„Бескрајни, плави круг. У њему, звезда.

“ (Црњански)

Људи су одувек кроз своје сурове животе трагали за нечим бољим и већином
недостижним. Живот је као путник кроз време кога у стопу прати сенка судбине. Људи се
понекад запитају која је сврха живота или кога да окриве за своју злу срећу, али одговор
на та питања никада неће добити, нити ће икад моћи да наруче живот какав желе, нити да
одлучују о својој судбини.
Милош Црњански је у свом роману „Сеобе“ дао слику једног народа у потрази за
обећаном земљом, јер је и он сам потомак тог народа који се склонио од Турака северно
од Дунава, међутим ни ту не налази мир и спокој, јер идаље служи и гине за другога. Цео
роман представља вапај и чежњу за срећом. Сви ликови у роману су трагали за бољим
животом, за својом звездом, јурили ка својим идеалима или ка остварењу животних
циљева, али је све то ипак било јако далеко. Зрак наде који би их обасјао, врло кратко би
трајао, а звезда би се угасила.
Сеобе народа, немаштина и тежак живот су отуђили ликове једне од других. Кроз
цео роман провлачи се носталгија за срећом и сви ликови слепо трагају за тим бољим
животом, као да су сви живели за један тренутак тог живота по вољи и жељи,
прихватајући сваки изазов који им се пружи, па чак и по цену трагичног завршетка. Да ли
је Дафина патила што јој је муж отишао покушавајући свим силама да спаси своју
породицу, да би на крају, када је наишла на нежност и љубав свог девера, морала да се
разболи и умре?
Одлазак у рат завијао је у тугу и несрећу остављене породице. Одлазили су тамо,
нису знали због чега ратују нити за кога ратују. Чак ни њихова имена нису знали, стално су
били понижавани, добијали су све најгоре, а за узврат нису тражили ништа. И сам Вук
Исакович се отуђио од своје породице у нади да ће добити виши чин у војсци и да ће
стићи у обећану земљу – Русију. На крају је схватио да је отишао да ратује на туђој страни.
Сећао се свог прошлог живота – живота са породицом и схватио је да у рату није ништа
постигао, баш као и остали. Само њихове душе знају колико су пропатили у нади да ће
доћи до бољег живота. Није им било тешко да ходају данима по киши или снегу. Били су
спремни да ураде баш све по цену бољег живота. Истински су желели да успеју, међутим
њихове муке и патње се нису исплатиле. Негде издалека грејала их је љубав према
отаџбини, према својим породицама и деци. Сањарили би и тако одлазили далеко – у
бескрајни плави круг.
Тражили су своју звезду. Нису је нашли, звезда се угасила. Преостало им је једино
да живе како су дотад живели, да ходају по мочварама и да осећају тежину њиховог
суровог и тамног живота. А негде у даљини би сијала звезда. Иста или нова? Русија или
нека друга обећана земља. Битно је да остаје плави круг и у њему место за звезду.