Приказ књиге “Интелектуалци” Пола Џонсона

Еминентан британски новинар, писац, и историчар Пол Џонсон (1928) до сада је написао
преко 40 књига, највише из области популарне историје (биографије Наполеона, Черчила,
Џорџа Вашингтона, Историја Јевреја, Историја америчког народа). Поред тога, писао је
књиге из области религије, уметности, неколико романа, путописе и мемоарску прозу. Једна
од његових најинтересантнијих књига је књига Интелектуалци, објављена 1988. године, а
преведена на српски језик 2020. године у издању Лагуне. Писац се у овој књизи бави
биографијама знаменитих личности које су својом успешном делатношћу настојале да дају
савете човечанству и да га преобликују. Питање које аутор поставља је да ли су
интелектуалци били прикладне особе које су показивале смер у моралном смислу и
људском понашању. Џонсон је на то питање одговорио тако што је темељно претресао
биографије људи које сматрамо интелектуалцима: Жан-Жак Русо, Шели, Маркс, Лав
Толстој, Хенрик Ибзен, Жан-Пол Сартр, Бертранд Расел, Бертолт Брехт, Ернест Хемингвеј.
О свакој од поменутих личности писац излаже податке о рођењу, пореклу, детињству,
образовању, каријери, смрти. Нагласак је стављен на приватни живот ових личности,
нарочито на њихов однос према истини, новцу, окружењу, пријатељима, колегама, па и на
однос између њих самих. Нарочито запрепашћује њихов однос према породици.

Егоцентризам који је заједнички за скоро све личности обухваћене књигом највише је

изражен у личности Жана-Жака Русоа. За себе је тврдио да је пријатељ човечанства, и да
му нема равних када су у питању истина и врлина. Читајући публици одломке из свог
најпознатијег дела Исповести, Русо је наглашавао да се у њему налази само истина,
позивајући се на своје савршено памћење (погрешно наводи годину смрти свог оца). На
породицу је гледао као на извор прихода; давно несталог старијег брата је прогласио мртвим
да би му припало породично наследство. Према супрузи се односио са презиром и није
пропуштао прилику да је понижава пред другима. С обзиром да је петоро деце које је добио
са Терезом оставио испред сиротишта, одмах по рођењу, изненађује то што је основна тема
којом се бавио у његовим најпознатијим делима васпитање деце. Поред свега тога, био је
мазохиста, егзибициониста и онаниста. Ипак, све то није умањивало Русоа у очима његових
многобројних поштовалаца, па су после његове смрти многи ходочасници хрлили из разних
крајева Европе да посете гробно место њиховог свеца.

Док је Русо створио обрисе тоталитарне државе, Маркс је ту идеју преточио у систем
који је оставио тешке последице у историји. Џонсон приказује Маркса као кабинетског
научника, који никад није био заинтересован да види како изгледа живот потлачених маса,
чије интересе је заступао. Пишући о капиталистичком систему, Маркс је намерно
кривотворио чињенице (што се види из Гледстоновог говора у вези са буџетом из 1763.
године), са циљем да оне буду у складу са његовом апокалиптичном визијом. Да би подупро
своју теорију, Маркс се није либио коришћења застарелих извора, зато што новији нису
били сагласни са његовим ставовима. Насиље комунистичких режима у Совјетском савезу
и Кини, писац повезује са истом Марксовом карактерном особином којом је био прожет
његов живот и дела. У њему је постојала властољубивост, о чему сведочи Енгелс:
“Редакцију (Нових Рајнских новина, чији је уредник био) је једноставно преустројио у
диктатуру: у свему је он диктирао”. Није прихватао ни најблажу критику; са таквим људима
је прекидао односе. Џонсон сматра да су корени Марксове мржње према капитализму
можда потичу из његове неспособности да управља новцем. Често је узимао позајмице од
зеленаша, и западао у све веће дугове. Последице заједничког живота са Марксом најтеже
су пале његовој супрузи Џени; у нехигијенским условима изгубили су троје деце.
Последњих петнаест година живота живео је као паразит; Енгелс му је давао триста педесет
фунти годишње.

Најамбициознији од свих интелектуалаца је Лав Толстој, сматра Џонсон. Веровао је да

спојем свог интелекта и унутрашње духовне снаге може да преобрази друштво. Његов
егоизам превазилази Русоов; себе је сматрао старијим божјим братом, а такво мишљење је
проистицало из његовог племићког порекла. Захваљујући слави коју су му донели Рат и
мир и Ана Карењина, мислио је да му то даје за право да износи мишљење у вези са
различитим проблемима који су мучили тадашњу Русију, попут питања ослобађања
кметова, и образовања деце. Када имамо у виду његов слаб карактер, противуречности,
однос према женама и браку, добро познату склоност према коцкању и сексу, Толстој
никако није могао да буде неко ко би могао да преобрази свет. Брак са Софијом Берс био је
један од најгорих бракова у историји због начела гласности, односно отворености између
супружника (обоје су могли да воде своје дневнике и да их читају, тако да између њих није
могло да буде тајни). Толстојеви дневници су били пуни нецензурисаних детаља у вези са
његовим сексуалним авантурама, а било је и тајних дневника који су откривали његову
интиму са Софијом, што је за њу било неприхватљиво. Супротно жељеном резултату
(повећању поверења између њих), ови дневници су допринели расту узајамне
сумњичавости која је кулминирала учесталим свађама и скандалима. Без обзира на његове
мане, Толстоја су у Јасној Пољани посећивали људи различитих уверења са циљем да од
њега затраже помоћ, или неки савет.

У последњем поглављу књиге насловљеном Бекство разума, Џонсон приказује

најзначајније интелектуалце после Другог Светског рата. Овај период у деловању
интелектуалаца означава прелаз од утопије ка хедонизму, што писац илуструје на
примерима Џорџа Орвела, Ивлина Воа, и Сирила Конолија. За разлику од старијих
интелектуалаца, који су веровали у апстрактне идеје и теорију, послератни мислиоци су,
насупрот њима, веровали у властито искуство. Орвел је, по својим схватањима, припадао
старијим интелектуалцима, док је Коноли тежио просвећеном хедонизму, чији је програм
изнео у часопису Хоризонт. Захтеви изложени у програму су служили као узор за
пермисивно друштво током 60-их година прошлог века. Конолијев хедонизам добија
бруталну црту у деловању Кенета Пикока Тајнана и Рајнера Вернера Фасбиндера. Иако су
брзо изградили каријере и достигли врхунац славе, њихови животи били су кратки; они су
били жртве пермисивног култа - секса, дроге, алкохола. Последњи интелектуалац који је
изражавао ставове о јавним питањима био је Ноам Чомски. Проучавањем синтаксе, он је
утврдио да је наша способност коришћења језика пре урођено, него стечено умеће. То га је
уздигло као интелектуалца, па је стога Чомски сматрао да може да се бави и геополитиком.
Јавно је осуђивао америчку политику у Вијетнаму, за разлику од других интелектуалаца тих
година, који су се залагали за насиље у циљу расне једнакости и колонијалног ослобађања.
Ипак, његово схватање о урођеним способностима потире могућност преобликовања
друштва. После повлачења америчке војске из Вијетнама долази до злочина у Камбоџи,
када је група марксистичких интелектуалаца, образована у Паризу, спровела немилосрдан
експеримент преобликовања друштва. Чомски је и даље тражио кривца у Америци.
 На крају, Џонсон изражава скептицизам када се у јавном животу поново појаве
интелектуалци са циљем да буду водичи и саветодавци друштва. Поручује нам да треба да
се чувамо од њих. Питање које нам се постављало кроз свако поглавље књиге је да ли су
велики умови били и велики људи? Одговор је негативан; иако су својим деловањем задужили
човечанство, интелектуалци су били људи, од крви и меса, са својим врлинама и
недостацима.

Стефан Сретеновић, историчар