41.

Impresionistiko-biografska metoda u prouavanju srpske knjievnosti

(Svetislav Vulovi)

Svetislav Vulovi je uveo impresionistko-biografski metod. Roen je u okolini Ivanjice,

bavio se pravima, a knjievnou naknadno. Radio je u gimnaziji i u Velikoj koli kao profesor
istorije knjievnosti. Bio je lan Srpske akademije nauka, rektor Velike kole. Umro je 1898. u
Beogradu.
Smatrao je da je osnovni problem u prou. knj. vezan za definisanje samog predmeta
prouavanja. On je takoe isticao da je odlika nauke o knj. to to je ona disciplina u kojoj se ni
dva mislioca ne slau, za razliku od drugih nauka u kojima je stepen saglasnosti vei. Isticao je i
da je prouavanje knj. bilo potcenjeno i da se u njegovo vreme govorilo da je to najlaki i
najneznatniji umni rad. Drugi problem je onaj koji se tie granica predmeta prouavanja. Vulovi
je smatrao da predmet prouavanja treba precizno odrediti i govorio je da se o postojanju jedne
nauke moe raspravljati samo onda kada se jedna grupa srodnih pojava istakne takvim osobitim
obelejem da se moe uzdii iznad ostalih pojava kao zasebna organska celina, kao potpuno
odreen sistem, onda imamo zasebnu nauku o toj grupi pojava. Ova Vulovieva definicija se u
svemu podudara sa modernom definicijom nauke. Svoje poglede je izloio u pristupnom
predavanju, u asopisu Otadbina 1882. godine.
Kao i svi prouavaoci knjievnosti u 19. veku i Vulovi se suoavao sa pitanjem da li je
osnovno obeleje knjievnosti pismenost. Traei odgovor na ovo pitanje Vulovi je smatrao da
je pismenost samo forma za re, a da govora ima i nepisanoga, pa da se stoga knjievnost ne
moe izjednaiti sa pismenou. Razliit je i predmet nauke o jeziku od predmeta nauke o
knjievnosti. On je govorio da nauka o jeziku ispituje zakone govora, dok je u knjievnosti govor
samo forma za misao tako da je predmet ove nauke znatno iri. Knjievnost je Vulovi
posmatrao kao vanu drutvenu pojavu koja se od drugih drutvenih pojava razlikuje samo po
nainu na koji doivljavamo knjievne tekstove.
Vulovi pravi razliku izmeu prirodnih i istorijskih (duhovnih) nauka. Najvei problem je
to to nije definisan pojam knjievnosti, jo se ne zna ta je knjievnost, sve to je napisano se
smatra knjievnou. Postoji knjievnost u uem smislu, obuhvata samo poeziju, i knj. u irem
smislu, obuhvata knjievnost i filozofiju.
Vulovi se pitao da li je pismenost uslov za postojanje knjievnosti i smatra da se
pismenost ne moe izjednaiti sa knjievnou. I usmene tvorevine spadaju u knji-evnost.
Govor je prva poezija ljudskog roda, on je osnova knjievnosti, usavravanje jezika za vie
kulturne potrebe, to je dugotrajan proces, prvo je postojalo samo usmeno stvaralatvo.
Postojanje rodova i vrsta je uslov da se govor pretvori u sloenija jedinjenja. Poto nauka o
jeziku ispituje zakone graenja jezika, nauka o knjievnosti se po Vulovievom miljenju zanima
za usavravanje govora za vie kulturne potrebe. Zato Vulovi knjievnost definie kao ureeni
govor: Taj ureeni govor moemo nazvati knjievni govor kao to ve jezik kojim se slui
zovemo knjievnim jezikom. Gde se taj govor javlja tu je i klica i poetak knjievnosti, tu je za
ispitivaoca mea izmeu nauke o jeziku i nauke o knjievnosti. Jedan od najboljih literarnih
istorika, Vatroslav Jagi, veli za pesmu da je ona jaa potencija govora, a pesma je jedan
knjievni produkt. Iz ove Vulovieve definicije proistie da on knjievnost posmatra kao
posebnu vrstu umetnosti u kojoj se sve podreuje izrazu.
Vulovi smatra da u knjievnost ulaze ne samo dela koja su napisana kao knjievna ve i
knj. oblici koji su nastali pre pismenosti i nezavisno od nje: To su tzv. narodne, a bolje rei
usmene pesme prie, poslovice. Kad je tako onda u knj. pojave neemo raunati samo pisane knj.
oblike nego i ovu, da je tako nazovemo, usmenu knjievnost. Vulovi je izbrisao granicu
izmeu narodne i umetnike knjievnosti smatrajui da se razlikuju samo po nainu nastanka, a
ne i po svojoj prirodi. Samu usmenu knjievnost Vulovi je shvatao vrlo iroko, o emu svedoi i
njegovo miljenje da se u imenima mesta, pojedinim frazama i slinim terminima, sauvali
preostaci nekadanje vrlo bogate usmene knjievnosti. Zato Vulovi smatra da sve ove pojave
treba da ispituju zajedno nauka o knjievnosti i nauka o jeziku.
Pored toga to je nauku o knjievnosti povezivao sa naukom o jeziku, kao srodnom
disciplinom, Vulovi je smatrao da je bliska i sa istorijom. Bio je uveren da se istorija i
knjievnost dopunjuju i objanjavaju jer su knjievne pojave za njega deo narodnog ivota,
kojim se bavi istorija. Osvrui se na stanje u nauci o knjievnosti svoga vremena, Vulovi
uglavnom istie da se ona konstituisala kao istorija knjievnosti, kao disciplina koja se bavi
promenljivou knjievnih pojava. Tada su se jo samo izlagale knjievne pojave, nisu se
objanjavali zakoni o knj. pojavama, pa NOK lii na istorijsko ispitivanje. Istoriju knjievnosti je
posmatrao samo kao preduslov za dublje prouavanje knjievnosti, tj. knj. pojava. Istorijsko
prouavanje po Vuloviu ima dva osnovna smera: ispitivanje pojava jedne knjievnosti i
ispitivanje istorije opte knjievnosti. Ono to bi trebalo da povezuje ova dva oblika istorijskog
prouavanja je metodologija tj. nastojanje da se prouavanje ne svede na gomilanje nepovezanih
injenica, ve tenja da se uoe veze meu pojavama jer se samo na taj nain mogu otkriti dublje
zakonitosti knjievnog razvoja.
Izraava skepsu da NOK nikada nee postati prava nauka kao prirodne, nije dovoljno
egzaktna, bliska je istoriji i nauci o jeziku. Istie vezu izmeu nauke o knj. i nauke o jeziku u
svim slovenskim sredinama, najbolja dela o knj. su napisali lingvisti, tzv znaoci jezika. NOK
ne moe da se slui metodama kojima se slue druge nauke kao to je eksperiment. Negativno
opisuje stanje u slovenskim sredinama, nedovoljno se radi na prouavanju knjievnosti, imamo
samo jednu istoriju knjievnosti, a pored toga imamo neto monografija i pojedinanih radova. U
drugoj polovini 19. veka javlja se ideja politikog jedinstva na junoslovenskom prostoru, ima
negativan uticaj na srpsku knjievnost, tada se verovalo da su sve junoslovenske knjievnosti
jedna knjievnost. Napadali su Vuka Karadia, mislili su da srpski narodni jezik udaljava Srbe
od drugih naroda. Vulovi je smatrao da je srpska knjievnost meu junoslovenskim
najznaajnija, najbogatija, najrazvijenija, ostali su se ugledali na nju. Ovo je bio njegov nauni, a
ne politiki stav.
Kada je govorio o pojedinim knjievnim vrednostima u srpskoj knjievnosti, Vulovi je
njihovu pojavu i status vezivao za drutvene okolnosti, pa je tako isticao da se pripovetka razvila
zahvaljujui tome to ljudi vole da itaju prie, a listovi i asopisi ih rado objavljuju. Kad govori
o srpskoj knjievnosti poredei je sa drugim knjievnostima, Vulovi istie da ona spada u tzv.
mlade literature koje su podlone modama i stihijskim procesima: Pojavi li se iole jaa snaga
na kojoj grani literarnoj i pozdravi li je usklik hvale i odobravanja, odmah se obese o tu granu
svi, zvani i nezvani i vise o njoj dokle je ne skre. Zato u mladim literaturama knjievna kritika
ima izuzetno veliki znaaj. Ona mora da ispuni dva zadatka, jedan da tera nezvane sa literarnih
grana i drugi, da pozvanima istinu u oi kae. Kritika mora da uspostavlja vrednosni poredak u
knjievnosti. Vulovi je video da je srpska knjievnost mala u odnosu na evropske i hteo je da
podstakne njen razvoj. Imao je prosvetiteljske namere. Mode su pogubne za knjievnost, kao i
pisci koji ugaaju jeftinom ukusu italake publike. Zbog toga je bila neophodna otra kritika,
koja e biti hrabra i istinita.
 U njegovo vreme bio je aktuelan srpsko-turski rat, bila je popularna patriotska tematika.
Izdavai su prihvatali da tampaju slaba dela zbog zarade. Deavalo se da dobra dela budu
neprimeena, kao to je delo Milana . Milievia. U skladu sa vremenom u kojem ivi Vulovi
knjievnost povezuje sa narodnim ivotom i zato kae da je knjievnost ogledalo narodnog
ivota, a nije mu nasuna hrana, jer mi jo nismo na visokom stupnju drutvenog razvitka. Mada
knj. povezuje sa narodom i narodnim ivotom Vulovi joj ne daje presudnu ulogu i od nje trai
da bude istorijski verodostjna i zato je estokoj kritici podvrgao pripovetke ure Jakia. Ako
nije verodostojna, knjievnost ne moe da podmiruje literarne potrebe naroda.
Pisci ne umeju da se odnose prema knjievnosti i itaocima. Traio je postepenost, a ne
skokovito praenje mode. Potrebni su drutveni uslovi da bi se knj. vrednovala, mnoga dela stoje
neistraena, ne privlae panju kritike. Pridaje znaaj 1847. godini, godini Vukove pobede, kada
su izala 4 znaajna dela. Posebno izdvaja Radievia i Daniia, smatra da su oni dali novi
impuls razvoju srpske knjievnosti, bitne su poezija i dramatiko-etnografske radnje. Naa
knjievnost je dugo ekala na ovakve pisce, poveli su knjievnost tamo gde je trebalo. Poseban
znaaj imaju poezija i stvaranje knj. jezika. Vidi se uticaj romantizma. Poezija je seme, a jezik je
zemlja. Po Vuloviu, Radievi je utemeljiva nove srpske knjievnosti. NSK je najpre dobila
znaajnu poeziju, pa tek onda pripovetku mada je i pripovetka stara knjievna vrsta i mada
Vulovi u njoj vidi lirske osobine. Kada govori o pripovetkama Vulovi nigde ne pominje
pripovedaa, ve samo pesnike. Pripovetke u srpskoj knjievnosti 19. veka deli na tri vrste:
1) slika sadanjega obrazovanog drutva prava drutvena pripovetka
2) slika drutva minuloga istorijska pripovetka
3) slika sadanjega prostoga patrijarhalnog drutva idilska pripovetka.
Kod nas nema razvijenog prvog tipa pripovetke, jer nema ni razvijenog visokog drutva.
Iako je naa knjievnost mlada, kada je poredi sa drugim knjievnostima, ne smatra da je
ona u podreenom poloaju i zato kae da koliko je veliko srpstvo prema Engleskoj i Nemakoj,
toliko su veliki Branko i Njego prema ekspiru i Geteu, Bajronu i ileru i jo vei. Idui ovom
logikom kae Vulovi da bi trebalo da imamo u srpstvu Skota, Igoa, Dikensa, Turgenjeva, ali
njih nema. Smatra da dobrih pripovedaa kod nas nema jer za njih nije bilo zemljita.
Kada posmatra srpsku knjievnost kao celinu Vulovi prednost daje poeziji i smatra da
je osnovica na kojoj se razvija svaka nacionalna knjievnost. Iz kritike koju je upuivao Jakovu
Ignjatoviu se jasno vidi da je Vulovi svoj ukus formirao na romantiarskoj knjievnosti i da
mu realizam nije bio blizak. Ignjatovi nije bio pravi pesnik jer crta drutvo kakvo je na sokaku,
u mehani, berbernici, pri postavljenoj trpezi. Kritikuje to to koristi svakodnevni jezik.
Najee je pisao o velikim romantiarima kao to su Njego, Sima Milutinovi Sarajlija,
ali je najvie voleo uru Jakia. Poznavao ga je, potresno je opisao njegovu smrt i sahranu.
Uvek prvo kree od pieve biografije, detaljno opisuje njegovu porodicu i odrastanje, a zatim
opisom knjievnog rada dopunjuje biografiju. Najsloenije stvari ostavlja za kraj, kada pie o
Jakia, prvo pie o njegovoj poeziji, zatim o pripovetkama, i na kraju o dramama, za koje je i
imao najvie zamerki.
Vulovi je impresionista polazi od linog utiska, govori kako je on doiveo neko delo i to
se zove kritika srca, termin je preuzet od Ludviga Bernea. Nikad nije bio sklon da pisce
uzdie, bio je oprezan. Knj. nam je mala, pa su i pisci. Njegov prikaz je hronoloki, tj. po fazama
razvoja pisca. Prikazuje i druge umetnosti kojima su se bavili, kod Jakia prikazuje slikarstvo.
U prikaz Njegoevog ivota ukljuivao je i anegdote. Veliku panju pridaje pesnikom jeziku, na
pimer u akom rastanku gde se vidi sinteza svih govornih varijanti srpskog jezika. Otvorio je
vrata stilistici.
 Pored toga to je bio kritiar nae romantiarske knjievnosti, istakao se i kao pozorini
kritiar i poruavalac stare knjievnosti.

42. Svetislav Vulovi kao prouavalac srpske knjievnosti

Vulovi kao kritiar stvara u 19. veku. Njegove studije su uvek iste po strukturi, daje opis
izgleda, opusa i svoje utiske. Njegove studije nose po imenima pisaca o kojima pie.

Njego
Ispituje ga od trenutka roenja, najvie se interesuje za prelomne take, kao to je dolazak
na vlast i zavladienje. Kritiara interesuju stvari koje nemaju veze sa tumaenjem dela.
Pozitivisti su smatrali da je delo posledica neega iz ivota pesnikovog. Vulovi istie da se
Njego kolovao i da je bio privren Simi Milutinoviu, koji je imao uticaj na Njegoa. Ovo je
zapravo koristan podatak u studiji. Vulovi pie ak i anegdote, spominje raspravu izmeu Sime
i Njegoa oko toga ko su vei heroji, Srbi ili Crnogorci.
Detaljno je pisao o ustolienju Njegoa kao vladike i vladara. Prvi je ukazao na saimanje
Njegoa kao vladara, vladike i pesnika. Vulovi govori i o njegovim vladarskim, diplomatnskim
potezima. Priznaje da je vladao kao despot, ali to je bilo neophodno. Dao je i Njegoevu
bibliografiju. Poto je ogroman deo studije posveen opisu ivota, kae se da se Vulovieva
kritika slui biografskom metodom. Nakon opisa ivota poinje analizu njegovih dela, i istie da
je to mnogo tee.
Gorski vijenac je lirska Ilijada srpska. Vulovi se poziva na samo delo kada govori o
svojim utiscima. Njegova metoda je dvostruka, tj. impresionistiko-biografska. Nigde ne postoji
prava analiza knjievnog dela, ve samo skup utisaka i argumenata.

ura Jaki
Vulovi je lino poznavao Jakia i zbog toga je imao dosta podataka o njegovom ivotu.
Navodio je dosta anegdota, pisao je o njegovim slikarskim pokuajima, pa se tek onda bavi
njegovim knj. opusom. Trudi se da da celovit opus. Ulazi u detalje ak i kada pie i njegovoj
porodici. Kada govori o njegovom kolovanju, govori kakva je bila kola. Isticao je vanost
slikarstva i raspoluenost umetnika. Smatra da je Jakievo slikarstvo uticalo na njegovo
pesnitvo.
Govori o prekidu njegovog kolovanja i o buni 1848. kada su se sukobile Maarska,
Austrija i Srbija, to je preraslo rat u Vojvodini. Vulovi opisuje urinu situaciju za vreme rata.
Povezuje njegov ivot i delo. Misli da je propustio priliku da postane slikar, ali se ispoljavaju
njegove pesnike naklonosti. Nalazi godinu kada je pesnik postao dominantan u odnosu na
slikara.
Vulovi pie i o njegovoj finansijskoj situaciji. Smatra da je donekle sam kriv za svoju
nematinu. On je doao u Srbiju da bi naao zaradu, radio je kao uitelj, ali daje ostavku jer mu
se mesto nije svidelo. Selio se kako je hteo bez odgovora od ministra pa je bio u sukobu sa
vlastima. Te dogaaje Vulovi povezuje sa konkretnim stihovima.
Nalazi i prikladne stihove za njegovu bolest. I ovde se moe uoiti Vulovievo nastojanje
da preko biografskih podataka objasni delo. ivot pesnika je uzrok dela. Uzrok za pisanje
satirinih pesama vidi u njegovim svaanju sa ljudima. Vulovi se bavi pitanjima da li pesnik
pie samo o oseanjima koje je osetio. Pie o okolnostima nastanka pesama, pa govori o bolesti i
smrti ure Jakia. Umro je i izbegao robiju od nekoliko dana koju je dobio jer ga je neki oficir
tuio zbog jedne pripovetke. Vulovi misli da je umro zbog stresa oko tog suenja. Opisuje
njegove mane, psihike i psihike osobine.
Materijalno stanje i drutveni poloaj mnogo utiu na delo i ivot ure Jakia. On je
tugovao jer nije mogao propisno da se koluje zbog novca. Ugledao se na Rembranta, iste je boje
koristio u pesmama (crnu i crvenu). Primeuje da slikarstvo mnogo utie na njegovo knjievno
stvaralatvo. I u slikarstvu i u pripovedanju Jaki stavlja u senku ono to ne zna da nacrta ili za
ta nema dovoljno istorijsko znanje, povlai ih u drugi plan. On time ne kvari istoriju. Vulovi
povlai paralelu izmeu slikarskih i pesnikih tehnika.
Na kraju govori o drami u kojoj nalazi najvie mana. Misli da nije imao potrebna
tehnika znanja za pripovetke i drame.

Branko Radievi
Misli da je Radievi poglavito lirski pesnik. oseanje je glavna stvar u svakoj njegovoj
pesmi, znaajno je ak i u epskim. On oseanja retko prikazuje neposredno, ona su uglavnom u
slikama. Pesnik ima dar da izabere zgodan trenutak za svako oseanje. U njegovim epskim
pesmama najlepi delovi su slike i lirski umeci. Misli da su mu epske pesme slabije, jer slikar ne
moe u potpunosti zameniti pripovedaa.
Brankovo razvijanje oseanja u slike objanjava njegovom nenom prirodom.
Neposredno iskazana oseanja se sreu uzgred u pesmi, pa se vie i cene. Sentenci slabo ima kod
Branka, uglavnom se nalaze u njegovim kasnijim i epskim pesamama. On peva o smrti, ali na
takav nain koji svedoi o lepoti njegove due. Na takvim mestima ne izbija samoivi strah od
smrti, ona nam nisu odvratna. Izvrio je periodizaciju njegove poezije:
1. pesme ispevane 1843. godine
2. 1844-1848. godine
3. 1849. godine.
U prvom kolu su pesme vedre, u drugom se provlai tih elegijski ton, a u treem su sve pesme
tune i sumorne. Njegova lirika je u svojoj sutini vedra i nena, opadanje vedrine ide uporedo sa
opadanjem njegovog zdravlja.
Branko nema vinskih pesama, kao ni pesama o bogatstvu, sjaju ili gospodstvu. Nema
bluda, pojavljuje se strast, meutim najbronije su ljubavne teme. Ljubav u najirem znaenju je
odista pravo obeleje istinske poezije i presto joj je u srcu svakoga pravoga pesnika.
Najizraenija je njegova ljubav prema prirodi. On toliko voli prirodu i duboko osea svaki njen
pokret, priroda mu je postala pravi drug sa kojim moe da govori.
Kroz nenu liriku Brankovu pojavi se katkad blag humor, a u kasnijim pesmama postoji
gnevna satira. U pesmama treeg kola satira se izmee u jetkost i gorinu, humora nestaje. To
Vulovi objanjava njegovim zdravstvenim stanjem i ivotnim doborm. Brani Branka od stavova
da njegova poezija nema dubinu. Branko potresa mladalaka srca do sri, on osea duboko kao
malo koji pesnik srpski i tako neno kao nijedan srpski pesnik ni pre ni posle njega. On je pesnik
srca i mladosti.
Zatim sledi najdosadnije izlaganje ikada napisano, koje ima cilj samo da ubije napaenog
studenta knjievnosti. Prvi daje podrobnu filoloku analizu. Navodi koliko ima razliitih rei
Radievi korsti u svojih 7969 stihova, jer je to najbitnija injenica koju neko mora da zna
prilikom izuavanja Brankove poezije. alim se, evo uozbiljiu se. Vulovi daje klasifikaciju
rei kojih nema u Vukovom reniku, navodi kovanice, rei iz narodnog govora, pozajmljenice i
slino. Pokazao je leksikografsko blago Branka Radievia. Hteo je da teritorijalno rasloji rei,
Radievi je korstio rei iz svih krajeva gde se govori srpski jezik. Poeo je da stvara moderni
knjievni jezik, njegov jezik je dobio oblik svesrpskog. Vulovi to objanjava njegovim
meovitim poreklom i stalnim selidbama.

43. Poeci imanentnog prouavanja srpske knjievnosti (Ljubomir Nedi)

Rodjen je 1858. u Beogradu, prvo je studirao medicinu, pa zatim psihologiju i logiku.

1884. je odbranio doktorsku disertaciju iz logike. Dve godine kasnije je postao profesor Visoke
kole. 1889. je odrao pristupno predavanje o Hamletu. Pokrenuo je i ureivao asopis Srpski
pregled, koji je meutim kratko izlazio jer Nedi nije bio u dobroj finansijskoj situaciji. asopis
je bio vrlo dobro i strogo ureivan, pa je bio uzor Skerliu i Popoviu pri formiraju SKG-a. Bio
je vrlo raznovsan, pa je napisao knjigu o hipnotizmu, o snu i snovima, i filozofsku knjigu o
sofizmima. Vrlo su znaajne knjegove knjge Iz novije srpske lirike (1893) i Noviji srpski pisci
(1901).
Bavio se kritikom 10 godina i zalaao se za njenu slobodu, pa je udario na najvee
velikane i autoritete svog doba, kao to je bio Zmaj. Za njega je rekao da je stihotvorac a ne
pesnik, da je prevodei strane pesnike nauio pesnine vetine i tako moe da stvara pesme. Kao
filozof polazi od slobode, eli da se potpuno slobodno sudi o svemu. Otro je pisao i o Lazi
Kostiu, za njega je rekao da je na lice stavio masku genija koju nije mogao da skine, srastao je
sa tom maskom.
Nediu je prilepljena etiketa politikog koncervativca. Zbog bolesti je bio stalno u kui,
pa su svi mislili da je mrzovoljan. Za njega je Kaanin rekao da je diletant, mislei pritom da je
amater. Ali, Nedi je prvi imao celovit knjievno-teorijski sistem na kome je na tom sistemu
zasnovao svoju metodu analize. Bio je vrsan poznavalac teorije knjievnosti i po tome je slian
Bogdanu Popoviu. Nedievi stavovi su ili mnogo ispred vremena u kome je delovao i on ih se
dosledno drao. Kritiki sudovi su onemoguili da se potpuno pokae dubina njegovog
stavaratva, nisu vremenom potvreni. Postojao je animozitet prema njemu kao kritiaru zbog
toga. Govorio je da je Jovan Ili vei pesnik od Zmaja to vreme nije pokazalo.
Napisao je vie ogleda i studija, najznaajniji je Pokuaj o literarnom ukusu, u naslovu je
upotrebio re pokuaj, koju je dobio prevodom francuske rei esej. U ovom ogledu je pristupio
veoma vanoj diskusiji, koja potie jo od antike, a to je stav da se o ukusima ne vredi
raspravljati, poto smo svi razliiti. Nedi je pak smatrao da je ukus estetika kategorija o kojoj
se moe raspravljati. To isto vai i za literarni ukus. Zapazio je da se ukus vremenom menja, on
nije univerzalna kategorija. Hteo je da nauci o knj. pripie nestatinost. Pored toga, bio je svestan
da postoje dela koja su sva vremena i svi ljudi priznavali kao lepa. Dakle, uprkos promenljivosti,
postoje vrednosti koje se nisu menjale, tj. imamo besmrtna dela, kojima se oveanstvo uvek
vraalo: Odiseja, Ilijada, Izgubljeni raj, Faust, Boanstvena komedija i ekspirove drame.
 Nedi dakle nastoji da pronae i ono to je promenljivo i ono to je stalno u literarnom
ukusu. Ovaj fenomen se ne moe ispitivati nezavisno od istorije knjievnosti. Meutim, istorija
knjievnosti njegovog vremena nije mogla da odgovori na pitanja vezana za knjievni ukus jer se
svodila na ispitivanje spoljanjih osobina dela i jer je teila da knj. dela shvati iz objektivne
prirode njihovih tvoraca. Nedi smatra da prvo treba doi do kriterijuma na osnovu kojih se
ocenjuje vrednost dela. Drugi cilj je nalaenje naina na kojem se ti kriterijumi mogu
primenjivati. Negativno je ocenjivao knj. istoriju i radikalno je odbacivao spoljanji pristup i
pozitivizam.
Nedi je literarni ukus povezao i sa onim to naziva celokupno kulturno razvie naroda,
jer smatra da se literarni ukus ne moe razvijati u sredini u kojoj ne napreduju i druge umetnosti i
uopte svi vidovi ivota. Tako je Nedi knjievnost povezivao sa drugim vidovima kulture.
Veliku panju je posveivao i vezi izmeu literarnog ukusa i optih osobina naroda i grupa
naroda i verovao je da tu postoje krupne razlike izmeu latinske i germanske rase, latinska je
nenija i profinjenija, dok je surova i neobuzdana priroda mlaeg germanskog plemena traila
ono to je konkretno, realno. Jedan od faktora koji snano utie na promene literarnog ukusa je
potreba za novou. Ljudska priroda je tako udeena da tei za promenom. Potreba za promenom
je antropoloke prirode. Potreba za novinama u knjievnosti kao posledicu ima samo trenutno
aktuelnost nekih dela koja proistie iz sklonosti njihovih autora da prate knjievne mode.
Zapazio je kako pojedina dela dobijaju preteranu popularnost koju kasnije ne mogu da odre, kao
to je bio sluaj sa Jadima mladog Vertera. Nikada nije bio pristalica proizvoljnog menjanja
ukusa, isticao je knj. mode i bio protiv njih. Pored mode, na promenu ukusa utie i to to itaoci
od knj. dela trae ne samo da im se dopadne nego i da im ugaaju, da izlaze u susret posebnim
italakim sklonostima.
Najtei zadatak je bio podvrgavanje ukusa ozbiljnim teorijskim analizama. Treba utvrditi
naela na kojima se zasniva literarni ukus. Kada se nau ta naela, mi emo pronai ono to ini
znamenitim dva tako razliita dela kao to su Kantova Kritika istog uma i Geteov Faust. Kant
je u svom delu izloio itav niz saznanja koji tumae filozofska pitanja. Njegovo delo je
znaajno zbog sadrine. Uveo je niz novih ideja koje unapreuju filozofsku misao. A kada drugi
filozofi odu dalje, Kantovo delo e zastareti i postati samo svedoanstvo jedne etape u razvoju
filozofije. Geteovo delo je nastalo na drugaiji nain. Javljaju se ideje, ali te misli koje se
pojavljuju u Faustu su postojale i pre njega, nisu originalne. Nama se ini da je Geteovo delo
znaajno zbog sadrine, ali nije tako, privlanost dobija zbog naina na koji ih je Gete izloio.
Zato Nedi kae da nije sadrina ta koja je najvanija, ve je to forma. Sva velika dela u osnovi
govore o nekoliko tema, a najvaniji je nain na koji se o tim temama govori. Dakle, postoji
nekoliko tema, ali u umetnosti je forma neiscrpna. Ona je skup postupaka u jednom knjievnom
delu i odreuje vrednost dela. Nije potpuno iskljuio sadraj, prednost u vrednovanju dva dela
jednaka po formi e dobiti ono delo koje ima uzvieniju sadrinu. On misli da se forma najbolje
vidi na stihovima, vidi se rima, broj slogova, sve ono to ini obradu. U poeziji vanost ima
muziki efekat, u njegovo vreme dominitra vezani stih. Zapazio je da se stihovi moraju dopasti
itaoci, pa su se slabiji pesnici trudili da im pesme lepo zvue.
Dao je definiciju pesme: Kada o jednoj pesmi reemo da je lepa, to znai da je ona lepo
u rei sloena i ovaj sloaj rei je ono to je ini lepom. Ova definicija je sasvim u duhu
modernih metoda u nauci o knjievnosti. Kada govori o samoj rei, Nedi se pribliava Sosirovoj
koncepciji o proizvoljnosti jezikog znaka. Rei gotova nikada nisu vernipredstavnici onoga to
obeleavamo. Pored pojmovnog sadraja one nam kazuju i neto vie, to pesnici posebno
efektno koriste. Navodei primer kako se u razliitim jezicima za istu stvar javljaju razliiti
nazivi, Nedi izvodi zakljuak kako ne samo razliiti narodi nego i ljudi istog naroda daju
nejedank smisao reima. Ovde u stvari istie za knj. vanu injenicu da tzv. leksika znaenja
ine samo osnovni sloj na koji pesnici projektuju nove smisaone nijanse. To je razlog to Nedi
kae da rei ne kazuju samo ono to ini njihovu logiku sadrinu i to bi one jedino i trebale da
znae no jo neto povrh toga, to joj daju asocijacije. Dakle, pored toga to je bio, filozof,
logiar, prouavalac knj. bio je i lingvista. (Ako Nedi moe sve to, znai i ti ovaj ispit da
spremi.)
Dosta panje je posvetio kritici, zapazio je da 19. vek postaje period uspona kritike. Tada
se kod nas prvi put pojavljuju ljudi koji se odluuju da budu samo kritiari. Zapazio je da kritika
nije homogena, pa ju je podelio na tri tipa:
1) Prvi tip je knj. kritika koja se bavi aktuelnim knj. ivotom, prati dnevne promene.
2) Drugi tip knj. kritike izuava opta pitanja knievnosti, pitanja ukusa, knj. pravaca, potreba
jedne knjievnosti, sutinskih promena. Odreuje pravac knjievnosti, pokazuje kako e se ona
razvijati. Slina je teoriji knjievnosti.
3) Trei tip kritike se bavi iskljuivo prouavanjem konkretnih, pojedinanih dela. Podrazumeva
interpretaciju pojedinanih dela.
Nedi se bavio najvie drugom i treom vrstom kritike. Definisao je predmet sve tri
kritike. Predmet su knjievna dela, njihov pretres, analiza i ocena. KK mora da iznosi ocene, da
vrednuje dela i dovodi u pitanje autoritete. To je on i radio kada se obruio na Zmaja.
Samu istoriju knjievnosti je posmatrao znatno drugaije nego nejgovi savremenici. Po
njegovom miljenju, istorija knjievnosti knjievne proizvode posmatra kao pojave, trai da
uhvati njihovu vezu sa drugim pojavama i tako ih protumai. Ona je grana nauke koja treba da
izloi hod kojim je kultura ljudska ila i zakone koji njome upravljaju. Nedi je od istoriara
knjievnosti oekivao ne samo da sistematizuje knji-evne injenice nego i da ih objanjava
njihovim unutranjim vezama i podudarnostima. Za razliku od istorije knjievnosti, zadatak
kritike je da delo prouava zarad njega samog, nezavisno od strane onoga to ga je izazvalo i
nezavisno od onoga to je ono sa svoje strane izazvalo, dakle nezavisno od svvega to samom
delu ne pripada.
Zalaui se za usredsreivanje kritiara na samo delo, Nedi odbacuje kritike metode
svoga vremena i zalae se za pristup koji e nauka o knjievnosti ostvariti tek u 20. veku. Mada
vidi krupne razlike izmeu istorije knjievnosti i knj. kritike, Nedi smatra da one moraju da
sarauju i da pomau jedna drugoj, jer mnogo ta u knjievnom delu moe se razumeti samo ako
se ona dovedu u vezu sa vremenom u kome su se javila, narodom u kojem su nikla, optim
kulturnim pokretom koji ih je izazvao i drugim im, o emu se samo iz istorije knjievnosti moe
saznati. Bez obzira to ukazuje na ovu vezu, Nedi uvek podvlai da kritiar treba da se dri
jedino dela, njega samo da prouava i ceni.
On smatra da nije toliko teko doneti vrednosni sud, koliko je teko razumeti samo delo,
a to je ono to je najvanije. Teko je shvatiti i protumaiti unutranji sklop i sklad delova. U tom
sklopu i u skladu je osnovni izvor vrednosti. Poto od kritiara zahteva da otkrije pravu prirodu
umetnikove vrednosti, samu osnovu umetnosti u knjievnosti, Nedi smatra da pored znanja,
kritiar mora da ima i talenta. Kritiar mora da se rodi kao i pesnik.
Biografizam je odbacio jer postoje dela koja su bezlina, kao to su za njega Homerovi
epovi, ekspirove drame i naa epika, dela koja se ne mogu prouavati bigrafskom metodom.
Nemogue je ova dela istraivati bigrafskom metodom jer o autorima ne znamo nita, ili znamo
vrlo malo, a u naoj epici ne moemo ak izdvojiti ni jednog autora. Nedi se prvi meu
prouavaocima knjievnosti zapitao jesu li pisac i ovek doista uvek ista linost, a to znai da je
on prvi razlikovao pisca kao tvorca i pisca kao privatnu linost. Ovu razliku je on zasnovao na
prostoj injenici da pisac prema svojoj umetnikoj viziji stvara svetove koji ne postoje u
stvarnosti i zato istie da pisac i ovek koji je napisao knjigu nisu uvek ista linost. Zato kritiara
ne treba da zanima ovek koje je iza knjige nego ovek koji je u knjizi.
Kada sagledava stanje u srpskoj knjievnosti, kae da se u najvie pevalo i kritikovalo i to
zato to je ona mlada, a mladost voli da peva, a posle pesme najvie voli da kritikuje. Ali dok
se lirika u srpskoj knjievnosti razvijala i napredovala, kritika je u nekoj vrsti zaostatka to nije
dobro jer poezija bez kritike ne moe u potpunosti da napreduje. Isticao je potrebu sticanja
znanja i obrazovanja. Izdvajao je dve vrste kritike:
1) Prvi tip je vezivao za Stevana Popovia, koji je povezivao piev ivot i poeziju. Npr. kod
Jakia, poezija postaje hronologija Jakievog ivota. Zamerao mu je to kada tumai koristi
mnogo parafraza, puno prepriava. Ne zalazi dublje u umetnike karakteristike. Ovo naziva
metodom konjikih skokova, nema celovitosti ve preskakanja, tuma slobodno iz pesme
uzima delove i ne trudi se da ih povee.
2) Drugi tip kritike vezuje za Svetislava Vulovia. Naziva je prirodnom kritikom, kritikom
srca, u njoj se istie koliko snano delo utie na itaoca. Nema nita protiv izazivanja emocija,
ali misli da treba opisati zato i ta mu se u pesmi dopalo. Ako se polazi samo od doivljaja,
postoji opasnost da budemo subjektivni. Visoko emo vrednovati samo ono to se nama dopada.
Nije mu se svialo to Vulovi veliku panju pridaje privatnom ivotu pisaca. Nedi nema nita
protiv toga da se pesnici ocene prema onome to su kadri da svojom pesmom probude u naoj
dui. Poezija je namenjena srcu i oseanjima i njima i pripada glavna re u oceni njenoj. Smatra
da se igranienja ove vrednosne kritike mogu prevazii tako tto uz oseanja mora ii ukus, a
ukus je neto to se mora izgraivati i zasnivati na dubokom poznavanju prirode knjievnosti i
svih elemenata koji ulaze u sklop pesnike vetine. Ukus treba da pomogne da se savlada
subjektivnost u kritici.
Veliki znaaj imali su politiki stavovi. Nedi je i sam bio rtva politikih antipatija.
Smetalo mu je to su se visoko cenila samo pojedina oseanja, kao to je to patriotizam kod
romantiara. Nije voleo da se ideologija uplie u prouavanje knjievnosti, protivio se Svetozaru
Markoviu i njegovoj realnoj kritici. Rekao je da je sve svoje poglede doneo iz Rusije, zemlje
nezrelih teorija i anarhije. Zato protivio Markovievoj kritici i okrenutosti savremenim
pogledima. Markovi je smatrao da je knjievnost sredstvo za irenje korisnih istina, bio je
protivnik estetike, a zapravo je to bila okosnica njihovog neslaganja. Iz ovog sukoba proizilazi da
Markovi zapravo ceni sadrinu, dok je Nedi davao prednost formi.
Iako su neki njegovi stavovi danas neprihvatljivi, Nedi je u mnogo emu doprineo
razvoju nae nauke o knjievnosti, jer je na nov nain definisao i knjievnost i metodologiju za
njeno prouavanje. Nastojao je da formulie nove knjievno.teorijske stavovi, koji su bili ispred
njegovog vrema. Njegov pristup je unutranji, imanentan. Svoju kritiku je zasnivao na teoriji.
Iako njegove vrednosne sudove vreme nije potvrdilo, znaajan je zbog toga to je zapoeo rad
protiv autoriteta govorei da se u oblasti miljenja, ma koliko se daleko ilo, nikad ne moe otii
od neega to ljudska misao ne doputa. To znai da se Nedi, premda po politikim stavovima
konzervativac, zalagao za naelo apsolutne slobode u svakom vrednovanju stvaralatva.

44. Ljubomir Nedi kao kritiar

 Ne koristi biografiju, njega interesuje ovek u delu, a ne iza dela. O Nediu kao kritiaru,
izdvojiti oreene pasuse iz prethodnog pitanja.

Jaki

Jakia postavlja u rang Branka Radievia, smatra da je on najvei pesnik posle Branka,
naziva ga pravim, roenim pesnikom. U njegovom celokupnom opusu istie liriara, smatra da je
liriar ne samo u pesmama, ve i u njegovim pripovetkama i tragedijama. Osvre se na
Vulovievu kritiku Jakia, misli da nije potpuna, iako ima dosta tanih stvari. Nedi eli da
napravi unutranju analizu njegove poezije i da mu oda punu pravdu i priznanje.
Nedia interesuje stvaralaki in, tj. kako delo nastaje. Bio je pristalica entuzijastike
poetike, daje prednost nadahnuu nad vetinom, i smatra da Jaki stvara pod uticajem
nadahnua. Imao je trenutke prave pesnike inspiracije, pa je on pravi i istiniti pesnik. Zato
smatra da je Jaki bolji pesnik od Zmaja. Predmet njegovog istraivanja je delo pisca. Interesuje
ga Jaki kao pesnik, ne kao ovek.
Nedi smatra da je u dua u lirskoj poeziji dua pesnikova, u njoj se ne moe odbaciti
subjektivno. Njegovo pevanje je mogue razumeti ako znamo kakav je ovek bio Jaki, a to ne
saznajemo iz njegove biografije, ve iz njegovih pesama. To je mogue, jer je on u svojim
pesmama bio potpuno iskren, i tu njegovu iskrenost Nedi izuzetno ceni. Jakiev temperament
je jak, ima bujnu i snanu prirodu, ta god on osea, osea svom duom. Jaki je vazda isti,
vazda istinit. Zbog te iskrenosti mu Nedi oprasta neke nedostatke. Iako ima nedostatke u
vetini, nadahnue nadoknauje te nedostatke.
Iako se moe stei utisak da je Jaki pesimistian, on to nije, prosto silno opisuje svoja
oseanja. On je iskreni pesnik koji peva samo ono to je osetio i doiveo, a imao je tu nesreu da
je imao teak ivot, pa se to odrazilo na njegove pesme. Nedi se osvre na paralelu izmeu
Bajrona i Jakia koju je Vulovi napravio i dokazuje da ona nije mogua. Slinosti izmeu njih
su minimalne, a razlike krupne, te bi se eventualno moglo rei da se Jaki ugledao na Bajrona,
pa ak ni to, jer se on nije ugledao ni na koga. Iako ovu Vulovievu tvrdnju ne odobrava, slae se
sa tim da je na Jakievo knjievno stvaralatvo uticalo to to je bio slikar. On je u pesmama
slikar, a u slikama pesnik. Slikar i pesnik u njemu su toliko povezani da se ak iz njegovih
pesama moe rei da se ugledao na Rembranta, bez poznavanja njegovih slika. Kadar je reima
naslikati ono to nikoja kiica nije kadra predstaviti.
Kao njegov pesniki vrhunac izdvaja pesmu Pono, u njoj vidi arobnu mo rei kojoj se
samo moemo diviti. Posle ove pesme, najlepa koju Jaki ima je Vee. Jaki je vrlo bogat i
lepim metaforskim slikama i poreenjima. Ima vetinu da reima slika glasove i zvuke, tako da
se nama ini da ih sluamo kada itamo njegove stihove. Smatra da su mu najbolje rane pesme,
dok su mu manje vredne poznije, kada su mu se nevolje ublaile, i on se mogao kretati u krugu
knjievnika. Na njega je negativno uticao kontakt sa knjievnom kritikom i kulturnim ivotom.
Nezahvalan je posao analisati lepo, ali je to neophodno u ispitivanju pesnikog dela, i
saznavanju onoga to mu daje poetska ivota i lepote. Bavi se pitanjem forme, kae da je Jakia
vrlo lako poznati po spoljnoj formi. Kod njega je karakteristino korienje brojnih epiteta i
prisvojnog genitiva. Uestalo je i pojavljivanje glasa r, ali ono ne smeta zvuku pesme. Nedi
istie da ne ume i ne eli brojati slogove njegovih stihova. To je posao filologa, a ne kritiara,
kao i iznalaenje drugih pojedinosti. Zadatak kritiara je da iznae unutranju stranu, duh i
pravac pesnika i ono to njegovim pesmama daje poetska ivota.
Nedi smatra da je f-ja knjievnosti estetska, ona treba da bude lepa, pa zamera Jakiu
pesme sa socijalnom tendencijom. On menja funkciju knjievnosti i pie pesme koje nisu iz srca,
nisu tako iskrene i lepe. Nedi je bio u sukobu sa Svetozarom Markoviem upravo zbog
njegovog pregmatinog shvatanja funkcije knjievnosti. Poto je Markovi mrtav u vreme
pisanja ovog teksta, Nedi ga ne imenuje. On ne prihvata politiku i socijalne teme, ali prihvata
patriotizam koji ima uzvienu sadrinu. Politika je promenljiva i nestalna, dok je patriotizam
stabilan, nepromeljiv, domovinu ili volimo ili ne volimo.

Zmaj

Na samom poetku teksta poredi Jakia i Zmaja i istie da se on nikad nije dvoumio koji
od njih ima vei pesniki dar. Prvo mesto daje Jakiu, a misli da Zmaj ne zasluuje ni drugo.
Jaki je pravi, rodjeni pesnik, pun snage i svoje pesnike individualnosti, njemu u ovome prvom
obeleju svakog istinitog pesnika nije ravan ni jedan meu njima. Zmaj toga nema, nije iskren u
onome to peva, pa zato mi i ne oseamo gotovo nita. Nedi istie da mu nije cilj da pokudi
Zmaja, nego da oda zasluenu pravdu Jakiu. Zmaj je tada bio najvei i najpopularniji pesnik u
narodu, i ova kritika je izazvala skandal. Hteo je da poljulja njegov autoritet. Smatrao je da su
mu odavali priznanje koje ne zasluuje.
Smatrao je da je Zmaj lako dobio slavu, jer je u njegovo vreme ona mogla da se stekne
drubom i prijateljstvom. Misli da on, kao mlaa generacija, moe da donese pravi sud o Zmaju
koji je takorei zavrio svoj pesniki rad. Istie da se ispevao, i da i ne uzima u ocenu njegove
najnovije proizvode. Smatra da Zmaj nije pesnik, on peva tek zabave radi, ne osea iz srca ono
to peva. Iako mu ne oduzima potpuno titulu pesnika, uglavnom ga naziva stihotvorcem. Vet je
u sklapanju stihova, a naa publika ne razlikuje poeziju i ono to je u stihove sloeno. Zmaj je
vie virtuoz nego umetnik, vie stihotvorac nego pesnik.
Za svoju tvrdnju navodi argumente. Istie veliku Zmajevu sposobnost prilagoavanja
tuem pevanju, te daje primer pesme Brankova elje koja je potpuno ispevana u Brankovom
maniru. Zmaj je bio vrsni prevodilac stranih pesnika, te Nedi misli da je tako stekao svoju
vetinu u pisanju stihova. Misli da je bilo bolje da se vie drao prevodilake delatnosti. Smatra
da nema mnogo svoga, nema razvijene individualnosti, im moe da se prilagodi drugima.
Mnogi su stvarali pod uticajem narodne poezije, ali Zmaj ne samo da se ugledao na nju,
nego ju je i podraavao, te pravio falsifikovane narodne pesme. Ljubomir Nedi za ovo, kao i za
sve to navodi, daje dosta konkretnih primera. Neke Zmajeve pesme, kao to su Delija devojka i
Selim Beg su toliko sline narodnim, da su gotovo i postale narodne. Pravi pesnik ne kopira, on
stvara. Meutim, Nedi daje i jedan srean primer pesme nastale ugledanjem na narodnu pesmu,
a to je Tiho noi, moje sunce spava.
Uticaj narodne poezije se vidi u tome to se najvei deo njegovih pesama zavrava, kao i
narodne, nekakvom idejom, poentom. Najvei deo pesama bi izgubile smisao kada bi im se
oduzela poslednja strofa, tj. ova poenta. esto su pesme ispevane samo radi zavretka. Zmaj se
mnogo igra sa reima, esto koristi sofizme.
Smatra da Zmaj ne stvara u trenutku nadahnua, on vrlo dobro zna kako je svoje pesme
pisao, iako pesnik tvrdi suprotno. On nema nadahnue, ima samo tehniku, tj. vetinu. Kod njega
vie radi razum nego oseanje. Njemu nedostaje prave inspiracije, i onda je on po pravilu samo
duhovit. Pesme njegove i jesu najee samo duhovita proza, kojoj je dat spoljanji izgled
pesme, time to je veto u stihove sloena. Pokazuje da je kod njega sve hladno i razumno i u
baladi Tri hajduka, itajui je, mi ne oseamo gotovo nita, sve nam izgleda nameteno.
Visok poloaj Zmaja na naoj knjievnoj sceni Nedi objanjava njegovom vetinom i
tehnikom stihova, kao i tome to kod nas nauka nije nauila da pravi razliku izmeu poezije i
stihove. Zadovoljstvo od itanja njegove poezije dolazi od istog uivanja u lepo nanizanim
stihovima ili je u pitanju intelektualno zadovoljstvo, kao kada ujemo duhovitu re.
Da je kod Zmaja dominantan razum potvruju i njegove satirine pesme. U satirinoj
pesmi je Zmaj u svome elementu, potrebma je duhovita re i spoljna tehnika stila. Nedi istie da
je teta to ta svoja umea nije iskoristio da napie komini ep. Njegove satirine pesme i nisu
prave pesme, ve su politiki pamfleti. Zmaj ima i humoristike pesme, ali su one slabije od
satirinih.
Jedino zbog ega Nedi odaje priznanje Zmaju su njegove deije pesme. On je njima
stvorio ovu vrstu poezije u nas, i time zadiio srpsku kolu. Misli da e mu ove pesme sauvati
ime.
Posle Nedia, Laza Kosti napada Zmaja, to je izazvalo jo vei skandal. Nakon
Zmajeve smrti, Bogdan Popovi pie ogled o Zmaju i iznosi stav da Nedi i Kosti preteruju, ali
i prihvata dosta njihovih stavova, ne smatra Zmaja velikim pesnikom.

Kosti

Iznosi stav da pesme Laze Kostia ne vrede i trudi se da to i dokae. Nije pevao nita
novo, pevao je kao i svi pre njega, ali on ne peva kao drugi svet. Sve je kod njega izvrnuto. Svi
su pevali ljubav i vino, ali ta dva motiva se kod Kostia prepliu i postaju jedan. On gradi
poreenja i slike na osnovu kafanskog jezika, ali ne samo odatle, pozajmljuje ih gde god da ih
nae, pa tako dragu uporeuje sa zvonikom. Nedi navodi mnotvo primera u kojima se vide
njegove neobine slike i neumesna poreenja. Te slike i poreenja su uglavnom glavni deo
njegovih pesama, a takve nikome ivom ne bi pala na pamet.
Smatra da je Kosti hteo da igra genijalna oveka, taj glas je stekao rano i onda je hteo na
silu da ga odri. Hteo je da publiku odri u zabludi da je veliki i genijalni pesnik pa je pribegao
mistifikaciji svojih itaoca. Misli da Kostiu kod publike prolaze stvari koje drugim piscima
nikako ne bi. Zbog njegove navodne genijalnosti, publika mu sve oprata. I za to daje mnotvo
primera (ta me seca/ sa meseca?).
Njegove pesme naziva delirinim, a isto to se moe rei i za njegove balade. Nigde u
njima nema uve slike, forma je neprikladna predmetu. Njemu u baladama smeta uglavnom sve,
stih, loginost dogaaja, tema, jezik. Baladu Minadir istie kao najbolju, ali ak i u njoj postoji
neto nedefinisano to ga nervira, moda je to banalni refren. Misli da je Kosti sebi usadio u
glavu da mu je sve slobodno i da se njemu moe to nikome drugom nije doputeno.
Pored toga to grei u izboru metra, grei i u izboru rei, pri emu pokvari i najbolji
utisak koji proizvede. Postao je pust u svemu (u poreenjima, jeziku) i birao loe slike samo zato
to je mislio da se njemu tako moe. Nedi smatra da se pravim pesnicima moe dopustiti da se
ponekad ogree o jezik, meutim to nije sluaj sa Kostiem. Misli da se Kosti ne osvre na duh
jezika, stvara mnogo novih rei, te se i ne zna na kom jeziku on pie. Ne moe se poverovati da
on stvara rei jer je srpski jezik siromaan za njegov pesniki izraz.
Nedi u ovoj kritici navodi samo loe stvari kod ovog pesnika. Nedi u ovoj kritici
dosledan svom kritikom sudu, vidi pesnika i iza dela. Nastrojen je otro i neprijateljski, nain
pisanja je drugaiji nego inae. Poinje da komentarie i samog pesnika, a ne samo njegova dela.
Nema line netrpeljivosti, Nedi Kostia nije blie poznavao. Ova kritika nije ba objektivna jer
Kostiu ne priznaje nijednu pozitivnu stranu. Nedi je ovde iskoio iz svog metoda.

Dakle, pitanje bi trebalo dopuniti prethodnim. Celo pitanje je puno Nedievih citata, tako
da mu se izvinjavam zbog nepostojeih znaka navoda, valjda mi nee zameriti.

45. Skerlievi pogledi na knjievnost i knjievnu kritiku

U istoriji srpske nauke o knjievnosti, Skerli zauzima jedno od naistaknutijih mesta.

Njegov poloaj se najjednostavnije moe opisati ako se kae da je sve to se dogodilo pre njega
bilo neka vrsta pripreme za njegovu pojavu, kao i da se sve posle njega moe posmatrati kao al
za Skerliem, tj. al za onom vrstom knj. autoriteta koji je on oliavao. Skerliev knjievno-
kritiki i knjievno-istorijski opus je zaista impresivan posebno kad se ima u vidu kratkoa
njegovog ivota i opte prilike epohe u kojoj je delovao. Mada je Skerliev stvaralaki opus
teko obuhvatiti, ono to se na prvi pogled vidi je odusutvo znaajnih radova knjievno-teorijske
prirode to ukazuje na tanost davno iznetog zapaanja da je on pre svega knjievni praktiar,
posveen osvetljavanju novih knjievnih pojava i pravljenju knjievno-istorijskih sistematizacija.
Izloeno je 13 vrlo obimnih tomova Jovanovog stvaralatva. Napisao je monografiju o
Jakovu Ignjatoviu, pet knjiga o romantizmu Omladina i njena knjievnost, Srpska knjievnost u
18. veku, studija o Svetozaru Markoviu, kritiki tekstovi u devet knjiga pod nazivom Pisci i
knjige. Njegovo najvee delo je Istorija srpske knjievnosti. U listovima Geda i Javor je objavio
dve pesme, koje su stavili na zadnje strane, pa se naljutio i vie nije pisao poeziju. Tada je imao
samo 15 godina. Radio je u Zajearu i Beogradu, za njega su govorili da je uitelj energije,
nazivali su ga stihijom.
Na njega su uticali Vaso Pelagi i Svetozar Markovi. kolovao se kod nas i uitelj mu
je bio Bogdan Popovi, ali znaajno je i to to je kolovanje nastavio u Lozani u vajcarskoj.
Tamo mu je uitelj bio or Renar, koji je imao velikog uticaja na njega, i kod koga je
doktorirao. Pored Renara, za Skerlia je bio vaan i Gistav Lanson, a ono to oni imaju
zajedniko je da su pozitivisti. O Skerlievom odlasku u Lozanu je pisao ivorad Mladenovi,
koji je opisivao Skerliev ivot do najsitnijih detalja. Odlazak u Lozanu je vaan jer se Skerli
tamo sreo sa Renarom koji mu je bio intelektualni idol. Svetozar Markovi je bio znaajan za
Skerlia zbog svog pragmatikog shvatanja funkcije knjievnosti, obojica su mislili da
knjievnost treba da utie na promenu zemlje i drutva. Skerli je bio pristalica socijalistikih
stavova. Postao je doktor nauka, ali mu je doktorat tipino pozitivistiki, bavio se time kako se u
javnosti doivljavala politika i socijalna poezija. Bio je i profesor francuske knjievnosti, radio
je u Zajearu i Beogradu.
Skerlieva Istorija nove srpske knjievnosti je prvi pokuaj da se knjievne pojave izloe
u jednom poretku koji obuhvata dva veka srpske knjievnosti. Zato je i logino to je Skerli
voen potrebom da ocenjuje aktuelne knjievne pojave i da osvetljava nae knjievno naslee,
najmanje vremena odvajao za knjievno-teorijske radove, a i sama injenica da je bio
pragmatian i praktian duh koji je eleo da zavri one poslove koji u srpskoj kulturi nisu
uraeni, uticao je na to da on ne bude naklonjen teorijskim uoptavanjima.
Iako je Skerlievo kritiarsko i knjievno-istorijsko delo impozantno i do danas obimom
nedosegnuto, teko je odrediti prirodu kritiarskih metoda kojim se Skerli sluio, jednako kao
pto je teko definisati precizno i Skerlieve knjievno-teorijske stavove. U svom jedinom
teorijskom radu, studiji Dogmatika i impresionistika kritika, koje je bilo njegovo pristupno
predavanje, on podjednako ozbiljne prigovore upuuje i jednoj i drugoj vrednosnoj kritici ne
izjanjavajui se koja mu je bila blia. Po Skerliu kritika je suenje o knjievnim proizvodima,
ocenjivanje njihovih mana i vrlina. On pod dogmatikom kritikom podrazumeva i teorijsko
bavljenje knjievnou i interpretaciju pojedinih dela povezanu sa iznoenjem vrednosnih
sudova, dok pod impresionistikom kritikom podrazumeva samo kritiku koja se bavi pojedinim
knjievnim delima polazei od utisaka koje dela izazivaju.
U sagledavanju prirode knjievne kritike, zastupa stanovite da knjievna kritika stoji na
sredi izmeu umetnosti i nauke, ona se istovremeno oslanja na razum i oseanje, zbog toga je i
pitanje injenice i pitanje ukusa (mada je slon da da prednost razumu). Iz ovoga proistie da je
Skerli nastojao da povee dva tipa kritike. Kao kritiar esto bio je impresionista, opisivao je
svoje utiske o delima, dok je kao istoriar knjievnosti pokazivao veliku sklonost ka injenicama
koje su mu omoguavale da osvetljava veliki broj knjievnih pojava. Kada govori o kritiaru,
Skerli navodi da on mora da ima niz posebnih osobina: osetljivost, jaka mata, pijemivost
utiska, tananost ukusa, oseanje stila, ali istie da kritiar mora biti ovek velikih znanja.
Kritika po Skerlievom miljenju nije nauka, ako se pod naukom podrazumeva skup
veitih i nepromenljivih istina, formula i zakljuaka, ali ako se nauna saznanja posmatraju kao
neto to je podlono promeni i zavisno od vremena u kome nastaje, onda je i knj. kritika bliska
nauci. Skerli je verovao da je kritika nauka u nastajanju i da je zato dinamina, sva u
preobraajima. Otroj je kritici podvrhao klasicistiku poetiku i kritiku koja je na njoj zasnovana
jer je smatrao da se takva kritika sastoji u pozajmljivanju pojedinanog razuma optem razumu i
knjievnoj tradiciji. Smetaju mu sve one koncepcije koje od kritike trae da postane nauka i da
odbaci sve to je impresija kao i da pokua da pronae opte ideje i zakone knjievnosti.
Zbog toga je Skerli imao kritiki odnos prema pogledima Brinetjera i prema pogledima
Ipolita Tena. Za Tema je govorio da ima maniju za oproavanjima i uoptavanjima i da je
sklon da oveka posmatra kao teoremu koja hoda, ivu mainu koja se svodi samo na motor,
ivotinju koja pie pesme onako kao to pela gradi sae, a ptica gnezdo. Skerli smatra da su
ovo uproeni pogledi i da sam Ten nije uspeo da objasni ni svoja tri pojma, a zamera mu i to pro
je bio sklon da polazi od apriornih postavki. Kad god govori o dogmatskoj kritici, Skerli tim
kritiarima zamera to apsolutizuju ukus jedne epohe i jedne knjievnosti i pokuavaju da ih
posmatraju kao nepromenljiva i vena pravila. Time je udario i na Ljubomira Nedia, zamerio
mu je to traga za optim idejama i zakonima u umetnosti zato to mi sve stvari vidimo kao
pojedinci.
Verovao je da je knjievnost dinamina, da je u svakom trenutku podlona promenama.
Naelo evolucije postoji i u kritici, i to je jo jedan dokaz da je prolo vreme dogmatike kritike i
da ovek njegovog vremena osea neodoljivu potrebu za slobodnim ispitivanjem i za traenjem
onih saznanja koja su primerena novom dobu. Dogmatiku kritiku je shvatao kao donekle
klasicistiku i u njoj je video tenju da se odbace promene. Pokazivao je naklonost ka
impresionistikoj kritici jer je verovao da tei da bude nekan vrsta umetnosti. Uporite
impresionistie kritike je pronalazio u tome to je naa slika i na doivljaj svekolike stvarnosti
uvek neto subjektivno, lino, vi sve vidimo onako kako je preobraeno u naim ulima.
Naglaavao je nuan subjektivizam percepcije. Upravo zbog toga ne moe biti nikakvih
utvrenih pravila ili jedino pravilo jeste ne poznavati nikakva pravila. Utoliko pre, smatra
Skerli, to mi delo doivljavamo prema svom ukusu i prema svom temperamentu i zato kritiar
ne trai u delu neto apstraktno ve neto to se njemu dopada, tako da zapravo ne iznosi nikakav
objektivni sud ve samo svoj utisak, impresiju. Ovakve poglede na kritiku zastupali su i
francuski kritiari impresionisti, a njih je posebno cenio i zbog umetnikog pisanja teksta.
Iako je cenio impresionistiku kritiku, Skerli je znao i da se i njoj mogu uputiti ozbiljni
prigovori, posebno zbog toga to ne poseduje svest o prirodi knjievnosti i nainima njenog
tumaenja. im izreknemo bilo kakav sud o nekom delu mi implicitno podrazumevamo neki
ukus i naela na kojima je zasnovan. Zato je neizbeno da i impresionisti polaze od nekih optih
saznanja, samo to oni nisu spremni da eksplicitno formuliu svou estetiku jer ne veruju mnogo u
nju. Isto tako i potreba impresionista da naglaavaju lini doivljaj i ono to je individualno u
tom doivljaju, kao da negiraju socijalni karakter umetnosti.
Svestan ogranienja i jednog i drugog tipa kritike, zastupao je stanovite da tek treba da
se izgradi neka vrsta kritike koja bi pomirila sve suprotnosti ili kako je govorio moe se
uspostaviti ravnotea izmeu anarhije i tiranije zakona. Zato je traio da se kritika njegovog
vremena zasniva na znanju, na optim stavovima o prirodi umetnosti, mada je isticao da je
osnovni uslov da se jedno delo dobro oceni dobro razumevanje tog dela, nastojanje da se shvati
njegova osnovna ideja. Na taj nain on je pokazivao sklonost da u kritikom radu ode dalje od
istog utiska, da u prosuivanje knjievnog dela ukljui i racionalnu komponentu. Kritika treba
da to jae oseti i pojmi to vei broj emocija i ideja, da ih to vernije i izrazitije ulije drugima. Iz
Skerlievih pogleda na kritiku i njenu ulogu vidi se da je on daleko od Nedievih pogleda na
znaaj forme to je jasan znak da se naa nauka o knjievnosti nije razvijala linearno od spoljnjeg
ka unutranjem pristupu, ve ponekad i obrnuto.
Posebnu panju je pridavao pitanjima funkcije knjievnosti, za koje je vano da je uvek
knjievnost nastojao da posmatra kao vaan oblik uticanja na drutveni ivot. U tome se on
oslanjao na ideje Svetozara Markovia, posebno kada je govorio da je knjievnost mono
sredstvo za irenje korisnih istina. Zato je on knjievnost pvezivao sa sredinom u kojoj je
nastala, verujui da ona mora biti proizvod te sredine u kojoj je nastala. Zastupao je uverenje da
je prava sadrina poezije ono to je Markovi nazvao ivot narodni. Poto je traio da
knjievnost opisuje stvarne sadraje ivota, Skerli je realizam i realistiku tehniku najvie
cenio, u konkretnoj primeni svojih stavova i svog shvatanja funkcije knjievnosti Skerli je
donekle odstupio od privrenosti realizmu. On je uvideo da istinito prikazivanje ivota nije
najpodesnije za irenje korisnih istina pa je od knjievnosti traio da idealizuje pojedine vidove
narodnog ivota. Ovakvi njegovi stavovi su utoliko paradoksalni, to je Skerli neprekidno
napadao tzv. idealistiku i metafiziku estetiku, dok je i verovao u demokratizaciju umetnosti, tj.
u potrebu da knjievnost ne bude upuena samo uskom krugu posveenih i da pisci treba da
stvaraju za najire slojeve italaca.
Skerli je odbacivao vulgarno-materijalistiki pristup umetnosti i smatrao je da pisac po
pravilu stvara neto to nije relativno i ogranieno u svojoj upotrebi, ve je trajno i opte.
Odbacivao je eksperiment i istraivanje u umetnosti, pa je bio protiv kovanica Laze Kostia. Kad
god je govorio o aktuelnom stanju i nae i nekih stranih knjievnosti, bio je posebno netrpeljiv
prema onoj vrsti knjievnosti za koju je verovao da je tua i neprijateljska prema ivotu, a to
znai da je on najveim delom bio protiv knjievnosti koja od simbolizma vodi ranoj avangardi,
a koju je on sagledavao kao apologiju alkoholu i grubim telesnim uivanjima, on je isto tako
odbacivao knjievnost koja je sva u simbolima i nerazgovetnosti, u maglovitim snovima. Bio je
protiv pesimizma u poeziji, nazivao je takve pesnike ivim mrtvacima. Napao je Isidoru Sekuli,
povodom njene knjige Saputnici u kojoj opisuje glavobolju na 18 strana.
Ovakvi pogledi na tada aktuelno knjievno stvaralatvo doveli su ga do ozbiljnih
nesporazuma sa srpskom knjievnou sa poetka dvadesetog veka, koju je on teko razumevao i
prihvatao samo delimino. Ukljuujui u svoja razmiljanja o savremenoj knjievnost i mit o
Anteju, Skerli kae da se negdanja snaga knjievnosti vraa samo onda kad se dotakne izvora
svake snage ljudske, naroda, kada pusti ile u zaparloenu ali uvek snanu i plodnu zemlju
naroda. Preao je na ovu biljnu terminologiju jer je i samu umetnost doivljavao kao biljku koja
nie iz naroda, mada je odbacuo neka od najznaajnih dela moderne srpske knjievnosti, Skerli
bi, da je preiveo I svetski rat, imao jo veih tekoa sa knjievnou izmeu dva svetska rata
koja je u svemu bila suprotna njegovim pogledima.
Kao ovek koji se kolovao u inostranstvu i koji je izvrsno poznavao velike evropske
knjievnosti, a morao je da se vrati u onda mali i provincijalni Beograd sa crtama orijentalnih
varoi, Skerli je eleo opti napredak i smatrao je da i knj. treba tome da doprinese. Muno se
oseao u maloj sredini u kojoj nema prave atmosfere, ni radnih navika i zato je meu prvima
matao o evropeizaciji Srbije i Beograda. Prenosei ovu tenju u knjievnost smatrao je da se
naa knjiievnost primakla evropskoj tek sa Dositejem, sa idejama prosvetiteljstva i zato je iz
istorijskog progleda iskljuivao staru srpsku knjievnost videi u njoj samo skup tekstova sa
dominantnom religijskom funkcijom. Nije mogao da vidi da smo mi preko stare srpske knj. i
Vizantije imali neposrednu vezu sa antikom Grkom, sa kulturom koja je u samom temelju
evropske civilizacije. Zato se za Skerlia kae da je za nekoliko vekova skratio nae duhovno
naslee. Budui da je i sam bio blizak prosvetiteljskim idejama teio je da se obnovi rodoljubiva
poezija i uopte knjievnost podesna za ostvarivanje dravnih ciljeva i bio je silno razoaran kad
je video da iz francuske i drugih knjievnosti prodiru oni uticaji pesnikih kola koje nije voleo.
Zato se on razoarao u poeziju i smatrao je da su pesnici izdali njegove ideale. Najvie je
oekivao od proze jer je proza u veoj meri upuena na tzv. stvarni ivot i poesbno je teio da
afirmie roman o gradskom ivotu. Kao kritiar, Skerli je ostao bez svog izabranog pisca jer
niko od savremenika nije ostvario njegov ideal, nije slikao pravi narodni ivot. Uprkos svim
slabostima i protivrenostima, Skerli je dao ogroman doprinos prouavanju srpske knjievnosti.

46. Jovan Skerli kao kritiar

Izdvojiti odreene delove iz prethodnog pitanja, uglavnom su podvueni. Opis dogmatske

i impresionistike kritike se takoe odnosi i na ovo pitanje, a i ono to u o tome pisati u ovom se
moe itati i u okviru prolog pitanja. Uglavnom su u daljem tekstu navedeni Skerlievi citati i
parafrazirani citati, iz prostog razloga to je tako najjednostavnije.

Dogmatika i impresionistika kritika

Na poetku teksta Skerli daje svoje vienje knjievne kritike. Ona je suenje o
knjievnim proizvodima, ocenjivanje njihovih mana i vrlina u etimolokom smislu rei. Knj.
kritika stoji na sredi izmeu umetnosti i nauke, pa kritiar mora imati posebne umetnike, zatim
isto intelektualne osobine, kao i slobodu misli. Kritika tei da postane to naunija i da dostigne
preciznost tanih nauka, to je teko jer mi ak ni ne znamo ta je to lepo, to je promenljiva
kategorija. Apsolutna istina ne postoji, ona je samo konstrukcija naeg duha, postoje samo
prolazne, oveanske istine. Kritika se moe shvatiti kao nauka ako se naukom smatra znanje
naeg doba, zakoni isvesnih stalnih pojava, metodi ispitivanja kojima se postupno suava krug
nepoznatoga.
 Nekada se verovalo da razum ini lepotu, koja je apsolutna, stalna i univerzalna. Tako se
stvorio jedan sistem knjevnih dogmi i zakonik lepote. Delo je onda dobro ako odgovara
pravilima tog sistema, ukoliko ne nosi niega osobenoga. U Skerlievo vreme ovaj tip kritike
predstavlja francuski kritiar Brinetjer, koji misli da kritiar treba da odstrani lina oseanja, da
bi izvukao optu ideju. On je svoja pravila slepo primenjivao pri ocenjivanju dela i Skerli to
osuuje. Skerli nije prezao od ustajanja protiv autoriteta, pa se posle komentarisanja Brinetjera
okrenuo Ipolitu Tenu (pogledaj prolo pitanje).
Po Skerliu osnovna mana dogmatske kritike je ta to ona pokuava da kristalizovani
ukus jedne prolazne epohe, jedne izvesne knjievnosti primenjuje kao apsolutne zakone, kao
nepromenljiva pravila lepote, koja vae uvek i svuda. To je nemogue u moderno vreme, kada
vlada duh slobodne misli, ovek ima potrebu slobodnog ispitivanja.
Impresionistika kritika racvetala se u Francuskoj krajem 19. veka, oslanala se na
suverenstvo linog razuma. Jedino njeno naelo je: ne priznavati nikakva naela. Smatrali su da
ne postoji objektivna kritika, kritiar u svoja dela ukljuuje svoj lini temperament, i svoje
shvatanje i oseanje ivota. Impresionisti nisu verovali u postojanje nauke o knjievnosti, bar ne
sada. Daje dve primedbe impresionistikoj kritici. Prva je da ona ipak ima neku svoju filozofiju
umetnosti i svoj zakonik lepoga, koliko god se branila da nema. Oni ne iznose svoju estetiku jer
nisu sigurni u nju. Druga zamerka je ta da celoj umetnosti daju previe lian karakter,
zanemaruju socijalnu stranu umetnosti.
Ipak, prednost daje impresionistikoj kritici, jer iako nije potpuno tana, svakako je
manje netana. Skerli smatra da je mnogo pametnije i savesnije priznati svoje neznanje, nego se
zadovoljiti naivnim objanjenjem ili se drati za poznatu teoloku re. Impresionisti su znaajni
jer su dali mnogobrojne fine, iskrene utiske, koji e posluiti kao dragocen materijal jednoga
dana kada se estetika pone raditi na eksperimentalnom nivou. Skerli misli da se mora
uspostaviti ravnotea izmeu miljenja da je ona tana nauka i da je prefinjena umetnost.
Kritika postaje sve manje iskljuiva, kloni se smelih uoptavanja, mnogo je ira nego to
je nekad bila. Ona sada izuava i spoljne uslove, zemaljsku i kosmiku sredinu, socijalnu
sredino, ali ne zaboravlja i samo delo. Ovde se vidi uticaj pozitivizma, Skerli se ne bavi samo
delom, ve i onim mimo njega. Istie da nijedna teorija nije za odbacivanje, jer svaka sadri
neto istinito. Na samom kraju se jo jednom osvre na to kakav kritiar treba da bude, i navodi
da treba da ivi i ivotom dela pored svoga roenoga ivota. Istie i pogreivost kritiara, i
govori da je nekada gomila tanije sudila no kritiari od zanata. Ona ima manje individualnosti,
duhovne gordosti, preterane delikatnosti i potrebe za izdvajanjem. Dodaje i to da se knjiga mora
voleti, jer ko hoe da razume misao ljudsku, treba da je voli.

Jedna knjievna zaraza

Skerli je bio otar u svojoj kritici, to se vidi i u tekstu namenjenom Simi Panduroviu.
Smatra da nigde nije bilo takvog crnog pesimizma kao i njegovim Posmtrnim poastima. U
svom izlaganju ume biti gorak i duhovit, pa navodi da ko ima iluzija o ivotu, ili ako je naao
naina da se razumno pomiri sa njime, taj neka ne ita stihove Sime Pandurovia. Strogo i
odseno ga osuuje, govorei da on ne peva bol ivota ve bolest ivota. Misli da on zapoinje
poeziju trulei. U Svetkovini vidi krajnju taku do koje se u srpskoj knjievnosti doteralo u trci
za originalnou, za retkim i jakim senzacijama i neoekivanim efektima. On ima udne i mutne
ideje koje predstavlja na udan nain, koristei jeftine efekte. Njegova versifikacija nije
besprekorna, esto je jednolika i nepravilna.
 Ipak, pored svih negativnih strana, Skerli uspeva da nae neto pozitivno kod
Pandurovia. Kod njega ima originalnih, intimnih i jakih oseanja, on ima lepih pesama, i jasnih
i istih stihova. Slobodan stih mu je takoe dobar. Iako otro osuuje pesnika, kae da je talenat
kod njega esto bio jai od knjievne mode i spisateljskog snobizma.
Ne krivi konkretno Pandurevia za njegove slabe i pesimistike pesme, ve smatra da je
bio rtva jedne knjievne zaraze, koja je na Zapadu prola, ali koja je tek tada dopirala u Srbiju i
okolne zemlje. Bio je rtva knjievne zablude da je sve to je novo za njih u isti mah i moderno.
Dekadenstvo je bila opaka knjievna bolest koja je u Evropi prola, a sada je dola u Srbiju i
zarazila nae pesnike. Skerli je smatrao da naa knjievnost treba da se ugleda na strane
knjievnosti i na francusku knjievnost, ali ne na dekadencu. Ona ne moe biti uzor, zastarela je.
Sa pragmatikog shvatanja knjievnost, pesimizam u knjievnosti ne donosi nita korisno, a ak
moe i loe da utie, pa tu navodi primer deaka koji pie o smrti. Skerli misli o zdravlju nacije,
pesimizam nam nije trebao zbog nadolazeeg rata, potrebne su patriotske, pesimistine pesme.

Lani modernizam u srpskoj knjievnosti

U ovom tekstu kritikuje Disa. Pie o njegovim Utopljenim duama, koju vidi kao
programsku knjigu nae nove umetnosti. Misli da ona zasluuje panju, ako ne kao knjievno
delo, onda kao knjievna pojava. I on je zaraen poezijom dekadencije, i to Skerli eli da
dokae na prilino grub nain. Govori da poezija Vladislava Petkovia ima sve karakteristine
crte koje je Gijo kliniki odredio kod degenerika.
Pandurovi je samo naglasio tu poeziju trulei, Dis je sa njom doterao do kraja. Kod
njega je kao i kod Sime izraen pesimizam, teme smrti, propadanja, mraka, on svojim pesmama
daje pogrebno-simbolike naslove. Disa gotovo vrea, njegovu poeziju smatra duevnom
boleu, pie o njemu sa velikim sarkazmom, koji kulminira kada pie o njegovoj Razumljivoj
pesmi. Misli da je on sahranio razum i da samo stenje i jaue, a pri tom nema strpljenja za tue
jade. On peva u poremeenom stanju uma, u stanju bunovna oveka koji se jo nije istreznio.
Skerli mu se otvoreno podsmeva: Petkovi je transcendentalna pojava u prirodi i on ima ula
koja drugi ljudi nemaju:
I tad pipah vazduh, trae kakva traga,
Ali rei tvoje nisam mogo nai.
(Ovo je tako genijalno sroio da sam ga ak i udostojila navodnika.)
Pored toga to je njegova poezija bila poezija bolesti duevne, ona je bila podraavalaka,
knjikam aka. Smatra da je Dis bio samo obian podraavalac. Ugledao se na Verlena i
Bodlera, koji su, iako su pisali o uasima, bili istinski pesnici, zato to su stvarno oseali ono to
su pevali. Pojavili su se za njima brojni podraavaoci koji su nastojali da budu jo smeliji i
originalniji, pa su bili skloni preterivanju. Tu pojavu naziva knjievnom perverzijom i prostom
knjievnou. Ta nova umetnost je kod nas dola iz tree ruke, a kod Petkovia je pozajmica jo
dalja pa je ona jedna neuka i gruba imitacija. Dis je doveo dekadenciju do krajnjih granica
apsurda.
Kod Disa se vidi romantiarsko vienje pesnika kao viega bia kao i jaka alkoholika
nota, karakteristina na romantizam. Pored romantiara, na Disa utiu i tadanji pesnici, a medju
njima i Milan Raki. Od njega je uzeo mraan pesimizam, oseanje opte neminovne bede i
opte gnusobe, stav pesnika koji poredi sebe sa grobnom humkom. Meutim, nije primio ono to
je najbolje kod Rakia, a to je visok intelektualizam Rakieve poezije. Pored tematike, od Rakia
je Dis primio rondel, staru strofu koju je Raki uveo u srpsku knjievnost iz srednjeg veka.
Skerli smatra da Dis zloupotrebljava ovaj oblik.
 Poredi Disa i Pandurovia, i kae da na Disa pada dvostruki greh, jer je on kao gori pisac
uticao na boljeg. Disa naziva Panduroviem bez talenta. Smatra da nema talenta, veto nie
stihove, ali on samo podraava. Kada ne podraava, njegove pesnike sposobnosti su neznatne, i
daje primer pesme Idila, koju vidi kao njegovu originalnu.
U zakljuku navodi da nita nije napisano lino radi Vladislava Petkovia. On je jednim
delom ovim tekstom hteo da odbrani celu srpsku poeziju koja je napadnuta od strane dvojice
mladih hrvatskih knjievnika, koji su u Utopljenim duama videli srpsku stvarnost. On eli da
sprei razvoj ovakve nove umetnosti, da stane na put Disu i moderni, za koju kae da je stara i
rava stvar. Ovaj napad na Disa je najotriji od svih Skerlievih napada, ba mu nita nije
priznao. Nije imao razumevanja za njegovu poeziju. Skerli je bio svestan izvesne Disove
vrednosti, ali o tome nije pisao.

46. Knjievno teoriski pogledi Bogdana Popovia

Uz Ljubomira Nedia, Bogdan Popovi je najvie doprineo razvoju knjievno-teorijske

misli kod nas. Zajedniko im je i to to su dugo tumaeni u pogrenom svetlu, najee im je
pripisivana subjektivnost formalistike slkonosti i knjievni konzerva-tivizam, dok je najmanje
panje posveeno injenici da su insistirali na izgradnji celovitog sistema knjievno-teorijskih
pogleda. Ako je Nedi insistirajui na unutranjoj analizi na formi, i njenom znaaju, ulozi
sloaja rei u knj. tvorevini nagovestio pravac kojim e naa NOK da krene, onda je B. P.
nastojao da izgradi konkretnu analitiku metodu kojom e se knj. dela tumaiti na nov nain. Za
njega se dugo tvrdilo da je malo pisao, ali se oduvek isticalo da je raspon njegovih interesovanja
irok, jer se bavio i naom knjievnou i teorijom knjievnosti i tzv. istorijom opte
knjievnosti.
Bio je najznaajniji knjievni kritiar koji je imao sistem knjievno-teorijskih stavova.
Imao je zanimljivu sudbinu, bio je veoma uticajan, smatran je najveim autoritetom u donoenju
vrednosnih sudova u kulturi, bio je arbitar ukusa. Posle I svetskog rata, njegov uticaj poinje da
slabi, napadaju ga nai avangardni pisci, a meu njima i Crnjanski, dovode u pitanje njegov
autoritet, pa ga on i gubi krajem 20-ih godina, pred kraj II svetski rat je bio odbaen. Umro je na
Uskrs 1944. godinne razoaran saveznikim bombardovanjem. Umro je iz protesta, odbio je da
ivi, pa je prestao da jede i pije.
Od poetka je imao veliki uticaj na usmeravanje razvoja srpske knjievnosti vodei se
ukusom formiranim krajem 19. i poetkom 20. veka. Nakon sukoba sa avangardom dobija epitet
konzervativca. Bio je veliki stilista i gospodin, imao je sposobnost da logino i jasno raspravlja o
sloenim knjievno-teorijskim problemima. Tada je postojala znaajna intelektualna elita iji je
zadatak bio da izgrade srpski kulturu, novi stil, moderniju sintaksu od stroge Vukove. Bavio se
nizom pitanja izvan estetike i NOK-a, npr. lingvistikom, za temu pristupne besede je odabrao red
rei u srpskom jeziku. Poznavao je antiku tradiciju i koristio je dijaloku formu, raspravlja o
nizu vanih problema u formi dijaloga.
Kod Popovia postoje dva perioda rada:
1) 1901-1914. Tada nastaju najznaajniji radovi, studija o Bon Mareu (doktorska disertacija),
ogled o vaspitanju ukusa, predavanje o knjievnosti, programski tekst u asopisu SKG, ogled
alegorino-satirina pria, ogled o tome ta je veliki pesnik, i vrlo znaajan tekst Teorija reda-
po-red.
2) Period nakon 1914. kada mu ugled opada. (Ovo nigde ne pie, Miki je izgleda zalutao na
predavanju, ali ne znam ta bi drugo moglo da bude drugi period.)
Svim Popovievim radovima zajedniko je nastojanje da se problem posmatra u optoj
perpektivi, da se predmet analize precizno opisuje i da se povodom na oko sitnih pitanja doe do
optih saznanja. Bio je veliki znalac knjievnosti i umetnosti i posebno je cenio artizam, tj.
pesnike koji su negovali kult forme i meu koje spadaju Raki i Dui. Jo od svog pristupnog
predavanja na Velikoj koli 1894. nastojao je da neposredno utie na razvoj svesti o prirodi
knjievnosti kod nas. Od poetka je na knjievnost gledao kao na umetnost i to umetnost koja
delujui na naa ula trai razvijen ukus i odnegovano kritiarsko ulo. Jedini je kod nas izneo
ideju da svako ko prouava knjievnost mora da ovlada specifinim jezikom nauke o
knjievnosti, jer je bavei se i drugim umetnostima uvideo da im je priroda razliita i da se
njihovi elementi moraju opisivati razliitim jezikom. Tako je Popovi u stvari anticipirao one
teorijske poglede koji su se u 20. veku skoncentrisali na pitanje specifinosti umetnosti kao
posebnog jezika.
Mada je napisao za nae prilike veliki broj knjievno-teorijskih radova, najznaajni mu je
ogled Teorija reda-po-red. Ovaj rad je znaajan jer je u njemu Popovi izloio naela prve
originalne meode u NOK-u koja se u osnovi podudara sa metodom interpetacije koja e se javiti
znatno posle njega. Sam naziv svoje metode Popovi je pozajmio od engleskog estetiara
Aleksandra Bena, ali je sutina njegove teorijske koncepcije originalna i nije ni od koga
preuzeta. Izlaganje svojih teorijskih pogleda zapoinje od konstatacije da se NOK posle
pozitivistike avanture vraa na stanovite da umetniko delo treba prouavati kao umetniko,
kao lepo. Odbacujui pozitivizam i posebno pozitivistiku koncepciju knj. dela, Popovi kae da
knj. dela ni po svom istorijskom, ni po svom psiholokom postanju, nisu istorijski dokumenti
kako se to pre njega smatralo. Ona nisu istorijska dokumenta jer pisac i umetnik uopte, pre
svega nastoje da kod itaoca izazovu uivanje u svojoj tvorevini, a ne da ostvare neki drugi cilj.
Zato je zadatak onoga ko prouava knjievnost da objasni ta ini lepotu tih dela. Na pitanja
vezana za prirodu lepote u knj. delu ne moe se odgovoriti ako nas interesuje ono to je istorija u
njemu. Zato Popovi polemiui sa svojim bratom kae da istorijska kritika moe da nam objasni
ime je ekspir liio na svoje savremenike, ali ne moe da nam otkrije ta je to to ekspira ini
ekspirom, to daje umetniku vrednost njegovim dramama.
U sferi estetikih ideja, Popovi je bio zastupnik tzv. estetike ula jer je verovao da svaka
umetnost, pa i knjievnost deluju na naa ula i izazivaju odreene emocije u nama. Odreujui
prirodu estetikog fenomena, veruje da su elementi estetikog problema emocionalni. To po
njegovom miljenju znai da nauka o knj. treba da analizira utiske koje delo izaziva na itaoca.
Pri tome ne pravi razliku izmeu prirodno lepog i umetniki lepog. Zbog toga kae da
prouavajui knjievnost prouavalac utisak koji u nama izaziva Boanstvena komedija treba da
postavi u isti red sa utiskom koji na nas ostavlja zalazak Sunca.
Popovi je meu prvima kod nas traio da se prou. knj. i umetnosti uopte postavi na
naunu osnovu. Definiui pojam naunosti na podruju estetike, zbog toga to mu je blliska
koncepcija ulne estetike poruavanja knjievnosti stavlja u isti rang sa psihologijom i kae da se
i prva i druga nauka kasno javljaju jer se bave sloenim problemima. U konkretnoj razradi svoje
metodologije za analizi knj. dela Popovi definie njenu sutinu u ispitivanju elemenata iz kojih
se sastoje iroke osobine i poslednji efekti knj. dela. Sutina njegove metode je u pokretanju
interesovanja sa celine na njene delove i u uverenju da se ono to odlikuje celinu moe pronai i
u njenim najsitnijim delovima.
 O metodi reda po red u umetnosti bi se moglo rei deli po deli, kritika treba da pokae
i te pojedinosti iz kojih se knj. ili umetnika osobina ili efekat sastoje. I kad god je mogue ili
potrebno da pokae sve pojedinosti koje u dotinom delu sastavljaju tu osobinu. To znai da je
traio da NOK u delu pronae one elemente pomou kojih se ostvaruju konkretni umetniki
efekti. Na taj nain je on pred poruavaoca knjievnosti postavio onaj zadatak koji je u nauci
ostvaren onog asa kad je u sredite prouavanja postavljen umetniki postupak, tj. skup svih
izraajnih sredstava kojima se pisac slui.
Definiui prirodu svoje metode istie da bi se ona mogla jo zvati analitikom ili
konkretnom. To drugim reima znai da je Popovieva metoda induktivna, da ona trai da se od
delova ide ka celini. U nastojanju da to vie naglasi specifinost svoje analitike metode,
Popovi kae da se ona razlikuje od dosadanjih metoda ispitivanja time to svoju naunu grau,
tj. knj. i umetniko delo ispituje ne samo kao celinu ve i silazei do sitnih pojednosti. U
poslednje vreme uinjen je veliki korak napred time to se najzad razumelo da u estetici treba
polaziti od umetnikog dela, ne od spekulacije, od optih filozofskih pojmova koji se posle
gotovi i naeni primenjuju kao estetika naela stvaranja i lepote umetnikog dela. Pogreno je
ii od optih kategorija i pojmova na dela, ve treba ii obrnuto, od konkretnih tehnikih
pojedinosti do irih efekata, do njihove uloge u celini.
Verovao je da je njegova metoda osnova na kojoj treba da nikne nova nauka o
knjievnosti i umetnosti. On najpre kae da je svako znanje, znanje nauke, znanje teorije jer se
samo u takvom znanju mogu pronai neobrazloene, instinktivne, subjektivne sfere naih
utisaka. Po Popovievom miljenju utisak vie nije dovoljan, i zadatak nauke je da objasni kako
se utisak raa, oblikuje u susretu sa umetnikim delom.
Da bi ovo objasnio, poveo je raspravu o samoj prirodi naeg znanja i rekao da je svako
znanje generalizacija, apstrakcija, ona zajednika osobina i odnos, onaj pojam koji obuhvata i
vezuje sve predmete i pojave jedne iste klase svedene na bitne, tj. zajednike osobine tih
predmeta, oien od razliitih primesa koje te predmete prate u arenilu stvarnosti sveta.
Popovi trai da se znanje stie na isti nain na koji se analiziraju umetnika dela, a to znai
polaenjem od pojedinanog. Zato se u osnovi svakog znanja nalazi poreenje, jer tek
poreenjem stvari poinjemo opaati da su one meusobno sline i razliite. Tako se poreenje
ukazuje kao sredstvo za dolaenje i do opteg i do individualnog.
Kad je pravio svoju klasifikaciju nauka, NOK je svrstao u moralne nauke. Za razliku od
matematike u kojoj se sve kvantifikuje, u nauci o knjievnosti dominira suptilno, intuitivno
poimanje stvari jer u knj. delima preteu individualne crte. Tako je Popovi isticao da su knj.
dela individualna i da se njihova posebnost vidi u tome to se samo nekim spoljanjim
osobinama svrstavaju u neku vrstu. Zato u NOK-u veliku ulogu imaju instrumenti kritikog
miljenja ili kako ih Popovi zove tehniki termini. Oni oznaavju estetske osobine i svojstva
knjievnog dela. Samo onaj ko zna ove termine, ko ih razume, taj moe da zapazi, opie i oceni
knj. osobine koje se tim terminima obeleavaju.
Ovde Popovi istie da je u prouavanju knjievnosti najvanija kritika sposobnost da
vidi ono to je umetnost u knjievnosti i da ume da ga opie. Govorei o tehnikim terminima i
njihovom znaaju za analizu knj. dela Popovi istovremeno ukazuje na znaaj terminologije u
srpskoj knjievnosti. On je zato posebnu panju posvetio opisu naina na koji dolazimo do
prvih terminolokih reenja: Pojmovi se lako i pouzdano stiu kad su predmeti sa kojih te
pojmove izvodimo po nas blieg interesa, kad su iz obinog ivota, u naem estom iskustvu,
lako na domaku konkretnih i javljaju se u mahom raznih oblika, a da se obratno teko stiu i
pogreno stvaraju pojmovi koje stiemo pod uslovima obratnim, tj. kad predmeti nisu po nas od
interesa, kad su retko u naem iskustvu, nisu lako na domahu, apstraktni su i javljaju se u mnogo
raznih oblika. Popovi se u stvari zalae da se do pojmova u nauci dolazi kroz izdvajanje onoga
to je konkretno, zasnovano na stvarnim obelejima predmeta, a da mu je strano opte, to se
retko javlja u naem iskustvu i to za nas mora biti apstraktno.
Za adekvatno razumevanje svih fenomena u jednoj oblasti potrebno je neposredno
poznavanje dovoljnog broja konkretnih primera. U teoriji razmiljanja Popovi je uvek hvalio
ono konkretno jer je i sutina njegove metode u tome da se do onoga to u umetnikom delu
realno postoji to ini njihovu stvarnu osobinu. Kad god je govorio o primeni svoje teorije i u
nastavi i u prouavanju knjievnosti Popovi je govorio da treba davati mnotvo primera i
konkretnih pojedinosti. Prouavaoce knjievnosti je podseao da se moraju drati konkretnih
knjievnih dela i da tek posle analize tih dela mogu prei na uoptavanje. Prednost njegove
metode je u tome to ona daje te injenice, konkretne primere. Analiui knjievno i umetniko
delo ne u optim potezima, no podrobno, ulazei u sitne pojedinosti na kojima se osnivaju
knjievni i umetniki efekti i naela koja te efekte objanjavaju, ona daje stvarnu podlogu pojmu
i terminu.
Jasan je osnovni Popoviev cilj. On hoe da stvori metodoloku interpretaciju knj.
dela koja bi se zasnivala na odbacivanju optih, apstraktnih kategorija i koja bi insistirala
na onome to je vidljivo u konkretnom efektu i to analitiki izdvojeno samu analizu ini
egzaktnom i proverljivom. Tako je u stvari Popovi dovrio ono to je zapoeo Nedi u svojim
radovima. Tek mnogo kasnije su njegovi stavovi dobili konkretnu primenu u sklopu metodoloke
interpretacije.
Budui da je bio uenik Ljubomira Nedia, nije gajio simpatije prema Svetozaru
Markoviu, mislio je da vulgarno posmatra knjievnost. Izdvojio je Njegoa i L. Lazarevia kao
jedine koji mogu da opstanu u Evropskoj knjievnosti, ostali nemaju nita toliko savreno. Ukus
je sloena i najvanija estetika (ili estetska?) kategorija koja ima 9 elemenata. Smatra da se ukus
moe stei ako se mnogo radi, traio je od svakog oveka da trenira svoja ula i svoj um, mislio
je da se ukus moe razvijati i popravljati.
Bio je zastupnik evolucionistikog shvatanja knjievnosti, ona je dinamina, ona je
umetnost koja se menja. Popovi je verovao da se knjievno stvaralatvo razvija od viih ka
niim oblicima. Prvi kod nas je zastupao ideju da se jedno umetniko delo naslanja na drugo,
zbog ega je traio od pisca da ue od svojih prethodnika, kako bi ih nadmaili. Uzori su vani,
problem je to naa knjievnost ne nudi mnogo savrenih izvora, i zbog toga nai pisci treba da
se oslanjaju na strane. Bio je opinjen francuskom knj. i dovodio je fr. pisce u Beograd
(Baldenspere). Mislio je da pisci treba da ue jezike i itaju strane pisce.
Zalagao se za estetiku kritiku, treba se baviti umetnikom stranom dela, bio je protiv
istorijske kritike iji je predstavnik bio Pavle Popovi, njegov mlai brat. Istorija knj. se ne bavi
umetnikom stranom dela, zanima je samo drutevno-istorijski kontekst. Bio je opinjen
engleskim teoretiarom Aleksadrom Benom. Popovi je mislio da analiza dela mora biti
formalistika, to e suziti podruje za subjektivnost.
Traio je da analiza dela dobije nauni karakter, da bude proverljiva. Raspravljao je o
delikatnim temama, pa je i napisao ogled ta je veliki pesnik? u kome je analizirao problem
velikog pesnika. Mislio je da pesnika velikim ine njegova dela, a dela su velika ako u visokom
obliku imaju misao, oseanje, matu i ukus. Samo se kod Lazarevia i Njegoa ova 4 elementa
javljaju u najviem obliku, dok ih kod Zmaja ima, ali ne u najviem obliku, pa Popovi daje
dosta dokaza za to da je Zmaj pesnik srednjeg reda.
 U pristupnom predavanju odranom 1894. knjievnost je prikazao kao umetnost koja nije
sama sebi svrha, ona koristi oveku jer ga vodi ka samospoznanju.
48. Antologija novije srpske lirike Bogdana Popovia (kritika naela)

Ovo je prva antologija svoje vrste, izala je 1911. godine. Poruilac je bila Matica
hrvatska, pa je imala i politiki kontekst, trebalo da Hrvatima u najboljem svetlu predstavi nau
poeziju. Sledee godine je pretampana u Beogradu, a i dalje se pretampava. U naoj knj.
postoje jo dve znaajne antologije iji su autori Zoran Mii i Miodrag Pavlovi. Antologiju je
podelio na odeljke.

I
Istie najvanije obeleje ove antologije, a to je da je ona sastavljena po isto estetikom
merilu, koje je drao vrlo visoko i samo u nekim sluajevima minimalno sputao. Istie da
nijedna zbirka ne moe pruiti uivanje kao antologija, jer pri itanju zbirke slabije pesme kvare
zadovoljstvo koje imamo od itanja lepih. Pesme ovako zdruene u jednu celinu jo dobijaju na
svojoj lepoti.

II
Objanjava ta misli kada kae lirska pesma, to je ona u kojoj preovlauje oseanje.
Zbog toga mnoge dobre humoristine, satirine, politike i sline pesme nisu mogle ui u
antologiju. Objanjava zato su u zbirku ule neke pesme koje na prvi pogled nisu lirske, kao to
je na primer Spomen na Ruvarca.

III
Objanjava ta podrazumeva pod novijom lirikom, to je pesnitvo od Radievia na
ovamo. Misli da se naa knjievnost razvijala na izuzetno pravilan nain, koja svoj vrhunac
doivljava sa antiem, Rakiem i Duiem. Posle njih pesnitvo zapada u krizu, ali Popovi to
samo vidi kao jednu od faza u razvoju. Razvojni put se vidi i u formi stiha. Da se Popovi
ograniio na 20. vek ne bi imao dovoljno pesama za antologiju.

IV
Merila po kojima su pesme birane:
1. pesma mora imati emocije
2. mora biti jasna
3. mora biti cela lepa.
Mali broj pesama ispunjava sve ove zahteve. Ono umetniko delo koje ne budi emociju nije
umetniko delo, ono koje ne budi lepu emociju nije visoko umetniko delo. Samim tim to su
emocije kriterijum, unosi se doza subjektivnosti u odabir pesama. Pesma mora biti jasna, jer
jasnost ubija misao, a i naruava uivanje. italac ne sme biti saradnik na pesmi, a to postaje
ukoliko je pesma nejasna. Pesma mora biti cela lepa, tj. ne sme imati pogreaka, jer one
naruavaju lepotu i sklad pesme, mada je Popovi ipak opratao neznatne greke ako su se one
gubile u sjaju vrlina. Ovaj trei uslov istie kao kamen spoticanja, jer zbog njega mnoge pesme
nisu mogle ui u zbirku. Ideal je savrenstvo u pojedinostima, ime se postie savrenstvo celine.
Pesma i svi njeni elementi moraju biti na istoj visini.

V
 Opisuje kako je itao brojne pesme i zbirke pesama pri pravljenju izbora za antologiju.
Istie da on ne podrava nijednu posebnu pesniku kolu. Ograuje se od mogue kritike i
mladih i starih. Govori da nije pesme ukljuivao u antologiju vodei se modama ili naklonou
ka odreenoj poetici, ve prosto time ima li u njima pravog pesnitva. Navodi da se nije slepo
pridravao pravila, da je imao u vidu u kom dobu nastaje odreena pesma. Istie to da nije
pristrasan pri izboru pesnika, i da on u sutini i ne bira pesnike ve samo pesme. Traio je
kontrolu za svoj izbor u teorijskko knjievnoj analizi pesama. Smatra da moe navesti objektivne
razloge za svaki izbor u antologiji. Navodi da se trudio da izbegne zamku da pomisli da su neke
pesme lepe nego to stvarno jesu, zbog toga to su stavljene u muziku ili su deo odreenog
ciklusa pesama. Opasnost je i u tome ako su ocenjivau lino poznati doivljaji o kojima su
pesnici ispevali svoje pesme. Trudio se da izbegne sve greke koje dolaze od line jednaine.
Ipak, veruje da postoji jedan deo subjektivnog. Pitao se ta je fini kvalitet emocije, i misli da je
on uzvieniji od nekih banalnih emocija, okrenut je duhovnom.

VI
Istie da je antologija pravljena po njegovom ukusu i da kritiar na prvom mestu ocenjuje
sebe. Ako mu je ocena pogrena onda ocenjuje samo sebe. Ograuje se od sumnji da je neke
pesnike favorizovao, raspored i broj pesama nekog pesnika ne ine neki vrednosni sud. Popovi
nema cilj da u ovoj antologiji donosi sudove o vrednosti pesnika.

VII
Karakteristino za ovu zbirku jeste raspored pesama. Podelio je pesme na tri doba, i to
je hronoloka podela: 1) posle1840, 2) posle 1880, 3) posle 1900. u okviru tih doba pesme su
rasporeivane slobodno, pri emu je potovao naela sklada i kontrasta, ukupne osobine pesme.
Samim tim je napravio delo koje se moe itati od poetka do kraja i postoji kao umetnika
celima. Ovakav raspored je uoio u Engleskoj.

VIII
Trudio se da to vie potuje tekst i da ga menja samo onda kada su pogreke oigledne.

IX
Na kraju ovog predgovora, Popovi istie da je antologiju namenio nairem krugu
italaca. Cilj mu je razvijanje ukusa. Najiroj publici se mora dati najbolje. To je malo
kontradiktorno jer on nije za praktian cilj, ipak kod njega je to vezano za estetiku i
prosvetiteljstvo. Primarni cilj je ipak estetski, pragmatini je sekundarni.

49. Istorijska kritika Pavla Popovia

 Pavle Popovi je napravio zaokret, u izvesnom smislu se vratio u nazad, vratio je
modernizovani oblik pozitivizma. Studirao je u inostranstvu, bio je aktivan u knj. ivotu,
ureivao je SKG. Iza sebe je ostavio znaajan knjievni opus. Bio je najznaajni istoriar srpske
knjievnosti. 1909. godine objavljuje znaajno delo Pregled srpske knjievnosti u kome srpsku
knj. posmatra u integralnom obliku, analizirao je i dubrovaku knjievnost.
Bio je pokreta asopisa Prilozi za knjievnost, istoriju i folklor koji i danas izlazi na
Filolokom fakultetu. Pisao je o naim najznaajnijim piscima: Njegou, Milovanu Vidakoviu,
Dositeju Obradoviu, Stevanu Sremcu. Napisao je studiju o Gorskom vijencu. Bavio se
mentalitetom ljudi i opisom ambijenta u kome su stvarali. Bio je veliki patriot i uestvovo je u
balkanskim ratovima, a u I svetskom ratu bio je rektor Beogradskog univerziteta i predsednik
Srpske knjievne zadruge. Umro je 1939. u Beogradu.
Bio je uspean na razliitim poljima, a karijeru je zapoeo kao knjievni kritiar,
uglavnom je objavljivao u politikim listovima (Grad, Videlo, abaki glasnik). Veliki uticaj na
njega je imala francuska kultura, a posebno francuskim moralisti, filozofi koji su se zalagali za
odreene moralne vrednosti. Isticao je da knj. nije svrha sama sebi, ve je ona korisna i vana za
drutvo. Svaki pravi knjievnik pred oima mora imati pred oima svrhu knjievnosti. Izlagao je
svoje poglede u lanku Kritika u srpskoj knjievnosti koji je objavljen 1894. Najpre je hteo da
istakne ulogu kritike, jer je smatrao da je bitno da se razvije jaka i razumna kritika, da bi
ostvarila uticaj i usmerila knjievnost na pravi put. Kritika treba da upuuje talente, oni ne smeju
biti preputeni sami sebi. Kritika moe da menja tok literarnih pravaca i usmerava nacionalnu
knjievnost.
Kao autoritete je izdvajao Sent Beva u francuskoj i Bjelinskog u ruskoj knjevnosti. Mi
nemamo takve kritiare, moramo raditi da bismo ih stekli. Treba da pripremamo zemljite na
kom e kritiari moi da se afirmiu. Istie da je naa knjievnost mlada, jer pravci nisu utvreni.
Opisuje negativno stanje u srpskoj knjievnosti: drama se zaustavila na Lazi Kostiu (ovo nije
tano jer se pojavio Nui), ep se zaustavio na razenoj narodnoj poeziji, komedija je stala na
Kosti Trifkoviu (pojavio se Sterija), romana nema a pripovetka se izopaila. Situacija nije bila
toliko loa koliko je Popovi mislio. Pored knjievnosti, kritikuje i nau prevodilaku delatnost.
Najvei svetski pisci se slabo prevode, naa publika ih nije upoznala. Kritika treba da ima vei
znaaj i da vodi glavnu re, a ne da knjievnost bude preputena samoj sebi. Znaajni pisci su
ukazivali na to da im je potrebna kritika kao sagovornik: pouna kritika. Ona treba da podstie
pisce, da ih usmeri.
Negativno je bio nastrojen prema kritici Svetozara Markovia, jer on zanemaruje
estetsko i umetniko u knjievnosti. Istie da je jedino Kosta Ruvarac mogao da ima vei uticaj
na naau knjievnost, ali je on rano umro. Vuka Karadia izdvaja kao najznaajnijeg
reformatora, uticao je na prevodilaku delatnost jer se tada panja javnosti skree sa strane
knjievnosti na nau usmenu. Tada su se i strani knjievnici zainteresovali za nau knjievnost.
Domai autori stvaraju po ugledu na narodnu poeziju, u emu prednjae Njego i Radievi.
Meutim, Vuk je bio reformator jezika, a ne knjievnosti, nije mislio na literarnu vrednost dela,
ve na jezikoslovnu. Pred srpskom knjievnou stajao ozbiljan zadatak, a to je bio da usmenu
tradiciju spoji sa tradicijom evropske knjievnosti.
Dok na knjievnost stagnira, druge se menjaju, stare knjievne kole su izumirale, nove
su se javljale, moderni duh je zasnivao novu knjievnost. Naa knjievnost nije imala tradiciju,
smatra Popovi, i morala je sama sebi da kri put. Nije bilo javnog mnjenja koje bi razumelo
literarne novine, pa su piscima bile odreene ruke da piu kako misli da je najbolje. Oni su
imponovali publici i bili su svesni toga. Znali su za pravce u knj. i njima su se pokoravali.
 Izuzetak od ovoga vidi u dubrovakoj knjievnosti, koju smatra za srpsku (nastala na
tokavskom nreju). Napisao je 1909. tekst u kome objanjava da je ona koliko srpska, toliko i
hrvatska. Misli da je ona najsnaniji deo nae knjievnosti, u njoj su talenti bili jaki, bilo ih je u
velikom broju u maloj sredini, ima dosta dobrih dela. Oni su imali dobre uzore, dubrovaki pisci
su prevodili i imitirali dela grko-latinske i italijanske knjievnosti. Vie su birali prvu zato to
italijanska knjievnost nije bila snana kao knjievnost Grka i Rimljana. Nasuprot dubrovkoj,
ostali deo srpske knj. slabo je poznavao grko-latinsku knjievnost. Za oslanjanje na nju bila je
potrebna jaka kritika koju mi nismo imali. U dubrovakoj knj. su postojale dve snage, ona koja
stvara i ona koj aupravlja. U Dubrovniku je bio razvijen knjievni ivot, pisali su na srpskom,
italijanskom i latinskom jeziku. Dela su se prepisivala, nije bilo tamparija. Popovi je mislio da
je uticaj ovih knjievnosti primetan i u naem klasicizmu.
Popovi je jo jednom izloio svoje poglede 12. aprila 1904. kada je izabran za profesora
Velike kole. U pristupnom predavanju se istie ideja kontinuiteta u kulturi, a kod nas je vladao
diskontinuitet. U tom predavanju on sebe vidi kao jednog u nizu znaajnih u srpskoj
knjievnosti, od Alekse Vukomanovia, prvog profesora srpske knjievnosti, preko Daniia,
Jovana Bokovia, Stojana Novakovia do Svetislava Vulovia. Kao osnovnu odliku tadanje
nastave knjievnosti istie to to su katedru za srpski jezik poglavido drali poznavaoci jezika,
filolozi.
Oni su drali glavnu re, oni su pisali njenu istoriju, prethodno kupili grau. Ovakva
situacija je trajala do 70-ih godina 19. veka, kada poinje razdvajanje studija knjievnosti od
jezika. Jedini izuzetak od takvog stanja je Vatroslav Jagi i za njega kae da je ivi
anahronizam. Odvajanje nauke o knj. od nauke o jeziku je posledica injenice da se u nauci o
knjievnosti pre svega izuavaju pitanja za koja nije potrebno kretati deo glomaznog aparata
filologije, iliti imati u rezervi znanje cele slavistike. Za pitanja o naoj knjievnosti koja se
naroito u poslednje vreme javljaju za ocenu naih novijih pripovedaa, liriara i drugih oevido
nije potrebna uenost jednog slaviste ili filologa, ali je potrebna sposobnost za literarnu kritike,
osobine kojima se slavisti i filolozi katkad nisu mogli ponositi. P. P. je meu prvima detaljno
opisao specifinost filolokog pristupa knjievnosti.
On najpre priznaje da su filolozi imali velike zasluge za prouavanje nae knjievnosti ,
posebno zato to je nae filologe odlikovala naroita panja za osobine jezika, jedan zaseban
nain da se u knj. delima gleda poglavito njihova spoljna strana, a manje njihova unutarnja
vrednost, jedan metod hladnog ispitivanja bez jaeg oseanja za literarne lepote, bez veeg
razumevanja literarne vetine, bez studija koje su kod nas bile retke. (Nije mi jasno zasto im je
onda priznavao zasluge, ne znam ni da li je ova reenica tana, samo sam je prekucala iz skripte,
ne znam da li je moda najpametnije samo ignorisati ovo spominjanje zasluga.)
Zbog ovakvog pristupa mi emo kod filoloki usmerenih prouavalaca knjievnosti retko
nai pravu ocenu dela, a posebno ne celovit portret pisca, plastinu i reljefnu sliku njihove
celine, ve samo prosto izlaganje njihove biografije, dug niz hronolokih i bibliografskih
podataka, primitivno izlaganje sadraja od glave do glave, masu citata koji mogu biti i na rusko-
slovenskom, nekad brojanje rei koje je knjievnik koristio, posebno onih kojih nema u
Vukovom reniku.
Uz sve zasluge filolokog pristupa (koje zasluge??????) Popovi smatra da svoenje
interesovanja prouavalaca knjievnosti na jezik vodi osiromaenju i pita se zar Branko i Njego
nemaju drugog prava za nae potovanje do toga to su pisali naim jezikom.
Drugu metodoloku orijentaciju u prouavanju srpske knjievnosti Popovi naziva
literarnim pravcem iji su predstavnici: Ljubomir Nedi, Vulovi i ore Maleti. Ovi
prouavaoci u knj. delima ne trae samo jezik i njegove osobine ve nastoje da sagledaju njihovu
knjievnu vrednost. Predstavnici ovog pravca su ispravljali iz ranijih vremena nasleene ocene
knjievnog dela. Oni su unosili stroa merila pri ocenjivanju dela a njihova velika zasluga je i
interesovanje za stil i to su nastojali da knj. dela posmatraju samo kao oblik umetnosti. Njihova
zasluga je to to su podsticali interes za knj. pitanja i to su doprinosili popularizaciji
knjievnosti, to su uspostavili razliku izmeu istorije knj. i knj. kritike.
Literarni pravac u prouavanju knj. insistira na ukusu, na anatomiji dela jer ovi
prouavaoci delo ne posmatraju kao obeleje jednog drutvenog stanja, niti kao dokument epohe,
to znai da je posredi tzv. estetika kritika. Ona trai odgovor na pitanje pod kojim uslovima
jedno umetniko delo postaje lepo. Ovaj oblik prouavanja knjievnosti je vrlo teak i vrlo fin.
On trai posebne sklonosti, osobenu vrstu talenta, poto u knjievnim delima ima osobina koje
ne padaju jako u oi, koje se kriju, diskretno se javljaju pa za njihovo otkrivanje treba i znanja i
talenta.
Zbog toga to filoloki i literarni metod imaju velike nedostatke, Pavle Popovi kae da
ima mesta i za treu knjievno-naunu metodu koju naziva istorijskom kritikom. Istorijska
kritika je nastala u jeku velikog razvoja prirodnih nauka i istorije pa se samim tim koristila
metodama iz obe, indukcijom iz prirodnih i tekovinama istorijske nauke, teei da ona postane
pozitivistika i nauna. Od subjektivne je htela da postane objktivna, od deskriptivne ona koja
tumai , da se time izjednai sa metodama prirodnih nauka koje su u to vreme kroz sline
promene prolazile. Za istorijsku kritiku je specifino i nastojanje da se prouavanje knjievnosti
pretvori u deo istorije ljudskog duha uopte. Kao to je istorija poela da na dogaaje geda
sammo kao na velike manifestcije ljudskog duha, tako je i istorija knjievnosti uzela da gleda na
knjievna dela kao na jo punije i izrazitije manifestacije tog duha. Zato je prouavanje
knjievnosti od kritike ukusa moralo da se preobrati u istorijsku kritiku.
Za nastanak istorijske kritike znaajan je Ipolit Ten. Istorija knj. ispituje odnos
knjievnog dela prema piscu i njegovog odnosa prema sredini i momentu. Kada je re o odnosu
prema piscu, istorija knj. preko njegove linosti objanjava njegova dela. Pored linosti vaan je
i udeo sredine, drutva u kojem je pisac iveo. Niko nije potpuno izolovan od svoje sredine, a
ponajmanje pisci. Odnos prema momentu je ilustrovao primerom kad je Gunduli pisao svoju
Dubravku, on je imao iskustva sa tom vrstom dela, iznad njega je lebdela Drieva Tirena ili
neka pastorala ranijih vremena, pa je eleo da ih nadmai. Zato se nova knjievna dela mogu
posmatrati kao novi i bolji rad u starom rodu. U momenat Popovi ukljuuje i piev odnos
prema stranoj knjievnosti.
Popovi je takoe vodio polemiku sa Nediem oko znaaja pojedinosti iz pieve
biografije za tumaenje njegovih dela. On je smatrao da nam je vana svaka pojedinost o bilo
kom piscu da se radi, dok je Nedi isticao da za razumevanje npr. akog rastanka nije vano da
znamo koja je imena svojih prijatelja uneo u poemu. Popovi smatra da ima sluajeva kad je i
ono to se tie dela vano za razumevanje istog mada ima i onih koje razumemo i posle
spontanog itanja. P. P. je posebno tumaio Gorski vijenac i smatrao je da ga dobro moemo
razumeti ako znamo beskonano mnogo pojedinosti o junacima vremenu i uslovima nastanka
ovog dela. U celini gledano Popovieva istorijska kritika je korak unazad u odnosu na stavove
Ljubomira Nedia, a doprinela je jedino ukorenjivanju pozitivizma u naoj nauci o knjievnosti,
ak i dobrim delom 20. veka.

50. Prouavanje srpske knjievnosti u 20. veku

 Predrag Palavestra je napisao istoriju srpske knjievne kritike u dva toma. Dvadeseti
vek je najznaajniji period u prouavanju srpske nauke o knjievnosti, predstavlja defile svih
metoda koje su postojale. Uspson je doivelo komparativno-tipoloko prouavanje, a vanu
ulogu je imalo i istorijsko prouavanje srpske knj. koje se razvilo pod uticejam ideja Pavla
Popovia, pa se piu studije ivot i delo tog i tog. U prvoj polovini 20. veka prou. je uglavnom
bbilo pozotivistiki ustrojeno, a zatim dominira unutranji pristup.
Knj. kritika je imala znaajno mesto, uticaj ima impresionistika kritika, vidi se uticaj
Skerlia. Branko Lazarevi je bio Skerliev uenik i nastavlja, kratko je delovao kao kritiar
jer je otiao u diplomatsku slubu. Mnogi nai pisci i pesnici su bili diplomate. Lazarevi je
prekinuo neposredne kontakte sa naom knjievnou, bavio se nekom vrstom filozofije
umetnosti i knjievnosti. Izdvajao je usmenu knjievnost, Njegoa i Lazu Lazarevia kao
najznaajnije. Pao je u nemilost iz politikih razloga, bio je u zatoenitvu u Herceg Novom gde
je napisao Dnevnik jednog nikoga.
Impresionistiku kritiku nastavio je i Milan Bogdanovi. Tada u knj. ulaze naa najvea
imena, a Bogdanovi sa najvie razumevanja pie o tim piscima. Afirmisao je modernu srpsku
knjievnost i rehabilitovao u knj. smislu sve pisce koji su pali pod udar Skerlia (Dis, I. Sekuli,
S. Pandurovi). Bio je ivopisna figura, hedonista, voleo je ene i zbog jedne je ak preao u
islam. Bio je naklonjen jednostavnim reenjima, mislio je da se u knj. sve promene deavaju
zbog sukoba starih i novih pisaca. Stari su doiveli afirmaciju i to ljubomorno uvaju, imaju neki
status, a to ele i mladi i potiskuju stare pisce, i ovo je olieno u sukobu modernista. Pored
generacijskih konflikta, Bogdanovi je smatrao nova knj. generacija donosi nova shvatanja
knjievnosti. Bavio se odnosom srpske i evropske knjievnosti. Srpska knjievnost smanjuje svoj
zaostatak. Ako je Jaki kasnio 50 godina za Bajronom, Dui u odnosu na francuske pesnike
kasni 15 godina.
Bogdanovi je celokupnu knjievnost posle rata zvao modernizmom, termin avangarda
jo nije nastao. U opisivanju se vidi da je to avangarda, ima ruilaki i antritradicionalistiki
karakter. Kae da se ta revolucija moe objasniti kao revolucija pesnike forme, i to primeuje
kod Crnjanskog i Vinavera. Sve nove knj. orijentacije piu programske tekstove koji postaju
posebna vrsta, u njima se istie ekstatinost i egzaltiranost, svi govore u zanosu, svi su sreni to
e uneti neke promene. U osnovi to je ekspresionizam, Bogdanovi ga osea, ali nema termin za
njega.
Sve nove knj. orijentacije su divergentne, optijeg slaganja nema, nema jedinstva. Postoji
insistiranje na iracionalnom i poverenje u stvaralaku intuiciju. Pisci su stekli traumatina ratna
iskustva, doiveli su razoaranje u humaniistike vrednosti i to Bodganovi vidi kao uzrok
promene knjievnosti. Zapazio je paradoks, oni koji su eleli da menjaju knjievnost, okreu se
prolosti i tradiciji, poput Rastka Petrovia i Momila Nastasijevia. Svaki pesnik mora da se
okrene dubokom sloju kulture, onome to je staro i provobitno, zato to je to univerzalno i ostaje
za sva vremena.
Jo jedan znaajan kritiar izmeu dva rata je Marko Risti. Bio je jedan od
predstavnika beogradskog nadrealzima, iji su lanovi bili iz buroaskih porodica, a Risti je bio
meu njima najznaajniji. Imao je suprotne stavove u odnosu na Bogda-novia. im je
osloboen Beograd izdavao je lanke za Politiku, i otro je kritikovao sve one koji su za vreme
rata bili protiv komunista. Mnogi takvi su zbog njega bili streljani. Bio je predstavnik leviarske
ideologije. Dosledno je zagovarao potrebu da se menjaju istovremeno drutvo i knjievnost, ona
utie na drutvo. Preao je na ideoloko-politiki plan u knjievnosti.
 Risti je bio dobar polemiar, sukobljavao se sa graanskim intelektualcima, mislio je da
su sebini, misle na sebe i svoj status. Risti je hteo da im dokae da smo deo neke zajednice.
Najuspenije se bavio poezijom, pisao je pesme. Na njega su uticaje ideje Giljerma de Torea.
Promene su se prvo pojavljivale u poeziji, a zatim u prozi. Pesnik je najosetljiviji tip umetnika,
poezija najbolje pokazuje u kakvom je stanju drutvena zajednica. Pozivao se na marksistike
stavove, umetnik ne treba da se povlai u sebe ve treba da nam ukae na nesavrenstvo sveta.
Umetnost treba da izrazi kompletno ljudsko bie, svest i podsvest. Bili su skloni psihoanalizi,
smatrali su da razum uvek vri vrstu cenzure. Zalagali su se za vrstu pisanja koje je osloboeno
od razuma. Pisanje treba potpuno da prikae oveka i svet.
Posle II svetskog rata afirmisao se Zoran Mii. Tada je nasto otvoreni sukob izmeu
modernistikih tendencija i socijalne literature. Najvee zasluge su imali Vasko Popa
(znaajedno delo Kora) i Miodrag Pavlovi (87 pesama). Ove knjige su naile na veliki otpor
knjievne kritike, Bogdanovi je napadao Popu. Zoran Mii je sto u odbranu Pope i Pavlovia, u
elji da odbrani slobodu umetnikog stvaralatva. Smatrao je da treba napraviti novu antologiju
lirike pa pie Antologiju srpske poezije u kojoj je nastojao da predstavi najbolje srpske pesnike
19. i 20. vek. U njoj nema nekih Popovievih pesnika, a ima novih. Pre nego to navede
Njegoeve pesme, daje opis znaaja Njegoa za knjievnost, tako nastaju vani tekstovi, tj.
kratka istorija srpske knjievnosti, predstavio je pesnike meuratne pesnike koji 50-ih godina
nisu bili pretampavani.
Potiskivao je neke pesnike, nije podravao poeziju koja je u slubi ideologije.
Suprotstavljao se neoromantiarskim stavovima. Bio je vrlo hrabar, zaloio se za reafirmaciju
nae tradicije. Pomenuo je kosovski izbor, izbor duhovnih vrednosti, znaaj kontinuiteta u
kulturi. Kultura ne treba da se odrie svog naslea iz ideolokih razloga. Moderni umetnik je
hteo da ide u nove sfere, a kad je tako stigao osvrnuo se na predake glasove. To nije prijalo
vlasti.
60-ih godina poinje metodoloko preorijentisanje. Prvo nije imalo jasan programski
karakter. Nikola Miloevi je 1965. objavio knjigu Antropoloki eseji u kojoj analizira dela naih
i stranih pisaca sa novog stanovita. Svi su bili zbunejni jer govori novim knjievno-teorijskim
jezikom, poeo je da obnavlja tradiciju knjievno-teorijskog miljenja. Bio je filozof po struci,
moda nije znao za Nedia i Popovia, oslanjao se na strane knjievno-teorije kole i filozofe i
antropologe. Tada su se mnogo prevodili razni knjievno-teorijski tekstovi. Hrvatska sredina je
tada prednjaila, pokrenuli su asopis Umjetnost rei, objanjavali su knjievno-teorijske
tekstove. Lake smo se izborili sa pozitivizmom i impresionizmom zbog stranog knjievno-
teorijskog naslea na kome poivaju stavovi Nikole Miloevia. Pored knjievnosti, bavio se i
filozofijom.
Bio je radikalni protivnik leviarskog pogleda na svet, Staljinizma, ideologizma. Kao
teoretiara ga je zanimao krug tekih pitanja. Primetio je slabost kod velikih pisaca kao to je
Dostojevski, objanjenje je traio u uticaju psiholokih i ideolokih faktora. Poeo je da se bavi
pitanjem koherencije, skladnosti elemenata u umetnikom delu. Pisao je i o filozofskim
pogledima Dostojevskoh, Niea, Kamija, bavio se i Andriem, Crnjanskim, Desnicom,
Selimoviem i Pekiem. Njegov izabrani pisac je bio Crnjanski, privukao ga je zbog
melanholike vizije ivota, bili su duhovno povezani. Crnjanski je melanholiju povezivao sa
metafizikim, neobjanjivim. Miloevi je ostvario veliki uticaj na nekoliko generacija
prouavalaca.
Najznaajniji istoriari srpske knjievnosti su Dragia ivkovi i Jovan Dereti.
ivkovi je bio uenik Pavla Popovia, ali se vrlo rano oslobodio pozitivizma, nikad nije bio pod
uticajem svog uitelja. Formiran je pod dominantnim uticajem nemake nauke o knjievnosti,
bavio se unutranjim pristupom. Napisao je delo Ritam i pesniki doivljaj, i time je pokazao da
poznaje modernu knjievno-teorijsku misao. Napisao je udbenik Teorija knjievnosti. Pokazao
je da ga interesuje umetnika strana teksta. Njegovo najznaajnije delo je Renik knjievnih
termina, koji predstavlja sintezu knjievno-naunih znanja. Vano je i delo Evropski okviri
srpske knjievnosti u 6 tomova. Smatra da je Vukova reforma trajno modernizovala nau
knjievnost.
Ne interesuje ga klasini istorijski pristup, interesuje ga smenjivanje poetika. Nau knj.
posmatra kao dinaminu. Prvi je ukazao da postoje jo neotkrivene stilske formacije: bidermajer
i rokoko. Najvie je tumaio Lazu Kostia, ukazao je na modernistiku komponentu Kostieve
poezije.
Dereti je od poetka do kraja bio iskljuivo istoriar knjievnosti. Brzo je prihvatio
moderne knjievno-teorijske poglede. Hrvatski strunjaci su ga privilogovali za rad na asopisu
Umjetnost rei. Primenjivao je strukturalistiki pristup. Napisao je celovitu istoriju srpske
knjievnosti, bavio se svim naim knjievnostima. Prouavao je neke od naih najveih pisaca,
kao to su Njego i Dositej, bavio se i srpskim romanom, izuavao je nae knjievne periodike i
asopise. Bio je potpuno suprotan Skerliu, smatrao je da izmeu stare i nove knjievnosti
postoji veza. Bio je pod uticajem Georgijeva Gaeva.
Dereti je mislio da je za srpsku knjievnost karakterisian ubrzaj razvoj. Bavio se
knjievnom formom, najvie se interesovao za tematiku i tako je otkrivao vezu izmeu istorije i
knjievnosti. Zastupao je tezu o istorinosti srpske knjievnosti. Bavio se svim piscima kojima se
bavio Pavle Popovi, hteo je da pokae kako se o tim pitanjima moe drugaije govoriti. Prvo je
napisao krau istoriju srpske knjievnosti (1983), pa ju je proirivao (2002). Istorija knjievnosti
je posluila kao priprema za prouavanje poetike srpske knjievnosti, opisao je odlike sva tri tipa
srpske knjievnosti, usmenu, staru i novu. Knjievnost nikada ne postoji sama za sebe, ona je
uvek deo kulture, knjievnost posmatra kao jedan od jezika nae kulture.