave joj
dubok rez na levoj dojci a zatim je seku. Zatim stavljaju dojku na
poslužavnik, seku je na sitne komade, dele prisutnima i svaki od njih jede
svoj deo.« Drugi pričaju da se hleb deli pomešan sa krvlju nekog
kastriranog deteta. Kleveta? Da i ne. Jer na kraju žene su, kao što ćemo
videti, žrtvovale svoje grudi, deca su kastrirana, ali nam ništa od toga ne
daje pravo da mislimo da su ta sakaćenja praćena nekim oblikom -čak
veoma ublaženim- u ljudožderstva.
Kastriranje se odvija bez buke i bez svedoka: prisutni su jedino šef
ladje, kastrator, inicirani i njegov svedok. Inicirani se pripremao za taj
dogadjaj moleći se i posteći tri dana. U beloj košulji, pridržane od dva
prisutna svedoka, raskrečenih nogu on se predaje operatoru koji je na
kolenima pred njim.
Šef mu onda pruža nož, brijač ili sekiricu i kaže: » Evo ti sile da ubiješ
grešnika.« Brzim gestom kastrator obavija uzicu oko testisa, jako ih
vezuje, a onda seče genitalije u korenu. Uzdiže se užasan krik na koji
svedoci odgovaraju: »Hristos je vaskrsnut. « Ako novonastali škopac nije
onesvešćen pokazuju mu njegov polni organ rekavši: »Pogledaj ubijenu
zmiju«.
Prskaju vodom ranu koju zatim koterizuju stipsom i gvoždjanim
perhloratom. Ako je hemoragija velika upotrebljavaju led ili smolu.
Zarastanje rane traje najmanje dva meseca.
Kastiranje je u prvo vreme postojanja sekte bilo parcijalno. Počevši od
1812. godine fanatici su utvrdili potpuno kastiranje, ali se ta operacija
najčešće obavljala iz dva puta i svaki je postupak omogućavao da se
dostigne viši stupanj svetosti.
Pristalice bi najpre pretrpele ono što se zvalo »malo čišćenje« ili »mali
žig«. Uklanjali su samo testis i skrotum: tako su inicirani gubili »ključeve
pakla« ali su sačuvali svoj »ključ ponora«. Posle te operacije su zasluživali
naziv andjela.
Nekoliko meseci ili nekoliko godina kasnije podvrgavali su se totalnom
kastriranju što su nazivali »velikim čišćenjem« ili »velikim pečatom«,
»zlatnim pečatom« ili »carevim pečatom«. Operator je stavljao ud na jedan
panj i udario pesnicom o nož koji je bio ispod. Obično bi ostavio da visi
jedan komadić mesa.
Amputacija penisa nije bila bez komplikacija. Uklanjanjem sfinktera
mokraćnog kanala onemogućavalo se zadržavanje mokraće koja je stalno
tekla. Da bi učinili kraj toj nelagodnosti kastrirani su upotrebljavali veliki
ekser od kalaja ili od plombe da bi zatvorili otvor. Ako bi zaboravili da ga
izvuku kako bi ispraznili bešiku, rizikovali su uremiju.
Fanatizam škopaca je bio toliki da su na sebi utiskivali »treći pečat«:
sakatili su grudne mišiće i urezivali krstove i sekli su ili su palili ramena,
stomak, slabine, ledja, noge. Oni su tim mučenjem stvarali pet Hristovih
rana i onda zasluživali naziv »andjela sa pet krila«.
Ovi su dokazi kompletirali kastriranje ali ni u kom slučaju nisu mogli
da ga zamene. Potpuna ili, mnogo češće, parcijalna kastracija bilo je glavni
i neizbežni sakrament.
A žene? Na kakva ih je mučenja nagonila vera? Isto tako kao i
muškarci zabrinute za spas svojih duša i za večni život smatrale su da su
potrebne neke predostrožnosti da bi se poštovala zakletva u apsolutnu
čednost. Da bi se ugušila njihova seksualnost trebalo je odstraniti erogene
zone. Oko 1810. godine za vreme »zlatnog doba« sekte saznaje se da su
žene dobrovoljno trpele odstranjivanje jedne, čak i obe dojke.
Evo operatorske tehnike koja se, prema Milanu, koristila:
Prsa su oivičena jednom salvetom od uzane i dugačke tkanine koje se
lako nalaze u zemlji. Dve okrugle rupe dimenzija što nešto prelaze
dijametar metalnog novca od pet franaka se stavljaju na bradavice. Salveta
se jako steže tako da ispadne što više organa i u trenutku kada sveštenik
izgovori tradicionalne reći: »Hristos je vaskrsao«, jedan operator što se
nalazi desno i drugi levo od žrtve seku jednim udarcem brijača čitav deo
ogoljene dojke. Autor dodaje: »Često neka proročica izvršava operaciju.«
Inicirane su mogle da izvrše sakaćenja druge vrste: odstranjivanje
klitorisa, velikih i malih usana nožem ili brijačem. U svojoj studiji o
škopcima doktor Pitar reprodukuje neke ilustracije koje svedoče o ovim
postupcima.
Sovjetska štampa je tokom procesa škopcima 1930. godine objavila
veći broj fotografija koje su predstavljale žene čije su osakaćene dojke bile
u užasnim ožiljcima. Još uvek stoji da, za razliku od kasiranja, ženska
sakaćenja nisu bila obavezna ni redovna. »Stari« škopci su ih osudjivali i
čak su ih smatrali jeresom.
Kada je car formalno zabranio kastriranje kazne su za škopce postale
još strože i sekta nije htela da prihvati nove zakone. Kastriranje je
ograničeno na »mali pečat« a ponekad, da bi izbegli sudskim progonima
zadovoljavali su se da probiju i da preseku dovod sperme.
Ali te predostrožnosti nisu bile dovoljne da ubede sve one koji su se
plašili sankcija kojima je sekta bila izložena. Pred poteškoćama da
regrutuju nove pristalice škopci su dozvolili venčanje i rasplodjavanje da
bi sprečili iščezavanje sekte. Vernici su stvarali porodicu i kada bi se rodio
jedan ili dva sina budući škopci pristupili su kastriranju i živeli sa svojim
bračnim drugom u uzajamnoj čednosti. Smatrali su - i verovatno s
razlogom - da je sada žrtva još veća jer su ubuduće poznavali cenu gubitka
koji će podneti.
Deca, odgajana u vrlo striktnoj disciplini, mogla su jedino da prihvate
verovanja svojih roditelja. Nisu posećivali školu - škopci su se užasavali
knjige - i živeli su ne poznajući spoljni svet. Znali su od detinjstva kakvim
su običajima namenjeni.
Dešavalo se, naravno, da mladi škopci i neki drugi, obuzeti pićem
(koje je zabranjivala njihova doktrina, jer upravo raspaljuje čula, počnu
svojim piskavim glasovima da psuju i da proklinju svoje roditelje usred
ulice zbog fizičkog nasilja koje im je nametnuto. Ali takvi incidenti bili
retki.
Tokom mnogobrojnih procesa kojima su bili izloženi škopci su nemi
kao ribe (uprkos kamdžiji), neki su vešto izigravali ludilo ili slaboumnost
da ne bi odali tajne sekte; neki malobrojni, su izjavili da je njihovo
kastriranje plod najgorih brutalnosti. Ako može da se poverujeје jednom
zatvoreniku iz Sibira »gvozdeni kolutovi su bili postavljeni na zidu, tu su
uvlačili žrtvine ruke i noge i u tom su ih položaju kastrirali.« Sigurno je da
kastriranja nisu uvek bila dobrovoljna. Fanatici sekte nisu prezali ni od
čega da preobrate - i spasu bližnjeg, utoliko više što su svi oni bili ubedjeni
da kada budu dostigli broj od 144000 (kao što Apokalipsa kaže »sto
četrdeset i četiri ljudi je označeno pečatom koji pripadaju svim Izraelovim
plememenima« Selivanov, spasilac, pojaviće se na čelu nebeskih legija,
zauzeće ruski presto i započeće svetsko kastriranje. Da bi požurili
uspostavljanje tog večnog raja njihova ih je revnost nagonila da počine
nekoliko ekcesa.
Može se pretpostaviti da je i njihova govornička sposobnost imala retku
snagu ubedjivanja, jer su škopci u zatvoru uspeli da ubede -i da kastriraju-
ne samo ostale zatvorenike, već i tamničare koji su pronadjeni
onesvešćeni, kupajući se u krvi. Lista povedenih procesa dobro pokazuje
da je sekta u čitavoj Rusiji imala pristalice (smatra se da je 1905. godine
njihov broj bio oko 100.000). Finska kolonija smeštena nedaleko od Sen -
Petersburga je pridobijena i njihov fanatizam nije bio ništa manji.
Jakuti iz Sibira, pak, senzualni i realisti, kaže se, nisu dali da ih ubede
uprkos svim pokušajima mnogobrojnih vernika proteranih i smeštenih u
Sibiru.
Leon Trocki je susreo neke od njih: u svojim memoarima priča da je
prilikom svoje prve deportacije u Sibir sišao Lenom u jednoj velikoj barci
u društvu grupe škopaca obučenih u belo koji su pevali i izvodili pomamne
igre. Kada su proganjanja uzela maha mnogobrojni su vernici emigrirali u
susedne zemlje a naročito u Rumuniju u kojoj se njihov broj brzo uvećao.
Tu su još uvek bili izloženi mnogobrojnim procesima zbog smrtnih
slučajeva koji su nastupali posle kastriranja. Ali osude na smrt izrečene
krivcima nisu ni malo sprečile njihovu doktrinu da se širi.
1820. može da se izbroji pedesetina škopaca u Jaši, glavnom gradu
Moldavije, nekolicina u Kiliju i Galacu. 1840. godine nalaze se, kako
svedoči jedan francuski lekar, Kaja, u svom delu »Medicinsko putovanje u
dunavske krajeve«, u Bukureštu. »Mnogobrojni škopci koje sam posetio
nisu u stvari imali ni testise ni skrotum«.
1879. godine ima ih 135 u Bukureštu, 57 u Nikolajevkom 205 u
Galacu. Tim Rusima emigrantima što sačinjavaju većinu pridružili su se
mnogobrojni Rumuni, privučeni, po Kaji, onim što su dobijali kao cenu
pristupanja sekti: dva konja i jedan fijaker. Prema jednoj anketi koju je
1913. godine objavio Milo zajednica škopaca iz Bukurešta stanuje u nešto
izdvojenom kvartu između trgova Ibor i Mozi. Svi su kočijaši. Njihove
zaprege su najlepše, oni imaju »ne samo najlepše konje već najsjajnije
hamove i najudobnija kola«. Pol Moran ih je sretao na trgu Narodnog
pozorišta: »Ruski kočijaši, divovi izbrijanih lica i potiljka, uspravljeni na
svojim sedištima zvali su klijenta tankim, bezbojnim glasićem: »Buajar,
ovuda, Buajar«, vikali su mašući bičem i da bi ga što bolje namamili oni su
velikim kasom obilazili trg koji se nije video od kočija.
»Po završenom danu moskovič15 se vraća u svoju čistu kuću u mahali
što se graniči velikim štalama. On svlači svoju mantiju od zagasitog velura
oivičenu širokom blistavom svetio plavom ili trešnjeve boje trakom i seda
ispred samovara; okružen je porodicom, jer su ovi evnusi po religioznom
ubedjenu imali porodicu. Sakatili su se tek po rodjenju prvoga sina.
Zahvaljujući osudama na smrt sekte škopaca u carskoj Rusiji Rumunija je
imala ove kočijaše (Bukurešt«, 1935.)
Posle rata će u Bukureštu biti vozači automobila.
U Galacu su bili ili kočijaši ili bogati posednici zemljišta. Šefovi sekte
su bili višestruki milionari.
Postoje li i danas škopci u Rusiji i u Rumuniji? Koliko su svedočanstva
i procesi obilni pre Prvog svetskog rata, toliko su danas retki i nestalni.
Da je ta sekta mogla da postoji i da se održi više od jednog vека
svakako je važnije od činjenice da li su se održali i do dana današnjih.
Zašto su se ovi ljudi kastrirali? To je pravi problem. Nisu bili duševno
poremećeni, vodili su miran i radan život. Čudno: nisu imali psihičke
smetnje -agresivnost, melanholiju, inerciju- što se nalazi kod pacijenata
koji su kastrirani hirurškim putem ili zbog neke nesreće, Verovatno zbog
toga što su pripremani na ovu operaciju prihvatili su je kao opšti zakon.
Njihovo pokoravanje kolektivnim zakonima bilo je potpuno.
Sličnost koja se nalazi izmedju ponašanja i rituala Sibelinih sveštenika,
Valežana i škopaca je frapantna. Nemoguće je uspostaviti prostorne i
vremenske granice i izdvojiti ove sekte jedne od drugih.
Smatrati kastriranje Gala prihvatljivom činjenicom pod izgovorom da
se taj dogadjaj odvijao u antičkim vremenima ili medju primitivnim
narodima, biti ozlojedjen -ili se čak čuditi- što su ljudi iz modernih
vremena tome pristupili bilo bi naivni idealizam.
Zna se da su ekonomski i socijalni uslovi svuda igrali važnu ulogu:
pristalice su se regrutovale uglavnom medju najobespravljenijim klasama
za koje su patnje bile teško podnošljive: robovi, oslobodjeni robovi,
kmetovi.
 Uznemirenost i religiozno nezadovoljstvo su podjednako živi u
različitim zemljama i u različitim vremenima.
Ostaju psihološki uslovi: antropolozi frojdovci - može li da bude
drugačije? - se pozivaju na kastracioni kompleks...
Debata ostaje otvorena.

OBREZIVANJE

U koje doba su počeli da obrezuju dečake? Ko je odgovoran za tu

odluku? Kakvim motivacijama ta ceremonija odgovara? Da li se ona još
uvek i svuda odvija po istom ritualu?
Pre nego što se dobije odgovor na ova različita pitanja treba najpre
podvući krajnju važnost koju ova ceremonija ima u svim premodernim
društvima, naročito u Africi, Australiji, Okeaniji. U ovim zemljama
obrezivanje, u stvari odrezivanje kapice na glaviću penisa, kože što
prekriva glavić penisa, je praktikovano na svim dečacima, čim bi se
manifestovali prvi znaci njihovog seksualnog sazrevanja, uglavnom u
vreme dvanaest ili trinaest godina. Ovaj ritual u vreme puberteta, nazvan
još ritual prelaznog doba tiče se celokupnog plemena i svi ovaj religiozni
praznik smatraju prvorazrednim, bitnijim od praznika koji se odvijaju
tokom rođenja, venčanja ili tokom smrti.
Poreklo obrezivanja je nepoznato. Samo se zna da se ovaj običaj
spontano pojavio na različitim delovima zemljine kugle, u Africi, Okeaniji,
Australiji, u izvesnim delovima severne i južne Amerike, i da je dostigao
gotovo univerzalno širenje. Samo indo-germanski, mongolski i ugro-finski
narodi izgleda da nisu znali za ovaj običaj.
Isto se tako zna da je on praktikovan ima tome hiljadu godina. U
Egiptu, na zidu Ankmahorovog groba u Sakarehu može da se vidi bareljef
koji predstavlja dečake koje upravo obrezuju; ruke jednoga od njih su
podignute i drži ih jedan čovek koji je iza njega; drugi dečak je sam suočen
sa operatorom koji, dok sedi na zemlji, uzdignutih kolena, hvata jednom
rukom penis a drugom maše velikim zašiljenim kremenom. Ova scena je
izgravirana oko dve hiljade četiri stotine godina pre Isusa Hrista, ali opisi i
predstavljanje koji prethode bi mogli da ukažu da je obrezivanje već
postajalo u Egiptu četiri hiljada godina pre naše ere; najpre rezervisano za
sveštenike, kasnije je usvojeno od ratnika, velikaša, faraona, a nešto
kasnije dozvoljeno narodu. Izgleda da je tačno da je od Egipćana Mojsije
pozajmio taj običaj, kada je u Sinajskoj pustinji naredio svom narodu da
obrezuje svu mušku decu osam dana po rođenju.
Neki autori izveštavaju da, kada je Pitagora hteo da oko 530. godine
pre Isusa Hrista uđe u biblioteke egipatskih hramova, morao je pre toga da
se podvrgne obrezivanju.
Naša moderna civilizacija praktikuje i hvali ovu operaciju i cilju
higijene i medicinske preventive: obrezani narodi (naročito Jevreji i
muslimani) gotovo u potpunosti ne znaju za bolest raka penisa.
Naravno, našu pažnju će zadržati samo primitivno obrezivanje,
religioznog, socijalnog i kulturnog sadržaja.
Sta je u osnovi obrezivanja? Neki autori su optužili žene. One su
nametnule muškarcima to seksualno sakaćenje, one su ga same
upražnjavale u početku. Ništa nam ne daje za pravo da poverujemo u tu
tezu, ali veoma stari mitovi i veoma različiti izvori nas nagone da mislimo
da su ljudi u obrezivanju videli srećnu zamenu za ljudske žrtve.
Poklanjajući deo sebe - krv i kapicu na glaviću- oni su čuvali integritet
ostatka svoga tela i tako mu osiguravali moć reprodukcije. Bili su pod
zaštitom jedne Velike boginje plodnosti, moćnog pretećeg i agresivnog
božanstva koje je istorijski svuda prethodilo muškim božanstvima.
Dakle ako žene nisu osnovale obrezivanje, izgleda da su ga duboko
inspirisale. Možda su u davna vremena pristupale toj žrtvenoj ceremoniji
naoružane svojim vetrenim štapovima.16 Ali ima hiljadu godina kako su ih
ljudi lišili te moći-ako prihvatimo da su je one zaista upražnjavale i
ljubomorno je čuvaju.
Svuda su operatori muškarci, svuda su u primitivnom društvima žene
rigorozno udaljene ceremonije. Ako bi se neka žena približna svetom
terenu u Australiji na kome se izoluju svi muškarci plemena za vreme
trajanja praznika (više dana), ako bi neka žena čula ono što su muškarci
saopštavali mlađim iniciranima tokom obrezivanja, odmah bi bila veoma
stroga kažnjena, verovatno bi čak bila oseđena na smrt. Pomoću straha su
muškarci uspeli da sačuvaju tajnu svojih rituala i moći koje su iz njih
izvlačili. Ne čini se da su žene tražile da prodru u njihove misterije. Ali
žene Čada, u Africi, otkrivaju svojim inciranim kćerima da su tajne
muškaraca samo priviđenja kojima se treba smejati (potajno).
Izvesni rituali koji su posmatrani naročito u Africi i u Australiji
odražavaju ambivalentnost osećanja koje muškarci pokazuju u odnosu
prema ženama. (Ambivalentnost koja im nije nesnošljiva: kasnije ćemo
videti da žene u svom ponašanju pokazuju istu dvoličnost).
Neki naročito pokazuju agresivna i dominatorska osećanja: Kikijusi, na
primer, narod bantu iz Kenije napada stare žene, siluje ih, i ponekad i
ubija. Hotentoti posle obrezivanja maltretiraju svoju majku. U drugim
plemenima je običaj da je vređaju; drugde da gaze njeno telo stavljajući
otvoreno stopalo na njen trbuh. Ovi dečaci se ponašaju kao da su žene
odgovorne zbog iskušenja koje su upravo pretrpeli. Kao da su hteli da
obelodane oduzimanje prava majci i prekid sa vezama koje su ih vezivale
za nju.
Ali neki od njihovih gestova pokazuju isto tako osećanje bojazni i
obožavanja koje oni osećaju za žene. Inicirani poklanjaju otp- жке svoga
sakaćenja - krv i kapicu sa glavića penisa - svojoj majci ili svojim
sestrama. Oni zbog tih darova nesvesno očekuju da zadobiju njihove
milosti i da učestvuju u njihovoj moći rađanja, moći na kojoj muškarci
nisu prestali da im zavide.
U Australiji Arunte poklanjaju svoju kapicu sa glavića jednoj od sestara
koja pošto ju je osušila boji je u boju opeke i nosi je o vratu. U Liberiji
Poroi, pošto osuše kapice, kuvaju ih i služe devojkama za vreme njihovog
iniciranja. One će sa svoje strane, kada budu bile osakaćene, predati šefu
plemena klitoris u usnice svoje vulve koje će pojesti dečaci koji samo nisu
obrezani.
Tim spajanjem koje je više simbolično nego realno svako ruši pol
drugoga i prisvaja moći.
Ali kakva su duboka značenja obrezivanja? Zašto od njega primitivna
plemena prave kamen temeljac religiozne, socijalne i kulturne građevine?
Treba najpre podsetiti da je obrezivanje društvena ceremonija: više
adolescenata se inicira u isto vreme i svi muškarci iz sela su prisutni.
Prilagođavajući se tradicionalnom ritualu ponavlja se mit kreacije: zar se u
Australiji ne pripoveda da je jednoga dana, u davna vremena, jedno biće,
polučovek, poluptica bacilo svoj bumerang. Vraćajući se na polaznu tačku
oružje obrezuje njegov penis i prodreće u vulvu njegove dve žene odakle
će poteći prva menstruacija. Ponavljajućći gestove koje su preci vršili
ponovo se aktualizuje prošlost, oživljavaju se božanska bića: u njihovom
se prisustvu vrši obrezivanje, taj sveti čin, zahvaljujući kome adolescent
ostvaruje - ponekad po cenu strahovitih patnji - trostruku pobedu;
 prekid sa majkom i zahvaljujući iskušenjima iniciranja koje trpi on
doseže status odraslog;
 kroz misteriju krvi doseže seksualnost;
 kroz revelaciju mitova dostiže kulturu.
Tako kroz taj ritual adolescent veoma brzo prekida sa svetom
detinjstva, sa neodgovornošću, neznanjem i aseksualnošću. U Africi čovek
koji prisustvuje iniciranju kaže svojim učenicima: »Do sada ste bili u
tminama detinjstva. Bili ste kao žene i ništa niste znali.« Obrezivanje je
samo krajnji akt čitave serije iskušenja koja su manje više dugotrajna i
stroga prema plemenima. Ona mogu da traju nekoliko dana, nekoliko
nedelja, tri godine. U nekim krajevima ona se graniče sa mučenjima
Mnogobrojni su adolescenti koji ne odolevaju i umiru kao žrtve
agesivnosti svojih instiuktora.
Sve počinje prekidom sa svetom majke. U Australiji razdvajaju decu od
njihove majke, uglavnom u sumrak, prema jednom dramatičnom scenariju
koji može da zapanji maštu.
Dečaci sedaju pred ženama prekrivenim gustim granjem. Određenog
trenutka često maskirani muškarci dolaze trčeći, pokrećući rombove, te
»muzičke instrumente od drveta čiji oblik podseća na spljoštenu ribu«...
Okrećući ih oko jednog konopčića stvaraju muklo brujanje koje se
pripisuje duhovima što posećuju selo kojih se žene plaše.
 Zlo po ženu koja bi videla romb: »Čak i danas postoje velike šanse da
ona bude ubijena.« Kako bi njihov upad bio još strašniji neki muškarci
bacaju zapaljeno granje dok se drugi ćutljivo dočepaju dečaka i odvode ih
u sveti ograđeni prostor daleko od pogleda žene. I kada je majkama
dozvoljeno da gledaju one vide oko sebe samo pepeo i upaljeno granje.
Božanska bića čije su preteče glasove čula spalila su i ubila njene sinove.
One međutim znaju da je ta smrt samo privremena i da će njihovi sinovi da
vaskrsnu. Ali inicirani koji će se vratiti neće imati ničeg zajedničkog sa
njihovom decom: pošto su prešli u grupu muškaraca oni će prestati da im
pripadaju, biće za njih izgubljeni. Uostalom, u nekim plemenima majke
oplakuju svoje sinove na način kako oplakuju svoje mrtve.
Jer se upravo i radi o smrti. Novoobraćenik umire za izvesnu sudbinu
da bi prihvatio drugu. On prelazi iz običnog u sveti svet. Po prvi put
otkriva strah i zebnju jer je o tome obavešten: on zna da će ga na neki
način ubiti.
Posle otmice dečaka odnosi jedan čovek - tokom čitavog iniciranja on
će biti njegov tutor - i spušta ga u ograđeni prostor usred šikare ili usred
šume. Prve noći obojeno u oker boju, lica uz zemlju, dete je sasvim
prekriveno granjem, životinjskim kožama ili tkaninama. U mraku lutaju
božanstva čija ce uskoro da mu otkriju imena, moći, možda čak i lica U
tom izolovanom ograđenom prostoru dečak će danima ili mesecima živeti
sam i pretrpeće mnogobrojna i raznorazna inicijatorska iskušenja. On ni u
kom slučaju ne sme da susretne bilo koju ženu, primaće posete samo svoga
tutora.
Tom čoveku je dodeljeno da ga ponovo stvori, jer inicirani ne treba više
da bude dete jedne žene, već muškarca. Mnogobrojni rituali nadahnjuju tu
renesansu počevši od muške individue i simbolično prikazuju porođaj;
tako na primer u Australiji tutor seče venu na ruci da bi poprskao čitava
leđa adolescenta.
Uostalom on meša svoju krv sa kokosovim mlekom i daje je dečaku o
kome se brine da je popije ili mu pak maže lice i telo vodom obojenom u
crveno. Ženska krv, odstranjena simbolički tokom obrezivanja, zamenjena
je muškom krvi koja će načiniti od dečaka muškarca.
Običaji iniciranja se doboko razlikuju među plemenima i između
različitih zemalja. Ali svi oni imaju isti asketski karakter izvršavanja i teže
istom cilju: pripremiti adolescenta na životne teškoće odraslog, naterati ga
da poštuje zakon starijih i društveni red, učiniti mu porodičnu patnju
podnošljivom, otvoriti njegov duh duhovnom svetu. Za vreme tog perioda
usamljeničkog lutanja, nomadizma, mladić stiče izvanrednu veštinu lova,
poznavanje vode, vegetacije i životinja na čitavoj teritoriji.
Inicirani će po prvi put, tokom instrukcije, videti predmete kulta.
Zakleće ga da o tome nikada ne govori, a naročito ne svojoj majci ni
svojim sestrama koje dok žive ne treba ništa da znaju o svetim stvarima.
On će isto tako upoznati mitove koji objašnjavaju poreklo obrezivanje.
Prisustvovaće mnogobrojnim dramskim predstavama za vreme kojih
muškarci mimikom oponašaju postanak sveta. U nekim plemenima
instruktori igraju magične igre, često imitiraju ponašanje životinja i uče
tome svoje učenika.
U većini plemena čest je slučaj da tetoviraju telo dečaka, da im
zasecaju kožu, da im čupaju čuperke kose duž slepoočnica.
Lišavanje sna, post, tabui ishrane, zabrana govora su često rašireni kao
običaji iniciranja.
Da bi pokazali svoju fizičku i duhovnu snagu drmaju mladića čim se
uspava; ponekad ga teraju da bdi tri dana za redom. Navikavaju ga na post
iz ekonomskih razloga: treba da može da se liši hrane više dana uzastopce
i da se zadovolji sa malo vode. Tako će shvatiti svetu vrednost hrane. Tabui
ishrane traju više meseci: izvesno meso, izvesne žitarice su mu zabranjene.
Čak često inicirani ne sme da dodirne namirnice svojim prstima: tutor im
ih stavlja u usta. Mogu da ga nateraju da nosi povez na očima ili da hoda
gledajući jedino u zemlju. Mogu da ga nateraju na ćutanje ili pak
gestovima.
Čini se da ti rituali simbolički predstavljaju regresiju deteta u doba kada
je novorođenče i tako predstavljaju njegovo ponovno rođenje.
U Malaneziji i u Africi rituali imaju okrutniji karakter: jedni su fizički
običaji drugi moralni i uspavljuju - ili ubijaju- duh i telo. Svi podstiču
adolescenta da se boji i da poštuje svet miškaraca.
Tako neke novajlije treba da na dan ceremonije progutaju ogavno piće i
da ga ne povrate. Zatim ih odvode u jednu kolibu u kojoj gmižu mravi: tu
provode više dana, trpe užasne ujede na oči prisutnog koji viče: »Ubiće te,
treba da umreš.« Sto još jedanput dobro pokazuje da običaji ciljaju na smrt
za vreme inicijacije, praćenu novim rođenjem.
U jugoistočnoj Africi novajlije tuku, katkad do smrti. Majke onda
saznaju da njihovi sinovi »progutani od Duha nisu uspeli da izađu iz
njegovog trbuha«. Čini se da instruktori ubijaju nekoliko dečaka da bi
dokazali da su zaista vaskrsnuli druge.
Bushongoi iz Afrike su zamislili užasan scenario: »U jednom
dugačkom jarku su sakrivena četiri čoveka prerušena u leoparda, ratnika,
drvoseću i majmuna«
Primoravaju adolescente da pređu kroz taj jarak i da započnu borbu sa
ta četiri čudovišta i da se na kraju nađu u jami punoj vode.
Nabrojavanje testova nametnutih dečacima da bi se ojačala njihova
hrabrost moglo bi da bude veoma dugačko: svako pleme je, prema svojim
izvorima i svojoj kulturi izmislilo drugačiju obuku.
Sve su dugačke i veoma stroge. Dakle izgleda da je po svom trajanju i
po svojoj različitosti inicijatorsko iskustvo prinudno i da je bolnije od
samog seksualnog sakaćenja.
Sta se dakle dešava za vreme te operacije? I tu se rituali znatno
razlikuju.
Na primer u Kongu dečaci na neki način anestezirani doživljavaju
obrezivanje u nesvesnom stanju. Daju im pre ceremonije piće pomoću
koga padaju u nesvesno stanje; posle toga ih nose u šikaru gde ih obrezuju.
Po buđenju oni se ponašaju tako kao da se više ne sećaju svoje
prošlosti. Dobijaju novo ime, uče nov jezik. U toj težnji da prekinu sa
prošlošću u Liberiji idu još dalje: po povratku iz šikare inicirani se
ponašaju kao da ne poznaju nijednu osobu iz svog sela i iz svoje porodice.
Izgledaju tako kao da su zaboravili svoje ime, jezik, najjednostavnije
gestove i čitava se zajednica trudi da ih poduči. To zaboravljanje prošlosti
simbolizuje njihovu smrt i njihovo vaskrsnuće.
U drugim plemenima dečacima su tokom operacije oči vezane i uši
zapušene da ne bi čuli uznemirujuće brujanje rombova.
U Australiji, pak, oni treba da vide i da čuju: dok sede na jednom debili
ili na štitu - popiće se sakupljena krv-dečake okružuje njihov otac i
muškarci iz plemena. Od prisutnih se izdvaja jedna ličnost lica pokrivena
ugljenom, koja tragično izgleda sa svojim šarama oker boje na čelu, nosu,
bradi. Perje se uzdiže na njegovoj glavi a njegove ruke »naoružane
kremcnom sveže zašiljenim što se dočepa kapice na glaviću penisa i seče
ga dodeljujući mu šest udaraca. On nestaje užurbano u mraku odnoseći
komadić mesa«.
Onda se otac uverava u kvalitet operacije. Ako njegov sin umre od
krvarenja - što može da se desi ako operator odvali suviše mesa - ubiće
operatora kopljem.
Žene su isključene iz ceremonije ali ne i patnji koje trpi njen sin ili njen
budući muž: neke od njih se bičuju (kako bi na sebe privukle bol).
Ko obrezuje? Nikad otac, često budući tast. U nekim australijskim
plemenima on posle operacije održava izvesno vreme homoseksualne veze
sa dečakom.
Pri kraju perioda iniciranja adolescent dobija svoju prvu kompenzaciju
- pored statusa odraslog i integrisanja grupi muškaraca - kći čoveka koji ga
je inicirao postaje njegova žena; u Africi on posle ceremonije uživa veliku
seksualnu slobodu.
Obrezivanje koje je nedavno uvedeno u Kon i Sudanu sa islamom se
veoma brzo raširilo. Neki autori objašnjavaju to oduševljenje: »Žene to
uporno zahtevaju, jer to vole«. Afričke bi žene, priča se, teško prihvatile da
imaju seksualne odnose sa neobrezanima. Retke su one koje bi pristale da
im budu žene.
Izgleda da se isto tako u Polineziji užasavaju neobrezanih. Čak veruju
da veoma neprijatan svet čeka ove nesrećnike posle smrti.
Uglavnom posvuda ljudi smatraju - da li su u pravu ili greše? - da
obrezivanje uvećava seksualno uživanje. Što se tiče žena ne iznenađuje što
govore da više vole da imaju seksualne odnose sa obrezanim muškarcima.
Ali razlozi koje one navode da bi opravdale svoj ukus nisu bes sumnje
istiniti ili barem nisu jedini. Verovatnu je, naročito u društvima u kojima
žene žive pod šapom muškarca, da to nije obrezani penis koji joj se dopada
- pod izgovorom da je on veći i čvršći - već oznaka sakaćenja. Činjenica
da je muškarac jednog dana, kao i žene, krvario, patio, bio ranjen, čini ga
podnošljivijim od netaknutog i nevinog mužjaka. Tokom jednog životnog
trenutka on je upoznao ista iskušenja, za jedan trenutak njihove sudbine su
se izmešale.
 Jedan običaj kao da opravdava ove reći: u Africi kod Maseja, Nandija,
Nibija, Čaga, inicirani pre ili posle obrezivanja nose ženska odela i ženske
ukrase. Neki ih čuvaju sve dok je njihov penis u ranama. Onda briju kosu i
oblače se u ratnička odela. Drugi se kite nakitom i odevaju odela devojaka
koje nisu u pubertetu nekoliko meseci pre obrezivanja; posle ceremonije ih
zamenjuju nakitom i odelima svojih majki koja nose više meseci.
Videćemo da devojke isto tako za vreme iniciranja zamenjuju svoje žensko
odelo muškim. Devojkama Nandi je čak dozvoljeno da nose - jedino tom
prilikom - štit i ratničke ukrase. Primećuje se da one tada pokazuju izvesnu
drskost prema muškarcima.
Svako je tako mogao da ostvari svoju želju da bude drugi pol, čak i dva
pola istovremeno: pošto se dvopolnost smatra simbolom punoće. Ali taj
san je neostvariv i incirani treba da se vrati svojoj nepotpunosti i da
preuzme ograničenja svoga pola. Ta izmena odela koja se vrši tokom
rituala puberteta teži da obrezivanju da isto značenje koje ima
menstruacija: proticanjem krvi iz penisa dečak je isto tako sposoban da
rađa kao i devojka.
I više nego ona, dobio je moći i dostojanstvo. I dobro koje ona
nikada neće posedovati, nad kojim klan muškaraca ljubomorno bdi. On
poznaje tajnu porekla sveta, on poznaje svoju prošlost, junačka dela
heroja, pojavu prvih predaka, značenje društvenih institucija. Njegovi
instruktori su mu otkrili poreklo i istoriju svake stvari, vodu, vatru,
žitarice, kišu. U jednom društvu bez pisma mitovi se prenose oralnim
putem i sačinjavaju zbir svih znanja. Ali se žene u mnogim društvima drže
u neznanju i podalje od svega onoga čime se podučavaju muškarci, one
čak nemaju pristupa ni predmetima kulta. Neki istoričari ovako
objašnjavaju tu segregaciju: »u veoma davna vremena, za vreme
matrijarhata, šef porodice bila je majka i žene su uživale mnoga dobra i
mnoge privilegije. Zatim su se stvari izmenile -ne zna se kojim procesom -
i muškarci su uspostavili svoju nadmoć. Da bi je sačuvali oni su pribegli
nekim predostrožnostima: oduzeli su pravo ženama da se bave izvesnim
funkcijama i da im budu pristupačna neka znanja. Mitovi govore o
vremenu kada su žene sve posedovale. Muškarci nisu imali ništa, ni svete
stvari, ni svete ceremonije. Jednog dana oni su im ukrali predmete kulta i
sve što im je pripadalo. Često se isticalo da su se muškarci, da bi
konpenzovali nesreću što ne mogu da rađaju, tešili u intelektualnom
stvaranju. Retko se dodavalo da su oni načičkali tu tvrđavu sa hiljadu
kopalja da bi je zabranili ženama i da se tako izvršila i načinila specifična
podela: žena je »vaginalno polje«, muškarac kreativan duh!
Ostaje nam da podsetimo na zavodljivu i isto tako kontraverznu teoriju
kojom Frojd objašnjava obrezivanje.
Pre svega: ona nije ništa drugo do zamena za kastraciju. U svojim
»Novim predavanjima o psihoanalizi« on piše: »Pretpostavili smo da je u
prvobitnim vremenima ljudske porodice kastracija bila uglavnom
praktikovana nad adolescentom od strane okrutnog i ljubomornog oca a da
je obrezivanje, koje je često elemenat rituala za vreme puberteta, njen
ostatak koji se lako raspoznaje.« Taj ljubomorni otac je kastrirao svoga
sina kada ga je smatrao rivalom u odnosu na neku ženu. Frojd dodaje da
obrezivanje treba smatrati, tu zamenu za kastraciju, »izrazom
podčinjenosti očevoj volji« aktom kojim se sin primorava da poštuje tabu
incesta. A zna se da prohibicija incesta sačinjava glavnu osnovu svih
društvenih organizacija.
Bruno Betelhajm opovrgava da je zebnja u osnovi obrezivanja.
Oslanjajući se na jednu frojdovsku aksiomu po kojoj se ljudska bića rađaju
sa biseksualnim težnjama - svako od nas ima muške i ženske dispozicije -
Betelhajm dolazi do sledećeg zaključka: »Svaki pol pokazuje zavist
povodom seksualnih organa i funkcija suprotnog pola.«
Po ovom autoru je, dakle, obrezivanje željeno od dečaka i ono
odgovara njegovoj nesvesnoj želji da se identifikuje sa ženskim polom:
pošto krv svoje rane izjednačuje sa menstrualnim odlivom.
Dakle, rituali inicijacije - još uvek po Betelhajmu - su deo rutuala
plodnosti. Jedan od ciljeva obrezivanja bio bi da se pretenduje da i
muškarci mogu da rode. Jedan od rezultata bi bio da se unapredi i
simbolizuje potpuno prihvatanje seksualnih uloga koje je društvo
propisalo.
Betelhajma su mnogo kritikovali: ne, dečko ne želi obrezivanje. Ne, on
ne zavidi ženskom polu. Frojdovska teorija o biseksualnosti je potčinjena
prvenstvu falusa: žena se smatra uškopljenim muškarcem i u stvari zavidi
na penisu. Ali vagina podstiče kod muškarca užas od kastracije i simboliše
krvavu ranu.
Geza Rohajm koja je bila u isto vreme antropolog i psihoanalitičar
uglavnom u obrezivanju vidi prekid veza što spajaju sina sa majkom i
njegovu integraciju u društvo očeva: dakle zabranu incesta. Deljenje
kapice od penisa je jednako deljenju para majka-sin.
Andre Grin ovako komentariše Frojdovu misao: »Tabu incesta je
najvažnije sakaćenje koje je nametnuto našem seksualnom životu.
Kastracija nije ni majka ni otac koji je propisuju, to je institucija
univerzalnog pravila zabrane incesta... Ovo čineći ona ga zabranjuje
žrtvom koju nameće... i postaje u neku ruku zaštita principa zadovoljstva.
Znači da po cenu jedne simbolične rane zadovoljstvo preživljuje.«
Jednostavnije: pošto veza sa majkom ne može da bude ostvarena,
seksualna želja neće nikada biti ispunjena ni zadovoljena.
Ona se beskrajno ovekovečuje.
Isto kao i feniks, on se ponovo rađa i ako je jedva ugašen.
Veliko putovanje inicijacije se završava, ono počinje od majke, pa onda
ide preko njene zamene, supruge. Mladić, najzad odvojen od bića od koga
je očekivao zadovoljenje svih svojih želja će pokušati da nadoknadi, u
ljubavi druge žene, gubitak koji je upravo podneo. Ali će zauvek sačuvati
nostalgiju za izgubljenim jedinstvom.
 VI
OBREZIVANJE U JEVREJA

U Starom zavetu u odeljku XVII Postojanja može da se pročita:

Obrezivaćete okrajak tijela svojega, da bude znak zavjeta između mene i
vas. Svako muško dijete kad mu bude osam dana da se obrezuje od koljena
do doljena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novac od kojih god
stranaca, koje ne bude od sjemena tvojega. Da se obrezuje koje se rodi u
kući tvojoj i koje se kupi za novce tvoje; tako će biti zavjet moj na tijelu
vašem zavjeka večan. A neobrezano muško, kojemu se ne obreže okrajak
tijela njegova, da se istrijebi iz naroda svojega, jer pokvari zavjet moj.«
(Stari zavjet - prevod Dura Daničić)
Ne poslušati taj nalog značilo je zauvek se lišiti božanske zaštite i
pribaviti kaznu Večitog Boga koji obično preti i sumnja.
Obrezivanje u Jevreja se razlikuje od obrezivanja koje praktikuju drugi
narodi trima glavnim crtama: ono je religiozna obaveza; vrši se na
novorođenčadi; nije praćeno nikakvim ženskim sakaćenjem, to je čisto
muški ritual.
Dok obrezivanje što se praktikuje tokom puberteta stvara od deteta
čoveka i daje mu, kao kompenzaciju prihvaćene žrtve, mnogobrojna prava
i moći, jevrejski savez izgleda da zauvek održava individu potpunoj
zavisnosti od jednog božanskog autoriteta koje ima apsolutne očinske
moći. Dete, od svog rođenja, živi u strahu od oca, koji je odjek jedinog i
svemoćnog Boga, kome treba da pokazuje, čitavog života, primernu
potčinjenost.
Ta pokornost tako učvršćuje tabu incesta. Sa druge strane činjenica da
je obrezivanje rezervisano za muškarce i da nikakav odgovarajući ritual
nije stvoren za žene17 rađa super-poštovanje prema penisu; ponosan na
svoju nadmoćnost dečak postaje agresivan, ali bojazan od represalije rađa
strah od kastracije. Slike odraslih i bogova koji kažnjavaju, guše,
primoravaju da se odrekne zadovoljstva, da trpe nezadovoljstva: po Frojdu
to je cena koju društvo naplaćuje svojim članovima da bi civilizacija
mogla da napreduje.
Zna se da su Hebreji pozajmili običaj obrezivanja od Egipćana koji su
ga već vekovima praktikovali. Abraham koji je dugo boravio u Egiptu,
imao je svog prvog sina od Hagare, egipćanske služavke koju mu je
njegova žena Sara dodelila da bi osigurala svoje potomstvo. Pre nego što
mu se Svevišnji pojavio, Abraham, povinujući se božanskoj želji dao je da
ga obrežu mada je bio star devedeset i devet godina - istog dana kad i
njegov sin Ismail (dečak od trinaest godina) i svi ljudi iz njegove kuće. Ali
Mojsije je bio taj koji je nametnuo obrezivanje čitavom jevrejskom narodu
i od njega učinio sveti zahtev. Etimološki hebrejske reći »obrezivač« i
»tast« su toliko bliske da se mislilo da je postojalo vreme pre Mojsija u
kome je budući tast bio obrezivač. Kasnije je »mohel« bio dobrovoljni
operator, čija se tradicionalna tehnika ovekovečila.
Kum prisustvuje obrezivanju. On seda na ritualnu stolicu, pravih nožica
i drži na svojim kolenima razgolićeno novorođenče. »Mohel« povlači
kapicu sa glavića čiji kraj drži između palca i kažiprsta. On uvlači neku
vrstu klešta u obliku konjske potkovice, koja je sužena na krajevima kako
bi izolovao i glavić i šeće kapicu jednim potezom brijača. Zatim razotkriva
glavić svojim noktima. Onda uzima malo vina u usta, uzima penis i sisa
ga. Posle pljuje na ranu i tako tri puta.
Danas hirurg teži da zameni »mohela« ali se operacija uvek vrši osmog
dana po rođenju; u tradicionalnim sredinama ona još uvek ima veliku
religijsku važnost.
 VII
SUPERCIZIJA

Dok je obrezivanje uglavnom rasprostranjeno u Africi i na Srednjem

Istoku, supercizija, drugo genitalno sakaćenje je naročito ograničeno na
Okeaniju: Filipini, Nova Gvineja, Mardiška ostrva i ostrva Samoa...
Na Cebi, centralnom ostrvu filipinskog arhipelaga dečaci-hrišćani čim
napune devet ili deset godina sami dolaze tradicionalnom operatoru
»mananalitu« i zahtevaju da ih supercizira.
Ovaj čovek upotrebljava komadić bambusa, vrstu noža, drven čekić
ili veliki kamen; on stavlja penis duž bambusovog pruta, povlači brižljivo
gornji deo kapice koju cepaju na dva dela dužinom, opaljujući čekićem po
nožu ili ga udarajući kamenom.
Zatim pokriva ranu smrvljenim kokosovim orahom i šalje dečake da se
okupaju u moru. Preporučuje im da se barem jedanput dnevno kupaju u
moru sve do zaceljenja rane.
Na Cebi se prepoznaju dečaci koji tek što su supercizovani po širokim
majicama koje nose da bi sakrili svoje genitalne organe prepuštene
vazduhu.
Nikakav tradicionalni ili religiozni ritual ne prati ovo sakaćenje koje se
nešto razlikuje od obrezivanja: kapica glavića koja je rascepljena uzduž
nije otklonjena. Obrezivanje i sibincizija su nepoznati sa Cebi i gotovo i
celoj Okeaniji, izuzimajući Australiju.
Za naših dana se dečaci da bi bili supercizovani obraćaju klinikama i
bolnicama.
Zašto oni zahtevaju tu operaciju?
Da bi se dopali ženama sa Cebe.
Njihove koleginice su za vreme intervjua izjavile da je supercizovani
muškarac nadmoćni seksualni i bračni partner. One smatraju da je dečak
koji se ne bi podvrgao ovom običaju kukavica i slabić.
Evo liste razloga na kojima se zasniva njihovo davanje prvenstva
supercizovanim muškarcima:
 To je hrišćanski običaj.
 Bez te operacije muškarac ne bi bio kompletan;
 To je dobro za zdravlje: supercizija potpomaže rast i čini
muškarace mišićavijima;
 Onaj muškarac koji se nije podvrgao je prljav i smrdi;
 Operacija deluje tako da penis postaje veći i čvršći i tako pruža više
seksualnog zadovoljstva i muškarcu i ženi.
One zaključuju: supercizija je »najprirodnija« stvar. Ne bi bilo prirodno
ne biti supercizovan.
Da li su stranci što dolaze da se nastane na Cebi primorani da se potčine
tom običaju ako ne žele da ih žene sa ostrva odbace?
Mnogobrojni autori smatraju da se seksualna sakaćenja susreću tamo
gde se manifestuje podela muških i ženskih aktivnosti. Ti rituali simbolišu
razliku i podelu polova. Oni ne postoje tamo gde je procenat obavljenih
aktivnosti zajednički i gde se odluke donose zajednički.
 VIII
SUBINCIZIJA

Subincizija je možda najčudnije sakaćenje koje vrše muškarci; ona se

sastoji u rezu koji se vrši na unutrašnjem delu penisa, duž mokraćne cevi.
Subincizija se vrši progresivno, tokom više operacija, svaka uvećava prvi
rez sve dok se penis ne raseče od kanala do skrotuma.
To sakaćenje je naročito rasprostranjeno među severozapadnim
plemenima i u centru Australije i ono se završava ritualom inicijacije.
Dobija se status kompletnog muškarca jedino posle potpune subincizije.
Ona isto tako postoji među plemenima ostrva Fiđi, ostrva Tonga i među
indijanskim plemenima Amazonije; ali u ovim krajevima za razliku od
Australije subincizija je terapeutski proces predupređujući ili lečeći neke
zaraze, nije nikada ritual inicijacije. Slična je uretrotomiji penisa koju
praktikuju naši hirurzi. Tako po rekama plemena Amazonije žive sićušne
providne ribe (cetopsis candiru) koje kao da imaju osobitu ljubav za
ljudskim otvorima u kojima se nastanjuju. Kada uđu u uretru peraja ih
sprečavaju da iz nje izađu tako mogu da prouzrokuju smrt žrtve uremijom.
Potapanje penisa i toplu vodu je ponekad dovoljno da se ribe sele; ako to
nije slučaj ostaje jedino sredstvo da se raseče uretra. Indijanci praktikuju tu
operaciju na samima sebi pomoću noža ili je poveravaju nekom irugom.
Što se tiče stanovnika ostrvlja Fidži oni smatraju da subincizija leči i
služi kao preventiva od mnogobrojnih zaraza odstranjujući iz organizma
sve »zlokobne glasove«.
Operacija se praktikuje tako što se unosi, kao neka vrsta sonde, tanka
trska u uretru; na mestu na kome ona dotakne membranu sfinktera
praktikuje se incizija odakle krv obilno šikti, u isto vreme kao mokraća. U
nekim slučajevima uretra je rasečena čitavom dužinom penisa.
Na ostrvlju Tonga trska premazana pljuvačkom se unosi u uretru
kako bi se izazvalo nadraživanje zidova i krvarenje. Ako je krvarenje
obilno ponovo se uvlači trska u koju su prethodno stavili konac presavijen
na dva. Kada trska dodirne međicu vrši se incizija upravo na tom mestu i
jedan kraj konca izlazi van rane tako dobro da kada se povuče trska jedan
deo konca visi nad kanalom na kraju penisa a drugi kraj pored testikula
izvan otvora međice, Ako se tanal zatvori, odpušuju ga vukući konac
napred i nazad. Bol je užasan i krvarenje obilno.
Na Novoj Gvineji operatorska tehnika je drugačija: u uretru se uvlače
dve ili tri grančice kosmate trave (Coix Lacrima). Povlače se hitrim
pokretom, cepajući tako zidove uretre. Ali se nikakva incizija ne vrši, pre
se radi o interciziji.
Može se, dakle, smatrati da jedino subincizija koji praktikuju
australijska plemena predstavlja seksualna sakaćenja zato što nema
nikakav profilaktički ni terapeutski karakter.
 Izgleda da je ta praksa stvorena na severozapadu Australije gde je
zadržala najstrožiji oblik, a zatim se raširila na jug i na zapad.
Ovaj ritual se nikada ne odvija nezavisno od obrezivanja: mladić je
subincizovan posle pet ili šest nedelja pošto je obrezan, ili tri godine
kasnije; uvedena kasnije od obrezivanja, subincizija kao da nema isti
karakter obaveze. Ova operacija koju nazivaju »strašna« i »užasna«
zahteva čvrstinu duha i takvu fizičku otpornost da neki mogu da je se
oslobode. Oni koji je dobrovoljno trpe dostižu viši nivo inicijacije.
Mnogobrojni mladi napuštaju svoje pleme da bi utekli toj torturi.
Ovaj ritual ima jednu osobenost; dok se ljudi obrezuju samo jedanput,
subincizija se vrši u više navrata. Dok mladić trpi tu operaciju, stariji koji
joj prisustvuju otvaraju svoje rane kako bi prokrvarile pošto je krv simbol
snage i plodnosti i uvećavaju ih. Što čini da posle nekoliko operacija, penis
koji je potpuno rascepljen od glavića do skrotuma, izgleda kao da je duplo
veći za vreme erekcija. Nasuprot, u normalnom stanju, subincizovan penis
se na razlikuje od nekog drugog, izuzev po svojoj dužini. Uretralna
napuklina koja je napravljena u unutrašnjem delu penisa može da izmakne
oku neupućenog posmatrača.
Evo kako, prema priči Geze Rohaijm jedno australijsko pleme,
Pitdžentara, postupa tokom te čudne operacije.
Adolescent se okružen svojom braćom, rođacima i babama i dedama
predstavlja pred skupom muškaraca. Prvo traže od njega da prizna svoje
greške. Jedan od njegovih rođaka seda onda na njegove grudi, zgrabi
njegovu kosu i udara mu glavu u više navrata o štit. Ovo radi da bi ga
kaznio za dosadanju neposlušnost ali isto tako da ga obavesti da ga čekaju
nove kazne ako ne donosi veliku divljač svojim starijima.
Zatim seku pramen njegove kose kojim pokrivaju stidnu kost, što je
neka vrsta rese koju inicirani vezuju za dlake pubisa. Zatim dime dečaka.
Na dnu jedne rupe iskopane u zemlji pali se vatra; iznad rupe ređaju se
grane na kojima inicirani leži. Jedan čovek se približava, naginje se nad
njim, seče venu na ruci koja je čvrsto vezana i zaliva ga velikodušno
svojom krvi. Kada je njegovo telo dovoljno odimljeno, dolazi njegova
sestra, briše ga i premazuje ga crvenom opekom. Onda se ona povlači.
Instruktor ga obaveštava da ubuduće može da se šeta sa mladićima, ali da
se pazi ako ga iznenade pored neke žene: baciće ga u vatru. I neka se isto
tako seća ove opomene: ne treba da pije vodu iz izvora što je rezervisan za
starije, vrlo brzo će ostariti. Skidaju kapu od pera koja štiti njegovu kosu i
grizu njegovu lobanju sve dok krv ne poteče: tako će njegova kosa biti
lepša i obilnija.
Posle toga počinje operacija. Adolescent leže na »sto od ljudi« koga
sačinjavaju tela dva muškarca u srodstvu sa njim, koji se oslanjaju na ruke
i kolena. Četiri čoveka se smeštaju oko novajlije i čvrsto drže njegove
raširene udove. Jedan od rođaka ponovo seda nа njegove grudi; taj
pomoćnik operatora obuhvata penis i drži ga ispravljenog. Kao i pri
obrezivanju budući tast upravlja operacijom. Naoružan kremenom on vrši
više incizija. Prvo urezuje kožu iznad skrotuma. Rođak je tako dobro vuče
sa obe strane da se čuje kako puca. Operator je uvukao dugačku iglu od
kosti u uretru i zaseca sitnim pokretima sve dok ne dotakne iglu od kostiju.
Onda raseca dosta široko uretru da bi u buduće mokraća mogla lako da
otiče. Subincizovan muškarac mokri čučeći.
Braća buduće tašte skupljaju krv u svojim štitovima: ona će služiti
za prskanje svetih stvari koje se upotrebljavaju u mnogobrojnim ritualima
plodnosti.
Tok trenutka prisutni muškarci pristupaju, obično lično, da bi
podstaknuli lečenje adolescenta i učvrstili veze što spajaju klan muškaraca,
otvaranjem svojih sopstvenih subincizija (podsetimo da to isto čine
prilikom obrezivanja dečaka).
Običaj je da se odmah po operaciji penis pritisne na ravan kamen: onda
će biti još širi; isto se tako preporučuje da se u ranu stavi komadić drveta
crvene palme da bi rupa dok zarasta imala lepu boju.
Ako se sve dobro odvija zarastanje rane se završava krajem šeste
nedelje. Oni koji su prisustvovali toj intervenciji su dirnuti agresivnošću
odraslih i patnjama koje inicirani trpe. (Treba zabeležiti da tokom čitave
operacije otac ne sme da se obrati sinu).
Jedan etnolog priča kako je video jednog adolescenta da se nesvestio i
srušio tokom operacije. Njegovi bližnji su milovali njegovo čelo, govorili
mu neprestano i hvalili njegovu hrabrost. Posle 'peracije su ga podigli i
pridržavajući ga odveli do vatre sa čije su se desne strane nalazili pevači.
Inicirani je stavio nekoliko ugljevlja upravo pod svoj pol kako bi olakšao
proticanje krvi. S vremena na vreme je brisao zgrušanu krv sa svojih
dlačica.
Po pričanju bol je nesnošljiva dok vrše inciziju korena skrotuma po prvi
put. Bol je podnošljivija kada se, kasnije, uveća otvor.
Koji je cilj ovih sakaćenja?
Prva primedba: da bi označili napuklinu subincizije često
upotrebljavaju termin »vagina« ili izraz »materica penisa«. Ovo nas nagoni
da pomislimo da ovom operacijom teže da se identifikuju sa ženama. Dve
činjenice potvrđuju ovu hipotezu: u svetim pesmama krv koja teče iz
penisa zove se mleko. Sa druge strane kada se podvrgnu ovoj operaciji
muškarci se ponašaju onako kako to čine njihove žene za vreme
menstruacije: izbegavaju svaki kontakt sa svojom okolinom, izoluju se i
paze da ne uprljaju pod krvlju iz rane. Zašto?
Videli smo da su obrezivanjem muškarci uglavnom težili da odvoje
sinove od majki kako bi učvrstili tabu incesta. Subincizijom oni kao da
žele da se stave na mesto majki, ili, pak, da igraju u isto vreme ulogu oca i
majke, da u isto vreme poseduju i ženska i muška svojstva. Oni sebe
smatraju superiornijim od žena.
U stvari, vaginom koju su stekli, krvlju koja iz nje teče, očevi pokazuju
svojim sinovima da imaju iste organe kao i njihova majka. Ali ženska
vagina, naročito vagina koja krvari za vreme menstruacije budi zebnju od
kastracije. Dečak se plaši da je - kao i njegova majka - lišen penisa. Isto se
tako plaši da mu vaginu ne uškope.
U mitovima, snovima, fantazmima ovaj organ se često pojavljuje u
vidu čeljusti krokodila, raka velikih štipaljki, džinovske dagnje načičkane
zubima, opasne pećine, koje gutaju ili zadržavaju zarobljenika penisa.
Dakle otac, ako poseduje vaginu, hvali se u isto vreme i penisom. On
dakle nije kastriran ni kastrator kako je to majka. On je, znači, moćniji od
nje. On je, dakle, bolji zaštitnik od nje.
Ne treba više bojati se niti zavideti menstruaciji žena zato što muškarci
isto tako imaju moć da krvare i da se čuvaju od bolesti. Zna se da
primitivni mentaliteti (čak i razvijeni) smatraju da žena, zahvaljujući
svojoj menstruaciji, isteruje iz svoga tela sve ono što je »loše« i da se
pročišćuje redovnim uklanjanjem svoje krvi. Tako se misli da je ta
menstrualna krv, ispunjena štetnim elementima, naročito opasna za
muškarca; »činjenica je« da je dodirivanje žene u vreme menstruacije
praćeno strašnom bolešću protiv koje nikako nema leka i koja izaziva smrt.
Odatle proističe obaveza žena da se za vreme menstruacije povuku u
šikaru, da zakopaju krv i da brižljivo izbegavaju i najmanji kontakt sa
muškarcima. (Podsetimo da je ortodoksna Jevrejka izbačena iz kreveta
svoga muža za vreme menstruacije; ona se vraća ponovo u krevet posle
nekoliko dana pošto se pročistila ritualnim kupanjem).
Za vreme subincizije muškarac se isto tako ponaša: nijedna žena ne
treba da vidi kako krv teče iz njegovog penisa, čak ni iz vene na njegovoj
ruci. Ako bi neka žena to uradila iz neopreznosti, mogla je da bude
kažnjena smrću.
Na kraju tih sakaćenja muškarac trijumfuje (istina po cenu strašnih
patnji).
Sačuvao je penis.
I još više, dvostruko ga je uvećao: mnogo veći penis nego pre
operacije, pruža mu mnogo veće zadovoljstvo - i ponos.18
Stekao je vaginu, to žensko oružje i tako prevazišao strah od
kastriranja. Više se ne plaši vagine, jer je ima. Može, kada to hoće, dа mu
penis prokrvari i da se zbog te menstruacije sačuva od bolesti.
Tvorac je vrste zato što poseduje u isto vreme i muške i ženske zrgane.
Uspeo je da načini prelaz koji je želeo: sin je efektivno i afektivno
prekinuo sa svojom majkom u korist oca na koga je preneo svoja osećanja
i svoje interese.
Tako su autoritet i prvenstvo falusa neosporni.

Koreni subincizije
Više antropologa je želelo da razjasni korene subincizije. Jedan od njih,
Bazedov, oslanjajući se na činjenicu da ta operacija ima na strvlju Fidži
kao i na ostrvlju Tonga i u Amazoniji terapeutski cilj, smatra da je isto tako
i u Australiji u početku bila praktikovana u istom cilju.
 On dodaje da sve vrste Ijuskara, insekata, gamadi, zrna, mogu tako da
prodru u uretru. U tropskoj Australiji, naročito na severu gde je subincizija
verovatno rođena, jaka zapaljenja kapice, glavića i uretre bi mogla da
periodično zahvate mnogobrojne ljude iz plemena.
Moguća ali ne i ubedljiva teorija: teško se može zamisliti da toliko
stvari mogu da prodru u uretru a naročito da prouzrokuju zapaljenja koja
mogu da poremete demografsku ravnotežu plemena. Sa druge strane
mnogi su narodi bili izloženi tim istim uslovima, a da nisu pribegli tom
operatorskom običaju.
River konstatuje da je zajednička crta svim oblicima subincizije, u ma
kojoj zemlji da se praktikuje, obilno krvarenje. Dakle, gotovo svi narodi -
čak i narodi Evrope do XX veka - veruju da je krvarenje suvereni lek za
sva zapaljenja (Podsetimo se Molijerovih lekara).
River smatra da je u početku subincizija bila terapeutski proces koji je
na ostrvlju Fidži, a zatim u Australiju uveden od nekog naroda koji je tu
emigrirao i da su Australijanci transformisali taj običaj, pošto su ga
usvojili, u magijsko-religijski ritual. Ostrvlje Fidži je na skoro 3 000
kilometara od Australije, značajna razdaljina ali koja se može da pređe. Ali
ono je na istoku australijskog kontinenta, a na istoku subincizija nije
poznata. Međutim istina je da australijski mitovi pričaju da je operaciju
uveo neki stranac, što je na zemlju sišao sa neba u vreme kada je strašna
nevolja tužnim sparavanjima zelenog čudovišta pretila da uništi pleme.
Tradicija znosi da su prvi preci ozbiljno patili u vreme svojih lutanja od
bolesti nazvane Erkinša za vreme koje su bili u zapaljenju žlezde analni i
perianalni pojas. Onda su praktikovali subinciziju na mladima, čak i na
starima, kao preventivnu meru. Moguće je da je itercizija, sakaćenje žena
praktikovano jedino u Australiji, bila ispostavljena u istom cilju: čovek
bolestan od erkinaša prenosi zlokobnu moć od koje je trebalo zaštititi žene.
Ali zna se da su mitove izmislili muškarci, da bi posle svega opravdali
običaje kojima su pribegli.
Obratimo na kraju pažnju na teoriju Filipa Singera i Danijela E.
Dezolea 1967. godine: Australijanci su se subincizovali zato što su zavideli
rascepljenom penisu kengura. Oni su se, dakle, potčinjavali tom sakaćenju
da bi imali isto tako debeli penis kao ta životinja i da bi produžili vreme
snošaja.19 Ovim dvema seksualnim vrednostima je data najveća vrednost u
kulturama u kojima rituali plodnosti igraju odlučujuću ulogu.
Sve ove suprotnosti ilustruju mnogobrojna značenja koja su etnolozi
pokušali da daju ovom »užasnom« sakaćenju.
Svi oni koje interesuje psihoanalitički prilaz ne mogu da očekuju
jednostavnu i jedinstvenu teoriju.
Odgovor bi sigurno bio kompleksna kombinacija svih ovih malo
razumnih elemenata, istina je.
Najverovatnije, objašnjenje koje bi imalo najviše »smisla« bilo bi
objašnjenje američkog etnologa Džona Grinveja čija je zasluga što je
studirao subinciziju na licu mesta, u Australiji. Za njega ovo iskušenje, kao
i sva ona koja se razvijaju tokom rituala puberteta imaju mnemotehnički
cilj: da bi se adolescent zauvek sećao da je ubuduće odgovoran i solidaran
član plemena, tom učenju se pridodaje i užasan šok. Kada je neko iskustvo
nezaboravno, nezaborano postaje i sve što na njega podseća. Dakle,
adolescent nikada neće zaboraviti patnje koje je podneo za vreme
subincizije; isto tako neće zaboraviti ni ono čemu su ga stariji učili tog
trenutka.
Grinvej dodaje da što je opstanak jednog društva nestalniji rituali su
neumoljiviji. Ako život grupe postane lakši rituali će se ublažiti do
njihovog nestanka, kao u našem društvu izobilja sa simboličnim aktovima,
čak sa praznicima.
 IX
INFIBULACIJA

Infibulacija kod muškarca kao i infibulacija kod žena teže da učine

nemogućim svaki seksualni odnos: kod muškarca kapica na glaviću
zatvorena fibulom drži glavić u ropstvu. Ovaj običaj nije zaista sakaćenje,
ima samo vremenski karakter. Ovaj je običaj bio čest kod Rimljana. Aulus
Kornelius Celzius, lekar što je živeo u Avgustovo doba u I veku posle
Isusa Hrista daje u svom delu: »O umetnosti lečenja« detaljan opis
infibulacije: »Mnogobrojni su oni koji su stekli običaj da infibuliraju
kapicu na glaviću adolescenata, bilo da sačuvaju njihovo zdravlje
(onemogućavajuću masturbaciju), bilo da sačuvaju njihov glas. Evo kako
se ova operacija odvija: povlači se kožica kapice i iznad glavića se
naznačuju mastilom dva znaka. Zatim puštaju kožicu. Ako su oznake
mastila suviše ispod glavića prave se druge dve nešto iznad, na visini
glavića. Kapica se bode udenutom iglom i krajevi konca se vezuju.
Svakoga dana se konac menja dok se rupe ne zaleče. Najzad se konac
izvlači i tu se uvlači alka od srebra, što je lakša tim bolje.
Juvenal i Matcijal su u svojim satirama sa mnogo humora ismejavali taj
ublaženi oblik kastriranja koga su rimske matrone naročito dosuđivale
svojim muškim robovima kako bi izbegle da oni ne iscrpljuju svoju snagu
sa ženama.
U Grčkoj se, tokom čitave antike, u kojoj su međutim bili naviknuti na
obnaženost, smatralo nepristojnim da se pokazuje glavić penisa. Učesnici
olimpiskih igara koji su se pokazivali goli na stadionima veoma su se
brinuli da stave povez oko svog glavića.
U stvarnosti su infibulirali atlete da ih ništa - i niko - ne bi sprečili od
strogih vežbi kojima su ih podvrgavali. Onda su »pečatili« organ i tako im
zabranjivali momentalnu upotrebu!

FUTROLA ZA PENIS

Među primitivnim narodima koji ne praktikuju nikakvo genitalno

sakaćenje, neki narodi, tokom simboličnih ceremonija daju penisu važnu
ulogu; muški pol postaje, u ritualima plodnosti i lova, jedini princip
plodnosti i reprodukcije; tako je on objekat naročite pažnje i zaštite.
U mnogobrojnim plemenima ljudi, od doba puberteta, stalno nose
futrolu za penis čija uloga nije da samo čuva pol, ona isto tako može da
bude oznaka naročitog društvenog položaja.
U zoni koja graniči Papuaziju Novom Gvinejom, u centru ostrva,
upotrebljavaju tikvu.
Kada oko šesnaest godina adolescent po prvi put učestvuje na
ceremonijama koje su rituali plodnosti na njegov penis se fiksira »peda«.
Ta »peda« je bundeva veličine oko dvanaest santimetara koju su
prethodno ispraznili, osušili i dekorisali; njen oblik sasvim podseća na jaje.
Dok vršitelj obreda lagano uvlači penis u »pedu« stričevi pljuju sok od
betela na stomak i na list na nozi novopreobraćenika. Taj sok se razmazuje
po telu i po seksualnim delovima dok se peva neka vradžbina u kojoj se
nabrajaju razne vrste divljači koju će adolescent loviti.
Zatim se adolescent saginje i prolazi skačući ispod nogu vršitelja
obreda koji ga ohrabruje jakim udarcem po zadnjici.
Simbolika »pede« je dvostruka: futrola potvrđuje da je adolescent
dostigao svoju seksualnu zrelost, ali u isto vreme on treba da ostane nevin.
Svojom dekoracijom »peda« privlači pažnju na pol i predstavlja vidljiv
znak nevinosti.
Taj ritual koji je namenjen da se osigura uspeh u lovu učvršćuje vezu
između apstinencije - seksualne kao i prehrambene - i sticanje neophodnih
kvaliteta za zarobljavanje divljači, težak i opasan poduhvat koji pokreće
sve snage individue.
Neoženjeni nose »pedu« isto kao i muškarci oženjeni devojkama koje
nisu u pubertetu. Isto tako je nose oni koji imaju značajnu društvenu ulogu.
Nošenje ili nenošenje »pede« je dakle funkcija društvenog statusa:
starci i svi oni koji nemaju nikakvu dužnost su nje lišeni.
Nasuprot neki igrači pokazuju tokom rituala plodnosti sago-palme -
drvo čiji je plod osnovni element - falusnu varijantu pede upotrebljavanu
jedino tokom ovih ritualnih igri: ovaj »pedasuh« je ogromna i teška olovna
bundeva, pocrnela na vatri.
Ovi igrači, Kasorvari, igraju dvojica po dvojica i nose masku od pera
koju nadvisuju palme i pojas načinjen od osušenih plodova sago-palme.
Kada skaču i drmaju se bundeva koja pokriva njihov penis udara ljušturu
ploda tupim udarcem. Ti udarci su praćeni orkestrom sastavljenim od
sedam truda od drveta.
Simbolika te igre je očigledna: ona pokazuje mimikom seksualni akt i
oplođavanje.
Dešava se da, tokom rituala lova lukom, strelac slavljenik model koga
zovu Ipel, zameni »pedu« tako jakim podvezivanjem kapice na penisu da
je penis skoro pod kožom trbuha i gotovo iščezava. (Ta metoda, poznata u
medicini kao kinodezma se upotrevljava u lečenju ili upali penisa). Strelac,
zavezanog penisa dobija svoju društvenu moć iz kažnjavanja koje trpi,
svoju snagu iz svoje apstinencije.
Naglasimo na kraju da u nekim plemenima futrola za penis ima samo
zaštitnu ulogu. Futrole koje upotrebljavaju Indijanci iz Brazila mogu da
imaju različite oblike: mala kupa načinjena od ispletene palme za nekoliko
minuta prekriva celi penis. Koža kapice glavića, brižljivo izvučena, izlazi
na krajevima kupe i tako drži futrolu na mestu. Drugi jednostavno stavljaju
na glavić šeširić načinjen od lišća ili od kore drveta koje održava koža
kapice glavića.
U Africi ljudi »trube« zavlače penis u dugu futrolu od kostiju ili od
drveta, koju drže uz trbuh pričvršćenu pojasom.
Što se tiče Australijanaca oni nose privezane za dlačice svoga pubisa ili
pričvršćenim vezom oko stasa pubiku keceljicu načinjenu od ljudske kose,
životinjske dlake ili biljnih vlakama. Ta majušna odeća, jedina koju stalno
nose, nema za funkciju da štiti ili da prikriva pol, već da sakrije otvor
načinjen subincizijom od ženskih pogleda.
II GLAVA
 SEKSUALNA SAKAĆENJA KOD ŽENA

U mnogobrojnim zemljama Afrike, Južne Amerike, Australije i Nove

Gvineje, devojke su, čim bi ušle u pubertet, nekada i pre, su bivale
podvrgnute, kao i dečaci, ritualima prelaznog doba propraćenim
seksualnim sakaćenjima posvećenim transformacijama deteta u ženu.
Devojčica uči da ubuduće ima pravo i zadatak da rodi.
Rituali ženske inicijacije su mnogo manje poznati od onih što se tiču
dečaka: praktikuju se u tajnosti i zaklonjeni su od muških pogleda. Dakle
ženski etnografi su, što je poznato, još uvek veoma retki.
Što se tiče frojdovskih etnologa oni su se zalagali da dokažu postojanje
Edipovog kompleksu primitivnog čoveka. Trebalo je dokazati da je
australijski kao i evropski strosedelac za vreme svog detinjstva želeo da
spava sa svojom majkom i da ubije svog oca. I sve su se psihoanalitičke
osnove isto tako primenjivale na seksualnost primitivaca.
Geza Rohajm sa izvesnim humorom (možda nevoljnim) prenosi jedan
od svojih razgovora sa Frojdom, u Beču. Obaveštava Učitelja o rezultatima
ankete koju je vodio za vreme dugih meseci među australijskim
plemenima. On priča da ljudi vrše seksualni akt »normalno« a nikada »na
životinjski način«.
Frojd mu suvo odgovara:
-Zašto, zar žene nemaju čmar?
-Da.
- Onda se vratite vašim divljacima i bolje ih posmatrajte.
I Geza Rohaim, posramljen, vraća se u Australiju u kojoj je zaista
saznao, zahvaljujući brižljivijoj anketi, da ljudi poznaju taj ljubavni običaj,
da ga ne preziru. Ova anegdota jasno pokazuje da je većina studija vođena
na primitivnim ljudima vršena prema evropskim normama i upustvima
naročito onda kada su utemaljene u sistem. Antifrojdovci su osporavali
postojanje Edipovog kompleksa kod primitivaca. Ali oni se nisu više od
svojih prethodnika interesovali za žensku seksualnost. U svim delima što
se bave seksualnim životom odeljci posvećeni ženama su znatno
siromašniji. Na primer svi su autori podvukli krajnju društvenu važnost
tabua incesta. Oni su dugo analizirali odnos koji sin održava sa svojom
majkom, ili brat sa svojom sestrom. Ko je ikada govorio o načinu na koji
devojka doživljava odnos sa svojim ocem, majkom, braćama ili sestrama?
U etnološkoj literaturi žena je senka i ćutanje. Palo je, bez sumnje u deo
današnjoj ženskoj generaciji da joj da život i glas.
Seksualna sakaćenja kojim se podvrgavaju devojke, zaista nametnuta
od muškaraca, pojavila su se kasnije od sakaćenja muškaraca i njihova su
posledica. Ona su manje raširena od sakaćenja muškaraca a ritualne
ceremonije koje ih prate su manje, kraće, često ograničene na prisustvo
žena iz porodice; one nisu kao na primer obrezivanje, događaj koji se tiče
čitave društvene grupe ili čitavog sela. Neka od ovih operacija, sečenje
klitorisa ili »zatvaranje« vagine, teže uglavnom da zauzdaju seksualnost
žena i da uklone iz ženskog organa ono što može da podseti na penis i na
muška svojstva, u stvari klitoris i nimfe (usnice vulve). Tako su
masturbacija i uzbuđivanje uklonjeni. Ako su inicijatorski scenariji
namenjeni devojkama mnogo manje dramatični od scenarija nametnutim
dečacima, posledice sakaćenja žena su ozbiljnije (izuzev naravno
kastriranja).
Dok obrezivanje, subincizija, supercizija (ma kako da su bolne)
podstiću - ili je bar nikako ne sprećavaju mušku seksualnost, neke od
genitalnih deformacija nametnutih ženi sakate zauvek njen seksualni život.

Izliv užasa, menstruacija

Muškarci gotovo svih kultura i svih vremena su pred menstrualnom
krvi pokazivali isti užas, istu odvratnost.
Jedan od zakona Manua, prvog hinduskog kralja i zakonodavca, kaže
veoma precizno: »Mudrost, energija, snaga, moć i vitalnost muškarca koji
se približi ženi koja ima menstrualni odliv potpuno iščezavaju. Ako je
izbegava dok je ona u tom stanju, njegova mudrost, energija, snaga, moć i
vitalnost će se uvećati«.
Žene su za vreme menstruacije smatrane opasnim tabuom, sposobne
da inficiraju i okuže onoga sa kim dođu u kontakt, muškarca ili stvar.
Oruđe ili oružje koje bi ona dodirnula postajalo je neupotrebljivo i izgubilo
svaku efikasnost. Neki su čak smatrali da je senka žene koja ima
menstruaciju mogla da ih uprlja: tako ona nije imala pravo da hoda
običnim putevima i da izlazi pred oči muškarcima. Podvrgnuta
mnogobrojnim lišavanjima, žena je morala dok je imala menstruaciju, da
sp izoluje u šikari, da sagradi svoju menstrualnu kolibu i da u njoj živi
zatvorena, udaljena od čitavog sela, kao da je bolovala od teške infektivne
bolesti. Izlagala se opasnim sankcijama ako bi prekršila ove zakone.
Zašto je žena za vreme menstruacije tabu? Čime ona preti muškarcima?
Postajala su mnoga objašnjenja. Jedno od njih uspostavlja odnos
između ženske menstruacije i životinjskog parenja. Za vreme vrućih
perioda ženka želi i traži društvo mužjaka i privlači sve mužjake svoje
vrste, a oni se ne interesuju ni za šta drugo izuzev za nju, sve dok je u tom
stanju. Oni su kao opčinjeni, »začarani«. Mogu da se tuku na smrt da bi
posedovali neku ženku. Ako bi se dozvolilo seksualnom instiktu muškarca
i žene (dakle želja je naročito jaka neposredno pre ili posle menstruacije)
da se izrazi sa tim dopuštenjem, nikakav poduhvat ne bi bio dobro urađen,
nikakav duštveni sistem ne bi preživeo. Da bi zaštitili društvo i da bi grupa
napredovala trebalo je zatvoriti ženu i zauzdati svaku seksualnost. Žene su
možda u tome našle svoj račun: za vreme tog perioda bile su zaštićene od
nezgodnih zahteva svojih supružnika.
Rituali koji predvode menstruaciju zaslužuju veliko interesovanje. Oni
više nego bilo šta drugo otkrivaju proces kojim se vrši socijalizacija žene;
oni otkrivaju kako su označeni njena uloga i njene dužnosti. Izgleda da je
neophodno da se iznesu neki od rituala koji predvode menstruaciju, oni
čija je simbolika naročito značajna.
Kod Dajaka u Afridi devojka čim dobije menstruaciju odvojena je od
porodice, od zajednice, uglavnom od svoje majke. Pod nadzorom jedne od
žena iz plemena ili neke stare rođake ona se odmah uklanja i zatvara
tokom čitave godine u beloj kolibi; nosi belo odelo i hrani se belim
namirnicama, možda zbog toga da se njeno telo isprazni od čitave
majčinske krvi. Kada se ta inicijacija završi vode je pred jednog mladića
čija se vena na ruci seče. Ona pomoću bambusa srče tu mušku krv i tako
dobija snagu i plodnost. Taj ritualni gest čudno podseća na našu bajku
»Uspavana lepotica« u kojoj je princeza probuđena iz stogodišnjeg sna
prinčevim poljupcem. U oba slučaja mlada se devojka vraća u život
zahvaljujući čoveku koji je na neki način ponovo rađa. Njemu žena duguje
što postoji. Bez njega je ona samo prognana parija, ili kao u bajci, ona je
mrtvac.
Dok je dete devojka ona je u zavisnosti od svojih stvoritelja, oca i
majke, kada započne svoj život žene ona je u jedinoj zavisnosti od
muškarca, svog muža i svog gospodara.
Rituali ženskog puberteta sadrže isto kao i rituali dečaka za vreme
obrezivanja scenario u kome simuliraju smrt (smrt koja se tiče svega što je
sačinjavalo svet detinjstva) i ponovno rođenje; to ponovno rođenje počiva
na potpuno drugačijem životu, životu odraslog što preuzima obaveze
dodeljene prema polu.
Kod Indijanaca iz Severne Amerike i iz Brazila devojka je za vreme
menstruacije izolovana na mračnom mestu u šumi, često ne sme da vidi
sunce, pošto mrak simboliše smrt. U Južnoj Americi ona ne sme da
dodirne zemlju koju bi njena krv mogla da uprlja i živi ležeći na mreži za
ležanje.
Kod Luizijanosa, Indijapaca sa juga Kalifornije kada neka devojka uđe
u pubertet to njen otac javno objavi i šef plemena određuje datim i
odvijanje ceremonije. Uglavnom se čeka da više devojaka dobiju
menstruaciju kako bi zajednički slavili taj događaj.
Devojčice sede na zemlji. Šef uvija kuglice duvana i daje im ih da ga
progutaju. On izgovara različite ritualne vražbine a zatim im daje toplu
vodu. Ako neka devojčica povraća to znači da nije čista: ne može da
prisustvuje ceremoniji.
Kada unošenje duvana izazove neku vrstu pospanosti devojke silaze na
dno široke jame koja je iskopana prethodne večeri. »Ostaće u zemlji, kažu
Indijanci, da bi postale plodne kao ona«.
Jama, zagrejana vatrom je pokrivena granjem i mahovinom. Devojčice
leže na leđima, dva ravna kamena su postavljena na njihov trbuh. One
ostaju na dnu te rupe dva ili tri dana gotovo potpuno nepomične. Ne smeju
ništa da jedu, a piju samo toplu vodu. U toku dana žene koje pripadaju
njihovim porodicama dolaze da prisustvuju njihovoj toaleti. Devojčice ne
smeju da govore i niko ih ne posećuje izuzev šefa i nekih rođaka.
Danju žene igraju oko jame, uveče ih zamenjuju muškarci. Trećeg dana
devojčice izlaze iz jame i vode ih pred šefovu ženu koja im pokriva lice
simboličnim crtežima.
Novopreobraćenice se zatim podvrgavaju parcijalnom postu koji traje
više od tri nedelje, lišavaju se mesa, ribe i soli. Devojčica isto tako mora
da pije samo toplu vodu (nikada hladnu) tokom jedne godine. Tim
lišavanjima ona shvata značaj svete vrednosti hrane i privikava se da malo
jede, pošto su dani oskudice česti.
Ovaj ritual puberteta se završava trkom od više kilometara do sledećeg
brežuljka na kom ih očekuje šefova žena. Ona im boji lice u crveno, crno i
belo. Zatim crta jedan geografski motiv na nekoliko metara duž glatke
površine ogromnih stena.
Jedanput mesečno tokom četiri meseca ova ceremonija se ponavlja.
Lice mlade devojke je ukrašeno novim crtežima, stenje odgovarajućim
slikama.
Bez sumnje da ovu ceremoniju treba interpretirati kao učvršćivanje
simboličnog pakta između devojke i zemlje činjenicom što im se daje isti
izgled upoređujući ih. Tim ritualima Indijanci iz Severne Amerike veličaju
stvaralačke sposobnosti žene. U isto vreme pripisuju joj jednu ulogu - da
rađa - i drže je u granicama materinstva. Svojim boravkom i
nepokretnošću u jami kojim je bila podvrgnuta devojka isto tako zna da je
ubuduće očekuje strpljenje i poslušnost prema svakom običaju.
Uopšte uzevši u svim društvima muškarci su nesvesno slavili
materinsko osećanje kako bi žena usvojila, ne samo prema deci, već
naročito prema njima materinsko držanje Svaki je muškarac (manje više) u
svojim odnosima sa majkom osetio pozitivan i okrepljujući vid ljubavi.
Dakle ako ga majka teši, žena ga uznemirava. On strahuje od njenih moći
koje mogu da budu strašno zlokobne, strahuje od privlačnosti koju ona
ispoljava nad njim i koja može da ga uništi. Tako on teži da razruši u tom
dvoličnom biću sve ono što nije »dobra majka«.
Kod Karibsa, američko-indijanskog naroda koji živi na ušću reke
Maroni, u Surinamu, čudna ceremonija prati prvu menstruaciju: ona
obraća svu svoju pažnju na ulazak devojčice u svet odraslih i u posao i
stavlja definitivno tačku na njena prava deteta.
Čim se pojavi prva manstruacija devojčica napušta porodični krov kako
ga ne bi zagadila: ona će tokom osam dana živeti sama u maloj odaji koju
je majka spremila za nju; praće se u malom zaklonu sagrađenom za nju,
nedaleko od kuće. Zabranjeno joj je da se šeta u šumi i da se kupa u reci,
vodeni duhovi bi mogli da je odnesu izazvani mirisom krvi. Da ne bi
privukla njihovu pažnju devojka se što je moguće manje udešava, nosi
staro odelo i ne češlja se.
Optužena u svojoj mreži, zatvorena u maloj odaji, hrani se samo
poridžom od manioke. Ona ne sme da jede ni meso velike ribe, niti meso
velike životinje, ni voće, ni zašećerene stvari, niti pirinač. Podvrgnuta je
strogoj dijeti.
Treba je naučiti da se lišava zbog drugih. Jedna jedina aktivnost joj je
dopuštena i nametnuta: da šije platno i sačini viseću postelju koju će
pokloniti svom ocu ili jednom od svoje braće.
Da radi za članove svoje porodice (naročito za muškarce) treba da bude
njen budući cilj.
Osmog dana majka sprema fermentirano piće od manioka i poziva
jedan par starih osoba poznatih u selu zbog Njihovih neumornih aktivnosti.
Oni dolaze sutradan u zoru. Devojčica se, pošto se okupala, predstavlja
prvo staroj ženi koja joj stavlja u ruku komadić pamuka i pali ga. Da se ne
bi opekla devojčica ga premešta iz ruke u ruku dok se ne istroši.
Tim ritualom devojka uči da ubuduće njene ruke treba da budu uvek
aktivne i u pokretu.
Ona se zatim približava starom čoveku: on uzima njene ruke, gnjura ih
u jednu činiju napunjenu velikim mravima koji je divlje ujedaju. Tako će
se devojčica sećati da treba da bude vredna kao ovi insekti i da lenjost
zaslužuje kaznu.
Ako izvršilac inicjacije naročito voli kazne on joj stavlja nekoliko
mrava iza kolena da je nauči da aktivna žena ne sedi. Devojka treba da
pretrpi ova iskušenja a da ne pokaže svoju tugu.
Zatim joj majka oblači novu odeću, ukrašava je ogrlicama,
narukvicama, minđušama, boji lice, noge i ruke. Tako opremljena provodi
ostatak dana ispružena na visećoj postelji.
Ona čeka da gosti stignu, njena maka ih služi likerom od manioke.
Uskoro svi igraju i pevaju, izuzev nje. Tokom popodneva, kada ništa više
nema da se popije - mnogi su pijani - praznik se završava.
Već sutradan devojka počinje da radi. Do sada je pomagala majci i
kućnim poslovima, ali se i zabavljala i mogla da lenčari. Ubuduće ona više
neće napuštati kuću i posvetiće sve svoje vreme radu. »Pre menstruacije -
priča jedna majka - kada bih pozvala moju ćerku da dođe da radi mogla je
da dođe polagano. Sada mora da trči. I da posluša u svemu što se od nje
traži«. Mora da nauči da pravi zemljano posuđe, da se brine o jednom
muškarcu, da zadovolji njegova seksualna zadovoljstva, da se uklopi u
ekonomiju domaćinstva.
Kroz nekoliko će je meseci udati. Oko svoje petnaeste, šesnaeste
godine biće majka porodice.
Čovek može da zamisli, a da se mnogo ne prevari da postoji jedan
odnos između ustanovljavanja tog rituala inicijacije i ekonomskog
doprinosa žena. Jedna od uloga te ceremonije bila bi da ubedi onu koja joj
se potčinjava u njenu društvenu važnost u njenu kompetenciju i u
odgovornosti.
Žrtvovati se drugome treba da bude njen glavni posao i preokupacija.

Osnivanje silovanja: defloracija ili interzicija

Devojke u pubertetu često nazivaju »onima koje su zatvorene«. Smatra
se da da bi lakše rađala i da bi se porađala žena treba da bude široko
otvorena; zbog toga se veštački uklanja himen pre nego što dođe do prvog
seksualnog odnosa.
Taj običaj široko rasprostranjen u Australiji i u Africi se vrši nešto pred
pubertet ili odmah po prvoj menstruaciji.
U mnogim se krajevima veruje da će muškarac koji stupi u odnos sa
nedeflorisanom devojkom pretrpeti katastrofe, čak će možda i umreti
užasnom smrću. Te su praznoverice slične onima ako se može verovati
nekim autorima koje bi u Evropi omogućile vlasteli srednjeg veka da
uspostave pravo prve bračne noći ili pravo prve noći. U stvari mislilo se da
muškarac rizikuje veliku opasnost ako defloriše svoju ženu. Tako su
poveravali tu dužnost vlastelinu, imunom na tu opasnost zahvaljujući
moćima kojima je bio okružen.
U primitivnim plemenima briga o defloraciji poverava se jednoj staroj
ženi; ona cepa himen prstima ili štapom.
U nekim krajevima Australije muškarci vrše interciziju. U grupama po
trojica ili četvorica oni ščepaju devojčicu i odvlače je na ritualno mesto.
Oni je stave na zemlju da leži i drže je dok jedan od njih uvlači u vaginu
nož od kremena sa kojim cepa himen i uveličava vaginu. Ta defloracija
kao da je posledica subincizije: pošto je penis skoro duplo veći smatrali su
neophodnim da uvećaju vulvu. Obično budući svekar defloriše verenicu
svoga sina. Pošto je »otvorio« on spava sa njom, zatim je daje svojim
asistentima koji će redom učiniti isto.
U drugim plemenima muškarci umesto kremena obavijaju tri prsta ruke
konopcem načinjenim od oposume, krzna čije gruba dlaka cepa vaginalno
tkivo.
Na zapadnoj strani Afrike devojčice deflorišu pomoću bambusa koji
zadržavaju u vagini skoro tri meseca. Raspoređuju mrave oko njihove
vulve i oni proždiru nimfe (velike usne) i klitoris. Sakaćenje je onda
značajnije jer se defloraciji pridodaje uklanjanje spoljnih genitalnih
organa.
Klitoridektomija ili sečenje
Sečenje koje se teorijski sastoji u uklanjanju klitorisa često otkriva
mnogo strožije oblike: male ili velike usne ili i jedno i drugo se uklanja
tokom ove operacije koja je užasno bolna. Tako je odstranjeno sve što kod
žene može da podseti na muške organe. Mnogobrojni autori koji
izjednačuju klitoris sa kapicom na glaviću penisa govore o »ženskom
obrezivanju«. Klitoridektomija ili sečenje izgleda da su prilagođeni
termini: to žensko sakaćenje ne može da se ni u kom slučaju svede na
obično obrezivanje.
Klitoridektomija nije tako široko rasprostranjena kao obrezivanje.
Praktikovana od mnogobrojnih naroda različitih kultura uglavnom se
susreće u Africi, u Egiptu i među narodima koji su primili islam u
zapadnoj Aziji i Indiji kao i u plemenima Perua i na Borneu.
Vreme kada seku devojčice varira prema predelima. Na jugu Celebesa
oko Makasara devojčice imaju između tri i sedam godina dok se na severu
ostrva operacija odvija kada devojke imaju dvanaest i petnaest godina.
Uglavnom se ekscizija vrši upravo pre ili posle puberteta; svuda je vrše
stare žene.
Ceremonije mogu da budu duge, značajne, praćene potpunim ritualom
ili pak brze i ograničene na nekoliko osoba.
Ekscizija potiče od davnih vremena. Prvi dokumenat o toj vrsti
sakaćenja potiče iz Egipta. Sačuvan u Britanskom muzeju (papirus XXIV;
31) on zaista datira iz 163. pre Isusa Hrista. Vek kasnije grčki geograf
Strabon je konstatovao da se ono isto tako praktikuje u Arabiji (dakle
mnogo pre islama).
Klitoridektomija, bilo da je potpuna ili delimična se još uvek vrši i
mnogobrojnim zemljama.
U istočnoj Africi ona je propraćena čitavim ritualom a ceremonije se
protežu na više dana i najčešće su kolektivne.
Više devojčica trpi tu operaciju i istovremeno je čitav klan prisutan.
Obično se devojčice i dečaci iniciraju istoga dana, svaka grupa na
odvojenom mestu sela. Muškarci su uklonjeni sa svih ženskih ceremonija i
obrnuto.
U svojoj monografiji o običajima Kikijua, Jomo Kenjata, predsednik
republike Kenije, opisuje nadugačko ritual klitoridektomije. On u više
navrata podvlači društvenu, moralnu i religioznu važnost te uredbe, koja je
kako kaže, bitna za organizovanje plemenskog života Kikijua.
Veče uoči operacije devojčice - one imaju između devet i trinaest
godina - odvode na mesto na kome će se odvijati ceremonija. Svaka od
njih je poverena jednoj kumi koja će tokom nekoliko dana, dok rana ne
bude zalečena bdeti nad njom objašnjavajući joj smisao i odvijanje rituala.
Svaka od kuma se uverava da devojčica nije imala seksualne odnose i
da se nije prepuštala masturbaciji. Ako je to bio slučaj ona je udaljavana sa
ceremonije i kažnjavana.
Prvo započinje ceremonija tetoviranja: Jedna stara žena snabdevena
belim krečom ocrtava simbole na čelu, obrazima, očima, nosu i na grlu
budućih iniciranih devojčica koje su prethodno izbrijali. Zatim im maže
uljem glavu, vrat, noge. Čitave noći odzvanjaju pesme i igre i pleme je
pozvano da popije naročito pivo načinjeno od šećerne trske.
Sutradan ujutro, veoma rano, pre izlaska sunca, novopreobraćenice
dobijaju specijalnu laganu kašu i praćene prijateljicama ulaze u reku u
kojoj se kupaju gotovo pola sata kako bi voda preduhitrila svaku
hemoragiju. Ratnici čuvaju stražu i sprečavaju muškarce da se približe
obali.
Devojčice se gole, zatim kreću lagano, podignutih ruku, dok se uzdižu
uznemirujuće pesme. One se kreću ka mestu na kome će se održati ritual u
selu gde sedaju nogu lagano razamknutih. Onda se svaka kuma smešta iza
svog kumčeta i svojim nogama drži devojčine noge čija glava počiva na
njenom ramenu, očiju uperenim u nebo.
Najstarija žena se približava i prska svaku od devojaka veoma hladnom
vodom. Zatim se iznenada jedna žena, spremana za tu ulogu od svog
detinjstva, izdvaja iz gomile žena zbijenih u krug, zastrašujuća, lica
obojenog u crno i belo. Ona iz svog džepa izvlači brijač - nekada su
upotrebljavali istesan, veoma šiljat kremen - i »sa brzinom i veštinom
nekog londonskog hirurga iz Ulice Harlej« - to je bar ono što kaže Jomo
Kenjata reže klitoris.
Devojke ne smeju da ispuste ni jedan krik, ne smeju da pokažu nikakvo
osećanje. Odmah posle operacije starica dolazi i sipa na ranu mleko
pomešano sa travama da bi ublažila bol i izbegla infekciju. Određenog
trenutka, kada je svaka kuma obukla svoje kumče u novu tkaninu, tišina se
prekida i gomila intonira pobedničke pesme: »Naša kći je hrabra. Niko nije
plakao« Inicirane vode, pridržavane od kuma, u kolibe načinjene
specijalno za njih. Niko ih ne posećuje. One ne smeju ništa da diraju
rukama, čak ni hranu koju im stavljaju u usta. Posle inicijacije dobijaju
novo ime, obično ime najznačajnijeg događaja koji je u toku; Tako se neke
zovu Glad, druge Sifilis. To je sredstvo za društvo bez pisma da zapamti
svoju istoriju.
U plemenu Kikujua se osam dana po kliterodektomiji odvija
ceremonija čija je simbolika veoma značajna. Žrtvuje se jedna životinja,
uglavnom ovca; njena se koža seče na tanke trake koje stavljaju oko
zglavaka novoiniciranih devojaka i mladića i koji će te večeri spavati u
svojim kućama. Pošto je svaki od adolescenata došao u svoju kućicu
njihova majka simulira porođajne bolove. Onda dolazi babica i jednim
potezom brijača seče creva životinje. Obrezani sin crveni kao lav,
eksizirana devojka ispušta krike. Jasno je da je pupčana vrpca između
majke i deteta presečena i da se slavi simbolično ponovo rođenje
iniciranog unutar njegovog plemena. Klitoridektomija, kao i obrezivanje
dakle, daje nov društveni status: status devojke mladića u plemenu.
Za vreme prelaznog perioda od oko tri meseca, dečaci i devojčice
inicirani ne prisustvuju ni jednom od poslova i provode vreme pevajući
zajedno. Tokom ceremonije investiture oni su javno priznati kao članovi
plemenske zajednice i sposobni su za brak.
Ni jedan Kikijua - kaže Jomo Kenjata ne bi pristao da se oženi -
neksciziranom devojkom kao što se nijedna devojka ne bi udala za
neobrezanog muškarca. Čak je zabranjeno da se imaju seksualni odnosi sa
osobom koja se nije podvrgla operaciji. I danas je nemoguće sa jednog
člana plemena da zamisli incijaciju bez seksualnih sakaćenja; uništiti ih
značilo bi uništiti čitavu društvenu instituciju.
Afričko pleme Nandi praktikuje klitoridektomiju spaljivanjem: uoči
operacije stavlja se kopriva na klitoris buduće inicirane.
Kada je ceremonija na svom vrhuncu izvršiteljka ščepa svojim
klještima klitoris koji je jako zapaljen i na njega meće ugarak od tvrdog
drveta nazvan »štap od vatre«. Tek kada je meso potpuno spaljeno žene
intoniraju pesme radosti i primoravaju mlade osakaćene nogu pokrivenih
krvlju da igraju se njima.

Infibulacija: »ušivene devojke«

Da bi zaštitili i garantovali nevinost devojaka neki su na narodi izmislili

radikalno sredstvo: zatvorili su vaginu ostavljajući majušnu rupu kroz koju
ističe mokraća.
Ovaj oblik kastriranja se, videćemo, praktikuje na dva načina: bilo
hirurškom operacijom kojoj je prethodila klitoridektomija, bilo
postavljanjem zatvarača. U prvom slučaju su ivice isečenih usana
sastavljene i zatvorene. Evropski putnici su nazvali devojke koje su
pretrpele tu operaciju »ušivene devojke«. Drugi, manje krvav običaj ne
sadrži nikakvo sečenje: vagina se zatvara time što se uvlači jedan ili više
prstenova u dve usne koje su tesno pripijene jedna uz drugu.
Infibulacija je uglavnom rasprostranjena u zemljama što su primile
islam u severnoistočnoj Africi, tamo gde su običaj i veoma strogi i
nevinost devojaka cenjena više nego bilo gde.
Najviše koncentrisana u Sudanu ova operacija se tokom vekova
proširila na Etiopiju, Erutriju, Somaliju i na dolinu Nila. Na istoku se širila
putem karavana i dospela je u Čad. Na istoku su je mornari Danakil uveli
na dugu obalu Crvenog mora, na jug Jemena. Područje širenja infibulacije
je mnogo manje rasprostranjeno od područja klitoridektomije.
Mnogobrojne su zemlje Bliskog Istoka i crne Alike koje praktikuju
eksciziju bez infibulacije.
Mada je ona danas isključivo karakteristika muslimanskog društva
infibulacija je prethodila islamu. Pretpostavlja se da je rođena ima tome
više od tri hiljade godina u Sudanu u vreme kada je ekonomij ove zemlje
počivala na ropstvu. Nudeći »ušivene devojke« koje sigurno nisu mogle da
zatrudne - i prema tome sposobne za kuluk bez prekida - dobijali su za njih
veću cenu. Faraonski Egipat uvozeći hiljade sudanskih robova cenio je
zasluge infibulacije. Izgleda da je nametnuo tu kastraciju svojim
sopstvenim robovima i da su Egipćanke bile samo ekscizirane.
Za naših dana infibulacija se u Africi praktikuje na devojčicama koje
nisu u pobertetu, starim od šest do osam godina. Ani de Vilenev je 1936.
godine u Džibutiju prisustvovala većini operacija. Evo kako ih opisuje:
Intervencija se odvija noću - ako nemaju lampu - ujutro, u zoru u
porodičnoj kućici. Majka ili baka operišu a asistiraju im nekoliko susedki.
Muškarci su rigorozno isključivani. Otac porodice čuva stražu pred
kućom.
Devojčica seda na jednu klupicu. Jedna žena zauzima mesto iza nje na
višoj stolici: ona drži glavu deteta među svoja kolena i drži mu prekrštene
ruke na grudima. Dve druge žene drže čvrsto noge koje su široko
razmaknute.
Žena koja vrši operaciju kleči pred detetom i nožem ili brijačem prvo
seče klitoris iz osnove ostavljajući rupu koja obilno krvari. Zatim povlači
za santimetar svaku od usana vulve. Da bi prikrili krike devojčice žene
pevaju. Majka ili baka peru ranu hladnom vodom i pokrivaju je smolom u
prahu uzetom sa nekog drveta u šikari. Ta smola liči na mirhu i ima
hemostatička i lekovita svojstva. Zatim ušiva dve ivice rane koje su tesno
pripijene, koristeći biljno vlakno. Pri kraju šava uvlači komadić okruglog i
šupljeg drveta koje će održavati otvorenim rupu za mokraću.
Operacija je trajala dvadeset minuta. Ostaje još da se devojčica umota
kao pečenje od kukova do ispod kolena.
Isečene trake od tkanine će je držati nepomičnom gotovo više od mesec
dana. Ako ne dođe do neke komplikacije rana će zarasti posle četrdeset
dana.
Pubis postaje ravna površina a rana ostavlja dubok trag. Što se tiče rupe
za mokraću njena veličina je manja od malog prsta.
Kada je devojka, jedva u pobertetu, predložena za suprugu, njen će se
verenik najpre uveriti da je njena nevinost van svake sumnje. Ako pak
dimenzije rupe za mokraću izazovu i najmanju sumnju on će je odbiti. I
ona će verovatno biti podvrgnuta ponovnoj infibulaciji. Ako je ispitivanje
zadovoljavajuće potrebna je operacija: treba pre svadbe »otvoriti « buduću
suprugu, iseći tkivo ožiljka.
Ko vrši tu intervenciju? Često lično verenik. Ali on može da poveri taj
zadatak nekoj staroj ženi koja vrši funkciju babice. On joj daje proizvod od
drveta ili od gline svog penisa u erekciji. Otvor će biti napravljen prema
njegovim merama, kažu neki. Pre bi se reklo da taj veštački penis koji
devojka više dana drži u svojoj rani služi da održi vaginu otvorenu dok se
dve ivice rane zalečuju.
Ali sigurno je da penis za ženu postaje simbol bola i mučenja. Za
vreme porođaja žena po treći put trpi sečivo noža: čim se pojavi glava
deteta babica uvećava inciziju načinjenu tokom bračnog života. Posle
svakog porođaja žena može da bude ponovo infibulirana ako muž za tim
izrazi želju.
Komplikacije su mnogobrojne i ozbiljne: infekcija mokraćnih puteva,
stvaranje fistula, cepanje bešike i rektuma.
Smrtni slučajevi su mnogobrojni. L. Rajniš priča o slučaju jedne majke
Sudanke čija je kći umrla od hemoragije pošto ju je verenik otvorio. On je
kao kompenzaciju dao njenoj majci sumu novca »cenu krvi«. Kada je
nešto kasnije zatražio da se oženi njenom drugom kćeri ona je zahtevala da
je otvori sama.
Doktor Krejnjom označava drugu vrstu infibulacije koju je posmatrao
kod Danakila. U ovom somalijskom plemenu ekscizija se vrši preko vulve.
Izbuše se tri rupe na svakoj velikoj usni; u njih se stavljaju komadići
okruglog drveta koji tu ostaju do zaceljenja.
Zatim se u te »zareze« udeva žila od svežeg juneta čiji se krajevi
vežu brižljivo i sa naročitom oštroumnosti tako da je nemoguće razvezati
čvor. Devojka so nekoliko dana izlaže suncu: juneća žila se sušeći skuplja i
tako je zatvaranje savršeno. Onda označavaju belege na čvoru koje će
pregledati pre venčanja. Neki obazrivi duhovi tu dodaju katanac izrađen u
Jemenu.
Samo u severo-istočnoj Africi postoji uopšteno praktikovanje
infibulacije.
Primetili smo da su žene uvek te koje vrše operaciju i da su to gotovo
uvek stare žene. Posmatrači su zapanjeni zbog zadovoljstva koje pokazuju
dok nanose prava mučenja devojčicama. Da li žele da se ovekoveče patnje
koje su one same trpele čitavog života? Žele li da se osvete za svoju
izgubljenu mladost? Ili radije da se identifikuju sa muškarcima, imaju li
zadovoljstvo da se najzad nađu na strani dželata a ne više na strani žrtava?
Ili da imaju neku moć, da puste na volju svojoj agresivnosti koja je
uglavnom suzbijana?
Incijacija devojčica u poređenju sa inicijacijom dečaka je znatno
različita. Pre svega: čemu se za vreme samovanja uče devojčice? Da
pevaju, da igraju, da predu, da tkaju, da se pripremaju za ulogu majke i
žene. Ni jednog trenutka ih ne podučavaju mitovima ni istoriji njihovog
plemena, niti im pričaju o precima i junacima. Ne otkrivaju im ništa o
postojanju božanskih bića, nikada im ne pokazuju svete predmete, drže ih
na odstojanju od svake ceremonije. Nemaju pristupa »duhovim stvarima«.
Možda bi bilo korisno da podsetimo da ova seksualna sakaćenja,
naročito sečenje, nisu rezervisana samo za primitivna plemena. U
današnjoj Gvineji, Egiptu, Libiji, Siriji, Iraku, Jordanu, Saudiskoj Arabiji,
Jemenu, Obali Slonovače, seku devojke.
Pjer Hanri koji se dugo bavio nastavom u Gvineji objavio je rezultate u
anketi koju je vodio tokom više godina kod svojih gimnazijalki. On tvrdi
da je više od 84% gvinejskih devojaka ekscizovano i da se ta operacija
odvija između osam i jedanaest godina, čak pre nego što uđu u pubertet.
Gimnazijalke koje su odgovarale na njegova pitanja smatraju da
sečenje nije sakaćenje već jedini način da se dobije društveni status,
izvesna nezavisnost i da se izbegne tutorstvu majke.
Ako samo 12% devojaka žali zbog te operacije, 35% među njima
izjavljuje da će poštedeti svoje kćeri.
U Egiptu klitorediktomija potiče još od vremena faraona. Na
mnogobrojnim su mumijama - na mumiji Nefertite i Kleopatre - otkrili
tragove ovog sakaćenja. Grčki geograf Strabon naznačuje 25. godine pre
Hrista da je ono bilo često u upotrebi u Egiptu i u Arabiji. Kasnije je ova
praksa prihvaćena od muslimana i od Kopta.
Za razliku od obrezivanja klitoridektomija nije propisana Koranom,
nikakva je ceremonija ne prati, okružena je ćutanjem.
Kada je 1856. godine Rišar Barton odlučio da prvoj ediciji svog dela
»Prvi koraci na afričkom istoku« doda nastavak u kome opisuje ovo
sakaćenje izdavač ga je odvraćao i od toga. Kada je delo redigovano na
latinski taj deo je izbačen.
Engleski i američki etnolozi koji su na licu mesta istraživali život
egipatske žene, rituale rođenja, život na selima, o tome ništa ne govore.
Egipćanka Doria Rage koja se borila za emancipaciju žene čak ni ne dotiče
taj predmet u svojoj doktoriskoj tezi: »Žena i religiozno pravo u
savremenom Egiptu. «
Kada je 1941-1942. godine Mari Bonaparta proučavala psihološke i
fiziološke vidove koji su posledica klitoridektomije pristupila je
razgovorima sa dve Egipćanke i samo potvrdila Frojdovu teoriju o
seksualnosti. Treba znati da je seksualnost odraslog vaginalna i treba da
bude vaginalna a na klitorisna. Teorija koja je odavno napuštena.
U Egiptu se klitoridiktomija praktikuje na devojčicama koje nisu u
pobertetu, starim osam do deset godina i operacija je manje više ozbiljna.
Seku se bilo male usne i krajevi klitorisa ili male usne i ceo klitoris.
Sudanska ili »faraonska« klitoridektomija za vreme koje se seku male i
velike usne, ceo klitoris, a završava se infibulacijom, praktikuje se samo u
Sudanu i u Etiopiji.
U sudanskim selima da bi ublažili bol daju uoči operacije devojčicama
da jedu neke trave koje imaju sedativno dejstvo a stavljaju ih i na polni
organ. Uvek operiše stara žena: običnim nožem ona najpre odseca usne,
jednu pa drugu, a na kraju klitoris. Ona zatim ušiva ranu koncem
načinjenim od ovčijeg creva. Da bi sprečila potpuno zatvaranje ona uvlači
u ranu šibicu. Kada se rana zatvori ostaje oznaka široka pola santimetra.
Upravo pred venčanje jedna žena iz plemena seče vaginalni otvor onoliko
koliko to muž zahteva. U Etiopiji on više voli da to sam uradi.
U delu »Žensko obrezivanje i seksualna želja« Mahmud Karim i Rošdi
Amar insistiraju na žalosnim posledicama koje ta trauma povlači za sobom
u realizaciji želje i seksualnog akta. Razgovor koji su vodili sa oko 651
ženom pokazuje isto tako medicinske posledice te operacije: hemoragije i
infekcije mokraćnih kanala, bolove tokom porođaja, komplikacije koje ga
prate.
Jusef el Masri priča o seksualnoj drami žene na arapskom istoku i
smatra da mora da postoji veza između rastuće upotrebe droge kod
mužkarca i totalne ili delimićne figidnosti kod ekciziranih žena. Smatra da
bi borba protiv droge trebalo da prođe kroz zabranu klitoridektomije.
Oni koji osuđuju ovo sakaćenje insistiraju na činjenici da ga nikakva
religiozna obaveza ne nameće. Čak se priča da je Prorok dok je prolazio
pored jedne žene dok je operisala svoju kćer nagovrao na skromnost: »Ne
uklanjaj sve« rekao joj je. Međutim visoko sveštenstvo nastavlja da
»preporučuje« taj običaj koji bolje nego što drugo čuva čednost devojaka
koje upoređuju sa zrnom šibice: Kada ste je upalili jedanput više ništa ne
vredi«.
Da su krajem XX veka žene još uvek ekcizirane, mnogima je izgledalo
neprihvatljivo: u Evropi i u Americi mnogo se glasova naravno, ženskih
podiglo da bi objavili postupke koje muškarci nameću ženama. Kao da su
se u toj borbi malo zauzele jer su m nepravedno dodeljivali odgovornosti.
Zašto zaboraviti - ili ne hteti o tome voditi računa - sakaćenja koja
muškarci nameću sebi samima i koja nisu ništa manje strašna?
Zašto ne prihvatiti u isto vreme da su ženska i muška sakaćenja tesno
povezana, stvorena jedna iz drugih?
Zašto odbijati činjenicu da su i muškarci i žene podjednako žrtve?
A naročito:
Kako zaboraviti da odrasli muškarci i odrasle žene sakate dečake i
devojčice?
Da se zlostavljanja vrše na deci. Da je odgovornost na odraslima. I
to na odraslima oba pola. Odbrana devojčica je nerazdvojna od odbrane
dečaka.
Međutim ne treba zaboraviti da su kroz agresivnost majke ili oca ta
deca žrtva naročito represivnog društvenog sistema zasnovanog na zabrani
incesta.
U muslimanskim zemljama među mnogobrojnima koji praktikuju
eksciziju, muškarci - uostalom oni to javno priznaju - se nadaju da će tom
operacijom da umire »seksualni žar žena. U tome uspevaju.
Ali su i oni žrtve kažnjavanja. Jer ako, kao što se često pretenduje,
ekscizirane žene ne znaju za seksualno zadovoljstvo i ako su nikakve
erotske partnerke - Evropljani to jedinstveno zapažaju- njihova
nepotpunost ozbiljno utiče na njihovu psihu i na njihovo bračno jedinstvo.
Pjer Hanri ističe seksualnu neosteljivost, pasivnost, zlobnu frigidnost
Gvinejki kao posledicu agresevnosti i brutalnosti mužjaka. Žena trpi
seksualni akt koji je kratak i žestok - rađanje je njena najveća društvena
obaveza - muškarac je na to osuđuje da bi pokazao svoju falusnu moć.
Oboje su frustrirani. Nedostatak osećanja koji iz toga proističe se odražava
na čitavom porodičnom i društvenom ponašanju koje je označeno
mirenjima sa sudbinom i pritiscima. Negirajući žensku seksualnost
muškarci su svoju partnerku sveli na neku vrstu ropkinje. To je
ekonomsko, društveno i kulturno ropstvo koje ozbiljno ugrožava evoluciju
zemalja što ga praktikuju.
Zauzdati žensku seksualnost je upravo jedan od ciljeva primitivnih
društava. Uklanjanjem klitorisa, organa koji se najlakše stimuliše ima se
više šansi da se umanje seksualne želje mlade devojke.
U tome su dublje i komplikovanije namere.
Kao što smo već dovoljno govorili povodom obrezivanja, vagina
pojačava kod muškarca strah od kastriranja. Ali u isto vreme sve što u tom
organu navodi na falusnu sličnost uznemirava ga i preti mu. Klitoris je
uvek identifikovan sa penisom. Tako su, da bi učvrstili očigledan primat
muškog falusa muškarci su uklanjali »muške« organe kod žena.
Neki psihoanalitičari insistiraju na činjenici da su muškarci uvek
zavideli ženama što mogu da rađaju; sakaćenja koja su uveli bi bio način
da se osvete što oni ne mogu da zatrudne i želja da kontrolišu seksualne
funkcije koje oni nemaju.
Geza Rohajm i etnolozi frojdovci u ženskim i muškim ritualima
puberteta vide psihološku i društvenu nameru. Muškarac kao i žena treba
da se pomire sa svojim seksualnom nepotpunošću i da prihvate ograničenja
i ulogu dodeljenu svakome od njih.
 »Žena sa penisom«

Ako su se neki narodi odlučili za kastriranu ženu, drugi narodi, grupa

plemena bantu (Baganda, Bagišu i 'Svaeli) su se odlučili za običaje druge
vrste.
Žene su izmislile rituale - prihvaćene od muškaraca - koji podstiču
masturbaciju i možda i razvoj njihove seksualnosti.
Devojčice se godinama naprežu da deformišu svoje seksualne organe.
Pod kontrolom jedne stare žene one odlaze u šumu i tamo beru neke biljke;
one njima trljaju ruke a zatim masiraju male usne vulve. Posle nekoliko
godina one dostižu dužinu od nekoliko santimetara. Druge upotrebljavaju
drenjine ili mrave čiji nadražujući ujedi stimulišu masažu. Lepota žene se
ceni kažu - po dužimi usana njene vulve.
U Dahomeju devojčice od devete godine imaju pravu obuku: uveče se
pri zalsaku sunca okupljaju pod kontrolom »maserke« koja pomoću jednog
isklesanog komada drveta manipuliše sa usnama svake od svojih učenica,
u više navrata. Ona vuče, produžava i buši vaginalno tkivo. Ove vežbe
traju bar dve godine. Neke žene su ponosne da pokazuju ono što su nazvali
»hotentotsku keceljicu«, u stvari seksualni organ koji je dug više
santimetara.
Sara Bartmart, žena koju su nazvali »Kalipska Venera« ili »Hote-
ntotska Venera« je čudan primer toga. Kada je umrla u Parizu 1816. godine
imala je trideset i osam godina i njeno su telo balsamovali. Još uvek se
čuva u Museeu de l'homme u Parizu. Posetioci opčinjeni bokovima i
zadnjicom ne primećuju kako među butinama vise jako izvučene usne
njene vulve.
NEŠTO BLIŽE NAMA
U
MALOM SELU
EGIPATSKE NUBIJE

POREĐENJE
IZMEĐU
OBREZIVANJA
I
KLITORIDEKTOMIJE
 Do sada smo pokušali da otkrijemo duboke motivacije koje su u
primitivnim društvima navodile muškarce i žene da sakate svoj genitalni
aparat.
Na kraju ove ankete može da bude interesantno da se analiziraju
društvene i moralne reperkusije koje ovi tituali imaju u modernim
društvima.
Evo iznosimo u svim detaljima obrezivanje jednog dečaka od pet
godina i klitoridektomiju jedne devojčice od jedanaest godina, koji su se
odvili u jednom malom selu, na tihim obalama Nila egipatske Nubije.
Ova dva događaja je ispričao isti etnolog Džon G. Kenedi i dešavaju se
u isto vreme, ima tome jedva nekoliko godina.
Napomenimo ipak da Džon G. Kenedi, pošto je muškarac, nije mogao
da lično prisustvuje eksciziji. Opis koji daje prenele su mu dve Egipćanke
koje su u dva navrata bile u tom selu, svedoci te operacije.

OBREZIVANJE
U ovom egipatskom selu od 450 stanovnika koje je muslimansko od
XIV veka mnogi se neznabožački elementi mešaju, videćemo to, sa
religioznim verovanjima.
Obrezivanje je najvažnija ceremonija od svih ostalih: zovu ga »veliko
venčanje«. Dečak na kome se ono vrši, »mladoženja«, ima između
četrdeset dana i deset godina. Smatra se da je optimalno doba pet godina.
Taj praznik koji traje danima i danima zahteva godine štednje, povlači
za sobom dugove i mesece mnogih lišavanja.
Prvog dana ovog događaja jedan sluga obilazi selo i okolinu da bi
obavestio i pozvao stanovnike na praznike koji se spremaju.
Već sutradan žene stižu i okupljaju se u kući dečaka koga će obrezati.
Tokom petnaest do dvadeset dana one će pomagati majci da naprave odela
i hranu. Kada su sve pripreme privedene kraju sluga ponovo obilazi selo i
objavljuje da praznik počinje.
Odeveni u najlepša odela gosti stižu čamcem, pešice, sedeći na
magarcu. Poslepodne, dok muzika odzvanja i dok se igra, žrtvuju kravu
oni bogati, ovcu oni siromašniji.
Uveče je banket; posetioci sedaju na zemlju pokrivenu hasurama. Na
počasnom mestu »predsedava« dete. Ima pet godina. Ono nosi crveni
dželabe, zeleni kaftan. Na glavi ima crveni fes ukrašen zlatnim i srebrnim
komadićima. Žene iz njegove porodice su odenule bele haljine, plave
velove i pokazuju sav svoj nakit. Veoma zauzete, brinu se o pećima i o
posluživanju.
Otac je preko svoje bele dželabe ogrnuo kaput od mrke vune. Čitave
noći muzičari udaraju u svoje sudanske bubnjeve a pristni igraju i pevaju.
Sutra je obrezivanje.
Pošto je probuđeno rano ujutro dete kupaju, a zatim ga odevaju u
veoma finu, belu dželabu. Ono nosi zlatne ogrlice svoje majke ili svoje
bake. Jedna stara žena je na njegove noge i ruke stavila kanu. Njihove oči
šminkaju kolovom supstancom. Glavu mu prekrivaju ženskim velom
Dajući mu izgled devojke nadaju se da će prevariti Džine, zle duhove, koji
su naročito žedni muške krvi. Žele da ih nateraju da poveruju da je ono što
će da poteče ženska krv, dakle naročite vrednosti.
Dok se obavlja toaleta igre i muzika su ponovo počeli u dvorištu.
Zatim nastupa deljenje poklona. Prisutni nude ocu male poklone, žene
daju svoje majci. Jedan sluga glasno objavljuje svaki poklon, neko
brižljivo ispisuje ime darodavca i kakav je dar: smokve, hleb od šećera,
žito. Svakome će se vratiti dar iste vrednosti. Isto se tako daju novčići
berberinu koji će izvršiti operaciju.
Dečak seda na jednu od hasura. Njegov otac zauzima mesto sa njegove
desne strane, majka sa leve. Na hasuru se, preko puta majke, stavlja činija
vode i tanjir pun kane.
Ritual počinje na znak majke: ona stavlja malo kane na čelo svog sina,
otac tu meće zlatnik.
Tetka po majci stiže i pruža berberinu nož. Otac okreće glavu od deteta
i preporučuje mu da se ne ponaša kao žena i da zadrži svoje suze. Dete,
kome su odavno govorili o toj operaciji živi u dubokoj uznemirenosti.
Čitava ta pažnja usredsređena na njegovu ličnost ga traumatizuje i teško ga
impresionira.
Čim je berberin odsekao kapicu sa glavića, majka lomi tri jajeta u
jednu činiju, stavlja je ispred detinjeg nosa da bi izbegla da se onesvesti i
stavlja malo jajeta na ranu.
Žene ispuštaju radosne krike i čestitaju »mladoženji«. Praćena
muzičarima i gomilom majka vodi svoje dete do Nila u kome ga kupa.
Berberin baca u reku kapicu i novčić koji će umiriti vodene duhove.
Zatim svi odlaze na grob nekog sveca. Otac vitlajući mačem vodi
povorku, praćen sinom izvaljenim na magarcu. Sedeći na kamili jedan
udara u bubanj i na svom sedlu nosi dve velike korpe pune hrane i
kuhinjskog posuđa. Na uzdi drži kravu ili ovcu koju će ubrzo da žrtvuju.
Majka, porodica, gosti igraju i pevaju.
Grob može da bude udaljen više kilometara i doći će do njega tek
početkom popodneva. Dok svi sedaju i odmaraju se žrtvuju, životinju.
Jedan njen deo nude čuvaru groba. Ostatak se pripremama licu mesta za
drugu svečanost.
Otac, sin i nekoliko članova porodice sedam puta obilaze grob sveca od
koga traže zdravlje, plodnost i bogatstvo. Obrezano dete je ubuduće deo
religiozne zajednice. Učestvuje u molitvama. Kleči sa muškarcima i dok se
moli njiše svoje telo po taktu.
Posle večere povorka se pokreće. Pri povratku kući pesme i igra se
nastavljaju do kasno u noć.
Sutradan popodne susedi dolaze da još jedanput čestitaju detetu i
poklanjaju mu mnoge darove. Služe smokve i ceremoniju završavaju
igrom i pesmama.
Deset dana će dete ostati u kući. Služe ga žene iz porodice, sam uzima
obilnu hranu da bi ojačao svoju muževnost.
On će se četrdeset dana, da bi se sačuvao od džina, strogo pridržavati
tabua.
Ovi se rituali duboko razlikuju od rituala koje praktikuju primitivna
društva.
Dečak nije odvojen od svoje porodice, a naročito ne od svoje majke.
Ne trpi nikakva iskušenja koja prethode obrezivanju, nasuprot mažen
je, slavljen, okružen pažnjom, tetošen.
Ne dobija status odraslog: suviše je mali za to. Stiče seksualni identitet
ali nastavlja da živi među ženama, koje ga sada više cene.
On će naučiti da na žensku poniznost i stid bude arogantan.
Da bi se osećao jačim pridružuje se društvu muškaraca sa kojima ga
kontakt umiruje i ohrabruje. U kafani, na zemlji seoskog trga muškarci
zbijeni jedan uz drugog provode zajedno sve trenutke dokolice: igraju se
kockama, komentarišu mnoge dnevne događaje, ćute. Kada dođe noć kao
da se sa žaljenjem rastaju.
Prve bračne noći, neki muževi, suočeni sa svojim mladim terorisanim
ženama priznaju da su nemoćni. Da bi izvršili seksualni čin ponekad im je
potrebno nekoliko dana.
I njihov čitav život neće biti dovoljan da dedramatizuje njihovu
seksualnost.
KLITORIDEKTOMIJA

U ovom nubijskom selu devojčice ekciziraju na »sudanski« način -

potpuno uklanjanje klitorisa malih i velikih usana vulve - i uživanjem.
Hirurška intervencija je mnogo stroža i bolnija od obrezivanja.
Obavlja se posle dobijanja prve menstruacije: devojčica ima između
jedanaest i dvanaest godina.
Od rođenja je uče da se boji, kao najgore nesreće koja može da se sruči
na njenu porodicu, gubitka nevinosti. Da bi izbegla tu nesreću treba joj,
čekajući isporučenje suprugu i gospodaru, da se plaši i da beži od
muškaraca. I da se plaši same sebe: žena je slabo biće, lišena moralne i
intelektualne snage koju je lako prevariti. Njena jedina vrednost se sastoji
u njenoj čednosti: izgubiti nju gore je od gubitka i samog života. Dakle,
treba da uvek bude oprezna i da se slepo pokorava svim pravilima koja su
propisana da bi je zaštitila.
Uoči ekscizije - na arapskom je zovu »čišćenje« - »maloj mladi« su
noge i ruke obojene kanom. Odevaju je u novu odeću, krase je nakitom,
mažu joj oči kolovom supstancom.
Sutradan ujutro susetke, obaveštene od majke, stižu. One okružuju
devojčicu, viču piskavim glasom »ju-ju« (ovim radosnim kricima
muslimanske žene pozdravljaju svaki srećan događaj). Čim babica stigne
one stavljaju devojčicu u ležeći položaj, čvrsto drže njene razmaknute
noge i ispod njenog pubisa stavljaju činiju u kojoj će sakupiti krv i
komadiće mesa. Dok babica vrši intervenciju svojim nožem ili brijačem,
žene pevaju: »Sada si žena, postala si verenica, dajte joj muža, penis,
spremna je za venčanje. « Sa tim pesmama radosti koje zaglušuju krike
inicirane, mešaju se religiozne pesme. U odaji gori tamjan čija para izgoni
demone i oko đavola.
Pošto babica unese u ranu tanku trsku koja će održavati otvorenom
mokraćnu rupu infibulacije je završena: ranu boje kanom i nekuvanim
jajetom i vezuju devojčicine noge: tako povijena - ušiveni šavovi manje
rizikuju da se rašiju - ostaće najmanje petnaest dana u ležećem položaju
dok se ne formira belega.
Stare žene se još uvek sećaju, pedeset godina kasnije, tih dana
neopisive tuge, ali nikakav revolt se ne nazire u njihovim rečima.
Gošće čestitaju devojci i njenoj majci i daruju ih. Zatim služe čaj,
slatkiše, smokve.
Zatim se svi povlače. Praznik je završen. Majka će se brinuti o devojci
kao o mladoj porodilji: hrani je sočivom, piletinom, golubijim mesom.
Ako nekoliko nedelja kasnije neka stara rođaka oceni da ekscizija nije
bila radikalna - da može da se ne dopadne mužu - ili da otvor za mokraću
ostavljen tokom infibulacije ne osigurava potpunu čednost - što veoma
uznemirava muža - devojčicu ponovo operišu.
Ako muž napusti bračno ognjište da bi radio u gradu, na primer, žena
da bi izbegla užas opravdane ili neopravdane sumnje u neverstvo, traži da
je ušiju.
U ovom nubijskom selu su neke žene bile ušivane tri puta. Čitavo
vaspitanje ih je ubedilo da su muškarci i žene bića različite vrste.
Normalno je da svaki pol živi u različitom društvu - žene zatvorene u kući,
muškarci na ulici - i da se svako od njih upravlja prema različitim
zakonima, izuzev jednog: onog koji ustanovljuje neospornu nadmoćnost
muškaraca.
Zašto bi se onda devojčica čudila što podnosi bolniju operaciju od
operacije svoga brata i što je objekat tako skromne ceremonije da se njena
buka uopšte ne čuje Van zidova od ilovače koji je zatvaraju. Zašto bi
smatrala nepravednim to što je okružuje samo nekoliko žena, što otac nije
pored nje, što ne čuje nikakvu muziku niti vidi bilo kakvu igru, što nije
dostojna nikakve svečanosti, nikakve žrtve, nikakvih priprema? Zar nema
sraman i opasan seksualni organ čije posledice mora da trpi?
Kliteridektomija ne predstavlja više telesni znak za seksualno gušenje.
Ona je postala simbol sakaćenja koje napada samu suštinu ličnosti.
Sakaćenje koje proizvodi podbića čija se slabost ogleda u svakoj od
fizičkih, moralnih i intelektualnih manifestacija svakodnevnog života.

RITUALI U ČAST FALUSA

»Moguće je da je ono najbitnije u religiji uticalo na mišljenje o razlici u

polovima... Glavna opasnost je u seksualnim odnosima tokom kojih
kontakt dostiže svoj najjači intenzitet.« pisao je Ašli Montagi u jednom od
svojih dela.
Mi smo tokom ovog istraživanja seksualnih sakaćenja u više navrata
podvukli proces kojim su se služili za vreme rituala kako bi potcrtali
razliku između dečaka i devojčica. I ma koja da je bila zemlja u kojoj su se
ti rituali odvijali ove ceremonije imale su zajednički karakter.
Naročito su prva menstruacija ili pojavljivanje sperme predstavljali
glavni događaj koji je za sobom povlačio radikalnu promenu u životu
individue. Ona se ubuduće nalazi u konfliktnoj sitaciji. Ona više ne
pripada zajednici koju je smatrala jedinstvenom. Treba da se pripoji klanu
muškaraca ili žena, da se identifikuje sa novom grupom i da u isto vreme
uspostavi seksualne odnose sa osobom suprotnog klana.
Isto smo tako naznačili da je inicijacija dečaka uglavnom ciljala na to
da simbolički prikaže smrt u detinjstvu i njegovo ponovno rođenje u životu
odraslog. To ponovno rođenje se uvek vrši kada se radi o muškoj individui.
Lice koje obavlja inicijaciju mimički prikazuje sve stadijume porođaja
kako bi jasno označilo da se to ponovno rođenje dešava kod odraslog
čoveka. Ponekad čak da bi što uspešnije prekinuo veze što dečka vezuju za
majku izvršitelj inicijacije za izvesno vreme uspostavlja homoseksualne
odnose sa njim.
Što se devojčice tiče ona tokom perioda inicijacije uči da je pre svega
»vaginalno polje« i da je predodređena da bude oplođena od muškarca i da
njemu duguje istu pobožnu poslušnost kao božanstvima svoje plodnosti.
Falus, amblem plodnosti i reprodukcije postaje idol koga ona obožava i
plaši ga se. Falus je taj koji dodeljuje život, žena je samo korito koje njemu
pripada, otvoreno je za njega i potčinjeno mu je.
Jer u krajnjoj liniji i ako su oba pola podjednko pretrpela sakaćenja,
posledice za svakog od njih se dijametralno razlikuju.
Muškarac se dočepao moći u političkim, ekonomskim, društvenim,
religioznim i kulturnim domenima. Još umešnije, on je suptilno
mistrifikovao ženu ubedivši je u neospornu superiornost muških vrednosti.
 Potčinjenog kastriranog tela i misli, žena je prihvatila primat falusa.
On je za nju usrdan kult.
Paralelno sa tim uspostavljanjem ženskog zaštitništva u Aziji, kao i u
Evropi, na Anktarktiku kao i u Vatrenoj zemlji uspostaviće se religije
falusa koje će zameniti materinska božanstva obožavana od agrarnih
arhaičnih društava.22
Te su religije slavile velikog mužjaka u orgazmu, stvaraoca i
oplođivača svega. On je stvorio univerzum, ljude, životinje, vegetaciju i
sve vidljive i nevidljive snage koje oživljavaju svet. Prema izjavi Džona
Alegra: »Bog je koitus, on je najmoćniji penis na nebu, a kiša je
najobilnija vrsta sperme.«
Tom bogu se odaje usrdan kult, daju mu se krvave žrtve. Ne obožava se
njegova božanska osobina, već njegova džinovska oplodna snaga.
Ti bogovi sa falusom koji se u Indiji nazivaju Varuna ili Indra,
Veretranja u Persiji, Anlil ili Bel u Sumeru i Vavilonu, El, Bal ili Hadad u
Feniciji, Zevs u Grčkoj, Jupiter u Rimu, Tinc u Germaniji, svuda simbolišu
bujnost vitalnih, kosmičkih i bioloških snaga.
Ti bogovi mužjaci animiraju krv i snagu, čine da klijaju zrna, da teku
potoci, izazivaju oluje - žezlo i grom su njihova svojstva - predsedavaju
svim manifestacijama života i seksualnosti koju oni posvećuju. Svuda se,
da bi se podvukla i slavila njihova stvaralačka moć, identifikuju sa
najmoćnijim životinjama, bikom, jarcem, veprom.
Tako Indru nazivaju »Bogom sa hiljadu testisa« i stalno ga porede sa
bikom »dobrog semena« ili sa ovnom. Orijentalna božanstva El, Bal,
Hadad obožavaju u obliku bika - »Balova snaga udara svojim rogovima
Mat (Zemlju) kao divli bik« napisano je na jednoj feničanskoj pločici.
I sam Zevs, kada je odlučio da otme lepu Evropu, predstavlja se kao
metamorfoza belog bika.
U gotovo svim zemljama se pre svega odaje čast živoj životinji a zatim
njenom prikazivanju: njen organ za reprodukciju je posvuda bio objekat
opšteg zanosa. Džinovski falusi, simboli neuništivog i trijumfujućeg penisa
postavljani su pred hramove. Falusi što su se uzdizali u Hieropolisu u
Frugiji, ispred vrata jednog veličanstvenog hrama posvećenog Bahu bili su
bez sumnje najkolosalniji.
Falusi su, koje su tokom veličanstvenih procesija pokretali pomoću
užadi, trijumfalno nošeni. Izgleda da je taj kult falusa rođen u Kaideji i u
Asiriji; a zatim je prešao uEgipat a odatle u Malu Aziju, Grčku i Rim,
Ptolomej, grčki astronom i geografičar je beležio: »Članovi namenjeni
rađanju su kod naroda Asirije i Persije posvećeni jer su oni simboli Sunca,
Saturna i Venere, planeta koje upravljaju plodnošću. « Zna se da u
znakovima horoskopa ravnodnevica која objavljuje obnovu vegetacije
počinje znakom ovna a nastavlja se kroz znak bika.
Egipatska arhitektura i statue obilno koriste motive falusa. Aleje i
zidovi hramova ukrašeni su falusima u erekciji. Na bareljefima kao da bik
Apis ima dva horizontalna falusa koji izlaze sa jedne i druge strane
njegove gubice koji treba da mu osiguraju dvostruku plodnost.
 Oziris, bog obnove i večnog života je u svojim različitim
predstavljanjima snabdeven falusom u erekciji; negde je predstavljen kao
bog koji stoji i drži svoj pol u rukama. Na drugim mestima leži a njegov
polni organ je vertikalno uspravljen.
Na statuetama dece koja sede vidi se ogroman falus koji je viši od
njihovih glava.
Figure ptica ukrašene su falusima.
U Egiptu u kome je falus uglavnom vezan za falus bika Apisa,
životinje bele dlake protkane crnim, ovaploćivao je tog boga plodnosti.
Uzgajan u štali pored hrama hranjen je mlekom Za vreme izvesnog
perioda u godini žene su imale pravo da uđu i vide životinju; pokazivale su
mu svoj polni organ da bi postale ili ostale oplođene. Bik je »blagosiljao«
njihovu utrobu.
U Tebi su u jednom grobu neke žene pronašli polni organ bika koji je
bio balsamovan i obavijen trakama. Postavljen na pubisu bio je namenjen
da joj osigura srećnu plodnost s one strane groba.
U Palestini su Moabiti obožavali boga sa falusom, Bal Fegora a Jevreji
su se inicirali u ime tog kulta. U hramu tog božanstva u kome su služile
žene, gomila vernika se pojaviljivala gola pred idolom i svi su, muškarci i
žene, izlagali svaki svoje otvore. U svom zanosu žene su, priča se, uvlačile
u svoj polni organ faluse od zlata ili od srebra. Scene orgija bile su česte.
U Persiji je Mitra, bog-sunca, predstavljen kako svoj falus drži u ruci.
Na dan njegovog svetkovanja, 25. decembra pred njim se žrtvovao jedan
bik.
U Indiji i u Nepalu rituali falusa igraju važnu ulogu i pridružuju se - i
za naših dana - različitim manifestacijama religioznog i svakodnevnog
života.
Reportaže i studije o arhitekturi i o hinduskoj umetnosti su doprinele
da se raširi veličanstvenost te umetnosti koja je pre erotska nego što je
falusna. Za razliku od ostalih kultura hindusi su gotovo uvek pribegavali
falusu koga su nazivali lingam, a njegov dodatni znak je ženski,23 uoni. On
naročito slavi vezu bića u seksualnom činu. Na pagodi Trikulura, nedaleko
od Pondišerija falus muškarca, kao zmija, okružuje udove više žena pre
nego što uđe u poslednju.
Još uvek postoji sekta prosjaka koji se kreću potpuno goli držeći u ruci
lingam. Žene pobožno ljube njihov polni organ.
Da bi mrtvi otišli u raj daju im da piju vodu sa Ganga ili mleko koje su
prethodno prolili na lingam.
Na dan venčanja žene dobijaju od svojih muževa amajliju koje
predstavljaju lingam, koju ove nose oko vrata čitavog života.
Bogovi sa falusima što su pratili kult sunca postojali su i u Meksiku i
na Tahitima.
Ali izgleda da ih nikada nije bilo u Kini.
Grci i Rimljani naročito Grkinje i Rimljanke su svojim božanstvima sa
falusima odavali tako usrdan kult koji je bio praćen tako frenetičnim
delirijumom da nam izgleda korisnom da se podsetimo nekih njegovih
vidova.
Dionis, koga će Rimljani nazvati Bah bio je jedno od najvažnijih
božanstava sveta klasične Grčke.
Boga plodnosti, radosti, vina, oslobađajuće ekstaze, zovu »Onim što
oslobađa od briga«. Prikazuju ga okruženog bogom Panom čiji nezajažljiv
seksualni apetit širi užas, »paniku« Satira i Priapa monstruoznog falusa.
Četiri svetkovina priređene u čast Dionizija, bile su raspoređene
između decembra i aprila. Sa gomilom vernika su bili izmešani pevači i
muzičari i povorka se završavala žrtvama namenjenim da izazovu plodnost
polja, vrtova i ognjišta. Freske i zemljano posuđe nam pokazuju ogromne
faluse koje nose sveštenicai (falofori) ili su na kolicima kojima ljudi
prerušeni u Satire manipulišu pomoću konopaca.
Aristofan sa svojim uobičajenim žarom u svojoj komediji Zolje
obnavlja narodni i trivijalan karakter povorki što su slične karnevalima:
Sakupite se, sakupite se!
Ti Ksantije drži falus uspravno
Hajdemo kćeri i nosi sa ljupkošću, o lepa Korpicu... i težinu. Ah srećan je
onaj Ko će te tucati i naterati te da Pri buđenju prdiš kao lasica.
Ovi filofori će se raširiti u čitavoj Grčkoj i daće povoda šalama i
raskalašnim svečanostima. Najvažniji trenutak inicijacije mladih
dionizijevog kulta izgleda da je bio trenutak kada su predstavljali i stavljali
na glavu iniciranog korpu u kojoj se nalazio falus. Ali je Dioniz naročito
poznat po delirantnom kultu koji su mu odavale žene obožavajući u njemu
boga ekstaze i religioznog transa.
Europid je divno opisao ove žene opsednute božanskom »manijom i
koje su u Grčkoj nazivali Menadama a Bahantkinjama u Italiji. Obuzete
ludilom ushićenja trčale su kroz šume u kojima su se odavale frenetičnim
igrama, gole u koži srne ili pantera, mašući bakljama ili živim zmijama.
Muzika, vino i igra izazivali su kolektivnu histeriju koja im je davala
čudnu snagu: ubijale su golim rukama bikove, krave i junice i proždirale
njihovo krvavo meso.
Moglo bi da se pomisli da su ove žene koje su trenutno napuštale svoju
decu, porodicu, svoje ognjište, miran život da bi učestvovale na tim
mahnitim svečanostima tražile da se kroz nasilje identifikuju sa
muškarcima. U isto vreme one su davale slobodu svojoj agresivnosti koja
je potisnuta kada je u pitanju muški pol.
Suština svake svečanosti je uglavnom u preokretanju moralnih
vrednosti i svakodnevnih običaja: ekonomičnost se zamenjuje rasipnošću,
stid bestidnošću, potčinjavanje prkosom.
Dok su Menade masakrirale muškarce koji su se usuđivali da
prisustvuju njihovim ludim ekspedicijama po šumama i planinama rimske
Bahantkinje su tri veka kasnije prhvatile prisustvo muškaraca, Bahanta, i
njihove su se religiozne orgije pretvarale u scene strašnih razvrata.
Udaranje u bubnjeve i urlanje što se uzdizalo u noći na brežuljku
Avantin oko aristokratskih vila upozoravali su da su zalutali duhovi bili
spremni da počine sve moguće ekcese na podsticaj frenezije. Petronije je
sa zadovoljstvom opisao njihovu pohotiljivost i njihove pijanke u svom
»Satirikonu«. Tit Livije, mnogo strožiji, optuživao ih je da se odaju
ritualnim ubistvima.
Freske u Vili Item u Pompeji nam omogućavaju da zamislimo scene
orgija kojima se predavalo visoko praktikovanja.
Grčki kult Dionizisa je u Italiji degenerisao i preobrazio se u priapski
kult; svuda se, po poljima, vrtovima, pijacama i po raskrsnicama uzdizao
lik Priapa koji je uvek bio predstavljan sa svojim ogromnim falusom u
erekciji. Taj simbol plodnosti postao je znak za raskalašnost i za
razuzdanost.
Večeri koje je organizovala žena imperatora Klaudija, lepa Mesalina,
postale su slavne po neverovatnom razvratu i perverzijama.
Pošto je izgubio svoj religiozni smisao kult falusa je odslikavao duboke
transformacije koje su se dešavale u Rimskoj Imperiji i duh dekadencije
koji je u njoj vladao.
Rimske žene koje su od falusa načinile predmet podsmeha i razvrata
davale su mu drugačije značenje. Umanjivši ga na predmet zadovoljstva
one su poricale primat muških vrednosti koji su izvrgavale ruglu. I pošto
su to učinile one su uspele da se sa nešto uspeha upletu u politički i
društveni život.
Ali će hrišćanstvo učiniti kraj njihovom svadjalačkom poduhvatu. I
danas se još neka primitivna društva odaju tokom rituala plodnosti
vezanim za sejanje i berbu ili tokom rituala povodom puberteta,
kolektivnim orgijama u kojima dolazi do razularenosti i razuzdanosti.
Dok se odvijaju igre i parada, često zamaskirani učesnici treba da se
uzastopce sjedinjuju sa različitim partnerkama koje biraju slučajno a
nikada po dopadanju.
Dok traje ta religiozna ceremonija svi su tabui uništeni: bračna prevara,
incest su čak dozvoljeni. Ali čim se svečanost završi sve se vraća u red i
društveni zakoni se odmah uspostavljaju.
Bilo bi pogrešno ako bi se ove seksualne raskalašnosti poistovetile sa
bahanalijama i sa scenama razvrata. Pre svega zato što se one dešavaju
unutar jednog zajedničkog rituala i niko ne može da ih izbegne. Odvijaju
se u određenom vremenu i prostoru u jednom scenariju koji je određen kao
balet. I na kraju zbog toga što primitivni ljudi žele pre svega da prizovu
bogove i snage koje upravljaju plodnošću ljudi, životinja i polja. Seksualni
akt, bilo da je realan ili simboličan, proces je mistične identifikacije kojim
jedna društvena grupa podstiče povratak natprirodnih sila plodnosti ili
izobilja.
Lovci na slike i etnolozi su prisustvovali religioznim orgijama na
afričkom istoku. Njihove priče su u mnogim stvarima slične.
Kada padne mrak stižu izdvojeno grupa muškaraca i grupa žena; oni svi
nose pregaču koja im doseže do kolena a ženama je bista gola. Smeštaju se
sa svake strane jedne piste i ceremonija počinje udaranjem u bubnjeve a
počinje veoma laganim ritmom da bi se pojačala do mahnitosti.
Svi učesnici igraju.
Na dati znak povorka žena približava se muškarcima koji ih svojim
pogledima i gestovima provociraju. Oni nogama udaraju u zemlju polako i
snažno.
Devojke se prave da su zastrašene i odstupaju; njihova stidljivost
ohrabruje momke. Onda igračice pokrivaju lice rukama i okreću leđa.
Igrači se udaljavaju i dok još uvek igraju puše hašiš koji im daju
posmatrači. Žene se okreću, približavaju im se i provociraju ih pohotljivim
pokretima. Muškarci se prave da ništa ne vide. Oni nastavljaju da puše sve
dok se jedan povik ne čuje od žena.
Oni onda bacaju lule i kao ratnici svi polagano prilaze i u ritmu,
nabijajući nogama zemlju. Te parade, ti pokreti unapred i unazad,
ravnodušnost i provokacija ponavljaju se u više navrata raspaljujući
partnere oba pola.
Jednog trenutka muškarci prestaju da igraju i povlače se u ograđen
prostor koji je za njih određen. Puše hašiš.
Onda igra žena postaje agresivnija: geganje, gibanje, uvijanje, trbušne
igre smanjuju jedno drugo u brzom ritmu. Igraju sa svojim nabranim
suknjama, skidaju ih, oblače, predaju se nepristojnim pokretima.
Najzad, muškarci koji su ponovo počeli da igraju, bacaju svoje pregače
i svaljuju se na svoj plen ispuštajući ritualne krike.
Svako zgrabi po jednu ženu ali se ne sjedinjuju odmah. Dešava se da
igračice, da bi se zaštitile pružaju ruku i ščepaju muški deo koji im preti.
Kad je uzeta od muškarca igračica ispušta piskav krik i igra još
pomamnije, raširenih nogu. Glave, otvorenih ustiju, zatvorenih očiju,
grčevito se okreću. Sjedinjavanja onda slede dok je ritam ubrzan a igra i
muzika ne prestaju ni za trenutak. Krajem noći svi učesnici iscrpljeni i
drhteći leže na zemlji.
Dok u orijentalnoj Africi žene učestvuju u ritualima plodnosti koji
doživljavaju svoju kulminaciju u opštem koitu u Australiji na obalama
zaliva Kambridže domoroci u svojim ritualima falusa se odaju zamišljanju
koita bez žena koje se odaju kolektivnoj masturbaciji.
H. Bazedov je u svom delu »Domorodačka Australija« opisao tu
ceremoniju.
»Muškarci igraju neku smešnu igru u kojoj koriste falus od ravnog
drveta, dužine od oko četrdeset i četiri santimetra a čija je širina u svom
centralnom delu oko osam santimetara. Obojen je sa dve strane
transverzalnim trakama, i ukrašen je između ostalog gravurama koje
predstavljaju muški organ u punoj aktivnosti. Igra se odvija noću. Igrači
udaraju zemlju nogama dvanaestak puta dajući tako utisak da trče, a u
stvari ostaju na jednom mestu. Zatim svi zajedno padaju na kolena. Drže
falus obema rukama i smeštaju ga uz pubis u položaj koji predstavlja
erekciju...
Zatim dolazi jedan naročito sugestivan pokret: muškarci sležu
ramenima i naginju se napred, skoro poluležeći što je uobičajen položaj
domorodaca. Još uvek na kolenima stavljaju falus na zemlju i vuku se na
jednoj strani... ta međuigra se ponavlja više puta... Onda ustaju, uzimaju
falus i drže ga u položaju koji predstavlja erekciju. Ceremonija se završava
divljom igrom i tokom nje muškarci dostižu vrhunac uzbuđenja i osećanja;
i zaista njihova razdraženost koja se graniči sa histerijom podseća mnogo
na orgazam.
Rituali falusa su bezbrojni i postojali su gotovo u svim zemljama u
jednom trenutku njihove istorije. Njihovo nabrajanje bi bilo dosadno. Tako
nam se učinilo mnogo boljim da izdvojimo iz celine koju predstavljaju tri
slučaja oko kojih će gravitirati ostali.
U antičkoj Grčkoj Menade su isključile iz ceremonije koje su
posvećivale jednom bogu sa falusom, Dionisu, muškarce. Njihovi su
skupovi bili isključivo ženski. U drugom vremenu i prostoru neki
australijski domoroci isključuju žene iz svojih rituala koji su namenjeni
samo muškarcima.
Nasuprot tome u orijentalnoj Africi muškarci i žene zajedno slave
svečanosti orgija koje prate setvu i žetvu.
Svi ovi falusni rituali odbijaju antagonističke i atraktivne snage koje
sačinjavaju potku odnosa između muškaraca i žena.
Muškarci su opčinjeni misterijom žene i zavide njenoj moći da rađa.
Žene su ljubomorne na penis, na sve vrednosti čiji je on simbol, na
aktivnosti iz kojih su one isključene, na izvršenje moći i na pristup
muškim naukama.
Svako se od njih trudi da produbi specifično iskustvo svog sopstvenog
pola i što je paradoksalno teži u isto vreme da dosegne idealnu punoću
biseksualnog bića.
Da bi ostvarili taj san i kompenzovali svoju nepotpunost oni su pribegli
svemoćnosti mita. Priča o rođenju Dionisa ilustruje, bolje od drugih priča,
kako se na planu mašte odvijalo to lišavanje lišavajući ženu privilegije
stvaranja koju joj je dodelila priroda.
Sećamo se da se Zevs pojavio pred Semelu kao običan mrtvac. Kada je
saznala za njegov pravi identitet zamolila je kralja bogova za milost da se
on pojavi u svoj svojoj moći. Žaglušena sjajem božanstva Semela je umrla
nestavši u plamenu. Svojim telom je onda Zevs zaklonio dete koje je
čekala od njega i zatvorio ga u svoje debro. Dva meseca kasnije je iz njega
izvukao svog sina Dionisa.
Ispunjavajući san svih muškaraca Euripid u svom delu »Bahantkinje«
saopštava Zevsu:
»Neka telo tvoga oca bude za tebe materine grudi...«
Ta renesanasa muške individue je ključ svih grčkih, orijentalnih i
drugih misterija. Ona je osnova svih rituala puberteta, o tome smo već
nadugačko govorili. To je ponovno rođenje propraćeno strahovitim
nadpoštovanjem penisa i muških moći. Ono u isto vreme predstavlja prelaz
ka novom načinu života: onom kojim počinje svet duha. Prirodan čovek,
rođen od žene ustupa mesto kulturnom čoveku načinjenom od generacija
muškaraca koji mu prenose zbir akumuliranih vrednosti.
 Žena zatvorena u dečjem i kućnom svetu ne dobija ni status odraslog,
niti ima pristup duhovnim stvarima. Ona neumorno teži da se identifikuje
sa muškarcem, falokratom od koga je načinila svoj ideal.
Seksualna sakaćenja su želela da ovekoveče tu podelu u deljenju
zadataka, moći i znanja.
Paradoksalno, naša moderna društva pribegavaju novim seksualnim
sakaćenjima kako bi sačuvala razliku između jednog i drugog pola.
Menjanje pola koje je posledica progresa hirurgije i medicine ima već
veliki broj pristalica.
Ova sakaćenja koja se u svom krajnjem cilju dijametralno razlikuju od
sakaćenja koja praktikuju primitivna društva predstavljaju početak
evolucije na Zapadu: oslobađanje individue i približavanje polova. Danas
društveno biće nije više zarobljenk svoga pola ili drugačije rečeno ono zna
da postoji mogućnost da se opredeli za suprotan pol.
To što muškarci žele da postanu žene i da to postaju legalno pokazuje
da je falus prestao da bude uzvišena preporuka i da se žena oslobađa
muškarca. Da hiljadugodišnji antagonizam počinje da opada.

NAPOMENE

1. Oko 1800. godine pre Hrista u Sumeru, u gradu Uru kastrirali su

muškarce kako bi oni bez ikakvog rizika da se upuste u neku
avanturu čuvali mlade lepotice koje su bile zatvorene u haremima.
Egipat u vreme farona nije znao za ovu društvenu instituciju ali je
imao mnogobrojne evnuhe: oni su obavljali dužnosti sveštenika.
Prepoznajemo ih na bareljefima licu, kratkoj kovrdžavoj kosi, po
visokom stasu.
Kastriranih mora da je bio veliki broj među Jevrejima jer proroci iz Sta-
rog zaveta u više navrata osuđuju ovo seksualno sakaćenje. Kaže se u
Petoj knjizi Mojsijevog, poglavlia XXIII: »Ovaj čiji su testisi uništeni ili
čija je mokraćna cev odsećena nikako neće ući u Carstvo gospodnje.«
2. Kockasto zdanje koje se nalazi u centru džamije u Meki u kojoj je
Crni kamen.
3. Roman Dominika Fernandeza: »Porporino ili misterije Napulja«.
4. Zanimljivo je skrenuti pažnju na to da su Rumuni kod kojih je
autoritet oca bio neograničen pribegli materinskom a ne očinskom
božanstvu, kada im se učinilo da je situacija u vojsci bila očajna. Isto
su tako istočnjački kultovi bili dozvoljeni u Rimu u vreme Carstva
kada je režim poprimio despotske odlike.
5. Po Frazeru sveštenici su bili pederasti koji su se odavali prostituciji
kao i sveštenice: oni su ozmislili mit o štrojenju Atisa kako bi
opravdali svoje samosakaćenje. Čini se da je slična institucija
postojala u Siriji gde su se sveštenici prostituisali u Adonisovu čast a
 sveštenice u čast Istre.
6. Običaj taurobola ili kriobola (žrtvovanje bika ili ovna) koga veoma u
Persiji cene obožavaoci boga Mitre; počevši od II veka posle Hrista
veoma se raširio u Italiji a odatle se proširio na Galiju i severnu
Afriku. Bogati građani - i građanke - odavali su se tom »krštenju
krvlju« kako bi se oprali od svojih grehova, a pogotovo da bi na sebe
preneli snagu i energiju životinje. Rimski car Heliogabal (218-222.):
koji je bio sirijskog porekla i prisan sa Sibilom bio je žrtvovan;
smatra se da je svoju muškost posvetio boginji.
7. Selibat među sveštenicima uvek je ličio na surogat kastracije.
8. Bor je bio zarezan a njegova »rana« zavijena; ukrašenog cvećem
nosili su ga kao »leš« u Sibilin hram gde ga je gomila oplakivala
glasno kukajući.
9. Iz ovog verskog običaja stvorena je reč fanatizam: »fanum« znači
hram, a »fanatici« su bili oni koji su posećivali ovo mesto na kome
su izražavali svoje strasno obožavanje boginje.

10. Danas, u znak sećanja na Alia, prorokovog zeta, Siiti iz

Pakistana za vreme neprekidne procesije koja se odvija dvanaestog
dana meseca Morahama bičuju se bičevima od kože čiji su remeni
načičkani žiletima za brijanje. Njihov kolektivni zanos uvećan
jaucima i kricima dostiže takav vrhunac da tu prestaje svaka
osećajnost: dolazi do opasnih rana a ponekad i do smrti.
11. One su u ovome sledile primer Agdistie, Atisove verenice, koja
se, pošto je otkrila osakaćen leš pastiia, ubila tako što je odsekla
svoje grudi.
12. Za vreme »hilarija«, 25. marta, a to je praznik sećanja na
Atisovo vaskr- snuće, divljačke maskarade završavale su se
seksualnim orgijanjima u kojima su se najviše isticali pederasti.
13. U Rimu je u IX veku papa Blaženi III u želji da ispita
muževnost papa uveo tajnu ceremoniju koja se odvijala u crkvi Sveti
Jovan Latranski. Papa, pre nego što ga ustoliče, morao je da zadigne
svoje haljine i da sedne na stolicu od portira čija je donja strana bila
prazna. Kardinali su jedan za drugim defilovali iza stolice, saginjali
se i pipali genitalije budućeg pape uz ove reći: »Testi ulos habet et
bene pendentes« (Ima testise i oni dobro vise). Ceremonija je ukinuta
tek u XVI veku, pošto je Leon X bio zaražen sifilisom i pošto je
zarazio i sve one koji su ga dodirivali.
14. Evo još jednog boljeg primera: jedno dravidsko pleme iz
Bengala, Kondi, kupovalo je žrtve koje je žrtvovalo tokom nekih
praznika. Ove žrtve prijavljivale su se dobrovoljno iako su savršeno
dobro znale da će biti pogubljene i to na užasan način. Međutim, bilo
 je lako doći do njih jer su one tokom više godina uživale u dobrom
životu i ugledu.
Na dan žrtvovanja dovodili bi žrtvu u šumu gde se pogubljenje odvijalo
prema različitim običajima: žrtvu bi opili opijumom, čvrsto bi je vezali i
drobili bi joj kosti. Ili bi je zadavili i sekli na komade. Ili bi je, pak,
spaljivali na tihoj vatri. Pri tom je bilo važno da svako dobije deo žrtvo-
vanog tela da bi mogao da ga zakopa u svom polju i da sebi osigura
uspešnu žetvu.
Kada su početkom ovog veka Englezi zabranili ove ljudske žrtve, Kondi
su je zamenili žrtvovanjem jaraca ili bovola.
15. Moskovljanin.
16. Nagorelo drvo sačinjeno od veoma tvrdog drveta, mulge, vrste
bagrema.
17. Isto tako Jevreji isključiju svako božanstvo majku (u njih ne
postoji ništa slično devici Mariji). Ovo odricanje povuklo je za
sobom još veća lišavanja i strožiji moral nego na drugim mestima.
18. Dok muškarci uveče sede pored vatre u logoru i onanišu
međusobno počinju da raspravljaju o veličini svojih penisa. Jedan od
njih kaže: »Tvoj je velik. Na to drugi odgovara:»Ne, tvoj je velik,
mogao bi da je ubiješ dok vodiš ljubav.« (Geza Rohem). I na priču o
veličini penisa nadovezuju se priče o dimenzijama usnica.
19. Jedno parenje kengura može da traje čitav sat.
20. Devojke se u Balučistanu seku dvaput: tokom detinjstva kada se
odstranjuje klitoris, a tokom prve bračne noći seku se male usne,
cepa himen i uvećava vaginalni otvor.
21. U društvima koja svoje poreklo računaju po majčinskoj liniji i u
kojima žena ima važnu ulogu (na primer u Maleziji) rituali za vreme
puberteta i seksualna sakaćenja nisu poznata.
22. Uvođenje božanstva očeva malo-pomalo promenilo je matrijarhat u
patrijarhat.
23. Prema jednoj indijskoj legendi Bog je za vreme stvaranja sveta
svom sinu dao, da bi mu poslužio kao model, biće koje je bilo
hermafrodit i čija je jedna polovina lica i tela bila muško, a druga
polovina žensko.