Professional Documents
Culture Documents
Валдежани исправљен
Валдежани исправљен
доктрину
1.1. Почеци
Исус је обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18)? Векови
Торина (780–840) као неког претече валдежана. Наиме, аутор Apologeticum atque
1
Ланац који се пружа уз границу Француске и Италије, назван према лигуријском
краљу Марку Јулију Котију, чије је краљевство присвојио император Нерон и прогласио га
провинцијом.
1
rescriptum adversus Theutmirum abbatem био је торински епископ захваљујући
сину Карла Великог, Лудовику Побожном (Hludovicus Pius † 840), који је био
Валдежани или валдези (лат. valdenses; фр. vaudois; ит. valdesi, познати и
као лионски сиромаси, лат. pauperes Lugdunenses) настају око 1170. у Лиону, са
прихватити францисканци.
Покрет носи име по свом оснивачу Валду (око 1140 – око 1217); не само
да имамо мало података о њему, него имамо и конфузију око његовог имена,
тако да се код разних аутора среће: Valdo, Valdes, Valdesio, Vaux, са почетним
V или W (лат. Valdus, Valdesius, Valdo; фр. Valdès). Тек после око 150 година,
почетком XIV века, уз Валдо се додаје и Петар (Пјетро Валдо). И у овом случају
Waldenses, in The Catholic Encyclopedia, vol. 15. New York: Robert Appleton Company, 1912. 27
Nov. 2017 <http://www.newadvent.org/cathen/15527b.htm>. Вальдéнсы, in Православная
энциклопедия, Церковно-научный центр «Православная энциклопедия», М. 2003, Т. VI, С. 541-
543 (http://www.pravenc.ru/text/154017.html).
3
О имену, месту и датуму рођења Валда и пореклу валдежана: A. DONDAINE, Aux
origines du Valdéisme. Une profession de foi de Valdès, in Archivum Fratrum Praedicatorum, 16, Roma
1946; DURANDO D'OSCA, Liber antiheresis, in K. V. SELGE, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; W. MAP,
Svaghi di corte, Parma 1990; GOFFREDO D'AUXERRE, Super Apocalypsim, Roma 1970; G. MIOLO,
Historia breve e vera de gl'affari de i Valdesi delle Valli, Torino 1971; J. BAYLE, Origo Valdensium et
processus contra eos facti, in S. R. Maitland, Facts and documents illustratives of history, doctrines and
rites of the ancient Albigenses and Waldenses, London 1832; Liber electorum, in I. VON DOELLINGER,
Beitrage zur Sektengeschichte des Mittelalters, Münich 1890; G. G. MERLO, Valdo. L'eretico di Lione,
Torino 2010. JEAN JALLA, Pierre Valdo, éd. «Je sers», Paris et Labor et Fides, Genève 1934; GEORGES
TOURN, Les Vaudois, L'étonnante aventure d'un peuple-église, 1170-1980, éd. Cahiers de Réveil et
Claudiana, Tournon et Turin 1980; idem., Pierre Valdo et les vaudois, éd. Olivétan, Lyon 2010;
GIOVANNI GONNET, Pierre Valdo ou Vaudès de Lyon? in Bulletin de la Société de l'Histoire du
Protestantisme Français, t. 126, 1980; CHRISTINE THOUZELLIER, Considérations sur les origines du
3
Основна сведочанства о Валду имамо у полемичким делима (Бернард
Форнје (Jacques Fournier, потоњи папа Бенедикт XII) и др.). Валдо је био богати
јесте напустио своју супругу, иако је то у нескладу са Јеванђељем али своје није
валдежана, ове чињенице, као и следеће, не треба пренебрећи. Јер овде већ
valdéisme, in I Valdesi e l'Europa. Torre Pellice 1982, pp. 3-25; GABRIEL AUDISIO, Les Vaudois: Naissance,
vie et mort d'une dissidence XIIe – XVIe siècles, éd. Albert Meynier, Turin 1989.
Анегдотске природе је популарно дело: JEANNE DECORVET, Pierre Valdo et l'épopée
vaudoise, 1935, кога налазимо и на мрежи.
4
О Валдовој делатности у Лиону: Liber Visionum et Miraculorum Clarevallensium, CC CM
277, Brepols, Turnhout 2017; CARLO PAPINI, Valdo di Lione e i "poveri nello spirito" - Il primo secolo del
movimento valdese (1170 - 1270), Claudiana, 2002; Venerabilis Patris Monetae Cremonensis Ordinis
Praedicatorum, S. P. Dominico aequalis, adversus Catharos et Valvenses libri quinque, in The Waldenses:
between an Order and a Church (1170 – 1530), Aldershot 2001; STEFANO DI BORBONE, Tractatus de
septem donis Spiritus Sancti, in A. Lecoy de la Marche, Anecdotes historique, légendes et apologues tirés du
recueil inédit d'Etienne de Bourbon, dominicain du XIIIe siècle, Paris 1877; A. PATSCHOWSKY, Der
Passauer Anonymus, Stoccarda, 1969.
4
Није пак јасно зашто би се неко женио а да руши Божију заповест о
прокреацији? Валдо је није прекршио, јер је имао две девојчице. У овом светлу
Франциска Асишког, Валдо није основао монашки ред? Ове ноте или
Матеју где се говори о богатом младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај
све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19,
21). Наиме, у житију св. Антонија од св. Атанасија Великог 5 читамо да је исти
Јер, колико год да доводимо у питање аутентичност свих ових исказа, они
5
Vita Antonii, cap. 2: Ταῦτα δὴ ἐνθυμούμενος, εἰσῆλθεν εἰς τὴν ἐκκλησίαν, καὶ συνέβη
τότε τὸ Εὐαγγέλιον ἀναγινώσκεσθαι, καὶ ἤκουσε τοῦ Κυρίου λέγοντος τῷ πλουσίῳ· Εἰ θέλεις
τέλειος εἶναι, ὕπαγε, πώλησον πάντα τὰ ὑπάρχοντά σοι, καὶ δὸς πτωχοῖς, καὶ δεῦρο
ἀκολούθει μοι, καὶ ἕξεις θησαυρὸν ἐν οὐρανοῖς.
5
сведоче да су валдежани размишљали са позиције Велике Цркве. Не може се
валдежана.6
имали несрећу да њихов покрет настане у време када су катари већ били
6
W. MAP, De Nugis Curialium, cap. 31, ed. M. R. James. Oxf., 1914, pp. 60-62.
7
Управо је овај папа донео закон да супружници могу да се разведу да би се
посветили монашком животу (PAOLO BREZZI, Alessandro III, papa, in Dizionario Biografico degli
Italiani, vol. 2, 1960; http://www.treccani.it/enciclopedia/papa-alessandro-iii_(Dizionario-
Biografico)/).
6
лионском епископу. Он није имао далековидост једног Инокентија III (1198–
1216) који 30 година касније (1209) одобрио готово идентичне захтеве св.
Франциска Асишког.
ауторима 1207) без да помири раздељене групе, у чему није успео ни сабор
8
Око 1370. Валдо почиње да се назива симболички Петром, ствара се
увели ништа ново јер су pauperes Christi постојали у време Константина и Папе
оделили од римске Цркве још у време Папе Силвестра о чему нам сведочи
књига из тог доба под називом Errores haereticorum Waldensium. Прогон је трајао
током читавог XIV века са врхунцем око 1370, када је 170 валдежана спаљено.
„барба“ (путујући проповедник), Пјетро Масон (Pietro Masson), који није успео
калвинизму.11
(Union des Vallées). Едиктом од 15. маја 1650. валдежанима се прети смрћу и
војних интервенција био је 1712 убијених, а најмање 148 деце су били одведени
пребегну у Швајцарску.12
чега је чак 2500 људи било у Виртембергу). Касније је већина ових заједница
13
www.chiesavaldese.org.
11
века). У свету има око 45-50 тисућа валдежана (Италија са Пијемонтом око 20
10 тисућа).
глава сваке поједине парохије поставља се један пастор коме помажу старци и
ђакони.
скупштина бира Савет, који има извршне функције и одговара за свој рад
његов рад.
дистриката. Број пастора не може бити већи од броја лаика тј. чланова. Синод
разматра сва питања која се тичу вере и живота валдешких цркава на општем
уствари земаљски ауторитет над којим постоји само Господ па је тако Синод
12
највиши управни орган Цркве који нема једну особу, као у КЦ, већ синодалну
скупштину.
на поправку онога што се у почетку било покварило, где није било слуха за
2. Доктрина
14
Visita pastorale del Santo Padre Francesco a Torino, visita al Tempio valdese, Parole del Santo
Padre, Corso Vittorio Emanuele II, Lunedì, 22 giugno 2015.
(https://w2.vatican.va/content/francesco/it/speeches/2015/june/documents/papa-
francesco_20150622_torino-chiesa-valdese.html).
13
Као што је раније поменуто, хетеродоксни елементи код Валда на
спорити.16
15
Око Валдове вере: K. V. SELGE, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; R. CEGNA, Fede ed etica
valdese nel Quattrocento, Torino 1982; E. PERETTO, Movimenti spirituali laicali del Medioevo, Roma 1985;
L. PAOLINI, Eretici del Medioevo. L'albero selvatico, Bologna 1989.
16
За најчешћа питања око валдежана cf. http://www.valdesidipignano.it/cosa-
crediamo/f-a-q-sui-valdesi/. Интересантно је приметити да се овде валдежани често позивају
на православни исток, када одбацују папски примат и хијерархијску структуризацију КЦ.
Прихватају чуда као знамења, али не придају им значења као у Великој Цркви, прихватају
свеце као моделе узвишеног живота, али не и као такве, јер их називају полу-боговима. Чуда
која нису описана у Писмима не прихватају (нпр. мироточење икона или моштију), као ни
иконе, јер се држе старе иконоборачке заблуде да је поштовање икона идолопоклонство.
Неће рећи да су чуда производ демонских сила, само ће нагласити да је Бог тај који делује
кроз „свеце“.
14
Оче наш и кроз крштење преко полагања руку, али су се удаљавали од
сваке недеље, или једном месечно, или само за Божић и Ускрс. Негде се
Великој Цркви, тако да је причешће постало нека света ствар која може да те
15
светиња; тако да сада, и кад су се одвојили од католика, причешће је задржало
своју улогу.17
протестантској цркви.
17
Око протестантских евхаристија, cf. сада већ класичну студију: ТОМИСЛАВ Ј. ШАГИ-
БУНИЋ, Еухаристија у животу цркве кроз повијест, Кршћанска садашњост, Загреб 1984, pp.
257-282.
16