Савез елита, о континуитету структура моћи у Немачкој (1871 –

1945)

Фриц Фишер (1908-1999) био је редовни професор Универзитета у Хамбургу,

најпознатији по својим радовима у којима разматра узроке Првог светског рата.
Докторирао је 1933. године. Био је члан нацистичке партије од 1939 – 1942. Био је у
заробљеништву из којег је пуштен 1947. године. Био је ожењен Маргарет Лот-Вокман.
Имали су двоје деце. Постао је светски познат књигом Посезање за светском моћи,
политика ратних циљева царске Немачке (1914 -1918) из 1961. године. Друга позната дела
су: Рат илузија, Немачка политика (1911 – 1914) из 1969. године, Први светски рат и
Немачка слика историје, Светка сила или пропаст. Књига Савез елита, о континуитету
структура моћи у Немачкој (1871 – 1945) (из 1979) показује да је од стварања до пропасти
Рајха постојао континуитет конзервативних снага сачињених од једне елите, чији су
друштвени чиниоци били земљишни посед, крупан капитал, државна бирократија и
милиталистички врх, која је била усмерена на ратну политику ради ширења Рајха и
постизања светске моћи. Ова елита је омогућила долазак нациста на власт 1933.

Андреј Митровић (1937 – 2013) студирао је на Филозофском факултету у Београду.

Докторирао је 1967. године са тезом Делегација Срба, Хрвата и Словенаца на
конференцији мира 1919 - 1920. Био је на специјализацији у Риму и Немачкој. Редовни
професор постао 1980. године, а дописни члан САНУ 1988. године. Изучава Балкански
простор у европској политици између два рата, са посебним освртом на Југославију.
Такође је писао историју Србије у Првом светском рату. Радови: Време нетрпељивих
(Октобарска награда), Србија у Првом светском рату, Топлички устанак: Место у
српској историји, писао је и делове за Историју српског народа.

у предговору, Андреј Митровић пише још и како се Фишерова истраживања могу

поделити у три скупине:

1. Открића о основним тежњама и конкретним циљевима Рајха у Великом рату

-открио да Немачка тежи за све већом моћи, а ако је могуће и за стицањем премоћи у
свету. Врхунац ратних планова био је почетком 1918. када је Русија изашла из рата.
 Тада је Немачка желела да узме Белгију, Луксембург и Лорену, а да подреди
Француску и Холандију, док би Британија била изолована од европског копна. На
Истоку би узели Естонију, Литвaнију, Летонију, део Пољске, а остале територије би
биле сателити. Србија и Црна Гора, Румунија и Бугарска би били везани за Немачку
преко Аустро-Угарске, а у немачке поседе би били укључени још и белгијски Конго,
француска Екваторијална Гвинеја, а Кина би била привредно искоришћавана.
Купивши аустроугарска предузећа, отворили су себи пут ка Истоку.

2. Резултати о избијању Првог рата

Посебно је истражио период 1911-1914. и утврдио да је Рајх желео рат са Антантом и

чинио притисак на Хабзбурге да објаве рат Србији, тј. да се не пропусти прилика
настала атентатом у Сарајеву. Немачка је хтела да испадне да је она била натерана да
ратује и чекала је да прво Русија објави мобилизацију, на шта се могло рачунати у
случају да Аустроугарска војно нападне Србију. То им је одговарала због обмањивања
стране и домаће јавности и због будуће позиције на конференцији мира у Паризу 1919.

3. Тврди да је током целог периода 1871-1945. Немачка имала исте

спољнополитичке тежње иако су се сменила три режима. Владајуће слојеве
увек су чинили земљишни посед, крупни капитал и милитаристички врх.
Тиме је разбио тезу о Трећем Рајху као нечему несагласном ранијој немачкој
историји. Утврдио да је Немачка развијала причу о рату као нечем неизбежном јер
је велике силе опкољавају. Конзервативне елите су и омогућиле долазак нациста на
власт.

*****

Након 1945.нико није желео да поред Другог, Немачкој ставља кривицу и за Први рат.
Код неких историчара је после Другог светског рата постојала аутоцензура. Један од
примера је из 1958. године када је Герлиц објавио дневник адмирала Милера, где је он
намерно изоставио сва она места која су показивала агресивност Немачке пред Први
светски рат. Док други који су били либералнији су кривицу сваљивали само на војни врх
око генерала Лудендорфа, док су цивилно вођство и канцелар били мирољубиви. Тек је
Фишер 1957. отпочео своја истраживања о проучавању ратних циљева Немачког Рајха у
Првом светском рату. Фишер је био доследан у методу, савестан и истинољубив. Није се
служио простим тумачењем, него је тумачења икључиво градио на основу критичког
проучавања масе историјских извора. Њему је у томе помагао и Гајс. Овом књигом је
узбуркао немачку јавност. Његови радови су називани издајом отаџбине и националном
катастрофом. У почетку је имао много критичара, али је убрзо почео да стиче све више
присталица у земљи и иностранству.

Морају да оспоре једне од 3 догми: 1. тврдња да је Рајх од 1914 – 1918. водио чисто
одбрамбени рат; 2. да Рајх није изазвао Први светски рат, већ Силе Антанте; 3. да је
нацистички Рајх и немачко изазивање Другог светског рата нешто несагласно целој
ранијој немачкој историји. Најлакше је било доказати прву тврдњу.

Уместо настојања да новом политиком умањи несигурност код противника или да рачуна
на њихов међусобни сукоб, Немачка је одговорила јачањем војске и ратоборним
расположењем.

На Версајској мировној конференцији није се расправљало о кривици већ је све пребачено

на Немачку, на шта је ова организовала контрапропаганду и пласирала дискурс о својој
недужности. Један од главних пропагатора немачке недужности је био Адолф Хитлер.
Канцелар Бетман-Холвег, секретар мин. спољних послова Јагов и Штум, повезали су се
зарад договора како да се бране ако дође до судске истраге и одлучили су да напишу
мемоаре који би скривали њихове праве намере. Једна од њих је и ултиматум Србији од
стране Аустроугарске за чији садржај су знали пре него што је упућен Србији. У то
скривање су упетљане биле и државне институције Вајмарске Републике. Један од начина
је био и часопис Питања ратне кривице, чији је задатак био да само сакупља материјал
који искључује немачку кривицу. Уредник је био царски официр Вагерер.

Кнез Лихновски је био амбасадор у Лондону (1912-1914), био је убеђен да је Енглеска

спремна да се нагоди са Немачком и он је био један од ретких дипломата који је био
против рата и који је сматрао да је Немачка крива за рат. По повратку у Немачку у прве
три ратне године написао је по један меморандум који показује одговорност Немачке за
рат. Те меморандуме је 1916. умножио извесни капетан Берфелде у 50 примерака и они су
кружили Немачком штампајући се све више и дошли су у посед многих дипломата и
новинара. Лихновски је након тога избачен из Горњег дома 1918 а пре тога су хтели да га
прогласе лудим, али им није успело, а 1927. објавио је мемоаре у које је уврстио ове
меморандуме.

И Молтке Млађи, који је био на челу Генералштаба, објавио је меморандум сличне

садржине у коме показује ратоборност немачког вођства. Штампан је 1919. али убрзо
повучен. Пречишћен текст се појавио 1922, а оригинал више није пронађен.

Херман Кантровиц, стручњак за међународно право, јеврејин, написао правну анализу и

утврдио да је АУ највећи кривац, па Немачка и делом Русија. Штампање те анализе је
забрањено,а он је трајно изгубио место универзитетског професора у Килу. Убрзо након
тога је и емигрирао.

За то време, Немачка је преводила књиге појединих америчких историчара који су

сматрали погрешним уверење о немачкој ратоборној политици. Једино је италијан
Албертини квалитетно обрађивао немачке збирке и документа. Од доласка нациста на
власт није постојала могућност да неко припише Немцима кривицу за тај рат. Сви који су
имали такво мишљење морали су да напусте земљу.

Књига

У уводу говори да се историја креће између континуитета и дисконтинуитета, између

традиције и прелома. За старији континуитет је могуће узети средњовековно немачко
царство и немачки савез након 1815. У то време су се развијале либерално-демократске
идеје, али су биле прекинуте успоном бранденбуршко-пруске милитаристичке државе. То
се сматра новим континуитетом који је доминантан све 1945. Елементи овог континуитета
су приметни и у спољној и у унутрашњој политици, као и у повезаности аристократско-
аграрних и индустријско-буржоаских елита у односу на демократију и
социјалдемократију.
Владајући картел и империјализам

Немачки Рајх из 1871. представља континуитет са брандербуршко-пруско државом.

Бизмарк се трудио да одржи висок степен премоћи круне и војске. Још се и трудио да
елиту из прединдустријског периода остави као носиоца власти и у врху војске. Војну
обавезу је начинио општом и војни дух је тако прожео све сегменте живота. Убрзо је
Немачка постала и војно и индустријски сила број један, једино је могла да се мери са
САД, развитак се догодио 1850-1873 и 1896-1914. Тај период је карактерисала и појава
национализма са јаким примесама антисемитизма.

Бизмарк је желео политику савеза, а буржоазија експанзију ради стварања колонија и

продора на Исток, тако да се ујединило племство и буржоазија. Немачка је тражила нову
равнотежу снага, тј поделу утицаја, јер је доста ојачала. Захтевали су централну Африку и
битне тачке на поморским путевима. Због истих пољопривредних интереса, удаљили су се
од Русије, што је ову гурнуло ка Француској. Изградња немачке ратне флоте је и
Британију ставила у ред потенцијалних немачких противника, велики анти британци су
били Билов и Трипиц. Британци су прихватили ту трку у наоружању и склопили савезе са
Јапаном (1902), Француском (1904) и Русијом (1907) и тако променили спољнополитички
положај Рајха. Постали су свесни да морају ратовати и од 1908. разматрали су план о рату
на 2 фронта, против Француске и Русије, само је било питање да ли ће се у рат укључити и
Британија. Када је у Русији избила револуција 1905., тј за време прве мароканске кризе,
нису повели рат само зато јер су тада штрајковали рудари у Руру. Цар је сматрао да морају
најпре да реше питање социјалдемократа па тек онда да поведу рат.

Анексијом БиХ дошло је до нове кризе, али због незаинтересованости Велике Британије,
Русија је морала да се повуче.

Због јачања социјалдемократа 1912, десничарима је требао рат и да би средили унутрашње

прилике.

Током друге Мароканске кризе 1911. Британија је пресудила у корист Француске, а

немачки савезници нису желели рат. Створена је слика понижене Немачке и од тада је у
штампи поведена агресивна кампања у корист рата, како би се решило спољнополитичко
питање и како би оздравили друштвени и политички односи. Пропаганда је радила и
против словена и тражило се од АУ да се сукоб започне на Балкану.

После Балканских ратова, велики рат је одложен због британских претњи, да неће поново
пустити да Немачка прегази Француску, знајући да Немачка још нема довољно јаку
флоту, а уз то је јачала и сувоземну армију.

Бетман-Холвег се надао да Британије неће узети учешће у рату на контненту и због тога
су га покренули. Али је Британија морала да брани своје интересе. Тако да је за немце
наступио рат са Британијом око „владавине светом“,како су га они називали. Веровали су
као и Хитлер да ће их убедити да им нису они највећи непријатељ, већ САД и Јапан. А
знали су да ако зарате са Србијом, да ће заратити и са Русијом, што значи да су рат и
желели, јер Русија није било довољно јака да би могла да им се одупре.

Првенствено су хтели да победе на копну, јер би им то решило после тога колонијална

питања. Рат је у Немачкој традицији сматран као легитимно средство спољне политике.
Заправо, Немачка је желела да у Француској стекне рудне басене и да спрече британски и
француски уплив на територији Турске и Блиског/Далеког Истока.

Још пре првог светског рата се јавља и социјалдарвинизам, тј тражење животног простора,
где јачи побеђују слабије и шире се, а не после што се приписивало само Хитлеру.

Између одржавања система и експанзије

У Септембарском плану, Бетман-Холвег је као општи циљ рата означио осигуравање

Рајха на истоку и западу на замисливо дуг период, ради чега Француска мора бити
ослабљена до те мере да никад више не постане велика сила и да их привредно вежу за
себе као и целу средњу европу и да остваре хегемонију, а Русија одбачена што даље од
немачке границе и да се распарча, поготово да се одвоје Украјина и Пољска које би њима
служиле за ширење утицаја. Уколико победе у рату, циљ је био и да присиле Британце да
задрже систем слободне трговине, а не да уведу систем заштитних царина. План је био да
и руско тржиште буде отворено за Немачку.
Дошло је и до сукоба канцелара Бетмана и Трипица око учешћа морнарице која није још
била спремна. Бетман хтео да је чува за касније, а Трипиц одмах да би касније могле да се
освоје колоније. Али већ крајем 1914. озбиљни људи су знали да је рат изгбуљен. Велика
грешка, како у првом, тако и у другом рату је потцењивање САД.

Због рата, цела привреда се њему и посветила. Да би се решио проблем са социјалистима,

и да би обезбедили њихову лојалност синдикатима је признат правни положај 1916.
Радницима је обећано и да ће бити укинут тросталежни изборни систем. Патриотска
партија, створена 1917. организовала је и радничке одборе као противтежу марксизму и
као подршки хиндебурговој дикатури. Веома су слични нацистима.

Након рата се јавља мит ножа у леђа који је измислио врх државе, тј издају од стране
савезника, јевреја и револуције која је касније била изведена, да би скинули кривицу са
себе у коју је веровао и Хитлер и која је имала утицај на њега.

Чак је и за версајски уговор окривљена република која је наводно била слаба, а не

политика царства која је довела до тога.

Традиција против демократије

Ауторитарни капитализам

У октобру 1918. измењен је устав, али је све остало исто, сви водећи слојеви су након рата
остали на својим позицијама. Једни од главних су били генерал Лудендорф и будући
председник Хиндебург. И у привреди се није ништа променило и даље је тешка
индустрија остала главна (гвожђе,угаљ,челик), једино је мало утицај велепоседника
смањен. Сви су они хтели да умање утицај радништва и да ојачају државу. У јеку јачања
социјалистичких покрета, циљ је био очувати право приватне својине. Када су 1928.
радници захтевали право одлучивања у великим предузећима, крупни капитал је
одговорио отпуштањем 250.000 радника. Након тога је уследило комбиновано смањење
надница и цена што је довело до ограничене привредне активности, тј. до пораста
незапослених. То је искористила Национал-социјалистичка партија.
Године 1931. након неуспешне владе Брининга, канцелар је постао фон Папен. Он је био
на страни крупних индустријалаца против социјалиста, али није имао довољно снаге за то.
Тада су капиталисти били неповерљиви према Хитлеру и његовом малограђанском
антикапитализму, али је он чврсто обећао да приватно власништво неће бити угрожено
уклико он буде оформио владу. Нацисти су следили Програм привредне изградње у коме
је акценат стављен на смањење пореза. Тако се Хитлер наметнуо крупном капиталу као
потенцијални савезник, а одрекао се својих антикапиталистичких ставова. И Хитлер и
индустријалци су желели наоружавање Рајха и индустријалци (аграр и индустрија, али се
они нису увек слагали) су замолили Хинденбурга да пренесе власт на Хитлера. Они су га
и довели на валст, јер им је требала маса људи које је он имао иза себе. Друштвено
политичка елита је хтела да Хитлера стави у своју службу. Олакшавајућа околност им је
била што су се интереси о снази државе и међународној политици поклапале. Чак се и
црква и универзитети нису побунили. Савез Хитлера са војском је уследио 1933-1934, то
је војска урадила да би задржала своје место у врху и да би се наоружавала, чак и те вође
наоружавања (Бек) нису били нацисти, већ конзервативци. Чак су у планови за рат били
слични-муњевити рат. Као и нада да САД неће ући у рат и да ће Британија прихватити
Немачку хегемонију у континенталној Европи.

Циљ је био да све земље Европе начинити привредно зависним о Немачку, исто као и за
време првог светског рата. Такође су желели и животни простор на истоку.

У закључку каже да Трећи рајх, а тиме и Други светски рат не би били могући без савеза
између вође и традиционалних елита моћи. Без њих не би било могуће масовно
наоружавање и усмеравање привреде на припрему рата. Њихов основни циљ је био да
после првог рата обнове Немачку као велику силу, јавља се ревизионизам у врху власти.
Трећи рајх је својом улогом као изазивача Другог светског рата означавао реакцију на
исход Првог светског рата и немогућност прихватања водећих слојева тог исхода. Два
пута су правили исте грешке и у царству и у Хитлерово време, а то је да је на неуспех
осуђен њихов покушај да се супротставе променама у друштву, као и да друге европске
силе никада не би прихватиле немачку хегемонију, остварену средствима рата. Како један
историчар каже, немачки порази из 1918. и 1945. године нису катастрофа у историји
немаца, већ то што су 1914. и 1939. године изазвали светске ратове. На крају наводи и да
су постојале многобројне разлике између царске и нацистичке Немачке. Пре свега,
царство је за разлику од нацистичке Немачке било правна држава. Каже и да би се све
могло схватити прво треба анализирати структуре и циљеве настале између 1866. и 1871.
које су се потом прожеле све до пропасти 1945.