ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNISTVA

PREDGOVOR

1.

Srpska pesma traje od pre pamtiveka. Pevana, ne i beležena, do nas nije dospela
kao zapisan tekst. Ali ne može se reći da o njoj ne znamo ništa. Izvesni motivi u
našim obrednim i mitološkim narodnim pesmama imaju svoje poreklo u dalekoj
prošlosti našeg jezika. I ono što se govori o nekim junacima naše epske usmene
tradicije, potiče sigurno od junačkih pesama nastalih pre nemanjićke starine.

Razlika između obrednih, mitskih narodnih pesama, i onih junačkih već je uočena.
Ta razlika nije formalna ni metrička, ona je u poreklu i duhu; kao da stiže iz dveju
različitih stvarnosti. Obredna ili mitska, peva se uz određene prilike, ona je
obavezna u tim časovima i peva se kolektivno, bez isticanja pojedinačnog pevača.
U našim, novijim vremenima nju po pravilu pevaju grupe žena, a njihovi starinski
motivi se prenose uporno i onda kad se značenje tih motiva ne razume više
dobro. Iako malo variraju, one se suštinski ne menjaju; mogu da opstanu, ili da
se izgube.

Epska, junačka pesma mora da se prilagođava interesovanjima slušalaca,

promenljiva je što se tiče imena, pa i opisa događaja, mada prenosi neke tipične
situacije iz vremena kad su junaci takođe bili mitska ili polumitska bića. Ova
pesma prenosi izvestan moral, da ne kažemo i usmene zakone ponašanja, koja
su često viteški, neki put hrišćanski, a neki put uzori surovih osveta i nemilosrđa.
Epska pesma mora biti zanimljiva i razumljiva, dok mitskoj pesmi zagonetnost ne
smeta. Epske su pesme ponekad poučne, ili pokušavaju da budu mesto na kojem
se pamti istorija naroda, spisak manastira i crkava, kao i znamenitih ljudi u
prošlosti. Iako nije "pevana istorija narodna", ona u pretežno fiktivnoj istoriji
uspeva da nađe rado slušane sižee svog pevanja.

Po mitovima su najstarije naše pesme koje govore o svadbama nebeskih ela. Na

njih treba biti ponosan, jer većina naroda čija je drevna poezija zapisana nema
pesama sa motivima toliko drevnim. U Evropi samo Litvanci osim Srba imaju
pesme slične starine. U staroj poeziji naći ćemo slične primere u sumersko-
vavilonskoj tradiciji, i u starim indijskim pesmama - Vedama. Te svadbe nebeskih
tela kazuju o drevnim religijama koje su još uspevale da vežu kosmičke ritmove i
ljudske fenomene života, rađanja, godišnjih smena. Prisustvo nebeskih tela kao
ličnosti u mitskim pesmama govori o vremenu kad antropomorfne predstave u
umetnosti nisu bile pobedile. Verovatno su, dakle, poreklom i početkom iz ranog
neolita, ili iz slične mentalne i društvene konstelacije.

Te su pesme, kod nas, iako himnično-svadbenog karaktera, ispevane sa velikom

prirodnošću, slegnutošću. Taj ton je karakterističan za religijske inkantacije pre
dolaska tzv. visokih religija, koje unose retorski ton, doživljaj uzvišenosti i
emotivnu dramatiku (budizam, hrišćanstvo, islam). One deluju kao da su
ispevane juče, i kao da su posledica neposrednog nadahnuća što dolazi od
gledanja nebeskih tela. Međutim, motiv svadbe nebeskih tela ukazuje
nedvosmisleno na prethodne religijske predstave: tim "svetim svadbama"
obezbeđivala se snaga obnove kosmičkog i životnog ciklusa. Našim precima
nikako nije izgledalo da je obnova prirode garantovana sama sobom: oni su
osećali da za tu obnovu nešto sami moraju da učine, a uz to što su činili (obred,
npr. svadbe), pevali su i pesme koje su sve osmišljavale pozivanjem na mitske
sile.
Imena hrišćanskih svetitelja javljaju se po već uhodanom obrascu da zamene
prethodna imena slovenskih bogova. Dvojeverje je bilo široko rasprostranjeno u
našem narodu, od davnina. Nema dokaza, kao što su neki hteli da vide, da su
Sloveni bili posebno skloni mesecu, i da su, sudeći po tome, duže održali običaj
matrijarhata nego ostali indoevropski narodi. Sve ukazuje da su kod nas, kao i u
akadsko-vavilonskoj tradiciji, i u Egiptu, sunce i mesec bili muški principi,
ravnopravni, kao dva oka u glavi jednog većeg nebeskog božanstva. Oni su sa
jednom ženom u sredini (Ištar ili Izis, ili neko drugi) zatvarali božansku trijadu
koja je postala bitnom karakteristikom egipatske religije. To trojstvo se
podrazumeva i u našem mitskom predanju, recimo, u pesmi Sunce i mesec prose
devojku.

Čudne i mnogobrojne pesme o vilama ili koje vile pevaju, prikazuju ih u različitim
ulogama. One nisu samo pratilice, ili mrzilice junaka, nego vode i svoj odvojeni
život, prisvajaju decu, dižu gradove, gospodare srećom mladenaca, pa se javljaju
i kao božanstva donjeg sveta, zavađaju svatove da bi od velikih pogibija dobile
kosti za gradnju svojih zagrobnih kula. Može se pretpostaviti da je među
Slovenima, a naročito kod Srba, postojalo pagansko, žensko sveštenstvo, koje je
imalo svoje određene funkcije, i čiji se tragovi vide do u XIX vek. Stvaranje i dalja
predavanja određenih "ženskih" pesama jeste onaj najjasniji trag koji je ta
institucija paganskog sveštenstva za sobom ostavila. (O tome videti u našoj
Antologiji lirske narodne poezije, Beograd, "Vuk Karadžić", 1982.)

2.

Još pre no što se definitivno okreću vizantijskom vidu hrišćanstva, srpske oblasti,
kao što je poznato, dobijaju pravo na upotrebu sopstvenog slovenskog jezika u
crkvenom obredu, i sopstvenu azbuku, odnosno pismenost, sve zahvaljujući
misionarima iz vizantijskih strana. Njihova misija je krupan događaj u istoriji
evropskog srednjeg veka. Ipak su iskrsla i oko njega izvesna pitanja zanimljiva za
kulturnu istoriju. Ta pitanja se tiču pre svega vizantijskih razloga za slanje takvih
misija koje su nudile hrišćanstvo na negrčkim jezicima.

Kada se zna da je zapadna crkva bila uporna u širenju latinskog jezika kroz
crkvenu organizaciju, i videla u tome zalogu svog jedinstva, drugačiji postupak
Vizantije je utoliko osobeniji. Javile su se čak i hipoteze nekih slavista da je
nuđenjem hrišćanstva na negrčkim jezicima Vizantija čuvala svoju kulturu, i
stavljala jezičku barijeru između sebe i okolnih naroda koji su tek ulazili na
svetskoistorijsku scenu. S pravom se postavljalo i pitanje ne bi li razvoj slovenske
kulture u srednjem veku bio ubrzan boljim poznavanjem grčkog jezika, jezičkim
prožimanjem sa mnogo starijom i razvijenijom kulturom i tradicijom Vizantije.

Žara i zanos sa kojim su Konstantin i Metodije i njihovi učenici sprovodili u delo

svoj program svedoče o nečem višem no što bi bila samo vizantijska državno-
crkvena politika i njeni praktični ciljevi. Njihova misija, osim što je širila veru
kojoj su pripadali, predstavljala je i važan kulturni pokret i poduhvat, kojem su
"slovenski apostoli" služili do kraja, i sa njim se potpuno izjednačili; za slovensku
liturgiju i pismenost oni su se borili kao za stvar opštu, i svoju. Svoju, u smislu
najdubljeg opredeljenja za nešto što im se činilo plemenitim i istorijski
neminovnim, u isti mah.

Tako je jedan deo Slovena, i mi među njima, dobio pravo da ima verske obrede
na svom jeziku, i pismenost kojom će se taj jezik beležiti. Kao da je jednom
narodu i njegovoj kulturi jezik još jedared bio dat. Došlo je stvaranja književnosti
na tadašnjoj srpskoj jezičkoj recenziji, započeti su književni, kreativni kontinuiteti
od najvećeg značaja za određenje, opstajanje i razvijanje kulture jedne nacije
koja je tada već postojala, a to je značilo uspon kulture na Balkanu i šire, među
Slovenstvom i u Evropi.

Liturgijska poezija i, naročito, žitija svetih značajni su književni spomenici. Ali, u

vezi sa svim tim, jedno pitanje, čini se, još nije bilo postavljeno. Gledajući
spomenike pesništva, moramo se čuditi da ih tokom vekova nije bilo više.
Ohrabreni upotrebom sopstvenog jezika, pomognuti postojanjem slovenske
azbuke, naši u srednjem veku ostaju oslonjeni na vizantijske kanonske uzore i,
osim žitija, sa kojima su uspeli da ostvare jednu specifičnu književnu formu, ne
daju pisanjem dokaza o široj književnoj stvaralačkoj delatnosti (izuzima se
prevođenje). I Vizantija i Zapad u srednjem veku znaju za književne tokove koji
nisu usko vezani za potrebe crkve i dvora. U Vizantiji tinjaju oblici poezije
zasnovani na antičkim uzorima. Na Zapadu se, na latinskom jeziku, već vrlo rano
(IV vek, sv. Ambrozije Milanski i dr.) javljaju nove pesničke forme, i one bujaju
do kasnog srednjeg veka. Oseća se poetsko stvaranje u novom ključu i stilu,
nezavisno od liturgije i kanona. Kao da zapadni pisci stalno imaju u krajičku svesti
stvaranje "novog slatkog stila" danteovskog i trubadurskog, bez obzira što pišu
na jeziku učenom i propisanom.

Kod nas tog klijanja poezije novog stila, osim možda jednog izuzetka (D.
Kantakuzin, Grk poreklom) nema, i tu smo, izgleda, sa ostalim Slovenima, koji
primiše vizantijsko hrišćanstvo na sopstvenom jeziku i pismu, jednaki. Od
početka je kod nas, možda se sme reći, bio naglasak na jeziku samom, a ne na
stilu. Ta odrednica je ostala karakteristična za našu poeziju, pa i za književnost u
širem smislu.

3.

Kao što je početak naše pisane književnosti u spisima Save Nemanjića, u njima je
i početak naše pismene poezije. Delovi biografije koju je Sava sačinio svome ocu,
i po svom ritmu, i po povišenom tonu kazivanja, i p osećajnoj podlozi, jesu
poezija, i mi ih sa zadovoljstvom prihvatamo kao pesništvo u vremenu koje, osim
liturgijskih stihova, drugo pisano pesništvo nije negovalo, ni isticalo. Smenjivanje
i preplitanje pripovednog i proznog tona sa retorskim i pesničkim nalaze se i u
drugim srednjovekovnim spisima, našim i stranim, a naročito u Bibliji, koja je i
tako služila srednjovekovnim piscima za uzor, povod i ideal. Već je bilo rečeno, s
pravom, da je Sava Nemanjić osećajan pisac (M. Kašanin), što može važiti,
razume se, samo za njegovo Žitije sv. Simeuna, ne za njegove sastave iz oblasti
crkvenog zakonodavstva. To Žitije, pored istorije i naracije koju sadrži,
svedočanstvo je jedne emocije: Sava govori o Stefanu Nemanji, ne samo kao
državniku, isposniku i mudrom starcu, nego kao o ocu, i reč otac se uporno
provlači ne samo kroz ovo Žitije nego i kroz druge Savine spise, kroz Studenički
tipik, i originalni deo Hilandarskog tipika, o Službi sv. Simeunu i da ne govorimo.
Iako je u hrišćanstvu odnos otac-sin veoma važan, pominjanje i hvaljenje oca
ovde nije bilo nikakva kanonska, ni doktrinarna obaveza. Stefan Prvovenčani, koji
takođe piše izvanrednu biografiju Simeona - Nemanje, reč otac jedva da
upotrebljava. Odnos otac-sin u Savinom spisu jeste istorija duboke ljubavi, prvo
oca prema sinu, zatim i sina prema ocu, koja dobija dramske akcente
starozavetnih razmera.

Koliko govori sa toplinom o ocu, toliko svesno govori i o dilemama sinovstva,

nazivajući sebe u jednom trenutku i "zabludelim sinom". Zaista, odlazak Stefana
Nemanje u Svetu Goru, kod sina davno zamonašenog, njihov zajednički asketski
podvig, uspostavljanje novog manastira, nije svakidašnja priča ni u
srednjovekovnim prilikama. Ukratko ispričan, ona dostiže svoj literarni i emotivni
vrhunac u prizoru umiranja i smrti sv. Simeona. Tu se pojavljuje i onaj čudan
detalj, kad umirući otac moli svog sina da ga spusti na zemlju zastrtu rogozinom,
što je običaj drevan, poznat iz vedskih rituala Indusa (trava - barhis), i u Kini
(opisuje Marsel Grane u Kineskoj civilizaciji). Ukoliko rogoz nije samo znak
monaške poniznosti, kao što je to kostret - monaška odeća. U tom smislu
pominje se rogoz kod Isaije (9, 13) nasuprot palminom listu, simbolu duhovne i
svakolike pobede.

Da ovaj doživljaj i hvaljenje oca i očinstva nije nešto duboko lično i verovatno
nesvesno, moglo bi se misliti da u spisima Save Nemanjića imamo i jedan
program. Ne samo uvođenjem hrišćanstva, nego i jačanjem države, preovladava
je u nas patrijarhalni princip. Muškarac se isticao u porodici, društvenoj i verskoj
organizaciji. Dok je u narodnom životu očigledno postojala jedna prilagodljiva
ravnoteža između uloge muškarca i žene, u prilikama novog organizovanja
društva akcenat pada na muškarca kao poglavara države, kao sizerena, kao
arhijereja i glavu zadruge. U vreme kada Sava piše svoje spise, taj proces je već
u punom zamanu. Od značaja je ipak da naš prvi književni spis, hvaleći očinstvo,
iznoseći dramu sinovstva, utvrđuje patrijarhatni pogled na svet i nude spektar
emocija koje iz tog pogleda proizilaze. Ako se ima na umu da je i sledeće delo
naše pisane književnosti napisao jedan sin o svom ocu, Stefan Prvovenčani o
Nemanji, može se reći da su našu pisanu književnost započeli sinovi. Hvaleći svog
oca, sledeći ga, na kraju su i oni ušli u red Otaca.

Biografiju Stefana Nemanje ispričao je njegov drugi sin Stefan Prvovenčani kao
niz prizora feudalnih kavalkada, kraljevskih sukoba i mirenja. To je poduži tekst,
pun energije, izvanredno pisan. Sa njim je u našu srednjovekovnu svest ušla
percepcija istorije. Moralo se desiti da hrišćansko učenje, zasnovano na
osporavanju prethodnog istorizma, hebrejskog i rimskog, na svom početku
uvereno u brzi kraj sveta, kada je stavljalo akcent na večni, onostrani život,
postavši zvanična i državna religija, donese jedan svoj princip istorizma. Kako se
u pripovesti Prvovenčanog pokazalo to spajanje transcendentne duhovnosti i
istorizma?

Uočeno je da autor osim istorijskih epizoda govori dosta o čudima što ih posmrtno
ostvaruje sv. Simeon. Smatralo se čak da veza između jednog i drugog nije
dovoljno logična, da su priče o čudima nakalemljene na pripovesti o istorijskim
zbivanjima. Naprotiv. U prvom delu Žitija Stefan Nemanja pobeđuje ili se izbavlja,
uz čudotvornu pomoć sv. Đorđa, zaštitnika ratnika i domaćeg patrona. I kao što
stariji svetac pomaže u bojevima i državnim poslovima njegovom ocu, tako sv.
Simeon pomaže Stefanu Prvovenčanom u njegovim nastojanjima i nevoljama,
pomaže čudima koja čini iza smrti, s onog sveta. U tome je jednostavan istorijski
koncept: pravovernima će moćni sveci zaštitnici priteći da savladaju mnoge
prepreke i opasnosti, i dovesti ih, svojim zauzimanjem, do završnog trijumfa.
Zato je dobro imati sopstvene svece, iz istog plemena, srodnike, koji će stalno
bdeti nad blagostanjem i sigurnošću svojih vernih.

U čudima kojima sveci sa onog sveta, kao, recimo, i Dimitrije Solunski, utiču na
ishod sudara među vojskama, i drugih zemaljskih zbivanja, čitava je filozofija
istorije hrišćanstva koje dolazi na vlast i veruje da svojom pravovernošću
zaslužuje stalnu i presudnu pomoć nebeskih sila.

U svom spisu Prvovenčani često pominje "đavola" i "besove", i on to ne čini po

nekom propisu, niti sasvim svesno. Kao da je arhetip neprijatelj često delovao u
njemu. Neprijatelji su vojni, ili verski; iza svih jeretika, varvara, nevernih
feudalaca i zavišću ispunjenih kraljeva, stoji đavo i besovske sile. To je posebnost
i literarna odlika Prvovenčanoga. Kao vladar, stalno je bio u napetosti koju donosi
zaraćenost; gledajući na svetske stvari iz te napetosti, činilo mu se da su prsti
nečistivog stalno upleteni u zemaljske poslove. Zanimljivo je da još jedan naš
pisac na vladarskom položaju, Njegoš, takođe često vidi i pominje đavola i da se
njime bavi u čitavom jednom epskom delu (Luča). Snažan temperament kod
obojice, u analognim prilikama, oživeo je u njihovom delu slične simbole.

4.

Šta se u jednoj bitki stvarno dogodi, ne znaju ni oni koji su u njoj učestvovali. Još
manje znaju potomci koji su o bitki čuli strašne vesti, a o njenim učesnicima
govorili kroz naricanja. Najviše je o kosovskom boju znao Bajazit, koji je svom
silom krenuo u boj tek kada su mu poginuli otac i brat. Bajazit je držao verovatno
sve konce u svojim rukama, i onaj najvažniji: konac pobede. Ali on je po svoj
prilici imao i najmanje razloga da nekom saopšti istinu o tom boju, za vreme
kojeg on postaje sultan, i žuri natrag u Brusu da to i utvrdi. Turski pisani izvori
pominju da su se u turskom taboru dešavala tamna dela. No ona su bila u skladu
sa načinom nasleđivanja prestola u Osmanskom carstvu.

Sa srpske strane bitka je doživljena, ostala u predanju, kao sudbonosni poraz.

Mada se propadanje srednjovekovne Srbije događalo u više bitaka, i Turci su
postepeno osvajali teritorije i gradove ka severu, ova jedna bitka, kosovska,
pamti se kao ključna i kobna. Razbojište zastrto mnogim pogibijama,
neizvesnostima i neznanjem o njegovim učesnicima, biva naseljeno mitskim
junacima, legendama o svađama vlastele, o izdaji i vernosti. Istina je izmicala, ali
poezija i predanje su morali da popune prostor emocije poraza.

Istina je bila pogibija kneza Lazara i njegovih vitezova. Istina je bila da su se tom
prilikom, 1389. godine, sukobili Srbi sa raznih strana i borili se sa odlučnošću koja
se oduvek zvala; ili-ili. To "ili-ili" oličeno je u samom Lazaru Hrebeljanoviću, koji
je poslednji (a možda i prvi) put uspeo da skupi srpsko plemstvo na jednom
zadatku i da mu udahne volju za odlučnim otporom. Tako knez Lazar ostaje
pravim istorijskim junakom kosovskog boja, što mu je u crkvi bilo priznato
svetačkim kultom, u narodu - pesmom. Slaveći njegovo žrtvovanje, hrišćanstvo
pokazuje svoj drugi vid: očekivanje kraja istorije, prihvatanje apokalipse kao
uvoda u završno izbavljenje.

Pesma Propast carstva srpskoga prikazuje apokaliptični ishod kosovskog boja kao
posledicu svesnog opredeljenja. Knezu Lazaru se nudi izbor, jedno strašno ili-ili,
koje je ravno raspinjanju. Ili će odmah, bez duhovne pripreme, pokrenuti svoju
vojsku u boj, i zadobiti zemaljsku pobedu, bez višeg smisla, ili će se prvo okrenuti
podizanju provizornog hrama i obredu, da bi zadobio "carstvo nebesko", što
znači, istovremeno, i gubitak svake zemaljske oblasti. Hrišćanski obred postaje
predznak i zaloga zemaljskog poraza. Sasvim suprotno od onoga što je verovao
Stefan Prvovenčani i njegovi naslednici, i suprotno od poznatog primera
Konstantinove pobede nad Maksencijem "u znaku krsta", kad je hrišćanstvo prvo
došlo do legalnosti, a zatim i do vlasti.

Knez bira za sebe i svoju vojsku carstvo "nebesko". Njihova pogibija je istorijska
činjenica; ona dobija mitsko i filozofsko osmišljenje ravno svetskoj dilemi ratnika
u indijskom spevu Bhagavad Gita (Mahabharata). Kosovski poraz postao je
amblemom slave, čak i nadanja. Svojim tragičnim heroizmom on postaje nečim
dubokim, povučenim u sebe, introvertnim. I taj simbol počinje da daje pečat delu
usmene pesničke tradicije, i postaje podloga narodnog mišljenja o istoriji. Sa
poezijom o Lazaru i kosovskom boju stvara se jedan zatvoren kulturno-pesnički
krug, čiji simboli su okrenuti dubini sopstvenog ogledanja i saznavanja. Sa
kosovskim pesništvom i simbolima naša pesnička tradicija dolazi do samog
korena svoje osobenosti. Na toj tački ona je i samosvesna, i usamljena.
Koliko je to poniranje u sebe posle kosovskog boja bilo sušto, koliko je osećaj
zabačenosti i ostavljenosti bio jak, kazuje pesma Obretenije glave kneza Lazara.
Lazareva glava je pala na dno jednog bunara, i nju slučajno nalaze kiridžije na
svom noćnom putovanju. Ali ona svetli kao potonulo nebesko telo i skreće na
sebe pažnju. I baš u toj slici potpunog povratka u neku unutarnju dubinu,
nehotično iskrsava jedna značajna mitska srodnost: prastaro indo-iransko
božanstvo Trita (Rig-vede, knj. I, himna 105, i Zend-Avesta, Vendidad; Fragard
XX) takođe se pojavljuje na dnu bunara, svetleći kao mesec, zovući bogove u
pomoć, pre no što ponovo postane nebeski sveštenik koji proizvodi čudotvornu,
belu tečnost somu-haomu. Neki put se značajne kulture veze manifestuju
prilikom dalekosežnog povlačenja i nadnošenja nad neki tragični simbol.

5.

Dok Turci nadiru ka severu, srpska pesma zamire u plačevima. Plaču pismeni i
nepismeni, plaču udovice velikih i malih junaka, oplakuju se kneževi i kmetovi,
sriču svoje plačeve patrijarsi i monasi, nariče se nad grobom, nad poljem, svuda.
Drugačija večnost se ranije zamišljala: umesto posvećenja, dolazi porobljenje.
Velikomučenici nebeski uzimaju u zaštitu mučenike zemaljske. Reči traže kamen i
metal da budu urezane i da prebrode mutne bujice vremena. Ne zna se ko će sve
stupati srpskom zemljom, ali spomenici se obraćaju svakom, došljaku ili
domaćem, da mu ponude svoj tužni spomen na izginule junake.

Samo pod Despotom Stefanom, Lazarevim sinom, nastaje privremeno proleće

okruženo tvrđavskim zidovima, i pesnička reč je opet bodra. U poznim, večernjim
svetlostima, pevaju se rane pesme radosti. Despot je sastavio svoju poslanicu o
ljubavi dabi iskazao jedan novi doživljaj ljubavi, koja je istovremeno i bratska i
mladenačka i sveujedinjavajuća. Uprkos tmastim pretnjama, pesnički časovnici su
otkucavali zvukom novih vremena.

Opevanje ljubavi je bila jedina pobeda koju je naš narod u tim vremenima
zabeležio. A ljubavno pesničko osećanje zračilo je polako ka severu i zapadu, kroz
usmenu poeziju dugog stiha, kroz narodne balade, i sretalo se sa sličnim zvucima
koji su stizali iz raskošne i sudbinom povlašćene Venecije, i drugih italijanskih
gradova. Tako se naše pesništvo uključilo u još jednu veliku i svetsku tradiciju
pesničku: posvećenje u uzvišenost ljubavi.

Ali glavne ličnosti na horizontu Balkana već imaju nova imena. Prestonica se zove
Carigrad, u noj sedi "care od Stambola", stare mitologeme dobijaju još jednom
druga imena. Pored hrišćanskih svetaca, na mesto neumrlih slovenskih i
balkanskih paganskih božanstava, javljaju se paše, veziri, sultani. Otomanskim
nadiranjem uspostavlja se jedan vajkadašnji most kulturnih uticaja i veza:
Prednja Azija stupa čvrsto na tle gde žive naši preci. Taj kulturni most, različit od
uticaja mediteranskih, helenskih, rimskih, više puta se osetio tokom hiljada
godina kulturne istorije Podunavlja i Istočnog Balkana. Opet se javljaju u našoj
narodnoj, mitološkoj poeziji motivi poznati iz drevnih običaja Hetita, još starijih
Hata, i slojeva semitskih mesopotamskih populacija. Kojim načinom i kojim
putevima stižu ti motivi u pesničku svest, ko će to reći!

Pesme kao što su Sunčeva sestra i car, Sunčeva sestra i paša tiranin, Car i
devojka imaju arhajsku mitsku osnovu. U njima car (ili paša) čuje za neku
devojku koja je ili vrlo lepa, ili neobično snažna, ili čudno izgleda. On hoće da se
takvom devojkom oženi, šalje vojsku, paše, ili ide sam po nju. No svaki put
devojka pokaže svoju nadmoć: careva vojska ne može da je savlada. Čudne
devojke otkrivaju svoje srodstvo sa nebeskim telima, odnosno božanstvima; to ih
zaštićuje i objašnjava. Nama poznati rituali nekadanje Anatolije i Mesopotamije
poznaju tu situaciju. Vrhovne sveštenice su sestre tamošnjih bogova. Još u
sumersko doba te sveštenice su morale da obave sakralni, ritualni brak sa carem,
prilikom njegovog ustoličenja i povremenih rituala obnavljanja snage. I izvestan
otpor ženskog sveštenog reda je bio takođe obrednog karaktera. Čudnim sticajem
novih prilika i antagonizama u našoj istoriji taj se motiv javio u našoj poeziji u
turskim vremenima, mada je u nekom obliku morao postojati i ranije. Uz
antagonizam polova, zatim razlike u nivoima (carski i božanski), slute se u našim
pesmama i drugi antagonizmi: etnički i civilizacijski. Devojka boravi u gorama i
ima ruralni karakter, car međutim predstavlja daleku, urbanu civilizaciju, i njenu
nereligioznu svest.

6.

Da bi se objasnilo povremeno rascvetavanje epske, junačke poezije, uveden je

pojam "herojskog doba", u kojem, uz mnoge sukobe i dvoboje - obično na limesu
dveju kultura, na granicama gde se događaju sukobi dublji od sudara oružja -
klija i niče usmena pesma o junaštvu i junacima, i neretko naraste do epova
velikih dimenzija. Izgleda da povremeno, naspram mirnog života stočara i ratara i
malih zajednica sklonjenih u nedra prirodne plodnosti, nastaju periodi velikog
kretanja, i neočekivane pomame; čovek rado kreće u tuču i pljačku, sva pitomost
neolita, plemenskog života i civilizovanosti prvih gradova, nestaje. Svi moraju da
posegnu za oružjem, bilo da napadaju, ili da se brane. Ta razdoblja stvaraju
junake i junačka doba. Samo dobro uređene, dobro administrirane i dugovečne
države, kao što su bila carstva Kine i Egipta, nemaju duže "herojske" periode u
svojoj istoriji, pa ni junačku epsku poeziju.

Sloveni su kroz "herojsko doba" morali prolaziti više puta, što pokazuje slojevitost
njihovih junačkih likova i imena koja ti likovi nose. Posebno je to vidno kod Rusa,
Bugara i nas. Glavni junaci ruskih bilina preuzimaju oblike ranijih junačkih
prototipova (Svjatigor je prethodnik Ilje Muromca, Dobrinje Nikitiča). Na Balkanu,
u figuru Kraljevića Marka utkane su crte ranijih, arhaičnih junaka, koji su imali
svoje hipoteze u sv. Đorđu i ničem što se uslovno naziva "tračkim konjanikom".
Miloš (K)Obilić je pravi solarni junak, koji se uveče povlači slab i oklevetan, ujutru
ustaje svetla obraza, kao sunce. Njegov lik traje iz vremena obožavanja nebeskih
tela i postojanja totemskih životinja. Kobila, majka Miloševa, možda je pripadala
rodu kentaura.

Ako je kosovski boj jedan introvertovan i izuzetan motiv našeg pesništva, pesme
o junacima, naročito one o Kraljević Marku, srodne su junačkim pesmama drugih
naroda. Sva dela Kraljevića Marka odišu okrenutošću napolje, ka pokretu, akciji,
verom u uspeh i pobedu. Iako Marko nije stvarno jedan individualan lik, on je
nosilac mnogih osobina i atributa koji su zajednički junacima različitih epskih
tradicija. Kao da svaka pesma ističe jedan njegov junački atribut. Raspojasan,
sklon piću, razmetljiv, Marko ima u sebi nešto božansko i lunarno. On je takođe
od onih junaka koji se mogu najmiti, dakle nije posebno vezan za jedno
opredeljenje, cilj. To su junaci bez zaveta, oni od kojih dolazi i dobro i zlo. Takvi
junaci su zgodni da budu protagonisti različitih epizoda: svaki junački podvig
može im se pripisati, u svakoj i svakojakoj prilici i ulozi oni se mogu pojaviti .
Marko je uspela pesničko-pripovedačka zamisao i zato su pesme o njemu između
sebe vrlo različite i rasprostranjene po čitavom Balkanu.

Prikazivanje krvoprolića je jedna od polaznih namera pevanja o junacima. To se

vidi iz varijanata pesme Marko Kraljević i soko (ili orao). Ptica nadleće razbojišta i
ograšja, poput prikrivenog ratničkog boga (Zevsa), kome se prinose žrtve u krvi i
mesu. Tu nastaju i računi i zaduživanja između ptice (ratnog boga) i junaka. O
arhaičnosti ovog motiva daje dokaze i pesma zapisana s kraja V veka o
tamnovanju vojvode Janka u smederevskog Despota, koju je nedavno dešifrovao
Miroslav Pantić. I u toj kratkoj, izvanrednoj i arhaičnoj pesmi junak traži od ptice
uslugu - da izmoli za njega slobodu - a nagrada koja se orlu obećava jeste da će
biti nahranjen crvenom krvlju i belim telima vitezova.

Sve je jednostavno i strašno u tim kratkim junačkim pesmama: one se

završavaju, "zaobljavaju" prizorom najveće grozote. Prolivena krv i pomorena
tela treba da ostanu da lebde pred očima slušalaca. Isti efekat se traži i u vrlo
jednostavnoj pesmi dugog stiha Popevci Radića Vukojevića, koja je sva zatvorena
i izglačana kao oblutak nađen u prirodi, ili umetnički predmet koji će na prirodu
početi da liči.

Pesme dugog stiha, nazvane "bugaršticama", imaju naglašen tragičan ton, kao da
se u korenu njihovog postojanja nalaze tužbalice. One prenose osnovne teme
junačkog epa - Marka i Miloša i kosovski boj - u severne i zapadne krajeve
Balkanskog poluostrva. Pojačava se veza sa Ugrima (Mađarima), i polažu se nade
u snagu njihovog otpora. Bugarštice su ispunjene etikecijom aristokratije, i ne
vidi se zašto bi se njihovo pevanje smatralo "vulgarnim". Ono se može smatrati
vulgarnim samo u odnosu na crkveno pevanje, ili u odnosu na latinski jezik;
pesme su bile pevane narodnim jezikom, što se i na srednjovekovnom Zapadu
nazivalo: vernakularnim.

Rano epsko pevanje uglavnom nema fiksiran broj slogova u jednom stihu. Kao
što pokazuju bajalice, rane bugarštice, pesme iz Erlangenskog zbornika,
prozodijske norme ne uobličuju se odmah, te ni deseterac nije praoblik našeg
narodnog usmenog pevanja. Deseterac je razvijeni prozodijski stil jedne pevačke
orijentacije, kao što je šesnaesterac razvijeni, visoki stil druge orijentacije, i kao
što su još "kraći" stihovi, naročito osmerac, postali stihovi usmene lirike, "ženske"
poezije. Čini se da bugarštička poezija nestaje ranije, jer je ranije krenula u
geografsku ekspanziju, i ugasila se sa nestankom raseljenog plemstva.

U zabačenosti manastirskih ćelija nastavlja se rukopisanje crkvenih knjiga,

rodoslova, hronika. Delo Patrijarha Pajsija o životu Cara Uroša predstavlja još
jedan pozni juriš i bitku za pamćenje. Čini se. ako zapamtimo to što smo bili,
ostaćemo što jesmo. Hitro se svi Nemanjići pozivaju za svedoke. Govori se rado i
o gresima prošlim, da bi se okajanjem veća milost (istorije) zaslužila. Za
stradanje, Srbi kao da su izabrani narod - poput drevnog Izrailja. Svaka prilika se
koristi da se napiše neka tužbalica. Novi narastaju - za pesmu rođeni, ali
jadikovnu.

Iz ovog produženog srednjeg veka, izlazni pisac je besednik Gavril Stefanović

Venclović. Rukopisao je množinu knjiga daleko u severnim gradovima, jedan do
njih na divnom narodnom jeziku. Sve što se od srednjovekovnih predanja,
praznoverica, priča, žitija, pamtilo, propušta Venclović ponovo kroz svoje besede,
i stvara zamašno književno delo, koje sve do naših dana nije bilo šire poznato. Na
značaj ove velike pojave ukazao je Milorad Pavić. Kao što su u starim žitijima
našli mesta razni književni rodovi, tako se dogodilo i u besedama Venclovićevim.
Pisac moćnog jezičkog izraza, besednik iz Sent-Andreje, stavljao je u svoje
"omilije" i pesme i priče, i filozofiju i prevode i dramske spise, i dao jedno
književno zaveštanje za čije domašaje je našoj kulturi trebalo dosta vremena da
ih shvati. Sa Venclovićem se u našoj književnosti završava drugi period
zajedničkih osnovnih simbola, završava se i knjiga kao krasnopis, crtež i unikat.
Njegovom smrću zaustavila se jedna lavina zvonkih reči.

7.
Od kad je ojačalo, građanstvo ne može da se opredeli kakvu kulturnu fizionomiju
za sebe želi. Da li će ona biti sentimentalna ili eruditna, racionalno-religiozna ili
skeptična, ironična, erotična? Da li će podražavati plemstvu XVIII veka ili
seljaštvu svih vekova? Menjao se "ukus" iz decenije u deceniju. Gradskom
stanovniku i građaninu se čini da će lako postići da sve ima pod rukom
("Enciklopedija"). Čitava istorija će izaći pred njega (istorizam) i on će moći da
troši iz nje što mu drago. Kultura se kupuje i troši, umetnost ranijih vremena je
artikl koji se svodi na sirovinu da bi se "reciklovalo", ponovo uveo u opticaj,
prerađen.

Šta hoće i šta može laička svest u poziciji? Da li hoće zabavu, prosvećenje,
patriotizam, samohvalu, kritike? Klasicizam je bio jedan od prvih odgovora na to
pitanje. Uzimanjem antičkih uzora udaljiti se od kulturnog patronata crkve, pod
kojim se književni žanrovi i tako nisu mogli razvijati. Proširiti skalu pesničkih
oblika koji stoje na raspolaganju, uzeti oblike dovoljno prijemčive za diskurzivnu
misao, tako da u njih mogu da stanu motivi svakojaki, i dnevni, i večni. Prirodni
medijum poezije postaje štampani list hartije: knjiga, kalendar, časopis. Dositej
odlazi iz manastira da bi obišao svet, Mušicki sedi u manastiru, ali ne kao monah,
no kao Horacije na rimskoj latifundiji.

Poezija nije više u centru književnog i kulturnog interesovanja, pesma je zatrpana

papirom, prosvetarstvom, dnevnim događanjem. I ona sama odmah pristaje da
bude dnevna, prigodna, šaljiva; "građanska", jednom rečju. Broj pesnika se
neverovatno umnožava, ali njihove pesničke niti su kratke i upliću se u jedno
rastresito klupko. Podloga zajedničkih simbola nestaje. Antička mitologija ne
može to da postane, refleksi hrišćanske simbolike su bledi, realizam je ponekad
ubedljiv, ali on se rastura u anegdotskom, dnevnom. Nastao iz obraćanja istoriji,
klasicizam najviše uspeha postiže kad ostaje u krugu istorijske meditacije. Jovan
Sterija Popović jedini od klasicističkih pesnika ove kratke niti uspeva da uprede u
jedinstven konac i da napiše poeziju višeg ranga. Inače, doslovno otiskivanje
antičkih prozodijskih modela na naše jezičko tkivo nije moglo da dovede do
pesničkih tvorevina koje bi bile privlačne, bliske, ili lepe.

Uzdanje u "slovesnost" kao razumnost, u ime čije je Dositej Obradović otvorio

stranice naše knjige prema izvorima svetske prosvećenosti, nije dugo trajalo. Baš
ta razumnost, pokušaj poimanja svega spolja, bez uživljavanja i unutarnjeg
doživljaja, dovodi brzo do razočarenja. Sa klasicistima prvi talas pesničkog
očajanja prolazi kroz našu poeziju, da bi za njim sledio ubrzo drugi talas (Zmaj,
Jakšić, Kostić), i da bi se sve još jednom ponovilo s početka XX veka sa Disom i
Pandurovićem. Mora se na trenutak skerlićevski pomisliti da je to premnogo
očajanja za svest jednog tek probuđenog naroda.

Nikanor Grujić u svojoj klasicističkoj pesmi Očajanje već govori o "jasnijoj

slovesnosti duše"; pesnik podseća da duša ima "spratove", kako je volela da kaže
Isidora Sekulić, i da slovesnost, razumnost, nije na svim spratovima podjednako
svetla. Najzad, kod Đorđa Markovića Kodera, umesto centrifugalne "slovesnosti",
imamo pokušaj da se duhovna celina čoveka u svetu uspostavi pomoću Slova.
Jedan distih iz njegovih poznatih Mitologija zatvara tri suštastva u jedan trougao.
Taj trougao čine Slovo (Reč koja je bila na početku), "alfa", sam taj početak, i Ja,
centar stvaranja, razlog da se iz centra pođe u stvaranje, koje najzad zasija u
srcu čoveka i njegovog "pojezisa".

8.

Zov narodne pesme za individualno pesnika bio je snažan. Narodna pesma i njeni
elementi nisu samo jedna stilska oznaka naše poezije; postoji stalan dijalog
pesnika sa narodnim pesničkim predanjem, od osamnaestog veka, do danas. To
nije folklorizam, ni romantizam, nego normalna potreba, stvarna pogodnost za
pesnika ovog jezika. Kao što je narodna, usmena epska i lirska pesma vekovima
živela u senci zvanične crkvene liturgijske poezije, tako naša umetnička, pisana
poezija novijih vremena živi pod okriljem narodnog pesničkog predanja.

Sima Milutinović, glava s velikom intuicijom i sa snažnim pesničkim erosom, bio

je veliki putokaz za druge. Sluti se da je njegov temperament bio lirski, njegova
misao - metafizička, njegova priroda - originalna do nastranosti. Sve suprotno od
duha epske narodne poezije. Ipak, on je uzeo njen stih, njen herojski ideal, da bi
spevao jednu mamutsku poemu o prvom srpskom ustanku, i da bi svoje istinite
slutnje o nadzemaljskim svetovima razlio u deseterce koji ne mogu da završe
strofu, ni da zaokruže oblik. Kod njega, pesnika, sve je neuspelo i sve je
nadahnuto. Ograničenja usled oslanjanja na narodnu poeziju on je sam iskusio; u
slobodu ophođenja s tim nasleđem on se primerno odvažio.

Njegoš je bio oprezniji, talentovaniji i mlađi od svog učitelja Sime Milutinovića. On

se obratio narodnom predanju, iako je njegovu tradiciju već nosio u sluhu i krvi,
kao pravi umetnik: bio je probirač i graditelj. Za Luču je ispevao strofe, i našao
jezik uzvišen, ne baš narodni. Kao pevač heroja, on piše herojsku duhovnu
poeziju; ona se i javlja kao kontrapunkt herojstvu zemaljskom i neuzdržanom. U
Gorskom vijencu i Lažnom caru Njegoš upotrebljava jezik narodne pesme, ali ga
prečišćava do malarmeovskih kriterijuma. Osećajući tačno da ne sme da se
prepusti ujednačenom proticanju deseterca, on se, opet sledeći Milutinovića,
obraća dijaloškoj, dramskoj formi, bez želje da tvori nacionalnu dramu. Njemu
smena govorenja različitih ličnosti postaje opravdanje za formalno zatvaranje
pojedinih pesničkih iskaza. Dramska polifonija je razlog i povod za nizanje i
salivanje izvanrednih pesničkih celina. Jedna od takvih celina jeste i onaj realni
san Vuka Mandušića, koji, kao ljubavna pesma, nema ničeg sličnog u svetskom
ljubavnom pesništvu. Posredno kazana i u čudnim okolnostima, ona je
neponovljivi pesnički pronalazak.

I bez podsticaja koji su proizašli iz pojave Vuka Karadžića jezički problem je

morao iskrsnuti u našoj novoj kulturi i pesništvu. Čim su pesnici počeli da pišu
svoju poeziju i da se određuju prema uzorima narodnog, usmenog pesništva,
tema jezika morala je izaći pred njih. Uvidevši da mogu birati ne samo prelive
jezika kojim pišu (pevaju), nego i samu pesničku normu, odnosno
antinormiranost, pesnici su morali otkriti da jezik zapravo nikad nije čista
"prirodna" tvorevina, da se svakom iskazu može postaviti pitanje: šta si to rekao,
zašto si baš tako rekao? Poezija je ta koja pokazuje da se jezik bira, da se svaka
reč zapravo izbira, i da se jezičke tvorevine neminovno stvaraju. No kriza jezika
izbija u modernom vremenu, i ona modernost nedvosmisleno obeležava.

I ranije je pesnički jezik bio biran i usavršavan, ali to se uglavnom događalo na

jezičkom terenu koji se podrazumevao. To je važilo do kraja baroknih vremena,
za pesničko delo Dubrovčanina Gundulića, važilo je i za Venclovića, iako je on
činodejstvovao na jednom jeziku, propovedao na drugom. Jer i ta se dvojezičnost
podrazumevala, nije bila raskrivena kao problem. Odmah posle njega počinju
jezičke nedoumice, umetničke i doktrinarne prirode, u razdirućim rasponima koje
je u sličnoj dramatičnosti i neizvesnosti u novim vremenima poznavala samo još
grčka kultura. Rat za srpski jezik i pravopis bio je ponekad žešći no rat protiv
Turaka.

Otud verovatno u našem novijem pesništvu ima tih specijalnih slučajeva jezičke
ekstravagancije, kao što je to bilo kod Sime Milutinovića, ili kao što su česta
iskoračenja iz pesničke materije u Laze Kostića, da bi sve to ovenčao i zapečatio
Đorđe Marković Koder u svojim Spevovima, prepunim nelepih kovanica, i
neprohodnih pesničkih proizvoljnosti. Kad se uzme u obzir da su ličnosti pesnika
ovog razdoblja imale tekovinu koja je klizila na nekoliko nivoa, njihova
legalizovana jezička razvezanost mogla je imati i teže posledice.

Srećom, istovremeno sa ovom otvorenom krizom, postojala je i dalje usmena

narodna poezija kao oslonac i stabilizator našem pesničkom brođenju po moru
jezičkih iskušenja. Pravi usmeni pevači krstare i dalje po našim krajevima,
prenoseći iskonske načine usmenog pevanja, njegovih figura, i samu usavršenost
pesničkog jezika. Ti pevači su krupne, dobro raspoznatljive pesničke
individualnosti, kakva je bila i guslar Filip Višnjić, pevač besmrtne epske pesme
Početak bune protiv dahija. Njemu je uspelo da stare pesničke, kosmološke šifre
primeni na jedan događaj karakterističan za moderna vremena: na jednu narodnu
bunu. Preko nebeskih pojava šalju se vesti i nalozi, ne da se poštuje jedan
ustaljeni red, neto da se stvori novi istorijski ciklus preobrtanjem prethodnog
reda. Usred zime najavljuje se figura novih vremena; božanskim znacima
inauguriše se dolazak jednog demokratskog ustrojstva.

Ono što razlikuje Višnjića od pesnika pismene poezije jeste njegov jezik koji je
sav u podrazumevanju postojeće govorne norme, usavršene usmenom pevačkom
tradicijom. Za Višnjića, i druge usmene pevače iz prve polovine devetnaestog
veka, kriza jezika ne postoji, za njih je jezik čvrsta supstanca sa ukusom
večnosti.

9.

Na severnim stranama naši pesnici isprobavaju stilove i manire, nastoje da izađu

iz tvrdih okvira usko shvaćene klasične metrike. U ljubavnoj poeziji Jovana
Pačića, austrijskog konjičkog oficira, odzvanja Petrarkin besmrtni model ljubavne
lirike; Pačić podseća ponekad na renesansne dubrovačke pesnike, ili na nemački
rokoko, kome je neposredno i najbliži. Njegova poezija je govor zaljubljenog
pesnika nedostižnoj dragoj. Istovremeno njegov stih se kiti aluzijama na antičku
istoriju i mitologiju; helenski bogovi pokušavaju još jednom da budu simpatični,
prilagođavajući se uglađenim formama i novoj osećajnosti. Herojske i religiozne
teme su se iselile iz evropskog pesništva sredinom XVIII veka, i taj upražnjeni
pesnički prostor brzo zauzima obnova ljubavne lirike.

U nas, tek sa Brankom Radičevićem lirski izraz dobija individualnu notu, a uz

ljubavnu konvenciju nadire i zapaljiva nacionalna tematika, koja neretko sklizne i
do narodnjaštva: zatvaranje kulturnog horizonta u sopstvene okvire, odbacivanje
svake mogućnosti novih pogleda i izraza - kulturni standardi unapred dati,
uravnilovka. Prodor nacionalne tematike dopušta da se ukrste usmena, narodna
pesma sa srednjeevropskom i klasičnom pesničkom umetnošću. To se pre svega
događa u pojavi pesništva kratkovekog Branka Radičevića. Utom sjajnom talentu
i lična nota, odnosno ličnost kao stvaralački subjekt, i pesnička vrednost uspevaju
da nađu opravdanje za svoje pesničko prisustvo.

Posle Brankovog otvaranja vrata, poezija postaje stvar omiljena, čini deo
nacionalno-kulturnog ponosa: brzo slede značajni i veliki pesnici: Laza Kostić i
Zmaj Jova Jovanović. Najmanje "zmaj" od svih njih, Zmaj uspeva da pesničku
lepezu najviše otvori. On je, pored Njegoša, najpopularniji srpski pesnik. Sve mu
polazi od ruke:rodoljubiva, dečja, ljubavna, politička, pa i misaona poezija. Veliko
stremljenje svekolike poezije koja se oslanjala na maštu, Zmaj je uspeo da
kruniše sa nekoliko vizionarskih i originalnih duhovnih pesama, koje je izvanredno
izabrao zoran Mišić u svojoj Antologiji srpske poezije (1956). Među pesnicima
probuđene i naglašene ličnosti, Zmaj Jova je onaj koji je najmanje naglasio svoje
Ja. I bez obogotvorenja samog sebe uspeo je da stvori začetak lične mitologije
("Ljubim li te...").

Čitati poeziju Laze Kostića u celini znači: razočarati se. Moćan pesnički dar nije
uspevao da nađe prave zadatke, pa ni svoju osnovnu vokaciju. Njegov pesnički
stas nije mogao da stane u okvire građanskog ukusa, format "Lied"-a i forma
rokoko katrena, kojim se često služio, nisu mu odgovarali. Njegovi horizonti su
bili svetski i nadčulni, iritacije - malovaroške, beznačajne. Imao je jezik za
rapsodije, tavorio je u epigramima, zapisima, zajedljivim poslanicama. Dvojnost
izmeću alfe i omege, između duha i trbuha, ostavila je njegove sopstvene
pesničke uzlete neprečišćenim.

Kao da je očekivao socijalnu porudžbinu, nacionalni zadatak, kneževske i crkvene

naručioce koji će ga usmeriti i dati mu priliku da pokaže uzvišenost svog
pesničkog dara. Poručioci se nisu oglasili. Svoje najbolje pesme, dve pevačke
himne, napisao je gotovo uzgred, na molbu pevačkih društava, bez prave veze sa
njihovim željama. I kad se bližio čas smrti, Laza Kostić je rešio da sam od sebe
naruči jednu himnu, kao što je Mocart sam od sebe poručio svoj slavni Rekvijem.
Tako se stvorila pesma Santa Maria della Salute i pesnik je izdahnuo.

Zato je Laza Kostić jedan od onih pesnika koji u antologijama može sjajno da
izgleda, ali nijedan izbor njegove poezije nije veran, ne predstavlja ga tačno.
Ukratko, na osnovu njegovih antologijskih pesama, čitalac bi u mnogobrojnim
njegovim pesničkim tvorevinama očekivao drukčijeg pesnika. Kao retko ko, Kostić
je svakim antologijskim izborom nerealno predstavljen. Ali realna je vrednost
nekoliko njegovih himničnih pesama, koje su i inače najređi trenuci pesničkog
nadahnuća. Te pesme pokazuju veliku stvaralačku snagu Laze Kostića, njegovu
metafizičku percepciju, i otkrivaju neslućene pesničke oblike, koje može da
uspostavi i ocrta samo nadahnuće jedne svestrane pesničke obdarenosti.

10.

Sa Vojislavom Ilićem jezički napon u pesničkom stvaranju se smanjuje, ličnost

pesnika se udaljuje, izuzima, i to se povremeno čini otmenim. Vojislav se ne boji
dugačkog stiha, iako je osetljiv na formu. U njegovim pesmama postoji viši
stepen stilske opredeljenosti, ali stvarni naglasak je stavljen na temu pesme. Kao
što se u muzici javlja programsko, deskriptivno načelo, Vojislav širi tematski
spektar, tako da ga to dovodi i do izvesnog stepena iskoračenja iz tadašnjeg
kulturnog kruga, u tom smislu on i jeste prvi naš moderni pesnik. Sa njim poezija
postaje jedan od ustaljenih načina izražavanja: pesma se piše kao literatura.
Postaje vidan spoljni pristup pesničkom zanatu i to tako traje preko Dučića,
Rakića, Veljka Petrovića (patriotskog i "primljenog" pesnika), sve do Milutina
Bojića. Pisati poeziju počinje da znači: raspolagati višom pismenošću, imati smisla
za forme i dopadljiv manir u izražavanju.

Posle Vojislava poezija se učvršćuje kao visoka umetnost. Na početku dvadesetog

veka niče niz izvrsnih pesnika umetnika. Pesnički oblik je ušao na velika vrata
naše pismenosti. Jedan broj pesnika je jedno vreme opčinjen sopstvenim
tvorevinama; njihova lepota izgleda im večna, iako su teme zemaljske i prolazne.
No oni koji su najmanje privilegovani zemaljskim dobrima i počastima, najmanje
su opčinjeni sjajem koji se svodi na društvenu udobnost, priznanja. Na izgled, to
su pesnici crnog očaja i beznađa. U stvari, pevajući o smrti i prolaznosti, oni
vraćaju dublje slojeve pesničke ličnosti u poeziju artističkog umeća (Sima
Pandurović, Vladislav Petković Dis, Dušan Srezojević) i za poeziju otvaraju vrata
svemira. Dis i Pandurović su pesnici sa pravim doživljajem beskonačnih prostora;
u nas su boemi otkrili kosmos. Uzgred neka bude pomenuto da se to događa
istovremeno kad dobijamo i naše astronome svetskog ranga.

Bili su svi oni liričari tanane pređe i pravih pesničkih slutnji. Aleksa Šantić je
sačuvao osećajnost jednog drugog, ranijeg vremena i slika sećanja epskih
vremena. Dučić i Rakić više telesni, čulni; takve su im bile i patnje i slasti. Kad se
bolje pogleda, pesnici toliko različiti od njih, i kasnijih naraštaja, Rastko Petrović i
Momčilo Nastasijević, takođe su pesnici telesnog razdiranja, poniranja kroz virove
krvi i pečali koja ne može da prevaziđe svoju neposrednost, osim nadole, u
pravcu zemlje, u usijanost groba. Razume se, tajna bića se može naći i u
dubinama zemlje i vode, kuda je upirao svoj bistri pogled Nastasijević, ili u
anagramima primordijalnog življenja kojima se izlagao Rastko Petrović. Laza
Kostić u svojoj poznatoj pesmi Spomen na Ruvarca potpuno je izdvojio alfu i
omegu, početak i kraj, koji su inače u Logosu-Slovu jedno te isto, i ta
razdvojenost u pesnicima modernih vremena produžava se i pojačava.

Nju prevazilazi u svojoj zreloj poeziji Stanislav Vinaver; on se smatrao učenikom i

nastavljačem Kostićevim, no sa njim on je zapravo samo podelio nekoliko
sazvučja, ritmova i pogleda u vaseljensku tamu. Vinaver nije preuzeo
proklamovani raskol duha i tela: on je bio mislilac i pesnik sinteze, i njegove
uzvišene metafizičke poeme uspevaju da pevaju pojmovima kao i slikama, i da na
istu visinu himnične muzike popnu bol i ushit, pošast gluhote i trijumf kosmičkog
zvuka.

U svom kratkom veku Nastasijević je napisao jednu zbirku pesama i uspeo da

stvori sopstvenu, neponovljivu "rodnu" melodiju, ne oslanjajući se direktno ni na
našu srednjovekovnu književnost niti na usmeno pesničko predanje. Na nov način
vratio je Nastasijević pesmu u jezik, na način suprotan od svojih prethodnika,
jezičkih slobodara; sažeo je i sapeo sve, iščistio i oplevio, a da je u pesmi sve
ostalo, i događaj i boja, i sočna reč i retorski obrt. Tu najveću istančanost pesme
malo je čitalaca prepoznalo kao svoju; taj stepen povlačenja u sebe, u sopstveni
jezički i duhovni zaplet, bio je kod nas nepoznat. Ipak to je poezija koja nudi
toplinu, bliskost u reči i gestu, i zove nekud, a da to nije ni unazad, ni unapred.

Drugi su pesnici između dva rata pozivali na određenija putovanja, na druge

kontinente ka mnoštvu gradova i belih planinskih vrhova. Poezija je trebalo da
postane avantura, da sruši sebe kao književni spomenik. Pisali su se manifesti
kao da se očekivalo da iza njih koračaju vojske. Vesnici novih književnih sloboda
donosili su drskost, pokret, vedrinu. Istovremeno, tkivo pesme je bilo izloženo
nekoj poruzi koja se podrazumevala, ili nasilju koje je trebalo da bude
spektakularno. Ono što je bila radikalna kritika pesništva u drugoj polovini
prethodnog veka, jedan deo poezije je uvukao u sebe i načinio ga svojim
načelom: prezir prema književnoj teksturi, želja da se ona razori, omalovaži, bio
je u skladu sa prvim valom ideološke kritike kojoj je poezija bila izložena u
velikim kulturnim centrima i kod nas. Jedan deo međuratne poezije odiše tom
smesom stvaralačkog i samorazarajućeg. Eksplozivan smeša brzo je stvarala
nove oblike koji su se brzo i zaboravljali. SA trajanjem poezije kao da se tu više
nije računalo; htela se pesma kao dokument za hroničare književnih pokreta.
Odigravala se uspešna antidrama poezije, karakteristična za celu modernu
umetnost.

Dušan Matić rano je sebe definisao kao mislilac, dugo i sporo se razvijao kao
pesnik, ali dug razvoj znači i sposobnost da se prevali daleki put. Ritmom dugog i
nezavršenog stiha Matić kao da produžava Vojislavljev meandar. Ali njegove reke
teku od izvorišta u različitim pravcima, isprobavaju neočekivane asocijacije,
iščitavaju raznobojan vlakna, koja se povremeno vezuju u čvor novonađenog
pesničkog oblika. U kontinuiranoj emociji on je i analitičan - emocija se odmah
preseljava u sopstvenu prošlost: odlika pravog elegijskog pesnika. Na kraju, u
intimnosti Subjekta, sve tinja: njegove reke se ulivaju u plamen.

Pesničko delanje Desanke Maksimović obnavljalo se, dolazilo je, čini se, sa dva
izvora: jedan je - veliki ushit, ljubav sveta, drugi, njemu suprotan - izvor velikih
upitnika i neverice. Ushit je dovodi u blizinu prirode i pojava, pitanjima i
nevericom otvara vrata za bliskost sa suštinama. Najviše veruje onaj ko se
neumorno pita. Ali samo stvaranje za pesnikinju nije postavljanje pitanja; ona
ima poverenja u klasične pesničke apostrofe i retorične oslonce, i u njenom
pisanju oni su ponovo živi. U pesničkom delu Desanke Maksimović obnavlja se
čitavo trajanje naše lirske pesme od Zmaja do Crnjanskog. Povremeno se u taj
bogati niz umeću recitali patriotskog i nacionalnoistorijskog kazivanja. Ljudsko i
pesničko stalo je jedno naspram drugog, da bude jednako vredno i da se jedno
drugim do kraja ispuni.

11.

Poezija je reč u najviše značenja. Opštenje u najvećoj osetljivosti. Ipak, stvaranje

podrazumeva jednu stranu tvrdine. U slutnji katastrofe stvara se sa najvećim
pouzdanjem u otpočinjanje. Sve može da se zamisli u situaciji novog
započinjanja, i onda kad je rasap već uračunat. Stara proricanja su se ispunila.
Svi su već jednom bili u pravu. Ali, poezija pita, šta je sa nepredvidljivim, kad će
se ono potvrditi, i gde? Ako ga ima u pesničkom stvaranju, biće ga i drugde.
Milost se pokazala mimo proroštva, ponekad je ostala nepoznata. Samo nevolja
otvara oči za nju.

Navikli smo da gledamo zbivanja na velikoj sceni; svetska istorija svakog časa
prijavljuje novosti. Pesnički događaj ostaje na rubu, na periferiji. Ali on tamo, kao
i čežnja za ljudskom dobrotom, mora ostati, i mora opstati. Čak i sklonjen, čekati
da bude pozvan: iz peštere, na sunčevu svetlost, možda usred potopa da
zatreperi nad vodama.

Zato nema "epiloga poeziji", niti njenog završnog ispunjenja. Luk davno bačen
preko naroda, spušta se povremeno na zemlju da bi zastrujao u stvaranju, i
podsetio na snagu svog izvorišta, i odlazio dalje, nikad završen. Tako ni trenutak
današnjeg dana nema privilegiju da zaključi završnom mudrošću šta se sa
pesničkom rečju zbivalo u vremenu. Previranje sopstvenih predanja, oslanjanje
na pismenost i duhovnu kulturu drugde stvorenu, ali univerzalnog značaja. Zatim
iskustvo prepuštenosti sebi, jačanje svog mesta između prirode i nebeskih tela.
Pa kroz ratove, stremljenje ka nekom kontinentu kulture, gde će i za nas da se
otvori prostor, sa počastima. A kontinent je u rasturu, i sopstvena istovetnost
ostavlja nas u nedoumicama. Šta će se ponovo pokrenuti na vidiku? Gromade
groženja, ili nevini vid izvorišta?

Čitanje zakona i simbola ostavljeno je pojedincu, na njegovom rubu. Verovanja,

pamćenja, predskazanja, sve će proći kroz kožu pojedinca, ipak - horska pesma
mrmori unaokolo. Opštenje se nastavlja na nekoj visoravni, ali svi putevi ne vode
ka njoj. Putevi se javljaju u snu, kad ne hodamo. Na gozbama, na kojima ne
jedemo. Važno je da se neko oproštajno skupljanje događa, u snu i na javi:
pesma do pesme, čovek do čoveka.

Decembar 1983 - mart 1984.

Miodrag Pavlović
Andonije Rafail Epaktit

(kraj XIV v. - posle 1419)

Plač za knezom Lazarom

Kakvim ću rečima plačevne pesme

venac isplesti uspomeni tvojoj?
O slatkoga zvanja
veselo nazvana stvari!
Kakvog ću nadanja veselje
pružiti razumu
tugovanjem pretvorenu prirodu
i u bistrinama suzne vode
lik ridanja sagledati?
O ko će dati
glavi mojoj vodu -
tugovanja žalost da omijem?
Ko ovo gleda
zar se užasnuo ne bi
o ljubljeni,
kako i vazduh tugovanja ubrusom
prikriva prirodu

Jelena Balšić

(oko 1368 - 1443)

Otpisanije bogoljubno

Da zna tvoja svetinja,

otkako udostojih se s Bogom poznati te
poradovah se veseljem duhovnim.

No zamalo i kratko bi nam viđenje,

da bi ko rekao u zrcalu obraz ugledasmo,
ili u neki san tanak da sam bila snesena...

I slušah tvoje duše bogoljubnu narav

i netelesno anđeosko prebivanje.
I ono od nas konačno udaljenje.

I veoma tvoje videti zaželih prepodobije.

I tvojih medotočnih nasladiti se reči.
Ne malu od tvojega viđenja
meni priploditi korist...

No zbog daljnjeg nam rastojanja,

i more i gaj,
ovog radi uzroka
nemoguće nam je videti svetinju ti...

Jer željenje bogatstva i sujetna slava,

a ujedno i slasti ne ostavljaju nas,
koji su na talasima
u moru ovog sujetnog života,
uzniknuti k svetlosti čistog i netelesnog
prebivanja.

Jer se pomračiše duševne oči

mukom i metežom koji je u svetu...

I ovo sada
kao od sna nekojeg dubokog probudivši se
ushteh tvoju svetlost videti.

Desimir Blagojević

(1905 - 1983)

Utva zlatokrila

Da l zora budi jabuku, bezdan il oganj strašni?

Da l prvo jutro trubi ponorom jeze od noći i snova,
ili mirta zelenu njiše granu, kikoće sunčani zmaj raskalašni,
il svetoga se plamena ruj toči dolinom ptica i zverova?

Ne znamo ni kud nas nosi, ni kud nas zove jek sunčeve trube;
ne snismo ni šta je, ni šta biva na međi ljubavi i bola;
i ne slutismo zašto se pod krovom celog jutra ptica i sen grle i ljube,
ni da li je misao skrušena, carska il hola.

Svud su svetovi oko mene, svud se smeši čovek s verigama snage i boka;
svud su reke oko nas, svud pevaju kako je noć na vrancu odjahala;
svuda su, nevesela i užarena, dva prisna, dva topla ljudska oka;
svud su beli leprši jutra, svud sveci i deca iz svih nebesa i mahala.

O bliska i nerazdeljiva tugo u domu, u devojke il prosjaka,

o smerni bole, ti se izlivaš u torzo, medenu krunu jada!
Nema nam, nema dobrih sejača i dobre setve, a tvrda je šaka,
i sve je, sve tugom zasuto, sve između polja i grada.

Ne slušaj više tu teskobu mira, taj teret buđenja i sinje sete.

Ogrni kolastu azdiju i rastoči mrak, zvezdanu plevu i obruč samoća.
Nek ušetaju ti u dom zveri i ptice, krila, krila što lete!
Nek zašumori na trpezi časnoj sve što je od sjaja, vina i voća!

Ne daj da te mir skoli, samoće pređa il nevesela samovanja;

nek prsne prsten što se oko nas plamen, zao spleo;
nasloni srce na pozdrav, psovku, zvono, jutro što odzvanja;
na tugu, suze il krik, nasloni srce i uvo na svet ceo.

Milutin Bojić

(1892 - 1917)

Zemlja oluje

'Ne dodiruj me'.

Mačevi dački, sekire Japoda,

legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih,

Zbratimio je orlove i čelik;
Tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
Sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo,

A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kad bi palo,
I njemu mačem opelo očita.

Sa pozorja borci tonuše ko seni,

A zemlja im žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope

Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:

Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spasava?

Ti ćutiš. Vetar Kosti razvejava.

Sejači

Ko lutalice koje kletve prate,

S dalekog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
Čekamo smeli svoja groblja nova.

Kroz vekove smo krv neštedno lili:

Još angorske su poljane rumene
I klanci Karsta što su krv nam pili:
Jedrenske seni, stidom oblivene,
Panonske kliču rane zatrvene.

I još se redom naše kosti seju

Po ostrvima i u vode strane,
U pustinjama gde samumi veju,
I hladnoj stepi. I, kad sunce stane,
S lešina naših site beže vrane.

A vatre drevne, zgašene i sive,

Uzdahom šilju poslanice mukle.
Mrtvace tamo ostavismo žive.
I ko Ahasfer, koga Gospod ukle,
Tražimo ravni do u beskraj pukle.

I Vaseljena njiva naša posta

Za seme časti - koje suncu siže.
Gospode, kazne zar ne beše dosta?
Vreme je žetvi, da n kosidbe stiže,
Vreme da ploča s grobova se diže.

Ko lutalice koje patnje prate,

S čežnjivog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
Spremni smo groblja da sejemo nova.

Bez uzvika

Ni čudnog ni novog za nas nema više,

Sve su zemlje nama i drage i srodne:
Sred sjaja, i vrh nas kad se bure sviše,
Besmo mirni, kao usred zemlje rodne.

Otadžbina naša sa patnje je znana,

Lutajući mi je nosimo u sebi;
Ona je u krvi naših večnih rana,
I, kušam te, sudbo, takvu je pogrebi!

Zato nama nisu okeani strani,

Ni grobovi starih umrlih stoleća;
Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani
I kad nebrat pije miris našeg cveća.

Mi, kao litija, lutamo s trubama

Od kuta do kuta, od grada do grada,
Čas sami, čas s decom, stadom i ljubama,
Noseći stegove i vlasti i pada.

Ponavljamo skalu što poznasmo rano,

Skalom sudbe kojom drugi jedva mili;
Zato nama danas ništa nije strano,
Čini nam se, svuda već smo jednom bili.

I kad razgrnemo pepelišta snova,

Stari će se dani uz reč da pomenu:
Slušaćemo vatru i veselost njenu,
Ko domaćin što se vratio iz lova

S pesmom s kojom jutros u planinu krenu.

Grigorije Camblak

(oko 1364 - 1419/20)

Vraćanje vida Stefanu Dečanskom ili čudo Sv. Nikole

Imaš li u pameti
što ti ranije rekoh kad se javih?

Rekoh ti - ne tuguj,
jer u mojoj su ruci tvoje zenice
i ove ti pokazah.

Što ti tada rekoh,

danas sam poslan da ispunim.

Gospod naš Isus Hristos,

koji slepome od rođenja dade vid,
i tvojim očima prvi daruje zrak.

Miloš Crnjanski

(1893 - 1977)

Na ulici

Kad svetiljke sinu

i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja
Na svemu što dođe
moj osmeh zasija.

Nestanu boli okovi i laž,

od mog pogleda zavisi sva draž
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
a ja im novu senku dam.

I dok tio zamagli noć

ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetići beli sa meseca

rađaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
i svakog koga pogledam
stiže moja sudba sreća i an.

Kad mahnem rukom neotice

nove zvezde sinu.
Tad sjajan tužan ceo grad
liči na moje lice.

Svi idu u nebo da me vide

po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.

Priviđenja

Zaista, zrak si samo? I to je sjaj u meni

što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,

ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
što visi, o dršćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap

svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,

što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Arsenije Čarnojević

(oko 1663 - 1706)

Molitva zaspalom Gospodu

I dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom,

od mesta do mesta,
kao lađa na pučini velikog okeana
bekstvu se dajemo
čekajući kada će zaći sunce
i prekloniti se dan
i proći tamna noć
i zimska beda koja leži nad nama.

Jer nema onoga koji nas savetuje,

ni onog koji nas od nevolje oslobađa,
i nevolja naša udvostručava se.
I rekoh sa suzama:

Dokle ćeš, Gospode, zaboravljati nas do kraja,

dokle će se naoružavati na dostojanje tvoje?
Ustani, Gospode!
Zašto spavaš,
zašto lice tvoje, Bože naš, odvraćaš od nas?
I opet vaskrsni, Gospode,
pomozi nam imena tvojega radi!

I tako neprestano ridanje na ridanje prilažemo

i niotkuda pomoći.

Arhiepiskop Danilo

(oko 1270-1337)

Molitva pred tvrdima Sunca

A šta ću ja jadna učiniti?
Gde ću sakriti množinu svojih grehova?
Stazu spasenja ne nalazim nigde.

No ti caru vekova, besmrtni Gospode,

koji hoćeš da se svi spasu,
daruj i meni nedostojnoj način
da se pre smrti tebi pokajem.

Meni je dovoljno
ako i dva dana budem robinja
tebi Vladici mome Hristu,
i duh svoj predam,
a da ne budem robinja
besovima i grehu.

Jer evo sunce izlazi na tvrdi svoje,

hoteći osvetliti svu vaseljenu,
a ja grešna ne čekam
da te vidim gde zalaziš,
jer bolje bi bilo
da se nisam ni rodila.

Svako disanje i svako stvorenje

slavi te, Gospode,
a ja jedina zaboravih
da slavim tvoje ime.
Šta da činim?

Molitva pred anđelima ljutim

Šta da činim ja grešna, puna stida?

Jer pokri sramota lice moje
i tesno mi je odasvud.

Jaoj meni
odakle ću početi oplakivati
svoja ljuta bezakonja,
koja se ne mogu lako ispovediti?

Zbog čega prvo da zaplačem?

Zbog čega da zastenjem
i zbog čega da zaridam?
Zbog množine grehova
ili zbog odlučenja od Boga?

Pomisli, dušo, šta će te sresti

posle izlaska tvoga od tela!
Evo ti se spremaju razne muke,
anđeli ljuti i nemilosrdni
hoće da te uhvate.

Molitva u malovremenoj krasoti

Dušo okajana,
o dušo greholjubiva,
evo se svrši život tvoj u ovom veku
i poći ćeš u drugi svet
i među druge ljude.

Jer evo ostavljaš malovremenu krasotu,

gde si čekala da se na vekove nahraniš
sladosno živeći.

Jer evo pristupiše i poslanici

i rekoše:
Zovu te, ustaj i ne kasni.

Patrijarh Danilo

(oko 1350 - posle 1396)

Slovo kosovskih boraca

Ne poštedimo sebe,
znajući da imamo i posle ovoga otići
i s prahom pomešati se.
Umrimo da svagda živi budemo.

Prinesimo sebe Bogu kao živu žrtvu,

ne kao pre malovremenim
i obmanjivanim gošćenjem naslađenju našem,
no u podvigu kralju svojom.

Ne poštedimo život naš,

da živopisan primer posle ovoga
drugima budemo.

Ne bojmo se straha
koji je došao na nas,
ni ustremljenja nečastivih neprijatelja,
koji skaču na nas.

Ako bismo zaista na strah

i gubitak mislili,
dobra se ne bismo udostojili.

Mi s Ismailćanima
boriti se imamo.

Ako i mač glavu

i koplje rebro
i smrt život
mi s neprijateljima boriti se imamo.

Mi smo jedna priroda čovečanska,

potčinjena istim strastima.
I jedan grob da nam bude.
I jedno polje
tela naših s kostima da primi,
da edemska naselja svetlo nas prime.
Ispovest mrtvog kneza Lazara

Bolja mi bi pohvalna smrt

negoli sa porugom život.

Ako i na obrazu ranu i po glavi mač,

za blagočašće se patih,
no mužastven pokazah se
i s mučenicima ubrojah se.

Gledah donje bojeve

i izbrojah gornje počasti,
gledah mačeve
i pomišljah na gornje vence,
očekivah smrt
i na besmrtnost pomišljah.

Promena podviga
dovoljno mi bi za utešenje.

Danilov učenik

(kraj XIII v.- posle 1337)

Plač bugarskih vojnika za Carem Mihailom

O ljubimi i slatki naš gospodine,

krepki caru,
tako li pogibe,
i sada ležiš ne imajući nikakve potrebe
od slave tvoga carstva?

Gde je sada tvoj zlatni presto?

Gde slava tvoga bogatstva?
Gde dragoceni biseri tvoji
i drago kamenje i razne zlatne haljine?
Gde su tvoje misli?

Ustani i vidi našu veliku skrb i tugu,

koja nam se danas dogodila.
Evo lišeni slave svoje
i u velikom poniženju
stojimo vođeni silom, kuda i nećemo.

Milan Dedinac

(1902 - 1966)

Šlesko bdenije

Da nije još ove noći

da nam sećanja ugasi i mutne ove žudi,
da nije još ove noći
nikad ti, druže, ne bih mogao doći,
zalud bi čekala moj korak da te iz
samoće razbudi!
Da nije još ove noći
da nam nebo sklopi, ovo grdno, i naše oči,
da nam ove noći nije
zar bih još znao kakve su tvoje oči,
zar bih se sećao kakve sve boje krije
nebo Srbije?

Da nema još noći ove

da nam javu uspava i bistre probudi snove,
da ove noći još nema,
nikad, ah nikad Morava protekla ne bi
između ovih žica,
i zar bi ikad, u pustoj ovoj Šleskoj
zalistala lipa, do oblaka golema,
i u granju njenom zapevala ptica!

Da noći ove još nema!...

- Šta sužnju crnom ostaje?

Noć neka dovek traje!...

Noć duža od snova

Pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja.

Tol'ko se minulog leta srušilo sunčanih jata,

toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja.

Pa tek što sam sveo oči da se od bola umire,

zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje.

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,

jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen,
i ne slutih a je leto u svoju sen utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen.

Pa prihvatih se za granu, tražeći od nje spasenja.

'Grana je, grana je!' - šanuh. O, našto ta
iskušenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Nebeskih svetlila nema, al pomrčinom ne bludim,

jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zora ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!

Pođem li, pod mojim hodom zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara.
Izdignem ruku ka nebu - u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista.
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l krošnja mog krvotoka il srebrom maslina lista.

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,

il moje udara srce, već ludo od uzbuđenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutame

dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu.
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu.

Sve što se napilo sunca - rasipa zračenja noću.

Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna.
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.

Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće,

al druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete.

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:

svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Kamen li dohvatim rukom - iskra u njemu sneva,

i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još ševa
i sav sam od mesečine i sav od sunca saliven.

I vidim: gube se međe između noći i dneva,

Moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju.

Ja ću ga čekati mirno da put prevali do mene,

no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja,
pašću u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al umiranje će moje i njegov mrak da obasja.

Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja,

jer mojim prestankom zračim i Sunčev dvojnik se
menja

...I pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja.

Trava u snu i na javi

Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave

Mesto Meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,
i saznadoh da sagreših sa soje mahnite glave
što ljubljah dosada samo čari neba i kamenja,
a travu poznavo nisam. Tri dana, tri teške noći
rasla je meni kroz snove, na javi ta ista mora,
pa strepeh već da mi lice, u zloslutnoj toj samoći,
ah, neće nikada više zracima umiti zora.

Tri noći, tri puna dana minuše bez sveta žarka,

i ja ga uzalud čekah da dom i mene pozlati.
Nada mnom cvetaše samo njegova utvarna varka:
suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.

Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka,

pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava.
Ispod tog ogromnog cveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim svetom svud vlada svemoćno trava.

Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cveta

bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera,
od podne u mrak tog grotla sve trave ovoga sveta
vraćale su se, sumorne, ko zraci Suncu s večera.

U snovima, do ponoći, iz zemlje sam kido travu,

i ne slutih da to čupah, iz nebesa, kišu crnu.
Ali kada na prag stupih da razvenčam san i javu,
mesto toga, preko mene, ponoć kišni plašt ogrnu.

Od ponoći, strasno žuđah da se spasem travnih

čini,
ali zalud! Uzalud sam ja čupao svoje kose,
Od jave mi, i od snova, ostanuo trag jedini:
u ruci sam pritiskao pregršt trave, s kapljom rose.

Domentijan

(oko 1210-posle 1264)

Inoplemenik zvani glad

Kada tako inoplemenici dođoše,

otačastvo svetog, uistinu,
u pustoš pretvoriše
i sa svih strana sabrano prepodobnim
na razgrabljene predadoše -
jedni od oružja padoše,
drugi u ropstvo otidoše,
neki sve imanje pogubiše
i u siromaštvu telesnom se predadoše.

I kada se Božjom pomoću

vremenom ovi istrebiše
i kada prominuše,
posle njih dođe drugi inoplemenik,
zvani glad, gori od promuklih,
i satvori drugi svoj plen veći od prvog,
nikako ne voleći rod naš -
bez strele streljajući,
bez koplja bodući,
bez mača sekući,
bez palice ubijajući
i prosto reći bez nogu goneći,
bez ruku hvatajući,
bez noža koljući,
bez ikakvog oružja hodeći
i tolika tela polažući mrtva...

I tako zbog grehova naših

sva zemlja naša puna bejaše mrtvaca
i dvori puni i kuće pune
i putevi puni i raspuća puna.

Zbog grehova naših

ni grobari ih ne mogahu pokopati,
samo ih u žitne rupe jedva smeštahu.

Reč o Svetlosti

Pohitajte, braćo,
i s ljubavlju sačuvajte zapovesti moje
da rajskih radosti istiniti naslednici budemo
i dostojni slave nebesne svetlosti
koju nam dolikuje u Gospoda moliti.

Ne one svetlosti što na istoku ishodi

i na zapadu zahodi,
što s vremenom okončava
i što se nailaskom noći odeljuje,
koju zajedno sa životinjama vidimo

No molimo svetlosti
koju videti možemo s jednim anđelima,
kojoj ni početak ne počinje
ni kraj ne iščezava.

Rade Drainac

(18999 - 1943)

Rodni breg

Na peskovitoj padini nišu se tuje;

Pod njima bujni mravinjaci,
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze,
A koji put, kad dunu oluje,
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet

Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet,
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?...

Klasične strofe

Bio bi mi potreban razmak od sto leta

Da saznam kakvim sam strahotama savremenik bio.
Šta je propast Mikene pod kojom limun cveta,
Pad Troje i rušenje Pergama,
Iza čijih se zidina krvavi Danajac krio?
Ne prokunite me ako me vidite sama
Gde hodam daleko od ljudi
Drumovima uz koje glogovi procvetaše!
I neka vas ništa ne začudi
Vidite li me zagledanost u zvezdano nebo
S ove crne zemlje naše!

O bolje, bolje uopšte da se nisam rodio

Pre no što svetom minu zli vetrovi ljudske krvi!
Bio bih tako srećnik prvi
Koji se od svoje sudbine sakrio
U vatrenu volju bogova koji se javljaju samo
Kad žele do u beskraj da otkriju svoja čuda.
Ali ko zna od nas zašto se rađamo i kuda lutamo.
U najvećem bolu sveta, nemi kao Buda?

Jovan Dučić

(1871 - 1943)

Bor

Golem i mračan, neveselo,

Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo
I noću prespi jedna čavka.

Usamljen večno, strašna grmen,

U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crnu sen svoga očajanja.

A noću nebu zavihori,

Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.

Bukva

Celo je nebo u nju stalo,

Senke joj kao provalije;
I sve je polje za nju malo,
I potok mrava iz nje lije

Prolaze kroz nju sjajne vreže,

I jedan crni refren zloći;
Jejina jedna tu sad leže
Novog i strašnog cara noći.

Stoji pod suncem koje daždi

Tvrđava usred polja naga.
A grom jedanput kad je zaždi,
Nestaće kao bog, bez traga.

Mravi

Sve putem koji vodi slavi,

Krenuše kao vojske mraka,
Biće se danas kao lavi
U noći tuđeg mravinjaka.

Učiniće ga opštim grobom,

Svud ostavivši smrt i senke;
Poneće svoje mrtve sobom,
I novo blago i sve ženke.

A vratiće s mirno tada,

Sve kao reke koje plave, -
Dokle za krvav zapad pada
Krupno i strašno sunce slave.

Suncokreti

Tužnom oku suncokreta,

Što nemo prati zeba bludnje,
Tu su sve žeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:

'Bog je pomalo sve što zari;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari!...

'Sve je što živi na dnu tmine

S prokletstvom nemim na svet palo -
Sve što ne gleda u visine,
I nije jednom zasijalo!...'

S istoka kralji, obučeni

U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta

U mom su srcu otvorene -
Ali su sunca nakraj sveta,
I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,

Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.

Pesma

Izgubih u tom nemiru

Drugove i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?

Duboke li su putem tim,

Gospode, tvoje provale!
Busije s bleskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.

Suncima tvojim opijen,

Sjajem nebeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.

I kad se otkri putanja

Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd noć je kapala.

Međa

Kada se jave na crti,

Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira -

Ko čeka na međi? O, ta
Najveća tajna što traje!
Granica dveju lepota
I dveju sujeta! Šta je?

To nemo raskršće vera,

Most bačen između sreća,
Ta međa dveju himera -
Neg život i smrt je veća!

Znam čuva bezglasna žica

Sve zvuke neba i sveta,
i crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta...

A strašna međa šta znači,

Što deli pokret od mira?
Šumna je reka, kad smrači,
Od svojih obala šira.

Krila

Leteti, leteti, leteti visoko,

Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima -

Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu

Oni što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noćne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;

Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strašna raskršća sunaca, i puti

Kud oluj svetlosti neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadem,

Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.

Senka

Ide sen moja pored mene,

Ognjena sablast i džin modar;
Preda mnom kao vođ bez smene,
Kao žbir za mnom, nem i bodar.

Pred šumom presta da me prati,

Za šumom već me opet čeka;
Pred prag će crkve zbunjen stati -
Taj prediskonski strah čoveka.

Taj znak što mrkne i što sjaje,

Taj govor neba rečju tamnom!
Dokle će ići i što traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?

Sve će pod nebom dalje sjati,

A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca...

No tražiće se, dok dan sija,

Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.

Kob
Milanu Rakiću

Srce sa svojim zlatnim ključima

Bije u brave tamne kapije,
Gde čami zla i nedokučima
Istina moja koja vapije.

A laž sa usta koja poljubim

(Otrov u zlatnoj čaši pričesti
Ubica sa mačem svojim stogubim)
Mrači sve pute moje ničesti.

Sjaji dan međ crnim borima;

Mrkne noć izmeđ belih krinova;
Božji lik trepti na svim morima;
Svaki čas svemir niče iznova.

A veru moju crkva ubila,

A moju sumnju strah zaledio;
Usta me laži samo ljubila
Izdajnik samo za mnom sledio.

Moj se duh božjeg vina napije,

Srce se svetoj reči otvori,
A bdim pred strašnom bravom kapije
Kao pred gradom gde su zlotvori.

Tajna

Kad minu mesec žut za kosama,

Tada s nebeskih crnih ledina, -
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama...
I pojmih kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.

Razvije jutro kao plamene,

Hiljadu belih krila po moru,
A svetom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.

Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,

Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje,
Poljem kroz naše svete klasove,
Kraj puta k meni, atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.

Natpis

S mora na čijoj crnoj ploči

Sva mirna sunca sedaju,
Do na breg smrti s koga oči
Na oba sveta gledaju -

Ponor po ponor, gde god sinu

S nebeske svetle čistine...
Dok putić jednom najzad minu
Između sna i istine...

Vaj, ništa više da ne prene

Taj puhor sna i zamora,
Penji se tiho, zimzelene,
Uz ploču bledog mramora.

Jovan Grčić Milenko

(1846 - 1875)

Planinska slika

Ja nađoh izvor bajan

u kršnoj, divljoj gori.
Tu potok vedro-sjajan
Planinski strah žubori.
U granju ptice ćute.
Sve biljke ko u tuzi.
Po hladnoj gorskoj steni,
Gle, crna zmija puzi...

Nikanor Grujić

(1810 - 1887)

Očajanje

Zape mi duše jasnija slovesnost.

Od mutne krvi srce utrnulo
Dražest zemnoga bića pređe
Gnusne u obraze crnog pakla.

Poleti uma sveta od Božjeg

Beže. - U tamu misli se zapleću.
Krvava sva zemlja pogledu,
Krstovi smrtni po putu niču.

Propasti same, strašne i razvale

Bednika krajnjeg krajnja osećanja
Prate; - ne dadu glasu zemnog
Anđela do uva im dopreti.

Na glavu oblak gusti, magluštine

Otrovni pokrov stere; da višnjeg je
Blistanja zraci ne ozare, -
Duh ne probude na ljubav žizne.

U sredu samog nutrašnjeg života

Čameća volja izdiše. - Na čas se
Pojavi, - al opet na veki
Obamru nadežde krajnja sila.

Padajte žizne strašila u more! -

Bednik vas više ne vidi. Dosta je
Vašeg besnenja. Strmoglav se
Nizvrže duša u večnu tamu.

Muza pri požaru

Odjeknu zvona u jednu stranu zvuk! -

A modri plamen sipaju široke
Vulkana čeljusti na kule,
Stene na visoke dremnog grada.

Morfeja toplu ostavlja postelju,

Pa skače malo, veliko na noge,
Bez duše trči svaki, - viče:
Pomoći! Pomoći! vatra! propast!

Trenuće jedno nagloj u gibelji

Premnogo znači: - Izbavlja, il gubi. -
Al Muza besmrtna predaje
To zemnoj veštini; - sama teži

Čas i u ljuti k predel'ma svojima,

Da ljud'ma obraz smrtnosti predstavi,
Pomene na večnost odande
Truleži umove, srca zemna. -

Svi čujte! - Svima s' govori: primera

Iz malog tko zna ceniti nameru
Višnjih namišljaja, tog neće
Strašilo skrušit slučaja groznog.

Čujete l jauk nadežde lišeni

Požarom strašnim? - Žertva je bogatstvo
Nestanka. - Sad cveta, sad vene,
Opada, a sad ga sasvim nema!

Tko traži blaga dušnosti u čistoj:

Bezbedno traži. Muze su darovi
Lepom u razvitku bezbedni:
S njima se provode dani mirno.

Ponavlja rane svirepa sudina

Na srcu često. Često se vraćaju
Užasni na zemnost udari:
Kolo se bede okreće vavek.

Sve strepi, drkće, što sili vremena

Zalaže biće osnove, šum kako
Zabruji poraznog zadaja;
Duhu su mnime propasti zemne.

U bedi pravu srca sokrovište

Dobija cenu; - jer duha vnutrenije
Podlete plamen ne domaša,
Nit ih je volna pogruzit kadra.

Ne štedi truda doznati života

Sladost duhovnog: tu ti se nadmeću
Lepšem i lepšem u obliku
Nevine radosti večnog vkusa!

O kad bi smrtni svetu na nravstvenost

Poglede svoje uvek upravljali!
Svakom pri teženju trajanje
Na večno mislili, cel na večnu!

Kakav bi ovaj svet bio lep! - bio

Prijatno k večnoj žizni predverje, -
Gdi cena lepe čovečnosti
Sprovodi srca k nadzemnom čuvstvu.

'Ah nema! nema tog među smrtnima',

Vičeš mi. Znam da okovi samosvog
Dobita vežu srca ljudska;
U del' vladaju strasti gadne!

Al neće! neće to dugo trajati. -

Nepravde carstvo mora se srušiti. -
Počesti u pravoj na zemnom
Tronu zablistat će večna Pravda!

Našoj staroj smokovnici

Sveto drvo! Smokovnice stara!

Kakva teška pritisnu te kletva,
Te postade podsmevanju žertva
Sad, kad ti se već i grob otvara!

Nadvisuješ visinom drveće; -

Al na tebi više ploda nema; -
I listak ti svaki čami, drema,
Ko na žegi zaliveno cveće.

O kako smo, pre nekolik' leta,

Gledali te, ko najveću diku!
I bila si; - jer u tvom obliku
Klanjasmo se luči večnog sveta.

Svi mi na te bacasmo poglede,

Bilo mila radi, il od tuge; -
S tvog oblika, ko s šarene duge,
Doznavasmo šta nam dani vrede.

Il nam vele činiti veselje,

Kolo vodit pored rodnih polja; -
Il se plašit gladi i nevolja,
Suze liti na besplodno zelje!

A sad, jadan! niko te ne gledi;

Jer svu te je obuzela tama; -
A po tami sovuljaga sama
Kostreši se, kazuje šta vredi.

Noćnica se tica drži mraka,

U mraku je njena prava vlada,
Pa se čuva, da kako ne strada
Od svetlosti sunčanoga zraka; -

Al tvoja se ne boji ni sveta,

Već i danju na nas oči beči, -
Kostreši se, i iz grla dreči, -
Da se znade njena vlada kleta.

Smokovnice! Smokovnice stara!

Ko te s noćnom tom suklatom združi,
Pa te tako pod starost naruži,
Da ti nema u tom nigde para!

Stresaj avet tu sa svoga granja,

Da ne prođeš zbog njenog neduga,
Kao tvoja jevanđelska druga,
Sačuvaj se poznoga kajanja!

Jovan Hristić

(1933)

Fedru

I ovo još hoću da znaš, dragi moj Fedre: živeli smo

U vremenima sasvim očajnim. Od tragedije
Pravili smo komediju, od komedije tragediju;

A ono pravo: ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost,

Uzvišena mudrost, uvek nam je izmicalo. Bili smo
Negde na ničijoj zemlji, ni mi sami,

Ni neko drugi; uvek tek za korak-dva udaljeni

Od onog što jesmo, onog što je trebalo biti.

O dragi moj Fedre, dok budeš šetao

Sa vrlim dušama, po ostrvu blaženih,
Spomeni ponekad i naše ime:

Neka se njegov zvuk rasprostre zvonkim vazduhom,

Neka bar pođe ka nebu koje nikad ne dostiže,
Neka nam se bar u vašem razgovoru duše odmore.

Vojislav Ilić

(1862 - 1894)

Jutro na Hisaru kod Leskovca

Sa pustih, dalekih polja jutarnja magla se diže,

I hladni ćarlija vetar. U gradu život se budi:
Tamo ubogi užar iznosi mangale svoje,
A tamo sumorni Turčin ozbiljno noževe nudi,
Ili zamišljen puši;
Na muškom njegovom licu mračna se zamrzla zbilja
A bol u krepkoj duši.

Čuj! U dolini tamnoj zatutnji nedeljno zvono...

Jelen se u gori prenu i žurno podiže glavu,
I pošto okrete pogled na zračno purpurni istok,
On žurno u skoku naže i ode u maglu plavu.

Turska

Ko izumrli davno, preda mnom gradovi leže

I mirna, uboga sela. Sa mračnih domova njini
I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije
Il šumi na visini,
I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije.
Eno na surom visu urvine vekovne stoje
Ko strašan, ogroman skelet... Kroz okna njihova
pusta
Sanjivo šumori vetar i noče visoka trava
Sumornog zaborava.

Izgleda kao da čovek ni rukom dotako nije

Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu
Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jejina vije,
I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu.

Kad se ugasi sunce

Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe

i velom zvezdanim svojim pokrije burni grad,
I polja, i dolje, gore; kad lahor ćarlija slađe
Kroz opusteli sad -

Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene

Sa usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iza sna prene,
Oživi ceo vrt.

I staro, stoletno hrašće zašušti monotono

Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad;
Beli se zanija cvetak, ko malo srebrno zvono
Zapeva ceo sad.

Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče,

Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri...
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli.

No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni,

No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.

Himna vekova
Ne znam je l na snu samo il zbilja odlazim često
U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto
Tragove razorenja;
Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo,
I vlažni, grobovski vetar okean talasa tamo,
I zviždi sa hladnog stenja.
I ja, umoran teško sa daljina nekakva puta,
Na pustu obalu sedam. I tada pored mene
Mrtvački prolazi sprovod u nemom svečanom hodu.
A maske na licu nose i ljudi, deca i žene.

Odakle dolaze oni? I kuda večito grede

Taj sprovod s pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede
U večerima poznim?
Źuteći prolaze oni, i večno po mraku blude
I od vremena davnih
Beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tamnih.

Poslednji dan

Pod čudnim znancima osvanu današnji dan. Nebo

je sumorno bilo.
I sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome
Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu,
Mrtvački prožma mir i gusta obuze tama,

Ah, sudni osviće dan! U divljem užasu svome,

Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce,
A mračno dolazi podne - i nebom zvezdanim samo
Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja.

I tama zavlada adska... S pucnjavom zapad se pali,

Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke
Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom,
I silni svetovi k središtu jurnuše. Burno

Oluja razmanu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji.

I mutne pučine val srdito podiže pene -
U smrtnom jauku tom molitva umire blaga,
I vrelo srce mre i um se u kamen stvara!

I samo jedan glas prostranstvo potresa širom,

Glas večne pravde je to. Anđeo smrti se bliži,
I nemi njegov hod očajni udarci slave:
Strepi od gneva tog, jer bog se u gnevu stresa!

Đura Jakšić

(1832 - 1878)

Božji dan

Ta zar se jedan nado od ljudi?

Jednog je kletva stizala, zar?
Mnoge su teret nosile grudi,
Kletva je, srce, božiji dar.

Ne očajavaj, strpljivo samo

Suđenju svome stupaj u kob!
Budućnost?... Mi je ne gledamo.
Možda spasenja donosi... Grob.

Vi'š kako potok, raskidan, žuri

Kroz hladnu goru, kamen i dol;
Smeje se gromu, prkosi buri,
Pa gorom mirno pronosi bol.

Često nad njime orlovi sami

Okreću tiho lagani let,
Pa tamo gore u višnjoj tami
Preziru davno prezreni svet...

Ne očajavaj, strpljivo samo

Suđenju svome stupaj u kob!
Ta i ja i ti - mi jedno znamo:
Da nam spasenja donosi - grob...

Orao

Blizo do neba gora je čarna,

ne treba orlu tek jedan let,
Samo da pusti krila nemarna -
Prezro je davno prezreni svet.

Po tamnoj magli teškog vihora

Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s' čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol.

Tiho se vije, oblake goni,

Preziruć gleda u sunčan zrak...
Strelovit posle na zemlju roni
I krvlju kaplje zemaljski mrak.

Mileta Jakšić

(1869 - 1935)

Stvari koje su prošle

Stvari koje su prošle, gde su one?

Skriveno od nas u daljini sive.
Sve što je bilo dobro, lepo, milo -
Stvari koje su prošle da l još žive?

Da li nam prošlost daje znake života

kad iz davnine draga slika njena
Sine kadikad u dubokoj noći
U snu, - u tragu naših uspomena?
Možda u svetu negde, nepoznata,
Izvan života ima oblast neka,
Krug, u kome traje ono što je bilo
S prošlošću našom koja nas čeka?...

Stvari koje su prošle, gde su one?

Ako su žive, ako ih još ima,
Videćemo ih kad prođemo i mi,
Kada budemo jednom došli k njima.

Jovan Jovanović Zmaj

(1833 - 1904)

Sunce s' rodi pa zaviri

Sunce s' rodi, pa zaviri

U ponore mojih grudi;
Užasne se, pa me mane,
Pođe dalje putem svojim.
ja ostanem s jadom mojim
U užasno vel'kom svetu
Sam;
Sunce s' diže, spušta, zađe, -
To se zove dan.

Sve se tiša, sve se miri,

- Svet je kanda sad još širi -
A beskrajnost u crnini
Želi negde da odane,
Pa na moju dušu pane,
Tu preblede, kao da je
Crnja rani moć, -
Gledi na me, ostavlja me, -
to se zove noć.

Probudio s' orkan ljuti

Probudio s' orkan ljuti,

Iščupao vrtu cvete;
Otud dalje - ko da riče:
Teško tebi, jadni svete!

Podigo se u visinu,
Pa oblake razderao;
Stogodišnjem hrastu reče:
'Eto vidiš, sad si pao!

Traži more, pa ga nađe.

Tresnu, smrvi bele brode;
Pa uzdahnu urnebesno, -
Nasmeja se, - dalje ode.

Grom ga prati, a on leti!

Kuda leti, kud li bega?
Ode crkvi, pa tu sruši
Krst sa hrama božijega.

Što to činiš? - pitali ga,

Kad je klono pa se stišo...
'Ko bi čuo moju tajnu,
Taj bi smesta s uma sišo!'

Što je java tako kivna

Što je java tako kivna,

Da ti veru svu potresa!
Otkud sanku sila divna
Da otvori sva nebesa?

Zasijaju zračne staze,

Ka da s' u duž zvezde sjate,
Vidiš svoje kako slaze,
- Same duše - al poznate.

Raj sa zemljom zagrli se

I hladnoća asa toplotom;
One međe rastope se
Među smrti i životom.

Čuješ večnost kako bruji,

Na njenom se suncu zgrevaš;
Kroz dušu ti vera struji
- I ti ne znaš da to snevaš.

Moje nebo, jer je mutno

Moje nebo, jer je mutno;

Moje sunce, jer je selo;
Moje cveće, gde god koje, -
Jer je tako neveselo.

Moji vrti, moja polja, -

Jer je tako suzna trava;
Moje zvezde, - jer se kriju;
Moje doba, jer svet spava.

Moje staze, jer su puste,-

Kad su moje, idem njima;
Moja gora, - jer se sada
Niko o nju ne otima.

gora strepi na sve strane,

Ka da propast svetu sluti;
samo lišće kašto šane:
Slobodno je uzdahnuti!

Ljubim li te... il' me sanak vara

Ljubim li te... il' me sanak vara,

Što te udilj uza me dočara;
Ljubim li te... il' me duša vara
Što se udilj s tobom razgovara;

Ljubim li te... il' me bezum ganja,

nema vida, nemam osećanja;
Ljubim li te... il# ljubavi nije -
Što se grli, to su same zmije;

Ljubim li te... il' me i nema,

Ili tebe, - nas nijedno nema;
Ljubim li te... ili nema sveta,
nema sunca, ni rose, ni cveta,

Već sve tmina, što je pako mesi,

A po tmini vitlaju se besi,
A međ njima prabesina spava -
Moju ljubav u snu izmišljava.

Otkide se

Jedna mis'o, kao munja,

Tako brza, tako sjajna,
Otkide mi s' ispred duše
I postade duši tajna.

Ka da ode uvis gore -

Ne da s' videt oku mome;
Ja osećam bol otkida
I žalim za njome.

Hoćeš mi se ikad vratit,

Da te boje čuvam tade,
Misli moja... ili željo...
Il spomene... šta bijade?

A ona mi kanda šapće

Kroz tišinu blage noći:
'neću ti se nikad vratit -
Ti ćeš k meni doći.'

Konstantin apostol slovenski

(IX vek)

Proglas

-------------------------
Jer kao što bez svetlosti radost neće biti
oku koje vidi božju tvorevinu svu,
no sve ni lepo ni vidljivo nije,
tako i duša svaka bez pismena
ne vidi božija zakona dobro,
zakona knjižna, duhovnog, zakona koji raj božiji javlja.
-------------------------
A drugu pak priču mudru veoma
da govorimo: žudi koji se ljube,
hoće rasti božijim rastom;
jer ko vere ove ne zna prave,
kao semenu koje pada na njivu,
tako na srcima ljudskim
treba dažda božija od pismena
da uzraste plod božiji više.
Ko može priče sve reći,
koje izobličavaju bez knjiga narode,
govorom sa smislom koje ne kazuju?
Ni ako jezike sve ume
ne može iskazati nemoć ovih.
Uostalom svoju priču da iznesem,
mnogo uma u maloj reči kazujući:
jer nagi svi su bez knjiga narodi...
-------------------------

Konstantin Filozof

(kraj XIV v. - posle 1433)

Smrt despota Stefana Lazarevića

Gde, uistinu, iznenada ode

sve svetlo i krasno
što je unutra i napolju?

Gde su zborovi igrača,

gde crkvena sabiranja?
Gde saborne svetkovine
i molitvena obilaženja po okolini?

Najedanput sve bi mrzost zapuštenja,

sve se preobrazi,
sve se u nebiće dede,
sve se nevoljom ispuni.

Humke se razarahu i sažižahu.

Laza Kostić

(1841 - 1910)

Među javom i med snom

Srce moje samohrano,

ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,

šta ti misliš s pletivom?
ko pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,

ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

Na ponosnoj lađi

Na ponosnoj lađi
Na lađi ljubavi
Pošo sam tebe naći,
Ostrovac ubavi.

Zaluto sam daleko,

'Di prestaje već svet,
Od sveta sam i bego
I stvaro ga opet.

Metanišuć sam kleko

Na divan otočac,
U uzdisaj se slego
Nametnut poljubac.

Pevačka himna Jovanu Damaskinu

Bogu zefira, bogu oluja

gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu celiva blažena cika,

paklenom strašću što piše raj,
gospodu vriska očajnika,
rušeći večnim nadama traj:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu tišine živoga groblja,

bogu poretka večnoga sna,
bogu gospode, gospodu roblja,
nemome bogu mukloga stra:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Gospodu seva britkih mačeva,

kad se povede poslednji boj,
bogu, što zvekom skrhanih negva
pripevne gusli pobedopoj;
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu zefira, bogu oluja,

gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,

svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko mnogo sam strado,

mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divan mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od sreće, lud.
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: 'Evo me, naj!'
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Milan Kujundžić Aberdar

(1842 - 1893)

Đački jadi

Katkad mi se čini nebo

Grdna sovra mermerova.
A kraj sovre oblačići
To su jata đavolova.

Pa se krve crne hale

Oko zvezda - suha zlata,
Oko starih mamljivica,
Grešnih para i dukata!

A ja gledim... kad će boga

Gnevan hramu svom da dospe,
Da tu bruku nogom gurne -
da na zemju dole prospe?
Skender Kulenović

(1910 - 1978)

Stećak

Stećak mramorni ćuti govorom scena po boku.

Jači od kandža kiše, povampirenja i krađe.
Njegov mjesec i sunce, što znače posmrtne lađe,
Davno su prevezli dušu, vjekuju sad u doku.

Udaljili su se od njega i gradovi i sela.

Vidik mu stvore listopad i koze što tu brste.
Vjetar podsjeti lijeske, i one se šaptom krste.
Zmija mu krene uz reljef, svoj reljef svije sred čela.

Zašto sam došao ovdje kad sve već ovdje piše?

Posljednju bijedu zelen s jesenjom travom dišem.
Čuj, zvoni zrelo stablo: to lijes mi teše žuna.

Stihove što još bruje - dlijetom po stećku svom stišaj

i, uspokojen, pusti neka ih pokrije lišaj,
lezi pod stećak stiha bez prevoznika-čuna.

Ivan V Lalić

(1931 - 1996)

Konj

O ozverene zvezde, o ozvezdane zveri,

Na mene juri bojni konj, ponosan i zao,
Konj mrtvog najamnika što razbijao je dveri
Uplašenih oltara bronzanim oklopom grudnim,

Konj težak, širok, konj davno izumrle pasmine,

Konj bez jahača, koji je davno u travu pao
Sa zvezdom krvi u grlu i očima od kletve budnim;
Sa zvezdom krvi u grlu i očima od kletve budnim;
Na mene juri njegov konj, i bojim se da glas mi ne

Postane pramen straha, jauk prazne dvorane,

O zvezde ozverene, o zveri ozvezdane
Što izlazite iz razbijenih dveri trajanja

Pred vama strašno sam ceo, lišen moći udvajanja

Na krvi i plamen, i zato okrećem lice
Velikom konju što juri iz sna, iz crne ravnice.

Glasovi mrtvih

U noći, daleko, plane vatra. Za njom druga,

leptiri plamena sleteli na ivicu noći,
Treća vatra. Ubrzo jedna čista plamena pruga,
Prsten oko sna. Gotovo. Niko neće proći.
Kestenima pred kućom opadne lišće od straha
I ljudi kažu: jesen. Melisa, to je tabor
Velike mrtve vojske, smešten na daleke bregove.
Sam, osluškujem trubača, napeto, bez daha,

Ali mesto bakarne jeke čujem prve snegove

U napuštenim šumama. A vatre se ne gase.
Negde se sruše gradovi kad zemlja ispravi nabor

Na zamišljenom čelu. Ali vatre se ne gase.

Prsten oko sna. Je li neko čuo trubača?
Trubač je iza tišine, i tišina je jača.

Jutro

Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična,

U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična,
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni,
U osmehu što otkriva naoružane desni,

Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe

Iz koje treba da pođem, običan, međ ljude,
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjujem prisustvom,

Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen

I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše

Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,

A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje,
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.

Povodom vode (3)

Talas: nabor vetra otisnut u kalup.

Roj slika obnovljen u peni
Bezvremeno -
talas što u sebi nosi
Pokret krila u zglobu, prvo oko
I treptaj onog poslednjeg:
dovoljno je
Zagnjuriti se da rastvori se privid,
Umiju oči bojom prve zore
I zaplaču, vidovite.
Šta da mesiš
Od ilovače, ako vlage nema,
Bože bezimeni? Ko čuje žeđ mrtvih,
Suvi jezik, pucketanje plamena
U grobu neprelivenom?
Glas iz pustinje
Obrasta u perje, krik ptice šestari
Iznad ledenih bregova: tvrd je san vode
Koja zastane na putu -

Kao suza krhka je ta šarka,

Taj zglob u kojem slika pokreće se
Od pamtiveka do kraja i natrag.
Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična,
U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična,
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni,
U osmehu što otkriva naoružane desni,

Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe

Iz koje treba da pođem, običan, među ljude,
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjuju prisustvom,

Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen

I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše

Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,

A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje,
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.

Stefan Lazarević

(1374/5 - 1427)

Slovo ljubavi

Leto i vesnu Gospod sazda,

što i psalmopevac kaza,
krasote u njima mnoge,
pticama brzo, veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
vazduha tankog
divotnim nekim
glasima oglašenje;
i zemaljske daronose
mirisnog cveta, i travonosne;
no i čovekove biti same
obnovu i razigranje
dostojno ko da iskaže?

Ali sve ovo

i čudodela Božja ina,
što ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav sve prevashodi, -
i nije čudo,
jer ljubav je Bog.

Molitva djevojčina

Lijepu šedbu šetaše jedna mlada Vlahinjica,

Gizdava divojka.
Šedbu mi ti šetaše; Višnjega boga moljaše:
"Nemoj mene, moj Bože, živom željom umoriti,
Moj vidovni Bože,
Živom željom umoriti, ljutom strijelom ustrijeliti,
Neka mi se ja naljubim jednoga gizdava junaka,
Mlada Vlahinjica;
Na glavu mu nanosim zelen vijenac od masline,
Na ruci se nagledam zlatan prsten od 'iljade,
Ja lijepa Vlahinja.
Ako hoć', mili Bože, mene živom željom umoriti,
Satvori me, moj Bože, vitom jelom u planini,
Moj vidovni Bože!
Od mojijeh lijepijeh kosah sitnu travu djetelinu,
Od mojijeh crnijeh očih dva hladjenca bistre vode,
Moj vidovni bože!
Kada bi mi došo moj gospodar u planini lov loviti,
Da bi mi on počinuo pod zelenom vitom jelom,
Moj mio gospodar,
Konje svoje napito sitnom travom djetelinom,
A napojit sa dva hladjenca bistre vode,
Tej brze konje."
Što je Bogu molila, toj mu je i umolila!
(narodna pesma)

Sunčeva sestra i car

Tamo kažu goru javorovu,

I u gori vodu Bosiljkovu,
I kod vode Bosiljku djevojku,
Kite kiti, podvezice plete:
Svaka kita od dukata zlata,
Podvezice careva arača;
To se čudo čak do cara čulo,
Posla care dva laka uloka:
"Dovedite Bosiljku djevojku."
Dovedoše Bosiljku djevojku,
Prije cara riječ govorila:
"Što si, care, za me poručio?
"Ja sam suncu rođena sestrica,
"A mjesecu prvobratučeda."
Lijepo je care darovao:
Dao njojzi dvanaest dukata:
"Idi tamo, Bosiljka djevojko,
"Idi sjedi, gdje si i sjedila."
(Narodna pesma)

Sunčeva sestra i paša tiranin

(iz Crne Gore)

Izvirala studena vodica,
Na vodicu srebrna stolica,
Na stolicu lijepa đevojka,
Žute su joj noge do koljenah,
A zlaćane ruke do ramenah,
Kosa joj je kita ibrišima.
Ono čudo po svijetu pođe,
I to začu paša tiranine,
Pa opravi svoje dvije sluge:
"Ajte, sluge, do vode studene,
"Da vidite lijepu đevojku;
Uzeću je za vjerenu ljubu."
Ondolen se podigoše sluge,
Kad dođoše do vode studene,
Al' istina, kako ljuđi kažu,
Pa hojdoše, te paši kazaše.
Silne svate paša okupio,
On okupi svatah šest stotinah,
Te otole hojdoš' po đevojku.
Kad ih viđe lijepa đevojka,
Jeste mlada riječ govorila:
"Fala Bogu, čuda velikoga!
"Da li je se paša pomamio?
"Koga hoće da uzme za ljubu,
"Da on uzme sunčevu sestricu,
"Mjesečevu prvobratučedu,
"Daničinu Bogom posestrimu!"
Pa se mlada od zemlje podigla,
I bačila u džepove ruke,
Te izvadi tri jabuke zlatne,
I bači ih nebu u visine.
Natače na svatah šest stotinah,
Ko će prije ugrabit' jabuke;
No tri munje od neba pukoše:
Jedna gađa dva đevera mlada,
Druga gađa pašu na dorina,
Treća gađa svatah šest stotinah;
ne uteče oka za svjedoka,
Ni da kaže, kako pogibeše!
(Narodna pesma)

Longin

(druga polovina XVI veka)

Ikos prvomučeniku Stefanu

Raduj se jer vazduh osvetli

putovanjem čiste i neporočne duše tvoje.
Raduj se jer vazdušni, lukavi knezovi tamni
daleko pobegoše od lica svete ti duše.
Raduj se koji duhom svetim
presvetlu blagodat daješ
vođenima u ovo.
Raduj se koji radost daješ
čitavog sveta toržestvenicima uspomene tvoje.

Desanka Maksimović

(1898 - 1993)

Ponoć

I odjednom čudno se nešto dogodilo,

kao reč čarobna neka da se rekla:
oživela je na zidu slika
i eka široko potekla,
i krišom u nju pouvirali
listovi poumirali.

I odjednom tužno se nešto dogodilo:

u visokom nebu čuo se krik,
to je zrno neko pogodilo
nad rekom, u srebrno krilo,
pticu koje nije nikad bilo.

Na buri

Svu večer na pustom bregu

neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,

ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam

kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

Poslanica

Bože, ja znam da me ti ne poznaješ,

slučajno ruka tvoja život mi je dala,
slučajno ona me diza i obara.
Bože, tebi je svejedno da li je zala
pun život moj, ili dobara.
Mada smo bili u tvom krilu, zaboravljaš na nas
kao mi na davno rasute snove,
ne tiče se tebe da li smo plakali danas,
ni gde ćemo proliti suze nove.

Ja znam da ti nas ujedno vrstaš,

da duša moja utešna je varka,
isto smo pred tobom ja i pauk krstaš
i na kamenoj ploči šarka;

isto je pred tobom potoka žubor i moj glas;

jedno su uzdah moj i miris iz bašta;
pomeriti se neće nijedan trun, ni vlas,
nad zvezdama što je na zemlji ispašta'.

Pred licem tvojim jedno su stena gruba,

i srce moje, i rubini i topazi;
ni kad stanem prestolu tvom kraj svetlog stuba,
poznati me neće oko tvoje, i ako me opazi.

I kad god siđeš u života ovog tamu

kao postanje, cvetanje i smrt,
svud hodi duša tvoja kroz sebe samu
kao kroz tući vrt.

Upozorenje

Zemlja ničija
puna je straha i plača,
otrovnih vrela puna,
puna vrtača
koje silaze do pakla.
U njoj su pevice slomljena kljuna
i srnama su zamućene zene,
ljudi žive srca već iščupana,
tu ne zarasta nijedna od rana,
tu već s proleća slana opari trave,
ni posle kiše tu nema otave.

Oko ponoći kada svi već pospe,

zemlji se ničijoj privrzaju demoni,
strahom, sumnjama, misli ljudi truju,
u srce im se duboko uvlače,
ubacuju u njega kajanja guju,
nedolične misli ubacaju.
Još za života
ljude u pakao odvode demoni.

Đorđe Maletić

(1816 - 1888)

Prirodnoj prestupnici
Stvorenu rajske za radosti plamenih grudi momaka,
Venac za nagrade svim viši letećim u svet,
Suznim te okom sad gledam, o žalosno klonuti cvete!
Dražesti kako ti svet tamni oblači s' u sen.
Oči ti svetle, dva kamena draga, ugasiše s' tužno,
Snežni sa obraza već zore otplovio je zrak.
Dolji po mirisnoj izmeđ bregova t' občarani grudi,
Nežna gdi s' ljubila - ah - venere goluba dva,
Mrkla podlegla sad tama (i sama me pomisao cveli).
Ledenog severa šum slasti saranio je sve.

Strašno se priroda zbog pogaženih zakona sveti,

Nit se povređeni stroj lako povratiti mož'
Cvetu u mladosti tvoje što željno je tražilo t' srce.
Gordo si prezrela ti tražeći cenu u tom.
Obraza plamen na ledenim kipov'ma ladila s' tajne,
Drkćućih usnica slast zalud s' izlivala tim.
Buru uzbunjene krvi i ljubvom raspaljenog srca,
Nikad ne taloži kip, ljubvom već kipeća grud!

Dimitrije Kantakuzin

(druga polovina XV veka)

Nedokučivost je odasvud

Kada se rastanemo od moći života -

nedokučivost je odasvud
i žal neutešna,
nema iscelitelja,
nema ni bližnjih.

Kada smo čestim uzdasima

i suhim zahvaćeni,
kada oganj plameni
raspaljuje unutrašnjost i rastrzava -
uzdahnućeš iz dubine srca
i sažalitelja ti nećeš naći.

Veliko pozorje

Ne bacamo se uzaman i uzalud,

jer jedan je put smrti a ne drugi,
i na sve podjednako nadolazi.

Mi se o ovome ne brinemo
i kao hudo ovo smatramo
u šta ćemo uskoro upasti,
iako ne želimo.

I tužno će mi se pozorje
vaistinu ukazati gore.
Očima ću gledati zagrobnie,
stradalce i do konca dospevše.

Malo tamo proniknuću i umom

i razumeću strašne tajne -
osnažene muke posred duše i tela.

Veliko pozorje
vaistinu biva, braćo.

Molitva sa žalošću

Pomisli, dušo, kakav čaješ konac,

pomisli gorčinu razlučenja mučna,
pomisli strah i bolovanje tadašnje,
pomisli, ustrepti i užasni se.

Anđela nemilostiva čekam prispeće,

anđela po mojemu zlobnu življenju,
anđela ne štedišu no mučitelja mi,
anđela ognjena, nemilosrdna.

Ne znam je li poslan da me uzme danas,

ne znam da li to vreme približi se već,
ne znam da li i s oružjem hita,
ne znam da li to jeste noć smrtna?

Nema tad pomoći od druga i znanca,

nema ni od braće, srodnika i čeda,
nema ni od imanja dobiti kakve,
nema pomagača niti izbavljača.

Tada ćeš oči žalno oboriti,

tada neće jezik iznenada govoriti,
tada će plamen unutra silno obuzeti,
tada će sile telesne onemoćati.

Smrt tek nasta ljuta i konac,

smrt i razlučenje skupa,
smrt odavde prevodnica natamo,
smrt u tamnoj ko uhoda noći.

Taman budući u tamu me odšilje ada,

tamnih tako ja česti đavola,
tamno uzljubih stoga anđele,
tamu tamno izabrah, taman sav bih.

Ko za mnom da ne usplače, o ljubljeni,

ko za mnom ne uzrida, o drugi,
ko za mnom da ne uzdahne slišeći zla ova,
ko za mnom da ne prosuzi očekujući ovo.

Pređe smrti mrtav vaistinu ja,

pređe suda savešću osuđivan,
pređe muka mislima u škrgutu zuba,
pređe konca mučiti se znam bez kraja.

Tako ognjena strašim se raspaljenja,

tako škrgut taj zuba žestosrdi čekam,
tako crvljih bojim se škakljivih dela,
tako spoljna tama u stanište meni.
Mene tartar da oplače i bezdan,
mene ada da žali tamno dno,
mene što u njemu živeti hoću,
mene tame ljubitelja, a ne svetlosti.

Marko Kraljević i soko

Razbolje se Kraljeviću Marko

pokraj puta druma junačkoga,
Više glave koplje udario,
A za koplje Šarca privezao,
Još govori Kraljeviću Marko:
"Ko bi mene vode napojio,
"Ko li bi mi ladak načinio,
"Taj bi duši mjesto ufatio."
Tu dopade soko tica siva,
U kljunu mu vode donosio,
Pa je Marka vode napojio;
Nad Markom je krila raskrilio,
Pa je Mraku ladak načinio;
Još govori Kraljeviću Marko:
"O sokole, siva tico moja!
"kakvo sam ti dobro učinio,
"Kad si mene vode napojio
"I kad si mi ladak načinio?"
Soko tica odgovara Marku:
"Ne budali, Kraljeviću Marko!
"Kadno bjesmo na Kosovu bojnom,
"Teški bojak mi s Turci trpljesmo,
"Onda Turci mene ufatiše,
"Oba moja krila odsjekoše;
"Ti si mene ufatio, Marko,
"Metnuo me na jelu zelenu,
"Da me turski konji ne sataru,
"I junačka mesa naranio
"I crvene krvi napojio;
"Tu si meni dobro učinio."
(Narodna pesma)

Popijevka Radića Vukojevića

Tri mi kopja ćerahu Radića Vukojevića,

Dobroga junaka,
Oni mi ga ćerahu lijepom zelenom planinom,
Dobroga junaka.
Nigdje mi ga, junaka, dostignuti ne mogahu.
Ali mi se Radiću huda sreća dogodila,
Nebogu junaku:
Konjic mu se popuze po travi po djetelini.
Pade nebog Radiću ničice na crnu zemlju.
Tri ga kopja bijahu ob jednome udarila.
I š njega mi svukoše do tanka bijele košulje.
Ali mi se Radiću gusarom drago moljaše:
"Nemojte mi mahrame s bijela lica podizati,
Da mi lice ne izgrde sivi orlovi i vranovi!"
(Narodna pesma)

Đorđe Marković Koder

(1806 - 1891)

Mitologije

Ja u alfi, a alfa u Slovu,

A Slovo u JA, u mom srcu sja.

Izjeden ovčar

Osu se nebo zvezdama

I ravno polje ovcama;
Ovcama nema čobana,
Do jedno dete Radoje,
I ono ludo zaspalo;
Budi ga Janja sestrica:
"Ustani gore, Radoje!
Ovce ti za lug zađoše."
"Neka i', sejo, ne mogu;
Veštice su me izele:
majka mi srce vadila,
Strina joj lučem svetlila."
(Narodna pesma)

Vito Marković

(1935)

Šumara

Mršav vetar
jednu granu brsti
U dnu neba
Oblak zvezde poji
Kud će šta će
Leptir vazduh krsti
Ljudi moji
Ljudi moji

Crna šuma
Crnjoj šumi šeta
U korovu
Palo sunce stoji
Kud će šta će
Šuma preko sveta
Ljudi moji
Ljudi moji

Mlado drvo
Izvan šume svija
Iz visine
Mesec zveri broji
Kud će šta će
Zverka zverku vija
Ljudi moji
Ljudi moji

Čovek - čar razočar

Sklon snevanju a sam odvajkada

Iz nemira
Sebi nepoznata
Okreće se
Zagleda se u čas
Svog postanka
I prestanka pravog

U početku vidi završetak

U svršetku
Ne vidi početak
S kraja na kraj
Tako nadaleko
Da je znao
ne bi ni gledao

Dušan Matić

(1898 - 1980)

Da imenuješ senke zvezda

Da imenuješ senke
I plamen
Da razgrneš te magle
I kamen
Između sebe i jasne zvezde svoje
Smrti da staneš:
Koliko toplih trava
Koliko bolnih očiju

Koliko puta ljubav

Koliko pustinja
Da kažeš
Nisi stigao.

A grdan jedan džin na tvome

Pragu da uđe čeka
I slabosti sve te da pomete
Na tvome domu

Uzalud

Pred buru

Neka noć bude opet onakva kakvu vi hoćete

Ja više ništa ne znam
Ništa ne razumem
Do samo noć kako opora i smolasta nadolazi
Noć i noć i noć.

Mesto zlata i zla i dobra i zida očaja

Koji se ne srvšava o koji udarim glavom svaki čas
Jedan zanos bez lika jedan razum bez krika
Za dugu noć koja nailazi
Pogled i vidik smešni i smešani zanavek.

Sem krvi koja teče između bola svakog i bola svakog

Nema tog viska koji će da im meri dubinu.

Zaboravi svoje pamćenje zaboravi svoj zaborav

Ko putnik rasejani bošču na nepoznatoj stanici
Most ranjav od rana sveta pruža se preko tih urvina
Preko tog užasa i blata
Gde se lomi navika svetlosti u suzi neotkupljenoj.

Eto na proplanku te jeze bez dna da bdim i spavam

Lomljiv i tavan i sam
Drskost mi ništa ne pomaže.

Branko Miljković

(1934 - 1961)

Prelid

Hladna vatro koja izgaraš

Svud oko mene a dan ne stvaraš
Ne znaju kuće gde odoše ljudi
Nit pozna jutro one koje budi
Al zna ih ponoć puna suncokreta
Biljni petao na krovu sveta
Koji ih samo zato budi
Što mrtvi znaju da budu budni
Da slede reku zvezde i ptice
i nastave život kriomice

Bol i sunce

To u šta se sjaj i bol pretvara isto

Biva: ljubav koju još pesnik ne reče
Jarki cvete kojim vrtovi se leče
Iz probitog nerva rasteš bolno i čisto.

Daj mi da vidim svršetak tvog leta

Mir tvoga kretanja što mi nemir snio
I nepokretnost moja kad sam mrtav bio
Sam u svom srcu bez munje i cveta.

Gde je uteha za ono što znamo

Nada bez onoga koji se nada, san
Bez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog

U vatru premešta iz vatre u dan
Ljubav van nas i u uspomeni?

Sima Milutinović Sarajlija

(1791 - 1847)

Srpski junak Veljko Petroviću

Srpski junak Veljko Petroviću

Karađorđev preslavni vojvoda
I gospodar negotinska kruga
Smrt na mejdan izazvao samu, -
Najposle se i š njom ogledao.

Smrt ga ista pobjedit ne mogša

Zagrlila š njim se pobratila,
Pak s lavrima i pod oružijem
Kroz grob sami u vječnost sprovela!

Monah iz Ravanice

(sredina XIV v. - posle 1398)

Oplakivanje porobljenog otačastva

Bože, dođoše neznabošci

u dostojanje tvoje.
I ne samo što oskrvnuše svete crkve,
no ognja delo tvorahu od njih.
I položiše truplje slugu tvojih
za hranu pticama nebesnim,
tela prepodobnih tvojih
zverima zemljinim.

Ne oko Jerusalima samo,

no po svoj zemlji ovoj.
I bi da se vidi plač
i ridanje ne manje od prvog.
Jer ove klahu, a one
koji ostadoše živi
odvođahu u svoju zemlju.

I ne na reci vavilonskoj,
kao što oni tada, seđasmo,
no na onom u koga sve reke,
male i velike, utiču.
Razdvajani bismo
i rasprodavani u svu zemlju tih.
I mati zbog čeda plakaše,
i otac gorko ridaše,
i brat brata obuhvativši
suze ljute prolivaše,
i sestre braću, i braća sestre,
gledajući gde drugoga drugde odvode,
ruke oko vrata jedan drugom spletoše,
žalosno kričahu.

O zemljo, rastvori se,

žive primi sve nas!

I drugi kud drugde odvođen

natrag gledaše,
sve dok očima koje ga gledaju
nevidljiv bivaše

Plač za knezom Lazarom

Gde slatka njegovih očiju tihost?

Gde sveti na usnama osmejak?
Gde ljubazna desnica,
koja svima obilno pruža?

Avaj, iznenadne promene!

Kako pocrne lepota!
Kako se pokrade skrovište!
Kako odjednom otkinut bi cvet!

Vaistinu sasuši se biljka

i cvet otpade,
oslabi istočnik,
sasuši se reka,
zatim u krv
pretvori se voda.

Sava Mrkalj

(1783 - 1833)

More zala ov'je svet

Jao! Jao! Jao trista puta!

Pala nam je, pala kocka ljuta;
More zala ov'je svet!
Led i vatra, zrak i grom, i voda,
Zveri, zmije, gad od razna roda,
Često vek nam čine klet!

Zlo je mučno sadašnje podneti,

Zlo nas bivše peče u pameti,
Buduće već jede nas.
Dnevne tuge rađaju sne hudne,
A sni noćni rastuže nas budne.
Jesmo l bez zla koji čas?

Čovek, strava čoveku ah! veća,

Goni pravdu, što je sviju sreća,
Goni mir iz sveta sav.
Vuk ne lomi reč ni veru svoju;
Top i kartač ne privezu k boju
Anakonda, ris i lav.
Jefimija Mrnjavčević

(oko 1349 - posle 1404)

Molitva knezu Lazaru

Dođi na pomoć našu, gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnogo ubroj ovo,
jer ne po zasluzi tebi pohvalu prinesoh,
no po sili maloga mi razuma.
Zato i male nagrade očekujem.

No nisi tako ti,

o mili moj gospodine i sveti mučeniče,
malopodatljiv bio
u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što si primo od Boga.

jer telesno tuđu mene

među tuđim ishranio si izobilno,
A sada dvostruko molim:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu
duše i tela moga.

Lukijan Mušicki

(1777 - 1837)

Natpis o ljudskom rodu

Non scholae, sed vitae discendum.

U školi prepravljajte se za svet. Svet vam je more!

Škola teoriju da, a li praktiku svet
Plovit uči teorija, al se plovi po reci,
Izbro lađu il čun, vlastelj budi im jak.
Nek vam istorija vernim saputnikom bude:
Ravan je ljudski rod sebi bio, i jest!

Na sredi sinja mora

Grigoriju Geršiću

Druže! ja sam ti već na sredi sinja

Mora. Burja mi čun koleba strašno.
Ja t' ne ostavljam vesla
Odgoni talase duh.

Morski različan gad sve pokraj mene

Pliva; uzdiže vrat; čeljust otvara;
Grozno skrežeće zubi!
Al me progutat ne sme.
Zar mu ne da Neptun; da il mu s' čini,
Da je duh moj sam Bog. I slaba mišca
Ljudska jača u bedi:
Seče i prepone duh.

Tome služi sav svet, dobija, gubi;

Svemu pričina on. Gde jači život
Tamo i pobeda speši.
Drema u miru i lav.

Momčilo Nastasijević

(1894 - 1938)

Sivi trenutak

I najednom zasivi,
kao pregorelo je sve,
a sve živi.

Druže u tajni,
čuj, mukotrpno se ovo srce
imo sve jeze otisne.

I koji za mnom,
i u neznanju,
greš ovaj čudni put:

Sivo je tamo,
sivinom prostreli bit,
sive su oči tajni.

I kad umiru drveta,

ni tuga ni opomena, te suhi list
čudno tišinom omiluje patniku čelo.

Predvečerje

Žarom zatamni u predvečerje tvar,

i oči: bludu li, pagubi na rub
il skrušenju.

Ispolin anđeo
silovito nad krovovima zatrubi.

I ne vide ga, žarki stub,

i ne čuju.

On trubi, trubi
u predvečerje strahobni rub.

I vidim,
samo što pagubom ne bukne
kužna oluja.
I čujem,
samo što strahobno u skladu ne zahori
Aliluja.

Roditelju

Ko si?
Ko i kuda ja,
Plod bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč?

Sin, evo, progledavam.

Mrenjem za života
Skidam sa sebe slepi rođaja znak.

I ne kao ti
Strmoglav oplođenju
Slepo na pir.

No voljom, te ne sazdala me,

Put otvaram, evo,
Sebi za uništenje,
Nerođenima za mir.

Plod ja bez ploda tvoj,

I sudnja ova u meni reč.

Osama na trgu

To kuda neprohod im,

čudno mi se otvori put.

To kuda stupaj ih laki,

stuknem, brale.

Plač i smeh vrve u vrevi,

bukću kao smola,
bledi pronose tugu.

I ja bih u vrevi da vrvim,

osama na trgu me snađe,
tišina njinom huku:

kud oni šestarim,

sa rujnih lica štijem lobanje kob.

Prostreli, o prostreli me raba.

Prominu njinom
sablasno ovo ostajanje.

Prostreli, o, prostreli.
Kamen da sam na veki.

Po mojoj senci da mere

smiraje i svitanja
na trgu.
Trag

Čudno li me slobodi ovo

čudnije li veza.

buknem u tebi, vreo se ulivam,

jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,

pa me pali.

A čudno zastrepi srce,

a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,

šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,

a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,

bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli

sve bolnija su obnaženja.

Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,

šta li budim?

Poruka

Prozrem vas:
jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Zamukni mukom skota; -

dostojan spolja lik i um,
unutra zver
i bespomoćno dete.

Mrklo kad jezgro života,

zamrači njim
i prazni umlja vid.

Iz tame sebe tamom poteci van;

rugobom noći
šturninu oplodi dan
u videla neprebol,
u stid.

Čujem vas:
na mužansko grlo
zacvili dete,
rikne na pitomine zver.

I sinak bio majci,

ili kćer,
zamukni, zalud glas,
kad nikog i ništa ne zovete.

Jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Dostojan spolja lik i um,

unutra zver,
i bespomoćno dete.

Put

Jer gazilo se tuda,

jer gazilo,
i neboga, evo,
stopa utabava; -
nema traga.

A žedniji hodim sve,

a hode; -
u nedohvat je,
eto to užasava.

Hodim, i hode,
a na svaki bat
kameni kora
po nedohvat - blagu.

Od biser-žeđe,
tragom u netragu,
školjka na školjku
tvrdnu očajanja.

Hodim, - ni traga.
Il trag bi,
ludi da težak bat
stvrdla ova zdruzga utabanja.

I životom to da brizne svaki kut,

putu zdruzgati je stopu,
stopi put.

Hodom to u nehode,
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

I stopom to, i skutem,

vrelini vreo,
usna kad usnu
ispijajući prokazi,

na kraju nestati ceo,

al proklijali trazi.

Hodim,
jer hodilo tuda.

Zaludu stazi te krivuda,

plavetnoj zaludu meti
te obriče čuda;

hod ovaj samo će doneti,

bez jeseni zimu,
leto bez proleti.

I znam,
i ledi me znanje, -
šturo je ovo,
stopa u stopu tkanje.

I jalov plamen,
samu kad ne sprži srž; -
jadovan mraz,
kad ne stroši se kamen.

Hodom to u nehode
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

I stopom to, i skutem,

vrelini vreo,
usna kad usnu
ispijajući prokazi,
na kraju nestati ceo,
al proklijali trazi.

Tuga u kamenu

Ni reč, ni stih, ni zvuk

tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke

nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

I krenem, i rodna kob

sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

I krvlju tu pa tu
materom u krug.

A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

I nemo iz tvari tugom

objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica

i zazeleni lug.

I sekira kad ljuto

zaseče dub;

i jagnjetu vuk, - kosti kad mlavi zub;

nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

Sloboda robu, - odbegnem daleko,

a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu

kolevci prokletstvo neko, -
odužiti dug.
7

Sve zove, -
ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

Patniku iz tiha srca

to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

Ni reč, ni stih, ni zvuk

tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke

nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

Reči iz osame

Ambise prekoračim,
stukne na ravnom tlu noga,

Dnevi svoje zamračim

blesne videlo Boga.

U tišinu se oblačim,
tajnom progovara tvar.

Pepeo vetri me veju,

ostane žar.

Bezdoman,
topli nudim kut.

Besputan,
daljinama povedem na put.

I sudnje me,
i mrem,
a život otvara tek dveri.
Reč svoju nem
kamenu zaveštavam,
i zveri.

Bezdetan,
na istinu grem.

Sinovi prate me
i kćeri.

Misao

Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

Nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dan iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.

Raduj se,
svemu si spona,
pokoji u tebi svi žive.

I duša
tuzi što sklona;

i prazninom što
dani zasive, -
u pohode to sprema ti se ona.

I čudom,
u neprohod me spletu,
putanje isprave se krive;
i radosnica suza
orosi me kam.

I kroz golet me, u mahu,

dah zastruji aprila.

U samoći to
ne ostadoh sam:

tajno je kroz potaje moje, znam

noga njena bila.
5

I nespokoji
u pokoj svi ožive.

Sa bezdan sa izvora
poteku vode svete.

Blage od srca srcu

vesti polete.

Mreži to, i pauku,

zloslutno što je plete,
prisniva se svila.

Duši to,
svetli za let,
tajno izrastaju krila.

Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.

Sava Nemanjić

(1175-1235)

Slovo o mukama

Pomešah se sa stokom nerazumnom

i izjednačih se s njom,
bivajući ubog dobrim delima,
a bogat strastima,
ispunjen sramom,
lišen Božje slobode,
osuđen od Boga,
oplakan od anđela,
bivajući na smeh besovima,
obličavan svojom savešću,
posramljen zlim svojim delima.

I pre smrti bivam mrtav,

i pre Suda sam se osuđujem,
pre beskrajnje muke
sobom sam mučen od očajanja
Nemanjina poslednja želja

Čedo moje, učini mi ljubav,

položi me na rasu, koja je za moj pogreb,
i spremi me potpuno na sveti način,
kao što ću i u grobu ležati.

I prostri rogozinu na zemlju

i položi me na nju
i položi kamen pod glavu moju,
da tu ležim, dok me ne poseti Gospod
da me uzme odavde.

Slovo o umu

Naš um da bude
na nebesima u gledanju,
na krasotama rajskim,
u stanovima večnim,
na anđeoskim zborovima,
u životu onde...

Kakvo li će tu biti zborište

od mnoštva ljudi
od Adama do svršetka!...

Radi toga nam,

draga braćo moja,
treba tugovati
i zamišljati se u ovom životu
kao oni koji su izvan sveta,
kao oni koji imaju život
na nebesima.

Stefan Nemanjić Prvovenčani

(oko 1165-1227)

Molitva Svetom Simeonu

Ne zaboravi mene,
ubogoga tvojega!
Ne zaboravi mene,
koji ležim u bezakonjima!
Ne zaboravi mene,
koji se valjam u blatu slasnom,
nego pruži presvetu svoju desnicu
kojom me i blagoslovi
u varljivom životu ovom
i rukovodeći nauči
da idem stopama tvojim,
ako i nedostojna,
ako i nekorisna,
ako i nepotrebna!

Nepoznati
(druga polovina XIV v.)

Ispovedna molitva

1
O mne grešnomu,
uvi mne grešnomu,
gore mne grešnomu,
ljute mne grešnomu.

Pogiboh va greseh mojih,

kako mi se deti s grehi mojimi,
ne gubi me Gospodi, s grehi mojimi,
i ne pogubi me s bezakoni mojimi.

Velici i mnozi po istine

moji gresi i moja bezakonja
tisušta tisuštami tmi tmami
pred toboju, Gospodi,
po vse dni i po vse nošti
i po vse časi streših ti, Gospodi,
prosti me.

Izbavi me, Gospodi,

gorkija, ljutija, zlija
i naprasnija smrti
i nekrasnija.

Daruj mi, Gospodi

slzi pokajanija,
slzi pokajanija,
slzi umiljenija.

Daruj mi, Gospodi,

smrt i končinu blagu
s pokajanijem i sa slzami
i sa pričaštenijem svetih božestvenih
i prečistih Hristovih tajin
sa ispovedanijem čistim.

Sgreših, Gospodi,
prosti me za ime tvoje svetoje,
Gospodi,
prosti me jelika ti sgreših
va vse dni života mojego
i po vse nošti i po vse časi
jeliko ot junosti mojeja
i do starosti.

2
A se sut gresi moji:
ljubodejanije, preljubodejanije,
blud, nečistota,
rastljenije tela,
raždeženije ploti,
istecanije pohoti skvrnije
na jave i va sne
Sgreših, Gospodi, prosti me.

3
A se sut gresi moji:
srebroljubije, zlatoljubije,
slastoljubije, slavoljubije,
samoljubije, sanoljubije,
miroljubije, platoljubije

Sgreših ti, Gospodi, prosti me.

4
A se sut gresi moji -
mnogoslovije, ljuboslovije
praznoslovije, skrvnoslovije,
lažeslovije, smehoslovije,
bludoslovije, sramoslovije,
bujeslovije, sujeslovije,
basnoslovije, sprotivslovije,
zloslovije

Sgreših, Gospodi, prosti me

5
A se sut gresi moji:
lihoimstvo, mazdoimstvo,
posuloimstvo, rezoimstvo,
čužeimstvo,
opalstvo i okajanstvo,
nasilstvo, krivosudstvo,
upremstvo, unovorstvo,
naprasanstvo, nepokorstvo,
lakomstvo, pretebstvo,
laskrdstvo, nesitstvo,
pijanstvo,
nečuvstvo, neverstvo,
visokoumstvo,
svetokradenije,
surovstvo, prezorstvo,
licemerstvo, pronirstvo,
lukavstvo, zbojstvo,
izvitstvo,
neumstvo, nepostavstvo,
nedostojimstvo

Sgreših ti, Gospodi, prosti me.

6
A se sut gresi moji:

objadenije,
upivanije, blvanije,
tajnojadenije
i oklevetanije, oglagolanije,
osuždenije, kičenije,
zlonravije, zlopomnenije,
zlosrdije, žestosrdije,
nemilosrdije,
šetanije, šeptanije,
roptanije,
huljenije, kobenije,
uninije, bezčinije,
mnenije, prenije,
tašteslovije,
neposlušanije,
samopravljenije,
neispravljenije molitvi,
nebreženije o svojej duši,
nebreženije o svojem spaseniji,
nebreženije o Božjim dele,
nebreženije o crkovnom peniji,
nebreženije o kelejnoj molitve,
nebreženije mnišskago pravila,
nebreženije manastirskago opštago žitija

Sagreših ti, Gospodi, prosti me.

7
A se sut gresi moji:

zavisti, nenavist,
revnost, jarost,
skupost, lenost,
slabost, ljutist,
bujest,
unost, praznost,
gordost,
drzost, mrzost,
gorest,
ostroželčije, naglodušije,
sverepstvo,
zlokozanstvo, zlomistvo,
rugateljstvo,
pitljivstvo, strpotljivstvo,
plenjenije, pomračenije,
prevraštenije, razvraštenije,
parenije, složenije,
smeh, klič, plišt,
gnev, svar, boj,
tatba, laža, svada,
obada, obida, vražda,
mnogosanije,
riznoje ukrašenije,
skrvnih mislej primanije,
posvednevnoje padenije
va sne i va jave,
sablažnjenije,
iskušenije.

8
Mnogaždi nedostojin si vhodil jesam
va svetuju crkov i va sveti oltar.
mnogaždi nedostojin si celoval jesam
svetoje jevangelije i svetija ikoni
i časni krst i mošti svetih,
mnogaždi nedostojin si jal jesmi
svetuja doru i hleb svetuja
Bogorodicu iže ot Panagija,
mnogaždi nedostojin si pričastah se
svethi i božastvenih
prečistih tajin Hristovih,
mnogaždi krošku uronil jesam
Bogorodicu svetija hlebca
ili dori ili proskuri,
mnogaždi klet se i rotil se jesam na krive,
mnogaždi va kletvu vpadoh,
mnogaždi kletvu prestupih,
mnogaždi mnogih poklepal jesam,
mnogaždi u mnogih zaprel jesam
čužego imenija,
mnogaždi namita lišil jesam
mita ili najma ili mazdi jego,
mnogaždi u mnogim posuli i mazdi
vzimal jesam,
mnogaždi mnogih lajal jesam,
mnogaždi mnogih ukoril jesam,
mnogaždi mnogih pohulil jesam,
mnogaždi mnogih zloslovil jesam,
mnogaždi mnogih sablaznil jesam,
mnogaždi mnogih oskrbil jesam,
mnogaždi mnogih klet jesam,
mnogaždi mnogih bil jesam i do krove
a sa vsemi time ne prostil se jesam
mnogaždi osezah i zreh
smradnija tajnija detorodnija udi moja,
mnogaždi na ženu ili devicu
ili na otroča krasno vazirah
s pomišljenijem i sa želanijem plotskim
mnogaždi mnogih obidel jesam,
ili oklevetal,
mnogaždi mnogih osudil jesam,
mnogaždi oblenih se vstati
na kelejnuju molitvu
i crkovnoje sbornoje penije
na polunoštnicu i na utrnuju i na moleben
ili k časom i k liturgiji
i k večernji i k nefimonu.

9
Ne ispravil ti jesam, Gospodi,
pokajanija i ispovedanija na zemlji sej,
va vse dni života mojego,
ne ispravil ti jesam, Gospodi,
va belceh krštenija
a v črnorizceh obeta mnišskago žitija
i velikago svetago obraza skitničeskago,
i ne ispravil jesam, Gospodi,
otcem svojim duhovnim va pokajaniji
i va ispovedaniji i va opitemijah,
i ne ispravil jesam, Gospodi,
posta, poklonov molitvi
i vsakija ne stvoril jesam opitemiji
i vsegda stvoril jesam delo Božije
s nebreženijem.

10
Gospodi, sija vse sgreših,
sija vse ispoveduju,
sih vse kaju se,
sih vseh prosti me.

Gospodi,
prosti me, Gospodi,
prosti me,
jeliko pomnju, Gospodi, sgreših,
prosti me.

Gospodi,
pomiluj me nedostojnago,
očisti me, spasi me grešnago,
okajanago, skvrnago,
nečistago, nedostojnago
i bezakonago, bezumnago,
nerazumnago, neistovnago,
zlonravnago, zlokozananago,
zloobraznago, zlopomnimago,
zlopitljivato, zlosrdago,
zlodejivago,
ljubodejivago,
neključimago, nepostavnago,
svraštenago, razvraštenago,
osuždenago, padšago,
slabago, unilago,
lenjivago, netrpeljivago,
sonljivago,
neposlušljivago, nebržljivago,
nečistivago, nepokorljivago,
lastljivago, roptivago,
strpotljivago, gnevljivago,
gordeljivago, zavistljivago
lukavago, bestudnago,
bezrodnago, besčinago,
licemernago, jarosnago,
strastnago, naprasnago,
pomračenago, otemnjenago,
okajanago i ožestočalago,
nečuvstnago, nečlovečnago,
nepotrebnago,
vrednoumnago, sujeumnago,
sujetnago, surovago,
sverepago rugatelja,
dosaditelja postidnago,
mrzkago, skarednago,
gnusnago, grubago,
glupago, gluhago,
hudago, bednago,
nemoštnago, smertnago,
tlenago raba svojego
vredoljubca, bljudoljubca,
pltoljubca, smeholjubca,
slavoljubca, slastoljubca,
pohotljubca.

11
Uvi mne,
kako hoštu ot vraga izbiti
greholjubiv si!

Gospodi, sgreših, prosti me,

primi me, Gospodi, kajuštago se
i pomiluj me, Bože,
milostiv budi mne grešnomu
i pomiluj me, Bože,
očisti me grešnago i pomiluj me,
sazdavi me i pomiluj me,
besčisla sgreših, Gospodi, prosti me.

Ispovedaju ti se, Gospodi,

Bože nebesi i zemlji.

Vse jaže sut tajnaja srdca mojego

jeliko otrečno svetimi knjigami
i jeliko otrečno va svetom kršteniji
i jeliko va postriganiji obeta mnišskago -
a togo vsego jesam neispravil,
a v tom jesam va vsem slagal i prestupil.

12
Jeliko sgreših -
pače čisla peska morskago,
prosti me, Gospodi.

Jeliko ti sgreših
va vse dni života mojego
i jeliko va ninješni dan
i va siju nošt i va si čas.

I vsegda bez čisla sgreših

dušeju i telom,
snom i lenostiju,
omračenijem besovskim,
va pomisleh nečistih
i va zabitiji uma.

Sgreših srcem i vsemi čuvsti,

sluhom, vidom, slovom i delom
i pomišljenijem, voljeju i nevoljeju.

Nest bo togo greha jegože ne stvorih,

no o vse kaju se,
prosti me, Gospodi, i blagoslovi.

Nepoznati
(XVIII vek)

Finiks drevo previsoko

Finiks drevo previsoko

na kom pojet divni soko
Vernu svoju pominjući
i u dneve i u noći,
Jer ne možet pregoreti
ljubvi serca odoleti.
Koja fajda ovog sveta
i života skorbna leta?
Vizantije plemenita,
u Evropi znamenita,
Pošlji meni medecine,
da mi serce ne izgine!
Rubintovo slavno lice
ljubne moje gorličice -
Sladost togo možet sada
utoleti gorest jada.
Oči čarne, dragi kamen,
da utole ljuti plamen.
Vizantije, tebe molju,
ispolni mi moju volju.
Nevernosti ovog sveta,
gde je miris krasna cveta?
Slavna cveta finiksova
želi duša sokolova.
Istočniče slatčajši,
svega sveta krasnjejši,
Gde useknu sladost tvoja,
da ne imam ja pokoja?
Ah, žalosna sokol ptice,
nek ne skorbi tvoje serce!
Bog će biti u pomoći,
da ću verna tebe doći!

Viša je gora od gore

Viša je gora od gore,

Najviša Lovćen planina;
U njoj je trnje i grablje,
U njoj su sn'jezi i mrazi
U svako doba godišta;
Vilenski u njoj stanovi,
Sveđ' vile tance izvode;
Junak mi konja jezdaše,
Predragu sreću iskaše;
Vile mi njega viđeše,
Junaka staše dozivat':
"Ovamo svraćaj, junače!
"Tvoja se sreća rodila,
"Sunčevom ždrakom povila,
"Mjesecom sjajnim gojila,
Zv'jezdama sjajnim rosila."
(Narodna pesma)
Biserna brada

Biserna brada,
Srebrna čaša,
Biser se roni,
U čašu pada,
Svako ga zrno
po dukat valja,
A s'jeda brada
Tri b'jela grada.
(Narodna pesma)

Nepoznati

(kraj XVIII veka)

Monaška pesma

Bledi mesec mi ne sjaje,

Nit toplotu veće daje
Jarka sunca zlatni krug.
Sve jestestvo hod okrenulo,
Tužno srdce mi uvenulo,
Ptice poju smutne glase,
Čuvstva moja vuku na se.

Nestala mi jest uteha,

Nejma šale niti smeha,
Onom koj se sveg odriče.
Trava meni v ruci vene,
Radost jest mertva za mene,
Od kad te moram ostaviti
U tavnoj rizi tavniti.

Černa rizo, pokri tužno,

Od žalosti, tuge sužno
Srdce koje sada vene;
Tvorcu treba ono dati,
A za beo svet nejmati
Niti misli niti volje
Ot današnjeg dana bolje.

V mračno mesto stupa noga,

Duža mora samog Boga
Ot sada dovek iskati.

Neće rizu luča proći

Neće ljubav v oči doći,
Koju sam za tebe imao.
Nek poznata bude tebi,
Samo dok me tužna sebi
Černa zemlja, naša mati,
Uzme jošte pokoj dati.

Sva mi radost jest u tebi,

Ja ću tužan tužit sebi,
Nikom drugom, ah, doveka!
Taman budi, sunčnom krugu,
Nikad ne pokaži dugu,
Mesec sveta lišen budi,
Svaka ptica za njim hudi.

Kad poslednji dan mi suda

Bude, a ti mener huda
Ozari, osvetli svetom!
Da mi duša vidit kamo
Ići valja i da samo
Ah, do drage svoje dojde, -
Žiznj večnu s njome projde.

Lako je poznati kneza Lazara

Iznikla je narančica
Vrhom zelena,
Pod njom šjedi đevojčica
B'jela, rumena,
"Božja pomoć, đevojčice
B'jela, rumena,
Jesi li mi đe viđela Kneza Lazara?" -
"I da sam ga đe viđela,
Ne poznajem ga!" -
"lako ti je upoznati
Kneza Lazara:
Na njega je dug' dolama,
Duga do zemlje,
Na glavi mu svilen klobuk,
Svile bijele,
Za klobukom paun-pero
Paha do zemlje!"
(Narodna pesma)

Nepoznati iz Ravanice

(sredina XIV v. - posle 1404)

Pohvala knezu Lazaru

Danas sunce svoje zrake prostire

i ozarava svega sveta krajeve.
Danas zaduhaše vetri od zapada na istok
propovedajući tvojih čudesa silu.

Jer evo iziđe od zapada na istok

reč tvoja, o novi mučeniče Lazare!

Blaženi smo mi danas

više od svake vidljive i nevidljive tvari.
Blaženi, uistinu, i preblaženi,
i po dostojanju.
Blaženi, blaženih si zemlju nasledio.

Danas mučenici,
lik sastavivši za slavni pomen tvoj,
blaženi onaj glas Vladici svih,
s tobom pevaju, psalmski prizivajući:
prođosmo kroz oganj i vodu,
i izveo si nas u pokoj.

Plač za knezom Lazarom

Ko je ovaj
Govorite u uši moje.

Da li je ovaj koga pre željah,

moj ukras,
mojoj deci rasejanoj sabranje?

Da li je ovaj koga iz zavisti

htedoše neprijatelji srušiti
i svetlost moga vida
kao tamnicom mračnim tamnicama držati,
i ne mogoše?

Da li je ovaj udovstvu mojemu ženik?

Molitva knezu Lazaru

Dođi, o ženiče, dođi,

i podaj onima koji mi čine zla
po delima njihovim,
jer ne razumeše tvoj dolazak
na pomoć moju.

Primi oružje
i ustani i ne zakasni.
Zabi strele izoštrene
u srca njihova,
koje za mene izoštriše,
bezakoni.

Ne trpim k tomu bremena onih na me.

Kolikim žrtvama mrskim oskrvnuše me.
Dođi, osveti me krvlju svojom.
Priđi, padanju mome potporo.
Saberi mi čeda rastočena,
koja zavišću vrazi od mene otrgnuše.
Saberi ih u ogradu moju,
pasi čeda moja,
da ne jede vuk od stada moga,
da ne rastera ih zavišću svojom,
kao pre, kada ne bi s njima.

Da ne zadrema oko tvoje.

Da ne oslabe noge tvoje.

Pasi mi stado, koje ti uručih.

Prognaj od njih bezakone varvare.
Da ne prestaneš da se boriš s njima
za mene i stado moje!

Nikon Jerusalimac

(oko 1380 - posle 1468)

Povest tuđina i plenika

Sedeh i smotrih kako teku beskorisno.

Obretoh svest moju tromu, um moj odrvenjen
i namučenu mi dušu ljuto uništenu.
Ostavi dušo slasti, ne teci u neizvesno,
da ne preduhitri te smrt
i da ne polučiš spasti se.
Lukava nedra pomračuju dušu moju.
Srp izoštren žeti čuvstva.
I meso truli od mnoštva zla mojih.
Oči pokri, nikako ugledati.
Ruke i noge iznemogoše,
krepost ne imajući sasvim.
U dobro sumnjam, u lukavo više.
Kao ptoma, kao pas.
Kao tuđin i plenik beskorisno spavam.

Arsenije Jovanović Šakabenta

(1698 - 1748)

Zapis u srebru čudotvorne ikone

Nedostojan sin jesam,

carice nebesna, tebi,
po bogootkrovenju učenika
sina tvojega i Boga,
u sunce odeveni lik,
ukrašen čudodejstvija srebrom
ili zlatom, odenuti, i ovaj,
sveta ovoga bogatstvom
mnome načinjen venac,
tebi
vencem od dvanaest zvezda ovenčanoj,
položiti na glavu.

No ti koja si u svim tvarima,

nebesnim i zemnim,
moje ka tebi i tobom k liku tvome
u čudu ovom živome,
tople vere usrđe i čiste
ne prezri;
pored svih, od ovog sveta
tebe ljubećeg, utvari bogatih, -
što se za tebe satvoriti mogu
primiti može te i moja.

A domočadci,
ovce moje slovesne,
od sina tvojega u pastvu date,
obrazu tvojem verni
pripadši hristjani,
različnim čudodejstvima isceljeni
do kaplje krvi,
vernim molitvama nebesni venac slave
da slave ti.

Nadgrobno slovo Beogradu

Postoj, putniče hrišćanski,

koji možda dolaziš,
i pogrebenje učini plačevno.
Ovde leži Beograd sa svojim kostima,
pogreben u dragocenoj pešteri,
koja je hrišćane mnogo stala.
Samo što se krvava rodih,
umirem beskrvnom rukom zaručnika.
Koji je mene sebi na veki nerazrušivog
zahtevao zlim lukavstvom,
gorim savetom i najnevaljalijim -
upada u neoskvrnjenost čuvstva ili udovstvo.

Tako i meni jestastvom, vojinstvom i

umetnošću
ukrašenu nevidimu nevestu
izdaje za kurvu i smrti za podsmeh.

No mir mojom cenom kupljen jeste,

mir više škrti negoli mili.
Vero, nado, ljubavi, mene žrtvuješ,
savećanje, Beograd ratom nije ratu,
stepen nesreće zahteva nesrećno!
I mene koga železo nije prelomilo -
pero obara, ah nokat, ah pero orlovo!

Sa mnom već noć jeste,

i luna mene pokriva,
pokatkad ćete mene strahom polupepelnim
posle tražiti, no nećete naći,
počivam u pokoju, bez krsta, bez sveće,
i nikako. Uzžalujte:
Rastvori, Beli Grade, dveri svoje,
i nek pojede vepar čeda tvoja!

Zaharija Orfelin

Sjetovanje

Mladije ljeta skoro prehode,

u meni bjednom žalosti plode
što bezpolezno
žizn svoju slezno
prekraćavam,
prekraćavam.
Nikakvu službu, eto, ja nejmam
i srdcem padam k žalostnim bjedam,
ako učih se
ali liših se
sve nadežde
sve nadežde.

Jerbo je sada nauka pala,

a na mjesto nje bogatstva stala,
propalo zlato,
zgaženo v blato,
ljudej umnih,
ljudej umnih.

No ja bogatstva ne hoću znati

baš da bez mjesta budem zgibati,
zdjelal bi tako
a ne inako
kak ću javit,
kak ću javit.

Oženil bi se, da ženat budem,

no mislim: zašto da lanac uzmem
na moju glavu?
Jer hoće s' nravu
njenu svagdar,
njenu svagdar.

Bio b' monahom, otrekši s' svjeta,

ali bojim se čto mlada ljeta
lažlive sirene,
ljepotne žene,
prevariće,
prevariće.

Prazno u svjetu živit ovako,

svak skažet ludo za mene tako:
eto, učil se,
k čemu godil se
s naukom on
s naukom on.

Eto nauka: bogatim biti,

svak mudar takov, i mož javiti
da novcov plodi
dajut s prirodi
nauku svim,
nauku svim.

Javil bi s'dvoru, no ima zamku,

koja čest lovit a ne nauku
bogata dobrim
kažet i umnim
bez Paladi,
bez Paladi.
Pošel bi k prostim, no i tam bjeda,
ne znajuć okotov, zgibnu bez sljeda,
Paladi mjesto
jest tamo pusto
do konca
do konca

Ja samo žalost budu imati,

jer nejmam svjeta polak gledati,
bez službi domu
gdjegod mojemu
s naukom ja
s naukom ja.

Jovan Pačić

(1771 - 1849)

Snu

Sne, o mirne, vlažne, tavno-mračne noći,

Bolnim snagodavni, blažajši sin!
Tvoja slast nam čini sve da zlo nas mine,
Hoćeš li mi kadgod jadnom ti pomoći?

Život opor bez tebe j u tesnoći;

Serdce ne mož' tužno ni da odumine,
Slovom jednim: nadežda mu ne prosine;
Bez tebe sam jadan, skorban u besnoći.

Sleti, rastri tavna sverhu mene krila;

Daj mi pokoj, snit ot drage mi pokloni:
Snoviđenja teb' u ruku sladka jesu.

Tek u snu mi ljuba naklonjena bila,

Sne, protivno tebi, molim, sve ukloni,
Da na san mi tvoje sile nju donesu.

Sima Pandurović

(1883 - 1960)

Veze

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag

Nevidljiv i nežan, rasut kao prah,
A osetan ipak, tužan ili drag,
Ko miris starine, kao cveća dah.

Duše sviju stvari žive, dragi moj,

Lutaju i žive... i ko im zna put!
I jave se katkad živima kroz sloj
Vazduha, ko miris prijatan ili ljut.

Šta takvih mirisa snese vihor lud,

Il jesenji studen vetar, ili tek
Proleća uzdah razdražljiv i mek,
I svih dana čudna i nemirna ćud!

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek,

Davnih snova radost, starih jada dah
Vetrovi mi dragi nose kao lek
S mirisima tela što postaju prah.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže,

Sa svetom što više ne postoji sad;
A mirisi duše što oko nas kruže
Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,

Providan, dubok, - nama, draga, zana;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se seta

U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta

Dovede tu nas. - U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav - najteži nam jad -

Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
- Spojenost srca - ostala nam još
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,

Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, - je li? -

Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.
I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju dražisa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
... Gle! očima im trepti rosa nemo...

Damjan Pavlović

(1840 - 1866)

Viši duh

Što se duši u snu ne da,

Fantaziju što nam budi,
To na javi um se trudi,
Da razbere i sagleda.

Življa duša življe sniva,

Življi um tek tu likuje
Kad nam hoće da tolkuje,
Što u sebi tama skriva.

Čiji duh nam ozgo snosi,

Što nam dole ovde treba,
Što je duhu kora hleba:
Taj nek s' diči i ponosi!

Miodrag Pavlović

(1928)

Zora u Kareji

Veliki uzdah svetla

na ćošku, kao što reče pokojni ujak
na vodenom obronku Carigrada,
gospoda u crnom dočekuju zoru
s brojanicama u ruci, na terasi.
Grožđe zri.
Hod na smrt miriše.
Nad pučinom se diže jezik koji gori
i oblak ukršten,
u srcu klija nov početak,
oko konaka se viju ptice i konci.
Stefane, časovnici zvone, piši,
(možda se jutros poslednji okreće vodenica trnja)
piši: sjaj je dolazio iznebuha,
iz svećnjaka većeg od planine,
trnuli su žitejski magneti
i svi su imali strpljenja:
zarobljenik duha i rđa na krstu,
trava i pećinski oči bdenja,
i vasilevs kome skidaju krila,
svi opijeni bistrinom
gasili su vreme.
Ubogima sviće odavde melem-dnevi:
sunčeva svetlost puna mesečine.

Hleb i vino

Vino je bura, burgija i huk,

hleb je nežni tabor,
vino je zvonara divovska i gola,
prva rečenica otpadnika, klik,
hleb je bedem bednih,
sofra za slepiće
i venjak iznad Mrtvog mora,
vino je jezik zapaljen,
zlatna verižica snova,
zazubica koja slatko zanoveta,
hleb je pozdrav pabiraka,
dobra ikra iz nasušnih reka,
vino - srma besa,
između dva grada avetinjski žagor,
njega u klancu otmeš ko nevestu,
hleb obreteš kao svetlu glavu.

Onda se stignu te dve snage

i bratime njihovi damari
pred tobom, u čaši, u ponoć:
iz modre se pogače biser roni,
a cvetna grana po krvi se razmeće.

U tebi žeđ kao gušter palaca,

ustaješ pobunjen ljubavlju
i tražiš da se pije i cveta,
preokret ti u ušima zvoni.
Za stolom strava.
So na prstu učenika,
u zoru kad se sve otkriva -
četa spava. Ko će sutra reći
u koje se telo hleb pretvara,
na kakav nas sabor to poziva vino!

Slutnja do kraja

Prete nam sa svih strana

u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iz brda
kao džin od sluzi,
pa glađu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju s neba
ko topovi s ratne lađe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!
No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom smrću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!

Čim se poklopac spusti

Lagali su oni koji su rekli

da posle smrti ničeg nema,
kao i oni što zborahu o spasenju:
čim se poklopac spusti
začuje se zvižduk
i počinju da te bubotaju s desna
i da te guše s leva.

Posle te navezu na sivo more

da ploviš il plivaš po memli,
pustoš je očajna ispod kupola,
izgovaraš imena koja si uvežbao
na času veronauke, il u bolesti,
al odjeka nema, niko za njih ne zna!
Shvataš: ni spasitelji,
nit iko sa zemlje
do ovog bezdna nije stigao.

Osim tebe.
Ni to baš nije moralo da bude.
Dok plivaš bez predaha
razna svetla na leđa ti se svale,
pa te struje nose kroz sobe
gde su samo boje koje ne razumeš,
a promiče vreme.

Sad bez očenaš smišljaš novu veru

no ništa tvoj napor ne vredi,
ne radi se o milosti ni o grehu -
odgovor se krije jedino u značenju boja
o kojima ti pojma nemaš.
Kakva bruka!
Promašaji u životu su sitnice
prema ovom kako si sad smeten
iako si sve platio za svoj prolaz.
Šta će se zbiti s tobom
koji ni a ne umeš da kažeš na tom putu?
Stojiš usred smrti kao kreten!

To slovo (5)

Posle predsoblja i amblema

ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolici seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.

Divno čudo (3, 9)

A tamo duva
preko sveta i svega
i gasi se
gasne
upornost svetla
slogovi vetra
idu preko sluha
i gde je tamno i jamno
zrak što dolazi
pravo iz disanja
svoj prostor kuša
i u bespočetno
dira.

Atman drži u ruci

veliki meh
za vetrove što huje
i dišu
na svetske pesme
upućene Divu.
O
moga smrtnika
i zemljinog kneza
neka u istinu
obuku
pre no što nebivanju preda
uzdarju vedra
i vreli osnov
svoje duše.

Vladislav Petković Dis

(1880 - 1917)

Tamnica

To je onaj život, gde sam pao i ja

S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom, što nesvesno sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja.

Sa nimalo znanja i bez moje volje,

Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu ko ah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,

Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al begaju zvezde; ostavljaju boje

Mesta i daljine viziju jave:
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri bežanju zvezda zemlja je ostala

Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja

Sa nevinim srcem, al bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim.

Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži,
Kao stara tajna ja počeh da živim,

Da osećam sebe u pogledu trava

I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
Ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava.

I očiju, što ih vidi moja snaga,

Očiju, što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga.

Jutarnja idila

Mihailu Petkoviću, mome bratu

Imao sam i ja veselih časova,

Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo... Na grudi sam ruke

Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:

Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana

Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;

Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.

Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli

Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako

Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pako,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi...

Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,

S njima duše ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;

Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.

Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gledao nikad.
Imao sam i ja veselih časova.

Utopljene duše

Još jednom samo o da mi je dići

Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,

Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,

Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.

U meni o njoj, o lepoti, cveću,

I o mladosti - o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,

Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što ko miris vene.

Il da je groblja, senki, vetra, zvuka

I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja volo.

Al nije. Ja znam svi ti dani stari,

I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju

Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom

Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom... Da je da se spava.

I samo katkad, al to retko biva,

Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,

Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,

pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec a se kreće u umrlu noć,
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,

I u njemu očin neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima iznad svakog zla.

Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,

Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća

Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,

Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,

Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,

Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada

Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblaka, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Petar Petrović Njegoš

(1813 - 1851)

Luča mikrokozma

Snom je čovjek uspavan teškijem,

U kom vidi strašna priviđenja,
I jedva se opred'jelit može
Da mu biće u njima ne spada.
On pomisli da je neke pute
Od sna ovog osvobodio se;
Ah, njegove pr'jevarne nadežde!
On je tada sebe utopio
U sna carstvo tvrđe i mračnije
I na pozor strašnij snoviđenja.

Naše žiznji proljeće je kratko,

Znojno ljeto za njime sleduje,
Smutna jesen i ledena zima;
Dan za danom vjenčaje se tokom.
Svaki našom ponaosob mukom.
Nema dana koji mi želimo,
Nit blaženstva za kojim čeznemo.
Ko će vjetar ludi zauzdati
Ko l pučini zabranit kipjeti
Ko l grančicu želji naznačiti?

O, svevišnji tvorče nepostižni!

U čovjeka iskra bespredjelnog
Uma tvoga ogleda se sv'jetla,
Ka svod jedan od tvoje palate
Što s' ogleda u pučinu našu.
Dan ti svjetlost krune pokazuje,
Noć porfire tvoje tajanstvene,
Neponjatna čudesa divotah.
Tvor ti slaba djela ne postiže,
Samo što se tobom voshićava.

Svemogućstvo svetom tajnom šapti

Samo duši plamena poete.
Sve divote neba i nebesah,
Sve što cvjeta lučam sveštenijem,
Mirovi li al umovi bili,
Sve prelesti smrtne i besmrtne. -
Što je skupa ovo svekoliko,
Do opštega oca poezija?
Zvanije je svešteno poete,
Glas je njegov neba vlijanije,
Luča sv'jetla rukovoditelj mu,
Dijalekt mu veličestvo tvorca.

Gorski vijenac

Pas svakoj svoje breme nosi;

Nove nužde rađu nove sile,
Djeistvija naprežu duhove,
Stjesnenija slamaju gromove;
Udar nađe iskru u kamenu,
Bez njega bi u kam očajala.
Stradanje je krsta dobrodjetelj;
Prekaljena iskušenjem duša
Rani t'jelo ognjem elektrizma,
A nadežda veže dušu s nebom
kako luča sa suncem kapljicu.

Sv'jet je ovaj tiran tiraninu,

A kamoli duši blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge:
U nj ratuje duša sa tijelom,
U nj ratuje more s bregovima,
U nj ratuje zima i toplina,
U nj ratuju vjetri s vjetrovima,
U nj ratuje živina s živinom,
U nj ratuje narod sa narodom,
u nj ratuje čovjek sa čovjekom,
U nj ratuju dnevi sa noćima,
U nj ratuju dusi s nebesima,
T'jelo stenje pod silom duševnom,
Koleba se duša u tijelu;
More stenje pod silom nebesnom,
Koleblju se u moru nebesa;
Volna volnu užasno popire,
O brijeg se lome obadvije.

O prokleta zemljo propala se!

Ime ti je strašno i opako.
Ili imah mladoga viteza,
Ugrabiš ga u prvoj mladosti;
Ili imah čojka za čovještvo,
Svakoga mi uze prije roka;
Ili imah kitnoga vijenca
Koji kruni čelo nevjestama,
Požnješ mi ga u cv'jetu mladosti.
U krv si se meni pretvorila!
Istina je, ovo nije drugo
Do gomile kostnih i mramorah
Na kojima mladež samovoljna
Pokazuje toržestvo užasa.
O kosovo, grdno sudilište,
Nasred tebe Sodom zapušio!
Al' je đavo, ali su mađije

(Ispovest Vuka Mandušića)

Al' je đavo, ali su mađije
Ali nešto teže od oboje:
Kad je viđu đe se smije mlada,
Svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
No me đavo jednu večer nagna,
U kolibi noćih Milonjića.
Kad pred zoru, i noć je mjesečna,
Vatra gori nasred sjenokosa,
A ona ti odnekuda dođe,
Ukraj vatre sjede da se grije.
Čuje da svak spava u kolibe;
Tada ona vijenac rasplete,
Pade kosa do niže pojasa;
Poče kosu niz prsa češljati,
A tankijem glasom naricati
Kako slavlja sa dubove grane.
Tuži mlada đevera Andriju,
Mila sina Milonjića bana
Koji mi je lanih poginuo
Od Turaka u Dugu krvavu;
Pa se snahi ne dao ostrići:
Žalije mu snahin v'jenac bilo
Nego glavu svog sina Andrije.
Tuži mlada, za srce ujeda,
Oči gore živje od plamena,
Čelo joj je ljepše od mjeseca, -
I ja plačem ka malo dijete.
Blago Andrij' đe je poginuo,
Divne li ga oči oplakaše,
Divna li ga usta ožališe!

Rastko Petrović

(1898 - 1949)

Sa svetlim poljupcem na usnama

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!

Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada -
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,

Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,

Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;

Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!...

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, -

Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? -
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,

Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko a bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,

Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.

Dignem tad oči nebesima

Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,

Pogledam dole: u beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljni dah, sedefom, dok mleko se rađa,
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava;
Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa,
Niti ikada mogah izreći - koliko me tad to spasava.
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće

Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je gluvost kraja.

Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge.

I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge.
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.

Veljko Petrović

(1884 - 1967)

Vidoviti

Ne mogoše ga u platno ni povit

a neutešnog sumora sen siva
neotvorene oči mu celiva:
- On zajeca, i postade vidovit.

I sad preko svih voda, stena, gora,

kroz zavese bedeme i mandala,
on vidi svaku suzu kad je pala,
jasno, ko noću kaplju meteora.

On vidi suze i neisplakane,

iz suvog oka što na dušu kanu,
gde skamenjene prokrvave ranu,
i stalno bride, ko olovno tane;

i srca sva, što sama sebe jedu,

ko zadnji živi posle opšteg sloma,
koja u sebi nose oganj groma,
a tu, bez iskre, mrznu se u ledu;

sva, što se grče u gluhome miru,

kroz rite, oklop, i kroz zlato toka,
kroz zveket lažni osmehovih šljoka,
on vidi bistro, ko šljunak u viru.

I noć kad seda kao mukla sova

s krilima mekim povrh kule bodre,
on vidi moru gde u lože prodre,
i besanicu, i leptire snova.

I vidi kako jedan oblak raste:

- uzdasi, čežnje iznad crnog grada,
a jato misli, iluzija, nada,
svud mrtvo pada ko po snegu laste.

... I svuda suze kapaju bez mere,

ko večna jesen o prozor mu tuku,
i svuda, kud on pruži svoju ruku,
krvavo voće, bolna srca bere.

Ponor

Ko duplja džina što pogibe anit,

jer htede drsko svod da robi zvezdan,
i čije kosti već srasle u granit -
u grotlu zija ponor, crn i bezdan.

Od njega pastir svoja stada čuva,

i burnih noći, kad se lomi građa,
mlađima priča: - vitlac to je Stuva,
noćas u muci majka mrtvo rađa.

Kad oštra stena u oblake zadre,

i bljunu blatni bujičini besi,
sva voda s brda tad u njega nadre,
a on je guta - i spasava vesi.

No blisne l kolo duhovsko u srmi,

u njemu rikne potmulo aždaha:
vazduh zanemi, posukne od straha,
pretrne lišće - i tuča zagrmi.

Ni mahovina njegov rub ne krasi,

ni ranjena se divljač tu ne skriva;
naleti l svitac nad njim, on se gasi,
a pogleda l ga ko, o smrti sniva.

Pustolov samo što rukama golim

orliće hvata sme da se nadviri,
no javi l mu se sa uzvikom holim,
huleći memla iz dubine piri.

Ko ružu spusti u milosnoj ćudi,

crna, ko suza o ponoći, pline;
veseli smeh se u njegovoj studi
mrzne, i kao jecaj dole gine.

A hiti l kamen ko u ponor crni,

on prvo jekne ko grudva po lesu,
pa ko lavina glas raste i grmi:
brda se ruše, svetovi se tresu!...

Vasko Popa

(1922 - 1991)

Svadbe

Svako svuče svoju kožu

Svako otkrije svoje sazvežđe
Koje noć nikad videlo nije

Svako svoju kožu kamenjem napuni

Svako sa njom zaigra
Obasjan sopstvenim zvezdama

Ko do zore ne zastane
Ko ne trepne ne tresne
Taj zaradi svoju kožu

(Ova se igra retko igra)

Jurke

Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo sta

Stave to među zube

Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane

njuše traže njuše traže
Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku

Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku

Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega

Pepela

Jedni su noći drugi zvezde

Svaka noć zapali svoju zvezdu

I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noći se zatim među sobom podele

Jedne budu zvezde
Druge ostanu noći

Opet svaka noć zapali svoju zvezdu

I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noć poslednja bude i zvezda i noć

Sama sebe zapali
Sama oko sebe crnu igru odigra

Srce belutka

Igrali se belutkom
Kamen ko kamen
Igrao se s njima ko da srca nema
Naljutili se na belutak
Razbili ga u travi
Ugledali mu srce zbunjeni

Otvorili srce belutka

U srcu zmija
Zaspalo klupče bez snova

Probudili su zmiju
Zmija je uvis šiknula
Pobegli su daleko

Gledali su izdaleka
Zmija se oko vidika obvila
Ko jaje ga progutala

Vratili se na mesto igre

Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka
Nigde ničeg daleko u krugu

Zgledali se osmehnuli
I namignuli jedni drugima

San belutka

Ruka se iz zemlje javila

U vazduh hitnula belutak

Gde je belutak
Na zemlju se nije vratio
Na nebo se nije popeo

Šta j s belutkom
Jesu li ga visine pojele
Je li se u pticu pretvorio

Eno belutka
Ostao je tvrdoglav u sebi
Ni na nebu ni na zemlji

Samog sebe sluša

Među svetovima svet

Smrt sunčevog oca

Na tri koraka od vrha neba

Od lipe u večnome cvetu
Staro je sunce zastalo

Pocrvenelo pozelenelo
Okrenulo se oko sebe triput
I vratilo svome ishodu

(Na naše oči da ne umre)

Kažu da ima sina sunčevića
Dok se okat i za nas ne rodi
Naučićemo mrak ovaj da sija

Slepo sunce

Sakata dva zraka

Slepo sunce vode

Jutro je u pečalbi
S one strane neba
Nije na svome pragu

Podne je nisko palo

Vucara se s munjama
Nikad nije kod kuće

Veče u svet otišlo

S posteljom na leđima
Prosi na nekoj zvezdi

Raširenih ruku
samo je noć izišla
U susret slepom suncu

Sukob u zenitu

Rodilo se modro sunce

Pod levim pazuhom neba
Rodilo se crno sunce
Pod desnim pazuhom neba
Penje se modro penje crno
Prema kuli u zenitu
Gde pustoš sada stoluje

Sišli smo goli u sebe

Otvaramo krtičnjake
Šapućemo tajno ime
Sunca svoga zavičajnog

Zlatni tronožac iz kule

Krenuo je na tri strane

Ponoćno sunce

Iz golemog crnog jajeta

Izleglo nam se neko sunce

Sijalo nam je na rebrima

Otvorilo je nebo širom
U grudima našim sirotim

Zahodilo nije uopšte

Ali ni ishodilo nije

Pozlatilo je u nama sve

Ozelenilo nije ništa
Oko nas oko toga zlata

U nadgrobni nam se kamen

Na živom srcu pretvorilo

Krunisana jabuka

Izvadi sunce iz usta

Noć nas žive sahranjuje

Jabuka je ovo moja

S neba mi na jezik pala
Pustite me da je sladim

Zini nulo da nam svane

Da sunce i nas kruniše

Molite se da ne zinem
U jabuci za vas crve
Slatkog posla više nema

Plava omča

Zašto nam vrat zrenikom stežeš

Volim da mi nabori neba

Gusto niz bokove padaju

Zadavićeš nas tim pojasom

Volim vaš plač sa plavom omčom

Kad umoran se raspojasam

Visoki put

Digni tu svoju nožurdu

Na misao si nam stao

ne mogu kroz vas korake

na rukama da pronesem

Skloni se misao će ti
Ujesti zvezde s tabana

Ne mogu da žrtvujem put

Kroz vaše me glave vodi

Slobodan let

Pusti nas da odletimo

Iz tvog dvora bez temelja

u zvezde sam vas kovao

Pod svodom svoje lobanje
Odletite ko vam brani
Pusti nas da propadnemo
Svaki nas let u dvor vraća

Tu sam vas ptice čekao

Odrežite sebi krila
Slobodan da vam bude let

Zvezdoznančeva ostavština

Ostale su za njim njegove reči

Lepše nego svet
Niko ne sme u njih da se zagleda

Čekaju na okukama vremena

Veće nego ljudi
Ko može da ih izgovori

Leže na mutavoj zemlji

Teže nego kosti života
Smrti nije pošlo za rukom
U miraz da ih odnese

Niko ne može da ih podigne

Niko da ih obori

Zvezde padalice glave sklanjaju

U senke njegovih reči

Ništarija

Ništarijo spavala si
I sanjala da si nešto
Nešto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim

Probudila si se ništarijo
I grejala leđa
Na plamenu iz sna

Nisi videla muke plamena

Čitave svetove muka
Kratkovida su ti leđa

Ništarijo zaspala si opet

I sanjala da si ništa

Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blažene

Zvezde izbeglice

Pogledale ste se zvezde

Krišom da nebo ne vidi
Mislile ste dobro

Razumele se naopako

Osvanule ste hladne

Daleko od ognjišta
Daleko od kapija neba

Pogledajte mene zvezde

Krišom da zemlja ne vidi
Dajte mi znakove tajne
Daću vam višnjev štap

I putanju jednu moju boru

I vodilju jednu trepavicu
Kući da vas vrate

Zev nad zevovima

Bio jednom jedan zev

Ni pod nepcima ni pod šeširom
Ni u ustima ni u čemu

Bio je veći od svega

Veći od svoje veličine

S vremena na vreme
Tama bi mu tupa tama očajna
Od očaja tu i tamo blesnula
Mislio bi čovek zvezde

Bio jednom jedan zev

Dosadan ko svaki zev
I još izgleda traje

Jovan Sterija Popović

(1806 - 1856)

Čovek

Gle, povijeno leži u kolevci dete majušno.

Štedro na njega izli dare jestestvo mnoge.
Odbi hranu, negu, odluči mu pomoći ruku,
Propalo dete to je, s njim preimućstvo i dar.
Al je podla slabost! podmitljivo smeši se dete,
I kad kveči, plače, čuvstva probija svakom.
Ljubov ga čuva, doji: mukom tuđom snagu prikuplja,
I od dana na dan vozrastu đipa većem.
S reči prvim slovom pojavlja se prirode nagon,
Traži, i menljiva ćud nestašno teži na zlo.
Lupa, razbija, grabi samovoljno ište i dreči,
Viljuška, sveća il nož zabava zla je njemu.
Kriči, joguni s', plače, umiljava se, hoće i neće.
S takvom ćudi smesom veku dospeva zrelom.
Sad tek glavu diže do jučer slabo stvorenje,
Voljom se krepi, i svet grabljivac smatra za svoj.
Osmeha nema više, ne peče ga jer pomoći nužda,
Sami roditelji dosadan njemu su čir.
Brižno im dane života broji, zaboravlja nege,
Jednoj sebičnosti nemiran sluga i rob.
Strasti mu lice riju, lukavstvo il huda pretvornost,
I kovarstva mreže druzi su njemu za cel.
Svetinju pravde čtije, al traži u drugoga samo;
Gdi mu se kaže korist, mrzi za pravdu da zna.
Čudno stvorenje sa malom snagom i željam' ogromnim.
S pedi života merom, težnjom od sebe veći.
S voljom ka dobru, sa deli' ka zlu, nestalan i nagao,
Umom vrlini, grabežu strast'ma gotov;
Nepostojanstvu odan, s postojanstvom koristi tražeć -
To je čoveka tvor, sam zagonetka sebi.
Telom od zemlje sozdan, po glibu se povorka valja,
Visprenom uma iskrom predele traži neba;
Kao sto na licu zemlje sa ružama raste kukuta,
Menljive prsi naše blagosti i gorkost kriju,
Kao što lice zemlje neprestance okreće se krugom,
Vrtlogom strasti čovek nema staništa nigdi.
Mislima gordo diže s' nad životinje rodom
bezbrojnim,
I opasnost plete, čim nadvišava ove.
Nije li govora dar sa nebesa pozajmljena iskra?
Govora stranputicom misli pokriva svoje.
Suzama diči se on, sveštenim kapljama čuvstva,
Gdi trpi nevinost, utešni tu su melem.
Al su i sredstva suze bezazlenost smutiti laku,
Suzama porok krije javnu krivicu svoju.
I kad zavist srce, kad pakost ti utrobu grize,
Nit može besniti gnjev, suze od jeda teku. -
Kakvu hudo igra razuma iskra sudbu!
Zlosti uviđa rđu, al gone ga strasti u napast,
Potpade strast'ma gadnim sam Verulamov razum.
Kao pri oluji mora, gdi vetrovi zvižde i riču,
Strastima nadvikan ne čuje s' razuma glas.
Tek kad ućuti bura, kad volne s' utalože škodne,
I kad sledstva naših dela iskusimo zla:
Trezan se javlja razum sa strahom da predstavi
prošlost
Uski istine put svaki, al pozno vidi.
Vsuje nauka i mudrost; na jeziku mudrost počiva,
Vnutrenje zlosti klice tegobno trebi ona.
Nesreću tuđu trči lekovitim blažiti reč'ma,
Svoje nesreće zlo zapevki daje slaboj.
Govori divno o gordosti, sujeti, ništini sveta,
Sam u dubini srca sujetan, lakom i gord;
I, što nauka dade, svojeljupstvu prikuplja veštine,
Koristi, ne sreći nauke su sredstvo i cel:
Drugom zaslepit oči, naresiti prevaru cvećem,
Sprave k ubistvu preče, škode pronaći mnoge,
Željama krila kroit, ugađati raskošu lišem,
Zlobi ljupkost dati, prosvete to su plodi!
Gdi je stanište sreće? u vrtlogu viče očajnik,
Razum i nauka blesk služe tek bede saznat.
I što ga napast mori, dvojinom oseća umnik,
I što se beda spravlja, misli napred ga tome.
Srećnije živi svaki, kog čuvstva utupljena brane,
Nit kroz glupo srce prodire napast plaha.
Kao što gluva uvom ne smućava groma opasnost,
Kao što zavezanog snom ne straši gibelj bliska:
Kao što slep pred sobom ne uviđa propast strmenka,
Kao što tvrda nesvest bolove trpi lako. -
Srećnije živi svaki bez sovesti, sudije dela,
Kao što besmislena zver kajat se ne zna za zlo.
Tako vopija čovek na vrtlogu burna života,
Bedom i tugom tražeći predel sreće.
Zalud tih dobrodetelji zrak ukazuje s' njemu.
Same dobrodetelji lik strast'ma je zazor i stid.
Prezrena čami ona u tamnom zabačena uglu,
Porok je s' poprišta slave proteruje plah.
Mesto nje običaj dobrodetelji naličje nosi,
Korisno, ne dobro ceniti traži čovek.
I kad Kato gine, lakomisleni svet mu se ruga.
I kad Sokrat uči, otrova čašu pije.
Tako s' misli lome lavirintom prirode ljudske,
Plačno života igru, plačno ispitujuć put.
I kad krila klonu, sa nadeždom uteha s' javlja:
Da na svetu ovom dobro se pari sa zlim.
Polezna bilja više neg' što raste trava otrovna,
Vedrih dana mnogo, ređi je oblaka kvar.
I, što vreda ima, lekovit posatje otrov,
I što glupcu žalost, mudrome polze nosi.
Vreme nagli napred, i boljemu nada se putnik,
Sred pečalne ciče vesnu očekuje svak.
Nek se porok vije oko slabosti prirode ljudske,
Blago ko dobru seme ne može zatrti on.
Vrlim često delom ushićuje zlikovac čuvstva,
Dana mu blagote nije pokipila svest.
I što hudost čini, nevaljalstvo šara dobrotm;
Čista u prsima svest pravo zahteva svoje.
Volja sklona na zlo, i sklonjena volja na dobro,
Ta dobrodetelji cvet sa nagradom lepom nosi.
Odbi zalaz i strast, ukazaće s' anđela lice,
Al je na zemlji prestao sušt biti rod čovečij'.

Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava

Promeno sveta, šta je običnije, češće od tebe!

Nepostojanstvo sudbe, šta je od tebe brže!
Silno s' napreže čovek večnostima stvarati del,
Al u prsima svak' truleža usev nosi.
Zalud lekova ced protiv otrova bolesti raznih,
Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlja bude.
Nije li drevnost svog Eskulapa nazivala bogom?
pa gdi je taj Eskulap? Vreme mu raznelo grob.
Gle Mehadije put! Kako bolni jatama speše,
Bolesti s' leče jedne, druge da žertva budu.
Brda iz starih jošt jednako kuklja celitelna voda,
Ljude, ah, svaka godina druge vodi.
Herkula natpis mnogi dano za zdravlje slavi.
Vreme je satrlo sve, i ljude i Herkula samog,
I mesto njeg' basnom slavi se jorgovan sad.
Černa i Domogled, Stančilovo, Bela i Reka
Srpsko ime nose, Srbalja kažu slavu.
Gdi su ti Srblji sad? Na njinim grobov'ma strani
Zidaju kuće, da svi vremena žertva budu.
Tako se priroda obrće večno, sama jednaka
Sve, na žemlji što je, meni podleže skoroj.
Dalje, duše, dalje, gle kako Dunav struji ogromno,
Kupeć kapljice tam' u more sinje nosi.
Kao bogatca život čas tiho, čas speši burovno,
Da veličinu svoju večiti saspe u grob.
Ljupko čamac brodi, zefirom ga volna talasa,
Providi s' bistra voda iskrenom ravno srcu.
Mimo čamca lete smejući se vesela brda,
Bregovi grdni lete, divno pozorje oku.
Ali kakva strahota! Zlobno s' isprečile gore,
Propašću čamcu groze, ispod priprečen svaki,
Opet Dunav s' okreće, gorda ustupaju brda,
I veselo vrata putnika primaju svog.
Tako često sreća uzmućuje čoveku život,
Udari teški sudbe treskaju burno njega;
Dok najedanput mu sunce zasine, razgali se nebo,
Iščezne beda i strah, nadežda svane opet. -
Šta s' ono izgrebeno vidi na obali desno?
Put je to drevni' Rimljana divno delo,
Njim su prohodali prosti i silni, hrabri i slabi,
Drugima da strelom smrtnu zadadu ranu.
Gdi su sad ovi? Po krvavim borbama mnogim
Sve ih nemirne ledeni pomiri grob.
Spomen Trajana na steni je divnoj utvrdilo pismo,
Ah, no i njega je crn zlobljivo smrčio dim.
O Trajane! tvoje sve spomene pretrpa vreme,
Jedva ko spominje tvojih trijumfa slavu.
Jedan tek spomenik 'usrećiti tvoj tobom narod'
Ostaje večno čestit, ostaje svima poznat.
Zlatne reči tvoje, Saburanu izušćene vrlom,
Na utehu ljudstva raznosi povesnica:
'Primi ovaj mač, ako dobro uzvladam, za mene.
Ako je vlada mi zla, nosi ga suprot mene.'
Šta tam' huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena.
Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob.
Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda,
Al je čoveka moć protivu prirode mrav.
Opet se obala širi, Trajanovog mosta ostanci
(Gord Polodorija tvor) tuže od vekova tu.
Umom stvara čovek na misleni mostove krili,
Da na istine on sjajni uspuže se tron:
Rukama moste pravi, daljinu da pozdravi braću,
Sveza ljudstva, i lep srodstva utvrdi se splet,
Trgovina cveta, spriopšte te misli uzaimno,
I opšte - zlatni setu ukaže se vek.
Je li Trajanovog mosta ta cel? Ah, osveta jedna,
Dekavalu propast porodi ovo delo.
Užasni rate, tebe su zmije odojile jetke,
S tebe crnog Trajan pomrači svoj slave zrak.
Zalud vešt Polodorija trud na propasti vode
I sebi i njemu večiti dići spomen:
Vreme je potrlo sve, i delo i majstora samog;
Za veličinom svojom rasturen tuži kamen.
Gle Severina grad, u razvali leži sahranjen!
Gdi su bile kuće, gnjizde se gušteri sad.
Nije l to predel Dečanskoga negde oblasti,
Gdi je Srbalja mač krčio vladu sebi?
Kraljevo i Černjec pripovedaju Srbije slavu,
Sašmu je pak slavu vremena izgrizao crv.
Tako sve naglo na ovome protiče svetu,
Jedna povest i glas raznosi s' ravno vetru.
O ti, koji na trošnim ostancima predaka milih
Vremenom za starim uzdišuć tužno stojiš,
Ustani, kucnuo je čas; na narodne slave poprištu
Diži ime i čest, delima, roda milog.
I na tvome će stajati grobu potomaka noga,
Grob nek ti zaslužnom spomenik sjajan bude.
To Belizara, Trajana, Veljka, Dositeja diže;
Kratak je život ko san, dela su večita tek.

Na smrt jednog zlikovca

Šta? tako brzo? ni tri puna leta

Njegove slave ne potraja zrak
I kao pečurka, u kalu začeta,
Prsnu o gusti tvrda groba mrak.

Krvave ruke (biče nekada ljud'ma)

Mnogi po svetu što sejaše strah,
Skrštene leže na ledenim grud'ma,
Sutra da pređu u trulež i prah.

kakva strahota! sudba sudom stroga,

Što kazni pozno, al praštat ne zna,
Ni da s' pričesti ne daje mu roka,
Nit da se kaje za sva svoja zla;

Već sa krvničkom, teškom dušom kletve

Odlazi na put, strahom obuzet,
Gdi mnoge duše, svirepstva mu žertve
S osvetnim licem trče mu na sret.

Suze i njine podnešene muke

Zmijama ravno trzaju mu grud,
I s piskom ljutom, suve dižuć ruke,
Prate ga k tronu svevišnjem na sud.

Tvrdi, neumolim, gordnik negda holi,

Sad isti puzi kao poslednji crv,
Klečeći drkće, i za milost moli,
Kom sladost bješe prolivati krv.

Gdi mu je sila? ona kruta glava,

Što zlobno bedni popiraše svet?
Pomrknu sjajnost, ode prazna slava,
I pređe strašan, sad je paučni splet.

Prašino svetska, zašto paklu dade

Večno blaženstvo za sujete san?
Smrt tvoja svetu ublažava jade,
Smrt tvoja opšteg veselja je dan.

Vsuje ti suze laskatelji toče.

Čisleći lažno tvoje vrline,
Vsuje i grobne sa natpisa ploče
Traž omanut slabost svetine:

Zlikovca dela iz spomena ljudi

Ne može strti licemera trud,
I čak iz groba povest grešne budi
Strogi da prime po zaslugi sud.

Radomir Prodanović

(1915 - 1944)

Glas

Ti glase iz tišine,
kada se rujnim predzakom
neznano kroz nas vineš,
da je mrenju zablistalo proleće
u senkama što ispred stvari stvarnošću prebivaju,
srebrnom niti doći ćeš u pohode
na granicu crnih i belih svetova,
gde će da ti zazvuči tugovanka
od satrtih, bezdanu poletelih nadanja.

I od hoda dolaska tvog

mekano zvončiće u dušama bezvučanje,
da još jednom načuje se pesma
što je kroz niti u prelomu nosiš.
A sa likova umirenja, otpašće sve boje,
i u belo sahraniće svu radost i očekivanja,
da ti belinom osvetle put
kroz tvoju poslednju večer.

I doći ćeš na slavlje

u doline svih zvonova,
od naricaljki što potegoše u dubinu,
i biće ti doček
na visinama svih verovanja
što u rasplinutom prelivanju
ni tebi ni drugom ne krenuše.
Ali se ne boj, i ne zadrhti,
što će i tebi zacvokotati zubi od ledne večere,
jer sa prstiju,
u ta siva vremena,
skliznuće i poslednja kap nam krvi,
za toplo, ne da bude,
već u crvenom da dočekamo te
i još jednom
osetimo se kao ljudi,
kada je i krv dopevala svoje.
I posle večere,
rastrćemo ti ležaj
od zglobova mekanih nam bolova.
A iznad krovova,
zabrujaće ti uspavanka,
dotle uzdržavana, iz naših koleba.
No neka te ne žalosti to
i što će u tvojim snovima,
po suza biserna na trenutak
niz lice da nam blesne,
njome ćemo ukresati vatru,
za večno,
kroz tvoj ustalasani oganj, vezivanje.

I plamom iz suze probuđeni,

posedaćemo okolo ognja,
i prigrlićemo tvoje snove.
A onamo, sve što nismo mi,
tama još jednom,
salomiće sebi vrat...
I tad,
zapalićemo se svi,
i iščileti kroz skrušeni plamen,
a ti glase,
usnićeš ponovo svoju reč,
za u nekud dalja rođenja ljudi.

Zvono

Nebo je skovano kao zvono zlatno.

A zemlja od tuča obešeno klatno -
bruje oluje.
Vetri kroz raskuštrene kose prohuje;
čelom dotičemo nedro visina,
prstom razmičemo zveku modrina -
zaglušio je svako svog sluha ton.
I dozivamo s gluhi sa zvonika
i gledamo se slepi sa vidika,
nekom rub zvona tuč ugiba -
pojasom plavim po zraku šiba
pomamljen zvon;
te uhom našim bruje oluje
u zlatno nebo -
kad srce tuče o tvrdo rebro
bezglasno bim, bezglasno bom.

Medo Pucić

(1821 - 1882)

More

Il u sjajnoj nekretnoj tišini

Ogledalo ponoćna čudesa,
Ili dahom kom se budi resa
Ljuljalo se u svoj površini,
Il uzavriv sl'jepoj u dubljini
Rastresalo zemlju i nebesa
I osudom nepraštnog udesa
Trud platilo lakomoj svjetini,

Ja sam tebe sveđ ljubio, more,

I smirenim duše zadivljenjem
Gledao ti bezdne i ponore.

Paček želim kada moj čas dođe

U najkrajnjim sv'jetom rastavljenjem
da tvoj talas preko mene prođe.

Život

Šta je život? njeka l'jepa nada

Uživanja božijega svijeta.
Časti, ljubve, slave blagih ljeta,
Koja hoće da te smami mlada.

Šta je život? spomena nerada

Njekog čara, njekog amaneta,
Njekog časa obožanja sveta
Što nijesi kušao nikada.

Šta je život? časovno primirje;

Međ silama boreće prirode,
Cv'jeće zemno, nebesko ljepirje;

Šta je život? ta, odušak ubah

Kojim narav kroz svakakve zgode
Vraća bogu stvoriteljni uzdah.

Kiprijan Račanin

(druga polovina XVII v. - početak XVIII v.)

Reči proročkih kazivanja

Reči proročkih oštrovidnih kazivanja

što kamen rasprskavaju,
skupljamo kao kapi iz napunjene bezdne mora,
i u ovu malu knjigu,
kao u mali kladenac sažimamo.
I mogućno nije, sami znate,
sve more u nj uliti
i po širini ploviti korabljem
u studencu vode budući.

Branko Radičević

(1824 - 1853)

Tuga i opomena
Nje više nema - to je bio zvuk
U njen kad ja unišo bijah dom,
Strahovito me dirnuše tad huk
Iz vedrog neba, kao strašni grom,
Veselja moga ubi sam on puk,
Iz korena se ljuljnu žitka strom;
I da mu deblo nije bilo kamen,
Tih reči bi ga prelomio plamen.

Duboke noći vladaše tišina, -

Ovako bija onaj sanak moj, -
Umilno na me gledaše svetlina,
Bezmerni koju slaše zvezda broj,
I daljnih glasa ču se tad milina,
Umilnija neg' što je slavka poj,
I bliže ovaj dolazaše zvuk
Kroz tavnosjajne noći bajni muk.

Tavnina zače begat od ishoda,

U mračne dve se točke on sabija,
I u dva jošte umiljata svoda
Nad ovima se tade on savija;
Tavnina jošte zatim od zahoda
Zače se viti kano kaka zmija,
Od više svoda dotle ti se prosu
I lepu divnu činila je kosu.

Sve lepše sad čuveni zvuča glas,

I krećati se započeše zvezde,
U dvogubo ih delja njihov kras;
Od sviju dve ja vidih kako jezde
I kako stižu, mile točke, vas,
U vami vidih kako s' one gnjezde...
O, bože dragi, prevelika čuda,
Što oko u snu gleda moje svuda!

Sve lepše i lepše zvučala je gudba,

I okolina micaše se sva,
u jedno sve je vukla neka žudba,
Snežano polje dizati se sta,
Umilna svuda viđaše se ludba,
Ruža se diza iza svoga sna,
U istoku se diza rujno more:
To činilo je kras od mlade zore.

Iz snega je izišla vrata slika,

Iz snega zore krasno deve lice,
A ruža hitro, umiljato slika
Divne zatim njojzi usničice;
Pa kako divno stajala je slika,
Kad ruža dobi zatim zlaćenice!
Za rujnom zorom izađe oblače,
Oblačiti je krasno zatim zače.

Ja vidjeh dragu kao za života

Što je ona umiljata bila:
Kosa vrana sada se milota
Kao i pre po zracima vila,
Snežna lica i sad je belota
Kao i pre na me smehe lila,
Smehe lila, na mene gledala,
U srce mi blaženstvo sipala.

Moje srce bilo je blaženo

Da ne mogah reči govorit,
Njeno oko gledaše mileno;
Ne mogah se više protiviti,
Ja pohitih ka njojzi hiterno,
Da obuhvatim telo milo njeno:
Rukom nebu ona pokaza tade, -
Ja se probudih, a sanak nestade.

Nebu brzo ja pogledah gore,

kuda je ruka pokazala mile,
nada mnom ne beše sjajno more,
Ne zvezda noći, niti gudbe sile,
Da krene njih i sneg i mlade zore,
Da spravi meni opet lice mile:
Nebo vedro, snege i kerove
Vidih samo i moje drugove.

Bolesnikov uzdisaj

Je l to danak, kad mu vedla nesta?

Je l to sunce, otkad sijat presta?
Što l potmolo tako u me gledi,
tako hladno da mi s' srce ledi?
Je l to vreme što je posustalo,
Što s' ne miče, što l se skoturalo
Kao zmija na mojim prsima?
Al je hladno, uh, al mi je zima!
Kad koračam, je l ovo zemljica
Što l šoboće ko kakva grobnica?
Slušaj, slušaj, je l me kogod zvao?
Ona, ona, - brže, što sam stao?

Kad mlidijah umreti

Lisje žuti veće po drveću,

Lisje žuto dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.

Zbogom žitku, moj prelepi sanče!

Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadanji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko, -
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj reci i tvojem izviru -
Mog života vir je na uviru!

O, pesme moje, jadna siročadi,

Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

Stevan Raičković

(1928)

Ruke bola

Daj reči guste ko smola

I reči kao krv neophodne
za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone

Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.

Daj reči koje imaju telo

I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo

Naći u svetu razbijeno.

Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.

O vrati se

O vrati se u sobu
Iz blata pod beli krov.
Glupi te umorio lov
Po polju i po lobu.

I sve dok živi u dubu

Bezglasni tihi crv
Neka se i tvoja krv
Povuče u muk. A trubu

Mladosti nek zatrube

Drugi za druge i grube.
O vrati se o vrati.

Lomi se već tvoja trska

Na vetru. I kiša prska
Po golom mesu što pati.

Pesma i smrt

Ova pesma nema oštrih zuba

Sve je u njoj golo ćutanje i mir
I spori dolazak do poslednjeg ruba
Ispod koga mami hladan dubok vir.

Ova pesma nisu teške reči

Mada malo opor zvuči gusti zvuk.
U njoj nema kapi koja glavu leči
I bolne ruke zgrčene u luk.

Ova pesma možda liči na dolinu

U kojoj se bolno skamenio vuk.
Ova pesma sporo ulazi u tminu:

Ja ne vidim više od nje pomrčinu

I osećam samo teški tamni zvuk
Kako moje ruke vuče u daljinu.

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni

Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni

Zarastite u plav san kameni

Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:

Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,

Poslednja ptico: mom liku se okreni

Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

O sjaj su samo vrata kraja

Taj muk - da nije zvuk bez kraja

Što svud seže
Pa neki mir sa krikom veže
Il maglen duh sa mesom spaja?

Taj krik - da nije vrh tišine

Što e ko usov u nas ruši
Il neki bat u našoj duši
Kad bol se vine?

O miso rije
Moj duh i kao smrt me gleda:
Sve što biva - a san nije

Zaspalog nečeg usred leda?

Taj mrak - da nije bolest sjaja?
O sjaj su samo vrata kraja.

Zapisi o Crnom Vladimiru (8)

Ponekad tako stajati

Skriven u seni ponoći
Kad zaškripe vajati
Kao da ištu pomoći:

Pucaju grede debele

Načete tajnom sekirom,
A daske krive, nebele,
Odječu ko pod zvekirom.

I vonja sve na amove,

Kožuhe, krnje rogove,
Slavine, koce čamove,
Lanene dreje, stogove.

I šušti slama umorna

I curi zob iz zobnice
I zjape vrata sumorna
Ko odškrinute grobnice.

Sve što je ikad imalo

Život, do ure udesne,
O nije mrtvo nimalo
(Bar neke noći čudesne).

Velimir Rajić

(1879 - 1915)

Basna o životu

U jednom kutu nebesnoga šara

Još od postanja stoji Razboj viti,
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti

Od Zla i Dobra, od meda i žuči...

I anđeli Mu nose tanku pređu
Od slave, jada, pamuka i tuči,
Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,

Sa jedne hrpe, goleme ko gora.

U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkuvu u početku.

U svakom tkivu ima šara bitna.

Dve nigdi nisu jednake nit' iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom - puno, sve krupne i čiste...

Kad Gospod htede život moj da otka,

Preostaše Mu nekolika pasma.
I poče tkati. Osnova i potka
Za novo tkanje behu retke sasma.

I žice retke, svakog časa beže. -

'Hej! malo pređe!' - anđelima reče.
Prinesoše mu paukove mreže
I modri suton u jesenje veče.

Bog, zadovoljan, stade živle tkati.

I tanko tkivo sve to više raste. -
'I ovde valja neku šaru dati.' -
Donesoše mu tužnu pisku laste.

I utka Gospod u suton i mreže

Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku, leže,
On sreza život i meni ga dade...

U telu mome živi strašni pauk

Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši - suton, i u njemu jauk: -
To pisti lasta, sutana u mrežu...

Zavet

Kada umrem - smrt će skoro doći,

Još tren koji pa će zakucati
I na moga života tamnicu,
Te rastočit železne okove
Što mi dušu od postanka stežu,
I spasti je ropstva večitoga, -
Nemojte mi ruke prekrštati,
Jer mi živom behu savezane.

Nemojte me u crkvu nositi,

Jer kad god sam u Boga molio
Da me spase nevolje očajne,
On se svagda molbi oglušio.
Već me pravo groblju ponesite,
Kopajte mi raku preduboku,
Da me mrtva ne ogreje sunce,
Jer moj život studena je zima, -
Nek mi bude od zemljice toplo.

Čelo glave krst mi ne stavljajte,

Jer sam bio raspet za života,
Već naval'te gomilu kamenja,
Nek se diže do neba visoko.
Pa kad dođe čas Strašnoga Suda,
I kad mrtvi počnu ustajati,
Neka tada sve groblje oživi;
kamen nek mi pritisne grobnicu -
Samo da se ja dići ne mogu.

Ne sejte mi iznad groba cveće,

Rumen-ružu, mirisni bosiljak,
Već po grobu pelen zasadite,
Gorki pelen i oštru ostrugu:
Kad je ceo život pelen bio,
Našto će mi posle smrti ruža?

Ne sejte mi iznad groba cveće,

Rumen-ružu, mirisni bosiljak;
Jer kad grane prvo premaleće,
Iz ruže će poniknut ostruga,
Iz bosiljka pelen procvatiti:
Pelen će vam gorke suze mamit,
A ostruga srce razdirati,
Što mi niste zavet ispunili!

Milan Rakić

(1876 - 1937)

Jasika

Nad krovovima nebo sivo,

A izmaglica vlažna luta
I ko prozračno meko tkivo
Pokriva pravce moga puta.

Na omorici ljudi, zveri,

I bilje, sve se mrtvo čini.
- Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.

Treperi samo, o jasiko!

Taj tamni nagon što te kreće
razumeo još nije niko,
Razumeti ga niko neće.

No on za mene sada znači

Taj neumitni život što se
Nikada jošte ne pomrači
I koji mutne struje nose.

Pobednik večni, uvek čio,

Izvan dobroga i van zloga,
danas ko juče što je bio
Jači od smrti i od boga.

Treperi samo, o jasiko!

Gledam te s čežnjom i sa tugom
Na bolove sam davno sviko,
Sa jadom živim kao sa drugom.

I kad život mislim ceo,

Koji je bio što je sada,
Na moju dušu ko crn veo
Ogromna, teška senka pada.

No ko pauka što za mrežu

Vezuju tanki konci oni,
Drhtaji tvoji mene vežu
Za večni život od iskoni.

I u dnu tužne duše moje,

Ko nagoveštaj nove vere,
Veselo kao lišće tvoje,
Nagoni tamni zatrepere...

U kvrgama

U kvrge su me bacili, o srama.

da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? - Tama
Źuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!

Neko ih steže, a ne vidim ko je,

Al čujem kako škripe kvrge gnusne,
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.

Jauk i piska svuda oko mene.

U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pošte deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svoda oko mene.

Steži, o steži, nevidljiva silo!

I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!

O, kako ti se slatko smejem sada,

Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!

Udri, i muči, i priteži jače,

Al znaj da neće preći moje usne
Nijedna rečca što moli il plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, -
Al dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini'
Leteće mirno duh moj u visini,
Ko morska lasta nad širokim morem.

NARODNE PESME

Ženidba sjajnoga mjeseca

Falila se zvijezda danica:

"Oženiću sjajnoga mjeseca,
"Isprosiću munju od oblaka,
"Okumiću Boga jedinoga,
"Djeveriću i Petra i Pavla,
"Starog svata svetoga Jovana,
"Vojevodu svetoga Nikolu,
"Kočijaša svetoga Iliju."
Što se fali zvijezda danica,
Što se fali, to joj i Bog dao:
Oženila sjajnoga mjeseca,
Okumila Boga jedinoga,
Odjeveri i Petra, i Pavla
Starog svata svetoga Jovana,
Vojevodu svetoga Nikolu,
Kočijaša svetoga Iliju.
Stade munja dare dijeliti:
Dade Bogu nebesne visine,
Svetom Petru petrovske vrućine,
A Jovanu leda i snijega,
A Nikoli na vodi slobodu,
A Iliji munje i strijele.

Sunce i mjesec prose djevojku

(iz gornjeg primorja)

Pade magla po Bojani,
Sitna rosa po livadi,
Nitko rosu proć' ne može,
Noga joj se popljužnula,
Prsten joj je oskočio,
Mare Marka potvorila:
"Ti mi, Marko, prsten nađe."
Marko joj se kunijaše:
"Nijesam ti prsten naša'.
No sam sinoć s vojske doša',
Puštah hrte i ogare,
Puštah hrte niz livade,
A ogare uz dubrave,
Do Dunava dohodiše,
Nad Dunav se nadzirahu,
Al' su u grad devet bratah,
Devetina sestru 'maju,
No ih sestru sunce prosi,
Ni jedan je brat ne daje,
Najmlađi je brat davaše,
Ona braća govorahu:
"A ne, brate, jedan brate!
"Jer je sunce ognjevito,
"Sestru će ni izgoreti."
S druge strane mjesec prosi,
Ni jedan je brat ne daje,
najsrednji je brat davaše,
Sva ga braća poslušaše;
Jer se mjesec promjenjuje,
Ona ima svojte dosta:
Sve zvijezde za jetrve,
Prehodnicu drugaricu,
A danicu zaovicu.
(Narodna pesma)

Vila zida grad

(iz Crne Gore)

Grad gradila b'jela vila
Ni na nebu ni na zemlju,
No na granu od oblaka;
Na grad gradi troje vrata:
Jedna vrata sva od zlata,
Druga vrata od bisera,
Treća vrata od škerleta.
Što su vrata suha zlata,
Na njih vila sina ženi;
Što su vrata od bisera,
Na njih vila kćer udava;
Što su vrata od škerleta,
Na njih vila sama sjedi,
Sama sjedi, pogleduje,
Đe se munja s gromom igra,
Mila sestra su dva brata
A nevjesta s dva đevera;
Munja groma nadigrala,
Mila sestra oba brata,
A nevjesta dva đevera.

Risto Ratković

(1903 - 1954)

Bivši anđeli

Bogojavljenski su hujala nebesa, ogromna,

Zvezdana, hladna.

Silazili ste na reku smrznutu,

Visoki, vitki, lepi.

Anđeli bivši znam:

Krotili ste mrak uvodama.
U moje srce-zvon zvonili ste
Krinom,
Da ne svisnem od života.

Ko vas otera sa izvora

Oka moga...
Ne vidim vas.

Još samo u snežnom cveću prozorskom

Tražim krila i kolena vaša predivna.

Uzalud.

Anica Savić Rebac

(1893 - 1953)

Praksitelu

Noćno nebo, ko senka modroga beskrajnog Maja,

kao u trenu belo sunce lepote kad klonu
Obli ga sjaj: Sa istoka, zanosnim letom nepomičnim,
Moćan mesec se diže etirom tamnim - i kao
Suze pod milovanjem su zvezde pod njegovim zrakom
Posred modrih beskraja
Što se svetlošću i tamom ko srma prelivaju,
Dok pod neizrečnom čari
Dišu i premiru nežni oblaci od vlažna mramorna
sjaja.

Budi se senka modra beskrajskoga Maja,

Budi se besmrtna lepota sna bogova,
Mesec dok sija - odlomak nebesna mramora,
Najlepši svet iz njega što vajaš:
Bogova likove sjajne na kojima drhće
Osmejak zlatan, ko zrak njinog umrlog sunca.

Nebom žilama nevidnim i nežnim,

Bela krv bogova struji.
Na oživeloj modroj i srebrnoj tami
Bogova likovi snuju kao na prozračnome nebu nebesa -
Na oživeloj tami
Sija nebesni mramor umetnosti, i sjaj mu
Božanska je maska na mračnome liku Beskraja.

Romeo i Julija

U toplom sjaju vaše cvetne zore

Gube se ko i vrhovi mačeva
I zvezde, smrtno bled im lik ne sneva.
No zore vaše dok još vatre gore

Iz zapada krvava se razleva

Ko zora vaša vedrog plama more.
I dva ta plama lepši plam još tvore:
Sa zorom vašom zapad vaš se sleva.
Najdivnije blistanje sad se rasu,
I jedna ruža tek nebesa sva su -
A zvezde dve u njima sene gube:

Vaša se, evo, zlatna zvezda spaja

Jutarnja sa večernjom sred tog sjaja,
Ko vrhovi mačeva da se ljube.

Magia naturalis solstitium

Tiho u zlatnome miru sužavahu se prstenovi dana,

U purpurna tonjahu mora večernja:
Opalni blagi žar jesenjih zalazaka,
Drhtaji bleda purpura u lišću i u poznom grožđu,
Najnežniji plam razliven po nebesnoj pučini mlečnoj:
Talasi i vetri i buktinje buja,
Polako je leglo sve u najdalji najtiši sunčani zaton
- da najzad iz tame
Blesne u dnu nebesa obrtnika tajanstveni luk.
Tišina neba se penje kao strmen zid.
No negde daleko kroz krajeve strane
I ravni beskrajske razleže se srebrna jeka oružja,
A štitovi zvuče u plesu mađijsku:
To svetlosni dusi što čuvaju život međuzvezdani
Odgone čini, i štite sunčev san.

i sve je već zasjalo snova: u nebesnom krugu se proleće

rađa -
Obnažena loza se vije uz sunčani zid tišine,
Ko slutnje mora preko surih stena
Padaju ogromni modri odsevi, i ljubičast se penje dim,
Toplota nežna zrači sa osunčana snega;
Visoko nad strujama hladnim
Proletnje senke cvetaju azurom,
A dole na zemlji
Drveta u inju, ko šume belog korala, bujne,
Dignute iz podmorska duga sumraka
I snova sumornih med vedrije struje gde neba sjaju
U modrom miru halkionskih dana.

Jela Spiridonović Savić

(1891 - 1974)

Februar

Sam u snegu.
Zavejane sve su šume
i svi puti.
Sve okolo bela priča,
koja ćuti

Al kad ovih snežnih brda sa obronka

viđah svetlost,
tada hitah ljud'ma dole.
 Neki od njih, zvuke moje harmonike,
kažu: vole.

Provedemo zajedno noći.

Potom žurim jutrom dalje.
Sa iskrajka, moj im glas još 'Zbogom' šalje.

Nekad, kad sam već daleko,

tad se moja pesma često njima vraća.
Neki od njih rođena su moja braća.

Poznamo se i u zimskom polumraku

po nekome nevidimom tajnom Znaku.

Sam u snegu.
Zavejane sve su šume
i svi put.
Sve okolo bela priča, koja ćuti

Siluan

(XIV vek)

Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo

Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo

Tamo otjudu slava javi se rodu.

Roda svetlost veri svetlost prezre,

Tem že rodu svetilo javi se vsemu.

Uma visota sana visotu svrže,

Tem ubo uma više dobrotu stiže.

Slovo slavi Save splete Siluan.

Skender Kulenović

(1910 - 1978)

Stećak

Stećak mramorni ćuti govorom scena po boku.

Jači od kandža kiše, povampirenja i krađe.
Njegov mjesec i sunce, što znače posmrtne lađe,
Davno su prevezli dušu, vjekuju sad u doku.

Udaljili su se od njega i gradovi i sela.

Vidik mu stvore listopad i koze što tu brste.
Vjetar podsjeti lijeske, i one se šaptom krste.
Zmija mu krene uz reljef, svoj reljef svije sred čela.

Zašto sam došao ovdje kad sve već ovdje piše?

Posljednju bijedu zelen s jesenjom travom dišem.
Čuj, zvoni zrelo stablo: to lijes mi teše žuna.
Stihove što još bruje - dlijetom po stećku svom stišaj
i, uspokojen, pusti neka ih pokrije lišaj,
lezi pod stećak stiha bez prevoznika-čuna.

Radomir Prodanović

(1915 - 1944)

Glas

Ti glase iz tišine,
kada se rujnim predzakom
neznano kroz nas vineš,
da je mrenju zablistalo proleće
u senkama što ispred stvari stvarnošću prebivaju,
srebrnom niti doći ćeš u pohode
na granicu crnih i belih svetova,
gde će da ti zazvuči tugovanka
od satrtih, bezdanu poletelih nadanja.

I od hoda dolaska tvog

mekano zvončiće u dušama bezvučanje,
da još jednom načuje se pesma
što je kroz niti u prelomu nosiš.
A sa likova umirenja, otpašće sve boje,
i u belo sahraniće svu radost i očekivanja,
da ti belinom osvetle put
kroz tvoju poslednju večer.

I doći ćeš na slavlje

u doline svih zvonova,
od naricaljki što potegoše u dubinu,
i biće ti doček
na visinama svih verovanja
što u rasplinutom prelivanju
ni tebi ni drugom ne krenuše.
Ali se ne boj, i ne zadrhti,
što će i tebi zacvokotati zubi od ledne večere,
jer sa prstiju,
u ta siva vremena,
skliznuće i poslednja kap nam krvi,
za toplo, ne da bude,
već u crvenom da dočekamo te
i još jednom
osetimo se kao ljudi,
kada je i krv dopevala svoje.

I posle večere,
rastrćemo ti ležaj
od zglobova mekanih nam bolova.
A iznad krovova,
zabrujaće ti uspavanka,
dotle uzdržavana, iz naših koleba.
No neka te ne žalosti to
i što će u tvojim snovima,
po suza biserna na trenutak
niz lice da nam blesne,
njome ćemo ukresati vatru,
za večno,
kroz tvoj ustalasani oganj, vezivanje.

I plamom iz suze probuđeni,

posedaćemo okolo ognja,
i prigrlićemo tvoje snove.
A onamo, sve što nismo mi,
tama još jednom,
salomiće sebi vrat...
I tad,
zapalićemo se svi,
i iščileti kroz skrušeni plamen,
a ti glase,
usnićeš ponovo svoju reč,
za u nekud dalja rođenja ljudi.

Zvono

Nebo je skovano kao zvono zlatno.

A zemlja od tuča obešeno klatno -
bruje oluje.
Vetri kroz raskuštrene kose prohuje;
čelom dotičemo nedro visina,
prstom razmičemo zveku modrina -
zaglušio je svako svog sluha ton.
I dozivamo s gluhi sa zvonika
i gledamo se slepi sa vidika,
nekom rub zvona tuč ugiba -
pojasom plavim po zraku šiba
pomamljen zvon;
te uhom našim bruje oluje
u zlatno nebo -
kad srce tuče o tvrdo rebro
bezglasno bim, bezglasno bom.

Vasko Popa

(1922 - 1991)

Svadbe

Svako svuče svoju kožu

Svako otkrije svoje sazvežđe
Koje noć nikad videlo nije

Svako svoju kožu kamenjem napuni

Svako sa njom zaigra
Obasjan sopstvenim zvezdama

Ko do zore ne zastane
Ko ne trepne ne tresne
Taj zaradi svoju kožu
(Ova se igra retko igra)

Jurke

Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo sta

Stave to među zube

Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane

njuše traže njuše traže
Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku

Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku

Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega

Pepela

Jedni su noći drugi zvezde

Svaka noć zapali svoju zvezdu

I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noći se zatim među sobom podele

Jedne budu zvezde
Druge ostanu noći

Opet svaka noć zapali svoju zvezdu

I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noć poslednja bude i zvezda i noć

Sama sebe zapali
Sama oko sebe crnu igru odigra

Srce belutka

Igrali se belutkom
Kamen ko kamen
Igrao se s njima ko da srca nema

Naljutili se na belutak
Razbili ga u travi
Ugledali mu srce zbunjeni
Otvorili srce belutka
U srcu zmija
Zaspalo klupče bez snova

Probudili su zmiju
Zmija je uvis šiknula
Pobegli su daleko

Gledali su izdaleka
Zmija se oko vidika obvila
Ko jaje ga progutala

Vratili se na mesto igre

Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka
Nigde ničeg daleko u krugu

Zgledali se osmehnuli
I namignuli jedni drugima

San belutka

Ruka se iz zemlje javila

U vazduh hitnula belutak

Gde je belutak
Na zemlju se nije vratio
Na nebo se nije popeo

Šta j s belutkom
Jesu li ga visine pojele
Je li se u pticu pretvorio

Eno belutka
Ostao je tvrdoglav u sebi
Ni na nebu ni na zemlji

Samog sebe sluša

Među svetovima svet

Smrt sunčevog oca

Na tri koraka od vrha neba

Od lipe u večnome cvetu
Staro je sunce zastalo

Pocrvenelo pozelenelo
Okrenulo se oko sebe triput
I vratilo svome ishodu

(Na naše oči da ne umre)

Kažu da ima sina sunčevića

Dok se okat i za nas ne rodi
Naučićemo mrak ovaj da sija
Slepo sunce

Sakata dva zraka

Slepo sunce vode

Jutro je u pečalbi
S one strane neba
Nije na svome pragu

Podne je nisko palo

Vucara se s munjama
Nikad nije kod kuće

Veče u svet otišlo

S posteljom na leđima
Prosi na nekoj zvezdi

Raširenih ruku
samo je noć izišla
U susret slepom suncu

Sukob u zenitu

Rodilo se modro sunce

Pod levim pazuhom neba
Rodilo se crno sunce
Pod desnim pazuhom neba
Penje se modro penje crno
Prema kuli u zenitu
Gde pustoš sada stoluje

Sišli smo goli u sebe

Otvaramo krtičnjake
Šapućemo tajno ime
Sunca svoga zavičajnog

Zlatni tronožac iz kule

Krenuo je na tri strane

Ponoćno sunce

Iz golemog crnog jajeta

Izleglo nam se neko sunce

Sijalo nam je na rebrima

Otvorilo je nebo širom
U grudima našim sirotim

Zahodilo nije uopšte

Ali ni ishodilo nije

Pozlatilo je u nama sve

Ozelenilo nije ništa
Oko nas oko toga zlata
U nadgrobni nam se kamen
Na živom srcu pretvorilo

Krunisana jabuka

Izvadi sunce iz usta

Noć nas žive sahranjuje

Jabuka je ovo moja

S neba mi na jezik pala
Pustite me da je sladim

Zini nulo da nam svane

Da sunce i nas kruniše

Molite se da ne zinem
U jabuci za vas crve
Slatkog posla više nema

Plava omča

Zašto nam vrat zrenikom stežeš

Volim da mi nabori neba

Gusto niz bokove padaju

Zadavićeš nas tim pojasom

Volim vaš plač sa plavom omčom

Kad umoran se raspojasam

Visoki put

Digni tu svoju nožurdu

Na misao si nam stao

ne mogu kroz vas korake

na rukama da pronesem

Skloni se misao će ti
Ujesti zvezde s tabana

Ne mogu da žrtvujem put

Kroz vaše me glave vodi

Slobodan let

Pusti nas da odletimo

Iz tvog dvora bez temelja

u zvezde sam vas kovao

Pod svodom svoje lobanje
Odletite ko vam brani

Pusti nas da propadnemo

Svaki nas let u dvor vraća

Tu sam vas ptice čekao

Odrežite sebi krila
Slobodan da vam bude let

Zvezdoznančeva ostavština

Ostale su za njim njegove reči

Lepše nego svet
Niko ne sme u njih da se zagleda

Čekaju na okukama vremena

Veće nego ljudi
Ko može da ih izgovori

Leže na mutavoj zemlji

Teže nego kosti života
Smrti nije pošlo za rukom
U miraz da ih odnese

Niko ne može da ih podigne

Niko da ih obori

Zvezde padalice glave sklanjaju

U senke njegovih reči

Ništarija

Ništarijo spavala si
I sanjala da si nešto
Nešto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim

Probudila si se ništarijo
I grejala leđa
Na plamenu iz sna

Nisi videla muke plamena

Čitave svetove muka
Kratkovida su ti leđa

Ništarijo zaspala si opet

I sanjala da si ništa

Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blažene

Zvezde izbeglice

Pogledale ste se zvezde

Krišom da nebo ne vidi
Mislile ste dobro
Razumele se naopako

Osvanule ste hladne

Daleko od ognjišta
Daleko od kapija neba

Pogledajte mene zvezde

Krišom da zemlja ne vidi
Dajte mi znakove tajne
Daću vam višnjev štap

I putanju jednu moju boru

I vodilju jednu trepavicu
Kući da vas vrate

Zev nad zevovima

Bio jednom jedan zev

Ni pod nepcima ni pod šeširom
Ni u ustima ni u čemu

Bio je veći od svega

Veći od svoje veličine

S vremena na vreme
Tama bi mu tupa tama očajna
Od očaja tu i tamo blesnula
Mislio bi čovek zvezde

Bio jednom jedan zev

Dosadan ko svaki zev
I još izgleda traje

Stevan Raičković

(1928)

Ruke bola

Daj reči guste ko smola

I reči kao krv neophodne
za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone

Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.

Daj reči koje imaju telo

I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo

Naći u svetu razbijeno.

Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.

O vrati se

O vrati se u sobu
Iz blata pod beli krov.
Glupi te umorio lov
Po polju i po lobu.

I sve dok živi u dubu

Bezglasni tihi crv
Neka se i tvoja krv
Povuče u muk. A trubu

Mladosti nek zatrube

Drugi za druge i grube.
O vrati se o vrati.

Lomi se već tvoja trska

Na vetru. I kiša prska
Po golom mesu što pati.

Pesma i smrt

Ova pesma nema oštrih zuba

Sve je u njoj golo ćutanje i mir
I spori dolazak do poslednjeg ruba
Ispod koga mami hladan dubok vir.

Ova pesma nisu teške reči

Mada malo opor zvuči gusti zvuk.
U njoj nema kapi koja glavu leči
I bolne ruke zgrčene u luk.

Ova pesma možda liči na dolinu

U kojoj se bolno skamenio vuk.
Ova pesma sporo ulazi u tminu:

Ja ne vidim više od nje pomrčinu

I osećam samo teški tamni zvuk
Kako moje ruke vuče u daljinu.

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni

Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni

Zarastite u plav san kameni

Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,
Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,

Poslednja ptico: mom liku se okreni

Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

O sjaj su samo vrata kraja

Taj muk - da nije zvuk bez kraja

Što svud seže
Pa neki mir sa krikom veže
Il maglen duh sa mesom spaja?

Taj krik - da nije vrh tišine

Što e ko usov u nas ruši
Il neki bat u našoj duši
Kad bol se vine?

O miso rije
Moj duh i kao smrt me gleda:
Sve što biva - a san nije

Zaspalog nečeg usred leda?

Taj mrak - da nije bolest sjaja?
O sjaj su samo vrata kraja.

Zapisi o Crnom Vladimiru (8)

Ponekad tako stajati

Skriven u seni ponoći
Kad zaškripe vajati
Kao da ištu pomoći:

Pucaju grede debele

Načete tajnom sekirom,
A daske krive, nebele,
Odječu ko pod zvekirom.

I vonja sve na amove,

Kožuhe, krnje rogove,
Slavine, koce čamove,
Lanene dreje, stogove.

I šušti slama umorna

I curi zob iz zobnice
I zjape vrata sumorna
Ko odškrinute grobnice.

Sve što je ikad imalo

Život, do ure udesne,
O nije mrtvo nimalo
(Bar neke noći čudesne).

Miodrag Pavlović

(1928)

Zora u Kareji

Veliki uzdah svetla

na ćošku, kao što reče pokojni ujak
na vodenom obronku Carigrada,
gospoda u crnom dočekuju zoru
s brojanicama u ruci, na terasi.
Grožđe zri.
Hod na smrt miriše.
Nad pučinom se diže jezik koji gori
i oblak ukršten,
u srcu klija nov početak,
oko konaka se viju ptice i konci.
Stefane, časovnici zvone, piši,
(možda se jutros poslednji okreće vodenica trnja)
piši: sjaj je dolazio iznebuha,
iz svećnjaka većeg od planine,
trnuli su žitejski magneti
i svi su imali strpljenja:
zarobljenik duha i rđa na krstu,
trava i pećinski oči bdenja,
i vasilevs kome skidaju krila,
svi opijeni bistrinom
gasili su vreme.
Ubogima sviće odavde melem-dnevi:
sunčeva svetlost puna mesečine.

Hleb i vino

Vino je bura, burgija i huk,

hleb je nežni tabor,
vino je zvonara divovska i gola,
prva rečenica otpadnika, klik,
hleb je bedem bednih,
sofra za slepiće
i venjak iznad Mrtvog mora,
vino je jezik zapaljen,
zlatna verižica snova,
zazubica koja slatko zanoveta,
hleb je pozdrav pabiraka,
dobra ikra iz nasušnih reka,
vino - srma besa,
između dva grada avetinjski žagor,
njega u klancu otmeš ko nevestu,
hleb obreteš kao svetlu glavu.

Onda se stignu te dve snage

i bratime njihovi damari
pred tobom, u čaši, u ponoć:
iz modre se pogače biser roni,
a cvetna grana po krvi se razmeće.

U tebi žeđ kao gušter palaca,

ustaješ pobunjen ljubavlju
i tražiš da se pije i cveta,
preokret ti u ušima zvoni.
Za stolom strava.
So na prstu učenika,
u zoru kad se sve otkriva -
četa spava. Ko će sutra reći
u koje se telo hleb pretvara,
na kakav nas sabor to poziva vino!

Slutnja do kraja

Prete nam sa svih strana

u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iz brda
kao džin od sluzi,
pa glađu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju s neba
ko topovi s ratne lađe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!
No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom smrću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!

Čim se poklopac spusti

Lagali su oni koji su rekli

da posle smrti ničeg nema,
kao i oni što zborahu o spasenju:
čim se poklopac spusti
začuje se zvižduk
i počinju da te bubotaju s desna
i da te guše s leva.

Posle te navezu na sivo more

da ploviš il plivaš po memli,
pustoš je očajna ispod kupola,
izgovaraš imena koja si uvežbao
na času veronauke, il u bolesti,
al odjeka nema, niko za njih ne zna!
Shvataš: ni spasitelji,
nit iko sa zemlje
do ovog bezdna nije stigao.

Osim tebe.
Ni to baš nije moralo da bude.
Dok plivaš bez predaha
razna svetla na leđa ti se svale,
pa te struje nose kroz sobe
gde su samo boje koje ne razumeš,
a promiče vreme.

Sad bez očenaš smišljaš novu veru

no ništa tvoj napor ne vredi,
ne radi se o milosti ni o grehu -
odgovor se krije jedino u značenju boja
o kojima ti pojma nemaš.
Kakva bruka!
Promašaji u životu su sitnice
prema ovom kako si sad smeten
iako si sve platio za svoj prolaz.
Šta će se zbiti s tobom
koji ni a ne umeš da kažeš na tom putu?
Stojiš usred smrti kao kreten!

To slovo (5)

Posle predsoblja i amblema

ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolici seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.

Divno čudo (3, 9)

A tamo duva
preko sveta i svega
i gasi se
gasne
upornost svetla
slogovi vetra
idu preko sluha
i gde je tamno i jamno
zrak što dolazi
pravo iz disanja
svoj prostor kuša
i u bespočetno
dira.

Atman drži u ruci

veliki meh
za vetrove što huje
i dišu
na svetske pesme
upućene Divu.
O
moga smrtnika
i zemljinog kneza
neka u istinu
obuku
pre no što nebivanju preda
uzdarju vedra
i vreli osnov
svoje duše.

Ivan V Lalić

(1931 - 1996)

Konj

O ozverene zvezde, o ozvezdane zveri,

Na mene juri bojni konj, ponosan i zao,
Konj mrtvog najamnika što razbijao je dveri
Uplašenih oltara bronzanim oklopom grudnim,

Konj težak, širok, konj davno izumrle pasmine,

Konj bez jahača, koji je davno u travu pao
Sa zvezdom krvi u grlu i očima od kletve budnim;
Sa zvezdom krvi u grlu i očima od kletve budnim;
Na mene juri njegov konj, i bojim se da glas mi ne

Postane pramen straha, jauk prazne dvorane,

O zvezde ozverene, o zveri ozvezdane
Što izlazite iz razbijenih dveri trajanja

Pred vama strašno sam ceo, lišen moći udvajanja

Na krvi i plamen, i zato okrećem lice
Velikom konju što juri iz sna, iz crne ravnice.

Glasovi mrtvih

U noći, daleko, plane vatra. Za njom druga,

leptiri plamena sleteli na ivicu noći,
Treća vatra. Ubrzo jedna čista plamena pruga,
Prsten oko sna. Gotovo. Niko neće proći.

Kestenima pred kućom opadne lišće od straha

I ljudi kažu: jesen. Melisa, to je tabor
Velike mrtve vojske, smešten na daleke bregove.
Sam, osluškujem trubača, napeto, bez daha,

Ali mesto bakarne jeke čujem prve snegove

U napuštenim šumama. A vatre se ne gase.
Negde se sruše gradovi kad zemlja ispravi nabor

Na zamišljenom čelu. Ali vatre se ne gase.

Prsten oko sna. Je li neko čuo trubača?
Trubač je iza tišine, i tišina je jača.

Jutro

Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična,

U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična,
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni,
U osmehu što otkriva naoružane desni,

Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe

Iz koje treba da pođem, običan, međ ljude,
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjujem prisustvom,

Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen

I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše

Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,

A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje,
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.

Povodom vode (3)

Talas: nabor vetra otisnut u kalup.
Roj slika obnovljen u peni
Bezvremeno -
talas što u sebi nosi
Pokret krila u zglobu, prvo oko
I treptaj onog poslednjeg:
dovoljno je
Zagnjuriti se da rastvori se privid,
Umiju oči bojom prve zore
I zaplaču, vidovite.
Šta da mesiš
Od ilovače, ako vlage nema,
Bože bezimeni? Ko čuje žeđ mrtvih,
Suvi jezik, pucketanje plamena
U grobu neprelivenom?
Glas iz pustinje
Obrasta u perje, krik ptice šestari
Iznad ledenih bregova: tvrd je san vode
Koja zastane na putu -

Kao suza krhka je ta šarka,

Taj zglob u kojem slika pokreće se
Od pamtiveka do kraja i natrag.
Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična,
U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična,
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni,
U osmehu što otkriva naoružane desni,

Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe

Iz koje treba da pođem, običan, među ljude,
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjuju prisustvom,

Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen

I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše

Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,

A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje,
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.

Branko Miljković

(1934 - 1961)

Prelid

Hladna vatro koja izgaraš

Svud oko mene a dan ne stvaraš
Ne znaju kuće gde odoše ljudi
Nit pozna jutro one koje budi
Al zna ih ponoć puna suncokreta
Biljni petao na krovu sveta
Koji ih samo zato budi
Što mrtvi znaju da budu budni
Da slede reku zvezde i ptice
i nastave život kriomice

Bol i sunce

To u šta se sjaj i bol pretvara isto

Biva: ljubav koju još pesnik ne reče
Jarki cvete kojim vrtovi se leče
Iz probitog nerva rasteš bolno i čisto.

Daj mi da vidim svršetak tvog leta

Mir tvoga kretanja što mi nemir snio
I nepokretnost moja kad sam mrtav bio
Sam u svom srcu bez munje i cveta.

Gde je uteha za ono što znamo

Nada bez onoga koji se nada, san
Bez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog

U vatru premešta iz vatre u dan
Ljubav van nas i u uspomeni?

Jovan Hristić

(1933)

Fedru

I ovo još hoću da znaš, dragi moj Fedre: živeli smo

U vremenima sasvim očajnim. Od tragedije
Pravili smo komediju, od komedije tragediju;

A ono pravo: ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost,

Uzvišena mudrost, uvek nam je izmicalo. Bili smo
Negde na ničijoj zemlji, ni mi sami,

Ni neko drugi; uvek tek za korak-dva udaljeni

Od onog što jesmo, onog što je trebalo biti.

O dragi moj Fedre, dok budeš šetao

Sa vrlim dušama, po ostrvu blaženih,
Spomeni ponekad i naše ime:

Neka se njegov zvuk rasprostre zvonkim vazduhom,

Neka bar pođe ka nebu koje nikad ne dostiže,
Neka nam se bar u vašem razgovoru duše odmore.

Vito Marković

(1935)

Šumara
Mršav vetar
jednu granu brsti
U dnu neba
Oblak zvezde poji
Kud će šta će
Leptir vazduh krsti
Ljudi moji
Ljudi moji

Crna šuma
Crnjoj šumi šeta
U korovu
Palo sunce stoji
Kud će šta će
Šuma preko sveta
Ljudi moji
Ljudi moji

Mlado drvo
Izvan šume svija
Iz visine
Mesec zveri broji
Kud će šta će
Zverka zverku vija
Ljudi moji
Ljudi moji

Čovek - čar razočar

Sklon snevanju a sam odvajkada

Iz nemira
Sebi nepoznata
Okreće se
Zagleda se u čas
Svog postanka
I prestanka pravog

U početku vidi završetak

U svršetku
Ne vidi početak
S kraja na kraj
Tako nadaleko
Da je znao
ne bi ni gledao

Ljubomir Simović

(1935)

Zvezda putnica

Da li te iko na kraju puta čeka?

Je li ti nebo prazno bez čoveka?

Ili si mračna što znaš da gore ima

jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?

Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?

I koliko pepela od jednog sunca ostane?

Seoba Srbije

U zlo se seli, dobroselica!

Prtenom vrećom ogrnut Negotin,

Beograd sa šlemom na ranjenoj glavi,
Užice s rana razgoneći vrane,
Obrenovac na nosilima.

Valjevo s grobom na ramenu,

sa točkom oko vrata Vranje,
Kruševac noseći odsečenu glavu,
vuku se preko Kosova.

Osta na severu, na vešalima, Kosmaj,

vidik na jugu zatvaraju obrisi grobova;
beži iz svojih šuma Kopaonik,
na drenovu štaku oslanja se Povlen,
ogluveo od topova.

Drvlje i kamenje valjajući, Drina,

Timok, zagrcnut mutnim kišama,
Lab, pun potopljenih topova i svinja,
glibovita Kolubara,
štapom pipajući, slepa Nišava.

Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem,

sija Gračanica u oblaku, iznad rasula,
okruženi žetvama uzleću Sopoćani,
leti Žiča, lete Visoki Dečani,
puna jabuka, pred njima
Ćele-kula.

Kuća iz kuće izbačena,

drvo iz drveta prognano, -
zaglibljeni već do ramena
kroz razlivena gacamo blata;
ni iz nebeskog bleska ni iz čamca
niko nam ruku ne pruža;
tonu gradovi, planine, tonu crkve,
za pramen magle
davljenik se hvata.

Nad barom što nam se popela do brade,

od devet nebesa, osam se smračilo,
a deveto se dimi.
Sve iznad njih se zapalilo!

Gledamo taj plamen

visoko iznad goleti,
gledamo taj plamen,
- u njemu još ničeg nema!

Ni onaj ko nas vodi ne zna

hoće li odatle da nam siđe zora,
ili požar u kome ćemo,
grad za gradom, žito za žitom,
izgoreti.

Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici

Majko Slova i Spasa, Trojeručice,

neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,

braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja treća ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere

metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,

riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,

pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,

oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,

sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,

dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,

majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!
Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!

Smederevac

(XV vek)

Molitva vladičici za spas od neprijatelja

1
Žita naša pre srpa satrvši pože,
vinograde naše pre kače izgnječi,
i uzalud nam trudovi naši...

Sada nije nama otvoriti usne naše.

Stid i poruga među narodima
i odmahivanje glavama njihovim
jesmo danas i jesmo poniženi
po svoj zemlji grehova radi naših.

2
Pokaži, Vladičice,
i sada kao pre čudesa tvoja,
da videvši neprijatelji tebe,
nadeždu našu, za nas koja se bori,
vrate se natrag i raziđu se
i poginu.

Lukove njihove skruši,

strele njihove natrag povrati,
pošlji u pomoć našu
nad vojnicima načelnika velikog Gavrila...
da sruši svegubitelno tih svedrsku silu.

Nepoznati iz Ravanice

(sredina XIV v. - posle 1404)

Pohvala knezu Lazaru

Danas sunce svoje zrake prostire

i ozarava svega sveta krajeve.
Danas zaduhaše vetri od zapada na istok
propovedajući tvojih čudesa silu.

Jer evo iziđe od zapada na istok

reč tvoja, o novi mučeniče Lazare!

Blaženi smo mi danas

više od svake vidljive i nevidljive tvari.
Blaženi, uistinu, i preblaženi,
i po dostojanju.
Blaženi, blaženih si zemlju nasledio.

Danas mučenici,
lik sastavivši za slavni pomen tvoj,
blaženi onaj glas Vladici svih,
s tobom pevaju, psalmski prizivajući:
prođosmo kroz oganj i vodu,
i izveo si nas u pokoj.

Plač za knezom Lazarom

Ko je ovaj
Govorite u uši moje.

Da li je ovaj koga pre željah,

moj ukras,
mojoj deci rasejanoj sabranje?

Da li je ovaj koga iz zavisti

htedoše neprijatelji srušiti
i svetlost moga vida
kao tamnicom mračnim tamnicama držati,
i ne mogoše?

Da li je ovaj udovstvu mojemu ženik?

Molitva knezu Lazaru

Dođi, o ženiče, dođi,

i podaj onima koji mi čine zla
po delima njihovim,
jer ne razumeše tvoj dolazak
na pomoć moju.

Primi oružje
i ustani i ne zakasni.
Zabi strele izoštrene
u srca njihova,
koje za mene izoštriše,
bezakoni.

Ne trpim k tomu bremena onih na me.

Kolikim žrtvama mrskim oskrvnuše me.
Dođi, osveti me krvlju svojom.
Priđi, padanju mome potporo.
Saberi mi čeda rastočena,
koja zavišću vrazi od mene otrgnuše.
Saberi ih u ogradu moju,
pasi čeda moja,
da ne jede vuk od stada moga,
da ne rastera ih zavišću svojom,
kao pre, kada ne bi s njima.

Da ne zadrema oko tvoje.

Da ne oslabe noge tvoje.
Pasi mi stado, koje ti uručih.
Prognaj od njih bezakone varvare.
Da ne prestaneš da se boriš s njima
za mene i stado moje!

Grigorije Camblak

(oko 1364 - 1419/20)

Vraćanje vida Stefanu Dečanskom ili čudo Sv. Nikole

Imaš li u pameti
što ti ranije rekoh kad se javih?

Rekoh ti - ne tuguj,
jer u mojoj su ruci tvoje zenice
i ove ti pokazah.

Što ti tada rekoh,

danas sam poslan da ispunim.

Gospod naš Isus Hristos,

koji slepome od rođenja dade vid,
i tvojim očima prvi daruje zrak.

Stefan Lazarević

(1374/5 - 1427)

Slovo ljubavi

Leto i vesnu Gospod sazda,

što i psalmopevac kaza,
krasote u njima mnoge,
pticama brzo, veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
vazduha tankog
divotnim nekim
glasima oglašenje;
i zemaljske daronose
mirisnog cveta, i travonosne;
no i čovekove biti same
obnovu i razigranje
dostojno ko da iskaže?

Ali sve ovo

i čudodela Božja ina,
što ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav sve prevashodi, -
i nije čudo,
jer ljubav je Bog.
Molitva djevojčina

Lijepu šedbu šetaše jedna mlada Vlahinjica,

Gizdava divojka.
Šedbu mi ti šetaše; Višnjega boga moljaše:
"Nemoj mene, moj Bože, živom željom umoriti,
Moj vidovni Bože,
Živom željom umoriti, ljutom strijelom ustrijeliti,
Neka mi se ja naljubim jednoga gizdava junaka,
Mlada Vlahinjica;
Na glavu mu nanosim zelen vijenac od masline,
Na ruci se nagledam zlatan prsten od 'iljade,
Ja lijepa Vlahinja.
Ako hoć', mili Bože, mene živom željom umoriti,
Satvori me, moj Bože, vitom jelom u planini,
Moj vidovni Bože!
Od mojijeh lijepijeh kosah sitnu travu djetelinu,
Od mojijeh crnijeh očih dva hladjenca bistre vode,
Moj vidovni bože!
Kada bi mi došo moj gospodar u planini lov loviti,
Da bi mi on počinuo pod zelenom vitom jelom,
Moj mio gospodar,
Konje svoje napito sitnom travom djetelinom,
A napojit sa dva hladjenca bistre vode,
Tej brze konje."
Što je Bogu molila, toj mu je i umolila!
(narodna pesma)

Sunčeva sestra i car

Tamo kažu goru javorovu,

I u gori vodu Bosiljkovu,
I kod vode Bosiljku djevojku,
Kite kiti, podvezice plete:
Svaka kita od dukata zlata,
Podvezice careva arača;
To se čudo čak do cara čulo,
Posla care dva laka uloka:
"Dovedite Bosiljku djevojku."
Dovedoše Bosiljku djevojku,
Prije cara riječ govorila:
"Što si, care, za me poručio?
"Ja sam suncu rođena sestrica,
"A mjesecu prvobratučeda."
Lijepo je care darovao:
Dao njojzi dvanaest dukata:
"Idi tamo, Bosiljka djevojko,
"Idi sjedi, gdje si i sjedila."
(Narodna pesma)

Sunčeva sestra i paša tiranin

(iz Crne Gore)

Izvirala studena vodica,
Na vodicu srebrna stolica,
Na stolicu lijepa đevojka,
Žute su joj noge do koljenah,
A zlaćane ruke do ramenah,
Kosa joj je kita ibrišima.
Ono čudo po svijetu pođe,
I to začu paša tiranine,
Pa opravi svoje dvije sluge:
"Ajte, sluge, do vode studene,
"Da vidite lijepu đevojku;
Uzeću je za vjerenu ljubu."
Ondolen se podigoše sluge,
Kad dođoše do vode studene,
Al' istina, kako ljuđi kažu,
Pa hojdoše, te paši kazaše.
Silne svate paša okupio,
On okupi svatah šest stotinah,
Te otole hojdoš' po đevojku.
Kad ih viđe lijepa đevojka,
Jeste mlada riječ govorila:
"Fala Bogu, čuda velikoga!
"Da li je se paša pomamio?
"Koga hoće da uzme za ljubu,
"Da on uzme sunčevu sestricu,
"Mjesečevu prvobratučedu,
"Daničinu Bogom posestrimu!"
Pa se mlada od zemlje podigla,
I bačila u džepove ruke,
Te izvadi tri jabuke zlatne,
I bači ih nebu u visine.
Natače na svatah šest stotinah,
Ko će prije ugrabit' jabuke;
No tri munje od neba pukoše:
Jedna gađa dva đevera mlada,
Druga gađa pašu na dorina,
Treća gađa svatah šest stotinah;
ne uteče oka za svjedoka,
Ni da kaže, kako pogibeše!
(Narodna pesma)

Konstantin Filozof

(kraj XIV v. - posle 1433)

Smrt despota Stefana Lazarevića

Gde, uistinu, iznenada ode

sve svetlo i krasno
što je unutra i napolju?

Gde su zborovi igrača,

gde crkvena sabiranja?
Gde saborne svetkovine
i molitvena obilaženja po okolini?

Najedanput sve bi mrzost zapuštenja,

sve se preobrazi,
sve se u nebiće dede,
sve se nevoljom ispuni.

Humke se razarahu i sažižahu.

Andonije Rafail Epaktit

(kraj XIV v. - posle 1419)

Plač za knezom Lazarom

Kakvim ću rečima plačevne pesme

venac isplesti uspomeni tvojoj?
O slatkoga zvanja
veselo nazvana stvari!
Kakvog ću nadanja veselje
pružiti razumu
tugovanjem pretvorenu prirodu
i u bistrinama suzne vode
lik ridanja sagledati?
O ko će dati
glavi mojoj vodu -
tugovanja žalost da omijem?
Ko ovo gleda
zar se užasnuo ne bi
o ljubljeni,
kako i vazduh tugovanja ubrusom
prikriva prirodu

Nikon Jerusalimac

(oko 1380 - posle 1468)

Povest tuđina i plenika

Sedeh i smotrih kako teku beskorisno.

Obretoh svest moju tromu, um moj odrvenjen
i namučenu mi dušu ljuto uništenu.
Ostavi dušo slasti, ne teci u neizvesno,
da ne preduhitri te smrt
i da ne polučiš spasti se.
Lukava nedra pomračuju dušu moju.
Srp izoštren žeti čuvstva.
I meso truli od mnoštva zla mojih.
Oči pokri, nikako ugledati.
Ruke i noge iznemogoše,
krepost ne imajući sasvim.
U dobro sumnjam, u lukavo više.
Kao ptoma, kao pas.
Kao tuđin i plenik beskorisno spavam.

Jelena Balšić
(oko 1368 - 1443)

Otpisanije bogoljubno

Da zna tvoja svetinja,

otkako udostojih se s Bogom poznati te
poradovah se veseljem duhovnim.

No zamalo i kratko bi nam viđenje,

da bi ko rekao u zrcalu obraz ugledasmo,
ili u neki san tanak da sam bila snesena...

I slušah tvoje duše bogoljubnu narav

i netelesno anđeosko prebivanje.
I ono od nas konačno udaljenje.

I veoma tvoje videti zaželih prepodobije.

I tvojih medotočnih nasladiti se reči.
Ne malu od tvojega viđenja
meni priploditi korist...

No zbog daljnjeg nam rastojanja,

i more i gaj,
ovog radi uzroka
nemoguće nam je videti svetinju ti...

Jer željenje bogatstva i sujetna slava,

a ujedno i slasti ne ostavljaju nas,
koji su na talasima
u moru ovog sujetnog života,
uzniknuti k svetlosti čistog i netelesnog
prebivanja.

Jer se pomračiše duševne oči

mukom i metežom koji je u svetu...

I ovo sada
kao od sna nekojeg dubokog probudivši se
ushteh tvoju svetlost videti.

Smederevac

(XV vek)

Molitva vladičici za spas od neprijatelja

1
Žita naša pre srpa satrvši pože,
vinograde naše pre kače izgnječi,
i uzalud nam trudovi naši...

Sada nije nama otvoriti usne naše.

Stid i poruga među narodima
i odmahivanje glavama njihovim
jesmo danas i jesmo poniženi
po svoj zemlji grehova radi naših.

2
Pokaži, Vladičice,
i sada kao pre čudesa tvoja,
da videvši neprijatelji tebe,
nadeždu našu, za nas koja se bori,
vrate se natrag i raziđu se
i poginu.

Lukove njihove skruši,

strele njihove natrag povrati,
pošlji u pomoć našu
nad vojnicima načelnika velikog Gavrila...
da sruši svegubitelno tih svedrsku silu.

Smederevski besednik

(sredina XV veka)

Plač za despotom Đurđem Brankovićem

Kako gorko i bolno osiroćenje

da pretrpimo?
Kako da pretrpimo mračnu noć?

Ko da nas zaštiti, ranu tešku,

zbog tvog odlaska?

Kako krepku zimu

i burne vetrove
i takve valove da pređemo,
mnogocenog pristaništa i bisera
lišivši se?

Kojim čistim očima

sunce da ugledamo
kad se najslađe naše iznenada
otsred nas ugasilo bolno
i bolno skriveno?

Kako da pogledamo nebo,

koje gorko i teško breme
pre vremena pokaza nam
zbog zvezda koje se dime?

O zvezdo gorka,
što ovo nam navesti?
Koji mač javila jesi
da požnje naš život?
Koje bolno izvešće neznano
od nas navesti mama?

Hteli bi da smo znali

gorak ovaj znak tadašnjeg vremena
da radi nas jadnih bi.
I tvoga tvorca i našeg sazdatelja,
gospoda Boga.
mogli bismo umoliti za nepretrpljivo zlo,
od koga postradasmo.

Kojim nogama koje se ne tresu

zemljom da idemo?
Koja svetlost
naša srca i kolena uništi
zbog skrivanja naše časne
i sveštene glave?

Kad si ti umro,
mi kako da živimo?
O zemljo,
o sunce i vazduh
i ostali tvorenija tvari,
što kasnite?

Dođite s nama usplačite,

s nama uzridajte,
s nama tužite tugu velju,
i neizdržljivo pretrpite!

Lepo nam je zaista reći,

ko da da glavi našoj vodu
i očima našim istočnik suza,
da kako valja nama bolno trpljenje
ljuto da isplačemo.

Nedovoljne su nam kaplje daždevne

i rečnik voda struje
za potrebu suza,
čime da ispunimo nama dužnu potrebu.

Gde naš najslađi život se krije?

Gde svetlost očiju naših koja se ugasi?
Gde od mladosti sve do starosti
sila i krepost,
od koje se užasavaše
i kojoj se diviše
carevi zemaljski
i načelnici
i knezovi neznabožački?

Pavle Solarić

(1779 - 1821)

Pesna o gozbi 1807

Sve što vreme na svet daje, i kamen i drevo,

Sve propada u nesito Saturnovo črevo.
Rano, kasno, njegova smo trebišta svi žertva;
Ljuto čadam proročestvo, tu ste i vi mertva.

Iz utrobe svoje stvara on divna i huda;

Kao pauk paučinu časti svoga uda.
Čada svoja on pojeda, da nova preživa;
Tak pučina reke glota, izvore podliva.

Ništa tverda, kad ga nije na nebesa visu:

Ništa tverda, čem se godi čisle v' letopisu.
Preminjuju isti bozi (prilike od ljudi)!
Ini veći, i jezikom inog Boga sudi.

Što je god stalo u bića svoje sušte pleme,

Imalo je neotstupno i mesto i vreme.
Ovo trojstvo vsegda bude; misal svakom lasna,
Inače smo sva vselena - ničto, naga basna.

Što je prošlo, tog za njega više ovde nema;

Uživeno, neužito, sve zabvenjem drema.
Što će biti, to nek Edip kom hoće odgada;
Ja ću rado plod ne znati graduštega sada.

Čado časa nasuštnoga. Saturnov vreže,

I gde stoji, kuda hodi, sedi ili leže,
Nevež sveta, čovek rado izvan sebe živi,
Sve osvoji, sve prikusi, da mu se mir divi.

Cari naši, zemsti bozi, s' ljud'ma drugda lade;

Zemsti bozi? S' bozi valja da o nečem rade.
Čemu lučše podobiti Boga? čeloveku.
To s' i bozi najvoleli u svakome veku.

Zato neka sve čudesno ostave u dvoru,

Pak pod zrakom raba dođu suvim i po moru;
Ne jezici žarki samo kao s burnim virom,
No čitavi ljudi ljudski ko negda k pastirom.

Dušan Srezojević

(1886 - 1916)

Poslednji samrtnik

Dobra, voljena, hraniteljko ljudi,

O, majko Zemljo! Kada se pogase
Vatre života širom tvojih grudi;
Kad tamni užas ukoči talase;

Kad svenu neizmerne ljubičice

Plavih i divnih tvojih praskozorja;
Kad potamni za navek tvoje lice,
Ko senka šuma izumrlog borja;

Kada već davno, kao plave niti,

Uzdahe srca prah večnosti pospe:
 Vaj! ko će tvoje oči zaklopiti,
Ko će za tobom dug suza da prospe?

Napuštena, uzvišena Nioba,

Sa grobovima milijardi čeda
Svojih, u krilu dragom, grob do groba,
Sama, a očajna, izdisaćeš sada.

I dokle tvoje materinske grudi

Pali, ko otrov, bol jedan beskrajan;
Dok crna neman, neumolno, budi
Ledeni užas, svud sa grozom vajan,

Tvoj sveti uzdah mirisaće ti'o

Na mirišljave praiskonske vlage, -
Setne i suzne, i san neki mio
Koji tištaše grudi tvoje drage.

Bezimena pesma

Izbudismo se iz dubina tame.

Glasovi mutni iz neznanog kuta
Pište, zovući nekuda, i mame.
Šum njihov večno našim tragom luta.

Tučni svodovi pogledaju tamno,

Večito nešto čekajući. Bludi
Sluktanje jedno silno, nepojamno.
I sve za Nešto svoj podsticaj nudi.

Grudi se naše nadimaju. Grizu

Nam tamna čela pijavice bora.
Svoje duhove osjećamo blizu
Večitih, nikad netaknutih gora.

Mirni smo kao kipovi i bledi.

U dubinama gde Veliko rudi,
Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi.
Sa dahom bogova nismo više ljudi.

Pokret bogova vasiona sluti.

Ali on još ne dolazi. Pun tame,
Naš pogled dubok večne sfere muti,
Pred sobom svuda cepajući skrame.

Dah nam se gasi... A trenuci mile.

(Ne mari: Vreme neka valja vale.)
Oko duhova naših koji čile,
Oreoli se uzvišeni pale.

Petar Petrović Njegoš

(1813 - 1851)

Luča mikrokozma
Snom je čovjek uspavan teškijem,
U kom vidi strašna priviđenja,
I jedva se opred'jelit može
Da mu biće u njima ne spada.
On pomisli da je neke pute
Od sna ovog osvobodio se;
Ah, njegove pr'jevarne nadežde!
On je tada sebe utopio
U sna carstvo tvrđe i mračnije
I na pozor strašnij snoviđenja.

Naše žiznji proljeće je kratko,

Znojno ljeto za njime sleduje,
Smutna jesen i ledena zima;
Dan za danom vjenčaje se tokom.
Svaki našom ponaosob mukom.
Nema dana koji mi želimo,
Nit blaženstva za kojim čeznemo.
Ko će vjetar ludi zauzdati
Ko l pučini zabranit kipjeti
Ko l grančicu želji naznačiti?

O, svevišnji tvorče nepostižni!

U čovjeka iskra bespredjelnog
Uma tvoga ogleda se sv'jetla,
Ka svod jedan od tvoje palate
Što s' ogleda u pučinu našu.
Dan ti svjetlost krune pokazuje,
Noć porfire tvoje tajanstvene,
Neponjatna čudesa divotah.
Tvor ti slaba djela ne postiže,
Samo što se tobom voshićava.

Svemogućstvo svetom tajnom šapti

Samo duši plamena poete.
Sve divote neba i nebesah,
Sve što cvjeta lučam sveštenijem,
Mirovi li al umovi bili,
Sve prelesti smrtne i besmrtne. -
Što je skupa ovo svekoliko,
Do opštega oca poezija?
Zvanije je svešteno poete,
Glas je njegov neba vlijanije,
Luča sv'jetla rukovoditelj mu,
Dijalekt mu veličestvo tvorca.

Gorski vijenac

Pas svakoj svoje breme nosi;

Nove nužde rađu nove sile,
Djeistvija naprežu duhove,
Stjesnenija slamaju gromove;
Udar nađe iskru u kamenu,
Bez njega bi u kam očajala.
Stradanje je krsta dobrodjetelj;
Prekaljena iskušenjem duša
Rani t'jelo ognjem elektrizma,
A nadežda veže dušu s nebom
kako luča sa suncem kapljicu.

Sv'jet je ovaj tiran tiraninu,

A kamoli duši blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge:
U nj ratuje duša sa tijelom,
U nj ratuje more s bregovima,
U nj ratuje zima i toplina,
U nj ratuju vjetri s vjetrovima,
U nj ratuje živina s živinom,
U nj ratuje narod sa narodom,
u nj ratuje čovjek sa čovjekom,
U nj ratuju dnevi sa noćima,
U nj ratuju dusi s nebesima,
T'jelo stenje pod silom duševnom,
Koleba se duša u tijelu;
More stenje pod silom nebesnom,
Koleblju se u moru nebesa;
Volna volnu užasno popire,
O brijeg se lome obadvije.

O prokleta zemljo propala se!

Ime ti je strašno i opako.
Ili imah mladoga viteza,
Ugrabiš ga u prvoj mladosti;
Ili imah čojka za čovještvo,
Svakoga mi uze prije roka;
Ili imah kitnoga vijenca
Koji kruni čelo nevjestama,
Požnješ mi ga u cv'jetu mladosti.
U krv si se meni pretvorila!
Istina je, ovo nije drugo
Do gomile kostnih i mramorah
Na kojima mladež samovoljna
Pokazuje toržestvo užasa.
O kosovo, grdno sudilište,
Nasred tebe Sodom zapušio!

Al' je đavo, ali su mađije

(Ispovest Vuka Mandušića)

Al' je đavo, ali su mađije
Ali nešto teže od oboje:
Kad je viđu đe se smije mlada,
Svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
No me đavo jednu večer nagna,
U kolibi noćih Milonjića.
Kad pred zoru, i noć je mjesečna,
Vatra gori nasred sjenokosa,
A ona ti odnekuda dođe,
Ukraj vatre sjede da se grije.
Čuje da svak spava u kolibe;
Tada ona vijenac rasplete,
Pade kosa do niže pojasa;
Poče kosu niz prsa češljati,
A tankijem glasom naricati
Kako slavlja sa dubove grane.
Tuži mlada đevera Andriju,
Mila sina Milonjića bana
Koji mi je lanih poginuo
Od Turaka u Dugu krvavu;
Pa se snahi ne dao ostrići:
Žalije mu snahin v'jenac bilo
Nego glavu svog sina Andrije.
Tuži mlada, za srce ujeda,
Oči gore živje od plamena,
Čelo joj je ljepše od mjeseca, -
I ja plačem ka malo dijete.
Blago Andrij' đe je poginuo,
Divne li ga oči oplakaše,
Divna li ga usta ožališe!

Đorđe Maletić

(1816 - 1888)

Prirodnoj prestupnici

Stvorenu rajske za radosti plamenih grudi momaka,

Venac za nagrade svim viši letećim u svet,
Suznim te okom sad gledam, o žalosno klonuti cvete!
Dražesti kako ti svet tamni oblači s' u sen.
Oči ti svetle, dva kamena draga, ugasiše s' tužno,
Snežni sa obraza već zore otplovio je zrak.
Dolji po mirisnoj izmeđ bregova t' občarani grudi,
Nežna gdi s' ljubila - ah - venere goluba dva,
Mrkla podlegla sad tama (i sama me pomisao cveli).
Ledenog severa šum slasti saranio je sve.

Strašno se priroda zbog pogaženih zakona sveti,

Nit se povređeni stroj lako povratiti mož'
Cvetu u mladosti tvoje što željno je tražilo t' srce.
Gordo si prezrela ti tražeći cenu u tom.
Obraza plamen na ledenim kipov'ma ladila s' tajne,
Drkćućih usnica slast zalud s' izlivala tim.
Buru uzbunjene krvi i ljubvom raspaljenog srca,
Nikad ne taloži kip, ljubvom već kipeća grud!

Svetozar Vujić

(1819 - 1883)

Melanholija

Nedara mojih bašta potrvena

Groznom pustote predelu ravna je,
Cvet neki ako gde i vidim, to je
Žalosna jela, i pelen gorki.

Po sred žalosnih jela i gorkoga

Pelenskog cveća srce mi siroto
Počiva, baštovan i grobar
Tu ono biva u sadu tužnom.

najmanju čim skorb uvidi, abije

Pohiti verno negom je podvići,
I rastenje to pečali
Tol rado raste i skorm se prima!

Vidi l pak radost, ako i najmanju,

to ju čupa i u tamni grob roni,
I nemilim umislom nad njom
Danju i noću bdi, da s' ne digne.

nedara mojih bašta potrvena

Groznom pustote predelu ravna je,
Cvet neki ako gde i vidim, to je
Žalosna jela, i pelen gorki!

Jovan Subotić

(1817 - 1886)

Bog slavenski Znič

Moćna sudba svemogućom rukom

Smrtnom sakri budućnosti zrak.
Što je bilo, more zaboravka,
Što će biti, gusti krije mrak.
Znič ognjeni vatrenim talasom
Sakriveni obnažava čas;
Šta je kome rođenje donelo,
Šta kom reče prvi zemlje glas,
U ponoći tajne punom miru
U vatrenom viditi je viru.

Duga

Sunce sija, ljupke u rosi se kišnog oblaka

Blistaju sveta luče, duga se krasna vije.
Sunce se spusti u tamna razvijenog večera nedra,
Nestaje zraka igre, ljupki se gubi pojas.

Bog jeste na večnom beskrajnosti večan prestolu,

Svetlosti večne luča izvodi sveta život.
Večnoga progoni iz večnog hrama stvorenja,
Bezdana zija propast, bezdušan propada svet.

Embrionu

Otkuda tako, ti mili putniče,

U život ovaj posla l život tebe?
Je li to život, je l to pravo biće?
Kad svet ne vidiš, vidiš li sam sebe?
Otac u tebi sebe ne poznaje,
Kćer mati traži, tu joj vid ne daje!

Zašto si bolje ostavio dane,

Da put nov ovaj svršiš u noći?
Znala je sudba da zora da svane
Nećeš ti, nećeš dočekati moći,
Pa zašto dade, da se kreneš k celi,
Za koju nužno dan ti treba beli?

Il je i mračno matere ti krilo

pristojno želji, koja život traži?
Da l, što se ovde začne, nije bilo?
Da l je gde čovek prije dana naši'?
Je l biće, koje samo sate broji,
Ravno životu, koji sto leta broji?

Kojem je od vas dvojice nepravda:

Tebi što usta nemaš, da s' nasmeješ,
Ni oka, suzom obraz da opereš,
Il starcu, koji muči se i strada,
Međutim peva, ves'o zanoveta,
I tako za sto, manje, više, leta?

Mora l to biti, da se čovek rodi

Ovde, i vreme svoje da probavi?
Ima l put zemlja, koji kroz grob vodi?
Može l se preko, da s' ovde ne javi?
Il je baš nužan život od sto leta,
Da se otvore vrata drugog sveta?

Eda l, - no idi, ti misli nedraga! -

Eda l, što ovde ne ugleda dana,
Navek propada iz sveta sazdana?
Nit mu je igde u životu traga,
Niti nadežde, moći bar postati,
Koju imaju sami nezačeti?

O ne, ne da se to ni pomisliti!
Što je postalo, to na veki traje.
Tajna je, zašto baš to mora biti,
Da zemlja život i postanak daje;
Koliko vreme, gde l se ko tu skita,
to se za pismo na taj put ne pita.

Šta može cvetak, koji sčupa ruka

Tek što ga rosa osvežila prva!
Zašto da navek ona duša kuka,
Koja propade ni dužna ni kriva,
Nit može svetlog ugledati danka,
Jer joj s njom rano mila umre majka!

Zasluga deli po pravdi nagradu:

Čim onaj starac dobi dane svoje?
Bič ima samo nad krivicom vladu:
Zar moj da strada sin za grehe moje?
Da je sav život jedan put za tamo,
Svi bi stoletni umirali samo!

Zbogom, o zbogom, ti mili putniče!

Naći će tebe i otac i mati;
Oni će tebi, ti ćeš njih poznati,
I kad um ćuti, srce jasno viče.
A ti da jesi, da ćeš tamo biti,
Duša nam kaže, i ne da se kriti.

Medo Pucić

(1821 - 1882)

More

Il u sjajnoj nekretnoj tišini

Ogledalo ponoćna čudesa,
Ili dahom kom se budi resa
Ljuljalo se u svoj površini,

Il uzavriv sl'jepoj u dubljini

Rastresalo zemlju i nebesa
I osudom nepraštnog udesa
Trud platilo lakomoj svjetini,

Ja sam tebe sveđ ljubio, more,

I smirenim duše zadivljenjem
Gledao ti bezdne i ponore.

Paček želim kada moj čas dođe

U najkrajnjim sv'jetom rastavljenjem
da tvoj talas preko mene prođe.

Život

Šta je život? njeka l'jepa nada

Uživanja božijega svijeta.
Časti, ljubve, slave blagih ljeta,
Koja hoće da te smami mlada.

Šta je život? spomena nerada

Njekog čara, njekog amaneta,
Njekog časa obožanja sveta
Što nijesi kušao nikada.

Šta je život? časovno primirje;

Međ silama boreće prirode,
Cv'jeće zemno, nebesko ljepirje;

Šta je život? ta, odušak ubah

Kojim narav kroz svakakve zgode
Vraća bogu stvoriteljni uzdah.

Branko Radičević

(1824 - 1853)

Tuga i opomena

Nje više nema - to je bio zvuk

U njen kad ja unišo bijah dom,
Strahovito me dirnuše tad huk
Iz vedrog neba, kao strašni grom,
Veselja moga ubi sam on puk,
Iz korena se ljuljnu žitka strom;
I da mu deblo nije bilo kamen,
Tih reči bi ga prelomio plamen.

Duboke noći vladaše tišina, -

Ovako bija onaj sanak moj, -
Umilno na me gledaše svetlina,
Bezmerni koju slaše zvezda broj,
I daljnih glasa ču se tad milina,
Umilnija neg' što je slavka poj,
I bliže ovaj dolazaše zvuk
Kroz tavnosjajne noći bajni muk.

Tavnina zače begat od ishoda,

U mračne dve se točke on sabija,
I u dva jošte umiljata svoda
Nad ovima se tade on savija;
Tavnina jošte zatim od zahoda
Zače se viti kano kaka zmija,
Od više svoda dotle ti se prosu
I lepu divnu činila je kosu.

Sve lepše sad čuveni zvuča glas,

I krećati se započeše zvezde,
U dvogubo ih delja njihov kras;
Od sviju dve ja vidih kako jezde
I kako stižu, mile točke, vas,
U vami vidih kako s' one gnjezde...
O, bože dragi, prevelika čuda,
Što oko u snu gleda moje svuda!

Sve lepše i lepše zvučala je gudba,

I okolina micaše se sva,
u jedno sve je vukla neka žudba,
Snežano polje dizati se sta,
Umilna svuda viđaše se ludba,
Ruža se diza iza svoga sna,
U istoku se diza rujno more:
To činilo je kras od mlade zore.

Iz snega je izišla vrata slika,

Iz snega zore krasno deve lice,
A ruža hitro, umiljato slika
Divne zatim njojzi usničice;
Pa kako divno stajala je slika,
Kad ruža dobi zatim zlaćenice!
Za rujnom zorom izađe oblače,
Oblačiti je krasno zatim zače.

Ja vidjeh dragu kao za života

Što je ona umiljata bila:
Kosa vrana sada se milota
Kao i pre po zracima vila,
Snežna lica i sad je belota
Kao i pre na me smehe lila,
Smehe lila, na mene gledala,
U srce mi blaženstvo sipala.

Moje srce bilo je blaženo

Da ne mogah reči govorit,
Njeno oko gledaše mileno;
Ne mogah se više protiviti,
Ja pohitih ka njojzi hiterno,
Da obuhvatim telo milo njeno:
Rukom nebu ona pokaza tade, -
Ja se probudih, a sanak nestade.

Nebu brzo ja pogledah gore,

kuda je ruka pokazala mile,
nada mnom ne beše sjajno more,
Ne zvezda noći, niti gudbe sile,
Da krene njih i sneg i mlade zore,
Da spravi meni opet lice mile:
Nebo vedro, snege i kerove
Vidih samo i moje drugove.

Bolesnikov uzdisaj

Je l to danak, kad mu vedla nesta?

Je l to sunce, otkad sijat presta?
Što l potmolo tako u me gledi,
tako hladno da mi s' srce ledi?
Je l to vreme što je posustalo,
Što s' ne miče, što l se skoturalo
Kao zmija na mojim prsima?
Al je hladno, uh, al mi je zima!
Kad koračam, je l ovo zemljica
Što l šoboće ko kakva grobnica?
Slušaj, slušaj, je l me kogod zvao?
Ona, ona, - brže, što sam stao?

Kad mlidijah umreti

Lisje žuti veće po drveću,

Lisje žuto dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.

Zbogom žitku, moj prelepi sanče!

Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadanji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko, -
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj reci i tvojem izviru -
Mog života vir je na uviru!

O, pesme moje, jadna siročadi,

Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

Milica Stojadinović Srpkinja

(1830 - 1877)

Kad se nebo muti

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,

Nit rosna kiša rad koga pada,
A srce moje da kaže na što
Što ono samo zna za se sada?
Jer zar da kome čuvstva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim!

Skriva se zemlja pod pokrov noći

Dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
Da snimim? čuvstva i javnim tajna?
Nek tuga, radost, u njem' počiva:
A tajnu nebu tek ne otkriva.

U podne, il veče života svog

Potuži svaki na žmlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
Ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit zemlja me tavna!

Jovan Subotić

(1817 - 1886)

Bog slavenski Znič

Moćna sudba svemogućom rukom

Smrtnom sakri budućnosti zrak.
Što je bilo, more zaboravka,
Što će biti, gusti krije mrak.
Znič ognjeni vatrenim talasom
Sakriveni obnažava čas;
Šta je kome rođenje donelo,
Šta kom reče prvi zemlje glas,
U ponoći tajne punom miru
U vatrenom viditi je viru.

Duga

Sunce sija, ljupke u rosi se kišnog oblaka

Blistaju sveta luče, duga se krasna vije.
Sunce se spusti u tamna razvijenog večera nedra,
Nestaje zraka igre, ljupki se gubi pojas.

Bog jeste na večnom beskrajnosti večan prestolu,

Svetlosti večne luča izvodi sveta život.
Večnoga progoni iz večnog hrama stvorenja,
Bezdana zija propast, bezdušan propada svet.

Embrionu

Otkuda tako, ti mili putniče,

U život ovaj posla l život tebe?
Je li to život, je l to pravo biće?
Kad svet ne vidiš, vidiš li sam sebe?
Otac u tebi sebe ne poznaje,
Kćer mati traži, tu joj vid ne daje!

Zašto si bolje ostavio dane,

Da put nov ovaj svršiš u noći?
Znala je sudba da zora da svane
Nećeš ti, nećeš dočekati moći,
Pa zašto dade, da se kreneš k celi,
Za koju nužno dan ti treba beli?

Il je i mračno matere ti krilo

pristojno želji, koja život traži?
Da l, što se ovde začne, nije bilo?
Da l je gde čovek prije dana naši'?
Je l biće, koje samo sate broji,
Ravno životu, koji sto leta broji?
Kojem je od vas dvojice nepravda:
Tebi što usta nemaš, da s' nasmeješ,
Ni oka, suzom obraz da opereš,
Il starcu, koji muči se i strada,
Međutim peva, ves'o zanoveta,
I tako za sto, manje, više, leta?

Mora l to biti, da se čovek rodi

Ovde, i vreme svoje da probavi?
Ima l put zemlja, koji kroz grob vodi?
Može l se preko, da s' ovde ne javi?
Il je baš nužan život od sto leta,
Da se otvore vrata drugog sveta?

Eda l, - no idi, ti misli nedraga! -

Eda l, što ovde ne ugleda dana,
Navek propada iz sveta sazdana?
Nit mu je igde u životu traga,
Niti nadežde, moći bar postati,
Koju imaju sami nezačeti?

O ne, ne da se to ni pomisliti!
Što je postalo, to na veki traje.
Tajna je, zašto baš to mora biti,
Da zemlja život i postanak daje;
Koliko vreme, gde l se ko tu skita,
to se za pismo na taj put ne pita.

Šta može cvetak, koji sčupa ruka

Tek što ga rosa osvežila prva!
Zašto da navek ona duša kuka,
Koja propade ni dužna ni kriva,
Nit može svetlog ugledati danka,
Jer joj s njom rano mila umre majka!

Zasluga deli po pravdi nagradu:

Čim onaj starac dobi dane svoje?
Bič ima samo nad krivicom vladu:
Zar moj da strada sin za grehe moje?
Da je sav život jedan put za tamo,
Svi bi stoletni umirali samo!

Zbogom, o zbogom, ti mili putniče!

Naći će tebe i otac i mati;
Oni će tebi, ti ćeš njih poznati,
I kad um ćuti, srce jasno viče.
A ti da jesi, da ćeš tamo biti,
Duša nam kaže, i ne da se kriti.

Vasilije Subotić

(1807 - 1869)

Čas smrti
Grč za grčom ljuto žile kida
U žilama besni jara, krv,
Grud se cepa, i snaga otpada,
Srce čupa nesavladni crv! -
Staza nije životu široka,
Ten još neće prelazit potoka.

Jeza telo neobično kinji,

Vatrom plamti belog čeda kras,
Iznemogla sila ruku sinji,
Nogu bodrost već ubio mraz;
Ne sprema se jošt k odlasku život
Jošt ne pušta ostanak u kivot.

Modrini je ustupila rumen,

Žar očiju progna bledilo,
Ljuta člene osvojila studen -
To seš srca razdire cedilo,
Život kroz cep taj u vozduh prne,
Haron čunić Hadesu obrne.

Severni putnik k Antiki

Badava me severni korablj

Preko sinja ne prenese mora,
Krasotu ti promotrit iz bliza,
I o tom se uveriti javno
Što po svetu glas za tebe kaže.
Arkturska je proterana noćca,
i apijska probijena stena,
Snažno sunce severnog vostoka
Sa srca je magle razgonilo,
I pod teškom čvrsta sina rukom
Prokleštinja ustukla opaka
Te jonijskom zagrozila suncu,
I na nagu gledam ti krasotu,
I ja vidim čim s' postidit mora,
I ja sever učinih ti burni
domovinom da se dičiš njome!

Besmertije

Blagi, koji iz sredine pusta nišat izva

Neisčetne, oko večno ravnog kola, sunca
Vrteći se sisteme, i
Šumni sfera kotrljanje

Udesi ko harmonija umiljati zvuku,

I jestestvo u krasotu zaogrće večnu,
Črez koga je beskonečnost,
Koju večnost deli kaže;

Šta? - Zar tebi snoobrazom obećava biće

Jasnije, o istočniče, koji u meni život
Zaključavaš, i moj razum
Veličestvu učiš višu!
 tebe obraz zar večnosti i neprehodime,
U vreme i prostor veštma položeni nestalnim
On zaljuča? - i trajanju
Tvom zar dade antu? -

Gle, kaži mi, zašt teženje za svetlostju većom,

Zašt vispreni duh istine uli nam u grudi,
Derznoveno koji s diže
Nekad k blagu duhu sveta?

Otkuda bi neprestano pitoljubni duh nam

Bio, koji baca sebe u najdublja zdanja
Propasti, i tamo ište
Što mu ovde dano nije?

Predčuvstvuje ti besmrtije, dušo! iz svetlosti

Za svetlost je on sotvoren, a plačevna judol
Jest žilišče, za žrebije
Bolje vešti nesozdane.

kad se sunca, i sisteme igrajući setova,

I božji snop tvorenja preokrene sviju
I iz praha prah posatne,
Preko tvoji razvalina

Preletivši, tih sebe bacićeš u krilo

Beskonečja, besmertije kom na meki grudi
Leži, i prišelca budi
Ot sna krepka, u kom celu

Dugu tavnu noćcu prespa uljuljan ot čuvstvija,

I na koje i veličestvo pozvan, opominje
Na ozbiljnost važna jutra,
Znanje večna bolja bića!

Laza Kostić

(1841 - 1910)

Među javom i med snom

Srce moje samohrano,

ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,

šta ti misliš s pletivom?
ko pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,

ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

Na ponosnoj lađi

Na ponosnoj lađi
Na lađi ljubavi
Pošo sam tebe naći,
Ostrovac ubavi.

Zaluto sam daleko,

'Di prestaje već svet,
Od sveta sam i bego
I stvaro ga opet.

Metanišuć sam kleko

Na divan otočac,
U uzdisaj se slego
Nametnut poljubac.

Pevačka himna Jovanu Damaskinu

Bogu zefira, bogu oluja

gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu celiva blažena cika,

paklenom strašću što piše raj,
gospodu vriska očajnika,
rušeći večnim nadama traj:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu tišine živoga groblja,

bogu poretka večnoga sna,
bogu gospode, gospodu roblja,
nemome bogu mukloga stra:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Gospodu seva britkih mačeva,

kad se povede poslednji boj,
bogu, što zvekom skrhanih negva
pripevne gusli pobedopoj;
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu zefira, bogu oluja,

gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,

svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko mnogo sam strado,

mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divan mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od sreće, lud.
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,

samo što nije briga i rad,
sve su miline, al nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: 'Evo me, naj!'
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Milan Kujundžić Aberdar

(1842 - 1893)

Đački jadi

Katkad mi se čini nebo

Grdna sovra mermerova.
A kraj sovre oblačići
To su jata đavolova.

Pa se krve crne hale

Oko zvezda - suha zlata,
Oko starih mamljivica,
Grešnih para i dukata!
A ja gledim... kad će boga
Gnevan hramu svom da dospe,
Da tu bruku nogom gurne -
da na zemju dole prospe?

Jovan Grčić Milenko

(1846 - 1875)

Planinska slika

Ja nađoh izvor bajan

u kršnoj, divljoj gori.
Tu potok vedro-sjajan
Planinski strah žubori.
U granju ptice ćute.
Sve biljke ko u tuzi.
Po hladnoj gorskoj steni,
Gle, crna zmija puzi...

Vojislav Ilić

(1862 - 1894)

Jutro na Hisaru kod Leskovca

Sa pustih, dalekih polja jutarnja magla se diže,

I hladni ćarlija vetar. U gradu život se budi:
Tamo ubogi užar iznosi mangale svoje,
A tamo sumorni Turčin ozbiljno noževe nudi,
Ili zamišljen puši;
Na muškom njegovom licu mračna se zamrzla zbilja
A bol u krepkoj duši.

Čuj! U dolini tamnoj zatutnji nedeljno zvono...

Jelen se u gori prenu i žurno podiže glavu,
I pošto okrete pogled na zračno purpurni istok,
On žurno u skoku naže i ode u maglu plavu.

Turska

Ko izumrli davno, preda mnom gradovi leže

I mirna, uboga sela. Sa mračnih domova njini
I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije
Il šumi na visini,
I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije.
Eno na surom visu urvine vekovne stoje
Ko strašan, ogroman skelet... Kroz okna njihova
pusta
Sanjivo šumori vetar i noče visoka trava
Sumornog zaborava.

Izgleda kao da čovek ni rukom dotako nije

Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu
Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jejina vije,
I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu.

Kad se ugasi sunce

Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe

i velom zvezdanim svojim pokrije burni grad,
I polja, i dolje, gore; kad lahor ćarlija slađe
Kroz opusteli sad -

Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene

Sa usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iza sna prene,
Oživi ceo vrt.

I staro, stoletno hrašće zašušti monotono

Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad;
Beli se zanija cvetak, ko malo srebrno zvono
Zapeva ceo sad.

Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče,

Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri...
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli.

No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni,

No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.

Himna vekova

Ne znam je l na snu samo il zbilja odlazim često

U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto
Tragove razorenja;
Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo,
I vlažni, grobovski vetar okean talasa tamo,
I zviždi sa hladnog stenja.
I ja, umoran teško sa daljina nekakva puta,
Na pustu obalu sedam. I tada pored mene
Mrtvački prolazi sprovod u nemom svečanom hodu.
A maske na licu nose i ljudi, deca i žene.

Odakle dolaze oni? I kuda večito grede

Taj sprovod s pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede
U večerima poznim?
Źuteći prolaze oni, i večno po mraku blude
I od vremena davnih
Beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tamnih.

Poslednji dan

Pod čudnim znancima osvanu današnji dan. Nebo

je sumorno bilo.
I sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome
Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu,
Mrtvački prožma mir i gusta obuze tama,

Ah, sudni osviće dan! U divljem užasu svome,

Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce,
A mračno dolazi podne - i nebom zvezdanim samo
Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja.

I tama zavlada adska... S pucnjavom zapad se pali,

Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke
Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom,
I silni svetovi k središtu jurnuše. Burno

Oluja razmanu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji.

I mutne pučine val srdito podiže pene -
U smrtnom jauku tom molitva umire blaga,
I vrelo srce mre i um se u kamen stvara!

I samo jedan glas prostranstvo potresa širom,

Glas večne pravde je to. Anđeo smrti se bliži,
I nemi njegov hod očajni udarci slave:
Strepi od gneva tog, jer bog se u gnevu stresa!

Aleksa Šantić

(1868 - 1924)

Mraz

Vrhove brda sjaj jutarnji žari,

Srebrna magla diže se sa grma;
Visoko šume jablanovi stari
I potok teče kao čista srma.

Sve se veseli. Samo neko plače

Duboko negdje, u mrazu, u grobu,
Uzdiše, jeca, sve jače i jače -
Zove me da mu olakšam tegobu.

O srce moje, ti me nemoj zvati,

Utjehe tebi ja ne mogu dati...
Sudba je tvoja kao sudba noći

Što vječno luta da dostigne sunce:

Prelazi mora, pustare, vrhunce,
No suncu nigda, nigda neće doći.

Pretprazničko veče

Sjutra je praznik. Svoju svjetlost meku

Kandilo baca i sobu mi zari.
Sam sam. Iz kuta bije sahat stari,
I gluhi časi neosjetno teku.
Na polju studen. Peć pucka i grije.
Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim,
I slušam kako granjem zamrznutim
U moja okna goli orah bije.

Tako na vrata sumornog mi srca

Sjećanje jedno udara i čeka
Ko drug i sabrat, kao duša neka
Što sa mnom plače i u bolu grca.

Negda u take noći, kada otka

Pomrlom granju zima pokrov ledan,
Ova je soba bila ko vrt jedan,
Gdje je ko potok tekla sreća krotka.

Kao i sada, pred ikonom sjaji

Kandila svjetlost. Iz ikonostasa
Suh bršljan viri. Lako se talasa
Izmirne pramen i blagoslov taji.

Sva okađena miriše nam soba.

Okolo žute lojane svijeće
Mi, djeca, sjeli kao kakvo vijeće,
Radosni što je već grudanju doba.

Pod tankim velom plavkastoga dima

U peći vatra plamti punim žarom,
I sjajne pruge po ćilimu starom
Veselo baca i treperi njima.

Uvrh, na meku šiljtu, otac sio,

Pružio čibuk, i dim se koluta;
Njegova mis'o nadaleko luta,
I pogled budi sanjiv, blag, i mio.

Uza nj, tek malko na šiljtetu niže,

Ko simvol sreće, naša majka bdije;
Za skori Božić košulje nam šije,
I katkad na nas blage oči diže.

U to bi halka zakucala. - 'Petar!'

- Usklikne otac: - 'on je zacijelo!
On vazda voli govor i sijelo -
Otvorite mu!' I mi svi, ko vjetar,

Trči i vrata prijevor izvuci.

I stari susjed, visok kao brijeg,
Tresući s ruha napanuli snijeg,
Javio bi se s fenjerom u ruci.

Svaki mu od nas u zagrljaj hita,

Majka ga krotko susreta i gleda,
A on se javlja, pa do oca sjeda,
I brišuć čelo za zdravlje ga pita.
Sa novom srećom ograne nam soba!
Na svakom licu sveto, sjajno nešto -
Sučući brke, stari susjed vješto
počo bi priču iz dalekog doba.

I dokle prozor hladna drma ciča,

Mi svaku riječ gutamo nijemi;
Srca nam dršću u radosnoj tremi,
Sve dogod ne bi dovršio čiča.

Zatim bi otac, vedar ko sjaj dana,

Uzeo gusle u žilave ruke,
I glasno počo, uz ganjive zvuke,
Lijepu pjesmu Strahinjića Bana...

Meni je bilo ko da pjesme ove

Svaki stih posta pun behar u rosi,
Pa trepti, sjaje, i meni po kosi
Prosipa meke pahuljice nove...

O mili časi, kako ste daleko!

Vi draga lica, iščezla ste davno!
Pusta je soba... Moje srce tavno...
I bez vas više ja sreće ne steko'...

Kandilo i sad pred ikonom tinja,

I sad je pozno predbožićnje doba;
Al gluha jama sad je moja soba,
A ja list sveo pod bjelinom inja.

Uzalud čekam... U nijemoj sjeni

Nikoga nema. Sam, ko kamen, ćutim.
Samo što orah granjem zamrznutim
U okna bije i javlja se meni...

No dok mi mutni boli srce kose,

Ko studen travku uvrh krša gola,
Iz mojih knjiga, sa prašljiva stola,
Ja čujem šušanj ko viline kose.

Gle! Sad se redom rasklapaju same,

Sve knjige stare, snovi čežnje duge -
Miču se, trepte jedna pokraj druge,
I njihov šumor ko da pada na me...

Sanjam li? Il bio ovo java bila?

Iz rastvorenih listova i strana
Prhnuše lake tice, ko sa grana,
I po sobi mi svud razviše krila...

Sve su svijetle!... Sve u bl'jesku stoje!...

Jedna okolo kandila se vije,
A neka bolno, ko da suze lije,
Pred slikom dršće mrtve majke moje;

Neke bijele, kao ljiljan prvi,

Samo im zlatno meko perje grudi;
Neke sve plave, tek im grlo rudi,
Kao da kanu kap zorine krvi...

Neke mi pale tu na srce svelo,

Pa kril'ma trepte i šušte ko svila;
A jedna lako, vrhom svoga krila,
S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo,

Ko da bi htjela zbrisati sjen tuge..

I slušaj! Redom zapjevaše one!...
I glasi dršću, tresu se, i zvone,
Mili i sjajni ko luk mlade duge:

'Ne tuži! S bolom kuda ćeš i gde bi?!

Mi pjesme tvoje, i drugova sviju,
Što svoje duše na zv'jezdama griju, -
Sveta smo živa porodica tebi!

Mi kao rosa na samotne biljke

Padamo tiho na sva srca bona,
I u noć hladnu mnogih miliona
Snosimo tople božije svjetiljke.

Mi združujemo duše ljudi svije'!

Mrtve sa živim vežu naše niti:
I s nama vazda uza te će biti
I oni koje davno trava krije!

Prigrli ova jata blagodatna!

I kada jednom dođe smrti doba,
Naša će suza na kam tvoga groba
Kanuti toplo ko kap sunca zlatna'...

I akord zvoni... Sve u sjaju jačem

Kandilo trepti i sobu mi zari...
Iz kuta muklo bije sahat stari.
Ja sklapam oči i od sreće plačem...

Teodosije

(sredina XIII v. - početak XIV v.)

Slovo utehe sv. Save upućeno Stefanu Nemanji

Ne tuguj mi gospodaru i oče:

ja sam tvoj post
i stajanje i klanjanje.

Ja sam tvoje podvizanje,

što je i po duši trud,
na meni je greh tvoj ako ga ima

Ja za te odgovaram,
pošto si me poslušao,
od mene dušu tvoju Gospod neka ište.

Dušan Vasiljev

(1900 - 1924)

Žice

Put nam je svima u bolu isti,

ma se mi kako zvali:
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva
u valu smrti, tifusa, padavica.

Nećemo u smehu podići glave

ako se nad nama beli ždralovi jave,
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.

I kad nam nad glavom zatutnji,

i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.

O, bolje da smo prezreni u stidu

pali na nekom neprekoračivom zidu.

Puti su nam sada od bola i bede sliveni,

i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu,
ne mogu,
da se vrate...

Gavril Stefanović Venclović

(kraj XVII v. - posle 1746)

Lovci adovi

Po okruglomu kolu ovoga sveta,

kojeno se lasno okreće,
valja nam po tom kolu
opipom hoditi.
Opasno hodite,
ne kako nemudri,
nego kakono i premudri,
i skupljajući vreme,
zašto dni su lukavi,
zašto ko tom
skrivaju i miru
lovci i adovi
na nas, kano na ptice,
mreže i sklepe.

Milovan Vidaković

(1780 - 1841)

Vidim nebo otvoreno

Vidim nebo otvoreno

i jedan svetli zrak
Koji se spusti ustremljeno
na gust neko oblak;
Koga temnost svetlošću
najedanput rasu,
I ja smotrim s radošću
tihu neku rosu,
Koje kaplje sad biserne
padnu mi u oči,
Ko brilijant lučezarne
da se čisto ukoči!
Svetlost malo rastvori se,
kad al novo čudo
Na oblaku pojavi se
na spram koga ja stado';
Ljubopitno ustanovim
sad ja vzor moj na ovaj,
Kad al cerkov neku vidim
na vozduhu, kao raj;
Koja tiho u svetlosti
na zemlju se pusti,
I iščezne svet nebesni
i oblaci jasni
Ja se na to sad približim
u snu, da ju vidim...

Stanislav Vinaver

(1891 - 1955)

Natpis

Nad liticama, nad klancima

Duhovi kruže
Njih se ne tiču prolazni zanosi.

Oni bdiju da mutnoća ne napusti svet

Da se reke ne rasane u glomaznim tokovima
I da oblaci ne odbegnu u staro izdajstvo.

Jer strašno bi bilo (vele)

Kao nekad, u početku vekova,
Da se rasani i razgali -
Da se nebeski svod oslobodi ukrasa,
Da tice zalupaju prozračnim krilima
o vedrinu
Da plava zvonkost zažubori otrovno

I jeziva jasnost nastane.

Vekovima tice nas klikuju

Vekovima tice nas klikuju

Da um se pomrači, da duša svisne
Ali bogovi tamno likuju
I sumorno grane šumore lisne.

U jednu bi zaveru tice da vežu, da spletu i spoje:

Sva krila, sve pesme, sve zore i sve boje...

Od leta tičijeg do leta

Od sveta ičijeg do sveta
Nas dvoga samo se boje
Ne mogu da nas vide i čuju
Protiv nas zavere svoje
Bogovi grubi pletu i kuju...

Mrzak im duh i duha slast

I tica mudrih raspevana strast.

Ostavi

Ostavi, ostavi, makar svisnuo,

Sumnje bolećive teške pokornosti,
Preni se, preni - srce stisnuo,
Tragom potonulim gluhe sumornosti.

Dolaze, dolaze tamnim klepetom

Izvori pradrevni večne sanjarija.
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.

Čuješ li, vidiš li tajnih tokova

Gde se rasklapaju grdne bezdani -
Sanjaš li, slutiš li slatkih sokova
Strahovit lekovit zanos zvezdani.

Trenutak suncokreta

Pesmom znanja jadikovka

Opčinjena sluti vlat
Treperenja od vekova
I bleskova obuhvat.

Zlatnog ognja sunovrat,

Pričest sunca sa vrhova,
Uznesenje plamnih snova
U pustinjski žarki sat.

Vrh dolina, vrh visina,

U jezama od daljina,
Neodoljiv grabi kret.
Svemir strasnim stignut znanjem
Začaran je obasjanjem
U vatreni suncokret.

Filip Višnjić

(oko 1767 - oko 1834)

Početak bune protiv dahija

(Uvod)

Bože mili, čuda velikoga!

kad se šćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit' su radi Turci izjelice,
Al' je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Turskoga zuluma;
I radi su božji ugodnici,
Jer je krvca iz zemlje provrela,
Zeman doš'o, valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare.
Nebom sveci staše vojevati
I prilike različite metati
Viš' Srbije po nebu vedrome;
'Vaku pravu priliku vrgoše:
Od Tripuna do svetoga Đurđa
Svaku noćcu mjesec se vataše,
da se Srblji na oružje dižu,
Al' se Srblji dignut ne smjedoše.
Drugu sveci vrgoše priliku:
Od Đurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše
Viš' Srbije po nebu vedrome,
da se Srblji na oružje dižu,
Al' se Srblji dignut ne smjedoše.
Treću sveci vrgoše priliku:
Grom zagrmi na svetoga Savu,
Usred zime, kad mu vreme nije,
Sinu munja na časne verige,
Potrese se zemlja od istoka,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al' se Srblji dignut ne smjedoše.
A četvrtu vrgoše priliku:
Viš' Srbije na nebu vedrome
Uvati se sunce u proljeće,
U proljeće na svetog Tripuna,
Jedan danak tri puta se vata,
A tri puta igra na istoku.

Aleksandar Vučo
(1897)

Humor zaspalo

Svu noć kroz usta ulice

Curila spavaća kafa
Svu noć se u postelji nemira
Pod obrvom krvave tamnice
Na panterskim rukama babice
Porađala trula žirafa

Jedno je dete u vosku

Najnižeg varoškog rafa
Glodalo bačenu kosku

Jedno bi dete moglo

(Kada bi samo smelo)
Da zakolje čitavo selo

Svu noć sam pod skutom stanice

Sa plućima od bele hartije
Čekao zakusku srca...

Jedno je drvo na drumu

Krvlju koja iz očiju štrca
Čuvalo užasnu šumu
Na ledeno lenjim minama
na pesnici ledeno lenjih požara

Jedno bi drvo na drumu

Moglo (kada bi htelo)
Da zapali čitavu šumu

Svetozar Vujić

(1819 - 1883)

Melanholija

Nedara mojih bašta potrvena

Groznom pustote predelu ravna je,
Cvet neki ako gde i vidim, to je
Žalosna jela, i pelen gorki.

Po sred žalosnih jela i gorkoga

Pelenskog cveća srce mi siroto
Počiva, baštovan i grobar
Tu ono biva u sadu tužnom.

najmanju čim skorb uvidi, abije

Pohiti verno negom je podvići,
I rastenje to pečali
Tol rado raste i skorm se prima!

Vidi l pak radost, ako i najmanju,

to ju čupa i u tamni grob roni,
I nemilim umislom nad njom
Danju i noću bdi, da s' ne digne.

nedara mojih bašta potrvena

Groznom pustote predelu ravna je,
Cvet neki ako gde i vidim, to je
Žalosna jela, i pelen gorki!

Velimir Živojinović Massuka

(1886 - 1974)

Leto

Podne na podne legne

zagasitim ćutanjem.
Nebo se slegne.

Leto polegne
u senke svetlosnim lutanjem.

Zabruji, raste
teškoga zvona brujanje.
Polete laste.

Srce sa bronzom sraste

u tučne molitve hujanje.