Professional Documents
Culture Documents
Валдежани исправљен Поуке
Валдежани исправљен Поуке
доктрину
1.1. Почеци
паклена неће надвладати (Мт 16, 18)? Векови празнине у историји цркве нису
(780–840) као неког претече валдежана. Наиме, аутор Apologeticum atque rescriptum
1
Ланац који се пружа уз границу Француске и Италије, назван према лигуријском
краљу Марку Јулију Котију, чије је краљевство присвојио император Нерон и прогласио га
провинцијом.
1
Великог, Лудовику Побожном (Hludovicus Pius † 840), који је био заговорник
валдежанским покретом.
Валдежани или валдези (лат. valdenses; фр. vaudois; ит. valdesi, познати и као
лионски сиромаси, лат. pauperes Lugdunenses) настају око 1170. у Лиону, са чим се данас
коју имамо о овом периоду.2 Ваља напоменути да се име валдежани или валдези среће
2
Исцрпна библиографија за валдежански покрет: http://www.bibliografia-
valdese.com/jspwald/index.jsp. Штампани материјал: AUGUSTO ARMAND HUGON & GIOVANNI
GONNET, Bibliografia valdese, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire
Vaudoise, 73, fasc. n° 93, 1953 Torre Pellice. Садржи: Introduzione (5-7); Bibliografia (9-251);
Abbreviazioni titoli (253-256); Indice degli autori (257-271); Indice generale (273-275).
Извори: CLAUDII SCYSSELLI ["sic"],... Adversus errores et sectam Valdensium Disputationes,
Paris 1520; BERNARD GUI, Practica inquisitionis heretice pravitatis, Paris 1886; idem. Manuel de
l'inquisiteur, éd. et trad. G. Mollat, Paris 1926-1927. 1964 n. 2 voll.; BERNARD DE FONTCAUDE,
Adversus Valdensium sectam, éd. L. Verrees, Analecta Praemonstratensia, 1955 t. 31. pp. 5-35 (=PL 204);
Enchiridion fontium Valdensium: Recueil critique des sources concernant les Vaudois au Moyen Âge: Du III
Concile de Latran au Synode de Chanforan (1179-1532), éd. G. Gonnet, Torre Pellice 1958, t. 1 (Collana
della Facoltà valdese di teologia, 4); Il «Contra hereticos» di Alano da Lilla, Ed. C. Vasoli, Boll. dell'Istituto
storico italiano per il Medio Evo, 1963. t. 75. pp. 123-172; DUVERNOY J., Le Registre de l'Inquisition de
Jacques Fournier, évêque de Pamiers (1318-1325), Toulouse 1965. 3 voll.; Le confessioni di fede valdesi
prima della Riforma, Torino 1967; Quellen zur Geschichte der Waldenser, Hrsg. v. A. Patschovsky u. K.-
V. Selge, 1973 Gütersloh (Texte zur Kirchen- und Theologiegeschichte, 18); La dichiarazione del Sinodo di
Chanforan 1532, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise,
1973, t. 133, pp. 37-42; Confessioni di fede dei valdesi riformati: Con documenti del dialogo fra la «prima» e
«seconda Riforma», a cura di V. Vinay, Torino 1975; Il «Vergier de Consollacion» e altri scritti
(manoscritto Ge 209), a cura di A. D. Checchini, Torino 1979; Fede ed etica valdese nel Quattrocento: Il
«Libro espositivo» e il «Tesoro e Luce della fede», a cura di R. Cegna, Torino 1982; «Vertuz» e altri scritti
(manoscritto Ge 206), a cura di M. Del Corso, C. Borghi Cedrini, Torino 1984; Bestiario Valdese, a cura
di A. M. Rangel, Firenze 1984.
Енциклопедијски чланци: BÖHMER, in Realencyklopädie für protest. Theologie und Kirche, XX,
Lipsia 1908, pp. 799-840 (bibl. pp. 799-806); MARIO NICCOLI, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia
Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana) 1937
(http://www.treccani.it/enciclopedia/valdesi_%28Enciclopedia-Italiana%29); NICHOLAS WEBER,
Waldenses, in The Catholic Encyclopedia, vol. 15. New York: Robert Appleton Company, 1912. 27
Nov. 2017 <http://www.newadvent.org/cathen/15527b.htm>. Вальдéнсы, in Православная
энциклопедия, Церковно-научный центр «Православная энциклопедия», М. 2003, Т. VI, С. 541-
2
код њих тек од прихватања протестантске доктрине, док су их противници и до тада
звали валдежанима, што је имало пежоративно значење, као нпр. сада што се
Покрет носи име по свом оснивачу Валду (око 1140 – око 1217); не само да
имамо мало података о њему, него имамо и конфузију око његовог имена, тако да се
код разних аутора среће: Valdo, Valdes, Valdesio, Vaux, са почетним V или W (лат.
Valdus, Valdesius, Valdo; фр. Valdès). Тек после око 150 година, почетком XIV века, уз
Валдо се додаје и Петар (Пјетро Валдо). И у овом случају је јасан данак општем
римским.3
Фонкода и Алан из Лила) и код инквизитора из XIV в. (Бернард Ги, Жак Форнје
(Jacques Fournier, потоњи папа Бенедикт XII) и др.). Валдо је био богати трговац из
543 (http://www.pravenc.ru/text/154017.html).
3
О имену, месту и датуму рођења Валда и пореклу валдежана: A. DONDAINE, Aux
origines du Valdéisme. Une profession de foi de Valdès, in Archivum Fratrum Praedicatorum, 16, Roma
1946; DURANDO D'OSCA, Liber antiheresis, in K. V. SELGE, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; W. MAP,
Svaghi di corte, Parma 1990; GOFFREDO D'AUXERRE, Super Apocalypsim, Roma 1970; G. MIOLO,
Historia breve e vera de gl'affari de i Valdesi delle Valli, Torino 1971; J. BAYLE, Origo Valdensium et
processus contra eos facti, in S. R. Maitland, Facts and documents illustratives of history, doctrines and
rites of the ancient Albigenses and Waldenses, London 1832; Liber electorum, in I. VON DOELLINGER,
Beitrage zur Sektengeschichte des Mittelalters, Münich 1890; G. G. MERLO, Valdo. L'eretico di Lione,
Torino 2010. JEAN JALLA, Pierre Valdo, éd. «Je sers», Paris et Labor et Fides, Genève 1934; GEORGES
TOURN, Les Vaudois, L'étonnante aventure d'un peuple-église, 1170-1980, éd. Cahiers de Réveil et
Claudiana, Tournon et Turin 1980; idem., Pierre Valdo et les vaudois, éd. Olivétan, Lyon 2010;
GIOVANNI GONNET, Pierre Valdo ou Vaudès de Lyon? in Bulletin de la Société de l'Histoire du
Protestantisme Français, t. 126, 1980; CHRISTINE THOUZELLIER, Considérations sur les origines du
valdéisme, in I Valdesi e l'Europa. Torre Pellice 1982, pp. 3-25; GABRIEL AUDISIO, Les Vaudois: Naissance,
vie et mort d'une dissidence XIIe – XVIe siècles, éd. Albert Meynier, Turin 1989.
Анегдотске природе је популарно дело: JEANNE DECORVET, Pierre Valdo et l'épopée
vaudoise, 1935, кога налазимо и на мрежи.
3
Лиона (Француска), 70-их година XII в. који је под утицајем јеванђелских проповеди,
ума да је ова опатија била стожер интернационалне аристократије тог доба, како
примордији валдежана, ове чињенице, као и следеће, не треба пренебрећи. Јер овде
Валдо је био веома импресиониран житијем св. Алексија (IV в.) и његове
супруге који су на дан своје свадбе одлучили да живе у чедности па су поклоне сву
енкратита, манихејаца, затим и пелагијанаца. Није пак јасно зашто би се неко женио
а да руши Божију заповест о прокреацији? Валдо је није прекршио, јер је имао две
девојчице. У овом светлу остаје нејасно како неки валдежански аутори напомињу, да
за разлику од св. Франциска Асишког, Валдо није основао монашки ред? Ове ноте
да га пригрли ожењен човек. Код св. Августина, али у његовом млађем добу, наћи
4
О Валдовој делатности у Лиону: Liber Visionum et Miraculorum Clarevallensium, CC CM
277, Brepols, Turnhout 2017; CARLO PAPINI, Valdo di Lione e i "poveri nello spirito" - Il primo secolo del
movimento valdese (1170 - 1270), Claudiana, 2002; Venerabilis Patris Monetae Cremonensis Ordinis
Praedicatorum, S. P. Dominico aequalis, adversus Catharos et Valvenses libri quinque, in The Waldenses:
between an Order and a Church (1170 – 1530), Aldershot 2001; STEFANO DI BORBONE, Tractatus de
septem donis Spiritus Sancti, in A. Lecoy de la Marche, Anecdotes historique, légendes et apologues tirés du
recueil inédit d'Etienne de Bourbon, dominicain du XIIIe siècle, Paris 1877; A. PATSCHOWSKY, Der
Passauer Anonymus, Stoccarda, 1969.
4
би задобили неку хвалу а не да од њих одустану када су већ онеспособљени
завет тек пред крај живота. Модерни валдежани, с друге стране, имају жењене
Житије св. Алексија је један детаљ. Други детаљ је паралела са житијем св.
Антонија. Наиме, каже се да је Валдо био погођен читањем Јеванђеља по Матеју где
се говори о богатом младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и
подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19, 21). Наиме, у житију
св. Антонија од св. Атанасија Великог 5 читамо да је исти стих овога натерао да оде у
пустињу.
сведоче да је валдежански покрет на почетку био црквени покрет. Јер, колико год да
црквени покрет. Имамо и Писмо и Предање. Валтер Мап, који нам је оставио
тврдио је да само лична достојност и праведан живот, као лични пример, дају право
5
Vita Antonii, cap. 2: Ταῦτα δὴ ἐνθυμούμενος, εἰσῆλθεν εἰς τὴν ἐκκλησίαν, καὶ συνέβη
τότε τὸ Εὐαγγέλιον ἀναγινώσκεσθαι, καὶ ἤκουσε τοῦ Κυρίου λέγοντος τῷ πλουσίῳ· Εἰ θέλεις
τέλειος εἶναι, ὕπαγε, πώλησον πάντα τὰ ὑπάρχοντά σοι, καὶ δὸς πτωχοῖς, καὶ δεῦρο
ἀκολούθει μοι, καὶ ἕξεις θησαυρὸν ἐν οὐρανοῖς.
6
W. MAP, De Nugis Curialium, cap. 31, ed. M. R. James. Oxf., 1914, pp. 60-62.
5
сиромаштва и јеванђелске једноставности, био би без икакве сумње подржан од
настане у време када су катари већ били осуђени па су у ту групу су црквени прелати
одмах трпали све који не би имали директну дозволу од надлежног епископа или
проповеда.7 Сам пак Папа Алекандар је истицао примат папске власти над
територији Patrimonium Sancti Petri. Јасно је да је овакав Папа речима утешио Валда,
далековидост једног Инокентија III (1198–1216) који 30 година касније (1209) одобрио
1180. од стране кардинала Енрика Марција (Enrico di Marcy), епископа Албана где је
исповедио православну веру и осудио грешке катара. Ипак, то није било довољно, па
ergo Catharos et Patarinos et eos, qui se Humiliatos vel Pauperes de Ludguno falso nomine
као јеретици. Уведен је принцип, непознат римском праву, да неко може и без
7
Управо је овај папа донео закон да супружници могу да се разведу да би се
посветили монашком животу (PAOLO BREZZI, Alessandro III, papa, in Dizionario Biografico degli
Italiani, vol. 2, 1960; http://www.treccani.it/enciclopedia/papa-alessandro-iii_(Dizionario-
Biografico)/).
8
„...Додајемо да сваки архиепископ или епископ, сам или преко неког архиђакона
или других честитих и достојних особа, једном или двапут годишње, проверава парохије за
које се сумња да живе јеретици; и да се обавежу три или више људи доброг угледа, или,
уколико је потребно, целу заједницу да укажу епископу или архиђакону ако знају тамо за
6
Претходно је 1182–1183. архиепископ лионски забранио Валду да проповеда. Тачку
на све је ставио IV Латерански сабор (1215), који је осудио валдежане као „непокајане
јеретике“.9
недостојних свештеника.
Валдо је умро око 1217. године, вероватно у Бохемији (према неким ауторима
1207) без да помири раздељене групе, у чему није успео ни сабор организован у
Инокентије III.
Италији и Француској.
јеретике, или некога ко прави тајне састанке или се изолује од живота, обичаја или
заједничких пракси верника“ (код MASSIMO MELANI, Dottrine generali di storia del diritto medievale
- Diritto medievale e cenni di diritto moderno, Lulu.com 2008, p. 163).
Текст буле: Concile de Verone. Decretale Ad abolendam diversarum haeresium pravitatem du 4
novembre 1184, in Enchriridion fontium valdensium, a cura di G. GONNET, Torre Pellice 1958, pp. 50-
53.
9
Поред поменутог Enchiridion Fontium Valdensium, видети и: H. GRUNDMANN, Movimenti
religiosi nel Medioevo, Bologna 1980.
7
Ломбардијци су се почетком XIII в. разишли са валдежанима из Немачке, јер
(јер само рукоположење није гарант валидности тајни него врлински и сиромашни
идеологија која треба да буде конкурентна Риму. Наглашава се да они нису увели
ништа ново јер су pauperes Christi постојали у време Константина и Папе Силвестра I
Цркве још у време Папе Силвестра о чему нам сведочи Флације Илирикус у Catalogue
апостолских времена.
Чешкој без обзира на повремене прогоне где су се кроз интензивну везу са хуситима.
жртвовања деце чему је најзаслужнија књига из тог доба под називом Errores
haereticorum Waldensium. Прогон је трајао током читавог XIV века са врхунцем око
1370, када је 170 валдежана спаљено. Покрет упркос томе ипак успева да се развије до
XVI века.
Године 1530. валдежанин Жорж Морел се, под утицајем проповеди Г. Фарела,
проповедник), Пјетро Масон (Pietro Masson), који није успео да се врати јер су га
заједница. Заједнице које су опстале се удружиле су се 1571. у Унију (Union des Vallées).
уколико се не врате римској цркви. Године 1655. Карло Емануило II је поново почео
Piemontesi), на шта се згрозио и чувени поета Џон Милтон. Према једном валдешком
документу из 1656. биланс војних интервенција био је 1712 убијених, а најмање 148
пребегну у Швајцарску.12
11
Око проповедника-барби cfr.: GABRIEL AUDISIO, Preachers by Night: The Waldensian
Barbes (15th-16th Centuries), Vol. 118 di Studies in Medieval and Reformation Traditions, Brill, 2007;
GABRIEL AUDISIO, Le barbe et l'inquisiteur, Procès du barbe vaudois Pierre Griot par l'inquisiteur Jean de
Roma (Apt, 1532). Aix-en-Provence, Edisud, 1979.
12
Изгледа сасвим разумна и утемељена теза изнета од MARIO FOIS S.I., I valdesi, dalle
origini all'emancipazione, in La Civiltà Cattolica, 4, 1977, pp. 54-58, да су валдежани пострадали, не
толико због своје вере, колико због приступања протестантизму. Једноставно, изабрали су
погрешну страну и нашли се у рату. Фоис се наслања сасвим оправдано на M. SCADUTO,
L'epoca di Giacomo Lainez, 1556-1565. L'azione, Roma 1974, pp. 686-708. IX cap. ове књиге је
драгоцено за историју валдежана у време обрачуна са савојама, као и за судбину валдежана
на југу Италије.
9
Побуна валдежана је била угашена тако да су неки завршили у затвору или
послати на галије док су други били приморани да напусте Пијемонт. Године 1689.
тисуће људи, од чега је чак 2500 људи било у Виртембергу). Касније је већина ових
део стапа у САД седамдесетих година прошлог века). У свету има око 45-50 тисућа
13
www.chiesavaldese.org.
10
валдежана (Италија са Пијемонтом око 20 тисућа, у Немачкој око 3 тисуће, у
сваке поједине парохије поставља се један пастор коме помажу старци и ђакони.
скупштина бира Савет, који има извршне функције и одговара за свој рад
јединице сачињавају Кружок, чији чланови се такође састају. Кружоци образују шире
најмање једном годишње. Извршни одбор Дистрикта је тело изабрано од стране ове
који се годишње састаје у Торе Пелиће (Torre Pellice, Торино, Пијемонт). Синод се
бити већи од броја лаика тј. чланова. Синод разматра сва питања која се тичу вере и
локалне цркве. Зато је Синод уствари земаљски ауторитет над којим постоји само
Господ па је тако Синод највиши управни орган Цркве који нема једну особу, као у
11
Нови замах имамо са првом посетом једног папе валдешком храму 2015. 14
КЦ, Папа Франциско, између осталог, вели: „Нажалост, догодило се и још увек се
поправку онога што се у почетку било покварило, где није било слуха за другога,
Цркве прешли у други табор, а тиме и издали првобитне Валдове принципе где су
2. Доктрина
14
Visita pastorale del Santo Padre Francesco a Torino, visita al Tempio valdese, Parole del Santo
Padre, Corso Vittorio Emanuele II, Lunedì, 22 giugno 2015.
(https://w2.vatican.va/content/francesco/it/speeches/2015/june/documents/papa-
francesco_20150622_torino-chiesa-valdese.html).
15
Око Валдове вере: K. V. SELGE, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; R. CEGNA, Fede ed etica
valdese nel Quattrocento, Torino 1982; E. PERETTO, Movimenti spirituali laicali del Medioevo, Roma 1985;
L. PAOLINI, Eretici del Medioevo. L'albero selvatico, Bologna 1989.
12
склизне у донатистичку јерес негирања благодати сакраментима, били су више него
пожељни позиви.
јеретичким доктринама тог времена (нарочито катара) као што су: одбацивање
непоштовање реликвија. Разуме се да и ове две последње ставке могу да буду како
замаглио Исуса као посредника, а још више и Духа Светога, нико од научника не би
могао спорити.16
наш и кроз крштење преко полагања руку, али су се удаљавали од богомила тако
вечеру. Господња вечера се, са хлебом и вином, редовно одржава сваке недеље, или
једном месечно, или само за Божић и Ускрс. Негде се дозвољава приступ само
16
За најчешћа питања око валдежана cf. http://www.valdesidipignano.it/cosa-
crediamo/f-a-q-sui-valdesi/. Интересантно је приметити да се овде валдежани често позивају
на православни исток, када одбацују папски примат и хијерархијску структуризацију КЦ.
Прихватају чуда као знамења, али не придају им значења као у Великој Цркви, прихватају
свеце као моделе узвишеног живота, али не и као такве, јер их називају полу-боговима. Чуда
која нису описана у Писмима не прихватају (нпр. мироточење икона или моштију), као ни
иконе, јер се држе старе иконоборачке заблуде да је поштовање икона идолопоклонство.
Неће рећи да су чуда производ демонских сила, само ће нагласити да је Бог тај који делује
кроз „свеце“.
13
правоверним члановима, негде пак и члановима других протестантских конфесија
или уопштено свим онима који желе приступити Господњој вечери. Пастори или
скуповима.
дефинишу као „видљиви знаци невидљиве благодати“. Но, немају исто мистеријско
процес се већ десио у Великој Цркви, тако да је причешће постало нека света ствар
која може да те убије, тако да му се приступа ретко; сам Калвин је имао проблем да
улогу.17
Око протестантских евхаристија, cf. сада већ класичну студију: ТОМИСЛАВ Ј. ШАГИ-
17
БУНИЋ, Еухаристија у животу цркве кроз повијест, Кршћанска садашњост, Загреб 1984, pp.
257-282.
14
Мишљења сам да је најпримереније говорити о италијанској протестантској
цркви.
15