Naziv

originala:
A. G. Riddle
THE ATLANTIS WORLD

Copyright © 2014 by A. G. Riddle

Translation Copyright © 2016 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo
Ovaj roman je plod mašte, izuzev delova koji to nisu.
Mojim roditeljima, koji su mi govorili da nikad ne odustajem
 UVOD

OPSERVATORIJA U ARESIBU
ARESIBO, PORTORIKO
Doktorka Meri Koldvel je svaku sekundu u proteklih četrdeset osam
sati posvetila proučavanju signala primljenog moćnim radio-
teleskopom. Iscrpljena i ustreptala, naučnica je bila potpuno sigurna da
je organizovani signal neupitni znak inteligentnog života.
Istraživač Džon Bišop je iza njenih leđa nasuo još jedno piće.
Iscrpeo je zalihe viskija, burbona i ruma, koje su nagomilale uglavnom
mrtve kolege astronomi. Sipao je kajsijevaču. Pio je čistu, zato što nije
imao s čim da je pomeša. Trgao se kad je potegao prvi gutljaj.
Bilo je devet ujutru. Gađenje prema piću držaće ga još dvadesetak
minuta, do treće čaše.
„To je samo plod tvoje uobrazilje, Mer”, rekao je kad je spustio
praznu čašu. Punio ju je s najvećom pažnjom.
Mrzela je kad ju je zvao Mer. Niko je nije tako zvao. To je bilo ime za
kobilu. A opet, nikog drugog nije bilo u blizini. Pronašli su neki modus
vivendi.
Zabarikadirali su se u opservatoriji posle izbijanja zaraze, dok je
smrt kosila desetine hiljada ljudi u Portoriku. Džon je odmah počeo da
joj se udvara. Odbila ga je. Drugi pokušaj je usledio dva dana kasnije.
Nasrtaji su postali deo svakodnevice. Postajali su sve agresivniji.
Smirio se posle zdravog udarca kolenom u jaja. Tad se usredsredio
na alkohol i gnusne komentare.
Ustala je i prišla prozoru, s pogledom na portorikanska brda
pokrivena raskošnim zelenilom. Satelitska antena ukopana na
brdovitom platou bila je jedini trag civilizacije. Gledala je pravo u nebo.
Radio-teleskop u Aresibu bio je najveća sprava takve vrste na svetu,
veliko tehnološko postignuće. To čudo nauke, vrhunac ljudskog umeća,
umetnuto je u primitivni pejzaž, simbol prošlosti čovečanstva.
Konačno je poslužilo svojoj svrsi. Kontakt s vanzemaljskom
civilizacijom je uspostavljen.
„Ne uobražavam”, rekla je.
„Kako možeš da budeš sigurna?”
„Poruka sadrži našu adresu.”
Džon je prestao da pijucka i podigao glavu. „Trebalo bi da se
čistimo odavde, Mer. Vrati se u civilizaciju, među ljude. To ti je...”
„Mogu da dokažem da sam u pravu.” Prišla je kompjuteru da bi
proverila koliko je odmakao u analizi signala. Spustila je prste na
tastaturu i prizvala signal. „Postoje dva niza. Priznajem da ne znam šta
drugi predstavlja. Previše je složen. Prvi niz je sastavljen od
jednostavnih ponavljanja. Uključeno-isključeno. 0-1. Binarni brojevi.”
„Bitovi.”
„Upravo tako. Postoji i treća šifra - završna. Pojavljuje se posle
svakih osam bajtova.”
„Osam bitova - jedan bajt.” Sklonio je bocu.
„To je šifra.”
„Kakva?”
„Još ne znam.” Prišla je kompjuteru i proverila kako se odvija.
„Analiza će biti završena za manje od sata.”
„Signal bi mogao biti i slučajan.”
„Nije. Prvi dešifrovani deo počinje adresom.”
Nasmejao se i mašio pića. „Na trenutak sam ti poverovao, Mer.”
„Šta bi prvo naveo u poruci upućenoj drugoj planeti? Njenu adresu.”
Džon je klimnuo glavom dok je punio čašu kajsijevačom. „Uh, uh. Ma
stavio bih poštanski broj.”
„Prvi bajtovi sadrže dva broja: 27.624 i 0,00001496.”
Prestao je da puni čašu.
„Razmisli o tome”, rekla je. „Šta je jedina konstanta koja važi u
čitavoj vaseljeni?”
„Gravitacija?”
„Gravitacija je konstanta, ali njena merenja zavise od zakrivljenosti
prostor-vremena i od razdaljine između nebeskih tela. Potreban ti je
zajednički imenilac, nešto poznato svakoj civilizaciji na svakoj planeti,
bez obzira na njenu masu ili položaj u vaseljeni.”
Džon se zbunjeno osvrtao oko sebe.
„To je brzina svetlosti. Ona je univerzalna konstanta. Nikad se ne
menja, gde god da si.”
„Tako je...”
„Prvi broj je 27.624. To je udaljenost Zemlje od središta naše
galaksije izražena u svetlosnim godinama.”
„Ta razdaljina mogla bi se odnositi na desetine planeta...”
„Drugi broj je 0,00001496, a to je razdaljina od Zemlje do Sunca,
takođe izražena svetlosnim godinama.”
Dugo je zurio ispred sebe. Gurnuo je bocu i polupunu čašu van
vidokruga. Progovorio je: „Ovo je naša karta.”
Nabrala je obrve.
Zadovoljno se zavalio u stolicu. „Prodaćemo je.”
„Šta ćemo dobiti? Šoping-centri su odavno zatvoreni.”
„Pa, uveren sam da sistem trampe još postoji. Tražićemo zaštitu,
pristojnu hranu i šta god nam padne na pamet.”
„Ovo je najveće otkriće u istoriji čovečanstva. Nećemo ga
prodavati.”
„Do najvećeg otkrića u istoriji čovečanstva došlo je u trenutku
najveće bede i očaja. Ovaj signal daje nadu. Privući će opštu pažnju.
Glupa si ako to ne uviđaš, Mer.”
„Povukla si se u opservatoriju posle izbijanja zaraze zato što si
htela da do poslednjeg časa radiš ono što voliš. Ja sam došao ovamo
zbog najvećih zaliha pića u okolini i zato što sam znao da ću te ovde
zateći. Da, zacopan sam u tebe još otkad si sletela u San Huan.” Digao je
ruke pre no što je stigla išta da kaže. „Nisam hteo da ti izjavljujem
ljubav, već da ti poručim da je svet kakav si poznavala mrtav. Ljudi su
očajni. Rukovode se isključivo ličnim interesom. Istina je da sam željan
seksa i alkohola, ali znaj da je onima koje ćeš zvati stalo samo do
opstanka na vlasti. Ponudićeš im nadu, sredstvo za ostvarenje
ambicije. Nećeš im više biti potrebna kad je isporučiš. Ovo nije svet
kakav si poznavala. Oglodaće te do kosti i ispljunuti, Mer.”
„Nećemo prodavati ovo otkriće.”
„Ne budali. Ovaj svet uništava idealiste.”
Kompjuter iza nje oglasio se piskom. Analiza signala je završena.
Nije stigla da pogleda rezultate zbog buke iz hodnika ispred
kancelarije. Da li neko lupa na vrata? Razmenili su zabrinute poglede.
Čekali su.
Lupa je bivala sve glasnija. Čuli su kako se staklo razbija i pada po
podu.
I oprezne korake.
Džon ju je uhvatio za ruku kad je krenula ka vratima kancelarije.
„Ostani ovde”, prošaptao je.
Podigao je bejzbol palicu, koju je doneo još kad je izbila zaraza.
„Zaključaj vrata. Na ostrvu više nema hrane, ako su upali ovamo...”
Posegnula je za telefonom. Znala je koga da pozove. Ruke su joj drhtale
dok je zvala jedinu osobu koja je mogla da ih spase: bivšeg supruga.
 Prvi deo

USPON I PAD
 1

ALFA MODUL
400 M ISPOD MORA
KRAJ SEVERNE OBALE MAROKA
Dejvidu Vejlu je dosadilo da šparta spavaćom sobicom, misleći da li će
se i kada Kejt vratiti. Posmatrao je krvavi jastuk. Ono što je pre deset
dana počelo kao nekoliko kapljica krvi, pretvorilo se u reku koja je
potekla s jastuka i stigla do polovine kreveta.
„Ništa mi ne fali”, rekla bi svakog jutra.
„Gde ideš svakog dana?”
„Potrebno mi je nešto vremena i prostora za sebe, to je sve.”
„Vremena i prostora za šta?”
„Da bih se oporavila.”
Nije se oporavljala. Svakoga dana je izgledala sve gore, a svaka noć
je donosila više žestokih noćnih mora, preznojavanja i krvarenja iz
nosa. Dejvid ju je grlio i bio više nego strpljiv, iako je strepeo da nevolje
neće prestati. Čekao je. Nadao se da će žena koja mu je spasla život,
koju je spasao pre dve nedelje, uspeti da pronađe rešenje i da se izvuče.
Kopnela je iz dana u dan. Kasnila je. Nikad nije ovoliko kasnila.
Pogledao je na sat. Trebalo je da se vrati pre tri sata.
Mogla je biti bilo gde na ogromnom atlantiđanskom brodu,
površine sto pedeset pet kvadratnih kilometara, sahranjenom ispod
planinske obale severnog Maroka, preko puta Gibraltara.
Poslednjih četrnaest dana je, u njenom odsustvu, učio kako da
upravlja brodskim sistemima. Još nije u potpunosti ovladao tim
umećem. Uključila je govorna uputstva, koja su mu pomagala da usvoji
složenije procedure.
„Alfa, koja je lokacija doktorke Vorner?”, pitao je.
Bezlični, kompjuterski glas Alfa modula ispunio je prostorijicu. „Taj
podatak vam je nedostupan.”
„Zašto?”
 „Zato što niste punopravni član istraživačkog tima.”
Ni atlantiđanski kompjuterski sistemi nisu bili imuni na navođenje
očiglednih činjenica. Seo je na postelju, pored krvave mrlje. Šta je u
ovom trenutku najvažnije? Moram da saznam da li je dobro. Nešto mu je
palo na pamet.
„Alfa, možeš li mi pokazati očitavanja doktorke Vorner?”
Zid preko puta krevetića je oživeo. Dejvid je brzo čitao brojeve i
grafikone - onoliko koliko je mogao razumeti.
Krvni pritisak: 92/47
Puls: 31

Povređena je. Ili još gore - umire. Šta joj se dešava?

„Alfa, zašto su očitavanja doktorke Vorner tako abnormalna?”
„Taj podatak vam je ne...”
„Nedostupan.” Šutnuo je stolicu, koja je udarila o sto.
„Imate li još koje pitanje?”, pitao je Alfa.
„Ne zna im se broj.”
Prišao je dvostrukim vratima. Uz šištanje su se otvorila pred njim.
Setio se da nije poneo pištolj. Vratio se po oružje. Zlu ne trebalo.

Dejvid je posle desetominutne šetnje slabo osvetljenim hodnicima čuo

da se neko kreće u mraku. Stao je i čekao. Nadao se da će mu se oči
prilagoditi oskudnom osvetljenju sa sitnih svetiljki na podu i tavanici.
Možda Atlantiđani bolje vide u mraku, ili se brod - tačnije deo u kom
boravi - trudi da uštedi što više energije. Tuđinski brod je, bez obzira
na razlog, u polumraku izgledao još misterioznije.
Neko je istupio iz senke.
To je bio Milo.
Dejvid nije očekivao da će sresti tibetanskog momčića ovako
duboko u unutrašnjosti broda. Milo je bio jedina osoba koja im je
pravila društvo na ovom neobičnom mestu. Provodio je najveći deo
vremena na površini. Spavao je napolju, pored okna koje je vodilo od
planinskog vrha na kom su Berberi ostavljali hranu za njih. Voleo je da
spava pod zvezdama i da ustaje odmah posle izlaska sunca. Kad bi ga
Dejvid zvao da im se pridruži na večeri, često ga je zaticao kako sedi na
prekrštenim nogama i meditira. Momak je poslednja dva meseca bio
njihov moralni oslonac. Dejvid je uprkos oskudnom svetlu video da je
mladić veoma zabrinut.
 „Nisam je video”, rekao je.
„Nazovi me preko brodskog razglasa ako naiđeš na nju.” Dejvid je
nastavio obilazak broda još bržim korakom.
Milo je zaostajao za njim, iako se svojski trudio da ga sustigne.
Izgledao je patuljasto pored dva metra visokog Dejvida. Bio je
tridesetak centimetara niži. Neupućeni posmatrač mogao bi da
zaključi da džin i njegov mladi pomoćnik lutaju mračnim lavirintom.
„Neće biti potrebe za tim”, reče zadihani Milo.
Dejvid se osvrnuo ka mladiću.
„Praviću ti društvo.”
„Trebalo bi da se vratiš na planinu.”
„Znaš da ne mogu”, reče Milo.
„Naljutiće se.”
„Baš me briga. Važno je da bude živa i zdrava.”
Delim taj stav, pomislio je Dejvid. Ćutke su koračali hodnicima. Nisu
čuli ništa izuzev ritmičkog bata Dejvidovih čizama po metalnom podu i
Milovih znatno tiših koraka.
Dejvid se zaustavio ispred velikih dvokrilnih vrata. Aktivirao je
komandnu ploču. Na ekranu je pisalo:
Pomoćna medicinska stanica broj 12

To je bila jedina medicinska stanica u ovom delu broda.

Pretpostavljao je da je Kejt svakog dana posećuje.
Zario je šaku u oblačić zelene svetlosti iznad ploče. Radio je
prstima. Vrata su se posle nekoliko sekundi otvorila.
Brzo je obišao odaju.
U središtu prostorije bila su četiri medicinska stola. Hologramski
ekran je prekrivao čitav zid. Da li je već otišla?
„Alfa, možeš li mi reći kad je medicinska stanica poslednji put
korišćena?”
„Ova stanica je po vremenu misije poslednji put korišćena 9.12.
38.28, po standardnom vremenu 12.39.12.47.29...”
Zavrteo je glavom. „Pre koliko lokalnih dana?”
„Pre devet miliona, sto hiljade dvadeset osam hiljada...”
„Dobro, razumem. Da li postoji još neka medicinska stanica u ovom
delu broda?”
„Odgovor je negativan.”
Gde bi mogla da bude? Možda postoji još neki način da je pronađe.
„Alfa, možeš li da mi pokažeš koji delovi broda u ovom času koriste
najviše energije?”
Zid se osvetlio. Na njemu se pojavio hologramski model broda. Tri
dela su svetlela snažnije od ostalih: Rez 1701-D, Pomoćna medicinska
stanica broj 12 i Laboratoriju za adaptivna istraživanja broj 47. „Alfa,
šta je Laboratorija za adaptivna istraživanja 47?”
„Laboratorija za adaptivna istraživanja opremljena je za izvođenje
bioloških i drugih eksperimenata.”
„Kakav eksperiment se sada izvodi u njoj?” Nestrpljivo je čekao
odgovor.
„Taj podatak je nedostupan...”
„Nedostupan je”, promrmljao je Dejvid. „Dobro...”
Milo mu je dodao proteinsku tablu. „Za šetnju.”
Izašao je u hodnik praćen Milom. Pocepao je omot i odgrizao veliki
komad smeđe table. Ćutke je žvakao. Tako je lakše podnosio
ozlojeđenost i nemoć. Naglo se zaustavio nasred hodnika. Milo je
otpozadi naleteo na njega.
Čučnuo je da bi pogledao našto na podu.
„Šta je to?”, pitao je Milo.
„Krv.”
Ubrzao je hod. Kapljice krvi bile su sve češće. Prerastale su u sve
duže pruge.
Stigao je do dvostrukih vrata Laboratorije za adaptivna istraživanja
broj 47. Zaronio je prstima u zeleno svetlo na zidnoj ploči. Šest puta je
naložio otvaranje. Na ekranu bi se svaki put pojavila ista poruka:
Pristup nije dozvoljen

„Alfa! Zašto ne mogu da otvorim ova vrata?”

„Pristup vam nije dozvoljen...”
„Kako da uđem?”
„Ne možete”, Alfin glas je odlučno odjeknuo hodnikom.
Dejvid i Milo su zastali.
Dejvid je tiho prozborio. „Alfa, pokaži mi očitavanja doktorke
Vorner.”
Na ekranu su se pojavili brojevi i grafikoni.
Krvni pritisak: 87/43
Puls: 30

Milo je pogledao Dejvida.

„Stanje joj se pogoršava', objasnio mu je Dejvid.
 „Šta ćemo sad?”
„Čekaćemo.”
Milo je seo na prekrštene noge i sklopio oči. Dejvid je znao da
mladić traga za unutrašnjim mirom. Poželeo je da uradi isto, da
isprazni um. Strah mu je mutio razum. Očajnički je želeo da se vrata
laboratorije uz šištanje otvore pred njim, ali užasavao se onog što bi
iza njih mogao zateći, onog što joj se tamo dešava, eksperimenta koji
izvodi, onog što čini samoj sebi.

Dejvid je skoro zaspao kad se oglasio znak za uzbunu. Alfin glas je

zagrmeo tesnim hodnikom.
„Predmet, medicinska uzbuna. Stanje subjekta je kritično. Zabrana
prilaska uklonjena.”
Široka dvostruka vrata istraživačke laboratorije su se otvorila.
Utrčao je unutra i protrljao oči. Pokušavao je da shvati šta gleda. Milo je
sa strahopoštovanjem progovorio iza njegovih leđa. „Auh!”

ALFA MODUL
400 M ISPOD MORA
KRAJ SEVERNE OBALE MAROKA
„Šta je ovo?”, pitao je Milo.
Dejvid je posmatrao istraživačku laboratoriju. „Nemam pojma.”
Prostorija je bila ogromna, najmanje trideset metara dugačka i
sedamnaest metara široka. U njoj nije bilo stolova kao u medicinskoj
stanici, samo dve staklene kace, od oko tri metra u prečniku.
Ispunjavala ih je žuta svetlost. Blistavo bele čestice odvajale su se s dna
i lebdele ka vrhu. Kaca na desnoj strani bila je prazna. Kejt je bila u
drugoj.
Lebdela je na više od pola metra od poda, ispruženih ruku. Nosila je
jednostavnu odeću, u kojoj je jutros izašla iz spavaće sobe. Na glavi je
imala nešto novo, srebrni šlem. Pokrivao joj je čitavo lice, čak i donji
deo brade. Nedavno ofarbana smeđa kosa prosipala se iz njega i padala
joj na ramena. Mali crni vizir pokrivao joj je oči. Nije se moglo videti šta
joj se događa. Samo je potočić krvi upućivao da nešto nije u redu. Curila
je iz šlema, tekla niz vrat i natapala sivu majicu. Mrlja je rasla iz časa u
čas.
„Alfa, šta se... događa?”, pitao je Dejvid.
„Budite određeniji.”
„Kakav je ovo... eksperiment? Procedura?”
„Ovo je simulacija sećanja.”
Šta to znači? Da lije simulacija povređuje?
„Kako da je zaustavim?”
„Ne možete.”
„Zašto ne mogu?”, pitao je Dejvid sve nestrpljivijim glasom.
„Prekidanje sekvence sećanja moglo bi ubiti subjekta.”
Milo je sa strahom pogledao Dejvida.
On je pogledom pretraživao sobu. Šta da radi? Bio mu je potreban
neki trag. Odnekud je morao početi. Zabacio je glavu. Pokušavao je da
razmisli. Ugledao je kupolicu od crnog stakla na tavanici.
„Alfa, postoji li telemetrija u laboratoriji?”
„Odgovor je potvrdan.”
„Pusti snimak.”
„Odredite vreme.”
„Počni s prvom sekundom nakon današnjeg ulaska doktorke Vorner
u laboratoriju.”
Svetlosni zrak je sevnuo s levog zida. Hologram laboratorije polako
se obrazovao u vazduhu. Kace su bile prazne. Dvokrilna vrata su
kliznula u stranu. Kejt je ušla u laboratoriju. Prišla je desnom zidu.
Osvetlio se. Na njemu se pojavio niz Dejvidu nerazumljivih simbola.
Kejt je mirno stajala. Glava joj se blago micala levo-desno. Čitala je
podatke s ekrana, iako su se oni na njima zadržavali manje od sekunde.
„Strava”, prošaptao je Milo.
Dejvid je nevoljno uzmakao za korak, zato što je shvatio šta je Kejt
postala i kakav se jaz isprečio između njihovih umova. Pomenuti jaz
postajao je sve širi i dublji.
Kejt je pre dve nedelje pronašla lek za atlantiđansku kugu,
pandemiju koja je usmrtila milijardu ljudi u prvom naletu i još ko zna
koliko nakon poslednje mutacije. Zaraza je podelila svet. Stopa
preživljavanja bila je niska. Preživeli su izmenjeni na genetskom nivou.
Neki su imali koristi od kuge. Osnažila ih je i povećala njihove
intelektualne kapacitete. Većina je devoluirala. Vratili su se na
primitivni nivo postojanja. Ostatak čovečanstva okupio se oko dve
suprotstavljene frakcije: Orhidejina alijansa, koja se trudila da uspori
širenje kuge i pronađe lek za nju, i Imari internacionala, koji je raširio
boleštinu po svetu i nastojao da obezbedi uslove za njen potpuni i
nesmetani razvoj. Kejt, Dejvid i tim naučnika i vojnika zaustavili su
pandemiju i osujetili Imarijev plan tako što su izolovali elemente
neophodne za izradu leka: endogene retroviruse, tragove pređašnjih
atlantiđanskih intervencija na ljudskoj evoluciji. Retrovirusi su bili
viralni fosili, genetske mrvice hleba zaostale nakon atlantiđanskog
petljanja po ljudskom genomu.
Zaraza je u poslednjim časovima ubijala milione svakog minuta.
Kejt je pronašla način da uskladi sve viralne fosile i izleći bolest. Njena
terapija je stvorila stabilni i objedinjeni atlantiđansko-ljudski genom.
Međutim, skupo je platila taj uspeh.
Znanja neophodna sa ostvarenje tog naučnog podviga pronašla je u
sećanjima atlantiđanske naučnice, skrivenim u podsvesti. Pomenuta
naučnica je hiljadama godina izvodila genetske eksperimente na
čovečanstvu. Kejt je izlečila strašnu bolest zahvaljujući tim sećanjima,
ali ona su joj oduzela veliki deo ljudskosti - onaj koji ju je činio onim što
jeste, a ne atlantiđanskom naučnicom. Dok je časovnik odbrojavao
poslednje trenutke čovečanstva i dok se zaraza nezaustavljivo širila
svetom, odabrala je da zadrži znanje Atlantiđanke i da pronađe lek za
bolest, umesto da se oslobodi sećanja i zaštiti svoju ličnost.
Dejvidu je rekla da veruje da može da popravi štetu nanetu
oživljenim Atlantiđankinim sećanjem. U poslednjih nekoliko dana
postalo mu je jasno da njeni eksperimenti ne donose rezultate. Bila je
sve bolesnija. Odbijala je da razgovara s njim o onom što joj se
događalo. Osećao je da je gubi. Posmatrao je hologramski snimak na
kom je čitala podatke neshvatljivom brzinom. Potcenio je obim njenog
preobražaja.
„Da li je moguće da čita tako brzo?”, pitao je Milo.
„Nije reč samo o čitanju. Mislim da uči tom brzinom', prošaptao je
Dejvid.
U njemu se budio drugačiji strah. Da li se javljao zbog obima njenog
preobražaja ili zbog spoznaje da situacija daleko prevazilazi njegove
sposobnosti.
Počni od najjednostavnijeg, pomislio je.
 „Alfa, kako doktorka Vorner upravlja ekranom bez glasovnih ili
komandi na dodir?”
„Doktorka Vorner je pre devet lokalnih dana dobila nervni implant.”
„Dobila ga je? Kako ga je dobila?”
„Doktorka Vorner me je programirala da joj usadim implant
hirurški.”
Još jedna stvar koja nije pomenuta u noćnim razgovorima tipa:
Dušo, šta si danas radila na poslu?
Milo je pogledao Dejvida. Blagi osmeh zaigrao mu je na usnama. „I
ja bih hteo jedan.”
„Meni ne treba.” Dejvid je svu pažnju usmerio na hologramski
prikaz. „Alfa, povećaj brzinu emitovanja.”
„U kom intervalu?”
„Pet minuta u sekundi.”
Blistavi ekrani s tekstom stopili su se u solidne talase podataka.
Podsećali su na belu vodu koja se leska napred-nazad u akvarijumu.
Nijedan mišić se nije pomerao na Kejtinom telu.
Sekunde su prolazile. Ekrani su se ugasili. Kejt je lebdela u
sjajnožutoj kaci.
„Stani”, rekao je Dejvid. „Vrati telemetriju do trenutka u kom
doktorka Vorner ulazi u okruglu... ma o čemu da je reč.”
Posmatrao je hologram bez daha. Ekrani s tekstom su se ugasili.
Kejt je prišla zadnjem delu sobe, pored kaca. Zid je kliznuo u stranu.
Uzela je srebrni šlem i prišla kaci, koja se otvorila. Ušla je u nju i
navukla šlem na glavu. Kad su se vrata kace zatvorila, počela je da lebdi.
„Alfa, nastavi s ubrzanim emitovanjem.”
Prizor je ostao isti, s jednom razlikom: krv je polako potekla iz
šlema.
Dejvid i Milo su u poslednjoj sekundi snimka ušli u laboratoriju. Dve
reči su se pojavile na ekranu.
Kraj telemetrije

Mladić je pitao: „Šta ćemo sad.”

Dejvid je lutao pogledom između ekrana i kace s Kejt. Pogled mu se
zatim zaustavio na onoj praznoj.
„Alfa, mogu li da uzmem učešća u... eksperimentu gospođe Vorner?”
Milo je razrogačio oči. „To nije dobra ideja, Dejvide.”
„Imaš li bolju?”
„Ne moraš to da radiš.”
 „Znaš da moram.”
Staklena kaca se zavrtela. Njen zid se otvorio. Dejvid je ušao unutra
i navukao šlem. Istraživačka laboratorija je nestala.

Dejvidove oči su se posle nekoliko sekundi prilagodile snažnoj

svetlosti. Pravougaonim ekranom ispred njega promicao je
nerazumljiv tekst. Mesto ga je podsećalo na železničku stanicu s
tablom s podacima o dolascima i odlascima vozova, izuzev što nigde
nije bilo ulaza ili izlaza, ničeg osim čvrstog belog poda i lučne kolonade,
kroz koju je dopirala bogata svetlost.
Zagrmeo je Alfin glas: „Dobro došli u Arhive pamćenja. Navedite
komandu.”
Dejvid je prišao tabli. Počeo je da čita.
Datum pamćenja (Stanje) Emitovanje

12.37.40.13 (Oštećeno) Dovršeno

13.48.19.23 (Netaknuto) Dovršeno
13.56.64.15 (Oštećeno) Dovršeno

Pročitao je još deset redova. Sve sekvence pamćenja behu

dovršene. Na poslednjem je pisalo:
14.72.47.33 (Oštećeno) U toku

„Alfa, kakve mogućnosti mi stoje na raspolaganju?”

„Možete da otvorite arhivirana sećanja ili da uzmete učešće u
simulaciji u toku.”
Simulacija u toku. Kejt će biti u njoj. Ako je povređena... ili
napadnuta. Osvrnuo se oko sebe. Nije imao oružje niti išta čime bi je
branio. To nije bilo važno.
„Uzeću učešće u simulaciji koja je u toku.”
„Da li da izvestim postojeće članove?”
„Nemoj”, instinktivno je odvratio. Element iznenađenja bi mogao
da mu donese izvesnu prednost.
Svetla železnička stanica izbledela je pred njegovim očima. Našao
se na mnogo manjem i mračnijem mestu, na komandnom mostu
vasionskog broda. Stajao je u zadnjem delu prostorije. Tekstovi,
grafikoni i slike putovali su po zidovima ovalne odaje. Dve osobe
stajale su ispred panoramskog ekrana. Posmatrale su svet koji je
lebdeo u tami kosmosa. Dejvid ih je odmah prepoznao.
Levo od njega stajao je doktor Artur Janus, drugi član
atlantiđanskog istraživačkog tima. Dejvid nije znao šta da misli o
njemu, iako mu je pomogao da spase Kejt od Dorijana Slouna i Aresa u
poslednjim časovima atlantiđanske kuge. Briljantni naučnik stvorio je
lažni lek za atlantiđansku kugu, koji je zbrisao sedamdeset hiljada
godina ljudske evolucije - vratio je čovečanstvo na tačku pre dobijanja
atlantiđanskog gena. Kleo se da je poništenje rezultata evolucije jedini
način da se čovečanstvo sačuva od nezamislivo snažnog i opasnog
neprijatelja.
U Dejvidovom srcu nije bilo mesta za protivrečna osećanja prema
naučnici pored Janusa. Za nju nije osećao ništa izuzev ljubavi. Kejtino
prekrasno lice odražavalo se na crnim površinama ekrana. Zaneseno je
posmatrala planetu. Dejvid se često sretao s tim izrazom. Oštri glas s
tavanice prenuo ga je iz slatkih prisećanja.
„Ovaj svet je pod vojnim karantinom. Smesta se evakuišite.
Ponavljam: ova oblast je pod vojnim karantinom.”
Razlegao se još jedan glas sličan Alfinom: „Pravac evakuacije je
odabran. Da li da započnemo proceduru?”
„Negativno”, reče Kejt. „Sigma, isključi upozorenja s vojnih bova i
održi geosinhronu orbitu.”
„To je nepromišljen postupak”, reče Janus.
„Moram da znam.”
Dejvid je prišao bliže ekranu. Svet je podsećao na Zemlju, ali boje su
bile drugačije. Okeani su bili previše zeleni, oblaci previše žuti, a tle
samo crveno, smeđe i svetlomrko. Nije bilo drveća. Samo su se okrugli
crni krateri izdvajali na opustošenom pejzažu.
„Mogli su nastati i prirodnim putem”, reče Janus. „Padom kometa ili
nailaskom asteroidnog polja.”
„Nije tako bilo.”
„Ne možeš...”
„Nije tako bilo.” Povećala je prikaz jednog kratera. „Do svakog
kratera vodi mreža puteva. Tamo su bili gradovi. Napadnuti su.
Napadači su verovatno isekli asteroidno polje i upotrebili stene za
kinetičko bombardovanje.” Slika na ekranu se ponovo promenila. Pred
njima se ukazao uništeni grad u pustinjskom krajoliku, sa srušenim
oblakoderima. „Računali su da će padavine dokrajčiti sve preživele van
većih gradova. Tamo dole bi moglo biti odgovora.” Zvučala je odlučno.
Dejvid je poznavao taj glas. Iskusio ga je nekoliko puta.
Baš kao i Janus. Oborio je glavu. „Uzmi Beta modul. Ima bolje
manevarske sposobnosti jer nema rezervoare.”
Okrenuo se i pružio korak prema vratima na zadnjem delu
komandnog mosta.
Dejvid se ukočio, ali Janus nije mogao da ga vidi. Može li Kejt?
Krenula je za partnerom. Zastala je i zagledala se u Dejvida. „Ovde ti
nije mesto.”
„Šta je ovo, Kejt? Nešto ti se dešava van simulacije. Umireš.”
Načinila je još dva duga koraka ka izlazu. „Ovde ne mogu da te
zaštitim.”
„Od čega?”
Načinila je još jedan korak „Nemoj da me pratiš.” Žurno je izašla.
Potrčao je za njom.
Stajao je napolju. Na planeti. Okretao se, pokušavajući...
Ugledao ju je. Bila je ispred njega u zaštitnom odelu. Hitala je ka
opustošenom gradu. Mala crna letelica čučala je na stenovitom terenu
iza njih.
„Kejt!”, povikao je i potrčao ka njoj.
Zaustavila se.
Zemlja se zatresla jednom, pa drugi put. Izgubio je ravnotežu. Nebo
se otvorilo, crveni predmet je sevnuo. Zaslepio ga je i osmudio
vrelinom. Imao je osećaj da mu se približava usijani žarač veličine
asteroida.
Pokušao je da ustane, ali ga je nemirno tle ponovo oborilo.
Puzao je. Jara je dopirala i odozgo i s usijanog kamenja ispod njega.
Topio se.
Kejt kao da je lebdela iznad nervoznog tla. Skakala je ka njemu.
Usklađivala je kretnje s potresima. Svaki udar ju je odbacivao napred i
uvis.
Pokrila ga je svojim telom. Poželeo je da vidi njeno lice kroz
neprozirni vizir.
Osećao je da pada i hladni pod stopalima. Udario je glavom o staklo
u kaci, u istraživačkoj laboratoriji.
 Staklo se otvorilo. Milo je potrčao napred, otvorenih ustiju i visoko
podignutih obrva. „Gospodine Dejvide...”
Spustio je pogled na sebe. Nije bio opečen, ali je bio obliven znojem.
Krv mu je tekla iz nosa.
Kejt.
Mišići su mu zadrhtali kad se podigao i zateturao ka njenoj kaci.
Staklo se otvorilo. Isteturala se iz nje kao istaknuti učesnik takmičenja
u opijanju.
Prihvatio ju je, ali nije bio dovoljno snažan da ostane na nogama.
Pali su na hladan pod. Završila mu je na grudima.
Opipao joj je vrat. Puls je bio slab - ali prisutan.
„Alfa! Možeš li da joj pomogneš?”
„Ne znam.”
„Zašto ne znaš?”, povikao je Dejvid.
„Nemam dijagnoze.”
„Šta ti je kog đavola potrebno da bi ih dobio?”
Okrugla ploča se otvorila na zidu. Tanki sto je kliznuo u sobu.
„Pun dijagnostički postupak.”
Milo je pritrčao i uhvatio Kejt za noge. Dejvid ju je dohvatio ispod
pazuha. Morao je da napregne svu preostalu snagu da bi je podigao na
sto.
Činilo mu se da se sto preterano polako vraća u zid. Tamni komad
stakla pokrio je okruglu rupu. Gvirnuo je u nišu i ugledao liniju plavog
svetla koja se kretala od nogu ka glavi.
Zidni ekran je oživeo. Na njemu se pojavila poruka:
Dijagnostički postupak u toku...

„Šta se desilo?” zanimao se Milo.

„Ja... Mi...” Dejvid je odmahnuo glavom. „Nemam pojma.” Ekran se
promenio.
Primarna dijagnoza:
Neurodegeneracija izazvana sindromom uskrsnuća

Prognoza:
Smrtni ishod

Preostalo vreme:
4-7 lokalnih dana

Najhitniji problemi:
Subarahoidna hemoragija
 Cerebralna tromboza

Preporučuje se:
Hirurška intervencija
Procenjeni procenat uspešnosti hirurške intervencije
39%

Dejvidu se posle svake pročitane reci sve više crvenelo pred očima.
Soba je nestala. Sva čula su mu otupela. Udario je glavom o staklenu
kacu. Tupo je zurio u ekran.
Alfine reči su ga pogađale kao udarci, pržile su ga kao jara s
nebeskog žarača na razorenoj planeti. „Da li da izvedem preporučenu
hiruršku intervenciju?”
Čuo je samog sebe kako govori da. Bio je svestan da ga je Milo
zagrlio, iako je jedva dosezao do njegovog ramena.

3 KM ISPOD POVRSINE ANTARKTIKA

Krici su bili jedini Dorijanov putokaz u mračnim hodnicima broda.

Danima je tragao za njihovim izvorom. Zamukli bi kad god bi im se
približio. Pojavio bi se Ares, isterao bi ga iz atlantiđanske strukture
koja je pokrivala šest stotina pedeset kvadratnih kilometara ispod
antarktičkog leda i naterao bi ga da se vrati na površinu i nastavi
pripreme za napad - rmbanje nedostojno njegovih kapaciteta.
Nije sumnjao da se važne stvari događaju baš tamo gde je Ares, koji
je provodio svaki trenutak u sobi s kricima.
Zastao je kad su krici utihnuli.
Novi vapaj razlegao se kad je zašao za ugao, a zatim još jedan.
Dopirali su iza dvokrilnih vrata na kraju hodnika.
Oslonio se o zid i čekao. Odgovore. Ares mu je obećao odgovore i
istinu o prošlosti. I on je, kao i Kejt Vorner, začet u drugom vremenu -
pre Prvog svetskog rata, spasen od španskog gripa u atlantiđanskoj
cevi i probuđen 1978. godine, sa atlantiđanskim sećanjem.
Zapravo, raspolagao je Aresovim sećanjima. Potisnute uspomene
usmeravale su ga čitavog života. Video je samo odlomke bitaka na
kopnu, moru, vazduhu, i najveće od svih, u svemiru. Žudeo je da sazna
šta se desilo Aresu, da se upozna s njegovom pričom, i svojom, i da
dozna svoje poreklo. Pre svega, žudeo je za spoznajom samog sebe, tog
zašto koje je večito stajalo u pozadini njegovog života.
Obrisao je krv koja mu je ponovo potekla iz nosa. Krvarenja iz nosa
bila su sve češća, baš kao i glavobolje i noćne more. Nešto mu se
dešavalo. Istisnuo je neprijatnu pomisao iz uma.
Vrata su se otvorila. Ares je izašao. Nije se iznenadio kad je video
Dorijana.
Dorijan se naprezao da vidi unutrašnjost odaje. Neki čovek visio je
na zidu. Krv mu je tekla ispod traka koje su se usecale u raširene ruke,
kao i iz rana na grudima i nogama. Vrata su se zatvorila. Ares se
zaustavio u hodniku. „Razočaravaš me, Dorijane.”
„Baš kao i ti mene. Obećao si mi odgovore.”
„Dobićeš ih.”
„Kada?”
„Uskoro.”
Krenuo je prema Aresu. „Hoću ih ovde i sada.”
Ares je zamahnuo ispruženom rukom i udario Dorijana u grlo.
Bacio ga je na pod, na kom je dahtao boreći se za vazduh.
„Sledeće naređenje koje mi budeš dao biće ti poslednje. Da li si me
razumeo? Nikom drugom ne bih oprostio takvo ponašanje. Ali ti si ja,
na više načina no što pretpostavljaš. Poznajem te bolje nego što ti
poznaješ sebe. Nisam ti govorio o prošlosti zato što bi te to omelo u
rasuđivanju. Imamo mnogo posla. Poznavanje pune istine bi te
ugrozilo. Zavisim od tebe, Dorijane. Za nekoliko dana ćemo uspostaviti
kontrolu nad ovom planetom. Preživeli, ostaci ljudske rase - podsećam
te da sam i ja doprineo njenom stvaranju i spašavanju od istrebljenja -
stupiće u našu vojsku.”
„Protiv koga se borimo?”
„Protiv nezamislivo snažnog neprijatelja.”
Dorijan je ustao, ali nije prilazio Aresu. „Imam veoma razvijenu
maštu.”
General je pružio korak. Dorijan ga je sledio na zdravom rastojanju.
„Porazili su nas za noć i dan, Dorijane. Zamisli to. Bili smo
najnaprednija rasa u poznatom svemiru - naprednija od svih
izgubljenih civilizacija koje smo pronalazili.”
Stigli su do raskršća. Orijaška dvokrilna vrata otvorila su se pred
njima, otkrivajući kilometre staklenih cevi s preživelim Atlantiđanima.
„Samo oni su ostali.”
„Mislim da si rekao da ne mogu da se probude, da je trauma od
napada prevelika da bi se s njom izborili.”
„Rekao sam.”
„Izvukao si jednog od njih iz cevi. Ko je on?”
„Nije jedan od njih. Od naših. Ne brini za njega. Usredsredi se na
predstojeći rat.”
„Kad već govoriš o predstojećem ratu”, promrmljao je Dorijan, „znaj
da nemamo dovoljno ljudi.”
„Ne skreći sa zadatog kursa, Dorijane. Imaj poverenja u mene. Za
nekoliko dana ćemo zagospodariti ovim svetom. Zatim ćemo krenuti u
odlučni sukob, u rat za spas svih ljudskih svetova. Oni su i vaši
neprijatelji. Ljudi imaju našu DNK. Napašće vas pre ili kasnije. Ne
možete se sakriti od njih. Borićemo se zajedno. Izgubićemo sve ako ne
stvorimo vojsku dok možemo. Sudbina hiljadu svetova je u tvojim
rukama.”
„Tako je. Hiljadu svetova. Voleo bih da skrenem pažnju na ono što
smatram najvećim problemima. Ljudstvo je verovatno najozbiljniji. Na
svetu je ostalo nekoliko milijardi slabih, bolesnih i izgladnelih ljudi. Od
njih ćemo sastavljati vojsku - pod uslovom da zavladamo planetom, u
šta nisam više siguran. Naša vojska, shodno tome, ne može imati više
od nekoliko milijardi duša. Sumnjam da bi se takvo mnoštvo moglo
nazvati vojskom. Oni bi trebalo da se suprotstave sili koja vlada
galaksijama... Izvini, ali ne bih rekao da imamo ikakve šanse.”
„Pametniji si od toga, Dorijane. Misliš da će ovaj rat ličiti na vaše
primitivne ideje o sukobima u svemiru, na metalne i plastične brodove
koji lebde u kosmosu, ispaljuju lasere i dižu u vazduh jedni druge?
Poštedi me takvih fantazija. Brojčana nadmoć ne donosi pobedu.
Smislio sam plan još pre četrdeset hiljada godina, a ti razmišljaš o
tome samo tri meseca. Imaj vere u mene, Dorijane.”
„Daj mi valjan razlog za to.”
Ares se osmehnuo. „Da li zbilja misliš da možeš da me navedeš da ti
pružim sve odgovore za kojima tvoje srdašce čezne? Da li očekuješ da
ču dati sve od sebe da bi se ti osećao prijatno, svrhovito, sigurno? Zbog
toga si i došao na Antarktik, zar ne? Da bi pronašao oca? Da bi otkrio
istinu o prošlosti?”
„Tako se ponašaš prema meni - posle svega što sam uradio za
tebe?”
„Uradio si to za sebe, Dorijane. Pitaj me ono što zbilja želiš da znaš.”
 Dorijan je odmahnuo glavom.
„Samo napred.”
„Šta mi se dešava?” Zurio je u Aresa. „Šta si mi učinio?”
„Konačno si postavio smisleno pitanje.”
„Nešto mi fali, zar ne?”
„Naravno da ti nešto fali. Ti si čovek.”
„Nisam to mislio. Umirem. Osećam to.”
„Sve u svoje vreme, Dorijane. Spasao sam tvoj narod. Imam
razrađen plan. Uspostavićemo trajni mir u vaseljeni. Ne znaš koliko je
to teško ostvariv cilj.” Prišao je Dorijanu. „Neke istine ne mogu da ti
otkrijem. Nisi spreman za njih. Budi strpljiv i dobićeš odgovore. Važno
je da razumeš prošlost. Pogrešna tumačenja mogla bi da nas
upropaste. Važan si. Mogao bih da uradim ovo i bez tebe, ali ne želim.
Dugo sam čekao da se pojavi neko poput tebe. Nebo je granica ako
budeš imao dovoljno vere u mene.”
Ares se okrenuo i pohitao s raskršća, dalje od goleme dvorane s
cevima, ka portalu. Dorijan ga je ćutke sledio. Dvoumio se između slepe
poslušnosti i pobune. Ćutke su navukli zaštitna odela i prešli preko
ledene dvorane sa zvonom.
Dorijan je zastao kad je stigao do mesta na kom je pronašao oca u
zaštitnom odelu, smrznutog i pokrivenog ledom. Pao je kao žrtva zvona
i izdajničkih Imarijevih oficira.
Ares je prišao metalnoj korpi. „Samo je budućnost važna, Dorijane.”
Ćutke su se peli mračnim vertikalnim oknom. Korpa se zaustavila
na površini. Redovi habitata širili su se preko ravnog ledenog
pokrivača kao beskrajni niz stonoga ukopanih u snegu.
Odrastao je u Nemačkoj, a zatim u Londonu. Mislio je da poznaje
hladnoću. Ništa se nije moglo uporediti s antarktičkom studeni.
Imarijevo osoblje u debelim belim jaknama trčalo je između
montažnih habitata dok su Ares i on žurili ka štabu. Neki su im
salutirali. Drugi su pak saginjali glave da bi se odbranili od vetra.
Na perimetru iza stonoga bila je teška mašinerija. Ljudi su
dovršavali takozvanu Antarktičku tvrđavu. Dvadeset elektromagnetnih
topova ćutke je gledalo ka jugu. Bili su spremni da odgovore na napad,
do kog će sigurno doći.
Nijedna vojska na svetu nije bila spremna za ratovanje na ovakvom
mestu - čak i pre kuge, a ponajmanje posle nje. Vazdušna sila ovde nije
značila ništa zbog elektromagnetnih topova. Čak ni masovni pešadijski
napad, uz podršku brodske artiljerije, ne bi mogao da uspe. Setio se
nacista, baštinika njegovog oca, i njihove budalaste zimske kampanje u
Rusiji. Orhideja će doživeti istu sudbinu ako se, ili - što je sad već
izvesnije - kada se iskrca ovde.
Vojnici su pozdravili Aresa i Dorijana u glavnom štabu. Stajali su
mirno u hodnicima pred dvojicom vođa. Ares se obratio najvišem
oficiru u štabu. „Da li smo spremni?”
„Jesmo, gospodine. Osigurali smo resurse širom sveta. Uz
minimalne gubitke.”
„A istraživački timovi?”
„Oni su na svojim mestima. Dostigli su zahtevane dubine na
perimetrima. Nekolicina je imala problema s džepovima u ledu. Poslali
smo im pomoćne timove.” Nastavio je posle kraće pauze: „Ništa nisu
našli.” Udario je po tastaturi. Pojavila se mapa Antarktika puna crvenih
tačaka.
Šta traži? - pitao se Dorijan. Drugi brod? Ne. Martin bi znao za njega.
Nešto drugo?
Ares je uzvraćao pogled Dorijanu, koji je u tom trenutku osetio
nešto što odavno nije, čak ni kad ga je Ares udario u hodnicima daleko
ispod leda. Osetio je strah.
„Da li su spustili uređaje koje sam vam dao?”, pitao je Ares.
„Jesu”, reče direktor.
Ares je otišao do središta prostorije. „Hoću da me čuju svi u bazi.”
Dežurni oficir ukucao je komandu i klimnuo glavom.
„Obraćam se hrabrim muškarcima i ženama koji rade za našu stvar,
koji se žrtvuju i ne žale truda za ostvarenje našeg cilja. Znajte sledeće.
Svanuo je dan za koji smo se spremali. Za nekoliko minuta ćemo
ponuditi mir Orhideji. Nadam se da će ponuda biti prihvaćena. Želimo
da mir vlada na Zemlji, da bismo se pripremili za konačni sukob s
neprijateljem koji za njega ne zna. Čeka nas veliki izazov. Zahvaljujem
vam se na odanoj službi i zahtevam da imate vere u nastupajućim
časovima.” Pogledao je Dorijana. „Kad se vaša vera nađe na ispitu,
setite se ovih reći: ko želi da izgradi bolji svet, mora da ima hrabrosti
da uništi postojeći.”
 5

ATLANTA, DZORDZIJA
Doktor Pol Brener se okrenuo u krevetu i pogledao na sat.
5.25.
Za pet minuta će zazvoniti. Ućutkaće ga i ustati. Ko zna zašto,
srediće se i obući. Nije imao posao na koji bi otišao, niti bilo kakvih
obaveza. Nije imao spisak neodložnih zaduženja kojima bi trebalo da
se pozabavi. Živeo je u razorenom svetu, lišen kompasa. Tako je bilo
poslednjih petnaest dana. Nešto mu nije dalo da uživa u najslađem snu
u životu. Iz neznanog razloga budio se oko pola šest ujutru, pre no što
bi se budilnik oglasio, spreman i pun očekivanja, kao da će se tog dana
sve promeniti.
Zbacio je posteljinu sa sebe. Oteturao se do glavnog kupatila i
počeo da se umiva. Ujutru se nikad nije tuširao od glave do pete. Voleo
je da što pre dođe do kancelarije, da bude prvi na poslu. Mislio je da mu
takvo ponašanje daje prednost nad podređenima. Posle posla bi uvek
otišao u teretanu. Vežbanje mu je pomagalo da se kod kuće opusti, da
lakše zaboravi na posao. Trudio se iako mu je to zapravo retko kad
polazilo za rukom. Uvek je postojala nova zaraza, moguća zaraza, ili
birokratsko zamešateljstvo koje je vapilo za razrešenjem. Rukovođenje
CDC-ovim Odeljenjem za detekciju i hitan odgovor na globalne zaraze
bio je đavolski zahtevan posao. Epidemije su bile samo pola problema.
Nosio se s dugo skrivanom tajnom. Već dvadeset godina radio je u
globalnom konzorcijumu, stvorenom za planiranje odgovora na zarazu
nad zarazama, pandemiju koja može da zbriše čitavu ljudsku rasu -
boleštinu koja je napokon stigla u obliku atlantiđanske kuge. Godine
teškog rada su se isplatile. Kontinuitet, svetska služba za intervencije,
suzbila je zarazu i pronašla lek zahvaljujući doktorki Kejt Vorner,
naučnici koju nikad nije sreo. Atlantiđanska kuga je ostavila sijaset
pitanja bez odgovora. U jedno je bio siguran. Trebalo bi da bude
presrećan zbog ostvarenih rezultata. Najčešće se osećao prazno,
odsutno, besciljno.
 Završio je s umivanjem i prošao rukom kroz kratku, crnu,
čekinjastu kosu, da bi uklonio sve tragove sna s frizure. Palo mu je na
pamet da nastavi s dremkom kad je u ogledalu video prazni bračni
krevet.
Za kog se đavola spremaš? Kuga je poražena. Nemaš više šta da radiš.
Ne. To nije bila potpuna istina. Čekala ga je.
Krevet je bio prazan, ali ne i kuća. Osećao je miris doručka.
Tiho je silazio niz stepenice. Nije hteo da probudi
dvanaestogodišnjeg nećaka Metjua.
Čuo je zveket šerpi iz kuhinje.
„Dobro jutro”, prošaptao je čim je prekoračio kuhinjski prag.
„Dobro jutro”, reče Natali. Nakrivila je tiganj. Kajgana je skliznula na
tanjir. „Hoćeš li kafu?”
Klimnuo je i seo za okrugli stočić pored panoramskog prozora s
pogledom na iskošeno dvorište.
Natali je spustila tanjir s jajima pored velike činije griza. Slanina je
upotpunjavala meni. Pokrila ju je folijom da se ne bi ohladila. Pol je
ćutke punio tanjire. Pre kuge je gutao hranu gledajući televiziju. Sad mu
se više dopadalo da jede u društvu. Predugo je samovao.
Zabiberila je svoj griz. „Metju je imao još jednu noćnu moru.”
„Zbilja? Ništa nisam čuo.”
„Smirila sam ga oko tri ujutru.” Probala je jaja pomešana s grizom i
dodala nešto soli. „Trebalo bi da popričaš s dečakom o njegovoj majci.”
Strahovao je od toga. „Nameravao sam.”
„Šta ćeš danas raditi?”
„Ne znam. Mislio sam da odem do depoa.” Pokazao je na ostavu. „Za
nekoliko nedelja bismo mogli da ostanemo bez hrane. Bolje da se
snabdemo pre no što se Orhidejini okruži isprazne i počne otimačina.”
„To je dobra ideja.” Nastavila je posle kraćeg razmišljanja. Po svoj
prilici je poželela da promeni temu. „Imam prijatelja Tomasa. On je moj
vršnjak.”
Polje podigao glavu. Tvoj vršnjak?
„Ima trideset pet, tek da se zna.” S blagim osmehom je odgovorila
na neizgovoreno pitanje. Usredsredila se na hranu. Osmeh joj je venuo
na usnama. „Žena mu je pre dve godine umrla od raka. Pao je u
očajanje. Njene fotografije bile su svuda po kući. Nije mu bilo bolje dok
nije progovorio o njoj. Bez toga nije mogao da nastavi dalje.”
Da lije njen suprug umro? Za vreme atlantiđanske kuge? Ili pre nje?
Da li mi zato ovo pripoveda? Bio je stručnjak za pronalaženje
retrovirusa, ili bilo čega u laboratoriji, kad smo već kod toga, ali ljudi,
pogotovo žene... za njega su bili i ostali nerazrešive misterije. „Da,
slažem se. Mislim da je razgovor veoma zdrav, za sve koji su... nekog
izgubili.”
Nagnula se prema njemu. Alarm se oglasio na drugoj strani sobe.
Pokvario je trenutak. To nije bio alarm, već telefon. Fiksna linija.
Ustao je i podigao slušalicu.
„Pol Brener.”
Slušao je i klimnuo glavom nekoliko puta. Pokušao je da postavi
pitanje, ali se veza prekinula pre no što je dobio priliku za tako nešto.
„Ko je to bio?”
„Zvali su me iz vlade. Šalju automobil po mene. Imaju problema u
okruzima.”
„Misliš li da je kuga mutirala? Da se suočavamo s novim talasom
zaraze?”
„Možda.”
„Hoćeš li da krenem s tobom?”
Bila je poslednji istraživač Kontinuiteta - naučnog tima koji je
usklađivao globalne napore za pronalaženje leka za atlantiđansku kugu.
Pre toga je radila kao istraživač u CDC-ovoj laboratoriji. Verovatno nije
mogla da mu pomogne u poslu, ali iz nekog razloga želeo ju je pored
sebe. Imala je preča posla. „Potreban mi je neko ko će se brinuti o
Metjuu. Ne mogu da te zamolim...”
„Ne moraš. Čekaćemo tvoj povratak.”
Brzo se obukao na spratu. Hteo je da mislio o razgovoru s Natali, ali
je morao da prizna da mu prija što se sprema za odlazak na posao.
Godilo mu je što je nekom potreban i što ima gde da ide. Neko je
zatrubio na ulici. Pogledao je kroz prozor i ugledao crnu limuzinu
zamračenih prozora. Motor je radio šaljući oblake izduvnih gasova u
sumračno jutro.
Kod ulaznih vrata uzeo je trenčkot iz ormana. Na malom stočiću na
drugoj strani predsoblja bila je fotografija s venčanja. Razveli su se pre
četiri godine.
Da li Natali misli da je moja žena mrtva?
Šta bi drugo mislila pored toliko njenih fotografija razbacanih po
čitavoj kući.
Spopala ga je neodoljiva želja da raščisti to pitanje pre polaska.
„Natali.”
„Samo trenutak”, odazvala se iz kuhinje.
 Ponovo je pogledao fotografiju s venčanja. Setio se poslednjeg
razgovora sa suprugom.
„Previše radiš, Pole. Uvek će tako biti. Ovo neće ići.”
Sedeo je na kauču - tri metra od mesta na kom je sad stajao - i zurio
u pod.
„Sutra će doći ekipa za selidbu. Ne želim svađu.”
Nisu se svađali. U stvari, ništa joj nije zamerao. Preselila se u Novi
Meksiko. Ostali su u kontaktu. Nikad nije sklonio njene fotografije.
Nikad mu nije palo na pamet da to uradi. Prvi put je zažalio zbog toga.
Natalin glas vratio ga je u sadašnjost. „Spremila sam ti da poneseš,
za slučaj da hrana bude loša.”
Uzeo je braon kesicu. Pokazao je na fotografiju na stolu. „Što se
moje supruge...”
Telefon je zazvonio, ovog puta je zvonio dugo.
„Razgovaraćemo kad se vratiš. Čuvaj se.”
Posegnuo je za njom, ali je zastao. Predomislio se, otvorio vrata i
pošao ka automobilu. Dva marinca su izašla iz vozila. Onaj bliži mu je
otvorio vrata. Nekoliko sekundi kasnije su krenuli.
Okrenuo se i bacio pogled kroz zadnji prozor na jednospratnu kuću
od cigala. Bilo mu je žao što u njoj nije proveo više vremena.

ORHIDEJIN OKRUG BETA

ATLANTA, DZORDZIJA
Pol Brener je gledao kroz prozor sobe za sastanke na trećem spratu.
Pokušavao je da shvati šta se dešava. Ljudi su stajali u redovima na
ulici. Medicinsko osoblje ih je pregledalo, uzimalo podatke i
usmeravalo u različite zgrade, u kojima su čekali. Izgledalo je da je
vlada odlučila da proceni zdravstveno stanje preostalog stanovništva.
„Šta misliš, Pole?”
Pol se okrenuo i ugledao na vratima Terensa Norta, novog
sekretara odbrane. Nort je bio bivši marinac. Ličio je na vojnika i u
odelu sašivenom po meri. Imao je lice isposnika i kruto držanje. Pol je
nekoliko puta razgovarao s Nortom video-konferencijskom vezom dok
je besnela atlantiđanska kuga. Uživo je ostavljao mnogo snažniji utisak.
Pol je pokazao na ulicu. „Ne znam šta gledam.”
„Posmatraš ratne pripreme.”
„Za rat s kim?”
„S Imarijem.”
„To je nemoguće. Evropljani su ih uništili u južnoj Španiji. Kuga je
izlečena. Njihova organizacija se raspada. Više nisu pretnja.”
Nort je zatvorio vrata iza sebe i uključio veliki ekran u sobi za
sastanke. „Govoriš o klasičnom ratovanju. O ratu koji nalikuje
pređašnjim.”
„O čemu ti govoriš?”
„0 novoj vrsti sukoba.” Nort je otkucao nešto na prenosnom
računam. Na ekranu se pojavio niz video-snimaka. Vojnici u crnim
uniformama bez oznaka i činova napadali su industrijska postrojenja i
skladišta. Pol nije prepoznao mesta dešavanja. Nisu bile posredi vojne
baze.
„To su skladišta hrane”, reče Nort. „Pod nadzorom su otkad su vlade
u Orhidejinoj alijansi nacionalizovale dostavu hrane u prvim danima
zaraze. Poslednji video snimljen je u fabrici Arčer Danijel Midland u
Dekejturu u Ilinoisu. Odred Imarijeve milicije pre nedelju dana zauzeo
je to i još deset velikih postrojenja za proizvodnju hrane.”
„Nameravaju da nas umore glađu?”
„To je samo deo njihovog plana.”
„Zar ne možete da povratite oteta postrojenja?”
„Naravno da možemo. Ali uništiće ih ako napadnemo. To znači da
smo u škripcu. Ne bismo mogli da ih obnovimo dovoljno brzo.”
„Možete li da organizujete ljude na proizvodnji hrane...”
„Radimo na tome. Nismo te zato zvali.”
„Zašto sam ovde?”
„Predstaviću ti sve elemente problema. Voleo bih da odlučiš na
osnovu činjenica.”
O čemu bi trebalo da odlučim? - pitao se Pol.
Nort je ponovo spustio prste na tastaturu. Pojavio se skenirani
snimak izgužvanog dokumenta. „Ovo je Imarijev manifest koji kruži
okolo. Predviđa skoru propast čovečanstva. Govori o danu odmazde, u
kom će se desiti katastrofa. Poziva one kojima je stalo do opstanka
ljudske rase da stanu uz Imari. Izlaže i strategiju. Prvi korak je kontrola
nad proizvodnjom hrane - od velikih fabrika do poljoprivrednih imanja.
Drugi korak je kontrola nad elektromrežom.”
Nort mu nije ostavio vremena za postavljenje pitanja. „Preuzeli su
kontrolu nad osamdeset procenata rezervi uglja.”
»Uglja?”
„Gotovo četrdeset procenata električne energije u Americi dobija se
od uglja. Elektrane će bez njega ubrzo prestati da proizvode struju.
Nuklearke i hidrocentrale će nastaviti da rade, ali će prestanak rada
termoelektrana srušiti elektroenergetski sistem.”
Pol je klimnuo glavom. Plan sigurno sadrži i neku virusnu ili
biološku komponentu. Energija i hrana... nije zbog toga pozvan. „Da li
manifest predviđa i treći korak?”
„Polako. Imari obećavaju da će oni koji se odazovu njihovom pozivu
dobiti pomoć, i to u vidu napada kakav svet još nije video. Obećavaju
da će Orhideja biti oborena na kolena posle jednog dana i noći
razaranja.”
„Da li planiraju nuklearni napad?”
„Ne mislimo da će se time poslužiti. Nuklearna postrojenja su
odveć očigledni i isuviše dobro čuvani ciljevi. Reč je o nepredvidivoj i
originalnoj zamisli. Imamo jedan trag. Satelitski. Sinoć smo izgubili
vezu sa svima koji su bili pod kontrolom Orhideje, kao i s
Međunarodnom svemirskom stanicom. I privatni sateliti se ne
odazivaju. Prvi sateliti su jutros ušli u atmosferu. Poslednji će do večeri
izgoreti i tresnuti o zemlju.”
„Neko ih je poobarao?”
„Ne. Hakovani su. Veoma sofisticirani virus ubačen je u programe
za upravljanje. Sad smo slepi. To su učinili iz samo jednog razloga.
Spremni su. Uskoro će doći do Imarijevog napada i nagoveštene
kataklizme.”
„Misliš li da će biti biološki, nova pandemija?”
„Nije isključeno”, reče Nort. „Uistinu, tapkamo u mraku. Predsednik
želi da budemo spremni na sve mogućnosti.”
Jedan od Nortovih ljudi ušao je u sobu za sastanke. „Gospodine,
potrebni ste nam.”
Nort je ostavio Pola samog, da razmišlja o onom što je video i čuo.
Ako napad bude biološki, Pol je logični izbor za upravljanje
kontramerama na globalnom nivou. Počeo je da se sprema za tu ulogu.
Munjevito je razmatrao različite scenarije. Pomislio je na Natali i
Metjua. Prebaciće ih u Kontinuitet...
Vrata su se otvorila. Nort je polako ušao u odaju. „Počelo je.”
 7

STAB CDC-A ATLANTA,

DZORDZIJA
Pol se čudno osećao u hodnicima Kontinuiteta. U ovom delu CDC-a se
sa članovima konzorcijuma osamdeset jedan dan borio protiv
pandemije koja je odnela gotovo dve milijarde života. Osamdeset jedan
dan je spavao na kauču u kancelariji, lokao kafu, učestvovao u bučnim
svađama, usponima i padovima. Utakmica je dobijena u poslednjim
sekundama.
U hodnicima je sad sretao drugačija lica: vojnike, osoblje
Ministarstva odbrane i druge, za koje nije znao ni ko su ni odakle su.
Sekretar odbrane Nort čekao ga je u štabu Kontinuiteta. Staklena
vrata su se razdvojila i zatvorila za Polom. Ostali su sami. Na ekranima
na suprotnom kraju prostorije bile su bajate brojke o gubicima u
Orhidejinim okruzima širom sveta. Kretale su se u rasponu od
dvadeset do četrdeset procenata. Gubitaka nije bilo samo u jednom: u
Malteškom okrugu. Doktorka Vorner i njen tim pronašli su tamo
poslednji deo slagalice. Simbol tog okruga svetleo je zelenom bojom.
Pored njega je bio tekst: „Stopa gubitaka: 0%.”
Nort je sedeo za stolom s točkićima. „Jedan tim je upravo pokupio
Natali i vašeg nećaka. Uskoro će biti ovde.”
„Veliko hvala. Pozvao sam preživelo osoblje. Počeću da zovem
inostrane saradnike čim okupim domaće.”
„Sjajno. Siguran sam da i oni vode ovakve razgovore u svojim
zemljama. Pa, počećemo iz početka. Moramo da dobijemo tvoje
pristupne šifre kontrolnom programu Kontinuiteta.”
Pol se namrštio. „Moje pristupne šifre?”
Nort je uzeo olovku i opušteno klimnuo glavom.
„Šta će vam?”
„Rečeno mi je da samo te šifre mogu da proslede novu terapiju
pomoću implanta.”
„To je istina”, reče Pol, dok su se zvona za uzbunu sve jače
oglašavala u njegovoj glavi.
 „Potrebne su nam iz bezbednosnih razloga. Ti si slaba tačka u
sistemu. Ako umreš, šifre će biti izgubljene. To bi, s praktične tačke
gledišta, predstavljalo i smrt Kontinuiteta. Čitav sistem je beskoristan
ako ne možemo da prosledimo novu terapiju. Potrebno nam je
osiguranje.”
„Ali imamo ga. Dve osobe imaju pristupne šifre, ja i član tima kog
sam lično odabrao. Niko ne zna identitet te osobe. Iz sigurnosnih
razloga. Zamisli šta bi se dogodilo kad bi Imari doznao pristupne šifre
Kontinuiteta. Potamanili bi nas za nekoliko sati.”
„I ko je ta osoba?”
Pol je ustao. Udaljio se od Norta, koji ga je sad drugačije posmatrao.
Drugi posednik šifre je mrtav - umro je zajedno s velikim brojem
kolega istraživača u poslednjim satima zaraze. Nameravao je da po
dolasku preostalog osoblja izabere novog čuvara šifre. Više nije bio
tako siguran. „To je sve što mogu reći o pristupnim šiframa. Imaš moju
reč da nećemo izgubiti pristup Kontinuitetu.”
Nort je ustao. „Nismo okončali razgovor u okrugu. Zvanično smo u
ratu. Tražimo način komunikacije s flotama. Imaju naređenje da
napadnu ako na duže izgube vezu s Pentagonom. Bombe će uskoro
početi da padaju na Imarijev štab na Antarktiku. Evakuisali su se iz
Kejptauna i Buenos Ajresa, ali nam neće pobeći. Ne zaziremo od
frontalnog sukoba s njima, već od rata na kućnom pragu. Procenjujemo
da u Sjedinjenim Državama raspolažu sa četrdesetak hiljada ljudi. Bilo
ih je dovoljno za zauzimanje postrojenja za proizvodnju hrane i
obogaćivanje elektromreže, ali ne mogu da urade mnogo više od toga.”
„Slažem se.”
„Pročitao sam tvoj dosije, Pole. Ti si pametan momak i dobar
naučnik. Ja sam pak bio dobar vojnik. Bio si ozbiljan igrač u upravi CDC-
a. Jasno ti je kuda ovo vodi.”
„Očigledno je da nisam toliko pametan.”
„Imari je prekinuo dostavu hrane i električne energije Orhidejinim
okruzima da bi nas naterali da ih ispraznimo. Regrutovaće pristalice
među umornim gladnim masama koje će napustiti okruge. Njihova
poruka će privlačno zvučati očajnim milionima. Borimo se u
propagandnom ratu. Njihova protiv naše ideologije. I ne borimo se s
Imarijevom vojskom, već s njihovom porukom, koja se svodi na
demontiranje države blagostanja. Imari promovišu svetsku državu u
kojoj će živeti samo oni koji mogu da se brinu o sebi, oni koji se ne
oslanjaju na državu da bi preživeli. Ta ideja dopada se velikom broju
ljudi koji ne žele da se vrate na pređašnje stanje. Mi se pak suočavamo
sa sledećim istinama: ne možemo da se izborimo s njihovim snagama
na našoj teritoriji niti da se brinemo za one koji su preslabi za borbu.
Sjedinjene Države raspolažu desetodnevnom zalihom insulina.
Antibiotici su praktično nestali. Koristimo ih samo u izuzetnim
slučajevima. Sahranjujemo mrtve pored okružnih ograda, ali ima ih
toliko da ne stižemo da ih pokopamo. Pretpostavljamo da se
supervirus otporan na antibiotike već pojavio u nekom od okruga.”
„Možemo da izađemo na kraj s takvim virusima dokle god postoji
Kontinuitet.”
„To je samo manji deo naših problema. I bez pretnje koju Imari
predstavlja, suočavamo se s globalnom humanitarnom katastrofom.
Moramo da obnovimo razoreni svet, s bezbroj gladnih usta na grbači.
To je ostvariv cilj, pod uslovom da uklonimo nekolicinu naših, one
koje ne možemo da zbrinemo. Tim potezom ubedili bismo Imarijeve
pristalice da ne prelaze na drugu stranu. To nam je jedini plan.
Kontinuitet i Orhidejini implanti su ključni za njegov uspeh. Moramo
da izgradimo vlastitu vojsku - od snažnih ljudi u našim redovima.”
Pol je progutao knedlu. „Ja... potrebno mi je vreme da razmislim o
tome...”
„Nemamo vremena. Potrebne su mi pristupne šifre. Podsećam te da
su Natali i tvoj nećak u mojim rukama.”
Pol je uzmakao za korak. „Ja... hoću da znam pojedinosti plana.”
„Hoću šifre.” Nort je pogledao vojnike ispred staklenih vrata.
Pol je to protumačio kao pretnju. Seo je i tiho prozborio.
„Pretpostavljam da ste pokušali da provalite šifru?”
„Pokušavamo već nedelju dana. NSA kaže da smo nadomak uspeha.
Odlučili smo da te pozovemo kad smo izgubili vezu sa satelitskom
mrežom. Voleli bismo da ih se domognemo na lakši način.”
Pol je klimnuo glavom. Mogao je da zamisli kako bi teži način
izgledao. Nije hteo da razmišlja o mučenju, već o onom što će se desiti
ako im preda pristupnu šifru. Video je dve mogućnosti. Prva je bila da
je Nort Imarijev agent, koji će upotrebiti šifre da bi pobio bezbroj ljudi.
Druga je da Amerika i saveznici iz Orhideje planiraju da naprave
najveću grešku u ljudskoj istoriji. Verovatno će poslužiti kao žrtveni
jarac. Morao je da sazna više o njihovom planu. Potrebno mu je vreme
da smisli sopstveni. „Važi. Vidi, dve nedelje sam sedeo kod kuće. Nisam
znao za dešavanja na globalnom planu. Uviđam da su vas neprijatelji
priterali uza zid. Predaću ti šifre, ali moraš da znaš da kontrolni
program Kontinuiteta raspolaže višeslojnim osiguranjem, uključujući i
protokole koji obezbeđuju da samo pripadnici konzorcijuma mogu da
prosleđuju terapije implantima koje poseduju svi ljudi u okruzima.
Potreban sam vam. Razumem pretnju s kojom se suočavamo. Tražim
samo jedno: da budem deo rešenja.”
Nort je seo i privukao tastaturu sebi. „To bolje zvuči.” Na ekranu se
pojavio niz statističkih podataka. Pol je prepoznao neke od njih.
„Uradili ste medicinski pregled...”
„Jednostavan i brz. Inventarisali smo čovečanstvo - tačnije, deo pod
Orhidejinom zastavom.”
„S kojim ciljem?”
„Sastavili smo dva spiska. Na prvom su oni koje možemo spasti -
što će reći, zdravi i pravi, sposobni da doprinesu našoj stvari. Na
drugom su oni koji to nisu.”
„Shvatam.”
„Prinuđeni smo da pokrenemo eutanazijski protokol kod onih s
drugog spiska, i to odmah.”
„Ljudi neće sedeti skrštenih ruku. Pobuniće se...”
„Okrivićemo Imari. Preuzeli su već hranu i energiju. Optužba će
zvučati uverljivo. Svi znaju da bi oni to učinili kad bi preuzeli
Kontinuitet. Pobili bi slabe. Pogibija miliona ujediniće mase. Podstaći
će ih na borbu protiv Imarija. Tim potezom ćemo neutralisati temeljni
postulat Imarijeve propagande: demontiranje države blagostanja.
Posle uklanjanja slabih, ponudićemo sve što i oni. Svet kom Imarijeve
pristalice teže postaće stvarnost.” Prišao je Polu. „Možemo da
pobedimo u ovom ratu pre nego što i počne, pre nagoveštene
kataklizme. Potreban mi je tvoj odgovor i nekoliko udaraca po
tastaturi.”
Pol je bacio pogled kroz staklena vrata. Njegovi saradnici su
pristizali, ali su ih vojnici usmeravali na drugu stranu. Nije mogao da
izađe iz štaba.
„Shvatam”, reče Pol.
„Dobro.” Nort je dao znak stražaru. U štab je ušao mršavi mladić s
prenosnim računarom u rukama. „Ovaj momak radi na Kontinuitetovoj
bazi podataka. Pratiće te, Pole. Motriće te - i hvatati beleške o svemu,
uključujući i pristupne šifre. Zabeležićemo ih sigurnosti radi, kao što
sam ti objasnio.”
„Naravno.”
Pol je počeo da kuca po tastaturi, dok se novi pomoćnik pripremao
za rad.
Nekoliko minuta kasnije otvorio je glavni program za kontrolu
Kontinuiteta. Počeo je da upoznaje suradnika s materijom.
„Eutanazijski protokol je zapravo reprogramirana terapija...”
Petnaest minuta kasnije uneo je poslednju šifru. Na glavnom
ekranu je zatreperila poruka:
Eutanazijski protokol je prosleđen izabranom podskupu
stanovništva
Pol je ustao i rekao: „Voleo bih da se osamim u svojoj kancelariji.”
„Razume se, Pole.” Nort se obratio vojniku. „Otprati doktora
Brenera do njegove kancelarije. Oduzmi mu kompjuter i telefon.
Pobrini se da dobije hranu i piće po izboru.”
Pol je seo na kauč i upro pogled u pod kad se osamio u kancelariji.
Nikad u životu se nije osećao ovako jadno.

STAB CDC-A ATLANTA,

DZORDZIJA
Pol Brener je po stoti put pogledao na sat. Ustao je s kreveta i prišao
prozoru. Vojna vozila obrazovala su tri prstena oko CDC-a. Neki vojnici
su pušili. Većina je sedela u džipovima ili je stajala pored barikada od
džakova s peskom.
Povici su se razlegli u čekaonici ispred njegove kancelarije. Neko je
protresao kvaku i počeo da lupa po čvrstim drvenim vratima.
„Otključaj vrata, Breneru!” Nortov glas je bio promukao i dovoljno
snažan da utera strah u kosti.
Živ je. Pol je ponovo pogledao na sat.
„Imaš tri sekunde, Breneru! Otvorićemo vrata bez tebe.”
Pol nije mogao ni da mrdne.
Učinilo mu se da čuje kako neko govori: „Ciljajte nisko, potreban
nam je živ.” Hici su zapraštali, a iverje poletelo po kancelariji. Vrata su
se širom otvorila.
Terens Nort se uteturao unutra. Stiskao je srce. „Pokušao si da me
ubiješ!”
„Trebalo bi da odeš u bolnicu...”
„Ne brabonjaj, Pole!” Nort je glavom dao znak vojnicima. „Hvatajte
ga!”
Uhvatili su ga za ruke. Vukli su ga niz hodnik.
Mladi kompjuterski programer u štabu Kontinuiteta nemo je
posmatrao kako Nort pribija Pola uza zid i lagano cedi red preko usana.
„Kunem se da ću narediti da te streljaju ako ne prekineš ovo.”
Pol nije mogao da veruje da bivši marinac još stoji na nogama.
Zdravi kardiovaskularni sistem održao ga je u životu duže no što je
očekivao. Grozničavo je tragao za idejom koja bi mu omogućila da
dobije malo vremena.
Krajičkom oka je video kako Natali ulazi u hodnik s Metjuom.
Prekasno je pokušao da skrene pogled. I Nort ih je ugledao.
„Prvo ću ubiti dečaka. Učiniću to pred tvojim očima.” Borio se za
dah. Pustio je Pola i pao na sto. Soptao je. „Majore...”
Pol je progutao knedlu. Obratio se trojici vojnika: „Stanite. Majore,
verujem da ste se zakleli da branite zemlju od spoljnih i unutrašnjih
neprijatelja. Ništa drugo nisam učinio. Sekretar me je pre trideset
minuta prisiljavao da Kontinuitetom pobijem milione američkih
građana.”
„Laže!”
„Ne laže”, oglasio se mršavi programer. „Nort mi je izdao isto
naređenje. Ni ja nisam hteo da ga izvršim. Razbio sam šifre pre
nekoliko dana, a lagao sam ga da nisam.”
Nort je odmahnuo glavom. S gađenjem je posmatrao Pola. „Ti si
budala. Sve si nas osudio na smrt. Imari će nas istrebiti.”
Vojnici su lagano spustili puške. Pol je s uzdahom posmatrao kako
Nort pada na pod. Izdahnuo je grčeći se pod njihovim nogama. Prvi put
je oduzeo nečiji život. Nadao se da je i poslednji.

Pol je trljao čelo i gledao kroz prozor kad su se razvaljena vrata njegove
kancelarije otvorila.
Natali mu je prišla. Posmatrali su prstenove vojnih vozila oko
zgrade. Prozborila je: „Kako mogu da ti pomognem?”
„U škripcu smo. Sve zavisi od sledećih poteza Bele kuće. Marinci u
Kontinuitetu slušaju naređenja majora Tomasa. Zasad je na mojoj
strani. Ali nećemo dugo izdržati ako vlada naredi napad na zgradu.”
„Pa...”
„Moramo da izvedemo Metjua odavde. Ne bih želeo da ostaneš
ovde.”
„Kako da odemo? I gde?”
„Okruži neće biti bezbedni. Ni gradovi. Trebalo bi da izbegavate
puteve. Moja baka ima kolibu u planinama Severne Karoline.” Predao
joj je mapu s ucrtanom maršrutom. „Povedi dečaka i nekoliko
marinaca. Nastojte da što pre stignete do nje. Skladište je prilično
puno. Ponesite hrane i vode tek koliko da stane u džip. Bežite pre no
što se ovde zakuva.”
„Šta ćemo...”
„Neko vas zove, gospodine.” Suzan, Polova sekretarica, stajala je na
vratima.
Oklevao je. Da li je to taj poziv - predaj se ili stani pred streljački
stroj? „Da li je...”
„To je vaša bivša supruga.”
Nervoza je ustupila mesto iznenađenju.
Natali se još više iznenadila.
Podigao je prst. „Da, moja bivša supruga je živa i zdrava. Takođe,
godinama nismo razgovarali.” Obratio se sekretarici. „Reci joj da ne
mogu da razgo...”
„Kaže da je važno. Zvuči uplašeno, Pole.”
Otišao je u čekaonicu i podigao slušalicu. Ćutao je. Nije znao kako
da počne. Odlučio se za „Brener”. Zvučao je grublje no što je želeo.
„Zdravo, to sam ja, hm, Meri. Ja sam... Žao mi je što te zovem...”
„Meri, zbilja nisi izabrala... najpogodniji trenutak.”
„Nešto sam otkrila, Pole. Presreli smo signal radio-teleskopom.
Organizovan je. Reč je o nekoj šifri.”
„O kakvoj šifri?”
Spustio je slušalicu po okončanju razgovora. Gledao je kroz prozor
na vojnike ispred zgrade. Mora da napusti Atlantu, verovatno i zemlju.
Ako je šifra prava, iz osnove će promeniti situaciju. Nije znao kako je
povezana s atlantiđanskom zaverom, ali nije sumnjao u postojanje
veze. Poruka je prispela odmah posle suzbijanja pandemije. Ni u tome
nema nikakve slučajnosti. Obratio se marincu u kancelariji: „Majore,
možemo li da se izvučemo odavde i da nabavimo avion?”
Pol je tri sata kasnije bio u Merinoj kancelariji. Pokušavao je da shvati
šta mu govori.
„Stani!” Podigao je ruku. „Da li govoriš o jednoj ili dve šifre?”
„O dve”, rekla je. „Ali možda je reč o istoj poruci šifrovanoj na dva
načina...”
„Ni reči više, Mer!” Džon Bišop ju je uhvatio za podlakticu. Obratio
se Polu: „Neće progovoriti ni reč dok se ne pogodimo.”
„Molim?”
„Tražimo deset miliona dolara.” Nastavio je posle kraćeg oklevanja:
„Ne - sto miliona!” Pokazao je na sto. „Ozbiljan sam. Stotinu miliona na
sunce ili brišemo ovu poruku.”
Pol se zbunjeno obratio bivšoj supruzi, „Da li je ovaj pijan?”
„Prilično.”
Hitro je klimnuo glavom marincu, koji je odvukao Džona uz pomoć
jednog saborca. Pijani naučnik se otimao i urlao.
Merin izraz se promenio kad su ostali sami. „Pole, zbilja mi je drago
što si došao. Nadala sam se da ću se izvući odavde, ali ne i tvom
prisustvu.”
„Ne brini, izvući ćemo se odavde.” Pokazao je na ekran. „Šta je od
ovog šifra?”
„Prvi deo je binaran. Samo brojevi. Sadrži položaj Zemlje u odnosu
na središte galaksije i našeg Sunčevog sistema.”
„A drugi deo?”
„Ne znam šta predstavlja. To je sekvenca s četiri vrednosti. Prva
ima samo dve vrednosti - nulu i jedan, uključeno i isključeno. Mislim da
bi druga sekvenca mogla biti slika ili video-snimak.”
„Zašto?”
„CMYK sistem. Tirkizna, magenta, žuta, crna. Četiri boje. To bi bio
dobar način za prenošenje slike ili videa visoke rezolucije. Slika bi
mogla biti poruka ili univerzalni pozdrav. Izraz dobre volje. Uputstvo
za odgovor na poruku.”
„Da, da. A možda je posredi i virus.”
„Nije isključeno. To mi nije palo na pamet.” Ujela se za usnu.
„Binarni kod u prvom delu poruke bio je čitljiv. On pokazuje da znaju da
imamo binarne kompjutere, da možemo da skladištimo CMYK sliku ili
kompjuterski fajl, ali ne vidim kako bi to moglo...”
„Ne, mislio sam na pravi virus, na DNK virus. Na ATGC. Adenin,
tijamin, guanin i citozin su četiri nukleobaze koje obrazuju DNK. Mogla
bi biti RNK s uracilom umesto tijamina. Šifra bi mogla biti genom. To
bi mogao biti neki oblik života ili genska terapija.”
Podigla je obrve. „0, da. Možda. To je... zanimljiva teorija.”
„Ali njihova DNK može biti zasnovana na drugačijim
nukleobazama.” Polje zamišljeno koračao.
„Da li si... zbog toga odlučio da dođeš ovamo?”
„Nisam.”
„U tom slučaju...”
„Mislim da je ovaj signal povezan s atlantiđanskom kugom i s ratom
koji upravo počinje.”
„Uh. Uh.”
„Moramo porazgovarati s jednom osobom. Ona je verovatno jedina
osoba na kugli zemaljskoj koja nam može reći šta je ovo.”
„Sjajno. Hajde da je poz...”
„Satelitski telefoni ne rade.”
„Stvarno?”
„Moramo da otputujemo do nje. Poslednji put bila je u severnom
Maroku.”

Dejvid Vejl je četiri stotine metara ispod nivoa mora, pored obale
severnog Maroka, sedeo za metalnim stočićem i zurio u treperave reči
na zidnom ekranu.
Hirurška intervencija u toku...

Brojčanik je odbrojavao sekunde.

3.41.08
3.41.07
3.41.06
3.41.05

Mislio je samo na jedan broj. 39%. Kejt je po proceni broda imala

39% šanse da preživi operaciju.
 9

IMARIJEVA OPERATIVNA BAZA PRIZMA

ANTARKTIK
Ares je sedeo u zadnjem delu komandnog centra s Dorijanom i šefom
operacija kad im se analitičar približio.
„Gospodine, imamo kineski odgovor.”
„I?”
„Kažu da ne može biti mira s neprijateljem koji preti da raznese
branu Tri klisure. Kineski zid ih je vekovima štitio od varvarskih
najezda. Ni ovog puta neće biti...”
Ares je podigao ruku i prekinuo analitičara. „Dobro. Ubuduće, i
jednostavno ne će biti dovoljno.”
„Gospodine, u njihovom odgovoru opažamo pukotinu, poziv na
pregovore - nešto o čemu bi se moglo razgovarati. Ako im vratimo
branu Tri klisure, i možda...”
„Zaveži! Poštedi nas tvojih glupih zaključaka. Upućen im je zahtev
za bezuslovnu predaju.”
Analitičar je klimnuo glavom. „Kako vi kažete, gospodine.”

Isti analitičar vratio se nekoliko minuta kasnije. Izbegavao je da

pogleda Aresa u oči dok je spuštao papir na sto ispred Dorijana. „Ovo je
američki odgovor, gospodine.”
Izašao je pre no što je Dorijan podigao glavu. Zgrabio je stranicu i
pročitao odgovor koji se sastojao od jedne jedine reči. Usne su mu se
zgrčile. Budale. Ne, hrabre budale.
Pružio je papir Aresu, koji je pročitao kratku poruku.
„Šašavo. Šta to znači?”
„To je istorijski citat.”
Ares je zurio u Dorijana.
On se osmehnuo. Prijalo mu je što se našao u nadmoćnom položaju
nad Aresom, što je konačno u prilici da ga počasti njegovim lekom.
„Bojim se da ne poznaješ istoriju u dovoljnoj meri da bi ga razumeo.”
„Možda bi mogao da me prosvetliš lekcijom iz istorije, Dorijane.
Ako ne tražim previše, naravno.”
„Ni u kom slučaju. Na istoj smo strani. Dobro ti je poznato da je
pravovremena i iscrpna razmena podataka od ključne važnosti za
uspeh poduhvata. Slažeš li se sa mnom?”
Ares ga je ćutke posmatrao.
„Hajde da vidimo... U Drugom svetskom ratu se 1944. godine bila
bitka u Ardenima. Nemci su opkolili američku 101. padobransku
diviziju u belgijskom gradu Bastonj. Amerikanci su se našli pod vatrom
nemačke teške artiljerije. Nemački zapovednik je zatražio da se
predaju. Izgladneli i umorni vojnici, opkoljeni brojnijim i bolje
naoružanim neprijateljem, odgovorili su jednom rečju - šašavo!”
Ares je i dalje s nestrpljenjem zurio u njega.
„Nemci su nastavili s bombardovanjem grada. Sravnili su ga sa
zemljom. Amerikanci se nisu predavali. Tenkovi Patonove Treće armije
su posle nekoliko dana razbili nemačku opsadu. Saveznici su pobedili u
tom ratu.”
Ares je stisnuo vilice. „I šta šašavo znači, Dorijane?”
„To znači da su spremni da se bore do poslednjeg.”
„Nek im bude.” Ares je krenuo ka vratima. „Tvoja rasa je krajnje
budalasta.”
Jeste, pomislio je Dorijan. Budale, ali hrabre budale. Ta nijansa mu je
bila veoma bitna. U tom trenutku se iz nekog čudnog razloga malo
ponosio njihovim odgovorom, ma kako šašav bio.

Dorijan je zamalo zadremao kad se komandnim centrom zaorio znak

za uzbunu.
„Dolaze”, oglasio je tehničar. „Preko stotinu aviona.”
Veliki ekrani u središtu prostorije prikazivali su mapu Antarktika i
Atlantskog okeana. Svetlozelene tačke pulsirale su u plavom moru,
nešto izvan okrugle bele linije koja je opasivala bazu Imarija.
Orhidejina flota, sastavljena uglavnom od američkih, britanskih,
australijskih, japanskih i kineskih nosača aviona i razarača,
približavala se liniji, ali je nijedno plovilo nije prelazio. Sitnije žute
tačke, koje su predstavljale avione, približavale su se belom
kontinentu.
„Svi brodovi su još van dometa elektromagnetnih topova,
gospodine. Avioni se odskora nalaze u njihovom dometu. Da li da
otvorimo vatru na njih?”
„Koliko vremena će proći dok ne budu mogli da otvore vatru na
nas?”, pitao je Ares.
„Pet minuta.”
„Lansirajte dronove”, reče Ares.
Dorijan se oglasio: „Dronove?”
„Strpljenja, Dorijane.”
Slika na ekranu se promenila. Tri manje zelene tačke odvojile su se
od flote i zaplovile na jug, preko bele linije.
„Tri razarača su u dometu.” Tehničar je ućutao. Posmatrao je ekran.
„Možemo da ih pogodimo najisturenijom baterijom, gospodine.”
„Koliko vremena će proći dok razarači ne budu mogli da otvore
vatru na naše topove?”
Tehničar je kucao po tastaturi. „Dvadeset, najviše trideset minuta.”
„Ne obraćajte pažnju na njih”, reče Ares.
Dva minuta su prošla u gotovo potpunoj tišini. Dorijan je osećao
sve veću napetost u prostoriji.
Još jedna grupa žutih tačaka odvojila se od flote. Stotine tačaka,
nalik pesku u peščanom satu, prosulo se preko vatrene linije, ka bazi
Imarija na ledenom kontinentu.
„To je drugi talas aviona. Tri... ne, četiri stotine letelica.” Panika je
zaigrala na tehničarevom licu. „Ispalili su i krstareće rakete. Moramo
da...”
„Ne otvarajte vatru.”
Dorijan je posmatrao Aresa. Staje imao na umu? Elektromagnetni
topovi su mogli da poobaraju avione, ali ne i krstareće rakete.
Imarijeva baza ostaće bez odbrane kad ih prvi talas aviona ispali. Čak i
da prežive prvi talas bombardovanja i poobaraju sve avione,
elektromagnetni topovi raspolažu ograničenom količinom energije. Za
ponovno punjenje potrebni su sati. Moraće da dejstvuju odmah.
„Pokažite mi telemetriju dronova”, reče Ares.
Desni deo velikog ekrana preobrazio se u niz manjih segmenata s
američkim, indijskim i britanskim avionima u daljini. Tri segmenta bila
su crna.
„Oborili su tri drona.”
Dva vodeća aviona ispalila su projektile.
 Tehničar se obratio Aresu i Dorijanu. „Napreduju. Nišane baterije.
Mogli bi...”
Ares je podigao ruku. „Dosta. Okrenite dronove. Nastavite sa
snimanjem.” Stao je u čelo odaje, ispred svih oficira i tehničara. „Počeli
su ovaj rat. Mi ćemo ga dovršiti - najhumanije: jednim snažnim
udarcem, napadom posle kog će ih proći svaka volja za borbom.”
Dorijan mu je prišao za korak. O čemu on to, dođavola, govori?
Ares je kucnuo po konzoli na zglobu. Telemetrija s dronova
pokazala je uzdizanje neizmerne svetlosne brazde iz leda. Svi segmenti
na desnoj strani ekrana su potamneli.
Stotine žutih tačkica na mapi su se ugasile. Predstavljale su avione.
Mapa je zatreperila. Ukočila se.
Dorijan je konačno shvatio istinu. Setio se timova za bušenje i
uređaja koje je Ares zakopao u ledu. Otopio je led duž perimetra
Antarktika, daleko od Imarijeve baze, blizu neprijateljske flote. Poslao
je dronove zbog fotografija i video-snimaka. Pokušaće da ih iskoristi
kao dokaz da je Orhideja započela rat i prouzrokovala potop. Da li će
mu svet verovati? Koliko leda je istopio? Poplava istorijskih razmera
progutaće svet.
Najhumanije. To je bio Aresov opis. Dorijan nije bio tako siguran.

10

ALFA MODUL
400 M ISPOD MORA
KRAJ SEVERNE OBALE MAROKA
„Da li si gladan?” pitao je Milo.
„Nisam.” Dejvid nije znao da li je to istina.
Milo je klimnuo glavom.
„Idi”, reče Dejvid šupljim glasom, pogleda uprtog u pod. „Donesi
nešto hrane. Možda će biti gladna kad ovo bude gotovo.”
„Naravno.”
Nije se sećao Milovog odlaska. Zatreptao je i mladića nije bilo. Bio je
srećan što sedi za metalnim stolom, koji je izronio iz poda u adaptivnoj
istraživačkoj laboratoriji u kojoj su pronašli Kejt. Dve staklene kace
gospodarile su središtem prostorije. Svetlost je treperila u cilindričnoj
niši u kojoj je ležala Kejt, dok je misteriozni brod operisao.
Spustio je pogled. Soba je izbledela. Činilo mu se da brojčanik
skokovito meri prolazak vremena.
3.27.28 2.52.39

Šta mi se dešava?
Spustio je glavu na sto. Povremeno bi pogledao na brojčanik.
2.27.28

Milo se vratio. Sedeo je za sto i rasporedio paketiće. Postavio je

pitanje. A za njim još jedno.
2.03.59
1.46.10
1.34.01
1.16.52
0.52.48
0.34.29

Milo je ćutke sedeo.

Dejvid je ustao. Nervozno je koračao, zureći u brojčanik.
0.21.38
0.15.19
0.08.55
Hirurška operacija je okončana

Reči su izvesno vreme treperile na ekranu. Otegnuto je izdahnuo

kad su se pojavile nove. Osmehnuo se kad mu je Milo skočio u naručje.
Verovatnoća preživljavanja: 93%
Počinju postoperativne procedure oporavka
Održavanje medicinski izazvane kome
Vreme do okončanja: 2.14.00

Dejvid je zaboravio na postoperativni period. Ovo je prvi put da je

drevni atlantiđanski vasionski brod operisao njegovu ljubljenu.
Objaviće nešto na blogu, kad sve bude gotovo - za sve koji bi mogli
doživeti takvo iskustvo. Još šire se osmehnuo. Pokušao je da se
pribere. „Alfa, šta se dešava u postoperativnoj fazi?”
„Procedura će biti gotova.”
 Shvatio je da je gladan kao vuk kad je video Imarijeva vojna
sledovanja. Zgrabio je najbliži paketić i pocepao ga. „Da li si jeo?”
„Čekao sam te.”
Dejvid je zavrteo glavom. „Navali. Sigurno umireš od gladi.”
Milo je načeo najbliže sledovanje. Nije gubio vreme na čitanje
natpisa na pakovanju.
„Hoćeš da ga podgrejem?” pitao je Dejvid.
Mladić je prestao da žvaće. Progovorio je s punim ustima. „Zar ga ti
ne jedeš hladno?”
„Jedem ga. Ali to je samo stara navika.”
„Zato što neprijatelji mogu da vide vatru?”
„Da. A psi mogu da namirišu hranu. Bolje je pojesti hladno
sledovanje i to brzo. Ostaci se posle obeda zakopavaju, a položaj hitro
napušta.”
„Ješću svoje sledovanje kao i ti.”
Obojica su smazala po dva vojnička obroka.
Dejvid više nije primećivao brojčanik. Osećao se drugačije.
Samouverenije. Kejt će preživeti, iako nije znao koliko dugo. Alfina
prognoza posle prvog pregleda govorila je da će živeti od četiri do
sedam lokalnih dana. Zajedno će preći taj most kad stignu do njega.
Zadovoljavao se saznanjem da će ponovo razgovarati s njom i da će je
držati u naručju.
Zapljusnula ga je poplava uspomena - misli koje je potiskivao za
vreme hirurške intervencije. Njegov um je, po svoj prilici, gurao svaku
pomisao na nju u zapećak. Setio se dana u kom su se upoznali, svađe u
Indoneziji samo nekoliko sati pre no što ju je spasao i teških rana
zadobijenih u Kini. Ona ga je spasla. Praktično ga je vratila iz mrtvih.
Istinski su se žrtvovali jedno za drugo, ne prezajući ni od najvećih
rizika. To je definicija ljubavi.
U tom trenutku mu je postalo jasno da ga je neprestano i bez
izuzetka štitila. Ali od čega?
Dejvid i Milo pohitali su ka okrugloj niši kad se otvorila.
Sklonili su se da naprave mesta stolu koji je kliznuo iz niše u
prostoriju.
Kejt je otvorila oči. Zurila je u tavanicu... zbunjeno?
Njen izraz se promenio kad je ugledala Dejvida i Mila. Osmehnula
se.
Milo ih je naizmenice posmatrao. „Veoma mi je drago da ste dobro,
doktorko Kejt. Imam neka neodložna posla... na površini.” Naklonio se i
izašao.
Dejvid se divio mladićevoj intuiciji. Neprestano ga je iznenađivao.
Kejt je sela. Izgledala je mnogo bolje. Prestala je da krvari. Koža joj
je blistala. Dejvidov pogled se zaustavio na obrijanom delu lobanje,
odmah iza uva. Alfa joj je tu obrijao kosu da bi dopro do mozga.
Brzo ga je prekrila smeđim uvojcima i stidljivo okrenula glavu.
„Kako si me našao?”
„Pratio sam potrošnju energije.”
„Pametno.”
„Snašao sam se.” Seo je na sto. Zagrlio ju je.
„Ne ljutiš se na mene.”
„Ne ljutim se.”
Sumnjičavo ga je odmerila. „Zašto?”
„Imam loše vesti.” Udahnuo je. „Alfa te je pregledao pre operacije.
Imaš neurološki problem. Ne mogu da se setim dijagnoze. Alfa možda i
greši... ali rekao je da ćeš umreti za četiri do sedam dana.”
Mirno je primila tu vest.
„Znala si za to?”
Zurila je u njega.
Skočio je sa stola i stao ispred nje. „Otkad si znala?”
„Da li je to bitno?”
„Otkad?”
„Saznala sam dan nakon pobede nad kugom.”
„Pre dve nedelje?”, povikao je.
„Nisam mogla da ti kažem”, prozborila je. Kliznula je sa stola i
krenula ka njemu.
„Zašto nisi?”
„Ostalo mi je još nekoliko dana života. Svaki dan bio bi pravo
mučenje za tebe da si znao da ću uskoro umreti. Bolje je da umrem
iznenada. Lakše ćeš nastaviti da živiš kad me ne bude bilo.”
„Nastavljanje me ne zanima.”
„Moraćeš. To je tvoj problem, Dejvide. Kad se nešto loše desi,
odbijaš da nastaviš...”
„Šta ti se dešava?” Pokazao je na kace. „Šta je ovo? Zašto umireš?”
Uprla je pogled u pod. „Komplikovano je.”
„Isprobaj me. Želeo bih da čujem - sve. Od početka.”
„To ništa neće promeniti.”
„Toliko mi duguješ. Objasni mi.”
„Dobro. Začeta sam 1918. godine. Majka mije umrla od španskog
gripa, patogena koji je moj otac nehotično pustio u svet otkopavanjem
atlantiđanskog broda zakopanog ispod gibraltarske obale. Stavio me je
u cev, u kojoj sam ostala do rođenja 1978. godine. Do pre nekoliko
nedelja nisam znala da su te cevi korišćene za uskrsavanje
atlantiđanskih naučnika u slučaju iznenadne pogibije.”
„Ti si jedan od tih naučnika.”
„Na izvestan način. Biološki sam dete Patrika Pirsa i Helene Barton.
Imam neka sećanja naučnice s atlantiđanske ekspedicije. Nisam znala
da je Janus...”
„Drugi član atlantiđanskog istraživačkog tima.”
„Tako je. Međutim, Janus je izbrisao neka njena sećanja. Dobila sam
ih nekompletna. A Ares je ubio Janusovu partnerku.”
„Još jedan Atlantiđanin.”
Klimnula je glavom. „Vojnik. Izbeglica s uništene matične planete.
Pre trinaest hiljada godina pokušao je da uništi naučnički brod pored
gibraltarske obale - ovaj brod. Nije uspeo, ali ga je raspolovio. Janus je
ostao zarobljen u delu na marokanskoj strani Gibraltarskog moreuza.
Želeo je da uskrsne svoju partnerku, ali je krio i tajnu, za koju sam
saznala tek pre dve nedelje.”
„Kakvu tajnu?”
„Hteo je da je uskrsne bez nekih sećanja.”
„Misliš na oštećene sekvence.”
„Da. Mislim da se tiču nečeg što je učinila. Verujem da su se ti
događaji zbili na atlantiđanskom matičnom svetu ih na nekoj
ekspediciji.”
„Zašto bi krio sećanja od svoje partnerke?”
„Zato što se tiču nečeg što ju je nepopravljivo oštetilo, promenilo.”
„Zašto ranije nisi postala svesna tuđih sećanja? Zašto baš sad?”
„Mislim da su njena sećanja uvek bila tu, da su me vodila i uticala na
moje odluke. Odluka da istražujem autizam i nastojanje da izolujem
atlantiđanski gen bili su nesumnjivo nadahnuti potisnutim sećanjima.
Mislim da su ipak pokrenuta atlantiđanskom kugom, počela su da se
javljaju tek posle poslednjeg talasa zaraze.”
Klimnuo je glavom da bi je ohrabrio da nastavi.
„Atlantiđani su izolovali gene koji kontrolišu starenje. Neutralisali
su ih kod istraživača dubokog svemira. Proces uskrsnuća počinje od
fetusa. Usađuje mu sećanja. Završava se kad on sazri do mog sadašnjeg
godišta.”
„Tada izlaziš iz cevi, spremna da nastaviš tamo gde si stala”, reče
Dejvid.
„Tako je. Ali meni se to nije desilo. Ja sam bila fetus zarobljen u
majčinoj utrobi. Imam Atlantiđankina sećanja - tačnije, ona koja je
Janus odabrao - ali me cev nije uzgojila do uobičajenog uzrasta. Rođena
sam kao čovek i živela životom čoveka. Imam i vlastita sećanja.”
Osmehnula se. „Neka se tiču tebe. Tako je bilo do izbijanja
atlantiđanske kuge. Mislim da je radijacija ponovo pokrenula proces
uskrsnuća, njegove evolucione komponente, i on sad pokušava da
ispiše nova sećanja preko starih. U odgovarajućem sam životnom
dobu, ali se proces ne odvija, jer uskrsnuće ima i bezbednosni osigurač.
Ako je mozak oštećen ili ako uskrsnuće ne uspe, cev uništava biološki
materijal. Reciklira ga i počinje iz početka.”
„Nisi u cevi.”
„To je tačno. Ali proces je isti. Moj mozak, pogotovo temporalni
režanj, ugasiće se za četiri do sedam dana. Tada će stati i moje srce.
Umreću.”
„Nećeš opet uskrsnuti?”
„Neću. Cevi u ovom delu broda su uništene.”
Setio se četiri cevi, koje su se raspukle i okrunile, podižući oblačiće
bele prašine.
„Ovako je bolje. Ako bih uskrsnula, bila bih istog godišta, s istim
sećanjima i neurološkim problemom. Ishod bi bio isti. Bolje mi je da
umrem jednom nego bezbroj puta.”
„Našla bi se u čistilištu. Kao Atlantiđani na Antarktiku.”
Klimnula je glavom. „Ovako će biti bolje. Umreću ovde i nikad neću
uskrsnuti. To će mi doneti mir.”
„Dođavola s mirom!”
„Ništa ne mogu učiniti.”
„Čemu onda sve ovo?” Pokazao je na staklene kace.
„Pokušavala sam da doprem do izgubljenih sećanja, zato Što sam se
nadala da će mi pomoći.”
Zurio je u nju. „I?”
„Nisam uspela. Nestala su. Tačnije, Janus ih je izbrisao. Ne znam
kako je to učinio. Postoje stroga pravila o skladištenju sećanja za
uskrsnuće. Možda je kompjutersko jezgro oštećeno u napadu, baš kao i
neka sećanja. Nadala sam se da ću naći podatke o neprijatelju koji je
uništio atlantiđansku planetu i koji jednog dana može napasti i Zemlju.
Mislila sam da ću tako najpametnije iskoristiti preostalo vreme.”
„Pogrešila si.”
 „Šta bi hteo da uradim?”
„Hteo bih da odeš.”
„Ne mogu...”
„Možeš. Vidi, odrastao sam na malom seoskom imanju u Severnoj
Karolini. Imam polovinu doktorata iz srednjovekovne evropske istorije
i zbilja sam dobar momak. To je moja priča. Zaglibio sam se do guše.
Učiniću sve što budeš htela - samo da ostanemo zajedno. Zaljubljen
sam u tebe. Samo tebe volim na vascelom svetu. Predlažem da odemo
odavde. Brinuću se o tebi. Umrećeš kao ljudsko biće. Ali uživaćemo u
preostalom vremenu. Proživećemo svaki dan u potpunosti.”
„Ne znam...”
„Imamo li preča posla?”
Uzmakla je od njega. „Ne želim da pobegnem, svenem i umrem.
Želim da se borim do kraja. Učiniću sve što mogu da pomognem
ljudima. Zbog toga sam postala naučnik. Tome sam posvetila svoj
život. Neću se promeniti poslednjih nekoliko dana, da bih sebi ugodila.
Želim da provedem poslednje časove radeći svoj posao.”
„Šta je s dostojanstvenom smrću i s pametnim trošenjem vremena
koje nam stoji na raspolaganju?”
„I to bih želela.”
„Silom ću te izvesti odavde, ako će ti to pomoći da se bolje osećaš.”
Osmehnula se. „Ne bojim te se.”
Nacerio se i zavrteo glavom. „Zaboravljaš da sam obučeni ubica.”
„Bojim se samo neobučenih ubica.”
Nasmejao se gotovo mimo svoje volje. „Neverovatna si. Od tebe
tražim samo jedno - da ozbiljno razmisliš o napuštanju ovog mesta.
Imari je pobeđen, a kuga izlečena. Dovoljno si se žrtvovala. Odspavaj
malo. Razgovaraćemo ujutru. Nadam se da ćemo zajedno otići odavde.”
Prišao je vratima.
„Gde ćeš?”
„Moram da se nadišem svežeg vazduha.”

Pol je posmatrao nepogodu kroz prozor aviona. Pitao se da li prolaze

kroz uragan ili gadnu oluju. Kiša je sve jače padala. Do malopre je
pljuštala u zastorima. Prerasla je u nešto slično vodopadu. Pritiskala je
avion odozgo. Gušila je motore i bacala Meri, njega i tri vojnika na sve
strane.
 Avion se nakrenuo i naglo izgubio visinu. Pojas se zategao. Meri ga
je uhvatila i stisnula za ruku. Pitao se da li će uopšte stići do Maroka.

11

ALFA MODUL
400 M ISPOD MORA
KRAJ SEVERNE OBALE MAROKA
Kejt je često zahtevala samoću. Ali sad je bila potrebna Dejvidu.
Pokušavao je da ne razmišlja dok je žurio uskim hodnicima broda i
dok se liftom peo do vlažnog mračnog otvora koji vodi na površinu.
Misli su mu se, mimo njegove volje, upravile ka predstojećoj odluci.
Ostati ili otići.
Kejt će odlučiti. Znao je da će, u svakom slučaju, ostati pored nje do
poslednjeg časa.
Nadao se da neće skončati ovde - na ovom mračnom tuđinskom
mestu. Zamišljao je kako sede pored vatre u domu njegovih roditelja,
kako čita dok mu ona spava u naručju, kako leže u krevetu do podneva,
kako se ne bude ni zbog koga i ni zbog čega i kako bezbrižno provode
preostalo vreme. Zaslužili su to. Obavili su svoju dužnost.
Samo je bleda svetlost zvezda remetila pomračinu na ulazu u
okruglo okno. Zakoračio je u mesečinom obasjanu noć. Naišao je na
palete sa sanducima. Neki su bili otvoreni. Dejvid i Milo su iz njih
uzimali vojnička sledovanja. Berberi su kontrolisali severni Maroko i
velikodušno ih snabdevali iz obaveze prema Dejvidu, koji im je
pomogao da ovladaju Imarijevom bazom u Seuti. Velika baza blistala se
u daljini. Svetlost na stražarskim kulama treperila je i osvetljavala
zidine. Iza njih su se videla svetla u upravnim zgradama i kućama.
Mesečina odozgo i svetlost odozdo pomogli su mu da vidi Mila. Bio
je pored najdaljeg sanduka.
Tinejdžer je sedeo na prekrštenim nogama, zatvorenih očiju.
Dejvidu se na trenutak učinilo da spava. Polako je otvorio oči i duboko
udahnuo.
 „Trebalo bi da spavaš, Milo.”
„Voleo bih, ali moj um odbija saradnju.” Ustao je. „Da li će doktorka
Kejt preživeti?”
„Nisam siguran...”
„Molim te, reci mi istinu.”
„Kaže da se neće oporaviti i da je Alfina dijagnoza ispravna.”
Mladić je skrenuo pogled. „Ništa ne možeš učiniti za nju?”
„Ponekad čovek ne može ništa do da uživa u vremenu koje mu je
preostalo. U tome nema ničega lošeg.”
Neko vreme su ćutke ležali na leđima, posmatrajući zvezde.
Prošao je jedan sat, možda i više. Dejvid je zamalo zaspao kad je
Milo progovorio: „Hoćete li ostati ovde?”
„Nadam se da nećemo.”
„Gde ćete?”
„U Ameriku.”
„To je tvoja postojbina.”
„Hmmm. Otići ćemo u Severnu Karolinu. Tamo sam odrastao. Ako
bude htela da pođe sa mnom, naravno.”
„Voleo bih da vidim Ameriku. Zato sam i naučio engleski.”
„Pođi s nama.”
Dejvid je čuo lomljenje grančice u daljini. Načuljio je uši. Nije
uvrebao nikakav zvuk.
„Milo, imaš li radio?”, prošaptao je.
„Imam ga”, rekao je. Potapšao se po boku.
„Siđi dole. Ne vraćaj se dok te ne pozovem.”
Milo ga je oprezno odmerio. Klimnuo je glavom i šmugnuo čistinom
do mračnog okna.
Dejvid se povukao iza najbližeg sanduka i potegao oružje. Koraci su
utihnuli. Ali neko je bio tamo. Osećao je to.

Kejt je bila iscrpljena kad je stigla do spavaće sobe. Nije znala da li se

tako oseća zbog hirurške intervencije ili zbog višednevnog
eksperimentisanja. Možda se umorila i od dugog skrivanja tajne.
Laknulo joj je kad se poverila Dejvidu. Opružila se po postelji, pored
krvavog traga na jastuku i posteljini.
Polako je skinula čaršave i jastučnicu. Bacila ih je u kabinu preko
puta i namestila krevet. Zaspala je čim je glavom dodirnula jastuk.
Znala je da je krevet prazan i pre no što je otvorila oči. Uske postelje za
članove posade nisu pravljene za dvoje. Bila je osetno toplija kad su
spavali zajedno. Ipak je pružila ruku. Njegovo mesto je bilo hladno.
U tom trenutku je prelomila.
Provešće poslednje dane s njim. Otići će gde god on bude hteo.
Uradiće to za njega, ali i za sebe.
Ponovo je zatvorila oči i zaspala dubokim snom. Odavno nije tako
dobro spavala.

Čekanje je loša strategija. Dejvid je pretpostavio da osoba iza linije

drveća zna njegov položaj i da nije sama.
Hteo je da potrči do sledećeg sanduka s provijantom kad je snažni
glas zaparao noć: „Drago mije da te instinkti nisu napustili.” Poznavao
je taj glas.
Ustao je. Iz šume je izašla Sonja, poglavica berberskog plemena koje
je upravljalo Seutom. Izgledala je raspoloženo.
„Mogla si da se najaviš.”
„Više volim element iznenađenja, baš kao i ti.”
Osmehnuo se. Prijalo mu je podsećanje na iznenadni napad i
preuzimanje Imarijeve baze - uz pomoć nje i njenog plemena.
Pokazao je na sanduke. „Mislim da si preterala.”
Njen osmeh je izbledeo. „Nisam, ako su predviđanja tačna.”
Bacio je pogled na bazu. Da, zidine su bile osvetljenije no obično.
Berberi su se pripremali za napad.
„Kada će uslediti?”
„U sledećih nekoliko dana. Možda već sutra. Imarijev kontranapad
biće globalan, ako je verovati obaveštajcima. Rat će izbiti na svim
kontinentima istovremeno.”
„Kako je to moguće? Mislio sam da su gotovi?”
„Prikupili su snage. Regrutuju pristalice. Zauzimaju elektrane i
skladišta hrane širom sveta.”
„Ne mogu da verujem.”
„Veliki broj ljudi ne želi da se svet vrati na staro. Njima se pogled na
svet koji Imari nudi čini veoma privlačnim.”
Ponovo je osmotrio bazu. „Ne planiraš odbranu. Spremaš se za
napad.”
Klimnula je glavom. „Imari se povlači u planinske oblasti. Pokušava
da zauzme visove da bi što duže pružao otpor. Španci planiraju da ih
potisnu prema moru, u domet naših elektromagnetnih topova.
Dokrajčićemo ih i naterati na predaju - ako se održimo u bazi.”
Klimnuo je glavom. „To je dobar plan.”
„To je deo većeg plana. Orhideja razmišlja o poslednjoj ofanzivi -
koja bi zatrla Imari zauvek.” Pokazala je na avion koji je čekao na pisti.
„U zoru polazim za Ameriku. Predstavljaću severnu Afriku.”
„Gde?”
„Na svetskom ratnom savetu.”
Naslutio je svrhu njenog dolaska. „Čestitam”, rekao je i okrenuo
glavu.
„Nadala sam se...”
„Da bih mogao da upravljam Seutom u tvom odsustvu.”
„Ponovo bi se našao u prilici da spašavaš živote.”
Pogled mu je počivao na mračnom oknu koje je vodilo do broda i
Kejt. „Ne mogu da prihvatim tu dužnost.”
„Zbog žene koju si došao da spaseš.”
„Tako je. Bolesna je. Potreban sam joj.”
„Nema goreg mučenja od posmatranja voljene osobe koja pati.
Unesi zalihe ako ostaješ ovde. Ne znam koliko će ofanziva trajati.”
„Razmišljali smo da provedemo njene poslednje dane u Americi.”
Pogledao je na pisti avion s kojim je doleteo u Seutu s Malte. „Ali ako
uzmeš avion...”
Osmehnula se. „Odbaciću te. To je sitnica u poređenju s onim što si
učinio za moj narod.”
„Veliko ti hvala.”
Počela je da pada kiša. Zagledali su se u daljinu. Dažd je iz časa u čas
bivao sve jači.
„Izgleda ozbiljno”, reče Dejvid.
Oštro je pomerila glavu, kao da je nešto čula.
Prišao joj je.
Pritisnula je slušalicu na uvo. „Stiže avion. Američki vojni
transporter traži dozvolu za sletanje. Putnik se predstavio kao doktor
Pol Brener. Želi da razgovara s doktorkom Vorner. Kaže da ga ona
poznaje.”
Dejvid je razmišljao o zahtevu. Nikad nije sreo Pola Brenera. Pitao
se kako da proveri njegov identitet. Rat je na pomolu. Možda se
Imarijevi agenti lažno predstavljaju da bi stigli do baze mimo
elektromagnetnih topova. „Pitajte ga kako je doktorka Vorner izlečila
kugu.”
Sonja je nekoliko sekundi kasnije prenela Brenerov odgovor: „Kaže
da je to trik-pitanje. Ne zna ništa osim da je našla nešto na Malti i da je
to poslala Kontinuitetu. Voleo bi da on njoj postavi to pitanje.”
„Pitaj ga da li zato dolazi ovamo.”
„Ne”, rekla je. „Kaže da dolazi zbog šifrovanog signala primljenog
radio-satelitom, koji bi mogao biti povezan s onim što je nađeno na
Gibraltaru i Antarktiku.”
Namrštio se. Kiša je padala u debelim zastorima.
„Hoćeš li da ih oteramo?”
„Nemoj”, reče Dejvid. „Pusti ga da sleti, ali drži ga pod prismotrom.
Nek ga nekoliko ljudi sprovede ovamo. Ne puštaj ga u okno.” Iz nekog
razloga mislio je da je najbolje da niko ne ulazi u brod. „Dovešću Kejt
ovamo.”

12

ALFA MODUL
400 M ISPOD MORA
KRAJ SEVERNE OBALE MAROKA
Dejvid je na prstima ušao u sobu. Zalud se trudio da bude tih.
Seo je na stolicu ispred malog stola okrenutog krevetu. „Znam da si
budna.”
Uspravila se u sedeći položaj. „Kako uvek znaš?”
„Imaš blagi osmeh na licu, kao da nešto kriješ. Bila bi grozan
špijun.”
Slatki osmeh, koji je toliko voleo, još nekoliko sekundi je opstao na
njenim usnama. Svenuo je. Činilo mu se da je sav vazduh isisan iz sobe.
„Odlučila sam.”
Upro je pogled u pod.
„Severna Karolina lepo zvuči.”
 „Tamo ćemo biti srećni.”
„Znam da hoćemo. Saznanje da mi je preostalo malo vremena
pomoglo mi je da sagledam situaciju iz novog ugla. Podsetilo me je na
ono što je bitno. To si ti. Imam... dva zahteva.”
Stomak mu se zgrčio. „Samo napred.”
„Prvi se tiče dvojice dečaka odvedenih iz moje laboratorije. Ostavila
sam ih s bračnim parom u Španiji kad je Imari osvojio Orhidejin okrug
u Marbelji. Kada... Kad odem, volela bih da ih pronađeš i da se pobrineš
da budu sigurni i zbrinuti.”
„Hoću. Koji je drugi zahtev?”
Neko vreme je ćutke zurio u nju kad ga je predstavila. „To je težak
zadatak.”
„Neću ti zameriti ako ga odbiješ.”
„Pristajem. Učiniću to makar me koštalo glave.”
„Nadam se da neće.”

Vožnja džipom po marokanskim planinama za Pola je bila izlet u

prirodu u poređenju s letom i sletanjem u Seuti. Sedeo je pored Meri na
zadnjem sedištu. Preko puta njih su sedela dva marokanska vojnika.
Američka vojna pratnja ostala je u avionu. Vojnik preko puta držao je
pušku koja je ličila na suvenir iz Drugog svetskog rata. Pol je bivao sve
nervozniji zbog strašne kiše i pogibeljne vožnje.
Iz daljine je dopirala zaglušujuća grmljavina.
Osvrnuo se za sobom. Kiša mu je ometala vidik. Užasnuo se zbog
onog što je nazreo kroz dažd. Vodeni talas visine dvadeset metara
digao se iz okeana i udario o prostranu vojnu bazu. Naišao je novi.
Nosio je nešto sa sobom. Pokušao je da vidi šta je to. Ličilo je na... brod
za krstarenje. Vrteo se na vrhu talasa kao plastična igračka koju plima
izbacuje na obalu. Tresnuo je u bazu i rušio sve pred sobom.
Usta su mu se naprasno osušila.
Voda je tekla po zemljanom putu. Džip je kliznuo. Gubio je dodir s
tlom na opasnom usponu.
„Polako!” povikao je Pol.
Vojnici su podigli puške i dreknuli na njega.
Vozač je dodao gas. Pol je dao znak Meri da se veže. Veliki talas je,
nekoliko sekundi kasnije poneo vozilo i odneo ga s blatnjavog puta.
„Šta te je navelo da se odlučiš?” pitao je Dejvid.
„Hajde da vidimo...” Skinula je košulju. „Mislim da je presudila želja
da uživam u ono malo vremena koje mi je ostalo.”
Poljubio ju je i posegnuo za košuljom.
„Takođe, veoma si ubedljiv.”
„Vazda sam...” Spremao se da skine košulju. Zastao je. „Čekaj.
Zamalo da zaboravim. Pol Brener je ovde.”
„Zašto?”
„Pa, nemam pojma. Moramo da se popnemo gore da bismo
porazgovarali s njim...”
Brod je zadrhtao. Dejvid je poleteo na drugu stranu sobe i tresnuo o
pregradni zid. Kejt je pala preko njega.
Pipao je glavu. Očekivao je da će napipati krv.
Širom je otvorio oči i zatresao glavom. Zvuci i osećanja su se
slegali. Došao je sebi. „Dobro sam.”
„Brod je napadnut eksplozivom”, reče Kejt.
„Šta? Otkud...”
„Znam zahvaljujući nervnom implantu.”
Brod je ponovo zadrhtao. Dejvid je ovog puta bio spreman. Jednom
rukom je držao Kejt. Drugom je stiskao sto pričvršćen za zid.
„Da nije zemljotres?” povikao je, da bi nadjačao buku.
„Nije. Mislim da su ovo mine koje su Britanci posejali po moreuzu.
Nešto ih vuče nadole.”
Brod se ponovo zatresao, ovog puta još jače.
„Uništavaju brod”, reče Kejt. „Alfa ne odgovara na pozive.”
„Hajdemo.” Dejvid ju je povukao za sobom. Teturali su se mračnim
hodnicima. Pokušavali su da pronađu izlaz.

Pol je sklonio Merinu kosu s lica. Pokušavao je da pregleda posekotinu

koja je krvarila. Instinktivno je uzmakao kad je otvorila oči.
„Dobro sam”, rekla je, posmatrajući prazno prednje sedište. „Gde su
vojnici?”
„Nema ih. Poispadali su iz vozila.”
Voda je prekrila pod džipa. Pol je otkopčao svoj pa Merin pojas.
„Šta se desilo, Pole?”
„Ne znam.”
„Da nije uragan?”
 „Možda je”, rekao je. Nadao se da će je laž utešiti.
Po njenoj reakciji procenio je da mu nije poverovala. Znači da nije
sasvim zaboravila godine bračnog života.
„Hajdemo. Moramo da se dokopamo visine.”
Zgrabila je torbu s prenosnim računarom.
„Ostavi je, Meri.”
„Ne mogu...”
„Uskoro će se pokvasiti. Samo će nas usporavati. Moramo da
požurimo.”
Pomogao joj je da siđe s džipa. Krenuli su blatnjavim putem i
naleteli na zid od vetra i kiše. Bacio ih je na tle i dva puta zakotrljao pre
nego što je prošao.
Ustao je. Po prvi put je ugledao haos ispod njih, na mestu gde je pre
nekoliko sekundi bila Seuta.
Video je izraz na njenom licu. Taj prizor ga je dovoljno osnažio da je
uhvati, okrene i urlikne: „Trči!”

13

Dejvid i Kejt su oprezno trčali hodnicima broda, iako su se eksplozije

proredile.
„Šta je moglo da dovede do ovoga?”, glasno je razmišljao Dejvid.
„Bura je mogla da nanese mine na brod.”
Setio se razgovora sa Sonjom. Nevreme - u vreme Imarijevog
globalnog napada? Nije verovao u slučajnosti. „Ovo je Aresovo i
Dorijanovo maslo.”
„Kako su to učinili?”
„Pomoću leda na Antarktiku. Otopili su ga. Da li je njihov brod
naoružan?”
„Nije. Čekaj. Ima mine za asteroide i komete.”
„Mogu li da otope led?”
„Sasvim sigurno. Komete se uglavnom i sastoje od leda.”
„Otkud znaš?”
Usporila je korak. „Ne znam.” Nastavila je posle kraćeg oklevanja.
„Znam zato što je i ona to znala. To je zbilja uvrnuto.” Lako se setila
podatka o kometama - kao da potiču iz njenog sećanja. Mnogo teže je
pristupala Atlantiđankinom naučnom znanju dok se trudila da pronađe
lek za kugu.
„Hajde da požurimo”, reče Dejvid.
Trčali su hodnicima. Često su zastajkivali da bi se uhvatili za
pregradne zidove kad bi eksplozije zaljuljale brod.
Uvideo je ozbiljnost situacije čim je izašao na površinu. Trebalo je
da bude jutro. Umesto očekivanog sunčevog poljupca, naišao je na
tamu, gotovo mrkli mrak. Nije video nijednu zvezdu. Urlik uništenja
zaparao mu je uši. Talasi su tukli po stenama. Zgrade su se rušile u
daljini. Grmljavina je parala nebo, odjekujući u njihovim grudima.
Stajali su pod neverovatno snažnom kišom, od koje je telo
obamiralo.
Nagnuo se napred i povikao. Glas mu se jedva čuo od buke. „Siđi
dole. Odmah ću doći.”
Dotrčao je do paleta s provijantom na čistini. Gomila ruševina u
podnožju planine, koja je nekad bila tvrđava Seuta, nestajala je pod
naletom koji je prevazilazio moć mašte.
Najveći deo baze bio je pod vodom. Samo nekoliko zgrada je štrcalo
iz mora. A i one su padale jedna za drugom.
Avion koji je trebalo da ih odvede u Ameriku ležao je prevrnut
stotinak metara od piste. More je i nju poplavilo.
Kiša je padala u teškim zastorima. Dejvid se borio da zakloni lice i
oči.
Krajičkom oka je primetio pokret. To su bili Milo i Sonja. Dotrčali su
do njega. Sakrili su se ispod drveća, na obodu čistine. Vetar je postajao
sve snažniji i naterao ih da se čvrsto uhvate za stabla.
„Popeo sam se do ulaza da bih te potražio!”, povikao je Milo.
„To je bio pametan potez!” reče Dejvid. „Dobro si učinio!”
Sonja se nagnula blizu njegovog uva i povikala: „Izgleda da smo
potcenili neprijatelja!”
„Strahovito ste ga potcenili!”
Dejvid je otpozadi čuo groznu buku, koja kao da je gutala sav
vazduh i zvukove. Kiša je gotovo prestala. U tami je nazreo vodeni zid.
Podizao se i valjao prema planini. Preplaviće je. Povući će sve sa
sobom.
Pol je osećao da se hladna voda diže. Pela mu se uz noge. Činilo mu se
da ih sekunde dele od nimalo prijatne smrti.
Pokušao je da brže potrči, ali je to ličilo na vodeni aerobik u plićaku
planinskog jezera.
Meri je zaostajala za njim.
„Moram da stanem”, rekla je. Presamitila se u struku. Borila se za
vazduh.
Pokušao je da proceni koliko su daleko od vrha planine. Dve, najviše
tri stotine metara?
Kiša je zamalo prestala. Pomislio je da se besna oluja stišava, ali
voda je nastavila da mu se penje uz noge. Sezala mu je gotovo do
kolena. Možda bi mogli da otplivaju do kopna ako se oluja smiri.
Odmarali bi se na vrhovima drveća ili na plutajućem otpadu iz Seute.
Pronaći će materijal za splav ako voda preplavi planinu. Neće imati
drugog izbora do da potraže kopno dublje na kontinentu. Gde će se
obrazovati nova obala? Kilometrima ili stotinama kilometara od stare?
Čuo je neobičan zvuk s druge strane grebena - kao da je Zemlja
duboko udahnula. Vetar ga je šibao. Duvao je prema moru.
„Hajdemo.” Uhvatio je Meri za ruku. Povukao ju je ka grebenu. Trčao
je po vodi do kolena. Ništa drugo nije mogao da uradi nakon što je
video vodeni zid koji juri preko mora.
Na trenutak je pomislio da će Meri pustiti njegovu ruku. Ona ju je
samo čvršće stisla.
Pogledao je s planine u sasvim potopljenu dolinu. Mogli bi da potrče
nazad, da pokušaju da zarone i da se uhvate za nešto. Da li bi tamo bili
bezbedniji? Nije znao.
Mogli bi da trče uz planinu do vrha. Ako je talas prekrije...
Odlučio se.
Cimnuo ju je za ruku. Krenula je za njim što je brže mogla. Nije ni
pisnula.
Davao je sve od sebe. Osećao je da je snaga napušta, baš kao i njega.
Konačno je pala u vodu, ali podigao ju je. „Nastavi”, rekao je. Obgrlio
ju je i poneo. Teturala se i šutirala vodu.
Šuma se proredila. Izbili su na čistinu. Nisu bili na vrhu planine, ali...
Video je neke ljude. Išli su ka kamenoj izbočini.
„Upomoć!” povikao je. Pustio je Meri, koja je pala na sve četiri u
vodu. Potrčao je prema njima i mahao visoko podignutim rukama.
..Hej!”
Ljudi su zastali. Dvojica su potrčala u njegovom pravcu. Probijali su
se kroz vodu zapanjujućom brzinom. Čovek je bio visok gotovo dva
metra i lepo građen. Bio je vojnik, baš kao i vitka žena s kožom boje
karamele iza njega.
Muškarac mu je zabio rame u stomak, podigao ga, uhvatio za noge i
potrčao ka čistini. S Polom na leđima bio je samo malo sporiji. Pol je
video kako žena na isti način diže Meri. Pratile su ih na bliskom
odstojanju.
Mršavi azijski mladić kratke crne kose grabio je paketiće iz sanduka
na paletama na čistini.
„Vreme je da krenemo, Milo”, obratio se krupni vojnik momku.
Spustio je Pola, a žena Meri. Njihovi spasioci potrčali su pravo u
kameni zid i... nestali.
Azijski mladić je zastao pred stenovitom preprekom. Mahnuo im je
i poručio: „Požurite!” Zatim se okrenuo i prošao kroz stenu.
Pol i Meri su potrčali za njima kroz zid, očigledno hologram.
Našli su se u gotovo mrklom mraku. Na kraju tunela bilo je slabašno
žuto svetlo. Podsećalo je na daleki voz.
„Požurite!”, prodrao se neko iz tame.
Pol je ponovo zgrabio Meri za ruku. Umorno su se teturali kroz
tamu.
Talasi su zaglušujuće tutnjali. Pol je imao utisak da se nalazi u cevi
pištolja koji je ispalio hitac. Udarni talas ga je bacio na zid. Zakotrljali
su se po podu. Voda ih je prekrila. Tunel se spuštao u utrobu planine.
Napuniće se...
Ponovo je osetio ruke na sebi. Podigao se. Plovio je kroz okno.
Zapravo, vojnik ga je nosio.
Žuto svetlo bilo je svetlije, a pljuskanje vode glasnije. Vrata su se
razdvojila ispred njega. Petorka više nije bila u oknu, već u nekoj vrsti
lifta. Bilo mu je svejedno. Svetla u liftu su treperila, a on je nekoliko
puta zadrhtao. Pol nije znao da li mašinerija gubi energiju.
Naslonio se na zid i pokušao da proceni težinu ozleda. Čitavo telo
ga je bolelo, a mišići su mu vrištali. Bilo mu je teško da izdvoji neku
povredu.
„Ja sam Pol Brener”, obratio se nikom posebno.
„I mislio sam da si ti”, reče vojnik. „Ja sam Dejvid Vejl.”
„Hvala ti što si nas spasao... dvaput.”
„Nema problema.” Zurio je u vodu. „To je moj posao.”
Mladić se osmehnuo Polu. „Ja sam Milo.”
Vrata lifta su se otvorila. Voda se prosula po suvom hodniku, u kom
je stajala žena. Pol ju je prepoznao. Mesecima ju je viđao na snimcima
kliničkih ispitivanja atlantiđanske kuge. Nekoliko puta su razgovarali i
telefonom. Ali sad je prvi put video Kejt Vorner uživo.

14

Pol je posmatrao novu suvu odeću koju je dobio od Kejt. Svukao je

skroz mokru košulju i pantalone i bacio ih na uski krevet. Jastučnicom
je obrisao mokro telo. Bio je tako mokar da se pitao da li će se ikada
osušiti.
„Znao si za ovo?”
Meri je zurila u njega. Nije svukla mokru odeću niti je obraćala
pažnju na suvu preobuku na stolu. Bili su sami u malenoj spavaćoj sobi.
Njen glas je napadno odjekivao.
„Jesam.”
„Da li si znao dok smo bili u braku?”
„Već dvadeset godina znam za ovo...”
„Dvadeset godina, od prvog do poslednjeg dana braka, znao si da je
vanzemaljski vasionski brod zakopan pored Gibraltara. I nijednom ti
nije palo na pamet da to kažeš svojoj supruzi astronomu, koja je
danonoćno pokušavala da pronađe makar i najmanji znak
vanzemaljskog života?”
„Meri...”
„To je gnusna izdaja i nedostatak poverenja...”
„Zakleo sam se, Meri. Znao sam za postojanje broda, ali nikad nisam
bio u njemu. Nisam znao ništa o njemu. I dalje ne znam. U Kontinuitetu
sam bio zadužen za borbu s kugom.”
„Kuga i brod su povezani?”
„Jesu. Kuga je potekla iz ovog broda, od sprave za obezbeđenje.
Iskopan je 1918. godine.” Ućutao je kad je počela da se skida. „Sačekaću
napolje.”
„Ostani. Hoću da čujem ovu priču - dok smo sami.”
„Mogu...”
„Nećeš videti ništa što nisi video i ranije.”
Ipak se okrenuo. Nešto mu je govorilo da se smeje njegovoj
stidljivosti.
„Da li to znači da je tvorac ovog broda izazvao kugu?”, pitala je.
„Da. Atlantiđani su izvodili genetske eksperimente. Sedamdeset
hiljada godina upravljali su ljudskom evolucijom - još od Tobanske
katastrofe, koja je zamalo stavila tačku na postojanje čoveka. Mislimo
da je španski grip iz 1918. godine takođe bio njihova greška, izazvana
radijacijom atlantiđanske sprave koju zovemo zvonom. Kejt Vorner,
žena koju si upoznala, pronašla je lek za kugu. Ona je kći vojnika iz
Prvog svetskog rata, koji je i pronašao zvono. Po izbijanju španskog
gripa, stavio je njenu majku, koja je umrla od gripa, u cev za uskrsnuće
u drugom delu ovog broda. Kejt je rođena 1978. godine. Njen otac je
nestao osamdesetih godina prošlog veka. Usvojio ju je doktor Martin
Grej, a on je osnivač i predsednik Kontinuiteta. Regrutovao me je
početkom devedesetih na naučnoj konferenciji. Međutim, on je umro
kad se kuga razbuktala.”
„Veruješ ovim ljudima?”
Uzvratio joj je pogled. „Da. Verujem im, baš kao i ostalima, nakon
što su nas spasli na vrhu planine.”
„Misliš li da bi trebalo da podelimo svoja saznanja s njima?”
„Mislim. Imam još nešto da ti kažem. Oduvek sam radio u
Kontinuitetu. Bavio sam se kugom.”
Progovorila je posle kraćeg razmišljanja: „Znaj da se nisi zalud
trudio.”
Gledao je kako izlazi kroz dvostruka vrata u hodnik.
I on je bio siguran da se nije zalud trudio - sve do tog trenutka.

Kejt je pregledala podatke o stanju broda kad su Pol i Meri ušli u sobu
za sastanke u suvoj odeći koju im je nabavila.
Dejvid, Sonja i Milo raspoređivali su vojnička sledovanja, oružje i
zalihe po velikom stolu. Pol se prvo obratio Dejvidu: „Još jednom ti
zahvaljujem što ste nas spasli.”
„Nema problema.”
„Želimo da podelimo nešto s vama, da vas upoznamo s razlogom
našeg dolaska ovamo”, reče Pol. Klimnuo je glavom Meri.
Predstavila se kao radio-astronom koji radi na pronalaženju i
analiziranju znakova vanzemaljskog života.
„Radio-teleskop je pre dve nedelje uhvatio organizovani signal.
Šifru.”
„To je nemoguće”, reče Kejt.
„Lično sam ga zabeležila.”
„Imate li kopiju signala?”
„Imam.” Meri je pokazala memorijski štapić. „Sastoji se od dva dela.
Prvi je binarni niz od dva broja: tačna lokacija Zemlje. Drugi deo je šifra
sastavljena od četiri vrednosti.”
Kejt je pokušala da pristupi Alfinoj vezi sa svetionikom, da bi
potvrdila prijem.
Dejvid joj je, kao da zna šta radi, pogledom poručio: Vodi računa o
onom što pričaš pred gostima.
Pol je progovorio pre no što je stigla da reaguje: „Zašto si rekla da je
to nemoguće?”
„Dva atlantiđanska naučnika su pre sto pedeset hiljada godina
došla na našu planetu da bi proučavali prve ljude. Postavili su svetionik
u orbitu, koji je bio sastavni deo istraživanja. On filtrira svetlost koju
vidimo i zaustavlja sve signale koji odlaze sa Zemlje ili dolaze na nju.”
Kejt je pomislila da će Meri svakog časa zaplakati. „Šta nije u redu?”,
pitala je.
„Ništa... moja duša se upravo urušila i zgasnula kao neutronska
zvezda”, reče Meri.
Poređenje je bilo odveć dramatično za Kejtin ukus.
„Zašto su postavili taj svetionik? Da li su se krili?”, pitao je Pol.
„Postavili su ga radi zaštite. Naučnici su znali za nekoliko pretnji u
galaksiji..”
„O kakvim...” započeo je Dejvid, ali ga je Kejt prekinula: „Ne znam.
Ne sećam se toga.”
Kejt je, pre no što je iko stigao da je pita, objasnila da je 1978.
godine rođena sa sećanjima atlantiđanske naučnice - tačnije, s onima s
kojima je doktor Artur Janus, drugi naučnik, hteo da uskrsne.
„Pa...”, reče Meri. „Da li se ne sećaš svojih ili naučničkih...”
„Naučničkih”, prekinula ju je Kejt. „Vidim samo njihova sećanja.”
„Dobro. Da li su svetionikom štitili sebe ili nas?”
„I jedne i druge.”
„Pa kako se onda ovaj signal probio do moje opservatorije?”
Kejt je iskoristila vezu s Alfom da bi stupila u kontakt sa
svetionikom. Orbitalna komunikaciona stanica zabeležila je dolazni
signal. Zapravo, dozvolila mu je da se probije. Doznala je nešto što ju je
još više iznenadilo. „Istina je. Poruka je poslata pre dve nedelje. Odavde.
I poslata je preko svetionika.”
„Ko ju je poslao?”, pitao je Dejvid.
„Sigurna sam da je to bio Janus”, reče Kejt. „Učinio je to kad ste ušli
u atlantiđanski brod da me spasete. To jest, kad je Dorijan spasao
Aresa.”
„Možeš li da je vidiš?”, pitao je Dejvid.
„Ne mogu. Trebalo bi da mogu, ali odavde ne mogu da pristupim
poruci. Ne znam zašto. Možda je šteta koju je brod pretrpeo poremetila
interfejs.”
„Kakav je drugi signal?”, pitala je Meri.
Kejt je pokušala da pristupi svetioniku, ali ni to nije mogla. Ali...
„Atlantiđanski je.”
„Kako je to moguće?”, pitao je Dejvid.
„Nije moguće.” Kejt je objasnila da je atlantiđanski matični svet
uništen pre pedeset hiljada godina i da su jedini preživeli potražili
utočište na Zemlji, pod zaštitom svetionika, gde ih neprijatelj nije
mogao naći. General Ares, atlantiđanski vojnik, doveo je izbeglice
ovamo. Pridružio se dvočlanom naučničkom timu, ali je u tajnosti
petljao s ljudskom evolucijom, zajedno s Janusovom partnerkom. Na
kraju je izdao naučnike, ubio Janusovu partnerku i ranio i zarobio
Janusa.
„Znači da je Janus nekom poslao poruku - verovatno nekom
Atlantiđaninu”, reče Dejvid, „i izgleda da je dobio odgovor - zato što je
signal prošao filtere svetionika.”
„Tako je”, reče Kejt.
„Imaš li pojma čiji je i šta u njemu stoji?” pitao je Dejvid.
„Nemam”, zamišljeno će Kejt.
„Možda je reč o saveznicima”, reče Sonja. „O nekom ko će nam
pomoći.”
„Našem svetu bi svaka pomoć dobro došla.” Pol je nastavio da deli
svoja iskustva s grupom. Ispričao im je kako je američka vlada
pokušala da iskoristi Kontinuitet da bi uklonila ljude koje je smatrala
preslabim da se bore ili da se brinu o sebi. „Pretpostavljam da i druge
nacije razmatraju sličan scenario. Globalni potop verovatno će samo
pogoršati prilike.”
„Čovek ne može a da se ne zapita na čijoj se strani valja boriti u
ovom ratu”, reče Dejvid.
„Slažem se.”
„U kakvom je stanju brod?”, pitao je Dejvid Kejt.
 „U veoma lošem. Uglavnom ne reaguje. Kompjutersko jezgro je
veoma oštećeno. Raspolažemo energijom za hitne slučajeve i
komunikaciju. Zahvaljujući njima sam i pristupila svetioniku. Imamo
pukotine u oplati čitavom dužinom. Okno koje vodi iz planine je
poplavljeno.”
„Ako je neki deo planine iznad vode, moraćemo da plivamo do
njega.”
Kejt je pročitala Dejvidov izraz lica. „Ne, ovde nema rezervoara s
kiseonikom. Imamo mnogo zaštitnih odela, ali su u ovim delovima.”
Prizvala je mapu na ekran. „Oni su uništeni u eksplozijama.”
„U klopci smo”, reče Dejvid.
„Jesmo, ali ne sasvim. Na drugom kraju broda je prostorija s
portalom.”
„Slična onoj u drugom delu, koja povezuje brod s Antarktikom?”
„Da. Portal može da nas prebaci na dva odredišta. Antarktik ili
svetionik. Ako stignemo do komunikacione stanice u orbiti,
pregledaćemo poruke i poslati signal.”
„Ta ideja mi se dopada”, reče Dejvid. „Mnogo je bolje od davljenja.”
„I ja tako mislim. Ali možda postoji... mali problem kad je o stizanju
do portala reč.”

15

IMARIJEVA OPERATIVNA BAZA PRIZMA

ANTARKTIK
Dorijan je kroz veliki panoramski prozor habitata posmatrao kako
Imarijeve posade rastavljaju zgrade u obliku stonoga, zajedno s
ostacima antarktičke tvrđave. Aresovo naređenje da se rasturi logor ga
je iznenadilo, gotovo isto koliko i ono o sudbini opreme. Naložio je da
se sve baci u okean.
Zašto bi to učinio? - pitao se Dorijan. Nije imalo smisla - izgraditi i
onda baciti sve to u more.
Ares je naredio Dorijanu da evakuiše ostatak osoblja na planine u
Južnoj Africi, na kojima će biti ustanovljen novi Imarijev štab.
 Iza njega je manja grupa menadžera srednjeg ranga, morona i
naučnika raspravljala o detaljima operacije. Dorijan se povukao iz
rasprave, zato što je procenio da je posredi traćenje vremena. Zalud su
pametovali kad su bespogovorno izvršavali Aresove naloge. A on je sve
isplanirao još pre nekoliko hiljada godina i nije želeo da ikog upozna sa
svojim namerama. Čak ni Dorijana.
„Ako je Panamska prevlaka pod vodom, Atlantski i Tihi okean su
ponovo spojeni. To pak znači da su svi naši modeli pogrešni. Globalna
morska strujanja...”
Njihovi modeli, s osmehom je pomislio Dorijan.
„Ose su važnije pitanje. Znamo da težina leda na Južnom polu krivi
Zemlju. Ose će se pomeriti ako je izgubljena dovoljna količina leda.
Ekvator će se pomeriti...”
„Što će dovesti do daljeg otapanja leda.”
„Tako je. Možda se suočavamo s potpunim otopljavanjem. To bi
mogao biti razlog za punu evakuaciju.”
„Da li da pozovemo još ljudi?”
„Nije tako rekao...”
„To se podrazumeva. Naređena nam je potpuna evakuacija
najvećom mogućom brzinom.”
Tehničar je prišao Dorijanu. „General Ares vas je zamolio da mu se
pridružite u brodu.”
Dorijan je očajnički želeo da Gospodara Aresa pošalje dođavola.
Umesto toga je slegnuo ramenima i nevoljno izašao iz prostorije.

Petnaest minuta kasnije bio je tri kilometra ispod površine, u

ogromnom atlantiđanskom brodu, u prostoriji u kojoj dotad nije
boravio. Ares je stajao pored terminala po kom je promicao tekst na
Dorijanu nerazumljivom jeziku.
„Znam da nisi zadovoljan mnome, Dorijane.”
„To nije ni približno tačan opis mog raspoloženja.”
„Danas sam spasao mnogo života.”
„Zbilja? Siguran sam da moji primitivni Zemljani nisu ni prineti
naprednim Atlantiđanima, ali sam jednako siguran da su milioni
mrtvih koji plutaju po otrovnoj šupi širom sveta zauvek izgubljeni. To
je, naravno, samo mišljenje tvog ništavnog ljubimca, pećinskog
čoveka.”
 Osećao je da Atlantiđanin želi da ga ukori, da ga udari kao što je
učinio u hodniku, ali i da se suzdržava. Potreban sam mu zbog nečeg,
zaključio je.
„Nisam ti predstavio plan zato što bi pokušao da me sprečiš u
njegovom sprovođenju.”
„Ne bih pokušao da te sprečim. Ubio bih te.”
„Da, pokušao bi da me ubiješ. Stoga sam ti, ne pomenuvši svoj plan,
spasao život - ponovo.”
„Ponovo?”
„Prvi put sam to učinio genetskim intervencijama koje su i dovele
do nastanka tvoje vrste. Što se sadašnje situacije tiče, kontrolišemo
svet. Pobedili smo. Izgradićemo vojsku i pobedom zadobiti budućnost.
Tamo negde je neprijatelj. Pitanje je vremena kada će naći ovaj svet.
Nećete opstati - ako ne budemo radili zajedno. Možemo da spasemo
one koji su preživeli potop. Povešćemo naše ljude s ovog sveta u susret
neprijatelju. Iznenadićemo ga i izboriti pravo na postojanje u
vaseljeni.” Okrenuo se i pružio korak. Čekao je da izgovorene reći
pronađu metu.
Nastavio je nešto brižnijim tonom: „Da nisam danas ovo uradio, svi
ljudi na Zemlji bi izginuli. Danas smo samo žrtvovali deo ljudi, bez toga
se u ratu ne može pobediti. Ko želi da sačuva svoju civilizaciju i način
života, mora da pobedi. Gubitnici nikad ne pišu istoriju. Bivaju
pobijeni, pokopani i zaboravljeni.”
„Započeo si rat.”
„Rat je počeo pre mnogo hiljada godina; samo ne možeš da vidiš
linije fronta. Sad su stigle i do ove galaksije i presecaju svaki svet
nastanjen ljudima.”
„Šta želiš od mene?”
„Namenjena ti je značajna uloga. Uvek si to znao. Kad porazimo
neprijatelja, možeš da se vratiš ovamo i da činiš što god ti je volja s
ovim svetom.”
„Auh. Dopusti mi da ti zahvalim što si pobio milione ljudi i što si mi
onda predao ovaj sjebani svet. Učinio si mi veliku uslugu.”
Ares je uzdahnuo. „Još nemaš pravu sliku o veličini sukoba u kom
učestvuješ, Dorijane. Uskoro ćeš shvatiti. Vrlo uskoro.”
„Zbilja cenim tvoj postapokaliptični optimizam, ali imam sve jači
utisak da sam ovde samo zato što bi trebalo da nešto učinim za tebe.
To je jedini razlog zbog kog si me pozvao.”
„Nikad te nisam lagao, Dorijane. Istina je da sam zadržavao ponešto
za sebe, ali sam to činio isključivo zarad tvoje dobrobiti. Ovde si zato
što imamo problem.”
„Mi ili ti?”
„Moji problemi su i tvoji. U ovome smo zajedno, hteo ti to ili ne.”
Zid na drugom kraju sobe je oživeo. Na njemu se pojavila slika
tamnosive svemirske stanice.
„Šta je to?”
„Svetionik.”
„Svetionik?”
„To je specijalizovani komunikacioni uređaj. Postavljaju ih
istraživački timovi i naša vojska. Pokrivaju svetove i sprečavaju svu
dolazeću i odlazeću komunikaciju i svetlost. U osnovi, skrivaju ono što
se dešava na nekoj planeti. Svetionik kruži oko Zemlje najmanje sto
pedeset hiljada godina. Samo zbog njega smo još živi.”
„Pa, u čemu je problem?”
„Problem je u tome što naš neprijatelj pokušava da ga onesposobi.
Ako uspe u tome, ako svetionik bude uništen ili isključen, biće ovde za
nekoliko dana. Pobiće nas sve do poslednjeg.”
Dorijan je netremice posmatrao sivu svemirsku stanicu. „Slušam.”
Ares mu je prišao. „Rešimo ovo na tvoj način. Šta bi želeo da znaš?”
„Zašto baš sad?”
„Pre četrnaest dana poslata je poruka.”
„Janus?”
„Upotrebio je pristupne šifre da bi poslao poruku s naučničkog
vasionskog broda, pre no što ga je uništio.”
„Poslao je poruku neprijatelju?”
„Ne verujem. Nemam pristup njegovoj poruci, ali pretpostavljam da
ju je neprijatelj lako presreo. Verovatno znaju i iz kog područja je došla,
ali ne i tačno s kog sveta. Poslali su odgovor svakoj sumnjivoj planeti.
Prilagodili su adrese, tako da primalac pomisli da je skrojena po
njegovoj meri. Čekaju odgovor ili isključenje svetionika. Imate li izraz
za takvu taktiku?”
„Jašta, tresu žbunje.”
„Da, tresu žbunje”, ponovio je Ares.
„U čemu je onda problem? Sve dok ne odgovorimo ili ne
isključimo../'
„Problem je što je neko već pokušao da pristupi svetioniku iz Alfa
modula - naučničkog broda pored obale Maroka. Tačnije, iz onog što je
od njega ostalo.”
 „To su Kejt i Dejvid.”
„I pretpostavljam da je o njima reč. Krenuli su na svetionik, ako se
ne varam. U delu broda u kom su zatočeni postoji portal iz kog se može
prići svemirskoj stanici.”
„Zatočeni su?”
„Do sad je trebalo da budu potopljeni.”
„Ako stignu do svetionika...”
„Mogli bi da odgovore na poruku ili da onesposobe svetionik I
neprijatelj će stići ovamo za nekoliko dana. Moraš ih sprečiti da tamo
stignu.”
„Imaju prednost.”
„Imaju je. Sledi ih do svetionika ako ne uspeš da ih presretneš u Alfa
modulu. Tamošnji portal podešen je i za tvoj otisak atlantiđanskog
gena.”
„Kakvi su parametri misije?”
„Ubij ih. Nisu nam više potrebni živi. Ne rizikuj. Ulozi su preveliki.”
„Zar ne bi bilo bolje da odavde odem do svetionika? Imamo portal.
Mogao bih da ih sačekam.”
„Ovdašnji portali nisu povezani sa svetionikom - samo oni na
naučničkom brodu. Pristup je strogo ograničen, ali moja sećanja i geni
omogućiće ti pristup. Moći ćeš da ih slediš. Svetionik je zaista
poslednje mesto na kom možeš da ih zaustaviš. Naše sudbine zavise od
ishoda tvoje misije, Dorijane.”

16

Kejt je tragala za odgovarajućim rečima kad je Dejvid protrljao obrve i

rekao: „Žao mi je, ali kad čujem da možda imamo problem, to uvek,
hoću reći u 99% slučajeva, znači da smo debelo najebali.”
„Ne... bih išla tako daleko”, reče Kejt. Ponovo je prizvala mapu
broda. „U uobičajenoj prilici, do sobe s portalom krenuli bismo
spoljnim hodnicima. Međutim, poplavljeni su.”
„Šta je s velikom dvoranom u sredini? Rez. 1701-D.”
„Prolaz kroz nju je potencijalni problem.”
„Zašto?”
 „Rez. je skraćenica od rezervoar, 1701 je oznaka sveta s kog je
pokupljen, a D je oznaka veličine - najveće. Ovaj je osam kilometara dug
i pet kilometara širok.”
„Kažeš da je to rezervoar?”
„To je samoodrživi ekosistem. Atlantiđani ih skupljaju na
svetovima koje posećuju. U izvesnoj meri podsećaju na male staklene
kugle sa snegom. Moduli, u ovom slučaju Alfa modul, šalju uređaje na
površinu planete. Oni je proučavaju i prikupljaju podatke. Zatim
sakupljaju primerke vrsta i prave održivu biosferu. Cilj je prikupljanje
egzotičnih vrsta, koje bi Atlantiđani voleli da vide kad rezervoar bude
izložen na matičnom svetu.”
„Znači da je to mala zoološka izložba”, reče Sonja.
„Tako je. Naučnici su ih koristili za obezbeđenje podrške u javnosti.
Čak i u njihovom društvu se teško dolazi do sredstava za istraživanje.”
Dejvid je podigao ruku. „Mislim da su egzotične vrste ključne reči u
ovoj priči.”
„Tako je. To je samo jedan problem”, reče Kejt.
„Koji je drugi?”
„Modul obično samo prevozi rezervoar do matičnog broda, radi
skladištenja, kad se sakupljanje primeraka okonča. Ovaj nije poslat kad
je brod napadnut. Podrazumeva se da rezervoari mogu da opstanu
beskonačno dugo, jer se ne napajaju iz izvora energije modula.
Kompjuter rezervoara neprestano vrši očitavanja, interveniše i
usklađuje biosferu.”
„Ako uđemo, da li će pokušati da nas... uskladi?”, pitao je Dejvid.
„Neće biti problem ako pređemo dovoljno brzo.”
„Znači, brzina je problem?”
„Jeste. Pa, ona je samo jedan od problema, ali ne i najveći. Rezervoar
se već tumbao - jednom pre trinaest hiljada godina, kad se modul
raspolutio posle Aresovog napada na naučnike, drugi put pre devet
meseci, kad je moj otac uništio drugu polovinu broda na Gibraltaru i
odgurao ovu do Maroka, i treći put danas, kad su ga potresle mine. Ne
možemo ni da pretpostavimo šta nas u njemu čeka. Neke vrste su
možda izumrle, a druge mutirale. Ko zna šta se desilo s terenom, koji bi
mogao biti u ovoj ili onoj meri neprohodan.”
Pol je naizmenice posmatrao Kejt i Dejvida. „Izvini, ali ova priča iz
časa u čas zvuči sve gore.”
Dejvid je ponovo protrljao obrve. „Predlažem da razmotrimo
poznate činjenice. Kako je rezervoar izgledao kad je obrazovan? Voleo
bih da čujem kakva egzotična bića žive u njemu.”
„Važi.” Kejt je duboko udahnula. „Svet 1701 je u osnovi
negostoljubiva džungla, slična Amazonskoj.”
„Ima li zmija?”, hitro će Dejvid.
„Zasigurno.”
„Mrzim zmije.”
„Stoje nisko na spisku grabljivaca”, reče Kejt. „Zapisi navode da je
svet 1701 bio u sistemu binarnih zvezda - što znači da je imao dva
sunca.”
Dejvid i Meri su joj pogledom poručili: Znamo šta je binarni zvezdani
sistem. Pol je nervozno gledao u pod. Sonja je imala prazan i potpuno
nečitljiv izraz lica. Milo se ponašao drugačije od svih. Široko se
osmehivao, kao dete koje se raduje na početku vožnje u zabavnom
parku.
„Dani u rezervoaru su dugi”, reče Kejt. „Sunce šija dvadesetak sati.
Preklapanje dva sunca u podne stvara ekstremno svetli i topli period.
Noći traju pet sati. Tada bi moglo biti... opasno.”
„Egzotična stvorenja”, progovorio je Dejvid.
„Da. Naučnici nikada nisu videli ništa slično grabljivcima na 1701.
To su leteći reptili koji love noću, ali ih ono što rade tokom dugih dana
čini jedinstvenim. Rašire se po planinskim vrhovima i skupljaju
sunčevu svetlost. Tela su im pokrivena krljuštima koje su zapravo
fotoćelije. Danju sakupljaju sunčevu energiju koju noću koriste za lov.
One im služi i za kamuflažu, gotovo da su nevidljivi.”
„Opako”, reče Milo.
„Možemo li preći s kraja na kraj rezervoara za jedan dan?”, zanimao
se Dejvid.
„Sumnjam ako je teren poput onog na planeti 1701. Bio je
neprohodan zbog gustog rastinja. Moraćemo da prosecamo put i da
noćimo jednu, možda i dve noći u rezervoaru.”
„Koliko su grabljivci pametni?”
„Veoma su inteligentni. Imaju i društvenu strukturu. Love u
čoporima i brzo se prilagođavaju.”
„Mogu li da porazgovaram s tobom?”

Dejvid se obratio Kejt kad su ostali sami u spavaćoj sobi: „Da li me ti to

zavitlavaš?”
 „Zašto pitaš?”
„Dve nedelje živimo pored snežne kugle s parkom iz doba jure, a ti
je nijedanput nisi pomenula?”
„Pa, nisam... nisam mislila da je bitna.”
„Neverovatna si.”
Sela je na krevet i zadenula kosu iza ušiju. „Žao mi je. Ali da li si se
ikad zapitao zašto je modul tako veliki? Sto pedeset pet kvadratnih
kilometara?”
„Nisam, Kejt. Nikad nisam pokušao da odgonetnem zašto je brod
tako veliki.” Špartao je po sobi. „Osećam se kao Sem Nil u Parku iz doba
jure, kad je shvatio da je kavez s grabljivcima otvoren.”
Zapitala se koji deo muškog mozga više ceni zapamćene filmske
scene od svih prizora iz života. Možda odgovor leži negde u bazi
podataka atlantiđanskih istraživanja. S teškom mukom, odustala je od
poriva da to pretraži.
„Postoji li još jedan rezervoar?”
„Da”, reče Kejt. „Brod ima dva - po jedan sa svake strane, ravnoteže
radi. Zato je 1701-D i pričvršćen. Onaj drugi je uništen pre trinaest
hiljada godina, ali bio je prazan. Planirali smo da ga ispunimo
primercima sa Zemlje.”
„Prikazali bi dugodlake mamute i sabljaste tigrove publici na
matičnom svetu?”
„Tako nekako”, suvo će Kejt.
„Izvini, ovo je bio težak dan.” Dejvid je masirao kapke. „Mislio sam
da su Dorijan i Ares zauzdani... dok nisam čuo loše vesti.”
„Situacija će se preokrenuti ako stignemo do svetionika i uputimo
poziv za pomoć neznanim pošiljaocima poruke”, reče Kejt. „Postoji još
jedno pitanje.” Pročitala je Dejvidov ozlojeđeni izraz lica i hitro
progovorila. „Ali ja mislim da možemo da izađemo na kraj s njim.
Ulazna vrata rezervoara su pokvarena. Alfa ne može da ih otvori.”
„Zašto?”
„Nisam sigurna. Možda ih je rezervoar sam zaključao, bezbednosni
protokoli ili tako nešto.”
Klimnuo je glavom.
„Šta da radimo?”, pitao je.
„Nemamo izbora. Poneli smo koliko god smo mogli hrane s vrha
planine, ali neće dugo potrajati. Moramo da pokušamo da stignemo do
svetionika - zbog nas i svih ostalih. Raznećemo vrata rezervoara i
okušati sreću.”
Dejvid i Sonja su trideset minuta kasnije postavili poslednja
eksplozivna punjenja na vrata koja vode u Rezervoar 1701-D.
„Upotrebili smo pola eksploziva”, reče Sonja. „Nećemo moći da
izađemo, ako ova količina ne bude dovoljna.”
„Preći ćemo taj most kad stignemo do njega”, reče Dejvid. Podesili
su vreme eksplozije i povukli se od vrata.
Eho eksplozije je bio zaglušujući, iako su bili daleko od vrata.
Šestorka je oprezno prišla oblaku prašine, koji se širio ispunjavajući
hodnike s obe strane velikih vrata. Sitna svetla na podu i tavanici jedva
su se nazirala kroz sivocrni oblak prašine. Pokazivala su im put.
Dejvidu je laknulo kad je video vrata rezervoara. Eksplozija je
savladala tu prepreku. To je bila jedna dobra vest.

17

Moj svet umire, pomislio je Dorijan dok je gledao kako se oluje rađaju,
besne i kopne vrtoglavom brzinom.
Let je nalikovao višesatnoj vožnji rolerkosterom. Avion bi jedne
sekunde ponirao, zaranjajući u mračnu neizvesnost, da bi sledeće
sekunde klizio po blagodatnoj sunčevoj svetlosti. Gurao se sa
šestoricom vojnika. Niko nije progovorio ni reč od poletanja. Trojica su
povratila posle jednog sata, a dvojica od te trojice su se grčila i hripala
za vreme najgadnijih turbulencija. Ostala trojica zurila su ispred sebe
škrgućući zubima.
Sad je bar znao na koga može da se osloni kad počne borba. Neće
dugo čekati. Dejvid Vejl ga čeka, negde ispod ogromnog okeana koji je
proždirao sve veći deo planete.
Dva puta ga je zamalo ubio - u Pakistanu i u Kini. Dva puta ga je
zaista ubio: oba puta na atlantiđanskom brodu na Antarktiku. Prvi put
je uskrsnuo na Antarktiku, u cevi preko puta njegove, zahvaljujući
atlantiđanskom genu dobijenom od Kejt. Dejvid je bio jači, ali se
Dorijan pokazao pametnijim. Bolje reći, spremnijim da uradi i ono što
Dejvid nije hteo. Dejvid nije bio borac za opstanak. Sputavala su ga
preterano snažna moralna načela. Dorijan ga je ubio i drugi put, ali je
uskrsnuo u atlantiđanskoj strukturi pored obale Maroka.
Danas će se poslednji put sukobiti.
Kejt Vorner je bila pametnija od obojice. Raspolagala je
superiornom inteligencijom i Dorijanu nedostupnim znanjima.
Dejvidova snaga i njen um bile su njihove prednosti, ali Dorijan će
imati element iznenađenja. I još nešto - spremnost da učini sve što je
neophodno da bi spasao svoj narod. Bio je otelotvoreni hod ljudske
istorije, rođeni borac za opstanak, koji se bori u svim okolnostima i
koji radi ono što ljudi poput Kejt i Dejvida nikad ne bi mogli. Bio je srž
ljudske želje za opstankom.
Jedan deo njega bio je nervozan pre konačnog obračuna s
Dejvidom. Znao je da će to biti veliki ispit. Nije mogao biti baš siguran
da će ga položiti.
Pokušaće da se razračuna s Aresom kad mu se ukaže prilika.
Atlantiđanin je vidra, manipulant, i Dorijan mu ništa nije verovao. Biće
sledeći na njegovom spisku, kad sazna punu istinu, pogotovo o tom
tajanstvenom neprijatelju, od kog se general toliko boji.
„Gospodine, nalazimo se iznad zone iskakanja”, začuo se glas pilota
u slušalicama.
Pogledao je kroz uski prozor. Voda se prostirala dokle god je pogled
sezao.
Čudio se. Tu je nekad bio Maroko.
„Bacite sondu”, rekao je.
Podigao je tablet i posmatrao telemetriju na ekranu, koji je s desne
strane pokazivao obrise novog morskog dna, a video-snimak s leve.
Prepoznao je planinski vrh, u potpunosti pokriven vodom. Pomoću
tableta je upravljao sondom. Nekoliko sekundi kasnije ugledao je
atlantiđanski Alfa modul. Bio je duboko zakopan.
„Označi ga”, rekao je.
Pronaći će vodonepropusni ulaz posle iskakanja.
„Spremite se za iskakanje!”, povikao je šestorici vojnika.
Pri sledećem preletanju iskočili su iz aviona. Padali su u tamno
more pogibeljnom brzinom. Telima su obrazovali strelicu, s rukama
priljubljenim uz bokove i rezervoarima s kiseonikom na leđima.
Najnovija oluja je jenjavala baš kad su stigli do površine. Sunce se
probilo, obasjavši ih zracima dok su ulazili u nepoznate vode.
Dorijan je zaronio. Odmah se okrenuo oko sebe i potražio svoje
ljude. Jedan je tresnuo o stene skrivene ispod površine. Njegovo
skrhano telo lebdelo je u osvetljenoj pomračini.
Petorka se raširila. Sunce je ocrtavalo njihove obrise na vodi.
„Okupite se oko mene”, naložio im je Dorijan.
Posmatrao je tamne vode ispod sebe dok su vojnici plivali ka
njemu. Još nešto je lebdelo u tom prostoru. To nije bio otpad.
Eksplozija je razvejala tišinu. Našao se usred erupcije belih
mehurića i vazduha. Udarni talas ga je bacio na potopljenu planinsku
padinu. Kotrljao se preko stene. Pokušavao je da se uhvati za neku
izbočinu i nekako se zaustavio. Instinktivno je posegnuo za bocom za
kiseonik. Bila je netaknuta. Dobro je. Okrenuo se i zagledao u vodu.
Haos se raščišćavao. Četvoro njegovih ljudi lebdelo je u ambisu. Javili
su se radiom i ućutali. Čekali su njegovo naređenje.
„Ne mrdajte”, rekao je. „Provešću vas oko mina.”
Dorijan je provodio jednog po jednog vojnika kroz vodu jer je sa
uzvisine video mine. Nije mogao da dozvoli nove gubitke. Krenuo je za
njima kad su stigli do potopljenog broda. Provlačio se kroz vodu.
Trudio se da izbegnu sve što je ličilo na minu.
Tama je uskoro progutala svaku česticu svetlosti s površine. Sve
teže su razaznavati mračne obrise koji su mogli biti mine. Dorijan ih je
predvodio oslanjajući se isključivo na sećanje i uske zrake svetlosti sa
šlema.
Video je kako četiri vojnika plove ispred njega. Ostalo je trinaest
metara. Deset. Sedam.
Stigao je do ulaza. Vazdušna komora bila je slična portalu na
Antarktiku. Otvorila se sama kad joj se približio i sjurio se u brod
zajedno s vojnicima.
Vazdušna komora je istisnula vodu. Dorijan je zbacio ronilačko
odelo sa sebe i prišao kontrolnoj ploči, na kojoj se pojavio zeleni
svetlosni oblačić. Ekran je blesnuo kad je zaronio prste u njega.
General Ares
Pristup dozvoljen

Prizvao je plan broda.

Bio je vrlo oštećen posle nuklearne eksplozije u režiji Patrika Pirsa,
Kejtinog oca, kao i od britanskih mina. Čitavi delovi bili su napukli i
potopljeni. Brod je koristio samo energiju za slučaj nužde. Najvažniji
podatak bio je da je ostao samo jedan put do sobe s portalom.
Pokazao je na mapu. „Rez. 1701-D. Južni ulaz. To je naše odredište.”
Ubacio je prvi metak u cev automata. „Pucajte da ubijete.”
 18

Dejvid je bio pokriven zemljom od glave do pete. Mišići su ga boleli.

Nastavio je da kopa, iako mu se činilo da mu čitavo telo gori. Lopatao je
zemlju i kamenje u tunelu. Milo, Meri i Kejt su ih iznosili u korpama.
Neko ga je uhvatio za rame. Okrenuo se i suočio sa Sonjom.
„Predahni malo”, rekla je.
„Mogu još...”
„Bićeš iscrpljen, baš kao i ja i Pol. To će nas usporiti.” Uzela je lopatu
i počela da kopa po tvrdo nabijenoj zemlji. Kopala je ukoso, i nagore,
nadi da će tako brže stići do površine i ući u rezervoar.
Kejt je imala pravo. Rezervoar se u poslednjih trinaest hiljada
godina pomerio, i to na način koji im nimalo nije odgovarao - naopako.
Vrata su se našla pod zemljom i uopšte nisu znali koliko ih deli od
površine, tri ili stotinu metara. Pitao se koliko dugo će im sledovanja
potrajati i šta će raditi ako uskoro ne ugledaju veštačku svetlost dana u
rezervoaru.
Ušao je u kabinu koju je delio s Kejt. Sručio se na stolicu pored
metalnog stočića i navalio na vojničko sledovanje koje mu je ostavila.
Umirao je od gladi pa je halapljivo gutao hranu.
Pojavila se Kejt i bacila još nekoliko sledovanja na sto.
„Neću pojesti i tvoj deo”, rekao je.
„Neću ni ja.”
„Snaga ti je neophodna.”
„Tebi je neophodnija.”
„Ne bi bila kad bi znala da koristiš kvantnu kocku koju je Janus dao
Milu.”
„Već sam ti rekla da imam pukotine u znanju. Velike pukotine.”
Podigao je viljušku kao da se brani. „Nisam hteo da te vređam.”
Pojeo je prvo i bacio oko na drugo sledovanje. „Osećam se kao Patrik
Pirs kad je kopao ispod mora na Gibraltaru.”
„To je odveć dramatično poređenje. Ne vidim zašto ne koristiš
eksploziv.”
„Nemamo ga dovoljno. Potrošili smo pola kako bismo razvalili
ulazna vrata. I zamalo da ne uspemo. Biće nam potrebna druga
polovina da izađemo s druge strane. Da i ne govorim da uopšte nismo
sigurni da ćemo izaći na površinu čak i kad bi ga upotrebili.”
Otvorila je drugo sledovanje. „Jedi ili će propasti.”
Otišla je pre no što je stigao da negoduje. Uzdahnuo je i nastavio da
jede. Sledeći put će raditi dvostruku smenu. Neće dozvoliti Sonji da ga
još jednom odgovori od toga.
Vrata su se otvorila. Milo je uleteo u kabinu. „Gospodine Dejvide!”
Mladić se široko osmehivao. „Probili smo se.”

„Pauza za vodu!” naredio je Dejvid. Zaustavio je šestorku, koja se u

koloni po jedan probijala kroz džunglu. Povadili su čuturice. Neki su pili
više od ostalih. Svi su bili iscrpljeni od tročasovnog marša.
Dejvid je dodao mačetu Polu, koji je stao na čelo kolone. On će
prosecati put kroz guste zelene, crvene i ljubičaste biljke i lijane
razapete između drveća od tla pa sve do gustih krošnji. Rastinje je
sprečavalo dopiranje najvećeg dela svetlosti veštačkog sunca. To jest,
dva sunca u ovom slučaju.
Dejvid je proučavao senke na šumskom tlu. Pokušavao je da
proceni koliko dnevnog svetla im je ostalo. Kejt je rekla: NOĆ MOŽE
BITI OPASNA.
„Kako se nevidljivi leteći reptili zovu?” pitao je Dejvid.
„Egzadoni.”
„Da li će nas napasti ako se ulogorimo ovde, usred džungle?”
„Ne znam. Verovatno.”
Dejvid je osetio da je Kejt zadržavala jedan deo priče za sebe. „Reci
mi sve što znaš o njima.”
„Instinkt im nalaže da napadnu svaku novu vrstu u svom staništu.
To je evolucioni odgovor stečen metodom učenja i još jedan razlog
zbog kog su bili zanimljivi naučnicima.”
„Baš fino.”
Skinuo je ranac i prebacio snajpersku pušku preko ramena.
„Gde ćeš?”
„Popeću se na drvo.”

Pogled s vrha drveta oduzimao je dah. Rezervoar je imao oblik arene.

Dejvid je nekoliko minuta upijao utiske. Svod kupole imitirao je nebo s
oblacima. S njega je bila nepodnošljiva jara. U središtu je šuma
prestajala, a počinjala zelena ravnica, kilometar i po široka i nešto malo
duža. Završavala se drugom manjom šumom, na kamenitijem
zemljištu, koje se spuštalo ka izlazu. Laknulo mu je kad je video da nije
zaprečen. Donji sloj zemlje pomerio se ka njima. Moraće da naprave
merdevine ili stepenice kako bi stigli do vrata i razneli ih, ali mu je
laknulo kad je video da će im za taj zadatak biti potrebna manja
količina eksploziva nego na ulazu. To znači da su usput mogli da se
posluže ostatkom.
Gusta džungla je s tri strane opkoljavala zelenu ravnicu. Desna
strana bila je oivičena širokim lenjim vodotokom. Na mestu na kom je
voda dodirivala ravnicu kupalo se krdo krupnih četvoronožnih
životinja sličnih nilskim konjima. Na desnoj strani vodotoka dizala se
visoka litica.
Dejvid je prvi put ugledao egzadone na najvišoj kamenoj terasi.
Izbrojao je jedanaest primeraka opruženih po stenama. Ležali su
nepomično, zatvorenih očiju, a tela su im blistala na suncu. Ličili su na
staklene srebrnkaste pterodaktile. To jest, većina je tako izgledala,
osim dva egzadona prekrivena šarenim pločicama sličnim vitražnim
prozorima. Pitaće Kejt šta to znači. Procenio je da im je raspon krila
četiri metra. Bio je predaleko da bi još nešto zapazio.
Prvo sunce je zalazilo. Ivica šume bacala je dve senke: jedna se
pružala ka ravnici i manjoj šumi pre izlaza iz rezervoara, a druga ka
džungli, u pravcu iz kog su došli. To su bili i jedini mogući pravci
kretanja.
Biće lak plen za egzadone ako ih noć zatekne na čistini.

„Šta si video?”, pitala ga je Sonja.

Prosecala je stazu dok je Dejvid izviđao. Bio joj je zahvalan zbog
toga, jer se ponašala kao pravi vođa, bolja i od njega. Berbere
sastavljene od ratnika i starešina iz mnoštva zavađenih klanova vodila
je do pobede nad Imarijem u Seuti. Bila je rođena za tu ulogu.
Izložio im je svoja otkrića i zapažanja. Čekali su odluku u gustoj
senovitoj šumi. Podsećali su na družinu nesvakidašnjih superheroja.
Milo, Meri i Kejt nosili su velike rance s hranom i onim što je Kejt
opisala kao opremu za naučnu ekspediciju. Taj deo tereta bio je
tajanstveno iznenađenje, ostavljeno za kraj dana - ako ga dočekaju.
 Pol i Meri su bili najveća nepoznanica. Stigli su iscrpljeni. Dejvid i
Sonja davali su Polu najkraće smene za kopanje i prosecanje staze kroz
džunglu.
Izgleda da je Pol osećao poglede saputnika na sebi i Meri.
„Izdržaćemo. Slažem se s predlogom da punom brzinom pođemo ka
drugoj šumi.”
„Sonja i ja ćemo poneti rance preko čistine.” Milo se osmehnuo kao
da se raduje nošenju tereta. Činilo se da raspolaže nepresušnim
izvorom energije. Dejvid je nastavio: „Nadam se da nas egzadoni neće
videti pre nego što stignemo do šume na drugoj strani ravnice.”
Jedan sat kasnije posekli su i poslednje biljke i lijane koje su ih
zadržavale u džungli i izašli na čistinu. Meri i Kejt su skinule rance s
leđa. Šestorka je započela marš preko zelene ravnice, ka udaljenom
drveću. Svi su posmatrali liticu na desnoj strani i grabljivce koje će
uskoro poleteti da bi lovile, nevidljive u mraku. Dejvid se nikad nije
toliko bojao zalaska sunca.
Kejt se poravnala s njim. „Mogla bih da ponesem ranac.”
„Neće moći.” U pozadini uma pitao se kako se oseća, da li trpi bol i
da li će joj napori skratiti život. Kompjuter joj je dao četiri do sedam
lokalnih dana života. Pokušao je da ne misli na to.
Klimnuo je glavom ka egzadonima. „Zašto su ona dva primerka
šarena?”
„To je sastavni deo njihovog ciklusa razmnožavanja. Boje se
pojavljuju kad hrane ima u izobilju. Kad je lov lak i obilan, okreću se
razmnožavanju. Trude se da privuku pažnju suprotnog pola. Neki
primerci čuvaju snagu, zato što ne žele da je troše na proizvodnju boja.
Kad se ciklus završi, šareniji primerci prvi umiru, zato što se oni koji su
sačuvali snagu bolje bore i lakše love. Populacija je odskora u padu.”
„Znači da imamo posla s pobednicima u borbi za opstanak, s
najboljim lovcima.”
„Tako je. Verovatno su i gladni.”
„Blago nama.”
Pauze za vodu postale su sve češće, ali pili su sve manje vode.
Uglavnom su dahtali i masirali nožne mišiće. Neki su se protezali kad
bi spustili rančeve na tle odmora radi.
Dejvid i Sonja su se smenjivali u vodstvu. Zadavali su najbrži tempo
koji je grupa mogla da prati. Stigli su do početka šume baš kad je drugo
sunce počelo da zalazi.
Dejvid ih je poveo malo dublje u šumu, do drveća obraslog žilavim
šibljem.
„Ovde ćemo se ulogoriti.”
Kejt je otvorila prvi ranac i izvadila crnu pravougaonu kutiju.
Poznato plavo svetlo diglo se iz nje. Zarila je prste u njega.
Kutija se nekoliko sekundi kasnije otvorila. Pravila je pločicu po
pločicu dok nije načinila četvrtasti pod, veličine četiri puta četiri
metra, s malom izbočinom. Pločice su nastavile da se otvaraju, ovog
puta nagore. Obrazovale su zidove bez prozora i glatku okruglu kupolu
na vrhu. Treperavi crni portal bio je na prednjem delu... šatora. Gurnuo
je glavu u njega. Čudesno. Ušao je u šator. Kejt je ušla za njim. Veliki
krevet izdigao se s poda u levom uglu. Na desnom zidu je bio stočić.
„Nije loše”, rekao je.
Podigla je šator za Mila i Sonju. Dejvid nikad nije video da se Milo
tako brzo kreće.
Zarila je prste u svetlost da bi se postarala za Polov i Merin šator.
Oklevala je. „Hoćete li da napravim dva kreveta ili jedan veći.”
Pol se uzvrpoljio.
Meri je skrenula pogled i brzo rekla: „Mislim da bi nam dva
kreveta... verovatno pružila...”
Kejt je klimnula glavom. Šator je počeo da se oblikuje.
Dejvid je ležao na postelji od neke vrste prilagodljive pene. Bila je
slična onoj u modulu. Osećao se kao u raju, ali naterao se da ustane. Ne
srne da zaspi. Imali su sve manje vremena.
Kejt je s osmehom sela kraj njega.
„Atlantiđani su znali da kampuju”, reče Dejvid.
„Da li te to vraća u mladost?”
„Pomalo.”
„Da li si bio izviđač?”
„Pokušao sam, ali ispisao sam se.”
„Mislila sam da nikad ne odustaješ od onog što voliš”, zadirkivala ga
je. Okretala je njegove reći protiv njega.
„Nisam voleo izviđače. Nismo imali atlantiđansku opremu za
kampovanje. Kidnuo sam posle vibilosa.”1
„Šta je vibilos?” Uzela je konzervu pavlake i sela na krevet pored
njega.
„To... nije važno - šta je to?”
„Skidaj pantalone.”
„Hej, gospođo, na znam kako kampovanje izgleda tamo odakle si...”
„Vrlo si duhovit. Ovo je sredstvo protiv zapaljenja mišića, za tvoje
noge...”
„Zbilja si slatkorečiva. Nemam kad da te slušam.” Uspravio se u
sedeći položaj i zgrabio oružje. Pokušao je da zvuči opušteno. „Brzo ću
se vratiti.”
„Gde ćeš?”
„Moram da se pobrinem za nešto. Brzo se vraćam.” Otišao je pre no
što je stigla da ga zaustavi. Brzo je napustio logor. Na ivici šume čuo je
kako ga neko tiho prati.
Okrenuo se i ugledao Sonju, s oružjem prebačenim preko ramena.
„Trebalo bi da se vratiš.”
„Trebalo bi da prestaneš da mi naređuješ. Završimo s ovim. Šta se
mora, nije teško. Mi ili oni.”

19

Dorijan je šetao mračnim metalnim hodnicima atlantiđanskog broda s

uperenom puškom. Izuo je čizme i prebacio ih oko vrata. Lupkale su ga
po grudima u hodu, a pertle su mu se zasecale po potiljku.
Još četvorica su ga pratila, takođe bosi. Pazili su da se ne čuje ni
najmanji šum u praznim hodnicima, u kojima je vladao gotovo mrkli
mrak.
Dorijan nije mogao da odluči da li mu to ide u prilog.
Dejvid je mogao da ih zaskoči iza svakog ćoška. Pomisao na
predstojeću borbu ispunjavala ga je ushićenjem i užasom. Biće to
poslednje ogledanje s Dejvidom. Njegov svet biće uništen ako ne uspe
da spreči Kejt i Dejvida da stignu do svetionika.
Pokušao je da utvrdi njihov položaj, ali je brodski kompjuter gotovo
u potpunosti otkazao. Bio je oštećen ili je radio s najmanjim
kapacitetom. Ako je posredi bilo ovo drugo, nije hteo da se otkrije
uključivanjem brodskih sistema. To će biti prvo što će uraditi kad se
otarasi Dejvida i Kejt. To će mu otvoriti još jednu mogućnost, o kojoj je
razmišljao dok je leteo ovamo: potražiće odgovore. Atlantiđanski brod
ga je prepoznao kao Aresa. Možda je upoznat s Aresovim planom ili
neprijateljem od kog se general toliko plašio. Saznavanje pune istine
moglo bi možda da promeni odnos snaga i da mu omogući da preuzme
kontrolu nad situacijom na Zemlji. To bi mogla biti jedina nada za
opstanak čovečanstva.
Dva vojnika ispred njega su se zaustavila.
Stigli su do ulaza u Rez. 1701-D. Dorijan se iznenadio kad je naišao
na gomile crne zemlje i kamenja u hodniku. Ulazna vrata rezervoara
ličila su na gomilu izvitoperenog metala. Raznesena su eksplozivom.
Da li se Dejvid s nekim borio?
Dao je znak ljudima da navuku čizme i da se rašire u borbenu
formaciju.
Došunjao se do ulaza u rezervoar i gvirnuo unutra. Vlažni topli
vazduh izbijao je iz njega. Posle izvesnog vremena shvatio je da pred
očima ima velike zelene i ljubičaste biljke, neku vrstu biosfere. Da li je
to aeroponična laboratorija? Možda staklena bašta? Mislio je da je
velika dvorana skladište ili možda još jedan magacin cevi uskrsnuća.
Naredio je vojniku da uđe u uski tunel, verovatno u zamku. Mogao
je da priušti gubitak jednog čoveka. I dalje će ih biti četvorica protiv
Dejvida, što nije loš odnos snaga.
Nikakva zamka ih nije čekala, samo sumrak nad gustom džunglom.
A Dejvid i Kejt su prokopali put do nje i olakšali mu posao.

Dejvid je bacio pogled na liticu iznad sebe. Razaznavao je samo šarene

egzadone. Drugi su već poleteli, ili su se zaogrnuli nevidljivim
ogrtačima, spremajući se za lov kad poslednji zraci sunca zgasnu.
Bih su savršeni grabljivci. Nije bilo meseca. U mračnim noćima bez
senki mogli su napadati gde i kad su hteli. Polagao je izvesnu nadu u
njihovu lenjost.
„Trebalo bi da požurimo”, reče Sonja.
„Slažem se.” Namestio je nišan i uperio pušku u metu.
„Misliš da će upaliti?”
„Uskoro ćemo saznati.”
Sonja je polegla po travi i zapucala kad i Dejvid. Spori vodotok se
nekoliko sekundi kasnije obojio u crveno.

Dorijan je bio na vrhu drveta kad je čuo pucnje. Trebalo mu je nekoliko

sekundi da opazi njihov izvor: Dejvida i Afrikanku - gotovo savršeno
kamuflirane - polegle u drveću s druge strane ravnice. Na šta su pucali?
 Video ih je - orijaške zveri, malo manje od slonova, ali bez surli.
Dizale su se iz blata na mestu susreta reke i ravnice. Zapomagale su
dok je krv isticala iz njih.
Da li im je nestalo hrane? Da li love, pitao se. Zbog te gluposti će
postati plen. Kliznuo je niz drvo.
„U drveću su, na drugoj strani čistine. Iznenadićemo ih ako
požurite”, rekao je. Potrčali su u koloni po jedan prokrčenom stazom.

Meri je legla na krevet i sklopila oči. Nikad nije bila ovako umorna. Pa,
možda nakon razmeštanja stvari po novom stanu, kad se s Polom
preselila u Atlantu. Nošenje njenih i njegovih stvari uz stepenice bio je
strahovit napor.
Zašto se toga setila? Samo zbog iscrpljenosti? Pamtila je to vreme
po uzbuđenju i nepredvidivosti.
Šifra. Uskoro će je rastumačiti.
Pružila je ruku preko uskog prostora između postelja i gurnula šaku
u Polovu.
On se malo podigao. „Da li je sve u redu?”
„Drago mi je što si došao po mene čak u Portoriko.”
„I meni. Sad je verovatno potopljen.”
Čuli su hice iz šume.

Milo je bio previše uzbuđen da bi spavao ili jeo. Sedeo je na

prekrštenim nogama u šatoru koji je doktorka Kejt napravila od ranca.
To je bilo još jedno čudo. Rešio je da uživa u svakoj sekundi putovanja,
na kom će odigrati značajnu ulogu.

Kejt je svake sekunde bila sve sigurnija da će provesti poslednje časove

s Dejvidom. Ovde i sada, u smiraj života joj se sve razjasnilo. Shvatila je
šta je zbilja bitno, šta je važno. Sve ono što je spaja s drugi ljudima.
Ljubav. Način na koji živi svoj život. Ono što uistinu jeste. Nestrpljivo je
čekala njegov povratak.
Prvi pucnji zatekli su je usnulu.
Dejvid je na stomaku puzao do početka šume. Otpuzao je dovoljno
daleko da sakrije položaj. Još je mogao da vidi životinje koje su se
bacakale u blatu, krvareći iz brojnih rana. Sonja mu se pridružila.
„Bilo je ili oni ili mi”, tiho će Dejvid.
„Obično je tako”, odvratila je.
Čekao je. Nadao se da će egzadoni sleteti i proždrati laki plen.
Razvio je teoriju kad je video kako krupne životinje u smiraj dana
zaranjaju u blato: egzadoni love noću, tragajući za toplotom i
pokretima u infracrvenom spektru. Blato i zemlja skrivaju krupne zveri
od grabljivaca, i tako uravnotežuju ekosistem, izuzev kad neka od njih
odluta u noć ili, kao u ovom slučaju, napusti skrovište vapeći od bola.
Vrebao je svaki treptaj svetlosti, ili pokret...
Najbliža životinja eksplodirala je u crvenim mlazevima. Izgledalo je
kao da su joj tri ogromna oštra sečiva zarivena u slabine. Zakotrljala se,
razbacujući blato na sve strane - što je mogao biti još jedan urođeni
odbrambeni mehanizam. Manji i veći komadi blata leteli su po
vazduhu. Neki su padali, drugi su ostali da vise u vazduhu.
Krila izroniše iz ništavila, a za njima i dugi repovi i glave s oštrim
šiljkom na kraju. Dejvid je konačno video blatom pokrivene egzadone u
punom sjaju. Čerečili su krupne zveri pred njegovim očima. Drugi deo
zlokobne scene zabrinuo ga je još više. Tri leteća monstruma vukla su
ranjenu zver. Slomili su joj noge pritisnuvši je uz tle oštrim kandžama.
Grabljivci su lagano ubijali ranjenu zver naočigled krda, da bi ga
izmamili iz blata.
Nadao se da će se odupreti iskušenju i ostati u blatu.
Egzadoni su bili pametniji no što je mislio - i brutalniji.
Puzao je nazad na stomaku. Sonja ga je pratila.
Ustali su i potrčali prema logoru kad se krvava scena pored reke
izgubila iz vida.
Prvi metak okrznu Dejvida po ramenu. Drugi je pogodio tanko drvo,
tri metra od njega. Izlomilo ga je i zasulo Dejvida iverjem. Pao je na tle.
Jednim delom svesti primetio je da Sonja uzvraća vatru. Osetio je i
njene ruke na sebi. Vukla ga je u zaklon.

Dorijan je nastavio da puca iako je video da je Dejvid pao. Ovog puta

nije hteo da rizikuje.
Žena je uzvratila vatru. Ali sama je, a njih je petoro.
 Mogao je lako da ustreli ženu i Dejvida, ili da ih istera iz zaklona.
Logor je sigurno nešto dalje niz stazu koju su prosekli.
Međutim, hteo je da lično ispali poslednje hice. Da lično stavi tačku
na to.
Naložio je dvojici ljudi da ostanu na uzvisini. „Nastavite da pucate
po Vejlu i ženi. Prikujte ih za tle. Zauzeću logor, a zatim i njihov
položaj.”
Poveo je preostalu dvojicu preko ravnice. Žena je ispalila nekoliko
hitaca na njih, ali nijedan nije pogodio jer je pucala naslepo.
Izbio je na vrh grebena i ugledao klanicu na obali reke. I on se
užasnuo kad je video kako krilati monstrumi pokriveni blatom, krvlju i
iznutricama kidaju velike životinje na komadiće u haosu krvi i blata.
Kakvo je ovo mesto?
Pružio je korak. Stigao je nadomak čistine. Kad zapuca po logoru,
Dejvid i žena neće imati izbora do da napadnu, moraće da se izlože.

20

Rafali iz vatrenog oružja probudili su Kejt. Osluškivala je. Stizali su iz

dva pravca. Neko razmenjuje vatru.
Iskočila je iz kreveta, dograbila ranac i pronašla Mila, Pola i Meri
ispred šatora.
„Pakujte se”, naložila im je. Trčala je od šatora do šatora. Hitro je po
kontrolnim pločama unosila komande za sklapanje.
Sasvim se smrklo. Nije se video ni prst pred okom. Pucnji iz
vatrenog oružja, šuštanje debelog lišća i grana u šumi i vapaji zverinja
behu jedini zvuci. Kejt se naježila.
Pokušala je da se usredsredi. Četvorka je nastojala da pokupi stvari
dok su se šatori sklapali.
„Šta ćemo sad?”, pitao je Pol Kejt.
Ostala im je samo jedna mogućnost. „Sakrićemo se”, reče Kejt.

Dejvid se trudio da povrati dah. Atlantiđansko odelo zadržalo je

čudesnu količinu iverja.
Meci su zapraštali po stenama iza njih i podigli puno krhotina i
prašine.
Dejvid je pretražio ranac. Ima li ičega upotrebljivog?
Ima.
Sakupio je iverje, suve grančice i kresnuo šibicu. Zapalio je vatru.
„Ne dozvoli da se ugasi”, rekao je. Izvukao je granatu iz ranca. „Pokrivaj
me.”
Sagnuo se i potrčao najbrže što je mogao ka egzadonima na reci.

Dorijan i dvojica vojnika stigli su nadomak otvora na početku šume kad

je onaj desno vrisnuo od bola i poleteo. Krv je potekla ispod njega i
nogama je oborio Dorijana na tle. Nekoliko sekundi je lebdeo, nisko
iznad zemlje, a zatim je počeo da se trese napred-nazad. Krv je prštala...
... po jednom od tih stvorenja.
Dorijan je otvorio vatru. Meci su zasuli i monstruma i nesrećnog
vojnika. Premestio je oružje iz ruke u ruku. Dva gnusna stvorenja
sletela su na zelenu preriju. Propinjala su se i mahala krilima Krljušt im
je blistala kao da je od stakla. Da li su to zveri ili mašine? Krvarile su,
dakle, žive su. Ali mogle su da postanu nevidljive.
Polje je eruptiralo.
Granata je eksplodirala na ivici ravnice. Podigao se talas blata.
Pojavilo se još pola tuceta krilatih stvorenja. Krupne životinje skrivene
u rečnom mulju izletele su iz skrovišta. Privukle su pažnju blatom
prekrivenih gargojla.
Jedan od ljudi koji su pucali na Dejvida sa stenovite uzvisine na
drugom kraju poljane kriknuo je i poleteo u vazduh. Drugi se okrenuo i
potrčao ka obližnjoj šumi. I on je uhvaćen, podignut i raskomadan.
Njegovi krici utihnuli su nekoliko sekundi nakon što ga se zver
dočepala.
Dorijan se okrenuo, tragao je...
Vatra je plamsala na mestu na kom su bili Dejvid i žena. Jačala je iz
časa u čas.
Monstrumi love pomoću telesne toplote. Dejvid pokušava da ih oslepi,
pomislio je.
Okrenuo se i video spas. Pokazao je u tom pravcu. „Eno pećine.
Požurite”, naložio je poslednjem vojniku.
Dejvid je dograbio još jedan panj. Gurnuo ga je u plamen i bacio u polje
kad ga je vatra zahvatila. Zelena trava mu je dopirala do kolena. Nadao
se da ima dovoljno mrtvih vlati blizu zemlje kako bi počela da gori.
Računao je s tim da će se žbunje na obodu šume upaliti. Hteo je da
podigne plameni zid.

Kejt je osećala da se džungla oko nje menja. Činilo joj se da se sve kreće.
Svaki list, grančica i drvo behu prekriveni stvorenjima. Izgledalo je da
beže od nevidljivog neprijatelja. Čula je eksplozije i namirisala dim. Šta
se dešava? Suočavali su se s novom opasnošću - od gušenja u
zatvorenom prostoru. Želela je samo jedno: da potrči ka požaru i
pronađe Dejvida. Ali znala je da bi se naljutio kad bi to učinila, baš kao
što je znala i šta mora učiniti.
Obratila se Polu, Meri i Milu: „Moramo da požurimo. Ako ne
stignemo do izlaza...”
Pol je istupio i uzeo mačetu iz Kejtinih ruku. „Ja ću prosecati put.
Predahni.”

Dorijan je lagano puzao uz kamenitu uzvisinu. Dim je ispunio vazduh.

Zrak njegovog lasera sekao ga je kao crvena linija svetlosti sa
svetionika. Otvoriće vatru čim se ta linija prekine. Samo tako se mogao
nadati da će pogoditi neku od nevidljivih zveri ako krene na njega.
Nijedna to nije učinila. Stigli su do ulaza u pećinu prečnika metar i
po. Gurnuo je glavu unutra i uključio i isključio baterijsku lampu. Bila je
prazna i dovoljno duboka da ih ugosti.
„Prikupi kamenje”, rekao je vojniku. „Ja ću te štititi. Moramo da
zaprečimo ulaz da stvorenja ne bi opazila toplotu naših tela.”
Gomila kamenja je nekoliko minuta kasnije ležala ispred pećine.
Preskočili su preko nje i podigli zidić ispred ulaza. Zaprečili su ga u
potpunosti. Bih su bezbedni, ako se ne uguše.
Dorijan se naslonio na zid preko puta vojnika. Učinilo mu se da čuje
kako krklja. Da li hrče? Nije mogao da se seti da li je on bio jedan od
onih koji su povraćali u avionu. Nadao se da je ostao s najboljim
vojnikom. Biće mu potreban za obračun s Dejvidom i ženom ratnicom.
Osvrnuo se po pećini. Kakva zver bi mogla živeti u njoj?
Vojnik je ponovo zakrkljao.
„Hej, ne diši na usta.”
Krkljanje se promenilo u šištanje.
Dorijan ga je šutnuo u nogu. Bila je tvrda. Preterano tvrda. Ispitao ju
je čizmom. Bila je i previše uska. Nije imala više od dvadeset
centimetara u prečniku. Vojnik je izgledao mnogo krupniji. A koža mu
je bila glatka, gotovo skliska.
Shvatio je istinu trenutak pre no što se debeli palamar sklopio oko
njegovog vrata. Kliznuo je između njega i zida i obmotao ga je u celosti.
Pritisnuo mu je ruke uz telo i oborio ga na tle. Ogromna zmija ga je
nemilosrdno stezala. Istiskivala mu je i poslednje trunke vazduha iz
pluća.

21

Dejvid i Sonja napredovali su kroz džunglu leđa uz leđa. Naizmenice su

šarali crvenim snopom nišana snajperske puške po pomračim. Tragali
su za znacima prisustva egzadona. Dim ih je sustizao, baš kao i umor.
Napredovali su korak po korak.

Kejt se divila Milovoj naizgled neiscrpnoj energiji. Nikad nije videla

tako nešto. Obavio je krpom šaku kojom je držao mačetu. Samo su ga
plikovi usporavali dok je sekao biljke i lijane. Činilo joj se da se nikad
neće probiti kroz gusto rastinje.
Nešto je zatutnjalo u džungli iza njih. Osetila je uznemirenost
stvorenja na tlu i drveću.
Pol, Meri i Milo okrenuli su se prema njoj.
„Sakrijte se.”

Dorijan je osećao kako ga život napušta. Zmija ga je obavila od vrata do

kolena i postepeno pojačavala stisak.
Ostalo mu je dovoljno snage za poslednji pokušaj. Izvio se,
zakotrljao u stranu i nagnuo napred. Savio se, zaneo i tresnuo o zid
pećine.
Zmija ga nije pustila, ali joj se jedan mišić zgrčio i opustio na delić
sekunde. Dorijan je samo to čekao. Potegao je nož s pojasa i žabo ga.
Neman ga je ugrizla za ruku, ali to je bio njen kraj. Premestio je nož
u drugu ruku i ponovo je ubo. Sečivo je prošlo kroz glavu reptila i
završilo u njegovoj podlaktici. Izvukao je nož, zanemarujući bol.
Nareckani zadnji deo oštrice kidao je lobanju gnusnog stvorenja dok je
izlazio iz nje. Ubo ju je još jednom, s nešto manje snage. Reptil je
konačno omlitavio.
Posegnuo je za rancem. Hitro je preturao po pomračini, ne
ispuštajući nož. Spremno će dočekati novi napad.
Zgrabio je i cimnuo omanji cilindar. Plamen je osvetlio uski prostor.
Bilo je i nešto dima.
Dorijan je na trenutak video vojnika pre no što ga je dim pokrio. Krv
mu se sledila u žilama od njegovog potpuno praznog pogleda. Zmija se
migoljila, uvijala i pustila svoju žrtvu. Okrznula je Dorijana dok je
bežala u dubinu pećine, dalje od vatre i dima.
Pružio je ruku preko mrtve zmije i opipao vojnikov vrat. Puls je bio
veoma slab. Mora da se nadiše čistog vazduha.
Otpuzao je do gomile kamenja nagomilane na ulazu i probio se kroz
nju. Napolju je bilo kao u paklu. Ravnica nasred arene pune čudovišta je
gorela. Tamni dim iznad nje je oštro odudarao od plamenova.
Izvukao je vojnika iz pećine. Nadao se da će preživeti.
Podigao ga je i krenuo ka procepu u steni - mestu koje je mogao
braniti. Spustio je vojnika i otišao po rančeve. Prikupio je još jednu
gomilu kamenja.
Zavukao se u pukotinu i navukao čoveka na sebe. Zaklonio se
njegovim telom kao štitom. Obezbediće mu kamuflažu ako umre.
Zaštitiće ga od oštrih kandži gargojla ako nasrnu. Podigao je kameni
zid da bi sprečio očitavanja toplote.
Stiskao je pušku, ali nije kružio laserskim nišanom. Nije imao snage
za to. Bitka sa zmijom ga je načisto iscrpla. Bio je izmožden, kao i posle
svakog razgovora sa Aresom. Atlantiđanin je ščepao njega i čitav
ljudski rod kao pogana zmija u pećini. Prišunjao mu se podmuklo i
nečujno u tami. Stiskao ga je i polako davio. Hteo je da mu isisa i zadnji
atom života pre no što proguta njegov skrhani leš.
 Gledao je kako vatra guta poslednji deo poljane. Novi plamen se
razgoreo u Dorijanu dok se žar žario, a požar gasnuo.

Kejt je pao kamen sa srca kad je videla kako Dejvid stiže prosečenom
stazom.
„Dejvide”, povikala je kad je napustila skrovište da bi mu se bacila u
zagrljaj.
Jeknuo je i blago iskrivio glavu.
Bio je povređen. Oprezno ga je opipala i pronašla mesta gde je
curila krv.
„Dobro mi je. To je samo iverje.”
„Moramo da požurimo”, obratio se ostatku grupe. Sonja je stala na
čelo kolone i pružila korak.
Pošli su za njom.

Grupa je dva sata kasnije stigla do izlaza iz Rez. 1701-D.

Imali su samo jedan problem. Bio je na nekoliko metara od tla.
Dejvid je otišao do mesta na kom se tamna zemlja susretala s
oplatom rezervoara. Bila je rastresita. Našli su se u bizarnoj situaciji.
Grupa se uhvatila u koštac s dva izazova. Dopremanje eksploziva do
vrata rezervoara i izvlačenje do njih kad budu razvaljena. Brzo su
razmenjivali ideje kako da dosegnu vrata. Najviše pažnje posvetili su
načinu obaranja drveta preko kog će se popeti do njega. Taj posao će se
odužiti ako se budu služili mačetama. Ali i upotreba eksploziva bila bi
previše rizična. Ostalo ga je premalo, mogli bi da završe zaglavljeni u
rezervoaru. Ni rešetanje stabala nije dolazilo u obzir. Morali su da
čuvaju municiju za Dorijana i egzadone. Buka bi mogla prizvati nevolje.
Konačno su se složili s niskotehnološkim rešenjem za dopremanje
eksploziva do vrata rezervoara. Isključivalo je pucnjavu, granate i buku
koja bi mogla prizvati nevolje.
Dejvid je stajao u podnožju, Sonja je stajala na njegovim ramenima i
održavala ravnotežu najbolje što je mogla, a Rukama je držala Mila za
stopala. Blago je zadrhtala kad je momak podigao ruke, zakačio
eksploziv za debela vrata i pritisnuo dugme za aktiviranje.
Pustila je da joj mladić padne u naručje. Dejvid je muklo jeknuo od
napora ispod njih. Spustila ga je na tle i skočila za njim. Zaklonili su se i
čekali. Strepeli su od ishoda eksplozije.
Kad se prašina slegla, ugledali su slabašno osvetljeni hodnik iza
razvaljenih vrata. Pozdravili su taj prizor poklicima oduševljenja.
Dejvid je zagrlio Kejt i Mila. Meri se našla u Polovom naručju. Dejvid je
oštro klimnuo glavom Sonji, koja je odgovorila jedva primetnim
osmejkom.
Ponovo su načinili ljudsku piramidu. Ovog puta su podizali tim do
vrata. Prvi je krenuo Milo, zatim Meri, Kejt, Pol i Sonja. Naložila im je da
je čvrsto drže, povezala kaiševe tri ranca i pružila ih Dejvidu. Potrčao
je, skočio i dohvatio kaiševe. Oslonio se o zid i popeo dovoljno da
dohvati Sonjinu ruku. Privukla ga je sebi, a ostali su ih izvukli u hodnik.

Eksplozija je probudila Dorijana. Stresao se od straha - nije nameravao

da zaspi. Vojnik je okrenuo glavu prema njemu. „Gospodine?”,
prošaptao je, škripavim glasom.
„Ne mrdaj.”
Dorijan je potrčao ka ivici kamenite litice. Išao je u pravcu
eksplozije s oružjem u ruci.
Ugledao je vrata. Izlaz - Dejvidov tim ih je otvorio eksplozivom.
Izbrojao je šestoro ljudi. Nikog nije poznavao izuzev Kejt. Verali su se
po zidu ka izlazu.
S uzdahom je osmotrio rezervoar, u kom je vladala tišina. Sunce se
pojavilo iza džungle, na drugom kraju. Dve blatnjave ptice polegle su po
kamenoj litici iznad reke i sunčale se.
Pitao se da li će ostati tamo do zalaska sunca. To bi mu omogućilo
da sledi Kejt i Dejvida.

Kejt i tim su trčali hodnikom. Udaljavali su se od ulaza u rezervoar i

opasnosti koje u njemu vrebaju.
U odaji s portalom zaronila je prste u oblačić zelenog svetla. Prišla
je lučnim vratima. „Spremni smo.”
„Možeš li da ih posle zatvoriš? Da sprečiš Dorijana da krene za
nama?”, pitao je Dejvid.
„Ne mogu. Brod je u režimu rada za hitne slučajeve. Ovo je požarni
put za evakuaciju. Ne može biti zatvoren.”
Klimnuo je glavom. Milo, dva vojnika i tri naučnika prošli su kroz
beli blistavi portal i stupili na atlantiđanski svetionik.
 Drugi deo

ATLANTIĐANSKI SVETIONIK
 22

Srce Meri Koldvel je zamalo stalo kad je prošla kroz portal. Pod
svetionika je bio gotovo bisernobeo, zidovi mutnosivi, ali je veliki
panoramski prozor neodoljivo privukao njenu pažnju. Prvi put je videla
svoju planetu. Zemlja je visila kao plavo-belo-zelena mramorna kugla
ispred crnog platna.
U ovakvom pogledu uživala je samo probrana šačica astronauta,
junaka spremnih da sve rizikuju, kako bi proširili granice ljudskog
znanja. Kao dete je sanjala o trenutku poput ovog, o putovanju u
beskrajni nepoznati svemir. Kasnije je zaključila da je to previše
riskantno i zadovoljila se karijerom astronoma. Nadala se da će dati
svoj doprinos nauci s obe noge čvrsto na zemlji, ali nikad nije prestala
da teži ovakvom pogledu i misiji.
Znala je da će, posle ovoga, ma šta joj se desilo, umreti srećna.

Jedna misao ispunjavala je um Pola Brenera: sjebani smo. Pratila ga je

od prvog dana izbijanja atlantiđanske kuge, ali je sad postala drugačija.
Ispadao je iz koloseka. Sukobio se s Terensom Nortom i ubio ga. To ga
je zamalo gurnulo preko ivice. Usledilo je bežanje ispred poplave u
Maroku, drama u bizarnoj areni u atlantiđanskom brodu, a sad i ovo:
orbitiranje oko Zemlje i gledanje odozgo na nju.
Navikao je da pokušava da ograniči i kontroliše ono što se nije dalo
kontrolisati: viruse. Poznavao je pravila te igre: patogene, biologiju,
politiku.
Sad je pipao po mrklom mraku.
Pomalo nevoljno se osvrnuo. Pogledao je Meri koja je stajala pored
njega. Nije je video takvu... veoma dugo.

Ono što je Milo video učvrstilo ga je u uverenju da je ovamo dospeo s

razlogom i da će odigrati neku ulogu. Video je svet koji je kao dečak
smatrao nezamislivo velikim, gotovo beskrajnim, sveden na sićušnu
loptu koja lebdi u bezmernoj vaseljeni. Podsetilo ga je na to koliko je
mali, koliko je pojedinačni život sitan - samo kap koja nestane u
treptaju oka, ostavljajući nasleđe u vidu kratkovekih krhkih talasića.
Verovao je da čovekova kapljica može biti otrov ili lek za svetska zla
- koja su samo tanki sloj vode na površini, koji traje samo jedan tren.
Nije bio borac, vođa ili genije. Pogledao je svoje saputnike. U njima je
zapažao sve nabrojane kvalitete. Može da im pomogne. Odigraće svoju
ulogu, bio je siguran u to.

Dejvid je s podignutim pištoljem premeravao mali prostor ispred

portala i hodnik. Bio je prazan.
Prostor za život u svetioniku bio je u jednom nivou u obliku tanjira.
Portal iz kog su upravo izašli zauzimao je čitav središnji deo. Ličio
je na okruglo okno lifta u visokoj zgradi.
Obišao je još jedan krug po svemirskoj stanici. Krenuo je ispred
portala i panoramskog prozora i išao u pravcu kazaljke na satu.
Svetionik je imao četiri sobe, slične kabinama za posadu na modulu
(mali uski krevet, sto i soničnu sanitarnu jedinicu - koju je zvao tušem,
iako je tehnički reč o spravi za pranje bez vode, s raznobojnim
svetlima); na zadnjoj strani preko puta portala bile su dve velike odaje,
verovatno laboratorije; u poslednjem delu, levo od panoramskog
prozora, bilo je skladište puno srebrnih sanduka, s nekoliko zaštitnih
odela.
Ostatak grupe je još opčinjeno zurio kroz prozor kad je stigao do
portala posle drugog obilaska svetionika. Morao je da im skrene pažnju
na neodložne obaveze. Svi su bili fizički i psihički iscrpljeni.
Uprkos tome, poželeo je da ih ščepa, prodrma i kaže: „Ljudi!
Priberite se! Ubice su nam za petama! Mogli bi stići svakog časa!”
Milu je progledao kroz prste. Ko zna kako bi reagovao da je kao
tinejdžer stajao na svemirskoj stanici i zurio u Zemlju. Verovatno bi se
upiškio u gaće.
Prazni izraz na Kejtinom licu poručivao mu je da upravo koristi
implant za komunikaciju s atlantiđanskim brodom. Zabrinuo se kad je
video da je i ona zabrinuta.
Pokazao je ka portalu. „Da li je ovo jedini izlaz?”
„Jeste”, odvratila je.
 Ova reč povratila je Sonju u život. „Hoćemo li da postavimo
barikadu ili zasedu?”
U glavi je prebirao po onom što je video u obilasku. Na svetioniku
nije bilo dovoljno materijala za blokiranje portala. Ni izbliza. „Zasedu”,
rekao je. Klimnuo je glavom ka četiri kabine. „Postavićemo je na onoj
strani portala.”
Otišao je do skladišta. Sonja i on su izvadili sve srebrne kutije.
Naredali su ih pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na portal,
tako da bi eventualni meci bili ispaljeni ka skladištu, prema Dorijanu i
preostalim vojnicima. Nije bio siguran da li je to bezbedno, ali Dorijan
će izleteti pucajući pa...
Kejt ga je uhvatila za ruku. „Moramo da razgovaramo.”
„Ja ću prva stražariti”, reče Sonja. Sela je iza sanduka.
Kejt ga je povukla ka najbližoj kabini.
„Postoje još tri kabine. Smestite se”, rekao je. Bilo ih je četvoro na
tri sobe. Snaći će se.

Pol se pružio po uskoj postelji i počeo da skida atlantiđansko odelo.

Vrata su se otvorila, Meri je ušla i spustila ranac.
Polje pretpostavljao da će Meri podeliti kabinu s drugom ženom.
„Preseliću se kod Mila.”
„Nemoj. U redu je.”
„Zar ne bi...”
„Izvini. Sonja me... na izvestan način, plaši me.” Klimnuo je glavom.
„Da, iskreno, i mene.”

Konačno dobra vest, pomislio je Dorijan. Vojnik kog je zmija zamalo

ubila mogao je da hoda. Taj nije povraćao u avionu. Možda je i najbolji
od šestorice. Kakogod, samo on je preživeo.
Zvao se Viktor. Nije bio pričljiv. To je još jedan kvalitet.
Posle nekoliko časova marširanja kroz džunglu pitao je: „Kakav je
plan, gospodine?”
Dorijan se zaustavio. Otpio je iz čuturice i predao je vojniku.
Ugledali su oljušteni i izvitopereni metal na mestu na kom je Dejvid
eksplozivom otvorio vrata.
„Spustićemo se u zečju rupu i staviti tačku na ovu priču.”
„Imamo problem”, reče Kejt čim su se vrata zatvorila za njima.
Dejvid je seo za sto. Umor ga je konačno savladao. „Možeš li da se
ubuduće uzdržiš od korišćenja takvih izraza, čak i kad smo načisto
sjebani? Tvoj izbor reči me nervira više od problema.”
„Šta bi hteo da čuješ?”
„Ne znam. Kako bi bilo: moramo da razmotrimo važno pitanje?”
„Moramo da razmotrimo važno pitanje.”
Osmehnuo se. Raskravila se kad je videla koliko je iscrpljen i
spreman na predaju.
„Janusova poruka nije ono što smo mislili da jeste.”
Dejvid je nestrpljivo čekao da nastavi.
Uključila je ekran iznad stola i pustila poruku.
„Ovo je”, reče Dejvid, kad je video i čuo Janusovu poruku, „veoma
veoma veliki problem.”

23

Dejvid je sedeo za stolom ugrađenim u sivi zid. Pokušavao je da

umorom nagrizenim umom analizira Janusovu poruku.
„Pusti je ponovo.”
Kejt je pustila snimak iako nije mrdnula s uskog kreveta. Koristila je
nervnu vezu.
„Šta da radimo?” pitala ga je.
„Trebalo bi da je pokažemo ostalima.”
Nije video drugu mogućnost. Smatrao je da bi trebalo da zajednički
donesu odluku.

Dejvid je obišao sve kabine. Okupili su se u najvećoj laboratoriji, u

zadnjem delu svetionika. Kejt je programirala vrata tako da ostanu
otvorena. Spremala se da pogleda snimak s Milom, Meri, Polom i
Sonjom. Dejvid je zamenio Sonju na straži, zato što je hteo da ga i ona
vidi. Sedeo je na improvizovanom položaju pored portala, s puškom
uperenom u hodnik koji je vodio ka praznom skladištu.
Pol je stao ispred ekrana pre no što je snimak pušten. Obratio se
Kejt. „Oprostite, ali mogu li nešto da kažem pre početka? Hoću da znate
da... nisam siguran da bi bilo pametno pucati na ovom mestu.” Trudio
se da ne gleda Dejvida u oči.
„Slažem se”, tiho će Meri.
Sonja se ukočila.
Dejvid je povikao u njihovom pravcu. „Ako Dorijan Sloun prođe kroz
ta vrata, pucaću u njega! Toliko o tome.”
Meri je pročistila grlo, „Pa, mislim... da bi bilo bolje da naslažemo
kutije na portal - tako ćemo znati da neko dolazi, a vi možete da pucate
u portal. Ti meci se neće vratiti u brod.”
„Polazite od pretpostavke”, reče Sonja, „da će portal odaslati metke.
Ako se to ne desi, oni će proći kroz mehanizam portala u središtu
stanice. Uništiće ga. Ostaćemo zarobljeni ovde, što će biti mnogo gore
od brze smrti od dekompresije, što je druga mogućnost.
Ovako napredna letelica sigurno može da odoli udarcima spolja. To
možda nije oblast moje stručnosti, ali sam sigurna da je svemir pun
velikih i malih lutajućih stena, koje mogu biti veoma brze. Stoga je
uputno pretpostaviti da je svetionik sazdan tako da izdrži udarac i
iznutra, a i ako nije, da će se pukotina od metka brzo sama popraviti.”
„Ja, hm, nisam razmišljala o tome”, reče Meri. Obrazi su joj se
zarumeneli.
„Ima mnogo tema za razmišljanje”, reče Sonja. „Premoreni smo.
Susrećemo se s mnogo nepoznanica.” Obratila se Kejt. „Izuzev ako te
nepoznanice nisu poznate.”
„I dalje su nepoznanice”, reče Kejt. Njena atlantiđanska sećanja bila
su nekompletna. Nije znala ništa o tehničkim karakteristikama
svetionika, kao ni o njegovoj otpornosti na oštećenja izazvana mecima
iz vatrenog oružja.
„Rekla si da postoji film?”, pitao je Milo.
„Da. Neka vrsta filma.” Kejt je uključila veliki ekran. Pustila je
snimak. Petoro ljudi je stalo u polukrug ispred ekrana.
Janus je stajao na komandnom mostu broda na kom je doputovao
na Zemlju s atlantiđanskom naučnicom. Sakrili su ga na tamnoj strani
meseca, hiljadu metara ispod lunarne stene.
Govorio je sa stoičkim izrazom lica.
„Zovem se doktor Artur Janus. Naučnik sam i pripadnik davno
propale civilizacije. Pre mnogo godina načinili smo veliku grešku i
skupo smo je platili - životima gotovo svih pripadnika naše zajednice.
Ostatak našeg naroda je našao utočište na ovom svetu. Sakrili smo se i
čekah. I opet smo ponovili iste greške.”
Brod je zadrhtao. Ploče oko komandnog mosta iza Janusa su
zatreperile, iskrivile se i poiskakale iz ležišta.
„Obraćam se vama, onima koji su uništili naš svet, kojima smo
naudili, molim vas da se ne svetite stanovnicima ove planete. I oni su
žrtve.”
Plamenovi su eruptirali preko mosta sekund pre okončanja snimka.
„Pa...”, poče Pol. „Ne bi se reklo da je poruka namenjena
saveznicima.”
Meri se ujela za usnu. „Otkud znamo da je odgovor - poruka koju
sam primila - reakcija na ovo? I znaš li šta znače podaci koje sam
primila?”
„Ne znam”, reče Kejt. „Primila si originalan sadržaj poruke.
Svetionik ponekad prevodi dolazne signale, ali u ovom slučaju to nije
učinio.” Ekran se promenio. Na njemu su se pojavili podaci o prispelim
i odaslatim porukama. „Evo Janusove poruke. Poslata je pre četrnaest
dana iz glavnog broda. Neobično je što je poslao ka kvantnoj kom-
bovi...”
„Kvantna kom...”
„To je nešto slično releju. Atlantiđani je koriste za uspostavljanje
informacionog saobraćaja na velike daljine. Slanje podataka kroz
prostor nije problem, već njegovo savijanje, stvaranje privremenih
crvotočina i energija koja je za to potrebna. Bove stvaraju pomenute
crvotočine u ekstremno malom deliću sekunde i odašilju podatke.
Milioni njih tvore ogromnu mrežu.”
Svi su je tupo posmatrali, izuzev Meri, koja je živo klimala glavom.
„Zašto je to tako važno?”, pitao je Pol.
„Zato što to znači da se Janus potrudio da sakrije poreklo signala -
promenio je toliko mnogo bova da sad ne mogu da odredim odredište.
Očigledno je da nije hteo da primalac zna odakle je poruka poslata.”
„Nekako su ga otkrili”, reče Sonja.
„Možda i nisu”, oglasila se Kejt. „Odgovor je stigao dvadeset četiri
sata posle odašiljanja poruke. Sadržao je atlantiđansku pristupnu šifru
pa ju je svetionik propustio. Međutim, neobično je što poruka nije u
atlantiđanskom formatu. Ni šifra nije atlantiđanska. Poruka je vrlo...
zemaljska - sadržaj je pojednostavljen i kao da je tehnološki nazadan,
tako da atlantiđanski kompjuter ne može da je pročita.”
„Kao da je pošiljalac znao da se Atlantiđani kriju na manje
naprednom svetu...” glasno je razmišljao Pol.
„To je mamac!”, kriknuo je Dejvid s položaja kod portala.
„Slažem se”, reče Sonja. „Ako je poruka poslata velikom neprijatelju
i ako on ne može da pronađe njen izvor, poslao bi lažnu poruku svim
sumnjivim svetovima, ne bi li nas namamio da se otkrijemo.”
Pol je klimnuo glavom. „Nadali su se da ćemo odgovoriti i otkriti
svoj položaj, ili još bolje, onesposobiti svetionik, kako bi oni videli šta
se dešava na Zemlji.”
„Na odgovoru je naša adresa”, reče Meri, ali je brzo dodala, „iako
pretpostavljam da su mogli da prilagode poruku svakom svetu.” Kejt se
učinilo da je ova spoznaja teško pogodila naučnicu, da se odrekla snova
koje je tako dugo gajila u sebi.
Pol je protrljao slepoočnice i pružio korak po laboratoriji.
„Preumoran sam za ozbiljno razmišljanje. Jasno je da nećemo
odgovoriti, ne još, baš kao što nećemo onesposobiti svetionik.
Očigledno je da je Janus verovao da je atlantiđanski neprijatelj još tu.
Kakve mogućnosti nam još stoje na raspolaganju? Šta možemo da
uradimo?” Bacio je pogled na portal.
„Slažem se”, reče Sonja. „Nalazimo se u klopci.”

24

Kejt je masirala očne kapke. Bila je mrtva umorna. Sedela je za

stočićem u kabini i čitav sat zurila u ekran. Ta aktivnost ju je dodatno
iscrpla. A ipak... nije mogla da se otme utisku da joj nešto nedostaje.
Možda je posredi razmišljanje što je babi milo to joj se i snilo,
očajničkoj želji da pronađe izlaz iz zamke u koju su upali.
Vrata su se otvorila. Dejvid je ušao u kabinu s kapcima na pola
koplja.
Osmehnula se. „Kako je bilo na poslu, dušice?”
Na jedvite jade je stigao do kreveta i sručio se na njega. „Osećam se
kao atlantiđanski pandur iz šoping-centra.”
Približila se krevetu.
 „Nevaspitana balavurdija pravi rusvaj u igraonici?”
„Šef me je oterao kući zbog spavanja na poslu.”
Počela je da mu skida prljavu tuniku. „Pa, ne mogu te otpustiti”,
rekla je s lažno saosećajnim tonom. „Isuviše si potreban ovom
atlantiđanskom svetioniku. Ali prljaš krevet.” Pokupila mu je pantalone
i čizme i stavila ih sintetizator odeće u uglu.
Pratio ju je pogledom. Ležao je potpuno nepomično. „Kako to čudo
radi? Mislim na atlantiđansku mašinu za pranje veša. U stvari... nemoj
da mi objašnjavaš. Baš me briga.”
Dala mu je meku kesu. Otvorila je jedan kraj i prinela je njegovim
usnama.
„Šta je to?”
„Večera.” Istisnula mu je neki gel u usta.
Naglo se uspravio u sedeći položaj i pljunuo narandžasti gel na zid.
„O bože, ovo je grozno! Šta je - šta sam ti uradio da zaslužim ovako
nešto, draga moja?”
Nakrivila je glavu. „Zbilja?” Probala je malo gela. „To su samo
polusvarene aminokiseline, trigliceridi...”
„Imaju ukus govana, Kejt!”
„Nikad ih nisi probao...”
„Sad jesam. Grozno je. Kako možeš to da jedeš?”
I ona se pitala. Gel je, što se nje tiče, bio gotovo bezukusan. Nije
znala da li se menja, da li sve više postaje... Atlantiđanka. Odagnala je tu
pomisao iz glave.
„Pa, ni u kom slučaju ne bih to stavio usta. Radije bih crk6 od gladi.”
„Preteruješ.”
Posegnuo je ka rancu. „Šta nam je ostalo?”
Otvorila ga je i preturala po vojničkim sledovanjima. „Teletina,
piletina s crnim pasuljem i krompirom, čili...”
Opružio se po krevetu. „Voliš da govoriš prljavo.”
Udarila ga je po grudima. „Poludeo si!”
Osmehnuo se. „To ti se dopada.”
„Dopada mi se. To znači da sam i ja luda.”
„Uzeću ono što ti nećeš”, rekao je.
„Mislim da mi je prilično svejedno.”
Obrve su mu se na trenutak spojile. Osmeh mu je izbledeo kad je
shvatio šta je rekla.
Uzeo je prvi paket koji mu je došao pod ruku. Otvorio ga je i počeo
da proždire sadržaj.
 Kejt je želela da jede sporije. To bi mu omogućilo ravnomernije
oslobađanje enzima za varenje, a samim tim i unošenje većeg broja
upotrebljivih kalorija. Zbog toga je i pokušala da ga nahrani
atlantiđanskim sledovanjem. Ali...
Obešenjački ju je uštinuo za nos. Pokušao je da je odobrovolji. „Više
ne krvariš iz nosa.”
„Tako je.”
Prestao je da jede, iako nije ispraznio paketić. „Krvarila si zbog
eksperimenta, zar ne? Zbog simulacija.”
„Tako je.”
Pojeo je poslednje ostatke hrane. „Kad je Alfa rekao da ti je ostalo
od četiri do sedam dana... života. Nije bio nesiguran kada je reč o tvom
zdravlju - dijagnozi, već nije znao koliko ćeš još eksperimenata izvesti
na sebi. Nijedan znači sedam dana. Da li sam u pravu?”
„Imaš.”
„Dobro je”, reče Dejvid. „Sedam dana je bolje od četiri.”
„Slažem se”, tiho je odvratila.
„Važi, hajde da popričamo o... velikom pitanju
Podigla je obrve. „0 velikom pitanju?”
„O bacanju lopte preko celog terena.”
Mrzela je sportske analogije. „Igrao bi se lopte?”
Podigao se na lakat. „Mislim na dodavanje zdravomarijo.2
Očigledno je da smo u takvoj situaciji, Kejt. Rekla si da je bova
povezana s bezbroj sličnih, koje rade na principima kvantne fizike.
Kako ja vidim, imamo samo jednu mogućnost - da pošaljemo poziv u
pomoć. Recimo... ne znam, naš svet je napala mnogo snažnija
vanzemaljska okupaciona sila.” Nastavio je posle kraće pauze. „Auh.
Trudio sam se da poruka zvuči što dramatičnije, ali je zapravo sto
posto tačna.”
Dobila je ideju. Dobru ideju. Dejvid je i dalje govorio, ali bio je sve
tiši. Gubio je bitku s umorom i punim stomakom.
„Znam, i neki loši momci će je pročitati, i onda će se pojaviti, ali
možda će se i neki dobri momci iz galaksije zaputiti ovamo. Sjebani
smo ako je pošaljemo. Sjebani smo ako je ne poš...”
Povukla ga je na postelju. „Odmori se. Dao si mi ideju.”
„Kakvu ideju?”
„Vratiću se.”
„Probudi me za jedan sat”, zamolio ju je dok je izlazila. Ni u kom
slučaju ga neće tako brzo probuditi. Odmor mu je preko potreban.
Snaga će mu biti neophodna ako nije pogrešila.
Sonja i Milo čuvali su improvizovanu tvrđavu pored blistavobelog
portala. Milo se verovatno prvi put nije osmehnuo kad ju je video.
Samo je klimnuo glavom. Pogled mu je govorio: Situacija je ozbiljna.
Stražarimo.
Kejt mu je uzvratila pozdrav. Stigla je do komunikacionog centra iza
svetionika gotovo trčećim korakom. Prizvala je dnevnik poruka, koji je
pokazala grupi. Ovog puta je unela vremenski raspon od trinaest
hiljada godina.
Podaci su ispunili ekran. Nije mogla da veruje svojim očima.

Dorijan je pružio ruku Viktoru. „Izvući ću te gore. Moramo da

požurimo.”
Vojnik se peo uz drvo oslonjeno o zid rezervoara ispod vrata.
Odmicao je duplo sporije od zapovednika. Trapavko nije materijal za
olimpijadu.
Dorijan ga je izvukao u mračni hodnik i nastavili su put. Bilo mu je
drago što napušta to vlažno negostoljubivo mesto puno zmija,
nevidljivih letećih grabljivaca i ko zna čega još.
Hteo je da zapreči vrata rezervoara, da ništa ne bi moglo da izađe
napolje, ali nije imao vremena.
Sporo su napredovali. Bili su bosi, kao i na putu do rezervata. Pazili
su da ne naprave nikakav zvuk, da ne bi otkrili svoj položaj.
Dorijan nije bežao od istine: Dejvid je jači i pametniji od njega. Ne bi
se začudio da je poslao Kejt u svetionik, a da ga on čeka u zasedi,
spreman da mu smrsi konce.
Zakasniće. Kejt je možda već poslala poruku ili onesposobila
svetionik. Nije mogao da juriša, iako je tu pomisao osećao na plećima
kao poslovičnu težinu sveta. Zaustaviće ih ako mu se ukaže i najmanja
prilika. Ako padne u tom pokušaju, s njim će pasti i svet za koji se borio,
za koji je toliko toga žrtvovao.
Ares je imao pravo kada je reč o jednom: odigraće svoj ulogu.
Prilagođavao se tami. Video je sve veći deo hodnika, uprkos slabom
osvetljenju.
Soba s portalom bila je ispred njega.
Viktor i on su zastali na njenom pragu. Razmenili su znake i uleteli u
nju s uperenim oružjem. Bila je prazna.
 Dorijan je zaronio prste u zeleni svetlosni oblačić na ploči. Srebrni
lučni portal je oživeo.
Viktor je krenuo ka njemu.
„Čekaj”, naredio je Dorijan. „Ne smemo da srljamo.”

Meri i Pol ležali su na uskom krevetu i zurili u tavanicu.

„Previše sam nervozan da bih zaspao”, reče Pol.
»I ja.”
„Iz nekog razloga ne želim ni da se tuširam.”
„Baš kao ni ja”, odvratila je Meri.
„Otkud to? Sigurno se plašim da me početak napada i pucnjava ne
zateknu pod tušem. A možda ima veze i s golotinjom. Niko ne želi da
bude upucan gologuz.”
„Da. Definitivno je golotinja posredi.”
„Tu je i osećaj krivice. Ne bih želeo da, ako vanzemaljci stignu
ovamo, u izveštaju o akciji napišu”, promenio je glas da bi zvučao kao
kompjuter, „taj sitni čovek bio je gologuz kad je njegova planeta
osvojena. Trljao je levu butinu kad je zli čovek upao na stanicu i pobio
njegov tim, što je bilo presudno da njegova rasa propadne. Umro je
neopranih leđa.”
Nasmejala se. „Načisto smo poblesavili.” Okrenula se i gurnula lice
pod njegovu ruku. „Neprestano razmišljam o šifri.”
„O čemu?”
„Zašto su je poslali u dva dela? Ako je poslata kao mamac, zašto nije
još prostija? Mogli su da se zadrže na binarnom kodu.”
Pol se osmehnuo.
„Složena zagonetna poruka jednostavno ne odgovara ideji o
mamcu.”
„Ili proba. Možda žele da vide da li smo sposobni da je
protumačimo.”
„Možda su hteli da budu sigurni da je niko drugi neće pročitati ili
rastumačiti.”
„Zanimljivo...”, reče Pol.
Vrata su se otvorila. Milo je provirio u kabinu. Nacerio se i podigao
obrve. „Doktorka Kejt ima važne novosti!”
Kejt je sačekala da se svi okupe u velikom komunikacionom centru u
zadnjem delu svetionika pre no što je progovorila: „Mislim da imam
rešenje.”
„Za šta?”, pitala je Sonja.
„Za odlazak sa svetionika.”

25

Kejt je prizvala pregled primljenih i poslatih poruka na velikom ekranu

u komunikacionom centru. Reakcije su bile različite, u skladu s
raznovrsnošću karaktera članova grupe. Milo se osmehnuo. Sonja je
delovala pribrano i nedokučivo. Meri se mrštila. Pol je izgledao
nervozno, kao da će čuti koliko mu je ostalo od života.
Dejvid je stražario ispred portala. Krivio je vrat da bi video što veći
deo ekrana.
„Ovo je pregled komunikacije za proteklih trinaest hiljada godina”,
reče Kejt. „Ova poruka je iz doba pada Atlantide - odmah posle
Aresovog napada na Alfa modul pored gibraltarske obale. Brod je tad
prepolovljen. Janus je ostao zarobljen u polovini bližoj Maroku.”
„U delu koji smo upravo napustili”, reče Meri.
„Tako je. Znamo da je njegova partnerka ubijena u tom napadu.
Očajnički je pokušavao da je uskrsne u jednoj od cevi u drugoj polovini
broda, bližoj Gibraltaru. U poslednjim danima atlantiđanske kuge
saznala sam da je delimično uspeo u tim naporima. Dobila sam sećanja
njegove partnerke, ali ne sva. Janus je hteo da je vrati u život bez
izvesnih sećanja. Već dve nedelje pokušavam da doprem do njih... u
nadi da će mi omogućiti...” Presrela je Dejvidov pogled.
Okrenula se prema ekranu i nastavila. „Pokušavala sam da doprem
do tih sećanja, ali su ona izbrisana iz Alfa modula. Tako nešto ne bi
trebalo da bude moguće - uskrsnuće, pogotovo skladištenje s njime
povezanih sećanja, obavlja se po strogim propisima. Pre nekoliko
trenutaka otkrila sam da ih Janus nije izbrisao. Sistem koji upravlja
procesom uskrsnuća to ne bi dozvolio. Izdvojio je sećanja koje je želeo
da sakrije od partnerke i prebacio ih na svetionik. Podelio ih je na tri
dela i poslao na tri različita svetionika, ali izbrisao ih je s ovog. Kopije
koje su ostale na modulu premestio je u arhivu, pošto je bilo drugih
aktivnih kopija u mreži bova. A zatim je fizički oštetio skladišni
prostor, nakon što ih je tamo pohranio. Tako ih je učinio nedostupnim.
Takođe je prekinuo i komunikaciju s ovim svetionikom. Zato nismo
mogli da vidimo poruku koju je poslao i signal koji je Meri primila s
modula. Učinio je sve što je mogao da kopije sećanja ne budu
pronađene u mreži svetionika.”
„Sonja!”, povikao je Dejvid. „Zameni me na straži.”
Afrikanka je ćutke izašla iz komunikacionog centra. Dejvid se
obratio Kejt čim se pojavio iza ugla. „Ne dolazi u obzir.”
„Ne znaš šta ću predložiti.”
„Znam. I odgovor je ne.”
Pol i Meri su se iznenada veoma zainteresovali za ono što se
događalo na podu oko njihovih nogu. Milov večiti osmeh je bledeo.
„Hoćeš li mi dopustiti da završim?”
Dejvid je prekrstio ruke na prstima. Oslonio se o vrata.
Kejt je prizvala mapu mreže bova na velikom ekranu. Ličila je na
hiljade preklopljenih paukovih mreža.
„Atlantiđani su posejali svetionike po čitavoj galaksiji - na ljudskim
svetovima u razvoju, mestima istraživanja i vojnim karantinskim
zonama - gde god je bilo nečeg što nisu hteli da drugi vide ili gde god
nisu hteli da iko u dometu svetionika vidi ostatak galaksije.”
„Neverovatno”, reče Meri. Zakoračila je ka ekranu.
Pol je lutao pogledom između Kejt i Dejvida. „Kuda ovo vodi?”
„S ovog portala možemo stići do bilo koje bove.”
Milo se ozario.
Pol je stao iza Meri kao da je hteo da je zadrži u slučaju pada. „To
zvuči...” rekao je, „prilično neizvesno.”
Dejvid je zafrktao. „To je pravi atlantiđanskih rulet.”
„I naša jedina šansa”, reče Kejt.
„Znamo li išta o razdaljinama između njih? Rekla si da je memorija
ovog svetionika izbrisana, zar ne? To pak znači da bi ovi svetionici
mogli biti oštećeni ili da bi nas skok prema njima mogao odvesti u
otvoreni svemir. Možda su usred ratnih zona ili pod nadzorom moćnog
neprijatelja. Mogli bi nas pohvatati čim se pojavimo i doznati lokaciju
Zemlje. To bi bio kraj. Ima milion načina da ovo pođe naopako. Mogao
bih da nabrojim još stotinu, kao iz rukava, a nemam preterano
razvijenu maštu.”
Pol je prekinuo razmenu mišljenja između Kejt i Dejvida. „Da li
odredišni svetionik može biti isključen? Da li će nas portal odvesti u
svemir? Ili ništavilo?”
„Neće”, odvratila je Kejt. „Ako portal uspostavi vezu, to znači da je
na drugom kraju svetionik.”
„Kako bi bilo da pošaljemo sondu?”, pitala je Meri. „Tako bismo
mogli da vidimo šta nas čeka na drugom kraju?”
Kejt je odmahnula glavom. „Ovde nema takve opreme. Mislim da bi
povratak na modul zbog sonde bio previše rizična opcija.”
„Neko od nas mogao bi da baci pogled na drugu stranu”, reče
Dejvid, „da gvirne i da se odmah vrati ovamo. Mislim da je rulet
atlantiđanskih svetionika krajnje odgovarajući naziv za ovu avanturu.”
Kejt je prenebregla ovu upadicu. „Imam razloge da verujem da su tri
svetionika na koja je Janus poslao poruke bezbedna.”
„Koji su to razlozi?” skeptično će Dejvid.
„Janus je bio genije. Ništa nije radio slučajno.” Kejt se obraćala
Dejvidu. „To ti je dobro poznato.”
„Možda. Ne zaboravi da govorimo o osobi koja je pokušala da
poništi sedamdeset hiljada godina ljudske evolucije. Ne bi se reklo da
je bio preterani ljubitelj čovečanstva.”
„To je istina, ali ne znamo zašto se odlučio na tako nešto. Odgovori
su tamo negde.”
„To je problem. Svešćemo sedam na četiri ili još manje dana da
bismo došli do nekoliko odgovora.”
„Dejvide, nemamo kud. Ako pretpostavimo da je Janus izabrao ova
tri svetionika s razlogom, mogli bi biti deo rezervnog plana - njegov
poslednji pokušaj da nas spase.”
„Ko nam garantuje da nije odabrao tri svetionika na ivici uništenja -
zar nije hteo da se zauvek reši tih sećanja?”
„Mislim da on to ne bi učinio.”
„Želim da kažem sledeće: odlazak na taj svetionik mogao bi da nas
košta života ili otkrije lokaciju Zemlje, što bi moglo dovesti do
nestanka ljudske vrste. To je preveliki rizik, Kejt.”

Dorijan je razmišljao o nekoliko načina za napad na portal: bacanje

granate, slanje Viktora kao prethodnice ili o opreznijem prilazu.
Potegao je nož s pojasa. Kleknuo je pored portala. Polako ga je
gurnuo u svetlost na mestu na kom se blistava kupola susretala s
tamnim metalnim podom. Prošao je nožem po dnu, duž čitavih metar i
po širine portala. Pazio je da ne dodirne pod ili stranice, svestan da bi i
najmanji zvuk uzbunio neprijatelja.
Nož nije naišao na otpor. Nisu zabarikadirali vrata, ili bar ne pri
dnu. Brzo je nastavio s ispitivanjem ivice portala. Pomerao je nož duž
stranica. Protegao se da bi stigao do dva i po metra visokog vrha.
„Nisu ga blokirali”, rekao je Viktoru.
Nekoliko minuta kasnije oslonio se o zid. Viktor je održavao
ravnotežu na njegovim ramenima. Zaljuljao se i oslonio dlanom o zid.
„Budi pažljiv”, brecnuo se Dorijan. „I još važnije - budi brz.”
Viktor je zario lice nekoliko centimetara u svetlost, na samom vrhu
kupole. Trznuo se unazad. Razrogačio je oči. „Stoje u krugu,
raspravljaju.”
„Sve šestoro?”
„Da.”
„Da li su naoružani?”
„Samo muškarac i Afrikanka.”
„Savršeno.” Ovo je bio značajan podatak. Situacija nije mogla biti
bolja. Neće morati da pretražuju svetionik. Niko se ne krije niti ih čeka
u zasedi. Posegnuo je za oružjem koje je ležalo na podu u središtu
prostorije. „Požuri, Viktore.”

Pol je imao utisak da rasprava ne vodi nikuda. Razgovor - bolje reći

nadvikivanje - premestilo se sad ispred portala, verovatno da bi Dejvid
dobio saveznika u Sonji, koja je podržavala njegovo stanovište. On je
bio protiv igranja na ruletu atlantiđanskih svetionika. „Predloži bolju
mogućnost”, reče Kejt. „Bilo koju.”
„Predlažem slanje poziva u pomoć”, reče Dejvid.
„On će garantovano odati položaj Zemlje. Garantovano!”
„A mi ćemo garantovano proživeti još koji dan.”
„To nije sigurno”, odvratila je Kejt. „Loši momci su možda veoma
blizu.”
„Ovo nikuda ne vodi”, reče Pol.
Meri se nagnula prema njemu. „Mislim da sam nešto videla.”
„Šta?”
„Na portalu.”
Portal je baš tada zatreperio.
 Dejvid je pogledao Kejt. „Da li si ga programirala?”
„Programirala sam Janusovo prvo odredište. Otići ću i vratiću...”
„Nećeš. Ako iko bude išao...”
Dejvid je naglo okrenuo glavu. Milo je nestao.
Događaji su se brzo odvijali, brže no što je Pol mogao da ih prati.
Dejvid je prišao portalu. Kejt ga je uhvatila za ruku. Okrenuo se
prema njoj.
Sonja je protrčala kroz portal. Dejvid je pustio Kejt i prošao kroz
njega. Kejt je pojurila za njim ostavivši Meri i Pola na svetioniku. Oni su
zurili u portal široko otvorenih usta.

Svetlost na portalu rasula se delić sekunde pre no što je Dorijan stigao

do nje.
„Šta se desilo?”, pitao je Viktor.
Protokoli za slučaj nužde Alfa modula trebalo bi da drže portal
otvorenim kako bi obezbedili pristup jedinom izlazu s broda. Dorijan je
radio na kontrolnoj ploči, na kojoj je bleštala poruka:
Veza s odredišnim portalom je prekinuta

Pokušao je ponovo.
Odredišni portal je zauzet

Zauzet? Neprijatelj možda napada svetionik. Ili... Dorijan je

očajnički radio na komandnoj ploči portala. Neprestano je pokušavao
da se poveže s onim na svetioniku.

Meri je zakoračila ka portalu.

Sitno lice pojavilo se na blistavoj površini.
Milovo.
Kriknuo je s bolnom grimasom na licu. „Spašavajte se!”
Meri je zgrabila Pola za podlakticu. Zarila je nokte u nju.
Milo je otvorio oči i široko se osmehnuo. „Samo se šalim. Dođite.
Sve je u redu.”
Dorijan je protrčao kroz portal čim se veza ponovo uspostavila.
Pretražio je malu svemirsku stanicu. Bila je prazna.
Otišli su na drugi svetionik. Budale. Kakve opasnosti tamo vrebaju?
Da li to znaju? Da li ih je uopšte briga?
Otišao je do komunikacionog centra i prizvao podatke, doznače
njihov položaj za nekoliko minuta. Nadao se da će uspeti da ih zaustavi
na vreme.

26

Za Mila je novi svetionik bio još jedno u nizu čuda. Doveo je tim ovamo.
Preuzeo je vodstvo. Instinkt mu je poručio da je to od početka bila
njegova uloga. Osetio je da će se nešto strašno dogoditi ako ne zakorači
kroz portal. Verovatno nikad neće saznati kakva opasnost im je pretila.
Video je da nešto nije u redu kad se okrenuo ka saputnicima.

Dejvid je odmah zapazio da je ovaj svetionik drugačiji. Stanica koja

držala pokrov preko Zemlje bila je naučna. Podovi su bili bisernobeli,
zidovi tamnosivi, a sve ostalo skromno i neupečatljivo.
Ovaj svetionik imao je crne podove i zidove. Delovao je vojnički,
mračno i grubo, a i drevno i gotovo dotrajalo. Na prethodnom
svetioniku je preko puta portala bio veliki panoramski prozor. Na
ovom je prozor bio relativno mali. Gledao je na crno prostranstvo
svemira, na kom ništa osim malobrojnih zvezda nije privlačilo pogled.
Dejvid je počeo da pretražuje svemirsku stanicu s uperenim
oružjem. Sonja ga je sledila na malom rastojanju i štitila mu leđa.
Raspored prostorija bio je sličan kao na poslednjem svetioniku:
tanjir s portalom u središtu. Međutim, imao je dva nivoa povezana
stepeništem i više prostorija i opreme. I bio je prazan.
Dejvid je osetio blago kretanje. Da li se ovaj svetionik okreće?
Vratio se do portala. Pol i Meri su mu se pridružili.
Ščepao je Mila za ramena. „Nemoj to više nikad da radiš.”
„Morao sam biti ja.”
 „A zašto?”
„Zato što sam najbeskorisniji”, reče mladić.
„Ti nisi beskoristan.”
„Nisam ni naučnik ni vojnik. Ja...”
„Ti si klinac.”
„Ne, nisam.”
„Odsad pa nadalje ideš poslednji.”
„Zašto?”
„Zato”, reče Dejvid. Vrteo je glavom. „Kad porasteš... kazaće ti se
samo.” To je bio nestvarni trenutak. Izrekao je nešto što su mu roditelji
bezbroj puta ponovili, a što je oduvek smatrao izanđalom i
besmislenom frazom.
„Želim da mi se kaže sada”, reče Milo.
„Ti si poslednji kog bismo izložili opasnosti.”
„Zašto?”
Dejvid je uzdahnuo i zavrteo glavom. „Kasnije ćemo o tome. Sad...
Idi u svoju sobu, Milo.” Još nije verovao da je to rekao. Video je kako se
Kejt bori s osmehom dok je Milo tapkao ka kabinama.
Klimnuo je glavom Sonji, koja je počela da stražari kraj portala.
Zagrlio je Kejt i poveo je u kabinu.
„Tinejdžeri”, rekla je kad su se vrata zatvorila za njima.
„Nisam zadovoljan tvojim ponašanjem. Otvorila si mu portal.”
„Nisam znala da će odmah otići na drugu stranu.”
„Idemo redom. Da li Sloun može da nas prati ovamo?”
„Može. Mada, biće mu teško da nas pronađe.”
„Koliko teško?”
„Izgledi na uspeh su mu jedan prema hiljadu.” Nastavila je posle
kraće pauze. „Izuzev ako nije baš, baš pametan.”
Dejvidu se ovo poslednje nije dopadalo. Mrzeo je Dorijana Slouna.
Posvetio je dobar deo života njegovom pronalaženju i kažnjavanju, ali u
njegovu inteligenciju nije sumnjao.
„U tom slučaju imamo problem.”
Vrata su se otvorila. Pol je provirio u kabinu i oklevajući
progovorio. „Zbilja mije žao što vas uznemiravam, ali morate nešto da
vidite.”
Kejt i Dejvid su ga sledili do ostatka grupe okupljene oko portala.
Zurili su kroz prozorčić.
Dejvid je sad bio siguran da se svetionik okreće. Prozor više nije
gledao na prazno svemirsko prostranstvo.
 Sunce je blistalo na sredini prizora. Dejvidu je zastao dah kad je
video široki pljosnati pojasa krhotina koji se pružao ka plamtećoj
zvezdi. Sastojao se od hiljada i miliona komada vasionskih brodova.
Pomislio je da ni ostaci stotinu planeta poput Zemlje ne bi posle
uništenja zauzeli prostor pokriven krhotinama. Plutajuće olupine bile
su uglavnom crne ili sive. Ponegde se mogla videti i bela, žuta ili plava.
Sudarale su se. Lukovi plave i bele svetlosti sevnuli bi tad kao munje i
povezali ih na delić sekunde. Pljosnato prostranstvo ispunjeno tamnim
otpacima ličilo je na auto-put do sunca.
Svi osim Dejvida su na prethodnom svetioniku sa
strahopoštovanjem posmatrali Zemlju. Došao je red na njega da oseti
isto čuvstvo. Ovakav pogled bio je transcendentalno iskustvo za
vojnika i istoričara.
Bio je u potpunosti opčinjen prizorom. Možda zbog razmera onog
što je video, svesti o ništavnosti ljudske rase u bezmernoj vaseljeni ili
prizora koji je nemo svedočio o prisustvu nezamislivo velike sile u
svemiru, dovoljno moćne da uništava svetove. Šta god da je bilo
posredi, nešto u njemu se u tom času promenilo.
Kejt je imala pravo.
Nisu mogli da se sakriju. Niti da čekaju.
Verovatnoća da će opstati bila je veoma mala.
Moraće da rizikuju. To im je jedina nada.

27

Dorijan je poželeo da puca u kompjuter svetionika. I u Kejt Vorner. Ona

je, za nekoliko minuta, koliko je portal bio nepovezan s Alfa modulom,
kontaktirala s hiljadu drugih svetionika. Podaci su govorili o
povezivanju u istom vremenskom intervalu. Nije mogao da sazna
koliko dugo je veza s pojedinim portalima trajala. Mogla je da se poveže
s 999 portala u prvoj sekundi i da preostalo vreme iskoristi za pristup
pravom odredištu. Mogli su biti na bilo kom od hiljadu svetionika.
Špartao je po prostoriji. Kako da ih nađe? Šta mu stoji na
raspolaganju? Proverio je: nije bilo video-zapisa. Odlazak na drugi
svetionik bio je rizičan potez. Nije očekivao da će se Dejvid i Kejt
odvažiti na to.
Kako su odabrali odredište? Naslepo? Sigurno nisu. Da li je nešto
znala? Morala je znati - ali šta? Čime se rukovodila? Raspolagala je
sećanjima atlantiđanske naučnice. Da li je u njima pronašla trag; da li
se setila nečeg što im je pomoglo da izaberu odredište? Da li je imala
saveznika? Sumnjao je u to. Da su znali više od njega...
Žurno je radio na kompjuteru. Da. Na svetioniku je bilo podataka o
uskrsnućima. Pronašao je tri dosijea: Janusov, njegove partnerke, koji
je bio izbrisan i... Aresov.
Zapitao je kompjuter: Mogu li da vidim sećanja povezana s
uskrsnućem?
Možete da pristupite samo vašim sećanjima, generale
Ares

Svetionik ga je prepoznavao kao Aresa. Postavio je novo pitanje.

Kako mogu da ih vidim?
Na zidu su se otvorila vratanca.
Komunikaciona niša može biti iskorišćena kao simulator
sećanja za uskrsnuće

Dorijan je zakoračio u četvrtastu prostoriju. Zidovi i pod su jarko

sijali. Zbog toga se činilo da je niša načinjena od svetlosti i neizmerne
veličine. Trepnuo je. Taj prizor je nestao. Ustupio je mesto nečem što je
ličilo na železničku stanicu. S tavanica je visila velika prazna tabla.
„Identifikujte datum sećanja”, razlegao se kompjuterizovani glas.
Datum sećanja, pomislio je Dorijan. Odakle da počne? Nije imao
pojma. Posle izvesnog vremena je prozborio: „Pokaži mi Aresovo
najtraumatičnije sećanje.”
Železnička stanica je nestala. Video je sopstveni odraz u
zakrivljenom staklu - ali to nije bilo njegovo, već Aresovo lice. Izgledalo
je gotovo isto kao na Antarktiku, iako su crte bile nekako drugačije,
mekše.
Dorijan je isprva mislio da je u nekoj cevi, ali bila je prevelika.
Osvrnuo se i video lift. Ostatak odraza otkrivao je njegovu odeću: plavu
uniformu s oznakama na levoj strani grudi.
Sekunde su prolazile. Lift se peo. Dorijan je osećao kako njegove
misli i prisustvo blede. Samo je Ares stajao u liftu; Dorijan je samo
gledao i osećao. U ovom sećanju bio je Ares.
Lift je zadrhtao. Divlje se zatresao. Ares je tresnuo leđima o zid. Reći i
zvuci uskovitlali su se oko njega. Upinjao se da ne izgubi svest.
Mutna slika i nejasna buka poprimali su oblik. Neko mu je vikao u
uvo: „Zapovedniče, stigli su nas. Dozvoljavate li da se prebacimo do
glavne flote?”
Ares se podigao s poda kad su se vrata otvorila. Brod je ponovo
zadrhtao. Stajao je na komandnom mostu pred zakrivljenim ekranom,
koji je prekrivao suprotni zid. Desetak uniformisanih Atlantiđana je
vikalo i pokazivalo na terminale u velikoj prostoriji.
Ekran je prikazivao četiri velika broda kako beže stotinama
okruglih tamnih predmeta, koji su ih stizali i pucali po njima. Tamne
lopte su se okupile oko poslednjeg broda i probile se kroz njega.
Preobrazile su ga u kuglu žute i plave svetlosti.
„Da li da se prebacimo do glavne flote, zapovedniče?”
„Nikako!” povikao je Ares. „Izbacite čamce za spašavanje.
Rasporedite ih u što dužem nizu.”
„Zapovednice?”
„Učinite to! Kad ih izbacimo, naredite pomoćnim brodovima da
ispuste gravitacione mine i svim brodovima da oslobode asteroidna
punjenja.”
Hiljade malih diskova izbačeno je iz preostalih brodova na ekranu.
Mali broj se susreo s okruglim predmetima koji su se rojili oko
brodova. Eksplozije su razorile lopte. Bilo ih je previše.
Umrećemo štiteći flotu, pomislio je Ares kad se ekran ispunio
svetlošću i kad je nepodnošljiva vrelina prožela brod i stigla do njega.
Otvorio je oči. Stajao je u malom pravougaonom brodu s jednim
prozorom, koji je gledao na narastajući talas svetlosti - odjek bitke koju
je do malopre vodio.
Bio je na čamcu za spašavanje. Prebačen je na njega zajedno s
devetoricom drugih: prvim oficirom njegovog komandnog mosta i
kapetanima i prvim oficirima drugih brodova u pomoćnoj floti pod
njegovom komandom. Svi su stajali u svojim medicinskim komorama.
Nekoliko glava virilo je procenjujući situaciju.
Talas je stigao i do njih. Ponovo je raznet vrelinom, bolom i
strahovitom energijom.
Otvorio je oči u drugom čamcu za spašavanje. Talas je bio dalji.
Protokol za evakuaciju prebacio ih je do sledećeg čamca kad je talas
uništio prvi u nizu. Ares se nije trudio da se pokrije kad je talas naišao.
Ukočeno je posmatrao i čekao. Energija, vrelina i bol ponovo su ga
zapljusnuli. Našao se u trećem čamcu. U petom je već počeo da se
užasava talasa.
U desetom više nije mogao ni oči da otvori. Vreme je prestalo da
postoji. Preobrazilo se u treperavi talas agonije i ništavila. Brod je
zadrhtao. Vrelina i bol su izostali. Otvorio je oči. Spasilački čamac vrteo
se u svemiru. Pogledom je ispratio oslabljeni gravitacioni talas. Valjao
se dalje, zakrivljujući sićušne svetlosne tačke, odraze dalekih zvezda.
Sklopio je oči. Pitao se da li će čamac za spašavanje izazvati
medicinsku komu ili će mu dopustiti da umre. Nije znao šta bi mu više
odgovaralo. Nije bio siguran šta će se posle desiti, ali iskusio je samo
ništavilo, vremenski ambis bez misli i osećanja.
Metal je škripnuo kad su se vrata čamca širom otvorila. Vazduh je
uleteo u njega. Svetlost ga je obasjala. Vređala mu je oči.
Bio je u tovarnom prostoru velikog broda, opkoljen desetinama
znatiželjnih oficira. Medicinsko osoblje u plavom i belom utrčalo je na
platformu. Klimali su glavom u njegovom pravcu.
Otvorio je medicinsku komoru i izašao napolje. Noge su mu drhtale.
Zalud je pokušao da održi ravnotežu i pao je postrance. Uhvatio se za
cevanice i svio u loptu. Medicinari su ga podigli na nosila i izneli iz
čamca. Devetorica oficira ostala su u komorama zatvorenih očiju.
„Zašto ne vadite moje oficire?”
Izgubio je svest kad je medicinar prislonio neki uređaj na njegov
vrat.

28

Dorijan se, po završetku emitovanja Aresovog sećanja, našao u

blistavoj odaji od bele svetlosti, unutar svetionika koji je kružio oko
Zemlje. Bio je sklupčan u loptu na podu, kao Ares. Drhtao je. Krv mu je
tekla iz nosa. Spopala ga je vrtoglavica. Puls mu se ubrzao. Još više krvi
mu je poteklo iz nosa. Imao je utisak da strah istiskuje krv iz njegovog
tela.
 Borio se da očuva svest. Šta mu je ovo sećanje učinilo? Nedeljama je
gledao Aresova sećanja. Video je njegov napad na Alfa modul dok je
atlantiđanska kuga besnela, kao i događaje koji su oblikovali evoluciju
čovečanstva u poslednjih trinaest hiljada godina. Znao je da mu je Ares
otkrio ta sećanja, da mu je dozvolio da vidi samo ono što mu je bilo
potrebno da bi ga spasao.
U nedeljama posle toga počela su krvarenja iz nosa i znojenja. Često
se budio iz noćnih mora, koje je istog časa zaboravljao.
Pitao se da li će ga ponovno proživljavanje potisnutih sećanja ubiti i
da li ima izbora. Morao je da sazna istinu o Aresovoj prošlosti.
Očajnički je želeo da dopre do potisnutih sećanja koja su upravljala
njegovim životom, do monstruma iz podsvesti.
Osvrnuo se oko sebe. Odaja nije imala ni početak ni kraj. Nije
mogao da se seti gde su vrata. To nije bilo važno. Nije nameravao da je
napusti.
Jedno u vezi sa sećanjima je sigurno: tamo napolju je neprijatelj.
Ares nije lagao o tome.
Ali nešto se tu nije uklapalo. Imao je utisak da Ares iz sećanja nije
bio vojnik, ne u to vreme. Bitka sa stotinama lopti bila je kao
improvizacija. Borio se asteroidnim punjenjima i gravitacionim
minama. To su pre bila istraživačka, a ne vojna oruđa. Ni brodske
posade nisu bile ni spremne ni obučene za borbu.
Glasovnom komandom uključio je simulaciju sećanja. Na
simuliranoj železničkoj stanici ukrcao se na sledeće sećanje, koje je
počinjalo na kraju prethodnog.

Ares je otvorio oči. Ležao je na postelji u bolničkoj sobi.

Sredovečni doktor podigao se iz stolice u uglu i prišao mu. „Kako se
osećate?”
„Šta se desilo s mojim oficirima?”
„Ukazuje im se pomoć.”
„Kakvo je njihovo stanje?”, pitao je Ares.
„Neizvesno.”
„Saopštite mi ga”, naredio je Ares.
„Svi su u komi. Fizički se dobro osećaju. Trebalo bi da se probude,
ali niko od njih se ne budi.”
„Zašto sam se ja probudio?”
 „Ne znamo. Naša radna teorija je da raspolažete višim pragom
izdržljivosti fizičkog i duševnog bola.”
Ares je posmatrao belu posteljinu na sebi.
„Kako se osećate?”
„Prestanite da mi postavljate to pitanje. Želim da vidim svoju
suprugu.”
Doktor je skrenuo pogled.
„Šta je bilo?”
„Savet flote želi da vas ispita...”
„Hoću da pre toga vidim svoju ženu.”
Doktor je otvorio vrata. „Straža će vas sprovesti do saveta. Biću
ovde ako vam zatrebam.”
Ares je oprezno ustao iz kreveta. Pitao se da li će ga noge izdati. To
se nije dogodilo.
Na stolu ga je čekala uredno spakovana standardna uniforma. Pitao
se gde je njegova uniforma ekspedicione flote, ona s činovima. Podigao
je tanušnu odeću. Oklevajući, obukao se.
Stražar ga je otpratio do sale za skupove. Desetak admirala sedelo
je na uzdignutom stolu u središtu dvorane, malo ispred bine. Dve
stotine ljudi raznolikih uniformi i činova ispunjavalo je sva sedišta iza
njih. Admiral, kog Ares nije poznavao, naložio mu je da preda raport o
misiji.
„Zovem se Targen Ares. Oficir sam Sedme ekspedicione flote.
Sadašnja dužnost...” Slika uništene flote proletela mu je kroz glavu.
„Poslednja dužnost bila mi je kapetanska na Heliosu. Bio sam i
zapovednik Pomoćne flote Grupe Sigma Sedme ekspedicione flote.
Naređeno nam je da donesemo jednu kuglu, koju trenutno nazivamo
čuvarima.”
„Da li je naređenje izvršeno?”
„Jeste.”
„Želeli bismo da uporedimo vaš izveštaj s brodskim zapisima i
telemetrijom otkrivenom u čamcu za spašavanje.”
Na džinovskom crnom ekranu iza Aresa pojavila se njegova slika na
komandnom mostu uništenog broda. Ekran je pokazao usamljenu
loptu.
Snimak je pokazao kako četiri broda slede loptu. Zatim je ona
sledila njih.
„Kako ste je odmamili s linije čuvara?”
„Nedeljama smo proučavali liniju. Istraživanje je obavljeno u
prostoru od osam svetlosnih godina. Potvrdilo je radnu teoriju da
mreža čuvara u potpunosti okružuje veliki deo naše galaksije. Lopte su
pravilno raspoređene, kao paukova mreža, ali se kreću u našem pravcu.
Nisu neposredna pretnja, ali će, ako nastave da se kreću na ovaj način,
u dalekoj budućnosti, za stotinak hiljada godina, stići i do našeg
zvezdanog sistema.”
Žamor se digao u dvorani.
„Kako ste je zarobili?”
„Primetili smo da često napuštaju liniju, ali se brzo vraćaju.
Povezali smo ta dešavanja sa svemirskim sondama - obično s
artefaktima drevnih iščezlih civilizacija. Uglavnom koriste energiju
sunca i nose jednostavne poruke dobre volje. Lopte čuvari bi svaki put
presretale sonde. Uništile bi ih nakon analiza. Zaključili smo da te lopte
napadaju svako telo koje pokuša da pređe liniju čuvara. Uništavanje
sondi probudilo je našu radoznalost zato što dotad nijedan brod nije
bio uništen. Trebalo je da tu pojavu protumačimo kao upozorenje.
Napravili smo sondu koja je odašiljala jednostavni binarni signal.
Upotrebili smo je da bismo odmamili loptu s linije.”
Na ekranu se pojavio snimak lopte koja prati flotu, i koja stiže manji
predmet koji je plovio ispred nje. Novi video-zapis pokazivao je
brodove koji kruže oko lopte. Usledilo je nekoliko snimaka uništenih
lopti.
„Nekoliko pokušaja zarobljavanja lopti bilo je neuspešno. Konačno
smo uspeli da ulovimo jednu. Usput smo je onesposobili.”
Prizor se promenio. Na ekranu se pojavio tovarni deo Aresovog
broda. Masivna crna lopta lebdela je nad njim. Brod je zadrhtao, a Ares
se oslonio o zid.
„Ovo je početak napada. Desetak lopti nanišanilo je Helios.
Ispaljivale su plazmatična punjenja. Uspeli smo da im umaknemo.
Čuvari na liniji su po svoj prilici veoma jednostavne sprave i mnogo su
sporije od naših brodova. Protokol misije je zahtevao komunikacionu
tišinu, koju smo poštovali. Međutim, nekoliko sati kasnije otvorile su
se stabilne crvotočine i pojavila se nova vrsta lopti. Na stotine njih. Bile
su mnogo... naprednije. I agresivnije.”
Na ekranu iza njih video se snimak bitke.
„Zašto se niste prebacili do flote?”
„Iz straha. Plašio sam se da ću odvesti nove čuvare do Sedme flote i
do matične planete. Zaključio sam da je gubitak naših brodova
prihvatljiva cena. Iz istog razloga nisam stupio uvezu s flotom. Poslao
sam čamce za spašavanje, u nadi da će oficiri preživeti i da ćemo vam
doneti ove podatke. Nadao sam se da će gravitacione mine uništiti
flotu čuvara i da će udarni talas odgurati čamce van domašaja čuvara
koji će kasnije uzeti učešća u bici. Rasporedio sam čamce tako da, ako
jedan bude uništen, evakuaciona procedura pošalje posadu na sledeći
u lancu. Nisam bio siguran da li će ta taktika uroditi plodom, ali sam se
nadao da će čamci bar preneti zapise i telemetriju ako mi stradamo.”
„Smatramo da je vaša misija bila uspešna u tom smislu. Podaci koje
ste nam dostavili mogli bi da nas spasu u ovom ratu.”
„Ratu?”
Prisutni su se ućutali.
„Da li ću biti obavešten o posledicama misije?”
„Hoćete. Ne javno. To će učiniti neko ko je veoma nestrpljiv da vas
vidi.”

29

Stražar je otpratio Aresa do velike kabine, mnogo veće od kapetanskih

odaja na Heliosu. Ukazivali su mu pažnju dostojnu admiralskog čina.
Pokušao je da uključi terminal kompjutera. Nadao se da će dobiti neke
odgovore, ali nije imao pristup. Šta su to krili od njega?
Ekspediciona flota je već stotinama godina znala za čuvare.
Pretpostavljalo se da su lopte samo trag neke davno izumrle
civilizacije, naučne bove za proučavanje zvezdanih fenomena.
Sad je jasno da su mnogo više od toga.
Vrata su se otvorila. Ugledao je svoju suprugu Majru. Suze su joj
tekle iz crvenih i nadutih očiju.
Potrčao je ka njoj, ali se naglo zaustavio. Zurio je u njen nabrekli
stomak. Pokušavao je da shvati šta se događa.
Čvrsto ga je zagrlila. Uzvratio joj je istom merom. Bezbrojna pitanja
su mu se rojila po glavi. Jedna misao odnosila je prevagu: Živ sam, ovde
je.
Seli su na kauč. Prva je progovorila.
„Nedugo po tvom odlasku saznala sam da sam trudna. Nekoliko
puta sam tražila da mi dozvole da ti javim novosti, uprkos zabrani
komunikacije. Svi zahtevi su odbijeni.”
„Bio sam odsutan mesec dana.”
Progutala je knedlu. „Zamolili su me da ti saopštim da si bio
odsutan gotovo sedam meseci. Proglašen si i nestalim u akciji.
Pretpostavljali smo da si ubijen na dužnosti. Čak smo te i sahranili.”
Oborio je glavu. Odsustvovao je duže šest meseci? Šta mu se desilo?
Trebalo je da izađe iz medicinske komore u čamcu za spašavanje
odmah posle prolaska udarnog talasa, posle poslednje teleportacije
duž čamaca u lancu. Ali nije se osvestio. Kao da je vreme prestalo da
teče i kao da mu se um razdvojio od stvarnosti.
„Ne razumem.”
„Doktori misle da se jedan deo tvog uma u osnovi ugasio - to se
desilo svim oficirima. Odonda vegetiraju, iako su fizički dobro. Doktori
su veoma zabrinuti za tebe. Tražili su da te... procenim.”
„Zašto?”
„Zbog psiholoških promena. Misle da si se, zbog onog što si
doživeo, promenio... na tom planu.”
„Kako?”
„Nisu sigurni. Misle da je to iskustvo povisilo tvoju gornju granicu
podnošenja bola i trajno promenilo moždano povezivanje, da te je
učinilo sposobnim za svaku vrstu... ne želim da to izgovorim.
Uglavnom, zabrinuti su.”
„Osećam se dobro. Nisam se nimalo promenio.”
„Jasno mi je. Izvestiću ih o tome. Čak i da se pojavi... neki problem,
rešićemo ga, zajedno.”
Ali bio je drugačiji. Potmuli bes kipeo je u njemu.
Prekinula je neprijatnu tišinu. „Posle tvog nestanka prebačena sam
na Pilos. Mesecima su tragali za vama, a nakon toga su priredili
sahranu. Ubedila sam kapetana da mi dozvoli da upotrebim jednu
izviđačku letelicu za nastavak istraživanja. Iskoristila sam čitavo
odsustvo. Mislim da je lekar flote procenio da će mi biti bolje ako mi
dozvole da tragam za tobom, i da ću tako lakše podneti trudnoću.”
„Ti si me pronašla?”
„Nisam. Verovatno nikad i ne bih. U beskrajnom svemirskom
prostranstvu, s isključenim signalom za pomoć...”
„Morao sam da ga isključim.”
„Znam da si morao. Čuvari bi te pronašli da nisi.”
„Ne razumem.”
„Pronašla sam nešto drugo. Dalekometni skeneri za prismotru
zabeležili su velike promene na liniji čuvara. Njihova formacija je
razbijena. Povlačili su se. Zaključili smo da si napravio pukotinu u liniji
i da je neko pokušavao da prođe kroz nju. Čuvari su se borili s uljezima.
Admiralitet i savet mislili su da bi neprijatelj čuvara mogao biti naš
saveznik - ako bismo mogli da se sretnemo s njim.”
Izvadila je elektronsku beležnicu iz torbe. Dodala ju je Aresu. „Moji
nalazi o liniji čuvara uverili su komandu da pošalje sve ekspedicione
flote na ovu stranu njihove linije. Svi brodovi su tragali za tobom. Slali
su sonde. Prikupljeni podaci kazivali su da je pukotina u liniji čuvara
sve šira.” Prizvala je sliku. „Evo zašto.”
Ares je hteo da ustukne kad je video razbojište puno krhotina
hiljada brodova. Protezalo se sve do ogromne zvezde.
„Šta...”
„Ovo bojište je mesto na kom je mogući saveznik pokušavao da se
probije kroz liniju čuvara. I to nije sve. Pokušali su da uspostave i vezu
s nama. Naše sonde su presrele jednostavni binarni signal. Za njim je
sledila šifra od četiri osnovna koda. Još radimo na njenom
dešifrovanju. Mislimo da je ta vojska mnogo žrtvovala da bi otvorila
pukotinu u liniji. Usredsredili su se na mesto koje si načeo, na ono s
kog si odmamio lopte s linije. Čitava flota putuje ka toj tački. Sutra
stižemo na odredište.”
„Šta je naša misija?”
„Uspostavljanje kontakta kako bismo procenili da li imamo
saveznika koji će nam pomoći u ratu s čuvarima.”
„Šta još znamo?”
„Ne znamo mnogo. Čuvari su uništili sve naše sonde, ali imamo
jednu sliku.” Otkucala je nešto na elektronskoj beležnici. Pojavila se
nejasna slika plutajuće brodske krhotine. Ares je zurio u okrugli simbol,
zmiju koja jede sopstveni rep.
„Zmija...”
„Zovemo ih Zmijskom vojskom.”
„Da li su hominidi?”
„Moguće je, ako je suditi po veličini hodnika koji se vide u
poprečnom preseku olupine. Njihova šifra nam je čitljiva. Uskoro ćemo
je rastumačiti.”
 30

Dejvid je uložio strahovit napor da bi skrenuo pogled s gigantskog

polja krhotina koje se protezalo od vojnog svetionika do plamteće
zvezde. Prizor je bio očaravajući. Misterija onog što se ovde dogodilo,
onog što je uništilo hiljade, možda i milione brodova, ispunjavala je
njegov um scenarijima - i strahom. Taj prizor je promenio njegovu
procenu situacije, možda i pogled na svet.
Okrenuo se. Pol, Meri, Milo i Sonja su čekali. Imao je oči samo za
Kejt, čiji se izraz promenio iz zebnje u zbunjenost dok je pokušavala da
protumači njegovu reakciju.
„Dobro”, rekao je Dejvid. „Kejt kaže da ćemo ovde neko vreme biti
bezbedni. Iskoristićemo to vreme da bismo se snabdeli onim što nam
je potrebno.”
Dočekali su ga iscrpljeni malodušni izrazi. Sekunde su prolazile a da
niko nije ni pokušao da kaže šta mu je potrebno.
„Potreban vam je odmor”, nastavio je Dejvid. „Svi će jesti, spavati i
otići pod tuš. Sledećih osam sati se ništa neće desiti.”
Sonja je bacila pogled na portal.
„Ovog puta niko neće stražariti”, rekao je Dejvid.
„Zabarikadiraćemo portal. Na ovom svetioniku ima dovoljno
materijala za takvu operaciju. Napravićemo drugi pojas barikada na
obe strane hodnika.
Sloun nas neće zateći na spavanju.” Nastavio je posle kraće pauze,
kako bi im dao vremena da razmisle o ponuđenim podacima: „Tako
ćemo postupiti. Bacimo se na posao. Sonja, pomozi mi da podignem
barikade. Milo, i ti ćeš mi pomoći.”
Mladić se osmehnuo. Uozbiljio se kad je počeo da radi. Stenjući,
iznosio je teške sanduke iz skladišta uz stepenice do portala.
Dejvid je spustio ruku na mladićevo rame kad su barikade
podignute i kad su se svi povukli u kabine. „Milo...”
„Znam, ja...”
„Dopusti mi da završim. Rekao sam ti: kad porasteš, kazaće ti se
samo. Moji roditelji su mi to stalno govorili kad sam bio mali.” Pročitao
je Milov izraz. „Znam da više nisi dečak, ali roditelji se tako obraćaju
deci kad se pojavi nešto što još ne razumeju - a takve prilike su česte.
Ovo nije jedna od njih. Niko od nas nije želeo da prvi prođeš kroz taj
portal, zato što nikad ne bismo dopustili da tvoj život bude ugrožen pre
našeg.”
„Zašto?”
„Zato što smo odrasli i zato što brinemo o tebi. Imali smo priliku da
odrastemo i postanemo ono što jesmo. Ti još nisi proživeo svoj život.
To ga čini vrednijim od našeg. To nije odluka zasnovana na vojničkim
kriterijumima, već isključivo na osećanju pravde. Da sam izabrao da
čuvam naše živote nauštrb tvog, niko od nas ne bi mogao da živi s
takvom odlukom. Da li si me razumeo?”
„Jesam”, tiho će Milo.
„Mogu li računati na tebe, momče?”
„Možeš, gospodine Dejvide. U svim prilikama.”

Dejvid je ušao u kabinu. Kejt je sedela za stočićem. Češala se po glavi.

„Znam da si ljut na mene”, rekla je.
„Nisam.”
Podigla je obrve.
„U redu, bio sam. Više nisam.”
„Zaista?”
„Nešto sam shvatio kad sam video polje krhotina i ovo mesto.”
Čekala je. Još je izgledala sumnjičavo.
„Ako je taj signal poslao mogući neprijatelj i ako on zna gde bi
Zemlja mogla biti, moramo da pronađemo pomoć. Pod pretpostavkom
da na Zemlji još ima ljudi za spašavanje.”
Oborila je glavu. „Slažem se. Šta imaš na umu?”
Počeo je da se svlači. „Sada samo želim da se odmorim. Zatim ćemo
zajedno smisliti plan. Hoću da pređem u napad. Branio sam se otkad
sam saznao da si bolesna. Nastojao sam da sačuvam tebe i svaki
trenutak preostalog vremena. Plašio sam se. Još uvek se plašim, ali
mislim da bez rizika nećemo imati ni najmanju šansu da se izvučemo iz
ovoga.”
„Imao si pravo kada je reč o jednom”, reče Kejt.
„Da?”
„Trebalo bi da uživamo u preostalom vremenu.”
Pol je bio toliko umoran da nije ni znao kad je zaspao. Otvorio je oči i
pogledom potražio izvor zvukova.
Meri je završavala s tuširanjem. Polako je podigla ruku da bi pokrila
grudi.
Brzo je zatvorio oči. Pokušao je da smiri pomahnitali puls.
„Tuš im je nepojamno čudan.”
„Da”, reče Pol. Nije otvarao oči. „Liči na mini-diskoteku, pa još bez
vode.”
Čuo je kako uzima i oblači odeću i kako seda na stolicu.
„Da. Podseća me na solarijum.”
Podigao se u sedeći položaj. Ljubopitljivo ju je odmerio.
Slegla je ramenima. „Jednom sam bila u solarijumu. Još na koledžu,
odmah posle prolećnog raspusta. Otišla sam da ne bih izgorela od
sunca. Verovatno i zbog pritiska ostalih devojaka...”
Pol je digao ruke. „Ne osuđujem te. Iako je to nezdrav način
potamnjivanja kože. Mala količina sunca dnevno je prilično zdrava.
Sunčevi zraci preobražavaju holesterol u koži u preteču vitamina D,
koji je zapravo hormon, a ne vitamin. Takođe je neophodan. Problemi
izazvani promenama godišnjih doba, autoimuna stanja i izvesni oblici
raka zavise od nivoa vitamina D.”
„Slažem se. Pa, samo sam htela da kažem da se nisam promenila...
ne idem u solarijume niti se drugačije oblačim. To i nije bilo naročito
važno. U Aresibu nije bilo mnogo udvarača.”
„Shvatam. Kladio bih se da je tako. Ne mislim da si se promenila.”
„Šta to znači?”
Pročistio je grlo. „Onakva si... kakvu sam te zapamtio.”
Namrštila se.
„Zapamtio sam te po dobru”, dodao je.
Činilo mu se da je pauza koja je sledila trajala najmanje dva-tri sata.
„Još mnogo radiš?” pitala ga je.
„Ne dižem glavu od posla. Pogotovo poslednjih nekoliko godina.”
„I ja. Posao je jedino mesto gde sam srećna.” Oslonila se laktom o
sto i prošla rukom kroz kosu. „A opet, čini mi se da sam svake godine
sve nesrećnija.”
„Znam kako ti je. Pre nekoliko godina, posle...”
Klimnula je glavom. „Da li si se ponovo oženio?”
„Ja? Nisam. Onaj astronom kog sam sreo... da li je on, da li ste vas
dvoje...”
 „Nismo. Sačuvaj bože! Ne viđam se ni sa kim.” Nastavila je posle
kraće pauze. „Ima li neke žene u tvom životu?”
Pokušao je da zvuči opušteno. „Ne baš.” Ne baš?
„Uh.” Delovala je iznenađeno.
„Hoću reći, živim s nekim, ali...”
Ustuknula je.
„Ne, nije to što misliš.”
„Dobro.”
„Jednog dana je posle posla došla kod mene.”
Skrenula je pogled. „I mislila sam da će ti se tako nešto desiti.”
„Ne, nisam to hteo da kažem.”
Počela je da grize unutrašnju stranu usne. Dobro je poznavao taj
gest.
Pročistio je grlo. „Stvar je uistinu prilično jednostavna. Imamo
dete...”
Zinula je od čuda.
„Pa, to nije moje dete. U stvari, sad jeste. Moje je. Zove se Metju.”
„Metju je lepo ime.”
„Da, naravno. To je divno, divno ime za dečaka. Metju nije moj
biološki potomak - genetski smo u srodstvu, ali on je...”
„Mislim da bi trebalo da se odmorimo.”

Kejt je nepomično ležala pored Dejvida. Razmišljala je. Nije mogla da

spava. Njen um je, mimo volje, neprestano analizirao dostupne
činjenice. Htela je da pronađe trag, nit koja bi je, kad se cimne, odvela
do sledećeg delića slagalice. Instinktivno je osećala da postoji podatak
koji joj nedostaje, ključ zagonetke koji nije daleko, ali koji ne može da
dosegne.
Dejvid je počeo i brzo prestao da hrče. Čudila se njegovoj
sposobnosti da spava - čak i kad su u velikoj opasnosti. Ovo nije bio
prvi put. Bio je takav otkad su se upoznali. Sticao se utisak da po volji
može da isključi um i zaspi kad god mu se prohte. Da li se tako nešto
može naučiti? Da li je stekao tu naviku u godinama provedenim u
tajnim operacijama? Ili je tako rođen? Toliko toga u vezi s njim još nije
znala. I nikad neće saznati. Neće imati vremena da nauči.
Ta pomisao ispunila ju je izvesnom tugom. Jedan deo nje želeo je da
se Dejvid probudi, ali je veći deo želeo da ga pusti da se odmori.
 Kliznula je iz kreveta i navukla odeću na sebe. Tiho se iskrala iz
sobe i krenula tamnim zlokobnim hodnikom vojnog svetionika. Išla je
ka komunikacionom centru.
Odakle da počne? Janus je odabrao ovaj svetionik s razlogom.
Kojim? Šta ga je činilo posebnim? Ovde se nekad bila epska bitka. Da li
je Kejtina atlantiđanska dvojnica prisustvovala?”
Arhiva sećanja brzo joj je dala odgovor na to pitanje: nije.
Sećanje koje je Janus ovde uskladištio počinjalo je hiljadama godina
nakon postavljanja svetionika na ovom mestu.
Odlučila je da podrobnije prouči to doba. Zatražila je od kompjutera
istorijske podatke u vezi s nepreglednim poljem otpadaka.
Svi podaci o Zmijskom bojištu su pod režimom državne
tajne, u skladu sa Zakonom o sigurnosti građana

Zmijsko bojište. Pod režimom državne tajne.

Pola sata pretraživanja baza podataka nije otkrilo nikakve nove
podatke. U stvari, jedva da se pomakla s mesta. Na ovom svetioniku
nije bilo nikakvih informacija i tragova. Da li je hotimice očišćen od
njih? Da li je to bila mera zaštite od neprijatelja koji su mogli doći do
njega i pristupiti kompjuteru? Da li se Janus rukovodio tim motivom?
Da li je poslao sećanja ovamo zato što tu nije bilo ničeg što bi se moglo
naći i iskoristiti? To bi bio pametan potez. A njemu pameti nije
manjkalo.
Htela je da napusti centar kad je ekran izbledeo. Na njemu se
pojavio crveni okvir s velikim belim slovima:
Prijem poruke

Uhvatila se za konzolu da se ne bi onesvestila.

31

Dorijan se mučio proživljavajući Aresova sećanja. Ni atlantiđanska

hrana nije bila mnogo bolja.
Viktor i on sedeli su u skladištu na srebrnim sanducima. Jeli su
narandžasti žele koji su Atlantiđani zvali hranom.
 „Ovo je grozno”, reče Viktor.
„Sjajno zapažanje”, progunđao je Dorijan. Dovršavao je sadržaj
svoje kesice.
„Šta ćemo sad?”
„Upropastićemo ih komentarom u knjizi utisaka.”
Viktor ga je zbunjeno odmerio. Dorijan je bio sve bliži zaključku da
je zbunjenost njegovo uobičajeno stanje duha.
„Gde ćeš?”, pitao ga je Viktor kad je zakoračio u hodnik.
„Idem da uradim domaći”, rekao je. Zatvorio je vrata
komunikacionog centra.
Strahovao je od pokretanja sledećeg sećanja, ali nije imao izbora.
Jedina nada za opstanak njegovog sveta ležala je u saznavanju istine o
Aresu i neprijatelju s one strane svetionika. Morao je da sazna. Nikad
nije okretao leđa izazovima. Zakoračio je u komunikacionu nišu i
nastavio s pregledanjem Aresovih sećanja.

Standardni signal za uzbunu flote probudio je Aresa. Čuo ga je mnogo

puta - najčešće kad bi se tim koji je obavljao eksperimente unutar ili
van broda našao u nevolji. Kad ga je poslednji put čuo, stotine brodova
čuvara navalilo je na pomoćnu flotu pod njegovom komandom. Uništili
su sve ljude i brodove za koje je bio odgovoran.
Uspravio se u sedeći položaj i spustio noge na hladni metalni pod.
Znojio se, ali koža mu nije bila topla. To je bio strah. Nešto nije bilo u
redu s njim.
Borio se da se osovi na noge, ali telo se opiralo. Odbijalo je da se
povinuje naredbama uma.
Zvučnici su se oglasili. Pribrani glas je ponavljao: „Svi na položaje za
slučaj uzbune.”
Položaji za slučaj uzbune. Svako je znao svoje mesto. Vežbe su se
ponavljale jednom u svakih pet dana. Bezbednost u Ekspedicionoj floti
bila na prvom mestu. Ares po prvi put u karijeri nije imao raspored u
slučaju uzbune, oficir bez zaduženja. Više nije bio kapetan broda ili
pomoćne flote. Više nije imao mesto u lancu komande. Da stvar bude
gora, nije znao šta se događa.
Odenuo je standardnu uniformu i istrčao u hodnik. Osoblje svih
službi trčalo je oko njega. Pokušao je da od nekolicine sazna šta se
događa, ali niko nije imao vremena za razgovor.
 Provlačio se kroz gomilu. Borio se da stigne do lifta.
Na komandnom mostu se ukopao u mestu kad je bacio pogled na
ekran.
Beskrajno bojište pružalo se do zvezde... Majra mu je pokazala isti
prizor, ali ovaj nije bio nepokretan. Vrveo je od aktivnosti. Na drugom
kraju bile su Prva i Druga atlantiđanska ekspediciona flota - ukupno
sedamdeset i tri broda. Mnogo veća flota lebdela je iznad crne ravnice
otpadaka. Orijaški brodovi, od kojih su neki bili veličine čitave
atlantiđanske flote, zaklanjali su velike delove sunca i bacali duge seni
po relativno malim atlantiđanskim letelicama - istraživačkim
brodovima.
Atlantiđani su naoružavali prve istraživačke brodove odaslate u
duboki svemir. Ali prolazile su decenije i vekovi bez susreta s
neprijateljem. Organizatori ekspedicija su sve teže pravdali troškove
za naoružavanje. Sve veći broj ljudi je primitivni običaj naoružavanja
brodova smatrao smešnim. Neki su ga se i stideli. Među Atlantiđanima
se učvrstilo verovanje da svaka vrsta sposobna za putovanje dubokim
svemirom mora biti civilizovana.
Ares je posmatrao ogromnu flotu koja je preteći lebdela iznad
atlantiđanskog brodovlja. Taj prizor pomogao mu je da shvati da je
takvo razmišljanje greška katastrofalnih razmera. Te letelice su ratni
brodovi, stvoreni za uništavanje, isto kao i lopte čuvari.
„Pustite snimak ponovo”, reče kapetan broda sa svog mesta za
uzdignutim stolom nasred komandnog mosta. Oficiri i tehničari
usmerili su poglede na ekran. Ares je krenuo napred. Stao je pored
kapetana okrenutog ekranu. Gledao je kako se scena menja dok se
pokazivač vremena u gornjem desnom uglu vraćao unazad. Posmatrali
su snimak, telemetriju flote sa Zmijskog bojišta. Sigurno smo još na
putu, pomislio je.
Iz zvučnika se začuo glas admirala Prve flote.
„Znajte da smo dobili signal od Zmijske vojske. Radimo na
njegovom dešifrovanju. Poslali smo im istu poruku da bi znali da smo
je primili. Nadamo se da će to protumačiti kao prijateljski gest.”
Ekran je prikazivao prošle događaje. Crvotočina se otvorila iza
zmijske flote. Još više brodova se pojavilo. Svi su bili istog oblika i
veličine. Na trenutak su stajali ispred portala, a onda počeli da kruže
oko njega. Povezivali su se, obrazujući prsten. Ili zmiju? Drugi prsten se
obrazovao usred prvog, pa još jedan, sve dok sedam prstenova, poput
đevreka, nije zaklonilo sunce. Ares je na osnovu odsjaja zaključio da
prikupljaju sunčevu svetlost. Obrazovali su ogromnu solarnu ćeliju,
koja je prikupljala energiju.
Ponovo se začuo admiralov snimljeni glas. „Znajte da je prvi deo
signala binaran. Sadrži adresu ove tačke u svemiru i još jedne trenutno
nekartografisane oblasti. Možda je reč o zmijskom matičnom svetu.
Verujemo da je drugi deo sekvenca DNK, verovatno virus. Premali je da
bi predstavljao kompletni genom.”
Nekoliko manjih brodova odvojilo se od velikog broda duboko u
zmijskoj floti. Polako su krenuli ka admiralskom brodu Prve flote.
„Dobijamo poruku. Skeneri ništa ne otkrivaju. Ponavljam, ili
blokiraju naše skenere ili u brodovima nema ničega. Čekaćemo. Nek svi
brodovi ostanu na svojim položajima.”
Budale, pomislio je Ares. Admiral je igrao na sigurno. Razmišljao je
zašto bi bežali od onih koji ne mogu da se bore. Ares je to posmatrao s
drugačijeg stanovišta. Njegova supruga je na Pilosu, istraživačkom
brodu u Drugoj floti. Čekao je. Nadao se da će admiral narediti
evakuaciju.
Mali crni brodovi su se zaustavili na pola puta između zmijske i
atlantiđanske flote.
„Šaljemo tegljače da dovuku prvih nekoliko brodova. Ovo bi mogla
biti mirovna ponuda ili neka vrsta komunikacije. Sačekajte.”
Tegljači su dovukli nekoliko letelica do najbližeg istraživačkog
broda. Video-zapis je požurio napred. Ništa se nije dešavalo dok se nije
zaustavio na jednom kadru.
Ares je gledao po komandnom mostu. Svi su nešto zapisivali ili
radili na terminalima. Neki su pričali.

„Nastavite s emitovanjem”, reče kapetan. „Nek svi prisutni obrate

naročitu pažnju na ovaj deo. Svaki detalj može biti važan.”
„Šta se dogodilo?” pitao je Ares.
„Izgubili smo kontakt s Prvom i Drugom flotom odmah po
uspostavljanju veze sa zmijskim brodovima.”
„Napadnuti su”, odlučno će Ares.
„Ne možemo to tvrditi s potpunom sigurnošću. Možda se desio
sistemski kvar u komunikacijama. Možda su čuvari prekinuli
komunikaciju. Možda se susrećemo sa zvezdanom anomalijom ili
nečim drugim. Šta god da je posredi, šaljemo sve brodove ka Zmijskom
bojištu.”
„Da li ste obavestili savet o ovim zbivanjima?”
„Jesmo.”
„Da li su pokrenuli evakuaciju?”
„Nisu. Odlučili su da ništa ne saopštavaju građanstvu dok ne
budemo znali šta se događa.”
„Budale. Ovo bi mogao biti početak invazije. Trebalo bi da podelimo
flotu, da pozovemo rudarske i teretne brodove i evakuišemo što više
ljudi.”
„A ako je samo nesporazum? Poznato ti je da ljudi stradaju pri
evakuaciji. Panika bi nas obogaljila - i to u najgorem trenutku. Odluka je
donesena.”
„Dajte mi brod”, reče Ares.
„Tražiš da usred krize bez razloga razrešim nekog kapetana
dužnosti da bih ti predao komandu nad njegovim brodom? Nisam
verovao izveštaju o tvom psihološkom stanju, Arese, ali svake sekunde
mi se čini sve tačnijim. Za nekoliko minuta ćemo stići do Zmijskog
bojišta...”
Ares je potrčao ka liftu. Kroz glavu su mu prolazili scenariji i
raznovrsne mogućnosti. Mora da stigne do svoje supruge na Pilosu, i da
se zajedno izvuku odavde.
Hodnici su bili puni, ali je u njima vladala malo manja gužva.
Stigao je na sedam metara od portala kad je prvi udar zatresao
brod. Tresnuo je o zid hodnika. Jedna strana lica mu se nadula.
Pomislio je da će izgubiti svest. Rebra i zglobovi su ga boleli. Okrenuo
se na leđa. Ležaće na podu dok se brod ne smiri. Sistemi za
uravnoteženje su se uključivali i isključivali. Doteturao se do portala
kad je brod prestao da se trese. Brzo je radio na kontrolama. Naći će je
ako se prebaci na Pilos.
Uključio je vezu, ali se na ekranu pojavila poruka:
Portali su zatvoreni po protokolu

Flota je blokirala portale. To je pametan potez, ali zbog njega se

nalazi u klopci.
Potrčao je niz hodnik do vrata hangara sa šatlovima. Otvorila su se
otkrivajući široku duboku dvoranu. Polovina od deset manjih letelica
bila je prevrnuta. Neke su se razbile posle udarca o pregradne zidove.
Jedan modul je još stajao uspravno. Izgledao je netaknuto. Ukrcao se i
započeo proceduru lansiranja.
 Obukao je jedno od tri zaštitna odela da bi uštedeo na vremenu.
Znao je da će sekunde odlučivati o životu ili smrti. Vratio se u
upravljačku kabinu. Kroz otvorena vrata hangara je prvi put video šta
se dešava.
Polako su se otvarala otkrivajući užasni masakr nezamislivih
razmera. Prva i Druga flota behu razbijene. Olupine brodova lebdele su
u polju krhotina. Pridružile su se milionima otpadaka iz prošlih bitaka.
Delovi Aresove flote, tek pristigle na bojište, valjali su se pored
hangara sa šatlovima. I oni su nestajali u nepogodi. Vatra i svetlost
dizali su se sa ostataka njegovog broda i ostalih letelica njegove flote.
Uskoro će potamneti, baš kao Prva i Druga flota. Gledao je kako se
brodovi sudaraju, eksplodiraju i gasnu, kao da njima niko ne upravlja.
Lebdeli su dok su vazduh, predmeti i ljudi ispadali iz pukotina,
završavajući u negostoljubivom i nemilosrdnom svemiru.
Spektakularni prizor uništenih atlantiđanskih flota izgledao je
bledo u poređenju s bitkom koja je besnela iznad polja s krhotinama.
Krug zmijskih brodova vrteo se odmah ispred sunca. Džinovska
veštačka crvotočina od plavog i belog svetla otvarala se u njegovom
središtu. Za tako nešto bilo je potrebna nezamislivo velika količina
energije. Nova zmijska flota se pomaljala iz nje. Svi brodovi behu iste
veličine. U središtu portala pojavio se divovski stub od povezanog
brodovlja, ogromna metalna zmija izvirila je iz poderotine u tkivu
svemira.
Svetlosna pražnjenja sevala su svuda oko oscilirajuće zmije. Ares je
povećao sliku. Video je oznake na brodovlju, zmiju koja grize sopstveni
rep. Shvatio je ko se bori protiv njih. Lopte čuvari. Hiljade njih isticalo
je iz crvotočina koje bi nestale čim bi se pojavile na bojištu. Lopte su u
formaciji prosecale zmiju, kao sačma. Šišali su sloj za slojem zmijskog
brodovlja. Krajevi zmijske flote su se krunili, ali je jezgro odolevalo.
Izgrizeni delovi su odmah ojačavani novim brodovima. Zamenjivali su
uništene.
Lopte su se pojavljivale u sve većem broju. Pobeđivale su zmijsku
flotu i gurale veliki stub nazad. Ares je zaključio da ciljaju prsten oko
sunca, koji napaja crvotočinu.
Taj prizor mu je pružio zrnce nade. Možda će pobednik gigantske
bitke poštedeti ostatke atlantiđanske flote. Podesio je panoramski
prozor modula da bi video borbu na rubovima bojnog polja. Nada je
zgasnula. Lopte su komadale i ostatke atlantiđanskih brodova, koji su
plovili ka mestu proboja u liniji. Njihove posade rasipale su se po
svemiru. Izoštrio je sliku. Zmijski brodovi pucali su po čamcima za
spašavanje, ubijajući preživele oficire. Dve velike vojske tukle su se
međusobno - a istovremeno i protiv Atlantiđana.
Na ovom bojištu za Atlatiđane nije bilo saveznika. Nije bilo ni nade.
Ova istina udružena s beznađem gušila ga je u zaštitnom odelu.

32

Udar koji je pocepao kabinu šatla prizvao je Aresa u sadašnjost. Njegov

modul je sad lebdeo u svemiru, među ostacima flote na Zmijskom
bojištu, koje se protezalo sve do sunca.
Polako je procenjivao situaciju. Nije bilo puta za bekstvo niti nade.
Mislio je samo na jednu osobu. Majra. Videću je. Počivaćemo zajedno na
epskom bojištu.
Kuckao je po kontrolama. Pitanje je vremena kad će njegov sićušni
brod biti raznet i postati još jedno zrnce peska na plaži olupina koja se
protezala do sunca.
Umešno je manevrisao malim modulom. Vrludao je između
lebdećih olupina. Polako je stigao do Pilosa, rasturenog na tri veća i
hiljade manjih delova. Razmišljao je gde da je potraži. Na radnom
mestu u komunikacijama? U njenim odajama? Olupina je odlučila
umesto njega: komunikacioni centar više nije postojao.
Pristao je uz deo olupine s kabinama za posadu. Nije razmišljao o
razumnosti svojih postupaka dok je prolazio kroz vazdušnu komoru na
ulazu. Prestao je da rasuđuje logično. Držao se po strani, posmatrao je i
sažaljevao Aresa, koji je jedrio po mračnim hodnicima. Svetlo sa šlema
otkrivalo je plutajuće predmete koji su lebdeli u vakuumu. Brod je
ostao bez energije. Nije bilo svetala za slučaj nužde, niti veštačke
gravitacije. I sistem za održavanje života sigurno je isključen. Čak i da
je pronađe...
Odlučio je da ostane ovde, da lebdi s njom okružen njenim stvarima
i crnim ekranima, koji bi u normalnim prilikama pokazivali njihove
fotografije.
Vrata njene kabine su se otvorila. Zaštitno odelo mlitavo se
okretalo u vazduhu, a zatim se okrenulo prema njemu. Video je lice u
njemu. Njeno lice. Poskočio je preko praga i naleteo na nju. Zagrlio ju je.
Čuo je njen glas u šlemu. Zvučala je slabašno, ali razgovetno.
„Arese...”
Čvrsto ju je zagrlio. „Pametno si postupila. Navukla si odelo.” Nije
ga zagrlila. Da li su joj zalihe vazduha na izmaku? Da li gubi svest?
„Idemo odavde.”
Uhvatila ga je za ruke začuđujućom snagom. „Moramo da
ostanemo.”
Izgurao ju je iz sobe. Nastavio je da je gura hodnikom. Sigurno je u
šoku. Opirala se dok su leteli između razbacanih tela, kutija i predmeta.
Gurnuo ju je u vazdušnu komoru na ulazu u modul. Ležala je postrance
u komori za dekompresiju. Bila je u potpunosti iscrpljena, istrošena.
Dotrčao je do nje i počeo je da joj skida zaštitno odelo.
Oglasio se dekontaminacioni alarm modula. Vrata su počela da se
zatvaraju.
Izašao je iz komore trenutak pre no što su se vrata sasvim zatvorila.
Pritrčao je vratima i pogledao kroz prozorčić u komoru. Na ekranu
pored njih treperila je sledeća poruka:
Uspostavljen karantin zbog rizika od biološkog
zagađenja

Uključio je zvučnik.
„Majra.”
Polako se podigla i okrenula ka njemu. Jarka svetlost u komori
omogućila mu je da jasno vidi njeno lice. Koža joj je bila pepeljasta,
gotovo siva. Bila je izbrazdana sićušnim plavim krvnim sudovima.
Učinilo mu se da vidi kako nešto puzi ispod nje.
Na ekranu se pojavio prikaz njenog tela.
Pronađen ksenobiološki patogen; poreklo nepoznato

Ispod nje su se pojavila i dva dugmeta: ukinite karantin i sterilizujte

komoru.
Trgao se i uzmakao od njih.
„Otvori komoru, Arese. Sve je u redu. Nije ono što misliš. Prsten će
nas spasti.”
Pogledao je prikaz njenog tela. Više nije trudna.
„Otklonili su izraslinu, Arese. Otvori vrata. Videćeš. Učinili su to da
bi nas spasli.”
Uzmakao je za korak, a zatim još jedan. Ukočio se. Brod se zatresao.
Zašto se trese?
Pao je na pod. Podigao je pogled. Karantin. Brod je pod vatrom.
Doteturao se do upravljačke konzole. Video je kako tri čuvara nišane
njegov modul. Gađali su tovarni deo.
Onaj u kom je bila Majra.
Mora da je spase. On...
Sledeći plotun prepolovio je brod. Na ekranima su prolazili podaci o
procedurama za hitne slučajeve, spiskovi zatvorenih odaja i isključenih
sistema. Prednji deo modula se okretao. Video je kako čuvari
uništavaju komade repa, uključujući i komoru za dekontaminaciju, u
kojoj je bio ono jedino što je voleo u vaseljeni.
Čuvari su nemilosrdno uništili njegovu suprugu. Nisu obratili
nikakvu pažnju na njega.
Sručio se u stolicu. Nije mogao da skrene pogled s ubilačkih mašina.
Čekao je. Spremno će prihvatiti kraj.

33

Za Dorijana je bleštava svetlost u komunikacionoj niši bila ravna

nemilosrdnom suncu. Nemilice ga je pržila. Sećanje na Aresovo
stradanje na Zmijskom bojištu bacilo ga je u duboko očajanje. Osećao
se izgubljeno.
Okrenuo se na stomak i podigao. Posmatrao je sve veću baricu krvi
koja se širila po blistavo belom podu. Sećanja ga truju. Ili umire?
Nedeljama je osećao kako bolest polako napreduje. Opasnost je sad
bila mnogo veća.
Ponovo je nastojao da ovlada sobom. Aresova sećanja nudila su
više pitanja no odgovora. Zmijska vojska je nesumnjivo nečim
inficirala Aresovu suprugu. A čuvari su napadali Zmijsku vojsku - i
zaražene Atlantiđane.
Koja od zaraćenih strana - Zmije ili Čuvari - predstavlja velikog
neprijatelja koji je konačno uništio i matični svet Atlantiđana?
Spremao se da pokrene sledeće sećanje. Ali oklevao je. Ima li boljeg
načina da sazna istinu? Možda postoji način koji ga neće postepeno
ubijati kad god malo gvirne na drugu stranu? To bi bilo divno. Nije znao
koliko putovanja u Aresovu prošlost će izdržati. Ali znao je odakle da
krene.
Izašao je u komunikacioni centar i pristupio kompjuteru. Zatražio
je podatke o Zmijskom bojištu. Na ekranu bi posle svakog zahteva
zatreperila crvena poruka upozorenja:
Svi podaci o Zmijskom bojištu su pod režimom državne
tajne, u skladu sa Zakonom o sigurnosti građana

Atlantiđani su pažljivo izbrisali sve podatke u vezi sa čuvarima i

Zmijskom vojskom.
Pokazalo se da je izbrisana i telemetrija, zajedno sa svim podacima
sa sondi iz tog dela svemira. Ali... svetionik je kružio bojnim poljem.
Dorijan je zamalo zinuo od čuda kad se na ekranu pojavio podatak da je
Kejt pre dvadeset sati povezala ovdašnji portal s tim svetionikom. Bio
je jedno od hiljadu odredišta u njenoj nasumičnoj rotaciji. To nije
moglo biti slučajno.
Špartao je po sobi. Grozničavo je razmatrao dostupne činjenice.
Kejt i Dejvid su znali za signal upućen Zemlji - za poruku od koje je Ares
toliko zazirao. Došli su do svetionika da bi odgovorili na nju ili da bi ga
onesposobili i dozvolili pošiljaocu da pronađe Zemlju.
Nešto što su ovde našli nateralo ih je da zastanu i da iznova
razmisle. Nisu poslali poruku, niti su onesposobili svetionik. Da li su
saznali za postojanje neprijatelja? Da li su otišli do svetionika na
Zmijskom bojištu da bi saznali više, ili da bi pokušali da razgovaraju sa
saveznikom daleko od Zemlje, gde bi pogrešna pretpostavka imala
blaže posledice?
Slika pokolja iz Aresovog pamćenja nepovratno se urezala u
Dorijanov um. Atlantiđani su i te kako imali pravo da strahuju od
Zmijske vojske i čuvara.
Prizvao je podatke iz baza podataka svetionika na Zmijskom
bojištu. Pronašao je samo dva zapisa: jučerašnje povezivanje portala i
transmisija podataka od pre nekih trinaest hiljada godina.
Zanimljivo. Ko bi to mogao biti? Janus. Zarobljen je otprilike u to
doba - za vreme Aresovog napada na naučnički modul pored
gibraltarske obale. Da lije Janus poslao poruku mogućem savezniku?
Poziv u pomoć? Nije isključeno.
Pregledao je podatke. Tog datuma su sa svetionika odaslate tri
poruke. Da li je Janus na taj način hteo da poveća šanse za dobijanje
pomoći?
 Kejt je došla ovamo. Videla je nešto što ju je uplašilo i skupila
hrabrost da zakorači kroz portal - do svetionika koji je mogao odvesti
na bilo koje mesto u svemiru, koje je moglo biti u bilo kakvom stanju.
Ne bi to učinila da nije imala na umu neku nužnost. Takođe je morala
biti sigurna da je tamo ne čeka neposredna opasnost.
Janus je ostavio trag od mrvica hleba. Dorijan je shvatio da
naučnikovi putokazi imaju oblik sećanja. Kejt je igrala istu igru:
pokušavala je da spozna prošlost Atlantiđana i da shvati istinu o
neprijateljima i saveznicima. Njen tim je otišao na jedan od tri
svetionika. Verovatno su još na njemu. Zapamtio je adrese. Uskoro će
se sresti.

„Uspori malo”, reče Dejvid. Osmotrio je okupljene u komunikacionom

centru. Imao je pravo: Kejt je prebrzo iznosila otkrića da bi je shvatili, s
izuzetkom Meri, koja je zurila u nju kao hipnotisana.
„To je poruka - s bojišta', rekla je Kejt.
„Kako?”, pitao je Dejvid.
„Sigurno je s neke olupine.” Uključila je ekran. Brzo je pregledala
poruku, kao da je iko mogao da je pročita. „Liči na onu koju je Meri
primila na Zemlji - niz binarnih brojeva na početku i glavni deo od
četiri bazna koda.”
„Da li je poruka ista?”, hitro će Meri.
„Ne znam”, reče Kejt. „Ali format je isti.”
„Što navodi na pomisao da bi pošiljalac mogao biti isti”, reče Pol.
Kejt je klimnula glavom.
„Šta znamo?”, pitao je Dejvid. „Rekla si da su podaci o ovom mestu
pod oznakom državne tajne.”
„Jesu”, reče Kejt „Proverila sam. Naučnica, Janusova partnerka,
nikad nije posetila ovo mesto. Zapravo, nije znala ništa o Zmijskoj
vojsci.”
„Janus je ipak u poslednjim trenucima života nekom poslao poruku,
a zatim i sećanja njegove partnerke na bojište koje nikad nije posetila,
gde se signal neobično nalik odgovoru njegovoj poruci hiljadama
godina neprekidno odašilje.” Dejvid se počešao po glavi. Nešto se tu
nije uklapalo. Šta je previđao? Nešto tu nije bilo u redu. „Atlantiđani su
postavljali svetionike na mestima koja ne bi trebalo da budu
pronađena, zar ne?”
 „Tako je”, potvrdila je Kejt. „Ili tamo gde su želeli da ono što je na
njima ne bude viđeno spolja.”
Da, to je to. Dejvid je bio siguran da ima pravo.
Tišinu je razvejao mehanički zvuk na gornjem spratu, iznad
njihovih glava.
Dejvid je pogledao Kejt. „Portal!”
„Nisam ja”, odvratila je.
„Ne otključavajte ova vrata”, rekao je Dejvid. Istrčao je iz
komunikacionog centra. Sonja ga je pratila u stopu.
Stepenište je vodilo s donjeg na gornji sprat s portalom, velikim
skladištima i kabinama. Na donjem spratu je bio komunikacioni centar
i niz manjih skladišta.
Dejvid je birao između lošeg i goreg. Mogao je da se popne uz
stepenice i suoči s Dorijanom i njegovim ljudima, ili da ih čeka dole,
nadajući se da će ih zaskočiti dok budu silazili.
Brzo se odlučio za zasedu. Pokazao je Sonji da zauzme položaj u
malom skladištu i otrčao do susednog. Otvoriće vatru na Dorijana s
ovih položaja. Neće pucati dok meta ne stigne do podnožja stepeništa.
Čuo je čangrljanje metala po stepenicama, slično kotrljanju
konzervi. Sloun nije tako glup da... Video je kako Sonja proviruje na
vratima skladišta. Tri crna okrugla cilindra odskočila su sa stepenica u
uski hodnik. Šok-bombe.
Okrenuo se i sakrio iza vrata. Pokrio je uši i čvrsto zažmurio. Munja
i eksplozija su delić sekunde kasnije onesposobile njegova čula.
Sve se kretalo kao na usporenom snimku. Odgurnuo se o zid,
otvorio usta i zatreptao. Pokušao je da ovlada čulima.
Pogledao je napolje i ugledao Sonju. Udar ju je pogodio punom
snagom. Isteturala se slepo u hodnik.
Neko je jurnuo niz stepenice. Preskakao je po tri stepenika. Otvorio
je vatru na Sonju pre no što je stigao do podnožja.
Dejvid je podigao pušku. Otvorio je vatru na napadača, ali zakasnio
je.
Sonja je pala. Krvarila je. Napadač se kotrljao po podu, preko puta
nje. Grčio se i pritiskao obarač. Sejao je metke u svim pravcima,
uključujući i stepenice.
Mali predmet udario je u zid stepeništa, a za njim još jedan.
Odskočili su i zakotrljali se. Dejvid je razrogačio oči. Granate!
Zakoračio je unazad i spotakao se o sanduk. Podigao se dovoljno da
kroz uska vrata vidi krvlju natopljeni hodnik, Sonju i Dorijanovog
vojnika. Na trenutak se ništa nije čulo. Zatim... podigao se narandžasti
svetlosni zid. Pucketao je i blistao. Naišao je i udarni talas.
Vratanca skladišta su se zatvorila. Dejvid je tresnuo o suprotni zid.
Veštačka gravitacija u prostoriji je nestala. Polako je zalebdeo ka
tavanici i pridružio se srebrnim sanducima.
Sve je podsećalo na bizarni san bez zvuka. Kružio je i gledao kroz
prozor kako se vojni svetionik udaljava. Ta soba uopšte nije bila
skladište. Samo je korišćena u te svrhe. Nalazio se u čamcu za
Spašavanje i lebdeo ka velikom polju krhotina. Pridružiće se milionima
drugih ostataka izgubljenih bitaka. Zurio je kroz prozor. Pogled i
posvemašnja tišina budili su u njemu bizarna osećanja. Obuzela ga je
tuga. Sloun će stići do Kejt i ostalih. Ovo je njegov poslednji poraz.
Nikad više neće videti Kejt.

34

Kejt je čekala u komunikacionom centru s Milom, Polom i Meri. Slušala

je kako hici iz vatrenog oružja ustupaju mesto eksplozijama. Ekran na
zidu je buknuo. Na njemu se pojavio crveni tekst.
Dekompresija neizbežna

Pokrenuti protokoli za lokalizaciju štete

Jedna reč je treperila.
Evakuacija

Pregledala je podatke o stanju svetionika. Pocepan je nadvoje. Polja

sile štitila su ih od vakuuma i apsolutne nule, ali će se energija
neophodna za to uskoro iscrpsti. Svi čamci za spašavanje bili su na
drugoj strani polja sile. Svetionik ih je odbacio.
Nije imala izbora. Hitro je podesila portal do sledećeg svetionika na
koji je Janus poslao njena sećanja. Učitala je sećanja s ovog svetionika u
prenosno memorijsko jezgro i prišla vratima.
„Hajdemo”, rekla je s najvećom mogućom lažnom hrabrošću.
„Pratite me.”
Vrata su se otvorila pred njom. Sonja i neki vojnik ležali su mrtvi na
crnom podu. Osetila je tugu i radost. Dejvid nije bio tamo. Još ima nade.
Sjajno narandžasto polje sile ometalo je pogled na svemir i polje
otpadaka.
Osvrnula se. Postoji samo jedan put. Stepenice. Zakoračila je po
krvi, preko leševa, i stigla do prvog stepenika. Oklevala je. Nije znala da
li da uzme oružje. Polov pogled zadržao se na automatu ubijenog
vojnika. Uzeo ga je i krenuo. Stao je ispred Kejt.
„Znaš li da ga koristiš?”, prošaptala je.
Slegnuo je ramenima. „Ne baš. A ti?”
„Ne baš.”
Stajali su u podnožju stepenica. Odozgo nije dopirao nikakav zvuk.
Kejt se duboko u sebi nadala da će se Dejvid pojaviti iza ugla, proviriti
na stepenište i reći: „Vazduh je čist. Idemo.”
Zamalo što nije izgubila ravnotežu i pala niz stepenice kad se
razlegao signal za hitnu evakuaciju.
Videla je blistavi portal na vrhu stepeništa. Odraz na staklenom
prozorčiću preko puta njega pokazivao je vojnika kako leži u hodniku s
druge strane portala. To nije bio Dejvid. Pogledala je kroz prozor na sve
veće polje otpadaka. Delovi svetionika lagano su plovili ka njemu.
Nije mogla ni da mrdne.
Pol ju je uhvatio za ruku.
„Moramo da pođemo, Kejt”, rekao je.
Um joj je radio veoma sporo. Ipak je uspela da natera sebe da prođe
kroz portal.

Portal ih ovog puta nije doveo do svetionika. Kejt je to odmah shvatila.

Našli su se na ogromnom prostranom mestu, nimalo sličnom malim i
spartanski opremljenim svemirskim stanicama.
Pol, Meri, Milo i ona stajali su u gigantskoj dvorani s trideset metara
dugim i petnaest metara visokim prozorom.
Zanemeli su opčinjeni užasavajućom panoramom. Pogled na
Zemlju je u Kejt budio strahopoštovanje. Zmijsko bojište je bilo
strašna, ali daleka, davno prohujala opasnost. Ovo mesto bilo je i te
kako živo.
Pred njima su se prostirali redovi crnih lopti. Nepomična sitna
svetla lebdela su iznad njih, kao automobili na parkiralištu u noćnim
časovima.
 U srednjem redu, iznad gomila nepokretnih lopti, pružao se cilindar
i gubio se u svemiru. Lopte su ulazile u njega na jednoj i izlazile na
drugoj strani. Na izlasku su izgledale veće, i novije. Bilo je to
postrojenje za proizvodnju čuvara. Proizvodilo je na hiljade primeraka
u sekundi. Možda i milione, u zavisnosti od dužine cilindra za
proizvodnju. Gde su pomoćni brodovi za dopremanje minerala i
sirovina?
Ovo nije svetionik, već fabrika u svemiru. U njoj se pravi vojska
lopti.
Nezamislivo velika.
Pokušavala je da se pribere. Nisu mogli tu da ostanu.
Bila je prilično sigurna da je vojnik koji leži u hodniku na
poslednjem svetioniku Dorijan. Možda je mrtav. Nadala se da je tako.
Dejvid joj je stalno bio na pameti. Pitala se da li mogu da se vrate i
da ga spasu. Rizikovala bi živote čitavog tima. Možda je već mrtav.
Krenuće od početka. Šta znam?
Dorijan je pronašao njihov svetionik - jedan od hiljadu među
podacima o njenom odredištu. Lako će naći i ovaj ako je pronašao
Janusovu poruku.
Moraju da nastave put, da odu na neko bezbednije mesto. Treći
svetionik bi mogao biti bezbedniji.
Uključila je prenosni kompjuter i učitala sećanja koja je Janus ovde
poslao.
Programirala je portal za konačno odredište.
Zakoračila je kroz njega. Ostali su ćutke krenuli za njom.

Kejt je znala da je u nevolji čim je kročila na treći i poslednji svetionik

na koji je Janus poslao njena sećanja. Zapahnula ju je vrelina. Svemirska
stanica je gorela. Našli su se na još jednom vojnom svetioniku.
Provirila je kroz prozor. Delovao je sićušno u poređenju s onim iz
svemirske fabrike.
Ispod nje se prostirala mrtva crvena kamenita planeta. Crni tragovi
nalik gareži šarali su površinu. Poznavala je ovo mesto. Videla ga je
ranije, u poslednjim sećanjima kojima je pristupila u Alfa modulu, kad
ju je Dejvid izbavio. Ta pomisao ju je ispunila jetkom tugom. Izgnala ju
je iz uma. Janus je pokušao da izbriše njeno sećanje na ono što se desilo
na ovom svetu, koji je bio pod vojnim karantinom. Naučnica se Beta
modulom spustila na njegovu površinu radi ispitivanja...
„Mislim da bi trebalo da idemo odavde”, reče Pol.
Svi su se znojili. Niko se nije udaljavao od portala. Nadali su se da
postoji još neko odredište.
Povezala se sa svetionikom. Da. Pronašla je lokalnu adresu. Nije bila
daleko. Beta modul ostao je na površini. Programirala je novi niz
svetionika za povezivanje - ovog puta ih je bilo deset hiljada - za slučaj
da Sloun dovde stigne. Biće bezbedni ako je tačna njena pretpostavka
da Sloun ne zna za Beta modul na površini planete. Samo to su mogli da
učine.
Prošla je kroz portal. Pol, Meri i Milo krenuli su za njom.
Sitna svetla na podu i tavanici Beta modula zasjala su snažnije.
Brod se budio oko njih.
„Da li smo ovde bezbedni?”, pitao je Pol.
„Mislim da jesmo.” Kejt se osvrnula oko sebe. Brod je izgledao
netaknuto. Nervni link joj je saopštavao da svi brodski sistemi rade.
Usmerila se na sećanje naučnice na boravak na ovoj planeti. Završilo se
njenim izlaskom iz modula i udarom vreline. „Ne izlazite napolje.”
Okrenula im je leđa i bezvoljnim korakom krenula ka odajama za
smeštaj. Nasumice je izabrala kabinu i sela na krevet. Izvesno vreme je
ćutke zurila ispred sebe. Kabina se ni po čemu nije razlikovala od one
koju je delila s Dejvidom na Alfa modulu.
Sklupčala se na krevetu, ali joj san nije dolazio na oči.

Dorijan se okrenuo na leđa. Želeo je da signal za uzbunu na svetioniku

utihne. I bez njega mu je bilo jasno da mora da se evakuiše.
Napad se nije odvijao po planu. Iz dva razloga. Prvo, Viktor je
nastavio da puca u svim pravcima dok je umirao. Imbecil nije mogao ni
da umre kako dolikuje pravom vojniku. Morao je da se povuče,
zahvaljujući njemu i njegovoj haotičnoj vatri. Naterao ga je da baci
granate u očajničkom pokušaju da dotuče neprijatelja. A nije uspeo.
Svetionik i njegova polja sile odbili su dejstvo eksplozije uz stepenice, u
mali prostor na spratu, i Dorijan je tresnuo o zid. Nije se sećao šta se
zatim dogodilo. Probudio se u jednom komadu, još uvek s puškom. Kejt
i družina su otišli.
Ali... znao je gde su otišli. Imala je samo dve mogućnosti. Stao je
ispred portala. Poradio je na ploči. Laknulo mu je. Nije napravila
nasumičnu rotaciju portala pre no što je prošla kroz njega. Žurba rađa
greške, pomislio je. Krenuće za njima.
Osvrnuo se za sobom. Prvi put je ugledao Zmijsko bojište. To je bio
neverovatan prizor. Kako je Ares ovde preživeo? Kasnije će rešiti tu
misteriju. Zakoračio je kroz portal.
Pogled na traku za proizvodnju čuvara, koja se pružala unedogled,
uterao mu je strah u kosti. Instinktivno je podigao oružje. Zastao je u
mestu kad je shvatio da atlantiđanski portal vodi do fabrike za
sklapanje čuvara. Da li su Atlantiđani pravili čuvare da bi se borili s
loptama koje je video u Aresovim sećanjima? Ili su ih Atlantiđani
pobedili? Da li lopte sad njima služe ili su se okrenule protiv njih i
uništile njihov matični svet?
Misli na ono što radiš, pomislio je. Brzo je pretražio fabriku. Bila je
prazna. Kejt i njena družina nisu mogli da se vrate na Zmijsko bojište.
Imao ih je u džepu. Ukucao je konačno odredište u portal i prošao kroz
njega.
Dočekala ga je nepodnošljiva vrelina. Pogled kroz prozor dao mu je
do znanja da svetionik pada u atmosferu planete. I padao je sve brže.
Protrčao je mračnim metalnim hodnicima vojnog svetionika. Brzo
je pretražio oba sprata. Nikog nije našao.
Na ekranu u komunikacionom centru treperila je poruka ispisana
crvenim slovima.
Orbita sve niža. Uskoro ulazimo u atmosferu.
Evakuišite se

Proverio je kompjuter. Kejt je ovog puta bila opreznija.

Programirala je niz od deset hiljada portala. Nalazili su se na jednom
od njih. Portal je gutao poslednje zalihe energije na svetioniku. Ubrzo
će ih sasvim iscrpsti. Morao je da odluči.
Ponovo je zakoračio kroz portal. Vratio se na jedino mesto koje je
bilo bezbedno.
Zurio je u fabriku za sklapanje čuvara. Bio je u klopci, ali će ovde
možda naći odgovore ili nešto što bi se dalo iskoristiti.

Kejt je neznano dugo zurila u zid nasuprot uskom krevetu.

Vrata su se otvorila i Pol je ušao. „Trebalo bi da vidiš ovo.”
Poveo ju je ka komandnom mostu, uskom prostoru s nekoliko
terminala, u kom nije moglo da stane više od pet ljudi. Na malom
ekranu videla se jantarna svetlost među oblacima.
„Da li je to svetionik?”, pitao je Pol.
„Jeste”, rekla je Kejt.
Shvatila je da su u klopci dok je svetionik plamteo na nebesima.
Beta modul je načinjen za saobraćaj između brodova i planeta, baš kao
i njegov portal. Nisu mogli da napuste ovaj svet.
„0 čemu si razmišljala kad si nas ovamo dovela, Kejt?”, pitala je
Meri.
„Vreme je za bacanje lopte preko čitavog terena.”
 Treći deo

PRIČA O DVA SVETA

 35

Dorijan je ponovo pretražio fabriku čuvara. Odavno je opustela.

Gigantska baza koja lebdi u svemiru podsećala ga je na bolnicu, samo
što nije bila ni čista ni uredna, već gruba i industrijska. Simetrična
mreža širokih hodnika vodila je kroz četvorospratni kompleks. Naišao
je na odaje s neobičnom opremom i delovima koji su, kako je
pretpostavljao, pripadali prototipima čuvara. Ličile su na radionice. To
su i bile: mesta za eksperimentisanje s modelima i doterivanje formule
za sklapanje na pokretnoj traci. Ovde su se pravile i isprobavale nove
verzije. Istraživačke laboratorije.
Svi terminali su ga prepoznavali kao generala Aresa. Gigantsko
postrojenje mu je u potpunosti stajalo na raspolaganju.
Razmišljao je o mogućnostima koje ima. Svodile su se na vraćanje
na svetionik oko Zemlje i traženje pomoći od Aresa, ili pregledanje
preostalih sećanja. A umreće za koju god mogućnost da se opredeli.
Jedna od njih nudila je odgovore, otkrivanje Aresove misterije i šansu
za promenu sudbine Zemlje. Nije se dvoumio.
Napunio je kompjuter Aresovim sećanjima i stupio u
komunikacionu nišu.

Za Aresa je vreme bilo kao reka. Nezaustavljivo je teklo, odnoseći

poslednje tragove emocija. Svake sekunde, minuta i sata osećao je sve
manje.
Gledao je kako se Zmijska vojska bori s čuvarima, koji su se jatili na
mestu proboja linije. Crne lopte su se naizgled eksponencijalno
množile. Ali zmija je rasla brže od njih. Crni prsten zmijskih brodova,
koji se napajao energijom zvezde, stvorio je plavi i beli portal u svom
središtu. On je gotovo sasvim zakrilio sunce. Samo je prsten žute i
narandžaste vatre opstajao na ivicama. Fenomen je podsećao na
pomračenje sunca. Velika zmija koja se pomaljala iz portala odbacivala
je spoljni sloj brodova, da bi se borili s čuvarima. Lopte su se zarivale u
telo zmije i brodove koji su se odvajali od nje. Kidali su ih i razbijali u
sićušne crne i sive tačke, koje su padale na ogromno polje krhotina, kao
pepeo po auto-putu.
Bitka je besnela. Ratna sreća prelazila je s jedne na drugu stranu.
Zmija bi porasla. Izdužila bi se, ali bi je novi talas lopti napao sa strane.
Primorali bi je da se povuče i svede na prethodni nivo. Međutim, zmija
se konačno probila. Njena glava je načinila drugi prsten na drugoj
strani bojišta. Taj prsten je obrazovao novi portal. Zmijurina se pružila
preko bojišta. Beskrajna povorka brodova kretala se između dva
portala. Preostale lopte su se povukle. Izgubile su bitku.
Ares nije obraćao pažnju na glad. Suzbio je želju za hranom.
Gledao je kako grupica zmijskih brodova pretražuje olupine. Da li su
tragali za preživelim Atlantiđanima koje će asimilovati? Ili za svojom
vrstom, preobraćenim Atlantiđanima? Kako ih je Majra nazvala?
Prstenom. Srce bi ga zabolelo kad god bi se setio nje i onog što su
učinili njoj i njihovom nerođenom detetu. U tim trenucima bi shvatio
da nije lišen svih osećanja. Skrenuo je pogled sa zmijskih brodova. Nije
hteo da ih gleda.
Mislio je da su se svi čuvari povukli s bojišta, ali prevario se. Jedan
je lebdeo pored njegovog broda. Činilo se da zuri u njega, da mu čita
dušu.
Uzvraćao je pogled, bez osećanja, samo s jednom mišlju: Dokrajči
me.
Na lopti je zinula rupa. Pomerila se napred i progutala Aresovu
letelicu.
Našao se u potpunoj tami. Lebdeo je u zaštitnom odelu. Prema
svojoj sudbini nije osećao ništa, izuzev blage radoznalosti.

Zaslepljujuća svetlost zaparala je tamu. Ares je podigao ruku da bi

pokrio oči. Komad modula u kom je bio lebdeo je u čuvaru koji se
povlačio.
Oči su mu se malo privikle na pomračinu. Kroz prozor letelice
ispred komandnog mesta nazirao je flotu čuvara. Pogled na gigantski
brod oduzeo mu je dah. Bio je izduženog oblika. Pitao se da li je to
komandni brod, nosač ili fabrika čuvara.
Nekoliko manjih lopti prikačilo se za njegovu letelicu. Usmerile su
je ka superbrodu. Vrata su se otvorila i čuvari su ga sproveli unutra.
 Nalet veštačke gravitacije oborio ga je na pod kad su se vrata
zatvorila. Na trenutak je pomislio da će izgubiti svest. Zaštitno odelo
ublažilo je pad.
Podigao se i izašao iz svoje letelice. Našao se u velikoj i osvetljenoj
praznoj dvorani. Veštačka gravitacija odgovarala je atlantiđanskim
standardima. To je bila bizarna i u izvesnoj meri uznemirujuća
podudarnost. Zaštitno odelo ga je izvestilo da se vazduh može udisati.
Odlučio je da ga ipak ne skida.
Dvostruka vrata su se otvorila na drugom kraju dvorane. Izašao je u
uski hodnik metalno sivih zidova. Na podu i tavanici su bila sićušna
svetla.
Oklevao je. Nije znao da li da krene napred ili da se vrati na svoj
brod. Radoznalost je odnela prevagu. Zašao je dublje u hodnik, koji ga je
odveo do velikog raskršća. Dva prostrana hodnika vodila su levo i
desno. Pred njim su bila velika dvokrilna vrata. Otvorila su se,
otkrivajući pećinu unutar broda, mnogo veću od dvorane u kojoj je
njegov brod pristao.
Polako je krenuo napred iako nije znao da li dublje zalazi u klopku.
Sadržaj dvorana ga je zbunjivao. Redovi staklenih cevi, od poda do
tavanice, pružali su se dokle god je pogled sezao. Svaka cev bila je
dovoljno velika da primi po jednog Atlantiđanina.
„Možeš da skineš zaštitno odelo.”
Okrenuo se. Prvi put je ugledao ko ga je zarobio.

36

Ares je skrenuo pogled s onog koji ga je zarobio na beskrajne redove

staklenih cevi. Čovek, ili nešto što je veoma ličilo na čoveka, stajao je na
ulazu u dvoranu, odmah iza dvostrukih vrata. Svetlost iz hodnika
obrazovala je oreol oko njegove glave.
„Šta je ovo?”, pitao je Ares. Nije se usuđivao da skine odelo.
„Već znaš.”
Pogledao je na cevi. Hibernacione komore, za putovanja dubokim
svemirom. Brod za naseljavanje?
„Tako je.”
 Ares je nevoljno uzmakao za korak. Čita mi misli.
„Da, mogu to da radim. Tvoje telo odašilje radijaciju koju ovaj brod
čita. Stavlja mi je na uvid u obliku organizovanog niza podataka.”
„Šta si ti?”
„Ja sam isto što i ti, izuzev što sam mrtav već milionima godina.”
Ares je pokušao da se pribere. Izrekao je prvo pitanje koje mu je
palo na pamet. „Nisi... ovde? Nisi živ?”
„Nisam. Vidiš mog avatara, odraz onog što sam nekad bio. Moja
rasa je odavno izumrla. Zmijska vojska je sve što je ostalo od nas.”
„Ti si jedan od njih?”
„Ne. Nikad nisam bio. Ja sam samo jedan od onih koje su posekli u
svom maršu kroz vreme. Moj svet je nekada davno napravio veliku
grešku. Tragali smo za konačnim odgovorom, za istinom o našem
poreklu i sudbini vaseljene. Izabrali smo pogrešne alatke za njeno
pronalaženje: nauku i tehnologiju, koje prevazilaze tvoju moć
razumevanja. Tehnologija koju smo stvorili u potrazi za krajnjim
saznanjima nas je na kraju potčinila. Oduzela nam je poslednje tragove
ljudskosti pre no što smo i primetili da iščezavaju. Naša civilizacija se
urušila. Oni koji su se opirali bili su asimilovani. Ostala je samo Zmijska
vojska. Njeni pripadnici sebe nazivaju prstenom. Veruju da
predstavljaju sudbinu ove i začetak nove vaseljene, da su prsten koji se
proteže kroz prostor i vreme.
Veruju da će njihov prsten jednog dana obuhvatiti sve ljudske
svetove, povezati svaki ljudski život i potčiniti silu koju nazivaju
ishodišnim entitetom. Ona će im omogućiti da stvore novu vaseljenu, s
novim zakonima, u kojoj nikad neće biti uništeni.”
Ares je s uzdahom svukao odelo. Nije znao šta da misli.
Pretpostavljao je da ne bi bio ovde da je ovaj duh ljudske prošlosti hteo
da ga ubije.
„Šta hoćeš od mene?”, progovorio je staloženim glasom.
„Od tebe očekujem spasenje, mogućnost da otklonim zlo koje moj
narod, dok ovo pričam, čini tvom.”
Hologramska slika je blesnula u tamnom prostoru između njih.
Ares je ugledao svoju planetu i prsten crnih brodova koji obrazuje
portal ispred nje. Debeli konopac zmijskih brodova nahrupio je iz
njega. Kraj konopca se raspao, sejući brodove po atmosferi. Padali su
kao crne suze po Aresovom svetu.
Hiljade brodova stražara borilo se protiv zmije, ali gubili su, baš
kao na Zmijskom bojištu. Atlantiđanski svet je padao pod naletom
napadača.
„U poslednjim danima shvatili smo svoju ludost i stvorili čuvare.
Nadali smo se da ćemo spasti ljudske svetove od posledica svoje
greške. Video si da su čuvari poraženi u Zmijskom ratu. U očajanju smo
pribegli drugačijoj strategiji: skrivanju ljudskih svetova.”
„Stvorili ste liniju čuvara.”
„Tako je. Ona predstavlja prepreku, neku vrstu plašta koji sprečava
Zmijsku vojsku da vidi svetove na kojima postoji ljudski život. Linija
takođe sprečava prolaz hipersvemirskim tunelima.”
Ares je shvatio šta se dogodilo. „Stvorio sam pukotinu u liniji
čuvara, koja je omogućila Zmijskoj vojsci da se probije.”
„Tako je. Ali takva je priroda ciklusa.”
Ares se razbesneo. „Trebalo je da nas upozorite.”
„Pokušali smo. Godinama smo vas upozoravali. Upozorenja na
propast su daleko nedelotvornija od sećanja na nju.”
„Od sećanja?”
Avatar je prišao cevima. „Odvešćeš ovaj kovčeg do svog sveta.
Radijacija koja prenosi tvoje misli može biti upotrebljena za
prenošenje ćelijskog plana vaših tela. Flota čuvara koja okružuje ovaj
brod uvešće te u orbitu. Zmijski virus, biotehnologija kojom se
napadači koriste da bi asimilovali ljudski život, ima jedno ograničenje:
subjekt mora da joj se pokori. Raspolažu nadmoćnim tehnikama za
obezbeđenje pristanka, ali nekoliko hrabrih duša u okviru brojne
populacije može da im se suprotstavi. Međutim, ubijaju one koji odbiju
da se pokore. Ovaj brod će pokupiti njihove radijacijske potpise i
uskrsnuće ih. Oni će biti tvoj narod. S njima ćeš nanovo izgraditi svoju
civilizaciju. I biće upoznati sa zmijskim užasom. Znaće kakva im
opasnost preti. Moraš videti tamu da bi naučio da ceniš svetlost.”

Ares je s komandnog mosta kovčega uskrsnuća gledao razlivanje plavih

i belih talasa hipersvemira i pojavljivanje njegovog sveta na ekranu.
Brod je zadrhtao pod protivničkom vatrom. Zmijska opsada
Aresovog sveta približavala se kraju. Veliki crni brodovi pokrivali su
čitave delove kontinenata. Čuvari su se žestoko tukli s njima, ali su
postepeno gubili bitku.
Ares je gledao kako se brod probija neizmernim bojištem. Trpeo je
neprijateljsku vatru, ali nije uzvraćao. Kad god bi se falanga zmijskih
brodova probila kroz borbeni raspored čuvara, pojavio bi se veći broj
okruglih brodova i odbio napad.
Avatar je poveo Aresa s komandnog mosta u dvoranu. Ćutke su
posmatrali kako se cevi pune Atlantiđanima.
Turbulencije su bivale sve jače. Avatar je konačno progovorio.
„Vreme je.”
Ares je ušao u najbližu cev. Polako je nestao u magli. Egzodus
njegovog naroda uskoro će biti okončan. Iskrcaće se na novoj planeti.
Avatar mu je rekao da brod krivi vreme, koje će u njemu mnogo sporije
prolaziti nego ono spolja.
Avatar se vratio. Cev se otvorila i Ares je iskoračio iz nje. Otišli su
do komandnog mosta. Ekran je prikazivao netaknuti zeleno-plavo-beli
svet.
„Šta će biti ako nas Zmija pronađe?”
„Uspostavili smo novu liniju čuvara. Postavili smo i svetionik u
orbiti ove planete. Pokriće vas zaštitnim plaštom. Ali znaj da nema
apsolutne garancije. Više od ovoga vam ne možemo ponuditi. Pokazali
smo vam opasnost i spasli vas. Uručiću vam još jedan poklon: ljudski
kod. Omogućiće vam da ne ponovite naše greške.”
Avatar je nadugačko i naširoko predstavio filozofiju svog naroda,
temelj mirnog života. „Jednostavni život u skladu s kodom je sve što
ćemo tražiti od vas za spašavanje poslednjih pripadnika vašeg naroda.
Ima mnogo ljudskih svetova iza nove linije čuvara. Svi su manje
razvijeni od vašeg. Jednog dana će se i oni odvažiti da zakorače u
svemir, u potrazi za odgovorima. I naići će na novu liniju čuvara. Tvoj
narod može da ih upozori na opasnosti koje leže iza nje, da spase
bezbrojne živote na bezbrojnim svetovima. Raširite ljudski kod da
biste spokojno i bezbedno živeli. On je ključ vašeg opstanka.”
Ares je pomislio na poslednje trenutke provedene sa svojom
suprugom, na ono što su joj Zmije učinile, na svoj svet, na crne brodove
koji ga pokrivaju i na smrt milijardi. Zalud je pokušao da potisne bes u
sebi. „Zver koju ste stvorili masakrirala je moj narod, a ti tražiš da se
pridržavam nekih uslova.”
Usmerio je pažnju na grupicu čuvara koja je lebdela pored kovčega
uskrsnuća.
Nećemo se kriti, moliti i pokušavati da miroljubivim sredstvima
oteramo neprijatelja. Borićemo se. Sekundu prekasno se setio da avatar
može da pročita njegove misli.
„To bi bila kobna greška.”
 „Kaže mrtvac koji je milionima godina mirno gledao uništenje
ljudskih svetova.”
„Strah i mržnja će te izdati i upropastiti.”
Ares nije slušao avatara. Smišljao je plan.
Avatar mu je prišao. „Seti se onog što se nama dogodilo. Porobila
nas je vlastita tehnologija. Čuvaj se, Arese: tvoja sloboda mogla bi biti
cena tvoje bezbednosti. Možda i opstanka.”
„Mislim da toliko dugo gubiš rat da za drugo i ne znaš. Ne možeš da
se setiš kako je biti čovek - inače ne bi mogao da dozvoliš smrt tolikog
broja ljudi na mom svetu. Za tebe je to samo krupni matematički
problem, a za mene su to životi ljudi do kojih mi je stalo. Dosta si nam
pomagao. Od sad ćemo se sami braniti.”
„Nek ti bude, Arese.” Avatar je lagano izbledeo, s tužnim izrazom
lica.
Ares je dugo stajao sam u mračnoj dvorani. Posmatrao je bezbrojne
redove cevi u kojima je bio njegov narod. Uskoro će se probuditi. Ostali
su mu samo oni. Po svaku cenu će obezbediti njihov opstanak.

Dejvid je iz čamca za spašavanje gledao kako polja sile u svetioniku na

Zmijskom bojištu blede i rasipaju se. Krhotine su se okretale i sudarale,
dok su zauzimale svoje mesto na polju otpadaka. Osećao je kako masa
neizmernog polja krhotina privlači i njegovu letelicu. Znao je da će i
njegovo telo uskoro postati njegov nerazdvojni deo.
Mislio je na Kejt. Kako će provesti poslednje dane? Imao je samo
jednu želju: da je ponovo vidi, makar i na tren. Kroz glavu mu je prošla
njena poslednja slika. Stajala je ispred ekrana i objašnjavala neke
naučne probleme koje je jedva razumeo. Koje reči joj je uputio kad je
krenuo? „Zaključajte vrata.” Osmehnuo se. Bile su krajnje odgovarajuće.
Poslednje druženje nalikovalo je najvećem broju njihovih susreta.
Vreme je uvek bilo dragoceno. Ono koje im je preostalo merilo se
satima.
Nešto je shvatio: plašio se života bez nje. Saznanje da ga neće
iskusiti ispunilo ga je neobičnim mirom.
Pukotina se otvorila iznad polja otpadaka i nepravilni plavobeli
procep u crnom tkivu svemira. Usamljeni brod kliznuo je iz nje. Jezdio
je preko polja otpadaka, pravo ka Dejvidovom čamcu za spašavanje.
Da li je uništenje svetionika omogućilo brodu da vidi šta se ovde
događa, da primeti da je nasukan?
Brod se približavao. Razaznao je simbol na prednjem kraju: prsten.
Ne, to je zmija koja grize svoj rep.

37

Dorijan je ležao na podu. Znoj je izbijao iz njega. Poslednje sećanje bilo

je najgore. Nije mogao da se zaustavi. Osećao je da je blizu. Brod -
kovčeg - bio je onaj koji je Ares zakopao ispod Antarktika. Da li je
Zmijska vojska ponovo pronašla Atlantiđane? Da li su oni bili veliki
neprijatelj od kog je Ares strahovao?
Ušao je u neizmerno veliku fabriku i osmotrio proizvodne linije
koje su izbacivale hiljade čuvara. Da li su ga čuvari izdali?
Obedovao je. Pripremao se za suočavanje s poslednjom istinom.

Aresovi ljudi su u danima nakon prispeća na novi svet potvrdili sva

avatarova predviđanja. Ponovo rođeni izašli su iz broda uskrsnuća
puni energije i svrhovitosti. Ares se nikad nije susreo s takvim
jednodušjem. Bili su jedan narod s jednim ciljem: pobedom nad
Zmijskom vojskom. Usmerili su svaki atom snage na taj zadatak.
Tehnologija u kovčegu i čuvarima obezbedila je ostalo.
Prve naseobine nikle su oko broda uskrsnuća. Podigli su gradove na
kojima je izrasla čitava civilizacija. Avatarova pripovest, upozorenje na
opasnosti od odmetnute tehnologije, postala je kamen temeljac
njihovog zakonodavstva. Ares je odbio avatarove zahteve, ali je znao da
bi Atlantiđani budalasto postupili kad bi okrenuli leđa istini: napredna
civilizacija bez ograničenja u razvoju tehnologije neizbežno prerasta u
zmijski svet, asimilovana ili ne. Antizmijski zakoni zabranjivali su svaki
izum koji bi mogao da dovede civilizaciju do singulariteta - tačke
razvoja u kojoj bi veštačka inteligencija prevazišla prirodnu i postala
sposobna da se samostalno razmnožava i unapređuje. Borba protiv
nekontrolisanog razvoja tehnologije postala je zajednička mantra.
Ares se na ceremoniji ratifikacije obraćao okupljenom mnoštvu s
govornice: „Mi smo najveći neprijatelj s kojim ćemo se susresti. Zmija
se šunja u nama. Moramo budno da motrimo na sebe, kao što budno
motrimo na neprijatelja iza linije čuvara.”
Sećanja su navirala u bleskovima. Ares je stajao na brodu u orbiti.
Posmatrao je fabriku za izradu čuvara, koja je lebdela pored novog
atlantiđanskog sveta. „Potrebno nam je još čuvara.”
Stajao je u drugom industrijskom postrojenju i posmatrao novu
traku za proizvodnju čuvara, koja se pružala tako daleko u svemir da joj
se nije nazirao kraj.
»Još!”
Sećanja su promicala. Druge fabrike. Novi čuvari. Stopa poboljšanja
se smanjivala. Molio je za veća ulaganja u istraživanja i tehnologiju. Ni
sam više nije verovao u tu priču. Njegova vatra je zgasla. Preskakao je
vekove uz pomoć diletacije vremena i isceliteljske moći cevi.
Automatizovani rudarski brodovi i robotske fabrike proizvodile su
više čuvara no što su ih Atlantiđani mogli izbrojati.
Pripadnici izgnanog naroda, ponovo rođeni u cevima, živeli su duge
živote. Koristili su cevi za isceljenje, baš kao i Ares. Ali svi su na kraju
nestali, zato što su izgubili želju za postojanjem. Neki su dočekali
osamstoti rođendan, nekolicina hiljaditi, ali su svi sem njega na kraju
spoznali istinsku smrt, daleko od dometa cevi uskrsnuća. Otišli su da
se nikad ne vrate.
Ostao je sasvim sam, poslednji od neumornih osnivača i graditelja
novog sveta, poslednji od svoje vrste, od plemena koje je vlastitim
očima videlo pokolj Zmijske vojske.
Milenijumima posle pada starog sveta, svake godine priređivana su
bdenja u kovčegu uskrsnuća. Ceremonije su počele da se održavaju
svake desete, pa svake stote godine. Običaj je u jednom trenutku
sasvim zamro.
Ares bi se posle svakog buđenja i učestvovanja na sastancima
Saveta osećao sve više kao stranac u svom svetu. Njegov narod se
navikao na život u luksuzu i dokolici. Zanimali su se za umetnost,
nauku i zabavu. Fabrike čuvara su opustele. Njihovo održavanje
prepušteno je robotima. Zmijska pretnja prerasla je u mitsko strašilo,
noćnu moru koju je većina smatrala nepostojećom.
Posmatrali su ga kao relikviju, zagovornika rata, predvodnika
naroda iz mračne epohe obeležene paranojom.
Obavestio je Savet da je spreman za susret s istinskom smrću.
Oklevajući su prihvatili njegov zahtev.
 Izdaja je stigla sutradan u obliku javnog saopštenja. Savet je glasao
da ga arhiviraju, u znak poštovanja i sećanja na žrtve koje je podneo
zajedno s drugim učesnicima egzodusa.
Stražari su se pojavili pred vratima njegove rezidencije, kamere su
se jatile iza njih.
Masa se tiskala oko staze ka svetilištu kovčega. Deca i odrasli
trudili su se da ga vide. Na kamenom pročelju je pisalo: Ovde leži naš
poslednji vojnik.
Zastao je na pragu. Obratio se starešini Saveta: „Svaki čovek
zaslužuje pravo da umre.”
„Legende nikad ne umiru.”
Hteo je da je stegne za gušu. Umesto toga, ušao je u svetilište i
krenuo hodnicima koje je prvi put video nakon pada starog sveta.
Zakoračio je u cev.
Diletacija vremena ga je poštedela agonije njegovog proticanja, ali
ništa nije moglo da izleći prazninu i samoću koje su ga prožimale.
Ugledao je siluete na ulazu u golemu dvoranu. Pritrčale su njegovoj
cevi.
Izašao je iz nje i ćutke krenuo za njima. Možda su se predomislili. U
njemu je oživela nada - gotovo zaboravljeno osećanje.
Izašli su iz svetilišta u kom se nalazio kovčeg i ćutke zakoračili u
noć. U daljini se dizao grad koji nije nalikovao nijednom koji je Ares
dotad video. Njegovi tornjevi sezali su do oblaka. Spajala su ih viseća
šetališta. Hologramski oglasi projektovali su se na noćnom nebu.
Šarene prikaze igrale su na mesečini kao veseli demoni.
Eksplozija je presekla šetalište. Još jedna je odjeknula između dve
zgrade. Obe su buknule. Vatra je skakala s tornja na toranj, kao da se
trudi da prestigne protivpožarne sisteme. Odjeknula je nova eksplozija.
„Šta je ovo?”, pitao je Ares.
„Imamo novog neprijatelja, generale.”

38

Ares je jedva prepoznavao svet na koji je doveo svoj umirući narod i

čijoj je izgradnji doprineo. Bio je čist i blistav, ali prepun gnevnih ljudi.
Skupljali su se po ulicama, gurali, tiskali, dizali transparente i urlali.
Zmijska ograničenja = ropstvo!
Evolucija = sloboda!
Ares je prava zmija!

Grupa imbecila je iscrpno predstavljala nevolje Aresovog ljubljenog

sveta u dvorani Saveta. Intelektualna diskriminacija podelila je
atlantiđansko društvo na dve frakcije: intelektualce i radnike.
Intelektualci predstavljaju 80% čitave populacije. Koliko je Ares mogao
da shvati, provodili su dane mozgajući. Posvetili su se umetnosti,
izumima, istraživanjima i interesovanjima koje Ares nije mogao, a ni
hteo da shvati. Preostalih 20% stanovništva bili su radnici. Zarađivali
su za život sa svojih deset prstiju. Umorili su se od dirinčenja za sitne
pare i od države blagostanja u kojoj su večito bili građani drugog reda.
Srž problema bila je u obrazovanju koje je dostiglo granicu u
razvijanju inteligencije. Obe klase shvatile su da će intelektualci zauvek
biti intelektualci, baš kao i njihova deca. Isto pravilo važilo je i za
radnike. Brakovi između pripadnika različitih klasa postali su prava
retkost. Nijedan intelektualac nije hteo da rizikuje da mu dete padne u
nižu klasu, da se više nikad ne digne.
Ekonomski i društveni život bivao je sve napetiji. Sklapani su
kompromisi i uvođena intervencionistička poboljšanja da bi se održao
mir. Takva politika davala je sve slabije rezultate. Radnici su se
okrenuli nasilju kao isključivom metodu pregovora.
Na ekranu su se mogli videti primeri sve snažnijeg radničkog
nezadovoljstva. Preraslo je iz protesta u nerede, od nasumičnih napada
do organizovane terorističke delatnosti, što je odnelo na hiljade života.
Ares je razmišljao o problemu. Jedva da je slušao Nomosa,
predsednika Saveta. „Policija je srž problema.”
„Šta je s njom?”, pitao je Ares.
„Tri stotine godina je nismo ni imali. Bilo je premalo zločina. Učešće
građana, udruženo sa sveprisutnim nadzorom, garantovalo je da će svi
počinioci biti uhvaćeni. Ovo je nešto drugo. Ovi ljudi su spremni da
poginu za svoju stvar - da se njihova deca ne muče kao oni.”
Oglasio se drugi član Saveta: „Najveći problem je što bi nova
policija morala da bude regrutovana iz redova radnika - a njima se ne
može verovati. Mogli bi da preuzmu vlast. Mislim da se svi bojimo toga,
iako samo ja smem da govorim o tome.”
Zavladala je tišina.
 Nomos je progovorio. „Arese, izabrali smo sledeće rešenje.
Probudili smo te... da bismo se posavetovali s tobom povodom
ublažavanja zmijskih ograničenja.”
Ares je s mukom potiskivao bes. „Ti zakoni su doneti s dobrim
razlogom - da nas spasu od samih sebe.”
Nomos je podigao ruku. „Razmišljamo o neznatnom ublažavanju
dva od tri ograničenja: ukidanje zabrane genetskog inženjeringa -
samo jednom, zbog tretmana koji bi izjednačio radnike s
intelektualcima. Drugi predlog tiče se ukidanja zabrane robotike i
dopuštanja jednostavnim servisnim droidima da se bave fizičkim
radom. Mišljenja smo da bi ove promene dovele do stvaranja
jedinstvenog i održivog društva...”
Ares je ustao. „Ako budete dovoljno glupi da pustite zla genetskog
inženjeringa i robotike na ovaj svet, siguran sam da ćemo u nekoj tački
razvoja postati zmijski svet - i to bez invazije Zmije. To će biti
neizbežno. Tako je zmijska pošast i nastala. Ponovili bismo greške
predaka. Ne mogu da podržim tako nešto. Uspavajte me ili me pustite
da umrem. Ne mogu da gledam ovo.”
„Šta bi ti učinio?”
„Naš problem je veoma jednostavan”, reče Ares. „Dvadeset
procenata našeg naroda ubija preostali deo. Rešite se manjine.”

Ares je posmatrao svoju vojsku na obuci. Bili bi najsmešniji prizor u

kosmosu da svetionik nije lebdeo u orbiti, krijući svetlost ovog sveta
od ostatka vaseljene.
Savet je imao pravo. Regrutovanje bezbednosnih snaga iz redova
radničke klase bila bi čista ludost. Ares se opredelio za intelektualce
koji bi mogli odgovarati zahtevima posla: modele - izvajane, mišićave i
naizgled neustrašive, nezavisno od stvarnih sposobnosti; plesače i
akrobate - kretali su se otmeno i precizno, ali nisu mogli da se bore ni
kad bi im glava od tog zavisila; i sportiste - dobro su gađali i nisu se
plašili razbesnele rulje, ali bi se razbežali čim bi se prolila krv.
Gledao je kako vežbaju. Nisu bili niti će ikad biti vojska. Ali dobro su
izgledali dok su u uniformama izvodili uvežbanu koreografiju. I to će
biti dovoljno.
Čeznuo je za Ekspedicionom flotom. I ona je ukinuta posle uvođenja
zmijskih ograničenja. Istraživanje svemira moglo je izazvati
nepredvidljive opasnosti. Moglo je dovesti do onog od čega su se svi
najviše plašili - novog susreta sa Zmijskom vojskom.
Pomisao na to podsetila ga je na ulogu koju je odigrao u misiji koja
je dovela do propasti: zarobljavanje čuvara. Otvorio je pukotinu u liniji
i omogućio velikoj zmiji da stigne do matičnog sveta Atlantiđana.
Nikad neće ponoviti istu grešku.
Atlantiđani su sanjali o uspostavljanju jedinstvenog društva na
planeti zaštićenoj svetionikom i ogromnom vojskom čuvara, od koje je
sazdan zid u svemiru. Na tom svetu bi doveka vladao mir i izobilje. San
je ostvaren zahvaljujući izbegavanju tri iskušenja: lakog robotskog
rada, lažnog napretka u vidu genetskog inženjeringa i pomame za
istraživanjem dubokog svemira.
Ares je uvideo da je Nomos pored njega. Ćutao je u nadi da će mu
moron uzvratiti istom merom. I ovog puta ga je razočarao.
„Svakog dana sve više liče na vojsku”, reče Nomos. Ares je posle
ovog zapažanja imao još gore mišljenje o njegovoj inteligenciji.
„Da, dobro će odigrati svoju ulogu.”

Ares nije znao kada će doći do sledećeg napada, ali to i nije bilo važno.
Smatrao je da budućnost predstavlja jednačinu koja se neumitno kreće
prema poznatom rezultatu.
Retko je spavao. Ako bi i zaspao, spavao bi izrazito nemirnim snom.
Sedeo je za stolom stana koji su mu dodelili i listao suprugina pisma.
Gledao je njene snimke i u beskraj ponavljao raznovrsne scenarije u
svom umu. Do iznemoglosti je tragao za onima koji bi doveli do
drugačijeg ishoda. Istina je bila da je samo igrao svoju ulogu, kao i
mnogi pre i posle njega. Sad je znao da je avatar imao pravo. Pitao se
koliko puta je gledao kako se svetovi uspinju i padaju. Hiljadu? Milion?
Više i od toga?
Avatar je zagovarao skromno bitisanje, življenje po zajedničkom
kodu. Ares je zamišljao svet na kom je svaki građanin intelektualac i
radnik, a svaki život dragocen. To bi bilo najbolje rešenje.
Razmišljao je o rečima koje je nekad davno izrekao: Borićemo se.
Nije bilo velikog neprijatelja protiv kog bi se borili, samo nekoliko
bespomoćnih žrtava. Nije bilo užasavajuće pretnje na kapijama, koja bi
ujedinila njegov narod. Zmijska vojska nije dolazila. Njegov narod je, u
odsustvu pretnje, izgubio volju za borbom. Odlučili su da ga probude iz
hibernacije, suočeni s prvim pojavama nasilja nakon mira dugog više
hiljada godina. Bio je fosil iz gotovo zaboravljene prošlosti. Prizvah su
ga da bi se odbranili od varvarske pretnje.
Ne, nisu želeli da se bore. Evo mračne tajne ljudskog bitisanja: vatra
unutar ljudi gasne u odsustvu sukoba i izazova. Bez tog plamena
društvo stagnira i lagano propada. Postoji samo jedno rešenje za
probleme ovog sveta: odstranjivanje raka.
Ares ga se užasavao. Ali to je bio sukob, izazov, razlog njegovog
postojanja. Pitao se da li je to jedino što ga održava u životu.
Prišao je prozoru. Divio se gradu koji su podigli - jednom od
nekoliko hiljada koji su pokrili gotovo svaki centimetar planete. Bili su
do tančina isplanirani. Ove metropole su, za razliku od gradova na
svetu na kom je odrastao, bile u saglasju s prirodom. Staklo i čelik
opstajali su u moru zelenila. Atlantiđanski gradovi bih su uspešan spoj
umetnosti i funkcionalnosti.
Ares je sa 147. sprata gledao na zelene i smeđe šume, polja i vrtove,
koji su pokrivali krovove. Viseća šetališta povezivala su ih kao paukove
mreže. Ljudi i čaure kretali su se po šetalištima. Ličili su na koloniju
insekata koja vijuga kroz blistavi lavirint od metala i stakla. Svako
svetlo podešeno je tako da ističe lepotu i funkcionalnost. Na vrhu nekih
zgrada bile su velike staklene bašte. Bogati biljni život noću je bio
osvetljen veštačkim svetlom grada.
Kako ovako napredna civilizacija može biti trula do srži?
Eksplozije su odjekivale po gradu. Šetališta su se ljuljala i padala, a
zgrade urušavale.
Čitave četvrti kupale su se u plamenovima i dimu, koji su zaklanjali
divovsko platno satkano od svetlosti, stakla i čelika.
Vrata iza Aresa su se otvorila. „Eksplozije u sektorima četiri i šest,
generale.”
Ares se hitro obukao i izmarširao na čelu novoobrazovane vojske.
Zaustavio se nadomak ratne zone. Odjeknula je još jedna eksplozija. Ka
njima se valjao talas građana koji su vrištali bežeći.
Vojnik pored Aresa pročistio je grlo i tiho prozborio: „Da li da
počnemo, gospodine?”
„Nemojte. Ne još. Želim da svet vidi s kakvim ljudima se borimo.”
 39

Kejt se probudila bolna i okupana znojem. Najteži bol nije poticao iz

tela. Svaki pokret bio je užasno naporan, kao da je načinjena od olova.
Iskobeljala se iz kreveta i obukla.
Ni ostali nisu bili u ništa boljem raspoloženju. Nije joj promaklo da
je Milo po prvi put zaista tužan. Neprestano je zurio u pod. Pol i Meri
izgledali su skrhano, kao posle očajničkog bekstva uz planinu u Maroku
pre nekoliko dana, posle kog su prvi put videli Alfa modul.
Pogled na njih joj je pomogao da pronađe neophodnu snagu.
Potrebna im je. Morala je da bude jaka zbog njih. To saznanje joj je ulilo
preko potrebnu snagu.
„Nije gotovo”, počela je. „Imam plan.”
„Imaš li ga?”, pitao je Pol. Verovatno nije želeo da zvuči toliko
iznenađeno.
„Imam.” Izvela ih je iz zajedničkog prostora na komandni most
broda. Uključila je ekran i pokazala okolinu: ruševine spaljenog grada.
„Već sam rekla da ne možemo napolje. Videla sam ovaj svet u
sećanjima atlantiđanske naučnice. Sletela je ovde - u ovom brodu - i
izašla. Mislim da ju je neka grupa branilaca planete ubila. A onda je
uskrsnula. To je mogao biti jedan od razloga zbog kog je Janus izbrisao
to sećanje i zbog kog sam se posle upoznavanja s njim...”
„Razbolela”, reče Milo. Zvučao je zabrinuto i uplašeno. „Ne možeš to
učiniti, doktorko Kejt.”
„Moram.” Podesila je ekran tako da pokaže mesto na kom je
svetionik ušao u atmosferu. Bela linija je sad bila jedini trag njegovog
postojanja. „Posle nestanka svetionika, ostali smo zarobljeni ovde. To je
loša vest. Ali nije sve gotovo. Komunikaciona oprema letelice je
netaknuta. Brod radi. Možemo da uzletimo i uđemo u orbitu.”
„Koliko daleko možemo stići?” zanimao se Pol.
„Nažalost, ne predaleko. Modul ne može da napravi crvotočinu, niti
da putuje hipersvemirom. Možemo da pošaljemo poruku - da
pokušamo da dozovemo pomoć. Svetionik je uništen, što znači da je
ovaj svet izložen.”
„I očigledno dobro branjen”, reče Pol. „Tako je nekad bilo.”
 „Upravo tako”, reče Kejt. „Odatle ću početi. Na ovom brodu postoji
adaptivna istraživačka laboratorija, baš kao na Alfa modulu. Uspela
sam da pronađem sva sećanja koja je Janus hteo da sakrije od
partnerke. Pregledaću ih i potražiti podatke o ovom svetu, ko ga je
čuvao i kako bismo mogli da pronađemo pomoć.” Obratila se Polu i
Meri: „Programirala sam ove terminale da vas nauče korišćenju
atlantiđanskih sistema. Brzo ćete steći neophodno znanje. Dejvid i Milo
su za nekoliko dana značajno napredovali.” Nastavila je, iako ni samoj
sebi nije dobro zvučala. „Kad ovladate brodom, pokušajte da uporedite
dva signala - onaj koji je primila Meri na Zemlji i onaj sa Zmijskog
bojišta. Možda ćemo biti u boljem položaju kad saznamo šta
predstavlja.”
„A šta ću ja?”, pitao je Milo.
„Ti ćeš mi pomoći. Nadgledaćeš me dok budem bila u komori
uskrsnuća. Pozvaćeš Pola ako nešto pođe po zlu. Pomoći ćeš mu u
rukovanju medicinskim sistemom.”
Milo je zavrteo glavom. „Ovo mi se ne dopada. Ni Dejvidu se ne bi
dopalo.”
„Dejvid i ja smo već pričali o tome... pre no što smo ovde zaglavili.
Kad je video Zmijsko bojište, shvatio je da smo u lošem položaju i da
moramo da rizikujemo ako želimo da imamo i najmanju šansu za
opstanak. Ovo je jedan od tih rizika i jedna od naših šansi. Druga je
signal. Evo plana.”
Milo se nije bunio kad ga je Kejt povela s komandnog mosta, ali joj
je bilo jasno da se užasavao onog što bi se moglo dogoditi posle
boravka u džinovskoj žutoj kaci, sličnoj onoj u kojoj ju je pre nekoliko
dana našao s Dejvidom. Hrabro je ušla u nju. Strah je počeo da je
obuzima kad se ponovo našla na virtuelnoj železničkoj stanici,
zagledana u tablu punu sećanja atlantiđanske naučnice. Šta će sve
videti? Koliko će to iskustvo nauditi njenom zdravlju? Ali morala je da
ih pregleda.
Izabrala je najranije sećanje koje je Janus izbrisao. Učitala ga je.
Železnička stanica je nestala. Stajala je u naučnoj laboratoriji. Janus
je bio ispred nje. Uzbuđeno je govorio i pokazivao na projekciju planete
na zidu. Prozori levo od nje pokazivali su ogromni grad. Blistao je u
pomračim. Mreža visokih šetališta povezivala je zgrade u gradu koji je
vrveo od života. Bila je očarana tim prizorom. To osećanje je brzo
izbledelo. Zamenila ga je spoznaja. Instinktivno je znala gde je - na
novom atlantiđanskom svetu. Poznavala je sebe, svoj posao, svoje želje.
Ovo sećanje bilo je drugačije. U pređašnjim je Kejt posedovala neku
kontrolu nad svojim mislima, iako je postupala kao naučnica. Ovde nije
bilo tako.
Ovde je imala potpun pristup mislima atlantiđanske naučnice.
Pridruživale su se njenim. Istiskivale ih. Kejt je nestala. Postala je
posmatrač. Videla je, osećala i proživljavala prošlost atlantiđanske
naučnice. Zvala se Izida. Njen život se odvijao van Kejtine kontrole.
Njena poslednja misao ticala se onog što će joj se desiti kad Izida bude
umrla u svom sećanju. Znala je da se to desilo na Zemlji pre trinaest
hiljada godina.

Janus je ponovo pregledao slike planeta. „Svi ovi svetovi sadrže

hominidni život.”
„Ili su sadržali”, odvratila je Izida.
„Istina je da su ovi izveštaji stari koliko i egzodus, ali možemo da
pretpostavimo da ljudi još žive na ovim svetovima, ako se nisu suočili s
depopulacijom. U stvari, neki od njih su možda iznedrili napredne
civilizacije ili su evoluirali na nama nezamislive načine. Razmisli o
tome. Ovakva prilika se evolucionom genetičaru ukazuje jednom u
životu.”
Ućutao se da bi pojačao dejstvo svojih reči. „Najradije bih radio s
tobom, Izido.”
Okrenula se prema prozoru s pogledom na grad. „Cenim to, Januse.
To je neverovatna prilika. Teško mi je da se uputim u svemir kad je naš
svet u ovakvom stanju.”
„Znam šta osećaš kada je reč o problemu s radnicima.”
„Kada je reč o problemu jednakosti”, ispravila ga je.
„Imaš pravo”, klimnuo je glavom. „Kada je reč o problemu
jednakosti.” Ponovio je mantru pristalica radništva, reči koje on ili
drugi prointelektualci nikad ne bi izgovorili u svom krugu.
Nastavio je, suočen s njenim ćutanjem: „Pitanje jednakosti biće
rešeno sa ili bez našeg učešća. Možemo da pišemo istoriju, da
unapredimo atlantiđansku stvar. Nazvaćemo ga Ishodišnim
projektom.”
„Nema šansi da bude usvojen pored Zmijskih ograničenja.”
„To se može promeniti.”
„Šta si čuo?”
 „Samo glasine. Priča se o ublažavanju ograničenja da bi se izašlo na
kraj s pobunom radništva.” Brzo se ispravio. „S problemom
jednakosti.”
„Zanimljivo.”
„Sve je spremno. Već osposobljavamo nadzornu flotu.”
„Ti to ozbiljno.”
„Najozbiljnije. Znam da su brodovi stari...”
„I da nisu korišćeni od mapiranja nove linije čuvara, odmah posle
egzodusa.”
„Poslužiće. Isprobali smo ih. Izgradićemo nove.”
Neodlučno je odmahnula glavom.
„Možemo li razgovarati sutra, posle tvog govora na forumu?”
„Naravno.”

Izida je Janusov predlog smatrala uistinu čudesnim. Takva prilika se

ukazuje samo jednom u životu. Ali odustajanje od rasprave o
nejednakosti koja je besnela na njihovom svetu jednostavno nije
dolazilo u obzir.
Mislila je o svom sutrašnjem govoru, o svom istraživanju. Nadala se
da će podaci koje će predstaviti skrenuti pravac velike rasprave i
preusmeriti čitavo društvo. Ulozi su bili veliki. Nervoznim korakom
stupila je na nebesko šetalište. Volela je da noću šeta između zgrada. U
staklenim hodnicima imala je osećaj da leti iznad grada. Ponekad bi se
zagledala u daljinu.
Vatra je plamtela na horizontu. Jedna zgrada se, delić sekunde
kasnije, srušila, a za njom još jedna. Daleka nebeska šetališta su se
pokidala. Paukova mreža šetališta mreškala se dok se kaskada
eksplozija kotrljala prema njoj kao talas. Bila je na preko tri stotine
metara iznad tla.
Pogledala je na jednu pa na drugu stranu šetališta. Bila je bliže
kraju. Potrčala je ka njemu. Zgrada ispred nje se zaljuljala, kao i stakleni
hodnik. Pod je počeo da puca, a tavanica da pada.
Pokrila je glavu rukama. Stigla je do zgrade, ali liftovi nisu radili.
Jurnula je stepeništem i našla se u masi očajnika.
Maskirani naoružani vojnici usmeravali su ih u prizemlju u mračni
ograđeni prostor. Vikali su im da požure. Gurali su sve koji su
pokušavali da izađu iz reda.
 Kad je reka ljudi presahla, jedan od uniformisanih je zakoračio
napred i rekao: „Više niste građani. Više niste pripadnici elite koja je
uvela i održavala intelektualni feudalizam koji nas je tlačio hiljadama
godina. Vi ste instrumenti; oruđa revolucije. Dobićete broj. Sad ste
taoci Pokreta za jednakost.”

40

Ares je poslednja tri sata obilazio bolnicu i razgovarao s građanima na

lečenju od opekotina, slomljenih kostiju i šrapnelskih rana. Mala
ustanova bila je pretrpana. U hodnicima je vladao haos. Ljudi su trčali u
svim pravcima. Ares je bio svetionik pribranosti u oluji usplahirenosti.
Užasni prizori pripremali su ga za ono što mora biti učinjeno,
utvrđivali su ga u ubeđenju da je povukao pravi potez.
Bolničar ga je izveo iz glavne bolničke zgrade. Odveo ga je do
susedne, koja je pre krize korišćena za administrativne potrebe. Sad je
služila kao improvizovana psihijatrijska ustanova.
Aresu su svi građani u sobama izgledali isto, kao biljke.
„Pate od sindroma uskrsnuća”, reče doktor.
Ares nikad nije čuo za to stanje. Njegov vodič je pravilno
protumačio njegov izraz.
„U vaše vreme nije dijagnostikovan. Verovatno tada nije ni
postojao. Pacijenti koji pate od tog sindroma mentalno su nesposobni
da se suoče sa životom posle uskrsnuća. Tačnije, njihov mozak ne
može da prihvati izvesna sećanja povezana s nasilnom smrću. Sindrom
je postao sve češći s promenom načina života. Verujemo da je za to
delimično odgovoran promenljiv emocionalni raspon građanstva.
Ponovljeno uskrsnuće povećava rizik. Neki od pacijenata poginuli su u
prvom talasu terorističkih napada bez simptoma ili s njegovim blagim
oblikom, da bi se ponovo rodili u gotovo katatoničnom stanju. Šta god
bili uzroci ove pojave, ona preti da dobije razmere pandemije.”
Ares je klimnuo glavom. Pitao se da li će za nekoliko hiljada godina
bilo ko od ovih ljudi moći da preživi uskrsnuće.
Slušalica u njegovom uvu je oživela. Čuo je glas svog zamenika:
„Gospodine, situacija se pogoršava. Teroristi su uzeli taoce.”
 Ares se osmehnuo. Konačno se nešto dešava.

Izida se plašila, ali mnogo manje od ljudi oko nje. Ovo će okrenuti čitav
svet protiv radničke frakcije, pomislila je. Ovo je kraj pobune, poslednja
kap u čaši građanskog strpljenja, koja će ih naterati da podrže
drastične poteze. Mogla je da zamisli kakvi će oni biti. Izgnala je gnusne
scenarije iz uma. Stajala je u redu koji je polako napredovao.
„Tvoj broj je 29383”, reče čovek. „Koji je tvoj broj?”
„29383”, ponovila je Izida.
Dvojica su se svađala pored kolone talaca.
„Kopaš nam grobove.”
„Spašavam nas, Likose. Uradio sam ono što ti nisi smeo.”
Likos, drugi čovek, presreo je Izidin pogled. Stao je, kao da ju je
prepoznao.
Maskirani koji je izdavao brojeve dao je znak sledećem čoveku u
redu i rekao Izidi: „Požuri, 29383.”
Pošla je napred. Pridružila se grupi talaca. Likos ju je izdvojio i
doveo do svog sagovornika. „0 ovome ti pričam”, rekao je pokazujući
na nju. „Znaš li ko je ovo?”
„Naravno da znam. To je talac. Koji je tvoj broj, taoče?”
Izida je otvorila usta, ali ju je Likos preduhitrio. „Ne odgovaraj na to
pitanje. Ovo je doktorka Triteja Izida. Bavi se evolucionom
genetikom...”
Likosov neistomišljenik je raširio ruke. „Izvini, ne poznajem puno
evolucionih genetičara...”
Vođa pobunjenika se ućutao. Likos je nastavio: „Sutra će predstaviti
svoje istraživanje pred punim auditorijumom, bolje reći, planirala je da
to učini dok je nismo lišili slobode i proglasili za taoca. Bila je pristalica
naše stvari.” Likos se okrenuo prema njoj. „Nadam se da će to i ostati, i
da će prihvatiti naše izvinjenje zbog varvarskih metoda koje
primenjuju neki od zagovornika jednakosti.” Čekao je odgovor.
„Ja... prihvatam. Da.”
„Oslobodićemo te”, reče Likos. „Nadam se da ćeš sutra održati
planirani govor.”
Klimnula je glavom. „Hoću.”
Likos ju je poveo sa sobom.
Maskirani je povikao za njima: „Ako je budu poslušali, učiniće to
zbog onog što smo ovde uradili!”
Likos ju je vodio hodnicima. Ništa nije govorio stražarima, koji su
ih propuštali klimajući glavom. Prešli su pored poslednje straže i izašli
iz zgrade. Progovorio je kad su ostali sami: „Veoma mi je žao zbog onog
što ti se dogodilo. Izgubili smo kontrolu nad situacijom. Molim te da im
to kažeš, držala govor ili ne. Ovi metodi uživaju podršku samo manjine
u našoj frakciji. Spremni smo na sve neophodne žrtve.”

Ares je bio veoma zadovoljan uspaničenom atmosferom na Savetu.

Takva reakcija mu je u potpunosti odgovarala.
Nomos je govorio. Ares je seo u čelo stola. Nije obraćao preteranu
pažnju na njegova reči.
„Revolucionari se poigravaju tvojom vojskom.”
„Ne mogu da se bore”, rekao je drugi član Saveta.
„Imate pravo”, odvratio je Ares. Ustao je.
„Kakvo rešenje predlažete, generale?”, pitala je žena.
„Čućete ga sutra na forumu.”
Jedan član Saveta tresnuo je pesnicom o sto. „Hoću da ga čujem
sada! Možda nećemo dočekati sutrašnji dan! Hoću da čujem sve opcije,
dame i gospodo! Možemo li da razvijemo patogen koji će napadati
samo radnike? Zašto ne bismo mogli da naredimo čuvarima da
bombarduju okupirane zone? To bi nam smanjilo gubitke.”
Prostorija se ispunila uzvicima. Ares je šmugnuo napolje. Neobično
je što je te noći, pred početak bitke, slatko spavao.

41

Ares je sledećeg dana na forumu sedeo u predsedničkoj loži i ćutke

posmatrao kako se govornik za govornikom penje na binu da bi izneo
svoje mišljenje pred tri hiljade slušalaca u auditorijumu i desetinama
milijardi širom sveta, u direktnom prenosu. Svaki političar je sanjao o
trenutku poput ovog, suočavanju s problemom koji će oblikovati
buduće generacije. Predstojeće glasanje moglo je obezbediti da budu
zapamćeni i besmrtni, da njihova ništavna imena i lica završe u
istorijskim zapisima. Borili su se za mesto pod reflektorima. Doslovce
su se saplitali jedan o drugog. Očajnički su se grabili za sekundu slave.
A polovinu vremena trošili su na rasprave o preostalom,
prekoračenom ili dobijenom vremenu. Svi pratioci ovog događaja u
dvorani i van nje su na osnovu njihovog ponašanja mogli lako zaključiti
zašto je politika kompromisa doživela neuspeh.
Ozbiljnost situacije obezbeđivala je interesovanje obe strane. Veliki
broj govornika predlagao je izuzetno radikalna rešenja.
Rasprava se otegla. Trajala je čitav dan. Ares nije progovarao ni reč.
Hteo je da njegovo rešenje bude predstavljeno poslednje, da dobije
prizvuk konačnosti.
Naučnica je stala za govornicu, na početku večernjeg dela
zasedanja. Po rasporedu je trebalo da govori ranije, ali se nije pojavila u
zakazano vreme. U savetu su mislili da neće ni doći, pošto se znalo da
je zagovornik radničke stvari. Veliki broj njenih istomišljenika odustao
je od javnog iznošenja svojih stavova posle jučerašnje eskalacije
nasilja. Naučnica Izida se, po svemu sudeći, predomislila. Nekoliko
predstavnika odreklo se svog vremena da bi ona mogla da nastupi.
Iskoristila je poklonjeno vreme za opisivanje globalnog istraživačkog
projekta zapisivanja genoma svih Atlantiđana. Potanko je predočila
kako je izolovala gene koji pokreću evoluciju, po kojima se
atlantiđanska vrsta razlikuje od drugih hominida, i da je to utvrdila
pomoću uzoraka koje je prikupila Aresova ekspediciona flota tokom
onog što se naziva dobom istraživanja, pre pada prvog matičnog sveta.
Tvrdila je da taj atlantiđanski gen može da bude podešen tako da
svi Atlantiđani dostignu nivo kognitivne jednakosti. Predlagala je
jednostavnu jednokratnu genetsku terapiju. Predstavnici na forumu su,
na Aresovo iznenađenje, počeli ozbiljno da ga razmatraju.
General je ustao. Svi glasovi u dvorani su utihnuli kad je prišao
govornici u svojoj loži. Svetlost na njegovom mikrofonu je pozelenela.
Činilo se kao da se svetlost u dvorani pogasila, i da u njoj nema nikog
izuzev njega i Izide. DNK dijagram ispunio je ogromni ekran iza nje.
Pogled na njega učvrstio je Aresa u ubeđenju da ima pravo.
„Tvoj predlog će dovesti do kataklizme”, reče Ares. „Do
singularnosti. Znamo za samo jedan svet, za samo jednu rasu koja se
trudila da dostigne takav cilj. Od njih je ostala samo velika zmija koja
želi da obuhvati celu vaseljenu i pridavi i poslednji ljudski život.”
„Možemo da kontrolišemo taj proces. Govorimo o neznatnom
prilagođavanju”, rekla je Izida.
„I šta onda? Čak i da uspeš u svom naumu, uvek će biti onih koji su
pametniji od drugih. Uvek će neko trčati brže od nekog drugog. Neko će
biti privlačniji oku od suseda. Kome ćete uskratiti pravo na genetsku
jednakost i ko će odlučivati o tome? Ko će doneti konačnu odluku o
tome da li sam genetski nedostatan i stoga zreo za prilagođavanje?
Možda ću, kad se probudim posle deset hiljada godina, i ja morati da
budem doteran. Ja želim da ostanem ovakav kakav sam. Kakva su moja
genetska prava?”
„Moje rešenje je dobrovoljno.”
Auditorijum je eruptirao od nezadovoljstva. Ares se osmehnuo.
Priterao ju je u ćošak. Ovi ljudi želeli su da problem bude trajno rešen.
Dobrovoljno rešenje su neki doživljavali kao mlaćenje prazne slame,
odlaganje neizbežnog.
„Moje rešenje nije dobrovoljno.”
Buka se razlegla s loža i balkona u dvorani. Ljudi su složno urlali u
isključene mikrofone: „Koje je tvoje rešenje?”
„Doveo sam naš narod na ovaj svet. Sledio sam zajednički san o
jednom narodu i jednom svetu koji traje doveka. Antizmijski zakoni
napisani su da bi nas zaštitili od nas samih i ne smeju biti prekršeni.
Ne smeju!” Nije obraćao pažnju na žamor. „Ali naš san o jednom
narodu na jednom svetu ne može biti ostvaren na miran način. Ne
želim da posmatram rat između pripadnika našeg naroda, niti da se
borim u njemu. Jasno je i da niko drugi to neće. Naša priča će početi da
se odvija na dva sveta. Imamo neophodna sredstva da koliko sutra
prevaziđemo razdor i da ponudimo jednakost svim građanima. Flota
brodova koju smo izgradili u godinama nakon egzodusa još uvek
postoji. To su naučni, transportni i rudarski brodovi. Poznato vam je da
smo napravili mape sveta iza nove linije čuvara. Veliki broj njih može
da posluži kao novi dom radničkoj klasi. Tamo će moći da izgrade novi
svet, sve dok se pridržavaju Zmijskih ograničenja. Ne smemo dozvoliti
da postanu opasnost za sebe ili druge.”
Pitanja su pljuštala. Ares je spremno odgovarao na njih. Rudarski
brodovi mogu biti podešeni za teraformiranje. Preobraziće novi svet u
raj, lišen prirodnih katastrofa i siguran od kosmičkih opasnosti.
Transportni brodovi, koji su prevozili osoblje i delove do fabrika za
proizvodnju čuvara, mogu poneti koloniste na novi svet. Rasprava se
brzo preusmerila ka nazivu za odlazeće Atlantiđane. Jedna struja je
tvrdila da bi izgnanici bio ispravan izraz, pošto je reč o nasilnom
preseljenju. I izraz separatisti je neko vreme bio razmatran, ali je
odbačen kao previše nezgodan. Konačno je usvojen naziv kolonisti.
Nedvosmisleno je stavljeno do znanja da će i njih obavezivati Zmijsko
ograničenje koje zabranjuje napuštanje planete zbog istraživanja ili
kolonizacije.
Diskusija se posle rešavanja najvažnijih pitanja svela na
razmatranje detalja, poput redosleda evakuacije i onog što će svako
moći da ponese sa sobom. Ares je procenio da je vreme da se izgubi.
„Prepuštam ti glasanje”, obratio se Nomosu.
Probudili su ga usred noći. Mislio je da u toj činjenici ima izvesne
ironije. Naposletku, budili su nekog ko je spavao deset hiljada godina,
dok su oni temeljno uništavali planetu.
„Glasovi su podeljeni”, reče Nomos. „Potreban nam je kompromis.
Veliki broj ljudi zalaže se za slabljenje istraživačkih ograničenja. Traže
da se dozvoli upotreba naučnih brodova za istraživanje dubokog
svemira.”
„U koju svrhu?”
„Nazivaju to Ishodišnim projektom. Radi se o jednostavnom
proučavanju primitivnih hominida.”
Ares je pretresao ideju. Mogla bi biti problematična. „Dobro. Ali uz
dva uslova. Prvi je: vojni svetionici kruže u orbitama nekih svetova.
Neće smeti da im se približe. Biće ubijeni ako to učine. Drugi je: dobiće
samo jedan brod. Odašiljanje stotina brodova po galaksiji bilo bi
previše rizično.”
Probudili su ga nekoliko časova kasnije, da bi ga obavestili da je
drugi egzodus, formalno nazvan Atlantiđanskim zakonom o jednakosti,
odobren tesnom većinom glasova.

42

Dan potpisivanja Naredbe o egzilu bio je najteži u Izidinom

tridesetpetogodišnjem životu. Neprestano se pitala da li je mogla biti
ubedljivija, da lije trebalo da drugačije predstavi podatke iz
istraživanja i svoj predlog za rešenje krize, kako bi obezbedila veću
podršku od one koju je dobio Ares.
 Svet oko nje se menjao, bar ne nabolje. Posle glasanja se najviše
strahovalo od odmazde radništva, ali ona je izostala. Ares je predložio
razumnu strategiju. Vođe radničke revolucije odmah su oslobodile
taoce. Posvetili su se obračunu s radnicima koji su se protivili
preseljenju. Nisu zazirali od upotrebe brutalnih metoda. Mediji su
neumorno izveštavali o njihovim zlodelima. Političke vođe zatvarale su
oči zato što su intelektualci bili pošteđeni. Mala grupa intelektualaca
nastavila je da protestuje protiv ovog rešenja. Nisu hteli da se odreknu
sna o jedinstvenom društvu. Disonantni glasovi su uglavnom stizali iz
gradova koji nisu bili pogođeni neredima ili terorističkim napadima.
Žrtve koje su preživele pokolje nestrpljivo su odbrojavale dane do
egzila.
Likos je, nedelju dana posle glasanja, posetio Izidu u laboratoriji.
Iznenadila se kad joj se zahvalio. Posle toga su se redovno viđali. Svaki
put se sve više radovala susretu s njim.
Trudila se da mu prenese sve što je znala. Ograničenja za razvoj
automatizovane tehnologije su malo ublažena, da bi se intelektualcima
olakšala postegzilna tranzicija.
Posle svakog susreta imali su sve manje tema za razgovor. Izida je
svejedno s nestrpljenjem očekivala posete radničkog vođe. Užasavala
se dana prispeća brodova, kojima će radnici zauvek napustiti planetu.
Smislila je plan kad joj je Likos poverio da radničke vođe utvrđuju
kriterijume za određivanje radničkog statusa.
„Služe se prihodom, vrstom posla, pa čak i zanimanjem roditelja”,
reče Likos.
„Da li razmatraju genetsku definiciju?”
„Ne.”
„Da li je svet za preseljenje izabran?”
„Jeste. General Ares ga već teraformira s brojnim timovima. Ne
znam gde je”, odvratio je Likos.
„Možeš li da saznaš?”
„Možda bih mogao.”
Predstavila mu je plan. Dugo je ćutao kad je završila.
„Razmisli o njemu, molim te”, reče Izida.
Sutradan je posetila Janusa.
„Razmotrila sam tvoj predlog. Volela bih da se pridružim
Ishodišnom projektu.”
Osećala je izvesnu krivicu što je njen polet bio nešto drugačije vrste
od njegovog. Kasnije će se time pozabaviti.
Ares je gledao kroz prozor nadzornog broda na plavo-zeleno-crvenu
planetu ispod sebe. Orijaške mašine puzale su po njenoj površini.
Prevrtale su zemlju i slale oblake crvene prašine u atmosferu. Mašine
za teraformiranje pomerale su planine da bi stvorile raj za
atlantiđanske izgnanike.
„Stigli su rezultati geološkog istraživanja, generale. Tektonske
ploče u severnoj hemisferi neće praviti probleme u sledećih četiri
hiljade godina. Da li da ih diramo?”
„Pozabavite se i njima. Možda kolonisti za četiri hiljade godina neće
moći sami da ih srede. Prilagodite ih odmah.” Borba protiv globalne
katastrofe mogla bi da pospeši evoluciju, što bi moglo biti opasno.
Hteo je da kolonisti vode što lagodniji život. To je bio najvažniji deo
njegovog plana.
Ares je na dan preseljenja posmatrao flotu transportnih brodova s
lunarne panoramske palube. Brodovi su sezali ka plamtećoj beloj
zvezdi. Pogled na flotu oduzimao je dah. Naježio se. Jedna misao mu je
ispunjavala um: Pobedio sam.

Ishodišni projekat je započet nedelju dana nakon povratka flote koja je

prevezla izgnanike. Priređena je raskošna ceremonija. Stručnjaci i
političari hvalili su ekspediciju kao početak novog doba atlantiđanskih
istraživanja - u skladu sa strogim Zmijskim zakonima. Probrani naučni
tim proučavaće ljudski život širom galaksije, na svetovima iza nove
linije čuvara. Konačno će otkriti tajne evolucije i samu misteriju
porekla. Veliki broj ljudi je verovao da će njihova otkrića doneti nove
uvide o načinu na koji je Zmijski prsten pristupio ishodišnom entitetu.
Nadali su se da će im ta saznanja pomoći da poraze velikog neprijatelja.
Naučnom timu je dozvoljeno obavljanje zabranjenih istraživanja, o
kojima se hiljadama godina nije ni govorilo. Janus je imao pravo kad je
rekao da je projekat savršeno mesto za nastavak Izidinih istraživanja.
Nije znao da mu nije pristupila iz tog razloga.
Izida je bila oduševljena posle prvog obilaska ogromnog naučnog
broda. Bio je zapanjujuće veliki. Sadržao je stotine naučnih
laboratorija. U središtu su bila i dva džinovska rezervoara, sposobna za
prenošenje čitavih ekosistema. Brod je načinjen u godinama posle
egzodusa. Istraživao je zvezde i planete iza linije čuvara. Sonde i
dronovi obavljali su najveći deo posla na terenu. Brojni naučni timovi
proučavali su prikupljene podatke na brodu i izučavali svetove koji bi
mogli uticati na bezbednost Atlantiđana. Koristili su džinovske
rezervoare za dovoženje uzoraka sa istraženih svetova. A onda su ih
proučavali i naučnici i specijalisti na novom matičnom svetu
Atlantiđana.
Rezervoari su u davna vremena služili u naučne svrhe. Međutim, u
Izidinoj i Janusovoj epohi postali su putujući cirkus za zabavu građana,
željnih upoznavanja s drugim svetovima bez napuštanja vlastitog. Kad
god bi se Ishodišni projekat vratio u matičnu luku, podigao bi se talas
nagađanja šta donosi s putovanja. Tako stvoren publicitet korišćen je
za prikupljanje novca za finansiranje sledećeg naučnog projekta. Izida
je znala da je to i osnovni razlog za postojanje rezervoara. Takva praksa
je negovana i zbog težnje Aresa i Saveta da povremeno nadgledaju rad
naučnika. Tim od dva tuceta specijalista za infektivne bolesti,
nanotehnologiju i psihologiju testirao je naučnike posle svakog
povratka na matičnu planetu. Nikad nisu doneli ništa opasno.
Međutim, zanimanje za rezervoare je svaki put postajalo sve slabije.
Planete su posle izvesnog vremena počele sve da liče jedna na drugu.
Zato su tragali za sve egzotičnijim stvorenjima, u očajničkom pokušaju
da ožive zanimanje javnosti. Međutim, gubili su bitku. Sve manje ljudi
dolazilo je da vidi sadržaj rezervoara.
S godinama su i naučni podaci bivali sve sličniji. Razlike među
hominidima na novim svetovima izazivale su sve manje pažnje i
uzbuđenja.
Nezainteresovanost javnosti zarazila je i naučni tim.
Na projektu je isprva radilo pedeset naučnika, pažljivo odabranih
među hiljadama dobrovoljaca. Izida se smatrala veoma srećnom kad ju
je Janus zamolio da mu pomogne u izboru naučnog tima. Najveći broj
kandidata imao je mnogo više iskustva od nje, a samim tim i više prava
da bude u ekspediciji. Međutim, imala je snažniju motivaciju od njih... a
i drugačiju.
Tim od pedeset naučnika sveo se s vremenom na dvadeset, pa na
deset, pet i konačno samo na dvoje: Janusa i Izidu. Nikog nije krivila.
Naučnici su odrastali u pretrpanom svetu, usred gusto prepletenog
društvenog okruženja. Posvemašnja izolacija, sastavni deo
proučavanja dubokog svemira, godine provedene u hibernaciji i
beskonačno ponavljanje istih eksperimenata krunili su naučni
entuzijazam. A oni koji se nisu dosađivali na istraživanjima, čeznuli su
za povratkom na atlantiđanski matični svet, na kom se događala nova
intelektualna renesansa. Novo doba jedinstvenog društva bilo je
mamac kome nije mogao da odoli niko izuzev Janusa i Izide. Ostali su
sami. I bilo im je drago zbog toga, iako iz različitih razloga.
„Ponekad pomislim da smo poslednji ljudi u vaseljeni”, reče Janus.
Na panoramskom ekranu iza njih pojavio se svet 1632. Ličio je na
kuglu od ljubičasto-crveno-belog mramora. Rastao je kako mu se brod
približavao.
„Znam o čemu govoriš”, odvratila je Izida. „Mislim da je to savršeno
okruženje za obavljanje našeg istraživanja.”
Janus je sam prikupljao uzorke na svetu 1632. Jedva da je razmenio
koju reč s njom za tri nedelje ispitivanja. Znala je da ga je povredila, ali
joj je laganje padalo gore od toga. Lagala ga je samo kad je to bilo zaista
neophodno. A uskoro će se ukazati potreba za tim.
Janus se konačno raskravio dok su ulazili u cevi. „Videćemo se na
sledećem svetu, Izido.”
Klimnula je glavom kad se cev zatvorila za njom. Ubrzo je nestala u
magli.
Sledeći svet 1701 bio je onaj na koji je čekala. Uskoro će stići do
njega.
Janus je bio ponovo onaj stari kad je izašao iz cevi. Proveli su dve
godine u njima, iako je za njih prošlo samo nekoliko sekundi. Zvona za
diletaciju vremena na oba kraja broda su, zajedno s cevima, činile
skakanje kroz prostor i vreme lakim, poput popodnevne dremke.
„Neke egzotične vrste evoluirale su posle prvobitnog ispitivanja”,
reče Janus. „Predlažem da se poslužimo Alfa modulom. Možda ćemo
naći materijal za popunjavanje rezervoara.”
„Slažem se”, rekla je Izida. Uključila je svoj terminal i pregledala
podatke, tražeći izgovor za bekstvo. „Sonde su pronašle znake
fosilizovanog života na jednom mesecu sedme planete. Volela bih da ga
posetim Delta modulom i uzmem neke uzorke.”
Janus se, oklevajući, složio i rekao: „Održavaćemo radio-vezu s
vremena na vreme.”
„Naravno.”
Izabrala je Delta modul zato što je to bio jedini modul sposoban za
kratka hipersvemirska putovanja, snabdeven čamcem za spašavanje.
Na rubu zvezdanog sistema načinila je skok na koji je čekala
dvadeset tri godine: do kolonije izgnanih.
 Panoramski ekran na Delta modulu otkrio je civilizaciju koja je
činila prve oprezne korake. Naseobine su bile previše male da bi se
videle iz orbite. Izoštrila je sliku i uočila seoska imanja na obodima
gradića. Izgnanici su polako gradili svoju utopiju, znatno drugačiju od
one na matičnom svetu.
Dogovorila je sastanak komunikacionim uređajem i sletela. Izbacila
je čamac za spašavanje pre ateriranja. Izašla je iz modula i čekala.
Izabrala je kamenito zemljište, nekoliko kilometara od manje
naseobine. Likos je stigao posle nekoliko minuta. Njegovo dečačko lice
je u međuvremenu očvrslo i ogrubelo. Još je zračilo za Izidu
neodoljivim šarmom.
Ćutke mu je prišla i zagrlila ga. Zamalo što ga nije oborila.
„Zdravo”, rekao je. Zakoračio je nazad da bi je osmotrio. „Nisi ni
dana ostarila.”
Klimnula je glavom ka pravougaonom čamcu za spašavanje
nedaleko od njih. „Hibernaciona komora čini čuda. Videćeš.”
Likos je sumnjičavo posmatrao prizemljenu letelicu. „Šta je to?”
„To je čamac za spašavanje. Veće letelice ga izbacuju kad se nađu u
opasnosti. Ako posada pogine, biva uskrsnuta u njemu i spasena.”
Odmahnuo je glavom. „Podseća me na stari svet. Ovdašnji život je
mnogo jednostavniji.”
Osetila je nešto u njegovom tonu. Oklevanje? Strah? „Da li se
predomišljaš u vezi s našim planom?”
„Ne... Samo. Ovde gradimo nešto dobro. Kad smo razgovarali...
mislio sam da će izgnanstvo biti propast. Međutim, stvorili smo zaista
solidarnu zajednicu. Stremimo zajedničkom cilju.”
„To se neće promeniti.”
„Za mene je od našeg dogovora prošlo više od dvadeset godina.
Osveži mi pamćenje.”
Podigla je kanister. „To je retrovirus. Možeš da ga oslobodiš bilo
gde. Najbolje bi bilo da to učiniš u naseljenom području.”
Prihvatio je srebrni cilindar. „Zvuči kao nešto iz pobune.”
„Neće biti nikakvih stradanja niti bolesti. Ovaj virus će ponovo
ujediniti naš narod, Likose. Živećemo zajedno na istom svetu - svi mi.
Ponovo ćemo biti jedan narod, na jednoj planeti.”
„Kako funkcioniše?” Podigao je obrve. „Objasni mi na jednostavan
način, molim te.”
„Istraživanje mi je omogućilo da izolujem gene koji pokreću poluge
evolucije. Nazvala sam ih atlantiđanskim genom. Reč je o kompletu
gena. Genska aktivacija je najvažniji deo procesa. Terapija će promeniti
atlantiđanski gen kod svih ljudi na planeti.”
„Promenićemo se?”
„Promena će se odvijati polako. Vršiću očitavanja na određeno
vreme, a i podešavanja ako nešto pođe po zlu. Promene neće biti
primetne. Reč je o neznatnim izmenama u moždanom povezivanju, u
oblastima obrade podataka, komunikacije i rešavanja problema.
Terapija će povećati sposobnosti svih ljudi na ovoj planeti. Jednog
dana će ovaj čin biti slavljen kao presudni korak ka ponovnom
ujedinjenju našeg naroda.” Čekala je da Likos nešto kaže. On je ćutao.
„Da li mi veruješ?”
„Verujem ti u potpunosti”, odvratio je bez oklevanja.
„U tom slučaju ćemo se videti za mojih nekoliko minuta.”
Osmehnula se. „Za deset hiljada godina, po lokalnom vremenu.”
Izida je iz orbite posmatrala kako Likos ulazi u seoce sa srebrnim
cilindrom u rukama. Zatim se vratio do čamca za spašavanje praznih
ruku i ušao u njega, trenutak pre no što je senka noći popala po svetu,
pokrivajući stenoviti krajolik u kom se letelica skrivala.
Uzdahnula je. Treperila je od iščekivanja. Otvorila je crvotočinu i
vratila se na svet 1701 i glavni brod.
Janusu nisu promakle njene energične kretnje i veselo raspoloženje.
Prokomentarisao ih je. „Vidim da si imala prijatno putovanje.”
„Jesam.”
„I ja. Napunio sam rezervoar D. Pronašao sam neverovatne
primerke.” Prizvao je niz slika na ekran. „To su leteći reptili s kožom
sposobnom za fotosintezu. Love noću. Tad postaju nevidljivi.”
„Zadivljujuće.”
Razgovarali su o izložbi na matičnom svetu, o neophodnosti
strogih mera bezbednosti za posetioce i mogućnosti da novi primerci
ožive zanimanje za projekat, možda i nadahnu novu grupu naučnika da
se odvaži i krene s njima na sledeće istraživanje.
Janus je na kraju rekao: „Da li si spremna za svet 1723?” Klimnula je
glavom. Ponovo su ušli u staklene cevi. Magla se podigla. Vreme je
prestalo da teče.
 43

Znak za uzbunu bio je prvi pokazatelj da nešto nije kako valja. Cev se
otvorila, a magla razišla. Kao i obično, izašla je pre Janusa. Odšepala je
po hladnom metalnom podu do kontrolne ploče. Zaronila je prste u
zeleni oblačić svetlosti koji se pojavio nad njom. Pokušavala je da
utvrdi šta nije u redu.
„Da li je došlo do kolapsa hipersvemirskog tunela?”, pitao je Janus.
Protrljao je oči. Zateturao se ka njoj.
„Nije. Stigli smo do sveta 1723.”
Poruka iz zvučnika zaorila se u malom prostoru. „Ovaj svet je pod
vojnim karantinom. Hitna evakuacija.”
Izida i Janus su potrčali do komandnog mosta. Panoramski ekran je
prikazivao planetu koja nije ličila na ono što su pre nekoliko hiljada
godina snimile sonde. Nekad zeleno-smeđe-beli svet preobrazio se u
pustinju. Crni krateri naružili su površinu. Dva okeana bila su previše
zelena, oblaci previše žuti, a zemlja samo crvena, smeđa i svetlomrka.
Glas brodskog kompjutera se zaorio komandnim mostom: „Pravac
evakuacije odabran. Da li početi s procedurom?”
„Negativno”, reče Izida. „Sigma, isključi upozorenje s vojnih bova i
održi geosinhronu orbitu.”
„To je nepromišljen postupak”, reče Janus.
„Ovaj svet je napadnut.”
„Ne verujem.”
„Moramo saznati.”
„Krateri su mogli nastati i prirodnim putem, padom kometa ili
nailaskom asteroidnog polja.”
„Nije tako bilo.”
„Ne možeš da...”
„Nije tako bilo!” Povećala je prikaz jednog kratera. „Do svakog
kratera vodi mreža puteva. Tamo dole je bilo gradova. Napadnuti su.
Napadači su verovatno isekli asteroidno polje i iskoristili stene za
kinetičko bombardovanje.” Slika na ekranu se ponovo promenila.
Ugledali su razrušeni grad u pustinjskom krajoliku, s ostacima
oblakodera. „Računali su da će padavine dokrajčiti sve preživele van
većih gradova. Tamo dole možda ima odgovora.” Zvučala je odlučno.
Janus je oborio glavu. „Uzmi Beta modul. Ima bolje manevarske
sposobnosti jer nema rezervoare.”

Izida je spustila Beta modul nadomak grada. Strahovala je od

preostalog eksploziva ili brojnih opasnosti koje možda još vrebaju u
ruševinama. Ako modul bude uništen, neće imati gde da uskrsne, njen
život će se neopozivo okončati. Ateriranje pored grada bilo je
najbezbednije.
Navukla je zaštitno odelo i izašla iz letelice. Krenula je pravo ka
ruševinama.
Usput je razmišljala o misteriji sveta 1723. Prvobitna istraživanja
ukazala su na dve bliske hominidne podvrste. Njihov evolucioni
napredak nije se uopšte razlikovao od onog na sličnim svetovima u
atlantiđanskom prostoru. Ni po čemu se nisu izdvajali.
Međutim, tu se nešto dogodilo. Došlo je do velikog napretka
podstaknutog evolucijom. Načinili su veliki evolucioni skok. Izgradili
su naprednu civilizaciju, ali samo da bi bili bombardovani i zatrti u
apokalipsi. Ta misao ju je rastužila. Ovaj svet je mogao biti ono što je
novi atlantiđanski svet težio da bude: predvodnik. Otkriće takve
planete moglo je da oživi zanimanje za istraživanje svemira.
Atlantiđanski vojni svetionik u orbiti nedvosmisleno je ukazivao na
činjenicu da je neko već znao za njega, ili bar da ga je otkrio posle
uništenja.
Postojale su samo dve mogućnosti. Prva je da su rezultati prvog
ispitivanja bili netačni, da je svet već bio uništen. Druga je da se
civilizacija na svetu 1723 u međuvremenu uzdigla i pala, kao i da ju je
neka atlantiđanska organizacija već pronašla i odlučila da sakrije
istinu.
Hodala je gotovo dva sata kad je čula Janusov glas u slušalicama.
Zvučao je nervozno i zabrinuto. „Približava nam se brod.” Nastavio je
posle kraće pauze: „To je lopta čuvar.”
Čekala je. Zurila je u nebo kao da je očekivala da će čuvar probiti
omotač oblaka.
„Upravo skenira naš brod”, reče Janus. „Nastavlja dalje. Mislim da bi
trebalo da se skloniš odatle.”
 „Primljeno.” Krenula je ka modulu.
„Lopta nešto ispušta. Predmet je ušao u atmosferu. To je kinetičko
bombardovanje...”
Signal se preobrazio u statiku i nestao. Izida je videla kako plamteći
predmet prolazi kroz oblake iznad nje. Ličio je na usijani žarač koji leti
po nebu. Potrčala je i stala. Nije mogla da pobegne. Čekala je. Pitala se
zašto bi čuvar pucao na ovaj svet, ili na nju.
Vrelina je rasla. Pala je na tle. Sklupčala se u loptu. Bol je nemilice
tukao po njoj. Znoj je liptao s nje i odmah isparavao u paklenoj vrućini
unutar odela. Kraj je došao brzo nakon toga. Sledećeg trenutka je
otvorila oči i našla se u okrugloj cevi uskrsnuća na Beta modulu.

Kejt je otvorila oči. I ona je bila u Beta modulu, na istom svetu,

hiljadama godina posle reprodukovanog sećanja. I ona je zurila iz
okrugle staklene cevi, samo što je njena bila kaca puna žute svetlosti u
istraživačkoj laboratoriji.
Ležala je na tlu, s glavom u Milovom krilu. Kaca u kojoj je plovila,
gledajući i proživljavajući Izidina sećanja, bila je otvorena. Na podu je
bila barica krvi. To je bila njena krv. Izidina smrt na ovoj planeti pre
nekoliko hiljada godina izgledala je tako stvarno. Instinktivno, znala je
da joj je u priličnoj meri naudila. Jedva se kretala.
Pol i Meri su bili tu. Strah na njihovim licima potvrdio je tačnost
njene procene.

44

Kad je Kejt sledeći put otvorila oči, ležala je na leđima na metalnom

stolu. Prepoznala ga je. Na istom takvom se probudila u Alfa modulu
posle hirurškog zahvata.
Pol je zabrinuto posmatrao. „Bilo je blizu. Beta kaže da ti je ostalo
manje od jednog dana života.”
Uspravila se u sedeći položaj. „Videla sam šta se ovde dogodilo.”
Uvidela je da su i Meri i Milo u sobi. Ispričala im je o događajima na
matičnom svetu Atlantiđana, o slomu njihovog društva.
„Zašto su čuvari napali Izidu na ovoj planeti?” pitala je Meri.
„Ne znam”, odvratila je Kejt. „Mislim da će sledeće sećanje to
otkriti.” Na licima im se videla duboka strepnja za njen život. „Moram
to da učinim. Razgovarali smo o tome.” Promenila je temu. „Ima li
napretka u vezi sa šifrom?”
„Ako želiš da je tako zoveš.” Pol je prišao ploči na zidu i prizvao
slike koje su ličile na televizijsku statiku, ali u boji. Kejt je primetila da
već zapanjujuće vešto upravlja pločom. Pitala se koliko dugo je bila u
kaci. Ostvareni napredak je jasno svedočio o njegovoj inteligenciji.
„Ova slika je prevod četiri bazična koda uz pomoć CMYK formata.
Isprobali smo i RGB - crvenu, zelenu i plavu - s još gorim rezultatom.
Očigledno je da nije reč o video-snimku. Isključili smo još nekoliko
scenarija.”
„Bilo bi veoma zanimljivo”, reče Meri, „ako se pokaže da je ovo
jedna od onih fotografija na kojoj možete otkriti neku sliku samo ako
dovoljno dugo zurite u nju.”
„Ništa nismo uočili, iako smo je dugo posmatrali”, reče Pol. „Naša
radna teorija je da je to zapis genoma. Lično, mislim da je neki
retrovirus.”
„Kladila bih se da si u pravu”, reče Kejt. „Mogla bi biti neka terapija
koja menja moždano povezivanje i omogućuje komunikaciju na daljinu.
Možda deluje kao kvantni svetionik u potprostoru.”
„Stvarajući kvantnu mrežu”, reče Meri.
„Da”, složila se Kejt. „Možda će onaj ko ga je poslao dobiti povratni
signal kad ubrizgamo virus.”
„Znaš li šta je to?”, pitao je Pol.
„Ne. Ali...” Kejt je pomislila na retroviruse koje je Izida dala
Izgnanicima, i na čuvare i Zmijski rat s Atlantiđanima. „Mislim da sam
blizu istine. Odgovor bi mogao biti u sledećem sećanju.”
Izvela ih je iz adaptivne istraživačke laboratorije pre no što su stigli
da se pobune. Otišli su do medicinske laboratorije. Objasnila im je
sisteme sintetizovanja genoma. Ponovo je bila zadivljena brzinom
kojom je Pol učio.
Kad je zapis učitan, Beta je počela s fazom konstrukcije. Za manje
od tri sata imaće retrovirus sadržan u signalu. Kejt se nadala da če
saznati punu istinu o atlantiđanskom svetu.
Vratila se u kacu, navukla srebrni šlem na glavu i zaronila u sećanja
koja je Janus pokušao da izbriše.
Beta modul se oštro zatresao od zemljotresa posle udara. Na Izidino
olakšanje, ostao je netaknut. Vrata odaje uskrsnuća su se otvorila kad
je podrhtavanje prestalo. Janus je utrčao unutra. Sigurno se prebacio na
modul odmah posle udara, pomislila je. Obično nije preduzimao takve
rizike.
Cev se otvorila i isteturala se napolje. Janus je pružio ruke da je
prihvati. Mahnula mu je da se udalji. „Dobro sam.”
„Moramo da idemo.”
Doveo ju je do portala. Našli su se na glavnom brodu. Otkucao je
sledeće odredište i otvorio hipersvemirski prozor pre no što su stigli
do komora za hibernaciju.
„Zašto me je čuvar napao?”, pitala je.
„Ne znam. Možda je ovaj svet uništila Zmijska vojska.”
„To je nemoguće. Pre toga bi morali da se probiju kroz liniju čuvara.
Da jesu, odavno bi stigli do naše planete. Ruševine na svetu 1723 su
stare.”
„Moramo da izvestimo o ovome.”
„To bi bilo previše rizično. Osim toga, rečeno nam je da ne
prilazimo svetovima u vojnom karantinu.” Ares nam je to rekao,
pomislila je. Neko vreme je razmišljala o tome.
„Šta ako su čuvari pokvareni?” glasno je razmišljao Janus.
„Ne verujem. Mislim da ih je neko programirao da unište stanovnik
sveta 1723.”
„To je ozbiljna optužba.”
„To je bila ozbiljna civilizacija.”
Posle toga su ćutali. Mislila je na Izgnane i Likosa. Ležala je u
komori za hibernaciju. Odlučila je da izmeni plan i da se vrati ranije no
što je obećala, za svaki slučaj. „Predlažem da usput razmislimo o svemu
ovom. Kuda smo se uputili?”
„Na svet 2319.”
Pogledala je položaj sveta 2319. Bio je predaleko od Izgnanika. Neće
moći da stigne do njega u Delta modulu. Pretražila je odgovarajuće
planete u bazi podataka.
„Šta je sa svetom 1918? Prvo ispitivanje je zabeležilo prisustvo tri
hominidne vrste. Mogao bi da bude zanimljiv za uporedne evolucione
studije.”
Janus je odgovorio posle kraćeg razmišljanja. „Da, slažem se.”
 Znala je da je načinila dobar izbor kad je ugledala svet 1918, treću
planetu u Sunčevom sistemu. Imala je jedan nenastanjiv kameniti
mesec. Baš nedavno je iskusio značajnu globalnu klimatsku promenu.
Malo poluostrvo podiglo se između dva manja kontinenta na severnoj i
južnoj hemisferi. Podelilo je jedinstveni okean u dva manja vodena
prostranstva. Morske struje su izmenjene, kao i obitavali šta nekoliko
vrsta primata na središnjem kontinentu. Nekoliko vrsta hominida
napustilo je džunglu i zakoračilo u ravnice. Izmene u okruženju i načinu
ishrane izazivale su trajne promene u njihovom genomu.
„Sada postoje četiri genetski različite hominidne populacije”, reče
Janus. „Označićemo ih kataloškim brojevima. Odsad će to biti podvrste
8468, 8469, 8470 i 8471.”
Proveli su još nekoliko sati u ispitivanjima koja uvek prethode
iskrcavanju. Svetionik koji je krio svet prošao je sve provere. Počeli su
da, u skladu sa zahtevima protokola, zakopavaju primarni brod duboko
na tamnoj strani meseca.
„Želeo bih da spustim Alfa modul”, rekao je Janus. „Možda trčim
ispred rude, ali rezervoar C je prazan. Mislim da bismo mogli da ga
napunimo na ovoj planeti.”
Nije imala ništa protiv. Delta modul joj je bio dovoljan.
Na površini su uzeli uzorke DNK i izveli niz eksperimenata.
Uporedili su prikupljene podatke s onim s prvobitnog ispitivanja.
„Napredak je čudesan”, reče Janus. „I raznovrstan.”
„Svakako. Predlažem da pristupimo dugoročnom istraživanju.”
Trudila se da prikrije nervozu dok je čekala partnerov odgovor. „Mislim
da nam niko na matičnom svetu ne bi zamerio na takvoj odluci. U
poslednje vreme se ne zanimaju mnogo za nas.”
„Slažem se. Dugoročno poređenje moglo bi dati zanimljive
rezultate. Koliki interval između uzimanja uzoraka imaš na umu?”
„Šta kažeš na deset hiljada godina?”
Uporedio je prikupljene podatke s rezultatima prvobitnog
ispitivanja. „To je dobar predlog.” Osmehnuo se. „Obavestiću naučni
savet da nas ne očekuju u skorije vreme.”
Povukli su se u hibernacione komore. Izida je namestila svoj brojač
na pet hiljada godina pre no što je ušla unutra. Kad se probudi,
prebaciće se na glavni brod, uzeti Delta modul i obići Izgnanike, za
svaki slučaj.
Međutim, nije probuđena u predviđeno vreme.
Ponovo je čula znak za uzbunu, zbog hitne šifrovane poruke.
Proverila je brojčanik hibernacije. Prošlo je samo 3.482 godine. Janus i
ona su požurili do komunikacionog centra Alfa modula.
Prva poruka bilo je hitno obaveštenje da je matični svet napadnut.
Odmah se setila napada čuvara, koji ju je ubio na svetu 1723.
„Vidi”, reče Janus. „Evo naredbe čuvarima da pohitaju na matični
svet ako nisu na odbrambenoj liniji.”
Špartala je po odaji.
„To je sigurno Zmijska invazija”, prošaptao je Janus.
„U tom slučaju više nismo bezbedni na ovoj planeti.”
„To je istina. Ali je ne možemo ni napustiti.”
Ćutke su jeli. Izida je razmišljala o svetu Izgnanika.
Ponovo se oglasio alarm zbog prispele poruke. Otrčali su do
komunikacionog centra.
Nova poruka bila je još kraća. Njihov svet je uništen. Naređeno im je
da se sakriju i čekaju nove smernice.
„To znači da smo nasukani na ovoj planeti”, reče Janus.
Očekivala je da će njen partner biti tužan zbog toga. Međutim, on je
izgledao zadovoljno.

45

Dorijan se trudio da povrati snagu. Višečasovno preživljavanje Aresove

prošlosti sve skuplje ga je koštalo. Seo je. Zagledao se u postrojenje za
proizvodnju čuvara, koje se gubilo u tami svemira. Bio je blizu
otkrivanja pune istine o Aresu, uključujući i njegovu motivaciju, razlog
zbog kog je došao na Zemlju i šta zapravo želi od čovečanstva.
Bio je zadivljen načinom na koji je Ares rešio sukobe na
sopstvenom svetu. Nije pribegao dramatičnim potezima, poput potopa
na Zemlji i globalne kuge. Iskazao se kao iskusan i umešan vojnik.
Stupio je u komunikacionu nišu i učitao poslednja Aresova sećanja.
Duboko osećanje praznine skolilo je Aresa posle Izgnanstva.
Ponovo se našao na planeti na kojoj za njega nije bilo mesta. Bio je
autsajder u svetu koji je stvorio. Uviđao je ironiju svog položaja, iako je
znao da je povlačio samo prave i nužne poteze. Ta nit se od početka
provlačila njegovim iščašenim bitisanjem. Intelektualna utopija, koju je
oduvek smatrao svojim ciljem, brzo se oblikovala oko njega.
Međutim, on je ostajao isti u svetu koji se menjao. Postao je pravi
relikt prošlosti, čovek van vremena, lišen dodira sa stvarnošću.
Nije bilo bitaka u kojima bi mogao da se bori, ni velikih vojnih
pohoda, a samim tim ni razloga za postojanje.
Ponovo je zatražio da mu dozvole da umre. Ponovo su ga odbili. Još
jednom je krenuo na dugu šetnju do grobnice na drevnom brodu
uskrsnuća. Ispraćaj je ovog puta bio još spektakularniji. Skupila se
nepregledna masa i dizala zaglušujuću buku. Kamere su ga
zaslepljivale.
Zaronio je u ništavilo. Krivo staklo, pramenovi magle u cevi i
neuhvatljivo proticanje vremena.
Brod je zadrhtao. Zemljotres? - pitao se Ares. To je nemoguće.
Nijedna tektonska anomalija ne bi mogla da se razvije i napreduje na
matičnom svetu Atlantiđana.
Cev se otvorila. Istrčao je iz drevnog kovčega uskrsnuća. Nebo je
bilo mračno, izuzev sevanja u daljini. Video je velike trougle brodove
koji su aterirali. Eksplozije su eruptirale u gradu. Nebeska šetališta su
se kidala, a zgrade obrušavale. Velelepni metropolis pretvarao se u
gomilu ruševina.
Vrelina je navirala sa svih strana. Kakofonija ga je progutala.
Izgubio je orijentaciju. Činilo mu se da je vreme stalo, da je u snu,
tačnije, u noćnoj mori. Svet za koji se toliko žrtvovao upravo je umirao.
Nestajao je pred njegovim očima u talasu vreline, svetlosti i tutnjave.
Urlik uništenja ga je potresao do srži. Nije mogao da izađe na kraj s
ovako nečim. Bio je potpuno bespomoćan i usamljen protiv nepoznate
sile, neprijatelja koji se nije mogao porediti ni sa čim što je dotad
video.
Brod se spustio ispred kovčega. Maskirani vojnici povrveli su iz
njega i opkolili su ga.
Vojnici. Ovde.
Jedan vojnik je iskoračio i pustio hologramski snimak u prostoru
između sebe i Aresa. Ogorčena bitka besnela je u svemiru oko
atlantiđanskog matičnog sveta. Desetine hiljada lopti čuvara bilo je
izgubljenu bitku, baš kao nekad davno oko prvog atlantiđanskog
matičnog sveta. Istorija se ponavljala pred Aresovim očima. Olupine
čuvara polako su obrazovale novo polje otpadaka, koje se pružalo sve
do sunca.
Nije prepoznao napadačke brodove. Nisu bili Zmijski. Bili su mnogo
manji i veoma spremni za borbu s čuvarima, kao da su napravljeni
samo za tu svrhu.
Čovek je skinuo šlem. To je bio Likos.
Ares je prepoznao pobunjeničkog vođu. Pregovarao je
svojevremeno s njim i smatrao ga najrazumnijim čovekom u toj inače
potpuno nerazumnoj varvarskoj frakciji.
„Izdali ste nas”, rekao je Likos.
„Nismo”, odvratio je Ares. „Zašto nas napadate?”
„Vi ste napali prvi, Arese. Opozovi čuvare. Samo to tražimo.”
General je razmatrao mogućnosti. Odbacivao je potez za potezom, u
grozničavoj potrazi za izlazom. „Hoću”, rekao je. Improvizovao je u
hodu. „Kontrolni sistem čuvara je u kovčegu. Onesposobiću ih.
Porazgovaraćemo i srediti stvar.”
Likos ga je sumnjičavo posmatrao. „Pratiću te - da bih bio siguran
da ćeš održati reč.”
Tiho su prošli ispod kamene fasade zgrade s kovčegom uskrsnuća.
Ares je shvatio manu svog plana dok su prolazili gigantskom
dvoranom. Cevi su se punile istaknutim građanima koji su gubili
živote. Brod uskrsnuća je podešen tako da uskrsne najznačajnije
građane u slučaju katastrofe koja preti da izazove izumiranje vrste. Bio
je poslednje utočište atlantiđanske civilizacije.
Sve veći broj cevi se punio. Neke su se i otvorile. Ljudi su izlazili iz
njih i padali na pod. Žrtve sindroma uskrsnuća, pomislio je Ares.
Trauma smrti je za ove ljude preveliki teret, kao i za neke od poginulih
za vreme radničke pobune. Koliko vremena je odonda prošlo? Nekoliko
hiljada godina? Atlantiđani su odonda samo dublje zaronili u utopijsko
bivstvovanje. Iskustvo nasilne smrti je preveliko iskušenje za umove
današnjih građana. Padali su kao snoplje, svi do jednoga.
Cevi su nastavljale da se pune i otvaraju. Tela nepomičnih
Atlantiđana ispunjavala su dvoranu.
Moraće da zaustavi proces uskrsnuća ako misli da ih izbavi iz
čistilišta. Ne smeju da se probude. Bio je vojnik. Njegov je posao...
njegova dužnost da ih učini bezbednim.
Vatra se naglo razgorela u njemu. Ispunio se svrhovitošću i
spokojstvom.
Napao je Likosa. Ubio ga je jednim udarcem. Otrčao je do
komandnog mosta i zaustavio ciklus uskrsnuća. Njegovi ljudi ostali su
u hibernaciji. Nisu više izlazili iz cevi.
Prizvao je kontrolni program čuvara. Naložio je loptama koje su se
tukle protiv izgnaničkih brodova da mu pomognu u bekstvu.

46

Ares je dugo stajao na komandnom mostu kovčega uskrsnuća.

Posmatrao je kako se plavi i beli talasi hipersvemira obrazuju i teku po
panoramskom ekranu. Drevna relikvija je sjajno funkcionisala. Iskočila
je iz bunara planetarne gravitacije. Već u sledećem deliću sekunde
kliznula je u hipersvemir, daleko od bojišta na atlantiđanskom
matičnom svetu.
Pitao se da li će prastari brod funkcionisati. Dobročinitelji su ga
izgradili da traje. Nije mogao a da se ne zapita da li je avatar, koji mu je
nekada davno predao ovaj kovčeg, znao da će se ovo dogoditi, da li je i
to bilo u njegovom planu.
Nije video avatara od egzodusa. Tada ga je osuđivao. Okarakterisao
ga je kao najgrđeg izdajicu ljudskog koda. A sprovodeći plan za
spašavanje svog naroda, prenebregao je avatarovo upozorenje. Taj
plan mu se sad obio o glavu. Bio je delimično odgovoran za uništenje
vlastitog sveta. Ta misao ga je proganjala.
Žurio je tamnim metalnim hodnicima. Ponavljao je razgovor s
avatarom u svojoj glavi. Neke rečenice su se izdvajale.
Dozvolili smo da se naše društvo slomi. Zmijska vojska je sve što je
preživelo do tvog vremena.
Znao je da je njegov narod ponovio istu grešku. Atlantiđansko
društvo se podelilo, ali ga je on snabdeo bezbednosnim mehanizmom
u obliku Antizmijskih zakona. U dvorani s hiljadama cevi, koje su se
gubile u tami, zastao je pred onom s Likosom. Pobunjenikov pogled bio
je tvrd. Ares će uskoro saznati tajne koje sadrži njegov um. Njegova
sećanja zabeležena su u procesu uskrsnuća. Pregledaće ih.
U jednoj adaptivnoj istraživačkoj laboratoriji stupio je u žutu
svetlost unutar velike staklene kace. Likosova sećanja promicala su
pred njim.
Video je kako se Likos ukrcava u letelicu u izgnaničkoj floti i
napušta atlantiđanski matični svet. Stigao je na kolonijalni, gde je
zajedno sa svojim ljudima počeo da gradi skromno ali zdravo društvo,
s osloncem na poljoprivredi i teškom radu. Godine su prolazile, a
naseobine narastale. Birali su vođe. Likos je postao svetionik svojoj
sabraći.
Jednog dana je otišao u brda. Tamo ga je čekao modul, vozilo
atlantiđanskih naučnika. Ispred njega je stajala naučnica koju je
poznavao: Izida.
Posmatrao je njihov razgovor. Likos je uzeo kontejner iz njenih
ruku. Kliznuo je u cev u čamcu za spašavanje kad je obavio svoj deo
posla. Vreme je prolazilo. Povremeno se budio.
Izgnanici su obrazovali tajno udruženje vođa koji su znali istinu o
ubrzanoj evoluciji. Povremeno su obaveštavali Likosa. Sela su iznikla
na mestu prvih naseobina. Spajala su se u gradove i prostrane
metropolise koji su se mogli porediti s onima na atlantiđanskom svetu.
Za Aresa je posmatranje napretka civilizacije nalikovalo ubrzanom
posmatranju fotografija biljke koja raste i cveta, porađajući predivni
šareni cvet.
Likos je u sledećem sećanju izleteo iz cevi u čamcu za spašavanje.
Protrčao je pored stenovitih uzvisina i izbio na planinsku padinu, s
koje je posmatrao užareno ugljevlje na nebesima koje se obrušavalo na
gradove. Pepeo i vatra proždirali su horizont.
Ares je znao da je delimično odgovoran za pokolj. U godinama posle
egzodusa programirao je čuvare da napadnu svaku vrstu koja pređe
izvesni stepen razvoja, svaku koja ne poseduje čist oblik
atlantiđanskog gena. Izida nije prva izolovala ono što je Atlantiđane
činilo genetski prepoznatljivim. Naučni timovi u godinama posle
egzodusa uzeli su uzorke od bezbrojnih hominidnih vrsta. Izolovali su
gene koji kontrolišu evoluciju Atlantiđana. Ares je iskoristio rezultate
njihovih istraživanja za pronalaženje potencijalnih neprijatelja.
Avatar ga je upozorio čim je smislio taj plan. Osudio ga je kao izdaju
ljudskog koda. Ares ga je smatrao opravdanim i delotvornim
sredstvom u teškoj borbi za opstanak. Svaka napredna civilizacija
postaće pretnja Atlantiđanima. Mogli bi da probiju liniju čuvara, baš
kao Atlantiđani kad su se odvažili da zakorače u svemir, ili da napadnu
atlantiđanski svet, što bi bilo još gore. Mogli su da ponove zmijsku
grešku i da dozvole da ih tehnologija potčini sebi i preuzme kontrolu
nad njihovom civilizacijom. Iza nove linije čuvara bilo je mesta samo za
jednu naprednu civilizaciju. Programirao je čuvare da zbrišu svaku
vrstu u nastanku bez atlantiđanskog gena - svaku naprednu civilizaciju
koja nije atlantiđanska.
 Likosovim očima je gledao kako čuvari rade ono za šta su
programirani. Bacali su kinetičke bombe na izgnanički svet, kao i na
mnoge pre njega. Uništavali su gradove i menjali klimu tako da
preživelima ne ostane nikakva šansa za opstanak.
Likosova sećanja otkrila su da su se izgnanici hrabro borili da
prežive na uništenom svetu. Rasa stvorena uz Izidinu pomoč bila je
vrlo otporna i odlučna. Povukli su se u podzemlje i izgradili gradove
ništa manje sofisticirane od metropolisa koji su se nekada dizali ka
nebu. Njena terapija stvorila je rasu snažnog intelekta, sa znatno
izraženijim nagonom preživljavanja. Savladavali su izazov za
izazovom. Ovladali su atlantiđanskom tehnologijom uskrsnuća. Vođe
su je koristile za skokovito kretanje kroz vreme, dok su pripremali
bekstvo sa svog opustošenog sveta. I uspeli su u tome. Hiljade brodova
nahrupilo je iz podzemnih hangara. Zapodenuli su borbu s čuvarima na
nebu. Pobedili su ih i zaplovili svemirom.
Čuvari su ih neumorno gonili. Rat između čuvara i Izgnanika trajao
je hiljadama godina. Izgnanička flota je preživela i na kraju izborila
priliku za napad na atlantiđanski matični svet. Nadali su se da će
naterati nekadašnje tlačitelje da opozovu čuvare, koji su ih tako dugo
progonili i masakrirali.
Ares je gledao kako Likos spušta trougli brod ispred svetilišta s
kovčezima. Tu su pronašli Aresa. Sećanja dvojice ljudi srela su se i
objedinila.
Izašao je iz žute kace. Snosio je delimičnu odgovornost za propast
svog sveta. Ostatak je počivao na Izidinim plećima. Ona je bila ključ koji
će omogućiti preokret.
Zaustavio se pred dvokrilnim vratima, u dvorani s cevima
uskrsnuća. Oštre mere koje su Atlantiđani preduzeli da bi se zaštitili
stvorile su neprijatelja koji ih je porazio. Opažao je ironiju u tome i u
činjenici da su na svom putu ka mirnoj i naprednoj civilizaciji postali
psihološki nesposobni da uzvrate udarac.
Pitao se kako će izlečiti svoje ljude, ako je to uopšte moguće. Imao
je preča posla. Izgnanička flota bila je moćna i postajala je sve snažnija.
Uskoro će nadvladati čuvare i pronaći hram uskrsnuća. Nije imao
mnogo vremena. A Zmijska vojska će se probiti kad se čuvari povuku s
linije. Istrebiće i Izgnanike i Atlantiđane.
Nije imao mnogo mogućnosti. Mora da pronađe novo oružje,
tehnologiju koja će zadati konačni udarac neprijatelju.
Izida. Ona je ključ.
 47

Kejt je piljila iz žute kace. Spremala se za poslednje putovanje u Izidinu

prošlost. Preostala sećanja će otkriti istinu o atlantiđanskom prisustvu
na Zemlji. Nadala se da će joj ponuditi ključ za zaustavljanje Aresa.

Izidi se činilo da godine nakon dospeća poruke o katastrofi s matičnog

sveta sporo prolaze. Kad god bi se Janus i ona probudili iz cevi, nisu
zaticali novu poruku s obećanim smernicama. Samo su podaci o
hominidnoj podvrsti, koju su proučavali, upućivali na proticanje
vremena. Gledali su kako se prvobitna grupa širi po svetu, razvija,
prilagođava, izumire i bezbroj puta ponovo rađa. Prikupljeni podaci
svedočili su o napretku. Upali su u rutinu. Analizirali su podatke,
osmišljavali nove eksperimente i povremeno napuštali brod da bi ih
izveli. Janus je bio dalek i hladan. Jedina osećanja bila su rezervisana za
Izidu. Nije ih uzvraćala, uprkos okolnostima. Menjala se. Sve više se
vezivala za hominidne vrste na planeti. Nešto se slomilo u njoj, da li
zbog propasti atlantiđanskog matičnog sveta, ili vremena provedenog
s Likosom. Doživela je tektonsku emocionalnu kataklizmu. Nije mogla
da je zaustavi, ili da joj umakne. Usmerila se na nauku. Čekala je. Nadala
se vestima, smernicama.
Nova grupa hominida evoluirala je na središnjem kontinentu.
Dobili su novi kataloški broj: podvrsta 8472. Brzo su napredovali.
Pokazali su čudesnu sposobnost za izradu oruđa i komunikaciju.
„Trebalo bi da ih pratimo”, reče Janus.
„Slažem se.”
Označili su novu podvrstu, kao i druge. Proveravali su njenu
brojnost svaki put kad bi se probudili iz hibernacije.
Alarm ih je probudio. Izida je brzo shvatila uzrok: supervulkan na
ostrvu nedaleko od ekvatora rigao je ogromne količine pepela u
atmosferu. Snižavao je temperaturu na nekoliko kontinenata.
Vulkanska zima je desetkovala populaciju nove podvrste. Našla se na
ivici istrebljenja.
 Donela je sudbonosnu odluku kad je izašla iz modula da uzme
uzorke od poslednja dva preživela primerka. Našla ih je u pećini. Nije
mogla da gleda kako umiru. Spašće ih. Atak na atlantiđanski matični
svet mogao je biti samo deo opšteg napada na stotine planeta
naseljenih ljudima iza nove linije čuvara. Neće dozvoliti da ova vrsta
nestane, pogotovo ako može da je spase.
Dovela je preživele do Alfa modula i lečila ih prilagođenom
verzijom atlantiđanskog gena koji je dala Izgnanicima.
Okrenula se i ugledala Janusa u laboratoriji za istraživanje.
„Šta to radiš?”
„Ja... izvodim eksperiment.”
„Kakav eksperiment?”
„Prilagođavam nekoliko gena koji kontrolišu moždano povezivanje.
Mislim da ću im tako uvećati šanse za opstanak. To je sastavni deo mog
istraživanja...”
„Ne možeš to da radiš.”
„Moram. Možda su poslednji pripadnici naše vrste. Ne možemo
dopustiti da budu istrebljeni.”
Nastavio je da se buni, ali je na kraju pristao, pod uslovom da
pomno prate razvoj eksperimenta.
Nekoliko hibernacionih ciklusa prošlo je bez incidenata. Pratili su
kako se populacija oporavlja i širi sa središnjeg kontinenta.
Napredovala je i na geografskom i na intelektualnom planu. Brzina
njihovog napredovanja je oduzimala dah. Izida se ponosila njima
jednako koliko je Janus strepeo.
„Eksperiment bi mogao da se otme kontroli”, upozoravao ju je.
„Neće.”
„Moramo da konsolidujemo i kontrolišemo genom. Može doći do
mutacija dok smo u hibernaciji. Šta ako se probudimo suočeni s
neprijateljski raspoloženom naprednom civilizacijom.”
Popustila je suočena s njegovim razlozima. Ugradili su radijacioni
svetionik u Alfu. Postarali su se da se njegovi ostaci ne razdvajaju od
prvog plemena.
Posle nekoliko ciklusa probudio ih je novi znak za uzbunu. Ovog
puta je upozoravao na dolazak broda.
„To je general Ares”, reče Janus. „Dolazi u hramu uskrsnuća.”
General je zakopao brod ispod debelog ledenog pokrivača na
Južnom polu. Janus i Izida su se prebacili na taj brod.
Axes ih je čekao u sobi s portalom. Šibao je Izidu gnevnim
pogledom. Progovorio je bez okolišanja: „Masakrirala si naš narod.”
„Nismo se ni makli odavde!”, povikao je Janus.
Ares je uključio zidni ekran. Pojavio se hologram s Likosovim
sećanjima. Gledali su kako Izida sleće na svet Izgnanika i kako mu
predaje genetsku terapiju. Izgnanička civilizacija je posle toga brzo
napredovala, dok je čuvari nisu zamalo uništili. Mnogo godina posle
masakra, digli su se iz pepela i poleteli u svemir. Pobedili su čuvare koji
su ih vrebali. U poslednjoj sceni su opkolili novi atlantiđanski svet i
pobili bezbroj ljudi.
Noge su popustile pod Izidom. Njen pokušaj da ponovo ujedini
atlantiđansku rasu okončao se neuspehom i nezapamćenim ratom.
Svi su ćutali. Obamrla je od užasa.
Janus je progovorio promuklim glasom: „To je lažni film.”
„Nije. Likos je u cevi. Potvrdiće njegovu istinitost.”
Izida je zalud pokušala da sakrije reakciju. Očajnički je želela da
istrči iz komunikacionog centra nakon užasa koje je videla. Janus je
pročitao njen izraz. Pogodio ga je više no hologramski prikaz Likosovih
sećanja. Nikad nije reagovao s toliko emocija.
„Ta sećanja su tačna”, tiho će Izida.
„Ako jesu”, progovorio je Janus, ne skidajući pogled s Aresa, „to
znači da si ti poslao čuvare na naš narod. Ti si prouzrokovao propast
našeg sveta.”
„Čuvari su programirani da nas čuvaju od svake pretnje.”
„Izgnanici nisu bili pretnja, samo još jedna napredna civilizacija.
Viđali smo i druge, na drugim svetovima. I one su bombardovane. Da li
ćeš i to poreći?”
„Neću”, reče Ares. „Štitio sam svoj narod od bezbrojnih pretnji.
Davno bismo bih istrebljeni da nije bilo mene. Njena terapija ih je
učinila pretnjom. Čuvari bi ih ostavili na miru da nije petljala s
njihovim genomima.”
Izida ih je nemo posmatrala.
„Šta želiš od nas?”, pitao je Janus.
„Čitao sam podatke o vašim istraživanjima. Izveli ste sličnu
genetsku intervenciju na ljudskoj vrsti s ove planete.”
„Jesmo”, reče Janus. „Učinili smo to da bismo sprečili njen
nestanak.”
„Pa, vaš poslednji naučni eksperiment je zamalo izazvao nestanak
naše vrste. Pridružiću se vašoj malobrojnoj ekspediciji da bih sprečio
ponavljanje istorije.”
 Izidi se činilo da se Janus i Ares satima raspravljaju. Janus je na
kraju popustio. Obratila se Aresu pre no što su napustili brod
uskrsnuća. „Volela bih da vidim Likosa.”
„Dovoljno ste se viđali. Osim toga, ratni zarobljenici nemaju pravo
na posete.”

48

Izidin i Janusov život se, nekoliko nedelja posle Aresovog dolaska,

uglavnom vratio u pređašnje stanje. Izvodili su eksperimente, kao i
ranije, samo što je general bio stalno pored njih. Neprestano im je
gledao preko ramena. Retko je progovarao, baš kao i Janus. Kad bi se to
desilo, govorio je isključivo o praktičnim pitanjima, bez trunke
uzbuđenja ili strasti prema poslu kom je posvetio čitav život. Izida je
zbog toga i zbog saznanja o onom što je uradila vlastitom narodu,
lagano tonula u mračni ponor depresije. Činilo joj se da se zidovi
modula i malog sveta, koji nisu smeli napustiti, obrušavaju na nju. Bila
je u klopci i krajnje usamljena.
Često bi se okrenula i presrela Aresov hladni pogled. Nikad joj nije
prilazio, niti joj je išta govorio.
Jednog dana ju je pozvao dok je Janus bio na terenu. Oklevajući,
prebacila se na brod uskrsnuća. U zadnjem delu njenog uma titrala je
nada. Predomislio se. Dopustiće mi da vidim Likosa. Sledila je uputstva
broda da se javi u pomoćnu dvoranu za hibernaciju. Pretpostavljala je
da drži Likosa u njoj, dalje od primarne dvorane.
Vrata su se otvorila. Zinula je od čuda. Desetak cevi stajalo je u
polukrugu. U svakoj je bio drugačiji hominid.
„Mislio sam da će te ovo zanimati. Znam da si naklonjena
varvarima.”
Okrenula se u mestu. „Nemaš pravo da ih otimaš.”
„U opasnosti su. U stvari, zahvaljujući tebi, trenutno su
najugroženija vrsta u vaseljeni. Zmijska vojska će ih jednog dana
asimilovati. Ako čuvari ne nađu ovaj svet pre njih, naravno. U tom
slučaju će ih oni istrebiti. Sve to pod pretpostavkom da ih Izgnanici ne
preduhitre...”
 „Grešiš...”
„Nisi bila tamo, Izido. Nisi videla kako Izgnanička flota razara naš
svet. Oni su divljaci. Strahovito sposobni divljaci koji ne umeju da se
kontrolišu. Podsećam te da su ti monstrumi stvoreni tvojom terapijom.
Oni su žrtve tvojih eksperimenata, baš kao podvrsta 8472.”
„Šta želiš od mene?”
„Želim da ti pružim priliku, Izido. Priliku da se iskupiš.”
Nastavio je suočen s njenim ćutanjem. „Pruža nam se prilika da
ispravimo sve greške, da ujedinimo naš narod i spasemo ove ljude.”
„Kako ćemo to postići?”
„Možemo da upravljamo njihovom evolucijom i da stvorimo nešto
što će okončati ovaj rat.”
Očajnički je želela da mu se suprotstavi, da istrči iz gnusne odaje i
da se nikad ne vrati, ali je pomisao na ispravljanje svih grešaka koje je
počinila bila neodoljiva. Odlučila je da ga sasluša. Od tog nije moglo biti
štete. Tiho je prozborila: „Slušam te.”
„Sakupio sam genetske uzorke, ali nemam dovoljno znanja da
napravim vrstu koja mi je potrebna. Ti ga imaš. Ja imam znanja koja su
tebi potrebna - podatke o zmijskom virusu i tome koji DNK čuvari
ciljaju. Krio sam ih od svih posle egzodusa.” DNK niz pojavio se na
ekranu na drugom kraju prostorije. „Ovo je zmijski virus koji je
korišćen protiv atlantiđanske Ekspedicione flote pre egzodusa. On je
ključ. Promenićemo istoriju vaseljene zahvaljujući mojim podacima i
tvom poznavanju genetskog inženjeringa. Vrsta koju budemo napravili
obnoviće naš narod. Pobićeš nas sve ako odbiješ saradnju.”
Poznavao je njene slabe tačke. Svirao je na njoj kao na muzičkom
instrumentu. Nudio joj je ono što joj je bilo najpotrebnije: iskupljenje i
priliku da ujedini narod i učini Izgnanike bezbednim. Govorila je sebi
da onaj ko želi da postigne dobro ponekad mora da sarađuje s
đavolom. Duboko u svesti pitala se da li traga za razumnim
opravdanjima za nerazumnu odluku.
Izida je godinama tajno sarađivala s Aresom. Ponovo je radila iza
Janusovih leđa. Ares je ispravno pretpostavio da bi njen partner pružio
otpor kad bi doznao istinu. Znala je da general zadržava važne podatke
za sebe, da joj saopštava samo ono što je neophodno za izvođenje
eksperimenata. Istrajavao je u tvrdnji da bi otkrivanje podataka o
čuvarima i Zmijskoj vojsci ugrozilo bezbednost bezbrojnih svetova.
Osećala je da je pion u njegovoj igri, ali nije znala kako da izađe iz
nje. Nije mogla da osmisli spasonosno rešenje. Godine su prolazile, a
ona nije mogla da skupi snage da se poveri Janusu. Nije imala srca da
mu kaže da ga je i po drugi put izdala.
Ciklus za ciklusom povlačila se u hibernacionu komoru, u nadi da će
Ares održati reč, da će posle sledećeg buđenja reći da je podvrsta 8472
spremna i da je vreme da se pozabave ujedinjenjem Atlantiđana.
Umesto toga, probudio ju je znak za uzbunu. Na ekranu ispred
hibernacione komore treptalo je upozorenje o naglom padu populacije.
Tek tad je shvatila obim Aresove izdaje. Ljudske podvrste umirale su
na čitavom svetu - tri odjednom, sve izuzev podvrste 8472, njegovog
oružja.
Janus nije ništa rekao, iako je morao uvideti istinu. Poneo se u
skladu s očekivanjima. Pohitao je da spase ugroženu vrstu 8470, koja
će kasnije biti nazvana neandertalcima. Alfa modul je sleteo pored
obale na mestu koje će kasnije biti nazvano Gibraltar. Janus i Izida
navukli su zaštitna odela, izleteli iz broda i doneli poslednjeg
preživelog neandertalca.
Modul je potresao brod kad su se vratili u njega, i raspolutila ga.
Janus i Izida su prošli bez teških ozleda. Smestili su neandertalca u cev
za hibernaciju i požurili do komandnog mosta.
„Ares nas je izdao”, konačno je prozborio Janus.
Izida nije mogla da progovori. Sekunde su prolazile. Mislila je da je
njen partner shvatio punu istinu, ali nije rekao ni reč. Vredno je radio
na kontrolnoj ploči. Zaključao je modul i pokrenuo protokole za zaštitu
od upada na naučni brod, da bi zarobio Aresa ako pokuša da ga
upotrebi. Novi udar je potresao brod. Udarila je u zid. Onako
omamljena, videla je kako joj Janus prilazi. Kleknuo je pored nje.
Zagledao se u njeno lice. Kroz providni vizir nazirala je naznake
emocija. Tugovao je. Bio je povređen. Izdat. Očajnički je želela da mu se
poveri, da mu sve kaže i da zamoli za oproštaj. Ćutala je. Podigao ju je.
Egzoskelet njegovog odela lako je podneo njenu težinu. Trčao je
hodnicima ka portalu. Prebacio se na brod uskrsnuća. Poslednje što je
videla jeste kako Ares puca na nju. Život ju je napuštao dok je klizila iz
Janusovih ruku.

Kejt je bila oblivena znojem. Davila se pri svakom udisaju. Videla je sva
sećanja - ona s kojima je rođena i ona koja je Janus pokušao da sakrije
od nje. Ostalo je znala. Ares je pucao i u Janusa tog dana na brodu
uskrsnuća, ali ga nije ubio. Njen partner se preko portala vratio u Alfa
modul, koji je raspolućen ležao pored gibraltarske obale. Ostao je
zarobljen u delu broda bližem Maroku. Očajnički je nastojao da uskrsne
partnerku u drugom delu letelice, ali to nije mogao da izvede bez
signala o njenoj smrti. Godinama je pokušavao. Isprobao je bezbroj
metoda.
Kad je konačno odustao, programirao je spravu za diletaciju
vremena da odašilje radijaciju koja će poništiti Aresove i Izidine
genetske promene. Nadao se da će tako vratiti čovečanstvo svom
genomu i da ljudi posle toga neće morati da strepe od čuvara,
Izgnanika i Aresa.
Čekao je. Modul je trinaest hiljada godina ležao pod stenjem, dok
Imari internacional nije počeo da kopa ispod Gibraltarskog zaliva, u
nadi da će naći Platonovu slavnu Atlantidu. Unajmili su minera Patrika
Pirsa, ranjenog u Prvom svetskom ratu. Njegov tim je stigao do sprave
za diletaciju vremena, koju će nazvati zvono. Pokrenuli su njome
pandemiju španskog gripa i pobili milione ljudi širom sveta. Pirs je
položio suprugu na samrti u jednu od cevi koje je pronašao. Fetus koji
se nalazio u njoj rođenje 1978. godine. Devojčica je nazvana Kejt
Vorner. Trideset pet godina, do izbijanja atlantiđanske kuge, u sebi je
čuvala neka Izidina sećanja. Ona su iz podsvesti upravljala njenim
životom. Postala je genetičar usmeren na izučavanje moždanog
povezivanja. Posvetila je život stvaranju terapije koja se bavila
kognitivnim razlikama. Otkad je znala za sebe, pokušavala je da fiksira
atlantiđanski gen da dovrši Izidin posao i ispravi njene greške.
Konačno je raspolagala znanjem koje će joj to i omogućiti.
Otvorila je oči.
Osećala je hladni pod na dnu kace na leđima i Milove ruke oko
ramena. Krv joj je tekla iz nosa.
„Opet si krvarila, doktorko Kejt.”
„Dobro mi je. Znam šta treba da uradimo.”

49

Dorijan je osećao kako ga život napušta. Ležao je na leđima i zurio u

tavanicu. Prebirao je po sećanjima i saznanjima. Nadao se da će
predvideti Aresov sledeći potez.
Ares je ubio Izidu kad je napao Alfa modul, ali nije uspeo da ubije
Janusa. On je godinama pokušavao da uskrsne Izidu. Gonjen očajanjem,
poslao je sve zapise o uskrsnuću, izuzev sopstvenih, u cevi u delu broda
bližem Gibraltaru. Kad je zvono iz Alfa modula pustilo španski grip u
svet, Dorijanov otac, glavešina Imarija, stavio ga je u jednu od tih cevi,
u kojoj je ostao sve do 1978. godine. Probudio se promenjen, nesvestan
da njime upravljaju Aresova sećanja iz podsvesti. Čitavog života bojao
se nevidljivog neprijatelja, velike pretnje za koju ljudska rasa, po
njegovom mišljenju, nije bila genetski pripremljena. Sad je znao da je to
i istina. Zmijska vojska, Izgnanici, čuvari - sve odreda velike pretnje.
Baš kao i Ares. Hteo je da upotrebi čovečanstvo za svoje ciljeve. Bili su
ključ za uspeh njegovog plana, koji Dorijan još nije u potpunosti
prozreo.
Ares je posle napada na brod na Gibraltaru posejao retrovirus,
razvijen uz Izidinu pomoć. Proširio ga je uz pomoć supervulkana u
Indoneziji. Zatim se deportovao na naučnički brod i ostao zarobljen na
njemu, zahvaljujući Janusovim merama predostrožnosti. Iskoristio je
vezu s brodom uskrsnuća zakopanim ispod Antarktika, da bi se pojavio
kao avatar i kontaktirao Dorijana kad je konačno ušao u njega, trideset
godina posle ponovnog rođenja u cevima i trinaest hiljada godina posle
Aresovog napada na naučnički tim. Dorijan je izneo kovčežić iz broda
uskrsnuća na Antarktiku. Njegova radijacija okončala je genetski
preobražaj čovečanstva u poslednjim danima atlantiđanske kuge.
Portal koji je kovčežić načinio odveo je Dorijana do glavnog naučničkog
broda, u kom je spasao Aresa.
Ares je u nedeljama koje su usledile uništio planetu, poplavio je i
gurnuo države u građanske ratove. Dorijan je ujedno bio siguran:
vojska se ne stvara tako. Ares je bacio čovečanstvo na kolena. Ali zašto?
Da bi od njega načinio mamac? Možda je njegov plan dugoročniji?
Međutim, ono što je radio trenutno nije imalo smisla.
Ustao je i isteturao se iz blistavobele komunikacione niše. Zastao je
u otvorenom prostoru s visokim staklenim zidovima i pogledom na
neizmernu proizvodnu liniju. Cilindar za proizvodnju lopti čuvara
gubio se u tami svemira. Postrojenje, koje je proizvodilo hiljade čuvara
u minuti, zaustavilo se, ali je lopti bilo više no ikad. Prišao je bliže
prozoru. Tačkice plave i bele svetlosti bleskale su na nebu, poput
hiljada svitaca koji trepere u noći. Crvotočine su se otvarale i zatvarale.
Svaka je izbacivala čuvara. Hiljade njih pojavljivalo se svake sekunde.
Nebo se ispunilo crnim predmetima. Zaklonili su gotovo sve zvezde.
Svetlosne tačke, vesnici njihovog dolaska, behu jedina svetlost na
vidiku.
Nešto se dešavalo. Okupljali su se. Čekali su.
Otišao je u komunikacioni centar i zatražio podatke o položaju
čuvara. Svi sistemi su ga prepoznavali kao generala Aresa, koji je imao
pristup svim podacima. Proučavao je mapu. Linija čuvara, koja je štitila
ovaj kraj svemira od zmijske flote, urušavala se. Velike grupe lopti su je
napuštale i skupljale se oko fabrike. Na ivici stare linije, pored vojnog
svetionika na Zmijskom bojištu, okupljala se zmijska flota. Njihovi
brodovi bili su bezbrojni roj tačaka na ekranu. Usta su mu se osušila, a
krv potekla iz nosa. Obrisao se. Pitao se koliko vremena mu je ostalo i
da li može da išta učini da bi spasao svoj svet.

Natali se probudila kad su se vrata zalupila. Izvukla se ispod jorgana i

prišunjala se prozoru. Hladni drveni pod kolibe škripao joj je pod
nogama.
Tri od četiri džipa pokrenula su motore. Svetla su im na trenutak
blesnula, dok su se vozili u rikverc zemljanim putem oivičenim
borovima u planinama Severne Karoline. Bacila je pogled na postelju.
Metju je još spavao, pokriven teškim jorganom.
Krenula je ka vratima spavaće sobe. Stopala su joj zebla. Navukla je
cipele i džemper i izašla.
Major Tomas sedeo je pored vatre, pijuckao kafu i slušao radio.
„Šta se zbiva?”
„Problemi s nabavkom”, rekao je. „Kafu?”
Klimnula je glavom i sela na rustičnu stolicu okrenutu vatri. „Da li
nam ponestaje zaliha?”
„Ne. Ne nama. Ali ponestaju vladi.” Pokazao je na radio. Slušala je,
dok joj je sipao kafu.
Ovo je saopštenje vlade Sjedinjenih Država. Od svih
vojno sposobnih građana traži se da se jave najbližoj
vatrogasnoj stanici. Pobunjeničke milicije napadaju
vladu i skladišta hrane. Ako imate vojnu obuku,
neophodni ste za odbranu Amerike. Odmah se javite
najbližoj vatrogasnoj stanici zbog daljih uputstava.
Bićete nahranjeni. Pomoći ćete u spašavanju života...
 Tomas je isključio stari radio. „Pozivi su od sinoć sve dramatičniji.
Borbe su sigurno sve žešće. Pretpostavljam da su Imarijeve milicije
izvojevale nekoliko pobeda.”
„Ti ne ideš?”
„Ne idem. Pitanje je vremena kad će se i ovde neko pojaviti.”
Duboko je uzdahnula. Nije mogla da prozbori ni reč.
„Osim toga, ne postoji mesto na kom bih radije boravio.”

Ares je s komandnog mosta gledao kako poslednji komadi leda klize niz
oplatu drevnog broda uskrsnuća i padaju na Antarktik dok se on dizao
u nebo.
Letelica se uspinjala kroz atmosferu. Posmatrao je planetu koju je
uništio. Grozne oluje divljale su po globusu, a kužne močvare širile
iznad potonulih gradova.
Postala je neodoljiv mamac za neprijatelja. Nije sve teklo onako
kako je zamislio, ali je sad bio na pravom putu. Ništa ga neće zaustaviti.
Drevni vasionski brod napustio je atmosferu. Naciljao je svetionik i
uništio ga jednim hicem. Zmija će sad moći da vidi taj ranjivi sićušni
svet i brzo će doći ovamo. To će biti početak poslednjeg rata.
Ukucao je odredište u komandnu konzolu i otvorio tunel u
hipersvemiru. Stajao je na komandnom mostu, gledajući promicanje
plavih, belih i zelenih talasa na ekranu. Zamišljao je kako odbrojavaju
sekunde do konačnog susreta sa sudbinom.
Likos je visio s konopaca na zidu. Krv mu se skorela na licu i
grudima. Nije podigao glavu da pogleda Aresa.
„Želeo bih da ti se zahvalim na pomoći”, reče Ares.
Likos je zurio ispred sebe. Ni na koji način nije reagovao na
generalovo prisustvo.
Ares je uključio zidni ekran i pustio video - lažni poziv za pomoć
Izgnaničkoj floti. Mučenjem ga je iscedio iz Likosa.
Izgnanik je podigao glavu da bi ga video.
„Izida i ti ste nehotice uništili obe naše civilizacije”, nastavio je
Ares. „Stoga je sasvim odgovarajuće što ćete mi pomoći da popravim
štetu. Nećemo dugo čekati.”
Likos je progovorio kad je Ares krenuo prema vratima. „Potcenio si
nas.”
„Nisam. Jednom sam te potcenio. To je bio poslednji put. Trebalo je
da vas satrem još na matičnom svetu, kad ste počeli da ubijate
sugrađane. Pogrešili smo kad smo sklopili mir s vama i pristali da vas
preselimo. Ostavili smo vas na miru. Vi ste nam to vratili napadom na
postojbinu i pokoljem.”
„Nismo imah izbora. Želeli smo samo da zaustavimo čuvare.”
Ares je promenio sliku na ekranu. Sad je prikazivao hipersvemir. I
on je nestao nekoliko sekundi kasnije. Njegovo mesto zauzela je
ogromna fabrika u svemiru i flota čuvara.
Likos nije mogao da sakrije užas.
„Nisam potcenio tvoj narod. Četrdeset hiljada godina gradim novu
vojsku čuvara. Nove letelice sad su osposobljene i za borbu s vašim
brodovima. Povukao sam sve čuvare s odbrambene linije i uskoro će se
baciti na Izgnaničku flotu. Nećete pobediti. Upravo sam odaslao tvoj
poziv za pomoć.”
Velike grupe čuvara nestajale su s ekrana.
„Bitka će biti gotova za nekoliko sati”, reče Ares.
„Zmijska vojska...”
„Imam planove i za nju. Hteo sam da znaš šta se dešava. Ostavio
sam te u životu da bi mogao da gledaš vašu propast. Pokazaću ti
ostatke Izgnaničke flote kad sve bude gotovo.”
Nije se obazirao na Likosove krike. Izašao je. Nalazio se nadomak
ostvarenja davno smišljenog plana. Bio je mračan i hladan, kao hodnici
kojima je prolazio, iako je očekivao da će osetiti neuporedivu radost i
ispunjenje koje donosi trijumf.
Zastao je u dvorani s cevima u kojima su bili poslednji pripadnici
njegovog naroda. Godinama je krivio Izidu i Likosa. Nju je ubio. Njemu
se osvetio. Praznina je opstajala u njemu, iako je znao da će se uskoro
osvetiti i njegovoj sabraći.
Po okončanju procedure pristajanja izašao je iz kovčega i prošetao
prastarom fabrikom čuvara. Zastao je na panoramskoj palubi i
uznemirio se. Neko je bio ovde. Neko je ovde. Omoti atlantiđanskih
sledovanja ležali su na podu. Primetio je i osušene mrlje krvi.
Krenuo je krvavim tragom. Završavao se u komunikacionom
centru. Otvorio ga je.
Dorijan je ležao u uglu, poluotvorenih očiju. Na licu je imao skorele
krvi, baš kao Likos. Ares je pogledao komunikacionu nišu i shvatio da
je Dorijan pregledao sećanja. Da li je sve video? To nije bilo važno.
Sprečio je Kejt Vorner da uspostavi vezu sa Zmijskom vojskom pre no
što je Ares pobegao. Odigrao je svoju ulogu do kraja. Iscrpeo je svoju
svrhu.
„Lagao si me”, reče Dorijan slabašnim glasom. „Izdao si me. Sve
nas.”
„I, šta ćeš ti učiniti u vezi s tim, Dorijane?”
Dorijan je rastvorio prste. Metalni predmet je iskliznuo iz njih.
Zakotrljao se i zaustavio ispod stola, van Aresovog vidokruga.
Zakoračio je napred. Sekund pre eksplozije shvatio je o kakvom je
predmetu reč. To je bila granata.

50

Poslednje čega se Dejvid sećao jeste dolazak broda sa simbolom zmije

na svemirsko bojište i privlačenje njegovog čamca za spašavanje.
Sigurno se onesvestio posle toga. Ili su ga omamili gasom.
Probudio se na mekom krevetu, u dobro osvetljenoj sobi golih belih
zidova. Nije bio siguran da li se nalazi u zatvorskoj ćeliji ili u bolničkoj
sobi, ali je odaja bila nešto između. Monotoniju je razbijao samo
prozorčić s pogledom na svemir. Krv mu sledila u žilama od pogleda s
pomenutog prozorčića. Prstenovi su sezali do horizonta. Podsećali su
na Saturnove prstenove, samo što su ovi bili načinjeni od povezanih
brodova. Zmijskih brodova. Koliko ih je? Nekoliko miliona? Milijardi?
Bio je u brodu u središtu prstenova, u utrobi zveri.
Vrata su se otvorila. Nije očekivao da će videti nekog ko izgleda kao
čovek, s dobrodušnim izrazom lica. Imao je plavu kosu vezanu u
konjski rep i delovao mladoliko. Dejvid je procenio neznančevu dob na
četrdesetak godina.
„Probudili ste se”, rekao je posetilac.
„Jesam.” Oklevao je zato što nije znao kako da počne. Da li su ga
spasli? Ili zarobili? Počeće s neutralnim pitanjem. „Gde sam?”
„Unutar prvog prstena.”
„Prvog prstena?”
„Pozabavićemo se time. Naše razumevanje vašeg načina
komunikacije je ograničeno. Verovatno se pitate kako da me nazovete.”
„Tako je...”
„247.” Čovek je pružio ruku. Dejvid ju je oklevajući prodrmao. „Da,
to je čudno ime, ali nam imena zapravo nisu ni potrebna. Zbog toga
moramo da izmislimo nešto kad se sretnemo s nekim poput vas.
Bio sam karika broj 247 u prvom prstenu. To je sve što imam što se
imena tiče.”
„Dobro. Pa, ja sam Dejvid Vejl.”
247 se izmakao i podigao ruke. „Znam, znam sve o vama. I o vašem
narodu. Digli ste veliku prašinu.”
Dejvid je žmirkao. Nije znao šta da kaže.
„Znate, pronašli smo vas na drevnom bojištu, na kom smo nekada
došli u kontakt s rasom koju vi zovete Atlantiđanima. Neobično je što
imate nešto njihove DNK, ali i nešto naše DNK, kao i neku novu DNK.
Posedujete veoma egzotične genetske komponente, dosad neviđene
nizove.” 247 se osmehnuo. „A mislili smo da smo dosad sve videli.”
Dejvid nije puštao glasa od sebe. Zvona za uzbunu unutar njegovog
uma bila su sve glasnija. Nešto nije kako treba. Ovo stvorenje nije ono
za šta se izdaje. Obaveštajna obuka preuzela je primat. Znao je šta je
ovo: ispitivanje.
247 je podigao obrve. „Pogrešno razmišljate. Ne ispitujem vas...
Dobro, dopustite da vam podrobnije objasnim. Vaše telo odašilje nama
čitljivu radijaciju. To pak ne znači da čitam vaš um, zapravo mi on sam
šalje signale.” Ponovo se osmehnuo. „Zato ne mogu a da ih ne primam.”
„Šta hoćete od mene?”
„Ništa, baš ništa. Želimo da vam pomognemo.”
„U čemu?”
„U pridruživanju prstenu.”
„Slab sam u pridruživanju.”
„Znam”, raspoloženo će 247. „Podsećam vas da znam sve o vama.
Video sam vaša sećanja. Ali vi ne znate ništa o prstenu. Pružamo vam
priliku da spasete milione, možda i milijarde života.” 247 je nastavio
posle kraće pauze: „Ali budimo iskreni, vama je stalo samo do jedne
osobe.”
Iz Dejvidove perspektive izgledalo je da se suprotni zid preobrazio
u ekran. Na njemu je bila slika spavaće sobe s francuskim prozorima, s
pogledom na verandicu i more. Gibraltar. Kejt je ležala u postelji i
odmeravala ga brižnim i izazovnim pogledom.
„Možemo da je spasemo”, rekao je 247.
Dejvid je mimo svoje volje pitao kako nameravaju da to učine.
„Njeno telo je skrhano, ali to u prstenu nije bitno. Prsten postoji van
vremena i prostora. Svaka karika je večna. Prevazišli smo primitivnu
biologiju. I ona to može učiniti. Baš kao i vi. Bićete zauvek zajedno.
Živećete večno. Možete postati i nešto više od toga. Stvorili smo prsten
koji ima pristup kvantnom tkivu koje zovemo ishodišnim entitetom.
Verujemo da ćemo, kad ovladamo svakim oblikom života u vaseljeni,
svakom karikom na putu ka ishodišnom entitetu, steći potpunu
kontrolu nad njim, što će nas učiniti istinski besmrtnim i svemoćnim.
Mi smo prsten koji okružuje prostor i vreme. Nezaustavljivi smo.
Pridružite nam se.”
„Potreban sam vam.”
„Želimo vas. Želimo da vam pomognemo.”
Zid se ponovo preobrazio. Prikazivao je Zmijsko bojište. Poslednji
delići svetionika pali su na polje krhotina. Krugovi sastavljeni od
brodovlja kružili su ispred Sunca. Stvarali su plave i bele portale.
Beskrajni niz brodova kretao se između njih.
„Ova flota kreće se prema vašem svetu, jednom od mnogih
skrivenih svetova za kojima odavno tragamo. Slični brodovi idu ka
svakom svetu iza linije čuvara. I sama linija je delo moje civilizacije,
sveta koji je stvorio prvi prsten. Međutim, naš svet je razoren. Neki
ljudi se, baš kao i vi, uporno drže prošlosti, primitivne smrtne
egzistencije. Stvorili su čuvare da bi kupili nešto vremena drugim
ljudskim svetovima. Međutim, i čuvari su prevaziđeni i zastareli.
Povlače se. Odavno se povlače i svaki put obrazuju novu liniju, kraću od
prethodne. I svaki put biva iznova probijena.”
„Vaša flota namerava da napadne moj svet?”
„Mi to smatramo oslobođenjem.”
Dejvid je proučavao čoveka, stvar ili šta je već bio. „Šta će se desiti
ljudima na mojoj planeti?”
„To zavisi od vas. Ne možete da se borite protiv nas. Vaš svet je u
jadnom stanju. Mnogo patite. Toliko zla ste sebi naneli. Možemo
okončati vašu patnju. Razmislite o svom životu.”
Zid se ponovo promenio. Na ekranu su se smenjivala njegova
sećanja, uglavnom tužna. Video je sebe kao dete na očevoj sahrani.
Otrčao je u sobu da bi u teškom trenutku potražio mir i samoću. Trčao
je ka zgradama 11. septembra, kao postdiplomac. Pale su sahranivši ga
pod sobom. Usledio je bolni i dugotrajni oporavak. Stupio je u CIA.
Zamalo što nije ubijen. Pridružio se Sahat-kuli. Borio se s Dorijanom.
Osvojio je bazu Imarija u Seuti. Gledao je kako more proždire svetsko
kopno. Film njegovog života završavao se povlačenjem u modul i
putovanjem na svetionik.
 „Uvek ste bili na strani gubitnika, Dejvide. Uvek ste sledili svoje srce
koje vam je govorilo da bijete izgubljene bitke. Jednom poklonite
poverenje razumu. Pridružite nam se. Potrebni ste Kejt.”
„I vama?”
„Niste. Nama niko nije potreban. Prsten je neizbežnost.
Jednostavno ćemo lakše asimilovati vaš narod ako nam se pridružite.
Već sam rekao da se nikad nismo sreli s nečim poput vas. Vi ste sasvim
nova vrsta. Verujemo da imate posebnu vezu s ishodišnim entitetom.
Mislimo da bi ona mogla bitno uticati na nas.” 247 se nacerio.
„Dopustite mi da vam objasnim. Vaše telo se sastoji iz atoma koji su na
kvantnom nivou izmešani s atomima svih osoba s kojima ste ikada
došli u dodir. I svi ti atomi povezani su s kvantnom silom koju
nazivamo ishodišnim entitetom. Naša tehnologija prevazilazi vašu
moć poimanja, ali bi nam vaše prihvatanje uloge karike u prstenu
omogućilo pristup vašoj vezi s ishodišnim entitetom, i vezama svih s
kojima ste povezani. To znači i sa Kejt i svim ostalim ljudima vaše
vrste. Došlo bi do domino-efekta. Ako je naša teorija tačna, prsten bi se
smesta proširio pomoću vaših kvantnih veza.”
„Do toga vam je stalo, do moje veze s univerzalnim entitetom? Do
moje duše.”
247 je delovao zgroženo. „Vaša terminologija je veoma gruba...”
„Ali istinita.”
„Tako je.”
„Šta će biti ako odbijem?”
„Uvek pokušamo na lakši način, Dejvide. Veoma dugo se bavimo
ovim poslom. Pokušaćemo da vas asimilujemo i ako odbijete. Ubićemo
vas ako ne uspemo. Naši brodovi će potom ubiti sve ljude na vašem
svetu. Ubijamo sve koje ne možemo da asimilujemo. U ovoj vaseljeni
ima mesta samo za jednu naprednu rasu. Prsten je ta rasa. Budite
pametni. Mislite na Kejt, na ono što bi ona želela. Ako pristupite
prstenu, naši brodovi će pokupiti veze kad stignu na odredište. U
protivnom će uslediti masakr. I Kejt će tad umreti baš kao i vi.”
„Znači, mogu da vam se pridružim ili da budem ubijen?”
„To je zakon vaseljene, Dejvide. Želeli vi to da priznate ili ne. I, šta će
biti?”
Dejvid je bacio pogled kroz prozor na gotovo beskrajni niz
prstenova. Bekstvo je nemoguće. Odlučio se na osnovu ubeđenja koja
su ga pokretala čitavog života. Verovao je da svaki čovek zaslužuje
slobodu da bude drugačiji. Za tu i takvu slobodu borio se otkad je znao
za sebe. Na jednoj strani bili su sloboda i smrt, a na drugoj Kejt i
asimilacija. I sudbina njegovog sveta je bila na kocki. Verovao je da se
njegov svet borio previše hrabro i odlučno da bi prihvatio asimilaciju.
Čovečanstvo nije prolilo toliko krvi da bi postalo niz karika u
beskrajnom lancu. Lako se odlučio. „Moj odgovor je ne.”
Beli zidovi su pocrneli. Udobni krevet preobrazio se u čvrsti
metalni sto. Dejvid je ležao vezan na njemu. 247 je gubio ljudske odlike.
Koža mu je posivela. Sićušne mašine puzale su ispod nje.
„Neka bude.”
Igla se zarila u Dejvidov vrat.

51

Meri je koračala po tamnom metalnom podu medicinske laboratorije

na Beta modulu. Bila je duboko zamišljena. Ekran na zidu je oživeo. Na
njemu su zatreperila velika crvena slova.
„Spreman je”, promrmljala je. U tom času je shvatila da je
strahovala od trenutka u kom će brod izraditi retrovirus na osnovu
podataka iz signala koji je prispeo pre nekoliko dana. Zašto se plašila?
Ovaj trenutak trebalo bi da bude kruna njene naučne karijere. Svaki
izbor koji je ikad načinila biće opravdan ako se ustanovi da je taj virus
sredstvo komunikacije s vanzemaljskom civilizacijom.
Pol je naglo podigao glavu. Zadremao je. Meri se nacerila kad je
videla ono što on nije mogao.
„Staje bilo?”
Liznula je palac pre nego što mu je protrljala čelo. „Imaš pečate na
licu.”
Spustio je olovku na sto. „O. Hvala ti.” Pročitao je poruku s ekrana.
„Znači, gotovo.”
„Kako ovo radi?” pitala je Meri.
„Ući ćeš u medicinsku nišu. Beta će ti dati terapiju. Kejt je operisana
u sličnoj niši. Pokušaću da te spasem ako nešto krene po zlu.”
„Ti nećeš uzeti terapiju?” pitala je Meri.
„Neću. Nisam planirao. To je tvoje otkriće. Pretpostavljam da želiš
da budeš prva osoba koja će je primiti.”
 „Pre nekoliko dana bih oberučke prihvatila tu mogućnost. Reč je o
prvom kontaktu, vrhuncu mog rada. U međuvremenu sam shvatila da
sam se u potpunosti posvetila radu nakon što smo... pošli različitim
putevima. Radila sam kao mahnita zato što mi je posao bio jedini
životni sadržaj. Tragala sam za nečim, ali ne i za tuđincima ili signalima
uhvaćenim radio-teleskopima.”
„Znam šta hoćeš da kažeš. Ali virus bi mogao biti naša jedina šansa
da se izvučemo odavde ako se Kejt ne probudi iz kace. U protivnom
ćemo se naći u zamci.”
„Znam. Šta ti misliš? Volela bih da znam šta poručuje tvoj instinkt?”
Pol je skrenuo pogled. „Znam šta ti ovaj signal znači, koliko si
žrtvovala zbog karijere. Instinkt mi kaže da prijateljski nastrojena vrsta
ne bi poslala retrovirus u svemir. Znam da nam ponestaje izbora, ali
mislim da ne bi trebalo da žuriš s primenom terapije.”
Osmehnula se. Bila je iscrpljena, uplašena do ludila, i srećna.
Odavno nije bila toliko srećna „Slažem se. Pričekaću. To mi neće teško
pasti, pošto sam u najboljem mogućem društvu.”
Pogledi su im se ukrstili. „Delim to mišljenje.”
„Sigurna sam da ćemo naći dobar način da prekratimo vreme.”

Pol nije znao koliko vremena je bio s Meri u sobi, niti je mario za to.
Naučio je kako da zaključa vrata i isključi svetlo. Ništa drugo nije bilo
važno.
Spavala je pored njega. Pokrivač je napola skliznuo s nje. Zagledao
se u tavanicu. Um mu se ispraznio. Opustio se. Nije osećao ništa izuzev
zadovoljstva.
Pol se uspravio u sedeći položaj kad je čuo kucanje po metalnim
vratima. Meri se probudila nekoliko sekundi kasnije. Brzo su se obukli i
otvorili vrata. Milo je stajao u hodniku.
„Doktorka Kejt se probudila. Loše joj je.”
Kejt je ponovo ležala na stolu koji je štrčao iz medicinske niše u
adaptivnoj istraživačkoj laboratoriji. Podaci o njenom zdravstvenom
stanju mogli su se videti na ekranu.
Bila je na samrti. Pol je pročitao izveštaj o hirurškoj intervenciji.
Milo ju je preneo u nišu iz kace. Brod je učinio sve što je bilo u njegovoj
moći, ali je situacija bila beznadežna. Imala je najviše sat života.
„Pole...” Progovorila je slabašnim glasom.
 Prišao je njenom uzglavlju.
„Retrovirus.”
„O čemu je reč?”
„To je zmijski virus.”
Meri i Pol su izmenjali poglede. Zamalo.
Kejt je sklopila oči. Na ekranu su se pojavili podaci o poslatim i
primljenim porukama. Nervnom vezom s brodom poslala je poruku na
jednu planetu. Pol se pitao da li je saznala njen položaj u simulacijama
sećanja.
„Izgnanici”, reče Kejt. „Oni su nam jedina nada. Mogu da ih spasem.”
Izgnanici? Pol je hteo da je pita o čemu govori, kad mu se obratila
tihim šapatom. Šturo mu je ispripovedala priču o podeli atlantiđanske
civilizacije i naučnici Izidi, koja je genetski izmenila Izgnanike.
Predočila mu je da ih je tako učinila metom čuvara, opremljenih
antizmijskim programima.
„Nadam se da će uskoro biti ovde. Moraćeš da dovršiš moje delo
ako me ne bude bilo, Pole.”
Polje pogledao DNK niz na ekranu. Pokušavao je da prati podatke.
„Kejt, ja... nema šansi da to učinim. Ne mogu da shvatim ni polovinu
onog što vidim na ekranu.”
Brod se zatresao. Slika na ekranu se promenila. Stotinu čuvara
kružilo je u orbiti. Pucali su na planetu. Na Beta modul.

52

Pol je osetio Merinu šaku u svojoj. Na panoramskom ekranu adaptivne

istraživačke laboratorije u Beta modulu gledali su kako projektili lete
ka njima. Ostavljali su svetli trag u atmosferi.
Ponovo je osetio neobični spokoj koji ga je prožimao u spavaćoj
sobi. Ništa nije mogao učiniti, ali je znao da je duboka rana u njegovoj
duši zalečena. Iz tog saznanja je crpao unutrašnji mir.
Prvi kinetički projektil pao je na kilometar i po od modula. Udarni
talas je sekund kasnije bacio Pola, Meri, Mila i Kejt o zid. Na ekranu se
videla erupcija prašine i šuta u srušenom gradu.
Pol je kroz oblak prašine video nailazak nove flote. Letelice su bile
trouglaste. Raspršile su se i napale čuvare čim su izašle iz plavo-belog
portala. Hiljade trouglova zujalo je među loptama. Pucali su i uništavali
crne letelice. Atmosfera se ispunila olupinama.
Pol nikad nije video ništa što se moglo porediti s ovom bitkom.
Zamalo što nije zaboravio na kinetičke projektile koji su hitali ka brodu
iza zavese od prašine.
Čuo je korake u hodniku.
Okrenuo se ka vratima. Gurnuo je Meri i Mila iza sebe. Kejt je ležala
na stolu, bez svesti.
Zgrčio se kad je poplava od glave do pete oklopljenih uljeza
nahrupila preko praga komunikacionog centra. Šlemovi su im skrivali
lica, ali su bili hominidi. Pritrčali su im. Svako je dobio injekciju.
Pokušao je da pruži otpor. Udovi su mu omlitaveli. Tama se
nezaustavljivo širila s oboda vidnog polja. Ubrzo ga je progutala.

Pol se probudio na drugačijem mestu; u udobnom krevetu u jarko

osvetljenoj sobi. Brzo je osmotrio okolinu: pejzaže na zidu, ukrasne
biljke, okrugli sto s bokalom vode, dnevnu sobu, sto s drvenom pločom
i metalnim nogama. Ambijent je podsećao na hotelski. Ustao je i izašao
iz spavaće sobe u dnevnu. Kroz prozore je video flotu od nekoliko
hiljada trouglastih brodova u urednoj formaciji.
Dvostruka vrata su se šišteći otvorila. Muškarac je ušao u sobu.
Tanki tepih je donekle prigušivao njegove korake. Bio je viši od Pola,
isklesanih crta lica, glatke kože i vojnički kratke podšišane crne kose.
Vrata su se zatvorila za njim. Kucnuo je nešto na podlaktici. Da li je
zaključao vrata?
„Ja sam Persej.”
Pol nije očekivao da će neznanac govoriti engleski.
„Injekcija koju ste dobili omogućuje vam da razumete naš jezik.”
„Shvatam. Ja sam Pol Brener. Hvala vam što ste nas spasli.”
„Nema na čemu. Primili smo vaš signal.”
„Nisam ga ja poslao.”
Persejevo držanje se promenilo. „Niste?”
„Pa, ja nisam. Poslala ga je žena koja je bila sa mnom, ona koja je
ležala bez svesti kad ste naišli.”
Persej je klimnuo glavom. „Radimo na njoj. Malo smo zakasnili zato
što smo raspravljali da li je vaš signal još jedna zamka, još jedan lažni
poziv u pomoć.”
„Shvatam.” Pol nije znao o čemu nepoznati govori. Pokušavao je da
se izbori sa saznanjem da razgovara s vanzemaljcem na njegovom
svemirskom brodu. Pokušao je da zvuči opušteno, uprkos sve većoj
nervozi. „Bolesna žena zove se doktorka Kejt Vorner. Može da vam
pomogne.”
„Kako?”
„Ona je naučnica. Videla je sećanja atlantiđanske naučnice Izide.
Može da vas zaštiti od čuvara.”
Persej je skeptično reagovao. „To je nemoguće.”
„Govorim istinu. Razvila je genetsku terapiju posle koje će vas
čuvari ostaviti na miru. Ona će vas spasti.”
Persej se osmehnuo, ali bez trunke veselosti. „Jedna naučnica je
nekad davno isto to rekla Izgnanicima. Tada smo bili u mnogo boljem
položaju. Izabrali ste veoma zanimljivo vreme da nam priđete s tom
ponudom. Nova flota čuvara je pre nekoliko sati napala naše brodove.
Sad živimo u svemiru. Pokušali smo da se naselimo na desetak
svetova, ali bi nas čuvari uvek pronašli. Zato smo postali nomadi.
Bežimo bez prestanka. Nova flota čuvara pojavila se danas i
nemilosrdna je. Izgleda da ih ima bezbroj. Koriste novu taktiku. Stiče se
utisak da su napravljeni specijalno da se bore protiv nas, umesto sa
Zmijskom vojskom. Pobeđuju nas u svakoj bici. Verujemo da je ovo
poslednja ofanziva i da je preduzeta radi našeg konačnog uništenja.
Siguran sam da sad razumete moju sumnju. Naučnica se na dan naše
propasti pojavljuje niotkuda i nudi genetsku terapiju koja će nas
spasti?”
Pol je progutao knedlu. „Ne mogu da dokažem ništa od onog što
sam rekao. Ne mogu vas sprečiti da me ubijete, ali sam vam rekao
istinu. Imaćemo neku šansu za opstanak ako mi poverujete. A svi ćemo
umreti ako zanemarite moje reći. Sa mnom je bila još jedna žena. Ona
nije bolesna. Ona i ja... želeo bih da je vidim pre no što umrem.”
Persej ga je neko vreme posmatrao. „Ti si ili veliki lažov ili sjajan
agent. Sledi me.”
Pol ga je sledio po dobro osvetljenim hodnicima punim užurbanih
ljudi, tako različitih od onih na atlantiđanskim brodovima. Neki su
nosili papire, a neki živo raspravljali. Atmosfera na vanzemaljskom
brodu podsetila ga je na CDC za vreme epidemije ili ozbiljne krize.
„Ovo je drugi po važnosti brod u floti. Odavde upravljamo
odbranom civilnog dela flote.”
 Persej je uveo Pola u nešto što je ličilo na kliniku ili istraživačku
laboratoriju. Kroz široki panoramski prozor video je Kejt. Ležala je na
stolu. Nekoliko robotskih ruku lebdelo je nad njenom lobanjom.
„Ima sindrom uskrsnuća”, reče Persej.
„Da. Rizikovala je život da bi se upoznala sa sećanjima
atlantiđanske naučnice. Tako je saznala za vaš narod i genetsku
terapiju.” Polje prišao prozoru. „Možete li da je spasete?”
„Ne znamo. Desetinama hiljada godinama, još od napada na matični
svet, proučavamo sindrom uskrsnuća. Kad smo ga napali,
pretpostavljali smo da će svako ko bude ubijen uskrsnuti posle bitke.
Naš cilj je bio pronalaženje kontrolne stanice čuvara, njihovo
onesposobljavale i obnova matičnog sveta uz pomoć građana ponovo
rođenih u cevima. Ubrzo smo saznali da se sindrom uskrsnuća
pojavljuje maltene kod sto posto poginulih. Niko od njih nije mogao da
se vrati. Nismo mogli da spasemo nikog na matičnom svetu jer smo
bili obasuti vatrom čuvara. Nadali smo se da ćemo se jednog dana
ujediniti s ljudima s matičnog sveta i da ćemo ih izlečiti. Radili smo na
terapiji zasnovanoj na podacima prikupljenim tokom napada i našim
kompjuterskim modelima. Ne znamo da li će imati uspeha.” Klimnuo je
glavom ka Kejt na operacionom stolu iza prozorskog stakla. „Ona će
biti alfa za našu terapiju.”
„U tom slučaju, sve nade polažemo u nju.”

53

Soba Zmijskog broda izbledela je pred Dejvidovim očima kad ga je igla

ubola u vrat. Našao se na dnu jame. Ovo je iluzija. Pomisao je prizvala
pljusak. Voda je padala u jamu. Kvasila je i razmekšavala zemljane
zidove. Gutala mu je noge. Usisavala ga je u blato. Nivo vode u jami se
naglo dizao.
Stigao je do zida. Pokušavao je da se iščupa iz lepljivog crnog blata.
Ovo nije stvarno.
Zario je šake u zid. Bio je suv. Dovoljno suv. Pronašao je oslonac.
Pomagao se jednom pa drugom rukom u penjanju. Penjao se ka
površini. Peo se satima, neznano dugo. Slabo sunce izvirilo je između
oblaka. Polako je puzalo preko jame. Nedugo potom izgubilo se iz vida.
Samo su senke podsećale na njegovo prisustvo. Još se peo. Jama je bila
najmanje trideset metara duboka. Uspinjao se potpomognut naizgled
neiscrpnom energijom.
Kiša nije prestajala. Ni on nije odustajao. Stranice bunara bivale su
sve mekše. Trebalo mu je sve više vremena da pronađe uporište.
Kopao je po zidu i bacao pregršti blata u jamu dok ne bi našao čvrstu
zemlju. Zatim bi nastavio da se penje. Voda je nadolazila. Peo se brže.
Prebacivao je ruku preko ruke. Kopao je i peo se. Nadomak površine
zidovi su počeli da se klizaju. Velike količine blata slivale su se i padale
po njemu. Crno blato ga je progutalo, pokrilo i povuklo za sobom. Borio
se pod vodom. Dodatna težina vukla ga je u jamu. Stresao je blato sa
sebe. Pokušavao je da se oslobodi. Činilo mu se da mu ruke i noge gore,
a zatim i pluća. Davio se.
Ali nije se predavao. Bacakao se rukama i nogama. Konačno je izbio
na površinu, dovoljno dugo da udahne vazduh i ponovo potone. Nešto
mu je govorilo da će se prsten dočepati njegove duše i duša svih koje je
poznavao i voleo ako dozvoli da potone, ako se preda, ako dopusti da
mu se volja slomi. Pomislio je na Kejt. Ta misao mu je dala novu snagu.
Glava mu je ponovo izvirila iz vode. Udahnuo je vazduh. Mahnito je
mahao rukama. Blato je letelo s njih, ali kiša je i dalje padala.
Ispružio je ruke i noge. Plutao je po površini. Kiša mu je kvasila lice.
Shvatio je. Ne može da pobegne. Potčinjavanje je bio jedini put
opstanka. Neće se potčiniti. Radije će se udaviti.

Dorijan je otvorio oči. Ugledao je staklenu cev i gigantsku dvoranu

broda uskrsnuća.
Uskrsnuće ga je okrepilo na fizičkom planu. Još je bio bolestan.
Osećao je to u dubini svog bića. Koliko vremena mije ostalo? Nekoliko
sati?
Ares je izašao iz druge cevi preko puta njega. Bezosećajno ga je
posmatrao.
Njihove cevi su se otvorile u isto vreme. Izašli su i stali jedan preko
puta drugog. Nisu se micali. Zvuk njihovih koraka odjekivao je duboko
u dvorani, pored kilometara cevi, nagomilanih od poda do tavanice.
Ares je progovorio kad su poslednji odjeci koraka utihnuli.
„To je bio veoma glup potez, Dorijane.”
 „To što sam te ubio? Mislim da odavno nisam uradio ništa
pametnije.”
„Nisi valjano razmislio. Osvrni se oko sebe. Ovde ne možeš da me
ubiješ.”
„Naravno da mogu.” Dorijan je pojurio napred i napao Aresa. Ubio
ga je jednim udarcem. Iznenadio je Atlantiđanina. Borio se kao divlja
zver priterana u ćošak. Aresov mlitavi leš pao je na crni metalni pod.
Krv je isticala iz njega.
Dorijan se povukao u cev. Proces uskrsnuća će vratiti sve na
početak i izviđati sve boljke, izuzev sindroma uskrsnuća, jedine koju
cev nije mogla da isceli.
Posmatrao je kako beli oblačići ispunjavaju cev preko puta. Novi
Ares je, posle neznano koliko vremena, stajao u tubi.
Otvorila se. Dorijan je jurnuo i ponovo ubio Aresa.
Ciklus je ponovio dvanaest puta. Dvanaest leševa, odreda Aresovih,
ležalo je ispred cevi. Dorijan se borio kao čovek koji ne može ništa da
izgubi. Instinktivno je predviđao svaki Aresov pokret - zahvaljujući
sećanjima koja će mu uskoro oduzeti život.
Ares je posle trinaestog uskrsnuća izašao iz cevi, pao na kolena i
podigao ruke.
Dorijan je stao.
„Mogu da te izlečim, Dorijane.” Ares je podigao glavu. Ustao je i
nastavio kad je video da se Dorijan zaustavio. „Patiš od sindroma
uskrsnuća - sećanja s kojim um ne može da izađe na kraj.” Pokazao je
hiljade cevi u dvorani. „Baš kao i oni. Želim da ih izlečim. Zbog toga
sam toliko žrtvovao. Video si te žrtve. Od tih sećanja si se razboleo.
Izlečiću te Dorijane. Nikad nisam imao sina. Ti si nešto najbliže tome.
Hiljadama godina sam čekao da mi se neko dokaže, kao što si se ti
dokazao. Možeš da me ubiješ, a možemo i živeti - zajedno.”
Hologram se obrazovao iza gomile leševa. U svemiru je besnela
bitka. Hiljade, možda i milioni čuvara, leteli su u procep uništavajući
trouglaste brodove.
„Naši čuvari bore se protiv Izgnanika, Dorijane. Pobediće. Dugo sam
se pripremao za ovaj rat. Nasledićemo ovu vaseljenu kad Izgnanici
nestanu. Rat će biti gotov za jedan dan. To će biti moja osveta. Tvoja
osveta. Podelićemo zasluge.”
Dorijan je prišao hologramu. Lopte su pobeđivale. Uništavale su
flotu za flotom trouglastih brodova.
„Kako ćeš me izlečiti?”, pitao je tihim glasom.
 „Vrati se u cev. Trebaće mi vremena da pronađem lek. Izlečiću te.”
„Šta će biti sa Zemljom?”
„Ona pripada prošlosti, Dorijane. Ta planeta je samo kamičak u
našem moru.”
„Pokaži mi. Pokaži mi moj svet.”
„To više nije tvoj svet.”
Dorijan je jurnuo i ponovo ubio Aresa.
Kad je četrnaesti put izašao iz cevi, Atlantiđanin je odmah prizvao
hologram koji je prikazao Zemlju opkoljenu Zmijskim brodovima.
Trouglasti brodovi borili su se i s njima, ali su gubili bitku.
„Izgnanici se bore sa Zmijskom vojskom?” pitao je Dorijan.
„Da. Budale. Bore se za sve ljudske svetove. Prsten je probijen. Znao
sam da će tako biti kad sam povukao liniju čuvara. To je bio deo mog
plana.”
„Mi smo tvoje oružje.”
„Tako je. Sećaš li se naučnice koju si video, Izide. Izmenjao sam
genetske podatke o Zmijama s njom. Stvorila je antivirus. To je
atlantiđanski gen koji je čovečanstvo dobilo. Reč je o najsofisticiranijoj
tehnologiji preživljavanja koja postoji u vaseljeni. Vidi šta je učinila
tvom svetu. Nijedna civilizacija nije tako brzo napredovala. Pomešao
sam ono što je Izida stvorila, ono što je dala Izgnanicima, sa zmijskim
virusom. Tako je nastao atlantiđanski gen. To ste vi. Njemu dugujete
želju za asimilacijom, žudnju za stvaranjem jedinstvenog društva koje
stremi zajedničkom cilju i pristupanju nekoj univerzalnoj sili. To je
kobni nedostatak, ali i put spasenja vašeg naroda. Kad vas zmija bude
ujela, vaši ljudi će je otrovati.”
„Šta to znači?”
„Oni asimiluju, Dorijane. Asimilovali su moju suprugu i sve ljude na
mojoj planeti pre njenog pada i egzodusa. Neki će pružiti otpor. Zmija
će se svojski potruditi da pristupi njihovoj vezi s ishodišnim entitetom.
Ponudiće im slasnu voćku, nešto za čim očajnički žude. Zatim će ih
opkoliti vatrom, ispuniće ih strahom. Ponudiće im lažni spas. Ako
osoba uspe da se odupre, zmija će započeti nasilnu asimilaciju. Njihova
DNK će uteći u zmiju, i uništiće je iznutra. Dovoljan je samo jedan takav
slučaj.”
„Zato si je pripremao. Tvoju vojsku.”
„Tako je. Tragao sam za jednom dušom voljnom da pruži odlučan
otpor. Nesreće porađaju duhovnu snagu. Uništio sam vaš svet u nadi
da ću stvoriti jednu jedinu osobu koja će imati dovoljnu snagu volje da
se odupre zmijskoj asimilaciji. Hteo sam da vaš svet zaliči na lak plen
Zmijskoj vojsci; da ih dočeka kao planeta puna duša na ivici
istrebljenja. Neodbranjiva. Neodoljiva.”
Dorijan je obamro. Pritisnuo ga je teret spoznaje.
„Vrati se u cev, Dorijane. Sačekaj moj sledeći potez. Izlečiću te, kao i
sve druge u ovoj dvorani. Sve što sam radio bilo je za tebe i njih.
Zaštitiću vas. Spašću vas.”
Dorijan je očajnički želeo da se povuče u cev i da sačeka da Ares,
otac kog nikad nije imao, za kim je oduvek žudeo, dođe i da ga spase, da
ga izleći. Koraknuo je unazad. Leševi su bili levo od njega. Nije video
cevi od gomile mrtvog mesa.
„Poslušaj me, Dorijane. Vratiću se po tebe.”
Dorijan je uzmakao još korak.
Ares je klimnuo glavom.
Dorijan se zaustavio. „Već si me lagao.” Strah ga je pritiskao.
Paranoja. Sirove rane. Neprijatne slike promicale su mu ispred očiju.
Otac ga šiba u detinjstvu. Grdi ga i ostavlja, da bi se vratio kad se
Dorijan razboleo od španskog gripa, da bi ga stavio u cev. Probudio se
u cevi, promenjen. Mržnja, žudnja, potraga za kovčegom uskrsnuća.
Pronašao je oca u njemu samo da bi ga ponovo izgubio. Ubila ga je
atlantiđanska sprava zvana zvono. Ares ga je svaki put izdavao.
Ares je hitro progovorio, suočen s njegovim oklevanjem. „Bio si
neupućen. Nisi znao razmere onog s čim se suočavamo. Ne bi
razumeo.”
Mržnja je ispunila Dorijana. „Najviše si se plašio da ćeš provesti
večnost u ovom grobu, da nikad nećeš moći da umreš, da ćeš biti
osuđen na čistilište.”
Ares je stisnuo vilice.
„Previše puta si me izdao.”
Dorijan je jurnuo i još jednom ubio svog neprijatelja.
Stotinu leševa nakupilo se na podu dvorane. Dorijan je čekao.
Aresova cev se konačno nije napunila sivom maglom, niti se on pojavio
u njoj.
Otišao je do komandnog mosta. Tamo je našao potvrdu svojih
sumnji: Ares je otkazao proceduru uskrsnuća. U nekoliko sekundi pre
stote smrti iskoristio je nervnu vezu s brodom da bi sprečio svoj
povratak, da bi poštedeo sebe još jedne pogibije od Dorijanove ruke.
Umro je konačno jednom zauvek.
Dorijan je pobedio. Dugo je drhtao od uzbuđenja. Pobedio je svog
dušmanina. Nadmašio ga je. Polako se vratio u stvarnost. Ostalo mu je
nekoliko sati života. Kroz prozore fabrike čuvara gledao je kako se
poslednje lopte prebacuju u hipersvemir.
Bio je pion. Odigrao je svoju ulogu. Ubio je svog neprijatelja, Aresa.
Ispraznio se od svake sadržine. I sad niko neće doći po njega. Niko ga
neće izlečiti. Niko ga ne voli. Duboko u srcu je znao da tako i treba da
bude. Nije zasluživao ljubav. Živeo je ništavnim životom punim mržnje.
Samo mu je ona i ostala posle smrti poslednjeg neprijatelja.
Bila je otrovna, kao ujed zmije. Prožimala ga je, kolala njegovim
venama. Ubijala ga je iznutra. Postoji samo jedan način da je se reši.
Vratio se u brod uskrsnuća. U dvorani punoj cevi video je visoku
liticu leševa. Na komandnom mostu onesposobio je svoje uskrsnuće.
Pošao je ka vazdušnoj komori. Znakovi za uzbunu razlegli su se kad je
ušao u nju bez zaštitnog odela.
Isključio ih je.
Tri trougla metalna jezička, koji su činili vrata, otvorila su se kao
nekad na Antarktiku. Tada je mislio da korača u susret sudbini. Ista
misao mu je prolazila kroz glavu kad ga je svemirski vakuum usisao i
kad je poslednji put udahnuo. Njegovo beživotno telo lebdelo je u
praznom skladištu postrojenja za proizvodnju čuvara.

54

Dejvid je nepomično plovio u vodi. Sunce se diglo i spustilo. Kiša je

počela i prestala da pada. Nivo vode se digao i spustio. Ustao bi, prišao
zidu i počeo da se penje kad god bi osetio zemlju na leđima. Prebacivao
je ruku preko ruke sve dok kiša ne bi ponovo pala i dok se zidovi ne bi
preobrazili u blato, a on završio na dnu jame, gde se borio da izroni, da
udahne. Ali nije se predavao. Telo mu je gorelo u agoniji. Mišići, pluća,
svaki njegov deo. Odbijao je da se preda. Sunce je zauvek nestalo. Stiglo
je ništavilo.
Kad je ponovo otvorio oči, ležao je na metalnom stolu koji je video
nakon šarade s 247. Više nije bio vezan. Uspravio se u sedeći položaj.
Kroz prozor je video prstenove sastavljene od brodova, ali izgledali su
drugačije. Veze među letelicama su popustile. Grozdovi brodova
lebdeli su po svemiru i sudarali se kao da ih više ništa ne povezuje. Bio
je sam u sumornoj sobi.
Prišao je otvorenim vratima. Mračni hodnik bio je prazan. Zaputio
se njime. Sva vrata bila su otvorena, kao po nečijoj naredbi.
Iza trećih vrata video je tela nagomilana u uglu. Ličili su na 247.
Imali su sivu kožu i staklene okrugle reptilske oči. Majušne tačke koje
su puzale ispod kože 247 nisu se mogle videti. Nigde nije bilo ni
najmanjeg znaka života. Šta se ovde desilo? I kako da pobegnem odavde?

Kejt je odmah znala da nije u Beta modulu. Robotske ruke, koje su visile
ispred nje, i jarko osvetljena soba za operacije bile su veoma...
Neatlantiđanske. Delovale su više ljudski ili zemaljski.
Uspravila se u sedeći položaj. Nekoliko ljudi stajalo je iza staklenog
zida. „Kako se osećate?”, čula je glas preko zvučnika.
„Živa sam.” Nije bila samo živa. Bila je i izlečena.
Izgnanički naučnici odveli su je do sobe za sastanke, u kojoj su je
obavestili o proceduri koju su izveli. Godine proučavanja sindroma
uskrsnuća su se isplatile. Nadala se da će moći da im se oduži.
Osećala je navalu energije i samopouzdanja. U pozadini je vrebala
tuga. Pomislila je na Dejvida i izgnala ga iz svog uma. Imala je sva
Izidina sećanja. Ona su bila ključ. Stajala je pred ekranom koji je
pokrivao čitav zid velike sobe za sastanke i predstavljala svoje
istraživanje naučnicima i zapovednicima Izgnaničke flote. Govorila je o
onom što je uradila za života i onom što je videla posmatrajući Izidin.
Opisala je genetsku terapiju, retrovirus koji će ih učiniti nevidljivim za
flotu čuvara.
„Posle terapije će vas smatrati Atlantiđanima”, reče Kejt.
„Slušali smo tu priču”, reče Persej.
„Znam, videla sam to. Ovo je drugačije. Sad poznajem obe strane
medalje. Znam čitavu istinu - gene koji kontrolišu atlantiđanski gen i
radijaciju koju odašilje. Čuvari su podešeni da je prepoznaju. Napadaju
one koji ne odgovaraju očekivanoj atlantiđanskoj normi. Izida to nije
znala. Ne bi vas prilagodila da je znala. Strašno se kajala zbog svega što
se dogodilo.”
Komitet joj je naložio da izađe. Čekala je ispred dvorane. Nervozno
se šetkala. Pol, Meri i Milo su se posle nekoliko minuta pojavili iza ugla.
Nije se bunila kad ju je mladić stegao u preterano čvrst zagrljaj. Pol i
Meri su joj klimanjem glavom poručili koliko im je drago što je ponovo
vide. Bilo joj je jasno da se između njih nešto dešava. Bila je srećna
zbog njih i tužna zbog sebe.
„Na kakav prijem si naišla?”, pitao je Pol.
„Nisam sigurna”, rekla je Kejt. „Ali znam jedno: njihova sudbina
zavisi od odluke koju budu doneli. I naša.”

Major Tomas je dodao Natali još jednu šolju kafe.

„Prešao sam na onu bez kofeina”, rekao je. „Nadam se da ti to neće
smetati.”
„Pametno.”
Slušali su radio. Poruka koja se stalno ponavljala je promenjena.
Poziv da se vojni obveznici prijave u najbližu vatrogasnu stanicu
zamenjen je izveštajima o borbama širom Amerike. Radio je javljao o
trijumfima američke vojske, ali neka mesta nišu pominjana. Natali se
plašila najgoreg - da su neki gradovi i države pali u ruke Imariju.
Jedan izveštaj govorio je o pozivu čoveka koji je tvrdio da je
teleskopom video tamne predmete na nebu.
Voditelj se smejao. Zvučao je kao neko ko se očajnički trudi da
skrene pažnju javnosti s onog što se uistinu događa.

Kejt je još špartala hodnikom kad je Persej provirio iz sale. „Spremni

smo za tebe.”
Ušla je i ponovo stala ispred drvenog stola za sastanke.
„Odlučili smo”, reče Persej, „da damo tvoju terapiju jednoj grupi
naših brodova - koji se bore u izgubljenoj bici. Proces je u toku.”
„Hvala vam”, reče Kejt. Htela je da ga zagrli, ali je pre toga morala
nešto da ga pita. „Imam jedan zahtev.”
Zavladala je neprijatna tišina.
„Spasite moj svet.”
„Pokušavamo već neko vreme.” Zemlja se ukazala na ekranu iza
Perseja. Stotinu velikih zmijskih brodova borilo se protiv flote brojnijih
ali manjih izgnaničkih letelica. „Kao što vidiš, gubimo.”
„Želim da budem tamo”, reče Kejt. „Znam da gubimo, ali moram biti
tamo za slučaj da mogu nešto da uradim.”
Persej je klimnuo glavom. „Jedna flota za nekoliko minuta polazi na
ratište. Pridružiću ti se. Mislim da će i naučni tim želeti da pođe s
nama, za slučaj da imaju pitanja o terapiji koja će nas zaštititi od
čuvara.”

Kejt se približila panoramskom ekranu kad se Zemlja ukazala na

vidiku. Pol, Meri i Milo su tražili da pođu s njom. Okupili su se u
komunikacionom centru izgnaničkog broda. Brod je gotovo čitav sat
lebdeo nadomak borbene zone. Gledali su kako se ratna sreća nekoliko
puta okreće. Izgnanički brodovi bili su načinjeni za borbu sa čuvarima i
nisu mogli efikasno da se suprotstave Zmijskoj vojsci.
Kejt se povukla u svoju kabinu.
Čak i da Izgnanici uspeju da odbrane Zemlju od Zmije, njen narod će
i dalje biti u nevolji. Pretila im je opasnost i od čuvara. Preživeli će po
svoj prilici morati da se pridruže floti Izgnanika i zauvek živeti
nomadskim životom.
Ako Zemlja padne i njena terapija uspe da otkloni pretnju koju
predstavljaju čuvari, njih četvoro će ostati sami među Izgnanicima. Bez
Dejvida će biti sama, ma šta da se desi. Sedela je na krevetu u tami,
pitajući se da li su sve proživljene muke imale smisla. Znala je odgovor.
Dala je sve od sebe da uradi pravu stvar. I ponosila se time.

55

Kejt je zamalo poludela od nestrpljenja pre nego što su se vrata njene

kabine otvorila.
„Terapija deluje”, reče Persej. „Čuvari su prestali da se bore s našim
brodovima.”
Uzdahnula je. „To su dobre vesti.”
„Loše vesti su da gubimo boj. Nova zmijska flota putuje ka bojištu.
Moraćemo da se povučemo kad stigne.”
„Možete li da spasete ikoga s moje planete?”
„Ne možemo. Žao mije. Jednostavno nismo pripremljeni za borbu
sa zmijskim brodovima ili za evakuaciju stanovništva. Naši brodovi su
konstruisani za odbranu od čuvara.” Još neko vreme je čekao u dnevnoj
sobi. Kejt je osećala da hoće još nešto da kaže, iako se više ništa nije
moglo reći ili učiniti.
Konačno je sela u fotelju i tiho prozborila: „Hvala ti, znam da si
umoran.”
Persej je zastao na vratima, ali nije ništa rekao. Sedela je neko
vreme. Nije znala šta da radi, šta bi mogla da učini.
Dvostruka vrata su se šišteći otvorila. Pol, Meri i Milo ušli su u njene
odaje. Po izrazima lica znala je da su upućeni u najnovije događaje.
„Imaš li neku ideju?”, pitao je Pol.
„Mislim da se ništa ne može učiniti”, odvratila je Kejt.
Vrata su se ponovo otvorila. Persej je ušao u apartman. Izgledao je
uzbuđeno. „Morate nešto da vidite!”

Dejvid je konačno pronašao nešto što bi mogao biti komandni most

zmijskog broda, kružnu odaju s nekoliko stotina ekrana, koji su
prikazivali zmijske flote pored stotina ljudskih svetova. Zmijsko
brodovlje je besciljno lutalo svemirom. Trouglasti brodovi su ih
nemilice uništavali.
Nešto je zarazilo sve karike u prstenu. Činilo se da je glava zmije
odsečena. To su bile dobre vesti. Loša vest bila je da se nalazi u zamci.

Kejt je posmatrala zmijsku flotu u orbiti oko Zemlje s komandnog

mosta izgnaničkog broda.
„Da li ovo može imati neke veze s terapijom s kojom si oterala
brodove čuvare?”, pitao je Persej.
„Ne može. Mislim da ne može.” Nije znala šta se događa. „Pa,
možda.”
„Šta se zbilo?”, pitao je Persej.
„Ne znam.” Napregla je mozak. Nešto je u potpunosti neutralisalo
Zmijsku vojsku. Pomislila je na Aresa, na njegovo oružje i Izidino
istraživanje. Sve kockice su se u trenu spojile i obrazovale jasnu sliku.
„To smo bili mi! Čovečanstvo! Mi smo ultimativno antizmijsko oružje.
Naša DNK, atlantiđanski gen, kuga, sve to je bila samo priprema za ovaj
trenutak. Kad nas je Zmijska vojska asimilovala, naša DNK poslužila je
kao antivirus. Pobila ih je.”
 „To je nemoguće!”, reče Persej.
„Zašto?”
„Zato što nikad nisu stigli do površine vaše planete. To pak znači da
nikog nisu asimilovali.”
To nije imalo smisla. Ali bila je sigurna da ne greši.
„Nećemo reskirati. Vodstvo je naredilo uništenje svih zmijskih
brodova.”
„Mislim da je to pametno”, promrmljala je Kejt, izgubljena u
mislima.
Pitala se kako su mogli da asimiluju...
Setila se Dejvida. Zmijska vojska mogla je da vidi sve što se
događalo na Zmijskom bojištu posle uništenja vojnog svetionika. Ako
su ga pronašli...
„Znam šta se desilo!” kriknula je. „Pokušali su da asimiluju nekog iz
našeg tima. Zove se Dejvid Vejl. Moramo da ga pronađemo.”
„Šta predlažeš?”
„Nalazi se na nekom od zmijskih brodova. Moramo da započnemo
potragu...”
Persej je napućio usne. „Jesi li sišla s uma? Ne znamo koliko
brodova imaju. Govorimo verovatno o milijardama. Ovo bi mogla biti
zamka. Ni u kom slučaju nećemo toliko rizikovati zbog jednog čoveka.”
„E hoćete. Rizikovaćete zato što imam nešto što vam je
neophodno.”
Persej ju je sumnjičavo odmerio.
„Znam gde je fabrika čuvara i njihov kontrolni centar. Ako imam
pravo, na istom mestu ćete pronaći i brod uskrsnuća sa svim
preživelim Atlantiđanima, kao i jednim od vaših, Likosom.”
Persej je progovorio posle dužeg razmišljanja: „Izneću tvoj predlog
pred Visoki savet. Čak i da odobre potragu, tražiće da im prvo saopštiš
lokaciju/'
Klimnula je glavom. Tek tada je shvatila svu genijalnost Janusovog
plana. Rasporedio je njena sećanja na tri mesta koja su otkrivala punu
istinu - Zmijsko bojište, fabriku čuvara i napušteni modul na
uništenom svetu. To je bio njegov poslednji pomoćni plan, sredstvo
osiguranja protiv Aresa. Nadala se da će plan njenog partnera biti
delotvoran.
„Odobrili su potragu”, reče Persej, „pod sledećim uslovima. Tražiće
znakove prisustva ljudskog života u brodovima pre no što ih unište.
Otvarače vatru ako ih ne bude bilo. Poslaće robota da ispita situaciju
ako ih opaze. Otvoriće vatru ako naiđu na nešto sumnjivo. Ako robot
pronađe tvog čoveka, dovešćemo ga natrag u uslovima strogog
karantina. Temeljno ćemo ga ispitati.”
Kejt mu je pritrčala i čvrsto ga zagrlila.

Usledilo je nekoliko najdužih časova u Kejtinom životu. Gledala je kako

trouglasti brodovi manevrišu između zmijskih letelica na putu ka
Suncu. Crni predmeti postajali su sve manji na putu bez povratka ka
plamtećoj zvezdi. Znala je da se slično čišćenje događa na stotinu,
verovatno i na hiljadu svetova. Nadala se da Dejvid nije u jednom od tih
brodova.
Pol, Meri i Milo su joj se pridružili u apartmanu. Niko nije govorio.
Atmosfera je bila slična kao u bolničkoj čekaonici. Svi su hteli da joj
pomognu, ali niko nije znao šta da kaže.

Dejvid je iz zmijskog komandnog centra gledao kako trougli brodovi

metodično uništavaju zmijsku flotu. Zmijski brodovi su se videli samo
na nekim od nekoliko stotina ekrana. To je bio pravi masakr.
Centralni ekran je prikazivao prstenove brodova ispred onog na
kom je bio Dejvid. Otvorio se portal i pojavila se nova flota trouglastih
brodova.
Nisu gubili vreme. Počeli su odmah da uništavaju prstenove
zmijskih brodova. Talas uništenja stići će do Dejvida za nekoliko
sekundi.
Posmatrao je primicanje trougle flote. Ukočio se u očekivanju
najgoreg. U pozadini svog uma pitao se da li je ovo samo još jedna
obmana. Novi ispit. Shvatio je da zadržava dah kad se najbliži
trouglasti brod zaustavio.

Kejt je ustala kad je Persej ušao u njene odaje.

„Mislim da smo nešto pronašli”, rekao je. „Ima znakova života u
centralnom prstenu.”
„Da li je...”
„Upravo ga testiraju. Izgleda zdravo i čitavo.”

Dejvid je čekao u komori za dekontaminaciju. Razmišljao je šta da radi.

Kakvim mamcem će se Zmije poslužiti ako je spašavanje samo nova
obmana? Kako da joj se odupre, kao što se odupro jami? Mora da pruži
otpor. Pripremao se za borbu. Ovo je obmana. Izdržaću šta god da bace
na mene.
Vrata su se otvorila. Kejt je stajala u dobro osvetljenom hodniku
belih zidova. Smeđa kosa joj se prelivala preko ramena. Lice joj je
blistalo, baš kao i pogled. Bila je zdrava i puna života, kao kad su se
upoznali i zaljubili. Nepomično je stajao pred njom.
Pritrčala mu je i zagrlila ga. Osetio je i Milove ruke oko sebe.
Ako je ovo zmijska obmana, pobedili su. Bila je previše stvarna.
Neće moći da joj se odupre.
Kejt se odvojila od njega. Pogledala ga je u oči. „Da li si dobro?”
„Sad jesam.”

Kejt i Dejvid su zastali ispred panoramskog prozora u fabrici čuvara.

Posmatrali su proizvodno postrojenje. Lopte su se vraćale u
grozdovima. Pitala se koliko ih ima. Možda nekoliko stotina miliona.
„Šta ćemo s njima?” pitala je Perseja.
„Još raspravljamo o tome. Neke ćemo verovatno iskoristiti za
uništavanje preostalih zmijskih brodova. To bi nam uštedelo nekoliko
decenija truda. Posle toga ćemo ih baciti u staro gvožđe ih zadržati u
rezervi u slučaju pojave nove pretnje.”
Persej ih je poveo fabričkim hodnicima. Trag osušene krvi protezao
se do broda uskrsnuća.
Spoljna vrata su se otvorila. Kejt se setila kad ih je prvi put videla tri
kilometra ispod Antarktika.
Zastala je u komori za dekontaminaciju. Ovde je svukla zaštitno
odelo sa sebe. Spustila ga je pored dva manja, koja su nosili Adi i Surja.
Timovi su prečešljavali svaki centimetar drevnog broda.
„Da li su pronašli Likosa?”, pitala je Kejt.
„Jesu. Još mu viđaju rane”, reče Persej.
 „Mogu li da ga vidim?”
Persej se složio. Poveo ih je mračnim metalnih hodnicima do velike
odaje, u kojoj su medicinski tehničari nameštali opremu.
„Likose”, reče Persej, „ovo je doktorka Kejt Vorner. Razvila je
terapiju koja neutralizuje čuvare. Pomogla nam je i u tvom
pronalaženju.”
„Mnogo vam dugujemo, doktorko Vorner.”
„Ti mi ništa ne duguješ. Htela bih da znaš da sam samo dovršila
Izidino delo. Bilo joj je veoma, veoma žao zbog onog što se dogodilo.
Drugačije bi postupila da je znala istinu.”
Likos je klimnuo glavom. „Mislim da bismo svi tako učinili. Prošlost
pripada prošlosti.”
„Slažem se.” Posmatrala je medicinsku opremu. „Izlečićete
Atlantiđane?”
„Tako je”, reče Persej. „Mislimo da će tretman koji je izlečio tvoj
sindrom uskrsnuća pomoći i njima. Uskoro ćemo saznati.”
„Šta će zatim biti?”
„Razmišljamo o povratku na matični svet. Površina Izgnaničkog
sveta je uništena, a niko ne želi da se vrati u podzemlje. Mislimo da bi
novi početak svima dobro došao.”
Kejt se osmehnula. Pomislila je da bi se ideja o novom početku
veoma svidela Izidi.
„Nadamo se da ćete nam pomoći da shvatimo još nešto.”
Persej je odveo Kejt i Dejvida do goleme dvorane pune cevi. Odmah
pored dvokrilnih ulaznih vrata bila je gomila leševa. I svi su bili Ares.
„Još ih brojimo. Uzrok smrti je uglavnom trauma izazvana teškom
silom. Ima i nekoliko slučajeva davljenja. U brodskim zapisima stoji da
je na kraju onesposobio svoje uskrsnuće.”
„Da li ste pronašli još leševa?” pitao je Dejvid.
„Pronašli smo još jedan. Napolju.” Persej je podigao prenosni
računar. Leš Dorijana Slouna lebdeo je u svemiru. Fabrika čuvara
videla se u pozadini.
Dejvid je razmenio pogled s Kejt.
Pomislila je na mržnju koju su Dorijan i Ares delili, na sve što su
učinili - na atlantiđanskom i njenom svetu. Pomislila je na novi početak
na Zemlji i na Atlantiđane koji će se ujediniti i obnoviti svoju
civilizaciju.
„Šta misliš?” pitao je Persej.
„Mislim da svako žanje ono što poseje.”
 EPILOG

ATLANTA, DZORDZIJA
Pol je gledao kako Meri korača po kući u kojoj su nekada zajedno živeli,
s izrazom na negde između šoka i veselja. „Nisi sklonio fotografije?”
„Ja pa... ne.”
„Mislim da bi trebalo da ih sklonimo.”
„Naravno, mogao bih...”
„Zamenićemo ih novim.”
„Slažem se”, reče Pol. Odavno nije čuo tako dobru ideju.
Ulazna vrata su se otvorila. Njegov rođak Metju uleteo je u kuću.
Potrčao je ka Polu i zagrlio ga. Pol mu je svom snagom uzvratio zagrljaj.
Natali je stigla s majorom Tomasom. Osmehivali su se, iako su
izgledali umorno.
Pol ih je predstavio.
„Meri i ja smo raspravljali o narednim koracima.”
„I mi smo”, reče Natali pogleda uprtog na majora Tomasa.
„Stavićemo se na raspolaganje Kancelariji za pružanje pomoći u
gradu.”
Oprostili su se. Meri i Pol su počeli da skupljaju fotografije. Pažljivo
su ih vadili iz ramova i slagali u donju fioku kredenca. Zadržali su
ramove. Bili su venčani poklon.

Kejt nije znala da li joj je sluh oslabio ili se navikla na neprestanu lupu
čekića i zveckanje alata. Samo se ta buka - odjek Dejvidovih
obnoviteljskih poduhvata - čula na nekoliko kilometara unaokolo. U
blizini nije bilo grada, aerodroma ili stadiona. Kuća njegovih roditelja
nalazila se na velikom imanju s divnim dvorištem, okružena
najzelenijim drvećem koje je ikad videla.
Pitala se da li će joj se ovde dopasti. Nikad nije živela van grada.
Seoski život joj je iznenađujuće prijao. Verovatno zbog društva. S
kuhinjskog prozora gledala je kako se Milo igra s Adijem i Surjom, kao
stariji s mlađom braćom. Planirao je da se iseli za nekoliko meseci.
Dejvid i Kejt su strepeli od tog dana, ali mladić je imao velike planove.
Znojavi Dejvid ušao je u kuću. Kosa mu je bila puna piljevine.
Zatakao je olovku iza uva. Izgledao je veoma privlačno.
„Da li smo danas raspoloženi za gradnju ili za uništenje?”
Nasuo je čašu vode. Govorio je između halapljivih gutljaja. „Danas
ne uništavam nego rušim. Radovi su se zahuktali.”
„Od danas ću te zvati Zahuktali. Ili bi više voleo da te oslovljavam po
činu?”
Spustio je praznu čašu na kuhinjski pult i zagrlio Kejt. „Mislim da
sam u tvojoj vojsci bez čina.”
Pokušala je da ga odgurne od sebe. „Hej, znojav si, i prljav!”
„Da, jesam.”
Telefon je zazvonio. Dohvatio je slušalicu. Pokušavala je da se
izmigolji iz njegovog zagrljaja. Pustio ju je na nekoliko sekundi da bi
odgovorio na poziv.
Govorio je brzo. Postavljao je pitanja, slušao. Izgledao je sve
ozbiljnije.
Prekinuo je vezu. „Pronašli su ga.”
Već je počela da se pita da li će poziv ikad stići. Umirala je u Maroku
kad ga je nagnala da joj da reč. Mislila je da neće dočekati sutrašnji dan.
Plašila se. Znala je i zašto. Gajila je nadu.

Helikopter je lebdeo iznad vode. Pilot se obratio Dejvidu radiom: „Tu

smo.”
Kejt je spustila pogled u vodu, a zatim na Dejvida. Nagnuo se
napred, poljubio je, navukao masku za ronjenje i skočio u vodu.
Neko vreme je ronio ispod površine. Posmatrao je potopljeni San
Francisko.
Uređaj na ruci je označavao lokaciju. Počeo je da se spušta. Stigao je
do niske zgrade i uplivao u nju kroz slomljeno prozorsko staklo. Pazio
je da se ne poseče. Promicao je hodnicima napredujući polako. Lampa
na šlemu mu je osvetljavala put. Sva vrata behu otvorena. Ovo mesto je
evakuisano na brzinu. Imarijeve laboratorije bile su zbirka bizarne
opreme i Dejvidu nepoznatih stvari. Ipak, znao je šta traži. U jednoj od
centralnih laboratorija naišao je na četiri cevi koje je Patrik Pirs pre
stotinak godina izvadio iz Alfa modula ispod Gibraltarskog zaliva. U
njima je bila Kejt, njen otac Patrik Pirs i dvojica ljudi koji će postati
njihovi neprijatelji. Dorijan Sloun i Malori Krejg. Četvorka je probuđena
1978. godine. Cevi su odonda bile prazne, s jednim izuzetkom: Dorijan
je u jednu od njih smestio bebu koju je uzeo od Kejt. Tako je rekao pre
nekoliko meseci dok ju je saslušavao na Antarktiku. Kejt i Dejvid još
nisu znali da li se Dorijan samo poigravao s njom ili je beba zbilja
završila u cevi, ali u Maroku se zakleo da će naći njeno dete - makar ga
to koštalo glave.
Doplivao je bliže prvoj cevi i osvetlio je. Čekao je i nadao se. Zrak je
prošao kroz nju. Bila je prazna. I druga je bila prazna, kao i treća. U
četvrtoj je svetlosni zrak otkrio sive i bele oblačiće. Duboko je
udahnuo. Oblačići su se razdvojili, otkrivajući dete. Dečak je bezbrižno
lebdeo, zatvorenih očiju. Pružao je ruke i noge. Dejvid je izdahnuo.

Dejvid se po povratku u vojnu bazu na novoj obali Kalifornije odmah

video s Kejt. Bila je vidno nervozna.
„Kažu da će za nekoliko nedelja izvući cevi”, rekao je. „Nabavili su
nezavisni izvor energije, ali moramo biti pažljivi.”
„Razmišljala sam... o onom što bi trebalo da učinimo.”
„I ja sam. Mislim da bi našem sinu dobro došao brat ili sestra slične
dobi.” Podigao je obrve. „Obećavam da ću završiti kuću pre no što uđeš
u šesti mesec.”
„Držim te za reč.”
 BELEŠKA AUTORA

Uspeli ste! To jest, stigli ste do kraja trilogije. Nekoliko meseci nisam
bio siguran da će mi to poći za rukom. Mučio sam se sa izborom pravca
u kom će ova knjiga krenuti. Godinama sam planirao atlantiđansku
priču u pozadini. Oduvek sam želeo da je predstavim u poslednjoj
knjizi, ali sam se unervozio posle objavljivanja Tragom Atlantide. U
svetu Atlantide se umnogome razlikuje od prve dve knjige (veći deo
radnje ne odvija se na Zemlji; manje se bavi naukom i istorijom, a više
mogućom budućnošću i mitovima koji nas pokreću).
Na kraju sam odlučio da napišem knjigu koju bih voleo da čitam,
delo s kojim će ljubitelji prve dve knjige biti oduševljeni. Nadam ste da
ste uživali u njoj, ali ću razumeti ako u potpunosti ne odgovara vašim
očekivanjima. Ovog puta sam pokušao da što dalje bacim loptu. Hteo
sam da napišem knjigu koju će manja grupa obožavalaca voleti bez
zadrške, umesto romana koji bi se svideo znatno široj čitalačkoj
publici. Volim da čitam takve knjige. Prija mi kad pisac ide do kraja; kad
preuzme sav rizik i jednim potezom dobije ili izgubi utakmicu. Život je
isuviše kratak za igru na sigurno.
U poslednjih godinu dana naučio sam mnogo o pisanju i još više o
životu. Nije lako pisac biti. Rešio sam da nastavim s dalekometnim
dodavanjima. Nadam se da ćete biti u blizini.

Geri

P. S. Ako želite da znate kada ću imati novu knjigu, pridružite se

mojoj imejl-listi posetom mom veb-sajtu: www.AGRiddle.com.
Odgovoriću vam kad je objavim.
 ZAHVALNICE

Veliki broj ljudi je doprineo objavljivanju ove knjige. Dugujem im veliku

zahvalnost. To su:
Ana. Bez tebe ova knjiga ne bi tako brzo dospela do čitalaca. Moj
život bi bio mnogo blesaviji i neprijatniji. Volim te. Svakog dana te sve
više cenim.
Mojim urednicama Kerol Debert, Silviji Delezaj i Liz Vajberg, na
apsolutno čudesnom iščitavanju, uređivanju i savetima. Još jednom
vam se zahvaljujem. Uočili ste ono što ja nikad ne bih. Pomogli ste mi
da uvidim na čemu moram da radim.
Huanu Karlosu Barketu za zapanjujuće originalno rešenje korica.
Bilo mi je zadovoljstvo da radim s tobom na serijalu. Mislim da si na
pravi način oživeo moje reči i pozvao ljude da čitaju moje knjige.
Najboljoj grupi probnih čitalaca koju je bilo koji pisac ikad imao. Svi
ste učinili roman mnogo boljim no što je bio. Zauvek ću vam biti
zahvalan na tome. Vi ste: Fran Mejson, Sindi Predergast, Linda Vinton,
Leni Makgiveron, Emili Čin, Skip Folden, Dejv, Džejn Markoni, N. J. Fric,
Teri Degl, Mojra Hanson, Džef Bejker, Šon Kerker, Majki Daf, Kristen
Miler, Dvejn Spelekači. Virdžinija Maklejn, Viki Gibins, Brajan Puzo,
Stiven Nis, Dženifer, Ron Vots, Keli Mahoni, Li Ejms, Robin Kolins,
Sandej Mojlan, Nikita Pulaski, Pol Džejmison, Teodora Retegan i Kejti
Rigan.
Majku Konu, Džejmsu Dženkinsu, Džeredu Vortamu, Keti Belford,
Marku Vilanovi, Majklu Šekelsu, Džonu Skanlonu i Doni Ficdžerald
zahvaljujem na ljubopitljivim umovima.
Zadnjima, ali ne i poslednjima, zahvaljujem i vama, gde god da ste i
koje god da je doba, na čitanju mojih prvih knjiga. Pisanje trilogije bilo
je mešavina teškog rada i zabave. Iskreno se nadam da ste uživali u
njoj. Čuvajte se.
1 Engl. Webelos je skr. od Well Be Loyal Scouts - Bićemo odani izviđači.
(Prim. prev.)

2 Termin je preuzet iz američkog fudbala. Koristi se za dugačko

dodavanje u odsudnim trenucima utakmice (obično pri kraju), po
principu šta nam bog da. (Prim. prev.)