„Na Drini ćuprija“ je roman Ive Andrića za koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine.

Roman pripoveda o građenju mosta preko Drine u Višegradu. Građenje mosta naručio je Mehmed paša
Sokolović, veliki vezir Osmanskog carstva koji je bio rođeni Srbin. Još kao mali dečak odveden je sa
ostalom decom kao danak u krvi u Carigrad.

U romanu „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrić je hronološki opisao svakodnevni život višegradske kasabe, koja
se nalazi na obali reke Drine, gde su živeli zajedno i Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana jeste most
koji kod Višegrada spaja dve obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom. Radnja romana
traje otprilike četiri veka i skup je više priča povezanih sa mostom na Drini, koji je okosnica i glavni
simbol naracije. Sam most predstavlja na neki način suprotnost ljudskoj sudbini koja je prolazna u
odnosu na kamenu građevinu, koja je večna.

Pisac je u svom romanu napravio paralelu izmedju neprolaznog - most i krhkog i kratkotrajnog - ljudski
život. Most simbolizuje snagu i čvrstinu, pa je zato dat kao nešto što se provlači kroz ceo roman. On je tu
da bi čitaocima pokazao prolaznost i nebitnost života. S obzirom na to da radnja romana traje skoro
četiri veka, opisani su pojedinci iz razlicitih epoha. Njihove sudbine su na razne načine povezane sa
mostom, a one zajedno čine jednu celinu. Mnogo je ljudi došlo u dodir sa mostom i otišlo, dok je most
taj, jedan jedini, koji je svedok svih dešavanja i koji miruje dok život oko njega teče. On povezuje dve
strane, dva sveta potpuno suprotnih mišljenja, običaja, i vere. To je mesto gde su se radjale prve ljubavi,
gde su se okupljali ljudi zbog raznih razloga, tu su se okupljala deca i igrala se, prva maštanja i snovi su
rođeni tu, na mostu koji spaja dve obale Drine i vekovima prkosi reci, vremenskim nepogodama, i svemu
ostalom. Stoji večno tu, kao večiti simbol neprolaznosti.

Na samom početku dela Andrić nam daje opis mosta. Tada se naslućuje da će to biti glavna karika dela.
On predstavlja vezu. To je poenta cele knjige. Veze. Veze izmedju srpskog i turskog dela grada. Veza
velikog vezira sa svojom izgubljenom prošlošću. On je takođe simbol trajnosti. Ljudi dolaze i odlaze, ali
on je sve vreme tu. Stoji, ponekad malo izmenjen, ali tu je. Most najviše pati, niko nije prošao toliko
toga. Prvo požar. Ali ćuprija je ostala na mestu, samo malo isprljana od dima i čađi, ali kiše su sprale sve
rane. Na sedmom stubu mosta naći će se pandorina kutija. Stajala je tu neprimećena godinama, ali i
njeno vreme je moralo da dođe. Otvorila se i sa sobom je odnela deo mosta. Iako je na neki način večan,
u jednom trenutku most na Drini nestaje. Velika poplava, neviđenih razmera potopivši kasabu potopila
je i most. Prošlo je izvesno vreme, voda se povukla, a most je ponovo stajao beo i nepromenjen na
suncu. Ni priroda nije mogla da ga uzme, pokušala je, ali se most vratio u svom najboljem sjaju. Most je
prošao svašta. Izdržao je nalete vode, vatre i vetra. Andrić nam je ostavio poruku. Most je u stvari
metafora. Pričajući o mostu, Andrić nam objašnjava kakav bi čovek trebao da bude - neprolazan i trajan.