2

Kalvđgricama samosuana Bgzgrgtnog zadgea

v Agrgfi, v znak sgeanja na svfbonosni svsrgu
14. aprila 1991. godine.

Takođg, Karol Sabik i H. H. Bgniugsv,

prikladnom „orvđv“
Programatora.

3
„Slvdajnosu jg možfa psgvfonim kojim se Bog potpisuje kada
ng žgli fa obglofani swojg img.“
Teofil Gotje, La croix de Berny.

Bilokacija, f. Stanje i posledica bilociranja.

Bilocirati se. (Lat. bii locare, od locus, mesto).
Po nekim verovanjima, istovremeno se
nalaziti na fwa razlidiua mgsta.
Rgdnik tpanskog jgzika.
Španska kraljgwska akafgmija, 1992.

4
 1
Sakmo pade na kolena ophrvan stravom. Dok mu je tama osvajala
biće, pravilno oblikovano telo mu je malaksalo. Koliko god da je širio
i trljao oči, ratnik je bio nemoćan da uhvati makar i jedan tračak
svetlosti. Neopisivo priviđenje ga je zaslepelo. Sada je u mraku, sam,
u blizini svetog kamena svog plemena. A taj iskonski strah koji mu je
zatomio vid istovremeno ga je sprečavao da krikne.
Nikad, za sve noći na straţi, nije video ništa slično.
Ništa.
Nasumice, ne usuđujući se da okrene leđa blesku koji ga je
upravo zaslepeo, Sakmo pokuša da pobegne iz tesnog procepa
zmijskog kanjona. Nipošto nije smeo da mu se pribliţi. Udubljenje
koje je otvaralo prolaz ka srcu brda bilo je prokleto. Celo njegovo
bratstvo je to znalo. U njegovoj utrobi sahranjeno je pet generacija
šamana, magova, vidovnjaka, koji su tvrdili da je to jedino mesto u
oblasti gde se moţe opštiti sa duhovima. Zato i jeste zastrašujuće
mesto. Zašto je dozvolio da dođe čak dotle, prebacivao je sebi. Šta ga
je, do đavola, privuklo kamenom polumesecu posvećenih ako je već
znao za opasnosti koje ga čekaju? Osim toga, zar ta stena nije daleko
od kruga koji je trebalo da nadgleda?
Ostala su još tri sata do svitanja. Tri sata dok ga ne zamene na
duţnosti, ili ga ne nađu mrtvog. A Sakmo se i dalje borio za vazduh.
Teško je disao. Nervozno. Pod utiskom. Ţivo. I sa bujicom pitanja
koja su mu plavila misli.
Kakva je to vrsta svetlosti kadra da jednim udarom obori
Humano ratnika? Munja? Moţda iskra moţe da se sakrije u steni i
napadne odraslog čoveka? I šta onda? Ustremiće se na njega i
proţdrati ga?
Straţar nije mogao prestati da razmišlja. Tek je zastao kada je
usred svog nespretnog bega shvatio da je dolina zamukla. To nije
dobar predznak, reče sebi. Um mu je dospeo na opasno tlo
iracionalnog. Da mu se ona svetlost ne pribliţava? Zaplašilo ga je
sveţe sećanje. Ĉinilo se da je vatra koja ga je ostavila u mraku izlazila
iz čeljusti nekog čudovišta, čarobne zveri koja livadu moţe da zbriše
jednim dahom. Plemenska proročanstva pripovedala su o takvom
kraju sveta. Govorila su da će vasiona ubrzo biti uništena plamenom

5
i da će strašni blesak prethoditi uništenju svakog oblika ţivota,
konačnoj propasti Ĉetvrtog sveta.
Ako je ono što se spustilo na uski prolaz znak kraja, niko i ništa
neće moći da ga zaustavi.
Šta će on učiniti?
Vredi li potrčati da bi se podigla uzbuna?
Ikako?
Slep?
Sakmo se iznenadi razabravši te kukavičke misli. Trenutak kasnije
njegov mozak ih je protumačio: uljez nije ličio ni na šta o čemu se
ranije govorilo. Sjajni mehur koji mu je nagoreo oči pojavio se iz
proklete pukotine bez najave. Njegova je svetlost pekla i bila je
veoma brza. Šta se moglo učiniti protiv takvog neprijatelja? Koji će
ratnik u naselju moći da ga zaustavi? Moţda je bolje da mu ţena,
mlada ćerka Ankti i pleme umru ne probudivši se? A on...
„Ankti“, prošapta.
U tami, dok ga je gušila potpuna tišina, ratnik uspori korake i
okrete se ka steni koju je ostavio za sobom. Ako već mora, pomisli u
trenu, barem će umreti kao častan čovek. Na nogama.
Lica okrenutog ka krvniku. Moţda će ga se neko u budućnosti
sećati kao prve ţrtve Ĉudovišta kraja vremena.
U tom trenu se dogodilo.
Ratnik to nije očekivao.
Pet slogova samo pet izgovorenih veoma polako, probiše teški
muk doline. Dolazili su iz milog, prijateljskog grla koje kao da je svoj
šapat pribliţilo samom uhu ratnika. Neobjašnjivo, glas ga pozva po
imenu:
„Do-bro si, Sa-kmo?“
Pitanje sročeno na savršenom tanoanskom jeziku paralisalo ga je.
Straţar, uznemiren, nabra obrve i nagonski poseţe za sekirom od
vulkanske stene, koju je nosio za pojasom. Ono mu se obratilo?
Sakma je otac Gran Valpi, poglavica Kvelose naroda, obučio da se
brani od ţivih. Ne od mrtvih.
„Sa-kmo...“
Glas ga snaţnije opomenu.
Mrtvi?
Sećanje na starog roditelja navede ga da stegne zube i pripremi se

6
da oruţjem brani ţivot. Bilo da je s ovog ili onog sveta, ta svetlost
koja govori neće okončati s njim a da malo svog bića ne ostavi na
crvenom pesku.
„Sa-kmo...“
Dok je po treći put slušao taj glas, sekirom zaseče vazduh
označavajući odbrambeni krug oko sebe. I dalje je bio slep. „Zbogom,
Ankti. Volim te.“ Ko god da je taj što ga zove, već je bio pored njega.
Osećao mu je dah. Neizdrţivu toplotu. Obamro od straha, s oruţjem
u drhtavoj levoj ruci, jedini muškarac na straţi u selu podiţe lice ka
nebu iščekujući neizbeţno. Otvorio je zacrvenele oči, i napregnuvši
pogled ka tami neba, razazna mračnu senku, veliku poput totema,
koja se baci na njega.
Ironijom sudbine, otac ga je godinama ranije na tom istom mestu,
pokraj izvora Kvelosa, pripremao da umre. Da umre boreći se.

7
 2
U tom trenutku Sakmo se odluči na napad.
Međutim, pre nego što je ratnik uspeo da se suoči sa svojim
progoniteljem i da mu zabije oruţje među oči, zaslepi ga novi blesak.
Jedva je imao vremena da razazna visoku i neobičnu priliku koja ga
je sada promatrala. Nalet suvog vetra, čvrst poput suvog drveta,
obori ga na leđa.
„Sa-kmo..ponovi.
Kraj mu je bio blizu. Sad ga je predosećao. Ţivot će mu pobeći u
jednom dahu.
Šta će biti s njegovom porodicom?
A s njegovim plemenom?
Šta ga čeka na drugoj obali ţivota?
Dok je straţar gušio uzdahe u svetlosti koja ga je prekrivala,
dolina se nanovo ispuni tajanstvenom, gotovo opipljivom bistrinom.
Obliţnje kamene kuće plemena Kvelose, groblje star&ca, velika
kiva,1 podzemna prostorija za obrede bratstva, pa čak i obale triju
jezera okupaše se plavim plamenom. Ipak, Sakmo nije razaznao to
čudo, i njegovom slepilu se ubrzo pridruţi novi bolan simptom. U
uši mu se uvuče vibrirajući zvuk, hiljadu puta snaţniji od onog koji
stvara jato jastoga, dovodeći ga do beznađa. Da li ga je to smrt
dozivala?
Indijanac se sruči na do drţeći ruke na slepoočnicama. Skoči.
Kriknu i pesnicama se udari u glavu, ali zvuk ga potpuno prekri.
Ispuni.
Ubrzo više nije mogao da mu se odupre. Zaboravio je koliko je
napadač blizu. Zgrčen, lovac izgubi ono malo snage što mu je
preostalo, i svom duţinom pade na tlo.
Mrak zagospodari njegovim duhom.
I tišina.

1 Špan.: kiva, prostorija za verske i duhovne obrede kod indijanskih plemena koja su
naseljavala jugozapadni deo Severne Amerike. I danas postoje kod Pueblo i Hopi
Indijanaca. (Prim. prev.)

8
 3
Kada su uminuli zvuk i svetlost, mladi Indijanac je leţao ničice.
Crteţ na licu mu je bio uništen, a lobanja prošarana ogrebotinama.
Nije znao koliko je vremena prošlo. Glava ga je bolela, osećao je
mučninu i bio je razoruţan. Njegova sekira se otkotrljala nekoliko
koraka od mesta gde je leţao i nije imao snage da napipa tlo kako bi
je dohvatio.
„Dra-gi Sa-kmo.“
Glas koji ga beše prestravio, zagrme nad njim; činilo se da dolazi
sa svih strana. Nije znao koliko ga je vremena tu čekao. Ali bio je ţiv,
ţiv!
„Zašto be-ţiš od mene?“
Zbunjen, sin Gran Valpija nije ţeleo da odgovori. Lica i dalje
priljubljena uz tlo, sakupio je dovoljno hrabrosti da preispita
mogućnosti. Ubrzo se nečega dosetio. U struk mu se zario mali
kameni noţ, koji je koristio da odere lovinu.
Nagon ratnika ponovo prođe njegovim venama.
„Veliki put sam pre-šla kako bih te na-šla“, reče glas, sve manje
isprekidan. „Ničeg ne tre-ba da se bojiš. Neću ti uči-niti naţao.“
Glas priviđenja zvučao je mirno. Jasno. Govorio je istim
dijalektom kao i ratnik. Ĉinio je to otmeno, bez ţurbe. Kada je Sakmo
smogao snage da se usredsredi, primetio je da su jastozi prestali da
bruje i da se svedost ublaţila, dozvoljavajući mu da napola otvori oči
i da malo-pomalo povrati prisebnost.
Prvo nestadoše fleke, potom senke zamućenih ivica i nakon
nekoliko trenutaka Sakmo se iznenadi videvši kolonu crvenih mrava
kako mu prolazi pored lica.
Progledao je!
Tada je, uspravivši se, prvi put osmotrio lice svog napadača.
„Tako mi svih predaka...“, prošapta zadivljen.
Teško je opisati biće koje je bilo pred njim: u neposrednoj blizini
netremice ga je gledalo oštro ţensko lice. Ĉinilo se da je oblikovano u
drvetu. Strogo. Krupnih i bistrih očiju. Dugih ruku, s tankim i
neţnim prstima. Nikad nije video čudniju odeću. Snaţno mu privuče
paţnju ogrtač nebeskoplave boje kojim je pokrivala kosu za koju je
Sakmo naslućivao da je tamna, i debeli kanap kojim je njegova

9
progoniteljka opasala haljinu. Kao da se saţalila, ţena se osmehnu.
„Znaš li koji je dan?“
Pitanje je zbunilo Sakma. Duh ga je izgovorio ne otvarajući usta.
„Se-ćaš li se današnjeg da-tu-ma?“
Indijanac je ponovo pogleda, preneraţen, ali ne odgovori. Nije
znao šta je time ţelela da kaţe.
„Hi-ljadu šest-sto dva-deset deveta godina gospodnja. Du-go mi
je trebalo da te pro-nađem, Sakmo. Sa-da ćeš mi po-moći.“
„Pomoći... „
„Hi-ljadu šest-sto dva-deset deveta“, ponovi.
Sakmo se postepeno uspravljao dok nije uspeo da stane na noge.
Opipao je pojas traţeći noţ, polako ga izvukao i sakrio iza lakta. Za
to vreme, ţena iz čije koţe je isijavala svetlost kao da se uzdiţe
nekoliko pedalja iznad zemlje. S te visine njen zašiljeni profil više nije
izgledao preteče već blago. Više nije bilo sumnje: Sakmo se nalazio
pred plavim duhom pašnjaka. Otac mu je jednom prilikom pričao o
njemu.
„Da li je ovom svetu došao kraj, gospo?“
Ĉuvši straţarevo pitanje, dama zasja i ne pomerajući usne reče:
„Još ne, si-ne. Do-šla sam ne-što da objavim za lju-de tvog
plemena. Ipak, bio mi je po-treban ne-ko kao ti. Znaš? Ima još malo
vremena. Veoma malo, Sa-kmo.“
„Malo? Malo vremena do čega?“
„Do do-laska pra-vog Boga. Moraš da pri-premiš svoj narod. Mo-
raš da sprečiš krvo-proliće.“
Indijanac protrlja oči pokušavajući jasnije da vidi sagovornicu. Oči
su mu još bile osetljive.
„Ubićeš me?“ upitao je steţući oruţje.
„Ne.“
„Zašto si me onda odabrala?“
„Zbog tvog zna-ka, Sa-kmo.“
„Mog znaka?“
„Po-gledaj svoju ruku.“
Do tog trenutka straţar nije primetio mrk beleg veličine zmijskog
ujeda u obliku ruţe ocrtao mu se na prednjoj strani leve podlaktice.
„To je be-leg onih koji vide.“
Ţena se nagnu ka Indijancu i pruţi ruku kako bi mu dotakla

10
obrijanu lobanju. Niz kičmu mu prođoše trnci prisilivši ga da opusti
ruke i ispusti kameni noţ.
„Nećeš me na-pasti. Pre svega, treba da ti pre-dam nešto“,
nastavila je. „To će ra-zumeti samo unuci tvojih unuka, ali tek nakon
nekih tri-sta godina.“
„Trista godina?“
„Skoro če-tiri hiljade mesečevih mena...“, potvrdila je. „A ti ćeš to
ču-vati.“
„Šta je to?“
„Uskoro, kada se po-novo sretnemo, sa-znaćeš.“
Rekavši to, dozvolila je da tama ponovo zagospodari dolinom.

11
 4

Los Anđeles, Kalifornija.

Trista šezdeset dve godine kasnije.

„Kaţete da se taj san stalno ponavlja?“

Doktorka Mejers se nagnu ka divanu na kome joj je leţala
pacijentkinja traţeći kud joj je odlutao pogled. Mučena nizom
strepnji koje nije mogla da dovede u vezu, Dţenifer Narodi je tek
dva dana dolazila u njenu raskošnu ordinaciju u Ulici Brodvej, koja
se nalazila u gradskoj poslovnoj četvrti. Linda Mejers je bila
zbunjena: u beleškama joj je gospođica Narodi opisana kao ţena od
trideset četiri godine, zdrava, sportski tip, bez psihijatrijskih
slučajeva u porodici, uravnoteţena, dobrog imovnog stanja i, povrh
svega, privlačna. Nikada se nije udavala, nije imala ozbiljnu vezu,
niti se činilo da joj je potrebna, a sa roditeljima se dobro slagala.
Naizgled, ţena bez ozbiljnih problema.
„Da, u toku tri dana sam dva puta sanjala taj isti san“, prošapta
Dţenifer zabacivši tamnu kosu pokušavajući da izbegne ispitujuće
oči psihijatra. „Znate, to nije košmar, ali svaki put kada legnem,
pomislim kako će se vratiti. I to me brine.“
„Kada ste ga poslednji put sanjali?“
„Sinoć! Zato sam došla da vas vidim tako rano. Još je sveţ...“
„Da li uzimate lek koji sam vam prepisala?“
„Naravno. Međutim, valijum ne deluje na mene. Ne razumem,
doktorka, zašto me toliko opseda slika te blistave ţene. Znate ha šta
mislim? Vidim je svuda. Moram da je izbacim iz glave!“
„Da li ste je sanjali više puta?“
„Da.“
„U redu je. Ne brinite”, umirivala ju je dok je krupnim, crnoputim
rukama beleţila nešto u svesci. „Naći ćemo načina da pobedimo taj
san koji se ponavlja. Da li ste uplašeni?“
„Da, doktorka. I zabrinuta.“
„Recite mi, da li ste u skorije vreme imali neko traumatično
iskustvo, kao što je saobraćajni udes, gubitak voljene osobe? Nešto
što bi moglo da izazove strepnju ili depresiju?“
Dţenifer je zaţmurila, duboko udahnula i sav vazduh izdahnula

12
iz pluća kao da se usredsređuje da u sebi pronađe ispravan odgovor.
Sad je već osećala bolnu prazninu u stomaku. Još nije doručkovala.
„Strepnju?“, ponovila je. „Pa, pre nekoliko nedelja sam se vratila
iz Evrope gde sam dugo boravila. Samo što sam stigla u Los
Anđeles, snovi su se vratili. Međutim, ovog puta su bili toliko jasni i
intenzivni da nisam oklevala da vam se javim. U početku sam mislila
da je uzrok vremenska razlika, promena navika, znate već.“
„Vratili su se? Hoćete da kaţete da ste i ranije imali slične snove?“
„Već sam vam rekla, doktorka. Već godinama sanjam te Indijance
i tajanstvenu svetlosnu damu. Ali ne znam zašto!“
„Recite mi, gospođice Narodi, u kom delu Evrope ste boravili?“
„U Rimu. Da li ste bili tamo?“
„U Rimu? U Rimu cezara, papa, paste, vina lambrusko? Šta bi mi
više trebalo! To mi je davna ţelja, znate?“
„Zaista?“
„Naravno. Ali moj muţ je Argentinac, galicijskog porekla, pa
svaki put kad putujemo u Evropu, zadrţimo se u Španiji. U Korunji.
Njegovi preci su odande. Prava predstava!“
„Nikad niste leteli za Italiju iako ste joj bili tako blizu?“
„Ne!“, nasmejala se Linda Mejers. „Ĉak sam morala i španski da
naučim kako bih mogla da se razumem s njegovom porodicom!“
Dţenifer nije odgovorila na šalu. Umesto da prihvati doktorkin
iskren smeh, ophrvala ju je duboka melanholija.
„Prava je šteta“, reče. „Rim je prelep grad. Trgovi, trţnice, uske,
popločane ulice, vreo kapućino, dolče farniente..
Mejers primeti naglu promenu raspoloţenja. Diskretno je u svojoj
beleţnici zapisala „Rim“ i promislila pre nego što će postaviti sledeće
pitanje. Ponekad je neko sećanje, neki prizor mogao da otkrije
pristup pacijentovom dubokom ja. Moţda će u sećanjima, u nekom
iskustvu koje je proţivljeno u tom nedavno zatvorenom razdoblju,
uspeti da pronađe ključ koji će posluţiti da se slučaj razotkrije. Stoga,
sa izuzetnom blagošću, odluči da produţi tim neočekivanim putem.
„Da li vam se tamo desilo nešto što biste ţeleli da mi ispričate,
gospođice Narodi?“
„Nešto? Na šta mislite?“
„Ne znam“, odgovorila je doktorka. „Vi mi recite. Ponekad snovi
koji se ponavljaju nastaju iz sitnih opsesija, nedovršenih poslova;

13
jednom rečju, iz briga koje vaša psiha na svaki način pokušava da
vam pribliţi.“
„Mnogo se toga desilo u Rimu, doktorka. Mnogo toga nedo-
vršenog ostalo je u Rimu.“
„Ispričajte mi.“
Dţenifer tada potraţi tamne oči svog psihijatra. Njen iskren
pogled, uokviren krupnim licem tamne koţe i ulepšan kovrdţavom
kosom pokupljenom u otmeni rep, od prvog dana joj je ulivao
poverenje. Zapravo, samo joj je pogledom, bez reči, mogla saopštiti
da će to biti duga priča.
„Ne ţurimo, Dţenifer“, osmehnula se. „Oboţavam Italiju!“

14
 5
Venecija, Italija.
U isto vreme.

Lakim korakom, s poslednjim svetlom dana, otac Đuzepe Baldi

ostavljao je za sobom Trg svetog Marka.
Kao i obično, išao je ka obali Skjavoni, gde je hvatao prvi trajekt za
San Đorđo Mađore. Ostrvo koje se pojavljuje na svim razglednicama
Venecije, nekadašnje vlasništvo njegovog reda, stari sveštenik je
uvek posmatrao s nostalgijom. Stvari su se izmenile. U to vreme sve
je bilo sklono promenama. Ĉak i vera koja je na svojim plećima nosila
dve hiljade godina istorije.
Baldi pogleda ručni sat, olabavi poslednje dugme na mantiji i
traţeći slobodno sedište kraj pozora, iskoristi priliku da obriše stakla
na malenim naočarima sa ţičanim okvirom.
„Pater noster qui es in coelis..“2 promrmlja na latinskom.
Namestivši naočare, benediktinac pogleda kako se lepi horizont
grada četiri stotine mostova boji u narandţasto.
„... sanctificetur nomen tuum...3“
Ne prekidajući molitvu, otac se divio sumraku, ali je istovremeno
bacao neupadljive poglede na svoju okolinu.
„Sve je u redu“, pomisli.
U to vreme je trajekt, poznati beli vodeni autobus Venecijanaca,
bio gotovo prazan. Jedino su par Japanaca i troje stipendista
Fondacije Đorđo Ĉini, koje je Baldi znao iz viđenja, bili
zainteresovani za njegove usluge.
Zašto i dalje to radi, pitao se. Zašto i dalje kradomice gleda
putnike broda u šest kao da će među njima otkriti novinarske
kamere? Zar nije već dovoljno godina proveo u zaklonu ostrva,
bezbedan od svih njih?
Ĉetrnaest minuta kasnije trajekt je pristao na ruţni betonski dok.
Kada su se otvorila sigurnosna vrata, sve ih je razmrdao udar
hladnog vazduha. Dok su se iskrcavali, niko nije obraćao paţnju na
njega.

2 Lat.: Oče naš, koji si na nebesima. (Prim. prev.)

3 Lat.: Nek se sveti ime tvoje. (Prim. prev.)

15
 U suštini, Baldiju je bilo veoma drago što vodi tako miran ţivot na
ostrvu. Kada stigne u ćeliju, opraće se, preobuti, večerati sa
bratstvom, a potom se povući kako bi čitao ili ispravio nekoliko
ispitnih radova koje je trebalo pregledati. Otkako je stigao u
samostan pre devetnaest godina imao je isti ritual. Devetnaest
godina mira, zaista. Ipak, uvek je na oprezu, u stalnom iščekivanju
poziva, pisma ili neuviđavne posete. To je bila njegova kazna, teret
kojeg se nikada neće osloboditi.
Međutim, Baldi se trudio da mu to ne postane opsesija.
Da li je ţivot neposvećen učenju moţda prijatniji? Već je znao da
je odgovor odričan. Duţnost profesora kontrapunkta na
konzervatorij umu Benedeto Marčelo obezbeđivala mu je smirenost
koju u mladosti nikad nije upoznao. Studenti su bili posvećeni.
Dolazili su na časove s umerenim entuzijazmom. Pričao im je o
muzici koja je prethodila drugom milenijumu, obogaćujući
predavanja neobičnim anegdotama. Profesori su mu se divili iako je,
ponekad zanet nekim istraţivanjem, izostajao sa časova, a studenti
su ga poštovali. Stoga mu je raspored časova bio promenjiv, a
predavanja najtraţenija.
Međutim, tolike olakšice ga nikada nisu udaljile od ostalih
interesovanja, tako „neupadljivih“ i starih da je retko kad o njima
pričao.
Baldi je došao na ostrvo San Đorđo 1972. godine, prognan zbog
muzike. Fondacija Ĉini mu je ponudila više nego što se usudio da
traţi od svog biskupa biblioteku koja je među najboljima u Evropi,
kongresni centar poznat po tome što je više puta bio sedište
Uneskovih konferencija i dva instituta posvećena venecijanskoj
muzici i etnomuzikologiji kojima je potpuno bio zanet. Donekle se i
očekivalo da će benediktinci uspeti da stvore raj za muzikologe na
San Đorđu. Ko bi se, osim bratije iz Reda svetog Benedikta, s tolikom
posvećenošću bavio tom drevnom umetnošću? Pa zar nije sveti
Benedikt, napisavši u šestom veku pravila svog reda, utvrdio osnove
moderne nauke o muzici?
Baldi je sve to podrobno proučio. On je, na primer, prvi primetio
da se pravilo svetog Benedikta, kojim su se njegovi poklonici
obavezivali na osam verskih sluţbi u toku dana, u potpunosti
zasnivalo na muzici. To je zadivljujuća tajna. Zapravo, svaki „tempo“

16
koji se još koristi u komponovanju muzičkih melodija utiče na
njihove dnevne molitve. Baldi je uspeo da dokaţe kako molitva sa
jutrenja (ona koja zimi počinje u dva ujutro) odgovara noti do; himne
koje se poju u svitanje odgovaraju noti re, a sluţbe prvog, trećeg i
šestog časa u šest, devet i dvanaest ujutro notama mi,fa i sol Ĉas
najveće svetlosti, deveti, koji se peva u tri po podne, zvuči kao la, a
večernje, u vreme zalaska sunca, kao si.
Takva predavanja učinila su ga poznatim među učenicima. „Sati i
note su povezani!“, govorio je vatreno s podijuma. „Molitva i
kompozicija su uporedne radnje! Muzika je istinski jezik Boga!“
Međutim, stari Baldi je u sebi čuvao i druga otkrića. Teze su mu
bile iznenađujuće. Tako je verovao da je u antičko vreme harmonija
bila poznata ne samo zato što se matematički primenjivala u muzici,
već i po tome što je mogla da izmeni stanje svesti što je sveštenicima i
posvećenima iz klasičnog sveta omogućavalo da pristupe uzvišenim
„područjima“ stvarnosti. Tokom decenija se ta pretpostavka
suprotstavljala drugim teorijama po kojima se takva stanja duhovne
uzvišenosti dostiţu pomoću halucinogenih droga, svetih gljiva ili
psihoaktivnih supstanci.
A kako su koristili muziku? Baldi je to objašnjavao kada bi
razgovor ţivnuo. Smatrao je da je drevnim mudracima bilo dovoljno
da razviju prikladno „mentalno sazvučje“ kojim bi primali podatke
„s one strane“. Govorio je kako su u tom stanju magovi mogli da
oţive svaki prošli trenutak, ma koliko udaljen bio. Drugim rečima,
muzika je prilagođavala frekvenciju moţdanih talasa i podsticala
centre opaţanja koji mogu da krstare u vremenu.
Ipak, to se saznanje izgubilo razočarano je objašnjavao.
Mnogi su dovodili u pitanje napredne ideje oca Baldija. Ipak, te
rasprave mu nikad nisu naruţile srdačno mladalačko lice. Srebrnasta
kosa, atletski stav i iskren pogled darovali su mu neodoljiv sjaj kojim
je osvajao. Skoro niko nije primećivao da ima šezdeset pet godina. U
stvari, da nije bilo zaveta celibata, Baldi bi slomio srca mnogih
učenica. I njihovih majki.
Tog dana, nesvestan onoga što će se dogoditi, Baldi uđe u dom
samostana s uobičajenim osmehom i u ţurbi. Skoro da nije primetio
kako ga na vratima čeka brat Karlo kao da ţeli nešto da mu kaţe.

17
 6
„Dobro veče, oče Baldi.“
Ĉim je prošao pored metalne ograde samostana, presrete ga
izveštačeni osmeh vratara San Đorđa.
„Ostavio sam vam prepisku u ćeliji“, zvanično je objavio brat
Karlo. „Imate sreće. Tri pošiljke, pa još debele.“
„Ništa više?“
Vratar slegnu ramenima.
„Zar vam se čini malo, oče? Od onih su što uvek iščekujete. Znate
već, one što vam šalju sveci.“
Baldi u neverici izvi obrve prekorevajući nezdravu radoznalost
brata Karla, te poţuri uz stepenice ne rekavši ništa. „Od onih što
uvek iščekujete.“ Stari muzikolog se stresao. „One što vam šalju
sveci.“
„Ĉekajte!“ Karlo, mladi fratar bucmastog lica nalik Rubensovim
kerubima, mahao je za njim nekim papirom. „U toku popodneva su
vas dva puta zvali.“
„Ko?“, upita uţurbano Baldi s odmorišta na stepenicama.
„Nisu rekli, oče. Znam samo da je međugradski poziv. Iz Rima.“
„Onda, neka pozovu ponovo...“
Stigavši u sobu, Đuzepe Baldi već beše zaboravio na poziv.
Zadovoljno je primetio da je pošta tačno tamo gde je otac Karlo rekao
da će biti. Među pismima su se stvarno isticale tri povelike koverte:
dve su iz Rima, a treća iz industrijskog grada na severu
Španije. Slali su ih „sveti Matej“, „sveti Jovan“ i „sveti Marko“.
Zaista je te pošiljke uvek očekivao. Pisma od „svetaca“.
Benediktinac ih zadovoljno pomilova.
Te koverte su jedina spona s prethodnim ţivotom, koji u San
Đorđu niko nije poznavao. Stizale su neredovno, retko po dve, ali
nikada dosad tri odjednom. Radost koju je prvobitno osetio, u
trenutku preraste u zebnju kada je shvatio da su trojica kolega
istovremeno osetila potrebu da mu pišu.
Međutim, bilo je tu još nečega. Još jedan moćan razlog za uzbunu.
Jedna beţ koverta imala je utisnut prepoznatljiv grb Ministarstva
unutrašnjih poslova Njegove svetosti. Poslata je iz Vatikana pre dva
dana s naznakom hitne pošiljke. Baldi skloni na stranu pisma

18
„svetaca“ i posveti se ovoj maloj koverti.
„Šta li je to?“, promrmlja setivši se dva poziva iz Rima.
Pre nego što će je otvoriti, strepeći od najgoreg, otac Baldi opipa
kovertu. Puna zvanična hartija pade mu iz koverte u ruke:
„Caro San Lucca“ pročita. „Odmah morate prekinuti sva
istraţivanja. Naučni savetnici Svetoga oca zahtevaju Vaše prisustvo
u Rimu kako biste razjasnili pojedinosti Vaše nedavne
nesmotrenosti. Obavezno dođite pre nedelje. Stupite u vezu sa
sekretarijatom Skupa verske doktrine ili sa Institutom spoljnih
poslova. Oni će Vas dublje uputiti u čitavu stvar.“ A u potpisu je
stajalo iznenađujuće: „Kardinal Zsidiv“.
Umalo ne ostade bez daha. Bio je četvrtak, a u Rimu su ţeleli da
ga vide pre nedelje!
Ipak, postojalo je nešto gore od same hitnje. Ako ga sećanje ne
vara a to se nije dešavalo ovo je drugi put u dvadeset šest godina da
ga prekorevaju zbog „nesmotrenosti“. Prva ga je koštala izgnanstva
na venecijansko ostrvo. Ĉime li će platiti za drugu?

19
 7
Oči oca Baldija ovlaţiše od besa.
„Un‟altra volta lo stesso errore“ promrmlja suzdrţavajući suze.
„Kako sam mogao da budem tako naivan?“
Razdraţen, Baldi gurnu pismo u mantiju. Trebalo je da pret-
postavi da će mu onaj intervju, koji je pre dva meseca dao uredniku
poznatog španskog časopisa, doneti nove nevolje. Jer, šta bi, osim
razgovora sa stranim novinarom, Vatikan još mogao smatrati
„nesmotrenim“?
Stari muzikolog se ţivo sećao tog događaja: mladić od tridesetak
godina, stranac, u pratnji fotografa koji slabo govori italijanski,
pojavio se u opatiji pod izgovorom da ţeli da napravi članak o
njegovim neuobičajenim svešteničkim aktivnostima koje obavlja
sredom. Alibi mu je što je kasnije i saznao uspeo i Baldi pristade da
se razgovor snimi. Konačno je njegov rad s ljudima koje je navodno
zaposeo đavo dobio izvesnu medijsku paţnju u zemlji, te nisu bili
retki oni koji ga mole za izjavu i razgovor na tu temu. U Italiji je 1991.
godine đavo bio u modi.
U vezi s tim benediktinac je bio obazriv. Uviđajući da su
opsednuti sa kojima je radio uglavnom bili samo duševni bolesnici
ili, u najboljem slučaju, histerici vredni saţaljenja, trudio se da mu
govori postanu put ka obnavljanju isceliteljske moći vere.
U stvari, nedeljnici Đente i Ođi su mu nedeljama pre posete
Španaca posvećivali ogromnu paţnju, a njegova knjiga Katihizis o
Satani je tako odjeknula u sredstvima javnog informisanja da ga nije
odviše začudilo zanimanje jednog stranog lista za njegov
egzorcizam. Naravno, nešto lične sujete ga je navelo da pristane na
intervju.
Baldi je kasno primetio da izveštača ne zanima njegov rad u
svojstvu „isterivača đavola“. Ovaj novinar se razlikovao od ostalih.
Sagovornik ga je skoro neprimetno, malo-pomalo, naveo na dugu
temu koju je sam greškom načeo 1972. godine, a koja ga je tokom
nekoliko već zaboravljenih dana preobrazila u slavnu ličnost.
Ta tema mu je, kada ju je njegov sagovornik pomenuo, izazvala
čudnu nelagodnost...
„Nedavna nesmotrenost“ nije mogla biti ništa drugo.

20
 Naime, prošlo je devetnaest godina otkako mu se ime pojavilo u
štampi, kada je priznao da već deset godina radi na izumu koji
oţivljava slike i zvuke prošlosti. Muzikolog je obelodanio da se radi
o veoma obimnom poduhvatu na kome je radio tim od dvanaest
međunarodnih fizičara, a podrţavala ih je i Sveta stolica. U stvari,
prvo se u listu Domenika dela korijere govorilo o dostignućima
„vremenske mašine“. Prema tim novinama saradnici oca Baldija već
su mogli da povrate izgubljene muzičke komade kao što je Tiest
Kvintusa Enijusa sastavljen oko 169. godine naše ere, ili tačan zapis
poslednjih reči razapetog Hrista.
Ta otkrića za koje je Baldi mislio da su izgubljena u
hemerotekama uzdrmala su mnoge, te iako je „ekskluzivna vest“ kao
barut prostrujala među novinskim kućama na pola zemljine kugle,
zaprepastilo ga je to što ga ovaj novinar ponovo pita o Hronoviziji.
„Hronovizija!“, Baldi uguši nov uzdah. „Ali, kog đavola...“
Sećanja su ga primorala da stisne pesnice. Ubeđen je da novi-
narima nije dao nikakav razotkrivajući podatak. Štaviše, sećao se
kako im je dao znak da odu čim su pokrenuli tu temu.
Šta onda?
Ma koliko se trudio, Baldi nije mogao da se seti uzroka svoje
„nedavne nesmotrenosti“. Da nije greškom pričao uredniku o
„četvorici jevanđelista“? Ili moţda o svom poslednjem i iznena-
đujućem napretku na Hronoviziji? Ne. Sigurno nije. Omaška iz 1972.
godine ostavila mu je nezaboravnu pouku. U to vreme je kolumnista
Korijerea, izvesni Vinčenco Madaloni, odlučio da mu dopuni izjavu
tako bezočnim laţima kao što je navodna Isusova fotografija koju ni
on niti bilo ko iz tima nikad nije posedovao. Ko zna otkuda ju je taj
tip nabavio. Te 1972. mašina je mogla da oţivi prihvatljive zvuke iz
prošlosti, ali slike su i dalje ostavljale puno mesta za nadanja.
Da i drugi novinar nije preuveličao priču? I na koji način?
„Malediziotie“,4 razljutio se.
Kao da radi nešto od ţivotne vaţnosti, benediktinac strţe naočare,
snaţno protrlja oči i obrisa lice nad malim lavaboom u ćeliji.
„Glupane!“, pomisli. „0 tome je ranije trebalo da misliš!“
Tri pisma „svetaca“ Baldi ostavi u fioku stola koja se jedina

4 Ital.: Prokletstvo. (Prim. prev.)

21
zaključava i ţurno pođe ka ulazu u samostan. Kada je stigao, prođe
kraj prijavnice brata Karla trudeći se da ga ne ometa dok gleda
omiljeni televizijski program, te nasumice skrenu ka vratima od
mahagonija. Odlučno kroči u prostoriju. Potreban mu je telefon, a
pošto je u to vreme opatova kancelarija obično napuštena, pruţala
mu je najveći mir.
„Pronto5 mogu li da govorim s ocem Korsom?“, prošaputa čim
okrenu devet cifara pretplatnika iz Rima.
„Luiđi Korso? In un attimo, prego“,6 odgovorio mu je muški glas s
druge strane.
Baldi sačeka. Ubrzo poznati glas ispuni vezu.
„Da, izvolite. Ovde otac Korso.“
„Matej“ prostenja otac Baldi drhtavim glasom. „Ja sam.“
„‟Luka‟! Zar se sada zove?“
„Desilo se nešto, brate. Primio sam pismo od kardinala Zsidiva u
kojem mi se zamera zbog naše nesmotrenosti. Dva puta su me u toku
popodneva traţili iz Rima...“
„Od Zsidiva? Da li si siguran?“
„Da, brate.“
„A zbog kakve te nesmotrenosti optuţuje?“ Baldi je primetio
oklevanje u glasu oca Korsa.
„Sećaš li se španskog novinara o kome sam ti pričao? Onog s
fotografom, koji sve vreme nije prestajao da me slika?“
„Naravno. To beše onaj što je hteo da ti izmami podatke o
Hronoviziji?“
„Baš taj. Jedino mi to pada na pamet! Objavio je nešto što je
uznemirilo savetnike svetog oca.“
„U tom slučaju“, Korso se ogradio, „pismo se odnosi na tvoju
nesmotrenost, ne na našu. Capito?“7
Sagovornikov glas postade opor. Profesor muzike oseti prekor.
Baldi je znao da ga moţe dovesti u nezgodan poloţaj ako ga pozove
bez dozvole upravnika projekta.
„U redu je, Korso“, prihvatio je. „Moja nesmotrenost... Loša vest je

5 Ital.: Halo. (Prim. prev.)

6 Ital.: Trenutak, molim. (Prim. prev.)
7 Ital.: Razumeš? (Prim. prev.)

22
što pre nedelje moram da dođem u Citta8 kako bih poloţio račune. A
znaš već“, nastavio je, „ne bih voleo da nam sad otkaţu projekat.“
„Ne verujem da je to Zsidivova namera.“
„Pa ipak, ako protiv mene pokrenu nov proces, bojim se da bi to
moglo prouzrokovati još jedan zastoj. U Rimu niko ne zna za tvoje
zalaganje u istraţivanju; svi izveštaji su poslati šifrovano, pa mislim
da ćeš moći da nastaviš rad na projektu makar me ne obaveštavao o
napretku. Sada bi to bilo opasno.“
Korso ili bolje, ‟Matej‟ zaneme.
„Da li si me čuo?“
„Jesam, ‟Luka‟... Ali već je kasno za to što predlaţeš“, prozbori
mu sagovornik umornim glasom.
„Šta hoćeš da kaţeš?“
„Sinoć me je zvao telohranitelj iz Svete sluţbe. Obavestio me je šta
nameravaju da nam učine pošto smo izgubili kontrolu nad našim
otkrićima. Potrebna su im naša dostignuća kako bi ih primenili na
crkvena pitanja. Ĉini mi se da nemamo izbora.“
Otac Baldi je bio poraţen.
„Zvali su te iz IOE?9 Iz Skupa verske doktrine?“, prošaputa.
IOE, Institut spoljnih poslova, bio je „vatikanska sluţba“ koja je
nadgledala papine tajne poslove s prethodnom Svetom sluţbom.
Pipci su im se svuda pruţali. Kada je Luiđi Korso to potvrdio, Baldi
je znao da je bitka izgubljena.
„Onda si u pravu, brate. Već je kasno...“
Benediktinac se osloni nemoćno na laktove, pridrţavajući levom
rukom slušalicu.
„Mio Dior,10 zajeca. „I ništa ne moţemo da učinimo?“
„Idi u Rim, ‟Luka‟“, rekao je otac Korso pokušavajući da obodri
prijatelja, „i lično reši slučaj. Osim toga, ako ţeliš da čuješ dobar
savet, nikad više ne pričaj javno o projektu. Seti se šta se desilo kada
ti se prvi put omaklo: Pio XII klasifikovao je Hronoviziju pod strogo
poverljivo, i uprkos tome što je papa Jovan malo popustio uzde, više
nam nikad nije bilo isto.“

8 Ital.: Grad, odnosi se na Vatikan. (Prim. prev.)

9 IOE, anagram od Instituto para las Obras Exteriores, Institut spoljnih poslova. (Prim.
prev.)
10 Ital.: Moj Bože! (Prim. prev.)

23
 „Zapamtiću..sloţio se, „hvala. Naravno, još nisam otvorio kovertu
koju si mi poslao. Šta je u njoj?“
„Moj poslednji izveštaj. U njemu do tančina izlaţem kako smo
usavršili sistem za pristup prošlosti. Doktor Alberto je prošle nedelje
odredio frekvencije koje su nedostajale da bi se prevazišla
trovekovna prepreka. Sećaš se?“
„Da. Mnogo si mi pričao o radu tog doktora Alberta. I...“
„Potpuni uspeh, ‟Luka‟. Potpuni.“

24
 8
Madrid, Španija.

„A gde to danas idemo?“

Ĉema Himenes je pitanje začinio sarkazmom, naviknut na
saradnikove nastranosti. Za svaki slučaj se zagrnuo istraţivačkim
prslukom čije je dţepove napunio filmovima za foto-aparat. Njegov
stas, okruglast od dobre hrane i malo sporta, menjao se svaki put
kada bi se tako opremio. Što se tiče pridošlice pomislio je čim je
ugledao Karlosa, svog kolegu, kako mu ide u susret neće ga ponovo
nasamariti. Ne kao prethodne nedelje u Sevilji kada ga je prepustio
sudbini, pa je onako izgubljen u četvrti Santa Krus traţio radnju u
kojoj bi kupio filter za teleobjektiv. Nikad nije radio s toliko
ţivčanom osobom, niti s nekim ko olako izgubi osećaj za stvarnost
čim naleti na nešto neobjašnjivo.
Fotografska torba istrošen najlonski ranac koji ga je pratio u
hiljadu jednom doţivljaju već mu je stajala pokraj nogu potpuno
opremljena. Ovog puta mu neće zafaliti ni baterije za blic ni zalihe
filma.
Kada mu se sasvim pribliţio, Karlos se od uva do uva osmehnu
odgovarajući mu pitanjem:
„Da li si spreman za novu avanturu?“
Ĉema potvrdi:
„Ništa ne nedostaje“, reče upirući prstom u sebe. „Ovog puta mi
nećeš lako zbrisati. Ono iz Sevilje mi se neće ponoviti.“
„Ma daj, čoveče! Nisi propustio ništa neobično. Osim toga, onaj
juvelir ti ne bi dozvolio da napraviš ni jednu jedinu fotografiju.
Mislim da je lagao kako je za pola sata prešao trista kilometara kada
mu je auto zašao u maglu, u blizini seoceta Kastiljo de las Gvardas.“
„Telekineza?“
Karlos se sloţio:
„A da je video tvoj foto-aparat, ne bi ni reč prozborio. Ne znaš
kakvi su ljudi u tom gradu!“
„Da, naţalost“, poţalio se Ĉema. „A naša sledeća destinacija?“
„Danas je na redu lov na ‟sveti pokrov, prijatelju“, Karlos se
ispravi ispijajući velikim gutljajima drugu kafu tog dana, tek

25
natočenu iz aparata pored toaleta.
„‟Sveti pokrov‟? Otkada tebe zanimaju relikvije? Zar nisi govorio
da je to zastarelo?“
Karlos nije odgovorio.
„Mislio sam da te stvari prepuštamo novajlijama.
To mu je bilo čudno. Već osam nedelja je Karlos Albert postavljao
sebi ista pitanja. Zašto je naglo osetio da ga religija neodoljivo
privlači kada nije vernik? Iako se izjašnjavao kao agnostik, od
poslednjeg boravka u Italiji neprestano ga je pratila senka
poboţnosti. U početku tome nije pridavao značaja: nekoliko puta je
to bila markica sa likom Device od Gvadalupe, koju je i kao dete
viđao na babinom ;ioćnom stočiću, a sad se iznenada pojavljivala
između stranica raznih knjiga. Bila je dovoljna da ga podseti na
vreme kada je imao veru. Ponekad je podsticaj bila Šubertova Ave
Marija u muzičkoj pozadini uredništva, ili Muriljova Devica na
poštanskom ţigu. Šta mu to govori? Jesu li to znaci? Ĉega? Treba li
da brine što mu paţnju zaokupljaju samo novinske vesti o religiji?
Karlos je, svakako, bio jedinstven. Sa dvadeset tri godine,
neposredno nakon što je završio studije, rana verska kriza zauvek ga
je udaljila od katoličanstva, pričešća i nedeljne mise. Kao i svi veliki
sukobi, njegova vera se postepeno učaurila. Raspukla se onog dana
kada umalo nije poginuo u motociklističkoj nesreći. Od trenutka
kada je, vozeći devedeset na sat, novim metalik BMW-om K75
udario u taksi koji je iznenada izleteo na crveno svetio, znao je da mu
ţivot više neće biti isti. Najednom je sve pocrnelo, postalo prazno.
Duh mu se ugasio na petnaest sati, a sa odeljenja intenzivne nege nije
poneo nijedno sećanje. Ništa. Probudivši se, Karlos se osetio
nasamarenim. Ĉinilo mu se da se nevoljno vratio u ţivot, ljut na sve i
svakoga. Kasnije je kod kuće objasnio roditeljima: nakon ţivota... nije
bilo svetlosti, ni anđela koji sviraju harfe, ni raja ispunjenog voljenim
bićima. Prevarili su ga. U tih petnaest sati smrti našao je samo tamu.
Odsustvo. Hladnoću. Prostor neprobojnog belila.
Otad je, ipak, prošlo deset godina. Šest meseci je proveo učeći
ponovo da hoda, a kada je konačno prošao kroz sva razdoblja
oporavka, duboko u njemu nešto se zanavek promenilo.
Nije tajna da je od tog vremena Karlos razvio neobično shvatanje
postojanja. Zainteresovao se za granične slučajeve, za psihičke

26
pojave. Smatrao je da su mnogi „religiozni fenomeni“ loše shvaćena
duhovna iskustva, obmane duha koje će nauka jednog dana moći da
protumači.
Međutim, u svom viđenju stvarnosti, koje je sve više postajalo
mehaničko, razvio je i neobičan stav kojeg se čvrsto drţao: ţivot
privlači ţivot, govorio je. Kao da ne ţeli da ga ponovo napusti, počeo
je da sakuplja nepovezana postojanja. Posao mu je bio savršen alibi.
Poziv novinara omogućavao mu je da upija ono što su drugi disali,
sanjali ili radili. Mimo svog očekivanja, rad u tom mesečniku dao mu
je krila. Misterije su ozbiljan list širokih pogleda, koji već godinama
opisuje iskustva bliska nadsvesnom. Ĉesto su u njemu svoje tekstove
objavljivali naučnici s namerom da objasne suštinu svega, teolozi
ubeđeni da će samo šlepa vera ublaţiti muke našeg društva. A među
tim raznim teorijama, upravnik Misterija uţivao je u objavljivanju
reportaţa iz Karlosovog domena.
Po povratku iz Italije novinar je upoznao starog profesora
matematike, penzionisanog izumitelja, koji je tvrdio da je otkrio
princip po kome radi vasiona. Kada je otišao da sa njim obavi
razgovor, objasnio mu je da stvarnost u kojoj ţivimo predstavlja deo
nevidljive mašinerije ogromne preciznosti u kojoj svaka akcija
izaziva reakciju. „Ništa se ne dešava slučajno“, rekao je. „Ako ti se
ikada dogodi nešto nalik magiji, čudu, ne oklevaj ni trenutak: sledi to
do kraja sveta. Otkriješ li njegov uzrok, otkrićeš istinskog Boga, ma
šta da je u pitanju. Nadajmo se da ćeš doći do nekakvog
superračunara, Programatora, a ne do starog bradonje kakvog si
zamišljao. Tada bi konačno otkrio razlog svog postojanja.“
Koliko god čudno zvučalo, ova poruka je ostavila jak utisak na
Karlosa.
Štaviše, tog jutra, sat vremena pre sastanka sa Ĉemom, desilo se
nešto slično. Paţnju mu je privukao niz bezazlenih i međusobno
povezanih događaja koji će promeniti tok toga dana.
Ovako se odigralo: Neposredno pre nego što će doći na posao,
Karlos je na ulici nabasao na neobičan zlatni medaljon. Neko ga je
izgubio i lanac se slučajno obmotao oko novinarove cipele. Kada ga
je, razdraţen, konačno raspleo iz pertli, začudio se videvši da jedna
strana nosi „sveti lik“. Bila je to ikona koju je dobro poznavao: lice
mrtvog Isusa, utisnuto u tkaninu, u iščekivanju sopstvenog

27
vaskrsenja. Pronašao ga je na nekoliko koraka od uredništva. Ali ko
ga je izgubio?
Medaljon nije nosio ugravirano ime ili datum što bi omogućilo da
se pronađe vlasnik. Karlos ga je ubacio u dţep i kada je nešto kasnije
seo za sto da proveri dnevne teleprintove, bio je siguran da
pronalazak nije plod slučajnosti. „U selu na visoravni Kameros
pronađena je izuzetna kopija svetog pokrova iz Torina“, bio je jedan
od naslova.
Sveti pokrov?
Zar lik sa medaljona nije bio nadahnut „čovekom svetog
pokrova“?
Ne. To nije mogla biti slučajnost.
Tada se Karlos, veoma ozbiljan, setio starog matematičara: Zar će
tek tako propustiti priliku da pronađe Boga?
Nije ni pretpostavljao koliko će ga instinkt ovog puta daleko
odvesti.
„Pa?“, navaljivao je Ĉema preobučen u ratnog izveštača, stojeći
pred njim odlučno, uvučenog stomaka. „Kuda smo krenuli?“
„Na sever. U Logronjo. Poznaješ li planine Kameros?“
„Kameros?“, fotografove obrve izviše se u neverici. „Po ovakvom
vremenu?“
Ĉema je zabrinuto bacio pogled kroz prozor uredništva. Skupina
oblaka, crnih poput lošeg predskazanja, navlačila se nad Madrid
vlaţeći grad hladnom ledenom kišom. Potom dodade tmurnim
glasom:
„Pretpostavljam da si slušao radio? Vremenska prognoza je
jeziva...“
Karlos se nije pokolebao. Sa malom putnom torbom u kojoj je
nosio neophodne stvari već je silazio niz stepenice garaţe. Kolega ga
je pratio.
„Imam dobar predosećaj. Danas ćemo napraviti odličnu
reportaţu.“
„Predosećaj? Danas?“, Ĉema je negodovao. „Nadam se da bar
znaš da su ti iznad hiljadu metara potrebni zimski lanci. Ne voziš
auto s pogonom na četiri točka.
Novinar je bez reči otvorio gepek seata ibice kako bi ostavio
stvari. Odgovarao mu je taj auto. Njime je prešao pola Evrope i nikad

28
ga nije ostavio na cedilu. Zašto bi se to desilo zbog malo snega?
„Nemaš razloga za brigu“, konačno promrmlja. „Uţivaj u
neizvesnosti dana. Takvi su najbolji!“
Urednik im je povremeno dozvoljavao izlete te vrste. Znao je da
su ih ova dvojica izmišljala kako bi pod miškom uvek doneli kakvu
dobru priču jednu od onih što razbijaju monotoniju stranica
ispunjenih apsolutnim istinama koje propovedaju razni rabini,
sufistički učitelji ili kabalisti. Ipak, šta se toliko vredno truda nalazilo
u sumornoj crkvenoj riznici udaljenog sela?
„Imaš li lance?“, bio je uporan Ĉema.
Karlos ga pogleda iskosa:
„Šta je bilo? Zar više nemaš poverenja u mene? Zaista misliš da
ćemo usred aprila nagrabusiti zbog snega?“
Pitanje je zvučalo kao prekor.
„Na tvoju odgovornost...“, progunđa Ĉema. Fotograf je bio
nabijena ljudina iz Bilbaoa, nevelik ljubitelj neslanih šala. Kada je
gunđao, činio je to kao ranjeni medved. „Dobro te poznajem,
Karlose. U potrazi za laţnim relikvijama moţemo lako da završimo
na vrhu nekog brda, sleđeni od zime, na nepogodi, u dva ujutro, bez
lanaca!“
„Već znam šta ti je“ podrugljiv osmeh ocrta se na novinarovom
licu. „Misliš da ćemo izgubiti vreme. Je 1‟ to?“
Ĉema mu ne odgovori.
„U redu“, uzdahnuo je okrećući ključ u kolima. „Ispričaću ti svoj
plan.“

29
 9
Tokom sledećih pet časova Karlos i njegov pratilac su se vozili od
Madrida do obronaka visoravni Kameros, ne obraćajući mnogo
paţnju na saobraćaj i kišu koja se postepeno pretvarala u sneg.
Postojbina yina u Riohi, surova na planinskim vrhovima a blaga u
dolinama, pripremala im je ćudljivu zagonetku. Dok su se vozili,
Karlos je iskoristio vreme objašnjavajući svom fotografu kako je
pronašao neobičan medaljon koji ga je naveo da se priseti svega što je
znao o svetom pokrovu. Vreme koje je proveo na praksi u
katoličkom časopisu u Madridu nije bilo bačeno u vodu. „Najgore je
bilo kada je 1988. godine grupa naučnika zaključila da navodna
Hristova koprena potiče iz trinaestog ili četrnaestog veka“, objasnio
je. „Ne moţeš da zamisliš koliko je uzbuđenja prouzrokovala ta
izjava! Ugljenik-14 nije ostavljao mesta za sumnju: sveti pokrov bio je
laţan.“ Ĉema ga je gledao bez reči. „Sećam se kako je naš urednik
očajnički tragao za dokazima kojima će uveriti čitaoce da su naučnici
pogrešili. Po jednom obrazloţenju, kopije pokrova iz Torina s
utisnutom slikom kruţile su mnogo pre četrnaestog veka. Samim
tim, kako neko moţe da podraţava nešto što još ne postoji? Ako su
postojale stare replike, onda je original mnogo stariji. Logično, zar
ne?“
Pre nego što su se zaustavili da dospu gorivo, fotograf je već
shvatio šta je Karlos naumio. „Predosećaj“, „neverovatna
podudarnost“ pronalaska medaljona i vesti o svetom pokrovu
u Kamerosu... Nešto se, ipak, nije slagalo. Stoga, neposredno pred
predele Riohe, prvi put prekinu svoje ćutanje.
„Moţeš li da objasniš zašto si zbog ovakve gluposti napustio
ostala istraţivanja?“, izlete mu. „Proganjaš replike, replike jedne
relikvije! A što se tiče medaljona, stvarno u to ne verujem.“
Ĉemi je pošlo za rukom da promeni saputnikov izraz lica.
„Na šta misliš?“
„Znaš već... Otkada te poznajem, izbegavao si religijske, duhovne,
mistične vesti. Jednostavno si ih prepuštao drugima. Zašto ne i ovu?
Da li ti se nešto desilo? Nešto što treba da znam?“
I dalje ozbiljan, Karlos nije odvajao pogled s puta.
„Ne znam.“

30
 „Šta se desilo s pričom o telekinezi?“, nastavio je fotograf. „Sećaš
li se onih ljudi kojima si me odveo, što su tvrdili da su ušli u gustu
maglu a izašli ko zna koliko kilometara dalje? Ne mislim na čoveka
iz Sevilje, onda kada sam se izgubio, nego na one iz Salamanke. A
noći koju smo proveli u Alikanteu kruţeći putem 340 očekujući da
‟nešto‟ teleportuje naša kola? I šta je sa sveštenikom iz Venecije koji
nam je pre nekoliko meseci ispričao kako je mogao da se prebaci u
prošlost, na stotine kilometara od mesta na kome se nalazio, samo da
bi bacio pogled na neki istorijski događaj?“
„To su različite stvari, Ĉema“, umorno ga'je ispravio.
„Moţda i nisu. U svakom slučaju, to je zanimljivije od potrage za
svetim čaršavom!“
Preko Karlosovog lica pređe koprena jeda. Zapravo, već je izvesno
vreme izbegavao to istraţivanje: tokom poslednjih meseci nastojao je
da obavi razgovore sa svedocima koji su tvrdili da su doţiveli
„telekinezu“, s ljudima koji su pričali kako im je nešto promenilo
putanju dok su putovali slabo prometnim područjima. Najčešće bi ih
na putu iznenadio zid magle, ali ponekad se to „nešto“ svodilo na
drhtaj, blesak svetlosti nalik blicu foto-aparata. A potom se sve
menjalo: put, predeo, sled događaja... Sve!
Za manje od godinu dana pronašao je dvadesetak osoba koje su
mu ispričale maltene istu priču. Razgovarao je s pilotima,
sveštenicima, trgovačkim putnicima, kamiondţijama, pa čak i bivšim
suprugom poznate pevačice. Štaviše što mu je bilo svojstveno uspeo
je da ustanovi zakone koji su navodno upravljali tim slučajevima.
Karlos je znao da je to najbolji način bekstva od krize: kad bi mogao
da se pribliţi nadsvesnom, utvrđujući ga u racionalnim naučnim
okvirima, moţda bi pronašao neuhvatljivog Programatora i uspeo da
ga intervjuiše. Jednog dana... govorio je.
Međutim, novinar je loše procenio svoju snagu. Veoma brzo je
istraţivanje postalo preobimno. Iscrpla su se sredstva koja je časopis
obezbeđivao, te je njegov rad došao do mrtve tačke.
Osećao se promašeno. Izneverio je. Ĉema je to znao:
„Bio si toliko obuzet tim pitanjem; zašto si sve napustio?“
Karlos ga popreko pogleda, uspori brzinu, ubaci u treću i
odgovori preko volje:
„Reći ću ti da bi me ostavio na miru. Dva istorijska slučaja su

31
kriva za to. Mislio sam da sam pronašao nešto vaţno: pominju se dva
stara svedočenja o dešavanjima sličnim onima što sam pratio.
Međutim, kada sam počeo istragu, ni traga im nisam našao. Konačno
sam shvatio da progonim besmislene urbane legende i odustao sam.
Da li ti je to dovoljno?“
„Ajde! Nikad mi to nisi ispričao. Kakvi su te to slučajevi
pobedili?“
„Nisu me pobedili!“, negodovao je. „Prvi je doţiveo stari španski
vojnik u šesnaestom veku. Legenda pripoveda da je viđen u Manili,
na Filipinima, ali dok lupiš dlanom o dlan, on se prebacio na glavni
trg u Sijudad Meksiku...“
„Kada se to dogodilo?“
„Datum je gotovo jedini podatak koji sam mogao da proverim: 25.
oktobar 1593.“
Ĉema se uzvrte na sedištu. Taj momak imao je neobičan dar za
imena, brojeve i mesta.
„Zamisli! Taj vojnik je prešao petnaest hiljada kilometara kopna i
mora za nekoliko trenutaka i pojavio se na drugom kraju sveta, ne
mogavši nikome da objasni kako je to učinio.“
„A drugi slučaj?“
„Bio je još neobičniji: samo četrdeset godina nakon vojnikovog
‟leta‟ inkvizicija je ispitivala špansku kaluđericu po imenu Marija
Hesus od Agrede zbog njenih čestih poseta Novom Meksiku.
Optuţivali su je da je pokrstila nekoliko indijanskih plemena iz
oblasti Rio Grande leteći tajanstveno od Španije do Amerike. Strašno
je što u samostanu nikad nisu primetili njeno odsustvo.“
„Išla je i vraćala se iz Amerike kad je htela? Kao da ide vazdušnim
mostom?“, pitao je Ĉema u nedoumici.
„Tako izgleda. Ĉudno je to stoje obična kaluđerica iz strogog reda
mogla da kontroliše sposobnost 'letenja* i da ismeje sud Svete sluţbe,
a da je pri tom ne optuţe za veštičarenje.“
„Jesi li našao nešto o njoj?“
„Ni o njoj, ni o vojniku“, zvučao je pomireno. „Što se tiče
kaluđerice, znam joj ime, ali ne i mesto ili samostan odakle bih
mogao započeti istragu. Što se tiče vojnika, znam odakle je kretao i
gde je stizao, takođe i datum ‟prispeća‟, ali ni traga njegovom
prezimenu ili nekom dokumentu iz tog perioda koji opisuje njegov

32
podvig... U stvari, čitavu stvar sam napustio. Moţda se sećaš da sam
u poslednjem izveštaju pomifijao ta dva slučaja ne pridajući im
suviše značaja, ali sve sam ostavio po strani jer nisam znao odakle da
krenem. Zato sam odlučio da se posvetim drugim stvarima...“
„Religiji, kako vidim“ krišom se Ĉema nasmejao.
„Ne samo tome.“
„Dobro: Objavio si i članak o svešteniku iz Venecije...“, nastavio
je.
„Ah, da! U pravu si. Pomenuo sam onaj neobičan izum koji bi, po
njemu, mogao da spase slike iz prošlosti. Kako ga je nazvao?
Hronovizor! Ali ni to me nikuda nije odvelo.“
„Da.“
Ibicin dizel motor je sve više dahtao. Kao što je predvideo
fotograf, predeli planina Kameros postajali su svakim trenutkom sve
suroviji. Put do sela Lagune, u kome se nalazio sveti pokrov, sve se
više suţavao i postajao strmiji. Temperatura je već izvesno vreme
bila ispod nule. Vinogradi se nisu videli od snega. Povrh svega, mali
odašiljač kratkih talasa, koji su zašrafili za kontrolnu tablu, prestao je
da radi. Ĉema ga je uvek nosio sa sobom. Godinama je bio radio-
ljubitelj, pa mu se sama pomisao da putuje „odsečen od sveta“ činila
nepodnošljivom. Više puta je izlazio iz auta da proveri antenu i
pokuša da dobije nekakvu vezu.
„Ništa“, na kraju je odustao. „Nema čak ni statičkog zvuka.
Pokvario nam se odašiljač.“
„Nije strašno. Danas po podne, uz malo sreće, spavaćemo u
Logronju pa ćemo ga odneti majstoru.“
„Reci mi, da li je daleko taj tvoj prokleti pokrov?“
„Sat vremena, moţda.“
„...Eh, kad bismo se teleportovali!“, našalio se.

33
 10
Rim, Italija.

Tog istog trenutka, na manje od dve hiljade kilometara od

visoravni Kameros, Večni grad je patio od uobičajene saobraćajne
guţve predvečerja. Te godine proleće je već donelo prva blaga
popodneva.
Međutim, Đuzepe Baldi ništa nije primećivao. Uhvatio je voz za
Rim na stanici Santa Lusija i sada je, šest sati kasnije, brzo prelazio
preko Trga svetog Petra, ne uţivajući u izvanrednom prizoru Rima.
Nije smeo da izgubi ni tren.
Venecijančev plan bio je jednostavan. Niko neće posumnjati da će
se osnovno pravilo „četiri jevanđeliste“ ili „svetaca“, kako ih je zvao
vratar San Đorđa, narušiti ispod znamenitog egipatskog obeliska,
koji je Domeniko Fontana podigao u srcu vatikanske drţave.
Pravilo tog elitnog naučnog tima je nedvosmisleno: hikada, ni u
kakvim okolnostima, dvojica „jevanđelista“ to jest, pojedinca
nadleţnih za jednu od četiri grupe koje su učestvovale u radu na
izumu ne smeju se sastati u odsustvu koordinatora „svetog Jovana“,
naučnih savetnika svetog oca, ili pak u okviru vanrednog komiteta.
Ovim je uprava nastojala da obezbedi odanost projektu i da
onemogući unutrašnje pritiske klanova i raznih suprotstavljenih
grupa.
Da se ne sastanu ni u kakvim okolnostima?
Ĉinilo se da predanom pokloniku reda kakav je Baldi, predstojeći
„greh“ nije uznemiravao savest. Potreba da se vidi s ocem Luiđijem
Korsom postala je jača od vatikanske gvozdene discipline. Osećao je
da još ima vremena. Sa „prvim jevanđelistom“ moţe razjasniti
izvesne događaje pre nego što se pojavi na prijemu koji mu je hitno
zakazan. Baldi je bio siguran da „sveti Matej“ poseduje povlašćene
podatke o Hronoviziji; činjenice koje iz nekog razloga niko nije hteo
ili nije mogao da podeli s njim nakon nepromišljenosti sa španskim
novinarom, a moţda će mu pomoći da uspešno izbegne disciplinske
mere koje su mu se nadvile nad glavom.
Dok je za sobom ostavljao Berninijevu kolonadu, sumorno
osećanje zamračilo mu je misli: zašto je Sveta sluţba preko noći

34
počela da se zanima za istraţivanja oca Korsa iz rimskog tima i zašto
je odlučila da ih prekine? Šta li je „sveti Matej“ otkrio u
laboratorijama što zahteva tu naglu izmenu nadleţnosti?
U vozu za Rim Baldi je pokušao da pronađe odgovore iščitavajući
poslednji izveštaj „svetog Mateja“. Uzalud. Ni tu ni u pismima
„svetog Marka“ i „svetog Jovana“ nije pronašao rešenje za svoje
nedoumice. U vreme kada su mu ti tekstovi poslati, ni otac Korso ni
ostali „jevanđelisti“ nisu mogli da naslute da će im IOE uskoro
oduzeti projekat.
Zato se i nametala potreba da se prekrši pravilo o nesastajanju.
Na putu ka obelisku Baldi je, izbegavajući poštanske sandučiće,
tezge za osveţavajuće napitke, spomen-novčiće i sladolede, išao
širom otvorenih očiju. Nije ţeleo da ga pri susretu sa „svetim
Matejem“ bilo ko uznemiri. Pobrinuo se i za najsitnije pojedinosti:
čak je i telegram koji je uputio Korsu bio šifrovan s izuzetnom
briţljivošću.
„Smiri se“, ponavljao je u sebi. „Sve će biti u redu.“
Nije mogao da poriče očigledno: bio je veoma uzrujan. Počinjao je
da veruje, ne bez izvesnih osnova, da su pismo u kome ga drţavni
sekretarijat poziva u Rim i nadzor nad projektom oca Korsa samo
prvi koraci u hajci na veštice protiv „jevanđelista“. Paranoja?
Nije mogao pobeći nespokojstvu. Kada je na nekoliko koraka od
obeliska zastao, ţmarci mu prođoše niz kičmu. Nalazio se na
dogovorenom mestu, u utanačeno vreme. Više ništa loše ne moţe da
iskrsne.
Ili, pak...
Je li „sveti Matej“ primio telegram? Da li ga je pre svega razumeo?
Hoće li i on biti spreman da prekrši zacrtano pravilo broj jedan?
Postojala je jedna još gora mogućnost: da ga nije Korso odao novim
upraviteljima Hronovizije u pokušaju da im se umili?
Obazriv, „sveti Luka“ uspori hod pribliţavajući se mestu
sastanka. Odlučio je da, dok čeka, sedne oslonjen na kameni stub koji
podupire obelisk. Korso je trebalo da dođe svakog časa.
Progutao je knedlu.
Svakim trenutkom čekanja nova pitanja saletala su misli oca
Baldija: hoće li prepoznati „svetog Mateja“ posle toliko godina? Da li
je on jedan od sveštenika koji su u to vreme prolazili Trgom svetog

35
Petra na putu ka crkvi?
„Gospode!“
Nestrpljivo je bacio pogled na sat: dvanaest i trideset. „Vreme je“,
pomisli. „Samo što nije došao.“

36
 11
Sa mesta na kome se nalazio, benediktinac je mogao da razazna
svaku osobu koja je prolazila atrijumom i silazila niz stepenice. Tu su
stajala četiri sampietrina, izduţena lica, u upadljivoj tradicionalnoj
uniformi, naoruţana kopljima od čelika i drveta. Ĉuvali su takozvani
Luk sa zvonima, glavni ulaz u drţavu Vatikan. „Ah! Verna
švajcarska garda koje se nije hteo lišiti nijedan papa“, promrmlja
„treći jevanđelista“ za sebe.
Među turistima je primetio patrole karabinijera, i gotovo da se
zabavio posmatranjem grupa stranih studenata koji su se divili lepoti
kolonade i stamenosti obeliska.
Ali „svetom Mateju“ ni traga.
„Prokleti rimski saobraćaj!“, planuo je u sebi.
Okolnosti su bile besmislene: on je čak iz Venecije došao na
sastanak ne kasneći, dok mu je kolega koji je ţiveo u centralnoj
četvrti Rima kasnio. I Korso je bio pisac. Da se nije zaboravio pred
pisaćom mašinom?
U dvanaest i četrdeset tri se još ništa nije dogodilo; Baldi je i dalje
bio na istom mestu, ali na nogama.
Ĉekanje je postajalo nesnosno.
„Ako mu vreme nije odgovaralo, mogao je da mi kaţe“,
progunđa. „Osim ako...“
Netačnost je za „svetog Luku“ bila gora od ma kog smrtnog
greha. Nikom nije praštao: ni učenicima na konzervatorijumu, ni
bratiji u manastiru... a još manje prijateljima. Verovao je da nas Bog
na svet šalje s časovnikom koji unazad meri vreme našeg ţivota. Ako
traćimo vreme u čekanju, vređamo Svevišnjeg.
„Da su prokletnici iz tajne sluţbe presreli telegram... do sad bi me
već uhapsili“, utešio se razmatrajući najgoru mogućnost. „Mora da
postoji neki drugi uzrok ovom kašnjenju.“
Olakšanje je bilo kratkotrajno poput treptaja.
Tačno u dvanaest i pedeset pet „treći jevanđelista“ više nije
izdrţao. Skočio je na noge i ne gledajući nikuda osim ispred sebe,
uputio se ka jednom od izlaza sa trga. Prešao je Ulicu Porta Anđelika
u pravcu ka galeriji Saveli, obliţnjoj velikoj prodavnici suvenira,
kako bi iz nje potraţio neupadljiv javni telefon. Baldi je bio odlučan

37
da razreši svoje sumnje.
Sve je bilo pitanje trenutka; vremena neophodnog da se pronađe
nekoliko lira i okrene broj „prvog jevanđeliste“.
„Molim vas, mogu li da govorim s ocem Korsom?“
Kiseli muški glas, koji se uvek javljao na taj telefon, zamolio ga je
da sačeka. Ĉim je veza prebačena na drugi lokal, neko naglo podiţe
slušalicu.
„Recite mi... Sa kim govorim?“, upitao je promuklo nepoznati
glas.
„Uh, vi niste otac Korso; mislim da su pogrešili.“
„Ne, nisu pogrešili. Otac Korso...“, oklevao je, „ne moţe sada da
se javi. Ko ste vi?“
„Prijatelj.“
Baldi je odlučio da oproba sreću, te navali na svog uzdrţanog
sagovornika.
„Da nije moţda izašao?“
„Ne, ne. Tu je. Ali, ko ga traţi?“, ponovio je „promukli“.
Venecijanac se začudio. Nije bilo uobičajeno da neko tako uporno
traţi tuđe lične podatke.
„A vi? Ko ste vi?... Zašto ne date slušalicu ocu Korsu?“
„Kaţem vam da ne moţe da se javi.“
„U redu, zvaću kasnije“, ljutito odgovori Baldi.
„Da li ţelite da ostavite neku poruku?“
„Recite mu samo da ga je zvao...“, promislio je, „‟treći
jevanđelista‟.“
„‟Treći jevanđeli..
„Sveti Luka“ je spustio slušalicu i napustio radnju ne sačekavši da
mu aparat vrati preostali novac; morao je da udahne vazduh i rastera
mučninu. „Glupan!“
Ipak, Baldi iznenada shvati da se nešto ne uklapa. Ako je Korso
pristao da se sa njim sastane kod obeliska u dvanaest i trideset,
morao je pre izvesnog vremena da izađe iz svog doma... a tamo... ne
samo da mu nisu odgovorili kratkim „izašao je“, već je neki čudak
uporno tvrdio da Korso ne moţe da se javi, pa je i nastojao da ga po
svaku cenu navede da se predstavi. Da li je bolestan? Moţda su ga
zadrţali? U tom slučaju, ko?
Nova paranoja?

38
 Ili, prosto, novi pokazatelj da je, kao što se bojao, „hajka“ već
počela?
Baldi pomisli da će mu se raspući glava.
Nije imao izbora: zarad sopstvenog duševnog mira morao je da
razreši čitavu stvar. Odmah. Nasred ulice je pretresao malu torbu
koju nosi sa sobom. Dok nije pronašao maleni sveţanj pisama
vezanih elastičnom trakom, ronio je po njoj kao da ju je upravo
ukrao. Na jednoj koverti, njegovom poslednjem izveštaju, masnim
slovima bila je ispisana adresa „svetog Mateja“:
S. Matej
Ulica Ĉestari 25
Rim
„Ĉestari? Nije daleko odavde“, pokazao mu je karabinijer.
„Mogu li da stignem peške?“
„Trebaće vam pola sata, ali moţete“, nasmejao se policajac. „Idite
do kraja Ulice Končilacione pa skrenite desno i nastavite pravo do
mosta Amadeo. Kada stignete na Trg Navona, pitajte nekoga, već
ćete biti blizu.“
„Odlično. Hvala vam.“
Šetnja je ocu Baldiju oduzela četrdeset tri minuta. Nekoliko puta je
zastao kako bi proverio da li ide u dobrom pravcu, dok su mu
smirena lepota fontana sa Trga Navona i mirisi sveţe paste koji se
šire iz tratorija ostavljali tragove Rima.
Još nije mogao da razume odsustvo vesti od „svetog Mateja“...
mada, već je počinjao da strepi od najgoreg: ukoliko se nije umešao
IOE, ili ako je reč o rimskom saobraćaju, moguće je da je odustao od
sastanka zbog prokletog zaveta poslušnosti. To bi objasnilo njegovo
odbijanje da se javi na telefon.
Ubrzo će razrešiti nedoumicu.

39
 12
Kad je otac Baldi, ili „sveti Luka“, došao u Ulicu Ĉestari, udvo-
stručio je paţnju. Ĉestari je jedna od uličica koje se spuštaju od
Agripinog panteona i skoro je uvek prepuna turistima i ljubiteljima
nepoznatog. Uprkos tome što ga ranije niko nije video u tom kraju,
ţeleo je da bude siguran da će proći neopaţeno. Razgovor sa
„promuklim“ ispunio ga je strepnjom.
Loš dan, baš.
Trideset sekundi kasnije Baldi se našao pred ciljem. Broj dvadeset
pet je masivna zgrada sivkastog izgleda, sa kamenom fasadom,
širokim drvenim vencem, malim prozorima i ogromnim vratima što
vode u sumorno unutrašnje dvorište.
Na prvi pogled bilo je teško razaznati da li se radi o stambenom
bloku, studentskom domu ili konačištu za vernike. Tim pre ako se
ima u vidu da su prilaz kapiji zagradila dva fijata tipo koja su
pripadala rimskoj policiji.
Preko lica oca Baldija prelete senka. Policija? „Dobro, barem nije
crni sitroen ksanti koji koristi tajna sluţba“, utešio se. „Toliko toga
moţe biti uzrok njihovom prisustvu. Smiri se.“
„Sveti Luka“ pokuša da se pribere.
Povrativši hladnokrvnost koja mu je još preostala, pređe ulicu i u
trenu premosti nekoliko metara koji odvajaju patrolni auto od
zgrade. Jedan pogled bio je dovoljan da u prolazu otkrije uzidani
prozorčić iz koga izmiče tanani zrak svetlosti. „Dom Sveta Đema“,
pisalo je na tabli okačenoj na prozoru.
„Buona sera...11 Kakva gungula! Nešto se desilo?“
Trudeći se da zvuči bezazleno, otac Baldi pročisti grlo pre nego
što postavi pitanje. Provirio je u vratarevu kućicu otkrivši u njoj
čoveka srednjih godina, retke riđe kose, upadljivih bora na čelu i
propalih zuba, obučenog u mrku franjevačku mantiju. Fratar je
ubijao vreme slušajući razdrndani tranzistor.
„Da..odgovorio je stišavši zvuk. „Ako pitate za policiju, tu je zato
što se jutros ubio jedan od naših stanara. Izgleda da se bacio u vrt sa
četvrtog sprata.“

11 Ital.: Dobro veče. (Prim. prev.)

40
 „Treći jevanđelista“ prepoznade boju glasa. Bio je to kiseli čovek
koji se obično javlja na telefon kada traţi „svetog Mateja“. Nije ga
tako zamišljao.
„Samoubistvo?“, uznemirio se Baldi. „Santa Madonna!12 Kada se
desilo?“
„Oko jedanaest“, odgovorio je tuţno. „Upravo javljaju na radiju.“
„A vi... videli ste?“
„Pa“ osmehnuo se pokazujući natrule desni „samo sam čuo tup
udarac i kada sam ga pogledao, glava mu je bila razbijena, u lokvi
krvi. Mislim da je odmah umro.“
„Neka mu se Bog smiluje“, prekrsti se Baldi. „Recite mi, moţete li
mi reći ko je to bio?“
„Naravno, oče: plemeniti Luiđi Korso, profesor i pisac. Divna
osoba. Jeste li ga poznavali?“
Baldi preblede.
„Mi smo... Dugo smo bili prijatelji“, ispravio se.
„Sveti Luka“ zagladi srebrnastu kosu kao da će mu taj pokret
pomoći da razmisli.
„Jeste li sigurni da se otac ubio?“
Vratar promeni izraz lica. Tamnim, gotovo demonskim očima ga
je proučavao u tišini, pokušavajući da preispita neznančevo pitanje. S
razlogom je smatrao da se Korso nalazio sam u sobi pre nego što se
strmoglavio niz prazninu vrta. Poslednji posetilac ga je napustio
barem petnaest minuta ranije. Da. Verovao je da je u pitanju
samoubistvo.
„Naravno!“, dodade. „Policija je gore, u njegovoj sobi, pokušava
da rekonstruiše događaj. Ako ţelite, pitajte ih. Više od jednog sata
popisuju stvari koje su mu bile u vlasništvu. Rekli su mi da
prosledim sve pozive upućene ocu. Mogu odmah da im javim...“
„Nema potrebe“, prekinu ga Baldi. „Samo sam znatiţeljan... Ali,
recite mi jesu li vam objasnili zašto treba da im prosledite pozive?“
„Rutinska stvar, kaţu.“
„Da, naravno.*'
„Oče“, vratar ga oslovi pomalo zvanično, „vi sigurno znate da je
samoubistvo smrtni greh...“

12 Ital.: Sveta Bogorodice! (Prim. prev.)

41
 „U osnovi, jeste.“
„Onda, verujete li da će se Bog smilovati ocu Korsu?“
Pitanje ga zateče nepripremljenog.
„Samo On to zna, sine.“
Venecijanac se oprostio kako je umeo, okrenuo se, namestio
naočare i udaljio se niz ulicu. Sat vremena pred njihov sastanak
umro je „prvi jevanđelista“. Što je najgore: s njim je nestala i
poslednja podrška koja mu je bila potrebna za prijem u Rimu. Skoro.
Pokojni „svetac“ bio je njegov jedini prijatelj u Hronoviziji. U
drugog, „svetog Jovana“, nije mogao da se uzda. Osim toga, Korsova
smrt dogodila se baš kad je neko odlučio da stavi tačku na njihov
projekat. Neko ko moţda zna koliko su se Baldi i Korso uzajamno
cenili.
Paranoja, ko zna koja po redu?

42
 13
Visoravan Kameros, Španija.

Obilazak svetog pokrova u Laguni na Kamerosu bio je potpuni

promašaj. Selo, u to doba godine gotovo prazno, dočekalo je Ĉemu
Himenesa i Karlosa Alberta krajnje ravnodušno. Niko od meštana
nije znao da im je tog istog jutra masnim slovima ispisano ime sela u
kancelarijama vaţne novinske agencije. Kakav je značaj to moglo da
ima u ovom izgubljenom kutku sveta? Ovde je jedina vest vredna
paţnje to što je sneg počeo snaţno da pada a sredina je aprila i što se
proleće još opiralo dolasku. Stoga je razumljivo što je kotlina reke
Lese napuštena, i što je jedini trag ţivota, koji je dočekao strance, dim
što se iz četiri ili pet odţaka vijuga ka neprobojnom olovnom nebu.
Srećom, novinari su odmah pronašli paroha. Zvao se don Feliks
Arondo. Sreli su ga na izlasku iz zgrade parohije Uspenje, rustične
kamene građevine smeštene na najvećem uzvišenju naselja. Zapravo,
vrlo brzo su se sprijateljili. Don Feliks je snaţna ljudina na pragu
pedesetih, srdačan, dobrodušnog izgleda, s beretkom natučenom do
ušiju i zdravim smislom za humor. Kao što se i moglo očekivati,
istog trenutka im je izašao u susret. „Ţelite da vidite relikviju?
Razume se! Mada, ne znam gde ste našli novine u kojima pišu da je
tek otkrivena“, progunđao je zbliţivši se malo s novinarima. „Ovde
sam više od dvadeset godina, a za nju znam otkako sam došao. Stvar
je u tome što je nikad ne prikazujemo javnosti, a prvi put smo je
izloţili u toku ove Strasne nedelje. Već ćete videti: pokrov je
izvanredan.“
Novinari se krišom pogledaše. Za nekoliko trenutaka će otkriti da
su uzaludni sati provedeni na lošem putu, krivinama i u nevremenu:
kutija sa crvenim somotom u kome je pohranjena tkanina,
nedvosmisleno je pokazivala datum replike. „Hiljadu sedamsto
devedeseta“, sveštenik je ponosno pročitao izvadivši kovčeţić iz
starog plakara crkvene riznice. „Kako vam izgleda? Nije loše, zar ne?
Iz osamnaestog veka!“
Svet se obrušio na Karlosa.
Sad mu je bilo jasno: u mahu su prešli šeststo kilometara ni zbog
čega. Tkanina oslikana likom razapetog Isusa datira iz mnogo

43
kasnijeg perioda nego što je navodna kopija pokrova iz Torina,
poreklom iz četrnaestog veka. Uprkos svim fotografijama koje Ĉema
napravi, tu nije bilo dobre priče koju moţe odneti u Madrid. Osim
toga, zbog sopstvene brzopletosti i dalje nisu imali lance za sneg, a
putevi su maltene bili sahranjeni pod debelim i, u to vreme,
zaleđenim belim pokrivačem. S vidikovca koji je nudila crkva, jedini
vidljivi predeo bio je te boje.
„Padaće cele večeri“, predvideo je don Feliks zabrinutog lica dok
je briţljivo pakovao pokrov. „Moraćete ovde da prespavate. Sutra,
kad se otopi led, moći ćete da nastavite put.“
Tako je i bilo.
Za tu noć don Feliks im je pronašao skromno stecište u jednoj
seoskoj kući. Večerali su supu od luka, a kada su se umorili od
razgovora i dobrog lokalnog vina, njihova domaćica, starica od
osamdeset pet godina koja ţivi sama ali zrači zavidnom energijom,
otpratila ih je u spavaću sobu. Tu, u sobi sa slamnatim dušecima i
zidovima od hladnog grubog kamena, Karlos je leţao sklupčan,
gladeći medaljon koji ga je uvukao u svu tu zbrku.
„Prijatelju, još veruješ u predosećaje?“, podsmehnuo mu se
fotograf iz susednog kreveta, pokriven do ušiju i obraza rumenih od
večere i jake supe.
„Idi do đavola, Ĉema!“

44
 14
Sledeći dan, 14. april, osvanuo je prošaran oblacima na vedrom
nebu.
Bilo je devet i pedeset ujutro. O tome svedoči Karlosova beleţnica
sa terena, sveska s plutanim koricama, u kojoj je bez reda beleţio
događaje sa puta. On i Ĉema su ostavili Lagunu na Kamerosu s
namerom da se što pre vrate u Madrid. S bogatim doručkom u
stomaku i dve-tri kafe koje im je gazdarica spremila za usput, bili su
dovoljno opremljeni za izlazak iz lavirinta sporednih puteljaka i
planinskih venaca. Bar su tako mislili. Nisu ni slutili da im je sudbina
pripremila drugačiji rasplet koji će se ubrzo ukrstiti s njihovom
putem.
Sat vremena pošto su napustili selo, Karlos i Ĉema primetiše da
nešto nije u redu. Ovog puta kriva je magla. Don Feliks ih je
upozorio. Znao je da je teško snaći se u niţim kotlinama kada niski
oblaci prekriju vrhove Kamerosa. Da stvari postanu gore, uski
jezičak asfaltiranog druma i dalje je prekriven opasnom ledenom
patinom. Pod takvim okolnostima bilo bi nepromišljeno kretati se
brţe od dvadeset kilometara na čas.
S vremena na vreme Karlos je morao da zaustavi auto, otvori
haubu, ohladi motor i nekoliko puta dobro lupi nogom o gume ne bi
li ih oslobodio od nanosa snega.
„Pa? Gde su ti danas predosećaji?“
Pre nego što je sunuo pitanje, Ĉema je smireno spustio prozor. Od
prethodne noći zločesti osmeh mu nije silazio s usana.
Nikad ranije nije bio prinuđen da prenoći u selu s manje od sto
stanovnika, bez hotela, restorana, s kafanom koja radi samo leti, u
privatnoj kući osamdesetogodišnje meštanke. Ĉinilo se da ga
zabavlja to što su i dalje u neizvesnosti, zaustavljeni nasred napu-
štenog puta i s odjekom reći koje se vraćaju sa obliţnjih čuka.
„Nemoj da se smeješ! Sreća je kao vreme: naglo se menja. Nabolje
ili nagore.“
Kola je potresao novi udar.
„Pa, danas nagore...“
Karlos mu ne odgovori.
Šta da mu kaţe? Da je pogrešio? Da je odluka o ovom dalekom

45
putovanju plod besmislenog i neprofesionalnog nagona? Zar će
priuštiti Ĉemi to zadovoljstvo da mu se ruga do kraja puta?
Ne. Nikako.
Srećom, njegovo predskazanje o sreći samo što se nije ispunilo:
izmaglica se neposredno pred njima dovoljno raščistila dozvolivši im
da nazru putokaz. Kao da se krišom primakao da ih pozdravi, pruţi
ruku podrške. Bio je postavljen na nepunih sto metara od mesta na
kome su se nalazili upućujući na raskršće koje do tog presudnog
trenutka nisu mogli da vide. Kao scena iz filmova. Prikazanje. Ipak,
bio je stvaran. Moţda nešto najstvarnije što su tog jutra videli.
„A ako...“
Fotograf ne dovrši rečenicu.
Karlos skoči za volan, paţljivo doveze ibicu do samog putokaza i
tu, s grejanjem puštenim do maksimuma, uspeše da preko
uključenih brisača pročitaju poruku. Bio je to jednostavan znak u
obliku strelice na kojoj je pisalo „Put N-122. Tarasona“.
Nije bilo sumnje. Novinar je skrenuo levo, pošao putem koji se
pred njima otvarao i radosno pritisnuo papučicu gasa.
Ubrzo mu je proređena magla dozvolila da razazna još nešto.
U stvari, u pitanju su bili trenuci. Nejasna slika. Vreme dovoljno
tek da Karlosov mozak obradi sadrţaj novog putokaza.
Gotovo je prekriven snegom, iskrivljen na kraju jarka, ali i dalje se
ponosno drţao na aluminijumskim nogama. Jednostavan natpis
oduševio je novinara: bilo je to šest velikih debelih slova koja su mu
bila neobično poznata.
„Jesi li video?“
Naglim kočenjem osušio je asfalt pod točkovima i uspravio Ĉemu
na sedištu.
„Jesi li lud?“, viknuo je Ĉema. „Šta radiš?“
„Da li si video“, bio je uporan dok mu je srce tuklo u grudima.
„Video? Šta da li sam video? Znak?“
„Da, znak. Jesi li pročitao?“
„Šta sad?“, negodovao je fotograf popuštajući sigurnosni pojas i
proveravajući fotografsku torbu kako bi se uverio da je sve u redu s
opremom. „Naravno da sam pročitao: ‟Agreda‟.“
„Gospode Boţe!“, Karlos protrese glavom u neverici. „I nisi
razumeo? Zar ti to ime ne zvuči poznato?“

46
 Ĉema ga pogleda s nerazumevanjem.
„Aman! To je kaluđeričino ime!“
„Koje kaluđerice?“
Okruglo neobrijano fotografovo lice bilo je za priču.
„One što je išla u Ameriku kad god je htela?“, upitao je gotovo
šapatom.
„Baš te!“
„Smiri se, vaţi? Ubićeš nas. I drţi volan, do đavola! Verovatno je
neka prokleta slučajnost.“
„Kakva slučajnost! Zar ne vidiš?“ Karlos je iskolačio oči ne
obraćajući paţnju ni na šta osim na prijateljeve postupke. „Kako sam
mogao da budem tako glup? U sedamnaestom veku, a i ranije,
mnogi poznati ljudi nosili su ime mesta u kome su rođeni... U slučaju
sestre Marije Hesus od Agrede, ‟Agreda‟ predstavlja njeno prezime...
ili rodno mesto!“
„Sto mu muka!“, negodovao je Ĉema. „Hladno je. Zakočio si na
glavnom putu. Radi šta hoćeš, Karlose. Moţemo da skre-
nemo, da uđemo u selo i da pitamo šta već hoćeš, samo pomeri
auto odavde!“
„Kako ranije nisam shvatio?“
Ĉema ga ošinu pogledom. Kao da mu je saputnik poludeo.
„Kako?“, dodao je. „To ne moţe biti slučajnost. Nemoguće. Znaš li
koliko naselja ima u Španiji?“
Fotograf pomisli da se ne radi o pravom pitanju.
„Znaš li?“, navaljivao je.
Ĉema u fioci potraţi mapu puteva, koju su uvek nosili sa sobom, i
prelista tabele s geografskim podacima na kraju knjige. Tu je moralo
da piše.
„Evo ga!“, zadrţao je prst na jednoj stranici. „Hoćeš li da ti
kaţem?“
„Naravno! Koliko?“
„35.618“, reče kpnačno.
„Vidiš? Jedan prema trideset pet hiljada nije slučajnost! Šta kaţeš
sad?“
„Da pomeriš prokleta kola sa puta!“

47
 15
Los Anđeles, Kalifornija.

„Jeste li nekad čuli nešto o Stendalovom sindromu?“

Pitanje doktorke Mejers zbunilo je Dţenifer Narodi i ona ţurno,
negirajući, odmahnu glavom. Nakon kratkog predaha u toku terapije
ţivahno su pričale drţeći u rukama velike šolje kafe. Topla tečnost
primirila je prazninu Dţeniferinog ţeluca. Bila je smirenija. Radna
soba Linde Mejers pozivala je na razgovor. Veliki prozori nadnosili
su se nad gradskom vrevom, nad saobraćajem u Ulici Brodvej,
moćnu kamenu fasadu Palate pravde, besprekornu kulu Gradske
skupštine, sluţbenike koji ţure s kraja na kraj. Unutrašnjost je tako
tiha. Umirujuća. Prostorije najskupljeg psihijatra u Los Anđelesu
istovremeno su otkrivale neobičnu snagu. Nadmoć nad vremenom.
Kao da se gradska gungula dešavala mimo onih koji su je posmatrali
s tog povlašćenog vidikovca. Soba gde su se nalazile bila je ukrašena
slikama ţivih boja, nesumnjivo afričke izrade. Mejers je njima
ponosno isticala svoje poreklo. Zapravo, čitava ordinacija zračila je
egzotičnom aromom Crnog kontinenta. Kao i uvozna kafa koju su
pile.
„Stendalov sindrom, kaţete?“
Dţenifer ţurno otpi gutljaj.
„U stvari, fo je česta psihička promena kod turista koji posećuju
Evropu, posebno Italiju.“
Mejers se osmehnula dozvolivši da joj beli zubi zablistaju
nasuprot tenu boje abonosa. Kao da je vrebala trenutak u kome će joj
saopštiti nešto u poverenju.
„Ne gledajte me tako!“, nasmejala se. „Stendal nije nikakva
opasna zaraza! To je prilično česta bolest koja se lako leči. Ime je
dobila po francuskom piscu iz devetnaestog veka. Nakon što je ceo
dan proveo u obilasku lepota Firence, počeo je da pati od lupanja
srca, vrtoglavice, nesvestice, pa čak i halucinacija. Izgleda da je uzrok
bila prevelika količina lepote. Ne mogu svi podneti obilje istorije i
umetnosti kojima zrače italijanske ulice!“
„Doktorka, na šta ciljate?“, pogledala ju je Dţenifer sa zani-
manjem.

48
 „Pa, vaši snovi su počeli neposredno nakon povratka iz Rima. Ta
tajanstvena dama koja se javlja Indijancima neobično podseća na
italijansku Madonu, pa sam se pitala...“
„... da nisu posledica nekakve opijenosti rimskom lepotom? Ma
hajdete, doktorka! Ne mislite valjda ozbiljno! Dve godine sam ţivela
usred Avgustove ulice, blizu Vatikana. Imala sam dovoljno vremena
da se naviknem na čari grada: sloţene lukove, mostove nad Tibrom,
crkve, bazilike, samostane, statue, obeliske, freske. Verujte mi, kada
sam odlučila da napustim grad, ništa od svega toga nije ostavilo
utisak na mene.“
„Znate, u suštini vam zavidim, gospođice Narodi“, reče srknuvši
kafu. „Recite mi, zašto ste odlučili da boravite u Rimu?“
„Bilo mi je potrebno da izvesne događaje ostavim za sobom.“
„Ljubavno razočaranje?“
„Ah, ne! Ništa tome slično! U ţivotu mi muškarci nisu problem“,
melanholično je protresla glavom. „Kao i uvek, kriv je posao. Mada,
ne mogu mnogo da pričam o tome.“
„Ne moţete da pričate o poslu?“, doktorka Mejers odloţi
poliestersku šolju na elegantni posluţavnik sa zebrinom šarom.
„Kako to mislite?“
„Pa... Već sam vam rekla da je to duga priča. Osim toga, pred
vojskom sam se zavetovala na tajnost. Nisam sigurna da li mogu
odgovoriti na sva pitanja.“
„Vi ste vojno lice?“
Zaprepašćenje na licu doktorke Mejers zabavilo je Dţenifer. Isto
joj je i majka reagovala kad joj je saopštila tu vest. Moţda je zbog
toga Dţenifer propustila da pomene ovaj detalj kad je lične podatke
unosila u upitnik. Samo je napisala da je umetnica, ne navodeći
ostale pojedinosti. U suštini to i jeste istina: otkako se vratila iz Italije,
nameravala je da otvori mali slikarski atelje u kome bi izlagala svoja
dela.
„Vojno? Ne baš. Sarađivala sam s Ministarstvom odbrane na
projektu koji je na mene uticao više nego što sam očekivala. Znate
već kako je s tim stvarima, doktorka: dali su mi da potpišem
zakletvu da nikada neću otkriti pojedinosti svojih postupaka. Rekli
su mi da bi to bila veleizdaja.“
„Ipak, ako odgovorite na moja pitanja, ne obelodanjujete

49
pojedinosti, dušo“ lice od abonosa Linde Mejers postade oštrije. Glas
joj se oboji strogošću. „Ja sam, takođe, u radu sa svojim pacijentima
obavezana poverenjem. Da li ste čuli za Hipokratovu zakletvu? Reči
izgovorene u ovim prostorijama nikada neće izaći odavde.“
„Moţda nije vaţno za razumevanje mojih snova...“
„To ja treba da procenim. Zar se ne slaţete? Sada mi, molim vas,
objasnite zašto vas je posao prinudio da napustite Sjedinjene
Američke Drţave.“

50
 16
Tog jutra seansa doktorke Mejers produţila se gotovo do samog
ručka. Napetost pacijentkinjine priče navela ju je da potraţi slobodan
termin pred kraj dana. U šest. Retko bi zakazivala sastanke za taj sat
kada obično proverava beleške i priprema materijal za sutradan.
Međutim, činilo se da Dţenifer Narodi ţeli brzo da zbaci svoje
breme; pojavila se u ordinaciji govorljiva, sa ţarkom ţeljom da priča,
što je bilo veoma neobično.
Zalazak sunca koji se video s radnog stola bio je izvanredan. Na
nekoliko trenutaka ţute i beţ nijanse obojiše predmete od drveta i
slonovače u afričkoj prostoriji. Sedeći naspram doktorke, dobro
opskrbljena sokom i negaziranom mineralnom vodom, Dţenifer je
uţivala u prizoru poslovne četvrti koja se polako gasila.
Pacijentkinja joj se zahvalila za tu iznimku. Ţudela je za
mogućnošću da nakon dugog vremena konačno nekom saopšti svoja
osećanja.
Ta ţena dubokih zelenih očiju i krhkog izgleda imala je buran
unutrašnji ţivot u kome su malobrojni imali udela. Biće joj je
obeleţeno osećanjima koja su je odvojila od ostatka sveta oblikujući
joj jedinstven sklop ličnosti.
Dţenifer Narodi se rodila u Vašingtonu. Njeni roditelji, putujući
propovednik nemačkog porekla i Meksikanka iz pograničnih
predela, unuka Navaho vrača iz Arizone, pruţili su joj detinjstvo bez
trzavica do njenog šesnaestog rođendana. U to
vreme, dok je razmišljala o fakultetu koji bi upisala, pogodila su je
dva događaja: počela su da joj se javljaju predskazanja u vezi s
njenim prijateljima iz škole i bliskom rodbinom. Tačni, precizni
predosećaji koje nikako nije uspevala da ukroti. Ĉesto bi
predupredila kućne nesreće, svađe ili male sukobe osoba koje su joj
bile vaţne. „Videla“ ih je svaki put kada bi zaţmurila ili ako bi
zadremala posle obroka. Isprva nije imala sreće pokušavajući da
saopšti svoje vizije onima kojih su se ticale, ali pošto se ispostavilo da
se neumitno ispunjavaju, postepeno je počeo da je prati glas da je
veštica. Prijatelji su počeli da je odbacuju, izbegavaju, ne pozivaju na
proslave ili u bioskop. Malo-pomalo, postajala je mračna i usamljena.
Ubrzo je san o studiranju dospeo u drugi plan jer se Dţenifer

51
konačno usredsredila na iznalaţenje odgovora za ono što joj se
događalo. Bezuspešno.
Sve se pogoršalo onog dana kada je sanjala ubistvo Klajva Brauna,
profesora matematike na poslednjoj godini. Njega je najviše volela.
Taj Irac bakarne kose i savršenog ponašanja uvek je dolazio na čas s
leptir-mašnom i u sakou na pruge. Bio je strog, ali srdačan. U noći
pred završne ispite Dţenifer je usnula jeziv košmar: videla je kako je
profesorova plava mašna strgnuta s vrata oštrim predmetom. Bilo je
veoma mračno. Mesto je ličilo na napušteni parking blizu terena za
košarku. Ipak, pojedinosti nisu bile dovoljno jasne da bi ih mogla
povezati sa stvarnim pojavama. Nakon slike leptir-mašne koja leti
kroz vazduh, videla je kako neki čovek širokih ramena i retke kose
snaţno udara Brauna u stomak. Uplašila se videvši kako profesor
pada na kolena presamićen bolom jer mu je bez ikakvog upozorenja
pucano u potiljak. Braun nije imao vremena ni da primeti oruţje.
Primio je hitac u leđa dok je Dţeniferin san čileo.
Ovo priviđenje ju je prestravilo. Bila je u velikoj nedoumici da li
da ga ispriča profesoru, ali nakon ispita je ipak sačekala da Braun
pokupi stvari iz učionice. Prišla mu je dok je išao ka nastavničkoj
zbornici. Megi Sejmur, upravnica nastavnog veća, čula je razgovor,
ali niko od njih nije pridavao veliki značaj snu. „To je samo košmar“,
rekli su. „Ispiti se, ponekad, ruţno našale.“
Kada je sledećeg dana telo Klajva Brauna osvanulo opruţeno na
parkingu samoposluge u Aleksandriji, u blizini njegove kuće,
gospođa Sejmur je vašingtonskoj policiji prepričala pojedinosti
proročkog sna svoje učenice. Sve se uklapalo u njenu priču: hitac u
potiljak, mašna udaljena od mesta zločina, čak i senoviti teren za
košarku.
Od tog dana zauvek se promenio ţivot Dţenifer Narodi.
Iz nepoznatog razloga, njena izjava je završila u kancelariji
obliţnjih prostorija Mornarice u Fort Midu. Septembra 1984. godine
obaveštajni pukovnik po imenu Lajam Stabelbajn regrutovao ju je za
tajni zadatak „od vrhunskog značaja za drţavnu bezbednost“.
Projekat s kodiranim imenom Star gate (ili Zvezdana kapija) bio je
špijunska akcija u koju su uključivali osobe nesumnjivo obdarene
vidovitošću kako bi predupredili vojne ili terorističke manevre
neprijatelja Sjedinjenih Drţava. Nikada nisu upotrebili termin

52
„vidovitost“, već eufemizam prikladniji novom vremenu „vid na
daljinu“.
Velikodušna sredstva bila su upućena u Fort Mid na račun
kapitala koji je obezbeđen za razradu projekta, a deo napora
usredsređen je na traţenje pojedinaca sa zanimljivim „psihičkim
moćima“ kao što su Dţeniferine. Tako je tokom gotovo šest godina
podvrgnuta svim mogućim probama i ogledima za ispitivanje njenih
natčulnih sposobnosti. Zapravo, zahvaljujući njima, uspeli su da
otkriju, optuţe i osude ubicu Klajva Brauna.
Međutim, ovaj uspeh istovremeno je bio i njen usud. Nikad više
Dţenifer Narodi nije mogla da se oslobodi senke Sluţbe nacionalne
bezbednosti i Ministarstva odbrane. Diplomirala je sa činom
poručnika. Ipak, svest da je sopstvena vlada nadgleda narušila je
njenu prisebnost donevši joj depresiju, koja se uskoro pogoršala
nizom neobičnih snova u kojima se na udaljenim mestima, za koja
nikada nije čula, pojavljivala tajanstvena „dama plave svetlosti“.
Bili su to čudni snovi. Kao da joj je um leteo kroz vreme, u
prošlost, gde je prisustvovala udaljenim događajima koji su uvek
počinjali jasnim geografskim odredištem i datumom...

53
 17

Gran Kivira, Novi Meksiko.

Leto 1629. godine.

U vreme hotomkama, kada su se tri zvezde iz sazveţđa Orion

našle u nizu iznad sela, Gran Valpi, poglavica Bratstva magle, sazvao
je starešine svog plemena na tajni skup u kivi. Ta kruţna
poluukopana prostorija prekrivena drvenim krovom, oslonjenim na
„četiri stuba na kojima počiva svet“, nikada nije bila tako posećena.
Pre nego što će ući u utrobu podzemnog zdanja, prisutni baciše
poslednji pogled ka horizontu i mestu gde leţi zmijski kanjon. Ĉuli
su govorkanja o tamošnjim zbivanjima. Zapravo, Gran Valpi ih je
okupio da bi im pruţio tačna obaveštenja, ali i da bi im zatraţio
pomoć.
U predviđeni čas deset poglavica bratstva sedoše na pesak u
prostoriji. Ĉinilo se da je Gran Valpi spreman za govor. Lice mu je
zračilo ozbiljnošću, a drţanje, kao nikada ranije, potvrđivalo
prikladnost imena koje mu je po rođenju dala majka: Gran Valpi
značilo je „velika planina“. Stari ratnik bio je visok poput totema.
Povrh svega, tog dana su mu bore na čelu izgledale dublje nego
inače. Kao brazgotine zastrašujućeg kanjona.
„Svet se brzo menja, braćo magle“, šapnuo je grlenim glasom
nakon što im se vrata kive zatvoriše nad glavama.
Ljudi se jednoglasno sloţiše. Poznati miris zatvorenog prostora
kive ustupio je mesto napetom iščekivanju.
„Upravo se navršava dvadeset pet zima od prvog znaka te
promene“, nastavio je. „Kao i danas, hotomkam je bio i tog dana
kada su naše poljane dočekale posetu vatrenih ljudi. Malo nas ţivih
se seća strahota na koje su bili spremni.”
Gran Valpi podiţe drhtavu ruku prema kruţnoj šupljini koja je
zjapila na tavanici otvarajući pogled ka tri svetiljke Orionovog
pojasa.
„Ti ljudi svetle puti, što su sa sobom nosili ruke iz kojih sevaju
munje i oklope nalik kornjačinim zbog kojih su bili neosetljivi na
naše strele, naneli su veliku patnju našem ponosnom narodu.
Zapalili su nam polja, pobili ţivotinje, oteli ţene i izvore zatrovali

54
telesinama.“
Starac se zakašlja.
Sećanje na te surove dane nadvilo se nad okupljenima. Priče o
povremenim susretima koje su njihovi preci imali sa članovima
španskih ekspedicija između 1598. i 1601. godine još su izazivale
uţas u dolini.13 Sam Gran Valpi borio se protiv njih. Štaviše, ratnik
je bio među malobrojnima koji su izdrţali pogled don Huana de
Onjate čoveka čije ime Indijanci nikada nisu pravilno izgovarali i
jedini koji je nadţiveo njegove zahteve. Gran Valpi gaje, srećom,
uverio da u njihovim zemljama nema zlata, i ne samo da je tako
utvrdio mir za svoj narod, već i poloţaj poglavice na kome je i dalje
bio.
Međutim, nikada ga nije napustio strah od povratka Španaca.
„Ubice! Stranci su ubili našu braću koristeći se magijom!“,
uzviknuo je jedan od okupljenih s druge strane vatre.
„U tri navrata smo izgubili tri bitke“, promrmlja drugi. „Ništa se
nije moglo učiniti.“
Gran Valpi je upro pogled u lica dvojice smelih ratnika. Niko od
njih nije video srebrne oklope osvajača. Niko nije osetio duboku
stravu koju je doţiveo kada je prvi put ugledao španske konje. Nisu
poznavali miris iskonskog straha. Niti njegov ukus. Ipak, to se moglo
promeniti svakog trena.
Pre no što će nastaviti, Gran Valpijev pogled se izgubi u plamenu
kive.
„Morate znati da će se stranci ubrzo vratiti.“
Zanemeše pred ovom objavom.
„Sinoć se prikazao znak“, nastavio je, „od koga sam dugo strepeo.
Više ne sumnjam da se bliţi kraj našem svetu. Ţelim da pripremite
svoje porodice na to.“
Među prisutnima se pronese ţamor.
„Vraća li se Huan de Onjate?“, upita neko.
Gran Valpi zatrese glavom. I sam pomen tog imena u njemu je
stvarao mučninu.
„Kakav je, onda, znak ubedio našeg poglavicu u skorašnji kraj?“
Nikvaja, koji se ubrajao među najodvaţnije ratnike bratstva,

13 Radi jednostavnosti, godine su uprošćene u skladu sa zapadnim kalendarom.

55
ustade pre nego što će postaviti pitanje. Oči su mu bile preplavljene
panikom. Znao je da se njegovo oruţje ne moţe takmičiti sa
strancima. Oca mu je ubio jedan hitac iz arkebuze14 kad je imao samo
godinu dana. Gran Valpi, svedok te pogibije, pogleda ga.
„Sakmo, moj najmlađi sin i otac moje jedine unuke, sreo je nekoga
u zmijskom kanjonu, nedaleko od groblja.“
„Nekoga? Koga, učitelju?“
„Bila je to ‟majka kukuruza‟, Ćoćmingure. Spustila se s nebesa
obavijena plavom svetlošću i prenela mu kobnu vest: ubrzo će u naše
zemlje doći stranci bele puti da nam dovedu novo boţanstvo.“
„Duhovi će ih sprečiti!“, uzviknu drugi ratnik u dnu kive.
„Ne, sine. Više ne. Duhovi nam već godinama najavljuju taj
dolazak. Treba da se pobrinemo da se zbog promena ne prolije krv
naših porodica.“
„Moţemo li da se pouzdamo u Sakma?“
Strog, Gran Valpi podiţe pogled i uperi ga u ratnika koji je još
stajao.
„On je krv moje krvi, Nikvaja. Od mene je nasledio moć da
razazna svet duhova. Osim toga, još vam nisam rekao da taj susret
odgovara neobičnom predosećaju koji sam ja imao pred sumrak: bio
sam u dubokoj molitvi našem duhu kaćini15 na ovom istom mestu,
kada sam u sebi začuo glas, jasan poput kosovog poja.“
„Glas?“
Tanušni Indijanac, jedan od starešina bratstva, čije su oči sprţene
peščanim olujama, bez uspeha pokuša da priguši reči. Gran Valpi
potvrdi.
„Glas me je upozorio da će veliki duh uskoro posetiti naš narod.
Onostrano prisustvo neće videti samo upućeni već svako ko u noći
hotomkama bude izloţen nepogodi. I proročanstvo se ispunilo! Moj
sin ga je video!“
Ĉovek spaljenih očiju oseti potrebu da upita:
„Da li je otkriven povod dolaska duha?“
„Ne“ Gran Valpi naglo i gnevno prevuče desnu ruku po pesku.

14Špan.: arkebuza, jedan od prvih oblika ručnog streljačkog vatrenog oružja. Javlja
se krajem četrnaestog veka, a pretežno se koristilo u razdoblju između petnaestog i
sedamnaestog veka. (Prim. prev.)
15 Špan.: kaćina, prema kosmologiji Hopi i Pueblo Indijanaca predstavlja

56
„Zato sam vas sazvao: kao poglavica Bratstva magle moram da
učinim i ono što nadilazi moje moći kako bih s njim opštio. Moram
primiti njegovu poruku kako bih zajednici saopštio kakva nas
sudbina iščekuje.“
„Pozvao si nas, učitelju, da bismo prizvali duha?“
Poslednje Nikvajino pitanje privuče sve poglede u kivi.
„Tačno, sine. Hotomkam će svetleti nad nama još osam dana.
Imamo tačno onoliko vremena koliko je potrebno za pripremu
obreda i dolazak plavog duha.“
„Pavati, ratnik koji je pre tebe predvodio bratstvo, poslednji je
vodio svečanost prikazanja. Umro je. Prizivanje takvog stvorenja
moţe te koštati ţivota.“
Upozorenje je dolazilo s dna kive. Drugi starac, jedini koji se
godinama i iskustvom mogao porediti s Gran Valpijem, ustade i
priđe središtu prostorije.
„Dobro mi je poznata ta priča, Seno“, odgovori. „Ne bojim se
smrti. A ti?“
Ni Seno nije imao šta da izgubi. Pribliţio se malenoj vatri koja je
pucketala na sredini kive i glasno prozborio da ga svi čuju:
„Duhovi nam ne ostavljaju izbora. Pomoći ćemo ti.“

57
 18
Sve se odigralo onako kako je Gran Valpi predvideo.
Da bi pripremili obred susreta, desetoro ljudi koji su upravljali
Bratstvom magle osam dana su ostali zatvoreni u kivi. Njihove ţene
su dva puta dnevno prilazile malom otvoru na gornjem delu
građevine i ne gledajući u unutrašnjost, spuštale kotarice s vodom,
klipovima kuvanog kukuruza i lišćem agave čija je slatka srţ ostajala
nedirnuta.
Ni one niti bilo ko iz ostalih bratstava nisu znali kakav se obred
slavi u unutrašnjosti prostorije. Svaki ogranak Kvelosa imao je svoje
običaje, drevne oblike opštenja sa duhovima, i njihovo očuvanje bila
je najbolje čuvana tajna. Jedino se znalo da fermentirane supstance
pripremljene u kivi sluţe za stvaranje veze sa „uzvišenim“.
U svetoj prostoriji je neprestano gorelo drvo. Bilo da je dan ili noć,
Gran Valpi i njegovi ljudi u polutami su pevušili jednolične melodije,
ţvakali doneseno bilje i lupali u bubnjeve od bizonovog ţeluca koje
su uspeli da sakupe. Kako je vreme promicalo, prostor se
zgušnjavao. Samo je stari vođa znao koliko je dana proteklo. U
trenucima tišine je davao naloge za poslove: tokom dugih sati
čekanja između obreda ljudi su dremali, popravljali tetovaţe ili čistili
drevne maske svojih predaka. Bile su to zastrašujuće glave nanizanih
zuba i ogromnih očiju, ponekad krunisane perjanicama ili šiljcima,
koje su podraţavale lica duhova zaštitnika. Zatezali su bubnjeve ili
se molili pored sipapua, male rupe izbušene na sredini kive za koju
su verovali da njihov narod povezuje sa bićima iz podzemlja.
Ipak, sve te radnje bile su samo uvod u pravi zadatak: snevanje.
Nakon unošenja svetog bilja i supe od prevrele juke, koju su
spravljali od prvog dana povlačenja, um im je već bio pripravan za
traţenje plavog duha. Gran Valpi je ţudeo da ga pronađe.
Kao što se i očekivalo, izvesno vreme se ništa nije dogodilo.
Ĉinilo se da veliki duh još nije čuo njihove pozive.
Izvan kive, noću, četvorica Indijanaca smeštala su se nadomak
ulaza kako bi se bratstvu obezbedila osamljenost. To su bili kekelti ili
sokolići, mladići još neupućeni u tajne odraslih, ali kao ratnici bili su
savršeno pripremljeni. Za njihovu obuku je odgovoran Sakmo,
najhrabriji ratnik u plemenu, koji je još pod utiskom onoga što je

58
proţiveo pre nekoliko dana.
On je podučio kekelte da tokom obreda niko osim dobrog duha
ne sme da se pribliţi kivi. Ukoliko bi se neko oglušio o to pravilo, ne
odgovorajući na utvrđenu lozinku, usmrtili bi ga i rasporili na četiri
jednaka dela koja bi na što većem rastojanju odvojeno zakopali izvan
sela.
Niko zdrave pameti ne bi se usudio da oskrnavi kivu magle.

Osmog dana, kada je hotomkam sijao jače nego ikad, nešto se

uzvrtelo u svetom stecištu Humano plemena. Kad je promolio glavu
ispod prekrivača, Gran Valpijevo lice bilo je natopljeno znojem. Oči
su mu bile iskolačene i kao da se izmenio. U kivi su svi spavali;
večernja ceremonija ih beše iscrpla. Ali ne i poglavicu bratstva. U
jednom skoku je izleteo iz prostorije i uverivši se da nema nikoga u
blizini, podvukao se pod čestar.
Ponašao se kao da je obuzet, kao da prati korake nekoga ko ga
vodi kroz tamu. Geometrijski znaci u mladosti istetovirani na
njegovim plećima radi zaštite konačno ispunjavaju svoju svrhu.
Nešto ili neko je uspostavio vezu sa njim.
Neposredno pre njegovog bekstva neobična plava munja se
spustila pokraj procepa u obliku polumeseca, u blizini drevnog
groblja. Ovog puta Sakmo je nije video. Nijedan Kvelose nije
primetio njeno prisustvo. da je neko sa strane mogao da posmatra
prizor, poverovao bi kako između bleska i starca postoji izvesna
povezanost. Dok je svetlost munje još tinjala u utrobi kanjona, stari
ratnik je poput antilope trčao u njenom pravcu.
Kad se pribliţio, izgled pašnjaka počeo je da se menja.
Ĉudni tajac, koji je toliko opčinio Sakma, ponovo je zagospodario
naseljem. S njim je more trave kojom je planina oivičena suzdrţalo
talasanje. Zrikavci su zamukli. Ĉak je večiti ţubor lisičjeg izvora, koji
je starac preskočio poput utvare, prekinuo svoju jednoličnu pesmu.
Gran Valpi nije primetio nijedno od ovih čuda; njegova čula su
napustila ovaj svet usredsredivši se na onaj.
„Majko!“, uzviknuo je. „Konačno!“
U tom trenutku starac ju je sreo.
Isprva je video samo svedost. Ali, pošto su mu se oči navikle, bez

59
napora je razaznao obrise lepe devojke bledog blistavog lika koja se
nalazila nekoliko koraka dalje. „Duhovi zaštitnici!“, prošapta. Dama
je odasvud zračila svetlošću i delimično obasjavala tlo nad kojim se
njihala. Na sebi je imala dugu belu haljinu, izmenjenu pod nebeskim
pokrivačem, koja nije dosezala do peska.
Videvši da se Gran Valpi pribliţava, devojka se osmehnu.
„Po-zvao si me i do-šla sam. Šta ţe-liš, starče?“
Dama nije pomerala usne. Nije se ni pomerila. Ipak, reči su joj bile
tako jasne i razgovetne poput onih koje je devet noći ranije čuo
Sakmo.
„Majko, ţelim nešto da vas pitam...“
Priviđenje je klimnulo glavom. Gran Valpi proguta knedlu pre
nego što je nastavio.
„Zašto ste se prikazali mom sinu, a ne meni? Zar ste izgubili
poverenje u onoga koji je svih ovih godina čuvao tajnu vaših poseta?
Nikad nisam govorio o našim susretima, uputio sam svoj narod u
mogućnost dolaska belih ljudi, a vi... vi...“
„Nije više po-trebno ču-vati tajnu“, prekinula ga je. „Trenutak o
kome sam ti toliko go-vorila sti-gao je. Is-punio si svoj za-datak. U-
brzo će te sin za-meniti.“
„Sakmo? Ali, još je neiskusan!“, negodovao je.
„Po-treban mi je ne-ko kao on. Na koţi i-ma znak onih što vide.
Kao ti. Jedini je on iz tvoje po-rodice na-sledio tvoj dar. A sa-da, na-
slediće i tvoju mi-siju.“
„Šta će biti s našim narodom?“
„Bog će vas vo-diti.“
„Bog? Koji Bog?“
Dama nije odgovorila. Umesto odgovora, ispustila je nešto na tlo.
Grubo izrađen krst od pruta koji Indijanac pogleda s nevericom.
Gran Valpi je dobro znao šta će uslediti: plavkasta svetlost će
zablistati, a brujanje snaţno poput piska stotine glodara razdiraće
mu uši i oboriti ga. Uvek je tako bilo. Dama bi zanemela i on bi znao
da je vreme rastanku. Njegova čudna plava majka će nestati kada
bude videla da je ophrvan nesvesticom.
Ipak, ovog puta će „plavi duh“ imati vremena da mu di još jedno
uputstvo.

60
 19
„Oče! Odgovorite mi! Ĉujete li me?“
Sakmovo drmusanje ga je postepeno vraćalo u ţivot. Nevoljno je
pokrenuo zgrčene mišiće. Nikad nije saznao koliko je vremena
proteklo otkad ga je dama prepustila sudbini pored zmijskog
kanjona. Ipak, čuvši kako ga doziva potomkov preki glas, setio se
svega. Obred prizivanja je bio uspešan, pomislio je nasmešivši se.
Malo-pomalo, uz napor, starac povrati pokretnost ruku i nogu.
Ustavši, konačno prepoznade sinovljevo okruglo lice.
„Sakmo... Jesi li je video?“
Starac se uhvati za mladićeva ramena pokušavajući da prikrije
smetenost.
„Da. Ponovo, oče.“
„Bila je to ţena, zar ne?“, nastavio je uznemiren.
„Ţena u plavom... Svake noći je dolazila dok je Bratstvo magle
bilo zatvoreno u kivi. Svi mi na straţi smo je videli kako luta.“
Gran Valpi se stresao.
„Da li je pričala s tobom?“
„Pozvala me je i prišao sam, oče. Više je se ne plašim. Obećala je
da će se vratiti i podučiti nas novoj veri.“
„Da“ uzdahnu. „Znam. Ostavila mi je ovo.“
Sakmo u ruke uze predmet koji je posetiteljka spustila pred
njegovog oca. Oblik mu nije bio stran. Bio je to drveni krst, grubo
izdeljan, koji mu ništa nije govorio.
„Šta se dešava, oče?“
Ratnik je uspeo da sakupi snagu kako bi konačno stao na noge.
Uspravivši se, oslonio se rukom na sina i gledajući ga u oči, prinudio
gjt da spusti pogled na mrlju u obliku ruţe koja mu se nalazila na
podlaktici. Mladić ju je oduvek imao na tom mestu.
„Vidiš li ovaj znak?“
Sakmo potvrdi.
„Otkada sam se rodio, imao sam sličan, na istom tom mestu. Ali
danas je, sine, nestao.“
„Šta hoćete da kaţete?“
Gran Valpi podvrnu rukav svoje košulje kako bi mu pokazao levu
ruku. Bila je čista. Bez mrlje. Kao da nikada tu nije imao iscrtanu

61
ruţu koja je sad blistala na sinovljevoj koţi.
„Jednostavno je, Sakmo: dama je rekla da ćeš uskoro zauzeti moje
mesto u bratstvu. Moja misija se bliţi kraju.“
„Ali, ne moţete nas napustiti! Ne sada, oče!“
Gran Valpi se nije pokolebao.
„Još je dodala“, nastavio je, „da ćete sutra u svitanje, bez daljnjeg,
ti i grupa Humano ratnika poći u susret predstavnicima novog
Boga.“
„Predstavnicima?“
Gran Valpi ga ućutka.
„Hodaćeš ka jugu, dan i noć ako treba, i pre nego što pun mesec
ponovo obasja pašnjake, odaćeš im počast. Ko god da su. Šta god
rekli.“
„Kako ću ih prepoznati? Ja ne, ne...“
„Ponesi ovaj krst. Pomoći će ti.“
„Ali, oče...“
„Bez ali, sine. Naš svet se okončao. Zar još ne shvataš?“

62
 20
Los Anđeles, Kalifornija.
„Recite mi, gospođice Narodi, da li vam je nekad predstavljalo
napor da razlučite snove od stvarnosti?“
Doktorka Mejers je bez reči pratila sva objašnjenja svoje
pacijentkinje. Njena priča bila je tako ţivopisna da ju je teškom
mukom mogla okarakterisati kao umišljanje.
„Ne znam na šta mislite, doktorka.“
„Prosto, Dţenifer, da li ste nekad pomislili, probudivši se, da je
ono što ste videli sećanje? Da ste vi zapravo bili tamo, među tim
Indijancima?“
„Hajdete, doktorka“, negodovala je. „Nećete mi valjda reći kako
verujete u reinkarnaciju? Iako među američkim starosedeocima
imam pretke, nikada ništa nisam čitala o njima, njihovim običajima,
o...“
„Ne. Ne mislim na to. Da li vam je teško da napravite razliku
između sna i stvarnosti? Da ili ne?“
Psihijatrova upornost zaplašila je pacijentkinju.
„Znate, kao mala sam mogla da se setim svega što sam sanjala
tokom noći.“
„Nastavite.“
„Ĉesto bih sve ispričala majci pre nego što bi me odvezla u školu.
Objašnjavala sam joj kakav je osećaj letenja ili prolaska kroz zid.
Moja baka, koja je godinama ţivela u okolini Sijudad
Meksika, u blizini svetilišta Bogorodice od Gvadalupe, nadenula
mi je nadimak. Zvala me je Velika sanjalica‟.“
„Velika sanjalica‟?“
Dţenifer potvrdi neţnim podsmehom.
„Da. Upravo me je ona naučila da pravim razliku između sveta
snova i stvarnosti. Zahvaljujući njoj, sada znam da su svi prizori iz
Novog Meksika san. Moraju biti!“
Doktorka Mejers se zamišljeno pogladi po bradi. Prozori od
izolacionog stakla nisu dozvoljavali da ih uznemiri sirena patrolnih
kola. Vozilo je u trenu prešlo Ulicu Brodvej i skrenulo ka Ulici
Templ, tamnom srcu grada. Noć je već gospodarila Los Anđelesom.
„Pričajte mi o baki“, rekla je nakon što je uminuo i poslednji trag

63
crveno-plave svetlosti.
Narodi nije oklevala:
„Zvala se Ankti, što na indijanskom jeziku znači ‟ples‟. Sve dok ja
nisam došla na svet s ove strane granice, u Sjedinjenim Drţavama, i
dobila ime Dţenifer, sve ţene u mojoj porodici su se od davnina tako
zvale.“
„Produţite... Ĉega se sećate u vezi s njom?“
„Slabo sam je poznavala. Jednom prilikom su me roditelji, dok su
bili na odmoru u Evropi, celog leta ostavili kod nje. Te godine me je
svakog dana vodila u crkvu Bogorodice od Gvadalupe. Stotinu puta
mi je pričala o njoj. Znate šta je najčudnije? Naučila me je da je
zamišljam kao damu u plavom, sjajnu ţenu koja s vremena na vreme
silazi u zemlje starih Meksikanaca.“
„Kao ţena iz vaših snova?“
„Baš tako, doktorka. Baka mi je pričala o njenom prikazanju.
Znate li tu priču?“
Doktorka Mejers odmahnu glavom.
„Veoma je lepa. Huan Dijego, Indijanac iste rase kao i moja baka,
više puta se susreo s tajanstvenom ţenom, okupanom plavom
svedošću, na brdu Tepejak. Dama mu je zatraţila da na istom mestu
podigne crkvu gde bi je poštovali, ali Španci, koji su u to vreme
vladali Meksikom, nisu se obazirali na to. Biskupija grada traţila je
dokaze, te je Huan Dijego u očajanju preneo španske zahteve dami u
plavom.“
„Nastavak priče najviše se sviđao mojoj baki“, osmehnula se.
„Kada se četvrti put javila, dama je ostavila dokaze: Huanu Dijegu je
traţila da odnese biskupu ruţinu granu koja nije rasla ni u tom
području ni u to doba godine. Indijanac je poslušno napunio pončo
cvećem i odneo ga u arhibiskupski dvor. Bogorodica mu beše
stvorila ruţe u obliţnjem ţbunu.“
Dţenifer udahnu pre nego što će nastaviti.
„Biskup ga je primio i Huan Dijego je raskrilio pončo i, znate li šta
se dogodilo? Cveće je nestalo! Španac je pao na kolena pred čudom:
umesto cveća na skromnom seoskom ogrtaču oslikao se tajanstveni
lik ţene u plavom.“
„Damin portret?“
Dţenifer potvrdi.

64
 „Zar nije uzbudljivo? Svakog dana tokom leta sam gledala taj
ogrtač, taj pončo. Štaviše, kad zatvorim oči i usredsredim se, još
mogu da ga oţivim u mašti. Uvek me prati.“
„Zanimljivo, Dţenifer“, zacaklile su se tamne doktorkine oči.
„Osećate se kao da niste sami?“
Pacijentkinja nije znala kako da odgovori.
„Pitaću vas drugačije. Neposrednije. Molim vas, nemojte mi uzeti
za zlo: da li vam je nekada tokom vašeg civilnog ţivota ili u vojnoj
sluţbi dijagnostikovan neki duševni poremećaj?“
„Pa... kao što pretpostavljate, pre nego što sam se uključila u
program vida na daljinu, podvrgli su me raznim lekarskim
pregledima.“
„I?“
„A“
„Ništa, doktorka. Ništa nisu otkrili.“
Linda Mejers zapisa nešto u svojoj beleţnici i uzdahnu.
„U redu, Dţenifer. Pre nego što vam prepišem lek za smirenje
kako biste obuzdali snove, dozvolite da vam objasnim moju
pretpostavku.“
„Velika sanjalica“ se namesti na divanu.
„Među mnogobrojnim poremećajima sna koje smo otkrili, postoji
jedan posebno redak koji pogađa manje od jednog procenta
populacije. Zovemo ga somnimnezija. To je latinska reč koja potiče
od reči somnium, san, i mnesia, sećanje. U osnovi, radi se o teškoći
koju neki ljudi proţivljavaju pokušavajući da razlikuju snove od
stvarnih sećanja.“
„Ali, već sam vam rekla da me je baka naučila...“
„Dozvolite da nastavim, molim vas“, prekinu je doktorka. „U
početku su mnoge moje kolege mislile da se radi o vrsti šizofrenije.
Zamislite: veoma realna 'laţna1 sećanja koja stvara um. Neki pacijenti
su verovali da znaju da voze ili plivaju jer su to sanjali, te su se
krivicom ovih pogrešnih sećanja zaista mogli udaviti ili imati udes.
Moram da znam da li je isti slučaj i kod vas. Moram pronaći izvor
vaših snevačkih iskustava, otkriti šta ih objašnjava. Zašto su tako
međusobno usklađena. I zašto imaju tako čvrstu unutrašnju
strukturu. Razumete me, zar ne?“
Dţenifer potvrdi.

65
 „Hoćete li potraţiti izvor vaših snova?“
„Naravno..zamucala je.
„Nemojte ţuriti. Proverite da li je vaša majka, baka ili neki drugi
predak imao ovu vrstu iskustava. Kad nešto saznate, vratite se. Sve
dok nemate druge tegobe, ne bih vas podvrgavala farmakološkom
tretmanu.“

66
 20
Vozeći ka kući na Venis biču, Dţenifer je razmišljala o
prethodnom razgovoru. Verovala je da će joj blagi noćni povetarac sa
Pacifika i duga šetnja do Sajdvok kafea, gde će poručiti štapiće od
mocarele i koktel sa šampanjcem, razbistriti misli.
Međutim, varala se. Koliko god da se otvorila pred doktorkom
Mejers, postojale su stvari o kojima nije mogla da govori. Kako da joj
kaţe da je do pre nekoliko nedelja radila u Italiji na strogo
poverljivom zadatku zbog čega je morala da se podvrgne unošenju
hipnotičkih supstanci? Kako da dobije jasnu dijagnozu od doktorke
ako joj ne otkrije određene klasifikovane podatke koji su zavedeni
pod protokolom „drţavne bezbednosti“? S druge strane, da li je sve
to povezano s njenom bakom? Je li slučajnost što dama iz snova
toliko nalikuje Bogorodici od Gvadalupe koju je tog popodneva
prizvala u sećanje?
U stvari, prisutnost tih snova prinudila ju je da se udalji s
projekta. Rečeno joj je da joj remete um. I sada je stvarno osećala
koliko je uzburkan.
Prvi put se obratila lekaru u Rimu pošto su je u kliničkom
obaveštenju Fort Mida proglasili nesposobnom: „Pacijentkinja pati
od neobičnog oblika epilepsije poznate pod imenom ekstatična
epilepsija ili epilepsija Dostojevskog. Neophodno je podvrgnuti je
posmatranju i povećati predostroţnost njenog rada u INSCOM-u,
komandi obaveštajne sluţbe i obezbeđenja.“*
Ekstatična epilepsija? Dostojevski? Zar joj doktorka Mejers nije
pričala o Stendalu? Kakav li je to naučni ţargon?
Dţenifer je ostavila tojotu na nekoliko koraka od kapije koja vodi
do njene kuće. Volela je to mesto. Kao devojčicu su je roditelji tu
dovodili da se igra na plaţi i provodi leta u društvu rođaka. Tako je,
čim je napustila Vašington ne nameravajući da se ikad vrati, ovo
mesto pretvorila u svoj dom. Bila je to drvena građevina, od onih što
škripe od koraka, gde se još mogao osetiti miris kolača od borovnice
što joj je majka svakog leta spravljala u pećnici koju je nasledila.
Pre nego što je ušla, melanholično je osmotrila beličastu fasadu
osvetljenu sa nekoliko fenjera koji su se njihali na vetru. Kuća je
pravi kovčeg sećanja. Spremište za drangulije, suvenire i fotografije s

67
putovanja. Sve je tu. Ĉak i nešto čega se upravo prisetila. Dţenifer se
osmehnu. Kako se ranije nije toga setila? Na kaseti je snimila
razgovor s italijanskim doktorom kada joj je rastumačio dijagnozu
Fort Mida. To je uradila kako bi kasnije mogla na miru da prouči
njegove procene. Dragocena traka nalazila se tu negde. U dragoj
kućici na plaţi.

Pronašla ju je.
Metalno pucketanje ustupilo je mesto sasušenom glasu doktora
Buonviza. Bio je smešan. Njegov zabavni engleski s italijanskim
naglaskom ponovo ju je uveo u spontani razgovor koji su vodili u
kafeteriji Opšte bolnice Hristove oblasti. Iako je otada proteklo nešto
više od godinu dana, zvuk okretanja trake oţiveo je taj trenutak.
„Bolest za koju se raspitujete, gospođice, uopšte nije česta“, ţalio
se doktor Buonvizo.
„Pretpostavljala sam, doktore“ glas sa snimka učini joj se stranim.
„Ali, nešto mi sigurno moţete reći?“
„Pa... Osoba koja pati od epilepsije Dostojevskog obično ima
veoma ţive snove ili vizije. Počinju zaslepljujućom svetlošću
koja prethodi naglom gubitku paţnje prema nadraţajima u paci-
jentovom okruţenju. Telo uglavnom postaje nepokretno, kruto
poput daske, nakon čega osoba tone u veoma realne halucinacije koje
prerastaju u stanje blaţenstva. Kasnije nastupa potpuna fizička
iscrpljenost.“
„Simptomi su mi poznati... Ali, da li je moguće lečenje?“
„Zapravo, ne znamo. Uzmite u obzir da je na ćelom svetu
zabeleţeno samo desetak slučajeva.“
„Samo?“
Kaseta je zabeleţila trenutak praznine.
„Već sam vam rekao da je bolest veoma retka. Neki stručnjaci su,
proučivši istorijske anale, zaključili da su izvesne osobe pokazivale
iste simptome, na primer, sveti Pavle (sećate li se svetlosti koja ga je
presrela na putu za Damask?), Muhamed ili Jovanka Orleanka...“
„A Dostojevski?“
„Naravno i on. Štaviše, ime je dobila tako jer je s neverovatnom
preciznošću opisao njene simptome u romanu Idiot. Pripisao ih je

68
svom junaku, knezu Miškinu. Date su sve odlike ove epilepsije...“
„Sve u svemu, doktore, kad biste imali pacijenta sa ovim
simptomima, ne biste znali koju terapiju da primenite“, prekinula ga
je.
„Da budem iskren, ne.“
„Da nije u pitanju nasledna bolest?“
„Aha! Nesumnjivo, gospođice. Mada je ne bih okarakterisao kao
bolest. U prošlosti su je čak smatrali boţanskim darom. Ĉak se
govorilo da ga je imala sveta Tereza de Hesus, i da joj je otvorio put
ka zanosnom sjedinjenju s Bogom.“
„Razumem, doktore... Hvala vam.“
„Prego.*“
Novo metalno pucketanje obeleţilo je kraj razgovora. Odlično se
sećala šta je tada pomislila o doktoru: Evropljani često dozvole da ih
ponesu istorijske fantazije, priče o misticima i svecima, i retko se u
prvi mah bave praktičnim pitanjima.
Da nije nasledila tu bolest? Ako jeste, od koga? Majka nije nikad
imala teškoća takve vrste. Ni otac, suv i strog do poslednjeg dana
ţivota.
Pokušavajući da uz porodične albume oţivi sećanja, Dţenifer je
još nekoliko sati provela prebirući po proteklim godinama ţivota.
Nije htela da ide u krevet. Problemi u vezi s okončanjem studija na
Dţordţtaun univerzitetu, pristupanje projektu Stargate pod
pokroviteljstvom cenjenog Istraţivačkog instituta Stenford (SRJ),16
čak i susret sa pukovnikom Stabelbajnom koji ju je ubedio da se
dobrovoljno prijavi na istraţivanja telepatije, što su se sprovodila u
mračnim hodnicima Ministarstva odbrane, drţali su je veoma
budnom.
Izgledali su joj kao bliske slike.
Sećala se, kao da je bilo juče, kako ju je izuzetan čovek, vidovnjak
po imenu Ingo Svan, nagovorio da prihvati posao. Niko osim Svana
nije umeo tako dobro da opiše udaljena mesta, isključivo se
usredsređujući na nekoliko utvrđenih koordinata. Nikad nije videla
nekoga ko po svom nahođenju moţe da promeni boju semafora na
ulicama ili da jednim pogledom razgrne kišne oblake ukoliko to ţeli.

16 SRI, anagram od Stanford Research Institute. (Prim. prev.)

69
Taj „duhovni atleta“ tvrdio je da zasluga nije njegova jer je moći
nasledio od prababe, Sijuks „vračare“ koja ih je, pak, primila od sila s
one strane.
„A šta ako je meni
Osmeh joj zaiskri na licu. Susret sa Svanom, fotografije, činili su
da se ponovo oseća mladom. Ponovo joj u ušima zabrujaše ţivahne
diskusije iz srca INSCOM-a koje su se vodile između različitih
timova vida na daljinu. Svi su oni, bez izuzetka, bili uvereni da taj
psihički fenomen podleţe zakonima nasleđa. Ĉak su tvrdili da su se
u porodicama koje su posedovale čula predodređena za „astralna
putovanja“, proročke snove ili telepatiju „vidovnjaci“ uvek isticali
neusklađenim ponašanjem, neurozama ili histerijom. Paranormalno
je „zlo“ koje se prenosi s generacije na generaciju.
„I ja sam takva. Da, da.“
Dţenifer naglo zaklopi album sa slikama. Morala je da pozove
Feniks. Imala je predosećaj... Jednu od neobičnih „ubrizganih“
pomisli o kojima joj je tako često pričao Svan. Već je bilo deset uveče;
sat više u Arizoni, ali joj to nije bitno. Nikad nije.
„Mama?“
S druge strane ţice je odgovorio smireni glas.
„Opa! Raduje me što si mi konačno telefonirala uveče“, pohvalila
ju je. „Na kraju si ipak shvatila da je noćna cena razgovora mnogo
niţa, zar ne?“
„Da, da. Znam, mama. Moram da te pitam nešto u vezi s našom
porodicom.“
„Opet?“
„Ne brini“, uzdahnula je. „Nema veze s tatom.“
„Tim bolje.“
„Da li je neko u našoj porodici imao epilepsiju?“
„Šta ti pada na pamet, Dţenifer! Epilepsija? Jesi li dobro, mila?“
„Reci mi, da ili ne.“
Trenutak tišine ispuni ţice.
„Pa... kad sam bila mala, moju majku su brinuli napadi od kojih je
patila baka. Ali, umrla je pre nego što sam napunila deset godina, i
nisam sigurna o kakvim je napadima bilo reči.“
„Tvoja baka?... Moja prabaka?“
„Da. Uh! Već je prošlo mnogo vremena! Šteta što je nisi upoznala:

70
verovatno je bila izuzetna ţena. Kao ti. Preci su joj ţiveli u blizini Rio
Granda, u Novom Meksiku, mada su kasnije, u doba zlatne groznice,
odlučili da se presele na jug, pa su se nastanili s druge strane granice.
Blizu Gvadalupe.“
„To znam. Ali, zašto mi nikad nisi pričala o prabaki? Da li se
zaista zvala Ankti, kao ti?“
Dţeniferin glas odjeknu prekorom.
„I kao tvoja baka, da. Ali sve su to stare priče, bez značaja“,
izvinila se. „Vi mladi uvek imate vaţnije stvari od starih porodičnih
priča.“
„Priča? Kakvih priča?“
„Pa... Tvoja baka Ankti ih je stalno pričala.“
„Kakve priče?“, bila je uporna.
„Mila, meni pričanje ne ide od ruke. Osim toga, bile su to
neverovatne priče o duhovima zaštitnicima, posetama kaćina
boţanstava, i tome slično... Uplašila bi se!“
„Mama, nemoguća si. Sećam se bakinih priča o Indijancu Huanu
Dijegu, Bogorodici. O cveću iz ponča.“
„Da, i ja takođe.“
„Da ne znaš iz kog plemena potiče prabaka?“
„Ne. Ţao mi je. Znam da je bila nekakva vračara i da se porodica
preselila jer su imali puno muka s parohijom, mada ne verujem da je
o tome mnogo pričala s unucima.“
„Da li ti ime Kvelose zvuči poznato? Ili Gran Kivira?“
„Ne“, oklevala je.
Pre nego što je nastavio, glas s druge strane telefonske linije
ispusti dug uzdah.
„Zašto te sad toliko zanima tvoja baka Ankti, mila?“
„Onako, mama.“
„Hm... Tek da znaš“ nasmejala se „kad si se rodila, prvo što je
rekla bilo je da veoma ličiš na ‟vešticu‟.“
„Na prabaku?“
„Baš nju.“
„Hvala, mama. To mi je dovoljno.“
Dţenifer spusti slušalicu s čudnim ukusom u ustima. Upravo je
otkrila, gotovo i ne ţeleći, da je više nego što je mogla da pretpostavi
nalikovala Ingu Svanu kome se toliko divila. Delili su indijansko

71
poreklo... i babu vešticu! Da li je to objašnjavalo njene čudne snove? I
njenu dijagnozu „epilepsije Dostojevskog“?
Šta bi o svemu tome mislila doktorka Mejers?

72
 22
Agreda, Španija.

Karlos tri puta duboko udahnu pre nego što ponovo pokrenu
motor kola. Zbog Ĉeminih molbi se zaustavio pored puta ne bi li se
povratio od utiska koji je stvorilo njegovo otkriće. „Agreda“,
ponavljao je poput duha. „Agreda.“ Teško je prihvatao da postoji
naselje istovetnog imena kao što je „prezime“ monahinje čiji trag nije
uspeo da pronađe. Sebi je zamerao što nije proverio tu mogućnost.
„Jedno naselje među 35.618 popisanih mesta u Španiji“, pomisli.
„Morao sam to da proverim!“
„Otkrića se dešavaju kada smo spremni da ih razumemo..
prošaputa Ĉema glasom starog istočnjačkog učitelja. Karlos nije znao
ruga li mu se i dalje.
„Šta ţeliš time da kaţeš?“
„Da u početku svog rada na proučavanju telekineze moţda još
nisi bio spreman da razumeš.“
„Šta da razumem? To je jeftina filozofija“, negodovao je Karlos.
„Misli šta hoćeš. Znam da ne veruješ, ali ja sam uveren da svi mi
imamo svoju sudbinu. Ponekad nas njena silina gura snagom
uragana.“
Fotografove reči mu se učiniše neobičnim, ozbiljnim, kao da ih ne
izgovara on već drevno zaboravljeno proročište. Karlos nikad nije
čuo Ĉemu da tako priča. Štaviše, sumnjao je da uopšte neguje takva
osećanja. Međutim, osetio je kako ova tvrđenja pokreću nešto u
njemu. Ĉudno. Baš tu, ostavivši zaleđenu brazdu puta N-122 za
sobom, znao je da nema izbora. Mora da napusti glupo proganjanje
svetih pokrova, izmeni sled svojih prioriteta i proveri nekoliko stvari
u tom naselju po imenu Agreda. Osmehnuo se osetivši na grudima
glatku površinu medaljona sa „svetim likom“. Ko zna, pomislio je,
moţda će ovaj neočekivani preokret u događajima razdrmati
učmalost u koju je zapalo istraţivanje o telekinezi.
Brujanje motora ga povrati u stvarnost. Zaklopio je beleţnicu koju
je drţao u krilu i zamolivši Ĉemu da sklopi mapu puteva, vrati
pogled na asfalt i odlučno se uputi u selo jedinom ulicom što vodi u
centar.

73
 Ispostavilo se da je sama Agreda otkriće: smešteno u podnoţju
Monkaja (veličanstvenog planinskog masiva visine 2.315 metara koji
ih je prkosno posmatrao iz magle), gradsko jezgro bilo je ţivi odraz
oţiljaka prošlosti. Do poznog petnaestog veka ulice i trţnice delili su
hrišćani, Jevreji i muslimani. Pozornicu kraljevskih venčanja, vode
reke Keiles, poštovali su još rimski kovači koji su u njoj izrađivali
najbolje oruţje. Naravno, proći će još neko vreme pre nego što dođu
do tog saznanja.
Tog jutra su ulice Agrede bile vlaţne i puste poput onih u Laguni
na Kamerosu. Stakla na automobilima parkiranim s obe strane
Avenije Madrid kao da su bila prekrivena debelim naslagama leda,
dok se iza debelih zidova kuća krilo od hladnoće nešto više od tri
hiljade stanovnika.
„Kuda si mislio da pođeš?“, strpljivo ga je ispitivao Ĉema. Prijatelj
mu je i dalje bio pod utiskom nemogućeg geografskog otkrića.
„U glavnu crkvu, kuda bih inače? Ako je nekada u ovom mestu
ţivela mistična kaluđerica koja je nekim čudom letela u Ameriku,
sveštenik bi trebalo to da zna.“
„Trebalo bi“, naglasio je. „Trebalo bi.“
Ibica je odlučno migoljila napuštenim arterijama naselja.
Ispostavilo se da je selo veće nego što s puta izgleda. Srećom, crkva
koju su traţili, podignuta pored zgrade što liči na opštinu, sa
zapadne strane okrenuta ka velikom četvorougaonom trgu, pojavila
se pre nego što su očekivali. Karlos je obazrivo obiđe i zaustavi se na
desetak metara od velikog portala.
„Zatvorena je!“, objavi Ĉema, pogleda zamućenog od isparenja
sopstvenog daha.
„Moţda je drugi ulaz otvoren.
„Koji drugi ulaz?“
„Da, pogledaj tamo.“
Tačno iza njega, iza četvorospratne građevine, jasno se uzdizala
silueta još jednog baroknog zvonika. Bez ţurbe, pešice pređoše trg,
ali veličanstvena vrata su uzalud pokušavali da otvore.
„I ova su zatvorena“, ponovo se poţali fotograf. „Ovde nema
nikoga. A hladno je kao u paklu...“
„Ĉudno, zar ne? Ĉak su i kafane zatvorene.“
„Naravno da su zatvorene! Na severu to nije čudno. Nedelja je, a

74
na ovoj hladnoći i sam bih ostao kod kuće. Moţda u dvanaest, kada
pozvone za glavnu misu...“
Ova Ĉemina pretpostavka uznemirila je novinara.
„U dvanaest? Ne moţemo da ostanemo ovde toliko dugo!“
„Slaţem se“ fotograf je već pocupkivao ne bi li se ugrejao. „Da se
vratimo u auto?“
Ĉema je već u kolima, kada je grejanje bilo upaljeno a brisači
otklanjali sve rede pahuljice, promrmljao:
„Moţda si prenaglio.“
„Moţda“, odvrati kratko Karlos. „U svakom slučaju, ne moţeš
poricati da je prevelika slučajnost to što smo naišli na ovo mesto...“
„A tebe slučajnosti izluđuju, zar ne?“
„Jesam li ti ikad pričao o starom profesoru matematike koji je
verovao da je slučaj drugo ruho Boga?“
„Sto puta! Već dve nedelje samo o tome pričaš!“, nasmejao se. „Ne
razumem zašto odbijaš da prihvatiš da u ţivotu postoje okolnosti
koje su predodređene, nevaţno zašto i kako, ali mogu se oteti
kontroli. Još se nadaš da ćeš u jednoj od tih ‟tvojih‟ slučajnosti uloviti
Boga na delu.“
Karlos snaţno uhvati volan hvatajući pravac da ne okrzne loše
parkirana kola. Nezgodna grumuljica leda moţe biti uzrok udesa.
„Kakvo pitanje!“, odgovori konačno. „Prihvatanje te ideje je kao
priznanje da negde postoji neko ko ucrtava glavne linije naših ţivota.
Odade pa do priznanja boţjeg postojanja samo je jedan korak.“
„Zašto ga jednostavno ne prihvatiš?“, navaljivao je fotograf.
„Zato što imam utisak da je Bog oznaka koja se pripiše svemu što
ne razumemo. Vera u Boga otklanja potrebu za razmišljanjem...“
„A ako nakon svih svojih napora zaključiš da ipak postoji?“
Karlos ne odgovori. Najednom mu se ruke ukočiše na volanu, a
pogled mu ponovo postade staklast. Zaustavio je ibicu ne gaseći
motor.
„Šta je sad?“
„Mi smo... pogrešili smo put“, odgovori prigušeno. Ĉema se
zabrinu. Nešto nije bilo u redu.
„Da li je ozbiljno?“
„Ne... Mislim da nije.“
Kada su Karlosovi udovi povratili pokretljivost, pokrenuo je kola

75
do sledećeg pokazatelja koji je označavao granicu opštine Agrede. Tu
je svečano ugasio vozilo i odvezao sigurnosni pojas. Ĉemi je kratak
pogled bio dovoljan da shvati kako to, u stvari, nije put N-122.
Kolovoz je bio loše asfaltiran i preuzak za saobraćaj u dva smera.
Fotografov pogled je i dalje bio potpuno zbunjen.
Odsutan, Karlos izađe iz kola, zalupi vrata i pređe put uputivši se
ka kamenoj građevini koja je počivala pokraj malenog
zvonika. „Moţda mora da udahne vazduh“, nagađao mu je
prijatelj. Iz unutrašnjosti auta Ĉema je posmatrao njegov nesiguran
korak.
„Ovde je! Izađi!“, čuo ga je kako iznenada viče mašući rukama
iznad glave.
Fotograf se stresao. Ispod sedišta je izvukao torbu s foto-
aparatima i iskočio iz kola.
„Šta se dešava?“
„Vidi!“
Ĉema uzdrhta. Prijatelj mu je, izdišući paru poput zmaja u pećini,
oduševljeno pokazivao zgradu iza sebe. Tačnije, neku vrstu šanca
koji se otvarao između puta i zgrade, na čijem su se dnu nazirala
dvoja hrastova vrata. Jedna drvena, s neobičnim kamenim grbom, a
druga branjena s četiri polukruţna luka i zaštićena snaţnom
metalnom rezom.
„Šta hoćeš da vidim?“
„Tamo dole. Zar ne vidiš?“
Ĉema ponovo pogleda šanac. Prenula ga je kamena statua
monahinje raširenih ruku, s krstom u jednoj. Kao da se upravo
pojavila, a samo trenutak ranije nije bila tu.
„To je samostan! Vidiš? Postoji li bolje mesto da se raspitamo o
kaluđerici?“
„Ne... naravno“, prošaputa sumnjičavo Ĉema. „Silazimo?“
Spustili su se do sredine šanca niz nagib prekriven snegom i
zastali pred onim vratima. Ubrzo uvideše da je građevina mnogo
veća nego što su računali. Zapravo, ličila je na tvrđavu. U fasadu su
bili utisnuti maleni prozori, a ţalosni prizor Isusovih stradanja
pocrneo od vremena.
„U pravu si, mora da je samostan“, promrmlja Ĉema.
Karlos ga nije slušao. Klečao je ispred betonskog postolja gde je

76
stajala statua koja mu je snaţno privlačila paţnju. U svesku je
prepisivao legendu, uklesanu u podnoţju, koju je trenutak ranije
otkrio.
„Vidiš?“, konačno je uzviknuo. „Vidi šta je ovde zapisano.“
Ĉema napregnu pogled i otkri sledeći natpis:

Prepodobnoj Majci Agrede

sa svetim ponosom.
Njeni seljani.

„Misliš da je u pitanju tvoja kaluđerica?“

Pitanje je pretilo zamkom.
„Ko drugi?“
„Znaš“, reče gladeći foto-aparat, „zaboravi šta sam ti prethodno
pričao o sudbini. Treba da ostanemo hladne glave.“
Karlos se bez reči sloţio.
„Sam si mi objasnio da je bio običaj da poznate ličnosti nose ime
naselja u kome su se rodile. Bila bi prevelika slučajnost da je ovo
tvoja kaluđerica.
„Prevelika“, ponovio je.
„Još jedna.“
Karlos iskosa pogleda fotografa. Ĉema nastavi.
„Osim toga, ako je to kaluđerica zbog koje si izgubio strpljenje
tokom istraţivanja telekineze, ubrzo ćemo saznati. Ali ukoliko nije,
učini mi uslugu: zaboravićemo sve ovo i otići pravo u Madrid, ne
pominjući nikome ništa. Vaţi?“
„Vaţi.“
Karlos se ispravi i čvrstog koraka uputi ka najbliţim vratima. Bila
su otvorena.
„Uđi!“, hrabrio ga je Ĉema.
Kada su prekoračili prag i navikli oči na polutamu, prve sumnje
su bile pobijene. Nalazili su se u malom predvorju čiji su zidovi bili
obloţeni drvenim pločama ukrašenim verskim motivima. Kruţni
mehanizam u udubljenju na desnom zidu, koji sluţi da se predmeti
prebace s jedne na drugu stranu zida a da se pri tom osobe ne vide,
nije ostavljao mesta nedoumici: bio je to samostan.
Maleni sto prekriven vezenim čaršavom na kome je leţalo

77
nekoliko vremešnih parohijskih izdanja, zvonce, stari prekidač na
pločici u visini očiju i nezamenjiv drveni zvekir koji je povezivao
samostan sa spoljnim svetom, upotpunjavali su strogi prostor
predsoblja.
„Hoćeš li ti da pozvoniš?“, pitao je tiho Ĉema pod utiskom tišine i
hladnoće predvorja.
„Naravno.“
Ĉim je pritisnuo zvono, oštar pisak odjeknu ćelom zgradom.
Nekoliko trenutaka kasnije zaškripaše šarke na vratima, negde iza
drvenog mehanizma. Neko je prilazio.
„Blaţena Bogorodica Marija“, glas naruši tišinu oskudne
čekaonice.
„Koja je začela bez greha...“, oklevao je Karlos.
„Izvolite, šta ţelite?“
Nevidljiva sagovornica ga je ispitivala neobičnom blagošću. Na
trenutak se Karlos poigravao s idejom da nastupi s nekom
neduţnom pričom koja bi objasnila ovu posetu i prikrila ono što je
počinjalo da liči na neprihvatljiv niz slučajnosti, ali ipak odluči da
izloţi deo istine.
„Vidite, majko, mi smo novinari iz Madrida i pripremamo izveštaj
o relikvijama koje se čuvaju u nekim parohijama oblasti Kameros, a
sneţna nepogoda i loše stanje na putevima doveli su nas čak
ovamo...“
„Nemojte o snegu da nam pričate!“, spontano uzviknu ţena.
„Pa... Voleli bismo da znamo da li je ovde ţivela kaluđerica po
imenu Marija Hesus od Agrede. Da li vam je to ime poznato? Nisam
siguran da li znate, ţivela je u sedamnaestom veku. Pre nekoliko
nedelja sam je slučajno pomenuo u članku ne znajući...“
Fotografova ćuška prekinu ga u pola rečenice...
„Kako ne bismo znali za nju! Ona je osnovala naš red!“
Iznenađenje je bilo iskreno. Ĉema i Karlos se pogledaše nemi od
zaprepašćenja. Bledi. A kaluđerica, nesvesna njihove reakcije,
pridoda:
„Ako ste vi ovde, to je zato što vas je ona pozvala. Budite uvereni
u to“ veseli kikot probi se kroz kruţni mehanizam. „Vaţi za
čudotvorku i sigurno ste je zbog nečega zainteresovali. Imajući u
vidu ovakvu nepogodu, verovatno ste zbog nečeg vaţnog potrebni

78
prepodobnoj majci. Vrlo je ubedljiva!“
„Je li?“ upita Karlos uznemireno.
„Pa dobro, bila je. . p r i h v a t i l a je.
„Sestro, šta ţelite da kaţete time da ‟nas je pozvala‟?“ „Ništa,
n i š t a . . ponovo se nasmeja. „Uzmite ključ iz mehanizma, otvorite
mala vrata s desne strane i prođite do kraja niz hodnik. Stići ćete do
staklenih vrata u kojima je drugi ključ; uđite i pustite grejanje. Ubrzo
će doći sestra da vam se nađe.“ Blage zapovesti bile su toliko
precizne da im nije preostalo ništa drugo do da ih poslušaju. U
stvari, pre nego što su primetili, mehanizam u zidu se okretao
pokazujući im mali čelični ključ sa ţutim priveskom. Bio je to njihov
pasoš za unutrašnjost samostana.

79
 23
Karlos je doslovno pratio primljena uputstva. Koračajući, nesi-
gurno iza njega Ĉema se pitao krije li se iza svega toga nešto
čudesno. Na kraju krajeva, on je čovek vere. Istina nenametljive, ali
kad se sve svede, vera je uvek ista.
Ubrzo su stigli u malu dvoranu s prostranim otvorom u zidu kroz
čije rešetke se nazirala druga soba samostana. Skromni prostor bio je
ukrašen starim platnima. Jedno je prikazivalo potamnelu sliku
kaluđerice koja je u desnoj ruci drţala pero, dok joj je leva počivala
na otvorenoj knjizi. Paţnju im je privukla Bezgrešna Marija, nalik
onima koje je u šesnaestom veku na desetine slikao Bartolome
Muriljo, i neobična tapiserija koja je predstavljala prikazanje Device
od Gvadalupe Indijancu Huanu Dijegu u Meksiku staro sto godina.
Ipak, najveći utisak na njih je ostavila moderna tkanina naivnog
slikarstva u ţivim bojama koja je prikazivala kaluđericu obučenu u
plavo, okruţenu Indijancima i domaćim ţivotinjama.
„Misliš li da j e . . p r o m r m l j a Ĉema.
„Šta bi drugo bilo?“
„Ĉini se da je skorijeg datuma“, rekao je gotovo se izvinjavajući.
„Jeste!“
Ţenski glas im priđe s leđa. Dolazio je s one stane rešetke, sada
već otvorene, iza koje su stajale dve kaluđerice obučene u bele odore.
„Naslikala ga je sestra iz Novog Meksika koja je dve godine ţivela
sa nama“, odmah je razjasnila jedna.
Kaluđerice su se predstavile kao Ana Marija i sestra Marija
Margarita. Izgledale su kao da su nedavno pale s onog sveta, kao da
su pripadale drugom vremenu. Posmatrale su neočekivane goste
nasmejane, krijući ruke u naborima svojih širokih mantija.
„Kako moţemo da budemo na usluzi?“, upitala je jedna
ponudivši novinarima da sednu.
„Voleli bismo da saznamo nešto više o sestri Mariji Hesus od
Agrede.“
„Ah! O prepodobnoj!“
Na licu sestre Marije Margarite pojavi se širok osmeh, dok je
druga od samog početka određivala pravac razgovora.
Sestra Ana Marija odavala je utisak odmerene i skrušene ţene

80
podsećajući na strpljivu majku koja sa klupe u parku motri na svoje
mališane. Od prvog trenutka im se dopao njen prijatan pogled i
otmen stav. S druge strane, sestra Marija Margarita bila je potpuna
suprotnost. Viţljasta, nestrpljiva, ţivih očiju i nemirnog oštrog glasa,
po svemu je ličila na nestašnu i neposrednu devojku.
Obe su ih gledale sa zanimanjem i neţnošću, nesvesne odu-
ševljenja koje su budile u njima.
„Šta vas tačno zanima u vezi s majkom od Agrede?“, pitala ih je
sestra Ana Marija saslušavši prethodno ko su posetioci.
Karlos se uspravio u stolici i netremice je pogledao.
„Pa...“, oklevao je, „ţeleli bismo da proverimo da li je majka od
Agrede zaista bila u Americi kao što pripovedaju legende.“
Odmerena kaluđerica iznenađeno ga pogleda.
„Nisu to legende, sine. Osnivačica ovog reda imala je dara za
bilokaciju. Mogla je da se nalazi na dva mesta istovremeno, da putuje
u Ameriku ne napuštajući svoju ćeliju i ne zapostavljajući svoje
obaveze u samostanu.“
„Bilocirala se?“
Pronicljivi fotograf se upiljio u sliku na kojoj je kaluđerica bila
okruţena Indijancima. Ĉasne sestre ga razdragano pogledaše.
„Naravno! Više puta! Ovo je bilo jedno od njenih prvih mističnih
'udaljavanja‟, a doţivela ga je dok je bila veoma mlada. Dogodilo se
ubrzo nakon što se ovde zaredila“, poţurila je da objasni sestra
Marija Margarita pokazujući sliku koju je Ĉema posmatrao. „Treba
da znate da je njen slučaj bio veoma proučavan u ono vreme, čak je
prebrodila i inkvizicioni sud.“
„Stvarno?“, Karlos je bio nepoverljiv. Nenamerno su otkrili dom u
kome je ţivela njegova kaluđerica.
„Zaista.“
„Kako je to izgledalo? Odnosno, gde se još prikazala majka od
Agrede?“
„Pa, kao što smo vam rekli, bilocirala se“, pojasnila je sestra Ana
Marija. „Verujemo da se prikazala u Novom Meksiku, gde je posetila
neka plemena duţ reke Rio Grande. Jedna objava izdata 1630. godine
izlaţe niz činjenica u skladu s događajima.“
Karlos izvi obrve ispitujući je pogledom. Kaluđerica nastavi.
„Napisao ju je franjevac po imenu brat Alonso de Benavides, koji

81
je u tim zemljama propovedao u sedamnaestom veku. Zaticalo ga je
saznanje da je mnoge indijanske narode, koje je posećivao,
prethodno već pokrstila tajanstvena ţena što se tim Indijancima
prikazivala.“
„Što se prikazivala?“, ponovi Ĉema začuđeno.
„Zamislite!“, prekinula ga je ţustro. „Jedna ţena, sama među
divljim Indijancima, prenosi učenje našeg Gospoda!“
Svi se nasmejaše plahovitom ispadu. Pošto je oduševljenje
jenjavalo, sestra Ana Marija smireno pokrenu niti priče.
„Otac Bonavides je zabeleţio da se Indijancima u nizu noći
predstavljala ţena obučena u plavu odoru. Ona im je pričala o
boţjem sinu, preminulom na krstu, koji je obećavao večni ţivot
svima koji veruju u njega. Bili su to nekršteni Indijanci. Nikad ranije
nisu videli bele ljude. Ta ţena im je najavila dolazak Spasiteljevih
predstavnika kako bi im u zemlju donela dobre vesti.“
„Kaţete da je objava štampana?“
„Da, naravno. Štampana je 1630. godine u Madridu, u Kraljevskoj
štampariji Filipa IV. Priča se, čak, da je zainteresovala i samog
kralja.“
„Sestro“, upao je Ĉema koji je u krilu drţao torbu s foto-aparatima
sve više osečajuči toplinu peći kraj koje je sedeo. „Maločas ste rekli
da je bilokacija bila samo prvo ‟udaljenje‟ majke od Agrede...“
„Udaljavanje“, ispravila ga je i nastavila: „Majka je u molitvama
traţila da je Bog oslobodi tih pojava. Nemojte misliti da je prijatan
ţivot mistika. Događaji u ţivotu provedenom u meditaciji uvek se
prepliću s teškoćama. Njenom krivicom su se kroz celu oblast
pronosile svakojake glasine. Mnogo radoznalaca je dolazilo da je vidi
u trenutku zanosa.“
„Ah! Padala je u trans?“, Karlos je bio zatečen uvek novim
iznenađenjem.
„Pa naravno. I kada je prestala da se bilocira, zanosi se nisu
okončali. Nakon mnogo godina javila joj se Bogorodica da joj govori
o svom ţivotu o kome se do tada na osnovu jevanđelja gotovo ništa
nije znalo.“
„Nastavite, molim vas.“
„Prepodobna majka je rukom ispisala osam tomova koje još
čuvamo u našoj biblioteci. Objavljeni su pod naslovom Mistični grad

82
boţji.“
„Mistični grad boţji.“
Karlosova ruka nije uspevala da zabeleţi sve te nove podatke.
„Tako je“, potvrdila je sestra Ana Marija. „U toj knjizi otkriva da
je Bogorodica, u stvari, grad u kome boravi Nebeski otac. Radi se o
tajni velikoj kao Sveto trojstvo.“
„ D a . . Karlos podiţe iskričav pogled sa sveske. „Oprostite, sestro,
ali nešto se ne uklapa. Kada sam pokušao da saznam nešto o vašoj
osnivačici, sluţio sam se različitim bazama podataka i katalozima
starih knjiga ne bih li pronašao neko njeno delo, i iskreno, ništa
nisam otkrio... osim da sam napravio neku glupost ili grešku/'
Kaluđerica se osmehnu.
„Imate sreće. Knjiga o kojoj vam govorim nedavno je ponovo
objavljena, mada bi vas sigurno više zanimalo neko od starih izdanja
koje sadrţi ţitije naše sestre, zar ne?“
„Ako je moguće...“
„Naravno!“, ponovo se osmehnu kaluđerica. „Ne brinite;
potraţićemo ga i poslati vam gde ţelite.“
Karlos se zahvalio na ponudi i pribeleţivši na papiru broj
poštanskog pretinca, naivno ispali poslednje pitanje.
„Objasnite mi još nešto što nikako ne mogu da shvatim. Ne sećam
se da sam našao njeno ime u popisu svetaca. Kada je sestra Marija
Hesus proglašena za sveticu?“
Zašto li je to pitao?
Oči sagovornica naglo se zamutiše. Kao da su crni oblaci
Kamerosa istresli nepogodu nad dolinom, obe spustiše glave,
ponovo sakriše ruke pod mantiju i pre nego što odgovoriše, pustiše
da prođe beskrajan trenutak tišine.
Konačno prozbori sestra Marija Margarita.
„Vidite“ nakašlja se. „Majka od Agrede je u svojoj knjizi zapisala
da je Bogorodica začela Gospoda bez greha, a kao što znate, u to
vreme je među teolozima bilo veoma sporno ovo pitanje. Bila je to,
čak, jeretička zamisao. Osim toga, sestra se uplela u političke
poduhvate Filipa IV sa kojim se često dopisivala, te je postala i
njegova istinska dušebriţnica.“
„I?“, upita Karlos nestrpljivo.
„To se nije dopalo Rimu. Vatikan već tri veka odugovlači

83
postupak njenog proglašenja. Postigle smo samo da nam papa
Klement X dozvoli poštovanje njenog kulta, dodelivši joj epitet
prepodobne nekoliko godina nakon njene smrti. Bilo je to, dozvolite
da pogledam“, reče prelistavajući knjiţicu koju je drţala u rukama,
„28. januara 1673. godine. Od tada, ništa. Ĉak ni obično crkveno
priznanje.“
„Da li to zavisi od Rima?“
„Od Vatikana.“
„I ne moţe se ništa učiniti da se ispravi greška?“
„Pa“, odvrati sestra Ana Marija nešto ţivlje, „u Bilbaou se nalazi
sveštenik, otac Antonio Tehada, koji prikuplja papire za slučaj
posvećenja kako bi rehabilitovao prepodobnu majku.“
„Znači, nije sve izgubljeno.“
„Ne, ne. Hvala bogu da otac Tehada ima jaku snagu volje. On je
čovek pun vrlina, pametan, a radio je na izdavanju tekstova naše
majke; sveti čovek.“
Karlosove oči se zacakliše. „Stručnjak!“, pomisli. Kad ga je začuo
kako drhtavim glasom pita, fotograf se nasmeja u sebi:
„Mogu li sa njim da razgovaram?“
„Razume se. Ţivi u domu pasionista17 u Bilbaou, pored osnovne
škole.“
„Škole?“
„Da. Mada, on je univerzitetski profesor“, objasnila je melodičnim
glasom sestra Marija Margarita.
„Ako odete da ga posetite, pozdravite ga i obodrite da nastavi“,
zamolila je njena druţbenica. „Pitanja svetaca naporan su posao
preko koga Bog iskušava ljudsko strpljenje...“
„Svakako ću to učiniti, ne brinite.“
„Neka vas Bog blagoslovi“, prošaputa kaluđerica prekrstivši se.

17 Pasionisti, ime monaškog reda pri Katoličkoj crkvi koji je 1720. godine osnovao
sveti Pablo de la Crus. Posvećeni su životu u molitvi i zajednici, ljubavi prema
tajni prićešća i Hristovom stradanju. (Prim. prev.)

84
 24
Rim, Italija.

Oko dva i trideset otac Baldi se vraćao sa Trga svetog Petra. Tu se

osećao prilično sigurno. Taksi ga je upravo ostavio na uglu ulica
Burgo de Pio IV i Porta Anđelika, ispred jednog od najprometnijih
„sluţbenih ulaza“ na vatikansko tlo. U to vreme se većina sluţbenika
vraćala u kancelarije nakon ručka.
Razmislivši malo, odlučio je da igra srcem.
Baldi je shvatao da mu je ovo jedina prilika da se u Veneciju ne
vrati praznih ruku. Nesrećna smrt „svetog Mateja“ dovela ga je u
neugodan poloţaj koji je morao što pre da razjasni. Naslućivao je da
ga unutra, u boţjoj tvrđavi, čekaju određeni odgovori.
„Svetac“ se odlučno umeša u bujicu sluţbenika, prođe pored
straţarskih kućica sampietrina i uđe u lavirint kancelarija koji vodi
ka prostorijama Drţavnog sekretarijata. Fasada bloka, sivih šalona i s
crnim crepom, nedavno je obnovljena. Građevina je izgledala
besprekorno. Bakarna ploča u koju su crnim uklesani papska kruna i
Petrovi ključevi, blistala je na rimskom suncu jače nego ikad.
Unutrašnjost zgrade sasvim je druga priča: tesni hodnici olovne
boje i vrata od šperploče na kojima su lepljivom trakom pričvršćena
imena kardinala i ostalih članova sveštenstva, ukazivali su na to da je
njihovo isticanje bilo samo privremeno.
„Kako mogu da vam pomognem?“
Sestra okruglog lica, obučena u tamnoplavu mantiju s vezenom
koprenom, oslovila ga je iz starog šaltera.
„Hteo bih da vidim Njegovu svetost Stanislava Zsidiva.“
„Imate li zakazano?“, revnosno upita kaluđerica.
„Ne. Ali monsinjor me dobro poznaje. Recite mu da ga traţi otac
Đuzepe Baldi iz Venecije. Vaţno je. Osim toga“, dodade mahnuvši
pismom koje je od njega dobio dva dana ranije, „znam da će se
obradovati što me vidi.“
To je bilo presudno. Koverta sa ţigom Drţavnog sekretarijata
imala je svojstva ključa kalauza.
Dok je kaluđerica okrenula odgovarajući prekidač na telefonskoj
centrali i prenela poruku osobi s druge strane telefonske veze, prošlo

85
je samo nekoliko trenutaka. Nakon promišljenog „U redu je, primiče
vas“, koje je Baldi zadovoljno prihvatio, kaluđerica ga sprovede
hodnicima što vode u kancelariju poljskog kardinala.
„Ovde je“, reče ispred još jednih običnih vrata. „Ne morate da
kucate.“
Samo što je prekoračio prag, sveštenik iz Veneta primeti da se s
prozora moţe videti kupola Crkve svetog Petra, pa čak i dobar deo
statua iz Berninijeve kolonade, a ima ih sto četrdeset. Prizor je bio
upotpunjen izvanrednim renesansnim tapiserijama s paganskim
motivima koje su oplemenjivale najtamniji ugao prostorije.
„Đuzepe! Mio Dio!18 Koliko je vremena prošlo!“
Zsidiv je bio srednjeg rasta. U skladu sa činom nosio je
veličanstvenu purpurnu mantiju. Imao je lice dobro izbrijanog
poljskog drvoseče koje ga je činilo hladnim poput groba, i plave
ispitivačke oči skrivene iza naočara. Kardinal ustade iz svoje
naslonjače od crne koţe i u nekoliko krupnih koraka pređe rastojanje
koje ga odvaja od gosta. Prostorija je mirisala na skupi parfem i
preparate za dezinfekciju vatikanske sluţbe čišćenja.
Nakon što je Baldi pokorno poljubio prsten i krst koji je kardinal
nosio oko vrata, zagrliše se. Potom se spusti na stolicu preko puta
stola. Ispravi mantiju, prekrsti noge i baci brzi pogled na fascikle i
koverte što ga razdvajaju od kardinala. Dugački uvod nije bio
potreban. Njegova svetost i benediktinac poznavali su se godinama,
od vremena kada su bili iskušenici u Firenci. Još tamo su delili
zajedničko zanimanje za kontrapunkt i najsvetije ideale budućeg
poziva. Povrh toga, monsinjor Zsidiv, papin lični prijatelj poreklom
iz Krakova, upoznao je Baldija s upravnicima projekta Hronovizije
još pedesetih godina, kada je ovaj tek bio u povoju.
Docnije je saznao da je Zsidiv još i „sveti Jovan“. Mistik. Lice
zaduţeno za brigu o tome da Hronovizija nikad ne istupi iz verskih
okvira. Nadzornik koji proverava svaki korak tima. Ali i osoba
zasluţna što je Baldi postao njegov punopravni član. Među njima
nije trebalo da bude tajni, ali one su ipak postojale.
„Sva sreća da ste došli da me vidite, Đuzepe“, reče monsinjor.
„Nisam znao kako da vam saopštim šta se jutros desilo ‟svetom

18 Ital.: Moj Bože! (Prim. prev.)

86
Mateju‟, ocu Korsu...“
Glas mu se lomio.
„Upravo sam o tome ţeleo da razgovaramo.'1
„Zaista?“, iznenadio se tonom svoga podređenog koji je inače
sušta poslušnost. „Već znate?“
„Saznao sam pre sat vremena. Video sam policiju ispred njegove
kuće.“
„Prolazili ste pored njegove kuće?“ Zsidiv napravi grimasu. To
nesumnjivo narušava pravilnik „četiri jevanđeliste“.
„Pa... U izvesnoj meri je za to odgovorno vaše pismo. I izričite
naredbe da dođem u Rim kako bih se opravdao za ono što se
dogodilo sa španskim novinarem. To je u pitanju, zar ne?“
„Bojim se da jeste, Đuzepe. Ponovo.“
„Zaklinjem vam se da...“
Kardinal ga prekinu u pola rečenice.
„Ne izvinjavajte se!“, reče, spusti glas i nagnu se nad radni sto. „I
zidovi imaju uši.“
Zsidiv povrati svoj uobičajeni stav. Venecijancu nije bilo teško da
razume razloge. Iako je bio koordinator Hronovizije i njegov
saradnik, kardinal je među čuvarima pravovernosti imao vaţnu
ulogu. Poloţaj mu je imao dvostruko lice. Bio je nezavidan.
Protivurečan. Zato nikad nije imao potpuno poverenje u njega.
„Nisam vas ja pozvao“, dodade. „Vaši krvnici su iz Skupa verske
doktrine. Iz Svete sluţbe. Mada, sada to više nije vaţno, prijatelju.
Smrću ‟prvog jevanđeliste‟ mnogo će se toga promeniti. Papa je
zabrinut zbog Hronovizije. Boji se da će nam se omaći i da će se
otkriti stvari koje treba da budu zaboravljene. Razumete?“
Monsinjor uhvati rukohvate stolice i nadnese se nad papire koji su
ih razdvajah.
„Najgore od svega je to“, nastavio je, „što ne znamo da li je
njegova smrt slučajna ili izazvana. Policija nije imala vremena da
završi izveštaj, a autopsija se neće obaviti do kasnog popodneva.
Međutim...“ Zsidiv sklopi ruke zamišljeno „najviše me brine što je
bio upoznat s nekim aspektima Hronovizije u koje vi niste upućeni, a
mogu da procure van našeg kruga.“
„Da procure?“ namršti se otac Baldi.
„Od toga strepimo. Neko je izbrisao sve podatke iz njegovog

87
kompjutera. Tehničar Svete stolice već je proverio memoriju i kaţe
da je formatirana dvadeset minuta pre njegove smrti. Neko je ceo
sadrţaj prebacio na drugi disk. Stoga imamo jake razloge da
pretpostavimo da su iz njegove sobe nestale veoma vaţne
informacije.“
„Kakve?“
„Stari spisi i beleške sa istraţivanja.“
Zbog izraza neverice oca Baldija Zsidiv promeni ton.
„Drţali smo vas u karantinu, znate? Nismo smeli da se izlaţemo
riziku da odate projekat prenoseći slučajno nešto štampi, a posebno
podatke u vezi s ‟Matejem‟.“
„Sumnjate li na koga, svetosti?“
„Imamo nekoliko osumnjičenih. Momci iz Skupa verske doktrine
izludeli su od svega. Kao što znate, otkako im je Pavle VI svojim
reformatorskim zahvatima umanjio nadleţnosti, vrebaju svaki
poduhvat koji im miriše na ‟jeres‟. Još otkad su saznali za postojanje
Hronovizije, pokušavaju da je ukinu, a objavljivanje vaše izjave u
štampi došlo im je kao dar s neba... Mada, ne znam dokle su stigli u
tome.“
„Objavljivanje? Ja ne...“
Zsidiv se okrenu ka papirima i pronađe primerak časopisa
Misterije, te ga spusti na sto.
„Sigurno vam neće biti teško da razumete naslov na španskom?“
Baldi otvori časopis i uzbunjen pročita uvod u članak ispod koga
se nalazila njegova slika: „Prošlost fotografisana vremenskom
mašinom.“
„Ah svetosti, ne mislite da sam ja...“
Zsidiv ga prekide.
„Već sam vam rekao da nije vaţno. Najbitnije je pronaći osobu
koja je ukrala podatke ‟svetog Mateja‟. Treba preduprediti još jedan
skandal.“
Otac Baldi se sloţi.
„Bojim se, Đuzepe, da je ovo delo naših saradnika. Međutim, s
obzirom na trenutno stanje naših diplomatskih odnosa, ne smemo ni
da nagovestimo takvu mogućnost.“
„Saradnika? Kojih saradnika?“, iznenađenje se ocrta na
sveštenikovom licu. „Nisam čuo da je na Hronoviziji radio neko

88
izvan vatikanskih krugova.“
„To je jedna od stvari koju nismo ţeleli da saznate. Ipak, nuţnost
pronalaska ukradenih podataka obavezuje me da vam vratim
poverenje.“
Monsinjor ga prodorno pogleda preko naočara.
„Nadam se da ne grešim što ponovo računam na vas.“
Te reči teško odjeknuše. Baldi samo klimnu. Ostao je tu,
nepokretan u stolici, iščekujući da mu sagovornik objasni sve što su
mu tokom tih poslednjih meseci prećutali.

89
 25
Stanislav Zsidiv se primače veličanstvenim prozorima svoje
kancelarije i leđima okrenut Baldiju poče da izlaţe neočekivane
priče.
Tog dana, kada je umro Luiđi Korso, kardinal mu je ispričao da je
Vatikan već više od četrdeset godina sarađivao sa severnoameričkim
obaveštajnim sluţbama posredstvom takozvanog Komiteta,
organizacije koja je prikrivala agenciju CIA. Tačnije, Američkog
komiteta za ujedinjenu Evropu (ACUE19). Po njegovim rečima, to je
organizacija osnovana 1949. godine u Sjedinjenim Američkim
Drţavama, koju su vodili pojedinci iz nekadašnje Uprave strateških
sluţbi (OSS20), prethodnice CIA, nameravajući da nakon rata učvrste
uticaj Sjedinjenih Drţava u Evropi.
U početku, naglasio je Zsidiv, Komitet je motrio na sve sveštenike
koji su pokazivali naklonost ka komunizmu i koji bi mogli da
prikrivaju prosovjetske aktivnosti u starom svetu. Međutim,
poslednjih godina zadobio je papino poverenje otkrivši nekoliko
dobro osmišljenih operacija kojima se planirao njegov atentat.
Baldi širom otvori oči.
„U kakvoj je to vezi sa ‟svetim Matejem‟?“
„Velikoj“, saseče ga Zsidiv. „Ovih godina Komitet nije bio
usredsređen samo na političke aktivnosti već se zainteresovao za
neke od naših istraţivačkih poduhvata, posebno za Hronoviziju.
Obavestili su nas da je njihova organizacija INSCOM pre više godina
osnovala odeljenje u kome su obučavani pojedinci sa razvijenim
natčulnim sposobnostima, kadri da umom prelaze vremenske i
prostorne granice. Ţeleli su da ih uključe u jedinicu koju su nazvali
„psihička špijunaţa“. Nekako su saznali da mi duhovnom muzikom
i pomoću vaših studija kontrapunkta radimo nešto slično, pa su nam
dodelili saradnika, posrednika s kojim je trebalo podeliti mišljenja o
obostranom napretku.
„Njihov čovek. Špijun.”
„Nazovite to kako'ţelite. U svakom slučaju, postavljen je na čelo

19 ACUE, anagram od American Committeefor a United Europe. (Prim. prev.)

20 OSS, anagram od Office of Strategic Services. (Prim. prev.)

90
našeg rimskog tima da radi rame uz rame sa 'svetim Matejem‟, s
ocem Korsom. Njih dvojica su pre samo mesec dana iskopali dosije o
dami u plavom. Zaključili su da su naišli na nešto vaţno.“
„Dama u plavom?“
Baldi nikad ranije nije čuo to ime.
„Ah! Naravno! Siroti Đuzepe...“
Monsinjor Zsidiv se okrenuo, blagonaklono pogledao oca Baldija
i, s prekrštenim rukama, koje je drţao u visini velikog zlatnog krsta
na grudima, vratio se za svoj radni sto.
„Đuzepe, dozvolite da vam bolje objasnim. Otac Luiđi Korso i
Amerikanac otkrili su u arhivama Svete sluţbe dokumenta o
španskoj kaluđerici koja je doţivela nekoliko izvanrednih iskustava
bilokacije.“
„Dokumenta? Kakva dokumenta?“
„Poznata su kao Hronika Benavidesa. Tiču se nekoliko slučajeva
koji su se dogodili 1629. godine u Novom Meksiku, a napisao ih je
istoimeni franjevac. U njima se tvrdi daje, između ostalog, ta ţena
uspela da se uz čudesnu boţju pomoć fizički prebaci s jednog na
drugi kraj sveta. U izveštaju joj otac Benavides pripisuje kao zaslugu
pokrštavanje nekoliko indijanskih
plemena sa jugozapada današnjih Sjedinjenih Drţava, oblasti gde
je zbog načina na koji se pojavljivala postala poznata kao dama u
plavom... To je pobudilo zanimanje Amerikanaca.“ „To? Otkad se
CIA zanima za prošlost svoje zemlje?“
„Nije ih prošlost zaintrigirala“ zlobni osmeh zaiskri na oštrom
Poljakovom licu. „Mislim da u Langleju i dalje ne prave razliku
između 1629. i 1929. godine. Sve im je to podjednako daleko.“
„Pa onda?“
„Pohlepu je pokrenula pretpostavka da će moći da pošalju svoje
ljude u bilo koji kraj sveta putem koji je već utrla kaluđerica. Moţete
li da zamislite? Sa takvom sposobnošću vojska bi mogla da dobije
pristup drţavnim tajnama, da pokrade kompromitujuća dokumenta,
ukloni moguće neprijatelje ili izmeni poredak stvari ne ostavljajući
nikakav trag. U suštini, kad bi uspeli da ostvare ono što je dobri
Benavides opisao u izveštaju, u rukama bi imali savršeno oruţje:
diskretno i neopaţeno.“ „Mislite da bi boţanski dar koristili u vojne
svrhe?“

91
 Baldi je bio pometen.
„Da. Pomoću muzike koja je izazvala trans i bilokacije dame u
plavom. Zar se vi, Đuzepe, ne bavite tim pitanjima već duţe vreme?“
„Ali, nije poznata nijedna zvučna frekvencija koja bi omogućila
nešto slično!“, negodovao je.
„To su tvrdili i ostali ‟jevanđelisti‟. Štaviše, dokumenta koja se tiču
ove kaluđerice ne pominju nikakav uverljiv dokaz koji bi ukazivao
na to da je ona posećivala Indijance.“
„Pa?“
„Ne znam.“
„Ne znate, svetosti?“
„Moţda su Indijanci videli nešto značajnije.“
„Značajnije? Na šta mislite?“
„Moţda dama u plavom nije bila kaluđerica sa darom bilokacije.
Moţda smo pred nečim većim, nečim uzvišenijim: prikazanjem naše
Gospe, na primer. Pojavljivanjem Bogorodice. Papa ozbiljno
razmatra tu mogućnost i smatra da niko osim nje nije mogao da se
predstavi Indijancima u svoj slavi i uzvišenosti koja će pripremiti
Ameriku za evangelizaciju.“
„Prikazanje...“ ta pomisao pokrenula je Baldija na razmišljanje.
„Ipak, ‟sveti Matej‟ i njegov američki pomoćnik nikad se nisu
sloţili oko marijanske pretpostavke, pa su nastojali da prikupe sve
moguće podatke ne bi li razrešili zagonetku.'1
„Mislite da taj napor ima veze sa smrću oca Korsa?“
„Siguran sam. Pogotovo nakon što su nestali podaci. Kao da je
neko saznao za njegov napredak i ţeleo potpuno da uništi dosije.
Moţda je otkrio nešto. Nešto što je ubrzalo njegovu smrt.“
„A pomoćnik oca Korsa? Zar američki predstavnik nije mogao
policiji da ukaţe na neki trag?“
Monsinjor Zsidiv poče da se igra srebrnim noţićem za pisma.
„Ne. Mada, nisam iznenađen. Vidite, Đuzepe, taj čovek nije
sasvim čist. Mislim da ga je INSCOM ubacio u naše redove samo da
bi pronjuškao oko otkrića ‟prvog jevanđeliste‟ i obavestio nadređene
u Vašingtonu... Međutim, mora se priznati da je u izvesnoj meri
pomogao Hronoviziji.“
„Na primer?“
„Pa... Vi bolje nego iko znate koliko je projekat osetljiv. S jedne

92
strane, radi se o nauci, s druge, o veri. Hronovizija je prihvatljiva
jedino pod pretpostavkom da su u prošlosti postojali proroci i veliki
ljudi kojima je Bog podario mogućnost prolaska kroz vreme. Zbog
toga stvaramo mašinu koja prkosi ovoj dimenziji, po ţelji podstiče
vizionarska stanja nalik onima u kojima su se nalazili drevni sveci.
Ona obične ljude, muškarce i ţene od krvi i mesa, pretvara u
proroke. To se postiţe...“
„Moţete da preskočite uvod, svetosti.“
„U redu, Đuzepe“ osmehnuo se. „Baš ste vi ispravno predočili
‟jevanđelistima‟ da su izvesne muzičke note pomogle
nekim mističarima da prevaziđu vremenske granice. Sećate se?
Takođe ste vi nagovestili da je zvuk ključ za tu duhovnu pećinu.
Uporedili ste ga sa Ali Babinim 'Otvori se, Sezame!‟.“
„Sve je u svetu. Zvuk je njegova akustična manifestacija.“
„Pa dobro“ kardinal protrlja ruke „Amerikanac poznaje još
prefinjeniji sistem, ali potpuno u skladu s vašim radovima.“
Otac Baldi skinu naočare i pokušavajući da prikrije iznenađenje,
poče da ih briše malom platnenom krpom. Neko je u Sjedinjenim
Drţavama otkrio sistem kojim bi pomoću muzičkih frekvencija
stvarao izmenjena stanja svesti? „Svetac“ je ţeleo da sazna sve
pojedinosti.
„Kakav je to sistem, svetosti?“, upitao je konačno.
„Videćete. Kada su nam dodelili tog novog saradnika, ubeleţili
smo i iskopirali sav materijal koji je sa sobom doneo. U njegovim
radnim dnevnicima se pominjao izvesni Robert Monro,
severnoamerički preduzetnik koji se bavio uvođenjem radio-
predajnika i koji je osmislio način prikazivanja vantelesnog ‟leta‟
svakom ko bi mu to zatraţio.“
„Način... uspešan?“, pitao je Baldi u neverici.
„I nas je iznenadio. U prvi mah smo pomislili da se radi o prevari
još jednog gurua novog vremena. Ipak, već prva ispitivanja otklonila
su naše sumnje.“
„Robert Monro? Nikad nisam čuo za njega.“
„Ĉini se da je nakon Drugog svetskog rata taj čovek proţiveo
nekoliko nevoljnih iskustava napuštanja sopstvenog tela, te umesto
da ih doţivi kao anegdote nalik onima koje su imali toliki ljudi pre
njega, odlučio je da izoluje 'fiziku‟ njihovog delovanja. Te sveske

93
opisuju kako je Monro otkrio da su njegova 'putovanja‟ neposredno
povezana s određenim talasnim duţinama na kojima radi ljudski
mozak. Štaviše, navode kako talasi mogu da se simuliraju veštački,
posredstvom hipnoze ili, još bolje, primenom određenih 'sintetičkih'
zvukova na sluh.“
„To za nas nije ništa novo..
„Ne, u teoriji. Naknadno smo otkrili da je on toliko bio uveren u
svoju pretpostavku da je u Virdţiniji sedamdesetih godina osnovao
institut u kome je po sopstvenom nahođenju izazivao 'astralna
putovanja‟. Razvio je naprednu zvučnu tehnologiju koju je nazvao
Hemi-Sink... Doţiveo je potpuni uspeh!“
„Hemi-Sink?“
„Da, to je anglosaksonska skraćenica za ‟sinhronizaciju
hemisfera‟. Metod se naizgled sastojao od usklađivanja frekvencija
moţdanih hemisfera, povećanja ili smanjenja njihovih jednozvučnih
vibracija čime se slušanjem određenih zvukova pojedinac dovodi do
krajnjih granica svog opaţanja.“
„Zvuči logično, svetosti. Znamo da zvuk, ritam i vibracija
direktno dospevaju do mozga.“
„Po onome što smo saznali, Monro je čak razvio i neku vrstu
zvučnih tabli koje su beleţile dokle se moţe stići s frekvencijama.''
„Table? Kakve table?“
Monsinjor Zsidiv ponovo se posvetio svojim beleškama. Posle
nekoliko trenutaka pronašao je podatak koji je traţio.
„Ovde je“, reče. „Monro je otkrio da ukoliko se pacijentu preko
slušalica u jedno uvo pušta zvuk jačine 100 herca (ili perioda u
sekundi), a u drugo 125 herca, zvuk koji mozak ‟razume‟ jednak je
matematičkoj razlici ova dva. Drugim rečima, moţdana masa ‟čuje‟
'nepostojeći‟ zvuk od 25 herca. Neverovatno!“
„Nastavite, molim vas.“
„Taj fantomski zvuk na kraju nadjača obe hemisfere, poništavajući
zvuke koji stiţu iz spoljne sredine. Monro ga je krstio kao ‟bineuron‟
tvrdeći da je to jedina frekvencija koja uspešno moţe da dovede do
izmenjenog stanja svesti. Na kraju krajeva, tu vibraciju je stvorio
mozak, kao i onu za koju se veruje da je podsticala odvajanje
astralnog tela... „
„Kako su ta otkrića uticala na naš projekat?“

94
 „Samo zamislite! Osetljive osobe smo počeli da obučavamo da
vide stvari izvan vremena i prostora, ozbiljno razmatrajući
mogućnost da ih vantelesno šaljemo da sakupljaju podatke iz drugih
vremena. Mislim na prikupljanje podataka u najuţem smislu reči“
nasmejao se.
„Kao što je činila dama u plavom, zar ne?“
„Upravo tako! Tako su mislili otac Korso i njegov pomoćnik.
Uveren sam da je to razlog zbog koga su se toliko posvetili tom
slučaju. Moţda su naslutili da bi podrobnim proučavanjem dosijea
dame u plavom pronašli novo rešenje za projektovanje u prošlost. Ne
samo duhovno već i telesno.“
„I baš tad umire ‟sveti Matej.“
„Otac Korso, da.“
Ganut, monsinjor spusti glavu.
„Bio je...“, nastavio je, „dobar prijatelj.“
Usne mu zadrhtaše kao da će svaki čas zaplakati. Ali, suzdrţao se.
„U redu je, svetosti. Znam da sam u poslednje vreme grešio, ali
moţda ću sada imati priliku da se iskupim. Ako smatrate shodnim“,
dodade svečano, „mogu da preuzmem laboratorije ‟prvog
jevanđeliste‟ i ispitam njegovog pomoćnika zna li više od onoga što
govori...“
Zsidiv se jako nakašlja; pokuša da pročisti grlo kako mu glas ne bi
zvučao odviše nesigurno.
„Upravo sam to hteo da vam predloţim. Preuzećete istraţivanje
'svetog Mateja‟ od tačke do koje je stigao. Tako ćete i dalje biti deo
tima, barem dok Sveta sluţba ne odluči drugačije, a to je već moja
briga.“
„U vezi sa tim, šta kao ponovni član ekipe da radim sa današnjim
prijemom?“
„Ne brinite. Otkazaću ga. Ako drţite jezik za zubima, prijem neće
biti potreban. Papa će razumeti.“
„Hvala vam, svetosti. Učiniću sve što je u mojoj moći.“
„Budite paţljivi, Đuzepe“, upozori ga Zsidiv već na vratima
kancelarije. „Još ne znamo da li se otac Korso ubio ili je samoubistvo
izazvano. Razumete me?“
„Naravno. Šta mislite, odakle da počnem istragu?“
„Pregledajte prostorije u Radio Vatikanu kojima je ‟sveti Matej‟

95
raspolagao. U poslednjih godinu dana je veći deo rada sprovodio
tamo. Tamo ćete pronaći i njegovog pomoćnika.“ „Koga da traţim?“
„Doktora Alberta. Mada mu je pravo ime Albert Ferel. Specijalni
agent Albert Ferel.“

96
 26
Los Anđeles, Kalifornija.

Te noći Dţenifer je zaspala drţeći u rukama stari portret bake

Ankti u čijem je uglu navedena godina 1930. koju je baka sama
zapisala. Bila je to neobična slika. Ankti, nasmejana, veoma mlada, sa
crnim očima koje isijavaju ţeljom da pređu s druge strane rama
pruţa gole ruke ka fotografu. Nosila je lepu cvetnu haljinu, a kosu je
sakupila u dve teške pletenice.
Teško je reći gde je slika načinjena. Ličila je na indijansku misiju.
Moţda u Novom Meksiku. Odnekud joj se činila poznatom zgrada
od belog ćerpiča u pozadini. Međutim, Dţeniferinu radoznalost
najviše je pobuđivala mrlja koja je svetlela s bakine podlaktice leve
ruke. Ličila je na masnicu. Ili na opekotinu. Ipak, imala je oblik ruţe
belega istovetna onoj koju i ona od rođenja nosi na istom mestu.
„I ti je imaš“, bakin glas joj oţive u sećanju na nekoliko trenutaka.
„Ti si kao mi, mila.“
U snuje potpuno istu mrlju videla na Sakmovoj podlaktici. „Jedan
od nas?“
Imajući neiskristalisanu ţelju da svemu tome pronađe odgovor,
Dţenifer je posle ponoći prestala da se opire novom naletu sna.
Ušuškala se na velikoj sofi zadnjeg trema i lagano se njihala
uljuljkana toplim vetrom koji je dolazio s obliţnje plaţe. Ţelela je da
otputuje u zemlju svojih predaka.
Sada je već sigurna da joj je to sudbina. Ništa drugo.

97
 27
Isieta, Novi Meksiko.
Leto 1629.

Vreli vetar pomeo je kraljevski put za Santa Fe vukući za sobom

gusti oblak peska i prašine. Bilo je podne. Prvi jezičci peščane oluje
već su prešli preko smreka na obodu puta, uplašivši dva guštera koja
su se odmarala na velikoj sivoj steni. Fra Esteban de Perea umeo je
da prepozna te znake. Dobro je poznavao pustinju. Pre nego što je u
nosu osetio prepoznatljivi miris prašine, zaustavio se na tren da
osmotri prizor, pa zapovedi.
„Pokrijte se! Brzo!“
Desetorica kaluđera iz Reda svetog Franje što su ga sledili, sloţno
spustiše rukave i prekriše lice kako im je rečeno. Nosili su teške
vunene mantije, kukuljice, uţe oko struka i koţne sandale, odeću po
svemu sudeći nedovoljnu da se odupre udarima sitnog kvarca,
smrtonosnog poput kiše od čeličnih iglica.
„Drţite se!“, hrabrio ih je isti glas dok je čitav predeo tonuo u
polutamu.
Oluja, crria kao jato skakavaca, zaklopila se nad fratrima za samo
nekoliko trenutaka. Ipak, neko s kraja karavana naglo uzviknu:
„Isuse Hriste! Ĉujem muziku! Ĉujem muziku!“
„I ja!“, sloţio se drugi glas.
„I ja!“
„Ko je to rekao?“, fra Esteban pokuša da odredi gde stoje braća što
viču. Huk nevremena stvarao je utisak da su mnogo dalje. Gotovo na
drugom kraju sveta.
„Ja! Fra Bartolomeo! Zar niste čuli, oče Estebane? Bila je to sveta
muzika!“
Inkvizitor, vođa skupine, ponovo se napreţe ne bi li prepoznao
okruglastu siluetu Bartolomea.
„Brate, odakle dolazi muzika?“, viknu kako bi ga razumeli.
„S juga! Dolazi s juga!“
Iako su jedva razaznali stidljivi odjek reči, fratri bez izuzetka
napregnuše sluh.
„I dalje je ne čujete? Dolazi odande, iz pozadine!“, bio je uporan

98
fra Bartolomeo.
Misionari konačno razaznaše melodiju. Bila je to neţna, jedva
čujna pesma koja kao da se širila iz krhke muzičke kutije. Da se nisu
nalazili usred pustinje na pet dana hoda od Santa Fea, zakleli bi se da
je to hor koji peva Aleluja. Ali na ovom mestu je to bilo nemoguće.
Sve je kratko trajalo.
Pre nego što su u mešavini brujanja, peska i pojanja mogli da
prepoznaju ijednu razumljivu reč, oluja je promenila pravac i sve
odnela sa sobom. Smrtna tišina okruţi kaluđere.
Fra Bartolomeo, s licem nalik vekni hleba, slegnu ramenima.
„Da nije ovo neki znak?“
Međutim, otac Perea je ţeleo da zaboravi čitavu stvar i dalje srdit
zbog prethodne smetnje. Fratri zaključiše kako ne treba da izazivaju
sudbinu. Ni inkvizitora. Posramljeni, kao da su upravo bili svedoci
opsene, otresoše mantije, uprtiše korpe i obnoviše marš.
Ţeleli su što pre da stignu u misiju San Antonio od Padove, jedno
od najstarijih naselja u oblasti. Fra Esteban je nameravao da se tu
zadrţi nekoliko dana kako bi lično proverio ono što ga je u Meksiku
ostavilo u nedoumici: u toku poslednjih dvadeset godina, prema
pouzdanim podacima koje je vodio arhibiskup, samo je u tom kraju
kršteno blizu osamdeset hiljada Indijanaca. Drugim rečima, skoro svi
stanovnici.
To je bio jedinstven slučaj u Americi. Ni u Meksiku, ni u kraljevini
Peru, ni u Brazilu nije sprovedena tako brza i potpuna evangelizacija.
Nijedan svetovni razlog nije mogao da objasni indijansku
poslušnost. Naprotiv. Uz veliki broj krštenih stalno su se čule glasine
da je neka „natprirodna sila“ navodila domoroce da prihvate veru u
Hristu.
Perei, pripadniku Svete sluţbe, nisu se dopadale takve priče.
Gajio je prirodnu odbojnost prema čudesnom. Rođen je u Viljanuevi
del Fresno, na razmeđi Španije i Portugala, gde mu je pogranično
iskustvo oblikovalo snaţnu vezanost za dogmu. Bila su mu potrebna
pravila kojima bi uredio svoje razumevanje sveta, a takvo je utočište
još kao dete pronašao u veri. Bio je visok, mršav, oštrog profila i
velike glave. Samo njegovo prisustvo bilo je zastrašujuće. Njegov
otac, vojnik po pozivu, pripremio ga je za borbu. Bio je jak i strog na
njega. Majka ga je okrenula veri. Od nje je nasledio mrţnju prema

99
svakom obliku sujeverja.
„Slušajte me!“, viknu ne usporavajući korak i visoko izdiţući
parče pergamenta. „Ako je mapa tačna, svakog časa treba da
stignemo u misiju San Antonio.“
Razdraganost proţe ljude.
„Od ovog trenutka“, nastavio je, „ţelim da obratite paţnju na
svaki komentar koji moţete čuti od Indijanaca. Nije vaţno da li vam
se čini čudnim. Hoću da saznam zašto su postali hrišćani, je li ih
neko primorao ili podučio, i da li su videli nešto nadnaravno što bi ih
navelo da priđu našoj veri.“
„Na šta se odnosi ‟nešto nadnaravno‟, oče Estebane?“
Pitanje fra Tomasa od San Dijega, vrednog čitatelja teoloških spisa
sa Univerziteta u Salamanci, utešilo je nemir većine. Inkvizitor nije
oklevao.
„Radije ne bih objašnjavao, brate Tomase. Slušao sam
besmislene'priče u Meksičkoj arhibiskupiji. Govori se da su duhovi
pašnjaka nagnali plemena iz ove oblasti da od nas traţe krštenje... „
„Duhovi? Kakvi duhovi?“
„Ĉoveče boţji!“ kao da je oca Estebana uznemirila upornost
pitanja tog kaluđerčića. „Trebalo bi da znate da ovdašnji ljudi
nemaju nikakvo obrazovanje. Skromnim rečnikom će vam objasniti
ono što su videli, ali vi sve to morate da protumačite.“
„Razumem. Ţelite da kaţete da kad nam budu pričali o
duhovima, mi treba da im objasnimo da se radi o anđelima. Ţarne?“
Fratar je govorio glasom koji je dokrajčio inkvizitorovo strpljenje.
„Razmislite, brate Tomase, kako biste vi opisali ono što se upravo
dogodilo ovde?“
„Ovde?“, oklevao je. „Mislite li na hor koji smo čuli?“
Inkvizitor, iščekujući odgovor, klimnu glavom u znak odo-
bravanja.
„Nebeska muzika? Bogorodičin poklon da nas podstakne da
ostanemo verni misiji i da osnaţi našu veru?“
Fra Esteban uzdahnu. Uhvati ramena malog Tome i viknu kako bi
ga svi čuli.
„Ne! Ne, braćo!“
Fratri se, svi do jednog, stresoše.
„Stupate u pustinju, na mesto gde je sotona četrdeset dana i

100
četrdeset noći iskušavao Hrista! Ĉuvajte se laţnih znakova, opsena i
senki! Pokaţite svetlost ljudima koje sretnemo! Zato smo došli!“

101
 28
U isto vreme, na manje od sat vremena hoda od kaluđera, ispod
dve upečatljive kule od krečenog ćerpiča, odvijao se još jedan
neobičan događaj. Fra Huan de Salas, usamljeni misionar koga su
zvali napredni, već u godinama ali budna duha, paţljivo je slušao
ono što mu je pričao Indijanac Pentiva. Pentiva, „onaj koji boji
maske“, bio je poštovan u naselju. Otkako je Salas stigao u tu
udaljenu misiju sedamnaest godina ranije, pokušavao je da se s njim
zbliţi pozivajući ga da podele moć nad njegovim sunarodnicima.
Govorio je da je sveštenik zaduţen za lečenje duša; on, za lečenje
tela. Pentiva je bio šaman, vrač.
Fra Huan je odlučio da ga u skromnoj crkvenoj riznici primi.
Indijanac je ţeleo da ga obavesti o nečem „izuzetno vaţnom“.
„Sinoć sam sanjao.“
Sedeći na podu prekrštenih nogu, Indijanac je bio saţet kao i
uvek. Za kratko vreme naučio je jezik Kastiljanaca, i kad je hteo,
pričao ga je sa zavidnom lakoćom.
„Pa?“
„Prošla je ponoć kada sam se probudio i setio onoga što sam
slušao od dede, a on od svog mnogo godina ranije. Potom sam
shvatio da što pre moram da vam to prenesem.“
Šaman je te dve rečenice ukrasio rečitim pokretima kao da hoće
da podvuče značaj svojih misli.
„Preci su mi ispričali da je jednog dana, mnogo pre dolaska
Španaca, neobičan čovek posetio stanovnike Tenoćtitlana.“
„Je li ovo još jedna od tvojih priča, Pentiva?“
Šaman se nije pomeo. Kao da nije čuo oca Salasa, nastavi.
„Imao je dugu crvenu bradu i tuţno izduţeno lice. Odora mu je
padala do stopala, a vlastima se predstavio kao poslanik ‟sina
Sunca‟. Najavio je kraj carevine i dolazak druge, koja če stići iz
daleka, i propast njihovih boţanstava ţednih krvi...“
„Pentiva, kuda sve to vodi?“
Strog fratrov pogled, oivičen borama koje pričaju o mudrosti,
navedoše ga da pronikne u srţ priče.
„Pa, oče, moj narod je primio isto predskazanje.“
„O čemu govoriš?“

102
 „O onome što vam niko iz mog plemena ne bi bolje objasnio. I to
ne zbog straha. Dajem vam reč da je i nas posetila ‟ćerka Sunca‟. Bila
je lepa kao mesec i svi su je razumeli...“
„Ovde? U Isleti?“
Otac Salas, koji je svojim rukama krstio Pentivu, nije uspevao da
prevaziđe zbunjenost.
„Ĉudite se? Ove zemlje su pripadale duhovima naših predaka;
oni su ih pazili i čuvali kako bismo ih mi jednog dana nasledili.
Kasnije se, dolaskom kastiljanskih namesnika, taj sveti poredak
izmenio, a mi smo izgubili jedino što smo imali.“
„Zašto mi, Pentiva, to sad pričaš?“
„Jasno je, oče. Moj narod je oduvek uţivao zaštitu duhova plavih
bića nebeske boje što bdiju za našu dobrobit; prikazuju nam se na
pašnjacima ili u snovima i upozoravaju na buduće nesreće.“
Fra Huan je čupkao bradu pokušavajući da protumači Indijančeve
reči.
„Ali to su anđeli čuvari, sine“, konačno prošapta. „Kao onaj koji
se prikazao Mariji pre nego što je začela Hrista, oni se pokazuju
ljudima najavljujući buduće događaje... Da nije ta ‟kći Sunca‟, koju si
video, anđeo čuvar?“
Šaman tada uperi pogled na fratra.
„Oče“, reče, „ponovo sam je video.“
„Koga? ‟Ćerku Sunca‟?'1
Pentiva potvrdi.
„Najavila mi je dolazak ljudi kao što ste vi. Ovog leta. U
dugačkim su odorama kakvu je nosio posetilac Tenoćtitlana, s dugim
bradama kao što je vaša.“
„Sine moj, da li ju je još neko video?“
„Ne verujte ako ne ţelite. Ipak, poslušajte njenu objavu“, prekinu
ga vrač. „Doći će ljudi koji će pokušati da nam preotmu tajnu tih
poseta. Mada, upozoravam vas da im neće uspeti.“
„Sve si to sanjao?“
„Da.“
„Da li se tvoji snovi uvek obistine?“
Indijanac ponovo potvrdi.
„Ĉemu to nepoverenje zbog dolaska novih misionara? Trebalo bi
da se raduješ..

103
 „Naš ţivot se već dovoljno promenio otkako ste došli. Razumete,
zar ne? Videli smo kako se kaţnjavaju osobe optuţene za veštičarenje
ili oni koji još veruju u stara boţanstva. Spalili ste maske naših
kaćina. Vaša braća u Santa Feu i juţnim zemljama mučila su čak i
ţene i starce. Sve to u ime vaše nove vere.“
U Pentivinim očima se zacaklila iskra besa. Fratar se strese.
„Prepoznajem mrţnju u tvojim rečima. I osećam je, zaista. Nikad
se prema tebi nisam loše poneo.“
„Prema vama osećam samo poštovanje, oče. Zato ţelim da znate
da će naš narod biti nem kada ti ljudi dođu. Neće se izloţiti
opasnosti namenjenoj onima koji ne veruju u belog Boga.“
„Ako dođu...“, nadovezao se Salas zamišljeno.
„Doći će, oče. Vrlo brzo.“

104
 29
Otac Salas nikad ranije nije bio svedok tako neposrednog ostva-
renja predskazanja. Zapravo, čim je Pentiva izašao iz riznice, u nju je
ujurila grupa dece. Uzbuđeno su okruţili fratra i počeli da ga vuku
za mantiju ka izlazu.
„Posetioci! Posetioci!“, vikali su razdragano.
Fra Huan ih pomilova po glavicama istovremeno pokušavajući da
odrţi ravnoteţu. Mnogi su bili njegovi učenici. Naučio ih je da
pričaju Španski zadovoljno posmatrajući kako odrastaju u okrilju
nove vere.
„Posetioci? Kakvi posetioci?“, pitao je zainteresovano.
„Mnogo ih je! Traţe vas!“, odgovorio je najveći među njima.
Pre nego što je uspeo da sroči novo pitanje, otac Salas napusti
prag bogomolje. Zaslepela ga je iznenadna svetlost. Kada su mu se
oči konačno navikle na podnevno sunce, ostao je zapanjen. Ispred
vrata crkve stajala je skupina od jedanaest fratara, pripadnika Reda
svetog Franje. Brada i kosa im je pobelela od pustinjskog peska. Bili
su tihi. Kao da su dolazili iz zagrobnog sveta.
„Otac Salas?“
Stari fra Huan ne odgovori. Njegov glas odbi poslušnost.
„Zovem se fra Esteban de Perea“, nastavio je predvodnik grupe.
„Ja sam budući nadzornik ovih zemalja i samim tim naslednik fra
Alonsa de Benavidesa. Ţelim..oklevao je, „da vas u njegovo ime
zamolim da nas primite u vaš sveti dom.“
Nem od zaprepaštenja, Fra Huan ga je odmeravao od glave do
pete.
„Da li ste dobro, oče?“
„Da. Nije to ništa“, konačno izusti. „Samo što nisam očekivao da
ću videti toliko braće. Već godinama me niko ne posećuje...“
„Sad smo tu.“
Inkvizitor se nasmeja.
„Ali, šta vas dovodi ovamo, braćo?“, otac Salas konačno postavi
to pitanje protresavši glavom u neverici.
„Pre tri meseca sam dospeo u Santa Fe sa dvadeset devet fratara
iz našeg reda.“
„Dvadeset devet?“

105
 „Da“, ponosno potvrdi fra Esteban. „Lično nas je poslao kralj Filip
IV. Zadivljen je vašim dosadašnjim uspehom i ţeli da podstakne
pokrštavanje domorodaca iz Novog Meksika.“
Domaćin ga paţljivo osmotri.
„Zašto mi niko nije najavio vašu posetu?“
„Zato što se ne radi o dušebriţničkom putovanju, oče. Još nisam
primio obaveze svog budućeg poloţaja i proći će još neko vreme pre
nego što to učinim.“
„Dobro“, uzdahnuo je starac. „Vaša svetost moţe s fratrima iz
pratnje ostati koliko ţeli u ovoj misiji. Ne mogu da vam ponudim
puno, ali vaš će boravak svakako radovati hrišćane iz ovog sela.“
„Ima li vas mnogo?“
„Da. Toliko nas je da smatram da će Njegovo veličanstvo izgubiti i
vreme i novac pokušavajući da pokrsti još Indijanaca. Svi poštuju
našeg Gospoda Isusa Hrista.“
„Svi?“
„Da“, potvrdio je otac Salas dok se, i dalje zbunjen, gladio po ćeli.
„Ali prođite, odmorite se od dugog puta.“
Esteban Perea i fratri sledili su ga kroz unutrašnjost bogomolje.
Prođoše kroz veliku crkvu od ćerpiča koju su godinama ranije
podigli Indijanci, te produţiše uskim hodnikom pored velikog oltara.
Fra Huan de Salas im je objašnjavao da su u ratno vreme prostorije
korišćene kao ambari, pošto građevina nije bila samo boţji dom već i
prava utvrda. Zidovi su debljine tri metra, nije imala prozore, a
crkvena lađa je u svakom trenutku mogla da pruţi utočište za više
od petsto ljudi. Pored toga upozorio ih je da budu paţljivi kad budu
izlazili u mali vrt što odvaja pet soba na koje je prostor podeljen, jer u
njemu su stare drvene daske skrivale jedini bunar s pitkom vodom u
naselju.
„Indijanci vole da uzimaju vodu direktno sa reke“, pričao je otac
Salas, „ali u vreme opsade, ovde mogu da se snabdevaju svim
potrepštinama i da se odupru svakom napadu.“
Ponovno pominjanje odbrambene namene misije navelo je fratre
da se raspitaju o okolnostima u ovoj oblasti.
„Oče, napadaju li vas često?“, upita jedan fratar iz pratnje.
„Oh, ma kakvi! Nemate se zašto brinuti!“, starac je umanjio značaj
pitanja podigavši ruke ka nebu. „Zar ne vidite kako me je samog

106
dobro čuvao?“
Kaluđeri se nasmejaše.
„Osim toga, Apači nas ne napadaju već duţe vreme. Suša ih je
prisilila da pođu dalje na zapad, u potragu za ulovom i plenom koji
bi oteli.“
„Ipak, mogli bi se vratiti svakog časa, zar ne?“, nadovezao se fra
Esteban koji je primećivao svaku pojedinost u naselju.
„Naravno. Zato seljaci odrţavaju crkvu u savršenom stanju. To im
je ţivotno osiguranje.“
Otac Salas im pokaza gde se mogu očistiti od prašine s puta, pa ih
uputi na mesto gde će se ponovo okupiti kako bi obavili večernju
sluţbu. U dolini je šest po podne već pozni čas. Potom učtivo
zaključi svoja obaveštenja i napusti crkvu.
Napredni Salas morao je da razmisli o predskazanju Indijanca
Pentive. Brzo.
Kako je uspeo? Kako je Pentiva mogao s tolikom tačnošću da
predupredi događaje? Moţda ga je neko obavestio o dolasku oca
Peree? Jesu li osnovani njegovi strahovi da će pridošlice pokušati da
im otrgnu tajnu o posetama „ćerke Sunca“ o kojoj mu je pričao?
Fra Huan je dosta dugo šetao u senci smreka. Tu, pokraj reke,
često bi dremao u vrelim popodnevima. Ponekad je čitao odlomke iz
Novog zaveta. A nekad se u hladovini bavio prepiskom ili
dušebriţničkim izveštajima. Ipak, to popodne će biti drugačije.
„Fra Huan! Tu ste!“
Zanet mislima, starac nije primetio da ga inkvizitor već neko
vreme doziva po celoj misiji.
„Volim da dođem ovde i razgovaram s Bogom, oče Estebane.
Mesto je mirno, nedaće se same rešavaju...“ glas fra Huana zvučao je
umorno.
„Nedaće? Nadam se da vam nismo smetnja?“
„Ne, ne. Molim vas. Ništa tome slično. Ţelite li da mi se
pridruţite?“
Esteban de Perea prihvati poziv. Pod bujnom senkom koju je
hranila reka Rio Grande kaluđeri se krišom pogledaše odmeravajući
kako najbolje da započnu razgovor.
„Znači, vi ćete zameniti fra Alonsa de Benavidesa...“, prvi
prozbori Salas.

107
 „Samo ispunjavam naredbe našeg arhibiskupa, oče. Svakog dana
se molim našoj Gospi da mi dozvoli da preuzmem svoje obaveze
uskoro, pre nego što stigne zima.“
„Recite mi“, nastavio je stari fratar poverljivo, „jeste li u ovu
misiju došli iz nekog posebnog razloga?“
Inkvizitor je oklevao.
„Na neki način.“
„Da?“
„Nisam nameravao da vam o tome govorim, ali s obzirom na to
da ste vi jedini stari hrišćanin koji bi mi ovde mogao pomoći, nemam
drugog izbora. Vidite, monsinjor Manso i Sunjiga poverio mi je
zadatak s kojim ne znam kako da se uhvatim u koštac...“
„Slušam vas.“
Esteban de Perea zauze stav potpunog poverenja. Dok su šetali
duţ obale, objasnio mu je da ono što će mu ispričati ne znaju ni
kaluđeri iz njegove pratnje.
„Pre nego što sam pošao“, nastavio je, „arhibiskup mi je preneo
izvesne glasine o ogromnom broju pokrštenih Indijanaca u ovim
oblastima. Rekao mi je da mu se čini kako se iza tih izliva vere kriju
natprirodne sile. Snage koje su urođenike ubedile da povere svoje
duše Bogu. Da li je to istina?“
„A zašto vas, oče, zanimaju obični tračevi?“
„Dobro znate da je Sveta sluţba veoma briţna sa svim nad-
naravnim pojavama. Samo je u Sijudad Meksiku monsinjor Manso
morao preduzeti posebne mere predostroţnosti jer su sa svih strana
počeli pristizati Indijanci koji su tvrdili kako su ponovo videli Gospu
od Gvadalupe...“
„Vi im verujete?“
„I da i ne, oče.“
„Mislite da se ovde moglo desiti nešto slično?“
„Ne znam. Mada, sloţićete se da su takva tvrđenja iz usta tek
pokrštenih pomalo sumnjiva. Moja obaveza je da ih proverim.“
Fra Huan de Salas uze inkvizitorovu ruku i steţe je obema
šakama.
„Ţivot u pustinji je teţak i nije naklonjen maštarijama“, reče. „Ne
mogu vam reći da sam video nekakvu natprirodnu pojavu jer bih vas
slagao, ali shvatite od svih nas u Isleti ja sam najmanje sklon da im

108
budem svedok.“
„Na šta ciljate, oče?“
„Pa, hvala Bogu, ja već uţivam dar vere. Ali za Indijance je taj dar
nešto sasvim novo. I ako su oni videli ili čuli nešto što ih je navelo da
traţe sveti krst, hvaljen bio Svevišnji! Ja se zadovoljavam
prihvatanjem njihovih duša i ne proveravam razloge pokrštavanja.
Razumete li me?“
Stari fratar se zaustavi na tren kako bi svom gostu pokazao nešto.
S obale se otvarao prelep pogled na misiju. Stotinak kuća od ćerpiča i
trske prostirale su se pod njihovim nogama. Sve su bile krunisane
malenim drvenim krstovima koji su podraţavali dva gvozdena
raspeća sa crkvenih tornjeva. Po mišljenju oca Salasa, njihovo
prisustvo svedočilo je o hrišćanstvu koje je narod osećao.
„Vrlo dobro, fra Huane“, promrmljao je inkvizitor, „ali moj
zadatak je da odredim uzrok masovnom pokrštavanju. Shvatite da
su u Meksiku osetljivi na to pitanje...“
„Svakako.“
Pentiva je bio u pravu, a ispravnost njegovih očekivanja izazvala
je drhtavicu kod oca Salasa. Da li da prenese ono što mu je „vrač“
pričao o „plavoj munji“? A zašto bi, bolje je promislio, kada potom
nijedan Indijanac ne bi potvrdio tu priču? Ne. Mudrije je ćutati.
„U redu“ uzdahnuo je fra Esteban. „Pričajte mi o broju pokrštenih
u ovoj oblasti. Je li zaista toliko velik kao što se govori?“
„Ne bih umeo tačno da kaţem. Još nisam stigao da sredim sve
knjige krštenja. Ipak, kreću se od osam hiljada duša pokrštenih 1608.
godine do gotovo osamdeset hiljada koji su primili veru u skorije
vreme...“, odgovori mu otac Salas stišavajući glas. „Uzmite u obzir
da je prošle godine sam meksički arhibiskup dao da se osnuje
Nadzor krštenja svetog Pavla kako bismo mogli bolje opsluţiti sve te
nove hrišćane.“
Esteban de Perea bio je upoznat sa tim. Ime je usvojeno
zahvaljujući sve uvreţenijem verovanju da su krštenja na Rio
Grandu, kao i ona koja je po jevanđeljima obavio sveti Pavle,
omogućena nekakvim čudesnim posredstvom.
„Da“, prihvatio je inkvizitor. „Zar vam se ti podaci ne čine
preteranim za tako malo predstavnika hrišćanstva?“
Njegov ciničan komentar gotovo je zvučao kao podsmeh.

109
 „Preterani? Nikako, oče Estebane! Ovde se dešava nešto neobično,
skoro boţansko, iako ne poznajem uzroke. Ko moţe znati puteve
Gospodnje? Otkad smo podigli misiju i proširili vest o našem
dolasku, skoro da nisam morao da se trudim da ljudima nosim
jevanđelje; oni su došli k meni i molili me da ih učim veri. Pomislite,
kakav rasplet događaja!“
„Recite mi, oče Salas, čemu pripisujete indijansko zanimanje za
našu veru i činjenicu da nekoliko stotina milja dalje, na zapadu,
druga plemena muče i ubijaju našu braću?“
Esteban de Perea ga je izazivao. I pošlo mu je za rukom. Starac,
crven kao paprika, dva puta udahnu vazduh pre nego što odgovori.
„Isprva sam mislio da Indijanci dolaze u misiju u potrazi za
utočištem. Pre našeg dolaska su sedelačka plemena, kao što su Tiva
ili Tompiro, stalno trpela napade Apača. Zato sam pogrešno
zaključio da će osetiti sigurnost ako im dozvolim da se nastane u
okolini crkve. Povremeno bi nam neki karavan ostavio dva ili tri
naoruţana vojnika koji bi nas branili.“
„Pogrešno, rekli ste?“
„Da. Nesrećna zabluda. Bio sam toliko zanet podučavanjem prve
navale Indijanaca da nisam obratio paţnju na ono što su mi govorili.
Pričali su o glasovima koji su odjekivali u kanjonima, o neobičnoj
svetlosti na obalama reka koja im je nalagala da napuste sela. O
čudima, oče.“
„Glasovi? Da li su vam rekli još nešto o tome?“, fra Esteban
pokuša da prikrije svoje zanimanje.
„Već sam vam rekao da nisam pridavao značaja tim pričama.“
„Mogu li ja da razgovaram sa nekim ko je čuo te glasove? To bi
nam pomoglo da razrešimo zagonetku.“
Starac se ponovo seti Pentivinih reči.
„Ne, oče. Mislim da ne moţete.“
Fra Esteban ga pogleda začuđeno.
„Indijanci su veoma obazrivi kada pričaju o svojim verovanjima.
Boje se da ćemo im ih zabraniti u ime Isusa Hrista. Naravno“, dodao
je fra Huan, „moţda moţete da im izvučete neke podatke ako na njih
primenite vaše metode. Ali budite blagi. Ovde još ne znaju šta je
Sveta sluţba.“
„Učiniću tako u slavu Boga.“

110
 30
Esteban de Perea se sa svojim ljudima još tri dana zadrţao u Isleti.
Sprovodeći inkvizitorova uputstva, u svitanje drugog jutra
desetorica kaluđera iz pratnje napustiše utvrđenu misiju San
Antonio. Naređeno im je da se smeste u nekoliko skromnih domova
Islete i da pokušaju da iz indijanskih porodica izvuku bilo koji, ma
koliko nevaţan podatak koji bi objasnio mirno prihvatanje
hrišćanstva.
Inkvizitorovo nepoverenje sve je više snaţilo.
U Španiji je naučio da se bez razloga niko ne odriče vere. Tamo
daleko, s druge strane okeana, Jevreji koji su primili hrišćanstvo
nakon objave o izgnanstvu 1492. godine i dalje su u tajnosti
upraţnjavali svoje obrede. Zvali su ih „svinjama“, a Sveta sluţba ih
je neumorno proganjala. Sa muslimanima je bilo slično. Niko nije
imao poverenja u Mavre. Iako kršteni, „Alahovi sinovi“ tajno su se
klanjali u pravcu Meke. Zašto bi Indijanci bili drugačiji? A ako su
bili, šta ih je navelo da promene veru?
Bio nadnaravan ili ne, Esteban de Perea morao je da sazna razlog.
Ipak, strategija mu je samo polovično uspela.
Niko među odraslima nije objasnio fratrima ko ili šta ih je navelo
da prime hrišćanstvo. Samo je nekoliko mališana promrmljalo nešto
o posetama nekakvog moćnog „plavog duha“ koji je njihove roditelje
ubedio da za sobom ostave svoje toteme.
Inkvizitor je briţljivo zabeleţio taj „trag“ i sačuvao ga u belom
omotu svoje Biblije, gde je krio posebni putni dnevnik.
Međutim, uprkos svoj sistematičnosti, nijedan od tih podataka
nije pomogao da se razreši tajna. Bilo mu je potrebno čudo, neki znak
koji bi promenio stav odraslih Indijanaca i omogućio mu da dospe
do njihovih srca.

I čudo se dogodilo.
Tačnije, Esteban de Perea ga je izazvao.
Desilo se tokom četvrtog dana u Isleti, kad su se fratri već spre-
mali da napuste misiju. Bila je nedelja, 22. jun 1629. godine.
Tog dana, na praznik svete Marije Magdalene, inkvizitorovi ljudi

111
su sa ocem Salasom sazvali svečanu misu u parohijskoj crkvi.
Esteban je naslućivao da će verska sluţba omekšati neke domoroce i
da će ih dirljiv govor praćen pogodnom sluţbom ubediti da
progovore. U stvari, namera mu je bila da propoveda o strahu od
„glasova“ iz pustinje koji je prepoznao kod dece iz naselja, pa je
pripremio crkvenu besedu koja bi im takla dušu.
To mu je bila poslednja nada.
Kada je poslednji poziv ogromnog zvonika odjeknuo u kuli od
ćerpiča, crkva je već bila prepuna. Dvanaest kaluđera će voditi
sluţbu koju je obično obavljao samo jedan.
„Oče, sad treba da date sve od sebe“, šapnuo je Huan Salas ocu
Estebanu dok je navlačio svečanu odoru. „Nikad nisam video
ovoliko ljudi na sluţbi...“
„Ne brinite. Sve je spremno.“
Indijance je opčinila sila koja se nalazila na crkvenom tlu. Tek što
su se začule prve note Introita, promenilo se raspoloţenje gomile.
Iako nisu razumevali nijednu reč latinske sluţbe, bolje no iko su
osećali gorkoslatkasti dah na koţi, gotovo zaboravljen od ne tako
davnih vremena kada su kive imale ulogu crkvi.
Svetu sluţbu je vodio otac Perea. Posle čitanja jevanđelja
inkvizitor je započeo govor. Kao da se izmenio. Njegovo napeto
budno lice ustupilo je pred izrazom pitomosti i dobrote.
„Nedugo nakon Hristovog raspeća“, prozborio je, „dvojica
njegovih učenika išli su putem za Emaus čudeći se neobičnom
nestanku rabinovog tela. Pričali su o ţenama koje su otkrile
napušteni grob i susretu s anđelom koji im je saopštio da je Učitelj
ţiv...“
Indijanci nisu ni trepnuli. Esteban de Perea je znao koliko vole
čudesne priče.
„... Iznenada“, nastavio je, „pridruţio im se čovek koga nisu
poznavali, i upitao ih zbog čega su tako zabrinuti. Začuđeni što
došljak nije čuo da se govori o Isusu, oni mu ispričaše priču do
tančina. Ĉuvši je, neznanac ih pokudi zbog nedostatka vere, pa ipak
ga primiše za sto i podeliše s njim večeru. Kad su videli kako deli
hleb, prepoznaše ga. Bio je to vaskrsli Učitelj! Isti onaj o kome su
satima pričali! Ali pre nego što su mogli da mu postave ijedno
pitanje, Isus na njihove oči nestade.“

112
 Nekoliko Indijanaca razmeni poglede iznenađenja.
„Znate li zašto nisu mogli da ga prepoznaju?“, produţio je fra
Esteban. „Zato što su više verovali svojim očima nego srcu. Učenici
su kasnije pripovedali da su u prisustvu čuda osećali kako im srca
kucaju jače. Zapravo, u duši su znali ko je, ali dozvolili su da ih vode
osećaji tela. Ovo je pouka koju moramo naučiti: ako jednog dana
sretnete nekog zbog koga vam srce kuca jače, ne sumnjajte! To je
boţji izaslanik!“
Na vrhuncu priče inkvizitor napravi značajnu stanku.
„A ako ga sretnete, zašto ne biste tu vest podelili sa svojim
bliţnjima?“
Ţamor se pronese u začelju hrama.
Skoro niko nije primetio, a u početku ni otac Perea nije obraćao
paţnju. Prošlo je neko vreme dok kaluđeri nisu otkrili da je uzrok
meteţu bio dolazak grupe istetoviranih muškaraca koji su polako
probijali prolaz među okupljenima. Došli su u tišini i neprimetno se
između prisutnih provukli do samog centra crkve.
Nepokoleban, fra Esteban produţi svoju besedu.
„Naš Gospod moţe da se prikaţe na mnogo načina. Najčešće nam
šalje svoje predstavnike. Tako, kao što se dogodilo apostolima na
putu za Emaus, on i dalje iskušava koliko smo spremni da ga
prepoznamo u srcu. Da bismo ga prepoznali, dovoljno je osluškivati
znake. Moţda ste već osetili taj plamen u utrobi? Zar ga nisu
primetila vaša deca? Ja“, nastavio je sa patosom, „ja znam da jeste.
Niko se nije micao.
Domoroci su prepoznali pridošlice. Bila je to grupa miroljubivih
pripadnika plemena Humano koji su povremeno posećivali njihovu
oblast kako bi razmenili tirkiz i so za koţe i meso. Prijateljski narod.
Dalek, ali dobrodošao.
Po završetku mise zapovednik druţine, jedan mladi Indijanac,
obrijan, sa nekoliko koncentričnih krugova iscrtanih na grudima,
maslinaste boje koţe i izraţenih jagodica, priđe oltaru uputivši se ka
ocu Salasu. Skoro ceo minut mu je govorio uţurbano na tanoanskom
jeziku koji je starac samo polovično razumevao, mada dovoljno da
mu se promeni izraz lica.
„Šta se dešava, oče?“
Inkvizitor je primetio da nešto nije u redu.

113
 „Oče Estebane, ovo je Humano Indijanac. Sa severa“, prošaputao
je dok je brisao srebrnu posudu. „Upravo mi je ispričao kako već
nekoliko dana pustinjom predvodi skupinu svojih pedeset najboljih
ljudi i da ţeli da govori sa nama.“
„Ako su im potrebne voda i hrana, pomoći ćemo...“
„Nije to, oče. Ovaj Indijanac tvrdi da im je neki znak, ili nešto
slično, objavio da će ovde sresti vesnike Boga... Znate li na šta misli?“
Prepoznavši naglo probuđeno inkvizitorovo zanimanje, na
starčevom licu se ocrta zločesti osmeh.
„Znak? Kakav znak?“
Esteban de Perea se pribliţi i znatiţeljno zatraţi više pojedinosti.
Gledajući ga prkosno, Indijanac ga posluša. Pokretima je pratio
priču: prvo je pogladio kukove i uzdigao ruke iznad glave. Otac
Salas, upućen i u jezik znakova, tumačio je te kretnje što je bolje
umeo.
„Tvrdi da jedna ţena često silazi sa neba u njegovo selo. Kaţe da
joj je lice belo kao naše i da blista poput nebeske svetlosti. Nosi plavu
odoru koja je prekriva od glave do peta. Osim toga, kaţe da im je ona
pričala kako će sveštenici biti ovde.“
„Da li je koristila reč ‟sveštenici‟?“, zamuckivao je Perea.
„Da.“
„Kaţe da je u pitanju ţena?“
Starac potvrdi.
„Još tvrdi da im se ‟majka kukuruza‟ nikad nije ovako obraćala.
Zato veruju da se radi o nekoj drugoj boginji i od vas traţe da im
kaţete da li je poznajete.
„Boginja?“
„Pa, mladić još nešto pominje: da im je ta ţena naredila da pođu
da vas pronađu i moli vas da ih pratite do sela kako biste im
propovedali o našem Bogu.“
Indijanac je izgovarao reči veoma brzo, kao da će mu ponestati
vremena. Uznemireno je milovao grubi krst od borove kore koji mu
je visio oko vrata.
„Jeste li ranije videli ovog Indijanca?“
Pitanje Estebana de Peree pomelo je starca.
„Ne njega. Ali video sam njegovog oca. Zove se Gran Valpi,
poglavica plemena.“

114
 „A on? Kako se zove?“
„Sakmo, oče.“
„Pitajte Sakma da li je uspeo sopstvenini očima da vidi tu damu u
plavom“, naredio je Perea.
Fra Huan izgovori niz grlenih glasova i odmah potom prevede
Indijančev odgovor na španski jezik.
„Da. Više puta, uvek uveče.“
„Više puta? Ta mu je dobra...“
Fra Huan nije hteo da pređe preko inkvizitorove sumnjičavosti.
„Zar ne razumete?”, uzviknuo je uzbuđeno. „To je novi znak!“
„Novi znak?”
„Naravno, oče“, nastavio je Huan de Salas. „Iako niko od mojih
Indijanaca nije hteo da vam ispriča šta ih je nagnalo da prihvate
Isusa, ovi će to učiniti. Zar ne vidite? Ovaj mladić ne zna za sudove,
ne boji se Svete sluţbe, čini se da nikad nije video Špance, ali priča
vam o ţeni obučenoj u plavo koja ih je dovela vama... I dolazi baš
sad!”
„Smirite se, brate”, naloţio je fra Esteban. „Ako je to ono što se
čini da jeste, postupaćemo krajnje oprezno. A ako nije, zanavek ćemo
okončati sva ta sujeverja.”
„Po vama, šta bi to moglo biti? Ĉudo naše Gospe? Novo javljanje
Bogorodice od Gvadalupe?”, oduševljavao se fra Huan na trenutke.
„Zar Huan Dijego nije opisao Bogorodicu od Gvadalupe kao damu u
plavoj odori?”
„Za ime Oca, brate!”
Inkvizitor ga je probadao pogledom.
„Šta mislite, šta treba da preduzmemo?”, odvratio je otac Salas.
„Recite Sakmu da ćemo još koliko danas proučiti slučaj i odlučiti
hoćemo li poslati predstavnike da propovedaju u selu...” Esteban de
Perea ga je netremice posmatrao. „Za to vreme se postarajte da vam
objasni kuda bi trebalo da se uputimo i koliko dana putovanja nam
treba kako bismo stigli do naselja; potom, sazovite skup u trpezariji.
Da li ste razumeli?” „Naravno, oče“ starac se zagonetno osmehnu.
„Jeste li već primetili krst koji nosi na grudima?”

115
 31
Madrid, Španija.

U ponedeljak, 15. aprila 1991, Karlos se već gotovo oporavio od

puta na visoravan Kameros i do Agrede. Nakon što je za sobom
ostavio samostan Bezgrešnog začeća, hitno se vratio u Madrid.
Osećanja su mu se uzburkala. Odviše slučajnosti za put od dvadeset
četiri časa. Bez svečanih pozdrava se razišao sa Ĉemom kod njegove
kuće na Karabanćelu, a potom se uputio ka svom „glavnom štabu” u
blizini Eskorijala, gde će kao klada spavati duboko u sledeći dan.
Odmor mu je bio preko potreban.
Novinar je izašao iz Agrede s osećanjem koje ga nikako nije
napuštalo. Moţda je najsnaţniji utisak puta bio to što je video sestru
Mariju Hesus. Naime, pre nego što se pozdravio s kaluđericama
Anom Marijom i Marijom Margaritom, došao je do još jednog
neobičnog otkrića. U crkvi pored glavnog oltara, tri koraka od sobe
za posete gde je razgovarao sa časnim sestrama, počivalo je očuvano
telo „kaluđerice putnika“.
Tu je leţalo već tri veka. Smireno. Nepokretno. Sa licem prekrive-
nim voštanom maskom i mumificiranim rukama skrivenim ispod
rukava mantije. I dalje je nosila plavu odoru po kojoj je postala
poznata. Karlos je bio potresen. Nije očekivao da će se naći licem u
lice sa osobom iz sedamnaestog veka. Ali, bila je tu. Pred njegovim
očima.
Naravno da mu je bilo potrebno da sabere misli.
Od tog trenutka ga je proganjala uporna uznemiravajuća
pomisao: neobična ispravnost Ĉeminih reči u vezi sa sudbinom. Šta
bi ga drugo navelo da ide po planinama Kamerosa? Šta bi ga drugo
dovelo do vrata zaduţbine koju je tri stotine godina ranije osnovala
Marija Hesus od Agrede? Zar nije sve to ličilo na plod briţljivog
plana? „Programatora“? Ko bi osmislio takav zaplet što će ga vratiti
istraţivanju koje je već smatrao završenim?
Prvi put u ţivotu Karlos se osećao kao da mu tlo izmiče pod
nogama.
„Stvarno, prijatelju, ne mogu da te zamislim kako proganjaš
kaluđerske suknje!“, prasnuo je Hose Luis Martin za šankom

116
Paparacija, njegovog omiljenog restorana, koji se nalazi u blizini
fudbalskog terena Real Madrida.
Hose Luis je bio prva osoba s kojom se Karlos sastao nakon
susreta u Soriji. Na kraju krajeva, samo je njemu mogao da ispriča
nešto tako apsurdno: Martin je studirao psihologiju na Univerzitetu
u Navari; dvadeset godina je bio vojni sveštenik u ispostavi Ĉetiri
vetra dok nije skinuo mantiju zbog Marte, svoje ţene, a sada je radio
kao obaveštajac Grupe 12, Policijske obaveštajne brigade, u
policijskoj stanici u Ulici Takona. Hose Luis, pandur-sveštenik, bio je
pedantan, uredan, a vaţio je za najboljeg policijskog savetnika za
kriminalna pitanja u vezi sa verom, sektom i ezoteričnim pokretima
sumnjivih pravnih i političkih opredeljenja...
„Sitna pojedinost“ koja je, uzgred budi rečeno, već godinama
potkrepljivala njihovo druţenje. Tog dana ga je pozvao kako bi mu
pričao o svom duševnom stanju. O svom duhu.
„Jesi li pomislio kako si moţda baš ti privukao kaluđericu?“
Ĉim je saslušao priču, Hose Luis je odlučio da ide u srce problema
iako se još nije povratio od iznenađenja koje mu je priredio prijatelj,
novinar nevernik, upleten u verska pitanja.
„To mi se kod tebe sviđa: na pamet ti padaju još čudnije ideje
nego meni“, odgovori mu Karlos veselo. „Na šta ciljaš?“
„Sve je vrlo prosto, Karlitos. Već znaš da opšte prihvaćena
psihologija meni ne ide od ruke; više volim da se bavim Jungom
nego bihevioristima..
„Da, da. Zato i radiš za policiju, a ne u savetovalištu.“
„Ne smej se starom svešteniku. Znaš, to što se tebi dogodilo Jung
zove ‟istovremenost‟. Lep način da se kaţe kako slučajnosti ne
postoje i da sve što se nekome dogodi ima zajednički skriven razlog.
Nikad nije pominjao Boga... ali uvek ga je nagoveštavao. U tvom
slučaju“, nastavio je primetivši da je izazvao sagovornikovo
zanimanje, „Jung bi još dodao kako te je članak koji si napisao o
telekinezi, onaj u kome si pre nekoliko meseci pomenuo kaluđericu,
uz tvoju opsednutost temom pripremio da doţiviš ‟istovremenost‟.“
Hose Luis nije ostavio vremena Karlosu da odgovori.
„Ti najbolje znaš da se pojave natčulnog opaţanja ne odnose samo

117
na glupave oglede telepatije sa Zenerovim kartama.21 Natčulno
opaţanje je mnogo sloţenije i najsnaţnije se ispoljava posredstvom
osećanja... Je li ti se dešavalo da sanjaš voljenu osobu i da sledećeg
jutra dobiješ njeno pismo? Jesi li nekad preko telefona začuo glas
osobe o kojoj si razmišljao samo trenutak ranije?“
Karlos se sloţio, te Martin nastavi.
„Pa, u svim tim slučajevima učestvuju osećanja. Po Jungu, ona su
pokretači psihičkih događaja.“
„I dalje ništa ne razumem“, odvratio je Karlos vedro.
„U suštini, Karlitos, sve je vrlo prosto: kada si na putu naleteo na
putokaz za Agredu, verovatno si bio p'onesen posebnim mentalnim
stanjem. Sjedne strane, bio si u svom 'normalnom‟, ili ‟verovatnom
stanju‟, a s druge, u 'kritičnom stanju‟ koga nisi bio svestan, ali je ono
u vezi s tvojom opsednutošću telekinezom. Upravo te je to stanje, to
‟drugo ja' koje je na svoju ruku tragalo za tom geografskom tačkom,
odvuklo do nje, navevši te da veruješ svom 'normalnom ja‟ kako je
sve plod neobične slučajnosti.“
„A potom me je to ‟kritično stanje‟ odvelo do samostana
Bezgrešnog začeća?“
„Naravno.“
Hose Luis je zadovoljno otpio preostalo pivo iz čaše. Bio je
siguran da je njegovo objašnjenje pun pogodak. Švajcarski psihijatar
Gustav Jung nikad nije grešio. Međutim, njegova praktičnost ubrzo
će biti dovedena u pitanje.
„Prihvatimo tvoju pretpostavku na trenutak i sloţimo se s tim
kako je sve plod ogromnog samozavaravanja i da ne postoji nikakav
'nametnuti put‟“, Karlos je konačno uobličio svoje misli. „Ko je, onda,
istresao tone snega na visoravan Kameros ostavivši samo put do
Agrede prohodnim? Još nešto: da li je moje duševno stanje moglo da
me odvede do samostana bez potrebe da pitam za pravac? Kako je
moje ‟drugo ja‟ moglo da se upravlja po Agredi kad nikad ranije
nisam video plan grada?“
Martin je prstima vrteo praznu čašu. Potom upravi pogled u

21 Zenerove karte, karte koje se koriste u ogledima natčulnog opažanja, najčešće

vidovitosti. Nose ime po psihologu Karlu Zeneru koji ih je prvi put upotrebio u
svojim eksperimentima ranih tridesetih godina dvadesetog veka. (Prim. prev.)

118
novinareve oči.
„Dobro me slušaj, Karlitos... Osim u ‟istovremenost‟, jedno vreme
sam verovao i u čuda. Znaš već. Ako sve ovo ne podleţe jungovskim
uzročnostima i nema veze sa natčulnim opaţanjem, onda...“
„Onda?“
„Onda je to nešto ‟odozgo‟. Potraţi drugačije dokaze. Istraţuj.“
„Govoriš kao stari profesor matematike koga sam upoznao!
Ĉoveče, kakve dokaze da traţim?“
Hose Luis se uozbilji.
„Ne znam. Svaki put su drugačiji, veruj mi. Ali ako se ne pojave,
traţi ih od nebesa! Svakog dana gledam sranja u stanici.
Prisustvujem saslušanjima i procenjujem psihološke profile najgorih
prestupnika. Kad se to ponavlja iz dana u dan, polako gubiš veru u
onostrano, u to da tamo gore postoji neko... Naravno, ako uspeš da
dokaţeš da ti je događaje iz Agrede priredila neka vrsta nadljudske
inteligencije, i da moţe da ti odgovori na zahteve...“
„Da?“
„Preispitaću svoju odluku o napuštanju monaškog ţivota. Bio bih
najsrećniji kad bih povratio veru! A i tebi!“
„Govoriš li kao psiholog ili kao bivši sveštenik?“, upita ga on
izazovno.
„Kao čovek koji je nekada tragao za Bogom, Karlitos. Kao neko ko
je dvadeset godina proveo među ljudima za koje je verovao da su mu
poslanici, kao neko ko ga nije pronašao. Zato je tvoj posao ovde
vaţan.“
Hose Luis ostavi čašu na stolu, čvrsto pogleda novinara i uzvrati
mu neugodnim pitanjem.
„Ti ne veruješ, zar ne?“ Karlos se sledi.
„Pitaš me da li sam aktivni katolik?“, upitao je lukavo.
Hose Luis klimnu glavom.
„Ne“, zamucao je. „Već dugo nisam. Bog me je prevario.“
„Onda ćeš moţda moći da otkriješ Istinu a da ti ništa ne pomuti
vid.“
„Istinu? Onu koja se piše velikim slovom?“
„Da. To je neverovatna sila koja uvek zasija, makar i posle više
vekova. Ona moţe da uteši i izleči onoga koji je pronađe. To je
nešto“, naglo stiša glas, „što ima veze s Bogom koji te je zaboravio.“

119
 32
Nije prošlo ni četrdeset osam sati pre nego što se Karlos Albert
ponovo sastao sa Hoseom Luisom pod okolnostima koje tog trenutka
niko nije mogao da pretpostavi. Pre toga Karlos se posvetio potrazi
za novim podacima u vezi sa Marijom Hesus od Agrede. Njegov cilj
bila je Narodna biblioteka Madrida, mesto čije mu obilje informacija
uvek izaziva čudnu vrtoglavicu. Kako će uspeti da se snađe među
trideset hiljada rukopisa, tri hiljade inkunabula, kolekcijom od pola
miliona knjiga štampanih pre 1831. godine ili više od šest miliona
monografija s različitim temama? Prašuma tog hrama španskog
znanja je nepregledna, ali izazovna.
Hoće li naići na tragove svoje kaluđerice?
Raspoloţenje mu se poboljšalo čim je proverio prve kataloške
listiće. Karlos je pronašao više briţljivo zavedenih izvora o fra
Alonsu de Benavidesu, čoveku koji je 1630. godine istraţivao
navodne bilokacije majke Agrede. Tu se nalazio i neobični dokument
u kome se, sudeći po bibliografskim podacima, često pominjala
izvesna „dama u plavom“ koja je pokrstila različita indijanska
plemena u Novom Meksiku pre dolaska prvih franjevaca.
Nakon jednog i po dana birokratskih zalaganja, molbi i dozvola, u
sredu 17. aprila Karlos je u rukopisnoj sali Narodne biblioteke dobio
potrebni tekst. Prostorija je bila pravougaonog oblika, dugačka više
od stotinu metara, s prljavim tepihom na podu, pedesetak starih i
neudobnih klupa. Na nju je čeličnim pogledom motrila bibliotekarka
odbojnog lika. Zaduţenja te ţene ratničkog izgleda svodila su se na
to da povremeno priđe liftu koji je povezivao arhive sa salom, i
proveri da li čitaocima koriste dela koja su traţili.
„Hronika Benavidesa“, pročitala je preko Karlosovog ramena s
ruţičaste cedulje.
„Da, ja sam je traţio.“
Bibliotekarka nezadovoljno osmotri novinara.
„Smete da koristite samo običnu olovku. Pišite samo olovkom,
razumete?“
„Da, gospođo. Samo olovkom.“
„Zatvaramo u devet.“
„I to mi je poznato.“

120
 Hronika fra Alonsa de Benavidesa, objavljena u Madridu 1630.

Sluţbenica je spustila delo na pult. Karlos se stresao. Radilo se o

knjizi od sto devet stranica, u koţnom povezu pocrnelom od
vremena, s izbledelim papirom koji je pucketao pri okretanju svakog
lista. Na istrošenoj naslovnoj strani, iznad neveštog crteţa
Bogorodice krunisane zvezdama, moglo se pročitati: „Hronika koju
fra Huan de Santander iz Reda svetog Franje, glavni namesnik Indija,
predstavlja našem gospodaru Njegovom veličanstvu katoličkom
kralju don Filipu IV“. A u sledećem redu: „Sastavio otac fra Alonso
de Benavides, namesnik Svete sluţbe i nadzornik provincija i
krštenja u Novom Meksiku“.
Karlos je bio zadovoljan. Iako ju je otvorio s besprekornom
paţnjom, knjiga je zapucketala kao staro drvo.
Prelistavši nekoliko stranica, već je stekao predstavu o njenom
sadrţaju: autor je veoma mladom Filipu IV objašnjavao uspehe koje
je od 1626. godine pa do dana štampanja ostvarila ekspedicija od
dvanaest franjevačkih misionara, predvođenih samim Benavidesom,
čiji je cilj bila evangelizacija oblasti u Novom Meksiku.
U baroknom stilu epohe, fra Alonso se rasplinjavao u hvalama
Gospoda Boga i njegove moći (sic), kome je pripisivao zaslugu za
otkrivanje rudnika, brzo otklanjanje idolopoklonstva, krštenje više
od pola miliona duša u zavidnom vremenu i, pre svega,
nezaustavljivo pregalaštvo u izgradnji crkava i samostana. „Samo u
jednoj oblasti od sto liga“,22 novinar je prepisivao u svoju beleţnicu,
„red je krstio više od osamdeset hiljada duša i izgradio više od
pedeset crkava i samostana.“
Karlos je odmah shvatio da je Benavidesova Hronika pravi primer
propagandnog dela razdoblja u kome je nastalo. Bilo je očigledno da
je traţio kraljevu novčanu podršku kako bi učvrstio vlast na
prostranim posedima koje su drţali franjevci i platio nova
misionarska putovanja. U tekstu se preterivalo pri pomenu „bogatih

22 Špan.: liga, stara mera za dužinu koja izražava rastojanje koje osoba ili konj pređe
za sat vremena. Iako se tumačenje lige razlikovalo zavisno od vremena i prostora, u
šesnaestom veku u Španiji i njenim kolonijama ustalilo se poimanje lige kao
rastojanja od oko 5.600 metara. (Prim. prev.)

121
rudnika“, a njihova eksploatacija se izjednačavala s pokrštavanjem
urođenika.
U svakom slučaju, spis je elegantno prikrivao te ciljeve. Pominjao
je plemena na koja su naišli Benavidesovi ljudi, svako ponaosob:
Apači, Pirosi, Seneke, Konće i mnoga druga opisana sa velikom
bezazlenošću.
„Pravi dokument, baš“, promrmlja Karlos za sebe.
Ipak, novinar je otkrio i nešto što nije očekivao ni na jednoj strani
se nije pojavilo otisnuto ime Marije Hesus od Agrede. Nije pomenuta
kao zasluţna osoba ni za jedno krštenje, niti se pominje termin
bilokacija. Osim toga, ako se o nekom govori, to je Bogorodica, način
na koji je pomogla pokrštavanje i kako su „usluge naše Gospe“
podstakle nezaustavljivo širenje hrišćana u Novom Meksiku.
Kako je to moguće? Da mu kaluđerice iz Agrede nisu podmetnule
laţan trag? Da nisu bile u zabludi u pogledu prave prirode tog
teksta?
Bio je u iskušenju da potpuno batali Benavidesov izveštaj. Sprečio
ga je samo bibliotekarkin pogled izgladnelog vuka. Lice osobe koja
nije spremna na ustupke primoralo ga je da potroši svoje vreme u
rukopisnoj sali i ponovo pročita Hroniku, ovog puta još podrobnije.
Sreća, ista ona sila koja ga je pre nekoliko dana vodila kroz visoravan
Kameros, ovog puta ga je odvela pravo na stranu osamdeset tri.
„Ma, da li je moguće?”
Oduševljenje ga je pribilo za klupu.
S razlogom: pred njim, ispod uzbudljivog natpisa „Ĉudesno
krštenje Humano naroda”, mogla se pročitati sledeća priča. Pominje
se izvesni fra Huan de Salas koji je, dok je bio na čelu misionarske
grupe u zemljama plemena Tiva, primio u posetu nekoliko članova
Humano plemena, koje su još nazivali prodavcima soli. Oni su ga
usrdno molili da pošalje nekoga ko bi propovedao njihovom narodu.
Naizgled, kako objašnjava Benavides, godinama ranije su uputili istu
molbu, ali im nikad nije ispunjena zbog malog broja fratara koji su
boravili u Novom Meksiku. Sve se to promenilo dolaskom novog
nadzornika, neke vrste „izvršnog biskupa” za te neistraţene zemlje,
koji se zvao Esteban de Perea. Sprovodeći naredbe samog Benavide-
sa, on je dospeo u misiju fra Huana de Salasa s malom četom
kaluđera spremnih da sprovedu evangelizaciju tih revnosnih

122
Indijanaca.
„Pre nego što su otišli”, čitao je, „upitaše Indijance za razlog tolike
priljeţnosti s kojom su nam traţili krštenje i propovedi kaluđera, a
oni odgovoriše da im se svakom pojedinačno obratila jedna ţena na
njihovom jeziku, nalik onoj koju smo tamo drţali na slici (radilo se o
portretu majke Luise de Karion). Govorila im je da pronađu crkvene
oce koji bi ih podučili i krstili, i da ne budu malodušni.”
To je bilo pravo otkriće.
Karlos je u svoju svesku prepisao priču običnom olovkom,
naravno i na marginama dopisao još neke zabeleške. To je bio jedini
odlomak iz Benavidesovog izveštaja koji bi se mogao povezati s
bilociranom kaluđericom (u stvari, pominjala se Karlosu nepoznata
majka Luisa de Karion); ali bezbroj pitanja je ostalo bez odgovora.
Pre svega, kako bi mogao da bude siguran da se Hronika odnosi na
navodna javljanja majke od Agrede? Da nisu kaluđerice samostana u
Soriji odviše strasno pripisivale čudotvornost svojoj osnivačici?
Štaviše, čak i kad bi se prihvatilo da se sestra Marija Hesus od
Agrede udvostručila na „više od dve hiljade šeststo liga od Španije“,
gde je ta obična ţena mogla da nauči da se sporazumeva s
Indijancima na njihovom jeziku? Nije li to još jedna misterija, među
stručnjacima za katolička čuda poznata kao ksenoglosija ili dar
jezika, koju bi trebalo dodati uz bilokaciju? S druge strane, zar
Benavidesov opis ne podseća na prikazanje Bogorodice, pre nego na
nešto tako strano kao što je „bilokacija“?
Ĉitava stvar je, bez sumnje, istog dana pokrenula više zanimljivih
nepoznanica. Šteta je što je divlja bibliotekarka izbacila Karlosa tri
minuta pre no što je prepotopski časovnik otkucao devet.
„Ako ţelite, moţete da nastavite sutra“, progunđala je. „Sačuvaću
vam knjigu.“
„Ne hvala, gospođo. Neće biti potrebno.“

123
 33
Los Anđeles, Kalifornija.

Da je Karlos znao šta se u isto vreme dešava na zapadnoj obali

Sjedinjenih Drţava, zauvek bi napustio kartezijansko viđenje sveta.
U Los Anđelesu je bilo podne. Međutim, u kućici na plaţi Dţenifer
Narodi roletne su i dalje bile spuštene. Nijedan blistavi zrak sunca,
koje je obasjavalo Venis bič, nije dopirao do njene spavaće sobe.
Prethodne noći Dţenifer dugo nije mogla da zaspi. S poslednjeg
sastanka sa doktorkom Mejers otišla je zabrinuta. Dţenifer ju je i
dalje svakog drugog dana posećivala u luksuznoj ordinaciji u centru
grada. „Ponekad“, rekla joj je doktorka veoma ozbiljno, „snovi nalik
vašim imaju uzroke fizičke prirode. Mali ugrušak u moţdanom
reţnju ili tumor mogu da izmene duh i opaţanje sveta.“ Potom je
dodala: „Mislim da bi trebalo da se podvrgnete skeniranju mozga, da
uradite TAC,23 kako biste videli postoji li još nešto.“
Dţenifer je patila od klaustrofobije, te joj je sama pomisao na tih
nekoliko minuta provedenih u cevi izazivala paničan strah. To je bio
razlog kasnom snu. Ipak, uspavala se uz čitanje. Te noći se prihvatila
Biblije. Imala je mali zgodan primerak udruţenja Gedeones koji
nikad nije pogledala. Nasumice je otvorila
Jevanđelje po Mateji. Dok je prelistavala odlomak o Josifovom snu
u kome mu boţji anđeo objavljuje da je Marija bezgrešno začela,
slatka opijenost poče da je savlađuje. Neobično. Svi stari narodi su
san doţivljavali kao sredstvo kojim su se boţanstva sluţila da se
obrate ljudima. Tako su nam oduvek prikazivala skrivene pojave.
Ali, kakve su to pojave? Koje boţanstvo bi ţelelo da jednoj
izmučenoj devojci predoči ovakav san?

Isleta, Novi Meksiko.

Po podne 22. jula 1629. godine.

Poziv fra Estebana de Peree odjeknuo je među zidovima misije.

23 TAC, anagram od Tomografia Axial Computerizada, prevod rendgenska

tomografija. (Prim. prev.)

124
Isprva niko nije razumeo hitnost s kojom je poslanik oca Benavidesa
pristupio Indijančevoj molbi. Ipak, ubrzo su shvatili. Takva
uţurbanost bila je posledica Sakmovog pominjanja tajanstvene ţene
koja ih je navela da pređu pustinju. Fra Esteban je izgledao slomljeno
kao da su mu savest napale iste prikaze koje su meksičkog
arhibiskupa primorale da ga pošalje u istraţivanje „nadnaravne
aktivnosti*'.
„Jeste li dobro, oče?“
Fra Bartolomeo Romero, jedan od braće iz pratnje, briţno je
ispitivao inkvizitora.
„Nije ništa..odgovorio je rasejano Esteban dok je skidao i
preklapao svečanu odoru. „Računao sam da, ako su Humano
Indijanci pre četiri ili pet dana pošli iz svog naselja, u oblasti Gran
Kivira, onda.
„Da, oče?“
„Onda im je dama u plavom naredila da pođu na put pre nego što
sam ja odlučio da dođem u ovu misiju. Razumete li sada, brate
Bartolomeo?“
„Ĉemu se čudite?“, začuo se drugi glas s dna crkvene riznice. „Da
nije vreme ili poznavanje budućnosti van dosega Gospoda i
Bogorodice?“
Ove reči ih ostaviše bez odgovora. Fra Huan de Salas ih je
posmatrao s praga sa blagim podsmehom na ujnama. Naime, ako je
tajanstvena dama dospela do Humano teritorija pre njih, kao što je
sve nagoveštavalo, onda to nije bila obična ţena. Ne samo što se
nalazila u zoni koja nije naklonjena ţenama, već je posedovala
neobičnu sposobnost da ubedi urođenike da promene veru i pođu u
potragu za belim ljudima.
„Titanski zadatak!“, dodao je. „Vaše svetosti mogu da misle kako
ţele, ali mene ne bi začudilo da je ta dama naša Gospa lično.“
Niko nije odgovorio starom fratru koji se okrenuo i uputio ka
ulici. Još je morao da govori sa Sakmom kako bi mu objasnio da će
razmotriti njegov zahtev: verovatno će ga nekolicina kaluđera
ispratiti do Kvelosea.
„Ĉudan čovek, zar ne?“, prošaputa fra Bartolomeo u uvo oca
Estebana dok se njihov domaćin udaljavao.
„Pustinja od ljudi pravi čudake...“

125
 Kada je fra Huan de Salas objasnio Sakmu namere pridošlica,
Indijanac je pao na kolena u izlivu zahvalnosti. Potom bez pozdrava
otrča ka svojim ljudima koji su se smestili na nekoliko stotina metara
od misije, iza poslednjih kuća od ćerpiča.
I oni su vest dočekali s oduševljenjem. Međutim, ni sam fra Huan
nije primetio da je uzrok te radosti prevazilazio uspeh diplomatske
misije. Zapravo, uvaţavanje fratara potvrđivalo je prethodna
predskazanja dame u plavom i utvrđivalo ih u veri da su se sreli s
istinskim „boţanstvom“. Konačno, kako je predvidela, u misiji San
Antonio od Padove u tom trenutku bilo je više kaluđera pa im se
nekolicina pridruţila na povratku u Kraljevstvo Gran Kivire...
Tačno prateći naredbe, malo posle devet sati franjevci su se
okupili u improvizovanoj trpezariji koju su Tive divno pripremile u
zaleđu misije.
Obrok je bio uobičajen: posoljeni pasulj, veliki klip kuvanog
kukuruza i nekoliko oraha za desert. Sve je bilo posluţeno s vodom i
šest vekni tek ispečenog raţenog hleba.
Dva minuta docnije, nakon blagosiljanja hrane, inkvizitor uze reč.
„Kao što vaše svetosti znaju, jutros je grupa Humanosa,
takozvanih 'iscrtanih‟ Indijanaca, došla na vrata ove misije. Od nas
su traţili pomoć da među njihov narod odnesemo jevanđelje.“
Fra Esteban se blago nakašlja.
„Na nama je da odlučimo šta nam je činiti. Moţemo da ostanemo
zajedno do povratka u Santa Fe, ili moţemo poslati misionare u
različite oblasti kao što je ova koja pripada Humano plemenu.”
Potom dodade: „Naravno, odluka zavisi od koristi koju imamo od
propoyedi.“
Fratri se međusobno pogledaše. Iznenadio ih je predlog da se
jedinstvena ekspedicija podeli. Mada su znali da će se pre ili kasnije
nešto slično dogoditi, nisu očekivali da će biti toliko brzo.
„Pa?“, bio je uporan Esteban de Perea.
Fra Fransisko de Letrado, debeljuškasti sveštenik iz Talavera de la
Reine, prvi se javio za reč. Pomalo svečano podiţe glas i prepusti se
apokaliptičnom govoru. Smatrao je da su sve te „indijanske priče“
đavolja rabota kojima zao duh nastoji da raštrka propovednike po
udaljenim predelima. Uspeh im je neizvestan i vrlo je malo nade da
će se vratiti ţivi. „Zavadi pa vladaj“, zagrmeo je. S druge strane, fra

126
Bartolomeo Romero, verni Estebanov pomoćnik, ili fra Huan
Ramires, tupavi kaluđer iz Valensije, behu blagonakloni prema
zahtevima Humano Indijanaca, te se zaloţiše za brzu evangelizaciju
zemalja „iscrtanih“. Verovali su da je Sakmovo pominjanje nebeske
svetlosti pridavalo verodostojnost priči jer je podsećala na
B®gorodičina javljanja koja su često propraćena neobičnim nebeskim
sjajem.
Samo njih nekolicina, kao fra Roke de Figeredo, Avgustin de
Kueljar ili Fransisko de la Madre de Dios, nisu se udostojili da
učestvuju u diskusiji^Jţivali su u ugodnoj uzdrţanosti: radiće onako
kako odluče-d&ali.
„Dobro, braćo“, inkvizitor ponovo uze reč, „s obzirom na to da
postoji velika razlika u shvatanjima, bilo bi dobro da zajedno
ispitamo Indijanca koji je video Gospu... Moţda ćemo tako izaći iz
nedoumice.*'
Oko stola se šapatom pronelo opšte slaganje.
„... Fra Huan de Salas će biti naš prevodilac, zar ne, oče?“
„Naravno“, pristao je, spremno ustao i pošao da pronađe Sakma.
Nekoliko trenutaka kasnije najmlađi Gran Valpijev sin bio je na
kolenima i ljubio skute fra Estebanove mantije.
„Pater... prošaputa.
Njegov postupak zadivi prisutne. Ko je ovog divljaka naučio kako
da se ponaša?
„Da li je ovo svedok koga smo traţili?'*, zagrmeo je glas sa dna
trpezarije.
Humano spusti glavu kao da opovrgava sumnju koju je sročio taj
zapovednički glas. Fra Esteban ustade s čela stola, paţljivo ga
osmotri i ne pomerajući se, glasno otpoče ispitivanje kako bi ga svi
čuli.
„Kako se zoveš?“
„Sakmo. ‟Ĉovek zelenog pašnjaka‟“, preveo je otac Salas.
„Odakle dolaziš?“
„Iz Gran Kivire, oblasti krupnih koraka, koja se nalazi na nedelju
dana hoda odavde.“
„Znaš li zašto smo te pozvali?“
„Mislim da znam“, šapnuo je tiše.
„Rekli su nam da ste videli ţenu koja vam je naredila da dođete.

127
Rekli su nam i da vas je uputila da od nas traţite krštenje. Je li to
istina?“
Sakmo pogleda inkvizitora kao da od njega očekuje dozvolu da
govori. Starac mu odobri.
„Da, istina je. Video sam je više puta na ulasku u kanjon koji
zovemo zmijski; tu nam se obraća toplim i prijateljskim glasom.“
„Uvek? Otkada?“
„Mnogo puta je mesec zašao. Bio sam dete kad sam prvi put
slušao priče od ratnika koji su je videli.“
„Na kom jeziku ti je govorila?“
„Na tanoanskom, gospodine. Ali, kad bih morao da vam kaţem
kako, ne bih znao da objasnim. Nikad nije pokrenula usne. Kao i ja, i
drugi pripadnici plemena su mogli da je čuju i razumeju savršeno,
iako su joj usne uvek bile zatvorene.“
„Kako ti se javila?“
„Uvek isto, oče: kad padne noć, čudne munje zasijaju nad
kanjonom. Onda čujemo nemir u vazduhu koji podseća na zvuk
zmije zvečarke ili na huk reke, i vidimo svetlosni put koji pada sa
neba... Onda nastupa tišina.“
„Svetlosni put?“
„Kao da se staza probija kroz tamu. Tuda silazi ţena, nije vračara,
niti majka kukuruza... Niko ne zna njeno ime.“
„Kako izgleda?“
„Mlada je i lepa, oče. Ima belu koţu kao da nikad nije bila pod
suncem.“
„Nosi U nešto?“
„Da... U desnoj ruci ponekad drţi krst, ali nije kao drveni krstovi
koje vaše svetosti nose oko vrata, već lepši, obrađen, crne boje.
Ponekad oko vrata nosi amajliju. Nije od tirkiza, ni od kosti, ni od
drveta. Ima boju mesečevih zraka.“
Fra Esteban je pravio zabeleške pokušavajući da uredi osnovne
osobine te tajanstvene ţene. Zapisavši poslednje Indijančeve reči,
nastavio je da ga ispituje.
„Reci mi, sine, sećaš li se šta ti je ţena ispričala kada si je prvi put
video?“
Indijanac pogleda franjevca pravo u oči.
„Rekla je da dolazi iz daleka i da donosi dobre vesti. Najavljivala

128
nam je dolazak novog vremena u kome će naši stari bogovi ustupiti
mesto jednqif|Većem, velikom poput sunca.“
„Nikad se nije predstavila?“
„Ne.“
„Nikad nije rekla ime novog boga?“
„Ne.“
„Još nešto. Da li ti je ta ţena rekla da je novi bog njen sin, plod
njene utrobe?“
Na inkvizitorovo pitanje, koje je prevodio fra Huan de Salas,
Sakmo širom otvori oči.
„Ne.“
Nekoliko fratara se uzmuva na svojim stolicama.
„Da li ti je još nešto privuklo paţnju?“, nastavi Esteban.
„Da. Oko pojasa je imala povezan konop isti kao vaš...“
To je uznemirilo fratre. Franjevački konop! „Kakvo je to čudo?“
Esteban de Perea zamoli za tišinu.
„Da li si pipnuo damu?“
„Da.“
Fra Esteban razrogači oči.
„I?“
„Njena odeća je bila topla kao da su je naše ţene izvadile iz
grnčarije za bojenje. Ali bila je suva. Dozvolila mi je da dodirnem
njen crni krst. Još me je naučila pregršt magičnih reči.“
„Magičnih reči? Da li bi umeo da ih ponoviš?“
„Mislim da bih mogao“, oklevao je.
„Molim te...“
Sakmo kleče, sklopi ruke u znak skrušenosti kako ga je dama
naučila, te otpoče poznatu molitvu na latinskom.
„Pater noster qui es in coelis... sanctificetur nomen tuum...
adveniat regnum tuum... fiat voluntas tua sicut in coelo...“24
„Dovoljno je“, prekinu ga fra Huan de Salas. „Objasni ocu Perei
gde si to naučio. Ko te je naučio?“
„Već sam vam rekao: dama u plavom.“

24 Lat.: Oče naš koji si na nebesima, nek se sveti ime tvoje, nek dođe carstvo tvoje,
nek bude volja tvoja na nebu... (Prim. prev.)

129
 34
Fra Esteban je procenjivao Indijanca kao da je osumnjičeni koji
prilazi klupi u sudnici. Posmatrao ga je hladno, izazivački, kadar da
u mah sledi srce optuţenog. Ali Sakmo, koji svojim očima nikad nije
video autodafe, odoleo je inkvizitorovom probadajućem pogledu.
„Kaţeš da nikad ranije nisi video kaluđere?“, ošinuo je ponovo,
oštrije.
„Ne.“
Esteban de Perea je znao da ne laţe. Prvo masovnije prispeće
franjevaca u Novi Meksiko dogodilo se 1598. godine, trideset jednu
godinu ranije. Niko od njih se još nije nastanio u Gran Kiviri. Srećom,
tu priču je dobro poznavao. Konkistador Don Huan de Onjate je
svojevremeno zaključio da nije poţeljno zadrţavati se u jalovoj i
nekorisnoj oblasti Rio Granda. Osim toga, znao je da se Sakmo rodio
nakon Onjatove ekspedicije. Stoga, nikako nije mogao da vidi osam
fratara iz konkistadorove pratnje, niti njegova osamdeset troja kola,
pa ni upadljivi dvor meksičkih Indijanaca i kreola koji su mu pravili
društvo. Fra fisteban s* još prisetio prilike hrabrog oca Huana
Karlosa koji je osnovao naselje San Antonio od Padove, gde su se
trenutno nalazili, i koji nije uspeo da pokrsti nijednog Indijanca dok
ga fra Huan de Salas nije zamenio. Nijednog.
Tek naknadno, po pojavi „plavog čuda“, okolnosti su se izmenile.
Dok je Sakmo iščekivao novu navalu pitanja, otac Garsija de San
Fransisko, mladi kaluđer iz Samore, stidljiv i bolešljiv, obazrivo
priđe inkvizitoru. Na iznenađenje prisutnih, došapnuo mu je nešto
što je nasmejalo oca Estebana.
„U redu, brate, pokaţite mu. Nemamo šta da izgubimo.“
Garsija, fratar koji se pored mišićavog Sakma činio još sićušnijim,
u četiri krupna koraka pređe rastojanje koje ga je odvajalo od
Indijanca. Istovremeno je iz mantije izvadio maleni medaljon na
kome je bio iscrtan lik ţenske osobe.
„Ovo je majka Marija Luisa“, reče piskavo da ga svi čuju. „Uvek je
nosim sa sobom. Ĉuva me od zla. U Palensiji verujemo da je jedna od
malobrojnih ţivih svetica.“
Brat Garsija prinese Sakmu mali portret. Inkvizitor, koji je kao
vrhovni sudija motrio na svaki njegov korak, zagrme s druge strane

130
trpezarije.
„Reci nam, Sakmo, da li je ovo ţena koju si video?“
Humano radoznalo osmotri sliku, ali ostade nem.
„Odgovori. Da li je to ona?“, ponovio je nestrpljivo.
„Ne.“
„Jesi li siguran?“
„Potpuno, oče. Ţena iz pustinje je mlađa. Odeća je slična, ali na
ovoj ţeni“, reče pokazujući medaljon, „odora je boje drveta, a ne
neba.“
Fra Esteban othuknu.
Sakmo neće raspršiti njegove nedoumice, a ni pitanja oca
Benavidesa kome je tek trebalo da podnese izveštaj. Koja je to mlada
sjajna ţena? Koja bi vrla devica dozvolila da joj se dotakne mantija
što znači da je bila fizičko biće, stvarno i opipljivo i da uz to jednog
običnog Indijanca nauči Očenaš? Koja bi devojka zdrave pameti
sama posetila te udaljene predele? I koja bi to dama, osim
Bogorodice, mogla da siđe sa nebesa svetlosnim putem?
Istrošivši i poslednja pitanja iz svoje beleške, otac Esteban otpusti
Sakma. Zamolio ga je da sačeka dok ne donesu odluku o njegovom
slučaju, te od svojih fratara zatraţi mišljenje. Jedino se fra Bartolomeo
Romero, učenjak iz grupe, usudio da izloţi svoj sud. Bio je kratak.
„Smatram da ovom slučaju nikako ne treba da priđemo kao da se
radi o kakvom mističnom iskustvu Indijanaca1', rekao je.
„Na šta ciljate, oče Romero?“
Inkvizitor je primetio kako njegov sagovornik nelagodno krši
ruke.
„Smatram, oče, da se ne radi o javljanju naše Gospe kao što se
moglo naslutiti iz jednog vašeg pitanja.“
„Kako moţete da budete tako sigurni?“
„Vaša svetost dobro zna da su prikazanja Bogorodice neopisiva,
da prevazilaze našu sposobnost izraţavanja. I ako je usrdnom
hrišćaninu teško da prenese takvo boţansko ispoljavanje, koliko li je
to tek nemoguće za neobrazovanog nevernika.“
„Drugim rečima...“
„Drugim rečima, ovaj Indijanac je video nešto ovozemaljsko, ništa
nalik boţanskom“, dovršio je fra Bartolomeo.
Esteban de Perea se prekrsti izazvavši čuđenje ostalih fratara.

131
Bojao se da će uvrediti Boga svojim nepoverenjem. Mada, on je bio
takav. Pre nego što da konačan sud, mora da sagleda sve strane
nekog problema.
„Smatram, braćo, da je to za sada sve“, reče konačno. „Moram da
razmislim o svojoj odluci.“
Bez daljeg odlaganja Perea raspusti skup. Ipak, pre nego što je
otac Salas napustio prostoriju, zamolio ga je da ostane još malo.
Trebalo je da razgovaraju o nečem vaţnom.
„Da li I već znate šta ćete učiniti, oče?“
Fra Huan ga paţljivo osmotri.
„Kao što pretpostavljate, nisam siguran kakva bi odluka ovde bila
ispravna... Nije isto zabeleţiti pojavljivanje naše Gospe i istraţivati
prevaru, privid ili varku.“
„Ne razumem...“
„Vrlo je jasno, oče Salas. Ako se Indijancima prikazala naša
Gospa, nemamo čega da se bojimo. Veliki blagoslov nam se spustio s
neba i štitiće nas kad budemo posetili oblast Kivire. Opet, ako ne
postoji takvo čudo, kao što kaţe fra Bartolomeo, moţemo da
upadnemo u klopku. Razdvojili bismo se, izgubili međusobnu vezu,
a naš napor da pokrstimo sve narode Novog Meksika bio bi osuđen
na propast.“
„Šta vas navodi da toliko drţite do te druge mogućnosti?“
„Pa... Sakmo nam je rekao, zar ne? Ta ţena nosi oko pojasa kanap
nalik našem. Moţda se radi o kaluđerici iz pastirskog Reda svetog
Franje. Ili o osobi koja je izgubila razum. Ili o prerušavanju, prevari.“
„Moţda nije ništa od svega toga. Zar vam postupak silaska s neba
ili sjaj lica ne liče više na svojstva Bogorodice?“
„Nesumnjivo, oče. Ali ovoj dami u plavom nedostaju neka druga
svojstva marijanskih vizija. Naša Gospa se obično javlja usamljenim
osobama, a ne čitavim grupama kao kod Humanosa. Setite se
apostola Santijaga koji je u samoći video Bogorodicu u Saragosi, ili
Huana Dijega i Bogorodice od Gvadalupe. Koliko god da je to ţeleo,
tadašnji meksički arhibiskup, franjevac Huan de Sumaraga, nije
mogao da vidi Gospu svojim očima.“
„Ali, oče Estebane!“, negodovao je starac. „Je li to dovoljno da
zaključite kako je dama u plavom svetovna pojava?“
„Imam dobar razlog da verujem da je tako. Verujte mi. Ali ako

132
vam se poverim, morate da čuvate tajnu.“
Huan de Salas je prihvatio.
„Pouzdajte se u mene, oče.“
„Vidite, osim što se me upozorili na glasine o nadnaravnom
pokrštavanju, arhibiskup Manso i otac Benavides pokazali su mi
neobično pismo. Napisao ga je brat iz našeg reda u Španiji, izvesni
Sebastijan Marsilja koji se nalazi u Soriji.“
„Sebastijan Marsilja? Poznajete li ga?“
Esteban de Perea odmahnu glavom.
„Ne. Ali u tom spisu upozorava arhibiskupa u Meksiku da je
obavešten o otkrovenjima naše vere Indijancima koji ţive u oblasti
Gran Kivire...“
„Ne razumem. Kako bi fratar iz Španije mogao...“
„Strpite se, oče.“
Inkvizitor produţi.
„U pismu brat Marsilja moli našeg arhibiskupa da učini sve
moguće napore kako bi otkrio izvore tog otkrovenja, te da zaključi da
li je moguće da se iza svega toga nalaze prikazanja izvesne
kaluđerice iz Španije za koju postoje pretpostavke da je čudotvorka.
„Prikazanja? Kaluđerice?“
Otac Salas zamišljeno pogladi ćelu.
„Zapravo, ispravan izraz bi bio prenošenje s obzirom na to da
Marsilja zaključuje da kaluđerica, koja se izvesno nalazi u fra-
njevačkom samostanu, moţda poseduje dar bilokacije. Drugim
rečima, moţe da se pojavi ovde ne napuštajući Španiju.“
„O kome se radi? Moţda o majci Mariji Luisi sa slike?“
„Ne. Radi se o mladoj kaluđerici iz samostana u Soriji čije je ime
Marija Hesus od Agrede.“
„Šta onda čekate?“, navalio je otac Salas oduševljeno. „Kad već
imate takav trag, zašto ne pošaljete malo izaslanstvo u Kiviru da ga
proveri? Već dva kaluđera bi mogla...“
„Koga?“, prekinu ga je fra Esteban u pola reči.
„Ako smatrate prikladnim, ja bih se dobrovoljno javio. Mogao bih
povesti jednog od tek zaređenih kaluđera, moţda fra Dijega koji je
mlad, snaţan, a bio bi od velike pomoći na putu. Zajedno bismo
obavili zadatak za manje od mesec dana.“
„Dozvolite da razmislim.“

133
 „Mislim da postoji još jedan jači razlog, oče“, reče starac
samouvereno. „Ja govorim indijanski jezik, poznaju me već
godinama i znam da preţivim u pustinji bolje nego ijedan od braće iz
vaše pratnje. Meni neće biti teško da hodam do njihovog naselja i da
se potom vratim sam, izbegavajući puteve koje Apači najčešće
nadgledaju.“
Inkvizitor sede.
„Pretpostavljam da ništa nije tako snaţno kao entuzijazam, zar
ne?“, promrmlja.
„I vere, oče“, dodade Salas.
„Neka bude tako. Krenućete sa sledećim punim mesecom, u
avgustu. Za deset dana. Dobro objasnite zaduţenja fra Dijegu i što
pre mi donesite vesti o dami u plavom.“

134
 35
Madrid, Španija.

Ujutro, u četiri sata i četrdeset minuta, okolina Narodne biblioteke

u Madridu bila je spokojna. Nijedan autobus koji je sa stanice na
obliţnjem Kolumbovom trgu povezivao grad s aerodromom još nije
radio, a saobraćaj se svodio na nekolicinu praznih taksija s
uključenom zelenom lampom.
Srebrnasti ford tranzit je iz Serano ulice skrenuo u usku uličicu
Viljanueva, prolazeći duţ metalne ograde Narodnog arheološkog
muzeja i velike biblioteke. Dvesta metara pred kraj puta, neposredno
pre no što će izbiti na Aveniju Prado, vozač ugasi motor i svetla i
nastavi da kruţi dok se nije parkirao uz ivičnjak preko puta
stambene zgrade Rekoletos.
Niko nije primetio njegovo prisustvo.
Minut i trideset sekundi kasnije dve crne siluete izađoše iz vozila.
„Brzo! Tu je!“
S lakoćom su, bez ijednog suvišnog pokreta, preskočile ogradu
visoku tri metra. Mačjom gipkošću se uspeše uz šipke, a gravitacija
učini za n£n preostali deo posla. Na leđima su nosile male crne
rančeve, a u ušima slušalice za kratkotalasne predajnike. Treća osoba
je iz kombija skenerom uhvatila poslednje javljanje voki-tokijem
čuvara sa glavnog ulaza, čime je potvrdila da je put slobodan.
Unutar prednjeg dvorišta biblioteke senke hitro prođošle pored
sedećih skulptura svetog Isidora i Alfonsa X Mudrog, koje kao da su
sa petnaestog stepenika iznad nivoa ulice posmatrale kretanje uljeza.
„Trči, do đavola!“, naredila je prva senka. Za deset sekundi su već
bile priljubljene uz prednji zid, levo od stepenica. Pet sekundi kasnije
druga prilika, „bravar“, otvarala je jedna od staklenih vrata zdanja.
„Pica na poloţaju, prijem.“
„Bravarev“ glas jasno odjeknu u unutrašnjosti forda.
„Jasno, Pica 2.“
„Da li je čuvar na ulazu?“
„Odrično. Put je slobodan... srećno.“
Kada su senke prišle zgradi, lučni prolaz koji vodi u biblioteku
bio je pust. Osim toga, crvena svetlost alarmnih senzora u uglu bila

135
je isključena.
„Mora da je otišao da se olakša...“, prošaputa prva prilika videvši
slobodan put.
„Dva minuta trideset sekundi“, odgovorio je „bravar“.
„U redu. Napred!“
Spretno se uspeše uz trideset pet mermernih stepenika koji vode
do ulaza u glavnu salu prijemnice. Ona je nešto ranije opremljena
desetinom kompjutera kako bi čitaoci mogli da pristupe bazi
podataka. Pošto su skrenuli desno i prošli pored tamnog krila
kataloga, priđoše staklu u dnu.
„Daj mi dijamantsku iglu.“
S hirurškom preciznošću „bravar“ probuši ugao najzapadnijeg
prozora i opisa savršenu kruţnu Uniju. Potom na površinu priljubi
dve male lepljivke kojima u tišini izvuče staklo.
„Osloni ga na zid“, naredio je pratiocu.
„Dobro.“
„Tri minuta četrdeset sekundi.“
„Tačno. Idemo.“
Naruţeni prozor odvajao je prostoriju s katalozima od rukopisne
sale. Samo je bleda svetlost znakova za izlaz u slučaju nuţde
osvedjavala prostoriju.
„Trenutak!“, „bravar“ se naglo zaustavi. „Bazo, da li me čujes?
„Pica 2, slušam.“
„Ţelim da mi potvrdiš da li kamera ispred 'ćelije‟ nešto
registruje.“
„Odmah.“
Ĉovek u fordu otkuca uputstva u računar koji je bio povezan s
malom kruţnom antenom na krovu kombija. Antena se uz tiho
zujanje okrenula ka biblioteci odašiljući poseban elektronski signal.
Ubrzo, tečni kristal se osvedi i na monitoru se pojavi potpuni plan
glavnog sprata građevine.
„Savršeno!“, uzviknuo je treći čovek. „Saznaću za tren, Pica 2.“
„Poţuri, bazo.“
Hitro je mišem preleteo preko rukopisne sale i odmah je dobio
njen trodimenzionalni prikaz. Postavivši strelicu na pravo mesto,
kliknu na jednu od kamera sa zapadnih vrata. Ikonica nazvana
„scanning“ označavala je da je sistem povezan sa sigurnosnom

136
centralom biblioteke i s centrom za odašiljanje koji ga je povezivao sa
glavnim štabom preduzeća za nadzor.
„Hajde, hajde“, nestrpljivo je šaputao treći čovek.
„Trenutak, Pica 2... Tu je!“
„Pa?“
„Moţete da produţite. Samo je velika kamera aktivna.“
„Bravar“ i njegov pratilac skočiše u unutrašnjost prostorije koja je
sluţila za čitanje rukopisa, skrenuše levo i poţuriše kroz vrata koja
su popustila čim su gurnuli prečku.
„Stepenište. Ĉetvrti podrum.“
„Ĉetvrti?“
„Da. Poţuri. Ovde smo već četiri minuta i pedeset devet sekundi.“
Ĉetrdeset sekundi kasnije, „bravar“ i njegov pratilac bili šp. na
kraju stepeništa.
„Sad smo sami“, primetio je. „Ovde ne moţemo da primimo
signal od ekipe podrške, ovo je blindirana prostorija.“
„Dobro. Ova vrata?“
Pred njima se ponosno uzdizala metalna pregrada četvrtastog
oblika s dva krila i dva i po metra širine. Sistem za otvaranje bio je
ugrađen u zid, desno od ogromnih vrata, a pokretao se magnetnom
karticom i šifrom koju je trebalo otkucati na maloj tastaturi.
„Nije to ništa“, nasmejao se „bravar“. „Samo su nebeska vrata
osigurana protiv lopova.“
Pošto je podigao fantomku koja mu je skrivala lice i skinuo ranac
sa leđa, iz torbe je izvadio nekakav računar. Potom iz jednog dţepa
izvadi kabl koji se završavao muškom utičnicom. Ubacio ga je
neposredno ispod čitača kartice.
„Da vidimo da li radi“, promrmlja. „Izgleda da koriste sigurnosni
program koji se zasniva na sistemu Fišet. Biće dovoljno da otkucam
pravi broj i...“
„Pričaš sam sa sobom?“
„Šššš!... Sedam minuta dvadeset sekundi... I, otvoreno!“
Zelena svetlost pored tastature sigurnosnog sistema i zvuk u
visini brave nagovestili su da je ulaz u „ćeliju“ upravo poklekao pred
„bravarevom“ genijalnošću.
Druga prilika nije pokazivala uzbuđenje. Iako preciznost, s kojom
je prvi prestupnik obavljao zadatke, nikad nije prestala da zadivljuje

137
njegove saradnike, svi su naučili da prikrivaju oduševljenje.
„U redu, sad je na mene red.“
Druga senka uđe u blindiranu salu. Tu posegnu za svojim
ruksakom kako bi pronašla uređaj za gledanje u mraku. Po strani
ostavi skupe crvene mokasine koje je uvek drţala na vrhu i izvuče
patriota, najnovije rešenje za pojačavanje svetlosti. To joj je bila
omiljena igračka. Samo što je skinula fantomku otkrivši neţno
ţenstveno lice i crnu kosu skupljenu u rep, prilika namesti uređaj na
lice. Zasmetao joj je pisak koji je obavestio da je baterija aparata
puna.
„Dobro, lepi, gde si?“, zapevušila je.
Lagano, infracrvenim pogledom, poče da prelazi preko oznaka
stalaţa koje su se nizale pred njom. Prva su bila slova Mss., potom
Mss. Facs., a onda Mss. Res.
„Aha. Tu je. Rezervisani rukopisi.“

138
 36
„Prokletstvo! Zar ne mogu da me ostave na miru?“
Karlosa Alberta ništa nije toliko iritiralo koliko buđenje uz zvuk
telefona. Mada se u njegovom slučaju radilo o bolesnoj fobiji. Kupio
je najbolju automatsku sekretaricu koja je postojala na trţištu i
obećao sebi da se nikad neće javiti ukoliko ne zna ko ga zove. Ali,
kad je bio kod kuće, nije bio u stanju da ispuni zavet.
„Karlitos? Da li si tu?“
„Da... Hose Luis?“
„Ko drugi? Dobro me slušaj...“
Policajčev glas je bio napet.
„Sinoć su nepoznata lica ušla u biblioteku i odnela nešto iz njenog
popisa.“
„Stvarno? Dobro, obrati se El Paisu“ odgovorio je mrzovoljno.
„Ĉekaj malo. Slučaj su poverili mom odseku. Znaš li zašto?“,
Martinova teatralnost uznemirila je Karlosa. „Sumnjaju da iza
pljačke stoji neka sekta.“
„Da?“
„Da, Karlitos. Međutim, postoji nešto vaţnije. Iznenadilo me je što
je nestali materijal rukopis koji ima veze sa tobom.“
„Šališ se.“
Sad je novinar promenio boju glasa.
„Nikako, prijatelju. Zato te i zovem. Ti si sinoć bio poslednji
posetilac u rukopisnoj sali, zar ne?“
„Da, mislim da si u pravu.“
„Traţio si primerak..sačekaj da proverim, Hronike Benavidesa.
Knjige iz 1630. godine.“
„Ukrali su Hroniku“„ Karlos nije prestajao da se čudi.
„Ne, ne. Nestao je jedan neobjavljeni rukopis tog Benavidesa koji
je, kako su mi objasnili, kasnija verzija knjige koju si ti traţio. Nikad
nije odštampan. Nastao je četiri godine nakon tvoje Hronike.“
„Kakve to veze ima sa mnom? Zar sumnjaš na mene?“
„Pa, Karlitos, ti si praktično jedini trag koji imamo. Osim toga, ne
moţe se poreći da postoji izvesna povezanost između tvoje posete
biblioteci i nestalog rukopisa.“
„Da nije to još jedna tvoja ‟istovremenost‟?“

139
 „Da“ uzdahnuo je. „I ja sam pomislio na to.Ali u policiji niko ne
čita Junga. Ovde se ‟istovremenosti‟ nazivaju dokazima.“
„U redu, Hose Luis. Treba to što pre da razjasnimo. Gde ćemo se
naći?“
„Prijatelju! Raduje me što isto mislimo.“
„Odgovara li ti bar Gihon, ispred biblioteke... recimo u dvanaest?“
„Ĉekaću te.“
Karlos spusti slušalicu s osećajem gorčine koja mu zastade u grlu.
Tri sata kasnije, dok je čekao sedeći za jednim od Gihonovih
stolova, Martin je prelistavao novine. Sedeo je pored prozora lokala
pokušavajući da prepozna novinarevu priliku u bujici prolaznika
koja se u to vreme valja Avenijom Rekoletos.
Ubrzo je došao Karlos. S njim je bila osoba aljkavog izgleda,
ošišana na marinca; bio je zdepast, delovao je mlako, a sitne i usečene
oči odavale su utisak da na licu ima ucrtanu liniju.
„Dozvoli da te upoznam s Ĉemom Himenesom, najboljim
fotografom iz mog uredništva. I jedinim“ nasmejao se.
Hose Luisov izraz lica zahtevao je podrobnije objašnjenje.
„Bio je sa mnom kad sam išao u Agredu“, dodao je. „Uţiva moje
potpuno poverenje.“
„Drago mi je.“
Policajac pruţi ruku Ĉemi koji mu ne reče ni reč. Kad su se
smestili, naručiše tri kafe i zapališe cigarete. '
„Pa“, Karlos otpoče paljbu, „šta su tačno ukrali?“
Martin iz unutrašnjeg dţepa jakne izvadi mali notes i stavi
naočare kako bi bolje video.
„Kao što sam ti rekao, radi se o veoma vrednom rukopisu.
Napisao ga je 1634. godine fra Alonso de Benavides koji ti je, po
svemu sudeći, dobro poznat.
Karlos potvrdi.
„Po onome što mi je danas objasnio sluţbenik iz istorijske arhive
biblioteke, taj tekst je prerađen s ciljem da se pošalje papi Urbanu
VIII kao dopunjeni izveštaj Hronike koju je štampao Filip IV u
Madridu, a koju si ti juče traţio...“
„Koga bi mogli da zanimaju ti spisi?“
„U tome i jeste problem: mnoge ljude. Nestali rukopis imao je
obilje beleški na marginama koje je napravio lično kralj Španije. To

140
ga čini... neprocenjivim.“
„Neprocenjivim? Koliko bi moglo da košta tako nešto?“, zacaklile
su se sitne Ĉemine oči.
„Teško je proceniti, pre svega zato što nema mnogo kolekcionara
koji bi umeli da odrede vrednost dela. Milion dolara na crnom
trţištu? Dva, moţda?“
Fotograf zazviţda.
„Ne razumem“, reče, „zašto je slučaj dodeljen vama. Karlos mi je
rekao da se vi bavite sektama...“
Fotografovo pitanje je zasmetalo Martinu. Policajac ispitivački
pogleda Karlosa.
„Ĉoveče, ne brini“, preuze novinar. „Već sam ti rekao da moţeš
da imaš poverenja u Ĉemu.“
„Dobro“, prihvatio je. „Osim 'traga‟ koji upućuje na Karlosa,
znamo i to da je pre nedelju dana izvesni Red svete slike ponudio
biblioteci trideset miliona pezeta za taj isti rukopis.“
„Trideset miliona!“, ponovio je Ĉema. „Malo u poređenju sa...“
„Biblioteka, naravno, nije prihvatila ponudu i više nije čula vesti
od reda. Stvar je u tome što u popisu bratstava i udruţenja
Episkopije ne znaju za organizaciju pod tim imenom, a ne znaju ni u
Rimu. Zbog toga moja jedinica sumnja da bi mogla biti neka sekta
katoličkih fundamentalista.
„Uz to i bogatih“, uzbuđeno dobaci fotograf.
„Da li se već zna kako je ukraden?“
Hose Luis izvi obrve. Očekivao je to pitanje. .
„To je, u stvari, najneobičnije. Rukopis je čuvan u blindiranoj
prostoriji biblioteke. Zaštićena je veoma sloţenim sigurnosnim
sistemom i čuvarima koji celu noć šetaju zgradom. Elem, nijedan
alarm nije pokrenut, niko ništa nije čuo i da nije isečenog stakla s
prozora rukopisne sale, verovatno se još ne bi ni znalo za krađu.“
„To znači da imate nešto“, uleteo je Ĉema ponovo.
„Da. Staklo koje nije na svom mestu i...“
Hose Luis je oklevao.
„...i poziv u Bilbao koji je u četiri i pedeset devet ujutro obavljen s
telefona na glavnom spratu biblioteke.“
„To je vreme pljačke?“
„Moguće. Broj je ostao zabeleţen u memoriji centrale pa smo već

141
obavili odgovarajuće provere. Mislimo da se radi o laţnom tragu.“
„Ah! Zašto?“
„Zato što odgovara broju škole koja je u to vreme, naravno, bila
zatvorena. Verovatno se radi o veoma dobro obučenim
profesionalcima koji su elektronski ostavili broj da bi nas naveli u
šlepu ulicu.“
„Moţda nisi u pravu.“
Ĉuvši zagonetni Karlosov odgovor, Hose Luis umalo ne proli
kafu.
„Ţeliš nešto da mi kaţeš u vezi sa tim?“
„Pa, recimo da imam predosećaj.“
Novinar poče da proverava svoje beleške od 14. aprila, dana kad
su razgovarali sa kaluđericama iz samostana Bezgrešnog začeća u
Agredi. ,
„Ĉema, sećaš li se šta su nam rekle sestre iz Agrede?“
„Rekle su nam puno toga, zar ne?“
„Da, da“, sloţio se Karlos i dalje listajući komentare. „Mislim na
onaj vrlo jasan trag.
„Ne znam.“
„Evo ga!... Hose Luis, imaš li kod sebe mobilni telefon?“
Policajac začuđeno potvrdi.
„A broj te škole u Bilbaou?“
Ponovo se sloţio pokazujući sedmocifreni broj iz svog notesa.
Karlos uze policajčevu motorolu i brzo okrenu devetocifreni broj.
Nakon niza pisaka, snaţno se začu signal slobodne veze.
„Pasionisti, izvolite“, javio se opori glas.
Novinar se zadovoljno osmehnu ugledavši izraz neverice na
policajčevom i fotografovom licu.
„Dobar dan. Mogu li da govorim s ocem Amadeom Tehadom,
molim vas?“
„Na fakultetu je, gospodine. Pokušajte po podne.“
„U redu, hvala vam. Ali, on tu ţivi, zar ne?“
„Tako je.“
„Do viđenja.“
„Agur“25

25 Bask.: Do viđenja. (Prim. prev.)

142
 Dva iznenađena pogleda ukrstiše se na Karlosu.
„Imam ga, Hose Luis... Tvoj čovek je otac Amadeo Tehada.“
„Ali, kako si za ime boga...“
„Jednostavno: još jedna ‟istovremenost‟“ ćušnuo ga je laktom. „U
Agredi su nam kaluđerice pričale o 'stručnjaku‟ koji pokušava u
Rimu da progura slučaj sestre Marije Hesus od Agrede ne bi li je
proglasili za sveticu. U svesci sam zabeleţio podatak kako bih ga što
pre posetio, a znao sam da ću ga naći u verskoj ustanovi pored
škole... u Bilbaou.“
„Gospode Boţe!“
„Da li će Narodna policija biti raspoloţena da plati jedan lep put u
baskijske zemlje?“
„Naravno, Karlitos...“, promuca Hose Luis. „Još koliko sutra.“ Te
dodade: „Ipak, podsećam te da si i dalje na mom spisku
osumnjičenih.“

143
 37
Los Anđeles, Kalifornija.

„Pa, Dţenifer, nije u pitanju tumor.“

Doktorka Linda Mejers prelistavala je nalaz sa rendgenske
tomografije koju je Dţenifer prethodnog dana obavila u
Medicinskom centru Sedars-Sinaj. Pacijentkinjina moţdana masa
pokazivala je normalno tkivo i kičmenu moţdinu. Moţdani reţnjevi
bili su zdravi, i nije bilo nijedne jasne mrlje koja bi nagovestila
prisustvo stranog tela u mozgu.
„Doktorka, kao da vam nije drago.“
„Oh! Ne, nikako! Naravno da mi je drago, Dţenifer. Jedino što...“
„Što?“
„Što i dalje ne nalazim uzrok koji bi objasnio vaše snove. I dalje se
ponavljaju, zar ne?“
„Svake noći, doktorka. Znate, ponekad imam utisak da mi nešto
nalaţu. Kao da je moj um ogromno bioskopsko platno na koje neko
projektuje dokumentarni film. A to radi u delovima. Povremeno mi
dozvoli da vidim scene koje na mene ostavljaju snaţan utisak“
„Kao onu s Indijancem koji na ruci ima isti urođeni beleg kao i
vi.“
„Baš tako.“
„Ili prisustvo osobe čije vam ime zvuči poznato kao, na primer. ..“
Mejers baci pogled na njenu kliničku istoriju „Ankti!“
Dţenifer potvrdi.
„Dţenifer, dozvolite da vas nešto upitam.“
„Izvolite.“
„Da li sve ovo utiče na vas? Mislim, osećate li se loše ili neprijatno
zbog tih snova? Ili vam, pak, stvaraju osećaj zadovoljstva?“
Pacijentkinji je bio potreban trenutak da razmisli. Nije bilo
jednostavno objasniti nešto što je daleko od toga da joj smeta svake
noći sve više intrigira.
„Zapravo, doktorka“, konačno reče, „prvobitna briga je prerasla u
znatiţelju.“
„U tom slučaju, Dţenifer, moţda moţemo da izmenimo pravac
kojim ide naša terapija. Umesto da mi pričate šta ste sinoć sanjali,

144
reći ću vam šta se moţe učiniti sa tehnikom koja se zove hipnotička
regresija. Jeste li spremni?“
Dţenifer uzvrati pokretom.
„A da li ste vi?“

145
 37

Između Islete i Gran Kivire.

Avgust 1629. godine.

Šest dana po izlasku iz misije San Antonio, Sakmovi ljudi već su

počinjali da podleţu umoru. Jedva su hodali, a zalihe su bile na
izmaku. Od četiri lige, koliko su fratri prelazili prethodnih dana,
sada su pokrivali tek dve dnevno.
Između ostalog, krive su i povećane mere predostroţnosti. Naime,
tri čoveka iz izvidnice ostavljala su znakove na stenama ili kori
drveta kako bi saopštili da li je put siguran. U isto vreme je druga
grupa osmatrala krila pratnje vodeći računa o fratrima, u obimu od
nekih hiljadu metara.
Uporno su išli ka severoistoku osvajajući sa svakim zalaskom
sunca nekoliko minuta svetla potrebnog za prelazak preko starih
apačkih lovišta. Mada su znali da su se Apači odselili na druga
staništa, njihove bivše zemlje su im i dalje budile sujeverni strah.
Ipak, ništa se nije desilo.
Ti dani laganog hoda posluţili su fra Huanu de Salasu, a
prevashodno mladom fra Dijegu Lopesu, da uče o pustinji. Fra
Dijego je bio momčić iz severne Španije, snaţan kao hrast i naivan
kao dete. Sve ga je zanimalo, mada je najviše bio obuzet ţeljom da
nauči indijanski jezik kako bi im što pre preneo reč boţju.
Franjevci su tih dana otkrili da su „ravne severne zemlje“ kako su
ih zvali Humanosi na prvi pogled puste, zapravo prepune ţivota.
Indijanci su ih naučili da razlikuju otrovne od bezopasnih insekata.
Pričali su im o opasnim mravima ţeteocima, vrsti beskičmenjaka
koja svakim ugrizom, bolnijim od osinjeg uboda, ubrizgava otrov
koji uništava crvena krvna zrnca. Još su ih naučili kako da iseku
kaktus i iz njegove srţi piju vodu. Uputili su ih i na to da nikada u
kratkim letnjim noćima ne teraju od sebe rogatog guštera jer će ih on
štititi od škorpiona i ostalih otrovnih gmizavaca, a sledećeg jutra
moţe da posluţi kao doručak.
Devetog dana, malo pre sumraka, dogodilo se nešto što će uticati
na pouke. Celog dana je sevalo, i mada se nijedan oblak nije izlio nad
njima, to je uznemirilo Indijance koji su svaku prirodnu pojavu

146
doţivljavali kao proročanstvo.
„Moţda ćemo se noćas sresti s damom u plavom“, šapnuo je fra
Dijego starom ocu Salasu kada se predvodnik zaustavio na čistini da
bi podigli logor. „Humanosi su uznemireni, kao da nešto iščekuju...“
„Iz tvojih usta u boţje uši, brate.“
„I ja imam neki čudan predosećaj. A vi, oče?“
„To je zbog oluje”, odgovorio je fra Huan.
Na nekoliko koraka od njih, odmah pored Sakma, ljudi su
raspakovali ruksake i raščistili širok pojas zemlje. Gran Valpijev sin
nije mario za kišu, te je odlučio da noć provede na otvorenom kako
ne bi gubio iz vida horizont.
Pripreme za noćenje obavljene su s jednakom marljivošću kao i
prethodnih dana. Kočići su pobodeni u četiri ugla kampa. Potom su
povezani tankim uţetom na kome su visile zvečke tako da svaki veći
uljez mora da ih protrese čime bi upozorio straţare na svoje
prisustvo. Moralo se voditi računa jer bi u protivnom svako mogao
slučajno da pokrene alarm. Taj osnovni sistem zaštite bio je
upotpunjen straţom koja se smenjivala svaka tri sata, a takođe je bila
zaduţena za odrţavanje vatre u logoru. Ipak, to je vaţilo tek od
sumraka.
Pre toga je još nešto trebalo da se dogodi.
Naime, dok su franjevci pripremali svoje prostirke, paţnju im je
privuklo iznenadno uzbuđenje među Indijancima. Straţari su u dnu
doline razaznali grupu pešaka koja se kretala ka njima. U rukama su
nosili baklje... I znali su za njihovo prisustvo.
„Da nisu Apači?“
Fra Huan poţuri do Sakma kako bi čuo vesti.
„Sumnjam“, odgovorio je. „Apači retko napadaju uveče. Boje se
tame kao i mi... Osim toga, pred napad nikada ne bi upalili baklje.“
„Onda?“
„Sačekaćemo. Moţda su trgovci.“
Deset minuta kasnije, kad su pašnjaci več bili obavijeni noćnom
tamom, baklje su stigle do logora. Bilo ih je dvanaest, a svaku je
nosio Indijanac sa tetovaţama. Skupinu je predvodio muškarac mrke
koţe koji je prišao Sakmu i poljubio ga u desni obraz.
Pridošlice se primakoše vatri i ne obraćajući paţnju na bele ljude,
baciše baklje na veliku lomaču.

147
 „Vidite!“, šapnuo je fra Dijego ocu Salasu. „Stari su.“
Fra Huan nije odgovorio. Pred njima su stajali Indijanci naborane
koţe, duge sede kose. Bili su pribliţno njegovih godina, mada čvršće
i zategnutije građe.
Jedan se uputio ka franjevcima. Fra Huan je morao da se
napregne kako bi razumeo šta mu je rečeno. Taj dostojanstveni
Indijanac je na mešavini tanoanskog i hopi dijalekta poţeleo da ih
uvek prati „dah ţivota“.
Fratri klimnuše u znak zahvalnosti.
„Dolazimo iz sela Sakma i njegovog oca Gran Valpija koje je na
dva dana hoda odavde. Nijedan ratnik vas još nije video, ali mi,
starci iz Bratstva magle, znali smo da ste blizu. Zato smo izašli da vas
dočekamo.“
Fra Huan je bratu Dijegu prevodio taj niz zvučnih reči. Starac koji
je prekinuo tišinu nije skidao pogleda sa oca Salasa.
„Za dobrodošlicu vam donosimo kukuruz i tirkiz“, nastavio je
pruţajući korpu sa predmetima koji su sijali na svetlosti plamena.
„Zahvalni smo vam na dolasku. Ţelimo da našem narodu govorite o
Poglavici-svih-bogova, da propovedate i da nas uputite u tajne
njegovog oboţavanja.“
Franjevci prebledeše.
„Kako ste znali da baš sad dolazimo?“, pitao je fra Huan na
tanoanskom dijalektu.
Najstariji Indijanac uze reč.
„Znate već odgovor. Ţena iz pustinje je sišla među nas u obličju
plave munje i najavila nam vaš dolazak. To se desilo pre dve noći.
Više mesečevih mena je prošlo kako se prikazuje na tom mestu...“
„Znači, ona je ovde?“
Srce kaluđera zakuca jače.
„Kako izgleda?“
„Ne liči na naše ţene. Koţa joj je bela kao kaktusov sok; glas joj je
kao vetar koji puše između planina; a njeno prisustvo je kao
smirenost zimskog jezera.“
Lirski izraz starog Humano Indijanca ostavio je dubok utisak
„Ne bojite je se?“
„Oh, ne! Nikad. Zadobila je naše poverenje kada je izlečila bolesne
iz našeg plemena.“

148
 „Izlečila? Kako se to desilo?“
Indijanac strogo pogleda oca Salasa. Oči su mu sijale kao iskre s
lomače.
„Zar vam Sakmo nije ispričao? Skupina ratnika se uputila ka
zmijskom klancu da bi videla ţenu u plavom. Bilo je to neposredno
pre nego što je Gran Valpijev sin pošao ka vama. Na nebu je bio pun
mesec koji je osvetljavao celu dolinu. Kad smo došli na sveto mesto
naših predaka, videli smo da je plavi duh tuţan. Objasnila nam je
razlog. Obraćala mi se s prekorom što joj nisam ispričao za unukinu
bolest.“
„Šta joj je se desilo?“
„Ugrizla ju je zmija. Imala je veliki ujed na nozi. Pravdao sam se
objašnjavajući da naši bogovi ne mogu da izleče taktai ranu, ali ona
me je zamolila da joj dovedem devojčicu.“
„Naravno, doveli ste je.“
„Da. Ţena u plavom uzela ju je u naručje i obavila snaţnom
svetlošću. Potom, kada se plamen stišao, spustila ju je na tlo, a
malena je sama potrčala ka meni, potpuno izlečena.“
„Videli ste samo svetlost?“
„Tako je bilo.“
„Nikad vam nije pretila, ni traţila uslugu za izlečenje?“
„Nikad.“
„Nikad nije ušla u selo?“
„Ne. Uvek se zadrţava izvan njega.“
Drugi starac, bez kose i gotovo bezub, tada se obratio fratrima.
„Plava ţena nam je ovo pokazala kao dokaz njenog boravka među
nama i kao znak pozdrava s vama.“
Starac se čvrsto uspravio nedaleko od kaluđera. Potom, veoma
briţljivo i kao da se boji da će pogrešiti, pokrenu desnu ruku
podigavši je do čela, a zatim je spusti do grudi.“
„Krsti se!“, uzviknuo je fra Dijego. „Ali, kakvo je ovo čudo?“
Noć im je spremala još neka iznenađenja,.
Posetioci su im pokraj vatre pričali o prvim poukama plave ţene.
Fratrima je, od svega što su govorili, paţnju privukla činjenica da su
svi imali sopstvena iskustva sa njom. Kleli su se da su je videli dok
silazi na zaslepljujućoj svetlosti i da su se čak i sitne ţivotinje
umirivale kad bi došla u Gran Kiviru. Za njih je ta ţena bila od krvi i

149
mesa, a ne priviđenje ili utvara. Osećali su je bliskom, stvarnijom od
duhova koje su njihovi vrači zamišljali po unošenju svetih gljiva. U
stvari, nedvosmislenost njihovih priča bila je takva da su fratri
pomislili da se radi o nekoj varalici koja je krišom došla iz Evrope i
već šest godina se krila u pustinji.
Naravno, odmah su odbacili tu pomisao.

150
 39
Sledećeg jutra su istočne padine planine Mansano osvanule
veoma vlaţne. Na manje od osam liga od njenih obronaka, u pravcu
jugoistoka, nalazio se Sakmov logor. Indijanci su s prvim sunčevim
zracima pokupili sve svoje vlasništvo i zakopali ostatke prethodne
večeri.
Dok su se prikupljali poslednji kočići, franjevci su se povukli da se
zahvale Bogu za predstojeće krštenje paganskih duša. Znali su da
nije uvek bilo jednostavno i da je napredak crkve u Americi obojen
krvlju. Međutim, ni u tom trenutku kaluđeri nisu uspeli da ostvare
trenutak bliskosti sa Svevišnjim. Nekolicina starih Humano ratnika
se gotovo krišom priključila njihovoj molitvi; kao da su „stari
hrišćani“, klekli su pored njih i poljubili krstove koji su im visili oko
vrata.
Bilo je to ko zna koje iznenađenje po redu. Ponovni dokaz da se
nije moglo raditi o nesporazumu već o boţjoj promisli. Tako je, kada
je oko tri sata završena molitva, skupina obnovila svoj put ka Gran
Kiviri.
Kako je svetlost dana snaţila, predeo se postepeno menjao.
Promakli su pored slanih rukavaca i stigli do blagih severnih brda.
Bila su prošarana ţbunjem koje je privuklo paţnju Indijanaca. To su
bile guţve mesnatih iglica koje su briţljivo skupljali da bi ih, kako se
posle ispostavilo, poboli u kive. Zapravo, u pustinji je svaka biljka
imala svoju namenu, svetovnu ili duhovnu.
Fra Huan je ţeleo da sazna nešto više o konačnom odredištu.
Tokom puta se drţao najklonulijeg starca kako bi od njega izvukao
još podataka.
„Oh, oče!“, uzviknuo je. „Naše selo je jedino u celoj oblasti
izgrađeno od kamena. Kad sam bio mali, dočekali smo prvu posetu
Kastiljaca, i još onda su se iznenadili videvši naše kuće.“
„Kastiljanaca?“
„Da. Rekli su nam da se tako zove njihov narod. Objasnili su nam
da su pošli u potragu za sedam zlatnih gradova koje niko od nas nije
video. Ipak, kratko su ostali sa nama... Nismo ih zanimali“, nasmejao
se.
„Mora da je to bio Baskes de Koronado.“

151
 „Ne sećam se njegovog imena, oče. Ali preci, stariji i mudriji od
mene, pričali su mi o gordosti njegove strašne vojske. Nosili su sjajne
oklope nalik škorpionima, a bili su još otrovniji.“
„Mi smo drugačiji.“
„Videćemo, oče.“

Jedanaestog dana puta (i drugog dana po susretu sa starim

Humanosima), Sakmova četa se nalazila nadomak cilja. Svi su bili
samouvereni kao da su nedače prokockale priliku da im naškode.
Stoga, kada su konačno na horizontu prepoznali obrise kuća
obloţenih kamenjem i tamni procep zmijskog klanca, radost im
ispuni srca.
Fratri su, ipak, bili zatečeni.
Ispred njih je na ulasku u naselje stajalo pedesetak ili više osoba,
uglavnom ţena i dece, iščekujući njihov dolazak Predvodile su ih
dve starice koje su pridrţavale veliki krst od drveta i konoplje
ukrašen cvećem. Krst, visok kao bor, klatio se kao povorka Strasne
nedelje.
Sakmo napusti poloţaj predvodnika i povuče se do mesta gde su
se nalazili franjevci, te im šapnu:
„Mora da su to ţene ovaktl iz Bratstva rasutog kamenja. I među
njima su neke u blizini sela videle damu u plavom.“
Fra Huan ga ispitivački pogleda, ali Indijanac nastavi ne
primećujući njegovu sumnjičavost.
„Otkako je ţena iz pustinje došla kod nas, mnoge majke su pričale
s njom. I mada njima nije dozvoljeno da unose svete gljive koje
pospešuju opštenje s duhovima, nisu imali nikakvih teškoća...“
„One? Ko to?“
„Pogledajte, oče, vidite li dve starice koje pridrţavaju krst?“
„Vidim ih.“
„Kada su prvi put srele ţenu iz pustinje, prozvale su je
Sakvasohuh što znači ‟kaćina plave zvezde‟. Kasnije, kada su mogle
da predvide njen dolazak i obaveste ostatak sela, prestale su da je
zovu tim imenom.“
„One su mogle da predvide njen dolazak?“
„Da. Ţene imaju sposobnost da predvide budućnost. Zar vi to ne

152
znate?“ Napravio je stanku i nastavio: „Ako su ovde, to je sigurno
zato što ih je dama poslala. Sačekajmo.“
Kada su predvodnice Bratstva rasutog kamenja videle bele ljude
odevene na način koji je opisala plava dama, prepustiše se glasnom
oduševljenju. Izdigle su krst iznad glava i pribliţile se fratrima. Tu su
se, na njihovo zaprepašćenje, prekrstile. Zatim je jedna starica
zatraţila od fra Dijega da joj pokaţe „knjigu“.
„Knjigu?“
„Bibliju, brate!“, okosnu se na njega otac Salas.
„Ali, fraHuane...“
„Učini to! Predaj im je!“
Indijanka uze Bibliju u ruke, neţno je poljubi i uzviknu nešto
nerazumljivo što je uzbudilo ostale ţene.
Ţena je imala sedu kosu pokupljenu u dve pletenice. Nijednog
trenutka nije oklevala. Bibliju je pronela među ljude dozvoljavajući
im da je pomiluju. I bolesni su ljubili tamne korice Svetog pisma kao
da očekuju izlečenje. Drugi su se čak bacili
na zemlju traţeći blagoslov knjige. Većina se, ipak, zadrţala na
tome da je dotakne vrhovima prstiju.
„Ovo je, bez sumnje, boţje delo.“
Fratri nisu prestajali da se čude.
„Niko nam neće verovati kad im budemo pričali!“
„Hoće, brate. Vera ovih ljudi daće nam snagu.“

153
 40
Rim, Italija.

Da bi se s Trga svetog Petra stiglo u Radio Vatikan, treba se uspeti

Ulicom Končilacione i skrenuti levo. Za leđima ostaje spomenik
svetoj Katalini od Sijene, a put vodi ka dvokrilnim vratima na kojima
se jasno vidi ime radio-stanice.
Radio je zvanična institucija papske drţave. Prenosi njegove javne
sluţbe, putovanja i usklađuje rad stranih novinara koji ţele ponovo
da prikaţu događaje od velike vaţnosti. U osnovi, odrţava
neposrednu vezu sa svetim ocem. Moţda se zbog toga u vremenu
između Pavla VI i dugog papstva Jovana Pavla II njegov sadrţaj u
velikoj meri proširio. Pod upravom saveta koji vode jezuiti radi četiri
stotine osoba koje omogućavaju emitovanje sedamdeset programa
dnevno. Prenose se na trideset različitih jezika, od latinskog, preko
kineskog, arapskog, aramejskog, letonskog, vijetnamskog, do
japanskog...
Osim toga, Radio Vatikan raspolaţe izvanrednim tehničkim
mogućnostima zahvaljujući kojima se radio-talasi prenose na pet
kontinenata. Zapravo, oprema je takve snage da neki posmatrači
zaključuju kako uređaji u velikoj meri prevazilaze stvarne potrebe.
Ko zna.
Izvesno je, pak, da otac Baldi, kad je stigao u prostorije Radija,
ništa o svemu tome nije znao. Jedva je imao vremena da pojede pizza
al taglio26 pored novinske agencije na Trgu svetog Petra i da se na
tren razonodi lepim izlozima obliţnjih knjiţara. Visoka politika
telekomunikacija činila mu se dalekom poput naučne stanice na
Antarktiku.
Prošavši kroz vrata Radio Vatikana penjući se mermernim
stepenicama što vode do prvog šaltera za obaveštenja, „treći
jevanđelista“ se raspitao za prostorije oca Korsa.
„Drugi podrum. Kad izađete iz lifta, pođite hodnikom i doći ćete
do kancelarije 2S-22“, uputio ga je vratar ljubaznog lika, dok je u
svesku posetilaca beleţio broj lične karte. „Očekivali smo vas.“

26 Ital.: Parče pice. (Prim. prev.)

154
 Lift, stari tisen s rešetkastim vratima, ostavio ga je ispred hola
oivičenog belim vratima čije su kvake zamenjene metalnim ručkama.
Iako su na prvi pogled podsećale na brave podmornice, ubrzo je
otkrio da se radi o vratima koja su izolovala studija za snimanje. Na
svakim vratima je razaznao jedan od dva znaka, crveni i zeleni,
kojima se ljudima poput Baldija saopštavalo da li je ulaz slobodan.
Prostorija 2S-22 nije daleko od lifta. Ako se izuzme sitnica da ima
elektronsku bravu, skoro da se ne razlikuje od ostalih.
Ne razmišljajući, otac Baldi lagano, bez potrebe da uloţi napor,
okrenu ručku na vratima za devedeset stepeni. Nije bilo zatvoreno.
Popustila je i benediktinac se nađe u kruţnoj sobi sa lučnom
tavanicom od oko šezdeset kvadratnih metara, koja je sivim
paravanima bila podeljena na manje odeljke. U sredini, na
otvorenom, mogla se videti anatomska crna koţna fotelja i niz
medicinskih uređaja postavljenih na pokretna kolica oko nje.
Studio je blago osvedjen tako da se mogu razaznati predmeti
raspoređeni između sivih pregrada. Postoje tri odeljka: u jednom se
nalaze sloţeni sistem oscilografa, ekvilajzera i sto za miksetu gde se
sintetiše zvuk; drugi je pretrpan kutijama sa magnetofonskim
trakama i kliničkim izveštajima. Konačno,
treći odeljak raspolaţe kancelarijskim stolovima na kojima stoje
IBM kompjuteri najnovije generacije, kao i dve metalne kutije, svaka
sa po četiri fioke, i jedan neupotrebljeni kalendar Olimpijskih igara u
Barseloni.
„Opa! Sami ste se snašli!“
Iza Baldijevih leđa se začu mladalački glas. Nije imao italijanr ski
već severnoamerički akcenat. Veoma izraţen.
„Vi mora da ste sveštenik iz Venecije koji će zameniti oca Korsa,
zar ne?“ Baldiju priđe čovek u belom mantilu s ispruţenom rukom.
„Ja sam Albert Ferel. Mada, ovde me svi zovu il dottore Alberto.
Meni odgovara.“
U dottore namignu benediktincu. Bio je niskog rasta, uredno
podšišane brade i crvenog lica, a svoju ranu ćelavost pokušavao je da
prikrije raspoređujući preko lobanje pramenove retke kose. Sujetan.
Zavodljiv. Vragolast. Dok ga je Baldi procenjivao, doktor se trudio
da providnim plavim očima zadobije posetiočevo poverenje.
„Da li vam se dopada oprema?“

155
 Sveštenik nije odgovorio.
„Osmislili smo je prema slici ‟snevačke sobe‟ koju je pre nekoliko
godina Agencija za drţavnu bezbednost osnovala u Fort Midu, u
Sjedinjenim Drţavama. Najteţe je bilo napraviti kupolu. Naša
istraţivanja ambijentalnog zvuka zahtevaju savršenu akustiku.“
Baldi namesti naočare kako mu ništa ne bi promaklo.
„Uređaji koje vidite iza fotelje“, nastavio je Ferel, „sluţe da se
nadgledaju vitalne funkcije ispitanika. Elektronskim aparatom s
desne strane određujemo zvuke koji se ispituju. Puštamo ih kroz
kacigu sa stereo-zvukom, a podešavanje zvučnih frekvencija se
obavlja sa kompjutera.“
Doktor Albert se trudio da bude ljubazan. Bilo je jasno da je to
njegovo carstvo. Tu je bio opušten, ponosan na opremu koju je
uvezao na račun obezbeđenih fondova američkog kongresa.
„Pravimo video-zapis svake seanse“, produţio je. „Osim toga,
posebnim programom koji omogućava poređenje podataka beleţimo
vitalne funkcije ispitanika.“
„Recite mi nešto, dottore Alberto...“ boja glasa kojom je Baldi
izgovorio ime nije bila lišena izvesne zajedljivosti.
„Da?“
„Šta je tačno radio otac Korso?“
„Recimo da sam se ja bavio tehničkom stranom njegovog projekta.
Tehnologija koju ste vi, ‟četvorica jevanđelista‟, razvili Hronovizijom
bila je pomalo primitivna...“
Baldi u glavi stvori mentalnu sliku bičevanja tog neotesanca.
„Svece“ je pomenuo na način kao da njihov rad nije bio tajna. Što je
još gore, kao da se tajna ticala samo Vatikana ali ne i njega,
svetovnjaka, predstavnika naroda koji je odlučio da nema zvaničnu
religiju.
„Razumem“, suzdrţao se. „A šta vi znate o 'četvorici jevan-
đelista‟?“
„U stvari, ne mnogo. Samo to da su predvodili mnoge druge
elitne timove koji su manje ili više heterodoksnim metodama
nastojali da prevaziđu vremenske granice.“
„Pa, znate više od većine u Vatikanu.“
„Shvatiću to kao kompliment, oče Baldi. Inače“, dodao je s
primesom ozbiljnosti u rečima, „neposredno pre nego što ste došli,

156
kardinal Zsidiv me je pozvao da mi najavi vašu posetu.“
Sveštenik je naslutio da il dottore još nije završio.
„Da?“, podstakao ga je da nastavi.
„Primio je izveštaj s autopsije oca Korsa, pa me je zamolio da vam
prenesem zaključke. Kardinal veruje da biste voleli da ih čujete što
pre.“
Baldi potvrdi.
„Oče, Luiđi Korso je umro od frakture vrata usled pada sa
četvrtog sprata. Prvi kičmeni pršljen mu je prodro u lobanju i
ubio ga. Ipak“, nastavio je, „preliminarnim ispitivanjem otkriveno
je još nešto.“
„To nije sve?“
„Ne. Otac Korso je imao čir izazvan stresom. U ţelucu su
otkrivene promene svojstvene toj bolesti.“
„Što znači?“
„Vrlo jednostavno. Kao što naziv navodi, otac je pred smr<|
doţiveo jak stres. Forenzičar je gotovo siguran da ga je to navelo da
skoči s prozora. Ipak, ţeli da proveri da li je nivo adrenalina prešao
granicu normale pre nego što se bacio u prazninu. To će potrajati“,
dodao je.
„Šta je moglo da uzrokuje takvo nespokojstvo?“
Kao iskusan vojnik, Albert Ferel je bio naviknut na takva pitanja.
Već je morao da odgovara kada su ga karabinijeri posetili pre
nekoliko sati. Baš su mu oni rekli ono što će sada saopštiti ocu
Baldiju koji je hrabro podnosio njegova objašnjenja.
„Po onome što kaţe vratar doma svete Đeme, izgleda da je Korso
primio posetu neposredno pred smrt. Posetu ţene.“
„Ţene?“ Ferel se osmehnuo.
„I to zgodne, po svemu sudeći. Vratar je rekao da je visoka, vitka,
crne kose i svetlih očiju. Paţnju su mu privukle ekstravagantne
crvene mokasine koje je nosila. Kao da su od poznatog dizajnera.
Veoma skupe. Ĉini se da je dama bila s ocem Korsom oko četrdeset
minuta, a ostavila ga je četvrt sata pre nego što se bacio kroz prozor.“
„Pa..prošaputa Baldi, „iz toga moţemo da zaključimo ko je odneo
njegovu elektronsku arhivu.“
„Ma hajdete!“, našalio se. „Nemojte mi reći, oče, da poznajete tu
ţenu?“

157
 41
Il dottore Albert se zadovoljio objašnjenjima Đuzepea Baldija. Nije
mogao da pretpostavi ko je tajanstvena posetiteljka oca Korsa i na
osnovu onoga što su znali, neće biti nimalo lako naći je. I Korso je bio
univerzitetski profesor koji je često primao posete studenata i
studentkinja iz centra u kome je podučavao. Mada je malo verovatno
da neka od tih devojaka nosi crvene cipele, ili zvaničan kostim koji je
vratar opisao policiji, njegov opis bi mogao odgovarati nekoj majci iz
centra. Ili, moţda, nekoj saradnici s Radio Vatikana.
„Dobro me slušajte, Alberte. Pre nego što je umro, otac Korso mi
je u pismu saopštio da ste ostvarili neophodne zvučne frekvencije
koje omogućavaju da se vidi prošlost. Da li je to istina?“
„Tako je“, sloţio se. „Svi naši rezultati su u memoriji koja je s
njegovog kompjutera izbrisana. Ipak, moram vam priznati da smo
prevazišli samo posmatranje prošlosti.“
„Na šta mislite?“
„Videćete, oče. Osnovni cilj Hronovizije bio je da se dosegnu slike
i zvuci iz prošlosti. Vatikan je sebi zacrtao samo da baci pogled na
istoriju. Mi smo, pak, otkrili da na nju moţemo i da delujemo.
Prelazak s običnih posmatrača na pokretače učinio je ovaj projekat
mnogo vaţnijim nego što je bilo ko očekivao.“
„Jevanđelista“ nepoverljivo pogleda Alberta.
„Da delujete? Mislite U na voljno menjanje istorije? Njeno
preinačavanje?“
„Tako nešto, oče. Otac Korso je bio veoma svestan šta bi to moglo
da znači, te je poslednjih nedelja postao strog i mračan.“
„Doktore, moţete li mi to pobliţe objasniti?“
„Vidite, naš metod, kojim se ljudski um šalje u prošlost, koristi
izvesne harmonične vibracije, što nam je isprva omogućilo da
nazremo prethodna razdoblja. Ali, to je bilo sve. Kao gledanje filma.
'Putnik‟ nije mogao nikoga da opomene, ni da pomera predmete, ni
da svira muzički instrument. Bio je vrsta duha koji posećuje prošlost.
Ništa više.“
„Harmonične vibracije!“, uzviknu Baldi. „To je bila i moja teorija.“
Albert Ferel se počeša po bradi smeškajući se.
„Tako je, oče. Ali uznapredovali smo. Poznajete li rad Roberta

158
Monroa?“
„Tek ovlaš. Pominjao ga je Kardinal Zsidiv.“
„Moţda znate da je taj inţenjer zvuka razvio takvu akustiku koja,
kad se uspešno primeni, omogućava 'astralno udvajanje‟.“
„Da, to sam razumeo... Ali crkva ne zna ništa o 'astralnim telima‟.
To su laički termini novog vremena. Neodređeni.“
„Donekle ste u pravu“, prihvatio je Ferel. „Ipak, vaţno je da ne
dozvolimo da nas terminologija drţi u zabludi. Iako je Monro
govorio o 'astralnim telima', katolici imaju termin što se odnosi na
postojanje nevidljivog elementa koji se nalazi u svakom čoveku:
duša. Moţda vi ne verujete u njeno postojanje?“
„To su krupne reči“, progunđa Baldi. „Mislim da to udvajanje
nije...“
„Dobro, dobro, ne nameravam sa vama da diskutujem o teologiji.
Sve zavisi o kakvoj duši pričamo.“ Pomoćnik pokojnog oca Korsa
podiţe teatralno ruke. „Proučavao sam to pitanje pre nego što sam
došao ovamo. Sećate se da je sveti Toma tvrdio kako postoje tri vrste
duše s tri različita zadatka: čulna duša, duša koja pokreće ili da je
ţivot stvarima i duša koja stvara razum.“
Otac Baldi ga je ispitivao pogledom, ali nije odgovorio. Stvaralo
mu je mučninu, a istovremeno ga je i čudilo zašto se jedan
vojnik sluţi tomističkim pojmovima da bi opravdao svoj rad.
Njegov sagovornik je primetio tu teskobu.
„Što da ne, oče?“, pobunio se. „Ĉak je i Tertulijanac verovao u
telesnu prirodu duše što, na kraju krajeva, zastupa i Monro.“
„Telesna priroda duše? Duša nema teţinu, nema zapreminu, ne
miriše... nema fizičku prirodu!“
„Sveti Toma se dugo bavio čulnom dušom koja opšti s
materijalnim svetom i koju je, moţda, lakše 'probuditi‟ zvucima. Ja
nisam uveren da ta duša ne moţe da se otelotvori. Štaviše, otac
Korso mi je pričao da ste vi, istraţujući svete muzike, i Monro, sa
svojim laboratorijskim frekvencijama, uspeli da dođete do sličnih
rezultata... Jedino što je Monro stigao dalje, oče, postigavši voljno
‟udvajanje‟ duše.“
Albert Ferel okrete leđa Baldiju kako bi spustio roletne i upalio
svetio. Veče se spuštalo na Večni grad bojeći nebo u ţućkaste nijanse
neverovatne lepote. Sveštenik je rasejano promenio tok razgovora.

159
 „Rekli ste da je ova prostorija napravljena po modelu neke druge
iz Sjedinjenih Drţava, zar ne?“
„Da. Po ‟snevačkoj sobi‟ u Fort Midu.“
„Zašto je vojska napravila tako nešto?“
„Oh, oče. Nisam očekivao da ćete biti tako naivni“, osmehnuo se.
„Tokom hladnog rata smo saznali da Rusi, pored toga što razvijaju
obično i nuklearno naoruţanje, pokušavaju da otvore novo polje
bitke na duhovnom planu. Najbolje ljude su obučili da u stanju
astralnog udvajanja špijuniraju tajna američka postrojenja otkrivajući
gde se u Evropi nalaze savezničke rakete... Ne napuštajući Sibir!“
„Doktore, kaţete da sam naivan? Vaša drţava je došla do tih
zaključaka i odlučila da pokreA protivmere...“
„Tako je bilo“ il dottore je primetio ironiju u sagovornikovom
glasu. „Naša misija je bila da pre svega zaštitimo zemlju od napada
takve vrste, a da u sledećem navratu obavimo istraţivanja pomoću
Monroovih tehnika. Više naših agenata je pohađalo njegove tečajeve
i usavršavalo metode kako bi se napravila prva ‟snevačka soba‟ 1972.
godine. U to vreme sam bio običan kaplar, daleko od toga da
naslutim kakvo se ‟oruţje‟ u njoj osmišljavalo. Ali kad sam stupio u
Fort Mid, saznao sam da je Monro već ostvario dvadeset pet posto
uspeha u svojim astralnim ‟uzletanjima‟. U vojsci smo došli do tog
procenta zahvaljujući čeličnom programu psihološkog uslovljavanja.
Zarad toga smo regrutovali najbolje pojedince iz zemlje.”
Baldi ga je gledao s mešavinom neverice i zaprepašćenja. Ta
osoba, površni šarlatan, stvarno je verovao u to što govori. Šteta što
mu je ljubav prema otadţbini, oličena tim belim mantilom, izgledala
tako smešno.
„A kako su koristili sobu?”
„Isto kao što smo je otac Korso i ja koristili ovde. Naravno, ovo je
savršeniji model od onog iz 1972.“, reče pokazujući na koţnu fotelju
koja je dominirala prostorom. „Omogućava da se svakim ogledom
prikupi više podataka. Međutim, u osnovi je standardni postupak
ostao neizmenjen.”
„Standardni postupak? Nisam znao da tako nešto postoji.” „Pa,
postoji”, prekinuo ga je Albert Ferel. „Prvo bismo odabrali neku
osedjivu osobu, ‟snevača‟, a onda bismo je zasipali zvucima uzlazne
jačine. Tako smo uspevali da je dovedemo do stanja u kome se ‟duša‟

160
odvaja od tela i slobodno leti kuda ţeli.”
„Takvu osobu nazivate ‟snevačem‟?”
„Toga se dosetila jedna od poslednjih saradnica. Rekla nam je da
su je tako zvali u porodici i nama se ime dopalo.”
Baldi nije pridao značaj tom podatku, pa je nastavio. „Objasnite
mi bolje kakve zvuke koristite, dottore.” Sveštenik sede pored jednog
IBM-ovog kompjutera i poče da beleţi nešto u crni rokovnik koji je
izvadio iz mantije. Albert Ferel nije oklevao.
„Pa, radi se o prilično jednostavnom postupku. Monro je verovao
da su različite zvučne frekvencije sama suština svakog
od naših uobičajenih stanja svesti: od normalnog stanja budnosti,
do lucidnog sna, stresa, pa čak i mistične ekstaze. Bio je uveren da bi,
kad bi uspeo da stvori te 'suštine‟ i da ih ispitaniku pusti kroz
slušalice, njegov mozak ţeleo da podraţava te frekvencije, pa bi
samim tim i subjekta uveo u ţeljeno mentalno stanje. Moţete li da
zamislite mogućnosti koje otvara tako nešto? Svako bi, ako bi nam
pustio odgovarajući zvuk, mogao da nas navede da promenimo
raspoloţenje ili stav!“
„I... da li je uspeo? Da li je uspeo da ih stvori?“
„Naravno! Samo za to bi mu trebalo dati Nobelovu nagradu“,
rekao je dok je Baldiju pruţao crteţ koji je izvadio iz obliţnje kutije.
„Svaku od tih zvučnih ‟pojava‟, tih suština, nazvao je ‟fokus‟ i
obeleţio određenim brojem koji označava stepen jačine kojom utiče
na ljudski mozak.“
„Nalik skali.“
„Upravo tako. Kao skala“, ponovio je ii dottore. „Na primer,
otkrio je da tokom takozvanog 'fokusa 10‟ moţe da se pristupi
neobičnom stanju opuštenosti u kome je duh budan ali telo spava. U
suštini radi se o piskavom zvuku osmišljenom da dostigne
usklađenost moţdanih hemisfera i pripremi ispitanika za prijem
jačih frekvencija. Ta usklađenost se dostizala nakon tri do pet
minuta, a često je bila praćena neobičnim i neugroţavajućim telesnim
pojavama, kao što su delimična paraliza, golicljivost ili
nekontrolisani drhtaj.“
„Jesu li su svi ogledi u ‟snevačkoj sobi‟ počinjali na taj način?“
„Uglavnom. Postepeno se prelazilo na ‟fokus 12‟ kojim su
stimulisana stanja proširene svesti. Postizao se ‟viđ na daljinu‟

161
različitih predmeta, mesta ili osoba; nas je u početku najviše
zanimalo ovladavanje ‟vidom na daljinu‟ jer se moglo primeniti u
vojnoj špijunaţi.“
„Da li je postignut uspeh?“
„Do neke mere. Ipak je veći značaj pripisan otkriću i primeni
drugih viših ‟fokusa‟.“
„Drugih?“
„Da, oče. Monro je takođe stvorio zvuke 'fokusa 15‟ kojima su
ispitanici uvođeni u ‟vanvremensko stanje‟; to je postupak kojim se
ispitanik otvara za podatke koji potiču kako iz podsvesnog tako i od
drugih oblika više inteligencije.“
Albert Ferel pokuša da oceni sagovornikovu reakciju.
„Jeste li čuli za čenelinV„
„Pa“, Baldi je oklevao, „to je još jedan nusproizvod pokreta
Novog doba. Pseudomistično smeće, doktore. Ĉudi me da verujete u
to.“
„U stvari, oče, iskustva čenelina su nova verzija razgovora koje su
mistici vodili s Bogom ili Bogorodicom, odnosno glasova za koje se
veruje da ih je čula Jovanka Orleanka“, branio se. „U starini su ti
glasovi pripisivani anđelima. Pokazalo se da su frekvencije 'fokusa
15‟, nenamerno prikrivene u crkvenom pojanju, u prošlosti mogle da
podstaknu takva stanja. Zato sam se, oče, zainteresovao za
Hronoviziju i njena istraţivanja.“
„Svakako, treba da zaključim kako postoje i drugi 'fokusi'...“
„Naravno, oče. Ovde dolazi najzanimljiviji deo.“
Il dottore sede naspram oca Baldija kao da ono što će mu reći
mora biti propraćeno neposrednim pogledom u oči, pa mu treba
posvetiti najveću moguću paţnju.
„Od svih ‟fokusa‟ koje je Monro otkrio u svojim ogledima, nas, a i
oca Korsa, najviše su privukli takozvani ‟21‟ i ‟27' ‟Fokus 21‟
omogućava astralno udvajanje, a ‟27‟ dozvoljava da se to udvajanje
ostvari voljno. Ĉak i tako, naslutio je da postoji i viši ‟fokus‟ koji je
nazvao ‟X‟, a kojim se udvojena duša materijalizuje na ciljnom
odredištu, čime se postiţe nešto gotovo nadnaravno: ista osoba je
fizički prisutna na dva različita mesta.“
„Ţeleo je veštački da izazove bilokaciju?“
Baldi prestade da hvata beleške podupirući svoje pitanje ledenim

162
pogledom.
„Ne. Ni Monro ni mi nismo ostvarili taj ‟suštinski zvuk‟. Korso je,
ipak, ţeleo da mu priđe drugačije. U vatikanskom arhivu je otkrio
dosije o ţeni koja je, po svemu sudeći, usred sedamnaestog veka
uspela da se materijalizuje na hiljade kilometara udaljenosti od mesta
na kome se nalazila. Odlučio je da jednog našeg ‟snevača‟ pošalje u
to vreme kako bi 'ukrao‟ taj zvuk.“
„O kom vremenu se radi?“
„O 1629. godini u Novom Meksiku. Znate li zašto?“
„Dama u plavom!“, sinu mu.
„Odlično, oče!“, osmehnuo se Ferel zadovoljno. „Vidim da vas je
kardinal Zsidiv dobro uputio.“

163
 42
Bilo je devet uveče u Rimu, podne u Los Anđelesu, kada je Albert
Ferel pokazao ocu Baldiju istorijat „snevača“ koga je Luiđi Korso
poslao u Novi Meksiko, u godinu 1629. Zapravo, radilo se o
„sanjalici“. Dosije je govorio o Dţenifer Narodi, Amerikanki od
trideset četiri godine, advokatu iz okoline Vašingtona, čiji su se
mentalni letovi podstaknuti zvucima „fokusa 27“ okončali ozbiljnim
promenama ličnosti. „Nju je porodica zvala velikom sanjalicom.
Simpatično, zar ne?“, promrmlja il dottore.
Poslednja kratka beleška u izveštaju, koja je bila napisana rukom,
crvenim mastilom, začudila je venecijanskog sveštenika. „Napustila
projekat u petak 29. marta 1991. Pati od ozbiljnih napada
anksioznosti s poremećajima sna. Vraća se u Sjedinjene Drţave 2.
aprila u skladu sa preporukom Opšte bolnice Hristove oblasti u
Rimu.“

164
 43
Los Anđeles, Kalifornija.

„Do đavola! Postoji! Gospođice Narodi, prokleti kaluđer postoji!“

Linda Mejers je bila ushićena. Nikad je nije videla takvu. U ruci je
drţala beleške zapisane katastrofalnim rukopisom, a na licu joj se
očitavao izraz pobede. Posle njenog telefonskog poziva Dţenifer je
pohitala u ordinaciju na Ulici Brodvej. Otkrila je nešto vaţno, rekla
joj je, ali šta? Mejers je odlučno odbila da joj bilo šta priča telefonom.
„Dozvolite da vam objasnim“ duboko je udahnula dok je
pacijentkinji pokazivala stolicu. „Rano jutros sam odlučila da uz vaš
slučaj veţbam španski. Znate već, suprug mi večito zamera na
nedostatku zanimanja za njegov jezik Danas sam ga poslušala.“
„Veţbali ste španski?“, to je bilo najbesmislenije objašnjenje koje je
ikad čula.
„Razmišljala sam o vašim snovima. Koliko su neverovatno
ispunjeni pojedinostima i preciznim podacima. Tako sam bez vaše
dozvole obavila nekoliko r^govora sa Španijom ne bih li otkrila zna
li neko nešto o onome što ste mi pričali.“
Dţenifer je bila bez reči. Njen psihijatar je proveravao da li snovi
imaju istorijsku osnovu? Jesu li stvarni?
„Prvo sam pozvala Kraljevsku akademiju istorije. Pun pogodak!
Dali su mi broj Ambasade Sjedinjenih Drţava u Madrid. Konačno su
se isplatili časovi španskog!“
„Da. I šta su vam rekli?“
„Pa, stvar je u tome što su mi u Akademiji pojasnili nešto vaţno.
Ipak, savetovali su mi da pozovem Narodnu biblioteku. Kad sam im
rekla da zovem iz Ambasade, bili su veoma ljubazni, čak su mi dali
direktorov telefon.'*
„To ste im rekli? Da zovete iz Ambasade?“
Blistavi osmeh Linde Mejers osvetli prostoriju.
„Dţenifer, ne gledajte me tako! Bio je to međunarodni poziv!
Nisam smela da izgubim ceo dan. Bio mi je potreban brz odgovor!
Na kraju mi je direktor, vrlo prijatan čovek, pomogao.“
„Došli ste do direktora?“
„Pa naravno! Kad sam mu pomenula damu u plavom, odvratio je

165
pomalo hladno. Nepoverljivo. Kao da pokrećem tabu pitanje. Znate
na šta mislim?“
Dţenifer je potvrdila.
„Malo me je začudio. Odmah mi je rekao da su imali teškoća s
dokumentima zavedenim pod tom temom. Ipak, saopštio mi je da se
odlično seća kako je među spisima video ime fra Estebana de Peree.
Moţete li da zamislite moje zaprepašćenje? Potvrdio mi je da je Perea
kaluđer Franjevačkog reda i čuvar Novog Meksika. Bio je to dokaz
za kojim sam tragala. Vaš čovek, fratar koji se pojavljuje u vašim
snovima on postoji!“
„Onda, onda...“ Dţenifer je ubrzano disala.
„Onda, to što sanjate, gospođice, nije samo proizvod vaše mašte.
Ĉak su i datumi tačni! Direktor biblioteke nije ni zamucnuo; rekao mi
je da je fra Esteban de Perea stigao u Novi Meksiko 1629. godine da
bi istraţio pojavljivanje neke dame u plavom. Bogorodice ili tako
nekog.“
„Tek tako vam je sve to saopštio?“
„Nije bilo baš lako. Pričali smo skoro četrdeset minuta. Veoma se
začudio što sam ga pozvala postavljajući mu pitanja koja se tiču baš
tog materijala. Ĉak me je pitao da li sam čula za knjigu Hronika
Benavidesa.“
„Benavides?“ poskočila je. „Kao Benavides koga toliko pominju u
mojim snovima?“
„Tako izgleda, Dţenifer. Jeste li čuli za tu knjigu?“
Pacijentkinja slegnu ramenima.
„To sam mu i ja rekla. Da nikad ništa nisam čula o njemu. Ipak,
najviše me je začudilo to što je bio odlično upoznat sa svim što sam
mu objašnjavala.“
„Stvarno?“
„Da! Ta dama u plavom mora da je veoma poznata u Španiji. Bila
sam zatečena!“
„Je li vam rekao još nešto? Nešto što bi koristilo mojoj terapiji?“
„Ne. Ali ostavila sam mu svoje podatke da me pozove ili da mi
piše ukoliko otkrije nešto. A ja sam mislila da su Španci nebriţljivi
prema svom nasleđu!“
Dţenifer je veoma ozbiljno gledala Lindu Mejers.
„Šta sad, doktorka?“

166
 „Moraćemo da preduzmemo neke mere, zaista. U nedostatku
fiziološkog objašnjenja i psihičkog poremećaja koji bismo lečile,
preostaje nam samo da istraţujemo šta se događa, Dţenifer:
regresivna hipnoza.“
„Regresivna hipnoza?“
Svetlo pacijentkinjino lice naglo se smrači. Širom otvorenih očiju
ustala je sa stolice i počela da odmahuje glavom.
„Ne, ne. Ne dolazi u obzir. Ne hipnoza.“
„Šta vam je?“
„Nikakva hipnoza, doktorka“, bila je uporna.
„Dţenifer, hipnoza nije opasan metod. Ništa vas neće boleti.
Jedino će nam ona omogućiti da uronimo u vašu podsvest i
pronađemo izvor vizija“, nastavila je. „Vrlo je moguće da je koren
vaših snova.
„Doktorka, znam već šta je hipnoza!“, pobunila se.
„Pa?“
„Ne ţelim da se podvrgnem nikakvom tretmanu koji će mi
uzdrmati razum.“
„Oprostite, ali vaš razum je već uznemiren. Pokušavam da učinim
nešto kako biste prestali da sanjate te snove. Zar ne razumete? Vi
primate nešto što ima istorijsku osnovu. Moţda se radi o urođenom
sećanju. Urođeno sećanje!“, ponovila je kao da je i njoj potrebno da
čuje dva puta. „Tradicionalna psihologija to ne prihvata, ali u vašem
slučaju bi moţda...“
„Dosta, doktorka! Ne ţelim da me podvrgnete hipnozi!“
„U redu, Dţenifer. Smirite se.“
Mejers je prišla pacijentkinji i neţno je povela do koţnog divana
koji se nalazio pored prozora ordinacije.
„Vrlo dobro. Nećemo raditi ništa s čime se ne slaţete“, obećala je.
„Ipak, dozvolite da vas nešto pitam.“
„Šta god ţelite, doktorka.“
„Ima li taj strah od hipnoze veze sa radom pri Ministarstvu
odbrane o kome ste mi pričali?“
Dţenifer potvrdi pruţajući ruku ka čaši vode. Nije volela toga da
se seća. Nije samo hipnoza imala veze s njenim radom u Italiji. Bili su
tu i snovi. Ţelela je da sve to prestane!
„To je stvar drţavne bezbednosti, gospođo Mejers“, rekla je

167
ispivši vodu. „Znate već da ne mogu da pričam o tome. Najstroţa
tajna.“

Jedino što je doktorka Mejers izvela na čistac to popodne bio je

novi Dţeniferin san: Najskoriji. Igrom slučaja kakvu ţivot često
priredi, otac Esteban se u ovom nije pojavio. Mada, tu su bila dva
fratra koje je inkvizitor poslao u naselje Kvelose u Gran Kiviri kako
bi ispitali neobično zanimanje Humano plemena za veru stranaca.

168
 44

Gran Kivira.
1. avgust 1629. godine.

Avgustovske noći prijale su mladom ratniku Masipi i lepotici

Ankti. Sakmova kći je već dve nedelje krišom napuštala dom i usred
noći se penjala preko krova da bi leţala pored mladog keketla i
posmatrala zvezde.
Masipa se nikad nije bojao. Otac mu je bio pastir iz jednog od
devet bratstava u selu. Pašnjaci su ga naučili da se suoči s tamom,
vukovima i duhovima. Ankti, pak, nikad nije uţivala takvu pouku.
Za Sakma je dvanaestogodišnja ćerka bila dragulj koji nije trebalo
ruţiti zlokobnim pričama iz doline. Zato ju je Masipa očaravao
otkrivajući joj uzbudljive tajne.
„Gde me noćas vodiš?“
Baršunasti Anktin glas pokrenuo je trnce u mladiću.
„Da vidiš sumrak hotomkama“, odgovorio je. „Ubrzo će nestati i
ustupiti mesto jesenjim zvezdama. Ţelim da se zajedno oprostimo sa
njim.“
„Kako znaš sve to?“
„Tako što je pre dve noći nestala iza horizonta zvezda Ponoćona“,
odgovorio je sa sigurnošću astronoma koji govori o sumraku svetlog
Sirijusa.
Dva begunca napustiše logor i ponovo pogledaše nebo u blizini
zmijskog klanca. Osećaj slobode i moći koji su im ponoćni sati ulivali
bio je neopisiv.
Međutim, te noći neće imati vremena da se naviknu na tamu.
Nešto neočekivano i blago prostrujalo je ratnikovom koţom
pozivajući ga na oprez.
„Šta se dešava?“
Ankti je primetila da se njen saputnik ne pomera.
„Budi mirna!“, odvrati prigušenim glasom. „Video sam nešto...“
„Neku zver?“
„Ne. Nije to. Primećuješ kako se vetar povukao?“
„Šššš... Da“, sloţila se priljubivši se uz njegovu ruku.
„Mora da je ţena iz pustinje.“

169
 „Ţena u plavom?“
Masipina samouverenost povratila je malo smirenosti uplašenoj
Humano devojci. Mladi sokolić je pokušavao da se usredsredi na
tišinu.
„Ali, nema nikakve svetlosti...“, šapnula je.
„Ne. Još ne.“
„A da javimo starijima?“
„A kako da im objasnimo zašto smo se ovde zatekli?“
Devojka ućuta. Samo tren kasnije prekinuće se noćni muk. Sa juga
im je prilazilo neobično zujanje. Polako je napredovalo, ali od
njegovog treperenja je cela pustinja zadrhtala. Kao da se jato jastoga
uznemireno probija među granama obliţnje smreke iščekujući pravu
priliku da ih napadne.
„Ne miči se, veverice. Ovde je!“
Obavijeni pomrčinom, dvoje mladih paţljivo pođoše ka izvoru
zvuka.
„Ĉudno“, prošaputa Masipa. „Ništa se ne vidi.“
„Moţda...“
Ankti nije dovršila rečenicu. Kad su bili na samo deset koraka od
drveta, obasu ih bujica svetlosti ostavljajući ih nepokretnim od
iznenađenja. Zujanje je najednom prestalo, a vatreni slap oţive i poče
da opisuje krugove oko smreke. Kao da traţi nešto. Ili nekoga.
Devojka i mladić su se suzdrţanog daha divili prizoru. Sve je bilo
pitanje trenutka. Ţiva svetlost prestade da se osipa s neba. Dok se
skupljala i gubila snagu i veličinu, poslednji plamenovi poprimiše
ljudsko obličje. Prvo se ocrtao oblik glave, a potom donje varnice
prerastoše u ruke, struk, dugu odoru, noge i stopala. Begunci padoše
na kolena zadivljeni kao da čudo kome prisustvuju zavređuje izraz
potpunog oboţavanja.
Onda su začuli glas.
„Do-bro do-šli.“
Bila je to dama.
Glas je zvučao kao što su ga ratnici opisivali: neobična mešavina
groma, ptičjeg peva i naleta vetra.
Ni Masipa ni Ankti nisu mogli da odgovore.
„Do-šla sam vama jer znam da su rat-nici već do-veli lju-de koje
sam traţila.

170
 Humano mladić podiţe pogled ka svetlosnoj ţeni i pokuša da
prozbori. Ipak, nije uspeo.
„Promisao će se uskoro o-stvariti“, nastavila je. „Gospo-dari neba,
koji mi sa-opštavaju šta ra-dite i koji me ovamo do-vode svaki put,
re-kli su mi da su va-ša srca spremna da pri-me se-me Istine.“
Seme Istine? Gospodari neba? Kakav je to jezik? Ankti i Masipa se
uhvatiše za ruke. Neobični damin izgovor postepeno se
prilagođavao načinu kojim su govorili Humanosi, kao kad se voda
nakon vekova vraća starom toku.
„Ja sam pred-vodnica novog vre-mena“, dodala je tečnije. „Šalju
me da vam najavim do-lazak novog sveta. Gospo-dari koji me
dovode već dugo pra-te vaše korake. Mogu da ţive među va-ma jer
izgledaju kao Humanosi, iako su besmrtni. To su an-đeli. Ljudi od
krvi i mesa koji su jeli s Avramom, borili se s Jakovom i pričali s
Mojsijem.“
Ankti i Masipa slegoše ramenima. Nisu znali o čemu dama
govori. Ipak, odmah se setiše priča svojih starih o postanju sveta.
Priča koje su nasleđene od anasazija (starih) i od hopija (neprijatelja).
Znali su da su ljudi nastali u vreme „prvog sveta“, u doba koje se
okončalo velikom vatrom ustuknuvši pred druga dva sveta. Njihovi
dedovi su pričali da su se tokom Kaskare, „trećeg sveta“, bogovi
međusobno sukobili u ratu za prevlast nad ljudima. Kaćine, bića
ljudskog obličja koja su došla iz predela iza zvezda, borila su se
jedna protiv drugih. Kasnije, veoma retko, pokazivala su se kao ljudi
i ţene od krvi i mesa. Zakleli su se da će se vratiti pred kraj „četvrtog
sveta“ ili na početku „petog“ da bi ljude upozorili na opasnost koja
im preti.
Da li je dama jedno od njih? Najavljuje li im kraj sveta?
„Slu-šajte me“, ţena iz pustinje Hastavi. „Ţe-lim da vam predam
ne-što za bele ljude s kojima ćete se sre-sti. Biće to do-kaz moje
posete. Recite im da je Majka boţja sa njima i da im za-poveda da
među vama po-dele vo-du večnog ţivota.“
„Zašto mi...“, Ankti je gušila pitanje zanesena lepotom koja je
zračila iz ţene.
„Se-tite se, vo-da večnog ţi-vota.“
„Zašto mi?“, ponovila je.
„Zato što ste čis-tog srca, Ankti.“

171
 Posetiteljka onda podiţe ruke, sklopi ih u visini grudi i nestade
usred nagle ţestoke munje. Zujanje prestade. Tama je ponovo
zagospodarila pašnjakom. Bez traga su se ugasile varnice koje su
oblikovale došljakinju.
Ankti i Masipa zagrliše se uplašeno. Neobični predmet sijao im je
kod nogu. Dama ga je ostavila tu, za njih...

172
 45
Sledećeg dana su mladić i devojka bili u nedoumici da li da
ispune neobični zahtev. Znali su da kad skupu staraca budu predali
damin poklon, moraće da ga proprate beskrajnim objašnjenjima.
Zato su odlučili da sačekaju pravi trenutak najmanje upadljiv kako bi
ostvarili svoj zadatak. Kada se tog jutra, skoro u podne, fra Huan de
Salas udaljio od seoskih kuća kako bi na polju obavio svoje potrebe,
dvoje mladih mu potrča u susret.
Sustigli su ga kod krsta od hrastovine koji su ovaktl ţene pobole
na dan njihovog dolaska u Gran Kiviru.
„Oče..oslovi ga Ankti sklanjajući kosu sa lica. Bila je prelepa ţiva
devojčica. Blagog i naivnog pogleda. „Moţete li da nam posvetite
jedan trenutak?“
Fra Huan se okrenuo i video ih. Mladi Humanosi su mu pruţali
nešto uvijeno u suvo lišće kukuruza. Izgledali su neodlučno,
uplašeno.
„Šta ţelite, deco moja?“ osmehnuo se.
„Vidite, oče... Sinoć smo u blizini zmijskog klanca videli nešto.“
„Nešto?“
„Ţenu iz pustinje.“
„Ah?“
Fra Huan širom otvori oči. U trenutku je zaboravio zašto je pošao
u polje.
„Ţenu iz pustinje? Damu u plavom?“
Mladić i devojka jednoglasno potvrdile.
„Samo ste je vi videli?“
„Da.“
„Je li vam rekla nešto?“
„Pa“, oklevao je Masipa. „Zato smo hteli da vas vidimo, oče.
Rekla je da vi i drugi čovek, vaš saputnik, treba među nama da
podelite vodu večnog ţivota.“
Otac Salas oseti kako mu noge klecaju.
„Vodu večnog ţivota?“, ispitivao ih je pogledom. „Da li vi znate
šta to znači?“
Ankti i Masipa zbunjeno ustupiše korak unazad.
„Ne.“

173
 „Naravno. Kako biste znali?“
„Oče“, prekinuo ga je mladi keketl. „Ţena u plavom nam je
ostavila ovo za vas. Da ga nosite kao uspomenu na njene posete.“
„Poklon?“
Fra Huan se tresao spustivši pogled na paketić u kukuruznom
listu koji mu je pruţao Masipa. Fra Huan ga bojaţljivo uze i na licu
mesta ga otvori, ne puštajući decu da otrče kako su nameravala.
Sadrţaj ga je potpuno pomeo.
„Gospode Boţe!“, uzviknuo je na španskom.
Masipa i Sankti uzdrhtaše.
„Gde ste to našli?“
„Rekli smo vam, oče. Sinoć nam ga je predala ţena iz pustinje. Za
vas.“
Fra Huan pade na kolena plačući i smejući se istovremeno u
neobičnom stanju histerije. Franjevac je razgrnuo listove i izvadio
zaštićeni predmet. Nije bilo sumnje, bila je to brojanica sa sjajnim
crnim perlama, upotpunjena finim srebrnim krstom. Bio je to
predmet starih hrišćana, retke lepote.
„Presveta Bogorodice!“, uskliknuo je.
Ko bi osim Bogorodice mogao da bude pokretač tih poseta?
Fra Huan se iznenada setio priče koju je slušao tokom svoje
svešteničke obuke u Toledu mada mu se tada činila preteranom.
Pričalo se da je sveti Domingo de Gusman, osnivač Dominikanskog
reda, u trinaestom veku ustanovio molitvu brojanice koju mu je lično
dala Bogorodica. Zar ovo nije slično čudo?

174
 46
Madrid, Španija.

„Jesi li se najavio ocu Tehadi?“

Hose Luis Martin je vozio ne skidajući pogled sa ceste. Bilo je
tačno osam ujutro, vreme kada je saobraćaj na izlasku iz Madrida
proređen. Muka je uvek bila sa suprotne strane, na ulasku u
prestonicu. Još pospan, Karlos je uţivao u prolećnom predelu koji se
pruţao pred njima. Planinski klanac Somosijera već je ispratio
poslednje sneţne padavine za tu godinu.
„Ocu Tehadi?“, promucao je. Novinaru je bila potrebna jaka kafa.
„Ne. Nisam mogao da govorim sa njim, ali ostavio sam poruku da
ćemo danas po podne stići u Bilbao.“
„Rekao si mu da će razgovarati s policijom?“
„Ne, zaboga! Ti si policajac.“
„To je već bolje, Karlitos. Mnogo bolje.“
Karlos ispruţi noge ispod komandne table Hose Luisovog renoa
19 i namesti se što je bolje mogao.
„Hose Luis...“, budio se. „Puno sam razmišljao o telefonskom
pozivu iz Narodne biblioteke.“
„Da, i ja.
„Onda, sigurno imaš ista pitanja.“
„Na primer...“
„Pa, nešto ne razumem. Ako su lopovi profesionalci, a čini se da u
to nema sumnje, zašto su napravili taj poziv iz blindirane prostorije u
biblioteci? Da bi se odali?“
Martin poslovno posegnu za ručicom menjača.
„Ne znam“, reče. „I dalje je moguće da je broj okrenut preko
kompjutera da bi nas uputio na laţni trag.“
„Da. A zašto je to baš broj osobe koja ima veze sa slučajem
Agreda?“
„Slučajnost.“
„Pa ni ti ne veruješ u slučajnosti!“, negodovao je Karlos.
„Istina.“
Policajac je odsečnim pokretom prineo usnama skoro dovršenu
cigaretu i ponovo upalio dugme elektronskog upaljača.

175
 „Zna li se koliko je razgovor trajao?“
„Ni četrdeset sekundi.“
„Nije dugo, zaista.“
„Dovoljno da se neko obavesti o uspešnom ishodu operacije.“
„Tako nešto sanj i ja pomislio.“
„Naravno, kada budemo pričali sa ocem Tehadom, voleo bih da
mu ne kaţemo da istraţujemo pljačku.“
Karlos ga iznenađeno pogleda, ali ne odgovori.
„Pravićemo se da ne znamo ništa. Nadam se da će se, ako je
umešan, sam odati.“
„Na ovom putu, ja sam tvoj gost. Ti zapovedaš.“
Policajac se osmehnu i ponovo usmeri svu paţnju na put.

176
 47
Bilbao, Španija.

Izgubljen u jednom krilu grada, podalje od reke, Trg svetog

Felisisima prikazao se kao prost betonski trgić na kome se nalazilo
sedište sveštenikapasionista. Obe zgrade sada pripadaju neobičnom
redu koji je 1720. godine osnovao italijanski misionar i svetac Pablo
de la Krus, a kome odgovara zvučno ime Zajednica bosonogih
kaluđera svetog krsta i stradanja našeg Gospoda Isusa Hrista.
Jedinstvenost reda ne potiče od njihovog imena već od obaveze koja
kaluđerima nalaţe da pre zaređenja prihvate četvrti zavet. Osim
siromaštva, poslušnosti i čistote, zariču se da će propovedati kult
Isusovog stradanja i smrti.
Kad su se zaustavili ispred stepeništa na ulazu u dom, Hose Luis i
Karlos nisu znali te podatke. Zapravo, raspolagali su samo šturim
beleškama s nekoliko ključnih podataka o njihovoj „meti“. Naime,
Amadeo Tehada stupio je u red 1950. godine. Pohađao je studije
psihologije i istorije religije, a od 1983. drţao je mesto profesora
teologije na Univerzitetu Deusto. Uz to su ga smatrali vrhunskim
stručnjakom u oblasti anđeoske problematike.
„Otac Tehada? Trenutak, molim.“
Ćelavi pasionista obavijen skromnom crnom mantijom na čijem je
prednjem delu bilo srce od izvezenog platna zamolio ih je da
sačekaju u majušnoj čekaonici.
Tri minuta kasnije su se otvorila staklena vrata s oborenim
ivicama da bi propustila ogromnog čoveka. Tehada je sigurno imao
oko šezdeset godina. Gigantski rast (imao je više od metar i
devedeset centimetara i mantiju koja mu je još više isticala visinu),
seda kosa i duga brada, kao i boja glasa, darovali su mu izgled sveca
koji je ostavio snaţan utisak na kaluđerice iz Agrede.
„Znači, vi dolazite da me ispitujete o majci od Agrede...“
nasmejao se otac Tehada nakon rukovanja sa posetiocima.
„Pa, posle razgovora sa kaluđericama nismo imali mnogo izbora.
Bile su vrlo uverljive opisujući vas kao pravog mudraca.“
„Ma, hajdete! Samo ispunjavam svoje duţnosti. Otkad se bavim
proučavanjem ţivota sestre Marije Hesus, odviše me poštuju“

177
zadovoljno se osmehnuo. „Mada, naklonost je obostrana. Zapravo, u
tom samostanu se dogodio najneobičniji slučaj bilokacije za koji sam
čuo. Zato sam mu posvetio toliko časova i u njemu proveo toliko
dana.“
„Zaista?“
Tehadin osmeh ponovo osvetli čekaonicu.
„Oprostite na ţurbi, oče, ne ţelimo da vam oduzmemo suviše
vremena. Jeste li nešto zaključili u vezi sa bilokacijom?“
Pre no što je odgovorio, ogromni Tehada pomilova resicu na
levom uhu.
„Ne znam da li ste upoznati“, reče ne skidajući pogled sa Hosea
Luisa, „zapravo postoji nekoliko vrsta bilokacija. Najjednostavniji
oblik se svodi na običnu vidovitost. Bilocirana osoba vidi prizore koji
se odvijaju daleko od mesta na kome se nalazi iako se ni u jednom
trenutku ne sluţi očima. U pitanju je psiha. Radi se o osnovnom i ne
odviše zanimljivom primeru bilokacije...“
Policajac je bio potpuno pometen.
„Nastavite“, podstakao ga je.
„S druge strane, sloţenija i ona koja mene zanima jeste bilokacija
kojom se osoba fizički udvostručuje, te moţe istovremeno da deluje
na dva različita mesta. Svedoci mogu da je vide i kasnije potvrde
čudo, osoba dodiruje predmete, ostavlja tragove... Takva bilokacija
se, samim tim, jedina moţe nazvati čudesnom.“
Otac Tehada napravi stanku kako bi njegovi sagovornici mogli da
pribeleţe objašnjenja. Kad su završili, nastavi.
„Smatram da između ove dve bilokacije postoje razna stanja kroz
koja se osoba u manjoj ili većoj meri otelotvoruje na mestu odredišta.
Naravno, najneobičniji su slučajevi 'potpune materijalizacije‟; ostala
stanja mogu da se opišu kao obična duhovna iskustva.“
„A majka od Agrede pripada toj kategoriji?“, Karlos se potrudio
da pitanje zvuči smireno.
„Ne uvek.“
„Kako to mislite?“
„Moţda nije uvek“, ponovio je strpljivo pasionista. „Morate znati
da kada je kaluđerica bila podvrgnuta saslušanju inkvizicije 1650.
godine, priznala je da je putovala u Novi Meksiko više od pedeset
puta, mada su se oblici putovanja razlikovali. Nekad je imala utisak

178
da anđeo uzima njeno obličje kaluđerice i prikazuje se Indijancima; u
drugim prilikama, anđeo bi je pratio dok je letela nebom brzinom
misli; u većini slučajeva sve se dešavalo dok je padala u trans
okruţena sestrama iz samostana...“
„Rekli ste anđeo?“
„Pa, nemojte se toliko čuditi. Biblija ih često pominje i kaţe da su
nam veoma slični. Ĉak su i druge mističarke iz skorijih vremena, kao
Ana Katerina Emerih iz osamnaestog veka, rekle da anđeli pokreću
bilokacije kojima 'prelazimo mora brzo poput leta misli‟. Zar ne
zvuči divno?“
Otac Tehada im se osmehnu pre nego što je nastavio.
„Ma, nije to tako neobično“, reče šaljivim glasom. „Zašto anđeli ne
bi mogli da se pojave u Americi preko ţene? Ako prihvatamo ono što
se o njima priča u Svetom pismu, sad bi mogli da sede s nama a da
mi toga nismo ni svesni.“
Tehada im saučesnički namignu iako se Karlos pravio da ne
primećuje.
„Vi ih, onda, smatrate nekom vrstom... posmatrača?“
„Recimo da predstavljaju 'petu kolonu‟ koja iznutra nadgleda
određene odlike ljudske evolucije. Da li vam je poznat taj izraz?“
„‟Peta kolona‟? Naravno“, ubacio je novinar. „Tako se u
španskom građanskom ratu nazivao tajni pokret otpora koji se krio u
nekom gradu ili drţavi.“
„Eto, mladiću, na to sam mislio.“
„Pa... Vi ste stručnjak za studije o anđelima i znate o čemu
govorite.“
Martinova upadica nije se dopala ocu Tehadi.
„Ne mislite da se šalim“, poskočio je. „Ako ţelite da razumete
suštinu tajne dame u plavom i njene veze s majkom od Agrede,
morali biste da uzmete u obzir anđele.“
Martin se nije obazirao na upozorenje. Karlos produţi.
„Oče, pređimo na srţ pitanja. Da li smatrate da se kaluđerica
fizički prebacila u Ameriku?“
„Teško je reći. Ipak, istina je da ništa ne protivreči tom zaključku.
Mnogi drugi su doţiveli isto iskustvo i ostavili nam dovoljno
potvrda svojih trenutnih 'putovanja‟. Duhovnih i telesnih.“
Hose Luis se uzmuvao na stolici. Sva ta objašnjenja nisu ukazivala

179
ni na jedan trag o sudbini nestalog rukopisa. Osim toga, već je bio
upoznat s problematikom. Stoga je, iako s više takta nego obično,
pokušao da skrene pravac razgovora.
„Oprostite nam na neznanju, oče, ali moţete li nam reći postoji li
neki dokument, neka hronika iz tog vremena u kojoj se opisuju
pomenuti događaji?“
Otac Tehada im uputi blago snishodljiv pogled.
„Opa! Vi ste baš praktičan čovek To mi se sviđa.“
Hose Luis mu zahvali na komplimentu.
„Odgovor je potvrdan. Franjevački kaluđer po imenu fra Alonso
de Benavides sastavio je prvi izveštaj 1630. godine u kome je
prikupljao tragove o onome što bismo danas nazvali bilokacijama
majke od Agrede...“
„Tragove? To je sve?“, navaljivao je.
„Ne. Ĉetiri godine kasnije, isti fratar je napisao drugu proširenu
verziju izveštaja. Naţalost, nikad ga nisam proučio. Nikad nije
štampan iako se priča da je do te mere oduševio samog Filipa IV da
je kralju to postalo jedno od omiljenih štiva.”
„Zna li razlog?”
„Pa..oklevao je. „Ovo što ću vam reći nije ‟zvanično‟, ali izgleda
da je Benavides na marginama svog izveštaja zapisao formule koje je
majka od Agrede koristila da bi se bilocirala. To ga je očaralo.”
„Hajde!”, izlete Karlosu. „Kao udţbenik s uputstvima!” „Tako
nešto, zapravo.”
„Da li ga je posle kralja neko koristio?”
„Koliko ja znam, drugi izveštaj nikad nije napustio kraljevski
dvor, iako se u Vatikanu nalazi rukopisna kopija. Međutim,
dominikanac fra Martin de Pores, mulat iz Perua, doţiveo je brojna
iskustva bilokacije u slično vreme kad i kaluđerica iz Agrede.”
„Pretpostavljate da je taj fratar pročitao...”
„Oh, ne, nikako. Fra Martin je umro 1639. godine, pet godina
nakon što je Benavides sastavio svoja uputstva, a još pre je postao
čuven kao svetac. Znate li da su ga zvali ‟fra čistunac‟? Dok je
propovedao u Japanu, video je svog dvojnika mnogo pre no što je
Benavides napisao Hroniku 1634. godine.” Najednom, otac Tehada
stiša glas.
„Ponekad je čak na oltar crkve u Santo Domingu ostavljao cveće

180
koje ne raste u Peruu već u Japanu...“
„Verujete u to?“, obratio mu se Hose Luis s notom sarkazma.
„Nije samo pitanje vere, mada, i ona je vaţna! Jeste li čuli za oca
Pija?”
Samo je Karlos potvrdio.
Novinar je znao da je otac Pio, čije je svetovno ime Frančesko
Forđone, bio čuveni italijanski kapuciner27 koji je sredinom veka
ţiveo u Pjetijslčini. Tu se dovodi u vezu s nizom mističnih čuda: od
stigmate, koja mu se pojavila na telu, do dara proricanja. A da ne
govorimo o narodnom oboţavanju koje i dalje uţiva u Italiji.“
„I ocu Piju se“, produţio je Tehada, „pripisuje nekoliko čuvenih
bilokacija. Najpoznatijoj je svedok bio lično kardinal Barbijeri koji je
u to vreme bio arhibiskup u Montevideu. Jednom prilikom je u
Urugvaju video oca Pija iako ga je prepoznao tek kasnije, kad je
doš^o u Italiju. Pio je prepoznao njega, uprkos tome što u svom
smrtnom telu nikad nije boravio s druge strane okeana.“
„Mislite da je otac Pio imao moć nad svojim bilokacijama?“,
oduševljavao se Karlos.
„Ne samo on. I majka od Agrede je to činila, mada su meni
poznata još samo dva ili tri slična slučaja. Imam utisak da ta moć ima
veze sa dosegom bilokacija.
„Na šta tačno mislite?“
„Upravo to, domet. Otac Pio, kao i majka od Agrede, ţiveli su
bilokacije kratkog i dalekog dometa. Drugim rečima, lokalne kojima
su prelazili na drugu stranu zida svojih samostana ili u obliţnje
domove, ali i međunarodne bilokacije kada su se pokazivali čak na
drugom kontinentu.“
Hose Luis se promeškolji. Nije nameravao da troši puno vremena
na priče o mističnim pojavama. Kad je odlučio da ide u Bilbao, bilo je
to zato što je ţeleo da razreši pljačku, a ne da sluša predavanje o
verskim čudima.
„Oče, oprostite mi neotesanost“ uspravio se na stolici „ali, koliko
ste upoznati s Hronikom Benavidesa koja je bila u posedu Filipa IV?“
Tehada naglo zaćuta. On nijednom nije spomenuo ime

27 Kapucineri, religiozni red pri Katoličkoj crkvi koji je nastao odvajanjem od

Franjevačkog reda oko 1552. godine. (Prim. prev.)

181
dokumenta.
„Gospodo, zašto vas to delo zanima?“, upita.
Hose Luis još više ispravi leđa na stolici pokušavajući visinom da
dosegne dţina. Potom, iz dţepa jakne izvadi značku Narodne
policije koja kao da nije ostavila utisak na pasionistu, te opali.
„Ţao mi je što ovako menjam tok razgovora, oče, ali morate da
odgovorite na još nekoliko pitanja. Istraţujemo vaţnu pljačku.“
„Izvolite“ kolos je čvrsto odolevao policajčevom pogledu. Karlos
je u tome prepoznao prkos. Ništa neće postići, pomislio je.
„Da li ste juče ujutro, oko pet sati, primili telefonski poziv?“
„Da.“
„I?“
„Ne mogu vam mnogo reći. Bio je čudan. Neko je pozvao
centralu, a odande su poziv prebacili na moju sobu. Naravno,
probudili su me, a kad sam se javio, ni sa kim nisam razgovarao. Nije
bilo nikoga na vezi.“
„Nikoga?“
„Ne, nikoga. Spustio sam slušalicu, naravno.“
Odgovor je naizgled zadovoljio policajca. Barem se uverio da je
neko iz Narodne biblioteke pozvao taj broj.
„Imate li još pitanja?“
„Da...“, oklevao je. „Jeste li čuli za izvesniRed svete slike?“
„Ne. Da li bi trebalo da znam?“
„Ne, ne.“
„I ja imam pitanje za vas“, reče Tehada ozbiljno. „Smem li. da
znam zašto policiju zanimaju pozivi koje dobijam?“
Karlos nije mogao da se suzdrţi. Kao što se njegov saputnik bojao,
odgovorio je umesto njega.
„Rekli smo vam da istraţujemo pljačku. Juče uveče je iz Narodne
biblioteke u Madridu ukraden rukopis, primerak
Hronike Filipa IV koji je napisao Benavides... Druga, proširena
verzija.“
Otac Tehada uguši uzvik.
„Juče vas je neko u četiri i pedeset devet ujutro pozvao s telefona
u biblioteci. Jedino su lopovi mogli to da urade.“
„Isuse! Ja nisam znao čak ni...“
„Već ste nam rekli, oče“, Karlos je pokušao da ga umiri. „Ipak,

182
vaţno je da nas pozovete ako se setite nečega ili, moţda, ako vas
ponovo pozovu.“
„Poznajete li nekog iz Narodne biblioteke?“
Hose Luisovo pitanje zvučalo je gotovo kao optuţba.
„Direktor Enrike Balijente mi je dobar prijatelj. Bio mi je učenik u
istoj ovoj školi.“
„U redu, oče. Zvaćemo vas ako nam budete bili potrebni.“
Otac Tehada se nije ni osmehnuo. Vest o pljački ostavila je jak
utisak
„Ispratiću vas do izlaza.“
Kad su bili na vratima, Hose Luis se uputi ka kolima. Pasionista je
iskoristio priliku i uhvatio Karlosa za ruku. Dok je policajac s
mobilnog telefona zvao stanicu, otac Tehada je šapnuo Karlosu nešto
što ga je uznemirilo.
„Ti nisi policajac, zar ne?“
„Ne...“, promuca.
„Zašto se zanimaš za majku od Agrede?“
Snaga kojom mu je kolosova ruka stezala mišicu prisilila ga je na
iskrenost.
„Duga je to priča, oče. U stvari, imam osećaj da me neko, na neki
način, upliće u celu stvar.“
„Neko?“ dţin podiţe ramena u znak pitanja. „Ko?“
„Ne znam. Pokušavam da otkrijem.“
Tehada namesti nabore na mantiji i zauze stav ispovednika.
„Mladiću, mnogo nas je došlo majci od Agrede posredstvom sna,
vizije ili niza slučajnosti koje su, iznenada, pripremile naš put do
prepodobne.“
Novinaru se steţe utroba.
„Ĉuo sam za ljude koji su sanjali majku od Agrede ne znajući da
je to ona“, nastavio je. „Pojavljuje se okupana u plavoj svetlosti i
uvek te vodi kuda je naumila.“
Karlos proguta knedlu. Mišica mu je i dalje bila stegnuta.
„Plava dama je moćan arhetip, simbol promene“, nastavio je
Tehada. „Indijancima je najavila dolazak nove političke i istorijske
ere; fratrima je pokazala pojave koje su prevazilazile njihovu moć
poimanja. Sada, najednom, izgleda da ponovo ţeli da izroni iz
istorijske izmaglice.“

183
 Otac priguši kašalj kako bi nastavio.
„Zapamti ona se uvek sluţi anđelima da bi postigla cilj. Oni sve
nadgledaju. Sve. Makar se činilo da su njihove delatnosti prikrivene
ruhom slučajnosti. Zašto si ovde ako ne veruješ?“
Da, zašto, zapitao se Karlos. Srećan što moţe da pobegne odatle,
pruţi mu ruku i potrča ka Hose Luisovom renou 19 koji je već bio
upaljen na izlazu s trga.

184
 48
„I?“, policajac je gotovo likujući postavio pitanje. Ĉudno. „Da li ti
je rekao još nešto?“
Karlos spusti glavu pokušavajući da prikrije nespokoj.
„Pa, ja imam novosti. Vaţne“ nasmejao se.
„Vaţne? Šta se desilo?“
„Jutros, dok smo nas dvojica bili na putu za Bilbao, direktora
Narodne biblioteke, slučajnog prijatelja oca Tehade, zvali su iz
Sjedinjenih Drţava da se raspitaju za Hroniku Benavidesa.“
„Nemoguće!“
„Bilo mu je tako čudno što se neko zanima za sadrţaj te knjige da
se lično javio. Posle je pozvao policiju. Upravo su mi potvrdili.
Mislim da se zove Enrike Balijente“, reče proveravajući beleške pre
nego što su krenuli.
Karlos suzdrţa pokret oduševljenja. Nije bilo sumnje. To ime im je
saopštio otac Tehada samo malo ranije.
„Istovremenosti nas proganjaju, prijatelju. Blizu smo. Veoma
blizu. Ţeliš li da mi praviš društvo sutra kad budem išao da ga
vidim?“
Novinar je prihvatio. Nemir mu je prerastao u duboku brigu.

185
 49
Los Anđeles, Kalifornija.

U pet i dvadeset pet po pacifičkom vremenu, mrki kamionet

sluţbe za isporuke UPS-a zaustavio se ispred bele kućice Dţenifer
Narodi. Tri puta je obišao oko bloka građevina dok nije shvatio da je
ulica koju traţi tesan sokak, paralelan sa čuvenim Oušen Frant
Vokom na Venis biču, najpoznatijom priobalnom avenijom na
Pacifiku.
Isporučitelj, srdit zbog kašnjenja na maršruti, predade joj debelo
pismo iz Rima.
„Rim!“, pomislila je. „Baš danas.“
Ţena pohita da ga otvori.
Ĉudno. Nigde nije pisalo ime pošiljaoca. Moglo se pročitati samo
ime grada, adresa i telefon kancelarije UPS-a u Večnom gradu, kao
da je pošiljku neko svojeručno odneo u Ulicu Veneto i bez propratne
predostroţnosti poslao preporučeno. Međutim, sadrţaj se pokazao
još neobičnijim: iz koverte je ispao sveţanj poţutelih listova, ušivenih
s jedne strane, bez ikakve poruke.
Dţenifer nije mogla da otkrije ko je pošiljalac. Povrh svega, tekst je
bio napisan na španskom, izuzetno sloţenim rukopisom iz koga je
bilo nemoguće izdvojiti ijednu prokletu reč. „Moţda će doktorka
Mejers sutra moći da mi pomogne*', pomisli setivši se njenog poziva
u Španiju.
Nešto kasnije je zaboravila na pošiljku. Ostavila ju je u fioci, bacila
u đubre kovertu i ostatak dana provela ispred televizije.
Napolju, na plaţi, nebo je ponovo nad obalom praznilo svoje
vodene zalihe.
„Prokleto nevreme“, progunđala je.
Dţenifer je zaspala u sedam i pedeset četiri, usred silne oluje.
Njeni snovi su se, naravno, nastavili.

186
 50

Isleta, Novi Meksiko.

Kraj leta 1629. godine.

„Vidite! Oče, dobro je pogledajte!

Fra Dijego Lopes prodrma starog oca Salasa. Sati hoda kroz
pustinju ostavili su na njega dubok trag. Otkako su izašli iz Gran
Kivire odlučivši da izveste svog natčinjenog o čudima kojima su
prisustvovali u toj zemlji, snaga ga je polako napuštala. Jedino su mu
brojanice koje je dobio od Masipe i Ankti ulivale potrebnu ţelju da se
odrţi u ţivotu.
„Vidite li je?“, navaljivao je.
„Ali, to je...“
„Da, oče. To je Isleta! Stigli smo!“
Ţivost se vrati u starčevo lice.
„Hvala Bogu!“, uzviknuo je.
Iza visokih smreka koje su obeleţavale liniju Rio Granda, skoro
izgubljene na horizontu, ponovo su se uzdizale kule misije San
Antonio od Padove.
Fra Huan je jedva smogao snage da se osmehne. Pogledavši
paţljivije, paţnju mu privuče nešto neobično u blizini misije.
„Vidite li i vi isto, brate Dijego?“ uzdrhta mu glas.
„Vidim? Šta da vidim?“
„Senke oko crkve. Liče na jesenji karavan, onaj što ide u Sijudad
Meksiko.“
Brat Dijego napregnu oči pokušavajući da podno tornjeva razazna
oblike. Salas produţi.
„Taj karavan prolazi ovuda samo jednom godišnje. S oruţanom
pratnjom putuje između Santa Fea i Sijudad Meksika i predstavlja
najveći događaj u okolini. Ipak... nekako je prerano.“
„Prerano?“ fra Dijego se i dalje trudio da razabere kolonu.
„Moţda su poţurili. Sećate li se da nam je fra Esteban saopštio kako
će otac nadzornik fra Alonso de Benavides napustiti poloţaj u
septembru. Moţda je to njegova povorka na putu iz Sijudad
Meksika.“
Salas se konačno sloţio sa primedbama mladog učenika. Nije bilo

187
drugog razloţnijeg objašnjenja: misiju je zaposela vojna pratnja
novog vicekralja, markiza od Seralbe, a s njom je sigurno putovao i
fra Alonso de Benavides. Ko drugi?
Prestali su da nagađaju čim su se primakli Isleti. Na prilazu sa
zapadne strane misija je ličila na andaluzijsko selo u jeku vašara. Oko
osamdeset kolica za vuču sa dva ili četiri ruda guţvalo se oko
ograde. Zaštićena vojnim patrolama, okolina misije vrvela je od
Indijanaca, meleza i kastiljanskih vlastelinčića.
Kamo sreće da je Isleta uvek takva!
U opštem meteţu fratrima je bilo lako da neprimetno uđu u
naselje. Uprkos tome što je moralo biti barem tri stotine belaca u
okolini, niko ih nije prepoznao. Tako su došljaci probili prolaz do
crkvenog trga. Tu, naspram zvonika od ćerpiča, počelo je da ih
omamljuje zadovoljstvo uspešno obavljenog zadatka.
„Trebalo bi da potraţimo fra Estebana de Pereu, zar ne?“
„Svakako, brate Dijego. Svakako“, sloţio se starac.
„Oče, da li ste već došli do zaključaka u vezi sa damom u plavom?
Znate da je Esteban zahtevan i da će mi traţiti da potvrdim svaku
vašu reč.“
„Dijego, ne brinite se. Izveštaj će biti tako potpun da više neće
imati volje da vas ispituje.“
Fra Dijego se nasmeja.
Dva kaluđera ubrzaše korak prema velikom belom šatoru koji je
bio podignut pored zapadnog zida hrama. Vojnik u pantalonama od
mrke vune i jakni od ovčje koţe, s grudnim oklopom i kopljem,
čuvao je straţu na ulazu.
„Da?“
Vojnik spusti oruţje preko leve ruke zaustavivši ih u iskoraku.
„Da li je ovo šator fra Estebana de Peree?“, obrati mu se Salas.
„Ovo je šator oca nadzornika fra Alonsa de Benavidesa“, rekao je
suvo. „Mada je i otac Perea unutra.“
Fratri razmeniše saučesničke osmehe.
„Mi smo braća Huan de Salas i Dijego Lopes“, predstavili su se.
„Pre više od mesec dana pošli smo ka Humano posedima i donosimo
vesti odande.“
Vojnik se nije pokolebao. Ne odričući se svog ratničkog stava,
napravio je polukrug i ušao u šator. Prošlo je samo nekoliko

188
trenutaka. Inkvizitorov glas narušio je tišinu koja je vladala u logoru.
„Braćo!“, zagrmeo je odnekud iz unutrašnjosti šatora. „Uđite!
Uđite, molim vas!“
Putnici dozvoliše da ih gromki glas Estebana de Peree vodi. U
dnu šatora, oko velikog stola, sedeli su Perea, dva franjevca iz
njegove pratnje i još jedan kaluđer koga u prvi mah nisu prepoznali.
Bio je to čovek strogog izgleda, gustih belih obrva, izboranog čela,
debelog spljoštenog nosa i besprekorno izbrijane ćele. Već je ušao u
pedesete, ali daleko od toga da su ga oborile. Godine su mu darivale
dostojanstven, svečan stav. Bio je to nije mogao biti niko drugi
Portugalac fra Alonso de Benavides, namesnik Svete sluţbe u
Novom Meksiku i najviši crkveni velikodostojnik u pustinji.
Benavides ih je netremice posmatrao, ali je ipak dozvolio
Estebanu de Perei da se na njih obruši pitanjima.
„Da li je sve prošlo kako treba?“
Fra Estebana je preplavilo uzbuđenje.
„Boţansko proviđenje je motrilo na nas s uobičajenom paţnjom“,
odgovorio je fra Huan.
„A dama? Šta ste saznali?“
Na pomen ţene u plavom Benavides podiţe pogled ka
kaluđerima.
„Bila nam je veoma blizu, oče. Zapravo, viđena je dan pre našeg
odlaska iz Kvelosea u blizini sela.“
„Zaista?“
Fra Huan poprimi ozbiljan izraz.
„Nisu samo reči, oče“, rekao je. „Doneli smo vam materijalni
dokaz naše priče. Poklon s nebesa.“
Fra Esteban i Alonšo de Benavides razmeniše poglede izne-
nađenja, dok je stari otac Salas nešto traţio po svojim stvarima.
Učenog čoveka Benavidesa prođe drhtavica: vizija koju je pominjao
taj kaluđerčić podsećala ga je na događaj od pre sto godina koji se
odigrao uoči Boţića 1531, na brdu Tepejak nedaleko od Meksika.
Neki drugi skrušeni čovek, svetovnjak, potraţio je među svojim
stvarima poklon koji mu je predala Bogorodica kako bi šačicu
sumnjičavih sveštenika uverila u svoje prikazanje. Taj čovek se zvao
Huan Dijego. Njegovu Gospu su nazvali „Bogorodica od
Gvadalupe“. Tada je papa Urban VIII izdao jasne zapovesti da se

189
ukine njen kult. Zašto bi onda to što fra Huan de Salas traţi prihvatio
kao poklon iste Bogorodice?
Stari franjevac konačno podiţe dar.
„Ova brojanica“, reče svečano pruţajući ogrlicu u besprekornom
stanju, „poklon je plave dame Indijancima iz Kvelosea.“
U inkvizitorovim očima zaiskri blesak pohlepe. Uze u ruke crne
perle i poljubi krst. Potom ih pruţi Alonsu de Benavidesu kako bi ih
osmotrio. Međutim, ovaj ih samo ovlaš pogleda, te stavi brojanicu
pod mantiju.
„Recite mi“, prozbori konačno otac Benavides sa jakim
portugalskim naglaskom, „kako je dospeo u vaše ruke... ovaj
poklon?“
„Dama u plavom ga je predala mladom paru Humanosa. Jasno je
da je Gospa ţelela da nam da potvrdu svojih poseta.“
„Teologiju prepustite meni“, prekinu ga nadzornik. „Recite mi,
zašto vam se dama nije javila neposredno?“
„Svetosti“, umešao se mladi Dijego Lopes, „vi znate da samo
Svevišnji poznaje razloge svog delovanja. Ipak, ako mi dozvoljavate
da kaţem svoje mišljenje, Bogorodica se javlja samo onima čistog
srca i onima kojima je najpotrebnija. Zar se nije uvek prikazivala deci
i pastirima?“
„I vi verujete u to?“, suvo upita otac nadzornik starog oca Salasa.
„Da, svetosti.“
„To znači da verujete da se Bogorodica Marija pokazuje kao
dama?“
„Oče, dama je još nezabeleţena manifestacija naše Gospe. Sigurni
smo.“
Portugalac pocrvene. Pogladio je dţep u koji je stavio brojanice,
opipao ih, a onda glasno lupio šakom o sto. Svi uperiše pogled u
njega.
„Ali, to je nemoguće!“, planuo je.
„Fra Alonso, molim vas...“, Esteban de Perea pokuša da ga umiri
prišavši mu s peharom sveţe vode. „Već smo pričali o tome.“
„Nemoguće!“, ponovio je. „Imamo izveštaj koji protivreči vašem
zaključku. Koji poriče vašu pretpostavku! I raskrinkava ovu
prevaru!“
Benavides nije ţeleo da se smiri.

190
 „Uvaţeni oci, zar niste pročitali izjavu fra Fransiska de Porasa?
Tamo sve piše!“
„Fra Fransiska Porasa?“
Esteban de Perea uze reč.
„Oni ne mogu biti upoznati s tim predmetom, oče Benavides. Taj
dokument je stigao nakon njihovog polaska u Gran Kiviru.“
„Dokument?“ otac Salas preblede. „O kakvom dokumentu je
reč?“
Inkvizitor mu je prišao s izrazom saosećanja na licu. Negovao je
duboko poštovanje prema tom starcu koji je čitav ţivot posvetio
propovedi u jalovoj i surovoj zemlji. Gotovo je ţalio što mora da mu
protivreči.
„Vidite, oče“, reče pomirljivo, „po vašem polasku sa
Humanosima, otac Benavides je poslao još jednu skupinu fratara u
severne oblasti.“
„Poras?“, bio je uporan.
Otac Salas je čuo za to ime.
„Fra Fransisko de Poras je, zapravo, predvodio grupu. Radilo se o
maloj ekspediciji od četiri fratra u pratnji dvanaest naoruţanih
vojnika. Na Dan svetog Bernarda stigli su u Avatovi, najveće naselje
Moki naroda, i tamo osnovali misiju istovetnog imena. Tamo su i
došli do saznanja“, nastavio je, „koje ţelimo da vam prenesemo, oče
Salas.“
„Saznanje? Od Moki naroda?“
„Sigurno ste čuli za njih pod drugim imenom. Ti Indijanci se još
nazivaju Hopi ili Hopitusi, što znači 'miroljubivi‟. Ţive na nekih
šezdeset liga odavde.“
Fra Alonso ih je i dalje posmatrao crven od besa. Za njega je bilo
neprihvatljivo da Bogorodica „gubi vreme“ u podučavanju tih
nevernika. Moralo je da postoji „razumnije“ objašnjenje za
zagonetku. I Benavides je bio nameran da ga sroči na svom
španskom sa stranim akcentom.
„Ekspedicija se juče vratila.iz zemalja Moki naroda“, objavio je.
„Izvestili su nas o prvom susretu sa stanovnicima Avatovija.“
„I?“
„Poslanstvo oca Porasa ispunilo je svoj zadatak 20. avgusta.
Naišli su na gostoprimljivo stanovništvo koje je, ipak, ostalo

191
suzdrţano prema našoj veri. Njihovi predvodnici su odmah ţeleli da
došljake stave na probu kako bi dokazali njihovu zabludu.“
„Da ih stave na probu? Fratre? Kako?“
„Oče, vračevi su veoma moćni u tim krajevima. Pričama o
kaćinama i duhovima prošlosti stanovništvo drţe u strahu. Naši oci
su pokušali da im pariraju besedama o svemoćnom Tvorcu, te su im
vešci lukavo doveli dete, slepo od rođenja, i zatraţili da im ga u ime
našeg Boga izleče...“
„Moki narod nije video damu u plavom?“
„Sačekajte, oče“, zamolio ga je Esteban de Perea. „Ono što se tamo
dogodilo bilo je drugačije.“
„Drugačije?“
„Sećate li se da smo pre više od mesec dana ispitivali Sakma,
Humano ratnika?“
„Kao da je juče bilo, oče Estebane.“
„A sećate li se da mu je fra Garsija de San Fransisko, naš brat iz
Samore, pokazao sliku majke Luise od Kariona?“
„Naravno da se sećam! Ratnik je rekao da ga plava dama koju je
video podseća na nju, ali da je ţena iz pustinje mlađa.“
„Pa, oče, naš otac nadzornik ima razloga da veruje da ta
kaluđerica, majka Marija Luisa, čudesno posreduje u našim
zemljama.“
„Kako to?“, reče sa nevericom, gotovo ljutito, traţeći budno lice
Benavidesa.
„Ne uzbuđujte se, molim vas“, odgovori mu ovaj. „Oci koji su
posetili Mokije odani su majci Mariji Luisi. Stoga, kad su ih
indijanske poglavice odvele do mališana, na njegove oči su stavili
maleni krst od izrezbarenog drveta koji je blagoslovila kaluđerica iz
Španije. Njenom milošću, pomolivši se nad raspećem iznad dečaka,
on je ozdravio.“
Fra Alonso dodade nešto mirnije:
„Razumete li sad, moji oci? Dete je izlečeno zahvaljujući krstu
majke Karion. Ona se ovde pojavljuje!“
„Kako vaša svetost povezuje taj događaj sa damom u plavom, oče
Benavides“, ţustro je negodovao fra Dijego. „To što se dete izlečilo
blagoslovenim krstom...“
Otac Benavides ga preseče.

192
 „Veza je jasna, brate. Ako predmet koji je blagoslovila majka Luisa
moţe da izleći, zašto ne bismo prihvatili da časna majka moţe da se
bilocira, da se udvoji u ovim zemljama, te da nam nenametljivo
pomogne u našem pregalaštvu? Zar nije kaluđerica iz Franjevačkog
reda kao i mi? Zar ne bi bdela nad našim uspehom ako je to u njenoj
moći?“
„Ali...“
„Svakako, to čudo će proučiti moj naslednik, otac Perea“,
zaključio je. „On treba da dokaţe da li postoji veza između dva
slučaja. Međutim, pre nego što se vratim u Španiju, ţelim da nešto
lično proverite.“
Huan de Salas istegnu vrat, a fra Dijego istupi nekoliko koraka ka
stolu kako bi osmotrio ono što Benavides ţeli da im pokaţe. Ispred
fratara je spustio Anktinu brojanicu i krst majke Karion. Protresao je
perle dok među njima nije pronašao srebrni krst. Postavio ga je
pored raspeća koje su kaluđeri doneli iz zemalja Mokija.
„Vidite? Kao dve kapi vode!“
Otac Salas uze oba krsta u ruke podigavši ih do visine očiju.
Doista, bili su iste veličine i imali isti obod. Paţljivo ih je proučavao
naboranim prstima.
„Uz duţno poštovanje, oče Benavides“, reče konačno, „svi krstovi
su slični.“
Fra Dijego ga odlučno podrţa.
„To ništa ne dokazuje.“

193
 51
Madrid, Španija.

U devet ujutro je zgrada broj dvadeset u Aveniji Rekoletos vrvela

od ljudi. Sa pločnika ispred zgrade Kolumbo, veličanstveno
neoklasično zdanje odavalo je utisak dţinovskog mravinjaka:
preciznog i uređenog. Punog ţivota.
Hose Luis Martin i Karlos Albert samouvereno su koračali ka
čuvarevoj kućici. Imena su im se nalazila na listi najavljenih gostiju
tako da nisu imali teškoća da pristupe zatvorenoj zoni Narodne
biblioteke i da odmah budu sprovedeni do direktorove kancelarije.
Mravinjak je ubrzo prerastao u raskošnu palatu s mermernim
hodnicima i skupocenim umetničkim delima koja su posmatrala
posetioce iz gotovo svakog ugla. Don Enrike Balijente, „matica“ u
lavirintu, dočekao ih je u prostranoj sobi sa drvenim zidovima, za
stolom od mahagonija starim najmanje dve stotine godina.
„Radujem se što vas vidim“, reče pruţajući ruku posetiocima.
„Jeste li već nešto saznali o Benavidesovom rukopisu?“
Hose Luis povi glavu.
„Još ne“, priznade. „Ali na tragu smo. Ne brinite.“
Gospodin Balijente nije bio uveren. Rukom je pokazao gostima da
sednu. Imao je pomalo donkihotovske crte. Mršav, uredno podšišane
brade i visokog čela, pogleda ţivog i iskrenog. Da nije nosio
besprekorno odelo od merino vune s plavom kravatom, Hose Luis i
Karlos bi pomislili kako stoje pred don Kihanom u njegovoj biblioteci
pretrpanoj viteškim romanima. Dok se uljudno predstavljao, don
Enrike je počeo nervozno da pretura po moru beleški, samolepljivih
podsetnika, zvaničnih dopisa i isečaka iz štampe koji su mu
prekrivali sto.
„Nadam se da ćete ga naći pre nego što ga raskomadaju i prodaju
na razne strane!“, progunđao je dok se prihvatao beleţnice koju je,
verovatno, traţio. „Ne moţete da zamislite kakva nas nesreća prati s
rukopisima u poslednje vreme.“
„Nesreća?“, začudio se policajac. „Na šta mislite?“
„Oh? Zar vam nismo rekli kad ste došli da istraţujete pljačku?“
„Šta je trebalo da nam kaţete, gospodine Balijente?“

194
 „Da smo pre samo nedelju dana doţiveli još jedan napad na našu
istorijsku arhivu. Začudo, radi se o tekstu koji je povezan s nestalim
rukopisom.“
Karlos i Hose Luis se pogledaše zbunjeno.
„Krajem marta“, nastavio je. „Italijanska drţavljanka je došla u
čitaonicu i zatraţila primerak knjige štampan 1692. godine, koju je
napisao Ernando Kastriljo, jezuita iz Kadisa. Radi se o neobičnoj
knjizi“, rekao je tragajući za nečim. „Zove se Istorija i prirodna
magija ili Nauka o okultnoj filozofiji, a bila je neka vrsta popularne
enciklopedije u vreme kad je nastala.“
„Na koji način je povezana sa...“
„Sačekajte, dozvolite da vam objasnim.“
Don Enrike posegnu za primerkom pomenutog naslova koji mu
se nalazio u ormaru iza leđa.
„Evo ga! Ovo je delo o kojem vam pričam.“
Izvučena knjiga bila je pozamašan tom u koţnom povezu, dobro
ušivenom i čvrstom, a na sredini se nalazio prsten s imenom pisca.
„Ta ţena je pokušala da istrgne jedno poglavlje“, pričao je
prelistavajući taj dragulj. „Naslovljeno je ‟U kome novine o našoj veri
pristiţu do kraja Amerike‟. Zar nije neobično?“
Karlos uze reč.
„Tekst o evangelizaciji Amerike! Kao Hronika Benavidesa!“
„Šta se desilo s Italijankom?“, umešao se Hose Luis postavljajući
praktično pitanje.
„Nešto izvanredno! Bibliotekarka, koja je u to vreme bila na
duţnosti, iznenadila ju je dok je pokušavala da iseče stranice ovog
poglavlja. Naravno, sprečila ju je i zamolila da sačeka na stolici kod
šaltera dok ne stigne čuvar.“
„I ?“
„Nestala je!“
„Kako mislite nestala?“
Don Enrike, ozbiljan, osloni laktove na svoj sto i pogleda pravo u
Hosea Luisa.
„Upravo to što vam kaţem, gospodine. Nestala je. Ţena je
izvetrila. Raspršila se. Dezintegrisala. Kao utvara.“
„Nemojte mi reći da i ovde imate utvare kao u Linaresovoj
palati?“

195
 Karlos se osmehnu podsetivši direktora na taj događaj. Samo
petsto metara niz ulicu, stara kućetina na broju dva Avenije
Rekoletos postala je poznata jer se pričalo da je ukleta. To je bilo pre
tačno godinu dana. Sva štampa je brujala o tome, a neki časopisi su
čak prodavali trake s navodnim glasovima duhova.
„Veoma sam ozbiljan, gospodine“, reče don Balijente ne skidajući
pogled sa Karlosa. „Ţena je bila stvarna. Prijavila se na ulazu.
Pokazala je svoju člansku kartu. Ispunila formular da bi dobila
Kastriljovu knjigu, a onda je nestala.“
„Baš kao priviđenje“, naglasio je Hose Luis u neverici.
„Mogu li da pogledam knjigu?“
Novinarova molba nije začudila direktora biblioteke koji mu
prepusti delo.
„Opa!“
Karlos otvori „oskrnavljeno“ poglavlje. Policajac se nagnu
pokušavajući da otkrije uzrok iznenađenja. Stranice su i dalje bile
ušivene za povez iako je komad sive tkanine prekrivao posekotinu
koju je napravila „utvara“. Prorez je bio dubok.
„Šta je bilo, Karlitos?“
„Vidi ovo. Pisac se pita da li je neko uspeo da pokrsti delove
Novog Meksika pre Kolumbovog dolaska u Ameriku.“
„Ma hajde!“
Don Enrike Balijente ih je posmatrao netremice.
„Ovde se dosta jasno ističe da dama u plavom nije bila prva. Kaţe
da su prvi jezuiti u Juţnoj Americi otkrili da su neki hrišćani
vekovima pre njih tamo propovedali.“
„Vrlo neobična knjiga“, umešao se direktor poslovnim glasom.
„Navodi da je i sam Kolumbo primetio da su Indijanci na Antilima
oboţavali izmenjeni oblik Svetog trojstva. Osim toga, kaţe da se u
Paragvaju čuva sećanje na prolazak izvesnog Paj Sume, koji je dve
godine pre dolaska Španaca sa spremnim krstom propovedao o
dobroj vesti vaskrsenja.“
„To je... opšteprihvaćeno?“
Hose Luis napravi grimasu kao da je upravo saslušao najveću
glupost. Katolički misionari u Americi pre Kolumba?
„Pa“ don Enrike je oklevao „jezuiti su tada zaključili, verovatno
da ne bi protivrečili interesima španske krune, kako je to čudo delo

196
svetog Tome. Ima neke draţi u tome: neverni Isusov apostol!“
„A zašto sveti Toma?“
„Pretpostavili su da indijansko Paj Sume predstavlja glasovno
izmenjeno ime svetog Tome, odnosno Tomasa.28 Ipak, veoma je
čudno što postoje arheološki dokazi koji ukazuju da je u Americi bilo
misionara pre 1492. godine.“
„Ah, zaista?“
„Recimo, ruševine Tiauanaka u blizini jezera Titikaka. Tamo se na
bolivijskoj visoravni nalazi monolit od preko dva metra visine koji
prikazuje čoveka s bradom. Kao što znate, Indijanci sa tih prostora
nemaju brade. Danas se skulptura čuva u poluzakopanoj prostoriji,
nalik sevemoameričkim kivama, koja se zove kalasasaja. Veruje se da
predstavlja propovednika. Štaviše“, dodao je, „u blizini postoje i
druge skulpture koje Indijanci nazivaju ‟kaluđerima‟, a koje bi lako
mogle da predstavljaju prve hrišćanske misionare koji prethode
Kolumbu i Pisaru.“
Saslušavši ga, Hose Luis sleţe ramenima.
„Zašto bi iko hteo da ukrade tako nešto?“
„I ja se to pitam. Ţena je mogla da nam traţi mikrofilm. Ipak, čini
se da je imala drugačije namere: ţelela je da uništi ovo poglavlje. To
često rade zaluđenici koji ne ţele da bilo ko drugi ima pristup
određenim podacima.“
„Zaluđenici?“, probudio se policijski nagon Hosea Luisa. „Je li
vam poznato da li je nešto kod posetiteljke privuklo bibliotekarkinu
paţnju?“
„Sad kad pitate, sećam se da je postojalo nešto. Pošto je ispunila
formular, rekla je da se upravo vratila iz Brazila.“
„Brazila?“
„Da. Rekla je da je putovala u Brazil kako bi u toku Nedelje svih
svetih otišla u drţavu Baija gde je ţelela da vidi stenu u koju su
utisnute ljudske stope. Indijanci kaţu da su to tragovi Paj Sume.
Rekla je još da u Itapui, na Kabo Friju ili Paraibi, postoje i drugi slični
tragovi... Sticajem okolnosti bibliotekarka na duţnosti je Brazilka
koja nikad ranije nije čula za to. Zbog toga se svega dobro sećala.“
„Hm.“

28 Špan.: santo Tomi ili santo Tomds. (Prim. prev.)

197
 Policajac je i dalje posmatrao sagovornika.
„A šta mi moţete reći o pozivu koji ste juče primili iz Sjedinjenih
Drţava?“
„Od osobe koja me je pitala za Hroniku Benavidesa?“ guste
direktorove obrve izraţajno se izviše. „To me je baš iznenadilo!“
„Ispričajte nam.“
„Zamislite! Ne dešava se svakog dana da nam ukradu franjevački
rukopis iz sedamnaestog veka i da nas nekoliko sati nakon toga zove
psihijatar iz Sjedinjenih Drţava kako bi se raspitivao o fratru koji se
pominje u ukradenoj knjizi.“
„Nije uobičajeno, zar ne Hose Luis?“
Karlosova upadica bila je obojena ironijom. Policajac, stari
sveštenik, nije verovao u slučajnosti. Smatrao je da je sve pred-
određeno. Da nije i taj poziv? Ili čitav slučaj?
„Zapisao sam njenu adresu i broj telefona kako bih je obavestio
ukoliko saznam nešto više o tom kaluđeru“, dodao je don Enrike.
„Bila je veoma zainteresovana! Rekla mi je da njena pacijentkinja ima
neobične vizije o tom vremenu.“
„Da li je pomenula damu u plavom?“
Direktor je potvrdio.
„Naravno. Slaţete li se da je sve veoma neobično?“
„Hoćete li nam dati te podatke, gospodine Balijente?“
Don Enrike zapisa nešto u notes, te pruţi papir policajcu.
„Učinićemo sve što je u našoj moći“, rekao je uzevši ga. „Iako je
izvan našeg nadleštva, zahvaljujući Interpolu, FBI često sarađuje s
nama u ovakvim slučajevima. Posebno ako se odnose na kulturno
nasleđe.“
„Moţemo li mi da odemo do Sjedinjenih Drţava?“
Hose Luis priguši grohot izazvan Karlosovom naivnošću.
„Mi? Ako sam imao poteškoća da od Narodne policije naplatim
troškove za naše putovanje u Bilbao, zamisli kako bi bilo sa letom
u ... “ baci pogled na podatke koje je drţao u ruci „u Los Anđeles!“
Međutim, novinar se nečeg dosetio.
Moţda bi to bila ludost, ali šta moţe da izgubi?
„Naravno da policija ne moţe da ti plati put u Los Anđeles“, reče,
„ali moj časopis se moţe potruditi za mene. Ako mi daš uverenje i
omogućiš vezu sa Interpolom, mogao bih da proverim. Obećavam da

198
ću ti sve ispričati pre nego što se objavi.“
„Što da ne?“, poskoči don Enrike oduševljen idejom. „I ja umirem
od radoznalosti. Da ne govorim o značaju koji biblioteka pridaje
podacima o sudbini rukopisa.“
Zamišljen, Hose Luis se počeša po bradi.
„U redu, don Enrike. Dajte mi neki trag po kome mogu dalje da
istraţujem slučaj u Madridu, a Karlosa ćemo poslati u Sjedinjene
Drţave.“
„Trag?“
Direktor nije prepoznao blagu ironiju policajčevih reči. Zapravo,
nije mu ništa traţio. Samo je ţeleo da nađe izgovor da prijateljski
okonča razgovor. Međutim, pritisak je naveo don Enrikea da kaţe
nešto zanimljivo.
„Šta kaţete na još jednu pojedinost o Italijanki koja je htela da
istrgne stranice iz Kastrilja?“
Hose Luis nije očekivao ovakvo pitanje.
„Radi se o ţenskom detalju“, reče umanjujući mu značaj. „Vidite,
bibliotekarka mi je rekla da je ţena nosila veoma upadljive crvene
mokasine.“
„Šta kaţete?“
„Da je ta ţena obučena u besprekornu crnu odeću nosila
neprikladne crvene mokasine.“
„Stvarno?“
Nešto je kvrcnulo u Hoseu Luisu. Mogao bi se opkladiti da se radi
o dobrom tragu.
Ali tragu čega?

199
 52
Rim, Italija.

„Prokleti čudak“, pomislio je, ali se odmah pokajao.

Đuzepe Baldi je preko volje prešao prag Filarete, loggia delle
benedizione29 najčuvenije bazilike hrišćanstva, te se uputio u deo gde
su turisti stajali u redu kako bi se popeli na kupolu Svetog Petra u
Vatikanu.
Bacivši pogled na ispovedaonice kod juţnog zida, potraţi broj
devetnaest. Ispod drvenih kutija cifre su se jedva videle, ali ako bi se
obratila paţnja, umešan posmatrač bi mogao da nasluti te nekad
raskošne rimske brojeve obojene zlatnim, ubeleţene u gornji desni
ugao svake „boţanske govornice“. Ispovedaonica XIX bila je
najistočnija u nizu; nalazila se neposredno pored pompezne grobnice
Adrijana IV, a nad njom se video oronuli natpis koji je najavljivao da
će zaduţeni sveštenik, otac Zestokova, ispovedati na poljskom.
Baldi se osećao glupavo. Bilo ga je sramota i od same pomisli.
Mora da su prošli vekovi otkad su ispovedaonice korišćene za tajne
sastanke sveštenika, tim pre što je Vatikan raspolagao prostorijama
obezbeđenim od neovlašćenog prisluškivanja. Mada, morao je da
prizna kako je malo verovatno da su osetljivi špijunski mikrofoni,
koje je Sveta sluţba rado postavljala u kancelarije kardinala, dospeli i
na ovo mesto.
Benediktinac nije mogao ništa da učini. Dogovor je bio
nedvosmislen. Štaviše, nije se dovodio u pitanje. Poruka koju je
pronašao u poštanskom pretincu doma gde je noćio nije mu
ostavljala mogućnost izbora.
Tako se Venecijanac poslušno spustio na kolena s desne strane
ispovedaonice broj devetnaest. Kao što je i očekivao, nijedan Poljaku
to vreme nije iščekivao svoje iskupljenje grehova. Sunarodnici svetog
oca obično su u to doba dana dremali ili gledali televiziju.
„Blaţena Bogorodica Marija“, prošaputao je.
„Koja je začela bez greha, oče Baldi.“
Odgovor s druge strane rešetke uverio ga je da je dobro odabrao.

29 Ital.: kapela za krštenja. (Prim. prev.)

200
„Jevanđelista“ pokuša da prikrije oduševljenje.
„Monsinjore?“
„Raduje me što ste došli, Đuzepe“, rekao je. „Treba da vam
saopštim vaţne vesti, a imam razloga da verujem kako ni moja
kancelarija više nije sigurno mesto.“
Nepogrešivi nazalni glas Stanislava Zsidiva bio je obojen
sumornim tonovima koji onespokojiše „pokajnika“. Srce mu brţe
zakuca.
„Zna li se nešto više o smrti oca Korsa?“
„Analiza adrenalina u krvi pokazuje da je ‟sveti Matej‟, naš voljeni
Korso, pred smrt doţiveo veliko uzbuđenje. Nešto je toliko uticalo na
njega da je odlučio da okonča ţivot.“
„Svetosti, šta bi to moglo biti?“
„Ne znam, sine. Nešto strašno, bez ikakve, sumnje. Kao što vam je
sigurno rekao doktor Ferel, svi napori su sada usmereni ka tome da
saznamo ko je bila osoba koja je poslednja videla oca Korsa i da li je
uticala na njegovu odluku da sebi oduzme ţivot.“
„Razumem.“
„Ali, sine, nisam vas zato zvao.“
„Ne?“
„Sećate li se da smo u mojoj kancelariji pričali o Hronici
Benavidesa?“
Monsinjor je iskušavao Baldijevo sećanje.
„Ako ne grešim, radi se o izveštaju koji je u sedamnaestom veku
sastavio franjevac o pojavama dame u plavom na jugu sadašnjih
Sjedinjenih Drţava...“
„Upravo“, sloţio se monsinjor zadovoljno. „Taj dokument je, kao
što sam vam pomenuo, zaokupio Korsa u njegovim poslednjim
danima. Verovao je da će tu naći opis fizičkog premeštanja
kaluđerice iz Španije u Ameriku kako bi propovedala Indijancima...
Radi se o 1629. godini!“
„Da. Sad se sećam.“
„Ali ne znate da se otac Korso raspitivao o neobjavljenom
rukopisu pomenutog oca Benavidesa, u kome je dama u plavom
prepoznata kao kaluđerica Marija Hesus od Agrede, a takođe je
objašnjen i postupak koji je koristila kako bi se bilocirala u Ameriku.“
„Formula biloka.

201
 „Tako je.“
„Da li ga je pronašao? Je li pronašao rukopis?“
„To je ono najgore, sine moj. Radi se o tekstu kome do sada niko
nije pridavao nimalo značaja. Korso ga je traţio u papskim arhivima
dan pre nego što je umro, ali ga nije našao. Međutim, istog dana je
neko ušao u Narodnu biblioteku Madrida i ukrao rukopis koji je
pripadao kralju Filipu IV.“
Ispovednik udahnu vazduh pre nego što je benediktinac imao
prilike da odgovori.
„Da, Đuzepe. To je delo koje je traţio ‟sveti Matej‟.“
Venecijančev duh se očajnički borio da u svemu tome pronađe
neki smisao.
„Kako su nas jutros obavestili“, nastavio je Zsidiv, „španska
policija još nije pronašla lopove, ali sve ukazuje na to da su pljačku
obavili profesionalci. Moţda isti oni koji su pokrali dokumenta oca
Korsa.“
„Zašto tako mislite, svetosti?“
„Imam utisak da neko pokušava da uništi sve podatke koji se tiču
dame u plavom. Neko iznutra. Neko ko ţeli da ugrozi napredak naše
Hronovizije i ko ne preza ni od čega da bi to postigao.“
„Zašto bi neko uloţio toliko truda?“
„Jedino što mi pada na pamet“, prošaputa Zsidiv, „jeste da je
neko‟ pokrenuo uporedno istraţivanje, postigao zadovoljavajuće
rezultate i sada uklanja sve što mu je omogućilo uspeh.“ Baldi je
negodovao.
„Ipak, to su samo pretpostavke.“
„Zato sam vas molio da dođete ovamo. Sine, ne osećam se sigurno
u Svetom Petru. I zidovi imaju uši. Ĉak je Sveta sluţba sazvala skup
članova kako bi razmotrili šta se to dešava. Skup najvišeg nivoa.“
„Verujete U, svetosti, da neprijatelj deluje iz same crkve?“ „Šta
drugo predlaţete, Đuzepe?“
„Ništa. Kad bismo znali šta se nalazilo u ukradenom dokumentu,
moţda bismo znali odakle da pokrenemo istragu...“ Monsinjor
pokuša da ispruţi noge u vertikalnom kovčegu ispovedaonice.
Potom, kratko dodade:
„To već znamo.“
„Zaista?“

202
 „Naravno, sine. Benavides je ovde, u Rimu, dopunio svoju
Hroniku iz Novog Meksika. Napravio je dve kopije: za papu Urbana
VIII i za Filipa IV. Druga kopija je ukradena.“
„Što znači da ga imamo!“
„I da i ne..ispravio ga je. „Videćete. Fra Alonso de Benavides je bio
nadzornik provincije Novi Meksiko do septembra 1629. godine.
Kada je ispitao misionare koji su sakupili podatke o plavoj dami,
otišao je u Meksiko odakle ga je njegov nadređeni, baskijski
arhibiskup Manso i Sunjiga, poslao u Španiju da dovrši izvesnu
istragu..
„Svetosti, kakvu istragu?“
„Sveti Jovan“ upravnik projekta Hronovizija osmehnuo se preko
rešetke.
„Benavides je napustio Novi Meksiko uveren da je dama u
plavom zapravo kaluđerica po imenu Marija Luisa od Kariona, za
koju se u Evropi verovalo da ima dar Ĉudotvorstva. Jedina nevolja je
bila što su je Indijanci opisali kao mladu i lepu devojku, jer je majka
Karion prekoračila šestu deceniju. Ipak, Benavides se nije dao
razuveriti. Umesto da poveruje kako je dama u plavom još jedno
prikazanje Bogorodice od Gvadalupe, odlučio je da se drţi uverenja
po kome su ‟vazdušna putovanja‟ podmladila majku Karion.“
„Gluposti!“
„Bilo je to u sedamnaestom veku, sine moj. Niko nije znao šta se
dešava nekome ko leti.“
„Da, ali...“
„Dozvolite da vam objasnim još nešto“, prekinuo ga je. „Jutros
sam išao u Archivio Segreto30 da proverim nešto.“
Baldi napregnu uši.
„U Sijudad Meksiku, arhibiskup je Benavidesu pokazao pismo
izvesnog franjevačkog kaluđera po imenu Sebastijan Morsilja, u
kome se govorilo o drugom mistiku, jednoj mladoj kaluđerici, koja je
takođe prolazila kroz niz nadnaravnih pojava.“
„Bilocirala se?“
„To je, doista, bio jedan od njenih talenata. Zvala se sestra Marija
Hesus od Agrede. Pod utiskom vesti Manso Sunjiga je poslao

30 Ital.: Tajni arhiv. (Prim. prev.)

203
Benavidesa u Španiju da ispita stvar. Početkom 1630. godine prešao
je Atlantik, iskrcao se u Sevilji i odande otputovao u Madrid, pa u
Agredu. Lično je ispitivao navodnu damu u plavom i vratio se u Rim
gde se zadrţao kako bi zapisao svoje zaključke.“
„Onda, zašto ste rekli da kopija Hronike namenjena papi ne
vredi?“
„Zato što ta dva primerka nisu potpuno ista. Pre svega, kopija
svetog očaje pogrešno datirana na 1630. godinu, kako je zavedena u
Arhivu. Zato je Korso nije pronašao. Osim toga, u primerku koji je
Benavides poslao kralju, Portugalac je dopisao izvesne beleške na
marginama sa detaljima za koje se veruje da opisuju način na koji se
kaluđerica fizički prebacivala noseći sa sobom liturgijske predmete
koje je delila među Indijancima.“
„Liturgijske predmete?“
„Brojanice, pehare... Franjevci su ih sve pronašli kad su stigli u
Novi Meksiko. Indijanci su ih čuvali kao poklone od plave dame.
Benavides je zadrţao brojanice sa kojima je ţeleo da bude sahranjen.“
„Kako je ta dama.
„Ĉini se, sine moj, da dok je majka u samostanu padala u trans i
izgledala kao da spava, njena 'suština‟ se materijalizovala na drugom
mestu. Otelotvorila se.“
„Poput Ferelovih ‟snevača‟!“
„Molim?“
Iza rešetke u ispovedaonici Baldi nasluti kardinalov pokret
iznenađenja.
„Mislio sam da znate, svetosti.“
„Šta da znam?“
„Da su u poslednjem ogledu Korso i taj il dottore pokušali da
jednu ţenu, koju su nazvali ‟sanjalica‟, projektuju u Novi Meksiko iz
vremena dame u plavom. Ţeleli su da se domogne tajne putovanja,
te da je INSCOM-u donese na tanjiru.“
„Jesu li uspeli?“
„Pa, ţena se na eksperimentu loše pokazala. Rekli su da joj je um
pomućen i da je prestala da radi sa njima. Vratila se u Sjedinjene
Drţave, ali još nisam uspeo da dođem do nje.“
„Nađite je!“, naredio je Zsidiv ozbiljno. „Ona je ključ! Siguran
sam!“

204
 „Ali, kako?“
Kardinal se toliko pribliţio rešetki da je Baldi mogao na licu da
oseti njegov dah.
„Pustite neka vas znaci vode“, reče.

205
 53
Pre nego što je Đuzepe Baldi uspeo da odgovori, neočekivani
događaj naglo izmeni tok zbivanja.
Baš u tom trenutku tri snaţna udarca odjeknuše Bazilikom svetog
Petra. Bile su to tupe mukle eksplozije čiji je eho uzdrmao samu
ispovedaonicu u kojoj su se nalazili Zsidiv i Baldi. Sledili su se. Šta
nije bilo u redu? Izgledalo je kao da je gigantska mermerna statua
svetog Lonđina, Berninijevog remek-dela, pala sa postolja, te se u
svoj svojoj visini od pet metara obrušila na tlo i rasprsla. Eksplozija?
Udarci su se čuli iz neposredne blizine. Benediktinac je instinktivno
odvojio lice od rešetke ispovedaonice i pokušao da ustanovi odakle
dolaze. Stizali su od podjednako veličanstvene skulpture svete
Veronike. Međutim, iz ugla u kome se nalazio mogao je samo da
razazna oblak dima koji se uzdiţe prema tavanici crkvenog broda.
„Napad...!“, šapnuo je preplašeno.
„Šta kaţeš?“, monsinjor se nije micao.
„Ĉini se da se radi o napadu na Veroniku“, pojasnio je.
„Nemoguće. Na svetu Veroniku?“
Nisu stigli ništa da preduzmu. Trenutak kasnije, ţena atletske
građe, u crnom odelu, izronila je iz oblaka dima i prašine. Kretala se
poput mačke. Izbegla je vernike koji su posmatrali prizor i potrčala
pravo prema ocu Baldiju i ulaznim vratima u kapelu.
„Minut i trideset sekundi“, izgovorila je zadihano.
Benediktinac je posrnuo i pao unazad dok je ţena u begu
iskoristila trenutak i dah da izusti neobičnu rečenicu.
„Pitaj drugog, Đuzepe. Motri na znak.“
Baldi je oklevao. Izgovorila mu je ime? Na kakav znak je mislila?
Zar mu upravo Zsidiv nije rekao to isto?
„Drugog?“ Baldi iznenada shvati poruku. Dok je pogledom pratio
ţenu, pošlo mu je za rukom da uzvikne: „Meni govorite? Hej!
Meni?“
„Drugog“, ponovila je.
Samo je još to video.
Robusni nemački turista, naoruţan malim srebrnim nikonom i
obučen u jezivu tamnu trenerku, sevnuo je u tom trenutku blicem
prema spomeniku koji se nalazio kraj ispovedaonica. Oštar blesak

206
potpuno je zbunio benediktinca.
„Santa Madonna“ poţalio se osujećeno.
Ţena u crnoj odeći je odmah nakon toga nestala. Turista je bio
jednako zapanjen kao i otac Baldi. U neverici je proučavao prednju
stranu svog nikona.
Sanpjetrini su sledeći stigli na mesto dešavanja. Dotrčali su ne
narušavajući pribranost koja se očekuje od papine svečane garde.
„Oče, pratimo ţenu koja je ovuda protrčala“, reče čelnik
predvodnice, riđokosi momčić s licem punim pega. „Da li se popela
na terasu?“
„Da li je u begu?“
„Radi se o terorističkom napadu“, pojasnio je besprekorni
švajcarski vojnik.
„Prošla je kraj mene... Proletela... Ali, kunem vam se, ne znam šta
se sa njom desilo. Turista ju je fotografisao!“, zamuckivao je.
„Hvala, oče. Molimo vas, ne napuštajte hram.“
Patrola je vešto delovala: prišli su Nemcu i zaplenili mu film koji
se nalazio u foto-aparatu. Potom su se vratili do oca Baldija, uzeli mu
podatke i zamolili da se u toku sledećih nekoliko dana
ne udaljava iz Rima. Druga dvojica su potrčala uz kupolu. Baldi je
odnekud znao da će se vratiti praznih ruku.
„Moţete li mi reći šta se dešava?“
„Svetac“ je primetio razočaranost vojnika.
„Fanatici, oče. Svake nedelje ih dolazi na stotine, ali uglavnom ih
blagovremeno predupredimo.“
„Vidim.“
„Ova je pokušala da otvori rupu u Veronikinom mermernom
postamentu, samo da bi ostavila neku poruku!“
Baldi je bio zaprepašćen. Mudro je prećutao činjenicu da mu je
teroristkinja nešto došapnula.
„Poruku? O čemu se radi... Naravno, ako ste u mogućnosti da mi
odgovorite.“
„Ništa bitno, oče“ nasmejao se riđokosi prinoseći pomenuti papir.
„Vidite? 'Vlasništvo Ordo Sanctae Imaginis‟, Reda svete slike.
Razumete li nešto?“
„Ne, zaista.“
„Većina tih ljudi samo ţeli da zaplaši. Luđaci. Propovednici kraja.

207
Budale koje, kad bi mogle, stavile bi atomsku bombu ispod papine
stolice.“
„Iznenađujuće...“
„Ako je uhvatimo, zvaćemo vas. Morali biste je identifikovati,
mada će nam moţda i ovo pomoći.“
Švajcarac zadovoljno pokaza fotografski film i spusti ga u dţepić
na grudima. Zatim u malom notesu zapisa privremenu adresu na
kojoj je u Rimu boravio otac Baldi, kao i telefon njegove kancelarije u
Radio Vatikanu, te se blago nakloni. Sve se dešavalo u vreme kad su
se dva vojnika, koja su pohitala na kupolu, već vratila zajapurena i
razočarana.
„Kao da je isparila!“, Ĉuo ih je kako kaţu.
Zbunjen, Baldi se vrati u ispovedaonicu broj devetnaest u potrazi
za odgovorima. Međutim, i monsinjor je nestao.
Benediktinac tad oseti neobično prisustvo samoće.
„Ne razumem“, ponovio je tiho, kao da nekog preklinje. „Ništa ne
razumem.“
Sveštenik se, odsutan duhom, još nekoliko minuta zadrţao. Šta li
sve to znači? Da li je slučajnost što su mu u nekoliko trenutaka „sveti
Jovan“ i neznanka rekli da motri na znakove? Suzavac, ţena koja
iznenada nestaje, turista koji ga je umalo oslepeo i ta poruka „pitaj
drugog“ upućena njemu (kome inače?), ponavljali su mu se u
mislima kao dobra utakmica na sportskom prenosu.
„Kakav znak?“
Ophrvan brigama, prešao je dvadesetak metara koji su ga odvajali
od petougaonog stuba, nedavne mete napada. Još je imao dovoljno
vremena da brzo baci pogled na štetu izazvanu eksplozijom pre nego
što sanpjetrini zabrane pristup skulpturi. Ništa se nije desilo:
mermerni postament Veronikinog stuba nije bio oskrnavljen; jedino
je neznatno bio osmuđen natpis koji je 1625. godine izrađen za papu
Urbana VIII.
„Baš čudno“, promrmlja za sebe. „Zar nije Urban VIII papa kome
je Benavides poslao Hroniku? Da to nije znak?“
Nimalo ubeđen, „jevanđelista“ je lutao unaokolo dok nije došao
do veličanstvenog baldahina koji je napravio Bernini. Delo je
posmatrače ostavljalo bez daha. Ĉuo je da ga je skulptor osmislio
kada je imao nepunih dvadeset pet godina. Mora da je jedan od

208
srećnika koje je Bog dotakao, pomisli. Tu, skrušen pred prizorom
takve lepote, podiţe pogled ka kupoli i zamoli Svevišnjeg da mu
omogući da prepozna znak.
Nije mogao ni da zamisli da će ga taj pokret izvući iz nedoumice.
Baldi je rasejano spuštao pogled ka osnovi nebeskog hrama
prelazeći preko lukova kupole. Prizor izvanrednog Mikelanđelovog
dela bio je jedinstven. Ĉetrdeset dva metra u prečniku i sto trideset
šest metara visine činili su je najvećom kupolom hrišćanskog sveta.
Tu su bili četvorica jevanđelista. Autori četiri najznačajnija teksta
Novog zaveta. Matej je u ruci drţao pero koje je u prečniku imalo
metar i po. Veliko poput zagonetke koja je okruţivala smrt njegovog
„Mateja“, Luiđija Korsa...
„Domine Nostrum!“ uzviknuo je shvativši. „Pa, pred nosom mi
je!“
Prilike četiri jevanđelista kao da su se smejale sa svojih medaljona
visokih po osam metara.
„Naravno! Kako sam glup! Drugi jevanđelista je znak! Moj znak!“

209
 54
Los Anđeles, Kalifornija.

Od surove pustinje Novog Meksika do sparnog leta kastiljanske

visoravni. Tako je Dţenifer Narodi putovala kroz vreme i prostor s
lakoćom koja je moguća jedino u snu. Samo snovi? Ništa više? Zašto
su se nizali s takvom neverovatnom doslednošću? Moţda je
„kanalisala“ sećanja iz drugog vremena, iz razdoblja sa kojim je iz
tajanstvenih razloga bila povezana?
Da li je doktorka Mejers bila na pravom tragu kad je govorila o
„urođenom sećanju“? U tom slučaju, imaju li sve vizije veze s
udaljenim indijanskim precima?
Dţenifer se promeškoljila ispod pamučnih prekrivača, našla
najudobniji poloţaj i nastavila da spava.
Ako je istina, ako su snovi predstavljali stvarnu prošlost, ţelela je
da zna. Počinjala je da veruje kako su joj tokom ogleda u „snevačkoj
sobi“ Fort Mida, moţda i tokom boravka u Italiji, ubrizgali mentalne
slike koje su sada cvetale u njenom svetu snova. Osećala se prljavo,
kao da su joj narušili privatnost. Istovremeno je bila i ljubopitljiva.
Ţelela je da zna kuda će je vizije odvesti. Tako je, iz sna u san,
Dţenifer susretala sve udaljenije i egzotičnije prizore.
Na primer, Španiju.
Nikad je nije posetila. Nikad je nije zanimala istorija Asturijanaca,
svemoćne kraljevske dinastije te zemlje, niti je marila za
Madrid, njihovu prestonicu. Međutim, jasna slika utvrđene gra-
đevine s balkonima oivičenim kovanim gvoţđem i hodnicima u
polutami, ispunjavala joj je mreţnjače. I ovom prilikom Dţenifer
Narodi je znala kom mestu i vremenu pripada prizor.
Išla je od jednog do drugog iznenađenja.

Dvor u Madridu.
Septembar 1630. godine.

„Ostavili ste dubok utisak na Njegovo visočanstvo, fra Alonso.“

„To mi je bila namera, oče.“

210
 „Svake godine kralj dobija desetine hronika o veoma različitim
pitanjima, ali jedino je vaša bila počastvovana da izađe iz Kraljevske
štamparije.“
Fra Alonso de Benavides je koračao lagano, uţivajući u slikama
Ticijana, Rubensa i Velaskesa koje je Filip IV izloţio u Francuskoj
kuli. Za razliku od svojih strogih prethodnika, mladi kralj je
nameravao da mračne holove dvora, asturijanske kraljevske palate,
oţivi velelepnim umetničkim delima.
Oca Benavidesa je pratio fra Bernardino de Sena, glavni namesnik
Franjevačkog reda, stari kaluđer koga je vladar poznavao i kome je
otvoreno pokazivao svoju naklonost.
Fra Bernardino je bio vešt u diplomatskim poslovima. Zavideli su
mu čelnici drugih monaških redova koji nisu uţivali iste kraljevske
privilegije. On je, takođe, bio odgovoran što se dvorom proneo glas
da je čudesni događaj potpomogao franjevačku evangelizaciju u
Novom Meksiku.
Sve u svemu, genij dvorskih veština.
„Izuzetno će se prijem s Njegovim kraljevskim veličanstvom
odrţati u biblioteci“, poverio se fra Bernardino ocu Benavidesu dok
ih je majordom odeven u crno sprovodio palatom.
„Izuzetno?“
„Da. Njegovo veličanstvo obično prima u Kraljevskom salonu, ali
zavisno od prilike, rado menja protokol.“
„Da li je to dobar znak?“
„Odličan. Kao što sam vam rekao, vaš rukopis je ostavio dubok
utisak, te ţeli iz vaših usta da čuje više pojedinosti u vezi s tom
ekspedicijom. Naročito u vezi s damom u plavom.“
„To znači da je zaista pročitao moj izveštaj...“
„Od prve do poslednje reči“, zadovoljno se osmehnuo namesnik.
„Upravo ćemo stoga, oče, ukoliko ga budemo zainteresovali, dobiti
nadzor nad budućom biskupijom Santa Fea. Budućnost reda je u
vašim rukama.“
Majordom se zaustavi ispred šturih hrastovih vrata. Okrenuo se
ka gostima i zamolio ih da sačekaju. Potom veoma svečano uđe u
slabo osvetljenu prostoriju da bi se odmah naklonio, odviše duboko.
S praga se naslućivalo da se radi o prostranoj sobi u čijem dnu se
nalaze balkoni s ogradom od kovanog gvoţđa. Crveni tepih je

211
delimično prekrivao pod, a u jednom uglu nazirala se senka
ogromnog globusa.
„Veličanstvo“, najavio je majorodom, „stigli su posetioci.“
„Uvedi ih.“
Glas mu je bio snaţan i ozbiljan. Fra Bernardino, dobro upoznat s
običajima dvora, ušao je prvi povukavši za sobom oca Benavidesa.
Izvesnost da se nalazi na dvoru, na nekoliko koraka od najmoćnijeg
svetskog monarha, izazivala mu je blagu drhtavicu.
Doista, u dnu salona prekrivenog knjigama i tapiserijama stajao je
kralj. Sedeo je na stolici presvučenoj svilom i sa koţnim naslonima za
ruke i posmatrao pridošlice. Iza njega je stajao glavni majordom.
Ugledavši ih, glasno je predstavio goste.
„Veličanstvo, glavni namesnik Reda našeg pastirskog oca svetog
Franje, fra Bernardino de Sena, i novi nadzornik vaših poseda u
Novom Meksiku, fra Alonso de Benavides, mole vas za prijem.“
„U redu, u redu.“
Kralj ga je ućutkao leţernim pokretom.
Dobro je izgledao: uprkos mršavom i umornom licu koje je
nasledio od dede Filipa II, na obrazima mu se isticala zdrava
ruţičasta boja. Glasine o kraljevom zdravlju nikad nisu bile tačne.
Plave oči su se sjajem isticale naspram svetle kose, a građom je
odavao utisak poprilične snage. Narušivši protokol, mladi vladar je
ustao sa prestola i uputio se ka fra Bernardinu da ga poljubi u ruku.
„Oče, već sam ţeleo da vas vidim.“
„I ja vas, veličanstvo.“
„Ţivot na dvoru je jednoličan i jedino mi uspeh na
prekookeanskim posedima pomaţe da rasteram brige.“
Iako je imao samo dvadeset pet godina, Filip je već usvojio
kraljevski izraz. Za sobom je ostavio mladost ispunjenu sitnim
izgredima i ţivot koji je nadgledao povereni^, vojvoda od Olivaresa.
„Sa mnom je otac Benavides, tvorac dokumenta koji vam se
veoma dopao. Iskrcao se u Sevilji, prvog avgusta.“
Fra Alonso se blago naklonio u znak poštovanja prema kralju.
„Dobro, dobro, oče Benavides... Znači, vi tvrdite da se majka
Marija Luisa pojavila u Novom Meksiku i za našu veru pridobila
nekoliko indijanskih plemena.“
„Veličanstvo, za sada se radi samo o pretpostavci.“

212
 „Da li ste, oče, upoznati sa činjenicom da je sestra Luisa od
Uspenja, u narodu poznatija kao kaluđerica Karion, stara prijateljica
kraljevske kuće?“
Otac Benavides širom otvori oči.
„Ne, veličanstvo. Nisam imao ni najmanju predstavu.“
„Pa opet, vaš izveštaj je na jednom mestu nedorečen. Po vašim
rečima, ţena koja se pojavila pred Indijancima lepa je i mlada.“
„Da, tako je. I mi smo zbunjeni, veličanstvo.“
„S obzirom na to da je majka Marija Luisa već stara i krhkog
zdravlja, kako je to moguće?“
„Kralju moj“, fra Bernardino prekinu vladara primetivši da
nadzornik Novog Meksika okleva, „uprkos tome što se opis koji su
Indijanci pruţili ocu Benavidesu ne uklapa, sposobnost bilokacije
majke Luise više je nego dokazana. Stoga, nije nemoguće da...“
„To mi je poznato, oče.“
„Moţda se ne sećate, fra Bernardino, da je moj otac godinama
razmenjivao prepisku s kaluđericom Karion, a da kraljica to i dalje
čini? Vi ste je pre nekoliko godina i sami ispitivali o udvajanju.
Zaključili ste da je kaluđerica uspela da se čudesno premesti u Rim i
slomi čašu s otrovanim vinom, namenjenu papi Gregoru XV...“
„Requiescat in pace...“31 šapnuo je namesnik.
„Još ste dokazali da se majka Luisa, milošću boţjom, nalazila
pored samrtne postelje mog oca i da ga je pratila dok mu se duša nije
uspela na nebesa.“
„Da, veličanstvo. Na moju ţalost, sećanje mi je slabo. Ipak,
siguran sam da mi je majka Luisa pričala o anđelu koji ju je preneo
do samostana ovog dvora, i kako je ubedila Njegovo veličanstvo
Filipa III da umre obučen u franjevačku mantiju.“
„To je sve prošlost“ kralj se osećao nelagodno kad se govorilo o
njegovom ocu, pa je ponovo usredsredio paţnju na Benavidesa.
„Međutim, vaš izveštaj i dalje ne odgovara stvarnom opisu majke
Marije Luise...“
„Zapravo, ispitujemo nove smernice.“
„Nove smernice? Na šta mislite?“
„Verujemo..glas mu je uzdrhtao „da se moţda radi o bilokaciji

31 Lat.: Neka počiva u miru... (Prim. prev.)

213
druge kaluđerice.“
„Kako to?“
S prekrštenim rukama u visini brade, Filip je netremice posmatrao
fratra.
„Vidite, veličanstvo..Benavides duboko udahnu „dok je fra
Bernardino istraţivao čudesa sestre Luise od Uspenja, posetio je
samostan u Soriji gde je ispitao mladu kaluđericu koja takođe pada u
neobični zanos i ekstazu.“
„Oče Bernardino! Nikad mi niste o tome pričali!“
„Nisam, veličanstvo“, izvinio se nadzornik. „Kako sam smatrao
da se ne radi o vaţnom slučaju, pohranio sam podatke.“
„Pričajte mi o toj kaluđerici“, naredio je kralj.
Vremešno lice glavnog namesnika poprimi svečani izraz.
Raskrilio je ruke i počeo da objašnjava upotpunjujući ga sitnim
kruţnim pokretima.
„Nedugo nakon ispitivanja sestre Luise u samostanu naselja
Karion de los Kondes, primio sam pismo od fra Sebastijana Marsilje
koji je sada paroh našeg reda u Burgosu.“
„Poznajem ga. Nastavite.“
„Otac Marsilja je tada bio ispovednik u samostanu u Agredi gde je
primetio kako jedna kaluđerica, izvesna sestra Marija de Hesus, pati
od jakih napada histerije. U stanju zanosa postajala je laka kao pero,
a čak joj se menjao i izraz lica, postajao je blag i smiren.“
„Zašto su vas pozvali da je posetite?“
„Razlozi su jednostavni, veličanstvo. U redu se zna da silno ţelim
da proverim istinitost bilokacija majke Marije Luise. I budući da je
ova devojka proţivela nekoliko iskustava u kojima se naizgled
istovremeno nalazila na dva mesta, pošao sam da je ispitam.“
„Razumem“, kralj je spustio glas. „Pretpostavljam da je i ta
kaluđerica iz Franjevačkog reda.“
„Bog tako nagrađuje naš red. Podsećam vas da je i sveti Franja
nosio Hristovu stigmatu.“
„Da li je moguće da se radi o nekoj drugoj pojavi?“
Filip, koji se već navikao na stalno menjanje pojedinosti u korist
jedne ili druge strane, ţeleo je da pokaţe svojim gostima da više nije
naivni dečak.
„Ne razumem vas, veličanstvo.“

214
 „Pa, dobri oče, da li ste razmotrili mogućnost da ţena koja je
krstila Indijance uopšte nije kaluđerica? Moţda je Bogorodica, ili
đavo.“
Fratri se prekrstiše.
„Ali, visočanstvo", odgovori fra Alonso, „đavo nikad ne bi
pokazivao jevanđelje dušama koje mu već pripadaju."
„A Bogorodica?"
„To smo dugo razmatrali u Novom Meksiku i, uistinu, nemamo
nikakve dokaze kojima bismo potvrdili njeno posredništvo.
Nemamo potvrdu njene posete kao što je, na primer, čudesna slika
naše Gospe koju je Indijanac iz Gvadalupe predao biskupu Sumaragi
u Meksiku.
„Ah! Ĉuvena Bogorodica od Gvadalupe!“, uskliknu kralj. „Voleo
bih da jednog dana vidim tu sliku.“
„Već su je mnogi slikari kopirali, Veličanstvo. Prikazuje lepu
devojku blagog i skrušenog stava, koja je od glave do pete pokrivena
plavim ogrtačem s rasutim zvezdama.“
„Dama u plavom, zar ne?“
„Da“, oklevao je fratar. „Ali, prikazala se pre više od sto godina,
1531. u naseljenom mestu kakvo je Meksiko. Zašto bi se Bogorodica
prikazala u pustinjskoj oblasti kao što je Rio Grande?“
„Dobro, dobro“, prihvatio je kralj. „Recite mi, sveti oci, koji su
sledeći koraci u vezi s ovim pitanjem?“
Fra Bernardino uze reč.
„Dvojaki, visosti, uz vaše dopuštenje. Prvo,-kao podršku treba
poslati fratre u Novi Meksiko kako bi učili hrišćanstvu nove
stanovnike vaše kraljevine. A drugo, otac Benavides treba da ode u
Agredu i razgovara sa sestrom Marijom Hesus.“
„Voleo bih da me obaveštavate o napretku.“
„Naravno, visosti.“
„Za sada“, objavi kralj pomalo zvanično, „Hronika oca
Benavidesa biće štampana sledeće nedelje u mojim radionicama, zar
ne Gutijeres?“
Majordom se prvi put u toku prijema pokrenuo. Prišao je pisaćem
stolu od abonosa koji se nalazio između polica s knjigama i
pregledavši fioke, zvanično potvrdi.
„Ĉetiri stotine primeraka od kojih će deset biti poslati u Rim kako

215
bi ih Njegova svetost Urban VIII pregledao“, majordom je ozbiljno
izloţio pojedinosti.
„Odlično“, nasmejao se fra Bernardino. „Njegovo veličanstvo je
dobar kralj, a još bolji hrišćanin.“
Filip je odgovorio osmehom.

216
 55
Prijem kod španskog kralja ostavio je gorak ukus u ustima fra
Bernardina. Mali goropadni opšti namesnik na trenutak je video
kako mu interesi vise o koncu, te je to podelio sa fra Alonsom dok su
napuštali palatu.
„Kako je Njegovo veličanstvo moglo da pomisli da je dama u
plavom Bogorodica?“, glasno je razmišljao.
„Ima smisla, oče namesniče. Sami ste rekli: dama se prekrivala
plavim ogrtačem kao Bogorodica od Gvadalupe; nosila je belu
mantiju, kao Gospa od Gvadalupe... čak je silazila sa neba kao ona. I
ja sam bio u iskušenju da zastupam to stanovište. Međutim, sledeći
vaša i uputstva arhibiskupa Meksika, zastupao sam franjevačku
pretpostavku o bilokaciji.“
„Nastavite tako! Ako kralj, jezuiti ili dominikanci uspeju da
preokrenu stvar, ili ako ubede većinu da je Bogorodica ta koja se
pojavljuje, zbogom franjevačkim zahtevima! Razumete li me?“
„Naravno, oče! Bogorodica pripada svima; ali ne i kaluđerica
bezgrešnog začeća.“
Nakon što su prošli kroz vrtove, fratre su odveli do izlaza iz
palate. Odatle su ih uličice prestonice odvele u pravcu samostana
svetog Franje.
„Ĉim budemo raspolagali prvim primerkom vaše Hronike, ţelim
da odete u Agredu i ispitate sestru Mariju de Hesus.“
Namesnikov oštar glas zvučao je tvrđe nego obično.
„Predaću vam zaduţenja u pisanom obliku kako bih vam olakšao
saslušanje kaluđerice, a uz to ću vam saopštiti sve podatke kojima
raspolaţemo kako biste putovali pripremljeni.“
„Pripremljen?“
„Sestra Marija de Hesus ima snaţnu volju. Još pre nego što je
napunila dovoljno godina, stekla je izuzeće kako bi postala opatica, a
u oblasti uţiva dobar glas. Tumačenje njene priče u našu korist neće
biti jednostavno...“
„Pa“, oklevao je fra Alonso dok su se peli ka Glavnom trgu,
„moţda neće biti potrebe... Moţda je baš ona doţivela pomenute
bilokacije...“
„Da. Ipak, ne smemo da rizikujemo. Kad sam je upoznao, dok je

217
bila mnogo mlađa, otkrio sam da je jedna od savesnih mistika koji
nikad, oprostite na izboru reči, nikad neće svesno lagati. Razumete
me.“
Fra Alonso odmahnu glavom.
„Na šta mislite kad kaţete ‟savesni mistik‟?“
„Vi, naravno, niste upoznati s njenom porodičnom prošlošću.
Marija je ćerka iz osiromašene ugledne porodice koja je pre nekoliko
godina odlučila da se iskupi na neobičan način. Njen otac Fransisko
Koronel stupio je u manastir svetog Julija u Agredi, a majka je
porodičnu kuću pretvorila u samostan, nakon što je u iznenađujuće
kratkom vremenskom razdoblju dobila neophodnu dozvolu.“
„Neverovatno...“
„Stvar je u tome što je, i pre nego što se zaredila, monsinjor Dijego
Jepes, biskup Tarasone, obavio svetu tajnu potvrde nad malom
Marijom Hesus kad je imala samo četiri godine.“
„Monsinjor Jepes?“, začudio se Benavides. „Biograf svete Terese
de Hesus, velikog mistika?“
„Samo zamislite. Jepes je još onda uvideo da malena ima mistične
sposobnosti, što, opet, ne iznenađuje.“
„Kako to mislite?“
U to doba dana centar Madrida bio je prepun ljudi. Fra Alonso i
namesnik prelazili su preko Glavnog trga probijajući put među
prodavcima hleba i tkanina, nastavljajući i dalje razgovor.
„Njena majka Katalina de Arana posedovala je snaţan dar: čula je
‟glas našeg Gospoda‟. Zapravo, sledeći uputstva tog glasa, ona je
ubedila supruga da se povuče u samostan. Kasnije su se pojavili
zanosi, vizije neobične svetlosti u ćeliji, anđeli... šta sve ne!“
„Anđeli?“
„Da. Ali ne anđelčići s krilima, već ljudi od krvi i mesa s
neobičnim moćima. Kada sam prvi put posetio Agredu, sestra
Katalina mi je lično pričala kako su se od početka radova na
samostanu 1618. godine pojavljivala dva mladića, radeći od jutra do
mraka bez nadnice, jela i pića.“
„Kakve veze oni imaju s anđelima?“
„Pa, na primer, spasli su mnoge radnike od povreda i padova koji
su bili prouzrokovani odronima. Osim toga, uspeli su da se zbliţe sa
sestrom Marijom de Hesus, upravo u godinama između 1620. i 1623,

218
kada je doţivljavala najsnaţnije mistične napade...“
„To jeste neobično.“
„Neobično? Šta vam je tu čudno, fra Alonso?“
„Pa, sećam se da su mi dva fratra iz Novog Meksika rekla da su
među Humanosima istraţivali javljanje d*ime u plavom. U izveštaju
su tvrdili da im je ţena pričala o 'gospodarima neba‟ koji su kadri da
neprimećeno hode među nama i pokreću razne izvanredne pojave.“
„Kakve pojave?“
„Svih vrsta, oče. Ĉak je govorila da su je ti anđeli nosili kroz
vazduh.“
„Gospode Boţe! Fra Alonso, proverite to što pre. Ne dopada mi se
pomisao da anđeli mogu da se prikriju među nama i da nose ljude
kroz vazduh. A, verujte mi, ni Svetoj sluţbi.“

219
 56
Madrid, Španija.

Karlosa je proganjala slika glomazne prilike Ĉeme Himenesa koja

je pre nekoliko dana ukazivala na putokaz Agrede. Dok se smeštao
na sedište 33-C aviona 767 Ameriken erlajnsa, koji će ga odvesti u
Los Anđeles, razmišljao je o svemu što ga je tu dovelo. Sled
događaja, jedva primetno povezanih, pronalasci i slučajni susreti, bili
su neverovatni.
„Verujem u sudbinu“, ponavljala je muklim fotografovim glasom
utvara iz njegovog sećanja. „Ponekad nas njena snaga navodi silinom
uragana.“
Karlos se promeškolji.
„... snagom uragana.“
Prethodnog popodneva, kad je napustio kancelariju don Enrikea
Balijentea, Karlos se javio direktoru Ĉasopisa Misterije. Hose
Kampos, već naviknut na dolaske i odlaske svog najboljeg novinara,
pristao je da da dvesta pedeset hiljada pezeta, koliko je koštala karta
za Los Anđeles kupljena u poslednji čas. „Bolje bi ti bilo da se vratiš s
dobrom pričom“, neuverljivo mu je pripretio. „Ili dve.“
Ovog puta Karlos, ipak, nije strepeo od neuspeha.
Ĉudno.
Niz istovremenosti ga je gurao na sigurno tlo, ka poverenju u
sopstvenu zvezdu vodilju. Samo još jedan korak treba da se napravi
odatle do vere.
Misli su ga sprečile da primeti da je avion skoro pust. Bila je
sreda. Mesec u kome malo ljudi ide na odmor. Tako je njegov red
sedišta bio izazovno prazan. Ipak, Karlos je razmišljao o drugim
stvarima. Od puta u Agredu, pa u Bilbao, i na kraju ovaj avion, sve
se brzo dešavalo. Gotovo kao da su događaji uključujući i pljačku
Narodne biblioteke mnogo ranije zapisani, a on sad samo prati
utvrđeni scenario. „Šta bih dao da upoznam autora ovog komada!“,
pomislio je. Osećao se kao kad je u ranom detinjstvu tuđim
rukopisom prepisivao besmislene rečenice podraţavajući slova iz

220
svezaka Rubios.32
Kako bi se, na primer, moglo objasniti što ga je direktor poslao na
drugi kraj sveta ne traţeći nikakvo objašnjenje? Nikako!
U suštini, ta lakoća ga je uznemiravala. Ĉak ni Interpol nije
oklevao u pruţanju podrške. U ručnom prtljagu nosio je faks
direktora odeljenja za zločine kulturnog nasleđa FBI-ja iz Los
Anđelesa, Majka Šeridana, s kojim je za manje od dvadeset četiri sata
imao ugovoren sastanak. Sve to mu je, daleko od osećaja mira,
izazivalo nespokojstvo, utisak da je iskorišćen. Pitanje je bilo ko ga je
iskoristio? I zašto?
Kakva ga je to viša sila vukla u Sjedinjene Američke Drţave za
ţenom čiji je jedini prestup bio to što se u nezgodnom trenutku
raspitivala o ukradenom dokumentu? Postojala je velika verovatnoća
da je taj trag obična varka, iako sada, sa direktorovom dozvolom i
avionskom kartom, nije bilo uzmicanja.
„Silinom uragana.“
Karlos je po treći put prošaptao rečenicu. Zatvorenih očiju je
odloţio svoju beleţnicu i sklopio knjigu koju je čitao. Napisao ju je
psiholog sa Prinstona, izvesni Dţulijan Dţejnis, kako bi objasnio
neke od najvaţnijih mističnih pojava iz istorije.
„Mistici... luđaci!“, progunđao je.
Dok je kapetan putnicima objavljivao da za sobom ostavljaju
Aţurna ostrva, avion je motorima prat i vitni mirno nadletao
Atlantik rutom leta 330.
„U toku sledećih deset sati preći ćemo skoro osam hiljada
kilometara do aerodroma Dalas-Fortvorh u Teksasu“, izjavio je, „a
posle još dve hiljade do konačnog odredišta u Los Andelesu. Siguran
sam da ćete imati ugodan let.“
Karlos je rasejano obrađivao podatke udobno zavaljen u svom
sedištu: tih osam hiljada kilometara su, manje-više, predstavljali isto
rastojanje koje je majka od Agrede morala da pređe u stanju
bilokacije. Naime, ta ţena je pre tri veka savlađivala šesnaest hiljada
kilometara gotovo polovinu celokupnog puta oko sveta za vreme
koliko traje jedan trans. Da bi učinio isto to, njemu će biti potrebno

32 špan.: sveske Rubios, vežbanke za učenje pravilnog pisanja koje se u Španiji

koriste u ranom periodu opismenjavanja. (Prim. prev.)

221
devet sati i oprema napredne tehnologije.
„Nemoguće. Prosto nemoguće“, šapnuo je.
Duboko je udahnuo pre nego što se prepustio prijatnom dremeţu.
Ĉim se sve primiri, pomislio je, zaspaće i neće se buditi barem do
Floride. Odvezao je perde na čizmama, otkopčao dugme na košulji i
blago zavaljen u sedištu prekrio se ćebetom kako bi pokušao da
zaspi.
Prerano se ponadao.
Nije prošao ni tren kada je primetio da se neko spušta na susedno
sedište. „Uz sva slobodna mesta moraju baš mene da uznemiravaju.“
Nameravao je da okrene leđa dosadnom putniku, ali ga neţni ţenski
glas s jakim italijanskim naglaskom prekinu u pola pokreta.
„Ništa nije 'nemoguće‟, Karlose. Ta reč ne postoji u boţjem
rečniku.“
Oči mu se razrogačiše. Novinar se zaprepašćeno ispravi i upravi
pogled u sagovornicu.
„Mi se... Da li se poznajemo?“, zamucao je.
Nešto ga je kod ţene sa susednog sedišta omamljivalo. Bila je
crnka. Ravna kosa bila joj je skupljena u rep koji je naglašavao lepotu
njenog neţnog lica nalik mesecu. Radoznalo ga je ispitivala blistavim
zelenim očima. Nosila je crni vuneni dţemper čiji je kroj pratio liniju
tela. Kad bi morao da pogodi njeno poreklo, Karlos bi rekao da je iz
Napulja.
„Da li se poznajemo? Ti mene ne poznaješ. Barem ne neposredno.
Međutim, nije ni vaţno.“
Šta je to čudno na ovoj ţeni? Karlosovo telo je burno odgovorilo:
srce mu je dostiglo sto dvadeset otkucaja u minuti, a zbog velikog
priliva adrenalina tresao se od glave do peta. Tu, na trideset sedam
hiljada stopa iznad nivoa mora, sa spoljnom temperaturom od
osamdeset stepeni ispod nule, samo zbog boje glasa te ţene njegovo
srce bilo je na granici izdrţljivosti. Za tren!
„Jesi li već čuo za Programatora?“, upitala je.
„Programatora?“
Karlos je znao za njega. Naravno. Onaj stari profesor matematike,
koga je upoznao nekoliko nedelja ranije, poslednji ga je pominjao.
Ipak, odlučio je da porekne pokretom glave. Kao da moţe da mu čita
misli, ţena se osmehnu.

222
 „On je napisao ovaj scenario. Zar nisi ţeleo da ga upoznaš?“
Novinar je progutao knedlu.
„Ali, kako...“
„Kako znam?“ devojka je tajanstveno zviţdukala dok je
podešavala naslon sedišta. „Takođe mi je poznato šta ćeš raditi u Los
Anđelesu. I da nas pratiš.“
„Pratim... vas?“
„Da. Zar se ne sećaš? Pre nekoliko dana si odlučio da 'uloviš
Programatora‟. Sve je počelo s tim medaljonom koji ti visi oko vrata,
što si ga našao pred vratima uredništva.“
Karlos ga je pogladio pre nego što je saznao novu pojedinost.
„To je moj medaljon, Karlose.“
Prebledeo je.
„Tvoj?“
„Tamo sam ga stavila da bih te dovela ovde gde si sad. Mislila
sam da si spreman.“
„Ali, ko si ti?“
„Imam više imena. Mada, da pojednostavim, recimo da sam
anđeo.“
Karlos snaţno cimnu ogrlicu sa svetim likom ne bi li se uverio da
je budan. Zlato mu se zabi u vrat. Knjiga koju je upravo zaklopio,
Izvor svesti u krizi podvojenog uma, bila je smeli esej u kome je
autor nastojao da objasni poreklo „glasova u glavi“ i religioznih
vizija u istoriji. Tek je pročitao da su veliki biblijski proroci,
Muhamed, sumerski junak Gilgameš ili stotine svetih hrišćana, usled
čestog neurološkog problema imali priviđenja u kojima su stvarnost
mešali s halucinacijama. Dţulijan Dţejns je tvrdio da se do 1250.
godine pre naše ere um tih ljudi sastojao od dve sasvim odvojene
celine koje su povremeno „opštile“ stvarajući tako „mit“ boţanskih
glasova. Proroci su, dakle, bili ljudi primitivne moţdane mase.
Naime, kada su se leva i desna moţdana hemisfera dovoljno razvile
da ostvare međusobnu vezu, glasovi su potpuno nestali... a sa njima i
drevna boţanstva.
A on?
Šta se s njim dešavalo?
„Ti si anđeo. Dobro“ Karlos je pokušao da umiri srce koje mu je i
dalje snaţno tuklo u grudima.

223
 „To te čudi?“
Ţena mu je dotakla vrat dozvolivši mu da oseti toplu neţnu koţu
njenih ruku. Blago mu je uzela medaljon gledajući ga sa
razumevanjem.
„Veronikin ubrus..reče. „To je jedna od mojih omiljenih slika.“
„Recimo da ti verujem“, prekinuo ju je novinar, „da si mi na put
stavila medaljon kako bi me privukla svemu što mi se sad dešava.
Kakva je, onda, tvoja uloga? Zašto mi se sad, odjednom,
predstavljaš?“
„Moj zadatak je da zaštitim drevnu tajnu. Tajnu koju nam je samo
jedan čovek pre tebe nenamerno oteo.“
„Hm!“
„Zvao se Alonso de Benavides. Pokušavam da sačuvam njegovu
tajnu kako ne bi dopala pogrešnih šaka. Što se tiče pitanja zašto se
sad pojavljujem...“, oklevala je. „Znam da mi nećeš poverovati.“
„Isprobaj me. Ako verujem da si anđeo, sve mogu da prihvatim.“
„Iako mogu da te dodirnem, iako me vidiš“, rekla je, „ja sam samo
prikaz. Dvojnica. Bilocirana slika.“
„Stvarno?“
„Znala sam da mi nećeš verovati. U ovom trenutku drugi deo
mene je u Rimu. Upravo idem na aerodrom Leonardo da Vinči kako
bih uhvatila avion za Španiju.“
„Da.“
Ţena se nije pokolebala pred nepoverenjem svoga sagovornika.
„Uskoro ćeš se uveriti u naše postojanje. Samo je pitanje
vremena.“
„‟Vaše postojanje‟?“
„Hajde, Karlose!“ ţenine zelene oči zaiskriše pod svetlošću
kabine. „Ne misliš valjda da radim sama? Nikad nisi čitao o
anđelima? Moja je vrsta snovima obavestila Josifa šta Herod
namerava da mu učini sa ţenom i detetom. Tu smo delovali veoma
obazrivo uvukavši mu se u psihu. Međutim, Jakov se lično borio
protiv jednog od nas i slomio mu je nogu. Tako kaţe Biblija. Avram
nas je nahranio. U Sodomi su čak pokušali da nas iskoriste jer smo
bili lepi. Od krvi i mesa. Zgodni. Zar nisi čitao Sveto pismo?“
Karlos je bio zapanjen.
„Zašto mi sve to pričaš?“

224
 „Pre svega, da bi znao da postojimo. Već me vidiš. Iako sam
bilocirana, stvarna sam koliko i ti“ osmehnula se ponovo mu
dotaknuvši vrat. „Osim toga, zato što verujemo da ćeš nam pomoći u
vezi s našom tajnom.“
Novinar se promeškolji na sedištu.
„Zašto tako misliš?“
„Sve se uklapa, prijatelju. Kad si u Italiji razgovarao s ocem
Baldijem, nazreo si tajnu. Tamo smo te upoznali.“
„Hronovizija?“
Potvrdila je. Saletela ga je bujica slika. Poseta ostrvu San Đorđo
Mađore. Ĉema koji ne prestaje da fotografiše Đuzepea Baldija.
Pokušaj da sagovornika navede na priču o kojoj je pokušao da ćuti
dvadeset godina. Potom, izveštaj. Koliko se dopao čitaocima. Strast
da sazna više...
„Nakon tvog susreta sa Baldijem, videli smo da se razlikuješ.
Naizgled nepoverljiv, Karlose, ti u suštini neguješ snaţnu potrebu za
verom. Tako smo navodili tvoju potragu u skladu s našim
interesima.“
„Navodili ste me?“
„Recimo, zašto bih one noći, kad smo ušli u Narodnu biblioteku,
pozvala oca Tehadu iz Bilbaoa ako ne da bismo'ti ostavili neki trag?“
Karlos se stresćfb.
„Ne treba da se osećaš loše. Već vekovima to radimo.“
„Zaista?“
„Naravno“ ponovo ga je pogledala zelenim smaragdima. „Naše
glasove su slušali Konstantin, Dţordţ Vašington, Vinston Ĉerčil i
toliko drugih u odlučujućim istorijskim trenucima. Pročitaj njihove
biografije i pronaći ćeš aluzije na te inspiracije! Mi smo, takođe, izveli
Mojsija iz Egipta, mi smo Iliju i Ezekija proneli kroz vazduh, mi smo
zamračili Jerusalim kada je Isus umro na krstu.“
„A istovremenosti? Nemoguće slučajnosti?“
„U tome smo najbolji! Prema slučajnostima gajimo posebnu
naklonost, Karlitos!“
Novinar ponovo oseti neobično strujanje niz kičmu. Samo ga je
Hose Luis tako zvao. Osoba koja mu je prva pričala o
istovremenostima i Jungu. Da li je ona i to znala?
„Ali, ja sam mislio da su anđeli bestelesni...“negodovao je.

225
 „To je česta zabluda.“
„Zašto si došla da me vidiš?“
„Reč anđeo, dragi moj, potiče od grčkog aγγελoς ‟vesnik‟.
Naravno, došla sam da ti prenesem poruku.“
„Poruku?“
„U ovoj torbi se nalaze podaci o Lindi Mejers, doktorki iz Los
Anđelesa, koja je pre četrdeset osam sati pozvala Narodnu biblioteku
kako bi se raspitala o ukradenom rukopisu.“
Karlos je odlučio da je sledi.
„Pa, treba da znaš da Mejers nije tvoj konačni cilj. Došla sam da ti
uštedim vreme.“
„Mejers nije moj cilj?“
„Ne. Zapiši ime koje traţiš. Ona, a ne doktorka, pomoći će ti da
rešiš slučaj. Zove se Dţenifer Narodi. Već neko vreme joj se mešamo
u snove kako bismo sve pripremili za tvoj dolazak.“
Anđeo mu polako izdiktira ime.
„Ona zna tajnu, ali nije toga svesna.“
„Kako je to moguće?“ Karlos je i dalje osećao ubrzano lupanje
srca. Zato je ime zabeleţio jedva čitljivim slovima. Papir je sklonio na
sigurno mesto u svojoj beleţnici sa plutanim koricama, kao da je to
poslednje što će tog dana učiniti.
„Pitaš kako je moguće? Recimo da sam joj je predala samo da bi
dospela u tvoje ruke. Zar te to čudi?“
Devojka nije rekla ništa više.
Ustala je sa sedišta, spustila u dţep crne suknje novinarev
medaljon i pod izgovorom da se vraća na svoje mesto, udaljila se ka
prvoj klasi aviona.
Tada je ugledao.
Tada mu je novi udar u grudima iznova poremetio puls.
Devojka u besprekornoj tamnoj odeći nosila je crvene mokasine!

226
 57
Karlosu je bilo potrebno izvesno vreme da povrati dah. Nije znao
kako da objasni zašto ga je blizina ţene duboko uzdrmala. Anđeo?
Uostalom, kakve to ima veze! Znala je sve o njemu! On, pak, ništa
nije znao o njoj.
Ako su, kao što je sumnjao, anđeo i Italijanka koja je pokušala da
uništi poglavlje Kastriljove knjige ista osoba, moţda ona zna nešto o
Hronici. Sve je izgledalo čudesno povezano!
Napustio je sedište 33-C i velikim koracima se obreo u odeljenju
prve klase.
„Tamnoputa ţena, obučena u crno, s crvenim cipelama?“
Stjuardesa je u neverici odmahnula glavom.
„Ţao mi je, gospodine. Imamo samo trideset putnika na letu. U
prvoj klasi nema nikoga. Mogu vas uveriti da se nije ukrcala nijedna
osoba koja odgovara vašem opisu.“
Anđeo?
Karlos je ostao budan do kraja leta. Kome če sad moći ovo da
ispriča?

227
 58
Los Anđeles, Kalifornija.

Teško je izračunati vremensku razliku kad se leti iznad deset

hiljada metara nadmorske visine i nadleću zamišljeni zemaljski
meridijani pri brzini od devetsto kilometara na sat. Svaka izmišljena
linija na zemljinoj površini, postavljena na rastojanju od petnaest
stepeni, beleţi jedan čas razlike u odnosu na prethodni. Stoga bi se
lako moglo reći da je na udaljenosti od pet meridijana, koji
razdvajaju avion 767 Ameriken erlajnsa i Venis bič u Kaliforniji,
Dţenifer Narodi primala još jedan komad slagalice za koju još nije
znala šta predstavlja.
Ovog puta duh joj je leteo u smeru suprotnom od Karlosovog. Ka
Španiji.

Agreda, Sorija.
30. april 1631. godine.

Benavides se zadrţao u asturijanskom Madridu više od šest

meseci u toku kojih se bavio sve obilnijom prepiskom i obavezama
nastalim nakon uspeha njegove Hronike. U dvorskim hodnicima se
nije pamtilo slično uzbuđenje koje je dobrog kaluđera zasulo brdom
pisama, čestitanjima i neočekivanim dogovorima zbog čega je morao
da ostane pri dvoru.
Prestonička birokratija usporila je istraţivanje o „slučaju dame u
plavom“ što ga je ispunjavalo tugom. Ipak, dvorske spletke, naročito
one koje su pokretali dominikanci pokušavajući da ubede kralja da
preispita broj pokrštenih u Novom Meksiku, drţale su ga u stanju
budnosti. U borbi za korist svog reda Benavidesova volja je, srećom,
bila nepokolebana. Dobro je znao da su „boţji psi“, domini canes,
pokušavali da pošalju svoje misionare u Rio Grande i time spreče
Benavidesa da uzme zaslugu za sva pokrštenja.
Međutim, planovi su im propali.
Srećnim raspletom aprila 1631. godine fra Alonso je dobio
dokumentaciju i potrebhe dozvole da napusti Madrid i nastavi svoj
poduhvat. Ishod njegovog rada osujetiće dominikanske namere

228
jednom za svagda. Dopušteno mu je da poseti samostan Bezgrešnog
začeća u Agredi gde će ispitati opaticu, a uz to mu je naloţeno da
sastavi izveštaj o svojim zaključcima.
Tako je Protugalac stekao novi elan.
Ranog jutra 30. aprila Benavidesova kočija, skromna kola od
drvenih dasaka ukrašenih bordurom od bakra i kovanog gvoţđa,
hitala je preko sumornih polja Sorije u pravcu obronaka planine
Monkajo. U unutrašnjosti je bivši činovnik Svete sluţbe u Novom
Meksiku privodio kraju poslednje pripreme.
„Znači, vi ste bili ispovednik majke Agrede pre nego što je postala
opatica...“
Klepet kočije ljuljao je oca Sebastijana Marsilju. Utroba mu se
tresla sleva nadesno po kočijaševom nahođenju. Već se izvesno
vreme otac Marsilja trudio da prikupi hrabrost, te mu nije
predstavljalo napor da zauzme prikladan stav kako bi odgovorio.
„Tako je, fra Alonso. Zapravo, ja sam pisao arhibiskupu u
Meksiko da ga upozorim šta bi se moglo desiti ukoliko bi se istraţile
severne oblasti.“
„Šta bi se moglo desiti? Na šta mislite?“
„Znate već, otkriće se nova kraljevstva kao što su Tidan, Ćiljeskas,
Karbuko ili Humano.“
„Ah, to ste bili vi?“
Okruglasto lice oca Marsilje ozari se zadovoljstvom.
„Obavestio sam Njegovu svetost Manso i Sunjigu o postojanju tih
oblasti, a ako ste čitali moje pismo, sigurno vam nije promakao moj
poziv da se proveri prisustvo naše vere u tim zemljama.“
„Naravno“, zaključio je Benavides, „te podatke ste dobili od
majke Agrede.“
„Naravno.“
„Kako ste se usudili da prekršite tajnu ispovesti?“
„U stvari, okolnosti su bile drugačije. Ispovesti su bile veţbe mea
culpa33 koje je otpevala mlada kaluđerica ne shvatajući šta se dešava,
ali ni u kom slučaju nisu bile izvor tačnih podataka. Verujte mi,
nikad nije dobila oproštenje svojih 'geografskih‟ greha.“

33 Lat.: moj greh; izraz iz molitve Confiteor u katoličkoj službi kojim vernik priznaje
svoje greške, a samim tim i svoju grešnu prirodu. (Prim. prev.)

229
 „Hm...“, prihvatio je fra Alonso s varljivim pokretom. „Pa, moram
vam reći da od svih pomenutih kraljevstava poznajem samo
Humanose koji se nalaze severoistočno od Rio Granda. Nijedan
franjevac niti vojnik Njegovog veličanstva ništa nisu čuli o ostalim
plemenima.“
„Ništa?“, glas oca Marsilje bio je ispunjen nevericom.
„Ni reč.“
„Moţda to i nije tako čudno. Imaćemo vremena da s opaticom iz
Agrede lično razjasnimo to pitanje. Ona će nam reći šta god nas bude
zanimalo.“
Fra Alonso de Benavides i Sebastijan Marsilja, paroh iz Burgosa,
odmah se sloţiše. Marsilja se u gradu Soriji pridruţio starom
nadzorniku Novog Meksika, a odatle su tokom nekoliko sati
zajedničkog putovanja kočijom iskoristili vreme da usklade pitanja
koja su nameravali da postave kaluđerici i da međusobno utvrde
okvire poznavanja crkvene problematike.
Toliko su se uneli u razgovor da nisu primetili naglu promenu
predela, ni obrise naselja kraj kojih su prolazili, kao ni dolazak na
mesto odredišta.
Na prvi pogled Agreda je izgledala kao miran kutak u visokim
zemljama Kastilje, obavezan prolaz između kraljevstava Navare i
Aragona, raskršće stočarskih i zemljoradničkih puteva. Kao u svakoj
pograničnoj varošici, retke plemićke porodice i monaški redovi bili
su jedina trajna obeleţja. A samostan Bezgrešnog začeća ubrajao se
među njih.
U tom nedavno osnovanom samostanu sve je bilo spremno za
posetioce. Kaluđerice su prostrle dugački purpurni tepih između
crkvenih vrata i puta za Bosmedijano, postavile stolove sa pecivom,
vodom i nešto malo dobrog vina kako bi se cenjen^ putnici okrepili.
Zahvaljujući dozvoli koju je izdao otac Marsilja, skup je na
otvorenom, izvan samostana, iščekivao dolazak izaslanstva. Tu su
čitavog jutra stajale u molitvi i pesmi obilazeći slike s puta svetog
krsta, a postepeno im se pridruţivao sve veći broj vernika kojima je
bio poznat značaj očekivanih velikodostojnika.
Zato je sujeverna tišina zavladala među okupljenima u trenutku
kad se Benavidesova kočija zaustavila ispred crvenog tepiha.
Iz kočija slika nije mogla biti rečitija: predvođene franjevačkim

230
kaluđerom i sestrom za koju su odmah pretpostavili da je majka
Agreda, kaluđerice su, poredane u dva reda, nestrpljivo iščekivale.
Kako je nalagalo pravilo svete Beatris de Silve iz 1489. godine, sve su
nosile bele mantije, platnene okovratnike sa slikom Device, crni
preves preko glave i upečatljive plave ogrtače...
„Nek nam je Bog u pomoći!“
Neočekivani vapaj oca Benavidesa iznenadio je njegovog
saputnika. Promrmljao ga je čim je spustio nogu na tlo i pogledao
okolinu. Marsilja se uplašio.
„Da li ste dobro, brate?“
„Odlično. Jedino što ove prostrane zemlje, udoline prepune
ţitarica i ovi plavi ogrtači izgledaju kao odraz mesta koje sam ostavio
sa druge strane okeana. Kao da sam več bio ovde!“
„Omnia sunt possibilia credenti“, odgovorio je Marsilja i ponovio,
„verujučem je sve moguće.“
Doček je bio kraći od očekivanog. Kad su izašli iz kola, franjevac
se između molitve Te Deum i poklona kaluđerica predstavio kao fra
Andres de la Tore, ispovednik sestre Marije Hesus od 1623. godine i
fratar iz obliţnjeg samostana svetog Julija. Na prvi pogled je izgledao
kao osoba blage naravi. Koščat, krivog nosa i velikih klempavih ušiju
koje su činile da pomalo podseća na nekog glodara. Što se tiče majke
Agrede, njen izgled bio je sušta suprotnost: imala je belu put poput
mleka, izduţeno lice blago rumeno u obrazima, krupne crne oči sa
izraţenim tamnim zenicama koje su u isti mah odavale smirenost i
snagu.
Ostavila je jak utisak na Benavidesa.
„Neka su vaše svetosti dobrodošle!“, reče i gotovo bez stanke
dodade: „Gde ţelite da me ispitate?“
Glas navodne dame u plavom zazvučao je strogo. Kao da joj nije
bilo drago što jednom strancu mora da polaţe račune o nečem vrlo
ličnom.
„Mislim da će crkva biti prikladno mesto“, prošapta Marsilja
sećajući se vremena koje je kao sveštenik proveo u tom utočištu.
„Moţe joj se prići a da se ne ulazi u samostan, a takođe je moguće
razmestiti sto sa rasvetom, mastilom i svime što je potrebno. Osim
toga, Gospod će nam biti svedok.“
Benavides je rado prihvatio predlog i prepustio opatici odgovor.

231
 „U tom slučaju, vaše svetosti će imati sve spremno sutra u osam
ujutro.“
„Tad ćete nam se pridruţiti?“
„Da, ako je to ţelja opšteg namesnika i mog ispovednika. Ţelim
da se što pre podvrgnem vašim pitanjima i da raspršim sumnje koje
ste doneli sa sobom.“
„Siguran sam da će biti bezbolnije nego što očekujete, sestro“,
nadovezao se Portugalac.
„I raspeće našeg Gospoda bilo je bolno, ali je iskupljenje ljudskog
roda bilo neophodno, oče.“
Iznenadni poj sestara u molitvi Gloria in excelsis Deo na putu ka
samostanu spasao je oca Benavidesa od odgovora.
„Izvinite nas sada“, zamolila je majka Agreda, „treba da se
pripremimo za večernje. Uzmite posluţenje što smo vam pripremile.
Fra Alonso je prethodno ugovorio da se povučete u samostan svetog
Julija.“
S tim rečima se izgubila u samostanu.
„Ţena snaţne volje.“
„Nesumnjivo, oče Benavides. Nesumnjivo.“

232
 59
Ţivot dame u plavom je tokom poslednjih deset godina bio
podvrgnut strogoj disciplini. Ĉinilo se da ni kraj tog dana neće biti
izuzetak.
Po zalasku sunca, oko osam uveče, sestra Marija Hesus se gotovo
bez večere povukla u ćeliju da bi preispitala savest, što je inače činila
svakog dana. To je uvek radila u tišini, nesvesna pokreta sestara,
udubljena u stanje koje je i dalje svima izgledalo puno bola i
pokajanja.
Kaluđerica se molila do devet i trideset ničice opruţena po
kamenom podu prostorije. Potom se oprala hladnom vodom i
prilegla na grubu drvenu ploču pokušavajući da ne misli na
probadajući bol koji je već gospodario njenim kostima.
Oko jedanaest, kada su se ostale sestre povukle u ćelije, sestra
Marija Hesus se kao i uvek podvrgla „veţbi krsta“. Bio je to surov
običaj. Tokom jednog i po sata mučila je sebe mislima o stradanju i
smrti Gospoda Isusa Hrista; zatim bi na leđa podigla čelični krst od
pedeset kilograma koji je na kolenima vukla dok ne padne iscrpljena.
Kasnije bi, nakon kratkog predaha u toku koga je prikupljala snagu,
okačila krst na zid ćelije, te bi visila na njemu još nekih trideset
minuta.
Sestra Prudensija ju je obilazila svakog jutra, oko dva, pozivajući
je da predvodi jutrenje koje bi se često oduţilo do četiri sata. Uvek se
odazivala. Nije bilo bitno da li je grozničava, bolesna ili ranjena.
Međutim, tog dana, baš tog dana, odlučila je da ostane na spratu.
Ţelela je da primiri strepnju koju je stvaralo saznanje da će je za
samo nekoliko sati komisija fratara podvrgnuti saslušanju.
Na dvesta koraka odatle, u samostanu svetog Julija, poslednja
aprilska noć mimo je prolazila. Tačno u sedam oci Marsilja i
Benavides dovršiše molitve i oskudni doručak koji se sastojao od
hleba i voća. Imali su dovoljno vremena da nabave papire
neophodne da se zabeleţe odgovori majke Agrede. Nisu mogli ni da
pretpostave da će njeno svedočenje biti tek prvo u nizu dugih i
iznenađujućih iskaza.
„Milost, majko boţja, milost.“
Nemir sestre Marije de Hesus provlačio se ispod vrata ćelije.

233
 „Znaš da sam ti verna i da briţno čuvam sve čemu si me naučila.
Znaš da nikad neću odati naše razgovore... Pomozi mi u ovom
velikom iskušenju.“
Nijedna sestra je nije čula. Niko nije odgovorio na njene molbe.
Zbunjena tišinom, opatica se bacila na postelju, ali nije uspela da
nađe utehu u snu.
Trideset pet minuta kasnije samostan svetog Julija otvorio je vrata
da propusti fra Andresa de la Torea i pisara koji je bio zaduţen da
zabeleţi ispitivanje. Posle strogog pozdrava i proveravanja imaju li
sve što im je potrebno, sva četvorica prođoše Agredom. Hodali su do
manastira Bezgrešnog začeća. Tu, kao što im je opatica obećala,
nađoše pisaći sto, pet stolica i po dva velika svećnjaka sa svake
strane stola.
Ništa im više nije bilo potrebno. Crkva je bila prohladno mesto,
mirno i povučeno, što će njihov posao učiniti ugodnijim. Poneka
sestra bi mogla da posmatra razvoj događaja sa hora koji se nalazio
iznad ulaza u hram.
Opatica je bila tačna. Nosila je istu odeću kao prethodnog dana, a
njeno mladalačko lice odavalo je jasne tragove umora; već je dugo
spavala samo dva sata dnevno.
Sestra Marija Hesus je pozdravila četiri oca koja su je iščekivala.
Nakon što se poklonila pred nišom glavnog oltara, sela je
i sačekala da se obave uvodne pripreme. Oči su joj blistale jer je
probdela noć uplakana.
„Prvog maja 1631. godine gospodnje u glavnoj crkvi samostana
Bezgrešnog začeća u Agredi pristupamo saslušanju sestre Marije de
Hesus Koronel i Arana, rođene u selu Agredi, opatice ovog svetog
doma.“
Sestra Marija je nemo slušala kako pisar izgovara njeno
nekadašnje puno ime zapisano u dokumentu. Kada je završio,
podigao je oči s gotovo praznog lista i upitao kaluđericu: „Jeste li vi
sestra Marija de Hesus?“
„Da, ja sam.“
„Znate li, sestro, zašto ste danas pozvani pred sud?“
„Da. Da bih govorila o svojim putovanjima i pojavama koje mi je
naš Gospod Bog naloţio da ispunim.“
„U tom slučaju, pod zakletvom odgovarajte na sve što vas pitam.

234
Zarad suda se uklanja tajna ispovesti, te morate s hrišćanskom
vrlinom da ispunite sve što vam traţimo. Slaţete li se?“ Prihvatila je.
Kaluđerica pogleda u oči fra Alonsa de Benavidesa. Njegov strogi lik
i veliki nos podsećali su je na priliku svetog Petra koji predsedava
oltarom te iste crkve. Bio je čovek od ugleda. Benavides je sedeo
nasuprot nje, iza primerka Biblije i gomile papira s nečitkim
beleškama. Osetivši da ga opatica posmatra, uze reč.
„U našim izveštajima zabeleţeno je da ste iskusili stanje zanosa,
ekstaze. Moţete li da kaţete sudu kada je to počelo?“
„Pribliţno pre jedanaest godina, oče, 1620, čim sam napunila
osamnaest. Tada je naš Gospod odlučio tokom verskih sluţbi da
doţivim zanos i da me neke sestre vide kako se odiţem s tla.“
Benavides ju je paţljivo proučavao.
„Oče, ja nisam traţila taj dar, već mi je kao i mojoj majci Katalini
dodeljen. I ona je padala u zanos, ali vera joj je bila takva da je u
poznim godinama odlučila da pristupi ovom kaluđerskom redu.“
„Levitirali ste?“
„Tako su mi rekli, oče. Nikad nisam bila toga svesna.“
„Kako objašnjavate to što su vas zanosi izneli na onu stranu
samostanskih zidova?“
„Moj raniji ispovednik fra Huan de Toresilja nije bio iskusan u tim
stvarima.“
„Šta ţelite time da kaţete?“
„U oduševljenju je prepričao te događaje izvan ovog utočišta. Vest
je probudila zanimanje čitave oblasti pa su mnogi fratri došli da me
obiđu.“
„Vi ste to znali?“
„Tada nisam. Iako me je čudilo što se budim u crkvi okruţena
narodom. Ali kako sam iz takvog stanja uvek izlazila sa srcem
punim ljubavi, nisam obraćala suviše paţnje na njih, niti sam ih
pitala za razlog dolaska.“
„Sećate li se kad ste doţiveli prvu ekstazu?“
„Vrlo jasno. Jedne subote posle Vaskrsa Svetog duha 1620.
godine. Sledeću, na dan svete Magdalene.“
Kako bi naglasio svoje reči, fra Alonso se ispruţio preko stola
koliko je dug.
„Svestan sam da je ovo što ću vas pitati stvar ispovesti, ali čuli

235
smo da uţivate dar da istovremeno budete na dva različita mesta.“
Kaluđerica je to potvrdila.
„Da li ste svesni tog dara, sestro?“
„Samo ponekad, oče. Iznenada, moj duh se nađe na drugom
mestu iako ne znam kako je tamo stigao, ni koja je sredstva koristio.
U početku su ta putovanja bila bez značaja, izvan samostana. Tu sam
videla zidare kako rade, pa sam im čak davala uputstva da na
određeni način obavljaju svoje poslove.“
„Jesu li oni videli vas, sestro?“
„Da, oče.“
„A posle?“
„Posle bih se obrela na stranim mestima na kojima nikad nisam
bila. Sretala sam ljude koji čak nisu govorili naš jezik.
Znam da sam im propovedala veru u našeg Gospoda Isusa Hrista,
jer ti ljudi nepoznate rase ništa nisu znali o veri. Međutim, najviše
me je čudio glas koji sam u sebi slušala i koji me je nagonio da ih
podučavam. Da ih učim da nas je Bog stvorio nesavršene i da nam je
poslao Isusa Hrista kako bi iskupio naše grehe.“
„Glas? Kakav glas?“
„Glas koji je činio da moja vera sve više raste. Mislim da mi se
obraćao Sancti Spiritu34 kao što je to činio s apostolima na Dan
duhova.“
„Kako su započela putovanja?“
Fra Alonso je krajičkom oka proverio da li pisar dobro beleţi
saslušanje.
„Nisam sigurna. Od malena me je brinulo saznanje da u novim
oblastima naše krune ţive hiljade, moţda milioni, duša koje ne
poznaju Isusa i koje su osuđene na večno prokletstvo. U jednom od
tih mučnih dana, dok sam se odmarala, moja majka je pozvala dva
zidara za koje se pričalo da su iscelitelji. Zamolila ih je da me paţljivo
pregledaju i da pokušaju da me oslobode raspoloţenja koje me je
bacilo u postelju.“
„Nastavite.“
„Zidari su se zatvorili u moju ćeliju. Pričali su mi o stvarima kojih
se jedva sećam, ali otkrili su mi da treba da ispunim vaţan zadatak.“

34 Lat.: Sveti duh. (Prim. prev.)

236
 „Nisu bili obični zidari, zar ne?“
Fra Alonso se prisetio upozorenja koje mu je dao opšti namesnik u
Madridu.
„Ne. Rekli su mi da su anđeli na stalnoj misiji. Saopštili su mi da
imamo istu krv. Da su moj rod. Objasnili su mi da godinama ţive
među ljudima kako bi otkrili ko ima boţji dar. Tada su mi ispričali o
dušama u Novom Meksiku i o teškoćama koje naši misionari
proţivljavaju da bi dospeli do tih udaljenih predela.“
„Koliko ste vremena proveli sa njima?“
„Prvi put, skoro ceo dan.“
„Znači, vratili su se?“
„Oh, da. Sećam se da su se iste noći vratili po mene, ušli mi u
sobu i izveli iz nje ne probudivši nikoga. Sve se brzo dešavalo.
Iznenada sam se obrela na prestolu, na belom oblaku; letela sam
vazduhom. Razaznala sam naš samostan, obrađena polja, reku,
visoravan Monkajo. Pela sam se sve više dok sve nije potamnelo tako
da sam mogla da vidim okruglo Zemljino lice, pola u senci, pola na
svetlosti.“
„Sve ste to videli?“
„Da, oče. Bilo je strašno... Jako sam se uplašila. Posebno kad su me
vodili preko mora do nepoznatog mesta. Jasno sam osećala kako mi
vetar s visine šiba lice i videla sam te zidare pretvorene u sjajne
prilike kako upravljaju oblakom, skreću ga s velikim
samopouzdanjem čas levo čas desno.“
Takav opis pokrenu Fra Alonsa. Priča se podudarala s jeretičkim
iskazima koji su ispitivani pre više godina, a koje su dali Nikolas de
Bijedma, biskup Kvenke, i čuveni doktor Toralba koji je krajem
petnaestog i početkom šesnaestog veka tvrdio da se vazneo među
oblake, leteo na njima do Rima i, što je najgore, da su ga sve vreme
vodili đavolčići sumnjivih namera.
„Kako moţete biti sigurni da su ti ljudi bili anđeli?“
Kaluđerica se prekrsti.
„Blaţena Marija! Kakva druga stvorenja bi mogla da budu?“
„Ne znam. Vi mi recite, sestro.“
„Pa“, oklevala je, „u početku sam se pitala, kao i vaša svetost, da li
me nečastivi iskušava, ali kasnije, kad su mi u toku leta naredili da se
spustim i propovedam reč boţju, moje sumnje su se raspršile.“

237
 „Naredili su vam da se spustite?“
„Da. Prostrli su neku vrstu svetlosnog tepiha i uputili me da
prenesem poruku skupini ljudi koji su je očekivali. Saznala sam da
nisu hrišćani, ali nisu bili ni muslimani, niti neprijatelji naše
vere. Bili su odeveni u ţivotinjske koţe, a meni su prišli očarani
svedošću koju je oblak isijavao.“
„Majko, duţnost mi je da budem uporan: jeste li sigurni da se radi
o anđelima?“
„A o kome drugom?“, opatica je istrajavala. „Nisu beţali od mojih
reči i rado su prihvatali moju veru u Boga koju su dočekali s
poštovanjem i odanošću. Đavo ne bi podneo toliku pohvalu našem
nebeskom ocu.“
„U redu. Šta se posle dogodilo?“
„Uradila sam sve što mi je rečeno. Te noći sam posetila još dva
mesta i pričala sam sa više Indijanaca i, mada su se sluţili drugim
jezicima, izgleda da su me razumeli.“
„Kako su izgledali?“
„Paţnju mi je privukla bakarna boja njihove koţe i to što su skoro
svima grudi, ruke, noge i lice bili iscrtani. Ţiveli su u kamenim
kućama, kakve su i u našim selima, jedino što se u njih ulazi s krova,
a za svoje obrede su se okupljali u nekoj vrsti bunara gde su smeli da
budu samo muškarci s dozvolom magova.“
Fra Alonso je oklevao. On je svojim očima video sve to u Novom
Meksiku. Ali, kako je ona mogla...
„Jeste li pričali Indijancima o dolasku franjevaca?“, nastavio je.
„Oh, da! Anđeli su bili uporni da to uradim. Ĉak su mi dozvolili
da vidim mesta gde su radili oci našeg pastirskog reda. Na jednom
od njih sam videla kako Indijanac po imenu Sakmo moli jednog od
naše braće, starog propovednika, da prenese reč boţju narodu iz
koga je dolazio. Taj Sakmo, ozbiljan čovek širokih i snaţnih pleća,
preklirijao je da mu dodele misionare, kao što sam ih podučila da
traţe.“
„Isleta!“
„Ne bih umela da vam kaţem kako se zove mesto, niko mi nije
rekao. Osim toga, s razočaranjem sam videla da im je fratar odbio
pomoć pod izgovorom da nema dovoljno ljudi. Znate li za to? Nešto
pre toga sam razgovarala sa Sakmom i rekla mu kuda treba da ide da

238
bi naišao na naše misionare.“
„Šta mislite koliko ste puta bili tamo?“
„Teško je tačno reći, jer uverena sam da više puta nisam ni bila
svega svesna. Svakog dana sam sanjala te zemlje, ali ne bih vam
mogla reći da li sam tamo bila zbog stanja u kome sam se nalazila ili
zato što je Gospod ţeleo ponovo da proţivim neke događaje svoje
propovedi.“
„Pokušajte da izračunate.“
„Moţda nekih... pedeset puta.“
Fra Alonso širom otvori oči. Glas mu je malo veoma malo
zadrhtao.
„Pedeset puta, od 1620. do danas?“
„Ne, ne. Samo između 1620. i 1623. godine. Potom, nakon što sam
svim srcem molila Gospoda Boga i njegove predstavnike,
udaljavanja su prestala. To se postepeno dogodilo. Anđeli koji su me
svakog dana pratili počeli su da proređuju posete. Prvo su me
obilazili jednom nedeljno, kasnije jednom mesečno. Konačno su
prestali da dolaze.“
„Razumem... Da li vam je neko rekao kako da prekinete
'udaljavanja‟?“
„Ne. Ali, mučila sam svoje telo kako bih prestala. Prestala sam da
jedem meso, mleko i sir, počela sam da se hranim samo povrćem.
Osim toga, tri puta nedeljno sam postila na hlebu i vodi. Nešto
kasnije je sve prestalo.“
„Zauvek?“
„Ko to moţe da zna sem našeg Gospoda?“
„Ipak, i dalje se ţena vašeg izgleda pojavljuje u tim udaljenim
zemljama“, prošaputa Benavides.
„Moguće je, oče, da anđeli uzimaju moje obličje i da se i dalje
pojavljuju među Indijancima bez moga znanja. Moţda su, pak, traţili
pomoć neke druge sestre.“
Fra Alonso je nešto zapisao na papir koji je potom presavio.
„U redu, Marija de Hesus. To je sve za danas. Moramo da
razmislimo o ovome što ste rekli sudu.“
„Kako ţelite.“
Kaluđeričina poniznost razoruţala je Portugalca i umirila oca
Marsilju koji je zadovoljno posmatrao kako se bivši nadzornik

239
Novog Meksika nije razočarao u svoja očekivanja. Benavides je već
bio siguran: ta kaluđerica je bila dama u plavom za kojom je tragao.
Sad će morati da se potrudi ne bi li otkrio kako je putovala u Novi
Meksiko.
Neće otići bez tog saznanja.

240
 60
Rim, Italija.

Pre nego što se uputio na međunarodni aerodrom u Rimu

Leonardo da Vinči, otac Đuzepe Baldi svratio je do stanice
sanpjetrina. Već je rastumačio znak koji će uticati na njegov sledeći
korak, iako je još uvek ţeleo da to otkriće zadrţi za sebe. Međutim,
ipak je hteo da se pozabavi jednim sitnijim poslom pre nego što
napusti vatikansku drţavu. Lako je pronašao kancelariju riđokosog
kapetana Uga Lotija čija je glava neodoljivo podsećala na bundevu, a
sa kojim je prethodnog popodneva pričao u bazilici.
Kapetan Loti se ponudio da mu odgovori na svako moguće
pitanje. Naţalost, protekla dvadeset četiri sata nisu mu pomogla da
razjasni okolnosti napada na stub svete Veronike. Švajcarska garda je
i dalje tapkala u potpunom mraku i ne sluteći šta bi nekog moglo da
navede da napadne takvo umetničko delo.
„Prilično čudan slučaj“, priznao je zvaničnik dok je rukom
prelazio preko smeđe fascikle. „Bombe su tačno postavljene na tri
konstrukcijski najslabije tačke kule, s takvom preciznošću da
moţemo biti sigurni da se radi o profesionalcima. Istovremeno je sve
tako odrađeno kao da oni, zapravo, nisu ţeleli da naude
spomeniku.“
„Hoćete da kaţete da ta ţena nije htela ništa da uništi, već samo
da privuče ili skrene paţnju s nečeg drugog?“
„Tako izgleda.“
„Nisam uveren.“
„Vidite, oče, svake godine postoji pet ili šest pokušaja napada na
neku od trista devedeset pet skulptura iz Bazilike svetog Petra.
Najugroţenija je Pijeta, ali nikad ranije nije izveden napad na svetu
Veroniku, delo manjeg značaja, čiji je autor Frančesko Moki.
„Moţda nisu ţeleli da unište skulpturu. Moţda se radi o sim-
boličnom činu. Da li vam je to palo na pamet?“
Kapetan Loti se zavali u stolicu obraćajući se posetiocu glasom
koji je trebalo da zvuči saučesnički.
„Da moţda vi ne znate nešto što bih ja morao da znam?“ „Ne,
naţalost“, odgovorio je.

241
 Baldi nije očekivao takvo pitanje, te je zamucnuo.
„Sada se meni vaš odgovor ne čini uverljivim, oče.“ „Proučavao
sam prošlost tog stuba, ali nisam ništa pronašao“, pravdao se
sveštenik. „Kao što sigurno znate, osmislio ga je Bramante, ali kada
je Julije II poverio izgradnju kupole Mikelanđelu, ovaj je izmenio
projekat i učinio ga snaţnijim. Tada su napravljene ‟šupljine‟ za
čuvanje vrednosti.“
„Mislite na svete relikvije?“ Sanpjetrino se smeškao dok ga je
posmatrao.
„Pa, u spornom stubu čuva se originalan Veronikin ubrus za koji
se veruje da je njime Isus obrisao čelo na putu na Golgotu. Neki čak
veruju da se u mrljama na platnu vidi obris Hristovog lica.“
„Znate li vi nešto o Redu svete slike?“
„Baš ništa.“
„Onda, zašto ste došli kod mene?“
„Jevanđelist“ se uspravi.
„Iz dva razloga: prvo, da vam kaţ^m da danas napuštam Rim, ali
da me moţete naći preko Drţavnog sekretarijata. Oni će u svakom
trenutku znati gde se nalazim. A onda...“ oklevao je „da mi
odgovorite, ako je moguće, da li vam je film koji ste zaplenili u crkvi
bio od koristi.“
„Ah! To je još jedna zagonetka. Juče smo, naravno, razvili film u
laboratoriji i na pozitivu poslednje fotografije vidi se nešto veoma
čudno...“
Švajcarac je preturao među fasciklama dok nije pronašao sliku.
„Evo je. Izvolite. Vidite li?“
Baldi je uze u ruke. Bila je to fotografija 15 x 20 centimetara na mat
papiru. Paţljivo ju je proučavao nekoliko trenutaka. Bila je slabog
kvaliteta, skoro sasvim mutna. U donjem delu mogao se razaznati
mermerni pod crkve i u samom dnu vrhovi crvenih mokasina, novih
i očuvanih. Međutim, najupadljiviji detalj se nije nalazio na tlu već s
leve strane kadra.
„Šta mislite, šta bi to moglo da bude?“
„Nemam predstavu, kapetane. Već sam vam u crkvi rekao da me
je blic foto-aparata zaslepeo sprečivši da vidim kuda je ţena pobegla.
Ne sećam se“ osmehnuo se „da je nosila tako smele cipele.“
„Oče, kako moţe da vas zaslepi taj slabi foto-aparat?“, negodovao

242
je policajac.
„Da... Ĉak se i vlasnik zaprepastio zbog snage bleska. A kad tome
pridodate i ovu fotografiju, sve je još sloţenije. Zar se ne slaţete?“
„Jevanđelista“ je pokazao niz neobičnih svetlih mrlja koje su se
poput kometinog repa pruţale preko fotografije. Pitao ga je na šta
mu liče. Kapetan nije znao šta da odgovori.
„Moţda su plamenovi sveća koje su se prilikom ekspozicije...“
„Ali, kapetane“, prigovorio je Baldi, „sami ste rekli da je foto-
aparat slab, od onih koji imaju ugrađen blic i nemaju mogućnost
fotografisanja uz ekspoziciju.“
„Onda, moţda je u pitanju neka greška na sočivu.“
„Fleke bi onda bile na svim slikama. Zar ne?“
„U pravu ste“, sloţio se. „Fleke se ne pojavljuju ni na jednoj od
preostalih fotografija. Nema objašnjenja. Juče po podne je poručnik
Malanga na računaru uveličao taj deo slike, ali iza zraka nije video
ništa. Jednostavno, to su samo zraci.“
„Zraci nevidljivi ljudskom oku.“
Benediktinac je namestio naočari pre nego što će nastaviti.
„Moţda zvuči smešno, ali znate li kakav utisak ostavljaju na
mene?“
„Recite mi.“
„Jevanđelista“ se nasmeja od uha do uha kao da zadirkuje čoveka
sa bundevinom glavom.
„Liče na krila anđela, kapetane.“
„Anđela?“
„Znate već, svetlosno biće. Jedno od stvorenja koja se po Svetom
pismu pojavljuju da bi nam preneli poruku, neku reč od Svevišnjeg.
Neki znak.“
„Oh, jasno“, odgovorio je Ugo Loti bez oduševljenja. „Ali, anđeo
u Svetom Petru.
„Mogu li da je zadrţim?“
„Fotografiju?... Što da ne? Imamo negativ.“

243
 61
Dva sata kasnije, dok je prijavljivao prtljag na šalteru Alitalije, na
benediktinčevom licu je i dalje blistao ironičan smešak koji ga od
stanice nije napuštao. Aerodrom je bio miran, a na kapijama
terminala nije bilo ni traga putnicima.
Baldi je prošao kroz sigurnosna vrata kao da lebdi na oblaku. Nije
primetio da ga prati devojka obučena u crno, u crvenim
mokasinama. Benediktinac je imao mnogo toga na umu. Nakon
meteţa kod ispovedaonica prethodnog dana, dozvola koju je tog
jutra dobio od ličnog sekretara svetog oca, monsinjora Zsidiva,
potpuno ga je podmladila. Radilo se o autorizaciji speciale modo* na
osnovu koje je mogao da obavi razgovor s „drugim jevanđelistom“.
To je bio znak! Mada je ponovo narušavao pravila projekta
Hronovizije, ovog puta je dobio zeleno svetio od „svetog Jovana“.
On mu je rekao da se uzda u znake. Zato je Baldi sada s pravom
traţio da mu pruţi podršku.
„Vrati se s novostima pre nedelje jer tada ćemo odrţati interni
skup“, rekao mu je. „Najvaţnije je da nađeš ţenu koja je radila s
Korsom. Nadam se da će drugi jevanđelista ‟Marko‟ moći da ti
pomogne.“
„Sveti Luka“, Đuzepe Baldi, leteo je na aerodrom Prat u Barseloni
gde je preseo na stari foker F27 Frendšip de Avijako s odredištem na
uvek nezgodnom aerodromu San Sebastijan.
Kreditnom karticom, koju je dobio od samog Zsidiva, platio je
iznajmljeni beli reno klio s troja vrata i tablicama mesta Bilbao, te se
uputio ka autoputu A-8, u pravcu baskijske prestonice.
Ušavši četrdeset pet minuta kasnije u grad, ostavio je auto i
zaustavio taksi, i vozaču predao cedulju na kojoj je bila zapisana
adresa konačnog cilja. Dok je razmišljao kako se u završnici
dvadesetog veka moţe brzo preći Evropa, taksista je iznenađen
uputstvima uznemirenog sveštenika pritisnuo papučicu gasa u
pravcu Univerziteta Deusto, u Bilbaou. Stigli su pre nepunih deset
minuta. U neoklasičnoj zgradi u kojoj je smešten Teološki fakultet, na
drugom spratu je „sveti Marko“, to jest otac Amadeo Marija Tehada,
imao svoju kancelariju.
Spisak okačen na ulazu navodio je broj i tačno mesto kancelarije.

244
 Baldi se popeo uz mermerne stepenice preskačući po tri
odjednom i, kad se našao ispred vrata kabineta, okrenuo je kvaku.
Trenutak kasnije najavio se kucanjem.
„Šta ţelite?“
Otac Tehada, s nezamenjivom građom kolosa, premerio je uzduţ i
popreko svog posetioca pokušavajući da dokuči šta, do đavola, jedan
gospodin u godinama traţi među gomilom studenata usred ispitnog
roka. Pridošlica je nosio mantiju Reda svetog Benedikta i posmatrao
ga zadivljeno.
„‟Sveti Marko‟?“, promucao je.
Kolosovo lice se osvetli. Odjednom je sve shvatio.
„Domine Deus! Dobili ste dozvolu da dođete ovamo?“
Baldi je potvrdio.
„Ja sam, brate, ‟sveti Luka‟.“
„Muzičar!“ podigao je ruke ka nebu kao da se zahvaljuje. „Molim
vas! Uđite i sedite. Koliko sam dugo iščekivao ovakvu posetu!“
Tehada je bio nasmejan poput srednjoškolca. Nije mogao da
razume šta je jednog čelnika Hronovizije dovelo u njegovu
kancelariju, ali naslućivao je da je nešto vaţno, jer se prvi put za pola
veka kršilo osnovno bezbednosno pravilo projekta.
„Monsinjor Zsidiv je dao dopust za posetu, oče Tehada. Znate
već“ namignuo je „‟sveti Jovan‟.“
„Pretpostavljam da je posredi nešto ozbiljno.“
„Od najvećeg značaja, brate“, pokušao je da objasni „Luka“ koji
najednom nije pronalazio prave reči. „Naravno, sigurno ste već čuli
za samoubistvo ‟prvog jevanđeliste‟, zar ne?“
„Da. Saznao sam pre nekoliko dana. Strašno.“
Baldi se sloţio.
„Moţda niste upoznati sa činjenicom da su mu nakon smrti iz
radne sobe nestala dokumenta koja se tiču njegovih istraţivanja. Ne
znamo odakle bismo otpočeli potragu za njima.“
„Ne razumem. Zašto se meni obraćate? Ja nisam policajac.“
„Pa... Boţansko proviđenje me je dovelo vama. Recimo“, oklevao
je, „da su me vodili znaci.“
„To je sasvim u redu, oče“, obradovao se. „Retko se viđa sveštenik
čija vera usmerava postupke!“
„Osim toga, vi ste stručnjak za anđele, zar ne? Bolje nego iko

245
znate njihovo delovanje. Znate već, oni poseju poneki znak tu i tamo,
a vi ste osoba koja najbolje moţe da protumači ta uputstva.“
Tehada je slegao ramenima. Bilo je jasno da je neko u Rimu
posetiocu omogućio da pročita njegovu biografiju.
„Prihvatiću to kao kompliment“, rekao je.
„Ţelim da vam kaţem, brate, da... Bolje da vi sami vidite.“
„Sveti Luka“ poseţe za torbom kako bi pronašao fotografiju koju
mu je prepustio kapetan Loti. Izvadio ju je iz mrke koverte i paţljivo
spustio na sto profesora Tehade.
„Juče je napravljena u Vatikanu nakon što je ţena, koja bi trebalo
da bude na slici, detonirala tri omanje bombe pored Veronikinog
stuba.“
„Crvene cipele pripadaju ţeni?“
Baldi je potvrdio.
„Hajde! Ta vest nije stigla do nas. Da li je bilo štete?“
„Bila je to beznačajna nezgoda, nije zavredela čak ni nekoliko
redova u današnjem broju lista L‟oservatore Romano. Ali, obratite
paţnju. Cipele koje vidite malo iza crvenih, pored ovih linija što
prelaze preko slike, pripadaju meni. Bio sam tamo i prisustvovao
događaju.“
Otac Tehada je briţljivo proučavao fotografiju. Osmotrivši
nekoliko pojedinosti lupom, koja uveličava trideset puta, počeša se
po bradi.
„Znate li kakav je foto-aparat upotrebljen?“
„Dţepni nikon, a opalio je bez ekspozicije. Fotografiju je napravio
jedan turista.“
„Razumem. A vi ništa niste videli?“
„Ništa... Zaslepela me je svetlost blica koji je sve obasjao takvom
snagom da je začudio i samog vlasnika.“
„Hm“, othuknuo je Tehada. „Oče, moguće da vas nije zaslepeo
blesak blica.“
Na Baldijevom licu ocrta se grimasa čuđenja, ali ne reče ništa.
„Moţda je“, nastavi Tehada, „blesak progutao navodnu
teroristkinju.“
„Progutao?“
„Znate nešto o fizici, oče? Ĉitate neki naučni list na tu temu?“
„Ne. Moje polje je istorija muzike.“

246
 „U tom slučaju, pokušaću što jednostavnije da vam objasnim.
Moţda je ono što ste videli pojava koja je proučavana u nekim
eksperimentima atomske fizike, posebno kada dolazi do udvajanja
fotona, čime se stvara njegova tačna kopija u bilo kom delu kosmosa.
Taj fenomen udvajanja naziva se telekineza atoma, mada, ako ţelimo
biti precizni, trebalo bi ga opisati kao bilokaciju.“
Baldi se stresao. Bilokacija?
„Tokom tog procesa udvostručavanja materije“, produţio je
Tehada, „naučnici su uspeli da dokaţu da prvi foton odašilje veliku
količinu svetlosne energije, snaţno isijavanje koje se moţe zabeleţiti
instrumentima i koje bi se lako moglo pokazati na fotografskom
snimku.“
„Ali, pričamo o osnovnim česticama, ne o ljudskim klonovima!“
Venecijanac je polako počinjao da shvata ogromne posledice te
teorije. Ako je u pravu, Baldi se prethodnog dana našao na nekoliko
koraka od osobe koja moţe da se bilocira... kao sestra Marija Hesus
od Agrede.
„Ko vam garantuje da nije razvijena tehnologija koja na ljudsku
vrstu moţe da primeni takvu osobinu fotona?“
„Isuse? Kako?“
„Lukina“ neposrednost zabavljala je Tehadu.
„Moţda će vam zvučati strano, ali ovo nije prvi put da vidim
slične zrake na fotografiji. Ponekad, u slučajevima za koje se veruje
da su podrazumevali posredovanje nadnaravnih sila, kao kod pojave
Bogorodice iz Međugorja u Jugoslaviji, napravljene su takve slike.“
„Zaista?“
„Susrećemo se sa nekom vrstom energetske pojave koja okruţuje
izvesne osobe, a nevidljiva je ljudskom oku. Nešto slično oreolu koji
umetnici slikaju oko svetaca, jedino što se u ovom slučaju radi o
fizičkoj pojavi.“
„Nećete mi reći da je Bogorodica...“
„Naravno. Da bismo tvrdili tako nešto, morali bismo da sakupimo
obilje dokaza. S druge strane, ako ţelite da budem potpuno iskren,
mislim da je moguće da ţena koja se ne vidi na fotografiji zapravo
predstavlja ‟posetioca‟, anđela, nekog ko je u stanju da nestane s
mesta zbivanja kao da se radi o fotonu i ko je iskoristio blic turiste da
u vidu munje prikrije svoj beg.“

247
 „To su samo pretpostavke.“
„U pravu ste. Ipak, već znate da hrišćanska tradicija, kao i druge
još starije civilizacije, priča o njima kao o bićima od krvi i mesa koja
često usvajaju viši oblik i materiju da bi nas poput pete kolone
posmatrala iz našeg okruţenja... Kako ne razumete? Kao fotoni,
anđeli su istovremeno telesni i bestelesni.“
„To je za mene novo, brate.“
„Osim toga“, dodao je Tehada mašući fotografijom iz crkve, „iz
nekog nama nepoznatog razloga, fotografske kamere, osetljivije na
različite oblike svetlosti od ljudskog oka, ne beleţe pojave koje mi
vidimo već neke druge.“
S obzirom na tok kojim se razgovor odvijao, Baldi je već bio
siguran da je pronašao pravu osobu. Pratio je znake koji su ga
ispravno uputili Ne sumnjajući u odluke boţanskog proviđenja,
benediktinac je namestio svoje naočare i ne skidajući pogled sa
Tehade, prozborio.
„Brate, još vam nisam ispričao drugi deo čitavog događaja. Kao
što pretpostavljate, nisam došao čak iz Rima samo da bih vam
pokazao fotografiju iako ste najbolji stručnjak u oblasti.“
„Laskate mi, oče Baldi. Pretvorio sam se u uši.“
„Pre nego što je slika načinjena, ‟teroristkinja‟ ili anđeo, kako bilo,
šapnula mi je nešto. Uputila me je da se vodim znacima i da se
obratim 'drugom‟. Tad sam zaključio da bi trebalo da razgovaram s
vama, sa ‟drugim jevanđelistom‟. Sve je bilo nalik nadahnuću.“
Kolos izvi svoje guste obrve.
„Istina je da se anđeli pojavljuju da bi nam ukazali na znake. Ali,
kakve to veze ima sa mnom?“
„Kada je foto-aparat opalio, pokušavao sam da nađem rešenje za
nestanak arhive 'svetog Mateja‟. To je moja misija, i verujte mi, nisam
znao odakle da krenem. Tako se ‟sveti Jovan‟, Zsidiv, pomolio za
znak koji bi me prosvetlio, neko čudo. Stiglo je u vidu ove slike.
Razumete li sad? Vi ste to čudo! Vi treba da mi saopštite nešto!“
„Pa, da dokučimo šta je to!“, uzviknuo je s odobravanjem.
„Siguran sam da će mi ono što kaţete pomoći da otkrijem gde se
nalaze ukradeni podaci ‟svetog Mateja‟. Zato mi se ukazao znak i
zbog toga sam ovde. Razumete me?“
„Onda, oče, credo quia absurdum.“

248
 Latinska sentenca „verujem zato što je apsurdno“ savršeno je
saţimala Tehadin poloţaj. Dobri kolos se trudio da pomogne, ali nije
najbolje shvatao kako bi to učinio. Takvo je proviđenje.
„Recite mi, oče Baldi, kakvi podaci su nestali nakon ‟Matejevog‟
samoubistva?“
„To je teško odrediti.“
„Nešto mi sigurno moţete reći.“
„Da, naravno. Pre smrti, Luiđi Korso je bio opsednut prilično
neobičnim pitanjem: istraţivao je retke sposobnosti španske
kaluđerice koje su joj u sedamnaestom veku omogućavale da putuje
sa Novog na Stari kontinent i obrnuto. Ĉini se da su joj te ‟posete‟
Americi među Indijancima s jugoistoka Sjedinjenih Drţava priuštile
epitet dame u plavom.“
Tehada je bio potpuno zatečen.
„Dama u plavom! Da li ste sigurni?“
„Da, naravno. Zašto...?“
„Eto proviđenja, oče!“ grohotom se nasmejao. „Zar to nije
čudesno?“
„Raduje me što vam je slučaj poznat.“
„Kako'da ne!“, uskliknuo je pomalo teatralno na Baldijevu
pometenost. „Pa ja sam odgovoran za proces njenog proglašenja
sveticom!“
Ono što mu je Amadeo Tehada potom ispričao, ostavilo ga je u
velikoj nedoumici. Uprkos izuzetnim čudima koja joj se pripisuju još
za ţivota, Rimokatolička crkva nikad nije ustanovila svetost majke
Agrede. Nešto se dogodilo. Nijedan papa koji je pokrenuo pitanje
njene svetosti nije doţiveo da je vidi na oltaru. Lav XIII i Klement
XIV zaključili su postupak uz „proglas tajnosti“. Nijedna druga ţena
u crkvi nije trpela tako surovu sudbinu. Međutim, 1987. godine otac
Tehada je uspeo da ukloni oba proglasa i da ponovo pokrene
istraţivanj« o dami u plavom. Amadeo Tehada je, bez sumnje,
trenutno najviše znao o kaluđerici koja se bilocirala u Ameriku. A
otac Baldi se, igrom sudbine, nalazio pred njim.
„Dobro me saslušajte, oče“, rekao je pasionista zbunjen poput
Venecijanca. „Pre nekoliko dana je ovde dolazio policajac da se
raspita o rukopisu iz sedamnaestog veka koji je pripadao Filipu IV.
Tu je prvi put ispisana potpuna povest priče o dami u plavom.“

249
 Baldi nije verovao svojim ušima.
„Naime“, nastavio je Tehada, „izgleda da je tekst objašnjavao
pojedinosti postupka koji je koristila da bi se bilocirala.“
Zsidiv mu je pominjao taj spis. Baldi je odlično znao da je ukraden
iz Madrida, ali je odlučio da ćuti.
„Zašto policiju zanima taj rukopis?“, upitao je ne otkrivajući svoje
karte.
„Prosto zato što je dokument ukraden iz Narodne biblioteke.
.Tehada je zastao za trenutak da proveri kalendar koji se nalazio na
stolu pred njim. „Istog dana kad se ubio 'Matej‟!“
„Neverovatno. Da li znate šta se još nalazi u rukopisu?“
„Svakako. Kada su 1630. godine franjevci naslutili da bi ţena
viđena u Novom Meksiku mogla biti kaluđerica iz njihovog reda a
ne Bogorodica od Gvadalupe, u Agredu su poslali tadašnjeg oca
nadzornika iz Santa Fea. Traţili su mu da ispita i, ukoliko je
potrebno, razotkrije 'osumnjičenu‟. Ispitivanje se produţilo na dve
nedelje, nakon kojih je nadzornik...“
„Benavides?“
„Tačno. Nadzornik je sastavio izveštaj u kome je izloţio svoje
zaključke.“
„Znate li nešto o tome?“
„Samo delimično. Kako izgleda, Benavides je utvrdio da
kaluđerica moţe da se udvaja (ili bilocira, ako više volite) uvek
kada čuje pojanje koje ju je uvodilo u duboki trans. Zapravo, često
sam o tome pričao s ‟Matejevim‟ pomoćnikom.“
„Doktorom Albertom. Poznajem ga.“
„Baš s njim.“
„Šta ste mu rekli?“
Baldi se raspitivao pokušavajući da dođe do svih delova slagalice.
Ako je Tehada sa Amerikancem razgovarao o dami u plavom, zašto
mu il dottore nije pomenuo posebno zanimanje Luiđija Korsa za ovaj
slučaj? I zašto mu niko, uključujući „svetog Jovana“, nije pomenuo
postojanje te kaluđerice?
Nesvestan toka misli svoga sagovornika, Tehada je produţio.
„Albert Ferel je bio veoma ljubopitljiv prema tom 'tragu‟“, rekao
je. „Na neki način to se moglo očekivati, s obzirom na to da su među
‟jevanđelistima‟ kruţile vaše studije o kontrapunktu, oče Baldi. Znate

250
već da mislim na radove u kojima izlaţete da određene frekvencije
svete muzike mogu da izazovu izmenjena stanja svesti koja
pogoduju bilokaciji.“
„Znači, ozbiljno ste shvatili moje radove...“ Baldi se osmehnuo.
„Oh, da! Sećam se izveštaja koji ste poslali ocu Korsu i u kome
govorite o Aristotelu. Pričali ste da je taj filozof proučavao kako
muzika deluje na volju.“
„Ne samo on!“, umešao se Baldi. „Pitagoristi su, takođe, otkrili da
modus re (ili frigijski) podstiče oduševljenje kod ratnika; modus do
(ili lidijski) ostvaruje suprotno dejstvo time što slabi svest slušaoca;
modus si (ili miksolidijski) prouzrokuje pristup melanholiji...
Koristili su ih na bojnom polju da bi obodrili svoje trupe ili pomeli
neprijateljske.“
„Pazite sad, oče. Pomoćnik Luiđi Korsa mi je poverio da su otkrili
da svaka prirodno stvorena stvar ili okolnost ima jedinstvenu
vibraciju i da, ukoliko um uspe da tačno pogodi tu vibraciju,
pristupiće ne samo njihovoj suštini već i mestu i vremenu.“
„To vam je rekao il dottore?“
Otac Tehada ponovo pogladi bradu. Bio je toliko uzbuđen da nije
treptao.
„Naravno! Zar ne razumete? Ono malo što sam ja znao o
Benavidesovom saslušanju sestre Marije Hesus bilo je da mu je do
tančina objasnila u kojim trenucima je padala u zanos koji ju je
prenosio u Ameriku. Bilocirala se slušajući Aleluja tokom mise. A
vibracije te himne su je slale na udaljenost veću od deset hiljada
kilometara.“
„Aleluja! Sigurni ste, brate?“ Baldi namesti naočare.
„Ĉemu se čudite, oče? Sveti Avgustin je bio veoma jasan u svojim
spisima: Aleluja omogućava mistično jedinstvo s Bogom.“
„Znate li, brate, da li je Korso uspeo nekoga da uvede u takav
trans?‟“
To je već drugi put da Baldi igra s obeleţenim kartama. Znao je da
je odgovor potvrdan. Međutim, da li Tehada zna još nešto? Nešto u
šta Ferel nije upućen iako je radio tako blizu Korsa?
„Sad kad pominjete, da...“, zamišljeno je odgovorio pasionista.
„Sećam se da mi je Korso pričao o muzičkim kompozicijama za
srednjovekovne mise u kojima je pronašao odgovarajuće akustične

251
elemente. Pustio ih je nekolicini ispitanika.“
Benediktinac je bio u većem iščekivanju no ikad, ali odlučio je da
malo skrene s teme pre nego što će postaviti suštinsko pitanje.
„Sećate li se tačno koje zvuke su primenili?“, upitao je.
„Dozvolite da razmislim... Od šesnaestog veka Introito katoličke
mise peva se u modusu do. Kirie eleison ili Gospode, stniluj se i
Slava Bogu ili Slava Bogu na nebesima, pevaju se u modusu re. A
modus mi se koristi između čitanja Biblije i blagosiljanja Aleluje.“
„Naravno!“, uzviknuo je Venecijanac. „Tradicionalna misa se
sastoji od potpune oktave, od početka do kraja! Svakako je sluţba
osmišljena da između ostalog izazove mistična iskustva koja su
najosetljivije osobe uvodila u vantelesno stanje. To je bila i moja
pretpostavka!“
„Ali, oče Baldi, zašto je ‟efekat odašiljanja‟ proţivela samo majka
Agreda a ne i ostale kaluđerice iz samostana?“
„Pa.oklevao je. „Mora da postoji neki neurološki razlog.“
Benediktinac je ustao sa stolice i počeo da šeta u malim kru-
govima. Došao je trenutak.
„Rekli ste mi da je Korso primenio te frekvencije na neke osobe. U
Rimu, koliko juče, il dottore mi je saopštio da su jednu ţenu, koju
zovu Velikom sanjalicom‟, podvrgli tim zvucima. Međutim, usred
ogleda je odlučila da ode kući.“
„Ţena? Italijanka?“
„Ne. Iz Severne Amerike. Zvuči li vam poznato?“
Tehada ga je posmatrao s ogromnim osmehom iscrtanim na
usnama. S izrazom između podsmeha i saosećanja koji nešto
prikriva. Igru, moţda.
„Sad znam šta sudbina ţeli da vam prenesem, oče Baldi.“
Baskijčeva sigurnost ga je uzdrmala.
„Danas mi je prijatelj, direktor Narodne biblioteke, saopštio da je
policija našla ţenu koja već danima sanja damu u plavom. Ţivi u Los
Anđelesufa-doskora je radila u Rimu, u Radio Vatikanu. Oni su već
sigurno na putu ka njoj. Nju traţite, zar ne?“

252
 62
Los Anđeles, Kalifornija.

„Gospode Boţe!“
Lice Linde Mejers izraţavalo je negodovanje. Dva agenta FBI-ja u
pratnji treće osobe, stranca, pokušavali su da s njom razjasne
trenutne okolnosti. Već sat vremena su bili u sobi1 za ispitivanje na
trećem spratu Bulevara Vilšajer 1100.
„Već sam vam rekla da nikako nisam mogla da znam da je u
Madridu ukraden skupoceni rukopis. Još manje da se u tom
dokumentu govori o kaluđera koga sam pomenula direktoru
Narodne biblioteke. Zar mi ne verujete?“
Majku Šeridanu na licu je pisalo da ne veruje nijednu reč.
Doktorka Mejers je to mogla da pročita iz govora njegovog tela. S
druge strane, stranac se činio pristupačnijim. Obratila se njemu.
„Šta ja znam o španskoj istoriji?“
„U stvari“, odgovorio joj je mladić koji je više ličio na studenta
nego na tajnog agenta i čiji je engleski jezik bio obojen snaţnim
hispanskim naglaskom, „ne tiče se španske već severnoameričke
istorije. Nestali dokument govori o istoriji Novog Meksika.“
„Znači, gospodin... me optuţuje za pljačku?“
„Balijente. Enrike Balijente.“
„Gospodin Balijente me optuţuje?“, dopunila je rečenicu.
„Ne. Samo proveravamo jedan trag u ovom slučaju. Vas.“
Potom dodade:
„Nisam se predstavio. Zovem se Karlos Albert i dolazim iz
Španije.“
Mejers ga je posmatrala.
„Da li ste došli zbog mog poziva biblioteci?“
„Tako je.“
„Ţelimo da saznamo, gospođo Mejers“, prekinuo ih je Šeridan,
„odakle ste izvukli ime fra Estebana de Peree.“
Doktorkina afrička lepota skrivala je nešto divlje. Nešto što je
Karlosa i drugog agenta navodilo da uzmaknu. Karlos je čitav prizor
posmatrao kao da se radi o holivudskom filmu. U Španiji, stanice
nisu bile tako prostrane kao u ovom drţavnom zdanju, a sluţbenici

253
nisu bili besprekorno obučeni poput Majka Šeridana.
„Pa?“, bio je uporan. „Zar nam nećete reći ko vam je pričao o tom
fratru?“
„Radi se o sluţbenoj tajni, gospodine.“
„O kakvoj sluţbenoj tajni! Traţim vam samo jedno ime. Izvor koji
moţemo da proverimo“, navaljivao je. „U protivnom, bićete
osumnjičeni za pzbojništvo.“
„Šalite se? Ja sam saino telefonirala!“
„Vidite, doktorka“, umešao se Karlos. „Juče sam u Madridu
govorio sa gospodinom Balijenteom. Prisećajući se vašeg razgovora,
rekao je nešto što mi je privuklo paţnju.“
Mejers je sačekala da Španac završi.
„Rekao mi je“, nastavio je, „da ste podatke o fra Estebanu de Perei
dobili od vaše pacijentkinje, ţene koja ima neobične vizije o dami u
plavom. Jesam li u pravu?“
Doktorka nije odgovorila.
„Da li je to tačno, gospođice Mejers?“, pritisnuo ju je inspektor
Šeridan.
Karlos je ponovo pogledao drţavnog sluţbenika. Bilo mu je čudno
što čuvar reda ţvaće ţvaku kako ne bi zapalio cigaretu, dok u
Madridu svi puše.
„Da li biste nam mogli dati podatke o toj pacijentkinji?“, bio je
uporan novinar, ali ljubazniji.
Nakon trena tišine, Linda Mejers je odgovorila kao što su i
strepeli.
„Ţao mi je. To je poslovna tajna. Ne mogu da otkrijem lične
podatke svoje pacijentkinje. A ukoliko ţelite da nastavite, volela bih
da pozovem advokata.“
„A ako već imamo podatke?“, izazovno ju je pogledao Karlos.
„Da li biste nam ih potvrdili?“
„Vi već imate podatke?“ odgovor Linde Mejers bio je obojen
nevericom. „Nisam ih saopštila direktoru Narodne biblioteke.“
Stranac uze svoju svesku s plutanim koricama i potraţi poslednju
belešku. Onu koju je zapisao u avionu što ga je tu doveo. Kada ju je
pronašao, seo je pored osumnjičene i osmehnuo se zagonetno.
„Znači li vam nešto ime Dţenifer Narodi?“
Doktorka je prebledela.

254
„Kako... kako, do đavola, znate to ime?“
„Nije do đavola, gospođice. Radi se o anđelima“, našalio se.

255
 63
Bilbao, Španija.

„Bazo, da li me čuješ?“
„Ĉujem te 5 x 5, Ĉuvaru.“
„Ptičica je napustila gnezdo. Da je pustim da leti?“
„Ne. Ako se suviše udalji, zadrţi je. Kavez će biti spreman za
nekoliko sekundi.“
„Odjavljujem se.“
Kad je Đuzepe Baldi izašao s Univerziteta Deusto i ugledao
prelepi prolećni dan, odlučio je da se prošeta gradskim centrom.
Bilbao je upravo za sobom ostavio nedelju dana teških kiša, te je grad
bio čist i osveţen.
Sve je bilo smireno. Sve, osim forda tranzita s tablicama Barselone
i zamračenim staklima, koji je zabrektao primetivši „jevanđelistu“
kod vrata univerzitetske zgrade.
„Ptičica.“
Muškarac snaţne građe koji je sedeo za volanom kombija zapalio
je cigaretu dok je pogledom pratio oca Baldija.
„Kad bude prešao pešački prelaz, zaustavi ga. Ĉuvaru, jesi li
čuo?“
Smetnje su omele prijem. Ĉovek s cigaretom je spustio voki-toki
na sedište, namestio naočare za sunce i pokrenuo vozilo bliţe
benediktincu. Ovaj je hodao samouvereno.
„Da?“
„Ĉuvarev“ glas je odjeknuo i zatraţio dalja uputstva.
„Napred.“
To je bilo dovoljno.
„Ĉuvar“, robusni muškarac iz Pijemonta, spustio je prijemnik u
dţep jakne i ubrzao korak prema meti. Za nekoliko sekundi ga je
pretekao i zadrţao se pored semafora s upaljenim crvenim svetlom.
Tu je sačekao da mu „jevanđelista“ priđe. Nikoga nije bilo u krugu
od pet metara. Savršena prilika. Tako je, rame uz rame sa
sveštenikom, „Ĉuvar“ izgovorio na čistom italijanskom:

256
 „Bello giomo, vero?“35
Baldi se iznenadio. Sloţi se osmehnuvši se neodređeno i pokuša
da ignoriše stranca uperivši pogled na drugu stranu ulice. Bilo je to
poslednje što je učinio pre nego što je ljudina u besprekornom
armani odelu izvukla pištolj s prigušivačem i uperila mu ga u leđa.
„Ako se pomerite, pucaču“, šapnuo je.
„Jevanđelista“ je pomodreo. Srce mu je gotovo iskočilo iz grudi.
Kakav osećaj! Sveštenik nije ni video pištolj, ali mogao je da zamisli
otvor cevi koja mu je pritiskala rebra. Nikad mu niko nije pretio
oruţjem i hladan iracionalni strah potpuno ga je sledio.
„To je... to je neka greška“, teškom mukom je promrmljao na
španskom. „Nemam novac kod sebe.“
„Ne treba mi vaš novac, oče.“
„Ali... Ali ja nisam...“
„Vi ste otac Đuzepe Baldi?“
„Jesam“, promrmljao je.
„Onda nema nikakve greške.“
Pre nego što je „Ĉuvar“ prestao da govori, ford se zaustavio
pored semafora. Bilo je dovoljno da ga jednom gurne, pa da
„jevanđelistino“ telo popusti i padne potrbuške u vozilo. Tu su ga
neke snaţne ruke podigle i postavile u sedeći poloţaj u dnu kombija.
„Očekujem da se dobro vladate. Ne ţelimo da vam naudimo.“
„Ko ste vi? Šta ţelite od mene?“
Baldi je te dve rečenice promucao na italijanskom. I dalje je bio
zbunjen, ubrzanog pulsa, sa dve modrice na mišici, ali postajalo mu
je jasno da je upravo kidnapovan.
„Neko ţeli da vas vidi“, rekao je otmičar. „Smestite se.“
Ĉovek koji mu je zapretio pištoljem sedeo je pored vozača i u
retrovizoru netremice posmatrao „jevanđelistu“.
„Ne pravite nikakve gluposti, oče. Imamo nekoliko sati puta do
konačnog odredišta.“
„Nekoliko sati? Kuda idemo?“, mucao je.
„Ne jedno mesto gde ćete moći da razgovarate, dragi ‟sveti
Luka‟.“
Baldi se uplašio.

35 Ital.: Lep dan, zar ne? (Prim. prev.)

257
 Ti ljudi ga nisu oteli greškom: znali su ko je. Što je najgore, da bi
ga našli, morali su ga pratiti još od Rima. Pitanje je bilo zašto.
Ubod u ruku je učinio da izgubi svest. Ubrizgali su mu deset
miligrama valijuma, dovoljnu dozu da prespava sledećih pet sati.
Kad se sve zamračilo, ford tranzit se uputio ka putu A-68, u
pravcu Burgosa. Otud je izbio na autoput I i sišao ka Madridu do
Santo Tome del Puerta, nešto pre uspona ka Somosijeri. Odatle
autoput 110 vodi do Segovije, gde su otimači za šest hiljada pezeta
sipali benzin na pumpi pored rimskog akvadukta. Potom su krenuli
sporednim drumom za Samaramalu pre koje će se isključiti ka svom
odredištu.
Sat na kontrolnoj tabli pokazivao je deset i sedam uveče. Vozilo se
zaustavilo pored kamenog krsta postavljenog na nekoliko metara od
izuzetno čudnog zamka španskog srednjeg veka. Ugasili su motor.
Dva snopa svedosti na crkvenoj fasadi obavestili su prisutne da je
očekivani posetilac stigao.

258
 64
Segovija, Španija.

Tamni obrisi isposnice Vera Krus isticali su se naspram mozaika

svetlosti iz Segovije koji se nazirao u dnu. Ĉak ni zamak, neosvojiva
tvrđava koja dominira kastiljanskim gradom, nije mogao da se
takmiči s tajanstvenošću tog neobičnog dvanaestougaonog zdanja.
Vera Krus se razlikovao od svih spomenika koji su ga okruţivali.
Zapravo, bila je drugačija od ostalih evropskih crkava. Nijedna
zgrada na Starom kontinentu nije podignuta s osnovom od dvanaest
zidova koji su raspoređeni po uzoru na Crkvu svetog groba u
Jerusalimu. Nijedna.
Uronjena je u potpunu pomrčinu. Jedino tanki zrak svetlosti koji
se probija sa zapadnih vrata ukazuje na to da utočište nije prazno.
„Brzo, Ĉuvaru, nemamo vremena za gubljenje.“
Dve krupne senke unesoše nepokretno „jevanđelistino“ telo u
unutrašnjost crkve. Krećući se nasumice, za sobom su ostavili gotovo
nevidljive srednjovekovne freske s likovima templara i krstaških
vitezova i potraţili strmo stepenište što vodi u najsvetiju prostoriju.
Radilo se o sićušnoj građevini, maloj skrivenoj prostoriji u masivnom
stubu koji nosi glavnu zgradu. To nije bila crkva. Radilo se o
martirijumu, hramu napravljenom da podseća na smrt i vaskrs Isusa.
Ta soba bila je sanctasanctorum.36
Otmičari su Đuzepea Baldija paţljivo poloţili na nadgrobne ploče
od pečene gline, vodeći računa da mu glava ne udari o oltar koji je
dominirao prostorom. Tu ih je čekao neobičan par: muškarac
prekriven belim ogrtačem i ţena obučena u crno sa crvenim
mokasinama.
„Kasnite“, rekao je čovek.
Prekor je odjeknuo između praznih zidova rugajući se tami.
Prilika s cigaretom se pravdala.
„Ptičica se zadrţala više nego što smo očekivali.“
„U redu, nema veze. Ostavite nas nasamo.“
Vozač kombija se pokorno pozdravio uz naklon. Nekoliko

36 Lat.: svetost nad svetostima. (Prim. prev.)

259
trenutaka kasnije, tup udarac iz dna hrama nagovestio je da su
glavna vrata Vera Krusa zabravljena. Tada se čovek s belim ogrtačem
nagnu nad nesvesnim ocem Baldijem i pokuša da ga osvesti.
„Povratak“ je bio spor.
Prvo je osetio čudnu struju koja mu je prošla niz telo. Zatim je bilo
počelo da mu ritmički lupa u slepoočnicama. Kad je sveštenik uspeo
da otvori oči, sve je bilo mutno. Sve osim crvenih cipela koje je već
negde video.
Tren kasnije Baldi se uspravi.
„Gde sam?“
Drhtao je.
„U Segoviji.“
Muškarčev glas je za razliku od njegovog bio siguran. Ĉak i takav,
odavao je blagi utisak prisnosti.
„Ko ste vi? Šta ţelite od mene?“
„Samo da vas malo zadrţimo, oče. Dovoljno toliko da se plan
ostvari bez neprilika.“
„Plan? Kakav plan?“
„Već ste za kratko vreme suviše otkrili. Ipak, ako dođete pre
vremena do cilja, ugrozili biste naš poduhvat.“
„Vaš poduhvat? Ali, ko ste vi, do đavola?“
„Ne uzbuđujte se, oče. Poznajete me. Neću vam učiniti ništa
naţao.
Ĉovek s belim ogrtačem zbaci kapuljaču koja ga je prekrivala i
otkri prepoznatljiv pramen kose na ćeli Alberta Ferela.
„Dottore Albert!“ Baldi umalo ne izgubi ravnoteţu od
iznenađenja.
„Verujem da ste u Rimu imali priliku da se sretnete s mojom
saradnicom, zar ne?“ osmehnuo se Ferel pogledavši lepu devojku.
„U crkvi svetog Petra! Istina!“, uzviknuo je. „Vi ste ţena s
fotografije. Osoba koja mi je rekla da pratim znake. Ţena u crvenim
cipelama.“
Posmatrajući je s nevericom, dodao je:
„Znam kakvo ste vi biće.“
„Tim bolje“, rekla je s blagim napuljskim naglaskom. „Tako ćete
shvatiti ono što smo učinili.“
„Što ste učinili?“ „svetac“ je umesto odgovora uzvratio oštrim

260
pogledom ka Ferelu. „Koliko znam, vas je u Rim poslala vlada
Sjedinjenih Drţava kako biste razvili naprednu tehniku Hronovizije.
Što se tiče vas...“
„Varate se, oče. Ona i ja, kao i ljudi koji su vas ovamo doveli,
radimo zajedno. Mada, ne odgovaramo ni Pentagonu, a ni
Vatikanu.“
„Ne razumem...“
„Odmah će vam biti jasno“, obećao je. „Naš rad je u vezi s veoma
starom organizacijom koja sebe naziva Ordo Sancti Imagitiis. Red
svete slike. Vekovima smo uspevali da sačuvamo tajnu koja preti
hrišćanstvu. Tajnu koja je, da je otkrivena u prošlosti, u pogrešnom
trenutku, mogla da uništi crkvu. Međutim, sada treba da se
obelodani.“
Ţena uze reč.
„Vi ste, oče, u vašem radu na Hronoviziji došli na prag njenom
otkriću. Zato smo vas doveli. Ţelimo biti sigurni da je nećete objaviti
ukoliko mi ne odredimo kad i kako.“
„Red svete slike?“ Baldijev razum i puls polako su se ubrzavah.
„Vi ste postavili bombe u Veroniku!“
„Ma dajte! Zar mislite da neko naše vrste mora da postavlja
bombe?“
„Vaše vrste?“ iako pod utiskom, Baldi je počinjao da shvata.
Očima još osetljivim od puta pogledao je Ferela i upitao: „Vas dvoje
ste anđeli?“
Ĉak je i njemu samom pitanje zazvučalo čudno. Uprkos tome što
je prošao kroz teološko obrazovanje i što je bio spreman da se suoči s
onostranim pojavama, Baldi se opirao pomisli da bi neko tako
prizeman kao il dottore mogao da ima tako uzvišeno poreklo. Otac
Tehada u Bilbaou ga nije na to pripremio.
„Zovem se Marija Koronel, oče. Rodila sam se kao anđeo pre
trideset godina.“
Benediktinac nije posvetio veliku paţnju poslednjoj rečenici.
Radije se odlučio da pređe u napad.
„Vi ste postavili bombe u Svetom Petru.“
„Ne, oče“, odgovorila je ne gubeći strpljenje. „Bombe su postavili
naši neprijatelji, pojedinci iz crkve koji su pokušali da napadnu naš
najsvetiji simbol samo da bi nam postavili zamku i zadrţali nas.“

261
 „Zadrţali?“
„Dozvolite da vam objasnim: jedan od ključeva svega nalazi se u
Veroniki, oče. Vidite li ovaj medaljon?“
Marija je iz dţepa na suknji izvadila lanac sa slikom Isusovog lica
na marami. Veronika. Slika relikvije čije je samo ime svojevrstan
kriptogram. Veronika nije ime ţene; potiče od latinskih reči vero
icono, istinska slika. Baldi ju je odsutno posmatrao.
„Bavili ste se istorijom“, nastavila je. „Znate da je stub svete
Veronike podignut usled papske naredbe da se pohrani relikvija
‟svetog lika‟. Preostala tri stuba, koji nose kupolu Svetog Petraft
čuvaju lobanju svetog Andreje, komad časnog krsta i koplje kojim je
proboden naš Gospod. Sve relikvije su laţne. Međutim, ‟sveti lik‟
jeste Isusov portret, čudesno iscrtan na platnu...“
„Svi znaju tu priču.“
„Templari koji su podigli crkvu“, umešao se Ferel, „poznavali su i
čuvali tajnu.“
„Tajnu?“
„Upravo to ţelim da vam objasnim, oče“ Marija je zračila
lepotom. Da li je zbog toga Baldi osećao kako mu ponestaje dah?
„Prvi je Klement VII u šesnaestom veku shvatio da je Veronikin
ubrus obeleţen na isti čudesni način kao i ogrtač Indijanca Huana
Dijega u Meksiku 1531. godine. Tad se ništa nije znalo o zračenju, te
su odlučili te dve svetinje da nazovu acheiripoietos, što je grčko ime
za slike oslikane ljudskom rukom.“
„Hoćete da kaţete da čuvate tajnu o nastanku tih slika?“
„Nemojte da donosite preke zaključke“, upozorila ga je Marija.
„Sveti ubrus iz Torina, takozvani ‟sveti lik‟, i ogrtač iz Gvadalupe
dele zajedničko poreklo. Obe relikvije su nastale usled radijacije koju
odašilje posebna vrsta ‟posetilaca‟, bića koja su pola ljudi pola
boţanstva. Isus je bio jedno od njih. Ali, mi iz njegovog roda i dalje
hodimo zemljinom površinom. Ista energija koja je obeleţila te
predmete izmenila je fotografiju što ste jutros uzeli iz stanice
sanpjetrina.“
„Kako znate?“
„I zidovi čuju, oče.“
„Kakve uopšte veze imate sa mnom?“
„Velike.“

262
 „A ko je napao stub svete Veronike?“, upitao je „jevanđelista“
uznemireno. „Zašto?“
„Smirite se, oče. Naši neprijatelji su ţeleli da nas prisile da se
pojavimo. Ţele da nas zaustave. Međutim, nisu uspeli.“
„O kome se radi?“, bio je uporan.
„O ljudima za koje radite i koji pokušavaju da vam iz ruku
oduzmu projekat Hronovizije. Zar ste zaboravili zašto ste otišli u
Rim?“ Marija ga je hladno pogledala. „Naši neprijatelji su i vaši, oče
Baldi. Isti oni koji vekovima proganjaju osobe poput Ferela i mene
kako bi iskoristili našu energiju.“
Benediktinac nije odgovarao.
Marija Koronel je ocu Baldiju tada izloţila iznenađujuću priču.
Radilo se o istoriji njene porodice, o njenom poreklu. Priči, koja je
zabeleţena u samoj Knjizi postanja, gde se objašnjava kako su se
boţji anđeli pomešali s ljudskim potomcima da bi izrodili posebnu
vrstu, decu koja su delila ljudsku i boţansku prirodu. Ljudski rod,
objasnila je, nastao je iz tog ukrštanja i otada, s vremena na vreme, u
nekim porodicama bi se rodila bića s izvanrednim moćima, bliskija
anđelima nego li biološkim majkama. Mnogi su to kasno otkrivali:
sila kojom su zračili mogla je da izmeni ţivot u njihovom okruţenju.
Isijavali su nekakvu radijaciju koja bi mogla i da ubije. Nevidljivu
snagu koja je u isto vreme mogla da ih pretvori u samu energiju i da
ih uvede u čudesna iskustva poput bilokacije. Ili dar proroštva. A
moţda i sposobnost da prodru u psihu normalnih ljudi i da je
izmene.
„Moje prezime, oče“, objasnila mu je Marija, „pripada jednoj od
takvih porodica. Sestra Marija Hesus od Agrede zapravo se zvala
Marija Koronel, kao ja. To je bilo njeno svetovno ime koje je
promenila kad se zaredila. Umrla je istrošena sopstvenim moćima.
Ipak, ima i više od toga: u četrnaestom veku, još jedna*“Marija
Koronel doţivela je slične zanose. Njeno telo se do danas čuva
neoštećeno u Kraljevskom samostanu svete Ines od Sevilje koju je
nakon njene smrti proganjao kastiljanski kralj Pedro Surovi.“
„Rekli ste da neko proganja osobe kao što ste vi...“
„Da. Rimokatolička crkva je veoma rano otkrila kakve
sposobnosti ima naša vrsta, te je odlučila da ih iskoristi za sebe.“ „Da
ih iskoristi?“

263
 „Da, oče“, produţila je Marija ozbiljno. „To se desilo, recimo, sa
sestrom Marijom Luisom od Uspenja, poznatijom kao 'kaluđerica iz
Kariona‟, koja je doţivela bilokacije na različitim mestima u svetu. I
ona je bila ćerka anđela, kao i mi. Bila je u Asiziju u poseti groba
svetog Franje; u Madridu je bdila nad
Filipom III na samrti; u Japanu je utešila franjevačkog mučenika
fra Huana de Santamariju tokom borbi vođenih s nevernicima; bila je
sa španskim mornarima koji su se vraćali iz Amerike i strahovali od
napada engleskih gusara; čak se pojavila među nekim plemenima na
zapadu Novog Meksika kako bi ih pokrstila. Sve to ne napuštajući
oblast Palensije!“
„Kako bi neko mogao da iskoristi taj dar, Marija?“
„Slučajno su tokom nekoliko putovanja‟ sestru Mariju Luisu
pomešali sa pojavom naše Gospe. Kad je Sveta sluţba otkrila kakve
posledice stvara među paganskim narodima, uputili su je da se
predstavlja kao Bogorodica. Njeno pregalaštvo uticalo je na to da se
kult katoličanstva proširi na mnoge oblasti.“
„Ali, to nije moguće!“, negodovao je Baldi sve manje uveren.
„Ne, oče. Moguće je. Upravo tu vi stupate na scenu.“
Albert Ferel preuze reč.
„Neke osobe su, kao i mi, nakon izvesnog vremena uspele da
upravljaju sposobnošću udvajanja. Otkrile su da su bilokacije
povezane s izvesnim muzičkim vibracijama, te su odlučile da tu
tajnu sakriju daleko od crkve. Skovali smo plan da razotkrijemo
tajnu, jer bi tako Rim konačno prestao da nas koristi za svoje ciljeve.
Prestalo bi proganjanje i njihova prizemna varka.“
„Da li ste uspeli?“
Ferel nije ţeleo da odgovori.
„Prvi korak je bio da se tehnika prikaţe Robertu Monrou,
inţenjeru zvuka o kome sam vam pričao u Rimu. On je imao izvesnu
urođenu sposobnost za astralna putovanja i ‟kanalisanje‟, te smo
odlučili da mu pomognemo. Verovali smo da ako Monro razvije
postupak astralnog putovanja, što je jedna od anđeoskih sposobnosti,
moţda će zaključiti kako je čovečanstvo vekovima u zabludi oko
laţnih prikazanja, čime bi nas oslobodio.“
„Zašto ste izabrali njega a ne nekog drugog?“
„Njegov mozak ima veoma osetljivu desnu hemisferu. Ta

264
hemisfera je ‟antena‟ našeg mozga, a njegova je zaista bila veoma
razvijena. Stoga nismo imali teškoća da mu se uvučemo u snove i da
upravljamo njime shodno našim namerama. Ţeleli smo da jedan
čovek dvadesetog veka sredi ono što je fra Alonso de Benavides tri
veka ranije zapisao na marginama primerka Hronike koju smo ukrali
iz Narodne biblioteke.“
„Zašto ste je ukrali?“
Marija Koronel se primakla ocu Baldiju i prostrelila ga pogledom.
Srce mu je ubrzalo ritam.
„Prvo smo ţeleli da je kupimo. Naša ponuda je, naţalost,
odbijena. Tako smo odlučili da je pozajmimo. Niko nikada nije imao
pristup tom rukopisu. Na neki način bio je pod zabranom. Bilo je
potrebno da neko drugi, mimo nas, otkrije taj dokument i objavi
njegov sadrţaj. Međutim, crkva je svojim dugim pipcima uvek
sprečavala njegovu objavu. Srećom, nikad nisu uspeli da prenesu
rukopis u Rim.“
„I dalje ne razumem vaše namere“, rekao je Baldi bez daha.
„Zašto ţelite da ga objavite?“
„Da bi hrišćanska zajednica shvatila da je obmanjuju. Tolika
navodna prikazanja Bogorodice zapravo su ostvarena poroblja-
vanjem osoba naše vrste.“
„U stvari“, dodao je Ferel, „ukrali smo ga da bi dospeo na svetlost
dana, zajedno sa postojanjem Hronovizije i naporima INSCOM-a da
se stvori odeljenje 'astralnih špijuna‟. Naša namera je da neko
prikupi sve istine i objasni da Bogorodica nikad nije bila u Novom
Meksiku. To su bile anđeoske kaluđerice koje su primenjivale
određeni postupak udvajanja. Sve je samo velika zavera kako bi se
odrţala primitivna vera zasnovana na manipulaciji.“
„Neko? O kome govorite?“
„Prvo smo pokušali da ubedimo Luiđija Korsa. Osim što je jedan
od ‟svetaca‟ na vašem projektu i što dobro poznaje primenu zvuka
na bilokaciju, ‟sveti Matej‟ je i pisac.“
„Međutim, odbio je“, pojasnila je Marija.
„A vi ste ga ubili...“
„Ne, oče“, uzbudila se njegova sagovornica. „Bila sam sa Korsom
pre njegove smrti. Provela sam nekoliko sati pokušavajući da ga
ubedim, ali nije bilo načina. Tog jutra, veoma potresen, odlučio je da

265
se povuče s projekta Hronovizije. Dozvolio mi je da preuzmem
njegovu arhivu i, van sebe, na moje oči je izbrisao memoriju.“
„A onda?“
„Onda sam ga ostavila da odluči u samoći hoće li sarađivati sa
nama ili će i dalje sluţiti velikoj laţi kojoj je posvetio ţivot. Odlučio
se na smrt.“
Baldi je bolno spustio pogled.
„Kako mogu biti siguran da ga niste ubili?“
„To ni u kom slučaju nismo ţeleli“, umešao se Ferel.
„Na šta ciljate, dottore?“
„Sigurno ste primetili da naše prisustvo moţe da utiče na
normalnu srčanu radnju, zar ne?“
Baldi je uznemireno ustuknuo. Istina je, srce mu je i dalje snaţno
tuklo u grudima. Kad malo bolje razmisli, to mu se dešavalo i ranije
kad se sretao sa Ferelom.
„Pa“, nastavio je, „autopsija je pokazala da je Korso patio od
umerene srčane slabosti. Dozvolite da vam bolje objasnim. Moţda je,
pošto se dugo nalazio u Marijinom prisustvu, Korsova slabost
prerasla u srčani udar. Infarkt je prouzrokovao bol. A bol ga je naveo
da potraţi utehu, te je skočio u prazninu i umro.“
Strava se ogledala na benediktinčevom licu.
„To, dottore...“, oklevao je, „to je samo pretpostavka?“
„Ne. Više od toga. Izvesnost. Korsovo srce nije kucalo kad je
udario o pločnik doma svete Đeme. Poslednja autopsija pokazuje taj
podatak. Zaboravio sam da vam kaţem“ osmehnuo se.
„Recite mi“, povratio se Baldi, „da li ste već našli osobu koja će
zameniti Korsa?“
„Da. Baš sad“, rekla je Marija pogledavši na sat, „nalazi se deset
hiljada kilometara odavde. Samo što nije otkrio svoju misiju.“

266
 65
Venis bič, Kalifornija.

Dţenifer je došla do vrata kad se po treći put začulo zvono. Nije

mogla da pretpostavi ko je tako uporno traţi u nedelju, u deset
ujutro. Uvila se u belu svilenu kućnu haljinu, podigla kosu i
uţurbano protrčala kroz neurednu dnevnu sobu. Kad je pogledala
kroz špijunku, videla je mršavog mladića od tridesetak godina koji je
nosio naočare s metalnim ramom i nestrpljivo čekao sa druge strane.
Nikad ga ranije nije videla.
„Gospođica Narodi?“, posetilac je sročio pitanje kad je osetio da
ga posmatra.
„Da, ja sam. Šta ţelite?“
„Ne znam kako bih vam objasnio...“, oklevao je prepoznavši
ozlojeđenost u sagovomičinom glasu. „Zovem se Karlos Albert,
sarađujem sa FBI-om u istrazi u kojoj biste nam mogli pomoći.“
„Drţavni agent?“
„Znam da će vam zvučati čudno ali, da li vam ime dama u
plavom zvuči poznato?“
Dţenifer se ukoči.
„Kako ste rekli?“
„Dolazim da vas pitam za damu u plavom, gospođice Narodi. I za
nešto što ste primili i treba da mi predate.“
Odlučio je da izloţi sve karte. Ĉak i one koje mu je dao anđeo u
crvenim cipelama.
„Ko vam je dao moju adresu? Ne nalazi se u imeniku.“
Karlos je pokušao da zadobije poverenje.
„Vidite, gospođice Narodi, ovaj razgovor je veoma vaţan. Došao
sam iz Madrida samo da bih vas video. Vaš psihijatar doktorka
Linda Mejers pozvala je Narodnu biblioteku pre nekoliko dana kako
bi se obavestila o plavoj dami, a to mi je omogućilo da dođem do vas.
Mogu li da uđem?“
Dţenifer je otvorila.
Lepota ţene koja ga propustila bila je veoma neobična. Iako se tek
probudila i imala tamne podočnjake, zračila je smirenošću. Crnka.
Bronzanog tena. Zgodna i prijatnog lica, punih usana i istaknutih

267
jagodica. Dnevna soba bila je puna suvenira iz Italije; bronzani toranj
u Pizi sluţio je kao teg za hartiju; kolekcija diskova latino izvođača
bila je razbacana pored muzičkog stuba; najveći zid u sobi bio je
ukrašen velikom fotografijom Koloseuma. Predmeti su pokrenuli
Karlosova sećanja.
„Naravno, kad ste već ovde, moţda ćete mi pomoći da rasvetlim
zagonetku“, rekla je čim je svom gostu ponudila da sedne.
„Zagonetku?“
„Da. Vi ste iz Španije, zar ne?“
„Tako je.“
„Vidite, juče sam primila stari rukopis napisan na vašem jeziku.
Pitala sam se ko bi mogao da mi pomogne da ga prevedem.“
Srce mu je poskočilo.
„Rukopis?“
„Da...“ Dţenifer je zapalila cigaretu pre nego što ga je potraţila.
„Mora da je tu negde. Mislila sam da ga sutra pokaţem doktorki
Mejers, ona govori španski. Ipak, vi ste rođeni tamo, bolje ćete
razumeti. Kao da je pao s neba!“
Karlos se nasmejao u sebi. „Stvarno bi se tako moglo reći.“ Kad
mu se pribliţila drţeći u ruci pregršt starih papira privezanih
espartom, novinar je već znao o čemu se radi. Za ime Boga! Prešao je
deset hiljada kilometara da bi došao do tih stranica. Anđeo u
crvenim cipelama je u pravu: ova ţena je u rukama drţala tajnu, a
toga nije bila svesna.
„Neverovatno“, uzviknuo je. „Da li znate šta ovo predstavlja?“
„Naravno da ne. Zato vas i pitam.“
Novinar je, nem od zaprepašćenja, uzeo hartiju u ruke. U početku
je morao da se napregne da dokuči barokni rukopis prepun krivina,
ali nešto kasnije poče tečno da čita: „Hronika Njegovoj svetosti, papi
Urbanu VIII, našem gospodaru, u kojoj se priča o pokrštavanju u
Novom Meksiku tokom najsrećnijeg razdoblja njegove uprave i
papstva, po kazivanju oca fra Alonsa de Benavidesa, iz reda našeg
oca svetog Franje, nadzornika pomenutih pokrštavanja, 12. februara
1634. godine.“ Na dokumentu koji je bio uvijen u tanki papir smeđe
boje nalazila se novija nalepnica ispisana crvenom olovkom: „Mss.
Res. 5062“.
„Pre samo nekoliko dana“, prozborio je konačno, „ovaj dokument

268
je ukraden iz Narodne biblioteke u Madridu. Zbog toga sarađujem sa
FBI-jom da bih ga pronašao i vratio gde pripada.“
Dţenifer Narodi pokuša da obuzda svoje iznenađenje.
„Ja ga nisam ukrala!“, branila se. „Da je tako, zar mislite da bih
vam ga tek tako pokazala, bez razloga?“
Karlos je slegao ramenima.
„Pa, znam samo to da je ovo korpus delikti i da se nalazi u vašoj
kući. Ne verujem da ćete lako objasniti činjenicu da vam se u posedu
nalazi ukradeni srednjovekovni spis.“
„Korpus delikti? Ali...“
„Kriminalističko odeljenje španske policije i odsek za borbu protiv
sekti upozorili su Interpol u strahu da je ovaj tekst nezakonito
napustio moju zemlju. I, evo ga: bili su u pravu.“
Karlos je posebno naglasio „ovaj tekst“ udarivši ga dlanom.
Dţenifer se uplašila.
„Zašto odsek za borbu protiv sekti istraţuje stari dokument?“
„Sumnjaju da se radi o skupini fanatika, gospođice. Ponekad se te
grupacije zainteresuju za neku knjigu ili umetničko delo iz
najneobičnijih razloga. Zapravo, onaj ko je ušao u biblioteku, ukrao je
samo ovaj dokument iako je mogao da odnese druga, mnogo
vrednija dela.“
„Ĉudno, zar ne?“
„Veoma. Zasluţujem neka objašnjenja, gospođice.“
„Trenutak!“, prekinula gaje. „Mislim da isto vaţi i za mene,
gospodine...“
„Albert. Karlos Albert.“
„Gospodine Albert, pitali ste me za damu u plavom. U kakvoj je
ona vezi sa ovom knjigom?“
„Najvećoj!“ osmehnuo se. „Ovaj dokument objašnjava šta se
desilo s njom i kako je sestra Marija Hesus od Agrede mogla da se
udvoji pojavljujući se u Novom Meksiku početkom sedamnaestog
veka.“
„Sestra Marija Hesus od Agrede!“
Dţenifer nije dobro izgovorila dugačko špansko ime, ali odmah
ga je prepoznala.
„Ĉuli ste za nju?“
„Naravno! Nju, fra Alonsa de Benavidesa, Filipa IV... Videla sam

269
ih. Već danima ih viđam.“
„Vidite ih?“
Dţenifer je razumela posetiočevo zaprepašćenje.
„Gospodine Albert“, reče, „moţda će vam biti teško da
poverujete, ah saznanje o Benavidesu i onome što je radio u Novom
Meksiku stiglo mi je posredstvom sna.“
„Sada mi, gospođice, više ništa nije teško.da poverujem“,
odgovorio je prelazeći rukom preko rukopisa.
„Kunem vam se da nikad ranije nisam čula za Benavidesa, niti
sam čitala neku knjigu u kojoj se pominje. Nikad me nije zanimala
istorija moje zemlje, niti američkih starosedelaca. Ipak, mislim da
sam za ovo genetski predodređena. Moj psihijatar smatra da se radi
o ‟urođenom sećanju‟. Već ste je upoznali.“
„Da. Ali ona ne zna zašto vi imate te snove. Nije ţelela da govori o
tome, ali odavala je utisak zbunjenosti.“
„Pa... Nisam joj sve ispričala. Posebno ne ono što snove povezuje s
mojim poslednjim poslom.“
„Na čemu ste radili?“
Dţenifer naprći nos pokazujući svoje neodobravanje.
„Po čemu zaključujete da ću vam ispričati ono što nisam rekla ni
doktorki Mejers?“
„Moţda ću vas ubediti ako vam ispričam kako sam ovde stigao i
šta sam proţiveo pre nego što sam vas pronašao. Recite mi, da li
verujete u slučajnosti?“
Tog jutra, dok je Dţenifer pripremala kafu i kolač s marmeladom
od borovnice, njen posetilac joj je sve ispričao: o sneţnoj oluji koja ga
je dovela u Agredu, o utisku koji je na njega ostavilo lice sestre
Marije Hesus, o njenom čudesno očuvanom telu u staklenom
kovčegu u samostanu koji je ona osnovala. Kad joj je rekao kako ga je
mali medaljon sa slikom Veronike, 'svetog lika‟, podstakao na put
prepun iznenađenja i kako se ogrlica vratila svojoj vlasnici u avionu
koji ga je dovezao u Los Anđeles, Dţenifer se nečeg setila. Sitne
pojedinosti koja u novom kontekstu nije mogla biti slučajnost. Ona je
u Rimu videla takav medaljon.
Nalazila se u „snevačkoj sobi“ Radio Vatikana. Prvi dan na poslu.
Nakon što ju je u Fort Midu potraţio agent INSCOM-a koji se nalazio
na duţnosti u Rimu, setila se da ga je videla na svojoj prvoj seansi.

270
Visio je oko vrata njenog instruktora. Doktora Ferela. Bio je morao je
biti istovetan onom koji je ovaj Španac imao u rukama.
„Znate“, rekla je konačno, „ni ja ne verujem u slučajnosti.“
Karlosovo lice se ozarilo. Znao je da mu ponovo nešto moţda
neko? priprema put. Udobno smeštena u svojoj omiljenoj fotelji,
Dţenifer Narodi mu je saopštila poslednji deo priče u kojoj su na
neobičan način dobili vaţne uloge.
„Doskora sam imala čin poručnika u avijaciji Sjedinjenih Drţava i
radila na odeljenju obaveštajne sluţbe“, rekla je. „Moj posao je bio
povezan s odredom 'psihičkih špijuna‟ u kojem su se isključivo
nalazile osobe izvesnih natčulnih sposobnosti. Kao što moţete da
pretpostavite, naše delatnosti bile su predmet najstroţe tajnosti.“
Karlos je klimnuo glavom.
„Tokom poslednje dve godine bila sam raspoređena u Virdţiniji,
ali pre nešto više od mesec dana otputovala sam u Evropu kako bih
učestvovala na projektu koji istraţuje granične sposobnosti ljudskog
uma.“
„Granične sposobnosti?“
„Da. Psihičke moći kao što je prenos misli ili viđenje na daljinu
posredstvom osoba koje su upućene u vidovitost. Da li me pratite?“
„Odlično.“
Karlos nije prestajao da se čudi. Više puta je slušao o takvim
projektima. Ĉak je i u svom časopisu čitao izveštaje o izvesnom
„paranormalnom ratu“ između bivšeg Sovjetskog Saveza i Sjedi-
njenih Američkih Drţava. Ipak, nikad nije mislio da će upoznati
osobu koja je uključena u takve programe.
„Tokom Reganove vlasti“, produţila je Dţenifer, „moja divizija je
pokušala da prevaziđe ruska dostignuća kako bi s udaljenosti
špijunirala vojna postrojenja posredstvom osoba s razvijenim
psihičkim moćima. Osnovali su Vojsku astralnih putnika‟ koji su
mogli da ‟lete‟ do zadatih ciljeva. Naţalost, većina ogleda je propala.
Jednostavno, nisu uspeli da ostvare kontrolu volje. Naš general je
smenjen sa duţnosti.“
„Kada ste vi stupili na scenu?“
„Prošle godine. Projekat 'psihičke špijunaţe‟ nikad nije bio u
potpunosti napušten jer nakon pada Berlinskog zida saznali smo da
Rusi i dalje rade na svojim eksperimentima. U tajnosti su ispitivali

271
granične sposobnosti. Osim toga, Rusi su prodali deo svojih otkrića o
psihi drugim moćnicima.“
„Razumem.“
„Povrh svega, imali smo ograničena novčana sredstva. Tako je
moj institut INSCOM odlučio da se poveţe s tajnim saradnikom koji
je zainteresovan za ova pitanja.“
„Imali ste saradnika?“
„Da. Vatikan.“
Karlos je odmahnuo glavom.
„Nemojte se čuditi. Vatikan se već vekovima bavi stvarima koje
nas zanimaju tek odskora. Uzmite u obzir, recimo, da su oni osmislili
pojam bilokacije da bi govorili o astralnim putovanjima. Crkveni
anali su prepuni takvih slučajeva. Sveštenstvo je ţelelo da sazna koji
psihički mehanizmi uzrokuju udvajanje, te smo došli do dogovora
koji je bio pogodan za obe strane: u naporu da stvorimo takva stanja
oni su doprinosili istorijskim podacima a mi tehnologijom.“
„O kakvoj tehnologiji je reč?“
Dţenifer brzo proguta ostatak kolača pre nego što će nastaviti.
Oslobađala se ogromnog tereta kao da je taj razgovor terapija koja joj
je otkako je napustila Italiju bila potrebna. Karlos ju je pratio
pogledom, usredsređen na svaki pokret, svaku reč.
„Institut za koji sam radila“, nastavila je, „poslao je jednog od
naših ljudi u Rim, u Radio Vatikan. Reč je o inţenjeru zvuka koji je
radio u Virdţiniji. Pre mog dolaska već je znao da određena
duhovna muzika podstiče udvajanje duše. Naravno, nosio je jedan
od medaljona o kome ste govorili.“
Karlosu nije promakao taj podatak.
„Samo muzikom se moţe.
„Muzika nije najvaţnija. Ključ je u talasnoj frekvenciji zvuka. Ona
prouzrokuje da se mozak ponaša na određeni način čime se dolazi
do snaţnih psihičkih iskustava.“
„A vi? Zašto ste išli u Italiju?“
„Poslali su me u Rim da bih radila s 'prvim jevanđelistom‟,
vođom jednog neobičnog tima.“
„‟Prvi jevanđelista‟?“
„Naravno, to je šifrovano ime. Kad sam stigla tamo, upotrebili su
me kao pokusnog kunića u jednoj prostoriji istovetnoj ovoj koju

272
imamo u Fort Midu. 'Jevanđelista‟ je nastojao da me veštački
stvorenim zvucima pošalje u drugo razdoblje.“
„U koje razdoblje? U prošlost?“
„Da. Ali nisu uspeli. Podvrgao me je pedesetominutnim seansama
u toku kojih me je izlagao snaţnim zvucima. U laboratoriji se ništa
nije desilo, ali noću je bilo strašno: imala sam košmare u kojima sam
videla geometrijska tela koja kruţe dok mi se ne zavrti u glavi; boje i
glasovi bi me dotukli.“
Karlos ništa nije rekao.
„Osećala sam se kao da sam slabom antenom uhvatila televizijski
kanal pa ne mogu da prepoznam jasan signal.“
„Nisu vam rekli zašto ţele da vas pošalju u prošlost?“
„Jesu. Tada nisam razumela, ali sad se sve uklapa.“
„Na šta mislite?“
„Ţeleli su da otkriju gde se nalazi izgubljeni dokument koji sadrţi
uputstva za fizičko odašiljanje osoba posredstvom zvuka.“
„Fizičko? Mislite, od krvi i mesa?“
Dţeniferine svetle oči potvrdile su značaj tog podatka.
„Ĉini se da je neka ţena to uspela da uradi u sedamnaestom
veku.“
„Dama u plavom.“
„Tačno. Međutim, ni naša vlada ni Vatikan nisu znali kako. Po
onome što su naslućivali, taj dokument je bio ključ. Napisao ga je
jedan franjevac za španskog kralja.“
„A dokument se nalazi pred nama“, prošaptao je Karlos.
„Da. Neverovatno, zar ne?“
„Da li ste ga sanjali?“
„Zapravo, sanjala sam osobu koja ga je napisala u istorijskom
trenutku kada je nastao. Pretpostavljam da je u Los Anđelesu, daleko
od laboratorija, moj mozak za svoj račun pokušao da ‟uhvati signal‟
što je na kraju i uspeo. I što je zanimljivo, mimo okolnosti koje su u
Rimu predvideli stručnjaci.“
„Zašto su vam poslali dokument koji vi ne moţete da pročitate?“
„To vi bolje znate. Ili ţena u crvenim cipelama koju ste sreli u
avionu. Ona vas je poslala da ga ovde nađete, zar ne?“
„Ĉudan rasplet.“
„Veoma čudan“, dodala je.

273
 66.
Karlos je proveo više od dva sata čitajući verziju rukopisa koju je
Benavides napisao za kralja. Progutao je ne samo osnovni tekst
veoma sličan Hronici koju je 1630. štampao Filip IV već i beleške na
marginama gde su navedene tačne svete melodije koje olakšavaju
„mistični let“, kao i radnje koje su određeni anđeli primenjivali na
mozak sestre Marije de Hesus kako bi na njih odgovorila.
Novinar nije znao koliko su česte takve priče u svetskoj
mističarskoj knjiţevnosti. Štaviše, sestra Marija Hesus od Agrede nije
jedina kaluđerica iz tog vremena koja je opštila s anđelima od krvi i
mesa. Sveta Teresa de Hesus, najveći mistik španskog Zlatnog veka,
takođe je patila od sličnih „radnji“. „U ruci sam mu videla veliku
zlatnu strelu, a na njenom vrhu kao da je bilo vatre“, pisala je.
„Ponekad sam osećala da me probada kroz srce i da mi prodire do
utrobe. Kad bih je izvukla, čini mi se da ju je odnosio sa sobom kako
bi me ostavio u plamenu silne boţanske ljubavi.“
Osim toga, Hronika Benavidesa je imala još jednu vrstu
komentara. Postojala je tako je bar tekst zastupao formula za
bilokaciju zasnovana na zvučnim vibracijama. Formulu je u
hrišćanski svet donela posebna vrsta „posetilaca“ koji su sišli na
zemlju u sumrak vremena. Tvrdilo se da je Sveta sluţba pronašla
njihove potomke kojima je oduzela formulu.
„Dţenifer..konačno je šapnuo Karlos nakon duge tišine.
„Da?“
„Vi ste u snovima videli damu u plavom, zar ne?“
„Da.“
„Kakva je?“
„Pa... Videla sam je kako silazi s neba usred svetlosnog snopa.
Zračila je tako snaţno da se teškom mukom mogla razaznati. ..
Mada, opkladila bih se da je to ista ţena koju sam kasnije sanjala.
Ona koju zovu Marija Hesus od Agrede.“
„Uvek se ona pojavljuje?“
„Mislim.“
„Uvek je bila sama?“
„Da. Zašto me to pitate?“
„Zato što je po ovom dokumentu“, reče Karlos drţeći stranice,

274
„bilo više dama u plavom koje su u tom istom razdoblju letele u
Ameriku. Kaţe se da su barem tri kaluđerice išle tamo da
propovedaju. Kasnije su ih starosedeoci prepoznali kao Bogorodice.
Znate li nešto o tome?“
„Ne. Niko mi s projekta nije pričao o drugim plavim damama.“
Karlos pogleda Dţenifer koja je nestrpljivo iščekivala da joj prevede
tekst.
„Ah, niste mi rekli koje je ime tog zajedničkog projekta INSCOM-
a i Vatikana.“
„Ne, nisam. Ne znam da li je vaţno, ni da li se radi o drţavnoj
tajni. Ali, već je svejedno. Znate?“
Dţenifer se nagla i šapnula mu na uho nešto što ga je prikovalo za
kauč.
„Zvala se Hronovizija.“
„Hronovizija?“
„Tako je. Ĉuli ste za nju?“
„Da... Pre izvesnog vremena.“
Dţenifer nije navaljivala.
Karlos je konačno prihvatao postojanje istovremenosti.
Programator je do najsitnije pojedinosti sve savršeno osmislio. Više
mu nije bilo vaţno da li će ga uloviti. Znao je da je stvaran.
To je bilo više nego dovoljno.

275
 67
Rim, Italija.

Pet upečatljivih crnih fijata sa spuštenim zavesama na zadnjim

sedištima prolazilo je u punoj brzini kroz vrata jedinog usamljenog
bloka na Trgu Sant Uficio broj jedanaest, nedaleko od šetališta
Svetog Petra. To nije bio dobar znak. Vrhovna vlast je na sednicu
pozvala upravnika Saveta za javne poslove crkve, kardinala koji je
odgovoran za Sveti skup o pitanjima svetaca, glavnog direktora
Instituta za spoljne poslove, ličnog papinog sekretara i upravnika
Svetog skupa verske doktrine. Sastanak će se odrţati u vlastelinskoj
sali Skupa verske doktrine. U Svetom uredu. Tačno u deset i trideset
uveče.
Petoro ljudi se popelo na treći sprat u pratnji svojih sekretara. Dok
su zauzimali mesta, tri benediktinske kaluđerice su posluţile čaj i
pecivo na srebrnim tacnama sa izrezbarenim Petrovim ključevima, a
nekoliko sluţbenika Svete sluţbe predalo im je teške fascikle sa
dokumentima o kojima će se razgovarati.
Upravnik Svete sluţbe, čovek čuven po strogosti, sačekao je da se
zvanice smeste. Potom je bronzanim zvoncetom objavio početak
sednice uz svečani izraz koji mu je bio svojstven.
„Vaše svetosti, sveta majka crkva napadnuta je iznutra i njegova
svetost ţeli da ublaţimo posledi& napada pre nego što bude odviše
kasno.“
Kardinali se iznenađeno pogledaše. Niko već mesecima nije ništa
čuo o sabotaţama, zaverama ili spletkama u okviru Vatikana. Osim
toga, od pokušaja ubistva pape, koji je na Trgu svetog Petra pokušao
da izvede turski fanatik, izvesni mir se uselio u Rim. Jedino je
monsinjor Rikardo Tores, čelnik Skupa za pitanja svetaca, podigao
glas i zatraţio objašnjenje.
Upravnik Kormak, mršav čovek za koga je vaţilo da nikad ne
greši otkada ga je papa 1979. godine zaduţio da ublaţi liberalnu
teologiju, sačekao je da prestane ţamor. Posmatrao je kardinale kao
neko ko se priprema da saopšti ishod nepopravljive štete.
„I dalje nemamo nikakve vesti od oca Đuzepea Baldija koji je ove
nedelje otet u Španiji.“

276
 Napravio je stanku. Velikodostojnici ponovo počeše da se
došaptavaju.
„Ne samo što je njegov nestanak doveo u neizvesnost projekat
Hronovizije već je prinudio tajne sluţbe da istraţe slučaj čime je
otkrivena dokumentacija s kojom odmah treba da se upoznate.“
Kormak baci pogled na salu zamolivši za tišinu.
„U fasciklama koje se nalaze pred vama“, nastavio je, „naći ćete
dokumenta za koja vas molim da ih podrobno proučite. Zarad ovog
skupa umnoţeni su prvi i poslednji put. Nalazili su se u obezbeđenoj
sobi Tajne arhive, te od vas očekujem da se prema njima odnosite s
najvećom paţnjom.”
Prisutni su s velikom ljubopitljivošću otvorili plastificirane korice
sa belo-ţutom zastavom Papske drţave, o kojima je govorio
monsinjor Jozef Kormak.
„Obratite paţnju, molim vas, na prvi dokument“, nastavio je
domaćin. „Naći ćete hronološki spisak u kome se navode neka od
najvaţnijih Bogorodičinih javljanja. Primetićete da je pre jedanaestog
veka zabeleţena samo jedna poseta naše Gospe Bogorodice Marije
apostolu Santijagu u Španiji, pored reke Ebra, 40. godine.“
„Svetosti...“
Monsinjor Sebastijano Balduči, upravnik Saveta za javne poslove
crkve i najstariji kardinal među prisutnima, ustao je sa stolice mašući
listovima u pretećem stavu.
„Pretpostavljam da nas pod izgovorom velike hitnje niste pozvali
na čas veronauke.“
„Sedite, oče Balduči!“, Kormik uzviknu. Oči su mu se crvenele.
„Vi znate koliko Njegova svetost ceni kult majke boţje i koliko je
radio na njegovom snaţenju...“
Niko nije odgovorio.
„... Elem, neko ţeli da obelodani postupke koje smo koristili da
bismo utvrdili taj kult, i na taj način umanji vrednost naše
institucije.“
„Situacija je uznemirujuća, vaše svetosti“, Stanislav Zsidiv, papin
sekretar i poslednji čovek koga je Baldi video u Rimu, uze reč i
hladnim licem poljskog drvoseče pogleda sve prisutne. „Tehnika
koju smo koristili da bismo izazvali pojave naše Gospe nekako je
procurila na onu stranu vatikanskih zidova.“

277
 „Načini? Tehnike? Moţete li nam objasniti o čemu govorite?“,
stari Balduči se ponovo javi još srditiji.
„Monsinjore Balduči, vi ste ovde jedina osoba kojoj nije saopšten
predmet večerašnje rasprave“, ponovo ga je prekinuo Kormak.
„Međutim, vi ćete imati ključnu ulogu u pokušaju da se obuzda
opasnost koja nam preti.“
„Opasnost? Moţete li biti malo precizniji, molim vas.“
„Ako ponovo pogledate spisak, otkrićete staje naša institucija
vekovima drţala u tajnosti.“
Jozef Kormak, koji uprkos tome što je trideset godina proveo u
Rimu, nikad nije uspeo da izgladi svoje navike sveštenika iz
problematične parohije. Strpljivo je sačekao da Balduči prouči prvi
dokument.
„Oče, upravo čitate povest prvog prikazanja Bogorodice. Saţeću
vam je: veruje se da se Marija, zabrinuta zbog sporog napretka
evangelizacije u Španiji, prikazala dušom i telom Santijagu Starijem
pored reke Ebra, u gradu Cezar Avgusta.“
„Ta legenda je bila osnov za izgradnju Crkve stuba u Saragosi“,
naglasio je monsinjor Tores, jedini Španac na skupu i veliki poklonik
Gospe od stuba.
„Stvar je u tome, vaše svetosti, što se Bogorodičina ‟poseta‟
dogodila za njena ţivota, pre nego što se vaznela u nebo. Takođe je
posluţila da u Saragosi ostavi spomen na svoju telesnu posetu:
kameni stub koji se i dalje oboţava/'
Balduči iskosa pogleda Kormaka i nešto promuca.
„Legende!“, negodovao je. „Apostol Santijago nikad nije bio u
Španiji. To je srednjovekovni mit.“
„Moţda nije Santijago, ali Bogorodica svakako jeste. Zapravo,
tokom prvih godina naše crkvene zajednice puno se raspravljalo o
tom čudu, te se došlo do zaključka da se radi o čudesnoj pojavi
bilokacije. Gospa se milošću boţjom udvojila na obalama reke Ebra i
tamo se još nalazi kamen iz svete zemlje koji je sa sobom donela.“
„Pa?“
Kormak je bio uporan:
„Ako pogledate spisak, preostala prikazanja su iz vremena nakon
jedanaestog veka. Hiljadu godina kasnije!“
Monsinjor Balduči nije shvatao. U neverici je posmatrao nabrojana

278
imena, datume i mesta. Još nije uviđao na šta upravnik cilja.
„Počev od 1000. godine nova Bogorodičina javljanja proširila su se
Evropom poput epidemije. Niko nije znao o čemu se radi a Crkva još
manje sve dok papa Inoćentije III nije pokrenuo podrobno
istraţivanje kojim će se doći do iznenađujućeg zaključka. Takvog da
je odlučio da ga drţi u tajnosti zbog mogućih istorijskih posledica.“
„Nastavite, oče Kormak.“
„U redu“, duboko je udahnuo. „Nakon što je čitav hrišćanski svet
nakon 31. decembra 999. godine odahnuo, došlo je do takvog
snaţenja naše vere koje nije imalo premca u istoriji. Vernici su
povratili nadu u spasenje, te su monaški redovi kao nikad ranije
dobijali nove poklonike. Mnogi novi sveštenici i kaluđeri naglo su
pristupili uređenom svetu gde su bili podvrgnuti novoj vrsti
nadraţaja, te je počelo da se pojavljuje sve više mistika. Delegacija
pape Inoćentija ustanovila je jasnu sličnost između Bogorodičinih
javljanja i mističnih pojava koje su proţivele neke kaluđerice.
Uglavnom se radilo o ţenama koje su, osim što su prolazile kroz
snaţne zanose u toku kojih su isijavale svetlost, mogle da levitiraju ili
da padaju u teška stanja epileptičnih napada.”
„Zašto se o tome nije govorilo?“ Okupljeni su se osmehnuli
naivnosti oca Baldučija.
„Ĉoveče boţji! Nas ne ugroţava zabuna između bilociranih
kaluđerica i Bogorodice. Rastuća vera u našeg Gospoda tokom
srednjeg veka posluţila je da se pohrane mnogi kultovi koji prethode
hrišćanstvu, pogotovo paganska boţanstva, a njome je opravdana
izgradnja katedrala i isposnica u čitavoj Evropi. Gde je vera bila u
opasnosti, 'izmišljeno‟ je marijansko posredovanje. Međutim, tek
kasnije smo uspeli da upravljamo pojavom udvajanja nekih
mističarki, te su se Bogorodičina javljanja ostvarivala po našem
nahođenju. Takve mističarke smo drţali pod čeličnim nadzorom.“
„Po našem nahođenju?“ Balduči nije mogao da poveruje svojim
ušima. „Na šta ciljate? Da je crkva sama podsticala Bogorodičina
prikazanja?“
„Da, svetosti. Otkrili smo da kad su te ţene bile podvrgnute
određenim muzičkim frekvencijama, padale su u zanos koji bi posle
izrastao u bilokaciju. Bila je to opasna igra s obzirom na to da su neke
kaluđerice naglo starile, njihovo duševno zdravlje je propadalo za

279
samo nekoliko godina čime bi postajale praktično neupotrebljive za
nove usluge.“
Monsinjor Balduči baci pogled na drugi spisak iz fascikle koji im
je obezbedila Sveta sluţba. Tu su bila ispisana imena kaluđerica koje
su ţivele od jedanaestog do devetnaestog veka i koje su učestvovale
u programu. Spisak je bio skandalozan.
Kaluđerice poput Aleidis iz Šaerbeka iz Reda cistercita, koja je
postala slavna oko 1250. godine jer joj se ćelija ispunjavala blistavom
svetlošću dok joj se telo „pojavljivalo“ u Tuluzi i drugim
jugoistočnim oblastima Francuske; sveta Kolet iz Korbija,
reformatorka Reda svete Klare, koja se do svoje smrti 1447. godine
pojavljivala u okolini Liona što je dalo osnova da se utvrde javljanja
Gospe od svetlosti; sestra Katalina de Kristo u Španiji 1590, sestra
Magdalena iz San Hosea vek kasnije u Parizu, Marija Magdalena de
Paci 1607. godine u Italiji... i tako preko sto kaluđerica.
„Ali, ovo zahteva organizaciju koja bi usklađivala rad mnogih
ljudi“, protestovao je Balduči u sve većem zaprepašćenju.
„Takva organizacija je postojala, a radi se o malom odeljenju
unutar Svete sluţbe“, ljubazno mu je odgovorio Đankarlo Orlandi,
glavni direktor IOE koji je do tog trenutka ćutao.
„Svih ovih vekova delovala je nekaţnjeno, neotkriveno?“
„Ne sasvim, oče“, Kormak je s izvesnom nelagodnošću ispravio
Baldučija. „Upravo je to razlog ovog skupa. U stvari, dalje ćete u
fascikli naći podatke o jedinoj velikoj nesmotrenost; koja je načinjena
u okviru projekta za osam vekova njegovog postojanja. Desila se
1631. godine. Sveta sluţba je uspešno okončala program
'evangelizacije‟ na daljinu tako što je jednu špansku kaluđericu
poslala u Novi Meksiko.“
„Damu u plavom?“
„Oh, pa vi znate za taj slučaj?“ Baldučijev odgovor je iznenadio
prisutne.
„A ko ne zna? Ĉak i pacovi u Rimu pričaju da tokom poslednjih
meseci iz biblioteka i javnih arhiva nestaju dokumenti koji se tiču tog
slučaja.“
„Upravo sam na to ciljao, oče.“
Otac Kormak okrenu glavu prepuštajući monsinjoru Toresu da
bolje pojasni.

280
 „Sve u vezi s nestalim dokumentima“, počeo je Tores, „velika je
zagonetka. Ukradeni su iz Narodne biblioteke Madrida, pa čak i iz
Tajnog vatikanskog arhiva. Pljačkaši su odabrali samo tekstove gde
se jasno govori o postojanju programa što stvara marijanska
'prikazanja‟, a koja su pokušali da doture javnosti.“
„To znači da su lopovi obavešteni..prošaptao je sekretar Zsidiv.
„U tome je problem. Nema sumnje da je neka moćna organizacija
stupila u naše redove i da se trudi da nas uništi. Postoji neka peta
kolona koja pokušava da pobije vekovni trud.“
„Oče! Valjda ne optuţujete nekoga od prisutnih?“, Đankarlo
Orlandi je uznemirio čitav „savet“.
„Ne uzbuđujte se. Petokolonaši o kojima govorim rade iza leđa
majke crkve. Trenutno su uspeli da dođu do dokumenta za koji smo
svi smatrali da je siguran, gotovo zaboravljen, a gde se obrazlaţu
postupci stvaranja laţne Bogorodičine posete i druga čuda, kao što
su boţanski glas. Sve se to postizalo posredstvom zvučnih talasa.“
„Gospode! Zar se to moţe?“
Balduči prestravljeno pogleda oca Kormaka koji mu je potvrdio.
„Tako je.“
„Šta će se desiti ako se varka razotkrije?“
„Doţivećemo veliku sramotu. Zamislite, izgledaćemo kao tvorci
pojava posredstvom 'specijalnih efekata‟. Vernici će se osetiti
iznevereno, te će se udaljiti od vodstva svete majke crkve...“
„Sad razumem zašto ste me pozvali“, šapnuo je Balduči. „Ţelite
da kao upravnik Saveta za javne poslove crkve uverim hrišćanski
svet u istinitost tih prikazanja, zar ne?“
„Baš tako. Šteta je nepopravljiva, a neprijatelji koji su se domogli
dokumenata već su preduzeli korake da obelodane strašnu istinu.“
„I onda?“
„Vaša misija će biti da ublaţite te podatke za svet kako bi bili
manje potresni kada ih naši neprijatelji razotkriju. Već se istinski
bojimo da je stvar izmakla iz naših ruku.“
„Kako ću ja to ostvariti?“
„Oko toga treba da se usaglasimo. Imam nekoliko predloga.
Traţite, na primer, da neko napiše roman, da se snimi televizijska
serija, da se napravi film... šta ja znam... Upotrebite propagandna
sredstva. Znate već, kad je istina uobličena u fikciju, iz nekog razloga

281
gubi verodostojnost.“
Monsinjor Zsidiv ustade sa stolice u pobedničkom pokretu.
„Imam predlog. Baldi je, pre nego što je nestao, pričao s
novinarem kome je saopštio izvesne pojedinosti Hronovizije što je
ovaj kasnije objavio.“
„Sećamo se“, prekinuo ga je Kormak.
„Zašto ne bismo pozvali tog novinara da napiše roman, kao što
ste pomenuli? Konačno, on je već upoznat s nekim elementima koji
će mu omogućiti da poveţe priču. Mogla bi se nazvati nešto kao
Dama u plavom...“
Na licu upravnika Svete sluţbe pojavi se širok osmeh.
„To je dobro polazište. Razmišljate kao anđeo“, dodao je.
Zsidiv se nasmejao u sebi. Bio je to, zapravo, prvi put u istoriji da
je anđeo dospeo na tako visoko mesto u Vatikanu i da je uspeo da
nametne svoje mišljenje. Međutim, ni Kormak ni ostali iz saveta toga
nisu bili svesni. Setio se gorke zbunjenosti koja je u tim satima skolila
oca Baldija u segovijanskoj isposni+ ci. Bilo mu je ţao što je morao da
vara tog čoveka prinudivši ga da proganja dokumenta koja su već
dugo u njegovom posedu. Ipak, nije smeo da dozvoli da neko drugi
iz crkve iskoristi njegova saznanja. Što se tiče Karlosa Alberta,
zabavljala ga je pomisao na silne istovremenosti koje će ga ubuduće
saletati. Bio je siguran da će novinar, koji je, postavljajući neugodna
pitanja o Hronoviziji, skrenuo paţnju na njegov Red svete slike,
ponovo početi da veruje. Barem u anđele. Isto će se desiti i s Dţenifer
Narodi. Ali ništa ga nije radovalo kao svest da od tog dana niko neće
koristiti pripadnike njegove vrste zarad neke opšte zavere.

282
 POST SCRIPTUM
(Nekoliko uputstava za neupućene čitaoce)

Još nije napisana poslednja reč o dami u plavom. U istorijskim

priručnicima, zanosi i bilokacije sestre Marije Hesus od Agrede, kao i
drugih kaluđerica iz njenog vremena poput sestre Marije Luise od
Uspenja, kaluđerice iz Kariona, već su tri veka nezapaţeni. Pisci
hronika su radije isticali druge zasluge kaluđerice iz Agrede: prava
dama u plavom vodila je ispunjen ţivot posvećen knjiţevnosti i
bogatoj prepisci sa glavnim političkim ličnostima epohe, među njima
i sa španskim kraljem Filipom IV.
Od svih spisa koje je sačinila u svoje zrelo doba, jedan će je učiniti
besmrtnom: pozamašno delo u osam tomova koje je nazvala Mistični
grad boţji, a koje je sastavila ili je bar tako tada rekla po izričitom
Bogorodičinom zahtevu. Tu je izloţila ţivot Gospe sa takvim obiljem
pojedinosti da je ne tako davno podstakla čak snimanje filmova kao
što je Stradanje Isusovo Mela Gibsona. Sestra Marija Hesus je u
knjigu uloţila šest godina ţivota tokom kojih su se uglavnom nizale
nove vizije i susreti sa anđelima od krvi i mesa. Zainteresovan tim
pričama, nedugo nakon saslušanja oca Benavidesa, Filip IV se prvi
put pismom obratio kaluđerici.
Vladar je, kao i njegovi preci, odlučio da poveri tajne svoje duše
toj nadahnutoj ţeni čiji su mu saveti pomagali čak i u donošenju
vaţnih političkih odluka. Sestra Marija Hesus utešila je kralja u
nekoliko navrata ponudivši se kao neka vrsta „posrednika“ između
njega i supruge Izabele Burbonske nakon njene smrti, ili između
kralja i njegovog pokojnog sina princa Baltazara Karlosa koji je, po
rečima kaluđerice, bio osuđen na čistilište.
Sestra Marija Hesus je spalila originalni rukopis Mističnog grada
boţjeg 1643. godine, te je ponovo počela da ga piše 1655. Za ţivota je
uništila mnoge druge spise, posebno one koje je sastavila u vreme
svojih bilokacija u Novi Meksiko, usled čega su istraţivači izgubili
vredna svedočanstva koja bi pomogla da se shvati suština takvih
iskustava. Neki su, ipak, spaseni a među njima je i tekst koji se čuva
u Narodnoj biblioteci Madrida (pod brojem Mss. 9354), naslovljen
kao Rasprava o okruglom obliku zemlje, gde priča kako je sa neba

283
videla našu planetu.
Od svih dokumenata u kojima se pominje njen podvig,
nesumnjivo je najznačajnija Hronika Benavidesa. Prva koja je
štampana 1630. godine ima ogroman značaj: reč je o prvom
istorijskom tekstu koji opisuje zemlje Novog Meksika, a danas se
obavezno proučava na španskim univerzitetima.
Što se tiče ostalih pitanja koja su pokrenuta u delu, moram reći da
je vlada Sjedinjenih Američkih Drţava zaista osnovala laboratoriju u
Fort Midu kako bi stvorila „psihičke špijune“ od kojih mnogi već
godinama lično prepričavaju javnosti svoja iskustva u INSCOM-u.
Većina svedočanstava posluţila je kao osnov za uobličavanje ove
priče. Takođe, proučavanja Roberta Monroa, inţenjera koji je umro
1995. godine, doprinela su prosvetljujućem razumevanju pojave
astralnog putovanja u delima Vantelesna putovanja, Daleka
putovanja i Krajnji put.
Stvaranje i projekat Hronovizije. Štavile, početkom devedesetih
godina sastao sam se u Veneciji s benediktinskim sveštenikom koji je
učestvovao u nekim ogledima kako bi „video“, pa čak i
„fotografisao“ prošlost. Taj dobri kaluđer, stručnjak za kontrapunkt,
zvao se Pelegrino Emeti, a preminuo je 1994. godine. U kratkom
intervjuu koji sam sa njim obavio u venecijanskom manastiru San
Đorđo Mađore, objasnio mi je da je Pio XII ta istraţivanja označio
kao riservattisime.37 Kako izgleda, papa je smatrao da bi njihov širi
pristup javnosti mogao promeniti smer naše istorije. Odan papi,
Erneti je tajnu odneo u grob.
Ovaj roman je, dakle, plod više niti koje sam povezivao tokom
istraţivanja legende o dami u plavom, a koja je danas dobro poznata
na jugoistoku Sjedinjenih Drţava, ali gotovo zanemarena u Španiji.
Takođe, on proizlazi iz mog velikog zanimanja za prostorne i
vremenske „skokove“ i istovremenosti. Neke dobro privezane niti
dozvolile su mi da povratim ličnu veru: da se ništa ne dešava
slučajno. Ĉak ni ova knjiga, čitaoče, nije slučajno dopala vaših ruku.

37 Ital.: strogo poverljiva. (Prim. prev.)

284
 IZJAVE ZAHVALNOSTI

Ova knjiga nastala je u čast ljudima koji su 1629. godine pošli u

istraţivanje nepoznatih oblasti Novog Meksika i koji su tamo poneli
najveće vrednosti Starog kontinenta. Tu misiju je sačinjavalo
dvanaest vojnika, devetnaest sveštenika i dvanaest iskušenika.
Predvođeni su ocem fra Estebanom de Pereom, ali imena tih ljudi
nisu zabeleţena u istoriji. Ţeleo sam to da ispravim. Stoga, smatram
da je došao trenutak da se setimo pregalaca kao što su bili Antonio
de Arteaga, Fransisko de Asevedo, Kristobal de la Konsepsion,
Agustin de Kueljar, Roke de Figeredo, Dijego de la Fuente, Martines
Gonsales, Andres Gutijeres, Fransisko de la Madre de Dios, Tomas
Manso, Fransisko Munjos, Fransisko de Poras, Huan Ramires,
Bartolome Romero, Fransisko de San Buenaventura, Garsija de San
Fransisko ih Dijego de San Lukas. Njihova imena se nalaze raštrkana
po dokumentima i hronikama koje niko ne čita. Nadam se da će ovo
delo oţiveti naše sećanje.
Naravno, tvorac ove knjige je sama dama u plavom na čiji sam
trag naišao 14. aprila 1991. godine usred snaţne sneţne oluje koja se
pominje na ovim stranicama. Znam da je ona nekako donela knjigu u
mudre ruke Karolin Raidi, Judit Kur i moje najdraţe urednice
Dţoane Kastiljo iz izdavačke kuće Atria Buks. Ona me je navela da
napišem knjigu u vreme kad je moj najdalji domet bilo pisanje
novinarskih članaka.
Još mnoga imena se nalaze iza ove knjige, ali zasad će ostati tajna.
Moja tajna. Na kraju krajeva, i ja ţelim neke da sačuvam za sebe.

285
 O AUTORU

Havijer Sijera rođen je u Teruelu u Španiji, a trenutno ţivi u

Malagi. Njegova dela su prevedena na trideset pet svetskih jezika.
Autor je Tajmsovog bestselera Tajna večera.

286
287