Sofija  Lundberg
Kao  pero  na  vetru

Naslov originala
Som en fjäder i vinden

FB:  Caffe Biblioteka

Viber:  Pocketbook Reader

Posvećeno tati.

Jer si mi svojim zlatnim trombonom udahnuo džez u život.

12. avgust 2019, 9.22 

Tišina. Violina leva ruka odmara se na trpezarijskom stolu. Naborana je i

otečena nakon vrelog letnjeg talasa. Malčice okreće prsten, burmu koja joj
se zarila u kožu prsta. Gladak, jednostavni zlatni prsten bez dijamanata.
Možda bi zauvek trebalo da ga skine. Već joj je premali, morao bi
verovatno da se prereže. Dvoumi se, veoma želi da ga nosi. Onaj koji joj ga
je dao mrtav je i odavno sahranjen. Ali ljubav još postoji i prsten je na to
podseća. Napolju ispred kuhinjskog prozora grmovi ruža su u punom cvatu.
Ustaje i prilazi nekoliko koraka bliže. Boli je kuk, sve više kako pruža
korake. Pridržava se za nameštaj, naslanja se na prozorsku dasku da se
rastereti. Lepi sivi šumski golub stoji na stubu kapije. Perje mu se presijava
u sivoj, zelenoj i ljubičastoj nijansi. Poletno kljuca po kamenu, biće sit od
mrava što gamižu preko stuba. Dugo već razmišlja da stavi malo otrova da
mravi nestanu. Ali to se nije dogodilo. Pa nikome ne smetaju, uvek tako
razmišlja. Dok se tuda vuku svojim pravim putanjama. Još uvek ih nema po
stepeništu, niti u kuhinji. A i veoma je lepo što je posećuju šumski
golubovi. Lepe su to ptice. Crveni ašov leži bačen na stazi u dvorištu, neko
ga je ispustio na putu do plaže. Dolaze kod nje svakog leta. Deca i unuci. I
praunuci. Nagrnu i preuzmu kuću. Odlučuju šta će se jesti, spremaju hranu
u njenim šerpama. Pospremaju. Viola se svakog jutra budi u oluji, a potom
oni brzo nestanu. Idu na izlete ili na plažu. Kao što je i sama radila kad je
bila dete. Voda je veoma blizu njene kuće, kuće gde se rodila i gde su svi
zvuci mora stalno prisutni. Piskavi signal telefona trže Violu iz misli.
Brzim, dugim korakom dolazi do stola i uzima telefon. Ne prepoznaje broj.
„Halo!“ „Je li to Viola?“ Posrće kada čuje glas. Seda na stolicu. „Halo! Jesi
li tu?“, nastavlja glas. „Da.“ Violin glas postaje škripav, tih. Nakašlje se.
„Ko je to?“ „Lili je.“ Tišina. „Halo! Jesi li tu?“ „Lili“, dahće Viola i luta
pogledom. Ne zna šta da kaže. „Halo!“ Ne može da je prevari taj meki i lepi
glas. „Jesi li to stvarno ti, Lili? Bilo je gde si?“ „U Parizu. Zovem te da
kažem zbogom.“ „Kako to misliš?“ „Sada ću umreti. Danas je dvanaesti
avgust.“ Viola krišom baca pogled na kalendar koji visi na zidu, onaj na
kome su slike svih unuka. „Isti je dan kao “ „Znam. Tako je kako je. Biće
dobro.“ „Ali “ Viola ćuti, ne zna odakle da počne. „Zašto se nikada nisi
javila?“, pita na kraju. „Samo mi reci zbogom.“ „Dobra moja Lili, ne
mogu.“ „Moraš. Zbogom, prijateljice moja.“ Viola odmerava reči na jeziku,
šapuće: „Zbogom.“ Čeka odgovor, još nešto, ali odgovor ne stiže. Sada je
tiho. Razgovor je završen. Udaljava telefon od uha, stavlja ga uspravno na
sto i zuri u prazno. Na kredencu ispred nje nalazi se zbirka crnobelih
fotografija u lepim starinskim okvirima. Ustaje i prilazi im. Podiže ruku do
usta kada na jednoj slici ugleda dve devojčice koje sede na travnjaku ispred
kuće. Imaju samo tri-četiri godine i ne gledaju u foto-aparat, gledaju jedna u
drugu. Dosetljivo se smeše kao da su upravo podelile tajnu. Bilo je to
veoma davno. Pruža ruku, stavlja kažiprst na obraz jedne od devojčica.
„Lili“, šapuće.

Viola

12. avgust 1948.

Prekrivaju čitavu široku cvetnu leju uz ogradu okrenutu prema ulici. Gusti
grmovi sa tamnozelenim sjajnim listovima i savršeno oblikovanim cvećem.
Žuto, crveno, roze i belo. Krupno i sitno cveće. Mešovitih sorti, ali istog
porekla. Na zemlji ispod grmova leže uvele latice ruža, trule polako na
toploti. Slatko-kiseli miris dopire sa zemlje tople od sunca. Viola se polako
i pažljivo puzeći provlači između jakih stabljika grmova. Tu ispod kao da
ima jedna staza, tajna vijugava staza za koju samo ona zna. Koja vrluda.
Gola kolena stružu o suvu zemlju. Trnovi bodu po prljavoj letnjoj haljini i
po kosi, izvlače joj pramenove svezane u konjski rep i zatežu joj teme.
„Sto! Polazim!“ Zbog tog udaljenog glasa Viola se koči usred pokreta.
Zadržava dah, sklupčava se u lopticu i skriva glavu među kolenima. Srce joj
jako tuče u grudima. Kloparajući koraci protrčavaju pored nje, pa se potom
vraćaju. Ponovo odlaze trčeći. Izdiše sav vazduh koji je čitavu večnost
zadržavala u sebi. Bori se za novi udah, udiše kratko i plitko, zbog čega joj
se vrti u glavi. Potom ponovo zadržava dah. Tamna senka pada preko nje,
širi se preko cvetne leje. Okreće glavu i gleda nagore, vidi ruku koja
pokazuje na nju. „Ne, nemoj da pokvariš“, šapuće i poletno trese glavom.
Ali prekasno je. Kloparajući koraci se vraćaju, praćeni vedrim kikotanjem.
„Tamo! Vidim te! Našla sam te!“ Viola uzdiše. Polako se puzeći provlači
unazad, ka stazi u dvorištu. Trnovite grane joj grebu ruke. „Nije fora, varaš,
Lili. Alvin ti je pokazao, videla sam senku“, ljutito je rekla i obrisala malo
zemlje sa kolena. Lili škilji ka Alvinu, koji stoji naslonjen na stub kapije.
On žmirka na jedno oko i provlači ruku kroz zlatnosmeđu sjajnu kosu. Nosi
belu košulju sa podvrnutim rukavima i smeđe blago izgužvane lanene
pantalone. „Hvala, hvala“, ona se smejulji i obema nogama skače gore pa
dole tako da joj se kosa vrti oko glave. Alvin stoji mirno i posmatra ih, ne
kaže ništa. Ali onda odjednom pruža ruke ka devojčicama, maše rukama u
vazduhu. Viola glasno vrišti i potrči. I Lili trči. Brzo, brzo preko neravnog
kamenja po stazi u dvorištu, pa preko smeđeg, suvog travnjaka. Oko jarbola
za zastavu, kroz rupicu na ogradi koja vodi do komšijskog dvorišta. Smeh i
vrisak prodiru kroz vazduh. Alvin trči za njima, prvo polako, a potom sve
brže i brže. Hvata se obema rukama za ogradu, pa je preskače skokom u
stranu. Noge su mu veoma duge, mnogo duže od njihovih. Skuplja ih i
hvata Violu u naručje, vrti je ukrug u vazduhu tako da joj noge lepršaju. Lili
dotrčava i vuče je za noge. „Pusti je, pusti je“, brblja i udara brata u ruke i
noge. On ne sluša. Samo se smeje i podiže i Lili. Drži devojčice svaku pod
jednu mišku, ljulja ih s jedne na drugu stranu. Veoma je jak. Vrište od
smeha, buktećih crvenih obraza i podignute kose. Sunce greje, s mora se
čuje prigušeni zvuk talasa koji ritmično udaraju o obalu. Iznad krova lete
laste i glasno cvrkuću svoju lepu pesmu. Još jedan beskrajni letnji dan.
Alvin, međutim, tu staje sa igrom. Pušta devojčice, pušta ih da odjure na
svoju stranu. Na stepeništu ispred kuće sa oljuštenim malterom sedi njegov
tata Vale i zuri u prazno ispred sebe, staklastog pogleda i upalih obraza. U
kući Violinih komšija i Lilinom i Alvinovom domu toliko je mnogo dece da
se ponekad oslovljavaju pogrešnim imenom. Osmoro dece. Devetoro. Jer
Vale ima nešto u naručju. Lili dotrčava do njega. Penje se četvoronoške
kamenim stepeništem, pridržava se rukama i ispruža glavu da bi zavirila u
zavežljaj u naručju muškarca. Još jedno, tek rođeno. „Je li se sad rodilo? Je
li devojčica ili dečak?“, pita i hvata za ćebe u koje je umotano detence.
Otkriva naboranu crvenu glavu. „Zašto ste ovde napolju?“, nepoverljivo
pita Alvin. Vale pruža zavežljaj Alvinu. Nakašljava se, pogled je ispunjen
ozbiljnošću, oči suzama. „Imaćemo dosta posla“, kaže i ponovo ulazi
unutra, bez ijedne reči daljeg objašnjavanja. Lili ide za njim, ide blizu
njegovih nogu, hvata ga rukom za nogavice. I Alvin ulazi. Drži bebicu tik
uz svoje grudi. Nosi je pažljivo, podignutih ramena i napetog trupa. Viola
još stoji na travnjaku. Briše rukom čelo, znojavo nakon divlje igre sa
Alvinom, pa potom seda. Ne ispušta kuću iz pogleda. Koči se od naglog
vriska. Srceparajućeg krika. Lilinog.

Viola i dalje sedi u dvorištu, kao skamenjena, s pogledom uperenim ka

otvorenom prozoru na spratu. Prozoru kroz koji se malopre proneo Lilin
vrisak, kao hladni ledeni vetar. Tamo gore nije tiho. Čuje glasove,
uznemirene glasove. A potom prigušene tupe udare dok neko trči niz
stepenice. Alvin je. Ponovo izlazi kroz vrata. Gotovo leti niz malo kameno
stepenište, po tri koraka, grubog izraza. Trči ka kapiji krupnim koracima i
ostavlja za sobom oblačak kamene prašine sa pošljunčanog puta. Nestaje.
Viola ga prati pogledom dokle god može. Tek kad se sasvim udaljio, pravi
nekoliko pažljivih koraka ka stepeništu, polako se penje i prolazi kroz
otvorena ulazna vrata. Zastaje. Zagušljivo je, kao i obično u komšijskoj
kući. Znoj i podgrejana pržena kaša. Čađ šporeta na drva. Ali i nešto drugo,
miris kakav ranije nije osetila. Ulazi u kuću. Na kuhinjskoj sofi sede mala
deca u nizu, ozbiljna, mirna. Najmlađi: Edgar, Sonja i Siv sa malom
jednogodišnjom Rusom u naručju. Viola im maše, šalje poljupce. „Brzo se
vraćam“, kaže dok napušta kuhinju i odlazi dalje. Lilin vrisak je utihnuo i
zamenjen je plačem malog novorođenčeta. Zvuči kenjkavo, slabo. Ali
uporno. Viola se pažljivo šunja do sprata, s obema rukama na rukohvatima.
Gore je tesno, mnogo podeljenih sobica u nizu da bi bilo mesta za svu decu.
Po dvoje u svakoj. Najmanji leže naizmenično glavom uz noge drugog u
istom krevetu. Otvorena su vrata najveće spavaće sobe. Viola vidi Gertrudu
kako stoji unutra, sa bebom u naručju. Ritmično je ljulja sa jedne na drugu
stranu. Na podu sedi Lili, sklupčana s rukama obavijenim oko kolena. Na
krevetu iza njih sedi njihov tata, zagnjurivši lice u grube suve ruke. Viola i
dalje stoji u hodniku. Isteže vrat da bi bolje videla, stoji na prstima. Traži
Lilinu mamu, ali je ne vidi. Gore je taj čudni miris još jači, oseća se na
metal. Nasred poda u hodniku stoji siva pocinkana kanta, puna krvavih krpa
crvene i smeđe boje. Viola se vraća nekoliko koraka unazad ka stepeništu,
ali Lili je otkriva. Njihovi pogledi se susreću, ali ništa ne govore.
Prepodnevni smeh i vrisak su sada daleki. Lili je bleda u licu, usne su joj
plave kao da je zaboravila da diše. Ustaje kada vidi svoju prijateljicu.
Ostavlja tatu, braću i sestre i uzima Violu za ruku. Čvrsto je steže, vuče je
sa sobom niz stepenište i napolje u dvorište. „Zašto ste toliko tužni? Da li je
beba bolesna?“, šapuće Viola. Ne usuđuje se da priča glasno. Sve deluje
veoma ozbiljno. Lili ne odgovara. Nastavlja da hoda. Unutra kroz rupicu na
ogradi, do Violinog raskošnog lepo održavanog dvorišta i do roze kućice za
igru koja je divno smeštena ispod veličanstvene srebrne smreke. Vrata
zapinju kada ih Lili otvara, trula su i raširila su se u donjem delu od vlažne
zemlje na kojoj stoje. Pod zaškripi kada stupi unutra prvo ona pa Viola.
„Moramo da očistimo pod i da sredimo. Ne treba ovako da izgleda“,
odlučno govori Lili. Uzima malu dečju metlu i maše njom preko poda,
izbezumljeno, napred pa nazad po istom mestu. „Zašto beba toliko vrišti?
Zar tvoja mama nema mleka?“ Lili ostavlja metlu i stavlja porcelanske
šoljice na sto. Postavlja sto za dvoje. „Verovatno ću morati ovde da živim.
Da li je to u redu?“ „Šta to pričaš. Kako to misliš?“ Lili seda na stolicu.
Uskoro će imati devet godina i postaju prevelike za mali dečji nameštaj.
„Ovo može biti savršeno domaćinstvo. Sve što mi je potrebno je ovde.
Možda će biti pomalo hladno preko zime, ali valjda ću moći povremeno da
uđem unutra kod tebe da se ugrejem?“ Viola provlači glavu kroz prozorčić
kućice za igru i gleda ka komšijskoj kući. Alvin prilazi kapiji. Nosi stvari,
pune su mu ruke. Iza njega je jedna žena u sivoj haljini sa uštirkanom
belom keceljom i belim šeširićem na glavi, svezanim ispod brade tankom
belom trakom. Penju se stepeništem i nestaju u kući. „Alvin je sada kod
kuće. S njim je i medicinska sestra“, kaže i okreće se ka Lili. „Da maleni ne
bi umro.“ „Umro? Ma vrišti i deluje veoma živahno. Zašto bi umro?“ „Beba
mora nekako da dobije hranu. Ne znamo kako se to radi. Zato je Alvin
otrčao do bolnice, oni, valjda, moraju da znaju?“ Viola i dalje stoji i gleda
ka komšijskoj kući, provlači glavu kroz prozorčić da vidi što bolje može.
Jedan auto ulazi kroz kapiju. Crn je i četvrtast. Dva muškarca izlaze, imaju
nosila sa sobom koja jedan od njih nosi pod miškom. „Moraću da jedem
hladnu hranu“, kaže Lili iza njenih leđa. „Valjda će to moći? Hleb i vodu
verovatno mogu da nađem. Valjda se može preživeti na hlebu i vodi?“
„Pričaš veoma čudno, Lili. Zašto govoriš toliko čudno?“, pita ponovo Viola,
pogled joj je i dalje uprt u komšijsku kuću i ono što se tamo događa.
Muškarci koji su ušli unutra uskoro ponovo izlaze, nose nekoga na nosilima
i polako se spuštaju niz stepenice, korak po korak. Šljunak škripi pod
njihovim grubim gojzericama dok pažljivo prilaze otvorenom prtljažniku
auta. Viola ostavlja prozor i žureći izlazi kroz vrata. Trči sve vreme do
ograde. Telo koje leži na nosilima prekriveno je belim čaršavom, čak i
glava. Ljulja se mlitavo sa jedne na drugu stranu dok muškarci ubacuju
nosila. Unutra u kućici za igru Lili pevuši neku pesmicu. Tužnu melodiju
koja se čuje u dvorištu. Viola se vraća do nje. Vidi je kako potreseno
skuplja stvari s kojima su se igrale još kada su bile male. Hvata je za ruku,
zaustavlja njene pokrete, čvrsto je pripija uz sebe. „Možeš da živiš unutra u
mojoj sobi“, kaže. „Možemo da budemo sestre. Uvek ću se brinuti o tebi,
obećavam.“

12. avgust 2019, 9.25 Nesigurni potezi olovkom po praznom belom papiru.
Viola čvrsto drži olovku i sklapa reči koje je toliko dugo želela da napiše.
Draga Lili. Niz obraze teku suze. Shvata da je sada prekasno. Pušta olovku
da lebdi, crta čudne šare, piše današnji datum. Dvanaesti avgust. Uzastopno
ispisuje jedinicu i dvojku, podebljava ih. Jedan jedini dan, čitav jedan život,
piše drhtavim slovima pa potom nacrta bledunjavo srce. Ponovo okreće
pogled ka prozoru. Golub je sada otišao svojim putem, stub kapije je sada
sam. Malo nakrivljen i sa ružom puzavicom koja se uvija oko njega.
Verenička ruža koju su njeni roditelji zasadili kada je kuća bila tek
izgrađena. Neverovatno je da i dalje cveta. Prekrivena je jarkocrvenim
cvećem. Boja ljubavi, cvet ljubavi. Guste grane sa zelenim lišćem štrče tu i
tamo. Trebalo bi da je skrati, da je ponovo lepo oblikuje. Ustaje, poseže ka
jednom od ramova na kredencu. Još jedna slika iz detinjstva, ima ih mnogo.
Na toj fotografiji stoje jedna pored druge, ona i Lili. Drže se za ruku i
gledaju pravo u aparat. Trava na kojoj stoje je visoka, prepuna livadskog
cveća. Gola kolena su im izgrebana. Koliko mogu imati godina? Šest,
sedam, možda. Jesu li krenule u školu? Ne seća se. Lili ima jednostavnu
ravnu haljinu na bretele. Duž izreza oko vrata je tamnija traka. Tkanina je
prepravljena četvrtastim parčetom platna u drugoj boji, čvrsto zašivenim
velikim prošivima. Kosa joj je kratko ošišana, neravna. Kao da je neko uzeo
kuhinjske makaze i šišao je na brzinu. Viola ima strukiranu haljinu sa
plisiranom suknjom i puf-rukavima. Njena bujna plava kosa je skupljena u
dve pletenice. Uvek su se igrale zajedno, svakoga dana. Granica između te
dve komšijske kuće nije bila određena, jele su gde bi se našle kada bi
ogladnele. Dvorište je bilo njihova avantura. Viola ponovo prilazi prozoru i
gleda napolje. Grmovi ruže su veoma gusti u širokoj cvetnoj leji, možda su
ranije bili ređi, kada su imale običaj da se puzeći uvlače tamo. Toliko su se
igrale u njima, toliko beskrajno mnogo. Srebrna smrča baca senku preko
pločnika. Velika je, viša je od kuće. Ispod nje se nazire jedan ugao kućice za
igru. Sada je žuta, nije više roze kao kada je bila mala. U najvišoj fioci
kredenca nalazi se adresar. Uzima ga i lista do V. Sture Valin. Precrtala je
njegovo ime, napravila je krst na margini. Kao što uvek radi kada neko
umre. Bio je to rak, seća se. Poželela je da je i dalje tu, da može da ga
pozove i da priča s njim. Lilino ime je takođe napisano tu, pod Valin. Ali
bez broja, bez adrese. Uzdiše i ponovo gura fioku, krišom gleda kuhinjski
sat na zidu. Pola deset. Još će potrajati pre nego što se deca vrate s plaže i
mlakog avgustovskog mora. Razbarušene kose i sa peskom po stopalima.
Lili je obično volela da se kupa, da naglavačke skače u talase. Da je tu,
sigurno bi sa ostalima otišla dole. Kukala bi da je baš bez veze što je Viola
ostala kod kuće. Viola ostavlja prozor i pogled i vukući se odlazi ka vratima
tavana. Sporo se penje stepenicama pridržavajući se za rukohvate. Tamo
gore je još uvek sve, sve iz njenog detinjstva. Nameravala je da očisti kada
je preuzela kuću, ali to se nikad nije dogodilo. Seća se ružičaste limene
kutije, ali je dugo nije videla. Možda je tamo gore?

Lili

12. avgust 1949.

Sture je upravo naučio da hoda. Tetura se preko travnjaka, kao da ne ume da

stane. Glava mu je malo isturena, noge raširene. Pelena mu je teška i visi
među nogama na inače golom telu. Neprestano gleda ka ulici, gde s
vremena na vreme prođe automobil. Privlači ga zvuk motora koji tutnji.
Neobuzdan je i odvažan. Uopšte nije kao starija sestra Rusa, ona mirno i
tiho sedi nasred travnjaka na gomili zemlje i peska i kopa starom kašikom.
Lili ostavlja Rusu samu i trči za Stureom, hvata ga u pokretu i podiže ga na
kuk. Kada se vrati, Rusi su usta puna crne zemlje. Zagrcnula se i pljuje tako
da joj curi niz bradu i ostaju tragovi prljavštine. Lili uzdiše. Briše
devojčicina usta nadlanicom, uklanja ono najgore. Potom je jako hvata za
ruku i odvlači sa sobom u kuću. Rusa glasno plače, protestuje tako što se
odupire stopalima o zemlju. „Nevaljalo dete, dođi ovamo“, kaže Lili i
podiže je. Balansira sa dvoje mališana, sa svakim na po jednom kuku. Ljubi
njihove glave, koje su za promenu tople od sunca. Na kraju je ipak stigao
talas toplog vremena koji su očekivali. Neobično je hladno leto i
meteorolozi su počeli da broje sunčane sate u Vizbiju. Kao da ne postoji
ništa drugo da se radi. „Sada se nemojte svađati, molim vas. Možemo posle
da pređemo kod Viole i da vidimo imaju li malo šećera u špajzu. Ali samo
ako budete tihi i dobri.“ Deca razumeju uprkos tome što su veoma mali.
Odmah ućute. Rusa stavlja svoje debeljuškaste ručice oko Lilinog vrata i
grli je. Lili se ne obazire na to. Osvrće se. Sonja i Edgar su takođe njena
odgovornost, ali nema pojma gde su. Oni su nekoliko godina stariji, mogu
sami da se snalaze. Rusa pokazuje na komšijsku kuću, govori nešto što
najpre zvuči kao dugo mrmljanje. Sve vreme puno priča. Lili se uopšte ne
trudi da je razume. Sture je premali da bi pričao. Oslanja svoje umorno
toplo lišce na njeno rame, telo mu je teško, kao da će zaspati. Lili ulazi u
kuhinju i stavlja oboje u dečju ogradicu. Tu ima nekoliko šerpica i kutlača
kojima Rusa može da se igra. I jedan tanak dušek na kome Sture može da
spava. Potom izlazi i traži Sonju i Edgara, koji imaju tri i pet godina. Jedno
dete skoro svake godine. Sve dok poslednji nije stigao i uzeo život njihovoj
mami. Sada je na najstarijim sestrama odgovornost da održavaju
domaćinstvo dok njihov tata i najstariji brat rade. Gertruda ima trinaest
godina i upravo je završila osnovnu školu. Birgita ima dvanaest. A Lili ima
samo deset godina. Ona briše znoj sa potiljka. Kosa joj je vlažna i zalepila
se za kožu. Kroz drveće vidi more kako svetluca. Sjajno je i mirno danas,
nema nijednog talasića po površini. Čezne da može da se okupa, da otrči do
širokog peskovitog plićaka i da se glavom baci u njega. Da oseti kako joj
sveža voda obuhvata telo. Po baštenskoj zemlji su se raširili bujni zeleni
listovi krompira. Gertruda je na kolenima i povlači list za listom, duga
pletenica joj visi niz leđa, skoro da doseže do struka. Razdvaja zemljane
grudice od useva, briše krompire rukom i stavlja ih u kantu. Pocinkanu
kantu. Lili uvek zapne knedla u grlu kada je vidi. Možda nije ta, možda je
neka druga bila gore u hodniku puna krpa natopljenih krvlju. Ima ih
nekoliko, složene su u šupi za alat. „Gde su Sonja i Edgar?“, pita. Gertruda
brzo okreće glavu ka njoj, umornim pogledom. „Pa valjda to treba ti da
znaš“, prigovara. „Bili su ovde malopre i igrali su se, otrčali su negde. Ne
mogu da ih pazim sve vreme“, kaže Lili i nastavlja da hoda. Luta
pogledom, traži pokrete. „Odmotavaju mrežu iza šupe“, dovikuje Gertruda.
„Ja sam ih zamolila.“ Lili prevrće očima. „Što ne kažeš onda.“ Ide ka šupi
za alat, skreće sa staze tako da vidi travnjak gde njen tata po pritkama veša
mreže kada upeca pljosnatice i bakalara. Pomeraju se senke tamo iza, čuje
se kikotanje. „Samo će sve još više zamrsiti. Zašto si im to dopustila?“,
dovikuje Gertrudi. „Moraju imati priliku da nauče. Svi moramo da
pripomognemo, znaš“, strogo odgovara Gertruda. „Gde su Rusa i Sture?
Nisi valjda i njih izgubila?“ „U ogradici su u kuhinji, snalaze se.“ Gertruda
ustaje i čisti zemlju sa požutele kecelje koja je nekada bila bela. Uzima
kantu u ruku. „Mogu ja da ih čuvam, ionako moram da kuvam“, kaže i
sporim koracima odlazi ka ulazu u kuhinju. Otkada je završila školu, vide
se tuga i gorčina u njenim očima. Ima samo trinaest godina i jedina je majka
koju imaju. Tako se zadesilo. „Hvala“, uzvikuje Lili, a potom brzo trči ka
rupi u ogradi. Već čitavo poslepodne se puši iz dimnjaka Violine kuće i Lili
zna šta to znači. Mese. Stomak joj krči od gladi. Što se više približava, to je
slatki miris sve jači. Prelazi stepenište u tri velika koraka pa uz tup udar
zamakne u hodnik. Ako ima dosta dece u Lilinoj kući, onda je kod Viole
zapravo obrnuto, ima dosta odraslih. „Ej!“, radosno viče i jurca dalje
ulazeći u kuhinju. Violina baba širi obe ruke ka Lili, hvata je u pokretu i
ljubi je u čelo. „Konačno si tu. Kako smo čeznuli za našom nestašnom
Lilicom.“ „Imala sam posla kod kuće.“ „Da, uvek imaš, mala prijateljice.
Srećom dođeš ovamo povremeno pa možemo da te mazimo.“ Lili se isteže,
pokušava da vidi preko babinog ramena. Kuhinjski pult je pretrpan
metalnim činijama i šerpama. Pored stoji stalak sa plehovima za pečenje.
„Mm, zemičke sa kardamomom“, kaže kada ugleda zlatnosmeđe pecivo.
Uvlači miris duboko u nozdrve i pruža ruke. „Dajte mi, dajte mi!“ „Ima i
hleba. Možeš posle poneti nekoliko kesa. Tako da svi tvoji probaju“, kaže
Violina mama i okreće se ka njoj. „Tata ne želi nikakvu milostinju“, kaže
Lili i gura toplu mekanu zemičku u usta. Pojede je iz tri velika zalogaja,
uživa u divnom ukusu toplog maslaca i šećera u prahu. Potom se pruža ka
plehu i uzima još jednu. „Tvoj tata, on se bori. Zamisli da uspeva sasvim
sam da se brine o devetoro dece“, kaže Violina baba i posmatra Lili dok
jede. „Da, Čelični Tata, Super Vale“, punih usta Lili klima glavom. Ostalo
joj je malo šećera u prahu na obrazu. Uvlači ga rukom u usta, liže usne i
glasno cokće. „Mm, toliko je dobro da ću skoro umreti“, kaže i smeši se.
„Zapravo je pravi heroj“, kaže ozbiljno Violina mama. „Ali trebalo bi da
nauči i da primi pomoć. Da ne morate da idete unaokolo gladni. Nije
njegova greška što je Lizbet umrla tako naglo.“ „Ne, Stureova je. Taj mali,
prokleti usranko. Jedan koji je previše, kako nisu mogli to da shvate“,
odlučno kaže Lili. „Hej, bre, pazi šta pričaš“, prekoreva je Violina baba.
Podiže kažiprst u vazduh i mršti se. Lili postiđeno stavlja ruku preko usta.
„Ups“, smejulji se tamo iza. „Tvom bratu je danas, valjda, prvi rođendan?“
Lili istovremeno klima glavom i okreće se unaokolo, deluje da nikada neće
moći da stoji mirno. Violina mama stoji kod šporeta i meša varjačom veliku
kašu dok istovremeno priča sa njom. Čitava kuhinja je puna plehova za
pečenje. Stoje na stalku, ali i na stolu i stolicama. „Onda moramo malo više
da umesimo. Mora dobiti tortu. To će tvoj tata zapravo da istrpi“, odlučno
kaže. „Zar Viola nije ovde?“, pita Lili i krijumčari još dve zemičke u
džepove haljine. Krije ih rukama dok se okreće. „Da, ovde je, ali je izgleda
utonula u neku staru, prašnjavu knjigu, kao i obično“, kaže Violina mama i
pokazuje ka vratima dnevne sobe. Oči joj se smeše, ali usta su joj ozbiljna.
„Od te male nemamo nikakve koristi ovde kod kuće“, nastavlja prasnuvši u
smeh.

Viola sedi u dnevnoj sobi, skupljena na sofi sa knjigom u rukama. Lili joj se
prišunjava iza leđa i brzo pokriva oči rukama. „Pogodi ko je!“, kaže
dubokim, neprirodnim glasom. Viola skače i povlači Lili sa sobom preko
ivice sofe. „Prestani tako da me plašiš“, kaže i opušta ruke. Potom uzima
knjigu koja je pala na zemlju i ponovo se vraća u isti položaj. „Zapravo,
čitam.“ Lili puzi i seda pored nje. Viola nastavlja da čita kao da se ništa nije
dogodilo. Oči joj hitro lutaju između redova, brzo čita. „O čemu je? Je li
dobra?“ Lili isteže vrat da bi videla naslov na koricama. Piše Car
Portugalije od Selme Lagerlef. Lepa tanka bela knjiga sa zlatotiskom na
naslovnici. Viola ne odgovara, podiže ruku da bi je utišala, ne pomerajući
pogled sa stranice. Lili spusti glavu u njeno krilo. Pruža noge tako da joj
članci vise preko ivice sofe. „Postoji li stvarno ta zemlja, Portugalija?“, pita.
„Gde se nalazi?“ Viola je rasejano miluje po ruci. Ali ne odgovara, ne
prestaje da čita. „Dosadno“, žali se Lili i mrda bosim stopalima. Prsti su
crni od zemlje. Pevuši neku melodiju. „Prestani da me uznemiravaš, molim
te. Čitam. Trebalo bi i ti da čitaš. Treba da pročitamo najmanje jednu knjigu
tokom letnjeg raspusta, što se odnosi i na tebe.“ „Eh, knjige samo uzimaju
masu nepotrebnog vremena i blesave su. Uopšte nije tačno to što piše u
njima. Život je mnogo bolji. Ja sam zauzeta životom.“ „Možeš da živiš
hiljade i hiljade drugih života ako čitaš.“ „Da, da, ali sam zauzeta svojim.
To mi je dovoljno.“ „Dopusti mi da završim sa čitanjem, imam samo još
nekoliko stranica. Posle ću ti ispričati o čemu se radi.“ „Dobro, onda mogu
da zapišem i da predam učiteljici. Ali možeš, valjda, malo da požuriš, želim
nešto da smislim sada kada ne moram da čuvam mališane.“ „Uskoro. Tako
je dobra ova knjiga. Mogu da ti je dam kada završim sa čitanjem. Moja je,
dobila sam je na poklon za rođendan.“ Lili više ne sluša. Pevušenje je
prešlo u pesmu. Njen glas je jasan i začuđujuće jak. U hodu smišlja reči.
Viola usredsređeno čita, povremeno zašuška kada okrene list. Lili peva sve
jače. U kuhinji je prestalo treskanje. Violina mama i baba gledaju kroz
vrata. Stoje tamo, sasvim mirno, i pažljivo slušaju pesmu, aplaudiraju kada
se poslednja reč na kraju tonski ugasi. Potom se vraćaju svojim obavezama.
Viola podiže pogled od knjige i posmatra svoju prijateljicu. „Aha. Hoćeš li
sada ovde da održiš koncert? Zar nikada ne može da se čita na miru i u
tišini?“, kaže. Lili se pruža ka njoj i pokušava da odgurne knjigu koja se
tamo-amo klati. Viola je drži sve jače. „Prestani da čitaš tu dosadnu knjigu“,
kaže Lili. „Danas je zapravo godišnjica mamine smrti. I mislim da je onda
prilika za pesmu ili dve. Ali izgleda se nje niko ne seća, svi samo pričaju o
Stureu, rođendanu i torti.“ Viola ostavlja knjigu u stranu, pridiže se.
„Oprosti, zaboravila sam“, kaže i stavlja ruku na Lilin obraz. Violina ruka je
mekana i topla. Miriše na lavandu, na luksuzni sapun koji imaju u kupatilu.
Lili ponovo leže u sofu. „Čitaj, ako moraš. Ionako nema mnogo razloga za
slavlje“, kaže rezignirano i naslanja stopala na Violina kolena. „Ne, možda
nije nešto što se neposredno slavi. Jesi li veoma tužna?“ Lili žmuri. Skuplja
se, povlači kolena ka grudima i čvrsto ih grli. „Nisam nešto više danas nego
neki drugi dan. Ili da, možda malo jesam. Malo sam više tužna. I malo ljuta.
Ljuta na Sturea. Usranko, samo vrišti, slini i beži od mene. Ludo dete, takav
je. Ubica od rođenja.“ „Uh, ne govori tako. Ma nije to bila njegova greška.
Ali stvarno jeste šteta što je tvoja mama umrla. Bila je veoma dobra.“ „Kao
i tvoja.“ „Da.“ „Ti imaš njih dve, i mamu i babu. Nije pravedno.“ „Mogu da
budu i tvoje. Možeš uvek da budeš ovde kod nas, valjda to znaš?“ Lili frkće
i vrti glavom tako poletno da tanka kosa u fronclama leti pred njenim licem.
„Moram uvek da pazim na nekog usranka, kao što su Sture i Rusa, Sonja i
Edgar.“ „Ne uvek. Sada si ovde.“ Lili čežnjivo gleda ka terasi, dupla vrata
su širom otvorena, a iza njih se širi duboko plavo more. Beskrajno. Mirno i
osvežavajuće. Napušta sofu i izlazi, oseća kako su polumesečaste pločice na
terasi hladne pod njenim tabanima. Između nje i mora je kuća gde ona živi
sa svom braćom i sestrama. Vidi Edgara i Sonju u dvorištu, još uvek su iza
šupe za alat. Mreže vise netaknute u debelim komadima tkanine sa
busenima osušene morske trave. Deca se bave nečim drugim i izgleda da su
skroz zaboravila da bi trebalo da ih srede. „Veoma je toplo danas“, žali se
Lili kada začuje Violu kako izlazi i prilazi joj. Konačno je ostavila knjigu.
Lili pokazuje ka moru. „Moram da se okupam“, kaže ne okrećući se.
„Mislim da ja neću moći, uskoro će ručak.“ Viola seda na stolicu, stavlja
noge na ogradu. Lili je vuče za ruku. „Hajde, molim te. Treba i mi da
jedemo i Gertrudi je sigurno potrebna pomoć. Ali zar ne možemo samo to
da izignorišemo i neka posle budu malo ljuti na nas kada se vratimo.“ Viola
povlači ruku ka sebi i skuplja se na stolici. Lili skida veliki frotirski peškir
sa žice za sušenje i stavlja joj ga preko glave. „Hajde sada, bežimo. Ako
odemo preko tetka Nurdinog imanja, neće nas videti“, kaže. Viola pomera
veliki frotirski peškir i posmatra. Čisti pesak sa usta, pravi grimase. „Da,
sada sam toliko puna peska da se moram okupati“, smejulji se. Lili se hvata
za čelo. „Eh, nemam kupaći.“ „Možeš da uzmeš moj stari. Dobila sam novi.
Možeš da zadržiš taj stari ako želiš.“ „Tata “ „ Sam će se snaći. Znam. Ali
nikada ne ide sa tobom kada ideš na kupanje, je l tako? Samo uzmi, trebaće
ti, tvoj je ionako isfronclan i pohaban.“ „To je stari Gertrudin. Ja samo
nasleđujem i nasleđujem.“ Viola je nestala. Vraća se noseći još jedan peškir
i jedan crveni kupaći u naručju. „Presvuci se, požuri. Ja sam već obukla
moj, ispod haljine.“ Baš kad treba da se popnu preko ograde na terasi i da
skoče u dvorište, dolazi Violina mama. „Ne mislite, valjda, da idete na
plažu usred jela a da se ne javite“, strogo govori podbočivši se. Devojčice
postiđeno gledaju u pod. Ali Violina mama nije ljuta, smeši se tako da joj
oči postaju uske linije. „Baš vam je veličanstveno, veoma je divno biti dete
i imati letnji raspust. Volela bih da i ja to mogu. Čekajte ovde, nemojte još
da idete“, kaže i ode žurno. Čuju kako treska unutra u kuhinji i poslušno
čekaju, oslonjene na ogradu, umotane u veliki frotirski peškir. Vraća se
noseći pletenu korpu koju im pruža. „Možete da jedete na plaži. Avantura je
uvek malo bolja ako imate i hranu.“ Lili zaviruje u korpu. Tu su dva
sendviča sa rostbifom i nekoliko zemički. I dve staklene boce sa sokom od
jagoda. Oblizuje se i sprema da se ponovo popne na ogradu, ali onda se
Violina mama nasmejala. „Blesavice jedne, zar nećete na vrata? Sada
zapravo znam da mislite da pobegnete.“ Devojčice je ne slušaju. Lili
okretno zamahuje preko ograde i skače dole u cvetnu leju, pada i dočekuje
se na kolena na tek zalivenoj zemlji. Viola joj spušta korpu i potom kreće za
njom. Nose zajedno korpu dok bosonoge trče preko travnjaka.

„Zar ne bi trebalo nešto da napravimo za mamu?“, pita Lili dok leže jedna
pored druge u pesku toplom od sunca, svaka sa svojom zemičkom u ruci.
Kapi vode na njihovoj koži svetlucaju na sunčevim zracima. „Na šta
misliš?“ „Da, da napravimo nešto povodom godišnjice smrti moje mame.“
„Kao seansu. Ili šta?“ „Seansa, šta je to?“ „Kada se pale sveće i ljudi se
drže za ruke. Znaš. Tako da duhovi mogu da dođu ovde u posetu i onda
možeš ponovo da razgovaraš sa njom.“ „Eh, to nije moguće.“ Lili se okreće
na stomak. Pruža se ka korpi i pipajući traži još jednu zemičku. Kosa joj je
mokra, pramenovi su prekriveni finim svetlim peskom. Briše lice i pljuje
nekoliko zrna peska, potom uzima veliki zalogaj slatkog hleba. „Sigurno
jeste“, uporna je Viola. „Čitala sam o tome u maminom Džepnom žurnalu.
Treba da bude noć i padne mrak i treba da se ponese nešto što je mrtvac
koristio ili nosio. I svetlost, treba da se zapali sveća.“ „Pretoplo je, ne mogu
da razmišljam“, kaže Lili. „Ko prvi u vodu, pobednik“, uzvikuje Viola.
Veliki frotirski peškir je izgužvan i prekriven peskom dok ustaju i utrčavaju
u more, što dalje mogu, dok im voda ne dopre iznad kolena. Tada se bacaju
u more prvo glavom pa onda rone ispod površine. „Ovo je lepo, sada je sve
bolje, ta grozna godišnjica smrti“, kaže Lili radosno dok gleda i susreće
Violin pogled. „Godišnjica smrti zvuči veoma tužno. Baš su čudne reči“,
kaže Viola i pliva ukrug oko nje, bradom ispod površine vode. „Da, tužno
je. Strašno tužno. Toliko da čovek i ne želi da razmišlja o tome. Ali ipak
razmišlja. Jer je nemoguće ne razmišljati.“ „Tipično.“ „Da. Tipično.“ „Ona
je možda tamo gore, sve vreme, svaki dan. Možda sedi na mekanom oblaku
i gleda nas odozgo“, teši je Viola. Sada više ne pliva, stoji i podrhtava,
rukama obavijenim oko tela. Lili leže na leđa i pluta, njoj nije hladno.
Gleda gore ka tamnoplavom nebu. Nema ni jednog jedinog oblačka dokle
pogled doseže. „Eh, gde je, onda, ona sada? Kada nema nijednog oblaka?“
„Iza tebe“, uzvikuje Viola i pravi kaskadu vode koja prska ka njoj, kapi
svetlucaju na niskom suncu. „Ma prestani. Mama nije nikakav duh. Niti je
anđeo. Ona samo više ne postoji“, kaže tužno Lili i polako kreće ka plaži.
Viola trči za njom. Pliva i hoda, baca se tako da voda prska. „Oprosti, bila
je glupa šala. Imaćemo, naravno, ceremoniju povodom godišnjice smrti
tvoje mame. Možemo da napravimo nešto lepo. Možda da zakopamo
kapsulu sa dobrim uspomenama na nju. I da upalimo lepe sveće. To ćemo
večeras, kada se smrači.“ Drhteći se umotavaju svaka u svoj veliki frotirski
peškir. Toplota im se polako vraća u telo dok se trljaju i suše. Viola razgrće
pesak, nalazi crveni kamen, boje rđe. Daje ga Lili. „Pogledaj, mora da je
ljubavni kamen. Hoćeš li da pokušamo da nađemo još neki?“ Odlaze do
kamenite plaže, one dugačke gde je skoro sve kamenje belo ili svetlosivo.
Ipak nalaze mnogo kamenja koje je ružičasto i crveno kao rđa. Viola
preklapa donju ivicu haljine i tu ih nosi, kao u kesi. Lili puni, kamen za
kamenom. „Napravićemo srce od njih“, predlaže Viola kada je tovar
pretežak da se nosi. Pušta haljinu i sve kamenje pada na gomilu. Lili ih
odmah slaže u tanku crveno-ružičastu liniju koja odudara od belog kamenja.
„Napravi veliko, veće“, kaže Viola i popunjava kamenjem tako da se linija
razvuče. „Da, u pravu si. Treba da bude veliko. Kao što je bilo mamino
srce. I veliko i okruglo i moćno“, kaže Lili i zasipa kamenjem. „Zamisli da
ima toliko mnogo ružičastog kamenja na plaži. Nikada ranije to nisam
videla“, zadivljeno kaže Viola kada je srce završeno. „Lako nestane u
mnoštvu, kada je sve drugo kamenje veoma sivo“, kaže Lili. „Ali trebalo bi
da bude drugačije, mislim. Da štrči ono što je drugačije.“ Viola podiže
jedan veliki pljosnati kamen boje rđe. Stavlja ga u sredinu. „Ovde možemo
večeras da stavimo sveću, biće lepo“, zadovoljno kaže i namešta ga da leži
ravno. „Šta ako neko uništi srce dok nas nema, ako ga išutira? Možda bi
trebalo da se smenjujemo u čuvanju?“ „Eh, ne postoji, valjda, niko toliko
bezosećajan. Pogledaj, veoma je fino.“ Viola stavlja ruku oko Lilinog
struka, naslanja glavu na njeno rame. „Imam jednu ružičastu limenu kutiju
ispod kreveta. Ranije su bile karamele u njoj, dobila sam je od babe. Hoćeš
li da stavimo neke stvari tvoje mame u nju i da je zakopamo ispod srca?“,
kaže. „Na šta misliš?“ „Da sačuvamo neke stvari iz tog vremena koje se
nikada više neće vratiti“, kaže Viola. „Kako da sačuvamo? Ako ih
zakopamo, onda su zauvek otišle.“ Viola klima glavom. „Da, tako je.
Možda možemo samo da ih skupimo, da napravimo kutiju sa uspomenama
koju ćemo poneti na seansu. Imaš li nešto što bi volela da staviš u nju?“ Lili
duboko uzdiše, pogled joj je uprt daleko iznad mora. „Možda jedan od
njenih šalova“, kaže na kraju. „Sve sam ih sačuvala. Mirisali su na nju, ali
sada miris polako nestaje. A ti? Ti, verovatno, nemaš ništa?“ „Da, imam
stolnjak koji mi je izvezla. Onaj mali što se nalazi na mom noćnom stočiću.
Njene ruke su bile na njemu, po nitima, zašile su svaki prošiv. Duhovi
možda mogu da osete njen miris. I ako to urade, onda će dovesti ovamo
tvoju mamu tako da možeš s njom da razgovaraš.“ „Stvarno veruješ u to?“
„Da, moramo da verujemo. Obe. Inače neće uspeti. Seanse su ozbiljne
stvari.“

Napolju je mračno kada se Lili pažljivo izvlači iz kreveta. Siv duboko spava
pored nje, iz otvorenih usta dopiru hrkuckanja koja zvuče kao grgotanje.
Nije htela da spava u svom krevetu, a Lili nije mogla da kaže ne. Pušta je da
zaspi glavom na ruci. Uspeva da se izvuče iz sobe a da je ne probudi i
nastavlja potom niz stepenice, iskusno preskače stepenike za koje zna da
škripe. U dnevnoj sobi sedi njen tata i puši lulu. Vidi mu samo teme što štrči
iznad fotelje i veliki oblak dima koji se iznova stvara. Zastaje na trenutak,
sluša šištavi zvuk njegovog disanja. Uvlači slatki miris duvana za lulu.
Upalio je sveću na stolu pored sebe. Možda sedi i razmišlja koji je danas
dan. Viola već čeka napolju na stepeništu. Obukla je lepu ružičastu haljinu i
oko kose je zavezala crvenu svilenu traku. Lili se postiđeno hvata za svoju
pohabanu spavaćicu. „Je l treba lepo da se obučemo?“ Viola pruža ruku ka
Lili. Drži stisnutu pesnicu sve dok se ne susretne sa Lilinom raširenom
šakom. Tada pažljivo otvara prste i pokazuje još jednu svilenu traku. Sličnu
onoj što i Viola ima. Lili je odvija. Široka je i sjajna. Stavlja je u kosu,
brižljivo namešta pramenove razbarušene tokom spavanja tako da budu na
svom mestu. „Zar ne bi, zapravo, trebalo da budemo u crnom? Kada je
ovako tužno“, kaže uz uzdah i pokazuje glavom ka Violinoj haljini. „Ne, ne
kada se obeležava godišnjica smrti. Tada treba da bude svetlo i lepo. Ne
želimo da je uplašimo kada stigne lepršajući sa neba.“ Pored Viole je
pletena korpa. Ponovo je puna zemički i soka. Odozgo je ružičasta limena
kutija. Lili je otvara i spušta jednu šnalu. Zvecka kada je spušta na dno
kutije. Metal o metal. „Mislila sam da ćemo da pobegnemo i da nikome ne
pričamo o ovome“, kaže i pažljivo pregleda sav sadržaj korpe. „Mm,
izgleda veoma ukusno.“ „Mama zna koji je danas dan i ja sam joj ispričala
šta ćemo da radimo. Letnji je raspust, nema veze što smo napolju kasno.
Nisam htela da budem neposlušna.“ „Letnji raspust i godišnjica smrti.
Istovremeno i divno i tužno.“ Viola klima glavom i podiže korpu na rame.
Pokazuje ka zavežljaju na zemlji. „Uzmi ovo, ponela sam i peškire i kupaće
kostime. Možemo i na noćno kupanje.“ Lili podiže zavežljaj u naručje, drži
ga blizu, grli ga. „Biće lepo kada sat otkuca ponoć“, kaže i potrči preko
travnjaka. Viola trči za njom. „A zašto?“, dovikuje. „Jer onda imamo pred
sobom 364 sasvim obična dana.“

12. avgust 2019, 9.33 Vrelina je pogađa dok krivim rukama gura tanki
tavanski otvor od šperploče. Služi kao zaštita od toplote preko leta, a od
hladnoće preko zime. Na krovu je loša izolacija. Viola gura ploču sve dok
se ne prevrne. Potom pruža poslednje korake uz strme stepenice i penje se
na pod tavana. Zastaje, odmara se malo na toploti. Vazduh je gore zagušljiv,
ona se bori za dah i pušta oči da se naviknu na prigušenu svetlost. Prozor u
obliku polumeseca na bočnoj strani kuće prekriven je zavesom od stare
posteljine. Povlači tkaninu u stranu, na ruke joj padaju prašina i paukove
mreže. Otresa ih, briše ih jednu o drugu. Stakleni prozor je polomljen,
možda je ptica naletela na njega? Povlači kažiprstom, oseća oštru i
nepravilnu ivicu. Mora da se seti da pozove stakloresca pre nego što dođe
jesen, mora da se seti to da zapiše. Staklo neće izdržati kada zatutnje jesenje
oluje. Pored prozora stoji kredenac obojen u zeleno. Prašnjav je i boja se
sljuštila pri dnu. Stajao je u njenoj sobi kada je bila mala. Preko vratanaca
lete raznobojne ptičice koje je pažljivo naslikala njena mama. One u
pozadini su izbledele. Svakoj je nadenula ime. Brbljivica, Malecka,
Lepršava. Smeši se kada se priseti. Tada, kada je bila mala, delovalo je
skoro kao da su ptice žive. Jedna vrata stoje odškrinuta, hvata ih, širom ih
otvara. Na policama stoje gomile malih kartonskih kutija. Otvara i gleda. U
njima su slagalice i drvene figurice. Igračke. Ali i stari crteži. Iz jedne
uzima gomilu papira i počinje da prelistava. Smeši se kada ugleda
nespretno nacrtane figure. Kuće i cveće. Jarbol za zastavu. Čiča Gliše koji
kopaju po dvorištu. Cveće sa ravnim stabljikama i po dva okrugla lista pri
dnu. Na poleđini svakog crteža je opisala slike. Rukopis je raštrkan. Reči
pogrešno napisane. Opisi su, ipak, poput malih bajki, ispričanih na dečji
način. Nije ih ranije videla, nije ni znala da su bili tu svih tih godina, ne
koliko se ona seća. Prelistava dalje. Usred te gomile je crtež dve devojčice
koje stoje jedna do druge i drže se za ruku. Jedna ima zlatnožutu kosu,
druga kosu boje kestena. Oči su okrugle i obe imaju duge, retke trepavice.
Usne su crvene i široko se osmehuju. Kao što su uvek i imale običaj da
rade. Okreće papir, ali na tom papiru nema nikakve priče. Nijedne reči.
Samo crveni obrisi jednog malog srca.

Viola

12. avgust 1953.

Dvorište je puno otpadaka. Tu su daske, stolice i stari dušeci. Gomile

haljina, kecelja i cipela. Kao da se čitava kuća okrenula naopačke i
ispljunula nepoželjno. Viola jedri među stvarima. Jedan izlizani kožni kofer
leži otvoren pored gomile požutelih tkanina. Pruge starih fleka od mokraće i
znoja odaju da je u pitanju posteljina. Alvin stoji usred svega toga i testeriše
stolicu za ljuljanje. Čvrsto se drži za naslon stolice, a jedna noga mu je na
sedištu. Kako koji deo malo-pomalo preseče, baca ga na veliku gomilu.
Kada ugleda Violu, zablista i odlaže testeru. „Zdravo, dolaziš li u posetu?
Baš lepo“, radosno kaže. Njegova bela majica na bretele mokra je od znoja.
Prelazi rukom kroz tamnu kosu, ruke su mu preplanule i prljave. Viola
zbunjeno gleda sve stvari. „Šta radiš?“, pita. „Hoćeš li da uništiš sve vaše
stvari? A zašto?“ „Tata je konačno raščistio. Ovo su samo stari dronjci.
Treba da se spale.“ Viola odmahuje glavom. „Ne, ne smete sada paliti vatru,
ne kada je ovoliko suvo. Onda mogu sve kuće da izgore.“ Alvin se smeje.
Vuče majicu na bretele i koristi je za brisanje znoja sa lica. „Uvek si veoma
razumna. Zar ti ne dosadi ponekad?“ Viola lagano vrti glavom i napući
usne. „Zapravo je tačno da je opasno paliti vatru.“ Alvin klima glavom.
„Da, jesi pametna. Iako si mala kao mrav. Ne, neću paliti stvari i neću
zapaliti naše kuće. Ostaviću to za kasnije na jesen, kada dođu kiše.“ Viola
stavlja ruku na usta i pravi se da širi oči. „Zapalićeš kuće na jesen?“, kaže i
ne može da zaustavi kikotanje koje je golica u grlu. Alvin je grabi i podiže.
„Ti, slatka, mala nevaljala pereco. Slatka si kao šećer, ali toliko
samopouzdana. Predaješ se?“ Golica je, a ona se smeje i vrišti. „Predajem
se, predajem se. Spusti me.“ Obrazi su joj plamteće crveni, postidi se kad
joj kaže da je slatka, kada je naziva slatkom perecom. On to sve vreme radi,
a njoj se to istovremeno sviđa i ne. Izvija se iz njegovog stiska, popravlja
suknju i otrčava do kuće. Maše rukom iznad glave ne okrećući se i ne
gledajući ga, pa potom trči punom brzinom uz stepenište do ulaska u
kuhinju. Vrata se otvaraju baš kada pruža ruku da ih otvori. Udaraju je
pravo u čelo i ona pada unazad, kotrlja se niz stepenice, telo pada na tvrde
stepenike. Pismo koje drži u ruci izleće joj iz ruke. Troje dece žure za njom:
Sonja, Edgar i Siv. Vrište i razgovaraju uglas. Viola jadikuje. Ruka leži u
čudnom uglu ispod tela, bol zrači u leđa. Drži oči zatvorene, leži mirno.
„Da li je umrla?“ „Jesmo li je sada ubili?“ „Viola!“ Čuje njihove glasove,
ali deluju daleki, odzvanjaju kao u konzervi. Malo okreće glavu. Zbog bola
skoro da gubi dah, jadikuje. „Budalo, ne umire se valjda od pada niz
stepenice. Živa je, valjda vidiš.“ To je Edgarov glas. Zvuči odlučno. „Hej,
Viola, budi se! Čuješ li me, budi se, molim te, budi se.“ Siv stavlja ruku na
njen obraz, lagano ga mazi. Prilazi toliko blizu da njena duga kovrdžava
kosa golica Violu po licu. „Vidite, valjda, da je povređena, sigurno će sada
umreti. I onda će to biti naša greška.“ Sonja vrišti, zvuk njenog piskavog
glasa reže po Violinim ušima. „Vidite, valjda, da nisam mrtva?“, jadikuje.
„Joj, boli, dovedite mamu, požurite!“ Lili dolazi skačući niz stepenice.
Nešto žvaće, skroz su joj puna usta. „Zašto ležiš tu?“, kaže i čujno guta.
Hvata Violu za ruku, ali ona odmah zavrišti. „Joj, prestani.“ „Šta si
uradila?“ „Pala sam. Oni su u isto vreme istrčali“, kaže Viola i pokazuje
glavom ka troje dece koja sede i zure u nju. Bosi su, odeća im je prljava, a
kosa neočešljana. „Boli li te puno?“, pita Lili. „Ne mogu da pomerim ruku.“
„Sačekaj ovde, lezi mirno. Dovešću pomoć.“ Viola vidi kako Lili nestaje ka
ogradi, sa Siv i Sonjom koji se vuku za njom. Trče. Edgar i dalje sedi pored
nje. Ima samo sedam godina, ali je uvek veoma brižan. Drži ručicu na
njenom čelu, ručica deluje osvežavajuće i sigurno. „Pismo“, kaže Viola
tražeći pogledom. „Nije ga, valjda, oduvao vetar? Bilo mi je u ruci.“ Edgar
ustaje i počinje da traži. Odlazi sve dalje i dalje. Na kraju ga više ne vidi.
Ali malo zatim se vraća. „Oduvao ga je vetar skroz dole do žive ograde kod
Erlandsonovih“, kaže i puža joj ga. „Našao sam ga među granama.“ „Stavi
ga, molim te, u džep na džemperu“, kaže i ponovo jaukne. Oseća lagani bol
u ruci, pa se ujeda za usnu da bi ga odagnala. Kada Violina mama i baba
dotrče kroz kapiju, ona pokušava da se podigne. Drži jednu ruku pod
neobičnim uglom. Boli je i suze joj liju niz obraze. Ne prestaje da plače.
„Ovo je samo jedan dan kada si se povredila“, kaže njena baba. I Alvin je
stigao. „Ta ruka je polomljena. Zar ne vidite?“, kaže istovremeno dok
navlači na sebe kariranu košulju. Ne troši vreme na zakopčavanje. Čuči
pored Viole. „Mogu da je odnesem do bolnice, blizu je.“ „Na sreću jeste. Sa
svom bedom u ovoj kući“, promrmlja Lili. Alvinove ruke su tople i jake na
Violinom tankom telu dok je podiže u naručje. Podlaktice malo podrhtavaju
od težine, ali je drži jako i sigurno. „Baš praviš zbrku, malecka, ti slatka
pereco. Jadna ti što te toliko puno boli“, govori tešeći je, blizu njene glave.
Svaki korak koji Alvin napravi ona oseti u ruci, vibracije utiču na to da joj
bol reže telo. „Nije moja greška, nego one dečurlije. Samo su gurnuli vrata,
pravo u mene“, jadikuje. „Sad vidiš kako je meni. Svaki dan“, cvrkutavim
glasom govori Lili, koja ide pored njih. „Nikada nema nijednog mirnog
trenutka u ovoj ludoj kući.“

Polomljena je kost desne ruke. Dve medicinske sestre asistiraju lekaru dok
fiksira i omotava natopljene teške gipsane trake. Svaki dodir boli. I Violina
mama i baba je drže za ruku. Tri generacije. Jedna mlada i meka, jedna
otečena i crvenkasta, nakon sati teškog rada u kuhinji i perionici, i jedna
stara, suva i naborana. Crveni nokti, ružičasti nokti, neobojeni nokti. Lili i
Alvin su takođe u sobi. Stoje po strani i gledaju. Lili drži Violin džemper
čvrsto uz grudi, kao da ga grli. Dodiruje ga rukama, uvija ruke u mekanu
tkaninu. Koverta koja leži skrivena u džepu šuška. Vadi je i maše njom.
„Šta je ovo? Ljubavno pismo?“, pita u pokušaju da nasmeje Violu. Otvara
jezičak i viri u kovertu. „Prestani, moja je. Ne sada“, protivi se Viola. Ali
Lili ne sluša. Vadi papir i otvara ga. Čita, nekoliko puta. Deluje da ne
razume. „Prijavila si se u realku?“, pita na kraju. „A meni nisi ništa rekla?“
Izgleda tužno. Viola oseća kako joj se stomak steže, ne zna šta da odgovori.
„Oprosti. Mislila sam da ispričam. Zato sam i svratila sa pismom.“ „Trebalo
je da mi kažeš da ćeš se prijaviti.“ Lili zvuči ljuto, napreže oči ka Violi.
Zaboravlja ruku na trenutak, trese se. „Nisam se ja prijavila, to su “ Viola se
okreće ka svojoj mami, pogledom traži pomoć. „Mi smo podneli zahtev.
Mislimo da Viola treba da nastavi dalje sa učenjem. A to znači odlazak u
realku.“ „Sada nema veze“, kaže Viola i pokazuje glavom ka beloj ruci u
gipsu. „Ovo je desna ruka, ne mogu da pišem levom. A škola počinje za
nedelju dana.“ „Da, baš tako. Možeš da ostaneš u našem razredu. Mogu da
ti pišem, pišem toliko brzo da mogu da pišem za obe. Samo ostani i dalje sa
mnom. Obećaj, molim te. Ne mogu bez tebe.“ Viola luta pogledom, gleda
između Lili i drugih. „Valjda nema nikakve veze gde idem. Lili ima
podjednako dobre ocene i ona će ostati“, kaže. Lili se polako pomera do
nje. Oseća da je Violina koža hladna. „Ti i ja ćemo uvek biti zajedno“, kaže.
„Kako drugačije da bude?“ „Da, kako drugačije da bude?“ Viola naslanja
glavu na nju. Blago ječi od bola dok lekar omotava poslednje delove gipsa.

Čvrsto su vezali Sturea za jarbol za zastavu. Dugački debeli kanap mu je

oko struka da može da trčkara po travnjaku. Čuči i skuplja neke štapiće i
kamenje po zemlji. Viola i Lili leže jedna uz drugu na jednom od starih
dušeka koje je Alvin izneo iz kuće. Tvrdi, grubi dušeci od konjske dlake.
Violi je pod rukom veliki debeli jastuk. Drži ruku visoko da ne bi natekla.
Sve vreme s jednim okom uprtim ka mališanu. „Ne štapić u usta“, viče
povremeno. Sture je čuje, ali ne haje. Gricka štapić. „Ovaj mališa je kao
kerče“, kaže Lili. „Neka ga, nek drži, od malo govana u stomaku niko nije
umro. Tako bar tata kaže.“ Ona leži nogu podignutih uvis i zuri u nebo i
prozračne oblake. „Jadničak. Danas mu je rođendan. Da li stvarno vezan
treba da slavi svoj rođendan?“, pita Viola i pokušava da ustane. Ali previše
boli, ponovo leže. „Nemam snage da trčim za njim, samo hoće da izlazi na
put i da gleda automobile. On je mangup“, kaže Lili i okreće se na stomak.
Oslanja bradu o šake i žvaće dugačku travku. „Eh, baš si nevaljala prema
njemu. Zar ne misliš da je mališa divan? Ja bih baš volela da mi je brat.“
„Izvoli, slobodno ga uzmi. Imamo dece da biraš. Da ga samo čuješ kako
galami noću, probudi čitavu kuću.“ „Samo mu je potrebno više zagrljaja.
Jeste li pomislili na to? Jadničak, on uopšte nema mamu.“ „Nema, a nemam
ni ja. Ali imamo Gertrudu. Skoro da je isto.“ Viola krišom baca pogled na
kuhinjski prozor, Gertruda se unutra pomera, vidi je kako povremeno
projuri snažnim pokretima. „Ali ona je samo dete, baš kao i mi. Nije
pravedno da ona radi po čitav dan.“ „Ona je najstarija od svih. Tako da je
morala da bude mama. Jednostavno je tako. Onaj kanap je uostalom nešto
najpametnije čega sam se ikada dosetila.“ „Mislim da je prilično zločesto.“
„Eh, a što? Ja sam dobra. Bez kanapa bi ga neko zgazio. Sada je siguran.
Čak sam i genije, kada malo razmislim“, zadovoljno konstatuje Lili i stavlja
novu travku u usta. „Možda je malo pametno. S tim moram da se složim.
Mada i malo zločesto. Zar nećemo sada da ga pustimo, pre nego što počne
da plače? Pre nego što Alvin otkrije šta smo uradile. Možemo da ga
povedemo kući kod nas. Ima šećera u ormanu.“ „Zašto vam je šećer uvek u
ormanu?“ „Tata ga dobija kada radi u restoranima. Da, ne samo šećer,
dobija i vino i hleb i druge đakonije. Kaže da ih dobija zato što žele da on i
dalje bude dobrog raspoloženja.“ „Jedini elektricitetar na ostrvu. Ili kako se
već kaže?“ „Dobro znaš da je električar. Sjajan je.“ Viola se smeška
sopstvenoj šali. Lili podiže Sturea i ljubi ga. Viola ponovo pokušava da
ustane, jednom rukom se hvata za mekani dušek. Nabrekla ruka udara o
gips, boli. Jaukne. „I tebi bi dobro došla kockica šećera“, kaže Lili i hvata je
pod ruku. Pomaže Violi da ustane, kači se za njenu zdravu ruku i vuče je ka
kući s druge strane ograde.

Uveče je ruka toliko boli da Viola s vremena na vreme zašmrca. Lili je uz

nju i pomaže joj kad je potrebno, gura jastuk pod ruku, sipa sok u čašu,
okreće stranice novina koje čitaju zajedno. Sture je već dugo vremena
ostavljen Lilinom tati Valeu. Tako ga zovu zbog njihovog prezimena Valin.
Lice mu je mršavo, pantalone mu vise oko struka i samo tregeri ih drže.
Ustaje u pet ujutru da bi odveslao i odneo mreže. Ponekad bude dosta ribe,
onda je proda trgovcu ribe na pijaci. Ponekad bude samo nekoliko bakalara.
Odatle odu kući, ima mnogo usta koja treba nahraniti. Potom ide pravo na
posao bolničkog domara. Radi puno, ali je blizu kuće. Ako se nešto desi,
jedno dete samo otrči i dovede ga. Viola ga je mnogo puta videla kako
dolazi kada je neko pao i udario se. Tada je tu, da uteši. Kada se radni dan
završi, sprema hranu zajedno sa Gertrudom, Birgitom i Lili. Rasprema i
krpi odeću, priča bajke. Čini sve da im bude podjednako dobro kao i kada je
Lizbet bila živa. Odbija pomoć od nekog drugog. Ni parčence hleba ne želi.
Lili leži uz Violu u njenom krevetu. Čita glasno novine Džepni žurnal. S
vremena na vreme se utiša. To se dešava kada Violin plač bude preglasan.
Pokušava da zadrži plač, ali ne može. Ruka pulsira od bolova. Prašak protiv
bolova koji je dobila u bolnici ne pomaže. „Godišnjica smrti je zaista
postala dan uništenja“, kaže Lili. „Oprosti, zaboravila sam da je to bilo
danas“, kaže Viola. Proteže se ka svećnjaku koji stoji na noćnom stočiću.
„Eh, nema veze. Ona je mrtva svakog dana. Danas treba najviše da nam
bude žao tebe“, kaže Lili i trpa ruku u džep. Vadi paketić uvijen crvenim
vrpcama. „Evo. Ovo sam kupila za tebe.“ Viola nepoverljivo gleda paketić
koji joj Lili pruža. „Poklon, a zašto? Nije mi rođendan.“ „Nije, ali mnogo
mi te je žao. I tada čovek treba da se razmazi.“ Viola pažljivo odvezuje
vrpcu i odvija papir. To je jedna kutijica, a unutar nje je crna kožna traka sa
srebrnim srdašcem. Ogrlica. Vrti glavom. „Šta si uradila? Jesi li ovo
ukrala?“, uplašeno kaže. „Ukrala? Nisam, naravno da nisam. Pevala sam
ponovo ispred Pegle. Dobila sam puno kovanica. I aplauza.“ „Ti nisi
normalna.“ Viola drži dva kraja kožne trake i stavlja je oko vrata, rukama
pipa iza potiljka pokušavajući da je zakopča. Lili je brzo tu i pomaže joj.
„Videćeš“, ponosno kaže, „jednog dana ću pevati pred većom publikom.
Onda ćeš dobiti još lepše poklone.“ Viola dodiruje srdašce i smeši se. Lili
malo pevuši. Potom ćuti i izgleda ozbiljno. „Onaj što drži Peglicu, onaj
zgodni Uno, znaš, prišao mi je i pohvalio me. Rekao je da sam lepa poput
divlje ruže i da moj glas zvuči kao slavujev. Možda ću jednog dana moći da
pevam u restoranu. Pitaću ga“, kaže. „U tom slučaju ću doći da slušam,
obećavam.“ „Hvala ti, baš si dobra. Oh, volela bih kad bi i moja mama
mogla da čuje. Uvek je govorila da pevam kao anđeo.“ „A sada je ona
anđeo.“ Lili frkne, ali se nasmeši. „Šta ako si u pravu? Ponekad se zapravo
nadam da može da me čuje, zato se i naprežem toliko.“ „Dok stojiš tamo
nasred ulice i stalno samo tako pevaš? Nisi sasvim normalna. Zar zaista
toliko želiš da postaneš pevačica?“ „Da, i mislim da će mi Uno pomoći,
osećam to. Verovatno mogu da ga nagovorim.“ „Je li stvarno rekao da si
lepa kao divlja ruža?“ „Da. Baš je tako rekao, i dok me je gledao, osetila
sam da mu se svidelo.“ Viola se zamisli, skreće pogled. „Ima li nešto čudno
u tome?“, pita Lili. „Nema, naravno da nema. Tačno je da si lepa. Ali koliko
on, zapravo, ima godina?“, pita Viola. „Ne brini se, dobar je. Šarmiraću ga
tako da stvarno počnem da pevam. Videćeš, pođi sa mnom sledeći put,
možeš da skupljaš novac.“ Viola pipka jednim stopalom ispod kreveta. Bol
seče čitav gornji deo tela kada se pomera. Uzima ružičastu kutiju, metal
struže o drveni pod. „I dalje je imaš? Zar je nisi zakopala kako si obećala?“,
pita Lili. „Ne, samo sam je sakrila. Bolje je da znamo gde je. Mislim da
ćemo ove noći ponovo pokušati da stupimo u kontakt s njom“, kaže Viola.
Lili je gleda, pada leđima na krevet i pruža noge ka plafonu. „Ali imaš li
stvarno snage za to, zar nećemo umesto toga da ostanemo ovde i da čitamo
još malo Džepni žurnal? Mama se neće vratiti do nas kao lepršavi duh, ni
noćas niti neke druge noći.“ „Ne govori to. Možda joj je žao mene što sam
polomila ruku, to bih ja uradila da sam mrtvac.“ „Nameravaš li stvarno radi
mene da izađeš sa tim gipsom?“ Lili odjednom izgleda poletno, razdragano.
Sagne se i stavlja kutiju pod ruku, drži je čvrsto uz sebe. „Da, sada ćemo to
da uradimo, sigurna sam da nas ona s vremena na vreme posmatra odozgo“,
kaže Viola. „Vidi sve što radimo, čuje sve što kažemo. Možda je ona ta koja
se pobrinula da padnem i ne krenem u realku.“ „Ne govori tako! To nikada
ne bi uradila.“ Lili drhti, sleže ramenima i pogled joj postaje tužan. „Veoma
je tužno. Trebalo je da bude malo više kao tvoja mama.“ „Na šta misliš?“
„Pa, da se zadovoljila jednim detetom. Ili dvoje, možda.“ „Ali onda tebe ne
bi bilo.“ „Ne bi, naravno. Hajde, idemo.“ Pažljivo se iskradaju niz stepenice
i izlaze u tamno veče. Dve uske senke se šunjaju uz ogradu. Idu ka moru, ka
onom posebnom mestu gde se još uvek nalaze ostaci njihovog crvenog srca
od kamenja.

12. avgust 2019, 9.40 Graške znoja joj izbijaju na čelu i između grudi, klize
ka stomaku i golicaju je. Veoma je toplo gore na tavanu, veoma sparno.
Viola jedva diše, dahće s naporom i pridržava se rukom. Malo pogne glavu,
oseća vrtoglavicu. Ponovo gura stopalom vrata zelenog ormana, pa se
potom vuče preko hrapavog drvenog poda. Stvari su svuda, kutije su
naslagane jedna na drugu. Nameštaj. Krhki predmeti, svećnjaci, lampe,
slike. Stvari koje su odbačene, ali su i dalje tu. Od njenih roditelja, njene
lično, dečje. Kutije sa školskim knjigama i stvarima za bebe za koje nemaju
mesta u svojim stanovima. Gunarove stvari. Sakupljene na brzinu nakon
njegovog iznenadnog srčanog udara da njegova odsutnost ne bude toliko
neizdrživa. Uzdiše. Ima dosta toga što je već godinama tu na istom mestu.
Dosta toga što je trebalo da se sačuva. Zašto, pita se sada kada vidi krš za
koji nikoga nije briga. Ne zna gde da počne da traži ružičastu kutiju, u kojoj
od svih kutija može biti. Možda su je zakopali? Možda ju je Lili uzela na
kraju. Prebire po sećanju, ali prazno je. Ne preostaje joj ništa drugo nego da
se pozabavi brdom stvari, da traži. Po plafonu su zategnuti konopci za
sušenje veša, protežu se od zida do zida. Na nekim vise platneni garderoberi
za zaštitu od moljaca, puni su stare odeće. Ne može da ih ne otvori, jedan za
drugim. Deluje kao istorijski obilazak. Široke lepe suknje iz pedesetih i
šezdesetih, bluze sa velikim cvetovima iz sedamdesetih. Krzna, kožne
jakne, vuneni kaputi. Oseća se prašina i nešto ustajalo. Možda nisu oprani
nakon što se neko smorio od nošenja i onda ih samo tu okačio. Nakašljava
se nekoliko puta. U poslednjem platnenom garderoberu visi venčanica. Beli
veo ispada iz garderobera kada otkopča rajsferšlus. Kao da je čekao da bude
viđen i da mu se neko divi. Lep je i izgleda skoro nov. Možda je malo žući
nego što se seća. Pažljivo pomera krhki vez na gornjem delu haljine. Lepi
svetlucavobeli prošivi koje je dodala njena baba. Odmara zadnjicu na nekim
naslaganim kartonskim kutijama za selidbu. Naslanja se sa haljinom u
naručju. Lili je nikada nije videla, nije bila tu kad ju je Viola nosila. Izvrće
suknju iznutra, prelazi prstima duž šavova. Na kraju nalazi ono što traži, još
uvek je tu. Minđuša koja je bila Lilina, koja je bila Violino „nešto
pozajmljeno“. Zlatna zvezdica. Veče pre venčanja ju je izvadila iz kutije za
nakit koja je još uvek bila u Lilinoj staroj sobi. Bilo je to davno. U to vreme
se još nadala da će je uskoro videti.

Lili

12. avgust 1954.

Lili ide nekoliko metara iza Viole i njene mame. Cipele su joj pretesne,
uprkos tome što bi stopala trebalo da prestanu sa rastom sada kada uskoro
puni petnaest godina. Savila je prste na nogama tako da prave izbočinu na
cipeli. Boli je. Boli kada stoji, boli kada hoda. Najradije bi da ih izuje i ide
bosa. Ali izdržava i posrće. Razdaljina se povećava. Viola se okreće i
iznervirano maše. „Požuri, je li ti kamen u cipeli?“, dovikuje. Lili povećava
korake, sada hramlje. Peta bridi i peče kao da je koža otpala. „Potrebne su ti
nove cipele“, kaže Violina mama i zastaje, pokazuje ka njenim stopalima.
Lili ne želi da im se pogledi susretnu, postiđeno gleda u zemlju. Stopala
bole toliko da samo želi da zaplače. Besno izuva cipele tako da u luku
odleću preko travnjaka. „Uopšte nisu stare, skoro sam ih dobila. Ne znam
zašto toliko boli, zašto su premale kada su mi doskoro odlično odgovarale“,
zlovoljno se žali. „Zašto nije važno. Još uvek rasteš, mlada si. Dobićeš par
novih od mene pa te više neće toliko boleti.“ Lili munjevitom brzinom
podiže pogled. Poletno odmahuje glavom i trči da uzme cipele koje je
malopre bacila. Ponovo pritiska stopala. Violina mama je zaustavlja i
pokazuje na njenu petu. „Bože, devojčice, idi bosa. Stopalo ti je krvavo.
Kupićemo par novih koliko danas, ja tako kažem“, strogo kaže. „Ali tata “
„Vale je zauzet svim vašim mališanima. Verovatno ne vodi računa o tome
šta obuvate. Ne moraš čak ni da mu kažeš, krišom ćemo kupiti par novih.“
Lili stisne usne i klima glavom. Uzima cipele jednom rukom i nastavlja
bosa. Na putu su ka krojačici, gde će Viola probati dva nova kostima,
šivena po meri za nju. Želi da joj Lili da savet u vezi sa stilom. Ima samo
još nekoliko dana letnjeg raspusta, potom će Viola krenuti na obuku za
sekretarice. Tamo se obavezno nosi kostim svaki dan. Lili je završila školu i
prihvatila posao uprkos tome što ju je nastavnik umoljavao da nastavi sa
učenjem. Dan pre maturiranja povukao ju je u stranu i rekao da je nadarena
za učenje, da bi mogla nešto da postane. Nikome nije ispričala da joj je to
rekao. Nije ni Valeu. Već je znala da mora da pomogne sa izdržavanjem.
Sada radi u restoranu unutar zidina, u onom gde je kao mlađa imala običaj
da prosi za kovanice pevajući pesmu vlasniku i gostima. Zove se restoran
Pegla pošto žuta bočna strana zgrade izgleda kao pegla. Ali ga većina zove
Peglica. Ljušti krompir, pere sudove i rasprema. Jednog dana će možda
moći i da servira, da se lepo obuče u crnu suknju i belu bluzu. Mora samo
prvo malo da poraste, da pokaže šta ume. Pokušava to svakog dana. Ulaže
napor da se svidi vlasniku Unu Engstremu. Obično ostaje i pomaže mu
besplatno nakon radnog vremena, peva njemu i gnjavi da bi mogla i
gostima da peva. Uživa. Ali možda je nastavnik bio u pravu, možda je bilo
bolje da je i ona postala sekretarica. „Nameravam da sakupim novac, da ga
uštedim za sopstvenu pisaću mašinu“, odlučno kaže dok bosa sitno korača
po šljunkovitoj stazi što vodi do kapije kružnih zidina. Šljunak je baš tu
oštar i jak, ide što pažljivije može da se ne bi povredila. „Dobro je to što
imaš ambicije“, nasmešila se Violina mama. „Ne šalim se. Vežbaću kod
kuće kada sam slobodna, svakog dana. Može se i to raditi, ne mora da se ide
u neku divnu školu za sekretarice.“ „Ne može tako, moraš imati pravi
završni ispit ako želiš da budeš sekretarica. Valjda to znaš?“, kaže Viola i
gura svoju ruku pod njenu. Lili je otrese i zaustavlja se. „Naravno da može.
Ako kucam brže od svih drugih koji traže posao, onda će mene da izaberu.
Zašto ne bi? Završni ispit je samo jedan smešni papir.“ „Jesi li zavidna što
ću ja ići u školu za sekretarice?“, kaže Viola i malo krivi glavu. „Da, možda
jesam. Je li to veoma čudno? Dobićeš dva lepa kostima, a ja nemam ni par
odgovarajućih cipela.“ „Imaćeš uskoro, Lili“, smiruje je Violina mama.
„Hajde sada, idemo dalje.“ „A osim toga, uopšte ne želim da budem
sekretarica. Postaću pevačica“, kaže Lili i počinje glasno da tralače neku
izmišljenu melodiju. Njen glas odzvanja vedro i jasno, kao slavujev.
Napreže se, razvlači reči. Viola i njena mama nastavljaju da hodaju, ćaskaju
međusobno dok prelaze drveni most i ulaze na Snekgordsporten. Lili se
vuče iza njih, na kraju zastaje. Gleda ih kako nestaju ulicom sve dalje i
dalje. Idu jedna uz drugu, držeći se za ruku. Njena pesma se utišava, a zatim
potpuno prestaje. „Moram da idem kući da čuvam Sturea“, viče na kraju.
Viola se brzinom munje okreće. „Ali obećala si.“ „Zaboravila sam“, viče
Lili i maše preko glave dok istovremeno trči ka kući preko kaldrme. „A
cipele?“, viče Violina mama. Lili se pretvara da je ne čuje, želi samo da se
udalji od njih. Usporava tek kada se vrati do kapije, visi nad drvenom
ogradom kod mosta i gleda u more, oseća vetar na licu. Spušta trup i neko
vreme visi naopačke, oseća kako joj se glava puni krvlju tako da se obrazi i
čelo zatežu. Skroz gore u Nudergravaru vidi Alvina kako se uskim stazama
spušta na biciklu. Kada siđe niz padinu, pruža noge u stranu i pušta bicikl
da se sam kotrlja. Smeđa kosa mu leprša na vetru. Lili uzima zalet i opet se
vrti. Poletno maše svom starijem bratu i trči ka njemu. Ali on je ne vidi,
skreće. Jedno za drugim odlaze od kuće na moru. Odrastaju i odleću u svet.
Vale ima sve manje i manje dece o kojoj mora da se brine. Alvin je prvi koji
se odselio. Dobio je mesto pomoćnika kod mesara i uz posao ide i
prenoćište u jednoj od kuća pored mesare. Povremeno dolazi kući, sa
ostacima koji bi se inače bacili. Kosti, otrgnuti režnjevi, iznutrice. Vale
iskuva kosti i sačuva buljon i od svega jestivog napuni kobasice koje začini
biljem iz dvorišta. Biljem koje je Gertruda veoma vredno uzgajala. Ali ni
ona nije više tu. Udala se i preselila se na kopno. Povremeno piše pisma, sa
pričama o novom uzbudljivom životu koji živi u Stokholmu. Uskoro će
dobiti svoje dete o kome će se brinuti. Srećom pa je baš dobro uvežbana. To
maleno ne može imati bolju mamu. Sada su Birgita i Lili najstarije
devojčice u domaćinstvu. Njihov je red da teše mališane i da pomognu
Valeu sa svim obavezama. Lili trči što brže može. Suknja joj leprša oko
nogu. Goli tabani su tvrdi i naviknuti da idu po šljunku, ali ipak bira da trči
pored staze, po suvoj travi. Čezne za Alvinom, svi čeznu za Alvinom. I sada
je konačno na putu kući i ne želi da propusti nijednu sekundu s njim. Kada
zadihana i dahćući uđe na kapiju, zatekne ga u dvorištu sa Rusom i
rođendankom Stureom u naručju. Ljubi ih, vrti ih, vrti. Isto kao što je
obično radio i sa Lili i Violom. Baca se u njegov veliki topli zagrljaj, nije je
briga što gnječi mališane. „Kaži da ćeš zauvek biti kod kuće i da nikada
više nećeš otići odavde“, šapuće dok on sklapa svoje jake ruke oko nje.
„Sada sam kod kuće i neću otići odavde dok ne bude mrak. Obećavam“,
kaže i ljubi je u teme. „Možeš li da ostaneš i da mi pevaš večeras pre nego
što zaspim?“, pita Lili drhtavim glasom. „Da pevam? Ne, ti to najbolje
znaš. Ali mogu malo da sedim na ivici kreveta.“ „Da ležiš pored?“ „U redu,
mogu malo da ležim pored tebe. Ali ti si zapravo prevelika za to.“ „Uopšte
nisam.“ „Možda ću i ja zaspati.“ „Dobro, to želim.“ „Ali još ima dosta do
večeri“, kaže Alvin i prelazi stepenište u dva velika koraka.

Alvin nosi paket za Sturea. To je jedan plavi autić od sjajnog metala.

Stureov prvi da je lično njegov. Grčevito ga drži u ruci. Kao da nikada neće
pomisliti da ga pusti. Vale se žali i kaže da nije trebalo. „Ne trebaju mu
igračke, Alvine. Igra se podjednako dobro i kamenčićima na plaži.“ Sture
vozi autić po krpari u kuhinji, uske istkane trake različitih boja postaju ulice
u njegovoj mašti. Alvin vadi još jedan veliki paket iz svoje smeđe kožne
torbe. Vale trese glavom. „Valjda nisi kupio još više starudije. Dečak će
uskoro biti preveliki da se igra, nemoj da ga razmaziš“, kaže i udara
stopalom o drveni pod. Dva prsta na nogama su mu plava i ima ogrebotinu
na risu. To je od rada na moru, bos izvlači čamac svakog jutra i ogrebe se o
kamenje. Alvin mu pruža paket. Savija se i visi sa strane. „Izvoli, tata, ovo
je devet bifteka“, ponosno kaže Alvin. „Najbolji kvalitet.“ Vale zapanjenim
očima prati pokrete dok otpakuje novinski papir. Vadi tamnocrvene bifteke
na dasku za sečenje u kuhinji. Pažljivo ih posmatra i ubrzo se buljuk
mališana nalazi iza njegovih leđa. „Ovako lepo meso verovatno nikada
ranije niste videli“, zadovoljno kaže. Alvin staje pored njega i stisnutom
pesnicom udara bifteke. „Sada će biti mekani i ukusni.“ „Prestanite da
balite“, kaže Vale i okreće se ka deci. „Idite napolje i iskopajte malo
krompira. Sada je proslava. A ja ću napraviti sos od prave pavlake. Ni jednu
jedinu kapljicu mleka niti vode neću ubaciti.“ Vale tapše Alvina po ramenu.
„Dobar si ti dečko“, ponosno kaže i ne pomera ruku. Lili vidi kako se
Alvinova leđa ispravljaju dok stoji skroz uz tatino povijeno telo. Sada je za
glavu viši od tate. Spokojni osmejak igra mu u uglu usana. „Šta je tako
posebno u bifteku? U Violinoj kući jedu meso svaki dan“, ljutito kaže Lili.
„Da li zato trčiš tamo stalno umesto da pomažeš ovde kod kuće?“, oštro
kaže Vale. „Venčaj se sa Violom, Alvine. Onda ćeš biti bogat“, viče Edgar.
Počinje da se smejulji i stavlja ruku na usta. Lili zuri u njega. „To je nešto
najgluplje što sam čula“, frkće ona i odvlači se sa kuhinjske sofe. Sture je
još uvek na sve četiri i vozi autić. Skoro se saplela o njega, ali on ne
primećuje. Sav je u svom svetu mašte. Napolju u bašti raste gusto lišće
krompira. Lili klekne na zemlju i vuče sadnicu za sadnicom. Krtole su sada
velike, bilo je dobro leto za krompir sa dosta kiše. Trese zemlju i stavlja ih
u kantu, u pocinkanu kantu. „Šta misliš?“ Lili zastaje i okreće se preko
ramena ka dobro poznatom glasu. Viola ima na sebi novi kostim. Usku
suknju golubijeplave boje sa odgovarajućim sakoom. Donja ivica sakoa je
kao nabrana mala suknja. Duga plava kosa je podignuta u ravnu punđu.
Obula je smeđe cipele sa malom potpeticom. Lili ustaje i čisti zemlju sa
kolena. Obučena je u jednostavan radni mantil za čistače, sa malim žutim
cvećem. Pohaban je i traka oko vrata se isfroncala. „Izgledaš kao babetina“,
kaže i pomno odmerava Violu, od glave do pete. „Ili možda kao uspešna
sekretarica?“ „Baš uspešna. Vođenje računa o beleškama nekog čičice koji
ne zna tačno da piše. Za šta bi to moglo biti dobro?“ „Što si glupa. To je
dobar posao. Nije valjda da mi zavidiš?“ „Zbog čega? Dobro mi je, treba to
da znaš. Engstrem kaže da ću moći da počnem sa serviranjem. Uskoro ću
biti šefica onog restorana, videćeš“, kaže ljutito Lili i potom se satire noseći
kantu. Pomalo tupo udara o zemlju dok se kreće ka ulazu u kuhinju. Njen
kratko ošišani paž je raščupan i štrči na sve strane. Dok pomera kosu sa čela
ostaju joj tragovi zemlje po koži. „Prestani toliko da se ljutiš. Kaži nešto.
Zar ne misliš da sam lepa?“, viče Viola i trči za njom. Lili zastaje i šutira
stopalom nekoliko kamenčića. Ne gleda Violu. „Da, veoma lepa i veoma
uredna. Dobro ti stoji. Sada moram da uđem, ješćemo meso, Alvin je došao
kući.“ Lili se penje uz stepenice. Viola se propinje na prste i pokušava da
viri kroz kuhinjski prozor. Ali previsoko je. „Zašto si ljuta?“, dovikuje. Lili
drži ruku na kvaci. Potom je podiže. „Možda zato što si najzgodnija
devojka koju sam ikada videla“, frkće. Alvin gleda kroz otvoreni kuhinjski
prozor i zazviždi. „Stvarno se i ja slažem sa tim. Prava lepotica.“ Naslanja
ruke o prozorske okvire i naginje se. „Devojčice, kada si tako porasla?
Gospođica izgleda skoro kao da je krenula na ples“, kaže on preterano
učtivo. Potom hvata zamah preko prozorske daske i skoči na zemlju. Spušta
se obema nogama na zemlju, tačno pred nju. „Da li ste za ples?“, pita je dok
se duboko poklanja, sav važan. Lili vrti glavom i spušta kantu na stepenište.
Vidi kako vrelina raste na Violinom licu. Obrazi su joj crveni. I Alvin to
sigurno vidi, ali se pretvara da ne mari za to. Hvata Violu oko struka i pleše
nekoliko koraka po pošljunčanoj stazi. Postiđeno se smejulji. „Baš si
smešan, Alvine, dođi sada da spremaš hranu“, kaže Lili i ponovo trza kantu.
Ulazi u kuhinju i sipa krompire u sudoperu. Potom počinje da ih guli.
Osamnaest komada, za svakog po dva. Sve mora da se računa, sve mora
podjednako da se podeli.

„Lili, obuci i ti neku lepu haljinu. Mislim da ću sa vama večeras na ples

pošto je petak“, kaže Alvin pošto su sve pojeli i mala deca napustila sto.
„Eh, nemam nijednu. Nemam ni polulepu.“ „Možeš, valjda, da uzmeš jednu
od maminih starih, trebalo bi da ti odgovaraju. One najlepše su još uvek
okačene na tavanu, nikada ih nismo bacili.“ „Na ples? Ima decu i obaveze
ovde koje treba da odradi“, mrmlja Vale dok ustaje od stola i kupi tanjire.
Nikada ih ne slaže jedan na drugi, stavlja jedan po jedan u sudoperu. Tako
da ne budu mnogo lepljivi sa donje strane. Struže izgrizene kosti nožem,
škripi i čuje se rezak zvuk kada se dodirnu čelik i porcelan. Birgita se stresa,
ustaje i uzima tanjir od njega. Spušta ga u hladnu vodu lavora za pranje
sudova i trlja ga krpom. „Ako će neko ići na ples u maminoj haljini, onda
sam to ja“, ljutito kaže. „Najstarija sam.“ „Hajde i ti. Mogu da vodim tri
male dame, ne smeta mi.“ „Dame. One su devojčurci, dečurlija“, smeje se
Vale i otpija veliki gutljaj vode. Pravi grimasu. „Uh, uz ovaj obrok ide i
pivo.“ Alvin pravi nekoliko plesnih koraka preko dasaka brodskog poda.
Lili ljutito zuri u njega. „Prestani da budeš toliko radostan. Dvanaesti
avgust je zapravo tužan dan.“ „Uopšte nije, danas je radostan dan, rođendan
mi je“, zlovoljno se protivi Sture. Strpao je autić u džep košulje, farovi i
branici štrče. „Rođendan, godišnjica smrti dan za ples“, uzvikuje Alvin i
hvata Lili za jednu ruku. Vrti je ukrug toliko brzo da joj kosa pada unazad i
deluje kao lepeza na njenoj glavi. Smeje se. „Nisam ni napunila petnaest
godina, tek u novembru ću.“ „Nije ih briga za to. Izgledaš dovoljno odraslo.
I sa mnom si. Hajde pođi, biće zanimljivo. Povedi Birgitu i idite na tavan.
Skroz tamo iza tatinih krzna od ovčije kože vise dve platnene vreće sa
haljinama. Lično sam ih tu okačio.“ Lili je odjednom uzbuđena. Hvata
stariju sestru za ruku i vuče je sa sobom uz uske stepenice ka tavanu. U
najudaljenijem delu vise dve okrugle vreće od čaršava, tačno kako je Alvin
i rekao. Lili uvlači vazduh u nozdrve, koliko god može. Prilazi bliže
platnenim vrećama, njuška. „Šta radiš?“ Birgita je upitno gleda. „Tražim
njen miris.“ „Šest godina je kako je umrla, verovatno ga više nema. Budalo,
oduvek si bila pomalo blesava.“ Lili je gura. „Ne govori tako“, sikće.
„Zašto ne, ma jesi blesava. Mama je mrtva. Nema je. Ne postoji više ovde
na zemlji.“ „Da. Uspomena na nju još postoji. I dokle god je imamo, nije
mrtva. Nije sasvim. Tako je to!“ Lili glasno uzvikuje poslednje reči. Birgita
prevrće očima i okreće joj leđa. Otvara obe vreće. Iz vreće izvire haljine.
Raznobojne su, staromodne, sa pufnastim rukavima i zakopčavaju se
napred. Ali tkanine su još uvek sjajne i lepe. „Trgni se sada. Tebi odgovara
plava. Probaj ovu“, kaže Birgita i drži jednu jednobojnu svetloplavu haljinu
ispred Lili. Tkanina je debela i kruta, suknja se ističe. Lili se ispetljava iz
odeće i oblači haljinu. Malo je veća, mora da stegne kaiš i tkanina nema
oblik preko grudi. „Ne odgovara. Nijedna neće odgovarati. Moraću umesto
ovih da obučem jednu od mojih“, kaže. „Nemaš nijednu lepu haljinu. Ne
možeš ići na ples u svojim starim krpama.“ „Onda ću morati da obučem
pantalone i košulju.“ „Onda te neće pustiti unutra, valjda to razumeš.“ Lili
dodiruje rukom tkanine haljina. Bira jednu crvenu i pruža je Birgiti. „Ova
će verovatno tebi dobro stajati“, kaže. Birgita navlači haljinu preko glave,
preko svoje. Okreće se jedan krug ispred Lili. Savršeno joj odgovara.
„Izgledaš baš kao i ona, kao mama“, kaže Lili sa rukom ispred usta. Potom
se naglo okreće i spušta se niz tavanske stepenice.

Lili se zaglavljuje dok pokušava da se provuče kroz rupu u ogradi, materijal

na plavoj haljini zapinje o nešto oštro. Rupa je sada veoma mala, sve je teže
proći kroz nju. Pažljivo se vraća i jednom rukom labavi materijal. Potom
povlači neke slomljene letvice da bi povećala rupu. Unutra u kuhinji kod
Viole isparava od toplote. Miriše na slatko iz lonca koji se krčka na šporetu,
širi se para koja se lepi za prozorska okna. Za trpezarijskim stolom sede svi
odrasli. Violini mama, tata i baba. „Kakva lepa i fina curica“, uzvikuje
Violina baba kada Lili proviri kroz vrata. Okreće se brzo ukrug tako da se
suknja širi poput sata, a kosa joj pada preko očiju. „Pa vidite da je
prevelika“, kaže radosno kada zastaje u pokretu. „Ne izgledam najbolje, ali
ovo je jedina fina haljina koju imam. To je mamina stara. Gde je Viola?
Možemo da idemo na ples sa Alvinom.“ „Na ples? Zar niste malo premlade
za to?“, protivi se Violin tata. „Petak je i leto je. A valjda znate i koji je
danas dan?“, odlučno kaže Lili. Violina mama ustaje i vraća se do šporeta.
Meša lonac drvenom kutlačom, pa potom krpom briše sudoperu. Uvek to
radi kada je pod stresom, rasprema i sređuje. Lili prati njene pokrete. Misli
da će uskoro da pita žele li nešto za jelo. Lili se nasmeši kada se ono o
čemu razmišlja i ostvari. „Želite li umesto toga malo hrane u korpu? Možete
da odete do plaže kao i obično“, predlaže Violina mama. „Ako Alvin ide,
biće sigurno dobro“, kaže Violina baba. „Mladi odrastaju, ne možete to
zaustaviti.“ Lili se njiše sa suknjom, pruža nekoliko nesigurnih plesnih
koraka preko poda. „Tako je“, radosno cvrkuće. Violina mama je posmatra.
Vrti glavom. „Da, ali u tom slučaju moramo nešto da uradimo sa tom
haljinom“, kaže. „Ne možeš tako ići. Prevelika je, imaš pravo.“ Skuplja
malo materijal, hvata nekoliko centimetara na svakoj strani. Potom uzima
drvenu kutiju za šivenje i vadi nekoliko pribadača. Stavlja ih u usta, pa ih
potom ubada u tkaninu, jednu za drugom. Kada Viola uđe u kuhinju, Lili
stoji sa rukama podignutim u vazduh. „To je nešto najlepše što sam videla“,
uzvikuje. Lili mršti čelo, ne razume. „A? Misliš?“ „Da, baš ti dobro stoji
plavo. Gde si našla tu haljinu?“ „Mamina je stara. Šta ćeš ti obući? Nećeš
valjda tako ići?“ „A kada?“ „Sada, idemo sa Alvinom na ples.“ „Ma on se
samo šalio, zar ne?“ „Ne, nije. Kaže da danas nije ni rođendan ni godišnjica
smrti. Kaže da je dan za plesanje.“ „Dan za plesanje?“ „To je jedan od onih
dana kada se pleše i pomalo je zabavno umesto da sediš kod kuće i da se
duriš. Obuci nešto divno. Imaš sigurno najmanje hiljadu različitih haljina da
biraš.“ Violina mama vezuje pojas oko Lilinog struka i nastavlja da stavlja
pribadače po haljini. „Pa, sad je gotovo. Ovo će biti fino. Skini je sada, pa
ću da je proštepam.“ Lili se penje na prste i ljubi je u obraz. „Ti si najbolja
mama na celom svetu“, kaže. „Volela bih da si moja.“ „I jesam. Malo s
vremena na vreme kada sam ti potrebna“, smeje se Violina mama. „Ima
toliko puno odraslih u ovoj kući. Kako se snalazite bez dece? Zar vam nije
strašno dosadno?“ „Da, stvarno je dosadno. Zato je toliko dobro kada dođeš
ovamo. Zbog tvog dolaska malo živnemo“, kaže Violina baba i podiže
pogled sa tkanine, preko ivice naočara. Ona i Violina mama ušivaju duge
šavove svaka sa svoje strane. Kada se Viola vrati, ima na sebi ljubičastu
haljinu koja joj prati struk i jednu lepršavu suknju od tila. „Odakle ti to?“,
zapanjeno pita Lili. „Kupili smo je danas. Poslednja moda.“ Lili srce potone
u pete dok stoji samo u gaćicama i majici na bretele. „Nikada neću sresti
nekog dečaka koji će me poželeti. Ne ako ću uvek ići pored tebe“, kaže i
povlači malo til na Violinoj suknji, hrapav je i tvrd na njenoj koži.
„Naravno da hoćeš. Možeš da šarmiraš koga god hoćeš. Osim toga,
verovatno želiš da se on zaljubi u tebe, a ne u tvoju haljinu?“, kaže Viola i
ponovo poravnava suknju. „Eh, ne razumeš.“ „Naravno da razumem.
Hoćemo li onda da se zamenimo? Ja ću uzeti onu plavu.“ Ali Lili to ne želi,
prilazi stolu i pomažu joj da navuče plavu haljinu preko glave. Violina
mama je zakopčava na leđima, sada je mnogo bolja. „Šta ćeš sa cipelama?“,
pita Violina mama i pokazuje na njena bosa stopala. Trepće jednim okom.
„Nećeš valjda da ideš bosonoga na ples?“ Pre nego što je Lili stigla da
odgovori, Violina mama je donela par sasvim novih smeđih kožnih cipela
na pertlanje sa malom potpeticom. „Nisi bila sa nama, pa nismo sasvim
sigurne da li ti odgovaraju. Viola je videla veličinu na tvojim starim, ove su
za broj veće. Možeš da ih zameniš ako ne budu dobre“, objašnjava Violina
mama. „Kupili ste ih za mene?“ Lili zuri u njih. Ne usuđuje se da diše, niti
da se pomera. „Da, Engstrem teško da će ti dozvoliti da napreduješ do
konobarice u Peglici ako budeš išla bosonoga na poslu“, kaže Viola uz
osmejak. „Ajde probaj!“ Lili proba jednu cipelu. Postavljeni đon deluje kao
pamuk na njenim grubim tabanima. „Sasvim su nove. Nikada pre nisam
imala sasvim novi par cipela“, kaže, i diveći se zagleda stopalo.

Lili, Viola i Birgita se gužvaju na zadnjem sedištu auta Alvinovog dobrog

prijatelja Ejnara. Krov auta je toliko nizak da moraju da pognu glavu. Zvuk
motora odjekuje u automobilu, ne čuju o čemu Alvin i Ajnar razgovaraju,
samo dopire zujeće mumlanje. Na putu su ka Murgrenanu, parku sa letnjom
pozornicom u Vizbiju, gde se mladi leti skupljaju da plešu. Alvin drži
pljosku od sjajnog čelika iz koje pije. Povremeno je pruža Ejnaru, koji pušta
jednu ruku sa volana i uzima gutljaj. Devojčice ne smeju da probaju. „Vi ste
premale za ovo jako piće. Ali kada stignemo, možete dobiti po koka-kolu“,
dovikuje Alvin i okreće se ka njima. Njegov dah iz koga isparava alkohol
pomešan je sa izduvnim gasovima koji dopiru kroz otvoreni prozor. Lili
mršti nos. Drži ruku na Violinoj, hvata je prilikom skretanja. Nikada ranije
se nije vozila autom i misli da idu prebrzo. Vrti se u sedištu, malo povlači
suknju na kojoj Birgita sedi. Nešto je žulja na nozi, možda je ostala neka
pribadača? Ejnar je vojno lice i mnogo puta ranije su ga viđale u zelenoj
uniformi koju nosi svaki dan. Oči su mu smeđe i mile, kosa je kratko
ošišana, ali ipak čupava. Sada kada je slobodan, nosi belu košulju, smeđe
pantalone i široke tregere. Baš kao i Alvin, mogli bi biti braća. Parkira auto
na travnjak, staje ispod jednog drveta i gasi motor. Alvin pomeri sedište
unapred i pruža ruku da im pomogne dok se izvlače sa tesnog zadnjeg
sedišta. Viola gura svoju ruku pod njegovu. Ejnar pruža svoju ruku Birgiti.
„A ja?“, ljutito pita Lili. „Sa kim ću ja da idem? Ovde sam zapravo
najmlađa.“ Alvin pokazuje na Ejnara. „Možeš, valjda, da saviješ i drugu
ruku. Ejnar ima sreće, dobija dve lepe devojčice pored sebe.“ Lili ne radi
kako on želi, ona, umesto toga, ide iza njih. Sama. Viola i Alvin idu tik
jedno uz drugo, Lili vidi kako Alvin oslanja glavu na Violinu i nešto joj
šapuće. Ona ubrzava korak i hvata Violu za drugu ruku. „Prva biram da
plešem sa Violom“, kaže ona. Alvin se glasno smeje. „Devojčice ne plešu
jedna s drugom, Lili. Moraš da izađeš i pronađeš dečaka koji ti se sviđa. Ko
zna, možda ćeš naći nekog sa kim ćeš se venčati, pa da izbegneš satiranje
oko sudova. Tata će uz to biti srećan, jedna usta manje koje treba nahraniti.“
„Nikada se neću udati“, promrmlja Lili. „I osim toga, plesaću sa kim želim.
Zar ne, Viola?“ Kada Viola odugovlači sa svojim odgovorom, Lili je
privlači bliže, udaljava je od Alvina. „Već sam obećala Alvinu“, kaže Viola
na kraju, jedva čujno. Njeni obrazi postaju bukteće crveni, Alvin je
iznenađeno gleda. „Da. Da“, kaže i smeši se. „Slatka pereca i ja
nameravamo da zaplešemo.“ Tonovi džeza hrle sa bine. Duvački
instrumenti blistaju od zlata i na podijumu za ples vrte se unaokolo lepo
obučeni parovi u bujnom fokstrotu. Većina haljina ima široke suknje koje se
lepo podižu pri udarima vetra. Povremeno se čuje smeh kada se došaptavaju
nežne reči između parova. Livadsko cveće neobuzdano raste oko podijuma
za igru, nalazi se u uzanim otvorima podnih rešetki po neobrađenim
daskama. Jarkocrvene deteline, livadske krbuljice, zvončići i mali lisičji rep
koji cvetaju drugi put u godini. Viola pušta Alvinovu ruku i zastaje. „Ja
uopšte ne znam da plešem“, odjednom se priseti. „Da, tako je. Ni ja ne
znam“, kaže Lili i povuče je sa sobom. „Ona, nažalost, ne zna. Obe ne
znamo, moramo prvo malo da vežbamo.“ Trče daleko od podijuma za igru,
ka zidinama i delu parka koji je malo mirniji. Viola se ne protivi, samo
okreće lice ka Alvinu i Ejnaru i malo se smeši. „Sreća tvoja da sam te
spasila od onoga“, kaže Lili kada na kraju zastaju i oslanjaju se rame uz
rame o zid. Bršljan se penje po kamenju. Viola čeprka neke listove, pušta ih
da padnu na zemlju, jedan za drugim. Gledaju u daljini ka podijumu za igru,
čuju muziku i žamor. „Želiš li da pokušaš?“, pita Lili i bacaka se. „Šta da
pokušam?“ „Da plešeš, naravno, hajde!“ „Ne znam kako se to radi, znaš li
ti?“ Lili joj pruža ruke, stavlja jednu ruku oko Violinog kuka, a drugu drži.
„Moraćemo samo nešto malo da smislimo. Mogu ja da budem dečak.“ „Ima
li razlike?“ „Mislim da ima, deluje da oni odlučuju. Radi ovako: jedan
veliki korak u stranu, potom jedan na drugu stranu i onda jedan mali skok.
Je li mnogo teško?“ Počinju zajedno da se pomeraju, ukočeno na početku, s
jedne na drugu stranu. Pokreti su brži, trzaviji. Kikoću se kada se spotaknu
međusobno o stopala i izgube korak. Lili pušta Violu i počinje da se vrti
ukrug, ukrug. Sitno korača i zabacuje glavu unazad. Viola radi slično.
Uskoro se toliko okreću da im se vrti u glavi i padaju jedna pored druge u
travu. Ostaju tako da leže na leđima i gledaju ka nebu. Pada mrak i nekoliko
oblaka se smenjuje u tamnoružičastim tonovima. Lili peva uz muziku. Zna
sve reči uprkos tome što je pesma na engleskom, uprkos tome što uopšte ne
zna značenje reči. Uči sa radija i peva čim joj se pruži prilika. „Samo
pomisli na to da život može biti ovako dobar“, kaže Viola. Lili je naglo
prekida, usred reči. „Dobar? Ne znamo da plešemo “, rezignirano kaže.
„Ne, možda ne znamo, ali ipak je divno. Da možemo da budemo ovde u
sumrak i da slušamo muziku i smeh. Uskoro ćemo odrasti.“ Violin pogled
ostaje sanjiv, smeši se. Ali Lili vrti glavom. „Odrasli samo rade, brinu se za
novac, pa potom umiru.“ „Zaljube se i venčaju. I dobijaju slatku dečicu.
Ako mene pitaš, to je baš divno.“ „Ako ne umru od te slatke dečice “, kaže
Lili i ustaje. Maše Alvinu, koji korača ka njima. „Jeste li odustale, zar
nećete da plešete?“ Drži dve staklene boce i iz džepa mu vire dve slamčice.
„Mogu li?“, pita on i spušta boce na zemlju. Baca svoj sako pored, pa
potom hvata Violine ruke i povlači je da ustane. „Gde je Birgita?“,
uznemireno pita Lili. „Pleše sa Ejnarom. Pogledaj je, stvarno je dobro.“ Lili
gleda ka podijumu za igru, traži među svim parovima koji se kreću po
podijumu. Malo zatim vidi Birgitu kako se vrti u svojoj crvenoj haljini sa
živahnim osmehom na usnama. Ejnar drži ruku na njenim leđima, a glavu
blizu. Vidi još neke koje prepoznaje. Una Engstrema, njenog šefa u Peglici.
On pleše sa svojom ženom Emom. Lep su par. On sa svojim zlatnožutim
kovrdžama i blistavim zelenim očima. Ona sa sjajnom plavom, kratko
ošišanom kosom. Lili ih prati pogledom. „Trebalo bi da plešeš sa
Engstremom, Lili“, kaže Alvin. „Možda možeš da ga ubediš da pevaš
umesto da pereš sudove. Pa on zna kako dobar glas imaš. Hajde sad da ti
pokažem kako se igra.“ Alvin hvata čvrsto Violu oko struka i vodi je polako
kroz korake. „Jednostavno je, opusti se i dopusti mi da te vodim. Jedan i
dva i tri, četiri. Jedan i dva i tri, četiri“, kaže. Lili usredsređeno prati njihove
korake gledajući noge i stopala. Povremeno Viola gubi takt i zastane. Alvin
se pretvara da to ne vidi. Strpljivo drži ruku nežno oko njenog struka i
ponovo je uvodi u ples. „Sada shvataš?“, kaže i privlači Violu u zagrljaj.
„Uz malo vežbanja naučićeš. Možemo još da vežbamo, kod kuće u
venjaku.“ Lili se probija između njih, tera ih da se razdvoje. „I ja želim da
naučim“, kaže. Alvin pušta Violu, ali umesto da pleše sa mlađom sestrom,
saginje se i uzima one dve staklene boce. „Obećao sam damama koka-kolu,
a ja uvek održim obećanje.“ Svetlucavozelene boce su lepo oblikovane, sa
strukom i kitnjastim slovima utisnutim u staklo. „Za nas?“, nesigurno pita
Lili. „Naravno.“ Skida zatvarače o jedan kamen, pa potom pruža boce i
slamčice. „Izvolite, moje dame, sada morate da se snađete bez mene na
trenutak, ja ću da plešem“, kaže potom i uzima sako sa zemlje. Lili i Viola
sedaju, oslonjene o zidine i stavljaju tanke slamčice u bocu. Kikoću se posle
prvog gutljaja i osećaja dok im ugljen-dioksid golica jezik. „Čula sam da
čovek može da se napije. Možda ne treba da pijemo baš puno“, kaže Viola i
duva dole u slamčicu umesto da pije, pa pravi mehuriće u boci. „Da se
napije? Od koka-kole?“ „Ili ono da se izmotava?“ „Mogu da se izmotavam,
to mi baš dobro stoji“, smejulji se Lili i uvlači u sebe toliko gaziranog pića
da joj ode do nosa. Zagrcne se i pravi grimasu. Ima slatki ukus, cokće o
nepce. „Mm, kako je ukusno.“ „Zar nikada nisi probala koka-kolu?“
„Nisam, a ti?“ Viola vrti glavom i začuđeno pita: „Ima, valjda, u restoranu?
Jedan gutljaj si sigurno probala? Mora da jesi.“ Lili odmahuje glavom.
„Nisam, kada boce dođu do mene sa sudovima, uvek su prazne“, žalosno
kaže. „Kada dobijemo decu, dobijaće koka-kolu svake nedelje. Zar ne?“ „I
svake subote. Svakog dana. Barem.“ Lili kopa po busenu trave iza nje i
nalazi sjajnu srebrnu pljosku. Odvrće zatvarač i uliva nekoliko kapi u
poluprazne boce. „Od ovoga ćemo se sigurno napiti“, kaže. Viola izvrće
svoju bocu tako da prospe malo onoga što je Lili sipala. „Šta to radiš? Ne
smemo da pijemo alkohol. Odakle ti to?“ „Uzela sam je iz Alvinovog
sakoa. Ubrzo će primetiti da ju je izgubio“, kaže i vraća bocu u travu. „Pij
sada, iskoristi priliku. Čula sam da bi trebalo da se osećamo divno. I
uzbudljivo.“ „Ali, Lili, ne smemo.“ „Toliko je toga što ne smemo. To si
sama rekla, uskoro smo odrasle. Onda će biti ovako. Piješ alkohol i plešeš i
zabavno ti je. Opusti se malo, što da ne.“ Lili prinosi bocu ustima i uzima
nekoliko velikih gutljaja. Pravi grimasu. „Fuj, užasno je.“ Viola mirno sedi
sa bocom u ruci. Zuri u nju. Lili pruža ruku i podiže bocu do njenih usta.
Ona nevoljno pije, ali pljuje i zgadi se kada oseti ukus. Nekoliko kapi joj
isfleka novu haljinu. „Začepi nos i ispij sve odjednom. Tako sam ja
uradila“, kaže Lili i uporno drži bocu kod njenih usta. Viola na kraju radi
kako joj kaže. Drži nos i žmuri dok uliva u sebe tu jaku mešavinu.
„Hoćemo li sada na ples?“, pita Lili kada su obe boce prazne. Podriguje
ugljen-dioksid i kikoće se tom glasnom zvuku. „Na šta misliš? Na podijum
za igru? Ne, onda nas mogu pozvati na ples. Ostajemo ovde“, protivi se
Viola. Ali Lili je već ustala. Okreće telo i smešno ga uvija. Malo poskakuje
i lupka stopalima. „Joj, što si radosna. Je l to ide tako brzo?“, pita Viola i
staje pored nje. „Danas je dan poskakivanja.“ „Da, možda. Sve drugo je
verovatno bolje.“ „Od čega?“ „Od smrti, naravno. Godišnjice smrti su
jezive.“ „Da, stvarno jesu. Uh. Uzećemo još jedan gutljaj pa će se
verovatno srediti“, kikoće se Lili. Saginje se i pipajući traži pljosku. Viola
pokušava da je zaustavi. „Tata će biti strašno ljut.“ „Eh, neće ništa primetiti.
Verovatno uopšte nije toliko jako piće. Pij sada, pa idemo na ples.“

Noć je crna dok se teturaju ka kući sokacima Vizbija. Lili poskakuje,

povremeno se okrene, ide čas unazad, čas unapred. Usta su joj utrnula,
bocka prstima po koži dok navlači usnu preko zuba. Srećna je i pijana od
muzike. Još u sebi čuje tonove sa bine i pevuši melodije uz koje su igrali.
Okitile su se divljim cvećem, Lili drži jedan raštrkani buket u ruci. Za
Violinu tračicu za kosu zakačile su se bele livadske krbuljice i zvončići pa
deluju kao venac na njenim plavim loknama. Ide polako i mirno, sa jednom
rukom na stomaku. Lili pokušava da pleše s njom, ali Viola onda spušta
pogled na kaldrmu i oslanja se o zid kuće. Obrazi joj se šire. „Jadna ti. Je l
ti muka?“, pita Lili i stavlja glavu na njena leđa. Odjednom se zakikoće.
Klima glavom i klanja se dvojici mladića koji prolaze pored njih. „Idite,
samo idite. Ovde nema ništa da se vidi“, cvrkuće i maše im. „Možeš li da
otrčiš nazad da dovedeš Alvina?“, pita Viola. „Ja ću do tada ovde da
sedim.“ „Alvina! Šta će on da uradi, da isisa iz tebe alkohol možda jednim
poljupcem?“ Lili se glasno smejulji sopstvenoj šali. Viola se spušta na
ulicu, grli svoja kolena i oslanja glavu među noge. „Samo ga dovedi“,
dahće. „Vrti mi se u glavi, ne mogu da idem kući.“ Ali Lili ne mora da ga
dovede jer on dolazi trčeći uličicom. Bat njegovih lakovanih cipela
odzvanja po kaldrmi, sako leprša. „A, tu ste, svuda sam vas tražio. Ejnar
reče da vas je video kako odlazite“, dahće kada stigne. Pridržava se za
uličnu svetiljku, pokušava da dođe do daha. Kada im ugleda oči, odmahuje
glavom. „Ma šta ste to uradile? Izgledate razvaljeno“, kaže i prasne u smeh.
Pruža ruku i hvata Violin ručni zglob, povlači je da ustane. Ruke i noge su
joj mlitave, ona ječi i naslanja se na njega, a on je hvata ispod pazuha da joj
podupre tromo telo. „Ništa strašno, sada idemo kući. Osećaćeš se bolje ako
se malo krećeš“, teši je. „Vrti mi se u glavi“, mrmlja Viola i cokće usnama.
„Samo sam nakratko bio odsutan. Odakle vam alkohol?“, pita Alvin i ljubi
Violu u glavu. Gleda u Lili, koja ponovo igra na ulici, držeći cipele i šireći
ruke. „Alkohol. Ma ne, samo smo popile malo koka-kole“, kaže i sreće
njegov prodoran pogled. „Eh, smrdite kao diskont pića. Tata će me ubiti. I
Violin tata.“ „Onda hajde da ne idemo kući“, kikoće se Lili i skoči kao
balerina. „Leto je, toplo je, možemo da spavamo na plaži.“ Alvin grabi
Violu u zagrljaj, ona zabija lice u njegove grudi. „U pravu si. Idemo dole do
plaže. Jedno brzo kupanje će vas možda otrezniti“, kaže.

12. avgust 2019, 9.45 Viola pušta venčanicu da slobodno visi ispred
garderobera. Til i dalje svetluca uprkos tome što je veoma star. Materijal je,
međutim, postao krhak i na nekoliko mesta se pocepao, duboke poderotine
su se usekle širinom haljine. Možda se pocepala kada su je deca ili unučići
probali. Zna da ponekad imaju običaj da borave na tavanu, da probaju
odeću, da traže fotografije i uspomene jednog minulog vremena. Možda se
nisu usudili da joj priznaju. Pitaće ih kada se vrate sa plaže, sad bi već
trebalo ubrzo da se vrate. Dovlače tu i svoje stvari. One za koje nema mesta
u majušnim ostavama u stanovima velegrada. Misle da ona neće ništa
primetiti, ali primećuje. Svuda unaokolo su kutije koje nisu njene. Dve nove
su pristigle ovoga puta, mora da su ih ostavili još kada su došli u julu.
Ostavlja sve tako kako jeste, nikada ništa ne govori o tome. Deca će ipak
biti ta koja će raspremati kada nje više ne bude bilo. Kada prestane da diše i
kad bude mrtva. Mrtva. Peče je u stomaku, oseća kako joj srce brže kuca.
Kako je moguće da Lili više neće postojati? Da nikada neće moći da postavi
sva pitanja koja ima, da nikada neće dobiti odgovor na ono što je oduvek
sumnjala. Trese se i pipajući nastavlja da traži po brojnim platnenim
garderoberima. Spušta rajsferšluse i pretražuje među odećom. Traži
posebnu haljinu. Jednu ljubičastu. Onu koju je nosila na svom prvom plesu.
Kada su ona i Lili bile mlade i kada je staklena boca koka-kole bila nešto
najluksuznije o čemu su mogle da sanjaju. Sada se osvežavajući gazirani
sok pije svakog dana. Čak i uz ručak. Sedne nakratko. Odustaje. Haljine
izgleda više nema. Možda je bačena? Možda ju je dala Siv, Lilinoj sestri.
Seća se koliko se lepo osećala u njoj, seća se kako su stopala ushićeno
gazila okolo po travi u pokušaju da nauče teške plesne korake. Kako su
gazile jedna drugu po prstima. Ona i Lili. Glasno se smeje, cereka se. Jer se
isto tako seća i šta je bilo kasnije te večeri. Kako im se vrtelo u glavi, ne
samo od plesa. Alvin je morao da se brine o njima uveče, kada su povraćale
po plaži i nisu smele da idu kući. Naslonila se unazad u pletenoj stolici
smeštenoj usred sveg otpada. Škripi li škripi, a leđa se povijaju. Baca brz
pogled preko ramena. Skroz u uglu stoje svećnjaci različitih oblika. Neki
imaju tragove voska na sebi. Jedan je staklen, u obliku srca. Držala ga je u
svojoj sobi i kada je palila sveću, obično je mislila na Lizbet, Lilinu mamu.
Kada je prestala sa tim? Zašto je svećnjak tu dospeo? Misli da će ga ponovo
dole spustiti, staviti ga na sto i upaliti sveću. Ali ovoga puta će to uraditi
zbog Lili. Ponovo joj se plače. Oči su joj pune suza. Briše ih nadlanicom.
Šmrca. Svećnjak stoji na jednoj kutiji cipela. Pruža ruku i pomera je, potom
uzima kutiju i stavlja je u krilo. Pokušava da podigne poklopac, ali se naduo
od toplote nakon svih godina. Mrda ga, napreže se. Na kraju ga razdvaja i
on pada na pod. Unutar kutije je gomila isečaka iz novina. Požutele krhke
stranice lokalnih novina. Debele, sjajne iz različitih trač-novina i časopisa.
Rasejano ih prelistava, vidi jednu te istu osobu nekoliko puta, u različitim
položajima, sa različitom odećom i opremom, različitim izrazima lica.
Težak uzdah joj se otima s usana.

Viola

12. avgust 1955.

Čuje se treska dole u hodniku. Zvuči kao da se nešto prevrće, udara u pod.
Viola istrčava iz sobe, niz stepenice. „Baba!“, viče i juri stepenicama.
„Kako si?“ Ali nije pala njena baba. Na pola puta niz stepenice sudara se sa
Lili. Bosa je i kecelja joj je puna fleka od masti, kosa znojava a vlažni
pramenovi su joj slepljeni po čelu. „Šta radiš ovde? Zar nisi na poslu?“ Lili
se hvata za rukohvat i poginje glavu. Zadihana je i dahće dok priča. „Uno.
Došli su i odveli ga. Engstrem. Odveli su ga.“ Maše rukama, pogled joj je
usplahiren. Viola je hvata i tera je da sedne na stepenik. „Ko? Malo se
smiri. Ko je došao i odveo ga?“, pita. „Policija“, dahće Lili. „Policija je
došla i odvela Una, bilo ih je nekoliko.“ „A zašto? Nije ništa uradio, zar
ne?“ Lili zbunjeno vrti glavom. „Ne znam.“ Viola je mirno gladi po ramenu
i ruci. Lili joj se pribija bliže. „Biće sve u redu, sigurno je samo greška.“
„Engstrem je najbolji čovek na svetu. Sigurno nije učinio ništa loše? Pa
svima pomaže, meni i Alvinu. Daje nam posao. I siromašna deca dobijaju
ostatke hrane iz restorana.“ Viola ustaje i silazi nekoliko koraka niz
stepenice. „Dođi da sednemo u kuhinju. Pa ćeš da mi ispričaš sve iz
početka“, kaže. Kada Lili uđe u kuhinju, diše malo laganije, ali još uvek
izgleda utučeno. Seda na stolicu i otpija veliki gutljaj vode iz čaše koju joj
Viola daje. „Hoćeš li još?“, pita Viola kada je čaša prazna. „Najradije bih
sok“, kaže Lili i klima glavom. Potom glavu zagnjuri u šake. Šmrca. „Šta se
dogodilo? Koliko policajaca je došlo?“ Viola se ponaša kao da Lili ne plače.
Želi da zna šta se dogodilo. Ali Lili ne sluša njena pitanja. Samo
nepovezano mrmlja štiteći se rukama. „Mora da je mora biti “ „Sigurno je
nešto u vezi sa restoranom, poslovima? Znaš li nešto?“ Lili briše rukom oči
i vrti glavom. Šmrca. „Stavili su neki plakat na vrata. Restoran je zatvoren
do daljeg.“ „Zatvoren? A zašto? Zar niste platili račune?“ „Policija ne
hapsi, valjda, zbog toga.“ „Ali šta je uradio?“ „Ne znam, nisu rekli. Samo
su rekli da treba da idemo kući, pa su potom zaključali vrata.“ „Ali zašto si
toliko tužna? Ako ništa ne znaš?“ „Jer je konačno trebalo da pevam svake
sedmice“, šmrca Lili i ponovo brizne u plač. „A sada možda više nikad
neću naći posao.“ „Srediće se to sigurno. Moći ćeš da pevaš.“ „Misliš?“
Viola klima glavom. „Ostani ovde malo kod mene i smiri se. Nemam ništa
da radim“, kaže. „Danas je veoma toplo pa sam mislila da plivam, ali to
može da sačeka. Mama me je čitavog dana terala da plevim korov u leji sa
ružama. Pogledaj mi ruke.“ Pokazuje dlanove Lili postavljajući ih u
određeni ugao. Crveni su, prljavi i peku je na dodir. Lili uopšte ne gleda.
Samo lagano podiže obrve i pokazuje sopstvene kao odgovor. Ispucale su,
ranjave i žuljevite. „Joj, kakve su tvoje! Je l to od sudova? Mora da boli.“
Lili klima glavom. „Shvataš li sada zašto umesto toga želim da pevam?“
„Aha. Možda je bolje da izbegneš to mesto. Možeš da nađeš drugi posao.“
„Ali šta ako ne želim? Uh, to je nepravedno. Bila sam veoma srećna prošle
sedmice kada mi je Uno konačno dopustio da pevam u sali za ručavanje,
podigao me je na jednu stolicu i tamo sam stajala. Kada su gosti aplaudirali,
osetila sam se kao da letim i lebdim iznad njih.“ „Zar nisi sada pomalo
sebična? Zar ne bi trebalo da budeš više zabrinuta zbog toga što ga je
policija odvela?“ „Da, jadni Uno.“ „Osim toga, otkad Engstrema nazivaš
Uno?“ „Otkad mi je dozvolio da pevam. Dobar je on, dobar. Nije mogao
ništa loše da uradi.“ Iznenadan zvuk prekida razgovor. Viola odlazi do
prozora. Alvin je, bacio je bicikl kod kapije, točak se još uvek vrti. Vidi mu
leđa i trenutak nakon toga otvara vrata. „Lili!“, viče i utrčava. „Jesi li tu?“
Lili ga sreće u hodniku, leti mu u zagrljaj i grli ga. „Jesi li već čuo?“, šapće
mu na uvo. „Da sam izgubila posao. Valjda nisi ljut, nije moja greška.“
„Čuo? Da, naravno da sam čuo. Čitav Vizbi priča o tome. Engstrem je u
zatvoru. Kažu zbog ubistva koje se desilo sinoć. Uplašio sam se da si ti
ubijena.“ Alvin je zadihan i crven u licu. Podjednako uznemiren kao što je
Lili malopre bila. Lili se izvlači iz njegovog zagrljaja. „Ubistvo!“, viče. „To
je nešto najgore što sam čula. Engstrem ne bi nikada nikoga ubio. Ne udara
ni muvu u kuhinji u Peglici. Žao mu ih je, kaže.“ Alvin skida kačket i hladi
njime znojavo lice. „Nešto je učinio. Zašto bi, inače, policija došla i odvela
ga?“ Viola izađe iz kuhinje. „Možda je samo proneverio novac ili tako
nešto“, kaže. „Da, sigurna sam da nije nikoga ubio u svakom slučaju. Uno
Engstrem je dobar“, kaže Lili i prekršta ruke preko grudi. Alvin stavlja ruke
oko Lilinog struka i podiže je malo sa zemlje. Gleda je pravo u njene plave
oči. „Ipak je sreća da nisi ti ubijena. Moja slatka sestrice.“ Lili se koprca da
bi se oslobodila. Vrpolji se u njegovom jakom zagrljaju. „Pored Engstrema
mi nikada dlaka s glave ne bi falila. Pa poznaješ ga.“ Alvin je pušta kada
primeti da je ljuta. Lili zaglađuje suknju i popravlja kosu. „Ima dosta toga
što ne znaš o Engstremu“, kaže. „Zašto misliš da bih, inače, pobegao s posla
i došao ovamo biciklom što sam brže mogao?“ „Ajde, pali sada“, kaže Lili i
lagano ga ćušne u potkolenicu. Potom se ponovo vraća u kuhinju. Viola i
dalje stoji i gleda kako se Alvin priprema da krene. Ponovo je natukao
smeđi kačket na glavu. „Zaista je bandoglava ova Lili, zar ne? Pravo je
čudo da je podnosiš.“ „Ne podnosim je uvek“, prkosno kaže Viola i nagoni
ga da prasne u smeh. Stavlja ruku na njen obraz. Deluje grubo na njenoj
koži, toploj i mekanoj. Ona postiđeno gleda u pod, ne usuđuje se da ga
pogleda dok odlazi.

Viola se nagnula preko ograde balkona i prati pogledom Alvina i Lili dok
idu ka komšijskoj kući. Rupa u ogradi, koju su ranije obično koristili,
ponovo je zakovana i popravljena kada su Valeova najmlađa deca ofarbala
ogradu u žuto. Uradili su sve zbrda-zdola. Ako se priđe, vide se debeli
osušeni nanosi boje koja im je kapala sa četaka. Brat i sestra nakratko
nestaju iz vidokruga, pa se potom pojavljuju na Valeovom pošljunčanom
igralištu. Alvin oslanja bicikl na ogradu. Gleda u daljinu ka Violi, ona
poletno maše, a on joj šalje poljubac iz daljine. Ona ga hvata u vazduhu,
smeši se. „Zar ne možemo da se kupamo?“, uzvikuje ona što glasnije može.
Strgla je jedan čaršav sa konopca za sušenje veša i njime im maše. Ali je ne
čuju. Alvin je već okrenuo leđa i vidi ih kako se penju stepenicama i ulaze u
kuću. Tu sada živi samo šestoro dece. Birgita se udala za Ejnara i odselila
se na selo, na imanje njegovih roditelja u Rumi. Viđaju je samo jednom
nedeljno, kada dođe autobusom do grada da bi Valeu ostavila veliku kofu
mleka. Tada se sva deca okupe oko nje i slušaju priče o kravicama i
ovcama, o mačkama i psu koji ume da otvori i zatvori vrata. Viola izuva
sjajne kožne cipele i u isto vreme otkopčava sve dugmiće na bluzi. Baca nju
i suknju na sofu i brzo navlači kupaći kostim, preko njega oblači
jednostavnu letnju haljinu. Potom grabi peškir i bosonoga trči do komšija.
Na drugoj strani ograde vidi kako Alvin stoji spreman sa biciklom. Kačket
mu stoji nakrivo, kao da će mu pasti sa glave. Viola uzima zalet i preskače
preko ograde umesto da ide okolo ulicom. Šiljati vrhovi gule joj kožu na
potkolenicama, ali se ona pravi da to ne primećuje. Alvin aplaudira. „Nisam
ni znao da si toliko gipka“, kaže i opkorači bicikl. „Nećeš, valjda, već da
ideš?“, pita Viola, ne može da sakrije razočaranost. „Zar ne možeš s nama
na kupanje? Veoma je toplo i lepo danas.“ Ona stavlja ruku na prtljažnik
bicikla, drži ga tako da ne može da ode od nje. „Moram da radim, valjda to
razumeš. Uskoro će da primete da sam odsutan. Samo sam hteo da se
uverim da je Lili dobro.“ On malo vuče bicikl. „Pusti sada“, kaže. Viola se
smejulji, zadržava ga. Alvin pruža jednu ruku ka njoj i golica je dok ne
pusti. Onda odmah hvata zalet gurajući stopalo o šljunak, pa potom ševrda
kroz kapiju. Kada je skrenuo na ulicu, pušta jednu ruku sa upravljača i
maše, visoko iznad glave. „Lepo je videti da ste žive, obe“, uzvikuje. Viola
trči za njim, asfalt deluje hrapav po golim tabanima. „Vrati se kad završiš“,
viče. „Molim te! Obećaj!“ Alvin koči i spušta jednu nogu na zemlju.
Odmahuje glavom. „Ne, neću moći. Jer ću tada da se nađem s jednom
devojčicom koju jako volim.“ Viola naglo zastaje kada ga čuje šta govori.
Ustukne gledajući u zemlju, pa se potom okreće. „A šta će ti još jedna
devojčica? Imaš nas“, viče Lili. Prilazi im idući pešaka i smeši se kada vidi
Violin tužni pogled. „Zabole nas za njega, imamo mi jedna drugu“,
nastavlja i uzima Violu za ruku. „Nije nikakva ideja ubedačiti se jer je on
zločest i napušta nas.“ „Napuštam vas? Ne, neću to nikada uraditi. Ne dok
sam živ“, viče Alvin. Ne pozdravlja se, samo odmiče što brže može.
Kočnice škripe dok usporava i skreće u Ulicu Svetog Jerana. Potom nestaje
uzbrdo ka parku Nudergravar. Viola ima peškir oko vrata, Lili je ogrnula
mali, pohabani, smeđi bademantil. Podruku se spuštaju do mora. Svetlucavi
talasi ih zaslepljuju i one škilje kada izađu na peščanu plažu. Viola stavlja
peškir na glavu da bi se malo zaštitila. „Šta ako je istina? Šta ako je to
uradio?“, kaže i tone na pesak topao od sunca. Leže na stomak, glavu
podupire rukama. „Ako je uradio šta?“ Lili pušta pesak da joj curi kroz
prste. Iznova puni šake. „Ubio nekoga. Engstrem.“ „Eh, ne veruješ valjda u
to? To su samo glupe glasine. Veruj meni umesto toga, poznajem
Engstrema.“ „Kako možeš da budeš toliko sigurna? Ne poznaješ ga toliko
dobro. Hoćemo li umesto toga do grada da čujemo ima li nekog ko nešto
zna o tome?“ Lili brzo ustaje i svlači haljinu preko glave. „Nećemo sada.
Moram prvo da se bućnem“, viče u brzini. Trči pravo u talase i zaranja.
Viola ide za njom, ali zastaje na ivici vode i zadovoljava se potapanjem
stopala. Tonu joj u mokri pesak, a ona kopa jamu prstima. „Šta ako je to
neko koga poznajemo? Neko iz restorana“, uznemireno viče. Lili ne
odgovara. Pliva malo dalje, leži na leđima i pluta. Zabacuje glavu i pušta da
joj talasi zapljuskuju glavu i lice, voda deluje osvežavajuće na njenoj koži
toploj od sunca. „Koga to da poznajemo?“, pita i ponovo roni ispod
površine. Viola podiže suknju, gaca po plićaku i susreće Lili kada se ona
ponovo pojavi. „Tog što je ubijen. Ako su ga uhvatili zbog ubistva, onda je
to neko ko je umro.“ Viola ne može da prestane da razmišlja o toj užasnoj
stvari za koju je Uno Engstrem optužen. Lili ustaje. Voda joj se sliva niz
ramena. Skuplja kosu i cedi je. „Nije ništa uradio, kažem ti. Nije sinoć, to
znam.“ Proteže se pored Viole ka bademantilu koji je bačen na gomilu
peska. „Kako možeš da budeš toliko sigurna? Pa ti to ne znaš.“ „Jedino ja to
znam. Veruj mi. U tom slučaju je to neko drugi učinio.“ Lili odjednom
izgleda kao da ju je nešto zabavilo, malo razvlači ugao usana. Viola ćuti i
posmatra je dok se oblači. Haljina je mokra na mestima gde je dodiruje
kupaći kostim, lepi joj se za telo. Lili stavlja bademantil na rame. „Moram
dotad da tražim drugi posao, dok sve ne ispitaju. Sutra ću početi. Neko me
sigurno želi“, kaže. „Ali to možda nije potrebno. Ako je istina to što kažeš,
da Engstrem nije nikoga ubio, onda će restoran ubrzo ponovo biti otvoren.
A onda i dalje imaš svoj posao.“ Lili odmah peva jednu strofu. „A onda ću
konačno moći da pevam pred svojom publikom“, kaže i vidi se nešto
sanjivo u njenom pogledu. „Tvojom publikom? Misliš na goste koji dolaze
zbog hrane?“ Lili odmahuje glavom. Nastavlja sa pevanjem. „Peglica
obično nema muziku uživo.“ „Uskoro će je imati svake sedmice, za to ću se
ja pobrinuti. Uno voli kada pevam.“ „Baš super. Sigurna sam da i dalje imaš
svoj posao. A ako ga nemaš, onda možeš samo da staneš ovde na šetalište
uz plažu i da pevaš. Zaradićeš mnogo novca. Od toga ćeš sigurno moći da
živiš.“ „Eh, ma prekini, lako je tebi da se šališ, tebi sa tvojom finom
haljinom za sekretarice i tvojim crvenim ružem za usne. I tvojim tatom koji
plaća sve. Ali meni je potreban moj posao, živimo od moje plate sada kada
je tata baš puno bolestan i sve ga boli. Potreban nam je novac za hranu.
Koju jedemo da ne bismo gladovali i umrli. Zar to ne shvataš?“ Viola tiho
uzima svoj peškir. Protrese ga da skine pesak. „Možeš da dobiješ malo od
moje plate. Možeš da dobiješ celu moju platu. Pomoći ću vam, nikada te ne
bih ostavila na cedilu. Valjda to znaš?“ Lili klima glavom. „Oprosti što sam
bila ljuta. Možda je, kao što kažeš, samo nesporazum. Engstrem se već
sigurno vratio. Idemo tamo da pogledamo.“

Nisu samo one radoznale. Uska svetložuta kuća sa fasadom u obliku pegle
okružena je ljudima. Neki stoje u grupicama na kapijama sa obe strane
restorana, drugi se guraju ispred sivo-plavih vrata koja vode do ulaza u
Peglicu. Lili odlučno korača pravo među okupljene ljude. Viola žuri za
njom, klima glavom izvinjavajući se onima koje Lili odgurne svojim oštrim
laktovima. „Ovde nema šta da se vidi“, viče Lili. „Idite kući. Zar nemate
nikakav posao koji treba da obavite?“ Viola pokušava da je smiri, ali
zauzvrat dobija besan pogled. Ne shvata zašto je Lili toliko ljuta. Hodaju
sve do vrata gde je zakucan plakat. Žuto-beli papir ima policijski znak na
sebi. Piše da je restoran predmet policijske istrage i da je zbog toga
zatvoren do daljeg. Ali ne piše zašto. Pored vrata stoji policajac i čuva.
Uspravnih leđa, ali ima nešto sanjivo u pogledu, prazno, kao da se nalazi na
nekom drugom mestu. Zlatnosjajna dugmad na njegovoj uniformi pažljivo
su zakopčana i crna kravata je stegnuta oko vrata. Uopšte ne pomera lice
dok mu Lili maše rukom pred licem. „Zašto stojiš tu i zuriš?“, pita. „Šta se
dogodilo? Za šta je Engstrem optužen?“ On ne odgovara, ali malo podiže
glavu, tako da mu se vide oči ispod crnog kačketa i pokazuje glavom ka
plakatu. Lili ne mari za njega i umesto toga se penje na jedan stočić
postavljen ispred restorana. Stavlja ruke oko usta i odmah uzvikuje. „Može
li neko da mi ispriča šta se to dogodilo? Ko je ubijen? I gde?“ Žamor naglo
prestaje. Pažnja se okreće ka mladoj ženi u haljini sa mokrim flekama od
kupaćeg kostima. „Da li je neko ubijen?“, piskavo viče neka žena. Počinje
šaputanje, priča. Gomila ljudi zahteva odgovor od jadnog policajca,
pritiskaju sve bliže, uzvikuju svoja pitanja. Viola pruža ruku i pomaže Lili
da siđe sa stola. „Saznaćemo to sutra, sigurno će pisati u novinama“, teši je
ona. „Hajde, idemo sada kući.“ Lili je ne sluša. Ponovo se probija među
ljude. Viola mora da se propne na prste da bi videla kuda odlazi. Jedan
muškarac sa kamerom prilazi idući sa suprotne strane, sigurno ga je Lili
videla odozgo sa stola. Seku kroz gomilu ljudi sa dve različite strane.
Muškarac povremeno zastane i slika. Blic opali. Iza njega ide drugi
muškarac sa sveskom i olovkom. Traži pogledom po gomili ljudi, postavlja
pitanja ljudima pored kojih prođe. Viola trči za njom. Kada reporter priđe
Lili, Viola je odmah iza nje. „Radiš ovde, zar ne? Video sam te ranije. Lili,
je l tako?“, pita je i priprema se da zapiše. Njegova crna grafitna olovka je
na vrhu sažvakana. Lili klima glavom. „Mi smo iz Alehande, možemo li da
postavimo nekoliko pitanja?“ Lili krišom baca pogled preko ramena, ka
Violi. „Naravno“, bezvoljno kaže ne gledajući u čoveka. „Ali ja ništa ne
znam.“ „Koliko dugo radiš u Peglici?“ „Tek godinu dana.“ „Onda dobro
poznaješ Engstrema?“ Lili mrmlja i svojim bosim stopalima prelazi preko
kaldrme, luta pogledom pre nego što odgovori, gleda u daljinu ka policajcu.
On još stoji u istom položaju. Gledaoci su počeli da se razilaze i da odlaze
odatle. „Valjda ne nameravaš da pišeš u novinama da je kriv. Ništa nije
uradio“, kaže ona na kraju. „Kako ti to znaš? Možeš li mu dati alibi?“, pita
muškarac dok istovremeno olovkom grebe po papiru. Brzo piše, nečitke
zavojite šare. „Alibi? Šta je to?“, pita Lili. „Znaš li gde je bio sinoć?“
„Ovde, naravno, u restoranu. I ja sam bila ovde. Pevala sam i prala sudove,
a on se bavio računovodstvom, mislim. Zašto pitaš? Znaš li tačno za šta je
optužen?“ Muškarac podiže pogled od sveske, spušta olovku. „Zar ti ne
znaš?“, začuđeno pita. Lili klima glavom. „Da, za ubistvo, ali kako i čije?“
„Pronašli su leš u Nudergravaru. Nepoznatu mladu ženu. Niko ne zna ko je
ona. Kažu da su je našli zadavljenu ispod drveta sa salvetom iz Peglice
pored sebe.“ „Jednom salvetom? Ali to, valjda, ništa ne dokazuje. Bilo ko je
mogao da ponese salvetu odavde.“ „Našli su očigledno i korpu za kafu i
bocu vina i dve čaše.“ „Engstrem i ne živi na severu, on živi ovde unutar
zidova. I on “ Lili se grize za usne, dvoumi se. „Znači videla si ga poslednji
put sinoć? Kada ste otišli kući?“ „Nešto kasno, ne znam tačno koliko je bilo
sati. Ali znam da to nije bio Engstrem.“ „Da li se nekada ponašao čudno
prema tebi, u smislu, da li ti se nabacivao ili slično?“ „Pitaš kao da si
policajac, prestani s tim“, prkosno kaže Lili. „Ništa ne znam. Znam samo da
je Engstrem mio i fin i dobar na sve načine. Zapiši to. Napiši da on nije
mogao učiniti nešto tako grozno, to je nemoguće.“ Viola pipajući traži
Lilinu ruku. Hvata je, oseća kako Lilin puls jako udara, oseća da joj trup
podrhtava. „Verovatno bi sada trebalo da krenemo“, kaže i povlači je u
stranu. „Idemo kući kod Sturea da mu pevamo.“ „Uh, taj balavac će se
snaći bez pesme“, promrmlja Lili.

12. avgust 2019, 9.55 Lili je izuzetno lepa na svim slikama. Nosi blistave
haljine, velike dragulje oko vrata i u ušima, oči su joj našminkane, a usne
crvene. Viola je dugo čuvala sve što se pisalo o njoj. Trošila je novac na
novine koje nikada ne bi kupila. Nije ih pročitala, samo je isecala članke
koji se tiču Lili. Sve ih je stavila u fioku, brižljivo složene po datumu.
Gomila je debela, drži je i prelistava isečke. Razmišlja da se o njoj nekada,
ipak, pisalo mnogo. Mala krpena lutka Lili. Kada ruža Gotlanda peva i
svetski lider zanemi – glasi jedna rubrika. Viola ponovo čita članak i seća
se, uzbuđenja, tračeva. Mora da zaškilji kako bi videla šta piše, tekst je
veoma sitan. Traži datum i nalazi ga skroz gore u desnom uglu, rukom
ispisan plavim mastilom. 2. jun 1961. Jun. Viola s mukom ustaje iz pletene
stolice i vuče se do tavanskog prozora na drugoj strani. Odatle ima pogled
na more, na plažu. Put koji vodi natamo skoro je pust, samo nekoliko
automobila stoji parkirano duž puta. Sredinom leta je uvek puno, ali sada
počinje da se proređuje. Uskoro stiže jesen. Ljudi na plaži se ne mogu
razlikovati, izgledaju kao tačkice. Viola se smeši kada prepozna velikog
flaminga na naduvavanje. Eno ih. Njena deca i unuci. I čak i jedna
praunuka koja sve budi rano ujutru. Mali alarm koji sve budilnike čini
nepotrebnim. Sva sreća pa je malena veoma slatka. Viola čezne da se vrate
sa plaže, ćerke Juni i Maj, unuka Sara i njena mala Elen. Čezne da ponovo
ispune kuću smehom i pokretima. Život je malo ispunjeniji bojama kada
dođu u posetu, oštar kontrast u odnosu na usamljene dane tokom ostalog
dela godine. Niko od njih nije ostao na ostrvu, svi žive tamo gde mora da se
putuje brodom. Ponekad ode na kopno i poseti ih, ali sve ređe. Preleće
pogledom po svim stvarima, fiokama, svom starudijom na tavanu. Napred-
nazad. Gde li se denula ona ružičasta limena kutija? Ona koju su napunile
stvarima koje će podsećati na Lizbet i možda čak dozvati njen duh. Seća se
da je Lili stavila ključ, jedan zarđali ključ sa roze isheklanom trakom. Ključ
njihove kuće. „Ako bude zaključano kada njen duh dođe. I ne može da uđe
kroz zidove. Tako da budemo sigurne da će stvarno doći do mene“,
objašnjavala je. Tada, pre toliko puno vremena. Seća se da su je Liline reči
rasplakale. Isto se dešava i sada, kada se priseti tog trenutka. Kako su bile
male, kako su bile zbunjene u svojoj tuzi. Seća se da je Lili stavila i jednu
prljavu maramicu sa Lizbetinim monogramom izvezenim belim svilenim
nitima. I sa njenim suzama i slinama obrisanim tim tankim materijalom. I
kesicu lavande iz njenog ormana, od koje joj je sva odeća divno mirisala.
Viola je lično stavila jedan broš koji joj je Lizbet jednom dala. I nekoliko
tratinčica jer je čitav travnjak pred njihovom kućom uvek bio pun njih. Šta
su još stavile u tu kutiju? Ne seća se. Samo zna da je bila toliko puna da je
morala dobro da pritisne poklopac kada ju je nekoliko godina kasnije
otvorila da bi stavila još jednu stvar. Jedno pismo od Lili. Zato i hoće sada
da pronađe kutiju, možda stoji adresa na toj koverti. Odguruje kartonske
kutije nogom i kukom i sve se više približava zidu. Okreće i prevrće stvari,
otvara fioke i zaviruje. Između fioka na podu stoji jedna mala vaza. Pruža
se ka njoj, ali ne može da je dohvati, previše je ukočena. Četiri nežna mala
cveta su naslikana po bledobeloj površini. Napravila ju je u školi. Cvetne
latice su neravnomerno obojene, stabljike uske, drhtave pruge. Ponovo
pokušava da je dohvati, stomak smeta njenim butinama, ali sve više gura i
uspeva da uhvati ivicu dvama prstima. Kada pokuša da se uspravi, udara
glavom o nešto. Ide unazad par koraka, još uvek pognuta, pa potom podiže
pogled. Jedna bela pletena korpa lagano se pomera levo-desno, škripeći se
klati na debelom konopcu. Oko jedne ručke je nešto zlatno, zablista svaki
put kada korpu obasjaju slabi sunčevi zraci što proviruju kroz tavanski
prozorčić. Pruža ruku i dodiruje je. To je Junina korpa, zaboravila je da visi
tu, iza krša. Najdraža mala Juni.

Lili

12. avgust 1956.

Kaldrma na ulici ispred restorana puna je mrva, ostataka hrane i prosutog

piva. Sve treba očistiti. Lili mahnito mete metlom. Umače je povremeno u
kofu s vodom. Mehurići sapunice koju je pomešala sa vodom rastu u
uzanim otvorima između kamenja, i ubrzo puknu i nestanu. Igra se njima,
hvata ih prsima. Jedan auto ubrzava uz Hestgatsbaken. Čuje prigušene
zvuke motora iz velike udaljenosti i isteže vrat da bi videla iza ugla. To je
svetloplavi volvo PV. Prati ga pogledom sve dok ne stane, tačno ispred nje.
Na vozačka vrata izlazi Alvin. Nosi smeđe odelo i šešir na glavi. Sako mu
je raskopčan, naslućuje tregere od smeđe kože na beloj košulji. Elegantan
je, kao i uvek ovih dana. Odeća i auto izgledaju novi. „Čiji je to auto?“, pita
Lili i oslanja se na metlu. Alvin mazi sjajnu haubu motora obema rukama.
„Moj je. To je moja tajna i ne mislim da ti je otkrivam. Tvoj brat je
napredovao na poslu. Tako bude ako se puno radi.“ „Tvoj?“ „Da, i sada sam
mislio da povezem Violu jedan krug. Ali prvo moram da odem po neke
kutije u podrumu. Nisi, valjda, ništa ispričala Violi?“ Lili šutira u stranu
jedan kamen, on odskoči po neravnoj kaldrmi. „Ne volim da je lažem“,
kaže. „Moraš.“ „Misli da je ključ nestao, da ne može da se uđe. Probala je
sve ključeve koje je našla.“ „Ostava počinje da presušuje, moramo uskoro “
Lili čvrsto pokriva uši. „Ne želim da znam šta ćete raditi sa alkoholom.
Čime ćete se baviti ti i Engstrem. Morate prestati, ovaj restoran čak nije
više njegov.“ „Možeš li da motriš dok ulazim?“ Lili klima glavom. Oslanja
metlu o sto i ide s njim nizbrdo, do malog unutrašnjeg dvorišta i do vrata
podruma. Na putu do tamo vidi Violu kroz prozor. Stoji okrenuta leđima i
glanca čaše kuhinjskom krpom. „Požuri“, kaže dok Alvin nestaje kroz
otvorena vrata. Čuje kako zvecka dok otključava vrata ostave. Kada se
vraća, nosi veliku kutiju. Klima glavom ka autu. „Otvori gepek“, kaže. Lili
radi kako joj kaže. Začangrlja dok spušta kutiju. Zna da su to boce s
alkoholom, zna da Engstrem tamo dole ima kazan za pečenje rakije.
Pomaže mu. Krijumčari šećer, kilograme šećera, meša i stara se da ključa u
kazanu, da se ne zapuše cevi. „Je li Viola tamo unutra?“ Na pomen njenog
imena Alvinove oči zaiskre. „Da, ali ona radi. Nema ona vremena za tebe.“
Alvin hvata kvaku, ali pre nego što uđe, okreće se preko ramena. „Ona ti je
sada šefica, a ne obrnuto. Valjda sama odlučuje s kim želi da bude.“
„Možda. Ali neće hteti da se vozi tvojim autom kojim se hvališ, zašto bi
htela?“ „Videćemo“, zacvrkuće Alvin. Vrata se zatvaraju za njim i Lili se
vraća da počisti ulicu gde su stolovi postavljeni po uskim redovima u nizu.
Ispred kuće nema dvorišta. Mete najjače što može, pritiska četku o ulicu
toliko snažno da se šljunak zabada u široke otvore između kamenja.
Sinoćna kiša je ostavila barice po ulubljenim metalnim kafe-stočićima.
Zastaje i rukom prevlači preko njih te voda pada na ulicu. Površina je još
uvek vlažna, ali ostatak vode će se osušiti na suncu. Ako uopšte grane. Bilo
je izuzetno mnogo kiše i oblaka čitavog leta. Ali baš taj dan je obično lep.
Lako je setiti se tog groznog dana, dana godišnjice smrti. Lili stavlja ruku
na čelo i gleda ka nebu. Još je oblačno, ne nazire se da će se razvedriti.
Prilazi i viri kroz prozorčić, ali i unutrašnja vrata su zatvorena, te ništa ne
vidi. Prevodnica između vrata je napravljena tokom Drugog svetskog rata
kada je restoran morao da se zamračuje svako veče. Nikakva svetlost nije
smela da prodre kada su gosti dolazili i odlazili. Jedna po jedna vrata su se
otvarala i zatvarala i debela crna zavesa je štitila od mogućih grešaka. Lili
brzo korakne u stranu kada se unutrašnja vrata otvaraju. Viola drži Alvina
podruku. Izlaze zajedno. „Brzo se vraćam“, kaže Viola. „Snaći ćeš se
nakratko? Idem da se provozam u Alvinovom novom autu.“ Lili frkće dok
se probijaju pored nje. Pravi se da ih ne vidi, okreće leđa i nastavlja da čisti.
Ali prisluškuje. „Je li sasvim nov? Baš je lep“, cvrkuće Viola dok otvara
vrata suvozačkog sedišta. Tapacirung škripuca dok seda. Lili se okreće.
„Odakle ti novac za nov-novcat auto?“, iznenađeno pita i pušta metlu da
padne na zemlju. Alvin se smeši i vrti ključ od automobila oko kažiprsta.
Ne odgovara na njeno pitanje, samo joj namigne. Potom seda u auto i pali
motor, prašti u auspuhu dok odlazi. Izduvni gasovi su sivi i jedan oblak
jedri ka nebu, rasprši se i nestaje. Kada je buka motora nestala, uzima metlu
i odlazi ka vratima. Zastaje usput, propinje se na prste i pruža ka ručno
farbanom natpisu od drveta, popravlja ga. Restoran Pegla – piše ružičastim
štampanim slovima. Violin tata je kupio tu kuću ili ju je možda iznajmio, ne
zna tačno, kada je Engstrem otišao u ćuzu. Osuđen je zbog ubistva
nepoznate mlade žene, uprkos svom poricanju. Novine su bile pune članaka
tokom suđenja, još uvek niko ne zna ko je ona bila. Lili je pročitala svaku
reč koja je bila napisana. Njen pokušaj da obezbedi Engstremu alibi nije
uspeo, neko ju je video da napušta Peglicu ranije nego što je mislila da jeste
i to posvedočio. Viola je dala otkaz na poslu sekretarice i postala šefica Lili,
čitavom restoranu i svim zaposlenima. Ali se još uvek ne snalazi baš dobro.
Viola mora da pita Lili za sve. Rade zajedno, o svemu odlučuju zajedno.
Oko jelovnika, narudžbine namirnica, nameštaja. Lili je htela da čitavo
mesto oboji u roze, sve zidove i sve stolove. Ali Viola je na to rekla ne. Beli
su. Samo su mali četvrtasti stolnjaci na stolovima roze. I natpis. Njega je
Lili lično obojila. Jedan kamion se s mukom penje strmom uzbrdicom i uz
trzaj staje. Šofer iskače i istovaruje tri velika sanduka povrća. Stavlja ih
pred Lili bez reči i vraća se do kamiona. Potom donosi veliki džak brašna
prebačen preko ramena. Praši se iz jutenog džaka kad ga zbaci na ulicu.
„Požuri unutra s tim, opet će kiša. Pljuštalo je u Vehindeu kada sam uzimao
povrće. Oseća se u vazduhu“, kaže i pokazuje. Lili gleda ka nebu. U pravu
je, već oseća sitne kapljice na obrazima i čelu. Poput hladnih, malih uboda
igle po koži. Podiže džak s brašnom u naručje i posrće s njim, šofer joj
pridržava vrata. Ako se ovlaži, brašno je uništeno, a džak treba dugo da im
traje. Toliko je težak da mora da se pogne i gura butinama da bi izdržala
težinu. Unutra u kuhinji stoji Nils i meša u velikoj šerpi. Biće supa za ručak,
supa od šargarepe sa prazilukom i dimljenom slaninom. I onda, naravno,
uobičajeno, prženo svinjsko meso sa lukom i pireom. I baltička haringa.
Toplo je u tesnoj kuhinjici, zapravo je premala za restoran. Nilsu su po čelu
izbile graške znoja. Kada ugleda Lili okreće se ka kuhinji. „Stigla su nova
pisma, nekoliko komada ovoga puta. Odgovaraš li na sve što on napiše?“
Lili krišom gleda hrpu pisama. Vidi da su neka pisma računi. Ruši gomilu i
odvaja dve koverte koje stavlja u džep kecelje. „Zar ih nećeš otvoriti?“ Drži
ruku na kecelji, napipava koverte. Ali ih ne vadi. „Možda kasnije“,
odgovara. „Moram sada da radim, Viola nije ovde.“ „Šta Engstrem želi od
tebe? Zašto ti piše tako često?“ Nils je uporan, polako meša kutlačom, ali ne
prestaje da je gleda. „Engstrem“, kaže Lili i podiže obrve. „Ko kaže da su
od njega?“ Nils se smeje. „Prepoznajem mu rukopis. Niko ne piše kao on.
Zar ne vidiš, meša velika i mala slova. Kao dete.“ „Da, da. Ne znam šta
želi.“ „Čuvaj se njega. Razmisli o tome da smo ovde, među nama, imali
hladnokrvnog ubicu. Možda je prava sreća što nisi mrtva.“ Lili tako jako
šutira vrata da izleću napolje. „Prestani. Engstrem nikada nikoga ne bi
povredio. To podjednako dobro znaš kao i ja“, kaže i odlazi svojim putem.

Kada Viola dojuri, već su stigli prvi gosti za ručak. Rumena je u obrazima i
na brzinu vezuje kecelju. „Oprosti, oprosti, oprosti“, mimikom se obraća
Lili, koja izlazi iz kuhinje noseći dva tanjira. Lili ljutito zuri u Violu i bez
reči prolazi pored nje. Jedri između gusto poređanih stolova i iznosi hranu
dvojici ljudi u odelu u najdaljem delu trpezarije. Kada se vrati, pruža ruku i
prstom briše malo ruža za usne sa Violine gornje usne. Viola stresno cokće
usnama, ono malo boje što je ostalo se izjednačava. „Mogu da preuzmem
sada moje uobičajene stolove, jesu li svi poručili?“, pita. „Da si bila ovde na
vreme, znala bi.“ Viola trlja gornju usnu kažiprstom. „Je l sam skinula
sve?“ Lili klima glavom. „Samo smo išli u malu vožnju“, nastavlja Viola.
„Malu vožnju.“ „Da, i onda smo malo stali i posmatrali more. Biće oluje,
skroz se smračilo napolju.“ „I onda ste se ljubili. Ne moraš da lažeš, vidi se
izdaleka“, kaže Lili. „Moj brat. Uh, baš užasno.“ Viola ne želi da joj
odgovori, ali njeni obrazi govore sve. Crveni su kao da gore. „On i dalje
stoji ispred i čeka, ako i ti želiš da odeš u probnu vožnju. Mogu da se
pobrinem za sve nakratko.“ „Dosta mi je njega za danas. Može da tera dalje
svoj auto kojim se hvali. Sada sam loše volje, čuvaj se.“ „Pitala sam ga
odakle mu sav novac, ali nije hteo da ispriča. Znaš li?“ „Da, ni u kom
slučaju nije nasledio nikakav porodični novac. Ali sa novom starosnom
granicom verovatno drži trajno začelje“, kaže Lili. „Starosna granica? O
čemu pričaš?“ Lili bokom gura vrata kuhinje. Pokazuje napolje na lokal.
„Moramo sada da radimo, oni tamo stolovi uopšte nisu stigli da naruče.“
Viola pruža ruku i zgrabi jedno pismo koje štrči iz Lilinog džepa. Lili
pokušava da ga vrati, ali Viola podiže ruku što više može. „Sad nameravam
da ga otvorim. Želim da znam šta piše sve vreme, u svim pismima koja
šalje. Čitaš li sve?“ Lili skače i dohvata pismo. Gužva ga. „Ne, ne čitam“,
kaže i pušta okretna vrata da se zatvore za njom.

Lili se presvukla u usku plisiranu zelenu haljinu. Kovrdžavu kosu je vezala

širokom belom trakom. Usne joj sijaju crveno. Peva zatvorenih očiju,
uživela se u strani jezik.

Lullaby of birdland whisper low

Kiss me sweet, and we ll go

Flying high in birdland, high in the sky up above All because we re in love

Slušajući radio kod kuće u kuhinji naučila je napamet reči pesme i izvedbu
Ele Ficdžerald. Iza nje sviraju Roland, Laš i Gunar. Klarinet, kontrabas i
klavir. Roland pruža korak pored nje, svira solo na svom klarinetu. Klekne i
nagne se unazad, izvlači tonove dok mu lice ne pocrveni. Lili se lagano
njiše, blago pomera haljinu s jedne na drugu stranu. Kada ponovo zapeva,
peva iz stomaka da nadglasa aplauze.

Have you ever heard two turtle doves

Dani u restoranu su dugi. Služe i ručak i večeru, a između kafu i kolače. Lili
najčešće stiže pre osam i retko dolazi kući pre deset uveče. Kao i Viola.
Peglica je postala njihova druga kuća. Bave se računovodstvom i
nabavkom, uz malu pomoć Violinog tate. I Lili šarmira goste svojom
pesmom. Čitav lokal se ispuni smehom, žamorom i aplauzima kada ona
počne da peva. Pojedinim večerima napravi se i red napolju. Kada završi sa
pevanjem, prođe unaokolo sa Gunarovim kačketom i sakupi bakšiš. Nakloni
se učtivo zbog svakog priloga koji dobije. Ponekad ispruži kačket i napolje
kroz prozor i isprosi za sebe po novčić od svih onih što su zastali na kapiji
da slušaju tonove u noći. Novac dele na ravne časti. Lili troši svoj na
haljine. I trake za kosu i ruž za usne. Prvi put u svom životu ima sredstava
za novu odeću. „Večeras si bila fantastična“, kaže Viola dok se probija do
nje sa poslužavnikom punim čaša i boca. „Verovatno smo oborili rekord.
Trebalo bi da svirate svake večeri.“ Lili ide za njom i skuplja sudove usput.
Slaže čaše sve dok ne napravi visok toranj koji balansirajući nosi ka kuhinji.
Poneko je u prolazu štipne za guzu. Ona ih šljepi po rukama, grdi, ciči, sa
sjajem u oku. Jedan muškarac toliko viče da odjekuje u malom lokalu.
„Lepa Lili iz Peglice. Dođi i poljubi me, inače ću umreti.“ Zuri netremice u
njega dok prolazi. „Umukni, Baka-Tome. Pijan si kao zemlja. Idi kući i
odspavaj“, kaže i gura ga ka vratima. Toranj od čaša joj se zaljulja, ona ga
brzo hvata slobodnom rukom. Muškarac nevoljno ustaje i tetura se ka
vratima. Mrmlja nezadovoljno sebi u bradu, nemoguće je čuti šta kaže.
„Poslednja tura!“, viče Viola. Popela se na stolicu da bi je videli i čuli, ali se
niko ne obazire na nju. Ponovo viče. Bučno je. Okna su se zamaglila. Smrdi
na kiselo od alkohola, piva i znoja. Lili skače pored nje, obgrlivši je rukom
oko struka. „Dele besplatno žestoka pića na jednom čamcu u luci“, viče i
ućutkuje goste, pa oni ustaju. „E kako li si se samo toga setila“, smejulji se
Viola kada su konačno ostale same u lokalu. Seda na stolicu u kancelariji.
Odahne. „Kakvo veče, srećom te su na kraju otišli.“ Lili slaže novčiće od
deset erea, od dvadeset pet erea i od jedne krune. Viola pažljivo zapisuje.
„Rekord. Tačno kako sam i mislila“, zadovoljno konstatuje kada je
poslednji ere upisan. „Stvarno privlačiš ljude svojom pesmom.“ „Dobili
smo i dosta bakšiša, ovo je tvoj deo.“ Lili vadi nekoliko novčanica i novčića
iz džepa. Tu joj je i pismo od Engstrema pa joj ispadne na zemlju. Viola se
sagne i uzme ga. Okreće i prevrće zalepljenu kovertu. „Mora da je važno
kada piše toliko često. Svake sedmice, skoro svaki dan. Zar ne možeš da mi
ispričaš šta želi?“ Lili joj otima pismo. „Možeš li da prestaneš da budeš
toliko radoznala? Nije ništa. Verovatno mu je samo dosadno. Zamisli sebe
da sediš tamo, svaki dan.“ „Ali zašto piše baš tebi? Devojci što pere
sudove? Ne shvatam.“ Lili razvezuje kecelju i baca je preko jedne stolice.
„Je l ti tako gledaš na mene, kao na običnu radnicu koja pere sudove?“ „Ne,
naravno da ne. Nisam tako mislila.“ „Engstrem je u svakom slučaju meni
verovao. Shvatio je da sam nešto više, da imam talenat. Trebalo je da
pevam svake sedmice, to mi je obećao, istog dana kada “ „E tu je bio u
pravu, trebalo bi da te vidi sada kako sijaš i kako ti svi kliču.“ Viola se
smeši i zagleda u svoje knjige. Upisuje cifre u knjigovodstvo. Pažljiva je,
kažiprstom prati cifre tako da svaka završi u tačnom redu. „Ne bi se
iznenadio, ako na to misliš.“ „Ne, bio bi ponosan, kao i ja“, kaže Viola i
podiže pogled. Ispruža ruke da se protegne i jako zeva ne stavljajući ruku
na usta. „Sad moramo da idemo kući na spavanje. I sutra možemo to da
uradimo.“ „Idi ti ranije, ja imam još nešto malo da odradim.“ Lili uzima
metlu i odlazi u trpezariju. Podiže sve stolice na stolove, okrećući ih
naopako na površinu stola. Pre nego što počne da mete, seda za klavir i
kažiprstom svira jednostavnu melodiju. Uz to i pevuši i rasejano klima
glavom dok Viola nestaje kroz vrata.

Uličice su puste kada Lili na kraju zatvara i zaključava vrata Peglice. Na

nebu iznad Vizbija svetlucaju milioni zvezda. Stoji nakratko, gleda uvis.
Možda je njena mama tamo, negde u spletu. Želi da veruje u to. Možda
slavi. Godišnjicu smrti. Ili kako god se to zove na nebu. Stavlja zgužvano
pismo u džep, prvo ga malo ispravlja. Izvadila ga je iz korpe za papir pre
nego što je iznela smeće. Ali zapravo i ne mora da čita šta piše. Zna šta će
da radi, više joj nisu potrebne instrukcije. Ključ joj visi na lancu oko vrata
da ga Viola ne bi greškom uzela. Polazi kući, ali se okreće i umesto toga ide
dole ka luci Doneš. Ide bosa po ravnoj uglačanoj kaldrmi, sa cipelama joj
koje se klate u jednoj ruci. Svetla u žutoj zatvorskoj zgradi su ugašena,
prozori zjape crni. Zastaje ispred zida, podiže pogled ka prozoru. Zna tačno
koja ćelija je njegova. Ima pogled na more, može da vidi zalazak sunca
svake večeri pre nego što zaspi, kroz debele šipke ispred prozora. Kroz
gvozdenu rešetku koja ga drži unutra. Koja drži zlobu podalje. Zao.
Engstrem. Još uvek ne može to da prihvati. Njegove meke ruke na njenom
obrazu govorile su nešto sasvim drugo. Seda na travnjak i naslanja se na
zid. Otvara kovertu cepajući je kažiprstom i čita. Prvo dolaze uobičajene
instrukcije o tome kako treba da održava njegove poslove, a potom lepe
reči. Sviđaju joj se. I na kraju molba, uvek molba.

Dobro znaš da nisam kriv.

Samo ti mi možeš pomoći.

Ispričaj sada, mislim da je to najbolje.

U pravu je. Ona zna. Zna da bi trebalo da ispriča da je bila s njim te večeri.
Ali sramota je sprečava, ne usuđuje se. Engstrem je starac, a ona je
devojčica. Osim toga, oženjen je. Engstremova lepa žena je došla kod Lili,
ubrzo nakon što su ga uhapsili. Mada tada nije bila nešto naročito lepa.
Plakala je i izgledala je kao da nije spavala noćima. Rekla je da je videla
kako je Uno gledao Lili, i da je pretpostavila da su imali nešto. I onda je
pitala kako je Lili zamišljala njihovu budućnost. Da li je želela da i petoro
dece, koja su sada prinuđena da žive u siromaštvu nekoliko godina, bude
bez oca. Da li je mislila ozbiljno i da li je želela da joj otme muža. Usred
bede. Kada Lili nije odgovorila, žena se naljutila. Rekla je da će joj uništiti
život ako nekome ispriča. Lili se uplašila i postidela se. Obećala je da će se
zauvek skloniti. Da nikada nikome neće ispričati za njihovu aferu. Stoga i
ne priča. Iako joj on zanoveta. Iako misli da ona zna da je nevin. Ali sasvim
sigurna ne može da bude. Niko ne zna šta se dogodilo te večeri i u koje
vreme je ona jadna žena ubijena. Šta ako Cepa pismo na komadiće i posipa
ih po zemlji na kojoj sedi. Potom ustaje i ide duž pristaništa, ka šetalištu uz
plažu. Grad spava, nijedan noćobdija nije napolju. Odmor je većini ljudi
prošao. Uskoro dolaze jesen i zima. Oluja i hladnoća. Gleda poslednji put
gore ka prozoru. Sada je upaljeno svetlo. Uključio je lampu. Možda je
osetio da je ona tu. Ona maše u prazninu. Nedostaje joj. Nedostaje joj
njegov radosni glasni smeh. Kako se uvek šalio. Nedostaju joj poljupci
kojima ju je kradomice obasipao. Oni zabranjeni od kojih oseća leptiriće u
stomaku. Možda je trebalo da mu napiše nekoliko redova. Da mu stavi do
znanja da je sve u redu, da radi onako kako je on moli. I da peva gostima.
Obično mu je pevala u kuhinji nakon zatvaranja. Sa kutlačom kao
mikrofonom. Dopadalo mu se to, videlo se to u njegovim očima. Tada su
sijale. Zeleno-smeđe, uvek radosne i uokvirene dubokim borama od
smejanja. Vidi kako se jedan auto približava. Mora da je nekoliko oblaka
naišlo, zaklanjaju mesec i zvezde. Sada je mračnije, farovi svetle žuti u
noći. Auto polako vozi ka njoj. Kada skoro priđe, naglo zastaje i sa mesta
suvozača izleće Viola. „Mislili smo da si nestala. Gde si bila?“ „Samo sam
se prošetala.“ „Uskoro će ponoć i zamalo da sasvim zaboravim šta je
danas“, kaže Viola i grli je. „Godišnjica smrti“, kaže Lili. Ne uzvraća
zagrljaj, ruke joj vise sa strane. Samo se naslanja čelom na njeno rame. „Još
uvek stižemo. Sme li i Alvin sa nama?“ Lili se ispetljava iz njenog
zagrljaja. Klima glavom. „Naravno, to je i njegova mama.“ Spuštaju se ka
moru. Lili šutira nekoliko kamenčića, zvuk raste u noći, odzvanja preko
površine vode. „Jesi li ponela sveću?“, pita ona. Viola vadi parče sveće i
kutiju šibica. „Uzela sam onu što je stajala na trpezarijskom stolu.“ Lili
seda. Skuplja kamenje i razbacuje ih, formira debelo srce. Viola gura sveću
među kamenje i pali je. Plamen leprša na slabom povetarcu sa mora. „Uvek
ovo radite?“, pita Alvin. Stoji i dalje kod auta i posmatra ih, oslonjen na
haubu motora, skrštenih ruku. Viola pruža ruku ka njemu, maše mu da
dođe. „Srećna godišnjica smrti, draga mama“, kaže Lili i drži obe ruke na
srcu. Alvin čuči između njih. Privlači ih uz sebe, po jednu ispod svake ruke.
Brada deluje hrapavo kada Lili stavlja svoje čelo na njegov obraz, jako
miriše na kolonjsku vodu. Dugo sede ćutke, uz slabo svetlo sveće. Slušaju
huk talasa koji ritmično zapljuskuju plažu dok jedan dan prelazi u drugi.

12. avgust 2019, 10.05 Viola se pruža, pokušava da dohvati uže na kome
visi bela pletena korpa. Pipa po vazduhu, ali ne uspeva. Treba da priđe
bliže, ali previše stvari joj preprečuje put. Loša je u sortiranju i bacanju.
Samo je punila. Njen tata je gradio kuću i nikada nijedna druga porodica
nije tu živela. Samo su oni preko svakog stepenika tabanali, toliko da se
drvo na nekim mestima ulubilo poput činijice. Trebalo bi da ih izbrusi, da ih
prefarba. Ali godine prolaze i to se nikada neće ostvariti. Otkada je Gunar
umro, sasvim prerano, tu živi sama. Jesen i zima su borba, ali potom dolazi
proleće i sve cveće. I leto i deca i poseta unuka. Tada sve ponovo oživi. Iza
nekih kartonskih kutija stoji drveni konjić za ljuljanje ofarban u crveno. Sa
ularom i kožnim uzdama. Zamalo joj je srce stalo, prestaje da diše na
nekoliko sekundi. Potpuno je zaboravila da to ima. Malo ga gura stopalom,
da ga zaljulja. Kada se pomera, pod prigušeno škripi i odjednom se nalazi u
sasvim drugoj sobi. Vidi dve male devojčice ispred sebe. Juni i Maj.
Ponekad se tuku, ali se pretežno slažu i zajedno se veoma lepo ljuljaju. Ili
se ne seća dobro? Pruža ruke i dodiruje konjića za ljuljanje. Površina je
hrapava, oljuštena boja pada na pod u vidu crvenih ljuspica. Gura ga nogom
u stranu i ponovo ide ka korpi. Na kraju doseže do užeta na kome visi.
Podiže i širi ruke što više može i skida je sa eksera. Tesno je i korpa je
preteška za nju. Gubi ravnotežu i odmah pada. Lomi se porcelan u
kartonskoj kutiji pod njom, ona viče. „Mama, šta radiš?“ Neko bučno gazi
po tavanskim stepenicama, čuje kako se koraci žurno približavaju i naslanja
se na kartonsku kutiju da bi se pridigla. „Mama, šta si uradila?“ To je Maj,
poznaje je po glasu. „Dobro sam prošla“, blago šapuće Viola. Maše joj da
ne mora da dolazi. Ali Maj ipak dolazi, čuči i hvata Violu pod ruke, podiže
je da sedne. Još uvek malo drži ruke oko Violinih ramena, kao podršku.
„Mogla si da polomiš kuk, mama“, upozorava. Ustaju, polako i oprezno.
Maj razgrće stvari stopalom da bi mogle da dođu do stepenica. „Zakorači da
osetiš boli li te negde“, kaže Maj i hvata Violu za ruku. Viola odmahuje
glavom, otresa Majinu ruku koja joj pomaže. „Ne preteruj! Samo sam htela
da spustim jednu korpu koja visi na zidu. Možeš li mi je doneti?“ Maj se
vraća i traži, nalazi je iza spljoštene kartonske kutije na koju je Viola pala.
„Ovu belu korpu. Jesi li sigurna? Zar to nije ona koju “ Maj je podiže i drži
je za drške. Oko jedne je mala tanka zlatna karika sa dva priveska. Jedno
srce i jedna zvezda. I jedan srebrni ključić. „Mislila sam da bi Elen mogla
da spava u njoj“, kaže Viola. „Jesi li sigurna? Mi nikada nismo smeli da je
pomerimo. To je, valjda, Junina korpa?“ „Da, ali sad je Elenina. Biće to baš
kako treba. Pogledaj da li je i roze ćebence tu negde.“ „Verovatno je
prljavo, mama. Elen ima svoje ćebence.“ „Spusti i njega“, kaže Viola i
pokazuje na konjića za ljuljanje. „Elen je premala, mama. Ima samo pola
godine, još ne zna da se ljulja.“ „Naravno da zna, ako je držim. Biće
prijatnije ako imamo malo igračaka za nju. Vidi možeš li da pronađeš još
nešto. Većina stvari iz vaše stare sobe je izgleda tamo u uglu.“ Maj se penje
preko stvari i podiže starog konjića za ljuljanje. Stavlja ga na pod ispred
Viole. „Sećaš li se?“, pita Viola. Maj okreće konja. Zagleda mu lice,
obojene oči koje jedva izgledaju kao oči, boja je veoma izlizana. „Ne,
zapravo ne“, kaže i gura ga malo rukom. „Jesmo li se na njemu ljuljale?“
„Volele ste ga.“ Maj pipa prstima ular, pohaban je, nakon mnogo sati u
dečjim rukama. „Prava koža. Baš je fin“, kaže. „Možda se sećam, ne znam.
Na neki način mi deluje poznato.“ „Stajao je u vašoj sobi kada smo živeli u
kući u nizu. Sav nameštaj je bio crven, pa i konj.“ Maj se smeši i klima
glavom. „Ah da, sada se sećam. Zamisli da si ga čuvala svih ovih godina.“
Maj drži korpu jednom rukom i Violinu ruku drugom. Na putu do stepeništa
prolaze pored kartonske kutije sa isečcima iz novina. I dalje je otvorena,
Viola je još nije zatvorila poklopcem. Maj gleda u nju. „Šta je ovo? Nije
valjda da još uvek tražiš Lili?“, pita dok podiže naslovnu stranu novina i
pregleda je. Viola joj je uzima iz ruke. Pažljivo je vraća nazad u kartonsku
kutiju i zatvara poklopac. „Slučajno sam otvorila baš tu kutiju. Idi prvo ti
dole, ja dolazim uskoro“, kaže Viola ne ispuštajući iz vida isečak iz novina.

Viola

12. avgust 1957.

Jutro sviće kada Alvin bešumno dogura auto ispred Violine kapije. Isključio
je motor još na padini da ne bi nekoga probudio. Saginje se i ljubi je u obraz
pre nego što je auto sasvim stao. „Onda laku noć, mala gospođice“, kaže.
Njegov topli dah kao da je miluje. Viola stavlja ruku na obraz da bi ga
zadržala. „Možda dobro jutro“, smejulji se, sva zajapurena. „Zapravo je
tako. Nije nam bilo suđeno da zaspimo. Ali je bilo lepo što mi je tvoja lepa
glava nakratko počivala na ruci. Svidelo mi se.“ „Pitam se šta bi Lili rekla
kad bi znala da se viđamo.“ „Zar ne bi trebalo više da se plašiš svog tate?“,
pita Alvin i pokazuje glavom ka prozoru, gde jedno strogo lice viri iza
čipkastih zavesa. Viola otvara vrata auta i brzo izlazi. Pre nego što zatvori
vrata, naginje se unutra i pruža ruku ka njegovoj. „Tati ću samo reći da sam
morala da radim dokasno sa računima“, kaže tako brzo da se reči
međusobno gomilaju. „A ako ne poveruje u to?“ „Poverovaće.“ „Šta god da
kažeš, nemoj ništa da ispričaš o nama. Obećaj mi, to je naša mala tajna.“
Čuje se žustro kucanje sa kuhinjskog prozora. Pušta Alvinovu ruku i
zatvara vrata za sobom. Viola žuri ka kapiji i okreće pogled gore ka kući.
Violin tata više nije na prozoru. Umesto toga je sreće napolju na stepeništu.
„Zašto si napolju po čitavu noć? To ti ne priliči“, mrmlja. „Dolazim pravo
iz Peglice. Samo je kasno. Alvin je bio tamo i pomogao mi je, dovezao me
je kući čim smo završili.“ Njen tata otpuhuje. „I ja sam bio mlad. Valeova
deca samo donose probleme. Ponekad mislim da bi ti bilo bolje bez njih.“
Viola se probija pored njega i spušta torbu na pod u hodniku. On izvija vrat
ka njoj i njuška vazduh, a ona diše u njega, gleda ga pravo u oči. „Što si
smešan, tata. Nisam pila alkohol, kunem se. Budi dobar prema Lili i Alvinu,
umrla bih bez njih. Oni su moji najbolji prijatelji, znaš to“, kaže. Violin tata
jako zeva i stavlja ruku na čelo. „Želiš da verujem u to da si radila ovako
kasno?“, kaže on i prevrće očima. „Možeš da veruješ šta želiš. Mnogo
radim. Po ceo dan i svako veče.“ „Lili je došla kući pre nekoliko sati. Video
sam je.“ „Lili je pevala. Umorila se, pa je otišla kući ranije. Trebalo bi da
dođeš i da je slušaš neki dan. Fantastična je, gosti je vole.“ „A Alvin? Šta je
on radio u restoranu? Koliko ja znam, on tamo ne radi.“ „Samo mi je pravio
društvo, pomagao mi je.“ „Razbacuje novac na gluposti. Odakle mu? Ne
radi, valjda, ništa nezakonito?“ „Daj, tata, prestani. Previše sam umorna. To
je Alvin, valjda poznaješ Alvina. Nikada ne bi uradio ništa glupo.“ „Ne
budi toliko sigurna u to. Nečeg tu ima, osećam.“ „Radi, valjda, i štedi kao i
svi drugi. Zar ne smatraš da je to zaslužio? Znaš koliko je Valeovima bilo
teško.“ „Nadam se da si u pravu“, kaže Violin tata i zeva još jednom. „Idem
da spavam. Nisam noćas oka sklopio.“

„Konačno! Baš dugo spavaš“, kaže Lili dok Viola otvara oči i proteže se
ispod prekrivača. Ona sedi sklupčana na ivici Violinog kreveta. Oko očiju
još ima tamne tragove šminke od prethodne večeri. Viola škilji u nju, oči joj
se polako navikavaju na svetlost. „Šta radiš ovde?“, pita dok zeva. „Samo si
mi nedostajala. Je li nešto pogrešno u tome?“ Viola se ponovo zgrči i
zažmuri. Spavaćica joj je izgužvana i prevelika. Skliznula joj je s ramena.
Privlači pokrivač skroz uz sebe i drhti od zime. „Je li hladno napolju? Je li
sada jesen?“, pita. „Ne, samo si umorna. Napolju je toplo, i dalje je leto.“
„Jesen će verovatno uskoro. Osetila sam sinoć hladan vetar tako da sam
zadrhtala.“ „Možda si zadrhtala zbog nekog drugog?“, kaže Lili i slegne
ramenima. Strogo gleda u Violu i nastavlja: „Nameravaš li da se udaš za
njega?“ „Za koga?“ „Ej, ne zamlaćuj me. Već znam. Za Alvina, naravno.
Nameravaš li da mi ga uzmeš?“ „Imaš bujnu maštu, uvek si je imala.“
„Venčajte se tako da ne napravite skandal. Premalo je ovo ostrvo da se
nešto sakrije.“ Dašak vetra odškrine prozor. Viola se proteže iz kreveta da
ga pritvori. Nebo je napolju tamnoplavo sa ponekim belim oblakom, na
plaži se ljudi kupaju u talasima. Ponovo leže, zabada lice u jastuk. „Nismo
ništa radili“, kaže. „Eh, kažeš to u jastuk da ne bih videla da lažeš.“ „Uopšte
ne lažem.“ „Osim toga, možda ću se i ja veriti.“ Viola se brzo okreće.
Ustaje sa jastukom na kolenu i iznenađeno gleda u Lili. „Kako to misliš?“,
pita. „Pa nikada nisi bila ni sa kim na plesu.“ „Ne, nikada nismo plesali. Ali
je jednom rekao da želi da se venča sa mnom.“ „Ko?“ „E tu je problem“,
tužno kaže Lili. „Već je oženjen nekom drugom.“ Viola stavlja ruku na usta,
odjednom joj sine. „Engstrem“, zapanjeno kaže. „Da li ti zato piše toliko,
jesu li to ljubavna pisma koja dobijaš?“ „Sada je već u zatvoru dve godine.
Nedostaje mi i sada više ne mogu da ćutim.“ „Ima još dosta da odsluži
kaznu. On je ubica, Lili. Kloni ga se.“ Viola ustaje i svlači spavaćicu preko
glave. Oblači se brzim, odsečnim pokretima. „On je nevin“, pokušava Lili.
Viola baca spavaćicu na krevet i počinje da namešta krevet. „Ti nisi
normalna, Lili. Pročitala si, valjda, šta se dogodilo. Neko ga je te večeri
video, sa jednom ženom. Sedeli su na klupi jedno pored drugog.“ „To sam
bila ja“, zapišta Lili. Skoro da nema glasa. „Kako to misliš?“ „Ja sam sedela
tamo s njim. Pili smo vino. I ljubili smo se. Tačno kao što je stajalo u
novinama.“ „Ali zašto to nisi ispričala?“ „Ema je rekla da će mi uništiti
život ako ispričam za nas.“ „Ema?“ „Engstremova žena. Dolazila je kod
mene. Plakala je i bila je ljuta. Jako mi je žao sve njihove dece. Zato sam
ćutala, kao što mi je rekla da uradim.“ Viola tone u krevet pored Lili.
Stavlja ruku oko njenih pogrbljenih leđa. Lili glava utone u šake. „Lili“,
kaže Viola, „užasno je ako je nevin i sedi u zatvoru. Da li je Ema znala da si
bila s njim te večeri?“ Lili sleže ramenima. „Ne verujem. Nisam to nikome
rekla. Ti si prva. Otišla sam kući prilično rano, tako da ne znam šta je Uno
posle toga radio.“ „Trebalo je da ispričaš.“ „Tata bi poludeo.“ „Pa Vale se
nikada ne ljuti. Verovatno bi razumeo. Zar ne misliš tako?“ Lili zagnjuri
lice u ruke, jeca. „Joj, šta sam uradila! O kako sam grozna.“ „Idi sada u
policiju, odmah. To je jedino ispravno. Moraš da ispričaš, nisi ništa
pogrešila.“ „Da, jesam“, kaže Lili i okreće se na stomak.

Kada ona stigne do Peglice, prvi gosti za ručak već čekaju ispred. I Alvin je
tu, sedi u svom autu, otvorenih vrata, i izbacivši jednu nogu napolje. Gepek
je isto otvoren, kao da čeka nekoga. Odmah iskače kada spazi Violu. „A
Lili, gde ti je ona? Trebalo je da bude ovde još pre sat vremena“, kaže on i
češe se po glavi. Nervozno tapka u mestu, ide sa njom do vrata kada ona
otključava. Viola mu se smeši. „Zdravo, hvala ti za sinoć“, kaže. Alvin
izgleda ne sluša šta mu ona govori. Izgleda ozbiljan. „Da li će doći uskoro?
Moram potrebna mi je pomoć u “ „Baš si pod stresom. Da li se nešto
dogodilo?“ „Nije, nije, ništa. Sedeću tu napolju i čekaću. Valjda će se
uskoro pojaviti.“ „Verujem da to može da potraje, ima nešto da obavi. Ali
sedi ovde, ako želiš. Doneću ti šolju kafe za tren.“ Viola otvara vrata, a za
njom ulazi reka gostiju. Redovni gosti nalaze svoje stolove. Smeši im se i
pozdravlja ih, zna većinu poimence, čak i šta obično naručuju. Većina
gostiju su oficiri iz vojske. U zelenim uniformama izgledaju slično.
Elegantni su. Dobro izbrijani i ošišani na kratko. Uvek se šale s njom.
Upućuju joj komplimente dok vrcka kukovima i hvale njene blistave oči.
Komentarišu njene obline, ili ponekad dobacuju nešto još nevaljalije. Ona
ih ućutkava kratkim opaskama koje je s godinama usavršila. „Idi kući i
operi usta, Lundstreme“, kaže. Lili je žešća. Ona im odbrusi, šljepi ih i
zamoli da zavežu. Nils je radio u kuhinji čitavo jutro, pripremao je sve
sastojke koje će koristiti za jela za ručak. „Je l se sada dolazi?“, kaže kada
se Viola pojavi na vratima. „Oprosti, sinoć sam ostala dokasno i morala sam
da odspavam.“ „Gde je Lili?“ „Ona ne dolazi, moramo danas sami da se
snađemo za ručak.“ Nils secka tri šargarepe odjednom i sipa tanke kolutiće
u veliki lonac. „Valjda ćemo se snaći. Možeš li da odeš dole i da doneseš
džak krompira iz podruma? Potrebno mi je još malo“, kaže i okreće se
tražeći praziluk. Secka ga istim tempom, nož lupa o dasku za sečenje i
potom sve ubacuje u lonac. Viola vezuje kecelju i obuva cipele koje koristi
na poslu. Silazi uskim stepenicama i pipajući traži po mraku prekidač za
struju. Prekidač ne radi, pritiska ga gore-dole. Zvuči kao da dole ima
nekoga. Zastaje i osluškuje. Čuje zveckanje i šuškanje. Možda su pacovi.
„Heej!“, doziva iz predostrožnosti. Tada zvuk prestaje. Uzima baterijsku
lampu koja visi na jednom ekseru na zidu i pali je pre nego što se odšunja
iza ugla. Poskoči kada ugleda Alvina, koji stoji uza zid. „Alvine! Šta radiš
ovde? Uplašio si me!“ Trupka nogama u mestu i podiže obrve. „Toalet“,
tužno pravi grimasu. „Klonja je napolju u dvorištu, valjda znaš. Jesi li
poludeo?“, pita Viola. Alvin joj je već okrenuo leđa, vidi ga kako istrčava
kroz vrata podruma i čuje zvuke kada se cimnu vrata pomoćne zgrade.
Viola podiže džak krompira, ali baš kad je krenula uz stepenište, vidi jedan
šrafciger koji štrči iz zaključanih vrata. Onih vrata od kojih nemaju ključ.
Spušta džak, odlazi do vrata i cima ih. Šrafciger pada na pod, a vrata se
otvaraju. Odmah ih zatvara kada ugleda šta se unutra nalazi i žuri da potraži
Alvina. Ali on više nije tu. Vrata pomoćne zgrade su otvorena. Čuje tatine
reči kako joj odzvanjaju u glavi. Čuvaj se onog tamo, Valeova deca samo
donose probleme.

Čitav dan prolazi. I veče. Lili se ne vraća. Viola ostaje u kancelariji nakon
zatvaranja. Sedi za malim pisaćim stolom sa knjigovodstvenim knjigama
otvorenim ispred sebe. Ali najviše zuri u zid, ne može da se usredsredi.
Nekoliko puta tokom večeri silazila je u podrum i gledala u sobu, u onu
koja je uvek bila zaključana. Za koju je Lili govorila da sadrži Engstremove
stare stvari. Trgne se iz misli kada Nils proviri kroz vrata. Ruke su mu
mokre od pranja sudova, briše ih o majicu da se osuše, ostavljajući vlažne
tragove po tkanini. „Znaš li gde je ona? Ne liči na Lili da bude odsutna
čitav dan. Valjda se nije razbolela?“, pita. Viola vrti olovku među prstima.
„Nije. Naterala sam je jutros da ode do policije, verovatno je potrajalo. Ne
znam zašto se nije vratila.“ „Do policije. A zašto?“ Nils sklizne u stolicu
pored pisaćeg stola. Čeka da mu ispriča. Viola piše neke cifre dok
istovremeno razgovara. „Zapravo ništa. Imala je samo nešto da ispriča o
Engstremu. Nešto što nije ranije rekla.“ „Da li je dala lažni iskaz?“ Viola
zastane s pisanjem i podiže pogled ka njemu, mršti čelo. „Lažni iskaz, kako
to misliš?“, pita. „Da, to je krivično delo. Zar to ne znaš? Kada se ne govori
istina na saslušanju.“ „Ali nije lagala, samo se uzdržavala da ne kaže.“ „Ista
stvar.“ Viola ustaje tako brzo da udara kolenima o pisaći sto. Sto se malo
podigne i nekoliko papira pada na pod. Ne mari za to da ih pokupi.
„Moraćeš da zatvoriš i zaključaš“, viče i uzima jaknu. „Ne brini za podove,
sutra ujutru ću ja.“ Trči sve vreme do kuće, ne staje nijednom. Čak ni kada
padne ničice na pošljunčanu stazu i ogrebe koleno. Samo ustaje na brzinu i
hramlje dalje, sa krvlju koja joj curi niz cevanicu. U kućama je ugašeno
svetlo. I u njenoj i u Lilinoj. Svi spavaju. Ne mari za to i otvara vrata
Valeove kuće, nikada nisu zaključana, kao ni njena. Juri uz stepenice do
Liline i Sivine sobe. Ali Lilin krevet je prazan. Siv duboko spava, sa
rukama ispruženim iznad glave. Viola je lagano drmusa. „Budi se“, kaže i
kao odgovor dobija bunovan i zbunjen pogled. Siv zeva i pridiže se, privlači
prekrivač bliže, umotava se u njega. „Šta ti radiš ovde? Gde je Lili?“, pita.
„Mislila sam da je ovde. Zar nije bila ovde čitave večeri?“ Siv odmahuje
glavom i tone nazad u krevet. Zabada lice u jastuk. „Pusti me da spavam“,
žali se. „Lili će sigurno uskoro doći. Obično izađe u šetnju kada ne može da
zaspi. Ne brini se. Valeova deca se uvek snađu, valjda to znaš.“ Viola
ponovo juri niz stepenice i izlazi pravo u tamnu avgustovsku noć. Trči sve
vreme do policijske stanice, ali čak i tamo je sve tamno i zamračeno. Samo
je reflektor ispred stanice upaljen. I ulične svetiljke. Usporava i ravnodušno
polazi kući. Kada stigne do kružnih zidina, skreće i odlazi stazom kroz
Nudergravar uprkos tome što je tamo veoma zabačeno. Krečnjački šljunak
se belasa na mesečini, lako ga je naći, čak i bez uličnih svetiljki. Na vrhu
iznad Sant Jeransportena nazire neki lik, crnu siluetu. Neko sedi na klupi
ispod javora, okrenut ka moru. Uprkos mesečini nemoguće je videti ko je,
da li je muškarac ili žena. Viola zadržava dah i vraća se nekoliko koraka
unazad sa srcem u petama. Pažljivo se šunja i nečujno udaljava od klupe.
Baš kad je trebalo da se okrene i potrči, jecaj prekida tišinu. Iznenada
zastaje jer prepoznaje osobu. „Lili, jesi li to ti?“ Ona poskoči, okreće glavu
ka njoj. „Viola“, jeca. „Nisam uopšte otišla do policije. Nisam se usudila.“
„Dobro“, kaže Viola i dotrčava do nje. Seda pored nje na klupu, grli je
obema rukama. „Mislila sam da te je policija zadržala.“ „Zašto bi to
uradili?“ „Jer si tokom saslušavanja slagala, naravno.“ „Nisam lagala. Samo
nisam rekla.“ „Nils kaže da je to ista stvar.“ Lili pokazuje na grm ispred
njih. „Ovde smo sedeli, Uno i ja. I tamo dole se to desilo, kako sam čula.
Ubistvo.“ „Uh, znam. Ali nemoj o tome sada da pričaš. Ne kada je veoma
mračno, mnogo sam se uplašila kada sam videla da ovde neko sedi.“
„Umesto da odem u policiju, otišla sam u zatvor. Posetila sam ga“, kaže Lili
i stavlja glavu na Violino rame. „Baš je smršao, baš je ostario.“ „Bio je star
i pre nego što se sve izdešavalo.“ Lili otpuhne. „Da, možda. Ali nije
izgledao star. Bio je zgodan, valjda se sećaš. Sada je bled, upalih očiju,
tužan. Strašno tužan.“ „Šta je rekao?“ „Ništa što ranije nije rekao.“ „Da li
još uvek želi da ti ispričaš?“ Lili klima glavom i povlači stopalo po šljunku,
skuplja oblutke na gomilicu. „Čak kaže da me voli. Da ne voli Emu. Ali ja
ne mogu, ne znam da li želim sva ta deca, ne mogu da budem maćeha. Ne
sada, premlada sam.“ „Voliš li ga?“ Lili šmrca i briše nos rukom. „Joj,
koliko sam umorna. Čitav dan sam samo plakala. Baš mi mnogo nedostaje,
bio je dobar prema meni. Zasmejavao me je.“ „Znaš li šta ima u onoj
zaključanoj sobi u podrumu?“ Viola oseća kako se Lili skamenila, kao da je
prestala da diše. „Zašto pitaš?“, kaže. „Zato što znam.“ „Kako znaš? Jesi li
obila vrata?“ Viola ne može da vidi Liline crte lica, samo obris glave koja
se uznemireno pomera. Gleda u ručni sat, kazaljke joj noću svetle zeleno.
„Odavno je prošla ponoć, mora da si umorna“, kaže. „Idemo sada kući na
spavanje. Možemo da pričamo o tome sutra, pokazaću ti šta je tamo
unutra.“ Ne želi baš sada da ispriča o Alvinu, o tome da je bio tamo i da je
pokušao da upadne unutra. Da mora da je umešan u Engstremove sumnjive
poslove. Da je otkrila čime se bave. Ne želi još više da rastuži Lili. „Prošla
je ponoć. Onda je, dakle, trinaesti avgust “, jeca Lili i prstima dodiruje
Violin sat. Viola se dlanom lupa po čelu. „Oprosti. Skroz sam zaboravila.“
„I ja. Sad mi je palo na pamet, čitav dan nisam razmišljala o tome. Jesam li
je sada zaboravila? Da li je tuga prošla?“ „Naravno da je nisi zaboravila.
Tvoju mamu verovatno nije briga koji je dan, možda gore na nebu uopšte
ne postoje dani.“ Lili duboko uzdiše, maše ka zvezdanom nebu iznad njih.
„Zdravo, mamice. Ovde je sve gore“, kaže promuklim glasom.

12. avgust 2019, 10.15 Viola sedi još malo na tavanu. Čuje kako se kuća
ponovo puni glasovima, smehom i žamorom. Zvuci putuju uz stepenište,
pretvaraju se u toplo milovanje kada joj dopru do ušiju. Gura u stranu
kartonsku kutiju sa isečcima iz novina. Davno je bilo kada je nešto novo
stavila u nju. Prestala je da traži, prestala je da čita, prestala je da se zanima
za ono čime se Lili bavi. To je možda i zbog novina. Kada se sad i pojavi
neka slika, onda su tu samo zločesti tračevi. Lili često nosi sunčane naočare
na fotografijama. Stidljiva je i očigledno se više ne usuđuje da se susretne
sa očima sveta. Nekada su uvek sijale, Liline lepe smeđe oči. Bile su pune
nestašluka i života. Viola ih nije videla mnogo godina. Pita se kako li danas
izgledaju. Da li su oivičene borama, kao i njene. Da li joj očni kapci vise ili
ih je operisala, kao uostalom i mnogi drugi. Sigurno nije, toliko sujetna
nikada nije bila. Ne koliko se Viola seća. Ali možda je postala, život
promeni ljude. Zli mogu postati dobri, srećni mogu postati tužni, lepo može
postati ružno. Čovek retko ostane onakav kakav je bio. Viola ponovo
poseže ka kutiji, ali je prekida nečije dozivanje sa donjeg sprata. Uzima
zalet i ljulja se nekoliko puta u stolici, trska škripi i pucketa. Kada ustane,
stolica se sruši. Viola je ostavlja da leži i polako se vuče ka stepeništu,
prolazi pored svih povađenih uspomena. Silazi, korak po korak, zastaje i
odmara se na svakom stepeniku. Održava ravnotežu pridržavajući se
jednom rukom za drveni zid. Deca i unuci su sada odrasli. Ipak i dalje
ostavljaju cipele razbacane u hodniku. Skuplja ih jednim stopalom, gura
gomilu cipela ka zidu. Pesak ispada i pravi male nanose. Tako je preko leta,
kada se živi blizu mora i dani su ispunjeni kupanjem i životom na plaži.
Traži metlu pipajući iza vrata, ali nije na mestu. „Maj, dođi ovamo, molim
te“, viče. „Možeš li malo da počistiš, inače ćemo uneti pesak na tepihe?“
Maj brzo dolazi. Ali ne radi kako joj Viola kaže. Umesto toga uzima Violu
ispod ruke i vuče je sa sobom. „Mama, malo se opusti“, kaže. „Malo nereda
nikom nije naškodilo. Izgledaće isto za pet minuta. Nema svrhe brisati.“
Konjić za ljuljanje stoji nasred poda u kuhinji, sam se ljuljuška. Neko ga je
zanjihao i polako se usporava. Škriputavi zvuk deluje poznato. Viola se
smeši, sada samo nedostaje jedno dete na njemu. Elena je verovatno
premala, Maj je u pravu. Sedi na ćebetu, poduprta sa nekoliko jastuka i
mlatara ručicama po vazduhu. „Zdravo, dušo“, cvrkuće Viola i pruža svoju
naboranu staru ruku ka njoj. Dodiruje devojčicine ruke, ružičasta koža
deluje nežno na Violinoj hrapavoj. Elen je širom posmatra svojim plavim
očima. Tanka plava kosa joj se ukovrdžala na vlažnom vazduhu. „Želiš li
malo da je držiš, bako?“, pita Sara i podiže detence. Sarina letnja haljina
ima mokre fleke od bikinija, a kosa joj je zalizana kao da je upravo izašla iz
vode. Viola klima glavom, želi. Pruža ruke i prima detetovo telašce, drži ga
tik uz grudi. Ima samo pola godine, ali je već teška. Viola oseća da je ruke
bole nakon samo nekoliko minuta. Tada ljubi lagano Elen u čelo i okreće se
tražeći Saru. „Moraćeš ponovo da je uzmeš, nisam tako jaka kao nekad.
Plašim se da ću je ispustiti.“ Juni žuri tamo. Briše ruke o kecelju i podiže
malenu u naručje. „Prva sam stigla“, radosno kaže i zabada nos u
devojčicine bucmaste obraze. „Baš si divna, divna.“ „Zamisli da si ti sada
baka, a ne ja“, kaže Viola. „Kako to, moja mala Juni?“ Viola okreće pomalo
burmu, potom preplete prste i posmatra svoje ruke, izgledaju veoma staro.
Kao da pripadaju nekom drugom. „Pa ni reč prababa nije tako loša“, kaže
Juni i naginje se nad njom. Prislanja obraz na Violinu kosu. „Starica“,
uzdiše Viola. „Daj, ti si čila. To je u glavi, možeš više da izdržiš nego što
misliš.“ „Da, možda je tako.“ Viola okreće pogled ka prozoru i ka vegetaciji
napolju. Trlja ruku jednu o drugu i malo sedi ćutke, razmišlja. Možda je
tako, možda može da izdrži više nego što misli. „Volela bih da otputujem u
Pariz“, kaže na kraju. Maj zastaje sa nožem. Drži poluoljušten krompir u
ruci. „U Pariz. Je l tamo ona živi? Lili?“ Viola klima glavom. „Umreće,
tako kaže. Jutros me je zvala.“ Krompir skliznu iz Majine ruke, kotrlja se
preko poda i krpare. Juni čuči ispred Violine stolice. Stavlja ruke na njene
noge i gleda je iznenađeno. „Šta kažeš, mama? Da li si poludela? Nisi
stvarno pričala sa Lili, zar ne?“ „Pričala sam.“ „Nakon svih ovih godina“,
tužno kaže Maj. „Šta je htela?“ „Da, o čemu ste pričale, mama? Mora da ste
imale toliko toga da ispričate?“ Viola polako odmahuje glavom. „Uopšte
nismo mnogo“, kaže. „Samo je rekla zbogom. Bio je to kratak razgovor.
Rekla je: Sada ću umreti. A ja sam rekla: Isti je dan kao “ Maj krišom baca
pogled preko ramena ka Juni i Sari. Odmahuju glavom, ni one ne znaju.
„Isti dan kao šta, mama?“

Lili

12. avgust 1958.

Plafon je isflekan. Žute pruge se šire od veće smeđe fleke u jednom uglu.
Lili često leži i gleda u njih, zamišlja da su auto--putevi, da je slobodna i da
može da ode bilo gde. Da je na putu ka avanturi i da je stvarnost u kojoj živi
samo ružni san. Krevet joj žulja leđa, tvrd je i neudoban. Tanki dušek nije
dovoljan da je zaštiti od grubih opruga. Ipak se navikla da prilično dobro
spava. Ali kada leži budna, svuda je boli. Broji linije, one žute. I male fleke,
one malo tamnije. Svaki put je drugi broj, zavisi od vlage, nove tečnosti
koja stalno prodire. Možda je od umivaonika koji propušta vodu na spratu
iznad. Ili još gore, od toaleta. Lili je mnogo puta pitala, ali nikada nije
dobila odgovor. Nikada nije popravljeno. Ispred prozora se prostire more.
Sunčevi zraci svetlucaju po njemu. Čuje šum talasa koji se lome. Zatvor u
Vizbiju ima lep položaj, tik uz more. Kao ruganje onima koji moraju da
sede zatvoreni u tesnim ćelijama i da kroz gvozdenu rešetku posmatraju sve
lepo tamo napolju. Lili je jedna od njih. Jedna od tih zlih, groznih. Duboko
udiše, vreme veoma sporo prolazi. Uvek tako jezivo polako. Dvanaest
meseci će tu sedeti, deset je već prošlo. Uno Engstrem je u ćeliji do nje.
Komuniciraju tako što kucaju u zid. Jedno kucanje za zdravo, dva za suze,
tri za ljubav. Ali ponekad ona kuca samo nasumice, pravi dve tmurne
melodije koje putuju kroz kameni zid i dopiru do njega. Prave društvo jedno
drugom u samoći. Lilin stomak se zgrči uvek kada pomisli zašto je tu. Kada
pomisli na to šta je uradila. Tada ne može da spava, ni da jede. Sramota se
teško podnosi. Sva Unova pisma koja joj je slao. Ljubavne reči. Tuga. I
onda instrukcije. Delovalo je veoma nevino od početka, nikada kao krivično
delo. Samo mu je pomagala. Sa njegovom fabrikom alkohola u podrumu.
Samo ona je imala ključ, održavala je sve što je imalo veze sa
proizvodnjom. Alvin se brinuo o prodaji. Ostavljao je prazne boce, a ona ih
je punila. Ali to policija ne zna. Misle da je sama bila u tome. Jedan čuvar
je pročitao jedno od Engstremovih pisama upućenih njoj, koje je držao u
svojoj ćeliji. Izvršili su pretres stana u Peglici i našli su alkohol i kazan.
Srećom, Engstrem nikada nije pomenuo Alvina kada je pisao. Instrukcije su
uvek bile kratke, sažete u nešto malo tačaka, nakon svih reči o tuzi, čežnji i
ljubavi. Lili je odmah priznala. Nije joj preostalo ništa drugo. I pokazala je
ključ koji je nosila oko vrata. Zaklela se da je jedino ona imala pristup sobi.
Da Viola nije ništa znala sve vreme, da je mislila da je to samo ostava sa
Engstremovim starim stvarima. Održano je suđenje i osuđena je zbog
nelegalne proizvodnje alkohola i prodaje maloletnicima. Alvin i Viola su
saslušani. Lagali su, na to ih je naterala. I sada je tu. U zatvoru, potpuno
sama. Dani prolaze veoma sporo. Posvećuje ih razmišljanju šta će da radi
kada izađe. I pita se kako je Violi u restoranu. I da li se stvarno tako dobro
snalazi kao što kaže. Dva, tri, četiri nekoliko novih crta je isplivalo na
plafonu. Zvecka u hodniku i Lili se brzo pridiže, okrenuta ka vratima.
Prepoznaje zvuk velikog svežnja ključeva koji čuvar nosi na svom pojasu.
Ali ovoga puta ne želi on da razgovara sa njom. Kada se vrata otvore, ulazi
Viola.

„Sreda!“, uzvikuje Lili. „Moj omiljeni dan.“

Baca se Violi u naručje, čvrsto je grli i ne želi nikada da je pusti. Uvlači

njen parfem u nozdrve. Divno miriše. Viola se ispetljava i spušta na krevet
korpu koju nosi preko ruke. Lili je odmah tu i grabi slatkiše. Zemičke, hleb,
marmeladu, sirove šargarepe, jabuke, lešnike. Tu je i jedno pismo. Lili ga
okreće i obrće. Pritiska ga uz grudi. „Baš ludo. Da živite tik jedno pored
drugog i da ipak morate da pišete pisma“, kaže Viola. „Da, srećom imamo
tebe. Da si tako dobra. Možeš li da mu dostaviš moj odgovor?“ „Da,
uradiću to kada odem, kao i obično. Čuvar mi dozvoljava da ga gurnem
ispod njegovih vrata. On stane ispred mene tako da niko drugi ne vidi.“
„Jesi li ga podmitila poljupcima?“ „Poljupcima! Ne, stvarno nisam.“ „Ah
da, ti ljubiš, valjda, samo mog brata. Kako vam ide?“ „On se još uvek drži
podalje. Tata mu ne dozvoljava da se približi. Poludeo bi kada bi znao da
sam ovde. Kaže da Valeova deca samo donose probleme.“ „I jeste tako.“
„Da, pretpostavljam.“ „Ali me ipak voliš?“ Viola klima glavom i dodaje
jednu zemičku Lili. I ona uzima jednu, trpa veliko parče u usta i polako
žvaće. „Mm. Nemaš mamu, neko te mora voleti, šta god da radiš.“ „Sreća
što imam tebe“, kaže Lili sasvim punih usta. Nekoliko mrvica ispada, hvata
ih rukom i vraća nazad. „Prvo jedi, pa ćemo posle pričati“, kaže Viola uz
osmeh. „Ovde si postala divlja.“ Lili ne mari za nju. Blebeće dalje.
Istovremeno jede i razgovara. Ne mari za to da treba da žvaće zatvorenih
usta. „Šta kažu ljudi? Priča li se još uvek?“ Lili izgleda ozbiljno. Briše malo
prah-šećer sa jednog kraja usana i nervozno čeka da Viola odgovori. „Daj
kaži. Vidim po tebi da se svašta priča“, nastavlja kada Viola ne odgovara.
„Ima puno tračeva“, nevoljno priznaje Viola. „Pisma koja ti piše, ona koje
je policija pronašla. Neko je, kažu, pustio da procure informacije tako što je
ispričao šta je u pismima.“ Lili stidljivo klima glavom, vrelina joj raste po
obrazima. „Znači sada svi znaju? I tata?“ Viola klima glavom. „Mislim. Ali
ne slušam baš detaljno šta narod govori. Ne tračare svi. Mnogima
nedostaješ. Oficiri pitaju za tebe.“ Lili popravlja košulju, ispravlja široki
materijal preko stomaka. Prevelik joj je, seže joj do butina. „Eh da me sada
vide“, kaže. „Podjednako si fina kao i obično. I znaš, pre neki dan je
dolazio jedan elegantan muškarac iz Stokholma i pitao se kada ćeš pevati
sledeći put. Rekao je da te je čuo pre godinu dana i da te nikada neće
zaboraviti. Radi tebe je ponovo doputovao u Vizbi.“ „Radi mene. Jesi li
sigurna?“ Lili malo tralače. „Eh, koliko čeznem za tim da mogu ponovo da
pevam.“ „Uskoro ćeš moći, imaš i dalje posao. Ja odlučujem, ne tata.“
„Nisi, valjda, rekla tom čoveku da sam ovde, u zatvoru?“ „Ma ne. Zavirila
sam u kalendar i rekla da je tvoj sledeći prvi planirani nastup u decembru.
Da si na turneji i da ne znam kada ćeš ponovo doći kući.“ „Lažljivice. Šta je
onda rekao?“ „Izgledao je zapanjeno. A potom mi je dao posetnicu sa
adresom i brojem telefona.“ Lili pretura po korpi. „Je li ovde? Mogu da mu
pišem. Saznaj ko je on. Šta ako je poznat? Šta ako ima neki lep restoran u
Stokholmu u kome mogu da pevam?“ „Nema lepšeg restorana od Peglice.
Ne nameravaš, valjda, da me napustiš?“ „Ne, naravno da ne. Čeznem da
ponovo počnem da radim. Da pobegnem od ovog mesta. Koliko opasno,
zapravo, može da bude da se kuva malo alkohola?“ „Bilo je glupo, moraš
priznati? I dalje ne verujem da si ti to učinila.“ „Engstrem mi je pomagao,
pa sam ja pomagala njemu. Trebalo bi i on da izađe. Mislim da nije ništa
gore učinio od alkohola. Stvarni ubica se još uvek šeta slobodan. Čuvaj se
kada ideš kući uveče.“ Viola trpa ruku u džep i vadi jednu tanku bledožutu
sveću sa božićne jelke. Stavlja je u mali mesingani svećnjak, koji odlaže na
Lilin noćni stočić. „Čuvar mi je, nažalost, oduzeo šibice kada je proveravao
korpu. Ali mi je u svakom slučaju dozvolio sveću. Moraš da se pretvaraš da
gori večeras kada se smrači.“ Lili prvo ne razume, mršti čelo. „Danas je
dvanaesti“, kaže Viola. „Stureov rođendan“, kaže Lili. Uzima mali svećnjak
u ruku i vrti ga. „Da, to je taj dan. Zar ne možemo da zamislimo da je sad
upaljena dok si ti ovde i dok smo zajedno? Ne želim da mislim na tužne
stvari kada sam sama.“

Lili se popela na prozorsku dasku kada je Viola otišla. Vidi je da izlazi kroz
kapiju, dva sprata dole. Prati je pogledom dok odlazi i poletno maše kada
okrene lice preko ramena i gleda gore ka Lilinom prozoru. Ali Viola ne
uzvraća mahanjem. Ne može da se vidi kroz sjajno prozorsko okno iza
rešetaka, pa ne primećuje da Lili toliko frenetično maše rukom da je na
kraju zaboli zglob. Suze joj liju niz obraze kada samoća ponovo prodre u
tesni prostor. Viola je posećuje svake srede. Nije ljuta na nju. Čuvala je u
sebi tajnu o Engstremovoj ostavi nekoliko meseci pre nego što je policija
ipak na kraju odlučila da otkrije sve. Ona je prava prijateljica. I kada je
videla koliko je Lili smršala, počela je da joj donosi hranu. Zapravo to nije
dozvoljeno, ali čuvar je bio školski drug Liline mame pa dozvoljava da
prođe a da ništa ne kaže. Hrana u zatvoru je veoma bljutava i sumorna, ne
dobija ništa na kilaži ma koliko da pokušava. Krije slatkiše koje Viola
donese u jedan ugao kreveta, ispod dušeka. Hleb i zemičke se spljošte, ali
ipak imaju božanstven ukus. Skače dole s prozora i uzima zemičku, a
potom se ponovo sklupčava na prozoru. Voli tu da sedi i gleda more i
ribarske brodiće u luci sa zastavama za obeležavanje ribarske mreže, i
staklene bove i drvena korita. Prostor na kom to posmatra joj je taman. Grli
svoja kolena i posmatra namreškanu vodenu površinu. Duva vetar i bela
pena talasa sija na jarkom kontrastu tamnoplavog mora. Ali ne može da
oseti vetar na svojoj koži. Može samo da ga vidi i pati zbog toga. Sama u
tihoj hladnoj sobi. More je veoma blizu, a ipak toliko daleko. Prvo je leto u
Lilinom životu kada joj nije dozvoljeno da zaroni u talase niti da pomogne
Valeu da donese mreže sa ribom. Nije joj čak ni dozvoljeno da umoči prste
u vodu. Zatvorski tuš ima samo hladnu vodu i ne sme da ga koristi više od
dva puta nedeljno. Tada uzima luksuzni sapun koji je Viola uspela da joj
prokrijumčari. Veoma lepo miriše, veoma čisto. Lili ga koristi za celo telo i
za kosu. Između kupanja mora da podnese da joj koža bude lepljiva i
prljava. Kuckanje u zid prekida samoću. Četiri brza. Dobio sam tvoje
pismo, znače. Ona žuri do zida i odgovara sa četiri podjednako brza. Ja sam
dobila tvoje. Lili se skuplja u krevetu i vadi pismo, iznova ga čita. On piše
veoma zanimljivo, ona se glasno smeje. On joj piše pričicu o mišu koji živi
u ćeliji ispod njegovog kreveta. Tvrdi da je postao pitom i da govori. Zove
se Herbert Karlson i ima toliko mnogo zanimljivih stvari da ispriča o tome
ko je živeo u ćeliji pre Engstrema. Mora da je najstariji i najpametniji mišić
na svetu. Lili u mašti vidi miša ispred sebe. Ima crvenu košuljicu i kratke
plave pantalone sa rupom za dugački rep. Čita i kikoće se. Uno ovoga puta
ne piše mnogo o nečemu drugom. Samo masu koještarija o izmišljenom
malom mišu i nekim nevaljalcima. Ali to na trenutak rasteruje sumorne
misli. Lili je zahvalna zbog toga. Kada čuvar bude došao, ponoviće ono što
je rekla već mnogo puta ranije. Da Engstrem nije mogao da ubije tu ženu,
da je bio zajedno sa njom čitave večeri. Sada može da ispriča. Sada kad svi
znaju. Jednog dana će je saslušati. Jednog dana će oboje ponovo moći da
izađu na slobodu.

12. avgust 2019, 10.25 „Isti dan kao šta, mama?“ Maj, Juni i Sara sve
zajedno gledaju radoznalo u nju. Žele da im ispriča. Ali Viola ne zna odakle
da počne. Prstima pipka belu korpu, onu u kojoj je Juni nekada ležala kada
je bila bespomoćna mala beba. Dugo nije pričala o Lili, možda je isto tako
dobro i da se uzdrži. Nakašljava se i ponovo privlači ruku uz sebe. Steže je
uz drugu, pa ih spušta na koleno. „Mora da je to bilo 1948. Zar je zaista bilo
tako davno?“ Viola ućuti i krišom baca pogled kroz prozor, nestaje u
mislima zabrinuto naboravši čelo. „Tada si imala devet godina, mama. Da li
se nešto tada dogodilo?“, pita Maj i seda na stolicu pored nje. Nalakćuje se
na sto i naslanja glavu na jednu ruku. „Da, tako je. Imale smo devet godina.
Tada je umrla Lilina mama u krevetu, kada se Sture rodio.“ „Sture koji je
radio u Iki, Sonjin brat? Onaj što se uvek šalio sa mnom?“, pita Juni. Stoji
naslonjena na šank, prekrštenih ruku. Sara sedi na podu i igra se sa Elen,
zvecka zvečkom zbog koje malo dete povremeno prasne u smeh. Podseća je
na njega, na Sturea, koga je Viola uvek nosala unaokolo. Ista ćelava glava,
iste smeđe bademaste oči. Neke bebe liče jedna na drugu. „Da, tačno“,
kaže. „Mali slatki Sture. Ovde je živeo ranije, u komšijskoj kući. O, što je
znao da pravi nestašluke i da se igra sa vama kada ste bile male. Ali možda
se toga ne sećate?“ „Da, obično se igrao žmurke sa nama ovde u dvorištu.
Sećam se, sada kada to kažeš. Ali nije bio baš sitan.“ „Nije, s godinama se
poprilično popravio. Ali je bio tanušan kao dete, teško je u to poverovati“,
smeje se Viola. „Ipak je lepo na neki način. Da je Lili možda umrla na
godišnjicu smrti svoje mame“, kaže Juni i prilazi Violi. Obema rukama joj
obujmi ramena, pritiska lice uz nju. Viola je tapše po obrazu. „Uh, smrt,
valjda, nikada nije lepa? Samo je tužna. Odvratna. Užasna.“ Viola dobija
nešto tužno u pogledu, malo se ujeda za usnu pre nego što nastavi. „Čitavog
svog života sam čeznula da je ponovo sretnem, da mogu da razgovaram sa
njom. Ima toliko mnogo pitanja na koja nikada nisam dobila odgovor.“
„Koja su to pitanja? Je l nešto ostalo nedorečeno između vas?“, kaže Maj i
grli Violu rukom s druge strane. Violine obe ćerke su blizu nje, nije sama.
Ona hvata njihove ruke, drži ih čvrsto. „Uvek ima toga. Prijatelj koji je
blizak nikada se ne zaboravlja, nema veze koliko retko se viđa. Uvek je bila
ovde, u mom srcu. Svih ovih godina. I sada će “ Reči zapinju u Violinom
grlu. Bori se za dah. „ postati uspomena.“ „Ima li porodicu? Šta je rekla
kada je zvala?“ Viola vrti glavom. „Skoro ništa nije rekla. A ja se nisam
setila da pitam. Samo je rekla zbogom. Obično smo slavile ovaj dan, radile
smo to mnogo godina. Zvale smo ga godišnjica smrti.“ „Zvuči tužno“, Sara
je podigla Elen na kuk, ljulja je u ritmu sa jedne na drugu stranu. Kao ples
uz muziku koju niko ne može da čuje. „Obično smo palile sveće i
razmišljale malo više o anđelima.“ Maj zvecka kutijom za šibice. „Pa
možemo i mi to da uradimo. Možemo da zapalimo sveću za Lili sada, da
zajedno otpevamo neku od njenih pesama. Ima toliko mnogo dobrih,
slušam je ponekad kada radim. Ima je na Spotifaju.“ „Ali to nije dovoljno,
želim da je sretnem. Ne želim da ovo bude kraj. Još nisam spremna, ne
želim da umrem.“ „Ali valjda nećeš umreti, mama?“ Juni se još više pripija
uz nju. „Da. Sledeća sam ja, na mene je red.“ Sara pokušava da stavi Elen
da joj sedne u krilo, ali Viola je ne želi. Rukom gura dete i ljulja se napred-
nazad, uzima zalet da bi ustala. „Saro“, odlučno kaže i lupa rukom po
trpezarijskom stolu. „Ti si pametna. Možeš li da mi rezervišeš avionsku
kartu za Pariz? Odmah, za danas. Imam novac, mnogo novca. Moram da
odem tamo.“ Zbunjeno se gledaju. Maj, Juni i Sara. „Kako misliš? Sada? U
Pariz?“, pita Juni. „Ne možeš, mama prestara si“, kaže Maj. „Uopšte nije“,
kaže Juni. „Znači, misliš da mama treba da putuje u Pariz, sama, sada?“,
buni se Maj i podiže obrve. „Pa možemo i mi da idemo sa njom. Imamo
odmor i oduvek sam htela da vidim Pariz. Uradi kako ona kaže, Saro,
pronađi joj let. Već je kasno. Mama, gde ti je platna kartica?“ Juni odskače
sa stolice. Razdragana je zbog misli o putovanju, čitavo lice joj sija. Viola
se odvlači do šanka i donosi crnu torbicu koja tamo stoji. Vadi novčanik i iz
njega crvenu platnu karticu. Sara je duboko utonula u ekran telefona. Njena
kestenjasta kosa poput bakra svetluca na suncu koje ulazi kroz prozor, pala
je napred i skriva joj lice. Malo zatim zadene je iza uva i gleda u Violu.
„Zapravo može, bako. Ima jedan avion za Stokholm odmah posle dvanaest.
Za nešto manje od dva sata. I sa Arlande postoje dva odlaska za Pariz na
koja stižemo.“ „Onda idemo! Rezerviši!“ Juni je već krenula uz stepenice.
Tabana po stepenicima dok trči. Reči se prelivaju i prelaze u melodiju koja
deluje kao tralakanje. „Elen je veoma mala“, neodlučno kaže Sara. „Moram
da pitam Niklasa, možda će da uzme slobodno i da dođe ovamo nekoliko
dana.“ „Zabole te za njega, može da ostane kući i da radi. Ali ja nemam
pasoš. Imate li vi?“, pita Maj. Sara klima glavom. „Da, začudo. Podigla sam
nove pasoše pre nego što smo doputovale ovamo. Putovaćemo na jesen. Ali
moguće je srediti privremene na Arlandi pa to nije nikakav problem.“ Viola
je takođe krenula na sprat. Okreće se u hodniku, pridržava se za dovratak i
zaviruje unutra. „Požurite da se spakujete. Ponesite haljine. U Parizu treba
biti fin“, cvrkuće.

Viola

12. avgust 1959.

Viola traži Lili. U kuhinji, u podrumu, po dvorištu. Čeka je da se vrati sa

krompirom koji ju je zamolila da donese. Ali Lili je to verovatno zaboravila
jer je Viola zatiče u praznoj trpezariji. Tamo sedi, skupljena na klavirskoj
stolici tužno zuri u zid. Pogled joj je staklast, izgleda skoro kao da spava.
Leđa su joj povijena, a lice ispijeno. Nekada pune jagodice sada joj štrče
kao noževi. Veoma je smršala. Izgleda da je nestala iskra života tokom
meseci provedenih u zatvoru, ponekad deluje kao da veruje da je još uvek
tamo zaključana. Lili drži nešto u ruci. Viola joj prilazi bliže. To je jedna
fotografija. Predstavlja njenu porodicu. Mamu, tatu i svu decu u različitim
uzrastima. Sede tik jedno uz drugo na stepeništu ispred kuće. Lili je u
sredini. Viola pažljivo uzima sliku iz njene ruke. „Sture nedostaje“,
promrmlja Lili. „Nemam nijednu sliku čitave porodice. Nikada nismo živeli
u isto vreme.“ „Zar ne postoji nijedna kada je bio u njenom stomaku?“ „Ne
postoji. Trebalo bi da postoji. Tužno je što je nema.“ „Život je ponekad
strašno tužan.“ „Mislim da je tužan sve vreme“, kaže Lili i ustaje. Briše oči
keceljom, trlja ih jako, tako da koža postaje crvena. „Ali nije njegova
greška. Dobiće novi bicikl od mene“, odlučno nastavlja. „Šta? Kupila si
bicikl?“ „Nisam, naravno da nisam. Nemam novca. Ali jednog dana će
dobiti, to mu je najveća želja.“ „Možda možemo da napabirčimo pare.
Mogu da dodam malo. I mama i tata žele sigurno da učestvuju. Možemo da
pokušamo da nađemo jedan polovan.“ „Crveni.“ „Pa to i nije baš neka boja
za dečaka?“ „Sigurno jeste. Crvena je savršena boja za Sturea. Crvena kao
sva ona krv koja je istekla kada se rodio.“ „Uh, ne govori tako. Mislila sam
da si rekla da nije njegova greška?“, zadrhti Viola i seća se kante sa krpama.
„Ne budi toliko jeziva.“ Lili pušta prste da lutaju po dirkama klavira.
Improvizuje malu jednostavnu melodiju i pevuši u sopstvenom ritmu.
Nestaje u muzici. Viola je pušta u miru i nastavlja sa svojim obavezama.
Lili ostaje i dalje da sedi, malo zatim prestaje da svira i peva i ponovo zuri u
zid. Kada Viola prođe pored nje, podiže pogled. „Nikada ne znam šta da
mislim o tom detetu. S jedne strane ga mrzim što mi je uzeo mamu. Ali s
druge ga volim, jer ne postoji nijedno drugo dete koje se krasnije smeje od
malog Sturea.“ Viola briše krpom jedan od stolova. Zastaje u pokretu,
pomera rukom malo kose sa čela. „Neki dani su naporni, to razumem“,
kaže. „Ali kad se radi o Stureu, ma moraš da ga voliš sve vreme, svakog
dana, svake sekunde. To je jedino ispravno.“ Lili udara dirke prstima obe
ruke. Tonovi se seku, stvaraju buku. „Eh, nemam uopšte novca. To je samo
jedna ideja“, kaže kada se zvuk na kraju prekida. Viola krišom baca pogled
ka satu iznad kuhinjskog ulaza. Još nekoliko sati pre nego što gosti za
večeru počnu da dolaze. „Dobra je to ideja“, kaže. „Dođi, idemo da nađemo
bicikl za njega. Možemo da pozajmimo malo novca iz sefa. Pa ćemo ga
vratiti čim budemo mogle.“ Lili podiže pogled, jedan ugao usana se malo
trza, pomera se nagore. „On će biti presrećan. Pokušaću da otpevam za
malo više bakšiša, ako budem mogla.“ „Naravno da ćeš moći. Hajde sada,
idemo.“ Kada otvore vrata i izađu na ulicu, zapahne ih talas toplote. Nebo
je tamnoplavo, takvo je bilo skoro svih dana ovog leta. Sve se veoma
osušilo, čak su i ruže koje se penju po svetložutoj kamenoj fasadi uvele.
Tako, inače, ne bi bilo sve do jeseni. Viola rasejano sklanja neko smeđe
lišće, ruka joj je ubrzo puna. Posipa ga za sobom duž puta, kovitla se usput
na slabom letnjem vetru. Penju se uzbrdo uz Adelgatan. Prodavnica bicikala
se nalazi u jednoj beloj kućici u sokaku malo unapred. U unutrašnjem
dvorištu stoje uredno poređani polovni bicikli. Muški bicikli na jednoj, a
ženski na drugoj strani. „Ni Sonja ni Rusa nemaju bicikl. Možda će biti
nepravedno ako ga Sture dobije“, kaže Lili i stavlja ruku na upravljač.
Bicikl kod kog je zastala je tamnocrven. Malo je zarđao, ali smeđecrveno se
lepo stapa sa originalnom bojom. Viola se malo odmakne i gleda ga sa
strane. „Fin je. Ali možda treba da kupimo ženski bicikl. Pa da ga Rusa i
Sonja isto mogu pozajmiti“, kaže i prilazi crvenom biciklu koji stoji na
drugoj strani. Stavlja jednu ruku na sedlo, a drugu na upravljač. Pomera
bicikl napred-nazad. Ne škripi, ne čuje se ništa. Lili još uvek stoji kod
muškog bicikla. Smeši se vlasniku prodavnice kada on izlazi iz radnje. On
prilazi, drži bradu visoko. „Ne prodajemo sigurno nikakve bicikle
zatvorskim ptičicama i razvratnicama“, sikće i zuri u Lili. Ona se vrpolji,
kao da zbog njegovih reči više ne može mirno da stoji. Viola odlaže bicikl i
gura nogaru. Pušta ga tako brzo da se zaševrdao i pao na zemlju. „Ali
poštenijim vlasnicama restorana nadam se da prodaješ“, odlučno kaže i
pruža svežanj novčanica. Uzima ih iz njene ruke i tiho broji. Lili odlazi
odatle. Trčeći napušta dvorište i nestaje iza ugla. „Da li je ono stvarno bilo
neophodno?“, prasnu Viola na prodavca bicikala. „Lili je dobra osoba,
plemenita i pristojna. Ko ne peče alkohol kod kuće? I ti to sigurno radiš.
Jedina razlika je u tome što ti još nisi uhvaćen.“ On se grohotom nasmeje.
„Alkohol je verovatno bio najmanji problem. Kažu da je pomogla
Engstremu da da, znaš. Sa tom ženom.“ „Da je Lili to uradila?“ Viola se
toliko naljutila da cupka nogom. Sikće na njega. „To su samo zlonamerne
priče, kakva korist od takvih laži? Trebalo bi da te bude sramota.“ „Ne
sklapam poslove sa probisvetima. Jednostavno je tako. A ona devojka je
probisvet. Verovatno nijedno od Valeove dece nije normalno, nakon
onakvog odrastanja.“ „Tako kažeš. E pa, onda mogu da ti kažem da grešiš.
Baš strašno grešiš. A danas nećeš prodati nijedan bicikl.“ Grabi novčanice i
vraća ih nazad u džep. Fini crveni bicikl ostaje na kaldrmi. Okreće mu leđa
i odlazi što brže može. Ispred stoji Lili i čeka, naslonjena na jedan kameni
zid. Viola je hvata za ruku i vuče je sa sobom. „Nikada ovde neću biti
prihvaćena. Nema nikakvog smisla ni pokušavati“, kaže Lili i približava se,
stavlja glavu na Violino rame. „Možda i jesam zla, kao što kažu da jesam.
Što sam bila sa Unom. Sa ubicom.“ Viola izgleda iznenađeno. „Misliš li da
je on to uradio? Uvek si govorila da je nevin.“ „Ne znam više šta da mislim.
Ne mogu da zamislim da da je uradio nešto kasnije uveče, možeš li ti?“
„Ne“, teši Viola i mazi je po obrazu. Polako se vraćaju nazad Ulicom
Adelsgatan. Ruka u ruci. Obe osećaju poglede, ali se prave da ih ne
primećuju. Ljudi pričaju o njima, šapuću. Neko čak i upire prstom. Lili ide
uzdignute glave. „Restoranu će biti bolje bez mene. Imamo sada manje
gostiju. Trebalo bi da me izbaciš“, odjednom kaže i pušta Violinu ruku.
Viola je traži pipajući, pokušava još da je zadrži. Ali Lili je već prekrstila
ruke preko grudi. „Naravno da te neću izbaciti“, kaže Viola. „Umrla bih bez
tebe. Bilo je jezivo kada si bila u zatvoru.“ „Zatvor. Uh, čuješ li koliko loše
to zvuči. Zamisli da sam tamo bila, svih ovih meseci.“ „Divno od tebe što si
zaštitila Alvina. I mene. Srećni smo zbog toga.“ Lili se brzo skriva iza
Violinih leđa. Ali prekasno je. Već je otkrivena. Ema Engstrem se
približava, sa dvoje dece u rukama. Zastaju i zure u Violu i Lili. Najmanje
dete hvata zalet čitavim gornjim delom tela, potom pljuje veliki ispljuvak
podno njihovih nogu. Viola se susreće sa pogledom žene baš kada ona
mimikom izgovara reč ološ. Potom odlazi odatle. „Je li otišla?“, šapuće Lili,
još uvek licem pritisnutim uz njena leđa. Viola je zahvalna što Lili nije ništa
videla od onog što se desilo. „Da, sad je otišla.“ „Uh. Jadna. Trebalo bi da
bude zahvalna što sam pokušala da ga oslobodim. Šteta što mi ne veruju.“
„Istina će sigurno izaći na videlo, možda će pronaći krivca jednog dana. I
onda ćete moći da budete zajedno. Ali moram da kažem da je malo star za
tebe.“ „Aha. A malo ima i ženu.“ Lili se smeje kada izgovara tu poslednju
reč, usred sve ojađenosti. Viola je ponovo privlači uz sebe, ponovo stavlja
svoju ruku pod njenu. „Dušo, nije lako. Možeš malo da pevaš na ručku.
Onako kao što si imala običaj. Uvek si veoma srećna kada pevaš.“ Lili
drhti, odmahuje glavom. „Neću, dođavola. Nikada više neću pevati, ni
jedan jedini ton.“ „Ti? Nećeš pevati? Sad si skroz ćaknuta. Samo da prođe
pet minuta pa ćeš ponovo pevušiti. Nikada nećeš moći da ne zapevaš. Ma ti
pevaš čak i kada pričaš.“ Viola ugleda Nilsa niz padinu, poletno mu maše.
On nosi gajbu sa povrćem. Kada pokušava da uzvrati mahanjem iz nje
ispada nekoliko glavica kupusa. Kotrljaju se niz padinu, poskakuju po
neravnoj kaldrmi. Lili i Viola trče za njima, smeju se i igraju se šuge sa
povrćem. Na kraju su sve pokupile. Kada ih Lili unosi u kuhinju, sa
buktećim crvenilom po mršavim obrazima, Viola se šunja do kancelarije i
poziva Gunara. Pita ga može li da svrati na biciklu do restorana nakratko,
da smisli da svira tako da Lili može da peva.
Gunar ubrzo stiže, uvek je tu kada ga Viola zamoli za nešto, šta god to bilo.
Dolazi vozeći punom brzinom niz padinu i zanosi kada naglo zakoči ispred
Peglice i naslanja bicikl na zid kuće, ne zaključava ga. Viola ostaje napolju i
čeka, ona ga pozdravlja zagrljajem. Tik uz njegov obraz šapuće mu da
odsvira Lilinu omiljenu pesmu, da počne odmah, da je ne čeka. Viola ne
mora da kaže koja je to pesma, Gunar zna. Ide pravo do klavira i stavlja obe
ruke na dirke. Jaki tonovi koje stvaraju njegovi prsti primoravaju goste da
zastanu u pola razgovora i da slušaju. Izabrao je Sinatrin All the way. Nije
prošlo mnogo vremena dok Lili nije radoznalo provirila kroz vrata kuhinje.
Gunar podiže jednu ruku i maše joj, melodija posrće. Lili se saginje, ali
Viola stoji odmah iza nje tako da ne može da pobegne. Gura je kroz vrata.
„Rekla sam da ne nameravam da pevam“, buni se Lili. Malo preglasno,
najbliži gosti za večeru je čuju i okreću se. „Hajde uradi to zbog tvoje
mame“, kaže Viola. „Danas je njen dan, razmisli o tome. Napni se koliko
god možeš tako da tonovi dopru sve do neba.“ Dve osobe ustaju i odlaze.
Možda su gotovi? Viola se nada. Gleda preko polupraznog lokala. Smeši se
i klima glavom gostima dok istovremeno gura Lili ka klaviru. Odlazi na
kraju svojevoljno, ali neodlučnim koracima. Gunar kreće sve iz početka, a
Lili već počinje da peva kada je na pola puta do njega. When somebody
loves you Prvo blago i nesigurno, s pogledom pričvršćenim za izgrebani
drveni pod. Ali dok reči napuštaju njene usne, intenzitet se povećava. Njen
glas je jak, snažan. Stavlja jednu ruku na klavir, zatvara oči i peva iz srca.
Pomera telo u skladu sa jasnim lepim tonovima. Viola seda na stolicu za
jednim od praznih stolova. Uživa dok ponovo sluša svoju drugaricu. Mnogo
vremena je prošlo. Pevala je jednom, baš kada je napustila zatvor. Ali
publika se nije pojavila i ona je plačući zaspala kod Violine kuće. Ovoga
puta nema nikoga ko ustaje i odlazi. Svi još uvek sede i kada se pesma
završi, Lili i Gunara sreću aplauzi. Nešto se zapalilo u Lilinim očima, jedna
nada, jedna radost. Viola je dugo nije videla tako srećnu. Gunar ponovo
zasvira. Lili pevuši u početku, igra se tonovima bez reči. Igra, ritam živi u
njoj. Vrata se otvaraju i zatvaraju. Sve više ljudi ulazi da sluša. Muzika se
čuje napolju na ulici, širi se sa vetrom po uskim uličicama. Viola prima
goste i smešta ih za slobodne stolove, neki za koje nema mesta moraju da
stoje duž zidova malog lokala. Dupke je puno. I toplo. Od toplote im
izbijaju graške znoja po čelu. Viola se probija i otvara nekoliko prozora.
Lili priča sa publikom između pesama. Smeje se, šali se. Pita Violu da li
peva toliko loše pa želi da skoči s prozora. Viola oseća vrelinu po obrazima
dok su svi pogledi upereni u nju. Nekoliko vojnika sedi za jednim stolom.
Razgovaraju, deluje da ne slušaju muziku. Postaju sve glasniji. Prekidaju
Lilinu pesmu. Viola im neupadljivo prilazi i moli ih da budu malo tiši. Ali
ne mare za nju. Ona zastaje, ne može da izbegne da ne čuje njihovu
konverzaciju. „Ova mala droca ima mnogo talenata, ume i da peva“, kaže
jedan. Viola se koči. „A ne samo da se udvara ubici.“ Uzima im skroz
ostrugane tanjire. Treska kada ih slaže jedan na drugi. „Budite malo tiši,
inače ćete morati da napustite restoran. Ometate muziku“, odlučno kaže. Ali
nije uspela da utiša muškarce, pre je obrnuto. „Da li je Engstrem plaćao za
pola sata ili sat?“, viče jedan od njih. Ustaje. „Njemu je verovatno potrebno
samo petnaest minuta, možeš da mu daš popust“, uzvikuje drugi. Lili naglo
prestaje da peva, stoji kao skamenjena sa ustima lagano otvorenim. Iza nje
Gunar nastavlja da svira. On zapinje, udara po klaviru, melodija je sve
žustrija. „Hajde da te vidimo, šećeru, igraj za nas“, kaže muškarac koji još
uvek stoji. Počinju neskladno da tapšu rukama. Muškarac koji stoji maše
jednom presavijenom novčanicom. „Ples u skidanje“, predlaže i pruža
nekoliko nesigurnih koraka. Pokušava da joj strpa novčanicu u dekolte. Lili
se grčevito brani štiteći se rukama. Gunaru je dosta. „Napolje odavde“,
dreči, pa potom udara prstima po dirkama tako da odzvanja u svim
tonovima. Netremice zuri u muškarca. Žagor ispunjava trpezariju, gosti
pričaju i smeju se. Lili postiđeno izleće iz lokala, probija se pored Viole.
Ona želi da trči za njom, da je zaustavi, ali ne može da ostavi restoran.
Zastaje na vratima gde čuje kako Lili rida i vidi je kako nestaje u daljini,
trči što brže može preko kaldrme. Zove Alvina i moli ga da požuri kući kod
Valea. Potom počinje da isteruje goste na ulicu. „Sada zatvaramo,
dobrodošli ste sutra“, neprekidno ponavlja.

Trenutak kasnije i Viola i Alvin stoje ispred Lilinih vrata. Kucali su

nekoliko puta, vukli za bravu. Ali Lili se zaključala i odbija da im otvori.
Na kraju odustaju. Alvin se srozava na pod, leđima uz vrata. „U pravu je.
Ovde nikada neće biti ponovo prihvaćena. Ostrvo je premalo. Uvek će se
tračariti i pričati“, rezignirano kaže. „Pusti da prođe malo vremena. Narod
će zaboraviti.“ Pričaju što tiše mogu da ih niko ne bi čuo. Viola sedi tik uz
njega. Alvin drži ruke ispred lica, šiške vise preko ruku. „Mora samo da
nauči da to ignoriše. Da se pretvara kao da je se ne tiče. Oni starci će biti
izbačeni, ne Lili“, teši ga Viola i naslanja glavu na Alvinovo rame. Oseća
njegovu toplotu, kao da zrači iz njegovog tela. Njegov miris joj uliva
sigurnost. Davno je bilo kada je bila veoma blizu njega, davno je bilo kada
su razgovarali. „Lako je tebi da to kažeš. Ne razumeš kako je nama.
Valeova deca su se oduvek borila protiv svih okolnosti.“ Viola prstima
dodiruje njegovu ruku, upliće svoje prste u njegove. On ih pomera,
odmahuje glavom. „Prestani. Ne možemo. Obećao sam tvom tati“, kaže i
skreće pogled. Viola steže ruke na grudima. Sede ćutke na trenutak,
podjednako blizu kao i pre. Viola se seća Lilinih golih stopala, svih leta
kada nije imala nikakve sandale. Seća se odeće koja je nasleđena i uvek je
bila puna zakrpa kada bi dospela do Sturea. Kako su Lili uvek zadirkivali u
školi dok bi Viola izbegla porugu. „Zašto si bio primoran da uvučeš Lili u
alkohol i sve to?“ Alvin se pomera nekoliko centimetara da izbegne dodir s
njom. Izgleda uzbuđen. „Ja? Ne krivi mene, sama je izabrala. Ona se
spanđala sa Engstremom. Uopšte ne verujem da je bila zaljubljena u njega,
samo je htela da joj dozvoli da peva.“ „Nepravedno je da i ovo doživljava.
Veoma je dobra.“ „Sama je birala. Ima odgovornost, uvek to čovek ima.“
„Imaš i ti. A ipak si dozvolio da te zaštiti.“ Alvin odugovlači sa odgovorom.
Provlači povremeno prste kroz kosu. Podiže je sa temena, liči na krestu na
njegovoj glavi. „Da, i zbog toga sam joj večno zahvalan“, kaže na kraju.
„Kakav je taj Engstrem?“ „Valjda je u redu. Baš veoma zabavan. Lili je
sigurna da nije ubio onu ženu. Šta ti misliš?“ „Ne znam, valjda niko ne zna.
Ali Lili kaže da je on dobar.“ „Da, da, bez obzira na to kakav je i šta je
uradio, oženjen je. Lili treba da se udalji.“ Alvin ustaje, isteže ruke ka
plafonu, zeva. „Zaspaće tamo unutra od tuge. Idem sada kući biciklom.“
Pruža Violi ruku. Ona je uzima, a on je privlači tako brzo da ona odskače u
njegovom naručju. Miluje je polako po leđima, šapuće joj na uvo. „Nećemo
moći ovde da ostanemo.“ „Kako to misliš?“ Viola ga pušta, gleda u njega.
„Nemoj biti uznemirena. Uvek ćemo se snaći, Valeova deca se uvek snađu.
Nešto ću smisliti.“ Ona odmahuje glavom. „Ne, ne, ne smete se preseliti sa
ostrva. Ja se neću snaći bez vas.“ „Lili ne zaslužuje ovakav život, poglede,
mržnju. Peva divnije nego sve ptice u šumi. Ima najlepši glas koji sam
ikada čuo.“ „Kakve to veze ima?“ „Ovde neće dobiti nikakvu novu priliku,
jednostavno je tako. Videla si i sama, ne može ni da peva pesmicu u Peglici
a da ne doživi pakost.“ „Ljudi će zaboraviti“, kaže Viola uprkos tome što
zna da je to što Alvin kaže istina. „Ne, ljudi su zlopamtila. Odvešću je
negde, možda u Stokholm. Zaslužuje publiku koja će je voleti i postaraću se
da to i dobije.“ Viola odmahuje glavom, šapuće ne i pruža se ka njemu kada
on odlazi. On se okreće kada ga ona hvata za košulju. Vraća se kod nje i
obujmljuje joj obraze, ljubi je. Potom je odjednom pušta i vraća se unazad
nekoliko koraka. „Jednog dana ćemo biti daleko. Puf“, kaže namignuvši joj
i nestaje niz stepenice.

Viola ponovo seda ispred Lilinih vrata. Čuje povremeno kako Lili unutra
jeca. Kao da hvata dah. Viola kuca, pritiska lagano kvaku da bi pokazala da
je tu. Da je nikada neće napustiti. Na kraju se vrata otvaraju. Lili je
okrenula ključ a da ona nije čula. Viola ulazi. Čitava soba je ispunjena
svećama. Sve su upaljene i drhtavi plamenovi stvaraju igru senki po
zidovima. Po Lilinim obrazima ostali su tragovi od crne šminke. Oči su joj
samo linije kada se blago nasmeši, otečene od prolivenih suza. Viola se
uvlači u krevet, seda blizu nje. „I Alvin je bio ovde, dugo je čekao, ali je na
kraju otišao“, kaže. Lili klima glavom, kaže da je čula. „Stokholm. Nije
normalan.“ „Ne, ne slušaj to. Ne moraš da se seliš nikuda. Ljudi će da
zaborave, moraš samo da im daš malo vremena.“ „Mrze me. Videla si i
sama.“ Lili se baca na krevet, zabija glavu u jastuk. Viola leže pored nje, na
leđa. Zidovi su obloženi isečcima iz novina. Crnobele slike Lilinih idola.
Svuda su velike zvezde. Ela Ficdžerald, Bili Holidej, Alis Babs, Monika
Zeterlund, Frenk Sinatra. Viola ih gleda. „Ako oni mogu, možeš i ti“, teši
je. „Pevaš podjednako dobro kao zvezde na tvom zidu. I oni su nekada bili
nepoznati.“ Lili se malo zgrči, obuhvata noge, kao da grli samu sebe. Nešto
govori, ali reči postaju samo mumlanje, pa je Viola ne čuje. „Možemo
srediti veliki koncert ovde u dvorištu, postaviti plakate“, nastavlja Viola.
„Nikada u životu, nikada. Ne nameravam više da pevam. Ne nameravam da
se ponižavam nikada više kao danas.“ Viola pruža noge u vazduh, odmara
stopala na zidu. Nastavlja da planira. „Možemo da sašijemo haljinu za tebe,
svetlucavu. Pa ćemo da zamolimo Edgara da napravi scenu, on je vešt.“ Lili
iskače iz kreveta i počinje da trza sve isečke iz novina. Otkida ih sa igala i
gužva ih, potom ih skroz cepa. Baca ostatke papira oko sebe tako da skoro
padaju na plamenove sveća. Viola ih hvata u vazduhu. „Sada prestani,
izgoreće sve. Ostavi slike“, strogo kaže i primorava Lili da sedne. Lili se
bori za dah. I dalje drži isečke i nastavlja planski da ih cepa. Pušta da
komadi padaju na pod, da se šire po krpari. „Ponovo ćeš pevati, to ti
obećavam“, teši Viola. „Već možda sada, dođi, idemo dole da otpevamo
rođendansku pesmu za Sturea. Sigurno to niko nije uradio, verovatno je još
uvek budan.“ „Nemamo ni poklon“, rezignirano kaže Lili. „Da, imamo.
Našla sam bicikl koji nije bio toliko skup. Nije crven, ali radi. Došla sam
ovamo na njemu, sakrila sam ga iza grmova jorgovana.“

12. avgust 2019, 10.35 Hodnik je ispunjen torbama, jedna za drugom su

spremne. Sara pakuje u korpu na kolicima puno pelena i kašica, dok
istovremeno priča sa Niklasom preko telefona. Mora nekoliko puta da
objašnjava stvari. „Baka želi da poseti svoju drugaricu, poslednji put pre
nego što umre. Moramo da joj pomognemo Da, u Pariz Razumeo bi da si
bio ovde, da si je čuo Moram da prekinem, žurimo.“ Maj proverava
vremensku prognozu na telefonu. Za svaki slučaj poneće džemper na
raskopčavanje za sebe i jedan za Violu, pa ih gura u torbu. Juni povremeno
proleprša pored njih, tamo pa vamo. „Šta tražiš?“, stresno pita Maj. Juni ne
odgovara, nestaje u podrumu, verovatno traži čistu odeću u vešernici. Viola
sedi na stolici u kuhinji i sa odstojanja posmatra tornado. Začuđujuće je
mirna. Ručna torba joj je u krilu, drži obe ruke na njoj. „Zamisli da ideš u
Pariz, mama“, kaže Maj i pruža joj čašu. Viola se smeši i uzima veliki
gutljaj hladne vode. Sanja o tom gradu otkad pamti, ali nikada nije bila
tamo. Samo da stigne na vreme, samo da stignu da upoznaju Lili. „Bako,
znaš li da li je Lili u bolnici? Znaš li u kojoj?“ Viola lagano klima glavom
levo-desno. Ne zna. Maj shvata da je nesigurna. „Ali, mama, valjda znaš
gde živi?“ Viola nastavlja svoj pokret glavom. Grize se nesigurno za usnu.
„Mama!“ Sara podiže usnulu Elen iz bele korpe i premešta je u bebi--
sedište. Beba malo kenjka, ali ubrzo ponovo zaspi. „Moramo da pođemo na
aerodrom“, kaže. „Karte su plaćene, moramo da krenemo.“ „Ali kako ćemo
pronaći Lili ako mama uopšte ne zna gde živi?“ Sara drži telefon, maše
njime. „Rešićemo to“, kaže. Juni dolazi iz podruma noseći pune ruke odeće.
Maj je već počela da iznosi torbe do auta. Zuri u sestru. „Zar još nisi
spremna? Moramo da krenemo, požuri“, kaže. „Dva minuta, daj mi dva
minuta“, kaže Juni i otrčava uz stepenice. Ispetljava se iz svoje majice na
brzinu, otkriva preplanula gola leđa pre nego što nestane iz vidokruga.
Viola oseća ruke pod svojim pazusima, to je Maj, koja joj pomaže. Uzima
njenu ruku i tapše je. „Zaista je lepo što mi pomažete“, kaže. „Da, gospode.
Na koju avanturu nas navlačiš. Imaš li sve što ti je potrebno u ručnom
prtljagu?“ Viola drži torbu u ruci, otvara je i gleda. Tu su joj novčanik i
telefon. Ruž za usne i maramice. Tablete za glavobolju. „Nemam pasoš,
moram da ga imam. Nalazi se u noćnom ormariću u spavaćoj sobi, u
gornjoj fioci“, kaže. Maj se u nekoliko koraka približava stepeništu. „Juni,
ponesi mamin pasoš, nalazi se u gornjoj fioci u noćnom ormariću“, viče.
Čuju kako koraci treskaju kroz plafon dok Juni utrčava u Violinu spavaću
sobu na spratu. „Potrebna mi je i jedna ružičasta kutija. Lilina adresa je
možda tamo“, dovikuje Viola koja se odjednom seti gde je ostavila kutiju.
Juni dolazi jureći niz stepenice, sa torbom u jednoj ruci i pasošem u drugoj.
Kosa pada unapred preko lica i zaklanja jedno oko, čelo joj je znojavo.
Viola joj se smeje. „Oduvek si bila divlja“, kaže. „Koju kutiju si htela?“,
pita Maj. „Nalazi se ispod poda u kućici za igru. Idi tamo, ključ je u
predsoblju, ispod reze. Podna daska je labava, pritisni je stopalom pa ćeš
pronaći kutiju.“ „Ja ću je doneti. Juni, izvedi mamu i smesti je u auto. Sara i
Elen su već tamo.“ Juni izlazi na ulicu vozeći auto unazad. Svirne sirenom
nekoliko puta i na kraju Maj dolazi trčeći, sa kutijom u ruci. Probija se na
zadnje sedište i pruža je Violi. „Je li ova? Zašto si je sakrila tamo?“, pita
zadihano. Viola podiže kutiju i okreće je, posmatra svaku stranu. „To je ta“,
zadovoljno kaže. „Skroz sam zaboravila gde je i tražila sam je na tavanu, ali
to je sasvim pogrešno mesto. Odjednom sam se setila gde sam je sakrila.“
„Nisam našla nikakav ključ, zato i jeste malo potrajalo. Zaključano je.
Svuda sam tražila, ali mora da je pao i zabio se u zemlju.“ Viola vadi
platnenu vrećicu iz torbe, razmotava je i stavlja kutiju u nju. „Moramo to
nekako rešiti. Može se sigurno razvaliti“, kaže i spušta kesu pored svojih
nogu.

Lili

12. avgust 1960.

Tesno je i zagušljivo u sobici. Unutra je samo krevet, mali i tvrd, sa

škripavim drvenim okvirom. Tu spavaju glavom uz noge drugog. Pored
kreveta je okrugli stočić. Da nije pretrpan knjigama, šminkom, četkom za
kosu i ponekom starudijom, mogli bi da nabave stolicu i da tu ponekad sede
i posmatraju bujne krošnje trešanja čije raskošne grane skrivaju najveći deo
vidika. Bar jedno od njih. Ne bi bilo mesta za dve stolice. Nema kuhinje u
sobi, samo usamljeni mali umivaonik sa tekućom vodom. Sva hrana koju
jedu hladna je i sirova. Najviše ima krtolastog povrća, kupuju ga jeftino na
pijaci pred zatvaranje. Kada prodavci počnu da pakuju proizvode u gajbe i
napuštaju tezge, odu tamo i cenjkaju se. Od presnog krompira nepce
postane grubo, ali dobro zasiti. Lili nosi bež podsuknju i korset. Stoji ispred
zida i posmatra četiri haljine koje tu vise. Zelena, roze, bela i plava. Ima
odgovarajuću traku za kosu uz svaku haljinu. Penje se na prste i poseže ka
zelenoj haljini, ali ne uspeva da je skine sa eksera na kome visi. Doziva
Alvina. On sedi napolju na stepeništu i čita, ponekad to radi kada život u
sobi postane pretesan i zagušljiv. Ili kada treba da idu negde, pa on čeka da
Lili bude gotova. „Zar još nisi spremna?“, žali se i proviruje kroz vrata.
„Želim ovu zelenu danas, možeš li da mi je dohvatiš?“ Alvin je već uzeo
plavu, koja visi najbliže vratima. Svlači je sa vešalice i baca ka njoj. Ona je
hvata u naručje. „Sve su podjednako fine, nema veze koju ćeš uzeti. Požuri
sada, obuci se“, kaže i ponovo izlazi. „Ma to nema nikakvog smisla“,
uzdiše Lili kada pažljivo oblači gornji deo. Navlači haljinu preko zadnjice i
struka, brižljivo je zakopčava. Mnogo je dugmića duž leđa. Alvin ju je čuo
kroz širom otvorena vrata. Naslanja se i posmatra je od glave do pete.
„Naravno da ima“, kaže. „Oni će zavoleti tebe i tvoj lepi glas.“ „To kažeš
svaki put. Nije istina, neće. Nije ista stvar kao kod kuće.“ Sada su već
nekoliko meseci u Parizu. Otišli su u žurbi sa Gotlanda kasno jedne noći
nakon što je policija upala u Alvinovu kućicu i pronašla njegov kazan za
pečenje rakije u podrumu. Alvin nije bio tamo, srećom pa je baš tada
odvezao isporuke. Nekolicina komšijskih dečaka vozila je bicikl i upozorila
ga. Ostavio je auto i otišao je odmah kući do Lili, probudio ju je i poveo na
veći ribarski brod. Nije hteo da rizikuje da ona ponovo dospe u zatvor, a
nije imala ništa protiv da ostavi ostrvo na kome su pogrdne reči pljuštale za
njom po ulicama. Pre nego što su krenuli na put, Alvin je iskopao kutiju sa
novcem od alkohola, koju je sakrio iza šupe u dvorištu. Napisali su poruku
Valeu, ali nisu morali da je ostave na kuhinjskom stolu kao što su
nameravali. Probudio se dok je Lili vukla svoj kofer niz stepenište. „Jeste li
opet u nevolji?“, pospano je pitao. „Oprosti, tata“, šapnula je Lili i bacila
mu se u zagrljaj. Alvin nije ništa rekao. Samo su otišli. Vale je mirno stajao
na vratima, nije pokušao da ih zaustavi. Kada se Lili okrenula i mahnula,
izgledao je kao slika u crnoj noći dok je stajao pod žutim svetlom lustera u
hodniku. Alvin je kupio vozne karte za Pariz kada su stigli u Stokholm,
nakon nemirne plovidbe ribarskim brodom. Brinuo se o svemu, platio je
karte novcem od alkohola. Ima veličanstvene planove za Lili i predstavlja
se kao njen menadžer. Ide unaokolo po gradskim džez klubovima, prosi i
moli da joj se pruži šansa da probno nešto otpeva. Ali Lilin francuski je loš,
pogrešno izgovara reči. A engleske melodije, koje zna napamet, nisu
podjednako popularne. Nisu ni švedske, one koje toliko često pevuši. A da
bude još gore, zbog vlage tokom noći se prehladila. Kašlje i iskašljava se
dok se obuva i sprema se da krene. „Možeš, valjda, da pevaš?“, uznemireno
pita Alvin dok zaključava vrata. Lili peva ton, istražuje. „Da, moći ću.
Mislila sam da probam La Vie en Rose ponovo. Šta ti misliš o tome?“ Alvin
sleže ramenima, ne govori ništa, ali Lili vidi da je uznemiren. Peva jedan
ton, prvo nesigurno. Potom zapeva. Prekida je, maše poletno rukama, kaže
joj da prestane. „Poslednji put su se smejali kada si to otpevala, zar se ne
sećaš?“ „Sad savršeno znam reči. Vežbala sam i slušala ploču koju si kupio.
Znam je, veruj mi.“ „Ali Edit Pjaf je ovde velika zvezda. Ne možeš da je
pobediš. To je njena melodija. Uzmi nešto drugo, otpevaj Autumn Leaves,
pevaš je baš dobro.“ Lili ljutito stiska usne. „Moraš da mi veruješ“, odlučno
kaže. „Sada je znam, vežbala sam. I sam kažeš da ne vole engleske pesme.“
Uzima ga podruku. Dopušta mu da je vodi vijugavim ulicama Pariza, ka
malom baru u kome će imati priliku da probno zapeva. Napolju je toplo,
vazduh je vlažan na njenoj koži, lepljiv. Vuče ga povremeno da uspore. Ne
želi da bude znojava kada stignu.

Ima nečeg čarobnog u prizoru. Kada se Lili popne na mali podijum u uglu
lokala, korača pravih leđa, ramena joj se opuštaju. Diše mirno i duboko dok
čeka da pijanista zasvira. Bar je zatvoren za goste, sede samo dve osobe u
publici. Vlasnik i muškarac koji izgleda kao kuvar. Sede razdvojeno, svako
za svojom barskom stolicom, ne može da im vidi izraz lica na slabom
osvetljenju. Prostorija nema prozore, sve je crno i crveno. Crni zidovi, crni
podovi, crni stolovi. Crvene somotske fotelje i barske stolice. Miris dima
još visi u vazduhu, vazduh je težak za disanje. Alvin stoji za šankom i sluša,
visi iznad njim, nalakćen jednom rukom. Muzika usamljenog klavira doprla
je do Liline unutrašnjosti, sjedinila se sa njom. Otvara usta i ispušta blag
nejasan zvuk, pomera telo iz jedne u drugu stranu uz nežno njihanje. Široka
plava haljina se klati napred-nazad. Okreće se preko ramena i klima glavom
pijanisti. On usmerava početnu improvizaciju ka melodiji koju je odabrala.
Peva lagano u početku, promuklo i intenzivno, kao da svaka reč znači nešto
sasvim posebno za nju. Pogled je pričvršćen za dva muškarca na barskim
stolicama. Napućila je usne, noge pomera u ritmu muzike. Izgovara glas r
na francuski način, najbolje što ume. Vidi kako gledaoci počinju da se
pomeraju, tapkaju stopalom, ljuljaju ramenima. To je ohrabruje. Hvata zalet
i peva još jače, najjače što može. Glas je jasan, kašalj koji je muči noćima
se ne primećuje. Zadržava se na poslednjoj reči pesme, rose, pušta je dokle
god ima vazduha u plućima. Potom tišina. Sekundi koji slede deluju dugi
kao večnost. Lili je neudobno na sceni, magija je prekinuta. Luta pogledom,
traži Alvinove sigurne oči. Onda na kraju ustaje vlasnik i snažno pljeska
rukama. Aplauz je usamljen sve dok i kuvar ne ustane. Alvin im prilazi,
njegovo lice sija. Niko se nije smejao ovoga puta. Svidelo im se ono su čuli,
svideo im se njen pokušaj da peva na francuskom. „Posao je tvoj“, kaže
vlasnik odobravajuće uz klimanje glavom. Gura joj nekoliko novčanica u
ruku. „To je mali avans, samo za tebe. Večeras ćeš deliti bakšiš sa
konobarima. Što bolje pevaš, to ćeš više zaraditi. Uvežbavaj više od
Pjafove. Ona je popularna.“

Kada izađu na ulicu, Alvin je podiže i vrti ukrug. Veoma je zadovoljan,

veoma ponosan. „Uspela si. Sada će se sve srediti, sada će sve ponovo biti u
redu“, kaže i pažljivo je spušta. Lili poravna haljinu, hvata končić koji joj
golica list i otkida ga. Alvin je isekao parče haljine kada su je kupili.
Materijal je počeo da se froncla, ali još nije sašila novi porub, nije htela da
bude još kraća. „Zar nisi čuo šta je rekao? Neću primati platu, samo
bakšiš“, kaže. „Pevaćeš, to je prvi korak na pravom putu. To će dovesti do
nečega mnogo većeg. Veruj mi, znam.“ Stopala je bole u cipelama s
visokim potpeticama, posrće preko kaldrme. Koža cipela je tvrda, ima
žuljeve na petama. Hvata Alvina za ruku. „Moram da se odmorim, neću
moći da idem sve vreme do kuće u ovome. Mrzim cipele“, promrmljala je.
„Izuj ih onda i idi bosa, kao i obično.“ Neodlučno ih šutira, prvo jednu, pa
drugu. Ali ne želi da ide unaokolo bosa, ne po gradu, ne po Parizu.
Pokazuje na klupu malo dalje i vuče ga tamo. Podiže jedno stopalo preko
kolena i masira ga. Crvena brazda preko stopala otkriva koliko su tvrde
cipele. Alvin je uzeo jednu cipelu, gnječi kožu, savija je, vuče je da je
rastegne. „Koliko novca ti je dao kao avans?“, pita. Lili pipa po torbici i
traži novčanice. Nije puno, samo dvadeset franaka. Ali to je više novca
nego što su imali poslednjih nedelja. „Dovoljno da budemo siti nekoliko
dana“, kaže ona. „A ja ću da pevam što lepše budem mogla večeras, onda
ćemo možda dobiti još više novca.“ „Jesi li odlučila šta ćeš pevati?“ Lili
pušta mali nejasan zvuk, razmišlja. „Rekao je da želi više pesama od
Pjafove, ali ja ne znam više. Ne stižem da naučim za tako kratko vreme.“
„Uzmi onda neke engleske, znaš mnogo pesama.“ Lili počinje da pevuši
švedsku pesmu, bez reči, samo melodijsko tralakanje. „Tu prepoznajem.
Uzmi tu, koja je to pesma?“ „Alis Babs, valjda čuješ“, kaže Lili uz kratak
uzdah. „Poželela sam da mogu da odem kući, da mogu da pevam u Peglici.
Da Viola stoji na kuhinjskim vratima i sluša. Bože, što mi nedostaje, svakog
dana, svakog minuta.“ „Ona se udaje“, kaže Alvin. Odlučno izgleda, usta su
mu uska linija, koža oko usana puna je sitnih bora. „Kako znaš?“ „Glasine
putuju daleko. Ponekad čak do Pariza.“ „Jesi li u kontaktu sa nekim tamo
kod kuće? Sa tatom? Ne bi trebalo da otkrivamo gde smo “ „Tek poneki.
Tata mora da zna da nam je dobro. Zvao sam ga i ispričao je o Violi. Rekao
je da je srela nekoga ko valja.“ „Šta je mislio time da kaže?“ „Pa, da sam je
ja zaprosio, verovatno bi me njen tata lovio puškom.“ Lili klima glavom.
„Sigurno. Valeova deca samo donose probleme“, promrmlja. „Zapravo sam
je voleo.“ „Nju i neke druge“, kaže Lili i smejulji se. „Ali stvarno. Da si bio
dovoljno džentlmen i zaprosio je, možda bi i prihvatila. Mislim da je i ona
bila prilično zaljubljena.“ „Džentlmen da, možda. Misliš?“ „Da, zašto da
ne, bio si najelegantniji muškarac u Vizbiju. Samo ti je bilo potrebno malo
više pameti, nikada ne umeš da se držiš jedne devojke“, kaže i udara ga
novčanicama lagano po čelu. „U pravu si, ne bih mogao da se venčam s
njom. Bila mi je praktično mlađa sestra.“ Alvin je prestao da savija kožu na
cipeli i spustio ju je na pod, pored Lilinih stopala. Ona nazuva cipele, ali ne
stavlja petu, odmara je na ivici. Ispred nje nekoliko golubova šetka tamo-
amo. Kljucaju po pločniku. Čupavi gradski golubovi sa gustim perjem.
Kada jedan autobus protutnji pored njih, uplaše se i polete u nebesa. „Baš
mnogo mi nedostaje Viola“, kaže Lili i prati ptice pogledom, vidi ih kako
sleću na raskošan ornament fasada kuća. „Mora da je bila uznemirena kada
smo samo tako nestali.“ „Misliš?“ „Ti ne misliš?“ „Ne, nekoliko njih zna
gde smo. Gunar, na primer. I za njega će se udati.“ Lili se trza tako da joj
jedna cipela spadne. Povlači nogu ispod sebe i okreće se ka Alvinu. „Za
Gunara!“, viče. „Hoće li se udati za Gunara? Čudno je.“ „Zašto je čudno?“
„Jer je toliko različit od tebe. Jer ga nikada nije pogledom udostojila, koliko
sam ja videla. Bio je doduše tamo često, pomagao joj je u svemu mogućem.
Ali Gunar Ne, to nikada ne bih ni naslutila.“ „Imali su verovatno razlog za
priču, kada smo nestali. I sad je tako kako je. Verovatno je bolji.“ „Bolji od
čega?“ „Bolji od mene.“ Alvin okreće glavu i prevlači nadlanicom preko
očiju, teško se nakašljava. Lili stavlja ruku na njegova leđa. „Bili ste lep
par. Mislim, čak i ako sam ja bila malo naporna. Pisaću joj i reći ću joj da
dolazimo kući uskoro. Onda će se možda predomisliti, možda se neće
udati.“ „Sačekaj sa pisanjem, samo ti nedostaje kuća. Sada moramo da
idemo i da te sredimo za večeras. Imaćeš novu haljinu i crveni ruž za usne.“
Ustaje sa klupe i uzima joj novčanice iz ruke. Pažljivo ih broji i dodaje još
nešto kovanica koje vadi iz džepa pantalona. „Taj novac će otići na hranu.
Veoma sam gladna, želim svež hleb“, buni se Lili. „Dobićeš još novca
večeras.“ „Možda će mrzeti moje engleske pesme, a onda ću dobiti otkaz.“
Alvin pruža ruku i podiže sestru da ustane. Pridržava se za njega i obuva
neudobne cipele. Zažmuri od bola. „Potrudiću se da izgledaš sjajno večeras.
Ti si lutajući kovčeg blaga, samo se radi o tome da bude što više njih koji će
to otkriti. Hajde kući sada, idi bosa i odmaraj stopala. Kupiću nešto lepo,
video sam butik koji prodaje polovne haljine.“

Lili leže na krevet kada se vrati u sobu. Ali teško joj je da se opusti. Ne
može da prestane da misli na Violu, čežnja prerasta u knedlu u grlu, u
lavinu suza koje liju niz obraze. Seća se kad su bile male i sanjale o svojim
venčanjima, kako su nabirale belu posteljinu oko tela i koristile jastučnice
kao veo. Ustaje i traži list papira ili neku svesku za pisanje. Nema nigde
ničega. Izlazi bosa do stepeništa i kuca kod komšija, na sva vrata. Onaj koji
na kraju otvara ima penu za brijanje na pola lica, pogled mu je iznerviran.
Promuca jedno izvini kada shvati da ne zna kako da pita, uopšte ne zna
francuske reči koje su joj potrebne. Uzmiče, izvinjava se. Potom se vraća u
sobu i cepa jednu skoro belu stranicu iz jedne od Alvinovih knjiga,
poslužiće. Crta cvet preko naslova Praznik života pa počinje da piše:
„Draga Viola, koliko mi nedostaješ.“ Porozni papir, međutim, upija previše
mastila. Razliva se i postaje nečitko. Uzdiše i cepa još jednu stranicu. Piše
što nežnije. Sve reči koje moraju da izađu, svu čežnju, svu tugu. Cepa
nekoliko listova iz različitih knjiga, stranice se postepeno popunjavaju.
Kada završi, presavija pismo i ponovo leže. Sada se oseća bolje, sutra će ga
poslati, obradovaće Violu. Zuri u plafon i počinje da peva. Sve glasnije i
glasnije. Nada se da neće uznemiriti komšije. Kada Alvin ulazi na vrata,
upada odmah pravo na njen krevet. Smeje se kad ga ugleda kako pleše sa
haljinom, poput žene bez glave. Crna je i materijal je blistav, kao svila.
Suknja je blago lepršava, ali sa čvršćom siluetom nego one haljine za
devojčice koje već ima. Stavlja joj je u krilo i ona odmah otkopčava
dugmad na leđima. Tesna joj je dok je navlači preko glave, mora da skupi
ramena, da se malo pomera. Ne može da je zakopča pa moli Alvina za
pomoć da joj jače stegne korset. „Haljina je broj manja nego što obično
nosiš, ali moraćeš nekako da je obučeš“, kaže. Vuče vezicu, počinje odozgo
i jako je steže, deo po deo. „Premala mi je, neće moći. Valjda vidiš?“,
uzdiše Lili i izbacuje sav vazduh iz pluća. Alvin je gleda i drži obe ruke oko
njenog struka. „Mora da može, trebalo bi da si mršavija sada kada jedva
nešto da jedemo. Nisu imali nijednu drugu haljinu podjednako dramatičnu.
Treba da budeš malo ženstvenija, oni ovo vole.“ Lili mu gura ruku, uzima
vezicu i vuče traku svom snagom. Uvlači stomak koliko god može, steže
korset još nekoliko milimetara. Potom pokušava da zakopča haljinu i ovoga
puta uspeva. Stoji joj kao salivena. Brižljivo češlja kosu i pričvršćuje je
šnalom. Potom nekoliko puta maže usne crvenim ružem. Ogledalce koje
visi na unutrašnjoj strani ulaznih vrata je premalo da bi se mogla videti u
čitavoj figuri. Skida ga sa kuke i postavlja u određeni ugao nadole. Pukotina
na ogledalu prelama sliku njenog tela. „Izgledaš kao filmska zvezda“,
zadovoljno kaže Alvin. Sedi na krevetu i posmatra je, sa neupaljenom
cigaretom u uglu usana. Dok on priča, cigareta mu poskakuje gore-dole.
Lili ponovo kači ogledalo, smeši se i pravi nagli plesni korak. Ali onda
osmeh jenjava i zastaje. „Nećeš me valjda ostaviti samu s njim? Šta ako
bude kao na prethodnom mestu?“, kaže sa strahom u glasu. „Ne brini se.
Neću te ispuštati iz vida, ni na sekundu.“

To je mesto je popularno. Lokal je već sasvim popunjen kada su Lili i Alvin

pristigli. Gosti sede i stoje svuda, oko stolova, zabačeni u crvenim
somotskim foteljama, za šankom. Malo lampi koje su smeštene duž zidova
šire blagu zlatnožutu svetlost, pretvaraju dim u lepu maglu. Svi izgleda drže
cigaru ili cigaretu u lepom pisku. Lili od mirisa oseća mučninu. Gladna je,
ali se ne usuđuje da nešto pojede iz straha da će joj pući tesna haljina. Na
sceni već svira trio. Klavir, saksofon i kontrabas. Skoro kao kod kuće.
Razmišlja o Gunaru, o tome kako ju je uvek slušao, prilagođavao melodiju.
O tome kako se sigurno osećala dok je pevala pored njega. Isti pijanista je
tu kao i kad je imala probno pevanje, ima isto odelo na sebi. Belu košulju i
crne pantalone sa kožnim tregerima. Pored njega stoji basista u vrećastom,
iznošenom smeđem odelu. Saksofonista nosi crni cilindar, ali mu nedostaje
frak. Njegove pantalone su zakrpljene, diskretno ali ipak vidljivo. Zamahuje
glavom i cilindrom kada drugi sviraju, pomera se ritmično uz muziku, kao
da ona živi u njegovom telu. Kada ugleda Lili, odmah joj maše na sceni.
Ona pruža nekoliko pažljivih koraka ka njemu, haljina je sputava i koči. On
pušta da mu se saksofon klati na stomaku dok se pruža preko ivice i povlači
je na binu. Ispravila je leđa, glavu podigla visoko, napinje se butinama da bi
se popela na visoku ivicu bine. Šavovi haljine pucketaju, ali ne pucaju. Ne
da ona primećuje. Jedva se uspravila uz mikrofon kada je pijanista počeo da
svira uvodne tonove La vie en rose. Pokušava duboko da udahne ali korset
ne dozvoljava. Bori se za vazduh. Kada prisloni usta uz veliki srebrni
mikrofon reči izlaze poput malih dahtaja. Smrači joj se pred očima i pada
naglavačke. Čuje se vrisak, neko je hvata i spušta na pod. „Haljina je kriva,
pretesna je“, prosikće ona kada otvori oči i vidi Alvina uz sebe. Šljepa je po
obrazima, udara je tako da je peče po koži. „Budi se! Nemoj sada ovo da
upropastiš“, ozbiljno kaže. Kad ona dođe k sebi, pomaže joj da ustane.
Orkestar je nastavio da svira, publika sedi i dalje i sluša. Zapanjeni su. Svi
pogledi su uprti u nju. Jedan kelner im prilazi sa čašom vode. Alvin je
uzima iz njegove ruke i prinosi je pažljivo do Lilinih usta. „Popij malo i
ustani, pa potom pevaj. Što lepše možeš. Možeš još uvek ovo da spasiš“,
kaže i nežno je mazi po kosi. Lili duboko uzdiše. Šav na leđima mora da je
pukao jer joj je sada malo lakše da diše. Vraća se na scenu tako da se ne
vidi da je haljina pocepana. Alvin joj pomaže da se popne. Još uvek joj se
vrti u glavi kada ponovo stane na svoje mesto, kod mikrofona. Čeka da se
završi instrumental koji sviraju, igra lagano u taktu muzike. Kada se
instrumenti utišaju, klima glavom ka pijanisti. Spremna je za novi pokušaj.

Ima snage da otpeva samo nekoliko pesama. Potom mora da se izvini i siđe
sa scene. Kada dođu kući u sobu, toliko joj se vrti u glavi i muka joj je da
povraća u kantu. Čitava soba joj se vrti. Alvin joj pomaže da legne u krevet.
Sedi na ivici kreveta i stavlja svoju hladnu ruku na njeno čelo. Lili
pokušava da uperi pogled u nešto, ali ne uspeva, previše joj se vrti u glavi.
Žmuri. „Kako ti je?“, pita Alvin. Lili stavlja ruke preko uznemirenog
stomaka, pravi grimase. „Onako“, mrmlja i okreće se na stranu, zuri u zid.
„Jesi li bila nervozna? Jesi li se plašila da “ Lili jeca i hvata Alvina za ruku.
On je obuhvata, stavlja svoju drugu ruku preko. „Ne moraš da se brineš.
Neće se to ponoviti, zaštitiću te. Niko neće smeti da te takne i niko neće
smeti da ti oduzme radost da pevaš. Obećavam ti.“ „Ne želim više.“
„Moraš, inače nećemo preživeti. Tvoj glas je jedino što imamo.“ Zatvara
oči, ali ih odmah potom otvara. Pokušava da zaboravi slike lica koje joj se
iznova vraća i muči je. Vlasnik bara u kome je ranije pevala, čovek koji ju
je dahćući podigao na jedan sto u kancelariji, pocepao joj suknju i raširio joj
noge. Borila se i uzvratila mu, ali nije pomoglo, nije imala dovoljno snage.
Alvin je na kraju ušao u sobu, zaustavio je sve to. Nikada neće zaboraviti
krckanje nosa koji se polomio kada ga je udario svom snagom. Muškarac je
pao u stranu i Alvin ju je odneo odatle, polugolu. Grčevito i uspaničeno ga
je držala oko vrata. Prošle su nedelje pre nego što je Alvin uspeo da je
nagovori da ponovo peva. Svakodnevno su razgovarali o tome. Da nije
pesma kriva za to što se desilo. Ona to razume. „Oprosti, pevaću bolje
sledeći put“, blago kaže. „Moraš.“ „Možda možemo da se vratimo kući kod
tate? Verovatno će nam oprostiti. Mogu da se udam za Una.“ „Zaboravljaš
da je za mnom raspisana poternica, da ću biti osuđen ako se vratimo kući. A
Engstrem je oženjen, zar se ne sećaš?“ „Aha. I u zatvoru.“ „Ne, zapravo
nije više “, kaže Alvin i malo okleva. „Jesu li ga pustili? Zašto? Ima, valjda,
još dosta da odsluži.“ „Otkriven je počinilac. Očigledno je neko ko ne živi
na ostrvu, priznao je to u oproštajnom pismu. Bio je na ostrvu sa jednom
mladom ženom, tajna veza. Mučila ga je krivica zbog onoga što joj je
učinio do te mere da je i sebi oduzeo život.“ „Znači, bila sam u pravu, Uno
nije bio kriv!“ „Da. I sada je slobodan. Poveo je porodicu i odselili su se sa
ostrva kada je izašao iz zatvora. Počeo je sve iznova. I mi to moramo.
Moramo ovo sami da sredimo, ti i ja. Ja ću nešto smisliti, srediće se ovo.“
Lili polako seda. Pušta kosu, skida sve ukosnice koje joj grebu teme. Potom
poseže za jednom šibicom i pali sveću na stočiću. „Šta to radiš? Zar nećemo
sada da spavamo? Mora da si umorna“, buni se Alvin. „Zbog Una, jadnička.
Znala sam da je nevin. Ali najviše zbog mame“, ozbiljno kaže Lili i briše
suzu koja curi niz obraz. „Je li danas?“, pita Alvin. Lili klima glavom i tone
nazad u krevet. „Smrt, tuga i Stureov rođendan. Nismo ga ni zvali“, jeca i
navlači prekrivač preko glave.

12. avgust 2019, 10.50 Parkiraju se na staroj njivi, kod malog aerodroma u
Vizbiju. Da bi ušla na nju, Maj vozi kroz rupu na živoj ogradi od grmova
jorgovana. Dodaje gas da bi prešla preko osušenih dubokih tragova traktora.
„Jesi li sigurna, mama?“ Viola klima glavom, izviruje kroz otvoreni prozor
automobila i posmatra jednu kuću na drugoj strani njive. „Bili smo školski
drugovi, Jeorj i ja. Živi tamo i rekao mi je da mogu da stanem ovde kada
želim. Mislim da je i dalje živ.“ Sara štiti rukom Elenin stomak dok auto
trucka. Maj zastaje ali Viola maše i moli je da nastavi samo još malo.
„Mora da bude mesta da prođe traktorom.“ „Stvarno misliš da on još uvek
vozi traktor? Sigurno ima preko osamdeset godina“, neodlučno kaže Maj,
ali radi kako Viola kaže, daje gas tako da auto odskače još malo. Zastaje
skroz uz živu ogradu i mora da pređe preko ručice menjača i suvozačkog
sedišta da bi izašla. Iza auta stoji Juni i izvlači sve torbe na zemlju. Viola je
već uzela svoju. Gleda u svoj ručni sat. „Idem za Pariz“, radosno kaže i
tetura se po neravnoj zemlji. Sara žuri za njom, pruža svoju slobodnu ruku i
nudi podršku. Viola je hvata. „Za Pariz, za Pariz, želim da jašem svinju“,
pevuši i maše devojčici u bebi-sedištu. Elen guče kada čuje staru dečju
pesmicu. „Jesi li ponela moju torbu?“, viče Sara i okreće pogled ka autu.
Juni već nosi dva kofera. „Ma da, treba preopteretiti jednu po jednu
generaciju“, kaže ljutito kada joj torba sklizne preko ramena i tresne o jedan
kofer. Aerodrom je mali, jedva sto metara hoda od njive do sale za odlaske.
„Sve sam nas čekirala još dok smo bile u autu“, kaže Sara i kreće ka
bezbednosnoj kontroli. Spušta bebi-sedište na klupu, podiže Elen na kuk i
malo povlači vrećaste pantalone koje su joj spale i otkrivaju deo stomaka.
Juni tovari torbe na pokretnu traku. „Da li se ovo zaista dešava, mama?“,
kaže Sara i nagne se ka Juni. „Hoće li baka stvarno sa nama do Pariza?“
Juni grli istovremeno nju i Elen. „Da, čuda se očigledno dešavaju. Mi koje
smo se do malopre žalile da odavno nismo putovale u inostranstvo. Sanjale
smo o Parizu, ti i ja. U ovome i jeste poenta“, kaže. „Pre sat vremena smo
bile na plaži, još uvek imam pesak među prstima. Osećam se kao da
sanjam.“ Sara ispetljava stopalo iz cipele i mrda ga u stranu. Bela zrna
peska slivaju se niz sjajni kameni pod. Juni čučne i pomaže joj da se opet
obuje. Viola sedi uz Maj i sluša ih, već su prošle kontrolu. „Da, zamisli,
kakav čudan dan“, kaže dok dolaze idući sa svojim ručnim prtljagom.
„Čudan i magičan istovremeno.“ „Mama, jesi li razmislila kako ćemo
pronaći Lili kada stignemo u Pariz?“, zabrinuto pita Maj. „Da, valjda si
sigurna da je tamo?“, pita Juni. Viola pipa prstima torbu koju je stavila
ispred stomaka. Vrti remen među prstima, lagano odmahuje glavom. „Ne
baš“, kaže i izbegava njihove uznemirene poglede, spremna na oluju
diskusija koju neslaganje i stres mogu da iniciraju. „Daj mi tvoj mobilni“,
kaže Sara i pruža ruku. „Šta će ti?“ „Sigurno se može videti njen broj.
Možemo samo da pozovemo i pitamo gde je.“ Viola traži i vadi mobilni iz
torbe, kuca kod. Potom ga daje Sari i uzima Elen sa njenog kuka. Menja
telefon za bebu. Drži malenu skroz uz sebe, naslonivši obraz uz njenu
nežnu glavicu i njuška ugodni miris bebi-ulja. „Pametna si ti, o tome nisam
ni razmišljala“, kaže. Sara je već pronašla broj i pozvala ga. Kada se neko
javi, podiže kažiprst u vazduh, ućutkuje ih da bi bile tihe. Brzo priča na
francuskom, na jeziku koji je naučila tokom godine na razmeni. Ne
razumeju je šta govori. Ali povremeno čuju kako ime Lili prekine melodiju
stranog jezika. Uskoro je vreme za polazak. Red na ulazu počinje da se
proređuje i one su poslednje koje prolaze kroz vrata. Sara nastavlja da
razgovara čitav put do aviona, izgleda zabrinuto, mršti čelo kada sluša. Baš
kada treba da krenu stepenicama, ona zastaje i moli za papir i olovku. Viola
otvara svoju torbu, ali Maj stiže pre. Pruža jedan stari račun i izgrizenu
olovku. Sara pravi grimasu kada je uzima. Naškrabala je nešto i završila
razgovor. Došli su do zadnjih redova u avionu, tu postoje slobodna mesta
jedno pored drugog. „Jedan muškarac se javio“, kaže Sara kada je sela
pored Viole. „Nije moguće. Lili je zvala, prepoznala sam joj glas, nije
uopšte ostario. Bio je podjednako jasan i lep kao ranije. Zvučala je kao
devojčica.“ „Bio je muškarac, u to sam sasvim sigurna.“ „Valjda nije već
umrla?“, kaže Viola prestravljeno i stavlja ruku na usta. „Je li to rekao?“
„Rekao je da je našao telefon na klupi u parku. Pitala sam ga gde, evo
adrese. Bolnica se možda nalazi blizu, možda je bila izašla u šetnju?“
„Možda je umrla“, promrmlja Viola.

Viola

12. avgust 1961.

Devojčica je skoro naučila da sedi, podupire je mekani jastuk sa svih strana.

Ima belu majicu na bretele i bele pantalone sa čipkastim rubom. Kosa joj je
podignuta, tanki pramenovi su razbarušeni i čupavi. Ispred nje je nekoliko
lopatica i kantica. Viola dahće, debela je i smeta joj vrućina. U stomaku je
još jedno maleno biće koje samo što se nije rodilo. Ako bude devojčica
zvaće se Maj. Maj i Juni. Letnje devojčice. Ali Juni nije rođena u junu, tada
je začeta. Tako je izračunala kada je maleni život iznenada jedne kasne
večeri posle zatvaranja zakmečao u korpi pred vratima Peglice. Neko je
otvorio vrata i ostavio je unutra a da nisu ni primetili. Ušunjao se tamo pod
okriljem noći. Malena je imala papirić oko ručnog zgloba, čvrsto privezan
roze svilenom trakom. Hoćeš li se brinuti o meni, molim te? Potrebna si mi,
nemam nikoga svog. Rođena sam 5. februara. Odluči koje ćeš mi ime
nadenuti. Viola nije mogla da odoli ovim rečima, delovalo je kao da su
upućene njoj. Ona i Gunar su bili u šoku i nekoliko nedelja su čekali da
neko dođe i uzme malenu. Pitali su komšije da li su videli nešto te noći,
kucali su na vrata svake kuće u ulici oko Peglice. Ali niko nije ništa znao.
Nastavili su da je nunaju i hrane, da šetaju napred-nazad u noći kada je
malena neutešna. Bila je veoma slatka devojčica, sa najlepšim očima koje je
ikada videla. Bilo im je nemoguće odoleti. Pitala je sve koje je sretala da li
prepoznaju bebu. Pitala se ko ju je ostavio, ali niko nije znao ništa, niko nije
ništa video. Naravno da bi je oni zadržali kod sebe. Bolelo ju je u grudima
već prilikom prvog bebinog vriska. Krenulo joj je mleko, uprkos tome što
jedva da je znala da čeka sopstveno dete. Bluza joj je bila isflekana malim
žutim kapima. Na kraju je pustila devojčicu da sisa. Najbolje je
funkcionisalo kada joj je bila potrebna uteha. To i šetnje. Viola i Gunar su
sve više šetali sa njom i u naručju i u kolicima, nezavisno od doba dana.
Preko dana Viola posećuje svoje roditelje ili ode kod Valea. On uvek gleda
u kolica, razgovara sa malenom. Navikao je na decu, daje joj savete. Ali svi
su različiti, kaže on, nema nijedne bebe koja je identična drugoj. Nijednog
čoveka koji je identičan drugom. Ponekad su Siv, Sonja i Rusa takođe tu.
Tada ima malo pomoći, devojčice se smenjuju u brizi oko bebe. Često
poželi da je i Lili tu. Prigrabi za sebe svaku malu vest o njoj i Alvinu,
postavlja pitanja. Da li su zvali? Šta su rekli, kada će ponovo doći kući? Lili
nije tamo, ali je ipak tu na neki način. Sve dok jedna osoba postoji prisutna
u sećanju, onda je živa. Bila ona pokojna ili emigrant. Viola je dobila samo
jedno jedino pismo. Ništa više. Čeka svakog dana da se novo pojavi u
poštanskom sandučetu. Ali uzalud. Jastuk klizi u stranu i Juni pada na
travnjak pravo na glavu. Vrišti kada padne na svoje malo čelo, suze joj liju
niz obraze, leži sklupčana, bacaka se i pravi grimase. Viola pokušava da
ustane, ali ne stiže ni da se pomeri sa stolice a Gunar je već tu. Podiže
devojčicu i privija je uz sebe. Ljulja i pevuši uspavanku koju mnogo voli.
Juni se odmah smiri. Zabija glavu u njegove grudi, hvata se za mekane
lokne na njegovom potiljku. Viola oseća mir kada ga vidi kako igra s njom,
s toliko puno ljubavi i pažnje. Ljulja je tamo-amo. Muzika je uvek sa njim,
čak i kada je tiho. „Samo ti sedi, odmori se malo“, kaže i ide ka vratima
terase, nežno ljubeći devojčicino teme. Kuća u nizu u kojoj žive tek je
sagrađena, još uvek miriše na boju i ivericu. Bila je zapravo preskupa za
njih, Violin tata uzima pola kredita. Kuća ima dve spavaće sobe, kuhinju i
dnevnu sobu. I malu radnu sobu gde Viola može da vodi računovodstvo za
Peglicu onim danima kada nije u restoranu. U dnevnoj sobi stoji Gunarov
crni sjajni klavir, njegov miljenik koga niko ne sme da pipne. Uporno je
štedeo tokom čitave mladosti, kupio ga je sasvim novog. Viola ga čuje kako
svira na njemu, tonovi pronalaze svoj put kroz otvorena vrata i mešaju se sa
šumom morskih talasa koji se lome o kamenje na plaži, dole ispred kuće.
Između postoji samo putić za automobile. Gunar unutra svira dečje
pesmice, jednostavne melodije koje Juni voli. Ona uvek zaćuti kada on
zasvira, ma koliko da je tužna. Viola se pita kakva li će biti nova beba, da li
će i ona voleti muziku. Stomak se napreže ispod njene bele platnene
košulje. Mala noga ili ruka mlatara tamo unutra. Stavlja ruku preko nje,
mazi je i umiruje. Žmuri i sluša muziku, more i ugodan smeh malog deteta.

„Jesi li sigurna da ćeš moći sama večeras, pomalo si bleda?“ Gunar je

spakovao note u svoju kožnu aktovku. Spušta se u čučanj i vezuje cipele,
ponovo kreće na put. Preko dana radi kao nastavnik muzike, uveče svira
gde ima potrebe. Da bi dobio dodatni novac, ali najviše zbog toga što je
zabavno. Blista od sreće kada se vrati sa svojih svirki. Male stvari u životu
čine život velikim, obično joj uvek kaže. Kada to čovek uvidi, onda oseti
mir u duši. „Moći ću“, uverava ga Viola i bori se da podigne stopala na
sofu. „Neće beba još par nedelja.“ Prati njegove pokrete sa sofe, poluležeći,
sa mekanim jastukom pod stopalima. Otekla su i umorna, treba da ih
podigne uvis. Kada Gunar otkrije da ga gleda, vraća se ka njoj, ljubi je
lagano u usta. „Trebalo bi da ostanem kod kuće“, kaže i ispravlja joj noge.
„Maleno može da stigne svakog trena. Možda noćas?“ „Mama i tata su
blizu, dovoljno je samo da ih pozovem telefonom. A i živimo blizu bolnice.
Ne moraš da se brineš, idi.“ Gunar se dvoumi, seda pored nje. Oslanja čelo
na njeno rame. On je jedna krhka duša, sklon je brizi. Zna za to i često se
izvinjava što je takav. Viola se uvlači u njegov zagrljaj, sigurna u njihovu
ljubav. Ne želi da on ode, ali to ne pokazuje. „Idi sada, u redu je“, šapuće.
Kada je zatvorio vrata i otišao biciklom, ona ustane i uđe u Juninu sobu.
Ona spava tiho i mirno u svojoj kolevci. Pored je spreman krevetac. Kada
nova beba dođe, moraće da se pomeri. Dvoje malih, biće skoro kao
blizanci. Pita se da li će biti najbolje prijateljice, kao što su ona i Lili bile.
Da li će šaputati tajne jedna drugoj uveče i bežati na kupanje usred noći.
Nada se. Na zidu u kuhinji visi kalendar. Predviđeni bebin datum rođenja
obeležen je crvenim srcem. Gunar ga je nacrtao. Ostalo je samo još
nekoliko nedelja. Možda će se beba roditi u avgustu. Stavlja kažiprst na
današnji datum, prati oblik jedinice i dvojke. Poskoči kada je odjednom
stegne u stomaku. Možda će se roditi danas, baš kao što se Gunar i brinuo.
U jednom uglu stoji nekoliko neraspakovanih kartonskih kutija i kofera.
Otvara ih, traži papire za pismo. Zna da su negde. Ali gde? Pretura po
porcelanu i tekstilu, knjigama i časopisima. Na kraju ih nalazi. Papiri tanki
kao list namenjeni za vazdušnu poštu, ukrašeni crvenim lalama. Cepa jedan
papir iz bloka, stavlja ga na sto i počinje da piše.

Najdraža Lili,

Želela bih da imam adresu, da znam gde da pošaljem sve što želim da ti
kažem. Pitam se šta radiš, kako se osećaš. Kako je Alvin? Da li mislite na
mene ili je naše prijateljstvo i sećanje na njega samo prošlo, kao jedna
beznačajna epizoda u našim životima? Ako se ponovo budemo videle, kada
se ponovo budemo videle, imaćeš čitavu gomilu pisama za čitanje. Nikada
nisi prestala da mi nedostaješ, nikada nisam prestala da te proklinjem što si
otputovala a da se nismo ni pozdravile. Bila sam veoma srećna kada je tvoje
prvo pismo stiglo, kada sam pročitala da si dobro, da si na sigurnom. Molim
te, piši ponovo. Molim te, pošalji mi adresu. Molim te, pročitaj ovo što
pišem. Pišu o tebi u novinama, pišu veoma lepo. Niko te se više ne stidi,
niko nije zao. Sada postoji samo divljenje u kome možeš da se ogledaš.
Dođi uskoro kući, molim te, Lili. Nedostaješ mi. Želim da tvoja lepa pesma
bude toliko jaka da mogu da je čujem sve do ovamo. Zamisli da si pevala za
predsednika Kenedija. Džeki je bila lepa u svojoj roze haljini, ali ti si bila
još lepša. Gunar i ja često razgovaramo o tvom glasu, da zvuči kao čitav hor
anđela. Čitala sam da postoji gramofonska ploča na kojoj pevaš. Gunar ju je
tražio. Zamisli kad bismo je našli, zamisli kad bi mogla da nam pevaš ovde
kod kuće u dnevnoj sobi. Sada imamo jednu malu devojčicu i jednu bebu na
putu. Devojčica nije naša, ali je dospela kod nas. Zove se Juni. Letnje dete,
mada je rođena usred zime.

Olovka se smiruje, rečima je kraj. Viola je vrti između prstiju. Zašto da traći
vreme na pisanje? Kada niko ne zna koja je Lilina adresa ili da li će ikada
videti nju i Alvina ponovo na ostrvu. Brižljivo savija papir i stavlja ga u
kovertu. U kuhinjskoj fioci su već dva druga. To je pismo bez kraja, bez
pozdravnih fraza i potpisa. Samo duge besmislene prazne priče koje nikada
neće doći do svog primaoca. Ne zna zašto nastavlja da piše. Verovatno je
razlog tuga. Ona koja je cepa i kida, svakog dana. Ponekad deluje
nestvarno. Kao da se nikada nisu ni poznavale. Kao da je Lili samo jedan
idol iz novina koje Viola kupuje. Jedna nedostupna zvezda. Na zidu pored
špajza je isečak iz novina. Lili sa predsedničkim parom Kenedi, u njihovoj
državnoj poseti u Parizu. Fotograf ih je uhvatio sve troje na jednoj slici.
Tada se to dogodilo. Prljava bosonoga devojčica sa kojom se nekada igrala
postala je svetska zvezda preko noći. Bilo je potrebno samo da otvara usta i
peva za prave ljude. Viola čuva sve što može da pronađe. Sve slike, sve
članke. Ima bezbroj pitanja koja želi da postavi svojoj drugarici. Uživa li?
Da li je sada ostvarila svoje snove? Zašto se nikada ne javi?

Jedva drži Juni, stomak joj je prevelik, a ruke nisu dovoljno dugačke.
Podiže je na vrh stomaka, tako da se mala guza odmara na sestri koja je
unutra. Skoro bliznakinje. Potom odlazi u vlažni avgustovski sumrak gde se
miris tek zasađenih ruža jako oseća u vazduhu. Cvrčci već sviraju prigušenu
treperavu melodiju, žaba zakrekeće. Ide bosa preko mekog travnjaka, preko
puta kuda idu automobili, pa dole ka plaži, gde stopalima dodiruje oblo
toplo kamenje. Nema snage da sakupi crveno i roze kamenje, kao što su ona
i Lili imale običaj da rade. Previše je mračno i ona je prevelika. Umesto
toga stopalom sakuplja gomilu sivog i pravi od kamenja oblik srca koje
štrči iznad zemlje. Malo dole niže je klupa, seda na nju i prati sunce dok
zalazi na obzorju. Kada ono zađe ostavlja za sobom crvenu i narandžastu
liniju. I ružičastu. Nijedno veče nije isto kao prethodno, nikada joj ne
dosadi da posmatra lepe zalaske sunca. Sedi sve dok se ne smrači, pušta
Juni da spava, njuška obrazom zaobljeni stomak, sa palcem u ustima. Viola
uopšte ne mora da je drži, stomak je sasvim dovoljna potpora. I beba unutra
spava, sve je mirno i tiho. Sve osim talasa koji se jedan za drugim kotrljaju
dobro poznatim šumom. Mir prekida Gunarov glas, čuje ga kako doziva
njeno ime u kući i po dvorištu. Kada je ugleda, trči preko puta i seda pored
nje na klupu. „Baš sam se uplašio, pomislio sam da se nešto dogodilo. Zašto
sedite ovde napolju?“, pita i naslanja glavu blizu njene i upliće svoje prste
među njene. „Već si došao kući? Je l svirka bila dobra?“ „Sve je u redu.
Gerda nije kao Lili.“ „Peva lepo.“ „Sigurno peva najbolje što može, ali
promašuje tonove, greši. Nema osećaj. Nedostaje mi Lili.“ „I meni“, kaže
Viola i krišom baca pogled ka uzvišenom srcu od kamenja. Ka onome što
su obično pravile za Lilinu mamu, a sad je ona napravila za Lili. Uviđa da
ona toga dana nedostaje Violi i da je se seća. „Da li i ona misli na nas?“,
upita. „Sigurno misli, mora da je tako.“ „Misliš?“ „Da.“ „Ali ne razumem.
Zašto nekada ne dođe kući, sada je valjda bogata. Zašto ne zove, zašto ne
piše?“ „Postala je velika zvezda. Sada ima druge stvari na umu.“ „Druge
stvari? Je l tako biva kada čovek postane poznat? Da čovek zanemari svoju
porodicu, svoje prijatelje?“ Gunar sklanja svoje ruke sa njenog ramena.
Isteže se, malo mu krcne u potiljku kada savije glavu s jedne na drugu
stranu. „Zaboravljaš da su je ovde svi mrzeli. Zar se ne sećaš koliko je bilo
grozno, kako su je ljudi ismevali, koliko su bili zločesti.“ „Ali ja nisam bila
zločesta. Ma bile smo “ Viola ćuti. Gunar mazi Junina mala leđa krupnom
šakom. Pevuši neku pesmu. Kada ona slabo zakenjka, odmah je podiže.
„Ova mala vragolanka, zamisli da je izabrala nas da joj budemo roditelji.
Slatka je kao šećer. I najvoljenija je. I ti si, zar to nije dovoljno? Ne čezneš,
valjda, za Alvinom?“ Viola pokušava da ustane sa klupe, ali stomak je
sprečava. Okreće se na stranu, napreže se butinama. „Čeznem za Lili. Želim
da razgovaram sa njom svakog dana kao i ranije“, kaže i pruža mu ruku.
„Hajde, idemo na spavanje. Sutra je novi dan, pokušaću da ne budem
ovoliko tužna.“

12. avgust 2019, 11.10 Elen mlatara ručicama. Sedi u Juninom krilu, a Sara
se bori da joj zakači bebi-pojas. Viola se pruža i dodiruje Eleninu ruku.
Nosi zlatnu narukvicu koja je bila na onoj beloj korpi, privesci zveckaju
kada se pomera. „Dobila ju je od mene“, objašnjava Juni. „Ali to “ „Neće
uvek biti dobro privezano za onu prokletu korpu. Zabole te za nju. Neko me
je ostavio. Srećom da je ostavio nešto lepo što mogu da dam svojoj unuci.
Svideo joj se zvuk pa zato i pomera ruku. Zar ne vidiš?“ „Ali šta ako je
izgubi, šta ako zauvek nestane?“ Juni prasne u smeh, poskoči tako da čak i
Elen zaguče. „Neće biti važno. Zar ne? Dobro nam je i bez narukvice. Bez
one takozvane mame koja me je ostavila.“ Maj sedi na drugoj strani
prolaza. Duboko je utonula u svoj telefon. „Pronašla sam kancelariju gde
izdaju privremene pasoše, treba nam deset minuta do tamo.“ „Stižete, već
sam nas čekirala. Imamo sat i po, otprilike“, kaže Sara i naginje se preko
prolaza da bi pogledala u ekran. „Košta devetsto osamdeset kruna“, kaže
Maj i pokazuje na cenu. „Joj, to je tako skupo“, kaže Juni. „Ja plaćam,
naravno.“ Viola traži svoj novčanik, vadi kreditnu karticu i daje je Juni.
„Uzmi je i sredi vaše pasoše, pa ćemo Sara, Elen i ja odmah na
bezbednosnu kontrolu. Ne želite da idete sa starom babetinom koja vas
zadržava.“ Ima i olovku u ruci. Njom zapisuje svoj pin-kod, pravo na
Juninu šaku. 1 7 9 3. Pažljivo popunjava cifre, nekoliko puta. Kratak je let
od Vizbija do Arlande. Nakon samo pola sata u vazduhu avion se priprema
za sletanje. „Da li je ona klupa bila kod bolnice?“, odjednom pita Viola.
„Koja klupa?“ Juni ne razume pitanje, ali Sara razume. Ponovo maše
svojim mobilnim, sve očigledno postoji u njemu. „Uspela sam da ubacim
adresu i skinem kartu. Veoma je dugačka adresa“, kaže i čita glasno.
„Chemin de Ceinture du Lac Inférieur.“ „Lac“, zamišljeno kaže Maj, „zar to
ne znači jezero?“ „Da, klupa na jezeru u Bulonjskoj šumi, to je jedan veliki
park. Nije znao broj ulice, ali je rekao da je to najbliži put.“ „Čudno, ima li
neka bolnica u blizini?“, pita Juni. Primiče glavu blizu i proučava kartu.
Sara povlači prstima da bi je umanjila. „Ne, nema veoma blizu. Ovde je
najbliža“, kaže i pokazuje. „Čudno deluje. Da zna da će umreti dok sedi
usred parka. Nešto tu ne štima. Neko mora da je ukrao njen mobilni, pa ga
bacio tamo“, zabrinuto kaže Viola. „Sigurna sam da je Lili zvala jutros.
Čeznula sam da čujem taj glas otkako sam imala da, koliko sam imala
zapravo godina kada smo poslednji put razgovarale? Uopšte se ne sećam.“
„Zar to nije bilo pre nego što smo se mi rodile?“, pita Juni. „Da. Zamislite
koliko je mnogo godina prošlo od tada. Pogledajte se sada. Pa vi ste obe
naborane i sede.“ Juni pušta Elen i jednom rukom popravlja kosu. Ima tek
poneku srebrnu prugu po njoj. A Maj nagonski posegne rukom ka obrazu.
Sara se smejulji. „Dobro je, bako, njih dve bi trebalo povremeno malo da se
spuste na zemlju“, smejulji se. „U svakom slučaju, nemam toliko bora kao
ti“, kaže Maj. „Ne, to bi verovatno bilo čudno. Smiri se, veoma ste lepe,
obe. Godine čovek nikada ne treba da zaustavlja, veoma dobro dođe svaka
godina koja se doživi.“ Juni pušta Elen da joj se klati na kolenu, ljulja je u
stranu, tako brzo da se devojčica zasmeje. „Kao na primer ovi maleni. Koja
sreća je biti baka, imati unuče. Verovatno je to nešto najbolje šta sam
doživela.“ Točkovi aviona udaraju o zemlju i čitava mašina se naginje.
Viola hvata sedište ispred sebe. „Korak bliže, uskoro sam kod tebe, Lili“,
kaže blago, jedva čujno.

Lili

12. avgust 1962.

Kada Lili ostane sama, kada agent za nekretnine ode i ostavi je sa

ključevima, igra od sobe do sobe preko parketa složenog u riblju kost. U
novom stanu koji je kupila od novca koji je zaradila pevanjem. Koji je njen.
Samo njen. Četiri lepe sobe. Jedna velika kuhinja. Jedno kupatilo sa
mermernim podom i kadom. Skroz gore, sa pogledom na slemena i Ajfelov
toranj. Leže na pod dnevne sobe raširivši ruke i noge poput krsta. Plafon je
visok. Široke lajsne sa štukaturom ukrašavaju sastavak na zidu. Sa
prefinjeno isečenih krovnih rozeta vise dva kristalna lustera koji su bili deo
pogodbe. Blag žamor pronalazi put kroz otvoreni prozor. Automobili koji se
kreću, ljudi koji razgovaraju i smeju se. Zatvara oči i sluša, zvuči skoro kao
šum mora u njenim ušima. Kao kod kuće. Stavlja ruku preko stomaka, grči
se, boli je kada pomisli na sve koji joj nedostaju. Na tatu. Sturea. Una.
Rasteruje misli i ponovo ustaje, toliko brzo da joj se nekoliko sekundi vrti u
glavi. Ovo joj je sada kuća. I ima toliko toga da sredi. Mora da nabavi
nameštaj za stan, sve mora biti gotovo tako da može da se useli. Želi da ima
dve lepe somotske sofe. I veliki pravi tepih. Možda i zlatna barska kolica sa
točkićima. Da može da servira gostima piće u kristalnim čašama. Već je
zamislila kako će izgledati soba. Vidi biljke u velikim saksijama, slike po
zidovima, zavese. Ponovo pleše, stopala joj poskakuju po škriputavom
drvenom podu u malim živahnim baletskim skokovima, vrti se, širi ruke.
Tek kada jedan auto dole zatrubi na ulici, zastaje i gleda kroz prozor.
Uskoro će koncert i zna da kasni. Napušta stan, zaključava vrata, pa potom
strčava niz mermerne stepenice, drži se za gvozdenu ogradu i poskakuje
preko stepenika tako da joj kosa leprša kao na vetru. Prvi put posle dužeg
vremena oseća se ushićeno. Auto je zastao baš ispred ulaza, sa dva točka na
trotoaru. Vrata zadnjeg sedišta su otvorena. Popravlja kosu, ulazi i seda. Tu
je Alvin, sedi na sedištu do njenog i čeka, sa crnom knjigom u ruci, stranice
su skroz ižvrljane. Nosi tamno odelo, kosa mu je uredno začešljana
vodicom za kosu. „Moraš da daš jedan intervju u šminkernici, rekao sam da
imaju deset minuta, najviše petnaest.“ Lili podiže šaku ispred lica i
posmatra je. Nokti su obojeni u crveno. Lak je malo oljušten na kažiprstu.
Pažljivo odgriza jedno parčence da bi izravnala boju. „Jesi li čula šta sam ti
rekao?“, pita Alvin i treskom zatvara knjigu. Lili stavlja ruke na krilo,
uzdiše. „Moram li?“, kaže gledajući ka ulici i kućama. Zvuk motora
prigušeno tutnji i vrata vibriraju o njeno rame kada se osloni na njih. „Da,
moraš“, kratko odgovara Alvin. On je uvek uz nju, prati svaki njen korak.
Kontroliše sve, sve termine, sva mesta. Ne bi se snašla bez njega, to ona
zna. A sada će, prvi put otkako su došli u Pariz, živeti na različitim
mestima. Ona se pita kako će to ići. Radost koju je malopre osetila u sebi da
raste, sada je pretvorena u nemir. „Ima jedna soba za tebe“, kaže i gura ga
malo stopalom po nozi. „Dobro mi je u našem starom stančiću. Ne treba mi
veći. Biće lepo da mogu da čitam novine a da niko ne zakera da ugasim
lampu.“ „Imaćeš svoju sobu, možeš sam da biraš nameštaj. A ja nemam
ništa protiv ako povremeno dovedeš kući neku devojku. Mogu da se
udaljim.“ „Sestra ne treba da živi s bratom. Sada si odrasla, možeš da budeš
svoj čovek. Da možda sretneš nekog muškarca, da se udaš. Ali nemoj imati
decu, jer onda možeš da se pozdraviš sa karijerom. Uzimaš li pilule koje
sam ti nabavio?“ Lili klima glavom. Uzima. Svako jutro proguta jednu belu
okruglu tabletu. Nešto novo iz Amerike, kažu da je delotvorno, još i ne
postoji u Švedskoj. Ne razume za šta bi to trebalo da bude dobro, ne viđa
nikoga. Ali Alvin kaže da čovek nikada to ne može da zna, nikada ne može
da bude dovoljno oprezan. Ona zna da je on u pravu. „Ne misliš valjda da
se venčaš sa nekom od onih slatkih devojčica sa kojima piješ piće?“, pita.
„Zar ne možeš da živiš kod mene, samo prvih meseci? Možemo da
zadržimo oba stana.“ Lili spušta glavu u njegovo krilo. „Videćemo,
možda“, kaže. Tapše je rukom po glavi i otvara kalendar drugom. Stavlja joj
ga ispred lica i pokazuje raspored za večeras. „Dvanaesti. Pa danas je
Stureov rođendan, zaboravila sam“, kaže ona kada vidi datum u kalendaru.
Ponovo se podiže. „Poslao sam poklon od nas“, mirno kaže Alvin. „Uradio
sam to još prošle sedmice, trebalo bi već da je stigao.“ Lili ne komentariše,
ne pita šta je kupio. „Znam šta misliš“, nastavlja Alvin. „Nemoj tako, nije
on kriv. I da nije umrla, ti sigurno ne bi bila ovde. Onda bi se možda još
uvek satirala perući sudove u Peglici. Ili bi imala neki još gori posao. Sve
ima neki smisao, čak i ono teško u životu.“ „Nisam uopšte na to mislila.
Potreban mi je, dobro je što postoji, mali Sture. Sutra ću ga pozvati.“ Auto
usporava i staje. Šofer isključuje motor i izlazi. Lili sedi sve dok on ne
obiđe auto i otvori joj vrata. „Ali si verovatno u pravu što se tiče mame, ona
je naš anđeo čuvar. Ona sigurno sređuje sve ove koncerte. Večeras ću da
otpevam jednu pesmu za nju“, kaže dok ispravlja suknju i stavlja tamne
naočare za sunce. Duboko udiše, pa potom izlazi na trotoar ispred pozorišta.

Korača pravo kroz skupinu ljudi. Oni stoje u grupicama na trotoaru ispred
pozorišta na Jelisejskim poljima, i muškarci i žene, uprkos tome što ima još
nekoliko sati pre nego što će se Lili popeti na scenu i zapevati. Radoznali
su, puni iščekivanja, drže kamere u rukama. U istoj sekundi kada cipela
dotakne pločnik, svi okreću pogled ka Lili. Neki odmah vrište i dotrčavaju
do nje. Ona se povlači, skoro je na putu da ponovo uđe u auto. Alvin pritiče
u pomoć, zaustavlja one koji su najnametljiviji. Rukom na Lilinom ramenu
gura je ka vratima. Jedan vratar ih otvara i brzo zatvara za njima. Kroz
staklo na vratima Lili vidi kako se ljudi pružaju za njom, kamere sevaju.
Ona uzmiče, van vidnog polja. „Šta će oni već ovde? Ima još nekoliko sati“,
kaže. „Moraš da se navikneš na pažnju. Sada si zvezda.“ „Neugodno je.
Zašto ne mogu da me ostave na miru? Plašim se da će neko skočiti na
mene, da će me napasti.“ Alvin maše jednom muškarcu koji stoji malo dalje
da priđe, ovaj odmah dolazi i uzima bocu iz Alvinove ruke. Alvin pruža
ruku i pušta Lili da ide prva ka garderobi. „Neće se to desiti. Bezbedna si sa
mnom. Pokušaj malo da im se nasmešiš, da staneš i razgovaraš malo.
Obožavaju te, nisu opasni“, kaže. Lili ne odgovara. Ide prva i zastaje kod
jednih od mnogih vrata koja vode do salona. U tamnom lokalu stoje crvene
stolice oivičene zlatnom bojom u urednim redovima. Muškarac koji nosi
torbu otvara vrata pored nje. Traži prekidač za struju i pali, tako da staklene
dekoracije na zlatnoj kupoli svetlucaju. Prostorija ima visok plafon, lepe
boje krase različita odeljenja. Na sceni je crni klavir sa poklopcem
postavljenim na nosač. „Da li si ga prekontrolisao?“, kratko pita Lili i
pokazuje. „Da, to je stenvej, naravno. Ne propuštam to“, odgovara Alvin.
„Je li moj čaj gotov?“ „Sve je kako ti želiš. Odmori se malo.“ Lili odlazi ka
svojoj garderobi, sa Alvinom odmah iza sebe, poput senke. Servis za čaj je
postavljen, na jednoj tacni pored je hrskavi kroasan. Jedna vaza je puna
velikih ružičastih božura. Na stolu za šminkanje su svi njeni proizvodi
poređani i na čeličnom stativu visi scenska odeća za to veče. Duga crna
haljina, oivičena sjajnim perjem oko vrata. Dramatična, elegantna. Baš kao
što ona i želi da izgleda. Uzima materijal i pregleda ga, približava se. „Još
uvek je izgužvana. Vidiš? Aljkavi su“, uzdiše i maše haljinom ispred
Alvina. On je skida sa vešalice i stavlja dugu haljinu preko ruke tako da se
ne vuče po podu. „Stižemo, ima vremena. Postaraću se da bude savršena.
Odmori se sada malo, popij čaj.“ „Ali ne želim da budem sama. Šta ako
neko uđe unutra?“ „Ines sigurno može malo da sedi kod tebe, dovešću je.
Treba da sredim haljinu i da se sretnem s novinarom koji će te
intervjuisati.“ „Pusti neka Ines to uradi. Želim da ti ostaneš ovde sa mnom.“

Srce joj uvek malo brže kuca nekoliko minuta pre nego što treba da izađe
na scenu. Ponekad se oseća kao da će se onesvestiti. Odjednom se uplaši da
se neće setiti reči, da neće moći da peva. Nakašljava se. Pokušava da se
pretvara da je u Peglici. Da Gunar sedi za klavirom, sa svojim sigurnim
osmehom. Da će prilagoditi svoje sviranje njoj, dopuniti tonovima kada
primeti da se ona dvoumi ili rizikuje da će upasti prekasno. Da je i Viola tu,
da stoji na vratima kuhinje i njiše se u taktu zajedno sa suknjom. Sve je tada
bilo veoma jednostavno, tih sasvim prvih puta, kada je samo bez
dvoumljenja stajala i pevala pravo iz srca. Lili besciljno šeta tamo-amo iza
scene, potpetice joj kuckaju po drvenom podu. Sluša orkestar koji je zauzeo
svoje mesto u orkestarskoj rupi i zagreva se. Čuju se raštrkani tonovi, peva
nekoliko skala, napinje se iz stomaka tako da joj glas dobije jačinu. Zvono
odjekne zgradom. Vrata salona i partera se otvaraju. Pažljivo viri kroz
draperiju i vidi kako su redove tapaciranih stolica popunili fino obučeni
gosti. Potom napušta svoje mesto i odlazi do garderobe na prstima kako joj
potpetice ne bi odjekivale. Staje pred ogledalo. „Izgledaš fantastično, kao i
uvek“, kaže Alvin i gleda nagore u nju sedeći na sofi. Ima otvorene novine
u krilu. Kada je Lili na sceni, on se odmara. „Mislim da je haljina pogrešne
boje za ovo mesto. Previše je crna, neću se videti na velikoj sceni.“
„Prestani da se brineš. Savršena je.“ Lili povlači haljinu oko vrata. „Previše
je usko. Neću moći da pevam.“ „Savršeno je.“ „Ugušiću se. Šta ako
padnem u nesvest?“ Alvin ostavlja novine u stranu i lupa rukom po
slobodnom mestu pored sebe. „Sedi nekoliko minuta, stižeš. Znaš da umeš
da pevaš, radila si ovo ranije. Biće podjednako dobro kao i obično.“ „Zašto
se bavim ovim? Grozim se ovoga.“ „Zato što nam treba nešto od čega ćemo
živeti. I zato što voliš da pevaš. To je tvoj život, uvek je tako bilo. Rođena si
sa tonovima u grlu koji samo moraju da izađu napolje.“ Lili ne seda, još
uvek stoji. Hvata ton, blag na početku, ali kako vreme prolazi postaje sve
jači. „Dobro je. Zvučiš kao anđelak“, kaže Alvin i sklapa ruke iza glave.
„Laskavče jedan.“ „Jesi li zapamtila redosled? Zna li pijanista, jeste li
razgovarali?“ Klima glavom i povlači malo haljinu, ispravlja je i namešta
preko stomaka. Alvin ustaje i nudi joj ruku. Ona je zahvalno prihvata i
klima glavom. Spremna je da izađe na scenu. „Šta bih ja radila bez tebe?“,
kaže. „Još bi prala sudove u Peglici i svakog dana bi sanjala o boljim
vremenima.“ Alvin zastaje tačno iza draperije. Uzima je za ruke, gleda je u
oči. „Volim da perem sudove“, kaže ona sa sjajem u očima. „To si mrzela.“
„Ovo mrzim.“ „Voliš ovo. Samo ti je potreban neko da te malo pogura. Ti si
nemoguća kombinacija, istovremeno i divlja i uplašena. Budi sada ta divlja
i pevaj, pevaj tako da se krov podigne. Brzo će se završiti. Onda se možeš
odmoriti.“ Alvin je u pravu. Ona to voli. Kada izađe na scenu i začuje
klicanje publike, oseća da raste u visinu. Leđa i vrat joj se isprave. Energija
ističe iz svake žile. Žmuri kada se usamljeni tonovi klavira nađu van sale,
kao lagano maženje nad publikom. Oseća ritam, ljulja se pomalo s jedne na
drugu stranu. Potom otvara oči i počinje da peva, praćena moćnim velikim
orkestrom.
Treći put okreće broj i treći put spušta slušalicu ne dopuštajući da signali
dođu do kraja. Brojčanik zazvekeće svaki put kada se vraća unazad. Potom
je tišina. Lili sedi za svojim stolom u garderobi, sa telefonom ispred sebe i
slušalicom u ruci. Aplauzi su se već odavno utišali i sala je prazna. Debeli
sloj šminke je prošaran znojem. Toplo je stajati na sceni, pod svetlom
reflektora. Najveći obožavatelji nisu odustali, veliki broj i dalje stoji ispred
pozorišta i nadaju se da će je ugledati. Rekla je Alvinu da namerava da
ostane unutra sve dok ima ljudi napolju, a ako bude morala, spavaće na
izlizanoj kožnoj sofi u garderobi. Alvin se opružio na sofi, spava
poluotvorenih usta. Noge je položio na rukohvat i velika stopala mu štrče
uvis. Veličina 46. Lili i Viola su se obično šalile da nikada ne može da
potone jer su mu stopala kao čamci. To sećanje joj izmami osmeh. Okreće
prve cifre još jedanput. Pola brojeva Peglice. Violin glas je taj koji čezne da
čuje. Prošlo je nekoliko godina od poslednjeg puta. Pita se da li zvuči isto
kao ranije ili se promenio. Skoro ništa ne zna o tome kako je Violi. Samo da
se venčala sa Gunarom i da je postala mama. Najbolja mama na svetu,
misli, nada se. Jedan čuvar dolazi kroz hodnik, čuje njegove korake u
daljini i spušta slušalicu na kuk. On kuca na vrata pre nego što uđe i staje
pred Alvina, stavlja ruku na njegovu cipelu i malo je mrda, pokušava da ga
probudi. „Napolju je još uvek puno ljudi, ali možete izaći na scenski ulaz.
Sada je tamo pusto. Da li da mahnem kolima da uđu u uličicu?“ Alvin se
proteže na sofi, zeva. „Onda će ljudi samo ići za nama“, kaže. „Zamoliću
šofera da stane baš uz vrata tako da uđete odmah u auto.“ Alvin ustaje.
Ispravlja nabore na zgužvanim pantalonama i popravlja crvenu mašnu oko
vrata. Lili još sedi na svom mestu. Na njoj je još uvek crna haljina. „Zar se
nećeš presvući?“ „Kod kuće ću“, kaže i kupi neke stvari sa stola za
šminkanje. Ruž za usne, olovku i kutijicu sa maramicama. Trpa sve u
torbicu i dodaje je Alvinu. On je već sakupio odeću koju je nosila kada su
došli u pozorište, drži je preko jedne ruke. Bluzu i pantalone. „Hajde ti prvi,
pa ću ja doći brzo“, sporo kaže Lili. Nije se pomerila sa stolice. „Kako to
misliš? Moramo da krenemo zajedno.“ „Čekaj kod vrata. Dolazim za
minut.“ Čim su se vrata zatvorila, ponovo podiže telefonsku slušalicu.
Kasno je, ali bi Viola trebalo još da bude tamo. Možda rasprema, verovatno
samo što su zatvorili. Ako je sve kao što je bilo i ranije. Bira ceo broj i
pušta da se čuje signal. Srce joj poskoči u grudima, jako lupa kada se neko
na kraju javlja. Ali to nije Viola. Neko drugi je. „Tražim Violu“, kaže. „Nije
ovde uveče.“ „Nije. A zašto? Jesam li dobila Peglicu?“ „Radi samo preko
dana otkad je dobila drugo dete. Mogu li nešto da joj prenesem?“ Dete. Lili
spušta slušalicu sa uha. Spušta je tako da odskače o kuk, pa potom pada u
stranu. Stavlja tamne naočare za sunce i žuri do Alvina. Njemu je već ruka
na kvaci. Napolju stoji čuvar i pridržava vrata auta. Izgleda kao prevodnica
pored svih obožavatelja koji mašu sveskama i olovkama. „Nema ih tako
mnogo, što ne daš koji autogram?“, pita Alvin. Lili se probija pored njega.
Uskače pravo u auto. Jedan čovek uspeva da upetlja ruku. Pruža svesku i
maše joj njom pred licem, napola u autu. Alvin ga neotesano podiže iz auta
hvatajući ga za pojas pantalona. „Al je uporan kao đavo“, smeje se kada
seda pored nje. Čuvar zatvara vrata i u istoj sekundi auto krene. Polako i
pažljivo, pored grupice ljudi koji razočarani moraju da idu kući a da pritom
nisu dobili ni osmeh od Lili. „Zašto mi nisi rekao?“, kratko kaže Lili,
gledajući na ulicu. „Verovatno nisam mogao znati da će doći ovoliko
mnogo ljudi. Biće ih sve više i više, bićeš sve popularnija. Valjda si radosna
zbog toga?“ „Nisam na to mislila.“ „A na šta si onda mislila?“ „Da su Viola
i Gunar dobili još jedno dete.“ Alvin se okreće na zadnjem sedištu, nije mu
prijatno. „Kako znaš?“, pita. Lili ga rukom lagano udara po butini. „Ne
pretvaraj se. Znam da kontrolišeš sve šta se dešava tamo kod kuće.
Pokušala sam da je pozovem u Peglicu, ali nije bila tamo.“ „Zaista nisam
znao. Povremeno zovem tatu. Ali nije ništa rekao. Jedno dete tu ili tamo
verovatno mu nije tako bitno.“ Lili gleda uvis, skida naočare za sunce.
„Razgovaraš li često sa tatom?“ „Povremeno. Možeš i ti da pozoveš, svuda
ima telefona.“ „Ne želim da zovem, želim da idem kući“, kaže Lili. Alvin
kucka šofera po ramenu, ali Lili ga hvata za ručni zglob. „Ne kući ovde,
želim da idem našoj kući. Želim u Vizbi, kod tate i svih ostalih. Zar ne
možemo sada da se preselimo kući?“ Alvin se glasno smeje. „I šta ćeš tamo
da radiš, jesi li razmišljala? Da pevaš u Peglici i da živiš od bakšiša?“
Ponovo se naginje prema šoferu. „Galeries Lafayette.“ „Zašto idemo tamo u
pola noći?“ „Želim nešto da ti pokažem, u izlogu. Potom idemo kući. Kući
ovde. Ovo ovde je sada kuća.“

12. avgust 2019, 12.50 Skoro svi putnici su se ukrcali u avion kada Maj i
Juni trče kroz terminal. Maj drži jaknu ispod ruke, Junine ruke su pune
stvari koje nije uspela da ubaci nakon bezbednosne kontrole. Crvene su u
licu, ali radosne. Kikoću se. Uopšte ne staju dok utrčavaju među redove
stolica kod ulaza. Samo mašu, da daju znak ostalima da krenu. Viola, Sara i
Elen su dugo stajale i čekale, zabrinule su se. Gledale su u ekran na kome se
naizmenično menjao tekst da je ulaz otvoren pa zatvoren. Objasnile su
situaciju ženi na ulazu, kojoj je laknulo kada su se konačno sastale. Priča u
voki-toki dok istovremeno pokazuje gde Sara treba da otkuca kartu za
ukrcavanje. „Sada ste imale sreće, ulaz je još uvek otvoren. Sada požurite,
možete stići za Pariz“, kaže. Viola ubrzava što više može. Kuk i stopalo su
joj ukočeni, smeta joj kada ide prebrzo. Maj i Juni je drže svaka pod jednu
ruku. Skoro da podižu svoju mamu kroz uski topli prolaz, rasterećuju joj
težinu što više mogu. „Kakva avantura. O ovome niste ni imale pojma
jutros kad ste se probudile“, kikoće se Viola dok posrće. Juni briše znoj sa
čela. „Ne valunzi, ne sada. Mislila sam da je to vreme konačno prošlo“,
dahće, a kao odgovor čuje Majin i Violin smeh. Ostali putnici zure u njih
dok se probijaju kroz sredinu prolaza i pokušavaju da pronađu mesto za
torbe. Tri stjuardese pomažu, pa ubrzo sede u svojim sedištima. Nije prošlo
mnogo dok avion nije počeo da rula po pisti. Sara je duboko utonula u svoj
telefon. Povremeno nešto napiše u malu beležnicu. Podiže je. „Ovde je lista
svih bolnica koje se nalaze u blizini parka. Postoje dve velike bolnice. I
jedna psihijatrijska. Ali tamo možda nije. Jedna ima hitnu pomoć, mislim
da je najbolje odatle da počnemo.“ Juni gleda u kartu koju je Sara našla na
telefonu. „Ako je neko drpio njenu torbu u bolnici, onda je verovatno s
razlogom otrčao do parka i tamo bacio telefon.“ „Zar ne bi trebalo prvo da
pronađemo hotel? Da, dok imamo internet. Nećemo znati kuda ćemo kada
stignemo“, uznemireno kaže Maj. Viola krši šake u krilu. Koža joj je suva, a
vene sijaju zelene, zglobovi prstiju su otečeni od toplog vremena. „Veliki je
Pariz. Verovatno će se naći koji krevet i za nas“, kaže i jednom rukom
pipajući traži po podu, u pokušaju da dosegne do platnene torbe koju je
ubacila ispod prednjeg sedišta. Sara je već pronašla listu hotela. Drži telefon
ispred Viole i skroluje polako sličice fasada kuća. Ali Viola ne gleda.
Dovlači kesu u krilo i vadi ružičastu kutiju. „Šta imaš u toj staroj kutiji,
bako? Zašto si i nju ponela?“ Viola jako cimne malu ručku kutije. Vuče pa
odskoči unazad u sedištu. Ali kutija ostaje zaključana na njenom krilu.
„Mogu li ja da pokušam?“ Sara uzima kutiju. Poteže iz sve snage, ali brava
i dalje ne popušta. „Možda ćeš uspeti ovim“, kaže Juni i naginje se preko
prolaza. Dodaje joj ukosnicu. Sara je ubacuje u uzani otvor i čačka da bi
reza brave popustila. Reza se teško pomera, ali ona uspeva jedan deo da
pritisne nadole. „Pokušaj sada da otvoriš, bako“, kaže ne puštajući. Viola
hvata za poklopac i on popušta, kutija se otvara. Ona zadržava dah, smrdi
na ustajalo. „Šta je to? Uh, zašto toliko smrdi?“, Sara pravi grimasu i okreće
glavu. Viola pažljivo dodiruje stvari u kutiji. Na vrhu je jedna koverta.
Uzima je, pa potom zalupi poklopcem. „Znala sam da negde postoji. Ovo je
pismo koje mi je Lili davno napisala.“ Diže ga ispred lica, škilji da bi mogla
da razlikuje blage ostatke mastila. „Mogu li da vidim? Ima li neka adresa?“,
pita Sara i uzima krhko pismo iz njene ruke. Vrti ga i okreće, pažljivo čita.
„Datira iz šezdesetih“, kaže. „Ne živi, valjda, još uvek tamo?“ „Ko zna? To
je jedino kud moramo da odemo. Nađite neki hotel u blizini.“

Viola

12. avgust 1963.

Juni trupka stopalcetom po podu. Pruža ruke ka sudoperi, gde Viola gomila
čiste tanjire jedan na drugi, sa Maj na jednom kuku. Zastaje i saginje se ka
Juni. Maj klizi nadole, ruka se grči dok Viola pokušava da drži čvrsto
telašce. „Nećeš dobiti šećer, rekla sam ti“, upozorava je i pokazuje na činiju
sa malinama koja stoji na stolu. „Želim!“, vrišti Juni i brizne u plač. Usta su
joj širom razjapljena, a obrazi vlažni od suza. Viola ne može da smogne
snagu da gleda njene velike tužne oči. „Uni tuzna“, kaže Maj zabrinuto i
izvija se iz njenog stiska. Viola stavlja Maj na pod i dopušta joj da ide do
Juni. Maj je Violina mala diplomatkinja, grozi se svađe i uvek čini sve što
može da bi svi bili radosni. Sada pruža ruku ka Juni i hvata je za ruku.
„Igramo“, kaže. Ali njena starija sestra ne odustaje. Ona želi šećer i
namerava da vrišti sve dok ga ne dobije. Gura Maj tako da ona pada unazad
i spušta se na guzu. Viola je brzo tu, podiže Maj i ljubi je u obraz pre nego
što i ona počne da plače. Ali Maj nije tužna, ona je pre iznenađena. „Juni“,
strogo kaže Viola. „Sada ćeš da pojedeš bobice da dobiješ malo energije.
Pogledaj Majinu činiju, ona je već pojela svoje.“ „Šećer!“, piskavo vrišti
Juni i sada je njeno malo lice crveno. Pesnice su stisnute i besni. Viola
uzdiše, veoma je naprasita, ta malena. Toliko je različita od Viole i Gunara i
Maj. Maj je vuče za ruku. „Šećer, mama. Tamo“, kaže. Pokazuje na činiju
sa šećerom na kuhinjskom pultu. „Vas dve. Kako ću preživeti?“, kaže Viola
i odustaje. Uzima činiju sa šećerom i posipa lagano preko bobica. „I za
Maj“, kaže Maj mrzovoljno i pokazuje na svoj prazni tanjir. „Ali ti si već
pojela, bila si dobra i jela si bez šećera.“ Majina donja usna zadrhti. Gleda u
Juni i vidi je kako tovari pune kašike u usta. Viola ne može da podnese da
gleda Maj toliko tužnu. Uzima nekoliko bobica iz cediljke u sudoperi,
stavlja ih u prazan tanjir i posipa sa malo šećera. „Sestre galamdžijke. Jeste
li sada zadovoljne?“ Ostavlja ih za trpezarijskim stolom i naslanja se na
pult. Jedan trenutak tišine, trenutak mira. Srećna je, jeste. Ali ne stiže da
misli na to toliko često. Uvek ima nešto što treba da se uradi. Rasejano
prelistava gomilu papira sa računima i pismima. Skroz na dnu su neki
obrasci koje treba poslati poštom. Popunjeni su i potpisani. Usvajanje. Juni
će sada postati njihova. Sa temperamentom i svim ostalim.

Oblači devojčice u slične haljine, crvene sa belim tufnama i tamnoplavim

pojasom oko struka. Iste su rastom, ali su toliko različite da je nemoguće
pomisliti da su bliznakinje. Maj zadovoljno njiše haljinu i pažljivo korača u
belim lakovanim cipelama. Juni se trza, vuče i želi odmah da skine svoju.
Nikada nije volela haljine, želi pantalone kao dečaci, želi da se penje i trči.
Da se igra loptom. Viola je podmićuje parčetom zemičke da ponovo ne bi
sve pokvarila. „Ali nemoj previše da jedeš, biće sigurno torta na proslavi“,
kaže i koristi priliku da joj očešlja kosu. Vezuje je velikom belom mašnom.
Tu je strpljenju kraj. Juni se zabacuje i vrišti. Viola pokušava da je podigne,
ali Juni se ukruti i odbija. „Uni tuzna“, kaže Maj tihim glasom, podjednako
iznenađena svaki put. Prilazi bliže, pokušava da zagrli sestru. Ali to sve još
više pogoršava. Ona ne prestaje da vrišti. „Pusti je tu da leži malo“, kaže
Viola i savija obrasce za usvajanje. Stavlja ih u jednu kovertu, koju bez
dvoumljenja stavlja u torbu. Juni se baca po podu. Izvukla se iz haljine i na
sebi ima samo majicu na bretele i gaćice. Mašna nije u kosi, a pramen za
koji je bila pričvršćena štrči nagore. „Moramo da pođemo ako želimo da
stignemo. Tata će nas tamo sačekati, svirao je jutros u crkvi“, kaže potom
Viola s osmehom na licu kada ugleda Junin zlovoljni izraz. Odbija da dođe.
Viola hvata Maj za ruku i izlazi bez Juni. Zatvara vrata. Čim čuje tresak
vrata, Juni dolazi trčeći. Vrišteći uzvikuje svoje ime, zvuči kao signal za
maglu. „Uni!“ Viola otvara vrata, podiže je i stavlja u kolica. „Blesavice, ne
možeš tako da izgledaš na lepoj proslavi“, kaže i utrčava da joj donese
haljinu. Složi je i stavlja dole u mrežu kolica. Kuća u nizu nalazi se samo
nekoliko ulica od doma njenih roditelja i Valeove kuće. Tamo sve izgleda
isto kao kada je bila dete. Isti rascvetani grmovi ruža, ista oronula ograda
između imanja, iste kamene ploče sa korovom u spojevima dvorišnih staza
koje krivudaju preko travnjaka. I unutra kod Valea je trava podjednako
smeđa i suva kao i uvek. Na jednom stubu kapije neko je čvrsto privezao
usamljen crveni balon. Jedri na vetru, pruža se dole ka moru koje huči.
Sture sedi na stepeništu i čeka. Nosi smeđi šorc i belu košulju. Kosa je
zalizana vodom, na razdeljak. Poletno maše kada ih ugleda. Viola se sagne i
vadi poklone koje je stavila ispod belih kolica za blizance. Devojčice sede
svaka na svom mestu, jedna preko puta druge. Juni je sada radosna. Igraju
se igre koju samo njih dve mogu da razumeju. Tapšu jedna drugu po
rukama, kikoću se. „Mašite Stureu“, kaže Viola i pokazuje. „Hoćete li da
hodate do njega i da mu date poklone?“ Podiže devojčice. Prvo Maj, uvek
prvo Maj, ona neće da otrči. Potom Juni. Ona najčešće trči već u vazduhu.
Viola samo što stiže da im da poklone pre nego što su odjurile. Uvek ima
svaka svoj inače će se posvađati. U jednom je češalj, a u drugom lepa
sveska za pisanje. Sture je sada veliki, već ima petnaest godina. Najmlađi
od dece, koga su ona i Lili jednom vezale za jarbol. Sada je elegantni mladi
muškarac. Ona i dalje stoji kod kolica i gleda kako mu se devojčice bacaju
u zagrljaj.

Vale je napravio tortu. Na četiri sprata je, nakrivljena je i pomalo nagnuta.

Šlag je zelen i neravnomerno je raspoređen, na nekoliko mesta vidi se
patišpanj. Stoji u kuhinji sa keceljom. Ispred njega su na kuhinjskom pultu
komadići marcipana koji oblikuje u latice i spaja u ruže. Njegova
specijalnost. Pažljivo ih smešta ukrug na torti. Viola zastaje na vratima i
posmatra ga. Živi sam sa decom tokom svih godina još otkad je Lizbet
umrla. Daje sve od sebe da im bude dobro. Najmlađe dete uskoro je
punoletno. Čuje se smeh iz dvorišta, blage jednolične melodije koje ona
voli. To je najlepša muzika koja postoji. Maj i Juni se igraju sa Stureom.
Viola se okreće i gleda ih. Vise i veru mu se po rukama. On ih vrti ukrug po
travnjaku. Devojčice su podigle stopala da ne bi udarale o zemlju. Majina
haljina leprša na vetru. Violin stomak se stegne kada ih vidi, nije ranije
razmišljala o tome, ali sada joj je odjednom veoma jasno. Da je Sture slika i
prilika svog brata Alvina. Njegov osmeh, kosa, jake ruke. „Možeš li mi
pomoći?“ Vale balansira s kamarom tanjira ka njoj. Uzima mu ih iz ruke,
još uvek u mislima. Jedva čuje šta joj Vale govori. Ona ide ka kuhinjskom
stolu ali je on zaustavlja. „Sedećemo, valjda, u senici?“, kaže s rukom na
njenoj ruci. Viola klima glavom i izlazi napolje. Senica, to je nekoliko
raštrkanih žbunova jorgovana i drveni sto ofarban u belo bojom koja se
izljuspala pa krcka na dodir. Jedna nogara je malo kraća ili stoji
neravnomerno. Klima se kada stavi tanjire. Sture dolazi iza nje, devojčice
još uvek vise svaka u po jednoj ruci. Znojav je od igre, košulja mu je
mokra. „Jesi li čula da razmišljaju da dođu kući?“ „A ko?“ „Alvin i Lili.
Lili je rekla tako, zvala je. Leteće avionom do Stokholma. Tamo će pevati.“
„Kada, kada dolaze? Dolazi li ona i u Vizbi?“ Sture stresa sa sebe dve
malene koje se penju i veru po njemu. Juni trči dalje, ali Maj pada i seda na
guzu. Malo zakenjka, Viola je podiže u naručje, ljubi je u maleno čelo, pa je
potom stavlja na jednu stolicu. „Da, nadam se“, kaže Sture. Deluje
iznenađeno zbog pitanja. „Zar ti ne misliš da će doći?“ Viola sleže
ramenima i počinje da postavlja tanjire. „Ranije nisu dolazili kući, pa zašto
bi sada? Daleko je Stokholm.“ Sture seda pored Maj i diže noge na sto. Na
isti samouvereni način kao što je i Alvin imao običaj. Viola mu brzo prilazi
i odguruje ih. „Ovde ćemo da užinamo, nemoj da prljaš. Samo da vidiš
kakvu lepu tortu je Vale napravio.“ Sture podiže ruke. Gleda ka nebu. „Biće
kiše“, kaže i skuplja tanjire koje je Viola malopre postavila. „Moramo
sedeti unutra. Usrano leto.“ „Hoćemo li da idemo?“, pita Viola. „Kuda?“ „U
Stokholm. Tamo će verovatno imati koncert, ako će da peva. Želim ponovo
da je čujem, ne samo na gramofonskoj ploči. Želim da je sretnem. I ti
verovatno želiš, pa sestra ti je.“ Juni dolazi trčeći. Skače u Stureov zagrljaj,
stolica se ljulja dok ona pravi urnebes i nestašluke sa njim. Grize ga za uvo,
on se glasno smeje i podiže je u vazduh, žonglira njome kao da je krpena
lutka. Viola uzima gomilu tanjira i ide unutra, ostavlja ih da se igraju i
smeju. Sreće Valea na vratima, on drži tacnu sa tortom obema rukama.
„Torta će biti baš fina“, kaže Viola i smeši se kremastoj kreaciji koja izgleda
kao da ju je napravilo dete. „Deca vole kada je pomalo zabavno i ovo je,
valjda, zabavno pa će biti dovoljno. Dao sam sve od sebe. Uskoro neću više
imati dece kod kuće, uskoro ću biti sasvim sam“, utučeno kaže. „Nikada
nećeš biti sam. Već imaš i unuke, a i priča se da će ih biti još, mnogo unuka.
Imaš dobru osnovu.“ „Da, biće još nekoliko komada“, probrblja i pruža
korak ka vratima. „Moramo verovatno ipak da sedimo unutra, pašće kiša“,
kaže Viola i pokazuje glavom ka kuhinji. Tacna se tetura dok se Vale
okreće. Najviši sloj torte klizi sa strane. On uzima lopaticu za tortu i
pokušava da ga gurne unazad. Viola je brza, rukom mu pomaže da drži
tacnu. Idu zajedno ka kuhinjskom stolu. „Sreća pa nam je uspelo“, kaže
Viola i tone u stolicu. Otvara torbicu i vadi pismo koje je unutra. „Kad smo
kod dece“, kaže ona, otpakuje obrasce i pokazuje mu. „Juni će sada biti
naša, šta ti misliš o tome?“ „Pa zar nije uvek i bila?“ „Da, ali znaš. Ona je
napušteno dete o kome se drugi brinu. Ali niko je nije tražio, pa ćemo je
sada usvojiti.“ „Dobro, u pravu ste oko toga.“ Viola pipa prstima jedan ugao
obrazaca dok čita sva popunjena polja. „Ti ne znaš odakle je stigla?“, pita i
susreće Valeov pogled. Vale seda na drugu stranu stola, podiže laktove i
naslanja se. „Zašto bih ja to znao?“, kaže. „Ne znam. Mislila sam da “ „Da
je moja? Jesi li ti poludela, devojko? Da li bih ja napustio dete? Nikada, ne
postoji niko na svetu ko voli decu kao ja.“ Viola presavija obrasce i vraća ih
u kovertu. „Nisam tako mislila“, postiđeno kaže. „Mislila sam da si možda
nešto čuo, veoma je čudno da niko nije video kada je korpa ostavljena u
Peglici.“ Vale prilazi prozoru i gleda napolje. Viola ga prati. Maj drži Rusu
za ruku, Juni trči ukrug oko njih. Kolena su joj prljava od zemlje. Još uvek
ima samo majicu na bretele i gaćice na sebi. „Je li ostavljena u korpi?
Mukica mala, nikada mi to nisi ispričala. Koliko ima sada godina, tri?“
„Ima dve i po. Samo je nekoliko meseci starija od Maj.“ „Nikada mi neće
biti jasno kako neko može da ostavi malo nezaštićeno dete. Mora da je neki
ludak. Ali devojčica deluje dobro u svakom slučaju, pa to nije nasledila.“
„Nije, nadamo se. Ona je fina devojčica. I nema veze odakle je došla, moja
je, naša je. Očigledno je.“

Kada Gunar dođe iz crkve biciklom, Vale i Viola sede na stepeništu i

razgovaraju. Kiša se oseća u vazduhu, ali još nije pala. „Gde su deca?“,
pita. „Valjda nisu pobegle?“ „Sa Rusom i Stureom su. Sture hoće da ih slika
na plaži.“ Gunar seda na stepenik ispod njih. Svlači sako. „Što ste tako
utučeni, o čemu razgovarate?“ Viola se smeši. „Nismo uopšte, naprotiv.
Radosni smo. Pričala sam o Juni, o usvajanju.“ Vale se tako glasno nasmeje
da mu tutnji u grudima, zakašlje se. „I što ste mislili da je to moje dete koje
sam napustio.“ Gunar gleda Valea pa Violu, pa potom opet Valea. „Šta? Je l
jeste?“ Vale se obema rukama udara po nogama kada vidi Gunarov
iznenađeni izraz lica, još više se smeje. Viola ga utišava. „Eh, nikada to
nismo ni pomislili, samo me je pogrešno razumeo. Ne obaziri se na njega“,
kaže i pruža se ka Gunaru, ljubi ga u obraz. Vale pogledom prati dečju igru,
maše kada Juni pogleda i počne da trči ka njima. „Ko je taj što je ostavio
ovaj mali slatkiš verovatno nikada nećete saznati. Sada je ona vaše dete i
deluje da uživa u tome.“ „Tata, tata“, doziva Juni i baca se na njegovu nogu.
On je podiže u naručje. Kosa joj leti na sve strane i Gunar pokušava da je
ukroti rukom. Naelektrisala se i podiže se ka njegovoj ruci. „Ostavi.
Raščupana je i tanka ta kosa. Nikada je neću dovesti u red.“ Viola pruža
ruku i tapše je po glavi. Veoma je nežna i mekana. Mazi joj glavu, obraz.
„Čeznem za Lili, a ti?“, kaže Viola i gleda ka Valeu. „Lili“, tužno kaže Vale.
„Da. Zamisli kada ste trčale ovde po kući, vas dve. Uvek se dešavalo nešto
oko vas.“ Viola klima glavom. Ima toliko mnogo uspomena. Dvorište je
uvek podseća na njihove zgode. Ne može da bude tu a da joj ne nedostaje,
da ne zamisli ono što su obično zajedno radile. „Lili je bila divlja“, kaže i
smejulji se. „Mada je uvek krivila tebe. Kao onoga puta kada si se dosetila
da bi trebalo čvrsto da vežete Sturea. Sećaš li se?“, kaže Vale i pokazuje ka
jarbolu. „Jadno dete.“ „Ja? To je bila Lili. Mislio si da sam ja?“ Vale se
hvata za rukohvat i ustaje, krckaju mu kolena. Počeo je da stari, koža na
rukama mu je ogrubela, tamno preplanula. „Verovatno ste bile obe, u
kombinaciji. Bile ste par pravih skitnica“, kaže i udara jednom nogom
nekoliko puta tako da brava popusti. „E sad jedemo tortu. Pre nego što se
rastopi.“ Odlazi do kuhinjskog pulta i meša domaći sok u jednom velikom
bokalu, kašikom razmućuje grudvice. „Šta ako nikada više ne bude došla
ovamo?“, kaže Viola. Staje pored njega i stavlja kolače na tacnu. „Postala je
neobična. Šta će da dolazi ovamo i šta će da radi? Verovatno ju je sramota
zbog nas, ne želi da se podseća. Policija, osim toga, verovatno nije sasvim
zaboravila njihovu fabriku alkohola.“ „Sture je rekao da bi trebalo da dođe
do Stokholma, da je zvala.“ „Da, očigledno je tako rekla.“ „Zove li često?“
„Ne, ona nikada ne zove. To je bio prvi put. Jedva sam joj prepoznao glas.
Ali Alvin se javlja povremeno i priča kako im je. Šalje novac. Kao da se ja
ne bih sam snašao.“ Propinje se na prste i spušta staru kutiju za čokoladu,
otvara poklopac i pokazuje novac. Debeo je svežanj. „Uvek su francuske
novčanice. Kaže da treba da ih odnesem u banku. Ali snalazim se sam, pa ih
ostavljam ovde. Ne znam za šta da ih iskoristim.“ Maše debelim svežnjem.
Viola ga uzima. Prelistava ga, sve su veliki apoeni. Nekoliko hiljada. „Ali,
Vale, ovo je baš mnogo novca. Mislim da treba da ih koristiš. Priušti sebi
nešto. Kupi odeću, cipele, dobru hranu. Bicikle. Otputuj negde, ima
dovoljno za dosta toga.“ Gunar se slaže. Stavlja ruku na Violina ramena. „U
pravu je. Ne moraš više da se boriš, Vale. Malo se odmori. Uživaj u tome
što imaš ćerku koja je superzvezda. Mora da si ponosan?“ Vale stoji mirno,
sa kutijom u rukama i pogledom ka novcu. Deluje da razmišlja. „Ne“, malo
zatim kaže i ponovo čvrsto zatvara poklopac. „Ovaj novac će da ostane
ovde i da se ubuđa. Ako Alvin misli da je novac nešto najvažnije na svetu,
važnije nego da vidi svoju porodicu, onda će ga dobiti nazad nakon moje
smrti. Ne nameravam da pipnem nijednu krunu.“ Sture, Sonja, Edgar i
nekoliko drugih mladih ulaze u kuhinju i prekidaju razgovor. Okupljaju se
oko torte. Maj i Juni stoje skroz napred, sa bradama u šlagu. Pecivo se
stopilo, ruže od marcipana na jednoj strani su skliznule. Ostavile su trag po
vazdušastom šlagu. Deca seku veliku parčad sve dok se ne sruše u jednu
kremastu gomilu. Sture čuči ispred njih sa svojim foto-aparatom, blic
osvetljava sobu kada on ovekoveči taj trenutak.

Kada dođe veče, Viola i Gunar sede na terasi i posmatraju sunce kako
zalazi. Voda se menja u ljubičastu, svi oblaci na nebu se žare. More je
sjajno i beskrajno pred njima. Devojčice se odmaraju u naručju roditelja.
Obrasci su poslati poštom. Sada nedostaje samo jedan pečat i onda je
njihova. Viola ljubi Juni u čelo, njene oči su pune suza. „Verovatno sam je
izgubila zauvek“, kaže, ljulja i pevuši poluusnulom detetu. „Kako to
misliš?“ Gunar pruža ruku i stavlja je na Junina leđa. „Nećeš je izgubiti,
sada je naša. Uskoro.“ „Ne Juni. Lili. Ne mari za mene. Nije nam čestitala
decu, ni naše venčanje. Ni jednu jedinu reč. Samo ono čudno pismo
proletos, u kom je najviše pričala o sebi.“ „Možda ne zna mnogo o tebi i
životu koji živiš.“ „Mora da zna. Pa čuo si. Alvin zove Valea.“ „Ali Vale
možda ne priča o tebi. Alvin možda ne pita.“ „Da. Voleli smo se. Sve troje.
Ne razumem.“ „Nije bila u Švedskoj mnogo godina. Ima puno posla, vidiš
valjda po novinama. A da te je Alvin voleo, verovatno nikada ne bi odustao
od tebe.“ „Nisam tako mislila. Zajedno smo odrastali, viđali smo se svakog
dana. Bili smo kao rođeni brat i sestre.“ „Možda je tako bilo tebi, ti si
jedinica. Ali Alvin i Lili su imali mnogo braće i sestara.“ Juni klizi u stranu
iz njenog naručja, trza se i malo mrda rukama. Možda sanja. Viola je
uspravlja i podiže tako da joj se glava odmara na njenom ramenu. „Kada
sam videla Sturea danas sa devojčicama, delovalo je kao da vidim Lili,
Alvina i mene kada smo bili mali. Sture je postao podjednako elegantan kao
i Alvin, nestašan je na isti način kao što je i on bio. Bilo nam je veoma
zabavno zajedno.“ „Sada si odrasla, Viola. Svi ljudi gube svoje detinjstvo.
Postaju stariji i pametniji. Sada detinjstvo pripada našoj deci. A naš posao
je da se postaramo da im bude dobro. Da se njihov smeh iz detinjstva
skladišti u srcu i stvara sigurnu osnovu u životu.“ „Šta ako je istina da će
uskoro doći u Švedsku?“ „Lili? Možda. Je li Sture rekao kada bi trebalo da
dođe?“ „Ne, samo je ispričao da je zvala i razgovarala sa Valeom i s njim.
Čudno. Kada se rodio, umrla je njena mama. Ponekad ga je volela, ali
ponekad mu govorila da ga mrzi. A ipak, zove njega, a ne mene.“ „Nije
valjda čudno što priča s njim, pa brat joj je.“ „Da, ali ja sam joj u svakom
slučaju skoro kao sestra. Obećala sam da ću to uvek biti.“ „Ali zapravo
nisi.“ „Ipak bi i mene trebalo da pozove.“ „Da, trebalo bi. Moraš da je
zamoliš da to uradi, kada se vidite. Hoće li pevati ovde? U Vizbiju? Onda
ću ja da sviram.“ „Ne, u Stokholmu, mislim. Ali možda možeš tamo s njom
da sviraš.“ „Kada?“ „Nije rekao.“ „Saznaćemo. A onda ćemo da odemo
tamo i da je iznenadimo. Koncert sa Lili, koji san. Tada možeš sa njom da
razgovaraš, a ona će moći da vidi našu decu.“ Gunar kopa rukom po šljunku
na kome stoji klupa, uzima nekoliko kamenčića i pokušava da ih baci skroz
do ivice vode. Žive veoma blizu mora, tako da skoro uspeva. Od crvenog
sunca okruglog kao kugla sada se vidi samo linija. More je sve tamnije pod
eksplozijom boja na nebu. „Nemoguće je razumeti kako je biti svetski
umetnik. Verovatno ima drugih stvari o kojima treba da razmišlja. Ali se
sigurno brine, pomisli na poklone koje je poslala.“ Viola klima glavom i
smeši se. Nekoliko puta su se pojavili paketi sa poštanskim žigom iz
Francuske. Uvek bez pozdrava, ali znaju da su od Lili i Alvina. Ručno
vezeno čipkano platno, akvarel sa Monmartra. I jednom, ogromna kutija sa
lepim crvenim konjićem za ljuljanje. „Da, u pravu si, brine, sigurno je tako.
Vreme nije važno, vreme ne igra nikakvu ulogu. Ako su ljudi najbolji
prijatelji, onda su to za čitav život. Pomisli, ipak, pa mi je poznajemo.
Poznajemo jednu zvezdu.“ Gunar se vrti, pokušava da ustane a da ne
probudi Maj. Ali Viola pruža svoju ruku i zaustavlja ga. Upliće svoje prste
u njegove. „Šta je?“, pita. „Možemo, valjda, ovde da sedimo još malo, sve
četvoro. Tako je prijatno.“ Gunar ponovo tone, naslanja se na naslon za
leđa. Približava se mrdajući se tako da njihova ramena dotiču jedno drugo.
Drži je i dalje za ruku, nežno joj mazi palcem nadlanicu. Mrak se brzo
spušta i uskoro će zvezde svetlucati kao iskričavi krov nad njima. Viola
oslanja glavu unazad, gleda gore ka spletu. Kada ugleda zvezdu da pada,
kao bela linija na crnoj pozadini, trza se i pušta Gunarovu ruku. „Zvezda
padalica, pogledaj“, kaže i pokazuje ka nebu. „Poželi nešto.“ Viola zažmuri
i malo razmišlja, misli na Lili, na sve prilike kada je poželela da ona dođe
kući. Na to da ipak nije došla. Otvara oči i gleda po travnjaku, vidi obrise
igračaka razbacanih svuda. Čuje dete koje spava i koje čujno duboko diše u
snu. Juni je topla i teška u njenom naručju. „Šta da poželim imam već sve“,
kaže i oseća kako joj se telo opušta. Gunar se veoma brzo naslanja na nju
tako da se klupa zatetura. Maj se budi i seda uspravno sa bunovnim očima.
Poljubac koji je Gunar pokušao da pruži Violi izostaje. Smeje se i isteže
vrat, što više može, ali je ne dohvata napućenim usnama. „Unećemo
devojčice“, kaže on i ustaje sa Maj u rukama. Kada Viola i Juni ustanu, on
ih susreće zagrljajem. Sve četvoro se grle, čitava porodica. „Dobro je da
tako razmišljaš. U pravu si. Imamo sve, šta bismo više mogli poželeti.“

12. avgust 2019, 15.45 Sara uspeva da uhvati mrežu i pre nego što je avion
sleteo. Pokazuje Violi neke hotele koji se nalaze blizu Liline poslednje
poznate adrese. „To je blizu Ajfelovog tornja, bako. Možda ćemo stići i da
se popnemo na njega?“ Viola gleda u različite hotele koje pokazuje. Svi
liče, ne vidi nikakvu razliku. „Uzmi ovaj“, kaže i bira sliku na vrhu liste.
Juni uzima telefon, klikće na svaku sliku i čita. „Ali, Saro, noć košta tri
hiljade kruna. Za jednu sobu, a nama su potrebne dve. Moramo pronaći
nešto jeftinije“, buni se. „Ma pusti je da rezerviše“, kaže Viola.
„Spiskaćemo nasledstvo. I baš je sjajno ako i ja mogu da budem s vama dok
to radite.“ Točkovi aviona poskakuju po tlu, brzina se smanjuje, natpisi se
gase. Stižu. „To je to“, odlučno kaže Viola i bori se da podigne svoje
ukočeno telo sa tesnog sedišta. Elen plače. Umorila se od leta i od sedenja
na kolenu. Praćaka se kao riba i besno mlatara ručicama i nožicama. Lice
joj je sve crvenije, zgrčeno. Juni pevuši uspavanku:

Spavajte svi, spavajte sada svi talasi na pučini. Spavajte svi, spavajte sada
svi s mora vetrovi. Talasi i s mora vetrovi, sada su se svi smirili.

Njen glas smiruje Elen. Mala devojčica je posmatra krupnim očima, lice joj
se opušta, plač se umiruje. Sada samo malo jeca, kao da pokušava da peva
uz melodiju. „Ti, mama, stvarno poznaješ umetnost uspavljivanja dece“,
kaže Sara. Nagne se i poljubi Juni u obraz. „Hvala ti.“ Viola gleda svoju
najstariju ćerku, kosa joj se tokom putovanja raščupala i sva je u
pramenovima, na temenu ima mali izrastak sede kose. Ali ipak je lepa i
izgleda srećno. Davno je bilo kada ju je čula kako peva, češće je pevala
kada je bila dete. Prene se iz misli kada joj Maj ponudi ruku kao podršku.
Viola je zahvalno prihvata i zajedno polako izlaze iz aviona pa u prolaz koji
vodi do terminala. „Da li su ti potrebna kolica, bako?“, pita Sara. „Možda
postoje jedna koja možemo da pozajmimo.“ Viola otpuhuje i ubrzava
korake. „Eh, još nisam umrla“, kaže i podiže ruku na usta kada je uvidela
šta je rekla. Koraci se usporavaju. „Nije sigurno da je Lili umrla, ne
znamo“, teši Sara. „Zašto bi inače zvala i rekla zbogom. Pa čovek ne mora
da bude neurolog da bi zaključio da ćemo uskoro obe biti mrtve i
sahranjene.“ „Šta se zapravo desilo sa vama? Zašto ste izgubile kontakt?“
Viola se tetura, torba koju vuče za sobom gubi ravnotežu. Juni joj je uzima.
Viola zastaje i uzima dah, oslanja glavu na Majino rame. „Nećemo te mučiti
sa više pitanja, mama“, kaže. „Uzećemo taksi do hotela i malo ćemo se
odmoriti, potom ćemo da odlučimo šta da radimo. Naći ćemo je, bilo tamo
gde živi ili u nekoj od bolnica sa Sarine liste.“

Lili

12. avgust 1964.

Lili ide pognute glave dok brzo prolazi kroz vijugave prolaze u robnoj kući,
pored lutki u izlozima i prodavaca po buticima. Okružena je ljudima. Idu
ispred, iza i pored nje, prave zaštitni zid tako da niko neovlašćen ne može
da joj priđe. Neko ju je prepoznao kada je izašla iz auta i glas se raširio.
Mnogi posetioci robne kuće pridružuju se rastućoj skupini koja prati svaki
Lilin korak. Treba da proba novu scensku odeću a jedini put do ateljea na
poslednjem spratu je kroz robnu kuću. Usamljena devojčica uspeva da
zaluta kroz ljudski zaštitni zid. Tek joj je četiri, možda pet godina. Ima belu
haljinu, oivičenu čipkom oko vrata. Smeđa kosa joj je podignuta u dve
visoke kikice. Pruža svesku i olovku. Lili naglo staje i skreće pogled.
„Pomeri je“, kratko kaže. Alvin je brzo tu. „Pa to je samo mala devojčica,
Lili“, kaže on. „Možeš valjda da je pozdraviš, to je dobro za publicitet.“
„Pomeri je. Sada. Inače ću vrištati“, kaže Lili i odbija da pogleda dete.
Alvin uradi kako mu ona kaže. Podiže devojčicu i probija se sa detetom
koje mu plače u naručju. Stavlja je kod lifta i potom odlazi. Lili vidi kako
mama brzo dotrčava i podiže prestrašeno dete. Mama koja je toliko velika
obožavateljka da je poslala ćerku da dobije autogram. Lili nastavlja da
hoda. Alvin dotrčava do nje, uzbuđen je. „To je bilo samo jedno dete, Lili,
devojčica. Moraš ponekad da daš autograme, znaš.“ „Ne takvima.“
„Takvima? Kako to misliš?“ „Da, takvima.“ „Bila je to veoma slatka
devojčica. Dete. Zar više uopšte nemaš srca?“ Lili ne odgovara, pretvara se
da ga ne čuje. Stižu do vrata ateljea, duplih vrata od tamne hrastovine, sa
ručkama od sjajno poliranog mesinga. Lili se okreće ka svojoj pratnji i drži
bradu visoko. „Hvala, sada mi niste potrebni neko vreme“, kaže i nestaje
kroz vrata. Ostali poslušno i dalje stoje, ali Alvin uspeva da se ušunja pre
nego što se vrata zatvore. Tada Lili naglo zastaje, ne mari za to što on vidi
kako joj suze naviru. „Ni ti. Sada želim da budem sama“, hladno kaže.
„Oprosti, nije mi bila namera da budem grub prema tebi. Razumem da je
naporno. Ali na tvojoj strani sam, ne zaboravi to. Uvek ću te štititi.“ Lili se
pretvara da ga ne čuje. Već mu je okrenula leđa.

Svileni materijal šuška dok pomoćnik modnog kreatora vadi haljine i kači
ih na paravan. Smaragdnozelena i crvena haljina. Obe su prekrivene
cvetnim ornamentima od šljokica i perli, ručno našivenim jedna po jedna.
Daće efekat na sceni, kada upere svetla reflektora ka njoj. Zablistaće. Lili
ide iza paravana. Podiže ruke iznad glave i dopušta da joj jedna žena svuče
haljinu, crnu šivenu po meri, za to vreme izuva salonke i odmara osetljive i
bolne prste na nogama. Žena joj dolazi do ramena dok pažljivo svlači
haljinu. Lili zadrhti. Koža joj se naježi kada se ostavi otkrivena, samo u
donjem vešu. Žena kači njenu haljinu na jednu vešalicu i skida novu
haljinu. Otkopčava je i Lili se uvlači u nju. „Počnite sa onom crvenom“,
dovikuje gospodin Gijar. Greška. Lili stoji u zelenoj. Žena je stresno
pomera. Ponovo podiže haljinu sa vešalice i menja u crvenu. Lili obujmi
telo rukama. „Hladno mi je“, žali se. „Oprostite, madam, oprostite,
madam“, kaže žena dok stresno kopa među podsuknjama od tila da bi
oslobodila otvor. Lili stavlja ruku na njeno rame i pridržava se dok pruža
korak u haljinu i navlači je preko tela. Tanke trake režu joj ramena. Zbog
svih tih perli i šljokica tkanina je teška i glomazna. Ali kada se rajsferšlus
povuče, raspodeljuje se težina na gornji deo tela. Haljina se sužava na
grudima, skuplja ih tako da se pravi vidljiv razdeo dekoltea. Žena vuče i
podešava tako da se materijal ispravi, tako da sve bude savršeno. Ne stiže
da završi pre nego što se pojavi lice gospodina Gijara iza paravana. Ima
monokl na jednom oku, a drugim žmuri. Stoji mirno na trenutak i posmatra
Lili. Potom zablista i povede je do velikog ogledala u nakićenom zlatnom
ramu. Pruža ruke. „Voila, zvezda“, kaže zadovoljan zbog očaravajućeg
efekta haljine. Lili može samo da se složi. Vrti se ukrug. Široka suknja
šuška oko njenih nogu. Asistentkinja prilazi sa ružem i moli da joj nanese
malo boje na usne. Lili poslušno ispravlja bradu ka njoj i pušta je da radi
svoj posao. Nijanse se savršeno slažu sa materijalom haljine, ruž za usne je
pažljivo odabran. „Napišite ime i broj tako da mogu da kupim“, kaže Lili.
Žena se učtivo smeši. „Nema problema, madam, to je sređeno. Ovo je vaše.
Još dva komada su već u kesi. Ako vam nestane, da imate u rezervi.“
Zelena haljina je sasvim drugi model. Silueta je uža, suknja je tesna. Lili
nezadovoljno gunđa dok ide do ogledala. „Uopšte ne mogu da se pomerim“,
žali se. Gospodin Gijar se glasno kikoće. „Nećete igrati. Pevaćete, kao
anđeo ste. Idite na scenu pre nego što se zavesa podigne. Stojte tamo, budite
veličanstveni. Pevajte.“

Kada Lili otvori dupla vrata, dočeka je sevanje bliceva foto-aparata. U

malom prostoru iznad stepeništa stoji čitav medijski savez i čeka je. Ona
čuči i podiže ruku ispred lica, sakriva se iza nje. Alvin se probija do nje.
„Kako su saznali da sam ovde?“, pita i zagnjuri lice u njegove grudi. „Glas
se brzo širi. Znaš kako to funkcioniše, mnogi su te videli kako dolaziš.“
„Moramo da promenimo dizajnera. Ili će gospodin Gijar morati da menja
atelje. Ovako neću moći.“ „Razgovaraću sa njim. Nećemo ga menjati,
apsolutno je najbolji.“ „On? Upravo je sašio haljinu u koju uopšte ne mogu
da uđem. Užasno je.“ „Pa nećeš izlaziti u njoj, pevaćeš.“ Alvin je nežno
povlači sa sobom. Ali ona se opire. Gleda gore i smeši se odjednom ka foto-
aparatima. Pozira pred blicevima koji prašte, kao da stoji na sceni. „Šta
radiš?“, iznenađeno pita Alvin. „Upravo si rekao da treba da budem
ljubazna.“ „Prema maloj deci, da.“ „Grozim se dece“, promrmlja Lili. „Ma
ne groziš se ti, obično si volela klince.“ „Grozim se dece, mrzim ih. Mali su
i beznačajni. I uvek stvaraju bedu.“ Jedan reporter mahnito beleži. Lili ga
sumnjičavo gleda. „Nije valjda da govoriš švedski?“ Reporter klima
glavom. „Govorim, ja sam iz Dnevnih novosti. Ako napravim intervju sa
tobom, onda neću napisati ovo što si maločas rekla.“ „Jesi li čuo?“ „Da, da
mrziš decu, groziš ih se.“ „Nije tačno.“ „Zar nije tako?“ Alvin se ubacuje u
razgovor. „Ne smeš to napisati. Desilo se nešto ranije danas tokom dana.
Samo je umorna od uzbuđenja. Valjda vidiš i sam“, kaže i maše rukom ka
novinarima. „Da kažemo onda da mogu da napravim intervju?“,
samouvereno se javlja muškarac. Lili poletno klima glavom, ali Alvin
odmahuje. „U redu“, nevoljno kaže on. „Dobićeš svoj intervju. Ako obećaš
da nećeš napisati ni reč o onome što si maločas čuo. Nikada.“ Muškarac
cepa stranicu iz svoje sveske. Gužva stranicu i baca je na pod ispred Alvina.
„Ovde je tvoj trač. I ne sećam se šta tu piše.“ Alvin se saginje i podiže
ostatak papirića, malo se igra njime kao lopticom, ali ga potom stavlja u
džep. „Dobro. Vidimo se u Ricu za dva sata pa ćemo popiti čaj. Imaš
najviše jedan sat, budi spreman.“

Trospratna tacna sa kolačima prepuna je slatkiša. Pecivo je pri dnu,

vazdušaste kreacije šlaga i marcipana u različitim bojama. Sedam vrsta
kolača u sredini i ručno pravljene čokoladne praline na vrhu. Lili ništa ne
pipa. Ni šolju čaja koji se puši i stoji ispred nje. Sedi ukočena oslonjena u
jednoj fotelji sa naočarima za sunce. Reporteru pravi društvo jedan fotograf.
Spojio je stativ sa blicem i stoji pored sofe sa foto-aparatom koji mu visi
oko vrata, spreman da pravi fotografije. Lili podiže ruku ka njemu. „Bez
fotografija dok pričam. Moraš da sedneš i sačekaš.“ Fotograf i dalje stoji,
gleda zbunjeno u reportera. „Gospođica Valin ga neće ni primetiti“, kaže
reporter i beleži nešto u svoju svesku, olovka grebe o papir. Lili se okreće
ka Alvinu, koji sedi malo dalje. Maše mu dvama prstima, on odmah ustaje i
brzo je kod nje. Ona nešto šapuće. „Čuo si šta je rekla“, kaže Alvin i prilazi
korak bliže fotografu. „Bez fotografija dok priča.“ Fotograf se nezadovoljno
uzmiče. Seda na jednu od stolica oko stola, sa foto-aparatom u krilu.
Reporter piše još nekoliko reči u svoju svesku. „Ne piši ništa o ovome“,
upozorava Alvin. „Niko ne ispadne lepo na fotografiji dok priča, to je
sasvim normalan zahtev.“ „Da li ti je važno da budeš lepa, Lili? Ulažeš
mnogo energije u svoje scenske kostime?“ Lili zbunjeno gleda u Alvina. On
odgovara za nju. „Mislimo da je važno da damo publici dobar doživljaj. To
obuhvata mesto, orkestre, pesmu, pa čak i scensku odeću.“ Ali reporter ne
odustaje. „Ali ti, Lili, šta ti kažeš? Da li je važno imati lep izgled?“ „Kakvo
neobično pitanje.“ „Uopšte nije. Naši čitaoci su zainteresovani. Žele da
znaju kako je jedna obična devojčica sa Gotlanda mogla da dospe u Pariz,
na velike scene. Jesi li pobegla od sramote? Da li te to nateralo da ovoliko
mnogo radiš?“ Lili se trgne, prekršta ruke preko stomaka. „A zašto si toliko
drzak?“, pita ona. Alvin i dalje stoji iza sofe. Ništa ne govori, ali stavlja
ruku na njeno rame da ona oseti da je tu. „Kruže glasine da su prema tebi
veoma loše postupali u Vizbiju nakon vremena provedenog u zatvoru.“
Reporter prelistava svesku i čita belešku. „Bila si zatvorena zbog
nezakonite proizvodnje alkoholnih pića. Je l tako? I povrh toga, bila je tu i
neka vrsta bluda, afera sa oženjenim muškarcem.“ Alvin više ne može da
ćuti, Lili ga čuje kako stupa po podu. Prodere se kada se na kraju umeša.
„Kakva su to pitanja koja postavljaš? Na šta se odnose, treba li sve ponovo
da preživljava?“ Lili je takođe ustala, okrenula im je svima leđa. Malo stoji
mirno, s pogledom ka stolu i tacni sa kolačima. Okreće šake, razmišlja kako
da odgovori nametljivom reporteru. Srce tuče u grudima tako da tanak
materijal bluze podrhtava. Kada se na kraju ponovo okrene, oči su joj uske
kao linije. „Prihvatila sam ovaj intervju jer sam mislila da bi bilo prijatno
poslati pozdrave mojoj publici u Švedskoj“, kaže i uzbuđeno maše rukama.
„Nedostaje mi Švedska, često i mnogo. Nedostaje mi moja najbolja
prijateljica, napiši to, da mi nedostaje Viola. Ali mi sramota ne nedostaje,
ne. Ne nedostaju mi pogledi i mržnja.“ Alvin odmahuje glavom, mimikom
negira i pokušava da je spreči da kaže još nešto. Ali Lili mu je samo
uzvratila otpuhivanjem. „Nema veze, Alvine, on je već odlučio šta će da
napiše. Jedan članak o skandalu. Ako to tražiš, onda možeš slobodno da
zapišeš i da mrzim decu. Grozim ih se, to je sasvim tačno. Vrište u falsetu“,
kaže i otpija veliki gutljaj čaja. Spušta šolju na tacnu tako da se malo
tečnosti prosipa po sjajno ispoliranom stolu. Potom se okrene da ide. Ali
pre nego što korakne, pogleda reportera preko ramena sa kiselim osmehom.
„Cenila bih, razume se, kada bi umesto toga mogao da se fokusiraš na moju
muziku. Stvarno bih cenila. Trudim se i radim puno.“ Lili polako odlazi ka
izlazu, jedri među svim praznim stolovima. Alvin ostaje i dalje tu. Kada se
članak objavi, uslediće i njegov odgovor, sigurna je da će razjasniti
situaciju. Ali ovoga puta očigledno ne uspeva u tome. Dotrčava za njom.
„Lili, molim te, moraš. To su Dnevne novosti. Vrati se, samo deset minuta.
Zamolio je za oproštaj i obećao da će postaviti druga pitanja. Daj mu
dvadeset minuta.“ Lili zastaje i duboko diše. Klima glavom. „Deset minuta.
Ali nameravam samo da pričam o svojoj muzici i o životu u Parizu. Ni o
čemu drugom. I nameravam da stojim ovde gde sam sada. Reporter mora da
dođe ovamo“, kaže i malo podigne bradu.

Sjajni crni auto odvodi je od Rica do pozorišta i garderobe. Ima još manje
od sat vremena do početka predstave. Zelena haljina visi na stubu za odeću.
Perike koje obično koristi su na svojim postoljima. Na taj način izbegava da
troši vreme na postavku. Šminka stoji poređana na stolu. Taj redosled joj je
draži. Dnevne novine su pored. Uzima ih i stavlja prst na datum, dan smrti.
Potom otvara vrata i vičući doziva Alvinovo ime. On ne dolazi. Doziva
jače. „Alvine, gde si? Dođi ovamo!“ On se uskoro pojavljuje u hodniku.
„Idemo u Švedsku“, kaže. „Sada je vreme, pokazaću da se zaista ne stidim.
Sredi jednu turneju.“ „To si rekla već toliko puta do sada. Potom odložiš u
poslednjoj sekundi, nije dobro. Mnogo ljudi bude razočarano. Sećaš se
verovatno Sturea, koliko je bio tužan prošle godine.“ „Ali ovoga puta će se
ostvariti. Želim kući, obećavam da neću odložiti. Organizuj koncert za
tačno godinu dana, u avgustu. Onda dvanaestog možemo posetiti Sturea, da
ga obradujemo.“ Pre nego što je stigao da se usprotivi, Lili ga zaustavlja da
ne uđe u garderobu i počinje da peva. Postoji tračak radosti u izboru skala i
tralakanje se nastavlja pred ogledalom gde pažljivo šminka lice. Tačno zna
kako da stavi senku da bi oči bile velike i lepe. Izabrala je da to sama uradi.
Niko drugi ne sme da dotakne njenu kožu, ona to ne voli. Kada je gotova sa
licem, smešta kosu u tanku mrežicu. Potom bira periku. Uzima jednu koja
je tamnija od njene smeđe kose boje kestena, skoro je crna. Sjajni
dramatični paž. Čvrsto i pažljivo ga pričvršćuje ukosnicama, namešta ga
tako da stoji pravo. Vadi lažni mladež iz torbe za šminku i čvrsto ga pritiska
levo od gornje usne. Potom maže dva sloja novog ruža za usne. Kada je
gotova i kada ustane, jedva prepoznaje sopstvenu sliku u ogledalu. Otvara
vrata i maše za pomoć. Dve asistentkinje spremno čekaju napolju, nije im
zapamtila imena. Žure u garderobu i pažljivo svlače haljinu sa vešalice,
drže Liline ruke dok ulazi u nju. Povlače rajsferšlus i popravljaju sve
porube. Lili ne razgovara s njima. Samo stoji, sa glavom podignutom
visoko i rukama lagano raširenim od tela. Haljina joj savršeno stoji, kao
zalepljena za njeno nežno telo. Ali ne može da hoda. Pruža mravlje
koračiće ka vratima. Potom ljutito zafrljači torbicu o zid. „Prokleta haljina“,
frkće i cepa minimalni prorez suknje. Asistentkinje odmah viču: „Ne, ne,
nemojte!“ Ali Lili nastavlja. Šljokice i perle su se prosule po podu. Neko
zove Alvina, on dotrčava kroz hodnik i zaustavlja je hvatajući je rukama.
Drži je čvrsto za ramena i mora da je protrese da bi se smirila. „Šta to radiš?
Treba da izađeš na scenu za deset minuta. Čitava sala je puna. Sada se
smiri, to je samo trema. Znaš kako to obično biva, proći će.“ „Ne
nameravam danas da pevam. Ne nameravam nikada više da pevam.“
„Ponašaš se nerazumno. Odmah prestani. Diši sa mnom, četiri tri dva
jedan.“ Alvin polako broji i drži je blizu sebe, mazi je po leđima sa mnogo
ljubavi. Ona rida, i dalje s naporom diše. Skoro da je izgubila dah. „Želim
kući kod tate. Ne želim više“, dahće. Alvin klekne na tvrdi betonski pod.
Pregleda pocepani porub. „Može da se popravi. Zašij da se haljina ne bi
više cepala“, kaže jednoj asistentkinji. Lili mirno stoji dok cepaju i vuku
materijal koji joj obavija noge. Pogled joj je staklast, zuri u prazno, dole u
pod. Disanje se malo primirilo, bolje je kada Alvin broji, kada je zagrli.
Stiska ruke preko stomaka, čuči tako da sjajne dlake perike padaju preko
obraza. Jedna asistentkinja je našla iglu i konac. Klekne pored Alvina. On
drži dok ona ušiva pocepani materijal. „Gospodin Gijar će biti besan ako
ovo vidi“, žali se Alvin. „Onda otkazujemo. Biće dobro za mene“, frkće
Lili. Druga asistentkinja dolazi sa čašom, sa četiri centimetra bezbojne
tečnosti. „Evo, popij ovo pa ćeš se malo smiriti“, kaže i prinosi čašu do
Lilinih usana. Votka gori u njenom dušniku, ali guta sve naiskap. Žmuri i
diše. „Ti, koja si bila toliko radosna pre neki minut, čuo sam kako si
pevušila. U čemu je problem?“ „Ovaj dan je problem. Želim sada kući.“
„Onda ćemo to srediti. Jedan veliki koncert za zvezdu Švedske. Hoćeš li
onda biti srećna?“ Lili klima glavom. „Možda možemo da idemo kući i da
posetimo tatu i ostale pre toga. Ne moraš ni da držiš koncert. U pravu si,
sada je vreme. I meni nedostaju“, kaže Alvin i popravlja kosu. Ustaje i čisti
prašinu sa kolena. „Eto tako, sad si ponovo lepa. Sad možeš da pevaš“,
kaže. „Hoćemo li da idemo za Birgitin rođendan? To je uskoro.“ Lili
pokušava da hoda nekoliko koraka, sada je lakše kada je prorez malo viši.
„Možda. Ili za Sivin. Možemo da idemo i za sve rođendane umesto da samo
nešto šaljemo.“ „Šta je Sture danas dobio?“ „Dobio je gramofonsku ploču.“
„Moju?“ „Ne, ti si šašava. On je mlad. Dobio je ploču Bič bojsa. Sigurno će
mu se svideti.“ Lili se smeši i klima glavom. Čuje kako ploča prašti na
Valeovom starom gramofonu, vidi pred sobom kako se okupljaju u kuhinji.
Kako Vale igra bosonog na krpari. Ponekad je to radio, da nasmeje svu
decu. „Zvaću ga posle. Uvek ima dosta toga zanimljivog da ispriča. Volim
ga. Mada je bilo veoma žalosno kada se rodio“, kaže. „Pozovi. Ali prvo
moraš da održiš koncert. Pevuši malo sada. Tako da se smiriš. Samo si malo
nervozna. Sve će biti dobro, kunem ti se.“ Radi kako on kaže, zna da je on u
pravu. Blago pevuši melodiju, potom pesma prelazi u ritmičke skale. Skoro
da postaje kao meditacija. Isti zvukovi, ponavljaju se nekoliko puta. Alvin
nestrpljivo stupa tamo-amo po garderobi, ona sreće povremeno njegov
molećivi pogled. Kada na kraju odluči da krene ka sceni, publika već dugo
čeka. Čuje ih sa druge strane pozorišne zavese, žamor pun iščekivanja koji
se odjednom utišava kada se svetlost u sali ugasi. Šunja se preko scene i
staje kod mikrofona, žmuri i čeka prve tonove orkestra. Pozorišna zavesa se
podiže. Lili otvara oči i pozdravlja je klicanje publike. Isteže se, ispušta
blago hm preko usana. Vibracije u telu deluju kao pamuk, oseća da skoro
lebdi. Uživela se u magiju muzike, širi ruke i zapeva iz dubine srca.

Alvin je ispunio čitavu garderobu cvećem. Ruže svih mogućih boja. Roze,
crvene, bele, ljubičaste. Stoje u vazi na svakoj slobodnoj površini i po podu.
Sve izgleda kao u snu. Lili je iscrpljena posle dva čina koncerta. Zastaje i
udiše slatki miris cveća. „Misliš li na nešto posebno?“, poletno pita Alvin.
Lili gleda oko sebe. Prvi buket je roze, nekoliko listova je ispalo iz drške i
palo na zemlju. Sledeći je žut, sa krupnijim cvećem. Iznenađuje se. „Isti je
redosled kao “ Prilazi i dodiruje cveće. Alvin stoji između dve vaze,
oslonjen na zid sa rukama u džepovima pantalona. „Razmišljao sam da ako
toliko čezneš za domom, onda zasad mogu da ti donesem delić Vizbija
ovde.“ „Baš je kao u Violinom ružičnjaku. Kako si uspeo tačno da se setiš?“
Lili jedri među velikim vazama po podu. Saginje se i pomiriše svaki cvet.
„Video sam vas da se tamo puzeći provlačite mnogo puta, i kada razmišljam
o tome, u sećanju imam film. Dvoja mala leđa koja se migolje unaokolo,
glave sa kikicama sa strane.“ Lili moli za pomoć da bi svukla rajsferšlus.
Potom se ispetljava iz haljine i uzima bademantil. Čvrsto ga vezuje oko
struka i seda na pod prekrštenih nogu. „Aha, bilo nam je lepo kad smo bili
mali. Bio je to dobar život, zar ne?“ „Baš dobar.“ „Da, osim mame, i sve
dece i pocepanih cipela.“ „Na kraju je ispalo dobro, evo nas sada ovde. Ti si
rođena zvezda.“ „Mama je sigurno ovde sa nama. Zar ne misliš tako?“ „Ne
počinji sada priču o anđelima. To su samo fantazije.“ „Uopšte nisu. Ona je
ovde. Osećam.“ „Da, da, jeste. U redu. Zdravo, mamice. Sada se obuci pa te
vodim u lep restoran.“ „Ne sada. Želim ovde da sedim na trenutak, da
osetim miris cveća. Veoma sam umorna.“

12. avgust 2019, 16.10 Ne mogu da se smeste u taksi, ma koliko se taksista

trudio. Elenina kolica zauzimaju puno mesta. Juni vadi svoju torbu i maše
jednom automobilu malo dalje u redu. Vozač munjevito startuje i stane
uporedo. „Dođi, Saro, ti, ja i Elen možemo uzeti ovaj. Ostavi kolica tu“,
kaže. Viola i Maj ostaju same na zadnjem sedištu. Gledaju svaka kroz svoj
prozor. Toplo je i zagušljivo, vlaga ulazi u auto kroz otvorene prozore.
Šofer je sasvim spustio svoj prozor. Vazduh pri vožnji huči i udara, ali
ostaje u unutra. „Izgleda otprilike kao u Stokholmu“, kaže Viola razočarano
dok posmatra industrijske zgrade pored kojih prolaze. „Uvek izgleda slično
duž auto-puteva. Još nismo stigli u Pariz“, kaže Maj. „Jesi li bila ovde
ranije?“ „Jesam. Peter i ja smo bili ovde jedan vikend. Valjda se sećaš?
Kada su Erik i Fredrik bili mali. Ti si ih čuvala.“ Viola rasejano klima
glavom uprkos tome što se ne seća. „Jeste li tada posetili Lili?“, pita. „Ma
nismo, mama, zašto bismo? Sada zvučiš skroz zbunjeno. Samo smo čuli
tebe kako pričaš o njoj. Mi ne poznajemo Lili.“ Viola krši ruke u krilu.
„Možda je ni ja ne poznajem. Deluje, međutim, veoma bliska, veoma
živahna.“ Maj je uzima za ruku, malo je tapše drugom rukom. „Malo si
blesava, mama, što nas sve vučeš do Pariza. Mora da ti je Lili baš puno
značila?“ „Jeste. Ona i njen brat. Njih dvoje su mi uvek nedostajali. Život je
bio malo zanimljiviji kada su oni bili u blizini.“ „Sture?“ „Nije, imala je ona
nekoliko braće. Ovaj je bio najlepši od svih, najstariji. I kako je umeo da
igra“, kaže Viola, a pogled joj postaje sanjiv. „Zvuči kao da si bila
zaljubljena u njega.“ „Jesam. On me je prvi poljubio“, smeje se Viola. „Ali
nisam samo ja, sve devojčice su bile zaljubljene u njega.“ „Šta se desilo s
njim?“ „Isto što i sa Lili, nestao je sa njom i nikada više ga nisam videla.
Ne znam ni da li je živ.“ Maj se malo uspravlja u sedištu, okreće čitav trup
ka Violi. „Ali, mama, da li ti, zapravo, on nedostaje? Jesi li nas zato
dovukla ovamo?“, pita i zbog toga se Viola od srca nasmeje. Vrti glavom.
„Lili možda zna gde je“, nastavlja Maj. „Da, moramo je pitati.“ Viola uzima
platnenu torbu i vadi ružičastu kutiju. Poklopac je sada podignut kada je
brava razvaljena. Posmatra stvari. Još uvek smrde na buđ. „Uh, šta je to?“,
kaže Maj i gleda u kutiju. Viola kopa rukom među stvarima. Na dnu je
nekoliko osušenih travki. Kada ih uzme, raspadnu se u prah. „To su
tratinčice“, kaže. „Lilina mama je mnogo volela tratinčice.“ „Jesu li to oni
beli cvetići u travnjaku?“, pita Maj. Viola klima glavom i vadi neku
tkaninu. Jednu buđavu smrdljivu krpu. Odmah je pušta, pripada joj muka.
„Ovo je verovatno maramica koju je Lili ubacila. Sva je slinava“,
promrmljala je i zadrhtala, ramena su joj se stresla. Maj ponovo zalupi
poklopcem s gađenjem i vraća kutiju u platnenu torbu. Obmotava nekoliko
puta. „Kakve si to prljave stvari ponela?“, pita. „Zapravo samo starudija.
Bila je to Lilina i moja kutija. Ubacile smo nekoliko stvari koje su
podsećale na njenu mamu, bilo je veoma žalosno kada je umrla i
pokušavala sam da oraspoložim Lili. Smislila sam da bi trebalo da
kontaktiramo sa duhom njene mame. Ali nisam zbog toga morala ovo da
pronađem. Morala sam zbog pisma, zbog adrese koja je bila napisana na
njemu.“ „Onda sada možemo valjda da je bacimo?“ „Da“, smeje se Viola.
„Zamisli da smo nosile gotlandsku buđ sve do Pariza. Možda ćemo
prouzrokovali biološki akcident.“

Viola

12. avgust 1965.

Rano je jutro. Sunce tek što je provirilo kroz oblake nakon kiše. Oštri zraci
se pomaljaju kroz sivo-belu pozadinu neba, čitava površina vode zablista od
njihovog dodira. Viola jednom rukom drži obod šešira. Duva u Stokholmu,
talasi su uspenušani i čitava površina je uskomešana i nemirna. Uglačana
kaldrma ispred hotela Grand još uvek je vlažna od kiše. Maj i Juni sede na
zemlji, u sličnim bledožutim haljinama. Kopaju prstima po zemlji između
kamenja. Junina kosa je raščupana, Viola rasejano izvlači nekoliko
pramenova i pokušava da ih sredi. Juni se okreće, protestuje, pa Viola
ponovo povlači ruku, kao da se upravo opekla. Jasno joj je da su deca
umorna i da najmanji otpor može izazvati pucanje. Nisu same dok stoje i
čekaju ispred hotela. Stvorila se grupa ljudi dole kod stepeništa. Čuvari
hotela su tu da bi zadržali radoznale. Gunar je stigao i razgovara sa njima,
pokušao je da objasni da pripadaju porodici ili su gotovo rod. Ali čuvari
nisu hteli ni da čuju. Gunar je odgurnut do ulice, kao i ostali. Isto kao kada
je pokušao prethodne večeri. „Ako ostanemo ovde, onda će nas videti
uskoro, kroz prozor. Onda moramo ući i sresti se sa njom. Neće ona
dozvoliti da ti stojiš ovde“, rekao je Gunar umirujuće.

Jučerašnji koncert ih je zapanjio. Lili više nije njihova Lili, ona je svetska
zvezda. Živa blistava ikona života. Glas joj je bio toliko jak da je ispunio
čitavu koncertnu dvoranu, naterao je publiku na klicanje i beskrajne
aplauze.

Sedeli su skroz napred, na najboljim mestima. I Vale je bio tu, njegovi inače
veoma bujni brkovi bili su negovani i očešljani i obukao je svoje najlepše
odelo. I braća i sestre: Siv, Edgar, Sonja, Rusa i Sture. Karte je dobila u
jednoj koverti, nekoliko nedelja ranije. Čitavo Violino telo se treslo kada ju
je izvadila iz poštanskog sandučeta. Odmah je prepoznala Lilin iskošeni
rukopis. Ali nije mnogo toga pisalo, samo nekoliko šturih redova na malom
belom papiru:

Nedostaješ mi. Uskoro dolazim kući. Dođi ako želiš, povedi porodicu.

Grupa koja se skupila dole kod stepeništa počela je uznemireno da se

razilazi. Neko upire prstom, neko uzvikuje Lilino ime. Viola registruje
najmanji pokret. Gunar uzima Maj i Juni za ruku i podiže ih. Maj pruža
otpor, proteže se ka belom kamenu koji je ostao na zemlji. Viola joj dopušta
da ga uzme, pa potom podiže devojčicu u naručje, Maj zahvalno zabada
glavu u njen vrat. Uskoro će napuniti četiri godine i otežala je. Odavno već
nema snage da ih obe nosi. Juni poslušno drži Gunara za ruku. Usuđuju se
da priđu bliže stepeništu, Gunar balansira na prstima, isteže se da bi bolje
video. „Je li tu, vidiš li je?“, poletno pita Viola. Ona stoji odmah iza njih,
promatra sve prozore. Nije uspela da sretne Lilin pogled tokom koncerta.
Uprkos tome što su mesta bila veoma blizu podijuma. Sedeli su svako sa
svojom devojčicom u krilu, ona i Gunar. Ali Lili su delovali nevidljivi.
Kako je mogla da ih ne opazi? Zar nije videla? Jedan muškarac u odelu
izlazi na vrata. Staje raširenih nogu na vrhu stepenica. „Moram, nažalost, da
vam prenesem da je Lili Valin napustila hotel. Čekate uzalud, najbolje je da
sada odete kući“, kaže. Pronese se nezadovoljni žamor. Neki se razilaze i
šunjaju unaokolo, drugi i dalje stoje. Viola ne želi da poveruje da je Lili već
otišla. Kad se Gunar okrene da ode, ona trese glavom. „Ostajemo. Sigurno
se samo pretvara. Želi da svi odu pa da bude malo mirnije. I sam si video da
nije izašla. Ovde smo čitavo jutro.“ „Vale je rekao da je Alvin napomenuo
da će možda doći u Vizbi. Sad moramo da idemo ako želimo da stignemo
na brod ka kući.“ Viola uporno stoji, ne ispušta iz vida ni fasadu ni vrata.
Devojčice su ponovo sele, igraju se zemljom i šljunkom. Maj umače beli
kamen u baricu i šara po ulici.

Gunar šeta tamo-amo. S vremena na vreme gleda na ručni sat. „Moramo

stvarno sada da krenemo ako želimo da stignemo po torbe u hotelu“,
nestrpljivo kaže. Viola zna da je on u pravu. Na ivici je da odustane, na ivici
da brizne u plač. „Zašto bi nas onda zvala da dođemo ovamo, ako ipak ne
želi da se vidimo? Ne razumem“, rezignirano kaže. Gunar prevrće očima,
izgleda iznervirano. Njegovo inače veoma mirno čelo puno je bora. „Ima
mnogo toga u toj osobi što je čudno.“ On podiže i Maj i Juni u naručje. Drži
svaku na po jednom kuku. Veru se po njemu, vuku ga za uši, kikoću se. On
ih ljulja u stranu, jednu pa drugu, tako da im glave padaju unazad, a kosa se
podiže poput lepeze. Viola ga miluje po leđima, zadržava ga. Prilazi mu
bliže. „U pravu si“, kaže. „Zašto da stojimo ovde i čekamo kada ona ne želi
da zna za nas.“ Idu zajedno duž Stremkajena, držeći se za ruku, sa decom u
sredini. Sivi galebovi lete iznad njihovih glava, kriču. Vetar je malo
popustio. Sunce greje i od noćne kiše se više ne vide nikakvi tragovi.
Violina torbica je teška, kaiš na ramenu urezuje joj se u kožu. Unutra nosi
debelu ručno pravljenu sveću vezanu sjajnom ružičastom svilenom trakom.
Za Lili stoji na papiru koji je privezala. Sveća je u lepom svećnjaku od
sivog krečnjaka. Težak je. Ispred kioska za kobasice još uvek visi jučerašnji
plakat. Crna slova uzvikuju da je svetska zvezda u gradu. Mutna crnobela
slika pokazuje Lili dok izlazi iz aviona, sa šeširom i skrivena iza velikih
naočara za sunce. Samo joj se vide brada, usta i nos. „Gle, evo ti je. Možda
možemo da se zadovoljimo da je ovako viđamo ubuduće. Na trač
stranicama novina“, kaže Gunar i pokazuje. Viola zastaje na trenutak pred
plakatom, tužno je posmatra. Deca je vuku za noge, moljakaju i žele
sladoled. Izvlači novčanik i vadi jednu krunu. To je dovoljno za dva štapića.
Podiže Maj do šaltera i pušta njoj da plati. Lepljivi papiri završavaju u
Violinim rukama. Okreće se i traži korpu za papir. Tada je vidi. Na vrhu
stepenica. Samo je pedeset metara daleko, ne više. Lili nosi beli dugački
kaput na sebi. Vetar se poigrava tankim materijalom dok silazi niz
stepenice, leprša oko njenih golih nogu. Iza nje ide Alvin, u tamnom odelu.
Viola podiže ruku iznad glave, doziva njeno ime, viče. Baca papire koje
drži u rukama i potrči. „Lili! Alvine!“, uzvikuje Gunar. Ide za njom, vukući
devojčice. Ruke i usta su im lepljivi od sladoleda od vanile. „Lili, stani!
Molim te, Lili!“, doziva Viola. Lili je čuje, čuje svoje ime. Podiže pogled,
traži. U istom trenu Juni pada i ispušta sladoled na kaldrmu. Glasno plače.
Viola se okreće i pruža ruke ka njoj. Ali Gunar stiže pre. Hvata devojčicu u
naručje i maše joj da nastavi bez njega. Ali kada se Viola ponovo okrene,
Lili i Alvin su nestali u autu. „Mora da su nas ipak videli“, kaže Viola i
viče: „Lili! Alvine!“ Viola trči nekoliko koraka, ali prekasno je. Vrata auta
se ponovo zalupe i oni odlaze. Na pločniku ostaje mala porodica, jedni uz
druge. Juni sa ogrebotinom na kolenu i vlažnim prugama od suza po
obrazima, Maj sa sladoledom po čitavom licu, Gunar sa rukama koje tužno
vise sa strane. I Viola. Povređena kao da ju je upravo probola oštra strela u
grudi.

Kada se vrate do hotela, Sture sedi ispred i čeka, oslonjen na zid. Vidi ih
izdaleka, skače i potrči. „Stižu, stižu“, čuju ga kako uzvikuje. Pre nego što
su došli do vrata, Vale i ostali su izašli na ulicu. „Gde je Lili? Zar nije htela
ovamo da dođe?“, pita Vale kada vidi njihove utučene izraze lica. Juni se
spušta i seda na trotoar. Boli je koleno i obuhvata ga rukama. Sture je brzo
tu i podiže je, ona mu se obesi punačkim rukama oko vrata i zagnjuri licem
u njega. „Ona “ Viola ne zna kako da ispriča. Vale spušta pogled, prekrsti
ruke na grudima. „Je li otišla devojka?“, pita. „Jeste, izgledala je da žuri,
možda na avion koji ih je čekao. Ne znamo, videli smo je samo iz daljine“,
nastavlja Viola. „Iz daljine? Zar uopšte nije htela da razgovara sa vama?“
„Izašla je iz hotela, sa nekoliko spakovanih kofera. Mora da nas je videla.
Ali ne znam, nije skidala naočare za sunce, nije mahala“, tužno kaže Viola.
„I Alvin je bio sa njom“, kaže Gunar i zagrli Violu. „Dozivao sam ga,
dozivali smo ih oboje.“ „Znači, ovo je sve što smo dobili“, promrmlja Vale.
„Nekoliko sati na koncertu. I bez toga sam mogao. Čuo sam to dete kako
peva toliko puno puta, do besvesti, pevala je i pre nego što je prohodala.“
Kreće ka vratima, ali nakon samo nekoliko koraka posrće. Lice mu se
iskrivilo u grču, a leđa se povila. Pada unapred. Gunar žuri i hvata ga u
zagrljaj. Drži ga ispod jedne ruke, Sture prilazi i uzima ga za drugu.
Zajedno uspevaju da ga dovuku do recepcije i sofe koja se tamo nalazi.
Polegnu ga. Čini se da bol malo popušta, Vale ponovo može da diše.
Njegovo telo se opušta. „Da zovem hitnu?“, pita recepcioner. Stoji već sa
telefonskom slušalicom u jednoj ruci, a prsti druge ruke su spremni na
brojčaniku. Viola stavlja ruku preko Valeovog čela. Obilno se znoji, koža
mu je bleda, a usne plavoljubičaste. Dahće. „Da, zovite. Požurite, zovite“,
uzvikuje. Gunar je otkopčao Valeovu košulju. Pritiska nekoliko puta grudni
koš, a potom opipava prstima vrat. „Ima puls, jak je i ujednačen.“ „Nema
opasnosti za mene“, šapuće Vale i izvija se iz Gunarovih ruku. Jako kašlje,
pokušava da se pridigne. Ali telo ne želi da sluša. Kada je osoblje hitne
pomoći otkotrljalo Valea na nosilima, Viola besno udara stopalom o pod.
„Kakva osoba ovo može da uradi svom ocu? Pisaću joj, ispričaću joj da ne
treba da umišlja da je ona nešto. Diva može da bude ako želi, ali onda mora
da se snađe bez nas“, prosikće. Vilice su toliko jako stisnute da zvuči kao
šištanje. Edgar, Sonja, Rusa i Sture stoje jedno do drugog i gledaju za
Valeom. Preumoran je da bi mahnuo, preumoran da bi išta rekao. Ali ih
gleda, trepće nekoliko puta. „Hoće li sada i on umreti?“, utučeno pita Sture.
Ponovo je podigao Juni u naručje. Imaju posebnu nit, njih dvoje. Sa
Stureom je uvek smirena, ona koja inače nikada ne sedi mirno. „Ne, neće
umreti. Samo mu je potrebna mala pomoć, uskoro će na noge“, smiruje ga
Viola. Uprkos tome što zna da možda laže. Nema pojma šta će se desiti,
oseća se samo ljuto, iznervirano i tužno. Prokleta Lili. „Lili je kriva, je l
tako?“, kaže Sonja, kao da čuje njene misli. Udara tako jako nogaru stolice
da je prevrne na kameni pod. Niko ne mari da je podigne. „Jadni tata“, kaže
Siv i popravlja naočare koje su joj skliznule s nosa. „Ali ipak nameravam
da idem kući brodom, radim sutra. Moram da krenem.“ „Ja radim večeras. I
mi moramo da krenemo, Viola“, stresno kaže Gunar. Sture spušta Juni na
zemlju. Odmahuje glavom. „Jeste li sasvim bez srca? Ne mislite valjda da
ostavite tatu sasvim samog ovde u Stokholmu.“
Sture ostaje. Gunar i Viola mu plaćaju još jednu noć u hotelskoj sobi. Viola
mu daje malo novca za hranu. On se zadržava na trotoaru ispred hotela dok
drugi iznose svoje torbe i pripremaju se da krenu na voz. „Dobro je što neko
od nas ostaje. Lili će možda doći ovamo“, kaže pun nade. Gunar izlazi sa
dve torbe u rukama. Rezignirano trese glavom. „Verovatno tome ne treba da
se nadaš. Mi nismo smeli ni da priđemo ni da razgovaramo sa njom. A ona
ne zna u kom hotelu smo odseli, kako bi nas onda mogla pronaći ovde?“
Sture gura ruke u džepove mekano postavljenog sakoa. Pritiska ih tako da
sako izgleda kao trougao. „Zna da smo odseli ovde. Naveo sam to u pismu
koje sam joj poslao“, kaže, pogledom prikovanim za kaldrmu. „Nikada ne
odgovara na pismo, nije ga sigurno ni pročitala“, kaže Viola. „Verovatno je
već na Arlandi.“ Gunar ponovo podiže torbe. „Hajde sada. Moramo na voz,
inače nećemo stići.“ On kreće, ali Viola se okreće ka Stureu, uzima ga za
ruke. „Idi sada kod Valea u bolnicu. On je važan, on te nikada neće izdati“,
kaže. „Nemoj da sediš ovde i čekaš Lili. Gunar je u pravu, ona neće doći.“
Gunar nosi torbe čitave porodice. Dve velike i jednu torbu na rame. Viola
drži devojčice za ruku. Umorne su nakon kasne večeri i nakon jednog dana
u velegradu. Kenjkaju, vuku stopala. Viola nema strpljenja, vuče ih za
ručice, tera ih da idu brže nego što mogu. „Ponašate se kao mesečari.
Probudite se“, žali se Gunar dok se ukrcavaju na voz. Stavlja devojčice na
jedno sedište, pa potom podiže torbe na prostor za prtljag. Svi se zguraju u
isti kupe uprkos tome što je predviđen za šest osoba. Juni sedi u Sonjinom
krilu, a Maj u Rusinom. Zagušljivo je, prozor je spušten dopola, ali vazduh
koji ulazi je topao. „Možda bude grmljavine“, kaže Viola gledajući ka nebu
i crnim oblacima koji se gomilaju. „Oseća se u vazduhu. Pitam se da li je
sigurno leteti.“ Gunar uzdiše. Okreće se ka njoj, uzima je za ruku. „Tvoja
čežnja će te pojesti, Viola. Neće ostati ništa, samo prazna ljuštura. Pusti to
sada.“ „Šta ako grom udari u avion, šta ako se sruše?“ „Ali zar ne čuješ šta
ti govorim?“, grubo kaže. „Slušaj me! Ne misli više na nju.“ Gunar joj
pušta ruku kada ona ne reaguje, okreće se od nje. Viola mirno sedi i sluša
druge. Malo ćaskaju kao da se ništa nije desilo, kao da ne primećuju
napetost između Gunara i Viole. Niko ne pominje koncert, niko ne pominje
Lili, koja je u svoj svojoj raskoši bila tamo i pevala. Niko se izgleda ne pita
zašto nije htela da se sretne sa porodicom i najboljom drugaricom. Rusa uči
novu pesmu dok šume, njive i kuće promiču pored prozora voza. Devojčice
pevaju zajedno sa njom, tapšu rukama, smeju se. Maj teško izgovara reči,
nerazgovetno, pa zaostaje. Juni, međutim, sve tonove i reči još od početka
pravilno peva. Potom pevuši dalje na svoju ruku, smišlja nastavak koji ne
postoji. Gunar i Viola ne razgovaraju dok ne siđu na stanici u Nineshamnu.
Onda se on proteže ka njoj, brzo je ljubi u obraz. „Oprosti što sam zvučao
veoma grubo“, kaže. „Shvatam da si razočarana i tužna.“ „Nema veze.“
Viola uzima Maj za ruku, ali ona pruža otpor i pokušava da se izvuče. Želi
da se igra nakon dugog putovanja vozom. Viola je pušta i dozvoljava joj da
trči. „Lepo je da se tako osećaš“, kaže Gunar. „Dobro nam je bez nje. Zar
ne? Sada, valjda, možeš da prestaneš toliko da čezneš, da prestaneš da
kupuješ sve novine.“ „Nešto mora da se desilo, inače me nikada ne bi
izneverila. Poznajem Lili. Volim je, uvek ću je voleti.“

12. avgust 2019, 16.30 Kada Viola i Maj stignu do hotela, Sara priča sa
recepcionerkom. Pozdravlja ih tako što pokazuje ključ. „Pogledajte. Daje
nam luksuzan apartman bez dodatnih troškova. Možemo da budemo
zajedno. Ispričala sam joj zašto smo ovde i ona voli Lilinu muziku. Kaže da
je obično vidi ponekad da prođe ulicom.“ „Onda i dalje živi negde u
blizini!“, uzvikuje Viola. Njeno lice se nabora dok se smeši, dobija nešto
sanjivo u pogledu. „O, mama. Stvarno se vidi koliko čezneš“, kaže Maj sa
suzama u očima. Naguraju se u lift sa kolicima i torbama i odlaze gore. Maj
i Juni se kikoću, razdragane kao da su tinejdžerke. Luksuzni apartman je
veliki, ima dve spavaće sobe i malu ugaonu garnituru. Iza kreveta je zid
ukrašen velikim slikama u nakićenim zlatnim okvirima. Elen ima krevetac
prekriven debelim paperjastim jorganom, pretoplim za trenutno godišnje
doba. Sara ga podiže i baca u fotelju, potom stavlja Elen u krevetac i dodaje
joj nekoliko igračaka. Uzima telefon iz torbice i kuca. „Ponovo pozovi“,
kaže Viola. „Koga?“ „Lili, na telefon. Sada će se možda javiti.“ „Neće, neće
se javiti. Onaj muškarac je rekao da će ostaviti telefon u parku. Niko se
neće javiti.“ „Možda je bila u blizini, možda se vratila i pokupila ga.
Pozovi, molim te, probaj.“ Sara radi kako joj kaže. Pritiska poslednji birani
broj i čeka da se signal pojavi. Ne pojavljuje se, razgovor se odmah
prebacuje na sekretaricu. Pritiska znak za zvučnik i pokazuje ga tako da
Viola čuje. „To je ona, Lili priča“, kaže Viola zapanjeno. „Šta kaže?“
„Samo uobičajeno. Dobili ste Lili, ne mogu trenutno da se javim.“ „Zvuči
drugačije.“ „Govori francuski.“ „Šta ako se više ne seća švedskog?“
„Mama, ne uznemiravaj se toliko. Moći ćete da pričate, sigurno još uvek
zna švedski“, kaže Juni i skida majicu. Zamenjuje je tankom, čistom
bluzom. „Ako je i zaboravila švedski, mogu ja da vam prevodim“, umiruje
je Sara i nestaje u kupatilu. Kroz otvoreni prozor vidi se vrh Ajfelovog
tornja kako se izdiže iznad fasada. Viola se naslanja na prozorsku dasku i
gleda napolje. Zuji buka motora sa puteva, a isparenja izduvnih gasova i
miris hrane štipaju je za nos. Malo dalje u ulici vidi jednu pokretnu cvećaru
koja mili na trotoaru, svetli kao cvetna livada na asfaltu. U poređanim
kantama čini joj se da vidi ruže: crvene, roze, žute i bele. Kupiće buket u
svim bojama i poneće kući kod Lili. Pomisao na to joj je izmamila osmeh.
Pipa prstima kovertu koja se nalazi u džepu i na kojoj stoji adresa. 25
Avenue de Tourville. Ne treba joj više koverta, zapamtila ju je. „Hoćemo li
da krenemo?“ Viola se okreće kada čuje Saru. Drži Elen i stoji spremna kod
vrata, sa torbom preko grudi. „Ostaviću kolica“, objašnjava. „Samo će biti
komplikovano ako ih ponesem. Lili živi blizu, samo nekoliko ulica dalje.“
„Imaš li snage da hodaš, mama?“, pita Maj i uzima Violu ispod jedne ruke.
„Imam snage za sve“, odlučno kaže Viola. U mislima je već počela da
formuliše pitanja za Lili. Ovoga puta se neće izvući, mora ih postaviti.
„Nije mi baš jasno“, kaže Juni kada ponovo ulaze u lift. „Zna li stvarno
čovek tačno kada će umreti? Deluje veoma čudno. Je li zvučala bolesno?“
„Nije, ništa posebno, nisam ni pomislila na to.“ Viola prstima pipa ukosnicu
u džepu. To i pismo su jedino što je zadržala iz stare kutije pre nego što ju je
bacila. „Jesi li sigurna da ne želi samo pažnju? Možda je bila pijana?“, kaže
Juni. Ona prva izlazi kada se otvaraju vrata lifta i poskakuje kada ugleda
stalak sa brošurama. Vrti ga i uzima nekoliko. „Eh, zaboravi da sam to
rekla. Dobro je da je zvala“, nastavlja Juni. „Možete li da zamislite da smo
u Parizu, zar to nije neverovatno? Pogledajte, ima mnogo toga da se vidi
ovde, toliko toga da se uradi.“ Juni se zadržava kod stalka dok ostale odlaze
ka ulici, nosi puno brošura. Maj se okreće na vratima i doziva je. „Prvo Lili,
zbog nje smo ovde“, uzvikuje, a njena sestra zbog toga nevoljno stavlja
brošure u torbu. Samo nekoliko minuta je potrebno da se stigne do kuće gde
se nekada nalazio Lilin stan, dosta davno, kada je napisala ono pismo Violi.
Žuta kamena fasada je postala prljavosiva od izduvnih gasova i prljavštine
sa ulice. U prizemlju se nalaze dva butika, po jedan sa svake strane široke
kapije od tamnog drveta sa okovima od pozlaćenog mesinga. Iznad butika
svaki sprat ima balkone sa kitnjastim ogradama od kovanog gvožđa i
žardinjere pune raznobojnog bujnog bilja. Zastaju na ulici i gledaju. „Pitam
se koji balkon je njen, koji je bio njen. Nadam se da i dalje tu živi, zamislite
ako živi“, kaže Juni. Savila je vrat toliko unazad da joj usta zjape otvorena.
„Čuvaj se da ti se ne posere ptica u usta“, brblja Maj i škljoca jednu sliku
svojim telefonom. Juni ispravlja vrat i zuri u nju. „U svakom slučaju si lepo
zategla podvaljak“, nastavlja Maj i smejulji se. Viola pruža nekoliko koraka
do kapije i povlači veliku ručku. Ne postoji nikakav interfon, samo
uobičajeni kod za bravu. „Kako ćemo ući? Zaključano je“, zabrinuto kaže.
„Možemo, valjda, da stojimo ovde, dok ne dođe komšija“, kaže Sara. Stoji
raširenih nogu i ljulja se napred-nazad da bi Elen bila raspoložena. Trotoar
je skoro pust, tek poneko prođe pored njih. Viola ponovo vuče vrata, ovoga
puta jače. Iz jednog od butika izlazi muškarac. Kaže nešto na francuskom, a
Sara mu odgovara. Dugo pričaju, muškarac sluša i klima glavom. Gleda
povremeno u Violu i ostale. Lilino ime se nekoliko puta začuje. On se
proteže, pokazuje ka fasadi. „Došli smo na pravo mesto, još ovde živi. Kaže
da je ranije imala običaj da stane i peva na balkonu, na onom skroz gore“,
priča Sara na švedskom i pokazuje ka fasadi. „Tu je vežbala, a ljudi su se
obično skupljali na ulici kao mala publika.“ „Baš kao i kada je bila dete,
nije se promenila“, kaže Viola. „Pevala je i tada po ulicama, uvek je
privlačila narod i klicanje.“ Sara i muškarac pričaju dalje na francuskom.
Osmeh muškarca jenjava, izgleda zabrinuto. „U poslednje vreme nije video
ni nju ni gospodina“, kaže. „Gospodina. Je li udata?“ Sara se okreće
muškarcu i pita na francuskom. Pruža ruke i otpuhne. „Ne zna, ali misli.
Živi sa nekim muškarcem. Jednim starim muškarcem.“ Kopa po džepu
pantalona i vadi svežanj ključeva. Proba razne ključeve na kapiji i na kraju
nalazi odgovarajući. Otvara im kapiju. „Merci“, kaže Viola učtivo kada
prolazi pored njega. To je jedina reč koju zna na francuskom. Jezik joj je
težak kada pokušava da izgovori na pravi način. „Kaže da skroz gore živi.
Imaš li snage da ideš, bako? Ovde nema lifta.“ Viola je već krenula, drži se
za rukohvat i vuče se. Jedan po jedan stepenik. Niski su, laki za
savladavanje čak i za nju. Staje povremeno da bi uzela dah. Deluje da se
gore nalazi samo jedan stan. Jedna jedina vrata, tamno obojena, skoro crna.
Nema nikakvog imena na njima, a nema ni zvona. Sara kuca stisnutom
pesnicom. Prvo blago, potom jače. Ali vrata ostaju zatvorena, niko ne
dolazi i ne otvara. Stavlja uho na njih, osluškuje. Viola joj prilazi i ona
takođe kuca nekoliko puta. „Da li je odavde zvala?“, zabrinuto kaže.
„Možda je sada unutra mrtva.“ „Bio je mobilni telefon“, podseća Sara. „Ah,
da, baš sam glupa. Možda uopšte nije u Parizu?“ „Njen telefon je nađen u
parku, zar se ne sećaš?“ Viola ustukne nekoliko koraka. „Da, ali bih volela
da je ovde.“ Juni ih je ostavila i spustila se jedan sprat. Čuju kako njene
potpetice odjekuju po kamenom podu. „Šta radiš, Juni?“, doziva je Viola i
pruža se ka ogradi pokušavajući da je vidi. „Kucaću kod komšija. Neko
mora nešto znati.“ Sara trči za njom. Viola čuje kako razgovaraju. „Bako“,
doziva Sara, „poznaješ li nekoga ko se zove Alvin?“ Odjednom ju je nešto
preseklo u stomaku, posrće, pridržava se za zid. „Alvin. Da“, šapuće toliko
tiho da Maj mora da pripomogne da bi je čule. „Da, poznaje ga“, dovikuje
Maj.

Lili

12. avgust 1966.

Lili drži debelu kovertu u ruci. Teško tumara po garderobi, nosi kućnu
haljinu i cipele s visokom potpeticom. Lice joj je našminkano, a preko
popadalih pramenova kose pričvrstila je periku sa čvrstom punđom. Ne
otvara fotografije koje joj je Sture poslao. Samo viri u kovertu, iznova
rasejano prelistava. Vidi dobro poznato okruženje u Vizbiju kako leprša u
pozadini. „Ovako više ne ide, moram da se vratim kući“, kaže i baca
kovertu na sto. Slike izviruju na sjajnoj površini. Stoji i pilji u njih. Nije
samo Alvin ušao u sobu da pokuša da je nagovori da izađe na scenu. Ali je
jedini koji je razume kada govori švedski, jedini koji razume zašto je
fotografije toliko plaše. „Nemoj sada da počinješ ponovo, Lili“, moli je on i
brzo ih prikuplja. Stavlja ih u kovertu, sakriva ih. „To su samo nervi, biće
dobro. Obećavam. Sutra će sve ponovo delovati dobro.“ „Misliš da možeš
da odlučuješ za mene. Ali ne možeš“, frkće. „Uradiću ono što ja želim!“
Ona viče, urla. Lice joj se iskrivilo u grimasu dok izbija čašu viskija iz ruke
jedne asistentkinje. Leti kroz vazduh, pa u zid, razbija se u kaskadu
staklenih krhotina i tečnosti. Potom nastupa tišina. Alvin pruža korak ka
njoj. „Sve što radim je za tvoje dobro“, kaže i pokušava da je smiri.
„Možemo o tome da razgovaramo kasnije večeras. Ali sada moraš da ideš i
da pevaš. Ovo je tvoj najveći koncert do sada, Lili. Ne možeš da izneveriš
svoju publiku, već dugo čekaju.“ „Idi ti pa pevaj. Ti uvek znaš najbolje“,
kaže i pljuje ka njemu, ispljuvak pada tačno pred njegova stopala. „Zaradi
onda sam novac ako si toliko dobar. Ma samo se brineš za novac.“ Alvin
ustukne nekoliko koraka. „Lili, moraš da se smiriš“, kaže i naginje se ka
asistentkinji. Nešto šapuće i devojka trči dalje. „Pobrinuću se da dobiješ
nešto što će te smiriti“, nastavlja. „Biće dobro, razumem da si tužna. Nikada
ne gledaj Stureove slike pre koncerta, već smo o tome pričali. Inače će
morati da prestane da ih šalje.“ Usuđuje se da joj priđe i da je pažljivo
prigrli rukom, vodi je do sofe. Nastavlja da ćaska, ali Lili deluje kao da ga
ne sluša. Krši šake u krilu, vrti ih ukrug. „Pomozi mi, veoma me boli
svuda“, mrmlja i zatvara oči. „A najviše u srcu.“ Malo zatim dojuri jedan
muškarac u sobu. Nosi torbu sa sobom, otvara je i vadi stetoskop, sluša
Lilino srce. Drži dva prsta na njenom ručnom zglobu. „Zvuči dobro, nema
ničeg lošeg. Samo je ponovo napad anksioznosti“, kaže. Alvin mu gura
nekoliko novčanica u ruku. „Možeš li nešto da joj daš?“, pokazuje
mimikom. Lili skroz okreće glavu, ne želi da vidi šta on govori lekaru.
Oseća hladnoću kada joj vaticom natopljenom alkoholom navlaži ruku.
Oseća ubod kada se igla nađe u veni. Ne buni se, nije prvi put da se to
dešava. Napad dolazi sve češće. Alvin joj pomaže da pažljivo skine kućnu
haljinu. Ispod nje ima tanku bež pothaljinu. Drhti od zime kada joj vazduh
sa plafonskog ventilatora preleće preko golih nogu i ruku. Jedna žena koja
pomaže u oblačenju stoji spremna sa haljinom. Od tamnoplave svile je i
prekrivena paunovim perjem. Suknja ima dug dramatičan deo koji se vuče
po podu. Lili oseća kako joj se smirenost širi telom, samo je potrebno
nekoliko minuta. Koža na licu se izgladila, disanje se usporilo, dah
produbio. Udiše dok se rajsferšlus podiže, a haljina zateže oko njenog
uskog tela. „Ne želim“, kaže, ali to je samo mumlanje. Dopušta da je
odvedu ka sceni. Iz sale se čuje nezadovoljan žamor. Intenzitet se povećava,
neko uzvikuje psovke. Orkestar je prestao sa pokušavanjem da ih smiri
instrumentalnim komadima. Scena je pusta i čeka je, ona viri kroz uski
otvor na draperiji. Trunke prašine igraju na svetlosti reflektora koji će je
uskoro osvetliti. Dva bela jaka zraka ukrštaju se i sreću se u velikom
okruglom krugu na podu. Tamo će da stoji, tamo treba da ide. „Sada me
slušaj. Pretvaraj se da si kod kuće, da pevaš u Peglici. Da pevaš za sve koje
voliš. Da je tata još uvek živ, da sedi i gleda te“, kaže Alvin i lagano je ljubi
u obraz. „La-la-la-la“, usporeno kaže. Pogled je maglovit, umoran. Alvin
staje pred nju. Lagano je štipa za obraz. „Sada je na granici, publika počinje
da se umara. Moraš ovo dobro da odradiš. Probudi se, srce, izađi i pevaj
onako lepo kako samo ti znaš“, kaže i nežno je gura napred.

Alvin mora da je iznese do taksija. Koncert joj je uzeo svu energiju. Nakon
koncerta se srušila na gomilu iza kulisa, nije imala snage da pruži korak,
nije imala snage da ustane. „Veoma sam umorna. Nemam više snage“,
žalila se i odbila čaše sa vodom i alkoholom koje su joj pružali. Dozvolila je
da se svuče i obuče. Ništa ne želi, želi samo da spava. Da se odmara. Da
umre. Alvin je pažljivo ubacuje u auto, morao je da se pripomogne jednim
kolenom da podupre njeno mlitavo telo. Lili uopšte ne pokušava da ustane i
da pomogne. Pada napred ka sedištu, skuplja se u položaj fetusa i blago
zacvili. Miriše na kožu kada joj nozdrve dodirnu tapacirung. Alvin seda na
prednje sedište, pored šofera. Čuje ih kako pričaju, ali ne može da prepozna
sve reči. Auto krene, toliko je opuštena i umorna da joj se glava klima na
svaku malu neravninu na putu. Alvin stavlja ruku na naslon za leđa i okreće
se tako da može da je vidi. „Tu lezi i sažali se na samu sebe. Ako se ne
trgneš, brzo ćeš zastareti, onda će stvarno biti šteta za tebe. Publika nema
previše strpljenja, danas je bilo na granici. Nemoj da uništiš sve što smo
izgradili, sve o čemu si čitavog života sanjala.“ Lilino telo se koči. Prevrće
se na leđa i bulji u beličast krov automobila. Ima rupu u jednom uglu.
Rupicu sa isfronclanim ivicama. Pruža ruku i pipa je. Šofer nešto kaže, a
ona odmah povlači ruku i pridiže se. „Miš“, uzvikuje ona. „Jeste li sigurni?“
Šofer klima glavom i psuje nekoliko puta. „Šteta za ovako dobar auto“,
kaže Alvin i krišom baca pogled na volan da bi video koje je marke. „Ovo
je jaguar, i to nov-novcat.“ Šofer opet psuje, čitav niz uvredljivih fraza. Lili
se odmah oraspoloži zbog njegovog iznenadnog besa. Spusti noge preko
ivice sedišta i pridiže se. „Zar nije bilo i goreg od ovoga?“, kaže Alvin.
„Trebalo je da budeš glumica umesto ovoga. Bolje bi ti odgovaralo.“
„Misliš li da će prestati da plaćaju?“, pita Lili. „Da plaćaju? Za koncert,
misliš? Neće“, odgovara. „Ako sam bila toliko užasna kao što ti kažeš,
možda i hoće.“ „Nikada nisam rekao da si užasna. Ali si pustila publiku da
čeka preko sat vremena, dok si plivala u samosažaljenju.“ „Pa onda sam
bila samo loša?“ Lili vrti pramen kose među prstima. Gleda napolje kroz
prozor auta, vidi žute ulične svetiljke i zgrade sa osvetljenim prozorima i
porodicama unutra. Prepoznaje kraj, uskoro su kod kuće. „Bila si
fantastična, Lili, uvek si. Ti si pesma. Zaboravi na sav jad, ne misli više na
to. Prošlost je samo priča koju sebi pričamo. Sada ti je dobro, sve je sada u
redu.“ Lili stavlja ruku na stomak, pritiska sve dok ne oseti tvrdu kost kuka.
Bol joj deluje skoro prijatno. Izdiše. „Pitam se da li je Sture dobio neku
tortu. Jesi li poslao poklon?“ Alvin klima glavom. „Da, i tvoju ploču.“
„Moju?“ „Da, ovoga puta je dobio tvoju. Jednu koju si potpisala. Možda je
sada sluša, peva uz nju.“ Lili mrda naslon za leđa šoferovog sedišta.
Odjednom izgleda radosna, razdragana. „Okrenite auto“, dovikuje. „Ne
želim kući. Moramo da proslavimo zbog njega, moramo da proslavimo
zbog Sturea. Vozite nas do onog novog kluba Išet, čula sam da je dobar.“
Alvin mimikom pokazuje ne šoferu, umesto da skrene, on koči i vozi
ivicom puta. Lili mu maše da nastavi. „Ne možemo da idemo tamo, Lili.
Nastaće haos ako dođeš.“ „Onda ću malo da pevam. Kažeš da sam dobra u
tome.“ „Lili, prekini. Ne može tako.“ Alvin zvuči strogo. Auto stoji, ali
motor je upaljen. Šofer zbunjeno gleda između Alvina i Lili. „Kako
želite?“, pita. „Vozite nas kući“, kaže Alvin. „Ne, onako ćemo kako ja
kažem. Ja odlučujem, ja plaćam šofera. I tebe. Želim sada da igram.“ Lili je
odlučna, ne namerava da odustane. „Ti ne voliš ljude. Shvataš li kakvo
uzbuđenje će nastati kada vide da si to ti?“ „Eh, kasno je i mračno, ljudi su
pijani“, kaže Lili i skuplja kosu u punđu na potiljku. Uzima šoferov šešir i
stavlja ga sebi na glavu. Malo joj je preveliki i pada ukoso. Pruža ruku i
uzima mu naočare za sunce koje vise na retrovizoru. Kada ih stavi na koren
nosa, zaklanjaju joj pola lica. Široko se osmehuje. „Nisi normalna“, smeje
se Alvin i popušta. Pokazuje glavom šoferu i daje znak da vozi. Vozač
okreće teški volan koliko god može u pokušaju da zaokrene. Ali jaguar je
preveliki i glomazan, ne može odjednom da skrene, nego mora prvo unazad
i pa još malo da zavije. Iza njih je kolona automobila. Neko uporno trubi.
„U pravu si“, kaže Lili. „Zaboravićemo sav jad i malo se zabaviti. Bez
razmišljanja, bez tvog odlučivanja o svemu. Kao što je nekada bilo. Sećaš
se? Svih igranki na koje smo išli.“ „Naravno. Odigraćemo jedan ples,
popićemo po piće. Ali nemoj posle da mi dolaziš i kažeš da te nisam
upozorio. Nastaće haos ako vide da si to ti.“ Lili se odjednom oseća sjajno
raspoložena. Pruža ruku ka rupi na krovu. Kuca malo po nežnom materijalu
i pevuši izmišljeni tekst o mišu koji živi u autu. Šašave reči prelaze u
melodiju, a pesma je sve glasnija. Zatvara oči, pušta da joj muzika ispuni do
malopre veoma tužno i umorno telo. Alvin peva sa njom, ponekad to čini.
Nalaze ritam zajedno, ponavljaju iste kombinacije glasova. Stvaraju
meditativnu rimu. Liline improvizacije su toliko poznate da mogu da budu i
Alvinove, prati je kao da su njih dvoje ista osoba. Dudubidubi mmm
dibididu. Njihovi glasovi se spajaju, bas i sopran. Visok i dubok glas. Ubrzo
čak i šofer zapevuši. Ubacuje se usred njihove visine glasa. Pokušava u
svakom slučaju. Njegov glas se povremeno ne slaže, kada tonovi postanu
prebrzi i teški za baratanje. I reči budu pogrešne. Onda se on postiđeno
utiša. Ali Lili ga podstiče. „Pevajte, pevajte. To je život, nema veze kako
zvuči, samo da se osećate dobro.“
Auto staje malo dalje od novootvorenog džez kluba. Izgleda da je red
napolju, mnogo ljudi stoji i čeka. Lili brzo izlazi iz auta. Alvin je zaustavlja
i pruža svoj sako. „Toplo je, nije mi potreban“, kaže i probija se pored
njega. „Ipak ga obuci, verovatno možeš da prođeš kao sitan i slab muškarac.
Ako sakriješ kosu u kapu“, kaže Alvin i gura nekoliko pramenova njene
kose ispod prevelike šoferske kape. „Ovako, biće dobro. Sada obuci sako“,
kaže i pridrži joj ga da ubaci svoje gole ruke. Pažljivo ga zakopčava, sva
četiri dugmeta. Preveliki je, visi joj sa ramena, rukavi su joj predugi. Alvin
ih savija, tri puta. „Sada verovatno ne izgledam normalno“, kikoće se Lili i
vuče svoje široke duge pantalone. „Ne, stvarno ne izgledaš“, kaže Alvin i
smeje se tako spontano da mu malo pljuvačke izleti. Briše se nadlanicom.
Lili pušta pantalone i ravna materijal. Potom kreće ka klubu. „Jesi li sasvim
sigurna u ovo?“, pita Alvin. On se malo dvoumi, drži se nekoliko koraka iza
nje. „Da, hoću da igram“, odlučno kaže. Staju na kraj reda, Lili se propinje
na prste i spušta kako bi mogla bolje da vidi. Samo nekoliko ljudi se jedno
za drugim pušta na vrata do lokala u podrumu. „Ako kažemo ko smo,
verovatno ćemo moći pre ući“, kaže Lili. Alvin se neprirodno smeje, stavlja
ruke na njena ramena i malo je trese. „Seko, ti nisi normalna.“ Strpljivo
čekaju. I na kraju dolaze u vidokrug čuvara. Pokazuje na Alvina. „Nećeš ući
unutra bez sakoa“, dovikuje. Alvin pokušava da se okrene i ode, ali Lili je
već otkopčala sako. Dobacuje mu ga. „E sad je gotovo“, kaže dok ga oblači.
Čuvar zuri u Lili, prepoznaje je i probija se. „Lili Valin. Dobro došli, vi
naravno niste morali da čekate u redu“, kaže i pokazuje joj ka ulazu. Lili
popravlja naočare za sunce, one uporno klize preko nosa. Drži pogled uprt u
zemlju i prolazi pored svih koji čekaju. Sašaptavaju se oko njih. Čuje kako
se njeno ime ponavlja. Lili Valin. Čuvar je štiti telom, Alvin ide iza,
uznemireno luta pogledom, gleda u daljinu ka autu i šoferu, koji stoji
oslonjen na haubu i čeka ih. Nešto šapuće čuvaru, koji klima glavom. Alvin
ponovo skida sako i stavlja ga da visi preko Lilinih ramena. „Hvala“, kaže
on kada ulaze na vrata. Lili viče kada čuje muziku, hvata Alvina za ruku i
vuče ga sa sobom niz stepenice do sobe sa zasvođenim kamenim plafonom.
Zapahnjuje ih miris dima, parfema i znoja. Toplo je i zagušljivo. Bina je
smeštena u krajnjem delu lokala, mala je i pet muzičara se gura iza seta
bubnjeva i klavira. Muzika ispunjava svaki kutak. Glasno sviraju diksilend,
veseli džez. Ispred njih se vrti par u razigranom svingu. Čak i Lili počinje
da igra, noge joj se praćakaju dok se okreće oko Alvinove ruke i pokušava
da ga uvuče u ples. Upada u oči sa svojim dugim pantalonama, druge žene
imaju suknje koje se vrte oko nogu u divljem plesu. „Eto vidiš, ovo je
veoma fino. Sada igramo za mamu i Sturea“, dovikuje dok je Alvin hvata u
naručje, bacakajući noge s jedne na drugu stranu. Vrti je, ona zabacuje
glavu unazad i ispušta šešir. On klizi preko poda. „Samo je pitanje vremena
kad će svi primetiti da si to ti“, kaže Alvin i ponovo je spušta na pod. Pušta
je da se vrti, krug za krugom. Srećno se osmehuje i vrtoglavo se vraća u
njegovo naručje. Kosa joj je ispala iz punđe na potiljku. „Onda, valjda,
mogu malo da pevam. Biće kao nekada, sećaš se? Kada smo prvi put došli u
Pariz. Biće kul, možemo podeliti bakšiš, kupićemo one sjajne jabuke“,
smeje se, sva zajapurena od naprezanja. Muzičari na sceni već znaju da je
ona tu. Videla je krajičkom oka da im je čuvar prišao, šapnuo i pokazao. I
drugi plesni parovi znaju. Zastali su u nemom čuđenju. Kada se muzika
utiša, Alvin i Lili su sami nasred podijuma. Lili skida naočare za sunce.
Poklanja se i susreće sa aplauzima i razlegnutim povicima. Onda se vrti
ukrug, maše i smeši se svima u klubu. Muzičari štimuju instrumente za
sledeću pesmu, prelistavaju note i sviraju razbacane tonove. Ona kreće ka
njima, prvo kolebljivo, potom sigurno. Čuvar nudi ruku kao podršku dok se
penje na visoki podijum. „Samo jednu pesmu“, pokazuje mimikom Alvinu,
koji stoji s rukom na čelu. On se smireno osmehuje i odmahuje glavom.

12. avgust 2019, 16.45 „Alvin.“ Viola se zatetura i hvata za grudi. „Živi li
on tu?“, šapuće jedva čujno. Maj trči sprat niže, preskače po dva stepenika.
Zastane na pola puta kada ugleda Saru, Juni i ženu koja stoji na vratima.
„Ne, nije on, tu je neka teta“, dovikuje Violi. „Ali i on živi ovde sa Lili,
kaže teta“, dovikuje Juni. „Siđi dole pa ćeš čuti.“ Viola se hvata za rukohvat
i vuče se pažljivo nadole. Oseća vrtoglavicu, srce joj treperi u grudima. Maj
se penje nekoliko stepenika i sreće je, nudi joj ruku kao podršku. Sarin
francuski zvuči sve bolje, bujica reči teče u potocima iz njenih usta. Žena na
vratima strpljivo odgovara na njena pitanja, gestikulira rukama, stalno
pokazuje gore uz stepenice. „Šta kaže?“, poletno pita Juni. „Pričaj, želimo i
mi da čujemo.“ Viola se smeši. Juni je uvek veoma poletna i radoznala,
takva je od prvog puta kada su se srele, još kao beba. „Kaže da je poslednji
put videla Lili jutros, da je kao i obično izašla da kupi baget za doručak. Da
je izgledala prilično orna. Alvina, međutim, nije videla mnogo sedmica.“
„Ko je Alvin, mama?“, pita Maj. „Je li to Lilin suprug?“ Viola pokušava da
smiri disanje, oseća da su joj usta suva, a jezik se lepi za nepce. „Njen brat“,
prosikće ona, pa se potom nakašlje. „Aha, onaj burazer?“, uzvikuje Maj.
Viola se čvrsto drži za rukohvat, igra joj pred očima. „Koji onaj burazer?“,
pita Juni zbunjena, pa pogleda između Maj i Viole. „Onaj u koga je mama
bila veoma zaljubljena. Onaj što je samo nestao. Zar ne, mama?“ „Mama,
nikada mi to nisi pričala. Kada je to bilo? Pre tate, nadam se.“ Violi se
zavrti u glavi, pokušava da smiri disanje. „Da, da, to bilo baš davno. Pitaj je
da li misli da je on u stanu. On je stariji od nas pa je možda bolešljiv.“ Sara
i žena nastavljaju sa pričom, Sara povremeno prevodi, kratke delove. „Kaže
da ga je videla kako vozi motor još prošlog proleća. I tada su sve komšije
vrtele glavom. Hteli su da pozovu policiju.“ Viola se smeši, srce uporno
lupa. Drži ruku na grudima, pokušava mirno da diše. „Uvek je bio
odvažan“, kaže. „Tako nešto očigledno ne prolazi s godinama.“ „Bako,
koliko on ima godina?“ Viola mora da razmisli, ne seća se tačno. „Nekoliko
godina stariji od mene. Rodio se trideset šeste, mislim, trideset pete
možda.“ Sara računa na prste. „Onda osamdeset četiri ili osamdeset pet
godina. Da, star je.“ Okreće se ponovo ka ženi i nešto pita. „Šta sad pitaš?“,
pita se Juni. „Pitala sam šta on obično nosi. I koji motor je imao. Želim da
ga zamislim.“ „Daj da pogodim“, kaže Viola. „Smeđu kožnu jaknu, crnu
kacigu. I sigurno vozi trijumf, crni sa zlatnim prugama na rezervoaru.
Kladim se u to.“ „Joj, skoro si pogodila! Kako si znala?“ „Sumorno je bilo
biti dete u naše vreme. Znali smo većinu stvari o čemu drugi maštaju. Alvin
je imao sliku na zidu u svojoj sobi. Jednu sliku iscepanu iz nekih novina. I
muškarac na slici je tako izgledao, sigurno je bio neka filmska zvezda.“
Sara se smeje. „Nosio je crnu kacigu i kožnu jaknu“, kaže. „I vozi crni
motor, ne zna koje marke.“ Juni uzima telefon iz torbice i gleda na sat.
„Ogladnela sam. Hoćemo li napraviti pauzu da jedemo? Pa potom da se
vratimo i da vidimo da li su kod kuće sutra. Izgleda se ništa ozbiljno nije
dogodilo.“ „Ne, neće moći. Moramo je danas pronaći.“ Viola izgleda
ozbiljno, skuplja usta. „Zašto je zvala i uplašila me? Zašto je rekla zbogom
ako je samo htela da kupi baget? I zašto Alvin ne otvara ako je sada kod
kuće? Nešto se tu ne poklapa.“ Juni se slaže, ponovo spušta telefon i okreće
se ka Sari. „Pitaj je da li postoji neko ko ima ključ od stana, da li možemo
da uđemo i pogledamo.“ Sara nema vremena da kaže mnogo toga pre nego
što žena nestane u stanu. Malo zatim se vraća sa papirićem u ruci, malo
maše njime dok hoda i daje ga Sari. Na papiriću su neke cifre, broj telefona.
Sara vadi svoj mobilni i poredi ga sa brojem sa koga je Lili zvala. „To je isti
broj“, kaže i gužva papirić u ruci. Objašnjava to ženi koja ponovo odlazi.
„Pitaj je ima li Alvinov broj“, kaže Juni, ona stoji odmah iza Sare. „To sam
i pitala“, kaže kada dobija novi papirić u ruku. Viola ga uzima od nje, stoji
spremna sa svojim telefonom. Prsti drhte dok ukucava cifre, ima toliko
puno adrenalina u telu da jedva može da stoji mirno. Kada začuje signal,
okreće svima leđa, skoro da zadržava dah. Ali ne javlja se Alvin, nego
jedan blag ženski glas. I ona govori francuski. Viola predaje telefon Sari.
„Ne razumem šta ona govori.“ Sara nešto kaže, čuju kako se ime Alvin
ponavlja. „Kako se on preziva?“, pita. „Valin. Kao i Lili“, odgovara Viola.
„Je li on tu? Šta ona kaže?“ Sara dalje priča, najviše sluša. Kada završi
razgovor, izgleda tužno. „Živ je“, kaže. „Ali nažalost boluje od
Alchajmerove bolesti, živi sada u jednom domu. Upravo se tamo preselio.
Lili izgleda može da se javi na oba telefona, a ona što se javila ne zna ništa
o tome.“ Viola klone na jedan stepenik. Naginje se na kolena. „O, Lili, kuda
si otišla?“, kaže. Vrata se ponovo otvaraju, skroz dole kod stepeništa. Čuju
kako koraci odzvanjaju stepenicama dok neko trči nagore. To je neka mlada
žena, naglo zastaje kada ugleda masu ljudi na stepeništu. Izgleda kao da je
na putu ka Lilinom spratu. „Pitaj ko je ona“, kaže Viola i proučava
devojčine crte lica. Ne vidi nikakvu sličnost sa Lili. Sara priča sa mladom
ženom, pokazuje na Violu i izgleda objašnjava šta će one tu. Devojka klima
glavom i maše im da krenu za njom. Sara pruža ruku ka Violi i pomaže joj
da ustane. „Ona kaže da nas prepoznaje i da zna ko smo. Zna čak i kako se
zovemo. Zar to nije veoma čudno? Moći ćemo, ipak, da uđemo u stan. Ona
čisti kod Lili i ima ključ.“

Viola

12. avgust 1967.

Stolice leže na stolu, sa nogarama okrenutim nagore. Viola ide unaokolo,

podiže ih i okreće, pomera ih i uredno stavlja svaku na svoje mesto. Jednu
za drugom. Ima krpu za sudove u džepu kecelje i pažljivo briše prazne
ploče stolova. Petnaest stolova. Na pola puta ulazi u kuhinju i umače krpu u
kantu s vodom i sapunicom. Miriše jako na bor, ali ne onako kako miriše
van kuće, od cepanih drva. Ovaj miris je teži na neki način, koncentrisaniji.
Trpezarija izgleda baš kao što je uvek i izgledala, od kada im je njen tata
pomogao da preuzmu restoran. Isti nameštaj, iste boje. Isti karirani stolnjaci
koje je Lili jednom ručno šila. Oprani su toliko mnogo puta da su roze
kvadrati izbledeli. A beli više nisu beli već požuteli. Sada su i njeni mama i
tata mrtvi. Otišli su veoma brzo. Prvo je umro njen tata, sasvim iznenada,
od srčanog udara. A potom je njena mama preminula samo tri nedelje
kasnije. Verovatno nisu mogli jedno bez drugog. Restoran je sada njena
briga. I stvarno je postao briga. Iz uprave je pritiskaju, šalju pisma koja
pokrivaju sve, od protivpožarne zaštite do visine plafona. Trebalo bi da ga
renovira, ali za to je potreban novac. Novac koji ona nema. Jedan sto ima
crnu fleku koja ne može da se skine. Uporno je trlja, toliko da je zaboli prst.
Ali ništa ne pomaže. Pita se šta li je to. Možda ulje koje je izgorelo ili
krema za obuću? Vojnici naprave nered. Još uvek dolaze u velikim
grupama, mladići koji služe vojni rok na ostrvu i uče da čuvaju Gotland od
Rusa. Mirisi iz kuhinje su stigli do sale za ručavanje, jelo sa mesom i
povrćem koje se krčka pred ručak. Subota je i računa da će biti mnogo
gostiju. Biće dug dan. Viola seda i odmara se nakratko. Sluša kuvarevo
zveckanje unutar kuhinje i cvrkutanje usamljene ptice kod širom otvorenog
prozora. Možda je podjednako dobro da sve proda i zatvori, stiže da pomisli
na to pre nego što se vrata odjednom otvore i zvonce na vratima piskavo
zazvoni. To je Valeova Sonja. Crvena je u licu i zadihana, kao da je trčala.
„U pitanju je Juni“, uzvikuje. „Ima temperaturu i gorko plače za tobom.
Možeš li doći kući?“ Viola odmah ustaje i odvezuje kecelju. Baca je na
stolicu. „Kolika je temperatura? I gde je ona, nisi je, valjda, samu ostavila?“
„Maj je tamo, ona je veoma vešta sa njom. Kvasi joj čelo vlažnim hladnim
peškirom. Obećala je da će biti uz krevet sve vreme.“ Viola hvata Sonju za
ruke. „Ti moraš da ostaneš ovde, moraš sama da se snađeš oko ručka. Hoćeš
li moći? Danas je jelo sa mesom i povrćem, tako da je jednostavno. Samo
ga naspeš kutlačom i odneseš.“ Sonja klima glavom. Već je uzela kecelju
koju je Viola bacila. Vezuje je oko struka. „Ima sitnog novca u sefu ako
zatreba. Ključ je tamo gde je i obično.“ Viola brzo izlazi preko ulaza za
kuhinju i otključava bicikl koji stoji naslonjen na ogradu. Odjezdi dole
Južnom crkvenom ulicom, skreće u Zapadnu crkvenu ulicu, pa u Severnu
crkvenu ulicu. Svaka je dobila ime po velikoj veličanstvenoj katedrali sa tri
oštra crna tornja, do koje vode putevi. Kada dođe u Ulicu Odal, zadihana je,
ali nastavlja ipak da vrti pedale što brže može u Ulici srebrne kapuljače.
Skoro da padne kada naglo skreće i prokliza kroz kapiju Svetog Jerana.
Uskoro će stići kući. Bože, kakva sreća da ima Sonju, da je bila kod kuće
kod devojčica. Morala je da se preseli kod njih kada je Vale umro, kratko
nakon posete Stokholmu, kada su slušali Lili kako peva. Rusa i Sture su
dobili poslove kod nekih rođaka u južnom Gotlandu, sve ređe ih viđa. Ništa
više nije kao pre. Viola i Gunar su se nedavno doselili u njenu kuću iz
detinjstva, u veliku kuću sa ružičnjakom. Ali u komšijskoj kući više ne vri
od života i bezbroj dece. Tamo živi jedan usamljeni udovac koji je kupio
kuću sa Valeovog imanja. Retko se viđa i dvorište je podjednako zaraslo
kao i ranije, ako nije i gore. U starom delu sa krompirima raste visoki
korov. Viola baca bicikl na prilazu, upravljač se zabada u suvu zemlju
cvetnih leja. Sa otvorenog prozora na spratu čuju se plač i jadikovanje dve
male devojčice.

„Zdravo!“, uzvikuje Viola dok juri uz stepenice. „Stigla sam, mama je kod
kuće.“ U Juninoj sobi, onoj koja je nekada bila Violina, nalazi devojčice
sklupčane u krevetu. Juni je rumena u licu, vrti joj se u glavi, a oči su joj
crvene. Maj rezignirano gleda u Violu dok stavlja ruku na Junino vrelo čelo.
„Radila sam kako je Sonja rekla, baš kao što je rekla. Umočila sam peškir u
hladnu vodu nekoliko puta. Ali ne pomaže, ona gori, mama. Juni gori.“
Viola podiže Juni u naručje i drži njeno čelo uz svoje. Šestogodišnja
devojčica je topla, koža joj je lepljiva. „Mora da ima više od četrdeset
stepeni“, kaže Viola i ljulja je. Šalje Maj po tablete protiv bolova, ne
usuđuje se da ostavi Juni samu. Potom je ponovo pažljivo spušta na krevet,
ruke i noge su joj neugodno mlitave. Viola oseća kako nemir raste, viče na
Maj da požuri. Juni ne sme ništa da se desi, već ima svoju nesreću. Viola
uvek želi da je zaštiti od svega zlog, ne može da je gleda tako bespomoćnu
kao što je bila prvog puta kada su se srele. „Da li te boli grlo, Juni?“, pita.
Mala devojčica blago klima glavom. „Srculence, može da bude temperatura
od šarlaha. Moramo do doktora, imaš li snage?“ Kada se Maj vraća sa
tabletama, jednom teglom sa pireom od jabuka i kašikom, zaustavlja je na
vratima. „Nemoj ponovo da ulaziš, ovo je verovatno zarazno“, kaže, ali
razmišlja da je verovatno već prekasno. Devojčice su dugo sedele blizu
jedna druge. Maj spušta teglu i kašiku na pod, stavlja tablete u poklopac.
Potom ide unazad nekoliko koraka. „Hoće li ona sada umreti?“, pita dok se
Viola saginje da uzme. Stoji sakrivena iza vrata, viri prestrašenim okom.
„Idem sa njom kod doktora. Potrebno joj je samo malo leka, mislim.“ „Ne
sme da umre, molim te, kaži da neće umreti. Neću moći bez nje.“ „Neće
umreti.“ Viola drobi tabletu između dlanova. Potom puni kašiku pireom od
jabuka i preko njega mrvi lek. „Evo, malena, pojedi sve“, kaže i gura kašiku
u Junina usta. Ona sluša. Sasvim je bela oko usta. Viola je nežno mazi po
obrazu. „Uskoro će biti dobro. Uskoro će temperatura da prođe.“
Prošlo je dosta vremena i čak se smračilo kada su se Viola i Juni vratile
kući, nakon sati čekanja u bolnici. Osvetljeni su svi prozori, a na
kuhinjskom prozoru stoji Gunar i čeka. Drži ruku iznad glave, oslanja čelo
o prozorski okvir, kao da tu stoji dugo i skoro je zaspao. Kada ih ugleda,
poskoči i proviri kroz prozor. „Šta su rekli?“, dovikuje. „Temperatura od
šarlaha, kao što sam i mislila. Dobila je antibiotike.“ Viola zastaje i pažljivo
spušta dete iz naručja. „Imaš li snage da hodaš do kuće, Juni?“, pita.
„Veoma me bole ruke, baš si porasla.“ „Sačekaj me tu“, dovikuje Gunar i
nestaje. Trenutak kasnije dotrčava na stazu u dvorištu. Podiže Juni u naručje
i ljubi Violu u usta. „Veoma smo bili zabrinuti.“ „Jeste li jeli?“ „Nismo, ne
znam gde je Sonja. Znaš li ti?“ „U Peglici je, morala je da preuzme moju
smenu. Ali verovatno će uskoro doći, jer Ejvur radi veče.“ Viola stavlja
ruku preko usta. „Ali to verovatno nisam rekla Sonji. Jadnica, možda se
tamo pita koliko dugo će da radi.“ „Pozovi je odmah. Pobrinuću se za
Juničicu sa mekanom kosičicom“, kaže i pevuši još nekoliko nadimaka. Ne
stižu da se popnu uz stepenice a Sonja već juriša u kuću kroz dvorište.
Probija se pored njih. „Na te-veu je, na te-veu je“, viče zadihano i penje se
stepenicama u dva velika koraka. „Zar uopšte nećeš da pitaš kako se Juni
oseća?“, kaže Viola. Ali Sonja je već otišla. Pušta torbu, jaknu i šal u
hodnik i juri u dnevnu sobu. „Požurite, dođite!“, doziva. Gunar i Viola se
zbunjeno gledaju. Ali rade kako Sonja kaže, idu za njom do dnevne sobe.
Viola kupi stvari koje je razbacala po podu. Ali kada čuje glas koji stiže do
predsoblja, pušta sve i trči. „Lili!“, doziva zapanjeno. „Je li to Lili?“ Sonja
sedi sa Maj u krilu. Gunar stoji pored sa Juni u naručju. Ljulja se u taktu sa
muzikom. „Je li ponovo ovde u Švedskoj?“, pita Viola i tone u fotelju. „Zar
ne vidiš s kim peva?“, kaže Gunar. „To je Čet Bejker.“ Crnobela slika
povremeno treperi, Gunar je odavno obećao da će podesiti antenu, ali od
toga nema vajde. Viola lupa stisnutom pesnicom o aparat tako da slika
poskoči i ponovo se izoštri. „Vidite, to je Sten Gec. Mora da je u
Kaliforniji“, kaže Gunar. Zuri u ekran. „Moja starija sestra. Zamislite da je
pevala sve do Amerike. Jedva mogu da poverujem da je to istina“, kaže
Sonja i zasija. Juni se vrti u Gunarovom naručju. Viri preko ramena ka
Violi. Temperatura je pala, malo joj se vratila boja u obraze. „Zašto si tužna,
mama?“, pita. Samo Juni uspeva da vidi suzu koja teče niz Violin obraz.
Briše je i napreže se da ne pokaže još više tugu. Ujeda se za usnu. „Ššš“,
utišava Gunar. „Neverovatno. Slušaj. Peva sa Četom Bejkerom, Horasom
Silverom i Stenom Gecom. Naša mala Lili.“ „A zašto naša Lili?“ Maj se
vere po Violinoj nozi, želi da se podigne na njeno koleno. „To je Sonjina
sestra. A meni je bila najbolja drugarica, kada sam imala godina koliko i ti
imaš sada.“ „Zašto je nikada nisam srela?“ „Jesi. Zar se ne sećaš, kada smo
bili u Stokholmu, a ona je pevala na onoj velikoj sceni.“ „Ali zašto nije
ovde sada, mama? Ako je tvoja najbolja drugarica. Zašto je unutra u te-
veu?“, pita se Juni. Glas joj je promukao, nakašljava se i umorno visi
glavom preko Gunarovog ramena. Viola odugovlači sa odgovorom. Vidi
Lili kako se šegači pred orkestrom sa svetskim zvezdama. Njen glas je
prepun radosti, izuzetne snage. Oči joj blistaju. „I ja se pitam. Samo je
nestala iz mog života. Kao pero na vetru“, kaže na kraju.

12. avgust 2019, 17.01 Mlada žena otvara vrata pomoću tri ključa. Možda
je potrebno toliko brava za privatni dom jedne svetske zvezde. Kada su
ključevi prestali sa zveckanjem, otvara vrata i nudi ih da uđu. Juni ide prva,
potom Sara i Viola. I na kraju Maj sa Elen u naručju. Ulaze u veliki okrugli
hodnik u čijem je centru postavljen sto stubastog oblika sa vazom. Vaza je
puna svežeg cveća, belih i svetložutih ruža. Spremačica skuplja neke koje
su klonule. Viola joj prilazi i ubacuje tri koje je kupila usput. Crvenu, roze i
lila. Unose promenu svojim oštrim bojama, latice su im veće, druge su
sorte. Spremačica trese glavom i kaže nešto Sari. „Kaže da je Lili pedantna
što se tiče boja. Staviće tvoje u posebnu vazu, ako se slažeš.“ Ali Viola se
pravi da ne čuje, ostavlja ih tamo. Radoznalo gleda oko sebe. Gleda svuda,
po zidovima, po podu. Pa potom uvis. Iznad velikog hodnika je plafon
zasvođene kupole sa obojenim prozorčićima, svetlost se uliva kroz njih,
zaslepljuje je. Ostale su nastavile dalje po stanu. Viola ide za njima. Ulazi u
veliku sobu sa hrastovim parketom i sa lepom belom kaljevom peći. Na
plafonu vise dva velika kristalna lustera. Sunčeva svetlost se probija kroz
prizme i preliva u duginim bojama preko poliranog drvenog stola. Ali ostale
deluju kao da nisu zainteresovane za uređenje, stoje kao skamenjene kod
jednog zida. Prekriven je malim slikama, fotografijama. One su svuda,
mora da ih ima na stotine. Viola vadi naočare za čitanje iz torbe i približava
se. „Ovo smo mi“, kaže Juni zapanjeno kada staje pored nje. „Zašto drži nas
na zidu? I ne poznaje nas.“ Spremačica prolazi pored, smeši se i klima
glavom ka slikama. „La famille“, kaže i nestaje u sledećoj sobi. Sara odlazi
za njom, pitanja na francuskom kuljaju iz njenih usta. Viola pregleda sliku
po sliku. Juni kao beba, u prozračnoj haljini sa čipkom, sa kapicom koju joj
je baka sašila. Juni u školskom dvorištu. Maj i Juni, skroz jedna uz drugu
iza velike vazdušaste torte. Rođendani u Valeovom dvorištu. Deca kada se
kupaju, kada prskaju jedna drugu vodom. Maj i Juni na završnom ispitu u
školi. Krupni plan Viole dok se široko smeši. Ništa ne razume. „Šta je ovo,
mama?“, pita Maj. Sara se vraća u sobu. „Spremačica kaže da Lili voli da
bude blizu porodice. Očigledno priča često o nama. Zato nas i jeste
prepoznala. Mada smo svi malo ostarili“, kaže. „Ali “, kaže Viola. „Ovo je
veoma čudno, ne razumem. Sve ove slike zašto se nikada nije javljala?“
„Čitavo naše detinjstvo je ovde“, kaže Juni fascinirano. „Ove slike nikada
nisam videla. Ko ih je uzeo?“ Viola razmišlja, ne zna. Ne može da razume.
Nije Vale, jer su mnoge slike uzete nakon njegove smrti. „Sture“, kaže na
kraju. „Mora da su Stureove slike, uvek je išao unaokolo sa malim foto-
aparatom oko vrata. Mora da joj je slao slike, svih ovih godina.“ „Uh, skoro
da je neprijatno“, kaže Juni i zadrhta. Okreće leđa zidu i odlazi dalje kroz
stan. Viola je prati do kuhinje. Velika je i čak i tamo je visok plafon. Izgleda
kao kuhinja u restoranu, ima i široki crni plinski šporet sa dve rerne.
Kuhinjski pult od granita, kvake i ručke od pozlaćenog mesinga. Nasred
sobe stoji rustičan i oronuo drveni sto na čistom tepihu plave, smeđe i sive
boje. Iznad ostrugane površine stola je jedan veliki beli ljiljan sa nekoliko
zvončića, otromboljeni su nakon sati provedenih bez vode. Viola se
približava, tu ima i nešto drugo. Tanka zlatna narukvica. Viola je dohvata
pomoću dva prsta. „Kako je ovo ovde dospelo? Da li ju je Elen izgubila?“
Juni se okreće i gleda u Elen, koja sedi u Majinom naručju. Još uvek ima
narukvicu iz korpe na sebi. Juni uzima nakit iz Violine ruke i gleda ga.
„Ovo je istovetna narukvica, mada veća“, zapanjeno kaže. „Ali bez ovog
ključića“, kaže Maj koja im je prišla. Ona otkopčava narukvicu sa Eleninog
zgloba i stavlja je na sto. Viola stavlja drugu pored. Privesci su sasvim isti.
Dva srca, dve zvezde. Ali na narukvici koja je bila na Lilinom kuhinjskom
stolu nedostaje taj ključić. Viola podiže ljiljan, ispod zvončića i listova je
debela beležnica u kožnom povezu. Zaključana je bravom koja je
karakteristična za dnevnik i koja je u obliku srca. Jedva može da diše.
„Mama“, traži je Juni zastrašenim pogledom, „šta ovo znači?“ Viola uzima
narukvicu sa ključićem i stavlja ga u bravu. Škljocne. Dvoumi se nekoliko
trenutaka, ali potom otvara beležnicu. Na prvoj stranici napisano je: Za
moju ćerku. Ispušta je, ispada joj iz ruku, skroz je iskliznula. Juni, koja je
videla šta piše, baca se ka njoj. Pada ničice na pločice sa glasnim prodornim
vriskom.
Lili

12. avgust 1968.

Olovka preleće preko papira, crno mastilo stvara reči koje opisuju sve što
oseća, sve o čemu razmišlja. Lili sedi za malim pisaćim stolom u hotelskoj
sobi i dopušta da tekst ispunjava jednu stranicu za drugom. Kada je gotova i
stavi poslednju tačku, pažljivo čita beležnicu u kožnom povezu sa ključem
koji nosi na lancu oko vrata. Ima dva komada, jedan je ona zadržala, a drugi
je stavila na malu narukvicu. Ne zna šta da radi s beležnicom niti zašto ju je
nabavila. Ali joj uliva sigurnost i sada je svuda nosi. Mali tekstovi koje je
napisala postali su karika između nje i deteta koje je izgubila. Način da
bude mama, uprkos tome što nije. Saznanje da će dete jednom možda
otvoriti beležnicu i pročitati je tera je da nastavi sa pisanjem. Lagani
povetarac ćarlija kroz prozor odškrinut ka moru. Veliki talasi se valjaju,
tutnje. Neki sivi galebovi kriču iznad krova hotela. Bosa napušta sobu i
izlazi na plažu, stopala joj tonu u mekani pesak. Nije sama, plaža je puna
mladih žena u majušnim bikinijima. Njena haljina odudara, niko nije toliko
obučen kao ona. Muzika je svuda, raštrkani tonovi pesme i gitare. Prolazi
pored napuštenog natpisa bačenog na zemlju. Veliki znak mira obojen
debelom crnom bojom. U sredini stoji Make Love, Not War. Protesti protiv
rata traju svuda, u čitavom svetu. U Stokholmu se svetski lider zagrcnuo jer
je Palme otvoreno učestvovao u bakljadi protiv rata u Vijetnamu. Videla je
da se isto to uzvikuje na reklamnim plakatima u Parizu. Ide dalje po ivici
vode, sve dalje i dalje od hotela i spakovanih torbi. Dopušta da joj more
zapljuskuje stopala. Rat, svađa i pobune studenata. Žene koje promuklo
uzvikuju Dorsi i Bitlsi. To je jedan sasvim novi svet. Nova vrsta muzike.
Žudi za džezom, žudi za sopstvenim modernim tonovima. Povremeno piše
pesme kada ima vremena. Na švedskom. Sakuplja ih da bi jednog dana
mogla da snimi ploču. Pevuši Yesterday, pesmu koju voli i najradije bi
volela da je peva u sebi. Odgovara njenom blistavom glasu. Seda u pesak,
ne mari za to što voda povremeno zapljuskuje i kvasi joj rub suknje. Lepo
osvežava na vrućini. Gleda ka hotelu i otvorenim vratima terase. Tamo stoje
ljudi, već su otkrili da je nema. Uskoro će početi da je traže. Zatvara oči i
duboko udiše, dopušta da joj morski vazduh ispuni pluća.
Krajičkom oka vidi kako muškarci u tamnim odelima mile svuda po plaži.
Kako zastaju i postavljaju pitanja kupačima. Plaža se pretvara u gomilu
obučenih ljudi koji svi nju traže. Lili sedi povijena preko kolena. Zna da
neće moći da ustane a da je ne prepoznaju, da je sada samo pitanje
vremena. Navlači šešir preko lica. Ali ne pomaže, neko zna da tu sedi i
pokazuje na nju. Alvin prvi stiže, znojav je i pod stresom. „Zašto ovde
sediš? Šta si naumila?“ „Baš je divno uz more. Volela bih da ostanem ovde,
da ovde živim.“ Alvin kopa po džepu. Vadi jednu belu pilulu koju joj pruža.
Ali ona je odbija. „Nema opasnosti, mirna sam. Htela sam samo da
udahnem malo morskog vazduha. Baš mi je lepo ovde, podseća me na
kuću.“ „Turneja je sada završena, to znaš. Moramo da idemo kući.“ Lili grli
kolena, skreće pogled, gleda preko širokog svetlucavog mora. „Moramo li
stvarno?“ „Svi tvoji termini su popunjeni, imaš nove koncerte u Evropi.
Publiku koja čezne za tobom.“ „Male koncerte?“ „Da, pevaćeš i po malim
mestima, klubovima. Baš kao što želiš. Sve će biti onako kako ti želiš. Ali
sada stvarno moramo da krenemo, inače ćemo propustiti avion.“ Grupica
radoznalih ljudi se sakupila iza Alvina. Nema toliko publike u Kaliforniji
kao što ima kod kuće, ali većina zna njeno ime. Lili Valin. Neko pruža
svesku i moli za autogram. Ona ga daje bez kontakta očima. Slova sa puno
zavijutaka koje je oblikovala bezbroj puta. I onda crta zvezdicu pored.
Ponekad bude dobra, a ponekad neravna. Ovoga puta joj dobro uspeva.
„Džez je mrtav“, nonšalantno kaže jedan čovek. Njegove reči je teraju da
podigne pogled prema njemu. Nosi vrećaste pantalone koje mu se vuku po
zemlji i bez majice je. Kosa mu je duga i u fronclama. „Da. Uskoro će mu
konačno doći kraj“, kaže i smeši se. Počinje da peva još jednu pesmu Bitlsa.
Sreće se sa klicanjem, neko peva sa njom. Alvin je hvata za ruku i vuče je
sa sobom. „Šta to radiš?“ žali se. „Želim i da se razvijam, da pevam
moderno. Zar ne čuješ koliko je dobro?“ „Svi te vole, baš takvu kakva jesi.
Ne moraš da se menjaš.“ „Malo sam umorna od džeza.“ „I ja sam malo
umoran od tebe.“ Alvin uzdiše i gura je u auto koji čeka da ih odveze na
aerodrom. „Mokra sam, moram prvo da se presvučem“, buni se Lili.
„Osušićeš se na putu do aerodroma. Sve torbe su već poslate“, kratko kaže
Alvin. On vadi svežanj papira iz svoje aktovke, rasejano prelistava. Lili
izviruje glavom kroz prozor. Gleda palme koje oivičavaju široku ulicu.
„Mama bi verovatno bila ponosna na nas“, kaže kada ponovo uvuče glavu i
osloni se unazad u sedištu. Alvin podiže pogled sa svoje gomile papira.
„Sigurno.“ „Možda nas vidi?“ „Da, možda. Sve što smo zajedno postigli.“
„Srećna sam što si moj brat, što imam tebe. Na kraju je ispalo dobro, zar
ne? Čitav svet je naš.“ Alvin stavlja gomilu papira u krilo. Smeši se i klima
glavom. „Da, imamo ono što nam je potrebno.“ Lili nakratko ćuti i gleda
kroz prozor auta, vidi kuće, palme i nežni obris brda u pozadini. „Aha,
imamo sve što nam je potrebno“, kaže ona zatvarajući oči.

12. avgust 2019, 17.30 Viola stoji kao skamenjena u kuhinji Lilinog stana.
Na podu kleči Juni, sa otvorenom beležnicom pred sobom i rida. Maj čuči
pored, blizu nje je, grli je. „Ti si moja mama“, dahće Juni i okreće se ka
Violi. Obe ruke drži na grudima. Ćerkine suze je toliko zabole da je prožme
bol koji nije slutila da će osetiti. „Ja sam tvoja mama“, ponavlja ona. Sara
pipa prstima cveće na stolu, ljiljan koji je počeo da vene na toploti. „Ovo
izgleda kao zbogom“, kaže. „Dragi bože, šta li je uradila? Pozovi policiju“,
dahće Viola kada shvati na šta Sara misli. „Misliš li da je ona “ Maj je
gleda, oči su joj razrogačene. „Mama, jesi li ovo znala? Da li si sve vreme
znala za ovo?“, pita Juni, glas joj je dubok, a ton optužujući. „Ja ja sam
pomislila na to“, muca i vrti glavom. „Ali nikada nisam imala mogućnost
da je pitam. Možda nisam želela da znam. Ti si moja ćerka.“ „Zato sam ja
muzikalna“, kaže Juni. „Mislila sam da je to od tate, da je zbog toga što sam
uvek sedela s njim uz klavir.“ „Jedno vreme sam pomišljala da si možda
Valeova, Lilinog tate. Jer si malo ličila na njegovu decu, jesi“, kaže Viola i
žmuri. Glasno uzdiše pre nego što nastavi. „Ali kada sam ga pitala, samo mi
se nasmejao. Pa sam tada pomislila da su to samo fantaziranja. Da je to
zbog toga što mi je Lili baš puno nedostajala.“ Spremačica, koja ništa ne
razume šta govore, stoji na vratima i uplašeno gleda u njih. Sara razgovara
sa njom. „Zamolila sam je da pozove policiju i da potraže Lili“, objašnjava i
potom podiže Juni sa poda. Ona drži beležnicu zatvorenu, skroz uz sebe.
„Ona je moja baka“, nastavlja Sara. „E ovo je istovremeno užasno i tužno,
ali i šokantno. Ali nemamo vremena da razmišljamo o tome sada. Moramo
da je pronađemo pre nego što bude prekasno.“ „Jutrošnji razgovor, cvet i
dnevnik na stolu, narukvica. Ovo je zbogom. Znala je da će umreti, jer je
trebalo “ Viola zajeca i suze joj poteku niz obraze. Prelazi rukom preko
obraza dok izlaze na stepenište, pokušava da ih obriše, ali ne stiže. Sve
vreme nailaze nove suze. „Idemo u park gde je telefon pronađen“, kaže
Sara. „Imam adresu.“ Kada izađu kroz kapiju, Maj pruža korak na ulicu i
zaustavlja prvi taksi koji vidi. Gura ih na zadnje sedište, sve osim Sare, koja
seda na prednje sedište sa Elen u naručju. Baš kad auto treba da krene,
spremačica istrčava na kapiju. Drži telefon u ruci i maše njime. Sara spušta
prozor, čita i prevodi u isto vreme. „Ovde piše da je Lili Valin primljena u
bolnicu da je nađena u parku jutros prema izjavama svedoka da ju je
prevezla hitna da su zvali bolnicu i tražili zvaničan komentar da je tekst
ažuriran.“ Sara vraća telefon spremačici i nešto kaže vozaču. On munjevito
startuje i skreće na put. Auto iza zatrubi. Juni sedi sa beležnicom u ruci.
Prelistava. „Neverovatno“, mrmlja. „Šta? Šta piše?“, pita Maj. Juni otvara
jednu stranicu i pokazuje. To je jedan crtež. Mala mačka koja sedi u visokoj
travi. Rep je dug, predug, uvija se po čitavoj stranici. Na njemu je Lili
napisala jednu malu priču, Juni mora da okreće beležnicu da bi mogla da je
pročita. „Peti februar šezdeset treće“, kaže Viola kada vidi datum koji stoji
gore u desnom uglu. „Napisala ju je na tvoj drugi rođendan.“ Juni prelistava
dalje. Beležnica je debela, strane su potpuno nažvrljane. Datum rođendana
se pojavljuje u jednakim razmacima. „Za svaki moj rođendan je napravila
nešto posebno“, kaže i pokazuje stranicu na kojoj je blistava zvezda čvrsto
zalepljena. „Jesu li to samo priče? Smem li da vidim?“, kaže Sara i pruža se
unazad da uzme beležnicu. Juni je povlači ka sebi. „Ne, želim prvo sama da
pročitam“, kaže i prelistava. Viola je gleda dok sedi pognute glave. Pruža
ruku i miluje joj tanku kosu. Ona ne reaguje, zadubljena je u tekst.
Odjednom je veoma jasno. Sve sličnosti sa Lili. Kosa, usta, poletni gestovi.
Sve. Možda je zbog toga volela Juni toliko iskreno, od prve sekunde. „Zar
ne možeš da čitaš glasno?“, moli Sara. „Želim i ja da čujem. Ona mi je
baka.“ Juni se malo nakašljava, prelistava unazad na prvu stranu. Gleda u
Violu pre nego što drhtavim glasom počne da čita.

Drago dete,

Osećala sam te mnogo pre nego iko drugi. Tvoje pokrete. Prvo male, kao
lagani lepet krilima. Potom udarce od kojih sam gubila dah. Bila si u meni.
Bile smo jedno. Kada sam pevala, tvoji pokreti su bili u mom telu. O,
iskreno se nadam da ćeš moći mnogo da plešeš. Da će ti Gunar svirati, da
ćete pevati zajedno. Znam da si voljena. Ali ja sam te volela prva od svih. I
nikada nisam prestala.

Viola čvrsto steže pesnice. Odjednom oseća kako bes ključa u njoj. „Ovo je
napisala osoba koja me je napustila“, kaže Juni i okreće list. Kao da čuje
Violine misli. Nastavlja sa čitanjem sledeće stranice.
Nikada nećeš moći da razumeš. Nikada mi nećeš oprostiti. To znam. Nisam
te videla otkada si bila mala beba. Nikada nisam mogla da nagovorim sebe
da ponovo sretnem tvoj pogled. Nikada nisam mogla da sakrijem ko sam.
Videla sam te nekoliko puta izdaleka, ali se nisam usudila da priđem bliže.
Ja sam ološ. Kao buđ u tvom životu. I ti nikada nećeš moći toga da se rešiš.
Moja genetika je tu, ali nisam ja. Plakala sam, vrištala i borila se.
Prekorevala sam samu sebe. Ali sada, umesto toga, nameravam da ti pišem.
Možda ćeš nekada dobiti ovu beležnicu, kada budem mrtva i sahranjena.
Pobrinuću se da bude nađena. Šta god da ti ljudi pričaju, treba da znaš da te
nikada nisam zaboravila, da sam uvek, svakoga dana, svakoga sata, mislila
na tebe. Bilo je drugo vreme kada si rođena. Nastala si u trenutku užasa i
nisam želela da znam za tvog oca. Bili smo tada siromašni, Alvin i ja. Jedva
da smo imali novca za hranu. Živeli smo u maloj sobi, delili smo krevet. To
smo zajedno odlučili. Da Alvin otputuje na Gotland i da te da Violi. Mojoj
najpametnijoj i najboljoj drugarici. Izgubila sam je pošto nikada nisam
mogla da stanem iza onoga što sam učinila. Ali sam znala da će te ona
voleti više od samog života. A to je bilo najvažnije, da tebi bude dobro.

„U trenutku užasa“, čita Juni i prelazi prstom preko stranice. „Na šta
misli?“ „Verovatno bez pristanka. Ta reč verovatno nije postojala u to
vreme kada je to pisala“, kaže Sara. „Pitam se ko je to bio. I koliko je bilo
grozno.“ Juni se zgražava i ponovo zatvara beležnicu razrogačenih očiju.
Viola joj je uzima iz ruke. Prelistava i smeši se kada vidi male crteže.
„Pogledaj. Ovo je lepo. Sve te pričice koje je napisala za tvoje rođendane.
Stvarno se trudila.“ „Napustila me je. Radni napor je verovatno bio
minimalan u poređenju sa tim.“ „Da, tačno. Ali je verovatno onako kako
piše. Nije imala nikakvog izbora. Bili su siromašni. A kod kuće na ostrvu je
napravila skandal pre nego što su se preselili za Pariz, imala je aferu sa
oženjenim muškarcem i pomagala mu je u nezakonitim stvarima. Bila je
čak i u zatvoru godinu dana. Tako da nije mogla da se vrati sa vanbračnim
detetom. Tada su bila druga vremena.“ „Ali postala je poznata, bogata.
Mogla je onda da me pokupi i odvede u Pariz.“ „Da li bi ti to stvarno
želela?“, uzbuđeno pita Maj. Juni grli Majinu ruku i dugo razmišlja. „Ne,
bez vas ne bih mogla da živim“, kaže očima punim suza. „A ni mi ne bismo
mogli bez tebe“, kaže Viola i stavlja svoju ruku na njihove. „Još uvek sam
tvoja mama. Ne moraš da me menjaš, ako ne želiš, naravno?“ Juni oslanja
svoju glavu na Violino rame. Kao malo dete. „Naravno da ne želim“, kaže.
Prolaze pored ograde na čijem vrhu balansiraju tanka slova: Žorž Pompidu.
Stigle su u bolnicu. Auto nežno koči i staje. Viola odmah kreće ka ulazu, ali
je Juni zaustavlja. „Kako ćemo, hoćemo li sada samo ući kod nje? I
pretvarati se kao da se ništa nije desilo?“ „Možda neće živeti još dugo“,
kaže Viola sa rukom koja počiva na Juninoj ruci. „Želim da je vidim, želim
ponovo da razgovaram s njom. Poslednji put. Ti ne moraš da ideš sa mnom
ako ne želiš.“ Okreće se i nastavlja da hoda. Maj, Juni i Sara ostaju da stoje
na pločniku. Ali nije prošlo mnogo pre nego što su požurile da je stignu.
Maj se uvlači blizu svoje mame. „Možda je njoj bilo najgore. Zamislite da
živite čitav život sa takvom tajnom“, kaže. „Da stavljate sliku za slikom na
zid, ljude koje volite, ali ne poznajete“, dopunjuje je Juni. Sara prilazi i
razgovara sa damom koja sedi na recepciji. Povremeno se okrene i pokazuje
na Violu i Juni. Ali to izgleda ne pomaže. Reč non se ponavlja, ženi su i
dalje zlovoljne usne i surov pogled. Sara ne odustaje. Priča toliko glasno i
uzbuđeno da se ljudi okreću i posmatraju je. Jedan muškarac u beloj odeći
zastaje, tik iza nje. Drži papirnu šolju, uzima gutljaj iz nje pre nego što
korakom nastavi dalje vukući se. Na kraju Sara odustaje i vraća se do klupe
gde drugi sede i čekaju. Nisu same. Oko ulaznog hodnika su fotografi sa
foto--aparatima na krilu, svi sa velikim teškim teleobjektivima. Jedan
muškarac sa blokom u ruci pomera se bliže, seda na klupu pored. „Svuda su
novinari“, kaže Sara i gleda oko sebe. „Mora da čekaju informaciju o Lili ili
da ona napusti bolnicu. I ne čudi što nas ne puštaju unutra.“ „Jesi li ispričala
da je ona moja mama, tvoja baka?“, pita Juni. „Da, sve sam ispričala, ali mi
nije verovala. Nemam nijedan dokaz, zamolila me je da donesem nešto što
će pokazati da smo rod. Nisam imala ni sliku da pokažem.“ Sara pruža ruke
i podiže Elen. Mala devojčica je sada umorna i ogladnela je, kenjka i siše
svoju ručicu. „Uskoro moram do hotela da je uspavam, inače će biti žurka s
vrištanjem.“ „Može valjda i ovde da spava, u tvom krilu. Ona je beba,
možemo da je nosimo“, kaže Juni. „Sara je u pravu. Ne znam o čemu sam
razmišljala, pokušavala sam ranije, nikada nije moglo da se stigne do nje“,
kaže Viola i kupi svoju tašnu. Pipa prstima kaiš tašne, pohaban je, niti su se
pohabale i po pukotinama na veštačkoj koži sija belo tkanje. „Možemo,
valjda, da izađemo i jedemo, da uživamo malo što smo ovde, u Parizu. A
sutra možemo da odemo u posetu nekom muzeju, da se popnemo na
Ajfelov toranj i divimo se pogledu. O tome si oduvek sanjala“, kaže Maj.
„Misliš da se pretvaramo da je sve kao i obično?“, kaže Juni. „Ništa više
neće biti kao pre.“ „Saznaćeš ko ti je dao tvoj lepi pevački glas“, kaže Sara.
„Tata. On je bio tu, vežbao je sa mnom. Pitam se šta bi on rekao na sve
ovo.“ „Gunar?“, kaže Viola. „Znam tačno šta bi rekao. Rekao bi da treba da
joj oprostimo. Da bi trebalo da pokušamo da razumemo. Takav je bio, zar se
ne sećate?“ „A šta ti misliš?“, pita Juni i naginje se ka Violi. Grli joj noge
tako čvrsto da je skoro zaboli. Viola malo poćuti, razmišlja o svim slikama
na Lilinom zidu, o sramoti sa kojom je morala da živi toliko dugo. O čudnoj
odluci da prekine kontakt sa svima kod kuće. „Šta ja mislim?“, kaže na
kraju i stavlja ruku na Juninu glavu, mazi je po kosi nekoliko puta. „Ne
znam tačno. Da, možda bi trebalo da odemo odavde.“

Taman su krenule kada Viola, koja ide poslednja, oseti ruku na svom
ramenu. To je neki lekar ili medicinski brat. Pruža joj papirić i kaže nešto
kratko. Potom ponovo nestaje. „Rekao je da ti je to ispalo“, prevodi Sara.
Viola okreće i obrće duplo presavijeni papirić, nije njen, a ispisane reči su
na francuskom. „Ne, ovo nije moje“, kaže i gužva ga u ruci. „Daj da ja
vidim“, kaže Sara i ponovo ga otvara. Čita i smeši se. „Čuo me je, čuo je šta
sam govorila recepcionerki, onoj ljutoj tetki koja ume samo da kaže ne.
Piše: lift A, prvi sprat. Čeka nas tamo.“ Okreću se i ponovo ulaze, dolaze do
lifta. Maj je uzela Elen. Teško je nositi malo dete bez kolica ili kengur-
nosiljke. „Dakle, gore je, živa. Hoćemo li da je vidimo?“, pita Viola. „Ne
znam, ne znam više od tebe“, kaže Sara i pritiska dugme lifta. Kada se vrata
otvore, mladi čovek stoji i čeka ih. Preplanuo je i ima tamnu kosu očešljanu
unazad. Široko se osmehne kada ih ugleda i pokazuje na jedna vrata. Viola
ide prva, zadržava dah dok joj jeza prolazi telom, od toga drhti. Ali kada
zakorači u sobu, prazna je. Lili nije tu. Samo ležaj i dve stolice. Muškarac
ih moli da sednu. Razgovara sa Sarom i sve vreme izgleda veoma ozbiljan.
Kada završi, tiho je u sobi, Sara odugovlači sa prevodom. „Šta je rekao?
Nije, valjda, umrla?“, pita Viola. Sara okleva. Proguta pljuvačku pre nego
što počne da priča. „Našli su je jutros u parku. Sedela je i spavala na jednoj
klupi, neki prolaznik ju je prepoznao i prišao je da bi dobio autogram. Ali
nije se budila, pa je ispitao ima li puls, da li diše.“ „Je l imala?“, pita Juni i
stavlja ruku na Violinu, hvata je tako da se prsti zariju u kožu. „Da, ali jako
slab. Pozvao je hitnu, odveli su je i isprali su joj želudac. Progutala je
tablete za spavanje.“ „U parku?“ „Da, nije pokušavala da se sakrije. Klupa
je pored jezera, malo odvojena, ali sasvim uočljiva. Jedna sveća je gorela na
obali.“ Viola krši ruke u krilu. Razmišlja o svim svećama koje su zajedno
zapalile baš na taj dan. „Najdraža Lili“, kaže. „Danas, od svih dana.“ Sara
se ponovo okreće ka muškarcu. On je ustao ka vratima i drži kvaku. Klima
glavom nekoliko puta dok Sara postavlja pitanja. „Kaže da je budna, ali da
je veoma tužna. Ne želi da bude ovde, ne želi više da živi. I kad se
povratila, buncala je o svojoj maloj devojčici, zato i jeste reagovao kada me
je čuo dole.“ „Da, to sam ja. Ja sam ta mala devojčica“, tužno kaže Juni,
jedva čujnim glasom.

Vrata su odškrinuta. Tračak svetlosti se ocrtava na podu. Viola se dvoumi.

„Ja ne želim“, kaže Juni. Stoji iza nje, pogurila se iza njenih leđa. „Šta ako
ne želi da nas sretne, šta ako se uzbudi?“, kaže Viola i vraća se korak
unazad, ka Juni. „Idi ti prva, mama. Ti želiš da je vidiš, zato smo ovde“,
kaže Maj. „Ja ću čekati ovde sa Juni.“ Viola pruža nekoliko neodlučnih
koraka. Kada može da pogleda u hladnu sobu, zastaje. Čelična podloga
kreveta sija. Par stopala u belim bolničkim soknama leži na ćebetu. Malo se
pomeraju. Nastavlja da korača, sada na prstima, tako da joj potpetice ne
odjekuju na tvrdom podu. Liline oči su zatvorene, lice je bledo, a usne
plavkaste. Izgleda krhko dok leži na jastuku. Kosa joj je tanka i bela. Neki
pramenovi su još uvek kovrdžavi, drugi su pravi. Oko braunile koja joj je
zalepljena na ruci ima veliku modricu koja se razlila po koži, pruža se ka
prstima. Viola joj mazi čelo, pažljivo prelazi rukom preko nežne kose.
„Lili“, kaže. „Lili, budi se, ovde sam.“ Seda na ivicu kreveta i uzima Lilinu
ruku. Mlitava je, ne reaguje na dodir. „Budi se, Lili, budi se, draga
drugarice“, kaže ovoga puta malo glasnije. Malo potom oseća kako se ruka
blago pomera. Lili zacvili dok otvara oči. „Gde sam?“, pita zbunjeno kada
sreće Violin pogled. Dahće, njeno disanje je ubrzano, teško. „Pst, mir. U
Parizu si, u bolnici. Ne boj se. Doputovala sam ovamo da te vidim“, nežno
kaže Viola. „Viola. Jesi li to stvarno ti?“ „Da, jesam. Ovde sam i znam sve.
O, Lili, kako si mogla? Zašto?“ Lili okreće glavu, zuri u zid. Viola vidi
kako joj suze naviru i teku niz obraze, kvase belu jastučnicu. Vidi kako se
Lili ujeda za donju usnu, podrhtava kao kod deteta. „Ne moramo sada o
tome da razgovaramo“, nastavlja Viola. „Prvo moraš da ozdraviš, da budeš
jaka. Veoma sam srećna što si živa.“ Želi još nešto da kaže, želi da postavi
hiljadu pitanja, da dobije odgovore. Ali to će morati da sačeka, Lili nema
snage. Izgleda veoma krhko, kao goluždravi ptić. Koža lica joj je toliko
tanka i bela da joj se vide vene kako sijaju kroz slepoočnice. „Kako je
moguće da si ovde?“, pita Lili i okreće glavu. „Pa jutros sam zvala Gotland,
rekla sam ti zbogom.“ Viola joj obema rukama mazi ruku. „Još nećeš
umreti, prerano je da kažeš zbogom.“ Lili izgleda zbunjeno. „Živećeš“,
nastavlja Viola. „A ja sam došla ovamo jer sam imala potrebu da
razgovaram s tobom, uvek si mi bila u mislima.“ Jedan ugao Lilinih usana
malo se trza, prelazi u blag osmeh. „Jesam li? To je najlepše mesto na kome
čovek može da bude. U nečijim mislima, u nečijem srcu“, kaže promuklim
glasom. Potom odvraća pogled, osmeh joj jenjava. „Nemam više razlog da
živim“, nastavlja. „Da, imaš. Sve one slike koje imaš na zidu kod kuće.
Nisu to samo slike, taj svet stvarno postoji, mi postojimo.“ Lili se
nakašljava, promukla je, ali zapeva, veoma blago. To je pesma sa jedine
švedske ploče koju je snimila. Viola ju je slušala godinama.

Imam jedan život van ovog sada

Život koji tebi pripada

U kome ja vidim tebe i ti vidiš mene

Pevaš veoma lepe pesme svojim osmehom

Lilin glas je isprekidan, nije jasan kao što je nekad bio. Pravi pauzu nakon
svake strofe. Kao da joj muzika krade snagu. Neko nastavlja gde ona stane.
Jedan lep i jasan glas. To je Juni. Ide polako kroz sobu. Peva sve vreme do
kreveta. „Volim tu pesmu, mama ju je uvek puštala i imala sam običaj da je
pevam Sari kada je bila mala“, kaže dok seda na ivicu kreveta, do Viole.
Lili okreće lice i suznih očiju sreće pogled svoje ćerke, prvi put od kada se
Juni rodila. „Baš lepo“, šapuće krhkim i promuklim glasom. „Jer ta pesma
je o tebi.“

Epilog

12. avgust 2020.

Gunarov izgrebani crni klavir pomeren je u kuhinju. Stoji uza zid pored
prozora, sa podignutim poklopcem i otkrivenim dirkama. Trpezarijski sto je
izvučen nasred sobe. Kao četvrtasto ostrvo na moru krpara. Uvek je na putu
kada se kreće između šporeta i frižidera. Viola se nije navikla. Ima modrice
na butini od svakog puta kada se slučajno udarila u njega. U dnevnoj sobi,
gde je klavir nekada stajao, stoje štafelaji sa poluzavršenim platnima, a
knjige i novine leže u kamarama na podu. Sada uvek ima nešto da se radi,
uvek ima o nečemu da se priča. Čajnik blago pišti. Viola požuri i podiže ga
sa ploče. Ostavlja ga da stoji dok postavi tanjire i šolje na sto. Tri tanjira i
tri šolje za čaj, na novim ljubičastim podmetačima koje su dobili od Juni.
Napolju pada kiša. Teška kiša poznog leta koja pritiska grane u grmovima
ruža. Baš danas, tipično. Nada se da će moći napolju da ručaju, kada dođu
deca u posetu. Najsigurnije je tako da se sreću, sada kada su usred
pandemije, stalno pod pretnjom virusa koji se svuda širi. Deca su ovoga leta
iznajmila kuću, nedostaje joj njihova zbrka po kući, sve stvari, muzika,
dečji smeh. Uzima telefon i otvara aplikaciju za prognozu. Vreme će za
nekoliko sati biti bez padavina, granuće sunce. Gleda napolje, ka nebu.
Sivo-crni oblak jezdi u svojoj igri sa vetrom. Verovatno će se vreme
prolepšati, napolju je toplo. Prvo doručak. Iznosi korpu sa hlebom na sto.
Integralni i beli, isečen na tanke kriške. I onda malo prepečenog hleba,
odlomljenog od okruglih pogača. Sir i nekoliko kriški kobasice. Pakovanje
putera. Spušta u čajnik cediljku za lišće i odlazi potom polako uz stepenice.
Uvek deluje kao brdo na koje se treba popeti. Drži se za rukohvat i vuče se
uz svaki stepenik. Uskoro će morati da se preseli dole i da živi na donjem
spratu. Ubrzo će im biti potrebna pomoć. Svakim danom je sve slabija. Telo
je ostarilo, postalo umornije. Pažljivo gura vrata male sobe. One koja je
nekada bila njena devojačka soba i koja je kasnije postala Junina.
Venecijaner je spušten, ali svetlost curka kroz praznine i stvara šaru na
golom belom zidu. Prilazi krevetu i posmatra mršavu figuru koja se ocrtava
ispod pokrivača. Kosa je poput lepeze na jastuku. Odavno nije ošišana. Lice
se vidi iz profila, koža na obrazu visi i nabrala se na jastučnici. Viola mazi
Lilinu glavu. „Sada je vreme da se budiš, spavalice. Danas je dvanaesti i
uskoro dolaze deca, čitava družina. Proslavićemo godišnjicu, tvoju i
Juninu“, kaže. Lili se pomera ispod pokrivača, blago gunđa. „Mon Dieu,
prerano je. Koliko je sati?“, kaže malo na francuskom, malo na švedskom.
Oseti se strani izgovor kada priča, reči dobijaju izgovor kakav ne postoji u
švedskom. To se naročito dešava kada je umorna, uprkos tome što živi u
Švedskoj skoro već godinu dana. Krenula je sa Violom kući čim je puštena
iz bolnice, samo je prošla kroz stan da bi spakovala malu torbu. Trebalo je
da ostane nekoliko dana, ali otada su prošli dani, nedelje i meseci. Prvo
vreme su posvetile priči. Gledale su slike i isečke iz novina, čitale pisma
koja nikada nisu poslata. Pokušavale su da razumeju šta se događalo, zbog
čega Lili nije mogla da je sretne, uprkos tome što je svih godina čeznula
podjednako mnogo kao što je i Viola. Silovanje, odvajanje od deteta koje je
tada začeto, koje nije smela da zadrži. Alvin koji je odneo bebu u Vizbi,
nekoliko dana nakon porođaja. Videle su se samo nakratko, ali ju je stalno
mučilo sećanje, sanjala je o ručici koja joj je obavila prst, osećala je miris
kože novorođenčeta. Viola je brzo odlučila da joj oprosti. I Juni. Zove Violu
mama, a Lili majka. Razgovaraju o putu za Pariz čim bude moguće, samo
njih dve. Viola podiže venecijanere i posmatra uzburkano more. Veliki
talasi se pene po površini, jasno može da čuje kako se lome o plažu. Kiša će
verovatno brzo nestati s olujom. „Malo se razbudi. Pa siđi posle, doručak je
već gotov.“ Viola se šunja dalje po dugoj krpari u predsoblju gornjeg sprata.
Ulazi u sobu koja je ranije bila Majina, dok je živela kod kuće. Tamo je
roletna već podignuta. I krevet je prazan, prekrivač je na strani, kao
izdužena zmija. Žuri dalje, proviruje u svaku sobu, vraća se do Liline.
Ponovo je zaspala, drmusa je za rame. „Budi se, Lili, nema ga, ne mogu da
ga nađem.“ Lili se naglo pridiže, prekrivač spada. „Ne opet“, kaže i spušta
stopala na pod. „Tako je bilo u Parizu pre nego što je dobio terapiju. Neće
moći još dugo da bude kod kuće.“ „Moći će, ima nas dve, moramo se
smenjivati. Požuri, moramo ga pronaći.“ Viola silazi niz stepenice što brže
može. Glava želi kao i obično više nego što telo može. Zna da je Lili u
pravu, da uskoro neće više moći tako. Ali ne želi da razmišlja o tome, želi
da on bude blizu, sve dok je živa. Maj i Juni su dovele Alvina iz staračkog
doma u Parizu nekoliko meseci nakon što se Lili preselila kući. Pamćenje
mu je sve gore i gore, ali se još uvek seća svega od pre. Pričaju mnogo o
tome, o svim zajedničkim uspomenama. Voli što je veoma prisutan u
prošlosti. Što vraća Lili i Violu nazad u ono vreme pre nego što su se
razdvojili. Što više nije sama tokom mračnih meseci u godini, kada su deca
i unuci daleko od ostrva. Brzo navlači prljavi žuti kišni mantil, njega obično
nosi kada radi u bašti i odlazi sa kapuljačom na glavi. Doziva njegovo ime
pre nego što otvori vrata. „Alvine, Alvine, gde si?“ Ne dobija odgovor.
Ulica pred njom je pusta, nema nijednog automobila da prolazi. Odlazi do
komšije, viri preko žive ograde. I na njihovom imanju je podjednako pusto.
Kada pogleda ka kući, Lili stoji na stepeništu držeći kišobran u duginim
bojama. Maše joj da se vrati nazad. „Jesi li ga pronašla? Je l bio unutra?“
„Ššš“, kaže i drži prst na ustima. Pokazuje ka velikom travnjaku na zadnjoj
strani. Kod ograde sedi pogrbljen čovek. Leđa su mu mokra od kiše, tamne
tačke su na sivoj košulji. „Šta radi?“, pita Viola i prilazi. Lili ide za njom,
bosa. Oko Alvina je razbacan alat. Čekić i testera. Nekoliko šrafcigera. Već
je izvadio jednu letvicu u ogradi i sad pokušava i sledeću. Kada ugleda
Violu i Lili razlegne mu se osmeh. „Neko je zakucao onu rupu. Ali sada je
ponovo otvorena“, zadovoljno kaže i pokazuje na svoje delo. Viola prilazi i
uzima ga podruku. Podiže se uz njenu pomoć, ona čisti mokru zemlju sa
njegovih pantalona. „Ne treba da bude nikakva rupa“, strpljivo kaže ona.
„Mora da si gladan. Hajde, idemo unutra da doručkujemo.“ Alvin klima
glavom. Zbunjeno je gleda. „Ko si ti?“, pita duboko nabranog čela. „Znaš
valjda? Pa to je Viola“, odgovara Lili. „Sada živimo ovde kod nje, u
Vizbiju, u Ulici Svetog Jerana. Ponovo smo kod kuće.“ Alvin zamišljeno
gleda u Violu, ispituje svaki deo njenog lica. Stavlja svoju kvrgavu ruku na
njen obraz, deluje grubo na njenoj koži. „Viola“, začuđeno kaže. „Baš si
ostarila.“

Moj prijatelju,

Moj najdraži prijatelju.

Vetar koji si ti blag je na mom obrazu.

Sunce koje si ti veoma je jako, veoma blistavo.

Uvek si blizu, u mojim mislima, u mom srcu.

U moru koje si ti.

Veoma duboko, veoma nedokučivo.

U oluji.

Onoj koja mi je ostavila samoću.

U neizvesnosti, u tuzi.

Ipak si i dalje tu.

U svemu.

Svuda.
Nikada se ne možemo razdvojiti.

HVALA

Neizmerno sam srećna što u mom životu postoji toliko talentovanih i ljudi
puni ljubavi. Želim da uputim posebnu toplu zahvalnost: Mojoj dragoj
agentkinji Juliji Anjelin, jer si uvek tu i podržavaš me na najbolji mogući
način. Ani Karlander, Josefini Okselheim, Mari Jilenhamar i svima vama u
agenciji Salomonson zbog vašeg napornog rada za mene i moje knjige,
večno ću vam biti zahvalna. Mom uredniku Juanu Stridu i mom izdavaču
Teresi Knohenhauer, za još jednu lepu i veoma korisnu saradnju. Evi Pešon,
Johani Strand i svima vama u mojoj izdavačkoj kući Forum, jer ste uložili
vreme i posvećenost. Vanji Vinter, jer si uletala kada je bilo potrebno i jer
poseduješ fantastičnu sposobnost da se nosiš sa zabrinutom dušom. Katrini
Nilsen, Sesiliji Imberj, Mihi Alveson Du Bilin i Karlu Nilsonu, jer ste
odvojili vreme za čitanje ranih nacrta i dali mi korisne i britke komentare.
Alisonu Ričmenu, mom dragom prijatelju i kolegi, zbog naših
svakodnevnih pauza za kafu i zbog toga što sam imala priliku da se
upoznam sa tvojim mudrim mislima. Svim mojim izdavačkim kućama i
svim bibliotekarima i knjižarima jer se vi brinete da čitaoci dopru do mojih
knjiga i pročitaju ih. Mojim fantastičnim čitaocima, jer vi svakoga dana
utičete na to da osetim svu toplinu i ljubav koje postoje širom sveta. Na to
bi trebalo svi da se usredsredimo. Mojim voljenim prijateljima, vi znate koji
ste, hvala vam što ste tu, hvala za sve razgovore i svu inspiraciju. Mojoj
velikoj divnoj porodici; mami, tati, Heleni, Katrini, Andešu, Juakimu,
Fredriki, Klari, Tei, Kristijanu, Linusu, Lini, Timu i mom najdražem blagu
– Oskaru. Želim takođe da posvetim nekoliko redova sećanju na one koji
više nisu sa nama, ali koji su u velikoj meri nadahnuli nastanak ove priče:
mom dedi Jesti i babi Merti. Oni su mnogo godina posedovali i vodili Kafe
Pegla u Vizbiju i živeli neposredno izvan zidina, u Ulici Svetog Jerana, u
jednoj kući sa pogledom na more.

Sofija Lundberg