Roberto

Kostantini

Ključ za Elizu




Naziv originala:
Roberto Costantini
Tu sei il male

Prevela
Biljana Kukoleča




Lorencu

Narodu Libije



Potrebno je svetlo da bi se promenila vera u duši, a to svetlo nam je dato po cenu bola koji se nanosi
telu.
Džon Lok


 KLJUČ ZA ELIZU




9. jul 2006.
Nevidljivi čovek

Da su se prvi put stvari s njom odvijale drugačije, možda ne bih poubijao sve one druge. To sam kao
pitanje u početku i sam često postavljao. Posle svih ovih godina ne znam više ni koliko ih je bilo, no
postavlja se drugo pitanje: da li bih ja bio bolja osoba da sam, u jednom jedinom trenutku ludila, ubio
samo nju? Danas više ne mrzim žene koje ubijam - posle toliko godina one su za mene samo krpene
lutke. Ali zato mrzim sve one muške pametnjakoviće koji vole da popuju. Svaki od njih mogao se tog
prvog puta naći na mom mestu. Svima takvima koji su proživeli život bez časti i griže savesti želim da
posvetim ovu priču. Posebno jednom od njih.


9. jul 2006.
Majka

Dok je levo krilo italijanske fudbalske reprezentacije kretalo u odlučnu akciju u finalu Mundijala,
Ðovana Sordi ustala je s otrcanog kauča u svom malom stanu, u kom je živela poslednjih pedeset
godina. Nije imala s kim da se pozdravi, jer se njen muž Amedeo pridružio Elizi pre deset godina. Od
tada je svakog dana nosila cveće na njihove grobove. I mada tokom svih proteklih godina nije uspela
da ostvari pravdu, sad je barem konačno znala istinu. Bez žurbe je prošla kroz dnevnu sobu. Prošla je
pored zatvorenih vrata sobe u kojoj se rodio i ugasio njen san. Izašla je na balkon i zaglušilo ju je
urlanje mase s prozora preko puta, kao i vika gomile okupljene na ulici: znala je šta treba da uradi.
Tresnula je na pločnik dvadesetak metara niže u trenutku kad je cela Italija eksplodirala u naletu
nezadržive radosti.



PRVI DEO



JANUAR 1982.


„Idem dalje", bilo je prvo što je izgovorio Anđelo Diogvardi.
Ušao sam u tu zadimljenu prostoriju samo zato što je u njoj bio pokretni bar a želeo sam da
opet napunim čašu iz boce Lagavulina koju sam ranije uočio.
Znao sam iz viđenja trojicu od četvorice momaka koji su igrali poker, ali nisam poznavao
četvrtog mladića - onog s dugom plavom talasastom kosom i plavim očima. Pred njim je bila najveća
gomila žetona.
„Dovraga, Anđelo, pa to je više nego svi moji mesečni honorari ukupno", promrmljao je mladi
advokat koji je jedini ostao u igri. Pritom se lako moglo zaključiti da on svakako zarađuje deset puta
više od mene.
Plavušan se osmehnuo skoro kao da se izvinjava. Bio je jedini u društvu koji nije pušio niti je
pred sobom imao čašu s viskijem. Bacio je pogled ka stolu dok sam ja sipao sebi Lagavulin. Još
jedno deljenje. Kad su zatim pokazali karte, one otkrivene ukazivale su na to da je advokat dobio
partiju. Ostala je neotkrivena još samo jedna, što je značilo da plavušan možda ipak može dobiti
partiju i pobediti advokata.
Uputio sam mu pogled i on mi je uzvratio učtivim osmehom. Izašao sam iz sobe, ne čekajući na
advokatovu odluku.
Napolju me je čekala Kamila, koja je i bila razlog mog dolaska u društvo te večeri. Domaćicu
Paolu upoznao sam kad je došla u naš oblasni policijski komesarijat da prijavi krađu svog šnaucera,
koji je iznenada nestao tokom šetnje po parku. Bila je vrlo ljupka, mada za moj ukus možda suviše
prefinjena. Zato sam se potrudio da joj pronađemo psa, koji se zapravo bio samo izgubio, pa sam je
zatim pozvao da odemo na picu. U devet od deset puta u sličnim situacijama moj mračni šarm je, u
kombinaciji s izvesnim zvaničnim autoritetom, dobro funkcionisao. Ona se, međutim, samo slatko
nasmejala i dodala: ,,Ja sam ozbiljno verena, a i verna sam po prirodi, ali imam prijateljicu kojoj se
dopadaju takvi mrgodni mačo-tipovi kao što si ti. Ako sutra uveče dođeš kod mene..."
Stanovala je u luksuznom stanu u Vinja Klari, jednom od najelitnijih rimskih kvartova. Stan na
trećem spratu gledao je na mali mirni trg pun drveća i svežeg vazduha, daleko od ma kakve buke. Taj
stan plaćali su njeni roditelji koji žive u Palermu a želeli su da im ćerka studira u Rimu. Njena
prijateljica Kamila nije bila nimalo loša, možda samo malo više snobovski nastrojena. No u toku
poslednjih dvanaest godina, odnosno otkako sam izgubio jedinu ženu koja mi je zaista nešto značila,
obećao sam sebi da ću se zadovoljiti i pojedinačnim dobrim osobinama drugih žena. U svojoj trideset
drugoj godini uspevao sam da pronađem po neku dobru osobinu u skoro svakoj ženskoj osobi koju
bih slučajno upoznao. Naravno, posle nekog vremena shvatio bih da se te posebnosti svake od njih
otkrivaju samo tokom seksa. Tada naši pokreti, uzdasi, pogledi i reči uspevaju da deluju skoro
sasvim istinito.
Te večeri nije bila u izgledu nikakva privlačna završnica, jer je Paolina prijateljica nameravala
da ostane da prenoći kod nje. Već oko ponoći počeo sam da tražim neki zgodan izgovor da zbrišem.
U tom bogataškom društvu ja sam, kao svaki mladi policijski komesar, svakako bio jedini koji je
ustajao u pola sedam ujutro. Spremao sam se da krenem baš kada su se pokeraši vratili u salon: tri
išibana psa i plavušan čije su plave oči blistale.
„Paola, ovaj tvoj verenik ima muda veća nego dušu", rekao je advokat pozdravljajući domaćicu
zajedno s ostalim pridošlicama.
Plavušan se uvalio u fotelju pored moje. Pošto ih je konačno opelješio, dograbio je onu bocu
Lagavulina. Sipao je sebi jednu dobru dozu, a pošto je video da je moja čaša prazna, nasuo je i meni,
ne pitajući me ništa. Zatim je podigao svoju čašu, kao da nazdravlja. Njegova odeća i duga čupava
kosa činile su ga neprikladnim za tu kuću i takvo društvo, baš kakav sam bio i ja. No ja sam bio pravi
umetnik u veštini pretvaranja - kameleon koji je u policijskoj službi naučio kako da se izbori s
potcenjivanjem okoline. On je očigledno bio tipičan momak iz predgrađa kojem ovde nije bilo
mesto.
„Nazdravljam ovom divnom viskiju i onima koji znaju da ga cene", kazao je s lakim naglaskom
stanovnika rimske periferije.
Ponudio mi je i cigaretu. Pušio je one grozne žitan bez filtera, koje ostavljaju mrvice duvana na
jeziku i smrde na sve strane. „Ali zato imaju sjajan ukus", rekao je u želji da me ohrabri. „Mada,
pažljivo ih brojim; nikad ne popušim više od deset dnevno."
Među dobrostojećim Rimljanima niko nije pušio te cigarete - tad je marihuana bila šik, a
cigarete bez filtera delovale su prilično seljački. Sve u svemu, plavušan nije spadao u tu sredinu - to
mi je bilo sasvim jasno. No pomislio sam da, ako ga je Paola odabrala i bila mu toliko verna, taj
momak mora imati neke skrivene vrline. A jedino što mi je padalo na um bilo je da je sjajan u
krevetu.
„Jesi li dobio onu partiju pokera?", upitao sam ga. Potvrdio je, ali nije pokazivao
zainteresovanost za dalji razgovor na tu temu.
,,Pa ti zaista imaš muda. Ostala je samo jedna neotkrivena karta. S manje od deset odsto
verovatnoće..."
On na to nije rekao ništa. Tek posle dobre količine popijenog viskija naveo sam ga da prizna da
je imao dve devetke. ,,To je profesionalna tajna", kazao je naglašavajući da mi je time ukazao
izuzetno poverenje. Međutim, advokat je naseo na njegov blef i on je prošao.
Dok su Paola i Kamila brbljale u kuhinji, Anđelo se raspitivao za moj posao.
„Bravo, Mikele, ti barem imaš dobar razlog da ustaneš svakog jutra."
Odmahnuo sam glavom. ,,U kvartu kao što je ovaj, jedan od najuzbudljivijih poslova bio mi je
traženje šnaucera tvoje verenice."
„O, ti si dakle taj koji ga je našao. A u zamenu za tu uslugu..." S osmehom je pokazao na
kuhinju.
„Kamila uopšte nije loša. Šteta što namerava da prespava ovde."
On se malo zamislio. Zatim se pridigao teturajući se i požurio u kupatilo, ne zatvarajući vrata za
sobom. Začuo sam ječanje i povraćanje. Devojke su to takođe čule. Ležao je na podu sav bled i videli
smo da je povratio u lavabo.
„Pozvaću doktora", kazala je uplašena Paola.
,,Ne, nemoj", zaječao je. ,Mikele, izvedi ih i pomozi mi, a vi, devojke, spremite mi crnu kafu."
Dok su se Paola i Kamila, unezverene, vraćale u kuhinju, Anđelo mi je namignuo.
„Opusti se, nije mi ništa. No treba ih još malo isprepadati."
Gurnuo je dva prsta sebi u grlo. Ponovo je povratio, a devojke su se vratile u kupatilo.
„Pozvaću doktora", kazala je Paola, sada još zabrinutija nego ranije.
Pribegao sam odlučnom tonu kakav sam primenio i onda kada je došla da prijavi nestanak svog
šnaucera. Govorio sam odsečno, mirno i ubedljivo. ,,Ne, najgore je već prošlo. Ja ću se postarati za
njega."
Nastavio sam još neko vreme da slušam Anđelovo lažno grcanje i povraćanje. Zatim sam ga
zgrabio za ramena i odvukao u Paolinu spavaću sobu.
„Dovraga, al' si težak!", rekao sam dok sam ga spuštao na krevet.
 ,,Pa, moraš malo i da se pomučiš ako hoćeš da dođeš do cilja..." Opet mi je namignuo i slabašno
zaječao. Devojke su se pojavile s crnom kafom. Anđelo je srknuo malo kafe i zaječao s gađenjem.
,,I, šta sada da radimo?" Devojke su čekale dalja uputstva, malo primirene mojim staloženim
ponašanjem u celoj toj nezgodi.
„Pustite ga da prenoći ovde", rekao je Anđelo i zgrabio Paolu za ruku. „ Ako mi pozli, on će
biti tu da..."
Velikodušno mi je ponuđeno da prespavam u salonu, zajedno sa šnaucerom, pošto je Kamila
već bila zauzela gostinsku sobu. To sam ocenio kao ljubazan gest domaćice. No Kamila se u toku
noći zabrinula da će šnaucer svaki čas da me budi hrkanjem i premestila me je u svoj krevet.
Tako sam upoznao Anđela Diogvardija.

* * *

Komesarijat kvarta Vinja Klara uzbudljiv je baš koliko i život u nekoj banji. U tom
rezidencijalnom kvartu rimske buržoazije policajci vode tako miran život kao da su već u penziji.
Sređene ulice, lepe kuće, mnogo zelenila, obrazovani ljudi koji su se obogatili na sve moguće načine
- zakonite i manje zakonite: izbegavajući plaćanje poreza, primajući plave koverte, rizikujući u dobro
smišljenim plaćeničkim nameštaljkama. Sve su to sredstva kojima Italijani, a naročito Rimljani,
pribegavaju da bi se po svaku cenu obogatili.
Radio sam tu već dve godine, zahvaljujući svom bratu Albertu i njegovim vezama među
demohrišćanima: ,,To je rekonvalescentski posao, Mike; možeš tu mirno provesti par godina dok se
malo ne pribereš i smisliš šta želiš da uradiš sa svojim zbrkanim životom. Ostani tu sve dok ne dođeš
do nekog kompromisa sa samim sobom", tešio me je brat u početku.
Kao da je bilo moguće tek tako otpisati trideset dve godine burnog života njegovog mlađeg
brata. No Alberto je uvek bio takav. Optimista, pritom vrlo pametan i energičan. Imao je iste osobine
kao naš otac, koji je posle Drugog svetskog rata iz Palerma otišao u Tripoli. Sicilijanac iz
sitnoburžoaske porodice u Libiji je uskoro postao bogati preduzimač i bio je sposoban kao retko ko
da plovi kroz mutne vode italijanske politike, čineći najmanje moguće ustupke i koristeći političke
veze kad mu je to bilo korisno. Tata je bio spreman da bude veći katolik od pape i svih ubeđenih
katolika i oženio se ćerkom najvećeg zemljoposednika u Libiji, da bi se odmah zatim uključio u
odgovarajuće društvene krugove; pritom je u potaji poslovao s Jevrejima levom rukom, s Arapima
desnom, a sa zapadnjacima obema.
Alberto mu je bio veoma sličan po sposobnostima, ali bio je mnogo bolja osoba od njega:
osećajan, uravnotežen, plemenit, pravedan. Bio je uzoran sin. Ja sam bio taj koji je od detinjstva
nerado išao u školu reda Hrišćanska braća; umesto toga sam radije gađao grlice iz vazdušne puške
dijana 50 - mogao sam da ih pogodim i sa sto metara rastojanja. Bio sam prihvaćen samo
zahvaljujući činjenici da je komandir Balistreri u Libiji bio zaista velika zverka.
Moje nemirno detinjstvo proteklo je razapeto između sveštenika koji je previše mahao rukama,
službe na misama i svađa s mojim arapskim i italijanskim vršnjacima; postao sam usamljen, turoban i
gnevan adolescent. Odrastao sam gutajući Homera i Ničea, zatim i Musolinijeva dela s početka
karijere. Nisam bio proračunat, niti spreman na kompromise: bile su mi važne samo čast, akcija i
hrabrost. Moj put je već bio određen: sa sedamnaest godina za sobom sam ostavio prve leševe u
Kairu za vreme Šestodnevnog rata, a s osamnaest sam u Tanzaniji ustrelio svog prvog lava. S
devetnaest sam učestvovao u pobuni protiv Gadafija, koji je upravo bio osvojio vlast. S dvadeset sam
uzeo sebi za pravo da agitujem u prilog smrtne kazne za izdajnike.
Zatim sam otišao na studije u Rim. Posle 1970. godine sam čak i ispolagao neke ispite. S
vremenom sam sa svoje prirodne sklonosti ka socijalistima prešao u redove vanparlamentarne
desnice Ordine nuovo (Novi poredak), koja je koristila esesovski moto Čast se zove vernost. Tri
godine borio sam se protiv crvenih: noću sam skidao njihove plakate, a dane provodio po skupovima
na kojima se vatreno polemisalo. Zatim je 1973. godine neki demohrišćanski ministar ukinuo Ordine
nuovo i pohapsio njegove vođe. Ta ludost zahvatila je brojne mladiće, od kojih su neki bili suviše
mladi i naivni da bi uvideli razliku između političke borbe i srljanja u provaliju. Kada su se mnogi
moji prijatelji izjasnili za oružanu borbu u kojoj bismo ubijali neprijatelje, ja sam malo zastao i
zamislio se. Shvatio sam da će oni bacati bombe na nedužan svet i da će sarađivati s pravim
kriminalcima, što je bila izdaja naših ideala, pa sam se pridružio policijskim snagama da bih i sam
presekao takve pokušaje.
Proveo sam četiri godine radeći u policiji kao kameleon i zamišljajući i dalje da sam na strani
dobrih koji sprečavaju pokolj nedužnih. Zatim su 1978. Godine Crvene brigade otele Alda Mora.
Kriminalizovana desnica sukobila se s terorizmom levice. Ignorisane su važne informacije, ubijen je
Aldo Moro, a ja sam se uključio u javne proteste i moja maska je spala. U tom času mogao sam i
dalje da insistiram na svojim stavovima i završim na dnu mora zaliven cementom. Mogao sam i da
odustanem od menjanja sveta i zatražim pomoć od brata.
Bio je to on, inženjer Alberto Balistreri, koji me je tada odvukao s ivice ponora. Ministar
unutrašnjih poslova dugovao mu je uslugu, pa sam uspeo da se domognem diplome iz filozofije tako
što sam, uz malo pomoći, ipak naknadno ispolagao preostale ispite, i to posle poduže pauze i
početnih ispita položenih još ranih sedamdesetih godina. Zatim su mi pomogli da uđem u policiju i
konkurišem za komesara. Prvi posao dobio sam 1980. godine u kvartu Vinja Klara - jednom od
najmirnijih u Rimu.
Noću sam ipak želeo da pobegnem iz tog lažnog Rima i budem što dalje od bogate buržoazije i,
još gore, od istorijskog centra grada, u kome su zbrka i dekadencija bile još očitije. Iznajmio sam
mali stan u Garbateli - pučkoj četvrti koju je izgradio Duče - gde su u to vreme kuće bile veoma
jeftine i gde su u proleće Rimljani sedeli ispred malih gostionica u kojima su se služila najbolja vina
i narodna jela u gradu.
Tada sam se, zapravo, posvetio jedinoj strasti koja mi je još bila preostala: ženama. Sve žene,
ma kog tipa, rase i životnog doba, lepe ili ne, prekraćivale su mi vreme na uobičajeni način. Bio sam
požudan i nisam tražio prijateljstvo, druženje, niti zaštitu. Sve te veze bile su tako kratke da se nisam
trudio ni da im zapamtim imena. Želeo sam samo da ih upoznam u što većem broju, a to jednom
mladom i prilično zgodnom policajcu nije bilo teško. Samo ovde i sada - mislio je Mikele Balistreri.
Nema greha, kajanja, niti griže savesti. Spadao sam među izabrane - one koje ljudi ne shvataju i koji
ne mare za ljudske ocene. Niti za božji sud.
Ponavljao sam sebi ono što mi je i Alberto govorio - da je sve to samo jedna pauza za
razmišljanje, mali odmor i lagana plovidba mirnom rekom niz sporu struju. Posle burnih godina
koje sam proživeo, to je bilo baš ono što mi je potrebno. Usamljenost prožeta banalnim poslom,
dobra hrana, mnogo seksa, redovno igranje pokera i što manje razmišljanja o bilo čemu. Krhka
ravnoteža zabave i dosade. Nikakvo sentimentalno vezivanje - ljubav je za mene bila slana zemlja
pretvorena u pustinju.
Ipak, ponavljao sam sebi da ću otići odatle čim to bude moguće. Neću postati matori izlapeli
policajac koji sedi u svom uredu i služi gadnoj i korumpiranoj državi. Vratiću se u Afriku da lovim
lavove i tigrove - što dalje od ove buržujske Italije, tako lažne i iskvarene. Što dalje od svega ovoga
što mrzim. Što dalje od sopstvenih poraza.


Nekoliko dana posle našeg prvog susreta, Diogvardi je bez problema prihvatio da igra poker sa
mnom i dvojicom mojih prijatelja policajaca. To je bilo pomalo čudno, jer smo se tek bili upoznali, i
ja nikada ne bih tako ležerno bacio novac na sto i kockao se sa strancima koji su se međusobno dobro
poznavali. No kao što sam kasnije otkrio, Diogvardi je u mnogo čemu bio moja sušta suprotnost, a
jedna od njegovih drugačijih osobina bilo je to poverenje u nepoznate.
Igrali smo poker posle večere u zadnjem delu jednog bara nedaleko od Španskog trga sve do
dva sata noću. Već posle manje od pola sata shvatio sam da je on vanserijski igrač. Imao je dobru
tehniku i bio je maštovit i odvažan. Posle dva sata igre već je dosta dobio. U toku poslednjih pola sata
izgubio je polovinu tog dobitka.
„Namerno si počeo da gubiš", kazao sam mu kad su ona dvojica otišla.
Zbunjeno je odmahnuo glavom. „Malo sam eksperimentisao - pomaže mi da poboljšam igru.
To uvek radim kada mnogo dobijem."
„Kao u onim prijateljskim utakmicama pre šampionata koje se igraju s diletantima?"
Osmehnuo se. Poverio mi je da ne igra često i da to čini samo s trulim bogatašima. Dobijao je
bezobrazno velike sume i toga se pomalo stideo, a i nikad se nije hvalio svojim dobicima. Kasnije
sam otkrio da je dobijeni novac davao u dobrotvorne svrhe, a da su njegovi poznati pokeraški blefovi
bili male podvale. Pošto je patio od tipično katoličkih moralnih predrasuda, time se nije baš ponosio.
Prošli smo kroz prepun bar. Neka grupa mladića pevala je uz pratnju klavira, a predvodila ih je
vrlo lepa obojena pevačica, koja ga je pozvala čim ga je ugledala.
„Anđelo, Anđelo, dođi ovamo!"
Pokušao je da umakne, ali ona je navaljivala. Na kraju joj je prišao i devojka je prilepila usne
uz njegove. Zatim mu je podigla jednu ruku uvis, kao da proglašava pobednika meča, i obratila se
okupljenima: „Ovo je moj prijatelj Anđelo - najbolji nepoznati pevač u Rimu - koji će nam sada nešto
otpevati."
I na tom polju bio je izuzetan. Izveo je sve pesme koje su prisutni zatražili i na kraju otpevao My
Way, i to sasvim na Sinatrinom nivou. Posle toga, naš prinudni pevač mi je predstavio lepu pevačicu i
ostavio nas nasamo dovoljno dugo da joj dam broj telefona. Već me je bio pročitao.
Izašli smo iz tog lokala malo posle tri.
„Mikele, ako možeš sada da pođeš sa mnom, hajdemo u Ostiju."
,,U Ostiju? Sada, u januaru? Šta ćemo uopšte da radimo na moru?"
„Tamo se nalazi jedna sjajna mala pekara. Prave najbolje kroasane u Rimu i u celoj provinciji, a
biće pečeni oko šest."
Bio je raspoložen za priču. A i ja sam. To je bilo pravo čudo, jer je moja potreba za druženjem
s pripadnicima muškog pola s godinama prilično atrofirala. Vozili smo se njegovim olupanim
fijatom 500 i pola sata kasnije parkirali smo ga na šetalištu kraj mora. Noć je bila zvezdana i hladna,
ali nije bilo vetra.
Otvorili smo prozore automobila da bismo mogli mirno da pušimo. More je izgledalo kao
velika nauljena ploča; osećali smo njegov miris i šum na nekoliko metara od nas. Na vidiku nije bilo
baš nikoga.
Anđelo je, za razliku od mene, rado pričao o sebi. Bio je rođen u siromašnom kraju Rima, u
kom su svi, osim njegovih roditelja, zarađivali na manje-više nelegalan način. Bio je tipično dete iz
predgrađa, sin kafanskog pevača i vračare koja je proricala budućnost. To dvoje uličnih umetnika,
neuspešnih po važećim društvenim merilima, kasnije se povuklo u jedno mirno seoce i oboje su
umrli od ciroze jetre kad je Anđelo bio tek adolescent. No on je tvrdio da je od njih mnogo dobio. Od
oca pevača nasledio je lep glas, a od mame dar za blefiranje i improvizaciju.
S vremenom je, za razliku od mene, stekao dve važne stvari: Paolu, verenicu koja ga je
obožavala i koja bi se udala za njega istog trena, i skroman posao u jednoj crkvenoj organizaciji,
koju je vodio zahvaljujući naklonosti njenog strica. Kardinal Alesandrini, tek pedesetogodišnjak,
bavio se nalaženjem smeštaja za hiljade sveštenika i kaluđerica koji su dolazili u Rim da uče
teologiju ili su pravili kratke hodočasničke posete od po nekoliko dana. Stotine manastira, hostela i
apartmana u vlasništvu Vatikana bilo je povereno na staranje Anđelu Diogvardiju zato što je bio
odani katolik, iako je prerano prekinuo i zanemario školovanje. A i zato što je bio verenik
kardinalove bratanice.
Toj birokratskoj karijeri, koja mu uopšte nije ležala, posvetio se s mnogo odanosti i energije.
To je bilo baš suprotno od onoga što sam ja činio na svom poslu. I prema ženama se ponašao sasvim
drugačije od mene. Poznavao je mnogo devojaka, ali nikada nije koristio priliku jer je bio slepo
privržen i veran Paoli. U ljubavi se ponašao kao idealista koji traga za jedinstvenim i savršenim
odnosom. S vremenom se pokazalo da je to idealna situacija za mene, jer sam uvek bio u lovu na
žene: Anđelo ih je privlačio, a ja bih se pozabavio završnicom.
„Zar si zaista potpuno veran Paoli?" Očekivao sam kao odgovor pravi panegirik posvećen
ljubavi, ali Anđelo me je i tu iznenadio.
„Lepa je, dobra, pametna, bogata, i nećaka je kardinala koji me je zaposlio. Ja sam samo jedna
izgladnela neznalica bez završene gimnazije. Mogu jedino da joj budem prezahvalan, i nemam pravo
ni da poželim neku drugu ženu."
U zoru smo još sedeli na istom mestu. Izašli smo da malo protegnemo noge, a iz još uvek
zatvorene pekare videlo se svetlo i dopirao je neodoljivi miris svežeg testa koje narasta. Uzeo sam
prvu cigaretu iz druge pakle. On je svoje već bio popušio pa sam mu ponudio da uzme jednu moju.
„Hvala, Mikele. Pakla žitana traje mi po dva dana i tu granicu nikada ne prelazim."
„Anđelo, previše se kontrolišeš; treba ponekad malo i da se opustiš."
Prošao je rukom kroz nakostrešenu plavu kosu. Uputio mi je veseo pogled i pokazao ka moru.
,,Da li bi se možda okupao?"
„Zar si poludeo? Kupanje u zoru u januaru?"
,,Kad jednom uđeš, više ne osećaš hladnoću. A posle toga savršeno ogladniš."
Rekao je baš tako - savršeno ogladniš. Upalio je farove automobila i uperio ih na par metara
plaže koji su nas odvajali od mora. Minut kasnije već je bio samo u gaćama.
„Hajde, Mikele, dođi i ti", kazao mi je. Zatim se zatrčao i zaronio. Video sam ga kako frenetično
pliva, osvetljen automobilskim farovima.
Ne znam šta me je tada spopalo. Očigledno sam osetio nešto što godinama pre toga nisam.
Minut kasnije i ja sam uleteo u vodu. Dah mi se presekao od hladnoće, ali uporno sam plivao da bih
se zagrejao i osetio sam neku neodoljivu, zaboravljenu, bezgraničnu radost koja mi je obuzela celo
telo.
Topli kroasani s kremom bili su dostojan završetak našeg jutarnjeg plivanja.


Tako sam počeo da ga bolje upoznajem. Iza njegovog nežnog i obasjanog anđeoskog lica krilo se
vrlo usamljeno srce koje je tražilo konačnu i sigurnu luku. Njegova pribežišta bili su ljubav i posao.
Nije imao posebnih ambicija niti sklonosti ka avanturama. Voleo je sređen život. Nije pušio više od
deset cigareta dnevno i nije nikada pio više od dva viskija. Želeo je da bude pribran dok igra poker.
Kad god bismo ušli u neki rimski bar, što smo narednih meseci često činili, ponavljao bi se isti
prizor. Pevačica ga je uvek poznavala i pozivala da peva. Pokušavale su i da ga privuku, ali bio je
nepodmitljiv. U tome je bio sušta suprotnost meni, ili je možda bio ono što sam i ja mogao postati.
Anđelo je bio nedodirljiv.
U pokeru nam je uspostavio striktna pravila. Ulozi su bili ograničeni i fiksni, a na kraju bi se
dobitak delio srazmerno broju žetona pred svakim od nas. On je skoro uvek pobeđivao i bio sam
siguran da je, u onim retkim slučajevima kada je gubio, to činio namerno, kao što je bio slučaj u onoj
prvoj partiji. U početku smo igrali s mojim bratom Albertom i jednim njegovim kolegom
inženjerom. Nastojali su da ubede Anđela da iskoristi njihova velika primanja i da uz njih kao
investitore opelješi neki kazino, ali on nije hteo ni da čuje za to i uvek se držao svojih čvrstih
katoličkih moralnih načela.
Viđali smo se skoro svake večeri. Uobičajena šema bila je da nas četvoro odemo prvo na picu:
Anđelo, Paola, moja aktuelna devojka i ja. Zatim bismo prošetali kroz veselu noćnu gužvu na
Trastevereu. Zastali bismo na divnom trgu s Crkvom Svete Marije u sredini, popušili po jednu
cigaretu i popili poslednje pivo te večeri. Zatim bi dolazile u obzir dve varijante: ili bih se ja izgubio
sa svojom aktuelnom devojkom ili bismo Anđelo i ja, uz Paolinu dozvolu, pozdravili svoje devojke i
krenuli sami dalje po Rimu u mom alfa romeu dvosedu ili u njegovom fijatu 500. To se obično
događalo onda kada me moja pratilja ne bi zainteresovala toliko da bih poželeo s njom da provedem
celu noć. Tada bismo nas dvojica seli u automobil i raspričali se. Zimske noći bile su hladne i
beskrajne, ali mi smo često otvarali prozore da gusti duvanski dim izađe. U proleće su noći bile
mlake i tada bismo ubijali prve komarce. Naši razgovori kretali su se od sportskih i političkih
banalnosti do najvećih egzistencijalnih problema. Mada je rano prekinuo školovanje, Anđelo je bio
sasvim u stanju da vodi rasprave i brani svoju hrišćansku viziju sveta podeljenog između dobra i zla.
Postali smo nerazdvojni i te naše magične i metafizičke noći su, bez naročitog i očitog povoda,
ispunjavale naše vreme.



MAJ 1982.


Anđelova kancelarija nalazila se u rezidencijalnom kvartu Rima, u kom je živeo kardinal Alesandrini.
To su bile dve identične male palate - svaka sa po tri sprata - okružene parkom i smeštene u Ulici
Kamiluča, u jednoj od zelenilom najbogatijih rimskih četvrti. Alesandrini je stanovao na trećem
spratu jedne od te dve zgrade, a Diogvardiju je prepustio prva dva sprata, gde su bile kancelarije. Na
drugom spratu bila je administracija, a prvi je bio otvoren za javnost, odnosno tu su dolazili razni
mladi sveštenici i kaluđerice koji traže smeštaj.
Svratio sam do njega jedne subote početkom maja, jer sam tog dana bio slobodan. Bilo je to
divno prepodne - nebo vedro i sunce već prijatno toplo. Probijao sam se svojim starim alfa romeom
kroz istorijski centar grada prepun turista. Svaki čas sam zastajao da odmerim neku zgodnu
turistkinju. Kod Koloseuma sam opazio plavu Nemicu s povelikim grudima i majicom na kojoj je
pisalo: Uber alles (najveće). Na Španskom trgu su Amerikanke u šortsevima sedele na stepenicama
Trinita dei Monti, a na Trgu Popolo, gde su barovi već bili prepuni, uočio sam dve krasne Japanke
koje su se na smenu fotografisale. Na kraju sam se zaputio ka bregu Monte Mario i stigao do Ulice
Kamiluča. Na ulazu u park bila je velika zelena kapija koja je branila pristup dvema palaticama,
razdvojenim fontanom, teniskim terenom i bazenom. Pravi rajski kutak, koji je privilegovanima
omogućavao da se izdvoje na bregu iznad našeg haotičnog i divnog grada prepunog ljudskog
žamora i saobraćajne buke.
Dovezao sam auto do kapije. Iz vratarske kućice pojavila se namrgođena
šezdesetogodišnjakinja. Skeptično me je odmerila jer nije mogla da proceni da li sam ulični prodavac
enciklopedija ili lakej nekog lokalnog bogataša. Uputio sam joj jedan od svojih mračnih, šarmantnih
pogleda, koji spadaju u prirodne darove.
,,Izvolite?", upitala je odsečno, s primetnim južnjačkim akcentom.
,,Ja sam prijatelj Anđela Diogvardija."
„Treba da parkirate napolju; unutra je rezervisano za stanare."
Videla je moj zbunjeni pogled uperen ka ogromnom prostoru u parku gde je bilo parkirano
samo nekoliko vozila: divni aston martin, izgrebani Anđelov fijat 500 i motor harli-dejvidson
panhedkoji je blistao na suncu.
„Grof ne želi tuđe automobile u parku iza svoje kapije. Da je do njega, ne bi dao strancima ni da
uđu unutra", dodala je vratarka s neodobravanjem za koje nisam bio siguran da li se odnosilo na
strance ili na grofa.
Na moju sreću, u toj mirnoj uličici punoj zelenila nije bilo teško naći mesto za parkiranje. Svi
su imali svoje garaže, a u uličici nije bilo prodavnica ni restorana. Video sam samo drveće, lepo
negovane leje i filipinske dadilje koje guraju kolica s decom bogataša dok ovi odlaze na kafu na Trg
Navona ili na partiju golfa.
„Treba da odete do kraja parka, zatim skrenete desno pored bazena i teniskog terena i doći ćete
do Palate B. Odavde se vidi terasa te palate pa se nećete izgubiti", objasnila mi je kao da se obraća
debilnom detetu.
Dok sam prolazio ispred Palate A, koja je bliža kapiji, osetio sam da me neko posmatra.
Podigao sam pogled. Na terasi trećeg sprata opazio sam odsjaj. Neko je kroz durbin posmatrao
stranca koji dolazi. Zastao sam da se malo divim aston martinu parkiranom ispred ulaza. Pored njega
je bio harli-dejvidson. Napravio sam krug oko velike fontane i pošao stazom između bazena i
teniskog terena. Od drveća nisam video Palatu B, koju sam maločas jasno video s ulaza.
Naleteo sam na jednog mladića energičnog izgleda. Imao je gustu crvenu kosu, plave oči,
naočare, možda nešto malo preko dvadeset godina i svešteničku odeću.
„Izgubio se?"
,,Ne znam, treba da odem do Anđela Diogvardija u Palatu B."
„Nisi, dakle, pop." Nasmejao se svojoj šali i nastavio svojim uprošćenim italijanskim jezikom:
„Kod Anđela dođu samo popovi i kaluđerice. Ja otac Pol, pomoćnik kardinala Alesandrinija."
Odveo me je do ulaznih vrata Palate B.
„Anđelo na drugom spratu. Javi ako se zapopiš."
To je zbilja bilo previše humora za prvi susret. Kod nepoznatih ljudi u letu sam uočavao razne
izraze borbe protiv nesigurnosti u sebe. Ponašanje oca Pola nije bilo ubedljivo.


Pošao sam pešice uz stepenice. Kad sam stigao do odmorišta na prvom spratu, kroz jedna od vrata
izašla je mlada devojka s izgledom prave boginje. Nosila je nekakvu dugu belu odoru koja je ličila na
odeću bolničarke i odmah sam osetio potrebu da se razbolim. Ta vrsta uniforme svakako je nastojala
da prikrije telesne oblike, ali nikakva odeća nije mogla sakriti takve divne obline.
Zastala je nepomična i spuštenog pogleda. ,,Izvolite", kazala je i izmakla se da me pusti da
prođem. Glas joj je bio nežan i dečji, baš kao i njen pomalo glup osmeh. Ruke su joj bile pune
fascikli i registratora.
„Mogu li da vam pomognem?", upitao sam. I dalje je izbegavala moj pogled. Zbunjeno je
odmahnula glavom. Jedna fascikla joj ispade na pod. Dok sam se saginjao da je dohvatim, osetio sam
miris sapuna.
„Molim vas da me izvinite", kazala je, što je zvučalo pomalo apsurdno.
Nisam je ubedio da mi da nekoliko registratora da ponesem, pa smo se, ćuteći, zajedno popeli
na drugi sprat. Povela me je do malih ulaznih vrata, iza kojih se nalazio dugačak hodnik s mnogim
vratima.
„Gospodin Diogvardi je u poslednjoj kancelariji", kazala je ne gledajući me i brzo nestala iza
prvih vrata pored ulaza.
Zatekao sam Anđela za pisaćim stolom pretrpanim papirima, registratorima i svakakvom
papirologijom. Iza leđa mu je visila velika papina fotografija. Bilo mi je smešno što ga zatičem u
tako neuobičajenoj situaciji. Njegova savršena nesposobnost da održi red, prenesena u to radno
okruženje, delovala je potpuno groteskno.
„Znam, Mikele, da tvoj brat Alberto ima prirodni dar da sedi za pisaćim stolom, dok ja za
stolom delujem smešno. I pravim sve goru prokletu zbrku nastojeći da odradim posao koji zahteva
sposobnost programiranja."
„ Ali mi se ipak čini da imaš dobre pomoćnike." Načinio sam neki neodređeni pokret
pokazujući prema hodniku.
Prasnuo je u smeh. „Zar si već uočio Elizu?"
,,Ako je to ona boginja koju koristiš kao nosača za papirčine..."
Objasnio mi je da Eliza Sordi tu radi već dva meseca kao ispomoć preko vikenda pošto pohađa
školu za računovođe u Rimu i u junu treba da polaže završni ispit. Ima samo osamnaest godina.
,,A odakle je stigao taj dar nebeski?"
,,Od kardinala Alesandrinija, Paolinog strica. Preporučio ju je naš ugledni sused, senator grof
Tomazo dei Banki di Aljeno. Kardinal i grof često čine jedan drugome usluge, mada se politički i
moralno veoma razlikuju: jedan je demokrata i katolik, a drugi antiklerikalni apsolutista."
 „Izgleda da obojica čine uslugu tebi, Anđelo! Devojka je svakako prilično mlada, ali znaš da se
ja ne povlačim tako lako..."
Odmahnuo je glavom i osmehnuo mi se. „Nije ona tvoj tip, Mikele."
,,A zašto?"
„Zato što je sva spetljana i nenormalno stidljiva, a osim toga je i prava katolička vernica; baš
kao i ja, ona je od onih koji zaista veruju."
„Šta ti misliš o meni, Anđelo Diogvardi? Da sam neki sakupljač lakih pobeda nad razvratnim
curama?", kazao sam lažnim tonom uvređenog dostojanstva.
Očekivao sam da se Anđelo na to nasmeje i začudila me je njegova očajnička grimasa. Zvuk
registratora koji padaju na pod iza mojih leđa nagovestio mi je nastupajuću katastrofu.
Anđelo je, sav crven u licu, ustao da pomogne devojci da ih pokupi s poda. Ja sam se okrenuo
sa svojim najubedljivijim tupavim osmehom na licu. Eliza je stajala i posmatrala me sva zbunjena, a
zatim je oborila pogled. Pošto nisam imao dar da postanem nevidljiv, izabrao sam banalni izgovor
odlaska u toalet, gde sam proveo neko vreme proklinjući sebe. Lice koje sam mogao da vidim u
ogledalu bilo je lice blesavog prostaka koji je upravo načinio svoj najluđi ispad.
Vratio sam se u Anđelovu kancelariju tek kada sam bio sasvim siguran da je Eliza otišla. Imao
je ciničan izraz lica koji me je potpuno razbesneo.
„Budaletino, čemu se pa ti smeješ; zar nisi mogao nekako da me upozoriš?"
,,Pa, pokušao sam, Mike. Sada te je Eliza zaista upoznala. No možda će doživeti moždani udar i
sve zaboraviti; nadaj se..."
Posle toga smo zatvorili vrata njegove kancelarije da bismo na miru popili pivo i malo
popričali. Nije bilo pepeljare na vidiku; Anđelo nije pušio na poslu. Upotrebio sam papirni fišek.
Anđelo mi je pokazao kako izgleda njegov posao. Tri stalna službenika nalazila su sveštenicima i
kaluđericama smeštaj. On se bavio isključivo novim ugovorima s manastirima i hostelima i raznim
hitnim slučajevima, odnosno situacijama kada su posetioci dolazili nenajavljeni. Bio je na
raspolaganju u svakom trenutku. Stoga mu je subotom bila potrebna dodatna pomoć, a u nekim
kritičnim slučajevima i nedeljom. Ta pomoć pojavila se u vidu one boginje, Elize Sordi, koja se
spremala da dobije diplomu iz računovodstva.
„Dakle, subotom si ovde sam s njom. Pa kako možeš da odoliš?"
„Nema mnogo toga čemu treba odoleti. Već sam ti objasnio da je ona zatvorena knjiga. No tebi
smeta moja vernost Paoli i bolje bi se osećao kada bih ja povremeno zgrešio."
To nije bila istina. Nisam mu zavideo na samokontroli koja se ispoljavala u odbijanju iskušenja.
I ja sam mnogo radio na samokontroli i bio sam još u životu samo zato što sam naučio da spasavam
kožu pre nego što me neko likvidira. No samokontrolu primenjenu na seks jednostavno nisam
shvatao - to je za mene bilo nešto poput mentol bombone protiv lošeg zadaha. Želeo sam da i moj
dobar prijatelj gleda na to mojim očima: samonametnuta vernost značila je odbijanje uživanja u
životu. To je svakako smrtni greh.
U pola dva Eliza je pokucala na vrata. Jedva je promolila glavu kroz dovratak i izbegavala je da
me pogleda. „Izaći ću da nešto pojedem." To je bilo neprimereno objašnjenje - kao da ga je zamolila
da je pusti da ode u toalet. Naslonio sam se na prozor da bih je video kada izađe. Neki mladić ju je
čekao pred kapijom Palate B.
„Kazao si mi da je prava svetica...", zbunjeno sam kazao Anđelu.
„Dovraga, Mikele, još si i ljubomoran! Valerio Bona je njen davnašnji udvarač. Ali to nije naša
stvar."
Opet sam bacio pogled na devojku. Moja boginja udaljavala se zajedno s tim svojim vršnjakom
- niskim, mršavim momkom s naočarama. Potpuno apsurdno; baš su nespojiv par. Delovao mi je kao
čovek polumrtav od gladi. Ona je presvukla onu belu košulju i bila je odevena strogo i jednostavno: u
pantalone koje se nisu pripijale uz telo i podužu jaknicu vezanu kaišem u struku, koja je služila samo
da joj pokrije lepu zadnjicu.
U tome je bila još lepša.
Obećao sam sebi da ću učiniti sve što mogu da se iskupim za svoj malopređašnji gaf.
Na kraju krajeva, to je bio tek prvi susret.


Anđelo je morao da prenese neka obaveštenja kardinalu Alesandriniju pre nego što pođe sa mnom na
ručak.
„Mikele, popni se do njega sa mnom; biće mu drago. Svakome može biti korisno da upozna
policajca", zaključio je smejuljeći se.
Sveštenikovo potkrovlje bilo je ogromno: veliki salon, mnogo soba i nekoliko kupatila. Bila je
tu i velika terasa prema parku, s koje se moglo videti sve do ulaza iz Ulice Kamiluča i vratarske
kućice. Salon je bio pun obojenih mladih sveštenika i kaluđerica koji su nešto međusobno raspravljali
na francuskom. Sve je to ličilo na luksuzni hostel za katoličku omladinu.
,,To su ti sveštenici i kaluđerice koje treba negde da smestimo; trebalo je da otputuju jutros, ali
je u njihovoj zemlji došlo do državnog udara i zatvorili su aerodrome", objasnio je Anđelo.
Alesandrini je, osim nas dvojice, bio jedini prisutni belac i vrteo se u civilnoj odeći među svom
tom omladinom, nudeći im limunadu iz velikog bokala. Bio je to nizak sredovečan čovek, koji je
zračio energijom. Njegova kratka proseda kosa pravila je lep kontrast crnim očima, vrlo živahnim i
inteligentnim.
Prišao nam je i s osmehom mi pružio ruku. ,,Vi ste sigurno Mikele Balistreri." Zatim je,
okrenuvši se Anđelu, dodao: „Poslužite se limunadom. Odmah ću doći."
Video sam da je otišao do telefona. Razgovor je bio kratak i vođen na savršenom engleskom.
„Prenesite Njegovoj svetosti da se ja, izvinjavam se ponizno, ne slažem s tim. Nisu to neredi već
ozbiljan državni udar. To što oni nisu katolici je druga priča, ali valjda se može naći način da se
povede nekakav dijalog."
Vratio se do nas, nameštajući naočare na povijenom nosu.
„Sadašnja vatikanska vlast nema nimalo simpatija za komuniste, baš kao ni vi."
Pogledao sam u Anđela, koji je lako odmahnuo glavom. Ne, on zaista nije bio od onih koji bi
kardinalu pričali o mojim sklonostima. Ili mi se na licu čitalo šta mislim, ili se kardinal raspitao o
meni, imajući u vidu da povremeno posećujem njegovu nećaku. No to mi i nije bilo važno.
,,Ne verujem da se u ma čemu slažem s vatikanskim vlastima. Čak ni kad je reč o komunistima."
Kardinal je ignorisao moj komentar i odveo nas u jedini ugao salona koji nije bio natrpan
bučnim mladim Afrikancima.
„Eminencijo, imamo nekoliko problema", kazao je Anđelo. „Nema dovoljno mesta za sve njih u
kućama gde ih obično smeštamo, a hoteli su sad prepuni stranih turista. Nedostaje nam dvadeset
kreveta."
Takav Anđelo Diogvardi bio mi je neobičan. Nekako skromniji i pomalo nesiguran. Kardinal
mu je očigledno bio mnogo važan.
Alesandrini se nasmejao. „Siroti Anđelo, ne možeš da umnožiš te krevete kao Isus ribe! No to
nije veliki problem. Sveštenici će spavati kod mene. Naravno, treba negde da smestiš časne sestre -
nikad se ne zna..."
,,Ali eminencijo, mada je ova kuća velika, ipak nema dvadeset kreveta za sveštenike. Gde ćete ih
sve smestiti?"
Kardinal je pokazao na terasu: ,,Ja sam, da bih se malo rashladio, tu spavao prošle noći. Zamisli
tek njih, koji su navikli na Afriku. Poslao sam Pola u San Valente da nam donese vreće za spavanje."
 Anđelo se malo opustio, a kardinal se obratio meni: ,,Eto, on je policajac." Tu rečenicu čuo sam
izgovorenu na hiljadu raznih načina, različitim tonom i s različitim nijansama - često ironično, a
ponekad i skoro uvredljivo. Time mi je stavio do znanja da o meni zna sve. U taj rezidencijalni
kompleks ulazilo se tek posle solidne provere, i to bez automobila.
,,Kad sam bio dete, to mi je bilo omiljeno zanimanje", objasnio je kardinal, ,,a zatim je Gospod
odlučio da treba da služim drugoj vrsti pravde."
Imao sam precizno i vrlo razrađeno mišljenje o suprotstavljenosti zemaljske i božanske pravde.
No činilo mi se da nije prikladan trenutak da se raspričam o Ničeu i Vangeliju. Taj čovek,
istovremeno moćan i srdačan, izazivao je kod mene divljenje, ali nije mi bio simpatičan. Ipak je on
bio sveštenik, a posle godina provedenih u jednoj katoličkoj školi znao sam da njegovo prijazno
ponašanje može biti samo tanak sloj pepela bačen preko žeravice. Naučio sam da im ne verujem još u
petom razredu osnovne škole, kad se jedna vlažna sveštenička šaka podvukla pod moje pantalonice
dok mi je taj pop nešto naveliko pričao o Božjoj dobroti.
Kardinal mi je prosto čitao misli. „Znam, vi ste laik i možda ste i antiklerikalno nastrojeni, ili
ste čak antireligiozni tip. Znajte da ja poštujem zemaljsku pravdu, ali spoznao sam i razne njene
tragične greške. Na ovom svetu pravdu često deli pogrešna ruka."
Već sam se gušio. „Ako bismo čekali na onaj svet, živeli bismo samo kukajući i zlopateći se
zbog naših grehova. Ako griža savesti i pokajanje postanu kazna i pretvore se u nešto apsolutno, to je
onda samo jedan od načina da se pobegne od stvarnosti."
Zaustavio sam se tek kada sam video Anđelov uspaničeni pogled, ali kardinal nije bio čovek
koji bi se uvredio zbog priče jednog nevernika, naročito takvog kao što sam ja - nekoga ko mu
uopšte nije bio važan.
„Znam ja to, inspektore Balistreri - za vas je greh samo ono što se naziva prestupom. Kazna se
izriče na zemlji i po mogućnosti se služi u zatvoru. No ta iluministička koncepcija pravde pokrenula
je giljotinu revolucionara - nije to učinila vera - i pritom nisu ostali bez glava samo stvarni krivci."
„Dok inkvizicija, pretpostavljam, nikada nije pogrešila."
„Inkvizicija je jedna od velikih sramota naše crkve. No i ona spada u zemaljske organe pravde."
Tako sam saznao da kardinal Alesandrini ima vrlo definisane stavove i iznosi ih po potrebi, čak
i kada su u suprotnosti sa stavom vatikanskih vlasti.
Bilo bi mi draže da sam ostao u Anđelovoj kancelariji i tu sačekao da se Eliza vrati. No shvatio
sam da je, posle onog lupetanja o lakim pobedama i razvratnim curama, za mene bolje da se malo
povučem sa scene. Zato sam prihvatio Anđelov poziv da odemo do parohije San Valente i
pomognemo ocu Polu. Dok smo hitali preko parka prema izlazu, bacio sam pogled ka prozorima na
drugom spratu. Jedino je onaj na Elizinoj kancelariji bio širom otvoren. Upalio sam cigaretu i
ugledao sunčev odsjaj na staklu na terasi potkrovlja Palate A.
„Tamo se neko očigledno zabavlja posmatrajući nas dvogledom." Anđelo je potvrdio. ,,To je
sigurno Manfredi, sin grofa Tomaza. To je prilično čudan momak, ali i ja bih sigurno imao mnogo
problema da sam na njegovom mestu."
Izgledalo mi je nemoguće da u ovom kutku raja postoje ma kakvi problemi. No već sam naučio
da porodično bogatstvo ne obezbeđuje imunost na ovozemaljske muke, naročito ne kod mladih.
,,A kakve probleme ima taj momak, osim što voli da uhodi prolaznike?"
„Manfredijev najveći problem je njegov otac. Grof je uticajan političar i predvodi partiju koja
nastoji da se u Italiju vrati monarhističko uređenje. Zahvaljujući uspešnim porodičnim ulaganjima u
Africi, grof ima ogromna ekonomska sredstva na raspolaganju. Drvo, minerali, razni usevi."
I ja sam imao uticajnog oca. Počeo sam da naslućujem Manfredijeve probleme. No to, kao što
sam iz dalje Anđelove priče saznao, uopšte nije bilo ono najgore.
„Grof se oženio vrlo mladom plemkinjom iz severne Evrope, devojkom po imenu Ula. Imala je
tada samo sedamnaest godina. Odmah je zatrudnela. U toku trudnoće i dalje je redovno jahala i fetus
je pretrpeo neke deformacije. Manfredi je rođen s gadnim angiomom i zečjom usnom, tako da se
njegovo lice ne može ni pogledati. Inače je zdrav i veoma inteligentan, ali veoma teške naravi. Meni
ga je zaista žao; ne znam šta bih ja radio na njegovom mestu."
U meni to čudovištance s dvogledom nije pokrenulo nikakvo sažaljenje. ,,Pa ima i gorih stvari u
životu, Anđelo. Ima ljudi koji uspešno žive i s većim oštećenjima. Zar ne mogu da ga operišu?"
„Savetovali su se s raznim estetskim hirurzima iz polovine sveta. Svi tvrde da se operacija ne
preporučuje, barem ne dok se fizički rast mladića ne okonča. No nadam se da će jednog dana..."
Neki plavi auto ušao je u park i zaustavio se pokraj aston martina. Jedan od pratilaca izašao je i
požurio da otvori zadnja desna vrata. Čovek koji je izašao s vozačke strane na prvi pogled je ulivao
strahopoštovanje. Imao je oko četrdeset pet godina i bio odeven u besprekorno zagasitoplavo letnje
odelo, mada je dan bio prohladan. Visok i prav kao strela, s crnom kosom začešljanom unazad sa
širokog čela, markantnim orlovskim nosem, tankim brcima i crnom negovanom bradicom. Šapnuo
je nešto na uho telohranitelju i ušao na kapiju Palate A, ne pogledavši nas ni letimično u prolazu.
„Baš simpatičan sused", prokomentarisao sam.
Anđelo se osmehnuo. „Grof ne voli mnogo kontakte s ljudima, a naročito s onima koji nisu na
njegovom nivou."
Telohranitelj se približio Anđelu i pokazao na mene.
,,Da li je ovaj gospodin s vama?"
,,Da", odgovorio je Anđelo, pomalo postiđeno.
„Onda vas molim da se setite da je ovaj park privatna svojina i da je u njemu zabranjeno
pušenje", odsečno je izjavio pre nego što se udaljio.
Nisam mogao da verujem sopstvenim ušima. U rezidencijalnom kvartu pušenje je bilo
zabranjeno, baš kao i parkiranje. Uhodili su vas sa terasa i čitali vaš službeni dosije. Mogao sam
sasvim lepo da zamislim koliko je mlađanom Manfrediju život na ovom mestu morao biti težak.
Dobro sam pazio da ne ugasim cigaretu na tlu, jer bi me verovatno napao čopor dobermana ili
bi me premestili u neki zabačeni komesarijat u planini.
Anđelo mi je objasnio da grofu pripada cela Palata A i da je on vlasnik celog tog zemljišnog
kompleksa. Vatikan je samo iznajmio Palatu B. Kada smo prošli kroz kapiju, upoznao me je s
portirkom, Ðinom Ðansanti.
„Sledeći put popuši cigaretu pre nego što uđeš u park, mladiću", kazala mi je. No opet nisam bio
načisto da li je to prebacivanje ili saosećajni gest solidarnosti. Na kapiji sam se osvrnuo. Lako sam
mahnuo rukom prema dvogledu na terasi. Ćao, ćao, Manfredi.


Parohija San Valente udaljena je od centra Rima oko četvrt sata vožnje i nalazi se u kraju nazvanom
Aurelija antika. Subotom u to doba nema mnogo vozila na putu; većina radnji je zatvorena, a
Rimljani su za trpezom ili na pikniku u većim gradskim parkovima. Ušli smo u parohiju iz jedne uske
uličice. Parkirao sam na neuređenom travnjaku jer se dalje nije moglo voziti od žbunja i žive ograde.
Sve je delovalo pomalo zapušteno i prepušteno sebi. Crkva je bila mala i veoma jednostavna, a zidovi
izbledeli od decenijskog sunca. Sa suprotne strane travnjaka videla se nevelika bela kuća i kraj nje
usamljeno drvo, očigledno nedavno zasađeno.
Desetak dečaka od deset do trinaest godina igralo je fudbal ispred kuće, a neka plavuša od
dvadesetak godina motrila je na njih i izigravala sudiju. Druga devojka je ispod drveta raspremala
dugački sto.
Malo smo se promuvali po kući. Svuda je vladao nered i bilo je dosta toga za sređivanje. Otac
Pol, onako visok, malo povijen i sav preznojen u svojoj svešteničkoj odeći, pakovao je vreće za
spavanje u stari folksvagen.
„Anđelo, my frienct!", povikao je kad nas je ugledao. ,,Da li tvoj drugar novi sveštenik?"
Ovog puta sam mu se osmehnuo. Njegova potreba za komunikacijom bila je prosto bolna.
Pomogli smo mu oko utovara.
„Ručate našu food s nama?", predložio je najzad Pol dok smo svi prali ruke u malom
neurednom kupatilu s prljavim lavaboom.
Seli smo pod ono jedino drvo. Plavuša nam je donela plastični pribor za jelo i mlaku čorbu,
koja nije bila nešto naročito. Zatim se izvinila i otišla da opere sudove.
,,Pa zar vam ova deca ne pomažu?", upitao je Anđelo, koji je odmalena navikao da sam kuva,
rasprema sto i pere posuđe.
„Teško, no ja sam počnem to radim", objasnio je Pol. ,,Vi želite da pričate sa decom?"
„Hvala, možda nekom drugom prilikom, jer sad moram da se vratim u komesarijat. Imam
vremena samo za jednu cigaretu, ako ovde uopšte sme da se puši."
,,Ja nepušač, ali nisam kao grof. Ovde je otvoreno - ubijajte se, ako želite"
Otvorio sam drugu paklu za taj dan i pripalio cigaretu. Anđelo mi je rukom dao znak da ne želi
da puši.
,,Dugo u Rimu?", upitao sam Pola. Primetio sam da sam i ja počeo da izbegavam glagole, kao
da će me on tako bolje razumeti.
„Skoro godinu. Ja studiram na crkvenom univerzitetu i da pomogne kardinalu Alesandriniju.
Kada završim, otići ću u Afriku i tamo otvorim sirotište, baš kao ovo."
Zatim mi je Pol postavio veoma ozbiljno pitanje, a to sam zaključio po tome što je ubacio čak i
glagole.
„Koliko si godina imao kad osetio vokaciju da budeš policajac?"
Rekao je baš tako - osetio vokaciju - i to na italijanskom. Ta je reč svakako bliska svim
sveštenicima.
„Još uvek nisam siguran u tu vokaciju. No odlučio sam da se bavim ovim poslom pre oko dve
godine."
Video sam kako na brzinu sračunava koliko godina mogu da imam. Iz toga je mogao da
zaključi da i sam ima još nekoliko godina pred sobom da odluči koliko je siguran u svoju vokaciju.
Pomislio sam da će Pol u predstojećim godinama imati dosta teškoća u održavanju sopstvenih
ubeđenja.



NEDELJA, 11. JUL 1982.

Već skoro dve nedelje nisam oka sklopio. Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje se te godine održavalo u
Španiji, promenilo je životni ritam svih Italijana. Argentina, Brazil i Poljska su, posle dobrog
početka, na skoro neobjašnjiv način izgubili utakmice od italijanske reprezentacije. Bile su to
nezaboravne večeri pune radosti, posle kojih sam odlazio na partije pokera s Anđelom, Albertom i
drugim prijateljima, a često sam te večeri završavao u krevetu s nekom devojkom, i to svaki put s
drugom.
Tog dana igralo se finale - utakmica protiv Nemačke - i cela Italija bila je u prigušenom
delirijumu pred eksploziju. Sve italijanske trobojke bile su rasprodate i okačene. Oni koji ih nisu na
vreme obesili na balkone, kačili bi umesto zastava po tri peškira u odgovarajućim bojama, a kada su i
peškiri rasprodati, očajnici koji su sasvim zakasnili oslikali bi nacionalnu trobojku na čaršavima.
Niko nije ni najmanje sumnjao da će Italija te večeri postati pobednik Mundijala. Rimljani su se
tog dana probudili u gradu mirnijem nego obično, a nebo je bilo vedro. Kao da su Rimljani želeli da
sakupe maksimum energije da bi svi zajedno odigrali finalnu utakmicu protiv Nemačke. Čak je i
uobičajena nedeljna gužva na plažama bila mnogo manja nego inače, jer su se ljudi plašili da će po
povratku upasti u saobraćajnu gužvu i neće stići da se smeste pred televizore tačno u pola devet.
Ja sam taj dan iskoristio da u komesarijatu na miru sredim papirologiju. Nije bilo baš mnogo
posla, ali hteo sam da budem siguran da uveče neću imati nikakvih trzavica. Anđelo me je pozvao
malo pre ručka, čim se s Paolom vratio sa mise.
„Organizovao sam ti sjajno veče, komesaru Balistreri."
„Ako si ga organizovao kao one registratore u kancelariji, postajem pomalo sumnjičav. No
reci, da čujem šta si smislio."
„Prvo ćemo svi otići na utakmicu kod Paole; doći će i tvoj brat Alberto s tom devojkom
Nemicom, pa ćemo malo da ga zadirkujemo. Za vreme utakmice nešto ćemo pojesti i popiti. Posle
toga će Paola i ostali otići da luduju po ulicama..."
„Izvini, Anđelo, a šta će biti ako izgubimo?"
Odgovor sam znao unapred. „Mikele, ta mogućnost uopšte ne postoji; to nije predviđeno
programom."
„Dobro. Dakle, pobedićemo. I šta onda?"
„Ostaćemo samo ti, ja, Alberto i jedan njegov kolega i odigraćemo lepu partijicu pokera. Kad
se ostali vrate s proslave, možeš da odvedeš kući neku od cura - sve će želeti da nastave slavlje."
„Dobro, Anđelo. No imajući u vidu svu tu gužvu, ja danas ne mislim da izvezem auto na ulicu.
Prođi pored komesarijata i pokupi me onim svojim kršićem. Biću gotov tačno u pet."
,,Ne znam da li ću moći da dođem baš tada; pozvao me je otac Pol jer imamo mali problem koji
treba da rešim, tako da treba da budem u kancelariji oko pola šest."
„Dovraga, zar i nedeljom? Trebalo bi da pronađeš tom lažnom jenkijevskom popu neku zgodnu
garsonjeru."
,,Ne govori takve svetogrdne stvari, Mikele. Moram da svratim i do kardinala Alesandrinija -
bilo je nekih nepredviđenih dolazaka. Moram i da se javim Elizi i ona je tamo, jer i danas nešto radi."
Moja averzija prema celoj toj ideji odjednom se pretvorila u najveći entuzijazam. Mladu
boginju nisam video od one nesrećne prilike, ali upamtio sam je vrlo dobro.
 „Dobro, poći ću s tobom pa ću joj se izviniti zbog onog od prošli put."
Da li sam se samo šalio? Možda sam to ozbiljno rekao? Ni sam nisam znao.
„Nećemo ni ulaziti kod Elize, da joj ne smetamo. Samo ću, zajedno s kardinalom, brzo da
prekontrolišem listu dostupnih mesta za smeštaj."
„Dobro, Anđelo, kako hoćeš. Ja ću se sam popeti da se pozdravim s Elizom. Prođi ovuda oko
pet da me pokupiš."
U izgledu je bilo zaista zanimljivo veče. Kod Paole sam uvek viđao dobrostojeće lepe
Rimljanke, koje su bile moja idealna meta. Pobednička euforija i moj mračni šarm garantovali su mi
dobar ishod.
Sišao sam u bar na trgu ispred kancelarije. Ulica je bila potpuno prazna. Unutra, u svežem
rashlađenom vazduhu, tiskala se poprilična gomila sveta, koja nije imala prečeg posla nego da
naklapa o utakmici. Naručio sam sendvič i pivo i slušao odlomke raznih razgovora. Niko nije
sumnjao u pobedu - Nemci su svaki put izgubili kad su igrali protiv nas.
„Čak i za vreme rata sredili smo tu nacističku đubrad", dernjao se jedan dugokosi tip s
istetoviranim srpom i čekićem na nadlanici prljave šake, okružen grupom sličnih čupavaca. Dodavali
su između sebe nekoliko cigareta prepoznatljivog i neuporedivog mirisa.
Bacio sam pogled na sat i video da imam dovoljno vremena. A baš mi je naspelo da to što sam
zamislio i učinim.
Bio sam u civilu pa sam izvadio svoju policijsku značku. Sačekao sam da cigareta dođe do
tetoviranog, pa sam mu se približio.
Pokazao sam mu značku i oteo mu cigaretu iz ruke. „Uhapšeni ste zbog korišćenja narkotika",
izjavio sam.
Zablenuo se u mene. ,,Ma koji moj to tupiš, glupi žbiru?"
„A i zbog vređanja javnog službenika. Molim vas da odmah pođete sa mnom u komesarijat."
Namerno sam koristio birokratski policijski jezik, koji su svi toliko mrzeli. Dugokosi mi je
spustio štrokavu ruku na rame.
Vlasnik bara, kao što je i bilo predviđeno, izašao je da pozove u pomoć agente koji su stajali
pred komesarijatom. Imao sam taman dovoljno vremena da izvedem to što sam naumio.
„Odmah sklonite ruku ili ću optužbi u kojoj se navode vaši prestupi, a koja je u postupku
prosleđenja, dodati i napad na policajca", kazao sam nastojeći da i sam ne prasnem u smeh na sve te
budalaštine koje sam izgovorio.
Moj ton i upotrebljeni izrazi učinili su svoje, pa je tip zamahnuo da me udari i pritom tresnuo
na pod kao vreća. Na tu scenu naišle su moje kolege koje su u tom času ušle.
Dugokosi te večeri nije gledao utakmicu, čak ni u zatvoru Ređina Koeli. Strpao sam ga u ćeliju,
u kojoj je proveo veoma nemirnu noć.


Vratio sam se u kancelariju da dam instrukcije policajcima. Mogu slobodno da gledaju utakmicu na
TV-u koji su doneli. Bili su mi veoma zahvalni, ali kazao sam im i da me, ni iz kog razloga, ne
uznemiravaju posle osam. Naglasio sam: ni iz kog razloga.
,,A ako se neko popne na krov kuće preko puta u nameri da skoči?", ironisao je jedan od njih.
„Recite mu da skoči sutra." Po mom tonu shvatili su da se uopšte ne šalim.
Do četiri sata već sam bio raščistio sve papire na kojima sam radio, pa sam počeo intenzivno da
mislim na Elizu Sordi, moju boginju. Sedi sama samcata u nedelju po podne u pustom gradu u onoj
glupoj kancelariji. Došao sam u iskušenje da ne sačekam Anđela, već da odem sam u Ulicu Kamiluča.
No devojka je očigledno imala puno posla, a onaj moj prvi nesrećni susret s njom naveo me je na
pomisao da ipak treba da budem oprezan.
 Moj uvrnuti mozak ubrzo je pronašao indirektni put. U deset do pet pozvao sam Anđelovu
kancelariju.
Posle dva zvonjenja javio se meni dobro poznat, stidljivi ženski glas.
„Ovde komesar Mikele Balistreri; poznajemo se."
Ona nije kazala ništa, pa sam nastavio.
„Čekam gospodina Diogvardija da dođe po mene u kancelariju. Da li je on sada tu s vama?"
,,Ne, nije danas dolazio. Doći će malo kasnije ukoliko bude potrebno. Treba li nešto da mu
prenesem, gospodine komesaru?"
Ovo gospodine komesaru me je raznežilo i obodrilo. Bez obzira na onu moju nedavnu blamažu,
ipak me je poštovala. Ili me se plašila, što je bilo još bolje.
,,Ne hvala, ne treba. Navratiću možda malo kasnije kod gospodina Diogvardija."
Na to nije kazala ništa i prekinula je vezu bez pozdrava.
Pošto sam obavio taj telefonski razgovor, bilo mi je pomalo nezgodno zbog Anđela. Pozvao
sam ga kod Paole da bih predupredio neke eventualne nezgode.
Javila mi se Paola.
„Daću ti ga odmah, Mikele; tek smo se probudili i on upravo izlazi i kreće kod tebe."
„Okej, videćemo se kasnije."
„Mikele, šta se to dešava?", Anđelov glas zvučao je zabrinuto.
„Ništa, Anđelo, samo sam hteo da proverim da nisi zaboravio da treba da dođeš po mene. Zvao
sam te u kancelariju da vidim da li si već stigao tamo i javila se Eliza."
Malo se zamislio i zbunjeno zaćutao. „Sigurno si mene tražio u kancelariji? Za pet minuta
silazim po auto i stižem po tebe kroz desetak."
Zaista je stigao posle deset minuta; bilo je tek prošlo pet sati. Spustio je krov svog starog fijata
500, jer je bilo pakleno vruće i u kolima se osećao miris znoja, piva i žitana. Stigli smo u Ulicu
Kamiluča za samo nekoliko minuta, pošto na ulicama nije bilo skoro nikoga. Uličica je bila mirna,
tiha i zasenčena raskošnim drvećem.
„Popušiću cigaretu pre nego što uđem", kazao je Anđelo. Približili smo se zelenoj kapiji i stali
ispred nje držeći u rukama upaljene cigarete. Vratarka nas je popreko pogledala, ali mi smo ostali
napolju da pušimo.
„Šta vi radite ovde, gospa Ðino? Pa danas je nedelja!", upita Anđelo.
„Pakujem se; večeras putujem."
„Zar nećete gledati utakmicu?"
,,Ma nije mi važna utakmica; vi ste svi poludeli. Večeras putujem za Indiju."
,,Za Indiju? A šta ćete tamo?", upitao sam začuđeno.
Ðina me je pogledala s očitim neodobravanjem. „Mladiću, znam da ti možda to deluje čudno, ali
ja svake godine idem tamo na dve nedelje dobrovoljnog rada. Kardinal Alesandrini organizuje taj
put, i posle mu referišem kakva je situacija."
,,Da li ste možda videli Elizu?", upita Anđelo, valjda i zato da bi izbegao neki moj neprikladan
komentar.
„Eliza od jutros rinta gore u kancelariji, jadnica. Sišla je samo na ručak, a videla sam i kad se
vratila s Valeriom. Pozvala me je preko interfona pre pola sata i otišla sam do nje da uzmem to što je
uradila i odnesem kardinalu Alesandriniju."
„Hvala vam, gospa Ðino", reče Anđelo. „Popećemo se i mi do kardinala da vidimo da li je sve
okej, tako da Eliza može da ide kući."
,,Ne bih hteo da rizikujem hapšenje, pa ću ostati ovde da te sačekam, Anđelo."
Uputio mi je pogled upozorenja. „Znaj da mogu da te vidim s kardinalove terase; nemoj praviti
nikakve gluposti." Zaista se terasa Palate B jasno videla s kapije, mada je bila prilično udaljena. A i
obrnuto. Baš lepa podvala.
„Kunem ti se da se neću pomeriti odavde", promrmljao sam, ukrštajući prste iza leđa.
Anđelo se zaputio gore, a ja sam ostao pred kapijom zajedno s gospođom Ðinom. Stajao sam sa
spoljne strane kapije i pušio, a ona je s druge strane brisala prozore na vratarevoj kućici, valjda u
želji da sve ostavi lepo uglancano. Malo je smekšala. „Žao mi je zbog pušenja, ali grof je jedan
prepotentni fanatik, a sin mu je još gori."
Očigledno Tomazo dei Banki di Aljeno nije uživao simpatije namćoraste vratarke. Još manje
joj je bio simpatičan taj invalidni dečko s dvogledom. Bacio sam pogled prema terasi Palate A.
Spazio sam samo jedan brzi blesak stakla, i ništa više. Manfredi je toga dana bio vrlo umeren. Anđelo
se pojavio na terasi Palate B, a pored njega je stajao Alesandrini. Obojica su mi mahnuli rukom i
nestali unutra. Zapištao je interfon u vratarnici. „Kardinal vas zove da se popnete", kazala mi je Ðina.
„Pozdravljam vas i idem na misu pre nego što krenem na put."
Prokleti pop; kao da me je uopšte zanimalo da ćaskam s njim. Taman sam se rešavao da ipak
oprobam sreću s Elizom, kad se plavi automobil zaustavio pred kapijom. Vozač je otvorio vrata
grofu Tomazu, a gospođa Ðina je požurila da otvori kapijicu za pešake.
Stvorio se baš upravo ispred mene - besprekorno odeven i bez ijedne vidljive kapi znoja, iako
je bila velika vrućina.
„Kazali su mi da ste vi Diogvardijev prijatelj i da ste policijski komesar. Da li ste ovde po
službenoj dužnosti?"
Bio sam siguran da se šali pa sam se glupavo nasmejao. Grof me je pogledao kao poslednjeg
idiota. Bez ijedne reči okrenuo mi je leđa i požurio ka ulazu u palatu. Ostao sam da zurim za njim,
besan na sebe što se osećam tako neprijatno i podređeno. Bio je to vrlo gadan osećaj - nešto na šta
zaista nisam navikao.
Zatim sam se, ne znajući šta treba da uradim, uputio ka Palati B. Rizikovao sam da opet zalutam
između bazena i teniskog terena. Ponovo sam na tom mestu sreo Pola, baš kao i prvi put.
„Komesaru, kardinal čeka." No ovaj put govorio je sasvim ozbiljno i nije bilo ni traga od onog
osmeha. Delovao je nekako napeto - njegove plave oči bile su nemirne, a crvena kosa razbarušena.
Upotrebio je čak i jedan italijanski glagol da bi rečenica bila što jasnija.
„Hoćete li i vi večeras gledati utakmicu, Pole?" Pitao sam ga samo da bih dobio u vremenu,
pošto sam sa sobom vodio pravi mali unutrašnji rat.
„Hoću, gledaću je u San Valenteu, s decom. Sad kasnim." Zatim je otišao bez pozdrava.
Zastao sam da pogledam u boginjin prozor. On je jedini bio otvoren, a na ispustu je stajao cvet
koji je devojka sigurno tu stavila kad je sunce malo zamaklo. Nisam znao šta da radim, pa sam neko
vreme stajao i razmišljao, neodlučan.


Potom sam prišao liftu i pritisnuo tastere s oznakama 2 i 3.
Zatekao sam Anđela kako me čeka na odmorištu poslednjeg sprata. Prošli smo kroz ispražnjen i
tih veliki salon i otišli u kardinalovu privatnu radnu sobu. On je bio tamo, u svojoj crvenoj odeždi.
Sedeo je za velikim pisaćim stolom i prelistavao kartice koje je Eliza obradila a gospa Ðina mu ih
zatim donela. U toj sobi i u zvaničnoj odeći ostavio je na mene sasvim drugačiji utisak. Kardinal nije
bio samo pametan i energičan sveštenik. Bio je to moćan čovek, a i dalje je sticao sve veću moć. Ako
je Anđelo delovao zabrinuto, to je svakako značilo da posao nije urađen kako treba i da postoji
nekakav problem.
„Komesaru Balistreri, zar niste nameravali da dođete da me pozdravite?", upitao me je
Alesandrini. Ton mu je bio srdačan, ali u glasu mu se osećao izvestan prizvuk koji je ukazivao na to
da nešto nije u redu.
 Anđelo je izašao na terasu i video sam da puši cigaretu dok je nervozno prelistavao neke
fascikle.
„Nisam hteo da vas uznemiravam. Znam da Anđelo i vi treba da rešite neka hitna pitanja. Ima li
nekakvih problema?"
Alesandrini je pokazao na stolicu ispred sebe. „Ništa što bi vam pokvarilo utakmicu. Poslužiću
vas limunadom dok vaš prijatelj pregleda sve te papire od početka do kraja."
Svakako je iskrsnuo neki problem oko tih stanova za sveštenike koji Anđelo i Eliza nisu uspeli
da reše. Taj prijatni čovek u crvenoj odeći mogao je, kad bi to želeo, da bude i vrlo strog.
Kardinal je otvorio mali frižider i napunio mi čašu hladnom limunađom.
,,Vi ste još mladi, gospodine Balistreri. No imate i mnogo iskustva. Znam da ste uradili neke
stvari..."
Obratio mi se doslovno tim rečima i tako potvrdio da ima moj kompletni dosije.
,,Pa napravio sam neke gluposti u životu, a učinio sam i poneku pravu stvar - baš kao i mnogi
drugi."
„Važno je učiti na svojim greškama. Čak bi se i natčovek vašeg dragog Ničea priklonio Bogu
onog dana..."
Zaista sam pre dvanaest godina načinio jednu krupnu grešku. Zapravo, počinio sam smrtni greh
od kakvog me je samo sveštenik mogao razrešiti. Ali nisam imao nikakvu želju da o tome
raspravljam s kardinalom.
„Vidim da se bar tamo sme pušiti", kazao sam pokazujući na terasu u želji da promenim temu.
„Naravno, Vatikan je ipak izvan grofove jurisdikcije, pa se pridružite Anđelu ako želite",
našalio se. Bio je srdačan, ali ironičan. I, sve je to rekao pomalo odsutno, kao da je bio izgubljen u
mislima.
Izašao sam na terasu i popušio, jednu za drugom, dve cigarete dok je moj prijatelj i dalje
vredno radio.
Zatim je u radnoj sobi zazvonio telefon, a kad je kardinal otišao da se javi, upitao sam Anđela
koliko još ima posla.
„Skoro sam gotov", promrsio je. Bio je ozbiljan i zamišljen. Proklinjao sam Alesandrinija i
njegov uticaj na mog prijatelja. Nije mi se dopadalo što je Anđelo toliko zabrinut zbog suda svog
popovskog gazde.
Nije mi se dopadalo ni što je Anđelo bio toliko podređen tom čoveku. Kardinalov telefonski
razgovor bio je kratak i završio je jednim običnim: „Videćemo se u petnaest do sedam."
Anđelo je konačno ušao i dao kardinalu sve one papire.
„Sve je u redu, eminencijo; ostaviću vam konačno sređene papire na pisaćem stolu, tako da
sutra možete da mi potvrdite rezervacije pre nego što gosti stignu. Što se tiče onog drugog, uradiću
sve što je moguće..."
,,U to sam siguran. Predložio bih ti da sada kreneš jer je već šest sati, a i ja treba da odem u
Vatikan. Mislim da vi imate neke planove za večeras."
„Zar nećete gledati utakmicu, eminencijo?" upitao sam.
,,Pa i ja sam čovek od krvi i mesa, gospodine Balistreri. Nastojaću da se vratim kući do pola
devet."
Spustili smo se liftom. Krišom sam bacio poslednji pogled prema otvorenom prozoru na
drugom spratu. Moram prestati da mislim na nju.
Gospođa Ðina kao da je ipak otišla na misu. Kardinal nas je žurno pozdravio i ušao u taksi koji
ga je čekao pred kapijom.
Upravo smo ulazili u Anđelov fijat 500 kad smo spazili grofa kako izlazi iz Palate A zajedno s
nekom mnogo mlađom ženom i visokim mladićem s motociklističkom kacigom na glavi; njegovi
razvijeni mišići isticali su se ispod crvene majice.
Pored aston martina je, kao i obično, stajao motor harli-dejvidson. Grof je spustio ruku
mladiću na rame i zatim daljinskim upravljačem aktivirao kapiju. Potom su svi izašli, pa su on i Ula
ušli u auto Džejmsa Bonda, a mladić se popeo na motor iz Golih u sedlu.


Kad smo stigli u Paolinu kuću, već je bilo okupljeno dosta sveta. Anđelo je odmah otišao u kuhinju,
pošto je bio jedan od kuvara predviđenih za to veče, a ja sam se ponudio da postavim veliki sto ispred
televizora. Zatim sam pomagao Paoli dok je primala ostale goste, a Anđelo je za to vreme kuvao.
Moj brat Alberto došao je s elegantnom Nemicom, kojom će se kasnije i oženiti. Svaki čas ulazio
sam u kuhinju i tamo nalazio sve oznojenijeg Anđela, koji se vrteo između ringli i čaša vina. Bio je
sav zanesen u spremanje nekog testa s ljutim prelivom, a pomagala mu je Kristijana - sitna devojka s
dugom crvenom kosom, velikim grudima i uskim farmerkama koje su isticale njenu zgodnu
zadnjicu. Od tog trena učestalo sam svraćao u kuhinju, a na kraju sam se i smestio u nju da bih mogao
da ćaskam s devojkom.
U osam sati okupilo se već pedesetak osoba koje su pristigle sa svih strana grada. Kroz
otvorene prozore i dalje je ulazila vrućina pretoplog letnjeg popodneva. Iz susednih zgrada dopirale
su salve smeha, jer svuda su se prijatelji okupili da zajedno prisustvuju ovom događaju. Bacio sam
pogled na ulicu. Bila je potpuno prazna.
U kući je vladalo praznično raspoloženje. Posle više čaša belog vina upustio sam se s
Kristijanom u žučnu raspravu o tome da li bi seks bio uzbudljiviji ako pobedimo ili ako izgubimo
utakmicu.
,,Ti si jedan simpatičan blesavko, Mikele, ali si i opasan. Paola mi je savetovala da te se čuvam."
Paola je bila prava prijateljica. Znala je da takvi saveti privlače devojke kao med muve.
„Pripazi, mogao bih te uhapsiti zbog vređanja javnog službenika."
Nasmejala se. ,,A da li biste mi stavili i lisice, gospodine komesaru?"
„Prvo bih ti stavio lisice, pa bih te zatim temeljno ispitao. Ako bi ti pritom pružala otpor... "
„Morali biste prilično da me namučite da bih progovorila, gospodine komesaru. Morali biste
možda i malo da me isprašite." Bacila je značajan pogled na svoju zadnjicu. „Možda nije uvek
podjednako efikasno kao mučenje, ali nekim ženama se to dopada", rekao sam.
Malo se trgla, ali se zatim odmah nasmejala. Provod za to veče - posle utakmice i pokera - bio
mi je osiguran. Neću se mnogo mučiti da je ubedim. No posle svih tih cigareta koje sam popušio i
pića koja sam popio, možda je tako i bolje.
Pogledao sam još jednom po kuhinji. Anđelo se znojio kao prasac i bio je već dobro pripit, ali
uspešno je završavao neku divnu salatu od pirinča u tri nacionalne boje.
Zatim je počela utakmica. Smestio sam se na pod između Kristijaninih nogu pa sam nastavio da
pijem, pušim i molim se Paolu Rosiju.


Prvo poluvreme završilo se s nula prema nula. Iscrpljeni napetošću i strašnom vrućinom, Italijani su
pohrlili na ulice, balkone i terase u potrazi za i najmanjom količinom svežine. Kad je telefon
zazvonio, javila se Paola.
„Traži te moj stric", kazala je Anđelu sa zbunjenim izrazom lica. Video sam kako se Anđelo
mršti dok je u opštem žagoru slušao šta mu kardinal govori.
„Dolazim odmah", promrmljao je na kraju razgovora i brzo prekinuo vezu. Glas mu je
odjednom dobio neki metalni prizvuk.
Sreo sam njegov zabrinuti pogled.
 „Anđelo, zar i dalje ima problema s tim prokletim smeštajem?"
Pogledao je me belo. ,,Ne mogu da pronađu Elizu."
,,Ko ne može da pronađe Elizu?"
„Njeni roditelji; i silno su se zabrinuli. Kažu da je trebalo odavno da dođe kući da gleda
utakmicu s njima, a nije se pojavila. Došli su kod kardinala."
Nasmejao sam se. „Ama kakva je to glupost; pa sigurno je gleda s prijateljima na nekom
drugom mestu. To je ta uobičajena sklonost italijanskih roditelja panici."
„Eliza bi ih svakako obavestila da je promenila plan."
Već mi je sve vrilo od besa u stomaku. „Kakvo sranje, i to baš večeras! Dobro, poći ću s tobom.
Otići ćemo tvojim autom, smirićemo te matore daveže i vratićemo se na drugo poluvreme."
Bio sam zapravo protiv celog tog plana, ali zaista nam nije trebalo mnogo vremena da
stignemo tamo vozeći praznim ulicama, a i nisam mogao da pustim Anđela da u takvom stanju nekud
ide sam.
Obojica smo bili prilično pijani. Ja sam vozio i stigli smo do Ulice Kamiluča za oko pet minuta.
Video sam da je opet aston martin parkiran pored harli-dejvidsona. S osvetljene terase Palate A čuli
su se zvuci slavlja. I grof je, očigledno, imao goste s kojima je gledao utakmicu.
Kardinal i Elizini roditelji čekali su nas pored velike fontane. Amedeo i Ðovana Sordi bili su
ljudi od preko pedeset godina, a Eliza im je bila jedinica. Otac je bio visok, mršav i skoro sasvim sed.
Eliza je nasledila njegovu visinu i figuru. One ogromne duboke oči nasledila je od majke. Te oči su
nas sada veoma zabrinuto posmatrale.
„Potpuno smo izbezumljeni, gospodine Diogvardi. Zar baš večeras?" Govorila je majka, a otac
se držao po strani. Zapazio sam da se Anđelu obratila sa gospodine. Sirotinja uvek ukazuje previše
poštovanja onima koji izdaju naređenja, zato i ostaje sirotinja.
Kardinal se okrenuo ka Anđelu. ,,Da li si video ili čuo Elizu posle našeg popodnevnog
rastanka?"
Anđelo je neko vreme samo izduvavao svoje porumenele obraze. Ipak je na kraju promrmljao
odgovor koji je imao smisla. ,,Ne, kazao sam joj da ako ne dođem do pola sedam to znači da sam
završio sav posao i može da ide kući."
„Danas smo se čule telefonom nekoliko puta", kazala je majka. „Zvala sam je u kancelariju
malo posle pet sati. Kazala mi je da ona i gospodin Diogvardi idu kod kardinala i da će, ako ne bude
problema, nastojati da se vrati kući do pola osam. Kada nije došla u to vreme, nisam se odmah
zabrinula jer sam mislila da je ostala da radi prekovremeno, i nisam htela da joj smetam pa je zato
nisam ponovo pozvala."
Bacila je zaštitnički pogled na muža. „Amedeo bi rado došao automobilom po nju, ali Eliza nije
htela da ga maltretira. U osam sati sam se već zabrinula. Pozvala sam je u kancelariju, ali mi se niko
nije javio. Sad zbilja ne znamo šta da mislimo..."
,,Ja sam Diogvardijev prijatelj, a i policijski komesar", upao sam u razgovor nastojeći da ne
frfljam dok govorim. „Možda se Eliza prosto predomislila i otišla da gleda utakmicu s prijateljima."
Ðovana Sordi zagledala se u mene pomalo zbunjena mojim izgledom koji nije ulivao
poverenje, ali joj je ipak laknulo kad je shvatila da sam policajac.
,,Ali bi nas sigurno pozvala, gospodine komesaru", rekla je s poštovanjem u glasu.
Roditelji se često zanose da sve znaju. Pomislio sam na to kao i na skori početak drugog
poluvremena. Navukao sam na lice zvaničan izraz.
„Mogla bi da bude u nekom lokalu gde nema telefona. Morali bismo da sačekamo barem kraj
utakmice", odlučno sam izjavio.
Primetio sam senku nelagodnosti na kardinalovom licu, mada nije stavio nikakvu primedbu, baš
kao ni siroti Elizini roditelji.
 „Hajde da uradimo ovako", rekao je kardinal. ,,Vi, gospodine Amedeo, treba da se što pre
vratite kući - mislim, dok još nema gužve. Ako se Eliza javi ili vrati kući, odmah nas obavestite. Vaša
žena će ostati ovde kod mene sve do kraja utakmice. Zatim će nam, ako se Eliza ni do tada ne javi,
komesar Balistreri reći šta dalje treba da radimo."
Bio sam nervozan, ali ne zbog Elize Sordi već zbog utakmice. Bio sam i pijan. Vozio sam
punom brzinom do Paoline kuće, dok je Anđelo sedeo kraj mene sklopljenih očiju.


Drugo poluvreme je tek bilo započelo.
„Šta se to dešava?", upitao me je moj brat Alberto dok smo ulazili u pretrpanu dnevnu sobu.
Kao i obično, on je bio jedini koji se zabrinuo.
„Nije ništa ozbiljno. Jedna Anđelova službenica nije se vratila kući - valjda je negde u gradu s
prijateljima i gleda utakmicu - pa su joj se roditelji zabrinuli."
Alberto me je pogledao s neodobravanjem, slično kao kardinal Alesandrini. No nije stavio
nikakvu primedbu na moje reči.
Sklupčao sam se između Kristijaninih nogu s vinom i cigaretama kraj sebe. Tri italijanska gola
izazvala su pravo ludilo u celoj zemlji. Kod trećeg su ljudi napustili gledanje prenosa i jurnuli na
ulice, balkone i terase. Treštanje automobilskih sirena mešalo se s praskom vatrometa.
Na poslednji zvuk sudijine pištaljke desetine hiljada ljudi jurnulo je na ulice. U toku sledećih
nekoliko minuta saobraćaj je bio potpuno zaustavljen, a ljudi su sedeli na krovovima automobila i
urlali od radosti, mahali zastavama i duvali u trube ili udarali u doboše. Stubovi trobojnog dima vili
su se na sve strane, pa je cela noć dobila belo-crveno-zelene prelive.
Usred sve te zaglušujuće vreve zazvonio je telefon. Dok je Anđelo išao prema telefonu, obuzelo
me je neko loše predosećanje. Alberto je brzo pogledao u mene. „ Ako se devojka još nije vratila,
odmah idite tamo." Rekao je to mirnim tonom, ali takvim koji ne dozvoljava pogovor. Takvim tonom
mi se u detinjstvu obraćao otac. Moraš da naučiš da seponašaš odgovorno, Mike.
„Kardinal je javio da treba da se vratimo kod njega i da ponesemo ključeve od kancelarije."
Anđelo je delovao malo manje pijano, a i sve zabrinutije.
Pošto se kroz gužvu na ulici više nije moglo probijati automobilom a rezidencija je bila
prilično blizu, krenuli smo pešice kroz slavljeničku gomilu i usred sve te neobuzdane radosti bili
smo sigurno jedine dve pijane face sluđene od brige.
Trebalo nam je dvadesetak minuta da stignemo do Ulice Kamiluča. Mislio sam na veliku pobedu
Italije i na vrlo verovatan predstojeći seks sa Kristijanom. Svaka pomisao na Elizu bila mi je u tom
času daleka i nejasna.
Kardinal Alesandrini i gospođa Ðovana Sordi su nas čekali. Ona se s mnogo nade zagledala u
mene pa smo se odmah zaputili u Palatu B. Elizin prozor je sad bio zatvoren, a onaj cvet koji sam
ranije video i dalje je stajao na simsu. Alesandrini je bio veoma napet, a Anđelo vrlo bled. Vrata
kancelarije bila su zaključana kako treba. Anđelo ih je otključao, a ruka mu je pritom drhtala od
alkohola i napetosti. Kao što i priliči ozbiljnom policajcu, kazao sam svima da treba da ostanu
napolju, ali kardinal se nije složio sa mnom.
,,Pa vi ste civil, eminencijo, a ja sam policajac. Treba da ostanete napolju."
On me je potpuno ignorisao i obratio se Anđelu. „ Anđelo, ostani tu s gospođom Ðovanom."
Ušao je u Elizinu kancelariju, ne obraćajući više nikakvu pažnju na mene. Ma pusti sve to, rekoh
sebi. Želeo sam samo da što pre odem na partiju pokera i kasnije se lepo provedem s Kristijanom.
Upalili smo svetlo. Sve je bilo u savršenom redu.
Dosijei su bili u registratorima, prozori zatvoreni, i nigde nije bilo traga od Elize Sordi.
Pregledali smo papire na pisaćem stolu da bismo eventualno pronašli trag neke beleške o zakazanom
sastanku. Ni tu nije bilo ničega. Našli smo i Elizinu radnu karticu na svom mestu, na zajedničkom
držaču kartica za sve zaposlene. Ona je jedina bila u toj prostoriji u toku tog dana. Na kartici se video
pečat koji je potvrđivao da je izašla u uobičajeno vreme, u osamnaest i trideset.
Anđelo je zaključao Elizinu kancelariju, a Alesandrini me je poveo u stranu. „Vi i Anđelo imate
neki dogovor za partiju pokera", kazao mi je bez ikakvog uvoda, ,,pa ću ja odvesti gospođu Ðovanu
kući i obavestiću policiju."
Zaključio sam da je to sjajna ideja i samo sam se reda radi usprotivio tom predlogu, ali kardinal
me nije ni saslušao. Otišli smo odatle zaudarajući na alkohol i duvan, a možda sam čak u jednom
trenutku i podrignuo.
Kad smo stigli kod Paole, moj brat je već bio otišao. Ništa od našeg pokera. No ubrzo se
Kristijana vratila zajedno s Paolom. Odveo sam je u gostinsku sobu.
Naslonila se na dovratak, a obrazi su joj se zarumeneli. „Mikele, ja sam verena, a moj verenik
radi u Milanu. Kroz godinu dana treba da se venčamo."
Ta priča bila mi je dobro poznata. Mikele Balistreri oduvek je bio ono mračno drugo lice svake
žene - ona granična linija koja je svim tim devojkama bila poznata - linija koje su se plašile i sanjale
o njoj, ne usuđujući se da joj se previše približe. Odmah bi shvatile da s Mikeleom Balistrerijem brzo
prelaze preko svih granica lepog ponašanja, ali su takođe znale i da uvek mogu da se vrate u
umirujuće naručje nekog pouzdanog momka, kakav je bio i Anđelo Diogvardi idealan verenik i
doživotni saputnik. Tako je i bolje - bilo je zabavno narušavati njihove principe sve do tačke u kojoj
bi uz odeću s njih spala i cela zaštitna čahura odgoja i samokontrole. Kad bi rublje sišlo s njih, sve te
devojke predavale su mi onaj deo sebe za koji su intuitivno znale da postoji ali su ga se stidele; bio je
to deo koji nijedan verenik nije upoznao, niti će ga kasnije upoznati ijedan muž. Nisu se nikada
stvarno zaljubljivale u mene, valjda zahvaljujući nagonu samoodržanja. No kad bih nestao, to nisu
praštale. Odnosio sam sa sobom i njihovo najtajnije lice, mada sam možda bio jedini koji ih nikada
nije obmanjivao.
Skinuo sam joj opasač sa farmerki.
„Nemam lisice pa ću iskoristiti ovo da te vežem."
Razvezala je moj kožni kaiš. ,,A ako odbijem da sarađujem s policijom, možeš iskoristiti ovo
da me malo isprašiš."
Da, u izgledu je bila sjajna noć. Potpuno sam zaboravio na Elizu Sordi.



PONEDELJAK, 12. JUL 1982.

Noćenje u Paolinoj kući imalo je veliku logističku prednost. Bio sam na samo nekoliko koraka od
mog komesarijata u Ulici Vinja Klara, pa sam mogao duže da spavam. Tog jutra mi je san bio zaista
potreban. Potpuno sam prečuo budilnik, jer sam već ranije najavio da ću kasniti na posao. Kristijana
je spavala kraj mene, a iz susedne sobe nije se čuo nikakav zvuk. Na kraju me je, oko jedanaest sati,
probudila glad.
Nisam se čak ni umio. U potpunoj tišini navukao sam farmerke i majicu i sišao u mali bar na
trgu ispred kuće. Čitava gomila besposličara komentarisala je pobedničku fudbalsku utakmicu.
Trotoari su bili prepuni sveta koji je već trebalo da bude na poslu, baš kao i ja. U opštoj gužvi
naručio sam caffe lungo i pecivo s kremom.
„Ovo je besplatno", izjavio je navijački raspoložen vlasnik bara. „Danas plaćaju samo Švabe."
Kupio sam Korijere delo sport i vratio se u kuću. Želeo sam da u blaženom miru i uz cigarete
pročitam sve detalje italijanske pobede i da do kraja uživam u svim novinarskim preterivanjima.
Uskoro sam iz kuhinje začuo Paolin i Kristijanin glas, a osetio sam i prijatan miris kafe. Došle
su noseći šolje iz kojih se pušilo, i tost i marmeladu za mene. Bile su u papučama i kućnim haljinama,
s očima naduvenim od sna.
„Evo, sultan je uslužen", izjavila je Kristijana i nagnula se da je poljubim, što sam prilično
nerado i rasejano učinio.
„Devojke, ne treba da šetate unaokolo u tom izdanju. Paola, šta ako se Anđelo iznenada probudi
i ugleda te u takvom izdanju?"
„Anđelo je izašao još u pola osam. Prokletnik, skoro me je potpuno razbudio."
Bio sam pomalo začuđen tim njenim saopštenjem, ali setio sam se da je prethodnog dana bilo
problema oko smeštaja svih onih popova i kaluđerica. Navalio sam na svoj drugi doručak, a zatim se
vratio pažljivom čitanju novina. Glava me je bolela, ali bio sam sjajno raspoložen.
Anđelo se javio odmah iza podneva. Paola mi je dodala telefon.
„Mikele, tu je policija; upravo su stigli iz tvog komesarijata." Glas mu je zvučao prilično
uplašeno.
,,Ko je došao?"
„Tvoj zamenik Kapuco. Elizina majka je u ponoć prijavila tvom komesarijatu ćerkin nestanak;
vi ste zvanično nadležni za ovaj deo grada. Kazao sam tom tvom zameniku da te poznajem, ali nisam
mu rekao da si kod Paole. Tražili su te i kod kuće, ne znaju gde si."
Bravo Anđelo, ali sve je to ipak samo gadna zbrka. ,,Evo me, dolazim odmah."
Pozvao sam komesarijat, praveći se da ništa ne znam. Rekli su mi da me je Kapuco tražio i dali
mi broj mesta na kome se on nalazi, a to je zapravo bio broj Diogvardijeve kancelarije. Pozvao sam
taj broj, javila se sekretarica i dala mi Kapuca.
„Šta se to zbiva, Kapu?"
„Šefe, radi se o toj devojci koja je nestala. Onoj što radi za vašeg prijatelja Diogvardija."
,,A ko je podneo prijavu?"
„Njena majka. Došla je prošle noći u ponoć, usred najvećeg haosa. S njom je bio i neki
sveštenik. Rekao sam mu da je procedura potrage za punoletnom osobom prilično komplikovana i da
se ne može pokrenuti dok ne prođu barem dvadeset četiri sata."
 „Tako je. A među nama, Kapuco, ta devojka je jedna zaista super ženska, koja sigurno slavi
pobedu s nekim srećnijim od nas dvojice."
„Taj pop je silno navaljivao. Sigurno je vrlo uticajan, pošto mi je jutros stigao nalog od naših
snaga bezbednosti da odmah ispitam situaciju."
Trebalo mi je malo vremena da se bar donekle doteram i uljudim. Odeven u farmerke i majicu
nisam delovao mnogo profesionalno, ali nisam imao vremena da trknem do kuće da se presvučem.
Otišao sam tamo pešice, probijajući se usput kroz grupe besposličara, koji su naveliko komentarisali
trijumf Italijana. Na svim balkonima vile su se trobojke. To je, još od Musolinijevog vremena, bio
prvi put da se u Rimu vidi nešto slično. Možda je grad baš tako izgledao onog dana kad su Musolinija
obesili naglavačke na Trgu Loreto. Zemlja bez časti. Rasterao sam te mračne misli koje su pratile
moje odrastanje; zaista nije bio pravi trenutak za njih.
Vratarka nije bila u portirnici; verovatno je upravo nadletala Indiju. Na njenom mestu zatekao
sam prijatnu devojku, koja je prilično ličila na nju i koja mi se predstavila kao njena ćerka. Dok sam
prilazio zelenoj kapijici, pušio sam cigaretu. Pokazao sam devojci svoju policijsku legitimaciju i
ušao unutra s cigaretom u ustima. Sad više nisam bio samo prijatelj Anđela Diogvardija u poseti - bio
sam zvanični predstavnik policije.
Neka sada samo proba taj grof Tomazo dei Banki di Aljeno da me gnjavi svojim
srednjovekovnim propisima o pušenju.
Odsjaj stakla s terase Palate A najavio mi je Manfredijevo prisustvo iza dvogleda. Bio sam
toliko zlovoljan da sam došao u iskušenje da mu se iskezim i namignem. No zadovoljio sam se time
da mu, umesto pozdrava, samo mahnem cigaretom. Neka to lepo ispriča onom arogantnom skotu od
oca. Znao sam da je moj utisak o njegovoj agresivnosti potekao od činjenice da sam ispao glup u
mom jedinom kratkom direktnom susretu s grofom. A ta spoznaja me je samo još više nervirala.
Kapuco me je čekao u kancelariji Anđela Diogvardija. Moj prijatelj delovao je kao čovek koji
je vrlo malo i loše spavao - imao je tamne podočnjake pod zakrvavljenim plavim očima, izraslu
bradu i zamršenu plavu kosu.
To je zaista bilo previše. Odveo sam ga u stranu.
„Koji ti je đavo, Anđelo?"
Odmahnuo je glavom. ,,Mi smo dva velika govnara, Mikele. Dva govnara."
„Dobro, možda je zaista trebalo da se sinoć pozabavim time. Ali Eliza je sigurno negde s nekim
prijateljem."
„Baš si skot", kazao mi je. Uvredio me je. To se još nikada nije dogodilo otkako smo se
upoznali. Zaključio sam da na tome treba sve i da ostane, imajući u vidu da je njegov senzibilitet
sasvim drugačiji od mog.
„Dobro. Kapu, ko je poslednji video tu devojku?"
,,Ne zna se, šefe."
,,A šta ti to, dovraga, znači da se ne zna?"
„Radna kartica joj je otkucana u osamnaest i trideset, ali je gospodin Diogvardi kazao da je on
otišao u šest i petnaest zajedno s kardinalom, a jedini preostali stanovnici palate izašli su s vama. Onaj
mladi pop, Pol, već je bio otišao kada ste stigli, a vratarka je otišla na misu u šest sati, pre nego što se
odvezla na aerodrom. U crkvi su je videli na misi, ali u tom selu u Indiji kuda je otišla nema telefona,
pa..."
Presekao sam tu njegovu bujicu reči. Kapuco je bio i suviše efikasan, ali poenta uopšte nije bila
u tome.
„Dobro. Dakle, devojka je izašla malo posle nas, oko dva sata pre finalne utakmice. Možda je
imala nameru da se vrati roditeljskoj kući. No srela je nekog poznatog, ko ju je poveo da gleda
utakmicu u lepoj vili na moru, i možda je još tamo i odmara se posle duge noći.
 ,,Ne!", povikao je Anđelo, ljutito me fiksirajući.
,,Ne? A kako ti to možeš znati?"
,,Pa već sam ti kazao da Eliza Sordi nije devojka koja bi..."
Grubo sam ga ščepao za mišicu i odvukao u stranu.
„Slušaj, tupadžijo, možda ti misliš da je ona svetica, ali smatram da ja žene poznajem malo
bolje nego ti. Tvoja boginja je provela noć posle utakmice krešući se s nekim nama nepoznatim
tipom, blago njemu. A večeras će se lepo vratiti kući i izviniće se mamici i tatici."
Anđelo mi je naglo okrenuo leđa i izašao napolje.
,,E pa idi onda u tri lepe, Anđelo Diogvardi!", viknuo sam za njim.
Kapuco nas je zbunjeno posmatrao.
„Devojka je punoletna, Kapu, a zakon je jasan. U takvim slučajevima ne preduzima se ništa ako
prijava nije precizna. Juče nam je vratarka kazala da je svratila do nje posle pet, dakle malo pre nego
što smo Anđelo i ja stigli. Recimo da je, bez obzira na pečat na kartici, odmaglila nekuda odmah
posle pet. Traži njenu fotografiju od majke, videćeš da neće biti problem da ti nađe neku lepu sliku.
Na fotografiji ne treba da bude u kostimu, jer će nam stići hiljadu lažnih prijava svakojakih manijaka.
Dosta će biti da joj se jasno vidi lice."
Veoma sam vodio računa da nikako na kažem da sam se i ja čuo s njom oko pet, nekoliko
minuta pre nego što je Anđelo došao u komesarijat po mene.
Kapuco je hvatao beleške. „Šefe, a šta da kažem roditeljima i onom popu?"
„Kaži im da je to zvanična procedura i da je predviđena u ovoj slobodnoj državi nezavisnoj od
crkve. I nemoj više da me gnjaviš."
Otišao sam odatle ni ne pozdravivši se s Kapucom. Bio sam vrlo besan zbog svađe s Anđelom,
a i zbog kardinalove drskosti.
Kod fontane sam sreo mršavog momka s naočarama kog sam pre neki dan s Anđelovog
prozora video da razgovara s Elizom. Delovao je prilično izgubljeno.
„Kuda si pošao?", upitao sam grubo.
Od straha je poskočio i video sam da mu se, pritom, oko vrata zaklatilo malo zlatno raspeće.
,,A ko ste vi?", upitao je nesigurno, nameštajući naočare na nosu.
U pravu je. Pokazao sam mu legitimaciju, pa je postao još nervozniji. „Dakle, kuda si pošao?"
„Kod prijateljice, ali nisam siguran da je tu", rekao je neubedljivo.
„A ko je ta tvoja prijateljica?"
„Zove se Eliza Sordi i radi u kancelariji na drugom spratu Palate B."
,,Da li je ona s tobom gledala utakmicu sinoć?"
Prebledeo je. ,,Sa mnom? Nije, zaboga, pa bio sam kod kuće sa svojima."
,,Ti, dakle, juče nisi video Elizu?"
Malo se zamislio. „Jesam, ali nakratko, posle ručka. Ali zašto me sve to pitate?"
„Zato što se Eliza juče nije vratila kući posle posla."
„O bože", prošaputao je.
„Čini li ti se da je to malo čudno?"
Opet je malo oklevao. ,,To je zaista vrlo čudno, jer..."
„Jer je ona vrlo dobra devojka, to već znam. Da li je ona tvoja verenica?"
Izmakao se, pocrveneo, prešao rukom preko ravne plave kose i opet namestio naočare. ,,Ne,
nije. Dobri smo prijatelji, ali..."
„Dobro. A kako ti je ime?"
„Valerio. Valerio Bona."
„Okej, gospodine Bona. Eliza nije tu, pa možete da idete kući. Videćete je sutra."
Bio sam besan, ali nisam želeo da sasvim upropastim sebi ovaj dan.
 U povratku sam takođe išao pešice i usput kupio i Gaceta delo sport da bih pročitao i drugu
verziju našeg trijumfa. Kad sam stigao do Paole, bio sam sav znojav od hodanja po suncu. Klima-
uređaj je bio uključen, a Kristijana me je čekala opružena na krevetu, samo u gaćicama. Razgovarala
je telefonom.
Posle prošle noći nije mi ostalo mnogo toga da otkrijem o njoj - želeo sam samo da pročitam
novine - ali shvatio sam da upravo razgovara sa svojim verenikom u Milanu. Zato sam joj strgnuo
gaćice dok je još gukala svom dragom razna obećanja u slušalicu.


Kasno po podne probudio sam se pored Kristijane. „Neki Kapuco je na telefonu."
Uh, koja gnjavaža, i to baš kad treba da pređem u akciju.
„Kapu, kog vraga sad hoćeš?"
„Izvinite, šefe. Usudio sam se da vas zovem na taj broj jer..."
„Dobro, Kapu, šta se dešava?"
„Devojka se nije vratila."
Pogledao sam na sat. Petnaest do šest. „Dobro. Daćemo signal za početak potrage."
,,To sam već uradio, šefe. U pet sati je došao taj pop, kardinal. Telefonirao je na sve strane i
pojavio se i komandir, komesar Teodori."
,,A ko je pa taj Teodori?"
,,On je iz Specijalnih jedinica, treći nivo", reče Kapuco grobnim glasom. „Naredio mi je da
smesta pronađemo tu devojku, i zbog toga sam se usudio..."
„Dakle, treći nivo Odeljenja za ubistva. Kardinal Alesandrini iskoristio je svoj vatikanski uticaj.
To već ne liči na slobodnu državu. Papa nam bira predsednika Vlade, a kardinali odlučuju ko će
istraživati nestanak jedne punoletne osobe."
Da bih se malo smirio, popio sam jedan viski i popušio ko zna koju po redu cigaretu. Zatim
sam pozvao taksi i odvezao se do Ulice Kamiluča. U kancelariji Elize Sordi čekali su me Kapuco,
kardinal Alesandrini i jedan podebeo čovek s razlabavljenom kravatom i retkom, raščupanom sedom
kosom koji se predstavio kao komandir, odnosno komesar Teodori. Sedeli su oko devojčinog
pisaćeg stola. Imao sam utisak da je Alesandrini prepoznao moju izgužvanu majicu i farmerke od
juče, ali nije izrekao nikakvu primedbu.
„Dobar dan, Balistreri", pozdravio me je Teodori, ne pružajući mi ruku i ne dajući mi znak da
sednem. Njegov ton svakako nije bio srdačan.
Neću se valjda povući pred jednim popom i tim debelim birokratom koji sedi iza pisaćeg stola.
Nisam ni ja pozdravio nikoga od njih, već sam dohvatio jednu stolicu i seo.
,,Vi ste već upoznati s problemom, Balistreri", nastavio je Teodori. U principu su me nervirali
stariji policajci; mislio sam da su totalno van toka zbivanja. To je poziv kojim se treba baviti od
tridesete do pedesete godine i zatim prestati. Iz sasvim jasnih razloga.
Bolje je crći od gladi nego s pedeset godina i dalje biti u službi ove govnjive države.
Uostalom, kao što su govorili moji gimnazijski profesori, Mikele Balistreri nije priznavao
autoritete ni prema godinama ni prema rangu. „Ozbiljan problem predstavlja mladićevo
nepriznavanje autoriteta, što je vezano za traume iz detinjstva i problematičan odnos s ocem", glasila
je dijagnoza psihologa koji me je, znatno kasnije, ispitivao povodom moje molbe za prijem u Tajnu
službu.
„Već sam se postarao da pošaljem podatke, Teodori", rekao sam mu izostavljajući ono
komandiru ili ma kakvu titulu, baš kao što je i on učinio. Zatim sam pogledao kardinala Alesandrinija.
,,No, vidim da božanska pravda smatra da to nije dovoljno."
Teodorijevo lice zaplamtelo je crvenilom, ali Alesandrini se samo osmehnuo.
 Prava moć pokazuje se ispoljavanjem dobre volje.
,,Ne ljutite se i izvinite, komesaru Balistreri." Imao sam utisak da je ovaj put moja titula
ironično naglašena.
„Činjenica je da vi imate stroge propise vezane za ovakve slučajeve i da ste ih se pridržavali, no
oni važe za neke standardne situacije, a ne verujem da ova spada u takve."
Bilo je jasno da je njegova procena važnija od moje. Nije to rekao, ali nije ni bilo potrebno.
Uostalom, Teodorijevo prisustvo bilo je najbolja potvrda te činjenice.
„Kardinal Alesandrini, poznajući porodicu i samu gospođicu Elizu Sordi, misli da nije logično
da se njeno ovako dugo odsustvo smatra dobrovoljnim", objasnio mi je Teodori. Kao da sam neko
retardirano dete i kao da to već nisam i sam shvatio.
Odlučio sam da ni na koji način ne pomažem Teodoriju da se izvuče iz zbrke u kojoj se našao.
Neka sam kaže šta želi da se uradi. On je nastavio da govori pomalo zbunjeno, obraćajući se
kardinalu Alesandriniju:
„Naravno eminencijo, komesar Balistreri sledio je uobičajeni postupak." Primetio sam blago
podrhtavanje njegovih oznojenih ruku. U sobi je bilo veoma vruće, mada je neko već podigao
žaluzine i otvorio prozor. Onaj Elizin cvet u čaši i dalje je bio na simsu.
,,No, sada ćemo ovaj predmet prebaciti Odeljenju za ubistva. Čisto preventivno, naravno.
Lokalni komesarijat i opštinska policija nastaviće potragu, ali i ja sam već dao instrukcije da se traga
malo intenzivnije", nastavio je Teodori, obraćajući se kardinalu.
Pogledao sam u Kapuca, koji je samo zurio u pod. Nije tačno, nije tu bilo ničega što bi moglo
da se radi intenzivnije nego do sada. Teodori je prodavao kardinalu žvaku koja nije postojala.
Kardinal kao da mi je čitao misli. ,,A u kom smislu se to intenzivnije traga za njom, Teodori?"
Video sam da je debeljko malo pobledeo i dobacio mi nesiguran pogled.
Vraga ću da mu pomažem; nek se udavi u svim tim svojim polupenzionerskim birokratskim
govnarijama.
,,Pa, dali smo podatke svim pograničnim policijskim punktovima i Interpolu", rekao je najzad.
Lagao je, i bio svestan činjenice da laže. Možda je mogao da prosledi podatke kolegama na
italijanskoj granici, ali da zamajava Interpol potragom za punoletnom devojkom koja je nestala tek
pre dvadeset četiri sata, i to bez ikakve naznake otmice ili neke vrste nasilja... Alesandrini je rešio da
mu se smiluje i ustao je. „Dobro, gospodine Teodori. Zahvalite u naše ime Odeljenju za ubistva."
U naše ime? U čije to ime? Njegovo i Elizinih roditelja? Ili u ime vatikanskih vlasti koje su se
obratile ministru unutrašnjih poslova? Ili u papino ime?
Neko je pokucao na vrata. Pojavio se otac Pol, još mladolikiji i spetljaniji nego obično.
„Eminencijo, ja otići u San Valente ako ovde nisam potreban..." Veliko poboljšanje u vidu upotrebe
glagola u infinitivu; Jenki se, izgleda, sve više jezički usavršavao.
„Sačekajte me dole, oče Pol; treba da porazgovaramo", reče Alesandrini odsečno. Imao sam
utisak da to što želi da mu kaže nije nešto što će prijati ocu
Polu, čiji je pogled rastrojeno lutao po sobi i načas se zaustavio na Elizinom pisaćem stolu.
Zatim je izašao, a kardinal je pošao za njim.


„Ovo je krupan zalogaj, Balistreri." Teodori se, dok je punio lulu, znojio kao prasac i pritom je
prosuo malo duvana po Elizinom stolu. Tad mi je odjednom palo na um da su ovo naše današnje
okupljanje u toj sobi i provizorna pretraga od prethodne večeri svakako uništili neke materijalne
tragove i da će stručnjacima za otiske, ako do toga dođe, biti prilično otežan posao.
Kapuco me je zabrinuto pogledao. Znao sam šta misli o istražiteljima koji puše lulu. To su
trećerazredni imitatori inspektora Megrea. No nisam ništa kazao, jer me je moje odsustvovanje iz
kancelarije moglo uvaliti u neprilike. Srećom, tu su kao pokriće bili Anđelo i moj verni Kapuco.
„Krupan zalogaj? A zašto to mislite, Teodori?"
„Jer ovo nije bilo koji rezidencijalni blok."
Izjavio je to kao da je najnormalnija stvar na svetu da ozbiljnost istrage zavisi od ranga osoba
koje su predmet istraživanja. Imao je žućkaste beonjače čoveka koji pati od jetre i mrlje na koži koje
ukazuju na probleme sa srcem. Bilo mi je muka od njega i od svega onoga što predstavlja.
„Mislite zbog kardinala Alesandrinija?", upitao sam naivno.
Teodori je prešao preko Elizinog stola svojom krupnom, znojavom šakom, pomerajući pritom
papire koji su stajali na njemu. ,,Ne mislim samo na njega. U drugoj palati živi osoba koja je važnija
od kardinala. To je grof Tomazo dei Banki di Aljeno, senator i predsednik Neomonarhističke stranke
Italije."
„Sreo sam ga pred kapijom juče po podne, a zatim sam ga video kako ponovo izlazi oko šest i
petnaest", rekao sam nedužnim glasom.
,,To znam. A znate li kuda je išao? Na sastanak s ministrom unutrašnjih poslova", rekao je
Teodori, zabrinuto tresući glavom da bi naglasio kog je kalibra osoba koja se nedeljom po podne
nalazi s moćnim demohrišćanskim ministrom unutrašnjih poslova.
,,Ali bio je sa ženom", napomenuo sam.
„Svakako ju je nekuda otpratio pre nego što je otišao kod ministra. Shvatate li vi s kim ovde
imamo posla?"
To sam već nagađao, no Teodori je smatrao svojom obavezom da mi što detaljnije sve objasni.
Reč je o velikoj porodici koja vodi poreklo iz srednjeg veka i poseduje dvorce i imanja po Italiji.
Brat Tomazovog oca borio se na strani frankista zajedno s nacistima i fašistima, a posle rata je
pobegao u Afriku, gde je stekao veliko bogatstvo i imanje. Tomazov otac borio se u Desetoj diviziji
MAS-a, a kada se raspao savez potomaka savojske dinastije i Musolinija, ostao je veran kralju. Posle
rata bio je predsednik Komisije za vraćanje monarhije, koja je izgubila na referendumu 1946. godine
i zbog tog gubitka časti ustrelio se u slepoočnicu. Grof Tomazo je tada imao četrnaest godina i
preuzeo je na sebe da ponovo uspostavi monarhiju u Italiji.
Eliza Sordi je, međutim, lepotica iz narodnog kvarta Rima koja se sticajem okolnosti našla u
ovom rajskom naselju. Bila je okružena mlađim muškarcima i moćnim starijim ljudima.
„Kapuco, da li ste proverili da nije bilo..."
„Sve sam proverio, komesaru Balistreri, baš sve. I pored onolike gužve i narodnog slavlja do
zore, prošle noći nije bilo mrtvih. Samo je poneko ranjen u pucnjavi i nekoliko mladića popadalo je s
krovova automobila, ali nije se desilo ništa ozbiljnije od toga."
,,Ne možemo da učinimo ništa osim da čekamo", rekao je Teodori.
,,Da, mada smo obavestili kolege na granici i Interpol", dodao sam sarkastično.
Teodori me je pogledao svojim žutim očima. Pitao se da li sam više neznalica ili arogantni
klipan. ,,Naravno", rekao je na kraju ,,no, nadajmo se da se ta lepa devojka negde provodi i slavi
fudbalsku pobedu s prijateljima."
Crkveni autoriteti i aristokrati. Trudio se da ih smatra nečim dobrim, skrivajući svoje stvarno
nepoverenje u njih. A i ja sam tako mislio. No nisam dopuštao da me zajašu, kao što je on činio.
Dogovorili smo se s Teodorijem da ćemo se čuti narednog jutra. Zatim sam pozvao Anđela, ali
neko od njegovih saradnika kazao mi je da je otišao. Pozvao sam Paolinu kuću. Javila mi se
Kristijana.
„Izašli su. Paola je uzela karte za Aidu u Karakalinim termama. Hoćeš li ti doći po mene,
Mikele?"
Smislio sam nekakav izgovor. Znao sam o njoj sve što me je zanimalo i nisam hteo da
rizikujem da joj padne na um da napusti verenika. Želeo sam da provedem veče u nekom baru uz piće
i ćaskanje - daleko od sveg tog luksuza, znamenitih ljudi i Elize Sordi.



PETAK, 16. JUL 1982.

Nekoliko dana nije bilo nikakvih tragova ni naznaka. U našim svakodnevnim razgovorima Teodori je
uporno zastupao teoriju da je devojčin nestanak svakako neko ljubavno bekstvo - možda je čak
pobegla i u inostranstvo. To je činio ne bi li samom sebi ulio malo hrabrosti koju nije osećao.
Trudio sam se da ne mislim na to i terao sam od sebe tu pomisao kao dosadnog insekta. Nisam
se nikako ni video ni čuo s Anđelom i vrteo sam se između komesarijata i moje garsonjere na
Garbateli, menjajući svake večeri žensk društvo, uglavnom pokupljeno po lokalima i barovima
Trasteverea. Pušio sam više nego obično, pio više nego inače i kresao ženske više nego što sam imao
običaj. Nikako nisam želeo da ostanem sam. Kao da bi me sve to moglo udaljiti od slučaja Elize
Sordi.
U petak ujutro javio mi se Teodori. Neki klošar koji je spavao na keju kraj Tibra iza mosta
Milvio video je da u rečnom koritu leži žensko telo. Požurio sam tamo zajedno s Kapucom. Kao da ta
žurba može da nadoknadi izgubljeno vreme i kao da to uopšte nešto vredi.
U rečnom koritu koje je letnja vrućina isušila čitava četa policajaca okupila se oko tela. Devojka
je bila gola; insekti su napali telo koje je bilo u stanju odmaklog raspadanja, puno rana od ujeda
pacova i ogrebotina od žbunja, ali s vidljivim ranama nanetim nožem i tragovima opekotina od
cigareta. Lice Elize Sordi bilo je uništeno udarcima. No ipak sam znao da je to ona. Divna kosa, stas,
boja kože. Viđao sam ja i druge leševe. No njena smrt bila je za mene nešto novo - izlazila je iz
okvira tipičnog nasilja i ponašanja nasilnika.
Ispred tela je, sav sluđen i bled kao kreč, stajao Teodori preznojen poput teškog bolesnika,
odeven u ono svoje apsurdno odelo, s razlabavljenom kravatom i rukama koje su se tresle. Kapuco se
držao za stomak i hvatao vazduh otvorenim ustima. Morao sam da preuzmem kontrolu nad
situacijom. Poslao sam Kapuca da se makne odatle pre nego što ispovraća sve unaokolo. Patolog je
bio nagnut nad devojčinim telom.
Prišao sam Teodoriju. „Treba udaljiti sve prisutne dok ne dođu stručnjaci..."
„Svakako, svakako!" Stresao se. Dao je nekoliko naredbi, pa smo ostali sami s patologom.
,,Da li je to Eliza Sordi?", upitao me je Teodori. Kao da mi je to rođaka pa sam došao da je
prepoznam.
Klimnuo sam potvrdno glavom. Zatim sam se odmakao da popušim cigaretu. Na vrhu nagiba
rečnog korita na ulici su se načetili uobičajeni radoznalci. Lenjo su lizali sladolede i istezali vratove
uživajući u prizoru. Poslao sam Kapuca i još dva agenta da ih sve rasteraju. Kad sam popušio
cigaretu, vratio sam se Teodoriju, koji je upravo razgovarao s patologom.
„Mrtva je već danima. Pored ujeda pacova, ima brojnih tragova nasilja; bojim se da je umiranje
bilo dugo i mučno. Osim ako nije umrla pre svih tih udaraca i opekotina, što će se znati tek posle
autopsije."
Teodori se zaneo u ko zna kakve misli. ,,A uzrok smrti?", upitao je odjednom.
Patolog je odmahnuo glavom. ,,Ne verujem da se udavila. Sigurno je već bila mrtva kad je
bačena u reku. Srčani zastoj ili gušenje, videćemo. No mrtva je već nekoliko dana, možda još od
nedelje."
Sad sam drugim očima posmatrao to nagrđeno mlado telo. Setio sam se jednog leta od pre
dvanaest godina, leta 1970, kad sam i ja pobegao na more od nečega što sam moru i ostavio. Bežao
sam od svojih grešaka koje nisam hteo da nazovem gresima, kao što to hrišćani obično čine. Bio je to
pravi parališući lanac: krivica, griža savesti i pokajanje. Bela krv naših duša. Nevidljive i nezaceljive
povrede.
Zatekao sam ih kako sede na klupi u komesarijatu. Roditelji koji će je doveka oplakivati. Neki
prijatelj ih je obavestio nakon što je na radiju čuo da je telo pronađeno. Ovo je novo doba brzog
prenošenja vesti, pošto je mreža privatnih radio-stanica stalno u lovu na senzacije, a to su obavezno
razne tragične priče. Niko nije mario za to dvoje jadnika. Agenti i građani muvali su se oko njih
zauzeti banalnim problemima. Iza otvorenih vrata čuo se smeh onih koji su se pripremali za
predstojeći vikend.
Čim su me ugledali da dolazim, ustali su kao dva disciplinovana đačića. Odmah su shvatili da ne
mogu da ih pogledam u oči. Gospodin Amedeo obgrlio je rukom Ðovanu, koja je tiho plakala. U
polumraku te odvratne kancelarije video sam da je njegov sivi sako preširok, da su mu bore od nosa
do uglova usana još dublje i izraženije na bledom licu, da Ðovani iz oka teče jedna jedina suza, da se
sjaj julskog sunca koje je ulazilo kroz prozor odražava na fotografiji ćerke koju žena drži u ruci.
Nisu rekli ni reči, niti su me išta pitali.
Tim roditeljima je najmanje od svega bilo potrebno saučešće mladog policajca frustriranog
zbog sopstvene nemoći. Na kraju sam uspeo da promrsim jedno birokratsko: „Žao mi je." Zatim sam
se zatvorio u kancelariju. Čega mi je to bilo žao? Nestanka jednog mladog života ili razorenog života
roditelja? Tog vikenda svakako neću ići da plešem i opijam se po diskotekama kraj mora da bih se
posle toga kresnuo s kim stignem. Možda ću i nemirno spavati. To će potrajati koji dan, možda i celu
sedmicu. Zatim ću nastaviti s uobičajenom praksom: kancelarija, poker, viski, seks, spavanje.
No, to dvoje roditelja više nikada neće mirno spavati. Zagledaće svake večeri krevet svoje ćerke
jedinice, prazan poput njihovih života. Pomisliće zatim na mene, mrtvog pijanog policajca koji im
govori: „Možda je Eliza otišla da gleda utakmicu s nekim prijateljima."
Besno sam oterao od sebe tu misao. Što je bilo, bilo je. Samo je budućnost važna.
Ispraznio sam celu bocu viskija i opet sam pijano razmišljao o tome kako ovo nije uobičajena
dečja melodrama nalik onoj u koju sam ja bio upleten kao dete. Nisam više bio Mikelino koji gleda
vestern, kauboj bez mane i straha koji ubija sve zloće redom. Bio sam čovek od trideset dve godine
koji nije nimalo mario za druge. Nisam mario ni za sebe. Razloge sam znao, bili su mi sasvim jasni.
Kog li sam vraga sada tražio? Da li sam želeo da se nekako opravdam? Da li sam hteo da se
spasem večne griže savesti tako što ću razotkriti zlo? Ko je uopšte bio zlotvor?
To nije ni bilo važno. Sudbina mi očigledno nikako nije bila naklonjena.



SUBOTA, 17. JUL 1982.

Šef Odeljenja za ubistva zvanično je poverio istragu Teodoriju. U početku sam se pitao zašto su uzeli
istražitelja pred penzijom i čoveka koji je, sasvim očigledno, van forme. Još uvek nisam hteo da
uvidim sve nijanse političke igre, a naročito one demohrišćanske. No bilo mi je jasno da su u smrt
Elize Sordi upleteni razni moćnici. Luksuzni stambeni kompleks, kardinal, plemić i senator koji želi
da vrati kralja na čelo italijanske države: duhovna i zemaljska moć. S druge strane nalazilo se dvoje
roditelja proletera i devojka s periferije. Verovatno je to sama izazvala - loše društvo ili neki prolazni
nasilnik privučen njenom izuzetnom lepotom.
Dobio sam ulogu Teodorijevog pomoćnika u istrazi, ali bio sam i oblasni komesar i poznavao
sam taj stambeni kompleks - njegove stanovnike i žrtvu. Bio sam i sam baš tog dana u Ulici
Kamiluča, i to samo malo pre nego što je Eliza Sordi izašla u poslednju šetnju pred završnicu
Svetskog prvenstva. Čak sam tog popodneva i razgovarao telefonom s njom, što se moglo videti iz
spiska telefonskih razgovora. Naravno, to je bilo slučajno, jer sam, zapravo, tražio Diogvardija. No u
svakom slučaju, bio sam idealna podrška Teodoriju.
Zahvaljujući birokratskoj površnosti italijanske policije, niko iz Odeljenja za ubistva nije
proveravao moj dosije. Da su to učinili, svakako bi me držali miljama daleko od Ulice Kamiluča i
cele te istrage.
Rekonstrukcija činjenica bila je jasna. Eliza je posle ručka još neko vreme radila u kancelariji.
Popričala je s majkom telefonom malo posle sedamnaest časova, a vratarka je svratila i uzela od nje
fasciklu koju je zatim odnela kardinalu Alesandriniju. Niko nije video Elizu Sordi kada je izašla u
osamnaest i trideset. U to vreme je ceo kompleks bio prazan, a lično sam video Pola i ostale kada su
izašli. Paroh obližnje crkve potvrdio je da je u prvom redu na popodnevnoj misi video vratarku, koja
je sad bila u nekom selu u Indiji.
Otišao sam prvi put u Teodorijevu kancelariju u Odeljenju za ubistva. Odmah sam uočio
njegovu mladu sekretaricu Vanesu. Imala je crnu kosu ošišanu kao šlem, uske bokove, male grudi i
sjajne noge.
Teodori je bio smešten u vrlo malu kancelariju, što je pokazivalo da su ga slabo cenili. Na zidu
je bila slika mora u zimskom periodu. Zbilja deprimirajuće.
Sedeo je zavaljen iza neurednog pisaćeg stola, s duvanom za lulu razbacanim na sve strane; nije
bilo klima-uređaja, a ventilator mu je raspršivao papire po stolu i samo pravio još veći haos.
„Problem je u tome što ne znamo da li je devojka oteta pre, za vreme, ili posle utakmice. Prvi
rezultati autopsije potvrđuju da je ubijena u nedelju, ali s telom u ovako odmaklom stanju raspadanja
nemoguće je odrediti tačno vreme smrti."
Teodorijev glas zvučao je sumorno.
,,Ne znamo ni da li je oteta ili je dobrovoljno pošla s nekim poznatim", primetio sam.
Teodori me pogleda popreko. „Balistreri, ne treba leteti na krilima mašte. Ovo zlodelo je čin
nekog manijaka. Jednog od onih zverskih tipova kojima je zabavno da otmu devojku, muće je, i
zatim..."
„Dobro, ali taj manijak bi mogao biti i osoba koju je ona poznavala."
,,Da, možda neko od njenih prijatelja s periferije; taj kraj u kom je stanovala nije baš
najugledniji", potvrdi Teodori. To je bio sasvim običan, narodski kraj grada. Svakako je bio dalek i
sasvim drugačiji od divne Vinja Klare i Ulice Kamiluča. No zbog toga ipak nije bio leglo manijaka.
Pokušao sam da stavim primedbu. „Njeni roditelji kažu da Eliza nije imala neko svoje društvo;
uvek je bila u kancelariji u Ulici Kamiluča ili je učila kod kuće, a uveče nije izlazila. Povremeno je
subotom ili nedeljom viđala onog momka, Valerija Bonu."
„Treba da proverimo gde je bio taj Bona u nedelju od osamnaest i trideset pa nadalje."
Dabome, Bona je momak s periferije, jedan od tih nasilnika iz naroda. Idealan krivac.
„Ipak, moramo da saznamo i gde su bili ostali...", dobacio sam.
Teodori je prosto poskočio u mestu. „Ostali? Koji to ostali?"
„Svi koji stanuju u Ulici Kamiluča, tamo gde je devojka radila. Ona je, znate, bila izuzetno lepa
i mogla je da privuče svačiju pažnju."
Teodorijeve oči bile su još žuće nego obično. Bilo je očigledno da njegovoj jetri nije prijalo
ovakvo razmišljanje. ,,Ako se to odnosi na grofa Tomaza, znajte da sam proverio vreme njegovog
dolaska i odlaska iz Ministarstva unutrašnjih poslova; naravno, čisto procedure radi. Senator je došao
u osamnaest i pedeset i bio je s ministrom od devetnaest do devetnaest i trideset. Odatle se vratio kući,
gde su ga čekali gosti, i više se nije pomerio odatle."
,,A kako znate da se nije pomerio odatle?"
Teodori me zgromi pogledom. „Ceo vrh njegove stranke te večeri je gostovao i gledao
utakmicu kod njega. Zar vam to nije dovoljno?"
„Previše ljudi, uzbudljiva utakmica..." Rekao sam to samo zato da bih ga isprovocirao.
Ignorisao je moj komentar. „Njegov sin i supruga vratili su se kući oko osam i gledali
utakmicu, a zatim su se pridružili slavlju na terasi." Bila je prava tajna kako je Teodori saznao sve to.
„A pre toga? Video sam ih da izlaze oko šest i dvadeset. Šta su radili od tada pa do osam sati?"
„To ne znam, a ne znam ni kakve bismo razloge mogli imati da ih to pitamo." Sada je Teodoriju
konačno bilo dosta svega - snažno je lupkao lulom o sto i zurio u neku tačku na podu kao da su sve
njegove misli bile usmerene k njoj.
„Čujte, inspektore Teodori; ne želim da vas nerviram, ali nasilna otmica na rimskim ulicama,
čak i ako je reč o nedelji po podne kada napolju ima malo sveta, nije baš mnogo verovatna. Devojka
bi reagovala i neko bi je čuo kako zapomaže... "
„Mladiću, niko vam ne bi dopustio da o takvom jednom slučaju ispitujete sve te vrlo ugledne
osobe."
„Ali tu je i to pitanje blizine", dodao sam ubacujući cigaretu u usta.
„Molim vas da ne pušite ovde. O kakvoj to blizini pričate?"
Nisam bio načisto s tim da li je on zaista blesav ili se pravi nevešt. „Tibar teče kroz ceo Rim. A
ona je ipak nađena u delu koji je vrlo blizu Ulice Kamiluča."
„Devojka je izašla s posla, ugrabljena je i odvedena do najbližeg mesta kraj reke."
„A kako? Autom? I to usred bela dana, u pola sedam po podne? Jeste grad tada bio prilično pust,
ali ipak nije verovatno da ona ne bi zapomagala i da niko ništa ne bi video."
Zazvonio je telefon i Teodori se javio. ,,Ne, ne mogu odmah da dođem. No recite doktoru da ću
malo kasnije svakako svratiti..."
Bio je sav žut i u licu. Pričao je koještarije i izgubili smo mnogo vremena, delimično i mojom
krivicom.
„Šta ste ono kazali, Balistreri?" Prelazio je znojavim rukama preko retkih čuperaka sede kose.
„Mislim da se zločin odigrao drugačije. Povezao ju je neko ko ju je poznavao i otišli su dole na
obalu reke, ali po dogovoru. Možda je Eliza mislila da on želi samo da porazgovaraju. U tom gustišu
kraj reke odjednom se otkrio ubilački poriv napadača. Treba zatražiti odobrenje za ispitivanje
Valerija Bone i svih iz Ulice Kamiluča."
Teodori je, naravno, želeo da počnemo od momka s naočarama.


Potražili smo Valerija Bonu u kući njegovih roditelja. Rekli su nam da je on, kao i svakog vikenda,
prvo otišao na misu a zatim u Ostiju na neku regatu. Možemo ga potražiti u jedriličarskom klubu po
završetku regate.
Bilo je vreme ručka i Teodori je izjavio da on nikako ne bi išao u Ostiju i rizikovao da upadne
u najveću saobraćajnu gužvu. Vrlo mu je laknulo kad sam predložio da odem tamo sam.
„Naravno, to će biti neformalno i bez advokata. Mogao bi i da odbije da govori sa mnom",
napomenuo sam.
„Mi istražujemo ozbiljan zločin a ne neko ulično džeparenje. Ako Bona bude pravio probleme,
prekinuće vikend i doći sutra kod nas na zvanično ispitivanje."
To je ta naša divna pravda - sve je jasno zacrtano.
Pozvao sam Anđela. Nisam se čuo s njim od one naše prepirke u Ulici Kamiluča.
„Pozivam te na večeru."
„Nisam baš raspoložen za to, Mikele."
Bio je to trenutak da načinim prvi korak, pre nego što bude kasno. Nisam želeo da izgubim
takvog prijatelja zbog svoje glupe sujete. „Pogrešio sam, Anđelo; ti si bio u pravu."
Ćutao je umesto odgovora. Posle nekog vremena začuo sam mu glas, koji je zvučao malo
srdačnije. „Nije to tvoja greška. Čak i da si odmah počeo da je tražiš..."
Njegova plemenita priroda pohrlila mi je u pomoć. Kao i obično.
„To još ne znamo, Anđelo. Možda je kad su nas pozvali u poluvremenu Eliza bila još živa.
Možda je to bila i posle utakmice."
Uzdahnuo je. Kroz žicu sam prosto čuo njegovu patnju.
Promenio sam temu. „Treba da odem u Ostiju i ispitam Valerija Bonu; želimo da znamo gde je
bio kad je Eliza izašla iz kancelarije."
„Mikele, ja mislim da je on vrlo dobar momak."
„Ponekad i najbolji momci naprave veliku svinjariju."
Opet je nastupila tišina. Bio je to njegov način da mi pokaže da se ne slaže s mojim mišljenjem.
Možda je pomislio da i ja tražim najslabiju kariku u lancu.
Pozdravili smo se.
Imao sam zgodan lokalni voz do Ostije, ali nije mi se guralo s turistima i kupačima. Mrzeo sam
javni prevoz. Mada mi se uopšte nije žurilo, namestio sam sirenu na krov automobila i stigao u Ostiju
za samo pola sata. Bila je velika gužva: automobili parkirani na sve strane, plaža prepuna sveta, a
blistavo more puno kupača i brodića.
Da nije bila mrtva, i Eliza bi sad bila tu, među svim tim Rimljanima koji su lizali sladoled,
sunčali se i kupali. No njeno izmasakrirano telo ležalo je u hladnoj komori mrtvačnice, a dvoje
staraca u kući na periferiji gledalo je u njenu praznu sobu.
Brzo sam pronašao jedriličarski klub. Regata je bila u toku. Seo sam za stočić pod
suncobranom i opustio se uz kafu i cigaretu. Jedrilice klase leteći Holanđanin takmičile su se u
parovima. Valerio Bona bio je na jednoj od njih. Zaključio sam da ga smrt Elize Sordi nije mnogo
potresla. Bio sam neobjašnjivo besan na tog mladića, koji mi od prvog susreta nije bio simpatičan. A
i taj njegov zlatni krst oko vrata. Momak nimalo nije pristajao uz nju. Fizički beznačajan, a po naravi
vrlo nesiguran. O tome sam razmišljao dok sam sedeo na suncu i pušio, posmatrajući bele tačkice
kako se kreću po plavom moru među bovama. Upitao sam ljude za susednim stolom koji su
posmatrali regatu kroz dvoglede da li poznaju Valerija Bonu.
„Svakako, on dolazi ovamo da jedri još od detinjstva. Na drugom je mestu, broj 22."
Pozajmili su mi i dvogled, no trebalo mi je vremena da pronađem broj 22 i izoštrim sliku. Za
krmom je bio Valerio Bona, s kapom i naočarama za sunce. Ono zlatno raspeće blistalo mu je oko
vrata i odbijalo sunčeve zrake. Njegov stav i kretnje pokazivali su da potpuno gospodari situacijom.
Bio je na hrptu talasa pri brzini od 20 čvorova na sat. Pri okretanju sam mu dobro video crte lica.
Samo su mu se usta malo pomerila kad bi pomoćniku kazao šta treba da uradi. U finalu je broj 22
stalno ubrzavao, primoravajući na to i jedrilicu ispred sebe. Na kraju ju je Bona pretekao i prvi stigao
na cilj. Kroz dvogled sam video kako skida kapu i naočare. Na njegovom mršavom licu nije bilo
osmeha; samo je uputio nekoliko reči zahvalnosti svom pomagaču.
Posmatrao sam ga dok su se jedriličari vraćali u luku da usidre i istovare jedrilice. Primao je
čestitke svih takmaca i ljubazno i uljudno zahvaljivao svima rukujući se. Bio je siguran i u svom
elementu. Zatim je prošarao pogledom unaokolo i prepoznao me. Pozdravio sam ga malim pokretom
ruke. Odjednom se sve promenilo i na njegovom licu ugledao sam sve ono što sam viđao i ranije.
Neprijatnost, nelagodnost, nesigurnost. Izvan jedrilice Valerio Bona bio je momak bez ikakve zaštite,
lišen bedema koji ga je štitio od sveta.
Pošao je ka meni ponovo nameštajući naočare za sunce, valjda u želji da zakloni zabrinuti
pogled. Bilo bi lako zastrašiti ga. „Već smo se sreli, gospodine Bona. Ja sam komesar Mikele
Balistreri; istražujem ubistvo Elize Sordi."
Pokazao sam mu službenu legitimaciju, ali on se već bio ukopao na dva koraka od mog stočića.
,,A šta hoćete od mene?", upitao me je nesigurno. Odlučio sam se za tvrdu liniju.
„Treba da pozovete advokata i dođete u našu kancelariju na zvanično ispitivanje."
Ruke su mu lako zadrhtale. Dok je tako stajao i posmatrao me, prolaznici su mu i dalje čestitali i
pozdravljali ga. „Bravo Valerio!", govorili su i tapšali ga po ramenu. No sad više nije bio na moru;
vratio se na kopno, neprijateljsko i tvrdo. Tu mu više ni vera nije pomagala, niti ga je štitila od
nevolja.
„Sedite. Postaviću vam neka pitanja, a ako ne želite da odgovorite, idemo u Rim u kancelariju
Odeljenja za ubistva."
Moj zvanični ton naveo ga je da odluči. Seo je naspram mene, licem okrenut suncu, i zurio u
more. Sigurno je žalio što nije na svom brodiću.
„Kada smo se prvi put sreli, kazali ste mi da ste prijatelj Elize Sordi. Da li ste bili vereni?"
Namerno sam izabrao to otvoreno i direktno pitanje, da bih ga doveo u nepriliku.
Odmahnuo je glavom. „Ne, bili smo samo dobri prijatelji." Naglasak na samo ukazivao je da
žali zbog toga. Uostalom, video sam Elizu Sordi. Bilo je teško biti joj samo prijatelj.
„Otkad je poznajete?"
Pokazao je na more. „Upoznali smo se prošlog leta, i to baš ovde. Došla je s društvom da gleda
regatu i neko od njenih prijatelja nas je upoznao."
„I, naravno, odmah vas je zainteresovala."
Osetio sam njegov neprijateljski pogled iza tamnih stakala naočara. „Eliza je devojka slična
meni, skromno obrazovana i religiozna. Stanujemo u istom kraju, skoro da smo susedi. Nedeljom
ujutro najčešće idemo zajedno na misu."
Još od rane mladosti nikada mi nisu bili simpatični mladi parovi koji zajedno idu na misu. Da li
su odlazili u crkvu da se pomole ili da ih ljudi vide zajedno?
„I tako ste pričali o Bogu i o dobrim delima ili ste možda radili još nešto, gospodine Bona?"
Potpuno je ignorisao moju ironiju. „Elizu je zanimalo hiljadu stvari - htela je sve da zna o
brodovima, vetru, jedrenju. Šetali smo unaokolo i pričali o svemu. Zapravo sam uglavnom pričao ja,
a ona je slušala i postavljala pitanja."
Mogao sam to da zamislim. On je bio odlučan i siguran na moru i za krmom, a ona smirena i
stidljiva na kopnu. Valerio Bona bio je jedini muškarac koji bi mogao biti prijatelj devojci poput
Elize Sordi. Verni zabavljač. No ona možda nije shvatila da je jednom osamnaestogodišnjaku vrlo
teško da dugo neguje takvo prijateljstvo. Ma kako bio stidljiv i nespretan, ipak je bio mladić kom
rade hormoni.
„Od tada ste se često viđali?"
„Ovog leta odlazili smo na more mojim motorom i vozili se brodićem skoro svakog dana;
zatim bismo prošetali, a oko osam uveče bih je vratio kući. Njeni roditelji želeli su da se Eliza uvek
vrati na vreme za večeru. Oni su ljudi starinskog kova... "
„Dakle, među vama nije bilo ničega?"
„Rekao sam već da je to bilo veliko prijateljstvo. Zar je to ništa?" Neprijateljstvo koje je osećao
prema meni nadjačalo je njegovu nesigurnost.
Rešio sam da ga odvučem na malo klizaviji teren.
„Veliko prijateljstvo s tako lepom vršnjakinjom? Zar vam je to bilo dovoljno, gospodine
Bona?"
Ograničio se na to da uvrće kapu u rukama i izbegava direktan odgovor na moje pitanje.
„Eliza je želela nešto da zaradi, da ne bi bila sasvim zavisna od roditelja, i ja sam joj u tome
pomogao."
„Zaista? A kako ste to uradili?"
„Radim za grofa Tomaza. Preporučio sam je njemu, a on kardinalu Alesandriniju, koji ju je
opet dodelio Diogvardiju."
Gle, pravi lanac Svetog Antonija. „ A šta je ona radila za grofa?"
„Bavila se arhiviranjem i njegovom prepiskom u vezi s nabavkom ovih novih personalnih
računara."
Po njegovom tonu shvatio sam da ne gaji velike simpatije prema grofu. To je bilo jedino u
čemu smo se slagali. Zaključio sam da je došao pravi čas da promenim temu.
,,Da li ste prošlog vikenda bili ovde na regati?"
Klimnuo je glavom potvrdno.
,,No, Eliza Sordi nije pošla s vama, zar ne? Trebalo je da završi neki posao."
Opet je potvrdio.
„Dok sam čekao, pregledao sam kalendar regata. Video sam da ste pobedili, ali regata je u tu
nedelju održana pre podne."
,,Da, obično se održe tri takmičenja. Dva u subotu, a treće u nedelju pre podne. Prošle nedelje
sam rano otišao na misu, i to sam jer je Eliza imala taj posao da obavi. Zatim sam došao ovamo."
„Šta ste radili posle regate?"
„Odmah sam se vratio u Rim. Uveče je bila ta utakmica, pa nisam hteo da rizikujem da se u
povratku nađem zaglavljen u saobraćaju; mnogo volim fudbal."
,,Da li ste tog dana svraćali do Elize Sordi?" Već sam znao deo odgovora -setio sam se šta mi je
kazala gospođa Ðina.
Malo je oklevao. „Pozvao sam je, oko pola dva, na posao iz javne govornice; to je bilo čim sam
stigao u Rim. Hteo sam da ručamo zajedno, ali nisam je našao - bila je već izašla. Zato sam čekao da
se vrati i ostao sam u blizini Ulice Kamiluča."
„Zar je niste potražili u nekom baru? Sigurno u to vreme ima otvorenih barova u kraju."
,,Nisam", odgovorio je malo prebrzo. „Čekao sam je na uglu i motrio na zelenu kapiju. Nisam
hteo da me onaj ludak iz palate vidi kroz dvogled, niti da me opazi gospođa Ðina. Kad sam ugledao
Elizu, prišao sam joj."
,,Da li ste se dogovorili da se nađete kasnije?"
„Nismo. Eliza mi je kazala da neće završiti s poslom pre šest. Trebalo je da posle toga ode kući
i gleda utakmicu s roditeljima, a oni sigurno ne bi želeli da ona zakasni."
,,No, s obzirom na to da ste susedi, mogli ste da je sačekate i odvezete kući motorom."
 Bilo je teško razlučiti kada je njegovo ustručavanje bilo opšteg karaktera a kad je bilo vezano
baš za postavljeno pitanje.
,,Ne, Eliza nije htela da je čekam." Sad je već bio zaplašen i agresivan.
,,Da li ste bili ljuti? Možda ste se posvađali?"
„Nisam shvatao zašto neće..."
Došao je trenutak za presudno pitanje. „Možda je ugovorila sastanak s nekim drugim; šta
mislite o tome?"
Pobledeo je. To sam osetio i ne gledajući ga, kao što sam osećao njegov zabrinuti pogled ispod
tamnih naočara.
„Nije imala nikakav sastanak", odgovorio je kruto. Prevrtao je i stiskao svoje zlatno raspeće.
Kao da je u tom času Bog mogao da mu pritekne u pomoć.
,,A kako uopšte možete biti tako sigurni u to? Zar nije mogla da se smuva s nekim a da vi to ne
znate?"
To je bilo previše čak i za Valerija Bonu. ,,Kako dozvoljavate sebi da tako govorite o mrtvoj
devojci?", rekao je ustajući.
Ustao sam i ja i nagnuo se prema njemu. „Imate pravo; hteo sam da kažem da je mogla da
upražnjava seks s nekim a da vi to ne znate. Da li vam to bolje zvuči?"
Bio je zgranut i uplašen. „Eliza nije bila tip..."
„Već sam čuo tu priču", grubo sam ga prekinuo. „Znate li koliko puta sam čuo takve priče o
raznim devojkama, a posle se ispostavilo da su to ipak sasvim obične kurvice?"
Mrzeo sam sebe što to govorim, ali morao sam da saznam da li je Valerio Bona sposoban da
skoči na nekoga s namerom da ga izudara.
Bacio se na mene, ali bio sam suviše snažan za njega. Blokirao sam mu ruku jednim gvozdenim
zahvatom.
„Nemojte da pravite gluposti, jer ću vas uhapsiti zbog napada na policajca na javnom mestu."
Mnogi su zastali da nas posmatraju. Jedriličari su nam se približavali s pretećim izrazima lica.
Mahao sam svojom policijskom legitimacijom.
„Razilazite se i gledajte svoja posla", posavetovao sam ih.
Srozavao sam ugled tog momka u jedinom okruženju u kom se on osećao dobro. Činio sam to
na naučnoj bazi, jer sam shvatio da Valerio krije nešto od mene. Nije me bilo briga za posledice - ta
on je samo jedan mali neurotičar koji se posvetio Bogu, jedrenju i kompjuterima. Sigurno se posle
svakog ćaskanja s Elizom Sordi zatvarao u kupatilo da masturbira.
Pustio sam mu ruku. „Sad mi lepo kažite šta ste tačno radili prošle nedelje."
Valerio Bona je drhtao. ,,Po podne sam otišao u park Vile Pamfili. Trebalo je da sledećeg dana
polažem jedan ispit na fakultetu, pa sam hteo da se malo preslišam."
,,Da li ste tu proveli celo popodne?"
„Ostao sam do petnaest do osam. Sunce je tad već zalazilo, pa sam uzeo motor i vratio se kući
da gledam utakmicu s roditeljima i nekim rođacima koje su oni pozvali."
„Zar u toku celog tog popodneva niste videli baš nikoga?"
„Bilo je vrlo malo sveta u parku. Sve vreme sam proveo sam, s knjigama, sedeći ispod jednog
velikog drveta."
,,A kući ste stigli baš pred početak utakmice?"
„Nešto malo ranije, a i moji su tad već bili stigli kući."
,,Da li ste posle utakmice izašli napolje da proslavite?"
Ponovo se smrknuo. „Svi ostali su izašli, ali ja nisam. Bio sam zabrinut zbog tog ispita, pa sam
hteo da se dobro ispavam."
„Ostali ste, dakle, sasvim sami kod kuće? Vi, veliki ljubitelj fudbala?"
 ,,Da, malo sam slušao komentare na televiziji i zatim otišao na spavanje."
Odlučio sam da ne insistiram, mada cela ta priča nije bila mnogo verovatna.
„Pominjali ste nekog ludaka s dvogledom. Na koga se to odnosi?"
,,Na grofovog sina, koji uhodi sve redom sa svoje terase."
„Poznajete li Manfredija?"
Valerio napravi grimasu. „Obično se pojavljuje s motociklističkom kacigom na glavi, da mu se
ne bi videlo lice. No pre neke tri subote hteo sam da iznenadim Elizu i zatekao sam je kako ćaska s
njim. Čim sam stigao, pronašao je neki razlog da ode i nije me čak ni pozdravio."
,,Da li vam je Eliza kazala šta je hteo?"
„Srela ga je u dvorištu par meseci pre toga, i to po najvećem pljusku. Imao je kišobran i
otpratio ju je od kapije do Palate B. Zatim ju je pozvao preko interfona u vreme kad Eliza obično
silazi na kapućino u bar. Još je pljuštalo, pa se ponudio da je ponovo otprati. Mislim da je već znao
njenu satnicu, jer stalno je motrio kroz dvogled."
„Verovatno. Da li ste to kazali Elizi?"
„Jesam, ali njoj se nije činilo da je to nešto loše. Kazala je da je on uvek bio veoma ljubazan i
vaspitan - povremeno je dolazio da popriča s njom kad je bila sama. Bilo joj ga je žao."
„Eliza vam nije kazala da li je nešto pokušao?"
,,Bila je sigurna da on ne bi nikada tako nešto uradio, ali ja ne mislim tako. Momak s takvim
licem, muskulaturom i sklonostima mogao je da skoči na nju u ma kom trenutku."
Eliza Sordi je, dakle, bila ili naivna da se rasplačeš od tuge ili obična kurvica za dve banke. Da
nisam svojim očima video kako se potpuno pomela zbog mojih vulgarnosti, znam kojoj bih se od te
dve hipoteze bez sumnje priklonio.
,,Da li ste se posle toga sreli s Manfredijem?"
„Samo još jednom, u dvorištu. Imao je kacigu na glavi, a ja sam čekao Elizu pored fontane jer
sam hteo da je otpratim kući. Stajao sam tu i pušio. Prišao mi je i kazao da izađem pred kapiju ako
želim da pušim. Ukipio se pored svog harli-dejvidsona i sačekao da izađem. Zatim je i on otišao."
,,Da li ste ga u nedelju videli na terasi dok ste pričali s Elizom?"
„Video sam odsjaj dvogleda. Bio je tu i uhodio nas."
,,A kako ste prošli na ispitu, gospodine Bona?"
Napravio je tužnu grimasu. „Elizin nestanak mi je sasvim razbio koncentraciju. Pao sam."
Pokazao sam na skiper broj 22. ,,No, njena smrt vas ne ometa u jedrenju?"
Ozbiljno me je pogledao. ,,Vi to ne razumete. Samo na tom brodu mogu da ne mislim na nju."
„A kada ipak pomislite, šta vam pada na um?"
„Mislim kako je taj Manfredi opasan tip." No odmah se pokajao.
„Verujem, no ne znam... "
Otišao sam odatle prilično zadovoljan.


Posle tri sata u saobraćajnoj gužvi na auto-putu stigao sam do Odeljenja za ubistva. Teodori mi je
kazao da ga sačekam, pa sam se smestio u njegovu kancelariju jer sam video da Vanesa nije tu.
Na pisaćem stolu nalazila se uokvirena fotografija nekog lepuškastog adolescenta, možda malo
previše mesnatog. Bila je tu i slika preterano našminkane mlade devojke. Znao sam da je Teodori
razveden i da ima osamnaestogodišnju ćerku Klaudiju. Istražitelj, dakle, ima ćerku koja je vršnjakinja
naše pokojnice. Da je bio malo lucidniji, mogao je bolje da shvati psihologiju žrtve. No Teodori je
bio previše opterećen sopstvenim strahom i odviše uplašen da ne naljuti cenjene žitelje Ulice
Kamiluča. Osim toga, Klaudija Teodori se sigurno mnogo razlikuje od Elize Sordi; bilo je dovoljno
pogledati njenu fotografiju.
 Telefonska sekretarica je crvenim signalnim svetlom najavila dve nove poruke. Posle više
godina provedenih u Tajnoj službi počeo sam da mislim da su svi metodi pribavljanja informacija
sasvim legitimni i da svaku priliku treba iskoristiti. Prvu poruku izgovorio je neki ženski glas.
„Dobar dan, gospodine Teodori. Ovde klinika Vila Alba; molimo vas da dođete što pre da
obiđete ćerku i da porazgovarate s njenim lekarom. Laku noć." Drugu poruku izgovorio je muški
glas. „Teodori, Kokoluto je. Hoću da ti kažem da ne brineš; razgovarao sam s predstavnikom
Ministarstva i sudijom. Ako saznamo ko joj je krišom slao pilule, težina prestupa za koji je terete biće
mnogo manja."
Znao sam ko je Kokoluto - kolega iz Odseka za maloletnički kriminal i prestupe vezane za
alkohol i drogu. Tako sam konačno dobio objašnjenje zašto su Teodoriju poverili ovu istragu. Mogli
su da ga ucenjuju jer je njegova ćerka napravila neku žestoku zbrku. Imaću neviđenih problema da ga
ubedim da ipak naruši rajski mir u Ulici Kamiluča. No preostao mi je još jedan mogući put, mada
vrlo uzan. Ostavio sam mu poruku da ću ga kasnije potražiti u kancelariji.


Parkirao sam auto i prišao portirnici gospođe Ðine, u kojoj je sada sedela njena ćerka. Pet minuta
kasnije bio sam u potkrovlju Palate B. Otac Pol izašao je da mi otvori vrata i bio je namršten i mnogo
manje živahan nego obično.
Alesandrini je sedeo za istim pisaćim stolom za kojim sam ga video i prethodne nedelje. Nije
ustao da se rukuje sa mnom. „Ima li nekih novosti, komesaru Balistreri?"
,,Za sada ne. No došao sam da zatražim savet od vas."
,,Pa znate da zemaljska pravda nije moj domen. Ne znam kako mogu da vam pomognem."
Zaključio sam da s tim čovekom treba da budem što direktniji.
„Možete mi pomoći tako što ćete mi omogućiti da vodim istragu u ovom rajskom kutku."
Primetio sam kako je Pol dobacio kardinalu jedan brz pogled. Alesandrini se ozbiljno zagledao
u mene.
,,I vi mislite da vam je potrebna moja dozvola za tako nešto? Bio sam uveren da ste odlučan
pobornik teze prema kojoj je italijanska država slobodna od vatikanskih okova. No možete me pitati
sve što želite, to svakako nije problem."
Alesandrini je skinuo naočare i počeo da masira slepoočnice, osmehujući mi se pritom.
„Verujem da komesar Teodori ne bi odobrio ovaj razgovor."
„Ako želite pravdu za Elizu Sordi i njene roditelje, treba da pomognete moju istragu u svim
pravcima. Devojka je radila za Vatikan i imate dovoljno razloga da zahtevate da..."
Kardinal me je prekinuo jednim pokretom. ,,Ja vrlo dobro znam kako da utičem na policijske
vlasti, to ste i sami videli. No nije poenta u tome. Telo je pronađeno pored reke - devojka je već bila
otišla iz kancelarije. Zbog čega mislite da..."
„Vrlo je verovatno da je poznavala ubicu. Reka je ipak predaleko da bi se do nje otišlo pešice.
Eliza je sigurno ušla u neki auto, ili se popela na nečiji motor. Nije lako oteti nekoga bez ikakve vike
i bez očevidaca. U ovom slučaju niko nije video ni čuo baš ništa."
,,I da je tako, ipak postoje i njeni prijatelji iz kraja, društvo iz škole i hiljadu drugih
mogućnosti", napomenuo je Alesandrini.
„Slažem se s vama. No to bi onda bio sasvim slučajan susret. Diogvardi je Elizi tek prethodne
večeri kazao da će imati vanrednog posla u nedelju, i kada smo se nas dvojica popeli kod nje, ni on
sam nije znao u koliko sati će ona izaći odavde."
Alesandrini je malo poćutao. ,,U redu. Učiniću što mogu da možete mirno da ispitate sve i
skinete svaki trag sumnje s ovdašnjih stanara. Grofu to sigurno neće biti drago i preduzeće neke
mere, videćete već."
 „Mnogo vam hvala. Moraćemo da ispitamo sve koji ovde rade ili stanuju."
Nastala je tišina. Zbunjeno sam ćutao. Alesandrini je bio u svom elementu.
„Želite li da znate moje kretanje u nedelju od onoga časa kad smo izašli odavde s Anđelom?
Kao što se sećate, uzeo sam taksi u šest i dvadeset. Moj ulazak u Vatikan zabeležen je u pola sedam.
Otišao sam da se pomolim u kapelici koja se nalazi ispod kancelarija i tu sam ostao oko sat."
,,Da li ste bili sami?" Ne znam zašto mi taj moćni čovek nije ulivao strahopoštovanje. To pitanje
postavio sam mu sasvim prirodno i lako.
„Nemam svedoke koji bi potvrdili da sam bio tamo. Otišao sam iz Vatikana oko osam sati i to je
takođe zabeleženo. Kući sam stigao oko osam i deset. Baš na vreme za utakmicu... Grof Tomazo je
upravo parkirao auto kada sam izlazio iz taksija. Pozdravili smo se u prolazu; on je bio u žurbi jer je
očekivao goste."
,,Da li je i supruga bila s njim?"
,,Ne, mislim da nije. Pre utakmice stajao sam neko vreme na terasi. Rim je bio skoro prazan.
Video sam i kako pristiže motor, to je bilo oko osam i petnaest."
,,Da li je Manfredi bio sam?"
„Jeste, i imao je kacigu na glavi, kao i obično. Brzo je sišao s motora i ušao u Palatu A, jer je
utakmica upravo počinjala."
Nisam bio naročito zadovoljan, ali nisam znao šta bih ga još pitao. Obratio sam se ocu Polu.
,,Mi smo se sreli ovde dole u nedelju oko pola šest. Ja sam se peo kod kardinala, a vi ste žurili u
parohiju San Valente."
Brzo je pogledao kardinala. Ovaj mu je dao mali znak odobravanja.
„Ja odmah otišao u San Valente. Čekao me drugi dobrovoljac, Antonio. Odveo decu našim
kombijem na oratorijum, koji trajao do osam."
,,A šta ste vi radili u toku ta dva sata?"
,,Ja kuvao. U osam, kada Antonio vratio s decom, sve spremno za večeru pred televizorom."
,,A posle utakmice?"
,,Ja i Antonio stavili decu spavati. Zatim i mi legli spavati."
„Oče Pol, da li ste poznavali Elizu Sordi?"
Video sam senku razumevanja u njegovim plavim očima koje su se poslednji put okrenule ka
kardinalu, a zatim je vratio pogled na mene. ,,Naravno."
,,Da li ste bili u prilici da razgovarate s njom?"
Pogledao sam u kardinala, ali zapravo sam nastavio da posmatram oca Pola. Ispod njegovih
naočara zapazio sam neku iskricu. Nervozno je prošao rukom kroz riđe uvojke.
„Eliza povremeno dolazila ovamo zbog posla. Dva-tri puta."
,,A o čemu ste pričali?"
Učinilo mi se da mu je mrsko da se toga priseća. ,,O mom pozivu", reče najzad s uzdahom.
Jedva sam se uzdržao od smeha. Valerio Bona išao je s njom na misu, otac Pol joj je pričao o
svom pozivu, Manfredi ju je pratio do bara. Na kraju ju je neko odveo pod most, masakrirao,
izmrcvario i bacio u reku. Možda se posle svega toga čak i prekrstio.
,,Da li je Eliza ikad razmišljala o tome da postane kaluđerica?", tresnuo sam sarkastično pitanje.
Na moje najveće iznenađenje, Pol je odgovorio potvrdno.
„Možda je, jer ona mnogo pitala o tome."
Okrenuo sam se Alesandriniju. „Znate li i vi nešto o tome, eminencijo?"
,,S tom devojkom sam izmenjao vrlo malo reči, uglavnom samo onda kad mi je donosila
dokumenta, i naš razgovor bio je vezan samo za posao." Kardinal se potom zamislio. Svakako ga je
mučila neka neprijatna misao, jer se njegovo srdačno i vedro lice malo ukrutilo.
Vratio sam se na Pola. ,,Da li ste je ikada posetili u njenoj kancelariji na drugom spratu?"
 Sad su njegova zbunjenost i rumenilo bili očigledni. „Nisam išao tamo, no ona me zvala u
subotu preko interfona."
„Hoćete da kažete da vas je zvala na dan pre nestanka?"
,,Da, došla oko pet. Htela help5 da nosi kardinalu neke teške knjige. Pričali nekoliko minuta i
ona otišla."
,,A o čemu ste pričali?"
„O njenom radu; ona to volela i kazala da mora radi u nedelju ali to okej. Kazala zatim čudnu
stvar - želi jednom meni se ispovedi. Ja njoj kazao ne, ja još ne postao sveštenik."
„A zatim je izašla?"
Momak je malo oklevao. ,,Ja joj mahao ćao, ćao s terase. Ona bila pored fontane s gospođom
Ðinom. Videle me i mahnule."
Eto zašto je sve to priznao. Postojao je svedok - vratarka, koja će se uskoro vratiti iz Indije i
može se setiti tog pozdrava.
„Zatim desilo nešto drugo", dodao je zamišljeni otac Pol. Instinktivno sam pogodio šta će reći i
pre nego što je ma šta izgovorio. „Ona je tada mahnula i nekome na terasi Palate A", kazao sam.
Otac Pol se zgranuto zagledao u mene i prvi put opazih neki znak uvažavanja na licu kardinala
Alesandrinija.
„Zar vi to znali već?", promrmljao je zbunjeni Pol.
„Nisam to znao, ali ubeđen sam više nego ikada da se u ovom rajskom kutku možda krije pravi
đavo."
Otac Pol potvrdi: „Momak s dvogledom - on vrlo čudan, da..."
Alesandrini je zaključio da je došao čas da okonča taj razgovor. „Ovo baš i nije neki raj,
komesaru Balistreri. No svakako nije ni pakao. Nećete ovde pronaći đavole. No intervenisaću kao što
sam vam obećao, i to tako da čak i grof bude primoran da sarađuje s italijanskom policijom. Što se
tiče mene i oca Pola, verujem da smo vam kazali sve što znamo."
Imao sam još jedno pitanje za oca Pola, ali mi u tom trenutku nije bilo omogućeno da ga
postavim. Da li ste videli Elizu Sordi u nedelju, na dan kad je ubijena?


Otišao sam odatle u času kad je vrelo julsko sunce zalazilo za horizont. Bacio sam pogled na prozor
na drugom spratu, onaj od Elizine kancelarije. Cvet u vazi koji je ostao na simsu posle Elizine smrti
već se iskrivio i osušio. Uočio sam i uobičajeni blesak sočiva dvogleda na terasi Palate A. Manfredi
je odatle dominirao celom okolinom. Mogao je sve da vidi a ne bude viđen, što je za njega bilo
idealno. Video je i prozor Elize Sordi. U tom času je mogao da vidi i mene. Nisam odoleo iskušenju.
Upalio sam cigaretu i, duvajući dim kroz obe nozdrve, pozdravio Manfredija jednim mahanjem.
Krenuo sam kroz divni park uživajući u cigareti, svežini hlada i cvrkutu ptica. Bio sam usred
Rima, a činilo mi se da sam negde na selu. Bacio sam rasejan pogled ka bazenu. Jedna mlada gospođa
u jednodelnom kostimu bila je opružena na travnjaku i uživala u poslednjim zracima sunca. Video
sam je prethodne nedelje kad je ulazila u auto s grofom. Bila je otprilike mojih godina mada je imala
figuru dvadesetogodišnjakinje, vitku i izduženu. Video sam joj i lice iz profila: imala je veoma fine
crte i sitne bore u uglovima očiju. Okrenula se da me pogleda; oči su joj bile plavozelene.
,,U ovom parku zaista ne bi trebalo pušiti." Ton je bio ljubazan i nije zvučao prekorno. Zvučalo
je to više kao upozorenje. Instinktivno sam bacio pogled na terasu Palate A, ali bila je zaklonjena
drvećem.
Trebalo je da joj kažem da sam tu cigaretu zapalio namerno, da bih provocirao njenog
prepotentnog muža i ono njuškalo od njenog sina. Možda bismo i porazgovarali. No postupio sam
upravo suprotno i u stilu koji mi je manje ležao - izigravao sam diplomatu. Promrsio sam nekoliko
reči izvinjenja, ugasio cigaretu na zemlji, pokupio opušak i ugurao ga u džep. Proklinjao sam sebe
zbog toga što me je grof doveo u podređeni položaj, koji mi je bio uvek bio stran. Sreo sam u životu
mnoge moćne i opasne ljude. No grof Tomazo dei Banki di Aljeno je u svojoj biografiji i ponašanju
ispoljavao nešto što sam jednim delom potajno odobravao. U mojim najgorim danima postojao je
period kad mi je bilo potrebno da čvrsto verujem u nešto, bez ikakvih kompromisa i po svaku cenu.
Čak i ono što sam inače mrzeo - vernost kralju koji je šurovao s fašistima i priznavanje
srednjovekovne moći aristokrata i njihove vlasti nad zemljom i onima koji su je obrađivali.
Bilo mi je dosta tog mučnog osećaja i želeo sam da odem odatle što je brže moguće. Projurio
sam kolima kroz grad, spustivši pritom krov da bih osetio prvu večernju svežinu. Zahvaljujući
posebnoj dozvoli, imao sam pristup u istorijski centar grada koji je inače zatvoren za saobraćaj. U
dnu stepenica na Španskom trgu nonšalantno sam parkirao pored jednog policijskog automobila i
pokazao policajcima svoju legitimaciju. Uzeo sam kornet sladoleda od pistaća i čokolade i naslonio
se na auto bacajući poglede na sve strane; očijukao sam besramno s najlepšim turistkinjama. Bilo ih
je mnogo između fontane i stepenica, a neke od njih su začuđeno posmatrale crveni dvosed i
preplanulog mladog čoveka koji se uopšte nije osvrtao na policajce već je blaženo uživao u
sladoledu. Neka platinasta plavuša, veoma preplanula i elegantna, izlazila je iz Ulice Kondoti s guči
tašnom preko ramena, cupkajući na visokim potpeticama i odevena u kratku valentino haljinu.
Verovatno je imala desetak godina više od mene.
U trenu sam iza nje spazio motor s dva momčića bez kaciga na glavama. Onaj koji je sedeo
pozadi nagnuo se da zgrabi njenu torbicu i smaknuo joj je s ramena u jednom potezu. Trenutak
kasnije moj kornet sa sladoledom zalepio se preko očiju dečaka koji je vozio motor, što je
propraćeno bučnim treskom. Motor je zakrivudao, udario u ivicu fontane i prevrnuo se, povlačeći pri
padu sa sobom dvojicu dečaka. Pritrčali su dežurni policajci. Ponovo sam pokazao legitimaciju i
pokupio gospođinu torbu, ostavljajući kolege da se pozabave lopovčićima.
„Maloletni su, gospodine komesaru, pa ako nemaju prethodnih prestupa možda možemo da ih
pustimo pošto ih prvo identifikujemo?", upita stariji policajac.
Bacio sam pogled na dečake. Italijani, sigurno iz nekog predgrađa. Jedan je imao minđušu u
uhu, a drugi tetovažu Če Gevare na razvijenom bicepsu.
,,Ne, odvedite ih ipak u zatvor za maloletnike; jedna noć u zatvoru dobro će im doći."
Ona gospođa me je čekala držeći cipele u ruci.
„Slomila mi se jedna potpetica, ali to nije važno", objasnila mi je, smeškajući se. Bez cipela je
bila moje visine. Pogledao sam u njenu burmu i dijamantski prsten na domalom prstu leve ruke.
,,Ne možete ići tako po gradu; odvešću vas", predložio sam joj pokazujući na svoj auto.
Osmehnula se. „Nisam se godinama vozila u dvosedu. No sećam se da mi je nekada to bilo
zabavno."
Agenti su me gledali popreko i mogao sam da zamislim njihove komentare.
„Gde stanujete?"
„Zivim u Londonu, s mužem i dve ćerke", odgovorila je opružajući svoje duge noge.
,,Pa ne mogu da vas odvezem baš tamo. No svakako imate i neku adresu u Rimu, zar ne?"
Pokazala je na stepenice Trinita dei Monti.
„Došla sam ovamo na radni vikend. Odsela sam tamo gore, u hotelu Hasler. Ako vam se ne
žuri, rado ću se provozati u tom mladalačkom automobilu, pošto vidim da možete da vozite i kroz
zone zabranjene običnim smrtnicima."
Lagano smo se vozikali kroz grad mojim otvorenim dvosedom, okruženi crkvenim kupolama
pozlaćenim suncem na zalasku. Vozio sam sporo kroz mnoštvo pešaka, jer moj je auto bio jedini u
masi Rimljana i turista koji su se zaputili u subotnji provod. Zamolila me je da napravim krug oko
Trga Navona a zatim i oko Fontane četiri reke, pa sam to i učinio praćen komentarima začuđenih
turista i agenata koji su patrolirali po trgu.
„Ovo je isti model automobila kao onaj iz Diplomca, zar ne?", upitala me je dok smo se vozili
naviše uz breg Trinita dei Monti.
,,Da, takav auto vozio je Dastin Hofman."
„Pristaje ti; simpatičan si kao i on, samo što si nešto viši, bogu hvala."
Kad smo stigli do hotela, već je pao mrak.
„Hvala što si mi spasao torbicu. A zahvaljujem i za obilazak grada", rekla je, okrenuvši se
prema meni.
Zatim smo malo posedeli, a ja sam se pitao da li je ona to ozbiljno rekla ili se šalila na moj
račun.
„Žao mi je zbog tvog sladoleda", nastavila je. ,,Da nije nemoguće parkirati ispred hotela,
pozvala bih te da se popneš do mene. Sobna usluga u ovom hotelu zaista je sjajna."
Zatvorio sam vrata i ostavio auto tačno ispod znaka za zabranjeno parkiranje pod pretnjom
odnošenja vozila, s ceduljom na kojoj je pisalo policija, službeno, istaknutom na vidnom mestu.
Dok se ona tuširala, stigao je sladoled od jagoda i vanile sa šlagom, zajedno sa šampanjcem.
Izašla je iz kupatila u frotirskom ogrtaču i ja sam otvorio bocu.
„Nećeš mi verovati, Mikele, ali ovo je prvi put da radim ovako nešto, i to posle sedam godina
braka. To mi pomalo i smeta, jer ne volim da preuzimam inicijativu."
,,Ali ti ne moraš da uradiš baš ništa. Ako nema inicijative, nema ni krivice."
Smejala se dok sam joj svlačio ogrtač i spuštao je nagu na postelju. Smejala se i dok sam joj
vezivao ruke pojasom njenog ogrtača. Smejala se i kad sam joj na oči stavio masku za spavanje a u
uši čepove koje je hotel velikodušno nabavio za goste, da bih zatim rasporedio sladoled od jagode i
vanile i šlag po pravim delovima njenog tela.
Zatim sam se bacio na sladoled.



NEDELJA, 18. JUL 1982.

Tog dana nisam otišao do Teodorija; nisam ga ni telefonom pozvao. Posle onog produženog
sladoleda nije mi bilo do toga. Zaspao sam kao blaženo detence među elegantnim hotelskim
čaršavima.
Otišao sam iz hotela tek pred jutro. Ona je putovala u Firencu; trebalo je da se tamo nađe s
mužem koji je dolazio iz Londona. Učinilo mi se da joj se sve što smo radili previše dopalo pa sam
joj dao lažni broj telefona da me ne bi pronašla i gnjavila i vratio se u svoj stan na Garbateli gde sam
nastavio da spavam.
Oko podneva me je probudio reski zvuk telefona. Pomislio sam da je Teodori pa sam se odmah
odazvao pospanim glasom. Bio sam uzeo slobodan dan i nisam hteo da me ma ko uznemirava.
,,Hej, dobro jutro, Mike. Imao si lošu noć?"
Bio je to moj brat Alberto. Samo je on imao običaj da me tako zove. Bio sam potpuno
zaboravio da me je pozvao na ručak i popodnevnu partiju pokera. Verenica mu je bila u Nemačkoj
kod roditelja, a on nije imao uobičajenih obaveza i tog vikenda nije radio. Pozvao je mene i Anđela
na ručak, a trebalo je da kasnije dođe i njegov kolega pa da odigramo nekoliko partija pokera.
Moj uzorni brat bio je uzoran u svemu, pa i u kuvanju. Stekao je inženjersku diplomu s
najvišom ocenom, bio je direktor multinacionalne kompanije, imao dobre političke veze sa svim
partijama osim s postfašistima, posedovao divnu kuću s krasnim terasama i imao verenicu koja će
biti sjajna majka njegove dece. Mogao sam lako i da ga omrznem, ali sam ga zapravo obožavao. Ne
samo zbog toga što me je svojevremeno izvukao iz neprilika, već što mi to nikada nije prebacivao.
Nije imao onaj lažno skromni utilitaristički stav našeg oca, čoveka s dobroćudnim licem koje krije
prepotentnost. Ne, Alberto je zaista bio skroman i verovao je u kompromis kao put ka dobru i sreći
svih ljudi.
Kada sam stigao, Anđelo je već bio tu i njih dvojica su se lepo zabavljali kuvajući zajedno.
Alberto je bio pravi sofisticirani šef kuhinje, a Anđelo autentični pica-majstor. Meni je pripala
dužnost da postavljam i raspremam sto i pakujem posuđe u mašinu za pranje.
Jeli smo neko hladno testo i kapreze salatu, pijuckajući uz to belo vino. Bilo je veoma toplo, ali
terasa je imala malu nadstrešnicu.
„Izgledaš mi umorno, Mike. Nisi se naspavao? " U tom pitanju moga brata nije bilo ironije.
Samo je, kao i obično, brinuo za mene.
„Pretoplo je, i suviše bučno. No na svu sreću, Rimljani su danas svi na plaži jer su prošle
nedelje mnogi izostali zbog utakmice."
„Pomisli samo kakvi su efekti naše nacionalne pobede, Mike. Prihod od poreza za prvu
polovinu jula veći je nego što je bilo predviđeno."
„Zemlja čiji građani plaćaju porez na osnovu fudbalskih rezultata nije pravi primer visokog
civilizacijskog nivoa", napomenuo sam.
Takva zemlja baš zaslužuje policijskog komesara koji u dvosedu kruži po zonama grada
zabranjenim za saobraćaj i spopada turistkinje.
Pričali smo o politici jer smo želeli da bez osuđivanja govorimo o sebi. Naš pogled na svet
zapravo smo mi sami. Moj pogled na svet je svakako bio prilično uprošćen. S jedne strane bili su oni
pošteni i naivni, obično i siromašni. S druge strane bili su prestupnici i varalice, uključujući i one u
sakoima i s kravatama koji su sedeli u raznim državnim administrativnim telima, parlamentu i
organima vlasti i Vatikanu.
U mladosti sam maštao o tome kako će ceo taj sistem jednom da eksplodira i sa sobom povuče
u blato i sramotu sve smutljivce koji uništavaju Italiju. No jedini koji je doživeo brodolom bio sam
ja. Pristupio sam Tajnoj službi kada sam se uverio da su moji prijatelji neofašisti postali ubice u
službi interesa onih nedodirljivih i da to što rade masovno pogađa nedužne bez odbrane i prlja časne
ideale u koje sam verovao. No i Tajna služba bila je povezana s nedodirljivima, što sam shvatio tek
prilikom otmice Alda Mora 1978. godine. U tom času mi se činilo da je državna služba jedini način
da izbegnem definitivnu propast.
„Neću dozvoliti da me uvuku u te grozote, Alberto. Odmaraću se na ovom poslu još neku
godinu i vratiću se u Afriku da lovim lavove i vodam unaokolo idiotske turiste."
Alberto je odmahivao glavom i kolebao se između osmeha i zabrinutosti.
„Mike, Italija je bila samo jedna siromašna zemlja uništena ratom. Sada se oporavila. Zar ne
misliš da su političari, katolici ili komunisti, kao i industrijalci i crkva, ipak učinili i nešto dobro?"
,,To su isti oni koji su savetovali Musoliniju da uđe u rat a potom ga napustili. Usmerili su se na
sve glavne industrijske grane, a neki su se pritom držali Vatikana i na kraju rata su se odjednom svi
predstavljali kao antifašisti."
,,Ma to su sve budalaštine bez ikakve istorijske osnove, Mike. Musolini se opredelio za rat i
rasističke zakone... fašisti su proganjali i ubijali antifašiste. Kao što je i libijski pokret otpora
poubijao mnoge italijanske vojnike."
Samo je Alberto mogao da mi bez ikakvih posledica kaže takve stvari.
Moj profesor istorije u gimnaziji u Libiji bio je jedan bradati mršavko odeven u eskimo jaknu,
farmerke i patike. Bio je to mladi levičar koji je prihvatio nezgodan posao u Tripoliju samo zato što
mu je bilo potrebno neko redovno zaposlenje. Nikada nije propuštao priliku da nam kaže šta misli o
našim dedovima i očevima kolonizatorima. Jednog dana pred raspust pričao nam je o Italu Balbu,
maršalu Gracijaniju i grupi deportovanih kriminalaca koje je libijski pokret otpora izmasakrirao.
Znao sam da je to istina, ali on ipak nije imao pravo da priča o tome i povezuje naše kolonijalističke
porodice s tim događajem.
Presreo sam ga za vreme odmora u dvorištu s još dvojicom učenika koji su mislili isto što i ja.
„Moj deda radi u Libiji od 1911. godine. Ovde je organizovao proizvodnju maslinovog ulja na
industrijskom nivou, a zajedno s drugim italijanskim kolonizatorima izgradio je puteve tamo gde
nije bilo ničega osim peska i otvorio zanatske i umetničke škole za mlade Arape. Zar je zbog toga
kriminalac?"
Profesor je stajao i pušio, što me je takođe nerviralo jer je nama đacima bilo zabranjeno.
Pogledao nas je hladno.
„Pričaćemo o tome na sledećem času, Balistreri."
Smrklo mi se pred očima. Savet mog oca i brata Alberta - broj do deset, Mike - nestao je bez
traga. Kao da sam konačno otkrio ko sam i više nisam hteo to da skrivam.
Dok sam ga udarao i gledao kako pada na šljunak u dvorištu, znao sam da se nalazim na
životnoj prekretnici. Negde sam pročitao da izvesni beznačajni postupci u adolescenciji uslovljavaju
naš kasniji život kao odraslih osoba. To je svakako bio jedan od takvih postupaka.
Dok je nesrećni profesor zapomagao i svi školski drugovi nas zgranuto posmatrali, nas trojica
smo ga zgrabili. Više bih voleo da sam to uradio sam, ali nije bilo izvodljivo. Njih dvojica su ga
uzeli svaki za po jednu ruku, a ja sam ga dohvatio za noge pa smo ga odneli do ribnjaka i bacili u
vodu. S njim smo u ribnjak bacili i naše dalje školovanje i sve dotadašnje strahove.
Osmehnuo sam se bratu, koji je sigurno znao na šta mislim.
„Hvala ti što me uvek podsećaš na to, brate. No ta dekadentna i korumpirana demokratija
predaće našu zemlju Komunističkoj partiji ili, što je još gore, Crvenim brigadama." Bio sam sasvim
siguran u to što sam kazao, ali Alberto je ostao potpuno miran.
,,To se nikada neće desiti, Mikele. Potcenjuješ naš katolički pragmatizam, a i precenjuješ moć
komunizma. On više nema nikakvog smisla i uskoro će se okončati."
Naravno, kao i obično, on je bio u pravu a ja nisam. To je bila ta naša rasprava koja se večno
produžavala, s varijantama koje su se menjale prema okolnostima. Bila je to neka vrsta mantre našeg
neslaganja.
Anđelo je mojim i Albertovim raspravama prisustvovao ćuteći i nikada nije kazivao svoje
mišljenje. To je bio njegov način da nas upozna. Ostali smo sami kad je Alberto otišao da skuva kafu.
Sedeli smo u tišini s poslednjom čašom vina i cigaretom u ruci i posmatrali spori nedeljni saobraćaj
koji se vukao duž Tibra na oko dvesta metara ispod nas.
,,Ko god da je bio, poznavao ju je", rekao sam ne gledajući ga.
,,Ne želim da pričam o tome, Mikele; barem ne s prijateljima. Ako moram da dam izjavu kao
svedok ili kao ispitanik, to je već nešto drugo. No pričaću o tome samo s komesarom Teodorijem, i
to u zvaničnoj formi."
Anđelo je bio veoma tužan, a to toliko nije ličilo na njega da mi je pripala muka.
„Reci mi samo jedno, Anđelo. Da li si se u nedelju pre podne video ili čuo s Elizom?"
„To sam ti već kazao. Bio sam s Paolom sve dok nisam oko pet sati krenuo po tebe. Pozvao sam
Elizu oko pola tri iz Paoline kuće. Uveravala me je da će posao biti završen na vreme i da će ga po
gospođi Ðini poslati kardinalu oko pet, pa nije bilo razloga da idem tamo. Posle toga je više nisam
čuo. Možda ti Teodori to nije kazao, ali ispitivao je Paolu o mom kretanju tog dana. A i o tvom,
Mikele."
To su, dakle, bile te istrage koje je vodio Teodori. Valerio Bona, Anđelo Diogvardi, pa čak i
komesar Mikele Balistreri. Samo mi sirotani, a one nedodirljive treba naravno ostaviti na miru. Bilo
je krajnje vreme da se to promeni.


Otišao sam od Alberta u kasnim popodnevnim satima. Stigao sam na kliniku Vila Alba prilično kasno
uveče. Bilo je to lepo i mirno mesto, puno zelenila i tiho.
Vreme za posete završilo se znatno ranije. Recepcija je bila pusta, dežurala je samo jedna
postarija časna sestra. Pokazao sam joj policijsku legitimaciju tako da je mogla da uoči i zapamti
moje ime.
„Došao sam zbog Klaudije Teodori", odsekao sam kratko.
„Prošlo je vreme za posete", kazala je ljubazno ali odlučno.
„Znam, ali molim vas da načinite izuzetak. Potrebna nam je potvrda toksikoloških rezultata, i to
odmah."
„Poslali smo vam ih odmah posle incidenta; onda kada su je pokupili."
„Poslali ste nam primerak koji nije dovoljno vidljiv. Ministarstvo mi sada traži potvrdu,
odnosno zahteva da proverim original."
,,Pa zar je to tako hitno?", upitala je zbunjena časna sestra.
„Sastanak je u toku i traži se rešenje, a i pitanje je da li će se protiv devojke pokrenuti postupak
za ubistvo s predumišljajem. Toksikološki rezultati su u takvom slučaju od presudnog značaja."
,,Ama kakav predumišljaj? Devojka je vozila pod dejstvom droge i alkohola. Zar zaista mislite
da je namerno naciljala to drvo i ubila svoju prijateljicu?"
Na kraju mi je ipak pokazala devojčin zdravstveni karton. U trenutku kad je primljena na kliniku
Klaudija Teodori očito je bila nakljukana amfetaminima. Voziti u takvom stanju bilo je ravno
pražnjenju punog šaržera revolvera usred najveće gužve. To bi, dakle, bio predumišljaj. Osim ako
devojka uopšte nije bila svesna da je progutala amfetamine, što je trebalo dokazati.



PONEDELJAK, 19. JUL 1982.

Pojavio sam se u kancelariji Odeljenja za ubistva tačno u osam ujutro, spreman da se uhvatim ukoštac
s Teodorijem. Vanesa mi je udelila ljubak osmeh dok je premazivala veoma dug nokat crnim lakom.
Tada sam je prvi put video u mini-suknji.
Zadivljeno sam je pogledao. „Jutros ste veoma elegantni!"
„Imam sastanak s kućevlasnikom, a malo kasnim sa stanarinom." To je kazala sasvim ozbiljno i
ne gledajući me; pažljivo je završavala to što je radila.
Teodori je bio u svojoj kancelariji, a pred njim su na stolu stajali kapućino i kroasan. Oči su mu
bile žuće nego ikada, a lice vrlo bledo. No bio je prilično srdačan; ponašao se skoro ljigavo. Bilo mi
je jasno da nešto želi od mene.
„Izvolite, komesaru Balistreri, sedite. Želite li da vam moja sekretarica naruči nešto iz bara?"
Odbio sam ponudu, a njegova iznenadna ljubaznost delovala mi je vrlo sumnjivo.
„Ima povoljnih novosti u našem slučaju", izjavio je Teodori umačući kiflu u kapućino, koji se
pri tome delimično izlio na sto. ,,Stigli su nam prvi podaci s autopsije. Smrt je svakako nastupila
istog dana kad je devojka nestala; najkasnije u prvih nekoliko sati posle utakmice. S obzirom na
stanje u kome je telo nađeno, patolog ne može da bude precizniji, ali stepen raspadanja pri datoj
temperaturi tibarske vode isključuje mogućnost da je smrt nastupila kasnije."
Tu je napravio malu pauzu. „Zločin je počinjen između osamnaest i trideset, kada je Eliza Sordi
izašla iz kancelarije u Ulici Kamiluča, i ponoći tog istog dana."
Bilo mi je sasvim jasno zbog čega je Teodori smatrao da je to dobra vest. Svi sumnjivci imali
su alibi za to vreme, jedino Valerio Bona nije. Zaključio sam da je Teodori toliko dobro raspoložen
da će napraviti izuzetak i dopustiti mi da bar u toj prilici zapalim cigaretu u njegovoj kancelariji, pa
sam to i učinio. On to nije čak ni zapazio.
„Na žrtvi su nađene bezbrojne rane, hematomi, posekotine, opekotine od cigareta i tragovi
nekoliko ujeda. To je, nažalost, bilo dugo i mučno umiranje. No utvrđeno je da je umrla od gušenja;
pritisnuli su joj neku tkaninu ili jastuk na lice tako da nije mogla da diše."
,,Da li su sve rane i povrede nastale pre smrti?", upitao sam.
„Hematomi od udaraca jesu; barem masnica od udarca koji joj je slomio jagodičnu kost i
povreda desne očne duplje. Što se tiče ujeda, posekotina i opekotina, to je kod tela u takvom stanju
teško reći. Neke posekotine su verovatno kasnije načinile oštre grane i pacovi. No značajno je i to da
nije bilo seksualnog nasilja."
Saslušao sam taj podatak s priličnim čuđenjem. „Nije bilo penetracije ni na jednom mestu?",
upitao sam u neverici. Nisam ni video da je Vanesa upravo ušla u kancelariju noseći u ruci šolju
kapućina. Zastala je i zurila u nas s pomalo blesavim osmehom, očekujući Teodorijev odgovor. To
mi je bio već drugi put da u kratkom periodu napravim sličan gaf, ali Teodorijeva sekretarica bila je
sasvim drugi tip u odnosu na Elizu Sordi. Nju je očigledno zabavljala opscenost mog pitanja i
činjenica da smo se nas dvojica našli u neprilici.
„Želite li još nešto, komesaru?", upitala je zureći u mene dok je uzimala Teodorijevu šoljicu.
Bacio sam nedvosmislen pogled na njene duge noge, u želji da joj dam što jasniji odgovor.
,,Za sada mi ne treba ništa, Vanesa, no možda ću kasnije zatražiti još nešto od vas."
Devojka izađe a Teodori, pomalo doveden u nepriliku, reče ovo:
 „Dobro je i to što ste stalno bili sa svojim prijateljem Diogvardijem, jer bih inače, s obzirom na
vaše ponašanje prema ženama, morao i vas da stavim na spisak osumnjičenih."
Ton mu je bio šaljiv, ali ne baš u potpunosti. Nisu mi se nimalo dopadale takve primedbe, a
naročito ako potiču od osobe kao što je Teodori.
„Inspektore Teodori, ja ne bodem, ne tučem i ne gušim devojke. Ja ih pre svega krešem, dok je
naš čovek, po svemu sudeći, uradio nešto suprotno tome."
Teodori mi pruži izveštaj patologa. „Možda je bilo tako, a možda i nije, Balistreri. No ovde
imamo i jednu značajnu novost. Pročitajte sami."
Znaci nasilno prekinute trudnoće u toku poslednjih petnaest dana.
Eto, bila je ista kao i sve druge - ni više ni manje čedna od njih. To je bilo prvo što sam
pomislio; svetogrdna i surova misao praćena sramnim malim uzdahom olakšanja. Dakle, Eliza nije
bila svetica, baš kao ni druge devojke. Zapravo je, na neki način, to sama tražila.
„Moramo dobro da pretresemo sva njena muška poznanstva. Školu, društvo iz kraja, tog
Valerija Bonu...", kazao je Teodori.
,,A treba, naravno, da ispitamo i sve muškarce iz Ulice Kamiluča."
Teodori se, ma kako to bilo neverovatno, u tom času osmehnuo. „Naravno, ispitaćemo i te iz
Ulice Kamiluča, ali vrlo oprezno. Ja ću se već postarati za to." Pogledao me je ponosnim i hrabrim
pogledom.
Tada sam shvatio čitavo to zamešateljstvo. Kardinal Alesandrini je svakako održao svoje
obećanje. Pritisak vatikanskog vrha na one koji vode istragu se smanjio i sad je sve zavisilo od lične
odluke i hrabrosti Teodorijeve; no on ipak nije želeo da mu se ja, svojim sumnjičenjem izuzetno
uticajnih osoba, petljam u posao.
,,Da li je vašoj ćerki Klaudiji sada bolje?", upitao sam iznebuha.
Vidno je poskočio. Pogled mu je izbegavao moj.
,,Ne shvatam kakve veze ima moja ćerka sa svim ovim?", upitao je zamuckujući.
„Nema nikakve veze, samo pitam. Da li ste dobili neke dobre vesti od patologa? Ili od Kokoluta
i sudije?"
Hteo sam samo da mu stavim do znanja da se neću osvrtati na ma kakve zabrane odozgo samo
zato što on mora da ih trpi zbog svojih porodičnih problema. Inače me uopšte nije bilo briga za
njegova porodična sranja.
Nastala je vrlo duga pauza, a na kraju me je Teodori ipak pogledao.
„Komesaru Balistreri, moja ćerka ima osamnaest godina. Pre šest godina ostala je bez majke,
koja je umrla od tumora. Ja joj nisam bio od velike pomoći u školi ni u životu. Ove godine je čak
ponavljala razred. Pala je i na vozačkom ispitu, ali te večeri je krišom uzela ključeve mog automobila
i otišla s drugaricom na neku igranku na morskoj obali. Plesale su i pile sve do zore, a i drogirale su
se nečim. U povratku je Klaudija naletela na drvo i prošla bez ikakvih povreda, ali njena drugarica je
poginula.
Kažu da je moja ćerka imala te tablete pre nego što je pošla na ples, no ona tvrdi da im ih je
neko krišom dao u baru rastvorene u piću. Kao što i sami znate, to je ogromna razlika."
Mislio je da će me dirnuti, on i ta njegova razmažena i glupa kći. No ja sam u Africi viđao
sasvim drugačije stvari. Video sam trogodišnju decu kako lutaju pod vedrim nebom stomaka
naduvenog od gladi i s muvama prilepljenim za očne kapke. Nisam imao ni trunke saosećanja za
iskvarenu italijansku buržoaziju.
Teodori je morao da prihvati moju odluku da pođem s njim. Senator i grof Tomazo dei Banki
di Aljeno bio je zamoljen da nas primi i čekao nas je tačno u deset u svom radnom studiju u Ulici
Kamiluča. Teodori me je naterao da mu obećam da neću postavljati indiskretna pitanja.
Kad smo izlazili iz kancelarije, Vanesa mi je uputila pozdrav pun obećanja: ,,U slučaju da vam
zatrebam, komesaru Balistreri", rekla je i doturila mi cedulju sa svojim brojem telefona.


Grofov privatni radni studio obuhvatao je prvi i drugi sprat Palate A, odnosno prva dva nivoa ispod
potkrovlja zgrade. Došli smo u deset do deset i prišli kapiji službenim automobilom. Teodori je tada
naredio vozaču da parkira napolju. To je bio prvi znak njegovog poštovanja. Ćerka gospođe Ðine
otvorila nam je pešačku kapiju i kazala da nas lični grofov sekretar čeka na prvom spratu. Pogledao
sam ka terasi - odblesak stakla bio je tu. Odmah sam upalio cigaretu i načinio svoj uobičajeni
posprdni gest pozdrava.
„Koga to pozdravljate?", upita zbunjeni Teodori.
„Grofovog sina Manfredija."
Video sam da je malo poskočio. „Zar ga poznajete?"
„Sreli smo se nekoliko puta na izvesnoj distanci."
Njegov nesigurni pogled odavao je veliku napetost.
Bio je prisiljen da me dovede ovamo protiv svoje volje, a sad su se javljali novi momenti koji
mu sigurno nisu bili jasni.
Grofov lični sekretar bio je baš onakav kakvim sam ga i zamišljao. Postariji gospodin s
prosedom kosom, odeven u besprekorno odelo i s grbom monarhije u zapučku na reveru. Odveo nas
je u salon s nekoliko veoma vrednih komada nameštaja. Na zidovima su bile slike velikih pomorskih
i kopnenih bitaka. Teške zavese zaklanjale su sunčevo svetlo. Bilo je to bogatstvo sasvim drugačije od
površne raskoši rimske buržoazije - pravo aristokratsko obilje - teško i mračno. Na neki način
delovalo mi je čak i preteće.
Čekali smo stojeći i pri tome posmatrali slike. Teodori je delovao nekako pokunjeno, kao da su
te naslikane bitke bile tu da ga podsete na ono što ga je čekalo. Čekali smo vrlo kratko, jer je i tačnost
spadala u grofove manije.
Mada sam već sreo grofa, njegov izgled je na mene u tom času ostavio još jači utisak. Hladne
crne oči sijale su iznad impozantnog orlovskog nosa ispod kog se ocrtavala fina linija usta, brkovi i
negovana bradica. Bio je viši od mene oko dvadeset centimetara i sasvim je natkrilio oniskog
Teodorija. Dok su se njih dvojica rukovala, primetio sam da se grof trudi da ne pokaže prezir prema
neuglednom glavnom nosiocu istrage.
Što se mene tiče, strelica koju je odapeo u mom pravcu bila je jača od prethodne.
Kratko me je pogledao u oči: ,,Ako želite da se bavite ovim slučajem, moraćete prikladno da se
ponašate. Barem u ovom rezidencijalnom kompleksu."
Ono malo čudovište s dvogledom ipak ga je obavestilo o mojim nestašlucima. Uostalom, to je
bio njegov način da pokaže da u svakom trenutku može da nas izbaci napolje i prekine svaku dalju
istragu. Nije to bio pravi trenutak da mu odgovaram na primedbu.
Sobar nam je doneo kafu i mineralnu vodu za grofa. Ovaj se zatim obratio Teodoriju.
„Pomalo sam zbunjen jer mi nije jasno zbog čega je ova poseta neophodna. Pristao sam da vas
primim jer je ministar unutrašnjih poslova objasnio da se s one strane Tibra vrši pritisak da se stvari
raščiste i ne ostane nikakva sumnja vezana za taj tužni slučaj ubijene devojke."
Rekao je s one strane Tibra s malom grimasom gađenja. Ministar unutrašnjih poslova mu je,
očigledno, zatražio uslugu. To su te sitne usluge koje moćnici čine jedni drugima. A sve je to bilo
zbog ubijene devojke. U te dve reči i u grofovom tonu bilo je jasno iskazano njegovo viđenje sveta.
Beznačajna plebejka, droljica koja se dala ubiti, što je svakako učinio neki njoj sličan plebejac, i to
daleko od njegovog rezidencijalnog kompleksa u Ulici Kamiluča.
„Zahvaljujem vam u ime šefa Odeljenja za ubistva", odgovorio je Teodori. „Bićemo vrlo
kratki."
 „Mogu vam posvetiti narednih pola sata, a zatim moram da odem u parlament na glasanje."
„Pitaću vas samo ono najvažnije. Da li ste znali devojku o kojoj je reč, tu Elizu Sordi?",
započeo je Teodori.
„Njenu biografiju mi je dao Valerio Bona, jedan od mojih službenika. Preporučio sam je
kardinalu a da je zapravo nisam poznavao. Najčešće nemam bližih veza s tim osobama."
Kazao je baš tako - s tim osobama.
„Niste je, dakle, nikada videli? Ipak je neko vreme radila ovde", ubacio sam.
„Mogao sam je sresti dole na malom trgu, ali iskreno rečeno, mislim da se to uopšte nije desilo.
Dve palate su sasvim razdvojene, to ste već i sami primetili."
„Treba da vas pitamo i za nedelju, 11. jul", promucao je Teodori.
,,Recite." Grof je tačno znao o čemu je reč, ali hteo je da nas dovede u što veću nepriliku.
„Pokušavamo da rekonstruišemo kretanje svih osoba iz ovog kompleksa u toku tog dana",
objasnio je Teodori.
„Mogu li da vas upitam kakve veze ima zločin koji se odigrao na drugom mestu i koji su
počinile osobe koje s nama nemaju nikakve veze?"
,,Vidite", rekao je ponizno Teodori, „bilo bi nam veoma korisno da rekonstruišemo ceo
poslednji dan te devojke. Ako ju je odavde neko video..."
,,U koliko sati je u nedelju došla ovamo?", naglo je upitao grof. Nije hteo da bude neljubazan,
ali svakim svojim gestom naglašavao je da mu samo traćimo vreme bez ikakvog razloga i da će on
odlučiti kada razgovor treba da se prekine.
,,Na njenoj kartici stoji pečat s oznakom 11 časova. Pre toga je s roditeljima išla na misu, a
zatim se dovezla ovamo nekim prevoznim sredstvom."
,,Ja sam tada već bio izašao. Držali smo sastanak naše parlamentarne grupe u hotelu Kamiluča,
koji se nalazi na oko pet minuta hoda odavde. Bio sam tamo od deset i trideset, i vratio sam se tek
posle pet; tada sam dole sreo komesara Balistrerija kako ćaska s vratarkom. Zatim sam se istuširao,
presvukao i ponovo izašao sa sinom i suprugom oko šest i petnaest. Čini mi se da ste tada i vi izlazili,
komesaru Balistreri, zajedno s kardinalom Alesandrinijem i gospodinom Diogvardijem."
Potvrdio sam to, a grof je zatim nastavio; „Otišao sam do ministra unutrašnjih poslova na
kratak sastanak koji je odavno bio ugovoren i mislim da sam se vratio malo pre početka utakmice;
pozvao sam na večeru mnoge članove naše stranke. U povratku sam sreo kardinala Alesandrinija,
koji se takođe vraćao kući. Moji gosti su već prispeli. Gledali smo utakmicu i posle smo, uz samo
jednu zdravicu, trezveno proslavili našu fudbalsku pobedu na terasi."
Teodori me pogleda u neprilici - nije znao šta dalje da čini; što se njega ticalo, mogli smo
odmah da krenemo.
Moj glas poprimio je najljubazniji ton. „ A vaša supruga i vaš sin, da li su i oni bili kod ministra
unutrašnjih poslova?"
Bilo je to pitanje koje je predstavljalo zaokret u razgovoru. Grof mi je dobacio jedan kratak
pogled, a zatim se obratio Teodoriju. „Razumeo sam da želite znati da li je neko od nas u toku dana
negde ovde sreo tu devojku."
„Ili možda na nekom drugom mestu", dodao sam, ne dajući Teodoriju priliku da se umeša.
Ovog puta grofov pogled se duže zadržao na meni. Nisam u njemu video ma kakvu neprijatnost
ili ustručavanje; čak sam opazio i trag izvesnog poštovanja.
„Zar mislite da je neko iz moje porodice zakazao sastanak s tom devojkom?"
Njegov odgovor podrazumevao je nepremostivo društveno rastojanje između porodice Banki
di Aljeno i ljudi kao što je bila Eliza Sordi.
„Nije to morao biti pravi sastanak - možda samo slučajan susret. Pod uslovom da supruga i sin
nisu bili s vama kod ministra."
 Grof se osmehnuo. „Nisu, mada je ministar moj česti gost. No ovo je bio kratak poslovni susret.
Ostavio sam suprugu Ulu u centru grada nedaleko od Ministarstva. Radnje su u tom delu grada bile
otvorene, a i želela je da malo prošeta; kasnije se sama vratila taksijem."
,,A vaš sin?"
„Manfredi je otišao u grad motorom. Hteo je malo da provežba - on odlazi u jednu od
malobrojnih teretana koje su otvorene i nedeljom po podne. Vratio se kući nekoliko minuta posle
mene, baš pred samu utakmicu."
Stigli smo do kritične tačke. „Trebalo bi da popričamo i s vašom suprugom i sa sinom", kazao
sam.
Nastalo je poduže ćutanje. Imao sam utisak da grof vaga argumente za i protiv tog predloga. Da
bi izbegao naš razgovor sa članovima njegove porodice, trebalo je da se zameri ministru kojeg je
postavio Vatikan, a to bi značilo da će mu na političkom planu nešto dugovati. Zaključio je da
izbegavanje razgovora nije vredno tolikog truda.
,,U redu, ali moram da vam kažem da je moja supruga Ula prilično potresena tim događajem, a
i moj sin Manfredi, kao što možda znate, ima sopstvene probleme pa i s njim treba oprezno
postupati."
„Svakako, svakako, gospodine grofe", kazao je Teodori zahvalno. „Bićemo brzi, baš kao i s
vama."
„Dobro. Otpratiću vas gore, pošto su trenutno oboje kod kuće."
Potkrovlje je bilo ogromno i mračno. Parket je bio taman, zavese teške, nameštaj starinski.
Dugačak hodnik vodio je do dva povezana salona. Prvi je bio zatrpan raznim prikazima bitaka
vođenih u italijanskim kolonijama i lovačkim trofejima iz Afrike i Južne Amerike. Drugi salon je bio
pravi muzej osamnaestog i devetnaestog veka, uz dodatak par modernih divana od crne kože. Uočio
sam da nigde nema nijednog ogledala, niti ma kakve sjajne površine u kojoj bi se moglo ogledati.
Grof nas je smestio u drugi salon, a njegov lični sekretar otišao je da pozove gospođu.
Ula je odmah došla, kao da je već bila obaveštena o svemu. Na sebi je imala elegantnu sportsku
trenerku. Kosa skupljena u mali konjski rep činila je da deluje mlađe, ali male bore kraj usta i pogled
divnih zelenoplavih očiju odavali su da njen život nije proticao bez stresova. Nije mi ničim stavila do
znanja da se seća našeg kratkog susreta kraj bazena, pa smo se zvanično predstavili jedno drugom.
Imala je vrlo malo toga da nam kaže. U nedelju pre podne izašla je iz kuće rano i otišla na misu.
Uočio sam malu grimasu neodobravanja na grofovom licu. Vratila se kući oko jedanaest i videla
Elizu, tu lepu devojku koju je povremeno viđala u vrtu, kako ćaska s Ðinom Ðansanti pre nego što se
popela u svoju kancelariju.
„Posle toga celog dana nisam izlazila iz kuće; mnogo sam spavala jer sam bila vrlo umorna, a i
pozvali smo goste na večeru. Kad se moj muž vratio oko pola šest, dala sam poslednja uputstva
kuvarici i pošla s njim u grad jer sam želela da malo prošetam. Ostavio me je na početku Ulice
Korzo, valjda oko pola sedam ili nešto malo kasnije."
,,Da li ste u toku te šetnje po centru slučajno sreli tu devojku?", upitao je Teodori.
,,Ne, apsolutno."
,,Da li ste nešto kupili?", upitao sam iznebuha.
Pogledala me je pomalo začuđeno, kao da se napreže da se seti. ,,Ne, nisam. Uhvatila sam taksi
na Trgu Venecija i vratila se ovamo oko osam i petnaest, samo nekoliko minuta posle muža."
,,I Manfredi se već bio vratio?"
„Manfredi se vratio odmah posle toga, oko osam i dvadeset. U teretani uvek ostane barem jedan
sat."
Shvatio sam zbog čega Manfredi ne voli društvo nepoznatih; uočio sam to čim je ušao u salon.
Ako se izuzme lice, bio je sasvim normalan momak. Imao je razvijene mišiće, naročito bicepse
i grudne; bili su snažni ali ne i preterano izraženi, a bio je već visok skoro kao ja. No od vrata naviše
bio je prava katastrofa i gruba šala sudbine. Zečja usna i ljubičasti angiom veličine breskve
izdeformisali su mu lice sve do naduvene arkade iznad desnog oka. Imao je crnu kosu puštenu do
ramena. Prebacivao ju je preko lica da bi pokrio deformisani deo. Ono vidljivo oko bilo je vrlo lepo
i imalo je boju mora, baš kao i oči njegove majke.
„O, to je policajac koji pravi grimase", obratio mi se bez ustručavanja. Glas mu je bio prilično
grlen i prigušen, kao i kod svih dečaka koji mutiraju. Nije još savladao očevu veštinu zapovedanja
ljudima, ali svakako je u sebi nosio dobru dozu agresivnosti.
„Inspektor Teodori i komesar Balistreri žele da ti postave neka pitanja, Manfredi", rekao mu je
grof.
Momčić nije ništa odgovorio, samo je stajao i čekao. U vazduhu sam osetio nešto što mi je bilo
veoma poznato, prividni mir osobe koja silom suzdržava bes. To sam svojevremeno i sam dobro
uvežbao.
Posmatrao sam tog mišićavog momka s deformisanim licem i pitao se kakve li mu misli
svakodnevno prolaze kroz glavu. Nije bilo dovoljno ukloniti ogledala da bi neko prihvatio da je
takav kakav je - treba ukloniti negativne reakcije drugih ljudi. Ko zna, možda neki suvišan pogled ili
ismevanje izvesne devojke. U sebi sam već stvarao određeno mišljenje o njemu. U trenutku sam se
čak upitao da li je to mišljenje ili predrasuda. Navikao sam da se oslanjam na svoje instinkte.
„Bilo bi nam vrlo korisno da znamo da li ste u nedelju videli Elizu Sordi", rekao je Teodori.
Nisam se slagao s takvim početkom ispitivanja, ali uzdržao sam se i nisam intervenisao.
„Video sam je s terase kroz dvogled", odgovorio je Manfredi.
,,Dvogled?", uzviknuo je pomalo iznenađen Teodori.
,,To mi je poklon od oca - italijanski mornarički dvogled", mirno je odgovorio Manfredi.
„Dakle, videli ste s terase Elizu Sordi kroz dvogled?"
,,Da, i to tri puta u toku dana. Video sam je kad je došla oko jedanaest sati, kratko popričala s
gospođom Ðinom i pozdravila moju majku. Zatim sam je video kad je izašla oko jedan i vratila se
natrag oko dva sata."
,,Da li je bila sama?"
„Kad je izašla, bila je sama. Kad se vratila, bila je s onim momkom koji radi nešto na
kompjuteru za mog oca."
„Da li su se možda svađali?", upitao je Teodori pun nade.
Manfredi je lagano pomerio čuperak kose s leve strane lica. Mislim da je zapravo hteo da bolje
osmotri idiota koji se nalazi pred njim.
,,Pa, ja sam ih s terase samo video, ali nisam mogao da ih čujem. Momak jeste mahao rukama,
ali ne znam da li su se svađali."
,,A kako je devojka bila odevena?", naglo sam upitao.
Video sam kako senka preleće preko grofovog lica, ali ipak nije mogao da mi zabrani da
postavim takvo pitanje.
Manfredi me nije udostojio ni pogleda. „Imala je plave farmerke, belu bluzicu bez rukava i
sportske cipele s niskom petom."
,,Da li je imala prsluče?"
Nisam morao ni da pogledam u grofa da bih osetio njegovo neprijateljsko raspoloženje. Video
sam i kako Ula zabrinuto posmatra sina. Manfredi nije ni trepnuo.
„Jeste, video sam da joj bretele vire ispod košulje."
Kao što sam i mislio, dečak je bio sjajan posmatrač.
,„A mogu li znati zbog čega je to važno?", upitao je grof.
,,Na mestu zločina nismo našli devojčinu odeću. Zato nam je važan svaki detalj, pa i to da li je
na sebi imala rublje."
Manfredi me je pogledao nepoverljivo.
„Naravno, nisam u mogućnosti da vam kažem da li je nosila i gaćice." U njegovom glasu nije
bilo ironije; hteo je samo da mi se oduži za sve one provokacije koje sam mu upućivao s malog trga
u dvorištu.
,,Manfredi!", viknula je Ula.
,,Manfredi!", i grof se pridružio njenom prekoru. „Nije vreme za duhovite opaske."
,,Izvinite", rekao je on ozbiljno, „samo sam hteo da pomognem policiji."
,,Da se vratimo na tu nedelju", kazao je oprezno Teodori. „Nisi video devojku iz blizine, zar
ne?"
„Nisam. Odmah posle ručka otišao sam u sobu da se odmorim i uključio klima-uređaj. Spavalo
mi se, pa sam malo odspavao. Ustao sam tek kada je otac došao oko šest sati, a zatim smo zajedno
izašli oko šest i trideset."
,,I otišao si u teretanu, tako da naravno nisi više video devojku", sugerisao mu je ponizno
Teodori.
,,A ne, ipak sam je još jednom video. Vratio sam se na vreme za utakmicu, koju sam gledao u
svojoj sobi."
,,Bio si sam?", upitao je Teodori.
,,Ne volim veliku gužvu, a u salonu je bilo mnogo sveta."
,,Da li si posle utakmice izašao da proslaviš s ostalima?", nastavio je Teodori.
,,Pa upravo sam vam kazao da ne volim gužvu", prkosno odgovori momak.
,,Da li je u teretani tog dana bilo još ljudi?", upitao sam. Video sam zabrinuto Teodorijevo lice,
ali grof je delovao sasvim smireno.
„Samo moj lični trener."
,,Da li si imao dogovor s njim?"
,,To nije potrebno. Uvek se viđamo u nedelju po podne, od pet do sedam do petnaest do osam, u
vreme kada je teretana prazna."
,,Da, ne voliš gužvu", prokomentarisao sam. Bio je to surov i nepotreban komentar, što sam i
sam vrlo dobro znao.
Dečak na to nije kazao ništa. Fiksirao me je ljutitim pogledom, što je delovalo groteskno zbog
deformisane usne i ljubičaste fleke preko leve strane lica delimično prekrivene dugom kosom.
Došao je odlučujući trenutak. Osetio sam da se Teodori povlači i želi da ode - smatrao je da
više nema šta da ih pita.
Doneo sam odluku i obratio se direktno grofu. „Znam da je vaš sin imao prilike da razgovara s
Elizom Sordi i pre te nedelje 11. jula, pa moram da ga pitam da li je od nje u poverenju saznao nešto
što bi bilo korisno za istragu. Mladi se drže vrlo rezervisano kada su takve stvari u pitanju, pa bih vas
zamolio da popričamo s njim bez prisustva roditelja."
Teodori je pobledeo i dobacivao mi je očajničke poglede kao da smo na jednoj od lađa sa slika
ispred nas koja se upravo potapa.
,,To su rutinska pitanja", stidljivo sam napomenuo ,,ali ne možemo da ih preskočimo; naročito
ako vaš sin potvrdi da je barem jednom razgovarao s tom devojkom u njenoj kancelariji."
Grof je začuđeno pogledao Manfredija. Ton mu je bio leden.
,,U njenoj kancelariji?" ponovio je, a bilo je očito da je pitanje uputio sinu.
U njegovom tonu se, osim strepnje, osećao i prezir. Njegov sin, momak od kog zavisi
budućnost porodice Banki di Aljeno, zabavljao se ćaskajući s kurvicom iz predgrađa. Da sam mu
rekao da je Manfredi odvukao devojku na obalu Tibra, tukao je, zlostavljao, ugušio i bacio u reku,
verovatno bi smatrao da je bilo bolje viđati se s njom na povučenom i skrovitom mestu nego javno
ćaskati s problematičnom curom.
Manfredi je pogledao majku, a zatim i oca. Onda je ustao. „Hajdemo u moju sobu", naredio je, a
da pritom nije izmenio svoj prkosni stav. Teodori je očigledno bio šokiran, ali pošao je za nama,
teturajući se pomalo duž dugog mračnog hodnika.
Manfredijeva soba bila je poslednja na kraju hodnika. Nije bila naročito velika i imala je
tavanicu tamnoplave boje i zidove potpuno prekrivene posterima hevimetalskih grupa, uglavnom u
crnim tonovima i treš stilu: Ajron mejden, Džudas prist, Motorhed, Venom. Video sam natpise kao:
Ubice, Greh posle greha, Superubice, Dobro došli u pakao. Nijedan od tih postera nije pokazivao
nečije celo lice; svi pevači bili su maskirani ili slikani s leđa, a na nekima uopšte nije bilo ljudskih
likova. Na zidu sam neočekivano ugledao fotografiju njegovog društva iz razreda i odmah sam
shvatio zašto je tu. Manfredi je na njoj bio poluskriven iza profesora, pa se videlo samo njegovo
mišićavo telo i zdrava strana lica. U sobi nije bilo sjajnih površina koje daju odraz, a na prozorima
su bila neprovidna stakla. Dnevno svetlo je bilo prigušeno - dopiralo je kroz jedan jedini normalan
prozor, ali i na njemu su bile teške zavese.
U sobi je bilo puno knjiga - previše za dečaka tih godina - i bilo je jasno da ih je sve pročitao.
To su bile knjige iz istorije, filozofije, umetnosti i zbirke gravura starog Rima. Ugledao sam Mein
Kampf i Ničea, S one strane dobra i zla - knjige koje sam poslednji put video u svojoj sobi u
Tripoliju. Na zidu je crnim flomasterom ljutitim i neujednačenim rukopisom bila ispisana rečenica
koje sam se još uvek dobro sećao: Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo
prekrstimo u ono što je najbolje u nama.
Manfredi se naslonio na zid i stao što je mogao dalje od nas. Okrenuo se pravo prema meni.
„Šta još želite da znate?"
„Samo da li si i kada razgovarao s tom devojkom pre te nedelje 11. jula", upita Teodori blagim
tonom.
„Svakako da jesam, baš kao i svi drugi mladi ljudi ovde; čak je i onaj mladi crvenokosi pop
pričao s njom. Ili mislite da ja imam manje pravo da ćaskam s lepom devojkom nego jedan
sveštenik?"
Prestravljen tim pitanjem, Teodori je promumlao nešto nerazumljivo. Sad se zaista našao na
onoj slici okačenoj u salonu - na brodu koji tone.
„Svakako imaš pravo da radiš isto što i drugi", kazao sam gledajući ga u oči. ,,No, ako se
ponadaš da bi mogao nešto više, to je već sasvim drugo pitanje."
Video sam da mu se bicepsi naduvavaju, a grudni mišići zatežu. Unaokolo je bilo dosta reklama
iz filmova o borbenim veštinama i nisam uopšte sumnjao da se ovaj momak i u to razume.
Mirno nam je ispričao kako se upoznao s Elizom Sordi. Gledao ju je kroz dvogled kad je
dolazila ujutro na posao. Jednog dana je pljuštala kiša i on je video da je devojka došla bez kišobrana.
Bilo je baš onako kao što je Eliza ispričala Valeriju Boni.
,,I o čemu ste tada pričali?"
„Pitala me je šta studiram i kazao sam joj da idem u privatnu klasičnu gimnaziju. Progovorili
smo samo par reči, jer je ona tog dana imala mnogo posla."
,,U subotu pre četiri sedmice otišao si do njene kancelarije, zar ne?"
„Kazala je da će joj biti drago ako dođem."
Rekao je to najnormalnijim tonom. Kao da bi takvo čudovište moglo zanimati devojku poput
Elize Sordi. Možda je mislio da mu njegov porodični ugled daje neko posebno pravo na plebejske
devojke koje dolaze u taj mali raj. Neka vrsta savremenog prava prve bračne noći.
„Dakle, rekao si da je Eliza želela da joj praviš društvo?"
To sam izrekao tonom punim ironije i neverice i što sam naglašenije mogao. Dugo me je
posmatrao, a Teodorijevo šištavo disanje bio je jedini zvuk koji se čuo u sobi. Taj dečko će me
zauvek mrzeti, bio on kriv ili nedužan.
,,Da, bilo je baš tako, a ako mi ne verujete, to je vaš problem."
,,U redu. O čemu ste pričali?"
Osmehnuo se, pa je njegova maska delovala još grotesknije. „O pravim i lažnim osećanjima.
Zapravo, pričali smo o ljubavi."
To malo čudovište zavitlavalo me je kao da sam dete u obdaništu.
„Dakle, pričali ste o ljubavi? Budi malo precizniji, molim te. Ko je pričao o čemu?"
„Eliza je bila tužna i zamišljena. Mislim da je bilo nekih problema s tim momkom koji je trčao
za njom."
„Da li ti je to rekla direktno?", upitao je Teodori, pun nade.
„Nije mi baš doslovno to kazala. No naglasila je da ako u ljubavi tražimo nešto nemoguće, to
samo donosi nesreću."
Ponovo sam pomislio na rezultate autopsije. Znaci nasilnog prekida trudnoće u toku poslednje
dve nedelje. Kratkotrajna veza, kašnjenje ciklusa, test trudnoće, abortus. Razgovor s Manfredijem
verovatno je obuhvatao i tek otkrivenu trudnoću, i to samo nekoliko dana pre abortusa.
,,Da li si imao seksualne odnose s Elizom Sordi?", upitah iznebuha, tek da bih ga doveo u
nepriliku.
Na moje čuđenje, on se samo malo zamislio. „Meni se čini da ste vi sasvim isključili tu
mogućnost", rekao je ironično.
„Svakako si mogao da je siluješ", izjavio sam brutalno.
Teodori je prasnuo. „Dosta, komesaru Balistreri - ne odobravam vaše metode." Zatim se, da bi
delovao nepristrasno, obratio Manfrediju.
„Zanemari taj komentar, ali odgovori na pitanje komesara Balistrerija."
,,Ne", reče Manfredi, „neću više da vam odgovaram na pitanja, a i nisam obavezan da to učinim
jer nisam ja taj koji je ubio Elizu Sordi. To je, ma ko on bio, neko ko je imao mnogo više sreće nego
ja."
Da li se ova poslednja zagonetna izjava odnosila samo na njegovo lice? Nije bilo načina da u
tom času to saznamo.
Teodori se naveliko izvinjavao i zatim smo se oprostili.
Grof i Ula nisu se više pojavljivali. Lični grofov sekretar ispratio nas je do kapije, s izrazom
izbacivača koji nastoji da se reši nezgodne mušterije.


Odvezli smo se natrag u Odeljenje za ubistva; ja sam vozio. Nijedan od nas dvojice nije ništa rekao u
toku vožnje. Zatim sam zapazio da iz Teodorijevih tamnih očiju lagano klize suze.
„Ali zašto?", upitao sam ga. Bio sam naviknut na ženske suze i na njih nisam obraćao pažnju.
No zreo čovek koji plače zaista me je dovodio u nepriliku.
,,U službi sam preko trideset godina, Balistreri. I sada kad imam već šezdeset godina nalazim se
u ovom sramnom položaju i ruke su mi vezane, a balavac kao vi tretira me kao seronju i parazita."
Iz tih reči izbijali su bes i poniženje. Odjednom sam shvatio da je to bol prilično običnog
čoveka kojeg je život skrhao, ali koji je u suštini dobra osoba.
„Ama smirite se; neću nikome ništa reći, a Kokoluto će već naći načina da pomogne vašoj
ćerki..."
,,Da, pomoći će joj ako zažmurim na neke stvari u ovoj istrazi", rekao je gorko.
I on je, dakle, počeo da gaji iste sumnje kao i ja, naročito sada kad je video Manfredija, njegovo
lice, mišiće, sobu s posterima punim nasilja i knjigom Mein Kampf i pošto je saznao detalje njegovih
romantičnih ćaskanja s Elizom.
 ,,To je cena koju ćete svakako platiti grižom savesti - mislim, ako želite da Kokoluto izmisli
nekog nepostojećeg dilera tableta da bi spasao vašu ćerku od optužbe za ubistvo s predumišljajem..."
„Bogami, on i te kako postoji!", odjednom se razbesneo Teodori. „Klaudija mi je čak kazala i
kako se zove, ali zakleo sam joj se da neću ništa reći policiji jer se ona smrtno plaši te zveri, a i ja
zaista strahujem za nju. Taj tip je povezan s vrlo opasnim ljudima."
Nemo sam ga posmatrao. Te njegove žućkaste suze. Samo se zbog dece može tako patiti.
Pomislio sam na svog oca i sve ono što je preživeo zbog mene. A i na ono što sam ja preživeo zbog
njega. Mislio sam i na roditelje Elize Sordi, koji su čekali na pravdu. Bio sam pravi neosetljivi skot,
ali ipak sam mogao da mu rešim taj problem. Nije me bilo briga za nekog opasnog dilera, viđao sam
ja i takve. Odjednom sam se i sam rastužio zbog nesrećnog oca sa žućkastim očima.
Spustio sam mu ruku na rame. „Teodori, kažite bar meni ime tog rasturača; ja nisam isto što i
policija."


Posle razgovora s Teodorijem raspitao sam se o dileru preko kolega iz službe. Taj Marko Fratini,
Klaudijin diler, bio je samo sitna riba. To je bio momak iz dobre porodice i sin ozbiljnih ljudi koji je
vanredno studirao na jednom privatnom crkvenom univerzitetu, dakle mali dripac iz dobrostojećih
krugova koji je redovno obigravao neke rimske diskoteke. Jednog dana, kad je po ko zna koji put
pao na ispitu, otac mu se naljutio i zavrnuo slavinu. Dobri buržujski sin bio je prilično lenj za
studiranje, ali i dovoljno prepreden da se brzo snađe za novac. Odmah je pronašao alternativni izvor
prihoda. S obzirom na lep izgled i razrađene društvene odnose, postao je omiljeni diler amfetamina u
popularnim rimskim diskotekama. Ubrzo je naučio i kako neke od tih pilula, krišom rastvorene u
pivu, deluju na devojke i teraju ih da popuste njegovim željama.
Mogao sam lako da ga ščepam i nateram da pljune istinu. Jedina stvarna opasnost pretila mu je
od bande koja ga je snabdevala robom. Ukidanje jednog od kanala za rasturanje droge da bi se spasla
Klaudija Teodori moglo je devojci stvoriti ozbiljne probleme. Morao sam da smislim jako dobar
plan.


,,Ti ga samo malo zabavi, Vanesa; ne duže od jednog minuta. Ne želim da te dovodim u rizičnu
situaciju."
Počela je da se smeje. „Mislim da tu samo ti rizikuješ. No objasni mi, komesaru, šta treba da
radim u toku tog minuta."
To je kazala dok mi je noktima prelazila po nozi od kolena do prepona. Lagano sam joj sklonio
ruku, smejući se i sam.
„Sve što možeš. Mislim, sve što si u stanju da uradiš u toku jednog minuta."
Uputila mi je pomalo maliciozan pogled. „Znaš, komesaru, godinama sam imala vrlo dosadnog
verenika. Naročito me je smarao u krevetu. Tada sam naučila nekoliko brzinskih trikova. Pokazaću ti
ih pa mi ti odaberi pravi za tog dripca."
,,U takvim stvarima teorija ne vredi mnogo. No svakako budi oprezna."
Diskoteka Striša di mare u Ostiji bila je prepuna mladeži iz celog Rima i provincije, koja je
došla da pleše na pesku te noći, posvećene hitu Fizikal Olivije Njutn Džon. Stigao sam negde oko
ponoći s trojicom kolega u civilu, a izabrao sam one najkrupnijeg stasa i najružnije u licu. Lagano
smo se provlačili kroz šumu motora neuredno parkiranih pred ulazom. Izbacivač, koji je bio
obavešten o svemu, uveo nas je unutra preko reda, dok su oni što su čekali napolju gunđali i psovali.
Na peščanom podijumu plesalo je more raspojasane mladeži. Mladići su bili uglavnom goli do
pasa, a devojke su bile u šortsevima i kratkim majicama ili maramama vezanim preko bikinija. Bilo
je mnogo zgodnih devojaka, ali Vanesa je bila lako uočljiva po divnim dugim nogama; nosila je crni
kožni šorts i verovatno je bila jedina u cipelama s visokim potpeticama; iznad pripijenog crnog
prslučeta videle su joj se preplanule i mišićave ruke i ramena. Na prstima je imala razno prstenje, a
nokti su joj blistali, dugi i lakirani u crno. Ja sam joj predložio da se tako obuče.
Fratini je uočio Vanesu čim je izašla na podijum i posmatrao ju je kako pleše sama dok pije
pivo direktno iz boce. Situacija je obećavala. Mala doza pilula koje je taj napasnik dodavao kao začin
piću, olakšavajući time sebi posao, biće odlična da se taj fini zalogajčić malo smekša i pripremi.
Uputio joj je ljigavi osmeh dok je Vanesa uzimala drugo pivo u baru pored podijuma za igru.
„Plaćam bilo koju cifru za jedan privatan ples", kazao je, nalaktivši se na šank pored nje. Vanesa ga je
pogledala i nasmejala se.
„Možda, ali prvo treba da vidimo kako se snalaziš na javnom mestu."
Plesali su nekih pola sata, a on je pritom uspeo da joj krišom ubaci par žutih pilula u bocu piva.
Ja sam stajao na drugom kraju šanka i dao joj znak da je sve u redu.
U toku narednih nekoliko minuta njeno ponašanje bilo je baš onakvo kakvo je Fratini očekivao
i želeo. Bila je opuštena, pristupačna i raspojasana. Kad ju je pozvao da malo izađu na svež vazduh,
odmah je pristala.
Izašli su na mračan parking i prijatan sveži morski povetarac. Fratini je bio u formi. On nije
uzimao žute pilulice - od njih se gubi kontrola - što mu se desilo s onom glupačom Klaudijom
Teodori, koja se posle seksa odjednom pomamila.
Parkirao je auto na malo udaljenijem mestu, kao i obično. Otvorio je vrata svog BMW-a ša
sedištima od bele kože.
,,Uđi", naredio joj je.
Vanesa se i dalje cerekala. „Zavali se", rekla mu je saučesnički, gurajući ga na sedište i
smeštajući mu se u krilo.
Fratini se nasmejao i probao da joj otkopča šorts, ali ona mu je prevukla dugim noktima preko
bedra od kolena do prepona.
„Treba prvo malo da te istražim, lepi", rekla je glasom punim obećanja. Povukla mu je
farmerke i slip naniže, sve do kolena, i počela da ga miluje. Njenih deset crnih noktiju postali su
izvor neodoljivog uživanja.
„Dođavola, dođavola curo, teraš me u ludilo", mumlao je Marko Fratini uzdišući.
Svršio je za pola minuta, a Vanesa je odmah počela da se žali da joj je muka i ubrzo se nagnula i
povratila po njemu.
Trgnuo se i užasnuto zagledao u svoj penis prekriven povraćkom dok mu se sperma cedila na
bela sedišta BMW-a. Devojka se pridigla teturajući se, a bela pena joj je curila iz ugla usta. Trenutak
kasnije Fratini je čuo kako se otvaraju zadnja vrata automobila i dve gvozdene šake zgrabile su ga i
izvukle napolje. Jedan udarac naveo ga je da se saplete o sopstvene farmerke i sruši, onako polugo,
na šljunak na parkingu.
Fratini se, sav prestravljen, našao na tlu ispred mene i trojice mračnih tipova koji su bili sa
mnom. Pokušao je drhtavim rukama da navuče farmerke, ali jedan od mojih pratilaca vratio ga je na
zemlju dobro plasiranim udarcem.
Nadvio sam se nad Vanesom, koja mi je neprimetno namignula.
„Devojci je vrlo loše", kazao sam ozbiljnim tonom mojim pomagačima, ,,ali nećemo zvati
hitnu pomoć. Ako šef sazna za ovo, nagrabusili smo. Ubacite je u auto. Trebaće joj jedno dobro
ispiranje želuca."
„ Ali devojka će reći ocu", izgovorio je jedan od mojih pratilaca naučeni tekst.
„Neće, kasnije ću već popričati s njom. Ćutaće, inače će njen otac lepo da udesi i nju i nas, a
ovom krelcu će da odseče muda i nabije mu ih u grlo."
 Fratini je, načisto zgromljen, počeo da nariče ležeći polugo na šljunku, dok je jedan od mojih
pratilaca ubacio Vanesu u drugi automobil i odvezao je odatle.
,,A ko ste vi?", promucao je Fratini drhtavim glasom.
Uputio sam mu sažaljiv pogled. „Drogirao si i silovao maloletnu ćerku jedinicu jednog od
šefova klana Maljana. Trebalo je da mi pazimo na nju, no ta mala ludača nam je pobegla i naletela na
seronju kao što si ti."
Marko Fratini je već video sebe mrtvog. Uvek se izvlačio, ali sada je drogirao ćerku opasnog
kriminalca, i to maloletnu. On, student iz dobre porodice. Raskomadaće ga.
„Ali ja joj nisam ništa uradio", zakukao je.
Grubo sam s njega strgnuo farmerke i iz jednog džepa izvadio žute pilulice. Počeo je očajnički
da jeca.
„Upao si u najveća govna. Čak i ako uspemo nekako da ućutkamo ovu ludaču koja je navikla da
radi sve što joj dune u glavu, a kad joj se neki momak dopadne obavezno pojuri za njim."
„Nestaću odavde, kunem vam se da ću otići." Klečao je i navlačio slip.
„Nećemo da preuzimamo na sebe taj rizik, zar ne momci?", upitao sam dvojicu grmalja koji su
stajali kraj mene.
„Da ga prosto koknemo ovde na parkingu?", predložio je jedan. „Posumnjaće se na uobičajeni
obračun ispred lokala."
„Tako ćemo ga se zauvek otarasiti", kazao je drugi sasvim spokojnim glasom.
„Žao mi je", rekao sam izvlačeći pendrek iz džepa, ,,no mi smo ljudi bez mnogo mašte. Za nas
je jedino sigurno da te pošaljemo pod zemlju ili na robiju. Ali pošto ne možemo da te strpamo u
zatvor, ostaje ti samo groblje."
Fratini se upišao; plakao je i tresao se kao prut.
Zatim je odjednom podigao prst, kao da je u školi. „Možda bih mogao...", promrmljao je.
Potom nam je detaljno ispričao kako je drogirao Klaudiju Teodori i šta se zatim dogodilo.
Jedna devojka je poginula, te ako prizna da joj je stavio pilule amfetamina u čašu a da ona to nije
znala, dobiće svakako nekoliko godina zatvora. Neće tražiti smanjenje kazne.
Posavetovao sam se sa saradnicima. Kazali smo mu da imamo moćne prijatelje u policiji i da
ćemo proveriti da li nas je slagao, a ako to učini, vratićemo se da ga kastriramo i potom bacimo
njegovo telo ribama.
Kada smo ga ostavili pred komesarijatom u Ostiji, zahvaljivao nam je sa suzama u očima.
Nešto kasnije, dok je Fratini upravo davao izjavu o tome kako je krišom stavio male žute pilule
u pivo Klaudije Teodori, Vanesa i ja bili smo u luci u Ostiji na brodiću koji je pripadao nekom
njenom nedefinisanom bogatom stricu.
Noćni morski povetarac konačno nam je doneo malo osveženja posle zagušljive dnevne jare.
Sedeli smo na palubici i pili ledeno pivo.
„Šta ti je bilo najteže?", upitao sam je.
Ona se nasmejala; bila je već pomalo pripita. „Najteže je bilo progutati onu tvoju pilulu za
povraćanje. Dovraga Mikele, zbilja je grozna."
,,Da nije bilo moje pilule, morala bi da progutaš nešto gore."
„Umeš li da vezuješ čvorove? Na brodu je to neophodno."
Prišla mi je s nekom uzicom, obavila mi je oko zglobova i brzo vezala dupli čvor koji me je
sasvim blokirao, a zatim je drugim čvorom vezala tu uzicu za polugu krme.
„Eto, dobro je ovako", rekla je vraćajući se na mesto. „Barem nećeš pasti u more, Mikelino."
Skinula je jednu cipelu s visokom potpeticom. I nokti na nogama bili su joj lakirani u crno.
Ispružila je nogu i spustila je na mene, i to baš tamo gde je naumila.



UTORAK, 20. JUL 1982.

Teodori je narednog dana bio nešto manje bled, manje naduven u licu i oči su mu se manje žutele.
Bio se čak i obrijao i složio košulju i kravatu u tonu sa sakoom. Bio je pun energije, efikasnosti i
optimizma. Obložio je celu kancelariju fotografijama žrtve iz Ulice Kamiluča, okačio na zid izveštaj
s autopsije i, na moje najveće iznenađenje, naređao sve moguće alibije, ne samo za Valerija Bonu već
i za sve stanare Ulice Kamiluča.
„Sve smo proverili", kazao je sijajući od zadovoljstva. „Samo Valerio Bona ima pokriće za celo
popodne, a i mnogi su potvrdili da je posle osam bio kod kuće, mada u to ne možemo biti baš sasvim
sigurni s obzirom na celu onu gužvu."
,,A otac Pol?"
„Onaj drugi dobrovoljac, Antonio Orlandi, potvrdio je njegovo kretanje."
,,A Manfredi?"
,,I za njega važi isto. Njegov lični trener u Top topu zove se Jan Denjak - to je Poljak koji
trenutno živi u Rimu. Potvrdio je da je Manfredi bio s njim najmanje jedan sat, od petnaest do sedam
do osam, i da je za to vreme vežbao u teretani."
Dobri Teodori je uz najveći oprez proverio i kretanje grofa Tomaza pre sastanka s partijskim
drugovima, dok za stvarno vreme kupovine njegove žene Ule nije bilo svedoka. Od osam i petnaest
pa nadalje svi su bili kod kuća s prijateljima, a u to vreme nije bilo nikakve sumnje ni za
Manfredijevo kretanje. Teodori je proverio i sve zabeležene ulaske i izlaske kardinala Alesandrinija
iz Vatikana. Zatim mi je, skoro izvinjavajući se, kazao: „Prihvatili smo i izjavu da je Diogvardi sve
vreme bio sa svojom verenicom Paolom, da je zatim došao po vas posle pet i da se niste rastajali sve
dok niste otišli iz Ulice Kamiluča."
Tako je on i meni obezbedio alibi!
„A telefonski razgovori iz kuće porodice Sordi?"
„Devojka nije imala nikakve dogovore za nedelju i nije nikome posebno javila da će tog dana
ići da radi. Trebalo je da provede dan s roditeljima, da ode na misu i vrati se kući pre utakmice."
,,Da li je zvala nekoga iz kancelarije u subotu ili nedelju?"
„Zvala je samo u subotu, i to svoju majku i Valerija Bonu, da im kaže da će raditi u nedelju. U
nedelju nikoga nije zvala, samo je primila pozive od Anđela Diogvardija i majke, kao i vaš,
komesaru; onda kada ste pozvali Diogvardija, naravno."
U tom času nisam osetio nikakvu ironiju u tom njegovom naravno. Ako je Teodoriju nešto u
vezi s tim pozivom i bilo sumnjivo, zaboravio je na to posle Fratinijevog hapšenja.
Kada smo se pozdravljali, Teodori mi je srdačno stisnuo obe ruke.
„Biću vam večno zahvalan, Balistreri. Ne smem čak ni da pitam kako ste to izveli..."
Nisam mu to ni kazao, u želji da ga sačuvam od infarkta. Glavna akterka drame, iznurena našim
noćnim aktivnostima, sedela je kraj njega i kucala na mašini. Bila je sasvim čedno odevena i nastojala
je da prikrije tragove noćnog provoda.



PETAK, 23. JUL 1982.

U toku naredna tri dana nije se desilo baš ništa. Ispitivali smo sve koji bi mogli biti prijatelji iz kraja
Elize Sordi i njene školske drugove. Ispitivanja, provere alibija i spiskova telefonskih poziva.
Rezultat: nula zarez nula. Niko od njih nije se redovno viđao s Elizom osim Valerija Bone,
Diogvardija i stanovnika kompleksa u Ulici Kamiluča.
Poslednja osoba koja je Elizu videla živu malo posle pet sati je vratarka Ðina Ðansanti, koja je
sad bila u Indiji i nismo mogli doći do nje. No tu činjenicu ispričala mi je sama vratarka i potvrdio ju
je kardinal Alesandrini, kome je ona odnela materijale pošto ih je Eliza obradila.
U vezi s Elizinim prekidom trudnoće nismo saznali ništa, no mnoge ordinacije vršile su
ilegalne abortuse; bilo ih je i previše. Neke moje kolege iz službe dobro su iskoristili ta sedamdeset
dva sata. Podaci koje su prikupili o Antoniju Orlandiju i Ðaniju, odnosno Janu Denjaku bili su
zanimljivi, jer koga god da istražuješ, pronaći ćeš nešto zanimljivo. Uvek je tako.
Antonio Orlandi bio je nastavnik fizičkog vaspitanja u jednoj privatnoj srednjoj školi. Otišao
sam do parohije San Valente oko sedam po podne, da popričam s njim u vreme kada mu je počinjala
smena, iskoristivši pritom odsustvo oca Pola. U toku je bila utakmica koju su igrala deca, dečaci
protiv devojčica, a Orlandi im je bio golman.
Bilo je prilično toplo i čuli su se cvrčci; još nije bilo nikakve naznake prve večernje svežine.
Travnjak je bio neuredan, bela kućica u kojoj su deca boravila sva u haosu, a ono jedino drvce
delovalo je skoro tužno. Ipak sam osećao neku pozitivnu energiju i radost. Orlandi mi se pridružio
ispod drveta. Bio je to čovek tridesetih godina, vrlo uredan, čist i skoro preterano ulickan.
„Vaše kolege su me već više puta ispitivale."
Nije me pogledao, već je nastavio da sledi tok utakmice kao da je u pitanju svetsko finale.
„Baš su slatka ta deca", nabacio sam nonšalantno.
,,Da, svakako", odgovorio je malo prebrzo. „Sva deca su pravi anđelčići."
Bio je to tipičan odgovor iz veronauke. ,,Da li se to više odnosi na dečake ili na devojčice?",
upitao sam.
Pogledao me je pomalo zabrinuto. „Zar niste hteli da me pitate za kretanje oca Pola one nedelje
kada se igrala finalna fudbalska utakmica?"
,,Ne, to su moje kolege već obavile... Otac Pol je došao pre šest sati, vi ste odveli decu u lov na
blago, a kada ste se vratili oko osam, on je već bio pripremio večeru. Zatim ste gledali utakmicu,
stavili decu u postelje, a oko ponoći ste i vi otišli na spavanje. Da li sam dobro zapamtio?"
,,Da, tako je bilo", rekao je, osećajući se već malo bolje.
„A kako vam odgovara posao u školi u kojoj predajete, gospodine Orlandi?"
Orlandi je zapalio cigaretu, a to sam učinio i ja. On je hteo da dobije u vremenu, a ja sam imao
dovoljno vremena na raspolaganju.
„Preporučio me je kardinal Alesandrini", započeo je neodlučnim glasom.
To sam već znao, ali želeo sam da čujem nešto o njegovim ranijim neprilikama.
,,Da li ste ranije negde predavali?"
„Samo u teretanama, posle diplomiranja na Visokom zavodu za fizičko obrazovanje."
,,Da li ste konkurisali za posao u nekim školama?"
,,Nisam", kazao je.
 ,,A zašto niste? Pa svi se javljaju na takve konkurse."
Na to mi nije ništa odgovorio. Namerno sam ga mučio.
Jedan dečačić i devojčica su nam se približavali. Orlandi je ustao i pošao im u susret.
„Ostanite ovde i odgovorite mi na ono što sam vas pitao", rekao sam mu. ,,Ti klinci, koje
ionako ne umete da vaspitavate, mogu i sami da se snađu."
Zgranuto me je pogledao. ,,Ama šta to pričate? Pa ova deca su već prepatila... "
Grubo sam ga prekinuo. „Vi ste sa sedamnaest godina pohađali školu u jednoj parohiji na
periferiji. Prijavili su vas zbog opscenog ponašanja na javnom mestu pred jednom
dvanaestogodišnjom devojčicom. Šta takav čovek uopšte radi ovde?"
Video sam da se zaneo i posrnuo. Svalio se svom težinom na stolicu, prekrivši lice rukama. ,,Pa
nisam tada baš ništa učinio", promrmljao je.
„Vraga niste. U policijskom izveštaju kaže da ste viđeni sa spuštenim pantalonama."
,,To je bilo u parku; mokrio sam iza jednog drveta, a devojčica se malo udaljila od svoje tetke i
videla me je..."
,,Ne verujem vam. Dobili ste uslovnu kaznu od šest meseci. Izbegli ste veću kaznu jer ste bili
maloletni i zato što ste imali dobrog advokata. Njega je platila vatikanska kurija."
,,Ali nisam ni pipnuo tu devojčicu i nije se više nikada desilo ništa slično." Govorio je tihim
glasom i bio je očigledno isprepadan.
„Zatim vas je kardinal Alesandrini uzeo pod svoje okrilje. Bez njegove pomoći ne biste nikada
predavali, niti biste sada bili ovde."
,,To je istina", promrmljao je. ,,No, kakve to ima veze s ocem Polom?"
Bilo je to glupo pitanje. Orlandi je bio prljavi mali dripac. Svakako je bio i prilična budala. Ako
je slagao u vezi s alibijem oca Pola, sigurno je imao dobre razloge za to.


Jan Denjak je uveče radio kao šanker u jednom baru u Trastevereu. Pozvao sam Anđela da pođe sa
mnom, jer tih dana smo se retko čuli i nedostajalo mi je njegovo društvo. Prihvatio je, ali po
njegovom tonu osetio sam da razdor među nama nije sasvim nestao.
Odvezli smo se u bar mojim otvorenim dvosedom negde oko deset uveče. Trg Trilusa bio je
prepun već prilično pripitog sveta. Skoro da se nije moglo proći automobilom. Mladi nisu marili za
vozače koji su nastojali da se provuku pored njih; ispijali su pivo nasred ulice i nisu se osvrtali na
automobile.
,,Mani ih, Mikele. Parkiraćemo negde na keju i prošetaćemo do bara."
Zatrubio sam grupici klinaca koja je blokirala prolaz. Jedna od devojaka uplašeno je vrisnula i
iz ruke joj je ispala boca piva. Visoki momčić pored nje naglo se okrenuo i okomio na mene:
„Bitango, nabij tu sirenu sebi u dupe!"
Bio sam već izašao iz automobila dok su mi klinci i dalje dobacivali uvrede. Obratio sam se
visokom momku: „Šta si to kazao?"
Nešto u mom tonu i pogledu svakako ga je upozorilo.
„Ama kakav je to način", rekao je ljuljajući se pomalo na nogama, dok su ostali ćutali.
Zgrabio sam pivsku flašu koju je držao u ruci i ispraznio je na zemlju. ,,Mičite se odavde istog
trena", naredio sam im.
To je već bilo previše. Kao i u razgovoru s Valeriom Bonom, uspeo sam da dovedem momka
do besa, što sam i hteo. Video sam kako steže pesnicu pa sam se malo sagnuo i zamahnuo. Zatim sam
mu plasirao jedan precizan udarac u solarni pleksus i dečko se presamitio u struku, očajnički
nastojeći da dođe do vazduha. Čekao sam njegovu sledeću reakciju; baš sam želeo da ga izmlatim.
Osećao sam da ključam od besa. Bio je to snažan, žestok bes. No taj dečko nije imao veze ni sa čim
što me je mučilo, pa sam morao da se obuzdam da ne nastavim da ga bijem. U nekom trenutku osetio
sam da mi je Anđelo spustio ruku na mišicu.
„Molim te, Mikele. Ama pusti tog klinca."
Njegov paćenički pogled naglo me je osvestio. Znao je odakle potiče taj moj bes. Vratio sam se
u auto ne osvrnuvši se više na grupu mladih koja je ćutala i krenuo u rikverc, dok je onaj momak još
ležao na tlu i pokušavao da povrati dah. Kej je bio prepun automobila pa sam parkirao na pešačkom
prelazu, jer znao sam da neću platiti kaznu. A i bio sam tu službeno; nisam došao da se zamlaćujem
pred barovima kao cela ta gomila mladih badavadžija. Bili su to dobrostojeći mladi Italijani -
italijanska omladina osamdesetih. Laka lova, solarijumi, teretane i diskoteke. Marihuana za sirotinju,
kokain za imućnije.
Lokal je bio običan bar beznačajnog izgleda, no ispred se mogla videti ogromna gužva. Pivo,
cerekanje, zvuk motora koji prolaze, miris marihuane. Vrlo mišićav barmen u crnoj majici bio je naš
momak - Jan Denjak. Jedan od onih Poljaka koji su se otarasili tog svog glupog komunizma i došli
ovamo zahvaljujući papi Poljaku. Bio je to barmen akrobata i snagator. Hteo sam malo da ga
osmotrim pre nego što pređem u akciju.
„Paola i ja smo raskinuli", odjednom reče Anđelo. Eto zbog čega je pošao sa mnom. Želeo je da
se ja osećam krivim? Ne, Anđelo Diogvardi svakako nije bio zloban. No dogodilo se nešto
neprihvatljivo. Barem za nekoga tako osetljivog kao što je moj prijatelj, mada ne i za cinika poput
mene. Naša površnost te proklete večeri svakako je bila neprihvatljiva. I to u toj meri da je razorila
čak i Anđelov odnos s Paolom.
,,A tvoj posao?", upitao sam ga, nagađajući odgovor.
„Obavestio sam kardinala da treba što pre da mi nađe zamenu. Osećam da ne mogu da nastavim
s tim."
,,Ali to je koještarija; pa nisi ti odgovoran ni za šta, Anđelo."
To sam izgovorio ljutito jer sam ja bio taj koji se ponašao neodgovorno; ja sam bio policajac a
ne on.
Odmahnuo je glavom i nije rekao ništa. Skoro da nisam mogao da ga prepoznam.
Pokušao sam da sve okrenem na šalu. „Uvek možeš dobro da zaradiš pevanjem; tvoj glas bi
napunio svaki bar na Trastevereu."
,,Ne, zarađivaću na pokeru; hazardne igre su ono gde moj talenat dolazi do izražaja. A ako
uspem u tome, činiću s tim novcem dobra dela."
„Hoćeš, dakle, da postaneš profesionalni igrač pokera?" Nisam sumnjao u njegove kvalitete, no
to je bila gadna sredina i nisam u njoj video mesto za dobrog momka kao što je on.
„Neće me oni pojesti, Mikele. Videćeš da umem da se branim."
„Šteta, računao sam na to da ćeš mi praviti društvo po barovima; sad imaš dovoljno slobodnog
vremena da možemo da skitamo."
Trudio sam se da se našalim, ali on se nije nasmejao na moju opasku.
Za Anđela Diogvardija bilo je izuzetno teško da živi s osećanjem krivice, jer bio je tipični
katolički vernik koji veruje u strašni sud. Ja sam pak bio cinik koji nije verovao više ni u šta.


Janu Denjaku nije se dopala moja policijska legitimacija. Ona, uostalom, nije bila po volji nikome,
bio on kriv ili nedužan. Naročito ne mladom strancu, i to na radnom mestu. Kazao je drugom
barmenu da će biti odsutan nekoliko minuta i poveo me ka izlazu te smo se obreli u nekom tihom i
prljavom dvorištu iza bara, krcatom kesama prepunih đubreta. Iznutra se čuo smeh i odjekivali su
zvuci motora s ulice, no tu smo barem bili sami.
„Imam samo pet minuta", kazao je napinjući svoje snažne mišiće.
 Ironično sam se nasmejao. „Zaista? Da li bi tako razgovarao s policijom i u tvojoj
komunističkoj zemlji?"
Popreko me je pogledao. „Znam svoja prava. Mogu da se okrenem na petama i vratim se u bar
kad god hoću."
„U tom slučaju pozvaću te u policijsku stanicu i zadržati te tamo dvadeset četiri sata. Valjda si,
otkako boraviš u Italiji, naučio šta znači reč ubistvo?"
„O čemu mi to pričamo?" odsekao je kratko. Bio je to tvrd tip i trebalo je da ga malo smekšam
pre nego što pređem na stvar.
„Pričam ti o anabolicima i sličnim proizvodima koji služe da se naduvaju mišići."
Nastao je kratak trenutak oklevanja. „Ne znam o čemu govorite."
Bilo je zgodno imati prijatelje u Službi za narkotike. Mogao sam da zavirim u živote raznih
ljudi kao u otvorenu školjku: ministri, preduzimači, obični građani, svako od njih mogao je biti
optužen za neki zločin. Jan Denjak bio je samo običan bezveznjak i niko se ne bi posebno bavio
njime. No bio je i lični trener čuvenog hirurga kom je obezbeđivao posebne seksualne usluge. Kao
nagradu dobijao je nelegalne medikamente koje je za skupe pare prodavao svojim mušterijama iz
teretane, željnim snažnih mišića. Na njegovu nesreću, hirurg je bio brat izvesnog ministra kog su
nadzirale moje bivše kolege.
„Dobro, trenutno govorimo o nedelji 11. jula. Sećaš li se toga dana?"
„Naravno, pobedili ste u Svetskom fudbalskom kupu." Laknulo mu je zbog promene teme.
Jadnik se zavaravao.
,,A ti si baš toga popodneva vežbao s Manfredijem od sedam do osam, sve do pola sata pred
utakmicu. Nije baš bila neka gužva u teretani."
„Bili smo samo Manfredi i ja. Sve sam to već kazao policiji."
„Sve same koještarije. Meni moraš reći pravu istinu."
Pogledao me je popreko, napinjući mišiće. „Zbog toga što ste vi opasni, zar ne?"
Nije uočio gumeni pendrek koji sam izvukao iz levog rukava. Udarac u desni lakat paralisao
mu je ruku i bol je sevnuo sve do mozga. Ponovo sam ga udario, u koleno, pre nego što je uzviknuo:
,,Ah!" Sjajno oružje za moj posao; ne ostavlja nikakav trag.
Jan je, psujući, pao na kolena. „Kopile policijsko, razbiću te."
Raspalio sam ga otvorenom šakom po čelu pa se otkotrljao među vreće s đubretom, a iz jedne
od njih izjurio je uplašeni miš. Dok je nastojao da se pribere i ječao od bola, pokazao sam mu prvu
fotografiju.
„Izgleda da si baš dobar u pušenju, Jane; hirurg deluje vrlo zadovoljno."
Razrogačio je oči od neverice. Zinuo je da udahne malo vazduha. Opsovao je. Odalamio sam ga
po ramenu, ali ne prejako.
„Čuj, tvom poljskom prijatelju u Vatikanu sigurno se ne dopadaju takve slike. A ni meni."
Sačekao sam da se, posle nekoliko pokušaja, uspravi. Naslonio se na zid da ne bi pao. Pokazao
sam mu i ostale fotografije, na kojima mu prijatelj daje kutije s lekovima. Pogled mu je prelazio s
jedne slike na drugu.
Da bih bio siguran da ništa nisam prepustio slučaju, dodao sam i ovo: ,,Mojim prijateljima koji
su napravili ove snimke ne dopada se kada se neko buni; kad se naljute, ne pišu prijave već tog dripca
prosto ukokaju."
,,Ama šta vi hoćete od mene?", upitao je mnogo poniznije.
„Rekao sam ti. Da mi kažeš da li je Manfredi bio s tobom u teretani od sedam do osam?"
Njegovo oklevanje mi je već samo po sebi bilo odgovor na pitanje, ali to nije bilo dovoljno za
Teodorija, šefa policije, istražnog sudiju. Jan Denjak našao se između čekića i nakovnja, između dva
različita straha koja su ga kočila. Morao sam mu pomoći da se odluči.
 ,,U velikoj si nevolji, Jane. Za pušenje hirurgu ne ide se u zatvor, ali za promet anabolika se
bogme ide."
Pogledao me je. „Manfredi i ja smo bili tamo. Bilo je to baš naporno vežbanje po vrelom danu."
Ta rečenica ostala je da visi u vazduhu. Trebalo mi je neko vreme da shvatim poruku. Bio je
lukaviji nego što sam mislio.
„Sigurno imate klima-uređaje u teretani, zar ne?", zaključio sam.
Jan je uspeo čak i da se osmehne. „Naravno, to je luksuzna teretana, zar ne? Niko ne bi bez toga
vežbao po onakvoj vrućini."
To je bilo dovoljno. Jan Denjak je više voleo optužbu za lažno svedočenje nego nevolje s
grofom i Manfredijem. No i ja sam sada imao svoj ful kečeva u rukavu.



SUBOTA, 24. JUL 1982.

Elektrodistribucija nam je, iako je bila subota, do kraja radnog vremena poslala izveštaj o potrošnji
struje u teretani. Te večeri između devetnaest i dvadeset časova nije bilo povećanog utroška energije.
To znači da u nedelju po podne klima-uređaj nije bio uključivan, bar ne posle vremena kada su
poslednji klijenti otišli na ručak.
Jan Denjak pozvan je u policijsku stanicu i advokat mu je srdačno preporučio da kaže istinu.
„Valjda sam nešto pobrkao", rekao je Jan. „Svakako je Manfredi bio u teretani sledećeg dana u
to vreme, pa sam pogrešio."
„Ali njegov lični karton s rasporedom vežbanja popunjen je za nedelju, i to u vreme između
devetnaest i dvadeset časova", zaključio je Teodori, još uvek ne znajući šta treba da uradi i pun nade
da ipak postoji neko drugo objašnjenje.
„Karton ne popunjavam ja, to rade klijenti."
Ostalo je još jedno pitanje, ali ni Teodori ni šef nisu hteli da ga postave. Na kraju sam to učinio
ja.
„Dobro, recimo da ste nešto pobrkali, gospodine Denjak. Želimo da znamo ko je doprineo toj
zabuni."
Pogledao me je s mržnjom u očima. Posmatrao sam ga s poluosmehom i prstom u ustima. Hteo
sam da ga podsetim na onu fotografiju s hirurgom pre nego što reši da li želi da odgovori na moje
pitanje.
Konačno je kapitulirao. ,,Pre dva ili tri dana Manfredi me je podsetio da sam mu za vreme
treninga u nedelju obećao da ću mu pokazati novu spravu za jačanje leđnih mišića. Rekao sam mu da
je to bilo u ponedeljak a ne u nedelju, ali on je i dalje navaljivao. Na kraju me je ubedio da sam se
prevario."
Ostatak tog popodneva bio je dug i naporan. Teodori i šef telefonirali su više puta istražnom
sudiji i ovaj ih je na kraju pozvao da dođu kod njega. Teodori mi je naredio da odem kući i imao sam
osećaj da želi da prisvoji zaslugu za sve što smo utvrdili, ali nije me bilo briga za to. Imao sam u vidu
zanimljivu trojku s Vanesom i Kristijanom, što mi je poprilično raspalilo maštu.
Teodori me je telefonom obavestio o ishodu. U Ministarstvu i u Odeljenju za ubistva očito su se
pokajali što su u ovu istragu uključili i njega i mene, naročito sada kad je Teodori uspešno razrešio
svoj lični problem. Nalog da se uhapsi Manfredi dei Banki di Aljeno ipak je potpisan dok se rumeno
sunce na zalasku opraštalo od Rimljana.
Ubrzo pošto je Manfredi stigao u policijsku stanicu, Teodori me je opet pozvao.
„Taj dečak je tvrd orah, Balistreri. Insistira na tome da je bio u teretani ali da nisu uključivali
klima-uređaj."
„Koješta. To je on - znamo i ja, i vi, i istražni sudija i ministar. A zna i onaj skot od njegovog
oca, koji je veliki kraljev prijatelj. Sada će, pored nastojanja da u Italiji ponovo uspostavi tu
podrepašku monarhiju, imati da rešava i druge probleme."
Bio sam euforičan i zloban. Želeo sam da to malo čudovište strpam u ćeliju i obnovim
prijateljstvo s Anđelom Diogvardijem. Nisam mislio na Elizu Sordi, niti na njene roditelje. Mislio
sam samo na Mikelea Balistrerija...
„Grof je već ovde, u Odeljenju za ubistva, zajedno sa suprugom Ulom i najboljim advokatima
krivičarima u Italiji."
„Da li ste zabrinuti, Teodori?"
Nasmejao se prigušeno. Glas mu je zvučao nešto ljubaznije.
„Tužba protiv Klaudije je izmenjena. Dajem vam reč da će Manfredi večeras otići u zatvor."
Nisu me pozvali na ispitivanje Manfredija i nisam se te večeri sreo s njim. No nije me bilo
briga; bila je subota uveče, slučaj je bio rešen i ja sam upao u pravo euforično raspoloženje. Nisam
mogao da učinim više ništa. Nikako nisam mogao tu devojku da vratim roditeljima. Nisam mogao da
je oživim.
Što je bilo, bilo je.
Sad mi je bila potrebna dobra večera, viski, cigarete i društvo Vanese i Kristijane. Bile su kao
stvorene jedna za drugu - jedna sadistkinja, druga mazohistkinja. Nisu imale razloga da se otimaju o
mene. No mogle su da me upute u neke svoje tajne.



NEDELJA, 25. JUL 1982.

Zvuk telefona zaparao mi je mozak. Osećao sam težinu Vanesine glave na boku i miris Kristijaninog
vlažnog polnog organa na koji sam naslonio obraz. Veđe su mi bile teške i oči su me pekle od
ustajalog dima u mojoj garsonjeri; jezik mi se zalepio za nepce, zube i vilice. Bila je to jedna od onih
magičnih noći u kojima se ispunjavaju naše najluđe maštarije.
Nisam želeo da se javim, hteo sam samo da spavam. No zvonjava nije prestajala. Otvorio sam
jedno oko. Na digitalnom satu video sam da je tek sedam i dvadeset. ,,Ma idi dođavola!", promumlao
sam i zatvorio oko.
Prošlo je nekoliko minuta. Telefon je i dalje zvrjao. To je na mene delovalo poput kapi vode
koje mi dube mozak. Sve dublje i dublje. Stigao sam do one tačke gde se izvesnost odvaja od sumnje
a snovi od spavanja.
Kristijana je zurila u mene dok sam zbunjeno slušao kako mi se Teodori obraća grobnim
glasom. „Morate hitno da dođete u Ulicu Kamiluča. Odmah."
„Šta se dogodilo?", upitao sam, odjednom sasvim budan.
„Ula, Manfredijeva majka. Jutros u zoru bacila se s terase."


U Rimu je padala kiša. Letnje nevreme. Čuo sam kako kišne kapi dobuju po karoseriji mog dvoseda
dok sam ga parkirao ispred oskrnavljenog raja. Nikad nisam voleo kišu. U Africi uvek sija sunce, a u
Italiji pljušti čak i leti. Nisam mogao da podnesem osećaj tuge koji kiša izaziva u meni. Kao da se
nešto isprečilo između mene i mog života i usporava ga.
Oko Palate A bile su postavljene ograde za označavanje mesta zločina. Unutra su bili Teodori,
policijski tehničari, patolog i kardinal Alesandrini odeven u majicu i tamne pantalone. U jednom uglu
dvorišta bili su parkirani grofov aston martin i Manfredijev harli-dejvidson. Ulino telo bilo je
prekriveno čaršavom i po njemu se širila mrlja krvi koja se lagano mešala s kapima kiše. Osećao
sam očajničku potrebu da zapalim cigaretu, ali zaista nije bila prilika za to. Teodori je bio van sebe.
Spustio mi je ruku na rame, pokazujući pritom na čaršav. ,,Kazaću im da odnesu telo."
Diskretno sam pridigao jedan kraj čaršava. Ula je bila potpuno odevena; verovatno je provela
besanu noć izjedajući se. Njene fine crte lica bile su nagrđene udarcem o šljunak.
„Ima li svedoka?", upitao sam, ne nadajući se previše pozitivnom odgovoru.
Teodori je pokazao mladu ćerku Ðine Ðansanti, zgrčenu na stolici pod nadstrešnicom vratarske
kućice.
„Počela je da radi tačno u šest. Kroz prozor vratarske kućice jasno je videla kako je grofica
izašla na terasu, prekrstila se i bacila odozgo. Bilo je šest sati i pet minuta."
„Čekala je da se pojavi svedok", promrsio sam.
,,Ali Balistreri, ne shvatam zašto je želela da ima svedoka."
,,Da bi bila sigurna da niko neće optužiti to kopile od njenog muža da ju je bacilo s terase."
Teodori me preplašeno pogleda. „Dosta je bilo tih optužbi, Balistreri. Manfredi je s razlogom u
zatvoru. A njihova porodica je uništena, uključujući tu i grofa Tomaza."
Nisam bio nimalo ubeđen u to. Nešto nam je promaklo u toku razgovora s Ulom neki detalj,
nešto čega se plašila. Bio sam siguran da tu nešto nedostaje. Odjednom sam osetio mali ubod
nelagodnosti.
Uradio si što je trebalo. To čudovište je krivo.
Prekinuo nas je dolazak istražnog sudije i podsekretara ministra unutrašnjih poslova. Prišli su
Teodoriju i kardinalu Alesandriniju, a mene su namerno ignorisali.
,,Baš smo u govnima; izvinite, kardinale!", zakukao je podsekretar gledajući u čaršav prebačen
preko tela. Tipičan primer demohrišćanskog milosrđa, pomislio sam.
Uspeo sam da čujem kako istražni sudija šapuće Teodoriju: „Sigurni ste u vezi sa sinoćnim
hapšenjem, zar ne? Stoprocentno sigurni?"
,,Da, siguran sam da je taj momak ubio Elizu Sordi", odgovorio je Teodori bez traga uzbuđenja
u glasu.
Kardinal Alesandrini se odjednom okrenuo i zagledao u mene. Nije bilo potrebno da mi bilo šta
kaže. On nije bio ubeđen u to. Svi smo mi obični smrtnici, podložni grehu. Odjednom me je spopala
jeza - besmisleno drhtanje u zoru tog julskog dana dok mi je kiša natapala košulju i lepila mi je za
kožu. Prepao sam se da sam sve pogrešno shvatio. Iznerviran tim osećajem, pošao sam prema mladoj
vratarki.
Zamolio sam je da mi detaljno opiše šta je videla. Plačući je potvrdila sve što sam već čuo; nije
bilo nikakve sumnje u ono što je videla. Grofica je bila na terasi, namerno se popela na ogradu,
prekrstila se i skočila u ponor.
„Vaša majka se danas vraća iz Indije, zar ne?"
„Juče je stigla iz Bombaja u London, a pre jednog sata njen avion sleteo je u Rim. Javila mi se i
kazala da će uzeti taksi. Nisam smela ništa da joj pričam, ali uskoro će stići ovamo."
„Ona, dakle, ne zna ništa o smrti Elize Sordi?"
,,Ne verujem; bila je u nekom zabačenom selu bez telefona."
U tom času otvorila se kapija Palate A. Grof Tomazo dei Banki di Aljeno pojavio se na vratima
besprekorno odeven, kao i obično. Lice mu je bilo bezizražajna i nepomična maska.
Demohrišćanski podsekretar mu je prišao. „Ekselencijo, dozvolite da vam izrazim najiskrenije
saučešće, kao i saučešće u ime ministra unutrašnjih poslova."
Grofov ledeni pogled naveo ga je da malo poskoči i zaustavi se na par koraka od njega, skoro
se sudarivši s istražnim sudijom koji se takođe naglo približio. Kiša je padala sve jače. Biće potrebno
mnogo kiše da spere krv Ule dei Banki di Aljeno s tog šljunka. Potočići vode i blata mešali su se s
njenom krvlju. Kad je grof prišao čaršavu, zagledao se u podsekretara i sudiju koji su zurili u zemlju.
„Zahvalite ministru s moje strane", reče on, okrenu se na petama i uđe u palatu. Ulino telo
ubačeno je u ambulantna kola i odvezeno u mrtvačnicu. Prvi sam ugledao taksi koji je stigao do
zelene kapijice i mladu portirku kako mu brzo prilazi dok kardinal žuri za njom.
,,Nemojte!", rekao sam naglo i preprečio mu put.
Pogledao me je. ,,A zašto da ne?"
„Gospođa Ðina Ðansanti je svedokinja i treba da odgovori na pitanja policije pre nego što joj
neko drugi ispriča šta se desilo."
,,Pa mislio sam da ste rešili ovaj slučaj, komesaru Balistreri", rekao je Alesandrini veoma
hladnim tonom.
Potpuno sam ignorisao njegov komentar. „Sada nismo u Vatikanu. Izričito vam zabranjujem da
pričate s Ðinom Ðansanti pre nego što to mi učinimo." Bio sam uplašen, iznerviran i ljut.
Alesandrini se okrenuo i posmatrao kako se dve žene grle, pripijene jedna uz drugu. Devojka je
jecajući nešto pričala, a zgranuta gospođa Ðina ju je slušala. Potrčao sam, ali već je bilo kasno. Ðina
Ðansanti jurnula je prema nama i počela da ljubi kardinalov prsten. Suze su joj lile iz očiju.
„Eminencijo, pomozite, ne mogu da verujem... Prvo Eliza, a zatim grofica Ula..."
Video sam kako nam se Teodori približava nesigurnim korakom; on još nije bio upoznao Ðinu
Ðansanti.
Kardinal je samo ćutao i stezao joj ruke. Zurila je u njega, očigledno tražeći utehu.
Ubacio sam se među njih. „Gospođo Ðino, moramo odmah da razgovaramo s vama."
Vratarka me je zbunjeno pogledala. „Šta vi hoćete od mene?"
Teodori joj se zatim predstavio, a svakako joj je delovao pouzdanije od mene. Ušli smo u
vratarsku kućicu pored kapije, u kojoj je, inače, Ðina stanovala. Njena ćerka pristavila je vodu za
kafu, pa smo posedali oko kuhinjskog stola. Osećao sam jak miris voska i deterdženta, jer ćerka je
sve lepo uglancala pre majčinog povratka.
„Gospođo Ðino", počeo je Teodori, „znate li da se pre ove jutrašnje tragedije, upravo onoga
dana kada ste otputovali, ovde desila još jedna strašna nesreća?"
Gospođa Ðina podigla je pogled, a oči su se crvenele od plača. „Ćerka mi je upravo kazala za
Elizu Sordi."
Imao sam utisak da ona kroz prozor iza mojih leđa uporno zuri u neku neodređenu tačku u
dvorištu.
Teodori je odrečno odmahnuo glavom i pogledao devojku koja je sipala kafu: „Šta ste kazali
majci, gospođice?"
Devojka se tresla kao prut. „Samo to da je Eliza Sordi ubijena i da se grofica Ula ubila."
„Vi smatrate da je Manfredi ubio Elizu?", odjednom je upitala Ðina Ðansanti. Njena gruba
maska od lica kao da se skamenila od bola.
Teodori ju je zapanjeno pogledao. „ A kako vi to znate?", upitao je.
„Zato što je taj momak čudovište, a otac je još gori od njega. Sirota grofica bila je pravi anđeo,
baš kao i Eliza."
Rešio sam da pređem na ono najvažnije dok se more utisaka i emocija nije, poput magle, razlilo
preko sećanja Ðine Ðansanti.
„Sećate li se one nedelje po podne kada se igrala finalna utakmica? Ja sam tada došao ovamo s
Anđelom Diogvardijem oko pola šest, a vi ste već bili pripremili kofere za put."
„Odlično se sećam svega. Malo pre toga bila sam se popela kod Elize i dala mi je ono što je
pripremila za kardinala. Zatim ste došli vi i Diogvardi. On se popeo kod kardinala, a vi ste ostali da
pušite pred kapijom. Kad vas je Diogvardi pozvao, otišli ste s njim."
„Kad smo Diogvardi, kardinal i ja sišli oko šest i deset, više niste bili ovde."
„Tako je; otišla sam na misu i od paroha kupila neke sličice svetaca s namerom da ih poklonim
vernicima u Indiji. Malo sam proćaskala s nekim parohijankama i oko pola sedam sam se vratila
ovamo da zatvorim kofere. Bila sam naručila taksi za aerodrom za osam sati."
„Dobro, gospođo Ðino. Mi smo već dozvolili sebi da proverimo sve to; paroh i susetke sećaju
se vašeg dolaska u crkvu, a seća se i taksista da je u osam došao po vas", rekao je Teodori.
,,A zašto ste proveravali moje kretanje?", upita ona pomalo ljutito.
„Zato što je Eliza Sordi ubijena pošto je izašla odavde i otkucala karticu u pola sedam",
strpljivo joj odgovori Teodori ,,a u takvim slučajevima moramo pažljivo da proverimo sve podatke
o svima prisutnima."
Pogled Ðine Ðansanti odmah me je uzbunio. Drugi alarm došao je iznutra, iz nekog skrivenog
kutka mog mozga gde sam bio sahranio sve svoje sumnje.
Pogled mi je skrenuo kroz kuhinjski prozor prema mestu na kome je Ulina krv zaprljala
šljunak. Nije bilo povratka - krvario sam nevidljivom krvlju. Bile su to rane na duši.
Reči Ðine Ðansanti dopirale su do mene iz velike daljine kao prvi nalet malo jačeg vetra koji
najavljuje buru.
„Grešite, Eliza Sordi je izašla baš kada sam ja ulazila u taksi za aerodrom - negde oko osam
uveče."
 Šoljica s kafom ispade Teodoriju iz ruke i razbi se o kuhinjski pod zajedno sa svim našim
dotadašnjim ubeđenjima.

* * *

Terali smo je da ponovi tu izjavu tri puta. Taksi za aerodrom bio je ugovoren za osam sati. Ðina
Ðansanti je posmatrala kapiju kroz kuhinjski prozor. U pet minuta do osam Eliza je izjurila iz Palate
B i trčeći preko parka izašla kroz pešačku kapiju na Ulicu Kamiluča. Vratarka nije videla da li ju je
neko čekao. Samo je zapazila da devojka žuri i pomislila da je to zato što verovatno kasni na
utakmicu. Pet minuta posle toga stigao je taksi, što smo mi već i proverili. Gospođa Ðina prijavila se
na šalter za čekiranje na aerodromu Fjumičino u osam i pedeset dva i ukrcala se na poslednji let za
London da bi odatle narednog jutra uhvatila avion za Bombaj.
Nije bilo nikakve sumnje u sve to. Eliza Sordi je u pet do osam izašla iz Ulice Kamiluča - malo
pre Manfredijevog povratka. Nije moguće da se produženi masakr odigrao u toku tih nekoliko
minuta nasred Ulice Kamiluča, još uvek pune sunčeve svetlosti.
Nagrabusili smo i ja, i Teodori, i sudija i ministar. Ula se ubila zbog naše greške. Zbog moje
greške i moje preterane sigurnosti. Grof će nas razneti u paramparčad, a i ostali će nas rastrgnuti.
„Gde vam je auto, Balistreri?", upitao me je Teodori.
Ušli smo u moj dvosed dok je kiša pljuštala po nama.
Teodori je izvadio lulu i pripalio je. Delovao je mirno; utonuo je u ko zna kakve misli.
„Reći ću istražnom sudiji da se vi uopšte niste slagali sa mnom", rekao sam, znajući da to neće
biti dovoljno. Poslaće ga u penziju osramoćenog.
Teodori mi uputi svoj žuti pogled i osmehnu se. Bio je to servilni birokrata, ne baš naročito
inteligentan i trenutno u velikom čabru. No rešio sam njegov najveći životni problem. A i po prirodi
je bio dobar čovek.
,,Ne možete me spasti, Balistreri. Hijerarhija ovde ipak ima nekakav značaj: ja sam potpisao
nalog za Manfredijevo hapšenje; vi čak niste ni bili tu."
„Ali ja sam bio taj..."
Prekinuo me je nestrpljivim pokretom. ,,Ja sam prigrabio sve zasluge za ovu istragu. Kazao
sam da mi je palo na um da proverim potrošnju struje u teretani i sve sam to objasnio našem šefu,
istražnom sudiji i podsekretaru. Nisam ni pomenuo vaše ime; sve zasluge sam prisvojio. Stoga vi
nemate veze s ovim i niste ništa loše učinili."
Zgranuto sam zurio u njega. Sad sam sve shvatio. „Niste bili stoprocentno sigurni pa ste me zato
isključili iz svega."
Izbegavao je moj pogled. „Sve je to ionako moja greška. Sumnjao sam i nije trebalo da hapsim
Manfredija. Grofica bi sada još bila živa."
„Sumnjali ste...", mrmljao sam, sasvim ubijen u pojam.
„I ja imam ćerku, Balistreri, pa znam ono što vi ne znate. Eliza Sordi nikada ne bi dobrovoljno
pošla do obale Tibra s Manfredijem. Možda bi pošla s nekim drugim, ali s njim ne bi."
Zapanjeno sam buljio u njega. Eto sasvim jednostavnog objašnjenja.
To je svakako istina.
„Ipak, ne možete preuzeti moju krivicu, inspektore Teodori."
Pogledao me je malo odlučnije nego ranije. „Ipak mislim da je sve to bila moja ideja, a da ste vi
bili protiv nje. Ja sam postariji čovek s hepatitisom koji se ubrzano pretvara u cirozu. No i vi ćete
meni učiniti jednu protivuslugu, najveću koju možete."
„Mislite na Klaudiju?"
,,Da, mislim na svoju ćerku. Ja ću uskoro umreti, pa želim da joj vi budete tutor i prijatelj. Znam
da ćete moći da je zaštitite, a i ona će biti sigurnija u sebe. To najbolje možete učiniti ako ostanete u
policiji."
„Zar imate toliko poverenja u mene?"
Napregao se da se osmehne. ,,Ne baš sasvim. Morate mi se zakleti da je nećete ni pipnuti. Vi ćete
svakako biti odličan tutor, ali biste bili vrlo loš verenik."
U tom trenutku bio sam potpuno ubeđen u to da je moj otac bio u pravu i da ja zaista nikada
ništa neću dobro uraditi, jer nemam neke posebne talente niti volje i istrajnosti da taj nedostatak
nadoknađim. Ali nije me bilo briga za to; ma šta da mi se desi u budućnosti, biće mi svejedno. Zbog
toga sam prihvatio Teodorijev predlog - ne da bih spasao sebe, već zato što mi je svega bilo dosta;
hteo sam samo da mu kažem da pristajem i odem da legnem i spavam doveka.



INTERMECO


Godina 2005.

Antonio Paskvali vodi poreklo iz Tezana, planinskog sela u Abrucu čija je fotografija visila na zidu
iza njegovog pisaćeg stola, doduše na pristojnom rastojanju od simetrično postavljenih fotografija
pape i predsednika republike. Bila je to stroga i lepo sređena kancelarija dostojna jednog od najviših
policijskih funkcionera u Italiji. Možda on i nije bio na najvišoj funkciji, ali svakako je spadao među
najuticajnije osobe u važnim državnim krugovima.
U detinjstvu je pokazivao dar za recitovanje i glumu, ali i za politiku, a to su aktivnosti koje
danas imaju dosta zajedničkog. Mladi Paskvali raspoređivao je svoje vreme između glumačke sekcije
u školi i lokalne demohrišćanske sekcije. Nije se mnogo bavio učenjem, ali to je nadoknađivao
sjajnom inteligencijom, a uzdao se i u pomoć oca, koji je bio gradonačelnik Tezana skoro punih
osam godina. Profesori su najčešće gledali kroz prste tom mladiću s naočarama, istovremeno
ozbiljnom i duhovitom, naročito ako je to njegov lični ili porodični interes zahtevao; svima je bilo
jasno da će Antonio Paskvali ostvariti uspešnu karijeru.
Kad je završio gimnaziju, proveo je nekoliko meseci u Londonu gde se bavio glumom, a onda
ga je otac vratio u surovu stvarnost. U Rimu je diplomirao političke nauke i pobedio na konkursu za
posao u policiji. Posle dvogodišnjeg komesarskog kursa, njegov otac je porazgovarao s ministrom
unutrašnjih poslova, koji je poreklom iz Abruca kao i on i koji je zaključio da je mladi Paskvali pravi
štreber, a i vrlo sposoban i vešt u sređivanju međuljudskih odnosa.
Godine 1980. ministar ga je poveo u Rim kao svog pomoćnika, izvukavši ga iz policije, pa je
Paskvali formirao sopstvenu mrežu političkih veza i odnosa koja će mu biti od velike koristi u daljoj
karijeri. Svuda je imao prijatelje - od neofašista do ekstremnih levičara - ali uporno se držao centra,
što je bilo dobro za sve, i bio je spreman na dijalog sa svima.
Početkom devedesetih godina u milanskoj prokuraturi započela je kampanja zvana čiste ruke, u
kojoj je došlo do političkog povlačenja demohrišćanske partije ali i poraza socijalističke stranke, što
je delimično obezglavilo italijansku radničku klasu. Jedne večeri 1993. godine, ministar i Antonijev
otac sedeli su u salonu porodice Paskvali u Tezanu, zavaljeni ispred kamina sa po čašicom lokalnog
amara u ruci. Dvojica starijih muškaraca pričali su o tome kako će se ponovo domoći dobrih
političkih pozicija. Demohrišćanska stranka se, u okviru novog većinskog izbornog sistema, razbila
na dve frakcije -levi i desni centar. Mladi Antonio, koji je tada već imao lep položaj u policiji,
predložio je svojim pigmalionima: „Mislim da jedan od vas treba da priđe jednoj, a drugi onoj
drugoj frakciji."
Njih dvojica su ga posmatrali u čudu, a onda su shvatili da je to najopreznija moguća taktika u
očekivanju odgovora na pitanje ko će biti konačni pobednik u novom bipolarnom sistemu. Svi su bili
svesni činjenice da je, posle Drugog svetskog rata, lokalistički i nepotistički izborni sistem vladao
oko četiri i po decenije, ali sad je doveden u pitanje pod udarcima opštinskih komunističkih vlasti i
novih telekrata, koji su se ugnezdili u obe frakcije.
Malo su raspravljali o tome ko treba da priđe kojoj strani, ali njihovi lični i politički istorijati
bili su identični. No i za to je mladi Antonio pronašao pravo rešenje. Obratio se onome s višim
zvanjem, dakle ministru, koji je bio i najstariji među njima. Uzeo je novčić od sto lira i kazao:
„Ekselencijo, odaberite. Glava ili pismo."
Zatim je njegov otac upitao: ,,A ti, Antonio? I policajcima su potrebne neke političke reference."
On je izvrdavao i kazao da u budućnosti za uspešnu karijeru u policiji neće biti poželjna zvanična
pripadnost ma kojoj stranci i da je bolje da se samo predstavi kao simpatizer neke stranke. No mislio
je na sve. Nije im rekao da učestvuje, barem se tako pričalo, u rađanju nove i veoma jake političke
stranke s neograničenim fondovima, koja će privući neke demohrišćanske ali i socijalističke
političare i tako raščistiti teren. Antonio Paskvali hteo je da ima slobodne ruke, a njegov mladalački
dar za glumu biće svakako cenjen u novom političkom TV univerzumu.
Godine 2000. premešten je iz Odeljenja za ubistva u Antimafiju, gde je sproveo nekoliko sjajnih
operacija koje su dovele do istorijski značajnih hapšenja mafijaških glavešina; na njihova mesta su,
zatim, došli drugi mafijaši. Pazio je da se nijedan sadašnji ili bivši političar, ma kog opredeljenja bio,
ne upetlja u njegove akcije.
Krajem 2002. godine nedela stranih doseljenika postala su politički relevantna. Pod pritiskom
građanstva i nekih partija Vlada je odlučila da osnuje posebno odeljenje za strance, koje će u
određenim regionima pomagati Odeljenju za ubistva. Paskvalijevo ime javljalo se kao ime
superkoordinatora inter pares lokalnih istražitelja u pojedinim gradovima i diskretno je dojavljeno i
ministru unutrašnjih poslova uz svesrdnu podršku i pozicije i opozicije. Bila je to dvojaka
kandidatura: on je predstavljen kao sposoban i uravnotežen čovek, a i kao sjajan policajac, što je
odgovaralo svim političkim kriterijumima.
Rimski kvestor Andrea Floris bio je kandidat levice i znao je za Balistrerijevu neofašističku
prošlost, ali znao je i da je ovaj predložen na taj visoki položaj u policiji zahvaljujući uspešnom
vođenju Odeljenja za ubistva u toku prethodne tri godine; znao je i da je on Paskvalijev vršnjak.
Tražio je da porazgovara s ministrom unutrašnjih poslova, ali ovaj ga je prebacio svom veštom
podsekretaru, koji ga je opet prepustio svom pomoćniku - mladiću od tridesetak godina koji je
diplomirao na jednom prestižnom univerzitetu i koji je i sam podržavao Balistrerijevu kandidaturu,
imajući u vidu njegovu davnu prošlost kao aktiviste krajnje desnice i saradnika Tajne službe; to je
bilo pogodno za stvaranje zbrke u krilu levog centra, u kom je dotadašnji kvestor imao političku
podršku. Floris je proučio i podatke stare trideset godina i konstatovao da se Balistreri povremeno
koristio ucenama, ali i da je služio državi rizikujući svoj život, držeći se pritom podalje od svake
politike. No za mladog pomoćnika ministra sve to nije bilo dovoljno; čak mu je i ta udaljenost od
politike delovala sumnjivo. Balistreri je i dalje koristio izraze kao domovina, čast, lojalnost. To su
sve ostaci prošlosti i neuobičajen jezik nekih starih dana, zaključio je mladić. Naviknut na rimsku
političku pozornicu, kvestor je ubrzo shvatio da političari na tom mestu ne žele čoveka kao što je
Balistreri - nekoga ko ne želi da razgovara s njima niti da dolazi na njihove večere na terasama i ko
se ne kreće u elitnim krugovima; ne žele čoveka koji nikada ne razgovara s novinarima - usamljenika
koji se već lagano spušta silaznom životnom linijom.
Floris je ipak uspeo da postavi uslov za Paskvalijevu nominaciju za šefa Odeljenja rimskih
specijalaca - hteo je Mikelea Balistrerija. Ni Paskvali nije mario za policajca koji nije mario za
političke odnose, ali ipak je prihvatio taj uslov u želji da zahvali Florisu, koji mu je svakako bio
neophodan. Takođe je uspeo da izbegne da Balistreri pređe u četvrtu sekciju njihovog odeljenja,
sekciju za zločine protiv države, gde su upravo bile u toku nezgodne istrage o prevarama, korupciji i
lažnim bilansima.
Zato mu je poverio rimske specijalce, nadajući se da će na tom poslu Balistreri ubrzo slomiti
vrat i dati mu priliku da ga mirno zameni nekom osobom od poverenja. No Balistreri je prokleto
dobro obavljao taj posao pune dve i po godine.
Sve do slučaja R.



JUL 2005.


Samanta Rosi bacila je pogled na zidni sat u kuhinji. Bilo je pola devet; kroz otvoren prozor na
prvom spratu dopirali su poslednji tragovi dnevne svetlosti i malobrojni zvuci ponekog automobila
na putu ka moru ili selu. Dan je bio dug i veoma topao - prikladan završetak beskrajno duge radne
nedelje. Isključila je ringlu i sipala čorbu, a zatim u nju dodala malo parmezana. Sasvim malo, jer je
Asunti, devedesetogodišnjoj starici kojoj je devojka pomagala, kardiolog zabranio da jede parmezan.
Stavila je čorbu na ulepljeni sto ispred Asunte i lagano joj stavljala u usta jednu po jednu kašiku tople
tečnosti.
U deset do deset uzela je ranac, poljubila Asuntu i otrčala na drugu stranu trga da tamo uđe u
autobus koji vozi do stanice Termini; tu je hvatala vozić za Ostiju. U jedanaest bi stigla kod roditelja,
u porodičnu kuću kraj mora.


Počev od osam sati uveče u pivnici je bila velika gužva. Rumuni, nomadi s obližnjih trgova i ljudi
koji su stanovali u najruševnijim zgradama u istočnom delu Rima uveče bi se sjatili baš u tu pivnicu.
Posle celog dana na vrelom suncu, provedenog u ređanju cigle na ciglu ili pranju automobilskih
prozora na rimskim raskrsnicama, svi su bili vrlo žedni. Zapravo, mrtvi žedni.
Usred sve te gužve sedeo je u najmračnijem uglu lokala pored toaleta neki čovek duge crne
ravne kose i s velikim tamnim naočarama na nosu. Popio je vrlo malo, samo pola krigle piva. U beloj
pletenoj vrećici nosio je dve boce odličnog viskija, koji nije ni načeo. U džepovima farmerki imao je
nekoliko paketića kokaina, koji takođe nije ni pipnuo.
Privukao je kriglu i bacio pogled na trojicu zemljaka koji su upravo izlazili iz toaleta. Imali su
obrijane glave i bili odeveni u atletske majice i farmerke. Razlikovali su se samo po tetovažama na
mišicama ili na potiljku. Mala svastika, orao, dvosekla sekira, gladijatori, ukrštene sablje. Sve to
odgovaralo je onome što je on imao na umu.


Balistreri je bio na večeri kod brata Alberta sa zamenikom Korvuom i prijateljem Diogvardijem, a tu
je bio još i jedan Albertov kolega. Jeli su dinju s pršutom i pili ledeno belo vino. Bila je to lagana
večera pred dogovorenu partiju pokera. Balistreri je sebi ograničio pušenje zbog smanjenog
kapaciteta svog već oštećenog srca, a i potpuno je izbacio sva žestoka alkoholna pića. Igranje pokera
postalo je zamena za mnoga druga zadovoljstva, od kojih je s godinama polako odustajao. Poker je
bio jedan od njegovih malobrojnih preostalih izvora uzbuđenja.


Pošto je starica završila večeru, Samanta joj je pomogla da se iz kuhinje premesti u jedinu sobu u
stanu, koja je služila i kao dnevna i kao spavaća. U dvadeset do deset ustala je da krene kući. Proverila
je, kao i uvek, brojne lekove koje je Asunta uzimala da bi držala rad srca pod kontrolom. Samanta joj
je napravila vrlo preciznu shemu za uzimanje lekova. Fotokopirala ju je i zalepila selotejpom u
spavaću sobu, kuhinju i kupatilo. Zatim je provela neko vreme dajući starici poslednja uputstva.
„Gospođo Asunta, da li vam je vratar kupio antikoagulans?"
 Starica se odsutno osmehnula. „Zaboravila sam da mu to zatražim, Samanta, ali ne brini zbog
toga..."
U pet do deset najzad je istrčala napolje.

* * *

Izveo ih je iz pivnice u deset do deset. Tri momka bila su pomalo pijana, ali ne previše već baš
koliko je on želeo. Nisu bili najlucidniji, ali imali su snage i bili su spremni za akciju. Mali trg sa
zelenilom bio je pust. Videli su je kako trči grabeći krupnim koracima, kao atletičarka. Projurila je
kraj njih dok su stajali otvorenih usta.
„Dovraga, kakva riba!", viknuo je mladi gladijator na rumunskom.


Diogvardi je dobijao. To se redovno dešavalo već punih dvadeset godina. Prosedi plavi uvojci i plave
oči uokvirene sitnim borama nisu bitno menjale njegov večno dečački izgled; dobijao je sve partije
pokera i izvinjavao se svima, a povremeno bi i namerno izgubio da ne bi ponizio prijatelje. Alberto
je igrao poker po nekim naučnim metodama - vrlo pravilno - i po pravilu je gubio.
,,Blefira", kazao je Balistreri bratu, koji je odgovorio na ko zna koje Diogvardijevo zvanje.
,,Ne verujem", nabacio je Korvu. „Postoji šest šansi od deset da ima adut. Alberto bi dobro
uradio da se povuče."
Anđelo Diogvardi, po običaju, nije kazao baš ništa. Pušio je i pio znatno više nego u mladosti.
No njegovo spretno blefiranje i neblefiranje i dalje je bila profesionalna tajna.


Samanta ih je videla krajičkom oka dok je trčala pored njih. Osetila je miris alkohola i znoja. Zatim
su je njihove ruke zgrabile i povukle.
Otimala se dok su je vukli u stranu i na rastojanju od oko dvesta metara uočila autobus koji je
baš započinjao svoje kruženje oko trga. Jedan od trojice muškaraca odmah ju je stegao za vrat i
pritisnuo joj neku prljavu krpu na usta da bi je sprečio da urla. Samanta je zamagljenim pogledom
uočila zadnja svetla autobusa koji se udaljavao dok su je brojne ruke gurale u žbunje, na travu u
parku.
,,Mama", zajecala je. ,,Tata."


Devojčino telo je negde oko ponoći pronašao starčić koji je izveo psa u šetnju; ležalo je pored hrpe
otpadaka, nedaleko od mesta napada. S obzirom na blizinu izbegličkog naselja Kazilino 900 i nekih
sličnih sabirnih centara za Rome, odmah su pozvani specijalci i Balistreri je stigao čim je primio
poziv preko mobilnog telefona. Prekinuo je partiju pokera koju je igrao s prijateljima i s Korvuom
požurio na mesto zločina. Kad su policajci stigli, patolog je već bio tu. No nije bio potreban nikakav
stručnjak da bi se zaključilo da je devojku silovalo više osoba i da je na kraju zadavljena.


U roku od nepuna dvadeset četiri sata štampa i veći deo javnosti stekli su uverenje da su krivci došli
iz centra Kazilino. Opozicija s desnog krila centra iskoristila je priliku da povede kampanju protiv
Cigana - štićenika državne administracije levog centra, koji je već godinama bio na vlasti u Rimu.
Ubistvo italijanske studentkinje delovalo je kao okidač i podstaklo zahteve za rasturanje svih
izbegličkih naselja i pokretanje velike hajke na Rome.
 Mladi pripadnici ekstremne desnice napali su jedan izbeglički logor koristeći noževe i okovane
batine i ozbiljno ranili više lica, uključujući i jednu ženu koja je branila svog muža, rumunske zastave
paljene su ispred ambasade te države, a zidovi u Rimu osvanuli su puni pretećih grafita protiv
Rumuna. Jedan rumunski fudbaler, član italijanskog tima A lige, napustio je trening u znak protesta
posle mnogih zvižduka i pogrda koje su mu uputili njihovi sopstveni navijači. Rumunska vlada i
štampa reagovale su protestom, a italijanski mediji uživali su u dizanju tenzije.
Premijeri dveju država najzad su se sastali u Briselu i dogovorili o obostranoj saradnji u
potrazi za prestupnicima, pojedincima koji su narušili rumunski kredibilitet i poremetili odnose
dveju država, ali napetost je vladala i dalje.
Gradonačelnik Rima i njegova stranka levog centra godinama su se borili protiv takvih
problema, ne nalazeći pravo rešenje. Sada, kad ih je pritiskala opozicija, baš kao i mediji i javno
mnjenje, pozvali su kvestora Florisa i Paskvalija i zatražili od njih da što pre reše taj slučaj.
Istraga se od prvog dana usmerila na izbeglička naselja. Balistreri, međutim, nije bio spreman
da sledi isključivo taj trag. Razlog takvog njegovog stava bio je detalj koji je ostao potpuno nepoznat
istražiteljima na višem nivou, štampi i javnom mnjenju. Naime, na Samantinim leđima nožem je bilo
urezano slovo R, dugo i široko oko pet centimetara. Balistreri je smatrao da ostavljanje takvog traga
ukazuje na predumišljaj, što se nikako nije slagalo s nepripremljenim instinktivnim ispadom grupe
rumunskih Cigana, makar oni bili mrtvi pijani i urađeni.
Paskvali je odmah naslutio sjajnu priliku da okrnji Balistrerijev dobar ugled. Na kraju
prepodneva je, tokom konferencije za novinare, s kolegom iz policije kraj sebe improvizovao malu
pozorišnu predstavu, koristeći svoj veliki dijalektički kapacitet. „Šef Odeljenja specijalaca za strance
smatra da istraga treba da sledi više pravaca, a ne da istražuje samo izbeglice."
Začuđeni novinari zurili su u njega, a neko je dodao mikrofon Balistreriju.
,,Ne mogu za sada ništa više da vam kažem", odsekao je Balistreri sav smrknut u licu, što je
razbesnelo novinare, naročito one koji su zagovarali potpuno ukidanje izbegličkih logora i bili
ubeđeni da su glavni krivci u ovom zločinu svakako Romi.
Narednog dana u novinama su osvanuli naslovi tipa: Šef Odeljenja rimskih specjalaca tvrdi da
to nisu bili Romi.


U noći između subote i nedelje sprovedene su detaljne istrage i pretražena su sva romska naselja u
Rimu. U jednom od njih je, u brzom pretresu koji su izvršili karabinijeri, pronađena ispod dušeka
narukvica s inicijalima S. R. U toj baraci stanovali su Romi koji su desetak godina ranije došli u
Italiju iz jedne rumunske seoske oblasti pored Crnog mora. Bili su bez stalnog zaposlenja i bez
boravišne dozvole. Analiza DNK bila je konačni dokaz njihove krivice. Kada su ih konačno pronašli i
uhapsili, trojica Roma bili su mrtvi pijani.
Posle dvosatnog ispitivanja Romi su sve priznali. Te večeri bili su u baru i dosta su popili
zajedno s nekim zemljakom koji im je dao i da šmrknu malo kokaina. Izašli su iz lokala oko deset i
taj tip je prišao Samanti s namerom da je opljačka, no ona se žestoko branila pa su je odvukli malo
dalje, u žbunje. Silovali su je tu, među otpacima, plastičnim kesama, špricevima i psećim izmetom.
Jedan od njih ju je držao za vrat, drugi za ruke, a treći ju je silovao. Ona se na kraju onesvestila.
Uzajamno su se optuživali za davljenje, a onda su izjavili da je to učinio fantomski četvrti čovek, o
kome nisu znali baš ništa. No organski tragovi sa Samantinog tela ukazivali su na njih trojicu - ništa
nije dokazivalo postojanje četvrte osobe. Kada su ih izvodili iz policijske stanice, napolju se okupilo
oko hiljadu ljudi spremnih da ih linčuju. Snage reda jedva su se izborile s tom ruljom, a neki
policijski agenti i sami su bili spremni da ih zadave golim rukama.
Mediji su napadali rumunsku zajednicu i policiju, no naročito su se okomili na specijalce i
njihovog šefa Mikelea Balistrerija, koji je stalno prozivan kao bivši fašista a neki su ga već tretirali i
kao bivšeg policajca. Paskvali ga tada ipak nije smenio. I njemu je bilo jasno da ona trojica
nepismenih Roma nisu bili u stanju da urežu slovo na telo ubijene devojke, a njegov instinkt i
prirodna opreznost govorili su mu da treba još malo pričekati. U Demohrišćanskoj stranci naučio je
da uvek treba ostaviti neki rezervni izlaz i da je dobro imati pri ruci žrtvenog jarca.



DRUGI DEO




ČETVRTAK, 29. DECEMBAR 2005.

Prepodne

Probudilo ga je nečije psovanje. Balistreri se okrenuo u postelji i bacio pogled prema prozoru.
Svitalo je. Pogledao je u budilnik: dvadeset minuta do šest. Nabio je jastuk preko glave, ali nije uspeo
da zaspi. Morile su ga razne misli. Taj deo Rima bio je istovremeno i raj i pakao. Već tri godine bio
je prisiljen da stanuje u istorijskom centru Rima, koji je toliko mrzeo - u delu grada koji je noću bio
čaroban, ali danju haotičan i prilično smrdljiv. Smestio se u malom stanu na drugom spratu u uličici
blizu Ministarstva unutrašnjih poslova; stan je bio namenjen policijskim funkcionerima i
direktorima, a iz njega je stalno slušao brujanje motora automobila u prolazu, žamor turista i
frenetičnu galamu prolaznika koji su pošli u kupovinu. U tu rupu dolazio je skoro svake večeri, i to
sam; zatvarao bi prozore da se izoluje od sveta napolju, pa bi onda pustio neki CD ili uzeo neku
dobru knjigu. Sve ređe je u stan dovodio žene. Spavao je malo i vrlo loše i činilo mu se da čuje sve
glasne i tihe zvuke tog prokletog velikog grada. Ni pilule za spavanje nije pio, pošto se ne smeju
uzimati istovremeno s antidepresivima.
Ponovo je čuo psovanje, i to nešto glasnije. Razbudio se i ustao. Otvorio je prozor i bacio
pogled na uličicu. Neka dvojica imigranata istovarivala su iz jednog belog kamioneta čija su zadnja
vrata bila otvorena odevne predmete namenjene radnji u prizemlju njegove zgrade. Vlasnik radnje,
stari Jevrejin, stajao je na ulici prepirući se s jednim ogromnim debeljkom; taj je maločas izašao iz
džipa velikog poput njega samog. Bilo je jasno da je kamionet s robom zatvorio džipu prolaz. Vozač
tog automobila udario je Jevrejina i vikao na njega s jakim rimskim akcentom: ,Miči mi s puta ta dva
ciganska govnara!"
Ona dvojica prestala su da istovaruju robu i uputila se prema džipu. Balistreri je video da
psovač zavlači ruku ispod crne kožne jakne.
„Bolje ne pokušavaj ništa", rekao je. Bio je dovoljno blizu da ga je čovek mogao čuti i ako ne
viče. Sva četvorica okrenula su se da ga pogledaju. ,,A koji si ti moj? Vraćaj se na spavanje,
seronjo!", razdrao se psovač na njega.
„Bolje ne pokušavaj ništa", ponovio je Balistreri. ,,Ako potegneš pištolj i nekoga povrediš, ne
možeš nikuda pobeći. Osim toga, imam i ja pištolj", rekao je i mahnuo prema napadaču lepim
pištoljem-igračkom, vernom kopijom magnuma 44 koji su mu svojevremeno poklonili na nekom
kursu u FBI.
Psovač se povukao ispod strehe, van domašaja oružja. Jevrejin je ostao da stoji nasred ulice i
neodlučno je zurio u Balistrerija.
„Gospodine Fadlun, neka kamionet obiđe krug oko palate, da gospodin može da prođe."
Starac se osmehnuo i dao znak onoj dvojici, koji su brzo zatvorili vrata i odvezli kamionet.
„Prolaz vam je slobodan, gospodine; možete slobodno da prođete", rekao je Balistreri
skrivenom psovaču.
Rmpalija ga je pogledao iz skrovišta, ali i dalje je bio pomalo nesiguran. „Moj pištolj je
igračka", uveravao ga je Balistreri.
Tad je onaj tip opet prikupio svu hrabrost. „Onda lepo siđi da ti polomim sve kosti, bitango."
 Balistreri se strpljivo osmehnuo i zapitao da li je on to s godinama smekšao ili je samo postao
razumniji.
,,Ne bojte se", Jevrejin je milozvučno uveravao čoveka. „Gospodin je policajac, sigurno neće
pucati u vas."
Beli kamionet napravio je krug i pojavio se iza džipa.
„Ali mogu da pucam u gume vašeg lepog autića ako se ne maknete odavde u roku od pet
sekundi", obavestio ga je Balistreri mašući otkočenom beretom.
Džip je istog časa krenuo, a Balistreri je zatvorio prozor i pošao da pripremi sebi kafu.
Posle nekoliko minuta neko je pozvonio na vrata. Bio je to gospodin Fadlun. Stajao je na pragu
i u rukama držao paket iz kog se širio privlačan miris.
„Moja žena je upravo ispekla baklave, a znam da ih volite." Bio je u neprilici jer mu je
Balistreri više puta kazao da robu prima tek posle šest, kao što to rade hrišćani.
„Zahvalite supruzi, gospodine Fadlun."
„Opet vas molim da mi oprostite." Fadlun se sad osmehnuo malo; dobro su se upoznali za tri
godine. „Znate, takav je posao; u vreme Božića treba imati dosta robe u radnji."
Balistreri ga je pogledao i uočio da mu na ručnom zglobu još uvek nije izbledeo istetovirani
broj iz Aušvica. S jezom je pomislio šta bi onaj Balistreri od pre trideset godina kazao tom starcu.
Ponovo mu je zahvalio i nije mu prigovorio što otvara radnju pre vremena.
Poslednje dve sedmice u godini nepodnošljive su ako živite u centru Rima, prepunom sveta u
potrazi za božićnim poklonima dok sve unaokolo vri i zuji kao u košnici.
Balistreri je uzeo tabletu protiv gastritisa, pojeo dva komada integralnog dvopeka tužno zureći
u slatkiše gospođe Fadlun, popio kafu bez kofeina, popušio prvu jutarnju cigaretu i proverio da u
pakli nema više od pet cigareta. Kafa koju je pio bila je bez ukusa, baš kao i ceo njegov život. Njegov
otac, Sicilijanac, tvrdio je da je kafa bez kofeina kao prekinuti snošaj ili pušenje bez uvlačenja dima.
Balistreri je odbacio tu svoju sicilijansku polovinu zbog onoga što je u njoj mrzeo; čak nije
prihvatao ni onaj njen deo koji je zapravo voleo.
Istuširao se i obukao. Pantalone su letele oko njega. Oslabio je još malo, oko pet kilograma za
poslednjih pet meseci, a i slepoočnice su mu bile prilično prosede. S poslednjim gutljajem kafe popio
je i antidepresiv.
Nekada me smrt nije plašila. Sad se trudim da je odložim što više mogu.
Izašao je iz kuće pre sedam. Stigao je do kancelarije za pet minuta. Vratar je potrčao da mu
uslužno otvori vrata lifta. Bio je to gest koji se Balistreriju nije dopadao, ali na kom su drugi šefovi
insistirali. S obzirom na činjenicu da je njegova popularnost trenutno bila u padu, nije bilo poželjno
kritikovati ma šta u postojećem sistemu. Uostalom, već je dvadeset pet godina radio za taj sistem.
Predugo je i sam bio njegov deo.
Popeo se na treći sprat, u prostorije specijalaca. Njegov ured bio je na uglu - velika prostorija s
freskom iz osamnaestog veka nasred tavanice visoke tri metra i s pogledom na Koloseum i Rimski
forum.
Sve kancelarije su još uvek bile prazne osim Margeritinog malog boksa; ona je bila
telefonistkinja i sekretarica i pozdravila ga je s osmehom. Imala je jedno od onih umivenih i vedrih
lica i delovala je kao dobra devojka.
Mogla bi mi biti ćerka. Ako bih nešto pokušao, verovatno bi pukla od smeha...
S godinama je postepeno smanjio svoje osvajačke poduhvate. Više nije bio u stanju da svojim
nehajnim odnosom vređa žene i nastavlja život bez ikakvog osećanja krivice. Tako su se zabrane koje
je samom sebi nametao polako proširivale na skoro sve kategorije žena: udate, verene, samice u
životnom dobu kad se još gaje iluzije o braku. Konačni ishod bio je sledeći: rastrzan između svojih
moralnih ograničenja i slabljenja fizičke kondicije, na kraju se ograničio na dve kategorije žena -
dobročiniteljke i kurve.
Imao je oko pola sata vremena pre dolaska dva pomoćnika - Korvua i agentkinje Pikolo. Počeo
je da obavlja rutinske poslove, što je činio i svakog drugog dana. Stavio je u usta neupaljenu cigaretu,
uključio računar i proverio poštu. Svakog jutra dobijao je samo dve značajne poruke. Prva je bila od
Gracijana Korvua: ažuriranje istraga. To je bio rezime svih istraga vođenih u poslednje dve godine
koje još nisu bile zaključene, uz eventualno neku novu, obeleženu crvenom bojom. Bila su četiri
takva slučaja - tri skorašnja i slučaj Samante Rosi, odnosno slučaj R.
Samo je jedan slučaj bio sasvim nov - mladi Senegalac izboden je na izlazu iz bara Bela blu iza
Ulice Veneto u noći između 23. i 24. decembra. Papa Kamara, instruktor za bodi-bilding u teretani
Sport centar, radio je uveče u tom klubu kao izbacivač. Na ulazu u klub došlo je do svađe između
Kamare i nekog neidentifikovanog motocikliste, a izboden je oko pola tri noću. Upravnik kluba,
izvesni advokat Frančesko Ajelo, bio je taj koji je pozvao policiju.
Balistreri je zabeležio neke podatke na cedulji koju je prikačio s jedne strane pisaćeg stola, a
zatim je pripalio drugu cigaretu za taj dan. Zatim je prešao na mejl Ðulije Pikolo: bilo je nekih novih
podataka. Specijalci zaduženi za strance nisu se bavili samo zločinima već i svim prestupima i
istragama vezanim za strane državljane. Bile su tu razne tuče s teškim ozledama, otmice, nestala lica.
Prethodnih prazničnih dana poruke koje je Pikolo slala bile su uglavnom vrlo kratke. U toku božićnih
praznika nije bilo ozbiljnijih incidenata: otmice torbica prilikom kupovine, pljačke kasa u radnjama,
krađe robe, momčići na raspustu kojima je dosadno pa kradu po tržnim centrima, klošari koji su se
smrzli na ulicama, svađe između pripadnika različitih narodnosti koji su se neoprezno sastali da
zajedno praznuju, udvostručen broj saobraćajnih nezgoda koje su prouzrokovali pripiti italijanski
vozači. Sve sami banalni slučajevi, koji nisu predstavljali veće probleme. Nije bilo ničega što bi mu
posebno privuklo pažnju.
Bila je, zapravo, samo jedna nova dnevna vest: rumunska prostitutka prijavila je nestanak
drugarice u toku večeri 24. decembra. Zalepio je na sto još jednu ceduljicu.
Kroz spuštene žaluzine posmatrao je kako se Rim postepeno lenjo budi. Ostavio je uključenu
samo stonu lampu i tiho pustio CD Leonarda Koena. Psihijatar kod kog je odlazio savetovao mu je da
se mane Leonarda Koena, Lenona i De Andrea i da ih, bar za neko vreme, smesti među uspomene.
Otišao je do izlizanog i odrpanog kožnog divana, koji je bio simbol njegovog statusa i raspoloženja,
i opružio se po njemu. Maštao je o tome da pripali još jednu cigaretu.


Dvoje mladih potkomesara ušlo je zajedno u njegovu sobu tačno u pola osam. I oni su bili tačni i
potpuno posvećeni poslu. U svemu drugom, inače, bili su sasvim drugačiji od njega.
Gracijano Korvu došao je iz jednog seoceta u unutrašnjosti Sardinije. Potekavši iz siromašne
porodice, učio je kao lud i diplomirao matematiku s najvišom ocenom na Univerzitetu u Kaljariju.
Posle toga pohađao je večernji master kurs ekonomije, i to u periodu kad se već zaposlio u policiji.
Pošto je bio najmlađi od pet sinova, imao je urođenu sposobnost da se svima dodvorava. Svuda je
imao prijatelje kojima je u nekom periodu života učinio razne usluge. Bio je i najefikasniji analitičar
u rimskoj policiji. No Ahilova peta bile su mu devojke. Na tom planu je mali i neumorni Korvu bio
mešavina nespretnosti i loše sreće, bez obzira na savete i podršku starog eksperta za žene kakav je
bio Balistreri.
Ðulija Pikolo odrasla je u malom primorskom gradu blizu Palerma i pobegla iz njega čim je
postala punoletna, progonjena tračevima o neodređenom seksualnom opredeljenju. Bila je visoka i
snažna, sto osamdeset centimetara mišićne mase, s licem lepih ali oštrih crta, a u Rimu je diplomirala
fizičko vaspitanje i stekla crni pojas u karateu. Nije se znalo za muškarce u njenom životu, što je, po
Balistrerijevom mišljenju, bio vrlo loš znak. Možda je bila previše impulsivna, ali posedovala je
izuzetnu nepokolebljivost i hrabrost, odlike za koje je šef specijalaca znao da su s godinama
postepeno nestale iz njegovog života.
„Dobar dan, šefe." Trebalo mu je mnogo truda da ubedi Korvua da mu se ne obraća s gospodine
zameniče kvestora, kako je zapravo zvanično glasilo njegovo zvanje. Korvu je pristao da mu se
obraća sa šefe tek kada se Balistreri pozvao na njegove analitičke sposobnosti i ukazao mu na
činjenicu da su dve reči od tri koje čine njegovu titulu zapravo deminutivi.
„Umorni ste, šefe", zapazio je Korvu.
Zabrinuti su. Slušaju tračeve po kuloarima da se pretpostavljeni već spremaju da me oteraju u
penziju.
„Šta ste saznali?", upitao je Balistreri u želji da promeni temu.
,,I taj Kamara i advokat Ajelo su čisti, nijedan nema kriminalni dosije", odgovorio je Korvu, ne
znajući za koga od njih dvojice ga šef pita.
„Jesi li proverio u Interpolu?"
„Jesam, nema ničega."
„A u sudu?"
,,I to sam uradio."
„A u Tajnoj službi?" To je bilo prilično zlobno, jer Korvu nije imao ovlašćenje za pristup
arhivima Tajne službe.
,,I to sam uradio, ali bez rezultata." Korvu je odvratio pogled, a Balistreri ga nije upitao kako je
to izveo.
„A zar ti ne izgleda pomalo čudno što direktor noćnog kluba koji ima plesačice i izbacivača,
sigurno angažovane na crno, nema baš nikakav mali prethodni prestup? Ne kažem baš osudu, ali
makar prijavu za krađu jabuka..."
„Ako se tu vrte razni došljaci, svakako ima nečega", nabacila je Pikolo.
Korvu se namrgodio. „Izvinite, šefe, trebalo je da se ja setim toga. Proveriću s imigracionim
vlastima."
„Obavesti me sutra o tome. Sad mi reci nešto o pokojniku."
„Papa Kamara je u baru Bela blu radio od početka septembra. Dolazio je u deset uveče i ostajao
do šest ujutro, kada se lokal i zatvarao. Pazio je da ne ulaze nepodobni, tako nam je rekao advokat
Ajelo. No te večeri je ispred lokala došlo do svađe."
,,A šta znamo o tome?"
„Jedan svedok, neki američki turista koji je došao oko dva sata, video je da se Kamara svađa s
nekim motociklistom i da je ovaj zatim otišao. Kamara je pronađen oko pola tri u agoniji na trotoaru
ispred lokala. Zarili su mu nož u stomak."
„Imamo li opis tog motocikliste?"
„Svedok je bio pijan. Ipak je video da je motociklista na glavi imao zatvorenu kacigu."
„Dobro, ispitajte ga ponovo. Istražite pokojnika, tog Ajela, poslovanje lokala, sve što možete."
Okrenuo se Ðuliji Pikolo. Uzeo je ceduljicu sa stola i dodao joj. Na njoj je bio napisan broj 28,
s uzvičnikom i upitnikom.
,,U pravu ste, šefe. Devojka je čekala četiri dana da prijavi nestanak iz više razloga, barem tako
tvrdi. Imam kopiju njene prijave iz komesarijata Tore Spakata. Ta devojka, Ramona Jordanesku,
poznavala je nestalu devojku samo mesec dana, a ta Nadja, čije prezime nije poznato, došla je iz
nekog seoceta u Moldaviji nedaleko od Jašija. Od 24. decembra posle podne nema nikakvih vesti o toj
Nadji."
Balistreri je jednim gestom zaustavio bujicu pitanja koja je Korvu hteo da postavi.
,Možete li to malo da sažmete?", upitao je ljubazno Ðuliju Pikolo. Veoma je vodio računa da ne
povredi njena osećanja. Govorio joj je vi dok se Korvuu obraćao sa ti, jer je smatrao da je to znak
poštovanja, i ona nije imala ništa protiv.
„Ramona Jordanesku rođena je 4. aprila 1986. godine u Jašiju u Rumuniji..."
„Zar niste rekli u Moldaviji?", prekide je Balistreri.
,,Ne u Republici Moldaviji, šefe; u pokrajini Moldaviji, a to je deo Rumunije", objasnio je
Korvu.
,,Od prvog decembra 2005. godine Ramona stanuje u Ulici Tiburtina u stanu nekog Marijusa
Hađija, koji je vlasnik i sale za bilijar u blizini, u kojoj je zaposlio svog zemljaka Mirču Lakatuša.
Romana je Nadju Iks upoznala na putu od Moldavije do Rima, negde krajem novembra. Dopale su se
jedna drugoj i rešile su da dele sobu koju su unajmile od poslodavca i Mirčinog zemljaka. No kad su
došle u Italiju, bile su najgorim pretnjama i strahom od fizičkog nasilja naterane da se bave
prostitucijom, na šta su ih terali Mirča i njegov rođak Greg. Obično su radile duž Ulice Torikola,
koja je veoma dugačka i spaja ulice Apia i Kazilina. Ramona je 24. decembra zajedno s Nadjom otišla
oko osamnaest časova na uobičajeno mesto. Oko pola sedam ušla je u automobil neke mušterije; kada
se vratila, Nadja nije bila tamo, a nije se ni vratila u sobu sve do zore 25. decembra. Nadja je trebalo
da pođe s njom u Rumuniju, da tamo provedu božićne praznike. Ramona tvrdi da nije htela odmah da
prijavi nestanak jer se nadala da je devojka možda pobegla od mučitelja, a dala nam je i jednu svoju
fotografiju s Nadjom."
Ðulija Pikolo im pokaza fotografiju. Na njoj su se videle dve devojke kako stoje zagrljene na
Trgu Svetog Petra. Neko je crvenim flomasterom nacrtao srce kojim ih je uokvirio; delovale su kao
da nemaju ni po dvadeset godina. Jedna je bila smeđa i povisoka, a druga niska, nežna i plava. Neko
je sa R označio smeđokosu, a sa N plavušu.
,,I tek je juče rešila da prijavi nestanak. A zašto?", upita Korvu.
Pikolo je uzela zapisnik i direktno iz njega pročitala: „Jordanesku se pojavila 28. decembra
2005. godine u pet časova ujutro da bi podnela prijavu, a sat kasnije trebalo je da krene za Jaši
autobusom." Zatim je podigla pogled ka Balistreriju. „Niko nije ni pomislio da joj zabrani da putuje."
Balistreri se potrudio da ne pokaže da je razočaran.
Sta bi ti, da se neko zabrine što je nestala jedna rumunska kurva bez boravišne dozvole?
Sad su sirene već treštale i mogle su se čuti i kroz zatvoren prozor. Pljuštalo je. Balistreri je bio
zadovoljan zbog toga.
Kiša ublažava život, baš kao i antidepresivi.
Bacio je pogled na sat. „Sad je osam i deset", rekao je Ðuliji Pikolo. ,,Da, znam. Smena je u
devet." Već je bila ustala.
„Povedi Nana i stavite sirenu na krov. Rim je po kiši uvek prava katastrofa."


Inspektor Antonio Kopola bio je pedesetogodišnji Napolitanac, poznat po svojim trima specifičnim
osobinama: niskom rastu, zbog kog je dobio nadimak Nano (patuljak), galantnom ponašanju prema
ženama i rasizmu, tipičnom za južnjaka koji je i sam često osećao posledice diskriminacije. U
mladosti se ženio dva puta, i to ženama mnogo lepšim od sebe. Obe su ga oterale zbog neverstva. On
je tvrdio da pati od bolesti kompenzacije. To je značilo da jurcanje za ženama za njega predstavlja
način da nadomesti osećaj inferiornosti zbog preniskog rasta.
Na kraju se oženio Lučijom, Napolitankom u koju je bio zaljubljen još u gimnaziji i koja je bila
visoka i lepa. Rodio im se i mali Čiro, koji je izrastao u visokog sedamnaestogodišnjaka i kapitena
košarkaškog tima. Kopola se sad ograničavao na neobavezno udvaranje lepim ženama i više se nije
upuštao u veze s njima.
Balistreri se ipak trudio da ga drži podalje od ispitanica koje su mu delovale previše napadno.
Nije želeo da bude svedok ni nenamerni podstrekač ma kakvih sentimentalnih kriza.
Kopola se smestio za volan i uključio sirenu dok mu je Ðulija Pikolo objašnjavala sve detalje
prijave koju je podnela Ramona Jordanesku. Nano je vozio kroz zakrčene rimske ulice kao da je na
trkama u Monci.
Uskoro su se izvukli iz gužve u centru i lepe antičke palate ustupile su mesto oronulim
zgradama istočnog kraja rimske periferije, izgrađenim uglavnom šezdesetih godina dvadesetog veka.
U komesarijat Tore Spakata stigli su u petnaest do devet. Na ulazu u zgradu bila je kapija s
interfonom; zgrada je imala šest spratova i stotine prozora bez ijednog balkona. Pozvonili su na
interfon, a neki mladi sicilijanski glas kazao je samo: ,,Komesarijat."
Dežurni agent zvao se Ðuzepe Markeze i imao je tek malo više od dvadeset godina, vrlo kratku
kosu i živahne oči. Bio je u civilu i odmah se obratio svom muškom kolegi.
„Šta mogu da učinim za vas?", upitao je Kopolu, potpuno ignorišući agentkinju Pikolo.
„Inspektor Kopola." Nano je pokazao svoju službenu legitimaciju. Nastala je značajna pauza.
Agent je počeo da se nervira; specijalci su uvek tako delovali na ljude. Zatim je Kopola pokazao na
koleginicu koja je stajala kraj njega. ,,Ja sam samo pratilac potkomesarke Pikolo."
„Odm... od... ama... odmah ću da pozovem pretpostavljenog", promrsi Markeze i pruži ruku da
dohvati telefon.
,,Nemojte", preseče ga Kopola, „hoćemo da popričamo s vama. Ima li ovde neka kancelarija u
kojoj možemo mirno da razgovaramo?"
„Pravo da vam kažem", tiho reče Markeze, pokušavajući da se izvuče i zureći u časovnik na
zidu, „meni se upravo završava smena, za pet minuta."
„Odlično, bar nam niko neće smetati. Gde možemo da se smestimo?", nastavi Kopola sve
napadnije. U jednom trenutku bilo mu je pomalo i žao momka - bio je to još dečak, koji nije znao ni
za šta drugo osim za svoje selce i ovaj komesarijat u jednom od najgorih delova problematičnog
velikog grada. Uostalom, to što su pustili Ramonu da tek tako ode, svakako je bila i njegova greška.
Markeze ih je odveo u sobicu u uglu, dok su se drugi agenti pojavljivali spremni da preuzmu
smenu i pozdravljali se međusobno u prolazu. Neki su ih zbunjeno zagledali pa im je Kopola
zatvorio vrata pred nosem. U sobi su se nalazile samo dve stolice i pisaći sto. Kopola je privukao
veću stolicu agentkinji Pikolo, koja ju je pomerila u ugao i sela. On sam se svom težinom naslonio na
pisaći sto.
„Samo ti sedi", rekao je Markezeu. Jadničak je seo na sam kraj stolice a agentkinja Pikolo ostala
mu je iza leđa.
„Dakle, Ramona Jordanesku. Da li si ti primio njenu prijavu?", napade ga Nano.
Markeze skoči na noge. „Inspektore..." pokušao je nešto da objasni.
Kopola mu spusti ruku na rame i momak ponovo sede. Bilo je jasno da mu je vrlo neprijatno.
Pikolo je naučila da u letu prepozna strah. Čak i za jednog emotivnog dečačića takva reakcija bila je
malo preterana. Tako na ljude deluju specijalci, a delovao je i Nanov strogi nastup. No niko ga još
nije ni za šta optužio. Uspravio se i stao ispred momka, a Pikolo se, savršeno sinhronizovano,
izmakla iz dečakovog vidnog polja.
Sela je na podvijene noge tačno ispred Markezea, tako da su im oči bile u istoj visini. „Ðuzepe",
započela je mirnim glasom, „nisi uradio ništa strašno; tvoj čin ti to i ne dopušta." Pogledao ju je kao
da je Bogorodica iz Šake, koja je došla da ga spase iz pakla. Ostavila mu je malo vremena da se
smiri. Zatim joj je momak tiho kazao na sicilijanskom: „Ak' mi sad ma šta nađu i zamere, mogu sam'
da se vrnem u selo."
Pogled mu je odlutao do vrata iza kojih se čuo laki žamor. Pogledao je u Nana i ovaj je otišao
do njih; neko je pokucao. Kopola je otvorio vrata, izašao u hodnik i zatvorio ih za sobom. Govorili
su prilično glasno. Prošao je minut, možda i malo više.
 „Ovdi nis' u našem selu; moraš reć' istinu il' si nagrabusio", nastavi Pikolo.
„Sirotinja uvek nagrabusi", zakuka momak i sasvim tiho izusti jedno ime.
Iz hodnika se čula velika galama. Agentkinja Pikolo širom otvori vrata. Neki pedesetogodišnjak
u uniformi potkomesara, viši od Kopole bar tridesetak centimetara, nadneo se nad njim i vikao iz
sveg glasa: „Predaću vas disciplinskoj komisiji! Nismo u Čikagu; kog vraga vi zamišljate..." Zatim je
ugledao agentkinju Pikolo i u čudu se zablenuo u nju pitajući se ko li je ta mišićava gadura.
Kao da mu je čitala misli, odmah je pokazala službenu legitimaciju. Jpak, ne možete tek tako da
upadate i ispitujete moje ljude."
Pogledao ju je prezrivo i pokazao joj svoju legitimaciju: potkomesar Remo Kolađakono. Bio je
visok i debeo, s talasastom prosedom kosom zaglađenom unazad briljantinom i dosta dugom na
vratu, bokserskim nosem i blizu postavljenim zlobnim očima.
„O tome možemo da razgovaramo i u vašoj kancelariji, ako nemate ništa protiv, umesto da
vičemo nasred hodnika", kazala je Pikolo ljubaznim tonom.
Čovek se nerado okrenuo i poveo je do sobe u uglu, pa je seo u fotelju ispod raspeća i slike
predsednika republike i, ne pozivajući je da sedne, kazao: „Neka inspektor ostane napolju." Kopola je
na to izašao i zatvorio vrata za sobom.
„Dobro, da popričamo sada o Ramoni Jordanesku", započela je Pikolo.
„O onoj prijavi što je stigla juče ujutro", dodade on malo prebrzo.
Pikolo se jedva uzdržala da se ne osmehne: nasilni muškarci često su brzopleti. ,,Ne, o onoj
prethodnoj prijavi. Da li ste vi razgovarali s njom?"
Kolađakono se našao u neprilici, jer Pikolo se uopšte nije uklapala u sheme na koje je navikao
kad su žene u pitanju: one mogu biti majke, sestre, kurve ili pokojnice. On je bio prilično visok, ali
ona je bila viša od njega. On je imao visok čin, no ona je bila u mnogo važnijem komesarijatu. Da bi
dobio u vremenu, zapalio je cigaretu. „Smeta li vam dim?"
,,Ne", odgovorila je i zatim, kao da je kod kuće, prišla prozoru i otvorila ga.
Kolađakono se opredelio za umereno ponašanje, misleći da će tako lakše kontrolisati situaciju.
„Tada sam razgovarao s njom svega nekoliko minuta. Došla je 25. decembra u ranim jutarnjim
satima. Agent Markeze mi je kazao da je tu neka mlada Rumunka koja želi da popriča s komesarom te
sam, da ga ne bih maltretirao baš na Božić, rešio da ja popričam s njom. Ispričala mi je da je njena
prijateljica Nadja nestala. Pitao sam je da li ta prijateljica ima mobilni telefon, a ona je kazala da
nema jer ne može sebi da ga priušti. Pitao sam je i da li je ta prijateljica zadovoljna poslom kojim se
bavi, a ona je kazala da nije, kao što to nije ni ona sama i da niko ne bi bio zadovoljan takvim
poslom. Sve one rade kao kurve, ali nisu zadovoljne."
Pikolo nije ništa kazala, ali lice joj se malo smrknulo.
„Kazao sam joj da nas obavesti ako se ta njena prijateljica i dalje ne bude javljala", mirno je
zaključio Kolađakono. Pikolo je podigla obrvu: „Zaista? Bili ste, dakle, prilično neodređeni."
Kolađakono ju je prostrelio hladnim pogledom svojih sitnih crnih očiju. ,,Pa, ko bi se sada toga
setio? U svakom slučaju, bilo je jasno da je devojka pronašla nekog imućnog Italijana koji će je neko
vreme izdržavati i pobegla nekud s njim."
„Mislite li da je pobegla pravo iz Ulice Torikola?"
„Recite to vi, pošto sve znate", ironisao je Kolađakono duvajući joj dim cigarete u lice.
Agentkinja Pikolo ustade.
Ne udaraj ga, Ðulija. Ne sada i ne ovde.
„Dakle, treba da pronađemo tu Ramonu", kazala je. Zatim je, gledajući ga pravo u oči s
anđeoskim izrazom lica, prošaputala: „Nadajmo se da se u međuvremenu neće desiti ništa loše."
U hodniku je zatekla Markezea, koji je upravo završio smenu.
Izašli su iz zgrade, i Kopola je pošao za njima. Mada je bilo skoro pola deset, saobraćaj je bio
prilično gust. Prešli su preko pešačkog prelaza po kiši koja je pljuštala, probijajući se između
automobila i motora koji su ih gurkali ne zaustavljajući se. Bar je bio pun sveta; zakasneli službenici
mirno su doručkovali. Bilo je čak i nekih imigranata, radnika u kombinezonima.
„Eto, ti Rumuni već loču pivo u ovo doba." Kopola nije mogao da ne pokaže prezir.
Nano je zauzeo očinski stav prema momku, a Markeze se malo smirio čim su izašli iz
komesarijata. Pikolo ih je ostavila za stolom i otišla po kafu.
Zatim je sela u auto i uključila grejanje. Još uvek je pljuštalo, a automobili su zakrčili celu ulicu
i kretali se brzinom pešaka, nastojeći da se provuku kroz dvadesetak centimetara duboku vodu. U
Rimu treba rešiti problem rupa u kolovozu i izbegličkih naselja.
To je upravo ono čime je opozicija pritiskala gradonačelnika. Rupe i Romi.
Eto, te rupe bi se mogle popuniti ciganskim telima. Mnogi bi se saglasili s tim.
Pozvala je Balistrerija. U nekoliko minuta ukratko mu je iznela činjenice.
„Dobro je, Pikolo. Dovedite mi Markezea, a za Kolađakona ću se već ja postarati."
Agentkinja Pikolo se osmehnula. Balistreri je hteo da je drži podalje od nevolja.


„Korvu, ugovorite mi posle ručka sastanak s Lindom Nardi. Blindirani." To je za Balistrerija značilo
da želi tajni sastanak. Korvu je, potpuno zbunjen, otišao da izvrši zadatak. Linda Nardi je bila
novinarka one vrste koju je Balistreri izbegavao kao kugu. Pisala je za novine koje su često napadale
snage bezbednosti i Balistreri ju je skinuo sa svoje liste novinara za konferencije za štampu. Kada je,
pet meseci pre toga, na dnevnom redu bio slučaj Samante Rosi, Linda Nardi je naročito insistirala na
greškama koje su počinili specijalci. No za divno čudo, nije se kasnije priključila novinarskoj
kampanji u kojoj su mnogi tražili Balistrerijevu ostavku.
Zamenik rimskog kvestora pripalio je svoju treću cigaretu iz dnevne kvote. Linda Nardi. Koliko
bi ona godina mogla imati? Verovatno negde oko trideset pet, mada se ponekad činilo kao da ima
deset manje ili deset više. Bila je zgodna žena, odnosno devojka. Imala je lice preozbiljne devojčice i
veoma izražajne oči koje su umele da naglase distancu. Bila je otvorena i ljubazna, ali i vrlo odlučna
kad je u pitanju bio njen stav; nije bilo moguće ubediti je u nešto što ne želi. Balistreri je znao da su je
i u njenim sopstvenim novinama smatrali nezamenljivom kada treba pobuditi interesovanje čitalaca,
ali bila je i opasna zbog članaka čije su političke posledice u prošlosti često izazivale nesuglasice s
pronacističkim verskim krugovima, a povremeno dovodile i do međudržavnih neprilika.
Prema glasinama, mnogi policajci i novinari pokušavali su da joj priđu, ali bez uspeha. Bila je
prijazna i obrazovana, ali na ličnom planu sasvim nedostupna, a ponekad bi udvarače dovela u
ponižavajući položaj. Balistrerijev prethodnik u Odeljenju za ubistva, Kolikia, bio je poznati osvajač
žena i prisustvo zgodne žene s kojom nije mogao imati seks prosto ga je izluđivalo. Pošto je imao
reputaciju ženskaroša i smatrao da su sve žene dostupne, poslao joj je veliki buket crvenih ruža i
karticu s pozivom na večeru u lokalu koji sama odabere. Ona ga je ljubazno odbila, ali Kolikia je
uporno i silno navaljivao, čak krišom pretio da će joj uskratiti novinarske privilegije na ekskluzivne
informacije. Tada je Linda konačno prihvatila poziv i izabrala da se nađu u Konventu. Za vrlo škrtog
Kolikiu to je bio pravi udarac. Izabrala je restoran sa samo osam mesta, gde se nezamislivo dobro
jelo i mogla se potrošiti ogromna suma, koja svakako prevazilazi budžet ma kog poštenog policajca.
No uleteo je u igru pa nije mogao tek tako da se povuče. Odveo ju je u taj restoran, izbrbljao joj ceo
svoj repertoar manje-više ulepšanih zločina, kojima je dotad uvek ostavljao dobar utisak na svoje
žrtve, i otkrio da je Linda Nardi čedna koliko i proždrljiva. Stalno je naručivala još hrane i najskuplja
vina, što bi zatim jedva i probala. Onda je zatražila od njega da joj ispriča neke što krvavije priče iz
policijske prakse. Kad su najzad ostali sami, navalila je na njega da joj ispriča detalje niza surovih
zločina počinjenih u Americi, i to onih koje su žene izvršile nad muškarcima. Naročito su je zanimali
zločini sa sakaćenjem. Najzad je Kolikia, koji je kao i svi na Odeljenju za ubistva patio od gastritisa,
pošto je popio veći deo vina i pojeo brdo hrane koju je ona naručila, otrčao u toalet da se ispovraća i
vratio se za sto beo kao kreč. To je bio neslavni kraj te večeri.


Kao i obično, Balistreri je rešio da ne koristi službeni auto. Padala je kiša i po Rimu su se napravila
prava mala jezera.
Bilo je tek prošlo pola deset pre podne, a to je vreme kad u Rimu počinje dnevna vreva. Trgovci
su dizali roletne, a zakasneli službenici i oni koji su već otkucali svoje kartice pri dolasku na posao
sjurili su se u obližnje barove; tu su se našli i portparoli političara i njihovi kuriri. U najbližoj
okolini Ministarstva unutrašnjih poslova formirala se velika gužva od autobusa, taksija, policijskih
automobila, privatnih automobila s dozvolom za parkiranje u istorijskom centru grada - praktično se
tu naguralo pola Rima. Svi su mahnito trubili, kao da će buka otkloniti zakrčenje u saobraćaju.
Otišao je do stanice metroa u Ulici Kavur. Vagon je bio prljav i skoro prazan. Video je kako
dvojica obojenih imigranata, smejući se, preskaču ulaznu ogradu i trče niz stepenice, dok kontrolor
viče za njima iz sveg glasa: „Kučkini sinovi!" A zatim, okrenuvši se kolegi, dodaje: ,,Te govnjive
crnje..."
Čim je izašao iz metroa, opet je imao domet i primio je dve Korvuove poruke. U prvoj su bili
opšti podaci o Rumunima koje su tražili. U drugoj je bila naznaka mesta i vreme: L. N. - Sant'Agnese
in Agone, u 15 časova.
Ostatak puta prevalio je autobusom. Tu je barem bilo prohodno; nisu to bile one tesne uličice u
centru. Ali smrad otpada na ulicama bio je nepodnošljiv; đubretari su započeli štrajk još na dan posle
Božića. Centar je, doduše, čistilo jedno privatno preduzeće da turisti ne bi videli sav taj haos. Ali na
periferiji se đubre gomilalo na pločnicima, a ponegde i nasred ulice.
Kad je izašao iz autobusa, Balistreri je uočio dvojicu klošara koji su skupljali sva pakovanja
božićnih kolača i biskvita u kojima je nešto preostalo. Prošavši pored njih, osetio je miris mokraće i
alkohola. Jedan od njih mu se i direktno obratio.
„Daj pljugu, šefe."
Balistreri mu dade jednu cigaretu. Bolje za njega samog - manje će ih popušiti.
Bilijarska sala bila je deo prilično propale palate, a ulazna vrata bila su odmah sa strane. Bar je
imao olupana staklena vrata s nebeskoplavim neonskim natpisom, već upaljenim u to jutarnje doba,
dok je početno slovo B stalno treperilo. Za šankom je bio neki zgodan vitak momak sa savršenim
crtama lica i dugom kosom vezanom u rep. Dvojica mladih Filipinaca igrali su na slot-mašinama.
Balistreri je naručio kafu i barmen mu ju je odmah doneo i poslužio uz čokoladicu. Na vratima
toaleta pisalo je u kvaru, kao što je slučaj u većini rimskih barova. Ovde su, pritom, umesto na
kartonu, obaveštenje ispisali flomasterom na samim vratima, tako da je to delovalo sasvim konačno.
Pored tih vrata bila su još jedna, i to zatvorena. Na njima je pisalo bilijarska sala.
Ušao je neki robustan momak s obrijanom glavom, trodnevnom bradom i dugim kaputom od
crne kože.
„Želiš li pivo, Greg?", upita ga barmen ljubazno. S istočnoevropskim akcentom. Greg je
klimnuo glavom, naslonio se na šank i zapalio cigaretu, stojeći tačno ispod natpisa zabranjeno
pušenje.
U tom času i ona dvojica Filipinaca zapališe cigarete. „Ovde se ne puši; gasite odmah!",
zapovedi im Greg.
Filipinci baciše cigarete na pod i nastaviše da igraju. „Pokupite opuške i izbacite ih napolje,
niste kod kuće!", prekorio ih je.
Mlađi Filipinac okrenuo se k njemu s besnim izrazom lica, ali onaj drugi ga je zadržao.
Pokupili su opuške i izašli.
„Ove žuće su teški govnari; Rudi, ne puštaj ih više ovamo", kazao je Greg barmenu.
Zatim je uzeo pivo, podrignuo i otišao u bilijarsku salu, zatvorivši vrata za sobom.
„Odakle si?", upita Balistreri barmena.
,,Ja sam Albanac, gospodine", odgovori mu ovaj.
Balistreri mu je pokazao svoju policijsku legitimaciju, ali ne onu koja važi za specijalce.
„Želim da razgovaram s braćom Lakatuš."
,,Tu je samo Greg."
,,A njegovog brata od strica nema?"
„Mirča je jutros nekud otputovao."
„Nadao sam se da ću ga naći ovde", reče Balistreri praveći se da je iznenađen. „Kada je otišao?"
,,Pa, jutros je bio ovde s gospodinom Hađijem. No pre pola sata uzeo je auto i nekud se
odvezao. Gospodin Hađi je otišao u Marijustrevel; to je njegova turistička agencija."
„Koji auto vozi Mirča?"
Momak se malo zamislio. ,,Ne znam, ali treba da mu platim taksu za parkiranje pa imam
registarski broj."
Balistreri je telefonom pozvao agentkinju Pikolo i dao joj broj koji je dobio, i naložio joj da
zaustavi automobil i što pre dođe u bar. Zatim je promenio temu.
„Poznaješ li Ramonu i Nadju?"
Albanac je počeo da drhti i nije skidao pogled s vrata bilijarske sale.
To je prva razlika između jataka i pravih kriminalaca. Prvi se uplaše, a ove druge nij'e briga.
,,Ne brini zbog Grega i Mirče. Ako tako budem odlučio, uhapsiću ih i ostaće u zatvoru prilično
dugo, a ti ćeš biti daleko od ovog bara kada budu izašli."
„Pored ovakvog vašeg pravosuđa izaći će pre nego što ja stignem do prve autobuske stanice",
prigovorio je barmen.
,,Ja ću ti pomoći ako mi budeš kazao istinu."
,,A gde posle da se sakrijem?", zakuka Rudi, hvatajući se rukama za glavu.
Iza zatvorenih vrata začuo se Gregov glas: ,,Hej guzonjo, daj još jedno pivo."
Balistreri je prišao vratima i lagano okrenuo ključ. Zatim je otišao do onih vrata na kojima je
spolja pisalo zatvoreno.
„Alo, stižeš li ti s tim pivom? Ili opet hoćeš batine?"
Albanac se uzmuvao. „Hoću advokata", rekao je u naglom nastupu pobunjeničkog raspoloženja.
Balistreri je odmahnuo glavom: ,,Ne vredi ti, nisi optužen ni za šta."
Izveo ga je napolje, jer tamo momak nije mogao čuti pretnje. Greg će sigurno telefonom
pozvati nekog saučesnika da dođe spolja i oslobodi ga. Poslao je SMS agentkinji Pikolo i zatražio
pojačanje.
„Kako se ti ono zoveš?"
,,Rudi." Mladić se malo smirio. Iz džepa je izvukao paklu cigareta i tanki plavi upaljač.
„Znate, u baru se ne puši. Želite li i vi jednu?"
,,Ne, hvala; imam svoje, ali sada neću."
Rudi je drhtavom rukom pripalio cigaretu. „Greg i Mirča su ih doveli ovamo u zoru."
,,Da li ih je i taj Hađi iskorišćavao?", upitao je Balistreri.
„Nije. Gospodin Hađi nije kao ova dvojica; on mi daje platu, smeštaj i hranu. No on ne živi
ovde već samo dolazi ujutro da vidi šta se dešava."
,,A gde devojke stanuju?"
„Imaju sobu u stanu na prvom spratu. U prvoj sobi su Greg i Mirča, u drugoj sam ja, a u trećoj
te dve devojke. Obično izlaze oko pet, kad počne da se smrkava. Kasnije izlaze samo ako imaju
nekog privatnog klijenta, i tada ih Mirča vozi."
,,A znaš li kuda ih to vozi?"
,,Ne znam, ali jednom sam pitao Ramonu i ona je rekla da to ne može da mi kaže."
„Sećaš li se kada ih je Mirča poslednji put nekuda vozio?"
,,To je barem lako; bilo je to 23. decembra. Odvezao je nekuda samo Nadju. Ramona je, kao i
obično, izašla oko pet, a Nadja bi došla po nju oko pola devet. No te večeri Ramona se vratila ranije i
rekla da se loše oseća. Bila je ponoć i ja sam baš zatvorio bar. Zatim su stigli Mirča i Greg, a Nadje
nije bilo. Neko vreme su ostali dole da igraju bilijar, a ja sam se popeo u sobu. Zatekao sam Ramonu
kako povraća. Sišao sam i doneo joj toplu limunadu, a Gregu i Mirči nisam kazao da se vratila. Tako
smo nas dvoje nazdravili toplom limunadom, jer 24. decembra uveče nismo ni imali prilike da
nazdravimo."
U tom času dva mladića u kožnim jaknama i farmerkama sišla su s nekog trkačkog motora i
prišla im. ,,Hej guzonjo, šta dovraga radiš napolju? Kupiš matorce u radno vreme?", upitao je onaj
viši. Imao je jak istočnjački naglasak i bio je visok, maljav i tetoviran po vratu i ramenima.
„Zar ne vidiš da će opet da ti rasture dupe, budaletino?", naglasio mu je drugi momak, sa sitnim
žutim zubima.
„Ostavio si Grega zaključanog da bi se smuvao s ovim matorcem?"
Balistreri se pretvarao da mu je neprijatno. „Izvinite, izvinite, ja sam kriv. Pitao sam Rudija..."
Viši motociklista mu je rekao: ,,Ma diži dupe, matori, i nađi nekog drugog da ti puši."
Pljunuo je na zemlju i kazao: „Svi Italijani su pederi i kurve."
U tom času su im se bešumno približila dva automobila s neobeleženim tablicama. Iz njih su
izašli agentkinja Pikolo i četiri agenta u civilu. Agenti su i sami delovali kao delinkventi. Balistreri
im je dao znak pa su ušli u bar.
Ušla su i ona dvojica Rumuna, a Balistreri je, zajedno s Rudijem, pošao za njima. Zatim je
zaključao vrata bara.
„Koji moj to radiš, pederčino matora...", poče onaj krupniji. Agentkinja Pikolo mu je pokazala
legitimaciju, a četvorica agenata razgrnula su sakoe da se vide pištolji.
„Ruke uvis!", naredi im Pikolo. Pretresli su ih. Obojica su kod sebe imali noževe skakavce. Baš
dobro.
Pikolo im je pročitala njihova prava i saopštila im da su uhapšeni. Stavili su im lisice; Rudiju
pre svih ostalih.
Zatim su izvukli Grega, koji je zapenio od besa. Imao je paketić kokaina u džepu. Skočio je na
agenta koji ga je pretresao. Pikolo mu je smestila jedan jedini precizan udarac u solarni pleksus i pao
je na kolena ostavši potpuno bez daha. Bio je to savršen udarac; od onih što ne ostavljaju tragove.
Dok je Greg hvatao dah, namakli su mu lisice. Balistreri joj uputi upozoravajući pogled.
Ista je kao što sam ja nekada bio. Moram je naučiti da bude malo opreznija.
Pikolo je zatražila još dva policijska automobila iz obližnjih komesarijata. Sve uhapšene, osim
Rudija, poslali su u policijsku stanicu. Balistreri mu se obratio pitanjem: ,,Ko je sada u Ramoninoj i
Nadjinoj sobi?"
„Nema nikoga. Ključevi sobe su kod mene; ja je čistim."
Balistreri pogleda u agentkinju Pikolo. Balansirali su na samoj ivici zakona.
,,Hej, možda je soba ostala otvorena", nabaci ona, ,,zar ne, Rudi?"
Momak je brzo ukapirao. ,,Kad bolje razmislim, možda i jeste."
„Dobro, agentkinjo, popnite se s njim i bacite pogled po sobi. Posle mi se pridružite."
„Pozvaću i Korvua; neka on obavesti šefa o hapšenju", predložila je.
Balistreri se složio s tim. „Dobro. I imaj u vidu da đubretari i dalje štrajkuju."
Mladić je Ðuliji Pikolo odmah postao simpatičan. Bio je nežan i nije se branio. Iznenadila je
sebe kako uporno razmišlja o njemu i zaključuje da je vrlo lep. Kad su izašli iz bara i zaputili se ka
susednoj kapiji, ostavila mu je lisice na rukama i još jednom ga grubo gurnula.
To je za svaki slučaj; možda nas one barabe baš sada posmatraju.
Otvorili su vrata Rudijevim ključevima. U stanu su bile tri sobe sa po dva pomalo zarđala
gvozdena kreveta, kuhinja i kupatilo; nije bilo nikakvog dnevnog boravka. Nameštaj je bio prikupljen
s raznih strana, uglavnom su to bile stvari za bacanje. U prvoj sobi, u kojoj su bili Mirča i Greg,
nalazio se televizor i DVD-plejer. Srednja soba bila je za Rudija i eventualne goste. Soba na kraju
hodnika bila je Nadjina i Ramonina - ćumez kakvih je Rim bio pun -sobica s malim balkonom
ograđenim aluminijumom i plastikom. U toj sobi bila su dva rasklimatana kreveta i stara komoda, ali
nije bilo ormana. Po zidovima su se videle mrlje od vlage. U kupatilu bez prozora bila je WC šolja
bez daske, lavabo, bide i mali tuš. Na sve strane ležali su razbacani pikavci i osećao se miris
amonijaka.
Ušli su u sobu za devojke. Rudi je opet bio zabrinut.
„Hvala vam, gospođo, za lisice, a i za onu ćušku na ulici."
„Nemoj da me zoveš gospođo."
,,A agentkinjo?", upitao je nesigurno.
Prokleti Balistreri.
,,Ja sam potkomesarka", kazala je Pikolo.
Oba kreveta bila su nameštena. Na jednom su bili čisti čaršavi, na drugom nisu.
„Koji je Nadjin krevet?"
Pokazao je onaj s čistim čaršavima. „Mirča mi je rekao da promenim posteljinu."
,,A kada ti je to rekao?"
,,To je bilo 25. decembra uveče, pošto je Ramona otišla na posao a ja ostao sam dole u baru;
rekao mi je da se popnem ovamo i sve sredim."
„Šta da središ?"
Rudi je vrteo uvojke kose oko prsta; očito se u toj sobi osećao neprijatno. ,,Pa, bio je pravi
haos, sve stvari po podu. Nadjina odeća - pokušao sam da sve vratim na mesto - no bile su i neke
Ramonine stvari, a ona je inače prilično uredna. Sve je bilo razbacano. Nadja je uvek razbacivala
stvari unaokolo pa sam ih posle ja vraćao na mesto, ali nikada ranije nije napravila takav haos. Zatim
sam promenio posteljinu na Nadjinom krevetu, a namestio sam i onaj drugi..."
,,Da li si se posle toga vraćao u ovu sobu?", upitala ga je. Rudi je počeo da se trese kao prut.
,,Ne, nisam, a ne mogu ni da pričam u ovoj prostoriji..."
„Smiri se, evo izlazimo."
Sišli su u bar. Pikolo je ušla u bilijarsku salu. Tu su se nalazila dva stola za bilijar, jedan stoni
fudbal, dva stola za kartanje, dve slot-mašine i telefon na zidu. U uglu su stajale tri crne vreće
zavezane crnim plastičnim vrpcama.
Ðubretari štrajkuju.
„Kakve su ovo kese?", upitala ga je.
„Mirča mi je kazao da izbacim na pločnik kese koje smrde i da ostavim unutra ove druge, pa da
tako stoje sve dok ponovo ne prođe đubretarski kamion. No čini mi se da su tada ovde bile samo dve
vreće."
Pikolo je pozvala agente da otvore kese. Prve dve bile su pune limenki i boca piva, opušaka,
novina, časopisa i raznih papira. U trećoj su našli jedan crveni kaputić, dve košulje, dve poliesterske
mini-suknje, farmerke, izlizane patike, plavu majicu i nekoliko prslučića i gaćica. Rublje tipično za
kurve i adolescentkinje, sve sama jeftina roba koju je Nadja nabavila u nekoj radnji u domovini.
Pikolo je videla kako Rudi tiho plače, vrlo dostojanstven u toj svojoj bedi i žalosti. Spustila mu
je ruku na rame.
 Momak je pokazao na kesu iz koje su se rasuli neki rumunski časopisi. Na naslovnim stranama
bili su uobičajeni tračevi o poznatim ličnostima.
,,I to je bilo Nadjino", rekao je.
Pikolo se nagnula, dohvatila nekoliko časopisa i počela da ih prelistava. Iz jednog od njih ispao
je kartončić veličine vizitkarte. Uzela ga je u ruku. Na njemu je pisalo: Rim-Jaši; stanica Tiburtina;
29. decembar 2005. u šest sati; mesto broj 12.
Izašla je razmišljajući o praznom mestu u autobusu koji je upravo hitao ka Nadjinoj kući.


Kiša je prestala, sunce je izašlo i obasjalo mokre ulice. Saobraćaj je bio nešto ređi i Balistreri je
uhvatio taksi da bi se vratio u centar.
Kroz prozor je posmatrao rimsku periferiju: pešaci, ulice prepune rupa s kišnicom, svuda
đubre. Taksista je osuo glasnu paljbu po gradonačelniku.
„Pogledajte samo te rupčage, gospon. Svakog drugog meseca moram da menjam gume. Mislite
li da je za vreme Dučea bilo toliko rupa po gradu? Ovi sadašnji dripci od političara brinu samo za
sebe! A mi noću kružimo po mestima kao što su San Bazilio, Tor Bela Monaka, Tor de Čenči i
Kartučo... Ma neka taj gad od gradonačelnika komuniste sam stanuje u tim krajevima punim Rumuna,
crnaca... "
Što su se više bližili centru, ulice su delovale sve pristojnije a i fauna na trotoarima izgledala je
drugačije. Prošli su pored Koloseuma i Rimskog foruma, koji su opet bili preplavljeni razdraganim
turistima.
Eto tog našeg divnog Rima, punog okerastih palata, mermera i lepih šetališta uz reku.
Stigao je u kancelariju u vreme ručka i zatražio od nove devojke na centrali da mu, ukoliko joj
nije mrsko da silazi, kupi nešto za jelo u baru u susedstvu. Pet minuta kasnije Margerita se vratila
noseći picu s pršutom i bivoljom mocarelom i flašu piva.
,Margerita, baš si vidovita; znaš šta volim." Devojka je porumenela i brzo izašla.
Jedino ti je to još preostalo, Balistreri. Ugodi svojim čulima.
Jeo je s uživanjem, čitajući poruku agentkinje Pikolo o onome što je u međuvremenu otkrila.
Ušao je i Korvu, sa zadovoljnim osmehom na ozbiljnom licu.
„Dakle, Korvu?" Nije mu ponudio da sedne; znao je da Korvu više voli da se muva po sobi dok
nešto priča.
Korvu je bacio pogled na blokčić koji je držao u ruci. „Ima nekih novosti o tom advokatu Ajelu.
Upravnik noćnog kluba zna gde je ubijen onaj senegalski momak. Bela blu, inače, pripada udruženju
ENT, a podatke smo dobili od imigracionog odseka", izjavio je zadovoljnim glasom.
,,To ćeš mi ispričati posle; sada me zanima agent Markeze. Gde si ga smestio?"
Korvu se smrknuo kad je shvatio da su njegova značajna otkrića tako olako skrajnuta. ,,Eno ga
u mojoj kancelariji, no kazali ste da ga nikako ne ispitujem... "
„Rekao sam ti da nema zvaničnog ispitivanja", dodao je Balistreri, ,,ali verujem da niste baš
samo ćutali i gledali se."
,,Pa, porazgovarali smo malo o našim ostrvima."
Balistreri je ućutao, Korvu je nastavio priču, ali kao da mu je bilo malo nezgodno.
,,On kaže da sardinijsko more izgleda lepše od njihovog jer je prozirnije, ali pravo more je
ipak ono sicilijansko - ima sopstvenu dušu..."
„Dobro de, a nije ti kazao ništa o Ramoni?", upita nestrpljivi Balistreri.
„Doći ću i do toga." Korvu je tražio prave reči.
„Markeze je kazao da su devojke sa Sardinije dostupnije, ali da su u suštini Sicilijanke..."
,,U kakvoj suštini? Ama zna li se uopšte o kom ste vragu vas dvojica pričali? I kakve to veze
ima s Ramonom?" Korvu je pocrveneo. Očito mu je bilo neprijatno.
Utom je ušla agentkinja Pikolo. „Šefe, sve smo ih doveli; tu je i Mirča."
„Javite Mastrojaniju i Nanu da budu spremni. Vas je četvoro, i njih četvorica... "
„Zapravo će ih biti petorica", napomenuo je Korvu. „Marijus Hađi dolazi po podne sa svojim
advokatom."
„Marijusa ću ja da ispitam, ali tek kada vi završite s ovom četvoricom."
,,Tu je i onaj albanski dečko." Korvu se odjednom zainatio.
Agentkinja Pikolo se odmah umešala. „Rudija moramo nekako da zaštitimo. Dovela sam ga
ovamo i sad je u mojoj kancelariji."
„Dobro ste učinili; njega ćemo ostaviti na miru. Ali sada..." Balistreri je tužno pogledao u flašu
piva, koja je već bila ispražnjena.
„Korvu mi je upravo pričao ono što je saznao od agenta Markezea."
Potkomesar je bio još uvek zbunjen i oprezno je započeo priču.
„Izvinite, šefe. Sve u svemu, Markeze je kazao da je Ramona bila prava suprotnost
Sicilijankama, zapravo... zapravo...", opet se spetljao i očajnički se zagledao u agentkinju Pikolo, sav
crven u licu.
Pre nego što se Balistreriju ukazala prilika da ga sasvim dotuče, agentkinja Pikolo završila je
rečenicu umesto Korvua: „Dakle, one su naizgled svetice, ali su po prirodi kurve! Uh, ti muški dripci
sa Sicilije!" Zatim se setila šefovog porekla, i zagledala se kroz prozor.
Balistreri je prekinuo tišinu i pravio se da nije čuo kraj njene poslednje rečenice. „Dakle, po
njemu je Ramona Jordanesku zapravo svetica."
Korvu se brzo nadovezao na njihov razgovor.
,,Da, prava je svetica. Zato što je imala hrabrosti da se vrati po prijateljicu mada joj je
Kolađakono zapretio da će je, bude li se opet pojavila, potucati na svom pisaćem stolu i zatim poslati
u zatvor." Balistreri je zapazio da se na te reči lice agentkinje Pikolo zgrčilo.
Nevolje su na pomolu. Treba držati sve pod kontrolom.


Poslepodne

Rado je odšetao do Trga Navona, koji je bio prepun sveta baš kao i uvek pred kraj godine.
Prošao je pored tezgi, akrobata, portretista i prosjaka i stigao do Crkve Sant'Agnese in Agone.
Linda Nardi je već bila tu. Imala je neobične dečje oči i nenašminkano lice. Bila je odevena u stilu
neke pedesetogodišnje gospođe. Balistreri je primetio da joj se ponekad vidi uspravna bora od
polovine čela do korena nosa. Jednom se, u toku nekog razgovora, pomno zagledao u njene grudi.
Bile su lepe i obećavale su, ali nekako nisu pristajale zreloj ženi; tada je pomislio da joj njegov
pogled nije neprijatan. Ali ona bora se odmah pojavila. To je bila bora koja se nije mogla objasniti, a
ta žena, koja se držala daleko od svih tržišnih merila, uvek je bila na distanci. U svetu u kom lepši pol
mnogo postiže koristeći svoj seksepil, mogla je svoju lepotu iskoristiti na hiljade načina. Ali Linda
Nardi nije želela nikoga da zavodi.
„Gospođo Nardi, zahvaljujem što ste pristali na ovaj susret."
„Nema problema. Ali sve me ovo pomalo čudi, pošto znam da nemate običaj da novinarima
zakazujete sastanke."
,,Ne, zaista nemam taj običaj", potvrdio je.
,,U tom slučaju, najbolje bi bilo da uđemo; mislim da ni vi ne želite da javnost sazna za ovaj naš
susret."
 Tišina u crkvi bila je u suprotnosti s opštom vrevom na trgu ispred. Bilo je dosta turista koji su
u tišini lutali po bočnim crkvenim lađama, a mogla se videti i poneka italijanska porodica s decom
koja su vukla roditelje prema izlazu. Misa je upravo počinjala.
Linda je pokazala prema klupama s klecalima za vernike. Seli su u jedan mirni ugao. Ona se
spokojno osvrnula oko sebe, kao da su u obilasku crkve. „Znate li priču o Svetoj Agnesi, gospodine
Balistreri?"
„Hoćete li mi je ispričati?" Nije bio baš naročito zainteresovan, ali nije mogao da je iznebuha
upita ono što je želeo.
„Sin nekadašnjeg rimskog prefekta zaljubio se u hrišćanku Agnesu, ali mu ljubav nije bila
uzvraćena pa se razboleo od tuge. Znate li šta je prefekt učinio?"
Balistreri je pokušao da se našali. „Valjda se i on zaljubio u Agnesu."
Odmahnula je glavom. „Pošto je prefekt znao da se ona zavetovala na čednost, uputio ju je u
paganski vestalski hram posvećen boginji zaštitnici Rima."
,,Ali Agnesa to nije prihvatila."
„Tačno. Ona je odbila da posluša njegovo naređenje i prefekt ju je zatvorio u jedan bordel. Da li
vam dosađujem, gospodine Balistreri?"
Ta mu se priča nije nimalo dopađala, a nije mu se sviđao ni način na koji ju je ona pričala. Na
kraju će ispasti da je on nekakav daleki saučesnik tog zlog prefekta.
„Agnesa je odbijala sastanke s klijentima?", upitao je, znajući da nije bilo baš tako.
„Žene uglavnom mogu odbiti skoro sve, ali ne mogu lako da se odbrane od fizičkog nasilja
muškaraca. Agnesa je imala sreće. Svi su znali zašto je tu dovedena i dugo joj niko nije prilazio. Sve
dok se u nju nije zaljubio jedan slepac, za kojeg se pričalo da ga je oslepio anđeo. Agnesa je odlučila
da od Gospoda zatraži da mu vrati vid i optužili su je da se bavi magijom", nastavila je Linda.
,,A to je bila njena najveća greška, zar ne? Nepotreban izazov upućen vlastima i nadmoćno
ponašanje. Da li je htela da isceli slepca koji ju je voleo ili da narodu pokaže stvarnu moć svog
boga?"
Sagovornica ga je dugo posmatrala bez reči, ali njen pogled nije bio neprijateljski. Činilo se da
pokušava da ga što bolje upozna i misli da će to postići kroz njegovu reakciju na ovu priču. Zatim je
nastavila.
„Možda Agnesa nije toliko želela isceljenje tog slepca koliko je htela svima da pokaže slabost
bogataša i moć progonjenih. Međutim, svukli su je i zaklali jednim potezom mača, baš kao što se
kolju jaganjci."
Sve je to ispričala bez posebnog naglašavanja, kao da mu priča bajku o Snežani. Samo joj se
pogled zamračio, kao da se mrak koji nagoveštava blisku oluju sakupio u njenim očima.
,,Ja upravo istražujem nestanak jedne mlade rumunske prostitutke", napomenuo je Balistreri,
nastojeći da promeni temu.
Linda ga je zbunjeno pogledala. „Zar niste baš vi kazali da je među imigrantima granica između
žrtve i krivca vrlo nedefinisana?"
Ta mi se glupa rečenica omakla u toku neke rasplinute konferencije za štampu posle desetina
vaših blesavih novinarskih pitanja.
„Gospođo, vi brkate tvrdnje zasnovane na statističkim podacima s rasizmom. No u ovom
slučaju reč je o jednoj vrlo mladoj Rumunki i..."
„Gospodin Paskvali sigurno ne odobrava to što šef rimskih specijalaca gubi vreme na takve
sitnice", prekinula ga je.
„Zato mi je potrebno da vi nešto istražite umesto mene. Ali ne mogu vam ponuditi ništa kao
protivuslugu."
Pažljivo je razmatrala njegov predlog. „Neću učiniti ništa nezakonito."
 ,,Ja ću uraditi nešto što nije sasvim legalno, a vi ne treba da rizikujete."
„Zar imate poverenja u mene?" Pitanje nije zvučalo ironično. Bila je zbunjena.
Činim veliku glupost. Ali to je jedini način. Samo ona može da zastraši Paskvalija.
,,Okolnosti me prisiljavaju na to, ali neću vam reći ništa u vezi s ovom istragom, svakako ne
pre nego..."
„Nisam to ni tražila. I ja želim da razgovaram s vama. O nečemu drugom. No to nećemo ni sada
ni ovde. Mogli bismo da porazgovaramo jednom uz večeru."
Kad je tako nešto kazala Linda Nardi, to je imalo sasvim drugo značenje nego da je nešto slično
rekla ma koja druga žena. Nije bilo ni aluzije ni dvosmislenosti. Bila bi to čisto poslovna večera.
Setio se jadnog Kolikie.
Ona kao da mu je čitala misli, a znala je i da su on i Kolikia prijatelji. ,,Ja plaćam."
Balistreri se zagledao u nju. ,,Ne mogu ništa da vam obećam."
,,Pa već sam vam rekla šta mislim, inspektore Balistreri. Sada mi objasnite šta vama treba."
Kazao joj je. Slušala ga je ćutke, sve dok nije završio.
Zatim je odmahnula glavom kao da odbija, ali na kraju je ipak rekla: ,,Dobro."


Inspektor Marčelo Skordo bio je tridesetogodišnjak iz Kalabrije, momak vrlo lepog izgleda - zbog
čega je dobio nadimak Mastrojani. Bio je veren jednom zemljakinjom i, mada su mu se razne lepe
policajke otvoreno nudile, bio joj je veran, tako da je njegov nadimak zvučao pomalo ironično.
„Ðorđi i Adrijan imaju regularne boravišne dozvole i izgleda da su zaposleni u turističkoj
agenciji Marijustrevef', započe Mastrojani. „Kažu da je Marijus Hađi odličan gazda i dobar i pošten
čovek."
,,Po njima bi mogao postati i papa", ironično dobaci Nano.
„Ðorđi i Adrijan ne znaju ništa o tim devojkama. Na dan 24. decembra u šest po podne otišli su
metroom u Kazilino 900, pravo u agenciju, zajedno s Hađijem, Mirčom i Gregom. Bili su stalno
zajedno, a u deset sati su svi otišli na Trg Svetog Petra. Sigurno nisu mogli oteti Nadju."
Nano u neverici odmahnu glavom. ,,Uh, ti govnari... na Trg Svetog Petra!"
Balistreri se okrenu prema Korvuu. ,,Da pređemo na Mirču i Grega."
„Greg i Mirča Lakatuš potiču sa siromašne periferije grada Galaci u Moldaviji pokraj Crnog
mora, baš kao i Marijus Hađi. On ih je doveo ovamo krajem 2002. godine. U Italiji nisu hapšeni, a
upravo proveravamo imaju li kriminalne dosijee u Rumuniji. I oni su zaposleni u agenciji
Marijustrevel"
,,A šta oni vele za devojke?"
„Tvrde da su se Nadja i Ramona prostituisale po sopstvenom izboru. Odbile su da rade kao
kelnerice jer su htele da prostitucijom zarade više i brzo se vrate u Rumuniju. Mirča i Greg su im
obezbedili besplatan stan u Hađijevoj zgradi. Sve u svemu, ponašali su se kao pravi anđeli čuvari."
Balistreri se tada obrati agentkinji Pikolo. „Rudi nam je rekao da 23. Decembra uveče Nadja
nije otišla da radi u Ulicu Torikola kao obično, nego je izašla iz kuće i otišla nekud s Mirčom."
Pikolo je potvrdila. „Mirča tvrdi da ju je odveo u restoran na večeru i da je to bilo sve. Posle
večere su se posvađali jer njoj nije bilo do seksa, pa ju je otkačio i vratio se kući s Gregom koji je u
to vreme bio u kraju. Rudi je potvrdio da su se vratili oko ponoći i da posle toga nisu više nikuda
išli."
„Korvu, traži od telefonske centrale spisak poziva", naredi Balistreri. „Nađi im nešto da
možemo da ih optužimo i zadržimo u pritvoru četrdeset osam sati. Što se tiče Rudija..."
Agentkinja Pikolo podiže ruku uvis. „Rudi mora biti sklonjen na sigurno pre nego što oni izađu
iz pritvora."
 Balistreri se osmehnu. „Dobro, vi se postarajte za to. Mastrojani, ti odmah pođi u Ulicu
Torikola, jer će prostitutke uskoro izaći. Pretvaraj se da si klijent..."
„Izvinite, šefe", prekide ga Korvu, ,,ali Mastrojani nije ubedljiv kao klijent. Bolje bi bilo..." Uz
malo oklevanja pokazao je na Nana.
Kopola se razgoropadi. „Bolje pošaljite Korvua koji izgleda kao pravi napaljenko; tip koji
onaniše i juri kurve..."
Balistreri ga, pun strpljenja, prekide. S godinama je naučio umetnost posredovanja među
ljudima, što je u mladosti veoma mrzeo.
„Korvu je u pravu, Mastrojani nije baš pogodan za ovaj zadatak. Idi ti, Kopola, jer mi Korvu
treba za nešto drugo", rekao je da bi izbegao dalje rasprave. „Korvu, potegni svoje rumunske veze i
pokreni već sutra ujutro neformalnu potragu za Ramonom u Jašiju. Mislim da imaš dovoljno
vremena da stigneš na poslednji let za Bukurešt."
Dok su ostali izlazili iz prostorije, Korvu je i dalje stajao i nešto beležio. Podigao je glavu i
pogledao u Balistrerija. „Kod Ramone će poći Mastrojani, zar ne?"
Balistreri je ustao. „Izgleda da si ti tako odlučio. Možeš li mi reći nešto o ubistvu tog izbacivača
u baru Bela blu?"
Korvu je držao u ruci dva svežnja papira koje je Balistreri pogledao s gađenjem.
„Čuj Korvu, ovako ćemo. Ti mi samo objasni do kakvih si zaključaka došao. Znaš da mrzim
papirologiju."
Korvu ustade. „Smeta li vam ako hodam unaokolo dok pričam?"
Balistreri je zamišljao Korvua na večeri s nekom devojkom. On pred sobom drži čitavu hrpu
papira punih brojki, grafikona i formula. Ona postavlja neko pitanje, ali u njegovim papirima nema
odgovora. Korvu ustane i počne da šeta po sobi.
„Korvu, ako stalno šetaš, dekoncentrišeš me; bolje bi bilo da sedneš."
Posle tog ukora Korvu se spusti na sam kraj stolice i baci pogied na svoje beleške.
„Dakle, Bela blu je deo lanca noćnih klubova, kockarnica i kladionica, povezanih u udruženje
ENT. Od 2004. tim lancem upravlja isključivo Ajelo, koji je nasledio udeo od deset odsto od
prethodnog upravnika i akcionara, nekog Sandra Korone, koji je stradao u nesreći u oktobru 2004.
godine."
„Preostalih devedeset odsto vrednosti tog udruženja je, od osnivanja ENTa, 2002. godine, u
vlasništvu ostalih članova trusta", nastavi Korvu.
,,To znači da nam treba nalog od sudije, a i dobar razlog da istražujemo i saznamo ko je iza
toga", prokomentarisa Balistreri.
,,No, u svakom slučaju", nastavi njegov zamenik, ,Ajelo ima besprekoran dosije i nije nikada
krivično gonjen. A udruženje ENT ima veoma velike prihode, da se smrzneš od cifre. Dohodak im je
pet miliona evra godišnje, a od toga pola miliona ide Ajelu."
,,A o tom ENT-u nisi iskopao baš ništa?", upita Balistreri.
Korvu opet pogleda beleške. ,,Da, bio je vođen nekakav postupak na osnovu prijave organa
finansijske kontrole u septembru 2004. U jednoj od njihovih sala pronađene su slot-mašine koje nisu
bile povezane s legalnom mrežom već su radile na crno. Tada je upravnik bio Korona, a ne Ajelo."
„Dobro, Korvu, nastavićemo razgovor kasnije. Valjda je gospodin Hađi već stigao."
Balistreri je poznavao advokata Masima Morandija duže od trideset godina. Prvi put su se sreli
1971. godine na jednom političkom skupu na fakultetu gde su obojica studirali i tom prilikom su bili
na suprotnim stranama. Morandi je poslednji govorio na tom skupu i već je tada bio poznati i priznati
lider studentske levice. No grupa studenata desničara upala je u aulu s motkama i palicama pa su se
Morandi i Balistreri našli u istom policijskom vozilu, gde su zasipali jedan drugog psovkama. Sad je
Morandi bio senator levice i za ogromne sume prihvatao odbranu bogatih političara i direktora
optuženih za lažiranje knjigovodstva, a znatno ređe branio je i pojedine imigrante poput Marijusa
Hađija, ukoliko su ovi bili u stanju da plate njegovu visoku tarifu.
Kada su Balistreri i Pikolo ušli u prostoriju za neformalno ispitivanje, nisu znali da li ih u njoj
čeka neka vrsta mafijaškog kuma ili tipični Gregov ortak. No Hađi nije bio ni jedno ni drugo. Bio je
veoma mršav i delovao je skoro asketski, imao je kratku crnu kosu, duboke bore na upalim
obrazima, nakostrešene obrve, crne oči i tamne naočare. Bio je odeven sasvim bezlično i sedeo
zavaljen u stolici s mršavim rukama mirno opruženim po stolu. Nije delovao nimalo zabrinuto; više
je odavao utisak čoveka koji smatra da ga se sve to ne tiče.
Izgledao je umorno, mučio ga je kašalj, a imao je i tipičan hrapavi glas strasnog pušača.
„Dakle, inspektore Balistreri", započe Morandi, ,,za šta optužujete mog klijenta?"
„Formalno ga ni za šta ne optužujemo. Zamolili smo ga za saradnju", odgovorila je Pikolo.
„Agentkinjo, pa nema nikakvih motiva za privođenje", rekao je Morandi tonom kojim se
verovatno obraćao najglupljoj od svojih stažistkinja, ne gledajući pritom u nju.
„Dvojica naoružanih tipova i momak kod koga je nađen kokain vaši su službenici", nastavila je
Pikolo.
„Ali kokain nije bio kod gospodina Hađija, i on o tome nije ništa znao. Što se tiče ona dva
pronađena noža, oni se čak nisu ni nalazili u baru."
„Ipak želimo da nam vaš klijent da neke informacije o određenim činjenicama", navaljivala je
Pikolo.
,,Da čujemo o čemu je reč, pa ću mu ja savetovati šta treba da uradi."
„Zanima nas kako to da pošten poslovni čovek ukazuje u svojoj kući gostoprimstvo
prostitutkama i zapošljava momke naoružane noževima i one koji nose kokain u džepu", poče Pikolo.
Morandi je nije ni pogledao. Nasmejao se i okrenuo prema Balistreriju. „Zar mislite da ću
dozvoliti svom klijentu da odgovara na takva pitanja bez argumentovane optužbe? Želim da mi
odmah objasnite o čemu je reč. Ovo je ipak Odeljenje specijalaca a ne običan rejonski komesarijat."
,,U pravu ste, gospodine advokatu", odgovori Balistreri. „Činjenica je da je jedna od dve
rumunske devojke gostovala u stanu gospodina Hađija u Ulici Tiburtina i da je nestala 24. decembra,
a druga devojka je to prijavila tek juče, odnosno 28. decembra, i posle toga odmah otputovala u
Rumuniju. Imamo razloga da brinemo za sudbinu nestale devojke i mislimo da su možda u to
umešani ljudi zaposleni kod vašeg klijenta."
Hađi je piljio u njega svojim crnim zlobnim očima.
„Zar mislite da su svi Italijani pošteni? Postoje mnoge predrasude protiv Rumuna, iako su oni
najvećim delom normalni i neagresivni ljudi. Među onima kojima ja pružam smeštaj, zapošljavam ih
ili im povremeno nešto poklonim ima vrlo poštenih ljudi a i raspojasanih mlađića. Mogao bih lako
da operem ruke i ogradim se od svih takvih, no kakvog bi smisla imalo napustiti one kojima je
pomoć najpotrebnija?"
„Vama su poznate njihove nelegalne aktivnosti?", navaljivala je Pikolo, a Hađi i dalje nije hteo
da je pogleda.
„Ako pod nelegalnim aktivnostima podrazumevate to što su se Nadja i Ramona prodavale na
ulici, da, to mi je bilo poznato. A to je bilo poznato i italijanskoj policiji, koja ih je mogla videti na
ulici svake večeri. Samo što ja od toga nisam zaradio ni evro, dok vaša policija..."
Morandi se uzvrteo u stolici; očigledno mu je bilo neprijatno.
„A svi oni rade za vašu turističku agenciju, zar ne?", nastavila je s pitanjima Pikolo.
,,Da, i to naporno rade po dvanaest sati dnevno. Grega i Mirču često šaljem u Poljsku i
Rumuniju da pronađu nove hotele i restorane s kojima možemo da sarađujemo, a Ðorđi i Adrijan
rade u našoj kancelariji u Rimu."
,,I pritom nose noževe sa sobom", prekinula ga je Pikolo.
 Hađi je pogleda popreko. ,,Pa, stanuju u Kazilinu 900. Da vi tamo živite, ne bi vam za miran san
bili dovoljni samo ti mišići."
„Tvrdite da su oni dobri momci?", upita Balistreri.
Hađija je opet spopao napad kašlja, ali ipak se malo osmehnuo.
„Pitate me da li su Greg i Mirča dobri momci? Ne, nisu; najgori su koji se mogu zamisliti. No
njihovi roditelji su mi svojevremeno pomogli da pobegnem iz Rumunije, još u doba vladavine
Čaušeskua, kada sam bio samo momčić. Ti isti njihovi roditelji su mi 2002. saopštili da su Greg i
Mirča sa šverca prešli na trgovinu drogom. Zamolili su me da ih dovedem u Italiju i nađem im neki
posao. To sam rado učinio jer su mi ti ljudi spasli život. Gregu i Mirči sam jasno odredio pravila
ponašanja: moraju ozbiljno da rade za moju agenciju, ne smeju da nose nikakvo oružje i ne smeju da
se bave ilegalnim poslovima."
„Osim dilovanjem kokaina i iskorišćavanjem prostitutki", kazala je Pikolo.
Balistreri joj dobaci upozoravajući pogled.
,,Da su nekome prodali makar i gram kokaina, odmah bih ih izbacio. No oni ga sami koriste,
kao što to čine i mnogi Italijani, uključujući i neke političare i policajce."
Balistreri je po Morandijevom izrazu lica zaključio da mu je postalo vrlo neprijatno.
,,Dobro", reče Balistreri, „hajde da sada popričamo o Ramoni Jordanesku i o toj Nadji. Znate li
njeno prezime?"
,,Ne znam njeno prezime. Bila je gošća i nije plaćala zakupninu, tako da nisam bio obavezan da
je prijavim."
Ti si bogme postao pravi advokat, Marijuse Hađi. Lepo smo te poučili našim zakonima.
„Dakle, devojke su bile tu mesec dana a vi ih za to vreme uopšte niste ni videli?"
„Znam da vam je to čudno, ali ja ne živim u tom kraju, a i dnevni rasporedi su nam sasvim
različiti."
,,No, znali ste da je Nadja nestala i da je Ramona otputovala?"
,,Da je Nadja nestala saznao sam 25. decembra uveče od Grega, a Mirča mi je tek danas kazao
da je Ramona otputovala."
,,I šta ste pomislili?"
„O čemu?" Izgledalo je da se Hađi čudi tom pitanju.
„Nadja je nestala pre pet dana. Šta mislite da joj se desilo?", navaljivala je Pikolo.
„Nemam pojma."
,,Dobro", nastavi Pikolo. „Sad se vraćamo na 24. decembar. Šta ste radili tog dana od šest po
podne nadalje?"
Morandi je podigao ruku i šapnuo klijentu nešto na uho. Hađi je mirno odmahnuo glavom i
odgovorio.
„Tog dana u šest po podne izašao sam sa četvoricom svojih zaposlenih iz agencije
Marijustrevel i metroom smo otišli u Ulicu Toljati. Zatim su oni produžili u Kazilino 900, a ja sam
pešice otišao kući da pokupim poklone za decu iz naselja, stavio sam ih u auto i otišao u Kazilino
900. Tu smo proslavili Božić uz šampanjac i božićni kolač, i deca su otvorila poklone. U pola devet
sam se vratio kući, a svi ostali otišli su na Trg Svetog Petra."
,„A zašto i vi niste otišli tamo s njima?", ljubazno ga je upitao Balistreri.
,,Bio sam veoma umoran; zdravlje mi nije kao što je nekada bilo i važno mi je da rano legnem."
Malo je razmislio i zatim dodao: ,,A ako ima boga, svakako je bliži Kazilinu 900 nego Trgu Svetog
Petra."


Paskvalijeva sekretarica Antonela imala je oko četrdeset godina i tipičnu mediteransku lepotu.
Nekoliko godina ranije bila je u vezi s Balistrerijem. Sve je počelo pukim seksom. No on je ubrzo
izgubio svako interesovanje za takav odnos pa su smanjili seks i na kraju sasvim prestali s tim. Iz
svega toga razvilo se lepo prijateljstvo jer se njen materinski instinkt izlio na Balistrerija, koji po
prirodi nije bio sklon životnom entuzijazmu.
Uvela ih je u malu salu za sednice, onu udobniju, uređenu kao lep kućni salon - s divanom i
foteljama od veštačke kože, niskim stolom s pločom od finog mermera, sobnim barom iz
devetnaestog veka smeštenim u uglu i balkonom s figurom anđela koji je bio pod zaštitom zavoda za
spomenike. Paskvali je često govorio da je to njegov dobri anđeo.
„Paskvali je s kvestorom, no odmah će doći; želite li kafu dok čekate?"
Balistreri je znao da u toj prostoriji ne sme da se puši i da će mu kafa samo probuditi želju za
cigaretom. Zato je odbio kafu.
S jedne strane gledano, kvestor nam predstavlja problem, no ako se pogleda s druge strane,
dobro je da i on bude prisutan.
Na mermernom stočiću stajao je telefon i nekoliko časopisa. Bacio je pogled na naslovnu stranu
jednog nedeljnika i ugledao sliku Kazilina 900 i natpis: Ovo nam poklanja Evropa.
Miris losiona za posle brijanja najavio je Paskvalijev ulazak. Propustio je kvestora ispred sebe i
zatim i sam ušao. Bio je odeven u besprekorno skrojeno tamnosivo odelo, imao je savršeno ošišanu
prosedu kosu i nosio izuzetno tanke naočare s minimalističkim titanijumskim okvirom. Kvestor je, u
poređenju s njim, delovao kao seljak koji je tek pristigao u grad, a Balistreri kao klošar koji se samo
lepo umio i malo očistio odeću.
Pozdravili su se vrlo hladno i formalno. Kvestor mu je srdačno stisnuo ruku i lagano se
osmehnuo. Floris je pripadao onoj istoj levici protiv koje se Balistreri nekada borio ali koje se i
pribojavao. No danas je ta levica bila sasvim bezopasna i prilično zbunjena, baš kao
devedesetogodišnjak koji se iznenada zatekao u saobraćajnoj gužvi, pa je Balistreri objektivnije
gledao na nju. Floris svakako nije bio neki genijalac, ali je zato bio dobar čovek.
S godinama je morao da savlada veštinu opstanka uz razne nesposobnjakoviće, kao i uz one
spremne na sve, kakav je bio Paskvali.
Neizbežni kompromisi, kao što bi kazao papa. Oni pretvaraju decu u odrasle osobe.
Paskvali je smestio kvestora u jednu od dve udobne fotelje, a sam je seo u drugu. Bilo je jasno
da je Balistreriju prepustio divan.
,,Dakle", poče Paskvali, „kvestor je danas ovde iz dva razloga: jedan je aktuelan i hitan, a drugi
suštinski veoma bitan."
Taj suštinski razlog se nesumnjivo odnosi na tvoju želju da me izbaciš odavde udarcem nogom u
dupe. Samo još treba da ubediš i kvestora u to.
„Onda treba početi od onoga što je aktuelno i hitno", taktično predloži kvestor.
„Dakle, prefekt je telefonirao gospodinu kvestoru..." Paskvali je zastao, nastojeći da na
Balistrerijevom licu pročita neke znake eventualne krivice, straha ili neprijatnosti.
Bio je pravi stručnjak za pauze, značajna ćutanja i neočekivana pitanja. Bio je sjajan glumac.
„Čini se", reče kvestor ljubaznim tonom, ,,da je jedan od vaših zamenika, s kolegom..." Zastao
je tražeći prave reči.
„Hoćete da kažete da je taj zamenik izvršio upad u jedan policijski komesarijat", završi Paskvali
njegovu rečenicu.
Balistreri je podigao obrvu i namrštio se kao da nastoji da se priseti nečega. Okrenuo se prema
kvestoru. „Izvinite, da li je prefekt upotrebio izraz upad?"
,,Ne, ne", brzo odgovori Floris. ,,No, žalili su se zbog vređanja i ponižavanja potkomesara
Kolađakona, kao i zbog istrage nad jednim od njihovih agenata."
,,Da li su upotrebili izraz istraga?", upita Balistreri, delujući još začuđenije.
 „Dosta je bilo tih lingvističkih finesa!", preseče ga Paskvali. „Ovde smo da bismo zatražili
objašnjenje od tebe. A kad kažem mi, mislim na nas dvojicu i na prefekta." Glas mu je bio tih i miran
- bio je to glas osobe koja je navikla da zapoveda ne povisivši ton.
Balistreri je ustao. Znao je da će taj njegov gest, pored toga što će iznervirati Paskvalija,
svakako naljutiti i dobrog kvestora. No bilo mu je potrebno malo vremena za razmišljanje.
Otišao je do bara. Izabrao je neotvorenu bocu konjaka Delamen i otvorio je. Obratio se dvojici
sagovornika: „Izvinite, moram nešto da popijem."
Zatim je mirno seo i nasuo sebi konjak iz 1971. godine. Posle toga je pričao nekih četrdesetak
minuta, a od toga je trideset minuta potrošio da im ispriča celu priču o Ramoni i Nadji.
,,I gde su sada agent Markeze i taj Albanac?", upita kvestor vrlo zabrinutim glasom.
Stvarno si dobar čovek.
,,Ne brinite", uveravao ga je Balistreri. „Obojica su bezbedna, u našim su prostorijama."
„Zar ste zatvorili tog agenta?", upita Paskvali.
„Naravno da nismo, došao je dobrovoljno."
,,Ali ste ga ipak ispitivali?", navaljivao je Paskvali, ne mogavši da sakrije činjenicu da je
pomalo iznerviran tim odgovorima.
,,Malo je ćaskao s Korvuom, mojim pomoćnikom. O sardinijskim i sicilijanskim devojkama..."
Okrenuo se Paskvaliju s krotkim izrazom lica. „Mislio sam da ti to ispričam na ovom sastanku i
svakako nisam mislio da nešto krijem. Makar i samo zbog toga što nameravam da zatražim pritvor za
komesara Kolađakona."
Paskvali je zaista bio hladnokrvna zverka. Balistreri je video kako se brzo preračunava u sebi.
Odmeravao je argumente za i protiv. Političke argumente, ne one vezane za samu istragu. Trebalo je
da iznese mišljenje pred kvestorom.
,,Prvo ćemo kvestor i ja popričati s prefektom. U međuvremenu, treba da se uzdržiš od ma
kakve akcije."
Njegov ton nije bio preteći, ali bila je to zapovest bez pogovora i bilo je sasvim jasno ko od
njih trojice komanduje.
Telefon na stočiću odjednom je zazvonio. Paskvali je načinio jedan nestrpljiv pokret i kazao:
„Antonela, u toku ovakvih sastanaka ne želim..."
Naglo je ućutao. „Prebaci mi vezu u radnu sobu", rekao je na kraju. To je bilo prilično
neuljudno prema kvestoru. Ne samo da je prekinuo sastanak, već nije hteo da oni čuju
njegovrazgovor. Takav postupak je, kad je u pitanju čovek poput Paskvalija, bio skoro nezamisliv.
Balistreri je zaključio da je to pravi trenutak za obilazak onog anđela na terasi. Mogao je da
popuši svoju četvrtu cigaretu.
Dao je znak kvestoru. Znao je da Floris uvek nosi polupopušenu cigaru u džepu.
„Praviću vam društvo", reče kvestor s osmehom.
Pomalo prigušena buka automobila dopirala je i do četvrtog sprata. Ulice su bile osvetljene i
pune sveta koji je ulazio u radnje ili izlazio iz njih. Bilo je dosta hladno, ali kiša više nije padala.
Balkon je bio prilično prljav; prašina se nakupila na ogradi i, natopljena vlagom, stvorila pravu
lepijivu koru.
„Vaši odnosi s gospodinom Paskvalijem malo su nategnuti", nabaci Floris.
„Nastojaću da budu bolji", odgovori Balistreri. Njegova sudbina zavisila je od kvestora.
Paskvali nije mogao sam da odluči da ga skloni s položaja.
,,Znate", nastavi Floris povlačeći dim svoje toskanske cigare, ,,to je prava šteta. Do onog slučaja
Samante Rosi lepo ste se slagali. Ali od tada..."
,,Vi me od tada stalno branite. Zašto to činite?"
Kvestoru je trebalo malo vremena da razmisli o tome. ,,Pa, činim to iz dva razloga", zaključi.
„Prvi je taj što mislim da ste vi jedan od naših najboljih ljudi. No posle slučaja Samante Rosi to više
nije bilo dovoljno. A drugi razlog...", malo je oklevao.
Floris je spadao među malobrojne osobe upućene u detalje tog slučaja. Balistreri je u prašini na
ogradi nacrtao slovo R.
„Deluje prilično jednostavno, ali za to ipak treba biti pismen."
,,Da, a mi smo uhapsili trojicu sasvim nepismenilh", završio je rečenicu Floris.


Paskvali se vratio u sobu. Počeo je da dobuje prstima po naslonu za ruke svoje fotelje, što je kod
njega bio znak velikog uzbuđenja.
„Pojavio se problem", istisnu najzad, obraćajući se obojici. „Javila se Linda Nardi, ona
novinarka. Moja sekretarica joj je rekla da sad ne mogu da razgovaram s njom, a ona ju je zamolila
da mi prenese jednu rečenicu."
,,Koju rečenicu?", upita kvestor.
Paskvali uroni svojim mirnim pogledom u Balistrerijev. „Komesarijat Tore Spakata."
Kvestor je vidno poskočio, dok je Paskvali i dalje motrio na Balistrerija.
Da, misliš da sam ja sposoban za to. No ne možeš mi ništa, barem ne za sada.
Balistreri se vidno zainteresovao za tu izjavu i pokazao pravu zabrinutost. Morao je dobro da
pazi da ne pretera s nezainteresovanim stavom, ali ni s brigom. Ako kvestor samo nasluti ono u šta je
Paskvali već sumnjao, on će načisto nagrabusiti.
,,I šta je rekla?", upita vrlo zabrinuti kvestor.
„Kazala mi je da joj je jedan doušnik", Paskvali je iskrivio usta izgovarajući tu reč, „dojavio da
je jutros bilo neke frke u komesarijatu Tore Spakata."
Paskvali je napravio malu pauzu, čekajući da Balistreri nešto odgovori. No ubacio se kvestor.
„Ali to je potpuno apsurdno; niko od umešanih osoba nema razloga da..."
,,Izvinite", prekide ga Balistreri, ,,no bilo je mnogo agenata u komesarijatu, a bilo je prisutno i
nekoliko osoba koje su došle da nešto prijave. Kolađakono je, nažalost, napravio pravu scenu u
hodniku pre nego što ga je agentkinja Pikolo zamolila da odemo na neko mirnije mesto."
,,Ta ludača", omače se Paskvaliju. Sigurno je bio izuzetno besan, jer to je bila najpogrdnija
izjava koju je Balistreri ikada čuo od njega.
„Ima toga još", nastavio je Paskvali. „Linda Nardi je poslala neku svoju novinarku u
komesarijat i jedan od agenata joj je kazao da je došlo do svađe između specijalaca i potkomesara
Kolađakona zbog prijave koju je neka Rumunka podnela povodom nestanka prijateljice."
,,Ama, šta uopšte hoće ta vražja žena?", upita kvestor, već zamišljajući naslove na prvim
stranama: Ljudi nestaju, a policajci se svađaju.
No to bi još i bilo dobro. Linda Nardi nije bila osoba koja bi se zaustavila na tome. Nije, poput
većine kolega, jurila samo za senzacijama, već je tragala za nečim mnogo opasnijim - tražila je
istinu. Moraće da telefonira gradonačelniku i zamoli ga da pozove direktora njenih novina, ili možda
glavnog urednika.
Paskvali je, s izvesnim sadističkim zadovoljstvom, preneo kvestoru ono što mu je Linda Nardi
kazala preko telefona. „Ona traži da vidi prijavu nestanka koju je podnela Ramona. I to original."
Balistreri je jedva zadržao osmeh. Priču o originalu Linda Nardi dodala je na svoju ruku. To je
bio dodatni šamar Paskvaliju.
Prema nepoštenima treba se ophoditi nepošteno.
,,Ali kako možemo...", zakukao je kvestor.
,,Ako joj to odbijemo, sutra će u novinama objaviti članak s istim zahtevom", mirno izjavi
Paskvali.
 Kvestor nasu sebi izdašnu dozu Delamena. Utonuo je još dublje u fotelju i, ne pitajući Paskvalija
za dozvolu, ponovo upalio cigaru. Balistreri mu je prosto čitao misli. Ako taj članak izađe, sva
štampa će tražiti objašnjenje. Mi ćemo tvrditi da nikakva istraga nije u toku. A ko garantuje da osoba
koja je obavestila Lindu Nardi nije kazala i da je Kolađakono prvi put odbio da primi Ramoninu
prijavu i da ju je pritom, da se ne bi vratila, još i zastrašivao? To bi već bila prava nevolja. I to za sve
njih, počev od kvestora.
Paskvali je, još u toku njihovog razgovora, brzo došao do istog zaključka. „Kazao sam joj da
ne znam za svađu, ali da je u toku istraga o tome kako je primljena prijava i da ću joj je pokazati, ako
ne večeras, svakako sutra."
,,I ona je to prihvatila?", upitao je zabrinuti kvestor, u sebi već hvaleći sjajne pregovaračke
sposobnosti koje je Paskvali pokazao u bezbrojnim ranijim spornim situacijama.
„Pre nego što je prihvatila dogovor, zatražila mi je još nešto. Pitala me je da li će nam to vreme
poslužiti da ispitamo Kolađakona i agenta koji je zapisao prijavu."
Paskvali oštro pogleda Balistrerija. „Naravno, pristao sam."
Da, ali planiraš da to skupo naplatiš. No večeras će biti po mome. Slikaj se ti sa svojim anđelom
na balkonu.


Veče

Pre silaska zastao je da malo razmisli. Zatim se, dahćući od napora, popeo uz poslednji niz
stepenika koji je vodio do krova stare palate. Imao je ključ od vrata koja su vodila na neiskorišćenu
terasu, gde su nekada bile perionice i konopci za sušenje rublja. Pošto se palata nalazila na vrhu ulice,
zapravo je bio u nivou desetog sprata. Bio je već pao mrak, a zvuci automobilskih motora čuli su se
poput slabog zujanja. S desne strane mogao je videti osvetljeni Kvirinal, s italijanskom zastavom koja
je lepršala na vetru pred belim Oltarom domovine, i Dučeov balkon koji je gledao na Trg Venecija,
dok su mu s leve strane bili Koloseum i Forum osvetljeni farovima automobila nanizanih u dugu
kolonu.
Centar nove političke moći zamenio je onaj koji su podržavale tradicionalne stranke, povučene
posle skandala Tangentopoli; barem se moglo reći da je tako. Ponovo su se nakupili brojni problemi:
zemlja je bila prepuna uhranjenih ljudi koji su se olenjili, a stanovništvo je bilo previše staro i
umorno. Čemu su služili svi ti mladi imigranti kojih su se Italijani plašili? Bili su lišeni sposobnosti
kulturne integracije kao i ekonomskog modela koji bi sledili. Pred njim je bila i kupola Crkve Svetog
Petra, koja je ceo svet podsećala na večnu slavu Rima i silnu moć zatvorenu između tih zidova na
površini manjoj od pola kvadratnog kilometra.
Mislio sam da mogu barem malo da izmenim svet. No svet se na to nije ni osvrnuo, ali sam se
zato ja promenio.
Prisustvovao je propasti zapadne civilizacije, koja se ispoljila i kroz propadanje njegovog tela i
duha. Greške koje je nesvesno i olako počinio u mladosti postepeno su se pretvorile u prave grehe. U
toj izmaglici kajanja rastvorili su se i svi njegovi snovi.
Polako i neizbežno postao je baš ono što je mislio da nikada neće biti -matori birokrata sličan
Teodoriju, svom nekadašnjem šefu.
Kada bih opet bio dete i ako bi trebalo da počnem sve iz početka, svakako bih odbio da radim
ovo. Bilo bi mi nepodnošljivo i teško.


Kad je konačno sišao s krova, zatekao je Korvua i agentkinju Pikolo kako ga čekaju ispred vrata
njegove kancelarije. Bili su se već zabrinuli za njega.
,Markeze tvrdi da je Kolađakono bio taj koji je njemu i agentu Kutunju kao nagradu predložio
da se menjaju za noćnu smenu 24. decembra, mada je i sam bio veoma umoran", izjavila je Pikolo
ironišući.
„A ko je bio s njim u komesarijatu umesto te dvojice od devet uveče 24. Decembra pa do jutra
25. decembra?", upitao je Balistreri.
„Tamo su bili Kolađakono i njegova desna ruka, inspektor Tato." Pikolo je sva sijala.
Korvu je postao nestrpljiv. „Već je pola devet, šefe. Trebalo bi da krenemo ako želimo da
zateknemo Kolađakona u komesarijatu."
,,Ti se, Korvu, pobrini za Kolađakona. Njegov šef je već obavešten, kvestor se svakako postarao
za to."
Ne želim da se Pikolo uvali u neprilike.
,,A ako ne želi da sarađuje?", upita Korvu, koji je veoma vodio računa o propisima.
„Ili će dobrovoljno doći ovamo ili ga za sledeća 24 časa stavi u pritvor. Večeras neće biti
nikakvog ispitivanja, sve do sutra ujutro. No nikako ne sme da dođe u kontakt ni sa kim spolja; neka
mirno prespava u našoj sobi za goste."
Zatim se okrenuo agentkinji Pikolo. ,,Ti, Pikolo, idi i porazgovaraj sa Tatoom, ali učini to
negde izvan komesarijata. I još nešto, na kraju..."
,,Ma neću ga ni pipnuti, ne brinite zbog toga", kazala je Pikolo ukrštajući prste iza leđa.
„Šefe, danas je četvrtak", podseti ga Korvu, koji je bacio pogled u svoju beležnicu pre nego što
će izaći iz sobe.
Četvrtak. Večera kod Alberta. Poker.
Dohvatio je mobilni telefon da proveri važi li dogovor.
Njegov brat se javio na prvo zvonjenje. „Mikele, ne uznemiravaj me dok spremam slaninu za
preliv; dobićeš sjajnu karbonaru."


Kolađakono se nimalo nije iznenadio kad je ugledao Korvua. Njegova ogromna figura zauzimala je
ceo dovratak ulaznih vrata kancelarije. Malo je zagladio svoju čupavu prosedu kosu i upitao: „Treba
li vam nešto?"
Korvu je nastojao da se ponaša vrlo obzirno. U poređenju s Kolađakonom, bio je sićušan.
Delovao je kao nežna grančica prema snažnom hrastu.
,,Da li biste bili ljubazni da dođete u centar Odeljenja specijalaca na jedan neformalni
razgovor? Nećemo vas ispitivati, samo ćemo vam ukazati gostoprimstvo preko noći."
,,Da dođem u vaš veliki hotel u centru? To bi mi bilo zadovoljstvo, ali večeras imam neke
obaveze."
Čelični planinski Korvuov karakter odjednom dođe do izražaja.
„Ako ne dođete večeras, sutra ću se vratiti ovamo sa zvaničnim nalogom pa će tada svi znati za
to."
Kolađakono je pljunuo na oko metar udaljenosti od Korvuovih stopala.
„Dobro, prespavaću u vašem velikom hotelu. Imate li barem dobru sobnu uslugu?", upitao je sa
zlobnim prezirom u glasu.
Zajedno su izašli u hodnik u kom je bilo nekoliko agenata. Kolađakono se s osmehom na licu
uputio ka jednom od njih. Njegove sitne oči sijale su od ironije.
„Momci, idem u šetnjicu do centra, u centralni ured za elegantne policajce. Sutra ću biti opet
ovde."


Zona EUR na jugu Rima prema moru projektovana je u doba fašizma da bi se u njoj održala Svetska
izložba 1942. godine, u trenutku kada se niko nije mnogo osvrtao na činjenicu da je u toku Drugi
svetski rat. Radovi su konačno završeni tek posle rata, uz poštovanje izvornih arhitektonskih
koncepcija koje počivaju na stilu antičkog Rima, tako da su osnovni principi bili monumentalnost,
racionalnost i klasicizam.
Uveče je taj kraj grada bio skoro pust. Barovi i restorani, koji su u doba ručka bili aktivni i
prepuni zahvaljujući hiljadama službenika koji dolaze na obrok, u doba večere bili su najčešće već
zatvoreni. Sve u svemu, atmosfera je u celom tom kraju bila skoro metafizička, nasuprot opštoj gužvi
i vrelom haosu koji je vladao u istorijskom centru grada.
Vila u koju se u međuvremenu preselio Balistrerijev brat, zajedno sa ženom Nemicom i dvoje
dece adolescentnog uzrasta, nalazila se u dnu jedne uske ulice, a na njenom početku uvek je dežurala
policijska patrola jer je tu stanovao i neki važan političar. Za Balistrerija je taj policijski auto, koji je
tu stajao uvek kada političar nije bio na nekoj zvaničnoj dužnosti, bio simbol svega onoga u šta se u
međuvremenu pretvorila njegova zemlja.
Alberto mu je otvorio vrata opasan kuvarskom keceljom. Bio je pomalo ostareo, ali delovao je
očuvanije nego Mikele. Više fizičke aktivnosti, nepušački život, ograničeno trošenje alkoholnih pića,
srećan brak blagosloven s dvoje divne dece i dobro plaćen direktorski posao - sve to bio je idealan
spoj uspešne primene njegove inženjerske diplome i postdiplomskih studija završenih u SAD. Imao je
lepu budućnost i razmišljao je pozitivno.
Zagrlili su se i ušli u kuhinju. U kući je bilo toplo; halogena svetiljka osvetljavala je dnevni
boravak, a iz pozadine su dopirali zvuci melodije Medl, starog hita grupe Pink flojd. Nije bilo ni
traga Koenu ili De Andreu, ali i ta pesma spadala je u njegove omiljene hitove.
„Opet si oslabio, Mike."
Balistreri je shvatio da odeća pomalo visi na njemu, ali nije želeo da brat bude zabrinut zbog
njega. Barem ne sada; ionako je predugo bio vrlo brižan brat.
„Čudno, to je valjda zbog toga što ponekad preskačem obroke, mada mogu dobro da pojedem.
No večeras ću sve to da nadoknadim. Šta si mi lepo spremio osim karbonare?"
Alberto prstom pokaza na nos. Bio je opsednut kuvanjem i tvrdio je da se dobra hrana
prepoznaje po mirisu.
„Jagnjeći sote na rimski način", reče Mikele, obradovan. ,,A osećam i miris štrudle."
,,Za slatkiše ćemo sačekati Anđela i Gracijana", rekao je Alberto, otvarajući flašu belog
fraskatija koji se lepo slaže s karbonarom. „Sad je još rano, a kroz jedan sat korica će upiti sok od
jabuka pa će štrudla biti savršena za služenje. Ti ponesi do stola crno vino, koje ide uz jagnjetinu."
Balistreri je spazio bocu brunela iz Montalčina, koja je bila otvorena dva sata ranije a vino
sipano u testiju. Brat je baš želeo da mu ugodi. Da bi ga poslužio njegovim omiljenim vinom, kršio je
jedno od svojih osnovnih kulinarskih pravila: vino i jelo treba da budu iz istog regiona.
Sto je bio postavljen za dvoje. Provrteo se unaokolo po sobi. Bilo je tu mnogo fotografija -
čista vedrina u srebrnim okvirima. Alberto, njegova elegantna supruga i dvoje dece s blistavim
osmesima na licu. U drvenom okviru bila je samo jedna crno-bela fotografija, snimljena na šetalištu
pored mora u Tripoliju. Na njoj su se videli Alberto i Mikele kao deca u kratkim pantalonicama u
engleskom stilu i s dokolenicama na nogama. Pored njih su stajali njihova majka Italija i otac,
gospodin inženjer Salvatore Balistreri.
Njen pogled uperen je u nebo, a njegov u zemlju. Čast i snaga. Dvoboj neravnopravnih
protivnika.
Alberto ga naglo prenu iz tih misli.
 „Dobro, Mike, sve je spremno. Anđelo i Gracijano će uskoro stići."
Karbonara je bila izuzetno dobra. Slanina je krckala, jaje se jedva osećalo, a špageti su bili
dovoljno tvrdi. Hladno belo vino savršeno se uklapalo uz to jelo.
„Želeo bih da čujem tvoje mišljenje o tržištu slot-mašina", reče Mikele pošto je ispraznio tanjir.
„Treba li ti to za neku istragu?" Alberta je uvek podsticalo saznanje da će njegova pomoć
poslužiti u neku pravednu svrhu.
Tajmer na rerni naglo je zapištao. „Idem da izvadim sote pa ćemo popričati o tome", kazao je
Alberto, sklanjajući čašu za belo vino.
Dok su pijuckali vodu da speru ukus prethodnog jela, Alberto je nastavio prekinuti razgovor.
„Posle istrage jedne partije video-pokera 2004. Vlada je odlučila da reguliše situaciju koja bi
mogla da postane eksplozivna. Na to je uticala i činjenica da bi se tim prihodom dodatno popunio
državni budžet, na šta su naši funkcioneri uvek pohlepni."
,,A o kojim je ciframa reč?"
„Reč je o petnaest milijardi sasvim legalnih evra godišnje, a pored toga...", reče Alberto krajnje
bezazlenim tonom.
,,Da li si sasvim siguran u taj broj nula?"
„Više nego siguran. Oko tri četvrtine te sume vraća se igračima kroz dobitke. U sistemu se nađe
oko četiri milijarde evra, a od toga milijardu i po ide državi. Pre 2004. godine taj novac se stalno
vrteo u igri. Pomisli koliko se nekontrolisanih privatnih bogatstava može formirati posle desetak
godina takvog igranja video-pokera. I danas u igri svake godine ostaju dve i po milijarde evra. Plus
ono što se dobije od igre na crno..."
„A to je?"
,,Te slot-mašine još uvek nisu povezane u elektronsku mrežu. Niko tu ne može ništa da učini.
Ako i dođe do finansijske kontrole, sankcija ima samo administrativni karakter."
Balistreri načini grimasu i ispra usta poslednjim gutljajem brunela uz poslednji zalogaj sotea.
U pola jedanaest oglasi se interfon. Bio je to Korvu. Bio je otišao do kuće da se presvuče. Iz
poštovanja prema Albertu obukao je odelo, iako je inače uvek bio u farmerkama i majici. Kosa mu je
bila još vlažna od tuširanja, ali on ne bi sebi nikada dozvolio da zakasni. Doneo je i bocu domaćeg
sardinijskog likera od borovnice. Stavili su ga u zamrzivač da se hladi, i Korvu je seo za sto naspram
njih.
,,Da li si večerao, Gracijano?", upita ga Alberto. Zvao ga je po imenu, dok Balistreri nikako
nije bio u stanju da mu se tako obraća, čak ni sasvim privatno. To je bio njegov stil - i nehotice je
nastojao da održi odgovarajuću distancu.
,Jeo sam nešto, ali kada ti kuvaš, Alberto...", reče Korvu, bacajući čežnjiv pogled na ostatak
sotea.
„Sve je u redu, Kolađakono je noćas gost naše institucije", reče on Balistreriju dok je probao
jagnjeći sote.
Partije pokera četvrtkom upražnjavali su već tri godine. Korvu je uskočio umesto Kolikie, koji
je bio Balistrerijev prethodnik u Odseku za ubistva sve dok nije otišao u penziju i odselio se iz Rima.
„Alberto mi je objasnio kako vlasnici barova dosta zarađuju na slot-mašinama", reče Balistreri
Korvuu.
,,No i ENT se nalazi u tom vrednosnom lancu, zar ne?", upita Korvu Alberta koristeći
terminologiju koju je naučio na večernjim master studijama iz ekonomije.
„Šta je, dovraga, taj vrednosni lanac, Korvu? Može li se znati zašto... ?", upade mu u reč
Balistreri, pomalo iznerviran ekonomskim terminima.
Interfon se ponovo oglasi i Balistreri ode do vrata da otvori Anđelu. Zatim je, iznerviran još
više nego malopre, slušao kako Alberto priča Korvuu o vrednosnom lancu i kako mu Korvu na to
odgovara: ,,Da, naravno; time je sve objašnjeno."


Agentkinja Pikolo iskoristila je čekanje u kancelariji da telefonira kući. Rudi joj odgovori već posle
prvog zvonjenja.
„Rezidencija agentkinje Pikolo."
„Rudi, pa kazala sam ti da se javiš tek posle drugog poziva, i to tek kad telefon zazvoni treći put.
I nemoj se javljati tim tonom engleskog batlera. Ne želim da se sazna da si tu."
„Izvinite, agentkinjo. Kuća je divna i usrdno vam zahvaljujem na gostoprimstvu."
,,U redu je, Rudi. Frižider je pun, slobodno se posluži hranom."
,,Ne, hvala; pripremiću nešto i sačekaću da se vratite kući. Odlično spremam testo u rerni."
Završila je razgovor pomalo začuđena jer je ugledala Tatoa kako izlazi iz komesarijata. Bio je
to punačak četrdesetogodišnjak s proređenom kosom i vodnjikavim očima. Pratila ga je
automobilom oko dva kilometra. Hipodrom Kapanele bio je jarko osvetljen, a parking prepun. Tato
je parkirao na trotoaru. Pikolo je bila prisiljena da se i sama snađe na sličan način.
Hipodrom je bio skoro pun pa je bilo teško pratiti Tatoa do bara kod ulazne tribine. Tu je seo za
sto s trojicom sredovečnih tipova, koji su očigledno bili skloni klađenju baš kao i on. Videla ga je
kako izvlači svežanj novčanica od po sto evra i zainteresovano polemiše s drugarima. Odlučivali su
na koga će da se klade.
Uhvatila je i deo jedne rečenice: „... džokej se kune da je spor...", a zatim je čula kako Tato kaže:
,,On zna i da ću ga, ako nam da pogrešnu informaciju, sigurno strpati u ćuzu."
Zatim su im doneli viski, a jedan od njih otišao je do šaltera za klađenje. Pikolo se nonšalantno
smesti u njegovu upražnjenu stolicu.
,,Oj plavojko", reče jedan od Tatoovih drugara, ,,zar imaš oči na leđima? Ovo mesto je
zauzeto."
Pikolo ga je potpuno ignorisala. Pogledala je u Tatoa. „Moramo da popričamo"
Nije bilo potrebno da mu pokazuje značku. ,,Ali ja sada nisam u službi, agentkinjo."
„To vidim. Osim ako i ovo ne računate u posao."
Tato se okrenuo dvojici drugara. „Dobro momci, videćemo se kasnije."
Ustali su bez reči, ali njihovi pogledi rečito su govorili da to vrlo nerado čine.
Što ne pokušate nešto? Baš biste se lepo iznenadili.
„Želite li nešto da popijete, agentkinjo?" Tato je pokušao da bude ljubazan.
,,Ne, hvala; ja sam na dužnosti."
„Recite mi onda kako mogu..."
Pikolo nije bila raspoložena za gubljenje vremena. „Govorimo o večeri 24. decembra, kada ste
vi i Kolađakono ostali u komesarijatu da odmenite agente Markezea i Kutunja. Kako ste to izveli?"
„Znate, ta dvojica su đavolski mnogo radila tih prazničnih dana, praktično od devet ujutro do
devet uveče svakog dana. Pitali su mogu li barem na Badnje veče da budu s porodicama. Svi južnjaci
imaju rodbinu u Rimu; mi smo ovde veoma gostoljubivi prema svima."
To je već tvoja prva laž.
„Znate, Kutunjo i Markeze tvrde da je to bila Kolađakonova ideja. Oni kažu da nisu ništa tražili."
Tato se uzvrteo i bilo mu je neprijatno. ,,Pa, možda je i bilo tako. Ne znam tačno kako se sve to
odigralo. Ali sećam se da su obojica 24. decembra ujutro skakala od radosti."
,,I tada je Kolađakono predložio vama da ih te noći zamenite?"
Malo je razmislio. Odlučio je da sad kaže istinu jer je shvatio da će njegova laž biti odmah
otkrivena. ,,To mi je predložio 24. decembra ujutro. Takav je Kolađakono. Kazao je da šefovi treba
da se žrtvuju i daju primer ostalima. Osim toga, i on i ja smo samci."
 „Zar niste otišli ni na ponoćnu misu?"
,,Ja sam išao na misu u šest sati, u lokalnu parohijsku crkvu koja se nalazi odmah pored
komesarijata."
,,A posle te mise?"
„Kolađakono me je sačekao ispred crkve. Bilo je već skoro sedam sati. Malo smo prošetali po
kraju i svuda je vladao mir. Svi su otišli kućama na predbožićnu večeru. Mi smo svratili u gostionicu
preko puta komesarijata da nešto prezalogajimo - to je bila jedina otvorena kafana. Zatim smo se
malo pre devet sati vratili u komesarijat."
Sve je to trebalo proveriti. Za odlazak na misu i u gostionicu biće najlakše; malo će se
provozati unaokolo i raspitaće se. No za druge detalje bilo je neophodno tipično Korvuovo strpljenje.
Urlanje publike na hipodromu označilo je početak trke. Grupa konja u galopu bila je na drugoj
strani staze. Pikolo je videla da Tato brižno prati tok događaja: konji su se približili njihovoj tribini, a
na njegovom čelu mogle su se videti sitne kapi znoja. U poslednjih tridesetak metara konj s brojem
šest preuzeo je vođstvo i bez problema pobedio u trci. Tato je s olakšanjem odahnuo i bio je
očigledno vrlo zadovoljan.
Pikolo ga vrati u stvarnost. ,,Da se sada vratimo na 24. decembar i na vreme posle mise. Da li
ste kolima otišli do Kazilina 900?"
Sada kad je dobio opkladu, Tato je bio mnogo vedriji. ,,Ne, nije bilo nikakvog razloga za to.
Sve je bilo potpuno mirno, a ljudi iz naselja priredili su malo slavlje. Znate, čini mi se da Cigani
slave Božić novcem koji ukradu Italijanima", zaključi prezrivim tonom.
Pikolo je stisnula pesnice, ali na vreme se setila šta joj je savetovao Balistreri. „Ipak, ne znate
gde je Kolađakono bio između šest i sedam, dok ste vi bili ma misi", mirno je kazala.
Tato se zamislio i potvrdio. Grupa sveta pohrlila je ka kladionicama s namerom da se ponovo
kladi.
,,Od dvadeset jedan čas pa nadalje bili ste neprekidno u komesarijatu?" nastavi Pikolo.
,,Da, nismo ni mrdnuli odatle sve do narednog jutra."
,,I nijedan od vas dvojice nije izlazio?"
,,Ne, nije."
,,Kako možete da budete toliko sigurni u to? Bili ste zajedno svih tih dvanaest sati?"
Tato se podmuklo osmehnuo. ,,Ne znam za vas, ali ja obično idem sam u klozet."
Koncentriši se na cilj. Ne daj da te obuzme bes. Uradi kao što ti je šef kazao.
Odbrojala je do deset i nastavila mirnim tonom. „Osim obavljanja fizioloških potreba, bili ste
stalno zajedno. Znači da možete da se zakunete da je Kolađakono bio s vama od devetnaest do
dvadeset jedan čas, kao i da se u toku narednih dvanaest sati nije udaljavao iz komesarijata."
„Apsolutno tačno", odgovori Tato. „Mogu li sada da se vratim konjima, agentkinjo?"


Balistreri otvori vrata i ugleda široki osmeh čoveka kog je već dvadeset godina smatrao svojim
najboljim prijateljem. On je zapravo bio njegov jedini prijatelj, pošto mu je Alberto bio brat a Korvu
nešto kao posinak. Prijatelj je imao tek poneku boru, kao da ga je njegova jednostavna priroda štitila
od starenja.
Anđelo Diogvardi je s godinama postao jača ličnost. Raskid veridbe s Paolom i prestanak
zavisnosti od njenog strica kardinala 1982. godine otvorio mu je sasvim nov životni put.
Paradoksalno, dok je Balistrerijev život postajao sve mirniji, kod Anđela se dešavalo nešto sasvim
suprotno.
Njihovi beskrajni noćni razgovori o najbeznačajnijim i najvažnijim stvarima nisu nikada
sasvim prestali, ali oni su promenili uloge. Sada je Anđelo bio taj koji je menjao žene - ne baš
učestalo već povremeno - tražeći idealnu saputnicu, koju nikako nije nalazio. Balistreri se u tom
pogledu sasvim primirio: ponavljanje sličnih grešaka, osećanje krivice, nedostatak žena koje bi ga
podsticale - sve to pomalo je doprinelo njegovom povlačenju sa scene. Dok se Balistreri sve više
uključivao u društvene i birokratske mehanizme koje je oduvek toliko mrzeo, Anđelo Diogvardi
postao je jedan od deset najjačih profesionalnih igrača pokera u svetu. Dobar deo svoje pokeraške
zarade davao je u dobrotvorne svrhe, ali je i direktno nadgledao upotrebu tog novca.
Dok su Alberto i Korvu razgovarali o bilansima i tom prokletom vrednosnom lancu, dvojica
prijatelja otišla su u mali salon. Anđelo je pripalio svoju tridesetu cigaretu tog dana i nasuo sebi dupli
viski, a Balistreri je pripalio petu cigaretu i uzeo samo čašu vode. Njegovom stomaku nije prijala
veća količina alkohola.
„Moram nešto da te pitam, Anđelo. Treba mi nekoliko informacija o tajnim kockarnicama;
znam da ih već godinama ne posećuješ, ali na početku karijere..."
Anđelo se začuđeno namrštio. ,,Da li su te to negde očerupali u velikom stilu...?"
,,Ama ne glupiraj se; potrebne su mi samo neke informacije o tim krugovima."
„Mikele, vremena su se promenila. U nekim privatnim krugovima i sada se igraju partije
teksaškog pokera u vrlo velike uloge, ali to je sve legalizovano; čak se daju i priznanice."
,,A u kolike sume se igra?"
,,Pa, zavisi od premija. Verujem da se na nekim turnirima igra u povelike svote. Ali šta zapravo
želiš da saznaš?"
„Vodim istragu o jednom preduzeću koje vodi noćne klubove i ima stolove za poker, slot-
mašine i kladionice. Imaju filijale i u inostranstvu. Padaju mi na um razne ideje o njima vezane za
pranje novca, ali želeo bih da čujem šta ti misliš o tome."
Anđelo se malo zamislio. ,,Tu možda postoji neka veza, Mikele. Kockarsko podzemlje i pranje
novca. Ali verovatno su relativno mali iznosi u pitanju. Za pranje velikih suma obično se koriste
drugi kanali."
,,A kakvi?"
„Čuj Mikele, znam ponešto jer se krećem u takvim krugovima, ali nikada nisam učestvovao u
nečemu sličnom. Meni su moji dobici od pokera sasvim dovoljni da mirno uživam u sopstvenim
slabostima."
,,Ma znam ja da si ti pravi svetac. Ipak mi kaži nešto što bi mi koristilo."
„Najveće pranje novca odvija se preko nekretnina. Naravno, to se ne događa u Italiji. Obično su
to zemlje u kojima u roku od nedelju dana možeš za gotovinu da kupiš ceo oblakoder. Karibi, Dubai,
Makao..."
,,A odakle potiče taj novac?"
„Najveće sume su od kriminala: droge, trgovine oružjem, prostitucije. Nije to novac samo iz
Italije. Mislim da čak i gubimo pozicije u odnosu na Ruse i Kineze. Rusi danas samo otputuju u jednu
od tih zemalja s koferima punim novca i kupe nekoliko palata."
,,Ali i naši Italijani..."
„Svakako. No italijanski delinkventi vole da barem jedan deo novca reinvestiraju u Italiji.
Nekretnine, lanci prodavnica, hoteli, preduzeća za usluge, noćni klubovi. Sve to doprinosi rastu
zaposlenosti, što znači da se takvi poslovi odobravaju i stiču se glasovi kojima se obezbeđuje
politička podrška."
,,A novac od potkradanja javnih preduzeća, sprega političara i poslovnih ljudi?", upita
Balistreri.
Anđelo se osmehnu. „Toga nema mnogo posle onog skandala oko korupcije i pljačke državnog
sektora u Milanu 1991. godine. Oni koji kradu iz državnog budžeta postali su mnogo oprezniji.
Umesto da uzmu novac, uzeće na crnom tržištu neko lepo potkrovlje za svoju decu ili će iskoristiti
svoj položaj da besplatno renoviraju vilu na selu. Ti su ljudi veoma maštoviti i snalaze se na sve
moguće načine."
„Dakle, preduzeće sa slot-mašinama i noćnim klubovima spadalo bi u koju kategoriju?"
„Ono bi bilo negde u sredini. Legalno reinvestiraju u Italiji novac koji je nelegalno zarađen u
inostranstvu i prethodno na neki način opran."
Anđelo je opet zapalio cigaretu. Balistreri ga je sa zavišću posmatrao. ,,Koliko ih to popušiš
dnevno?"
Anđelo odmahnu glavom. ,,Broj varira u zavisnosti od raspoloženja. Od samo jedne cigarete do
dve pakle. Nećeš valjda sad još i da mi pridikuješ, Mikele; to bih podneo od nekog drugog, ali od
tebe..."
„Sada očigledno više nisam ja onaj poročniji od nas dvojice. A žene?"
Anđelo se osmehnu. „Trenutno sam potpuno slobodan; sad sam u fazi tranzicije i godi mi malo
razmišljanja. Pokušavam da postignem neki kontinuitet, ali sve žene se ubrzo zamore od mojih
pričica..."
,,E stvarno si pravi smarač s tim svojim fiks-idejama o ljubavi. Ni posle svih ovih godina nije ti
dovoljno samo jedno zdravo kresanje?"
,,Pa, čini mi se da si i ti trenutno na suvom."
„Dosadilo mi je da stalno osećam krivicu zbog iluzija koje drugi gaje. Cena je veća od onoga
što dobijam."
Anđelo se malo zamislio i činilo se da je zbunjen i ožalošćen onim što je njegov prijatelj rekao.
„Mikele, ako mešaš cenu nečega i njegovu vrednost..."
,,Ne mešam ih, nego ih upoređujem."
,,Ama hteo sam samo da kažem da neke stvari nemaju cenu."
Rekao je to bezazlenim tonom dečaka s periferije koji mnogo toga ne zna, a obraća se drugaru
buržuju koji je pritom i obrazovan. Takav nastup obično je koristio kada je hteo da se na neki način
izvini zbog svog neslaganja sa sagovornikom, a za Balistrerija je to bio signal za početak i nastavak
njihovog prijateljstva.
Tada ih je Alberto pozvao da se pridruže njemu i Korvuu. Sto za igru bio je spreman. Sve se
odvijalo kao i obično. Anđelo je pobedio skoro i ne trudeći se. Sve do tada niko od njih nije uspeo da
prozre kada blefira a kada zaista ima dobre karte. Na kraju večeri takođe je bio pobednik, a dobitak je
namenio fondaciji koja je brinula o klošarima i sirotinji.
Kada ga je Anđelo odvezao do kuće, Balistreri je bio prosto smožden svim događajima tog
beskrajnog dana.
„Imam valjda prava na poslednju", kazao je vadeći paklicu cigareta.
„Dobro, praviću ti društvo", odgovorio mu je Anđelo i pripalio četrdesetu cigaretu po redu.
Nastavili su razgovor u kolima sve do četiri ujutro.



PETAK, 30. DECEMBAR 2005.

Jutro

Mastrojanijev avion sleteo je na aerodrom u rumunskom gradu Jašiju u osam sati ujutro po lokalnom
vremenu. Aerodrom je bio mali ali moderan i funkcionalan, kao i mnoge druge građevine podignute
u istočnoevropskim zemljama posle pada komunizma. Na izlazu s terminala čekao ga je veoma
mršav i visok momak u sakou i farmerkama ali s kravatom oko vrata.
,,Ja sam Florean Katu, policijski podinspektor", rekao mu je.
„Marčelo Skordo. Govorite li italijanski? Ja se s rumunskim ne snalazim baš najbolje..."
Katu je bio zadovoljan što može da pokaže svoje jezičko znanje. „Tetka mi živi u Firenci pa
preko leta redovno dolazim u Italiju."
Uputili su se prema Katuovom golfu. Unaokolo je bilo malo ljudi, a i bilo je veoma hladno
mada je nebo bilo sasvim vedro. Zgrade su ukazivale na razne periode rumunske istorije: bile su tu
malobrojne stare palate, kućice građene između dva svetska rata, svedene i ogoljene monumentalne
građevine iz komunističkog perioda i na kraju gradnja iz perioda posle 1989. godine -modernije, ali
po svemu sudeći manje solidne građevine.
„Vodimo istragu i po selima u okolini Jašija da bismo nekako utvrdili Nadjino prezime. Ako je
neko očekivao da Nadja stigne krajem godine, možda će podneti prijavu ili je to već i učinio, mada
ne verujem mnogo u to", objasnio mu je Katu, provlačeći se između kamiona i bicikala.
„Ako devojka ima rodbinu, valjda će se ipak neko zabrinuti ako se uopšte ne bude javila."
„Nadajmo se da hoće, ali kod nas se ljudi ne zabrinu dok ne prođe nekoliko meseci; obično ne
dižu uzbunu posle samo nekoliko sati kao što se događa kod vas. Otići ćemo do Univerzitetskog
naselja da pokupimo Ramonu. Ali ne možemo je naterati da odgovara na pitanja ako ne želi."
„Floreane, želeo bih da pokušam da to postignem na drugi način. Voleo bih da porazgovaram s
njom nasamo, upravo zbog toga što je za sada sve neformalno a eventualni zločin nema veze s
rumunskom policijom."
Činilo se da Katu odmerava argumente za i protiv. S jedne strane, smetalo mu je što je
italijanski policajac došao u njegovu kuću da ispituje rumunsku građanku bez prisustva lokalne
policije. S druge strane, postojala je prednost što je mogao da prepusti italijanskoj policiji svu
odgovornost i probleme, uključujući i verovatno Ramonino odbijanje da govori i sarađuje.
„Dobro, ali onda treba da je ispitaš negde izvan komesarijata. Na Trgu 14. decembra nalazi se
jedan zgodan bar. Prave najbolji espreso u gradu. I, naravno, najskuplji."
To je bilo baš ono što je Mastrojani želeo.


Balistreri je spavao samo dva sata. U tom kratkom intervalu mučili su ga snovi puni pitanja bez
odgovora. Bili su to mučni snovi. Doručkovao je kafu bez kofeina i integralni keks, a zatim je po
prohladnoj kišici pešice otišao do kancelarije.
Tačno u pola sedam Korvu je ušao u kancelariju zajedno s agentkinjom Pikolo; imajući u vidu
njene standardne navike, delovala je nekako previše poslušno.
,,Da li ste pronašli sigurnu kuću za Rudija?", upita Balistreri oprezno.
 Uhvatio ju je na element iznenađenja. Pikolo je pocrvenela i pogledom potražila pomoć od
Korvua, a ovaj se brzo umešao u razgovor poput mudrog postarijeg strica.
„Svedok je zbrinut na najbolji mogući način, šefe. Pikolo je odlučila da ga smesti u svoju kuću -
tu bar nema nikakvog rizika."
Zvučao je pomalo zabrinuto. „O da, to je baš dobra zamisao; čestitam. Homoseksualac povezan
s bandom kriminalaca spava u kući našeg potkomesara. Pritom je ovaj zapravo ženskog pola."
Baš si postao pravo matoro gunđalo. Nije ti ona ćerka...
„Baš tako", nastavi Korvu. „Pošto je reč o muškom homoseksualcu, mislili smo da je bolje da
bude u kući agentkinje Pikolo nego kod mene." I pre nego što je Balistreri mogao da prokomentariše,
nastavio je: „Šefe, tu je Nano; želi da vam referiše o razgovorima s prostitutkama."
Zatim su uveli Kopolu.
,,Pa eto", započe Nano, „pomalo mi je nezgodno; izvukao sam vrlo malo od njih, skoro ništa."
,,Da ipak čujemo to malo što si izvukao", ohrabri ga Balistreri.
„Proćaskao sam s dva para devojaka koje su 24. decembra uveče bile na mestu na kom su
obično stajale Ramona i Nadja i tu su bile malo pre i malo posle njihovog pojavljivanja. Prvo sam se
raspitao za cene, mogućnosti plaćanja i slično. Sve u svemu, malo sam proćaskao s njima; čisto da
nekako probijem led."
„Dobro, Kopola", reče Balistreri, „poštedi nas tarifa i uslova plaćanja. Jesi li saznao nešto?"
„Kada sam kazao da sam policajac, malo su se naljutile, ali sam ih odobrovoljio obećanjem da
ću im poslati nekog mlađeg kolegu bez obaveza." Pritom je bacio brz pogled na Korvua.
„Ama Kopola...", poče da se nervira Balistreri, no Nano brzo nastavi priču.
„Saznao sam dve stvari. Prvo, devojke se uvek međusobno obezbeđuju kontrolišući registarski
broj automobila u koji neka od njih uđe. Drugo, 24. Decembra uveče bilo je malo mušterija. Znate
šefe, juriti kurve na Božić smatra se smrtnim grehom..."
„Čuj Kopola, ako imaš nešto korisno da kažeš, reci, a ako nemaš, imamo i važnijeg posla",
opomenu ga Balistreri.
„Dakle, te devojke nisu videle da se Nadja odvezla s nekim, a nisu videle ni ma kakvog čudnog
stranca. No ipak se desilo nešto zanimljivo, nešto što su zapamtile. Pojavio se čudan automobil i
jedna devojka ga je zapamtila. Izdaleka je ličio na motor, jer mu je jedan far bio razbijen."
,,A da li bi ona mogla da prepozna model tog automobila?", upita Korvu, vrlo zainteresovan
tom pričom.
„Ona ga zapravo nije videla lično, već ga je uočila neka njena rođaka. Te večeri se njena
uobičajena drugarica nije pojavila pa je rođaka pošla da joj pravi društvo."
„Dobro, dovedi je ovamo pa ću je ja ispitati i pokušaću da rekonstruišem tip automobila u
autokedu...", rekao je Korvu. „ A zar devojke s druge strane ulice nisu ništa videle?" Njegov analitički
um prikupljao je sve detalje.
Kopola odmahnu glavom. ,,Ne sećaju se."
Balistreri se uzvrteo.
Uveo je Nadju u auto. Zatim je odmah ugasio farove. Loš znak.


Trg je bio pun dečaka i devojčica na biciklima kao i onih što su išli pešice. Pozvao je Ramonu preko
interfona a u međuvremenu mu je nekoliko studentkinja davalo znake na koje je Mastrojani
odgovorio nenapadnim osmehom.
Ramona Jordanesku bila je zgodna cura, visoka, smeđa. Imala je lice zdrave seoske devojke i
prilično snažno telo, što je Mastrojani uočio i na fotografiji koju je napravila Nadja. Sad je bila bez
šminke, u širokoj trenerci i istegljenoj majici koju je nosila ispod crne jakne od veštačke kože.
Govorila je dosta dobro italijanski; nije mnogo koristila članove, ali upotrebljavala je odgovarajuća
glagolska vremena.
Začudila se kad je ugledala zgodnog Italijana s bezazlenim pogledom kućnog psetanceta.
Obradovala se kad ju je pozvao u bar u centru. „Vrlo je skupo; tamo me je jednom odveo neki
nemački student, mislim da je bio sin gospodina Folksvagena", napomenula je.
Saobraćaj je bio proređen pa su za desetak minuta stigli do Trga 14. decembra. Bar se nalazio u
prizemlju lepe svetlosmeđe palate iz XVII veka i bio je obložen drvetom, prijatno zagrejan i
opremljen stočićima od kovanog gvožđa.
„Šta želiš da naručiš, Ramona?"
„Kapučino im je veoma dobar." Malo je zastala.
„Želiš li i kroasane?", upita je Mastrojani. Oni što ih je ugledao na šanku delovali su kao da su
upravo izašli iz rerne.
Potvrdno je klimnula glavom. ,,A kako se ti zoveš?"
,,Marčelo."
„Isto kao onaj italijanski glumac. Znaš li da pomalo ličiš na njega?", osmehnula mu se dok je
grizla kroasan.
Mastrojani na to nije reagovao; bio je već navikao na takve komentare. „Znam da si dva puta
podnosila prijavu."
„Učinila sam to čak tri puta. Prvi put sam Nadjin nestanak prijavila u zoru 25. decembra. Bilo je
oko sedam sati ujutro. Učinilo mi se da je komesarijat zatvoren. Zazvonila sam na interfon i otvorio
mi je taj tip."
„Potkomesar Kolađakono?"
,,Da", potvrdila je napadajući drugi kroasan, ,,ali ja sam mu znala samo lik, ne i ime."
,„A odakle si mu znala lik?", upitao je začuđeni Mastrojani. Kroz velike izloge kafea video je
kako bake guraju novorođene unuke u kolicima; deca su zbog hladnog vremena bila umotana od
glave do pete. Poneki hrabri biciklista prkosio je zaleđenom kolovozu. U baru je neko uključio
džuboks i pustio neku romantičnu pesmu na rumunskom jeziku.
Ramona se zamislila. Verovatno se pitala zašto nije mogla da na vreme upozna Italijana sličnog
Mastrojaniju, uda se za njega, izrodi mu decu, zaposli se kao prodavačica i ima kućicu negde na
periferiji Jašija.
,,E pa taj čovek ima gadan pogled. Njegove oči ti kazuju da zapravo ne postojiš." Obrisala je
nekoliko suza i dodala: ,,Za njega sam ja, izgleda, samo stoka za klanje."
Mastrojani se našao u velikoj neprilici. „Izvini, Ramona. Nisu svi Italijani takvi."
Osmehnula mu se. ,,Mogu li da naručim još jedan kapućino i kroasane?"
Mastrojani joj je naručio to što je tražila pa je nastavila da priča.
„Videla sam ga u noćnom klubu Kristal desetak dana pre toga. Mirča mi je kupio pantalone i
gornji deo od crne kože. Rekao mi je da ga sačekam u tom baru i ostavio mi je svoj mobilni telefon.
Zazvonio je oko ponoći i Mirča je kazao da izađem napolje. Ispred bara je stajao taj krupni policajac,
Kolađakono."
Malo je oklevala, zagrizla kroasan i odlučila da nastavi priču. Pričala je vrlo brzo, gotovo u
jednom dahu, uzbudivši se dok je govorila: „Pitao me je da li znam da koristim bič i ja sam mu
potvrdila, mada to nije bila istina. Kazala sam mu da ću ga rado izbičevati ako ga to uzbuđuje. Gadno
me je pogledao i stisnuo mi mišicu svojom ogromnom šakom tako jako da me je zabolelo. Upitao
me je da li mi on liči na nekoga ko bi dopustio da ga bičuje jedna rumunska krava, a ja sam kazala da
sam pogrešila i izvinila mu se."
Mastrojani joj je pomilovao ruku, a u očima joj je zablistala nova suza i polako kliznula niz
obraz.
 „Zatim me je veliki policajac odveo u neku prostoriju na prvom spratu, tačno iznad noćnog
kluba. U njoj se na sredini nalazio ogroman krevet, a na plafonu je bilo veliko ogledalo. Bili su tu i
bičevi, lisice i plastični vibrator. Ostavio mi je ključ i kazao da ga kasnije, kada budem pošla, ostavim
u sobi. Zatim mi je objasnio šta treba da radim. Rekao mi je da se vratim u bar i sednem za šank.
Treba da sačekam jednog postarijeg elegantnog gospodina. Njemu treba da kažem kako volim da
budem gospodarica robova."
,,I zatim je Kolađakono otišao?"
,,Da. On je tada otišao. Uskoro je došao taj elegantni gospodin i ja sam odradila svoje u onom
apartmanu. Tom velikom prascu se očigledno dopalo da ga bičujem."
,,I nikada kasnije nisi videla tog gospodina?"
,,Ne, nikada više."
Trebalo je preći na poentu. „ A kada si 25. decembra ujutro došla u komesarijat da prijaviš
Nadjin nestanak, odjednom si se našla pred Kolađakonom, zar ne?"
,,Da, zazvonila sam i on mi je otvorio vrata. Iznenadila sam se i uplašila. On me je upitao šta
hoću i zatim se zacerekao. Kazao mi je da ne dižem frku."
„Da li mu je bilo neprijatno i da li se i on iznenadio? Svakako se morao zgranuti kada te je
ugledao; saznala si da je policajac."
Malo je razmišljala. ,Mislim da ga nije bilo briga. Ja sam za njega bila niko i ništa."
„Jesi li se posle toga vratila u stan?"
,,Da, otišla sam da vidim da li se Nadja vratila. No nije je bilo. Znala sam da nije pobegla s
nekim jer je ostavila u stanu svu svoju odeću."
,,Da li si sigurna da je sva njena odeća bila u stanu?"
„Jesam, sigurna sam." Ramona se osmehnula nekom svom prijatnom sećanju. „Sve je bilo
razbacano po podu i krevetu. Nadja bi uvek tako razbacivala stvari unaokolo. Rudi je sve to sređivao,
a Nadja mu je zauzvrat davala sitne poklone."
„Kasnije si se vratila u komesarijat. Zar se nisi plašila Kolađakona?"
„Jesam, ali bilo je već skoro jedanaest sati, a Nadja se nije bila vratila pa sam se zabrinula."
,,A zašto si bila toliko zabrinuta, Ramona?"
„Zato što nijedna od nas nikada nije ulazila u auto nekog klijenta ako ona druga nije prisutna."
,,Ne shvatam", rekao je Mastrojani.
„Uvek smo stajale zajedno na našem mestu na ulici. Nijedna od nas ne bi ušla u auto dok ona
druga ne zapiše registarski broj automobila, i to tako da klijent vidi i uplaši se ako namerava da učini
nešto loše."
„Vrlo pametno. A šta ste radile kada naiđe neka mušterija dok jedna od vas radi a druga stoji
tamo sama?"
„Onda bismo malo sačekale. Naši poslići ne traju dugo." Nasmejala se saučesnički.
„Dakle, otišla si s nekim klijentom, a kada si se vratila, Nadje nije bilo."
,,Da, bilo je oko pola sedam i bilo je vrlo malo mušterija, jer Italijani za Božić ne idu kurvama.
Ja sam ušla s tim klijentom u auto, a ona je zapisala broj. Kada sam se vratila, Nadje nije bilo."
„Bila si odsutna samo nekoliko minuta?"
,,Pa, zapravo je potrajalo malo duže. Pokušavala sam svašta, ali nije mu se dizao", kazala je
smejuljeći se kao devojčica, što je zapravo i bila.
„Dobro, reci mi šta je bilo kada si se vratila u komesarijat."
„Bilo je skoro jedanaest sati i nisam mogla da ne učinim baš ništa. Pogledala sam u prozore i
videla da unutra ima ljudi. Ohrabrila sam se, pozvonila i otvorio mi je onaj mladi agent."
,,To je agent Markeze."
,,Ja mu ne znam ime. Odveo me je u Kolađakonovu kancelariju i zatim otišao. Ovaj mi je kazao
da sam kurva i da će me strpati u zatvor ako se ponovo pojavim. Kad sam izlazila iz kancelarije,
videla sam papir s njihovim rasporedom i shvatila da Kolađakono neće doći na posao pre devet sati."
Bila je zaista hrabra i snalažljiva. Kolađakono baš nije imao sreće. Neka druga devojka ne bi se
usudila da se vrati, ali Ramona je pripadala drugačijem soju. Činilo se da mu je pročitala misli.
„Nisam to učinila iz hrabrosti", kazala mu je. „Nadja me je volela isto onako kao što me je
volela moja mama..." Zatim je zaplakala.
„Nadja je prethodnog dana bila zabrinuta, zar ne? Da li joj se nešto desilo?"
Ramona je opet malo razmišljala. ,,Ne, nije bila zabrinuta već vrlo vesela. Nije mnogo
govorila, ali bila je zadovoljna."
,„A zbog čega bi bila vesela?"
,,Ne znam, ali sećam se da se te noći vratila veoma kasno. Meni nije bilo dobro. Pitala sam je šta
je uradila, a ona mi je odgovorila da joj se možda sreća najzad osmehnula."
„Ispričaj mi sada za Nadjinu odeću", zatraži Mastrojani.
,,Po podne 25. decembra otišla sam da radim, a Nadjina odeća je i dalje bila na krevetu. Kada
sam se 26. decembra ujutro vratila, na postelji više nije bilo njene odeće; sve je bilo sređeno, a i
čaršavi su bili promenjeni." Govorila je vrlo tiho. Sigurno se setila još nečega osim odeće na krevetu.
„I tada si odlučila da ponovo podneseš prijavu i da otputuješ?"
Odmahnula je glavom. „Ne. I 26. decembra uveče otišla sam na posao kao i obično. No kad sam
se 27. decembra vratila... to se tada dogodilo. Mirča mi je kazao da, ako mi je Nadja nešto ostavila,
treba odmah da mu to dam. Ali Nadja mi nije ostavila nikakvo pismo, cedulju, ni kartu; baš ništa. To
sam im i kazala, ali nisu mi poverovali. Rekli su da će me smesta ubiti. Plakala sam jer nisam znala
šta traže. Zatim..."
Zastala je i zagledala se u susedni sto, za kojim je neki mladić pušio i čitao novine.
Naglo je ustala. ,,Bilo je dosta priče", rekla je. „Plati ovo pa da idemo."
Mastrojani je platio i izašli su naTrg 14. decembra. Biloje vrlo hladno, duvao je ledeni vetar s
Urala i pločnik je bio zaleđen. U radnjama su svetiljke već bile upaljene, mada je bilo tek pola deset
pre podne. Bez reči su pošli prema taksi stanici. Kad su došli do slobodnog taksija, odjednom mu je
rekla: „Odvešću se autobusom."
„Ali zašto?", začudi se Mastrojani. „Treba još da..."
Odmahnulaje glavom. „Ćao, Marčelo", lagano je izgovorila. Zatim je dodala: „Budi oprezan", i
ušla u autobus koji se upravo zaustavio.
Kad se Mastrojani okrenuo prema taksi stanici, ugledao je mladića koji je maločas bio u baru za
stolom pokraj njihovog. Novine su mu virile iz džepa. Bile su to italijanske novine.


Zvuk kompjutera označio je prispeće Mastrojanijevog izveštaja; u Rumuniji je, zbog druge časovne
zone, bilo sat više.
Balistreri je pažljivo pročitao izveštaj. „Nadjina odeća bila je prvo razbacana po sobi, a zatim je
nestala. Dobro." Pogledao je u agentkinju Pikolo. „Nije mi jasno to s Ramoninom odećom; ona je
rekla da joj je Rudi kazao..." Pade mu na um jedna nastrana misao, ali brzo je odbaci.
Trebalo je ispitati Kolađakona. Rešio je da povede i agentkinju Pikolo. S njim će devojka biti
pod kontrolom, a poneka provokacija će im možda dobro doći.
Kolađakono ih je čekao u prostoriji u kojoj su ispitivali Marijusa Hađija. Bio se odmorio i
obrijao, a gustu prosedu kosu začešljao je unazad i namazao briljantinom. U tišini ih je zlobno
posmatrao svojim sitnim i blizu postavljenim očima.
Njegov advokat sedeo je kraj njega i odmah je odbrambeno ispružio ruke ispred sebe. ,,Moj
klijent je ovde po svojoj volji. Ako mi se tok razgovora ne dopadne, odmah ćemo ga prekinuti. Ili
ćemo nastaviti zvaničnu proceduru."
Baš kao što je Morandi kazao za Hađija. Zna da nismo ovlašćeni za ovo ispitivanje.
„Dakle, da čujemo šta to potkomesar ima spontano da izjavi", rekao je ljubazno Balistreri.
„Povodom čega?", upita Kolađakono provokativno.
„Povodom Ramone Jordanesku", reče Pikolo odsečno.
Kolađakono je nije ni pogledao. Odgovarao je samo Balistreriju. „Povodom one njene dve
posete komesarijatu?"
,,Bile su to tri posete", opet reče Pikolo.
Bokserski Kolađakonov nos opasno se raširio dok su mu se tanka usta stisnula u ravnu crtu.
Lagano se okrenuo prema agentkinji Pikolo.
,,Da, ta rumunska kurva bila je prava napast. Dolazila je tri puta i gnjavila nas kao da mi
nemamo drugog posla."
„Ispričajte nam o njenom prvom dolasku", zatraži Pikolo, svesna da je Balistreri drži na oku.
„Došla je u zoru baš na sam Božić. Bilo je još mračno i u kancelariji smo bili samo Tato i ja.
Otvorio sam vrata i našao se pred tom krmačom koja je histerisala. Kazala je da se ona druga kurva
nije vratila kući. Pomislio sam da to baš i nije veliki problem. Nisam je pustio ni da uđe u
komesarijat; imao sam važnijeg posla."
„Zar u to vreme, na božićno jutro?" Ironija u glasu agentkinje Pikolo bila je više nego
očigledna.
„Čujte gospođice, u ovom komesarijatu se tom bagrom bavimo svako bogovetnog dana. Imamo
u blizini Kazilino 900 s njegovih 650 stanovnika i neka druga slična imigrantska naselja, a pored toga
i sve naše uobičajene delinkvente. To su uglavnom prave zveri i, da ih ja i moje kolege ne držimo
pod kontrolom, silovali bi sve žene iz kraja, čak i starice i devojčice a ne samo lepe žene kao što ste
vi", zaključio je smejuljeći se.
„Trebalo je da registrujete tu prijavu", hladno je kazala Pikolo.
Kolađakono joj dobaci ljutit pogled. ,,Baš vam je lepo na poslu; sedite u tom vašem uredu u
centru Rima i držite nam pridike. Vi ste zaista pravi rajski panduri." Pljunuo je dole. Advokat mu je
nešto šapnuo na uho.
„Recite nam kako ste se osećali kada ste otvorili vrata komesarijata i našli se licem u lice s
Ramonom Jordanesku", nastavila je Pikolo.
Besno ju je odmerio. ,,Kako sam se osećao? Pa šta sam ja, neko detence, šta li? Šta je, dođavola,
uopšte trebalo da osećam?"
,,Ne znam ni ja", nastavi mirno Pikolo. „Iznenađenje, strah..."
,,Strah?", prasnu Kolađakono, a advokat mu spusti ruku na mišicu. „Zašto bih se ja plašio jedne
ciganske droce?"
Balistreri ubaci ugašenu cigaretu u usta. To je bio signal ugovoren s agentkinjom Pikolo.
Trebalo je da on preuzme ispitivanje.
„Zar se niste iznenadili kada ste ugledali Ramonu Jordanesku u vašem komesarijatu?", upita
iznebuha Balistreri.
Kolađakono ga pogleda i prvi put je malo oklevao s odgovorom. Na kraju je zaključio da bi
bilo mudro da sebi ostavi neku odstupnicu.
,,Pa i jesam pomalo, jer u to doba..."
„A Jordanesku se nije začudila kada vas je videla na tom mestu?"
Advokat je rešio da se umeša. „Inspektore, ovaj razgovor dobija neko skriveno značenje koje
mi se uopšte ne dopada. Možete li da postavite mom klijentu jasno pitanje?"
„Gospodine advokatu, pitanje je sasvim jasno. Ponoviću ga. Pošto mi se čini da se potkomesar
Kolađakono nije iznenadio kada je video Ramonu Jordanesku, koju je već poznavao, pitam ga da li se
barem ona iznenadila kada ga je ugledala na tom mestu i u uniformi; naime, upoznala ga je nekoliko
dana pre toga ispred jednog noćnog kluba, ali tada je bio u civilu."
Advokat je naglo ustao sa stolice i obratio se Kolađakonu. „Nemojte reći više ni reči." Zatim je
rekao Balistreriju: „Dobrovoljno svedočenje je završeno. Ako želite da nastavite ovaj razgovor, znate
kako to treba učiniti." Kolađakono je uspravio svoj krupni stas i stao pred Balistrerija, od kog je bio
nešto malo viši. Zurio je u njega s očiglednim prezirom u pogledu.
„Dakle, ili me uhapsite ili idem." Dah mu je zaudarao na viski i beli luk.
Balistreri pripali cigaretu. Priča se tu završavala. Više nego sam Kolađakono, brinule su ga one
italijanske novine u džepu nepoznatog tipa koje je Mastrojani uočio. To je bio jezik simbola, koji je
dobro znao. Makar je verovao da ga zna.


Nano je u detinjstvu radio kao magacioner u bazi NATO-a u Napulju i naučio je malo engleski.
Zaduženje da ispita svedoka svađe ispred bara Bela blu koja je izbila između izbacivača Kamare i
nepoznatog motocikliste shvatio je kao priznanje njegovom jezičkom obrazovanju. Tako je s
ispitivanja rumunskih kurvi prešao na mladog američkog stručnjaka koji je radio za jednu
multinacionalnu kompaniju. Po Kopolinom mišljenju, takvi su spadali u osobe znatno više kategorije.
Sredinom prepodneva Španski trg bio je preplavljen besposlenim i zaposlenim Rimljanima.
Vetrić je potpuno rasterao oblake pa je nebo blistalo plavetnilom, a s vrha stepenica mogao se jasno
videti Trg Popolo, koji je u to vreme bio prepun turista. Sedeli su na verandama brojnih lokala pored
gasnih grejailca koje su prijatno zagrevale vazduh.
Fred Kabot imao je tridesetak godina i delovao je simpatično. Nano mu je odmah objasnio da
govori njegov jezik.
„Ja govorim američki.", izjavio je.
Kabot je naručio ceđeni voćni sok, a Nano je uzeo kapućino i krofnu sa šlagom.
„Rim je divan. Ja dolazim iz Hjustona, veoma modernog grada. Jedna od vaših crkava je starija
od svih naših zgrada zajedno."
Kopola je odmah shvatio da je, što zbog razvučenog teksaškog izgovora a i zbog nedovoljnog
vežbanja engleskog, razumeo tek polovinu onoga što mu je rečeno. Stoga se opredelio za lakšu
varijantu.
„Prvi put u Rimu?"
,,Da, prvi put."
Rešio je da igra na sigurno, da bi izbegao krajnje efekte jezičkog stresa. Izvukao je iz džepa
papirić na kom je prethodno, uz pomoć rečnika, ispisao najvažnija pitanja. U međuvremenu im je
elegantni kelner doneo porudžbinu. „Molim vas prišajte mi o noći 23. Decembra."
,,Da, pa znate, bilo je vrlo kasno. Bio sam već u nekoliko drugih klubova i, iskreno rečeno, bio
sam prilično pijan... Želeo sam da popijem poslednje piće i da još malo slušam muziku."
„A i da potražite devojke?", upita Nano namigujući. Amerikanac se nasmeja.
,,Da, ali prvenstveno da pijem."
,, A kada ste tačno stigli u bar Bela blu?"
,,Mislim da je bilo oko dva, možda kasnije. Onaj crni momak na vratima me je pretresao. Taman
je počinjao kada se motorcikl zaustavio na sred ulice. Vozač je viknuo a zatim se odvezao."
,,Šta je rekao? Na kom jeziku?"
,,Ne znam tačno. Sigurno je bio Italijanski ili Španski - viknuo tu ružnu reč: glavurdo...
zaribana?"
„Glavurdo zajebana.", predloži Nano.
 ,,Tako je, nešto ružno. Crnac je bio sav besan, pa se razdrao, nešto kao... nosi se u majčinu",
objasnio je Kabot, sav ponosan što je zapamtio te jezičke finese.
,,Odakle je došao motorcikl?"
,, Pa, nisam baš siguran, ali mislim da je izleteo iza ugla. Čuo sam da neko startuje motor i onda
je odjednom izleteo iz mraka..."
,,Jeste li videli vozača? ", upita Kopola pun nade.
Kabot je malo razmislio. „Momak je nosio kacigu. Znate, neobično je..." Nano je očajavao jer
nije ništa razumeo, pa je podigao ruku da ga zaustavi. Izvukao je džepni rečnik i zamišljeno potražio
reč whore (umesto wore), da bi našao da to znači prostitutka. Dakle, to je bila neka prostitutka sa
šlemom. A učinilo mu se i da je negde čuo da queer znači peder. Lepa zbrka - na motoru je bila
prostitutka sa šlemom i neki peško.
„Dve osobe", rekao je pokazujući dva prsta. „Ali kako ste znali da je ona prostitutka a on
peder?"
Kabot ga je pogledao kao da je popio nešto jače osim kapućina. Zatim je prasnuo u gromki
smeh.
„Ama ne", rekao je nastojeći da se uzdrži od smeha jer je Nano delovao prilično uvređeno.
,,Wore znači nositi nešto, odnosno šlem. A queer znači čudno, neobično."
Kopola je hteo da sve ipak proveri. ,,Znači, jedna osoba, nije bilo prostitutke ni pedera?"
Amerikanac je shvatio da je Nano uvređen pa je počeo da bira što jednostavnije reči. „Da, jedna
osoba s kacigom."
,,Okay" reče Kopola, kom je laknulo, ,,dakle ta osoba kaze crncu 'glavurdo zajebana' a crnac
njemu kaže, 'nosi se u majčinu' i zatim je motorcikl otišao."
Kabot je potvrdio, gušeći smeh koji ga je spopao.
,,A sećate li se motorcikla?", upita Kopola pun nade.
,,Bio je to sjajan motor, spretan i brz."
Kopola je tužno odmahnuo glavom. Njegov engleski je svakako trebalo obnoviti.
Razumeo je samo to da je bio veliki motor, ali za ostalo mu je bio potreban rečnik. Stoga se s
olakšanjem pozdravio s Fredom Kabotom, koji se sledećeg dana vraćao u SAD, ali neko vreme
mučio ga je neprijatan osećaj da je ipak propustio nešto bitno.

* * *

Ðulija Pikolo bila je zabrinuta. Impulsivno je odlučila da povede Rudija svojoj kući. Sada, kad je
mirno razmislila o svemu, videla je neke dobre strane tog rešenja, ali i neke probleme. Nije je najviše
brinulo šta će ljudi možda pomisliti, zabrinula se jer nije bila načisto sa sobom - zašto je uopšte to
uradila. Dobro, osećala se prilično usamljeno. A i bila je sama. Već dugo je bila sama, još otkako je
Frančeska otišla. Rudi joj je bio dobro društvo. Osećajan, duhovit, gej i veoma lep.
A šta će tebi uopšte jedan lepi gej Albanac u haosu od života koji vodiš? Samrtnici ne leče
drugima teške rane. Nijedno od nas dvoje nije ono što želi da bude, a zajedno smo još manje svoji.
Došla je u restoran oko deset. Javila se šefu da bi shvatio da je došla u to neuobičajeno vreme s
namerom da porazgovara s kelnerom koji je one večeri služio Mirču i Nadju. Primio ju je jedan
elegantni četrdesetogodišnjak u sakou i s kravatom, ali s prljavim cipelama. Kelner je sigurno imao
blizu sedamdeset godina, a ispod pomalo masnog belog žaketa videle su se crne pantalone s
delimično otvorenim patent-zatvaračem.
,,Ja sam Karpi, gospođice; upravnik restorana. Očekivao sam vas."
Niko se ovde jednojpolicajki ne bi obratio s ,,agentkinjo ".
 Lokal je bio poveliki: imao je dve sale za obedovanje, od kojih je jedna bila namenjena
pušačima. Tipičan rimski restoran u istorijskom centru grada, namenjen prvenstveno turistima. To se
videlo i po jelovniku, koji je bio štampan i na engleskom, francuskom i japanskom jeziku. Enterijer
je bio pun slika poznatih glumaca koji sigurno nikada nisu kročili u taj lokal.
Karpi je pokazao na starog kelnera. ,,To je Tomazo, kelner koji ih je služio; prepoznao ih je na
fotografijama koje ste nam poslali."
Pikolo se okrenula prema njemu s izazivačkim pogledom u očima. ,,Da li ste prepoznali njega
ili nju?"
„Devojke se svakako dobro sećam, bila je vrlo ljupka. Vidite i sami da sam polumrtav, ali ipak
umem da zapazim lepu devojku..."
,,Dobro", prekide ga Pikolo. „Recite mi sve čega možete da se setite od trenutka kada su došli,
počev od vremena dolaska."
,,Pa, tačno vreme njihovog dolaska ne znam. Ali bili su prethodno rezervisali sto; toga se dobro
sećam jer se on odmah požalio na mesto. Kazao je da su rezervisali mesta u sali za pušače. Srećom, ta
sala skoro nikada nije puna pa sam mogao da im učinim po volji. Delovao mi je kao problematičan
tip, sklon svađi."
,,A gde su sedeli?"
Tomazo ju je odveo u salu za pušače. ,,I ovde je taj momak stalno stavljao primedbe. Ponudio
sam mu sto u sredini sale, a on je rekao da želi da bude okrenut leđima prema zidu. Baš kao oni
mafijaši, znate? Uostalom, ti Rumuni..."
,,A šta se zatim desilo?", nestrpljivo upita Pikolo.
,,Pa, eto, zamenio sam rezervaciju i dao im sto koji je želeo, a zatim sam zapisao porudžbinu.
Ona mu je na rumunskom govorila šta želi da naruči, a on mi je prevodio. Uzeo je makarončiće s
ljutim prelivom, a ona nije uzela nikakvo predjelo."
,,A kako to da se vi i posle nedelju dana tačno sećate te porudžbine?"
„Valjda zato što je zanovetao i oko hrane."
„Šta to znači?"
„Rekao mi je da je testo suvo i bljutavo, i da nije nimalo ljuto. Izvalio je i neki prostakluk o
tome gde kuvar može sebi da zabije papričice..."
„Tomazo, molim te", umešao se Karpi.
„Sve u svemu, tip je bio pravi smarač. Kad je naručio vino, sav sam drhtao jer ga je dva puta
probao, ali najzad ga je ipak nasuo u čašu."
,,Da li su mnogo razgovarali?"
,,Kad god bih se ja približio stolu, oni bi zaćutali ili bi samo on govorio. Ona bi samo
zanemela."
,,Da li se u toku večere dogodilo nešto posebno?"
„Zapravo jeste. On je prilično odugovlačio, ostali su duže od dva sata. Parovi obično ostaju
kratko; dođu na večeru, a zatim idu da..."
„Tomazo", upozori ga Karpi.
,,On je, međutim, pijuckao vino sve dok nije ispraznio bocu, a devojka je pila samo vodu. Zatim
je naručio slatkiš, pa kafu, pa digestiv amaro i na kraju viski. Onda je odjednom počeo da je spopada.
Ti momci baš ne umeju sa ženama. Italijan nikada ne bi..."
,,Da li ju je možda istukao?"
,,Pa nije je baš tukao. Bio sam u drugoj sali, ali čuo sam da je nekoliko puta podigao ton i vikao
nešto na tom gadnom jeziku s mnogim glasovima u, a onda sam začuo prasak šamara. Dotrčao sam u
salu da vidim šta je bilo, a ona se držala za obraz dok su ih drugi gosti posmatrali. On se tada
okrenuo prema gostima i kazao: „Gledajte svoja posla." Ostavio je na stolu dve novčanice od po
pedeset evra, uzeo kožnu jaknu iz garderobe i otišao."
,,A devojka?"
,,Ona je ostala još malo i učinilo mi se da nije sigurna šta treba da uradi."
,,A koliki je bio račun?", upita Pikolo.
Tomazo brzo pogleda u Karpija. ,,Pa, ne sećam se."
„Barem približno", navaljivala je Pikolo. „Pošto devojka nije ništa pila, a i jela je vrlo malo..."
„Oko sedamdeset evra", nabaci Karpi.
„Tomazo je, dakle, kusur vratio devojci?"
Videla je da kelner krši ruke pre nego što je odlučio da kaže ono što mu je delovalo najmanje
rizično. ,,Da. Ne sećam koliko je to tačno bilo, no ostavila je lepu napojnicu."
„Dobro", kazala je Pikolo. Zatim se okrenula prema Karpiju. „Pregledajte sve račune od te
večeri."
To ti ništa ne vredi, Pikolo. Svakako ne prave kopje računa koje podnose strancima...
Uskoro se Karpi vratio s nekim računom na iznos od osamdeset evra.
„Tomazo, u koliko sati je taj Rumun otišao?", upita Pikolo.
„Negde oko pola dvanaest."
Pikolo je uzela račun, a Karpi joj je pokazao datum i vreme: 23. decembar, 22.15.
„Nađite neki ubedljiviji račun."
Karpi je naglo pocrveneo i poluglasno opsovao vraćajući se do kase.
Ona se opet obrati kelneru. ,,Da li ste otpratili devojku do izlaza?"
„Video sam je kada je izašla; imala je na sebi predugačak kišni mantil, skoro do zemlje."
Sigurno joj je Ramona pozajmila svoj mantil. Nadja je imala samo kaput.
„A da li ste videli kuda je otišla?"
„Nisam, no malo se zadržala pred vratima. Osvrtala se unaokolo kao da razmišlja kuda da pođe.
Potom je nekome dala znak i krenula nalevo, prema Trgu Popolo."


Korvu se zabrinuo za Balistrerija. Posle svih onih pitanja vezanih za Samantu Rosi i rasprava o
imigrantskim naseljima sad je tu bio i taj problem s Kolađakonom. Eventualna umešanost policijskog
potkomesara i mogući razdor između njegovih kolega i naroda iz kraja ukazivali su na gadne
komplikacije u budućnosti.
Sve alibije je proverio i svi su bili potvrđeni. Na dan 24. decembra četvorica Rumuna izašla su
iz agencije Marijustrevel i došla u Kazilino 900 odmah posle šest sati po podne. No Hađi je
prethodno svratio do svoje kuće da uzme poklone za decu iz naselja. Proverio je i Kolađakona. U oba
ta alibija, ako je uopšte o alibijima bila reč, postojala je rupa od jednog sata, a to je bilo dovoljno da
ma koji od njih ode i pokupi Nadju iz Ulice Torikola.
Korvu nije bio zadovoljan tim ishodom. Istrage se uglavnom sastoje od jedan odsto genijalne
intuicije i devedeset devet odsto veoma pažljivo sprovedenih analiza. Intuiciji se može pribeći samo
na bazi tih analiza. A u celom tom slučaju činjenica je bilo đavolski malo.
Oko deset sati javili su mu da je stigla ta ukrajinska prostitutka koja je videla auto. Korvuu je
Balistreri svojevremeno dozvolio da, ukoliko želi da ostavi bolji utisak na sagovornika, koristi
njegovu kancelariju umesto svog staklenog boksa.
Devojka je bila sitna i vitka, s ljupkim i pametnim lišcem na kome nije bilo šminke, a u glatkoj
crnoj kosi imala je izvučene ljubičaste pramenove. Izgledala je kao da ima manje od navedenih
dvadeset godina.
„Kako se zoveš?" Korvuu je bilo pomalo neprijatno - očekivao je uličarku, a pojavila se
devojka koja izgleda kao gimnazijalka.
 „Natalija. A ti?"
Iznenađen njenim familijarnim tonom, Korvu pocrvene i promuca: „Gracijano", izostavljajući
svoje nezgodno prezime.
Ponudio joj je fotelju ispred pisaćeg stola, a on je seo naspram nje. Nije hteo da sedne u veliku
obrtnu Balistrerijevu fotelju, jer nije želeo da joj bude neprijatno.
„Koliko si dugo već u Italiji, Natalija?"
„Samo dva meseca."
,,A kako to da tako dobro govoriš italijanski?"
Osmehnula se. Bio je to lep, širok osmeh. „Bila sam tri godine verena s jednim Italijanom. Zbog
njega sam i došla u Italiju."
„Zar te on tera da se prostituišeš?", upita Korvu u neprilici.
Ona prasnu u smeh. Imala je svetlozelene oči i lepe sitne bele zube. ,,Ja nisam prostitutka",
prigovori smejući se.
Korvu nije voleo nikakva iznenađenja. Naglo je pocrveneo. ,,A šta si onda radila noću u jednoj
takvoj ulici?"
„Ali Gracijano, tamo sam otišla samo tog dana, nije bila noć i zadržala sam se oko dva sata, a
zatim sam otišla na posao."
Zbunjen neuobičajenim pominjanjem svog krsnog imena, Korvu reši da promeni temu. ,,A šta ti
zapravo radiš?"
„Radim kao kelnerica u jednom snek-baru u vreme doručka, ručka i večere."
,,Pa šta si, onda, 24. decembra po podne uopšte radila u Ulici Torikola?"
„Bio je Božić pa sam otišla da dva sata pravim društvo jednoj rođaki koja je tamo bila sama sve
do osam sati. Ona se, nažalost, bavi tim poslom..."
„Zar se nisi uplašila kada je ona ušla u auto s klijentom i ostavila te samu? Svašta je moglo da ti
se desi."
„Ali ona je otišla samo na deset minuta, a i to je bilo samo jednom. Posle toga se, srećom, nije
zaustavio više niko, a dogovorile smo se da je sačekam da se vrati."
Nataliju je čudilo zašto se Korvu oseća neprijatno i zašto je tako zabrinut.
„Dakle, u toku tih desetak minuta dok si stajala tamo sasvim sama naišao je baš taj auto sa
slomljenim farom?" Korvu je zadrhtao pri pomisli kako je sudbina spasla Nataliju i izabrala Nadju da
nastrada.
,,Da, kad sam ga videla da dolazi, malo sam se uplašila jer sam pomislila da će se zaustaviti
ispred mene, ali vozač je samo malo usporio, prošao prilično blizu mene i opet ubrzao."
„Sećaš li se možda modela tog automobila?"
Natalija je odmahnula glavom. ,,Ne, bio je mrak. Učinilo mi se da sam takav auto već videla -
moj brat u Ukrajini trguje polovnim automobilima - no nisam sigurna da li sam ga videla tamo ili u
Italiji..."
Bio je to pravi trenutak da pokaže svoje sposobnosti. „Natalija, na kompjuteru imam program s
delovima svakakvih automobila: kupea, sportskih, kabrioleta i tako dalje. Sešćemo ovde pa ću ti ih
redom pokazivati, a ti odaberi one koji su najsličniji tom automobilu koji si videla."
To joj je bilo vrlo zabavno. Dva sata su neosetno prošla. Kada se oglasio top s Ðanikola koji
označava podne, pogledali su se kao đaci uhvaćeni kako puše u toaletu.
„Zaboga, baš je kasno i moram da idem na posao", kazala je ona nezadovoljno.
„Ali nismo stigli ni do polovine spiska", pobuni se on.
„Čuj, Gracijano, danas radim do pet, zatim idem kod frizera i biću slobodna posle toga jer moj
restoran večeras ne radi. Mogu kasnije da se vratim da ovo dovršimo. Slažeš li se?"
,,Dobro", brzo reče Korvu. Zatim ga, dok je izlazila, spopade njegova uobičajena sumnjičavost.
,,A da se tvoj verenik ne naljuti zbog ovoga, Natalija?"
Zar si poludeo, Gracijano?Kog vraga to pričaš? Sta zamišljaš, ko si ti?Bred Pit?
Pocrveneo je zbog sopstvene hrabrosti i, onako zbunjen, naglo zalupio vrata za Natalijom,
zabarikadiravši se u Balistrerijevoj kancelariji.
Dok je hvatao dah, začuo je iz hodnika njen veseli glas.
„Nisam više verena. Videćemo se kasnije, Gracijano."
Korvu je osećao da propada u zemlju od stida.


Posle sastanka sa saradnicima i ispitivanja Kolađakona, Balistreri je bio neraspoložen još više nego
ranije.
Pušilo mu se, ali već je za jednu cigaretu prekoračio svoju dnevnu kvotu. Pio bi i kafu, ali
stomak mu je zapomagao i upozoravao ga da to ne čini.
Margerita mu je javila da ga Paskvali očekuje tačno u pola dva. On mu se sigurno nije javio
zato da bi ga pozvao na ručak. Paskvali je bio asketa koji ne ručava; samo radi, stalno, i to mu je
sasvim dovoljno. Zaključio je da mu je potrebna mala pauza. Margerita je bila rastrzana između
registratora i kompjutera.
„Treba da mi pomogneš u jednoj istrazi."
Pogledala ga je s vidnim čuđenjem, ali ništa nije kazala.
„Naravno šefe, na raspolaganju sam vam." Rekla je to ne gledajući ga.
Mnogo godina pre toga termin na raspolaganju imao bi sasvim drugu konotaciju i posledice.
Danas ga je to njeno šefe pomalo nerviralo, ali tako je ipak bilo bolje. Samo je visok položaj mogao
dati izvesnu draž jednom izanđalom skoro šezdesetogodišnjaku i bilo je bolje držati do svoje
važnosti.
Čim je sve to pomislio, zapitao se da li je tog dana možda zaboravio da uzme antidepresive.
Takvo razmišljanje deluje kao direktna posledica depresije. Ljudi koji su depresivni dolaze ponekad
u iskušenje da povrede sami sebe. To mu je nedavno kazao i psihijatar na kraju seanse, dok mu je
Balistreri ispisivao ček na povisoku sumu.
Ušli su u njegovu kancelariju i Balistreri je zatvorio vrata. Bila su načinjena od tankog drveta
pa je jasno čuo Nanovu besedu.
„Ovo je postao pravi kupleraj. Ti si se spetljala s albanskim peškom, Korvu se intimizira s
ukrajinskom drocom, a čak i šef namerava da se kresne s Margeritom."
Balistreri otvori vrata baš kad se Pikolo preteći ustremila na Nana. Dobaci joj oštar pogled i
ona se vrati na mesto. Pozvao je Kopolu, koji zbunjeno priđe zureći u pod.
„Kopola, zar ti nemaš nikakvog posla?"
„Imam ugovoreno viđenje s verenicom onog Senegalca iz bara Bela blu i razgovor u teretani u
kojoj je radio preko dana."
„Dobro, idi onda tamo. A povodom govorancije koju sam upravo čuo..."
Nano poblede. „Šefe, izvinjavam se."
Balistreri ga odmah umiri. „Čuj Kopola, samo sam radoznao. Šta si to maločas rekao za
Korvua?"
Nano mu je sve ispričao. „Rekao sam ja da se on muva s kurvama!", zaključio je trijumfalno.
Balistreri je već iz Korvuovog izveštaja saznao da Natalija nije prostitutka. Njegov pogled
natera Nana da uzmakne. ,,Ne zloupotrebljavaj moju blagonaklonost, Kopola", upozorio ga je.
Zatim je ponovo zatvorio vrata svoje kancelarije i obratio se Margeriti.
,Margerita, imam ovde jedan problem, a lepa i mlada cura kao što si ti može da mi pomogne da
ga rešim."
 Video je kako se devojka prepala i pocrvenela. Namerno se potrudio da njegove reči zvuče
dvosmisleno, da bi video njenu reakciju.
Stare igrice više ne pale.
,,Reč je o poslu, Margerita", napomenuo je potom da bi je umirio.
„Zamisli da si prostitutka koja radi u paru s prijateljicom i da sačekujete klijente u mračnoj
ulici."
,,U paru? U smislu da... ?", upitala je zbunjena još više.
Ovaj razgovor postaje naporan, ona je previše uspaničena.
„Recimo ovako - kada jedna od vas dve uđe u neki auto, ona druga uvek mora da bude tu i da
zapiše registarski broj", strpljivo joj je objasnio.
Margerita se konačno smiri. ,,Aha, shvatam, šefe. A šta treba da uradim?"
„Zamisli da ste ti i prijateljica u nekoj udaljenoj i mračnoj ulici a oko vas su samo parovi
prostitutki, pri čemu je najbliža od njih udaljena oko pedeset metara. Jedna od vas ulazi u auto neke
mušterije, a druga zapisuje registarski broj automobila."
„Dobro. A zatim?"
„Zaustavlja se jedna mušterija i tvoja drugarica ulazi u auto. Ti beležiš registarski broj i oni
odlaze u neku od okolnih uličica. Ti stojiš sama i vidiš kako u mraku svetlucaju cigarete drugih
devojaka. Nailazi drugi automobil. Radi mu samo jedan far, drugi je razbijen. Približava ti se i staje.
Šta bi učinila?"
Pogledala ga je pomalo nesigurno. ,,Pa, nastojala bih da dobijem u vremenu. Ćaskala bih s
vozačem, čekajući da mi se prijateljica vrati."
„Recimo da on žuri i kaže ti da uđeš", navali Balistreri.
,,I dalje bih nastojala da dobijem u vremenu", ponovila je jer nije mogla da se seti ničeg
drugog.
Balistreri je nezadovoljno ustao i spustio roletne. Prostorija je sad bila u polumraku, osvetljena
samo crvenim lampicama s televizora i telefona koje su izgledale kao plamičci u tami.
„Zažmuri malo, Margerita. Ako želiš da mi pomogneš, pokušaj da se uživiš u tu scenu."
Zbunjeno je zurila u njega. Zatim su njena urođena ljubaznost i želja da mu pomogne
nadvladale strah; zatvorila je oči i zavalila se u fotelju.
„Sad razmisli o svemu, Margerita. On navaljuje. Šta se zatim događa?" Zavukla se malo dublje
u fotelju. „Izlazi napolje i odvlači me u auto." ,,Ne, jer ako bi to učinio, ti bi zaurlala i ostale devojke
bi mogle da ga vide i nešto posumnjaju. Treba da uđeš u auto dobrovoljno."
Čuo je kako devojka ubrzano diše u mraku.
,,On me poziva po imenu...", promrmljala je.
Balistreri se složio s tim. ,,Da, zove te po imenu i poziva te da uđeš. Prilaziš da bolje pogledaš.
Unutrašnje svetlo u automobilu se pali. Shvataš li sada, Margerita?"
Zadihala se i tiho progovorila. ,,Da, ja ga poznajem."
,,On ti se osmehuje i poziva te da uđeš. Ti ulaziš. Zbog čega to činiš?" ,,To je neko u koga imam
poverenja", promrmljala je, skoro sasvim opružena u fotelji.
Margerita je poželela da otvori oči, ali želja da pomogne Balistreriju sprečila ju je u tome.
„Čekala sam ga", promrmljala je, dok joj se u uglu oka pojavljivala suza. Balistrerijev glas kao
da je dopirao iz vrlo velike daljine. ,,On ti je obećao ceo svet, zar ne? A šta ti je dao umesto toga?"
Margerita ugleda lice svog profesora latinskog jezika iz gimnazije koji ju je nekada baš tako
pozvao da uđe u njegov auto. Zavrištala je.
Posle pet sekundi vrata se naglo otvoriše i pojavi se Ðulija Pikolo sa svojih sto osamdeset
sedam centimetara napetih mišića, spremna za akciju. Korvu ju je držao za mišicu pa ga je doslovno
dovukla za sobom.
 „Uđite i zatvorite vrata", mirno im naredi Balistreri, paleći svetlo.
Pikolo je zabrinuto gledala u devojku, ali Margerita se već bila malo smirila. Balistreri joj
spusti ruku na rame. „Bila si odlična, Margerita."
Pikolo nikako nije shvatala šta se dogodilo, a i Korvu je stajao skamenjen u mestu i obuzet
sumnjom. Čuli su vrisak, videli spuštene roletne i Margeritu u čudnom stanju, a zatim su čuli tu
prilično dvosmislenu rečenicu.
Balistreri je mogao da im pročita misli. Zar je moguće da je tako nisko pao?
Vratio ih je u stvarnost. „Dakle, Nadja je tog tipa poznavala i očekivala. Verovatno su već bili
ugovorili sastanak."


Popodne

Teretana se nalazila u prizemlju jedne velike poslovne zgrade neđaleko od Ulice Veneto. Kad je
Kopola oko jedan sat došao do ulaza u sportski centar, video je kroz stakla mnogo klijenata koji su
vežbali na spravama, vozili sobne bicikle i dizali tegove. Nekolicina ih je vežbala u velikom bazenu,
uz zvuke neke zaglušujuće muzike.
Bilo je tu raznih profesionalaca, dobrostojećih gospođa, a verovatno bi se našao i poneki lopov
visokog stila.
Karmen ih je očekivala. I ona je bila crnkinja, kao i Kamara.
Nije bila naročito lepa, ali imala je dobro oblikovano telo profesionalne trenerke.
,,Ja sam iz Majamija", objasnila im je na sasvim razumljivom italijanskom jeziku.
Kopoli je laknulo, jer nije želeo da ponovo stavlja na probu svoje znanje engleskog. Uvela ih je
u mali boks, koji je verovatno bio njen ured. Na jednom zidu bila je okačena njena fotografija s
nekim krupnim obojenim momkom, snimljena ispred teretane.
,,Da li ste vas dvoje bili dobri prijatelji?"
,,On je bio moj momak", jednostavno je odgovorila. ,,Do pre tri meseca. Papa je bio divan;
pravo blago od mladića."
,,Da li je neko mogao imati nešto protiv njega? Neka mala nepravda ili svađa na poslu?"
Karmen je odmahnula glavom. ,,Ne, to je bio taj dripac na motoru; u to sam sigurna. Bez
ikakvog razloga..."
„Čini se da su se prvo malo prepirali. Imamo svedoka, nekog Amerikanca iz Teksasa", dodao je
Nano da bi sve to zvučalo ubedljivije.
„Zamislite samo to", kazala je s prezirom. ,,To je neki teksaški lažov, baš kao i naš krasni
predsednik."
„Svedok tvrdi da su se tom prilikom on i taj tip na motoru gadno izvređali", navaljivao je
Kopola.
„Nije tačno, taj motociklista mu je prvi bez razloga dobacio: „Glavurdo zajebana"; Papa ga je
onda oterao u majčinu."
„Izvinite, a kako vi sve to znate?"
„Zato što me je Papa pozvao odmah posle toga i sve mi ispričao. Te večeri smo se stalno zivkali
jer se Papa loše osećao. Imao je neku urinarnu infekciju, a za to sam ja bila kriva..."
Kopola je već proverio telefonske pozive. Bio je zabeležen jedan Kamarin poziv Karmen oko
dva i petnaest, ubrzo posle svađe s motociklistom a nešto malo pre nego što je pronađen mrtav.
Razgovor je trajao dva i po minuta.
„Šta vam je tada tačno kazao?", upita Kopola.
 „Javio mi se da mi kaže kako se oseća. Morao je često da mokri, ali nije imao povišenu
temperaturu. Pitala sam ga da li mu veče protiče mirno, a on mi je ispričao za tog tipa na motoru koji
ga je bez razloga izvređao i koji je delovao nekako čudno..."
„Nije, dakle, bilo nikakve prethodne svađe?"
„Papa mi je rekao da nije."
Nano je najzad otišao odatle, ubeđen da su kod obojenih urinarne infekcije česta pojava. Bio je
suviše rastrojen da bi primetio tipa koji ga je posmatrao s trotoara na suprotnoj strani ulice.


Neposredno pre pola dva Balistreri se pešice popeo do Paskvalija. Zapazio je da se pritom zadihao i
pomislio da možda treba da izbaci i tih nekoliko cigareta dnevno.
,,On te čeka u radnoj sobi", obavesti ga Antonela. „Pošto si došao pet minuta ranije, mogu da ti
ponudim kafu bez kofeina."
Od ljubavnice se pretvorila u sestru. Zabrinuta je za mene i moje srce.
Zahvalno joj se osmehnuo i prihvatio.
Kad je Balistreri ušao, Paskvali je sedeo za svojim impozantnim pisaćim stolom iz devetnaestog
veka. Male naočare na vrhu nosa davale su mu izgled smirenog intelektualca, što mu zapravo nije
pristajalo. Mogao je biti i neki bezazleni profesor u penziji. On je, međutim, bio najuticajniji
funkcioner u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
,,Sedi", zapovedio mu je bez okolišenja. ,,Kroz desetak minuta treba da odem do podsekretara.
Zato ću biti kratak. Ova priča nam se uopšte ne dopada."
Naglasio je ono nam. Pritom jedino nije objasnio ko je taj drugi. Kvestor, prefekt, podsekretar,
ministar unutrašnjih poslova, papa... No aluzija na podsekretara nije bila slučajna.
Balistreri na to nije ništa rekao.
Paskvali je nastavio svojim mirnim zapovedničkim tonom.
,,Ne dolazi u obzir da potkomesara Kolađakona optužite za nešto. Nemate ništa konkretno
protiv njega. Oterao je jednu rumunsku prostitutku koja je došla da prijavi nestanak druge rumunske
prostitutke. To i nije neka krivica, nije čak ni propust, tako da protiv njega nemate baš ništa.
Kolađakona kolege veoma cene, a cene ga i mnogi ljudi iz kraja."
,,A i oni iz Kazilina 900; izgleda da ga i oni veoma cene."
„Nekim čudnim slučajem pokazalo se da Kolađakono i ti o Kazilinu 900 razmišljate na isti
način."
Balistreri je na to odmahnuo glavom. „Mislim da mi uopšte nemamo isti stav. Kolađakono
insistira na hapšenjima imigranata i na njihovom proterivanju iz zemlje."
,,A šta ti misliš?"
,,Ja razmišljam o građanima i njihovom interesu, ne o politici. Ti sramni logori za imigrante
usred Rima prave su tempirane bombe i trebalo bi ih što pre izmestiti iz grada u neko prikladnije
okruženje."
,,Pa i za to je potrebna politička saglasnost, ali na to ćemo doći kasnije."
„Sadašnje političare zanimaju samo izborni rezultati koji proizlaze iz takvih mera. Levica, kao i
obično, ne zna šta želi. Druga strana to odlično zna: treba proganjati imigrante i raspirivati mržnju. U
međuvremenu raste broj otmica, silovanja, krađa automobila i vožnje u pijanom stanju što se obično
završi gaženjem nekog nesrećnika. U narednoj godini će, zahvaljujući toj lepoj taktici, biti smenjen
ovaj gradonačelnik i izabran novi, verovatno iz neke druge stranke."
„Sve su to politička fantaziranja, Mikele. Istina je da je to vrlo složen problem. Treba nam dosta
vremena i opšta saglasnost da se ostvari to o čemu ti sada pričaš. Treba naći prikladno mesto na koje
bi se ta naselja prebacila i dobiti saglasnost lokalnih gradonačelnika, a trebalo bi podići i neka nova
naselja u skladu s evropskim propisima i normama. Međutim, potrebno je da se Romi saglase.
Vatikan bi sigurno osudio njihovo prinudno preseljenje, baš kao i sadašnja koalicija centra i levice."
Dabome, samo vi budite strpljivi, a mrtvac nam pobeže.
,,Čuj", reče Paskvali odjednom, nastojeći da mu se dodvori, „možda taj Kolađakono zaista ima
preterano grube metode. Znaš da ja, i kao policajac i kao katolik, ne delim njegovo mišljenje. No
ipak nemaš ništa konkretno za šta bi ga mogao optužiti."
,,Ali on je znao Ramonu Jordanesku, a nije nam to kazao."
,,On to negira. To je, dakle, reč poštovanog potkomesara protiv reči jedne prostitutke."
„Postoji i nešto mnogo ozbiljnije", nastavi Balistreri. „Ramona kaže da se Kolađakono nije
nimalo iznenadio kada ju je video ispred komesarijata."
,,U tome i jeste problem, Mikele. Nije se iznenadio jer je nikada ranije nije video."
„Čuj, zamisli za trenutak da Jordanesku govori čistu istinu i da su se već ranije upoznali. Samo
načas to zamisli. Šta onda možeš da zaključiš na osnovu činjenice da se on uopšte nije začudio kad ju
je u ranu zoru na Božić ugledao pred vratima?"
Paskvali je i dalje imao isti bezizražajni pogled i ćutao je. Međutim, jedna sve dublja bora, koja
se usecala između njegovih obrva, pokazivala je da je zabrinut. Zatim mu se naglo obratio kao da
govori o nekoj sitnoj neprijatnosti uoči vikenda, na koju se ne treba osvrtati.
„Balistreri, shvati da je nije uopšte poznavao. I tačka. Ne otvarajmo vrata iza kojih se nalazi
zid."
Taj prelazak na obraćanje po prezimenu obično je značio i kraj svake rasprave. Ali Paskvali je
zagladio svoju prosedu kosu kao da želi da dobije na vremenu. „Ima još nešto", nastavio je. „Postoji
taj problem s Lindom Nardi. Obećali smo da ćemo joj danas dati izjavu Ramone Jordanesku."
,,Pa, to možemo da joj damo. U Ramoninoj izjavi nema ničega kompromitujućeg."
„Znam, i zato ti odobravam da joj je uručiš. No Nardi mi je juče u telefonskom razgovoru
zatražila još nešto u zamenu za ćutanje o svađi u komesarijatu Tore Spakata."
Nisi to hteo da kažeš pred kvestorom. Znači da misliš da je to ozbiljan problem.
Paskvali je pogledao kroz prozor u svoju ljubljenu kupolu Crkve Svetog Petra kao da traži
malo božanske inspiracije. „Ona želi da zna šta smo dosad otkrili o Samanti Rosi."
Sada te ipak brine ono slovo urezano na leđa te jadnice.
„Dobro, Paskvali, postaraću se za to i nastojaću da se još večeras nađem s njom."
„Nardi će se sigurno radovati da te vidi posle toliko vremena", hladno je zaključio Paskvali.


Korvu je stigao u sedište ENT-a, prelepi stan u centru grada, odmah posle ručka. Skup parket i tepisi,
fotografije kockarnica, stari fliperi, džuboks, lepa i elegantna sekretarica.
Advokat Frančesko Ajelo, upravnik ENT-a i direktor noćnog lokala Bela blu, izgledao je
sasvim drugačije nego što ga je zamišljao. Ni najmanje nije ličio na kockara ili kladioničara.
Bio je to elegantni četrdesetogodišnjak s negovanim rukama, sveže podšišan, zategnutog lica
posle kozmetičkog tretmana i stasa doteranog vežbama u teretani, s preplanulim tenom stečenim pod
kvarcnom lampom.
Iza leđa mu je visila diploma pravnog fakulteta. Na modernom pisaćem stolu bile su poređane
fotografije lepe plavuše i mišićavog adolescenta. Bilo je jasno da je Ajelo uspešan poslovan čovek
dostojan poštovanja.
„Vrlo nam je žao", započe Ajelo žustro, „što je naš mladi radnik tako glupo stradao u banalnoj
svađi. Danas je to, nažalost, postalo normalno u svetu u kom živimo", dodao je pogledavši s
razumevanjem u fotografiju svog sina.
„Naravno, gospodine advokatu. To je nepredviđen događaj, koji čini deo današnjeg životnog
stila", reče Korvu.
Prekinuo ih je ulazak lepe sekretarice. U ruci je imala neka dokumenta koja je trebalo odmah
potpisati, što je Ajelo i učinio koristeći nalivpero vrlo poznate marke. Zatim se sa saučesničkim
izrazom lica okrenuo prema Korvuu.
„Kako mogu da vam pomognem?", upitao je bacajući brzi pogled na roleks na ruci.
„Želeo bih da vam postavim neka pitanja o lokalu Bela blu i o ENT-u. Naravno, ako nemate
ništa protiv."
Ajelo je lagano podigao obrvu, da bi pokazao da je začuđen a i da bi na uljudan način
protestovao. ,Mislio sam da ćete me pitati nešto o toj večeri kada je momak ubijen. Ne shvatam kakve
veze s tim ima ENT."
„Znate, taj momak je mogao steći neprijatelje na radnom mestu - u teretani ili tu kod vas. Šta ja
znam, možda je neki klijent smatrao da ga je ovaj maltretirao prilikom ulaska u lokal ili je neko
jedne noći izgubio mnogo novca na slot-mašinama ili... "
„Želite da kažete da tu postoji predumišljaj? Pa onaj američki turista je pričao nešto o svađi s
motociklistom."
„Trenutno ne smemo da odbacimo nijednu pretpostavku. Ako mi objasnite čime se zapravo
bavite... "
„Dobro, naša firma ENT osnovana je 2002. godine, a osnovali su je vlasnici raznih noćnih
klubova, prodavci slot-mašina i kladioničari. Ja imam deset odsto akcija tog preduzeča, koje sam
krajem 2004. godine preuzeo od žene prethodnog upravnika Sandra Korone. To je bilo nekoliko
meseci posle njegove smrti."
„Znači, Korona je bio upravnik ENT-a u vreme one gužve s finansijskim inspektorima?"
Ajelo je lako slegnuo ramenima. ,,To je bilo nešto sasvim banalno; obična kazna zbog
izbegavanja poreza. Slot-mašine su tada bile tek legalizovane. Inspekcija je tokom jedne iznenadne
provere pronašla nekoliko neprijavljenih mašina."
,,To znači da se na njima igralo na crno", precizirao je Korvu.
Ajelo je napravio gadljivu grimasu, kao da je pominjanje igre na crno isto što i razgovor o
govnima. ,,To je, prosto, bio neoporezovan prihod."
,,A ko su partneri koji poseduju preostalih devedeset odsto akcija?"
,,Ja ih ne poznajem i ne verujem da žele da se zna ko su, jer inače ne bi koristili posredničku
firnru. Komuniciram samo s upravnicima njihovih firmi."
Da, nijedan sudija neće bez dobrog razloga insistirati da posrednička agencja otkrije imena
svojih kljenata. A nema neke očite veze između ENT-a i Kamarinog ubistva.
„Dobro, recite mi onda nešto o toj noći kad je Kamara ubijen ispred bara Bela blu. Da li ste vi
bili tamo?"
„Jesam, bio sam na privatnoj proslavi u jednoj od sala. Stigao sam u lokal oko pola dva. Uveo
sam goste na zadnja vrata i odveo ih u salu koju su ranije bili rezervisali."
,,Da li ste došli u Bela blu iz drugog lokala?"
„Da, pristigao sam iz jednog od naših noćnih klubova u Peruđi, gde je te večeri takođe
održavana proslava. Poznajem slavljenicu pa sam prisustvovao gašenju svećica na torti, a u ponoć
sam krenuo za Rim."
,,I u pola dva ste već stigli ovamo?"
„Koristio sam firmin avion. Drugačije ne bih ni mogao da stignem, s obzirom na tolike lokale u
raznim gradovima koje moram da obiđem svake večeri."
,,I šta se tada dogodilo?"
„Oko pola tri čuo sam galamu. Izašao sam napolje i zatekao onog Amerikanca pred lokalom.
Kamara je ležao u lokvi krvi. Pozvao sam policiju."
 Korvu nije imao više šta da ga pita. Pokazao je na fotografiju na pisaćem stolu. ,,Lep i snažan
momak, svaka čast."
Ajelo se s loše skrivenim ponosom osmehnuo slici svoga sina. ,,Da, Fabio mi je i doveo tog
Kamaru; on je bio njegov instruktor u teretani."
Dok je pri izlasku prolazio kraj sekretarice, Korvu vide da se na telefonu pali mala sijalica.
Neko je zvao Ajela preko privatne linije.


Vetrić je prestao da duva i othujao je dalje pa su teški crni oblaci opet prekrili i zamračili nebo. Bilo
je tek po podne, ali svetla u radnjama su se upalila. Balistreri se autobusom odvezao u Kazilino 900.
Marijus Hađi ga je čekao na ulazu u naselje i bio je sam, baš kao što se Balistreri dogovorio s
advokatom Morandijem.
Na sebi je imao sivu flanelsku košulju, pantalone od rebrastog somota i crnu vunenu jaknu.
Mada je bilo hladno i vlažno, nije obukao kaput niti je nosio šešir na glavi. Kašljao je glasnije nego
ikada.
Balistreri pruži ruku da se rukuju.
„Dobar dan", reče Hađi, ne pružajući mu svoju. Nije delovao nepristojno, ali nije se ni ponašao
prijateljski.
„Hvala vam što ste došli, gospodine Hađi. Znate da to nije obavezno. Želeo bih da neformalno
popričamo i malo prošetamo kroz naselje."
Naselje Kazilino 900 postojalo je već tri godine i u njemu je živelo preko sedamsto osoba, od
kojih su većinu činili žene i deca. Svi su poticali iz Rumunije, Makedonije, Bosne, s Kosova i iz Crne
Gore. Ušli su na glavnu kapiju, kraj koje je bio parkiran policijski auto. Neke uličice i prolazi između
baraka i kontejnera nisu ni bili asfaltirani, a svuda je bilo bara od kiše, đubreta i raznih organskih
otpadaka.
Nije se, zapravo, ni videlo ništa drugo do kojekakvo đubre, razvučene krpe i ostaci
automobilskih karoserija. Nije bilo vodovodnih cevi ni gasovoda. Neke barake bile su nelegalno
prikačene na bandere s električnim vodovima, a u drugima se moglo videti lelujavo svetlo sveća, i to
usred gomile raznih zapaljivih materijala. Higijenska infrastruktura svodila se na hemijske klozete, te
je sve smrdelo na mešavinu mokraće i trulih otpadaka. Dok su se provlačili između baraka, oko
Balistrerija i Hađija vrtela su se deca, odrasli, ulični prodavci koji su prodavali stvarčice prikupljene
na deponijama širom Rima ili, još gore, sitnice iždžeparene na ulici ili izvučene iz nečije torbe. Deca
su se, smejući se i galameći, loptala između baruština i otpadaka.
Izvan naselja mogla se videti deponija na kojoj su pronađeni izmrcvareni ostaci Samante Rosi.
Iza tog mesta ranije je bilo nekoliko nomadskih straćara koje su kasnije uklonjene; tu su ušli u trag
onoj trojici Rumuna kod kojih je nađena Samantina narukvica.
Hađi je zapazio Balistrerijev pogled i pročitao mu je misli.
„Ionako ćete ih kroz koju godinu pustiti iz zatvora zbog primernog vladanja. U moje vreme bi
ih u Rumuniji nabili na kolac."
Balistreri je poželeo da mu kaže da među onima koje štiti možda ima još takvih zveri. No došao
je da priča o Nadji, a ne o Samanti Rosi.
,,Mi pokušavamo da budemo civilizovana država, gospodine Hađi."
To je kazao refleksno, braneći institucije koje je zastupao, mada ni sam nije verovao u te svoje
reči.
„Ali strogo sprovođenje zakona predstavlja civilizovano ponašanje, Balistreri. Niste vi
civilizovani, samo ste previše popustljivi. Vaša tolerancija zasnovana je na potrebi za nasilnicima,
prostitutkama i radnicima koji beru paradajz na vašim poljima. Da vam nisu potrebni, sve te
imigrante biste razapeli na krstove duž puta. Baš kao što su to činili stari Rimljani."
Dok ga je Hađi vodio između baraka, Balistreri je shvatio da ih posmatraju desetine pari očiju.
Valjda se pročulo da je on policajac. Hađi je shvatio njegovu pometenost.
„Ovde ste sigurni, ništa ne brinite."
„Zato što idem s vama?"
,,Ne. Zato što niko nije toliko glup da baš ovde napadne policajca."
U tom času približi im se stara Ciganka s dve metalne šolje iz kojih se pušilo. Oprezno im je
pružila šolje. Zahvalili su joj i srknuli čaj. Hađi je neprekidno pušio. Na pikavcu jedne sagorele
cigarete pripalio bi novu, mada se pritom gušio od kašlja. Njegovo asketsko lice bilo je vrlo bledo,
ali su mu crne oči opako sijale ispod gustih obrva. Taj njegov oštar pogled naglašavao je opšti
mefistofelski utisak koji je ostavljao na posmatrača.
Zastali su pred straćarom koja je izgledala malo bolje nego ostale. Na kartonu je flomasterom
bio ispisan broj 27.
„Hajde da uđemo; tu stanuju Adrijan i Ðorđi", predloži Hađi.
Iza kućice stajao je trkački motor za kros, vezan lancem za nekakav sto. Bio je malo izguljen,
ali nije bio prljav kao što se moglo očekivati. Seli su na jedina dva postojeća sedišta kraj donekle
zarđalog stočića.
„Vaši krasni momci biće sutra pušteni, gospodine Hađi."
„Ako budete strpljivi, ispričaću vam nešto."
Balistreri pripali svoju četvrtu cigaretu. „Rado ću vas saslušati."
Hađi započe priču koju je povremeno prekidao njegov uporni kašalj.
„Imam četrdeset šest godina. Rođen sam u Galaciju, blizu crnomorske obale. Moj brat Marčel i
ja ostali smo siročići kad sam ja imao dvanaest a on šesnaest godina. Preselili smo se u Konstancu,
grad na Crnom moru, gde smo obojica radili u luci kao nosači. Spavali smo u nekoj kolibici u luci.
Bili smo, što bi se reklo, vredni momci."
,,S tako teškim detinjstvom..."
,,No najgore nas je tek čekalo. Moj brat je bio odličan fudbaler i veoma dobar golman", nastavi
Hađi. „Početkom 1978. godine pozvali su ga u Bukurešt da igra za A ligu. Dali su mu neku malu
stipendiju, pa je doveo i mene i upisao me na kurs za računovođe, te sam tako postao računovođa
njihovog tima. Krajem 1978. godine, Marčel je igrao na utakmici na kojoj je u presudnom trenutku
odbranio gol, pa je njegov tim pobedio ekipu u kojoj je igrao sin predsednika Čaušeskua."
Hađija je u priči prekinuo ko zna koji po redu napad jakog kašlja. Zatim je nastavio.
„Dva dripca iz Tajne policije došla su u sobu u kojoj smo stanovali i polomila mu sve prste,
jedan po jedan. Marčel je poludeo i prijavio ih policiji. Kada sam se nekoliko dana kasnije vratio
kući, zatekao sam Marčela mrtvog; odsekli su mu ruke i on je iskrvario."
Hađi je zastao da pripali cigaretu i zatim je nastavio priču.
,,Ja sam se tada spasao zahvaljujući pukom slučaju, no znao sam da će me ti tipovi sigurno naći
i likvidirati. Imao sam devetnaest godina a nisam imao šta da izgubim. Neki moji prijatelji imali su
poznanike u Krakovu, pa sam otišao tamo. Imao sam sreće. Upoznao sam Alinu, koja je tada imala
samo sedamnaest godina i kao siroče živela kod ujaka, sveštenika koji je radio za papu Vojtilu i
vodio jedno sirotište. Kada ga je papa šest meseci kasnije pozvao da se preseli s njim u Rim, mi smo
se venčali i pošli s njim. Stigli smo u Italiju u aprilu 1979. godine i Alina se, zahvaljujući ujakovoj
pomoći, odmah zaposlila."
,,A vi ste tada, zahvaljujući svojim vezama na Istoku, postali pravi preduzetnik."
,Mnogo toga tada nisam znao, ali odmah sam otkrio da se Italijanima jako dopadaju
istočnoevropske devojke. Putovao sam u Varšavu, Beograd i Budimpeštu s koferima punim
najlonskih čarapa, farmerki i kozmetičkih proizvoda. Koristio sam veze koje sam stvorio u Poljskoj i
počeo da organizujem turistička putovanja za ljude željne zabave. Nije tu bilo ničeg ilegalnog;
povezivao sam zainteresovane strane, i to na obostrano zadovoljstvo. Zatim sam ovde otvorio neke
barove i restorane u zoni u kojoj su živeli Poljaci. Postao sam tipičan bogati imigrant, poštovan i
integrisan u društvo."
„Italija je vrlo gostoljubiva. Zadovoljni ste životom u našoj zemlji, zar ne?"
Hađi je razmišljao o tome kao da mu je postavio neko jako teško pitanje.
,,Pa, u Italiji sam se zaista obogatio, Balistreri. No ona mi je oduzela ono najdragocenije. Alina
je umrla 1983, a imala je samo dvadeset godina."
Balistreri je sve to već pročitao u njegovom dosijeu. Tipična saobraćajna nesreća na mopedu,
jedan od najčešćih uzroka smrti mladih u Rimu. Ali zašto je za gubitak supruge Hađi krivio Italiju?
„Monsinjor Lato, onaj koji vam je pomogao da dođete ovamo, dao je tada jednu izjavu. Rekao
je da je Alina bežala od vas kada se ta nesreća dogodila."
Nešto je blesnulo u tamnim Hađijevim očima. ,,Za njega je Alina bila poput kćeri. Bio je van
sebe od bola."
,,U zapisniku stoji da je monsinjor Lato izjavio kako ste je tukli."
Opet se mogao uočiti onaj laki drhtaj. Kao odjek nekog dalekog zemljotresa. Zatim je Hađi
mirno odgovorio. ,,Ta izjava je dobrovoljno povučena posle mesec dana, kad se monsinjor Lato
primirio i kad je razum odneo prevagu nad bolom. No dosta je bilo naklapanja, ta priča nema nikakve
veze s onim što vas zanima."
„Dobro, a šta vam se dogodilo posle smrti supruge?"
„Narednih šest godina nastavio sam da širim poslove, mada bez mnogo oduševljenja. Kada se
1989. godine Rumunija konačno oslobodila one svinje od Čaušeskua, prodao sam sve što sam imao u
Italiji i vratio se u domovinu, gde sam uložio novac u posao s nekretninama; taj novac se do danas
udvostručio. Imam u Bukureštu barove, restorane i putničke agencije, i odlazim tamo dva puta
godišnje."
„Zar nemate neke investicije i u Italiji?"
„Imam samo tu kućicu u kojoj živim, nekoliko stanova, bilijarski bar i putničku agenciju
Marijus trevel. To mi sve služi da zaposlim zemljake i da im obezbedim smeštaj. Pomažem mnogim
mladim Rumunima da se uklope u ovdašnji način života. Činim to i za Rome, koje vi držite po
logorima kao nomade, a vaša policija ih tretira kao zveri."
„Poznajete li izvesnog potkomesara Kolađakona?", upita ga odjednom Balistreri.
Hađi napravi grimasu i opet ga spopade napad kašlja. No ipak pripali narednu cigaretu.
,,Da, znam ko je on. Ovde ga svi poznaju, a neki su osetili i njegov bes na svojoj koži."
„Zar ga nikada niste videli?"
,,Da, jednom sam ga video u naselju. Pretraživali su automobilske olupine i pronašli jedan
ispravan motorčić, pa je potkomesar hteo da zna ko ga je ukrao. To je bio Adrijanov motor, onaj što
ga je imao pre ovoga, a kupio ga za gotovinu na nekom otpadu."
,,I šta se desilo?"
„Rekao sam Adrijanu da ode i objasni da je motor njegov. Ðorđi i on su izašli, a ja sam
posmatrao kroz prozor i slušao. Kolađakono i još jedan tip su ih zatim uveli u kolibu, a ja sam se
sakrio u orman. Kolađakono je tražio saobraćajnu dozvolu, a Adrijan je očito nije imao. Zatim je
drugi policajac kazao da je očigledno da je on ukrao motor i da će ga uhapsiti zbog toga."
„Sećate li se tog drugog policajca?"
,,Da, sećam se; bio je nizak i imao je retku kosu... Tražio je od Adrijana ključeve motora.
Adrijan je rekao: ,,Ma vraga ću ti ih dati." Tip ga je na to tresnuo pendrekom po ramenu. Zatim su ga
obojica tukli. Uzeli su mu ključeve i odvezli motor. Nije bilo nikakvog zapisnika, baš ničega. Kasnije
su taj motor našli u delovima ispred naselja. Tako sam upoznao Kolađakona."
 „Kolađakono je primio prijavu o Nadjinom nestanku od Ramone Jordanesku."
Činilo se da je Hađi sasvim izgubio interesovanje za njihov razgovor. Nije rekao ni reč.
„Juče sam pitao Ramonu ima li neku ideju u vezi s Nadjinim nestankom. Ona misli da je
Mirča..."
Oči Marijusa Hađija naglo blesnuše. „Svi koji rade za mene znaju da bih se gadno naljutio ako
bi učinili nešto meni iza leđa."
Da, ti sipravi dobrotvor te bagre. Ne treba te vređati.
„Želim da upitam još nešto u vezi s vašom suprugom Alinom."
Hađi je dugo ćutao i hksirao ga pogledom. Nije rekao ništa. Zatim je ustao. Razgovor je bio
završen.


Kopola se dovezao tramvajem. Malo je poranio na sastanak s udovicom Sandra Korone. Iskoristio je
to vreme da pogleda elegantno uređene izloge. Zastao je pred radnjom sa cipelama. Bilo ih je
prekrasnih, onih s ulošcima koji povećavaju stas ali su pritom lepo kamuflirani. Pogledao je cene i
skamenio se. Prodavnica je ipak bila prepuna; ljudi su probali obuću i naveliko kupovali. On bi
mogao da kupi možda samo te umetke.
U izlogu je ugledao lice jednog prolaznika. Odjednom je osetio nelagodnost. Nastavio je šetnju
gledajući izloge. Nije video nikoga. No kad se približio kapiji gospođe Korona, spazio je opet ono
lice. Bio je to isti onaj mladić koji je maločas sedeo u uglu tramvaja.
Poslao je SMS Balistreriju i Korvuu i saopštio im da ga neko prati. Iz skromnosti je dodao znak
pitanja.
Vratar zgrade u kojoj je stanovala gospođa Korona bio je veoma sumnjičav. Korvuov izgled
uticao je na njega da se ponaša još arogantnije nego inače, te je ovaj morao da mu pokaže
dokumenta. Rešio je da tada iskoristi svoju ulogu u istrazi i dobije neka obaveštenja.
,,Da li je gospođa ranije ovde stanovala s mužem?"
,,Ne, stan je kupila pre šest meseci, a muž joj je tada već bio pokojni."
,,I sada tu živi sama?"
Portir ga pogleda popreko. „Ja uglavnom gledam svoja posla, ali ako vas baš zanima, gospođa
živi sama."
Ornela Korona spadala je u luksuznu robu, baš kao i skupi stan koji je kupila. Bila je mnogo
mlađa nego što je zamišljao. Njen pokojni muž imao je skoro šezdeset godina. Ona je mogla imati
oko četrdeset, a delovala je kao da ima najviše trideset pet. Imala je negovane šake i stopala i duge i
čvrste mišiće; bila je vrlo vitka i utegnuta u pripijene helanke. Razmaknute oči delovale su blazirano.
Na fotografijama koje su visile na zidu bila je vrlo mlada, a slikana je na nekom mostiću u modelima
Valentina, Iva Sen Lorana i Diora. Nije bilo lako povezati tu ženu s tipom kao što je bio Korona.
Uvela je Kopolu u dnevnu sobu punu skupog nameštaja. „Želite li nešto da popijete? Neki liker,
voćni sok..."
Nano je prihvatio voćni sok. Bilo mu je neprijatno; nije mogao da odvoji pogled od nje, a
činilo mu se da je ona sasvim svesna toga. Bila je prava sreća što je, pijuckajući sok od grejpfruta,
konačno sela. „Šta mogu da učinim za vas, inspektore?"
„Jedan momak je ubijen u lokalu Bela blu koji pripada ENT-u."
,,Da, znam to; viđala sam sirotog Kamaru u sportskom centru u kom imaju odlične sobne
bicikle za vežbanje."
Kopola se iznenadio. „Dakle, znali ste gospodina Kamaru?"
„Nisam ga baš poznavala ali sam ga viđala, odnosno znala sam ko je. Čula sam da je pre neki
dan izboden u nekoj svađi ispred bara Bela blu."
 „Znali ste da radi tamo?"
Ornela Korona imala je naviku da prekršta noge na veoma uzbudljiv način. Na ruci je nosila lep
sat s crnim kvadratom s kog je namigivalo žensko oko s dugim trepavicama.
„Nije radio u tom lokalu dok ga je moj muž vodio, a ja sam krajem 2004. prodala svoj udeo u
ENT-u i od tada ne znam zapravo ništa o baru Bela blu.
,,Vi ste svoj udeo prodali advokatu Ajelu, zar ne?"
Napravila je malu grimasu. ,,Da, njemu. A kome bih inače mogla da ga prodam?"
,,I tim novcem ste kupili ovaj stan", izvali Kopola.
Činilo se da je prvi put ozbiljno obratila pažnju na Nana. Malo je razmislila i najzad donela
odluku.
,Mislim da nema svrhe da vas pitam kako znate da sam ovaj stan nedavno kupila. No mogu li
barem da pitam kakve to ima veze s Kamarinom smrću?"
„Iskreno, ne mislim da to ima neke veze pa vam se izvinjavam zbog pitanja. Dakle, sasvim je
isključeno da je vaš muž poznavao Kamaru?"
,,Da, mislim da je to isključeno", odrezala je suvo. Zatim mu se ponovo obratila srdačnim
tonom. „Zar ne možete da mi kažete čemu služi ta istraga usmerena na mene i mog pokojnog muža?
Možda bih se malo opustila, i bila bih ljubaznija."
Ova žena mi ne da da mirno razmišljam. Budi dobar, Kopola, i ne pravi nikakve budalaštine.
„Znate, mi istražujemo sve što je u vezi s radnom okolinom gospodina Kamare i zločinom koji
se odigrao u baru Bela blu."
„Ali negde sam pročitala da je došlo do svađe s jednom mušterijom..."
,,Da, bilo je svađe. Možda je to bila svađa s osobom koja radi u tom istom baru, ko zna. Da li je
vaš muž pominjao nekoga iz bara ko je izrazito nasilničke prirode?"
,,Pa tu je taj Pjer, barmen. Mislim da je on bio i u zatvoru", odmah je odgovorila.
Zatim je ustala da naspe sebi još soka od grejpfruta, a Kopoline oči našle su se na manje od pola
metra od njene lepe zadnjice. Pocrveneo je i uhvatio njen brzi pogled u ogledalu. Bio je ulovljen, baš
kao tinejdžer kog su zatekli da krišom lista Plejboj. Zatim je Ornela ponovo sela.
„Mislim da bi moj muž napustio ENT i da nije bilo tog incidenta."
„Mislite da bi napustio ENT i da nije bilo tog incidenta?", ponovio je zaluđeni Nano, koji je
lebdeo usred svoje mistične vizije.
Ona je nastavila. „Zarađivao je premalo da bi mu se isplatile sve muke koje je imao u ENT-u,
uključujući i razne probleme s partnerima."
,,A znate li vi te partnere?", upita Nano, kome se glava malo razbistrila.
,,Ne znam ih. Možda sam jednom razgovarala telefonom s jednim od njih. Neko je pozvao mog
muža na kućni telefon. Rekao mi je da je njegov mobilni nedostupan i da moram nekako da ga
pronađem i kažem mu da te večeri svakako ode u Monte Karlo. Nije to zatražio kao uslugu, samo mi
je naložio šta da učinim. Napomenula sam da je već pet sati po podne, ali on mi je objasnio da imaju
spreman privatni avion. Zatim je prekinuo vezu."
,,Je li to bio Italijan?"
„Jeste, i to čovek navikao da naređuje."
,,Da li se vaš muž zbog toga naljutio?"
„Nije bio toliko ljut što treba da ide u Monte Karlo koliko je bio zbunjen što su ga zvali na
kućni telefon. To se nikada pre toga nije desilo, i od tada je počeo da se žali na posao i stalno je
naglašavao kako je previše stresan."
,,U septembru 2004. godine vašeg muža je pregazio kamion na pešačkom prelazu?"
Tog puta uopšte nije pitala kakve to ima veze s istragom. „Saobraćajna policija zaključila je da
vozač možda nije odmah ni video da ga je udario. Bila je to veoma duga istraga; beskrajna."
 Melodramatično je uzdahnula, ponovo prekrstila noge i nagnula se ka Kopoli da dohvati kutiju
s cigaretama sa stola. Vrtoglavi izrez na njenoj košuljici doveo je Nana skoro do srčanog udara.
Shvatio je da pored te žene nema snage da samostalno razmišlja.
Brzo se oprostio i izašao. Čim se našao napolju, obavestio je Balistrerija o svemu. Pažljivo mu
je nabrojao sve što je saznao, izostavljajući iz priče ma kakav opis Ornele Korona.
„Kopola, ta istraga o Koroninoj smrti je vrlo čudna. Bacio sam kratak pogled na dosije i video
podatke o početku i kraju istrage. To nimalo nije uobičajeno; navedeni su samo početak i kraj.
Shvataš li zašto je bilo tako?", upita Balistreri.
„Nisam imao vremena da detaljnije proučim slučaj, šefe. Otići ću u saobraćajnu policiju da ih
priupitam o tome."
,,A kakva je ta gospođa Korona?" Kopola se upita u sebi da li se nečim odao.
„Normalna udovica", rekao je oklevajući. Učinilo mu se da s druge strane žice čuje tihi smeh.
„Jesi li siguran?", upita ga Balistreri zureći u fotografiju Ornele Korona koju je našao u upravo
donesenom dosijeu.
„Tako je, šefe; deluje mi sasvim normalno."
,,Da li si siguran u to; baš sasvim siguran? Da odem ipak i ja da je vidim?"
Nastala je tišina, a zatim je Nano popustio. ,,Ta žena zaista može da vas uplaši, šefe."
Balistreri se nasmejao. „Još nešto, naravno samo u interesu istrage - da li je opasnija gore ili
dole?"
To je bila aluzija na jednu Nanovu vulgarnu primedbu izrečenu u muškom društvu povodom
neke lepojke pod istragom. No Balistreri je umanjio vulgarnost i koristio je tu frazu da bi odredio
karakter neke devojke pod istragom, pa je to na kraju postao popularni idiom koji su svi oni često
koristili u istragama.
Nano se malo opustio. Bilo mu je veoma drago što jedan, makar i malo vremešniji stručnjak za
žene kao što je Balistreri, ima poverenja u njegov sud po tom pitanju.
„Dole sto odsto, šefe. Spada u one ženske koje umeju da te mirno puste da uradiš sve što možeš
dok turpijaju nokte, a kada to završiš, nastave da ih lakiraju. Ima čak i neki sat koji namiguje."


Pošto je video da je Balistreri u svom uredu i da nikako ne može da ga prisvoji, Korvu je odustao od
te ideje i počeo da sređuje svoj mali stakleni boks, očekujući svakog časa Natalijinu posetu.
Margerita mu je prišla dok je krpom brisao staklenu pregradu. Sprijateljili su se još prvog
dana; s Korvuom je zaista bilo lako sarađivati. Ušla je u njegov boks i naslonila se na vrata.
„Čuj Gracijano", reče pomalo zbunjeno. ,Moram nešto da ti kažem."
Osmehnuo se da je ohrabri, ne prestajući da glanca stakleni zid.
„Slušam, Marđi. Ma šta da ti treba..."
„Nije reč o meni već o tebi." Delovala je još više zbunjeno.
Korvu je i dalje agilno čistio staklo, prešavši potom na glancanje tastature svog kompjutera. „O
meni? Zar si zabrinuta zbog mene?"
,,Ne", rekla je brzo, znajući da je on osetljiv na tu temu. „Nisam zabrinuta, ali htela sam da
porazgovaramo. O toj devojci koja treba da dođe ovamo."
Korvu se odjednom zaustavi u pola pokreta. „O Nataliji? A zašto?"
,,Pa eto, ne znam kako to da ti kažem. Nama... mislim meni... videla sam... izgledalo je da... "
„Čuj, Marđi, ne brini zbog nje."
„Ali ona je... mislim, to što radi... njen posao je..."
Korvu joj onda sve objasni i Margerita prasnu u smeh. Odjednom je promenila ton. Bila je sva
nasmejana i puna entuzijazma, kao da je Korvu već najavio svoje skorašnje venčanje.
 „Divno Gracijano, to je baš lepo; a i ti se njoj mnogo dopadaš."
Korvu naglo pocrvene i poče da udvaja konsonante. ,,Ma šššta kažžešš? A kakkko tto znašš?"
,,Pa i ja sam žena. Videla sam kako te je pozdravila. A i kazala ti je da nije više verena. Kada
devojka nekom momku kaže tako nešto, to znači da joj se on dopada."
Korvu je pocrveneo kao papričica i sasvim zanemeo.
,,Ali važno je da i ti znaš kako da se ponašaš."
„Marđi, nemoj da me zbunjuješ", reče Korvu prelazeći na sardinijski izgovor, a to mu se
događalo samo kad je bio veoma uzbuđen i pod jakim stresom.
„Imam jednu sjajnu ideju", povika Margerita i istrča iz prostorije.
Ubrzo se vratila s uokvirenom fotografijom neke plavokose devojke koja je ličila na nju. „Ovo
je slika rnoje sestre; držim je na pisaćem stolu."
,,A kakve veze ima ta fotografija?" Korvu je i dalje bio zabrinut.
„Stavićemo je ovde kod tebe", reče Margerita, stavljajuči fotografiju u ugao njegovog stola i
posmatrajući je zadovoljno.
,,Ama zar si sasvim poludela?", povika on grabeći sliku i zureći nervozno u sat. Natalija je
mogla stići svakog časa.
Margerita opet dograbi fotografiju. Vukla je jedan kraj, a Korvu je držao onaj drugi.
U tom času uđe Balistreri. „Šta se to ovde zbiva?"
Korvuovo lice bilo je zažareno. „Nišššta šefe, Margerittta je pokkušššala..."
No ona ga prekide. U roku od jednog minuta objasnila je Balistreriju o čemu je reč, a ovaj ju je
zainteresovano saslušao.
„Korvu, naređujem ti da staviš tu fotografiju na svoj pisaći sto", reče Balistreri na kraju njene
priče. Prvi put otkako ga poznaje Korvu se pobunio protiv nekog njegovog naređenja.
,,Ali, šeffe, to je prrivattna stvarrr..."
,,Dobro", reče Balistreri. „Onda ne treba ni da ispituješ Nataliju. Dosad se nisi baš pokazao;
znaš da barataš kompjuterom, ali o ženskoj psihologiji ne znaš baš ništa. Sutra ću dati da je ispita
pravi stručnjak za tu oblast."
Korvu poblede. ,,A ko bi to bio?", upita drhteći.
,,Kada stiže Mastrojani?", Balistreri maliciozno upita Margeritu.
Baš u tom času Natalija pokuca na staklenu pregradu. Korvu je bio bled kao prikaza.
Balistreri ju je pozdravio mahanjem, a Margerita je u jednoj ruci i dalje držala sliku. Natalija je
bila još ljupkija - pocrnela je i stavila malo tinejdžerske šminke na lice.
„Izvolite, uđite", reče joj Balistreri ,,Mi smo skoro završili, a agent Korvu mi je kazao da ste
mu zaista pomogli."
,,Lepo je pomagati policajcima kada su tako ljubazni." Natalija se osmehnu Korvuu, koji iz
bledila naglo pređe u jarko rumenilo.
„Izvinite, agente Korvu", reče Margerita stavljajući sliku na vidno mesto na pisaćem stolu.
„Zamenila sam vam staklo koje sam razbila; izvinite još jednom."
Zatim se obrati Nataliji: ,,To je slika verenice agenta Korvua koja je umrla prošle godine."
Balistreri, u strahu da se Korvu ne onesvesti, požuri da odvuče Natalijinu pažnju. „Gospođice,
molim vas da mi kažete kada ste tačno videli taj automobil s jednim upaljenim farom."
Devojka se malo začudi takvom toku događaja. Zurila je u sliku Margeritine sestre, a zatim i u
Korvua koji samo što nije pao u nesvest na stolici.
„Kao što sam već rekla Gracijanu, bila sam sama na ulici jer je moja rođaka tada radila. Bilo se
već prilično smračilo pa mi se prvo učinilo da je to motor. Kad mi se približio, malo je usporio, kao
da hoće da se zaustavi, a zatim je naglo ubrzao i nestao u krivini..."
E pa to mi uopšte nisi kazao, Korvu. Da je vozač vidno usporio. Nisi se čak ni zapitao zbog čega.
 „Pretpostavljam da niste jasno videli vozača."
„Nisam; imao je beretku i tamne naočare", spremno izjavi Natalija.
Balistreri odmeri Korvua. Ovaj je izgledao toliko očajno da je Balistreri zaključio da treba da
se pozdravi sa svima i izađe da bi Korvuu bilo malo manje neprijatno.
Da se nisam slučajno zatekao ovde, ne bih ni saznao tajpodatak. Eto kakav vraški uticaj može
imati ljupka devojka na ovakvog nesrećnika. Beretka i tamne naočare. I to u automobilu, po mraku.


Veče

Balistreri je imao ceo sat na raspolaganju. To mu je bilo sasvim dovoljno da otpešači u Trastevere.
Želeo je da malo prošeta po kišici, koja je tokom 2005. godine uporno zasipala Rimljane.
Krenuo je Ulicom Nacionale. Radnje su se praznile i zatvarale, a restorani otvarali i lagano
punili. Novac se s odeće preusmeravao na hranu.
Dok je iz zamračenog centra išao ka Trastevereu, prošao je pored radnji sa spuštenim
roletnama i polako ušao u zonu osvetljenih restorana, što se uvek događalo kada bi prelazio reku;
udaljavao se od privremene ovozemaljske vlasti i bližio se duhovnom centru moći - Vatikanu.
Onome čiji sud nećemo izbeći.
Počev od 1982. godine sve više je sumnjao u sve u šta je ranije verovao. Protiv volje, naravno,
sumnja ga je i dalje izjedala. Svetilo mu se njegovo katoličko vaspitanje koje je kao tinejdžer svesno
odbacio.
Odjednom ju je ugledao. Distancirana i izuzetno lepa, Linda Nardi je bila, kao i uvek, vrlo
nonšalantna. Taj kontrast je kod nje bio sasvim očigledan i istovremeno neodoljiv.
Kao monahinja koja je privremeno napustila manastir i pošla u obilazak svetovnog okruženja.
Balistreri je namerno rezervisao mesta u jednoj prepunoj piceriji, u koju su najviše dolazili
studenti i porodični ljudi. Tu je uvek bila velika gužva, a samo mesto nije delovalo nimalo elegantno.
Ali ona nije ničim pokazala da joj to smeta.
Naručili su pice. On je rešio da se časti jednim pivom, a Linda nije pila alkoholna pića.
Balistreri je shvatio da je svojevremeno sva ona skupa vina naručila samo da bi naučila pameti
magarca Kolikiu.
Izvesno vreme vodili su banalne razgovore o Božiću, šopingu i poklonima. To je bilo potpuno
nepotrebno, jer bilo je jasno da nijedno od njih nije zainteresovano za te teme, ali omogućilo im je da
stvore neku prikladnu distancu pre nego što pređu na nešto drugo. Ona je bila vrlo lepo vaspitana i
prihvatala je sve njegove teme.
Balistreri je nastavio razgovor pričom o Nadjinom slučaju, otkrivši pritom samo minimum
podataka. Linda se ponašala kao da je to mnogo ne zanima.
U piceriji je bilo vrlo toplo pa je u nekom trenutku Linda skinula svoju dugu jaknu, koju je
nosila preko pantalona. Grudi su joj se jedva nazirale ispod košuljice, ali Balistreri nije mogao da se
uzdrži da ne baci pogled na njih, kao što je uvek činio u sličnim situacijama. Na njenom čelu odmah
se pojavila ona vertikalna bora.
Dugo su ćutali, sve dok nije stigao tiramisu. Linda se uz slatkiš opet opustila; probala ga je,
osmehnula se kelneru s odobravanjem i rekla mu da čestita kuvaru u njeno ime. Ubrzo je došao i
kuvar lično. Bio je to neki mladi Egipćanin.
„Veoma ste ljubazni, gospođo", kazao je snishodljivo.
,,A ti si zaista sjajan kuvar." Linda je ustala i zagrlila ga. Balistreri je sve to posmatrao pomalo
začuđeno.
 Sušta nezainteresovana ljubaznost i dobrota prema slabima. Javi mu se jedna davna uspomena.
Ta pomisao ga je zgranula i uplašila, te ju je skoro besno odbacio.
Sačekao je da ona ponovo sedne. „Hteli ste da porazgovaramo o nečemu, zar ne?"
„Samo ako ste raspoloženi za to; ne želim da vas pritiskam." Ta njena uljudnost ga je skoro
iritirala.
„Čujte, hvala vam što ste telefonirali Paskvaliju. Mnogo ste mi pomogli. Dao sam vam podatke
o Kolađakonu i prijavi koju je podnela Ramona Jordanesku, i garantujem vam da će prva stvar..."
„Nisam došla ovamo da bismo pričali o budućem zločinu." Kazala je to sasvim jednostavno i
bez imalo agresivnosti.
Ne zanima te neki budući zločin. Želiš da pričaš o prošlima. Ali ja to ne želim.
„Dobro. Ali ne očekujte da čujete od mene nešto zanimljivo o čemu biste rado pisali."
,,A zašto vi niste ubeđeni u to?"
To pitanje zateklo ga je nespremnog. Osećaj da ne može da vlada situacijom bio mu je
istovremeno fascinantan i neprijatan.
„O čemu zapravo govorite?", upitao je oštro.
„O ona tri Roma i onom četvrtom čoveku kog su oni pominjali."
,,A zašto mislite da ja u to ne verujem?"
„Zato što ste vrlo uznemireni, i to se vidi. Griža savesti nije karakterna osobina, ali ponekad je
jedini put ka istini."
Nije mu bilo stalo do takvih razgovora. Naročito mu nije odgovaralo da o tome priča sa ženom
koja kao da mu čita misli.
„Gospođo Nardi, u ovom slučaju nije reč o nepravdi, osim onoj nanesenoj Samanti Rosi. Oni
koji su u zatvoru svakako su krivi, u to uopšte ne treba sumnjati."
„Ali možda ipak nisu svi krivci dospeli u zatvor?"
,,Ta priča je okončana, završena je." Osećao je kako prizvuk sumnje odjekuje u njegovim
sopstvenim rečima.
„A šta je s četvrtim čovekom?"
Ne dopusti da te uvuče u tu igru, Balistreri. Ona ima u sebi nešto što uopšte ne razumeš. Nešto
što bi moglo gadno da ti naudi.
„Donesite mi račun", reče on odsečno.
Činilo se da ona malo razmišlja, a zatim je tiho kazala: ,,A šta ako taj tip ubije i obeleži
urezanim slovom još neku devojku?"
Nije ga ni izazivala ni optuživala. Samo je brinula. Činilo mu se da joj je čak neprijatno što ga
je tim pitanjem dovela u nepriliku.
Balistreri se vidljivo trgnuo. Bio je pomalo uplašen zbog te svoje reakcije i začuo je sopstveni
glas pre nego što je stigao da razmisli o tome šta će reći.
„Potražiću onoga ko vam je preneo tu informaciju i verujte da ću učiniti sve da se obračunam s
njim."
„Želim vam sreću, inspektore Balistreri." Nije zvučalo ni kao izazov ni kao arogancija.
Kao da je reč o nekom obećanju a ne o pretnji.
Linda Nardi je ustala, ostavila na stolu novac za svoj deo večere i otišla.


Analitička procena rizika i koristi trebalo je da je blagovremeno razuveri i odvrati od onoga što je
naumila. Ali Ðulija Pikolo nije bila Gracijano Korvu. Nisu imali baš nikakav osnov da traže nalog za
pretres stana u kome su boravili Mirča i Greg.
Rudi je nerado pošao s njom. No bio joj je potreban iz više razloga. Prvo, stanovao je tu, pa ako
ih uhvate, mogu da kažu da ona samo ide s njim. Drugo, dobro je poznavao zgradu. Treće, Rudi se
plašio tog mesta, što znači da je želeo nešto da sakrije.
Dozvolila mu je čak i da puši u kolima. ,,Ne brini. Idemo samo da uzmemo tvoje stvari i
prebacimo ih kod mene. Zadržaćemo se desetak minuta i vraćamo se."
,,Ali ako neko naiđe...?"
„Mirča, Greg i ona druga dvojica biće u ćuzi do sutra. Stoga se smiri."
,,A zašto ne pošalješ tamo par policajaca..." predložio joj je.
Odjednom je shvatila da Rudi strahuje i za nju. Ona je bila jedina žena među zverima.
„Imam pištolj", osmehnula se hrabreći ga i pokazala mu futrolu. Agent kog su ostavili pred
vratima potvrdio im je da su mnogi ljudi ulazili u zgradu i izlazili iz nje, ali da Marijus Hađi nije bio
među njima. Pikolo je želela da jedan agent dežura i na odmorištu, ali Balistreri je to odbio.
Bilo je već prilično kasno i neki prozori su već bili osvetljeni. Otvorili su vrata Rudijevim
ključem. Unutra je bilo sve u mraku, a ni spolja nije dopiralo nikakvo svetlo.
„Juče smo neke roletne ostavili podignute, zar ne?", upitao je uplašeni Rudi.
Pikolo je izvukla pištolj iz futrole i dala Rudiju znak da stane uz dovratak u prvoj sobi. Tiho se
odšunjala hodnikom držeći pištolj u ruci. Kada je došla do trećih vrata, onih od Ramonine i Nadjine
sobe, naglo je upalila svetlo. Sve je bilo ispreturano - dušeci rasporeni, komodica razvaljena, čak je i
radijator bio skinut sa držača.
Lagano se vratila do Rudijeve sobe. Zastala je na pragu i naglo upalila svetlo. Tu je vladao još
veći nered; sve Rudijeve stvari bile su razbacane unaokolo. Čula je kako joj zadihani i uplašeni
mladić dahće iza leđa. „Samo ti ostani miran tu u hodniku", šapnula mu je. Orman je bio zatvoren.
Prišla mu je s pištoljem u ruci. Dok je pružala ruku da otvori vrata ormana, začula je Rudijev krik,
tup udarac i tresak vrata. Pojurila je u hodnik i skoro pala preko njega. Malo je oklevala i nagnula se
da vidi šta mu je. Rudi je zapomagao držeći nos koji je krvario. Nagnula se kroz prozor i povikala
agentu: „Neko izlazi iz zgrade; zadrži ga!"
Zatim se sjurila niz stepenice. Policajac ju je začuđeno posmatrao. „Agentkinjo, niko nije
izašao."
Pikolo je opet utrčala unutra, s policajcem za petama. „ A podrum?", povikala je i pokazala na
stepenice koje su vodile naniže. ,,Ti ostani tu i pazi na kapiju."
,,Ali agentkinjo...", pobuni se policajac, no Pikolo je već trčala niz stepenice.
Baš si luda, upadaš s pištoljem u ruci u zgradu u kojoj mnoge porodice već spavaju. Šta ćeš da
radiš ako taj tip ima pištolj?Napravićete obračun kod Okej korala?
Podrumski hodnici gradili su pravi lavirint. Upalila je svetlo i otrčala do kraja hodnika. Za
ukupno devet spratova sa po četiri stana na svakom spratu bilo je predviđeno trideset šest podrumskih
pregradaka. Tip je mogao da bude u ma kom od njih. Stepenišni automat je isključio svetlo i nije
uspela odmah da pronađe prekidač. U mraku je osetila kako joj znoj curi niz vrat. Izvela je vežbu
disanja koju joj je pokazao profesor karatea. Ipak, bes je nadjačao strah. To kopile bilo je tu negde,
na nekoliko metara od nje.
Čekala je u potpunoj tišini. Prošlo je nekoliko minuta. Policajac ju je dozivao s vrha stepeništa.
Nije se odazvala. Uskoro je osetila struju svežeg vazduha u hodniku. Zgrabila je pištolj obema
rukama i zauzela položaj za pucanje. U tišini i tami začula je bat nečijih koraka. Nisu se udaljavali;
neko je išao pravo k njoj. Uperila je pištolj na tu stranu.
„Stani tu gde si i digni ruke uvis!", naredila je pomalo prigušenim glasom.
„Agentkinjo, to sam samo ja." Policajac je pronašao prekidač i upalio svetlo. Ukopao se u mestu
kad je ugledao Pikolo kako cilja u njega.
Samo još jedan tren i pripucala bih na njega. Baš si luda, devojko. Smiri se.
Vratili su se u prizemlje; policajac je i dalje bio u stanju šoka. Pikolo je pozvala Balistrerija.
,,Večerate?"
,,Ne, vraćam se pešice iz Trasteverea. Šta se događa?"
Ukratko mu je sve ispričala, čak i to da samo što nije upucala kolegu. Balistreri ju je slušao bez
prekidanja.
Ta draga cura mora konačno da odraste.
„Pikolo, znaš da je vozač onog automobila imao beretku i tamne naočare." Bila je to surova
istina, izrečena s namerom da je trgne iz njenog ludila.
Nije mu ništa odgovorila. Zatim je ljutito prekinula vezu i isključila mobilni telefon. Rudi je
silazio niz stepenice držeći se za nos, a lice i jaknica bili su mu umrljani krvlju.
Obgrlila ga je oko ramena i odvela do automobila, dok je onaj kolega ostao da stražari.
,Moraćeš da me sačekaš, Rudi. Sedi u autu i tamponiraj nos ovim", rekla je i dodala mu paket
papirnih maramica.
,,Budi pažljiva, agentkinjo, i ne brini za mene." Brzo ga je pomilovala po glavi i izašla iz
automobila. Otvorila je prtljažnik i izvadila platnenu torbu. Vratila se u zgradu.
„Ostanite tu", rekla je policajcu, ,,i nastojte da identifikujete svakoga ko izađe. Pozovite nekog
kolegu da vam pomogne."
Zatim je bez reči sišla opet u podrum. Iz torbe je izvadila klešta i makaze za žicu. Trebalo joj je
po par minuta za svaka vrata da bi ih razvalila.
Pola sata kasnije stigao je Balistreri, sav užurban i pomalo zadihan, a ona je u međuvremenu
stigla da razvali polovinu podrumskih vrata. Bila se sva preznojila, a niz lice su joj tekle suze
pomešane sa šminkom. Pogledao je u haos koji je napravila, ali nije komentarisao.
„Treba da otvorim još dvadesetak pregradaka", rekla je Pikolo ljutito.
,,Ne vredi", odgovorio joj je nežno, ,,on nije u podrumu."
„A gde bi, dovraga, po vašem mišljenju mogao biti?", prošišta Pikolo.
Balistreri je mahnuo glavom naviše. ,,Da bi se dobio jedan takav podrumski pregradak, treba
biti vlasnik jednog od stanova."
Pogledala ga je zbunjeno. Zatim je ispustila makaze za žicu i sela na pod. Gorke suze očajanja
potekoše joj niz lice. Razvaliti trideset šestora podrumskih vrata bilo je jedno, a pretražiti bez naloga
trideset šest stanova nešto sasvim drugo.
,,Ali ipak nastavite", reče Balistreri podižući makaze s osmehom, „delovaće verovatnije da je u
pitanju krađa ako pootvaramo sve pregratke."
Pogladio ju je po glavi i odmah se pokajao zbog tog znaka nežnosti.
Baš bih bio nemoguć otac.
Pikolo je nastavila da razvaljuje vrata. Kad ih je sva pootvarala, Balistreri je kazao policajcu da
ode kući i ne podnosi nikakav izveštaj dok on ne porazgovara s njegovim komesarom.
Zamolio je Pikolo da ga odveze natrag do kancelarije. Rudi je zaspao u kolima. Pikolo je vezala
sigurnosni pojas, a Balistreri je seo pozadi.
„Poznajem njihovog komesara, to je dobar čovek. Sve ću ja to lepo da sredim", kazao je da bi je
umirio.
Nisu razgovarali sve dok nisu stigli do komesarijata. Pre nego što je Balistreri ušao u zgradu,
ona je u jednom dahu rekla: „Hvala vam."


Mislio je da na trećem spratu neće zateći nikoga; bila je već ponoć, a bio je i iznuren. No čim je ušao
u hodnik, začuo je neko kikotanje.
Zatim je čuo Korvuov glas s jakim sardinijskim akcentom. „Ama naćći ćemo ga, naćći ćććemo
ga."
 Provirio je iza ugla. Korvu i Natalija sedeli su priljubljenih glava u boksu ispred kompjutera, sa
po limenkom piva u ruci.
Kad je kucnuo po staklu, Korvu je poskočio od straha i ispustio limenku pravo na pantalone, i
pivo mu se prosulo baš po kritičnom mestu.
„Bašš sssmo, eto...", mucao je Korvu, nastojeći da nekako obriše penu od piva.
Natalija se nasmejala i dodala mu paket papirnih maramica. „Hoćeš li sam da se obrišeš,
Gracijano?"
„Da, bolje je da se sam očisti, da ga ne bi strefila srčka", sarkastično nabaci Balistreri.
Kad se Korvu malo pribrao, otišli su u Balistrerijev ured i seli za kompjuter. Bilo je tu raznih
fotografija automobila. Korvu je počeo da objašnjava. „Započeli smo rekonstrukciju izgleda
automobila koji je Natalija videla one večeri. Došli smo do toga da je auto bio beo ili siv; u svakom
slučaju, vrlo svetao."
Balistreri se suzdržao da ne upita zašto su uradili tako malo za toliko vremena. Bio je vrlo
zadovoljan zbog Korvua, ali nije hteo to da prizna čak ni samome sebi.
Kao prvo, on nije tvoj sin. Kao drugo, od toga neće biti ništa.
Odjednom je osetio da je mrtav umoran.
„Sad ću lepo da isključim kompjuter pa idemo svi da dremnemo", reče Balistreri.
Natalija je odjednom uprla prstom u skrin-sejver, gde je bila slika mladog Balistrerija kako s
grupom kolega pozira ispred svog prvog komesarijata.
„Fantastično!", povikala je.
Korvu se odmah smrknuo. Balistreriju nije bila poznata ta ljubomorna strana mladog kolege, pa
se i sam zbunio. Da, na toj slici je svakako bio mlad, možda je i lepo izgledao, ali fantastično ipak
zvuči preterano. No Natalija se približila ekranu i pokazala prstom na policijski automobil koji se
video na fotografiji.
„Sad sam sasvim sigurna, sa zadnje strane sam ga prepoznala bez problema - to su ti dugi
farovi..."
Balistreri i Korvu se zgranuto pogledaše, a zatim se obojica pomno zagledaše u stari model
policijskog automobila koji se više ne proizvodi - alfa romeo đulija T.



SUBOTA, 31. DECEMBAR 2005.

Jutro

Potraga za svetlom đulijom T 1300 s razbijenim farom počela je odmah, ali je noć između 30. i 31.
decembra ipak prošla bez ikakvih rezultata.
Korvu je prespavao u Balistrerijevoj kancelariji, a ovaj mu je dozvolio da je koristi pod
uslovom da i Natalija ostane tu s njim. Zatim je i sam otišao da se ispava.
Kad je u sedam sati stigao u komesarijat, našao je svog pomoćnika kako spava na izgužvanom
divanu. Naravno, bio je sam.
Sišao je do bara i zatražio kapućino da ponese. Uzeo je i krofnu s kremom, koja je bila još
topla. Zatim se vratio i poturio kapućino Korvuu pod nos, te se ovaj odmah probudio. Skočio je i
uzvrteo se u neprilici.
„Izvinite, šefe, ne znam kako sam se tako uspavao." Balistreri mu pruži kapućino i krofnu.
„Stigao nam je mejl od Mastrojanija iz Rumunije", reče Korvu grickajući krofnu. „Mirča i
Greg Lakatuš bili su 2002. godine optuženi za dvostruko ubistvo; bilo je to pre nego što ih je Hađi
doveo u Italiju. Oslobođeni su optužbe zahvaljujući intervenciji najboljeg advokata u Rumuniji.
Mastrojani nam javlja i da se vraća."
„Ja sam", nastavi Korvu s malo šećera i krema na vrhu nosa, „pretražio sve naše baze podataka.
Srećom, vrlo je malo automobila tog modela preostalo u Italiji. U celom Rimu ih ima ukupno pedeset
dva, a samo dvanaest pripadaju strancima. To je stari ali brzi model; očito im se zbog toga dopada."
„Imaš li imena i adrese vlasnika?"
,,Da. Naravno, ne mora biti da su podaci ažurirani; moguće je da su neka vozila u međuvremenu
menjala vlasnike, kao i da kola nisu nikada ponovo registrovana ili tek treba da se registruju. Kad je
reč o tako starim automobilima, svi nastoje da uštede na troškovima za registraciju."
„Dobro, proveri ih sve telefonom. Tih dvanaest stranaca podelite među sobom ti, Pikolo,
Kopola i Mastrojani. Idite kod njih u paru, nikako pojedinačno. Obavite to pre nego što počne najveća
novogodišnja gužva."
Kad je konačno ostao sam, Balistreri je uključio radio i pripalio prvu cigaretu za taj dan. Da bi
naveče mogao da popije neko piće na dočeku nove godine kod Anđela Diogvardija, preventivno je
uzeo jedan dodatni gastroprotektor.
U štampi je najavljen novi članak Linde Nardi. Naslov na prvoj strani glasio je: Samanta Rosi -
je li taj slučaj zaključen? Upitnik je bio u boji. Ispod naslova je bila fotografija ubijene devojke koja
je već mesecima bila poznata svim Italijanima. Na njoj se Samanta osmehivala blistavim osmehom,
stojeći ispred neke jedrilice.
Naterao je sebe da, makar i nevoljno, pročita članak. Nije bilo direktnih aluzija na ono urezano
slovo niti na četvrtog čoveka. Sve u tekstu bilo je usmereno na osnovno pitanje postavljeno u članku.
Da li se suočavamo s poremećenim nasilnikom koji gubi kontrolu ili surovim zločincem koji ubija
s predumišljajem?
To pitanje zateklo ga je nespremnog, što mu se inače retko dešavalo ali se očigledno događalo
uvek kad je ta žena u pitanju.
Raspomamljena zver ili predumišljaj? To pitanje Linde Nardi ispunjavalo ga je posebnom
zebnjom; budilo je u njemu nešto što se do tada krilo u tajnim dubinama njegove svesti.
Pikolo je ušla tačno u pola osam. Balistreri je u njoj probudio neku novu nervozu, koja je
nikako nije napuštala. Mislila je da je malo mirnija nego prethodne večeri, ali to nije bilo tačno.
Njenom besu pridružila se i nova odlučnost, bazirana na osećanju ličnog poraza. Iz iskustva je znala
da je to najbrži način da nešto zabrlja.
„Kako je Rudi?", upitao ju je.
Osmehnula se. „Spava na mom kauču."
Trudio se da nađe prave reči. „Čuj Pikolo, ne želim da se mešam, ali Rudi bi mogao... mogao
bi..."
„Uradio je test na sidu prošle nedelje i dobro mu je. A ako će vam od tog saznanja biti lakše, mi
ne upražnjavamo seks", rekla je gledajući ga u oči.
Balistreri se malo zbunio. No spasao ga je zvuk mobilnog telefona.
„Alberto, zar si već budan? Zar i danas radiš?"
,,Ne, polazimo za Maldive već posle ručka; ide cela porodica. Hoću da ti poželim srećnu Novu
godinu."
„Zar vodiš i decu na to ronjenje?"
,,Da, od ove godine idu i oni s nama. Da li si video novine?"
Eto šta tebe muči...
„Jesam, pročitao sam ih. Juče sam razgovarao s Lindom Nardi i pomislio sam da bi mogla da
napiše nešto slično."
„Linda Nardi misli da si s razlogom sumnjičav."
„Alberto, nisam sumnjičav posle hapšenja one trojice Roma, već sam bio pre toga. Ali sad je
jasno da sam pogrešio."
Obojica su znali da ni sam ne veruje u to što govori.
,,A zašto onda gutaš te antidepresive? Samanta Rosi umrla je odmah i na licu mesta, bez obzira
na to da li si pogrešio ili nisi. A ti i dalje misliš da joj je nanesena nepravda."
,,Ti si vernik, Alberto. Trebalo bi da to shvataš bolje nego ja."
Ta zlobna primedba bila je posledica njegove frustracije. No Alberto se pravio da ništa nije čuo.
„Nema antidepresiva koji otklanjaju grižu savesti, Mike. Čovek može samo da se pokaje, da se
ispovedi ako je vernik i da traga za istinom; onda će možda najzad i uspeti u tome."
,,Ja sve to osećam već godinama, ali nije mi dovoljno."
„Mike, neke rane ne može da izleči čak ni istina. Makar ne u ovom životu."


U vreme ručka Balistreri je pozvao Anđela mobilnim telefonom. Planirali su da Novu godinu
dočekaju u njegovom malom potkrovlju u Ðanikolu. Odatle se mogao videti ceo Rim i sigurno će
uživati u ponoćnom vatrometu.
,,Da li si možda ugovorio neku malu partiju pokera posle šampanjca?"
,,Ne, neće biti pokera. Tvoj brat Alberto putuje, a Korvu je rekao da je zauzet."
,,Ah, te žene", veselo reče Balistreri, zadovoljan zbog Korvua.
„Nadajmo se da je to razlog. Dakle, proslavićemo Novu godinu s neke dve fufice, plešući u
ponoć uz muziku s televizije, zar ne?"
„Možda bi ti prijala jedna noć neobaveznog seksa; znaš ono, u tvom stilu iz mlađih dana?"
„Mislim da bi malo neobaveznog seksa prijalo i tebi. Možda bi otkrio da je to zgodna
alternativa traganju za idealnom ženom; nešto jednostavnije i stvarnije od toga."
„Čuj, kao cinični ženskaroš bio si prilično zabavan. Ali kao cinični asketa samo izazivaš
sažaljenje."
 Tako su terali sa zadirkivanjem još neko vreme, a zatim su se oprostili. Balistreri je pozvao
Nana. „Kopola, ima li kakvih novosti?"
„Ima, šefe. I to zanimljivih."
,,Da li si otkrio koju boju gaćica nosi naša gospođa?"
„Nisam, ali sam shvatio zašto se istraga oko smrti njenog muža onoliko odugovlačila. To je
bilo zbog naplate životnog osiguranja Sandra Korone."
,,A polisa je, naravno, bila u korist dame koja napada odozdo", provocirao ga je Balistreri.
„Tačno, šefe; gospođa je od osiguranja pokupila tri miliona evra."
,,I sve to zahvaljujući nekom nepoznatom kamiondžiji."
,,Pa, možda ga je ona nekako ubedila. Znate onaj vic o mrtvoj mački i kamiondžiji."
,,A gde si ti sada, Kopola?"
,,Na terenu, s agentkinjom Pikolo; dobili smo spisak s osam imena. O ostalima brinu Korvu i
Mastrojani, koji je nedavno sleteo na aerodrom Fjumičino."
„Dobro, krenite onda svi u akciju. I pripazi na Pikolo, ne daj joj da pravi gluposti."


Popodne

U uredu je vladala tišina veća nego obično. Činilo se da 2005. godina ne namerava da se završi.
Balistreri se pomirio s neizbežnim čekanjem. Mučilo ga je to što ne može da puši. Zurio je u roletne
po kojima je dobovala kiša i mislio kako je zapao u fazu mrtvila; nije imao ni tračak intuicije koja bi
ga povela u potragu i uzdao se samo u sreću koja bi mu u mrežu ubacila neki značajniji ulov.
Sati su se sporo vukli, a Margerita bi se povremeno pojavila na vratima da ga upita želi li
sendvič, pivo ili kafu. Sve je to uljudno odbijao. Po mislima su mu se motale uspomene koje je želeo
da zaboravi. Ta sećanja su mu prosto skakutala po mozgu i stalno su se iznova vraćala.
Leto 1967. godine. Leto 1970. godine. Leto 1982. godine. Leto 2005. godine.
Često bi negde u blizini zazvonio telefon pa bi čuo kako nečiji glas odgovara na poziv. Zatim su
i ti šumovi utihnuli; svi su polako odlazili. U šest sati pojavila se Margerita, koja je došla da ga
pozdravi. Posmatrao ju je dok je odlazila i pitao se s kim li će se ona te večeri provoditi.
Sigurno neće s tobom, Balistreri. Možda s nekim momkom njenih godina.
To ga je podsetilo na Ramoninu priču, onu koju je pročitao u Mastrojanijevom izveštaju. Nešto
mu tu nije bilo sasvim jasno. To kopile je baš imalo sreće, imalo je dosta vremena. Što se tiče Nadje,
ona je te večeri bez oklevanja ušla u taj auto. To je učinila zato što je poznavala vozača. Očekivala ga
je. Mislila je da ide u susret sreći.
U sobi je bilo pretoplo; radijatori su bili vreli. Balistreri otvori jedan prozor u želji da se malo
rashladi. Čuo se prvi prasak petardi, pomešan sa zvukom automobilskih sirena. Negde u daljini, iz
pravca Koloseuma i Crkve Svetog Petra, jedna munja zaparala je nebo. Izgleda da je 2005. godina
najzad bila spremna da se okonča.


Veče

Poslednje otvorene radnje spuštale su žaluzine i svi su žurili kućama da se pripreme za veliku noć.
Pikolo i Kopola bili su skroz mokri, prilično prozebli i premoreni. Ona je osećala i da je pomalo
trese groznica. Crvena stop-svetla automobila ogledala su se u mokrom asfaltu. Šćućureni u kolima,
zurili su u ispresavijani mokri spisak.
 „Gotovo je", reče Kopola. ,,I, da izvinite na izrazu, ali sve ovo nam nije bilo ni od kakve jebene
koristi." Obično nije tako psovao pred ženama, ali je, posle tolikih sati ispitivanja zbunjenih ljudi o
tome zašto su se opredelili za jedan starinski auto dok je unaokolo sve praštalo od
prednovogodišnjeg slavlja, bio veoma iznerviran. Želeo je da se vrati kući, Lučiji i Čiru, i pomogne
im da pripreme večeru. Umesto toga su celo popodne detaljno ispitivali osam osoba i to je bilo osam
hitaca uprazno. Totalni neuspeh.
„Dobro Kopola, idemo kući. Videli smo sedam automobila s netaknutim farovima, mada je taj
slupani far mogao kasnije biti zamenjen. Vlasnici automobila sećaju se gde su bili 24. decembra po
podne i tvrde da imaju dokaze za to. Tu je i taj Egipćanin koji više nema svoj auto jer ga je u
međuvremenu prodao nekom nepoznatom tipu s Istoka a pritom nije overio ugovor o kupoprodaji.
No siguran je da su, kad ga je prodao, farovi bili celi i ispravni."
„Tako je; sve u svemu, nismo saznali baš ništa korisno. Ima još samo četiri sata do ponoći i ja
odoh kući. A i ti bi dobro uradila da odeš kući, uzmeš koji aspirin i proslaviš Novu godinu."
„Odvešću te pa ću se vratiti kući službenim kolima."
Zaustavili su se pred Nanovom kućom i Kopola ju je pozvao da uđe. „Moja žena će ti dati šolju
finog toplog mleka; oči su ti vodnjikaste od groznice."
Odmahnula je glavom. „Moram još nešto da obavim, ali hvala ti u svakom slučaju i pozdravi
Lučiju i Čira."
Kopola ju je sumnjičavo odmerio pogledom. ,,Da li si sigurna?"
„Jesam, ne brini. Idem uskoro kući. Srećna Nova godina."


Stigla je pred komesarijat Tore Spakata u pola devet. Na vidiku nije bilo skoro nikoga. Svi su otišli
kućama da se doteraju za proslavu. Okrenula je broj i zazvonila nekoliko puta onako kako je bilo
ugovoreno, a zatim je prekinula vezu. Potom je ponovo pozvala isti broj.
,,Halo", javi se Rudi.
„Šta sada radiš?"
„Kuvam. Kazala si da večeras ne želiš da izlaziš, a ja nisam u situaciji da... "
„Zar si ipak izlazio napolje i išao u kupovinu? To sam ti izričito zabranila..."
„Sišao sam samo do samoposluge. A i nabio sam na glavu jednu od tvojih kapa, i to sve do
očiju."
Pikolo dodirnu čelo. Bilo je vrelo.
„Čuj Rudi, ne smeš nikako da izlaziš. Ja ću sigurno stići vrlo kasno, a i ne znam tačno kada će to
biti. Spremi sebi večeru i pojedi je."
„Ipak ću te sačekati. Kupio sam i šampanjac... Za svoj novac", napomenuo je.
Zamišljala ga je kako se sav znojav i zagrejan mota oko rerne. Poželela je da je i ona tamo, u
toplome i u društvu tog zgodnog kuvara homoseksualca.
„Dobro, ali možda ću stići baš kasno. Obećaj mi da više nećeš izlaziti."
„Sedeću ovde sve do sledeće godine", rekao je.
Pikolo se nasmejala. „Ako izađeš napolje, uhapsiću te."
„Okej. Ali ne zaboravi da ti spremam sočivo."
Bolela ju je glava, grlo takođe. Prekopala je tašnu i pronašla jednu karamelu. Zavalila se na
sedištu, držeći na oku vrata komesarijata. Želela je da uključi grejanje, ali nije htela da pali motor jer
su izduvni gasovi vrlo uočljivi u hladnoj zimskoj noći.
Uskoro su izašli. Bili su u civilu, a Kolađakono je rastom znatno nadvisio Tatoa. Ušli su u jedan
privatni auto i Tato sede za volan.
Pratila ih je na povelikom odstojanju. Prošli su kroz široki bulevar s visokim zgradama i
skrenuli u mračnu zonu grada. Uličice su bivale sve praznije i najzad su došli do jednog sokaka bez
stambenih kuća i svetiljki, s desne strane omeđenog poljanama. Put se zatim uspinjao i spuštao
krivudajući preko brežuljaka, pa je Pikolo ugasila farove i pratila ih na rastojanju od pedesetak
metara. Na desnoj strani videli su se uski seoski putevi bez asfalta što vijugaju preko brežuljaka.
Svetla vatrometa i poneka munja osvetljavali su taj prigradski pejzaž koji je više ličio na seoski,
mada su se na levoj strani na izvesnom rastojanju jasno videli obrisi visokih stambenih zgrada
rimske periferije.
U nekom trenutku uočila je da crvena zadnja svetla automobila ispred nje usporavaju kretanje, a
zatim je auto skrenuo udesno i stao, pa su se odmah zatim i svetla ugasila. Na vrhu brega bilo je jedno
malo proširenje, vrlo pogodno za zaustavljanje kola. Unaokolo se prostirala potpuna pustara, po
kojoj je pljuštala ledena kiša. Pikolo se kao ukopana zaustavi u mestu. Nije nikako mogla da ostane da
sedi u kolima nasred puta. Nekih desetak metara ispred tog mesta uočila je asfaltni putić koji skreće
ulevo; pošla je u rikverc, skrenula na putić i sklonila se onoj dvojici s vidika.
Hoću li ih videti ako izađu? I to u ovom mraku i po kiši? Smiri se, devojko; ne mogu da te vide.
Dodirnula je pištolj u futroli. U tišini se mogao čuti samo šum kiše isprekidan povremenim
praskanjem petardi. Skoro se opružila u ležeći položaj da je spolja ne bi videli. Tresla se od hladnoće.
Umotala se u jaknu što je bolje mogla i nastojala da diše kroz nos. Svaki čas je rukavom brisala
zamagljen automobilski prozor. Munje su joj omogućavale da povremeno baci pogled na drugi
automobil. Crveni odsjaj žara cigarete kazivao joj je da Kolađakono i Tato puše u kolima. Smrzavala
se, a vreme je prolazilo. Deset, a zatim jedanaest.
Nešto čekaju. Koga? Sta? Trebalo bi da javim Balistrerju da pratim dvojicu policajaca, i to bez
ikakvog posebnog razloga. Zar posle svega što sam sinoć zabrljala?Da vidimprvo šta će se desiti, pa
ću da mu se javim.
Rešila je da ponovo pozove Rudija, ali nije bilo dometa. Ugledala je kako se zažareni vrh
cigarete pomera i neko izlazi iz automobila, a pod svetlom munje videla je Kolađakona kako mokri
na kiši s cigaretom u ustima.
Glavobolja joj se pogoršala, a i grlo ju je sve više bolelo. Osećala je veliku želju da se opruži,
da se ugreje i malo odmori u miru, da proba ono sočivo i vidi Rudija. Zatim je u daljini ugledala far
nekog motora.
Ko se vozika na motoru po ovakvom vremenu i to baš na pola sata pred Novu godinu?
Far je skrenuo na makadamski putić udaljen oko pola kilometra od njih. Zatim je munja opet
blesnula i osvetlila prizor. To uopšte nije bio motor. Ðulija T sa samo jednim upaljenim farom
polako se kretala naviše. Ona dvojica su na priličnom rastojanju krenuli za njom Tatoovim
automobilom.


Pola sata pre ponoći i kraja 2005. godine stan Anđela Diogvardija bio je prepun - bilo je tu petnaestak
osoba sabijenih na samo sedamdeset kvadratnih metara. Počeo je da duva veoma hladan severac pa su
njih dvojica bili sami na terasi, doduše zaštićenoj staklom.
„Gracijano me je opet zvao. Previše mu je stalo do pokera, doći će ovamo s nekim oko dva sata
pa će nas biti četvoro."
„Šteta, jer ako noćas ne bude s Natalijom, dosadiće joj", progunđa nezadovoljno Balistreri.
„Gracijano uvek ima neki sopstveni raspored."
,,To je tvoj loš uticaj, Anđelo. Idealna žena, dečja budalaština."
Balistreri mu je nešto slično kazao već bezbroj puta. Ali ovog puta mu Anđelo ozbiljno
odgovori na tu primedbu.
,,Pa, ja makar još uvek imam neku iluziju, Mikele. Tebi nije ostala više nijedna."
 Balistreri ga začuđeno pogleda. Nije bio Anđelov stil da ma koga kritikuje. No u
Diogvardijevim očima nije video optužujući pogled. Video je samo žaljenje za prijateljem koji je
mrtav i pre svoje stvarne smrti.


Neke odluke donose se u trenu, mada su nam pre toga visile nad glavom celog života. Imala je samo
dvanaest godina kada je na plaži u Palermu skočila u vodu da spase neko dete. S petnaest je jednim
karate udarcem patosirala najvećeg školskog udvarača, koji ju je pipkao bez njene saglasnosti. Sa
sedamnaest je prvi put otišla u krevet s jednom devojkom. Sada je prvo dovela kući jednog
homoseksualca, a ovog trenutka treba da se, sva u groznici, sukobi s korumpiranim policajcima koji
su možda i ubice.
Izvukla je pištolj iz futrole i stavila ga na sedište kraj sebe. Uključila je motor i krenula za
Tatoovim automobilom, koji se video samo kada bi naglo prikočio i žmigavci se trenutno upalili.
Sve dok je vozila s ugašenim farovima, nisu mogli da je vide. Bilo je važno da joj ne umaknu.
Skrenuli su na putić kojim je maločas otišla đulija T. Bio je to mali makadamski put, sav u blatu
i barama, koji se lagano uspinjao uz zamračeno brdašce. Auto koji je Pikolo vozila klizio je i
vrludao, ali je, srećom, imao prednju vuču.
Teško dišući od groznice i napetosti, stalno je doticala hladan metal pištolja. Prošli su neke
okuke, a zatim i jedno raskršće. Rupe u putu bile su ogromne i morala je da poveća rastojanje da je
ne bi čuli. Zurila je u male žmigavce automobila koji je pratila i nikakvog drugog svetla nije bilo.
Odjednom se auto s Tatoom i Kolađakonom zaustavio. I ona je učinila isto. Treperenje žmigavaca je
iščezlo i vladala je potpuna tama. Čulo se samo hujanje vetra i udaljeno praskanje vatrometa. Bilo je
nepodnošljivo hladno i vlaga joj je probijala kosti, ali barem je kiša prestala da pada. Pogledala je na
kvadratni brojčanik sata koji je blago svetleo u potpunoj tami. Bilo je pet minuta do ponoći.
Odjednom je ugledala svetlo baterijske lampe koje se udaljavalo od Tatoovog automobila.
Pikolo je takođe izašla. Bilo bi bolje da je okrenula auto, da kasnije može brzo da se spusti s brega.
No nije bilo vremena za to. Zgrabila je pištolj i krenula za svetlom baterijske lampe. Okliznula se na
blato i pala na koleno. Bila je mrtva bolesna; noge su joj bile teške kao olovo, a glava joj je pucala.
No nije htela da ih izgubi iz vida.
Još jedan uspon i krivina i stigla je do travnate zaravni na kojoj je stajala đulija T ispred neke
trošne kućice. Unutra je treperilo slabo svetlo petrolejke i čuli su se muški glasovi; verovatno su bili
stranci, ali nije mogla da razabere jezik kojim govore.
Ugasili su i baterijsku lampu, pa Pikolo više nije znala gde su Kolađakono i Tato. Sakrila se iza
drveta najbližeg kolibi, na samoj ivici čistine, stežući pištolj u ruci. Pokušavala je da diše na nos i
samo dahće ispod jakne, da se u ledenom vazduhu ne bi ocrtala vodena para. Ali odjednom zatreštaše
petarde, zajedno s glavnim vatrometom. Čučnula je iza jednog drveta.
Glava joj je pucala, a noge su je izdavale. Morala je da donese neku odluku; nije mogla večito
ostati u tom položaju.
Ščepala je pištolj obema rukama i potrčala prema kolibi. Zaustavila se u mestu i počela da se
guši kad joj je jedna ruka poklopila usta a druga je zgrabila s leđa s namerom da je blokira.
Izmahnula je naglo glavom unazad, ne razmišljajući mnogo o tome šta čini, i začula zvuk nosnih
kostiju koje se lome a zatim i neku psovku. Uperila je pištolj Tatou u čelo, dok je ovaj klečao na
zemlji držeći rukom okrvavljen nos i kukajući.
Vrata kolibe naglo se otvoriše. Pojaviše se dvojica muškaraca - jedan s nožem u ruci, a drugi s
nekom palicom. Petrolejka ih je jasno osvetljavala. Pikolo stade iza Tatoa i uperi pištolj u njih.
„Bacite nož i palicu", naredila im je.
,,A ko si pa ti, krmačo?", zaurla s jakim rumunskim akcentom onaj koji je bio naoružan
palicom.
,,Policija", viknu Pikolo tražeći pogledom Kolađakona.
Ona dvojica se pogledaše i posle nekih znakova koji su razmenili ipak pođoše prema njoj.
„Stojte ili pucam!", naredi im Pikolo.
Rastojanje je bilo oko dvadeset metara. Malo su oklevali, a zatim su nastavili prema njoj. Pikolo
proceni rastojanje. Kad budu udaljeni od nje oko pet metara, napašće je istovremeno. Ispalila je samo
jedan hitac u vazduh. Nije htela da troši municiju. Ona dvojica zastadoše u mestu.
„Brzo na zemlju!", eksplodira Kolađakonov glas poput topovskog hica tako da svi poskočiše.
Romi su se okrenuli i videli diva kako stoji raskrečenih stubastih nogu s ispruženim rukama u
kojima je držao pištolj. Pikolo začu hitac i vide kako onaj Rom s batinom pada držeći se za nogu.
Drugi se ukopao u mestu. Nije nimalo sumnjao da bi ga Kolađakono ustrelio ukoliko bi pokušao da
beži.
U tom času Pikolo shvati da zvuk koji se već neko vreme čuje ne potiče od petardi već od elise
policijskog helikoptera koji ih je nadletao. Far helikoptera ih osvetli odozgo, a glas iz zvučnika
naredi beguncu da se zaustavi i podigne ruke uvis. Čule su se sirene automobila koji su se uspinjali uz
breg, i na sve strane počeše da se pale farovi.
Kolađakono se približi Tatou i reče: „Možda će ti doktori napraviti novi nosić. Zahvali za to
ovoj krmači."
Pikolo je jasno videla kako diže ruku na nju. U drugim okolnostima bi mu parirala jednom
rukom i uzvratila udarac drugom, ali su joj groznica, napetost i hladnoća otupeli čula. Pala je pravo u
blato.



NEDELJA, 1. JANUAR 2006.

Noć između 31. decembra i prvog januara

Balistrerija su ubrzo posle ponoćnih zdravica pozvali telefonom. Bez reči je saslušao sagovornika, a
zatim je pozvao Korvua i naredio mu da nekako otkači Nataliju i pođe za njim službenim
automobilom.
U jedan sat bili su već na vrhu brega. Električne svetiljke osvetljavale su celo mesto. Pri
uspinjanju su sreli ambulantna kola s ranjenim pastirom kojeg je Kolađakono upucao, dok je drugi
bio vezan lisicama i stavljen pod nadzor dva policajca. Jedan bolničar je nešto petljao oko Tatoovog
nosa.
Ugledao je agentkinju Pikolo u policijskom automobilu; bila je sama i umotana u ćebe.
„Korvu, idi i pretraži kolibu dok ja popričam s agentkinjom Pikolo. I to uradi sam. Imaš li pri
ruci sve što ti treba?"
„Naravno, šefe." Otišao je po torbu s priborom za ispitivanje tragova na mestu zločina koje je
neophodno analizirati bez zagađivanja.
Balistreri se uvukao u auto i seo na zadnje sedište, tik pored agentkinje Pikolo. Video je da se
devojka trese, ali nije je ništa pitao. Ona mu je svojevoljno ispričala sve što se desilo, ne pominjući
jedino udarac koji je dobila od Kolađakona. Za to će se već sama pobrinuti.
„Žao mi je, šefe. Plašila sam se da ne pobegnu, a nisam znala da li je Kolađakono na našoj ili na
njihovoj strani."
To će biti najteže objasniti Paskvaliju. Čak teže nego Tatoov razbijeni nos.
„Dobro. Sada ću da vas odvezem kući", reče Balistreri ljubazno.
,,A kako bi bilo da ipak prvo potražimo Nadju?", zainati se ona.
,,Mi ćemo je svakako potražiti. Vi lepo idite kući; odvešćemo vas." To je bilo naređenje bez
prava na pogovor. Posle nekoliko minuta Pikolo se obrela u automobilu koji ju je konačno povezao
prema kući, sočivu i Rudiju.
Balistreri se okrenu Kolađakonu.
„Žao mi je zbog Tatoovog nosa. No biće vremena i za razgovor na tu temu, kao i o tome kako
ste i zašto vi stigli ovamo."
Ovaj ga s vidnim prezirom odmeri od glave do pete.
,,Kad god poželite, inspektore. A i vi ćete nama objasniti zašto ste poslali tu ludaču da nas prati."
Balistreri nije ni trepnuo. „Ipak mi objasnite šta ste večeras tražili ovde."
,,U toj kolibi živi jedan Rom, evo ovaj ovde." Kolađakono pokaza na onog čobanina s lisicama
na rukama. „Pošto se pročulo da tražimo đuliju T s razbijenim farom, dobili smo anonimnu prijavu."
„Anonimnu? Pa zar vi tako ozbiljno shvatate sve anonimne dojave?"
„Već sam vam kazao, inspektore, da mi nismo ljudi poput onih iz vaših elegantnih kancelarija u
centru. S nama nema šale."
Balistreri je i dalje bio miran i spokojan. „ A ko je onaj drugi Rom?"
,,To je drugi čobanin, koji stanuje u sličnoj kolibi sa suprotne strane brega, na oko kilometar
odavde. Večeras su njih dvojica iskoristili novogodišnje slavlje; ljudi se u novogodišnjoj noći
muvaju na sve strane. Upali su u jednu vilu u ovom kraju i odneli televizor, stereo-uređaj, kameru i
nešto srebra. Sve smo to našli u prtljažniku đulije T. Ovaj tip ovde zove se Vasile Ðoana i Rom je."
Prišao je čobaninu. Bio je mršav, koščat i nosio je dugu bradu. Na sebi je imao kožnu jaknu,
majicu i farmerke. Zaudarao je na ovce i alkohol.
„Govoriš li italijanski?"
Klimnuo je potvrdno glavom; pogled mu je bio oštar, ali nije ga gledao u oči.
,,Da li je ovo tvoj auto?"
„Jeste, moj je." Glas mu je bio hrapav, a izgovor prilično grlen.
,,Od koga si ga kupio?"
,,Od jednog Egipćanina koji pravi pice. Za dvesta evra."
,,S ovim razbijenim farom?"
„Šta je far?"
,,To je ovo svetlo napred."
Odmahnuo je glavom. ,,Ne, far razbio posle. Ja kupio auto čitav; far razbio posle."
Korvu je izašao iz kolibe. Prišao je Balistreriju i pokazao mu dve duge plave vlasi, koje je
spakovao u plastični omot.
Balistreri ih pokaza čobaninu.
„Gde je devojka?", Kolađakono grubo upita pastira.
Vasile brzo udahnu vazduh i zagleda se u neku tačku na tlu.
„Koja devojka?"
„Ova devojka", nastavio je Kolađakono mašući onim omotom s vlasima. ,,Ja dovedem kurve.
Ponekad."
Kolađakono ga zgrabi za ruku u lisicama i čobanin zaurla od bola.
„Devojka koju si pokupio u Ulici Torikola. Gde je?", upita Kolađakono i dalje stežući čobanina
za ruku. Vasile je urlao od bola i izvijao se na sve strane. Hladan nalet vetra preleteo je preko livade.
Suze su se slivale s pastirovog lica.
Balistreri se okrenuo prema Kolađakonu. „Pusti ga!", naredi mu. Kolađakono se nije ni osvrnuo
da ga pogleda. Na licu mu se videla gadna grimasa, izraz surovog uživanja.
,,Ama ne znam", kukao je čobanin, ,,ne znam kuda je otišla..."
Klečao je na kolenima, lice mu je bilo poplavelo.
„Pusti ga ili ću uhapsiti i tebe!", naredi Balistreri Kolađakonu.
Tog puta se Kolađakono okrenuo k njemu gledajući ga s otvorenim potcenjivanjem.
,,Ma nemoj. Da nećeš da u belim rukavicama tretiramo ove zveri što napadaju naše Italijane?"
Pljunuo je na zemlju s prezirom: ,,Da, zaboravio sam, vi ste rajski panduri."
Zatim iz sve snage šutnu pastira u koleno.
Vasile pade licem o tle, a Kolađakono se s izazivačkim izrazom lica okrenu ka Balistreriju.
„Prepuštam ga vama, Balistreri. Videćete koliko ćete postići tim vašim finim metodama, DNK
analizama i svim tim engleskim rečima..."
Balistreri je nekako uspeo da se obuzda; ionako je već imao dovoljno problema.
Možda ovaj tip donekle ima pravo.
Poljana je bila žitka masa vode i blata. Istraga pod veštačkim svetlom biće vrlo naporna. No bilo
je neophodno sprovesti je; bilo je tek pola dva, a svanuće tek posle pet ujutro. Balistreri je dao
Korvuu instrukcije da dovede i policijske pse i da započne poteru.
Najzad je pripalio i svoju prvu cigaretu u novoj godini. Pogledao je ka osvetljenom gradu i
video poslednje odsjaje vatrometa. Poželeo je da bude u toplom stanu, s Anđelom, za stolom za
poker. Ili da bude negde s Lindom Nardi.
Besno je oterao od sebe tu misao i krenuo napolje na ledenu kišu.


Jutro

Ni u zoru nisu pronašli ništa značajno. Vetar se malo smirio, a nebo je tog 1. januara bilo železnosivo
i ravnomerno naoblačeno. Ipak je dnevno svetlo bilo pogodnije za istragu. Poljanica je bila
poluprazna; svi agenti su se razmileli po brežuljcima. Pošto su laboranti uzeli sve potrebne uzorke,
Balistreri je ušao u kolibu zajedno s Korvuom i pastirom.
Pored polurazvaljene fotelje ugledao je praznu bocu viskija, i jednu polupraznu. Bio je to pravi
ćumez, koji se osećao na alkohol, ovce i izlučevine. U jednom uglu na podu nalazio se umrljani
dušek. Bio je tu i neki televizor, sigurno ukraden, zajedno s antenom i programatorom za plaćene TV
kanale.
„Sad mi ispričaj sve o toj devojci", reče Balistreri pastiru, koji je i dalje kukao da ga boli ruka.
„Nemam ja pojma o njoj."
,,Na Sardiniji bismo te sad bacili svinjama za ručak", reče Korvu, a Balistreri ga zapanjeno
pogleda.
Hađi bi ga nabio na kolac, Kolađakono bi mu lomio kosti jednu po jednu, čak biga ipitomi Korvu
bacio svinjama za ručak. Sta je to sa svima njima?
Pretražili su automobil. Pronašli su još plavih vlasi, beretku i tamne naočare, kao i razne
otpatke.
„Čuj, Vasile", reče mu Balistreri strpljivo. „Videli su tu devojku kako ulazi u tvoj auto. Nosio si
beretku i tamne naočare koje smo pronašli u automobilu."
„Sve to uopšte ne moje. Devojka već bila tu i čekala me."
,,Aha, bila je tu i čekala te. A kada to?"
,,Kad se ja vratio kući od prijatelja. Onoga što ga vi upucali."
,,A zašto si uopšte išao kod njega?"
„Uveče ostavim kod njega ovce; on ima tor i ovčarskog psa. Onda nešto popijemo i pričamo.
Uvek se vratim kući u sedam."
„Uvek se vratiš baš u sedam?"
,,Na TV tad počne serija Nasleđe; ja uvek gledam."
Baš lepo... Sve su to čari integracije.
„Dakle, devojka je bila tu u sedam sati. Koji je to bio dan?"
„Bio 24. decembar. On kazao da to poklon za mene."
Balistreri reši da trenutno ne insistira na tome ko je taj on, već da ispita pastirovu priču o
poklonu.
,,A zašto si dobio poklon?"
,,Za auto", brzo odgovori Vasile.
Balistreri zatim pokaza na ugao kolibe u kom je osim krpa bilo i jedno vedro s konopcem
vezanim za ručku.
„Ima li u blizini neki bunar?"
,,Da, ima jedan blizu kuće od moj prijatelj, ali ne dobar; voda više ne valja."
Zgledali su se. Korvu je odmah istrčao napolje.
„Dobro, Vasile, objasni nam kakav je to bio poklon za auto."
,,Ja njemu pozajmio auto, a on meni dao sto evro i doveo mi tu kurvu da kresnem."
„A šta je on radio s tvojim autom?"
„Prenosio neki krevet; moj auto ima veliki nosač na krov."
To je svakako bio izgovor. Auto je brz i nije bio prijavljen na pravog vlasnika; zato je bio
idealan za otmicu. Vasile je to dobro znao. On nije mnogo rizikovao, jer nije često izlazio.
Eventualno bi izašao iz kolibe uveče, najčešće radi neke krađe. Njemu je to davanje automobila u
zajam, u zamenu za sto evra i kurvu, svakako izgledalo kao dobar posao.
,,A gde si mu predao auto?"
„Nigde, ostavio ovde auto i ključeve u bravi. On kazao da prođe i pokupi ga, a uveče vrati,
zajedno s kurvom."
,,Ne shvatam baš dobro tu tvoju priču, Vasile. Zar uopšte ne poznaješ tog tipa?"
,,Ne baš. On zvao na mobilni i predložio meni posao. Ja pristao."
„A kada te je pozvao?"
„Prethodnog dana, 23. decembra."
,,Da li je Italijan?"
„Govorio italijanski, s italijanskim akcentom."
,,I šta je zatim bilo?"
,,Ja se vratim ovamo 23. decembra uveče i nađem 100 evra tu, baš kao što mi kazao. Onda ja 24.
ujutro, pre nego što vodim ovce, ostavim auto i ključeve, a kada se vratim u sedam sati, auto opet tu. I
plavuša, kurva, ona isto bila tu. Baš kako on obećo. Ona donela i dve boce viski. To za mene, kaže,
zato što on slupao far. Mi se kresnemo i ona me napije. Ne sećam se kada otišla; ja popio bocu i po
viskija, to zaista previše..." Pokazao je dve boce na podu.
,,A on?"
,,On ništa; ne video ga niti ga posle čuo. Nestao."
Balistrerija obuze neka mračna slutnja i baš u tom času začu korake kako se približavaju.
Prepoznao je Korvuov hod. Ustao je, ali znao je već unapred šta sledi.
,,Dođi" reče pastiru pa pođoše uskom stazom za Korvuom. Hodali su u tišini u indijanskom
poretku, šljapkajući po blatu. Kiša je ponovo počela da pada. Odnekud se čulo blejanje ovaca. Kad je
ugledao grupu policajaca okupljenu oko bunara, Balistreri zastade. Ukrstio je pogled s
Kolađakonom. „Budi svakako u blizini tog skota", reče Korvuu pokazujući na Vasilea. „Ovaj ludak ne
sme da ga povredi."
Nadjino telo ležalo je u vodi na dubini od petnaestak metara. Korvu se lestvicama spustio do nje.
Zatim su je izvukli konopcem. Bila je gola i noge su joj bile polomljene, verovatno od udara o dno
bunara. Po stanju tela moglo se zaključiti da je neko vreme ležala u bunaru, možda još od večeri 24.
decembra. Tragovi uboda i paljenja cigaretom bili su vidni na mišicama i butinama.
Slovo E dugačko oko 3 centimetra bilo joj je urezano nasred čela.


U sedam sati prvog jutra 2006. godine Rim je bio sasvim pust; nebo je imalo olovnu boju, a dok su se
vozili natrag prema centru, sipila je kišica.
Balistreri je iz automobila pozvao Paskvalija i jasnim glasom izjavio: ,,Devojka je mrtva."
Nastala je tišina. Paskvali je čekao njegovu sledeću rečenicu.
„Imamo jednog osumnjičenog", dodao je.
„Otkad je mrtva?" Paskvalijev glas pretvorio se u šapat.
Naravno, brinula ga je pre svega moguća primedba vlasti na toliku neefikasnost policije.
„Sudeći po stanju tela, zaključujemo da je devojka mrtva već nekoliko dana.
Verovatno ju je ubio iste večeri kad ju je pokupio."
„Nije strašno", izlete Paskvaliju, kome je vidno laknulo.
,,To je možda učinio taj pastir, Ciganin bez boravišne dozvole."
„O bože, biće novih problema za gradonačelnika", promrmlja Paskvali, koji je kao dobar
katolik imao običaj da pominje ime božje tamo gde bi drugi policajci samo opsovali.
 „Ima još nešto", dodade Balistreri.
Zamišljao je Paskvalija, opruženog preko luksuznog kreveta i s raspećem nad glavom kako
šapuće u mobilni telefon da ne bi probudio suprugu; u duši je svakako zadovoljan zbog vesti koje će
dodatno rasklimati pozicije gradske levičarsko-centralističke vlasti.
Paskvali je ćutao. Očekivao je da čuje nove loše vesti. Nešto zaista loše.
„Devojka ima slovo E urezano nasred čela", dovrši Balistreri svoj izveštaj. Opet je usledilo
ćutanje.
Možda je u tom času Paskvali ustao iz postelje i tiho se odšunjao u kupatilo. To slovo E
otvaralo je ona vrata koja je svojevremeno bio dvostruko zaključao.
Sad sigurno čestita sebi što me tada nije najurio s posla. Raduje se što je bio oprezan.
„Mikele, ja ću obavestiti kvestora, a ti javi predstavniku Ministarstva unutrašnjih poslova. Reci
mu samo ono što smo se dogovorili. Što se tiče novinara, rano po podne daćemo kratko saopštenje
za medije, a mi ćemo se kroz jedan sat sastati u kancelariji."


U devet sati ujutro Rim je bio mokar i pust, a ulice okupane kišom i pune rasutog otpada iz
novogodišnje noći.
Bez obzira na praznični dan i poluprazne kancelarije, Paskvali se pojavio odeven u čeličnosivo
odelo s kravatom na plave tačkice, doteran kao i obično, kao da dolazi pravo sa mise.
Kvestor Floris bio je odeven manje formalno; nosio je sportski sako u kom je rano ujutro
pošao da prošeta psa, ne obazirući se na činjenicu da je 1. januar i da pada kiša. Balistreri je na sebi
imao jaknu koju je obukao kad je pošao kod Anđela; bio je neobrijan, a i cipele su mu bile skroz
blatnjave.
Seli su u Paskvalijev salončić. Balistreri im je izneo sve što se te noći dogodilo, bez ikakvog
izostavljanja činjenica. Ionako nije bilo svrhe kriti ma šta od događaja te noći; Kolađakono će se već
potruditi da se sve sazna.
„Kako se sada oseća inspektor Tato?", upita Floris na kraju.
„Danas treba da mu operišu nos, no nije ništa ozbiljno."
,,Ali agentkinja Pikolo ga je napala." Paskvali je želeo da dobije izvesnu prednost nad ostalima
u svemu što im je predstojalo.
Balistreri na to odmahnu glavom. „Nije ga ona napala. Bila je u opasnoj situaciji; neko ju je
zgrabio s leđa pa je instinktivno reagovala. Tato je postupio neoprezno i dobio je udarac u nos."
„Znači, ti misliš da je Tato bio neoprezan. A šta kažeš za Pikolo? Upetljala se u celu tu situaciju
a da pritom nije nikoga obavestila."
,,Pa nije bilo dometa i nikako nije mogla da nas upozori."
„Ama ona očigledno nije bila pri sebi. Recimo da je sinoć bila u tom stanju zbog groznice. Ali
zašto je uopšte pratila Kolađakona i Tatoa, to bih baš voleo da znam."
„Sumnjala je u njih, to sam ti još juče kazao."
Paskvali samo odmahnu glavom. „Sad je jasno da su to bile gluposti. Poneli su se kao pravi
profesionalci; javili su se u stanicu i dali alarm preko radija pre nego što su krenuli uz to brdo."
,,A kako su uopšte znali gde treba da traže auto?", postavi kvestor logično pitanje.
Balistreri na to napravi grimasu. „Sinoć oko pola devet dobili su anonimnu dojavu telefonom.
Neki tip im je javio da je nešto ranije video đuliju T s razbijenim farom kako se spušta niz breg. To
su bili Vasile i njegov drugar, koji su u to vreme krenuli u krađu. To je i kraj te priče; barem ako
poverujemo u to."
„Sigurno im verujemo", odseče Paskvali. „I obavezno recite agentkinji Pikolo da ostane kod
kuće i izleči tu groznicu. Neka se lepo odmori - kažem to za njeno dobro - i neka se drži što dalje od
cele priče."
Balistreri ne reče ništa. Paskvali je ipak pokazao izvesnu nervozu; prevrtao je naočare u
rukama. Činjenica da su obojica prećutali kvestoru onaj zahtev Linde Nardi dovodio ga je u veliku
nepriliku. Naročito mu je smetalo to što je Balistreri bio u toku.
,,Da popričamo malo o tom slovu E", reče Floris. „Naravno, i o onom slovu R."
Paskvali poče da doteruje čvor na kravati. Verovatno je već ranije odmerio sve razloge za i
protiv. Naravno, političke razloge a ne one vezane za istragu.
„Mogli bismo ponovo da otvorimo istragu ubistva Samante Rosi; ionako zvanično nije
zaključena", reče on, kao da je to bila sušta istina. ,,Ali štampu treba držati van toga. Nema nikakve
očigledne veze između ta dva slučaja."
,,Za to slovo E će se ipak saznati; suviše je upadljivo i uočili su ga svi koji su bili tamo, ne
računajući osoblje iz laboratorije", napomenu Balistreri.
,,Pa, ako i dođe do toga, ipak treba biti strpljiv. Niko ne zna za slovo R iz drugog slučaja. A niko
nije ni izjavio da su ta dva slučaja povezana", odgovori Paskvali.
,,No u oba slučaja imamo isti način delovanja", napomenu Balistreri. „Imamo krivce, Cigane
koji su do tada uglavnom krali srebrne tanjire i nekog nepoznatog tipa koji naglo nestaje."
,,Da nije to neka anticiganska zavera?", reče Paskvali ironično. ,,Pa oni svakako nisu toliko
značajni da bi izazvali čitav lanac ubistava."
,,Ako zanemarimo Cigane, možda je u pitanju serijski ubica koji urezuje slova na svojim
žrtvama. Prvo R, a zatim E. Možda tako ispisuje neku reč." Sad je i kvestor delovao zbunjeno.
,,No postoje i značajne razlike između ta dva ubistva", reče Paskvali.
Balistreri je odlučio da ćuti i ne protivureči mu dok ne čuje šta još ima da kaže. „Postoje važne
razlike u načinu na koji su ubistva izvedena", nastavi Paskvali. „Samantu su napale i silovale
nepoznate osobe. Nadja je ušla u auto neke osobe koju je poznavala i dobrovoljno otišla da se kresne
s tim Romom. Autopsija će to još potvrditi, ali izgleda da tu nije bilo silovanja."
„Postoji još jedna važna razlika", dodade Balistreri. „Samanta je bila italijanska studentkinja, a
Nadja rumunska prostitutka."
,,Baš tako", složi se Paskvali. „Mogla bi to biti ubistva koja nemaju nikakve međusobne veze, a i
ta slova mogu biti puka slučajnost. Možda su ona trojica Roma iz prvog slučaja u nekoj prilici
ispričali Vasileu kako su masakrirali jednu devojku i urezali joj slovo pre nego što smo ih uhapsili.
Zatim je on pokušao da ih imitira."
Balistreri odmahnu glavom. „Vasile je došao u Italiju u septembru, a ona trojica su u zatvoru od
avgusta."
,,Kad malo detaljnije ispitate Vasilea, videćete da je sve to izmislio", reče Paskvali odlučno. ,,Ta
priča o pozajmljenom automobilu zvuči kao potpuna lagarija. Pokupio je Nadju radi seksa, a zatim ju
je, umesto da joj plati, zadavio i bacio u bunar. I gotovo."
„Sve je to moglo biti tako, ali ne objašnjava slovo E urezano na čelu", napomenu Balistreri.
Paskvali ustade. „Daćemo rano po podne kratko saopštenje za štampu, ali nećemo govoriti o
urezanom slovu. To je sasvim jednostavan slučaj napada i ubistva, te nema razloga da se o njemu
naveliko piše. Rumunska prostitutka i ciganski pastir. Imamo sve što treba pa ćemo se za sada
zaustaviti na tome. Barem zvanično. Nezvanično ćemo pratiti sve tragove vezane za slučaj Samante
Rosi."
Bilo je to vrlo pametno rešenje. Moglo bi i uspeti, pod uslovom da se ne sazna za urezana slova.
I, naravno, pod uslovom da ubica ne nastavi da ih ispisuje.


Korvu se javio agentkinji Pikolo i ispričao joj da su našli Nadju. Pikolo je zatim saopštila tu vest
Rudiju. Dok joj je pripremao obloge protiv prehlade, dugo je ćutke plakao.
Ležala je na kauču odevena u sportsku trenerku, a toplomer je pokazivao trideset devet stepeni.
U njenom salončiću bilo je vrlo toplo. Rudi je smatrao da joj to neće prijati pa je otvorio prozor da
uđe malo svežeg vazduha.
Pripremio je obloge od alkohola i stavio joj ih na čelo, ručne i skočne zglobove.
„Iscediću ti još jednu pomorandžu", rekao je. Otkako se Pikolo u groznom stanju vratila kući i
on se dao na njeno lečenje, nekako su se naglo zbližili.
,,Pa već si mi iscedio dve pomorandže."
„Treba da piješ taj sok. Što više tečnosti i vitamina."
„Nisam još ni probala tvoje novogodišnje sočivo", rekla je slabim glasom.
„Nisi probala ni kolenicu. No večeras će ti biti bolje pa ćeš..."
„Napravila sam totalni cirkus; dve uzastopne večeri pravila sam samo budalaštine."
„Nikada nema dvoje bez trećega, i zato večeras nećeš izlaziti. Ako ti se luduje, luduj ovde po
kući."
U njegovim rečima osetila je laku aluziju i iznenadila se što joj se to donekle dopalo.
Spolja je dopiralo slabo, sivkasto prepodnevno svetlo. Pikolo nije dala da se upale lampe; to
svetlo joj nije prijalo očima. Rudi je sedeo u dnu kauča. Nije vezao kosu u rep pa je bio još lepši;
pravi vitki anđeo, vrlo nežan i još uvek prilično uplašen.
„Ako ma šta znaš, treba da mi to kažeš, Rudi. Pomozi nam da pronađemo onoga ko joj je to
učinio."
Odmahnuo je glavom. Drhtao je. U polutami sobe čuli su se prigušeni šumovi buđenja grada
posle novogodišnjeg slavlja. Na spratu iznad njih povlačili su stolice po podu, čuli su se glasovi i
neko je uključio televizor. Dok se ceo svet lagano budio u novoj godini, Pikolo je osetila da je
konačno obuzima san.
Rudi je počeo da priča, a glas mu je dopirao do nje iz daljine, kao da govori negde u susednoj
kući. ,Mirča i Greg su te večeri bili u Ramoninoj sobi. Vređali su je i šamarali. Bio sam već legao i
namrtvo sam se isprepadao. Čuo sam kako uporno traže nešto od nje, ali nisam znao šta hoće. Zatim
je Mirča došao do mene i pokupio me."
Pikolo je osećala da joj u glavi pulsira i da će se onesvestiti od umora. Prijao joj je miris
alkohola, tihi žamor iz drugih stanova i sivkasto prepodnevno svetlo.
„Ramona je plakala, a soba im je bila potpuno ispreturana. Greg je rekao da će, ako im ne
udovolji, morati da se okome na mene, ali ona ih je zamolila da me puste na miru i obećala da će
uraditi sve što žele. No očigledno nije imala to što su hteli. Onda je Mirča otišao po metlu..."
Pikolo je osetila da je on hvata za ruku. U polusnu je osetila da se približio i da joj i dalje nešto
priča. Nastavio je još dugo da priča i na kraju se opružio kraj nje. Zatim je osetila njegov laki dah na
vrhu nosa i kako joj usne dodiruje svojima. Shvatila je da njena ruka vodi Rudijevu i uvlači je ispod
pantalona i gaćica. Zatim ju je san potpuno obuzeo i sve joj se izmešalo.
Poslednji muškarac koji je pokušao da je dotakne bio je onaj dečko u gimnaziji. Bio je
uobražen, brutalan i užurban. Tip sasvim suprotan Rudiju.
To nekadašnje nasilje, kao i nasilja svih muškaraca na svetu, gubila su se u tom trenutku pod
prstima koji su i dalje nežno istraživali. Zadovoljstvo koje ju je obuzelo poticalo je iz neke davne
prošlosti i bilo je prvo ublaženo a zatim snažno i nezaustavljivo.
Probudila se znatno kasnije, posle višečasovnog sna. Groznica je nestala.
Balistreri je znao dosije Samante Rosi napamet. Znao je svako ime, svaku fotografiju, svaki
navedeni sat. Ali kad je video ono E na Nadjinom čelu, poželeo je da ga ponovo pročita.
Otvorio je prozor. Divno. Svež vazduh, tišina i kišica.
Treba prvo pogledati nalaze s autopsije. Povrede i višestruko silovanje. Zatim davljenje. Onda
urezivanje slova. Zadržao se na aktivnostima koje su direktno dovele do smrti. Produženo snažno
stiskanje osnove vrata obema šakama. Jasni otisci palaca. Snažne ruke i očigledna ubilačka namera.
Zatim je prešao na priznanja one trojice Roma. Stigli su u bar dosta rano i imali su novac samo
za po jedno pivo. U lokalu su, izlazeći iz toaleta, sreli tog četvrtog čoveka. Govorio je italijanski i
bio je pun para, ali nije imao prijatelja a želeo je da nešto proslavi. Dao im je novčanicu od sto evra i
rekao da piju u njegovo zdravlje. Zatim je nekud otišao, a oni su ceo naredni sat pili kao sunđeri. Dao
im je i da ušmrknu malo kokaina u toaletu. Izgubili su ga iz vida, ali je oko petnaest do deset ponovo
došao do vrata bara i pozvao ih da izadu. „Hajde da potražimo neke ženske", rekao im je.
Pomislili su da će im platiti kurve pa su rado pošli za njim. Čim su izašli, taj četvrti čovek je
svima ponudio po još malo kokaina. Zatim su ugledali devojku - trčala je baš prema njima. Trg je bio
pust, na stanici nije bilo nikoga. On ju je prvi zgrabio, a oni su mu pomogli da je odvuče u parkić. On
ju je prvi i udario u lice; samo jedan snažan udarac i ona se onesvestila. Oni su mu onda pomogli da
je odvuče do deponije. Imao je još viskija u rancu, dovoljno za sve njih. Zatim se devojka osvestila i
počelo je mrcvarenje. Nijedan od trojice Roma nije znao da kaže šta je ko zapravo radio, a ni šta je
uradio taj četvrti čovek. Jedan od njih je kazao da se ovaj ograničio na to da posmatra šta oni rade i
pritom puši. Kad je devojka konačno izgubila svest, njega više nije bilo na vidiku. Vratili su se svojoj
igri. Nisu se uopšte sećali ni da su uzeli devojčinu narukvicu. Nisu se sećali da su urezali slovo R na
njenim leđima. Sva trojica podvrgnuta su grafološkom testu koji bi mogao da pomogne u nalaženju
odgovora. Međutim, ispostavilo se da su svi bili nepismeni.
Balistreri je zatim prešao na deo priče koji je njega najviše zanimao. Identitet četvrtog čoveka.
Međutim, sva trojica Roma dali su samo neke nejasne naznake. Neodređene crte lica, duga kosa
zaglađena s čela i sa strane, beretka, velike tamne naočare. Ništa precizno nisu znali da kažu ni o
njegovom stasu: jedan je tvrdio da je bio osrednje visine, drugi da je bio veoma visok.
Proučavao je njihove opise. To je zaista mogao biti ma ko. Kosa je verovatno bila perika, a i
naočare su bile prevelike pa se lice nije jasno videlo. Sve to podsećalo je na naočare i beretku vozača
kola s razbijenim farom iz Ulice Torikola.
Vratio se na poslednji deo izjave trojice Roma. Pošto je udario Samantu pesnicom, četvrti čovek
se izmaknuo u neki mračan ćošak i posmatrao ih, a na kraju je prosto nestao.
Tako nešto izjavio je i pastir Vasile o čoveku kome je pozajmio đuliju T. To je bio čovek koji
mu je poslao Nadju s dve boce viskija. Ta dvojica su vrlo slična. Možda je to ipak jedan isti čovek.
Misli su mu se gubile u haosu činjenica. Nije vredelo tražiti početak klupka da bi se razvezali
svi čvorovi, činilo se da je previše zamršeno.
Balistreri je u rano jutro prvog januara 2006. godine sedeo i čekao zatvoren u svom tihom
uredu, pijuckajući vodu i slušajući muziku. Čekao je da mu proradi intuicija.
U glavi mu se, mada je bio sluđen i potresen, polako oblikovala misao: to je bio Nevidljivi
čovek.


Izašao je na ručak malo pre vremena. Ugledao je Lindu Nardi kako izlazi iz redakcije. Delovala je
odmorno kao da je rano otišla na spavanje ne hajući za novogodišnje slavlje. Možda je pre toga čitala
neku lepu knjigu i pijuckala biljni čaj dok su svi u gradu naveliko nazdravljali šampanjcem.
„Pošao sam na kafu u bar preko puta", besramno slaga Balistreri.
Izgleda da ona nije konstatovala tu očiglednu laž.
Nije bila nimalo ljuta na njega posle one burne večeri; čak je delovalo da joj je milo što ga vidi.
Kao da se nije desilo baš ništa.
Bila je to ta njena uobičajena uljudnost, ista ona koja je postavila nevidljivu granicu između
njih.
 „Čula sam malopre vesti na radiju", kazala je sasvim jednostavno.
„Juče pre podne novine su objavile podatke o traženom automobilu, a Kolađakono je ubrzo
dobio anonimnu dojavu o đuliji T."
Linda Nardi posmatrala ga je u tišini. Nije mu postavila nikakvo pitanje.
,,U zamenu za uslugu koju ste mi učinili time što ste pozvali Paskvalija spreman sam da vam
odgovaram na pitanja u skladu s našim dogovorom."
Iznenadila ga je pitanjem sasvim različitim od onoga koje je očekivao.
,,Ko je taj Marijus Hađi?"
Balistreri se za tren zamislio jer su ga obuzele uspomene koje je ta žena uvek uspevala da
probudi. Zatim joj je ispričao priču o Hađiju, Gregu, Mirči i njegovoj večeri s Nadjom.
Saslušala je celu priču bez komentara. Na kraju mu je postavila neočekivano pitanje.
„Kada je umrla Hađijeva žena Alina?"
„Umrla je 1983. godine", odgovorio je spremno. Nije shvatao zbog čega ga to pita, ali je inače
prilično uživao u razgovoru s njom. Osećao se kao da po tankoj ledenoj ploči hoda ka vratima raja.
Linda Nardi sledila je prstom tok jedne kapi kafe po čeličnoj površini šanka.
Zurio je u nju kao da je vila koja je upravo izašla iz knjige bajki za decu.


Popodne

Korvu se sigurno lepo odmorio, a bio je i odeven ležernije nego obično, u tamnozelenu košulju
neobavezno puštenu preko farmerki, i stavio je malo gela na kratku crnu kosu.
Čim ga ugleda, Nano poče da zviždi melodiju iz filma Ljubavna priča, a Korvu ga na to zgromi
ljutitim pogledom. Seli su za okrugli sto u Balistrerijevoj kancelariji.
Mastrojani im je precizno i po redu izneo sve detalje svog razgovora s Ramonom.
,,A šta ti je kazala za garsonjeru u koju je vodila tog uglednog klijenta?", upita ga Balistreri.
,,U kom smislu, šefe?", upita Mastrojani.
Lep je momak, ali nije previše preduzimljiv. Nije još ukapirao. Ili sam možda ja video previše tih
garsonjera.
„Pitam te za spavaću sobu, Mastrojani. Kakva je bila, kako je soba izgledala?"
„Rekla mi je da su tu bili neki pornografski časopisi, plastični falusi, bičevi, lisice i veliko
ogledalo na plafonu..."
Ništa bitno; to sve nam ne vredi mnogo. Ili sam ja postao preveliki stručnjak za te stvari.
Ogledalo na tavanici i kamera.
Malo zbunjen Balistrerijevim ćutanjem, Mastrojani nastavi priču.
„Zatim sam iz Jašija otišao u Galaci da proverim informacije koje sam dobio o Mirči i Gregu.
Oni imaju na duši ozbiljan zločin. Dvostruko ubistvo s predumišljajem."
,,A koga su ubili?"
„Dvojicu penzionisanih službenika nekog rumunskog ministarstva. Bili su prijatelji i kolege, a
od penzijske otpremnine kupili su malu farmu blizu Galacija. Jednoga dana otišli su na pijacu i tamo
za gotovinu prodali trideset jaganjaca. Dok su se vraćali na farmu, naš simpatični duo ih je napao,
očigledno s namerom da ih opljačka. Branili su se pa su ih zaklali. Jedan svedok ih je video kako
izlaze iz dvorišta farme ubrzo posle zločina. Uhapsili su ih, ali dva dana kasnije se kao njihov
branilac pojavio najbolji rumunski advokat krivičar. Isposlovao je da ih puste iz pritvora i vrate im
pasoše. Zatim su optužbe protiv njih sasvim povučene."
,,Ne vredi ni da te pitam ko je platio advokata", nabaci Korvu.
 ,,To se ne zna", odgovori Mastrojani.
„Sve to što smo čuli odvodi nas daleko od sadašnjih problema", reče Korvu. „Prvo je bilo slovo
R, sad imamo i slovo E. A šta ako je to samo početak?"
,,Ne treba mešati sveto i profano", reče Kopola. „Samanta Rosi bila je dobra devojka i
italijanska studentkinja, a ova druga devojka prostitutka s Istoka, koja je mogla ostati i kod kuće."
,,Ma zzzar te nije ssrramrotta da to govvvoriššš?!", prasnu Korvu, udvajajući odjednom sve
konsonante.
Balistreri brzo zaključi da ceo taj razgovor treba okončati.


Veče

Stalno je zamišljao situacije u kojima njih dvoje govore sasvim različitim jezicima i ne razumeju se.
Odnosno, ona je sve shvatala, a on nije razumeo ništa.
Drugačiji nivo razumevanja. To je nivo komuniciranja koji ja ne prepoznajem i koji me plaši.
Nivo potpunog poverenja.
Da ne bi više mislio na Lindu Nardi, naglo je doneo jednu odluku.
„Margerita, danas je prvi dan nove godine i ne želim da večeram sam."
Prvo je bila malo zbunjena, ali na kraju je preovladala njena poverljiva priroda i želja da mu
ugodi.
„Hvala, šefe; to mi čini čast. Rado ću večerati s vama."
Odveo ju je u poznatu i prepunu gostionicu blizu Trga Trevi. Margerita mu se stalno obraćala
sa šefe. Sigurno se uopšte nije plašila mogućnosti da je njen matori šef zaskoči posle večere.
U stara vremena bih je svakako spopao u kabrioletu posle večere, a možda i pre, pa bih tako još i
uštedeo na trošku za izlazak.
Margerita je razneženo posmatrala dvoje Japanaca nalik karijatidama kako u fontanu bacaju
novčiće za sreću. ,,Baš su slatki, drže se za ruke kao tinejdžeri."
„Valjda su poželeli da i sledećih sto godina provedu zajedno", kazao je Balistreri sarkastičnim
tonom.
„Vi baš nikako ne verujete u ljubav, šefe." Bila je sva rumena u licu i kao da joj je bilo
neprijatno zbog sopstvene smelosti.
,,U kom smislu?", upita pomalo začuđeno Balistreri, mada ga je sve to prilično zabavljalo.
,,Ne verujete da bi neka žena mogla da vam promeni život." Rekla je to prilično zbunjeno.
Balistreri je taman zaustio da nešto kaže kad ga prekinu dodir nečije ruke po ramenu.
„Mikele." Diogvardi je stajao iza njega sa svojim uobičajenim iskrenim osmehom.
„Anđelo, šta ti radiš ovde?"
„Započeo sam novu godinu velikim dobitkom na onlajn pokeru. Došao sam da proslavim svoju
prvu pobedu u 2006. godini."
Došao je sam. To bih i ja učinio da nije bilo ove blagoslovene Margerite.
„Sedi da popiješ kafu s nama", pozva ga Balistreri, srećan što će im se Anđelo pridružiti.
Anđelo sede kraj njega, naspram Margerite.
I dalje je imao onaj dečački izgled s razbarušenom kosom, malo izraslom bradom i krupnim
plavim očima.
Margerita je bila radoznala i zapitala se ko je Anđelo. On se trudio da ne bude nametljiv, ali ona
ga je uporno bombardovala pitanjima o njegovoj pokeraškoj aktivnosti. Balistreri je samo pogoršao
situaciju pričajući joj o svim dobrotvornim akcijama koje je Anđelo finansirao od svojih dobitaka.
Diogvardi nije mnogo pričao, samo je gledao Margeritu dok je Balistreri pričao o početku njihovog
druženja, o večerinkama, raznim ženama i životnom preokretu: Anđelo se od sitnog službenika
pretvorio u izvanrednog profesionalnog igrača pokera, dok je nekadašnji mladi i temperamentni
Balistreri sad lagano trunuo u svom uredu. Zatim joj je ispričao sve o njihovom prvom susretu u
Paolinoj kući i kako je Anđelo tada lažno ispovraćao dušu da bi njemu obezbedio noćni provod s
curom koja mu se dopadala.
Margerita se slatko smejala toj priči. ,,Ti si, Anđelo, sve to odglumio zbog drugara. Trebalo bi
da se stidiš."
,,Pa on je tada bio veren", objasni joj Balistreri, ,,a za razliku od mene, uvek je verovao u
ljubav."
Anđelo na to poskoči kao da je čuo neku tešku optužbu.
,,Da li si kasnije zaista našao tu pravu ljubav?", upita Margerita.
Balistreri ih je pomalo odsutno slušao, kao da je sedeo za drugim stolom. Nije mu bilo teško da
shvati da su se to dvoje dopali jedno drugome. U trenu je doneo odluku i osetio pravo olakšanje,
gotovo euforično. Odglumio je da je dobio poziv iz komesarijata i brzo izašao u noć. Znao je kuda
želi da ode.
Sad je bio čovek koji traga za ubicama, ne za ljubavlju.


Nije morao da ide daleko. Bio je raspoložen da malo prošeta po svežoj večeri i uskoro je stigao do
pločnika na ulazu u bar. To je bilo baš ono mesto na koje je jedne nedavne večeri pao Papa Kamara,
stomaka rasporenog nožem. Prepoznao je i onaj ugao iza kojeg se pojavio motocikl. Rastojanje je
iznosilo petnaestak metara. Motociklista je sigurno čekao na tom mestu s upaljenim motorom pre
nego što je izvređao Senegalca. Možda se isti čovek kasnije vratio da ga ubije. To bi značilo da je reč
o vrlo glupom ubici. Zašto bi ma ko prvo izvređao svoju buduću žrtvu, i to pred svedokom?
Bilo je još rano pa je u lokalu bilo vrlo malo mušterija. Kelneri su mirno ćaskali među sobom.
Naručio je piće i pozvao kelnera za sto. Pjer se nije uplašio njegove policijske legitimacije; bio je
bistar momak i delovao je simpatično. Nije se nimalo iznenadio ni kad ga je Balistreri upitao za
Kamaru.
,,Da li ste te večeri razgovarali s njim?"
„Nisam, to su me vaše kolege već pitale. Sreli smo se nekoliko puta na putu do toaleta, ali on bi
se uvek brzo popeo natrag jer je advokat Ajelo, naš direktor, insistirao da na glavnom ulazu stalno
bude neko iz obezbeđenja."
,,A postoji li ovde i sporedni ulaz?"
,,Da, to je ulaz iz sokačića iza zgrade, ali samo direktor ima ključeve od tih vrata. Koristi ih da
uvede goste koji idu direktno u naše privatne sale. Imamo dve takve sale, jednu veliku i drugu malu."
,,A šta je u tim salama bilo te večeri?"
,,Bilo je slavlje u većoj sali; posle jedan sat došli su prijatelji direktorovog sina, a i on je bio tu.
Direktor je došao ovamo pravo iz Peruđe, i uveo ih je na zadnji ulaz."
,,A ko je bio slavljenik?"
„Jedna devojka iz Rima je te večeri slavila svoj osamnaesti rođendan. Neka Fabiova drugarica;
mislim na sina advokata Ajela."
„Znam da ste ranije imali drugog direktora."
,,Da, to je bio Korona. Jadničak. Baš je gadno završio. No to je možda za njega bilo
oslobođenje."
,,U kom smislu?"
,,Vi niste oženjeni, zar ne? Korona je, međutim, bio oženjen."
 „Imao je napornu ženu?"
„Bila je đavolski naporna", potvrdi spremno Pjer. „Sve nezgode u koje se Korona ikada uvalio
bile su zbog nje. Na kraju je sve izgubio, i to njenom krivicom."
„Mislite na ovaj lokal?"
,,Ne samo na to. Korona je bio upravnik tog udruženja koje upravlja i drugim lokalima. No ona
je stalno tražila još novca, nimalo ne mareći za to na koji način će doći do njega."
,,Da li je možda učinio nešto što dobar upravnik ne bi trebalo da uradi?", nabaci Balistreri.
Pjer je pomalo tužno klimnuo glavom. Bilo mu je zaista žao Korone.
„Bilo je nekih problema s finansijskom kontrolom. Neke slot-mašine korišćene su za igru na
crno. Novac od te zarade na kraju je završio na računu gospođe Korona a ne na računima partnera, pa
je došlo do problema", objasni Pjer.
Balistreri primeti da se kelner odjednom ukočio. Ugledan i lepo odeven četrdesetogodišnjak
približavao se njihovom stolu.
Pjer ih je upoznao. „Ovo je advokat Ajelo, naš direktor. Inspektor Balistreri iz policije."
Čovek koji im je prišao bio je visok i atletski građen, a nokti su mu bili sveže manikirani. Nosio
je zlatni roleks i prstenje s brilijantima, kravatu Marineline kreacije, košulju s inicijalima šivenu po
meri i očigledno veoma skupe cipele.
Ajelo se obrati Balistreriju. ,,Ako ne žurite, možemo nešto da popijemo u našoj privatnoj sali."
Bilo je jasno da želi da udalji Pjera.
Prošli su kroz dugačak hodnik s toaletom i izlazom za slučaj opasnosti na kraju i ušli u manju
privatnu salu. U njoj su bile fotelje i divan od kože, pokretni bar, DVD-plejer i video-projektor.
„Vrlo ste gostoljubivi", prokomentarisao je Balistreri. „Popiću samo malo vode."
Ajelo mu je pokazao jednu fotelju i doneo vodu.
„Ova privatna sala rezervisana je za naše ugledne goste. Uglavnom se radi o poznatim
ličnostima koje ne žele da se mešaju s publikom iz glavne sale."
„Ljudi sa filma?"
,,Ne, zapravo najčešće dolaze fudbaleri, starlete s TV-a i poneki političar sa svojom trenutnom
nezvaničnom pratiljom", objasni Ajelo s vidnim prezirom prema svim tim ljudima koji su po
njegovom mišljenju imali novca napretek. „Svi oni mogu da potroše po pet hiljada evra na šampanjac
u toku polovine jedne sedeljke a da i ne trepnu."
,„A da li je neko od tih ljudi bio ovde one večeri kada je Kamara ubijen?"
,,Ne, te večeri je bila zauzeta samo naša velika sala. U njoj je organizovano slavlje za
prijateljicu moga sina."
Na stolu je stajala kristalna pepeljara i jedna velika drvena kutija. Ajelo je otvori.
„Kubanske cigare. I to prave", reče pokazujući prstom na njih. „Ja ih ne pušim, ali svi kažu da su
odlične; poslužite se."
Balistreri baci brzi pogled na sadržaj kutije. U njoj je bilo pet odeljaka i u svakom je ležala po
jedna cigara. Za svaku cigaru bio je prikačen mali džepni upaljač sa stilizovanom plavom figurom
balerine, koja je bila simbol tog lokala. To su bili poklončići za klijente.
„Više volim svoje cigarete, hvala. No hteli ste nešto da mi kažete, gospodine advokatu?"
Opet je ugledao onaj osmeh pun snebivanja.
„Iskreno rečeno, inspektore Balistreri, delovala mi je pomalo neprikladno onolika radoznalost
vašeg podređenog koji je bio ovde. Izgledalo je kao da nas ispituje finansijska policija. Gomila
pitanja o ENT-u, o partnerima, o bivšem direktoru... To valjda nije mnogo važno, ali ipak mi je malo
čudno; kakve veze ima jedno ubistvo sa..."
„Gospodine Ajelo, vi očigledno niste uzeli u obzir mogućnost da Kamarino ubistvo ima neke
veze s lokalom Bela blu i partnerima koji ga poseduju ili s prethodnim direktorom, a možda i s
vama..."
,,Ali mi nemamo takvih neprijatelja, inspektore. Naš posao odvija se na nezgodnom terenu i
stoga veoma vodimo računa da sve bude po propisu."
„Prilikom jedne finansijske inspekcije kod vas su pronađene neprijavljene slot-mašine."
Ajeli odmahnu rukom kao da tera dosadnu muvu. „To je bio nemar koji je sebi dozvolio Sandro
Korona, naš prethodni direktor. Pustio je u rad neke mašine na crno, baš kao u zlatnom periodu
njihovog nelegalnog korišćenja. Ali to nije bilo ništa ozbiljno, inspektore Balistreri. Niste valjda i vi
od onih zadrtih što misle da svako ko ne plati i poslednju paru poreza treba da ode u zatvor. Korona
je bio samo jadnik koji se koprcao da bilo kako zaradi neku paru više."
„Tako da se postepeno stiglo do duga od više miliona evra, zar ne, gospodine advokatu?"
Ajela nije mnogo potreslo to pitanje. Pogledao je Balistrerija onako kako bogati mladi dobro
odeveni advokat s odličnim vezama gleda postarijeg prosedog državnog službenika u loše
skrojenom odelu.
„Korona nije znao ništa o životu, inspektore Balistreri. Da bi se lepo proživeo život, treba ga i
razumeti."
,,Pa, možda ga je i razumeo, ali je neko iz bliske okoline vršio preterani pritisak na njega",
nabaci odsečno Balistreri.
Sad ga je Ajelo malo pažljivije odmerio pogledom. Ućutao je i postao oprezniji.
„Poznajete li dobro gospođu Ornelu Korona, advokatu?"
Ajelo je pažljivo razmišljao o suštini tog pitanja. „Bolje sam je upoznao kad sam otkupio kvotu
ENT-a od nje, onu koju je nasledila od muža."
„Znači li to da ste je i ranije površno poznavali...?", pretpostavi Balistreri.
Ajelo se malo uzvrteo i bilo mu je neprijatno. Rešio je da dobije u vremenu tako što će ustati i
odšetati do pokretnog bara.
Odgovorio je Balistreriju stojeći leđima okrenut prema njemu dok je sipao sebi viski.
„Odlazili smo u istu teretanu."
Bravo. Sve odstupnice su ti otvorene. Idemo u istu teretanu i pozdravljamo se u prolazu. Ali to
može značiti i: idemo u istu teretanu i krešemo se u toaletu.
Pozdravili su se uz dosta lažne srđačnosti. Balistreri je ušao u taksi ispred lokala Bela blu i
pritom odmerio pogledom sivu limuzinu koja je stajala iza ugla. U njoj su neka dva tipa mirno pušila
i ponašala se kao da ih ne zanima njegovo kretanje.
Znaju da mi je sasvim dovoljno to što ih vidim tu. Poznat mi je način rada njihove firme.


Stigao je kod agentkinje Pikolo negde oko ponoći. Vrata mu je otvorio Rudi, odeven u preveliku
trenerku s inicijalima Ð. P.
„Agentkinja drema na kauču, inspektore", rekao je zaštitničkim tonom. Balistreri se trudio da ne
pokaže netrpeljivost koju je osećao prema tom momku. Rudi mu je sada delovao nekako drugačije.
Bio je smešan u trenerci agentkinje Pikolo, ali izgledao je zadovoljno i kao da se više nije plašio.
Balistreri se trudio da se ponaša ravnodušno.
Čak je i Pikolo bila prilično vedra. Događaji poslednjih dana morali su je dobro uzdrmati. No
ona je tog dana bila tužna samo zbog Nadje, inače je delovala kao gimnazijalka koja je dobila dobru
ocenu.
,,Rudi me tera da se celog dana izležavam, mada više nemam groznicu i mogla bih da izađem."
,,U Albaniji se izlazi tek kada prođe ceo jedan dan bez temperature", napomenu Rudi, koji je
zvučao kao mudra stara tetka.
,,Da, ali u Albaniji nemate radnih obaveza, a ja imam posla u kancelariji", insistirala je Pikolo.
 „Svakako ti je potrebno malo odmora", prekide je Balistreri, ,,a kad se čovek malo smiri, onda i
bolje razmišlja."
,,Rudi, poznaješ stan pa ponudi šefu neko piće. Negaziranu mineralnu vodu, zar ne?"
,,Kako ti je ovde, Rudi?", upita ga Balistreri.
„Odlično, gospodine inspektore. Ali i ja treba da idem na posao, mada se sigurno neću vratiti u
onaj bilijarski bar."
„Misliš li da je za sve ovo odgovoran Marijus Hađi?"
,,Ne, već sam vam kazao da mi on nije učinio ništa nažao, ali Mirča i Greg... "
,,Ti dripci su ga gadno prebili", upade Pikolo.
Balistreri ju je upitno pogledao.
,,Bilo je to onog jutra pre nego što je Ramona otputovala. Nešto su tražili od nje, a ona nije
znala ništa o tome što su po svaku cenu hteli da nađu. Da bi je nekako naterali da govori, napali su
Rudija."
Rudi mu je doneo čašu vode i seo na kauč pored agentkinje Pikolo. Nervozno je pušio i bio joj
je zahvalan što ne navodi detalje, a Balistreri i nije insistirao na njima.
„Govorili su nam da je Nadja odnekud ukrala nekakvu dragocenost. Bili su sigurni da ju je dala
jednom od nas dvoje, jer je nigde u kući nisu našli", objasni Rudi.
Balistreri je klimnuo glavom. „Čuj Rudi, već si mi kazao da je, nasuprot Nadji, Ramona bila
vrlo uredna. Ali kad si se one večeri popeo da središ njihove stvari, zatekao si sobu svu ispreturanu."
,,Da, u njoj su bili Mirča i Greg, koji su nešto tražili."
,,I nisu vam kazali šta to traže?"
,,Ne, nisu, a ja mislim da ni sami nisu znali tačno šta je to, ali bili su sigurni da je Nadja ukrala
nekakvu dragocenost."
,,Rudi, obrati pažnju na ovo pitanje: ti si često sređivao Nadjine stvari, zar ne?"
Rudi se tužno osmehnuo. ,,Da, malecka bi uvek napravila haos. Ja bih sve sredio, a ona me je
zvala braco"
,,A ponekad bi ti nešto i poklonila..."
,,Ne, Nadja nije imala novca za poklone. Ali bila je veoma dobra prema meni, baš kao i
Ramona."
„Možda ti je ipak nekada nešto dala, sitnicu koju je drpila u nekoj prilici?"
Rudi se tada nečega prisetio. ,,Ali Mirča je stalno govorio o nekakvoj dragocenosti...",
promrmljao je.
,,Pa možda je ta stvar dragocena na neki drugi način, a ne zbog njene tržišne vrednosti. Znaš
Rudi, možda ta sitnica ima neko skriveno dragoceno značenje."
Rudi je pobledeo i stavio ruku u džep.
Dok ih je agentkinja Pikolo oboje bledo gledala, Rudi je izvadio iz džepa mali upaljač i dao ga
Balistreriju. Na upaljaču je bila sićušna plava balerina -zaštitni znak bara Bela blu.



PONEDELJAK, 2. JANUAR 2006.

Jutro

,,Nnnevverrovvattno", reče Korvu udvajajući, od velikog uzbuđenja, sve izrečene konsonante.
,,Zaista", složi se Balistreri, paleći prvu dnevnu cigaretu i otvarajući prozor da pusti unutra
hladno jutro prvog radnog dana u novoj godini, „izgleda neverovatno, ali ja ne verujem u takve
slučajnosti. Rudi je sasvim zaboravio na taj upaljač jer je mislio da nema nikakvu vrednost. Nadja mu
ga je dala 24. decembra i on je pomislio da ga je negde našla i poklonila mu ga da mu se oduži za sve
učinjene usluge."
„Nadja ga je mogla dobiti i od mušterije koja posećuje bar Bela blu; ne možemo isključiti ni tu
slučajnost", napomenu Korvu.
„Tada ne bi postojalo objašnjenje za bes s kojim su Mirča i Greg tragali za tim predmetom; i
neko drugi je preturao po sobi u Ulici Tiburtina kada su ga Pikolo i Rudi iznenadili."
,,U pravu ste, šefe; taj upaljač je Nadja sigurno pokupila u baru Bela blu", reče Pikolo. ,,No oni
se ne nalaze baš u samom baru. To su poklončići za ugledne goste koji puše kubanske cigare. To
znači da je 23. decembra uveče Nadja bila u privatnoj sali bara Bela blu."
„Moglo je to biti i pre 23. decembra", napomenu Korvu, koji nije želeo da ostane mesta ma
kakvoj sumnji.
Agentkinja Pikolo imala je spremne sve odgovore. ,,U tom slučaju bi Mirča i Greg ranije
krenuli u potragu za njim. Ne, Nadja je izašla sama iz onog restorana oko pola dvanaest, zatim je bila
u privatnoj sali bara Bela blu i tamo je pokupila upaljač, koji je kasnije dala Rudiju."
„Možda ju je Mirča sačekao na izlazu iz restorana pa su zajedno otišli u bar Bela blu", nabaci
Korvu.
,,Ne", usprotivi se Pikolo. ,,Rudi mi je kazao da su te večeri Mirča i Greg došli ubrzo posle
Ramone, koja se nije osećala dobro. To je bilo oko ponoći, što znači da se Mirča iz restorana vratio
pravo kući."
„Dakle, neko je pokupio Nadju i...", pokuša nešto da kaže Korvu.
„Sedeli su u tom restoranu dva i po sata. Mirča je stalno naručivao piće. Za nekoga kome se žuri
da kresne devojku koju je izveo, to je pomalo čudno", oglasi se Pikolo. „Zatim on odjednom udara
Nadju jer ona ne želi seks s njim. Naljuti se i ode. Da li ti sve to zvuči verovatno?"
„Misliš da je Mirča želeo da kelner zapamti da je on bio tu s Nadjom te večeri i da je otišao
sam? Stoga je odugovlačio ceo sat. Zašto bi to učinio?"
Balistreri je pustio svoje saradnike da se prepiru dok su mu misli zasenjivali teški oblaci, ali
jedna ideja ipak je dobijala sve konačniji oblik. Zatim odjednom glasno reče: „Sve je to bilo
smišljeno zato da bi se devojka kasnije nekome isporučila."
Oboje ga začuđeno pogledaše, jer su u žaru prepirke skoro sasvim zaboravili na njega.
,,To je sve bilo smišljeno zato da se devojka isporuči onome ko ju je potom doveo u bar Bela
blu", zaključi Korvu sledeći svoju omiljenu logiku. ,,Ali kako su uopšte uočili nestanak jednog malog
upaljača? To mi izgleda skoro nemoguće."
„Sasvim je moguće", objasni Pikolo. ,,Bila sam jutros u baru Bela blu i postavila čistačici neka
pitanja. Mala privatna sala je poput onih sobnih frižidera u hotelu - treba da bude stalno snabdevena.
Svakog jutra se proverava inventar i utvrđuje šta nedostaje. Žena se seća da je 24. decembra ujutro
nedostajala jedna cigara s upaljačem; to je još uvek ispisano na njihovom inventarskom listu za taj
dan."
,,A ko obično pregleda te listove?", upita Balistreri.
„Najčešće to radi Pjer, barmen. No može ih videti svako koga zanimaju."
Nastala je tišina. Svako od njih troje razmatralo je moguće posledice svega toga što su utvrdili.
Neizbežno su došli do istih zaključaka. Neko je video taj list. Taj neko je znao ko je prethodne večeri
bio u maloj sali. Proverio je sve i zaključio da je upaljač mogla uzeti samo devojka. Zatim je
obavestio Mirču i Grega, ali nije im kazao šta treba da traže jer nije želeo da ih uputi u sve detalje.
Nije želeo da oni saznaju za bar Bela blu.
Pikolo je izvela konačni zaključak. ,,Bilo je apsolutno neophodno da se izbegne svaki rizik da
neko poveže Nadju s barom Bela blu."
Korvu završi njenu misao. ,,A taj neko je već tada znao da će Nadja umreti."
Balistrerijeve mračne misli letele su napred-nazad kroz vreme.
Problematična sredina kao što je Kazilino 900. Prostitutka koja glumi da ide na sastanak zbog
seksa. Svet noćnih klubova, slot-mašina, crnog tržišta. I siva limuzina parkirana ispred bara Bela blu.
Poznato okruženje. No kakve veze sa svim tim može imati Samanta? Sta znače ona slova urezana na
devojkama?
Odjednom ga spopade mučan osećaj bliske i neposredne opasnosti. Nešto gadno pokrenulo se
daleko odatle, ali im se sigurno bližilo.


Linda Nardi spremala se da uradi nešto što direktor njenog lista ne bi odobrio a Balistreri bi svakako
bio izričito protiv toga.
Pešice je stigla do suncem okupanog centra grada. Odmah posle podneva izašla je na trg kod
Fontane Trevi, koji je, kao i uvek, bio prepun turista. Po zidovima su se videli razni natpisi i bili su
izlepljeni politički propagandni plakati. Pored istorijske fontane stajao je parkiran kamionet s
reklamnim materijalom, a s njega joj se osmehivalo jedno poznato lice. Mogao se videti natpis:
Augusto de Rosi za zamenika gradonačelnika; pored tog natpisa bilo je ispisano Kazilino 900 i slogan
Samo integracija može da zaustavi nasilje.
Kad je stigla do restorana u koji se zaputila, osvrnula se na sve strane. Odatle je 23. decembra
uveče malo pre ponoći izašla Nadja. Po onome što joj je Balistreri preneo, kelner je izjavio da je
devojka na sebi imala preveliki kišni mantil i da je neko vreme stajala napolju ispred ulaza.
Da li je tu stajala zato što nije znala kuda da krene? To je moguće, ali je na nekoliko metara
odatle na desnoj strani ulice bio vrlo uočljiv natpis za stanicu metroa na Trgu Flaminio. Ona je,
međutim, posle nekog vremena otišla prema Trgu Popolo, gde postoji taksi stanica ali nema stanice
metroa. Da li je možda tu ušla u taksi?
Linda je ušla u restoran. Jedan postariji kelner pošao joj je u susret. Pokazala mu je svoju
novinarsku legitimaciju. ,,Da li ste vi Tomazo?", upitala je. Videla je da se kelner zagledao u njene
grudi i potrudila se da savlada bes.
„Jesam, ali policija je već dolazila."
„Molim vas da još malo napregnete pamćenje", rekla je, dajući mu novčanicu od pedeset evra.
Kelner ju je brzo zgrabio i novčanica je nestala s vidika. „Šta želite da znate...?"
„Želim da mi kažete šta je tačno ta devojka radila od trenutka kad je onaj Rumun otišao."
„Ali kako sada mogu da se setim toga; bilo je još sveta, a ja sam bio jedini kelner... "
 ,,No devojka vam se dopala, zar ne?" Lindin ton bio je ulagivački, skoro saučesnički, jer se
trudila da se nađe na kelnerovoj talasnoj dužini.
„Kad je onaj dripac otišao, pomislio sam da će i ona otići. Ali ona je otišla samo do toaleta. Kad
sam je opet ugledao, bila je pokupila mantil iz garderobe i obukla ga."
,,Da li je imala torbicu?"
„Nije, nosila je neki mali ranac."
„Sećate li se još nečega?"
Tomazo ju je pogledao i skoro da je namignuo. „Mislim da se u međuvremenu presvukla. Imao
sam utisak da je u toaletu promenila haljinu."
,,A kako to znate ako je ta haljina bila prekrivena dugim mantilom?"
,,Ne znam. Učinilo mi se..."
„Sećate li se šta je imala na sebi kada je došla?"
,,Da, imala je neke iscepane farmerke..."
„Dobro, a gore?"
Tomazo se malo zamislio, a zatim mu je pogled naglo blesnuo.
„Setio sam se zašto sam bio potpuno siguran da se presvukla. Kad je došla, imala je na sebi
neku istegljenu rolku."
,,A posle?"
„Posle se ispod mantila koji je obukla nije videla ni rol-kragna ni farmerke."
,,Pre nego što je izašla, navukla je čak i rukavice", reče zadovoljni kelner ,,a čini mi se da te
večeri uopšte nije bilo hladno."
Dakle, presvukla se u top bez bretela i mini-suknju. To je odeća za odlazak u noćni klub. Odeća
tipična za devojke za zabavu...
Izlazeći iz tog restorana Linda Nardi se osetila znatno bolje. Bila je, doduše, i pomalo ogorčena.
Bacala je poglede na Trg Popolo kao što je činila i Nadja te večeri kad je krenula u susret onome koji
ju je čekao.
U susret sreći.


Margerita se, pomalo zadihana i zbunjena, pojavi na vratima. „Dobar dan, moram da vas zamolim da
uzmem pola dana slobodno."
Balistreriju je bilo potpuno jasno da je devojci neprijatno. „To nije nikakav problem ali nam
prvo donesi dve kafe iz bara. Za mene bez kofeina."
,,Ja ne bih kafu; radije ću ceđeni grejpfrut", reče Korvu.
Balistreri ga začuđeno pogleda. „Grejpfrut? Pre ručka? Istrugaće ti stomak."
„Prestao sam da pijem kafu", reče Korvu odlučno.
„Dobro. Dakle Margerita, donesi nam jednu kafu i tu ceđenu grozotu. Pošalji mi ovamo Kopolu
i Mastrojanija, i upitaj ih šta žele iz bara."
Kopola i Mastrojani su pažljivo saslušali novosti.
„Moramo ponovo da popričamo s Ramonom", reče Mastrojani.
,,A i s Ornelom Korona", dodade Kopola.
„Mastrojani, sredi nekako da Ramona Jordanesku doputuje u Rim o našem trošku. Za gospođu
Korona ću se ja postarati."
,,Ne shvatam zašto", pokuša da se pobuni Nano.
,,Ti treba ponovo da popričaš s onim američkim turistom Fredom Kabotom."
Kopoli se nije nimalo dopala ideja da ponovo razgovara s Amerikancem i upušta se u nove
jezičke egzibicije.
 „Kabot se vratio u Ameriku", prigovorio je.
„Imamo zapisnik s njegovom izjavom pa popričajte telefonom."
U tišini koja je potom nastala Kopola neveselo klimnu glavom.
„Ima još nešto što bih hteo da saznam od Karmen, verenice onog Senegalca. Kakvu je to
urinarnu infekciju dobio od nje?"
Svi su zgranuto zurili u njega.
„Šefe, pa ne mogu da je pitam nešto tako intimno."
„Onda ću te poslati da ispituješ one čobane u zatvoru", predloži mu zlobno Balistreri.
Kopola obori pogled. „Dobro, šefe, razgovaraću s Kabotom i otići ću da popričam s Karmen."
,,U redu", nastavi Balistreri, „onda će Korvu i Pikolo otići da zajedno s ljudima iz Ministarstva
ispitaju te čobane."
Korvu podiže ruku. „Sad možemo dobiti nalog od sudije da od posredničke agencije zatražimo
imena svih akcionara ENT-a. Postoji direktna povezanost sa zločinom."


Popodne

Korvu je bio neverovatno dobre volje i Balistrerija je pomalo obuzeo strah kad ga je video tako
veselog i sigurnog u sebe. Kao da je pouzdanost njegovog saradnika zavisila od njegove nesigurnosti
i kao da je ta novostečena ležernost koja potiče od zaljubljenosti bila uvod u površno ponašanje.
Na sastanak zakazan za dva sata stigli su pre vremena, pa su se pridružili masi koja je hrlila
prema Trgu Svetog Petra, uzeli po parče pice i zagledali se u kupolu koja se posle silne kiše najzad
nazirala spram plavog neba. Mlade Ciganke s decom tapkale su unaokolo za turistima. U hodu su
prepoznavale Rumune i izbegavale ih jer nisu želele neprilike.
Sedište agencije bilo je na trećem spratu jednog malog stana. Na vratima je stajala pločica s
imenom firme, i bledunjava sekretarica uvela ih je u kancelariju opremljenu s malo nameštaja.
Tu ih je sačekao gospodin koji se predstavio kao Davide Trevi. Na njegovoj vizitkarti pisalo je
jedini upravnik; bio je naveden broj fiksnog telefona i imejl adresa, a broja mobilnog nije bilo.
„Naravno gospodo, spremni smo za saradnju. Ako mi kažete šta vas zanima, već kroz nekoliko
dana..."
Korvu odmahnu glavom. „Treba nam jedan sasvim običan podatak - samo jedan ali odmah."
„Ali gospodine, kao što i sami možete pretpostaviti, mi imamo svoje procedure."
„Gospodine Trevi", objasni mu Korvu, ,jedan od lokala koje drži ENT povezan je s ubistvom,
možda i s dva ubistva. Zato nam je neophodno da dobijemo imena akcionara."
„Naravno, shvatam ja to, ali znajte da i mi imamo pravo da proverinro vaš nalog pre nego što
vam predamo dokumenta koja tražite. To može biti vrlo brzo, ali ne baš toliko brzo."
Balistreri ustade i dohvati mantil s vešalice.
Ovaj dripac je navikao da se nosi s problemima svih vrsta - da pruža otpor, odugovlaći i slično -
tako da na uobičajeni način nećemo ništa postići.
„Gospodine Trevi, kažete da vam treba vremena. Dobro, iskoristite ga. Ali ova dva ubistva
mogu imati veze i s jednim ranijim, pa ćemo možda morati da sprovedemo detaljniju istragu."
Korvu ga pogleda vrlo uznemireno i s vidnim neodobravanjem.
„Komesar Balistreri hoće da kaže da se ne može sa sigurnošću isključiti mogučnost ponovnog
zločina, te bi bilo poželjno..."
„Želim da kažem", prekide ga naglo Balistreri, fiksirajući pogledom Trevija, ,,da ćemo, ako na
nesreću strada još neko i utvrdi se da postoji ma kakva veza sa ENT-om, morati vrlo pažljivo da
ispitamo kako ste utrošili to vreme za koje sada tvrdite da vam je neophodno."
Trevi je, kao što je Balistreri i mislio, bio čovek naviknut da brzo odmeri razloge za i protiv. Iz
jedne zaključane fioke izvukao je neku sivkastu fasciklu ka kojoj je pisalo ENT i izvadio iz nje beli
papir s ovlašćenjem u zaglavlju.
„Ovo je naše ovlašćenje od vlasnika akcija", objasnio je. „Zapravo, postoji samo jedan vlasnik i
njemu pripada 90 odsto akcija ENT-a. Ovlašćenje se automatski obnavlja svake godine ukoliko se pre
toga pismenim putem ne otkaže."
,„A ko je taj jedini vlasnik?", upita nestrpljivo Korvu.
Trevi, mada još uvek pomalo uplašen, nategnu nekakav čudan sarkastičan osmeh. ,,To je ENT
za Bliski istok, firma u Slobodnoj zoni Dubaija u Arapskim Emiratima."
Balistreri i Korvu se nemo zgledaše. „Postoji valjda i neko ime na tom ovlašćenju", napomenu
Korvu.
„Naravno, potpisan je direktor bliskoistočne filijale te kompanije, izvesni Nabil Belrouz. On je
Libanac. Ovde su podaci o njemu i njegova adresa u Emiratima."
,,Ali to je samo poštanski fah", opet se ubaci Korvu.
,,Pa to se tamo tako radi, ali tu je i sponzor preduzeća, koji se nalazi u Medija sitiju u Slobodnoj
zoni, a njihovu adresu imate ovde tačno navedenu."
„Imate li česte kontakte s gospodinom Belrouzom?"
„Zapravo, nisam ga lično ni čuo ni video", reče Trevi nedužnim tonom. A kada opazi
zaprepašćenje na njihovim licima, dodade: „Čujte, to je u ovom poslu sasvim normalno. Ovakve
posredničke agencije koriste oni koji ne žele da se zna za njih, tako da se naši klijenti ne pojavljuju
kod nas. S firmom gospodina
Belrouza povezali smo se preko jednog italijanskog notara koji ima saradnika u Dubaiju."
Fotokopirali su papir i krenuli ka izlaznim vratima. Dok su prolazili pored sekretarice,
Balistreri zapazi da se na telefonu pred njom upalila sijalica indikator za spoljašnju vezu Trevijevog
telefona.


Linda Nardi hodala je kroz hladno rano popodne utonula u misli. Prolivena krv tih žena nije nikome
bila važna. Znala je tu predstavu već napamet. Političarima nisu bili bitni ni ubijeni Italijani, a kamoli
mrtva rumunska kurva. Policajci su još manje marili za to.
A Balistreri? Bivši fašista koji je sada u službi pravosuđa? Zar možeš da računaš na njega?
Na zidovima je videla grafite: Rumuni ubice; Romi, idite kući; Spalimo imigrantska naselja.
Ljudi koji su to pisali nisu pravili nikakvu razliku između Roma i Rumuna. Čak i to što je žrtva bila
Rumunka a optuženik Rom, nije ništa značilo. Osuđivali su i jedne i druge. Plakati pojedinih
političkih partija takođe su potezali istu temu; doduše, malo umerenijim tonorn, ali s porukom iste
vrste. Opozicija je svu krivicu tovarila na rimske gradske vlasti, prozivajući ih zbog prekršenih
obećanja i izjava da će likvidirati imigrantska nomadska naselja čim dođu na viast. Partija kojoj je
pripadao gradonačelnik tvrdila je da je to uglavnom i učinjeno, i da će ubrzo sva takva naselja biti
raščišćena. Na plakatima su se mogla videti lica senatora, poslanika, opštinskih funkcionera, i svi su
oni nešto obećavali. Moguće posledice izbora za neke su bile nepovoljne, drugima su išle naruku.
Među političarima je sigurno bilo i onih koji su cinično uživali u ponavljanju kriminalnog slučaja
sličnog ubistvu Samante Rosi.
Linda je u redakciji saznala da će se narednog dana održati odlučujuća sednica komunalne
uprave grada. U tom času je možda prvi put postojala većina spremna da glasa za hitno izmeštanje
imigrantskih naselja iz grada. To je za gradonačelnika i gradsku upravu bila neizbežna odluka i
morali su da se pomire s njom ako nisu želeli da dožive masakr na narednim izborima.
 Ona je, dakle, preduzimala nešto što ni njen direktor ni Balistreri ne bi odobrili, već bi sigurno
energično nastojali da je spreče u tome. Bila je spremna - imala je oružje u ruci. Možda je bilo
neprikladno, ali svakako je bilo opasno. Znala je dobro tu svoju sklonost ka potrazi za istinom još iz
vremena kada je majci uporno postavljala pitanja koja su ostajala bez odgovora.
Linda u potrazi za istinom. Makar ta istina mogla da nanese veliku štetu.
Agencija Marijustrevel bila je zatvorena u vreme pauze za ručak. Kroz staklena vrata mogla su
se videti dva mlada službenika kako sede i jedu sendviče i piju pivo - to su verovatno bili Mirča i
Greg. Delovali su kao obični službenici. Niko ne bi pomislio da mogu biti makroi. Ili nešto još gore.
Kad je pokucala na vrata, onaj viši bacio je na nju jedan procenjivački pogled. Osmehnula mu se
onako kako to nije učinila već godinama ali još se dobro sećala kakav utisak taj osmeh ostavlja. To je
bio osmeh koji su muškarci mogli da tumače prema sopstvenim željama.
Mirča je otvorio vrata i opet ih zaključao za njom. Posmatrali su je s priglupim i zadovoljnim
osmesima na licu.
„Agencija je trenutno zatvorena", reče Greg. „Možemo li nešto da učinimo za vas?"
Linda mu pokaza svoju novinarsku legitimaciju. „Želela bih da porazgovaram s Mirčom."
Malo su se trgnuli, ali Mirča se ipak osmehnuo i pokazao joj stolicu ispred pisaćeg stola,
smeštenog u dnu sobe. Lindi je bilo jasno da u tom mrtvom uglu niko spolja ne može da ih vidi, ali
nije smela da se buni. Greg je seo kraj nje i tako joj potpuno preprečio mogući put za bekstvo. Videla
je i da ključ više nije u bravi.
,,A o čemu želite da razgovarate sa mnom, gospođo novinarko?"
„O vašoj večeri s Nadjom 23. decembra", mirno je odgovorila. Nije ih se plašila, i to iz više
razloga.
Bila su to dva opasna momka, to je bila činjenica. No ona se nikoga nije plašila.
,,A šta ću dobiti u zamenu za to?", upita Mirča, zureći joj provokativno u grudi i ne mareći za
vertikalnu boru na njenom čelu.
,,Pa, ako imate podatke korisne za moj članak, daću vam jedan poklon."
,,A kakav to poklon, gospođo? Možda novac?"
Morala je dobro da se napregne, ali nekako je uspela da opet navuče onaj osmeh na lice.
,,Dobro", reče Mirča. „Sve je to vrlo jednostavno. Nadja i ja smo otišli tamo metroom, negde
oko devet sati. Večerali smo i posvađali se, lupio sam joj šamar i pozvao Grega, koji je bio u jednoj
igraonici u blizini. Ušli smo u metro i pre ponoći stigli u Biljarski bar. To mogu da potvrde barmen
Albanac i druga devojka, Ramona."
,,A zašto ste se posvađali?"
Pogledao ju je izazivački. „Nadja mi je kazala da je umorna i da sam joj obećao da te večeri
može malo da se odmori. Nije joj bilo do seksa. A ja ne volim da gubim vreme s takvima koje neće
da se kresnu..."
,,Da si to znao, verovatno je ne bi ni odveo na večeru. " Ton joj je bio ljubazan, čak pomalo
saučesnički. Kao glas nekog deteta koje objašnjava zašto je krišom pojelo čokoladu. To što je Mirča
kazao bilo je, uostalom, ono što većina muškaraca najčešće misli.
,,Pa da, ne gubim ja vreme i novac na taj način."
„Znači, da si znao šta će biti, odveo bi je u pola dvanaest pravo na Trg Popolo?" Izgovorila je to
lagano i kao nešto što se podrazumeva, shvatajući da je prešla opasnu granicu igre. On je malo
oklevao i dobacio Gregu jedan brzi pogled. Stolica mu je zaškripala.
To je svakako istina. Ti si bio samo poštar.
,,Ne shvatam", reče Mirča na kraju.
„Dobro, da promenimo temu. Znaš li noćni klub Bela blu?"
Vidno mu je laknulo i crte lica su mu se opustile. „Nisam nikada čuo za njega", reče brzo Mirča.
 „Onda mi kaži nešto o Kristalu; taj lokal ti je poznat, zar ne?"
„Naravno", reče Mirča još opušteniji. „Greg i ja povremeno odlazimo tamo."
„Tamo ima zgodnih riba kao što si ti", smatrao je da treba da doda Greg, namignuvši joj
pritom.
„Tamo si vodio Ramonu", reče Linda Mirči. Osećala je da se opasnost bliži; zalazila je u opasnu
zonu, ali morala je da nastavi. Trudila se da ne gleda često u vrata. Prebacilaje mobilni telefon s
pripremljenom porukom iz tašne u džep.
,Možda, ali ne sećam se toga." Sad ju je Mirča gledao popreko, a Greg joj se veoma približio.
„Trebalo je da je upoznaš s jednim policajcem po imenu Kolađakono, a on je nameravao da je
predstavi jednom drugom čoveku", završi Linda misao.
Greg naglo skoči na noge. Videla je kako brzo spušta roletnu preko staklenih vrata.
„Zna li Marijus Hađi tu priču o Kristalu i baru Bela blu?", upita ona gledajući Mirču pravo u
oči.
Izgubio je kontrolu i grubo je zgrabio za ruku.
„Sad mi ga izvuci i popuši, kučko jedna."
Gledala ga je i dalje pravo u oči. ,,To ti se nikako ne bi dopalo."
Mirča je iz tog pogleda ipak nešto shvatio i to ga je navelo da malo popusti stisak.
Pre nego što je mogao ponovo da je dohvati, uzela je bočicu nekog spreja iz torbe. Prsnula ga
je posred lica sprejom koji izaziva svrab. Dok se Mirča urlajući izmicao, začulo se glasno lupanje na
staklenim vratima.
,,Koji to đavo toliko lupa...", opsova Greg podižući roletnu.
Odmah je prepoznao gomilu mišića s pištoljem u ruci i poskočio unazad. Još je pamtio onaj
udarac u solarni pleksus koji ga je oborio pre nekoliko dana. Izvukao je iz džepa ključ od vrata i
pustio Lindu Nardi da se pridruži Ðuliji Pikolo.


Dok su se pešice vraćali iz posredničke agencije, Korvu je mobilnim telefonom pozvao Medija siti u
Arapskim Emiratima, zatražio Belrouzov broj telefona i dobio ga. Čovek je zapanjujuće dobro
govorio italijanski i rekao da bez ikakvih problema može da se nađe s njima u Dubaiju već narednog
dana.
Ubrzo posle toga zazvonio je Korvuov telefon. Odgovorio je što je tiše mogao.
,,Da, dobro, ali večeras ne mogu nikako da te vodim u luna-park; ćao, čućemo se kasnije."
,,Je li to neka tvoja mala nećaka?", zlobno nabaci Balistreri. Korvu je naglo pocrveneo i nije
ništa odgovorio.
Balistreri je zastao ispred jednog izloga i sagnuo se da zaveže cipelu. ,,Ti dobro pamtiš lica, zar
ne Korvu?"
,,To mi je uža specijalnost; ja sam živi arhiv lica i imena."
„Onda pogledaj malo ovamo."
Zbunjeni Korvu zagledao se u izlog pun najintimnijeg ženskog donjeg veša. Bio je to izlog s
erotskim rubljem. ,,Ne shvatam, šefe..."
„Ama ne gledaj u izlog već u odraz u staklu", reče mu Balistreri, prelazeći na vezivanje druge
cipele. „Tamo, na suprotnom trotoaru, tačno ispod lampe."
Korvu se ukočio. „Onaj s novinama?"
,,Da, baš taj."
,,Bio je ispred one picerije."
Balistreri klimu glavom i nastavi da hoda uobičajenim korakom.
„Nano je imao utisak da ga neko prati pre nego što je otišao kod Ornele Korona", prisetio se
Korvu.
A ja sam video sivu limuzinu ispred bara „Bela blu ". I još neke sitnice...
,,U redu je. Vrati se u kancelariju."
„Zar se vi ne vraćate?"
„Pridružiću ti se kasnije; moram da objasnim Paskvaliju zašto sutra putujemo u Dubai. Ali prvo
ću otići da upoznam jednu zgodnu damu."
Onu koja napada s donje strane sto odsto. Jednu koja spada u one što umeju da te puste da
uradiš sve što možeš dok turpijaju nokte, a kada to završiš, mirno nastave da ih lakiraju.


Balistreriju je bio dovoljan samo jedan pogled na Ornelu Korona da shvati da je po pitanju procene
žena Nano bio nepogrešiv. Glatka, sjajna crna kosa bila joj je prikupljena u konjski rep koji je
dopirao do bokova. Razmaknute oči izražavale su dosadu i zurile su u njega bez ikakve radoznalosti.
Sat s okom koje trepće kuckao je na njenom tankom ručnom zglobu.
„Znači, vi ste taj čuveni Mikele Balistreri; superpolicajac o kom se toliko govori."
To je kazala bez ikakve ironije, čak i pomalo zbunjeno, kao da je očekivala nekoga ko sasvim
drugačije izgleda.
„Želite li da vam pokažem neki dokument, gospođo?"
,,Ne, ali vi nekako ne odgovarate mojoj zamisli hladnog analitičara i istražitelja, bar ne
onakvog kakav se obično viđa u engleskim krimi-serijama."
„Očekivali ste nekoga s lulom i brkovima?"
Ali eto pred njom čoveka koji deluje kao bokser u penziji.
Ornela Korona se osmehnu, a Balistreri zaključi da lako može da zamisli koliko je muškaraca
obrlatila tim osmehom. Nije to bio pravi osmeh, već nešto više u stilu pustiću te malo da se igraš, ali
ćešprestati kad mi dosadi.
Imala je stas i kretnje bivše manekenke. Tako se kretala po sobi kad mu je nasula piće. Tako je
delovala i kad je prišla velikom kauču i sela podvijajući ispod sebe duge noge u helankama. Ispod
široke platnene košulje očigledno nije nosila prsluče.
„Možete pušiti ako želite, gospodine Balistreri."
„Zar vi ne pušite?"
,,Ne, tu manu nemam. Ali sam zato vrlo tolerantna prema manama drugih."
Dobro. Hajde da se igramo. Barem malo.
,,Da li sam vas prekinuo u manikiranju?"
Ornela Korona ni ne pogleda svoje ruke. ,,To mi je prava opsesija. Svakoga dana menjam boju
laka, ali uvek premažem samo neke nokte. Boju biram prema trenutnom raspoloženju."
Balistreri je osetio jak miris tamnoljubičastog laka na njenom srednjem prstu, kažiprstu i palcu
leve ruke. Odoleo je želji da nastavi priču na tu temu.
,,Ja sam levoruka", objasnila mu je.
„Znači, ovo vam je aktivni period za te prste."
,,Da, ova tri prsta koristim za neke kreativne aktivnosti. Njima držim slikarsku četkicu ili
penkalo kojim pišem pesme..."
Balistreri odvrati pogled. Zapitao se šta bi nekada uradio sa ženom kao što je Ornela Korona i
njena tri prsta s ljubičastim noktima. Padale su mu na um razne stvari, ali u tom času ga nijedna od
njih nije privlačila.
Grešnik sam samo u mislima, a ni to mi više ne ide. Kakav užas...
Nastavila je istim tonom. „Bio je ovde jedan od vaših ljudi, onaj malecki..."
 „Inspektor Kopola."
,,Da, i postavio mi je more neprikladnih pitanja."
Prokleti manijak Nano...
„Izvinjavam se u njegovo ime, no kada ugleda lepu ženu, inspektor Kopola ponekad..."
Ona poče glasno da se smeje. „Izgleda da sam upotrebila loš termin; mislila sam da kažem da
njegova pitanja nisu bila baš zgodna."
Balistreri je pogleda u lice. „Postaviću vam i ja jedno pitanje, koje on sigurno nije."
Ona se malo skupi i zagleda mu se u oči: ,,Da li je to pitanje prikladno ili neprikladno?"
„Prikladno je, gospođo. Situacija se donekle izmenila. Imamo razloga da mislimo da se taj
zločin nije slučajno odigrao u baru Bela blu. Stoga su pitanja vezana za taj lokal sasvim prikladna."
,,Ali ja tamo nisam bila već vrlo dugo", pobunila se. Odjednom se uozbiljila i zabrinula.
„Zapravo, niste bili tamo još od onog dana kada ste prodali akcije ENT-a advokatu Ajelu, zar
ne?"
„Ne, poslednji put sam u tom baru bila znatno ranije, dok je moj muž još radio tamo. To je
jedno dosadno mesto."
Ornela Korona je ustala. Prišla je baru lelujavim hodom i nasula sebi sok od grejpfruta,
okrenuvši mu pritom leđa. Helanke su se savršeno pripijale uz nju.
Treba da se okreneš ovamo tako da, kada budem postavio sledeće pitanje, mogu da ti vidim lice a
ne zadnjicu.
Kada se okrenula prema njemu, bila je spremna. ,,A koje je to pitanje, gospodine Balistreri?"
Ponovo je sela, ali malo nagnuta napred prema njemu. Široka košulja izdašno joj je otkrivala grudi;
prizor koji je Sandra Koronu mučio u snovima baš kao i mnoge druge muškarce.
,,Da li ste poznavali Ajela pre smrti svog muža?"
„Jesam", spremno je odgovorila. Zatim je, posle male pauze, s izvesnim malicioznim
uživanjem nastavila: ,Mislim na Fabija Ajela, sina advokata Ajela."
Pošto se na taj odgovor trenutno zbunio, ona mu s puno razumevanja priteče u pomoć. „Znate,
viđala sam Fabija na sedeljkama u sportskom centru."
Balistreri zamišljeno klimnu glavom. „Dakle, upoznali ste Fabija Ajela preko njegovog oca?"
,,Ne, bilo je baš obrnuto. Fabio mi je predstavio oca prilikom nekog ručka u sportskom centru."
,,A koliko godina ima Fabio?", upita Balistreri. No odmah se pokajao zbog tog pitanja.
Sada će me ismevati. Stari razvratnik koji zamišlja koješta. Zabavlja je da me navodi da svašta
zamišljam.
„Mislim da sad ima devetnaest godina. Završio je gimnaziju godinu dana kasnije nego što je
trebalo i sad razmišlja na koji će fakultet da se upiše. No svakako je punoletan", završi ona
objašnjenje, gledajući ga s najnedužnijim izrazom lica na svetu.
Ostala mu je još jedna i poslednja mogućnost.
„Odlazite li odavno u taj sportski centar?"
„Idem tamo već pet godina."
„A i Fabio Ajelo dolazi tamo već pet godina?"
Malo je oklevala pitajući se da li da slaže ili ne. Rešila je da ne laže. Uostalom, postoji arhiva u
teretani.
„Mislim da je on bio u lokalnom vaterpolo timu još od ranog detinjstva."
„A kako ste se upoznali? On je tada bio dečak, a vi mlada gospođa."
,,Pa, upoznala sam njegovu majku, gospođu Ajelo, a preko nje ubrzo i Fabija. On je porastao i
učio me da plivam. Jednog dana mi je predstavio i svoga oca."
,,I taj otac je posle nekoliko godina otkupio akcije vašeg muža u ENT-u."
 Ćutala je. To je bio njen stil. Izbegavanje odgovora umesto laži, što malo ljudi u tako
neravnomernom odnosu snaga može sebi da dozvoli. Balistreri zamisli jadnog Sandra Koronu u
njenim kandžama i bi mu žao tog čoveka.
„Ajelo je odavno u tom poslu. Da li je on možda povezao vašeg muža sa ENT-om?"
Istog časa je opsovao samog sebe. Njegova najbolja karta, zapravo njegov jedini kec u rukavu
bio je prerano bačen na sto. A sve to zbog muške solidarnosti s pokojnim čovekom kog nije
poznavao.
Ova gadura ga je mentalno uništila. A možda čak i fizički.
Ornela Korona se više nije osmehivala. Razmatrala je dve mogućnosti. Jedna, sasvim
očigledna, bila je da mu kaže: ,,To nije vaš problem, gospodine Balistreri, a i kakve veze ima sve to s
Kamarom?" No bila je previše lukava za takvu grešku. Izabrala je svoj uobičajeni način izbegavanja
odgovora: „Zaista nemam pojma o tome."
Nije potvrdila da je poznavala Ajela pre 2002. godine niti da ga je upoznala s mužem. Nije
potvrdila ni da je Ajelo uveo Sandra Koronu u ENT. Nije potvrdila da mu je on savetovao da uzme
životno osiguranje kojim je zatim ona kupila svoj lepi stan.
Nije mu ništa potvrdila, ali nije ni negirala. Mogao je da joj postavi neka preciznija pitanja, da
čeprka, produbljuje priču i satera je u ugao. Ona je to dobro znala, dok mu je onako izdašno
pokazivala svoje divne grudi. On ju je posmatrao, misleći na Lindu Nardi i onu vertikalnu boru koja
joj se javljala na čelu svaki put kad bi pogledao u pravcu njenih grudi.
Ustala je njišući se na dugim nogama. „Malo mi se vrti u glavi. Želela bih da se opružim u
spavaćoj sobi, pa možemo i tamo da nastavimo razgovor." Pošao je za njom, mada je već unapred
znao šta će videti. Veliki kružni krevet i ispred njega isto tako veliko ogledalo.
Neko vreme bi se grlili ispred tog ogledala, a zatim bi joj strgnuo helanke do kolena i izudarao
je kaišem do krvi. To bi ona sigurno volela.
Zastao je na pragu.
Zaustavljanje na pragu ukazuje na glas savesti, onaj koji zaista mrzim...
„Ostaviću vas da se odmarate, gospođo; ne morate da me pratite."
Ornela Korona bila je samo mala raskrsnica na jednom veoma dugom putu. Kada se ponovo
našao na ulici, opazio je plakate s likom zamenika gradonačelnika Augusta de Rosija i parolu: Samo
će integracija zaustaviti nasilje. Odjednom je postao sasvim siguran u nešto. Čovek s novinama ispod
ruke stajao je naslonjen na ulični stub i posmatrao ga mirno pušeći cigaretu.


„Svi su tu i ispituju onog čobanina; tu je i predstavnik Ministarstva i advokat optuženog", saopšti mu
Margerita.
Bila je pomalo zbunjena, ali i vesela, što razneži Balistrerija. Na njenom stolu je u čaši vode
stajao jedan cvet.
„Dobro. Da li je Mastrojani preduzeo nešto u vezi s Ramonom?"
„Uspeo je da se sporazume s rumunskom policijom, a i s Ramonom Jordanesku pa će devojka
prekosutra kasno uveče doputovati u Italiju avionom zajedno s njim."
„Ima li nekih vesti od Nana?"
,,I on trenutno učestvuje u ispitivanju. Nije uspeo da pronađe onog američkog turistu."
,,A imali vesti od Karmen, Kamarine verenice? Da li je Kopola išao kod nje?"
,,Jeste", reče Margerita, ,,i poslao vam je mejl s podacima."
„Dobro, ti si sigurno već pogledala taj mejl. Šta piše u tom pismu?"
Margerita je pocrvenela kao papričica. „Više bih volela da ga sami pročitate, šefe."
Kad je ostao sam, pripalio je cigaretu i otvorio Nanov mejl. Predmet: Kamarina urinarna
infekcija. Posle silnog navaljivanja dala mi je kopiju izveštaja lekara kod koga su išli. Simptomi:
svrab, pečenje, oticanje, potreba za češćitn mokrettjem. Dijagnoza: akutni prostatitis. Terapija:
antibiotici, oralna i lokalna primena. P. S. Moj prijatelj urolog kaže da se to često dogada onima koji
praktikuju analni seks bez prezervativa. Slaba higijena kod obojenih doprinosi takvim infekcijatna.
Naravno, poslednja napomena više je priličila policajcu rasisti nego urologu. No slika u njegovoj
glavi polako se dopunjavala.
Kamarina upala prostate i Nadjina mala krađa poremetili su ubičin plan.
Pozvao je Korvua i Pikolo da dođu iz prostorije u kojoj se sprovodilo ispitivanje čobanina
Vasilea. „Pustite da Kopola i Mastrojani nastave rad zajedno sa šefom, a zatim ćemo se svi vratiti
tamo."
Pročitao im je Kopolin mejl o Kamari i Karmen.
,,Ne shvatam kakve to ima veze, šefe. Već imamo taj upaljač i možemo da povežemo Nadju s
barom Bela blu", reče zbunjeni Korvo.
„Tačno, ali taj upaljač ne povezuje Nadju s Kamarom. Zbog čega je Kamara ubijen?"
Kada se radilo o intuiciji, Pikolo je prva reagovala.
„Zato što je on te večeri video Nadju..."
„Ne verujem u to", napomenu Korvu. „Nadja je ušla u privatnu salu iz sokačića sa zadnje
strane."
,,Tačno", potvrdi Balistreri. „Nadja i Kamara su se sreli kad je on odjurio do toaleta u prizemlju
baš u trenutku kad je Nadja ulazila na zadnja vrata. Sva vrata nalaze se u tom istom hodniku. No na
Kamarinu nesreću, Nadja nije ušla u hodnik sama. On je video i onoga ko je bio s njom. U tom
trenutku mu je sudbina zapečaćena."
,,Ali zašto? To ne pije vodu", bunio se i dalje Korvu. „Niko ne ubija zbog takvih stvari."
Opet se umešala Ðulija Pikolo, i to glasom punim besa. „Osim ako taj gad nije već tada
nameravao da ubije Nadju narednog dana. Zbog toga je i hteo da mu se vrati upaljač."
Smiri se, devojko. S usijanom glavom punom predrasuda lako je načiniti ozbiljnu grešku.
No svakako je odmah trebalo razjasniti jednu stvar. To je bila ta najopasnija veza. Svi su se
zaputili u prostoriju za ispitivanje. Pošto je pozdravio šefa policije i službenog advokata, Balistreri
zapazi da nesrećni pastir ima gips na ruci koju je Kolađakono onako snažno stegao. Zamolio je šefa
za dozvolu da postavi jedno pitanje, pa se okrenuo prema Vasileu.
„Kada ti je vraćena tvoja đulija T, da li si na kolima uočio još neku promenu osim razbijenog
fara?", upitao ga je.
,,Ne, nisam ništa...", promrmlja čobanin.
,,Da li se u automobilu osećao neki novi miris?" Primetio je da se Korvu začudio, a zatim i
pobledeo. Začuo je tihi čobaninov glas.
„Jeste, bio jak miris cigareta, mnogo jači nego obično. Ja pušim samo kad neko ponudi."
,,Ali nigde nije bilo opušaka, zar ne? Jer dim ne odaje nečiju DNK, ali opušak može biti dokaz."
Začu kako Korvu tiho psuje na svom sardinijskom narečju.
Zatim se obrati advokatu: „Sada vi nastavite razgovor i izvinite."
Njegovi pomoćnici vratili su se s njim u kancelariju.
„Šefe, oprostite, to je moja greška", šaputao je Korvu. „Očajan sam i ne znam kako je došlo do
toga."
Balistreri je to vrlo dobro znao.
Sindrom Natalije.
Balistreriju je bilo žao Korvua, ali nije mogao da izbegne ono najgore. ,,Jedan od one trojice
Roma kazao je da je Nevidljivi čovek neprestano pušio dok su oni silovali Samantu Rosi."
 Korvu i Pikolo zagrajaše. ,,Ama to nije moguće", povikaše oni uglas.
Na stolu su bile tri fascikle: Samanta Rosi, Nadja Iks, Marijus Hađi.
Evo nas opet na početku igre. Tu su te tri skrivene karte. No one odlučujuće tek treba da budu
izvučene.


Veče

Odlučio je da ne nervira šefa i ne baca ga u brigu, inače će Paskvali naveliko gunđati zbog njihovog
planiranog puta u Dubai.
Znači, ne treba da mu priča o tome da ih neko prati i ne sme da povezuje Samantin slučaj s
Nadjinim. Upaljač pronađen u baru Bela blu bio je dovoljan razlog za putovanje.
Antonela ga je, uz kafu bez kofeina, sačekala u svojoj kancelariji. Stalno mu je ugađala, baš
poput sestre koja brine za brata.
„Umoran si, Mikele; moraš malo da se odmoriš."
Uvela ga je u onu manje luksuznu salu za sastanke, što je značilo da kvestor Floris neće doći.
Paskvali je stigao posle jednog minuta, i to doteran još više nego obično. Bio je tek izašao od frizera
i nosio je najnovije odelo šiveno po meri. Bacio je pogled pun neodobravanja na Balistrerijevu jaknu
s jednim odrpanim rukavom. Da je znao da je taj pocepani rukav posledica upada u podrum zgrade u
kojoj se vodi istraga, njegovo neodobravanje bilo bi svakako još veće.
„Znam da ti i Korvu večeras putujete u Dubai", počeo je bez uvoda. Naravno, svi takvi zahtevi bi
se u nekom trenutku našli na njegovom stolu, mada je Balistreri imao i svoj nezavisni budžet.
Objasnio mu je vezu između Nadje, bara Bela blu i ENT-a, ali nije mu pomenuo posetu agenciji.
Morao je priznati da ga je Paskvali strpljivo slušao i postavio samo nekoliko sasvim umesnih pitanja.
,,A kakva je veza između ENT-a, Nadje i Kamare?"
Sad si već zabrinut, zar ne? Brine li te slovo R, slovo E ili ENT? Ili sve to zajedno?
,,Kamara je tamo ubijen i trenutno ne znamo ništa drugo. No Nadja je bila u privatnoj sali tog
bara one večeri pre nego što su je ugrabili. Ne možemo isključiti mogućnost da je bila s nekim iz
ENT-a. Ako to ne istražimo, zanemarićemo važan trag."
„Nije baš neophodno diskretno im pretiti. Zar nema manje napadnog načina da saznamo imena
akcionara?"
„Čini se da ga nema. Korona je mrtav, Ajelo kaže da ih ne poznaje i da mu je Trevi jedina veza s
njima, a ovaj opet komunicira samo s libanskim advokatom Belrouzom. Gospođa Korona je jednom
razgovarala telefonom s nekim od italijanskih akcionara, ali ni sama ne zna s kim..."
Paskvali se zagleda u njega. ,,Po tebi, dakle, postoji važna veza između Nadje i tog Kamare?"
Nema mi pomoći, previše je pametan.
Balistreri je znao koliko je taj teren klizav, ali je, osećajući Paskvalijev inkvizitorski pogled,
morao nešto da mu kaže. Paskvali bi lako uhvatio svaku laž u letu.
„Možda je Kamara slučajno video tog tipa koji je već isplanirao da ubije Nadju."
Paskvali je odmeravao svoj odgovor, nameštajući pritom naočare. ,,A taj neko se posle par sati
obukao kao motociklista, izazvao svađu i ubio ga."
,,Ne, mislim da nije bilo baš tako", napomenu Balistreri.
„Onda ne shvatam baš najbolje", reče Paskvali.
„Recimo da je taj tip, nazovimo ga ubicom, nameravao da ubije Nadju iz nekog svog
izopačenog sadističkog seksualnog poriva. No u tom trenutku još nije nikoga ubio. Zar misliš da bi
bilo logično da neko izvede jedan tako složen poduhvat da bi se zaštitio, i to zbog zločina koji još
nije počinio? I kakav je to zločin? Ubistvo rumunske prostitutke? Mogao je da odustane od svega
toga i da posle tri dana lepo ubije neku drugu devojku. Osim ako..."
Baš si budala, Balistreri. Paskvali je izvukao na sunce tvoje tajne misli. A sada ti u njegovim
očima vidiš nešto neshvatljivo.
Brzo se povukao. „Naravno, postoje razna moguća objašnjenja. Taj tip je hteo da ubije baš
Nadju, i to isključivo nju. Možda je bio zaljubljen u nju pa se razočarao. Znaš, neka opsesija..."
Paskvali ga je kroz upravo uglancane naočare pažljivo posmatrao.
Dobro, obojica znamo da su to koještarije. Samo želim da sklopimo jedno malo primije tako da
mogu da odem u Dubai i proverim podatke. Pravi se da mi veruješ i ne vraćajmo se na problem
Samante Rosi.
Paskvali baci pogled na svoj dragoceni sat. To je delovalo kao neki signal za primirje.
„Samo još nešto", reče preprečivši mu put prema vratima. „Šta je s Lindom Nardi?"
No pošto je Balistreri još od detinjstva znao da prepozna pravu opasnost, ne odgovori mu ništa
na to.
Paskvali ga nije gledao; zurio je u ekran svog kompjutera. ,,To je jedna vrlo pametna žena, a i
opasna je za nas; naročito za tebe. Pripazi se, Balistreri, i drži se što dalje od nje."


Anđelo je ponudio da ga odveze na aerodrom da bi stigao na vreme na noćni let za Dubai. Bio je
istovremeno dobro raspoložen i zamišljen.
„Mikele, ne ljutiš se valjda zbog Margerite?"
,,To nije nikakav problem, Anđelo. Već sam je kresnuo u svim pozama."
Video je kako je ovaj pobledeo i snažno stisnuo volan. Zatim su zajedno prasnuli u smeh.
„Bitango. Baš si gad, Mikele. Margerita ti nikada ne bi popustila."
,,Ma da sam ja to hteo, već bi mi dala. No ne zanimaju me neiskusne ženske."
,,A Linda Nardi...?"
Balistreri ga s čuđenjem pogleda i shvati da je prilično iznerviran. ,,A kako, dovraga, znaš...?"
„Gracijano mi je rekao u poverenju; nemoj da se ljutiš."
„Vratiću ga ja već u njegova sardinijska brda među koze. Korvu se zacopao i pobudalio.
Tipičan slučaj."
„On te baš mnogo voli. Kao da si mu otac. Želi da budeš srećan, kao i svi mi. A rekao je da bi
Linda Nardi upravo bila prava žena za..."
Balistreri ga prekide jednim ljutitim pokretom. „Čuj, barem ti treba da se okaneš takvih
gluposti. Linda Nardi je uobražena i naduvena gadura; ne znam da li je lezbijka ili frigidna, ali ni ne
želim da znam. Ne bih je pipnuo ni kad bi..."
Diogvardi je iz nekog razloga u tom času prasnuo u glasan smeh.
„Zašto se dovraga toliko cerekaš, Anđelo? Baš si blesav."
„Smejem se tek onako. Otkad sam te upoznao, nisam čuo da tako loše govoriš o nekoj zgodnoj
devojci."



UTORAK, 3. JANUAR 2006.

Jutro

Tokom noćnog leta za Dubai Balistreri nije oka sklopio; sedišta su bila previše uska i neudobna.
Biznis klasa bila je rezervisana za političare i rukovodioce, a ne za one koji su pošli u potragu za
ubicama. Korvu je sedeo kraj njega i koristio mali ekran na naslonu sedišta ispred sebe za beskrajno
igranje onlajn pokera.
Zaspao je od iscrpljenosti tek u toku poslednjeg sata leta, kad su već nadletali Arabijsko
poluostrvo, a u ušima mu je odjekivala muzika iz slušalica.
Odaliska je imala polupokriveno lice, ali telo joj je zaklanjao samo providni veo. Kad joj se
zagledao u grudi, video je vertikalnu boru među očima. Mrmljao je neka izvinjenja, ali nije uspevao
da odvrati pogled od nje i s užasom je shvatio da mu ruke ne reaguju na komande mozga već dreše
čvorove odeće koju je imala na sebi. Ona mu je dopuštala da to čini, ali ostala je nepomična i nema.
Njene oči zurile su u njega kroz proreze na velu. Kao da su govorile: ,,To je tvoj izbor."
Sav okupan znojem, probudio se u trenutku kad su točkovi aviona dotakli pistu. Korvu je već
bio spreman, s mapom Dubaija, adresom Medija sitija, telefonom advokata Nabila Belrouza,
pasošem, bording kartom, naočarama za sunce, lakost kapom za bejzbol i u lakim platnenim
pantalonama.
Balistreri ga je začuđeno pogledao. „Samo ti još fali mreža za hvatanje leptirova."
„Šefe, bolje bi vam bilo da skinete taj vuneni sako; tek je osam ujutro, a već je dvadeset pet
stepeni."
Aerodrom je bio veoma moderan i prepun ekskluzivnih prodavnica. Ljubazni službenici u
dugim belim tunikama pomogli su im da brzo obave sve carinske formalnosti.
Na velikim plakatima u obliku palme reklamirala su se nova letovališta. Izvan terminala čekalo
ih je vedro nebo i temperatura vazduha tipična za kasno proleće, kao i gomila vozača s natpisima u
rukama i imenima poslovnih ljudi koje su čekali. Videli su i jednog koji je držao karton na kom je
pisalo gospodin Balistreri - gospodin Korvu. Začuđeno su se zgledali.
„Vidi se da je to deo ovih poslovnih paket-aranžmana, ali nas naš ured za organizaciju
putovanja nije o tome obavestio", reče Korvu.
Vozač je na sebi imao tamnoplavo odelo. Bio je to mladi Pakistanac, koji im se stalno obraćao
sa ser. Odveo ih je u pravu šumu parkiranih automobila sa snažnim motorima, te su najzad stigli i do
svoje limuzine. U njoj je bio uključen klima-uređaj, a postojao je i ugrađeni bar i televizor.
Korvu je hteo da da adresu vozaču, ali ovaj ga je preduhitrio: „Medija siti, zar ne?"
Balistreri ga je odmah zamolio da malo poveća temperaturu u automobilu jer je vazduh već bio
previše rashlađen. Saobraćaj je bio veoma gust. Vozač im je objasnio da je u Dubaiju došlo do
demografske eksplozije i da će im biti potrebno dosta vremena da stignu u centar. Limuzina se lagano
kretala kroz masu poršea, ferarija i lamborginija, provlačeći se kroz nedavno izgrađene ulice. Svuda
unaokolo videli su se brojni soliteri u izgradnji. Prešli su most preko moreuza Krik koji deli grad na
dva dela i zaputili se u moderan deo grada.
Bilo je tu mnogo blistavih nebodera neobičnih oblika, izgrađenih u staklu i mermeru. Korvu je
bio oduševljen i preuzeo je ulogu vodiča.
 ,,U blizini je i taj emirat, mislim na Abu Dabi, koji ima silnu naftu, a svi najradije žive u
Dubaiju, gradu s hotelima sa sedam zvezdica kao što je Vela, tržnim centrima kao iz
naučnofantastičnih filmova i pistom za skijanje prekrivenom veštačkim snegom koja se spušta sve do
plaže. Tu se toči i alkohol, ima svakakvih lokala, devojaka..."
Krenuli su širokim Bulevarom šeika Zajeda, koji vodi prema urbanim kompleksima i hotelima
duž plaže Džumerija. Stigli su u Medija siti oko deset sati i već je bilo vrlo toplo. Balistreri se
zainatio da ostane u sakou i s kravatom oko vrata, pa se obilno znojio i žalio za kišicom i hladnoćom
u Rimu.
Vozač ih je ostavio tačno na ulazu u zgradu u kojoj se nalazilo sedište firme ENT za Bliski
istok. Njihove službene prostorije svodile su se na dve elegantne kancelarije i salu za sastanke na
trećem spratu. Primila ih je sekretarica Filipinka i smestila ih u salu za sastanke, a kroz prozor se
pružao lep pogled na zelenkasto more, posuto čamcima i katamaranima.
Advokat Nabil Belrouz bio je zgodan preplanuli mladić sa sjajnom crnom kosom i najviše
trideset pet godina.
,,Ja pomalo govorim italijanski, ako želite da pričate na svom jeziku."
Balistreri je pristao, sav zadovoljan što ne mora da prevodi Korvuu.
,Možda vas malo čude moje godine", reče Belrouz pošto im je ponudio po šolju američke kafe,
,,no ovde u Dubaiju je to normalno; ovo je svet velikih mogućnosti, koji daje šansu mladima."
Balistreriju je delovao kao simpatičan i aktivan momak koji se trudi da uspe u složenom
okruženju. Korvu ga je donekle doživljavao kao konkurenciju i držao se svojih stavova.
„Dakle gospodine Belrouz, znate da smo došli ovamo zato što se u jednom od lokala ENT-a, u
baru Bela blu, pre Nove godine desilo ubistvo", započe Korvu.
„Znam, pročitao sam vaš mejl i daću vam sve podatke kojima raspolažem, mada nisam najbolje
shvatio vezu sa zločinom."
Korvu je rešio da se ne osvrće na implicitno pitanje. „Dakle, znamo da 90 odsto tog preduzeća
pripada italijanskim akcionarima. Potrebna su nam imena tih akcionara."
,,Dobro", reče Belrouz. ,,Vi kao Italijani znate da je u ovakvim aranžmanima garantovana
anonimnost akcionara."
Balistreri i Korvu se značajno zgledaše.
„Hoću da kažem da", objasni Belrouz, ,,ako očekujete da dobijete imena, prezimena i adrese
akcionara iz Evrope, ne treba da ih tražite ovde u Dubaiju. To je barem slučaj kod ENT-a za Bliski
istok."
Dao je svakome od njih po list hartije. Bio je to uprošćeni sertifikat Slobodne zone Medija sitija
za Privrednu komoru Dubaija. Bio je naveden samo jedan akcionar ENT-a za Bliski istok, a to je ENT
za Sejšele sa sedištem na Sejšelima. Korvu je dobacio Balistreriju očajnički pogled.
,,To smo mogli i očekivati", promrmljao je.
,,U tom slučaju smo uzalud dolazili", promrmlja Balistreri na arapskom. Belrouz je bio malo
zbunjen tim obraćanjem, ali odgovorio mu je na italijanskom.
„Niste došli baš potpuno uzalud, gospodine. Vi vodite jednu komplikovanu istragu, a i ovaj svet
je komplikovan i skoro nedostupan. Za to postoje razni razlozi, najčešće fiskalni, ali ponekad je to i
zato da bi se izbegao zakon. Koliko znam, u slučaju ENT-a nije u pitanju zaobilaženje zakona. Stoga
bih voleo da vam pomognem..."
Bio je to simpatičan momak, izabran da predstavlja jednu ovakvu firmu i svakako neupućen u
razne mutne poslove koji možda stoje iza svega. No videlo se da ga nešto brine. Nije bio državljanin
Emirata, a istraga ubistva nije šala. Italija ima ambasadu u Dubaiju i žalba policajaca zbog
nespremnosti za saradnju mogla je da mu stvori dosta problema. Šeici žele da žive u sređenoj
građanskoj državi i da im svi računi budu čisti. Jednog mladog libanskog advokata mogli bi proterati
čak i bez ikakve njegove stvarne krivice.
„Pošto nema noćnih letova za Italiju, verujem da ćete se vratiti sutra, jutarnjim letom. U kom ste
hotelu odseli?", upita ih Belrouz.
„Hilton Džumerija."
„Dobro. Imate ceo dan pred sobom. Uživajte u suncu, a ja ću svratiti oko sedam sati da vas
izvedem na večeru. Tako ćemo moći i neformalno da popričamo." Bilo je jasno da mladić ne želi da
razgovara s njima na tom mestu. Nije im ostalo ništa drugo do da prihvate predlog. Pre nego što su
krenuli, Balistreri reče: „Hvala za vozača kog ste nam poslali na aerodrom."
Belrouz ih začuđeno pogleda. „ Ali ja vam nisam nikoga poslao; niste to tražili."
Balistrerija opet spopadoše crne misli. „Dobro, onda ga je sigurno poslao neko iz našeg ureda;
videćemo se večeras."


Popodne

Posle kratkog objašnjenja i razgovora ispred agencije Marijustrevel dogovorile su se za sastanak
narednog popodneva.
„Izvukla bih se ja i sa starim dobrim sprejom s ljutom papričicom", rekla je Linda Nardi, „ali
sam vam ipak zahvalna na pomoći. Pretpostavljam da ćete morati ovo da ispričate inspektoru
Balistreriju."
Pikolo se osmehnula. „Sledila sam vas čim sam saznala za vaš susret u restoranu. No to je bila
moja ideja i Balistreri je nije odobrio. Stoga možemo sve da zadržimo za sebe."
Dogovorile su se za sastanak narednog dana u istom baru gde su popile čaj da se smire baš kao
dve gospođe u poodmaklim godinama.
„Ðulija, htela bih nešto da ti predložim." Pikolo ju je začuđeno pogledala. Linda Nardi bila je
lepa, pametna i senzibilna osoba. No bilo je jasno da na seksualnom planu nije zainteresovana za nju.
U tišini je saslušala Lindin predlog dok joj se kroz vrelu krv provlačila jeza uzbuđenja.
Ona kao da je moja starija sestra. Možda nije baš ovoliko luda, ali spremna je na sve isto kao i
ja.
„Zar se ne plašiš?", upita Pikolo tek da nešto kaže.
A Linda joj sa svojim uobičajenim vedrim izrazom lica odgovori: „Najviše se bojim
mogućnosti da se ta priča nastavi."


Kao da je predosetio, Korvu se setio da ponese i kupaće gaće, jedne za sebe a druge za Balistrerija.
Veći deo dana proveli su na plaži ispred hotela i ostali su tu sve do pet sati. Korvu je svaki čas zvao
Nataliju i pričao joj šta vidi okolo.
Slikao je svojim telefončićem sve što stigne i odmah slao slike svojoj dragoj.
Zatim se oprobao u letenju paraglajderom koji vuče čamac. Otišao je i do piste za skijanje.
Plivao je skoro ceo sat. Balistreri nije hteo da mu se pridruži u tim aktivnostima, već je lepo
odspavao na plaži.
Usnio je čudan san, u kom mu se Linda Nardi obraća na jeziku koji ne razume.


Veče

 Kad je Belrouz došao po njih svojim audijem A-8, bio je već mrak ali je i duvao vetrić, pa je
bilo prijatno toplo ali ne i prevruće.
Restoran se nalazio na platformi usred mora. Sedeli su napolju, na vodi osvetljenoj svetlima
nebodera. Prosek starosti posetilaca bio je ispod trideset godina, a devojke su bile sve same lepotice.
Cene, na koje je Balistreri bacio brz pogled, dosezale su astronomske visine i on naruči račiće.
U toku večere Belrouz je pričao o svojoj porodici palestinskog porekla, o tome kako su mu
dedu i babu isterali iz Izraela i da su mu se roditelji nekim čudom spasli od hrišćanske libanske
vojske 1982. godine kod Šatile. Mladi advokat ipak je pio vino i pratio pogledom pravu reviju
lepotica koje su prolazile kraj njih.
Uz cigaru i viski s ledom, posle večere Belrouz odjednom reče: „Dubai je velika kockarnica i
svetska banka. Vidite, ovde se, kao i u vašim jevanđeljima, umnožavaju hleb i vino, i to svakog dana.
Nekretnine, finansije, turizam, sve redom."
„Zato što niko ne pita odakle dolazi novac, zar ne?", nabaci Korvu.
„Tačno tako. Ovamo dolaze Rusi, Kinezi, Iračani, Iranci, Saudijci; svi stižu s koferima punim
para i kupuju nebodere za gotovinu. Niko ih ne pita za poreklo novca. Nije važno da li potiče od
industrijskih aktivnosti ili šverca oružja, od prometa u samoposlugama ili trgovine organima. Nema
razlike, novac je u svakom slučaju dobar."
,,No ako se ekonomski rast uspori, a recikliranje dođe pod lupu država koje žele da nametnu
poreze u celom svetu...", reče Korvu.
Belrouz mahnu rukom prema divnoj silueti najlepšeg hotela na svetu.
,,Ti apartmani, koji koštaju najmanje četiri hiljade dolara za jedno noćenje, rezervisani su po
dve godine unapred. No mogu i da se isprazne u roku od dva dana. U tom slučaju bih se i ja vratio u
istočni Bejrut", reče on tužno.
Balistreri je ocenio da je došao pravi čas da nastavi tamo gde su tog jutra prekinuli razgovor.
,,A šta bismo pronašli ako odemo na Sejšele?"
Belrouz se osmehnu. „Druge divne plaže. I još jedno ime koje služi kao paravan. I tako redom."
,,A na kraju tog ciklusa?"
Mladi advokat čežnjivo pogleda zadnjicu ruske kelnerice i naruči četvrti viski.
,,Na kraju biste se, gospodine Balistreri, vratili na sam početak, u Italiju. Tamo se nalazi istina."
,,Ali kako bismo..."
„Poslušajte me", reče tiho Belrouz. „Izgledate mi kao ozbiljan čovek. Želim da mi obećate dve
stvari."
„Dobro, slušam vas."
,,Prvo, moje ime ne sme nigde da se pominje."
„Slažem se. A šta je drugo?"
„Moja sestra studira na jednom italijanskom univerzitetu, u Akvili. Jednom je, kad sam bio u
poseti kod nje, odgovorila na moj mobilni telefon a zvao me je jedan od akcionara ENT-a. Mogla bi
mi zatrebati vaša pomoć."
„Obećavam vam i to."
Belrouz isprazni petu čašu viskija i plati račun. Bio je astronomski visok. Zatim im dade
vizitkartu. ,,Ne želim da pričam na ovom mestu, a moram i da odem do ureda da uzmem neke papire
za vas. Videćemo se kod mene kroz sat vremena; samo dajte taksisti ovu vizitkartu s mojom
privatnom adresom."
Ispratili su ga do izlaza. Dovezli su mu njegov audi i Belrouz je, teturajući se, ušao u njega i
pozdravio ih nacvrcanim i veselim glasom: „Doviđenja, prijatelji iz Italije."
Balistreri je pogledom ispratio automobil koji se kretao prema Bulevaru šeika Zajeda.
Ogromni SUV prilepio se uz audi čim je ovaj izašao s parkinga.
 Izvukao je mobilni i pozvao hotel. Javio se recepcioner.
„Želim da znam da li je u rezervaciju koju je izvršila naša policijska služba uključen i trošak
prevoza od aerodroma do hotela i obratno."
Čuo je kako Filipinac proverava podatke u kompjuteru. ,,Ne gospodine, to nije uključeno u
rezervaciju."
Sklopio je mobilni i potrčao prema taksi stanici.
Korvu ga je začuđeno sledio.
„Šta se zbiva, šefe?"
„Samo pođi odmah za mnom."
Balistreri dade taksisti Pakistancu novčanicu od pedeset dolara i reče mu da prati audi A-8 i SUV
koji je išao za njim na rastojanju od oko 200 metara.
U to večernje doba saobraćaj je bio ređi, a uređaj za upozorenje o prekoračenju brzine u taksiju
pištao je vrlo glasno. Pakistanac ih pogleda u retrovizoru. ,,Završićemo u zatvoru, gospodo."
Balistreri mu pokaza novčanicu od sto dolara i vozač poveća brzinu. Vide zadnja svetla velikog
SUV-a i audi koji je sekao niz krivina pre uspona uzbrdo.
„Imaš li Belrouzov broj mobilnog telefona?" odjednom upita Korvua.
,,Imam."
„Pozovi i daj mi ga."
Belrouz mu se javi kod drugog zvonjenja, a u glasu mu se osećalo da je pripit.
,,Moj italijanski prijatelju", reče veselo.
„Prati te jedan SUV; uspori i probaj da staneš."
,,Ama šta to pričaš?", nasmeja se Belrouz.
Balistreri je video da SUV ubrzava i vozi naporedo s audijem.
Čuo je iz daljine iznenađeni Belrouzov uzvik: „Šta je to, dovraga! " i udarac metala o metal.
Audi je izgubio kontrolu, zaneo se udesno, odbio se od ograde ka suprotnoj strani puta, probio
ogradu i survao se nekih dvadesetak metara.


Mobilni telefon rezervisan za hitne slučajeve zazvonio je oko tri i po minuta pošto se Belrouzov audi
A-8 survao s Bulevara šeika Zajeda i zapalio se. Paskvali je bio tek stigao kući i baš se pozdravljao sa
ženom. No kada bi taj telefon zazvonio, znao je da mora da se udalji čak i od nje. Broj tog telefona
imala je samo jedna osoba - neko koga se Paskvali plašio i cenio ga istovremeno, i na koga je
svakako računao.
Gospode, učinio sam to za dobro ove države, možda i za ljubav vlasti, ali nikako zbog novca.
Otišao je u svoju radnu sobu i, ne govoreći ništa, uspostavio vezu.
Javio se glas koji mu je bio dobro poznat. ,,Bila je neophodna ozbiljna intervencija."
Paskvali duboko uzdahnu i ne reče ništa.
To zaista nije bilo predviđeno. No pobuniti se u tom času bilo bi podjednako opasno i
beskorisno.
,,Ne želimo nikakve probleme kada se vaš čovek vrati ovamo. Postarajte se za to", naredi mu
glas.
Veza se prekinula a da Paskvali nije rekao ni reči. Pre nego što je izašao iz sobe, bacio je jedan
brzi pogled na raspeće. Zatim je oborio pogled.


Kao što je i bilo predviđeno, Kolađakono je izašao sam iz komesarijata oko devet uveče. Pronela se
vest da su Ðorđi i Adrijan progovorili i rekli nešto o njemu - Pikolo ju je raširila kanalima koji se
nisu mogli povezati s njom. Videli su ga kako odlazi u Kazilino 900; bio je u uniformi i svi su ga
znali. Posle nekoliko minuta njih dve su krenule za njim. Bile su odevene kao Ciganke i niko ih ništa
nije pitao. Naselje je bilo slabo osvetljeno petrolejkama upaljenim u barakama i samo je malo
odraslih osoba bilo napolju jer je u međuvremenu prilično zahladnelo. Osećao se jak miris otpadaka.
Pritajile su se i sledile Kolađakona na pristojnom rastojanju.
„Samo ti idi za njim, ja te pratim", rekla je Pikolo. ,,Ako me Kolađakono vidi, nadrljale smo."
Linda je nastavila da ga prati, nastojeći da ne izgubi ni Kolađakona iz vida ni orijentaciju među
barakama i gomilama đubreta.
Upoznala sam strah pre mnogo godina. Od tada sam ga prevazišla.
Kolađakono uđe u jednu kolibu. ,,To je Ðorđijeva i Adrijanova koliba", prošaputa Ðulija.
Linda se privuče do poluotvorenog prozora.
„Ubiću vas sopstvenim rukama!" Kolađakonov glas bio je prepun besa.
Linda se skupila ispod prozora; morala je da bude strpljiva. Mirno je pripremila malu kameru s
infracrvenim zracima.
Čula je samo rezak zvuk jednog šamara, a zatim i drugog. Dvojica Rumuna očajnički su
protestovali.
„Sad mi lepo kažite istinu ili ću vam odseći jajca."
Bio je pravi čas pa se malo propela na prste i počela da snima. Ugao je bio odličan - dva
momka ležala su na tlu, a policajac je uperio pištolj u njih. Snimala je nekoliko minuta, a onda ju je
Kolađakono ugledao. Pre nego što je izleteo, ona je dobacila kameru Ðuliji Pikolo, koja se brzo
sakrila iza susedne barake.
Kolađakono izlete psujući, i dalje s pištoljem u ruci. „Krmačo gadna, ubiću te!"
Udarac pendrekom posla Lindu Nardi na zemlju.
Kako su te siledžije predvidljive. Sredi ga, Ðulija.
„Daj mi tu jebenu kameru, Cigančuro smrdljiva!" naredi Kolađakono.
,,Ja sam italijanska novinarka", reče ona ustajući i brišući krv koja joj je tekla iz razbijenog
nosa.
On se ukopao u mestu, a zatim se zablenuo u njenu novinarsku legitimaciju. Ime mu je bilo
poznato. Razmislio je malo i zatim doneo odluku. Njegove sitne svinjske oči bacale su prave munje
iskrene mržnje.
,,U tom slučaju imam dužnost da vas pretresem", reče pokazujući joj uz pomoć cevi pištolja da
treba da uđe u kolibu u kojoj su se nalazili zgranuti Adrijan i Ðorđi.
Pikolo je bila rastrzana između zadovoljstva što je njihov plan uspeo i želje da se umeša. No
Linda je bila vrlo kategorična. „Samo kad ti ja dam znak." Približila se prozoru kolibe.
,,A gde si sakrila kameru, gospođo novinarko? Možda u ta lepa nedra?"
Pikolo je čula skaredno smejuljenje trojice muškaraca, jer su i Adrijan i Ðorđi počeli da se
zabavljaju tim obrtom situacije. Uspela je da vidi Lindu kako odmahuje glavom. To je bilo
namenjeno njoj.
Nemoj još, sačekaj malo.
„Dobro, onda ću da vas pretražim; dopašće vam se. Zatim ću napraviti lepi mali pornić s vama i
ovom dvojicom momaka pa ću ga, ako vam padne na um da pravite probleme, staviti na internet."
Pikolo je, tresući se od besa, snimala kako Kolađakono uzima nepomičnoj Lindi kaput, duks i
košulju. Zastao je kad je ostala u prslučetu.
„Dobro, momci", reče Kolađakono dvojici Rumuna, „sada ćemo pogledati da li je sakrila
kameru između sisa ili butina."
,,Ne, reći ću vam gde je", brzo reče Linda.
 To je bio ugovoreni signal. Pikolo brzo sakri kameru ispod kolibe i širom otvori vrata.
„Ruke uvis, vas trojica!", povika uperivši pištolj u njih i sva ispunjena nekom divljom radošću.
Nemoj ga upucati, Ðulija. Gore ćemo ga srediti ako je živ.
Kolađakono je malo oklevao, bacivši tužan pogled na pištolj koji je ostavio na stolu. Pogled
Ðulije Pikolo jasno mu je govorio da od nje ne može očekivati ništa drugo do da ga upuca. Počeo je
da shvata u kakva se govna uvalio.
„Sad se lepo opružite po zemlji", naredi im Pikolo, a Linda se brzo obukla i izašla napolje.
Pikolo je pustila da prođe nekoliko minuta i Linda pokupi kameru. U međuvremenu se
zabavljala slušajući bujicu opscenih psovki koje su kuljale Kolađakonu iz usta.
„Gotov si, Kolađakono. Cela scena je snimljena, baš kao i tvoj pokušaj silovanja novinarke."
,,Ti si baš grozna krmača, ružna lezbačo. Misliš li da ne znam šta radiš s drugim lizačicama
pice?"
Pikolo se nasmeja. ,,Ne vredi da me provociraš. Neću te ni pipnuti, govnaru. To će uraditi tvoji
drugari iz ćelije. Znaš li šta rade policajcima u zatvoru? Provešćeš nekoliko lepih godina pušeći kite i
dobijajući ih u dupe. Hajde, diži se."
Kolađakono ustade. Tresao se od besa.
„Kamera je sad već izvan naselja, na putu za redakciju. Imaš vremena do sutra u ponoć da nam
kažeš ko je 23. decembra uveče bio s Nadjom u baru Bela blu. Kad nam kažeš, proverićemo sve i, ako
si kazao istinu, sve će ostati na tome. Inače ćeš se videti na televiziji i na internetu."
Kolađakono je zbunjeno zurio u nju. ,,S kim je bila Nadja u baru Bela blu? A kako bih ja, koji
moj, mogao to da znam?"
,,Pa priupitaj svog drugara Mirču, on sigurno zna. Odveo ju je na večeru i isporučio nekome, a
taj ju je odveo u bar Bela blu i posle je ubio."
„Baš si glupa; pa to je učinio onaj čobanin Vasile."
Pikolo odmahnu glavom. „Samo ti nama daj njegovo ime, i to ono pravo. Inače ćeš sebe gledati
na Jutjubu."
Ostavila ga je da u neverici razmišlja o katastrofi koja ga je snašla.



SREDA, 4. JANUAR 2006.

Jutro

Povratak avionom trajao je čitava tri sata manje zahvaljujući razlici u vremenskim zonama, tako da
su u Rim sleteli negde pre ručka. Prethodne večeri Balistreri je u Dubaiju odlučio da ne prati SUV.
Taksista je bio prestravljen, mada srećom nije shvatio kakve veze oni imaju s tim što im se pred
očima dogodilo. Praćenje SUV-a po ulicama Dubaija bilo je isključeno; mogli su samo izazvati
pucnjavu, možda čak i pravi diplomatski incident. Naložio je Korvuu da u izveštaju napiše da je
Belrouz doživeo udes sa smrtnim ishodom pošto se pre toga prilično napio za večerom. Nije trebalo
pominjati ugovoreni sastanak u Belrouzovoj kući, piratski SUV, ni onog tipa koji je došao po njih na
aerodrom.
Nije Balistrerija brinuo samo Belrouzov slučaj. Brinuo ga je i onaj šofer koji je znao broj
njihovog leta i destinaciju. To je značilo: znamo gde si, s kim si i o čemu pričaš. Sigurno su i njihovi
razgovori u ENT-u i u restoranu s Belrouzom bili prisluškivani.
Time je sudbina mladog advokata bila zapečaćena.
To je bilo otvaranje karata; jasno upozorenje koje mu je uputio čovek koji se oseća
nedodirljivim. Ti koji su ga upozoravali znali su da će on prepoznati njihov stil. I sam ga je, naime,
godinama upražnjavao. Stvarna i konkretna pretnja. Svako ko bi se uključio u tu igru morao je
mnogo da rizikuje. Bilo je ključno ne uvlačiti druge. Trebalo je izabrati između potrage za istinom i
ostajanja u životu.
Nekada na ovako nešto ne bih ni pomislio. Ali ne želim nova pokajanja ni grehe na duši.
Pikolo ih je čekala na aerodromu Leonardo da Vinči s fasciklom o Nadji u rukama. Imala je
onaj euforični izgled koji je Balistreriju najavljivao velike neprilike. Dok su se vozili ka gradu, nije
bilo uobičajenog saobraćajnog krkljanca. Škole nisu radile, činovnici su dobrim delom bili na
odmoru, dobrostojeći Rimljani otišli su na skijanje u Alpe, a mnogi drugi na izlet u okolini.
Balistreri je Ðuliji Pikolo ispričao cenzurisanu verziju dogadaja u Dubaiju. Zatim mu je ona
podnela svoj izveštaj.
„Prvi rezultati autopsije pokazuju da je Nadja umrla iste večeri, 24. decembra. Imala je seksualni
odnos bez nasilja i zatim je zadavljena. Drugi čobanin potvrđuje Vasileovu priču. A pošto sada i on
zna da je reč o ubistvu, ne verujem da bi se usudio da laže. Vasile sigurno nije pokupio Nadju u Ulici
Torikola."
,,Dakle", zaključi Korvu, „neko je pokupio Nadju i odveo je do Vasilea, koji se napio i
upražnjavao seks s njom, a zatim ju je taj zadavio."
,,Ta verzija ima jednu slabu stranu", reče Pikolo.
„Onaj Vasileov levi zglob", reče Balistreri.
Pikolo ga začuđeno pogleda. Korvu je prvi reagovao. ,,Pa znamo da je pastir povređen, ali to je
učinio Kolađakono za vreme hapšenja."
Balistreri odmahnu glavom. ,,Ne, kad ga je Kolađakono dohvatio za ruku, Vasile je odmah
zaurlao kao lud. Ma koliko da je Kolađakono snažan, Vasile je sigurno imao neku povredu
odranije..."
„Možda je povredio ruku baš daveći Nadju", nabaci Korvu.
 ,,Pa, i ja sam pomišljao na to", reče Balistreri gledajući upitno agentkinju Pikolo.
,,To sigurno nije slučaj", reče Pikolo, ,,jer patolog kaže da je povreda stara barem desetak dana,
što se vidi po procesu zarastanja. Vasile tvrdi da je povredio ruku igrajući fudbal s drugarima na
nekoj livadi, a i onaj drugi pastir je to potvrdio. Kaže da je prilikom poslednjih krađa uvek on vozio i
nosio teže stvari upravo zbog toga..."
,,Ali to je nemoguće", progunđa Korvu. ,,To bi značilo da Vasile nije ubio
Nadju. Onda je devojku ubio taj koji ju je pokupio."
„Mislim da se sve tako odigralo ili barem približno tako", potvrdi Balistreri.
Korvu je ipak i dalje bio sumnjičav. ,,Ali šefe, znači da se taj hipotetički ubica lomatao da
nabavi đuliju T s kojom nije znao šta će, ugrabio je Nadju a da ga niko nije video, odveo ju je
čobaninu da je ovaj kresne kao nagradu za uslugu, čekao tamo da ona završi posao i zatim ju je
zadavio?"
,,Da, mislim da se sve odigralo manje-više tako. Pre nego što ju je zadavio, sačekao je da se
Vasile sasvim obeznani od viskija i zaspi", potvrdi Balistreri.
„Podseća li vas to na nešto?"
Pikolo i Korvu su u neverici zurili u njega.
,,Da, mislim da znam ko je to bio", reče na kraju Pikolo.
,,I ja mislim da znam", dodade Korvu.
,,E pa ja ne znam, a vi biste sigurno rekli dva različita imena", zaključi Balistreri.
Naše predrasude i naša ubeđenja. Promašaj me je naučio da više ne računam na njih.


Paskvali tog dana nije bio onako besprekorno doteran kao obično. To su, doduše, bili samo detalji.
Ipak, jedna manžetna virila mu je iz rukava malo više od one druge. Razdeljak mu je bio malo
neravan. Kao da je naglo ustao iz kreveta posle tajne noćne ljubavne seanse, što je u njegovom
slučaju bilo sasvim isključeno kao mogućnost.
U tišini je saslušao Balistrerijev izveštaj u kom nije bilo reči o praćenju, šoferu koji ih je čekao
na aerodromu, Belrouzovom obećanju da će im pomoći ni SUV-u koji ga je pratio.
„Želiš li možda da odeš na Sejšele, Balistreri?" Nije to kazao ironično; zvučao je ogorčeno i
zabrinuto.
Balistreri odmahnu glavom. ,,To je očigledno slepa ulica; nećemo pronaći prave akcionare
ENT-a."
„Pretpostavimo da sve to ima neke veze s ubistvom Nadje i Kamare", reče Paskvali.
Balistreri nije hteo da ga podseća na činjenicu da su u pitanju tri zločina. Pominjati Paskvaliju
slučaj Samante Rosi značilo je samo stvarati nove probleme.
Promenio je temu. „Paskvali, znam da je večeras važan sastanak Gradskog veća i da ćeš se pre
toga videti s gradonačelnikom, kvestorom i prefektom. Molim te da im objasniš..."
Paskvali klimnu glavom praveći grimasu kao da se ujeo za jezik.
„Politički časovnik nije i policijski. Da bi se izmestio Kazilino 900 i druga slična naselja, treba
odobrenje obe strane, koje trenutno ne postoji. A i Vatikan se protivi tome. Misliš li da možemo tek
tako da odvezemo Rome nasred Sredozemnog mora i podavimo ih?"
„Čuj, Paskvali, ovog puta je sve dosta dobro prošlo jer su žrtve rumunska prostitutka i
senegalski izbacivač. Ali da su to deca iz dobrih italijanskih porodica..." Paskvali otera od sebe tu
misao mašući rukom kao da pokušava da otera samog đavola.
,,Da bismo izbegli takve događaje, potrebni su nam i ljudi poput Kolađakona. U svakom slučaju,
ovde bar niko ne linčuje Rome."
Balistreri je žalosno vrteo glavom. Znao je da Paskvali ne veruje u to što priča, ali bilo mu je
jasno i da ovaj prosto mora to da kaže. Zaista, ako bi se dogodio još neki zločin vezan za Rome, u
igru bi ušli neki novi politički igrači.
„Čuj, Paskvali, uz dužno poštovanje, u to ne možeš biti tako siguran. Nekome odgovara da
raspiruje plamen netolerancije. A u Italiji ima rasizma. Pogledaj samo šta se radi u školama na
periferiji i po stadionima."
,,U svakom slučaju", preseče ga Paskvali, „ishod ovog sastanka je neizvestan, tako da će možda
samo jedan glas prevagnuti na jednu ili drugu stranu."
„Imaj u vidu i to da Vasile nije ubio Kamaru. U noći 23. decembra sigurno nije bio u baru Bela
blu; bio je s trojicom saučesnika u krađi po vilama čiji su vlasnici otputovali za Božić."
„Zar ti veruješ tom svetu?"
„Niko ne bi lagao zbog tipa kao što je Vasile ako pritom rizikuje optužbu za saučesništvo u
ubistvu."
,,Ali on je ubio Nadju."
Balistreri mu ispriča za Vasileovu polomljenu levu ruku.
,,To ništa bitno ne menja", reče Paskvali. ,,To je slučaj koji se odnosi na tu sredinu - Romi,
Rumuni, Kazilino 900. Rešenje treba tražiti među njima."
Balistreri odjednom oseti da mu neka nova mučnina struji kroz vene. Paskvali je vrlo uporno
insistirao na nečem apsurdnom. A kad to radi jedna pametna osoba, to znači da ima posebne razloge
za to.


Popodne

Telefonski poziv advokata Morandija zatekao ga je nespremnog. Hađi je želeo da neformalno
porazgovara s njim. Dogovorili su se da se u subotu nađu u Bilijarskom baru, i to odmah posle ručka.
Dok se autobusom vozio kroz Ulicu Tiburtina, Balistreri shvati da je prošlo manje od nedelju
dana od njegovog prethodnog muvanja po tom kraju. Ali panorama je sad bila drugačija. Nestali su
božićni ukrasi i pojavili se politički plakati. Video ih je kroz prozor autobusa kako lepršaju na vetru.
Napadi na gradske vlasti i zdušna i uporna odbrana gradonačelnika. Svi su se uzajamno napadali i svi
su nešto mudrovali o pogrešnom modelu integracije, ali niko nije izvlačio prave zaključke. Čak su se
pojavile i špekulacije mrtvim dušama.
Strategija stvaranja pritiska potiče od osrednjih umova. To su one prosečne štetočine - mešavina
nesposobnjakovića, profitera i vulgarnih zločinaca.
Osvrnuo se po autobusu. U njemu su bile samo starije osobe i imigranti. Nije video nikog
sumnjivog ko bi ličio na uhodu. Zaključio je da znaju kuda on sad ide i da ih to ne zanima. Vruć
krompir u toj priči bilo je preduzeće ENT, a ne Bilijarski bar, Hađi i njegovi saradnici.
U baru je zatekao novog barmena. Hađi ga je zajedno s Morandijem čekao u Sali za bilijar koja
je bila zatvorena za obične goste. Kašljao je više nego obično, ali oči su mu veselo i odlučno sijale.
Nije mu rekao ništa povodom Rudijevog nestanka. Ponudio mu je kafu, pa su seli za jedan bilijarski
sto.
„Igrate li?"
„Igrao sam kao dečak u crkvenoj školi neku igru, ali samo s lopticama; korišćenje štapa bilo je
zabranjeno."
,,Kod nas u Galaciju smatralo se da je ta igra s lopticama samo za neznalice."
Hađiju se nije žurilo, a Balistreri nije hteo da ga požuruje. Uostalom, pošto se istraga o ENT-u
ukopala u mestu, ostalo je samo da se čekaju novi izveštaji patologa i dolazak Ramone Jordanesku.
 Hađi je prvi načeo temu. „Brinem zbog Mirče. Vi ste ubeđeni da je on odigrao neku ulogu u
Nadjinoj smrti. Mogu li da vas pitam na čemu zasnivate tu pretpostavku?"
A ja bih mogao da te pitam s kojim pravom me to pitaš. Da lije to deo tvoje uloge zaštitnika
prestupnika?
,,Hteo bih prvo ja vas nešto da pitam. Ako poverujem da ste mi iskreno odgovorili, daću vam
odgovor na to vaše pitanje."
,,Pa pitajte onda, Balistreri", reče Morandi milujući svoj zlatni roleks, ,,a ja ću odlučiti da li moj
klijent treba da odgovori ili ne."
Balistreri se okrete Hađiju. „Mirča i Greg su optuženi za dvostruko ubistvo koje se odigralo u
Rumuniji godinu dana pre nego što ste ih doveli u Italiju. Ubijena su dva penzionisana službenika
Ministarstva unutrašnjih poslova."
Dvostruki Hađijev lik, njegovo stalno traženje ravnoteže između mesijanske i mefistofelske
uloge, nije se promenio; i dalje je ćutao.
„Oni su tada oslobođeni zahvaljujući intervenciji najboljeg rumunskog advokata krivičara, a
zatim su otišli iz zemlje. Pitam se ko je platio advokata."
Hađi nije sačekao dozvolu od Morandija. ,,Pa jasno je da sam ga ja platio. Objasnio sam vam da
dugujem život njihovim roditeljima. Kad su zatražili da pomognem njihovim sinovima, bila mi je
dužnost da to učinim. To je bio svojevrsni dug časti."
„Čak i kada se radilo o pružanju pomoći ubicama?"
„Nije bilo dokaza protiv njih. Samo je jedan svedok tvrdio da ih je video kako izlaze s farme, a
zatim je povukao tu izjavu. Oslobodili bi ih u nekom trenutku, možda posle deset godina zatvora. Kod
nas, za razliku od vas, nema nikakvih garancija."
Hađijev pogled je, i pored njegovih napada kašlja, pokušavao da pronikne u misli šefa
Specijalnog odeljenja.
Balistreri se seti svog poslednjeg susreta s Lindom Nardi i onoga što je za Rumuna očito bila
tabu tema pa reče: ,,Da li bi vaša supruga Alina to odobrila da je nekim slučajem sada u životu?"
Lice Marijusa Hađija poprimi nešto grublji izraz: „Rekao sam vam da se klonite te teme,
Balistreri."
,,Pa vi ste sami tražili da se sastanete sa mnom. Nije više reč o nestaloj osobi, gospodine Hađi.
Reč je o najmanje jednom ubistvu."
Hađi načini jednu od svojih grimasa. „A kakve veze imaju smrt moje žene iz 1983. godine i
Nadjina smrt 2006. godine?"
U njegovim grozničavim očima bilo je nečega što nije bilo lako objasniti. To svakako nije bio
strah. Više je delovalo kao prigušena pretnja. Balistreri ustade, s namerom da krene napolje.
„Niste odgovorili na moje pitanje", podseti ga Hađi.
„Niste ni vi na moje."
„Dobro, onda će me i dalje mučiti radoznalost. Doviđenja, Balistreri."
Pozdravio ga je i pripalio ko zna koju po redu cigaretu.
„Ispratiću vas, Balistreri", predloži Morandi.
Na pločniku ispred Bilijarskog bara, usred bezopasne gomile prolaznika koji su nosili kese s
kupljenom robom, Balistreri konačno dobi potvrdu onoga u šta je već sumnjao.
Morandi se osmehivao i delovao je skoro srdačno dok mu je na rastanku stezao ruku: „Ovde u
Rimu je đavolski hladno, Balistreri; bilo bi vam bolje da ste ostali u Dubaiju na podužem odmoru."


Pikolo ga je čekala nedaleko od Bilijarskog bara. Bilo je hladno i već se skoro smrklo, ali ona je
stajala na ulici u raskopčanoj kožnoj jakni. Delovala je euforično i zbunjeno istovremeno, a to je bilo
baš ono njeno raspoloženje kojeg se Balistreri najviše plašio.
„Nadam se da u međuvremenu nisi išla u nove obilaske podruma."
„Uradila sam nešto bolje, a možda i gore od toga, šefe. Ako hoćete da sednemo u neki bar,
ispričaću vam sve uz fini topao čaj."
Kad su seli, izvukla je iz torbe neku beležnicu. „Posumnjala sam u nešto pa sam odlučila da to
proverim."
,,U šta to?", upita Balistreri već pomalo uznemiren.
,,U Kolađakona i Tatoa."
Balistreriju malo laknu. Bilo je važno da svoje saradnike drži što dalje od rizika, a posle onog
Morandijevog upozorenja bio je siguran da su u pitanju ozbiljni rizici. Ali oni su se odnosili na ENT,
a ne na propali svet prostitutki, kriminalaca, nomada, pastira i nasilnih policajaca rasista. Tu ih barem
niko nije pratio i mogli su da rade šta su hteli.
,,U redu, da čujem tvoju priču."
„Dakle, počeću od fatalnog 24. decembra. Pre nego što im se okončala smena, Kolađakono je
kazao agentima Markezeu i Kutunju da ih nagrađuje time što će ih te večeri osloboditi noćnog
dežurstva. Oni su to rado prihvatili; bili su malo iznenađeni, ali svakako i zadovoljni. Kolađakono je
obavestio svog poverenika Tatoa da će njih dvojica te noći raditi umesto mlađih kolega. Šta kažete na
ovo do sada?"
,,Pa ja već imam neka pitanja. Takođe mi se i puši, a ovde to ne mogu. Stoga ću samo da te
slušam."
„Dobro. Postavlja se pitanje zašto je baš on hteo da ih zameni? Zato da bi dao primer, kaže on,
da mladi agenti vide da se šef žrtvuje za njih. Zaista? Recimo da je tako i da je to u Kolađakonovom
stilu. No zašto bi uvaljivao u sve to i Tatoa, svog najprivrženijeg sarađnika? Možda zato što su
obojica neženje pa nikome neće smetati ako budu radili te večeri. To bi takođe moglo biti tačno. Šta
vi mislite, šefe?"
Balistreri je malo dalje odmakao u razmišljanjima, možda i zbog želje da izađe i popuši
cigaretu. „Dobro, Pikolo, da vidimo koja je alternativna hipoteza. Kolađakono ima neki razlog zbog
kog želi da dežura te noći, a želi da i Tato bude s njim. Ali moramo da utvrdimo da razlozi koje nam
je naveo nisu pravi i da pronađemo neke dokaze koji govore o njegovom pravom motivu."
„Kad sam ga onomad ispitivala, Tato je u početku bio zabrinut, zatim se razvedrio i na kraju
razgovora se opet zabrinuo."
„Znači, misliš da je slagao na početku i na kraju ispitivanja?"
,,Na početku je bilo reči o tome da je Kolađakono predložio da njih dvojica dežuraju te noći.
Proverila sam i njihove lične podatke. Tako sam saznala da je Kolađakono sasvim sam ovde u Rimu;
roditelji su mu umrli, a najbliži rođaci žive van grada. Tato je poreklom s juga i roditelji mu ne žive
u Rimu. Ima ovde jednu mlađu sestru, ali ona ima svoj stan. Radi kao prodavačica u samoposluzi."
,,Ne znamo da li njih dvoje obično provode Božić zajedno..."
„Ipak znamo", odgovori Pikolo trijumfujući. „Sad i to znamo. Otkako je Tato došao u Rim,
uvek su zajedno slavili Božić. Poslala sam Mastrojanija u samoposlugu gde ta žena radi. Rekla mu je
da se veoma razočarala kad joj je brat kazao da ove godine ne mogu da proslave Božić zajedno.
Skoro su se posvađali oko toga."
Balistreri je zadivljeno pogleda. „Čuj, zaista moram da zapalim jednu; hajde da izađemo."
Zbog leta avionom popušio je dve manje nego što je planirao i sad mu je cigareta zaista bila
neophodna.
Napolju se već sasvim smrklo; svetla su gorela po izlozima, a automobilski farovi bili su
upaljeni. Rimska periferija bila je puna sveta koji je ulazio u samoposluge, radnje i barove, ili je
žurno izlazio iz njih. U tom kraju bilo je mnogo imigranata pa je bilo i dosta napisa protiv
imigrantskih naselja. Valjda će te večeri gradska uprava konačno doneti neku odluku. Prema
glasinama koje su se širile gradom, možda će prilikom glasanja prevagnuti samo jedan glas.
No takva razmišljanja mogla su imati posledice o kojima Balistreri tog časa nije želeo da
raspravlja. Stoga je postavio samo jedno pitanje. „Zašto je Kolađakono izabrao baš Tatoa?"
„Zato što je njegov alibi lažan i samo Tato može da se uključi u tu igru", brzo mu odgovori
Pikolo.
„O kom to alibiju govoriš?"
,,Pa o alibiju koji je Tato obezbedio Kolađakonu."
,„A zbog čega mu je bio potreban alibi?"
„Pikolo ga začuđeno pogleda. ,,Kako zbog čega? Pa trebao mu je alibi za otmicu i ubistvo
Nadje."
,,Ne, to se ne uklapa. Sama si kazala da je Tato bio prilično miran kad je pričao taj deo priče pa
bi to, po tvojim merilima, značilo da nije lagao."
Pikolo je bila zbunjena. ,,Ali zašto? Recimo da je Kolađakono u pola sedam bio u Ulici
Torikola u toj đuliji Ti da je nosio beretku i crne naočare."
,,E pa baš se to i ne slaže."
Pikolo je i sama shvatila šta se ne slaže. „Dovraga, ta prokleta misa."
,,Ne psuj misu, to je svetogrđe", prekori je Balistreri.
,,Pa možda je trebalo da kaže da je i Kolađakono bio s njim na misi od šest do sedam da bi mu
dao potpun alibi", promrmlja Pikolo sva neutešna.
Zatim se naljutila, mada najviše na sebe. „Znači, vi verujete u sve te njihove budalaštine", skoro
je povikala.
Balistreri ju je pustio da se sama primiri. Devojka je morala da nauči da se kontroliše.
Kad je video da se malo smirila, reče: ,,Ne verujem da obojica lažu baš o svemu. No za sada ne
znamo tačno šta su slagali a šta nisu. A ne znamo ni zbog čega to čine."
Pikolo je delovala zbunjeno i činilo se da je imala još nešto važno da mu kaže. Hodala je kraj
njena u tišini, prilično smrknutog lica.
Odjednom su se našli ispred komesarijata Tore Spakata. ,,Da li si me namerno dovela ovamo?",
upita je Balistreri začuđeno.
Pikolo ga nije pogledala pravo u oči. „Učinila sam još nešto, šefe."
Balistreri se na to ozbiljno zabrinuo. Ali stvarnost je bila mnogo gora od ma čega što je mogao
da zamisli.
Sav prestravljen, saslušao je priču o ludosti Linde Nardi i Ðulije Pikolo u Marijustrevelu, a
zatim i u Kazilinu 900, dok mu se talas slepog besa lagano podizao iz stomaka u glavu. Besneo je na
agentkinju Pikolo, koja je uvek sve radila po svome. Ali šta je on mogao da uradi? Da joj zalepi
dobru šamarčinu? Možda bi i sam dobio dva zauzvrat. Da je izbaci iz svog odeljenja? Izgubio bi
sjajnu saradnicu. Ðulija je zapravo bila svojevrsna kopija mladog Balistrerija. Zar je mogao da
negira samog sebe?
Zatim se razbesneo i na Lindu Nardi, koja je bila mozak i pravi pokretač svega toga. Prokleta
metiljavica, uvek tako uljudna i ljubazna. Vraga je uljudna i ljubazna. Ona je zapravo sazdana od
kaljenog čelika. No na kraju je shvatio da se ne ljuti toliko na te dve žene koliko na Kolađakona zbog
onoga što se usudio da učini Lindi Nardi.
Taj prasac nije imao pravo ni da je takne.


Poslao je agentkinju Pikolo u svoju kancelariju i ušao u komesarijat. Kolađakonova vrata bila su
otvorena. Potkomesar je sedeo zavaljen u stolicu, s nogama na stolu. U ustima je držao ugašenu
debelu cigaru. Nije pokazao nikakvu nameru da ustane niti je ponudio Balistreriju da sedne kad ga je
ugledao da stoji na pragu. Pokazao je na pisaći sto pretrpan raznim fasciklama. „Vidite Balistreri,
imam ovde nekih stotinak prijava koje treba da pročitam. Za vas su to sve gluposti. Džeparenja,
krađice, poneka provala, ukradeni automobili. U devedeset odsto slučajeva počinitelji su vaši
prijatelji Romi."
Balistreri na to ne reče ništa. Kolađakono se uspravi u stolici. „Dobro, slušam vas. No ovde sam
na svom terenu i ne dozvoljavam da me iko ispituje. Stoga me nemojte nervirati."
Ovaj je večeras mnogo siguran u sebe. Mora da je pronašao način da reši problem s Lindom
Nardi i Ðulijom Pikolo.
Balistreri se ukopao u mestu baš ispred njega. ,,Na dan 24. decembra ujutro neko se gadno
uplašio. Nestala je jedna sitnica iz izvesnog noćnog kluba; Nadja ju je ukrala. Onda vas je ta osoba
zamolila da ostanete te večeri u komesarijatu i da malo usporite istragu oko Nadjinog nestanka.
Ispričali su vam zgodnu pričicu, da je devojka pokušala da uceni nekog političara, a vama to nije bilo
nimalo čudno jer ste već učestvovali u sličnim intrigama. No zapravo im je samo bilo potrebno
vreme da pronađu taj izgubljeni predmet."
Kolađakono slegnu ramenima, delujući pritom prilično smireno. „Nemam pojma o čemu
pričate, Balistreri. Ako imate neke dokaze, dobro, a ako ih nemate, to su onda samo koještarije, baš
kao i sve ostalo što vi birokrate radite."
„Vaše ponašanje prema Ramoni Jordanesku malo je usporilo istragu; odložilo ju je za nekoliko
dana. To mogu da dokažem."
„Ali Nadja je već bila mrtva. Rezultati autopsije potvrđuju da je ubijena pre devet sati 24.
decembra, tako da sve to ne menja ništa."
„Možda bi ipak bilo lakše da ste odmah uhapsili ubicu", provocirao ga je Balistreri.
No Kolađakono na to nije ni trepnuo. „Ubica je Vasile. Uhvatili smo ga i sad je u zatvoru. I to
zahvaljujući mojim doušnicima, ne zahvaljujući vama."
Izgleda da to i misli; upao je u njihovu zamku. Stvarno misli da je taj čobanin kriv.
Mučila ga je vizija Kolađakona koji svlači Lindu Nardi. Utrošio je tolike godine i mnogo griže
savesti da nauči da savlada svoje napade besa i postane dobar policajac, oprezan i odmeren. No ta
slika je za njega bila previše.
Stoga je sa sadističkim uživanjem i gledajući Kolađakona pravo u oči rekao: „Vasile nikako nije
mogao da zadavi Nadju."
Kolađakono se malo štrecnuo kad je čuo tu njegovu neporecivu izjavu. Zatim se pribrao. ,,To su
opet neke vaše intelektualne spekulacije, Balistreri. Vratite se u svoju kancelariju u centru i zahvalite
Bogu što ne smem da vam razbijem nos."
Svlačio je Lindu. Taj smrdljivi rasista, ta zver u policijskoj odeći.
Bes je nadvladao opreznost. Reči su mu nekontrolisano izletele iz usta. Baš kao i nekada,
mnogo godina pre svega ovoga.
„Vasile je imao iščašenu levu ruku, a povredio se mnogo ranije. Zato je onako zaurlao kad ste
ga zgrabili. Imamo lekarski izveštaj. Nije nikako mogao da zadavi Nadju."
To je ludost, Balistreri; stvarno si poludeo. Treba te najuriti iz policije.
Video je da je Kolađakono pobledeo i naglo skočio na noge. „Koji to kurac pričaš?", zašištao je
približavajući mu se.
Balistreri se brzo odmaknuo prema vratima. Bio je siguran da može da ga savlada, ali nije baš
toliko zastranio da se bije s tim dripcem. Tuča u komesarijatu označila bi kraj njegove istrage. Više je
voleo da mu uputi verbalni aperkat.
„Poslali su te da ovde dežuraš s Tatoom, idiote glupi, samo zato da bi te ostavili bez alibija za
vreme kada su ubijali Nadju."
 Efekat tih reči bio je mnogo gori od udarca. Dok je išao prema izlazu, bacio je poslednji pogled
na Kolađakona. Bio je bled kao kreč i stajao je oslonjen na zid i zagledan u jednu tačku. Shvatio je da
je upao u igru s igračima previše moćnim za njega.


Kada se tog popodneva vratio u kancelariju, Margerita mu je saopštila da Korvu želi hitno da
razgovara s njim.
„Pošalji mi ga ovamo." Zatim je pokazao na cvet u čaši na njenom stolu. Namignuo joj je i ona
je pocrvenela.
„Šefe, siguran sam da su me pratili."
Balistreri opsova u sebi i oseti kako ga obuzima nervoza pomešana s besom zbog preterane
preduzimljivosti njegovih saradnika.
,,Pa zar ti danas nisi ostao u kancelariji?"
Korvu se zagleda u pod. Balistrerija opet spopade neko mučno predosećanje. Od Ðulije Pikolo
mogao je očekivati takve stvari, ali ne i od Korvua!
„Prvo sam proučio sve podatke koje imamo o pronalaženju Nadjinog tela. Pozvao sam
patologe i laboratoriju i tražio da mi daju nove podatke. Na telu su našli tragove samo jedne DNK -
Vasileove."
Pošto je Balistreri i dalje ćutao, odlučio je da nastavi.
„Zatim sam uporedio alibije svih potencijalnih osumnjičenih za 24. Decembar uveče između
osamnaest i dvadeset jedan čas." Pružio mu je spisak.
Balistreri baci oko na njega i vide ispisano potpuni alibi uz imena Grega, Mirče, Adrijana i
Ðorđija, a nepotpuni alibi uz imena Hađija, Kolađakona, Tatoa i Ajela. Poslednje ime izazva kod
njega neku malu jezu.
,,A kako ti znaš šta je Ajelo radio kasno po podne toga dana?", upita nastojeći da prikrije
zabrinutost.
„Telefonirao sam u ENT i sekretarica mi je kazala da se Ajelo tek uveče vraća iz Monte Karla.
Rekao sam da želimo hitno da proverimo registre s računovodstvenim podacima o zaposlenima u
baru Bela blu da bismo znali kada je Kamara počeo da radi. Ona je telefonom obavestila Ajela i ovaj
je rekao da je to u redu."
,,I ti si tada otišao u ENT?"
Korvu je zurio u vrhove svojih cipela. „Otišao sam s Mastrojanijem", promrmljao je.
Balistreri je zgrabio obe ručke fotelje i stiskao ih je sve dok mu zglobovi nisu pobeleli,
gnječeći pritom usnama i zubima ugašenu cigaretu.
Prokleti Korvu. A prokleti i Mastrojani s tim svojim imidžom velikog italjanskog za vodnika.
Kad se malo pribrao, uspostavio kontrolu nad sobom i osetio da je spreman na najgore, upita:
„Reci mi šta se tačno tamo dogodilo."
Korvu se obraćao vrhovima svojih cipela.
„Otišli smo autobusom. Kad smo stigli u ENT, predstavio sam Mastrojanija Ajelovoj sekretarici
i kazao joj da je on stručnjak za računovodstvo. Ona nam je pripremila svu dokumentaciju u jednoj
sali lokala, koja inače služi za sednice; ponudila nam je i čaj, a Mastrojani je izašao nekoliko puta
pod izgovorom da su mu potrebne fotokopije dokumenata. Zatim ju je zamolio da mu rastumači neke
nečitke cifre i uvukao je u razgovor. Bila je vrlo polaskana i prilično rasejana. Tada sam ja izašao iz
prostorije, izgovarajući se na potrebu da odem do toaleta."
,,I video si raspored sastanaka u rokovniku?"
Korvu mu to potvrdi. ,Ajelo je 24. decembra imao poslednji sastanak u kancelariji u pola pet po
podne. Zatim je rokovnik bio prazan sve do sedam sati. Tu je bilo zabeleženo: Koktel u hotelu
Grand."
Balistreri tiho zaječa. Ali ostade potpuno nem u očekivanju nastavka priče.
„Pozvao sam hotel Grand i rekao da sam iz finansijske kontrole i da proveravam račune jedne
firme za dostavu hrane. Upitao sam ih da li je kasno po podne 24. decembra bilo neko slavlje kod
njih. Odgovorili su mi da svakog 24. decembra u sedam sati uveče prave mali koktel za članove
nekog dobrotvornog društva koje sakuplja novac za humanitarne akcije. Biće, dakle, vrlo lako
proveriti da li je Ajelo bio tamo i da li im je ispisao ček."
„Majku ti tvoju!", zaurla Balistreri sav van sebe i naglo skoči na noge. Korvu brzo uzmače i
zakloni lice šakama, očekujući valjda da ga šef ošamari.
„Korvu, da se više nisi usudio da na svoju ruku preduzimaš takve korake kad su u pitanju Bela
blu, ENT i Ajelo. Ako samo pokušaš nešto slično, poslaću te natrag na tvoje lepo ostrvo da
prebrojavaš koze u planinčinama. Da li si razumeo?"
,,Da šefe, shvatio sam", promuca Korvu paćeničkim glasom.
„Sad mi ispričaj sve o tom praćenju", reče Balistreri.
,,To je bilo u povratku, u autobusu. Primetio sam ga zato što je samo on ušao na istoj stanici na
kojoj i mi. U dolasku ga nisam zapazio, ali siguran sam da je to bio onaj isti tip od pre nekoliko
dana."


Veče

Nije smeo da gubi ni minuta. Akcije koje su preduzeli Pikolo i Korvu i sve ono što je on sam kazao
Kolađakonu imali su efekat tempirane bombe. Pozvao je Kopolu i Mastrojanija.
„Treba da pratite Kolađakona i da ga ne gubite iz vida; napravite smene i trudite se da vas ne
vidi. Idite sad."
„Hteo sam samo da vam kažem da nisam uspeo da pronađem onog Freda Kabota, ali ponovo
sam razgovarao s Karmen i saznao nešto čudno", napomenu Nano.
„Nije me sad briga za to, Kopola. Jedan od vas dvojice treba da bude pred komesarijatom kada
Kolađakono izađe, a skoro je osam sati."
Mastrojani skoči na noge, lak kao školarac. ,,Prvo će Kopola, pošto ja moram na aerodrom da
sačekam Ramonu Jordanesku i odvedem je u kasarnu gde će noćas da prenoći. Zbog bezbednosti,
znate..."
,,A ja moram na košarkašku utakmicu svog sina, večeras im je finale", pobuni se Nano.
Balistreri ga popreko pogleda. ,,Pa biće još takvih finala, Kopola. Čiro je pravi šampion,
imaćeš vremena za to. Dao sam ti važan zadatak, koji nosi i veliku odgovornost."
Nano je reagovao baš kako je Balistreri i očekivao. ,,U pravu ste, šefe. Čiro je šampion i biće
još prilika. Neću se odlepiti od tog dripca Kolađakona čak ni ako krene pravo u pakao."
Kad je ostao sam, Balistreri pokuša da mirno razmisli o svemu. Bar Bela blu izabran je kao
mesto za Nadjin susret s nekim čovekom. Zatim je došlo do prave katastrote. Kamara je pukim
slučajem tada imao prostatitis. Morao je često da mokri, pošao je u toalet i usput u privatnoj sali
video Nadju s nekim. Taj neko je već bio namerio da je narednog dana ubije, i osetio je da je u
opasnosti. Zato je rešio da eliminiše Kamaru, izazivajući tu navodnu svađu s motociklistom.
No to nije bilo sve; krenulo je sasvim naopako. Ujutro 24. decembra čistačica konstatuje da u
maloj privatnoj sali nedostaje jedan upaljač i da ga treba nadomestiti. Zovu čoveka koji je bio s
Nadjom u maloj Sali, ali on o tome ne zna ništa. Stvara se veza između budućeg zločina, bara Bela
blu i ENT-a, mada ne baš uočljiva. Misle da će pronaći taj upaljač kod Nadje kada bude ubijena, ali ga
ne nalaze. U panici šalju kriminalce Mirču i Grega da ga uzmu od Ramone ali im ne otkrivaju detalje
da bi zaštitili bar Bela blu, tako da njih dvojica ne znaju šta traže. Inače bi im Rudi svakako radije dao
upaljač nego da ga prebiju zbog njega.
Mučio ga je osećaj nedostatka logike u celoj toj priči. Do 23. decembra nije se dogodilo ništa
što bi kompromitovalo lokal Bela blu ili ENT i njegove članove. Trebalo je samo sve obustaviti. Ne
ubiti Kamaru, ne ubiti Nadju; promeniti cilj i vreme delovanja. Ipak se sve to desilo kao da nije bilo
nikakvog drugog izbora; plan je sproveden bez obzira na brojne rizike. Umire Kamara, ubijaju
Nadju, maltretiraju Ramonu i Rudija zbog upaljača; nastavljaju da ga traže u Nadjinoj i Ramoninoj
sobi i tu ih iznenada zatiču Pikolo i Rudi.
Zaustavio se na tom trenutku sav iscrpljen od sopstvenih misli. Opet je u mašti video ogromnog
Kolađakona kako iznenada počinje da drhti i bledi poput duha. Mora da preduzme nešto da se zaustavi
tok događaja koji je sam pokrenuo. Pozvao je telefonom Lindu Nardi.


I policija i karabinijeri koriste pištolje bereta 92 parabelum kalibra 9 mm, koji se ne može naći u
prodaji jer je to vojno oružje. Model 92-FS bio je noviji i koristili su ga većinom agenti koji su bili u
službi kraće od 15 godina. Balistreri je imao 92-SB, stariji model ali još uvek u upotrebi.
Nerado je izvukao oružje iz sefa u kancelariji. Očistio ga je, napunio, zakočio i stavio u futrolu
ispod levog pazuha. Pištolji su mu bili poznati još od dečačkih dana. Za njih ga nisu vezivale lepe
uspomene. Zato godinama nije želeo da dodirne nikakvo oružje. No sada su se pojavili duhovi iz
prošlosti i neke opasne nekadašnje kolege ponovo su mu se javljale na horizontu.
Prošao je pešice kroz centar grada, dok su malobrojne mušterije izlazile iz radnji koje su se već
zatvarale a smrznuti prolaznici hrlili ka restoranima. Opet je počela da pada kišica, i kad je gologlav
stigao do Panteona, kosa mu je bila sva mokra i slepljena na čelu.
Ona je već bila tu. Imala je na sebi kišni mantil koji je izašao iz mode, a ispod njega duks i
široke pantalone. Kontrast između njenog dečjeg pogleda i odeće za stariju gospođu bio je
naglašeniji nego obično. Ali Linda Nardi imala je trideset šest godina, i nije bila ni devojčica ni
gospođa.
Odmah je prešao na stvar; nije želeo da toleriše neke njene nove ludosti.
„Baš ste rešili da vas ubiju, gospođice Nardi?"
Ona se zamislila kao da je pitanje sasvim ozbiljno postavljeno.
,,Pa uskoro se niko živi neće sećati Nadje ni Samante kao ni svih tih drugih nesrećnica i onih
koji ih oplakuju. Već sam se tim povodom obratila Svetoj Agnesi. Da li vas moja priča nervira?"
Zagledao se u nju. Bila je to lepa žena, obrazovana i ljubazna. No bila je i nepopustljiva kad je
reč o njenim principima, te zbog toga i opasna. U njenim očima ogledao se mirni spokoj osobe koja
je sasvim sigurna da je u pravu.
Oči onih koje sam voleo, vrednost onoga što sam izgubio.
Ta misao vrati ga četrdeset godina unatrag. Nešto je oživelo u njemu, nešto iz davnina. Kao
odjek eksplozije pod vodom kada talas konačno stigne do obale.
Reči mu same izleteše iz usta. „Čuj, totalno si luda."
Oboje su znali šta podrazumeva ono luda. Ta reč je bila onaj nemogući most preko uzburkane
reke koja ih je delila.
Balistreri, šta to zaboga radiš? Ti si ipak matorac. Ne pravi od sebe veću budalu nego što već
jesi.
Uputila mu je osmeh; doduše sasvim mali, ali to je bio njen prvi osmeh koji je dobio otkako su
se upoznali.
 „Potraga za istinom je deo mog života i onoga što jesam. Nisam upoznala oca. Ni danas ne
znam zašto je bilo tako, ali bila sam grozna agresivna devojčica. Mlatila sam drugu decu, i dečake i
devojčice."
Balistreri je zgranuto zurio u nju. ,,Ne mogu da verujem."
„Pokazaću ti fotografije. Bila sam prerano sazrela, i fizički i psihološki. S jedanaest godina bila
sam već potpuno razvijena. Išla sam u privatnu srednju školu Karlo Veliki. Tu je bila i muška
gimnazija, s nešto starijim dečacima. Nedostajao mi je otac, pa sam ga valjda tražila u njima; barem
mi je psiholog tako to objasnio kada su počele razne neprilike."
„Kakve neprilike?"
Odmahnula je glavom, utonula u neprijatna i neizbrisiva sećanja za kakva je Balistreri bio pravi
stručnjak.
„Eto, nastao je jedan ozbiljan problem zbog kog sam morala da se ispišem iz škole. No na svu
sreću, ljubav leči sve rane. To je u mom slučaju bila ljubav moje majke. Ona me je zaista izlečila -
nije se odvajala od mene. To je trajalo sve dok nisam bila u stanju da se vratim u školu. Postigla sam
odlične rezultate; ispostavilo da sam vrlo inteligentna, što svakako nije bila moja zasluga."
,,Pa baš zbog toga što si inteligentna treba da shvatiš da jurcanje za ubicom nije posao za
novinarku već za policiju."
Složila se s tim klimnuvši lako glavom. „Kolađakono će mi do ponoći dati to ime. Obećavam da
ću ti ga odmah proslediti. Da li se slažeš s tim?"
Malo je zastao. Nije želeo to da je to pita, ali morao je.
„Trebaće mi još jedna usluga."
Saslušala ga je opet ćutke; nije ga prekidala dok je govorio. Nije mu postavila nikakve uslove
da bi uradila ono što je tražio od nje. Rastali su se malo kasnije na praznom trgu ispred Panteona.
Poželeo je da je, bez obzira na kišu, naglo privuče u zagrljaj. Međutim, samo ju je kratko pozdravio i
mirno pustio da ode.


Dok je po kiši hodao prema kući, spopao ga je opet onaj osećaj nelagodnosti i zabrinuo se. Na pola
puta do kuće odlučio je da se zaustavi u jednom otvorenom baru u blizini stanice Termini. Bar je bio
prepun imigranata. Azijati su se gurali oko slot-mašina. Došljaci iz istočne Evrope pili su žestoka
pića. Afrikanci su pokušavali da prodaju lažne firmirane tašne malobrojnim smrznutim prolaznicima.
Svi su pušili, ne obazirući se na zabranu.
Balistreri je to iskoristio da i sam pripali poslednju cigaretu iz svoje dnevne kvote. Trg je bio
osvetljen farovima malobrojnih automobila. Bila je tek prošla ponoć.
Pozvao je Kopolu. „Sve je u redu, šefe. Kolađakono je još u komesarijatu. Izašao je s Tatoom na
večeru u gostionicu preko puta, a zatim su se vratili u kancelariju. Budite bez brige, neće mi umaći."
„Bravo, Kopola; hvala ti."
,,I čujte, šefe", dodade Kopola, „hoću da znate da je moj sin u finalu doneo pobedu svom timu i
postigao trideset dva poena."
„Zar ti nisam rekao da je on tvoj pravi sin, Kopola." Nasmejali su se i pozdravili.
Zatim je pozvao Mastrojanija.
„Sve je u redu, šefe. Ramona je ovde sa mnom; vraćamo se u grad sa aerodroma."
„Čuj, Mastrojani, želim da odmah porazgovaram s njom. Dođite po mene; u baru sam pored
stanice Termini, a ulazi se iz ulice Marsala."


Zamišljao je da će ispitivati Ramonu Jordanesku u drugačijem i mirnijem okruženju. Ali nije bilo
više vremena za gubljenje. Zvanično ispitivanje u kasarni ili u kancelariji nije dolazilo u obzir bez
prisustva šefa policije, te su se na kraju njih troje našli za stočićem u baru punom sveta, dima i
žagora.
Ramonina fotografija ispred Crkve Svetog Petra na kojoj je bila snimljena s Nadjom nije
odgovarala njenom stvarnom izgledu jer su ukočene i tvrde crte lica s fotografije u prirodi bile
ublažene njenim tinejdžerskim ponašanjem. Očijukala je s Mastrojanijem, što uopšte nije bilo čudno,
a zatim je naručila dva kroasana s kremom.
„Obožavam ih", pravdala se ližući krem sa usana.
„Možeš da ih jedeš do mile volje", reče joj Mastrojani.
,,Dobro", složi se Balistreri, ,,ali da ipak popričamo o nečemu važnom."
Ramona samo klimnu glavom, usta punih testa s kremom.
„Budi sasvim spokojna. Sutra ćemo te suočiti sa zlim potkomesarom Kolađakonom. Posle toga
će te Mastrojani odvesti na rimski aerodrom i vratiće te kući."
U njenim očima je odmah zapazio strah. ,,On će otići pravo u zatvor zbog saučesništva u
Nadjinom ubistvu i neće odatle izaći još mnogo godina", umiri je Balistreri.
Mastrojani i Ramona istovremeno poskočiše. „Saučesništvo u ubistvu?", prošaputa Mastrojani.
Balistreri ga je ignorisao i obratio se direktno Ramoni.
„Kaži mi sada nešto o tom apartmanu u blizini Kristala. Da li je imao običnu tavanicu ili
dvostruku?"
,,Ne razumem", reče zbunjena Ramona. Mastrojani, koji se ponašao prema njoj kao prema
mlađoj sestri, pokuša da joj objasni.
,,Ne znam. Po čemu se to vidi?"
,,Po svetlima. Da li je tamo gde nije bilo ogledala na plafonu bio neki luster, ili tavanični
reflektori?"
„Tavanični reflektori?"
Opet joj je Mastrojani nešto objašnjavao.
,,Da, da, bile su neke takve svetiljke; one sa crvenim sijalicama."
Da bi mogli da snimaju odozgo. To su bili pravi profesionalci.
„Dobro, i šta se onda desilo?"
„Uradila sam tačno ono što mi je Kolađakono kazao. Kada je taj elegantni gospodin stigao u
Kristal, ubrzo je prišao i ponudio mi piće. Zatim sam ga odvela do apartmana. Želeo je da izigrava
roba i ja sam odradila svoje; bio je vrlo zadovoljan, dao mi je sto evra i potom otišao."
,,A da li bi poznala tog elegantnog gospodina ako bi ga sada videla?"
„O da, prepoznala bih svaki njegov centimetar", reče Ramona i zasmeja se kao devojčica dok je
Mastrojani crveneo.
Balistreri izvuče ajfon iz džepa i potraži mejl koji mu je Mastrojani nekoliko dana ranije poslao
iz Jašija. Zagleda se pažljivo u jedan pasus teksta.
„Ramona, rekla si Mastrojaniju da je Kolađakono hteo da te po svaku cenu ubedi da je Nadja
otišla s tim tipom koji ju je povezao kolima. Da li ti je on to doslovno kazao?"
Osetio je da Mastrojani namerava da se umeša pa mu dade znak da ćuti.
,,Da, sigurna sam; baš je tako kazao."
„A da li si mu ti prethodno kazala da je ona otišla nekim automobilom?"
Balistreri je čuo kako Mastrojani lupka šoljicom po tacni pa mu dobaci oštar pogled
upozorenja.
Ramona se trudila da se priseti. ,,Pa, kazala sam mu da smo se Nadja i ja dogovorile da nikada
jedna od nas ne ulazi u neki auto ako ona druga nije tu. Rekla sam mu i da sam u tom času bila
odsutna; bila sam s tim svojim mlitavim klijentom, a kad sam se vratila, Nadja je već bila nestala.
Čekala sam je, pitala druge devojke..."
,,Da li si mu rekla šta su ti kazale druge devojke?"
,,Ne", odgovori mu smesta. ,,Ja nikome ne pravim neprilike."
Mastrojani ispusti neki zvuk između jecaja i gunđanja. Iznuren tim dugim danom i
preganjanjem s neposlušnim i rasejanim saradnicima, Balistreri izgubi nerve i zašišta mu na uho:
,,Ako ne umeš da se uzdržiš, idi u toalet da promeniš pelenu."
Mastrojani se pridiže i klateći se pomalo u hodu ode prema toaletu.
„Šta se dešava?", upita Ramona donekle dekoncentrisana njegovim odlaskom.
„Ništa, Mastrojani mora da ode do toaleta. Znači, ti mu zapravo nisi kazala ništa o tom
automobilu..."
Eto šta biva kad pošalješ nestručne osobe da ispituju svedoke, a ti mirno sediš u kancelariji i
čitaš njihove mejlove. Baš si budala, Balistreri. A i taj blesavko Mastrojani, misli da će mu žene reći
sve što treba da zna čak i ako im uopšte ne postaviprava pitanja.
Zatim se setio onoga što je učinio Korvu, da i ne govori o agentkinji Pikolo. Jedini koji tih dana
nije napravio zbrku bio je na kraju ipak agent Kopola. Obuze ga nagli napad solidarnosti s Kopolom
i uze u ruku telefon da pozove Nana, ali u tom času grupa Rumuna za jednim obližnjim stolom zaurla
iz sveg glasa; zatim počeše da nazdravljaju.
Balistreri baci pogled na ekran, misleći da će na njemu videti ponovljeni snimak nekog gola.
Umesto toga, ugleda spikera večernjeg TV dnevnika i kroz galamu uspe da čuje završne reči
saopštenja: „... te je sa samo jednim glasom više gradska uprava izglasala da se naselje Kazilino 900 i
duga imigrantska nomadska naselja ne izmeštaju, već da se potraži rešenje koje odgovara svim
zainteresovanim stranama. Gradska uprava dobila je i podršku Vatikana..."
Prišao je ekranu u želji da čuje komentare i intervjue. Gradonačelnikje očigledno bio
preplavljen oprečnim osećanjima. Izjavio je da je iznenađen, ali i da ga raduje neočekivana odluka De
Rosija, koji je na kraju glasao protiv izmeštanja naselja. Zatim je usledio kratak intervju s Augustom
de Rosijem.
„Zameniče gradonačelnika", pitao ga je novinar, „veći deo izborne kampanje ste, imajući u vidu
ono što zastupate, bili protiv ma kakvog odlaganja preseljenja naselja."
„Treba imati u vidu da, osim svojim biračima, svako od nas mora da odgovara i pred svojom
savešću", reče pompezno De Rosi, gledajući pravo u kameru.
„Ali... taj tip...", promuca Ramona pokazujući na De Rosija, ,,pa to je onaj moj matori prasac iz
Kristala."
Balistreri je već nervozno okretao Kopolin broj. Nano mu se odmah odazvao, a u pozadini se
čuo šum automobilskog motora.
„Ama gde si to, dovraga?", razdrao se Balistreri sav van sebe. Ceo bar se okrenu prema njima.
„Šefe, smirite se; sve je u redu. Pratim svojim automobilom naša dva kopilana."
Balistreri duboko udahnu vazduh nastojeći da povrati kontrolu nad sobom. „Dobro Kopola, sve
je dakle u redu. Možeš li mi reći gde si sada?"
Nanov glas dopre do njega u vidu šapata i krčanja: „Kolađakono i Tato se voze drumom prema
onoj pastirskoj kolibi gde smo našli Nadju. Loše vas čujem, valjda nema dometa..."
Zatim se veza prekide. Bol u grudima mu se toliko pojačao da ga je za trenutak ostavio bez
daha. Naslonio se na stočić da ne bi pao; pred očima mu se maglilo i ruke su mu se tresle.
Kakav neslavan kraj, Balistreri. Da izdahneš od infarkta, možda i uneređen, u nekom smrdljivom
baru punom ološa.
Ali to mu ipak nije bilo suđeno. Mastrojani se ubrzo vratio, a bio je bled kao kreč. ,,Daj mi
svoje ključeve, treba mi auto sa sirenom. Ti pozovi taksi, odvedi Ramonu u kasarnu i ne mrdajte
odatle."
 Tridesetak sekundi posle toga već je palio motor i neviđenom brzinom jurnuo ka istočnoj
periferiji Rima.
Stigao je u blizinu kolibe za samo dvanaestak minuta, u deset do jedan, sav izludeo od brige.
Parkirao je na istom onom mestu na kome je Pikolo parkirala u novogodišnjoj noći, na polovini
uspona, tamo gde se drum pun rupa pretvarao u običnu zemljanu stazu. Video je da je tu parkiran i
Kopolin auto. Malo ispred njega stajao je i Kolađakonov i Tatoov punto. Mobilni telefon nije imao
domet. Proklinjao je sebe; Pikolo mu je to još ranije kazala. Košmar se ponavljao, i to s istim
detaljima.
Dobro je što Nano uvek nosi pištolj sa sobom.
Setio se onoga što mu je Kopola svojevremeno rekao: „Šefe, osećam se nekako višim kada ga
nosim. A i sin me ozbiljnije shvata kada se uveče vratim kući i izvučem futrolu s pištoljem ispod
sakoa."
Nije imao pri ruci nikakvu baterijsku lampu. Skinuo je jaknu, sako i futrolu s pištoljem i ostao
samo u košulji. Potrčao je uzbrdo s pištoljem u desnoj i telefonom u levoj ruci, koristeći ga kao
lampu i nastojeći da barem malo osvetli put.
Osećao je da mu đonovi klize po blatu i da ga granje niskog drveća šiba po licu. Shvatio je da
ga obuzima strah, i to ga je najviše uplašilo. Plašio se za
Kopolu, a i za sebe. Plašio se da će umreti pre vremena, pre nego što uspe da ispravi sve svoje
greške.
Upravo je pristigao do male zaravni, kad odjednom s vrha brega začu Kopolin glas: ,,Ruke
uvis!"
Nastade potpuna tišina, koja potraja nekoliko sekundi. Zatim otpoče haos; začuše se pucnji i
vika. Bacio je pogled na čistinu, osvetljenu slabim svetlom petrolejke iz kolibe. Na samim vratima
ležao je Tato, izvrnut na leđa. Začuli su se pucnji iznutra, kao i s leve strane iza hrasta udaljenog
dvadesetak metara od kolibe. Nano je sigurno bio tamo. Ugledao je i zgranutog Kolađakona s
lisicama na rukama kako se pojavljuje iza debelog stabla jednog drveta.
Mirča je izdavao neka naređenja na rumunskom; čuo ga je kako zove Grega, Adrijana i
Ðorđija. Uspeo je da razume šta im je rekao: „Sam je." Bio je u iskušenju da dovikne Kopoli da je i
on tu, no time bi naneo dvostruku štetu jer bi i ostalima otkrio svoje prisustvo i mesto na kom se
nalazi.
Iza kolibe se začula cela serija pucnjeva. Odmah je prepoznao zvuk rafalnog oružja. Video je
Adrijanovu siluetu iz profila dok je momak dolazio odnekud iza kolibe, pucajući pritom kao lud.
Balistreri izlete na čistinu, koristeći faktor iznenađenja. No ruka mu se kretala nekako usporeno,
kao da je posle toliko godina odbijala da pritisne okidač.
Kopola izjuri iza drveta, načini par koraka u stranu i uperi beretu u cilj držeći je s obe ruke, baš
kao što su ih učili u policijskoj školi. Adrijan pade na zemlju raširenih ruku, a Kopola se brzo vrati u
zaklon.
Ðorđi je, pucajući u Nana, dotrčao sa suprotne strane kolibe, dok ga je Mirča pokrivao pucajući
iznutra.
Balistreri je osetio da mu se prst ukočio na okidaču dok mu je Kopola iz sveg glasa dovikivao
da se povuče u zaklon. Stajao je u mestu, zgranut gledajući svog pomagača kako se izlaže mecima.
Kopola ispali samo jedan metak i pogodi Ðorđija u glavu.
„Šefe, sklonite se iza drveta!", viknu Kopola. Balistreri se konačno pomeri s mesta i potrča. Bio
je već skoro u zaklonu kad ga Mirčin metak pogodi u levi bok, tako da je načinio polupiruetu u
mestu. Dok je ćopao u zaklon, ugleda Grega kako ide k njemu a Mirča ga pokriva paljbom.
Ko bi rekao da ću umreti ovako glupo, sav ukočen od straha?
Kopola odjednom kleknu na jedno koleno i zakotrlja se prema hrastu, pucajući pritom bez
prekida. Greg pade pravo u blato, pogođen direktno u srce.
Kada budeš to ispričao sinu, neće ti verovati. Nećeš više nikada morati da nosiš one umetke u
cipelama i povišene potpetice.
Nano brzo ustade i potrča nastojeći da se vrati u zaklon. No metak ga pogodi posred leđa.
Kopola pade unapred i poče da puzi prema hrastu.
Balistreri se iznenađeno okrenuo na stranu s koje je došao hitac. Dok je razmišljao i oklevao,
metak koji je Mirča ispalio iz kolibe pogodi ga ispod desnog kolena. Hrast je bio na samo dva metra
od njega, ali nije mogao da mu priđe s povređenom nogom i metkom u boku. U tom času srete
Kolađakonov zrikavi pogleti.
„Pomozi mu", naredi Kolađakonu, pokazujući na Kopolu opruženog po zemlji. Mada je imao
lisice na rukama, Kolađakono ga uzme u naručje kao dete i odvuče iza drveta, a zatim uz nešto više
napora odvuče u zaklon i Balistrerija. Pucnjava je, za divno čudo, odjednom sasvim prestala.
Nano je otvorenih očiju zurio u njega, a mlaz krvi tekao mu je iz usta. „Sjajan si, Kopola; Čiro
će se ponositi tobom", reče Balistreri. Nano klimnu glavom i sklopi oči.
Balistreri je i sam izgubio dosta krvi. Znao je da može da se onesvesti u ma kom trenutku.
Trudio se da se to ne desi i da nekako savlada divlju mržnju koja je ključala u njemu.
Sada ću svakako nastojati da pobijem sve te gadne zveri, te govnare koje treba najuriti iz Italije;
Kolađakono je upravu.
Odjednom se više nije ničega plašio. Bio je sasvim lucidan i znao je da ima samo jednu šansu.
„Pridigni me na noge i pridrži me oko struka, ali tako da mi ne blokiraš ruke", naredio je
Kolađakonu, koji ga zbunjeno posluša.
Potkomesar mu je načinio oslonac i pridržavao ga je dok se Balistreri svom snagom oslonio na
levo stopalo. Čak i s lisicama na rukama, Kolađakono je, zahvaljujući snažnim bicepsima, uspevao da
ga nekako održi na nogama.



INTERMECO


Bio je spreman. Znao je da može računati na samo jedan hitac. Mirča je bio zaklonjen, a on sam i u
lošem stanju pa sigurno neće imati više od jedne šanse. Video je treperavo svetlo u kolibi i Mirčinu
senku kako podrhtava na zidu dok je ovaj čučao zguren u uglu kraj prozora. Odmerio je težinu
jednog kamena i izračunao rastojanje: sedam-osam metara.
Biće neophodno jedno dobro gađanje. Možda treba da baci kamen desnom rukom. No levica mu
je uvek bila preciznija. Kao dečak u Africi je pobeđivao na takmičenjima gađajući levicom; nije mu
bilo zanimljivo čak ni da proba da gađa desnom rukom.
Mala kartonska kuća s medvedićem koju ti je mama poklonila kad si imao sedam godina. Medina
glavica pojavila bi se na prozoru samo na tren i u tom času bi... bum!„Znaš samo dagađaš i biješ se,
Mikelino. " Tako mu je govorio tata.
Bol je bivao sve jači, krv je i dalje tekla i osetio je da mu se sve više vrti u glavi; znao je da
nema mnogo vremena. Uze beretu u levu ruku. Zatim lagano nacilja i baci kamen, baš kao što je činio
u detinjstvu kad je kamenjem gađao gavranove na eukaliptusu. Kamen je poleteo kroz vazduh
opisujući savršen luk i lupio o zid kolibe baš na mestu iza kog je bio skriven Mirča, pošto se njegovo
uplašeno lice ukazalo na prozoru odmah posle udarca. Metak mu je uleteo pravo u oko. Balistreri
vide kako se Mirča zateturao unazad i pao.
Kolađakono više nije mogao da ga pridržava. Balistreri se svalio na zemlju, ali pre nego što se
onesvestio učinilo mu se da vidi kako neka senka izlazi iz šume i lagano im prilazi. Nije bio u stanju
da otvori oči. Kroz trepavice je video samo Kolađakonove blatnjave cipele. Nije bio siguran ni da li
je sve to stvarno ili sanja.
Čuo je potkomesarov glas kako nešto govori toj osobi, ali kao da je bio udaljen od njih bar
hiljadu kilometara.
„Bože dragi, skidaj mi s ruku ove proklete lisice."
Drugi glas bio je samo neodređeni šapat. „Miruj, panduru, evo baš sad stiže."
„Ama koji to đavo stiže?", ciknu besno Kolađakono.
Šapat se postepeno gubio u daljini, zajedno s njegovom svešću.
„Stiže ti smrt."
Balistreri se onesvestio pre nego što je odjeknuo pucanj.



ČETVRTAK, 5. JANUAR 2006.

U jutarnjim izdanjima nije bilo nikakvih vesti o pokolju, samo informacija o odluci da se naselje
Kazilino 900 ipak ne izmešta i kratak članak Linde Nardi pod naslovom: A da je stradao policajac... ?
To je bila vrlo čudna koincidencija, ali u svoj onoj zbrci koja je potom nastala niko nije zatražio
objašnjenje.
No nesrećna koincidencija bila je to što je neposredno posle odluke da se imigrantsko naselje
ne izmešta došlo do pokolja u kom su izginuli hrabri policajci Kolađakono, Kopola i Tato, a ozbiljno
ranjen čuveni šef Specijalnog odeljenja Mikele Balistreri, te su se gradonačelnik i većina koja ga je
podržavala našli priterani u ugao. U još većem škripcu našla se crkva, koja je do poslednjeg časa
uporno branila imigrante i njihova prava. U komori i senatu digli su se protiv ingerencija Vatikana
optužujući glasovi onih čija mišljenja se obično nisu čula niti objavljivala. Dok je crkva iz principa i
dalje zagovarala toleranciju neprimerenu celoj toj situaciji, neke političke partije cinično su navodile
najnovije događaje, koristeći ih u prilog svojoj izbornoj kampanji. Neko je čak otvoreno pomenuo
da se jasno vidi kako oživljava Konkordat između Italije i Vatikana.
Papa se tog dana pojavio na svom balkonu na Trgu Svetog Petra da izmoli molitvu Bogorodici.
Zatim je osudio nasilje i tražio da obe strane pokažu razumevanje. Kad je kazao da će se moliti za sve
mrtve i da je neslaganje već izazivalo razne oblike nasilja u prošlosti kao i da je to nasilje sprovodila
nerazumna masa sačinjena prevashodno od Italijana, začuli su se brojni zvižduci. U TV dnevnicima te
delove snimaka su isekli, ali CNN i međunarodna mreža precizno su preneli svetu ceo događaj.
I Linda Nardi uspela je da vidi ceo snimak s trga, uključujući i onaj deo koji je italijanska
televizija cenzurisala. Ubrzo je saznala da su Balistreriju operisali bedro i potkolenicu, i da je
konačno izvan životne opasnosti. Kupila je u samoposluzi veću količinu hrane i zatvorila se u kuću.
Zatim je pozvala svog urednika i kazala mu da će kod kuće napisati članak i poslati mu ga.
U zoru je sišla do kioska pred kućom da uzme novine i vratila se u svoj salon. Sve je pročitala,
izabrala neke tekstove i nešto podvukla i razvrstala. Napravila je pregled svega toga i otkucala
podatke na svom kompjuteru, a zatim je sav materijal stavila u dosije pod nazivom Mikele Balistreri.
Na omotu je napisala: Kad budeš ozdravio.



UTORAK, 10. JANUAR 2006.

Dok je ležao u bolnici, Balistreri je imao dovoljno vremena da razmisli o svemu. S obzirom na to da
je zadobio teže povrede, imao je šest dana na raspolaganju da se dobro pripremi za prvo ispitivanje.
Od bolničarke je zatražio da mu donese novine od 5. januara, u kojima je bio sporni članak Linde
Nardi. Video je naslov teksta: A da je stradao policajac...? i doneo odluku. Posle onoga što se desilo
Belrouzu, Kopoli, Kolađakonu i Tatou, nije želeo da izloži riziku ma čiji život. Naročito nije želeo da
izlaže opasnosti Lindu Nardi. I nije ga brinulo samo to. Ta neznanka mu se uvukla u misli i protiv
njegove volje.
Tolike je godine utrošio da postane razumna odrasla osoba, svesna sopstvenih dužnosti, rizika i
pogrešaka. Konačno mu se pružila prilika da sahrani Mikelea Balistrerija neustrašivog avanturistu
koji ne pravi kompromise, ne haje ni za šta i ponaša se pretenciozno. Imao je na savesti već nekoliko
smrti svojih bližnjih, i to ne samo ovih poslednjih dana. Pritom nije bilo načina da se iskupi za to, baš
nikakvog. Mogao je samo da nastavi kao i dotad, trudeći se da šteta bude što manja i moleći se za
oproštaj grešaka koje je počinio.
Istina uvek ima svoju cenu, a u ovom slučaju ta cena je bila previsoka. Sklopio je sopstveni
prećutni sporazum s Nevidljivim čovekom. Lovje okončan. Ja ću da prebrojim svoje mrtve i sve svoje
greške i neću te više ganjati. Ali i ti moraš da se zaustaviš.
Pitanja koja su mu postavili šef policije i Paskvali nisu bila teška. Dinamika događaja već je bila
utvrđena i sve je bilo prilično jasno. Kolađakono i Tato imali su svoje doušnike i pošli su tamo da
nešto istraže. Iznenadila su ih četvorica Rumuna - braća Lakatuš, Adrijan i Ðorđi - oni što su oteli
Nadju i odveli je Vasileu, koji ju je kasnije udavio uz pomoć drugog čobanina. Kolađakonu i Tatou
namakli su lisice i hladnokrvno ih ubili. Hrabar ali malerozni Kopola sledio je Kolađakona po
Balistrerijevom nalogu, a i ovaj mu se pridružio kad je iz telefonskog razgovora saznao kuda je
krenuo. Postavili su mu neka čisto formalna pitanja, samo zato da bi imali potvrdu rekonstrukcije
događaja.
Niko od dvojice kolega nije mu postavio pitanje da li je na licu mesta bio još neko osim
četvorice Rumuna. Činilo se da nema tragova koji bi ukazivali na to, a hici koji su usmrtili Kopolu,
Tatoa i Kolađakona i skoro ubili Balistrerija bili su svi ispaljeni iz pištolja pronađenih pored
pobijenih Rumuna. Paskvali i šef policije čestitali su mu na likvidaciji Mirče, ne pitajući ga kako je u
tome uspeo s obzirom na stanje u kom se nalazio niti su ga ma kada upitali kako je konačno spasao
glavu.
To je sve zato što Nevidljivi ćovek nije hteo da me dokrajči. Hteo je da ostanem živ i poražen za
sva vremena.


Linda je prelistala sve stare novine koje su joj doneli, a najstarije su bile još iz 1970. godine. Znala je
da je sve do tog leta Balistreri živeo u Libiji, ali o tom periodu njegovog života nije pronašla
podatke. Zatim se u jesen 1970. Godine naglo pojavio na univerzitetu u Rimu.
Posmatrala je fotografiju mladog Balistrerija s pogledom punim preteranog samopouzdanja.
Bio je u grupi mladića koji su delovali isto tako ponosno i samouvereno. Bili su ispunjeni idejama
časti, lojalnosti, hrabrosti, patriotizma. Tu su bile sekire s dva sečiva, moto SS organizacije, rimski
pozdravi, crne košulje, ranjenici, policijski furgoni, bacanje suzavca i kamenica na fakultetu i na
mostovima preko Tibra. Ipak, nikad nije bio direktno povezan s političkim ispadima, atentatima niti
obračunima.
Krajem 1973. godine demohrišćanska vlada zabranila je organizaciju Novi poredak i pohapsila
njene vođe, ali se Balistreriju, počev od 1974. godine, gubi svaki trag. Linda Nardi nije uspela da
pronađe ništa o njemu iz tog perioda ni u novinama niti u zvaničnim spisima Ministarstva unutrašnjih
poslova. Nije bilo ni adrese na kojoj je tada stanovao niti ikakvog računa u banci. Baš nikakvog traga.
Tako je bilo sve do juna 1978. godine, mesec dana posle ubistva Alda Mora. Tada se Mikele
Balistreri ponovo pojavio na sceni - završio je studije i diplomirao filozofiju, ušao u policiju,
izabran je za komesara, a od 1980. godine počeo je da radi u komesarijatu Vinja Klara, u najmirnijem
kraju Rima.
Tog momka je, s jedne strane, bilo teško povezati s ovim sadašnjim Balistrerijem, mada mu je u
nečemu ipak bio sličan. Osećaj časti, lojalnosti i hrabrosti bio je isti, ali sad je delovao više poput
zamagljenih uspomena koje su se rasplinule u stvarnosti. Bilo je lako zamisliti onog Balistrerija iz
1970. godine s pištoljem u ruci, dok je ovaj današnji sigurno bio primoran da puca na Rumune na
onom brdu.
Upitala se i da li je moguće oživeti onog Balistrerija iz mladosti i navesti ga da se da u poteru
za tim paklenim zlom koje ih vreba i konačno ga uništi.



FEBRUAR - MART 2006.

Balistrerijev brat Alberto, Mastrojani, Pikolo, Korvu i Anđelo Diogvardi organizovali su se tako da
on u vreme poseta nikada nije bio sam. Polovinom februara podmitili su glavnu sestru na njegovom
bolničkom odeljenju, pa su se uveče u Balistrerijevoj jednokrevetnoj sobi igrale partije pokera. No i
pored Mastrojanijevog zavodničkog nastupa, glavna sestra ipak nije pristala da im dozvoli pušenje u
sobi, te su se kartali kraj otvorenog prozora da bi Balistreri ipak povremeno povukao neki dim. Niko
nije pričao o zločinima, o ENT-u, niti o poslu. Bitan je bio samo poker i po jedna cigareta popušena u
večernjim satima.
Balistreri se u međuvremenu nije uopšte čuo s Lindom, ali su njeni članci uvek bili napisani kao
da su upućeni baš njemu. Ono što je bilo rečeno između redova i razni irelevantni podaci delovali su
kao poruke njemu namenjene. Bili su to prazni članci, lišeni sadržaja i pisani u očekivanju pravih
reči. Balistreri je počeo da gradi neke nove nade na tom njenom imaginarnom obećanju. Ozdravi,
Mikele; ja te čekam
Kad su mu lekari konačno dozvolili da se vrati kući i tamo nastavi rehabilitaciju, Balistreri se
osećao prilično izgubljeno. Bio je već navikao na tu bolnicu u koju su samo izdaleka dopirali odjeci
spoljnog sveta, a i to su uglavnom bile lepe vesti koje su mu donosili brat i prijatelji. Pripadala mu je
muka od pomisli da treba da se vrati u svoj stan u blizini kancelarije i opet se direktno suoči s
gradom. Bolnički zidovi bili su poslednji bedem njegove odbrane. Tu nije mogao ništa da uradi. Ali
čim bude izašao iz bolnice, postaviće se pitanje njegovog ličnog izbora i moraće da odluči želi li da
se vrati burnim svetskim događajima.
Samo jedna misao podsticala ga je da izađe iz bolnice: mogućnost da se ponovo sretne s
Lindom Nardi. Njegov um nije hteo to da prihvati i stalno se trudio da ne misli na nju, ali mu se ta
misao ipak često vraćala.
Najviše su ga brinuli zamišljeni razgovori koje bi mogli voditi kao i očigledan nedostatak
telesne požude. Mučio ga je sve jači osećaj da je postao pravi starac.
Ujutro 15. marta, na dan izlaska iz bolnice, otvorio je prozore i ugledao sunčan dan; bio je to
jedan od onih dana koji u Rimu najavljuju dolazak proleća. Baš je sedeo u fotelji i potpisivao papire
za otpust kada mu bolničarka najavi posetu van utvrđenog vremena.
Linda Nardi se u međuvremenu još prolepšala.
Valjda je sad prvi put posmatram sasvim drugim očima. Gledam je iz ugla vojnika koji se vraća
iz rata.
Neko vreme je samo mirno stajala na vratima, a zatim je pružila ruke prema njemu. Ustao je,
malo se zateturao, oslonio se na štake i pustio je da ga zagrli. Bio je to miran zagrljaj u potpunoj
tišini, koji kao da je dolazio odnekud iz daljine.



PROLEĆE 2006.


Od tog dana Linda je postala neka vrsta njegove treće štake. Nisu uopšte govorili o tome niti su to
zajedno odlučili. Prosto se dogodilo i to je bilo sve. Smestila ga je u gostinsku sobu u svom malom
potkrovlju. Ujutro ga je vozila na fizioterapiju. Po podne ga je terala da idu u duge šetnje po
istorijskom centru Rima i Trastevereu i koriste lepo rimsko proleće; gurali su se kroz masu mladih
ljudi i turista da bi on postepeno uvežbao hodanje.
Kad bi se Balistreri zamorio, vraćali su se njenoj kući i sedeli na terasi punoj cveća s pogledom
na Kupolu, a potom bi večerali što je ona pripremila. Uopšte nisu pričali o onoj noći kad je Balistreri
skoro poginuo, niti o zločinima koji su se desili. On to nije pominjao, a i ona je izbegavala tu temu.
Linda je upoznala njegove prijatelje i porodicu njegovog brata, pa su povremeno pretresali sve
moguće gradske tračeve i pričali o svemu onome što je Balistreriju uvek bilo mrsko. Dolazili su im
razni parovi: Alberto i njegova žena subotom, a Anđelo i Margerita skoro svake večeri. Korvu i
Pikolo često su svraćali posle posla. Ponovo su počele da se održavaju pokeraške večeri svake
sedmice i tih večeri bi Linda obično izašla s Margeritom u grad.
Ponašali su se kao mnogi drugi bračni parovi, izuzimajući samo seks. U ponoć bi otišli na
spavanje svako u svoju sobu.
Da li sam zaljubljen u nju?Zašto onda sam povlačim granice koje ne treba preći?
Prolazili su dani i jedne večeri izneli su stolice na terasu s pogledom na Trg Svetog Petra i seli
jedno kraj drugog.
Tih desetak sedmica njihovog života u istom stanu razjasnilo je mnogo toga. Sve što je
Balistreri želeo bila je tišina i Lindino prisustvo. Baš kao i pre trideset šest godina na onoj plaži na
drugoj obali Sredozemnog mora.
Posmatrao je kako mu se ruka kao odvojena od tela obavija oko Lindinih ramena. Ona se malo
nagnula k njemu i lice joj je bilo udaljeno samo nekoliko centimetara. Nije bilo one bore na njenom
čelu, a i pogled joj je bio smiren.
To je isključivo tvoja odluka, Mikele.
Prisetio se svog prećutnog sporazuma s Nevidljivim čovekom sklopljenog one grozne noći.
Neću više tragati za tobom. Ali i ti morašprestati s ubijanjem.
Odjednom se osetio kao stari policajac koji štiti nešto neprocenjivo, nešto čemu ne sme da se
desi ništa loše i što treba zaštititi od svih ljudi pa i od Mikelea Balistrerija i svih njegovih grehova i
kajanja.
Vilama se ne može naneti zlo...
Proveo je neko vreme u takvim mislima. Linda je spustila glavu na njegovo rame i zadremala.
Naredne večeri opet su sedeli na istom mestu, ćuteći i uživajući u toplom sumraku koji je
označavao početak dugog rimskog leta. Balistreri je rešio da se sutradan konačno vrati na posao.
„Moram da ti postavim jedno veoma lično pitanje, Mikele."
Lindin glas zvučao je čudno, a takva direktna pitanja inače nisu bila deo njihove svakodnevice.
„Zabrinjavaš me, Linda", našali se Balistreri.
No ona je bila sasvim ozbiljna i činilo mu se da joj je neprijatno da mu postavi to pitanje.
„Volela bih da znam da li si onda kada si se bavio politikom direktno izazvao nečiju smrt?"
Balistrerija je pogodila takva formulacija.
 Kada si se baviopolitikom... izazvao nečiju smrt...
A svakako je znala da je do 1973. godine Mikele Balistreri bio pravi fašistički kavgadžija i
jedan od vođa organizacije Novi poredak, koja je kasnije ukinuta zbog optužbe da teži ponovnom
formiranju fašističke partije u Italiji. Kao dobra novinarka, Linda je verovatno sve to istražila i
saznala da nikada nije bio hapšen niti mu je suđeno zajedno s drugim vođama pokreta.
,,Da li to menja nešto među nama, Linda?"
Malo je razmislila o tom pitanju. „Moram da znam ko si ti danas, Mikele. A da bih to znala,
potrebno je da znam ponešto i iz ranijeg perioda tvog života."
Balistreri je nije upitao zbog čega to želi da zna. Imao je poverenja u nju i verovao da ga to pita
s dobrim razlogom.
„Nisam nikada ubio nevinu osobu niti sam naredio da se ubije neko nedužan. No u toj grupi
mladih kojoj sam pripadao bilo je dosta onih koji su mislili da su meci i bombe jedina prava sredstva
za borbu."
,,A šta si ti mislio?"
„Posle raspuštanja organizacije Novi poredak pokušao sam da se uključim u politički pokret
mladih koji su na umu imali isključivo oružanu borbu. Ali nisam uspeo."
,,A gde si bio između 1974. i 1978. godine?"
Upitala ga je to srdačnim tonom, ali je samo pitanje ukazivalo na nepremostivi jaz među njima.
Bio sam s tom grupom mladih, među njihovim vođama. Ali zapravo sam potpisao ugovor da ih
uhodim.
,,Ne mogu to da ti kažem, Linda. Makar samo radi tvoje sigurnosti."
Uzela je jednu njegovu šaku među svoje. „Znam da sigurno nisi ubijao nedužne. Ali šta si činio
kada si bio pored tih koji su želeli da ubijaju nedužne? Da li si ih pustio da divljaju ili si ih zaustavio
u tome?
Te moje drugove, one s kojima sam počeo da se bavim politikom, njih sam izdao jer su izdali
sami sebe i umislili da se borba vodi tako što samo staviš bombu u korpu za otpatke na prepunom trgu.
„Uvek sam radio sve ono što sam u tom času mogao, Linda; sve sam činio da bih se izborio s
onim što mi je izgledalo nepravedno i nečasno."
,,A da li bi i danas tako postupio?"
Linda Nardi mu je već nekoliko puta do tada indirektno uputila to pitanje.
„Danas bih ubio nekoga samo ako bih bio baš prisiljen na to. A to se upravo desilo pre pet
meseci na onom prokletom brdu."
Klimnula je glavom, ali njene oči govorile su ne. Ruke joj se rasklopiše i Balistrerijeva šaka se
odjednom oslobodi njenog stiska i ostade da visi u vazduhu, laka i usamljena.



TREĆI DEO




NEDELJA, 9. JUL 2006.

Jutro

Vratio se na posao pre više od mesec dana. Vreme mu je mirno proticalo. Posle njegovog povratka
niko nije pominjao onu pucnjavu niti zločine. Predmet je bio na sudu, a okrivljeni za ubistvo čamili
su u zatvoru. Četvorica Hađijevih saradnika, Vasileovi saučesnici koji su zamenili Nadju za auto s
razbijenim farom da bi izvršili otmicu, bili su mrtvi. Kamarin ubica je bio neki nepoznati
motociklista koji ga je ubio posle svađe, verovatno u sukobu oko ulaska u bar Bela blu. Nije bilo
neke očite veze između ta dva slučaja. Nije bilo veze ni između ENT-a i Tajne policijske službe.
Balistreri je i dalje živeo pokraj Linde, ali ne i sa njom. Bilo je među njima mnogo ljubavi, ali
ne i seksa. Radio je sve ono što inače nikada nije - nameštao slavine, gledao policijske filmove na
televiziji, pokušavao da igra golf. Proveo je celu jednu nedelju u Lindinoj garaži sav umazan uljem,
nastojeći da nekako popravi njen stari motor.
Mir, to je onaj mir o kom smo pričali pre trideset šest godina. Mladi par, kuća, prijatelji, posao,
podizanje dece. Mir kakav sigurno nisam zaslužio.
U letnjoj sparini ponovo je oživela italijanska nacionalna strast za fudbalom. Ti poslednji dani
Svetskog prvenstva svodili su se u Rimu na pojedinačno i opšte ludovanje. Italija je žustro grabila
prema finalu Svetskog kupa i završnoj utakmici protiv Francuske, neočekivanoj i nezasluženoj, što je
veoma pođsećalo na događaje od pre dvadeset četiri godine. Italijanske zastave lepršale su na svim
balkonima i svake večeri je centar grada bio blokiran automobilima slavljenika. U barovima i
restoranima servirali su samo nacionalne specijalitete: paradajz i zelenu salatu s mocarelom ili salatu
od dinje, lubenice i kivija. Bilo je to ponovno otkriće nacionalne trobojke u zemlji u kojoj su se u
dolini reke Po i danas pominjala izvesna secesionistička raspoloženja. Usred pregrejanog jula
Italijani su direktno učestvovali u avanturi svojih azura u Nemačkoj.
Čak su i politički problemi, kao i veliko pitanje zbrinjavanja imigranata dospeli na poslednje
stranice novina i na krajeve TV rubrika i postali poslednja tema u dnevnim razgovorima. I mnogi
stranci su, iz ubeđenja ili u želji za povlađivanjem, navijali za Italiju. Usput su i zarađivali silne sume
prodajući na svim uličnim uglovima majice u bojama italijanskog nacionalnog tima. U javnim
proslavama posle svake fudbalske utakmice svi su se grlili sa svima. O poubijanima se nije govorilo
niti je ikog bilo briga za njih.
Balistreri i Diogvardi obično bi porazgovarali telefonom sredinom svakog prepodneva.
,,U toku te finalne utakmice mogli bismo lepo da prošetamo praznim centrom grada zajedno s
Lindom i Margeritom", predloži Balistreri.
„Margerita apsolutno hoće da gleda finale; svi idu kod tvog brata Alberta. Ubedila je i Lindu pa
sada tvrde da smo mi dva asocijalna tipa."
„Hajdemo onda u šetnju samo nas dvojica, a one će nam se kasnije pridružiti. Ionako će Italija
izgubiti tu utakmicu i centar će biti pust."
„Pobedićemo, Mikele. A Linda i Margerita će otići na veliko slavlje s ostalima."
„Linda sigurno neće ići na neko ulično slavlje, Anđelo."
„Ali ako Italija pobedi, Lindi će biti potrebna tri sata da se od Alberta pešice vrati kući."
Deža vi je već neko vreme postojao u njihovim mislima, mada namerno nisu govorili o tome.
Nikada više nisu progovorili o onoj mučnoj noći 1982. godine, ali u međuvremenu je fudbal
očigledno skliznuo na kraj liste njihovih interesovanja. Došli su do konačnog dogovora koji im je
obojici odgovarao: prošetaće zajedno praznim centrom grada; ako Italija izgubi, nastaviće šetnju i
posle utakmice, a ako pobedi, taktički će se povući na Lindinu terasu. Tamo će sigurno biti sami.


Za Ðovanu Sordi to jutro bilo je isto kao i sva druga u poslednje dvadeset četiri godine. U pola devet
otišla je tramvajem do groblja Verano. Nedeljom je uvek menjala cveće na grobovima. Romantičnoj
Elizinoj prirodi odgovarale su lale, a Amedeovom socijalističkom duhu crveni karanfili. Bio bi to
uvek vrlo kratak boravak na groblju, uz maksimalnu koncentraciju na menjanje cveća i bez
prolivanja suza. Krajičkom usana izmolila bi molitvu za večni pokoj njihovih duša; dvadeset četiri
puta za Elizu, a deset puta za Amedea. Zatim bi se tramvajem vratila u staru kuću na periferiji, odakle
se godinama nije pomerila. U podne je redovno odlazila na misu u parohijsku crkvu. Ispovedila bi se,
lišena svakog greha osim tog jednog i uobičajenog, o kom stari pop više nije hteo ni da sluša i
razrešavao ju je i bez pokajanja.
Gospode, daj mi da saznam ko je to bio.


Veče

Šetajući centrom grada imali su osećaj da su na Mesecu. Čak i turisti neznalice, koji nikada nisu
gledali fudbal, gurali su se po rimskim trgovima na kojima su na velikim ekranima prenosili finale.
U pustim uličicama vladala je apsolutna tišina, povremeno prekidana samo odjekom grupnih uzvika.
Bilo je nemoguće potpuno ignorisati utakmicu, nerešeni rezultat i nastavke.
No i pored svih tih zvučnih efekata Mikele Balistreri i Anđelo Diogvardi bili su obuzeti
osećanjima koja nisu imala veze s utakmicom. Išli su ulicama nemo, i što su duže hodali, više su im
navirala sećanja i lagano, neosetno i neunroljivo ih plavila. Sakupljala su se polako i rasla poput
lakog snežnog pokrivača u zimsko veče. Bili su okruženi uzbudljivom i neuporedivom lepotom
rimskog istorijskog centra i lutali su po njemu skoro puna dva sata, ne izgovorivši pritom ni reči.
Kad je pri izvođenju penala utakmica dostigla vrhunac uzbuđenja, zatekli su se iznureni i
malaksali pred kapijom Linde Nardi. Dok su milioni ljudi zaustavljali dah, zastali su da pripale
cigarete duge dvadeset četiri godine. Zatim su se u trku popeli uz stepenice, a masa je jurnula na ulice.
Dok se unaokolo širila radost i na sve strane praskale petarde i vatromet u boji, našli su utočište na
Lindinoj terasi.
Usred ovakvog haosa i dok smo se mi zamlaćivali, neko čudovište ju je raskomadalo.
Balistreri začu zvižduk i okrenu se da vidi vatromet. Pruga belog dima uzdizala se naviše i
uskoro će se rasprsnuti u hiljadu boja. No kad je raketa dostigla određenu visinu, nije eksplodirala;
nije mogla da uzleti i jednostavno se ugasila.



PONEDELJAK, 10. JUL 2006.

Popodne

Noć neprekidnog slavlja nastavila se danom punim komentara i novinskih napisa, a ispred bolnica i
groblja prodavale su se majice u bojama zastave novih svetskih šampiona. Niko tog dana nije mnogo
radio, a na one koji su to pokušali svi su gledali kao na najveće budale. Da bi se malo razonodio i
izbegao nesuvisle brbljarije u kancelariji, Balistreri je dozvolio Lindi da ga ubedi da kasno po podne
prošetaju.
Posle pola sata šetnje prokleta povređena noga i godine opomenuše ga da je vreme za pauzu za
kafu. Seli su u jedan bar na Trgu Navona.
Za stolom kraj njihovog bio je neki par sa dvoje dece. Balistreri je čuo kako majka čita iz
vodiča: „Trg Navona je nastao u prvom veku nove ere, ali tada nije bio trg već stadion... "
Bucmasti sin upita punih usta, žvaćući neko pecivo s čokoladom: ,,A da li je tu igrala Roma?"
Majka se nije dala ometati već je nastavila da im čita priče o fontanama, o rivalstvu Berninija i
Borminija, o podignutoj ruci statue na Trgu Rio de la Plata napravljenoj tako da zaklanja Crkvu Svete
Agnese. ,,Ta crkva je zapravo pravo sranje", primeti devojčica, brišući nadlanicom krem sa lica.
U nekom trenutku tinejdžeri ustadoše i bez reči se uputiše prema izlozima punim firmirane
robe, ajpoda i poslednjih modela mobilnih telefona. Majka spusti knjigu i pogleda muža, utonulog u
Korijere delo sport u kom su bili opisani svi detalji velikog trijumfa Italijana. „Dovraga, pa zašto im
ništa ne kažeš? Tvoja deca..."
On je prekinu, jedva malo spustivši novine. ,,Ti si vaspitala decu, a ja samo donosim novac u
kuću."
Doneli su im dve kafe i dve čaše vode. Malo je barova u kojima su se još držali te tradicije.
Balistreriju se to dopadalo. Sećao se kako je mabruka izvodila isti ritual u očevoj radnoj sobi. Otac bi
tada zahvalio klimnuvši glavom i ne dižući pogled s papira, gucnuo bi malo vode i zatim navalio na
kafu.
Bacio je pogled na sto pored njih. Onaj sportski nastrojeni otac uspravio je novine i nastavio da
ih čita. Pogled mu pade na jedan mali naslov izgubljen između brojnih intervjua s fudbalskim
junacima. Bio je sakriven u uglu, valjda da ne bi kvario radost čitaocima. Tragedija s dva mundijala.
Ustao je i prišao stolu. ,,Izvinite", obrati se ocu porodice utonulom u čitanje.
Ovaj podiže k njemu neprijateljski pogled, valjda očekujući nekog imigrantskog uličnog
prodavca. No kada pred sobom ugleda tipičnog Italijana, malo se odobrovolji.
,,Recite", odgovori odsečnim glasom.
„Ništa, hvala", izjavi Balistreri, koji je upravo u dnu trga ugledao otvoren novinski kiosk.
Otišao je do kioska praćen zbunjenim Lindinim pogledom i zatražio Korijere delo sport.
Kad je prodavac čuo šta traži, nasmeja se i reče: ,,Ali gospodine, danas su sve novine prodate
još pre deset sati."
„Zar i politički dnevnici?"
„Čak i u njima se piše samo o našoj fudbalskoj pobedi. Sve je rasprodato."
Balistreri se vrati do onog čoveka koji je čitao novine za stolom pored njihovog.
„Izvinite, potrebne su mi te vaše novine i daću vam deset evra za njih."
 Čovek odmahnu glavom. „Ove novine nemaju cenu i visiće u mom salonu narednih pedeset
godina. Vi ste Italijan, zar ne? Trebalo je ranije da mislite na to."
„Dobro. Možete li onda da mi ih date samo da pročitam jedan mali članak pa ću vam ih vratiti?"
Čovek je postao radoznao. ,,A šta to želite da pročitate?"
Balistreri mu pokaza člančić. Čovek se namršti i pogleda ga u čudu. „ A zašto je, dovraga, takva
jedna vest bitna u divnom danu kao što je ovaj?"
Ali Balistrerijev pogled brzo ga navede da promeni mišljenje.
„Evo, uzmite slobodno tu stranu; meni ona ne treba", reče čovek i istrgnu iz novina stranicu sa
člankom.
Balistreri se dade na čitanje, sedeći pored Linde nasred trga prepunog radosnog sveta.

Tragedija s dva mundijala. Sinoć se Ðovana Sordi ubila skočivši s balkona svoje kuće. Baš
kao što je i njena ćerka Eliza izgubila život prilikom Svetskog prvenstva pre dvadeset četiri
godine - bila je mučki ubijena za vreme finalne utakmice između Italije i Spanije, dok su
naši azuri osvajali Svetski kup. Da li je to tragična koincidencija ili je nova pobeda naših
fudbalera u njoj probudila nesnosne mučne uspomene? Slučaj Elize Sordi, koji je
svojevremeno nedeljama zauzimao naslovne stranice, ostao je nerešen i posle svih ovih
godina i niko nije formalno optužen za to ubistvo. Tako se, nažalost, velika radost nas
mnogih pomešala s tragedijom pojedinaca.

Preosetljivi autor i članak kojije sigurno promakao glavnom uredniku.
Osetio je novi grč u stomaku. Sasvim drugačiji od svih onih koje je godinama povremeno
osećao. Činilo se da čak ni ne dolazi s uobičajenog mesta ispod jednjaka, već kao da dopire iz nekih
većih dubina; dalek i neotklonjiv.
Pripalio je cigaretu. Pomislio je na roditelje Elize Sordi. Bili su to skromni ljudi, radnik u
prevremenoj penziji i konobarica. Setio se kako je taj par insistirao na potrazi za devojkom usred
finalne utakmice Svetskog prvenstva, što ga je onda zaista smorilo, da bi zatim pao u potpuno
očajanje posle otkrića tela. Gospodin Amedeo je svakog dana dolazio u njihov komesarijat da ih
upita za novosti u istrazi. Sedeo je u nekom uglu, čitao novine Unita i satima ne bi progovorio, tako
da više niko nije ni obraćao pažnju na njega. To je činio pune dve godine. Zatim mu je neko, možda
baš njegov advokat, ljubazno objasnio da nema svrhe da to čini i da samo smeta.
Ðovana Sordi čekala je dvadeset četiri godine da joj neko saopšti ko joj je i zbog čega oduzeo
Elizu. I kad je Italija, posle toliko vremena, ponovo postala svetski šampion u fudbalu, a ona shvatila
da nikada neće saznati istinu, odlučila je da okonča svoj život.
Odjednom je poželeo da pozove Anđela. Linda ga je posmatrala, a vertikalna bora bila joj je
vidno urezana nasred čela. Anđelo mu se javio već posle prvog zvonjenja.
„Mikele, da li si se oporavio od praštanja petardi?"
Pročitao mu je članak. Nastalo je dugo ćutanje. Zatim je Anđelo Diogvardi prekinuo vezu, ne
izgovorivši više ni reči.



UTORAK, 11. JUL 2006.

Jutro

Predugo je čekao da bi otišao u tu posetu, no samoubistvo Ðovane Sordi konačno ga je navelo da to
učini.
Može barem da zatraži oproštaj.
Linda je ponudila da ga odveze. Trebalo im je dosta vremena da iz Rima stignu na periferiju
Napulja, a zatim i do centra. Balistreri je usput čitao novine, izbegavajući pritom poplavu članaka o
italijanskom trijumfu u fudbalu. U mnogim novinama bilo je reči i o ogromnom broju imigranata
koji su učestvovali u slavlju povodom pobede Italije. Kao da su zbog toga i oni sami postali osobe
dostojne da žive u Italiji. To je, eto, ta svemoć fudbala.
Linda je mirno vozila kroz paklenu saobraćajnu gužvu, dok je Balistreri neprekidno psovao
vozače koji su mahnito trubili čim bi ih zaustavilo crveno svetlo nekog semafora. Po gradu su se vile
zastave i transparenti - bilo ih je čak više nego u Rimu - a na ulicama je vladala neopisiva gužva.
Obavestili su Lučiju Kopola da će doći kod nje pre podne, ali bilo je već skoro jedan sat.
Kuća je bila mala, ali s terase se video ceo Napuljski zaliv. ,,To je kuća mojih roditelja", objasni
im Lučija uvodeći ih, ,,a oni su sad na letovanju na Kapriju."
Bila je to lepa žena, čak neverovatno lepa u odnosu na Nana.
Bila je i vrlo visoka. Po kući su na sve strane bile Kopoline slike. Bila je tu i njegova fotografija
s Lučijom iz gimnazijskih dana, zatim zajednička fotografija s venčanja, kao i razne slike s letovanja.
Bilo je i puno fotografija sa Čirom, veoma lepim dečakom koji je divno izgledao u svakom uzrastu,
a pritom je i rastao kao iz vode. Lučija je delovala prilično vedro, kao da očekuje da će se Nano
uveče vratiti kući s posla. Pokazala im je fotografiju koju je ona lično napravila kad su primili Ðuliju
Pikolo u tim. Bila je snimljena na stepenicama ispred kancelarije i Balistreri je stajao u sredini,
između Ðulije Pikolo i Mastrojanija, dok se Nano bio mudro nakačio na najviši stepenik, baš iznad
njih.
Sto na terasi bio je smešten u hladovinu i postavljen za četvoro. Divan miris preliva za testo sa
svežim bosiljkom privukao je Balistrerija u kuhinju.
„Čiro je otišao na trening i stići će kroz koji minut", objasni im Lučija.
Dok su ona i Linda nadgledale kuvanje testa, začu se zvono i Balistreri ode da otvori. Bio se
spremio da mu nešto kaže, ali mu je povisoki dečak samo pružio ruku i, gledajući ga u oči, rekao:
„Tata je ponekad kritikovao sve kolege redom, ali o vama nikad nije rekao ništa loše."
Za vreme ručka pričali su o pobedi azura i neverovatnom vatrometu koji je cele noći
osvetljavao zaliv tako da je bilo vidno kao po danu. Zatim je Čiro ispričao kako je primljen u klub
Napoli basket i da će početi s treninzima naredne godine.
„A šta će biti sa školom?", upita Balistreri, setivši se kako je Kopola bio opsednut idejom da mu
sin završi gimnaziju i zatim ode na studije prava.
Čiro pogledom potraži majčin. ,,Pa, u školi je tako-tako", reče ležerno Lučija. „Ova godina mu
je bila prilično teška, ali će do kraja sigurno popraviti ocene."
Posle kafe Lučija i Linda su počele da raspremaju sto, a Balistreri je otišao sa Čirom u njegovu
sobu. Bila je puna postera raznih sportista i pevača. Bilo je vrlo malo knjiga. Iznad kreveta je bila
prikačena jedna neobična Nanova fotografija - Kopola, u odeći za košarku, predvodi napad na koš.
„Nije bio loš košarkaš", reče Čiro. ,,U mladosti je postizao dobre rezultate."
Seli su na ivicu kreveta. Jedan već ostario, a drugi još dečak. Neko vreme su obojica zurila u
fotografiju koja im je govorila sve, ne govoreći pritom ništa. Zatim Čiro prvi progovori: „Mama
kaže da to ni u kom slučaju nije bila njegova krivica."
Balistreri nije znao šta da mu odgovori na to.
Dečak se osmehnuo. ,,Vi ste ranjeni jer ste pokušali da priteknete tati u pomoć."
Dok su se tog jutra vozili prema Napulju, obećao je sebi da nipošto neće dečaku opisivati celo
to nasilje. No fotografija na zidu je ipak nešto promenila. Ispričao je Čiru kako je njegov otac izleteo
na čistinu da bi njemu spasao život, kako se zakotrljao po zemlji kao u filmu i pogodio onoga koji je
nišanio u njega. Takođe je rekao i da ga je mogao zaustaviti jedino metak ispaljen u leđa. Čirove oči
sijale su od ponosa.
Nikada više nećeš morati da nosiš uloške za cipele.
Kad su se opraštali, Čiro ode i donese neki mali četvrtasti paket. „Tata je uvek uza se imao ovu
agendicu s datumima svih poslovnih obaveza. Vratili su nam je zajedno s ostalim njegovim stvarima.
Želim da je vi uzmete."
Gledajući dečaka, koji više nema oca da mu aplaudira kada postigne koš ili mu čestita na dobroj
oceni, Balistreri oseti kako ga obuzima hladan bes; isti onaj koji je pokušao da nadvlađa i zaboravi
posle januarske noći na bregu i događaja u kolibi pastira Vasilea.
Ni kroz dvadeset četiri godine Lučija i Čiro neće dobiti pravdu, baš kao što je nije dobila ni
Ðovana Sordi.


Veče

Kad su stigli Lindinoj kući, Balistreri je, dok je na terasi pijuckao belo vino i posmatrao zalazak
sunca, otvorio agendicu inspektora Kopole. Linda je, kao i obično, pila samo vodu i činilo se da se
zadubila u neke teške misli.
Nano je bio vrlo precizan i pedantan i uz svaki dan beležio je i vreme događaja. Godina je tek
započela i tu su bili samo podaci za 2006, ali su za protekla tri dana bile naznačene brojne obaveze.
Poslednja beleška je bila od 4. januara u osam uveče, a Kopola je to zapisao neposredno pošto ga je
Balistreri poslao da prati Kolađakona.
Reći B. za Karmen. Ponovo pozvati Kabota. Opet sam popričao s Karmen i iskrslo je nešto novo.
To su bile poslednje reči koje je Nano zapisao izlazeći iz ureda te proklete večeri.
Na kraju agende bili su zapisani razni telefonski brojevi koji su bili vrlo pažljivo sređeni. Još je
osećao bes pri pomisli na Čira i Lučiju same u onoj kući. Inače ne bi bio toliko neoprezan da za taj
poziv upotrebi sopstveni mobilni telefon.
Odazvao mu se glas sa stranim naglaskom. „Ovde Karmen."
„Dobar dan, ovde inspektor Balistreri iz policije. Ja sam šef komesara Kopole koji je u
januaru..."
„Znam ko ste", prekide ga ona. ,,Pre nekoliko meseci sve novine su pisale o vama. Žao mi je
zbog vašeg kolege Kopole."
„Hvala, potrebna mi je vaša pomoć. Kopola je onoga dana kad je stradao dolazio kod vas."
„Sećam se, jadničak. Kazao mi je i da mu sin te večeri igra na nekoj košarkaškoj utakmici."
„Tačno. Nažalost, nije imao priliku da me izvesti o tome šta ste razgovarali pa sam se pitao da li
biste..."
 Bio je svestan Lindinog prisustva i činjenice da ona sve to pažljivo sluša u tišini.
„Vidite, volela bih da vam pomognem, ali prošlo je toliko vremena. A i nije bilo reči o nečemu
što već nismo pomenuli u našem prvom razgovoru."
„Molim vas da budete ljubazni i pokušate da se setite. Zamolio sam ga da ponovo razmotri s
vama sve detalje telefonskog razgovora koji je vaš momak vodio s vama te noći pre nego što je... što
je..."
,,Pre nego što ga je taj skot s motorom ubio", dopuni ona.
,,Hteo sam da proverim satnicu."
,,To sam već bezbroj puta kazala; pozvao me je u dva sata i četrnaest minuta. To se moglo
proveriti i na mom i na njegovom mobilnom telefonu. Pozvao me je da kaže kako se oseća. Rekao mi
je da često mokri ali da veruje da više nema temperaturu. Pitala sam ga da li mu veče mirno protiče.
Odgovorio je potvrdno, a zatim mi je ispričao za tog dripca koji je prošao ispred vrata na motoru i
ispsovao ga bez ikakvog razloga."
,,A vi ste ga tada pitali da li je već imao problema s tim momkom?"
,,Da, pitala sam ga to, ali mi je odgovorio da se te večeri nije dogodilo ništa drugo."
,,I šta vam je još kazao?"
„Ništa, ne sećam se ničeg drugog."
„Pričali ste dva i po minuta. Da li vam je opisao motociklistu?"
Malo se zbunila. „Nije, to me je pitao i Kopola u poslednjem razgovoru, no Papa mi je samo
kazao da je taj tip delovao čudno i da je imao kacigu koja mu je pokrivala lice."
,,A zašto je delovao čudno? Nije mogao da ga vidi ako je imao kacigu na glavi, zar ne?"
„Nije hteo da kaže da je motociklista bio čudan nego motor."
„A u kom smislu je motor bio čudan?"
,,Ne znam, rekao je samo da je motor bio čudan. Ništa više od toga. I da je vozač imao kacigu s
vizirom preko lica."
Balistreri pozdravi Karmen i poče da razmišlja. U svom ajfonu je bez problema pronašao
rezime razgovora koji je Kopola vodio s Fredom Kabotom. Pošto ga je ponovo pročitao, shvatio je
da je razgovor prilično skraćen. Verovatno je Kopola imao problema sa sporazumevanjem pa je
malo skratio celu priču. Kabot je govorio o motociklisti s kacigom i o velikom motoru, brzom i
lakom za upravljanje. Obratio je pažnju na prideve. Tri prideva je ipak bilo previše. Ili je Kopola
preterao ili je Kabot bio dobar poznavalac motora. Upitao se koje li je izraze Kabot zaista upotrebio.
Da li je kazao big ili large za veliki? Da li je kazao easy ili handy za lak za upravljanje? I da li je bilo
rečeno speedy ili fast za brz? Prešao je na poslednju stranu agende. Bila su navedena dva broja
Kabotovog telefona, fiksnog i mobilnog. Prepoznao je i prefiks za San Francisko. To je, dakle,
vremenska razlika od devet sati. Ako je u Rimu osam uveče, u Kaliforniji je sigurno jutro.
Kabot se javio pospanim glasom, ali to je bio bistar momak i ubrzo je shvatio ko ga zove. Čak
su i novine u Kaliforniji pisale o Balistreriju i četvorici mrtvih u obračunu 4. januara.
„Žao mi je zbog vašeg momka, bio je dobar čovek."
„Hvala, gospodine Kabote. Treba mi jedna informacija. U razgovoru s Kopolom opisali ste i
motocikl, ali Kopola je to preveo na italijanski. Možete li da mi ponovite razgovor?"
Kabot mu pomalo zbunjeno ponovi celu jezičku zbrku do koje je došlo u razgovoru s
Kopolom, kao i to da je Nano pogrešno razumeo da je reč o prostitutki i pederu. Balistreri se na to
samo ćutke osmehnuo.
„Zašto ste rekli da je bio čudan?", upita ga zatim.
„Mislio sam na motocikl a ne na vozača. Ja, znate, volim motocikle i imam celu zbirku."
Dakle bio je stručnjak za motore te su pridevi koje je upotrebio bili zasnovani na nekim
stvarnim osobinama motocikla a ne na površnom utisku.
 ,,Rekli ste da je motocikl bio veliki, lak za manevrisanje i brz."
,, Bio je zgodan za manevrisanje i brz, ali sigurno nije bio veliki. Najverovatnije sam rekao da je
bio lep, sjajan."
Great, znači lep, a Kopola je to preveo kao veliki. A queer bi, dakle, značilo da je motor bio
čudan...
Istina ga pogodi i pre nego što je Kabotov glas s druge strane okeana dopro do njega.
,,Znate, to je tipičan model za moto-kros, čudno je videti ga u centru grada."


Na terasi se mogao osetiti laki večernji povetarac. Baš kao i nekih drugih večeri prethodnih meseci.
Sve je ipak bilo nekako drugačije.
„Linda, jednom si me upitala kako je umrla Alina Hađi." Ta rečenica mu se omakla jer je sledio
svoje asocijacije.
Linda je sedela sasvim nepomično, kao da upravo donosi neku odluku. Pogled joj je bio uperen
ka kupoli Crkve Svetog Petra, koju su upravo osvetljavali poslednji zraci sunca. Na sredini čela joj se
pojavila ona uspravna bora.
Balistreri se setio dvaju pitanja koja mu je postavila na kraju njihove prve večere. A šta je s tim
četvrtim čovekom? A šta ako opet ubije neku devojku?
Nije više mogao da podnese to ćutanje. Sledeće pitanje postavio je vrlo nestrpljivim glasom.
,,Ko ti je kazao za ono urezano slovo?"
„Niko mi nije kazao, Mikele."
,,To ti ne verujem."
Pomilovala mu je ruku. „Pronađi toga ko je ubio Nadju i Samantu. Tako ćeš doći i do
Kopolinog ubice."
On ljutito povuče ruku. ,,A ti baš nikako nećeš da mi pomogneš. Ali naći ću ga, i poslaću ga na
robiju."
Saslušala je tu rečenicu kao potvrdu nečega što je već i sama neko vreme znala. Zatim je donela
odluku. Ustala je, ušla u stan i uzela veliku fasciklu punu novinskih isečaka. Balistreri joj priđe ne
shvatajući o čemu je reč. Ona mu bez reči dodade fasciklu. Na njoj je pisalo: Kada budeš ozdravio.
Sada je ozdravio i mogao da je radi sve što želi. Ali radiće to bez njenog učešća; to je bila
Lindina poruka.
„Nisam ozdravio, Linda."
Ona odmahnu glavom dok je izlazila iz sobe. ,,Tu bolest možeš samo ti sam da izlečiš."
Dok se pešice vraćao u stan, pomislio je na onaj njihov zagrljaj u bolnici, na mesece koje su
proveli zajedno, na veče kad je poželeo da je poljubi i kada je zadremala glave naslonjene na njegovo
rame, kao i na ulje iz njenog malog motora koje je još osećao pod prstima.
Iz svakog sna moramo da se probudimo. Nema slobode bez istine.


Antonio Paskvali otišao je na odmor od nekoliko dana u svoju porodičnu kuću u svežinu Tezana.
Njegov mobilni telefon s privatne linije zazvonio je samo jednom, i to kratko. Smislio je neki
izgovor za ženu, s kojom je upravo ćaskao, i izašao. Osetio je laku jezu kad je ponovo začuo poznati
glas.
„Vaš prijatelj je nedavno obavio dva čudna telefonska razgovora. Možda su problemi opet na
vidiku."
Prevarili su ga i uvukli u jednu nečasnu priču, kakvu sam ne bi mogao ni da zamisli. Mislio je
da pomažući postkomunističkoj partiji da izgubi izbore zapravo služi svojoj zemlji, jer bio je ubeđen
u to da se komunisti ne menjaju i da će, ako oni dođu na vlast, Italija biti siromašnija a ljudi u njoj
manje slobodni. No nikako nije zamišljao da će se upetljati u ovako nešto i neće trpeti da još neko od
njegovih ljudi strada, a naročito ne Balistreri.
Prikupio je svu svoju hrabrost.
„Ovoga puta neće biti drastičnih rešenja", ispalio je u jednom dahu.
,,Molim?" Činilo se da ga onaj glas istovremeno ismeva i upozorava.
Nije se usudio da kaže ma šta više. To ne bi ničemu poslužilo, a i već je na brzinu doneo odluku
da pribegne alternativnom rešenju koje će zadovoljiti Balistrerija i udaljiti ga od opasnosti.
„Držite ga na oku", zaključi onaj glas, ,,a pripazite i na tu ženu; setite se samo onog članka."



SREDA, 12. JUL 2006.

Jutro

Veza s Natalijom kao da je podmladila Korvua. Promenio je sve na sebi, od frizure do odeće. Čak je
promenio i stil igranja pokera; manje je analizirao i više rizikovao.
„Alberto je javio da sutra uveče nećemo igrati poker jer Anđelo ne može da dođe."
,,Dobro", reče Balistreri.
Nije oka sklopio razmišljajući o Lindi. Kao i o onom glasu na bregu koji je Kolađakonu
najavio smrt. A i o tom čudnom motoru za trke.
,,Ali Alberto svakako čeka da dođete na večeru oko pola devet."
,,Dobro."
To drugo dobro je kod Korvua pobudilo neke sumnje.
„Šta nije u redu, šefe?"
Balistreri pripali cigaretu, prvu od redovne dnevne kvote od pet komada. „Sedi, Korvu."
To njegovo sedi nije ostavljalo mesta sumnji. Zabava je bila završena. Balistreri mu pokaza na
tablu. Bila je to njihova stara praksa. Kad god bi se istraga usporila i razvukla, pozvao bi Korvua da
upotrebi svoje analitičarske sposobnosti i glavne zaključke ispiše na velikoj zidnoj tabli, gde su zatim
te beleške stajale sve do kraja istrage.
„Možeš da počneš da zapisuješ", reče Balistreri.
Korvu je i dalje sedeo na stolici kao prikovan.
„Šta želite da zapisujem, šefe?"
„Sve što ti padne na um. Činjenice, pitanja, sumnje", ohrabri ga Balistreri.
Korvu prikupi hrabrost da ga pogleda u oči. ,,Da sve to ispišem na ovoj tabli? Pa posle Dubaija
ste mi baš vi kazali..."
„Zaključavaćemo moju kancelariju."
Korvu se s oklevanjem približi tabli. ,,Evo ovako ćemo", podstače ga Balistreri. „Ispisaćemo
sva moguća pitanja i poneku sumnju. Jednu ćeš napisati ti, a jednu ja, i to ćemo činiti dok ih sve ne
izređamo. Pored pitanja ćemo ispisati i odgovore; naravno, ukoliko ih znamo."


„Šta znači slovo R? Šta znači slovo E? A zatim...?", započe Balistreri.
Dok je pisao pitanja i odgovore po tabli, Korvuu se vratilo malo uobičajenog samopouzdanja i
energije. Nastavili su da sa sve većim elanom pišu po tabli puna dva sata; tabla je bila velika a
Korvuov rukopis veoma sitan. Na kraju su se zaista umorili.
„Šta znači slovo R? Šta znači slovo E? A zatim...?"
Zašto je Kolađakono hteo da te noći on i Tato zamene Markezea i Kutunja? Zato što je znao da
bi mogla doći Ramona da prijavi Nadjin nestanak.
A kako je to znao? Rekao mu je Mirča.
Zašto je Kolađakono bio premoren 24. decembra ujutro?
Zašto je Ramona odradila onaj posao sa zamenikom gradonačelnika Augustom de Rosijem?
Zato da mogu da ga ucene snimkom i tako dobiju njegov glas.
 Ko ga je ucenjivao? Mirča i Kolađakono.
Za čiji račun i zbog čega?
Postoji li Nevidljivi čovek u Samantinom slučaju? Ko je on? Postoji, ali ne znamo ko je.
Da li je to isti čovek koji je pozvao Vasilea i zatražio da mu pozajmi đuliju T?
Gde je bio Hađi one noći kada su izginuli Kopola i ostali?
Isto pitanje se postavlja i za Ajela.
Da li su Mirča i Greg krivi za ubistvo u Rumuniji? Ko su bile žrtve?
Kako je umrla Alina Hađi u januaru 1983. godine?
Zašto je Kolađakono hteo da baš Tato bude te večeri s njim iako je znao da ovaj ima dogovor sa
sestrom?
Zašto je đulija T usporila kada je vozač video Nataliju?
Kakve je veze Ornela Korona imala s advokatom Ajelom i njegovim sinom pre smrti svog
muža?
Ko je predložio životno osiguranje za njenog muža?
Kako je zaista umro Sandro Korona?
Zašto je ubijen Kamara? Zato što je video Nadju kako 23. decembra uveče ulazi u privatnu salu
u baru.
Kome pripada ENT?


Odlučili su da ne ispisuju odgovor na poslednje pitanje, kao ni na ono o tome koje ucenjivao Augusta
de Rosija. Bilo je jasno da je u to umešana Tajna služba. Bilo je bitno ko stoji iza svega toga.
,,Dovraga", reče Korvu gledajući tablu. ,,S obzirom na to šta sve ne znamo, biće pravo čudo ako
krivci dospeju u zatvor."
„Ukoliko postoje pravi krivci", ispravi ga Balistreri.
„Imam još dva pitanja, ali voleo bih da ih ne zapisuješ."
„A zašto?"
„Recimo da ne želim da nas ureknem. Prvo pitanje glasi: Gde je Adrijanov motor bio 24.
decembra po podne dok je on bio u Kazilinu 900?"
Korvu ga zbunjeno pogleda. Zatim baci pogled na zapisnike. „Šta to znači?"
,,Ne znamo bar dve stvari. Želeo bih da se ti pozabaviš njima. Dakle, prvo je pitanje gde je bio
taj motor 23. decembra, kada je ubijen Kamara. Takođe želim da znam i gde je motor bio 24.
decembra kada je oteta i ubijena Nadja."
,,I dalje ne shvatam. Kakve veze imaju Adrijanov motor i onaj iz bara Bela blu? Adrijanov je
trkačko motorče"
Balistreri mu onda ispriča za telefonske razgovore s Karmen i Kabotom. Korvu opet nabra
obrve. Dakle, postoji još jedna veza između Nadje i bara Bela blu. A Bela blu zapravo znači ENT. A
ENT predstavlja grdne neprilike, to mu je baš sam Balistreri objasnio.
,,A koje je drugo pitanje, šefe?", upita ga već vidno zabrinut.
,,U ovoj priči ima previše nevidljivih ljudi, a najlakše ćemo pronaći tog tipa s motorom."
„Dobro. Šta želite da uradim?"
„Organizuj sve da dođemo do odgovora. Osim onih o ENT-u i Alini Hađi. Za to ću se ja
postarati. I pošalji mi Margeritu."
Korvu ga zbunjeno pogleda. „Juče, kada ste bili u Napulju, upitala me je može li da uzme
slobođan ostatak nedelje."
„Tek onako, iz čista mira?", upita Balistreri.
„Mislim da je to bila trenutna odluka. Možda je i otišla s Anđelom, ko zna..."


Popodne

Izređao se ceo niz fatalnih saobraćajnih nesreća, gorih i od rata. No za to, osim porodice žrtava,
nikoga nije bilo briga. Svi su govorili da su ti brzi motorčići pravi spas za Rim jer bi do potpunog
saobraćajnog kolapsa došlo još pre dvadesetak godina. Centar je, doduše, mogao da se pretvori u
pešačku zonu, ali to nisu dozvoljavali trgovci. Mnoga javna preduzeća mogla su da izmeste svoja
sedišta na periferiju. No to nisu želeli zaposleni u administraciji. Mogle su se bolje održavati ulice i
ukloniti stara kaldrma i ivičnjaci na koje su motori vrlo često naletali. A to nisu dozvoljavali
zaštitnici kulturnog nasleđa. I tako se masakr nastavljao.
Alina Hađi bila je samo jedna od žrtava. Zapisnik o saobraćajnoj nesreći na motoru, u kojoj je
jedna dvadesetogodišnja devojka izgubila život, bio je u Rimu rutina. Zapisnik o ovom slučaju
sadržavao je više detalja, možda i zbog prijave koju je podneo njen ujak monsinjor Lato, ali ipak u
njemu nije bilo nijedne devojčine fotografije. Nesreća se desila jedne januarske kišne večeri 1983.
godine, posle deset sati uveče. Mnogi svedoci izjavili su da su videli devojku kako juri na motoru i
ulazi u krivinu kod Koloseuma, gde je upala točkom u neku rupu između uličnih ploča, poletela uvis i
udarila u platan. Nije nosila kacigu; tad još nije bila obavezna. Niko joj nije preprečio put i nije bilo
ničeg sumnjivog.
Zatim je pročitao prijavu monsinjora Latoa, onu koju je ovaj kasnije povukao. U njoj je
navedeno da je nekoliko dana pre nesreće Alina imala mnoge modrice po rukama. To mu je posle
devojčinog pogreba ispričala neka Alinina drugarica. No između toga i saobraćajne nesreće nije bilo
neke direktne veze, a posle mesec dana monsinjor Lato povukao je prijavu.
Najviše ga je, međutim, brinulo ono čudno pitanje Linde Nardi. Kada je poginula Alina?
Jednosmerni kružni put navodio je na zaključak da je Alina te večeri krenula od kuće i zaputila
se nekuda. Po hladnoj noći je posle deset uveče odjurila neverovatnom brzinom po januarskoj kiši. A
Alina Hađi bila je dobra i lepo vaspitana devojka, religiozna i razumna.


Nekoliko puta probao je da dobije Anđela na mobilni telefon, ali ovaj je stalno bio nedostupan.
Pozvao je Korvua da mu naloži da uđe u trag monsinjoru Latou. Korvu mu je saopštio da su sve
zabrane povučene i da je Pikolo vrlo srećna što može opet da se da u lov. Taj njen entuzijazam brinuo
je Balistrerija. Najmanje mu je bilo potrebno to brdo ženskih mišića, devojka spremna na sve da bi
osvetila nepravde nanesene ženama.
Povremeno ga je spopadala jaka želja da pozove Lindu, ali nekako je odolevao. Nije to bilo iz
sujete, nisu se međusobno prepucavali na taj način, no prepreka za koju je smatrao da je nije savladao
imala je svoj razlog postojanja. Tajne su jaka barijera koja ljude štiti od saučesništva.
Proveo je mnoge sate za pisaćim stolom. Ponovo je pročitao sve zapisnike koje je imao u
kompjuteru. Zatim je proučio listu pitanja na tabli. Znao je da se tu krije rešenje, negde među
odgovorima na postavljena pitanja.
Ponovo je pročitao prvo pitanje.
Šta znači slovo R? Šta znači slovo E? A zatim...?
Kada je poginula Alina?
Lindino pitanje stalno mu je odjekivalo u glavi.
Kada?Zašto ,,kada " a ne ,,kako "?


Korvu mu se javio oko devet sati, baš kada se spremao da se sam vrati kući. Biće to, posle toliko
meseci, njegovo prvo veče bez Linde.
„Monsinjor Lato se vratio u Poljsku pre deset godina. Živ je i zdrav, i pribavio sam vam
njegove telefonske brojeve."
„Bravo. Ti si uvek veoma efikasan." Korvu nije reagovao na taj kompliment.
„Dozvolio sam sebi da pozovem jednog prijatelja iz Vatikana. Tako sam pronašao i gde je u
ono vreme radila Alina Hađi. Poslao sam vam mejl o tome." „Fino, vidim da si baš u formi. Odmah
ću ga pročitati."
„Još nešto, šefe. Natalija i ja spremamo picu, pa ako vi i Linda želite..." ,,Ne, hvala, ne mogu
večeras."
Okončao je razgovor s Korvuom. Potreba da pozove Lindu nije mu dala mira.
Pročitaću taj mejl pa ću je pozvati.
Korvuov mejl bio je vrlo kratak. Počinjao je telefonskim brojevima monsinjora Latoa u
Poljskoj, a zatim je sledio tekst: Parohija u kojoj je Alina Hađi radila 1982. godine bila je San Valente
upredgrađu Aurelija antika.
Ja sam to učinio, kaže pamćenje. Ne, nisam to mogao učiniti, kaže ponos. Na kraju pamćenje
odustaje.


Linda Nardi je preko reke koja ih je delila bacala poglede prema Crkvi Svetog Petra.
Pokušavala je svim snagama da ubedi sebe kako on to može da shvati, ili barem prihvati.
Ipak to nije bio slučaj. To joj je postalo jasno one večeri na terasi. Popričala je malo s majkom.
Zatim je obavila još jedan neophodan telefonski razgovor.



ČETVRTAK, 13. JUL 2006.

Jutro

Godinama je izbegavao taj put ka predgrađu Aurelija antika; drum se lagano peo, krivudajući između
malih kuća okruženih zelenilom. Dugo je nesvesno izbegavao taj put, kao da mu je memorijski
imunološki sistem terao svest što dalje od tog mesta.
Zašto naša griža savesti mora da ima neko lice, ime i adresu?
Znao je da je supervizor humanitarnog udruženja i paroh San Valentea zapravo njegov stari
poznanik otac Pol. Dok je parkirao auto pred ulazom i posmatrao pejzaž osvetljen zracima sunca koji
su se provlačili kroz granje, video je da je vrlo malo ostalo od onoga čega se još uvek sećao. Mala
crkva sad je bila okrečena, vegetacija bujnija i sređenija, a bio je tu i veliki negovani travnjak; iza
njega se uzdizala zgrada koja je izgledala dvostruko veća nego nekada. Dok je išao kratkom stazom
preko travnjaka, shvatio je da je sve unaokolo nekako naraslo; kao da je celo to mesto prešlo iz faze
detinjstva u zrelo doba.
Otac Pol bio je obavešten o njegovom dolasku. Pošao mu je u susret preko travnjaka. Njegova
crvena kosa je sad bila proseda, a u plavim očima mu se čitala izvesna opreznost i manja otvorenost
prema svetu. Stisak ruke bio mu je jači nego što ga se sećao i bilo je očigledno da je čovek pred njim
znatno snažniji od onog nesigurnog i nestalnog mladića kojeg je svojevremeno poznavao. Sada ga je
prvi put video bez mantije.
Pol ga je srdačno pozdravio i poveo u vrt iza kuće. Ono drvo pod kojim su prvi put razgovarali
prilično je poraslo u međuvremenu. Bile su tu i tri stolice, stočić sa čašama, mineralna voda,
najnoviji model ajfona i paklica cigareta.
„Nisam ni pomišljao da ćete posle toliko godina još uvek biti ovde", napomenu Balistreri kada
su seli.
,Mislite li na Rim ili na parohiju San Valente?"
„Mislim na oboje. Sećam se da ste u mladosti veoma želeli da putujete."
Pol se osmehnu. Nije to bio onaj njegov osmeh zbunjenog Jenki momčića. Osmehivao se kao
odrasla osoba sigurna u sebe i u svoje mesto u svetu. Njegov italijanski je sada bio savršen.
,,U pravu ste, gospodine Balistreri. Čak se i ja ponekad začudim kad se prisetim svega. Svake
godine planirao sam da odem i svaki put su mi tražili da ostanem. Postepeno se, kako je vreme
prolazilo, San Valente pretvarao u svet u koji sam želeo da odem. Naši siročići i volonteri dolaze
ovamo sa svih strana sveta. Tako da mi na kraju uopšte nije bilo potrebno da nekuda putujem."
Cvrkut ptica na drveću mešao se s veselim dečjim glasovima koji su dopirali iz kuće.
„Koliko ih je tamo?", upita Balistreri pokazujući prema velikoj kući.
,,Pre desetak godina udvostručili smo kapacitete. Sad ovde imamo tridesetoro dece od deset do
četrnaest godina. Imamo i dva volontera, koji naizmenično rade u dnevnoj i noćnoj smeni. Oformili
smo desetine sličnih sirotišta na raznim kontinentima."
,,A vi ih sve pratite?"
,,Ne. Ja se sada bavim uglavnom izborom i obukom dobrovoljaca. Takođe, direktno upravljam
parohijom San Valente."
Pol izvuče cigaretu iz paklice i ponudi jednu i Balistreriju. ,,Ako se dobro sećam, vi pušite."
 Balistreri se zagleda u oca Pola, pobornika zdravog života iz Kalifornije, kako pali cigaretu i
duboko uvlači dim sa zadovoljstvom i sigurnošću osobe koja je dospela tamo gde je želela. Nije
odoleo želji da zapali i popuši jednu u njegovom društvu, iako mu je to već bila četvrta tog dana i
stomak ga je pomalo mučio.
„A šta je s njegovom eminencijom?"
„Mislite li na kardinala Alesandrinija?" Pol se osmehnu. „On je stvarni tvorac celog ovog čuda.
Da nije bilo njegove rešenosti, čak ni Vatikanu ne bi uspelo da izvuče sve te siročiće iz pakla u kom
su živeli. Ovo je sada pravi svetski projekat."
,,Da li je još u Rimu?"
Pol pokaza na udaljenu ali vidljivu kupolu Crkve Svetog Petra. „Kardinal nije nikada bio od
onih koji se trpaju u prve redove. Uvek je više voleo da donosi odluke i ne pojavljuje se u javnosti.
Sada je jedan od najbližih savetnika novog pape, ali i dalje stanuje u Ulici Kamiluča, u onom istom
potkrovlju u kom je bio i u vreme kada smo se upoznali."
Pol mu je oduševljeno pričao o velikom projektu kardinala Alesandrinija. O značajnom broju
dece koju su spasli iz groznih situacija. O poznatim diktatorima koji su popustili pod uticajem tog
čoveka čelične volje i dozvolili mu da odvede iskorišćavane i zlostavljane siročiće, žrtve raznih
korumpiranih i nemoralnih režima. Pričao mu je i o ogromnom kardinalovom uticaju na papu.
Kada mu je zazvonio ajfon, odazvao se i kratko popričao s nekim a zatim se ponovo obratio
Balistreriju. ,,Kada sam čuo da dolazite, pomislio sam da bih mogao da vam priredim jedno
iznenađenje. Javio sam Valeriju i..."
,,Valeriju?", začudi se Balistreri. „Mislite li na Valerija Bonu?"
,,Da, svakako. Možda se vi toga ne sećate, ali on je i onda povremeno dolazio ovamo da
pomaže."
,,Da, odlično se sećam toga. No nisam pomislio da je i on još uvek tu..."
„Valerio je diplomirao informatiku i radio u IBM-u nekoliko godina, a zatim se vratio nama."
„Vratio se vama... ne razumem..."
„Znate, gospodine Balistreri, organizacija koju je utemeljio kardinal Alesandrini narasla je i
postala neka vrsta međunarodne institucije, kojom nije lako upravljati. Imamo hiljade siročadi,
stotine dobrovoljaca, desetine zaposlenih i dvadesetak filijala u inostranstvu. Valerio Bona upravlja
našim informatičkim sistemom."
Balistreri nije mogao dovoljno da se načudi. „ Ali činilo mi se da se vas dvojica baš ne
simpatišete..."
Pol ga brzo oslobodi te zabune. „Znam da se u to vreme Valerio i ja nismo baš najbolje slagali i
nismo bili prijatelji. Ali tada smo bili samo dečaci, a vreme ponekad čini čuda."
Valerio Bona se ubrzo pojavio sa svim svojim nesigurnim manirima. Malo se pogurio i na
glavi više nije imao kose. On priđe i pruži Balistreriju ruku, ne gledajući ga pritom u oči. Oko vrata
mu je visilo zlatno raspeće, baš kao i pre dvadeset četiri godine.
Taj stidljiv i zbunjeni dečak ostario je više nego otac Pol. Vreme mu nije bilo mnogo
naklonjeno. Njegov uvek brižni pogled sada su zaklanjala debela stakla naočara.
„Dakle", reče Balistreri, ,,ovo je pravo iznenađenje. Zar i vi sada stanujete ovde, Valerio?"
,,Ne, ali radim u kancelarijama udruženja u obližnjoj zgradi i tu imam i mali stan."
,,Da li ste se oženili?"
,,Ne, nisam oženjen. Živim sam." Rekao je to sasvim mirno, ali Balistreri je uočio izvesni
prizvuk žaljenja u njegovom glasu.
Valerio zatim ispriča kako je diplomirao informatiku i kako je lepo zarađivao u IBM-u. No
imao je osećaj da je izgubljen u tom svetu, dok ga kardinal Alesandrini nije sreo i predložio mu ovaj
posao. Tako je stavio nauku u službu svoje vere.
 „Prvo nije hteo da prihvati ovaj posao", reče otac Pol. „Mislim da nije želeo da radi sa mnom."
Valerio se malo osmehnu. ,,To je možda tačno, ali zatim smo se sreli i..."
,,I tada je otkrio da sam u međuvremenu postao znatno simpatičniji. Gospodine Balistreri,
verujem da ste došli ovamo povodom onoga što se u nedelju dogodilo s Elizinom majkom."
To ime mu istog časa izazva mučninu. Odmah je poželeo da se udalji od te teme.
,,Ne, nisam došao zbog samoubistva gospođe Sordi."
„Zar niste?", povikaše Pol i Valerio u isti glas.
„Nisam, ali došao sam zbog nečega što se desilo otprilike u to vreme. No to nema veze s
Elizom Sordi."
Valerio ga je nekako tupo slušao, a Pol je očigledno bio radoznaliji.
,,U to vreme je među onima koji su radili ovde bila i jedna devojka iz Poljske", reče Balistreri.
,,Pa, bilo je ovde mnogo Poljakinja", prekide ga Pol. „Naime, otkako je Vojtila postao papa..."
,,Ova se zvala Alina. Alina Hađi."
Neko vreme su se u tišini čuli samo cvrkut ptica i dečja graja. Zatim Pol pripali cigaretu, a
Valerio nasu sebi malo vode.
„Zar je se ne sećate?", upita Balistreri.
,,Ne možemo da je se ne sećamo", reče Pol zureći u veliku belu kuću. „Alina Hađi, naša
neumorna plavuša. I vi ste je upoznali."
Desetoro dece od deset do trinaest godina igralo je fudbal, a sudija je bila neka plavuša od
dvadesetak godina.
Pokušavao je da aktivira i svoje fotografsko pamćenje, a ne samo ono emotivno.
,,Da li je to bila ona devojka koja je sudila u utakmicama i postavljala sto?"
,,Da, imala je u sebi neku neverovatnu energiju. Radila je s decom nekoliko godina i sve naše
dobrovoljke trčale su pravo k njoj kada bi im zatrebao savet ili pomoć."
,,Da li ste možda znali njenog muža?"
Valerio odmahnu glavom. „Nisam ga nikada video, ali znao sam da je bila udata."
,,Ja sam ga upoznao", reče Pol, ,,ali sam ga sreo samo nekoliko puta, i to u samom početku;
mislim da je i on bio iz Poljske."
,,On je Rumun", ispravi ga Balistreri. „Zove se Marijus Hađi."
Nastalo je dugo ćutanje. Balistreriju je bilo jasno da nešto visi u vazduhu.
„Znate li možda šta je bilo s njim?", konačno upita.
Sreo je Polov pogled. U njemu su se ogledale izvesna čvrstina i odlučnost koje nisu postojale
pre dvadeset četiri godine.
„Vidim da niste izgubili naviku da postavljate pitanja na koja već znate odgovor", reče Pol.
,,Da li je Alina još radila ovde kada joj se desila ta nesreća?", upita Balistreri ignorišući
komentar.
,,Jeste", odgovori Pol ,,a posle njene smrti kardinal Alesandrini je odlučio da se u Vatikanu
održi posebna misa za pokoj njene duše, uz prisustvo svih dobrovoljaca i dece s kojom je radila."
,,Da li ste i vi Valerio tada radili ovde?"
,,Ne, tada sam još radio za grofa Tomaza i pohađao sam univerzitet. Posle grof nije želeo da
ostanem kod njega, valjda zbog onoga što sam kazao o Manfrediju, a i zbog toga što sam bio blizak s
mnogim ljudima iz katoličke crkve."
Nije rekao da je to bilo posle Elizine smrti, kao da je njeno ime bilo neizgovorivo. No
Balistreri ga je ipak pomenuo. „Dali je Alina poznavala Elizu Sordi?"
„Mislim da je to sasvim isključeno", odmah odgovori Valerio. „Eliza nije dolazila u ovu
parohiju, a Alina nije nikada išla u Ulicu Kamiluča."
Dok su sva ta imena i lica iskrsavala iz prošlosti, Balistreri je imao osećaj da ne može da ih
zanemari, mada je bila reč o sasvim različitim osobama umešanim u istu priču a svaka veza između
Elizine smrti i sadašnjih događaja svodila se na puko nagađanje.
,,Da li grof još stanuje tamo?", upita on
„Nije se pomerao iz onog svog potkrovlja. Kao što vidite, svi smo ostali na našim starim
adresama", odgovori Pol.
,,I Manfredi?"
Pol malo razmisli o tom pitanju. ,,Ne, on je jedini od nas koji je otišao daleko odavde. Posle
Ulinog samoubistva grof ga je poslao u Keniju; tamo njihova porodica ima veliko imanje.
Diplomirao je medicinu u Južnoj Africi."
„Dolazi li ikada u Italiju?"
„Povremeno dođe da obiđe oca, ali ne češće od jednom do dva puta godišnje. Kardinal
Alesandrini mi je kazao da među domorocima važi za neku vrstu božanstva, jer ih leči besplatno i
pomaže im na sve moguće načine. Kao što vidite, svi ljudi mogu da se promene...", reče Pol sa
surovom ironijom u glasu, za kakvu ga Balistreri nije smatrao sposobnim.
Taj savršeni krivac, koga sam ja hteo da uhvatim, postao je lekar i dobrotvor bednika.
,,Da li je Alina bila posebno bliska s nekim ovde?", upita Balistreri.
Pol i Valerio dogovarali su se pogledima, a onda je Valerio progovorio. „Bila je tu jedna
grupica mladića i devojaka, vrlo blisko povezanih među sobom. Alina je bila njihov savetodavac."
,,Da li je nekada neka od tih devojaka pomenula da Alina ima problema s mužem?", navaljivao
je Balistreri.
Pol ga prodorno pogleda. ,,Pa rekli smo vam već da tog njenog muža nismo ni poznavali."
Valerio je delovao smrknuto. ,,To su bili dobri katolički mladići i devojke, znate. Nisu bili
kao..."
Nisu bili kao Balistreri i Diogvardi.
Zaključio je da je vreme da krene. Pozdravili su se, ali bez stvarne srdačnosti.


Popodne

Korvu, Mastrojani i Pikolo čekali su ga u kancelariji. Naručili su sendviče, mineralnu vodu i pivo -
sve što je bilo potrebno za radni ručak za Balistrerijevim stolom. To je bio prvi put posle Kopoline
smrti da čine nešto slično i svako od njih se trudio da što bolje zamaskira bol zbog gubitka kolege i
okolnosti pod kojima se to desilo.
„Pristižu prvi odgovori na naša pitanja", objavi Korvu zadovoljno, prilazeći tabli.
„Ali se pojavljuju i neka nova pitanja", dodade Balistreri. Zatim im ispriča šta je saznao o Alini
Hađi.
Korvu se zbunjeno počeša po glavi. ,,Ne shvatam baš najbolje. Da li smatramo da postoji neka
veza između te priče i slučaja Elize Sordi?"
,,Ne, ti slučajevi nisu povezani", odgovori mu Balistreri. ,,No mislimo da se iza smrti Aline
Hađi pre dvadeset tri godine, mada je to očigledno bio nesrećan slučaj, ipak nešto krije. A to nešto
možda ima veze sa sadašnjim događajima."
„Dobro, onda ću vam reći šta smo otkrili", nabaci Korvu pomalo oklevajući. ,,To se desilo pre
šest meseci, odmah posle onih događaja od 4. januara. Ali posle toga ste vi ozdravili i stvari su
krenule tim tokom..." Korvu se našao u neprilici.
„Sve je u redu, Korvu; hoćeš da kažeš da se više nisam mnogo interesovao za slučaj, zar ne? Ali
sada nam kaži o čemu je reč."
 ,,Reč je o Kolađakonu."
Pikolo naglo podiže glavu i reče: „Znala sam."
Balistreri ih sve ućutka jednim potezom. „Slušajte me pažljivo", reče. „Već smo izgubili jednog
člana tima. Stoga, ma šta ovde budemo kazali - kažem ma šta - to mora ostati među nama. Ja ću
odlučiti šta ćemo preduzeti. Ne želim nikakve pojedinačne inicijative. Naročito ne po pitanju
Kolađakona i ENT-a.
Nastala je kratka tišina. Zatim, kao da je sve to bilo rečeno samo njoj, Ðulija Pikolo odjednom
reče: „Dobro, shvatila sam."
„Dakle, da te čujemo, Korvu."
„Posle događaja od 4. januara u novinama je objavljena jedna Kolađakonova fotografija.
Pozvao me je Pjer, barmen iz bara Bela blu, i rekao mi da je prepoznao tog čoveka. Obećao sam da
ću ga kasnije pozvati, ali vi ste... Sve u svemu, zvao sam ga tek danas po podne."
Balistreri besno opsova u mislima, a Pikolo zausti da nešto kaže ali se ujede za jezik.
Korvu nastavi priču. „Video sam se s njim. Tako smo dobili odgovor na četvrto pitanje s naše
liste. Zašto je Kolađakono 24. decembra ujutro bio mrtav umoran? Zato što je celu prethodnu noć
proveo u baru Bela blu. To sada znamo."
Pikolo nije mogla da se uzdrži. ,,Bio je tamo u noći 23. decembra, baš onda kada je ubijen
Kamara i kad je i Nadja bila tamo. Taj kopilan je dakle bio..."
„Dosta, Pikolo!", razljuti se Balistreri. „Neću više da ponavljam. Sve dok se ne dokaže suprotno,
Kolađakono i Tato su samo dvojica zverski ubijenih posmrtno odlikovanih policajaca koji su otkrili
Nadjinog ubicu. Jednome od njih si ti razbila nos, a drugog si zajedno s Lindom Nardi ucenjivala."
„Ali uverena sam da..."
,,Tu više nije dovoljna tvoja intuicija; potrebni su nam mnogo jači dokazi. A njih nemamo. I
nećemo ih ni naći ako umesto istine tražimo dokaze za ono što bismo voleli da bude istina."
Pikolo izgubi kontrolu. ,,A koja bi se to istina vama dopala? Želite li da se sve slomi na toj
četvorici nepismenih Roma koji su sada u zatvoru i onoj četvorici razbojnika koje ste pobili na brdu?
Kolađakono je čekao Ramonu. Zar ste to zaboravili? I ono što su učinili Rudiju zbog upaljača iz bara
Bela blu? A ucenjivanje zamenika gradonačelnika De Rosija? Ili možda verujete u bajku da se
Kolađakono i Mirča nisu poznavali?"
U prostoriji odjednom zavlada mrtva tišina. Čulo se samo zujanje novog klima-uređaja. Posle
nekog vremena Balistreri se, vukući malo povređenu nogu, uputi ka vratima. Širom ih otvori i Ðulija
Pikolo ćutke izađe.
Zatim se Balistreri vrati do stolice, sede i obrati se Korvuu i Mastrojaniju.
„Pikolo je ispala iz igre. Ne treba joj saopštavati nijedan novi detalj."
Njih dvojica su ćutali, ali u vazduhu se moglo osetiti njihovo neodobravanje. No Balistreri
odluči da ga ignoriše.
,,Da nastavimo. Šta ste još otkrili?"
Korvu je bio potpuno ubijen u pojam tokom događaja, pa Mastrojani nastavi priču. „Proverio
sam sve alibije za veče 24. decembra i 4. januara. Podaci za veče kada je ubijena Samanta Rosi su
nepotpuni jer se sve to desilo suviše davno."
„Dobro. Kakavje ishod?"
„Što se tiče 24. decembra, imamo podatke za Hađija. Nema alibi za period od osamnaest do
devetnaest časova, a tvrdi da je u tom periodu otišao do kuće da pokupi poklone za decu iz Kazilina
900. Nadja je oteta baš u to vreme; barem tako pretpostavljamo. Nema alibi ni za vreme posle 21.30,
kada su svi ostali otišli na Trg Svetog Petra, a on tvrdi da se sam vratio kući. Nadja je,
pretpostavljamo, ubijena baš u to vreme. Ne znamo gde je bio Kolađakono od osamnaest do
devetnaest, dok je Tato bio na misi. Za vreme koje su proveli zajedno posle toga imamo samo
Tatoovu reč i, ako mu verujemo, to znači da Kolađakono ima alibi; ako mu ne verujemo, onda ga
nema."
,,A Ajelo?"
,,On je te večeri otišao na onaj dobrotvorni skup, ali niko ne zna da kaže kada je tačno tamo
stigao. Koktel se završio oko dvadeset časova prikupljanjem čekova donatora i među njima je bio i
njegov ček. Zatim se vratio kući da proslavi Božić sa porodicom. To mogu da posvedoče njegova
žena i sin. No to nismo proverili."
,,A u noći između 4. i 5. januara?"
„Hađi tvrdi da je bio kod kuće i da je spavao. Pošto je bolestan, logično je da u to doba noći
spava. No nema nijednog svedoka za to. Za Kolađakona znamo gde je bio. Za Ajela se ne zna tačno."
,,Zašto?"
,,U 21.00 je sigurno bio na otvaranju nove sale ENT-a sa slot-mašinama u Firenci. Proverili
smo i letove njegovog privatnog aviona i znamo da je te večeri oko 23.00 sleteo na aerodrom Urbe.
Odatle se odvezao svojim kolima. Verovatno je otišao kući, jer nema traga o njegovom pojavljivanju
u baru Bela blu ili drugim lokalima ENT-a te večeri. Morali bismo direktno da ga pitamo."
„Dobro, da trenutno zanemarimo Ajela i ENT. Šta je s Adrijanovim motorom?"
Tu se umeša Korvu. „Ispitali smo gomilu ljudi koji su znali Adrijana iz Kazilina 900. Te večeri
se vratio kući metroom, zajedno s ostalima; bio je, dakle, bez motora. Kada su krenuli na Trg Svetog
Petra, takođe nije imao motor. Stoga možemo pretpostaviti da je motor 23. decembra noću
upotrebljen za ubistvo Kamare, a u narednim danima ga je pastir Vasile koristio da se njime odveze
na brdo."
„Dobro ste to odradili. Sađa se usmerite na Hađija i njegovu prošlost."
Korvu je bio smrknut zbog udaljavanja Ðulije Pikolo iz istrage.
„Šefe, hteo bih nešto da kažem ako dozvolite..."
Balistreri je osećao bolove u glavi i nozi, a i Linda mu je nedostajala.
„Prestani da govoriš tim tonom Korvu. Šta sada hoćeš?"
„Hoću da vam kažem za Margeritu."
„Nemoj sada o tome", odseče on naglo. Zatim ih raspusti.

* * *

Alberto je postavio sto u bašti. Na stolu je bilo neko fino hladno testo i belo vino, te se uz večeru
Balistreri malo opustio.
„Čak si i ti okačio italijansku zastavu na kapiju. Zar te nije stid?"
„Mike, da imaš decu tinejdžere, shvatio bi. Osim toga, svojevremeno si ti bio mnogo zagrejaniji
za fudbal nego ja."
,,Ali sam se ja u međuvremenu urazumio, a ti si se pomamio."
„Ipak, ne možeš da negiraš neke dobre strane naše pobede. Pogledaj kako se raspoloženje
naroda popravilo zato što i imigranti slave pobedu mašući našom zastavom."
„Alberto, misliš li zaista da je to znak napretka? Prvo smo hteli da ih deportujemo zato što
siluju naše žene i ubijaju naše policajce, a sada zbog jedne fudbalske utakmice zaključujemo da su se
ipak lepo integrisali u našu sredinu?"
,,Pa mi Italijani smo takvi. A problem s Romima je prilično složen. Nećemo ga rešiti nikakvim
ediktima, već samo dogovorima, strpljenjem i radom."
,,Kao da slušam Paskvalija. Alberto, svi znaju šta treba uraditi. Treba izmestiti Rome iz tih
groznih privremenih naselja u centru grada."
„Dobro, Mike; videćemo šta će uraditi sledeći gradonačelnik Rima, ma ko to bio."
 ,,Mogu ja i odmah da ti kažem šta će da uradi. Skloniće ih iz Kazilina 900 i moći ćemo da se po
svim novinama nagledamo njegovih fotografija na kojima zvanično zatvara kapiju naselja. Rome će
zatim nekuda preseliti. Sve to može odmah da se odradi. No političari se u ovoj zemlji među sobom
razlikuju po tome što su u jednoj grupi nesposobni, a u drugoj cinici. Njih se svi ti mrtvi uopšte ne
tiču, osim ako nekako mogu da im posluže za pobedu na izborima."
„Mike, ipak ima i dosta poštenih političara koji žele nešto da učine čak i ako prihvatimo da je
istina da neki od njih misle samo na ličnu korist i glasove birača. A i ti glasovi, na našu sreću, ipak
igraju neku ulogu."
„Kakva sreća? Zar ti se čini da je velika sreća imati demokratiju u kojoj niko ne misli na
rešavanje problema već samo na krađu i glasove birača?"
Alberto se malo smrknu. Te reči su ga podsetile na najgori period života njegovog brata - na
vreme kad je i on sam, da bi ga izvukao iz neprilika, morao da pravi razne nepovoljne kompromise.
Već godinama nije čuo brata da govori nešto slično i činilo mu se da je postao mnogo
oprezniji, ili ga možda više nije bilo briga ni za šta. Sigurno je samoubistvo Ðovane Sordi probudilo
tu agresivnost u njemu.
,Mike, sećaš li se senatora Tomaza? Zar bi nam bilo bolje ako bismo njega imali u Vladi?"
Balistreri je zanemeo. Grof Tomazo dei Bakno di Aljeno spadao je u sećanja koja je postepeno
potisnuo iz svog života. Nije uopšte želeo da odgovori na to pitanje; zapravo, nije bio u stanju da
odgovori na njega. To bi ga podsetilo na mnoge mučne situacije: na oca, majku i nerešene zločine iz
poslednjih dana boravka u Tripoliju, koji su odlučujuće obeležili njegov dalji život. Alberto je to
odmah shvatio i rešio je da ne navaljuje. Izneo je rakove na sto i promenio temu.
,,Mike, imaš li nekih vesti od Anđela?"
„Već danima pokušavam da ga dobijem na mobilni telefon, ali nikako ne uspevam. Verujem da
je s Margeritom otišao na neko pusto ostrvo."
,,Pa da, kad se javio da otkaže partiju pokera, rekao mi je da putuje van Rima. Sigurno su otišli
zajedno."
„Nadam se da će mu Margerita pomoći da prebrodi sve ovo." Mislio je na Ðovanu Sordi i
njihovu grižu savesti.
,,A ti i Linda?", upita Alberto. „Hoćemo li vas videti preko vikenda?"
Balistreri odmahnu glavom. Nije mu dao nikakvo objašnjenje. Alberto ga nije ništa ni pitao.
Posle mnogo godina Alberto je opet osetio senku koja je zamračivala dušu njegovog brata. Obećao
je sebi da će se moliti za njega, i to veoma ozbiljno.



PETAK, 14. JUL 2006.

Jutro

Monsinjor Lato je očekivao njegov telefonski poziv. Imao je topao glas i govorio je italijanski s
blagim tragom rumunskog akcenta.
„Čitao sam za vaše nezgode, gospodine Balistreri, ali nadam se da ste dosad potpuno ozdravili."
„Hvala vam, dobro sam. Žao mi je što vas uznemiravam, ali, između ostalog, želim da saznam
nešto više o jednom događaju od pre mnogo godina koji je za vas bio veoma bolan."
Na drugoj strani žice nastala je mala pauza. „Pročitao sam u nekim novinama da su na vas
pucali saradnici gospodina Marijusa Hađija."
Rekao je baš tako - gospodina Marijusa Hađija.
,,Da", potvrdi Balistreri, ,,ali ste verovatno pročitali i da je Hađi tvrdio da nema pojma o
aktivnostima tih svojih saradnika, i to ne samo te večeri nego i pre toga."
,,Da, i to me uopšte ne čudi." U glasu monsinjora Latoa osećao se prizvuk ironije.
,,Vi poznajete Hađija već skoro trideset godina", reče Balistreri.
„Znam ga od 1978. godine. Od onog dana kada sam ga prvi put video s Alinom."
„Alina vam je bila sestričina?"
„Ona je bila jedinica moje sestre, koja je godinu dana pre toga stradala zajedno s mužem u
avionskoj nesreći. Odveo sam je svojoj kući u Krakov, gde je nastavila školovanje, a i naučio sam je
da radi sa siročićima. Imala je tek šesnaest godina, ali i zrelost odrasle osobe. Nažalost, bila je i
odlučnija nego što je uobičajeno..."
„Mislite li na Marijusa Hađija?"
Sad je njegov glas bio nedvosmisleno pun gorčine.
„Vidite, Alina je vaspitavana u katoličkom duhu i imala je urođeni dar da pomaže drugima. Bila
je uvrtela sebi u glavu da je mladi Marijus žrtva životnih okolnosti i da ga ona može spasti od
propasti."
,,Da li ste probali da je odgovorite od toga?"
„Nažalost, nisam odmah shvatio gde leži opasnost. U početku mi je to delovalo kao obično
prijateljstvo. Alina je uvukla Marijusa u svoj posao i izgledao mi je kao pravi siromašak i paćenik.
Zatim je na red došlo moje preseljenje u Rim; trebalo je da budem pratnja papi Vojtili i Alina se
odjednom pojavila s Marijusom i rekla da će se njih dvoje venčati. On je bio prilično zatvoren
momak, ali i veoma bistar; možda i previše. Odmah sam u njegovom pogledu opazio tragove patnje
zbog nasilja koje je pretrpeo. Nisam mogao da ih sprečim da se venčaju. Postavio sam im uslov da
oboje pođu sa mnom u Rim. Želeo sam da držim situaciju pod kontrolom. Protivno mojim
očekivanjima, Hađi je vrlo rado prihvatio moj predlog. Tako smo tada proslavili njihovu svadbu."
,,A u Rimu...?"
,,U Rimu je u početku išlo sve dobro. Preko kardinala Alesandrinija pronašao sam Alini posao
u sirotištu San Valente. Obožavala je taj posao iako je bila malo plaćena; u to vreme sirotište nije
imalo značajne fondove. Posle kratkog vremena Marijus se upustio u neke poslove - u igri su bile
putničke agencije, barovi i restorani. To je bilo prosto neverovatno za jednog mladog rumunskog
imigranta bez ikakve diplome. Sve što bi Marijus dodirnuo, pretvaralo se u zlato. Kupili su kuću kod
Koloseuma i imali su gomilu prijatelja..."
,,Da li je Alina bila zadovoljna time?"
,,Da, vrlo se ponosila Marijusom. A u sirotištu je svima bila pravi oslonac. To je potrajalo
skoro tri godine. Onda su se, ne znam tačno kada, stvari odjednom promenile. Redovno sam ih viđao
nedeljom na molitvi Bogorodici na Trgu Svetog Petra. No jedne nedelje je Alina došla sama i od tada
se Marijus više nije pojavljivao na tim skupovima. U početku mi je govorila da je on na nekim
službenim putovanjima, a posle nije govorila ništa. Video sam da vene, nije više bila vedra i delovala
je umorno, ali bilo mi je jasno da ne želi da mi se poveri. To je trajalo više meseci, a Marijusa nisam
sreo sve do Božića 1982. godine, kada se pojavio na velikom parohijskom slavlju.
Došao je s brojnim vrednim poklonima za svu našu decu. Kada sam pogledao Alinu, pomislio
sam da ću opet videti onaj njen ponosni izraz, ali u njenim očima opazio sam samo bol. Rešio sam da
porazgovaram s Marijusom i upitao sam ga da li je sve u redu."
,,I šta vam je odgovorio? "
„Kazao mi je da on i Alina treba da se drže zakletve koju su na dan venčanja položili u crkvi.
Shvatio sam da je ona postala njegova zarobljenica. Razumeo sam i da se desilo nešto zbog čega
Alina jako pati."
„Posle Alinine smrti podneli ste prijavu protiv Marijusa Hađija."
Monsinjor Lato duboko uzdahnu. „Nije to bila baš prava prijava, već više zahtev za proveru.
Tok događaja nije ostavljao mesta nikakvoj sumnji, bilo je mnogo svedoka. No bilo mi je jasno da je
Alina bežala; poginula je bežeći od Marijusa Hađija."
,,Da li ste imali neke dokaze za to?"
„Samo indirektne. Alina se sprijateljila s nekim devojkama koje su radile s njom u sirotištu. S
jednom od njih se posebno zbližila; bile su nerazdvojne. Kada sam je sreo na Alininom pogrebu, bila
je očajna. Posle ceremonije sam je pozvao na kafu. Ispričala mi je da je nekoliko dana pre toga
zatekla Alinu u kupatilu sirotišta kako maže pomadom mišice pune modrica. Upitala ju je ko joj je to
učinio, a Alina nije htela da odgovori."
,,Ta devojka je svakako pomislila na Hađija."
,,A ko bi drugi mogao biti? Da je bio u pitanju neko drugi, Alina bi joj sigurno to rekla."
„Kasnije ste povukli tu prijavu?"
Sad je glas monsinjora Latoa bio prepun gorčine.
„Nisam mogao da zahtevam od te devojke da svedoči; ko zna u kakve bi se nevolje uvalila. A i
čemu bi to poslužilo? Alina je već bila mrtva."
,,Hoću još nešto da vas upitam, monsinjore. Možete li da mi kažete ime te devojke, prijateljice
vaše sestričine?"
„Mislim da nikada nisam ni znao kako se ona zove, a u svakom slučaju sada se više ne sećam.
Prošlo je previše godina."
„Pomozite mi, monsinjore. Ta mala veza s prošlošću može nam u ovom času biti veoma važna.
Želim da znam šta se tačno desilo između Aline i njenog muža."
,,A čemu će poslužiti to saznanje?"
Baš kao i Alesandrini. Konačni sudprepušta se Bogu.
,,Ja se bavim zemaljskom pravdom a ne nebeskom, monsinjore. Ako ne znate ime te devojke,
možete barem da mi je opišete, pa ću potražiti ljude koji su bili tamo u to vreme i na neki način joj
ipak ući u trag."
Monsinjor Lato se nasmeja na to. „Mogu da uradim i nešto bolje. Jednoga dana su me Alina i ta
njena prijateljica zamolile da ih fotografišem..."
Balistreri zadrža dah.
„Imam još uvek nekoliko tih fotografija u komodi. Mislim da biste želeli da ih vidite."
 „Monsinjore, ne znam kako da vam zahvalim za sve ovo. Možda ne znate šta je skener..."
,,Pa, i božansko proviđenje koristi novu tehnologiju, tako da ćete kroz nekoliko minuta dobiti
mejl sa skeniranom fotografijom."
Proveo je tih nekoliko minuta misleći na Lindu Nardi.
Ti si me uputila na Alinu Hađi. Sta li sada očekuješ od mene?
Odgovor je stigao skoro odmah. Piskavi zvuk označio je prispeće mejla monsinjora Latoa.
Fotografija je bila prilično jasna. Dve nasmejane devojke gledale su pravo u objektiv. Bile su to Alina
Hađi i Samanta Rosi.


Sredinom prepodneva okupili su se u Paskvalijevom uredu. Paskvali je od svog oca i njegovih
prijatelja demohrišćana još od malih nogu naučio kako da odugovlači i razvodnjava svaku situaciju.
Činio je to s osmehom na licu i besom u srcu, i pritom je pokazivao svoj neostvareni glumački
talenat.
Namestio je naočare na nos, zagledao se u fotografiju koju mu je Balistreri pokazao i rekao:
,,Da, uočljiva je velika sličnost."
Nije dodao ništa više i čekao je da čuje šta će Balistreri reći. Šef Specijalnog odeljenja pruži mu
naslovnu stranu prošlogodišnjih novina i pokaza mu fotografiju objavljenu prvih dana posle ubistva
Samante Rosi. Na njoj se videla Samantina majka kako skrhana bolom hoda za ćerkinim kovčegom.
,,Da", reče Paskvali, ,,to bi mogla biti majka Samante Rosi u mlađim danima. To je zaista
upadljiva slučajnost."
,,Ne misliš li da je to upadljiva slučajnost? Da je žena Marijusa Hađija, čoveka koji je 2005.
godine upetljan u dva ubistva, 1982. godine slučajno bila prijateljica majke Samante Rosi, odnosno
jedne od te dve žrtve. Zar to tebi izgleda kao slučajnost?"
Paskvali odluči da pribegne svom najstrpljivijem tonu. „Imaj u vidu da Hađi, barem za sada,
nije umešan u ma koje od ta dva ubistva i da nema nikakve veze s ubistvom Samante Rosi."
„Osim ako on nije bio onaj Nevidljivi čovek", dobaci Balistreri.
„Taj Nevidljivi čovek, kako ga ti zoveš, toliko je nevidljiv da su ga videli samo krivci koji su
hteli da sa sebe skinu deo odgovornosti."
Ako bih ti ispričao za onaj glas koji je Kolađakonu najavio smrt, sigurno bi mi rekao da sam
halucinirao.
„Dobro, otići ću da popričam s roditeljima Samante Rosi."
,,Pa da, to svakako treba proveriti", složi se Paskvali.
,,A želim da popričam i s onom trojicom Roma koji su u zatvoru zbog Samantinog ubistva."
Paskvali malo iskrivi usta. ,,U Ministarstvu će sigurno pitati zbog čega to radiš."
„Zbog moguće povezanosti tog ubistva s Nadjinim slučajem. Naime, ima nekih novih
momenata."
„Povezanost?" Paskvali nije hteo da misli na slova R i E. „Nema tu nikakve povezanosti i to ne
dolazi u obzir."
„Ima još nešto", odseče Balistreri.
Paskvali se malo ukruti; osetio je da nailaze ozbiljni problemi. Balistreri mu onda ispriča o
trkačkom motoru iz bara Bela blu i Adrijanovom trkačkom motoru.
Paskvali ga je saslušao bez reči. „I šta onda?", hladno upita na kraju.
,,To bi lako mogao biti isti motor."
,,A može biti i jedan od stotinu drugih trkačkih motora koji kruže Rimom."
„Nema baš mnogo takvih motora u centru Rima, odnosno u delu grada između noćnih klubova
u Ulici Veneto."
 „Ipak se i tu pojavi poneki takav motor, Balistreri. A ti, kao dobar policajac, i sam znaš da je to
sasvim dovoljno."
Taj Paskvalijev prelazak na obraćanje po prezimenu obično je označavao kraj razgovora. Bilo
mu je dosta svega. No to ipak nije bilo sve.
„Kolađakono je bio u baru Bela blu 23. decembra uveče, iste noći kad je i Nadja bila tamo i kad
je ubijen Kamara."
Proteklo je nekoliko minuta u potpunoj tišini, a za to vreme su ih sve one neizrečene stvari
opterećivale više nego reči koje su izgovorili.
,,Hoću i ja tebi nešto da kažem", progovori na kraju Paskvali.
Balistreri je ćutao, mučen čudnim predosećanjem.
„Znam da si ovih meseci bio često kod Linde Nardi. Pretpostavljam da si video ovaj članak;
objavljen je 5. januara pre podne."
Balistreri mirno pogleda fotokopiju članka s naslovom A da je stradao policajac...
,,Da, pročitao sam ga znatno kasnije, dok sam se oporavljao."
Ovo svakako nje prilika da mu sve ispričam.
,,I šta kažeš na to?"
,,To je zaista upadljiva slučajnost", nabaci maliciozno Balistreri.
Ta ironija se nimalo nije dopala Paskvaliju. Balistreri je to zaključio po pogledu koji je ovaj
bacio na kamenog anđela na balkonu, kao da od njega traži da mu sačuva strpljenje.
„Ako pročitaš taj člančić u svetlu onoga što se zatim dogodilo, zvuči više kao upozorenje nego
kao pretpostavka", reče Paskvali, prenoseći ponovo pogled na Balistrerija.
,,U tom slučaju je upozorenje bilo sasvim neuspešno."
„A kome je, po tvom mišljenju, takvo upozorenje moglo da bude upućeno?", upita Paskvali
zureći u njega.
Bio je potpuno svestan opasnosti, ali mu više nije bilo stalo do opreznosti. Činilo mu se kao da
su ga smrt koja ga je nedavno dotakla na bregu, Nanova pogibija i samoubistvo Ðovane Sordi
nekako vratili u prošlost, i njegovoj pravoj prirodi opterećenoj grižom savesti i vremenom.
„Recimo da je taj članak bio upućen onome ko je Kolađakonu i Tatou izdavao naredbe, samo
što je upozorenje dato u pogrešnom trenutku", odgovori Balistreri.
Paskvalijevo lice poblede i dobi izgled leša. ,,Ko je to izdavao naredbe Kolađakonu i Tatou? Pa
sve su rekonstrukcije pokazale da su Kolađakono i Tato odlučili da odu do Vasileove kolibe da bi
pronašli još neke dokaze i da su slučajno naleteli na onu četvoricu Rumuna koji su ih tu čekali s
namerom da ih likvidiraju."
,,A šta ako su Kolađakono i Tato bili saučesnici u zločinu, koji su odjednom postali smetnja?
Možda su ih preko nekog doušnika namamili na brdo da bi ih Rumuni zatim poubijali", insistirao je
Balistreri.
Paskvali ga hladno pogleda. ,,Da li si ti diktirao taj tekst Nardijevoj?"
Balistreri se uplaši onoga što bi se moglo desiti Lindi ako Paskvali posumnja da je sve to njeno
delo.
,,Pa da, ja sam joj to sugerisao."
Paskvaliju se ne pomeri nijedan mišić na licu. Ćutao je i čekao objašnjenje.
„Nisam joj objašnjavao razloge zbog kojih gajim te sumnje, no ona je pristala da u očekivanju
novih informacija objavi taj mali članak."
Paskvali uze slušalicu, pozva Antonelu i naloži joj da im donese čaj.
Kao da je upravo izrečeno Balistrerijevo priznanje malo raščistilo teren. Obojica su pokazala
izvesnu slabost - priznali su da imaju stomačne zdravstvene probleme i pribegli ritualu koji je
podrazumevao minimum uzajamnog poverenja. Obojica su patila od gastritisa, ali ih je mučio i strah.
 „Kolađakono je svakako bio umešan u sve to i u početku im je bio koristan, a zatim je pretvoren
u žrtvenog jarca. Neočekivano pojavljivanje Kopole i moj dolazak na brdo načinili su od njega
heroja", objasni Balistreri.
„Mogu da prihvatim prvi deo te priče", popusti Paskvali. „Kolađakono je na neki način bio
umešan. Taj neko ko ga je uvukao u tu priču želeo je da u komesarijatu bude dežuran njegov prijatelj
kada Ramona dođe da prijavi Nadjin nestanak."
„Paskvali, govorim ti da me sve to ozbiljno brine. Toga dana sam otišao u njihov komesarijat i
tamo sreo Kolađakona. Ponašao se vrlo smireno, čak i kad sam ga optužio da su on i Tato planski
zamenili Markezea i Kutunja da bi mogli da odbiju Ramoninu prijavu. Nije ni trepnuo; bio je potpuno
miran. Ali rekao sam mu nešto..."
Doneseni su im biljni tej i čaj. Paskvali mu dade znak rukom da ućuti. „Pusti me da srknem malo
teja pre nego što mi kažeš šta si tada rekao Kolađakonu. Daj mi samo časak pa ću i sam pogoditi šta
je to bilo."
Srknuo je tej, a zatim je skinuo naočare i počeo da masira slepoočnice.
„Izgleda da sam i ja poludeo baš kao i ti, Mikele...", promrmljao je. „Dakle, kazao si mu za
Vasileovu povredu ruke."
Ti si prokleto kopile, ali mozak ti jako dobro funkcioniše.
„Dakle, kada sam mu rekao za Vasileov prelom ruke, video sam da je Kolađakono odjednom
zadrhtao. Tada je shvatio da ga namerno uvlače u tu priču. Nije imao alibi za vreme od šest do sedam
kada je Nadja oteta, verovatno zato što ga je neko tada namerno poslao na neku drugu stranu. Imao je
samo Tatoa kao svedoka, a njega su mu utrapili upravo zato da ne bi imao siguran alibi. Svakako nije
znao da će Nadja na kraju biti ubijena, već je pomišljao na neku novu političku igru i ucenu sličnu
onoj koju su izveli sa zamenikom gradonačelnika De Rosijem.
„Kažeš da su ga namerno umešali u sve to?" Paskvali je sada bio stvarno zabrinut.
,,Da, prvo su mu kazali da Nadja treba da učini uslugu jednom političaru, a zatim su mu
objasnili da se desio nesrećan slučaj - pastir se namrtvo napio i ubio devojku. Dali su mu podatke o
Vasileu i o mestu na kome će ga pronaći, tako da je mogao da se istakne prilikom hapšenja. Tada je
još bio spokojan. No odjednom je shvatio da čobanin nije ubica. Znao je ko je to mogao biti, ali znao
je i to da je i sam umešan. Naveli su ga da se s Ramonom pojavi u baru Kristal i upetljali ga u
ucenjivanje De Rosija. Sada znamo da su ga navukli da ode u bar Bela blu 23. decembra uveče, baš u
vreme kada je Nadja bila tamo. Pomisli samo kako se Kolađakono osećao. Izvukli su mu tepih ispod
nogu."
Paskvali se namršti. ,,A ti si pretpostavio da će se on pobuniti protiv svojih naredbodavaca i da
će ga oni ućutkati. Članak Linde Nardi trebalo je da spreči takav tok događaja, ali objavljen je
prekasno. Zar si baš morao da kažeš Kolađakonu za Vasileovu ruku?"
Zbog toga su poginula tri policajca, uključujući i Kopolu; zato što sam ja poželeo da kaznim
Kolađakona za maltretiranje Linde...
„Kolađakonu je samo rečeno da treba da se uzdrži od istrage u toku naredna dva do tri dana,
odnosno dok im Nadja ne posluži za ucenu nekog političara. Ja otkrivam tu igru i on telefonira
nekome. Zakazuju mu sastanak u kolibi da bi smirili njega i Tatoa. Ali on odlazi u kolibu pre
vremena, sa željom da pronađe dokaze koji pokazuju da je krivac neko drugi."
„Objasni mi to malo bolje." Paskvali je bio vrlo bled, što je dodatno zabrinulo Balistrerija.
„Naši laboranti i istražitelji nisu duž one zemljane staze koja vodi do pastirove kolibe pronašli
druge tragove guma osim onih koje je ostavila Vasileova đulija Ti Kolađakonov i Pikolin auto."
,,Da, to sam pročitao. To je još jedan razlog da isključimo prisustvo Nevidljivog čoveka. Kako
bi taj tip mogao da stigne tamo; nije valjda doleteo?", upita Paskvali.
„Mogao je da dođe do kolibe pešice, mada je bio mrak a i veče je bilo hladno. No morao je da
se prvo popne na brdo, da uzme đuliju T, tako da sve to ispada dosta komplikovano."
„Dakle, nije bilo Nevidljivog čoveka i Vasile ga je izmislio."
,„A ko je onda ubio Nadju, ako uzmemo u obzir Vasileovu povređenu ruku?"
„Valjda onaj drugi pastir, Vasileov saučesnik u krađama", spremno odgovori Paskvali.
,,To je moguće, ali u tom slučaju se Kolađakono ne bi toliko uplašio. Stvari su se odvijale na
drugi način i on je to svakako znao. Otišao je s Tatoom da proveri postoje li oko kolibe tragovi
trkačkog motora, ali su ih Rumuni tamo sačekali i ubili."
Paskvali zastade da malo promisli o tome. „Valjda bi naši eksperti pronašli te tragove motora",
promrsi zbunjeno.
,,Ne bi ih pronašli ako motor nije išao glavnom stazorn. A ti motori su pravljeni za moto-
kroseve i služe za vožnju po svakakvim terenima."
„Dakle, ti misliš da se Nevidljivi čovek odvezao na brdo 24. decembra ujutro motorom, uzeo
đuliju T i ostavio motor, a zatim se oko sedam sati vratio đulijom Tzajedno s Nadjom, ubio je i
odmaglio na motoru."
Balistreri nije rekao ništa. Bilo je nekih nelogičnosti u toj Paskvalijevoj rekonstrukciji, ali
smatrao je da još nije došao trenutak da ih pomene.
Paskvali je hteo da po svaku cenu izvede nekakav zaključak. ,,I kuda onda sve ovo vodi?"
Znamo mi odlično kuda. Prema najboljem primeru uspešne integracje, uvaženom poslovnom
magnatu i dobrotvoru sirotinje - Marijusu Hađiju.
Balistreri je ćutao i čekao. Nije bio red na njega. Ako se neko uporno opire svakoj logici, to
znači da ima nešto drugo na umu.
Paskvali je bio veoma iskusan i pametan čovek. Znao je da oceni kada je igri došao kraj, a bilo
mu je potrebno da se ta priča okonča bez novih katastrofalnih gubitaka.
„Dobro, pronaći ću već neki izgovor za šefa policije i zakazaću ti razgovor s onom trojicom
Roma koji su napali Samantu Rosi. Ti u međuvremenu idi do njenih roditelja i razjasni njihovu vezu s
Alinom Hađi. Ali ne govori nikom živom za slova R i E. Nikako nemoj pričati o tome sa Lindom
Nardi."
„Držaću se što dalje od nje." No još dok je izgovarao te reči, znao je da je to obećanje dato pod
prinudom.


Obradovao se kad je video da su se roditelji Samante Rosi preselili. Poseta parohiji San Valente
probudila je dovoljno mučnih uspomena. Svakako mu ne bi nimalo prijalo da ponovo vidi kuću u
kojoj je Samanta rođena i odrasla.
Posetio ih je posle radnog vremena, u kasnim popodnevnim satima. Stanovali su u novoj i
modernoj beloj kući koja je delovala nekako aseptično. Ličila je na bolnicu - možda su je odabrali da
bi umanjila bol koji su osećali.
Ana Rosi je bila lepa žena od četrdesetak godina. Samanta je po crtama lica neobično ličila na
nju, dok od oca nasledila visinu i stas. Primili su ga hladno i uljudno jer su se dobro sećali da je posle
ubistva uporno tvrdio da su Romi nedužni i da je digao veliku galamu oko toga.
Balistreri je znao da ne treba dugo da se zadržava jer im njegovo prisustvo samo nanosi novi
bol.
„Nisam došao zbog slučaja vaše ćerke, barem ne direktno."
Zbunjeno su ga gledali kada je spustio na sto fotografiju koju mu je poslao monsinjor Lato.
Tužni pogled Ane Rosi malo ožive, a grč oko usta se ublaži dok je tonula u uspomene iz
mladosti.
,,Alina", izgovori u jednom dahu.
 Muž je začuđeno pogleda. ,,Ko je Alina?"
Okrenula se prema njemu razneženog pogleda. „Alina je bila moja najbolja prijateljica
početkom osamdesetih godina. Sećaš se da sam ti svojevremeno pričala o njoj; poginula je u udesu
na motoru oko godinu dana pre nego što smo se mi upoznali."
,,Da li ste u to vreme često odlazili kod Aline, gospođo Rosi?", upita Balistreri.
Ana Rosi se prepusti uspomenama.
„Bila je to neobična devojka; prava prirodna sila. Izgledala je kao tipična nežna plavuša, ali bila
je prepuna pozitivne energije. Bila je u stanju da organizuje sve što bi poželela. Pomagala je svima
kada bi zapali u neku krizu, počev od siročadi pa do nas ostalih dobrovoljaca."
,,A kako ste se vas dve upoznale?"
„Saznala sam za parohiju San Valente od mog tadašnjeg momka, koji je studirao pravo i
pomagao u parohiji oko prihvatanja imigrantske siročadi. Predstavio me je kardinalu Alesandriniju,
a ovaj me je upoznao s ocem Polom. Bilo je to 1981. godine i Alina mi je bila instruktorka dok sam
pohađala kurs obuke za rad sa decom. Ubrzo smo postale nerazdvojne, mada je ona skoro stalno bila
tamo, a ja sam odlazila samo kad nisam imala obaveza na fakultetu."
,,Da li ste poznavali Alininog muža?"
„Malo. Dolazio je uveče po nju da je otprati kući. Bio je veoma ozbiljan i prilično zatvoren. Ali
je takođe bio vrlo bistar i odlučan. Retko sam ga viđala... sve do Alinine sahrane." Senka joj prelete
preko lica.
„Tada ste razgovarali s Alininim ujakom sveštenikom. Sećate li se toga?"
,,Da, toga se dobro sećam. Bila sam van sebe od tuge, a on me je tešio. Opustila sam se i
ispričala mu ono što se desilo nekoliko dana ranije."
„O modricama na Alininim rukama."
,,Da, zapazila sam gadne modrice na obe njene ruke. Kazala mi je da je pala, ali nije bila nimalo
ubedljiva. Upitala sam je da li je to učinio njen muž, no ona je to odlučno negirala."
,,Da li se Alina dobro slagala s mužem?"
,,U početku svakako jeste. Ali, koliko sam ja mogla da vidim, njihovi odnosi su se kasnije
pokvarili. Nisam sigurna u to, ali Alina je sve manje govorila o njemu, a i to je bilo vrlo nerado."
,,Da li ste se čule te večeri kada je stradala?", upita Balistreri.
„Jesmo, telefonirala mi je. Pitala me je da li može da dođe da prenoći kod mene. To nije nikada
ranije učinila i ja je nisam pitala zbog čega to traži. Ali tek što je krenula od kuće, desila se ta
nesreća... „
,,Da nije bio u pitanju neki drugi muškarac?"
Prvi put je ugledao osmeh na licu Ane Rosi.
„Alina Hađi je bila prava svetica, inspektore. Bila je vrlo pobožna katolikinja. Radije bi umrla
nego da prevari muža."
,,Da li ste kasnije imali ma kakvog kontakta s Marijusom Hađijem?"
„Baš nikakvog. Posle Alinine smrti veoma sam se trudila da sve to zaboravim. Bila mi je kao
sestra. A posle i Samanta..."
Muž je obgrli rukom oko ramena. Želeo je da je nekako uteši.
„Kako to da ne znam ništa o tom tvom tadašnjem momku?"
„O Frančesku? Pa bio je to samo momak s kojim sam neko vreme izlazila, a i pokazalo se da je
karijerista. Baš mi je Alina otvorila oči i pokazala mi kakav je, pa sam nekako smogla snage da
prekinem tu vezu. Bili smo odlična grupa dobrovoljaca. Svi su imali poverenja u nas. No Frančesko
je koristio svoj dobrovoljni rad kao odskočnu dasku za političku karijeru i nije mislio ni na šta
drugo."
Ana Rosi odjednom ustade, prođe kroz sobu za dnevni boravak i ode do ormana s fiokama
punim foto-albuma. ,,Evo je", uzviknu ona zadovoljno. ,,Fotografija naše grupe iz 1982. godine."
Pružila je fotografiju Balistreriju. U pozadini se videla Crkva San Valente. Ispred nje je stajala
grupa nasmejanih mladića i devojaka. Prepoznao je oca Pola, Valerija, Alinu Hađi i Anu Rosi. Pored
Ane Rosi, obgrlivši je oko ramena kao što je sada činio njen muž, stajao je u besprekornom sakou i
sa kravatom oko vrata advokat Frančesko Ajelo, sadašnji direktor bara Bela blu i upravnik ENTa.
Balistreri odluči da svede pitanja na minimum.
,,A kako se taj vaš momak uopšte našao među volonterima?"
„Doveo ga je u grupu ovaj mladić; bili su prijatelji." Pokazala je prstom na Valerija Bonu.
Baš je mnogo tih upadljivih slučajnosti, što bi rekao Paskvali...


Bilo je petak veče i Paskvali je verovatno otišao na svoje seosko imanje u želji da se odmori preko
vikenda, te nije bila zgodna prilika da ga pozove telefonom. Odmah je odustao od zamisli da o
novostima obavesti Korvua. Pošto se Ajelo opet pojavio na sceni, i ENT se ponovo našao u centru
zbivanja. To je svakako značilo da su na pomolu velike neprilike. Već je izgubio Kopolu, a Korvu je
bio svedok likvidacije Belrouza u Dubaiju. Znao je da je borba između opreznosti i istine zapravo
borba između onoga što je bilo ranije i onoga što je proizašlo iz toga. U oba slučaja ishod je, mada
na drugačiji način, bio nepovoljan. Trebalo je pronaći način da živi ostanu u životu, a da se pritom za
mrtve izbori pravda.
Imao je brojeve mobilnih telefona oca Pola i Valerija, koje je uzeo prilikom nedavnog susreta s
njima. Prvo je pozvao oca Pola; imao je ideju gde bi ovaj mogao da bude.
„O inspektore Balistreri, pa vi nas prosto opsedate posle tolikih godina ćutanja. Želite li da opet
dođete ovamo na razgovor?"
Iz pozadine je čuo dečju graju i lupanje sudova. U San Valenteu je upravo bilo vreme za večeru.
„Mogu li odmah da dođem do vas?"
„Možete i više od toga. Upravo postavljamo za večeru, postaviću i za vas."
Pol ga je čekao ispred velike osvetljene kuće. Nekolicina dece iznosila je na sto tanjire koje im
je kuvarica dala u kuhinji. Čekali su samo njega da bi počeli s večerom. Pol mu pokaza slobodnu
stolicu između jednog azijskog dečačića i neke afričke devojčice; oboje su imali po jedanaest ili
dvanaest godina.
Izneli su na sto veoma dobre špagete s prelivom od paradajza. Deca su se zadirkivala i šalila
među sobom, a ispod oka su bacala radoznale poglede na Balistrerija. Onda se mali Azijat odvaži. ,,Ja
sam Luk, a ti?"
,,Ja sam Mikele, prijatelj oca Pola. Vrlo dobro govoriš italijanski."
„Ovde sam već tri godine. Zahvaljujući ocu Polu. On i kardinal su mi spasli život."
,,A odakle dolaziš, Luče?"
Dete brzo odgovori, kao da želi da otera od sebe mučna sećanja. ,,Iz Kambodže."
I ona mala Afrikanka se odvažila i povukla Balistrerija za rukav. Bila je to vrlo ljupka curica s
ogromnim očima. ,,Ja sam Bina i dolazim iz Ruande. Malo sam starija od Luka."
Kazala je starija, a ne veća. Deca su zatim počela redom da govore o sebi. Pričala su o životu u
San Valenteu kao da prethodni deo njihovih života nije ni postojao. Balistreri je zapazio da ga Pol
povremeno zagleda. U toku narednih pola sata zaboravio je na silovanja, ubistva, Hađija, Ajela i ENT.
Osećao se kao da je prebačen u drugu dimenziju, u kojoj nije bilo njegovih jada iz svakodnevnog
života jer su ih otklonile bezazlenost i sreća tih siročića. Haotični entuzijazam iz 1982. godine
pretvorio se u efikasnu i organizovanu akciju koja je mnogima donela sreću. Shvatio je zašto je otac
Pol bio tako ponosan.
Kad su izneli voće, otac Pol mu dade znak da pođe s njim napolje. Seli su na uobičajeno mesto
ispod drveta u vrtu, uz drhtavu svetlost jedne lampe. Devojčica od trinaestak godina donese im dve
šoljice kafe. Sve je u San Valenteu sada bilo drugačije, nekako zrelo, baš kao i otac Pol.
,,Kafu i cigaretu", ponudi ga otac Pol nastojeći da nekako započne razgovor. Kafa nije bila bez
kofeina već ona prava i bila je odlična. Balistreri prihvati ponuđenu cigaretu. Bila mu je to već šesta
cigareta tog dana, što mu se godinama nije dogodilo.
„Išao sam da porazgovaram s Anom Rosi, prijateljicom Aline Hađi."
Pol klimnu glavom. „Čitao sam o nesreći njene ćerke pre godinu dana. Kardinal Alesandrini ju
je tada pozvao da je malo uteši."
„Sećate li se nekadašnjeg momka Ane Rosi?"
Skoro neprimetna senka prelete preko lica oca Pola. „Frančesko Ajelo. Radio je za grofa
zajedno s Valeriom. Nije dolazio ovamo, radio je u kancelariji. Studirao je pravo i pomagao nam da
izvučemo siročiće iz njihovih zemalja."
,,Da li vas je grof upoznao s njim?"
„Mislim da jeste. Valerio ga je poznavao pa ga je predstavio grofu, a ovaj je zatim
porazgovarao s kardinalom Alesandrinijem i dogovorio se da ga angažuju. Kao i u slučaju Elize
Sordi."
,,Da li vam je bio simpatičan?"
Otac Pol pripali novu cigaretu, a Balistreri uze svoju sedmu cigaretu ne razmišljajući mnogo o
tome.
,,Ja sam ipak još uvek sveštenik, inspektore Balistreri. Vi, izgleda, stalno zaboravljate na to."
,,No tada ste bili mladić i svakako ste gajili određene simpatije i antipatije, kao i svi mladi ljudi.
Sećate se toga, zar ne?"
Pol odmahnu glavom.
„Ono što sam onda kazao o Manfrediju, bilo je plod mog otrovnog besa. Imao sam dovoljno
prilika da se pokajem zbog toga."
,,I zato sada nećete ništa da mi kažete o Frančesku Ajelu?"
,,To bi bilo samo mišljenje jednog zbunjenog momčića, kakav sam tada bio."
Balistreri reši da ne navaljuje s pitanjima. Najavili su veoma toplu noć i vruć vikend. U
mračnom vrtu San Valentea nije se osećao ni dašak vetra. Deca su otišla na spavanje, graja je utihnula
a svetla se pogasila. Oko lampe na stolu lenjo je lepršala jedna noćna leptirica. Rastao se od oca Pola
i tog nesnosnog noćnog mira s mučnim osećanjem da je ušao u još mračniji lavirint.



SUBOTA, 15. JUL 2006.

Jutro

Valerio Bona je oduvek voleo more i rimsku plažu u Ostiji. Roditelji su ga tamo vodili još od
najranijeg detinjstva. Tu je 1981. godine upoznao Elizu Sordi, u vreme kad je imala sedamnaest
godina a on bio osamnaestogodišnjak i maturant koji se ubrzo posle toga upisao na fakultet za
informatiku.
Često su, u toku tog dugog leta kada je on još imao kosu do ramena, šetali morskom obalom.
Zatim je došla jesen. Eliza je nastavila školovanje i bila je na poslednjoj godini računovodstva u
srednjoj školi, a on je pohađao prvu godinu studija. Situacija se promenila. Za njega se njihovo
prijateljstvo pretvorilo u ljubav, ali za nju nije.
Balistreri mu je telefonirao u subotu u osam ujutro. Valerio je upravo opremao jedrilicu da bi
sam isplovio u njoj. Samo on i more. To su bili trenuci spokoja u njegovom životu. Sećanja su se
mešala sa šumom talasa koji udaraju o bok jedrilice i zviždukom vetra. No Balistreri je navalio i
tražio da se odmah vide, a Valerio je osećao da mora da mu udovolji.
Saobraćaj je u toku vikenda bio veoma gust. Balistreri odluči da se odveze u Ostiju šinobusom.
Izašao je na šetalište prepuno kupača koji su upravo krenuli ka plažama. Valerio ga je čekao sedeći na
svom motoru. „Imam jednu kacigu i za vas. Hajdemo motorom u luku pa ćemo porazgovarati na
mojoj jedrilici."
Još od leta 1970. godine Balistreri je maksimalno izbegavao čamce. No shvatio je da je to
najbolje mesto za razgovor s Valeriom Bonom. Valerio namesti veliko jedro i flok i lagano zaplovi,
što im je omogućilo da uživaju u povetarcu i pritom sede u hladu jedara. S pretrpane plaže odjekivala
je galama, koja se posle desetak minuta plovidbe više nije čula.
Spoljni zid kabinice bio je obložen fotografijama na kojima se Valerio Bona video u svim
životnim periodima, snimljen za kormilom raznih jedrilica. Jedine dve totografije koje su odudarale
od tog klišea bile su fotografija pape Vojtile i snimak italijanske fudbalske reprezentacije koja je
2006. osvojila Svetski kup.
Valerio je za kormilom bio vrlo opušten. Zlatno raspeće na lancu sijalo mu je na vratu već
pomalo preplanulom od sunca. Na jedrilici je bio sasvim u svom elementu, kao u nekom skloništu u
kome je mogao da kontroliše situaciju. Onaj nemirni i nesigurni momak i u ovoj prilici ostao je iza
njega na molu.
Balistreri je pokušavao da deluje opušteno, ali mučile su ga najgore uspomene. ,,Evo nas dakle
tu", samo je rekao. Palio je po jednu cigaretu na svakih pet minuta. Ona stroga pravila koja je bio
nametnuo sebi kao da su sasvim nestala.
,,Kada ste pre neki dan došli u San Valente, i Pol i ja bili smo sigurni da to ima veze sa
samoubistvom Elizine majke", reče Valerio pogleda prikovanog za more. „Međutim, došli ste zbog
Aline Hađi. Obojica smo se veoma začuđili tome."
Valerio očigledno nije bio sposoban da zaboravi prošlost. Sasvim je opravdano da čovek stvori
sebi novi život u želji da zaboravi neku veliku tragediju. On je to pokušao - diplomirao je, zaposlio
se u IBM-u, probao da izgradi karijeru. Ali nešto ga je teralo da se vrati natrag. Nešto ga je
sprečavalo da se previše udalji od prošlosti.
Dok je Pol onda bio tek nesigurni dečak koji je vremenom sazreo u ozbiljnu odraslu osobu,
Valerio Bona je 1982. godine bio već dovoljno odrastao, te je s godinama samo stario.
,,Da li vi mislite da ja ne marim za Elizu i njenu majku?", upita ga Balistreri.
Valerio poskoči. Balistrerijev direktan nastup nije mu se nikada dopadao i nije bio u njegovom
stilu.
„Ne, ne mislim", promrmlja, ,,ali zaista smo se iznenadili. A i sada ste, pretpostavljam, došli
zbog Aline."
,,Da, ali došao sam i zbog njene prijateljice Ane Rosi i njenog tadašnjeg momka."
Nastalo je poduže ćutanje.
„Okrećemo se, pazite na prečku", upozori ga Valerio. Posle tog manevra Balistreri je bio
okrenut licem ka suncu.
,,Vi ste upoznali Frančeska Ajela sa grofom, zar ne?", upita Balistreri, zaklanjajući oči od
sunca.
Valeriova silueta bila je uokvirena sjajnom svetlošću koja je bleštala Balistreriju u lice.
,,Da, predstavio sam ga grofu i ovaj mu je ponudio posao praktikanta u advokatskoj firmi koja
se bavila njegovim nekretninama, istoj onoj u kojoj sam stekao prva iskustva u radu na
kompjuterima."
,,A gde ste vi upoznali Ajela?"
,,Baš ovde u Ostiji, za vreme jedne regate u parovima za plovila duga preko 4,2 metra. Imao je
najlepšu jedrilicu, jer je bio iz veoma bogate porodice. Tražio je dobrog kormilara. Upoznali su nas
neki ljudi iz jedriličarskog kluba, pa smo nekoliko puta probali da plovimo zajedno. Odlično nam je
išlo i pobedili smo na osam od deset regata; u leto 1981. godine osvojili smo prvu nagradu."
,,A zašto ste ga upoznali s grofom?"
„Frančesko je bio vrlo vešt u poslovima, a i studirao je pravo. Znao je da advokatska firma koja
je brinula o grofovim nekretninama traži praktikanta, a on je želeo da se negde ubaci na praksu."
„A grof ga je posle nekoliko meseci predstavio kardinalu Alesandriniju."
,,Da, kardinalu je bila potrebna pravna pomoć u poslovima oko sirotišta. Grof ga je predstavio
kardinalu i Frančesko je bio zadovoljan što može da pomogne."
,,To je bilo vrlo nesebično od njega."
„Neki ljudi, kao otac Pol, mislili su da je on samo karijerista koji se svuda utrpava. No činjenica
je da je bio veoma sposoban."
„A imao je i devojku, Anu Rosi."
Valerio malo razmisli o tom pitanju. ,,Sa ženama je bio prilično prevrtljiv. Ta Ana Rosi mu je
neko vreme bila stalna devojka, ali mislim da nije bila jedina. Bio je pomalo, kako bih to nazvao..."
„Tip koji oprobava sreću sa svima", nabaci Balistreri.
,,Pa da, sa svima koje bi mu se dopale", reče Valerio, utonuo u misli.
,,Da li je među njima bila i Eliza Sordi?"
Valerio poskoči i na tren izgubi kontrolu nad jedrilicom. Jedra se oteše i zavijoriše.
Balistreriju sunce više nije udaralo pravo u oči pa je jasno video kako Valeriovo lice deluje
starački. Bore su presecale njegove upale obraze, a crte lica bile su mu usahle.
No Valerio je vrlo brzo uspostavio kontrolu nad jedrilicom, kao i nad sobom.
„Eliza je bila nedostupna, a mislim da i Frančesko nije bio na vrhu liste njenih simpatija."
Vraćajući se vozićem u Rim, okružen gomilom kupača, Balistreri najzad zadrema. Opalilo ga je
sunce i išibao vetar, iznurilo more i previše popušenih cigareta. U snu je, u gomili nekih porodičnih
slavljenika, odjednom sreo Lindu Nardi. Zagledao joj se u grudi, na čelu joj se pojavila bora, i
odjednom je njeno lice dobilo nežne dečje crte Elize Sordi.


Popodne

Začudilo ga je to što je grof Tomazo dei Banki di Aljeno odmah pristao da ga primi. Ili više nije bio
ljut na njega, ili je bio radoznao. Verovatnije je bilo ovo drugo. Balistreri bi vrlo rado izbegao taj
razgovor, ali bio mu je neophodan. Setio se onog čudnog osećaja poštovanja i odbojnosti koji je
svojevremeno gajio prema grofu. Ali za tog čoveka bilo je vezano i sećanje na njegov najveći
neuspeh u istrazi i u karijeri uopšte.
Kad mu je postalo jasno da je istraga pretrpela sraman brodolom, grof ga je otpisao, baš kao i
njegovog šefa Teodorija, s istim onim prezirom koji je prema njemu ispoljavao od prvog trenutka.
Bio je to prezir pomešan s nipodaštavanjem, koji superiorni ljudi pomalo nesvesno pokazuju prema
budalama oko sebe. Taj prezir i osećaj poniženja koje je doživeo pratili su ga godinama i mučili ga
više od griže savesti zbog sopstvenog ponašanja.
Rezidencijalni kompleks u Ulici Kamiluča bio je još elegantniji nego što ga se sećao. Drveće je
poraslo, a dve trospratne palatice bile su sveže okrečene.
Velika zelena kapija kroz koju je Eliza Sordi izašla poslednji put u životu malo pre kraja
Mundijala 1982. godine bila je sada sva prekrivena puzavicom, baš kao i stražarska kućica i
portirnica pored kapije.
Naravno, u njoj više nije bila gospođa Ðina, već neki mladi imigrant u uniformi. Ipak, to je bio
isti onaj grad u kom se nalazi naselje Kazilino 900 i ona sirotinjska četvrt u kojoj je Nadjino telo
nađeno na dnu bunara.
Pre nego što je ušao u vrt, popušio je cigaretu; nameravao je da se zatim potpuno uzdrži od
pušenja.
„Grof vas čeka, inspektore Balistreri. Možete da parkirate iza fontane", ljubazno mu reče mladi
portir otvarajući veliku kapiju.
Demokratja je stigla čak i ovamo. Grofje sigurno ostario.
Sunce je osvetljavalo dva identična potkrovlja - grofovo i kardinalovo. Prošao je kroz veliki vrt
i zaokrenuo kod fontane. Parkirao je svoj stari fijat u hladovini u uglu pored besprekornog aston
martina. To je sigurno bila modernija verzija nekadašnjeg modela istog automobila, koji je dobro
zapamtio. Palatica B smeštena iza bazena i teniskih terena imala je spuštene sve roletne na prozorima
i Balistreri brzo odvrati pogled od prozora iza kojeg je nekada sedela Eliza Sordi.
Ušao je u mali lift u atrijumu Palate A i pritisnuo dugme za potkrovlje. Na odmorištu su one
nekadašnje mračne grafike starog Rima bile zamenjene divnim novim fotografijama; bile su tu
zelene visoravni, lepo jezero koje je ličilo na more i reke, čija je voda bila skoro sasvim bela.
Primio ga je mladi grofov sekretar odeven u lakosta farmerke. Kuća koje se sećao kao uvek
zamračene i s napola spuštenim roletnama sad je bila potpuno obasjana suncem. Više nije bilo teških
draperija.
Prošli su kroz dva salona. Nije bilo ni traga crnim kožnim divanima i neprijatnim tapiserijama;
svuda su bili moderan nameštaj i ogledala.
Mladić ga odvede u salončić s uključenim klima-uređajem, dvema udobnim foteljama i potpuno
podignutim roletnama.
„Grof će odmah doći. Mogu li vam ponuditi neko piće?"
Balistreri prihvati kafu i sede. Bio je to drastičan prekršaj njegovih prehrambenih propisa, ali
već mu je bilo dosta kafe bez kofeina. Provirio je kroz prozor na prostranu terasu potkrovlja. U uglu
je ugledao veliki suncobran i ispod njega radni sto s kompjuterom.
 „Inspektore Balistreri."
Nije ga uopšte čuo dok mu se približavao. Grof Tomazo dei Banki di Aljeno bio je i dalje prav
kao strela. Glatka kosa začešljana unazad bila se samo malo istanjila i priljubila uz glavu, a tu i tamo
videla se poneka seda vlas. Umesto nekadašnje brade imao je simboličnu špicastu bradicu, prosedu i
negovanu. Tamnoplavi sako s dvorednim kopčanjem delovao je besprekorno.
Tu su, konačno, prestajale sve promene; one su se odnosile na okruženje, ali osobe su ostale
iste.
„Gospodine grofe...", poče Balistreri i pruži mu ruku, koju ovaj stisnu snagom koje se dobro
sećao.
„Ovde ćemo razgovarati na miru, a i sveže je. Izvolite, sedite."
Grof nije pokazivao ni najmanje čuđenje, neprijatnost niti neprijateljsko raspoloženje. Posle
dvadeset četiri godine mirno je sedeo pred njim, pred čovekom koji je nepravedno optužio njegovog
sina i time izazvao samoubistvo njegove žene. Ništa u tom mirnom pogledu nije pokazivalo da se
ljuti na njega zbog onoga što se desilo u prošlosti. Verovatno mu je bilo dosadno pa je ova poseta
probudila njegovu radoznalost.
„Zahvaljujem što ste me odmah primili."
„Sada više nisam onoliko zauzet kao nekada, inspektore Balistreri. Nadam se i da su okolnosti
našeg susreta manje neprijatne."
,,U svakom slučaju, neću vam oduzeti mnogo vremena."
,,To ne treba da vas brine. Sada sam tipični zemljoposednik u penziji. Bavim se, doduše,
hiljadama raznih stvari, ali ipak sam u penziji. Možda ću i ja vas morati nešto da zamolim. Znajte da
sam se potresao zbog vaših nevolja poslednjih meseci. Mada, moram reći da me sve to nije previše
iznenadilo."
Balistreri je rešio da uopšte ne reaguje na ono što se krilo u podtekstu.
„Već je izgledalo da je na pomolu pravi rat između Rumunije i Italije." Grofa je, po svemu
sudeći, zabavljala takva pomisao.
,,No, kao što ste i sami videli, jedan dobro iskorišćen penal bio je dovoljan razlog da se sve
lepo sredi."
Grof klimnu glavom. „Slažem se s vama. Živimo u prilično površnom svetu. Prave vrednosti
naše zemlje sahranjene su pod đubretom koje đubretari u štrajku ostavljaju nasred naših ulica."
Okruženje se menja, ali mi ostajemo isti.
„Znam da se već godinama ne bavite aktivno politikom."
Grof ga pogleda s ironičnim osmehom na usnama. Opet mu je ulivao izvesno poštovanje, baš
kao i ranije, ali nije ga se više plašio; kao da je grof stvarno bio običan zemljoposednik u penziji.
„Posle događaja iz 1982. godine nisam više ni pokušavao da proglasim monarhiju u ovoj
zemlji u kojoj ionako niko ne bi želeo da bude kralj. Naš poduhvat je bio osuđen na propast, dragi
Balistreri."
„Verujem da se vi niste plašili borbe, gospodine grofe."
„Bila je to prilično neravnopravna borba. Hrišćani su već bili demokratski nastrojeni, a
komunisti su takođe postali demokrati, te su, uz blagoslov Vatikana, svi napredovali u svom
demokratskom razvoju. To je, ipak, previše protivnika za jednog starog aristokratu i idealistu."
Balistreriju je sve to počelo da biva pomalo neprijatno. Pomisao da makar i delimično deli
mišljenje tog čoveka bila mu je vrlo mučna. Činilo mu se da su neki njegovi stavovi slični stavovima
njegove majke, što mu je bilo odbojno i neprihvatljivo. To su u njegovom detinjstvu bile te situacije u
kojima se čak i Alberto, uvek tako pun obzira, protivio i bunio.
Nemojte verovati katolicima, sinovi moji. To je religija zasnovana na kajanju, griži savesti i na
samokažnjavanju. Ne uzdajte se u moral slabića koji vas odvlače od svih životnih radosti.
 Grof je, međutim, bio sasvim spokojan i u svom elementu. Ćaskao je s njim kao sa starim
prijateljem.
,,Vi sigurno niste došli ovamo da pričamo o politici, inspektore Balistreri. Pretpostavljam da je
samoubistvo one jadne žene otvorilo neke stare rane."
Pojavio se kod njega posle dvadeset četiri godine samo nekoliko dana posle samoubistva
Ðovane Sordi. Otac Pol, Valerio Bona, a sad i grof nisu mogli ni da pretpostave da on želi da
razgovara o nečem drugom.
„Sad sam došao iz drugih razloga. Na žalost ili na sreću."
Grof je uljudno podigao jednu obrvu. ,,Da li su ti razlozi vezani za vaše nedavne neprilike?"
„Najiskrenije rečeno, ne znam ni sam. Možda i jesu, ali nisam sasvim siguran u to."
Grof se osmehnuo. „Vidim da su vas godine naučile mudrosti koju donosi sumnja. To je jedna
od malobrojnih prednosti starenja."
„Sada sam konačno u prilici da pokušam da rekonstruišem neke događaje iz prošlosti koji
delimično imaju veze i sa vama."
„Pre nego što vam ma šta kažem, ipak bih voleo da znam u kakvom vam poslu to pomažem,
inspektore Balistreri."
„Znate da sam policajac, gospodine. Vodim vrlo poverljivu istragu."
,,No i vi znate da sam ja osoba od poverenja. A mogu vam mnogo više pomoći ako znam o
čemu to pričamo."
Balistreri najednom odluči da mu, ne pominjući ENT i ona urezana slova, ispriča o čemu je reč.
„Jurim jednu senku koja mi stalno izmiče."
,,Pa dobro", nadoveza se grof, ,,to mi baš zvuči kao idealna razbibriga za subotnje letnje
popodne. A da bih vas malo podstakao...", pritom grof pritisnu nekakav daljinski upravljač, „reći ću
vam da je ovo jedina soba ovde koja ima ugrađene filtere za dim."
Grof Tomazo ga je značajno pogledao, očito vrlo zadovoljan zbog njegovog vidnog čuđenja.
Balistreri s oklevanjem pripali cigaretu, očekujući svakog časa pljusku posred lica.
Grof ga je ćuteći slušao dok mu je ukratko iznosio podatke o Nadjinoj otmici i ubistvu,
izbegavajući pritom da pomene ENT i Kolađakonovu eventualnu umešanost u celu priču.
„Zbog Aline, pokojne žene Marijusa Hađija, ponovo sam išao u parohiju San Valente", objasni
mu Balistreri.
Grof je i dalje ćutao. Njegove crne oči delovale su kao duboki i neprozirni ponori.
„Da, sećam se Aline Hađi. Jednoga dana mi je kardinal Alesandrini predstavio nju i njenog
muža Marijusa. Bio je to neobičan par mladih ljudi. Oboje su kipeli od energije."
Balistreri je dobro znao da nema nikakve koristi od postavljanja direktnih pitanja. Stoga je
ćutao i uživao vukući dimove iz cigarete.
„Mogu i da proverim u računovođstvu. Čini mi se da sam tada poverio neki posao Marijusu
Hađiju. To sam činio i s ostalima; možda sam tada bio previše široke ruke."
Balistreri se uzvrteo u fotelji. Bilo je prilično komplikovano preći na Anu Rosi i Frančeska
Ajela ukoliko ne želi da otkrije one druge karte.
„Sećate li se da li je Alina Hađi bila posebno bliska s nekim od dobrovoljaca?"
Grof se ograničio na jedan ironičan osmeh. „Posle toga nikada više nisam sreo Hađijevu ženu.
Kao što znate, nisam odlazio u parohiju San Valente niti sam se kretao u katoličkim krugovima, za
razliku od Ule. No verujem da ste o tome već pitali oca Pola i Valerija Bonu."
„Da, razgovarali smo o tome. Došli smo do jedne veoma bliske Alinine prijateljice, koja je bila
verena s jednim vašim tadašnjim službenikom."
,,A kakve to ima veze s pogibijom te Nadje i Marijusom Hađijem?"
Balistreri se opredeli za jedinu moguću varijantu odgovora. „Vidite, nismo uvereni da je smrt
Aline Hađi bila baš sasvim slučajna. Nekoliko dana pre njene smrti ta prijateljica je videla da su joj
ruke pune modrica. Ne znamo da li je za to bio odgovoran njen muž. Ali ako u prošlosti Marijusa
Hađija postoje indicije da je i ranije bio sklon nasilju, to bi nam pomoglo u potvrđivanju
pretpostavke da je umešan i u događaje od ovog Božića."
To je zvučalo logično. Možda objašnjenje nije bilo baš savršeno, ali moglo je da prođe. Grof je
i dalje ćutao. Kao da je bio utonuo u uspomene. Posle nekog vremena kazao je:
„Inspektore Balistreri, ako vam se ne žuri, želim nešto da vam pokažem pre nego što nastavimo
ovaj razgovor. Pošto sunce već zalazi, možemo i da izađemo napolje."
Francuski prozor prema terasi, kraj kojeg su bile postavljene visoke biljke, bio je širom
otvoren a zraci sunca na zalasku presijavali su se na parketu. Dok su izlazili na terasu, Balistreri
ugleda suncobran, stočić s kompjuterom i par širokih ramena.
Taj grob sam zatvorio previše lakim poklopcem da bi mogao da odoli vremenu.
Kad je začuo njihove korake, Manfredi se okrete i Balistreri osta prikovan u mestu poput
biblijskog stuba soli. Izobličeni dečak sad je bio odrastao čovek s normalnim licem i smirenim
izrazom. Nije više bilo angioma, ni zečje usne, niti one naduvene obrve. Crna kosa više mu nije
prekrivala pola lica. Estetska hirurgija izvela je na njemu pravo čudo, a sve ostalo bilo je u domenu
medicine uma. Sad se na njegovom licu mogao prepoznati onaj Ulin anđeoski pogled kao i oštar
orlovski nos i crte nasleđene od grofa. Jedva su se nazirale tanke linije ožiljaka; hirurzi su zaista
obavili neverovatno dobar posao. Njegovi snažni mišići i dalje su se nazirali ispod odeće, a bio je i
lepo preplanuo - verovatno na sasvim prirodan način. Momak koji je nekada bio strašilo postao je
sasvim normalan čovek - moglo bi se reći čak i lep - sa zanimljivom kombinacijom očevih
markantnih i majčinih nežnih crta.
Manfredi ustade i pođe mu u susret. Bio je još malo porastao, tako da je sad bio nešto viši od
Balistrerija. Ispruži mu ruku, koju Balistreri ćutke stisnu.
„Drago mi je što vas vidim, inspektore Balistreri." Glas mu je bio miran, zvučan i dubok.
Delovao je umirujuće, baš kako i treba da deluje glas dobrog lekara kad se obraća pacijentima. Oči
su mu blistale inteligencijom i umnošću. Obratio mu se vedrim tonom, kao da sreće starog znanca a
ne jednog od lovačkih pasa iz hajke koja ga je svojevremeno gonila.
Balistreri reši da bude iskren. „Raduje me ovo što vidim."
Grof na to reče: „Uradićemo ovako. Dok vi malo popričate, ja ću da potražim nešto u mojim
starim arhivima."
Seli su za stočić. Balistreri baci pogled na kompjuterski ekran. Pariz -Deseti kongres stručnjaka
za infektivne bolesti - Autor rada: profesor Manfredi dei Banki di Aljeno sa Univerziteta u Najrobiju.
„Pišem o našim najnovijim istraživanjima", objasni mu Manfredi, ,,a kongres infektologa u
Parizu počinje u ponedeljak. Narednog ponedeljka imam drugi kongres, u Frankfurtu. Posle toga se
vraćam u Afriku."
„Čuo sam da već godinama živite u Keniji."
„Živim tamo od avgusta 1982. godine. Naša porodica ima veliki posed u Keniji, koji se prostire
sve do granice s Ugandom. Diplomirao sam na Univerzitetu u Južnoafričkoj Republici i radim kao
lekar u Najrobiju. Pogledajte."
Nova slika na ekranu. Manfredi u belom mantilu, okružen stotinom crnih urođenika i bogatih
belaca koji aplaudiraju. Čovek koji spada u kategoriju ljudi između vrača i sveca. Stajao je pred
nekim belim paviljonom ispred kog je bila zategnuta traka s natpisom Bolnica u Najrobiju -
inauguracija novog odeljenja za infektivne bolesti - 25. decembar 2005. godine. To je bilo pre samo
nekoliko meseci.
„Zahvaljujući finansijskoj potpori moga oca, izgradili smo novo odeljenje za infektivne bolesti.
No te se infekcije, nažalost, šire po Africi brže nego što raste drveće i množe se komarci. To je kao
neki programirani pomor, koji nastojimo postepeno da smanjimo. Kad god imam neki kongres u
Evropi, dolazim ovamo da se vidim s ocem."
Što ga je duže posmatrao, Balistreri se sve više pitao kako je to moguće. Da li već formirano
ljudsko biće može pod uticajem traume da se pretvori u neko sasvim drugo? Jer to je bilo baš to.
Postao je druga osoba.
Manfredi mu je zatim mirno sve ispričao. Kako ga je otac posle Uline smrti poslao iz Rima na
veliko porodično imanje u Keniji. Neko vreme se oporavljao na jednoj tamošnjoj klinici pod
nadzorom najboljih psihijatara, a zatim su ga operisali najuspešniji južnoafrički estetski hirurzi.
Posle toga je otišao u Kejptaun da studira medicinu, diplomirao je i počeo da proučava
najrasprostranjenije infektivne bolesti među domorocima iz pustinje, kao i među onima što žive na
visoravnima.
U celoj toj priči nisu se pominjale nikakve nove veze ni emocije. Nije imao ženu ni decu.
Pominjao je samo oca.
„Potpuno sam zapanjen", promrsi Balistreri. ,,Ne krijem da..."
,,Znam", prekide ga Manfredi mirnim glasom, ,,to je pravo čudo. A možda bih, da se nije
dogodilo sve ono što jeste, i dalje čamio zatvoren u polumračnoj sobi sa svim onim posterima,
muzikom i izobličenim licem... "
,,No cena je svakako bila previsoka", reče Balistreri.
Manfredi pusti da se taj zaključak zajedno s lepršanjem lasta iznad terase obrasle zelenilom
raspline u senci uz poslednje zrake sunca.
„Ula je svakako bila veoma nesrećna. Pogrešila je kad se udala za mog oca, a pošto je bila
prava katolička vernica, nije znala kako da se izvuče iz te zamke."
„Vaša majka je bila žrtva ljudske površnosti. Počev od mene, koji sam pogrešno procenio. Ne
verujem da mi to ikada možete oprostiti."
Plave Manfredijeve oči bile su uperene u drveće koje je raslo oko susedne palatice. Prozori na
drugom spratu bili su zatvoreni. Balistreri se silio da ga ne gleda u oči dok je palio sledeću cigaretu.
,,Pa i nisam vam oprostio." U njegovom glasu mogao se čuti daleki odjek one nekadašnje
arogancije. „Šta ste vi radili svih ovih godina, inspektore Balistreri?"
„Uzimao sam pilule za spavanje."
„A sad imate još jedan razlog da potražite istinu."
„Mislite na Ðovanu Sordi?"
„Tačno. Njoj dugujete više nego meni."
U tom času grof se vratio na terasu s tek naštampanim listovima papira u ruci. Pružio mu je prvi
list. Na njemu je bilo iskucano zaglavlje: Marijus Hađi.
„Radio je za mene samo jednom, u proleće 1982. godine. Trebalo je da za moju ženu organizuje
putovanje u Aušvic. Nju je tada veoma zanimalo da utvrdi kakvu je ulogu imala katolička crkva u
sprečavanju i pomaganju nacizma. U to vreme još nisu postojala prigodna turistička putovanja. Ali
Hađi je imao neke veze na licu mesta pa je mogao lako da joj organizuje jedno takvo putovanje."
,,Da li je vaša žena otišla na taj put?"
„Jeste, u maju. Posle toga više nismo angažovali gospodina Hađija; valjda nije ni bilo prilike za
to."
Balistreri baci pogled na drugi list hartije.
,,Tu se pominje i ta druga osoba za koju ste hteli da me pitate", objasni mu grof.
„Ali nisam pomenuo nikoga po imenu", pobuni se Balistreri.
,,To nije ni bilo potrebno", reče grof jednostavno.
Uzeo je list hartije s podacima koji su se odnosili na Frančeska Ajela. Tu je bilo više podataka
nego u Hađijevom dosijeu. Bili su navedeni opisi i tačni datumi svakog zaduženja koje mu je bilo
povereno. Svi poslovi bili su vezani za grofove nekretnine. Na nekim mestima bio je naveden i iznos
honorara. Saradnja je započela u januaru 1982. a prekinula se u novembru 1985. - posle skoro četiri
godine. Grof je preduhitrio njegovo pitanje.
„Tada je Ajelo diplomirao i otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju."
,,A od tada?"
„Od tada nismo imali nikakve profesionalne kontakte. No svakog Božića dobijam čestitke od
njega."
,,Da li je on u ono vreme u nekim prilikama dolazio ovamo poslovno?"
,,Ne, nije. Ovo je moj dom. Ja sam, kao što znate, prilično rezervisana osoba. Ajelo je radio u
advokatskoj firmi koja se bavila mojim poslovima."
,,Da li ste ikada upoznali njegovu devojku, tu Alininu prijateljicu?"
„Nisam", reče grof. „Nisam mnogo znao o mladom Ajelu."
,,Ja sam jednom video tu Alininu prijateljicu." Obojica se okrenuše prema Manfrediju.
„Zar ste poznavali Alinu Hađi?", upita začuđeni Balistreri.
„Nisam je baš poznavao, ali sreo sam je jednom pa mi se predstavila. Bila je neverovatno
ljubazna; mislim da se sažalila na mene zbog mog izgleda."
„A šta je Alina Hađi radila u vašoj kući?", upita Balistreri.
„Mislim da ju je pozvala Ula, htela je da se posavetuje s njom oko te posete Aušvicu. Tada je
došla kod nas zajedno s tom drugom devojkom; mislim da joj je to bila najbolja drugarica."
„Sećate li se, možda, imena te druge devojke?"
Manfredi odmahnu glavom. ,,Ne, nije mi se predstavila. No primetio sam da je ta devojka sušta
suprotnost Alini Hađi. Jedna je bila sitna plavuša, a druga visoka crnka."
Sve je to bilo prosto neverovatno. Jedina nit koju je sledio, ne očekujući mnogo od nje,
rasplitala se u bezbroj drugih niti vezanih za prošlost koju je odavno sahranio u dnu sopstvene
savesti. A sve te niti su ga, poput paukove mreže, odvlačile u prošlost. Pravo do uspomene koju
godinama nije mogao da uguši.
Likovi iz sadašnjosti - Hađi, Ajelo, majka Samante Rosi - mešali su se s ličnostima iz prošlosti.
Počeo je da se pita gde je granica. Ako je uopšte postojala neka granica. Napustio je rezidencijalni
kompleks u Ulici Kamiluča s osećanjem da mu je istina nadohvat ruke a istovremeno i negde vrlo
daleko.
Vratio se kući pešice, hodajući kroz centar grada prepun sveta koji je hrlio u barove, restorane i
pozorišta. Bilo je divno letnje subotnje veče, te su svi izašli iz kuća da potraže neku zabavu. Bacio je
pogled prema Kupoli i kvartu u kom je stanovala Linda Nardi. Zatim je uzeo mobilni telefon i pozvao
je, ali čulo se samo dugo zvonjenje. Onda je pozvao Anđela Diogvardija i opet dobio obaveštenje da
je ovaj nedostupan.
Pre spavanja vratio se jednoj davno zaboravljenoj navici: nasuo je sebi malo čistog viskija i
pripalio cigaretu.



NEDELJA, 16. JUL 2006.

Jutro

Spavao je vrlo malo i loše. Odspavao je možda samo dva sata. Vrućina, noćni bukači i komarci koji
su zujali unaokolo nisu mu dali da spava. Mučile su ga i teške misli koje nije uspevao da otera iz
glave. Stomak mu je goreo od popijenog alkohola, a glava ga je bolela od pušenja.
Ustao je u ranu zoru sav izmučen nesanicom. Iz kuhinje gospođe Fadlun širili su se mirisi
pečenih slatkiša. Jevreji se odmaraju subotom, ali zato rade u nedelju. Stao je pod hladan tuš i popio
gorku kafu. Popušio je odmah jednu cigaretu i spremio se da ode do kancelarije.
Želja za akcijom rasla je sa svakim korakom, mada je istovremeno osećao i fizički i mentalni
zamor, što je bila opasna kombinacija.
U sedam sati ujutro Rim je bio obasjan suncem, tih i potpuno prazan posle burne subotnje noći.
Samo su malobrojni barovi već podigli roletne. Kupio je novine i popio još jednu kafu. Seo je za
stočić u baru da popuši još jednu cigaretu. Zakazivanje razgovora s kardinalom Alesandrinijem biće
ili vrlo jednostavno ili nemoguće. No Korvu će se već nekako snaći.
Njegov vredni saradnik stigao je u kancelariju u pola osam. Bezbroj puta mu je kazao da
nedeljom može biti malo opušteniji, ali nije vredelo govoriti mu. S njim je stigla i Ðulija Pikolo,
koja se odmah povukla u svoj boks.
Korvu mu je delovao odlučnije nego obično. „Znate, mnogo sam razmišljao o svemu. I znajte
da se uopšte ne slažem s tim", reče pokazujući na boks u kom je sedela Pikolo.
Bila je to apsolutna konstatacija, i to od mladića koji je uvek bio stidljiv i pun obzira.
,,I ja sam razmišljao o tome", reče Balistreri i iznenadi Korvua tom izjavom. „Pozovi je da
dođe; nadam se da je konačno shvatila."
Korvu ga pogleda, osmehnu se i odjuri.
Ðulija Pikolo ušla je oborenog pogleda. „Inspektore, moram da vas zamolim za izvinjenje",
rekla je preduhitrivši Balistrerija.
,,U redu je, Pikolo. Sada ću vam ispričati priču čiji samo jedan deo znate."
Prišli su i bilo je jasno da su veoma zainteresovani za priču. Slušali su ga vrlo pažljivo. Znali su
da se slučaj Elize Sordi smatra najvećim propustom Odeljenja za ubistva, kao i da je njihov šef bio
indirektno odgovoran za to. Pikolo je konačno saznala kako je Belrouz stradao. Balistreri je zadržao
za sebe samo detalje o Kolađakonovoj smrti. Imao je potrebu da prekine usamljenost, ali ne baš u toj
meri.
Korvu je odmah pozvao nekog svog poverljivog prijatelja u Vatikanu. Posle nekoliko minuta
već je razgovarao s pomoćnikom kardinala Alesandrinija.
„Znate da se to zvanično ne može izvesti. Ali kardinal će vas nezvanično primiti danas u pola
jedanaest na Vatikanskom univerzitetu pre javne molitve Bogorodici. Posle toga prati Njegovu
svetost u Kastel Gandolfo."
„Dobro, vi se u međuvremenu pozabavite odgovorima na pitanja s te proklete table. I pronađite
Ornelu Korona; želim da popričam s njom pre nego što odem na razgovor s Ajelom."
„Ako se slažete, ja bih kasnije odveo Nataliju u Ðanikolo na ručak, jer sutra putuje u Ukrajinu
da poseti porodicu", reče Korvu, s izgledom krivca.
Balistreri pokuša da ga ohrabri. „ A zašto ne bi i ti otputovao s njom u Ukrajinu? Tako ćeš
upoznati druge delove sveta, one koji nemaju veze s tvojom Sardinijom."
Korvu ga zgranuto pogleda. ,,A istraga? Pa upravo ste nam kazali da..."
„Samo ti pitaj Nataliju da li želi da pođeš s njom", ubaci se i Pikolo, „i ako želi, ja ću se
postarati da pomognem inspektoru Balistreriju."
Ostavio ih je da se žučno prepiru. Pošao je oko pola deset da bi bez žurbe stigao na Trg Svetog
Petra na vreme. Rimljani su još uvek spavali ali su grupe turista, pešice ili u autobusima, već hrlile ka
Vatikanu da pozdrave papu.
Stigao je malo pre zakazanog vremena. Kardinalov pomoćnik ga je uveo u veliku
univerzitetsku salu, prepunu mladih sveštenika svih rasa i boja kože. Isto kao i u onoj prvoj prilici,
kad je upoznao Alesandrinija u njegovom potkrovlju. Prepoznao je vitku kardinalovu figuru na
jednoj maloj pozornici; upravo je prisutnima delio diplome.
Kardinal mu, za razliku od grofa, nikada nije zamerao zbog onoga što se desilo, i to ga je
nerviralo više od svega. Ipak, 1982. godine Alesandrini je bio tek izabran za kardinala, a sad je imao
jedno od najvažnijih zaduženja u Vatikanu. Alesandrini je sad morao imati oko osamdeset godina i
bio je skoro vršnjak novog pape. Kosa mu je sasvim posedela, ali mu je lice zračilo istom onom
mudrošću i energijom. Alesandrini ga ugleda i, ne obazirući se na protokol, mahnu rukom da ga
pozdravi.
Oko pola jedanaest sala se naglo ispraznila i kardinal mu ponovo mahnu rukom, pozivajući ga
da priđe. „Otrčali su da zauzmu najbolja mesta s kojih mogu da prate papino obraćanje javnosti",
objasni Balistreriju koji je s čuđenjem pratio istrčavanje mladih sveštenika iz sale. Kardinal je imao
svoje uobičajeno držanje misaonog čoveka koji ipak više voli akciju. Primio ga je ležerno, kao da su
se u toku protekle dvadeset četiri godine viđali svakog dana.
„Raduje me što vidim da ste dobrog zdravlja. Pročitao sam u novinama da ste nedavno imali
gadnih problema."
„Sada sam dobro, eminencijo. Imao sam sreće."
Alesandrini se osmehnu. Nije zaboravio nekadašnje prepirke s mladim Balistrerijem. Tada je
kardinal želeo da ga ubedi da je samo božanska pravda nepogrešiva.
Seli su za katedru. „Svih ovih godina mnogo sam razmišljao o Elizi Sordi", reče kardinal. ,,A
naročito sam mislio na nju ove poslednje nedelje, odnosno posle onoga što je njena majka uradila."
,,I ja sam o tome razmišljao, eminencijo. I dosad nisam pronašao nikakav odgovor na sva
pitanja o tom zločinu, kao ni opravdanje za sve moje tadašnje greške."
Kardinalovim licem prelete laka senka. ,,Bog prašta sve grehe ukoliko se iskreno pokajemo."
„Ipak, neki gresi ne mogu se iskupiti, zar ne?"
„Nije tako; za svaki greh postoji pokajanje i oproštaj. Ako se ispovedite i zaista se pokajete,
svaki sveštenik vas može razrešiti greha."
Balistreri reši da promeni temu.
„Zahvaljujem što ste me primili, eminencijo, jer znam da novi sporazumi između Vatikana i
Italije to ne podrazumevaju. Žao mi je što moram da vam kažem da..."
,,Da niste došli kod mene zbog Elize Sordi. Ne brinite zbog formalnosti, zaista hoću da vam
pomognem. Otac Pol me je obavestio o vašim posetama parohiji San Valente."
,,Kao što ste se vi i ranije nadali, otac Pol je postao vrlo uravnotežen i pozitivan zreo čovek."
,,Pol je i onda bio izuzetna osoba, ali bio je prilično konfuzan. Pomogli smo mu da usmeri
svoju pozitivnu energiju na pravu stranu i vrlo me raduje što ste i vi to primetili."
„Dok je Valerio Bona..."
„Svaka duša ima svoj put. Valerio ima svoje muke, baš kao i svi mi. Njemu je samo nešto teže,
jer je osetljiviji."
Kardinal načini malu pauzu. Činilo se da intenzivno razmišlja o nečemu.
„Rekli ste da ste zbog Aline Hađi ponovo išli u San Valente?"
,,Da. To je pokojna žena Marijusa Hađija."
„Marijus Hađi? Ima li on neke veze s onima koji su pucali na vas?"
„Vidim da ste vrlo dobro obavešteni, eminencijo. Hađi je poslodavac onih koji su pucali na
mene, ali ne možemo da dokažemo da je na ma koji način umešan u njihove aktivnosti."
,,A tu je i smrt te mlade Rumunke Nadje?"
„Jeste, eminencijo. Želimo da znamo da li je on bio skroman i vredan mladić ili nasilnik. To bi
nam mnogo pomoglo."
Opet je nastala mala pauza. „Ima li to neke veze i sa smrću Elize Sordi?", upita najzad kardinal.
To neočekivano pitanje zbuni Balistrerija. Nije mu bilo jasno zbog čega mu ga je kardinal
postavio. A Alesandrini svakako nije bio neko ko bi postavljao pitanja bez dobrog razloga.
„Nema nikakve vidne veze između ta dva zločina. No u oba slučaja umešane su se iste osobe i
nije u pitanju samo Hađi. Otac Pol mi je pomenuo Anu Rosi i Frančeska Ajela. I oni su imali neke
veze s parohijom San Valente i Ulicom Kamiluča."
,,To su dva sasvim različita mesta i udaljena su jedno od drugog, inspektore Balistreri."
Atmosfera se neprimetno promenila i postala napeta, kao da je neka neočekivana pomisao
počela naglo da muči kardinala Alesandrinija.
„Jesu udaljena, ali su na neki način povezana. A barem tri osobe koje su umešane u oba slučaja
imale su neke veze s parohijom San Valente, direktno ili indirektno."
,,A kakve veze imaju Ana Rosi i Frančesko Ajelo s vašom trenutnom istragom?"
Balistreri ga pogleda pravo u oči. Kardinal je znao koji će biti uobičajeni odgovor. Reč je o
poverljivim podacima iz istrage. Čak ni papin intimus nije morao da ih zna.
Balistreri, međutim, odluči da mu kaže istinu. „Frančesko Ajelo je upravnik kluba u kome je
Nadja provela svoje poslednje veče, pre nego što je ubijena."
,,A Ana Rosi, Samantina majka? Da li su Samantin i Nadjin slučaj nekako povezani?"
To već nije mogao da mu kaže. Rizikovao bi živote svojih ljudi. Već su oplakivali jednog od
njih. Mada je čovek pred njim bio neka vrsta sveca, za Balistrerija je kardinal ipak bio i čovek. I taj
čovek je, takođe, imao svoje slabosti i tajne.
,,To ne mogu da vam kažem, eminencijo."
Činilo mu se da je kardinal više zabrinut nego neraspoložen. Pogled mu je odlutao ka balkonu
na kom papa treba da se pojavi kroz manje od pola sata.
Pošto su svi mladi sveštenici izašli, zavladala je mrtva tišina koja je odgovarala tom mestu.
Balistreri shvati da mnogo traži, možda i previše.
Kardinal povuče rukave svoje crvene mantije pokretom mladića koji namešta rukave košulje.
„Vidim da pred sobom imate dosta posla, Balistreri. Trudiću se da vam ovog puta manje
smetam u istrazi."
„Zar mislite da ste onda ometali našu istragu, eminencijo?"
Opet se zamislio. Alesandrini svakako nije bio od onih koji bi se bez razloga posipali pepelom.
,Možda i jesam", reče. No nije imao nameru da objasni tu svoju konstataciju.
,,Mi smo tada gajili suprotna ubeđenja. Ispostavilo se da je vaše bilo tačno", reče Balistreri.
,,Da, u to sam i sada ubeđen. No želeli ste da čujete moje mišljenje o tome da li je Hađi onda bio
smiren ili nasilan momak. Najiskrenije, nemam pojma kakav je bio jer sam ga sreo samo dva ili tri
puta, kad je dolazio s Alinom."
„Ipak imate nekakav utisak o njemu."
Alesandrini ga pogleda i osmehnu se. „Vidim da se niste mnogo promenili. Mislim da smo i
onda raspravljali o opasnosti koju u takvim situacijama predstavljaju naša lična mišljenja."
Balistreri klimnu glavom. ,,To je tačno, ali osećanja koja gajimo prema izvesnim ljudima uvek
imaju svoje korene. A ono što ja mislim o Marijusu Hađiju... "
Kardinal ga prekide jednim pokretom ruke. „Pošto sam obećao da ću vam ovoga puta pomoći,
reći ću vam nešto o Marijusu Hađiju. Taj Alinin muž, barem čovek koga sam tada upoznao, bio je
pravi apsolutista. U očima mu se videlo da za njega postoje samo dobri i zli ljudi. Bio je spreman da
se sam suprotstavi četvorici protivnika. No mislim nije bio tip čoveka koji bi uživao u davljenju
bespomoćnih devojaka, to bi za njega bilo previše zlo delo."
,,A Alina? A Ana Rosi?"
„Hađi je obožavao Alinu; gledao je u nju kao u madonu. Anu Rosi sam sreo samo nekoliko
puta, a poslednji put sam je video na sahrani njene ćerke."
„Ostaje još Frančesko Ajelo."
Opet je nastala mala pauza i u atmosferi se osetila ona nelagodnost koju su mnogi osećali pri
pomenu tog imena.
„Frančesko je bio mladić koji obećava, vrlo učen i stručan, i brzo se uklopio u neke naše
običaje. Zatim je raskinuo s tom devojkom i nestao iz parohije. No otac Pol svakako može da vam
kaže nešto više o njemu. Danas je odveo naše siročiće na more, ali sutra ćete ga sigurno pronaći u
parohiji."
Bilo je pola jedanaest. Mogao je reći da ga papa čeka, ali nije to učinio.
„Ako biste me jednog dana ispovedili, da li biste mi zatim dali oproštaj, eminencijo?", upita
Balistreri ustajući.
Alesandrini mu spusti ruku na rame. ,,Bih, ali samo ako vidim da ste se iskreno pokajali."


„Ornela Korona je na moru, u kući u Ostiji. Očekuje vas posle večere", saopšti mu Korvu u vreme
ručka.
„Dobro, onda ću iskoristiti vreme da još malo radim u kancelariji; sada ovde nema mnogo
ljudi."
,,A zvao vas je i Anđelo iz Londona. Pozdravlja vas."
,,Iz Londona?", začudi se Balistreri.
,,Vi, šefe, zaista živite van sveta. Danas se tamo igra finale turnira u teksas-pokeru, a u šesnaest
časova biće i direktan prenos na televiziji, ukoliko želite da gledate. Anđelo igra u finalu."
,,Da li je i Margerita s njim?", upita Balistreri.
Korvu mu pokaza otvoreno pismo na pisaćem stolu. „Ovo je pismo od Margerite. Moli da joj
produžite odmor za još nedelju dana. Takođe, želi da dobije premeštaj."
Balistreri se na to začuđeno zagleda u devojčin mali pisaći sto. Na njemu je u čaši bio samo
jedan suvi cvet što mu je delovalo kao loš znak.
„Dobro Korvu, samo ti idi na ručak s Natalijom."
„Želite li da se vratim posle ručka?"
„Čuj Korvu, danas je nedelja, a sutra ujutro ti devojka putuje. Zar te na fakultetu nisu naučili...?"
„Dobro šefe, hvala. No ako vam nešto bude potrebno..."
,,I reci joj da ćeš poći s njom u Ukrajinu. Da li si me razumeo?", povika Balistreri pretećim
glasom.
Korvu zausti da se pobuni, ali ga strogi šefov pogled natera da se brzo udalji.


 Popodne

Balistreri je neko vreme stajao nalakćen na prozor, pušio i pio pivo, posmatrajući reku pešaka,
mahom pregrejanih turista, kako teče ulicom. Shvatio je da je već dogurao do skoro cele pakle
cigareta dnevno, te mu je stomak goreo od duvana, previše kafe i piva. Oterao je te misli kao nešto
nevažno. Zatim shvati da je sasvim zaboravio da uzme antidepresive. Osećao je umor, ali za divno
čudo nije bio neraspoložen; baš naprotiv. U toku jedne sedmice dogodile su se tolike stvari, počev od
velike nacionalne pobede u fudbalu. Linda ga je ostavila. Ili je možda on ostavio nju; stalno je
razmišljao o tome, ali nikako nije bio načisto s tim šta se zapravo desilo. Nešto u njemu se menjalo.
Sećanja za koja je verovao da ih je odavno sahranio ponovo su se javljala, a s njima i onaj njegov
nekadašnji bes.
Te nedelje pre mnogo godina njegov prijatelj i on pričali su celu noć u automobilu parkiranom
na pločniku. No prećutno su izbegavali da pominju onu prokletu noć. Tog jula 1982. godine Anđelo
Diogvardi je reagovao tako što je odbacio sav svoj dotadašnji život i pokušao da živi što bolje može,
posvetivši se pomalo sebi a znatno više drugima. On sam se, naprotiv, godinama samo psihički
raspadao i gušio od griže savesti.
Iznurio sam se vodeći život koji mi ne odgovara u svetu koji mi se ne sviđa.
No Ðovana Sordi vratila ga je u taj svet i u tu noć. Anđelo je na neko vreme nestao, da bi najzad
telefonirao iz Londona i pozdravio ga ne tražeći da mu se javi.
Sišao je do bara da uzme parče pice i pivo. Zatim je popio kafu i popušio cigaretu. Onda se opet
popeo u kancelariju, spustio roletne i uključio klima-uređaj. Zagledao se u tablu. Sad je već znao
mnoge odgovore. Nije znao baš sve, ali skoro da jeste. No javila su se i neka nova pitanja. Opet su
bili aktuelni stari poznanici iz 1982. godine.
Uključio je televizor i potražio odgovarajući kanal. Finale turnira u pokeru još nije bilo počelo.
U nedelju posle ručka kancelarije su bile prazne. Opružio se na kauč. Tišina, pivo i polutama učinili
su svoje.


Telefon na privatnoj liniji zazvonio je posle ručka dok je Paskvali igrao karte s meštanima u
hladovini trema svoje seoske kuće u Tezanu. Izvinio se igračima i malo se udaljio da bi odgovorio na
poziv. Obično nije ništa govorio, već bi sačekao da čuje sagovornika.
Začuo je dobro poznati ledeni glas. „Postoji ozbiljna opasnost. Moraćemo da nastavimo s
eliminacijom."
,,Pa ne možemo... "
,,Ne."
Pokušao je mlako da se usprotivi. „Ali mislim da..."
„Poslaću vam precizna uputstva."
Zatim se veza prekinula. Paskvali se vrati kartarošima, osećajući da su mu noge teže od olova.
U glavi mu se vrtelo pa nije iskoristio svoje odlične karte. Izgubio je partiju.


Balistreri se sredinom popodneva probudio znojav i ošamućen. S ekrana ga je gledalo lice Anđela
Diogvardija, koji je Balistreriju vrlo dobro poznatim pokretom prikupljao pred sebe čitavu hrpu
žetona.
Igra se lagano nastavila. On je već znao kako Anđelo igra. Dvadesetak minuta pre kraja turnira
ostala su u igri njih dvojica, a njegov prijatelj imao je očiglednu prednost. Stalno je zvao, sve dok
nije dobio karte da eliminiše poslednjeg protivnika.
Turnir je bio pri kraju i Anđelo Diogvardi će očigledno postati novi svetski šampion u teksas-
pokeru, samo ako bude dovoljno oprezan i sačeka pravi trenutak za završnicu.
Na stolu su bile otvorene četiri karte: trojka herc, šestica herc, devetka herc i devetka karo.
Skrivena kamera omogućavala je gledaocima da vide skrivene karte igrača, pa je Balistreri video da
Anđelov protivnik ima dva herca i može da igra na boju pre nego što se izvuče peta karta. Diogvardi
je imao četvorku pik i karo žandara, tako da, ma koja karta da bude izvučena, nije imao šanse da
pobedi u toj ruci.
Protivnik je povisio ulog i pozvao sledeću kartu nastojeći da obeshrabri Anđela i spreči ga da
pokuša nešto s poslednjom kartom ma šta ovaj imao u ruci, dvostruki par ili triling. Bila je to
prilično banalna situacija. Balistreri se pripremio da čuje uobičajeno: ,,Ne idem."
No tada je ugledao Anđela Diogvardija kako se okreće i s ekrana zuri pravo u njega. Odmah je
shvatio sledeće: prijatelj se obraća baš njemu. Zatim je pomislio da će Anđelo uraditi ono isto što je
učinio i prve večeri kad su se upoznali pozvaće novu kartu.
Sad se Anđelo obraćao baš njemu, Mikeleu Balistreriju. Poslednja reč Anđela Diogvardija bila
je upućena njemu jer želeo je da mu prenese ono što je u tom času mislio.
Ulažem sve.
Svim prisutnim posmatračima i televizijskim gledaocima bilo je jasno da je Diogvardi skrenuo
s uma jer, bez ikakve potrebe, rizikuje već osvojenu titulu svetskog prvaka. Sudija tada okrenu petu
kartu. Bila je to devetka herc. Diogvardijev protivnik pobele u licu, zamisli se i poče da krši ruke. Da
li da rizikuje sve zbog očigledno neizvesne pobede? Ili je ipak bolje da zadrži sve one žetone ispred
sebe i ne iskušava sreću? ,,Ne idem", reče on i odmahnu glavom.
Anđelo je zadržao onaj svoj nezainteresovani i odsutni pogled koji je imao i prve večeri kada
ga je Balistreri posmatrao kako blefira dok su igrali poker u Paolinoj kući. Protivnik ga još jednom
pogleda, odmahnu glavom i sklopi karte.
Anđelo se nije osmehnuo ni kad je pokupio ceo ulog. Pobeda je došla u poslednjoj ruci.
Diogvardi je postao svetski šampion.


Kad je Balistreri izašao iz kancelarije, sunce je već počelo da se kloni ka zapadu ali vrućina je celog
tog dana bila takva da se topio asfalt pa se znojio dok je hodao prema svojoj kući. Glasno zvonjenje
telefona prenulo ga je iz misli.
„Korvu, nisi se valjda vratio u kancelariju?"
Korvu nije bio tip čoveka koji se može lako iznervirati. Ipak, i kroz žicu je čuo da je ovaj
pomalo zadihan. „Žurim da krenem tamo, a moram da uzmem auto. Gde ste vi, šefe?"
Momentalno je shvatio da se desilo nešto ozbiljno. „Čekam te pred svojom kućom", odgovorio
mu je ne postavljajući više nikakva pitanja.
Korvu se pojavio posle pet minuta.
„Hajdemo u Akvilu. Danas po podne pronašli su tamo telo jedne devojke."
,,Prostitutku?"
,,Ne, stranu studentkinju. Prijatelji su je poslednji put videli u nedelju uveče za vreme proslave
pobede na Mundijalu, ali niko posle toga nije prijavio njen nestanak jer je devojka najavila da
narednog dana putuje u Rim a odatle u svoju zemlju."
„Dobro Korvu, shvatio sam. No nije mi jasno kakve to veze ima s nama?"
„Devojka se zove Selina Belrouz. To je sestra onog advokata iz Dubaija."
Balistreri se skameni u mestu.
Prekršio sam sporazum. Primirje je, dakle, okončano.
 Korvu je veoma brzo vozio autostradom pa su stigli na odredište u roku od jednog sata. Telo je
pronađeno u bunaru kraj jedne napuštene kolibe u blizini Tezana, sela iz kog vodi poreklo Antonio
Paskvali. Balistreri uopšte nije želeo da razmišlja o toj činjenici, ali zatekao je Paskvalija na licu
mesta. Bio je u svom selu u toku vikenda i privukla mu je pažnju nekolicina policijskih automobila
koji su prošli ispred njegove vile.
Neuobičajeno za njega, Paskvali je na sebi imao raskopčan sako bez kravate i bio je vidno
potresen. ,,A šta vi radite ovde?", upita on Balistrerija.
,,Ako nemaš ništa protiv, objasniću ti u četiri oka. Sad bih voleo da vidim šta se desilo."
„Zaista ne moraš da brineš o tome; laboranti su već završili uzimanje uzoraka i uskoro će
odneti telo. Upozoravam te da..."
No Balistreri se već bio uputio ka bunaru pored kog su stajala nosila sa čaršavom prekrivenim
telom devojke. Predstavio se oblasnom komesaru.
Scena je bila gnusna kopija prizora iz Vasileove bačije. Čistina, šumica, trošna koliba, bunar. A
sve to nalazilo se na samo nekoliko kilometara od seoske vile uvaženog Antonija Paskvalija. Nije tu
bilo ničeg naročitog da se vidi - samo jedno telo prekriveno čaršavom. Sve ostalo će odraditi
laboranti. Zadah raspadanja bio je vrlo jak pa su svi imali maske preko lica. Balistreri i Korvu takođe
su stavili maske. Bolničari su stajali sa strane i čekali odobrenje da odnesu telo. Patolog iz Akvile
završavao je pregled.
„Koliko dugo je mrtva?", upita ga Balistreri.
„To ću moći preciznije da vam kažem posle autopsije. No svakako je mrtva već tri ili četiti
dana."
,,A koji je uzrok smrti?"
,,U korenu vrata postoje očigledni znaci davljenja. No ima i modrica, opekotina od cigareta i
više lomova kostiju."
Baškao Samanta. Isto kao Nadja. Kao...
Besno je oterao uspomenu na ime poslednje devojke. No mučnina koju je osećao govorila mu
je da ne može sasvim da je otkloni. Ona je čamila tu negde, u nekom mračnom kutku njegove svesti.
Obratio se komesaru. „Želim da pogledam telo pre nego što ga odnesu."
„Dobro, uradite sve što želite. Nije baš lep prizor, ali vi ste verovatno navikli na to više nego
ja."
Bolničari povukoše čaršav. Telo je bilo u najgorem mogućem stanju, ali belezi u dnu vrata bili
su očigledni. Ta devojka je verovatno bila prilično snažna i imala je taman ten, baš kao i njen brat.
„Molim vas da je okrenete", reče Balistreri bolničarima, koji ga nerado poslušaše.
Selina je pri dnu leđa imala poluskrivenu tetovažu, koja se delimično videla i iznad ivice gaćica.
Ta tetovaža bila je vrlo popularna među devojkama. Bilo je to sunce sa zracima. No u centru tetovaže
bilo je slovo V, dužine pet centimetara, urezano baš između sunčevih zraka.


Veče

Vila porodice Paskvali delovala je strogo baš kao i njen vlasnik. Paskvalijeva supruga iznela im je
večeru i ostavila ih nasamo. Korvuu je očigledno bilo neprijatno.
,,Ako želite da vas ostavim..."
Paskvali ga umiri. ,,To nije neophodno. Hajde da pokušamo da shvatimo bar nešto iz cele ove
ogromne zbrke."
Njegovo obično glatko i opušteno lice bilo je izbrazdano dubokim borama. Sačekao je kraj
večere, ponudio im piće, pripalio cigaretu i poveo ih na verandu. „Ovde napolju je malo svežije pa
ćemo moći lakše da razmišljamo."
Balistreri je shvatio da više ne vredi da vrda. Ispričao mu je sve što su doživeli u Dubaiju.
Pomenuo je SUV i Belrouzovu pogibiju, objasnivši da je on bio brat devojke koju su našli u bunaru.
Paskvali je bio odličan slušalac i uopšte ih nije pitao zbog čega mu to nisu ranije ispričali.
„Dakle, ne znate da li je to bila nesreća ili ubistvo?", reče na kraju.
„Ne, sve do večeras nismo nikako mogli biti sigurni u to", kazao je Balistreri.
,,Ali to je mogla biti i slučajnost", reče Paskvali, tek da bi se malo obodrio.
,,Baš kao i činjenica da su je bacili u bunar iza tvoje kuće", odgovori iznervirani Balistreri.
Paskvali u znak potvrde nešto progunđa.
,,Ali ima tu i nešto drugo", dodade Balistreri.
Priča o događajima i ličnostima koje su se vrtele oko parohije San Valente unela je dodatnu
nervozu u Paskvalijevo ionako loše raspoloženje. „Zar si zaista otišao da smaraš tom pričom
kardinala Alesandrinija?", promrmljao je u neverici. ,,I on je pristao da te primi?"
,,On je vrlo predusretljiv čovek."
„Predusretljiv nije baš prava reč da se opiše jedan od pet najmoćnijih ljudi u Vatikanu. A šta si
ga, zapravo, pitao?"
,,ENT je umešan u nešto veoma ozbiljno", odseče Balistreri.
„To čak i ja shvatam", odgovori sve nervozniji Paskvali, ,,ali to ne znači i da je umešan u
zločine. A i kakve veze sa svim tim ima kardinal Alesandrini? Da i ne govorim o grofu Tomazu..."
„Poznaješ li grofa?"
,,Pa njega svi znaju po imenu. No grof i ja igramo i golf u istom klubu."
„Izvinite što vas prekidam", reče stidljivo i zamišljeno Korvu.
„Šta je sad?", upita Balistreri, prepadnut njegovim veoma brižnim izrazom.
,,Eto bila je ta anonimna dojava i ja..."
„Ama o čemu to govoriš, Korvu?" Balistrerijev ton je sada bio sasvim izmenjen.
„Tako je", objasni mu Paskvali. „Oblasni komesarijat je večeras dobio anonimnu telefonsku
dojavu, i to negde oko osamnaest časova. Neko se žalio na strašan smrad iz bunara. Verovatno je to
bio neki prolaznik koji nije želeo da bude umešan u celu priču."
Korvu pogleda Balistrerija pogađajući njegove misli. „Izvinite šefe, sasvim sam zaboravio..."
,,Ne shvatam šta to menja", primeti Paskvali.
Balistreri otera od sebe jednu mračnu misao. „Ovo je već druga anonimna dojava posle one
koju je dobio Kolađakono. A sad imamo i treće slovo - V. Da li je i to slučajnost?"
„Dobro de. Naredne sedmice možeš otići do zatvora da popričaš s onom trojicom Roma koji su
ubili Samantu Rosi; samo nemoj ništa da izjavljuješ za štampu o slovima urezanim na devojkama."
Trebalo bi da ti kažem kako je Kolađakono ubijen na onorn brdu. No to još uvek ne mogu da
uradim.


Oprostili su se oko jedanaest sati i ponovo se izvezli na auto-put.
Balistreri je bio mrtav umoran, stomak mu je goreo dok je tiho pušio u mraku, a pogled mu je
bio prikovan za zadnja svetla automobila ispred njih.
Malo su se razgalili pričajući o Anđelu Diogvardiju i njegovoj pobedi. Korvu odluči da pozove
njegov hotel u Londonu, jer imao je zapisan broj hotela. Pozvao je broj mobilnim telefonom i čekao
odgovor. Čuli su kako telefon zvoni negde u Engleskoj, a zatim se javio portir iz hotela. Tražili su
Anđelovu sobu.
„Gracijano je kraj telefona." Čuli su se zvuci uključenog televizora.
 „Anđelo, bio si veličanstven. Trenutno sam u kolima, a kraj mene je i inspektor Balistreri."
Nastala je tišina. Zatim Anđelo reče: „Zdravo Mikele."
Te dve reči i ton kojim su izgovorene bili su sasvim dovoljni. Balistreri je prvi put otkako se
znaju osetio izvesnu Anđelovu distanciranost, koja u tom trenutku nije delovala nimalo smirujuće.
„Čestitam, Anđelo. Jednog dana ćemo popričati o tom tvom blefu." Hteo je da mu stavi do
znanja da je shvatio poruku.
,,Pa možda ćemo popričati jednog dana, Mikele." Anđelov ton nije zvučao ohrabrujuće.
Pozdravili su se, a kad se veza prekinula, ostao je osećaj praznine.
Korvu se svemu tome čudio, a i bilo mu je neprijatno.
Zatim su on i Balistreri nastavili neizbežni razgovor o događajima od tog popodneva.
,,Ne sviđaju mi se te anonimne dojave, Korvu. Naročito ova poslednja. Pitam se da li..."
Balistreri naglo prekinu. ,,Da li si javio Orneli Korona da večeras ne mogu da dođem?"
„Nije bilo potrebno. Rekla je da će posle večere svakako biti kod kuće."
„Pozovi je mobilnim telefonom."
„Ali šefe, skoro je ponoć; sigurno spava."
„Samo je ti pozovi."
Korvu je dobro shvatio njegov ton, naredbu bez prava na pogovor, i pozvao. No dobio je
poruku da je Ornelin mobilni telefon isključen.
„Pozovi je na fiksni", navaljivao je Balistreri.
„Ali ja uopšte nemam broj fiksnog telefona njene kuće na moru." Sad je Korvu bio uznemiren
više nego on.
,,Onda", reče brzo Balistreri, „uključi sirenu i požurimo u Ostiju."
Ornela Korona čula je jednom taj nepoznati glas preko telefona. Baš kao i Selina Belrouz.
U toku vožnje nisu progovorili ni reč. Trebalo im je manje od sata da stignu u Ostiju, a Korvu
je isključio sirenu tek kada su ušli u naselje. Duž šetališta je još uvek bilo dosta sveta, uglavnom oko
poslastičarnica koje su još uvek bile otvorene. Ušli su u rezidencijalni deo grada, u kom je vladao
mir i tišina. Dvospratna vila Ornele Korona okružena malim vrtom bila je u potpunom mraku.
Pozvonili su na kapiji. Nije bilo odgovora.
„Preskočiću ogradu", reče Balistreri.
„Ali šefe..."
,,Ti ostani tu."
Korvu se ukoči. ,,A zašto ne bismo pozvali patrolu; ne treba da rizikujemo..."
Ali Balistreri je već preskakao kapiju. Nije imao pištolj pri ruci, ali znao je da mu neće biti
potreban. Ako je Nevidljivi čovek i dolazio ovamo, dosad je sigurno već otišao.
Uskočio je u mračnu baštu, osvetljenu samo svetiljkom koja se nalazila iza kuće. Zazvonio je na
zvonce na ulaznim vratima. Opet ništa. Odlučio je da zađe iza kuće i pogleda da li je neki prozor
otvoren. Ugledao je parkirani golf sa zatvorenim prozorima i upaljenim zadnjim žmigavcem. Bio je
to Ornelin auto.
Zastade da ga malo bolje pogleda. Pored njega je bila jedna baštenska lampa. Pritisnuo je
prekidač i bela svetlost osvetli celu baštu.
Znao je gde treba da traži. Onaj upaljeni žmigavac pokazivao je da prtljažnik nije bio dobro
zatvoren.
U prtljažniku je ležala Ornela, očiju razrogačenih od užasa. Bila je potpuno odevena ali su joj
helanke bile spuštene do pola bedara. Od pupka do Venerinog brega bilo joj je urezano slovo I.



ČETVRTAK, 20. JUL 2006.

Jutro

Balistreri je narednih nekoliko noći proveo između televizora i prozora svog salona. Trošio je
cigarete i viski skoro nekontrolisano. Ubijala ga je nesanica, mučna sećanja i još mučnije misli o
sadašnjim i budućim zbivanjima. Normalan svakodnevni život, koji je tokom nekoliko prethodnih
meseci vodio s Lindom Nardi, činio se kao da mu je poslednji miran period, poslednji neuspeli
pokušaj da zaboravi ko je zaista Mikele Balistreri i nastavi život odbacivši sva mučna sećanja. Besno
je terao Lindu iz misli, ali ona se uvek iznova vraćala.
Zora tog letnjeg dana zatekla ga je sasvim utonulog u misli i impregniranog dimom i
alkoholom. Oči su mu bile crvene, brada izrasla, odeća neurednija nego obično, a sve je to bilo zbog
Linde i one druge opsesije - Nevidljivog čoveka.
Da li je u pitanju serijski ubica koji urezuje slova na žrtvama ili je to zavera mojih bivših kolega
iz Odeljenja? Koga ja zapravo jurim? Dve senke koje sepreklapaju i udvajajupoput duhova?Ilije
upitanju samo jedna senka?
Od dobrog i sposobnog policajca pretvarao se u depresivnog neurotičara, nešto između
alkoholičara i klošara. Korvu i Pikolo zdušno su ga branili od glasina koje su kolale po kuloarima
Odeljenja za ubistva. Specijalci ionako nikada nisu bili popularni među kolegama, a sada je njihov
šef, o kome se toliko govorilo i o kome su sumnjičavi političari i zavidne kolege širili razne glasine,
bio bačen na kolena.
Čak ga je i Paskvali odlučno branio, zajedno s kvestorom Florisom. No to su ipak bila tri
paklena dana. Srećom, nijedan novinar nije se dosetio da poveže mesto nalaženja tela Seline Belrouz
sa seoskom vilom Paskvalijevih. No Balistreri je, pošto ga je dobro poznavao, bio siguran da se
Paskvali živ jede zbog toga.
Podaci o slovima urezanim u žrtve nisu ni tada stigli do medija. Čak su i najveći lajavci ćutali,
jer su Paskvali i Floris zapretili najgorim represalijama svakome ko nešto izbrblja. Tako se desilo da
niko nije povezao dva zločina.
Zbog mesta na kom je nađena, slučaj Seline Belrouz poredili su s Nadjinim, mada niko ni tada
nije oslobodio Vasilea sumnje, te je ovaj i dalje čamio u zatvoru.
Najžešće kritike neuspešnog rada policije usledile su posle smrti Ornele Korona. Kako je
moguće da jedna lepa italijanska dama bude tako brutalno ubijena u svojoj kući na obali mora?
Verovalo se da je to delo nekog provalnika, koga je iznenadila u bašti i koji je neuspešno pokušao da
je siluje.
Neki svedoci videli su posle večere nekog čoveka kako se vrti oko vile i čuli kako telefonira na
nekom istočnoevropskom jeziku, verovatno rumunskom.
Prvi nalazi stručnjaka sudske medicine bili su prilično precizni. U oba slučaja na žrtvama nije
bilo otisaka prstiju niti ma kakvih organskih tragova.
Već i to je ukazivalo na manjkavost teorije o iznenađenom lopovu, zatečenom u bašti. Onaj ko
upada u neku kuću s hirurškim rukavicama na rukama i povezane glave da ne bi ostavio neku dlaku
za sobom svakako ima na umu nešto gore od pljačke. Tragova seksualnog nasilja nije bilo ni u
jednom od ta dva slučaja, ali bile su uočljive neke značajne razlike.
Selina Belrouz je oteta, odvedena na usamljeno mesto, vezana, svučena i mučena. No nije bila
silovana. Torbica s njenim ličnim stvarima i mobilnim telefonom je nestala. Nije ličilo na pljačku.
Imala je više lomova i modrica, kao i tragova od paljenja cigaretom. To je bio ili znak sadističkog
mrcvarenja ili su je ispitivali o nečemu. Bila je već onesvešćena kada su je zadavili.
Ornela Korona imala je dobrovoljni seksualni odnos posle povratka s plaže, malo pre nego što
je ubijena. Zatim je izašla u baštu, možda upozorena nekim šumom, i tu je napadnuta i zadavljena.
Nestao je njen ručni sat koji je treptao, ali to svakako nije bio neki naročiti plen za kradljivca.
Helanke su joj bile napola svučene posle smrti, sigurno zato da bi joj bilo urezano slovo I. Automobil
nije bio zaključan jer je stajao u dvorištu njene vile. Bilo je jasno da je ubica znao da nema mnogo
vremena. Patolog je ocenio da je Ornela ubijena između jedanaest sati i ponoći.
Kampanja za izmeštanje naselja Kazilino 900 i drugih sličnih naselja razbuktala se više no ikad,
a gradska uprava je priterana u ugao. Opozicija je razapinjala gradske vlasti na krst i samo se
katolička crkva trudila da brani Rome od sveopšte i potpune osude. Mladi Italijani su po periferiji
Rima već počeli da teraju Rumune iz barova, a zatim ih sledili i premlaćivali. Kad su policajci
pokušali da uhapse jednog momka koji je izmlatio rumunsku negovateljicu svoga dede, pošto ju je
prethodno napao zbog krađe, sukobili su se sa stanovnicima celog kvarta, besnim zbog hapšenja
čoveka koji samo želi da istera pravdu. Policija je pokušala da obezbedi zaštitu za Kazilino 900 i
druga imigrantska naselja, ali i sami agenti počeli su da pomišljaju da je možda bolje pustiti rulju da
istera svoje. Miroljubivo raspoloženje, nastalo posle fudbalskog uspeha Italije, potpuno se raspalo
tog vrelog i vlažnog jula zbog novih zločina i malo je nedostajalo da cela situacija sasvim
eksplodira. Na veliku radost svih onih koji su to priželjkivali.
Balistreri nije video Lindu Nardi ni na jednoj konferenciji za štampu. Nije izašao nijedan članak
s njenim potpisom. Sve do tog jutra.
U osam sati ujutro u Paskvalijevoj kancelariji sedeli su Floris, Balistreri i Paskvali.
„Ovo je gore i od cunamija", mrmljao je Floris zureći u novine.
Naslov je bio sasvim jasan: Četiri dela iste mreže? Četiri ubistva: Samante Rosi, Nadje, Seline
Belrouz i Ornele Korona policija je rekonstruisala i dala zvaničnu verziju. Linda Nardi nije ništa
komentarisala, samo je dala suv i precizan opis podataka dobijenih iz zvaničnih izvora.
Na kraju teksta nalazilo se ključno pitanje: Ako postoji zajednički element koji povezuje ova
četiri zločina i istražitelji to znaju, imaju li prava da ćute samo zato da ne bi ugrozili istragu ili ipak
treba da nam saopšte kako stvari stoje?
Paskvali je, kao i obično, bio mrtav hladan. „Linda Nardi nam je uputila jedno pitanje. Možemo
da ga ignorišemo ili da odgovorimo na njega. Treba da razmotrimo sve argumente za i protiv."
„Ako je ta tvoja analiza vezana za istragu i nije političkog karaktera, pozvao bih ovamo Korvua
i Pikolo."
Paskvali pogleda u kvestora. „Mislim da je ovo analiza vezana za istragu koja će nas dovesti do
političke odluke."
Ušli su Korvu i Pikolo. Njemu je bilo pomalo neprijatno zbog kvestorovog prisustva, a njoj to
nije ni najmanje smetalo.
,,Balistreri", reče Floris, „povedi nas kroz taj haos."
„Dakle, Linda Nardi nam postavlja pitanje postoji li zajednički element u sva ta četiri zločina i
imamo li pravo da takvo znanje zadržimo za sebe. Želim da raščistim svaku sumnju po jednom
određenom pitanju. U prošlosti sam, kao što gospodin Paskvali zna, koristio kanale Linde Nardi kao
pomoć u istrazi. No nikada joj nisam pomenuo urezana slova iz prva dva zločina. A nisam se uopšte
ni čuo s njom još od 11. jula."
„Dobro, ne sumnjamo u Balistrerijevu diskreciju. Idemo dalje."
 „Dakle, imamo četiri slova urezana na žrtve skalpelom ili oštrim nožem. R, E, V, I. Tim redom
poređana, slova sigurno imaju neki smisao, a i svako slovo verovatno ima svoje značenje. To je taj
element koji povezuje sva četiri zločina. To ne može biti slučajnost", zaključi Balistreri okrenuvši se
Paskvaliju.
„Možda ta reč koju piše nije još završena", nabaci Pikolo tek da bi malo podstakla i obodrila
druge.
Balistreri vide kako se kvestor automatski hvata za gvozdeni deo stolice i dodiruje ga
uobičajenim pokretom protiv uroka.
„Slažem se", upade Paskvali, ,,no molim vas da trenutno zanemarimo slova i zapitamo se
postoje li i neki drugi zajednički elementi u sva četiri zločina."
Korvu podiže ruku uvis i zatraži reč. „Bilo je ukupno pet zločina - tu je i Kamara. Da ne
pominjemo one koji su izginuli na brdu. Ako želimo da analiziramo smrti te četiri žene, treba da
imamo u vidu da je Nadjina smrt svakako povezana s Kamarinom."
,,A smrt poslednje dve žrtve može imati čak više veze s Kamarinom nego Nadjina", reče
Balistreri.
„Zločini iz nužde", dodade Paskvali.
„Tačno. Kod prva dva zločina bilo je seksualnog nasilja i stradale su dve osobe izabrane
nasumice, na šta tek treba da se vratimo. No ako pretpostavimo da postoji neka veza među njima,
onda poslednje dve žrtve sigurno nisu slučajno izabrane, već su na neki način povezane s istragom o
Nadjinoj i Kamarinoj smrti; a razlog može biti isti kao i u Kamarinom slučaju: trebalo je ukloniti sve
moguće nezgodne svedoke. Sve je to maskirano tako da izgleda kao deo jedne priče, a može biti da
su ona slova tu samo da zavaraju."
,,Da li ti to hoćeš da kažeš", tumačio je Paskvali, ,,da je pred nama slučaj sadističkog serijskog
ubice koji napada, ubija i urezuje slova u žrtve ili o zločinu s predumišljajem koji mudro izvodi
jedna ili više osoba?"
Kao da taj Nevidljivi čovek ima dve različite duše i dve maske. No ruka koja ubija uvekje jedna
ista.
Korvu je shvatio dilemu i predložio da primene njegov analitički pristup.
,,Ako dozvolite, vratiću se na pitanje gospodina Paskvalija. Koje su druge sličnosti između ova
četiri zločina? A tu sada...", Korvu baci pogled na Balistrerija kao da traži odobrenje od njega, ,,u
igru ulazi Nevidljivi čovek."
Kvestor je nepomično zurio u njega. „Kakav Nevidljivi čovek?", upita on bacajući pritom
poglede na Balistrerija i Paskvalija.
,,U Samantinom slučaju", nastavi Korvu, ,,ona trojica Roma tvrdili su da je s njima bio i četvrti
čovek, koji ih je napio, drogirao i naveo da napadnu Samantu. U Vasileovom slučaju neki čovek je
telefonirao i zamolio ga da mu pozajmi đuliju T, a u zamenu za to poslao mu je Nadju i dve boce
viskija."
„Ali u druga dva slučaja nije bilo ničeg sličnog", pobuni se Floris.
„Gospodine kvestore", reče Korvu s poštovanjem, ,,bio je taj anonimni telefonski poziv koji
vodi do Seline Belrouz i nalaženja njenog tela u bunaru, a i neki tip je oko ponoći telefonirao na
rumunskom kraj kuće Ornele Korona. Tu je i onaj motociklista iz Kamarinog slučaja."
A tu je i fantom koji je hladnokrvno ubio Kolađakona, prethodno mu najavivši smrt.
„Pomozite mi da shvatim", reče Paskvali. ,,Da načas pretpostavimo da je sve te zločine počinila
ista ruka i da je krivac taj Nevidljivi čovek, kao što ga vi zovete. Kažete da su prve dve žrtve slučajno
odabrane, što se razlikuje od izbora druge dve, jer su to bili zločini iz nužde. Mogu da shvatim da je
Kamara ubijen jer je u baru Bela blu video nešto što nije smeo, ali ipak ne shvatam kakve veze imaju
Selina Belrouz i Ornela Korona. Šta su one videle?"
 „Čule su preko telefona nečiji glas", naglo odluči da napomene Balistreri. Dok su se svi
zbunjeno zgledali, Paskvali se uzvrteo na stolici i dobacio mu jedan dug pogled. U tišini koja je
nastala Balistreri oseti da ga ovaj probada pogledom koji je delovao poput rendgenskih zraka.
Strah koji vidim u tvojim očima brine me više nego sve ostalo.
Paskvali na kraju uzdahnu. „Nadam se da shvataš šta govoriš. Upozoravam te. Ako imaš neke
skrivene karte, odmah ih izvuci jer mislim da nemamo još mnogo vremena. Reci nam nešto o tom
glasu", reče Paskvali, tonom koji nije sadržavao pretnju već samo brigu i puno gorčine.
„Ornela Korona je jednog dana odgovorila na izvesni telefonski poziv na fiksni kućni broj.
Sagovornik joj je kazao da ne može da dobije njenog muža na mobilni telefon pa je zatražio da ga
ona pronađe i kaže mu da te večeri ode u Monte Karlo. Nije to zatražio kao uslugu, već joj je naredio.
Ona je na to rekla da je kasno jer je već pet sati po podne, ali čovek je odsečno izjavio da imaju
spreman privatni avion. Zatim je prekinuo vezu."
Nastalo je podugo ćutanje. Mračna senka ENT-a visila je nad svim tim zločinima. Niko nije ni
pomišljao da to može imati neko dobro značenje.
„Dakle, taj ENT...", poče Floris slabim glasom.
„Izvinite, gospodine kvestore", upade Paskvali, ,,no želeo bih da Balistreri završi priču i kaže
nam to što zna o Selini Belrouz."
,,Pre nego što je stradao u Dubaiju, brat Seline Belrouz nam je kazao da je za vreme jedne
njegove posete Italiji sestra greškom odgovorila na poziv na njegov mobilni telefon. Bilo mu je
neprijatno, jer nije trebalo da Selina čuje taj glas."
Paskvali poblede kao smrt i nešto zapisa u notes. ,,Dobro", reče on preuzimajući vođenje
sastanka, ,,da pustimo zasad tu priču o ENT-u. Imamo dve slučajno izabrane i ubijene žene, a zatim
Kamaru i još dve ubijene žene uklonjene zato što su mogle biti nezgodni svedoci; urezana slova su u
tom slučaju samo kamuflaža. Da li se to slaže s tvojom tezom?", upita Balistrerija.
,,Ne", odseče Pikolo ne tražeći reč. ,,Može se diskutovati kad je reč o Samanti, ali Nadja nije
slučajno izabrana. Korumpirali su i uvukli u priču Kolađakona i Tatoa i nastavili su da ostvaruju svoj
plan s Nadjom čak i pošto je Kamara video nekog od njih, pri čemu su rizikovali da u priču uvuku
ENT i bar Bela blu. Mogli su mirne duše da se okanu cele te priče i nađu neku drugu žrtvu. Ali ne,
nisu to učinili - hteli su baš Nadju; iz nekog razloga morala je baš ona biti žrtva."
,,To nikako ne shvatam", reče Floris, ,jedna rumunska sirotica koja se prostituisala - pa zašto bi
se tako okomili...?"
„Možda je ta devojka otkrila neke njihove mračne poslove...", nabaci Korvu.
,,To je apsurdno", reče Paskvali. „Upucali bi je i bacili u bunar. Ne bi pravili celu tu predstavu s
barom Bela blu, trkačkim motorom, pozajmljivanjem đulije T, pastirom Vasileom."
Balistreri je znao da je Paskvali u pravu. A i Pikolo je bila u pravu. Nadja nije slučajno izabrana.
Izabrana je iz nekog razloga koji oni, barem za sada, nisu shvatali.
,,A kakve veze sa svim tim ima stara priča o Elizi Sordi?", upita sve zbunjeniji i zabrinutiji
kvestor. „Paskvali mi je kazao da ste vi, Balistreri, išli da ispitujete grofa Tomaza i kardinala
Alesandrinija."
,,To su bili obični razgovori, a ne ispitivanje. I nijedan od njih nije se bunio. Mislili su da sam ih
posetio jer želim da ponovo otvorim Elizin slučaj posle nedavnog samoubistva njene majke, mada
sam ja zapravo otišao do njih zbog sasvim drugih stvari. Sve je to počelo s Alinom Hađi, koja je tada
redovno dolazila u parohiju San Valente. Njena najbolja prijateljica bila je majka Samante Rosi, a ona
je tada bila verenica advokata Ajela, današnjeg upravnika ENT-a, koji je imao neke veze s Ornelom
Korona."
,,Ali toga nema čak ni u naučnoj fantastici!" Kvestor jebio preneražen. ,,Takve koincidencije su
prosto neverovatne."
 Balistreri odmahnu glavom. „Naravno, neverovatne su. Ako su koincidencije."
Paskvali je, kao i dotad, uporno nastojao da izvede neki zaključak.
„Dobro, hajde da se vratimo na početak. Na ono pitanje Linde Nardi. Da li se u istrazi pojavilo
nešto što povezuje četiri zločina? Jeste. Imamo li razloga da to ne objavljujemo? Imamo. Doči će do
opšte panike ako saopštimo da unaokolo kruži serijski ubica koji urezuje slova na svoje žrtve.
Možemo li dugo da držimo to u tajnosti? Mislim da ne možemo, jer bi peti zločin s urezanim slovima
zaista bio neprihvatljiv."
,,Pa šta onda predlažete, gospodine Paskvali?", upita kvestor.
Balistreri se zgledao s Paskvalijem i shvatio da je ovaj doneo odluku. Priča o glasu koji su čule
Ornela Korona i Selina Belrouz imala je efekta.
„Dakle Balistreri, imaš četrdeset osam sati da uhapsiš krivca. Kad on bude u ćeliji, moći ćemo
da saopštimo javnosti jedan deo istine i oprostiće nam sve dosadašnje laži."
Paskvalijev ton bio je hladan, miran i odlučan. Nije bilo mesta sumnji, ni ma kakvom pogovoru.
Floris je u neverici zurio u njega. „Izvinite, gospodine Paskvali, a o kom to krivcu govorite?"
No Paskvali se nije dao ometati. ,,To je neko ko utiče na celu rumunsku zajednicu. Govori
rumunski isto tako dobro kao i italijanski. Mogao je da dođe do Adrijanovog motora i da se odveze
na brdo do Vasilea. Samantina majka je bila prijateljica njegove žene 1982. godine. Nadja je stanovala
u kući koja mu pripada. Oni kriminalci koji su masakrirali naše policajce bili su njegovi službenici."
„Ali nemamo dokaze...", pokuša da se pobuni kvestor.
Paskvali se zagleda u Balistrerija. ,Mikele, pronađi dokaze. Sutra ćeš moći da razgovaraš s
Vasileom i onom trojicom Roma koji su ubili Samantu. Želim da do petka prišrafiš Marijusa Hađija
zbog višestrukog ubistva."
Balistreri je sa sastanka izašao s neprijatnim osećajem da je Paskvaliju otkrio previše toga. A
pritom se kajao i što mu je prećutao onu jednu najopasniju istinu.


„Siguran sam da svakako imate vrlo važan razlog da me zovete." Glas je bio miran, ali nimalo
ohrabrujući.
„Moramo da se vidimo", promrmlja Paskvali.
,,Ne mislim da je to potrebno", reče ledeni glas.
,,Ipak ste preterali; stigli ste do brda iza moje kuće!" Paskvali se trudio da mu glas ne zadrhti od
besa.
,,To je bila samo zgodna koincidencija." Glas je očigledno bio pun ironije. „Ovo mora odmah
da se okonča", promrmlja očajni Paskvali.
,,U tome se slažemo. Za to ću se ja postarati, a vi sutra budite spremni."
Paskvali prekide vezu. Okrenu se prema raspeću i poče da se moli. „Oče naš, koji si na
nebesima..."
Osećao je Hristov pogled na svom temenu. Načinio je strašnu grešku i sad igra više nije bila
pod njegovom kontrolom. Možda nikada nije ni bila.
„... i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Amin."


Znao je da bi razgovor s upravnikom ENT-a bio konačan izazov onome ko mu je savetovao da se na
svaki način kloni toga. Takva provokacija nije mogla proći bez novih velikih nevolja.
Kao da je samoubistvo Ðovane Sordi pokrenulo neke instinkte koje su godine i griža savesti
postepeno prigušili. Nije mu više vredelo da uzima antidepresive i lekove protiv gastritisa niti da
kontroliše pušenje i ispijanje alkoholnih pića, a nije pomagalo ni da rano ode u postelju s dobrom
knjigom u ruci. Nije vredelo da odlaže neizvesni susret s Bogom, da čeka na njegov sud niti da
strahuje od njega. Moglo je da mu pomogne samo ono što je od detinjstva tražio po svaku cenu:
istina. Istina bez ikakvih kompromisa, makar iznuđena na silu i po cenu uništenja samog sebe.
Advokat Ajelo delovao je vrlo opušteno. Balistreri ga je zajedno s Korvuom posetio u toku
prepodneva u golf klubu, baš posle partije koju je odigrao sa sinom Fabiom. Sva četvorica seli su za
jedan stočić u hladovini.
„Zaista je pretoplo", požali se Ajelo brišući znoj namirisanom maramicom dok mu je sin
ispijao neko hladno piće. „Tek je pola jedanaest, a već prži."
„Gospodine Ajelo, zar danas ne radite?", upita ga Korvu.
Ajelo s odbojnošću odmahnu rukom. ,,Ja radim noću, što vam je već poznato. No juče sam
ostao kod kuće, a jutros smo Fabio i ja bili prvi na zelenim terenima za golf"
Balistreri je ispod oka bacao poglede na momka koji je izgledao potpuno nezainteresovan za
njihov razgovor i igrao se najnovijim modelom ajfona.
„Dakle, izvolite", reče ljubazno Ajelo. „Čemu dugujem ovu vašu posetu? Da li ste pronašli onog
motociklistu?", upita paleći sebi cigaretu.
„Želite li da pričate pred sinom?", upita Balistreri.
,,To uopšte nije problem. Fabio je odrastao i nemamo nikakvih tajni."
„Dobro. Da popričamo o Orneli Korona."
Ajelo odmahnu glavom s ožalošćenim izrazom, dok Fabio prvi put podiže pogled s ajfona i
zagleda se u Balistrerija. U njegovom pogledu mogao se videti prezir dečaka prema odraslom
čoveku koji je vrlo daleko od njegovih uzornih modela. Za njega je on bio sitan državni činovnik,
loše odeven i neobrijan.
„Živimo u zemlji apsurda", reče Ajelo. „Trpimo sve te delinkvente koji lutaju unaokolo, siluju i
ubijaju..."
„Želeo bih da znam kada ste poslednji put videli gospođu Korona", upita Balistreri, iznerviran
tom njegovom govorancijom.
Ajelo prestade da se osmehuje. Zagleda se u svoje duge preplanule i izmanikirane šake kao da
im traži neku malu manu.
,,A kakvog bi to značaja imalo za istragu?", upita ironično.
,,Pa, pomogli biste nam da što preciznije rekonstruišemo kretanje gospođe Korona te večeri
kad je ubijena. Znamo da se sunčala na plaži sve do zalaska sunca. Otišla je sama i pretpostavljamo da
se vratila pravo kući. Našli smo jedan tanjir s ostatkom salate i prljavu čašu od vina. Zatim je, pre
nego što je oko ponoći ubijena..."
Ajelo podiže ruku uvis da bi prekinuo njegovu priču. ,,Fabio", reče sinu, „hoćeš li da odeš do
prodavnice opreme da vidiš da li su stigle nove torbe?"
Plavokoso brdo mišića ustade. Balistreri vide da je mladić bacio na njega pogled koji je bio
donekle preteći, a i prilično podrugljiv.
„Nastavite, molim", reče ljubazno Ajelo.
„Pre nego što je ubijena, Ornela je imala dobrovoljni seksualni odnos", napornenu Balistreri.
„I hoćete da znate da li je to bilo sa mnom? No ja i dalje ne vidim vezu..."
,,Pa mogli ste čuti ili videti nešto."
„Ili sam mogao i da je ubijem."
,,To zavisi od vašeg alibija."
,,U to doba bio sam u automobilu i vozio se prema klubu Bela blu. Mislim da sam tamo stigao
oko ponoći."
„Bojim se da to i nije pravi alibi, osim ako niste pošli direktno od kuće; mada i sami znate da
svedočenje bračnog druga mnogo ne vredi."
 ,,E pa nisam dolazio od kuće", reče Ajelo sasvim mirno. „Dolazio sam iz Ostije i bio sam s
Ornelom Korona."
Korvu i Balistreri se pogledaše. „Naravno, Ornela je bila živa kada sam otišao; bilo je oko pola
dvanaest."
,,Da li ste, kada ste izašli, uočili nekoga u blizini vile?", upita Korvu.
„Nisam video baš nikoga", odmah odgovori Ajelo.
„Dobro razmislite", navaljivao je Balistreri.
Na advokatovom besprekorno doteranom licu pojavi se mala senka.
,,Ne, nisam video nikoga. No krov automobila mi je bio spušten. Čuo sam glas - neko je glasno
razgovarao mobilnim telefonom i čini mi se da je govorio rumunski."
,,Da li biste prepoznali glas Marijusa Hađija?", nonšalantno odvali Balistreri.
Nastala je poduža pauza. Ajelo je hteo da dobije u vremenu pa pripali cigaretu. Zatim dobaci
oštar pogled Balistreriju.
,,To ime mi je poznato", reče neodlučno, „ali ga ne povezujem s nekim određenim... "
,,To je bio muž Aline Hađi, najbolje prijateljice Ane Rosi", reče Korvu.
Balistreri pomisli da bi Ajelo bio odličan igrač pokera. Doduše, ne tako izuzetan kao Anđelo
Diogvardi. Nešto mu se svakako ipak iskazalo na licu. Strah, bes, krivica. Nije bilo lako reći.
,,Ana Rosi", reče s osmehom, pošto se malo povratio od iznenađenja. ,,Zaboga, prošle su tolike
godine. Aline Hađi se svakako sećam. No tog njenog muža Marija..."
„Marijusa", precizirao je Korvu, koji je želeo da ga iznervira.
„Marijus Hađi. Da. Sreo sam ga jednom ili dva puta. No ne sećam se da sam ga kasnije viđao.
Posle diplomiranja nisam više išao u parohiju San Valente jer sam radio za..."
„Grofa Tomaza", preduhitri ga Korvu.
,,A kako to znate?", upita Ajelo začuđeno.
,,To nam je kazao grof lično. Otišli smo da ga pitamo za Marijusa Hađija pa se pojavilo i vaše
ime."
Ajelo je shvatio koincidenciju, ali odlučio je da se pravi da ništa ne shvata.
„O vama nam je pričao i Valerio Bona", dodade Korvu.
„Valerio Bona? Moj sjajni kormilar?"
„Valerio Bona sad radi u San Valenteu za kardinala Alesandrinija, zajedno s ocem Polom."
Ajelo je sve to ćutke saslušao. Nije izgledao iznenađeno, niti je bio uznemiren.
Balistreri zaključi da je došlo vreme za veliki skok.
,,U to vreme se tamo dogodio jedan težak zločin. Sećate li se?"
Ajelo mu uzvrati pogled. ,,Da, Eliza Sordi; sirota mala", reče brzo.
Taj njegov ton začudi Balistrerija. ,,Da li ste je poznavali?"
Ajelo odmahnu glavom. „Jedva, tek iz viđenja. Nisam odlazio u Ulicu Kamiluča. No jednom me
je Valerio upoznao s njom i otišli smo zajedno na kafu..."
Balistreri vide da se Fabio vraća. Zagleda se u Ajela. „Sećate li se gde ste bili onog dana kad je
umrla Eliza Sordi?"
Ajelo mu uzvrati ironični pogled. „Još jedno pristojno pitanje, zar ne Balistreri? Da je bio neki
drugi dan, ne bih se sećao; ali tog dana igralo se finale Svetskog prvenstva u fudbalu sa Španijom. I
vi ste ga gledali, zar ne?"
Nije bilo lako odrediti da li je to njegovo pitanje sadržavalo ironiju.
„Mogu vam reći da sam celog tog popodneva bio sam na brodiću, a u pola osam stigao sam u
jedriličarski klub da odgledam utakmicu s nekim prijateljima. A posle sam, naravno, otišao s njima
do Koloseuma da proslavimo pobedu."
Ajelo ga je posmatrao i pritom se očigledno zabavljao. ,,I vi ste, Balistreri, te večeri slavili, zar
ne?"
Ta poruka bila je mnogo jasnija.


Popodne

Bilo je vreme ručka. Letnje oluje dešavaju se uvek po najvećoj vrućini. Grmljavina i sevanje počeli
su još pri njihovom povratku u kancelariju, dok su stotine turista u majicama i šortsevima tražile
zaklon u barovima i stanicama metroa.
Kiša je počela da pljušti upravo dok je Korvu parkirao. Bila je to prva kiša od početka jula.
Balistreri je odlučio da je iskoristi i malo prošeta ispražnjenim ulicama centra grada. Poslao je
Korvua u kancelariju i po najvećem pljusku krenuo prema Tibru.
R E V I. Da li je to samo maska ili je ključ za rešenje slučaja? Jedino ta slova povezuju Samantu,
Nadju, Selinu i Ornelu. No Nevidljivi čovek želi da ih mi nekako povežemo. On očigledno uživa u
našem strahu.
Osećao je da mu se kiša u mlazevima sliva ispod otvorenog okovratnika košulje i teče niz leđa.
Zanesen u misli, Balistreri naglo izbi na obalu Tibra. Kuća Linde Nardi bila je na drugoj strani
reke.
Kada je umrla Alina?
To pitanje zvučalo je apsurdno. Linda Nardi mogla je lako da utvrdi kada je umrla žena
Marijusa Hađija. Zbog čega je to bilo važno?
On i Diogvardi proveli su veče 11. jula 1982. godine posmatrajući finalnu utakmicu Svetskog
prvenstva u fudbalu između Italije i Španije. Toga dana ubijena je Eliza Sordi, pošto je prethodno
izmrcvarena udarcima, izbodena nožem i paljena cigaretama. Balistreri je od prvog časa zanemario
neke analogije, prema kojima je parohija San Valente bila značajna za celu priču. No te analogije su
postojale. Mlada devojka bila je prebijena i maltretirana, ali nije silovana, a zatim je zadavljena i
bačena u Tibar. No na njoj nije bilo urezanog slova.
Zar nije? Da li si siguran, Balistreri? Sećaš li se kako si onda bio sluđen?
Naslonio se na ogradu. Siva reka lagano se vukla pod kapima kiše. Elizino telo bilo je nekoliko
dana u vodi. Voda i pacovi učinili su svoje. Setio se fotografija s autopsije i napravio gadljivu
grimasu. Masnice, nagoretine od cigareta, ujedi, ali nigde nije bilo natpisa.
Ujedi? Patolog je obeležio jedan polukružni ožiljak na onome što je ostalo od leve dojke.
Moguće je da je to trag ujeda, urezivanja nožem ili ogrebotina. Urezivanje nožem?
Bio je sav mokar a takođe i usamljen, zabrinut i zbunjen. Oči su ga pekle i čeznuo je za snom.
Bacio je pogled prema Crkvi Svetog Petra i prema Lindinoj kući. Okrenuo je leđa Tibru, izmoren
vrlo lošim predosećanjem.
Kad je, preskočivši ručak, stigao do svog ureda, bila su već tri sata.
Korvu u Pikolo nisu komentarisali njegov izgled. Odeća mu je bila skroz mokra, brada izrasla,
a cipele blatnjave. Da ga nisu poznavali, stražari na vratima bi ga oterali, misleći da je neki klošar.
„Ima važnih novosti", najavi mu Pikolo.
„Dve novosti", precizirao je Korvu.
„Mastrojani se vratio u Rumuniju. Preko jednog mog prijatelja došao je do tajnih arhiva koji su
otvoreni posle Čaušeskuove smrti. Ona dvojica što su ih navodno ubili Mirča i Greg bili su
penzioneri Ministarstva unutrašnjih poslova i radili su za Tajnu policiju. Imaju baš lepe biografije.
Oni su, između ostalih, eliminisali i brata Marijusa Hađija."
Taj čovek nikome ne prašta. To je sigurno i Alina otkrila.
 „Sjajna informacija", reče Balistreri, „mada nije direktno povezana s našom tekućom
istragom..."
„Druga informacija jeste direktno povezana s našom istragom", reče Pikolo. Sva je sijala.
Sigurno se konačno razračunala s Kolađakonom, makar to bilo i posle njegove smrti.
„Posle onog jučerašnjeg sastanka s Paskvalijem, zamolila sam Rudija da pokuša da se seti ma
kakve čudne Hađijeve izjave od 29. decembra ujutro -dana kada sam otišla u komesarijat Tore
Spakata da razgovaram s Kolađakonom. Rudi se setio da je tog jutra Hađija neko pozvao telefonom
baš u trenutku kad je on ušao s kafom. Čuo je samo poslednju rečenicu, ali mislim da će vam ona biti
dovoljna."
Pikolo napravi dramsku pauzu.
Balistreri izgubi strpljenje. „Dobro Pikolo, pa šta je to Hađi kazao?"
„Rekao je: 'Otarasi ih se - to su rajski panduri'."
Zatvorio se u kancelariju. Mislio je na Marijusa Hađija. Šta li radi svog poslednjeg dana na
slobodi? Narednog dana Paskvali će ga sigurno uhapsiti, makar morao sam da namesti dokaze; no
novi dokazi protiv njega iskakali su sa svih strana. Popio je dva piva na prazan stomak, a zatim još i
jedan viski i popušio je, jednu za drugom, četiri cigarete.
Uključio je klima-uređaj na najjače i spustio roletne da ne gleda nevreme koje je besnelo
napolju. Najzad je uključio lampu za čitanje, približio je kauču i uzeo tri fascikle. U prvoj su se
nalazili zapisnici sa svih saslušanja trojice Roma koji su silovali i ubili Samantu. Drugi dosije bio je
o Vasileu - navodnom Nadjinom napasniku i ubici. Bilo mu je potrebno oko dva sata da sve to
pročita.
Zatim je uzeo lupu i otvorio treću fasciklu - onu s podacima s autopsije Elize Sordi. Svega se
dobro sećao i posle dvadeset četiri godine. Na levoj Elizinoj dojci bio je svež polukružni ožiljak koji
se naglo prekidao jer je nedostajao jedan deo dojke. Mogući uzorci nastanka bili su: ujed i otisak
ljudske gornje vilice, kao i zasecanje nastalo udarcima neke grane ili gvozdenog predmeta u reci.
To je zaista bila traljava istraga - zbirka neizvesnosti, površnosti i apsurda. Skolski primer
grešaka kakve ne treba praviti.
Nije mu bila potrebna lupa da bi odbacio teoriju o slučajnom zasecanju ili ogrebotini. Krivina
na onome što je ostalo od dojke izgledala je kao jasno urezana četvrtina kruga. Da li je to mogao biti
otisak gornje vilice? Linija je mogla odgovarati luku gornjih prednjih zuba, sekutića i očnjaka. Uzeo
je lupu da bolje prouči tu liniju. Nije to bio deo elipse, već deo kruga. Delovao je kao deo slova O.
Naravno, nijedan sudski lekar tada ne bi mogao tvrditi da je to nešto što je urezano. Urezano slovo O.
Sada znamo mnogo toga što 1982. godine nismo znali. Ubijene su četiri mlade žene - R E VI- a
možda i jedno O. Možda je sve to urezala ista ruka -ruka Nevidljivog čoveka.
Radio je sve do večeri, odolevajući snu i gladi.
Pozvao je Korvua i Pikolo. Zajedno su tri puta iščitali fasciklu Elize Sordi. To je bio posao koji
je pre mnogo godina trebalo da uradi on lično. Da pretrese sve detalje i sve alibije. No sada su se
pojavila i nova lica: Hađi i Ajelo. A i neke nove činjenice.
Na kraju je Korvu na papiriću zapisao. Proveriti alibije sledećih osoba u vreme svih zločina.
Paskvali i Floris bi se zgranuli kada bi videli neka od tih imena, a zatim bi se sigurno usprotivili
ispitivanju. No Balistreri uopšte nije imao narneru da im traži dozvolu.


Veče

Na kraju večeri Korvu je predložio da ga odveze svojim autom. „Umorni ste, šefe; a i kasno je. Sutra
će ispitivanje Roma i hapšenje Hađija biti vrlo naporno."
,,Ne brini, Korvu. Potrebno mi je da još malo prošetam sam."
No umesto da krene kući, pošao je opet do obale Tibra, koja je bila puna mladog i bučnog sveta.
Uopšte nije znao kuda je krenuo, barem ne svesno. Bilo je vruće i zagušljivo i jedva je hodao, pušeći
jednu cigaretu za drugom.
Misli su ga naterale da se uputi ka mostu preko reke kojim nije hteo da ide i da stigne do kuće
Linde Nardi. Sudbina je i tu odlučila umesto njega. Nekoliko sekundi manje ili više i sve bi se
promenilo.
Sudbina je htela da on skrene iza ugla baš u trenutku kad je Linda Nardi ulazila na kapiju, a za
njom je ušao Anđelo Diogvardi obgrlivši je rukom oko ramena.


Odlučio je da prespava u kancelariji uz uključen klima-uređaj. Vratio se oko ponoći. Nije bilo mnogo
policajaca u zgradi, a na njegovom spratu nije bilo nikoga. Onaj cvet u čaši je i dalje stajao na
Margeritinom stolu i bio je potpuno sasušen. Sad je znao da je oduvek bio osuđen na smrt.
Raskomotio se i skinuo sako i cipele. Ugasio je sva svetla i pojačao klima-uređaj na najjače.
Nasuo je sebi viski i pripalio cigaretu. Otišao je do kupatila i pobacao u klozet sve lekove - prvo one
protiv gastritisa, a zatim i antidepresive.
Sada kad je znao neke odgovore, bio je znatno mirniji. Anđelo i Linda. Dva odrasla deteta.
Neosetljivi kao što to samo deca znaju da budu. No bili su i sposobni da se prikrivaju, kao što to
samo odrasli znaju. Izdajnici, baš kao i ono drugo dvoje pre trideset šest godina.



PETAK, 21. JUL 2006.

Jutro

Telefon s privatne linije zapištao je oko sedam ujutro, dok se Paskvali spremao da ode prvo na misu
a zatim u kancelariju. Tog jutra bio je manje pedantan nego obično. Samo se na brzinu obrijao i malo
začešljao.
Začuo je uobičajeni glas. „Sve je sređeno, danas pre podne ćemo to okončati."
Pokušao je da govori odlučno. „Zakazao sam mu sastanak za deset sati, te nas sigurno neće
uznemiravati."
„Bravo. Obavite to lično, bez mešanja drugih."
„Potrebno je da subjekat bude naoružan i da se opire hapšenju."
Paskvali nije nikada ni pomišljao da će morati da puca na nekoga, a naročito ne na naoružanog
višestrukog ubicu. Ipak, ako bi učinio tako nešto, to bi bilo više nego opravdano. Dok mu se po glavi
vrtela ta misao, nije se usuđivao da baci nijedan pogled na raspeće.
„Dabome. Bićete nacionalni junak i prava zvezda." Bila je to mešavina ironije i prezira.
„Ovo je prevršilo sve mere i prešlo granice dogovora, no kasnije ćemo popričati o tome." Bio
je to njegov mali pokušaj pobune, najviše što mu je strah dopustio da kaže.
„Naravno. Naš prijatelj će biti u apartmanu broj 27. Pazite da ne uprljate cipele."
To je bila poslednja aluzija na njegov poljuljani integritet.
Nije se usudio ni na pričest da ode.


Stigli su tačno u deset sati. Poveo je Pikolo sa sobom da bi je držao na oku; uvek je bila spremna da
se otrgne. Trojica Roma bila su odvedena u zatvor Ređina Koeli u blizini Trasteverea.
Na ulazu su ostavili pištolje i mobilne telefone a zatim su ih uveli u prostoriju gde su ih čekala
trojica Roma zajedno s prevodiocem i advokatom. Imali su između osamnaest i dvadeset jedne
godine, ali izgledali su mnogo stariji nego što ih se Balistreri sećao.
Pikolo je počela s ispitivanjem od samog početka. Kada su došli u Italiju? Šta su radili, kakvim
su se krađicama bavili? Kako su se upoznali? Odgovarali su jednosložnim rečima. Nisu delovali
naročito zainteresovano.
Kada su došli do večeri zločina, pitanja koja je postavljala Pikolo postala su vrlo detaljna.
Kome je od njih prišao četvrti čovek? Tražila je da ga opišu. Srednji rast, duga i glatka crna kosa, oči
s metalnim odsjajem. Gde je on bio dok su oni pili viski? Možda u baru, a možda i napolju. Da li ih je
on pozvao da izađu? Jeste. A kokain? Bio je njegov. Samanta. Ko je predložio da je napadnu? On. Ko
ju je prvi udario? On. Zatim su je odvukli do provizornog otpada. On im je dao još viskija i kokaina.
Priča im je postajala sve kontuznija. Ko je prvi silovao devojku? Ko je bio poslednji? Gde je on bio
za to vreme? Tu negde blizu. Čuli su ga kako kašlje i puši.
,,Stop", reče Balistreri. Pikolo klimnu glavom; i ona je shvatila poentu. Ponovo je pitao svakoga
od njih. „Gde je bio taj tip dok ste silovali devojku?" Jedan od njih trojice, koji je bio malo
promućurniji od ostalih reče: ,,Bio je tu negde; čuli smo ga da kašlje i osećali smo dim cigarete."
 „Ali dosad uopšte niste pominjali kašalj", reče Pikolo gledajući u zapisnik.
Momak slegnu ramenima i odgovori na italijanskom: ,,A zbog kog je to vraga bitno?"
Pokazali su im jednu skorašnju fotografiju Hađija. Momci su je preko volje pogledali. „Nije
on", reče jedan. ,,Ne znam", reče drugi. „Mogao bi biti", dodade treći.
Zatim su im pokazali Hađijev foto-robot, načinjen na osnovu kompjuterske rekonstrukcije, s
perikom na glavi i naočarima. ,,Da to je on", rekoše svi u isti glas.
,,Ko je od vas poslednji razgovarao s njim?"
Toga se nisu sećali. U nekom trenutku taj čovek je nestao kao da se rasplinuo. Držali su se svoje
verzije. Kada su otišli, Samanta je bila živa i zapomagala je. Tog puta Balistreri nije nimalo sumnjao
u njihovu priču: Nevidljivi čovek ju je dokrajčio.


Svaki put kad bi u slučaju vezanom za neki zločin nestao mobilni telefon, operater bi bio obavešten i
zamoljen da odmah javi ako se broj ukradenog telefona opet aktivira. Korvu je tačno u deset, baš
kada su Balistreri i Pikolo ulazili u zatvor Ređina Koeli, dobio obaveštenje da je broj telefona koji je
ukraden Selini Belrouz opet aktiviran. Telefonska kompanija bila je vrlo precizna. Poziv je došao iz
Rima, i to iz užeg centra grada koji je obuhvatao i Kazilino 900.
Pošto nije imao načina da tu vest javi Balistreriju, a u želji da poštuje uobičajenu proceduru,
Korvu je novost javio Paskvaliju.
„Odmah ćemo otići tamo s dvojicom agenata. Ne uključujte sirenu; ne želimo nikoga da
uzbunimo", brzo odluči Paskvali.
,,Ali gospodine, mogu da odem samo ja s jednim agentom; može biti opasno i ne bi trebalo da
vi..."
„Izvešćemo to hapšenje zajedno. Vi samo postavite po jedna kola na svaki izlaz iz naselja, i to
izvedite što neupadljivije. Videćemo se kroz pet minuta", odseče Paskvali.
Korvu navuče zaštitni neprobojni prsluk i uze futrolu s beretom. Obavestio je još dvojicu
agenata. To je bila standardna procedura za obično hapšenje. Ponovo pokuša da dobije Balistrerija i
Pikolo. Nikakvog odziva. Ostavi im kratak SMS: Javite se odmah.
Paskvali na brzinu obavi sledeće tri stvari: navuče zaštitni prsluk, pripremi svoju beretu i
okrenu se prema raspeću.
„Gospode, oprosti mi ovo što upravo nameravam da učinim."


Korvu i Paskvali sedoše u automobil iza dvojice agenata u civilu.
,,Dobro", reče Paskvali, ,,telefonska kompanija je ograničila zonu poziva na nekih šest baraka.
Treba lagano da vozimo, neka izgleda kao da patroliramo. Oni u naselju navikli su da ovih dana
stalno viđaju policajce. Kad uđemo, nećemo dozvoliti da ma ko izađe bez pretresa i identifikacije."
Korvu se opet pobuni. „Gospodine Paskvali, zar ne bi bilo bolje da pretresamo redom...?"
,,Ne bi. Pronašli bismo taj telefončić u nekoj kanti za smeće i ne bismo znali s kim možemo da
ga povežemo. Želim da nekoga ulovimo s tim telefonom u ruci."
,,To može biti opasno", primeti Korvu.
,,Pa zato smo ovde. Želim da nešto razjasnimo. Već smo izgubili trojicu dobrih policajaca, a i
Balistreri se samo nekim čudom izvukao. Ako vidite da se ma ko hvata za pištolj, pucajte odmah i ne
čekajte da on to uradi prvi."
Dvojica agenata nisu smeli da se protive Paskvalijevom autoritetu. Pogledali su u Korvua.
„Ali gospodine", primeti Korvu, „procedura predviđa da pre pucanja..."
Paskvali ga zgromi pogledom. „Agente Korvu, neću dozvoliti da ma koji kriminalac puca na
policiju. Preuzimam odgovornost na sebe; nemojte brinuti, neće nam nedostajati politička podrška
ako pripucate na nekog naoružanog Roma da vas on ne bi ubio."
Korvu, sav zgranut, pognu glavu i klimnu. „Dobro, i šta ćemo sada da uradimo?"
„Počećemo od najbliže barake, one koja je uz sam ulaz. Neka jedan od vas pokuca. Ako nam
otvore, ući ćemo, identifikovaćemo ih i pretražićemo baraku. I tako ćemo činiti sve dok se ne pojavi
telefončić Seline Belrouz."
,,A ako nam niko ne otvori?"
„Ipak ćemo ući i pretražiti baraku."
Korvu se ukoči na svom sedištu. Balistreri bi na ovo svakako pobesneo kao zver.


Vasile je potvrdio da je čovek koji ga je zvao 23. decembra telefonom odlično govorio italijanski.
,,Da li je imao strani akcenat?", upita Pikolo.
,,Ne znam, meni je zvučao kao Italijan."
„Čega se još sećaš u vezi s tim razgovorom?"
Potvrdio je sve ono što je rekao i u ranijoj izjavi.
,,A sećaš li se njegovog glasa?"
„Bio je promukao. Mnogo je kašljao."
Balistreri i Pikolo se zgledaše. Možda to za Ministarstvo nije dovoljan dokaz. To su sve bili
posredni dokazi. Toliko ljudi kašlje. Mnogi ljudi imaju prijatelje s trkačkim motorima. One ubijene
Rumune ne mogu mu prikačiti. Njegova žena Alina bežala je od njega kada se slupala na motoru, pa
šta? Nije imao alibi? Ni milioni drugih ga nisu imali.
Pikolo besno stisnu usne. „ Ali mi znamo da je to bio on."
Balistreri ustade sa stolice prilično zabrinut. Nešto mu se tu nije slagalo. Nisu mu se nikada
dopadale brojne koincidencije. A bilo ih je zaista mnogo -zapravo i previše.
Moram da saopštim Paskvaliju kako je poginuo Kolađakono. Odmah.


Ušli su u naselje Kazilino 900 obasjani toplim sunčevim zracima koji su isušili blato nastalo posle
jučerašnje kiše. Svuda je bilo dosta sveta - uglavnom žene, starci i deca koja su se igrala skačući po
gomili raspadnutih dušeka. Razbacani otpaci širili su po vrućini nesnosan smrad, kombinovan sa
zadahom urina iz hemijskih toaleta. Deca su veselo trčkarala oko agenata. Korvu je bio vrlo bled i
mislio je kako je sve to velika ludost. Futrole s oružjem koje su nosili ispod pazuha bile su uočljive
svakom stručnom oku. Video je kako se Paskvali znoji u svom besprekornom sivom odelu i kako se
pomalo izgubljeno osvrće oko sebe. Opet je pokušao da dobije Balistrerija. No ništa se nije čulo, bili
su još u zatvoru.
Pokucali su na vrata barake s brojem 28. Otvorila im je neka starica bez zuba, s detencetom u
rukama, a mogla mu je biti baka ili majka.
Ušli su. Unutra je bilo nesnosno vruće i smrdelo je. Na ringli starog šporeta kuvao se čaj. Nije
bilo nikog osim te starice i deteta.
„Pretražite sve, Korvu, no ne vidim da ovde postoji neka opasnost. Ja ću da uđem u broj 27",
naredi Paskvali.
„Ali gospodine..." pobuni se Korvu. Ali Paskvali je već bio napolju.
Korvu pomisli da Paskvali verovatno želi da se istakme i lično obavi hapšenje. Dade znak
agentima da pođu za njim.
„Imate li vi neki mobilni telefon?", upita Korvu staricu, vrteći se unaokolo po baraci. Pitanje je
bilo apsurdno, ali ipak je morao da ga postavi.
 Bakica nije razumela italijanski. Dete je počelo da dreči, a prostorija se ispunila mirisom dečjeg
izmeta pomešanim sa smradom ostalog đubreta.
Korvu oseti da će da povrati i priđe prozoru da udahne malo svežeg vazduha. Odatle ugleda
kako jedan agent kuca na vrata barake broj 27. Paskvali i drugi agent bili su možda jedan metar iza
njega. Zatim se vrata barake otvoriše. Pojavi se druga starica, a troje male dece rastrčaše se oko nogu
Paskvalija i dvojice agenata.
Korvu odjednom začuđeno ugleda trkački motor parkiran iza barake. U tom času nije obratio
pažnju na starca s beretkom i tamnim naočarama koji je s leđa prilazio Paskvaliju i agentima. No
odjednom začu kašalj.
Opsova na sardinijskom dijalektu, naglo se okrete i pritom gurnu staricu koja zajedno s
detetom pade na pod. Trebalo mu je nekoliko sekundi da joj se izvini i podigne je. Zatim urlajući
jurnu napolje s beretom u ruci i spreman da puca.
Paskvali se okrete, ali ne stiže da nacilja. Opazi samo cerenje Marijusa Hađija ispod tamnih
naočara dok je ovaj povlačio okidač pištolja. Nije stigao da zamoli Boga da mu oprosti sve grehe pre
nego što mu je metak proleteo kroz glavu.
Hađi zatim podiže ruke uvis u znak predaje. Agenti su držali oružje upereno u njega, tresući se
od straha i besa.
„Stanite! Stanite!", urlao je Korvu agentima, držeći i sam Hađija na nišanu dok je trčao prema
njima. Ovaj ga je mirno gledao, drsko se osmehujući.
„Zovite hitnu pomoć i blokirajte sve ulaze i izlaze", zaurla očajni Korvu.
„Nemam saučesnika; ja sam dovoljan za sve vas", mirno reče Hađi.
Korvu se nije usuđivao da pogleda Paskvalijevo telo pruženo po zemlji. Naredio je drugom
agentu da Hađiju stavi lisice, na šta ovaj ne pruži nikakav otpor. Okupila se velika masa sveta, a
pritrčavali su i drugi policajci s pištoljima u rukama.
Hađi je sve to posmatrao kao da se zabavlja. Osmehnuo se Korvuu. ,,A gde ti je šef, taj veliki
rajski pandur?"


Popodne

Balistreri je odbio da prisustvuje konferenciji za štampu koja je održana u ranim popodnevnim
satima. Gledao je prenos konferencije u kancelariji zajedno s Korvuom, Ðulijom Pikolo i
Mastrojanijem. Ministar unutrašnjih poslova govorio je prvi. Malo je hvalio policiju i veličao žrtvu
Antonija Paskvalija koji je dao život da oslobođi Italiju od klica zla. Obećao je da će kroz koji dan
Vlada preduzeti sve moguće drastične i restriktivne mere prema imigrantima i da će doneti
odgovarajući dekret da bi se izbegla prepucavanja u Parlamentu.
Na pitanje francuske novinarke o mogućem prigovoru OUN, Vatikana i humanitarnih
organizacija, dao je odgovor koji je samo donekle zvučao diplomatski: ,,Ne očekujemo nikakve
prigovore. Ne bi ni bili umesni."
Zatim je dao reč kvestoru, koji je izneo zvaničnu rekonstrukciju događaja. Floris je delovao
prilično pribrano, iako je bio vrlo potresen. Ukratko je izneo podatke o zločinima nad četiri mlade
žene pri čemu je na svakoj bilo urezano po jedno slovo. Govorio je o Nevidljivom čoveku i izneo
brdo dokaza koji su ukazivali na Marijusa Hađija. Kod ovoga je, uzgred rečeno, pronađen telefon
Seline Belrouz. Podsetio je i da su četvorica Rumuna koji su radili za Hađija stradala u vatrenom
okršaju u kom su poginula tri hrabra policajca, a šef Odeljenja specijalaca, Mikele Balistreri,
ozbiljno ranjen.
 Zaključio je da je hapšenje Marijusa Hađija spaslo grad jednog strašnog košmara. Takođe je
rekao da je zajedno s ministrom unutrašnjih poslova zakazao hitan razgovor s gradonačelnikom.
Rekao je to neobaveznim tonom, kao da je reč o čišćenju prostorija.
Posle toga nastade opšti haos - novinari su navalili s pitanjima i vikali iz sveg glasa, ali nije bilo
nikakvih novih saopštenja.
Korvu je bio van sebe. Silne kamere zabeležile su njegovo lice zemljane boje dok su bolničari
odnosili Paskvalijevo telo iz Kazilina 900 a policajci smeštali Hađija u policijska kola koja će ga
odvesti u zatvor. Balistreri je na sve načine pokušao da ga pošalje kući, ali nije uspeo u tome.
Objašnjavao mu je da on nije ni za šta kriv i da je isključivo Paskvalijeva želja da se istakne dovela
njihovog šefa do takvog kraja.
„Čuj Korvu, ti nikako ne smeš da budeš prisutan ispitivanju Hađija. Još si u šoku. Dao si izjavu.
Uzmi, molim te, tri dana odmora i idi kod Natalije u Ukrajinu."
Korvu odmahnu glavom. „Hvala vam, šefe, ali neću", reče on ostajući tvrdoglavo pri svome.
No i Balistreri je bio vrlo odlučan. „Već sam ti rezervisao let, putuješ večeras. Pikolo je već
javila Nataliji da dolaziš. Moj brat Alberto će te kroz dva sata pokupiti ispred tvoje kuće i odvešće te
na aerodrom."
Moram da te zaštitim, Gracjano, jer ovojoš nje gotovo. Tekje počelo.
Korvu podiže glavu. Njegov pogled, obično tako miran i ozbiljan, bio je prilično zbunjen.
„Hvala, šefe", promrmlja ustajući. Zatim, kao da se još jednom setio dužnosti, dodade: „Dao sam
Mastrojaniju spisak onih alibija koje sam uzeo da proverim. No možda to sada neće ni biti
potrebno..."
Pikolo i Mastrojani ga zagrliše. Zatim ga i Balistreri obgrli oko ramena i povede do izlaza.
Osetio je da se Korvu trese kao prut.
Bili su na trotoaru kad ga Balistreri najzad upita:
„Koliko je vremena prošlo od trenutka kad je Paskvali video Hađija do časa kad je pokušao da
puca?"
„Manje od sekunde."
Manje od sekunde. Već je držao pištolj u ruci.


Polovinom tog groznog letnjeg popodneva Balistreri se po drugi put vratio u zatvor Ređina Koeli.
Pošto je znao šta ga tamo čeka, izbegao je da povede Pikolo sa sobom. Advokat Morandi čekao ga je
ispred sobe za ispitivanje. Zurio je u pod. „Žao mi je zbog Paskvalija."
Balistreri ga preseče pogledom.
Žao ti je samo zbog tvoje reputacije, ti gadni kučkin sine.
,,To što se desilo nije se moglo predvideti, ali potvrđuje ono što sam vam kazao pri poslednjem
susretu."
,,Da bi bilo bolje da sam ostao u Dubaiju."
,,Eto, sada barem imate krivca. Moj klijent će sve priznati, neće vam prećutati baš ništa."
„Zaista? Hoće li nam reći i zašto je inscenirao onu svađu kako bi smaknuo jadnog Kamaru?"
Balistreri vide kako je Morandi pod svojim veštački preplanulim tenom naglo pobledeo.
„Zadovoljite se evidentnim činjenicama", reče hladno Morandi.
Balistreri je nekako odoleo želji da ga zgrabi i prebije, pošto je znao da bi mu oduzeli slučaj, a
želeo je da ovog puta istera stvari na čistinu. Čestitao je sebi na visokom stepenu samokontrole.
Okrenuo mu je leđa i ušao u sobu za ispitivanje, a Morandi je pošao za njim.
Predstavnik Ministarstva je već bio unutra. Malo je popričao s advokatom i obratio se
Balistreriju.
 „Advokat Morandi me je obavestio da se njegov klijent izjašnjava da je kriv za sva ubistva,
uključujući i Kamarino. Daće nam opsežnu izjavu sa svim detaljima."
Uveli su Hađija s lisicama na rukama. Njegove crne oči mirno se zagledaše u Balistrerijeve. Bio
je još oslabio otkako ga je Balistreri poslednji put video, a to je bilo pre šest meseci. I kašljao je još
više. No oči su mu ispod velikih tamnih naočara i dalje plamtele. Njegova sličnost s demonom bila je
potpuna.
Nakon preliminarnog ispitivanja predstavnik Ministarstva pusti Balistrerija da postavlja pitanja.
,,Da počnemo od početka, gospodine Hađi."
„Dobro, da počnemo od Samante Rosi."
Balistreri odmahnu glavom. Trebalo je da konačno razjasni neke detalje.
„Ne, gospodine Hađi. Počelo je 1982. godine."
Hađi se osmehnu. „Mislite na Elizu Sordi?", reče on kao da je to najjasnija stvar na svetu.
Svi poskočiše: predstavnik Ministarstva, Morandi, čak i stražari. Samo je Balistreri mirno
sedeo.
Dajem ti priliku da izvedeš svoju predstavu, što si zapravo i hteo. Učiniću sve, samo da se malo
približim istini.
,,Od tada ste se baš naradili, gospodine Balistreri."
Sada je ruganje bilo sasvim očigledno.
,Molim vas da se držite odgovora na postavljena pitanja, gospodine Hađi", reče predstavnik
Ministarstva. „Izbegavajte komentare."
„Samo malo", umeša se Morandi, pomalo zbunjen, „moram da se konsultujem s klijentom.
Kakve veze ima Eliza Sordi?"
„Nije potrebno, gospodine advokatu", umiri ga Hađi. „Samo vodite računa da ne izvrću moje
reči. Oni uvek naprave zbrku od svega. Tako je bilo i 1982. godine."
,,Kada ste upoznali Elizu Sordi?", upita Balistreri ne obraćajući pažnju na Hađijev prezrivi
komentar.
,,Ne znam tačno, možda malo pre početka leta 1982. godine. Otišao sam u rezidencijalni
kompleks u Ulici Kamiluča i sreo dvoje mladih s kojima me je Alina upoznala. Eliza je bila s tim
momkom."
,,A kako se zvao?"
Hađi slegnu ramenima. ,,Ne sećam se, bio je potpuni bezveznjak; ali devojka je bila pravi
slatkiš."
Hoće da te isprovocira. Ostani smiren.
,,A zašto ste uopšte išli u Ulicu Kamiluča?", upita Balistreri.
„Alina mi je tamo ugovorila jedan poslić. Trebalo je da organizujem put za Aušvic za jednu
gospođu."
„Sećate li se njenog imena?"
„Bila je strankinja iz severnog dela Evrope. Muž joj je bio italijanski plemić, s veoma dugim
prezimenom."
„Dobro. Vratićemo se na to. Tu ste dakle upoznali Elizu Sordi. Šta se zatim desilo?"
,,A šta vas zanima?"
Balistreri vide da se predstavnik Ministarstva i Morandi vrte na stolicama, izmenjujući
očajničke poglede.
„Šta se zatim desilo?", upita ga.
Hađi je bestidno zurio u njega. „Dakle, shvatili ste da je oko njene leve dojke bilo urezano slovo
O? Ne tada, bili ste suviše mladi. No sada ste to konačno shvatili?"
Morandi skoro pade sa stolice, a predstavnik Ministarstva poblede i skoči na noge.
 ,,To je, dakle, bilo vaše prvo slovo?", upita Balistreri mirno, kao da neobavezno ćaskaju.
„Odneo sam njeno telo u malom čamcu nasred reke i dobro ga opteretio kamenjem, a nadao
sam se i da će pacovi učiniti svoje i rado ga okusiti."
Balistreri dade znak prisutnima da se smire. Bilo je jasno kakvu igru Hađi igra - želi da ih sve
sroza na svoj nivo.
,,A zašto ste tada tako pažljivo sakrili svoje remek-delo?", upita Balistreri.
„Zato što nisam bio siguran da li su na njoj ostali neki organski tragovi ili otisci prstiju. Stoga
sam učinio sve da se reka postara za njih."
Balistreri stiže do najosetljivije tačke: ,,A vaša supruga Alina je to otkrila, zar ne?"
Hađi dobi novi napad kašlja. Balistreri vide krv na njegovoj maramici. Zatim se Hađi pribra.
„Već sam vam kazao da ne želim da pričam o svojoj ženi. No znajte da njoj ne bih učinio
nikakvo zlo."
„Dozvolite da posumnjam u to, gospodine Hađi, jer znam šta ste učinili onoj dvojici
kriminalaca koji su vam ubili brata u Rumuniji."
Hađi podiže ramena. „Uopšte ne hajem za vaše sumnje, Balistreri."
„Koliko ste ih još poubijali u toku ove dvadeset četiri godine između Elize i Samante?"
„Nisam ubio nijednu", spremno reče Hađi, ,,a nemam razloga da vas sada lažem. Alinina smrt
promenila je moj život."
,,A zašto ste onda pre godinu dana ubili Samantu?"
„Zato što sam se tada razboleo. Dobio sam rak pluća."
Predstavnik Ministarstva pogleda u Balistrerija, a ovaj mu dade znak da se smiri pa mirno
nastavi ispitivanje.
„Čudan ste način odabrali da to prihvatite. Dakle, razboleli ste se i vratili se starim porocima,
zar ne? Ne verujem baš mnogo u to."
Hađi iskašlja krv u maramicu. ,,Ako želite da čujete i druge odgovore, skinite mi lisice. Želim
da pušim."
Predstavnik Ministarstva pogleda u Balistrerija, koji lako klimnu glavonr. Jedan stražar mu
skide lisice. Balistreri mu pruži cigaretu i pripali mu je upaljačem iz bara Bela blu. Zatim Hađi
nastavi svoju priču.
„Alina je odmah shvatila istinu; bila je suviše pametna. Malo sam je izlupao, tek da se smiri, jer
je htela da me prijavi. Zatim se Ana Rosi umešala jer je videla modrice i predložila joj da pobegne od
mene i dođe k njoj. Te proklete večeri pokušao sam da je zadržim, ali Alina je istrčala i pojurila na
motoru s namerom da se skloni kod te kučke."
Spopade ga još jedan napad kašlja i opet se maramica napuni krvlju. Sad mu je lice bilo
iskrivljeno od mržnje i besa.
,,Ja ne zaboravljam prijatelje, ali ni one koji su mi učinili nešto nažao. Bilo je pravo
zadovoljstvo navesti onu trojicu Roma da izmasakriraju njenu ćerku. No najviše me raduje što ćete vi
sve to ispričati Ani Rosi pa će najzad shvatiti da joj je ćerka stradala njenom krivicom."
Balistreri je čestitao sebi što nije poveo Ðuliju Pikolo. Niko je ne bi zadržao da ne izgazi Hađija
na licu mesta. Soba je bila ispunjena mržnjom koja se širila poput gasovitog otrova. Morandi se u
neverici držao obema rukama za glavu, a predstavnik Ministarstva bio je bled kao kreč i nesposoban
da se pomeri s mesta. Činilo se da su i stražari spremni da skoče na Hađija i raskomadaju ga u toj
istoj sobi.
„A zašto ste ubili Nadju? Kakve je veze ona imala sa svim tim?"
„Nadja je bila pljunuta Alina. Želeo sam da se simbolično osvetim svojoj ženi - ona mi je
uništila život kad je pobegla i poginula."
Ovo je bio pripremljen odgovor; odmah ga je izvukao, kao zeca iz šešira. To znači da na ovo
pitanje ne želi da odgovori.
„Dakle, supruga vam je uništila život jer je otkrila da ste ubica i poginula bežeći od vas. Pa ko
je tu krivac, gospodine Hađi?"
„Žena ne sme da izneveri muža, već treba da ostane uz njega. No to prokleto okruženje u
parohiji San Valente, njen ujak monsinjor i vaša smrdljiva katolička vera, sve ju je to okrenulo protiv
mene..."
„Zar niste mogli da promenite metu? S Nadjom ste mnogo rizikovali jer vas je Kamara video u
privatnoj sali bara, a i ona je odnela upaljač kojim sam vam malopre pripalio cigaretu."
Tu je Hađi malo oklevao. „Bila je prava Alinina dvojnica, bilo bi teško pronaći drugu sličnu
devojku. Što se tiče onog posranog crnca, bila je dečja igra izvući ga napolje i srediti."
,,A Selina Belrouz i Ornela Korona? Zašto ste se njima svetili?"
Hađi je dugo iskašljavao krv u maramicu.
„Zar vam se nisu dopala slova V i I?"
Na neka pitanja očigledno ne želi da odgovori? Da probamo na drugi način?
,,Počev od 1982. godine, imamo ukupno pet slova; zar ne, gospodine Hađi? Idu ovim redom: O
R E V I. Možete li to da nam objasnite?"
,,Ne verujem", reče Hađi kao da je reč o nekoj najbanalnijoj igri, ,,ali mogu da vam pomognem.
Uzmite u obzir i moju ženu Alinu, koju su, kako vi kažete, ubila moja nedela."
,,A koje bi slovo odgovaralo njoj?"
,,Pa njen inicijal, slovo A."
„Znači, bilo bi O A R E V I. Dobro, šta to uopšte znači?"
Hađi je zurio u njega. Bio je to pravi luciferski pogled. „Vidim da vas ništa od ovoga što kažem
ne čudi, Balistreri. No sada ću vam dati malo novog materijala za razmišljanje."
Balistreri je odmah shvatio šta će Hađi reći. U jednom kratkom času imao je osećaj da pred
njima nije samo tipični serijski ubica, već i da je u pitanju gadna i nemilosrdna mahinacija čiji im
kraj još nije poznat.
„Sačekajte novo slovo, Balistreri."


Fjorela Romani, dvadesettrogodišnja unuka Ðine Ðansanti, nekadašnje vratarke vile u Ulici
Kamiluča, koja je tek diplomirala i zaposlila se u banci, izašla je iz kuće na periferiji Rima u pola
osam ujutro da bi, kao i svakog dana, metroom otišla na posao. No nije stigla do svoje kancelarije.
Oko šest po podne njena majka Franka, videvši da se devojka ne vraća kući, pokušala je da je dobije
na mobilni telefon koji je bio isključen i, pošto je pozvala sve njene prijatelje i nije je nigde pronašla,
odlučila da prijavi njen nestanak.
„Prošlo je previše vremena", prokomentarisao je Mastrojani na početku popodnevnog sastanka
u Balistrerijevoj kancelariji. „Vrlo je verovatno da je Hađi oteo tu devojku oko pola osam ujutro,
odnosno čim je izašla iz kuće, odmah je ubio i sahranio u nekoj šumici ili je bacio telo u reku ili u
bunar. Zatim je otišao u Kazilino 900 da smakne Paskvalija."
Balistreri je ćutao, pušio i prelistavao izveštaj o pretresu Hađijeve kuće koji mu je predao
Mastrojani. Pronašli su svu opremu Nevidljivog čoveka: perike, naočare, beretke.
,,Tu je i ovaj izveštaj koji nam je Korvu ostavio, šefe", reče mu Mastrojani.
To su bile provere svih alibija, baš ono što je tražio.
Da bi izbegli nove neprilike, nisu direktno ispitivali ni grofa ni njegovog sina, pogotovu ne
kardinala Alesandrinija. Korvu je samo pažljivo proverio tačan tok događaja i sve činjenice, kao i
razne zvanične podatke i saopštenja.
U novinama iz Najrobija bile su objavljene fotografije s inauguracije novog bolničkog krila
održane 25. decembra 2005. godine, a na toj ceremoniji bili su i Manfredi, grof Tomazo, mnoge
Manfredijeve kolege i lokalne gradske vlasti.
Korvu je proverio avionske letove i utvrdio da je Manfredi, ukoliko je želeo da stigne na
odredište sledećeg dana ujutro, mogao da odleti iz Evrope za Najrobi samo direktnim letom iz Ciriha
24. decembra po podne. Taj avion poleteo je pre osamnaest časova, odnosno pre nego što je Nadja
oteta. Tog popodneva nije bilo nikakvog traga Manfredijevom prisustvu na aerodromu u Rimu - nije
ga bilo na listi putnika, ni u podacima pasoške kontrole. Dakle, u vreme kad je Nadja ubijena,
Manfredi je sigurno bio u Najrobiju. No za vreme kad su ubijene Samanta, Selina i Ornela nije imao
čvrst alibi.
Zatim je utvrdio prisustvo kardinala Alesandrinija u Vatikanu za vreme svih zvaničnih
ceremonija u toku popodneva i večeri 24. decembra, no nije se moglo proveriti da li je u toku tih
ceremonija u nekom trenutku nakratko izlazio. One večeri kad je Samanta ubijena bio je u Madridu,
mada nije utvrđeno tačno vreme njegovog povratka. Druge večeri, kad je ubijena Ornela Korona, bio
je sam kod kuće.
Ajelo, Pol i Valerio direktno su ispitivani i bili su više zabrinuti i iznenađeni nego ljuti. Pol i
Valerio bili su zajedno u parohiji 24. decembra uveče i slavili Badnje veče s decom, te se od osam sati
nadalje njihovo prisustvo moglo nepobitno utvrditi. Ajelo je one večeri kad je ubijena Samanta
sigurno bio na otvaranju novog ENT-ovog noćnog kluba u Milanu - bilo je mnogo svedoka koji su to
potvrdili. No zanimljiva je koincidencija da su sva trojica bili u Ostiji one večeri kad je ubijena
Ornela Korona. Ajelo je priznao da je imao seksualni odnos s njom, Pol je tog dana vodio siročiće
na plažu i ostao da prespava u Ostiji, a Valerio je bio sam na svojoj jedrilici i niko ne zna kada se
vratio kući. Što se tiče slučaja Elize Sordi, posle toliko godina nemoguće je naći nekoga ko bi mogao
da potvrdi Ajelov alibi.
Ishod je bio jasan: samo Hađi nije imao alibi ni za jedan od tih dana. On je, uostalom, priznao
da je počinio sve zločine. Balistreri je bio premoren i iznuren. Video je poglede kolega koji su
izražavali mešavinu saosećanja, prezira i tuge.
Predveče mu se javio kvestor.
„Balistreri, ovo je prava katastrofa, od žrtava i njihovih porodica do medijskih komentara i
političkih posledica."
„Gospodine kvestore, nalazimo se pred veoma složenim slučajem i zločinima koji su vrlo
brižljivo planirani i razrađeni."
,,Vi ne verujete da je Marijus Hađi sam izveo sve to što je priznao?"
„Iskreno rečeno, ne znam ni sam. Možda smo sada tek na početku te priče."
,,Na početku", promumla Floris izbezumljeno. ,,I to posle ubistva pet mladih žena od kojih je
jedna ubijena pre dvadeset četiri godine, posle smrti Kamare, Kolađakona, Tatoa, Kopole, Paskvalija
- pa i vi ste tada skoro nastradali - a sad još i ta Fjorela Romani! Šta to znači da smo tek na početku?
Zar će izbiti treći svetski rat?"
Balistreri nije bio u stanju da ga razuveri. Činjenica da je Paskvali držao u ruci uperen pištolj
dok je policajac kucao na vrata barake stalno mu se vrtela po mislima.
Bio je preoprezan da bi lično otišao u Kazilino 900 da rešava slučaj spištoljem u ruci. Osim ako
neko nije vršio pritisak na njega..
„Moraću opet da razgovaram s Hađijem", reče Balistreri.
,,A šta očekujete od tog čudovišta?"
,,On očigledno ima neki plan. Ako želimo da pokušamo da spasemo Fjorelu Romani, moramo
da prokljuvimo kakav je."
,,A kako mislite to da prokljuvite?", upita iznervirani Floris.
„Fjorela Romani je možda već mrtva ili će uskoro umreti. Ako ju je Hađi negde sakrio a mi je
ne nađemo, uskoro će svakako umreti. No ako..."
,,No ako...?"
„Ako on, međutim, želi da je nađemo, onda će se poigravati s nama."
„Ama o čemu vi to pričate?", upita očajni kvestor.
„Sve je to previše komplikovano", zaključi Balistreri.
Floris očajnički uzdahnu. On je bio uravnotežen čovek, saosećajan i poštovan. Sad je bio
potpuno dezorijentisan, kao da je prikovan za stolicu koja stoji na živom pesku.


Veče

Bilo je već veče kada se Balistreri po treći put zaputio u zatvor Ređina Koeli. Slika Anđela i Linde
stalno ga je mučila. Besno ju je terao od sebe i pokušavao da se koncentriše na Hađija i Fjorelu
Romani. No ta mučna slika koja mu se vrtela po mislima stalno ga je vraćala u njegov lični košmar i
u leto 1970. godine u Africi.
Korvu ga je pozvao iz Kijeva da čuje kako se slučaj odvija. Balistreri mu reče da je Hađi sve
priznao, čak i Elizino ubistvo i urezano slovo O. Zatim mu ispriča sve što su znali o nestanku Fjorele
Romani.
„Ipak ću ja sutra da se vratim, šefe. Natalija je srećna što sam došao, ali ne mogu da sedim ovde
s mirom."
„Dobro, Korvu. U tom slučaju ću večeras da zatražim od kvestora da potpiše nalog za tvoj
premeštaj u divna brda Sardinije, gde ćeš moći da na miru prebrojavaš koze. Zato se sada lepo smiri
tu gde si." Zatim je prekinuo vezu.
Ušao je u prostoriju za ispitivanje zajedno s predstavnikom Ministarstva i Morandijem, koji je
pritom našao za shodno da promrmlja nekoliko reči ali ga je Balistreri potpuno ignorisao.
Hađi se posle nekoliko sati pauze pojavio malo odmorniji. Čuvari koji su ga stalno držali na
oku kazali su da je uzeo malo hrane i čak i odspavao nekoliko sati. No lekarski nalazi potvrđivali su
da ima uznapredovali tumor na plućima. Smatrali su da mu nije ostalo još mnogo od života.
„Umorni ste, Balistreri. Imate kese pod očima, i to sve tamnije i naduvenije. Ako tako nastavite,
umrećete od infarkta pre nego što mene ovaj rak dokrajči", reče Hađi veselim tonom.
,,Ne brinite toliko o meni. Želim da razgovaram o Fjoreli Romani. Da li je još živa?"
Činilo se da Hađi pažljivo razmatra to pitanje.
„Mislim da jeste. Zavisi od njene otpornosti."
Predstavnik Ministarstva nije mogao da se uzdrži. „Zahvalite ovoj civilizovanoj zemlji koja
vam je tako dugo pružala gostoprimstvo na tome što vas ovde niko ne može mučiti onako kako su ti
Čaušeskuovi dželati mučili vašeg brata. Da od mene zavisi, ne bih se ustručavao da ih oponašamo,
makar samo zato da bismo saznali gde je skrivena ta devojka."
Hađi ga sažaljivo pogleda. ,,Ta vi ne biste bili u stanju ni dlaku s glave da mi otkinete, čak i da
se nalazimo na pustom ostrvu bez zakona. Vi ste svi odreda mlakonje, baš kao što ste bili i u
poslednjim godinama vladavine Rimskog carstva. Oni koje nazivate varvarima silovaće vaše žene,
otimaće vaše kuće i preuzeće vašu zemlju, a vi ćete sve to nemoćno posmatrati."
Tu se ubaci Morandi. „Gospodine Hađi, molim vas da učinite sve što možete da spasemo
Fjorelu Romani; sud će to imati u vidu."
Hađi se nasmeja. ,,Ali ja ću umreti pre nego što izađem pred ma kog sudiju. Mogu da vam
pomognem da spasete Fjorelu Romani, ali pod određenim uslovima."
Balistreri se nagnu prema Hađiju. ,,A šta želite u zamenu za podatke o Fjoreli?"
 „Samo istinu, Balistreri. To bi bilo sasvim lako da vi niste takav nezreli nesposobnjaković."
Predstavnik Ministarstva i Morandi ga zbunjeno pogledaše.
No Balistreri je bio spreman za tako nešto, znao je na kakvu istinu Hađi misli.
To je istina koju ja onda nisam pronašao. Ona koju sam odbijao da potražim svih ovih godina.
Mislio sam da ću time što odbijam da vodim normalan život pobeći od nje.
,,To bi značilo da moram da porazgovaram s bakom Fjorele Romani i ponovo otvorim istragu
o Elizi Sordi, a Fjorela bi u međuvremenu mogla umreti", reče Balistreri dok su ga ona dvojica
gledala kao da govori na kineskom.
,,Pa dobro, uradićemo sve što možemo da devojka ostane još malo u životu. No potrudite se da
ovoga puta budete brži, Balisteri; Fjorela neće preživeti naredne dvadeset četiri godine."
Predstavnik Ministarstva naglo se umeša: „Uopšte ne shvatam o čemu sada pričate; zar niste
rekli da ste ubili Elizu Sordi, gospodine Hađi? O kakvoj istini sada pričamo?"
Hađi ih je sve posmatrao pogledom punim mržnje i prezira.
„Nisam rekao da sam je ubio već da sam bacio njeno telo u Tibar. Vi ste zaista gomila
nesposobnjakovića - isti ste kao Balistreri - taj rajski pandur. Želim istinu; samo ona može spasti
Fjorelu Romani."
Predstavnik Ministarstva i kvestor odmah su se složili s predlogom da se slučaj Sordi ponovo
otvori. Kao i da neko ode da porazgovara s Ðinom Ðansanti, koja je sada imala osamdeset četiri
godine. Njena ćerka Franka, Fjorelina majka, objasnila im je da je Ðina odavno bolešljiva i da se
preselila u Pulju i stanuje na periferiji grada Lečea, odakle i vodi poreklo. Balistreriju i Fjorelinoj
majci stavili su na raspolaganje vojni avion, kojim će narednog jutra otputovati u Leče.


Kad je Balistreri konačno izašao iz zatvora, bila je već skoro ponoć. Popušio je tridesetak cigareta i
popio deset kafa. Bio je i fizički i psihički u raspadu. Bilo je vrlo teško trpeti provokacije Marijusa
Hađija i ne reagovati na njih, pa su mu nervi bili izuzetno napeti i misli su mu prosto divljale po
glavi.
On je sad sigurno ljubi na onoj terasi, baš na istom mestu gde sam ja oklevao. Zatim će je odneti
dopostelje...
Pešačeći prema kući, prošao je kroz haotični Trastevere, koji je petkom uveče bio zakrčen
svetom. Vozači automobila pritiskali su sirene i tražili prolaz, muzika je glasno treštala, a video je i
mnoge mlade kako se s flašama piva u ruci provlače između automobila. No on sam nije čuo ništa,
hodao je kroz mračan tunel koji je imao samo jedan izlaz.
A ako ureže slovo na još nekoj devojci? To je bilo pitanje Linde Nardi kada su prvi put izašli na
večeru, 30. decembra 2005. godine. Bilo je krajnje vreme da sazna kuda to pitanje vodi.
Ne mešaj istragu i lični bes. Zaustavi se sada, Mikele. Stani dokjoš možeš.
Ipak su ga noge odvele pravo pred njenu kuću. Kad je stigao do kapije, bila je prošla ponoć.
Pogledao je uvis i video da slabo svetlo izbija kroz prozore. Još je imao ključ koji mu je
svojevremeno dala. Popeo se pešice, dahćući zbog naglog uspona.
Vrata Linde Nardi bila su jedina na odmorištu. Brava se sijala, očito je bila nova. Pozvonio je.
Čuo je korake iza vrata. Spopade ga nagon za bežanjem, ali ipak ostade ukopan pred vratima, kao
osuđenik na smrt pred streljačkim vodom.
,,Ko je?", začu Lindin glas.
,,Ja sam."
Nastala je kratka pauza, a zatim je Linda delimično otvorila zabravljena vrata.
Nije delovala iznenađeno, samo joj je lice imalo tužan izraz. „Šta hoćeš, Mikele?"
„Moramo odmah da razgovaramo."
 Na čelu joj se odmah pojavila ona uspravna bora. Mogla je da ga odbije. Mogla je i da kaže da
to ne mora da bude baš odmah, mogu da razgovaraju i sutra.
No tada ona ne bi bila Linda Nardi.
Izbacila te je iz života, ali ne želi da te otera s vrata.
Kad je konačno skinula lanac i širom otvorila vrata, nasred malog salona osvetljenog slabim
svetlom lampe ugledao je Anđela Diogvardija. Kosa mu je bila razbarušena više nego inače, oči
umorne, a lice izbrazdano borama.
,,On treba da ode", reče Balistreri Lindi.
Anđelo nije ni sačekao Lindin odgovor već se provukao kraj njega i krenuo prema vratima. Ali
kad ga je u prolazu dotakao, Balistreri oseti neko trenutno oklevanje; kao da je želeo nešto da kaže,
možda pokuša i da mu objasni. No njihova ćutanja su se ukrstila, a zatim je Anđelo izašao i zatvorio
vrata za sobom.
Linda je stajala s prekrštenim rukama na grudima i zurila u njega. Nije bila ljuta.
„Slušam te, Mikele."
Bila je vrlo lepa. Nikada mu nije bila tako privlačna. Košuljica joj je bila zakopčana skoro do
grla i prekrivala joj je grudi koje je više puta pogledao ali je tek sada poželeo da ih dodirne i ljubi.
Pantalone joj nisu bile previše pripijene i zbog toga mu je bila još privlačnija; poželeo je da spusti
ruke na njih. Možda su na njima pre nekoliko minuta ležale Anđelove ruke.
Ona potisnuta želja koja ga je poslednjih meseci mučila odjednom je eksplođirala svom
snagom, i to tako snažno da je skoro posrnuo. Osetio je da mu kolena klecaju. Trebalo je da je zagrli.
Trebalo je da joj kaže da je ne shvata, ali da veruje u nju. Trebalo je da joj obeća da će sve učiniti za
nju, ma šta, čak i nešto što ni sam ne razume. Trebalo je. No on to nije hteo i više to nije ni želeo.
Linda Nardi je sada bila samo jedna poželjna žena, stvorenje od krvi i mesa. Bila je to žena koja ga je
oterala i bacila se u naručje njegovom najboljem prijatelju.
S čuđenjem je začuo sopstveni glas, oštar i ogorčen, kako postavlja pitanje: ,,Ko ti je rekao za
ono slovo urezano na telu Samante Rosi?"
Video je tugu u njenim očima. Linda je bila tužna zbog njega, i to mu je bilo nesnosno.
„Mikele, ti si mi sam to kazao svojom reakcijom one večeri u restoranu."
Njegova želja pretvorila se u frustraciju, a ova u bes koji mu je potekao kroz vene poput
ubrizganog heroina.
„Dovraga, kakvo je to sranje; pa neko ti je svakako rekao, čim si već tada znala."
„Već sam pomalo sumnjala, ali tvoja reakcija one večeri me je sasvim uverila", odgovori ona
vrlo mirno.
,,Ne verujem. Uostalom..." Zaustavio se na tren pre nego što će izgovoriti nešto što bi zauvek
porušilo sve mostove među njima. Neobuzdani bes se vratio - onaj koji je spopadao mladog Mikelea
Balistrerija uvek kada se nije sve odvijalo po njegovoj želji - isti bes koji je pokušao da utopi u
Sredozemnom moru u toku leta 1970. godine.
Ona je pokušala da ga zaustavi. „Anđelo nema nikakve veze s tim."
„Zaista? Pa ako me lažeš u jednoj stvari, možda to važi i za sve drugo. Izigravala si bolničarku
da bi bila sigurna da ću ozdraviti i nastaviti lov na Nevidljivog čoveka, zar ne? Htela si da dobiješ
ekskluzivnu priču kad ga konačno uhvatim?" Čuo je samog sebe kako viče, a glas mu poprimi preteći
ton.
,Mikele, izađi već jednom iz tog kaveza ili to nećeš nikada ni učiniti."
„Trebalo je da te prebijem kao običnu drolju. A da i ne pominjem sve one tvoje budalaštine o
Svetoj Agnesi."
Sad ga je gledala s drugačijim izrazom u očima. Bilo je to oplakivanje. A i konačno opraštanje
od njega.
 ,,Da, Mikele, trebalo je. Možda bi tako najzad razumeo celu priču."
Te reči, mir s kojim su izgovorene i sjaj njenih očiju u polutami vratili su ga trideset šest
godina unazad, u onaj čas zbog kog ga je mučila griža savesti ali se nikada nije pokajao.
Šamar ju je bacio na zid. Jednom rukom joj je zgrabio obe šake, a drugom ju je dohvatio za
kosu prisiljavajući je da ga pogleda. Grubo ju je poljubio, nastojeći da joj gurne jezik u usta. Nije
zakukala niti mu se opirala. Bila je sasvim nema i nepomična. Ta njena pasivnost ga je dodatno
razbesnela - to odbijanje da pruži otpor. Strgnuo joj je košulju i prsluče i bacio je na kauč. Dok joj je
svlačio pantalone i patike, Linda je rukama pokrila grudi. Zatim se bacio na nju dahćući od besa i
želje.
,,Da li si se večeras već kresnula?"
Okrenula je glavu da mu ne vidi oči dok joj je kidao gaćice. Morao je malo da se izmakne da bi
svukao pantalone. No u trenutku kad su im tela bila razdvojena, pri slabom svetlu i u tišini
isprekidanoj samo njegovim dahtanjem, Balistreri odjednom pred sobom vide samo vitku figuru
jedne polunage devojke, njenu poderanu odeću, ruke prekrštene preko grudi i izložen Venerin breg.
Mogla je to biti Eliza, Samanta, Nadja, Ornela, Alina ili Sveta Agnesa. Mogla je biti i jedna
druga žena - ona koju nije zaboravio još od avgusta 1970. godine.
Kao što je Linda i predvidela, u tom času javi mu se prvi nagoveštaj istine. Bio je to puki osećaj,
čak ne ni sasvim određena misao. On ustuknu i zatetura se, sav užasnut i u neverici. Tresnu o zid
lampu, koja pade i razbi se pa soba ostade u potpunom mraku. Iskoristio je taj mrak da pobegne u
noć.



SUBOTA, 22. JUL 2006.

Jutro

Balistreri se pojavio na aerodromu posle ko zna koje neprospavane noći, neobrijan i u prljavoj i
izgužvanoj odeći. Zaudarao je na duvan i alkohol. Nije mogao da odredi da li je njegovo uzbuđenje
pomešano s umorom posledica naglog ukidanja antidepresiva ili plod toka događaja.
Sada mi više ništa nje važno. Ići ću do kraja, ma gde taj kraj bio.
Franku Ðansanti video je poslednji put pre dvadeset četiri godine - baš u onu prokletu zoru kad
je Ula skočila s terase a vratarka se vratila iz Indije sa svojim delom istine. Bila je zbunjena kad ga je
videla u tako jadnom stanju, ali pravila se da to ne primećuje.
U toku leta za Leče Franka je plakala dok je pričala o Fjoreli. Muž joj je umro od tumora kad je
Fjorela imala samo trinaest godina. Kardinal Alesandrini ju je upisao na koledž, a zatim je nastavila
studije. Otišla je u Milano i diplomirala na jednom katoličkom univerzitetu. Nedavno se zaposlila u
banci u Rimu.
Balistrerijeve misli lutale su od Linde Nardi do Fjorele Romani, koja sada čami bez vode i
hrane u nekoj skrivenoj kolibi i koju će na kraju pronaći mrtvu od iznurenosti.
Kad je avion sleteo na aerodrom u Lečeu, čekao ih je auto s dva policijska agenta. Prošli su
kroz divni barokni centar grada, već zagrejan vrelim jutarnjim suncem. Na petlji su upali u letnju
subotnju saobraćajnu gužvu i Balistreri zatraži da uključe sirenu.
„Moja majka pati od srca. Nismo joj još ni rekli šta se desilo s Fjorelom."
Dobro se sećao energične vratarke Ðine, vrlo religiozne žene koja nije mnogo govorila. Ovo
neće biti lako. „Gospođo Franka, možda ćemo morati da joj kažemo istinu da bismo je ubedili da
sarađuje."
Parkirali su auto ispred niza kuća u jednoj mirnoj ulici na periferiji grada. Franka pozvoni na
vrata i gospođa Ðina dođe da joj otvori. Njeno strogo i zatvoreno lice delovalo je sada još mrgodnije
- valjda zbog starosti. Podočnjaci, podrhtavanje i natečeni zglobovi ukazivali su na njeno narušeno
zdravlje.
Kuća je bila puna raspeća i fotografija oca Pija, pape i kardinala Alesandrinija, kao i raznih
fotografija njene ćerke i unuke Fjorele. Sve su to bila podsećanja na život koji se polako gasio.
,,Ne čudi me što dolazite ovamo posle samoubistva Elizine majke", reče Ðina Ðansanti. ,,Da li
ste došli da me uhapsite?"
„Došao sam da porazgovaramo o Elizi Sordi, ali neću vas uhapsiti. Mada mislim da ste pre
dvadeset četiri godine potpuno zaboravili da mi kažete nešto važno."
,,I ta sumnja vam se javila baš sada, posle svih ovih godina?", odgovori mu grubim pitanjem
gospođa Ðina.
Franka se umeša: ,Mama, zar nisi na televiziji čula za tog Rumuna koji je ubio šefa policije i sve
te žene?"
„Jesam, a na televiziji kažu i da je ta zver priznala i ubistvo Elize Sordi."
,,Ne, mama. On tvrdi da ih je ubio sve osim Elize."
Lice gospođe Ðine smrknu se još više. ,,Pa kakve onda veze ima taj Ciganin?"
 ,,I on je bio tamo", odgovori Balistreri, „radio je za grofa Tomaza."
,,Grof...", promrmlja Ðina s istom onom nekadašnjom netrpeljivošću. „Samo je on mogao da
zaposli jednog takvog gada."
„Nije to njegova krivica, tada nije znao kakav je Hađi. Molim vas da se setite postoji li nešto što
nam onda niste kazali."
,,Ne", odseče Ðina Ðansanti, ,,nema apsolutno ničega što vam tada nisam kazala."
Balistreri pogleda Franku Ðansanti. Grizla je usne.
„Mama, vrlo je važno. Hoću da mi se zakuneš u Fjorelu da ništa ne kriješ od gospodina
Balistrerija."
Ðina Ðansanti razbesne se na ćerku: ,,Kako smeš da mi tražiš da se zakunem u Fjorelu?", zasikta
ona sa svim revoltom i autoritetom jedne južnjačke majke.
„Zato što će, ako sada slažeš, naša Fjorela umreti", odgovori joj Franka.
Balistreri vide kako bleda senka smrti prelazi preko lica gospođe Ðine. Nije bilo kraja tuzi i
bolu koji je Marijus Hađi nanosio svojim žrtvama, koristeći pritom Balistrerija kao posrednika.
,,Ne shvatam, Franka...", promuca. Odjednom je bila tipična stara srčana bolesnica koja se trese
od bola.
Franka se načisto rasplakala. „Taj tip je oteo Fjorelu i negde ju je sakrio, mama. Kazao je da će
je ostaviti da umre ako ne budeš rekla istinu."
Ðina Ðansanti se zanese. ,,Mili Bože, Gospode dragi, smiluj mi se." Zagrlila je ćerku pa su neko
vreme tiho plakale.
Balistreri je video suze te dve zagrljene ženice, njihova tela presamićena od tuge, koščate ruke
jedne oko ramena one druge. To ga podseti na kišnu zoru kada su njih dve isto tako stajale zagrljene
ispred kapije u Ulici Kamiluča dok je kardinal Alesandrini stezao ruke Ðine Ðansanti.
Setio se i zvuka šoljice komesara Teodorija koja je pala na pod i razbila se. To je bio konačni
poraz svemoćnog Mikelea Balistrerija. Početak njegovog laganog opraštanja od života.
Eliza Sordi izašla je u osam sati, dok sam ja ulazila u taksi za aerodrom.
Proklinjao je sebe što je tada poverovao u to. Odbio je da razmišlja i reaguje, i to ne samo tada
nego i tokom naredne dvadeset četiri godine.
Proklinjao je sebe što nije imao hrabrosti da sledi sopstveni instinkt i ubeđenje i što se nije setio
Isusovih reči upućenih Jevrejima da je božjim sinovima vera važnija od morala kao i reči kardinala
Alesandrinija o božjoj i zemaljskoj pravdi.
Koliko li se puta od tada Ðina Ðansanti setila te svoje laži i proklinjala sebe što ju je izgovorila?
Kakav li je veliki dug otplatila tom laži, koja ipak nije mogla opstati zauvek?
Balistreri je znao da nema mnogo vremena. „Gospođo Ðino, shvatio sam. Morate mi reći samo
kada je Eliza Sordi zaista izašla i kada ste je poslednji put videli?"
Ðina Ðansanti podiže prema njemu svoje očajno lice. „Eliza mi se javila preko interfona malo
pre pet sati, pre nego što ste vi stigli s Anđelom Diogvardijem. Otišla sam do nje da uzmem ono što
je uradila i odnela papire kardinalu Alesandriniju. Bila je vrlo zadovoljna što je završila taj posao.
Tada sam je poslednji put videla, siroticu."
Franka Ðansanti zgranuto je zurila u svoju staru majku. Balistreri je ne upita više ništa - suviše
mu se žurilo.
„Moram odmah da krenem", reče on.
Starica ga zagrli i na tren nasloni lice na njegove grudi. „Molim vas, gospodine, spasite moju
unuku."
Balistreri je tek u kolima zapazio da su mu od suza Ðine Ðansanti ostale mrlje na sakou. Vlažni
tragovi spuštali su se k njegovom srcu zajedno s mučnim sećanjima.
Pre dvadeset četiri godine u rezidencijalnom kompleksu nalik raju jedna grupa osoba je, izvan
svake sumnje, svojim lažima i prećutkivanjima uspešno obmanula nedovoljno stručne i rastrojene
istražitelje.
Balistreri se seti jadnog Teodorija i neslavnog kraja njegove karijere kao i svih smrti do kojih
je došlo zbog te jedne besramne laži. Istina za kojom su tragali ostala je tokom dvadeset četiri godine
pokopana ispod te laži.
Svi oni zajedno - istražitelji i ispitanici - doprineli su tome da ostane nekažnjen jedan strašan
zločin i pokrenuli su pakleni mehanizam koji još uvek nije zaustavljen; to znači da će biti još žrtava.


Popodne

U povratku je u avionu proučavao dosije Elize Sordi. Lažno svedočenje Ðine Ðansanti preokrenulo je
ceo slučaj i poništilo sumnje u Manfredija, a i u sve druge moguće krivce koji su bili vezani za
kompleks u Ulici Kamiluča. Ðina Ðansanti je svojom izjavom da je videla Elizu oko osam sati svima
njima dala alibi. Pošto je finale Svetskog prvenstva u fudbalu počinjalo u osam i trideset, a posle
njega je usledilo slavlje i svako od njih je imao barem nekog prijatelja koji bi posvedočio da je bio s
njim u to vreme.
Sad se vraćao na početak, na Elizinu radnu karticu otkucanu u osamnaest i trideset. Od tog časa
pa do osam sati niko od sumnjivih nije imao jak alibi. Tri momka - Valerio, Pol i Manfredi - svakako
nisu imali alibije. Grof je otišao u Ministarstvo unutrašnjih poslova, pa je trebalo proveriti satnicu te
posete. Kardinal Alesandrini je bio u Vatikanu, što će biti vrlo teško proveriti.
Trebalo bi proveriti i neke druge ljude: Hađija, Kolađakona, Ajela; no ko sada može znati gde
su oni bili 11. jula 1982. godine, i to baš u određeno doba dana.
Avion je sleteo na rimski aerodrom u subotu u ranim popodnevnim satima. Balistreri se
taksijem prevezao kroz prepun grad u kom skoro da nije bilo Rimljana; mogli su se videti samo
turisti. Opet su svi zidovi zgrada bili išarani sloganima protiv imigranata. Video je kako mali
Pakistanci i dalje na raskrsnicama nude vozačima da im operu šoferšajbne, ali da deluju prilično
uplašeno. Na stanici Termini skoro da uopšte nije bilo tezgi sa švercovanom i lažnom firmiranom
robom koju su obično nudili Afrikanci. Nigde se nije mogao videti nijedan Rumun. Kao da su svi
isparili.
Kad je stigao u ured, Pikolo i Mastrojani su ga već čekali. Nisu komentarisali njegov
zastrašujući izgled. Klima-uređaj je bio uključen, a roletne spuštene dopola. Balistreri je odmah
primetio neke promene na tabli - odgovore ispisane velikim slovima.
Šta znači R? Šta znači E? A posle? A PRE TOGA? POSLE V I I. PRE O I A.
Zašto je Kolađakono hteo da on i Tato zamene Markezea i Kutunja? Zato što je znao da Ramona
može doći da prijavi Nadjin nestanak.
Kako je to saznao? Rekao mu je Mirča.
Zašto je Kolađakono bio mrtav umoran 24. decembra ujutro? JER JE BIO U BARU BELA
BLU23. DECEMBRA UVEČE.
Zašto je Ramona učinila onu malu uslugu zameniku gradonačelnika Augustu de Rosiju? Da bi
ga potom ucenjivali da glasa drugačije.
Ko ga je ucenjivao? Mirča i Kolađakono. I HAÐI.
Za čiji račun i u čije ime? U IME ONIH IZ DUBAIJA.
Postoji li u Samantinom slučaju Nevidljivi čovek? Ko je on? Postoji, TO JE MARIJUS HAÐI.
Da li je ista osoba telefonirala Vasileu i tražila da pozajmi njegovu đuliju T? JESTE.
Kada je razbijen far na đuliji T? NIJE BITNO.
 Gde je bio Hađi 24. decembra između 18 i 19 časova, u vreme kad je oteta Nadja? A posle 21?
OTIŠAO JE DA JE POKUPI KOLIMA. ZATIM JU JE UBIO.
Isto pitanje za Kolađakona i Ajela. NE ZNA SE, ALI NIJE VAŽNO.
Gde je bio Hađi one noći kada su ubijeni Kopola i svi ostali? JOŠ SE NE ZNA.
Isto pitanje i za Ajela. NE ZNA SE, ALI NIJE VAŽNO.
Da li su Mirča i Greg nekada u Rumuniji izvršili ubistvo? Ko su bile žrtve? ONI KOJI SU
UBILI HAÐIJEVOG BRATA.
Kako je umrla Alina Hađi u januaru 1983. godine? BEŽEĆI OD MARIJUSA HAÐIJA.
Zašto je Kolađakono želeo da baš Tato bude s njim za Božić iako je znao da ovaj ima dogovor
sa sestrom? BILO MU JE REČENO DA GA POZOVE; TO JE BILA ZAMKA, SMIŠLJENA DA ON
NE BI IMAO ALIBI.
Zašto je đulija Tusporila kada je vozač video Nataliju? HAÐI JE OD NJE pomislio DA JE nadja.
Kakve je veze Ornela Korona imala s Ajelom i njegovim sinom pre muževljeve smrti?
POZNAVALA IH JE ODRANIJE.
Ko je predložio njenom mužu da osigura život? AJELO.
Kako je zaista umro Sandro Korona? U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI - možda sličnoj onoj U
DUBAIJU.
Zašto je umro Kamara? Zato što je 23. decembra uveče u privatnoj sali video Nadju s nekim.
Kome pripada ENT? VEROVATNO ISTIM ONIM OSOBAMA IZ DUBAIJA KOJE SU
UCENJIVALE DE ROSIJA.
GDE JE BIO HAÐI KAD JE UMRLA ORNELA KORONA? BIO JE tamo, JER JU JE on UBIO.
GDE JE BIO AJELO KAD JE UMRLA ORNELA KORONA? BIO JE tamo, ali malo ranije.
ŠTA ZNAČE SLOVA R E V I O A?
KOJE ĆE BITI SLEDEĆE SLOVO?
KAKVA JE VEZA IZMEÐU HAÐIJA, BARA BELA BLU, DUBAIJA, DE ROSIJAITD.?
DA LI JE ŽIVA FJORELA? GDE SE NALAZI?

* * *

Rukopis kojim su bila ispisana štampana slova pripadao je Ðuliji Pikolo, ali Balistreri je prepoznao
Korvuov stil. „Odakle te je zvao?", naglo se obrati agentkinji Pikolo.
„Vratio se u Rim i zatvorio se u kuću. Kaže da, ako ga ne želite ovde, namerava da uzme odmor
i provede ga u Rimu."
Balistreri je rešio da potpuno ignoriše prizvuk neodobravanja u njenom glasu. Serija nesreća je
ojačala osećanje solidarnosti njegovo dvoje pomoćnika, koji su inače bili totalno različite osobe.
,,Kaži mu da odmah dođe. Nedostaju nam najvažnija pitanja."
Pikolo se osmehnu i odmah posla SMS Korvuu, a Balistreri je imao utisak da je ta poruka već
bila spremna. Zatim priđe tabli i dopisa nekoliko najvažnijih pitanja.
ZAŠTO JE IZABRANA BAŠ NADJA?
ČIJI SU GLAS ČULE ORNELA I SELINA PREKO TELEFONA?
DA LI JE HAÐI SVE TO SAM IZVEO?
Korvu se pojavio posle oko četvrt sata i oborio pogled čim je ušao.
„Šta je rekla Natalija?" upita Balistreri.
,,Da svakako moram da se vratim ovamo da okončamo ovu priču, pa da opet dođem u Ukrajinu.
Inače će me ona poslati da brojim koze."
,,I njima bi se ti već popeo navrh glave."
Zatim mu je ispričao novosti vezane za posetu Ðini Ðansanti, dok je Korvu zurio u pitanja na
tabli.
„Dakle, sad je sasvim izvesno da je sve ovo povezano sa slučajem Elize Sordi?", upita Pikolo.
,,Da, odatle sve počinje - od Aline Hađi i parohije San Valente. Hađi sada od nas traži istinu.
Zbog čega?"
„Sigurno želi da se osveti nekome ko mu se zamerio. Znamo već koliko je surov i osvetoljubiv.
Godinama je čekao da se obračuna s onima koji su mu ubili brata", nabaci Korvu.
,,Hađi je imao svoju ulogu u smrti Elize Sordi", objasni Balistreri, ,,a Alina je to saznala;
najverovatnije od Ule. Tu je došlo do sukoba među njima i ona je na motoru pobegla od muža i
poginula."
,,A Hađi u svojoj bolesnoj glavi smatra da se sve to desilo zbog Elizinog ubistva",
prokomentarisa Pikolo. „Kao da je Alina ubila njega."
„Tačno tako", reče Balistreri. ,,Kad bi bio siguran ko je to učinio, već bi mu se direktno osvetio;
ne nedostaju mu mogućnosti za to, a ni mašta. No Marijus Hađi je znao da je Ðina Ðansanti slagala pa
je, da bi joj se osvetio, kao svoju poslednju žrtvu oteo njenu unuku. No ne znam da li je sve to znao
još 1982. godine ili je saznao tek sada."
,,A kako je to saznao?", upita Mastrojani.
Balistreri razmisli o Mastrojanijevom pitanju. Odgovor je bio očigledan.
Hađi je znao da je Eliza u osam sati uveče već bila mrtva.
Korvu je nešto računao. „Sada znamo da je Eliza izašla u osamnaest i trideset, što se vidi s njene
kartice. Niko od njih nema jak alibi za to vreme. U toku tih sat i po neko ko ju je poznavao mogao je
da je pod nekim izgovorom namami na ma koje usamljeno mesto, da je napadne, muči i ubije. Zatim
je mogao da je veže za kamen i baci u Tibar i vrati se na vreme za utakmicu."
Balistreri je pažljivo slušao.
Korvu nastavi. ,,Tu su i ta slova." Mogli su skoro da čuju kako njegov analitički um brzo radi.
,,U toku poslednjih nekoliko sati razmišljao sam mnogo o tome. Hađi nam je nabacio da treba da
imamo u vidu i slovo A, inicijal imena njegove žene Aline, koju on očigledno ubraja među žrtve.
Rekao je i da nedostaje još jedno slovo. Dakle, ako načas pretpostavimo da to nije puko odvlačenje na
pogrešan put..."
„Ali samo načas", reče Pikolo, koja nije bila ubeđena u tačnost njegovog viđenja događaja.
„Dobro. Korvu, hajde da to načas ipak pretpostavimo. Recimo da ta slova nose neku poruku.
Koja bi to poruka bila?", upita Balistreri.
„Mislite li na najbanalnije moguće značenje niza slova?", upita Korvu.
Mastrojani dodade smejući se: ,,To je ime ubice, baš kao u nekom zgodnom krimiću!"
Balistreri zapazi da se Korvu uopšte nije nasmejao.
Pikolo se opet pobuni: ,,Ne shvatam, Gracijano. Sada znamo ko je ubica; to je Hađi."
„Osim u slučaju Elize Sordi. Zna sve detalje tog zločina, ali tvrdi da je nije on ubio. Ne znam
zašto bi nas lagao; to za njega ne bi ništa promenilo, ionako umire."
„Dobro, Korvu. Nastavi", dozvoli mu Balistreri.
Hađi je kazao da nedostaje poslednje slovo, ono koje će biti urezano na Fjoreli Romani. Mislim
da bi to moglo biti slovo L."
Balistreri ga zamišljeno pogleda.
Veoma jednostavno. Ili previše komplikovano.
,,A šta bi dovraga značilo OAREVIL?" upita Mastrojani.
„Ama sačekajte malo", upade Balistreri, ,,a zašto bi Hađi uopšte pravio ceo taj cirkus?"
,,Pa da bi nas naveo na rešenje. Zna ko je krivac i želi da ga uhvatimo pre nego što on capne od
raka."
„Ali Korvu, da on to zna, sigurno bi ga već i sam ubio" primeti Mastrojani.
 Pikolo se ubaci s novim psihološkim tumačenjem: „Osim ako Hađi ne želi da ovaj bude u ćeliji,
zatvoren do kraja života. To bi bila gora osveta od metka iz pištolja. Hađi je celog veka patio zbog
Alinine smrti. Oko za oko."
Balistreri odjednom odluči. „Obavestite predstavnika Ministarstva i kvestora. Subota je, pa ćete
ga naći na brodiću u Ostiji. Idite i dovedite ih, a zatim ćemo saznati da li smo u pravu. Treba i da mi
zakažeš još jedno viđenje s kardinalom Alesandrinijem."


Sredinom popodneva opet je popričao s kvestorom Florisom i saopštio mu svoje namere.
„Kardinal Alesandrini neće dozvoliti da ga ponovo ispitujete, Balistreri. A sporazumi između
Italije i Vatikana sasvim su jasni - ne možemo nikako da ga nateramo na razgovor."
„Pustite vi mene, gospodine kvestore; biće to neformalan razgovor i ne verujem da će ga
kardinal odbiti."
,,Ma zar postoji neka veza između tih slučajeva?"
„Postoji. Sve je počelo 1982. godine. Hađi smatra da je onaj ko je ubio Elizu Sordi uzrok
njegovih nevolja s Alinom. Naravno, on može i da nas navede da uhapsimo nekog nevinog, ali to je
rizik koji moramo da preuzmemo."
,,Ta slova počela su da se pojavljuju 1982. godine, od slučaja Elize Sordi, što je bilo vrlo
davno", primeti Floris.
„Gospodine kvestore, naš prioritet nije, ma koliko i ja to želim posle svih ovih godina, da
pronađemo ubicu Elize Sordi, već da spasemo Fjorelu Romani, ukoliko je devojka uopšte još živa.
Eliza Sordi nam je samo ključ, sredstvo kojim ćemo naterati Hađija da kaže gde je Fjorela."
„Pošto se pogreb gospodina Paskvalija održava u ponedeljak po podne, odnosno kroz četrdeset
osam sati, Vlada i gradske vlasti brinu zbog mogućnosti da do tada slučaj ne bude rešen, što bi navelo
štampu da nas masakrira. No to me mnogo ne zanima. Balistreri, zaista želim da spasemo tu devojku."


Linda je zurila u Kupolu osvetljenu popodnevnim svetlom. Bilo je toliko toga što je mogla da mu
kaže. Ništa od toga ne bi promenilo situaciju. On nije bio čovek koji joj je potreban. Možda je nekada
i bio. No sada svakako to više nije. Sad joj je bio potreban neko ko je u stanju da u jednom krugu
zaigra na sve ili ništa. A to je bio sasvim drugi čovek.


Tog mučnog dana Balistreri oko pet po podne stiže na Trg Svetog Petra prepun sveštenika, časnih
sestara i turista.
Pomoćnik ga je obavestio da će ga kardinal Alesandrini čekati u svom privatnom studiju.
Korvuove vatikanske veze ovog puta nisu bile dovoljne, ali otmica Fjorele Romani omogućila je da
se otvore prava vrata.
Pošao je za kardinalovim pomoćnikom kroz široke hodnike popločane mermerom i s velikim
freskama na zidovima. Zatekao je Alesandrinija odevenog u sive pantalone i belu košulju s
podvrnutim rukavima kako sedi za pisaćim stolom pretrpanim hartijom. Ovog puta ga je dočekao bez
osmeha i odmah prešao na stvar.
„Gospodine Balistreri, moram da priznam da ste bili u pravu što se tiče Hađija. Činilo mi se da
taj čovek ima neke moralne norme koje ne obuhvataju ubijanje žena. No očigledno je da sam
pogrešio."
Balistreri to nije prokomentarisao. Nije imao vremena niti strpljenja za nepotrebne digresije.
Izabrao je direktan put do istine, nepredvidljive ali neophodne.
 „Došao sam iz dva razloga, eminencijo. Jedan je profesionalni, a drugi privatni, mada su
međusobno tesno povezani. Počeću s privatnim razlogom."
Alesandrini je uvek bio u stanju da hvata poruke u letu. „Zašto želite da se ispovedite baš meni,
gospodine Balistreri?"
„Mislim da niko ne može bolje od vas da proceni da li se dovoljno kajem. Postoji i drugi
razlog, no o tome ću vam nešto više reći u ispovesti."
Alesandrini je navukao svoju kardinalsku mantiju, koja je dotad visila na vešalici. „Hajdemo u
privatnu kapelu. U ovo doba tamo sigurno nema nikoga."
Balistreri je pošao za njim kroz kratak hodnik. Kapela je bila sasvim mala, polumračna i sveža i
mirisala je na tamjan. Bilo je tu nekoliko klecala, jedan mali oltar i ispovedaonica.
Alesandrini je ušao u nju i zatvorio vratanca. Balistreri je kleknuo kraj rešetke kroz koju je
video samo obrise kardinalovog lica.
„Slušam te, reci šta imaš." U polutami ispovedaonice kardinalov glas zvučao je nekako
drugačije. Kao da je bio vrlo blizu a istovremeno i dalek.
„Nisam se ispovedio već četrdeset godina, od vremena kada su sveštenici u našoj školi tražili da
učestvujemo u služenju mise."
„Naš Gospod ne postavlja rokove, ne brini zbog toga."
,,U toku tih četrdeset godina mnogo sam grešio. Neki moji gresi teži su od ostalih."
,,Ne moraš sve da ih navodiš. Dovoljno je da pomeneš one koji te najviše muče i čija te je težina
danas dovela ovamo."
Balistreri poče da mu priča ono što nikada nije ispričao nikome osim samome sebi, i to valjda
hiljadu puta.
„Kao dete živeo sam u Tripoliju, u Libiji. Imao sam jednog prijatelja i najboljeg druga. Imao
sam i devojku koju sam voleo."
Prvi put je nekome pričao priču koja je odredila čitav njegov život. I dok je to činio, lagano je
dolazio do višeg stepena shvatanja. Njegova krivica bila je velika, ali bilo je još gore to što je smislio
naopak način da je potisne. Stalno je odbijao da vodi normalan život, a to je bila gora kazna od
milion Očenaša i Zdravomarija.
Alesandrini ga je ćuteći slušao, nije ništa pitao niti je ma šta prokomentarisao.
„Dakle, sada kad znate sve to, mislite li da možete da mi date razrešenje od grehova,
eminencijo?"
Znao je odgovor i pre nego što ga je čuo. ,,Da li si se pokajao, sine moj?"
Dobio je strogo katoličko vaspitanje. Otac mu je bio snažna ličnost, a on kao opsesivni
adolescent nikako nije mogao da postane ono što je otac želeo. Da bi pobegao od tog neuspeha,
pronašao je suprotan model i imitirao junake svojih omiljenih filmova. Čast, hrabrost, lojalnost.
„Eminencijo, stalno kajanje i potreba za spasenjem i oproštajem nisu mi doneli ništa osim smrti
duše pre prave smrti."
Alesandrinijev glas pretvori se u šapat: „Sinko, ako želiš da ti Bog oprosti, pusti da ti on sudi -
ne možeš ti da sudiš veri."
To je bilo ono što je želeo da čuje; od te tačke krenula je i njegova tinejdžerska pobuna. Sada se
vratio na to. Vratio se na tu večitu i pravu jabuku razdora između njega i njegovog brata Alberta, na
ono oko čega su se godinama prepirali. To je bilo jedino oko čega su se ikada ozbiljno posvađali, a s
vremenom je čak i sam na to zaboravio.
Niče. Mama. Ono što današnje hrišćane sprečava da nas spaljuju na lomačama nije ljubav prema
bližnjima, već nesposobnost za ljubav prema bližnjima.
Balistreri se podiže s klecala.
„Eminencijo, ako postoji neka kazna koju treba da odslužim, onda ću to učiniti na ovom svetu,
ma kakva ona bila. No to nećete odlučiti ni vi ni Bog."
Alesandrini uzdahnu i izađe iz ispovedaonice. Sada su stajali jedan naspram drugoga. Bili su i
dalje protivnici, ali i konačno izjednačeni u snazi.
„Postoji još nešto, eminencijo. Moj profesionalni motiv."
Nastala je mala pauza, a onda Alesandrini uz uzdah upita: „Želite li da razgovaramo o Elizi
Sordi, Balistreri?"
,,Da, eminencijo. Želim da razgovaramo o onoj večeri u julu 1982. godine, kad sam samo hteo
da na miru odgledam fudbalsku utakmicu."
„Bili ste tada još mladi, Balistreri. Sada ne biste ponovili istu grešku."
,,Ne mislim na te greške, već na one druge koje sam godinama činio misleći kako je, u onolikoj
masi koja je slavila pobedu Italije u fudbalu, nemoguće pronaći ubicu. To mi je umirivalo savest.
Postepeno sam sahranio Elizu Sordi u nekom mračnom uglu svog sećanja."
,,A to sada više nije tako?"
„Eminencijo, znate da je Marijus Hađi pre hapšenja izvršio otmicu Fjorele Romani. Jutros sam
otputovao u Leče i porazgovarao s gospođom Ðinom."
Tišina je vrlo dugo trajala. Balistreri je shvatio da je konačno u stanju da savlada svoj bes na
Alesandrinija i pretvori ga u neku vrstu pozitivne energije. Kardinal je sigurno učinio dobro mnogim
ljudima. Možda i poneko zlo malobrojnima. No kakav god da je razlog imao da 1982. godine traži od
Ðine Ðansanti da slaže, ta laž je bila neprihvatljiva i dovela je do smrti mnogih osoba. Nikakva
zemaljska pravda to ne bi razrešila. Ni Bog. No sada nije vredelo misliti na to. Ono što mu je sada
bilo potrebno bila je istina. Ona istina koju je Hađi tražio da bi pomilovao Fjorelu Romani.
Kardinal je otišao do jedne klupe i kleknuo. Balistreri ga je ostavio da se moli; nije želeo da ga
ometa. Pomalo mu je smetao miris tamjana, mučio ga je umor, napetost i Anđelova i Lindina izdaja,
ali i osećaj gađenja prema sebi zbog onoga što je prethodne večeri učinio.
No to prekinuto ludovanje ipak ga je vratilo u život i nagnalo da potraži istinu, ma kakva ona
bila.
Posle nekoliko minuta Alesandrini mu dade znak da mu se pridruži. Balistreri kleknu kraj njega.
„Ðina Ðansanti uopšte nije kriva. Ja sam joj kazao da izjavi da je videla Elizu Sordi kako izlazi
te večeri oko osam sati. Znao sam kako mogu da je pronađem u Indiji i da je poučim šta treba da
kaže. Ona nije želela da spasava Manfredija, ali zakleo sam joj se da on nije ubio Elizu Sordi. Učinio
sam to i zbog Ule, te jadne dušice. No Ðina se, nažalost, vratila prekasno i nije mogla da spase
nesrećnicu."
„Sve mi je to već poznato, eminencijo, ali pitam se zašto."
Alesandrini je vidno patio. „Učinio sam to da bih spasao nedužnu osobu, Balistreri. Dao sam
sebi za pravo da ispravljam greške koje prave predstavnici zemaljske pravde. Manfredi nije bio kriv.
To sam znao tada, a znam i sada, i to sasvim sigurno."
,,Pa onda je trebalo da to kažete policiji. Ipak se svi mi, ovde na zemlji, nalazimo u jednoj
sekularnoj i suverenoj državi. Trebalo je da nam date dokaze, a ne da izvrćete stvarnost."
„Nisam mogao to da učinim; ruke su mi bile vezane tajnom ispovesti. Ono što sam na taj način
saznao, nisam smeo da otkrijem."
,,Ali bila je reč o ubistvu izvršenom u Italiji, ne u Vatikanu. Mogao sam i da vas uhapsim,
eminencijo."
Obojica su znali da to ni tada nije mogao da uradi. Čak i da je Alesandrini priznao da je lično
poubijao Elizu i sve ostale devojke. No sveštenik je sada imao bolji razlog da progovori nego što su
Balistrerijeve beskorisne pretnje -bio je u pitanju život Fjorele Romani.
„Manfredi tog dana od osamnaest i četrdeset pet do devetnaest i četrdeset pet nije bio u teretani,
ali nije ni ubio Elizu Sordi. No to nisam mogao da vam kažem, pa sam rešio da ga nekako izvučem
uz pomoć male laži Ðine Ðansanti."
„Eminencijo, morate mi bar sada reći zašto ste tako sigurni da Manfredi nije kriv. Već ste dosta
učinili za Fjorelu, te ako želite da je spasete, recite sada pravu istinu."
Alesandrini je, isto kao i on, protekle dvadeset četiri godine živeo sa svojim duhovima. Sada je
i kao čovek i kao hrišćanin bio u situaciji da otpočne život s novim priviđenjima ukoliko Fjorela
Romani umre. Stoga je doneo jedinu moguću odluku.
„Ula je bila vrlo pobožna, što nije bilo u skladu s grofovim principima. Skoro svakodnevno mi
se u potaji ispovedala."
„Čak i posle Elizine smrti?"
Alesandrini klimnu glavom. ,,U toku popodneva kada se igralo finale Svetskog prvenstva u
fudbalu pre utakmice desila se jedna grozna stvar, i to još dok je grof bio na partijskom sastanku van
kuće. Ula je posle ručka otišla da malo odspava. Bila je vrlo nervozna pa je uzela pilulu za spavanje i
zaspala dubokim snom. Oko pet se probudila i čula neke čudne šumove iz Manfredijeve sobe. Čula je
neobično cviljenje iza vrata, kao da neka životinjica ispušta dušu. Uletela je bez kucanja i videla
Manfredija sveg krvavog. Bio je sitno izrezuckan brijačem. U tom času se grof vratio i poslao Ulu
napolje, ali ona je ostala da prisluškuje ispred vrata."
,,I šta je čula?"
Alesandrini se nije osvrtao na to pitanje. „Posle dvadesetak minuta grof ju je pozvao. Dao je
Manfrediju neko snažno sredstvo za smirenje i malo ga je previo, a i rane su bile površinske. Naredio
je Uli da nikome ništa ne priča, jer bi to bila teška senka na Manfredijevoj budućnosti. Zatim su
zajedno izašli u grad; on je otišao kod ministra, Ula u kupovinu, dok se Manfredi izvezao na motoru.
Grof mu je kazao da ode u teretanu i uradi sve kao i obično."
Balistreri je pokušavao da nekako sredi tu masu podataka koja mu se uzvitlala po mislima. ,,A
kad vam je Ula ispričala sve to?"
„Tog istog popodneva, nešto pre finala. Dok se grof presvlačio da ode kod ministra, Ula je
ubedila Manfredija da ne ide u teretanu već da pođe s njom u Vatikan i porazgovara sa mnom. Ula mi
je telefonirala da me to pita dok ste vi bili kod mene a Anđelo Diogvardi na terasi pregledao
dokumenta koja je Eliza poslala."
Balistreri se odmah setio tog telefonskog poziva. Ubrzo posle poziva i kardinal se užurbao i
kazao da mora da krene. „Dakle, Ula i Manfredi su tada došli kod vas u Vatikan?"
,,Da, došli su krišom od grofa. On je, naime, zabranio Uli da uvlači Manfredija u ma šta što ima
veze s katoličkom crkvom. Došli su malo posle pola sedam na Manfredijevom motoru, a ja sam ih
čekao u taksiju ispred drugog ulaza. Otišli smo u moj studio. Manfredi se tada prvi put u životu
ispovedio. Bio je potpuno slomljen, jadničak."
„A zbog čega je bio slomljen, eminencijo?"
,,To je bila ispovest, gospodine Balistreri, baš kao i ona vaša malopre, i svakako znate da ja
nikada nikome neću preneti njen sadržaj. No pošto je i meni stalo do života Fjorele Romani, kunem
vam se da je Manfredi bio sa mnom od pola sedam do pola osam i da nikako nije mogao da ubije
Elizu Sordi."
„Ali to je sasvim apsurdno. Zašto Ula nije sve to ispričala i skinula krivicu s njega?", primeti
Balistreri.
„Vi ne poznajete dobro grofa Tomaza. Ula se plašila da mu kaže da je vodila Manfredija na
ispovest; bojala se da će to uništiti njihov brak i grofov odnos s Manfredijem. Kad sam joj ja
savetovao da sve ispriča, zaklela me je na večno ćutanje i obavezala tajnom ispovesti. Tada sam
zamolio Ðinu Ðansanti da slaže."
Balistreri je morao da prizna da sve to ima smisla, ali bilo je i drugih ozbiljnih posledica te laži
i Alesandrini nije mogao da se i dalje pravi nevešt.
 „Bilo je i drugih osoba kojima je laž Ðine Ðansanti veoma dobro došla, eminencijo."
„Znam ja to. Zbog toga sam vam i govorio o višem sudu. Zaključio sam da je spasavanje
nedužnog važnije od kažnjavanja krivca. A i nadao sam se da će policija pronaći pravog krivca u
onoj gomili sveta napolju."
,,I nije vam palo na um da krivac može biti neko mnogo bliži, neko kome je Ðina Ðansanti
svojim laganjem takođe dala čvrst alibi."
,,Ne", odgovori odsečno Alesandrini, ,,ne verujem u to. Valerio Bona to ne bi učinio. A ni otac
Pol ne dolazi u obzir; bio je u San Valenteu i nije se pomerio odatle."
„Čini mi se da i vi ipak ponekad pogrešite, eminencijo."
,,U Hađiju sam se očigledno prevario. No ne grešim po pitanju Valerija Bone i oca Pola."
Balistreri reši da mu ne pominje svoju nameru da ponovo ispita Valerija Bonu.
,,A tu je i grof", reče mu umesto toga.
,,Svakako", reče Alesandrini ustajući, ,,a tu sam i ja, gospodine Balistreri. No sada moram da se
pozabavim živima."
Kardinal ustade, prekrsti se i izađe. Razgovor je bio završen.


Balistreri se vratio u kancelariju autobusom punim pregrejanih turista u šortsevima i Rimljana koji
su izlazili samo u to doba dana da bi izbegli najveću vrućinu.
Kad je stigao u ured, Valerio Bona je već sedeo i čekao ga u sobi za ispitivanje. Balistreri je
želeo da ga malo pritisne. Bio je bivši momak ubijene devojke i nije imao alibi. A urezana slova bila
su najsličnija njegovom imenu.
S njim je došla i jedna mlada advokatica, koja je često išla s njim na jedrenje. Predstavnik
Ministarstva tražio je da ispitivanju obavezno prisustvuje advokat ukoliko se istraga ubistva Elize
Sordi poveže s glavnom istragom. Balistreri je seo naspram Valerija, a Korvu i Pikolo se smestiše s
obe njegove strane.
„Možemo li znati koji je povod za ovo privođenje?", upita advokatica predstavnika
Ministarstva.
„Ponovo smo otvorili istragu smrti Elize Sordi jer su se pojavili neki novi elementi. Gospodin
Balistreri će postaviti nekoliko pitanja vašem klijentu, a zatim ćemo odlučiti da li ćemo ga zadržati u
pritvoru."
Valerio ga začuđeno pogleda. „Dakle, ta istraga je obnovljena. Onog dana..."
„Ima novih momenata; iskrsli su u poslednjih nekoliko sati. Neki se odnose baš na vas. Moramo
ponovo da rekonstruišemo vaše kretanje u toku popodneva 11. jula 1982. godine."
„Ali zašto? Čemu to služi?", primeti advokatica. „Marijus Hađi je sve priznao."
Balistreri se dobro sećao karaktera Valerija Bone. Bio je nesiguran, zbunjiv i nije mogao da
podnese pritisak.
„Hađi nije ubio Elizu Sordi", odseče Balistreri.
Vide kako je Valerio pobledeo i počeo da steže zlatno raspeće koje mu je visilo oko vrata.
„Postoji i jedna vrlo bitna novina", nastavi Balistreri. „Eliza Sordi je mogla biti ubijena u ma
kom trenutku posle osamnaest i trideset. U to vreme je stvarno izašla iz kancelarije, a ne oko dvadeset
časova."
Na licu Valerija Bone video je zaprepašćenje i strah čoveka od koga, posle dvadeset četiri
godine, traže da polaže račune. No bilo je tu još nečeg osim straha; kao da se naziralo i neko malo
olakšanje. Ta mešavina osećanja zbuni Balistrerija.
Advokatica se ubaci s još jednom primedbom: „Verovatno trenutno ne nameravate da nam
otkrijete na čemu se bazira to novo ubeđenje."
 „Dobro pretpostavljate", odseče Balistreri. „Dakle, gospodine Bona, da počnemo od kraja. Gde
ste bili posle osamnaest i trideset?"
,,To znate, već sam vam rekao. Video sam Elizu odmah posle ručka kod kapije u Ulici
Kamiluča. Zatim sam se na motoru odvezao do parka Vile Pamfili. Tu sam učio ispod jednog drveta;
spremao sam se za ispit. Oko osam i četvrt vratio sam se kući da gledam utakmicu s porodicom i
rođacima. Zatim sam otišao na spavanje. Moji roditelji i prijatelji su sve to već posvedočili."
,,Da, to sve već znam. No ranije ste uvek išli s prijateljima da proslavite pobedu italijanske
reprezentacije. Zašto niste otišli s njima na tu najvažniju proslavu, nego ste otišli na spavanje?"
,,I to sam već rekao, brinuo sam zbog tog ispita pa sam želeo da se dobro ispavam."
,,I zbog tog ispita, na koji zatim niste izašli, vi ste izostali s proslave pobede Italijana u fudbalu.
To mi je teško da poverujem; video sam na vašem zidu poster s italijanskom fudbalskom
reprezentacijom iz 2006. godine. Mislim da ste te večeri bili veoma potreseni, gospodine Bona. Šta se
zaista zbilo tog popodneva?"
Valerio Bona poče da se trese. „Nisam više razgovarao s njom tog popodneva. Kunem se
Bogom."
Balistreri je primetio sve promene raspoloženja koje je pokazivalo Valeriovo lice. Bol, stid,
griža savesti. Odmahnu glavom. ,,Ne verujem vam. I pustite Boga na miru. Imam i drugih razloga da
vam ne verujem, i to vrlo ozbiljnih."
Advokatica izgubi strpljenje i okrenu se predstavniku Ministarstva. „Mislim da nam je za ovo
potrebno jasnije tumačenje."
Predstavnik Ministarstva dade znak Balistreriju, koji nastavi.
„Mislimo da je Marijus Hađi u zločinima koje je izvršio u toku ove poslednje godine možda
imao nekog saučesnika sa strane. Vi ste već 1982. Godine poznavali Hađija. Nemate alibi za vreme
kada su se dogodili ti zločini.
Znamo i da ste onog dana kada je ubijena Ornela Korona bili na jedrilici u Ostiji."
Oči Valerija Bone odjednom se ispuniše strahom. ,,Ama, šalite se...", promuca.
„Nikako se ne šalim. A ovog puta neću biti ni površan ni rasejan. Teraću do kraja. Savetujem
vam da dobro razmislite o svemu, gospodine Bona. Želim da znam istinu o tom danu 1982. godine."
Advokatica zatraži pauzu da bi se posavetovala s klijentom. Balistreri to iskoristi da popuši
cigaretu u svojoj kancelariji.
,,Kriv je", reče Korvu.
,,Ne znam", zamisli se Pikolo.
„Sigurno je kriv za nešto ali ne znam za šta, u tome je problem", promrmlja Balistreri.
Kad su se vratili u sobu, sreo je Valeriov pogled. Bio je pribran; u pogledu mu se videlo
olakšanje i delovao je skoro odlučno. Stezao je raspeće u ruci.
,,Moj klijent će vam dati izjavu o svim događajima iz popodneva 11. jula 1982. godine", reče
advokatica, ,,i odgovoriće na sva vaša pitanja vezana za taj slučaj. No neće vam odgovarati na pitanja
o skorašnjim događajima o kojima, kako tvrdi, nema pojma."
,,U redu", prihvati Balistreri. „Dakle, gospodine Bona, mi ćemo vas saslušati pa ćemo onda
odlučiti šta da učinimo."
Sada, kad je konačno odlučio, Valerio se ponašao kao dete koje je pristalo da popije gorak lek i
želi da to učini na brzinu pa da više ne misli o tome.
,,U parku Vile Pamfili obuzeo me je neki nemir. Bio sam siguran da Eliza ima nekoga i hteo
sam da mi on sama to kaže. Malo posle pet otišao sam u vilu u Ulici Kamiluča s namerom da
porazgovaram s njom. Parkirao sam motor iza ugla i video vas, gospodine Balistreri, kako
razgovarate s grofom Tomazom, koji je tek bio stigao. Bilo je oko petnaest do šest, malo manje ili
više. Grof i vi stajali ste tamo jedan minut i zatim je on otišao u palatu. Vi ste napravili veliki krug i
otišli kod kardinala."
Balistreri klimnu glavom. Odlično se sećao svakog trenutka.
Želeo sam da se popnem do nje.
Valerio duboko udahnu vazduh i nastavi: ,,Bio sam sakriven iza ugla. Video sam Pola kako
dolazi trkom; verovatno je pre toga pričao s njom. Ušao je u folksvagen zajedno s Ðinom Ðansanti pa
su krenuli na misu."
Dok sam ja buljio u njen prozor i nisam bio u stanju da odlučim.
,,Kapija Palate B bila je otvorena. Ušao sam unutra. Lift je bio zauzet jer ste vi bili u njemu,
gospodine Balistreri. Malo sam sačekao, jer nisam bio siguran šta želim da učinim. Zatim sam
odlučio i popeo se pešice do drugog sprata."
Valerio Bona se tu zaustavi. Na licu mu se video užas zbog tog mučnog prisećanja.
„Znao sam da me Eliza ne bi pozvala unutra, ali vrata su bila pritvorena a ne sasvim zatvorena.
Ušao sam u predsoblje i odmah uočio da vlada mrtva tišina. Pomislio sam da je Eliza možda izašla da
kupi cigarete i ostavila vrata otvorena. Zastao sam ispred njene kancelarije."
Valerio prekinu priču nastojeći da dođe do daha. I tada, pre nego što je Valerio ponovo
progovorio i pre nego što je otvorio vrata koja su dvadeset četiri godine bila zatvorena, Balistreri
shvati da je tog dana počinio mnogo goru grešku nego što je godinama verovao. Fantom čije je
prisustvo osetio kada je napao Lindu Nardi počeo je da poprima određene konture.
,,Da tada nisam ušao u tu sobu, moj život bi svakako imao drugi tok. Ostao bih na IBM-u,
oženio se i imao decu. No želeo sam da porazgovaram s njom -bio sam očajan. Ušao sam. Elizino
telo ležalo je na podu blizu zida. Košulja i prsluče bili su joj poderani a grudi krvave. Jedno oko joj
je bilo crno i nateklo, a na jagodici je imala veliku modricu. Nisam joj prišao; samo sam stajao tu
neko vreme i buljio u nju. Izašao sam unatraške i pobegao odatle. Minut posle toga već sam bio na
motoru."
Predstavnik Ministarstva u neverici je zurio u Balistrerija. Balistreri je gledao u Valerija Bonu.
Nije osećao nikakvo sažaljenje prema njemu. Da je tog prokletog dana samo imao oči, uši i srce na
mestu... Prenu se iz tih mučnih i beskorisnih misli. Treba spasti Fjorelu Romani. To je bila jedina
bitna stvar -hitna i suštinski važna; to je nešto što se moralo uraditi. Put je bio trasiran i trebalo je
ukloniti svakoga ko bi se isprečio na njemu.
„Dakle, gospodine Bona, postoje dve mogućnosti. Prva je da i sada lažete i da ste ubili Elizu
Sordi negde izvan njene kancelarije izmedu osamnaest i trideset i dvadeset časova. Druga je da ste
nam konačno kazali istinu. U tom slučaju treba da znate da bi, da ste nam tada rekli istinu, krivac
odavno bio na robiji."
,,To znam, i već godinama se kinjim zbog toga. Nisam to učinio jer sam bio prestravljen.
Narednih dana bio sam potpuno zbunjen - leš je nađen u Tibru, vratarka je kazala da je Eliza izašla u
osam sati. Počeo sam da verujem da sam halucinirao."
Da li si to priznao na ispovesti? Neki pop te je razrešio greha? Koliko Očenaša i Zdravomarja?
Mislišli da je to dosta da steknešmesto u raju?
Sva njegova netrpeljivost prema onima koji su ga tada prevarili i gurnuli u glib osećanja
krivice sručila se na Valerija Bonu. Kao da će, ako zgromi Valerija, poništiti sve to proteklo vreme.
„Nadam se da i sada lažete, gospodine Bona. To kažem zbog vas, no ako ste konačno kazali
istinu, znajte da je vaše ćutanje prouzrokovalo ubistvo bar četiri devojke, jednog mladog Senegalca i
četiri policajca, i samoubistvo Manfredijeve majke i majke Elize Sordi."
Valerio je sedeo kao skamenjen. Ruke s izgrizenim noktima uzalud su tražile raspeće. Zurio je u
prazno.
Advokatica se opet umeša. ,Moj klijent u najgorem slučaju može biti optužen za lažno
svedočenje u slučaju Elize Sordi. Sa svim ostalim nema nikakve veze."
 Nije više bio oprezan ni uravnotežen, niti ga je mučila savest. Osećao je samo kontrolisani bes i
brigu za Fjorelu Romani.
„Naravno advokatice, po zakonu je možda tako. No vaš klijent je katolički vernik, koji veruje u
strašni sud, raj i pakao."
Učinio je nešto što bi bez razmišljanja sigurno učinio i pre dvadeset četiri godine, a što danas
ne bi učinio da Ðovana Sordi nije skočila s balkona dok je cela Italija mahnitala od radosti.
Zagledao se prezrivim pogledom u Valerija Bonu, koji se sklupčao na stolici.
„Zar ste mislili da ćete se iskupiti za to što ste učinili tako što ćete odustati od posla u IBM-u i
pokazivati siročićima kako da rade na kompjuteru, gospodine Bona? Želite li da vidite snimke leševa
mladih žena koje su ubijene samo zbog vašeg kukavičluka?"
Vide prekorni pogled agentkinje Pikolo, prezriv advokatičin izraz i zbunjena lica predstavnika
Ministarstva i Korvua, koji su se našli u neprilici.
Marijuse Hađi, bol koji nanosiš ljudima je beskrajan. A ja sam pravedno oružje tvoje osvete.
Valerio Bona podiže k njemu lice izbrazdano suzama. Bilo je to pravo staračko lice. „Imate
pravo, gospodine Balistreri. Moja krivica je neoprostiva. No Bog će mi suditi, a vama mogu da
ponudim samo ovu zakasnelu istinu."
„Barem sada nam kažite celu istinu. Okrenuli ste jedrilicu u stranu onda kada sam vas upitao da
li je među ženama kojima se Frančesko Ajelo udvarao bila i Eliza."
Valerio sklopi oči. „Bacio je oko na nju u Ostiji, jednom prilikom kad je došla na moju regatu.
Molio me je da ga upoznam s njom, ali odbio sam."
,,I onda?", upita Balistreri. „Sigurno je bilo još nečeg."
„Tog popodneva kad sam pobegao iz Elizine kancelarije i otišao po svoj motor, video sam
porše Frančeska Ajela parkiran iza ugla."
Skorašnji abortus, nepoznati ljubavnik.
Balistreri je porazgovarao s predstavnikom Ministarstva. Nije bilo dovoljno indicija da zadrže
Valerija Bonu u pritvoru. Vratili su mu pasoš i pustili ga da ide. Predstavnik Ministarstva je kazao da
će iste večeri tražiti od sudije nalog za privođenje Ajela.
Javio se novi prioritet. Trebalo je rekonstruisati put Elizinog tela od njene kancelarije do obale
Tibra.


Na telefonski poziv odazvao se grofov sekretar i odgovorio da je grof u inostranstvu ali da je
Manfredi kod kuće i da mu ne predstavlja problem da ih primi. Balistreri odluči da kod njega ode
sam. Stigao je u Ulicu Kamiluča u vreme večere. Ceo kraj je bio pust; stanari su otišli na svoje
brodiće ili u bašte restorana u centru. U celom kompleksu vladala je savršena tišina. Videlo se samo
svetlo u potkrovlju Palate A.
Mladi sekretar ga odvede na terasu. Manfredi se ubrzo pojavi. Bio je ćutljiv; bez osmeha i
neobaveznih fraza. Atmosfera se bitno razlikovala od one od pre nekoliko dana. Balistreri odluči da
ga podseti na njihov prošli razgovor.
„Prošle subote ste tražili da vam otkrijem istinu o Elizi Sordi. Od tada su i mnogi drugi to
tražili od mene."
Manfredi ga je zamišljeno posmatrao Ulinim pametnim očima. No u njima se videla i očeva
hladna arogancija.
„Zar su vam bila potrebna sva ta ohrabrenja, Balistreri? Zar vas nije zanimala istina?"
„Onda, 1982. godine, vi ste me svi lagali, pa i nije čudno što nismo mogli ništa da otkrijemo."
Balistreri oseti da mu glas treperi od besa i napregnu se da se obuzda.
Bes nije prečica do istine.
 ,,Pa šta; vi ste policajci a ne mi. Te 1982. godine bili ste rastrojeni zbog vaših sopstvenih
poroka, a imali ste i predrasude. Vama je deformisani mladić aristokratskog porekla predstavljao
idealnog krivca."
„Dobro, zato vas sada direktno pitam. Da li ste ubili Elizu Sordi?"
Manfredi odluči da pribegne očevom prezrivom tonu.
„Zar se, posle svega što se desilo, opet vraćate na to pitanje?"
„Prinuđen sam na to. Ili ćemo sada definitivno sve da razjasnimo ili nećemo nikuda dospeti.
Ovog puta morate biti veoma ubedljivi. U igri je život druge mlade žene. Nemam vremena ni
strpljenja za nove laži."
Iz nekog apsurdnog razloga Manfredi se osmehnu i klimnu glavom.
,,U redu; vidim da ste konačno postali vrlo odlučni, Balistreri. Istina o Elizi Sordi će vam
pomoći da spasete tu drugu mladu ženu?"
,,Da. To je cena koju traži Marijus Hađi, čovek koga smo uhapsili."
Mogao bih da te pitam da li ga poznaješ. No ne bih znao kako da utvrdim da li lažeš.
Manfredi ćutke primi tu informaciju i ne upita ga za dodatna objašnjenja.
„Dobro. Ispričaću vam priču koju neću ponoviti nikome i ni pod kakvim okolnostima. Mislim
da treba da vam bude dovoljna da spasete tu devojku."
„Slušam vas."
„Mnogo mi se dopadala Eliza Sordi. A i vama je, zar ne?"
Balistreriju bi neprijatno i ne reče ništa.
„Dopadala se i vama i svima koji su se muvali unaokolo. No vi ste svi hteli samo da je odvučete
u krevet. Ja sam, međutim, bio nesrećnik koji se zaljubio u nju."
„Bilo je popodne pred finalnu utakmicu Svetskog prvenstva u fudbalu", nastavi Manfredi. ,,Rim
je bio tih i prazan. Neki su bili na moru, a drugi su se odmarali. Kao da su svi Italijani naumili da
igraju u finalu. Eliza je ipak tog dana došla na posao. Video sam je sredinom prepodneva. Zatim sam
video da je otišla na ručak, a malo kasnije je za njom dojurio Valerio Bona. Svađali su se i ona ga je
ostavila pred kapijom pa se popela u kancelariju."
„Gde su vam bili roditelji?", upita Balistreri.
„Otac mi je bio na nekom partijskom skupu u hotelu Kamiluča, tu u blizini. Majka je bila uzela
tablete za spavanje i legla. Obe palate bile su sasvim puste, a jedine dve budne osobe bili smo Eliza i
ja. Bila je to jedinstvena prilika da na miru popričam s njom. Šta biste vi uradili na mom mestu?"
Balistreri mu ništa ne odgovori. Jasno je video to popodne. On je bio zagrejan, polupijan i
uzbuđen zbog predstojeće utakmice. Želeo je da te večeri bude slobodan da radi šta god poželi. Video
je sve to trenutak po trenutak, kao na usporenom snimku.
Hteo sam da se popnem do nje.
Manfredi nastavi priču. „Nadao sam se da joj se barem malo dopadam. Znao sam da nije verena
s Valeriom, ali sam sumnjao da ima nekoga. Nisam mogao da ne mislim na to - postala mi je prava
opsesija. Motao sam se po sobi i terasi i nekoliko puta sam se čak i istuširao. Na kraju sam doneo
odluku."
Istina. Ta istina koju si na ispovesti poverio kardinalu Alesandriniju.
,,Video sam kako se Ðina Ðansanti penje na drugi sprat i malo posle silazi."
„Koliko je tada bilo sati?"
„Ne znam tačno, mislim da je bilo nekoliko minuta posle pet. Prošao sam s donje strane kroz
spojene podrume, jer nisam želeo da izađem i da me Ðina Ðansanti vidi iz portirnice. Popeo sam se
do nje pešice. Vrata su bila zatvorena. Pokucao sam i pozvao je. Eliza mi je prepoznala glas i odmah
me je uvela. Kazala je da joj je milo što me vidi i zatražila da joj pomognem. Novi kompjuter nije
dobro funkcionisao. Ja sam se razumeo u to i ubrzo sam sve sredio."
 Balistreri se kroz prozor zagleda u kancelariju Elize Sordi. Gledajući kroz poluspuštenu
roletnu u mislima je video zamračen salončić Linde Nardi i setio se prethodne večeri. Nastavak priče
mogao je da zamisli.
„Eliza me je poljubila u obraz da mi zahvali. Valjda sam to shvatio kao poziv; privukao sam je
sebi i pokušao da je poljubim u usta. Odgurnula me je i blago se osmehnula. Pomislio sam da se ona
samo prenemaže, ali u tom času video sam u ogledalu svoje lice i uplašio se ismevanja. Sve mi se
smračilo."
Ko se bori protiv čudovišta rizikuje da se i sam pretvori u jedno od njih. Ako dugo zuriš u ambis,
i on će zuriti u tebe.
„Tresnuo sam joj šamar koji ju je bacio na zid. Zgrabio sam joj obe šake jednom svojom, a
drugom sam joj strgnuo košulju i prsluče. Nije pružala nikakav otpor; bila je paralisana od straha."
Manfredi zastade. Nije delovao naročito uznemireno. Verovatno je s psihijatrom u Keniji to
prošao bezbroj puta. Malo je usporio da bi Balistreri bolje shvatio priču.
„Taj nedostatak reakcije razbesneo me je još više. Raspalio sam je pesnicom posred lica i
mislim da sam joj tada slomio jagodičnu kost. Udarila je glavom o zid i srušila se. Posmatrao sam je
- tiho je disala. Postepeno sam se smirio. Da bih proverio da li je živa, stavio sam joj ogledalce iz
torbe ispred usta. Disala je."
„Dakle, bila je živa?", upita Balistreri.
„Svakako jeste, ali ja nisam znao šta da uradim; bio sam očajan i tresao sam se od straha kada
sam čuo kako se lift spušta na prvi sprat. Zatim sam začuo Anđela Diogvardija kako pritiska zvonce
na vratima kardinala Alesandrinija. Tada sam dočepao iz vrata Elizine ključeve, zaključao sam
kancelariju i trkom se vratio u kuću, i to opet kroz podrume. Mislim da mi je za sve to trebalo oko pet
minuta."
„Dakle, niste joj ništa učinili dok je bila u nesvesti?"
„Želite li da znate da li sam po njoj gasio cigarete ili da li sam je udavio? Apsolutno ne."
Balistreri odluči da ga pusti da nastavi priču; na urezivanje slova O može se vratiti i kasnije.
,,A šta ste uradili kada ste stigli kući?"
Manfredi ga mirno pogleda. „Šta biste vi učinili da ste bili na mom mestu?"
„Pozvao bih oca. Naročito ako bi on bio uticajan i moćan čovek."
„Odmah sam ga pozvao sa telefona na terasi i sve sam mu ispričao. Naredio mi je da odem u
svoju sobu i ne mrdam odatle. Trebalo mu je samo par minuta da stigne i zatim se pobrinuo za sve.
Pre nego što sam se vratio u sobu, pogledao sam kroz teleskop i video vas, Balistreri. Stajali ste kraj
portirnice i pušili ćaskajući s Ðinom Ðansanti. Onda sam otišao u sobu."
Pogledao sam ka terasi Palate A. Video sam slab odbljesak sočiva i potom ništa. Manfredi je
toga dana bio miran.
„Ubrzo vas je majka čula kako kukate", reče Balistreri.
,,Da, otišao sam u sobu i malo se išarao žiletom. Skoro sam je napao kad mi je uzela žilet iz
ruke. No otac je, srećom, došao i smirio me."
Stajao je baš ispred zgrade, besprekorno odeven i bez kapi znoja na čelu bez obzira na vrućnu.
„Kazali su mi da ste Diogvardijev prijatelj i policijski komesar. Da li ste ovde službeno? "
,,Otac je poslao Ulu napolje, a meni je dao neki sedativ. Smirio me je. Obećao mi je da će mi se
život promeniti i da će mi rođaci iz Afrike pomoći u tome. S Elizom će on lično porazgovarati i
izviniće joj se, a daće joj i stalan posao. U tih nekoliko trenutaka odlučeno je o mom daljem životu. U
dobru i u zlu."
Zastao sam da zurim u boginjin prozor. Bio je jedini otvoren i sa cvetom u čaši na simsu. Nisam
znao šta da uradim pa sam par minuta samo neodlučno stajao i gledao ga. Zatim sam otišao do lifta i
pritisnuo tastere s brojevima 2 i 3. Na odmorištu ispred kardinalovih vrata sreo sam Anđela.
,,Dao sam ocu ključeve Elizine kancelarije. Kazao mi je da se ponašam kao i obično, da odem u
teretanu i ostanem tamo sve dok ne bude vreme za dolazak naših gostiju. Jedna osoba od poverenja
postaraće se za Elizu, a on će otići na ugovoreni sastanak s ministrom unutrašnjih poslova."
Balistreri se svega toga odlično sećao.
,,Da, video sam vas sve kako odlazite; on s Ulom u automobilu a vi na motoru. No vi tada niste
otišli u teretanu."
Manfredi mu je ispričao svoju verziju događaja, potpuno identičnu onoj koju je čuo od
kardinala. Otišao je s Ulom kod Alesandrinija. Grof to nikada nije saznao. Tada bi Manfredi radije
otišao u zatvor nego da sve to ispriča ocu. Ni kasnije nikada nije imao hrabrosti da mu ispriča.
„A sledećeg dana? Kada nisu mogli da pronađu Elizu i kada je došla policija?"
Manfredi malo razmisli o tome. „Otac mi nije kazao šta se dalje događalo. Samo mi je te večeri
posle utakmice naredio da tvrdim da tog dana nisam sreo Elizu."
„Zar niste zatražili objašnjenje kada su posle nekoliko dana izvukli Elizino telo iz Tibra?"
„Nisam se usuđivao. Znate mog oca. Naredio mi je da negiram da sam tog dana video Elizu.
Pitao sam ga da li mi veruje da sam je ostavio živu. Odgovorio mi je da to nije važno. Moramo sve
da poričemo, a kasnije će me poslati u Keniju i tamo ću biti srećan. Čak i kada ste me vi priveli,
tvrdio je da će se sve lepo srediti; samo treba imati dovoljno snage i strpljenja."
,,A vaša majka? Zar vam nije sugerisala da iskoristite svoj alibi i kažete da ste bili s njom kod
kardinala Alesandrinija?"
,,Bila je van sebe. Ula se ubila u zoru narednog dana, neposredno posle mog hapšenja."
„Manfredi, moram hitno da razgovaram s vašim ocem."
„Bojim se da to neće biti moguće sve do sutra uveče. Otišao je pre tri dana. Sad je sa svojim
bratom Ðulijanom i mojim bratom od strica Rinaldom u Ugandi - plove po Belom Nilu u oblasti u
kojoj nema čak ni satelitske veze. No sutra uveče se vraća u Najrobi, odakle će krenuti avionom u
Frankfurt; treba da se nađemo tamo u ponedeljak ujutro. Ja ću posle toga otputovati za Afriku, a on će
se vratiti u Rim pa se tada možete sresti s njim."
,,Vi se i dalje pravite da ne shvatate šta je tog dana učinio vaš otac. Čak i posle dvadeset četiri
godine. A od mene tražite da otkrijem istinu?", upita besno Balistreri.
„Možda nećete poverovati u to, ali nikada više nismo ni reč progovorili o Elizi Sordi, kao da
nije ni postojala. On me nije pitao da li sam je ja ubio, a ja njega nisam pitao kako je umrla i kako je
odnesena odavde. No neko je posle onog mog napada zaista ubio Elizu Sordi. Vi ste optužili mene jer
vam je to bilo najbolje rešenje. Ula se ubila jer nije videla izlaz."
Balistreri ga pogleda u oči. „Zar vas ne grize savest zbog toga što ste uradili Elizi Sordi?"
Manfredi se okrenu prema prozoru Elizine kancelarije.
,,Ja sam, za razliku od vas, danas sasvim u stanju da pogledam u njen prozor, Balistreri. Nisam
čak ni adresu promenio, a mogu da se kladim da ste vi godinama izbegavali da prolazite ovuda. Griža
savesti je beskorisna. Pogledajte samo mene i sve što sam uradio za sirotinju u Africi. A vi ste u
međuvremenu samo izgubili dobar san."
Manfredi je zurio u njega i u tom pogledu bilo je nečeg mnogo goreg od mržnje nečeg dubljeg
i bolnijeg.
„Vreme je da budete od neke koristi, Balistreri. Čovek ne može da vas pogleda jer ni na šta ne
ličite. Idite i ispavajte se, obrijte se, istuširajte i ujutro dobro doručkujte. Ako vam je um u istom
stanju u kome je telo, ta sirota devojka nema nikakve šanse."
Balistreri ustade. Na vratima se bez rukovanja oprostio od Manfredija.
„Pokušajte da spasete barem tu devojku, Balistreri. Pre nego sopstvenu dušu."


Veče

U deset sati uveče Balistreri se sav očajan vratio u kancelariju. Ajela nije bilo nigde. Korvu je
proverio njegovu kuću i žena je kazala da je otišao na radni vikend i da ga nije moguće pronaći.
Proverili su sve granične prelaze, luke i aerodrome, ali nije mu bilo traga.
Balistreri odluči da ponovo popriča s Hađijem i kaže mu sve što su saznali, da bi ga zatim
zamolio da spase Fjorelu Romani ukoliko je devojka uopšte živa.
Predstavnik Ministarstva bio je izričito protiv toga da se s Hađijem dele informacije koje su
dobili od Valerija i Manfredija, ali kvestor Floris složio se s Balistrerijem. Pozvao je advokata
Morandija i predložio neformalni razgovor s Hađijem bez advokata; dakle, samo bi Balistreri i Hađi
popričali u dvorištu zatvora.
Morandi je bio veoma spreman za saradnju i reče da će odmah preneti predlog Hađiju. Posle
desetak minuta ponovo se javio Floris i kazao mu da se Hađi složio.
Korvu i Pikolo odvezli su se s Balistrerijem u zatvor Ređina Koeli i stigli su tamo oko
jedanaest sati. Uključili su sirenu jer je subotom bila prilična saobraćajna gužva. U barovima i
restoranima Trasteverea sve je vrilo od preplanulih gostiju koji su stigli s plaža namazani
hidratantnim kremama i željni pića, zabave i hladovine.
Balistreri je, posle beskrajnog dana koji je započeo letom za Leče i razgovorom s Ðinom
Ðansanti, bio na kraju snaga. No spasavanje Fjorele Romani nije moglo da čeka.
Hađi je bio spreman i čekao ga je u dvorištu s lisicama na rukama. Balistreri je uočio da mu se
stanje u toku poslednjih sati pogoršalo; kašljao je još više, skoro neprestano. U telu je bio još
mršaviji, ali duh mu je bio neuništiv.
„Možete li da šetate ili da donesem dve stolice?", upita ga Balistreri.
„Dakle, već vam delujem kao samrtnik, zar ne? Bojite se da ću prebrzo otići. No vi izgledate
gore od mene. Molim vas da mi skinete ove lisice i pripalite mi cigaretu."
Balistreri mu učini po volji. Četvrtasto dvorište bilo je prazno i osvetljeno reflektorima. Vazduh
je bio mlak i mogli su se čuti zvuci saobraćaja i graja iz Trasteverea. Hodali su po dvorištu i pušili u
tišini.
„Uradio sam sve što ste tražili, gospodine Hađi."
„Dobro, slušam vas."
„Prvo mi dajte reč da je Fjorela Romani još živa."
Potpuno crne Hađijeve oči zasvetliše od čuđenja. „Zar vi verujete mojoj reči?"
,,U ovom slučaju vam verujem."
„Dobro. Ne mogu biti sasvim siguran da je živa, ali bila je živa i zdrava kada ste me uhapsili, pa
nemam razloga da verujem da je sada mrtva. Sad mi kažite ko je ubio Elizu Sordi."
Balistreri mu ispriča sve novosti: razgovor s Ðinom Ðansanti, Alesandrinijem, Valeriom i
Manfredijem. Video je da ga Hađi pažljivo sluša. ,,Da li je to sve?", upita na kraju.
„Treba još da ispitam grofa i Ajela; bez njih su mi ruke vezane."
,,A zašto?", upade naglo Hađi.
„Zato što treba da saznamo šta je grof uradio s ključevima Elizine kancelarije. Koga je poslao
po Elizu. Da li ste to bili vi ili Ajelo. I da li je devojka tada bila živa ili mrtva. Osim ako vi ne znate
nešto više o tome."
Hađi ga pogleda. ,,To je vaš slučaj. Vaš je već dvadeset četiri godine."
„Ali svi su lagali", pobuni se Balistreri.
,,Da, baš tako, svi su lagali. Mada vi katolici imate i neku božju zapovest o tome, zar ne?"
 „Gospodine Hađi, uradiću sve što tražite, ali želim da se Fjorela Romani vrati majci živa. Ne
možemo da čekamo grofa do prekosutra - biće prekasno."
„Tačno, biće prekasno", reče Hađi. Brutalnost te rečenice visila je u vazduhu. Balistreri je
osećao da ga umor lomi u talasima, zajedno sa sećanjem na napad na Lindu Nardi dok mu se po
mislima vrtela slika Fjorele Romani zavezane i bespomoćne u nekoj pećini. Popuštao je pod
pritiskom sna, ali mozak mu se borio da ostane budan, grčevito se držeći nade u Fjorelin spas.
Odjednom se iz te magle u koju je tonuo izdvoji još jedna slika.
,,Vi ste bili na onom brdu kada su pucali na mene?", reče naglo kao da se budi iz sna.
„Naravno da jesam, ja sam im bio šef", mirno priznade Hađi.
,,I vi ste tada dokrajčili Kolađakona a mene poštedeli?"
Hađi se smeškao. „Skrećemo s teme, Balistreri. Vi treba meni da kažete ko je ubio Elizu Sordi."
,,Ko je urezivao ona slova na devojkama?"
Hađija spopade novi napad kašlja. Ispljunuo je krv na zemlju. ,,Pa isti onaj ko je urezao slovo i
na Elizi Sordi", odgovori kad je napad prošao.
Balistreri nije sumnjao u njegove reči; Hađi je bio iskren.
„Dakle, vi znate ko je..."
„Balistreri, ne šalimo se više. Vi ste taj koji treba da sazna. Godinama se vrtite u krug. Ko zna
koliko ste štete načinili tim svojim glupostima. Da nije bilo vas..." Kašalj priguši kraj rečenice.
Da nije bilo mojih gluposti, Alina Hađi bi još uvek bila živa. U našim rukama je samo naša
budućnost.
„Slova ukazuju na Valerija Bonu", reče Balistreri.
Hađi ga pogleda i nasmeja se. „Slova? Zaboravili ste na one dve majke koje su se ubile - to su
još dva slova."
„Još dva slova?", ponovi zgranuti Balistreri.
„Zar zaista mislite da ubica šeta unaokolo ispisujući na žrtvama slova svog imena? Pa gde
mislite da se nalazite, Balistreri - u engleskom krimiću iz devetnaestog veka? Niste valjda za to
optužili jadnog Valerija Bonu?"
Ti to vrlo dobro znaš, prokletniče; ti si me na to i naveo.
Hađi je zurio u spoljašnji zid zatvora kao da kroz njega može da vidi razbuktavanje noćnog
života napolju.
„Dakle, sada ste ozbiljno zabrinuti, Balistreri? A kardinal Alesandrini se pokajao za ono što je
učinio, zar ne? Misliće na to i narednih godina dok bude recitovao molitve zajedno s papom?"
Balistreri shvati da je izgubio. Nije imao više nijednu kartu koju bi mogao da upotrebi. Fjorela
Romani bila je izgubljena.
Korvu i Pikolo utrčaše u dvorište vidno uzbuđeni.
„Valerio Bona se obesio o jarbol svoje jedrilice", reče Korvu u jednom dahu.
Hađijeve oči zainteresovano blesnuše. Na njegovom bolesničkom licu pojavi se mefistofelski
izraz likovanja.
,,Eto, konačno se neko ozbiljno pokajao, Balistreri."
Balistreri se zanese od tog udarca.
Lepo je rekao da će mu Bog suditi a ne ja.
Pogledao je u Hađija. ,,Ali Valerio Bona nije ubio ni Elizu ni druge devojke. On je samo..."
„Samo je slagao, baš kao i svi ostali. To je ozbiljan greh. A nisu svi platili istu cenu kao ja.
Došao je trenutak da svi plate. No sudija nije vaš dobri Bog, Balistreri. Sad sam sudija ja."
„Gospodine Hađi, spreman sam da platim ma koju cenu. Samo spasite Fjorelu Romani."
Hađi se nasloni na zid. „Dajte mi još jednu cigaretu", promrmlja kašljući.
Začudo, dim cigarete kao da je smirio njegov kašalj. Opet je ispljunuo malo krvi na zemlju.
 „Želim da mi date tačan odgovor do sutra u podne, Balistreri. Ako mi ga date, Fjorela Romani
će preživeti. Vodite računa o tome da ja već znam neke stvari. Ako pokušate da me prevarite, devojka
će umreti."
,,A šta to treba da uradim?"
„Postoji još jedan razlog zbog kojeg je kardinal Alesandrini naterao Ðinu Ðansanti da slaže.
Ako vam ga kaže, time će vam priznati sve svoje grehe. Pokažite da umete da budete pravi policajac,
a ne samo onaj koji čuva rajska vrata."


Balistreri je poslao Korvua i Pikolo natrag u kancelariju i dogovorio se s njima da se nađu narednog
jutra u osam sati.
Malo posle ponoći tog beskrajnog dana izašao je sam iz zatvora. Subotnji noćni život oko Tibra
bio je u punom jeku. Automobili su se kretali u kolonama trubeći, masa ljudi s pivom ili sladoledom
u ruci stajala je po trotoarima, a restoranske bašte bile su prepune.
Prošla su samo dvadeset četiri časa otkako je izjurio iz stana Linde Nardi bežeći od sebe. Hodao
je ulicom posrćući od umora. Svi su ga obmanuli: Ðina Ðansanti, kardinal Alesandrini, Manfredi,
grof, Valerio Bona, Ajelo. Čak i Anđelo i Linda. Našao se u lavirintu u kom je Marijus Hađi potezao
konce.
Bio mu je neophodan san da bi malo sredio sve misli koje su mu se vrzmale po glavi, rasute
kao karte na vetru emocija. Ali da bi mogao da zaspi, bio mu je neophodan mir.
Nije okrenuo taj broj telefona već više od dve godine. Antonela se javila na prvo zvonjenje. Bila
je sama kod kuće i rekla mu je da ga očekuje.
Sačekala ga je u staroj gimnastičkoj trenerci, naduvenih očiju i s tamnim podočnjacima. Bez
obzira na sve ostalo, za nju je Paskvali bio dobar i korektan šef, što je danas prava retkost. No
Balistreri je znao da su njene suze uzalud prolivene. Paskvali je otišao u Kazilino 900 s pištoljem u
ruci i namerom da ubije Marijusa Hađija i okonča celu tu priču. Ali neko lukaviji i moćniji od njega
odlučio je da će biti drugačije i uvukao ga je u smrtonosnu zamku. No nije želeo da to kaže Antoneli.
Kad je videla u kakvom je stanju, odvukla ga je na divan i položila mu glavu u krilo i zatim
pripalila jednu od cigareta s marihuanom koje je on, dok su još bili u vezi, uvek s gnušanjem odbijao.
„Kako je Paskvali bio raspoložen ovih poslednjih dana?", upita je Balistreri.
„Otprilike kao i ti večeras. Za njega je kriv čvor na kravati ili jedna dlaka u kosi izvan
uobičajenog mesta bila ravna ovom tvom očajnom izgledu."
Antonela ispruži ruku i dohvati neku sveščicu sa stola.
„Sređivala sam njegovu kancelariju, Mikele. Našla sam ovu sveščicu u jednoj tajnoj pregradi."
Bila je to mala crna sveska veličine karte za poker. U njoj su bile beleške iz 2006. godine.
Balistreri se seti Nanove beležnice koju je dobio od njegovog sina. Ona je ponovo otvorila slučaj.
Prelistavao je Paskvalijevu beležnicu a oči su mu se same sklapale. U njoj nije bilo nikakvih imena ni
podataka o sastancima. Bili su tu samo neki zaokruženi datumi
Antonela mu je lagano prelazila rukom preko kose i milovala mu lice. Ti zaokruženi datumi
bili su mu vrlo dobro poznati. Najzad je sklopio oči i zaspao.



NEDELJA, 23. JUL 2006.

Jutro

Zvuk mobilnog telefona probudio ga je iz dubokog sna na Antonelinom kauču. Bio je to Korvu, koji
ga je čekao u uredu; već je bilo pola devet. Dok se tuširao hladnom vodom, spremila mu je duplu
kafu i tost. Uz kafu je popušio i dve cigarete.
„Više ne izbegavaš kofein i duvan, Mikele?"
U njenom glasu nije bilo nikakvog prebacivanja. Čak mu se činilo da Antonela odobrava tu
promenu.
„Bacio sam u klozet sve lekove, kao i sve svoje nekadašnje misli."
Ona se osmehnu. „Dakle, ostaje ti još da se vratiš seksu. Ili si i to već učinio?"
Ovlaš ju je poljubio u usta i pozvao taksi.
Ubrzo je utvrdio da su Korvu, Pikolo i Mastrojani došli u kancelariju još u šest sati ujutro da bi
pokušali da rekonstruišu slučaj od početka.
„Proverio sam sve moguće alibije za vreme smrti Elize Sordi u svetlu novih podataka koje
imamo. Dozvolio sam sebi i da proverim alibi Anđela Diogvardija", reče Korvu skoro se
izvinjavajući.
„Odlično si to uradio, Korvu. Slušam te."
„Dakle, sigurni smo da je Eliza bila živa u pet sati jer je odgovorila na majčin telefonski poziv,
što potvrđuje i izveštaj telefonske kompanije. Odmah posle toga, ili možda malo pre, vratarka se
popela do nje i Eliza joj je dala dokumenta koja je ova odnela kardinalu Alesandriniju. Zatim je
došao Manfredi, ili je već bio tamo kad je devojka pričala s majkom. Ostao je kod nje dvadesetak
minuta, a za to vreme su Balistreri i Diogvardi došli do kapije i tu popričali s vratarkom. Manfredi je
bio u Elizinoj kancelariji kada se Anđelo popeo. Kardinal mu je lično otvorio vrata. Manfredi je
ostavio povređenu Elizu, ako poverujemo u njegovu priču. Zaključao je vrata i vratio se kući, a zatim
je pozvao grofa iz hotela Kamiluča koji se nalazi na pet minuta hoda od njihove kuće, što smo i
proverili. Manfredi je kroz dvogled posmatrao Balistrerija kako priča s vratarkom. Otišao je u svoju
sobu i tamo se žiletom malo isekao po telu, a zatim je glasno kukao sve dok nije probudio majku.
Grof je stigao posle nekoliko minuta, sreo Balistrerija, rekao mu par reči i popeo se na svoj sprat,
dok se Ðina Ðansanti spremala za misu. Balistreri je krenuo prema Palati B i usput sreo oca Pola koji
je izlazio iz zgrade, a zatim se liftom popeo na treći sprat gde su ga čekali Anđelo Diogvardi i
kardinal. Otac Pol izašao je iz kompleksa zajedno s Ðinom Ðansanti. Ona je otišla na misu, a on u San
Valente."
Korvu napravi malu pauzu da bi proverio podatke iz preciznih zabeleški koje je imao kod sebe.
„Valerio Bona iskoristio je odsustvo vratarke, koja je otišla s Polom, i ušao u zgradu za
Balistrerijem. Ušao je u kancelariju i našao Elizu mrtvu. Barem je izgledalo da je devojka mrtva.
Manfredi se kune da ju je ostavio živu i povređenu. Jedan od njih dvojice laže ili prosto greši. Šest
osoba koje su ostale u Ulici Kamiluča bile su uglavnom zajedno u vreme oko osamnaest časova.
Balistreri, Diogvardi i kardinal Alesandrini izašli su napolje i opazili grofa i Ulu u kolima a
Manfredija na motoru. Od tog momenta tačno znamo gde su te osobe bile i u to ne moramo da
sumnjamo. Balistreri i Diogvardi su otišli da gledaju utakmicu, a kardinal, Ula i Manfredi su bili u
Vatikanu. Za grofa znamo samo da je otišao kod ministra unutrašnjih poslova. U ono vreme policija
je proverila podatke Ministarstva vezane za taj sastanak i utvrđeno je da je grof ušao u osamnaest
časova i pedeset minuta a izašao u devetnaest časova i trideset pet minuta."
„Korvu, molio bih te da uzmeš kopije tih registara iz Ministarstva." „Ali šefe...", pobuni se
Korvu neubedljivo.
,,Ti sigurno znaš kako to da izvedeš, Korvu, pa odradi tu proveru. Da se vratimo u sadašnjost."
Balistreri pokaza na tablu gde su slova bila hronološki poređana.

O (Eliza)
? (Ula)
A (Alina)
R (Samanta)
E (Nadja)
? (Ðovana)
V (Selina)
I (Ornela)
? (Fjorela)

,,Uz tri imena imamo samo upitnike", napomenu Korvu.
„Možemo da sledimo Hađijevu indiciju o početnom slovu imena njegove žene Aline", reče
Mastrojani, ,,a tamo gde nema slova, možerno da stavimo početno slovo krštenog imena te osobe."
,,Možemo", reče Korvu. ,Mada ja gajim neke sumnje povodom poslednjeg slova."
Zavisi od toga koje ćemo sledeće slovo pronaći urezano, pomisli. No nije hteo da to glasno
izgovori.
„Dakle, po hronološkom redosledu bilo bi O U A R E G V I F. No slova ne moraju biti
poređana baš tim redom", napomenu Pikolo.
„Čitao sam razne studije o sličnim slučajevima. Redosled slova je deo takvih manija i uvek je
važan."
Balistreri se iznervira. ,,Meni ta slova ne govore baš ništa." Ali jedna uspomena rovarila mu je
po podsvesti. Uobličavala se, rasplinjavala, nestajala. Znao je da je nešto slično već negde video.
Reč je uzela Pikolo. ,,Kad je reč o Valeriju Boni, nema sumnje da se sam ubio. Posle
policijskog ispitivanja uputio se u Ostiju; dva svedoka su ga videla kako se sam ukrcava na jedrilicu,
a zatim je isplovio po mraku. Čim je izašao iz luke, usidrio se u jednom malom i mirnom kanalu.
Jedrilica je nađena na oko petsto metara od obale. Obalska straža ju je primetila oko dvadeset dva
sata. Valerio Bona obesio se o katarku svog broda. Nema nikakve sumnje da je sve to sam učinio."
Pikolo napravi malu pauzu. Oklevala je. „Ostavio je i poruku", reče na kraju. „Rukopis je
sigurno njegov. Želite li da vam pročitam?"
Bacila je zbunjeni pogled na Balistrerija.
„Naravno, Pikolo, pročitaj nam."
Devojka pogleda listić i poče da čita.
„Tada smo svi morali da kažemo istinu, ali nismo imali hrabrosti. Poveravam se Gospodu -
neka me on kazni."
„A kome je ta poruka upućena?", upita Balistreri.
„Nije ništa napisao", reče Pikolo. „Ima još nešto. S njegovog telefona je posle policijskog
ispitivanja obavljen samo jedan poziv. Pozvali smo telefonsku kompaniju i brzo su nam poslali
odgovor. To je broj vatikanske telefonske centrale."
 Tog puta lični sekretar kardinala Alesandrinija bio je neumoljiv. Kardinal služi misu, a zatim
treba da odvede suprugu šefa jedne države u privatni obilazak Sikstinske kapele; posle toga mora da
pregleda tekst javne molitve Bogorodici koju će papa u podne održati u Dolini Aoste, pošto se
trenutno tamo nalazi na odmoru.
Balistreriju je bilo jasno da je već prevršio svaku meru, ali rešio je da ipak insistira. Kriza
između Vatikana i italijanske državne vlasti bila mu je mnogo manje bitna od života Fjorele Romani.
Oko devet sati zvao je Florisa, pronašao ga i izložio mu svoj plan. Kvestor ga je pažljivo
saslušao, kolebajući se između neverice i očajanja. Na kraju se osmehnuo i pružio mu ruku.
Floris je zatim pozvao ministra unutrašnjih poslova. Ovaj se malo bunio, ali Floris mu je rekao
da se na Balistrerija ne može uticati i da će on, ukoliko mu ne budu izašli u susret, sigurno pozvati
Lindu Nardi i dati saopštenje za štampu.
Ministar je pozvao podsekretara predsedničkog kabineta, koji je imao dobre veze u Vatikanu.
Samo je eksplicitna pretnja konferencijom za štampu, na kojoj bi Balistreri direktno optužio
kardinala kao odgovornog za smrt Fjorele Romani, mogla da ubedi podsekretara da ipak pozove
kardinala Alesandrinija.
Izvinio mu se, izjavio da se Balistreri oteo kontroli i obećao da će ga uskoro skloniti s tog
mesta, ali je usput nabacio i da crkvu već optužuju zbog preteranog insistiranja na odbrani prava
Roma i da bi bilo bolje izbeći nove nevolje. Kardinal Alesandrini dodelio je Balistreriju pola sata
svog vremena, pod uslovom da se ovaj pojavi u Sikstinskoj kapeli tačno u deset. Balistreri je tolike
godine proživeo u Rimu, a nikada nije bio u Sikstinskoj kapeli.
Kardinalovom pomoćniku pripala je muka od Balistrerijevog izgleda i navaljivanja. Kardinal je
došao tačno na vreme, odeven u kardinalsku odeždu.
Statusna razlika među njima sad je bila izrazito naglašena. Bio je spreman da mu posveti samo
nekoliko minuta.
Primio ga je veoma hladno. „Mislio sam da smo završili s našim uzajamnim ispovedanjem",
rekao je Alesandrini. ,,No ipak možemo malo da prošetamo zajedno; možda će to prijati vašem duhu,
a nadam se da je on u boljem stanju nego vaše telo."
Hodali su lagano po kapeli i Balistreri je usput prikupljao svu svoju snagu. Bio je na tom mestu
iz samo jednog razloga i nije smeo da dozvoli da ga rastroje ni prezir koji je osećao prema kardinalu
ni divna kupola kojoj su se divili posetioci iz celog sveta.
„Eminencijo, vi imate malo vremena, ali Fjorela Romani ima ga još manje."
,,Pa već sam vam kazao sve što sam mogao, Balistreri."
„Marijus Hađi nam je saopštio da će Fjorela Romani umreti u toku današnjeg popodneva. Osim
ako mi vi ne kažete..."
Alesandrini podiže ruku i dade mu znak da ćuti, pa zastade pred freskom Strašnog suda.
Dominantna je Hristova figura - lik koji uz miran zapovednički gest i sa strogim pogledom uperenim
u visinu silazi u pakao. Pored njega je figura Bogorodice u pomirljivoj pozi osobe koja više ne može
da utiče na božji sud, već se s pogledom uperenim ka nebu uzdiže u raj.
„Šta vi vidite ovde, gospodine Balistreri?", upita Alesandrini.
„Vidim Boga koji uliva strah. Pored njega je ožalošćena žena koja ne odlučuje ni o čemu.
Vidim i uplašene jadnike s obe njihove strane. To je možda božanska pravda, ali nigde ne vidim
saosećanje."
Alesandrini je bio zamišljen. „Nekada bi vas zbog tih reči sigurno spalili na lomači, Balistreri.
Pa i zlo je deo ukupnog božjeg dela. Hrišćani poput Ðine Ðansanti to znaju i prihvataju kao ispit vere.
To čine u očekivanju časa koji se vidi na slici - časa božjeg suda."
Drži mi lekciju iz teologije. Ne želi da mi pomogne. Ili ne može. Eto ti tog božjeg dela.
Balistreri izvuče kovertu iz džepa i pokaza mu fotografije. Eliza, Samanta, Nadja, Selina,
Ornela. Nagoretine, tragovi udaraca, slova urezana na tela.
Alesandrini ih ni ne dotače. Brzo se odmaknu od njega i zaputi prema izlazu. Balistreri baci
očajnički pogled na sat i shvati da mu je vreme isteklo. Video je vatikanskog ceremonijara i suprugu
stranog državnika kako stoje kraj njega i čekaju kardinala. Kardinal se već prilično udaljio kada se
još jednom okrenuo prema njemu.
„Prenesite Marijusu Hađiju ovo o čemu smo razgovarali. Kažite mu i da danas sluša Angelus."


Dok se s Korvuom kroz bučan prepodnevni saobraćaj vraćao u zatvor, obavestio je Florisa o
razgovoru s kardinalom.
„Premijer i ministar unutrašnjih poslova veoma su zabrinuti", reče mu kvestor.
,,To je zbog odnosa s Vatikanom; sigurno ne brinu za Fjorelu Romani." „Balistreri, zaista mi
nije stalo do ove moje fotelje. Oplakujemo već previše mrtvih, pa nam nepotrebne rasprave ne služe
ničemu. Ponudite Hađiju šta god znate."
„Gospodine kvestore, taj čovek umire. Mogu da mu ponudim samo istinu."
,,I šta ćete uraditi?"
„Uzdam se u Alesandrinija; javiću Hađiju ono što mi je kazao."
„Ali on vam zapravo nije rekao ništa", pobuni se Floris.
„Neka Hađi to sam oceni."
Po zidovima su se videli natpisi koji su pozivali narod da spali imigrantska nomadska naselja.
Neke od njih su potpisale izvesne pseudograđanske organizacije. Politički plakati takođe su
preporučivali drastične mere.
Ako Fjorela Romani umre, počeće pravi masakr. To je Hađiju od početka bilo jasno. To je deo
njegovogplana.
Stigli su u zatvor oko pola dvanaest. Hađi ih je čekao u sobi za ispitivanje. Sedeo je pred
televizorom, baš kao što je Balistreri tražio.
Balistreri mu je detaljno ispričao sve što je u međuvremenu uradio - naveo mu je alibije,
Valeriovu poruku i razgovor o Strašnom sudu koji je vodio s Alesandrinijem.
Hađi je zadovoljno klimao glavom kad je čuo da je Valerio Bona telefonirao u Vatikan, ali
naročito se uzbudio kad je čuo Balistrerijev razgovor s Alesandrinijem.
Dva puta ga je ponovio sa zlobnim uživanjem.
Zatim se okrenu Balistreriju. ,,A gde je odgovor na moje pitanje?"
,,Daću vam odgovor posle papinog Angelusa."
„Onda mi sada dajte da popušim jednu cigaretu." To je u toj sobi bilo zabranjeno, ali Balistreri
odluči da ne vodi o tome računa i pripali mu cigaretu, a zatim i sam uze jednu. U podne je počeo skup
u Dolini Aoste, gde je papa provodio nekoliko dana svog letnjeg odmora.
„Draga braćo i sestre!"
Papa je bio nasmejan i u dobroj formi. Govorio je o Bliskom istoku i izrazio solidarnost s tim
nesrećnim narodima. Zatim je promenio temu.
„Juče smo proslavili praznik sećanja na Svetu Mariju Magdalenu, Hristovu učenicu koja u
jevanđeljima zauzima jedno od najvažnijih mesta."
Papa je nastavio da priča o Mariji Magdaleni, a zatim je prešao na zaključke. Balistreri vide da
je Hađi odjednom naćulio uši.
„Priča o Mariji iz Magdale podseća nas na jednu suštinsku istinu: pravi Hristov učenik je onaj
koji je, izložen ljudskoj slabosti, imao dovoljno skromnosti da zatraži pomoć od Hrista - onaj koji je
ozdravio i pratio ga u stopu postavši svedok njegove saosećajne ljubavi, jače od greha i smrti."
Papa je završio govor ponovnim osvrtom na situaciju na Bliskom istoku, a zatim je izmolio
Angelus.
„Sad možete da ugasite televizor." Hađi je bio utonuo u misli. Činilo se da je odlutao nekuda
daleko, možda u neku svoju tužnu uspomenu. Zatim odjednom baci pogled na sat koji je visio na zidu.
Pokazivao je dvanaest sati i četrdeset minuta.
„Želim da čujem odgovor na moje pitanje, Balistreri."
„Kardinal je onda slagao jer je umislio da može sam da sudi o dobru i zlu i sada se ponaša
ponizno kao Magdalena pred Hristom i traži pomoć od njega, gospodine Hađi. Lagao je iz straha da
ćemo okriviti dvojicu mladih ljudi koje on smatra nedužnima. Jedan od njih je Manfredi. Što se tiče
drugoga..."
Hađi je kašljao sve više, a oči su mu bile mračne i duboke. Balistreri je video da mu vene
pulsiraju na prozirnim slepoočnicama i da mu jagodice štrče iz upalih obraza.
On umire. A s njim će umreti i Fjorela Romani.
,,I šta ćete sada, Balistreri?"
„Kunem vam se da će ubica Elize Sordi biti kažnjen, ma ko on bio... No molim vas da spasete
Fjorelu Romani, koja nije ni za šta kriva."
„Zar mislite da je moja žena Alina bila kriva?"
Balistreri je već znao da je to bio glavni okidač Hađijevog lucidnog ludila. Odmahnu glavom.
,,Ne, vaša žena svakako nije bila kriva ni za šta. Ali ubio ju je strah i nesrećan slučaj, a ne ubica
koji divlja, davi, urezuje slova u meso..."
Hađi ga gnevno prekide. „Ubila ju je vaša prokleta katolička vera! To su bili Ana Rosi, Valerio
Bona, kardinal Alesandrini, onaj mladi crvenokosi pop..."
„Otac Pol."
Hađiju je opet pozlilo; kašljao je i pljuvao krv. ,,Da, otac Pol, koji je ručao s Elizom Sordi te
proklete nedelje, poslednjeg dana njenog života. To mi je kazala Alina, jer ih je videla u baru blizu
parohije. A videla je i Valerija kako ih uhodi."
Zbog toga je Valerio telefonirao Alesandriniju pre nego što se obesio. Hteo je da ga podseti na tu
istinu.
„Alina se uplašila vas, gospodine Hađi. I to zbog nečega što ne želite da nam kažete. A čini se da
ona nije bila osoba koju je lako uplašiti."
„Objasniću vam i to, Balistreri. Ula je načula telefonski razgovor koji je grof vodio i ispričala
ga Ani Rosi, Samantinoj majci. Ova je kazala Alini da sam ja bacio Elizu u reku. A moja žena, sirota
naivna devojčica, prepala se tog vašeg prokletog pakla u koji preteći Bog šalje čak i one koje ćute da
bi zaštitile sopstvenog muža."
Balistreri nije mogao da poveruje ušima. „Zar su toliki ljudi izginuli da biste vi kaznili onoga
ko vas je zavadio s Alinom? Osveta posle dvadeset četiri godine? Mogli ste to učiniti i ranije, zar
ne?"
„Često sam pomišljao na to, ali ipak nisam znao ime glavnog krivca -onoga ko je ubio Elizu
Sordi i izazvao sve ostalo. Jer kada sam je poneo iz kancelarije i bacio u reku, devojka je sasvim
sigurno bila mrtva."
„Sada znate ko je to bio?"
,,Ne znam, Balistreri; a vi ste krivi što ja to ne znam. No već godinu dana znam za ovo", Hađi
pokaza krvavu maramicu, ,,i ne mogu više da čekam, nemam više vremena. Vi treba da mi pronađete
krivca."
,,Pa šta mislite da ćete ovako postići? Da ćete saznati ime ubice? Ili želite da pokrenete masakr
Rumuna u Italiji? Želite li da pretvorite ovu zemlju u pakao podivljalih rasista?"
Hađi ga izazivački pogleda: ,Mislite takvih kao što je bio onaj vaš patuljak kome sam one noći
pucao u leđa...?"
 Izbezumljeni Balistreri izgubi kontrolu nad sobom i skoči na njega.
Čuo je kako mu krv tutnji u ušima i probija mu bubne opne dok je stezao Hađijev vrat. Stražari
potrčaše da ga zaustave. Jedan od njih je, srećom, bio pravo brdo mišića i lako je odvojio Balistrerija
od Hađija, podigavši ga uvis kao slamku.
Hađi je pljuvao krv po zemlji i kašljao držeći se za grlo. No i dalje je bacao unaokolo drske
poglede dok su stražari držali Balistrerija.
„Pozovite lekara", reče Korvu.
,,Ne treba, nije to ništa ozbiljno", reče Hađi masirajući vrat. Zatim se obrati Balistreriju. „Vidite
kako malo treba čoveku da nekoga ubije, Balistreri? No vi to već znate, zar ne?"
„Dosta je", reče Korvu. „Vratite tu zver u ćeliju."
,,Nemojte", procedi Hađi, „treba da odemo po Fjorelu Romani."
„Pustite me, malo sam se smirio", reče Balistreri i stražari popustiše stisak, ali ipak stađoše
između njega i Hađija.
,,Vi ne idete nikuda", reče mu Korvu.
„Onda se oprostite od Fjorele Romani. Balistreri će imati još jednog pokojnika na savesti. No to
možda ne menja mnogo - jedan manje ili više..."
Želi da te razbesni. Želi da te pretvori u zver, istu kakva je on sam.
Ta pomisao ga malo smiri. ,,Ne verujem vam više, Hađi. Ne možete biti sigurni ni da li je
uopšte još živa."
Hađi baci pogled na sat na zidu. Bio je minut do jedan.
„Uključite mobilni telefon, Balistreri, i to odmah."
Hoće on još nešto - hoće da te uništi. To je njegova cena za spas Fjorele Romani.
Čim ga je uključio, telefončić zazvoni. ,,Halo", reče Balistreri.
Glas je bio samo uplašeni šapat. „Ovde Fjorela Romani, dođite po mene i odvedite me odavde...
Titi!"
Veza se prekinula.
Balistreri pozva Fjorelinu majku. ,,Ko je Titi?"
Franka Ðansanti se zagrcnu. ,,To je njena omiljena igračka, pilence Titi koje joj je poklonila
baka Ðina. Gospodine Balistreri, šta se to dešava?"
„Pouzdajte se u nas, gospođo. Javiću vam se do večeras."
Da bi izveli Hađija iz zatvora, makar i vezanog lisicama i u pratnji stražara, bila je potrebna
odlučna intervencija kvestora kod ministra unutrašnjih poslova i ministra pravosuđa.
,,To je potpuno ludilo, Balistreri. No ne marim da svi potonemo u poslednjem pokušaju da
spasemo tu devojku", reče mu Floris.
,,Vi ste dobar čovek, gospodine kvestore."
„Hvala, i vi ste dobri, Balistreri. Budite oprezni."
Balistreri nagonski dotaknu beretu u futroli pod pazuhom.
Vratio se u sobu. „Kuda to idemo, gospodine Hađi?"
„Kažu mi da je napolju lepa i sunčana nedelja. Stoga bih danas po podne rado otišao na more.
Voziću se s vama."
„Ići ćemo policijskim kombijem", reče Korvu.
No Hađi se nije složio ni s tim.
„Nećemo, uzećemo jedan lep običan auto, jer mislim da mi je ovo poslednji izlet u životu. A
ako ne vidim predeo, ne mogu vam pokazati put spasenja."


 Popodne

Formirali su povorku od pet automobila - u prva i poslednja dva bila su po četiri naoružana
policajca. U sredini je bio auto s njih četvoro. Korvu je bio za volanom, Pikolo kraj njega, a pozadi
su sedeli Balistreri i Hađi s lisicama na rukama.
Krenuli su po vrelom popodnevnom suncu, oko pola tri. Termometar u automobilu pokazivao
je da je napolju četrdeset stepeni.
„Idite prema moru, na Pontinu", reče im Hađi.
Dok su izlazili iz centra grada, Hađi je ćutao. Zurio je u trotoare pune turista, u Tibar i bašte
restorana. Nije bilo mnogo saobraćaja; po takvoj vrućini Rimljani su bili ili na plaži ili u brdima.
Posle dvadesetak minuta bili su na Pontini, nekoj vrsti autostrade ka moru koja od Rima vodi na jug.
„Kuda idemo sada?", upita Korvu.
„I dalje vozite pravo", odgovori Hađi zureći zaneseno u panoramu.
Balistreri je shvatio da to neće biti kratak put.
„Skinite mi lisice i dajte mi cigaretu, Balistreri", naredi mu Hađi.
„Ne, nećemo skidati lisice", reče Korvu.
„Onda mirno možete da okrenete auto i vratite se nazad. To su moje poslednje cigarete i želim
da imam slobodne ruke, kao i uvek kada pušim."
„Oslobodi mu desnu ruku, a levu veži za sedište", reče Balistreri Ðuliji Pikolo.
Zatim dodade Hađiju upaljenu cigaretu.
„Zar više nemate onaj mali upaljač iz bara Bela blu?" upita Hađi uvlačeći dim.
Hoćeš da razgovaraš, prokletniče? Dobro, razgovaraćemo.
,,A ko nas to čeka pored mora?", upita Balistreri.
Hađi se samo nasmeja. ,,Ne budite toliko nestrpljivi, videćete kada stignemo. Ali ako imate još
neko pitanje, recite; možda ću vam odgovoriti na neko od njih. Iskoristite to što sam danas dobre
volje."
Balistreri je u retrovizoru zapazio pogled upozorenja koji mu je dobacio Korvu. Ali više mu
nije bilo stalo do opreznosti. Mislio je i da zna ko je ubio Elizu Sordi, ali osećao je da mu to neće
pomoći da spase Fjorelu Romani. U celom tom mozaiku nedostajalo je još nekoliko kockica,
odnosno nekoliko lica. Naročito ga je mučilo jedno od njih.
„Dobro, gospodine Hađi, da počnemo od Samante Rosi. Zašto baš ona?"
,,To sam vam već kazao. Ana Rosi je kazala Alini da sam se postarao da uklonim telo Elize
Sordi i ubedila ju je da pobegne od mene. Baš kao da ju je sama ubila. Mogao sam da se osvetim
direktno Ani. No naučio sam na svojoj koži da smrt voljene osobe donosi najveći bol. Zato sam
izabrao njenu ćerku.
Da, molim vas da svakako obavestite tu gospođu da bi joj ćerka i danas bila živa da je ona
gledala svoja posla."
Čuo je kako Ðulija Pikolo duboko uvlači vazduh, pa joj spusti ruku na rame upozoravajući je da
se smiri. Hađi je hteo sve da ih isprovocira, ali morali su ostati hladnokrvni i koncentrisani na svoj
glavni cilj - spasavanje Fjorele Romani.
,,A zašto Nadja?"
,,Uh, danas me uporno pitate sve ono na šta sam vam već odgovorio. Zato što je veoma ličila na
Alinu, koja mi je nanela toliko bola."
Balistreri uopšte nije bio ubeđen u to. ,,To mi zvuči vrlo nategnuto. Naročito pošto vas je
Kamara video s njom u privatnoj sali bara Bela blu."
Hađi odmahnu glavom. „Tamo nisam bio ja. Ja sam mogao da viđam Nadju kad god sam hteo.
Neko drugi je hteo da je te večeri upozna."
Pikolo se naglo okrenu. „Kolađakono!", povika.
Hađi se gušio od smeha i kašlja koji su ga spopali istovremeno. ,,Vi ste se zaista glupavo
fiksirali na tog jadnika. Kolađakono je te večeri bio pozvan samo zato da bi bio što više umešan u
ono što je trebalo da se dogodi. Sirotan je mislio da je reč o nekakvoj političkoj uceni i da Nadja
treba da posluži u te svrhe. Bio je to prilično koristan blesavko."
,,No vi ste telefonirali Vasileu, otišli ste Adrijanovim motorom na ono brdo po đuliju T, oteli
ste Nadju, odveli je Vasileu i otišli motorom..." Pikolo se tu zaustavila - odjednom je bila prilično
zbunjena.
Hađi se nasmejao. „Nešto vam tu nedostaje, zar ne? Ko je onda ubio Nadju?"
,,Ne", ispravi je Korvu. ,,Vi ste otišli motorom na brdo, uzeli ste auto i ostavili motor, ugrabili
Nadju oko pola sedam. Malo ste usporili dok ste prolazili pored Natalije jer ste mislili da je to Nadja,
a imali ste sreće što je ova bila sama..."
,,Ne, nikada u životu nisam imao mnogo sreće; samo sam imao dobrog pomagača", reče Hađi
mirno.
Balistreri je već rekonstruisao taj deo priče.
,,To je bio onaj kome se nije dizao s Ramonom, pa vam je tako omogućio da odvedete Nadju.
Vi ste zajedno s njim otišli na motoru na brdo i uzeli automobil pogodan za otmicu u Ulici Torikola.
Zatim ste se odvojeno vratili -jedan na motoru, drugi u automobilu. Vi ste oko šest sati odveli Nadju,
a on je zamajavao Ramonu. Zatim je on odveo Nadju Vasileu, dok ste se vi vratili kući da sklonite
motor i zatim ste otišli u Kazilino 900 da deci podelite poklone."
Korvu i Pikolo su zgranuto zurili u njega u retrovizoru. Hađi zapljeska rukama.
„Bravo, Balistreri, posle toliko godina počinjete nešto da shvatate. Samo nastavite, daleko ćete
stići... "
Balistreri se nije dao isprovocirati, već je nastavio priču.
„Vaš pomoćnik je sačekao oko dva sata dok je Vasile upražnjavao seks s Nadjom i zatim mrtav
pijan zaspao. Posle toga ju je zadavio i urezao joj slovo E. Alesandrini je u pravu što se vas tiče,
Hađi; niste vi tip koji siluje i davi devojke i urezuje slova po njima."
Hađi klimnu glavom. „Više volim da pate živi ljudi, a ne da mučim one koji umiru. To je moja
specijalnost, Balistreri."
Ovaj to nije prokomentarisao, već je nastavio rekonstrukciju događaja.
„Zatim ste, posle proslave u Kazilinu 900, na motoru otišli da pokupite svog pomoćnika dok su
ostali otišli na Trg Svetog Petra. Ostavili ste na brdu đuliju Ti obojica ste se vratili na motoru."
Hađi je izgledao iskreno obradovan Balistrerijevim napredovanjem - kao da konačno neko
shvata njegov plan i divi se njegovom savršenstvu.
„Tačno Balistreri, baš tako. On je urezao sva ta slova, uključujući i ono na Elizi Sordi. To je
vrlo ružno i ja to ne bih nikada uradio, ali moj pomoćnik je takav. Njemu se to dopada."
,,A ta saradnja je počela pre dvadeset četiri godine", nastavi mirno Balistreri. „Grof je smatrao
da Manfredi nije ubio Elizu pa je hteo da neko porazgovara s njom, da je umiri i predloži joj
nagodbu. Zato je pozvao Frančeska Ajela."
Hađi načini pokret kao da se klanja. „Bravo Balistreri, vidim da vam danas mozak dobro radi.
Frančesko je trebalo da joj ponudi dobar dogovor oko posla u zamenu za ćutanje; no kada je ušao u
kancelariju, video je da je devojka mrtva. Pozvao me je da mu pomognem. Dobro smo očistili
kancelariju, a zatim smo ubacili telo u moj prtljažnik. Ajelo je otišao da gleda utakmicu s
prijateljima, a ja sam se postarao da telo dospe u reku. To je bilo vrlo gadno, jer sam morao da je tu i
tamo posečem i napravim nekoliko izgoretina od cigareta da bi delovalo kao da je bila dugo mučena.
No sada sam zaista umoran, Balistreri. Dajte mi još jednu cigaretu i pustite me malo na miru."
 Neko vreme su svi ćutali. Hađi je u tišini pušio i zagledao natpise kraj puta koji su se brzo
smenjivali. Pratika di Mare. Pomecija. Ancio. Netuno. Bilo je već skoro pola pet po podne, a Pontina
je još uvek bila prazna i obasjana jarkim suncem.
Balistreri se zabrinu. Nešto mu se tu nije slagalo. To insistiranje na Nadji nije imalo smisla. Bez
nje i bez tog razbijenog fara na đuliji T nikako se ne bi posumnjalo na Hađija.
„Hteo bih da popričamo o tim slovima", odjednom reče Korvu.
,,To je mladalačka strast mog pomoćnika, koji je s godinama postao perfekcionista", reče
mirno Hađi, kao da priča o umetnosti ili sportu.
„Zanima me da li za Ulu i Ðovanu Sordi treba da uzmemo početna slova imena kao i za vašu
ženu Alinu."
Hađija je to zabavljalo.
„Vas baš zanima ta enigma, zar ne, Korvu? Ja mislim da je to vrlo detinjasto, a i opasno po mog
pomoćnika. No njemu je veoma stalo da dovrši svoj posao. Za Ulu treba uzeti inicijal U, no za
Ðovanu Sordi bitan je privezak s inicijalom koji je posle Elizine smrti stalno nosila na ruci."
,,Na njemu je bilo slovo E", odseče Korvu, uzdajući se u svoje nepogrešivo pamćenje.
,,Ali pre toga je već bilo jedno slovo E, ono urezano na Nadji", pobuni se Balistreri.
„Danas ste vrlo dosetljivi, Balistreri. Tačno je da se javljaju dva slova E, i to jedno za drugim.
Moj pomoćnik je veoma precizan - u tome pomalo podseća na Korvua. Insistirao je na dva slova E.
Uostalom, pričinilo mu je zadovoljstvo da ubije Ðovanu Sordi, a i nije bilo teško."
,,Da je ubije?", zgranu se Pikolo.
Hađi se smejuljio, kašljao i pljuvao krv u maramicu.
,,To je bio genijalan potez, olakšan vašim glupim finalom Svetskog prvenstva u fudbalu. Moj
pomoćnik ju je tog jutra sreo na misi. Kazao joj je da će joj ispričati istinu o smrti njene ćerke. U
zamenu za istinu očekuje da se ona te iste večeri pridruži Elizi."
„Ne verujem u to", reče Korvu. „Gospođa Sordi bila je pobožna žena iznurena tugom, ali nije
bila glupa. Ne bi mu poverovala."
,,Mom pomoćniku bilo je lako da je ubedi. Ponudio joj je istinu u zamenu za skok s balkona.
Trebalo je da se zakune Devicom Marijom da će to uraditi. A za tako nešto nema bolje prilike od
druge pobede na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Ko zna, da je Italija promašila onaj penal, gospođa
Sordi se možda ne bi bacila s balkona. No on bi joj svakako pomogao da to izvede do kraja." Hađi je
kašljao i smejao se.
Pikolo se besno okrenu, a Balistreri je strogo pogleda.
,,A kako je vaš pomoćnik mogao da joj objasni ko je ubica?", upita Korvu.
„Vrlo lako; naveo joj je detalj koji je mogao znati samo onaj ko je učestvovac u napadu na
Elizu. A on je to svakako znao."
,,Dobro", nastavi Korvu, „onda imamo niz O U A R E E V I i još jedno, poslednje slovo."
Hađija je očito zabavljala njegova upornost. „Vidim da je za Korvua ova enigma neodoljiva pa
ću mu još malo pomoći. Taj niz je dobar, ali nedostaje mu prvo slovo."
Korvu opsova na sardinijskom. Pikolo se naglo okrete s ognjem u očima i pištoljem u ruci.
Balistreri stavi ruku između cevi pištolja i Hađijevog lica.
„Pikolo, skloni taj pištolj i stavi mu opet lisice."
Balistreri se trudio da ostane miran. No ona zabrinutost koju je osetio malo ranije polako se
pretvarala u uzbuđenje. Nešto se tu nije uklapalo. Kao da im se iz udaljenog epicentra bližio jak
zemljotres.
Istina nikada nije pravolinjska. Istina je kružna. Dakle, tražimo prvo slovo? Ono pre Elize
Sordi?
Anđelov mobilni telefon zazvonio je dok je sedeo na terasi Linde Nardi. Bilo je već oko pola
šest po podne.
Vratio se u kuću. Linda je bila sklupčana na kauču i odevena kao da joj je hladno.
,,To je bio otac Pol", rekao joj je. „Hoće da mi kaže nešto važno. Treba da dođem u parohiju
San Valente kroz jedan sat."
Ona tužno klimnu glavom. Čini se da je došao odlučujući trenutak. Osmehnu mu se i nežno ga
pogladi po ruci. „Hvala ti, Anđelo."


Hađi je zurio u oznake na putu. Najavljivale su skretanje za Sabauđiju posle jednog kilometra.
„Nismo daleko od cilja, Korvu. Skreni ovde za Sabaudiju", reče mu.
Pikolo je telefonom javila agentima u automobilima koji su ih sledili i onima koji su išli ispred
njih gde treba da skrenu.
Pet automobila se okrenulo, skrenulo na put oivičen drvećem i stiglo na beli glavni trg
Sabaudije s visokim crkvenim zvonikom i četvrtastim zgradama podignutim u doba fašizma.
Nastavili su da se voze ka plaži. Šetalište kraj mora bilo je puno automobila parkiranih između
peščanih dina, a kraj mora su se mogle videti lepe vile. Nastavili su da voze pored mora brzinom
pešaka, okruženi kupačima dok su se čitave porodice šetale u kupaćim kostimima, sa sladoledom u
ruci ili gumenim čamcem pod miškom.
Hađi je izabrao najapsurdniji scenario - valjda zbog ideje da smrt treba lagano da ispuni prostor
koji je zauzimao život, poput bezbojnog i bezmirisnog smrtonosnog gasa puštenog u lep salon pun
ljudi.
„Kapija sledeće vile je otvorena", reče Hađi. ,Možemo da parkiramo ispred nje." Pogledao je na
Balistrerijev ručni sat. „Dobro, sad je pola šest i malo smo poranili. Reći ću vam šta tačno treba da
radite da ovo putovanje ne bilo uzaludno."
,,U redu, šta to treba da radimo?", upita strpljivo Balistreri.
„Moj pomoćnik je sada u toj vili, i to zajedno s devojkom. Od pet sati drži pištolj prislonjen uz
njenu slepoočnicu i, ako pokušate da upadnete u kuću, Fjorela će sigurno stradati. Morate me pustiti
da uđem sam i ubedim ga da ćete sigurno naći ubicu Elize Sordi."
„O tome nema ni govora", odseče Korvu.
„Onda uradite šta znate", mirno reče Hađi.
,,Da li vaš pomoćnik zna da ćete danas doći ovamo u ovo vreme?", upita Balistreri.
,,Pa naravno; sastanak je dogovoren pre izvesnog vremena. Znao je da treba da vas pozove na
mobilni telefon u jedan sat, i to je uradio. Ako ne stignem do pola šest, on će je ubiti. Vidite da smo
sve precizirali; mi ništa ne prepuštamo slučaju", reče Hađi zadovoljno.
Zabavlja se, to je njegova predstava. No za sam kraj spremio je neko iznenađenje.
Neka devojčica od pet ili šest godina pokucala je na prozor automobila mašući im sladoledom.
Hađi joj odmahnu rukom s lisicama. Čovek na samrti s lisicama na rukama. Ipak je bio veseo kao đak
na školskom izletu. Balistreri se borio s osećanjem nelagodnosti koje ga je sve više obuzimalo.
Pošao je iz Rima misleći da može da kontroliše situaciju: znao je ko je ubio Elizu Sordi i ko ih čeka u
Sabaudiji. No sad odjednom više nije bio siguran u to.
„Želim da mi date reč da je Fjorela još živa i da ćete je vratiti", reče Balistreri.
„Morate mi ostaviti vremena da svom pomoćniku razjasnim sve laži izrečene 1982. godine i da
ga ubedim da će istina na kraju pobediti. Kunem vam se uspomenom na moju ženu da će se posle toga
Fjorela Romani vratiti svojim najbližima."
„Ne mogu da vam skinem lisice", reče Balistreri. „Biću napolju i povremeno ću vas pozivati.
Ako se ne odazovete, mi ćemo upasti."
Hađi se osmehnuo. „Dobro, no ne brinite za mene, Balistreri. Moj pomoćnik mi ne bi naneo
nikakvo zlo. A sad idem ili će biti prekasno."
Pustili su ga da izađe. Bio je to samo teturavi čovečuljak s lisicama na rukama, koji je kašljao i
pljuvao krv po asfaltu obasjanom suncem. Hađi malo zastade i baci pogled na more i svakodnevnu
sreću koja ga je okruživala. Dok ga je gledao kako stoji nepomično lebdeći između života i smrti,
Balistreri oseti da se i sam nalazi na granici. Baš kao i Hađi.
Zatim Hađi uđe u kuću.
Da sam imala oca, ne bih večito tragala za istinom. Da sam imala oca, naše adolescentne patnje
nikada se ne bi ukrstile. Da sam imala oca, sve te žene ne bi bile pobijene. Nevidljivi čovek kojim je
opsednut Mikele Balistreri je otrovniplodpreterane griže savesti i osećanja krivice. Uključujući i moju.


Hađi je bio unutra već pola sata, a Balistreri je zajedno s Korvuom i Pikolom čekao ispod jednog
drveta u vrtu na samo nekoliko metara od glasnih kupača na plaži; postajao je sve nervozniji. Agenti
su okružili vilu sa svih strana. Kvestor Floris je bio na direktnoj vezi s njima preko mobilnog
telefona. Balistreri je povremeno zivkao Hađija, a ovaj bi mu uvek odgovorio: „Sve je u redu,
razgovaramo."
U šest sati i pet minuta Hađi se pojavi na vratima. Obrati se Balistreriju.
„Moj pomoćnik želi da mu se vi lično zakunete da ćete uhapsiti ubicu Elize Sordi."
,,Ne dolazi u obzir", reče Korvu. „Inspektor Balistreri neće ulaziti tamo, nego vi izađite."
Hađi pogleda Balistrerija. ,,Pa zakleo sam vam se svojom pokojnom ženom da je Fjorela
Romani unutra i da je živa. Ako uđete, kunem se da će se devojka vratiti u Rim živa i zdrava. Inače..."
Balistreri je imao na umu jedino to da će, ako uđe u vilu, spasti tu devojku. Bacio je pogled na
plažu na kojoj je vreo život i na mračna vrata tihe vile. Bio je spreman da plati tu cenu. Bilo je to
prilično apsurdno, ali odjednom mu pade na um lice Anđela Diogvardija na TV ekranu i onaj njegov
budalasti blef.
Sve ili ništa.
Obrati se Korvuu i agentkinji Pikolo. „Okej. Ako u toku narednih dvadeset minuta ne izađem s
Fjorelom Romani, upadajte ."
Vide kako Pikolo besno otire suzu frustracije i gneva i začu kako Korvu opet sipa sardinijske
psovke. Bilo je još malo prepirke i natezanja, ali Balistreri na kraju smiri svoje zamenike i pođe u
vilu za Hađijem. Bilo je šest i petnaest.


U šest sati i dvadeset minuta Linda i Anđelo se zagrliše na odmorištu.
,,Da li si siguran?", upita ga ona s poslednjim tragom sumnje.
To je bila tačka s koje nema povratka.
„Sasvim sam siguran", reče on ulazeći u lift. Kao da je privukao sebi hrpu žetona u odlučujućoj
partiji pokera.


Kuća je bila u polumraku i unutra je bilo sveže, roletne su bile spuštene a svetla pogašena. Sunce se
jedva probijalo kroz roletne. Ušli su u dnevni boravak. Fjorela Romani bila je sva uvezana,
pokrivenih usta i lisicama privezana za stolicu. No bila je živa.
,,Ja sam policajac, Fjorela. Uskoro ću te odvesti kući; sačekaj još nekoliko minuta." Devojka se
trgnula od uzbuđenja. Balistreri je pomilova po kosi da je malo ohrabri. Hađi sede u jednu fotelju. U
rukama na kojima su bile lisice držao je pištolj koji je uperio u njega.
„Sedite, Balistreri. Treba da izmenjamo još nekoliko reči pre nego što se zauvek rastanemo."
 Balistreri sede naspram Hađija. Bio je sasvim spreman da pogleda zlu u lice.
Život je i nečija smrt danas da bi se spasli nedužni za budućnost.
„Zaista očekujem da održite obećanje, gospodine Hađi", reče Balistreri pokazujući Fjorelu.
,,Ja uvek održim svoja obećanja, Balistreri. No i svetim se za učinjeno zlo. Ovo je naš poslednji
susret."
Izgledao je kao Lucifer lično. Tamne oči, debele obrve i oči zažarene od groznice.
„Pripalite mi poslednju cigaretu, Balistreri, i stavite je na stočić, ali bez približavanja."
Držeći pištolj jednom rukom, Hađi uze cigaretu drugom, vezanom lisicama, i strpa je u usta.
Spolja su dopirali zraci sunca i čuli su se prigušeni uzvici i graja kupača. Paravan između života i
smrti bila je drvena roletna izbledela od sunca i soli.
Hađi je žudno udisao dim, sedeći zavaljen u fotelji. Uživao je u poslednjem času svoga trijumfa.
Nije izgledalo da mu se žuri.
„Ali zašto ste sve to uradili, Hađi? Cela ta zavera s manijačkim saučesnikom i Tajnom službom,
s tolikim mrtvima čak i među vašim rumunskim prijateljima?"
,,To su moji vojnici, Balistreri. Stradali su u ratu protiv vašeg civilizovanog naroda lažnih
bogomoljaca, kurvinskih supruga i korumpiranih političara. Baš kao što su bili i svi oni koji su se
vrteli oko Elize Sordi i nahuškali Alinu protiv mene. No svi će platiti za ono što su skrivili."
„Mogu da shvatim vašu osvetu Valeriju Boni, Ani Rosi i kardinalu. Shvatam i zašto ste se
okomili na mene, pošto sam pustio pravog ubicu Elize Sordi da pobegne. No kakve veze ima Tajna
služba, svi ti Romi, ENT, Dubai...?"
Hađi je žudno vukao poslednje dimove.
„Pre godinu dana utvrdili su mi rak pluća. Neizlečiv. Morao sam da požurim, a blickrig zahteva
vojnike i saveznike."
„A zašto ste uvukli Rome u tu priču, gospodine Hađi? Da biste izazvali mržnju Italijana protiv
njih? I vi i taj deo Tajne službe kom ste služili."
„Balistreri, shvatite da Tajna služba jeste koristila mene, ali i ja sam iskoristio njih. Ja želim
osvetu, a oni žele da zauvek promene političku ravnotežu vaše govnjive zemlje - onu u koju ste se
uvalili tokom poslednjih šezdeset godina. A misle da će to postići ako izazovu talas nekontrolisanog
nasilja usmerenog protiv Roma. U tom poslu sam im vrlo rado pomagao."
„Neće se desiti tako nešto. Italijani imaju mnoge mane, možda su rasisti, lažni dobrotvori i
korumpirani, ali nisu nasilni. Nikada neće doći do opšte italijanske pobune protiv Roma, a naročito
ne protiv Rumuna."
,,Tu grešite, Balistreri. Još jednom ste se prevarili. Sledeća žrtva biće mlada Italijanka, koju će
naći gadno izmasakriranu. Italijani će se sigurno pobuniti."
Ðavolski osmeh i kez. ,,A vi ćete, Balistreri, biti u prvim redovima kada taj masakr počne."
Ti nanosiš bol preživelima, a ne onima koji će umreti. To je večni bol.
Balistreri oseti da se ledi od besa. Odjednom shvati da je od samog početka bio obmanjivan.
Nisu oni bili ti koji su uhvatili Marijusa Hađija. On je njih potražio da bi ih konačno doveo
ovamo. U tu vilu kraj mora, između životne radosti i smrti.
„Namerno ste kašljali dok su Romi mrcvarili Samantu i dok ste razgovarali s Vasileom.
Namerno ste razbili onaj far na đuliji T da biste ubrzali istragu. Na kraju ste izabrali Nadju samo zato
što je imala neke veze s vama - doveli ste policiju do nje da bismo vas uhvatili i da biste nas zatim
doveli ovamo."
Ledene Hađijeve oči posmatrale su ga s ironijom. Kad je povukao dim, žar cigarete osvetlio mu
je lice u pomrčini. ,,Da li ste se najzad uplašili, Balistreri?"
Hađi je bio samo jedna polovina zla. Druga polovina bio je Nevidljivi čovek - onaj koji je
ubijao devojke i koji mu je one noći na brdu poštedeo život.
 Balistreri je u potpunoj neverici osetio kako ga dotiče ledena oštrica straha. Već trideset šest
godina nije se plašio smrti, ali sad je osetio goru vrstu straha -plašio se da će umreti i pritom ipak
ostati živ. To je bila kazna kakvu bi mu dosudio Ðavo a ne Bog.


Nevidljivi čovek bio je euforičan, ali istovremeno i pomalo depresivan. Uskoro će računi biti
izravnati - te večeri razračunaće se sa svim neprijateljima, a njegov veliki plan ostvariće se u celini.
Pomislio je na ono što sad preživljava Balistreri, koji se nalazi na oko sto kilometara odatle, i
osmehnuo se.
To nje ništa spram onog što će ga snaći kasnije. No ja kasnje neću imati ovakvu misiju koju treba
ostvariti.
Krenuo je iz Sabaudije oko petnaest do tri, čim mu je doušnik javio da je pet policijskih
automobila zajedno s Marijusom Hađijem nekuda krenulo iz zatvora Ređina Koeli. Pre nego što je
pošao, stigao je da pojede odličnog dimljenog brancina i popije čašu dobrog belog vina u obližnjem
restoranu na obali nedaleko od vile.
U Rim je stigao oko pet sati - taman na vreme da obavi još jednu neophodnu stvar, što je vrlo
lako izveo. Još jedan račun je sravnjen i još jedan neprijatelj uklonjen.
Oko šest i petnaest parkirao je ispred stana. U šest i dvadeset pet video je da se onaj čovek
odvezao automobilom. Trik je, dakle, upalio - ona će bar jedan sat biti sama, dok Hađi zamajava
Balistrerija u vili u Sabaudiji. To je više nego dovoljno vremena da se on lepo zabavi, a i da ostavi
tragove koji ukazuju na Rome - sve u skladu s instrukcijama koje je od Hađija dobio u Kazilinu 900.
Rešio je da sačeka desetak minuta da bi bio siguran da se onaj tip neće vratiti. Bilo je pola
sedam. Dobro, čekaće još pet minuta.


U pola sedam Balistreri se naglo digao iz fotelje. Hađi nije činio ništa da ga zadrži, samo je i dalje
držao pištolj uperen u njega. Shvatio je da Hađi želi da ga zadrži što duže, ali da ne može da ga ubije.
Takav je bio dogovor s Nevidljivim čovekom.
Brzo je prošao kroz hodnik i otvorio vrata prema podrumu. Odmah je osetio mrski zadah
raspadanja i smrti. Nije ni pomislio da uperi pištolj. Dok je silazio u mrak niz drvene stepenice,
shvatio je da je sa svakim stepenikom bliži istini. Ušao je u mračnu i vlažnu prostoriju, a Hađi je išao
za njim s pištoljem u ruci. Iza jednih vrata u dnu podruma videlo se svetlo. Odande je dopirao i zadah
leša. Otvorio je vrata širom.
Advokat Frančesko Ajelo ležao je opružen i go, s rukama i nogama vezanim za uglove kreveta.
U ustima su mu se nalazili njegovi sopstveni testisi i penis. Creva i unutrašnji organi bili su izvađeni
kroz veliki otvor na stomaku i rasuti po čaršavima i podu.
Balistreriju pripade muka i malo se zanese. Hađi ga gurnu i on pade usred ispovraćanog
sadržaja, creva i krvi. Hađi opet uperi pištolj u njega. „Ostani tu."
U naletu lucidnosti Balistreri se seti da Hađi samo želi da ga što duže zadrži na tom mestu i da
neće pucati u njega. Podiže se, a očajanje mu dade krila. Hađi se izmaknu tri koraka i prisloni pištolj
na slepoočnicu rukom na kojoj su i dalje bile lisice. Zagleda se u njega demonskim pogledom punim
mržnje koja ga je izjedala celog života.
„Prvo slovo je Y, a ti si mrtav čovek, Balistreri!"
Zatim opali hitac sebi u glavu. Bilo je šest i trideset pet.


U šest i trideset pet Nevidljivi čovek pažljivo proveri pištolj koji je nedavno upotrebio, skalpel koji je
još nosio tragove Ajelove krvi i kalauz kojim je otvarao vrata. Imao je četrdeset pet minuta na
raspolaganju pa će lako simulirati provalu i krađu. U plastičnoj kesi imao je kosu i komadiće noktiju
dvojice Roma iz Kazilina 900 koje mu je Hađi pribavio.
Navukao je hirurške rukavice i kapu. To su bile skoro nepotrebne mere opreznosti; niko ovde
neće tražiti njegov DNK. Zaputio se u svoju poslednju misiju. Kapiju je lako otvorio. Popeo se pešice.
Svaki korak po stepenicama udaljavao ga je od stare patnje i bližio životu.
Da su se prvi put stvari s njom odvijale drugačije, možda ne bih poubijao sve one druge. To sam
kao pitanje u početku i sam često postavljao. Posle svih ovih godina ne znam više ni koliko ih je bilo,
no postavlja se drugo pitanje: da li bih ja bio bolja osoba da sam, u jednom jedinom trenutku ludila,
ubio samo nju?


Dok su Korvu i ostali agenti pretraživali kuću a Pikolo se bavila Fjorelom Romani, Balistreri je
ukratko obavestio kvestora da je rezervisao helikopter da bi malo ubrzao događaje. Posle nekoliko
minuta, u šest i četrdeset pet, u helikopteru su bili Korvu, Pikolo, Fjorela Romani i on.
Oblačno nebo nagoveštavalo je jednu od onih provala oblaka koje je s godinama zavoleo. No to
ga je podsetilo i na onu drugu, sivu zoru, kada se Ula dei Banki di Aljeno bacila s terase u potkrovlju.
Balistreri zabrinuto navuče slušalice na uši i zavali se u sedištu. Odozgo je mogao da vidi
kupače kako trče u zaklon dok su prvi mlazevi kiše već pljuštali po plažama.
Prvo slovo bilo je Y. A poslednje nije bilo urezano na Fjoreli Romani. Y O U A R E E V I?
Setio se gde je to video: YOU ARE EVIL. TI SI ZLO.
To je video tamo odakle je znao da treba da počne istragu, i to od samog početka.
Od 1982. godine.
,,Linda", zakukao je. ,,Linda."
Smrt pre smrti, Balistreri. Tvoja večna kazna.


U šest i četrdeset, Nevidljivi čovek je lako ušao, bez ikakvog šuma. Kuća je bila mirna i tiha. Sunce na
zalasku ulazilo je kroz staklo na vratima terase. Ona je sedela leđima okrenuta kući i zurila u Crkvu
Svetog Petra.
„Ćao Linda", reče Nevidljivi čovek. Čekao je dvadeset četiri godine da kaže te dve reči svojoj
žrtvi Y.
Lagano se okrenula i pogledala ga smirenog izraza lica. „Ćao Manfredi."
Već je videla neke fotografije na kojima Manfredi, s operisanim licem i u belom mantilu, vrlo
lep i nasmejan, otvara novo odeljenje bolnice u Najrobiju; bilo je to na Božić, samo nekoliko sati
pošto je ubio Nadju u Rimu.
Kad ga je upoznala na koledžu Karlo Veliki, bio je sličan njoj - pametan, senzibilan i usamljen
dečak. Bio je suviše povređen zbog svojih deformiteta i nemogućeg oca, a ona je patila za ocem
kojeg nije upoznala. Bio je to izmučeni dečak u potrazi za ljubavlju koja bi ga ubedila da vredi živeti.
Linda je proteklih godina mnogo razmišljala o tome.
Da je onog prvog puta s njim sve bilo drugačije, da sam shvatila koliko je pametan i senzibilan i
da ga nisam odbila zbog deformisanosti, možda Manfredi ne bi ubio sve te žene.
No u poslednjih dvanaest meseci shvatila je da, ma šta da se izmenilo na Manfredijevom licu,
ništa nije moglo da izmeni ono što je taj usamljeni dečak postao. Bio je dobrotvor najsiromašnijih
Afrikanaca i ubica nedužnih žena. Bio je dečak-čudovište, onaj isti koji je želeo da postane lepi princ
ali je postao lepi princ-čudovište, nesposoban da prestane da ubija. Oko sebe je širio bol i smrt da bi
kaznio svet koji ga je odbacio.
Manfredi priđe Lindi. „Najavio sam ti ovu posetu."
,,Da, poslao si mi onu cedulju pre godinu dana. A tu su i sve te ubijene devojke na koje si
urezivao slova. Znala sam da ćeš, pre ili kasnije, svakako doći ovamo, no moram ti reći da si bio
prilično neoprezan."
To je tačno, pomisli Nevidljivi čovek. Ta cedulja bila je moja neopreznost i slabost. Nije mogao
da odoli želji da je malo zaplaši. On je, u svakom slučaju, bio nepobediv.
„Dobro, Linda, imamo dovoljno vremena za ono što mi je na umu. Da li ti se sada više dopada
moje lice?"
„Videla sam već neke tvoje fotografije snimljene u Africi."
„Zaista? A ko ti ih je dao?"
„Anđelo Diogvardi. Pre desetak dana putovao je u Keniju da mi ih donese. Tako sam saznala i
za sve te mlade urođenice ubijene tokom ove dvadeset četiri godine na kojima su bila urezana slova."
Manfredi se nasmeja. „Vežbao sam za tebe, Linda. S urođenicama nije bilo mnogo zabavno, ali
malo sam se oporavio uz Samantu, Nadju, Selinu i Ornelu."
,,Ako me ubiješ, Anđelo Diogvardi će te prijaviti."
Manfredi pogleda pištolj koji je držao u ruci i opipa skalpel u džepu. Baš će se dobro zabaviti.
„Znaš, Linda, danas izravnavam račune sa starim neprijateljima i nepouzdanim saučesnicima.
Sredio sam jednog od njih pre ručka, a zatim sam posetio onog crva oca Pola, Elizinog poverenika.
Pre nego što sam ga ubio, naterao sam ga da pozove Anđela i zamoli ga da dođe do njega. Anđelo bi
sigurno rekao da treba da ga poštedim jer je bio jedini koji me 1982. godine nije optuživao, a i bio je
jedan neagresivni jadnik. No sada ću se posvetiti tebi, a posle ću sačekati i njega i srediću ga."
Lindin mobilni naglo je zazvonio. Pogledala je u ekran, a zatim u Manfredija.
,,To je Mikele Balistreri."
Svaki od njih mogao se tog prvog puta naći na mom mestu. Svima njima koji su proživeli život
bez časti i griže savesti želim da posvetim ovu priču. Posebno jednome od njih.
Bilo je prilično rano, trebalo je duže da se zadrži s Hađijem, pomisli Manfredi pomalo
razočaran. No na kraju zaključi da mu se pruža sjajna prilika. Čak neodoljiva.
Znao je da ponovo pravi grešku, malu neopreznost sličnu onoj s ceduljom koju je pre godinu
dana poslao Lindi. No rizici su bili opravdani - Lindin i Balistrerijev strah bili su pravi melem za
njegovu dušu.
Uze Lindin telefončić i odgovori na poziv.
,,Halo, Linda!" Balistreri je očajnički urlao da bi nadjačao brujanje elisa helikoptera.
„Nije Linda", mirno reče Manfredi.
„Anđelo, da li si to ti?", upita Balistreri nesigurno.
,,Ne, Balistreri. Sećaš li se one noći na brdu? Ja sam smrt."
Manfredi prekide vezu i uperi pištolj u Lindu. Bio je nezadovoljan zbog toga što mora da žuri;
mislio je da će više vremena provesti s njom. No taj kratki razgovor sve mu je nadoknadio. Balistreri
će ostatak života provesti proklinjući sebe.
„Žao mi je, Linda, no sad moram da požurim. Uskoro će ovamo stići Balistreri taman na vreme
da plače nad tvojim telom."
Ona je malo oklevala. Osećala je još uvek neki tračak razumevanja za njega i za sav bol koji je
osećao i koji ga je naveo da postane to što je bio. Njeno odbijanje nateralo je Manfredija na nasilje i
navelo ga da počini svoj prvi zločin. Bio je to nežan dečačić koji je zaista voleo Lindu. No ona ga je
odbila zbog njegovog deformisanog lica. Tada ju je precrtao i pošao na svoj put smrti.
Nije ovo osveta zbog onog što si mi učinio, Manfredi. Ovo činim zbog svih tih ubijenih devojaka,
kao i zbog onih koje bi u budućnosti poubijao. Jer ti si čisto zlo, Manfredi.
 Linda sklopi oči. „Ubij ga!", reče tiho.
Manfredi oseti da mu neko stoji iza leđa i pre nego što je začuo glas.
„Ovde sam, Manfredi."
Prepoznao je glas i osmehnuo se. Nije se nimalo plašio tog lutana bez muda; on se nikada
nikoga nije plašio. Okretao se lagano, ne žureći i spreman da pripuca.
No Anđelo Diogvardi je već odavno bio spreman za taj trenutak. Njegova bereta kombat kombo
kalibra .40 prasnula je i ispalila pet brzih hitaca u nizu.


Balistrerijev helikopter aterirao je na krov Ministarstva tačno u sedam sati. Dok je Pikolo vodila
Fjorelu Romani u kancelariju, Korvu i on su s uključenim sirenama pojurili kod Linde Nardi. Stigli
su tamo za manje od deset minuta.
„Sačekaj dole, Korvu, i ne puštaj nikoga da uđe."
Korvu se pobuni, ali Balistreri je već trčao uz stepenice s pištoljem u ruci i panikom u srcu.
Ako je Linda mrtva, i moj život je završen.
Vrata apartmana bila su poluotvorena, te on utrča unutra i naglo stade. Linda je sedela na kauču,
a Anđelo Diogvardi skupio se kraj nje s očima naduvenim od plača i beretom kombat kombo kraj
nogu. Manfredijevo telo ležalo je na podu u tamnoj Iokvi krvi.
Balistreri oseti da ga suze peku u očima, da mu kolena klecaju i da ga lomi životni umor. Kad je
čučnuo ispred njih, telo mu se treslo od nezaustavljive drhtavice.
Poželeo je da ih oboje zagrli, ali nije bio u stanju da podigne ruke. Želeo je da s njima podeli
očajanje i radost, ali nije bio u stanju da otvori usta. Najzad je sve shvatio. Ne samo ono što je sada
postalo jasno, nego se vratio i onaj bol koji je vremenom zakopao - istina koju nije mogao nikome
priznati. Pogledao je svoje ruke, zatim Anđela i najzad Manfredijevo telo.
Svako od nas mogao je biti na njegovom mestu tog prvog puta. Svi smo sposobni da ubjamo. Ja,
Hađi, Manfredi, pa čak i Anđelo.
Zureći u prazno izgubljenim pogledom, Anđelo odjednom progovori. ,,Mikele, između Linde i
mene nikada ničega nije bilo."
Bila je to patetična rečenica, neprikladna, a ipak neophodna.
Pred njim je bio Anđelo Diogvardi - nekadašnji simpatični momak, po prirodi žovijalan,
pomalo naivan i neiskvaren, koji je postao pokeraš svetskog glasa i priticao u pomoć kad je to bilo
potrebno, baš kao i Manfredi.
S tim mladićem i čovekom delio je život dvadeset četiri godine, igrajući noću poker i ćaskajući
u automobilu do zore. Taj čovek se žrtvovao umesto njega. Učinio je za nju ono što je on odbio da
učini.
Danas bih ubio ma koga ako bih bio prisiljen. No Linda je želela da Manfredi pogine a ne da ode
u zatvor. A Anđelo je bio pravi čovek za to.
„Znam ja to, Anđelo; štitio si je od njega. No trebalo je da mi kažete, trebalo je da ja to uradim;
nije..."
,,Ne, ovako je pravedno, Mikele; morao sam to biti ja."
Balistreri se nagnu i pomilova ga jer nije mogao da se uzdrži. Zatim pogleda Lindu. No ona ga
nije gledala. Neće ga više ni pogledati. Držala je za ruku Anđela kao sinčića koga treba zaštititi.


Umesto da pozove policiju, Balistreri reče Korvuu da se popne u stan pa mu sve ispričaše.
Linda je delovala vrlo smireno. Držeći Anđela za ruku i ne gledajući Balistrerija, pričala im je
svoju priču. „Išli smo u istu školsku ustanovu Karlo Veliki - ja u srednju školu, on u gimnaziju.
Manfredi je bio pametan i senzibilan dečak. Niko nije bio u stanju da me tako lepo sluša i razume."
Balistreri je tražio u njenim očima neki znak popuštanja. No toga nije bilo.
„Bili smo deca koju je život povredio. Ja sam bila bez oca, a on je imao apsolutistički
nastrojenog oca i deformisano lice."
Linda zaćuta tražeći odmerene reči kojima bi izrazila sva ta mučna sećanja.
„Jednog dana početkom proleća 1982. godine šetali smo po pustom delu parka Vila Borgeze.
Manfredi mi je izjavio ljubav i pokušao da me poljubi; osmehnula sam se da bih malo ublažila
situaciju i odbila ga, a on me je tada ošamario i počeo je da me tuče."
Napravila je pauzu, ali i dalje nije gledala Balistrerija.
„Nije mogao da me siluje jer je bio impotentan. Potpuno je poludeo. Urlao je da je on u takvom
stanju zbog svog lica i svih nas devojaka koje mu se rugamo. Bio je potpuno poludeo. Uzeo je neki
žiletić koji je imao u džepu i urezao mi malo slovo Y između dojki."
Automatskom kretnjom prinela je ruku svojim obeleženim grudima. Balistreri se setio da je,
onda kada ju je mahnito napao, Linda rukama prekrila grudi a ne prepone.
,,Na kraju me je pustio i ja sam se nekako odvukla do najbliže hitne pomoći. U policiji sam
izjavila da me je napala grupa drogiranih siledžija; samo sam majci kazala istinu."
,,A zašto ga tada niste prijavile?"
„Bila sam u to vreme prilično raspojasana; često sam pušila marihuanu i zabavljala se s
mnogim momcima. Odbila sam samo najsenzibilnijeg, a i jedinog koji me je zaista voleo. A zašto?
Zbog njegovog lica."
,,Pa imala si pravo da to učiniš, Linda. Bio je to tvoj izbor."
Najzad se okrenula i pogledala ga. ,,Da, bio je to moj izbor. No njemu nije bilo dato da bira ni
tada ni danas."
„Zar nisi pomislila da bi on to mogao da uradi i drugima?"
,,U početku nisam, zato ga i nisam prijavila. Zatim sam na televiziji videla da je uhapšen zbog
ubistva Elize Sordi i htela sam da sve prijavim. No onda se njegova majka ubila, a zatim su javili da
je sve to bila greška. Nisam htela da mu još i ja nanosim bol."
„I nije ti se više javljao?"
„Nije. Manfredi je otišao u Afriku i tamo započeo novi život, a ja sam, uz maksimalnu podršku
majke, nastojala da sve to zaboravim. Godinama sam mislila o njemu kao o čudovištu i žrtvi
istovremeno. Pomišljala sam i da je on bio moja žrtva."
Balistreri je sad već dobro poznavao Lindu. Zlo koje joj je naneo Manfredi prihvatila je s
tolerancijom prave Svete Agnese.
„Zatim se vratio", reče Balistreri.
Linda klimnu glavom. „Pre godinu dana, baš posle smrti Samante Rosi, pronašla sam ceđulju u
poštanskom sandučetu. Na njoj je pisalo samo: Vratio sam se.
To je bila jedina stvarna greška Nevidljivog čoveka. Bilo je to jače od njega, jače od opasnosti
koju je predstavljalo slanje te cedulje. Morao je da zaplaši nepobedivu Lindu Nardi, da poništi svoj
prvi poraz i početak svog prokletstva.
,,A zašto ga bar tada nisi prijavila?", pobuni se Balistreri.
„Prvo nisam bila sigurna da je to on poslao. Ti nisi hteo da mi kažeš da li je na Samanti bilo
nešto urezano. Uzela sam privatnog detektiva da to istraži, no ispalo je da Manfredi nije bio u Italiji
kada su ubijene Samanta i Nadja."
„Onda sam ti ja kazao da je jedan Ramonin klijent bio impotentan i tada si postala sigurna", seti
se Balistreri.
„Jesam. A kazao si mi i za smrt Aline Hađi, koja se dogodila baš u ono vreme. Počela sam
ponovo da razmišljam i o Elizi Sordi. Kada se Ðovana Sordi ubila, shvatila sam da ga svakako treba
zaustaviti. I to definitivno."
Zato što je tvoja tolerantnost ravna tvojoj odlučnosti. Ja bih ga uhapsio, a ti si želela da umre.
Ona mu je još jednom pročitala misli. ,,S obzirom na njegovog uticajnog oca, sigurno bi ga
smestili u ludnicu kao neuračunljivog i ne bi ni otišao u zatvor. Zatim bi nekako pobegao u Afriku i
tamo bi opet ubijao žene."
Balistreri pogleda Anđela Diogvardija. ,,I tako si na kraju ubedila Anđela da ti pomogne."
„Nisam to mogla da izvedem sama. Objasnila sam Anđelu celu situaciju, sve sam mu ispričala.
No zamisao je bila moja i samo moja. On ne snosi nikakvu odgovornost."
Anđelo se neubedljivo pobuni, ali ona nastavi svoju priču.
„Prihvatio je moj predlog i sve smo pripremili. Anđelo je stalno bio kraj mene, čekali smo da
mi se Manfredi nekako približi. Kad je danas telefonirao otac Pol, sve smo shvatili. Anđelo je izašao
napolje da bi ga Manfredi video, a zatim se vratio kroz garažu pre nego što se ovaj popeo gore i
sakrio se u kuhinji."
Balistreri sklopi oči. To je bio tipičan zločin s predumišljajem. Bez obzira na sve olakšavajuće
okolnosti, njih dvoje bi osudili na dugogodišnju robiju.
No Balistreri nijednog trena nije pomislio na ma kakvo suđenje. Kakvu god pravdu da je
zaslužio Manfredi, za nju će se, ako uopšte postoji, postarati Bog. Ma kakve nepravde da je pretrpeo u
životu, uključujući i one koje su mu naneli Balistreri, Linda Nardi i Diogvardi, ipak je poživeo
dvadeset četiri godine duže i za to vreme je pobio tolike ljude. Anđelo Diogvardi i Linda Nardi
učinili su ono što je trebalo da uradi on, samo da je imao muda.
Balistreri i Korvu su ih detaljno uputili u sve što treba da kažu policiji. Zatim su pozvali Florisa,
a kada su se on i Balistreri dogovorili o svemu, pozvali su i policiju.
Niko nije pitao Balistrerija i Korvua o čemu su više od pola sata pričali s Anđelom i Lindom
pre nego što su pozvali kvestora. Nigde u izveštajima nije pomenuto tih pola sata. Floris i predstavnik
Ministarstva prihvatili su da Balistreri i Korvu uzmu izjave od Anđela Diogvardija i Linde Nardi iako
su to njihovi bliski prijatelji. Niko drugi ih nije ispitivao, a predstavnik Ministarstva uzeo je zapisnik i
više ništa nije pitao.
Diogvardijeva verzija bila je sasvim jednostavna. On je godinama odlazio u streljanu, a i te
nedelje ujutro bio je tamo s verenicom Lindom Nardi, što su svedoci i potvrdili. Zatim je otišao kod
Linde na ručak i nije želeo da ostavlja torbu s pištoljem, rukavicama i štitnicima za uši u automobilu
na ulici.
Oko šest i dvadeset izašao je da potraži neki otvoren kiosk sa cigaretama, ali je, čim je seo u
auto, shvatio da je ostavio novčanik s dozvolom u Lindinoj kuhinji. Vratio se u kuću kroz zadnji ulaz
i prošao kroz garažu. Linda je sedela na terasi, a on je pošao u kuhinju da uzme torbu.
Čuo je Manfredijev glas, pretnje upućene Lindi, njegovo priznanje da je pobio sve one devojke,
i na kraju Balistrerijev telefonski poziv. Izvukao je beretu i izašao na terasu. Manfredi mu je bio
okrenut leđima. Upozorio ga je da podigne ruke uvis i baci pištolj. No Manfredi se brzo okrenuo s
otkočenim pištoljem u ruci, pa je pucao u njega pet puta.


Veče

Na kasnom večernjem sastanku s kvestorom i šefom policije niko se nije čudio svim tim
neverovatnim koincidencijama - ni Diogvardijevom povratku, ni napunjenom pištolju koji mu se
tako zgodno našao pri ruci. Naročito je bilo čudno što niko nije ništa upitao o brzoj Diogvardijevoj
reakciji u trenutku kada se Manfredi okrenuo da ga pogleda u lice i kada ga je Anđelo ustrelio na
mestu. Kao da je u sebi već bio odlučio da ga ubije pre nego što je zaista pucao u njega.
Niko, dakle, nije pomenuo prekoračenje nužne odbrane niti predumišljaj.
Rekonstrukcija Manfredijevog kretanja tog popodneva bila je vrlo jednostavna. Otišao je iz
Ulice Kamiluča u subotu uveče odmah posle Balistrerijeve posete i našao se s Ajelom u njegovoj vili
u Sabaudiji gde je advokat do tada pazio na Fjorelu Romani. U nedelju ujutro dao je Ajelu neko
sredstvo za spavanje i vezao ga za krevet. Kad se ovaj probudio, iskasapio ga je. Jedan nezgodan
svedok manje - baš kao što je uradio i s Kolađakonom i Paskvalijem. Zatim je mirno otišao iz
Sabaudije, i to pošto je ručao u obližnjem restoranu čiji su račun našli u njegovom novčaniku.
Pozvao je oca Pola mobilnim telefonom, što su proverili preko liste telefonskih poziva i
zatražio sastanak s njim. Stigao je u parohiju San Valente nešto malo posle pet sati. Pol je bio sam jer
su deca bila na plaži s volonterima. Pripretio mu je i naterao ga da telefonira Anđelu Diogvardiju i
zakaže mu sastanak. Zatim ga je odveo u podrum, ustrelio ga i zaključao telo u neki pregradak u
podrumu a ključ odneo sa sobom. Tada je otišao kod Linde Nardi. Policija je te večeri pronašla telo
oca Pola u podrumu u San Valenteu.
Ramona je odmah prepoznala Manfredija na fotografiji koju su joj mejlom poslali u Bukurešt.
On je bio taj čuveni klijent koji ju je zadržao duže pošto mu se nije dizao. Hađi mu je prepustio Nadju
u đuliji T i vratio se da uzme Adrijanov motor iz Vasileove kolibe tek pošto je Manfredi ubio Nadju.
Zatim su ostavili motor u Hađijevoj garaži i uzeli iznajmljeni auto u kom je Manfredi pokupio
Ramonu. Hađi ga je odvezao na aerodrom Urbe, gde su vratili auto, a ENT-ov avion čekao je
Manfredija da ga otpremi do Ciriha taman na vreme da se ukrca na let za Najrobi. Tako je, bez obzira
na dva sata više zbog razlike u vremenskim zonama, ipak stigao na vreme za otvaranje novog
bolničkog krila. Ostalo je još pitanje zašto se Manfredijevo ime nije pojavilo nigde na listi putnika,
ali Balistreri je imao odgovor i na to.
Sve je to bila čista rekonstrukcija u okviru istrage, jer nigde nije bilo traga Manfredijevom
prisustvu na mestu zločina, čak ni u slučaju Ajela i oca Pola. Što se tiče Ðovane Sordi, verovatno joj
je prišao posle nedeljne mise. Manfredi je bio s Elizom kad joj je majka telefonirala i znao je sadržaj
njihovog razgovora pa je tako ubedio Ðovanu Sordi. No i to je bila samo pretpostavka.
Jedino što su pouzdano utvrdili bio je njegov napad na Lindu Nardi. Na dugom sastanku u
nedelju 23. jula uveče svi su se složili da o tom slučaju treba što manje da se priča - Vlada, kvestor,
policija i istražitelji. Tragični Manfredijev kraj sveden je na manje značajan događaj i odvojen od
svega ostalog. On je bio Lindin stari školski drug koji joj se nekada udvarao. Posvađao se s njenim
sadašnjim verenikom i u tom sukobu nastradao. Nije bilo nikakve priče o serijskom ubici, o skalpelu
u džepu, niti o ma čemu sličnom.
Sva ubistva mladih žena na kojima su nađena urezana slova pripisana su Hađiju, koji se uvek i
nalazio na mestu zločina. On je bio savršeni žrtveni jarac. Hađi je poginuo u puškaranju s policijom
prilikom dramatičnog spasavanja Fjorele Romani. Advokat Ajelo bio je njegov saučesnik i ovaj ga je
ubio dok su bili sami u vili. Kako je to uradio s lisicama na rukama i bez oružja, to niko nije ni
pokušao da objasni.
Dakle, mladi grof Manfredi dei Banki di Aljeno nije imao nikakve veze sa zločinima u kojima
su stradale tolike mlade žene, niti s onima iz 1982. godine. Slučaj Elize Sordi ostaće nerešen.
Grofa Tomaza obavestili su o tragičnom incidentu u kom je njegov sin izgubio život - to mu je
javio zbunjeni šef policije dok je bio u Najrobiju - pa se odmah ukrcao na noćni let za Frankfurt.
Balistreri je sve to prihvatio bez prigovora. Smatrali su da ime verenika Linde Nardi koji je u
svađi ubio Manfredija treba da ostane u tajnosti - zabeleženo je samo u policijskim arhivima. Tu tajnu
nije bilo teško otkriti, ali ipak su time dobili na vremenu.



NOĆ IZMEÐU NEDELJE 23. I PONEDELJKA 24. JULA 2006.

Balistreri je poslao kući sve ostale i zatvorio se preko noći u kancelariji. Mislio je na reči Marijusa
Hađija. Blickrig zahteva vojnike i saveznike, Balistreri. Oni su iskoristili mene, ali i ja sam iskoristio
njih. Uzajamno smo se pomagali.
Marijus Hađi je, pored svih ostalih saveznika, u nekom trenutku sreo i Manfredija. Da li je to
bilo slučajno? Nije baš verovatno - sigurno ih je neko povezao. Neko ko ih je obojicu dobro
poznavao i ko je bio upućen u korene njihove mržnje i želje za osvetom. Hađi je želeo da se osveti
katoličkim krugovima koji su okrenuli Alinu protiv njega. Manfredi je mrzeo sve mlade žene jer su
ga neke od njih ponizile u mladosti.
Prva je bila Linda, a sledeća Eliza. Urezao im je slova, ali nije ih ubio. Zato mu je Hađi odabrao
prvu žrtvu: Samanta je bila savršena žrtva za Manfredija, a i za Hađija jer je bila ćerka Ane Rosi koja
je nagovorila Alinu da pobegne od njega. No to nije bilo dovoljno. Postojali su i neki lični
neprijatelji. Linda Nardi je za Manfredija bila osnovni i prvi krivac za sve njegove nevolje. Naravno,
tu je bio i superkrivac - Mikele Balistreri - koji je doveo do samoubistva njegovu majku i ostavio na
slobodi pravog Elizinog ubicu. Tako su se njihove sudbine spojile.
Korvu je, kao i obično, bio veoma efikasan. Potegao je prave veze i dobio fotokopiju registra
sastanaka ministra unutrašnjih poslova za nedelju, 11. Jula 1982. godine. Bilo je zapisano da je grof
Tomazo dei Banki di Aljeno ušao u Ministarstvo u osamnaest i pedeset a izašao u devetnaest i trideset.
To je Balistreriju bilo poznato već dvadeset četiri godine i nije bilo ništa novo.
No Balistreri je želeo da proveri potpis na tom dokumentu. A taj potpis kojim se potvrđivalo
vreme ulazaka i izlazaka pripadao je mladom pomoćniku ministra iz 1982. godine, Antoniju
Paskvaliju.
Prelistao je Paskvalijevu agendicu s datumima i skraćenim beleškama koju je dobio od
Antonele.

3. januar 2006. B. kraj
11. jul 2006. B. restartovan
16. jul 2006. dang!!
20. jul 2006. moj poziv
21. jul 2006. okej 27.

Bile su to šašave beleške, u kojima se nije krilo ništa posebno. Uostalom, Paskvali ih je pisao
samo za sebe - da bi se podsetio na naređenja koja je dobijao od onog zapovedničkog glasa. A taj
glas su, na njihovu nesreću čule i Selina Belrouz i Ornela Korona.

3. januar 2006. Dan kada je Belrouz ubijen u Dubaiju.
11. jul 2006. Balistreri nastavlja s istragom posle razgovora s Kamarinom verenicom i Fredom
Kabotom.
16. jul 2006. Ubijene su Selina i Ornela. Danger! (Opasnost!) U pitanju je nešto opasno po
njega. Selinino telo pronađeno je blizu njegove kuće.
20. jul 2006. Paskvali prvi i poslednji put zove svog naredbodavca i moli ga da eliminiše
Hađija.
21. jul 2006. Paskvaliju je odobreno da sam eliminiše Hađija u kolibi broj 27. No to je zapravo
zamka.

Bio je to sjajan plan, a pokvarila ga je samo Manfredijeva cedulja poslana Lindi prošle godine.
No za Manfredija su strah Linde Nardi i Balistrerijeva griža savesti bili dragoceni i mnogo važniji od
ubijenih i unakaženih devojaka.
Balistreri je sad u tom planu zapažao i nešto drugo. Bilo je tu još nečega osim savršenog
izvođenja, nečega grandioznog i vezanog za određenu životnu filozofiju. To nešto moglo je da se
shvati kao potpis autora.
Sve se automatski uklapalo u plan, povezivalo i finaliziralo. Hađijeva osveta katoličkom svetu
koji mu je oteo Alinu i Manfredijeva osveta svim ženama uklapale su se u mnogo širi plan, a cilj tog
plana bio je destabilizacija demokratije u Italiji. Taj plan oslanjao se na podsticanje rasističke mržnje
prema Romima i Rumunima i na strah Italijana od varvara koji nadiru s Istoka. Mlade žene su
otimane, silovane, mučene i ubijane, a za to su uvek bili krivi Romi iz nomadskih naselja. To bi
trajalo sve dok se narod ne bi pobunio i napao ih. Tada policija ne bi mogla sama da smiri rulju i bila
bi potrebna intervencija vojske. Uz prijateljsku pomoć Tajne službe pojavio bi se na sceni novi
politički vođa, čovek koji ničim ne bi bio umešan u katastrofu koja se dogodila, nepodmitljiv i častan.
Sve je bilo u funkciji ostvarenja tog plana, čak i privatne Hađijeve i Manfredijeve osvete.
Noćni klubovi i igraonice služili su za prikupljanje novca sumnjivog porekla koji je dolazio
preko ENT-a, a ovaj je bio banka preko koje se cela ta sumanuta akcija finansirala sve dok je nije
ugrozila Nadjina bezazlena krađa upaljača u baru Bela blu.
Nekorisni i potencijalno opasni saradnici kao Belrouz, Kolađakono, Paskvali i Ajelo ubijeni su
i rasporeni. Stari tužioci - Ðovana Sordi, Valerio Bona i otac Pol - naterani su na samoubistvo ili
uklonjeni. Obredne žrtve bile su neophodne, pa su Samanta, Nadja, Selina i Ornela bez milosti
poubijane. Bilo je i usputnih neplaniranih smetnji kao što je Kamara; i one su odmah eliminisane.
Najgori osvetnički bes bio je usmeren protiv Linde Nardi i Mikelea Balistrerija, jer su upropastili
Manfrediju mladost. Beskompromisno korišćenje Hađija i ostalih Rumuna, instrumentalizacija Roma
i nomadskih naselja - svi su oni poslužili kao topovsko meso da bi se granice proširile daleko preko
dometa ličnih osveta i da bi se akcija usmerila protiv svih demokratskih političara, i onih na vlasti i
onih u opoziciji, kao i protiv Vatikana.
Posledice te akcije su poznate: zločini su pripisani Romima bili oni krivi ili ne, nomadska
naselja kao Kazilino 900 još uvek su tu i iritiraju Italijane, po zidovima se pojavljuju neprijateljski
natpisi, u izjavama za javnost raznih političara sve se više mešaju Romi i Rumuni. Stvara se tenzija
između Italije i Rumunije. Vatikan, koji jedini brani prava tih ljudi, skoro da se našao pod opsadom.
Naravno, namera ljudi na nižem nivou poput Paskvalija, bila je da se promeni rimska gradska
uprava. No iznad njega i njemu sličnih bilo je onih koji su pucali na viši cilj, mnogo viši cilj. Da je
poznata italijanska novinarka bila silovana, mučena i ubijena u sopstvenoj kući blizu Crkve Svetog
Petra i da je sve to izvedeno tako da se zločin, na osnovu lažnih dokaza koje bi Manfredi ostavio za
sobom, pripisao Romima, došlo bi do eskalacije nasilja i eksplozije nezadovoljstva. Uz pomoć Tajne
službe počeo bi lov na Cigane i ljudi bi tražili etničko čišćenje, došlo bi do ozbiljne diplomatske
krize u odnosima s Rumunijom i velike napetosti u odnosima s Evropskom unijom, koja bi naredila
italijanskim vlastima da pohapse i osude Italijane koji napadaju Rome i Rumune.
Italijanska demokratija našla bi se na rubu propasti, što bi nekome odgovaralo. Ne bude li Italija
poslušna, biće proterana iz Evrope. Očajni i nahuškani ljudi izašli bi na ulice da traže smenu Vlade i
porazbijali bi sve po Parlamentu. Vatikan bi, priteran u ugao, verovatno samo ćutao.
U oba scenarija, smatrao je šef Specijalne službe, postojalo bi brzo i efikasno rešenje krize -
snažna ličnost s besprekornim imidžom koja bi se pojavila u pravom času da reši sve probleme.
Balistreri je prepoznao apsolutnu ubeđenost u sopstvenu ispravnost i pretrpljenu nepravdu,
manipulisanje ljudima kao šahovskim figurama i odbranu časti kao svog apsolutnog prava.
Prepoznao je stil od kog je u suštini i sam pošao.
Postojao je i onaj poslednji element priče o Hađijevoj i Manfredijevoj osveti: ko je zaista ubio
Elizu Sordi. Prema njihovoj izopačenoj i apsurdnoj logici taj čovek je bio kriv za sve njihove patnje i
nije smeo da ostane nekažnjen. Hađi i Manfredi su umrli a da nisu saznali ime tog čoveka, no
Balistreri je intuitivno naslutio ko je to mogao biti onda kada je napao Lindu Nardi.
Pošto je sada sve to bilo jasno i pošto je konačno znao odgovore na sva pitanja, zapitao se šta bi
onaj nekadašnji Balistreri učinio na njegovom mestu.
Udarac u potiljak. No njegovi saučesnici bi se svetili, a ja ne bih mogao doveka sve da štitim.
Poubijali bi sve nas: Anđela, Lindu, mene, Alberta i njegovu porodicu, Korvua, Pikolo, Mastrojanija.
Zatim se upitao šta bi današnji zreli Balistreri uradio.
Optužio bih ga i uhapsio. Dobro organizovano suđenje i pravedna kazna. No neko odozgo bi ga
izvukao. Bilo bi veoma teško navesti njegove saradnike da ga osude.
Tako se kinjio cele noći. Grof je razmišljao na način sličan njegovom - on nije rezonovao kao
kardinal i ne bi čekao na božanski sud. Ali kako sve to spojiti u jedno?



PONEDELJAK, 23. JUL 2006.

Jutro

U zoru, pod izgovorom da želi da identifikuje Manfredija i koristeći činjenicu da je grof još na putu,
Balistreri je probudio grofovog ličnog sekretara, poslugu i portira u grofovoj rezidenciji i pozvao ih
da dođu. Odveli su ih u mrtvačnicu, a pre ulaska zatražili su im da ostave sve metalne predmete, pa i
ključeve.
„Gledajte da ih na svaki način zadržite nekim birokratskim procedurama sve dok se ja ne
vratim", reče Balistreri agentkinji Pikolo uzimajući svežanj ključeva grofovog potkrovlja.
Poveo je sa sobom Korvua i Mastrojanija. Stigli su u Ulicu Kamiluča u pola osam i lako ušli u
prazan stan. Odmah su otišli u Manfredijevu sobu, u kojoj su on i Teodori ispitivali mladića 1982.
godine. Ništa se bitno nije promenilo - samo je na stolu stajao novi laptop, a na zidu u kupatilu bilo je
veliko ogledalo; na prozorima više nije bilo draperija.
Po zidovima su se i dalje mogli videti posteri hevimetalaca. Onaj poster kog se Balistreri sećao
bio je u jednom mračnom uglu u koji se Manfredi stalno povlačio za vreme burnog razgovora koji
su on i Teodori svojevremeno vodili s njim.
Na njemu se video muškarac odeven kao Sotona i oko njega desetak sitnih žena, a svaka je na
sebi imala majicu sa slovom iz kog su se cedile bele kapi krvi. Tih deset slova obrazovalo je natpis:
YOU ARE EVIL.
Pootvarao je sve ormane i malo preturao po fiokama u dnu ormana ispod majica i rublja. Sve je
bilo tu: Elizina naušnica, majica s inicijalima S. R., Nadjina dukserica izlizana na laktovima, naočare
za kratkovide osobe Seline Belrouz, ručni sat koji je treptao Ornele Korona.
Sve su to snimili, ne dotičući pritom ništa.
Na kraju je u jednoj fioci ispod rublja pronašao izgužvani list hartije. To je bio jedan dobro
urađen crtež olovkom.
Prepoznao je pogled s terase. Na crtežu se video jedan prozor i osušeni cvet na njemu. Ispod
toga je bila rečenica ispisana drugačijom olovkom i očigledno napisana u skorije vreme. Balistreri je
prepoznao Manfredijev rukopis.
Da su se prvi put s Lindom stvari odvijale drugačije, možda ne bih poubijao sve one druge. To
sam kao pitanje u početku i sam često postavljao. Posle svih ovih godina ne znam ni koliko ih je bilo,
no postavlja se drugo pitanje: da li bih ja bio bolja osoba da sam, u jednom jedinom trenutku ludila,
ubio samo nju?
Balistreri presavi taj list i stavi ga u džep.


Popodne

Paskvalijev pogreb koji su organizovale državne vlasti odvijao se u crkvi i istorijskom centru Rima
uz prisustvo predsednika republike, premijera i mnogih ministara, političara, funkcionera i
policajaca. Stotine građana gurale su se ispred crkve na platou i malom trgu, a tu su bili i kombiji
raznih televizijskih stanica.
Posle zvanične službe kovčeg je prenesen u Verano na privatnu porodičnu sahranu. Tamo je
Paskvalijeva žena zakazala privatnu misu u maloj crkvi na lokalnom groblju i to samo za najuži krug
kolega i rodbinu iz mestašca u Abrucu u kome je Paskvali rođen i odrastao. Balistreri je poslednji
ušao u crkvu i stao kod vrata, na mesto gde se miris tamjana mešao sa svežim vazduhom koji je
dopirao spolja; u crkvi je bilo oko četrdeset stepeni. Odslušao je misu, stojeći sam u uglu, dok su
Korvu, Pikolo i ostali sedeli napred u klupama.
Ispovedam se Bogu svemogućem i priznajem da sam mnogo grešio.
Sveštenikove reči zatekoše ga nespremnog.
Ceremonija se nastavljala u tišini i odvijala se prilično brzo.
Mea kulpa, mea kulpa, mea maksima kulpa.
To su bile reči protiv kojih se on 1970. godine pobunio. Te reči su ga sustigle kao delo boginje
osvete i paralisale ostatak njegovog života.
Grof Tomazo dei Banki di Aljeno odjednom se stvori kraj njega. Nije se protivio ni dramio,
već je prihvatio sastanak koji mu je Balistreri zakazao.
Evo ga, tu stoji taj superiorni muškarac i jedini neimar velikog plana -čovek čiji je glas plašio
Paskvalija preko telefona, čovek koji se nije libio da iskoristi želju za ličnom osvetom svoga sina da
pomoću nje ostvari plan destabilizacije društva, čovek koji je na svom putu sejao mrtve ne zbog
novca već samo zbog moći, slepo i potpuno privržen jedino sopstvenim idejama.
Taj čovek doživeo je poraz i predao se samo jednom - onda kada je shvatio da ne može saznati
ko je ubio Elizu Sordi pošto ju je njegov sin izudarao, urezao joj slovo na grudima i ostavio je
onesvešćenu na podu u njenoj sobi.


Izašli su ćuteći i ne čekajući kraj mise i sami su se po suncu zaputili u šetnju među nadgrobnim
spomenicima.
Balistreri se obilno znojio, dok je grof bio besprekorno odeven, lepo očešljan i bez kapi znoja
na tamnom odelu.
Noćni let avionom iz Afrike u prvoj klasi nije ga mnogo iznurio. Samo su mu bore u uglovima
očiju bile nešto izraženije.
To je otac koji je upravo izgubio sina. On je bio njegova jedina Ahilova peta. A i moje životno
osiguranje.
„Imam samo nekoliko minuta, Balistreri. Treba da se javim udovici mog dragog prijatelja
Paskvalija i da se vidim s ministrom unutrašnjih poslova, koji želi da mi izjavi saučešće. Pre nego što
ponovo krenem u Afriku, treba i da se dogovorim sa svojom advokatskom kancelarijom kako da
prebacimo Manfredijevo telo u Keniju. Ne želim da bude sahranjen u Italiji, Kenija je njegova prava
domovina."
Balistreri je pripremio ono što želi da mu kaže, ali taj čovek, lišen samilosti i straha, koji mirno
stoji među grobovima, bio je znatno složeniji od ma kog običnog neprijatelja.
On je to najviše i čisto zlo, a ne Hađi ili Manfredi.
Nije bilo svrhe objašnjavati grofu šta se dogodilo. On je sve to već znao, a i ono malo što nije,
svakako će saznati kroz nekoliko dana. Nije bilo svrhe ni pretiti mu pominjući njegove telefonske
pozive Paskvaliju zabeležene u običnoj sveščici. Nije bilo konkretnih dokaza i on bi se izmigoljio
poput jegulje.
„Predlažem vam jedan dogovor", reče na kraju Balistreri.
Grof ga je slušao hodajući lagano pokraj njega i ne pokazujući naročitu zainteresovanost za
njegovo nizanje dokaza Manfredijeve krivice. Nije delovao začuđeno, ali nije bio ni zabrinut.
„Sredićemo sve to tako da javnost ništa ne sazna. Vaš sin ostaće u sećanju većine ljudi kao
dobrotvor sirotinje. No želim da mi u zamenu za to date reč da nećete ubiti više nikoga, niti narediti
nova ubistva."
Grof se zagleda u njega. U tom pogledu nije bilo ni pretnje ni besa, samo nešto slično onom
lakom preziru iz 1982. godine.
„Prava je šteta što ste postali takvi, Balistreri. Pročitao sam vašu biografiju; u mladosti biste mi
se verovatno dopali - obećavali ste i pobunili se protiv mračnjaštva i korupcije. Zaista prava šteta.
Straćili ste život."
„Zar vam nije stalo do toga da se vašeg sina sećaju kao dobrotvora a ne kao ubice?"
Grof zastade između grobova.
„Manfredi nije bio ubica, Balistreri. Postao je to zbog uticaja ovog naopakog zapadnjačkog
društva zasnovanog na hedonizmu buržoazije i katoličkoj hipokriziji. Bio je nežan, uljudan i prilično
preplašen dečak. Devojke su ga odbijale zbog deformisanog lica. I vi ste ga optužili upravo zbog
toga. Optužili ste ga za zločin koji nije izvršio i čijeg počinioca i dalje ne znamo. Čak sam i ja,
njegov otac, manipulisao njime. Ja sam ga upoznao s Marijusom Hađijem i spojio njihove lične
potrebe za osvetom u okviru mog velikog projekta."
„Zar Manfredi nije znao da su Hađi i Ajelo preneli telo Elize Sordi do Tibra i bacili ga u reku?"
,,On to nije znao. Nije poznavao ni Hađija ni Ajela. No ja sam preko brata saznao šta Manfredi i
dalje radi u Africi. Ubija i urezuje slova. Znao sam da mi sin boluje od bolesti za koju nije kriv. Zatim
je pre godinu dana Hađi došao da mi kaže da ima rak pluća i da će pre smrti svakako ubiti Anu Rosi.
Manfredi je tada bio u Rimu pa smo to pomenuli i sva trojica smo cele jedne noći raspredali o tome
na terasi. Zaključili smo da bi bilo delotvornije ubiti Samantu Rosi. No sve ima svoj početak, a i vi ste
deo te priče, Balistreri."
Grof pokaza rukom tri nadgrobna kamena, a Balistreri se skameni u mestu.
U sredini je bio grob Elize Sordi, a s obe strane grobovi Amedea i Ðovane.
„Pogledajte, Balistreri; tu je sahranjena jedina stvar koja mi je ikada izmakla. Istina i ime
pravog Elizinog ubice. Iskopajte ga. Onda ću poštovati taj sporazum, dajem vam reč."
Grof je još neko vreme zurio u njega, a zatim mu je okrenuo leđa i udaljio se.
Balistreri se zagleda u tri groba pred sobom. Bilo je veoma toplo, ali na svim grobovima
stajalo je sveže cveće.



PONEDELJAK, 31. JUL 2006.

Glavno naređenje dato na svim nivoima bilo je: nastojati da se smire duhovi. Centralna vlada,
gradske vlasti, opozicija, Vatikan, Tajna služba, policija. Svi su se složili da se treba potruditi da se
prašina slegne i da se mučne uspomene što pre izbrišu iz sećanja.
Krvavi julski događaji vrteli su se po štampi i drugim nacionalnim i internacionalnim medijima
još nekoliko dana. No štampa nikada nije saznala istinu. To nije bilo potrebno niti bi bilo razborito
dozvoliti medijima da je saznaju. Znali su samo ono što su političari i predstavnici Vatikana dozvolili
da se objavi.
Marijus Hađi, neuračunljivi Rumun i naturalizovani Italijan, i njegova banda su, uz saučesništvo
italijanskog vlasnika noćnih lokala, advokata Frančeska Ajela, poubijali četiri mlade žene i četiri
hrabra policajca: Kopolu, Tatoa, Kolađakona i šefa policije Antonija Paskvalija. Smrti oca Pola i
Manfredija, međusobno nevezane, nisu se povezivale s tim ubistvima. Elizu Sordi nije niko
pominjao. Grof Tomazo dei Banki di Aljeno otputovao je u Keniju ponevši kovčeg s Manfredijevim
telom; sin mu je poginuo u obračunu iz strasti koji je izbio u svađi oko jedne žene.
Krajem jula novine su se bavile problemima unutrašnje politike, papinim odmorom i
fudbalskim temama.
Kvestor Andreja Floris naterao je Balistrerija, Korvua i Pikolo da uzmu odmor u toku celog
avgusta, pa su Korvu i Pikolo otputovali u Ukrajinu i Albaniju s Natalijom i Rudijem kao vodičima i
domaćinima. Balistreri je prihvatio poziv svog brata Alberta i otišao da ceo avgust provede u
njegovoj vikendici u Dolomitima.
Pre nego što je krenuo iz Rima, pokušao je nekoliko puta da dobije Lindu Nardi, ali se ni sa
mobilnog ni sa fiksnog telefona niko nije odazvao.
Na dan 31. jula, poslednje večeri pred polazak iz Rima, dogovorio se s Antonelom da odu na
večeru da bi se pozdravili pre odlaska na godišnji odmor. Sedeli su za drvenim stočićem na trotoaru
ispred jednog od prepunih restorana u Trastevereu. Pred njima su bile pice i pivo, a Antonela je bila
vrlo lepo pocrnela i vedra, pa je Balistreriju delovala mnogo lepše nego ranije. Imala je mladalačku
frizuru, oči su joj sijale, a ten joj je delovao nežnije.
„Večeras prosto blistaš."
„Posle Paskvalijevog pogreba malo sam pustila sebi na volju. Bila sam pet dana u jednoj kući
lepote na morskoj obali. Nisam se tako lepo odmorila već petnaest godina, Mikele."
„Bravo, konačno si dozvolila ljudima da te malo maze umesto da stalno ti brineš o drugima."
„Bogme, zaista su me mazili. Maske za lice, kvarcovanje, relaks masaže..." Zatim se pomalo
maliciozno osmehnula i nastavila: ,,No za potpunu relaksaciju nedostajala mi je osnovna stvar."
Balistreri je bio bezbrižan i lepo raspoložen, što već godinama nije bio. Odjednom je doneo
odluku. Srećom, toalet u restoranu bio je dovoljno prostran, čist i izdvojen. Sve se odigralo na brzinu
i pomalo neudobno, ali oboje su bili neverovatno zadovoljni.
Posle toga su se, pomalo pripiti, posrćući vraćali Antonelinoj kući, smejući se kao ludi pri
pomisli šta bi bilo da je neko zatekao dvoje matoraca kako se krešu na klozetskoj šolji u restoranu.
Kada su stigli njenoj kući, dugo su vodili ljubav - znatno mirnije i s manje nestrpljenja. Zatim
su ležali opruženi na krevetu uz otvorene prozore i uživali u svežini i tišini noći, pogasivši sva svetla
u stanu; ona je na kraju pripalila cigaretu s marihuanom i počela da ga miluje po kosi. On je nasuo
treći viski.
Ležali su jedno kraj drugog iznureni i srećni što su živi, što već dugo, mada iz različitih
razloga, ni jedno ni drugo nisu osetili. Shvatio je da mu ona u nekom trenutku dodaje cigaretu. U
mraku je video samo zažareni vrh koji je pratio pokrete njene ruke. Uvukao je dim i zagledao se u
starinsku tavanicu s gredama.
Mada je bio polumrak, jasno je video strukturu greda.
Žene su ga odbacile zbog deformisanog lica, a ja sam ga iz istog razloga optužio.
A bio je nedužan.
Video je mrlje u drvetu na tavanici nastale od vremena i vlage.
Impotentni mladić. Nemoguća ljubav. Nedavni abortus.
Zurio je u najdublje pukotine u drvetu na mestima gde su gredice bile najviše oštećene.
Sasušena lala na simsu ispred Elizinog prozora. Sveže lale na njenom grobu...
Osećao je da mu se oči odvajaju od tela i lebde prema tavanici.
Trebalo je da te prebijem kao ma koju drolju. Da, Mikele, trebalo je. Možda bi tako konačno
shvatio celu priču.
Kad je nedavno onako napao Lindu, intuitivno je naslutio istinu. Zatim se potpuno usmerio na
spasavanje Fjorele Romani. Odbacio je intuiciju, ali se posle pakta s grofom na groblju ponovo toga
setio. Mozak mu je sporo radio i odbijao da misli o tome - nije želeo da poveže krivca, motiv i
priliku. Marihuana i viski uticali su na njegovo telo dok je u tišini noći mirno ležao kraj žene s kojom
je upravo vodio ljubav.
No među gredicama na tavanici počele su da se javljaju konture jednog lica - brazde su delovale
kao bore, mrlje u drvetu kao oči i usta. Odjednom je ugledao celo lice, očajno i unezvereno: tu je bio
krivac, motiv i prilika.
Našem najjačem, tiranskom nagonu potčinjava se ne samo naš razum već i naša savest.



EPILOG


Stigao sam u Dolomite prvog avgusta, a sačekali su me Alberto, njegova žena i njihovo dvoje dece
tinejdžera. Smestili su me u prostranu i tihu gostinsku sobu s pogledom na planinske padine.
Tako je počeo moj dugi letnji odmor. Mnogo sam spavao, vozikao se unaokolo na biciklu po
nemogućim usponima i nizbrdicama, igrao tenis s bratancima, išao sa snajom u šoping i ćaskao o
svemu i svačemu s Albertom i njihovim susedima.
Zainteresovale su me i dve male senice sa sjajnim crnim glavicama koje su svile gnezdo ispod
svoda na kapiji. Jednog dana dok su ptičice lepršale unaokolo, popeo sam se uz merdevine i video da
se u gnezdu nalaze dva jajeta. Krajem prve sedmice avgusta ptići su se izlegli i otac je nestao. Snaja
mi je kazala da se u ravnici ptići obično legu u junu, ali na visini od hiljadu i po metara jaja se
dovoljno zagreju tek u avgustu. Posle sam viđao samo majku kako čuva svoje potomke i to je trajalo
dvadesetak dana. Dok sam sedeo na suncu, posmatrao sam je kako se vraća u gnezdo sa crvićem u
kljunu dok ptići veselo cvrkuću. Pažljivo sam brojao dane koji dele ptiće od njihovog prvog leta a
mene od prve jesenje kiše.
Nisam uopšte mislio na posao. Nisam mislio na zločine - na ubijene niti na krivce. Povremeno
sam mislio na Lindu i Anđela i gubio sam se u nekim zamišljenim razgovorima s njima kao da se u
međuvremenu ništa nije promenilo. Zatim bih brzo pobegao od tih misli i tonuo u prirodu tražeći
odmor od svega.
Jednog kasnog popodneva sedeo sam u hladu velike bašte i posmatrao zelene planine i tačkice
koje su označavale kuće u dolini. Svakoga dana čekao sam kišu, koja nije padala. Čekao sam i sve
raniji zalazak sunca i video da se dani skraćuju i da svežina zamenjuje letnju toplotu. Kada bi palo
veče, one tačkice u dolini bi se postepeno osvetljavale, a ja bih zajedno s ostalima ušao u kuću.
Poslednje subote u avgustu jedna ptičica se odvažila - poletela je iz gnezda i spustila se nedaleko od
mene, baš na mestu gde se završavala livada i počinjala strmina. Dok sam se pitao kako da joj
pomognem, ptić pogleda prema gnezdu odakle su ga posmatrale majka i druga ptičica. Zatim veselo
zacvrkuta, podiže se u vazduh i žustro polete prema dolini.
Te večeri mi je Alberto saopštio da je zvao Anđelo i da će narednog dana svratiti da se vidi s
nama. Došao je u svom starom olupanom automobilu baš u vreme ručka i doneo poklone za moju
snaju i bratance. Izgledao mi je nekako drugačije. Bio je sigurniji u sebe i ležerniji.
Ručali smo u bašti na suncu, vodeći razne banalne razgovore: kraj odmora, početak škole,
turniri u pokeru. Posle ručka nam Alberto objavi da će s porodicom otići na neko slavlje koje se
krajem leta redovno priređuje u seocetu u blizini. To je bio njegov izgovor da nas ostavi nasamo. Pre
nego što je krenuo, Alberto nas obojicu uhvati pod ruku.
„Kad se Anđelo bude vratio iz Australije, počećemo ponovo da igramo poker kod mene, i to
zajedno s Gracijanom." Raznežio sam se kad sam čuo brata kako se trudi da zvuči ubedljivo,
verovatno u želji da ubedi samog sebe više no nas dvojicu. Zatim su otišli na to slavlje.
U potpunoj tišini čuo sam očajničko cvrkutanje. Drugi ptić, mnogo manji od onoga koji je
odleteo, ležao je na zemlji baš ispod gnezda. Majka je zabrinuto skakutala unaokolo. Činilo mi se da
je ptiću jedno krilce povređeno - verovatno je pokušao da poleti pre vremena.
Gledali smo ga, pitajući se šta da radimo. Rešili smo da ga prepustimo majci i seli na livadu s
viskijem kraj sebe i cigaretama u ruci. Mnogo godina ranije svakako bismo se raspričali o ženama,
pokeru i Paolu Rosiju. No sada smo samo pušili u tišini, posmatrajući brda i dolinu ispod nas. Cvrkut
ptica bio je jedini zvuk koji se mogao čuti u celoj dolini.
Dva stara prijatelja i njihove uspomene. Mnogo lepih i nekoliko vrlo ružnih.
Postavio sam mu to pitanje najviše zato da bih prekinuo potpunu tišinu. „Znaš li gde je ona?"
„Telefonirala mi je sredinom avgusta i rekla da odlazi u Afriku. Pokrenula je neki projekat
prikupljanja sredstava za fondaciju koja će nositi Manfredijevo ime. Okupila je brojne finansijere i
želi da podigne novu bolnicu sličnu onoj u Najrobiju."
Nisam bio iznenađen, a nije mi ni bilo krivo. Linda Nardi je oduvek pripadala drugačijem svetu,
to sam sada znao.
„Umislila je da Manfredi ne bi poubijao sve te žene da ga ona nije odbila", objasni mi Anđelo.
,,No Manfredi nije nikako mogao da bude otac Elizinog deteta, a Linda je to znala iz sopstvenog
iskustva", dodao sam.
Anđelo klimnu glavom i utonu u teške misli.
„Linda zna da je Manfredi napao Elizu, ali zna i da je nije on ubio."
Nisam ga pitao kako bi to Linda mogla znati. Već sam znao odgovor.
„Rizikovali ste da vas poubija, Anđelo. Samo jedan trenutak oklevanja bio je dovoljan da vas
Manfredi oboje ustreli."
Okrenuo se da me pogleda. „Ima trenutaka kada ja uopšte ne oklevam, Mikele. Pokušao sam na
sve moguće načine da ti to stavim do znanja."
Jedan crni oblak, dolutao ko zna odakle, odjednom zakloni sunce, a hladan vetrić podiže i
zatalasa travu na livadi. Anđelo Diogvardi mirno je posmatrao dolinu, kao da se nalazi na metar
rastojanja ili negde u beskraju.
„Svratio sam na groblje pre nego što sam krenuo", rekoh mu, ,,i video sveže cveće na sva tri
groba."
Anđelo klimnu glavom. „Eliza je obožavala lale. Ispričala mi je i neku tursku legendu o tome da
su izrasle iz kapi krvi koje je prolila neka zaljubljena devojka."
Taj cvet mi je bio pred očima i 1982. i 2005. godine. No ja nisam želeo da ga vidim.
„Jedna lala bila je na Elizinom prozorskom simsu. Drugu sam našao u Manfredijevoj fioci.
Takođe sam video i onu lalu na Margeritinom stolu. Sve su bile sasušene, Anđelo. Osim onih na
Elizinom grobu."
Anđelo Diogvardi me pogleda s osmehom izvinjenja, istim onakvim detinjim osmehom kakav
mi je davno uputio u Paolinoj kući kada se pretvarao da povraća da bi mi omogućio da smuvam
devojku. Taj osmeh godinama je pratio sve njegove uspešne blefove u pokeru. No sada mi se
izvinjavao zbog svog blefa u igri na sve ili ništa koju je odigrao sa životom. Istovremeno je dobio i
izgubio sve.
„Margerita pomalo liči na nju", nastavi Anđelo. „Puna je života, ima poverenja u sve i naivna je.
One večeri kada smo se upoznali, rekla mi je da obožava lale. Neko vreme zanosio sam se mišlju da
uz nju mogu da se vratim u život. Onda se Elizina majka bacila s balkona i ja sam se setio ko sam
zaista."
A ko si ti zaista, Anđelo Diogvardi? Jednom u životu si zastranio i poludeo za tom mladom
boginjom. Našao si se pred neočekivanom trudnoćom i u problemima do guše. Mikele Balistreri bi to
rešio jednim grubim: „Zbogom, lepojko. " No ti si se trudio da sve središ, lagao si devojku i njenog
strica kardinala, sredio si joj abortus, slušao Elizin plač i kajanje i video da želi sve da prizna ocu
Polu. I samo u jednom trenu, u jednom jedinom trenu u celom svom životu, popustio si pod svim tim
opterećenjem i prepustio se besu i očajanju.
Postalo je znatno svežije. Nebo se prekrilo crnim oblacima, a udaljena grmljavina se bližila. U
daljini su sevale munje.
Anđelo Diogvardi reagovao je tako što se uhvatio u koštac sa životom, nastojeći da voli bližnje
i čini dobro mnogima. No to mu nije bilo dovoljno. Kad ga je Linda Nardi zamolila da joj pomogne
oko Manfredija, on je to doživeo kao priliku da još jednom okaje svoj greh. Anđelo se trudio da mi
objasni ono što sam već znao ali nisam želeo da čujem.
„Kada sam se toga dana popeo kod Alesandrinija, bio je vrlo ljut. Saznao je da je Eliza bila na
ručku s ocem Polom i naredio mi da je otpustim. Bio sam prestravljen; uplašio sam se da mu je rekla
nešto o abortusu, jer su tih dana vrlo često razgovarali. Zatim smo te ja i Alesandrini pozvali s terase
i, dok si se ti peo gore, rekao sam da idem u kupatilo."
Trebalo je da pođem s tobom gore kod Alesandrinja. Bio sam slep - očiju punih suza od
nespavanja, duvana, alkohola i zaslepljujućeg popodnevnog sunca, a mučila me je i luda želja da
odem do Elize...
„Znam sve to, Anđelo. Juče sam pozvao kardinala; vrlo ga je začudilo moje pitanje, ali odmah
je rekao da se seća da si otišao do kupatila."
Anđelo nastavi svoje nepotrebno objašnjenje.
„Nisam otišao u kupatilo, već sam sišao do Elize. Hteo sam da popričam s njom i da je utešim i
smirim. Trebalo mi je tridesetak sekundi da siđem do drugog sprata. Vrata su bila zaključana, što je
bilo vrlo čudno. Sada znamo da je to učinio Manfredi. Otvorio sam vrata svojim ključem. Eliza je
nepokretno ležala, ispružena na podu s crnim okom i masnicom na jagodici, polunaga i s tom
posekotinom na grudima. Na stolu sam ugledao započeto pismo upućeno ocu Polu, u kom mu
objašnjava celu svoju priču sa mnom, pominjući i abortus koji je imala. Stavio sam pismo u džep i
sasvim izgubio glavu."
Valeriju je izgledala mrtva. Manfredi se kune da ju je ostavio živu. Jedan od njih dvojice laže ili
je prosto pogrešio.
To je Korvu napisao na kraju svoje detaljne analize svih alibija. Međutim, obojica su rekli
istinu.
Manfredi ju je ostavio živu, a nekoliko minuta kasnije Valerio ju je pronašao mrtvu.
,,Ti si se upravo peo kod kardinala, Mikele. Imao sam na raspolaganju samo pola minuta i to je
bila jedinstvena prilika."
Morao sam to odmah da shvatim, čim sam te video kako se treseš na odmorištu; i posle toga si
bio rastresen i tužan cele te proklete noći. Morao sam da shvatim i kada se onaj cvet pojavio na
Margeritinom pisaćem stolu. Sve si učinio da mi to saopštiš na svoj poseban način.
Anđelo Diogvardi mi uputi svoj poslednji smešak pun izvinjenja.
„Bilo je tu jedno jastuče na kom je Eliza obično sedela. Upotrebio sam ga. Tridesetak sekundi
kasnije bio sam na odmorištu i sačekao te."
Moguće je odbaciti ceo svoj život u jednom trenutku ludila...
Jastuče pritisnuto na lice devojke koja je već bila polumrtva...
Brodić na moru kraj afričke obale i mladić u uniformi...
Znam da je mislio na nju svih ovih godina. Znam da ga je svake noći mučio bol njenih roditelja.
No on je, za razliku od mene, pokušao da delimično ublaži taj bol pomažući drugima što je više
mogao. Ali znao sam i da su njegove ruke držale ono jastuče.
Pale su prve kapi kiše. Bacio sam pogled na majku pticu koja je skakutala oko povređenog
ptića. Prvi grom udari negde blizu i dobro protrese brda, a ono cvrkutanje odjednom utihnu. Ptičica
nije mrdala. Majka me je gledala, ne trepćući i ne verujući u to što se dešava.
Svaki od njih mogao se naći na mom mestu.
Tu rečenicu napisao je Manfredi dei Banki di Aljeno, a odnosi se na zlo koje svi mi nosimo u
sebi, skriveno i potisnuto. A onda se to zlo oslobodi u nekom trenutku našeg ludila.
Počela je da pljušti kiša. I dalje smo sedeli tu i ćutali, dok je bledo svetlo dana postepeno
nestajalo. Kiša nam je kvasila kosu, lica, tela i punila nam cipele. Zatim se, jedna po jedna, one tačkice
u dolini osvetliše u sumraku.
Majka ptica bacila je poslednji pogled na svog nepomičnog ptića, a zatim se digla u vazduh i
odletela. Sama. Nije bila srećna, ali ipak je cvrkutala.


Kraj




Zahvalnice


Zahvaljujem timu izdavačke kuće ,,Marsilio", posebno Marku di Marku i Jakopu de Mikelisu, ne
samo na profesionalizmu već i na izuzetnoj prilježnosti u radu. Zahvaljujem i Filibertu Coviku i Kjari
di Stefani, koji su mi ukazali na nepoznate puteve.
Takođe zahvaljujem prvim i jedinim čitaocima koji su strpljivo više puta čitali tekst i davali mi
savete, i najviše obeležili ovu knjigu: mojoj ženi Mileni i prijateljima Valeriji i Fabriciju.




O autoru


ROBERTO KOSTANTINI rođen je 1952. godine u Tripoliju. Bio je inženjer i finansijski konsultant
velikih kompanija, a sada je menadžer Univerziteta Gvido Karli u Rimu, gde takođe i predaje.